U kafeu izgubljene mladosti-Patrik Modiano

Tajanstvena mlada žena koja u svom okruženju izaziva fascinaciju, privatni detektiv koji traga možda upravo za njom, ljubavnici koji se sreću i razilaze na ukrštenim stazama svojih lutanja po noćnom Parizu, beg od ljubavi u brak i beg iz braka radi predavanja ljubavi, trenuci u kojima postaje jasno da je vreme mladosti ostalo nepovratno iza nas, to su elementi novog Modianovog romana, utopljeni u jezički gustu i muzikalnu pripovedačku atmosferu po kojoj je ovaj autor prepoznatljiv i voljen.

„I danas mi se ponekad dogodi da noću na ulici čujem jedan glas koji me zove po imenu. Promukao glas. Pomalo razvlači slogove i odmah ga prepoznajem: to je Luki.

Od dva ulaza u kafe ona se uvek služila manjim, onim koji su zvali vrata u senci. Odlučivala se za isti sto u dnu male sale. U prvo vreme je stalno ćutala, a onda je upoznala sve redovne goste
„Kondea“ od kojih je većina bila naših godina, mislim, između devetnaeste i dvadestpete. Ponekad bi sela za neki od njihovih stolova, ali je ponajčešće ostajala verna svojem mestu, duboko u dnu.
Nije dolazila u određeno vreme. Zatekli biste je ponekad da tamo sedi već od ranog jutra. Ili bi navratila pred ponoć i ostala do zatvaranja. Kafe „Konde“ zatvarao se među poslednjima u kraju, poput „Bukea“ ili „Pregole“, samo što je njegova klijentela bila još čudnija. A sada, toliko kasnije, pitam se da nije samo njeno prisustvo dalo neobičnost tom mestu i tim ljudima, kao da ih je sve bila natopila svojim mirisom.
Zamislite sada da vas vezanih očiju prenesu u taj kafe i smeste za jedan sto, a pošto vam skinu povez ostave vam samo nekoliko minuta da odgovorite na pitanje: u kojem se kraju Pariza nalazite? Dovoljno je da pogledate svoje susede, čujete o čemu razgovaraju, pa da bez greške kažete: u blizini raskrsnice Odeon, koja na kiši uvek izgleda onako turobno.
Jednog dana u „Konde“ je došao neki fotograf. Po načinu ponašanja nije se izdvajao od ostalih gostiju. Istih godina, istovetno nemarno odeven. Nosio je predugu vetrovku, platnene pantalone i grube vojničke cokule. Načinio je bezbroj snimaka redovnih gostiju „Kondea“. Kada je i on postao jedan od njih, svima se činilo da pravi porodične fotografije. Mnogo kasnije, objavio ih je u albumu posvećenom Parizu u kojem su namesto legendi stajala samo imena ili nadimci gostiju. Na većini snimaka vidimo i nju. Izgledalo je da je kamera „voli“, kao što se kaže filmskim jezikom. Njeno prisustvo zapažamo pre svih ostalih. U dnu stranice, legenda je pominje jedino pod imenom Luki. „S leva na desno: Zaharija, Luki, Tarzan, Žan-Mišel, Fred i Ali Šerif...“; „U prvom planu, za barom sedi Luki. Iza nje: Ane, Don Karlos, Mirej, Adamov i doktor Vala.“ Ona se drži veoma uspravno dok su ostali nekako suviše opušteni, a onaj koji se zove Fred, na primer, spava sa glavom na naslonu sedišta od skaja i očito se već nekoliko dana nije brijao. Voleo bih da precizno utvrdimo jednu stvar: nadimak Luki su joj dali čim je počela da navraća u „Konde“. Bio sam prisutan kada je jednom ušla u ponoć i zatekla samo Tarzana, Freda, Zahariju i Mirej za jednim stolom. I upravo je Tarzan bio taj koji je doviknuo: „Gle, evo je Luki...“ A ona, kao da se isprva malo uplašila, ali se odmah zatim osmehnula. Zaharija joj je prišao glumeći svečani ton: „Ove noći te krstim. Od sada ćeš se zvati Luki.“ A kako su sati prolazili i kako su i drugi počeli da je oslovljavaju sa Luki, tako se ona, činilo mi se, sa sve većim olakšanjem, navikavala na svoje novo ime. Da, upravo sa olakšanjem. U stvari, što više razmišljam to se više prisećam prvog utiska: ona se tu, u „Kondeu“, skrivala, kao da je od nečega želela da pobegne, da se skloni od neke opasnosti. Na tu sam pomisao došao posmatrajući je kada je bila sama, daleko od tuđih pogleda, u dnu male sale. Ni kada se pridruživala drugima nije želela da privuče pažnju. Ostajala je tiha i diskretna, bilo joj je dovoljno da sluša. Čak sam pomišljao da je zbog veće sigurnosti radije birala bučnije grupe, galamdžije, i kako drugačije ne bi nikada sela za sto sa Zaharijom, Žan-Mišelom, Fredom, Tarzanom ili Hupom... Uz njih je ulazila u
„ram“, delovala kao nepoznata pajtašica, jedna od onih koje legende na fotografijama nazivaju
„neidentifikovana osoba“ ili jednostavnije „iks“. Zaista, u to prvo vreme u „Kondeu“, nikada je nisam video sa nekim nasamo. Nezavisno od toga, nije bilo ni najmanje neukusno kada je neki galamdžija naglas izvikivao ime Luki, pošto ono i tako nije bilo pravo.

Pa, ipak, ko bi je dobro osmotrio uočio bi detalje po kojima se razlikovala od ostalih. Odevala se neobično brižljivo u odnosu na druge goste „Kondea“. Kad je jedne večeri za stolom sa Tarzanom, Ali Šerifom i Hupom zapalila cigaretu, mene je veoma iznenadila negovanost njenih ruku. Naročito su joj se sijali nokti. Bili su premazani bezbojnim lakom. Taj bi se detalj mogao činiti suvišan. Biću onda određeniji. U tu svrhu bi trebalo donekle objasniti kako su izgledali ostali gosti „Kondea“. Dakle, uglavnom između devetnaest i dvadeset pet godina, osim nekolicine koji su se, kao Babile, Adamov ili doktor Vala, približavali pedesetoj, ali čije su godine svi zaboravljali. Babile, Adamov i doktor Vala ostali su verni svojoj mladosti, onoj kojoj bi se moglo dati lepo i zvučno, ali pomalo staromodno ime „boemi“. Potražio sam u rečniku odrednicu „boem“: osoba koja vodi bezbrižan život, bez pravila i brige o sutrašnjici. Eto definicije koja se mogla primeniti na poveći broj muških i ženskih gostiju „Kondea“. Neki su, kao Tarzan, Žan-Mišel ili Fred, tvrdili da su od najranije mladosti često imali posla sa policijom, a Hupa da je u svojoj šesnaestoj pobegla iz popravnog doma „Dobri pastir“. Ali, budući da se sve dešavalo na Levoj obali, većina ih je ipak živela u senci književnosti i drugih umetnosti. Ja, lično, bio sam student. Međutim, nisam se usuđivao da im to priznam niti da se istinski uklopim u njihovo društvo.
Dobro sam osetio da je ona bila drugačija od ostalih. Gde li je mogla živeti pre nego što su joj dali taj nadimak? Gosti „Kondea“ često su nosili knjige sa koricama poflekanim vinom, koje su nehajno bacali na sto. Maldororova pevanja, Iluminacije, Tajanstvene barikade. Međutim, ona je u početku dolazila praznih ruku. Nesumnjivo je zatim poželela da liči na ostale, pošto sam je jednog dana u „Kondeu“ zatekao samu kako čita. Od tada, nije više ispuštala knjigu. Kada je bila u društvu Adamova i ostalih, stavljala ju je na vidno mesto na stolu, kao da je knjiga bila propusnica ili pasoš koji joj je davao pravo da bude sa njima. Međutim, ni Adamov, ni Babile, ni Tarzan, a još manje Hupa, nisu na tu knjigu obraćali pažnju. Bila je to džepna knjižica prljavih korica, od onih koje se mogu naći kod antikvara sa kejova. Naslov je bio odštampan velikim crvenim slovima: Izgubljeni horizonti. U ono vreme, to mi nije ništa značilo. Propustio sam da je zapitam o čemu knjiga govori i mislio sam da su joj ti Izgubljeni horizonti samo rekvizit i da se pretvara da čita da bi se postavila u dijapazon gostiju „Kondea“. Neki prolaznik – koji bi ovlašno bacio pogled kroz izlog, pa se čak i malo zadržao sa čelom na staklu – bio bi uveren da su oni studentska klijentela. Ali da je mogao videti količinu alkohola koja se pila za Tarzanovim stolom, sa Fredom, Mirej i Hupom, promenio bi mišljenje. U mirnim kafeima Latinskog kvarta nikada se nije toliko pilo. Možda je u ranim popodnevnim u časovima i „Konde“ mogao ostaviti takav privid. Međutim, kako se dan bližio kraju, tako se u njemu sastajalo sve više onih kakve je jedan sentimentalni filozof prozvao „izgubljena mladež“. Zašto baš u tom, a ne u nekom drugom kafeu? Možda zbog njegove vlasnice, gospođe Šadli, tako blagonaklone prema mušterijama da se činilo kako je ništa ne može začuditi. Mnogo godina kasnije, kada su u ulicama te četvrti nikle isključivo luksuzne radnje i kada je jedna prodavnica kožne galanterije zauzela mesto „Kondea“, sreo sam gospođu Šadli na drugoj obali Sene, u strmoj Ulici Blanš. Nije me odmah prepoznala. Hodali smo jedno pored dugog duže vreme, razgovarajući o
„Kondeu“. Njen muž, Alžirac, kupio je licencu za kafe odmah posle rata. Setila se imena sviju nas. Često se pitala šta je sa nama, ali nije gajila iluzije. Znala je oduvek da nećemo dobro završiti.
„Izgubljeni psići“, kazala je. I u času u kojem smo se rastajali, ispred apoteke na Trgu Blanš, poverila mi se gledajući me pravo u oči: „A ja sam od svih najviše volela Luki.“
Dok je sedela za stolom sa Tarzanom, Fredom i Hupom, da li je i ona pila koliko oni ili se samo pretvarala da ih ne bi uvredila? Bilo kako bilo, ona je, uspravih leđa, sporih i gracioznih pokreta i sa jedva primetnim smeškom, vraški dobro podnosila alkohol. Za šankom možeš mnogo lakše da varaš. Iskoristiš momenat nepažnje drugova pijanaca i isprazniš svoju čašu u sudoperu. Ali za njihovim

stolom u „Kondeu“ to je bilo neuporedivo teže. Primoravali su te da ih pratiš u napijanju. I u tome su oni bili krajnje osetljivi jer su te smatrali nedostojnim svog društva ako ih ne slediš do kraja u onome što zovu „putovanje“. A što se tiče dugih toksičnih supstanci, mislim da sam shvatio, mada nisam mogao biti siguran, da ih je i Luki uzimala sa još nekima iz iste grupe. Međutim, ništa u njenom pogledu ili držanju nije dopuštalo pretpostavku da obilazi veštačke rajeve.
Pitao sam se ponekad da li joj je neko od poznanika pričao o „Kondeu“ pre nego što je došla prvi put. Možda joj je zakazao sastanak u tom kafeu, pa nije došao. I onda je ona, dan za danom i iz večeri u veče, sedala za isti sto nadajući se da će uspeti da ga sretne na tom mestu, jedinoj tački ukrštanja njihovih puteva. Nije bilo drugog načina da stupe u vezu. Nikakve adrese, ni telefona. Samo jedno ime. Moguće je isto tako da se ona u kafeu obrela igrom slučaja, onako kao što sam ja. Našavši se u tom kraju, potražila je zaklon od kiše. Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da i ne posumnjate. Dovoljna je jedna strma ulica, jedan osunčani trotoar ili, možda, trotoar u senci. Ako vas baš i pljusak ne povede tamo, pravo u tačku u koju i tako morate dospeti. Činilo mi se da je „Konde“ po svom prostoru imao upravo to magnetsko dejstvo, što bi rezultat i potvrdio da smo razmišljali da uradimo proračun verovatnoće: u širokom prečniku kretanja, neizbežno bismo skrenuli pravo ka njemu. Znam ja ponešto o tome.

Jedan mladić iz grupe, Boving, onaj koga smo zvali „Kapetan“, upustio se u nekakav poduhvat koji se i drugima dopao. Bezmalo tri godine zapisivao je imena svih gostiju „Kondea“, onako kako su dolazili jedan za drugim, i svaki put sa datumom i tačnim vremenom dolaska. Isto zaduženje dao je i dvojici svojih prijatelja u „Pergoli“ i „Bukeu“, kafeima koji su ostajali otvoreni čitavu noć. Za nevolju, u dva pomenuta kafea neki od gostiju nisu želeli da im kažu svoja imena. U suštini, Boving je pokušavao da sačuva od zaborava sve te noćne leptire koji su kratko leteli oko svetlosti. Svima je pričao kako mašta da sačini neku vrstu hronike u kojoj bi bila pohranjena imena svih gostiju pariskih kafea tokom jednog stoleća, uz napomene o njihovom dolasku i odlasku. Bio je opsednut onim što je nazvao „čvorišnim tačkama“.
U neprekidnoj bujici muškaraca, žena, dece i pasa koji prolaze, da bi lagano iščezli sa tih ulica, poželimo da s vremena na vreme upamtimo poneko lice. Zbog toga je, po Bovingovom mišljenju, bilo neophodno da se u kovitlacima svih velikih gradova pronađu te „čvorišne tačke“. Pre nego što će otići u inostranstvo, poverio mi je svesku u kojoj su ubeleženi, jedan po jedan, svi gosti „Kondea“ tokom tri godine. I ona je upisana tamo pod svojim pozajmljenim imenom, Luki, a prvi put se pominje nekog 23. januara. Zima je te godine bila izuzetno oštra, te mnogi od nas nisu napuštali „Konde“ po čitav dan da bi se zaštitili od hladnoće. Kapetan je osim imena zapisivao i naše adrese, da bi mogla da se zamisli putanja koja je nas, svakog pojedinačno, dovodila u „Konde“. Za Bovinga to je bio način da stvori te svoje „čvorišne tačke“. Njenu adresu nije odmah pomenuo. Tek 18. marta čitamo:
„14 časova. Luki. Ulica Ferma broj 16, četrnaesti arondisman.“ Međutim, 5. septembra iste godine, ona menja adresu: „23 sata i 40 minuta. Luki. Ulica Sels broj 8, četrnaesti arondisman.“ Pretpostavio sam da je Boving iscrtavao naše putanje na ogromnom planu Pariza i da se u tu svrhu služio hemijskim olovkama raznih boja. Možda je hteo da sazna postoji li šansa da nam se putevi ukrste i pre no što stignemo na sam cilj.
Dobro se sećam da sam jednog dana sreo Luki u kraju koji mi je bio nepoznat i u koji sam pošao da posetim daljeg rođaka mojih roditelja. Izlazeći iz njegove kuće, krenuo sam ka metro stanici na Kapiji Majo i tu sam je sreo, na završetku Avenije Grand-Arme. Zagledao sam joj se u lice, a i ona je u mene gledala nekim vrlo zabrinutim pogledom, kao da sam je iznenadio u nekoj neugodnoj situaciji. Pružio sam joj ruku i rekao: „Sreli smo se već u ‘Kondeu’“, a najednom mi se učinilo da se taj kafe nalazi na kraju sveta. Zbunjeno se nasmešila: „Ah, da... u ‘Kondeu’...“ Bilo je to nedugo nakon što se

tamo prvi put pojavila. Nije se bila pomešala sa ostalima, te je Zaharija još nije bio prekrstio u Luki.
„Čudan neki kafe, zar ne, taj ‘Konde’...?“ Ona je klimnula glavom odobravajući mi. Dok smo zajedno hodali kraće vreme, ispričala mi je da stanuje u blizini, ali da nimalo ne voli taj kraj. Stvarno je glupo, upravo toga dana sam mogao saznati kako se zove. Ali ubrzo smo se rastali kod ulaza u metro, gde sam zastao da je posmatram kako se sve sporijim korakom udaljava u pravcu Bulonjske šume, kao da bi nekome htela da pruži priliku da je zadrži. Pomislio sam da više nikada neće doći u
„Konde“ i da ću zauvek ostati bez vesti o njoj. Da će nestati u tome što je Boving prozvao
„anonimnost velikog grada“, protiv čega je tvrdio da se bori popunjavanjem stranica svoje beležnice, debele sveske od sto devedeset strana sa znakom marke „Klerfonten“ na crvenom plastificiranom omotaču. Da budem sasvim iskren, iz te beležnice ne saznajemo bogzna šta. Kada je prelistavam, osim imena i nesigurnih adresa, ništa dodatno ne doznajem o tim osobama, pa čak ni o sebi samom. Kapetan je bez sumnje procenio da je već i to mnogo što nas je negde imenovao i „udomio“. Za ostalo... U „Kondeu“ nismo nikada jedni drugima postavljali pitanja. Bili smo veoma mladi, nismo još imali prošlosti da o njoj raspredamo, živeli smo u sadašnjem vremenu. Čak ni oni stariji, Adamov, Babile ili doktor Vala nisu nikada pravili aluzije na svoju prošlost. Bilo im je dovoljno da budu sa nama. Tek danas, toliko kasnije, osećam neko žaljenje: voleo bih da je Boving bio precizniji i da je svakome od nas posvetio po kratku biografsku napomenu. Da li je zaista verovao da jedno ime i adresa mogu biti dovoljni da se nekada, ako zatreba, spoje niti nečijeg života? Posebno sa tako običnim imenom koje, usput, i nije pravo. „Luki. Ponedeljak, 12. februar, 23 sata.“ „Luki. 28. april, 14 časova.“ Zapisivao je čak i na kojim su mestima za stolom gosti sedeli svakog dana. A ponekad, ni ime, ni prezime. U toku meseca juna te godine zapisao je u tri navrata: „Luki sa crnomanjastim u kožnoj jakni.“ Nije se ni obavestio kako se zove ili je ovaj možda odbio da mu kaže. Očigledno, mladić nije bio od redovnih gostiju. Crnomanjasti u kožnoj jakni zauvek je nestao sa ulica Pariza, Boving je samo na nekoliko sekundi uhvatio njegovu senku. A osim toga, ima u toj svesci i netačnosti. Nakon dužeg razmišljanja uspeo sam da otkrijem neke znake koji su mi potvrdili da ona nije prvi put došla u „Konde“ u januaru, kao što nas Boving uverava. Sećam se nečega vezanog za nju mnogo pre tog datuma. Kapetan je počeo da je pominje tek od časa kada su je prekrstili u Luki, do tada je, pretpostavljam, nije ni primetio. Nije još bila stekla pravo ni na ovlašnu opasku tipa: „14 časova. Crnka zelenih očiju“, kao što je zabeležio o crnomanjastom u kožnoj jakni.
Prvi put se pojavila u oktobru prethodne godine. Otkrio sam u Kapetanovoj svesci sledeći detalj:
„15. oktobar, 21 sat. Zaharijev rođendan. Za njegovim stolom: Ane, Don Karlos, Mirej, Hupa, Fred i Adamov.“ Odlično se sećam toga. Za njihovim stolom sedela je i ona. Zbog čega Boving nije bio znatiželjan da je upita za ime? Svedočenja su nesigurna i protivrečna, ali siguran sam da je bila prisutna te večeri. Sve što ju je činilo nevidljivom u Bovingovim očima mene je dirnulo. Njena stidljivost, spori pokreti, osmeh, ponajviše njeno ćutanje. Sedela je pored Adamova. Možda je upravo zbog njega i došla u „Konde“. Često sam sretao Adamova oko Odeona i nešto dalje, u Ulici Sen Žilijen le Povr. I uvek je hodao sa rukom na ramenu neke mlade devojke. Slep čovek koji se prepušta da ga vode. Međutim, izgledao je kao da sve pažljivo posmatra svojim pogledom pretučenog psa. Činilo mi se da ga je vodila uvek druga devojka. Možda bolničarka? Zbog čega ne i Luki? A upravo je ona izašla sa njim iz „Kondea“ te noći. Gledao sam ih kako silaze pustom ulicom prema Odeonu. Adamov se, sa rukom na njenom ramenu, kretao kao robot. Činilo se da se ona plašila da ne hoda prebrzo, te je povremeno zastajkivala da bi ga pustila da dođe do vazduha. Na raskrsnici Odeon Adamov joj je pomalo teatralno pružio ruku, nakon čega je ona nestala u čeljustima metroa. On je nastavio da hoda kao mesečar u pravcu kvarta Sent Andre Dezar. A ona? Sve češće je navraćala u „Konde“ od te jeseni. To svakako nije bila samo stvar slučaja. Jesen za mene nije nikada

bila tužno godišnje doba. Uvelo lišće i sve kraći dani nisu me nikada terali da mislim kako nečemu dolazi kraj, već da se nadam budućnosti. U oktobarsko veče u Parizu, u času kada se noć spušta, vazduh je pun struje. Čak i po kiši. U tim trenucima mene ne muči zebnja niti osećaj da vreme beži. Imam utisak da sve postaje moguće. Godina počinje u oktobru. Povratak u škole i sa njim doba planova. Prema tome, ako je ona došla u „Konde“ u oktobru, to je značilo da je raskinula sa čitavim jednim delom svoga života, težeći onome što se u romanima naziva: nova koža. Uostalom, jedan detalj dokazuje da sam u pravu. U „Kondeu“ su joj dali novo ime. Zaharija je toga dana čak govorio i o krštenju. A šta je krštenje nego novo rođenje?
Što se tiče crnomanjastog u kožnoj jakni, njega nažalost nema na fotografijama snimljenim u
„Kondeu“. Šteta. Često uspevamo nekoga da identifikujemo zahvaljujući fotografiji. Objave je u novinama i počnu da traže svedoke. Da li je bio u društvu koje Boving nije poznavao, pa ga je mrzelo da se raspita kako se zove?
Sinoć sam pažljivo prelistao čitavu svesku, stranu po stranu. „Luki sa crnomanjastim u kožnoj jakni.“ Na svoje veliko iznenađenje, primetio sam da Kapetan nije pomenuo nepoznatog samo u junu. U dnu jedne stranice, nažvrljao je na brzinu: „24. maj. Luki i crnomanjasti u kožnoj jakni.“ Istu napomenu nalazimo ponovo u aprilu, u dva navrata. Pitao sam Kapetana zbog čega je svaki put kada je bilo reči o njoj podvlačio ime plavom olovkom, kao da je hteo da ga istakne od ostalih. Ne, to nije on činio. Jednog dana, dok je za šankom beležio u svesku prisutne goste u sali, u radu ga je prekinuo čovek koji je stajao pored njega, tip od nekih četrdesetak godina, poznanik doktora Vala. Govorio je blagim glasom i pušio tanke cigarete. Boving mu je u poverenju, u nekoliko reči, objasnio šta je nazvao Zlatnom knjigom. Čovek je delovao zainteresovano. Rekao je da objavljuje „knjige iz umetnosti“. Da, da, poznaje i onog momka koji je pre izvesnog vremena fotografisao u „Kondeu“. Čak mu je i predložio da te fotografije objavi u albumu čiji bi naslov bio Jedan kafe u Parizu. Pitao je da li bi bio ljubazan da mu na jedan dan pozajmi svoju svesku, koja bi mu pomogla kod sastavljanja legendi za fotografije? Sutradan je vratio svesku i nikada se više nije pojavio u
„Kondeu“. Kapetana je iznenadilo to što je ime Luki svaki put bilo podvučeno plavom olovkom. Poželeo je da sazna nešto više o tome i postavio je doktoru Valau nekoliko pitanja koja se odnose na tog izdavača. Vala se začudio: „Ah, vama je rekao da je izdavač?“ On ga je površno poznavao iako su se sretali u klubu „La Malen“ u Ulici Sen Benoa ili u baru „Montana“, u kojem su čak nekoliko puta zajedno bacali kockice. To je tip koji se dugo viđao u kraju. Njegovo ime? Kesle. Vala se pomalo neprijatno osećao dok je govorio o njemu. A kada je Boving pomenuo svoju svesku i poteze plave olovke ispod imena Luki, neka zabrinutost minula je doktorovim pogledom. To je potrajalo jedva časak, a potom se nasmejao. „Biće da ga je mala zainteresovala... ona je stvarno lepa... ali kakva čudna ideja, da upisujete u tu svesku onolika imena... smešni ste mi i vi i vaša grupa sa svojim patofizičkim eksperimentima.“ Pomešao je patafiziku, letrizam, automatsko pisanje, metagrafiju i sve druge eksperimente koje su vršili gosti „Kondea“, poznavaoci književnosti, kao Boving, Žan-Mišel, Fred, Babile, Larond ili Adamov. „A potom, bavljenje takvim stvarima može biti i opasno“, dodao je doktor Vala važnim glasom. „Ta vaša sveska meni liči na policijski protokol ili krivični upisnik u nekom komesarijatu. Kao da smo svi pohapšeni u istoj raciji...“
Boving je protestovao, pokušavajući da mu objasni svoju teoriju „čvorišnih tački“, ali je od toga dana imao utisak da ga se Vala čuva i da počinje da ga izbegava.
Taj Kesle nije podvlačio samo ime Luki. Svaki put kada je u svesci pomenut „crnomanjasti u kožnoj jakni“ videle su se dve crte plavom olovkom. To je mnogo uznemirilo Bovinga, pa je danima posle toga kružio Ulicom Sen Benoa u nadi da će u „La Maleni“ ili „Montani“ naleteti na tog samozvanog izdavača knjiga iz umetnosti i zatražiti objašnjenje. Nikada ga nije pronašao. Nešto

kasnije, morao je i sam da napusti Francusku, a meni je ostavio svesku, kao da je želeo da nastavim traganje.

Međutim, danas je i tako prekasno. A opet, razlog zaãto je ono vreme toliko živo u mom sećanju jesu i sva ta pitanja koja su ostala bez odgovora.
U mirnim časovima dana, po povratku s posla, još češće u samoći nedeljnih večeri, vrati mi se u sećanje poneka zaboravljena pojedinost. Napregnute pažnje, pokušavam da skupim i ostale i upišem ih na poslednje stranice Bovingove sveske, koje su ostale prazne. Tako i ja polazim u potragu za
„čvorišnim tačkama“. One su moja zabava, kao što su drugim ljudima ukrštene reči ili gledanje u karte. Datumi i imena iz Bovingove sveske pomažu mi da, s vremena na vreme, evociram nešto nepobitno, neko kišno ili sunčano popodne. Uvek sam bio osetljiv na godišnja doba. Jedno veče Luki je ušla u „Konde“ kose mokre od pljuska, ili pre od neke dosadne kiše, kakve padaju u novembru ili s početka proleća. Gospođa Šadli je toga dana stajala iza šanka. Ona se popela na prvi sprat, u svoj majušni stan, i potražila poveći peškir. Kao što sveska kaže, te večeri oko istog stola bili su okupljeni Zaharija, Ane, Don Karlos, Mirej, Hupa, Fred i Moris Rafael. Zaharija je uzeo peškir da prosuši Luki kosu, pre nego što ga je umotao u turban oko njene glave. Smestili su je za svoj sto, dali joj da pije grog i ona je dugo ostala sa njima, sa turbanom na glavi. Na izlasku iz „Kondea“ oko dva sata izjutra, kiša je još padala. Sklonili smo se pod nadstrešnicu, Luki je i dalje nosila svoj turban. Gospođa Šadli je pogasila svetla u sali i krenula na spavanje. Na međuspratu je otvorila prozor i pozvala nas da se popnemo u njen stan i sklonimo od kiše. Moris Rafael joj je veoma galantno odgovorio: „Nema ni govora, gospođo... treba da vas pustimo da se odmorite...“ Bio je to lep, crnokosi muškarac, nešto stariji od nas, stalni gost „Kondea“ koga je Zaharija prozvao „Jaguar“ zbog gipkosti i mačkastih kretnji. I on je imao nekoliko objavljenih knjiga, kao Adamov i Larond, ali o njima nismo nikada razgovarali. Taj čovek je bio okružen tajnom, tako da smo čak bili skloni da verujemo da je imao veze sa podzemljem. Kiša se pojačala, kiša poput monsunske, ali to nije bilo strašno za one koji su stanovali u blizini. Uskoro smo pod nadstrešnicom ostali samo Luki, Moris Rafael i ja. „Mogu li da vas odbacim?“, predložio je Moris Rafael. Otrčali smo praćeni kišom do kraja ulice, tamo gde su bila parkirana kola, jedan stari, crni „ford“. Luki je sela pored njega, a ja na zadnje sedište. „Koga prvog da odvezem?“, pitao je Moris Rafael. Luki mu je naznačila svoju ulicu, precizirajući da se nalazi iza groblja Monparnas. „Vi ste, znači, smešteni u limbo“, kazao je on. Mislim da ni ona ni ja nismo razumeli značenje reči „limbo“. Ja sam ga zamolio da me ostavi čim prođe Luksemburški park, na uglu Ulice Val de Gras. Nisam želeo da zna gde stanujem, da ne počne svoje ispitivanje.
Rukovao sam se sa Luki i Morisom Rafaelom, razmišljajući kako ni jedno ni drugo ne znaju kako se zovem. Bio sam veoma neupadljiv gost „Kondea“, držao sam se po strani, zadovoljan time da slušam druge. Ništa mi osim toga nije trebalo. Dobro sam se osećao sa njima. „Konde“ je za mene predstavljao utočište od prvih slutnji monotonije u mom životu. Jednog dana moraću da joj žrtvujem deo sebe samog, možda najbolji.
„Imate pravo što stanujete u kvartu Val de Gras“, rekao mi je Moris Rafael.
Nasmešio mi se, ali meni se učinilo da smeškom izražava istovremeno i ljubaznost i ironiju.
„Do skorog viđenja“, rekla mi je Luki.
Izašao sam iz kola i sačekao da se izgube u pravcu Port Roajala, pa da se vratim istim putem natrag. Uistinu, nisam uopšte stanovao u Ulici Val de Gras već nešto niže, na Bulevaru Sen Mišel, u broju 85, u zgradi u kojoj sam pravim čudom uspeo da nađem sobu čim sam stigao u Pariz. Sa prozora sam mogao da vidim crnu fasadu svoje škole. Te noći, nisam mogao da odvojim pogled od njenog monumentalnog pročelja i širokog kamenog stepeništa na ulazu. Šta bi kazali da čuju da sam se gotovo svaki dan peo tim stepeništem i bio student Visoke državne škole za inženjere? Da li su Zaharija, Hupa, Ali Šerif ili Don Karlos uopšte znali kakve su to studije? Morao sam dobro da čuvam

tajnu ako nisam hteo da mi se rugaju ili da beže od mene. Šta je za Adamova, Laronda ili Morisa Rafaela predstavljala ta ãkola? Bez sumnje, ništa. Oni bi me posavetovali da tamo više ne odlazim. To što sam provodio toliko vremena u „Kondeu“ možda je značilo da sam priželjkivao da mi jednom daju takav savet. Luki i Moris Rafael sigurno su već stigli na drugu stranu groblja Monparnas, u kraj koji je on nazvao „limbom“. Ja sam ostao u tami pored prozora da posmatram crnu fasadu. Ličila je na napuštenu železničku stanicu u nekom provincijskom gradiću. Na zidu susedne zgrade videle su rupe od metaka, kao da su nekada davno tu nekoga streljali. Tihim glasom, ponavljao sam za sebe te reči, koje su postajale sve čudnije: „Visoka državna škola za inženjere.“
Imao sam sreće da mi taj mladić bude sused za stolom u „Kondeu“ i da na toliko prirodan način započnemo razgovor. Po godinama sam mu mogao biti otac i prvi put sam zakoračio u taj kafe. Sveska, u kojoj je već tri godine svaki dan i noć beležio goste „Kondea“, samo mi je olakšala trud. Grize me savest što sam od njega sakrio tačan razlog zbog kojeg sam hteo da pregledam taj dokazni materijal, koji mi je tako ljubazno pozajmio. Međutim, da li sam slagao kad sam mu kazao da objavljujem knjige iz umetnosti?
Dobro sam mogao videti da mi veruje. Prednost je imati dvadeset godina više od ostalih: ne mogu da znaju šta ste prošli. Pa čak i ako bi vam postavili nekoliko rasejanih pitanja o vašem životu, mogli biste sve da izmislite. Potpuno novi život. Neće ići da provere. A kako odmičete sa pričom o tom izmišljenom životu, talas za talasom svežeg vazduha provetrava zatvoren prostor u kojem se odavno gušite. Neki prozor se najednom otvori, roletne zalupaju od vetra sa pučine. I, opet imate budućnost pred sobom.
Izdavač knjiga iz umetnosti? To mi je palo na pamet bez razmišljanja. Da me je neko upitao pre više od dvadeset godina čemu želim da se posvetim, promucao bih: izdavanju knjiga iz umetnosti. Pa dobro, danas sam to izrekao. Sve one godine su nestale.
Jedino što nisam uspeo da potpuno obrišem svoju prošlost. Ima svedoka, ima preživelih među onima koji su naši savremenici. Jedne večeri, u Montani, upitao sam doktora Vala za datum njegovog rođenja. Bili smo rođeni iste godine. Podsetio sam ga da smo se u neka davna vremena sretali u istom baru, kada je ovaj kvart još blistao punim sjajem. Čini mi se, uostalom, da sam ga mnogo pre toga sretao i u drugim krajevima Pariza na Desnoj obali. Bio sam gotovo siguran. Vala je poručio četvrt litre „Vitela“ i prekidao me u pola reči hladnim glasom čim bih počeo da budim ružna sećanja. Zaćutao sam. U životu se oslanjamo na to da će neke stvari ostati prećutane. Znamo mi mnogo jedni o drugima. Zato i nastojimo da se ne srećemo. Najbolje je, svakako, da se potpuno izgubimo iz vida.
Kakva smešna slučajnost... Ponovo sam naleteo na doktora Vala baš tog popodneva kada sam po prvi put prekoračio prag „Kondea“. Sedeo je za jednim stolom u dnu, sa dvoje ili troje mladih ljudi. Dobacio mi je zabrinut pogled živog čoveka koji pred sobom vidi utvaru. Osmehnuo sam mu se. Pružio mu ruku. Osetio sam da bi čak i samo jedna reč sa moje strane mogla da ga dovede u nepriliku pred njegovim novim prijateljima. Delovao je umiren mojom ćutnjom i diskrecijom kada sam se spustio na klupicu presvučenu skajem na drugom kraju sale. Odatle sam mogao da motrim na njega, a da ne sretnem njegov pogled. Govorio je tihim glasom, pri tom se naginjući ka njima. Da li se bojao da mogu čuti šta im govori? I tako sam, da mi prođe vreme, zamišljao rečenice koje bih mu mogao

kazati, glumeći opušten ton, i koje bi mu orosile čelo kapima znoja. „Još uvek ste lekar?“ A posle kraćeg predaha: „Kažite mi, radite li na keju Blerio? Ako, ipak, niste zadržali svoju ordinaciju u Moskovskoj ulici... A što se tiče onog boravka u zatvoru ,Fren’, iako je bilo davno, nadam se da nije ostavio previše ozbiljne posledice...“ Došlo mi je da puknem od smeha, sam, tamo u ćošku. Čovek nikada ne stari. Kako godine prolaze tako vam mnoge stvari i mnogi ljudi postanu toliko smešni i jadni da na njih počnete gledati detinjim očima.

Tog prvog puta dugo sam ostao da čekam u „Kondeu“. Ona nije došla. Treba biti strpljiv. Doći će nekog drugog dana. Posmatrao sam goste. Većina nije imala više od dvadeset pet godina, a za neke nalik na njih jedan romansijer iz devetnaestog veka smislio je izraz „boemska studentarija“. Međutim, po mom mišljenju, vrlo je malo njih bilo upisano na Sorbonu ili bilo koji fakultet. Moram priznati da sam, gledajući ih izbliza, strepeo za njihovu budućnost.
Dva čoveka su u kratkom intervalu ušla jedan za drugim. Adamov i onaj crnokosi, mačijih kretnji koji je napisao nekoliko knjiga pod imenom Moris Rafael. Adamova sam poznavao iz viđenja. Nekada je obitavao u baru „Old Nejvi“, u kojem nisu zaboravili izraz njegovih očiju. Mislim da sam mu učinio nekoliko sitnih usluga da sredi svoje papire u vreme kad sam još imao veza u Službi bezbednosti. Što se Morisa Rafaela tiče, i on je bio od stalnih posetilaca barova u tom kraju. Pričalo se da je posle rata imao nekih nevolja pod jednim drugim imenom. U to vreme, ja sam radio kod Blemana. Ona dvojica su pošla da se naslone na šank. Moris Rafael, veoma uspravnog držanja, ostao je da stoji, dok se Adamov smestio na visoki tabure uz bolnu grimasu. Nije primetio moje prisustvo. Da li ga je moje lice uopšte podsećalo na nešto? Troje mladih ljudi, od kojih je jedna bila plavokosa devojka sa šiškama, u iznošenom mantilu, pridružili su im se za šankom. Moris Rafael ih je nudio cigaretama iz svoje paklice i posmatrao ih sa podrugljivim smeškom. Adamov se ponašao manje familijarno. Po načinu na koji je širio oči moglo se zaključiti da su mu ulivali neki neodređen strah.
Imao sam u džepu dve sličice iz automata te Žaklin Delank. U vreme kada sam radio za Blemana, on je uvek bio zaprepašćen sa kakvom sam lakoćom mogao nekoga da identifikujem. Bilo mi je dovoljno da se samo jednom sretnem sa nečijim licem, pa da ono ostane urezano u mom sećanju. Bleman se šalio na račun te moje sposobnosti i govorio da iz prve prepoznam osobu iz daleka, ma bila i poluokrenuta, pa čak i sa leđa. Nisam, dakle, osećao nikakvu zabrinutost. Čim bude ušla u
„Konde“, znaću da li je ona.
Doktor Vala se okrenuo u pravcu šanka i naši pogledi su se sreli. Prijateljski mi je mahnuo rukom. Najednom sam osetio želju da odem do njegovog stola i kažem kako imam da mu postavim jedno poverljivo pitanje. Poveo bih ga na stranu i pokazao slike iz automata: „Poznajete li je?“ Zaista bi mi bilo korisno da o toj devojci saznam nešto više od jednog od stalnih gostiju „Kondea“.


Čim sam saznao adresu njenog hotela, otišao sam na lice mesta. Odabrao sam mirniji deo popodneva. Bilo je više šanse da ona bude odsutna. Tako sam se bar nadao. Na taj način bih mogao da postavim nekoliko pitanja o njoj na recepciji. Bio je sunčan jesenji dan, te sam se odlučio da pređem to rastojanje pešice. Pošao sam s keja da bih zašao lagano u dubinu grada. U Ulici Šerš-Midi sunce mi je išlo u oči. Ušao sam u bar „Pas koji puši“ i poručio konjak. Osećao sam zebnju. Kroz staklo sam posmatrao Aveniju Men. Treba samo da krenem levom stranom ulice i stići ću na cilj. Nije bilo razloga za strah. Što sam duže hodao avenijom sve mi se više vraćala smirenost. Bio sam gotovo

siguran da je odsutna, uostalom, ovoga puta neću ući u hotel da postavljam pitanja. Šunjaću se okolo, u izvidnici. Plaćali su me za to.
Kad sam stigao do Ulice Sels, odlučio sam da pronjuškam. Ta mirna i siva ulica nije me podsetila na selo ili predgrađe, već na one delove grada pomalo obavijene tajnom, koje često nazivaju
„zaleđem“. Zaputio sam se pravo ka recepciji hotela. Nikoga nije bilo. Sačekao sam desetak minuta strahujući da ona odnekud ne iskrsne. Kada su se vrata otvorila, žena kratke smeđe kose, obučena u crno od glave do pete, ušla je u prostor recepcije. Obratio sam joj se učtivim glasom:
„Došao sam povodom Žaklin Delank.“
Verovao sam da se kod njih prijavila pod svojim devojačkim prezimenom. Žena se nasmešila i izvadila jedan koverat iz rafa sa pregradama iza sebe:
„Vi ste gospodin Rolan?“
Ko li je bio taj tip? Za svaki slučaj, neodređeno sam klimnuo glavom. Ona mi pruži koverat na kojem je bilo napisano plavim mastilom: za Rolana. Koverat nije bio zalepljen. Na povećem listu hartije, pročitao sam:

Rolan, dođi posle pet da se nađemo u „Kondeu“. Ako ne možeš, telefoniraj mi na Otej 15-28 i ostavi poruku.

Bilo je potpisano „Luki“. Deminutiv od Žaklin? Presavio sam list, stavio ga u koverat i predao crnokosoj ženi:
„Izvinite... posredi je zabuna... to nije za mene.“
Ne trepnuvši, ona vrati koverat u raf, mahinalnim pokretom.
„Žaklin Delank duže boravi ovde?“
Oklevala je časak pre nego što je odgovorila nesigurnim glasom:
„Otprilike od pre mesec dana.“
„Sama?“
„Da.“
Osetio sam da je ravnodušna i spremna da odgovori na svako moje pitanje. Ispitivala me je pogledom u kojem se čitao užasan zamor.
„Mnogo vam hvala“, rekao sam joj.
„Nema na čemu.“
Bilo mi je draže da se ne zadržavam. Taj Rolan je mogao stići svakog časa. Pošao sam Avenijom Men i iãao u suprotnom smeru nego u dolasku. U baru „Pas koji puši“ poručio sam ponovo konjak. U imeniku sam potražio adresu „Kondea“. Otkrio sam da se nalazi u blizini Odeona. Bilo je pola pet, imao sam malo vremena pred sobom. Odlučio sam da pozovem Otej 15-28. Začuh hladan glas koji me je podsetio na obaveštenja o tačnom vremenu: „Garaža La Fonten... mogu li da vas uslužim?“ Zatražio sam da razgovaram sa Žaklin Delank. „Ona je izašla... imate li poruku?“ Bio sam u iskušenju da spustim slušalicu, ali sam se prisilio da odgovorim: „Ne, nemam nikakvu poruku. Hvala.“
Trebalo bi pre svega i sa najvećom mogućom tačnošću utvrditi kojim se putanjama kreću izvesni ljudi da bismo mogli da ih pravilno razumemo. Ponavljao sam za sebe, tihim glasom: „Hotel u Ulici Sels. Garaža La Fonten. Kafe ‘Konde’. Luki.“ A zatim, postoji i taj Neji, tamo između Bulonjske šume i Sene, gde mi je onaj tip zakazao sastanak da bi mi pričao o svojoj ženi, izvesnoj Žaklin Šuro, rođenoj Delank.

Zaboravio sam već ko mu je posavetovao da se obrati meni. Nije ni važno. Najverovatnije će biti da je pronašao moju adresu u telefonskom imeniku. Krenuo sam metroom mnogo pre zakazanog vremena. Linija je bila direktna. Sišao sam na stanici Sablon i šetao okolo skoro pola sata. Stekao sam naviku da vršim osmatranje pre nego što uđem u srž ispitivanja. Bleman mi je prebacivao zbog toga, smatrajući da samo gubim vreme. Bolje je odmah baciti se u vodu, govorio mi je on, nego tako kružiti oko bazena. Ja sam bio suprotnog mišljenja. Nikakvih naglih pokreta, samo čekanje i sporost, zahvaljujući kojima možete pustiti da vas osvoji duh mesta.
U zraku je lebdeo miris jeseni i sela. Kretao sam se uz obod avenije, sa leve strane Zoološkog vrta, tamo gde počinju šuma i jahačka staza, i poželeo da je to samo obična šetnja.
Taj Žan-Pjer Šuro telefonirao mi je ispranim glasom da zakaže naše viđenje. Jedino što je pristao da nagovesti bilo je da je reč o njegovoj ženi. I dok sam se približavao stanu, pred očima sam imao kako i on, ovako kao ja, hoda duž jahačke staze i pored ringišpila u Zoološkom vrtu. Kojih li je bio godina? Zvuk njegovog glasa mi se učinio mladalački, ali glasovi su uvek varljivi.
U kakvu li me je dramu ili bračni pakao uvlačio? Osećao sam kako me osvaja malodušnost i nisam više bio siguran da li želim da stignem na taj sastanak. Zaputio sam se kroz Bulonjsku šumu u pravcu ribnjaka Sent Džejms i jezerca na kojem je tokom zime klizaliãte. Bio sam jedini šetač i nametnuo mi se utisak da sam daleko od Pariza, negde u Solonji. Ponovo sam uspeo da savladam malodušnost. Nalet profesionalne radoznalosti učinio je da prekinem šetnju kroz šumu i vratim se u Neji. Solonja. Neji. Zamišljao sam duga kišna popodneva bračnog para Šuro. A tamo u Solonji, u predvečerje, mogao se čuti zvuk lovačkog roga. Da li je i njegova supruga odlazila na jahanje? Prsnuo sam u smeh setivši se jedne Blemanove opaske: „Kesle, vi polazite prebrzo. Trebalo bi da pišete romane.“


Stanovao je na samom kraju avenije, na Madridskoj kapiji, u modernoj zgradi sa ogromnim staklenim vratima. Rekao mi je da idem do kraja hola i skrenem levo. Na vratima ću videti njegovo ime. „To je stan u prizemlju.“ Bio sam iznenađen sa kakvom je tugom u glasu izgovorio „u prizemlju“. Nakon toga usledila je ćutnja, kao da se pokajao zbog svog priznanja.
„A tačna adresa?, upitao sam ga.
„Avenija Bretvil broj 11. Da li ste dobro zapisali? U broju 11... Odgovara li vam u četiri sata?“ Glas mu je postao sigurniji, pomalo je i afektirao.
Na vratima sićušna, žuta pločica: „Žan Pjer Šuro“, iznad koje je bila špijunka. Pozvonio sam. Pričekao. Tu, u tom praznom i pustom hodniku, pomislio sam da sam stigao prekasno. On je već izvršio samoubistvo. Postideo sam se od te misli i iznova osetio želju da sve napustim, izađem iz tog hodnika i produžim šetnju na slobodnom zraku, u Solonji... Pozvonio sam ponovo, sada tri puta kratko. Vrata su se naglo otvorila, kao da je stajao ukopan iza njih i posmatrao me kroz špijunku.
Muškarac četrdesetih godina, kratko ošišane smeđe kose, rasta mnogo višeg od prosečnog. Nosio je teget odelo i svetloplavu košulju sa raskopčanom kragnom. Poveo me je bez ijedne reči do prostorije koja se mogla nazvati dnevnom sobom. Pokazao mi je rukom na trosed iza niskog stola i seo pored mene. Imao je problema da počne. Kako bih mu pomogao, rekao sam veoma blagim glasom: „Znači, reč je o vašoj ženi?“
Probao je da govori neobaveznim tonom. Uputio mi je jedan ugašeni smešak. Jeste, njegova žena je nestala pre dva meseca, nakon jedne beznačajne svađe. Da li sam ja prva osoba sa kojom razgovara nakon tog nestanka? Metalna roletna na jednom od velikih prozora bila je spuštena, pa sam se pitao nije li taj čovek proveo čitava dva meseca zatvoren u stanu. Međutim, osim spuštene roletne

nije bilo u toj trpezariji nikakvog traga nereda ili nebrige. Nakon kratkog kolebanja, on je povratio malo poverenja u sebe.

„Želeo bih da se ta situacija brzo rasvetli“, odlučio se napokon.
Pogledao sam ga izbliza. Veoma svetle oči pod tamnim obrvama, visoke jagodice, pravilan profil. U držanju i pokretima čvrstina sportiste koju naglašava kratka kosa. Mogli bismo lako da ga zamislimo kao usamljenog moreplovca, golih prsa, na nekom jedrenjaku. A uprkos tolikoj snazi i tako očiglednoj zavodljivosti, žena ga je napustila.
Želeo sam da saznam da li je u međuvremenu pokušao da je pronađe. Nije. Ona je njemu telefonirala tri ili četiri puta i potvrdila da se neće vratiti. Živo ga je odvraćala od toga da stupi u kontakt sa njom i nije htela da mu dâ nikakva objašnjenja. Glas joj je bio drugačiji. Nije to više bila ista osoba. Njen glas je bio veoma smiren, pun samopouzdanja, ãto ga je potpuno zbunjivalo. Između njega i njegove žene razlika je bila petnaestak godina. Ona dvadeset dve, on trideset šest godina. Dok mi je saopštavao te pojedinosti, polako sam počeo da osećam neku uzdržanost kod njega, možda i hladnoću koja je nesumnjivo bila plod onoga što zovemo lepim vaspitanjem. Zato, kada je trebalo da mu postavim preciznija pitanja, nisam više znao vredi li truda. Šta je on zaista želeo? Da mu se žena vrati? Ili jednostavno da razume zbog čega ga je napustila? Možda mu je to bilo dovoljno? Osim troseda i niskog stola nije bilo drugog nameštaja u dnevnom boravku. Ogromna okna prozora gledala su na aveniju kojom su prolazila retka vozila, tako da nije smetalo što se stan nalazi u prizemlju. Mrak je padao. On je upalio tronožnu lampu sa crvenim abažurom koja je stajala pored troseda, desno od mene. Svetlo mi je išlo u oči, neko bleštavo svetlo koje je ćutnju učinilo još dubljom. Verujem da je čekao da počnem sa pitanjima. Prekrstio je noge. Da dobijem na vremenu, izvadio sam iz unutrašnjeg džepa sakoa spiralnu beležnicu i hemijsku olovku i pribeležio nekoliko podataka. „On, 36 godina. Ona, 22. Neji. Stan u prizemlju. Bez nameštaja. Prozori gledaju na Aveniju Bretvil. Slab saobraćaj. Nekoliko časopisa na niskom stočiću.“ Åekao je u tišini kao da sam ja lekar koji mu prepisuje recept.
„Devojačko prezime vaše žene?
„ Delank. Žaklin Delank.“
Pitao sam ga za datum i mesto rođenja te Žaklin Delank. Datum njihovog venčanja? Da li poseduje vozačku dozvolu? Stalni posao? Nema. Da li ima rodbinu u Parizu? U unutrašnjosti? Čekovnu knjižicu? Kako mi je sve zaredom odgovarao tužnim glasom, tako sam zapisivao sve te detalje koji često jedini svedoče o prisustvu nekog živog bića na zemlji. Pod uslovom da neko jednog dana pronađe tu beležnicu u kojoj je sve zapisano sitnim i teško čitljivim rukopisom kakav je moj.
Na redu su bila delikatnija pitanja, ona koja zalaze u intimni život neke osobe, ona za koja niste tražili dopuštenje. Sa kojim pravom?
„Da li imate prijatelje?“
Da, bilo je nekoliko osoba sa kojima se viđao redovno. Upoznao se sa njima na studijama ekonomije. Sa nekima od njih je, uostalom, išao i u istu u gimnaziju, „Žan Batist Sej“.
Sa trojicom je pokušao da osnuje zajedničku firmu, mnogo pre nego što je počeo da radi u svojstvu ortaka-direktora u preduzeću za promet nekretninama „Zanetači“.
„Tamo još uvek radite?“
„Da, Ulica de la Pe, broj 20.“
„Kojim prevoznim sredstvom odlazite na posao?“ Svaki, pa i naizgled nevažan detalj, neki je pokazatelj. Ide automobilom. S vremena na vreme službeno putuje na račun „Zanetačija“. Lion. Bordo. Azurna obala. Ženeva. „Da li je Žaklin Šuro, rođena Delank, ostajala sama na Nejiu?“ Nekoliko puta, obično je i nju vodio na Azurnu obalu kada je išao poslom. „A kako je ona provodila

slobodno vreme kada je ostajala sama? Da li zaista ne postoji baš niko ko bi bio u stanju da mu pruži obaveštenja u vezi sa nestankom Žaklin, udate Šuro, rođene Delank i ukaže na neki trag?“ Možda neko kome se ona poverila kada je bila neraspoložena... Nema. Ona se nikada nikom nije poveravala. I često mu je prebacivala ãto su njegovi prijatelji nemaštoviti. Ipak, od svih njih bila je petnaest godina mlađa.
U tom trenutku stigao sam do pitanja koje mi je unapred bilo mučno, ali koje sam morao da postavim:
„Mislite li da ona ima ljubavnika?“
Zvuk sopstvenog glasa mi se učinio grub, pa i glup. Ali to je tako. On nabra obrve.
„Nema.“
Zastao je, pogledao me pravo u oči kao da je očekivao neko ohrabrenje sa moje strane, ili je tražio reči. Jedno veče njegov stari školski drug došao je na večeru sa nekim Gijem de Verom, čovekom malo starijim od njih. Taj Gi de Ver bio je veoma upućen u okultna znanja i predložio je da im donese neke knjige na tu temu. Njegova žena je prisustvovala nekolicini takvih skupova, čak je bila i na nekoj vrsti seminara koje je Gi de Ver redovno održavao. On nije mogao da joj pravi društvo zbog velikog obima posla u preduzeću „Zanetači“. Njegova žena je pokazala veliko zanimanje za te skupove i seminare i o njima mu je često pričala, ali on nije sasvim dobro shvatio o čemu je reč. Od knjiga koje joj je preporučio Gi de Ver posudila mu je jednu, onu koja je izgledala najlakša za čitanje. Knjiga se zvala Izgubljeni horizonti. Da li je pokuãao da stupi u kontakt sa Gijem de Verom nakon nestanka svoje žene? Da, telefonirao mu je više puta, ali ovaj nije ništa znao. Da li je potpuno siguran? Slegao je ramenima i pogledao me umornim pogledom. Taj Gi de Ver bio je veoma nedorečen, znao je da neće uspeti da izvuče nikakvu informaciju od njega. Tačno prezime i adresa tog čoveka? Nije znao adresu. U imeniku ga nije bilo.
Razmiãljao sam ãta bih joã mogao da ga pitam. Između nas je nastala ćutnja, ali njemu to izgleda nije smetalo. Sedeći na trosedu, jedan pored drugog, imao sam utisak kao da smo se zatekli u zubarskoj ili lekarskoj čekaonici. Zamalo da uzmem jedan od časopisa sa niskog stola. Osvojio me je osećaj praznine. Moram kazati da sam u tom trenutku tako snažno osetio odsustvo Žaklin Šuro, rođene Delank, da mi se ono učinilo definitivno. Međutim, ne bi trebalo biti pesimista od samog početka. A zatim, da li je ovaj dnevni boravak ostavljao istovetni utisak praznine i kada je ta žena bila prisutna? Da li su ovde večeravali? Ako jesu, to je verovatno bilo na nekom stolu za bridž koji su potom sklapali ili sklanjali. Hteo sam da saznam da li je otišla u žurbi i ostavila za sobom nešto od svojih stvari. Nije. Odnela je svu svoju odeću i nekoliko knjiga koje joj je posudio Gi de Ver, i to sve u kožnoj putnoj torbi boje nara. Nije ostao ni najmanji trag njenog prisustva. Čak i sve njene fotografije, retke slike sa letovanja, nestale su. Naveče, sâm u praznom stanu, pitao se da li je ikada i bio oženjen tom Žaklin Delank. Jedini dokaz da to nije bio samo san bila je porodična knjižica koju su im uručili na dan venčanja. „Porodična knjižica“, ponavljao je te reči kao da više ne shvata njihov smisao.
Nije bilo potrebe da obiđem druge prostorije u stanu. Prazne sobe. Prazni plakari. I tišina, jedva narušena prolaskom ponekog automobila Avenijom Bretvil. Večeri su morale biti vrlo duge.
„Ponela je ključ na odlasku?“
Odrečan pokret glavom. Nije bilo nade ni da bi jedne noći mogao čuti zvuk ključa u bravi koji najavljuje njen povratak. A potom, bio je siguran da ga ona više nikada neće pozvati telefonom.
„Kako ste se upoznali sa njom?“
Bila je primljena u „Zanetači“ da zameni jednu službenicu. Posao sekretarice na određeno vreme. On joj je izdiktirao nekoliko pisama za poslovne partnere i tako su se upoznali. Potom su se našli i

izvan kancelarije. Ona mu je kazala da je studentkinja Škole orijentalnih jezika na kojoj ima predavanja dva puta sedmično, ali on nije nikada uspeo da sazna o kojem je jeziku reč. Azijski jezici, govorila je. I tako, dva meseca kasnije, venčali su se jedne subote ujutru u opštini Neji, sa dvojicom kolega iz preduzeća „Zanetači“ kao svedocima. Niko drugi nije prisustvovao tom činu koji je, po njegovom mišljenju, bio čista formalnost. Ručali su sa svedocima nedaleko od svog stana, na ulazu u Bulonjsku šumu, u jednom od onih restorana kuda odlaze posetioci okolnih ringišpila.
Dobacio mi je zbunjen pogled. Očigledno je hteo da mi dâ šira objašnjenja o njihovom venčanju. Nasmešio sam mu se. Nisu mi bila potrebna objašnjenja. On je učinio napor kao da treba da se baci u vodu:
„Pokušavali smo da se zbližimo, razumete...“
Da, da, razumeo sam. U životu, koji nam se ponekad čini kao nepregledan brisani prostor bez putokaza, među tim linijama nedogleda i izgubljenim vidicima, voleli bismo da nađemo neki orijentir, da se upišemo u katastar, da više nemamo utisak plovidbe bez kompasa. A onda se zbližavamo, pokušavamo da slučajne susrete učinimo stalnim. ]utao sam, pogleda prikovanog za gomilu časopisa. Na sredini niskog stola nalazio se veliki žuti kalendar sa natpisom „]inzano“. Jedna džepna knjiga čiji je naslov bio Zbogom Fokolara. „Zanetači“. Žan Pjer Šuro. ]inzano. Žaklin Delank. Opština Neji. Zbogom Fokolara. Trebalo je naći smisao u svemu tome...
„Inače, ona je veoma ãarmantna osoba... Zaljubio sam se u nju na prvi pogled...“
Samo što mi je to poverio jedva čujnim glasom, izgledalo je da je već zažalio. „U danima koji su prethodili njenom nestanku, da li je osetio kod nje nešto posebno?“ Da, upućivala mu je sve više i više zamerki koje su se ticale njihovog svakodnevnog života. Nije to pravi život, govorila je. A kada bi je on upitao u čemu se sastoji pravi život, ona bi samo slegla ramenima bez odgovora, kao da je znala da on i tako ne bi ništa razumeo. I ubrzo bi ponovo bila nasmejana i ljubazna, gotovo izvinjavajući se zbog svoje zlovolje. Sa izrazom pomirenosti sa sudbinom, govorila mu je da u biti sve to nije nimalo važno. Možda će jednog dana i on shvatiti šta znači pravi život.
„Zaista nemate nijednu njenu fotografiju?“
Jednog popodneva šetali su se obalom Sene. On je nameravao da pođe na metro, na stanicu Šatle, i da se odveze do svoje kancelarije. Na Bulevaru di Pale prošli su pored male radnje sa automatima za slikanje. Njoj su bile potrebne fotografije za novi posoš. On ju je pričekao na trotoaru. Kada je izašla, dala mu je svoje fotografije jer se plašila da će ih izgubiti. Čim je stigao na posao, on je fotografije stavio u koverat i zaboravio da ih donese na Neji. Nakon nestanka njegove žene, primetio je da je koverat još uvek tamo, na njegovom pisaćem stolu, uz razne administrativne potvrde.
„Možete li da me sačekate jedan trenutak?“
Ostavio me je samog na trosedu. Noć se spustila. Pogledao sam na časovnik i bio iznenađen da kazaljke pokazuju samo petnaest do sedam. Imao sam utisak da je proãlo mnogo više vremena.
Doneo je dve fotografije u sivoj službenoj koverti na kojoj je u levom uglu bilo odštampano:
„Nekretnine ‘Zanetači’ (Francuska), Ulica de la Pe broj 20, Prvi arondisman.“ Jedna fotografija s lica, druga iz profila, kao što je policijska prefektura nekada zahtevala od stranaca. Njeno prezime (Delank) i njeno ime (Žaklin) bili su, međutim, potpuno francuski. Držao sam između palca i kažiprsta te dve fotografije i posmatrao ih ćuteći. Smeđa kosa, svetle oči i jedan od onih pravilnih profila, koji ostavljaju utisak šarmantne osobe čak i na fotografijama za dokumenta. A ove dve fotografije su imale svu hladnoću i sivilo službenih fotografija.
„Možete li da mi ih poverite na kraće vreme?, upitao sam ga.
„Podrazumeva se.“
Gurnuo sam koverat u džep svog sakoa.

Ima trenutaka kada ne treba više nikoga slušati. Šta je on, Žan Pjer Šuro, zaista mogao znati o Žaklin Delank? Ne bogzna šta. Živeli su nepunu godinu zajedno u tom prizemlju. Sedeli su jedno pored drugog na trosedu, večeravali nasamo, ponekad i sa starim društvom sa Ekonomskog fakulteta ili iz gimnazije „Žan Batist Sej“. Da li je to bilo dovoljno da se odgonetne šta se dešava u nečijoj glavi? Da li je viđala joã nekoga od svoje rodbine? Učinio sam poslednji napor da mu postavim to pitanje.
„Ne. Više nema nikoga od svojih.“
Ustao sam. Dobacio mi je zabrinut pogled. On je ostao i dalje da sedi na trosedu.
„Vreme je da pođem“, kazao sam mu. „Kasno je.“
Nasmešio sam mu se, a on je delovao istinski iznenađen što želim da ga napustim.
„Telefoniraću vam što pre budem mogao“, rekao sam. „Nadam se da ćemo vrlo brzo imati novosti.“
Podigao se sa troseda istim mesečarskim kretnjama kakvim me je maločas dopratio do dnevne sobe. Na pamet mi pade poslednje pitanje:
„Imala je novca kod sebe?“
„Nije.“
„A kada vas je nazvala telefonom, nakon svog odlaska, da li vam je kazala neãto preciznije o tome kako živi?“
„Ne.“
Krenuo je ka vratima ukočenim hodom. Da li bi bio u stanju da mi odgovori na još koje pitanje? Otvorio sam vrata, on je stajao iza mene, nepomičan. Ne znam kakva me je vrtoglavica spopala, kakav napad gorčine, tek dobacih mu razdražljivim tonom:
„Verovatno ste se nadali da ćete ostariti zajedno?“
Da li zato da bih ga probudio iz obamrlosti i utučenosti? Razrogačio je oči i uplašeno me pogledao. Stajao sam na pragu. Prišao sam mu i spustio mu ruku na rame:
„Ne oklevajte da mi telefonirate, u bilo koje vreme.“
Grč na licu mu popusti. Smogao je snage da se osmehne. Pre nego što je zatvorio vrata, mahnuo mi je rukom u znak pozdrava. Poduže sam se zadržao u hodniku, svetlo se za to vreme ugasilo. Zamišljao sam ga kako seda na trosed, na ono isto mesto na kojem je do malopre sedeo. Mehaničkim pokretom hvata se za neki od časopisa koji su složeni na niskom stočiću.


Napolju se spustila noć. U mislima nisam mogao da se odvojim od čoveka osvetljenog jakim svetlom lampe u stanu u prizemlju. Da li će nešto pojesti pre nego što pođe na spavanje? Pitao sam se da li tamo uopšte postoji kuhinja. Trebalo je da ga pozovem na večeru. Možda bi on i da ga ne ispitujem sam izgovorio neku reč, priznao nešto što bi me lakše navelo na trag Žaklin Delank. Bleman mi je ponavljao – bio je to njegov omiljeni izraz – da svakoj osobi, pa i najtvrdokornijoj, naiđe momenat kad mora da „ispljune zalogaj“. Na nama je da taj momenat sačekamo sa izuzetnim strpljenjem, pokušavajući, naravno, i da ga na to navedemo, ali neprimetno, ili kako bi se Bleman izrazio „kao sitnim bockanjem iglom“. Tip bi trebalo da stekne utisak da se nalazi pred ispovednikom. To je teško. Međutim, to je zanat. Stigavši do Kapije Majo, poželeo sam da se još malo prošetam po blagom večernjem zraku. Nažalost, nove cipele su me jako žuljale. Zato sam ušao u prvi kafe i uputio se ka stolovima pored stakla. Razvezao sam pertle na cipelama, a onu sa leve, bolnije noge, čak i skinuo. Kad mi je kelner prišao, nisam se mogao odupreti trenutku užitka i zaborava koji je bio u stanju da mi priušti liker od nane.

Izvadio sam koverat iz džepa i dugo posmatrao fotografije iz automata. Gde li je ona sada? U nekom kafeu, kao i ja, sama za stolom? Nema sumnje da me je na tu pomisao navela rečenica koju je on maločas izgovorio: „Pokušavali smo da se zbližimo...“ Susreti na ulicama, na metro stanicama u vreme gužve. Trebalo bi da se jedni za druge vežemo lisicama u tom času. Ali kakav spoj može biti jači od plime koja vas odnosi i preti da vas baci na drugu stranu? Anonimna kancelarija u kojoj izdiktirate pisma sekretarici na određeno vreme, jedno prizemlje čiji vas beli i prazni zidovi podsećaju na ono što nazivaju „stan svedok“ i gde nema tragova ničijeg boravka... Dve fotografije, jedna s lica, druga iz profila. Zar se time može pokušati zbližavanje? Postojao je neko ko bi mi mogao pomoći u traženju: Bernol. Nisam ga video od Blemanovog vremena, osim onog popodneva pre tri godine. Krenuo sam na stanicu metroa preko trga pred crkvom Notr Dam. Neko nalik na klošara izašao je iz bolnice sa druge strane i iãao meni u susret. Imao je kišni mantil iscepanih rukava, pantalone do iznad članaka, a na bosim nogama stare sandale. Bio je neobrijan i sa predugom crnom kosom. Prepoznao sam ga uprkos svemu. Bernol. Krenuo sam za njim sa namerom da ga oslovim. Međutim, on je hodao brzo. Izgubio se iza velikih vrata policijske prefekture. Oklevao sam časak. Bilo je prekasno da ga stignem. Zato sam odlučio da ga sačekam tu, na trotoaru. Na kraju krajeva, proveli smo mladost zajedno.
Na ista vrata izašao je u marinsko plavom mantilu, flanelskim pantalonama i sa cipelama na šnir. To viãe nije bio isti čovek. Kad sam mu se javio, kao da mu je bilo malo neprijatno. Dugo smo hodali duž keja ne progovorivši ni reč. Poverio mi se tek pošto smo, malo dalje, seli za sto u „Zlatnom suncu“. Još uvek je obavljao obaveãtajne zadatke, oh, ništa važno, samo uhođenje i dostavljanje, poslove za čije se potrebe prerušavao u klošara u skrovištima ispred zgrada, na buvljim pijacama, oko železničkih stanica, na Pigalu, pa čak i u Latinskom kvartu, kako bi bolje video i čuo šta se naokolo dešava. Tužno se osmehnuo. Stanovao je u garsonjeri u šesnaestom arondismanu. Dao mi je broj svog telefona. Nijednog trenutka se nismo vratili u prošlost. Svoju putnu torbu spustio je na klupicu pored sebe. Bio bi veoma iznenađen sam mu kazao da znam šta u njoj nosi: stari kišni mantil, prekratke pantalone i par sandala.
Telefonirao sam mu iste one večeri kada sam se vratio sa sastanka u Nejiu. Otkako smo ponovo stupili u vezu, ponekad sam preko njega dolazio do potrebnih obaveštenja. Zamolio sam ga da mi pronađe bilo koji podatak o izvesnoj Žaklin Delank, udatoj Šuro. Nisam imao mnogo da mu saopštim o dotičnoj osobi, sem datuma njenog rođenja i da se venčala sa izvesnim Šuroom Žan Pjerom, ortakom i direktorom preduzeća „Zanetači“, Avenija Bretvil broj 11, Neji. On je zapisao. „To je sve?“ Delovao je razočarano. „I ništa sa legla o tim ljudima, pretpostavljam“, dodao je gadljivim tonom. Leglo. Pokušao sam da zamislim spavaću sobu Šuroovih, na Nejiu, onu sobu na koju je trebalo da bacim pogled bar zbog profesionalne savesti. Na sobu, praznu zauvek i na krevet od kojeg je ostalo samo „leglo“.


Narednih sedmica Šuro mi je telefonirao više puta. Govorio je uvek onim bezbojnim glasom i uvek je bilo oko sedam uveče. Možda je baš u to vreme, sam u svom stanu u prizemlju, osećao potrebu da sa nekim porazgovara. Ja sam ga savetovao da se naoruža strpljenjem. Stekao sam utisak da gubi nadu i da se polako miri sa nestankom svoje žene. Od Bernola sam dobio sledeće pismo:

Dragi moj Kesle,

Ništa na leglu. I ništa više o gospođi Delank nego o Šurou.
Međutim, slučaj ponekad čini čuda: dosadan posao na statistikama u upisnicima za koji sam bio zadužen u komesarijatima devetog i osamnaestog arondismana, omogućio mi je da ipak iščeprkam neka obaveštenja.
U dva navrata naleteo sam na podatak „Žaklin Delank, 15 godina.“ Prvi put u krivičnom upisniku komesarijata u kvartu Sen Žorž, od pre sedam godina, a drugi put, nekoliko meseci kasnije, u kvartu Grand Karijer. Razlog: maloletnička skitnja.
Kod Lonija sam se raspitao ima li nekih informacija koje se tiču hotela. Pre dve godine, Delank Žaklin stanovala je u hotelu „San Remo“, Ulica Armaje broj 8, zatim u hotelu „Metropol“, Ulica Etoal broj 13, oba u sedamnaestom arondismanu. U upisnicima komesarijata Sen Žorž i Grand Karijer stajalo je da je stanovala kod svoje majke, Avenija Rašel broj 10, u osamnaestom arondismanu.
Trenutno boravi u hotelu „Savoja“, u Ulici Sels broj 8, četrnaesti arondisman. Majka joj je umrla pre četiri godine. U izvodu iz matične knjige rođenih, čiju vam kopiju šaljem, na rođenju je naznačeno da je ime oca nepoznato. Njena majka je bila zaposlena kao razvodnica u „Mulen ružu“ i imala je ljubavnika, nekog Gija Lavinja, zaposlenog u garaži „La Fonten“, Ulica La Fonten broj 98, koji ju je pomagao materijalno. Izgleda da Žaklin Delank nije imala stalni posao.
Eto, dragi moj Kesle, bilo bi to sve sto sam prikupio za vas. Nadam se da ću vas uskoro videti i da to neće biti u mojoj radnoj odeći. Bleman bi se iskidao od smeha zbog mog prerušavanja u klošara. Vama nije bilo toliko smešno, smem pretpostaviti. Ja se ne smejem nimalo.
Želim vam uspeh, Bernol
Preostalo mi je samo da nazovem Žana Pjera Ãuroa i obavestim ga da je tajna rasvetljena. Pokušavam da se setim u kojem času tačno sam odlučio da ništa više ne radim. Već sam počeo da okrećem prve brojeve njegovog telefona, a onda sam naglo spustio slušalicu. Unapred me je ubijala pomisao da se ponovo obrem u prizemlju na Nejiu, u popodnevnim satima, kao onoga dana, i da ostanem sa njim da čekam noć pored lampe sa crvenim abažurom. Otvorio sam stari Toridov plan Pariza koji sam držao na svom pisaćem stolu, nadohvat ruke. Od stalne upotrebe iscepale su mu se ivice, koje sam zatim lepio trakom kao da previjam ranjenika. „Konde“. Neji. Kvart Etoal. Avenija Rašel. Prvi put u svom profesionalnom životu osetio sam potrebu da, vodeći istragu, krenem protiv struje... Da, pošao sam u suprotnom smeru od Žaklin Delank. Žan Pjer Šuro nije više bio važan. On je igrao sporednu ulogu i gledao sam ga kako se zauvek udaljava sa crnom torbom u ruci u pravcu preduzeća „Zanetači“. U suštini, jedina osoba vredna pažnje bila je Žaklin Delank. Bilo je mnogo takvih Žaklina u mom životu... Ali ova će biti poslednja. Seo sam u metro na liniji sever-jug, kako su nazivali onu liniju koja spaja Aveniju Rašel sa kafeom „Konde“. Kako je letela stanica za stanicom, tako sam putovao kroz vreme. Sišao sam na Pigalu. Hodao sam laganim korakom središnjim trotoarom bulevara. Bilo je jedno od onih sunčanih jesenjih popodneva u kakvima volimo da pravimo planove za budućnost i u kakvima bi život mogao iznova da počne. Na kraju krajeva, u ovom krugu počeo je život te Žaklin Delank... Učinilo mi se da imam zakazan sastanak sa njom. U blizini Trga Blanš srce mi je zalupalo i osetio sam se ganuto, pa i zbunjeno. Odavno mi se to nije dogodilo. Hodao sam sve bržim korakom. Mogao sam da hodam čak i zatvorenih očiju u tom tako poznatom kraju: „Mulen ruž“, „Plavi vepar“... Ko zna? Možda sam nekada davno i sretao tu Žaklin Delank, na desnom trotoaru, kada je išla u „Mulen ruž“ da se nađe sa majkom, ili na levom, kada su se

završavali časovi u gimnaziji „Žil Feri“. I eto, stigao sam. Bio sam zaboravio da postoji i jedan bioskop na samom uglu avenije. Zvao se „Meksiko“ i nije slučajno nosio takvo ime. Ono u vama budi želju za putovanjima, za bežanjima, za odlaskom. Bio sam zaboravio na mir i tišinu Avenije Rašel koja vodi ka groblju, ali o groblju ne razmišljamo, čini nam se da ćemo se obreti negde na selu ili uz malo sreće, na obali mora.
Zaustavio sam se ispred broja deset i nakon kraćeg oklevanja ušao u zgradu. Želeo sam da pokucam na zastakljena nastojnička vrata, ali sam se uzdržao. Čemu sve to? Na jednom omanjem kartonu, zalepljenom za okno na vratima, crnim slovima pisala su imena stanara i sprat svakog od njih. Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio sam svoju beležnicu i hemijsku olovku da prepišem njihova imena:


Derlord (Kristijan) Diks (Žizela) Dipui (Mart)
Esno (Ivet) Gravije (Alis) Manuri (Albin) Mariška
Van Bosterhaut (Iget) Zazani (Odet)

Prezime Delank je bilo precrtano i zamenjeno sa Van Bosterhaut (Iget). Majka i kćer su stanovale na petom spratu. Sklapajući beležnicu znao sam da ti detalji neće ničemu služiti.
Napolju, u prizemlju zgrade, neki čovek je stajao na pragu prodavnice štofova sa reklamom
„Jednorog“. Kada sam podigao glavu ka petom spratu, čuo sam kako mi se obraća tanušnim glasom:
„Tražite li nešto, gospodine?“
Trebalo je da se kod njega raspitam o Ženevjev i Žaklin Delank, međutim, unapred sam znao da će mi on kazati samo neke nevažne detalje „sa površine“, kako je govorio Bleman, bez ikakve želje da se udubi. Bio je dovoljno začuti taj tanušni glas, osmotriti njegovo lukavo lice i tvrd pogled: ne, nisam se ničemu mogao nadati od njega, osim „obaveštenja“ koja bi mi dala bilo koja anonimna dostava. Ili, možda, da kaže kako nije poznavao nikakvu Ženevjev niti Žaklin Delank. Hladan bes me je obuzeo prema tom tipu sa licem lasice. Možda je on za mene najednom postao otelotvorenje svih takozvanih očevidaca koje sam ispitivao tokom istraga i koji nikada nisu ništa razumeli od onoga što su videli jer su bili glupi, zli ili ravnodušni. Pokrenuo sam se teško i ukopao pred njim. Bio sam dvadesetak centimetara viãi i gotovo dvostruko teži.
„Nemam pravo da razgledam fasade?“
Upiljio se u mene svojim hladnim, lelujavim očima. Voleo bih da sam mogao više da ga uplašim. A posle toga sam, kako bih se smirio, seo na klupu, na trotoaru, licem prema bioskopu „Meksiko“
na uglu avenije. Skinuo sam levu cipelu.
Sunce. Izgubio sam se u mislima. Žaklin Delank je mogla da računa na moju diskreciju. Šuro neće nikada ništa saznati o hotelu „Savoja“, „Kondeu“, garaži „La Fonten“, niti o nekome čije je ime Rolan i ko je bez sumnje bio onaj crnomanjasti u kožnoj jakni, spomenut u svesci. „Luki. Ponedeljak,
12. februar, 23 časa.“ „Luki, 28. april, 14 časova.“ „Luki sa crnomanjastim u kožnoj jakni.“ Na svakoj od strana sveske, podvukao sam plavom olovkom njeno ime i prepisao na posebne papiriće

sve napomene koje se odnose na nju. Sa datumima. I satima. Međutim, ona nije imala nikakvog razloga za zabrinutost. Neću više svraćati u „Konde“. Zaista sam imao sreće ãto ona nije navratila nijednom kada sam ja, dva ili tri puta, sedeo za stolom u kafeu i čekao je. Bilo bi mi vraški neprijatno da je uhodim bez njenog znanja, mnogo bih se stideo da sam morao da glumim. Kakvo pravo imamo da ulazimo kao lopovi u živote drugih ljudi, da budemo drski i da ispitujemo njihove bubrege i srca, tražeći da nam polože račune... U čije ime? Skinuo sam čarapu i masirao nogu na mestu gde me je stezala pertla. Bol se stišavao. Noć se spustila. Pretpostavljam da je nekada davno Ženevjev Delank baš u tom času kretala na posao u „Mulen ruž“. Njena kćer je ostajala sama, na petom spratu. Kada joj je bilo trinaest-četrnaest godina jedno veče, nakon majčinog odlaska, izašla je iz zgrade dobro pazeći da ne skrene pažnju nastojnika. Kada se našla napolju, usudila se da ode samo do ugla avenije. U prvo vreme, dovoljna joj je bila filmska projekcija od deset sati u bioskopu „Meksiko“. A posle toga, vraćala se kući, zatvarala kapiju najpažljivije moguće i pela se na sprat ne paleći svetlo u hodniku. Jedne noći, po izlasku iz bioskopa, odšetala je nešto dalje, do Trga Blanš. I svake noći još malo dalje. „Maloletnička skitnja“, kako je pisalo u upisnicima kvartova Sen Žorž i Grand Karijer, a meni te dve reči donose sećanje na livadu obasjanu mesečinom iza mosta Kolenkur, poniže groblja, livadu na kojoj se napokon diše svež vazduh. Majka je došla po nju u komesarijat. Ali ona je već uhvatila zalet i od tada je više niko nije mogao zadržati. Noćna skitnja u pravcu zapada, ako je suditi po indicijama koje mi je dao Bernol. Najpre, po kvartu Etoal, zatim još zapadnije, kroz Neji i Bulonjsku šumu. Zbog čega se onda udala za Šuroa? Jer, usledio je novi beg, samo ovoga puta na Levu obalu, kao da ju je prelazak preko reke zaštitio od opasnosti koja joj je pretila. Međutim, zar i sama udaja nije trebalo da joj bude zaštita? Da je imala strpljenja da se zadrži na Nejiu, vremenom bi se zaboravilo da se iza imena gospođe Žana Pjera Šuroa krije Žaklin Delank, čije se ime dva puta našlo u upisnicima komesarijata.
Nažalost, ja sam još bio pod uticajem starih profesionalnih refleksa, onih koji su mojim kolegama jasno pokazivali da i dok spavam, vodim istragu. Bleman me je poredio sa onim prevarantom iz pedesetih godina, koga su zvali „Čovek koji puši dok spava“. Taj je neprekidno držao pepeljaru na ivici svog noćnog stola i na njoj upaljenu cigaretu. Spavao je na prekide i tokom svakog od kratkih buđenja pružao ruku prema pepeljari da povuče dim cigarete. Čim bi jedna bila popušena, palio je drugu kao mesečar. Međutim, ujutru se ničega ne bi sećao i bio je ubeđen da je svu noć prespavao čvrstim snom. Tako sam se i ja, na toj klupi, sada kada je pao mrak, osećao kao u snu u kojem nastavljam da sledim trag Žaklin Delank.
Lepše rečeno, osećao sam njeno prisustvo na tom bulevaru, čija su svetla blistala kao signali koje nisam mogao dobro da rastumačim niti da razumem iz dubine kojeg vremena stižu do mene. Svetla su mi se činila još sjajnija zbog pomrčine na trotoaru. Istovremeno sjajna i daleka.
Navukao sam čarapu, obuo cipelu na levu nogu i udaljio se od klupe na kojoj bih rado proveo čitavu noć. Zatim sam hodao ulicama kao ona u svojoj petnaestoj godini, pre nego što ju je policija privela. Gde li je i u kojem času privukla pažnju na sebe?
Žan Pjer Šuro će se na kraju umoriti. Još sam mu ponekad odgovarao na pozive i davao neprecizne informacije, sve netačne, razume se. Pariz je veliki i lako je da se neko zagubi u njemu. Kad budem imao utisak da sam ga odveo na pogrešan trag, neću više odgovarati na njegove pozive. Žaklin je mogla da računa na mene. Ostaviću joj vremena da se definitivno skloni van njegovog domašaja.
U ovom času i ona je hodala nekim delom grada. Ili je možda sedela za stolom u „Kondeu“. Nije imala čega da se plaši. Više nikada neću otići na sastanak.

Kada sam imala petnaest godina, davali su mi devetnaest. Čak i dvadeset. I ne zovem se Luki, nego Žaklin. Bila sam još mlađa kada sam prvi put pobegla, iskoristivši majčino odsustvo. Ona je kretala na posao oko devet sati uveče i nije se vraćala u stan pre dva ujutru. Za taj prvi put spremila sam jednu laž, u slučaju da me nastojnik iznenadi na stepeništu. Kazala bih mu da idem da kupim lek u apoteci na Trgu Blanš.
U kraj se nisam više vratila sve dok me Rolan, jedno veče, nije poveo taksijem kod svog prijatelja Gija de Vera. Tamo je trebalo da se nađemo sa ostalima koji su redovno prisustvovali seansama. Rolan i ja tek što smo se bili upoznali, te se nisam usudila da išta kažem kada je zaustavio taksi na Trgu Blanš. Hteo je da prošetamo. Izgleda da nije osetio kako sam ga stezala za ruku. Uhvatila me je nesvestica. Imala sam utisak da ću, pređem li trg, izgubiti svest. Bojala sam se. On, koji mi je tako često pričao o večnom vraćanju istog, razumeo bi. Zaista, za mene je sve ponovo počelo tada, kao da je taj sastanak sa ljudima izgovor i da su Rolana zadužili da me nežno vrati u rodni dom.
Laknulo mi je kad nismo prošli pored „Mulen ruža“, iako je moja majka bila umrla joã pre četiri godine i više nisam imala čega da se plašim. Svaki put, kada sam u njenom odsustvu noću bežala iz stana, hodala sam suprotnom stranom bulevara, onom koja pripada devetom arondismanu. Nijedne svetiljke na toj strani ulice. Tamno zdanje gimnazije „Žil Fer“, zatim fasade kuća pogašenih prozora i onaj restoran čija se sala čini uvek u polumraku. Nikad se nisam mogla odupreti želji da bacim pogled na drugu stranu bulevara, ka „Mulen ružu“. Kada bih dospela u blizinu kafane „Palme“ i izbila na Trg Blanš, moje hrabrosti je nestajalo. Ponovo svetla. Jedne noći, u prolazu, kroz staklo sam spazila u apoteci svoju majku sa drugim mušterijama. Pomislila sam da je završila sa poslom ranije nego obično i da se vraća u stan. Ako potrčim, mogu stići pre nje. Napravila sam zasedu na uglu Briselske ulice da vidim kojim će putem krenuti. Međutim, ona je samo prešla preko trga i vratila se u „Mulen ruž“.
Često sam se plašila i želela sam da pođem do majke, ali nisam smela da je ometam u poslu. Danas sam sigurna da me ne bi grdila, pošto mi one večeri, kada je došla po mene u komesarijat Grand Karijer, nije uputila ni reč prekora, pretnju ili opomenu. Hodale smo ćuteći. Na sredini mosta Kolenkur začula sam kako odsutnim glasom kaže: „Jadnice moja mala“, ali nisam bila sigurna da li se obraća meni ili sebi samoj. Sačekala je da se svučem i legnem u krevet, pa je zatim ušla u moju sobu. Sela je kraj mojih nogu i ostala tako ne progovorivši ni reč. ]utala sam i ja. Onda se nasmešila. Kazala mi je: „Nismo baš mnogo brbljive...“, pri tom me gledajući pravo u oči. Bilo je to prvi put da se njen pogled tako dugo zadržao na meni i prvi put da sam opazila koliko su njene oči svetle, sive ili bledo plave. Sivo-plave. Nadnela se nada mnom i poljubila me u obraz ili me je, bolje reći, samo lako dodirnula usnama. A onaj pogled je zadržala i dalje, pogled svetlih i dalekih očiju. Ugasila je svetlo i pre nego što je zatvorila vrata, rekla mi je: „Pokušaj da to ne ponoviš.“ Mislim da je to bio jedini put da sam osetila neku sponu između nas, kratku i nespretnu, a ipak jaku, tako da žalim što joj posle toga nisam nikada prišla kako bi nas ta spona ponovo vezala. Ali, nismo mi, ni jedna ni druga, umele da pokažemo osećanja. Možda se prema meni prividno ravnodušno držala pošto se plašila za moju budućnost. Bez sumnje je verovala da se nemamo ničemu nadati jer joj toliko nalikujem.

Međutim, ja tada o tome nisam razmišljala. Živela sam u trenutku i nisam razbijala glavu pitanjima. Sve se promenilo one večeri kada me je Rolan poveo u kraj iz kojeg sam želela da pobegnem. Nisam prošla njime otkako mi je majka umrla. Kada je taksi skrenuo u Ulicu Šose d’Anten, u njenom dnu se ukazala crna gromada crkve Svetog Trojstva, kao džinovska orlušina na straži. Pozlilo mi je. Približili smo se granici. Pomislila sam da još ima nade. Da ćemo ubrzo skrenuti desno. Ali nismo. Vozili smo se pravo i iza skvera, krenuli uzbrdo. Na semaforu, pre nego što ćemo izbiti na Bulevar Kliši, zamalo što nisam otvorila vrata na kolima i pobegla. Međutim, njemu to nisam mogla da učinim.
Tek kasnije, dok smo hodali Ulicom Abes prema kući u kojoj smo se okupljali, uspela sam da se smirim. Srećom, Rolan nije ništa primetio. Skoro da sam zažalila što se nećemo duže šetati, udvoje, tim krajem. Poželela sam da mu sve pokažem, da vidi mesto gde sam stanovala pre nepunih šest godina, a ipak tako davno, u nekom bivšem životu... Nakon majčine smrti, jedina veza sa tim dobom bio je prijatelj moje majke, Gi Lavinj. Shvatila sam da je on plaćao kiriju za naš stan. Viđam ga još ponekad. Radi u garaži u Oteju. Međutim, mi gotovo nikada ne razgovaramo o prošlosti. I on je isto onako ćutljiv kao što je bila moja majka. Kada su me one noći odveli u komesarijat i postavljali pitanja na koja sam morala da odgovaram, činila sam to sa takvim ustezanjem da su mi rekli: „Nisi mnogo brbljiva“, kao što bi kazali majci ili Giju Lavinju da su im oni pali u šake. Nisam bila navikla da mi se postavljaju pitanja. Čak sam se i čudila ãto ih zanima moj slučaj. Drugi put, u komesarijatu Grand Karijer, naletela sam na policajca ljubaznijeg od onoga pre i uspela sam da se prilagodim njegovom načinu ispitivanja. Jer, kada je naspram tebe neko koga interesuju tvoje reči ili dela, možeš mu otvoriti srce i govoriti o sebi. Ali ja nisam naučila na takvo ponašanje i odgovori mi nisu dolazili. Osim na vrlo precizna pitanja. Kao na primer ovo: kako je teklo vaše školovanje? Kod časnih sestara u školi „Sen Vensan de Pol“, Ulica Kolenkur i u osnovnoj, Ulica Antoanet. Stidela sam se da mu kažem da me nisu primili u gimnaziju „Žil Feri“, ali sam na kraju duboko udahnula i to mu priznala. On se nagnuo prema meni i kazao mi blagim glasom, kao da je želeo da me uteši: „Ništa strašno za gimnaziju ‘Žil Feri’...“ Mene je ovo toliko iznenadilo da mi je prvo došlo da se nasmejem. Čovek me je sa osmehom gledao pravo u oči, sa pogledom isto onako svetlim kao što je majčin, samo nežnijim, pažljivijim. Pitao je koga imam u porodici. Stekavši poverenje, dala sam mu malo šturih podataka: majka mi je rodom iz sela u Solonji, onog istog u kojem gospodin Fukre, vlasnik „Mulen ruža“, poseduje imanja. Zbog toga je veoma mlada, čim je došla u Pariz, uspela da se zaposli na tom mestu. Ne znam ko je moj otac. Rođena sam tamo, u Solonji, gde se viãe nikada nismo vratile. Eto zbog čega je majka često ponavljala: „Mi više nemamo kućnog ognjišta...“ On me je slušao i nešto zapisivao. A mene je osvajao potpuno novi osećaj: kako je tekla priča mog života tako sam se više oslobađala njegovog tereta. Mene je to prestalo da se tiče, govorila sam mu o nekom drugom, umirena što vidim da beleži. Ako je zapisano crno na belo, moralo je značiti da je svemu kraj, kao kad na grobu urežete ime i datum. I govorila sam sve brže i brže, reči su sustizale jedna drugu: „Mulen ruž“, moja majka, Gi Lavinj, gimnazija „Žil Feri“, Solonja... Nikada nikome nisam o tome govorila. Kakvo je oslobađanje to bilo dok su reči tekle iz mojih usta... Jedan deo mog života se završio, života koji su mi nametnuli. Sada ću sama kovati svoju sudbinu. Sve počinje od danas, a da se ohrabrim, poželela sam da obriše sve što je zapisao. Jer, sada sam bila spremna da mu ispričam drugačije stvari i da mu govorim o jednoj porodici iz mašte, o porodici kakvu sanjam.
Oko dva sata ujutru majka je došla po mene. On joj je rekao da nije mnogo ozbiljno. Posmatrao me je i dalje svojim pažljivim pogledom. Maloletnička skitnja, eto šta je ostalo u njihovom upisniku. Napolju je čekao taksi. Kad me je ispitivao o školovanju, zaboravila sam da mu kažem da sam nakratko pohađala jednu školu malo više od komesarijata, na istoj strani ulice. Ostajala sam na ručku

u školskoj kuhinji, a majka je predveče dolazila po mene. Ponekad je kasnila i ja sam je čekala na klupi središnjeg trotoara. Tu sam i primetila da dve strane ulice nose dva različita imena. I te noći majka je došla po mene u tu ulicu, ali ovoga puta u komesarijat. Čudna neka ulica dvostrukog imena, kao da je tražila da igra ulogu u mom životu...
Majka je s vremena na vreme bacala zabrinut pogled na taksimetar. Vozaču je kazala da stane na uglu Ulice Kolenkur, a kada je iz novčanika izvadila svu sitninu, shvatila sam da je jedva imala čime da plati vožnju. Ostatak puta prešle smo pešice. Hodala sam brže od nje i ostavljala je za sobom. Povremeno sam se zaustavljala da bi me ona sustigla. Na mostu, sa kojeg se vidi groblje i odakle se pruža pogled na našu zgradu u podnožju, dugo smo stajale i učinilo mi se da se ona bori za dah.
„Prebrzo hodaš“, kazala je. Danas nešto razumem. Verujem da sam pokušavala da je izvučem iz stešnjenog života koji je vodila. Da nije umrla, mislim da bih uspela da joj pokažem i druge horozonte.
U toku tri ili četiri godine koje su usledile često su to bile iste putanje i iste ulice, ali ipak sam se sve više udaljavala. U početku nisam stizala ni do Trga Blanš. Jedva krug oko bloka zgrada... Najpre sam iãla u majušni bioskop na uglu bulevara, samo nekoliko metara od moje kuće, u kojem je projekcija počinjala u deset. Osim subotom uveče, sala je uvek bila prazna. Radnje filmova su se odvijale u dalekim krajevima poput Meksika ili Arizone. Nisam obraćala nikakvu pažnju na priču, privlačili su me samo pejzaži. Na izlasku, u mojoj glavi su nastajali čudni spojevi između Arizone i Bulevara Kliši. Svetleće reklame u boji i neon bili su isti kao na filmu: u narandžastoj, zelenoj kao smaragd, ponoćno plavoj, žutoj kao pesak, u tim jakim nijansama koje su zadržavale utisak da još traje film ili neki san. San ili košmar, zavisi. U početku košmar, zato što sam se plašila i nisam se usuđivala da odem daleko. Moja majka nije bila razlog. Da me je iznenadila samu na ulici, u ponoć, jedva da bi mi uputila i reč grdnje. Kazala bi samo, onim mirnim glasom, da se vratim u stan, kao da se nimalo ne čudi što me tako kasno vidi napolju. Mislim da sam se kretala naspramnim trotoarom, onim u senci, zato što sam osećala da mi majka više ne može pomoći.
Kada su me pronašli prvi put, bilo je to u devetom arondismanu, na početku Ulice Due, u onoj pekari koja radi čitavu noć. Bilo je jedan sat iza ponoći. Stajala sam za visokim stolom i jela kroasan. U to doba noći u pekari ima vrlo čudnog sveta koji tamo svraća iz bifea „San Susi“, preko puta. Dvojica policajaca u civilu ušla su radi provere ličnih karti. Kako nisam imala isprave, oni su pitali koliko mi je godina. Verovala sam da je najbolje da im kažem istinu. Ubacili su me u policijska kola sa još jednim krupnim, plavim momkom u bundi od jagnjećeg krzna. Izgledalo je da on poznaje policajce. Možda je i sam bio njihov čovek. U nekom momentu me je ponudio cigaretom, ali se jedan od policajaca u civilu usprotivio: „Previše je mlada... i štetno je za zdravlje.“ Mislim da su sa njim bili na „ti“.
U komesarijatu su me pitali za ime, prezime, datum rođenja i adresu, pa sve uneli u svoj upisnik. Rekla sam im da moja majka radi u „Mulen ružu“. „Telefoniraćemo joj tamo“, kazao je jedan od policajaca u civilu. Onaj koji je sve zapisivao dao mu je telefonski broj „Mulen ruža“. Počeo je da okreće brojčanik gledajući me pravo u oči. Bilo mi je neprijatno. „Mogu li da razgovaram sa gospođom Ženevjev Delank?“ Nastavio je da me gleda uporno i ja sam spustila pogled. Nakon toga sam čula: „Ne... nemojte je uznemiravati...“ i prekinuo je vezu. Tek tada se osmehnuo. Hteo je da me uplaši. „Za ovaj put je u redu“, rekao mi je, „ali ću sledećeg puta morati da obavestim vašu majku“. Ustao je, i poveo me ka izlazu iz komesarijata. Plavokosi u jagnjećoj bundi je čekao na ulici. Kazali su mi da uđem u automobil i sednem na zadnje sedište. „Vozim te kući“, rekao je policajac u civilu. Više mi nije persirao. Momak u bundi je sišao na Trgu Blanš, ispred apoteke. Bilo mi je veoma neobično ãto sam se naãla sama na zadnjem sedištu nekih kola, sa nepoznatim čovekom za volanom.

Zaustavio se pred mojim ulazom. „Pođite na spavanje. I ne lutajte više.“ Ponovo mi je persirao. Mislim da sam uspela da promucam: „Hvala, gospodine.“ Pošla sam ka ulaznim vratima i kada sam ih otvorila, okrenula sam se. On je isključio motor ne ispuštajući me iz vida, kao da je hteo da se uveri da ću stvarno ući u zgradu. Pogledala sam kroz prozor svoje sobe. Automobil je joã uvek stajao. Čekala sam čela prislonjenog na staklo, radoznala da vidim do kada će ostati tamo. Prvo se začuo zvuk motora, a onda su kola krenula i izgubila se iza ugla. Osetila sam strašnu zebnju koja me je obuzimala noću, jaču i od straha, zebnju da sam sada prepuštena sebi i da nemam ničije pomoći. Ni majčine, ni bilo čije. Volela bih da je on mogao ostati svu noć na braniku ispred kuće, te noći i sledećih, poput vojnika na straži ili mog anđela čuvara.
Međutim, već narednih večeri zebnja se razvejavala pa sam sa nestrpljenjem čekala majčin odlazak da izađem. Silazila sam stepenicama uzdrhtalog srca kao da polazim na sastanak. Nije više bilo potrebe da smišljam laži za nastojnika, pronalazim izvinjenja ili molim za dopuštenje. Čije dopuštenje? I zbog čega? Nisam uopšte bila sigurna da ću se vratiti. Na ulici nisam više prolazila trotoarom u senci, već onim gde je „Mulen ruž“. Svetla su mi se činila još intenzivnija nego na filmu u bioskopu „Meksiko“. Neko pijanstvo me je obuzimalo, tako prijatno... Nešto slično sam osetila one večeri kada sam popila čašu šampanjca u bifeu „San Susi“. Život je bio preda mnom. Kako sam mogla da se povučem u sebe toliko da postanem manja od makovog zrna? Od čega me je strah? Tek treba da sretnem ljude. Dovoljno je da uđem u bilo koji kafe.
Upoznala sam devojku koja se zvala Žanet Gol i bila malo starija od mene. Jedne noći kada me je zabolela glava, otišla sam u apoteku na Trgu Blanš da kupim veganin i flašicu etera. Na kasi sam primetila da nemam novca kod sebe. Ta devojka kratke, plave kose, koja je nosila kišni mantil i čiji sam pogled srela – pogled njenih zelenih očiju – prišla je i platila umesto mene. Bilo mi je neprijatno, nisam znala kako da joj zahvalim. Predložila sam joj da je povedem do stana i da joj vratim novac. Imala sam uvek nešto malo para u svom noćnom stočiću. Ali, ona je kazala: „Ne... ne... neki drugi put.“ I ona je stanovala u istom kraju, samo malo niže. Gledala me je nasmejanih zelenih očiju. Predložila je da zajedno nešto popijemo u blizini njene kuće i naãle smo se u jednom kafeu, bolje reći baru, u Ulici Larošfuko. Atmosfera ni nalik onoj u „Kondeu“. Zidovi obloženi svetlim drvetom, kao šank i stolovi, a ka ulici neka vrsta vitraža. Sedišta su bila tapacirana tamnocrvenim somotom. Prigušeno svetlo. Za barom je stajala plavuša četrdesetih godina, koju je ova Žanet Gol dobro poznavala pošto joj se obraćala sa „ti“ i zvala je Suzan. Ona nas je poslužila koktelom sa šampanjcem.
„U vaše zdravlje“, kazala mi je Žanet Gol. I dalje mi se smešila, ali mi se činilo da me njene zelene oči ispituju kao da žele da odgonetnu šta se dešava u mojoj glavi. Upitala je:
„Stanujete li u kraju?“
„Da, malo dalje odavde.“
Ima mnogo uglova četvri Monmartr čije sam granice poznavala, pa i one nevidljive. Pošto sam se uplašila i nisam znala šta bih joj kazala, dodala sam: „Da, stanujem malo dalje. Mi smo ovde tek kod prvih uspona.“ Ona nabra obrve. „Kod prvih uspona?“ Ove dve reči su je zagolicale, ali nije skidala smešak. Da li je to bio učinak koktela? Moja stidljivost se istopila. Objasnila sam joj šta znači izraz
„prvi usponi“, taj izraz koji sam naučila kada i sva deca iz škola u kraju. „Prvi usponi“ počinju od skvera Svetog Trojstva. Oni ne prestaju da idu naviše do zamka Brujarovih i groblja „Sen Vensan“, nakon čega se spuštaju do Ulice Klinjankur, severne granice ove četvrti.
„Ti znaš dosta o tome“, kazala mi je ona. Njen osmeh je postao ironičan. Najednom je počela da mi se obraća sa ti, međutim meni je to delovalo prirodno. Zatražila je od Suzan da nam donese još

dve čaše. Meni je, nenaviknutoj na alkohol, već i jedna čaša bila previše, ali nisam se usudila da odbijem. Da se što brže rešim pića, popila sam ga naiskap. Ona me je posmatrala ćuteći.
„Ideš li u školu?“
Oklevala sam sa odgovorom. Oduvek sam snevala da budem studentkinja, zbog te reči koja mi se činila elegantna. Međutim, taj san je postao nemoguć poãto me nisu primili u gimnaziju „Žil Feri“. Da li mi je piće dalo tu sigurnost? Prilbižila sam joj se i unela joj se u lice, verovatno, da je bolje ubedim:
„Studiram.“
Tog prvog puta nisam primetila druge goste oko nas. Nisu nimalo ličili na one iz „Kondea“. Da se nisam plašila da ću ponovo sresti neke utvare, rado bih jedne noći opet navratila u taj bar da dobro razumem odakle dolazim. Bolje je, međutim, da budem oprezna. A što se bara tiče, mogla bih da naletim i na zaključana vrata. Promena vlasnika. To mesto nije imalo budućnosti.
„Šta studiraš?
Uhvatila me je na brzinu. Bezazlenost njenog pogleda me je ohrabrivala. Zar je mogla pomisliti da je lažem?
„Orijentalne jezike.“

Izgleda da je to ostavilo utisak na nju. Nakon toga nije me viãe nikada pitala za detalje mojih studija, raspored predavanja, pa ni gde se škola nalazi. Biće da je razumela da ne pohađam nikakvu školu. Ali, po mom mišljenju, to je i za jednu i za drugu bilo kao da me krasi plemićka titula koja se nasledi bez sopstvene zasluge. Svima koji su navraćali u bar u Ulici Larošfuko predstavljala me je kao „studentkinju“, toga se tamo možda još sećaju.
One noći me je dopratila do kuće. Sada je na mene došao red da upitam čime se ona bavi. Kazala mi je da je bila plesačica, ali da je nakon jedne povrede morala da napusti profesiju. Klasična balerina? Ne, ne baš tako, mada je učila klasični balet. Danas me muči jedno pitanje koje mi u onom momentu nije dolazilo u pamet. Da li je ona bila klasična balerina isto onoliko koliko sam ja bila studentkinja? Sledile smo Ulicu Fonten u pravcu Trga Blanš. Pričala mi je da se „privremeno uortačila“ sa plavušom po imenu Suzan, njenom starom prijateljicom, koja joj je donekle bila kao
„starija sestra“. Njih dve su se starale o jednom lokalu, u isto vreme i restoranu, u koji me je povela to veče.
Pitala me je da li stanujem sama. Da, sama sa majkom. Htela je zna čime se bavi moja majka. Nisam ni zucnula o „Mulen ružu“. Rekla sam joj prilično odsečnim tonom: „Ãef računovodstva.“ Na kraju krajeva, moja majka je zaista mogla biti šef računovodstva. Imala je i ozbiljnost i diskreciju.
Rastale smo se pred mojom kapijom. Nisam se uvek vraćala u stan sa vedrinom u srcu. Znala sam da ću jednog dana definitivno otići. Računala sam mnogo na poznanstva koja mogu da sklopim i koja bi okončala moju samoću. Ova devojka, prva sa kojom sam se upoznala, možda će mi pomoći da se otisnem na pučinu.
„Vidimo se sutra?“ Nju je iznenadilo moje pitanje. Postavila sam ga naglo, nisam uspela da sakrijem zabrinutost.
„Naravno. Kad god hoćeš...“
Dobacila mi je jedan istovremeno nežan i ironičan osmeh, kao maločas kad sam joj objašnjavala šta znače „prvi usponi“.
Imam praznina u sećanju. Ili tačnije, izvesni detalji mi se vraćaju bez reda. Već pet godina odbijam da mislim o tome. A dovoljno je bilo da taksijem prođem tom ulicom i ponovo vidim one svetleće reklame – Kod noćobdije, Kod Pjeroa... ne sećam se više kako se zvao bar u Ulici Larošfuko. „Crveni samostan“? „Kod Dantea“? „Kanter“? Da, „Kanter“. Nijedan gost „Kondea“ nije

navraćao u „Kanter“. U životu ima čvrstih granica. Međutim, kada sam prvi put ušla u „Konde“ bila sam veoma iznenađena kada sam prepoznala jednog od gostiju koga sam već videla u „Kanteru“, tipa koji se zvao Moris Rafael, a koga su prozvali Jaguar... Stvarno nisam mogla znati da je taj čovek pisac... Uopãte se nije razlikovao od onih koji su igrali karte i ostale društvene igre u maloj, zasebnoj sali, iza gvozdene rešetke... Ja sam ga prepoznala. A što se njega tiče, shvatila sam da mu moje lice nije poznato. Utoliko bolje. Pravo olakšanje...
Nikada nisam shvatila kakvu je ulogu imala Žanet Gol u „Kanteru“. Često je primala porudžbine i posluživala goste. Sedala je sa njima za sto. Poznavala je većinu. Ona me je upoznala sa Akadom, visokim, tamnokosim mladićem orijentalnog izgleda, veoma dobro obučenim, sinom jednog lekara iz kraja koji je, čini mi se, bio na visokim školama. Pratila su ga uvek dva prijatelja, Goldinger i Mario Bej. Ponekad su igrali karte sa nekim starijim ljudima u onoj sali u dnu. To je moglo potrajati do pet sati izjutra. Jedan od tih kockara bio je po svoj prilici pravi vlasnik „Kantera“. Čovek pedesetih godina, kratke sede kose i surovog izgleda, takođe dobro obučen, za koga mi je Žanet Gol rekla da je
„bivši advokat“. Sećam se njegovog imena: Moselini. S vremena na vreme, prekidao je sa kartanjem i pridruživao se Suzani za barom. Žanetu je zvao „mala moja“ ili „Mrtvačka glava“, nisam dobro razumela zbog čega, a mene je gledao sa velikim nepoverenjem kada sam prvi put došla u „Kanter“. Jedne noći me je upitao koliko imam godina. Dodala sam sebi godine, rekavši da imam dvadeset jednu. On me je namršteno posmatrao i nije poverovao. „Sigurno imate dvadeset jednu godinu?“ Poãto sam se naãla u neprilici, bila sam spremna da mu otkrijem svoje prave godine, kada iz njegovog pogleda najednom nestade strogosti. „Pa dobro, recimo da vam je dvadeset jedna godina.“
Žanet je gajila slabost prema Mariju. On je nosio tamne naočari, ali se nije pretvarao. Od svetlosti su ga bolele oči. Imao je lepe ruke. Žanet je u početku verovala da je neki pijanista, od onih, kazala mi je, koji nastupaju u koncertnim salama „Gave“ ili „Plejel“. Imao je tridesetak godina, kao Akad ili Goldinger. Ako nije pijanista, čime se bavio? Akad i on su delovali veoma privrženi Moseliniju. Po Žanetinim rečima, radili su sa Moselinijem još kada je ovaj bio advokat. Od tada, neprestano rade za njega. Gde rade? U preduzećima, govorila mi je ona. Kakva li su to „preduzeća“ mogla biti? U „Kanteru“ su nas pozivali za svoj sto i Žanet je tvrdila da Akad oseća naklonost prema meni. Od samog početka osetila sam da je želela da počnem da se zabavljam sa njim, možda zato da bi ona sama bila češće uz Marija Beja. Meni se činilo da se dopadam Goldingeru. Bio je takođe tamnokos kao Akad, samo viši od njega. Žanet ga je slabije poznavala od druge dvojice. Pričalo se da ima mnogo para, a svoj automobil je uvek parkirao ispred „Kantera“. Stanovao je u hotelu i često putovao u Belgiju.
Crne rupe. A zatim, malo po malo, neke pojedinosti iskrsavaju iz sećanja, koliko precizne toliko beznačajne. On je stanovao u hotelu i često putovao u Belgiju. „Jedno veče“, ponavljala sam tu rečenicu kao refren uspavanke koju pevušimo u mraku da oteramo strah. Zbog čega li je Moselini Žanetu prozvao Mrtvačka glava? Neke stvari skrivaju druge, mnogo strašnije. Sećam se onog popodneva, nekoliko godina kasnije, kada je Žanet došla na Neji da me poseti. Bilo je to petnaestak dana nakon što sam se udala za Žana Pjera Šuroa. Nikada nisam mogla da ga zovem drugačije nego Žan Pjer Šuro, nesumnjivo zato što je bio stariji od mene i zato što je i on meni persirao. Pozvonila je tri puta kao što sam joj kazala. Na trenutak mi je došlo da ne otvorim, ali je to bilo glupo pošto je ona znala moj broj telefona i adresu. Provukla se kroz poluotvorena vrata, kao da se krišom uvlači u stan da bi ga obila. U dnevnoj sobi je bacila pogled na bele zidove, niski sto, gomilu časopisa, lampu sa crvenim abažurom i portret majke Žana Pjera Šuroa, koji je visio iznad troseda. Nije ništa govorila, samo je klimala glavom. Želela je da razgleda stan. Činila se začuđena što Žan Pjer Šuro i ja imamo odvojene sobe. U mojoj sobi smo se ispružile na krevetu.

„On je znači iz dobre kuće?“, kazala mi je Žanet. I prsnula u smeh.
Nisam je videla otkada sam stanovala u hotelu „Armaje“. Njen smeh me je dovodio u nelagodu. Bojala sam se da će me vratiti unazad, u vreme redovnog posećivanja „Kantera“. Međutim, još prethodne godine, kada me posetila u hotelu „Armaje“, rekla mi je da je sa svima prekinula.
„Prava devojačka soba...“
Na komodi je stajala slika Žana Pjera Šuroa u ramu boje nara. Ona ustade i naže se nad sliku.
„On je prilično lep dasa... Zbog čega spavate u odvojenim sobama?“
Zatim se ponovo ispružila na krevetu pored mene. Kazala sam joj da bih više volela da se sa njom viđam izvan kuće. Pribojavala sam se da bi joj moglo biti nelagodno u prisustvu Žana Pjera Šuroa. Ne bismo mogle slobodno da razgovaramo.
„Plašiš se da mogu doći da te posetim sa njima?“
Nasmejala se, ali je taj smeh bio usiljeniji nego maločas. Bilo je tačno, čak i na Nejiu, strahovala sam da bih mogla ponovo neleteti na Akada. Već mi je bilo čudno kako nije uspeo da me pronađe dok sam boravila u hotelima u ulicama Etoal i Armaje.
„Ne uzbuđuj se... Vrlo dugo nisu u Parizu... U Maroku su...“ Milovala me je po čelu kao da je želela da me umiri.
„Pretpostavljam da svom mužu nisi pričala o žurkama u ‘Kabasudu’...“
Nije unela nikakvu ironiju u to što je rekla. Naprotiv, mene je iznenadila tuga u njenom glasu. Njen prijatelj Mario Bej, tip sa tamnim naočarima i rukama pijaniste, bio je taj koji je koristio izraz
„žurke“ kad su nas Akad i on vodili da provedemo noć u „Kabasudu“, gostionici u okolini Pariza.
„Mirno je ovde. Nije kao u ‘Kabasudu’... Sećaš se?“
Sećanja na koja sam htela da zažmurim, kao od prejake svetlosti. A nasuprot tome, onoga dana kada smo se rastajali sa prijateljima Gija de Vera i kada sam se sa Rolanom vraćala na Monmartr, oči sam držala širom otvorene. Sve je bilo jasnije, oštrije, neka jaka svetlost me je zaslepljivala, ali sam se polako navikavala na nju. Jedne noći u „Kanteru“, našla sam se sa Žanet pod istom takvom svetlošću, za stolom pored samog ulaza. Nije bilo nikoga sem Moselinija i onih koji su se kockali u skrivenoj sali, iza rešetke. Moja majka se sigurno odavno vratila. Pitala sam se da li je brine što mene nema. Skoro da sam požalila za onom noći kada je došla da me potraži u komesarijatu Grand Karijer. Od tog momenta jasno sam osećala da više nikada neće doći po mene. Otišla sam predaleko. Pokušala sam da suzbijem paniku koja mi je skraćivala dah. Žanet mi se unela u lice.
„Sva si pobledela... Nije ti dobro?“
Htela sam da joj se osmehnem da bih je razuverila, ali sam imala utisak da sam napravila grimasu.
„Ne... Nije mi ništa...“
Otkako sam noću počela da napuštam stan dobijala sam nagle napade paničnog straha ili „pad pritiska“, kako ih je nazvao apotekar sa Trga Blanš one večeri kada sam pokušala da mu objasnim kako se osećam. Međutim, čim bih progovorila svaka reč mi je izgledala pogrešna ili nedovoljna. Bolje je ćutati. Strašan osećaj praznine obuzimao me je na ulici, nenadano. Prvi put mi se javio pred prodavnicom duvana, malo dalje od bistroa „Sirano“. Ulicom je prolazilo mnogo sveta, ali mene to nije smirivalo. Mogu se srušiti bez svesti, oni će nastaviti svojim putem ne obraćajući pažnju na mene. Pad pritiska. Kratak spoj. Morala sam učiniti napor da povežem „žice“. Te večeri sam ušla u duvandžinicu i kupila poštanske marke, razglednice, hemijsku olovku i paklu cigareta. Sela sam za šank. Uzela sam prvu razglednicu u počela da pišem. „Još malo strpljenja. Ubrzo će biti bolje, nadam se.“ Zapalila sam cigaretu i prilepila marku na razglednicu. Na koga da je adresiram? Htela sam da na svakoj razglednici napišem poneku reč, neku utešnu reč: „Vreme je lepo, divno se provodim na

odmoru. Nadam se da ste i vi dobro. Ljubim vas. Do skorog viđenja.“ U rano jutro sedim na terasi nekog kafea, na obali mora. I pišem razglednice prijateljima.
„Kako se osećaš? Da li ti je bolje?“, upitala je Žanet. Unela mi se još više u lice.
„Hoćeš li da izađemo na vazduh, da prošetamo?“
Ulica mi nikada ranije nije izgledala tako pusta i tiha. Bila je osvetljena fenjerima iz nekog drugog doba. A kada sam pomislila da je dovoljno krenuti usponom, tih nekoliko stotina metara, i ponovo susresti subotnju gužvu, reklame za „Najlepše nage žene na svetu“ i turističke autobuse ispred
„Mulen ruža“... Uhvatio me je strah od te mase. Kazala sam Žaneti:
„Nemojmo se peti do vrha...“
Hodale smo do mesta gde nestaju svetla, do raskrsnice na kraju Ulice Notr Dam de Loret. Tu smo načinile polukrug i krenule strminom ulice u obrnutom smeru. Osećala sam da se polako smirujem dok smo silazile tom tamnom stranom. Treba se samo opustiti. Žanet me je stezala za ruku. Već smo gotovo stigle do podnožja, kada mi je ona kazala:
„Hoćeš li da uzmemo malo snega?“
Nisam razumela smisao ove rečenice, ali je reč „sneg“ odjekivala u mom sluhu. Izgledalo je da bi mogao svakog časa početi da pada i učiniti joã dubljom tišinu oko nas. I ne bi se ništa čulo osim škripe naših koraka po snegu. Na nekom satu je pozvonilo i, ne znam zbog čega, setila sam se ponoćne mise. Žanet me je vodila. Pustila sam je da me vuče. Prolazile smo Ulicom Omal u kojoj su sve kuće bile u mraku. Åinilo se da su se sve sastavile u istu crnu fasadu sa obe strane ulice, s jednog kraja na drugi.
„Dođi u moju sobu... uzećemo malo snega.“
Čim budemo stigle, pitaću je šta znači „uzećemo malo snega“. Zbog crnih fasada, činilo mi se da je još hladnije. Da li sanjam kad tako oštro odjekuju naši koraci?
Kasnije sam često prolazila istim putem, sama ili sa njom, da joj se pridružim u sobi preko dana ili da prenoćim kada smo se kasno vraćale iz „Kantera“. Njen hotel je bio u Ulici Laferijer, onoj koja pravi oštru krivinu i u kojoj ste daleko od svega u zoni „prvih uspona“. Lift sa rešetkastim vratima peo se lagano. Živela je na poslednjem spratu, ili još viãe. Lift se možda nije ni zaustavljao. Ona mi je šaputala na uho:
„Videćeš... biće nam dobro... uzećemo malo snega...“
Ruke su joj se tresle. U polumraku hodnika, bila je toliko nervozna da joj nije pošlo za rukom da uvuče ključ u bravu.
„Hajde... pokušaj ti... meni ne uspeva...“
Glas joj je bio sve iskidaniji. Ispustila je ključ iz ruke.

Sagnula sam se, napipala kauč i stavila u ga bravu. Svetlo je u sobi ostalo upaljeno, neko žućkasto svetlo koje se rasipalo iz jedne plafonjere. Krevet je bio u neredu, a zavese navučene. Sela je na ivicu kreveta i čeprkala po fioci noćnog stočića. Iz nje je izvadila malu metalnu kutiju. Kazala mi je da udahnem beli prah koji je nazivala
„snegom“. Za nekoliko časaka on mi je doneo osećaj svežine i lakoće. Bila sam uverena da se ni zebnja, ni praznina kakva me je obuzimala na ulici, neće više povratiti. Otkako mi je apotekar sa Trga Blanš govorio o padu pritiska, verovala sam da treba da ostanem čvrsta, da se borim sa sobom i pokušam da održim kontrolu. Prestrogo su nas vaspitali, o tome je reč. Hodaj ili crkni. Ako padnem, drugi će produžiti Bulevarom Kliši. Ne treba se zavaravati. Međutim, od ovog časa, sve je drugačije. Uostalom, i ulice i granice ove četvrti postale su mi preuske!
Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim

stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platili razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.
Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke... Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra... Putovanje u beskraj...“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne... ne... poklanjam vam je... i želim vam srećno putovanje...“
Sigurno je da ta knjižara nije bila samo utočište već i etapa mog života. Često bih se u njoj zadržala do samog zatvaranja. Pored polica sa knjigama postavili su nekakvu stolicu, zapravo poveće merdevine. Smeštala sam se tu, listala knjige i stripove. Pitala sam se da li primećuje moje prisustvo. On mi se, ne prekidajući čitanje, obraćao samo jednom istom rečenicom: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Mnogo posle toga neko me je uporno ubeđivao da je boja nečijeg glasa jedina stvar koju ne možemo upamtiti. Međutim, ja i danas u besanim noćima često čujem jedan glas sa pariskim naglaskom – naglaskom strmih ulica Monmartra – kako mi kaže: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Ta rečenica ni danas nije izgubila ništa od svoje topline i tajanstvenosti.
Naveče, po izlasku iz knjižare, uvek sam se čudila ãto se nalazim na Bulevaru Kliši. Nisam imala mnogo volje da se spuštam do „Kantera“. Sopstveni koraci vodili su me naviše. Obuzimalo me je zadovoljstvo dok sam se uspinjanja strmim ulicama i stepeništem. Brojala sam svaki stepenik. Kod broja trideset, znala sam da dolazi spas. Mnogo posle toga Gi de Ver mi je dao da pročitam knjigu Izgubljeni horizonti, o ljudima koji se penju na Tibet do manastira Šangri La da bi spoznali tajnu života i mudrosti. Međutim, nije potrebno ići toliko daleko. Sećam se svojih prvih noćnih šetnji. Za mene je Tibet na Monmartru. Dovoljna je uzbrdica Ulice Kolenkur. Tamo na vrhu, ispred zamka Brujar, nadisala sam se prvi put u životu. Jedne noći, pred zoru, iskrala sam se iz „Kantera“ u kojem sam sedela sa Žanet. Čekale smo da po nas dođu Akad i Mario Bej i povedu nas u „Kabasud“ sa Godingerom i još jednom devojkom. Gušila sam se. Pronašla sam izgovor da izađem na vazduh. Trčala sam. Svetleće reklame na trgu su već bile pogašene, čak i one na „Mulen ružu“. Prepustila sam se pijanstvu kakvo mi nisu mogli priuštiti ni alkohol ni sneg. Popela sam se uzbrdicom do zamka. Čvrsto sam rešila da više nikada ne vidim društvo iz „Kantera“. Kasnije me je isto pijanstvo obuzimalo uvek kada bih presecala mostove koji su me povezivali sa nekim. Moja ličnost istinski se iskazivala upravo kada sam bežala. Moja jedina lepa sećanja su sećanja na bekstva i odlaske. Ali, život uvek odnese pobedu. Kad sam izašla na aleju Brujar, bila sam sigurna da mi je neko tu zakazao sastanak i da je to moj novi početak. Postoji jedna ulica, nedaleko odatle, u koju bih volela da se vratim nekog dana. Onoga jutra prošla sam njome. Trebalo bi da je tu mesto sastanka. Ali, nisam znala kućni broj. Nije važno. Sačekaću neki znak koji će mi to dojaviti. Tamo, na kraju, ulica se otvarala prema širokom nebu kao da vodi na rub litice. Pošla sam napred sa lakoćom koja vas ponekad nosi u snu. Ne bojite se ničega, opasnosti su nadjačane. Ako nešto krene loše, dovoljno je da se probudite. Nepobedivi ste. Hodala sam, nestrpljiva da stignem na vrh, tamo gde ima samo

plavetnila i praznine. Kojom bi se reči moglo opisati stanje moga duha? Raspolažem tako siromašnim rečnikom. Pijanstvo? Ushićenje? Zanos? U svakom slučaju, ulica mi je bila poznata. Prolazila sam već njome, sigurna sam. Ubrzo ću stići na vrh i vinuti se u prazninu. Kakva je sreća lebdeti u zraku i najzad upoznati bestežinsko stanje kojem sam oduvek težila. Veoma jasno se sećam i toga jutra i te ulice što se završava nebom...
I život se nastavio, nekad lep, nekad težak. Jednog depresivnog dana, na koricama knjige Uboga Luiz koju mi je posudio Gi de Ver, hemijskom olovkom sam njeno ime promenila u svoje: Uboga Žaklin.

To veče je izgledalo kao da ćemo prizivati duhove. Okupili smo se u radnoj sobi Gija de Vera i on je ugasio lampu. Ili je, jednostavno, nastao prekid struje. Slušali smo njegov glas u mraku. Recitovao je tekst koji bi nam inače, na svetlosti, pročitao. Ne, nepravedan sam. Gi de Ver bi bio šokiran da me je čuo kako govoreći o njemu pominjem „prizivanje duhova“. Zavredeo je on bolje. Rekao bi mi samo sa laganim prekorom: „Rolan, čekajte...“
Zapalio je sveće u svećnjaku koji je stajao na kaminu i ponovo seo za svoj radni sto. Naspram njega sedeli smo ta devojka, ja i onaj par četrdesetih godina, izgledom buržuji i oboje vrlo negovani, koji sam tamo prvi put video.
Okrenuo sam glavu ka njoj i naši pogledi su se sreli. Gi de Ver je, lagano nagnut, govorio i dalje, ali veoma prirodno, gotovo tonom kojim se vodi neki običan razgovor. Na svakoj seansi čitao nam je po jedan tekst čije bi nam fotokopije kasnije podelio. Sačuvao sam kopiju od te večeri. Sadrži i jedan podatak. Ona mi je dala broj svog telefona, koji sam pribeležio na dnu lista crvenom hemijskom olovkom.
„Maksimum koncentracije postiže se ležeći zatvorenih očiju. Na najmanju spoljašnju manifestaciju, počinje rasipanje i širenje. Dok stojimo jedan deo snage odlazi u noge. Otvorene oči umanjuju usredsređenost...“
Imao sam muke da savladam neobuzdani smeh, a toga se sećam utoliko jasnije što mi se do tada to nije događalo. Međutim, svetlost sveća je tom čitanju davala nešto odviše svečano. Nekoliko puta sam susreo njen pogled. Po svemu sudeći, ona nije imala želje da se smeje. Naprotiv, bila je puna poštovanja, čak i zabrinuta da neće razumeti smisao onoga o čemu je govorio. Na kraju je i na mene prenela tu ozbiljnost. Gotovo da sam se postideo svoje prvobitne reakcije. Jedva sam se i usuđivao da pomislim kakvu bih zabunu izazvao da sam prsnuo u smeh. U stvari, u njenom pogledu mi se činilo da vidim nešto što liči na poziv u pomoć, neko pitanje. Da li sam dostojna ovog skupa? Gi de Ver je prekrstio ruke. Njegov glas je postao važniji i gledao je u nju netremice, kao da se obraća isključivo njoj. Ona se zbog toga skamenila. Možda se plašila da joj, nepripremljenoj, ne postavi pitanje tipa:
„Baš bih hteo da znam imate li vi neko mišljenje o tome?“
Svetlo je ponovo došlo. Zadržali smo se još malo u radnoj sobi, što nije bilo uobičajeno. Seanse su se uvek održavale u dnevnom boravku i njima je prisustvovalo desetak osoba. Te večeri bilo nas je samo četvoro, te je Giju de Veru sigurno više prijalo da nas okupi u svojoj radnoj sobi, s obzirom na našu malobrojnost. Ovoga puta sastanak nam je jednostavno zakazao bez uobičajene pozivnice, kakva nam stiže na kuću ili je dobijamo u knjižari „Vega“, ukoliko smo njihovi stalni kupci. Sačuvao

sam neke od fotokopiranih tekstova, kao i nekoliko pozivnica i upravo sam jednu od njih juče imao u rukama:

Dragi moj Rolan,

Gi de Ver
biće srećan da vas primi
u četvrtak, 16. januara, u 20 časova
u svom stanu na skveru Lovendal broj 5 (XV ar.) druga zgrada sa leva,
treći sprat levo

Luksuzni beli papir, uvek istog formata, i kitnjast rukopis kakav bi mogao da oglašava mondenska zbivanja, koktele ili proslave rođendana.
Te večeri ispratio nas je do izlaza iz stana. Gi de Ver i onaj par, koji je to veče došao prvi put, bili su dvadesetak godina stariji od nas. Kako je lift bio pretesan za četiri osobe, ona i ja smo sišli stepeništem.
Pristup zgradi je vodio kroz deo privatnog puta, ograđenog nizovima zgrada identičnih fasada u cigli i svetlom malteru. Svuda ista ulazna vrata od kovanog gvožđa sa fenjerima iznad njih. Kad prođete kapiju sa rešetkama, izađete tačno pred mali park u Ulici Aleksandar Kabanel. Hteo sam da zabeležim ovo ime zato što su nam se upravo tu putevi ukrstili. Stali smo za trenutak kao ukopani nasred malog parka, tražeći reči. Ja sam prvi prekinuo ćutanje.
„Stanujete li u kraju?“
„Ne, stanujem u blizini Etoala.“
Potražio sam izgovor da se ne bih odmah rastao od nje. „Možemo preći skupa jedan deo puta.“
Hodali smo ispod vijadukta prateći Bulevar Grenel. Ona je predložila da sledimo pešice tu liniju vazdušnog metroa, koja vodi u pravcu Trga Etoal. Ako se umori, ostatak puta može preći metroom. To je morala biti nedelja veče ili neki praznični dan. Nije bilo saobraćajne gužve i svi kafei su bili zatvoreni. Jedno je sigurno, u mom sećanju nas dvoje smo te noći bili u napuštenom gradu. Kad danas razmišljam o našem susretu, on mi izgleda kao susret dva bića bez nikakvog usidrenja. Čini mi se da smo oboje bili sami na svetu.
„Poznajete li odavno Gija de Vera?“, upitao sam je.
„Ne, upoznala sam ga početkom godine preko jednog prijatelja, a vi?“
„A ja preko knjižare ‘Vega’.“
Ona nije znala za postojanje te knjižare na Bulevaru Sen Žermen, na čijem je izlogu pisalo plavim slovima: Orijentalistika i uporedne religije. Tu sam prvi put čuo da govore o Giju de Veru. Jedne večeri čovek iz knjižare mi je dao jednu od tih luksuznih pozivnica, pri tom rekavši da mogu da prisustvujem seansi. „To je kao stvoreno za ljude poput vas.“ Voleo bih da sam ga pitao šta je podrazumevao pod tim „za ljude poput vas“. Međutim, on se prema meni odnosio prilično ljubazno, što bi značilo da nije bilo uvredljivo. Predložio je čak i da me „preporuči“ tom Giju de Veru.
„Da li je dobra ta knjižara ‘Vega’?“
Pitanje je postavila ironičnim tonom. Ili mi se to možda učinilo zbog njenog pariskog naglaska.
„U njoj se može pronaći mnogo interesantnih knjiga. Odvešću vas tamo.“
Interesovalo me je koje je knjige ona čitala i šta ju je privuklo seansama Gija de Vera. Prva knjiga, po njegovom savetu, bili su Izgubljeni horizonti. Pročitala ju je sa velikim zanimanjem. Na

prethodnu seansu stigla je pre svih drugih i De Ver ju je uveo u svoju radnu sobu. Tražio je drugu knjigu da joj posudi na policama svoje biblioteke, koja zauzima čitava dva zida. U sledećem momentu, kao da mu je neka misao najednom pala na pamet, zaputio se ka pisaćem stolu i iz hrpe dokumenata i pisama u neredu izvukao jednu knjigu. Rekao joj je: „Mogli biste ovo da pročitate. Zanima me da čujem vaše mišljenje.“ Ona je bila jako postiđena. De Ver je uvek razgovarao sa ljudima kao da su isto onoliko inteligentni i obrazovani koliko i on. Do kada može tako? Dok napokon i sam ne primeti da svi nisu na visini. Knjiga koju joj je dao te večeri nosila je naslov Uboga Luiz. Ne, ne znam ništa o njoj. To je priča o životu jedne kaluđerice, Luiz de Berler, sa zbirkom njenih pisama. Nije čitala sve po redu, otvarala je knjigu nasumično. Neke od stranica su na nju ostavile snažan utisak. Više nego Izgubljeni horizonti. Pre nego što je upoznala De Vera čitala je romane naučne fantastike, kao što je Kristal koji sneva. Ili knjige iz astronomije. Kakva slučajnost... i ja takođe mnogo volim astronomiju.
Na stanici Bir-Hakem, razmišljao sam da li se sprema da pođe na metro ili želi još da hoda i pređe Senu. Ispod naših nogu, u pravilnim razmacima, čulo se treskanje vagona. Zaputili smo se ka mostu.
„I ja stanujem u kraju Etoala“, kazao sam joj. „Možda vrlo blizu vas.“ Oklevala je. Nesumnjivo je htela da mi kaže nešto što joj je neugodno.
„U stvari, ja sam udata... Živim sa svojim mužem na Nejiu...“ Poverovali biste da ispoveda neki zločin.
„Udati ste odavno?“
„Ne. Nisam odavno... od aprila prošle godine...“
Nastavili smo da hodamo i stigli na sredinu mosta, do stepeništa koje vodi ka Aleji labudova. Krenula je niz stepenice, a ja sam je sledio. Silazila je sigurnim korakom, kao da je polazila na zakazani sastanak. I počela da mi priča o sebi.
„Bilo je to kada sam tražila posao... Naletela sam na oglas. Bila im je potrebna sekretarica na određeno vreme...“
Tamo dole, krenuli smo Alejom labudova. Sa obe strane Sena i svetla na njenim kejovima.
Osećao sam se kao na palubi parobroda koji se nasukao usred noći.
„U kancelariji sam počela da radim sa jednim čovekom... Bio je veoma ljubazan prema meni... I stariji od mene. Nakon nekog vremena poželeo je da se oženi...“
Reklo bi se da se pravda pred drugom iz detinjstva koga odavno nije videla, a sada ga je slučajno srela na ulici.
„A vi, da li ste vi želeli da se udate ?“
Slegla je ramenima kao da sam izvalio neku glupost. Očekivao sam da bi mi u svakom momentu mogla kazati: „Čekaj, pa ti me bar dobro znaš...“
Na kraju krajeva, morao sam je poznavati u nekom drugom životu.
„On mi je uvek govorio da mi želi dobro... To je tačno... Želi mi dobro... Pomalo se ponaša kao da mi je otac...“
Verujem da je sa moje strane očekivala neki savet. Očigledno nije imala običaj da se poverava.
„I nikada ne dolazi sa vama na seanse?“
„Ne. Ima previše posla.“
De Vera je upoznala preko prijatelja iz mladosti svog muža. Ovaj je doveo De Vera na večeru kod njih, na Neji. Nabrajala mi je te pojedinosti skupljenih obrva, kao da se plaši da ne zaboravi neku od njih, ma i beznačajnu.

Kada smo stigli na kraj Aleje, našli smo se licem pred statuom Slobode. S desna je bila klupa. Ne znam više da li je neko od nas dvoje predložio da sednemo ili smo, možda, oboje imali istu ideju u istom momentu. Upitao sam je da li treba da se vrati kući. To je bio treći ili četvrti put da prisustvuje seansama Gija de Vera i da se u jedanaest sati uveče nađe pred stepeništem metro-stanice Kambron. Na pomisao da se vrati na Neji, svaki put se oseća nekako obeshrabreno. I zato se njen život sveo samo na to da uvek uzima metro na istoj liniji. Da preseda na Etoalu. Da silazi na Sablonu...
Osetio sam kako su se naša ramena dodirnula. Rekla mi je da ju je Gi de Ver, nakon one večere na kojoj ga je srela prvi put, pozvao na svoje predavanje koje se održavalo u maloj sali u blizini Odeona. Toga dana teme su bile „Podnevna pomračenost“ i „Zelena svetlost“. Kada je izašla iz sale, lutala je nasumice po kraju. Lebdela je i sama u onakvoj zelenoj i prozračnoj svetlosti o kakvoj je govorio Gi de Ver. Bilo je pet sati popodne. Na bulevaru i na raskrsnici Odeon vladala je neopisiva gužva, ljudi su je gurali pošto se kretala u suprotnom smeru i bojala se da će je masa povući ka stepenicama metroa. Jedna pusta ulica pela se lagano prema Luksemburškom parku. Negde na polovini ulice ušla je u jedan kafe na samom uglu: „Konde“. „Jesi li si čuo za Konde?“ Najednom je prešla na „ti“. Nisam poznavao taj „Konde“. Da pravo kažem, ne volim baš mnogo Latinski kvart. On me podseća na detinjstvo, na spavaonice u jednom internatu iz kojeg su me izbacili i na studentski restoran nadomak Ulice Dofin u koji sam bio prinuđen da odlazim sa lažnom studentskom kartom. Crkavao sam od gladi. Od tada, ona je često pronalazila sklonište u „Kondeu“. Ubrzo je sklopila poznanstvo sa većinom redovnih gostiju, a pre svega sa dvojicom pisaca: izvesnim Morisom Rafaelom i Arturom Adamovom. Da li sam čuo za njih? Da, za Adamova sam čuo. Čak sam ga i viđao u kraju oko crkve Sen Žilijen le Povr. Zabrinut pogled. Rekao bih čak: prestrašen. Hodao je bosih nogu u sandalama. Ona nije imala nijednu knjigu Adamova. U „Kondeu“, ponekad bi je zamolio da ga otprati do njegovog hotela zato što se bojao da noću ide sam. Otkako redovno dolazi u
„Konde“, dali su joj nadimak. Njeno ime je Žaklin, ali su je prozvali Luki. Ako budem želeo, mogla bi da me upozna sa Adamovim i ostalima. Sa jednim engleskim pevačem, Džimijem Kambelom. I sa prijateljem iz Tunisa, Ali Šerifom. Mogli bismo danju da se viđamo u „Kondeu“. Ona tamo odlazi čak i uveče kada je njen muž odsutan. Često se vraća veoma kasno sa posla. Podigla je lice prema meni i, nakon jednog časka oklevanja, priznala da joj je sve teže da se vraća na Neji kod svoga muža. Delovala je zabrinuto, ali više nije progovorila ni reč.
Došao je čas prolaska poslednjeg metroa. Bili smo sami u vagonu. Pre nego što će na Etoalu preći na drugu liniju, dala mi je broj svog telefona.


I danas mi se ponekad dogodi da noću na ulici čujem jedan glas koji me zove po imenu. Promukao glas. Pomalo razvlači slogove i odmah ga prepoznajem: to je Luki. Okrenem se, nigde nikoga. Ne samo noću, već i u onim gluvim letnjim popodnevima kada ne znamo koja je tačno godina. Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.
U snovima često slušam glasove. Sve je toliko precizno – do najsitnijeg detalja – da se pri buđenju pitam kako je moguće. Jedne noći sanjao sam da izlazim iz zgrade Gija de Vera u ono isto vreme kada smo Luki i ja prvi put izašli. Pogledao sam na sat. Osam sati uveče. Jedan prozor u prizemlju bio je obrastao u puzavicu. Kad sam otvorio kapiju i prešao preko skvera Kambron u pravcu vazdušnog metroa, začuo sam Lukin glas. Pozvala me je: „Rolan...“ Dva puta tako. Osetio sam ironiju u njenom glasu. U početku ona se rugala tom imenu, imenu koje nije bilo moje. Odabrao sam, da pojednostavim stvari, to sasvim obično ime koje je moglo da posluži i kao prezime. Rolan je praktično ime. A pre svega, francusko. Moje pravo ime je previše egzotično. U ono vreme izbegavao

sam da privlačim pažnju na sebe. „Rolan...“ Okrenuo sam se. Nikog.

Stajao sam nasred malog parka, kao onaj prvi put kada nismo znali šta jedno drugom da kažemo. Kad sam se probudio, odlučio sam da pođem na staru adresu Gija de Vera i proverim da li je prozor u prizemlju stvarno obrastao puzavicom. Uzeo sam metro do stanice Kambron. To je bila Lukina linija dok je živela kod svog muža na Nejiu. Ispratio bih je i silazili smo najčešće na stanici Argentina, nedaleko od hotela u kojem sam živeo. Ona je svaki put želela da ostane čitavu noć u mojoj sobi, ali se poslednjim naporom vraćala na Neji... I zatim je, jedne noći, ostala sa mnom na Argentini.
Čudno sam se osećao dok sam hodao skverom Kambron onoga jutra, zato što je svaki put bila noć kad smo išli kod Gija de Vera. Otvarajući kapiju, razmišljao sam kako nema nikakve šanse da na njega naletim nakon tako dugog vremena. Nestala je knjižara „Vega“ sa Bulevara Sen Žermen i nestao je Gi de Ver iz Pariza. Nestala je i Luki. Međutim, na prozoru u prizemlju zaista je rasla puzavica, kao u mom snu. To mi je stvorilo veliku pometnju. Da li je ono od prošle noći bio zaista san? Zadržao sam se časak nepomično kraj prozora. Ponadao sam se da ću začuti Lukin glas. Pozvaće me još jednom. Nije me pozvala. Nikog. Tišina. Međutim, uopšte nisam imao utisak da je od doba Gija de Vera vreme proteklo. Naprotiv, ono kao da se okamenilo u nekoj vrsti večnosti. Setio sam se teksta koji sam pokušavao da pišem kada sam upoznao Luki. Naslovio sam ga Ničija zemlja. Postoji u Parizu mnoštvo onih sivih mesta gde se nalazite na granici svega, u prolazu, pa i iščekivanju. Tamo uživate imunitet. Mogao sam ih nazvati i bescarinskim zonama, ali je „ničija zemlja“ tačniji izraz. Jedne večeri u „Kondeu“ upitao sam Morisa Rafaela kakvo je njegovo mišljenje o tome, pošto je on bio pisac. Slegao je ramenima i dobacio mi sa izazivačkim podsmehom: „To bi vi trebalo da znate, stari moj... Ne razumem baš najbolje na šta ciljate... Recimo da je ‘ničija zemlja’ i ne vraćajmo se više na to...“ Taj skver Kambron i kvart oko stanica Segir i Dupleks, sa onim uličicama koje izbijaju na pasarele vazdušnog metroa, spadaju u ničiju zemlju i nije slučajno što sam tamo sreo Luki.
Taj tekst sam izgubio. Pet stranica kucanih pisaćom mašinom koju mi je posudio Zaharija, jedan od gostiju „Kondea“. U posveti sam napisao: Za Luki, ničija zemlja. Ne znam šta je ona mislila o tome što sam sačinio. Ne verujem da je pročitala do kraja. To je pomalo suvoparan tekst koji nabraja arondismane i ulice koji određuju granice te ničije zemlje. Ponekad je u pitanju samo blok zgrada ili malo veći prostor. Jednog popodneva, dok smo oboje sedeli u „Kondeu“, ona mi je, pročitavši posvetu, kazala: „Znaš, Rolan, mogli bismo živeti po jednu sedmicu u svakoj od četvrti o kojima govoriš...“


Argentinska ulica u kojoj sam iznajmio hotelsku sobu nalazi se upravo na takvoj ničijoj zemlji. Ko bi tamo mogao doći da me traži? Retki ljudi koje sam tu sretao morali su biti mrtvi u matičnim knjigama. Jednog dana, listajući novine, naleteo sam na rubriku „Razne informacije iz pravosuđa“ i u njoj na vest od nekoliko redaka, naslovljenu: „Oglašenje o nestanku.“ Izvesni Tarid nije se pojavio na mestu svog stanovanja niti dao glasa od sebe čitavih trideset godina tako da ga je nadležni sud oglasio zvanično „odsutnim“. Pokazao sam taj oglas Luki. Bili smo sami u mojoj sobi u Argentinskoj ulici. Rekao sam joj da sam skoro siguran da tip stanuje u ovoj istoj ulici sa desetinama drugih koji su takođe oglašeni „odsutnima“. Uostalom, na svim zgradama u susedstvu mog hotela istak-nuti su natpisi „Stanovi za izdavanje“. Bila su to mesta učestalih prolazaka na kojima se nije proveravao identitet i gde se čovek mogao sakriti. Baš toga smo dana, u „Kondeu“, u društvu sa ostalima, slavili Hupin rođendan. Nudili su nas pićem. Po povratku u sobu bili smo pomalo pijani. Otvorio sam prozor. Najglasnije što mogu, povikao sam: „Tarid! Tarid!...“ Ulica je bila pusta i ime je nestvarno odjeknulo. Imao sam čak utisak da ga je eho još pojačao. Luki je stala pored mene i povikala je i ona:

„Tarid! Tarid!...“ Dečija igra koja nas je stvarno nasmejala. Međutim, ja sam na kraju poverovao da će se taj čovek zaista pojaviti i da ćemo vaskrsnuti sve duhove „odsutnih“ u toj ukletoj ulici. Nakon nekog vremena, noćni portir se popeo i pokucao na naša vrata. Glasom kao iz groba, rekao je: „Malo tiše, molim vas.“ Zatim smo ga čuli kako se uputio ka stepeništu umornim korakom. Mene je ovo navelo na zaključak da je i on sam bio jedan od „odsutnih“, poput čoveka zvanog Tarid i svih drugih koji su se skrivali u nameštenim stanovima u Argentinskoj ulici.
O tome sam razmišljao svaki put kada sam se tom ulicom vraćao u svoju sobu. Luki mi je kazala da je i ona, pre nego što se udala, živela u hotelima u istom kraju, samo malo severnije odatle, prvo u Ulici Armaje, a zatim Etoal. U ono vreme sigurno smo se i sretali, ne poznavajući se.
Sećam se večeri kada je ona odlučila da se više ne vrati kod svog muža. Toga dana me je u
„Kondeu“ upoznala sa Adamovim i Ali Šerifom. Ja sam nosio pisaću mašinu koju mi je posudio Zaharija. Želeo sam da započnem Ničiju zemlju.
Spustio sam mašinu na stočić od iverice u sobi. U glavi sam već imao prvu rečenicu: „Ničija zemlja ima jednu prednost: ona je samo polazišna tačka sa koje ćemo se kad-tad otisnuti.“ Znao sam da će mi, kad sednem za pisaću mašinu, sve postati mnogo teže. Nesumnjivo će biti potrebno da precrtam tu prvu rečenicu. I onu posle nje. Ali, ipak sam se osećao pun hrabrosti.
Trebalo je da se vrati na Neji za večeru, ali je u osam sati još bila opružena na krevetu. Nije upalila lampu na noćnom stočiću. Morao sam da je podsetim da je vreme.
„Vreme za šta?“
Po tonu njenog glasa zaključio sam da neće više nikada krenuti metroom do stanice Sablon.
Nastala je duža ćutnja. Seo sam za mašinu i počeo da udaram po tipkama.
„Mogli bismo da odemo u bioskop“, kazala mi je ona. „Tako će nam proći vreme.“
Bilo je dovoljno preći ulicu na Aveniji Grand-Arme i naći se ispred bioskopa „Studio Obligado“. Te večeri ni ona ni ja nismo obraćali pažnju na film. Čini mi se da su gledaoci u sali bili malobrojni. Nekolicina onih koje je sud odavno oglasio „odsutnima“. A ko smo bili mi? S vremena na vreme, okrenuo bih se ka njoj. Nije gledala u ekran, pognula je glavu i delovala kao da je izgubljena u svojim mislima. Pobojao sam se da će ustati i vratiti se na Neji. Ali nije. Ostala je do kraja filma.
Po izlasku iz sale, činilo mi se da joj je laknulo. Kazala mi je da je u tom momentu već prekasno da se vrati kod svog muža. On je to veče pozvao nekoliko svojih prijatelja na večeru. I eto, to je kraj. Nikada više neće biti večere na Nejiu.
Nismo se odmah vratili u sobu. Dugo smo šetali kroz tu ničiju zemlju koja je i meni i njoj pružila skrovište, samo u različitim trenucima. Ona je želela da mi pokaže hotele u kojima je stanovala u ulicama Armaje i Etoal. Pokušavam da se setim šta mi je te noći kazala. Sve je zbrkano. Ostali su samo delići. Danas je kasno da pronađem zrnca koja nedostaju ili koja sam zaboravio. Veoma mlada napustila je svoju majku i kraj u kojem je stanovala sa njom. Iz tog vremena, ostala joj je prijateljica sa kojom se viđala s vremena na vreme, izvesna Žanet Gol. U dva ili tri navrata večerali smo sa Žanet Gol u jednom od onih trošnih restorana, nedaleko od mog hotela u Argentinskoj ulici. Bila je to plavuša sa zelenim očima. Luki mi je kazala da nju zovu Mrtvačka glava zbog sitnog lica naspram tela bujnih oblina. Kasnije, Žanet Gol ju je posećivala u hotelu u Ulici Sels, ali je trebalo da se zabrinem već onoga dana kada sam ih iznenadio u sobi u kojoj je lebdeo miris etera. A onog sunčanog popodneva sa povetarcem na keju, preko puta crkve Notr Dam, razgledao sam knjige kod antikvara čekajući njih dve. Žanet Gol je kazala da ima sastanak u Ulici Gran-Degre sa nekim ko treba da joj donese „malo snega“... Smeškala se na reč „sneg“ iako je bio mesec juli... U jednoj od zelenih kutija naleteo sam na džepnu knjigu sa naslovom Lepo leto. Da, ono leto je zaista bilo lepo, pošto se meni činilo da će ostati večno. Najednom sam, na drugoj strani keja, ugledao njih dve. Vraćale su se iz

Ulice Gran-Degre. Luki mi je mahnula rukom. Zakoračile su prema meni u suncu i tišini. Često ih tako vidim u svojim snovima, kako mi zajedno prilaze iz pravca crkve Sen Žilijen le Povr... Mislim da sam bio srećan toga popodneva.
Ne razumem zbog čega su Žaneti Gol dali nadimak Mrtvačka glava. Da li zbog isturenih jagodica i kosih očiju? Na tom licu ništa nije ličilo na smrt. Bila je još u onom dobu u kojem je mladost jača od svega. Ništa još – ni neprospavane noći, ni sneg, kako ga je zvala – nije ostavilo nikakvog traga na njoj. Koliko dugo još može tako? Trebalo je da je se klonim. Luki nju nije dovodila u „Konde“, niti na seanse Gija de Vera, kao da je se stidela. Čuo sam ih samo jednom da govore o svojoj prošlosti u mom prisustvu, šapatom. Imao sam utisak da dele neke tajne. Jednog dana, kada sam sa Luki izašao na metro-stanici Mabijon – jednog novembarskog dana u šest sati uveče, a noć je već bila pala – ona je prepoznala nekoga za stolom u „Pergoli“, iza velikog stakla. Lagano se trgla. Muškarac pedesetih godina, strogog lica, smeđe, začešljane kose. On je bio licem okrenut prema nama i lepo nas je mogao videti. Međutim, čini mi se da je razgovarao sa nekim pored sebe. Ona me je zgrabila za ruku i povukla na drugu stranu Ulice di Fur.
Kazala mi je da je toga tipa upoznala dve godine ranije preko Žanet Gol i da je držao restoran u devetom arondismanu. Uopšte se nije nadala da bi ga mogla sresti ovde, na Levoj obali. Izgledala je zabrinuto. Upotrebila je izraz Leva obala, kao da je Sena demarkaciona linija koja razdvaja dva grada jedan od drugog, neka vrsta gvozdene zavese. A čovek iz „Pergole“, uprkos svemu, uspeo je da pređe tu granicu. Njegovo prisustvo tamo, na raskrsnici Mabijon, ozbiljno ju je zabrinjavalo. Upitao sam je za njegovo ime. Moselini. Zbog čega ga izbegava? Nije mi jasno odgovorila. Jednostavno, taj tip joj je budio ružna sećanja. Kada je presecala mostove sa ljudima, to je bilo zauvek, nisu više bili živi za nju. Ali, ako je taj čovek živ i ako je u opasnosti da naleti na njega, bilo bi bolje je promeni kvart.
Ja sam je umirivao. „Pergola“ nije kafe kao svaki drugi, njegova klijentela je pomalo sumnjiva i nimalo ne liči na studentski i boemski kvart kojim prolazimo. Odgovorila mi je da je tog Moselinija upoznala u devetom arondismanu. Pa dobro, recimo onda da je „Pergola“ aneks Pigala na Bulevaru Sen Žermen, nije važno tačno zbog čega. Dovoljno će biti da pređe na drugu stranu ulice i zaobiđe
„Pergolu“. Nema potrebe da menja kvart.
Trebalo je da insistiram da mi kaže nešto više, ali sam već znao šta bi mi odgovorila, pod uslovom da želi da mi odgovori... toliko sam sličnih Moselinija sretao u svom detinjstvu i dečaštvu, osoba za koje sam se kasnije pitao šta su preprodavali... Zar nisam i svog oca često viđao u društvu takvih ljudi? Sada, nakon toliko vremena, mogao bih da povedem anketu o tipu koga su zvali Moselini. Ali, čemu bi to služilo? Ne bih saznao ništa više o Luki od onoga što već znam ili mogu da pogodim. Snosimo li odgovornost za te probisvete koje nismo sami odabrali i na koje naletimo veoma mladi? Mogu li ja da budem odgovoran za svog oca i sve one senke sa kojima se došaptavao po holovima hotela i u zabačenim kafanama, a koji su vukli u koferima nešto o čemu ja nisam imao pojma? Te večeri, nakon onog nemilog susreta, šetali smo Bulevarom Sen Žermen. Kada smo ušli u knjižaru „Vega“, ona se već pomalo smirila. Imala je listu od nekoliko knjiga koje joj je preporučio Gi de Ver. Tu listu sam sačuvao. Davao ju je svima koji su prisustvovali njegovim predavanjima.
„Niste obavezni da čitate sve u isto vreme“, imao je običaj da kaže. „Najbolje je da odaberete jednu knjigu i pročitate samo po stranicu svako veče, pred spavanje.“

Nebeski alter ego
Božji prijatelj iz Oberlanda Biserna pesma

Stub zore
Dvanaest čuvara Svetlosnog blaga Organi ili centri vidovitosti
Tajna ružinog grma Sedma dolina

Male sveske bledozelenih korica. U početku, u mojoj sobi u Argentinskoj ulici, Luki i ja smo pokušavali da ih čitamo naglas. Vrsta discipline onih dana kad nam je bilo teško. Međutim, mislim da mi te spise nismo čitali na isti način. Ona se nadala da će joj se u tim sveskama ukazati neki smisao života, dok je mene privlačio zvuk reči i muzikalnost rečenica. Ono veče, u knjižari „Vega“, učinilo mi se da je čak uspela da zaboravi i Moselinija i sva neprijatna sećanja koja su išla uz njega. Danas mi je jasno da nije tražila samo nit priče dok je čitala te bledozelene sveščice ili biografiju Uboge Luiz. Želela je da se izbavi, da pobegne što dalje i odlučno raskine sa životom koji je vodila, da se nadiše čistog vazduha. Jer, s vremena na vreme, obuzimao ju je onaj panični strah pri pomisli da će probisveti koje je ostavila za sobom uspeti da je pronađu i zatraže da im položi račune. Od tih ucenjivača se skrivala sa nadom da će ih se jednog dana definitivno osloboditi. Negde gore, u zraku sa planinskih vrhunaca. U vetru sa pučine. To dobro shvatam. Imao sam i ja ružna sećanja na košmarna bića svog iz detinjstva, kojima sam se spremao da jednom zauvek pokažem lakat.
Rekao sam joj da je glupo menjati trotoar. Na kraju sam je ubedio. Od tada više nismo izbegavali da prođemo pored „Pergole“ kada smo izlazili iz metroa. Jedno veče sam čak uspeo i da je uvučem unutra. Stajali smo pored šanka i odlučno čekali Moselinija. Njega i sve druge senke prošlosti. Pored mene nije se imala čega bojati. Nema boljeg načina da rasteraš utvare nego da ih gledaš pravo u oči. Verujem da se ona ohrabrila i da ne bi ni trepnula da se Moselini pojavio. Savetovao sam je da mu odlučnim glasom kaže ono što sam i ja govorio u takvim situacijama: „Ne, ne gospodine... to nisam ja... žao mi je... pogrešili ste...“
Uzalud smo čekali Moselinija to veče. Nikada ga više nije bilo iza stakla.


Tog meseca februara, kada se nije vratila kod svog muža na Neji, padalo je mnogo snega i nama se činilo u Argentinskoj ulici kao da smo visoko, u nekom hotelu na planini. Počeo sam da shvatam da je veoma teško živeti na ničijoj zemlji. Zaista je bolje da se približimo centru. Najčudnija stvar sa Argentinskom ulicom bila je činjenica – a ovo sam primetio i kod drugih ulica koje joj nalikuju – da ne liči na ostatak arondismana u čijem je sastavu. Nije ličila ni na šta posebno, bila je izvan svega. Pod onim snežnim nanosom, otvarala se sa obe strane ka praznini. Treba da pronađem popis svih ulica koje nisu samo na ničijoj zemlji, već predstavljaju i crne rupe Pariza. Bolje reći, komadiće tamne magme o kojoj se govori u astronomiji, neprovidne magme koja ne propušta ni ultravioletne, ni infracrvene, ni rendgenske zrake. Na duže staze, stvarno smo se izlagali opasnosti da nas usisa.
Nije htela da ostane u kvartu koji je bio toliko blizu mestu stanovanja njenog muža. Na samo dve metro-stanice. Tražila je hotel na Levoj obali, u susedstvu „Kondea“ ili stana Gi de Vera. Tako bi mogla da prelazi pešice tu razdaljinu. Ja sam se plašio da se vratim na drugu obalu Sene, u taj šesti arondisman svoga detinjstva. Toliko bolnih sećanja... Ali, zar ima svrhe pričati o tome kada taj arondisman više ne postoji, osim za one koji otvaraju luksuzne radnje ili za bogate strance koji u njemu kupuju stanove...? U ono vreme, pronalazio sam još uvek ruševne tragove svog detinjstva: oronule hotele u Ulici Dofin, halu gde smo učili veronauku, kafanu na raskršću Odeon u kojoj su

švercovali dezerteri iz američkih baza, mračno stepenište prema Seni i grafit na prljavom zidu Ulice Mazarin na kojem sam, svaki dan na putu za školu, čitao: NIKADA NE RADI.
Kada je iznajmila sobu nešto južnije, ka Monparnasu, ja sam ostao u kvartu Etoal. Na Levoj obali, trebalo se čuvati utvara. Bilo mi je draže da se ne zadržavam mnogo u svom starom kraju, osim u „Kondeu“ i u knjižari „Vega“.


A potom, bilo je potrebno snaći se za novac. Ona je prodala krzneni kaput, koji je bez sumnje bio poklon od njenog muža. Ostao joj je samo tanak mantil da u njemu provede zimu. Čitala je male oglase kao i neposredno pred udaju i, s vremena na vreme, odlazila u Otej da se vidi sa onim mehaničarem, starim prijateljem svoje majke, koji joj je priskakao u pomoć. Što se mene tiče, jedva da se usuđujem da priznam kakvom sam se vrstom poslova bavio. Međutim, zašto skrivati istinu?
Izvesni Bredo-Bedoen stanovao je u istom bloku zgrada u kojem je bio moj hotel. Tačnije, u broju 8, u Sajgonskoj ulici. U jednom nameštenom stanu. Često sam ga sretao, tako da se ne sećam tačno kada smo prvi put počeli razgovor. On je bio prilično podmukao tip, talasate kose, a glumio je eleganciju i mondensku opuštenost. Jednog popodneva, one zime kada je sneg padao u Parizu, sedeo sam sa njim za stolom u nekoj kafani u Argentinskoj ulici. Poverio sam mu se da bih želeo da
„pišem“, a on mi je postavio uobičajeno pitanje: „A vi, čime se vi bavite u životu?“ Nisam razumeo kojoj je socijalnoj kategoriji pripadao taj Bredo-Bedoen. Tog popodneva otpratio sam ga do njegove
„kancelarije“ – „Vrlo blizu odavde“, kako je rekao. Naši koraci su ostavljali tragove na snegu. Trebalo je ići samo pravo do Ulice Šalgren. Prelistao sam jedan stari telefonski imenik iz tih godina kako bih saznao šta je stvarno radio Bredo-Bedoin. Ponekad se dobro sećamo izvesnih epizoda svog života, ali su nam potrebni dokazi da budemo potpuno sigurni da nismo sanjali. Ulica Šalgren broj 14, Francuska komercijalna izdanja. Trebalo bi da je tu. Danas više nemam hrabrosti da odem na lice mesta i prepoznam zgradu. Prestar sam za to. Onoga dana nije me pozvao da se popnem do njegove kancelarije, već smo sastanak zakazali za sutradan u istoj kafani, u isto vreme. Ponudio mi je posao. Sastojao se u tome da napišem veći broj brošura za preduzeća i organizacije u kojima je on bio neka vrsta trgovačkog putnika ili reklamnog agenta i koje bi se štampale u njegovoj izdavačkoj kući. Za sve to platio bi mi pet hiljada starih franaka. Tekstove potpisuje on, svojim imenom. Ja bi trebalo da mu poslužim kao crnac. Dobio bih od njega i svu potrebnu dokumentaciju. I tako sam ja sačinio desetak manjih publikacija, Mineralne vode banje La Burbul, Turistička ponuda Smaragdne obale, Istorijat hotela i kockarnica u regiji Banjol-del-Orn i monografije posvećene bankama
„Žordan“, „Seligman“, „Mirabo“ i „Demaši“. Svaki put kada bih sedao za radni sto plašio sam se da ne zaspim od dosade. U osnovi, bio je to prilično jednostavan posao, trebalo je samo uobličiti podatke dobijene od Bredo-Bedoena. Kada me je prvi put odveo u sedište Francuskih komercijalnih izdanja, veoma sam se iznenadio kada sam uãao u jedan prizemni sobičak bez prozora, ali u životnom dobu u kojem sam tada bio ne preispitujemo se mnogo. Imamo poverenja u život. Dva ili tri meseca kasnije, još uvek nisam imao nikakvih novosti o svom izdavaču. Dao mi je jedva polovinu od ugovorene sume, ali i to mi se činilo mnogo. Jednog dana – zbog čega ne i sutra ako budem imao snage – trebalo bi da pođem u hodočašće po ničijoj zemlji, gde su Bredo-Bedoen i Francuska komercijalna izdanja isparili zajedno sa snegom one zime. Ali, kad bolje razmislim, zaista nemam hrabrosti. U stvari, pitam se da li te ulice više i postoje, da nije i njih zauvek usisala ona tamna magma.

Jedne prolećne večeri došlo mi je da hodam do vrha Jelisejskih polja. Danas ona ne postoje, ali noću još ostavljaju takav varljiv utisak. Možda ću na Jelisejskim poljima začuti tvoj glas koji me zove po imenu... Onoga dana kada si prodala krzneni kaput i prsten sa smaragdom, meni je bilo preostalo još dve hiljade franaka od Bredo-Bedoena. Bili smo bogati. Imali smo budućnost. Ti si te večeri velikodušno pristala da mi se pridružiš u kvartu kod Etoala. Bilo je leto, ono isto kada smo na keju imali sastanak sa Mrtvačkom glavom i kad sam vas posmatrao kako mi zajedno prilazite. Otišli smo u restoran na uglu ulica Marbef i Fransoa I. Stolovi si bili postavljeni napolju. Još se nije bilo smrklo. Nije bilo saobraćaja i mogli smo čuti mrmorenje glasova i šumove koraka. Kada smo se oko deset uveče vraćali Jelisejskim poljima, pitao sam se da li će noć ikada pasti, i neće li možda ovo biti jedna od onih ruskih ili severnih belih noći. Hodali smo bez preciznog cilja, imali smo čitavu noć pred sobom. Pod lukovima Ulice Rivoli mogla se nazreti još pokoja sunčeva pega. Počinjalo je leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u SRCE LETA, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.
U prolazu pored Kraljevske palate primetili smo da je pala noć. Nakratko smo se zaustavili u bašti kafea „Rik“ pre nego što ćemo nastaviti put. Jedan pas nas je sledio čitavom Ulicom Rivoli do crkve Sen Pol. Potom je ušao u crkvu. Nismo osećali umor i Luki mi je kazala da bi mogla hodati čitavu noć. Prepešačili smo krug ničije zemlje pored Arsenala i onih nekoliko pustih uličica koje su izgledale nenastanjeno. Na prvom spratu jedne kuće primetili smo dva velika osvetljena prozora. Smestili smo se na klupu preko puta i nismo mogli odvojiti oči od njih. Jedna lampa sa crvenim abažurom u uglu prostorije bacala je prigušeno svetlo. Na zidu sa leve strane bilo je ogledalo u pozlaćenom ramu. Ostali zidovi bili su goli. Čekao sam da neka silueta prođe pored prozora, ali ne, očito nikoga nije bilo u toj prostoriji, dnevnoj ili spavaćoj sobi.
„Trebalo bi da pozvonimo na vrata“, kazala mi je Luki. Sigurna sam da nas neko tamo čeka.“
Klupa se nalazila nasred uličnog ostrvceta koje su činile dve ukrštene ulice. Godinama kasnije zatekao sam se u taksiju koji je, krenuvši da izbije na kej, prolazio pored Arsenala. Zamolio sam vozača da stane. Hteo sam da potražim onu klupu i onu kuću. Ponadao sam se da će, i nakon toliko vremena, ona dva prozora na prvom spratu još uvek biti osvetljena. Međutim, umalo da zalutam u uličicama koje su izbijale na zidove kasarne „Selesten“. Te noći sam joj kazao da nema potrebe da zvonimo. Nema nikoga u stanu. Tamo, na klupi, bilo nam je veoma prijatno. Čak sam čuo da negde žubori jedna fontana.
„Siguran si?“, pitala je Luki. „Ja ne čujem ništa...“
To nas dvoje stanujemo u stanu preko puta. Zaboravili smo da ugasimo svetlo. I izgubili ključ. A onaj pas od maločas čeka da dođemo. Zaspao je u našoj sobi i ostaće tamo dok bude sveta.
Malo kasnije skrenuli smo na sever, a da se ne bismo mnogo udaljili sa puta, zadali smo sebi cilj: Trg Republike. Međutim, nismo bili sigurni da li se držimo pravca. Nije važno, ako se izgubimo, možemo uvek uzeti metro do Argentinske ulice. Luki mi je kazala da je u tom kraju često boravila kada je bila dete. Prijatelj njene majke je tu, u blizini, držao garažu. Jeste, nedaleko od Trga Republike. Zaustavljali smo se ispred svake garaže, ali nijedna nije bila njegova. Više nije umela da nađe ulicu. Kada sledeći put bude otišla u posetu Giju Lavinju u Oteju, moraće ga upitati za tačnu adresu njegove stare garaže – pre nego što i on nestane. Garaža nije bila velika, ali je ipak važna. Inače, kakvu orijentaciju ona ima u životu. Sećala se kako su je majka i Gi Lavinj, svake subote posle Uskrsa, vodili u luna-park. Išli su pešice, širokim, beskrajnim bulevarom koji je ličio na ovaj kojim smo prolazili. Nesumnjivo da je taj isti. Međutim, to bi značilo da smo se udaljili od Trga Republike. Onih davnih subota, šetala je sa majkom i Gijem Lavinjem gotovo do ulaska u Vensensku šumu.

Bila je skoro ponoć i zaista bi bilo neobično da se nas dvoje nađemo u to doba pred ogradom Zoološkog vrta. U pomrčini, mogli bi se nazreti slonovi. Međutim, pred nama se otvorio širok, osvetljen prostor u čijem se središtu uzdizala jedna statua. Trg Republike. Kako smo se približavali, tako se sve jače čula neka muzika. Najverovatnije, ulični bal. Upitao sam Luki da možda nije 14. juli. Nije znala, kao ni ja. Od pre nekog vremena, dani i noći su nam se pomešali. Muzika je dopirala iz kafea na uglu Ulice Gran-Prieure. Nekoliko gostiju je sedelo u bašti.
Bilo je prekasno za poslednji metro. Odmah iza kafea, nalazio se hotel čija su vrata stajala otvorena. Gola sijalica osvetljavala je vrlo strmo stepenište sa crnim, drvenim basamacima. Noćni portir nije čak tražio ni naša imena. Dao nam je samo ključ sobe na prvom spratu. „Od večeras bismo mogli da se nastanimo ovde“, kazao sam Luki.
Krevet za jednu osobu nije bio preuzak za nas. Na prozoru nije bilo ni zavese, ni roletne. Mi smo ga ostavili poluotvorenog, zbog vrućine. Dole, na ulici, muzika se više nije čula, ali je odjekivao nečiji smeh i ona je meni šapnula na uho:
„Imaš ti pravo. Trebalo bi zauvek da ostanemo ovde.“
Zamislio sam da se nalazimo daleko od Pariza, u nekoj maloj luci na Sredozemlju. Svakog dana u isto vreme, idemo stazom do plaže. Zapamtio sam adresu: Ulica Gran-Prieure broj 2, hotel
„Ivernija“. Tokom svih onih sumornih godina koje su usledile, kad bi me pitali za adresu ili broj telefona, odgovorio bih: „Samo naslovite na hotel ‘Iverniju’, Ulica Gran-Prieure broj 2. Oni će mi proslediti.“ Trebalo bi da napokon odem po sva ta pisma koja me čekaju od pre toliko vremena i koja su ostala bez odgovora. Imala si ti pravo, trebalo je da zauvek ostanemo tamo.

Gija de Vera sam sreo mnogo godina kasnije, poslednji put. Jedan automobil se zaustavio pored mene u strmoj ulici koja se spušta ka Odeonu i tu sam čuo da me je neko pozvao mojim negdašnjim imenom. Prepoznao sam glas i pre nego što sam se okrenuo. Provukao je glavu kroz spušteno staklo na vratima kola. Smešio se. Nije se promenio. Jedino je imao malo kraću kosu.
Bilo je to u julu, u pet sati popodne. Vladala je vrućina. Smestili smo se obojica na haubu njegovih kola da porazgovaramo. Nisam se usudio da mu kažem da se nalazimo na samo nekoliko metara od „Kondea“ i onih vrata u senci, vrata kojima se Luki uvek služila. Tih vrata, međutim, više nema. Sa te strane sada se nalazi izlog u kojem stoje tašne od krokodilske kože, čizme, čak i jedno sedlo sa korbačem. Kožna galanterija „Princ Konde“.
„Pa dobro, Rolan, šta se zbiva sa vama?“
Još uvek taj isti zvonki glas, onaj koji nam je čitanjem rasvetljavao i najhermetičnije tekstove. Bio sam dirnut da se još seća i mene i imena koje sam nosio u ono vreme. Mnogo je ljudi prisustvovalo seansama na skveru Lovendal... Neki samo jednom, iz radoznalosti, drugi zaista redovno. Luki je spadala u ove druge. Ja takođe. Međutim, Gi de Ver nije tražio nikakve učenike. Nije sebe zamišljao kao nekog mudraca i odbijao je da vrši uticaj na druge. Drugi su prilazili njemu, on ih nije molio. Videlo se da mu je ponekad bilo draže da ostane sam i da sanjari, ali nije im mogao odbiti ništa, a posebno ne pomoć da bolje razumeju sebe.
„A vi, vratili ste se u Pariz?“

De Ver se nasmešio i pogledao me pomalo ironično.
„Ostali ste isti, Rolan... Vi na jedno pitanje uvek odgovarate drugim...“
Ni ovo nije zaboravio. Često se šalio na tu temu. Govorio mi je kako bih, da sam bokser, postao majstor eskiviranja.
„...Odavno već nisam u Parizu... Trenutno živim u Meksiku... Trebalo bi da vam dam svoju adresu...“
Onoga dana kada sam pošao da proverim da li je prizemlje njegove stare zgrade stvarno obraslo puzavicom, upitao sam nastojnicu da slučajno ne zna novu adresu Gija de Vera. Odgovorila mi je jednostavno: „Otišao, a nije ostavio adresu.“ Ispričao sam mu da sam dolazio u pohode do skvera Lovendal.
„Nepopravljivi ste, Rolan, sa tim svojim pričama o puzavici... Kada sam vas ja upoznao bili ste veoma mladi, zar ne? Koliko ste godina imali?“
„Dvadeset.“
„Pa da, čini mi se da ste već tada krenuli u svoju potragu za izgubljenom puzavicom. Da li se varam?“
Njegov me je pogled i dalje ispitivao i kao da se obavio velom tuge. Verovatno smo pomislili na isto, međutim, nisam se usudio da pomenem Lukino ime.
„Čudno je to“, kazao sam mu. „U vreme naših okupljanja, dolazio sam često u ovaj kafe koji sada više nije kafe.“ I pokazao sam mu na radnju kožne galanterije „Princ Konde“, na samo nekoliko metara od nas.
„Zaista“, kazao je on. „Pariz se veoma promenio zadnjih godina.“
Posmatrao me je nabranih obrva, kao da je hteo da dozove neko daleko sećanje.
„Pišete li još uvek o ničijoj zemlji?“
Pitanje je palo tako nenadano da nisam odmah razumeo na šta se odnosi.
„Bio je prilično interesantan onaj vaš tekst o ničijoj zemlji...“
Moj bože, kakva memorija... Zaboravio sam da sam mu dao da pročita taj tekst. Jedne večeri, po završetku seanse kod njega, Luki i ja smo ostali poslednji. Zamolio sam ga da mi posudi neku od knjiga koja govori o večnom vraćanju istog. Stajali smo u njegovoj radnoj sobi i on je pogledom preleteo police svoje biblioteke. Napokon je pronašao knjigu crno-belih korica, Ničeovu Filozofiju večnog vraćanja istog koju mi je dao i koju sam narednih dana veoma pažljivo čitao. U džepu moje jakne nalazilo se tih nekoliko kucanih stranica o ničijoj zemlji. Hteo sam da mu ih dam da bih čuo njegovo mišljenje, ali sam oklevao. Tek na polasku, u hodniku, nekako sam se odvažio da mu pomalo krutim pokretom gurnem u ruku kovertu u kojoj sam poneo te stranice, bez reči.
„Vi ste gajili veliko interesovanje za astronomiju, čini mi se, a posebno za tamnu magmu...“
Nisam verovao da se toga mogao sećati. U suštini, on je veoma pažljivo slušao druge, ali u onim momentima mi to nismo zapažali.
„Baš šteta što večeras nemamo novu seansu na skveru Lovendal, kao nekada...“ Delovao je iznenađen mojom izjavom. Nasmešio mi se.
„I dalje vas opseda večno vraćanje istog...“
Hodali smo zatim gore-dole tim trotoarom i svaki put bi nas koraci doveli pred prodavnicu kožne galanterije „Princ Konde“.
„Sećate li se one večeri kada je kod vas nestalo struje i kad ste nam govorili u mraku“, upitao sam ga.
„Ne, ne sećam se.“
„Priznaću vam nešto. Zamalo što te večeri nisam počeo da se smejem.“

„Nije trebalo da se uzdržavate“, odvratio je tonom blago prekornim. „Smeh je zarazan. Lepo bismo se nasmejali u mraku.“
Pogledao je na sat.

„Moraću da vas napustim. Treba da se spakujem. Sutra se vraćam. Eto, nisam stigao da vas pitam čime se trenutno bavite.“
Izvadio je notes iz unutrašnjeg džepa svog sakoa i iscepao iz njega jedan list.
„Daću vam svoju adresu u Meksiku. Zaista bi trebalo da mi dođete u posetu.“
Glas mu je najednom zazvučao kao naredba, kao da je poželeo da me povuče sa sobom i da me spase od mene samog. I ovoga što sam sada.
„Nastavio sam sa seansama i tamo. Dođite. Računam na vas.“ I pružio mi je papirić.
„Imate i broj mog telefona. Nećemo se izgubiti iz vida, ovoga puta.“ U kolima, ponovo je provukao glavu kroz spušteno staklo na prozoru.
„Čujte... Često mislim na Luki... Još uvek nisam razumeo zbog čega...“
Bio je potresen. On, koji se uvek izražavao tako sigurno i jasno, sada je tražio reči.
„Glupo je to što sam vam kazao... Nema šta da se razume… Kad nekoga zaista volimo treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi... To je i razlog zbog kojeg ga volimo... Zar ne?...“
Naglo je dao gas, bez sumnje da preseče svoj izliv bola. I moj. Stigao je da kaže:
„Do skorog viđenja, Rolan.“
Ostao sam sâm ispred radnje kožne galanterije „Princ Konde“. Prislonio sam čelo na izlog da vidim da li je ostao bilo kakav trag onog kafea, deo zida, vratnice telefonske kabine, spiralno stepenište koje je vodilo do malog stana gospođe Šadli. Ničega. Sve je bilo zategnuto i presvučeno nekom tkaninom narandžaste boje. I tako u čitavom kvartu. Ali bar nismo bili u opasnosti da naletimo na utvare. I te utvare su izumrle. Nije se ni od čega strepelo na izlasku iz metroa Mabijon. Nije bilo ni „Pergole“, a ni Moselinija u izlogu.
Hodao sam lakim korakom, kao da sam jedne julske večeri stigao u neki nepoznat grad. Počeo sam da zviždućem melodiju neke meksičke pesme. Međutim, ta lažna bezbrižnost nije potrajala. Još dok sam prolazio pored Luksemburškog parka, refren pesme Ay Jalisco no te rajes ugasio se na mojim usnama. Ugledao sam plakat koji je bio zalepljen na stablo velikog drveta, jednog od onih koja nas svojim lišćem štite od sunca duž Bulevara Sen Mišel do samog ulaza u park. „Stablo je opasno. Biće posečeno i zamenjeno novim već ove zime.“ Nekoliko trenutaka mi se činilo da sanjam strašan san. Ostao sam tako, skamenjen, da čitam više puta tu smrtnu presudu. Jedan prolaznik mi je prišao i upitao: „Nije vam dobro, gospodine?“ i odmah nastavio put, bez sumnje uvređen zato što uporno gledam u jednu tačku. U ovom svetu, u kojem sam se ja sve više osećao kao brodolomnik, odsecali su glave drveću... Nastavio sam da hodam, pokušavajući da mislim na nešto drugo, ali je bilo teško. Nisam mogao da zaboravim onaj plakat i ono stablo osuđeno na smrt. Pitao sam se kako li izgledaju lica sudija i samog dželata. Uspeo sam da povratim mir. Da bih se ohrabrio, zamišljao sam Gija de Vera kako hoda pored mene i ponavlja mi svojim blagim glasom: „To je samo strašan san... drveću se ne seku glave...“
Ostavio sam za sobom ulaz u park i produžio delom bulevara koji vodi na Port Roajal. Jedno veče, Luki i ja smo dopratili dovde onog mladića naših godina sa kojim smo se upoznali u „Kondeu“. On nam je, na desnoj strani ulice, pokazao Visoku školu za inženjere i tužnim glasom, kao da ga je peklo to priznanje, izjavio da tamo studira.
„Da li smatrate da treba da produžim studije?“
Osetio sam da je čekao bilo kakvo ohrabrenje sa naše strane da bi doneo odluku. Rekao sam mu:
„Ma ne, prijatelju, ne ostajte tamo... Otisnite se na pučinu...“

Okrenuo se prema Luki. Čekao je njeno mišljenje. Ona mu je kazala da je postala veoma nepoverljiva prema studiranju otkako su odbili da je upišu u gimnaziju „Žil Feri“. Mislim da ga je to

ubedilo. Sutradan, u „Kondeu“, rekao nam je da je sa tom ãkolom zauvek raskrstio.
Ona i ja smo se često tim istim putem vraćali u njen hotel. Put je bio dug, ali mi smo imali naviku da hodamo. Da li je to stvarno bila zaobilaznica? Kad dobro o svemu razmislim, čini mi se da je put vodio pravom linijom do izlaza iz grada. Noću, na Aveniji Danfer-Rošro, bili smo kao u provincijskom gradu zbog tišine u koju tonu sve te verske ustanove čije se kapije ređaju jedna za drugom. Pre neki dan, prepešačio sam ulicu oivičenu platanima i visokim zidom koji seče groblje Monparnas. I taj je put vodio u njen hotel. Ali sećam se da ga se ona bojala, pa smo zbog toga prolazili Avenijom Danfer-Rošro. Međutim, onih poslednjih dana, nismo se više ničega plašili i zaključili smo da toj ulici koja preseca groblje, ni noću, pod onim lisnatim svodom, ne nedostaje šarma. Nijedno vozilo nije prolazilo u to doba i nikada nismo sreli nijednog prolaznika. Zaboravio sam da je stavim na spisak ulica na ničijoj zemlji. Ona je pre neka vrsta granice. Kada bismo stigli do njenog kraja, otvarao se pred nama prostor u kojem smo bili zaštićeni od svega. Prošle sedmice, kada sam prošao onuda, nije bila noć, već rano popodne. Otkako smo tuda prolazili zajedno, ili sam išao da joj se pridružim u hotelu, nisam se tamo vraćao. Na trenutak me je obuzeo varljiv utisak da ću te ponovo naći, tamo, iznad groblja. Tu se odigrava večno vraćanje istog. Isti pokreti, kao onda, da sa recepcije uzmem ključ tvoje sobe. Isto strmo stepenište. Ista bela vrata sa brojem jedanaest. Isto čekanje. A potom, te iste usne, isti parfem i ista kosa koja se sliva kao slap.
Kao da ponovo čujem De Vera koji mi kaže povodom Luki:
„Još uvek nisam razumeo zbog čega... Kada nekoga zaista volimo, treba da prihvatimo i deo tajne koju u sebi nosi...“
Kakva tajna? Bio sam ubeđen da smo slični pošto smo često bili u telepatskoj vezi. Na istoj talasnoj dužini. Međutim, treba verovati da u svemu ipak nismo bili isti.
Ni ja nisam uspeo da razumem... Naročito kada se setim naših poslednjih sedmica. Mesec novembar, dani koji se skraćuju, jesenje kiše, niãta nije uticalo na naše raspoloženje. Pravili smo planove da otputujemo. A u „Kondeu“ je vladalo veselo raspoloženje. Ne sećam se više ko je među redovne goste doveo onog Boba Stormsa, koji se predstavljao kao pesnik i reditelj iz Antverpena. Možda Adamov? Ili Moris Rafael? Bio nam je veoma zabavan, taj Bob Storms. Osećao je naklonost prema Luki i prema meni. Želeo je da zajedno provedemo leto u njegovoj velikoj kući na Majorki. Očigledno je živeo bez materijalnih briga. Govorilo se i da je imao kolekciju slika... Toliko stvari se pričalo... A onda, jednog dana, ljudi nestanu i tek tada shvatimo da o njima nismo znali ništa, čak ni njihov pravi identitet.
Zbog čega mi se krupna figura Boba Stormsa tako intenzivno vraća u sećanje? I u najtužnijim momentima u životu često se javi neka vesela nota, nešto što odskoči, kao lice tog Boba Stormsa, flamanskog klovna, čija sama pojava rastera zle sile. Stajao je uvek pored šanka, kao da bi se drvene barske stolice mogle raspasti pod njegovom težinom. Bio je toliko visok da se njegova debljina nije primećivala. Nosio je uvek neki somotski haljetak čija, je crna boja bila u kontrastu sa riđom kosom i bradom. I pelerinu iste boje. Ono veče, kada smo ga prvi put videli, on je prišao našem stolu i zagledao se u nas, u Luki i mene. Potom se nasmejao i obratio nam se tiho: „Prijatelji iz negdašnjih dana, dobru vam želim noć.“ Kada je primetio da ja znam veliki broj stihova, hteo je da se takmičimo. Pobediće onaj ko ostane poslednji. On je meni recitovao jedan stih, ja njemu sledeći i tako dalje. Dugo je to trajalo. U tome nisam imao nikakvih zasluga. Bio sam samouk, bez opšte kulture, ali sam pamtio stihove kao oni koji odsviraju muzički komad na klaviru, a nemaju predstavu o solfeđu. Međutim, Bob Storms je imao prednost u odnosu na mene pošto je znao čitav repertoar engleske, španske i flamanske poezije. Uspravan, pored šanka, počeo je svoj izazov:

I hear the Shadowy Horses, their long manes a-shake

ili još:

Como todos los muertos que se olvidan En un montón de perros apagados

i dalje:

De burgemeester heeft ons iets misdaan,
Wij leerden, door zijn schuld, het leven haten.

Zamarao me je pomalo, ali bio je on dobar čovek, mnogo stariji od nas. Voleo bih da mi je pričao o svojim bivšim životima. Na moja pitanja odgovarao je uvek zaobilazno. A kada bi osetio nečiju preveliku radoznalost, njegova bučnost bi se naglo topila, kao da je hteo nešto da sakrije ili da zametne tragove. Ne bi dao odgovor, a tišinu koja je nastajala prekidao je salvama smeha.


Jednom se kod Boba Stormsa održavala večernja zabava. Luki i mene je pozvao sa ostalima, među kojima su bili: Ane, Don Karlos, Boving, Zaharija, Mirej, Hupa, Ali Šerif i mladić koga smo nagovorili da napusti studije. Kao i neke druge zvanice koje nisam poznavao. Stanovao je na Anžujskom keju, u stanu čiji je gornji nivo bio pretvoren u ogroman atelje. Tamo smo prisustvovali čitanju jednog pozorišnog komada koji je hteo da postavi na scenu: Hop, Sinjor! Nas dvoje smo stigli pre ostalih i mene su očarali svećnjaci koji su osvetljavali atelje, sicilijanske i flamanske marionete okačene o grede, ogledala i nameštaj u renesansnom stilu. Bob Storms je bio odeven u svoju crnu somotsku odeždu. Zaštitničkim gestom, obgrlio je naša ramena i dočekao nas na svoj uobičajeni način:

Prijatelji iz negdašnjih dana, dobru vam želim noć.

Zatim je iz džepa izvadio jedan koverat i pružio ga meni. Objasnio nam je da se u njemu nalaze ključevi njegove kuće na Majorki i da bi tamo trebalo da odemo što pre. I da ostanemo do septembra. Izgledamo umorno, po njegovom mišljenju. Kakvo čudno veče... Pozorišni komad je bio jednočinka koju su glumci prilično brzo pročitali. Nas su postavili da sednemo u krug oko njih. U toku čitanja trebalo je da ponekad, na znak Boba Stormsa, svi u horu povičemo: „Hop, Sinjor!...“ Alkohol je izdašno služen. I druge opojne supstance. Sto sa posluženjem bio je postavljen na sredini velikog salona, na donjem nivou. Bob Storms je lično gostima služio piće iz pehara i kristalnih čaša. Dolazilo je sve više i više sveta. U jednom momentu, Storms me je upoznao sa čovekom svojih godina, ali mnogo nižeg rasta, sa nekim američkim piscem, Džejmsom Džonsom, koga mi je predstavio kao svog
„prvog suseda“. Sve u svemu, Luki i ja nismo baš dobro razumeli šta tražimo tamo usred mnoštva tog nepoznatog sveta. Toliki ljudi koje smo sreli kao mladi neće to nikada znati, niti će nas ikada prepoznati.

Polako smo se približili izlazu. Bili smo sigurni da u onoj gužvi niko neće ni primetiti da smo otišli. Ali, čim smo prošli pored vrata salona, Bob Storms nam je prišao:
„Vi se deco znači iskradate?“
Imao je svoj uobičajeni osmeh, onaj široki osmeh, uz koji je, sa svojom bradom i džinovskim rastom, podsećao na renesansne ili barokne likove, na Rubensa ili Bekingema. Međutim, iz njegovog pogleda izbijala je neka zabrinutost.
„Da se možda ne dosađujete?“
„Ma ne“, kazao sam mu. Bio je jako dobar komad Hop, Sinjor...“ On nas je obema rukama ponovo zagrlio kao na ulazu u atelje.
„Pa dobro, nadam se da ćemo se videti sutra...“
I pošao je prema vratima i dalje nas držeći u zagrljaju.
„Najvažnije je da vrlo brzo otputujete na Majorku, na svež vazduh... To vam je neophodno... Dao sam vam ključeve od kuće, čini mi se...“
Na stepeništu nas je dugo gledao, nju pa mene. Zatim je izrecitovao: Nebo je kao poderana šatra nekog sirotinjskog cirkusa.

Dok smo Luki i ja silazili stepenicama, on je ostao nagnut nad ogradom. Čekao je da mu odrecitujem nešto u odgovor na njegov stih, kao što smo imali običaj. Međutim, ja se ničega nisam mogao setiti.
Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Nekoliko dana nakon te večernje zabave, otpratio sam Luki do Oteja. Čini mi se da je to bilo u leto, ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom. Ona je htela da poseti Gija Lavinja, onoga koji je bio prijatelj njene majke. Meni je bilo draže da je pričekam. Ugovorili smo sastanak „za jedan sat“, na uglu ulice u kojoj je garaža. Mislim da smo imali nameru da odemo iz Pariza zbog ključeva koje nam je dao Bob Storms. Često se srce steže pri pomisli na stvari koje su se mogle desiti, a nisu, međutim ja se tešim da je kuća još i danas prazna i da čeka na nas. Bio sam srećan onog jutra. I lak. Osećao sam nekakvu opijenost. Linija horizonta bila je daleko ispred nas, negde u beskraju. Jedna garaža u dubini tihe ulice. Kajem se što nisam pošao sa Luki kod tog Lavinja. Možda je mogao da nam pozajmi neka kola da otputujemo na jug.
Spazio sam je kako izlazi na mala vrata garaže. Mahnula mi je rukom tačno kao onoga puta kada sam nju i Žanet Gol čekao na keju, u leto. Zakoračila je prema meni istim bezbrižnim korakom, kao da lebdi i kao da je vreme prestalo da postoji. Uzela me je pod ruku i pošli smo u šetnju po kraju. Ovde ćemo stanovati jednog dana. Uostalom, oduvek smo tu i stanovali. Idemo malim ulicama i prelazimo preko nekog raskršća bez žive duše. Seoce Otej se lagano cepa od Pariza. Te kuće žute i sive boje mogu biti i na Azurnoj obali, a za one zidove pitamo se skrivaju li park ili ulaz u šumu. Dolazimo na trg pred crkvom i na stanicu metroa. A tamo, sada to mogu da priznam kad više nemam šta da izgubim: prvi put u životu sam osetio to večno vraćanje istog. Do tada sam se prisiljavao da o njemu čitam iz knjiga, sa mnogo dobre volje kakvu imaju samouki ljudi. Bilo je to malo pre nego što smo sišli na metro Egliz d’Otej. Zbog čega baš na tom mestu? To ne znam i nema nikakve važnosti. Ostao sam jedan časak nepomičan i stezao njenu ruku. Bili smo tamo, zajedno, na istom trgu, čitavu večnost, a ova šetnja kroz Otej ponavljala se tokom hiljada i hiljada naših života. Nije bilo potrebe da gledam na sat. Znao sam da je podne.

Dogodilo se to u novembru. Jedne subote. Jutro i čitavo popodne, ostao sam u svojoj sobi u Argentinskoj ulici da radim na temi o ničijoj zemlji. Hteo sam da dopunim četiri stranice i napišem bar trideset. Mogla je od toga nastati čitava grudva snega sa kojom bih mogao da doteram i do stote. Sa Luki je trebalo da se nađem u pet sati, u „Kondeu“. Doneo sam odluku da uskoro napustim Argentinsku ulicu. Činilo mi se da sam definitivno ozdravio od rana svog detinjstva i mladosti i da u budućnosti nemam više razloga da se skrivam na ničijoj zemlji.
Krenuo sam do metro-stanice Etoal. Bila je to linija koju smo Luki i ja najčešće koristili kada smo iãli na seanse kod Gija de Vera, linija koju smo pešice sledili prvog dana. Dok smo prelazili Senu, primetio sam puno šetača na Aleji labudova. Presedanje na stanici La Mot-Pike-Grenel.
Sišao sam na Mabijonu i bacio pogled u pravcu „Pergole“, kao uvek. Moselinija nije bilo.
Kada sam ušao u „Konde“ kazaljke na okruglom zidnom satu u uglu pokazivale su tačno pet sati. U to vreme tamo je obično bilo veoma mirno. Svi stolovi bili su prazni, osim onoga pored vrata za kojim su sedeli Zaharija, Ane i Žan-Mišel. Sva trojica su me čudno pogledali. Nisu ništa govorili. Zaharija i Ane bili su veoma bledi u licu, zbog svetla koje je dopiralo sa ulice, mislio sam. Nisu mi odgovorili na pozdrav. Uporno su me gledali čudno, kao da sam za nešto kriv. Žan-Mišelove usne su se zgrčile, osetio sam da je imao nešto da kaže. Jedna muva je sletela na Zaharijinu nadlanicu i on ju je oterao nervoznim pokretom. Zgrabio je svoju čašu i ispio je nadušak. Zatim je ustao, krenuo prema meni i bezbojnim glasom mi rekao: „Luki se bacila kroz prozor.“
Pobojao sam se da neću uspeti da pronađem put. Prepešačio sam Bulevar Raspaj i ulicu koja preseca groblje. Kada sam stigao do kraja nisam bio siguran da li treba da nastavim pravo ili da pođem Ulicom Froadvo. Odabrao sam nju. Od tog trenutka počinje u mom životu to odsustvo, belina koja ne samo ãto mi stvara osećaj praznine, već ne mogu ni pogled da uprem u nju. Silna belina što me zasenjuje živom, blistavom svetlošću. I takva će ostati do kraja.
Mnogo kasnije, u bolnici Bruse, sedeo sam u čekaonici. Muškarac pedesetih godina, sede kose oãiãane kao četka, u kariranom mantilu, čekao je na klupi sa druge strane. Osim njega i mene nije bilo nikoga. Bolničarka se pojavila da mi saopšti da je umrla. On mi je prišao, kao da se ovo i njega tiče. Poverovao sam da je to Gi Lavinj, prijatelj njene majke koga je posetila poslednji put. Upitao sam ga:
„Da li ste vi Gi Lavinj?“ On je odmahnuo glavom.
„Ne. Zovem se Pjer Kesle.“
Izašli smo zajedno iz bolnice. Pala je noć. Hodali smo jedan pored drugoga Ulicom Dido. Kako je on mogao znati moje ime? Imao sam muke da hodam. Ta belina, ta svetlost koja blešti...
„Nije ostavila nikakvo pismo?“, upitao sam ga.
„Ne, ništa.“
On mi je sve ispričao. Bila je u sobi sa nekom Žanet Gol koju su zvali Mrtvačka glava. Odakle je znao i taj Žanetin nadimak? Luki je izašla na balkon. Stala je na ogradu. Ova druga je pokušala da je ščepa za rub kućne haljine. Međutim, bilo je kasno. Imala je tek vremena da kaže, kao da samu sebe hrabri:
„Gotovo je, prepusti se...“