Nevidljivi - Pol Oster

Deo velikog spisateljskog umeća Pola Ostera ogleda se i u tome što je prepoznatljivo isti, a uvek različit i nov. Roman Nevidljivi je nastao iz pera iskonskog pripovedača, ali i metatekstualnog šaljivdžije koji ne dopušta čitaocu pasivno prolaženje kroz recenice, vec nastoji da ga učini saučesnikom i sagovornikom. Junak Osterove priče Adam Voker, prvi i poslednji čovek svog sveta, ostavlja iza sebe rukopis koji će njegove udaljene bližnje podstaći na bolna preispitivanja i povratak u prošlost, u piščeve omiljene, burne i prelomne, šezdesete. Prijateljstvo i ljubav, ali i ubistvo i incest, umetnost, putovanje, Pariz i Njujork, sastojci su od kojih Oster gradi ovo intrigantno i zavodljivo prozno delo.

I




S njim sam se prvi put rukovao u proleće 1967. Bio sam tada student druge godine na Univerzitetu Kolumbija, neznalica, gladan knjiga, uveren (ili u zabludi) da ću jednoga dana biti dovoljno dobar da se nazovem pesnikom, i zbog toga što sam čitao poeziju, već sam se bio susreo s njegovim imenjakom u Danteovom paklu, s mrtvacem koji se šunja po završnim stihovima 28. pevanja Pakla. Bertran de Born, provansalski pesnik iz dvanaestog veka, koji svoju odsečenu glavu drži za kosu njišući je tamo-amo kao svetiljku - jedan je, svakako, od najgrotesknijih prizora u tom ukoričenom popisu halucinacija i muka. Dante je bio vatreni pristalica De Bornovog pisanja, ali ga je na večno prokletstvo osudio zbog toga što je savetovao princa Anrija da se pobuni protiv svog oca, kralja Anrija II, i zbog toga što je De Born izazvao raskol između oca i sina i pretvorio ih u neprijatelje, Danteovo ingeniozno rešenje bilo je da De Borna samog podeli. Otud telo bez glave koje tužno tumara podzemnim svetom i pita putujućeg Firentinca može li bilo koji bol biti veći od njegovog.
Kada se predstavio kao Rudolf Born, istog trena pomislio sam na pesnika. Imate li neke veze s Bertranom? upitao sam ga.
Ah, s onim jadnikom koji je izgubio glavu, rekao je. Možda, ali bojim se da je to malo verovatno. Nemam de. Za to morate biti plemenitog roda, a ja, iskren da budem, plemenit svakako nisam.
Ne sećam se zbog čega sam se zatekao na tom mestu. Verovatno me je neko pozvao da pođemo, ali ko, to mi je odavno iščilelo iz sećanja. Ne sećam se ni gde se zabava održavala - u severnom ili južnom delu grada, u stanu ili preuređenom potkrovlju - kao ni svojih razloga da taj poziv uopšte prihvatim, pošto sam u to vreme nastojao da se klonim masovnijih okupljanja. Odbijali su me žamor rasćeretane gomile i neprijatnost koju sam osećao zbog stidljivosti u prisustvu nepoznatih ljudi. Ali te noći sam, bez objašnjenja, pristao i pošao sa svojim zaboravljenim prijateljem, šta god da je bilo to kuda me je poveo.
Nečega se, ipak, sećam: u jednom trenutku večeri, zatekao sam se sam u uglu prostorije. Pušio sam cigaretu i posmatrao ljude, desetine i desetine mladih tela sabijenih unutar tog prostora, slušao sam uskovitlanu huku reči i smeha, pitavši se šta ja, pobogu, tu radim, i nije li možda vreme da krenem. S moje leve strane, na radijatoru, stajala je pepeljara, i kada sam se okrenuo da otresem pepeo, video sam da je, prepunu opušaka, u ruci drži neki čovek. Njih dvoje, muškarac i žena, upravo su bili seli na radijator a da ih nisam ni primetio. Bili su stariji od mene, stariji, bez sumnje, od bilo koga u toj prostoriji - njemu je bilo oko trideset pet, dok je ona bila u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim.
Činili su neskladan par, tako mi je delovalo: Born u izgužvanom, pomalo prljavom belom lanenom odelu, s podjednako izgužvanom belom košuljom ispod sakoa, dok je žena (ispostaviće se da se zove Margo) bila sva u crnom. Kad sam mu zahvalio na pepeljari, njegovo nema na čemu, uz učtiv naklon, odalo je tek primetan trag stranog akcenta. Francuskog ili nemačkog, nisam mogao da odredim, pošto mu je engleski bio bezmalo savršen. Šta sam još primetio u tim prvim trenucima? Bledu kožu, nepodšišanu riđkastu kosu (kraću nego kod većine muškaraca u to vreme), široko, lepo lice, na kome se ništa posebno nije isticalo (bilo je nekako opšte, generičko, lice nevidljivo u bilo kakvoj gomili), i postojan pogled smeđih očiju, prodoran pogled čoveka koji kao da se ničega ne plaši. Ni mršav, ni krupan, ni nizak, ni visok, ali i pored toga, bio je neko ko odaje utisak fizičke snage, možda zbog snažnih ruku. Što se tiče Margo, ona je sedela sasvim nepomično, zurila je ispred sebe kao da joj je glavna misija u životu da izgleda kao neko ko se dosađuje. Ali, bila je privlačna, meni, dvadesetogodišnjaku, veoma privlačna, sa svojom crnom kosom, crnom rolkom, crnom mini-suknjom, crnim kožnim čizmama i teškom crnom šminkom oko krupnih zelenih očiju. Verovatno bi ispravno bilo reći da nije bila lepotica već pre simulakrum lepotice, kao da su stil i prefinjenost njene pojave odražavali ženski ideal tog doba.
Born je rekao kako su se on i Margo upravo spremali da pođu, a onda su primetili mene kako stojim sam, u uglu, i zbog toga što sam izgledao toliko tužno, odlučili su da mi priđu i oraspolože me - tek da bi bili sigurni da neću sam sebi prerezati grlo. Zaista nisam znao kako da protumačim ove reči. Da li me ovaj čovek vređa, pitao sam se, ili pokušava da bude iskreno ljubazan prema izgubljenom neznancu? Same Bornove reči delovale su nekako razigrano i razoružavajuće, ali njegov pogled, dok ih je izgovarao, bio je hladan i odsutan, i nisam mogao da ne pomislim kako me iskušava i ismeva iz meni sasvim nepoznatih razloga.
Slegnuo sam ramenima, nasmešio mu se, i kazao: Verovali ili ne, provodim se kao nikad u životu.
Tada je ustao, rukovao se sa mnom, i rekao mi svoje ime. Posle mog pitanja o Bertranu de Bornu upoznao me je sa Margo, koja mi se bez reči nasmešila i vratila svom zurenju u prazno.
Sudeći prema tvojim godinama i poznavanju opskurnih pesnika, pretpostavljam da si student. Student književnosti, bez sumnje. NYU ili Kolumbija?
Kolumbija.
Kolumbija, uzdahnuo je. Kakvo sumorno mesto.
Znate univerzitet?
Predajem na Fakultetu za međunarodne odnose od septembra. Gostujući profesor s ugovorom na godinu dana. Na sreću, sada je april, tako da se vraćam u Pariz za dva meseca.
Znači, Francuz ste?
Spletom okolnosti, sklonošću i pasošem. Rođenjem sam Švajcarac.
Francuski Švajcarac ili nemački Švajcarac? U vašem glasu čujem pomalo od oba.
Born pucnu jezikom o nepce pa me pogleda pravo u oči. Imaš osetljivo uho, kazao je. Zapravo, ja sam i jedno i drugo - proizvod majke Nemice i oca Francuza. Odrastao sam naizmenično govoreći ta dva jezika.
Nesiguran u to šta bih dalje rekao, zastao sam za trenutak, a zatim sam mu uputio neutralno pitanje: A šta predajete na našem neveselom univerzitetu? Propast.
To je prilično široka oblast, zar ne?
Preciznije i uže, predajem o propasti francuskog kolonijalizma. Držim kurs o gubitku Alžira i još jedan, o gubitku Indokine.
Taj simpatični rat koji smo nasledili od vas.
Nikada ne potcenjuj značaj rata. Rat je najčistiji, najverniji izraz ljudske duše.
Počinjete da zvučite kao naš obezglavljeni pesnik.
Zar?
Čini mi se da ga niste čitali.
Nijednu reč. Znam ga samo iz tog odlomka kod Dantea.
De Born je pisao dobre pesme, čak odlične, ali koje su veoma potresale čitaoce.
Napisao je neke vrlo lepe ljubavne pesme i dirljivi lament posle smrti princa Anrija, ali njegova stvarna tema, jedino prema čemu se odnosio s istinskom strašću, bio je rat. U tome je potpuno uživao.
Shvatam, rekao je Born, uputivši mi ironičan osmeh. Čovek po mom ukusu.
Govorim o čoveku koji je uživao da gleda kako u borbi pucaju lobanje, da gleda kako se zamkovi ruše i pale, da posmatra mrtve nabodene na koplja. Prave grozote, a De Born ne bi ni trepnuo. Sama pomisao na bojno polje njega je ispunjavala srećom.
Pretpostavljam da te vojni poziv nimalo ne privlači.
Nimalo. Radije bih išao u zatvor nego da se borim u Vijetnamu.
A pod uslovom da izbegneš i zatvor i vojsku, kakvi su ti planovi?
Nemam ih. Samo da nastavim s ovim što radim i da se nadam da ću uspeti u tome.
A to je?
Pisanje. Lepa umetnost žvrljanja.
To sam i pomislio. Kada te je Margo ugledala s drugog kraja sobe, rekla mi je: Pogledaj onog dečaka tužnih očiju i zamišljenog lica - kladim se da je pesnik. I, jesi li pesnik?
Pišem pesme, da. Kao i neke prikaze za Spektejtor.
Studentska žuta štampa.
Negde se mora početi.
Zanimljivo...
Ne naročito. Polovina ljudi koje poznajem žele da budu pisci.
Zašto kažeš žele? Ako se time već baviš, onda to nije u budućnosti. To se događa već sada.
Zato što je još uvek prerano da se vidi da li sam dobar ili ne.
Da li ti plaćaju za to što pišeš?
Naravno da ne. To je studentski list.
Kad budu počeli da te plaćaju, znaćeš da valjaš.
Pre nego što sam uspeo da mu odgovorim, Born se okrenuo prema Margo i potvrdio joj: Bila si u pravu, anđele. Tvoj čovek je pesnik.
Margo je podigla pogled i prvi put progovorila, teškim stranim akcentom, nepogrešivo francuskim, nepristrasno me procenjujući: Ja sam uvek u pravu. Do sada si to valjda shvatio, Rudolfe.
Pesnik, nastavio je Born i dalje se obraćajući Margo, ponekad kritičar, a i student sumornog utvrđenja na brdu, što znači da nam je verovatno sused. Ali nema ime. Barem ga ja nisam čuo.
Voker, rekao sam shvativši da sam propustio da se predstavim kad smo se rukovali. Adam Voker.
Adam Voker, ponovio je Born pošto se okrenuo od Margo ka meni, uputivši mi još jedan zagonetan osmeh. Dobro, solidno američko ime. Tako snažno, jednostavno i pouzdano. Adam Voker. Usamljeni lovac na ucenjene glave iz vesterna u sinemaskopu, koji se šunja kroz pustinju na svom smeđem atu, naoružan sačmarom i revolverom. Ili čak hirurg u sapunskoj operi, ispravan do srži, tragično zaljubljen u dve žene istovremeno.
Samo vam se tako čini, ali u Americi ništa nije solidno. To prezime je dobio moj deda kada se 1900. iskrcao na ostrvo Elis. Emigrantske vlasti su, naime, smatrale da s prezimenom Volšinkski neće biti lako izaći na kraj, pa su ga promenile u Voker.
Kakva zemlja, reče Born. Nepismeni službenici prostim potezom pera čoveka lišavaju njegovog identiteta.
Ne identiteta, rekao sam, samo prezimena. Deda je kao košer mesar radio na Louer ist sajdu trideset godina.
Bilo je tu posle još koječega, mnogo više, dobar sat priče koja je vrludala od teme do teme. Vijetnam i narastajući antiratni protesti. Razlike između Njujorka i Pariza. Kenedijevo ubistvo. Američki embargo na trgovinu s Kubom. Ne, nisu to bile lične teme, ali Born je imao čvrste stavove o svemu, potpuno lude, neortodoksne stavove, i pošto ih je plasirao nekako polupodrugljivo, lukavo snishodljivo, nisam znao da li misli ozbiljno ili ne. U pojedinim trenucima zvučao je kao razjareni desničar, u drugim, opet, kao anarhista koji se sprema da baci bombu. Pitao sam se da li pokušava da me isprovocira, ili je ovo za njega bilo normalno, uobičajeni način zabave subotom uveče. U međuvremenu, zagonetna Margo se podigla sa svog mesta na radijatoru da bi se ogrebala za cigaretu od mene, i potom je ostala da stoji, vrlo malo se uključivala u razgovor, zapravo, gotovo da uopšte nije progovarala, samo me je pažljivo posmatrala svaki put kad bih progovorio, nije skidala pogled, od znatiželje nije ni treptala, kao dete. Priznajem da sam uživao dok me je gledala, čak i ako sam se zbog toga malo vrpoljio. Bilo je nečeg blago erotskog u tome, shvatio sam, ali tada nisam bio dovoljno iskusan da bih znao da li mi time šalje signale, ili me gleda samo gledanja radi. Istina je da nikada do tada nisam sreo takve ljude, i zbog toga što su bili tako neobični, što smo duže razgovarali, to su mi se više činili nestvarnijima - kao da su likovi u priči koja se odvija u mojoj glavi.
Ne sećam se šta smo pili, ali ako je ta žurka bila nalik svim drugim na koje sam odlazio otkad sam se obreo u Njujorku, tu je moralo biti velikih količina jeftinog crnog vina i nepresušnih zaliha plastičnih čaša, što znači da smo, kako je razgovor odmicao, postajali sve pijaniji. Voleo bih da mogu da iščačkam još detalja iz te priče, ali 1967. je prošla odavno i, koliko god se upinjao da pronađem reči i pokrete, neuhvatljive nijanse tog prvog susreta s Bornom, uglavnom završim u ćorsokaku. Born koji zavlači ruku u unutrašnji džep svog lanenog sakoa, recimo, i iz njega vadi dopola popušenu cigaru, koju zatim pripaljuje i obaveštava me kako je reč o ’montekristu’, najboljoj od svih kubanskih cigara - tada, a i sada, zabranjenoj u Americi - koju je uspeo da nabavi preko ličnih veza s nekim ko je radio u francuskoj ambasadi u Vašingtonu. Onda je nastavio s nekoliko pohvalnih reči o Kastru - isti čovek koji je trenutak ranije branio Džonsona, Maknamaru i Vestmorlenda zbog njihove herojske borbe protiv komunizma u Vijetnamu. Sećam se da mi je bio smešan taj prizor šljampavog politikologa koji vadi dopola popušenu cigaru i kako sam mu rekao da me podseća na vlasnika plantaže kafe u Južnoj Americi koji je skrenuo pameću posle toliko godina provedenih u džungli. Born se na to nasmejao, uzgred dodavši da to i nije daleko od istine, pošto je dobar deo detinjstva proveo u Gvatemali. Ipak, kada sam ga zamolio da mi kaže nešto više o tome, odbio je rekavši: neki drugi put.
Ispričaću ti celu priču, rekao je, na nekom manje bučnom mestu. Čitavu priču o svom neverovatnom životu, do sada. Videćete, gospodine Voker. Jednoga dana vi ćete napisati moju biografiju. To vam garantujem.
Bornova cigara, tada, i moja uloga budućeg Bozvela, ali i slika Margo koja mi dodiruje lice desnom rukom i šapuće: Budi dobar prema sebi. To je moralo biti već pred kraj, kada je trebalo da pođemo, ili kada smo već sišli, ali u sećanju nemam ništa o tome da smo otišli, ili da sam se pozdravio s njima. Sve je to nestalo, izbrisano u proteklih četrdeset godina. Oni su bili dvoje stranaca koje sam sreo na bučnoj zabavi jednog proleća u Njujorku moje mladosti, Njujorku koji više ne postoji, i to bi bilo to. Možda grešim, ali prilično sam siguran u to da nismo razmenili brojeve telefona.

Pretpostavio sam da ih nikada više neću sresti. Born je predavao na Kolumbiji već sedam meseci, pa ako nam se do tada putevi nisu ukrstili, nije mi delovalo verovatno da ću sada tek tako naleteti na njega. Ali, kod stvarnih događaja šanse se ne računaju, i samo zato što je neverovatno da nešto može da se desi, ne znači i da neće. Dva dana posle zabave, posle poslednjeg predavanja, ušao sam u bar „Vest end” u nadi da ću u njemu sresti nekoga od svojih prijatelja. „Vest end” je bio zapuštena, memljiva rupa, s nešto preko deset stolova i separea, prostranim, ovalnim šankom u sredini prednje prostorije i delom gde su se prodavali loši obroci u kafeterijskom stilu - mesto po mom ukusu, koje su posećivali studenti, pijanci i redovni gosti iz kraja. Bilo je toplo, sunčano popodne, i samim tim unutra nije bilo mnogo ljudi. Dok sam kružio oko bara u potrazi za poznatim licem, spazio sam Borna kako sedi u separeu u stražnjem delu lokala. Čitao je neke nemačke novine (Špigl, čini mi se), pušio jednu od svojih kubanskih cigara, i zanemarivao dopola punu čašu piva pred sobom. Ponovo je nosio svoje belo odelo - ili možda neko drugo, pošto je sako bio čistiji i manje izgužvan od onog u subotu uveče - ali bele košulje više nije bilo, zamenjena je nečim crvenim - tamne, jasne nijanse, između terakot i grimizne.
Zanimljivo, prvo što mi je palo na pamet bilo je da se okrenem i odem, da mu se ne javim. Mislim da je već na osnovu tog oklevanja moglo štošta da se zaključi, jer kao da sam već tada shvatao da treba da se držim podalje od Borna i da ću, ako budem imao neke veze s njim, upasti u nepriliku. Kako sam to znao? U njegovom društvu sam proveo malo više od sata, ali i za to kratko vreme uspeo sam da osetim nešto čudno u vezi s njim, nešto blago odbojno. Ne poričem njegove dobre strane - njegov šarm, inteligenciju, humor - ali ispod svega toga isijavali su nekakva tama i cinizam, koji su mi remetili ravnotežu, zbog kojih sam osećao da on nije čovek kome se može verovati. Da li bih imao drugačije mišljenje o njemu da nisam gajio prezir prema njegovim političkim stavovima? Nemoguće je reći. Sa svojim ocem sam se razilazio po skoro svim političkim pitanjima, ali to me nije sprečilo da ga doživljavam kao, u osnovi, dobrog čoveka - ili bar kao nekoga ko nije loša osoba. Ali, Born nije bio dobar. Bio je lucidan i ekscentričan i nepredvidiv, a stav da je rat najčistiji izraz ljudske duše automatski tu osobu izuzima iz pojma dobrote. Pa čak i da su te reči bile gest, provokacija za još jednog antimilitaristički opredeljenog studenta da uzvrati i odbaci svoj stav, ipak je to bilo perverzno.
Gospodine Voker, rekao je pogledavši me preko novina i pokazavši mi rukom da mu se pridružim za stolom. Upravo vas sam želeo da vidim.
Mogao sam da smislim neki izgovor, da mu kažem da kasnim na dogovoreni sastanak, ali nisam. To je drugi deo složene jednačine koju predstavlja moj odnos s Bornom. Koliko god podozriv da sam bio, fascinirala me je ta tajanstvena, jedinstvena osoba, a činjenica da se činio iskreno obradovanim što me vidi samo je dodatno potpalila plamen moje taštine - tog nevidljivog kodića samopoštovanja i ambicije koji se krčka u svakome od nas. Kakve god ograde da sam prema njemu imao, koje god da su bile sumnje koje sam prema njemu gajio, nisam mogao da suspregnem želju da mu se dopadnem, da pomisli da sam nešto više od prosečnog vrednog američkog studenta, da uvidi potencijal koji sam u sebi nosio, ali u koji sam sumnjao devet od deset minuta svog života u budnom stanju.
Čim sam skliznuo na sedište separea, Born me pogleda, otpuhne velik oblak dima svoje cigare i nasmeši se. Ostavio si dobar utisak na Margo one večeri, kazao je.
I ona je na mene ostavila dobar utisak, odgovorio sam.
Primetio si da ona ne govori mnogo.
Engleski joj i nije toliko dobar. Teško je izražavati se na jeziku koji ti zadaje muke.
Francuski govori sasvim tečno, ali ni na francuskom ne priča mnogo.
Pa, nije sve u rečima.
Neobičan komentar za čoveka koji zamišlja da postane pisac.
Govorim o Margo.
Da, Margo. Tačno. Što me dovodi do onoga što želim da kažem. Žena sklona dugim ćutanjima, a na povratku kući sa te subotnje zabave nije mogla da prestane da priča.
Zanimljivo, kazao sam, nesiguran u to kuda ovaj razgovor vodi. A šta joj je to razvezalo jezik?
Ti, dečko moj. Zaista si joj se dopao, ali isto tako moraš znati da se veoma zabrinula.
Zabrinula? Zašto bi se, pobogu, zabrinula? Pa, ona me i ne poznaje.
Tačno. Ali, uvrtela je sebi u glavu da imaš krajnje neizvesnu budućnost.
Niko nema izvesnu budućnost. Pogotovo američki muškarci u ranim dvadesetim, kao što i sami znate. Ali dok god sam na studijama, ne mogu me regrutovati dok ne diplomiram. Ne bih baš da se kladim, ali ima izgleda da će se rat do tada završiti.
I ne treba da se kladite, gospodine Voker. Taj malecki sukob će se razvlačiti godinama.
Zapalio sam svoj ’česterfild’ i klimnuo glavom. Jednom da se i mi složimo oko nečega.
U svakom slučaju, Margo nije mislila na Vijetnam. Istina, mogao bi da završiš u zatvoru, ili se da vratiš kući u sanduku za dve-tri godine - nije ona o tome govorila. Ona misli da si ti suviše dobar za ovaj svet i da će te, zbog toga, taj svet na kraju zdrobiti.
Nije mi jasno.
Misli da ti je potrebna pomoć. Margo možda i nije najbrži mozak zapadnog sveta, ali ako sretne mladića koji za sebe kaže da je pesnik, prvo što joj padne na pamet jeste da će on umreti od gladi.
To je besmisleno. Nema ona pojma o čemu priča.
Oprosti što ću ti se suprotstaviti, ali kada sam te na zabavi pitao kakvi su ti planovi, rekao si da ih nemaš. Izuzev te nebulozne ideje da pišeš poeziju, naravno. Koliko pesnici zarađuju, gospodine Voker?
Najčešće ništa. Ako vam se posreći, tu i tamo će vam neko doturiti koju paru.
Meni to liči na umiranje od gladi.
Nikada nisam rekao da mi je namera da živim od pisanja poezije. Moraću da pronađem posao.
Kao na primer?
Teško je reći. Mogao bih da radim za neku izdavačku kuću ili da se zaposlim u časopisu. Mogao bih da se bavim prevođenjem. Mogu da pišem članke i prikaze. Od svega pomalo, ili ću kombinovati različite stvari. Još uvek je rano da se kaže, ali dok se ne nađem u toj situaciji, nema potrebe da razbijam glavu unapred, zar ne?
Sviđalo se to tebi ili ne, već si u toj situaciji. I što pre naučiš da se staraš o sebi, bolje ćeš se snaći.
Otkud ta iznenadna briga? Tek smo se upoznali, zašto bi se vas ticalo šta će biti sa mnom?
Zato što me je Margo zamolila da ti pomognem, a kako ona to vrlo retko čini, smatram se počastvovanim da joj ispunim želju.
Zahvalite joj u moje ime, ali nema potrebe da se trudite. Mogu ja i sam da se snađem.
Tvrdoglavac, znači? kazao je Born, spustio cigaru na rub pepeljare, a potom se nagnuo napred, sve dok mu se lice nije našlo na svega nekoliko centimetara od moga. Hoćeš da kažeš da, ako bih ti ponudio posao, ti bi ga odbio?
Zavisi od toga kakav biste mi posao ponudili.
To ostaje da se vidi. Imam nekoliko ideja, ali još uvek nisam doneo odluku. Možda možeš da mi pomogneš.
Nisam siguran da razumem o čemu govorite.
Otac mi je umro pre deset meseci, i desilo se da sam nasledio priličnu sumu novca. Ne dovoljnu da kupim zamak ili avio-kompaniju, ali dovoljnu da utičem na neku malu promenu u svetu. Naravno, mogao bih da te angažujem da napišeš moju biografiju, ali za to je ipak prerano. Tek mi je trideset šesta, a ja ne mislim da je smisleno govoriti o nečijem životu sve dok ne zađe u pedesete. Šta bi to, onda, bilo? Razmišljao sam o tome da osnujem izdavačku kuću, ali mislim da ne bih imao stomak za dugoročno planiranje koje takav posao podrazumeva. Časopis mi se, s druge strane, čini mnogo zabavnijim. Da izlazi mesečno, možda i kvartalno, ali da bude nešto novo i smelo, publikacija koja će uskomešati duhove i izazivati kontroverze svakim novim brojem. Šta mislite o tome, gospodine Voker? Da li bi vas zanimalo da radite u časopisu?
Naravno da bi. Jedino se pitam: zašto baš ja? Za nekoliko meseci se vraćate u Francusku i pretpostavljam da govorite o francuskom časopisu. Moj francuski nije loš, ali za to što je vama potrebno nije dovoljno dobar. A pored toga, ja studiram u Njujorku. Ne mogu tek tako da se spakujem i preselim.
Ko je pominjao preseljenje? Ko je pominjao bilo kakav časopis na francuskom? Ako bih okupio dobru američku ekipu koja bi ovde vodila poslove, mogao bih da dolazim samo povremeno da je proverim. Ali, u osnovi, ne bih se uopšte mešao. Ne zanima me da sam uređujem časopis. Imam svoj posao, svoju karijeru, i za to ne bih ni imao vremena. Moja jedina odgovornost bila bi da ulažem novac - i da se nadam zaradi.
Vi ste politikolog, a ja student književnosti. Ako nameravate da pokrenete politički časopis, ne računajte na mene. Na suprotnim smo stranama, i ako bih pokušao da radim zа vas, to bi bila propast. Ali, ako na umu imate književni časopis, u tom slučaju kažem da. Veoma sam zainteresovan.
Samo zato što predajem međunarodne odnose i zato što pišem o vladi i javnom sektoru, ne znači da sam filistinac. Stalo mi je do umetnosti koliko i vama, gospodine Voker, i ne bih vas pitao da li ste zainteresovani da radite u časopisu ako to ne bi bio književni časopis.
Kako znate da bih umeo da se snađem?
Ne znam. Imam predosećaj.
To nema nikakvog smisla. Nudite mi posao, a niste pročitali ni red onoga što sam napisao.
Nije tačno. Upravo sam jutros pročitao četiri tvoje pesme u najnovijem broju Kolumbija rivjua, i šest članaka u studentskom listu. Onaj o Melvilu je naročito dobar, po mom mišljenju. A pesmica o groblju me je baš dirnula. Koliko još neba iznad mene ima / Dok i ovo ne nestane. Impresivno.
Drago mi je što tako mislite. Još je impresivnije to što ste rešili brzo da reagujete.
Takav sam ja. Život je prekratak za traćenje.
Moj učitelj je govorio isto to - istim tim rečima.
Divno neko mesto, ova tvoja Amerika. Pruženo vam je odlično obrazovanje, gospodine Voker.
Born se nasmejao svom šupljem zapažanju, srknuo pivo, a zatim se zavalio da promisli o ideji koju je začeo.
Ono što hoću da uradiš, konačno je rekao, jeste da napraviš plan, da izradiš nacrt. Reći ćeš mi sve o tekstovima koji bi trebalo da se pojave u tom časopisu, o dužini svakog broja, izradi korica, o tome kako bi izlazio, koje si ime izabrao i slično. Ostavi ga u mojoj kancelariji kad budeš završio. Pregledaću ga, pa ako mi se dopadnu tvoje ideje, ulazimo u posao.

Koliko god mlad bio, imao sam dovoljno mozga da shvatim da me Born smatra idiotom. Koliko često vam se dešavalo da ušetate u bar, u njemu naletite na čoveka s kojim ste se pre toga samo jednom sreli, i izađete s prilikom da osnujete časopis - a naročito ako ste dvadesetogodišnji anonimus koji tek treba da se dokazuje na svim frontovima? Potpuno sumanuto i neverovatno. Po svoj prilici, Born je moje nade podgrejao samo zato da bi ih uništio, i najnormalnije bih očekivao da taj nacrt završi u kanti za smeće zbog toga što mu nije interesantan. Ipak, u sasvim neverovatnom slučaju da zaista odluči da održi reč, smatrao sam da treba da pokušam. Šta bih time izgubio? Dan proveden u pisanju i razmišljanju, u najgorem slučaju, pa ako Born na kraju i odbije moj predlog, neka mu bude.
Da bih predupredio razočaranje, seo sam da radim još iste večeri. Ipak, izuzev toga što sam napravio listu potencijalnih imena za časopis, nisam puno napredovao. Ne zbog toga što sam bio zbunjen, i ne zato što nisam imao gomilu ideja, već stoga što sam zaboravio da pitam Borna koliko novca bi on bio spreman da izdvoji za ovaj projekat. Sve je zavisilo od toga kolika bi bila njegova investicija, i dok ne budem saznao koje su mu namere, kako bih uopšte i mogao da počnem da se bavim brojnim stavkama koje je on toga dana pomenuo: kvalitetom papira, dužinom broja i koliko puta bi izlazio, povezom, mogućim uključivanjem likovnih radova, i koliko je (ako je uopšte) spreman da plati saradnicima? Na kraju krajeva, ima mnogo raznih književnih časopisa, od onih izvučenih na šapirografu, priheftanih andergraund izdanja koja uređuju mladi pesnici u Ist vilidžu, preko hladnih akademskih publikacija do komercijalnijih poduhvata tipa Evergrin rivjua, i luksuznih objects koji zavise od anđela s dubokim džepovima, koji sa svakim brojem gube na hiljade dolara. Shvatio sam da bih morao ponovo da razgovaram s Bornom, pa sam, umesto da napravim nacrt, napisao pismo u kome sam mu izneo svoj problem. Bio je to toliko tužan i patetičan dokument - moramo da razgovaramo o novcu - da sam rešio da u koverat dodam još nešto, čisto da bih ga ubedio da nisam tek preispoljna budala kakvom se činim. Posle našeg kratkog razgovora o Bertranu de Bornu u subotu uveče, pomislio sam da bi mu bilo zabavno da pročita jedan od surovijih radova pesnika iz dvanaestog veka. Slučajno sam kod sebe imao jednu antologiju trubadurske poezije u mekom povezu - na engleskom - i moja inicijalna zamisao bila je da prosto prekucam jednu od pesama iz knjige. Ipak, kada sam počeo da čitam prevode, učinili su mi se trapavi i neadekvatni, pokušaji koji nisu uspeli da sačuvaju neobičnu i sirovu snagu pesme, pa iako nisam znao ni reč provansalskog, shvatio sam da bih mogao da napravim nešto što će bolje funkcionisati na osnovu francuskog prevoda. Sledećeg jutra, pronašao sam ono što sam tražio u Batlerovoj biblioteci: izdanje s celokupnom poezijom De Borna, s tekstom na originalnom provansalskom, koji je bio odštampan s leve strane, dok se sa desne strane nalazio doslovan prevod, bez rime, na francuskom. Bilo mi je potrebno nekoliko sati da završim taj posao (ako se dobro sećam, propustio sam i čas zbog toga), i evo do čega sam došao:

Volim razgaljenost prolećnu
Kad list i cvet bujati stanu,
I uznosi me veseli ptičji poj
Koji kroz šume odzvanja;
I blažen sam dok livade gledam
Što krase ih šatori i tabori;
Sreća je moja velika
Kad su po polju zgusnuti
Oklopljeni ratnici i konji.

I treperim pred prizorom izvidnice
Koja tera ljude da sa svojima beže;
I blagost me ispunjava kada ih goni
Zbijeni stroj, do zuba naoružani.
Srce mi uzleti
Kada pogledam moćni zamak pod opsadom,
Kome se kule stražare krune i ruše
S trupama što se kod šanca kupe.
Kod snažnog, neprobojnog bedema
Prštaće mete na sve strane.

I presrećan sam vazda
Kad baron napad povede
Na propetom konju, pod oružjem,
Hrabar, te ljudima snagu uliva,
Silom svojom i moći.
A kada otpočne bitka
Svaki nek spreman bude
Za njim da krene, jer čovek
Čovek nije ako ne zada i ne primi
Udarce bez broja i kraja.

U huku borbe videćemo
Mačeve, štitove, sablje i kacige raznobojne,
Razbijene, izlomljene
I horde vazala što iz svih pravaca nadiru
Dok konji mrtvih i ranjenih
Po polju tužno tumaraju.
I čim borba otpočne
Nek svaki ko plemenita roda je
Misli samo na to da glave, ruke lomi
Jer bolje biti mrtav
No živ i poražen.

Velim vam da jelo, piće i san
Manje mi blagosti pružaju od zvuka glasnog
„U napad!” odasvud
I slušanja jauka „Pomoć! Pomoć!”, dok gledam
Kako veliki i mali zajedno padaju i klonu
Na travu, u šanac, dok gledam leševe
Kojima koplja polomljenih vrhova
Vire iz tela.

Baroni, bolje u zalog dajte
Zamkove svoje, varoši i gradove
Nego da ratove ne vodite.

Kasno tog popodneva gurnuo sam koverat s pismom ispod vrata Bornove kancelarije na Fakultetu za međunarodne odnose. Očekivao sam da će mi odmah odgovoriti, ali prošlo je nekoliko dana dok se to nije desilo. Zbog toga što me nije zvao, nastavio sam da se pitam nije li ideja o časopisu bila tek hir trenutka, koja je samim tim što je izneta već ispunila svrhu - ili ga je, što je gore, uvredila pesma, pomislio je da sam izjednačio njega i Bertrana de Borna, te da ga tako indirektno optužujem za huškanje na rat. Kako se ispostavilo, nisam morao da brinem. Kada me je u petak pozvao telefonom, izvinio se zato što se ranije nije javio. Objasnio mi je da je u sredu išao u Kembridž da održi predavanje i da nije ni kročio u kancelariju sve do pre dvadeset minuta.
Sasvim se slažem s tobom, nastavio je, ispao sam glup jer sam onog dana kad smo razgovarali zaboravio da spomenem novac. Kako možeš da mi daš nacrt ako ne znaš koliki je budžet? Sigurno misliš da sam moron.
Teško da to mislim, rekoh. Ja treba da se osećam glupo - jer nisam pitao. Ali, nisam mogao da procenim koliko ste ozbiljni i nisam želeo da vršim pritisak.
Ozbiljan sam, gospodine Voker. Priznajem da imam snažnu potrebu da zbijam šale, ali samo na račun malih, nebitnih stvari. S ovim se nikada ne bih šalio.
Drago mi je što to čujem.
Dakle, u vezi s pitanjem o novcu... Nadam se da će nam dobro ići, ali, kao i sa svakom investicijom ove vrste, treba uračunati znatan elemenat rizika i, realno, moram biti spreman na to da ću izgubiti sve do poslednje pare. Sve ovo svodi se na sledeće: koliki je gubitak koji mogu sebi da priuštim? Koji je to deo mog nasleđa koji mogu da spiskam a da ne napravim sebi većih problema u budućnosti? Puno sam razmišljao o ovome od ponedeljka, kad smo razgovarali, i odgovor glasi: dvadeset pet hiljada dolara. To je moj limit. Časopis će izlaziti četiri puta godišnje, i za svaki broj daću pet hiljada dolara, plus još pet za tvoju godišnju platu. Ako posle prve godine budemo u plusu, finansiraću još jednu godinu. Ako budemo na nuli, uložiću još, i to treba da bude dovoljno za polovinu treće godine, možda i za celu godinu. Ali ako izgubimo novac, tada će druga godina biti problematična. Recimo da smo na gubitku deset hiljada dolara, uložim još petnaest i to je to. Da li razumeš princip? Imam dvadeset pet hiljada za trošak, ali ni dolar više od toga ne želim da dam. Šta misliš? Da li je to fer predlog?
Veoma fer, i veoma velikodušan. S pet hiljada dolara po broju mogli bismo da napravimo prvoklasan časopis, nešto čime bismo se ponosili.
Ja bih, naravno, mogao već sutra sav novac da ti sručim u krilo, ali to ti baš i ne bi puno pomoglo, je l’ tako? Margo je zabrinuta za tvoju budućnost, pa ako ti krene ovo s časopisom, budućnost ti je osigurana. Imaćeš pristojan posao, pristojnu platu, a u slobodno vreme moći ćeš da pišeš poeziju do mile volje. Opširne epske pesme o misteriji ljudskog srca, kratke lirske o beloj radi i različku, gorljive traktate protiv nasilja i nepravde. Osim ako ne završiš u zatvoru ili ti neko ne raznese glavu, ali nad tim se sumornim mogućnostima nećemo sada zadržavati.
Ne znam kako da vam zahvalim...
I nemoj. Zahvali Margo, svom anđelu čuvaru.
Nadam se da ću je uskoro opet videti.
Siguran sam da hoćeš. Dokle god budem zadovoljan tvojim projektom, viđaćeš je koliko god poželiš.
Daću sve od sebe. Ali, ako želite list koji će izazivati kontroverze i reakcije, sumnjam da je književni časopis prava stvar. To vam je, nadam se, jasno.
Jasno mi je, gospodine Voker. Govorimo o kvalitetu... o finim, suptilnim stvarima. O umetnosti za odabranu nekolicinu.
Ili, kako bi to Stendal verovatno rekao: sa odabhranu ne-ko-li-ci-nu.
Stendal i Moriš Ševalje. Sad sam se setio... Kad već pominjemo vitezove,1 hvala za pesmu.
A, pesma. Sasvim sam zaboravio.
Pesma koju si preveo za mene.
Kako vam se čini?
Smatram da je odurna i savršena. Moj kvazirođak bio je pravi ludi samuraj, zar nije tako? Ali barem je imao čvrstinu ubeđenja. Barem je znao za šta se zalaže. Kako se malo svet promenio od 1186, koliko god mi mislili drugačije. Ako krenemo s časopisom, mislim da bi De Bornovu pesmu trebalo da objavimo u prvom broju.

Ovo me je istovremeno i ohrabrilo i zbunilo. Uprkos svim mojim malodušnim predviđanjima, Born je o projektu govorio kao o nečemu što će se upravo desiti, tako da se činilo da nije reč tek o pukoj formalnosti. Osećao sam da je bio spreman da mi da odobrenje za bilo šta što planiram da pokrenem. Pa ipak, koliko god da sam bio zadovoljan time što ću biti na čelu vrlo solidno finansiranog časopisa, za šta ću, povrh svega, imati pozamašnu platu, nikako, ali baš nikako nisam uspeo da dokučim šta to Born radi. Da li je Margo zaista bila pravi razlog njegovog neočekivanog naleta altruizma, te slepe vere u momka bez ikakvog uredničkog, izdavačkog i poslovnog iskustva, koji mu je, pri tom, još prethodne nedelje bio potpuno nepoznat? Pa čak i da jeste, zbog čega bi nju uopšte zanimala moja budućnost? Jedva da smo i progovorili na onoj zabavi, i mada me je detaljno odmerila, čak i pogladila po obrazu, činila mi se potpuno dalekom i neodređenom. Nisam mogao ni da pretpostavim šta je ona to rekla Bornu zbog čega je on zbog mene rešio da rizikuje gubitak dvadeset pet hiljada dolara. Koliko mi se čini, on je prema ideji o pokretanju časopisa bio sasvim ravnodušan, i izvukao se tako što je čitavu stvar prepustio meni. Pošto sam se opet prisetio našeg razgovora na Vest endu u ponedeljak, shvatio sam da sam verovatno ja bio taj koji mu je spomenuo ideju. Pominjao sam da ću, kad diplomiram, možda potražiti posao kod nekog izdavača ili u nekom časopisu, a trenutak kasnije on je počeo da priča o svom nasledstvu, i o tome kako razmišlja da s novostečenim novcem pokrene izdavačku kuću ili časopis. Šta bi bilo da sam rekao da želim da se bavim proizvodnjom tostera? Da li bi tada rekao da je upravo planirao da uloži novac u fabriku tostera?
Pravljenje projekta potrajalo je duže nego što sam očekivao - četiri-pet dana, čini mi se, i to samo zato što sam bio strahovito temeljan. Hteo sam da impresioniram Borna svojom marljivošću; nije mi bilo dovoljno što sam napravio plan za svaki broj (poezija, proza, esejistika, intervjui, prevodi, kao i prostor za prikaze knjiga, filmova, muzike i slikarstva na kraju broja), već sam sačinio i iscrpan finansijski izveštaj: troškovi štampe, papira, poveza, pitanja distribucije, tiraža, honorara, cene časopisa i visine pretplate, kao i dobre i loše strane vezane za objavljivanje oglasa. Za sve to bilo je potrebno vremе, bilo je potrebno istraživati, zvati štampare, knjigovesce, razgovarati s urednicima drugih časopisa, i morao sam da se oprobam u drugačijoj vrsti razmišljanja, pošto nikada pre toga nisam imao posla s trgovinom. Što se naziva časopisa tiče, zapisao sam nekoliko mogućnosti u želji da Bornu prepustim izbor, dok je moj favorit bio Stajlus - u čast Pou, koji je potkraj života pokušao da pokrene časopis tog naziva.
Ovoga puta, Born je reagovao za manje od dvadeset četiri sata. Držao sam da je to ohrabrujući znak, kad sam podigao slušalicu i začuo njegov glas, ali iskreno govoreći, nije istog trenutka prešao na moj plan. Valjda bi to bilo isuviše lako, previše direktno i očekivano za čoveka kakav je on, tako da se nekoliko minuta poigravao sa mnom da bi produžio napetost. Postavljao mi je brojna nebitna i nepovezana pitanja, zbog čega sam pomislio da kupuje vreme jer nije želeo da se suviše potresem kada odbije moju ponudu.
Verujem da ste dobrog zdravlja, gospodine Voker, kazao je.
Mislim da jesam, odgovorih. Izuzev ako nisam zapatio neku bolest koje nisam svestan.
Ali, još uvek nema simptoma.
Nema, dobro se osećam.
A vaš stomak? Niste naduti?
Za sada ne.
Apetit vam je, znači, normalan.
Da, sasvim normalan.
Mislim da se sećam da ste mi ispričali kako je vaš deda bio košer mesar. Da li se još uvek pridržavate tih drevnih zakona, ili ste ih se odrekli?
Nikada nisam ni počeo da ih se pridržavam.
Znači, nikakvih ograničenja po pitanju hrane nema.
Ne, ja jedem sve što želim.
Ribu ili divljač? Svinjetinu ili govedinu? Jagnjetinu ili ovčetinu?
Šta s njima?
Šta vam je najdraže?
Sve mi se dopada.
Drugim recima, nije vam teško udovoljiti.
Kada je hrana u pitanju, nije. Kad su druge stvari u pitanju, da, ali kod hrane, ne.
Onda, znači, možete jesti sve što vam Margo i ja pripremimo.
Ne razumem baš najbolje.
Sutra uveče u sedam. Jeste li zauzeti tada?
Nisam.
Odlično. Onda ćete dođi do nas, na večeru. Red je da se proslavi, slažete se?
Nisam siguran. A šta je povod?
Stajlus, prijatelju. Početak nečega za šta se nadam da će se pretvoriti u dugo i plodno partnerstvo.
Nećete da odustanete?
Moram li da vam ponovim?
Hoćete da kažete da vam se projekat dopao?
Ne budi glup, momče. Zašto bih želeo da slavim ako mi se nije dopao?

Sećam se da nisam bio siguran u to šta da im ponesem - cveće ili vino - pa sam se odlučio za cveće. Nisam imao dovoljno novca za bocu kvalitetnog vina koje će mi pomoći da ostavim dobar utisak, i dok sam se premišljao, shvatio sam da bi, u svakom slučaju, bilo vrlo pretenciozno pokloniti vino jednom francuskom paru. Ako budem napravio pogrešan izbor - što bi se svakako dogodilo - samo ću pokazati svoje neznanje, a nisam želeo da veče započnem tako što ću se obrukati. Cvećem bih, s druge strane, otvorenije iskazao svoju zahvalnost prema Margo, jer je to tradicionalan poklon za ženu u kući. A ako je Margo žena koja voli cveće (što svakako nisam mogao znati), onda će razumeti da joj tako zahvaljujem na tome što je podstakla Borna da se opredeli za mene. Još uvek sam bio u stanju polušoka zbog telefonskog razgovora koji sam vodio s njim prethodnog popodneva i, dok sam išao kod njih na večeru, bio sam potpuno obuzet tom neverovatnom srećom koja me je zadesila. Sećam se da sam obukao sako i stavio kravatu za tu priliku. Mesecima se nisam pristojno obukao, a evo me sada, gospodina Prevažnog, glavom i bradom, kako hitam preko Kolumbijinog kampusa s ogromnim buketom cveća u desnoj ruci; idem da večeram i vodim poslovne razgovore sa svojim izdavačem.
On je uzeo u podzakup stan jednog profesora koji je bio na jednogodišnjem odsustvu, ogroman ali zagušljiv i pretrpan prostor u zgradi na Morningsajd drajvu, sasvim blizu 116. ulice. Mislim da se nalazio na trećem spratu, a kroz velike francuske prozore na istočnom zidu dnevne sobe pružao se pogled na prostranstvo parka Morningsajd i na svetla Španskog Harlema iza njega. Kada sam pokucao, Margo mi je otvorila i, mada i sada vidim njeno lice, i osmeh koji joj preleće preko usana dok joj pružam cveće, nikako ne mogu da se setim šta je imala na sebi. Možda ponovo nešto crno, mada mi se ipak čini da nije, pošto se sećam nekakvog blagog iznenađenja, što bi značilo da je nešto na njoj bilo drugačije u odnosu na prvi put kad smo se sreli. Dok smo tako stajali na ulazu, pre nego što me je i pozvala da uđem, Margo me je tihim glasom obavestila da je Rudolf loše volje. Nešto se dešavalo kod kuće, u Francuskoj, moraće da otputuje sutra u Pariz, i vraća se sledeće nedelje, najranije. Sada je u spavaćoj sobi, dodala je, sređuje kartu preko Er Fransa, tako da verovatno neće doći još nekoliko minuta.
Kako sam zakoračio u stan, istog trenutka iz kuhinje me je zapahnuo miris hrane koja se spremala - savršeno primamljiv miris, aromatičan i suptilan, ni po čemu sličan drugima. Krenuli smo baš u tom pravcu, ka kuhinji - da pronađemo vazu za cveće - i kada sam bacio pogled prema šporetu, video sam veliki poklopljeni lonac, izvor te neverovatno mirisne pare.
Stvarno ne znam čega tu ima, rekoh pokazujući prema loncu, ali ako me nos ne vara, večeras će troje ljudi biti veoma srećno.
Rudolf mi je kazao da voliš jagnjetinu, rekla je Margo, pa sam odlučila da napravim navarin - jagnjeći paprikaš s krompirom, i navet.
Repu.
Nikako ne mogu da upamtim tu reč. Čini mi se nekako ružnom, i bole me usta kad je izgovaram.
Dobro. Onda ćemo je proterati iz engleskog jezika.
Izgleda da joj je bila simpatična moja opaska - taman dovoljno da dobijem još jedan osmeh, u svakom slučaju - a onda se pozabavila cvećem: stavila ga je u sudoperu, skinula belu hartiju kojom je bilo obmotano, dohvatila vazu s ormara, skratila makazama stabljike, stavila cveće u vazu, a zatim je napunila vodom. Nijedno od nas nije progovorilo ni reč tokom obavljanja ovih sitnih poslova; posmatrao sam je kako polako i metodično radi, kao da je stavljanje cveća u vazu s vodom jedna izuzetno delikatna operacija koja iziskuje krajnji oprez i veliku koncentraciju.
Konačno smo se smestili na sofi u dnevnoj sobi, s pićem u rukama, jedno pored drugog, pušili smo i posmatrali nebo. Suton je utonuo u mrak, Born se još uvek nije pojavljivao, a uvek smirenu Margo nije brinulo njegovo odsustvo. Kada smo se pre desetak dana sreli na zabavi, čudno sam se osećao zbog njenih dugih pauza u govoru i neke neobične odsutnosti, ali sada, kada sam znao šta da očekujem, i pošto sam znao da joj se dopadam i da misli da sam suviše dobar za ovaj svet, bio sam opušteniji u njenom društvu. O čemu smo razgovarali u minutima pre nego što će nam se, konačno, pridružiti njen muškarac? O Njujorku (koji je, po njenom mišljenju, prljav i depresivan); o njenoj ambiciji da postane slikar (pohađala je časove na Likovnoj akademiji, ali je smatrala da je netalentovana i lenja da se usavršava); o tome koliko dugo poznaje Rudolfa (čitav život); i o tome šta misli o časopisu (drži palčeve da uspe). Ipak, kada sam pokušao da joj zahvalim na pomoći, samo je odmahnula glavom i rekla mi da ne preterujem: nema ona ništa sa tim.
Pre nego što sam stigao da je pitam kako to misli, u sobu je ušao Born. Ponovo u izgužvanim belim pantalonama, ponovo raščupan, ovoga puta bez sakoa, ponovo s košuljom u boji na sebi - bledozelenoj ovoga puta - i, ako se dobro sećam, s opuškom cigare uhvaćenim između palca i kažiprsta desne ruke, iako se činilo da nije svestan da ga drži. Moj novi dobročinitelj bio je ljutit. Njegov bes izazvao je problem zbog koga je sutradan morao da otputuje u Pariz te je, bez pozdrava i potpuno zanemarivši dužnost domaćina na našoj maloj proslavi, otpočeo s tiradom koja nije bila upućena ni Margo ni meni, koliko nameštaju u sobi, zidovima koji su ga okruživali, svetu uopšte.
Stupidni diletanti, kazao je. Cmizdravi nesposobnjakovići. Sporomisleći funkcioneri s pire-krompirom umesto mozga. Čitav svet je u plamenu, i šta oni rade? Krše ruke i gledaju ga kako gori.
Sasvim smirena, pomalo kao i da se zabavlja, Margo reče: Zbog toga si im ti potreban, ljubavi moja. Zato što si ti kralj.
Rudolf Prvi, odgovorio joj je Born, bistar momak s velikom kitom. Sve što treba jeste da je izvadim iz gaća, popišam se na vatru i problem rešen.
Tačno tako, rekla je Margo, uputivši mu najsjajniji osmeh, koji kod nje, do tada, još nisam video.
Sve mi se smučilo, procedio je Born, uputivši se prema vitrini s pićem. Spustio je cigaru i nasuo sebi punu čašu čistog džina. Koliko sam im vremena dao?, upitao je otpivši gutljaj. Radiš nešto jer veruješ u određene principe, jedino što nikom drugom nije stalo do njih. Gubimo bitku, dragi prijatelji. Brod počinje da tone.
Bio je to drugačiji Born od onog koga sam do tada poznavao - jetki, sarkastični komedijaš koji uživa u sopstvenim dosetkama, zalutali, beslovesni dendi koji osniva časopise i poziva dvadesetogodišnje studente kod sebe na večeru. Nešto je u njemu besnelo, i sada, kada sam upoznao njegovu drugu stranu, osetio sam kako se povlačim jer sam shvatio da je to čovek koji bi svakog trenutka mogao da eksplodira, da je neko ko uživa u sopstvenom gnevu. Sasuo je u sebe i drugi džin, a zatim se okrenuo prema meni i konačno shvatio da sam i ja tu. Ne znam šta je video na mom licu - zapanjenost? zbunjenost? nelagodu? - ali šta god da je bilo, jasno mu je stavilo do znanja da isključi termostat i istog trenutka smanji temperaturu. Ne brinite, gospodine Voker, kazao je uloživši veliki napor da se osmehne. Morao sam malo da pustim paru.
Born je, postepeno, uspeo da se primora da prekine sa svojim groznim raspoloženjem i kada smo dvadeset minuta kasnije seli da večeramo, činilo se da je nevreme prošlo. Ili sam barem tako mislio kada je uputio kompliment Margo na njenoj besprekornoj kulinarskoj veštini i vinu koje je odabrala da se pije uz večeru, ali ispostavilo se da je to tek privremeno zatišje i, kako je veče odmicalo, nove bure i oluje sručile su se na naše slavlje. Ne znam da li su džin i burgundac uticali na Bornovo raspoloženje, ali bilo je sasvim očigledno da je popio mnogo alkohola - barem dva puta više od onoga što smo Margo i ja popili zajedno - ili je prosto bio van sebe zbog loših vesti koje je čuo ranije tog dana. Možda je u pitanju bila kombinacija to dvoje, ili možda nešto sasvim drugo, ali nije bilo trenutka tokom te večeri da ja nisam imao osećaj kako će kuća svakog časa da plane.
Počelo je kada je Born podigao čašu da nazdravi rođenju našeg časopisa. Dostojanstven i kratak govor, pomislio sam, ali kada sam se priključio i pomenuo neke od pisaca koje planiram da angažujem za prvi broj, Born me je grubo prekinuo rekavši mi da, dok jedem, nikada ne razgovaram o poslu jer je to loše za varenje, i da treba da naučim da se vladam kao odrasla osoba. Bilo je to nepristojno i neprijatno s njegove strane, ali ja sam sakrio svoj povređeni ponos pretvarajući se da se slažem, i uzeo novi zalogaj paprikaša koji je Margo pripremila. Trenutak kasnije, Born je spustio viljušku i rekao mi: Dopada vam se to, gospodine Voker, zar ne?
Šta mi se dopada? pitao sam.
Navarin. Čini mi se da ga jedete s užitkom.
Zato što je ovo verovatno najbolji obrok od svih koje sam jeo poslednjih godinu dana.
Drugim rečima, privlači vas hrana koju Margo sprema.
Veoma. Mislim da je izvrsna.
A šta mislite o Margo? Da li vas i ona privlači?
Ona sedi tačno naspram mene. Ne bi bilo u redu da govorimo o njoj kao da nije tu.
Siguran sam da joj ne smeta. Je li tako, Margo?
Ne, nimalo, rekla je Margo.
Vidite, gospodine Voker? Nimalo.

Pa dobro, odgovorih. Moje je mišljenje da je Margo veoma privlačna žena.
Izbegavate odgovor, kazao je Born. Nisam pitao da li mislite da je privlačna, već hoću da znam da li vas privlači.
Ona je vaša supruga, profesore Born. Ne možete očekivati da odgovorim na to pitanje. Ne ovde i ne sada.
Ah, ali Margo nije moja supruga. Ona jeste moj naročiti prijatelj, ali mi nismo u braku, i nemamo nameru da to u budućnosti budemo.
Živite zajedno. Što se mene tiče, to je kao da jeste.
Hajte, hajte, ne budite tako ispravni. Zaboravite da ja imam bilo kakve veze s Margo. Govorimo u apstraktnom, hipotetičkom slučaju.
U redu. Hipotetički govoreći, da, mene Margo hipotetički privlači.
Dobro, reče Born trljajući ruke i smeškajući se. To je već nešto. Ali, koliko vas privlači? Dovoljno da biste poželeli da je poljubite? Dovoljno da biste poželeli da njeno golo telo držite u zagrljaju? Dovoljno da spavate s njom?
Ne mogu vam dati odgovor na ova pitanja.
Nećete valjda da kažete da ste nevini?
Nisam. Jednostavno neću da odgovorim na ta pitanja.
Da li treba da shvatim da, ako bi se Margo bacila na vas i zamolila vas da je pojebete, vi ne biste bili zainteresovani? Da li mi to govorite? Jadna Margo. Nemate pojma koliko ste je sada povredili.
O čemu vi to pričate?
Zašto ne pitate nju?
Margo je iznenada posegnula preko stola i uhvatila me za ruku. Smiri se, kazala je. Rudolf samo želi da se zabavi. Ne moraš da radiš ništa što ne želiš.
Bornovo shvatanje zabave, avaj, nije bilo ni nalik mome; u tom trenutku života ja nisam bio adekvatno opremljen da bih igrao igru u koju je pokušao da me uvuče. Ne, nisam bio nevin. Spavao sam sa mnogo devojaka već tada, zaljubljivao sam se i odljubljivao, dve godine pre toga sam teško podneo jedan raskid i, kao i većina mladića širom sveta, gotovo neprestano sam mislio na seks. Istina je bila da sam strahovito želeo da spavam s Margo, ali nisam hteo da dozvolim Bornu da iznudi od mene to priznanje. To nije bio hipotetički slučaj. Gotovo da je izneo takav predlog u njeno ime i, koji god da je bio seksualni kod po kome su živeli, kakve god igrice i šeme da su imali s drugim ljudima, čitava stvar mi je izgledala ružno, uvrnuto, bolesno. Trebalo je, možda, da im kažem šta mislim, ali plašio sam se - ne Borna, već toga da ću izazvati razdor zbog koga će on odustati od našeg projekta. Očajnički sam želeo da časopis zaživi i, dok god je on bio raspoložen da ga podrži, bio sam spreman da podnesem svaku nelagodnost i teškoću. I tako sam učinio sve što sam mogao da ostanem pribran i ne izgubim strpljenje, da prihvatim udarce bez broja i kraja i ne padnem s konja, da mu pružim otpor i istovremeno mu udovoljim.
Razočaran sam, rekao je Born. Sve do sada smatrao sam da ste avanturista, buntovnik, čovek koji uživa u tome da se ruga konvencijama, ali u osnovi vi ste još jedan zakopčani, buržujski tupan. Zaista tužno. Šetate okolo s tim vašim provansalskim pesnicima i uzvišenim idealima, strahom od regrutacije i besmislenom kravatom, i mislite da ste nešto posebno. Ja vidim samo razmaženog momka iz srednje klase koji živi od očevog novca, pozera.
Rudolfe, rekla je Margo, sada je dosta. Ostavi ga na miru.
Shvatam da sam pomalo grub, rekao je Born. Ali mladi Adam i ja smo sada partneri, i moram da saznam od kakvog je materijala napravljen. Ume li da podnese poštenu uvredu, ili se pod naletom raspadne u paramparčad?
Puno ste popili, rekao sam, i koliko vidim, imali ste težak dan. Možda bi trebalo da krenem. Nastavićemo razgovor kad se budete vratili iz Francuske.
Glupost, uzvratio je Born, lupivši šakom o sto. Još uvek smo kod paprikaša. Posle ide salata, posle salate sir, a posle sira desert. Margo je već dovoljno povređena za jedno veče, i najmanje što možemo da uradimo jeste da pojedemo ovu fantastičnu večeru. A u međuvremenu, vi biste mogli da nam kažete nešto o Vestfildu u Nju Džerziju.
O Vestfildu? rekoh iznenađen što Born zna gde sam odrastao. Kako ste saznali za Vestfild?
I nije bilo tako teško, rekao je. Zapravo, tokom poslednjih nekoliko dana saznao sam štošta o vama. Recimo, vaš otac, Džozef Voker, pedeset četiri godine star, poznatiji kao Had, vlasnik je supermarketa Šop-rajt u glavnoj ulici u gradu. Vaša majka, Mardžori, poznatija kao Mardž, stara četrdeset šest godina, rodila je troje dece: vašu sestru Gvin, novembra 1945, vas, u martu 1947, i vašeg brata Endija, u julu 1950. Tragična priča. Mali Endi se udavio kada mu je bilo sedam godina, i teško mi pada saznanje da ste svi mnogo propatili zbog tog stravičnog gubitka. Ja sam imao sestru koja je bila isto toliko stara kad je umrla od raka, i znam kakve strašne stvari takva jedna smrt može da učini porodici. Vaš otac se s tugom nosio tako što je radio četrnaest sati dnevno, šest dana u nedelji, dok se majka povukla u sebe, a sa teškom depresijom borila se velikim dozama lekova i psihoterapijom dva puta nedeljno. Ono što meni predstavlja pravo čudo jeste da ste ti i tvoja sestra uspeli tako dobro da se snađete usred te nesreće. Gvin je prelepa, talentovana devojka na poslednjoj godini studija na Vasaru; na jesen planira da baš ovde, na Kolumbiji, upiše postdiplomske studije iz engleske književnosti. A moj mladi prijatelj intelektualac, moj razmahnuti stihoklepac, prevodilac poezije opskurnih srednjovekovnih pesnika, on je bio istaknuti igrač bejzbol tima u srednjoj školi i, ni manje ni više, jedan od dvojice kapitena univerzitetskog tima. Mens sana in corpore sano. Ono što je važnije, moji izvori tvrde da si osoba snažnog moralnog integriteta, oličenje umerenosti i zdravog razuma, neko ko, za razliku od većine tvojih kolega, ne petlja s drogama. Alkohol, da, ali droga ni u kom slučaju - čak ni po koji dim marihuane. Zbog čega, gospodine Voker? Uz svu propagandu u današnje vreme o oslobađajućim moćima halucinogena i narkotika, zbog čega nisi poklekao pred iskušenjem da potražiš nova, stimulativna iskustva?
Zbog čega? rekao sam, a u glavi mi je još uvek tutnjalo od Bornovog neverovatnog recitala o mojoj porodici. Reći ću vam zašto, ali najpre bih voleo da saznam kako ste uspeli da pronađete toliko toga o mojoj porodici za tako kratko vreme.
Da li postoji neki problem? Da li sam rekao nešto netačno?
Ne. Samo, malo sam iznenađen, to je sve. Sigurno niste policajac ili agent FBI, ali gostujući profesor na Fakultetu za međunarodne odnose svakako bi mogao biti uključen u rad neke obaveštajne organizacije. Time se bavite? Špijunirate za CIA?
Na ove moje reči Born prasnu u smeh, kao da sam ispričao najsmešniji vic ovog veka. CIA! urlao je. CIA! Zašto bi, pobogu, jedan Francuz radio za CIA? Izvini što se smejem, ali ta pomisao je urnebesno smešna. Bojim se da neću moći da prestanem.
Pa, kako ste onda uspeli?
Ja sam temeljan čovek, gospodine Voker, čovek koji ne dela dok ne sazna sve što je potrebno, a pošto sam planirao da investiram dvadeset pet hiljada dolara u nekoga ko mi je gotovo potpuno nepoznat, shvatio sam da bi trebalo da o njemu saznam što je moguće više. Zapanjili biste se kada biste znali koliko je telefon efikasan instrument.
Margo je tada ustala i počela da sklanja tanjire da bi sto pripremila za sledeće jelo. Načinio sam gest kao da ću da joj pomognem, ali Born mi je rukom pokazao da sednem.
Hajde da se vratimo da moje pitanje, dobro? rekao je.
Koje pitanje? uzvratio sam. Više nisam bio u stanju da pratim razgovor.
O drogama. Čak i ljupka Margo popuši po koji džoint, a i ja sam, biću sasvim iskren, gajim određenu sklonost prema travi. Ali ti ne. Znatiželjan sam zbog čega.
Jer se užasavam droga. Dvojica mojih prijatelja iz srednje škole već su mrtvi zbog toga što su se predozirali heroinom. Moj bivši cimer, s prve godine, skrenuo je pameću pošto je preterivao s amfetaminima, i morao je da napusti studije. Toliko puta sam gledao ljude na lošem tripu od LSD-a, koji se penju uz nevidljive zidove, vrište, tresu se, spremni da se ubiju. Nisam želeo da imam bilo šta s tim. Čak i da čitav svet pređe na droge, mene to neće zanimati.
A ipak piješ.
Tačno, rekoh, digavši čašu i otpivši još jedan gutljaj vina. I to s ogromnim zadovoljstvom, dodao bih. Naročito kad ide uz nešto ovako dobro.
Posle smo prešli na salatu, iza koje je došao tanjir francuskih sireva, a zatim desert koji je Margo tog popodneva spremila (kolač s jabukama ili borovnicama?) i u narednih tridesetak minuta drama koja se zahuktala tokom prvog dela obeda polako je splasnula. Born je ponovo bio ljubazan prema meni i, mada je nastavio da pije vino, čašu za čašom, bivao sam sve sigurniji u to da ćemo večeru okončati bez novih ispada i uvreda mog kapricioznog, nacvrcanog domaćina. Potom je otvorio bocu brendija, zapalio još jednu od svojih kubanskih cigara i počeo da priča o politici.
Na sreću, to i nije bilo toliko strašno koliko je moglo biti. Kada je uzeo da sipa konjak već je bio poprilično pripit i posle nekoliko decilitara tog jakog smeđeg napitka više se s njim nije moglo suvislo razgovarati. Jeste, opet me je nazvao kukavicom jer sam odbio da idem u Vijetnam, ali uglavnom je govorio sam za sebe, u dugom meandrirajućem monologu o raznim temama, dok sam ja ćutke sedeo i slušao ga, a Margo prala posuđe u kuhinji. U sećanju su mi tek fragmenti onoga o čemu je pričao, ali sve bitno još uvek držim u glavi, posebno delove koji se odnose na njegova sećanja na borbe u Alžiru; tamo je proveo dve godine s francuskom vojskom, ispitivao je prljave arapske teroriste i izgubio ono malo vere što ju je imao u ideju pravde. Bombastične tvrdnje, nekontrolisana uopštavanja, ogorčene izjave o korumpiranosti svih vlada -prošlih, sadašnjih i budućih, levih, desnih i onih s centra - i o tome kako naša takozvana civilizacija nije ništa drugo nego tanušan paravan za nasilje i okrutnost, koji se nikada neće okončati. Ljudska bića su životinje, rekao je, a beslovesne estete kao što sam ja nalik su deci, cepidlačimo o filozofiji umetnosti i književnosti da bismo izbegli suštinsku istinu o svetu. Moć je jedina konstanta, a zakon života jeste ubij ili budi ubijen, vladaj ili budi potčinjen divljaštvu čudovišnih. Govorio je o Staljinu i milionima onih čiji je život ugašen tokom pokreta kolektivizacija tridesetih godina. Govorio je o nacistima i ratu, a zatim je izneo iznenađujuću teoriju o tome kako je Hitlerovo divljenje prema Sjedinjenim Državama dovelo do toga da upotrebi američku istoriju kao model za svoje osvajanje Evrope. Sagledaj paralele, kazao je Born, pa ćeš videti da to i nije toliko nategnuta teorija kao što misliš: istrebljivanje Indijanaca pretvorilo se u istrebljivanje Jevreja; prodor na Zapad zbog eksploatacije prirodnih resursa pretvoren je u prodor na Istok iz istih razloga; porobljavanje crnog stanovništva za jeftinu radnu snagu pretvoreno je u potčinjavanje Slovena da bi se postigli isti rezulatati. Živela Amerika, Adame, kazao je i nasuo nam još po jedan konjak. Živela tama u nama.
Dok sam ga slušao kako trabunja, počeo sam da ga sažaljevam. Zbog te užasavajuće slike sveta, osećao sam da mi je žao čoveka koji je zapao u takav pesimizam da svesno odbija mogućnost postojanja bilo kakvog saosećanja, milosti i lepote u svojoj sabraći, ljudskim bićima. Bornu je bilo tek trideset šest, ali već je bio umorna duša, ruina od čoveka, i mislio sam kako duboko u sebi strašno pati, da živi u neprekidnom bolu, da ga peku očajanje, odvratnost i prezrenje.
Margo se opet pojavila u dnevnoj sobi i kada je ugledala u kakvom je stanju Born - zakrvavljenih očiju, zapletenog jezika, tela nagnutog nalevo kao da će svaki čast pasti sa stolice - stavila mu je ruku na rame i rekla mu, nežno, na francuskom, da je veče gotovo i da se spremi za počinak. Na moje iznenađenje, nije se usprotivio. Klimnuo je glavom, nekoliko puta, jedva čujnim glasom, promrmljao merde i dozvolio Margo da mu pomogne da ustane.
Sledećeg trenutka već ga je izvodila iz sobe, prema hodniku koji je vodio u stražnji deo stana. Da li mi je poželeo laku noć? Ne sećam se. Nekoliko minuta ostao sam da sedim u očekivanju da Margo dođe i isprati me, ali kako nje nije bilo ni posle podužeg vremena, ustao sam i pošao prema vratima. I tada sam je ugledao - izlazila je iz sobe na kraju hodnika. Sačekao sam da dođe do mene, i prvo što je učinila bilo je da mi stavi ruku na nadlanicu i izvini se zbog Rudolfovog ponašanja.
Da li je uvek ovakav kad pije? pitao sam.
Ne, gotovo nikada, odgovorila je. Ali sada je veoma uznemiren, i ima previše problema.
Pa, barem nije bilo dosadno.
Držao si se veoma dostojanstveno.
Ti takođe. I hvala za večeru. Navarin nikada neću zaboraviti.
Margo mi uputi jedan od svojih malenih, neuhvatljivih osmeha, pa reče: Ako hoćeš da ti opet kuvam, samo reci. Radovaću se da ti pripremim još jedan obrok dok je Rudolf u Parizu.
To dobro zvuči, rekao sam, iako sam znao da nikada neću smoći hrabrosti da je pozovem. U isto vreme, bio sam dirnut njenim pozivom.
Opet još jedan nagoveštaj osmeha, zatim po rutinski poljubac u svaki obraz. Laku noć, Adame, rekla je. Bićeš mi u mislima.

Ne znam da li sam joj bio u mislima ili ne, ali sada, pošto je Born bio van zemlje, ona je ušla u moje misli, i sledeća dva dana gotovo da uopšte nisam prestajao da razmišljam o njoj. Od one prve noći, na zabavi, kada je Margo izoštravala svoj vid na meni, kada me je onako pomno proučavala, do uznemirujućeg razgovora prilikom večere, koji je Born isprovocirao, o tome koliko me ona privlači, među nama se pojavilo jedno čulno strujanje, i to što je bila deset godina starija od mene nije me sprečavalo da zamišljam kako smo zajedno u krevetu, ni da žudim da budem s njom u krevetu. Da li je ponuda za sledeću večeru bila prikriveni poziv, ili tek velikodušni gest, želja da pomogne mladom studentu koji se hrani jeftinim, bednim obrocima i prekuvanim špagetama iz konzerve? Bio sam suviše smeran da bih to otkrio. Hteo sam da je pozovem, ali svaki put kada bih došao do telefona, znao sam da je to nemoguće. Margo je živela s Bornom, pa i pored toga što je insistirala na tome da brak nije u planu, bila je zauzeta, i osećao sam da nemam prava da joj dosađujem.
A onda je ona pozvala mene. Tri dana posle večere, u deset pre podne, u mom stanu je zazvonio telefon - na drugoj strani bila je ona, pomalo uvređena i razočarana što se nisam javio, otkrivajući, na svoj prigušeni način, više emocija nego ikad od kada smo se upoznali.
Žao mi je, lagao sam, ali baš sam nameravao da te pozovem kasnije tokom dana. Pretekla si me za koji sat.
Smešan si, rekla je pročitavši moju besmislenu laž. Ne moraš da dođeš ako ne želiš.
Ali, ja želim da dođem, kazao sam, a to sam i mislio.
Večeras?
Večeras mi sasvim odgovara.
Ne moraš da brineš zbog Rudolfa, Adame. On je otišao i ja mogu da radim sve što poželim. Svi mi to možemo. Niko nikoga ne poseduje. Shvataš li to?
Čini mi se da shvatam.
Šta misliš o ribi?
O ribi u moru ili ribi na tanjiru?
O grilovanom listu. S malo barenog krompira i choux de Bruxelles pored toga. Da li ti se to dopada, ili bi radije jeo nešto drugo?
Ne bih, već sanjam o listu.
Dođi u sedam. I ovoga puta nemoj da se trudiš oko cveća. Znam da ne možeš da ga priuštiš.
Narednih devet sati posle našeg razgovora proveo sam u bolnom iščekivanju, u sanjarenju tokom popodnevnih časova na fakultetu, u pokušajima da nekako dođem do odgovora šta je to bilo u vezi s Margo zbog čega sam bio toliko uzbuđen. Moj prvi utisak o njoj nije bio naročito povoljan. Delovala mi je kao čudno, bledo stvorenje, saosećajna možda, intrigantna na prvi pogled, ali bez prave energije, kao žena koja je izgubljena u svom sumornom unutrašnjem svetu koji je sprečava da ostvari pravu komunikaciju s drugim ljudima, kao da je tek nemi posetilac s neke druge planete. Dva dana posle toga naleteo sam na Borna na Vest endu, i kada mi je spomenuo kako je ona reagovala na naš susret na zabavi, počeo sam da menjam stav prema njoj. Ispostavilo se da sam joj se dopao i da je bila zabrinuta za mene, a kada čujete da ste se nekome dopali, i ta osoba vama, instinktivno, počne da se dopada. Zatim je došla večera. Spori i precizni pokreti kojima je skraćivala stabljike cvetova i stavljala ih u vazu pokrenuli su u meni nešto, i samo njeno kretanje odjednom je postalo nekako fascinantno i očaravajuće. U njoj su postojali slojevi senzualnosti, otkrio sam to, tako da se od one prazne, nezainteresovane žene koja naizgled ni o čemu ne razmišlja, ispostavilo da je Margo i te kako pronicljiva, mnogo više nego što sam mislio. Branila me je bar dva puta kad me je Born napadao tokom večere, intervenisala je upravo u trenucima kada su stvari pretile da izmaknu kontroli. Smirena, večito smirena, s glasom tek nešto glasnijim od šapata, ali svaki put njene reči su izazvale željeni efekat. Zbunjen Bornovim provokativnim insinuacijama, ubeđen u to da pokušava da me uvuče u nekakvu svoju voajerističku maniju - da želi da gleda kako vodim ljubav s Margo? -pretpostavljao sam da je i ona u sve uključena, i odbijao sam da učestvujem u tome. Ali sada je Born bio s druge strane Atlantika, a Margo je još uvek želela da me vidi. Tu je mogla biti reč samo o jednoj stvari. Sada sam već znao da sam ja ta stvar, još od onog trenutka kada me je videla kako stojim po strani na zabavi. Zbog toga je Born bio toliko nesnosan tokom večere - ne zato što je želeo da isprovocira veče devijantnih seksualnih igara, već zato što je bio ljut na Margo jer mu je rekla da joj se sviđam.
Spremala nam je večeru pet dana zaredom, i pet noći spavali smo skupa u sobi na kraju hodnika koju niko nije koristio. Mogli smo da odemo u spavaću sobu, koja je bila prostranija i udobnija, ali ni ona ni ja nismo to želeli. Bila je to Bornova soba, svet Bornovog kreveta, i za tih pet noći potrudili smo se da stvorimo vlastiti svet spavajući u toj malenoj sobi s jednim prozorom i uskim krevetom, koji će postati poznat kao ljubavni krevet, iako, na kraju krajeva, ljubav nije imala nikakve veze s onim što se događalo tokom tih pet dana. Nismo, kako kaže izreka, bili ludi od ljubavi, već zaluđeni strašću, i u tom duboko intimnom prostoru koji smo nastanjivali, u tom kratkom, prekratkom vremenu, naša jedina preokupacija bila je zadovoljstvo. To ne znači da nismo razgovarali, ali razgovor je bio sveden na minimum, a i ono o čemu smo govorili ticalo se isključivo hrane - Šta ćemo jesti sutra uveče? - i reči koje smo izgovarali tokom večere bile su beznačajne i banalne, bez pravog smisla. Margo se nije raspitivala o meni. Nju nije zanimala moja prošlost, nije bila zainteresovana za moje mišljenje o književnosti ili politici, i nije je zanimalo šta studiram. Jednostavno me je prihvatila onakvog kakvog me je zamislila - kao svoj izbor trenutka, fizičko biće prema kome je gajila žudnju - i svaki put kada bih je pogledao, osećao sam kako me upija u sebe, kao da je sama činjenica što sam pored nje dovoljna da joj utaži želju. A šta sam ja saznao o Margo tokom tih dana? Vrlo malo, gotovo ništa. Odrasla je u Parizu kao najmlađa od troje dece, a Borna je poznavala jer su bili u daljem srodstvu. Zajedno su bili već dve godine, ali nije mislila da će njihova veza još dugo trajati. Činilo joj se da mu je dosadila, rekla je, i kada sam video taj odsutni izraz na licu, imao sam užasan predosećaj da je sebe već otpisala kao poluživu. Posle toga sam prestao da je pristiskam da mi sve ispriča. Bilo je sasvim dovoljno to što smo zajedno, i strepeo sam pri pomisli da bih se nehotice mogao dotaći nečega što će kod nje izazvati bol.
Margo bez šminke bila je mekša i običnija od upadljive ženske pojave koju je predstavljala javnosti. Margo bez odeće bila je, kako se ispostavilo, tanka, gotovo krhka, malih grudi kao u devojčice, uskih bokova, elegantno dugih ruku i nogu. Punih usana, ravnog stomaka s donekle izbačenim pupkom, gnezdom oštrih stidnih dlaka, čvrstih butina i ekstremno bele kože koja je pod rukom bila glatka kao nijedna koju sam do tada dotakao. Pojedinosti o telu, nebitni, dragoceni detalji. Najpre sam oklevao, nisam znao šta da očekujem, zabrinut jer sam sa ženom koja je bila znatno iskusnija od mene. Bio sam početnik u rukama veterana, šeprtlja koja se oduvek stidela svog golog tela, neko ko je, sve do tada, ljubav vodio isključivo u mraku, po mogućstvu ispod pokrivača, s devojkama koje su bile isto toliko stidljive i nevešte kao i on sam, ali Margo se toliko dobro osećala u svom telu, bila je tako vična veštinama grickanja, lizanja i ljubljenja, tako nesputana u nameri da me istraži rukama i jezikom, da nasrne, da se omami, da se preda bez krotkosti i oklevanja, tako da sam i sam rešio da se prepustim. Ako se osećaš dobro, onda je dobro, rekla je Margo u jednom trenutku, i to je bio dar koji mi je dala tokom tih pet noći. Naučila me je da se više ne plašim sebe.
Nisam želeo da se to završi. Život u tom čudnom raju, s čudnom i nespoznatljivom Margo, bio je jedna od najboljih neverovatnih stvari koja mi se desila, ali Born se iz Pariza vraćao naredne večeri i nije nam preostalo ništa drugo nego da sve okončamo. U to vreme mislio sam da je reč tek o privremenoj obustavi vatre. Kad smo se pozdravili tog poslednjeg jutra, rekao sam joj da ne brine, da ćemo pre ili kasnije naći način da se opet sastanemo, ali kraj sve moje samouverenosti i rešenosti, Margo je delovala zabrinuto, i upravo kad sam se spremao da izađem iz stana, njene oči su se neočekivano ispunile suzama.
Imam loš predosećaj, rekla je. Ne znam zbog čega, ali nešto mi govori da je ovo kraj, i da je ovo poslednji put što te vidim.
Ne govori tako, odgovorio sam joj. Ja stanujem svega nekoliko blokova odavde. Možeš doći do mene kad god poželiš.
Pokušaću, Adame. Daću sve od sebe, ali nemoj očekivati previše. Nisam toliko jaka kao što ti misliš.
Ne shvatam.
Rudolf. Kad se bude vratio, mislim da će me izbaciti.
Ako to učini, možeš se useliti kod mene.
I da živim s dvojicom studenata u prljavom stančiću? Previše sam stara za to.
Moj cimer nije tako loš. A i stan je prilično čist, s obzirom na sve.
Mrzim ovu zemlju. Mrzim sve što ima veze s njom, osim tebe, a to nije dovoljno da me zadrži ovde. Ako me Rudolf više ne bude hteo, pakujem se i idem u Pariz.
Govoriš kao da želiš da se to desi, kao da sama planiraš da okončaš priču.
Ne znam. Možda i jeste tako.
A šta je sa mnom? Zar ti ovih nekoliko dana ništa nisu značili?
Naravno da jesu. Obožavala sam da budem s tobom, ali sada je naše vreme isteklo, i onog trenutka kada budeš izašao odavde shvatićeš da ti više nisam potrebna.
To nije istina.
Jeste, istina je. Samo što ti to još uvek ne znaš.
O čemu to govoriš?
Jadni Adame. Ja nisam rešenje za tebe - a verovatno i ni zа koga drugog.

Bio je to tužan kraj jednog perioda koji je imao presudnu važnost u mom životu. Otišao sam iz stana skrhan, zbunjen, možda čak i malo ljut. Danima posle toga vrteo sam u mislima naš poslednji razgovor i, što sam ga više analizirao, sve manje mi je bio jasan. S jedne strane, Margo se otvorila u trenutku mog odlaska priznanjem da se plaši da se nikada više nećemo videti. To je moglo značiti da želi da se naša veza nastavi, ali kada sam joj predložio da nastavimo da se viđamo u mom stanu, postala je neodlučna i počela da govori kako to neće biti moguće. Zbog čega? Bez ikakvog razloga - izuzev toga da nije dovoljno jaka kao što sam ja mislio. Nisam imao pojma šta to znači. Zatim je počela da govori o Bornu i ubrzo je razgovor postao smušeni spoj kontradikcija i konfliktnih želja. Plašila se da će je on izbaciti, a samo tren kasnije činilo se da ona upravo to želi. Štaviše, možda će i sama preuzeti inicijativu i ostaviti ga. Htela je Borna, i nije ga htela. Svaka reč koju je izgovorila pobijala je prethodnu i, na kraju, nije bilo načina da saznam šta oseća. Možda nije znala ni ona sama. To mi je delovalo kao najverovatnije objašnjenje - rastrojena Margo, Margo pod uticajem oprečnih sila podjednake snage - ali pošto sam proveo tih pet noći s njom, nisam mogao da se ne osećam povređeno i napušteno. Pokušao sam da se oraspoložim - nadao se da će pozvati, da će promeniti mišljenje i dojuriti do mene - ali duboko u sebi znao sam da je sve gotovo, da je njen strah da me više neće videti zapravo proročanstvo, i da je zauvek otišla iz mog života.
U međuvremenu, Born se vratio u Njujork, ali prošla je bila već čitava nedelja a on mi se nije javio. Što je tišina duže trajala, sve više sam shvatao koliko strepim od njegovog poziva. Da li mu je Margo ispričala šta smo uradili? Da li su njih dvoje i dalje zajedno, ili se ona već vratila u Francusku? Posle tri-četiri dana uhvatio sam sebe kako priželjkujem da me je zaboravio i da se više nikada nećemo videti. Neće biti časopisa, naravno, ali sad mi do toga i nije bilo stalo. Izdao sam ga jer sam spavao s njegovom devojkom, pa iako me je on skoro hrabrio da to uradim, nisam se ponosio onim što sam učinio, naročito pošto mi je Margo rekla da mi više nije potrebna, što je značilo, upravo sam tada shvatio, da ja njoj više nisam potreban. Napravio sam haos, a pošto sam verovatno i bio kukavica, više sam voleo da se krijem pod krevetom nego da se suočim s njih dvoje.
Ali, Born me nije zaboravio. Upravo kada sam pomislio da je priči došao kraj, telefonirao mi je ranije jedne večeri i pozvao me da dođem do njega da proćaskamo. Upotrebio je upravo tu reč - da proćaskamo - i bio sam zapanjen kako živahno zvuči, gotovo da je pucao od energije i dobrog raspoloženja.
Žao mi je zbog kašnjenja, kazao je. Izvini hiljadu puta, Vokeru, ali bio sam strašno zauzet, radio ovo i ono, hiljadu stvari u isto vreme, zbog čega i nudim hiljadu izvinjenja, ali vreme se samo troši, i došao je trenutak da sednemo i razgovaramo o poslu. Treba da ti dam ček za prvi broj, a pošto proćaskamo, vodim te negde na večeru. Nismo se dugo videli, verujem da ćemo imati da sopštimo razne novosti jedan drugom.
Nisam želeo da idem, a otišao sam. Ne bez strepnje, ni bez nervoze u stomaku, ali shvatio sam da izbora nemam. Činilo se da je, nekim čudom, časopis još uvek živ, pa ako je želeo da sa mnom razgovara, štaviše, ako želi da počne da ispisuje čekove da bi ga podržao, nisam video kako bih odbio njegov poziv. Verujem da ćemo imati da sopštimo razne novosti jedan drugom. Dopadalo se to meni ili ne, vrlo je verovatno da ću saznati da li je Born otkrio šta se dešavalo iza njegovih leđa - i, ako jeste, šta je tačno preduzeo povodom toga.
Ponovo je bio obučen u belo: u odelu, raskopčane košulje, ovoga puta čiste i ispeglane, pravi hidalgo. Sveže obrijan, začešljane kose, izgledao je urednije i sabranije nego ikada pre. Kada je otvorio vrata, uputio mi je srdačan osmeh, čvrst stisak ruke dok me je uvodio u stan, prijateljsko tapšanje po ramenu dok me je vodio do vitrine s pićem, pitanje šta bih popio, ali, Margo nije bilo nigde na vidiku, i mada to ništa nije moralo da znači, počeo sam da sumnjam na najgore. Seli smo kraj velikih prozora koji su gledali na park, ja na sofu, on u fotelju preko puta, gledali smo se preko stočića, Born se zadovoljno cerio, bio je toliko zadovoljan sobom, toliko užasno srećan dok mi je govorio kako je njegov put u Pariz bio neverovatno uspešan i da je složeni problem koji je mučio njegove kolege sada razrešen. A zatim je, posle nekoliko nasumičnih pitanja o mojim studijama i knjigama koje sam nedavno pročitao, zavalivši se u fotelju, rekao: moram da ti zahvalim, Vokeru. Učinio si mi veliku uslugu.
Da mi zahvalite? Zašto?
Zato što si mi pokazao svetlo na kraju tunela. Zbog toga sam tvoj veliki dužnik.
Još uvek mi nije jasno o čemu govorite.
O Margo.
Šta u vezi s njom?
Izneverila me je.
Kako? pravio sam se blesav, mada sam se osećao glupo, stid me je izjedao dok mi se Born smeškao.
Spavala je s tobom.
To vam je rekla?
Koje god da su joj mane, Margo nikada ne laže. Ako se ne varam, proveo si pet noći s njom - upravo u ovom stanu.
Žao mi je, rekao sam, i oborio pogled previše postiđen da se susretnem s Bornovim.
Neka ti ne bude žao. I sam sam te pogurao u tom pravcu, zar ne? Da sam se našao na tvom mestu, verovatno bih uradio istu stvar. Bilo je očigledno da Margo želi da spava s tobom. Zbog čega bi zdrav, mlad čovek odbio takvu priliku?
Ako niste imali ništa protiv da to uradi, kako vas je onda izneverila?
Ah, ali ja nisam želeo da ona to uradi. Samo sam se pretvarao.
A zašto ste se pretvarali?
Da bih ispitao koliko mi je verna, eto zašto. I kurveštija je nasela na mamac. Ne brini, Vokeru. Bolje što sam je se otarasio, a tebi imam da zahvalim na tome što više nije ovde.
I gde je sada?
U Parizu, verovatno.
Da li ste je izbacili, ili je otišla jer je tako htela?
Teško je reći. Verovatno i jedno i drugo. Nazovimo to rastankom uz obostranu saglasnost.
Jadna Margo...
Savršena kuvarica, sjajna u krevetu, ali u osnovi još jedna šupljoglava kurva. Nemoj je sažaljevati, Vokeru. Nije vredna toga.
Grube reči o osobi s kojom ste dve godine živeli.
Možda. Kao što si već primetio, reči mi se ponekad otmu. Ali, činjenice su činjenice, a činjenica je i to da ne postajem sve mlađi. Vreme mi je da razmišljam o braku, a niko normalan ne bi se oženio devojkom poput Margo.
Imate li nekoga na umu, ili samo izražavate svoju nameru?
Veren sam. Od pre dve nedelje. Još jedna od stvari koju sam uspeo da obavim tokom puta u Pariz. Zato sam večeras tako dobro raspoložen.
Čestitam. I za kada je zakazan srećan događaj?
To još ne znamo. Zavisi od nekih složenih stvari, tako da venčanje ne može biti zakazano pre sledećeg proleća, najranije.
Šteta što ćete čekati toliko dugo.
Šta da se radi. Tehnički gledano, ona je još uvek udata, te moramo sačekati da zakon obavi svoje. Ne kažem da to nije vredno čekanja. Poznajem tu ženu još otkad sam bio tvojih godina, i ona je izuzetna osoba, partner za kojim sam čeznuo čitavog života.
Ako vam je bilo toliko stalo, zašto ste bili s Margo protekle dve godine?
Jer nisam znao da sam zaljubljen u nju sve dok je nisam video u Parizu.
Izlazi Margo, ulazi supruga. Nećete dugo biti sami u krevetu, zar ne?
Potcenjuješ me, mladiću. Koliko god da želim da odmah počnemo da živimo zajedno, pritrpeću se dok se ne venčamo. To je pitanje principa.
Viteštvo na delu.
Tako je. Viteštvo na delu.
Poput našeg prijatelja iz Perigora, plemenitog miroljupcu Bertrana.
Pominjanje pesnikovog imena kao da je zakočilo Borna u mestu. Merde! uzviknuo je, pljesnuvši se po kolenu dlanom leve ruke, umalo da zaboravim. Dugujem ti novac, je l’ tako? Sedi dok ne donesem čekove, vraćam se za minut.
Na te reči Born odskoči s fotelje i pojuri ka drugom kraju slana. Ustao sam da protegnem noge, i dok sam došao do trpezarijskog stola, udaljenog ne više od tri-četiri metra od sofe, on se već vratio. Žustro je povukao stolicu, seo, otvorio čekovnu knjižicu i počeo da piše - sivozelenim nalivperom, sećam se, s debelim vrhom, tamnoplavim mastilom.
Daću ti šest hiljada dve stotine pedeset dolara, rekao je. Pet hiljada za prvi broj, plus hiljadu dvesta pedeset na ime tvoje godišnje plate. Razmisli, Adame. Ako budeš uspeo da sastaviš broj do... da vidimo... do kraja avgusta ili početka septembra, imaćemo dovoljno vremena. Ja ću do tada već otići, ali ostaćemo u kontaktu putem pisama, ili ako nešto neplanirano iskrsne, možeš me pozvati telefonom na moj račun.
Bio je to ček s najvećim iznosom koji sam ikada video, i kada ga je iscepio iz knjižice i pružio mi ga, u glavi mi se zavrtelo dok sam sa zebnjom gledao u njega. Jeste li sigurni da želite da nastavimo? Znate, ovo je užasno velika suma.
Naravno da želim da nastavim. Imali smo dogovor, i sada je na tebe red da napraviš najbolji prvi broj kako znaš i umeš.
Ali, s Margo je gotovo, i vi nemate više nikakvu obavezu prema njoj.
O čemu to pričaš?
To je bila njena ideja, sećate se? Dali ste mi ovaj posao zbog nje.
Glupost. Bila je to moja ideja od samog početka. Jedino što je Margo želela bilo je da ti se uvuče u krevet. Nije ta uopšte marila za posao, časopis, niti za tvoju krhku budućnost. Rekao sam ti da me je ona nagovorila jer nisam hteo da ti bude neprijatno.
Ali zašto biste, pobogu, uopšte želeli da mi pomognete?
Iskren da budem, ne znam ni sam. Vidim u tebi nešto, Vokeru, nešto što mi se dopada, i iz nekog neobjašnjivog razloga spreman sam da rizikujem s tobom. Kladim se da ćeš postići uspeh. Dokaži da sam u pravu.

Bilo je toplo prolećno veče, prijatno, prelepo i vedro, s mirisom cveća u vazduhu, bez ijednog daška vetra. Born je planirao da me povede u kubanski restoran na uglu Brodveja i 109. ulice („Ideal”, njegovo omiljeno mesto), ali dok smo išli prema zapadu kroz Kolumbijin kampus, predložio mi je da prođemo Brodvej i nastavimo prema Riversajd drajvu, gde možemo zastati da nakratko posmatramo Hadson, a onda ćemo do centra uz rub parka. Kad je već ovakvo veče, rekao je on, i pošto nikuda ne žurimo, zašto ne bismo produžili šetnju i iskoristili lepo vreme? I tako smo prošetali po prijatnom prolećnom vazduhu pričajući o časopisu, o ženi kojom je Born planirao da se oženi, o drveću i grmlju parka Riversajd, o geološkom sastavu strmih stena Nju Džerzi Palisejdsa s druge strane reke, i sećam se da sam bio srećan, obliven osećajem blagostanja, a kakve god da su bile nevolje koje sam imao s Bornom, sada su polako nestajale, ili su se bar pritajile. On me nije krivio zbog toga što sam dozvolio da me Margo zavede. Jednostavno mi je dao ček s ogromnim iznosom. Nije me mučio svojim uvrnutim političkim idejama. Zapravo, tada je prvi put bio opušten, pomirljiv, i možda se zaista zaljubio, možda mu je život krenuo novim, boljim pravcem, i ja sam, barem te večeri, bio spreman da mu poverujem.
Prešli smo na istočnu stranu parka i počeli da idemo prema gradu. Nekoliko uličnih svetiljki bilo je pregorelo i kuda smo se približili uglu Zapadne 112. ulice, videli smo da je čitav blok mračan i siv. Do tada je noć već uveliko pala i vidljivost je bila smanjena na dva-tri metra. Upalio sam cigaretu i kroz odsjaj šibice koja je gorela ugledao obris nečije senke kako izlazi iz mračnog ulaza. Sekund kasnije, Born me je ščepao za ruku i rekao da stanem. Samo jednom rečju: stani. Pustio sam da mi šibica ispadne iz ruke a cigaretu sam bacio u slivnik. Prilika je išla prema nama, van svake sumnje pravo na nas, i posle nekoliko koraka video sam mladića crne puti obučenog u crno. Bio je prilično nizak, nije mogao imati više od šesnaest-sedamnaest godina, ali nakon još nekoliko koraka najzad sam shvatio zašto me je Born zgrabio za ruku, konačno sam ugledao ono što je on već video. Momak je u levoj ruci držao pištolj. Uperio ga je u nas, i tek tako, iz čista mira, sve se potpuno promenilo.
Taj mladić više nije bio osoba. Bio je pištolj i ništa više, pištolj iz ružnog sna koji je živeo u mašti svakog Njujorčanina, bezdušni, nehumani pištolj u stanju da te zatekne samog jedne noći i pošalje pre vremena u grob. Predaj se. Istresi džepove. Umukni. Trenutak ranije bio sam na vrhu sveta, a sada, neočekivano, obuzeo me je strah kakav nikad ranije nisam osetio.
Mladić se zaustavio na metar od nas, uperio pištolj u moje grudi i rekao: Ne mrdaj.
Sada je bio dovoljno blizu da mu vidim lice i, koliko sam uspeo da razaznam, delovao je preplašeno, nimalo siguran u ono što radi. Kako sam to video? Verovatno je bilo nečega u njegovom pogledu, ili sam primetio laki drhtaj donje usne - ne znam pouzdano. Od staha sam oslepeo, tako da mi je ono što sam zapazio u vezi s njim moralo dopreti kroz pore, subliminalnu osmozu takoreći, nesvesno saznanje, ali bio sam gotovo siguran da je reč o početniku, novopečenom razbojniku na svom prvom ili drugom poslu.
Born je stajao s moje leve strane i posle trenutka tišine čuo sam ga kako kaže: Šta hoćeš od nas? U glasu mu se osetio blagi drhtaj, ali barem je bio u stanju da govori, što je svakako bilo više od onoga za šta sam ja u tom trenutku bio sposoban.
Novac, rekao je mladić. Novac i satove. Obojica. Prvo novčanike. I to brzo. Nemam celu noć.
Posegao sam u džep da izvadim novčanik, ali Born je iznenada rešio da mu se usprotivi. Glup potez, pomislio sam, odbrambeni stav zbog koga ćemo obojica nastradati, ali sada ništa nisam mogao da učinim.
A šta ako ti ne dam svoj novac? upitao je.
Onda ću morati da te upucam, rekao je mladić. Upucaću te i uzeću ti pare.
Born ispusti dug, afektiran uzdah. Zažalićeš, mali čoveče, kazao je. Zašto sada jednostavno ne odeš i ostaviš nas na miru?
A zašto ti ne začepiš svoja smrdljiva usta i ne daš mi novčanik? uzvratio je momak, zamahnuvši nekoliko puta pištoljem da naglasi svoje reči.
Kako želiš, odgovorio mu je Born. Ali nemoj reći da te nisam upozorio.
Ja sam i dalje gledao u mladića, što znači da sam Borna video tek krajičkom oka, ali u poslednjem trenutku okrenuo sam glavu nalevo i video kako stavlja ruku u unutrašnji džep jakne. Pretpostavio sam da želi da uzme novčanik, ali kada ju je izvadio, šaka mu je bila skupljena u pesnicu, kao da u njoj skriva neki predmet. Nisam imao predstavu šta bi to moglo da bude. Trenutak kasnije čuo sam klik, i sečivo noža iskočilo je iz svog ležišta. Snažnim pokretom nagore, Born je istog sekunda ubo mladića - pravo u stomak, tačno u sredinu. Momak je jauknuo kad mu je sečivo zaparalo meso, uhvatio se za stomak i pao na zemlju.
Jebote, čoveče, rekao je. Nije ni napunjen.
Pištolj mu je ispao iz ruke i lupio o trotoar. Jedva da sam uspeo da shvatim ono što sam gledao. Previše stvari dogodilo se u vrlo kratkom vremenu, a nijedna od njih nije delovala dovoljno stvarno. Born je pokupio pištolj i stavio ga u džep od jakne. Mladić je sada već jaukao, grčevito se držao za stomak i valjao po betonu. Bilo je suviše mračno da bi moglo da se razazna bilo šta, ali posle nekoliko trenutaka učinilo mi se da vidim kako krv curi po trotoaru.
Moramo ga odvesti u bolnicu, najzad sam progovorio. Na Brodveju se nalazi telefonska govornica. Sačekajte ovde s njim, a ja ću otrčati da telefoniram.
Ne budi budala, kazao je Born, uhvativši me za jaknu da bi me dobro protresao. Kakva bolnica. Momak će umreti, i mi s tim ne smemo imati ništa.
Neće umreti ako hitna pomoć stigne za deset-petnaest minuta.
I šta ako preživi? Da Ii bi želeo da tri sledeće godine svog života provedeš po sudnicama?
Ne zanima me. Vi možete otići ako hoćete. Idite kući i popijte još jednu flašu džina, ali ja idem na Brodvej iz ovih stopa da pozovem pomoć.
Fino. Neka bude kako želiš. Pretvaraćemo se da smo pravi mali izviđači; ja ću sedeti ovde s ovim đubretom i čekaću da se vratiš. Je l’ to hoćeš? Zar misliš da sam totalno glup, Vokeru?
Nisam se potrudio da mu odgovorim. Umesto toga, okrenuo sam se i otrčao prema uglu 112. ulice i Brodveja. Nije me bilo deset, najviše petnaest minuta, i kada sam se vratio na mesto gde sam ostavio Borna i ranjenog mladića, tamo više nije bilo nikoga. Osim lokve zgusnute krvi na trotoaru, nije bilo ni traga tome da su nekada bili tu.

Otišao sam kući. Nije više bilo smisla čekati hitnu pomoć, pa sam se vratio uzbrdo prema Brodveju i pošao prema gradu. Um mi je bio prazan, nesposoban da proizvede ijednu suvislu misao, ali kada sam otključao vrata stana, shvatio sam da jecam, zapravo da to činim već nekoliko minuta. Na sreću, moj cimer nije bio u stanu, što me je spasio nevolje da u takvom stanju razgovaram sa njim. Nastavio sam da plačem u svojoj sobi, i kada su suze najzad stale, pocepao sam Bornov ček, stavio komadiće u koverat koji sam mu poslao rano sledećeg jutra. Propratnog pisma nije bilo. Bio sam siguran da taj gest dovoljno govori sam za sebe i da će shvatiti da sam s njim završio jednom zasvagda i da ne želim da imam ništa s njegovim prljavim časopisom.
Tog popodneva Njujork post je javio da je telo osamnaestogodišnjeg Sedrika Vilijamsa pronađeno u parku Riversajd sa preko deset rana nanetih ubodima noža u stomak i grudi. Za mene nije bilo sumnje da je za to odgovoran Born. Onog trenutka kada sam ga ostavio da bih pozvao hitnu pomoć, on je podigao ranjenog Vilijamsa i odneo ga u park, gde je dovršio posao koji je započeo na trotoaru. S obzirom na gustinu saobraćaja duž Riversajd drajva, bilo mi je neverovatno da niko nije primetio Borna kako prelazi ulicu noseći mladića, ali, prema pisanju lista, istražitelji koji rade na slučaju tek je trebalo da otkriju sve detalje.
Znajući šta sam uradio, trebalo je da pozovem lokalnu policijsku stanicu i da kažem za Borna, i za nož, i za Vilijamsov pokušaj da nas opljačka. Naleteo sam na taj članak dok sam pio kafu u „Lavljoj jazbini”, snek-baru u prizemlju studentskog centra, i umesto da zovem iz javne govornice, odlučio sam da razgovor obavim iz svog stana u 107. ulici. Još uvek nisam nikome rekao šta se dogodilo. Pokušao sam da razgovaram sa svojom sestrom u Pokipsiju - s jedinom osobom kojoj sam bio spreman da se poverim - ali ona je bila izašla. Kad sam stigao u zgradu, uzeo sam poštu iz sandučeta рге nego što sam pozvao lift. U njemu je bilo samo jedno pismo za mene: bez marke, uručeno lično, s mojim imenom ispisanim crnim štampanim slovima preko čitave koverte koja je bila presavijena načetvoro pa ugurana kroz uzan prorez na sandučetu. Otvorio sam je u liftu dok sam se vozio na deveti sprat. Ni reči, Vokeru. Seti se: još uvek imam nož, i ne plašim se da ga upotrebim.
Na dnu nije bilo potpisa, teško i da je bilo potrebe za tim. Ovo je bila opasna pretnja, i pošto sam video Borna na delu, pošto sam se osvedočio na kakvu je brutalnost spreman, bio sam siguran da neće oklevati da je sprovede u delo. Ako pokušam da ga prijavim policiji, goniće me dok me ne uhvati. Ako ne budem ništa učinio, ostaviće me na miru. I dalje sam bio rešen da pozovem policiju, ali taj dan je prošао, pa je prošlo još dana, a ja nisam uspeo da se odvažim na to. Od straha sam zaćutao, ali činjenica je bila da je samo ćutanje moglo da me spase od novog susreta s Bornom, a to mi je jedino bilo važno: da ga zauvek odstranim iz svog života.
To nedelanje bilo je ubedljivo najgora stvar u mom životu, najniža tačka u mojoj karijeri ljudskog bića. Ne samo da je zbog toga ubica bio na slobodi, već su se štetne posledice sastojale i u tome što sam se suočio sa sopstvenom moralnom slabošću. Shvatio da nikada neću biti onakav kakav sam mislio da jesam, da nisam ni dobar, ni jak, ni hrabar kao što sam zamišljao. Užasne, nemilosrdne istine. Smučio mi se moj kukavičluk, a opet, kako da se ne uplašim noža? Born ga je zario u Vilijamsovo telo bez trunke kajanja i griže savesti, pa čak i ako bi se prvi ubod mogao opravdati kao čin samoodbrane, šta je sa ostalih dvanaest koje mu je zadao u parku, hladnokrvno odlučivši da ga ubije? Posle ovakvih muka, koje su trajale gotovo nedelju dana, najzad sam skupio hrabrost da ponovo pozovem svoju sestru, i kada sam čuo sebe kako prepričavam Gvin čitavu tu jezivu stvar u telefonskom razgovoru koji je trajao dva sata, shvatio sam da nisam imao izbora. Morao sam da krenem napred. Ako ne budem pozvao policiju, izgubiću svako samopoštovanje, i ta sramota će me izjedati dokle god sam živ.
Bio sam poprilično siguran da su poverovali u moju priču. Predao sam i Bornovu poruku, kao prvo, pa iako nije bila potpisana, pominjao se nož, pretnja je bila eksplicitna, a ako se sumnjalo u autentičnost autora, grafolog je uvek mogao da potvrdi da je reč o Bornovom rukopisu. Postojala je, takođe, mrlja od krvi na trotoaru u blizini ugla Riversajd drajva i 112. ulice. A tu je bio i moj poziv upućen hitnoj pomoći iz govornice, koji se podudarao s njihovim zapisnikom, kao i dodatni podatak koji sam im dao, da na mestu zločina nije bilo nikoga kada se hitna pomoć pojavila. Najpre nisu bili voljni da prihvate da je profesor Fakulteta za međunarodne odnose Univerziteta Kolumbija mogao da počini tako gnusan zločin, a još manje da neko takav hoda naokolo sa skakavcem u džepu, ali na kraju su me uverili da će sve proveriti. Napustio sam policijsku stanicu siguran da će sve uskoro biti završeno. Bio je kraj maja, što je značilo da je do okončanja semestra ostalo još dve-tri sedmice, i pošto sam tek posle šest dugih nedelja od pronalaženja Vilijamsovog tela otišao da prijavim Borna, smatrao sam da se on pouzdao u to da je preteće pismo obavilo svoj posao. Ali, tu sam napravio grešku, glupu, tragičnu grešku. Kao što su i obećali, policajci su otišli da ga ispitaju, no od administratora Fakulteta uspeli su da saznaju jedino to da se profesor Born početkom te nedelje vratio u Pariz. Majka mu je iznenada umrla, rečeno im je, a kako je do kraja semestra ostalo vrlo malo vremena, završna predavanja održaće profesor koji će ga zamenjivati. Drugim rečima, profesor Born se neće vratiti.
Ipak sam ga prestrašio. Uprkos pismu, pretpostavio je da ću se oglušiti o njegovu pretnju i otići u policiju. Da, otišao sam - ali ni blizu dovoljno brzo, i pošto sam mu dao vremena, iskoristio je priliku i pobegao iz zemlje, izbegavši tako njujorško zakonodavstvo. Pouzdano sam znao da je priča o majčinoj smrti puka laž. Tokom našeg prvog razgovora, na zabavi, u aprilu, rekao mi je da su mu roditelji umrli i, ukoliko njegova majka u međuvremenu nije vaskrsla, baš bih voleo da vidim kako je to uspela dva puta da umre. Kada me je jedan od detektiva pozvao da mi kaže šta se dogodilo, bio sam skrhan, ponižen, zanemeo. Born me je pobedio. Otkrio mi je neke stvari o meni samom zbog kojih sam osećao gađenje, i tada sam prvi put u životu otkrio šta znači mrzeti nekoga. Nikada mu neću oprostiti - i nikada neću moći da oprostim sebi.

II




Onih dana, u mračno vreme naše mladosti, Voker i ja smo bili prijatelji. Upisali smo se na Kolumbiju 1965, dvojica osamnaestogodišnjih brucoša iz Nju Džerzija, i tokom četiri godine koje su usledile, kretali smo se u istim krugovima, čitali smo iste knjige, imali iste ambicije. Zatim je naša generacija diplomirala, i ja sam izgubio kontakt s njim. Ranih sedamdesetih sreo sam se s nekim ko mi je rekao da Adam živi u Londonu (ili je to možda bio Rim), i to je bio poslednji put da je neko spomenuo njegovo ime. Narednih trideset i nešto godina retko mi je dolazio u misli, ali kad god bi se to desilo, uvek bih razmišljao o tome kako mu je pošlo za rukom da nestane bez traga. Od svih mladih i neprilagođenih iz našeg društva sa studija, on mi je delovao kao neko ko najviše obećava, i delovalo mi je da ću, pre ili kasnije, neminovno naići na njegovo ime dok budem čitao o knjigama koje je napisao, ili kada budem naleteo na nešto njegovo u časopisima - pesme ili novele, kratke priče ili kritičke prikaze, možda na prevod nekog od njemu omiljenih francuskih pesnika - ali taj trenutak nikada nije došao, i jedino sam mogao da zaključim da je dečko koji je bio predodređen da živi u književnom svetu rešio da se zanima drugim stvarima.
Pre manje od godinu dana (u proleće 2007), na moju kućnu adresu u Bruklinu stigao je paket. U njemu je bio rukopis Vokerove priče o Rudolfu Bornu (prvi deo ove knjige), uz propratno pismo od Adama, sledeće sadržine:
Dragi Džime,
Oprosti mi što ti se obraćam posle dugih godina nejavljanja, ako se dobro sećam, tačno trideset i sedam od kada smo poslednji put razgovarali. Nedavno sam naišao na oglas kojim se najavljuje tvoj nastup u San Francisku sledećeg meseca (ja živim u Ouklendu), pa sam hteo da vidim da li bi mogao da odvojiš vreme da se vidimo - na večeri u mojoj kući, recimo - pošto mi je hitno potrebna pomoć, a verujem da si ti jedina osoba koju znam (ili sam znao) a koja je sposobna da mi pomogne. Ne kažem ti ovo da bih te uznemirio, već zbog ogromnog divljenja prema knjigama koje si napisao - zbog kojih sam veoma ponosan na tebe, ponosan na to što sam se nekad ubrajao u tvoje prijatelje.
U nadi da ćeš mi odgovoriti, šaljem ti još uvek nedovršenu verziju prvog poglavlja knjige koju pokušavam da napišem. Želim da nastavim da radim na njoj, ali čini mi se da sam naišao na prepreku u vidu napora i neizvesnosti - strah je možda reč za kojom tragam - pa se nadam da bi razgovor s tobom mogao da me ohrabri da joj stanem na rep i savladam je. Dodao bih da (u slučaju da si u nedoumici) ovo nije umetnička proza.
Uz rizik da ću zvučati melodramatično, trebalo bi da ti kažem da nisam dobro, da zapravo polako umirem od leukemije i da ću biti srećan ako ostanem u životu još ovu godinu. Čisto da znaš u šta bi se upustio u slučaju da se prihvatiš posla. Ja ovih dana izgledam prilično zastrašujuće (nemam kosu, mršav sam kao grana), ali taština više ne postoji u mom svetu, i trudim se koliko god mogu da se nosim s ovim što me je snašlo, isto kao što se borim i s terapijom. Pre samo koji vek šezdeset godina je smatrano starošću, a kako niko od nas nije očekivao ni da će tridesetu doživeti, dvostruko toliko nije ni upola loš broj, zar ne?
Mogao bih ja i dalje, ali ne želim da ti oduzimam vreme. Odluka da ti pošaljem ovaj rukopis nije bila nimalo laka (mora da si već umoran od bezbrojnih pisama frikova i pisaca u pokušaju), i ako budeš prihvatio moj poziv, rado ću ti ispričati o svemu što mi se dogodilo u protekle četiri decenije - a najiskrenije se nadam da hoćeš. Što se rukopisa tiče, sačuvaj ga za let avionom do Kalifornije, ako budeš previše zauzet do polaska. Dovoljno je kratak da se pročita za manje od sata.
Nadam se tvom odgovoru.
Na tvojoj strani, uvek,
Adam Voker

Nije to bilo neko blisko prijateljstvo - nismo se poveravali jedan drugom, nismo vodili duge razgovore u četiri oka, nismo pisali pisma - ali nije bilo sumnje da sam se divio Vokeru, i nije bilo sumnje u to da me je posmatrao kao sebi ravnom jer mi je uvek ukazivao samo poštovanje i dobru volju. Sećam se, bio je pomalo stidljiv, osobina koja je delovala čudno kod nekog ko je imao britku pamet i ko je istovremeno bio jedan od najlepših momaka na kampusu - lep kao filmska zvezda, kako se izrazila jedna moja prijateljica. Ali, bolje i stidljiv nego arogantan, čini mi se, bolje je elegantno se utopiti u masu nego maltretirati druge nepodnošljivom savršenošću svog bića. Bio je pomalo usamljenik, ali mio i veseo kad god bi izašao iz svoje ljušture, s oštrim, čudnim smislom za humor, a ono što se meni naročito dopadalo bila je širina interesovanja, sposobnost da govori o Kavalkanteu ili o Džonu Donu, a da se potom okrene prema vama i podjednako kompetentno i uverljivo kaže nešto o bejzbolu što vam ranile nije palo na pamet. Što se njegovog unutrašnjeg života tiče, nisam znao ništa. Izuzev toga da ima stariju sestru (izuzetno lepu, uzgred, zbog čega biste mogli pomisliti da je čitav klan Vokerovih blagoslovljen genima anđela), nisam znao ništa o njegovoj porodici ili poreklu, a još manje sam znao o smrti njegovog mlađeg brata. Voker je sada i sam umirao, mesec dana posle svog šezdesetog rođendana počeo je da se oprašta, i pošto sam pročitao njegovo dirljivo pismo puno oklevanja, nisam mogao da se otmem utisku da je to početak, da su bistri mladi ljudi iz davnih vremena ostarili, i neće dugo proći a čitava naša generacija će nestati. Umesto da poslušam Adamov savet i rukopis odložim do polaska u Kaliforniju, seo sam i odmah počeo da ga čitam.
Kako bih najbolje opisao svoju reakciju? Fascinacija, zabavljenost, osećaj strepnje, a zatim užas. Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinita priča, verovatno bih prionuo i tih šezdeset i nešto strana posmatrao kao početak romana (na kraju krajeva, pisci ponekad ubace u delo lik koji nosi njihovo ime) i onda bih zaključio da je završetak nemoguć - ili previše nagao, zbog čega bi bio nezadovoljavajući - ali pošto sam mu od početka pristupio kao autobiografiji, Vokerova ispovest me je potresla i ispunila tugom. Jadni Adam. Bio je prestrog prema sebi, pun samoprekora zbog slabosti prema Bornu, previše zgađen nad sopstvenim sitnim aspiracijama i mladalačkim ambicijama, namučen svojim neuspehom da shvati da ima posla s čudovištem, ali ko bi mogao da krivi jednog dvadesetogodišnjaka zbog toga što je izgubio stav u mešavini sofisticiranosti i obespravljenosti koje obavijaju osobe kakav je bio Born? Otkrio mi je neke stvari o meni samom zbog kojih sam osećao gađenje. Ali, u čemu je Voker pogrešio? Pozvao je hitnu pomoć one noći kad se napad dogodio, a zatim, posle trenutnog gubitka hrabrosti, otišao i obratio se policiji. Pod datim uslovima niko ne bi učinio nešto više. Kakvo god da je gađenje Voker osećao prema sebi, ono nije bilo izazvano njegovim ponašanjem na samom kraju. Njega je potresao početak, prosta činjenica da je dozvolio sebi da bude zaveden, i nastavio je s tim stanjem do kraja svog života - u tolikoj meri da čak i sada, kad mu se život okončava, on oseća potrebu da ispriča priču o svom sramu. Na osnovu onog što je rečeno u pismu, ovo je bilo tek prvo poglavlje. Pitam se šta li bi moglo da usledi.

Te večeri sam napisao pismo Vokeru, u kome sam mu potvrdio da sam dobio njegovu pošiljku, izrazio brigu i saosećanje u pogledu njegovog zdravstvenog stanja, kao i to da mi je, i pored svega, drago što mi se javio posle toliko godina, da su me dirnule njegove ljubazne reči o knjigama koje sam objavio, i tome slično. Da, obećao sam, prilagodiću svoj raspored tako da imam vremena da dođem kod njega na večeru, kao i da ću vrlo rado popričati s njim o problemima koje ima s drugim poglavljem svojih memoara. Nemam kopiju pisma koje sam mu uputio, ali sećam se da je ton bio ohrabrujući i pun podrške, da sam poglavlje koje mi je poslao opisao kao izvrsno i uznemirujuće, ili nekim sličnim izrazima, i rekao sam kako mi se čini da je projekat vredan toga da se izgura do kraja. Nisam morao ništa više da napišem, ali radoznalost je pobedila pa sam pismo završio pomalo neprimereno. Izvini što te pitam, napisao sam, ali nisam siguran da mogu da čekam do sledećeg meseca da bili otkrio šta ti se sve događalo od kada smo se rastali. Ako si raspoložen, radovao bih se još jednom pismu pre nego što dođem u goste. Ne moraš se baviti detaljima, napiši mi samo ono bitno, ili bilo šta drugo što bi voleo da mi ispričaš.
Pošto nisam želeo da poverim svoje pismo Poštanskoj službi SAD, poslao sam ga ekspresno sledećeg jutra. Dva dana kasnije dobio sam Vokerov odgovor ekspresnom poštom.

Zahvalan, zadovoljan, radostan zbog susreta sledećeg meseca.
Vrlo rado ću odgovoriti na tvoje pitanje, ali plašim se da će ti moja priča biti vrlo dosadna. Jun 1969. Rukovali smo se, sećam se, obećali jedan drugom da ćemo ostati u vezi, a zatim smo se okrenuli i pošli različitim pravcima. Ja sam otišao kući, kod svojih roditelja u Nju Džerzi, s namerom da ostanem nekoliko dana; te večeri sam se napio sa sestrom, pao niz stepenice i slomio nogu. Čist baksuz, činilo se, ali na kraju je ispalo da je to najbolje što mi se dogodilo. Deset dana kasnije, Čestitamo! i poziv od federalne vlade da se javim na pregled za vojsku. Doskakutao sam do regrutne komisije na štakama, oni me oslobodili zbog slomljene noge, a kad su mi skinuli gips, regrutni sistem se promenio: uvedena je lutrija. Izvukao sam visok broj, bezobrazno visok broj (346), i iz čista mira, doslovno u trenu, suočavanje od koga sam strepeo toliko dugo bilo je zauvek uklonjeno iz moje budućnosti.
Pored tog ranog dara od bogova, uglavnom sam se kotrljao, pokušavao da održim ravnotežu, bauljao između napada optimizma i zaslepljujućih perioda očajanja. Bez odgovornosti, zbunjujući, zbunjen. U jesen 1969. odselio sam se u London - ne zato što me je Engleska privlačila, već zato što više nisam mogao da podnesem život u Americi. Otrov Vijetnama, suze Vijetnama, krv Vijetnama. Tada smo svi izgubili razum, zar ne? Svi smo bili poludeli zbog rata koji smo prezirali i koji nismo mogli da zaustavimo. I tako sam ja napustio našu lepu zemlju, našao neku rupčagu u Hamersmitu i naredne četiri godine proveo zlopateći se za koricu hleba - štancovao sam nebrojene prikaze knjiga, prihvatao sam svaki prevod koji mi se našao na putu, uglavnom knjige s francuskog, jedna ili dve s italijanskog, presipao sam na engleski sve, od dosadne akademske istorije Srednjeg istoka, preko antropoloških studija o vudu magiji, do detektivskih romana. I sve to vreme nastavio sam da pišem svoju zamumuljenu, gnostičku poeziju. Objavio sam i knjigu, 1972, kod jednog opskurnog izdavača u Mančesteru, u trista ili četiristo primeraka, pojavio se jedan prikaz u ništa manje opskurnom časopisu, oko pedeset komada se prodalo - to me podseća na one urnebesne rečenice iz Krapove poslednje trake (sećam se da si to delo mnogo voleo): „Sedamnaest primeraka prodato, od toga jedanaest po veleprodajnoj ceni javnim bibliotekama na prekomorskim teritorijama. Postajem poznat.” Postajem poznat, nema šta.
Uporno sam pisao još jednu godinu, a onda sam, posle ogorčene, mučne debate sa samim sobom, zaključio kako ne napredujem dovoljno i prestao. Nisam mislio da je to što radim loše. Bilo je povremenih iskrica, nekoliko pesama koje su donosile nešto novo i podsticajno, bilo je stihova na koje sam zaista bio ponosan, ali sve u svemu rezultati su mi bili osrednji, a pomisao na to da ću proživeti jedan mediokritetski život prepala me je toliko da sam rešio da odustanem.
Moje londonske godine. Sumorna saznanja o izbledelim nadama, seks bez ljubavi u krevetima prostitutki, jedna ozbiljna veza s Engleskinjom po imenu Doroti, koja se raspala kada je otkrila da sam Jevrejin. No, verovao ti meni ili ne, uprkos tome što ti sve ovo sigurno deluje neveselo, mislim da sam postajao jači, da sam konačno počeo da odrastam, da sam uzeo svoj život u svoje ruke. Poslednju pesmu završio sam u junu 1973, ceremonijalno sam je spalio iznad sudopere u kuhinji, i vratio se u Ameriku. Bio sam se zakleo da se neću vratiti sve dok i poslednji američki vojnik ne napusti Vijetnam, ali sada sam imao novi plan, i nisam mogao da gubim vreme na celomudrene budalaštine takve vrste. Rešio sam da uskočim u rovove i da se borim golim rukama. Zbogom, književnosti. Dobrodošla sušta suštino, senzorijume stvarnosti.
Berkli, Kalifornija. Tri godine studija prava. Ideja je bila da činim dobro, da radim sa siromašnima, obespravljenima, da se povežem s prezrenima i nevidljivima da bih video da li mogu da ih odbranim od surovosti i ravnodušnosti američkog društva. Još celomudrenih budalaština? Neki bi možda to i pomislili, ali meni se nije tako činilo. Od poezije do pravde, dakle. Poetska pravda, ako želite. Jer, tužna činjenica i dalje važi: na svetu još uvek ima mnogo više poezije nego pravde.
Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imam sasvim dovoljno vremena da razmišljam o svojim motivima za izbor ovakvog života. Sasvim konkretno, mislim da je sve počelo 1967, kada sam video kako Born nožem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak - a zatim ga, pošto sam otrčao da pozovem hitnu pomoć, odvlači u park i ubija ga. Bez razloga, bez ijednog jedinog razloga, a onda, ono što je još gore, uspeva da se izvuče, da napusti zemlju i prođe bez kazne za zlodelo koje je počinio. Ne mogu da opišem koliko sam patio zbog toga, koliko još uvek patim. Izneverena pravda. Bes i beznađe još nisu popustili, pa ako se tako osećam, ako je taj osećaj za pravdu ono što u meni i dalje gori najjasnijim plamenom, onda sam siguran da sam izabrao pravi put.
Dvadeset sedam godina na poslovima pravne pomoći, društvenog aktivizma u afroameričkim četvrtima Ouklenda i Berklija, štrajkovi zbog stanarina, tužbe protiv raznih korporacija, slučajevi policijskog nasilja, spisak je dugačak. Da, postoji jedan broj pobeda kojima sam bio zadovoljan, ali ova zemlja nije ništa manje surova danas nego što je bila onda, možda je sada surovija nego ikad, i ja jednostavno ne mogu da sedim skrštenih ruku. Osećao bih da živim u laži sa samim sobom.
Počinjem li da zvučim poput nekog arogantnog moralizatora? Nadam se da ne.
Zarada je bila bedna, naravno. Od onoga čime sam se ja bavio čovek ne može da se obogati. Ali postojali su porodični fondovi koji su mi pali u krilo - i u krilo moje sestre - posle smrti naših roditelja (majka je umrla 1974, otac 1976). Prodali smo kuću i očevu prodavnicu za znatnu sumu novca, i pošto je Gvin pametna i praktična žena, taj novac je bio dobro uložen, što je značilo da sam uvek imao dovoljno za život (skroman, ali udoban) i da nisam mnogo brinuo o tome koliko zarađujem svojim radom. Igraj po pravilima sistema da bi ga pobedio. Fini, mali licemerni zaokret, ali svi mi moramo da jedemo, svima nam je potreban krov nad glavom. Nažalost, u poslednje dve godine računi za lečenje ozbiljno su okrnjili moju ušteđevinu, ali mislim da ću imati dovoljno dok ne dođe kraj - pod uslovom da ne poživim duže, što je malo verovatno.
Kada je srce u pitanju, bauljao sam, nekako, na svoj trapav i glup način, mnoge godine, premnoge; žene su bile razne. Uletao sam u krevete i izletao iz njih, zaljubljivao se i odljubljivao, ali nikada nisam bio u iskušenju da se skrasim, da se oženim, sve dok, sa trideset šest, nisam sreo osobu do koje mi je zaista bilo stalo, socijalnu radnicu po imenu Sandra Vilijams - da, preživala se isto kao ubijeni mladić, robovsko prezime su imali, obično robovsko prezime koje je imalo i stotine hiljada drugih Afroamerikanaca, ako ne i milion njih - pa iako brakovi između pripadnika različitih rasa mogu da stvore brojne probleme za par (sa obe strane), za mene to nikada nije predstavljalo prepreku jer sam iskreno voleo Sandru, voleo sam je od prvog do poslednjeg dana. Bila je mudra žena, hrabra žena, nadahnuta i lepa žena, samo šest mcseci mlađa od mene, ali u trenutku kada smo se sreli već je bila udata i razvedena, sa dvanaestogodišnjom devojčicom, Rebekom, mojoj pastorkom, koja je i sama udata, majka dvoje dece. Tih devetnaest godina koje sam proveo sa Sandrom načinile su me boljim nego što sam bio, boljim nego što bih bio s bilo kim drugim, ili sam. Sada, kad je više nema (umrla je od raka grlića materice pre pet godina), ne prođe dan da ne čeznem za njom. Jedino zbog čega mi je žao jeste što zajedno nismo imali dece, ali stvaranje porodice nalazi se izvan moći čoveka koji je, kako se ispostavilo, rođen sterilan.
Šta drugo da kažem? O meni se dobro stara moja domaćica (koja će nam spremiti večeru kada budeš došao), često se viđam s Rebekom i njenom porodicom, čujem se sa svojom sestrom gotovo svakog dana, imam puno prijatelja. Kada mi zdravlje dopusti i dalje proždirem knjige (poeziju, istoriju, romane, među njima i tvoje - istog trenutka kad budu objavljeni), i dalje aktivno pratim bejzbol (neizlečiva boljka), a povremeo se prepuštam eskapizmu tipa gledanja filmova (zahvaljujući DVD plejeru, vernom drugu usamljenika i čudaka ovog sveta). Ali, najčešće razmišljam o prošlosti, o starim vremenima, o toj dugoj godini (1967) kada mi se desilo toliko toga, desilo se u meni, oko mene, svi neočekivani obrti i otkrića te godine, ludilo te godine koje me je poguralo u pravcu života kojim sam na kraju i počeo da živim, s njegovim dobrim i lošim stranama. Ništa kao fatalna bolest ne može čoveku da izoštri misli, niti da ga natera da poželi da podvuče crtu, da napravi završnu računicu. Plan mi je da napišem knjigu iz tri dela, tri poglavlja. Da ne bude ni duga, ni komplikovana, ali mora da bude napravljena kako valja, i zbog toga me veoma muči to što sam se zaglavio u drugom delu. Budi uveren da ne očekujem od tebe da mi rešiš problem. Ali podozrevam, možda bez osnova, da će me razgovor sa tobom dobro prodrmati, a to je upravo ono što mi treba. Izvan toga - i pre toga -odnosno iznad i izvan mog maleckog stvaralačkog napora, ostaje ogromno zadovoljstvo zbog našeg ponovnog susreta...

Nadao sam se da će mi odgovoriti, ali nije mi palo na pamet da će napisati nešto više od dva-tri stupca, da će biti spreman da uloži vreme i trud da bi sa mnom podelio tako detaljan prikaz svog života - sa mnom, koji u tom trenutku jedva da sam bio nešto više od neznanca. Mnogo prijatelja ili ne, mora da je usamljen, pomislio sam, i prilično očajan, i dok sam pokušavao da shvatim zbog čega sam baš ja taj koga je izabrao za svog ispovednika, on se tako snažno zakačio za mene da mi je bilo nezamislivo da ne pokušam da učinim za njega sve što je u mojoj moći. Kako se vreme brzo menja. Prijatelj na samrti vraća se u moj život posle odsustva od gotovo četrdeset godina i iznenada osećam obavezu da ga ne izneverim. Ali, kakvu to pomoć ja njemu mogu da pružim? Ima problema sa svojom knjigom i, iz nekog neobjašnjivog razloga, pomislio je da imam moć da izgovorim magične reči koje će mu pomoći da nastavi da radi. Da li je očekivao da mu dam recept za tablete koje piscima pomažu da se probiju, ili koje mogu da izleče od stvaralačke blokade? Da li je to sve što želi od mene? To je delovalo toliku nebitno, toliko van pameti. Voker je bio mudar čovek, i ako njegova knjiga treba da bude napisana, naći će način da to i uradi.
Otprilike tako nešto sam mu i rekao u svom sledećem pismu. Ne odmah na početku, jer bilo je drugih stvari koje je trebalo pomenuti (moje žaljenje zbog smrti njegove supruge, iznenađenje njegovim izborom profesije, divljenje zbog onoga što je radio i bitaka koje je vodio), ali kada sam s tim završio, prilično otvoreno sam mu rekao kako verujem da će i sam naći način da reši problem. Strah je dobra stvar, nastavio sam ponavljajući reč koju je upotrebio u svom prvom pismu, strah je ono što nas navodi da rizikujemo i prevazilazimo svoje uobičajene okvire, i svaki pisac koji smatra da se kreće sigurnim tlom, teško da će napisati nešto zaista vredno. Kada je reč o zidu koji je pomenuo, rekao sam da svi u njega udaramo, i da je stanje kreativne paralize pre proizvod greške u razmišljanju pisca - odnosno toga da pisac ne razume u potpunosti ono što želi da kaže ili, blaže rečeno, da je na pogrešan način pristupio temi. Da bih mu naveo primer, spomenuo sam problem koji sam imao dok sam pisao jednu od svojih ranih knjiga - takođe jednu vrstu memoara podeljenih na dva dela. Prvi deo sam napisao u prvom licu, i kada sam počeo da pišem drugi deo (koji se mnogo direktnije odnosio na mene nego prethodni), takođe u prvom licu, bivao sam sve nezadovoljniji postignutim, i na kraju sam stao. Pauza je trajala nekoliko meseci (teških i mučnih meseci), a onda mi se, jedne noći, ukazalo rešenje. Shvatio sam da sam izabrao pogrešan pristup. Pišući o sebi u prvom licu, prigušio sam sebe, postao sam nevidljiv, na taj način je bilo nemoguće pronaći ono za čim sam tragao. Bilo je potrebno da se odvojim od sebe, da napravim korak unazad i obezbedim prostor između sebe i onoga čime se bavim (a to sam bio ja), i zato sam se vratio na početak drugog dela i počeo da ga pišem u trećem licu. Ja je postalo on, i zahvaljujući distanci stvorenoj tom malom izmenom uspeo sam da završim knjigu. Možda i on (Voker) pati od istog problema, izneo sam svoju ideju. Možda je i on previše blizu onome o čemu piše. Možda je materijal previše zahtevan i previše ličan da bi se pisanjem u prvom licu postigla potrebna objektivnost. Šta on misli o ovome? Da li bi mu možda ovakav pristup pomogao da krene dalje?
U trenutku kada sam poslao pismo, do mog putovanja u Kaliforniju ostalo je još celih šest nedelja. Voker i ja smo se već dogovorili o datumu i vremenu moje posete, opskrbio me je uputstvima o tome kako da stignem do njegove kuće, i nisam očekivao da će mi napisati još jedno pismo pre mog polaska. Prošlo je mesec dana, možda nešto više, i tada, kada sam se najmanje nadao, ponovo mi se obratio. Ovoga puta ne pismom, već putem telefona. Od našeg poslednjeg razgovora prošlo je mnogo godina, ali isprve sam mu prepoznao glas - a opet (nisam siguran kako bih to objasnio), nije to bio onaj glas koga sam se sećao, ili, tačnije, bio je isti, ali kao da mu je nešto nedostajalo, isti glas samo različitog registra: Voker na korak udaljen od sebe i sveta, slab, bolestan, utišan, govorio je sporo, s jedva primetnim drhtajem u svakoj izgovorenoj reči, kao da je sakupljao svu svoju snagu da pogura vazduh uz dušnik da bi glas uspeo da dopre do telefonske slušalice.
Zdravo, Džime, rekao je. Nadam se da vas ne prekidam dok večerate.
Ne, ni najmanje. Nećemo jesti još jedno pola sata.
Dobro je. Onda je sigurno vreme za koktele. Pod pretpostavkom da još uvek piješ.
Još pijem. I upravo to i radimo. Supruga i ja smo baš otvorili bocu vina i polako se omamljujemo dok se pile ne ispeče.
Ugodnosti kućne atmosfere.
A šta ti radiš? Kako je kod tebe?
Ne može biti bolje. Imao sam malih problema prošlog meseca, ali sada je sve u redu, pa radim do iznemoglosti. To sam hteo da ti kažem.
Radiš na knjizi?
Radim na knjizi.
Što znači da si rešio problem?
Zato te i zovem. Da ti zahvalim na poslednjem pismu.
Znači, nov pristup, a?
Tako je, neverovatno koliko mi je pomogao.
To su dobre vesti.
Nadam se da jesu. Plašim se jedino da je štivo prilično brutalno. Puno ružnih stvari za koje godinama nisam imao ni volje ni hrabrosti, ali to sam prevazišao i sada hitam s planom za treće poglavlje.
Znači, drugo poglavlje si završio?
Prvu verziju. Završio sam je pre otprilike deset dana.
Zašto mi je nisi poslao?
Ne znam. Valjda sam previše nervozan, nesiguran u sebe.
Ne budi smešan.

Pomislio sam da je bolje da sačekam da sve završim pre nego što ti ga pokažem.
Ne, nemoj, pošalji mi odmah to drugo poglavlje. Možemo da razgovaramo o njemu kad se budemo videli u Ouklendu sledeće nedelje.
Možda nećeš hteti da dođeš kad ga budeš pročitao.
O čemu ti to govoriš?
Odvratno je, Džime. Dovoljno je samo da pomislim pa da mi se smuči. Ipak ga pošalji. Bez obzira na moju reakciju, obećavam da neću otkazati večeru. Voleo bih da te opet vidim.
I ja bih tebe voleo da vidim.
Dobro, onda. To je dogovoreno. Dvadeset petog u sedam sati.
Vrlo si ljubazan prema meni.
Ništa posebno nisam uradio.
Uradio si više nego što možeš da pretpostaviš.
Probaj da se čuvaš, važi?
Trudiću se.
Vidimo se dvadeset i petog, onda.
Da, dvadeset i petog. Kad otkuca sedam.

Tek kada se veza prekinula shvatio sam koliko sam uznemiren zbog tog razgovora. Najpre, bio sam siguran da Voker ne govori istinu o tome kako se oseća - nije mu bilo dobro, ni najmanje, i stanje mu se verovatno pogoršavalo iz minuta u minut - i dok je sasvim razumljivo što je to želeo da sakrije od mene, da bi sprečio i najmanji izraz sažaljenja s moje strane, tako što će s lažnom stoičkom veselošću tvrditi kako je Nikad bolje!, ipak sam (što je donekle paradoksalno) u njegovom tonu osetio samosažaljenje, kao da je tokom čitavog našeg razgovora pokušavao da zadrži suze, kao da se trudio da ne pukne i počne da rida u slušalicu. Njegovo fizičko stanje je ionako bilo za ozbiljnu brigu, ali ono što je mene sada zabrinulo bilo je stanje njegovog uma. U nekim trenucima tokom našeg razgovora zvučao je kao čovek na ivici nervnog sloma, kao čovek koga u jednom komadu drže tek istanjena parčad kanapa i žice. Da li je moguće da ga je pisanje novog poglavlja knjige toliko iscrpio? Ili je to bio samo jedan elemenat od nekoliko, ili od mnogo njih? Voker je, na kraju krajeva, umirao, a sama činjenica o nadolazećoj smrti, korozivni strah od nadolazeće smrti, bili su pretežak teret koji više nije mogao da nosi. A opet, taj drhtavi, plačni ton mogao je biti posledica uzimanja nekog leka koji mu je pomagao da ostane u životu. Nisam znao šta je u pitanju. Ništa nisam znao, ali posle lucidnog, otvorenog opisa sopstvene ličnosti u prvom delu knjige, uz dva rečita i smela pisma koja mi je poslao, pomalo me je iznenadilo to što je uživo zvučao sasvim drugačije.
Pitao sam se kako bi izgledalo provesti veče u njegovom društvu, zatvoren u privatni svet njegove trošne, razorene ličnosti, i prvi put od kada sam dobio poziv, počeo sam da se pribojavam našeg susreta.
Dva dana posle telefonskog poziva, na moju kućnu adresu, u Fedeksovoj koverti, stigao je drugi deo njegove knjige. U kratkom propratnom pismu obavestio me je da je, ako ništa drugo, smislio naslov knjizi, 1967, i da će svaki deo nositi ime jednog godišnjeg doba. Prvi će biti Proleće, ovaj koji mi je upravo stigao bio je Leto, a onaj na kome radi Jesen. Telefonom mi je već bio opisao te nove strane; reči kao što su brutalno, ružno i odvratno još uvek su bile sveže u mom sećanju, pa sam se spremio za nešto još gore, za priču koja će biti oštrija i neprijatnija od Proleća.

LETO


Proleće se pretvorilo u leto. Za tebe je to leto posle proleća Rudolfa Borna, ali za ostatak sveta to je leto Šestodnevnog rata, leto rasnih nemira u više od sto američkih gradova, Leto ljubavi. Dvadeset ti je godina i upravo si završio drugu godinu studija. Kada je izbio rat na Srednjem istoku hteo si da se pridružiš izraelskoj armiji i postaneš vojnik, i pored toga što si osvedočeni pacifista koga cionizam nikada nije zanimao, ali pre nego što uspeš da doneseš odluku i napraviš planove, rat se iznenada završava i ti ostaješ u Njujorku.
Ipak, osećaš snažnu potrebu da odeš iz zemlje, da budeš bilo gde samo ne ovde i ne sada, i zbog toga si već bio kod prodekana za nastavu da mu kažeš da želiš da se prijaviš za program studiranja u inostranstvu na nižim godinama studija (posle podužih konsultacija s ocem, koji ti je nevoljno dao pristanak). Izabrao si Pariz. Tamo ne ideš samo zato što voliš Pariz, u kome si prvi put bio dve godine ranije, već zbog toga što ti je veoma stalo da usavršiš francuski, koji si već dobro znao, ali uvek može još bolje. Svestan si da je Born u Parizu, ili bar pretpostavljaš da jeste, ali u glavi si već izveo računicu i shvatio da su šanse da naletiš na njega veoma male. A ako se tako nešto i bude dogodilo, spreman si da s tim izađeš na kraj u skladu s okolnostima. Koliko bi ti uopšte bilo teško da okreneš glavu i prođeš pored njega? To je barem ono u šta sebe uveravaš, ali negde duboko u sebi premotavaš scenu u kojoj ne okrećeš glavu, u kojoj se suočavaš s njim nasred ulice i daviš ga golim rukama, do smrti.
Živiš u dvosobnom stanu u stambenoj zgradi u Zapadnoj 107. ulici, između Brodveja i Avenije Amsterdam. Tvoj cimer je upravo diplomirao i odlazi iz grada, i zato što ti treba neko ko će s tobom deliti stan, već si pozvao svoju sestru da dođe u slobodnu sobu - jer, na sreću, njena godina na Vasaru se završila i ona treba da započne postdiplomske studije na Odseku za engleski na Kolumbiji. Ti i tvoja sestra ste oduvek bili bliski - najbolji prijatelji, zaverenici, opsesivni čuvari uspomene na umrlog brata, kolege studenti književnosti, osobe od poverenja - i tebi takav aranžman odgovara. Naravno, zajedno ćete biti samo u toku leta jer ti u septembru letiš za Pariz, ali deo juna, čitav juli i avgust bićete zajedno, živećete pod istim krovom, prvi put posle mnogo godina. Pošto odeš, tvoja sestra će preuzeti zakup i pronaći novog sustanara za tvoju ispražnjenu sobu.
Tvoja porodica spada u imućnije, ali ne previše imućne, bar ne po standardima bogatih, pa iako ti otac velikodušno daje novac za pokrivanje osnovnih troškova, potrebno ti je još za knjige i ploče koje želiš da kupiš, za filmove koje želiš da pogledaš, cigarete koje pušiš, i tako počinješ da tragaš za poslom tokom leta. Tvoja sestra ga je već našla. Od tebe je starija tek šesnaest meseci, ali je njeno ophođenje sa svetom znatno mudrije i celishodnije od tvog, i samo nekoliko dana pošto je saznala da će studirati na Kolumbiji i da će s tobom deliti stan u Zapadnoj 107. ulici, počela je da traži posao koji se poklapa s njenim interesovanjima i talentima. Uzevši u obzir okolnosti, sve je unapred organizovala i čim je stigla u Njujork počela je da radi kao pomoćnik urednika kod jednog velikog komercijalnog izdavača na Menhetnu. S druge strane, ti na svoj nasumičan, opušten način odlažeš potragu do poslednjeg trenutka i pošto ti se ne mili ideja da četrdeset sati nedeljno provodiš u kancelariji, u odelu s kravatom, grabiš prvu priliku koja ti se ukazuje. Jedan prijatelj odlazi iz grada preko leta i ti se javljaš na njegovo radno mesto u Batlerovoj biblioteci, na Kolumbijinom kampusu. Plata je upola manja od onoga što tvoja sestra zarađuje, ali tešiš se mišlju da na posao možeš ići pešice, što te spasava gužvanja sa hordama znojavih putnika u podzemnoj železnici dva puta dnevno.
Pre nego što te zaposle, daju ti test. Jedna postarija bibliotekarka pruža ti hrpu kartica, možda osamdeset, možda sto, na svakoj se nalazi naslov knjige, ime autora i godina izdanja, i Djuijev decimalni broj, koji ti pokazuje na koju policu knjiga treba da se smesti. Bibliotekarka je visoka, namrgođena žena šezdesetih godina, izvesna gospođica Grier, kojoj si već sumnjiv i nema nameru da ti bar malo progleda kroz prste. Zbog toga što te je tek upoznala i nema načina da zna ko si, pretpostavljaš da je sumnjičava prema svim mladim ljudima - čisto iz principa - i zbog toga ne vidi tebe kakav jesi, već vidi još jednog od boraca gerile u ratu protiv autoriteta, nepoćudnog buntovnika koji nema pametnija posla nego da uđe u svetilište njene biblioteke i traži posao. Govori ti da poređaš kartice po redu i ti jasno možeš da osetiš koliko snažno ona ne želi da uspeš, koliko će biti srećna da odbije tvoju molbu, i zbog toga što želiš taj posao isto onoliko jako koliko ona ne želi da ti ga da, potrudiš se da ne pogrešiš. Petnaest minuta kasnije predaješ joj kartice. Ona seda i počinje da ih pregleda, jednu po jednu, redom, sve do kraja, i dok posmatraš skeptični izraz na njenom licu koji se lomi u neku vrstu začuđenosti, znaš da si dobro prošao. Kameno lice daje jedan osmeh. Ona kaže: niko do sada nije uspeo da ih složi bez greške. Ovo je prvi put za trideset godina da vidim ovako nešto.
Radiš od deset ujutro do četiri po podne, od ponedeljka do petka. Obavezno dolaziš na vreme, s užinom u smeđoj papirnoj kesi ulaziš u veliku, pretencioznu zgradu kvaziklasicističkog stila koju je dizajnirao Džejms Gembl Rodžers. Pompeznost i rigidnost na stranu, ta zgrada te uvek zadivi svojom grandioznošću i masivnošću, ali vrhunski idiotizam zbog koga osećaš ogromnu neprijatnost jesu imena zaslužnih pokojnika ugravirana u fasadu - Herodot, Homer, Platon, uz brojna druga - i svakoga jutra zamišljaš koliko bi zgrada drugačije izgledala da na njoj stoje neka druga imena: imena džez muzičara, recimo (Fets Voler, Čarli Parker, Beni Gudman), ili filmskih boginja iz četrdesetih (Ingrid Bergman, Hedi Lamar, Džin Tirni), ili opskurnih, skoro sasvim zaboravljenih igrača bejzbola (Gas Zernijal, Vejn Tervilidžer, Klajd Klac) ili, sasvim jednostavno, imena tvojih prijatelja. I tako počinje dan. Otvaraš ulazna vrata, teška ulazna vrata s uglačanim mesinganim kvakama, penješ se mermernim stepeništem, susrećeš se sa Ajzenhauerovim portretom (nekadašnji predsednik Univerziteta, a zatim predsednik koji je vladao tvojim detinjstvom) i ulaziš u malu prostoriju desno od glavnog pulta. Poželiš dobro jutro gospodinu Gojinsu, tvom supervizoru, niskom čoveku s velikim naočarima i zaobljenim trbuhom, i on ti dodeljuje zadatke za taj dan. U osnovi, postoje samo dva zadatka. Ili vraćaš knjige na police, ili šalješ novonaručene na glavni pult sa gornjih spratova pomoću malog lifta. Svaki od ovih zadataka ima svojih prednosti i mana, i svaki bi mogao da obavlja bilo ko ko poseduje mentalne sposobnosti voćne mušice.
Kada vraćaš knjige na police, moraš da se uveriš, a zatim i da proveriš, da li je Djuijev decimalni broj knjige koju stavljaš na policu za jedan zarez iznad u odnosu na knjigu s njene leve strane i jedan s njene desne. Knjige se tovare na drvena kolica s točkovima, otprilike između pedeset i sto knjiga pri svakom slaganju, i dok guraš svoje malo vozilo kroz lavirint knjiga, ti si sam, uvek i večito sam, jer su poređane knjige van domašaja svih drugih osim osoblja biblioteke, i jedino koga možeš da vidiš jesu tvoje kolege pomoćnici koji rade na pultu kod lifta. Svaki od nekoliko spratova identičan je svim ostalima: ogroman prostor bez prozora ispunjen beskrajnim nizovima sivih metalnih polica, prepunih knjiga, hiljada knjiga, desetina hiljada knjiga, stotina hiljada knjiga, miliona knjiga, i povremeno čak i ti, koji knjige voliš više od bilo čega na svetu, budeš preneražen, osetiš i mučninu kad shvatiš koliko milijardi reči, koliko miliona milijardi reči sve te knjige sadrže. Svakoga dana satima si izolovan od sveta, nastanjuješ nešto što te podseća na bezvazdušni balon, čak i ako vazduha ima jer i sam dišeš, ali to je mrtav vazduh, vazduh koji se vekovima nije pokrenuo, i u toj zagušljivoj atmosferi ponekad osetiš omamljenost, opijenost skoro do stanja polusvesti pa moraš da se boriš s potrebom da legneš na pod i zaspiš.
Ipak, tvoje slaganje ponekad te dovede do neočekivanih otkrića i oblak dosade koji te obavija istog trenutka se diže. Kada si naleteo na izdanje Izgubljenog raja iz 1670, recimo. Nije reč o originalnom primerku iz 1667, već o jednom vrlo sličnom, o primerku koji je izašao ispod prese tokom Miltonovog života, knjiga koju je pesnik sasvim lako mogao držati u rukama. Čudiš se kako to da nije zaključana u nekoj vitrini za retke knjige, s kontrolisanom temperaturom, već stoji ovde, na otvorenom, u memljivoj gomili. Zbog čega ti je ovo otkriće toliko važno, zbog čega ti ruke drhte dok otvaraš knjigu i počinješ da okrećeš stranice? Zbog toga što si proteklih nekoliko meseci proveo zaronjen u Džona Miltona, izučavao si njegov rad pažljivije nego dela bilo kog drugog pesnika koja si ikada čitao. Tokom onog mučnog semestra sa Rudolfom Bornom, bio si jedan od svega nekoliko studenata osnovnih studija primljenih na kurs Edvarda Tajlera, na čuveni kurs o Miltonu koga je držao najbolji od svih profesora čitave te godine. Pohađao si i predavanja i seminare, pažljivo si krčio put kroz Areopagitiku, Izgubljeni raj, Ponovo stečeni raj, Samsona borca i još mnogo drugih kraćih dela, i sada, kada si zavoleo Miltona i kada ga smatraš većim od svih ostalih pesnika njegovog doba, osećaš trenutni nalet sreće zato što si nabasao na tu knjigu, tri stotine godina staru, dok si kao slagač u Batlerovoj biblioteci pravio svoje sumanute ture.
Nažalost, takvi trenuci sreće veoma su retki. Nije reč o tome da si nešto posebno nesrećan na ovom poslu u biblioteci, ali kako vreme prolazi i kako se sati provedeni u njoj gomilaju, postaje ti sve teže da misliš na ono što radiš, bez obzira na to koliko su ti poslovi nezahtevni. Čudan osećaj nestvarnosti preplavi te svaki put kad kročiš među tihe police, osećaj da nisi stvarno tu, da si zarobljen u telu koje ti više ne pripada. I tako jednog popodneva, samo dve nedelje pošto si dobio posao koji si zaslužio savršenim rezultatom na testu u čitavoj istoriji slagalaštva, dok obavljaš još jedan krug s kolicima, između polica s nemačkom srednjovekovnom istorijom, gotovo se obeznaniš od straha kad osetiš da te neko otpozadi potapše po ramenu. Instinktivno se okrećeš da se suočiš s osobom koja te je dotakla - sigurno neko ko je neopaženo prošao u ovaj deo da bi napao prvog koga nađe - a tamo stoji, na tvoje veliko olakšanje, gospodin Gojins, i posmatra te s tužnim izrazom na licu. Bez reči diže u vazduh desnu ruku, prema tebi okreće svoj povijeni kažiprst i nestrpljivo zamahuje da ga slediš. Mali čovek se gega između polica, kada dođe do hodnika skreće desno, prođe pored jednog reda polica, zatim još jednog, pa skreće desno kod polica sa srednjovekovnom francuskom istorijom. Ti i tvoja kolica bili ste tu dvadeset minuta ranije, ređao si knjige o životu u Normandiji u desetom veku, i gospodin Gojins, bez greške, odlazi pravo do mesta na kome si radio. Pokazuje na policu i kaže: Pogledaj ovo, i ti se naginješ i gledaš. Najpre ne primećuješ ništa neobično, ali onda gospodin Gojins skida dve knjige s police, dve knjige koje se nalaze na razdaljini od tridesetak centimetara, između njih stoje tri-četiri druge knjige. Tvoj supervizor ti tutne knjige pod nos jasno ti stavljajući do znanja da hoće da pročitaš Djuijeve decimalne brojeve zalepljene na hrbatu, i ti tek tada postaješ svestan svoje greške. Zamenio si im mesto, stavljajući prvu tamo gde je trebalo da stoji druga, i drugu tamo gde je trebalo da stoji prva. Molim te, rekao je gospodin Gojins prilično prezrivim tonom, nemoj nikada više ovo da uradiš. Ako se knjiga stavi na pogrešno mesto, može se desiti da je dvadeset i više godina niko ne pronađe.
Možda to i jeste sitnica, ali osećaš se poniženo zbog sopstvene nepažnje. Nije reč o tome da bi te dve knjige mogle da se zagube (konačno, bile su na istoj polici, nekoliko desetina centimetara udaljene jedna od druge), ali shvatio si poentu na koju je gospodin Gojins hteo da ti ukaže, izvinio si se i obećao da ćeš ubuduće biti pažljiviji. Razmišljaš: Dvadeset godina! Zauvek! Zapanjen si tom idejom. Staviti nešto na pogrešno mesto, pa čak i ako je tu negde -najverovatnije tačno ispred nečijeg nosa - moglo bi zauvek da nestane.
Vraćaš se do kolica i nastavljaš s vraćanjem knjige iz srednjovekovne nemačke istorije. Sve do sada nisi znao da te špijuniraju. Od toga imaš neprijatan ukus u ustima i govoriš sebi da moraš biti pažljiviji, oprezniji, da ništa ne primaš zdravo za gotovo, čak ni benigno, uspavljujuće okrilje univerzitetske biblioteke.
Slaganje ti oduzima otprilike pola dana. Drugu polovinu provodiš sedeći iza malog pulta na jednom od gornjih spratova, čekajući da se pojavi pneumatska cev s reversima, koja doleće iz utrobe zgrade i naređuje ti koje knjige treba da izvadiš za studenta ili profesora koji ih je upravo naručio u prizemlju. Pneumatska cev pravi prepoznatljivu, kloparavu buku dok juri nagore ka svojoj destinaciji, i čuje se od trenutka kada otpočne svoj put. Pošto se knjige isporučuju sa više različitih spratova, a kako si ti tek jedan od pomoćnika na jednom od spratova, ne možeš znati da li je cev s urolanim reversima za tebe ili za nekog od tvojih kolega. To ne možeš znati sve do poslednjeg trenutka, i kada je stvarno za tebe, metalni cilindar izleće uz prasak iz otvora u zidu iza tebe i pada u kutiju uz tup zvuk i istog trenutka pokreće mehanizam koji pali četrdeset-pedeset crvenih sijalica postavljenih u nizovima po tavanici, od kraja do kraja sprata. Te svetiljke su od ključne važnosti, jer ako se desi da nisi u blizini pulta kad narudžba stigne, ako si otišao po neku drugu, već naručenu, knjigu, one ti signaliziraju da je stigla nova porudžbina. Ako si u blizini pulta, izvlačiš reverse iz cevi, odlaziš po tražene knjige, vraćaš se do pulta, stavljaš reverse u knjige (tako da njihov gornji deo viri dva-tri centimetra), zatim stavljaš knjige u lift u zidu iza pulta i pritiskaš dugme za drugi sprat. U poslednjoj fazi operacije, vraćaš praznu cev tako što je gurneš u malu rupu u zidu. Čuješ prijatno vuuuš kada vakuum usisa cilindar, i često će ti se desiti da malo zastaneš, dok pratiš zvuk klepetavog projektila na njegovom strmoglavom putu naniže. Zatim se vraćaš za pult. Smeštaš se na stolicu. Sedneš i čekaš sledeću porudžbinu.
Spolja gledano, ništa posebno. Šta bi moglo biti jednostavnije ili manje izazovno od tovarenja knjiga u lift i pritiskanja dugmeta? Posle zlopaćenja među policama, kratki intervali za pultom deluju kao dobrodošle pauze. Dok god nema narudžbi koje te šalju u potragu za knjigama (a ima mnogo dana kada pneumatska cev do tebe stiže tek tri-četiri puta za isto toliko sati), možeš da radiš šta god poželiš. Možeš da čitaš ili da pišeš, možeš da šetaš po spratu i prebiraš po tajanstvenim tomovima, možeš da crtaš, možeš čak i da dremneš ponekad. Do sada si sve to već radio, ili bar pokušao da radiš, ali atmosfera među policama s naslaganim knjigama je opresivna, teško ti je da pažnju usmeriš duže vreme na knjigu koju čitaš ili na pesmu koju pokušavaš da napišeš. Imaš osećaj da si zaglavljen u nekakvom inkubatoru i malo-pomalo počinješ da shvataš da je biblioteka dobra samo za jednu jedinu stvar: za seksualne fantazije. Ne znaš zašto ti se to dešava, ali što više vremena provodiš u tom zagušljivom prostoru, to ti se glava više puni slikama golih žena, prelepih golih žena, i jedino o čemu možeš da razmišljaš (ako je razmišljanje uopšte odgovarajuća reč u tom kontekstu) jeste kako jebeš te prelepe gole žene. I to ne u nekom erotično uređenom budoaru, niti u miru neke arkadske livade, već upravo tu, na podu biblioteke, valjaš se s njima u znojavom prepuštanju dok prašina miliona knjiga lebdi u vazduhu oko vas. Krešeš Hedi Lamir. Jebeš Ingrid Bergman. Tucaš Džin Tirni. Kopuliraš s plavušama i brinetama, s crnkinjama i Kineskinjama, sa svim onima koje si ikada poželeo, s jednom po jednom, sa dve po dve, sa tri po tri. Sati prolaze sporo, i dok sediš za svojim pultom na četvrtom spratu Batlerove biblioteke, osećaš kako ti kurac postaje krut. Sada je uvek krut, nepogrešivo je krut u krutosti najkruće erekcije, i dešava se da je pritisak toliki da moraš da izađeš iza pulta, da trčiš hodnikom do muškog toaleta, i da izdrkaš u ve-ce šolju. Gadiš se sam sebi. Preneražen si brzinom kojom se prepuštaš požudi. Dok zakopčavaš džemper, kuneš se da se to više nikada neće desiti, baš kao da si rekao i dvadeset četiri sata pre toga. Stid te progoni dok se vraćaš za pult i sedaš pitajući se da li sa tobom nešto sasvim ozbiljno nije u redu. Shvataš da nikada nisi bio ovoliko usamljen, da si najusamljenija osoba na svetu. Prsnućeš, čini ti se, nema druge.

Sestra ti kaže: Šta misliš, Adame? Da li da idemo kući za vikend, ili da ostanemo i znojimo se ovde, u Njujorku?
Hajde da ostanemo, odgovaraš dok zamišljaš vožnju autobusom do Nju Džerzija i duge sate razgovora s roditeljima. Ako postane pretopio u stanu, kažeš, uvek možemo da odemo u bioskop. Ima nekih dobrih stvari koje se daju u Njujorkeru i Taliji u subotu i nedelju, a rashladićemo se uz pomoć klima-uređaja.
Početak je jula i ti i tvoja sestra živite zajedno već dve nedelje. Pošto su svi vaši prijatelji nestali preko leta, Gvin je jedina osoba s kojom se viđaš - ako ne računaš ljude s kojima radiš u biblioteci, ali oni se ionako ne računaju nešto posebno. U tom trenutku nemaš devojku (Margo je bila poslednja žena s kojom si spavao), a tvoja sestra se nedavno razišla s mladim profesorom s kojim je bila prethodnu godinu i po. Tako vas dvoje pravite društvo jedno drugom, ali što se tebe tiče, takva situacija ti potpuno odgovara i veoma si zadovoljan kako stvari teku od kada se ona uselila. U njenom društvu si sasvim opušten, s njom možeš da razgovaraš otvorenije nego s bilo kim drugim, čudo je koliko je vaš odnos lišen konflikata. Tu i tamo ona bi se ljutnula na tebe zato što si zaboravio da opereš sudove, ili zbog haosa u kupatilu, ali svaki put kad padneš na domaćem frontu, obećaš da ćeš se osloboditi svojih nepoželjnih navika i, malo-pomalo, počinješ da se popravljaš.
Dogovor srećno funkcioniše, baš kao što si i zamišljao kada si joj prvi put izneo predlog, i sada, dok se na poslu, u Zamku zevanja, polako raspadaš na komade, shvataš da ti to što živiš sa sestrom, bez ikakve sumnje, pomaže da sačuvaš zdrav razum, da ona, više od bilo koga drugog, ima moć da ublaži očajanje koje nosiš u sebi. S druge strane, činjenica da ste ponovo zajedno dovela je do nekih neobičnih posledica koje vas dvoje niste predvideli kada ste tog proleća razmatrali ideju o udruživanju snaga. Sada se pitaš kako si mogao da budeš toliko slep. Ti i Gvin ste brat i sestra, pripadate istoj porodici, i stoga je sasvim prirodno da, tokom vaših dugih razgovora, na red dođu i porodična pitanja - primedbe na račun roditelja, pominjanje prošlosti, sećanja na detalje iz života koji ste delili dok ste bili deca - i zbog toga što su te teme toliko često pominjane tokom nedelja koje ste proveli zajedno, sada, čak i kada ste sami, razmišljate o njima. Ne želite da razmišljate, ali ipak to radite. Prethodne dve godine proveo si u svesnim nastojanjima da izbegneš svoje roditelje, radio si sve što je trebalo da bi ih držao na distanci, i u Vestfild si odlazio samo kada si znao da će i Gvin biti tamo. I dalje ih voliš, ali više ti se baš i ne dopadaju. Do tog zaključka si došao pošto je tvoja sestra otišla na studije i ostavila te samog s njima, tokom poslednje dve godine srednje škole. A kada si najzad i sam pošao na fakultet, činilo ti se kao da si pobegao iz zatvora. Ne može se reći da se ponosiš zbog tog osećaja - istina je da si revoltiran njime, užasnut spoznajom o tome koliko si distanciran i hladan - i neprestano prigovaraš sebi zato što si prihvatio novac od oca koji te izdržava i plaća ti školarinu, ali morao si da odeš na studije da bi bio dalje od njega i majke, a pošto nemaš svoj novac, i pošto tvoj otac zarađuje više nego što je potrebno da bi mogao da se prijaviš za stipendiju, koji ti je drugi izbor preostao do da se valjaš u sramotnoj kaljuzi svog dvoličnog položaja? I tako bežiš, i znaš da je to zato da bi spasao svoj život i, ukoliko ne budeš očuvao tu razdaljinu između sebe i roditelja, počećeš da veneš i umrećeš, baš kao tvoj brat Endi kada se udavio u jezeru Eho, 10. avgusta 1957, u onom malom jezeru u Nju Džerziju, prigodnog sablasnog imena, jer i nimfa Eho je usahla i umrla; kada se njen voljeni Narcis udavio od nje nije ostalo ništa do hrpa kostiju i zavijanje bestelesnog, nerazaznatljivog glasa.
Ne želiš da razmišljaš o tim stvarima. Ne želiš da razmišljaš o svojim roditeljima, niti o osam godina provedenih u kući tuge. Bilo ti je deset godina kada je Endi nastradao, kada su i tebe i Gvin poslali u letnji kamp u državi Njujork, što znači da nijedno od vas dvoje nije bilo prisutno kada se nesreća desila. Majka je bila sama sa sedmogodišnjim Endijem, planirala je da vikend provede u bungalovu kraj jezera koji je tvoj otac kupio 1949, u vreme kada ste ti i tvoja sestra tek naučili da hodate, mesto za porodična leta, mesto zadimljenih roštilja i zalazaka sunca uz zujanje komaraca, a ironija je bila što je bilo oglašeno za prodaju, to je trebalo da bude poslednje leto na jezeru Eho, samo sat vremena vožnje udaljeno od vašeg doma, ali to više nije bilo mesto za miran odmor kao nekada jer su nicale nove kuće, i tako je, bez dvoje odsutne dece, tvoja majka podlegla napadu nostalgije i odlučila da odvede Endija na jezero, iako je tvoj otac bio previše zauzet da bi pošao s njima. Endi tada nije bio naročito vešt plivač, tek je savladavao tu veštinu, ali bio je nevaljalko koji je morao sve da proba, pravio je nestašluke s takvom rešenošću i energijom da su svi mislili kako će dobiti diplomu višeg kursa iz smicalica. Trećeg dana njihovog boravka tamo, negde oko šest izjutra, dok je majka još spavala u svojoj sobi, Endi je uvrteo sebi u glavu da je prava prilika za plivanje bez pratnje. Pre nego što je pošao, sedmogodišnji avanturista napisao je kratku, polupismenu poruku - Draga Mama, jasam u jezeru. Voli Endi - na prstima je izašao iz bungalova, skočio u vodu i udavio se. Jasam u jezeru.
O tome ne želiš da razmišljaš. Sada si pobegao, i nemaš hrabrosti da se vratiš u tu kuću krikova i tišine, da slušaš majku kako zavija u spavaćoj sobi, da otvaraš ormarić s lekovima i brojiš bočice sedativa i antidepresiva, da razmišljaš o lekarima i nervnim slomovima i pokušajima samoubistva i dugim boravcima u bolnici kada ti je bilo dvanaest godina. Ne želiš da se sećaš očevih očiju, kako si godinama imao utisak da gleda kroz tebe, kao ni njegove robotske dnevne rutine, buđenja tačno u šest i povratka s posla nikada pre devet, ili njegovog odbijanja da pomene ime svog umrlog sina pred tobom i tvojom sestrom. Više ga skoro i nisi viđao, a kako majka gotovo da i nije bila sposobna da vodi računa o kući i priprema obroke, okončao se i ritual porodične večere. Posao oko spremanja i kuvanja obavljale su takozvane kućne pomoćnice, čitav niz kućnih pomoćnica, uglavnom istrošenih Afroamerikanki u svojim pedesetim i šezdesetim, i kako je majci više odgovaralo da večerava sama u svojoj sobi, obično biste se za kuhinjskim stolom našli, licem u lice, samo tvoja sestra i ti. Gde je večerao otac, za vas je bila nepoznanica. Pretpostavljali ste da ide u restorane, ili u isti restoran svake večeri, ali on o tome nikada nije rekao ni reč.
Bolno ti je da razmišljaš o ovim stvarima, ali sada, kada je sestra sa tobom, ne možeš to da izbegneš, sećanja navaljuju i protiv tvoje volje, i kada sedneš da radiš na novoj pesmi započetoj u junu, često zatičeš sebe kako staješ usred fraze, zuriš u prozor, i prebiraš po detinjstvu.
Shvataš sada da si od njih počeo da bežiš mnogo ranije nego što si pretpostavljao. Da Endi nije umro, verovatno bi ostao poslušan i odgovoran sin sve dok ne bi došao trenutak da pođeš, ali kad je domaćinstvo počelo da se raspada - s majkom koja je upala u stanje permanentne izjedajuće griže savesti i jedva prisutnim ocem - morao si negde drugde da potražiš neku vrstu podnošljive egzistencije. U jasno ograničenom svetu detinjstva, drugde je označavalo školu i igrališta na kojima si igrao bejzbol sa svojim drugarima. Želeo si da se istakneš u svemu, i zbog toga što si bio dovoljno srećan da se rodiš sa solidnom pameću i snažnim telom, ocene su ti uvek bile negde pri vrhu u tvojoj generaciji, a bio si i uspešan u mnogim sportovima. Nikada nisi seo i razmislio o svemu ovome (za to si bio previše mlad), ali ti uspesi su pomogli da se ublaži nešto od sivila koje je okruživalo tvoj dom, i što si bio uspešniji, sve više si učvršćivao svoju nezavisnost od oca i majke. Oni su ti, naravno, želeli dobro, nisu ti se aktivno protivili, ali došao je trenutak (moglo ti je biti jedanaest godina) kada si počeo da žudiš za tim da ti se drugovi dive, baš kao što si žudeo za roditeljskom ljubavlju.
Samo nekoliko sati pošto su tvoju majku odveli u bolnicu za mentalno obolele, ti si se zakleo uspomenom na brata da ćeš do kraja života biti dobar čovek. Bio si sam u kupatilu, sećaš se, pokušavao si da ne zaplačeš, pod ’dobrim’ si mislio pošten, častan, velikodušan, mislio si, neko ko nikoga ne ismeva, nije uobražen i ne zapodeva svađu. Imao si dvanaest godina. Kada ti je bilo trinaest, prestao si da veruješ u Boga. Sa četrnaest si proveo prvo od tri uzastopna leta zaredom u očevoj prodavnici (pomažući kupcima pri pakovanju, slažući robu na police, radeći na kasi, primajući porudžbine, izbacujući đubre - i tako si usavršio veštine koje će te dovesti do uzvišenog nameštenja pomoćnika u Kolumbijinoj biblioteci). Kada ti je bilo petnaest, zaljubio si se u devojku po imenu Pati Frenč. Kasnije te godine, rekao si svojoj sestri da ćeš biti pesnik. Kada ti je bilo šesnaest, Gvin je otišla od kuće, a ti si otišao u unutrašnji egzil.
Bez Gvin nikada ne bi dotle stigao. Koliko god da si želeo da oformiš život izvan domašaja svoje porodice, dom je bio mesto u kome si živeo, a bez Gvin, koja te je u tom domu štitila, bio si smožden, uništen, doveden do ruba ludila. Rana sećanja nemaš, ali prvo je vidiš kao petogodišnjakinju, vas dvoje sedite golišavi u kadi, majka pere Gvininu kosu, šampon se peni u obliku vazdušastih belih špiceva i neobičnih talasa dok tvoja sestra zabacuje glavu i smeje se, a ti gledaš potpuno očaran. Već tada je voliš najviše na svetu, a kada ti je bilo šest ili sedam godina, mislio si da ćete zauvek živeti zajedno, da ćete na kraju postati muž i žena. Nepotrebno je reći da ste umeli ponekad da se zavadite i da nečasno podvaljujete jedno drugom, ali to nije bilo često, ni upola onoliko koliko to rade drugi braća i sestre. Toliko ste ličili jedno na drugo, sa svojom tamnom kosom i zelenosivim očima, sa svojim izduženim telima i malim ustima, toliko ste bili slični da ste mogli proći kao muška i ženska verzija iste osobe, a onda se pojavio svetloputi Endi s plavim loknama, bucmast i nabijen, i od samog početka doživljavali ste ga kao komičara, pametnog patuljka u natopljenim pelenama koji se porodici pridružio isključivo zbog toga da bi vas zabavio. Tokom prve godine njegovog života tretirali ste ga kao igračku ili kućnog ljubimca, ali onda je progovorio pa ste nevoljno došli do zaključka da je ipak reč o ljudskom biću. Dakle, prava osoba, ali za razliku od tebe i tvoje sestre, suzdržanih i lepo vaspitanih, vaš mali brat bio je razigrana čigra promenljivog raspoloženja, naizmenično razdragan i tužan, sklon neočekivanim napadima plača i dugim intervalima ludačkog smeha. Verovatno mu nije bilo lako - dok je pokušavao da se probije u unutrašnji krug, da bude ravan sestri i bratu - ali kako je postajao stariji, taj jaz se sužavao, ispadi su se postepeno proređivali, i ta potkraj, plačljivko se razvio u dobro dete - ne baš naročito bistro (Jasam u jezeru), ali ipak dobro.
Neposredno pre nego što je Endi rođen, tvoji roditelji premestili su sestru i tebe u susedne sobe na drugom spratu. Tu, pod krovnim gredama, bio je svet za sebe, mala pokrajina odsečena od ostatka kuće, a posle kataklizme na jezeru, avgusta 1957, postala je tvoje utočište, jedino mesto u toj tvrđavi tuge gde ste ti i sestra mogli da se sklonite od ožalošćenih roditelja. I vas dvoje ste, naravno, tugovali, ali onako kako to rade deca - sebično, možda i dostojanstvenije, i mesecima ste mučili sebe prisećajući se svega lošeg što ste učinili Endiju -uvreda, zadirkivanja, prezrivog dobacivanja, brecanja, pljeskanja i gurkanja, prejakih udaraca - kao da ste bili gonjeni nekim nejasnim osećajem krivice zbog koje treba da ispaštate, da se ponižavate zbog svoje zlobe time što ćete unedogled proživljavati sve one mnogobrojne nepodopštine koje ste mu tokom godina priređivali. Ovi recitali događali su se noću, pošto biste otišli u krevet, svako je ležao u svojoj sobi i razgovali ste kroz otvorena vrata, ili biste došli jedno kod drugog, ležali na leđima pogleda uprtog u nevidljivu tavanicu. Tada ste se osećali kao siročići: duhovi vaših roditelja pohodili su donji sprat, pa je spavanje u istom krevetu bilo prirodna reakcija, trajna uteha, lek protiv drhtaja i suza, tako čestih u mesecima posle Endijeve smrti.
Ova vrsta bliskosti predstavljala je neupitno područje u tvojim odnosima sa sestrom. Postojala je od samih početaka, na samom rubu svesnog pamćenja, i ne možeš da se setiš nijednog trenutka kada si pred njom bio stidljiv ili uplašen. Kada ste bili mali kupali ste se zajedno, jedno drugom ste radoznalo istraživali telo igrajući se doktora, a tokom olujnih popodneva, kada niste mogli iz kuće, Gvinina omiljena zabava bila je da zajedno skačete po krevetu potpuno goli. Ne samo zbog zadovoljstva koje skakanje pruža, već zato što je ona volela da gleda kako tvoj penis ide gore-dole, i koliko god da je taj organ bio minijaturan u tom dobu, spremno si joj izlazio u susret jer je njoj to uvek bilo smešno, a u tebi ništa nije moglo izazvati veću sreću od prizora tvoje nasmejane sestre. Koliko si tada imao godina? Četiri? Pet? Na kraju deca počnu da zaziru od sirovog, kalibanskog nudizma ranog doba, i do šeste-sedme godine barijere pristojnosti već bivaju podignute. Iz nekog razloga, kod tebe i Gvin to se nije desilo. Nije više bilo prskanja u kadi, ni igranja doktora, nije više bilo skakanja po krevetu, ali ipak je postojala jedna neamerička opuštenost u pogledu sopstvenog tela. Vrata zajedničkog kupatila često su bila otvorena, koliko si samo puta prošao pored tih vrata i spazio Gvin kako sedi na ve-ce šolji i piški, koliko je puta ona tebe videla kako razodeven izlaziš ispod tuša? Bilo je sasvim prirodno videti ono drugo golo, i sada, u leto 1967, dok odlažeš olovku i gledaš kroz prozor i razmišljaš o svom detinjstvu, udubljuješ se u taj nedostatak inhibicije i zaključuješ da je to sigurno zato što ste osećali da pripadate jedno drugom, i stoga je bilo potpuno nezamislivo da se ponašate drugačije. Istina je da ste, kako je vreme prolazilo, postali zatvoreniji, ali čak i kada su vaša tela počela da se menjaju, niste se u potpunosti povukli i zaklonili jedno od drugog. Sećaš se dana kada je Gvin ušla u tvoju sobu, sela na krevet i podigla majicu da ti pokaže malu, nabubrelu bradavicu, prvi znak njenih narastajućih grudi. Sećaš se kako si joj pokazao svoju prvu stidnu dlaku i jednu od prvi adolescentskih erekcija, a sećaš se i toga kako stojiš u kupatilu i posmatraš kako joj niz unutrašnju stranu butina curi krv kada je dobila prvu menstruaciju. Ni trenutak se niste premišljali da li da onom drugom pokažete čuda koje se dešavaju. Za događaje koji menjaju život treba imati svedoka, a ko bi bolje ispunio tu ulogu nego jedno od vas dvoje?
Zatim je došla noć velikog eksperimenta. Trebalo je da roditelji otputuju preko vikenda, i odlučili su da ste sestra i ti dovoljno odrasli da se starate sami o sebi, bez nadzora. Gvin je imala petnaest godina, ti četrnaest. Ona skoro da je već bila žena, ti si izlazio iz perioda dečaštva, ali oboje ste bili bačeni na muke ranotinejdžerskog očaja, mislili ste na seks od jutra do mraka, tela su vam gorela od požudnih fantazija, čeznula da ih neko dodiruje, ljubi, gladna i neispunjena, uzbuđena i sama, ukleta. Nedelju dana pre nego što će vam roditelji otputovati, vas dvoje ste otvoreno razgovarali o toj dilemi, velikoj kontradikciji sadržanoj u činjenici da si dovoljno star da želiš, ali premlad da to ostvariš. Bili ste žrtve trika koji vam je svet pripremio: živite u dvadesetom veku, pripadnici ste industrijski najrazvijenije nacije, ni manje ni više, a da ste se rodili u nekom primitivnom plemenu negde u Amazoniji ili južnim morima, ne biste više bili nevini. I tako ste skovali plan - odmah posle ovog razgovora - ali sačekali ste da roditelji ne budu tu da biste ga sproveli.

Uradićete to jednom, samo jednom. Reč je o eksperimentu, ne o novom načinu života, i bez obzira na to koliko budete uživali, morate da prestanete posle te jedne noći, jer ako budete nastavili, stvari bi mogle izmaći kontroli, moglo bi da vas ponese, a onda bio bi tu i problem krvavih čaršava, a da i ne pominjemo grotesknu mogućnost, nezamislivu mogućnost o kojoj nijedno od vas nije htelo da progovori. Sve što je moguće izvesti, odlučili ste, ali bez penetracije, čitavo mnoštvo situacija i pozicija, dok god i koliko god budete oboje hteli, ali to će biti noć seksa bez snošaja. Sve je bilo veoma uzbudljivo i zbog toga što se nijedno od vas dvoje nije oprobalo u seksu s nekim drugima, pa ste dane koji su prolazili u očekivanju odlaska vaših roditelja provodili u delirijumu iščekivanja - na smrt preplašeni, šokirani smelošću plana, sluđeni.
Bila je to prva prilika da kažeš Gvin koliko je voliš, da joj kažeš koliko je lepa, da joj gurneš u usta svoj jezik i da je ljubiš onako kako već mesecima sanjaš. Drhtao si kada si skidao svoju odeću, drhtao si od glave do pete kada si se uvukao u krevet i osetio kako te njene ruke stežu u zagrljaj. U sobi je bilo mračno, ali mogao si da nazreš sjaj u očima svoje sestre, obrise njenog lica, konture tela, i kada si se uvukao pod prekrivač i osetio golo telo, kožu svoje petnaestogodišnje sestre kako se priljubljuje uz tvoju kožu i tvoje golo telo, stresao si se, gotovo da si ostao bez daha od naleta osećaja koji su te preplavili. Ležali ste nekoliko trenutaka tako zagrljeni, prepletenih nogu, priljubljenih obraza, previše prestravljeni da učinite bilo šta drugo nego da se držite, u nadi da se nećete raspasti od čistog straha. Konačno, Gvin počinje da prevlači ruku preko tvojih leđa, a zatim se nadnosi nad tvoje lice i ljubi te, ljubi te dugo i jako, agresivno, kako nisi očekivao, i dok se njen jezik zariva u tvoja usta, shvataš da nema bolje stvari na svetu od toga da te neko ovako ljubi, ovako kao ona sada, da je to jedino i vrhunsko opravdanje za tvoje postojanje. Nastavili ste još dugo da se ljubite, vas dvoje od uzdaha i nespretnih dodira, sve dok vas jezik nije zaboleo i dok pljuvačka nije počela da vam curi iz usta. Konačno si skupio i hrabrost da spustiš dlanove na njena prsa, njene male, ne sasvim narasle dojke, i prvi put u životu kažeš sebi: ja dodirujem gole devojačke grudi. Pošto si neko vreme prelazio dlanovima preko njih, sada počinješ da ljubiš mesta koja si dodirivao, da kružiš jezikom oko bradavica, da ih sisaš, i iznenadilo te je kako postaju sve čvršće i uzdignutije, baš kao i tvoj penis, koji se ukrutio onog trenutka kad si se popeo na svoju sestru, golu. To ti je ipak bilo previše, zbog te inicijacije u divote ženske anatomije brzo si dosegao svoj maksimum. Gvin nije ni morala da ti pomogne kod tvoje prve ejakulacije te noći, divljačkog grča koji se izlio preko njenog stomaka. Na sreću, koliku god sramotu da si osećao, trajala je kratko, jer još dok su iz tebe tekli sokovi, Gvin je počela da se smeje i da na taj način nazdravlja tvom dostignuću. Veselo je trljala svoj stomak.
Nastavilo se tako satima. Bili ste oboje veoma mladi i neiskusni, napaljeni i neumorni, oboje toliko ludi u svojoj gladi za onim drugim, a pošto ste obećali sebi da će se to desiti samo taj jedan put, nijedno od vas nije želelo da stane. Sa svom snagom i neumoljivošću svojih četrnaest godina, brzo si se oporavio od nenamernog izliva, i dok je Gvin nežno obuhvatila tvoj penis (blažena uznesenost, neopisiva sreća), ti si navalio dalje na svoju lekciju iz anatomije prelazeći rukama i ustima po ostalim predelima njenog tela. Otkrio si sočne, meke regije vrata i unutrašnje strane butine, neizbrisivo zadovoljstvo koje izazivaju pregib donjeg dela leđa i stražnjice, gotovo neizdrživ užitak lizanja uveta. Blesak dodira, ali i miris parfema koji je Gvin stavila za tu priliku, znoj vaših tela dok klize jedno niz drugo, i mala simfonija zvukova koje ste oboje proizvodili tokom čitave noći, zajedno i ponaosob: stenjanje i krici, uzdasi i povici, a onda, kada je Gvin svršila prvi put (trljajući klitoris srednjim prstom desne ruke), zvuk vazduha ispušten kroz nozdrve, ubrzan ritam disanja, trijumfalni izdah na kraju. Prvi put, posle koga su usledila još dva puta, možda i treći. Što se tebe tiče, pored onog solističkog ispada, bio je još i onaj kada je sestra uzela u ruku tvoj penis, kada se ruka kretala gore-dole dok si ležao na leđima u izmaglici narastajućeg uzbuđenja, a zatim i kada ga je stavila u usta ponavljajući taj pokret uz tvoj ponovo ukrućen ud, i neobjašnjivo duboka prisnost koju ste osetili kada si u ta ista usta svršio - tečnost jednog tela koja prelazi u drugo, spoj duša. Posle toga se tvoja sestra bacila na krevet, raširila noge i rekla da je dodiruješ. Ne tu, kazala je, tu, pa te je uhvatila za ruku i povela do mesta na kom je želela da budeš, do mesta na kome nikada nisi bio, i ti, koji pre te noći nisi znao ništa, polako si otpočeo svoje obrazovanje kao ljudsko biće.

Šest godina kasnije sediš u kuhinji, u stanu koji deliš sa sestrom, u Zapadnoj 107. ulici. Početak je jula, 1967, i upravo si joj rekao da bi više voleo da ostaneš u Njujorku za vikend, da nemaš volje da putuješ do roditeljskog doma autobusom. Gvin sedi preko puta tebe, odevena u plavi šorts i belu majicu, zbog vrućine je podigla svoju dugu, tamnu kosu, i ti primećuješ da su joj ruke potamnele, da uprkos kancelarijskom poslu, zbog koga je veliki deo dana provodila u zatvorenom, ipak izlazi na sunce dovoljno često da joj koža dobije ovu lepu smeđu boju đumbira, koja te zbog nečega podseća na zlatastu boju krofni. Pola sedam je, četvrtak uveče, oboje ste se vratili s posla, pijete pivo pravo iz konzerve i pušite ’česterfild’ bez filtera. Za sat i nešto otići ćete na večeru u jeftin kineski restoran - više zbog klima-uređaja nego zbog hrane - ali za sada ti je dovoljno to što sediš i ne radiš ništa, skupljaš snagu posle napornog dana u biblioteci, o kojoj si počeo da govoriš kao o Zamku zevanja. Pošto si izjavio da ne želiš da ideš u Nju Džerzi, siguran si da će Gvin početi da govori o vašim roditeljima. Spreman si za to, i razgovaraćeš o njima ako baš moraš, samo se nadaš da razgovor neće dugo trajati. Devetmilionito poglavlje sage o Mardž i Badu. Kad ste ti i sestra počeli roditelje da zovete po imenu? Ne možeš tačno da se setiš, ali otprilike onda kada je Gvin otišla na studije. Kada si s njima, oni su i dalje mama i tata, a kada ste sestra i ti sami, onda su Mardž i Bad. Malo izveštačeno, možda, ali pomaže da ih u mislima odvojiš od sebe, da stvoriš iluziju distance, a upravo to ti je i potrebno, govoriš sebi, to ti je potrebno više od bilo čega drugog.
Stvarno ne razumem, kaže ti sestra. Ti više uopšte nećeš tamo da ideš.
Voleo bih da je drugačije, odgovaraš joj i pomirljivo slažeš ramenima, ali svaki put kad kročim u tu kuću, osećam kako me usisava u prošlost.
Zar je to toliko strašno? Hoćeš da kažeš da imaš samo loše uspomene. To je smešno. Smešno i neistinito.
Ne, ne, nisu sve loše. Ima i dobrih i loših, ali ono što je čudno, kad god sam tamo, mislim samo na loše. Kad nisam, mislim na one dobre.
A zašto se ja ne osećam tako?
Ne znam. Možda zato što nisi dečak.
Kakve to veze ima?
Endi je bio dečak. Nekada smo tu bili nas dvojica, a ostao sam samo ja -jedini preživeli u brodolomu.
Pa? Bolje jedan nego nijedan, pobogu.
Zbog njihovih očiju, Gvin, zbog izraza na njihovim licima dok me gledaju. U jednom trenutku osećam kao da mi prigovaraju. Zašto ti? kao da pitaju. Zašto si ti ostao živ kad tvoj brat nije? A u sledećem me obasipaju nežnošću, brižnom, mučnom, pretrano zaštitničkom ljubavlju. Poželim da iskočim iz kože.
Preteruješ. Ne prigovaraju ti, Adame. Toliko su ponosni na tebe, treba da ih čuješ kako pričaju kad nisi tamo. Beskrajne himne o čudesnom dečaku koga su napravili, krunisanom princu dinastije Voker.
E, sada ti preteruješ.
Zapravo, i ne. Da te ne volim toliko, bila bih ljubomorna.
Ne znam kako ti to podnosiš. Da ih gledaš zajedno, mislim. Pitam se zbog čega su i dalje u braku.
Zbog toga što žele da budu, eto, zato.
To nema nikakvog smisla. Pa oni više ne mogu ni da razgovaraju jedno s drugim.
Prošli su zajedno kroz mnogo toga, i više i ne moraju da razgovaraju ako im nije do razgovora. Dok god žele da ostanu zajedno, nije naše da brinemo o tome kako su organizovali svoj život.
Ona je nekada bila tako lepa.
I sada je lepa.
Suviše je tužna da bi bila lepa. Niko toliko tužan ne može biti lep.
Zastaješ za trenutak da razmisliš o tome što si upravo rekao. Zatim, odvrativši pogled od svoje sestre, nesposoban da je gledaš dok smišljaš sledeću rečenicu, dodaješ:
Meni je nje žao, Gvin. Ne mogu ti reći koliko sam puta poželeo da je pozovem i kažem joj da je sve u redu, da može da prestane da mrzi sebe, da se već dovoljno dugo kažnjava.
Treba to da uradiš.
Ne želim da je uvredim. Sažaljenje je grozna, beskorisna emocija - moraš ga zapakovati i zadržati za sebe. Onog trenutka kada pokušaš da ga izraziš, samo pogoršavaš stvari.
Sestra ti se smeška, nekako neprikladno, čini ti se, ali kada pažljivije pogledaš njeno lice i vidiš ozbiljan, zamišljen pogled u njenim očima, shvataš da se nadala da ćeš reći ovako nešto, da joj je lakše jer vidi da nisi rezervisan i hladan kao što se predstavljaš, da u tebi ipak ima saosećanja. Kaže: U redu, bato. Ti se preznojavaj u Njujorku, ako baš hoćeš. Ali, čisto da znaš, povremena putovanja kući mogu da dovedu do vrlo zanimljivih otkrića.
Kao na primer?
Kao na primer kutija koju sam našla ispod svog kreveta kada sam bila prošlog puta.
Šta je bilo u njoj?
Razne stvari, mogu ti reći. Jedna od njih je i drama koju smo zajedno napisali u srednjoj školi.
Ne smem ni da pomislim...
Kralj Ibi Drugi.
Jesi li bacila pogled?
Nisam mogla da odolim.
I?
Plašim se da nije tako sjajno. Ali, bilo je nekih zanimljivih delova, a dve scene su me skoro nasmejale. Kada Ibi uhapsi svoju ženu jer je podrignula za stolom, i onaj deo kad Ibi objavi rat Americi da bi je ponovo dao Indijancima.
Adolescentske koještarije. Ali, dobro smo se zabavljali, je l’ da? Sećam se da sam se valjao po podu i da sam se smejao toliko da me je stomak boleo.
Mislim da smo se smenjivali u pisanju. Rečenicu ja, rečenicu ti. Ili smo to radili kod čitavih govora?
Mislim da su ipak veći delovi u pitanju. Ali nemoj me terati da se zakunem. Možda grešim.
Bili smo potpuno ludi tada, zar ne? I ti i ja - oboje podjednako i potpuno ludi. I niko nikada to nije ni pretpostavio. Svi su mislili da smo uspešna i dobro uklopljena deca. Divili su nam se, zavideli nam, a negde duboko unutra, i ti i ja smo bili ludi.
Ponovo gledaš sestru u oči i vidiš da ona želi da razgovara o vašem velikom eksperimentu, o temi koju nijedno od vas godinama nije pokrenulo. Da li je vredi sada načeti, ili ćeš razgovor prebaciti na nešto drugo? Pre nego što uspeš da odlučiš, ona kaže:
Mislim, to što smo uradili one noći bilo je potpuno sumanuto.
Stvarno tako misliš?
Zar ti ne misliš?
Zapravo i ne. Istina je, kita me je bolela još nekoliko nedelja, ali u mom sećanju to je i dalje najbolja noć u mom životu.
Gvin se smeška, razoružana tvojim nonšalantnim stavom prema onome što većina ljudi smatra zločinom protiv prirode, smrtnim grehom. Ona kaže: Ne osećaš krivicu?
Ne. Tada je nisam osećao, a ne osećam je ni sada. Uvek sam mislio da je isto i s tobom.
Želela sam da osećam krivicu, govorila sam sebi da treba da se osećam krivom, ali istina je da je nisam osećala. Zato i mislim da smo nenormalni. Zato što smo iz svega toga izašli bez ožiljaka.
Ne možeš da osećaš krivicu ako nisi uradio nešto loše. Ono što smo mi uradili nije bilo loše. Nikoga nismo povredili, je l’ tako? Nismo prislili jedno drugo na nešto što nismo želeli. Čak nismo ni išli do kraja. To je bio mali mladalački eksperiment, i to je sve. I drago mi je što smo ga sproveli. Iskren da budem, jedino sam žalio što ga nismo ponovili još neki put.
Ah. Dakle, mislio si isto što i ja.
Zašto mi nisi rekla?
Valjda sam bila preplašena. Bilo me je strah da bismo, ako budemo nastavili, mogli da upadnemo u ozbiljnu nevolju.
Pa si zato našla momka. Dejv Krajer, kralj životinja.
A ti si se zatreskao u Peti Frenč.
Davno prošlo vreme, koleginice.
Da, sve je to davno prošlo vreme, zar ne?

I tako, ti i tvoja sestra razgovarate o prošlosti, o tihom, praznom braku vaših roditelja, o mrtvom bratu, i detinjastoj farsi koju ste napisali tokom prolećnog raspusta pre mnogo godina, ali sve je to samo mali deo vremena koje provodite zajedno. Drugi deo potrošen je u kratkim razmenama informacija koje se tiču održavanja domaćinstva (odlazak u nabavku, spremanje, kuvanje, plaćanje stanarine i računa), ali najveći deo u razmeni reči između vas tog leta odlazi na sadašnjost i na budućnost, na rat u Vijetnamu, knjige i pisce, pesnike i muzičare, filmske stvaraoce, kao i na priče koje donosite kući svako sa svog posla. Ti i tvoja sestra ste oduvek razgovarali, vas dvoje vodite složen, neprekinut dijalog još od najranijeg detinjstva, i ta spremnost da podelite svoje misli i ideje verovatno na najbolji način određuje vaše prijateljstvo. Ispostavlja se da se slažete oko većine stvari, ali nikako svih, i uživate da se preganjate oko onih oko kojih se razilazite. Vaše prepirke o relativnim vrednostima različitih autora i umetnika imaju donekle komičan ton jer se vrlo retko dešava da jedno od vas ubedi ono drugo da promeni mišljenje. Primer koji ovo potkrepljuje: oboje smatrate da je Emili Dikinson vrhunska pesnikinja devetnaestog veka, ali dok si ti slab na Volta Vitmana, za Gvin je on bombastičan i sirov, lažni prorok. Čitaš joj naglas jedno kraće delo („Ljubavni ples orlova”), ali ona se ne da razuveriti, kaže ti kako joj je baš žao, ali pesma o tome kako se orlovi krešu u vazduhu i nije nešto što je se dotiče. Još jedan primer: ona se divi „Midlmarču” više nego bilo kom drugom romanu, i kada joj priznaš da nisi uspeo da odmakneš dalje od pedesete strane, preklinje te da pokušaš još jednom, i ti to i činiš, i ponovo odustaješ pre nego što stigneš do pedesete strane. Primer: vaši stavovi o ratu i američkoj politici su identični, ali s obzirom na to da je regrutacija odmah iza ugla, čim diplomiraš, mnogo si gorljiviji i uporniji od nje, i kad god bi otpočeo s jednom od svojih ljutitih govorancija protiv Džonsonove administracije, Gvin bi ti se osmehnula, začepila prstima uši i čekala da prestaneš.
Oboje volite Tolstoja i Dostojevskog, Hotorna i Melvila, Flobera i Stendala, ali u tom trenutku svog života ne možeš da svariš Henrija Džejmsa, dok Gvin zastupa stav da je on gigant nad gigantima, kolos zbog koga svi ostali romanopisci izgledaju kao patuljci. Savršeno ste harmonični kada su u pitanju veličine Kafke i Beketa, ali kada joj kažeš da u to društvo spada i Selan, smeje ti se i zove ga fašistom i manijakom. Volas Stivens da, ali kod tebe onda dolazi Vilijam Karlos Vilijams, a ne T. S. Eliot, čiji dela Gvin citira napamet. Ti braniš Kitona, ona brani Čaplina, i dok oboje urlate od smeha pred prizorom braće Marks, tvoj obožavani V. K. Filds njoj ne uspeva da izmami ni osmejak. Trifo vas oboje dotiče u svojim najboljim radovima, ali Gvin smatra da je Godar pretenciozan, a ti ne, i dok ona slavi Bergmana i Antonionija kao dvojicu vrhunskih majstora, ti joj preko volje govoriš kako su tebi njihovi filmovi dosadni. Kod klasične muzike nema sukoba, na vrhu liste je Bah, ali tebe sve više interesuje džez, dok Gvin i dalje naginje ludilu rokenrola, koji tebi, uglavnom, više ništa ne govori. Ona voli da pleše, ti ne. Ona se mnogo više smeje i manje puši. Slobodnija je, srećnija osoba od tebe, i kad god si s njom, svet ti deluje svetliji i pitomiji, kao mesto u kome tvoje sumorno, introvertirano biće skoro da može da se oseti kao kod kuće.
Razgovor se nastavlja tokom leta. Pričate o knjigama i filmovima i ratu, ti govoriš o svom poslu i svojim planovima za budućnost, govoriš o prošlosti i sadašnjosti, takođe govoriš i o Bornu. Gvin zna da patiš. Shvata da ti to iskustvo i dalje predstavlja veliki teret, i svaki put iznova pažljivo sluša dok joj pričaš istu priču, opsesivnu priču koja se privila uz tvoju dušu i postala neodvojivi deo tvog bića. Pokušava da te uveri da si ispravno reagovao, da ništa drugo nisi mogao da uradiš, i mada si svestan da ubistvo Sedrika Vilijamsa nisi mogao sprečiti, znaš da si kukavički oklevao pre nego što si se obratio policiji i tako dozvolio Bornu da nekažnjen pobegne, i to nikada sebi nećeš biti u stanju da oprostiš. Sada je petak, prvo veče julskog vikenda koji se rešio da provedeš u Njujorku, i dok sediš sa sestrom za kuhinjskim stolom, piješ svoje pivo za kraj radnog dana i pušiš cigarete, razgovor se opet vraća na Borna.
Nešto sam razmišljala, kaže Gvin, i prilično sam sigurna da je sve počelo zbog toga što je Born osetio seksualnu privlačnost prema tebi. Nije to bila samo Margo. Već njih dvoje zajedno.
Zbunjen sestrinom teorijom, za trenutak zastaješ da promisliš da li to uopšte ima nekog smisla, bolno je opet prelaziti preko tvojih zapetljanih odnosa sa Bornom iz ove nove perspektive, i na kraju kažeš ne, ne slažeš se s tim.
Razmisli samo, uporna je Gvin.
Razmišljam, odgovaraš. Da je to tačno, on bi me startovao. A nije. Nikada nije probao ni da me dodirne.
Nema to veze. Velika je verovatnoća da ni sam nije bio svestan. Ko još, molim te, zasipa hiljadama dolara dvadesetogodišnjaka koga vidi prvi put u životu, samo zato što je zabrinut za njegovu budućnost? To se radi iz homoerotske privlačnosti. Born se zaljubio u tebe, Adame. Da li je i sam toga bio svestan, nebitno je.
I dalje nisam ubeđen, ali kad već pominješ, voleo bih da mi se nabacivao. Razbio bih mu njušku i rekao mu da odjebe, i tako nikada ne bismo pošli u šetnju Riversajd drajvom, i nikada se ne bi desilo da mali Vilijams bude ubijen.
Da li je neko pokušao s tobom sličnu stvar?
Kakvu stvar?
Neki muškarac. Da li ti se ikada nabacivao neki muškarac?
Bilo je nekih neobičnih pogleda, ali niko mi ništa nije rekao.
Znači, nikada to nisi radio.
Šta nisam radio?
Imao seksualni odnos s muškarcem.
Bože, ne!
Ni kad si bio mali?
O čemu to pričaš? Mali dečaci ne stupaju u seksualne odnose. Ne mogu to da rade - iz prostog razloga što su mali dečaci.
Ne mislim sasvim mali. Mislim na doba odmah posle puberteta. Trinaest, četrnaest godina. Mislila sam da svi dečaci u tim godinama vole da drkaju jedni drugima.
Ja ne.
A čuveno drkanje ukrug? Mora da si nekada učestvovao u tome.
Koliko sam imao godina kada sam poslednji put išao u letnji kamp?
Ne sećam se.
Trinaest... Mora da sam imao trinaest jer sam sa četrnaest počeo da radim u Šop-rajtu. U svakom slučaju, te poslednje godine u kampu neki dečaci u mojoj kućici su radili to. Njih šestorica-sedmorica, ali ja sam bio previše stidljiv da bih im se pridružio.
Previše stidljiv ili previše zgađen?
I jedno i drugo, čini mi se. Oduvek sam osećao odbojnost prema muškom telu.
Ne prema svom, nadam se.
Mislim, prema telima drugih muškaraca. Nemam želju da ih dodirnem, niti da ih vidim gole. Iskren da budem, često sam se pitao zbog čega žene privlače muškarci. Da sam ja žena, verovatno bih bio lezbijka.
Gvin se osmehuje na apsurdnost tvoje primedbe. To je zato što si muško, kaže ona.
A ti? Da li je tebe nekad privukla neka devojka?
Naravno. Devojke se stalno zaljubljuju jedna u drugu. To nekako ide u rok službe.
Mislim, da li si osetila seksualnu privlačnost? Da li si osetila želju da spavaš s drugom devojkom?
Upravo sam provela četiri godine u ženskom koledžu, sećaš se? Neminovno je da se u klaustrofobičnoj atmosferi takve vrste dese neke stvari.
Stvarno?
Da, stvarno.
Nikada mi nisi rekla.
Nikada nisi pitao.
Zar sam morao? A šta je s Paktom o nemanju tajni iz 1961?
To nije tajna. Potpuno je beznačajno da bi se kvalifikovalo kao tajna. I, čisto da se zna - da ne bi stekao pogrešan utisak - to se desilo tačno dva puta. Prvi put sam bila uduvana. Drugi put sam bila pijana.
I?
Seks je seks, Adame, a svaki seks je dobar ako ga obe osobe žele. Tela vole dodire i poljupce, a kada zatvoriš oči, sasvim je svejedno ko te dodiruje i ljubi.
Čisto principijelno, u potpunosti se slažem s tobom. Hteo sam samo da znam da li si uživala i, ako jesi, zašto se to nije češće dešavalo.
Da, uživala sam. Ali ne preterano, ne kao u seksu sa muškarcima. Za razliku od tvog ugla gledanja, ja obožavam muška tela, a naročito mi se mili jedna stvar koju oni imaju a žene ne. Prijatno je biti s devojkom, ali to nema toliku snagu dobrog starog dvopolnog klinča.
Koliko kara, toliko muzike.
Tačno. Niži razred.
Misliš, niži razrez.
Grčeći se od smeha, Gvin te gađa paklom svojih cigareta i viče tobože ljutito: Ti si nemoguć!

Ti si upravo takav: nemoguć. Onog trenutka kada ta reč izleti iz usta tvoje sestre, zažališ zbog svoje proste i loše šale, i do kraja večeri, kao i skoro celog narednog dana, ta reč ostaje prikačena za tebe kao kletva, kao neka bezdušna osuda onoga šta si i ko si. Da, ti jesi nemoguć. Ti i tvoj život ste nemogući, i pitaš se kako ćeš, pobogu, naći put iz ovog ćorsokaka očajanja i samoprekora. Da li je samo Born odgovoran za ono što ti se dešava? Da li jedan jedini trenutak gubitka hrabrosti može da te ošteti toliko da više nemaš vere u budućnost? Pre samo nekoliko meseci hteo si da zapališ svet svojom genijalnošću, a sada misliš da si glup i nesposoban, moronska mašina za masturbaciju zatrpana u mrtvom vazduhu dosadnog posla, da si niko. Da nema Gvin, možda bi razmislio o tome da odeš u bolnicu. Ona je jedina osoba s kojom možeš da razgovaraš, jedina osoba zbog koje se osećaš živim. Pa opet, koliko god da si srećan što si ponovo s njom, znaš da ne treba da je preopteretiš svojim problemima, da ne možeš od nje očekivati da se preobrazi u božanskog hirurga koji će ti otvoriti grudni koš i popraviti tvoje bolesno srce. Moraš pomoći sam sebi. Ako se nešto u tebi slomilo, ti si taj koji moraš da ga sastaviš sopstvenim rukama.

Posle dvadeset četiri sata sumorne introspekcije, agonija polako popušta. Preokret počinje u subotu, druge večeri julskog vikenda koji si odabrao da provedeš na Menhetnu. Posle večere, sestra i ti se vozite autobusom 104 niz Brodvej sve do bioskopa Njujorker, stižete u hladovinu zamračenog prostora da biste pogledali film Karla Drejera iz 1955, pod naslovom Ordet (Reč). Obično te ne zanimaju filmovi o hrišćanstvu i religiji, ali Drejerova režija je toliko precizna i prodorna da vrlo brzo bivaš ponet pričom, koja počinje da te podseća na muzičko delo, kao da je film vizuelni prevod dvodelne Bahove kompozicije. Estetika luteranstva, šapućeš u jednom trenutku Gvin u uho, ali pošto ona nije upoznata s tokom tvojih misli, nema pojma o čemu govoriš i na komentar ti uzvraća zbunjenim izvijanjem obrva.
Gotovo da nema potrebe iznositi prežvakane stvari o kompleksnosti priče. Koliko god da su privlačni, svi ti obrti svode se na jednu pripovest u mnoštvu drugih, na jedan film među bezbrojnim drugim filmovima, i da nema takav kraj, Ordet bi na tebe ostavio utisak kao i svaki drugi dobar filma koji si do tada gledao. Kraj je od ključne važnosti jer na tebe deluje potpuno neočekivano, pogađa te snagom drveta koje pada pod udarcem sekire.
Telo žene sa farme koja je umrla na porođaju izloženo je u kovčegu, a kraj nje je ucveljeni muž. Ludi brat, koji misli da je oličenje Hristovog drugog dolaska, ulazi u prostoriju i za ruku drži kćerkicu tog para. Dok mala grupa ožalošćenih rođaka i prijatelja posmatra sa zebnjom kakvu će blasfemiju i svetogrđe ovaj počiniti, inkarnacija Isusa iz Nazareta obraća se mrtvoj ženi smirenim i tihim glasom. Ustani, naređuje joj, podigni se iz sanduka i vrati se u svet živih. Nekoliko sekundi potom, ženina ruka počinje da se pomera. Taman pomisliš da je to halucinacija, da se tačka gledišta pomerila iz objektivne stvarnosti u svest poremećenog brata. Ali, ne. Žena otvara oči, nekoliko trenutaka zatim sedne, potpuno oživela.
U bioskopu je gužva, i polovina ljudi u publici naglas se smeje ovom čudesnom uskrsnuću. Ne zameraš im zbog skeptičnosti, ali za tebe je ovo jedan transcendentni trenutak, i ti sediš, grčevito držiš sestru za ruku dok ti se suze slivaju niz obraze. Desilo se ono što nije moglo da se desi, i to čemu si prisustvovao, zaprepastilo te je.
Posle toga više nisi isti. Ne znaš šta je, ali suze koje si prolio dok si gledao scenu u kojoj se žena vraća među žive, kao da su isprale deo otrova koji se nagomilao u tebi. Dani prolaze. U različitim trenucima razmišljaš o tome kako taj omanji nervni slom koji si doživeo na balkonu bioskopa Njujorker ima neke veze s tvojim bratom Endijem, ili, ako ne s Endijem, onda sa Sedrikom Vilijamsom, ili možda s obojicom. U nekim drugim trenucima uveren si da, nekim čudnim, samilosnim preklapanjem subjekta i objekta, posmatraš samog sebe kako ustaješ iz mrtvih. I dalje osećaš da si uklet, ali osećaš i da ćeš, kada dođe dan da te popnu na vešala, ipak moći da se našališ, poslednji put, ili da razmeniš par ljubaznih reči sa svojim dželatom.

Svake godine otkad je brat umro, ti i sestra slavite njegov rođendan. Samo vas dvoje, bez roditelja, rodbine ili nekih drugih gostiju. Prve tri godine, dok ste još bili dovoljno mladi da leta provodite u letnjim kampovima, zabavu biste napravili na otvorenom. Išunjali biste se na prstima svako iz svoje brvnare, usred noći, pretrčali preko terena za bejzbol sve do livade na severnom rubu teritorije kampa, a zatim jurnuli kroz šumu s baterijskim lampama, koje su vam osvetljavale staze kroz drveće i žbunje - svako je u ruci držao kolačić u omotu, ukraden iz menze posle večere. Tri leta zaredom, posle završetka kampovanja, oboje ste radili u supermarketu svog oca, tako da ste za dvadeset šesti jul bili kod kuće i mogli ste dan rođenja svog brata da slavite u Gvininoj sobi u potkrovlju. Sledeće dve godine bile su najteže, pošto ste oboje putovali tih leta i bili razdvojeni tog dana. Ipak, uspeli ste da neku skraćenu verziju rituala priredite putem telefona. Prošle godine otputovao si autobusom za Boston, gde je Gvin živela sa svojim tadašnjim dečkom, pa ste otišli u restoran da podignete čaše u čast Endija koga više nema. Sada vam se približava još jedan dvadeset šesti jul i prvi put posle dugo vremena vi ste zajedno, spremate se da otpočnete svoju malu proslavu u stanu koji delite u Zapadnoj 107. ulici.
Nije to zabava u tradicionalnom smislu reči. Tokom godina, sestra i ti ste razvili nekoliko strogih pravila koji se tiču tog događaja i, uz manje izmene, u zavisnosti od toga koliko ste imali godina, dvadeset šesti jul je imitacija svakog dvadeset i šestog jula iz prethodnih deset godina. U osnovi, rođendanska večera je razgovor podeljen u tri dela. Hrana se servira i jede se, i kada se razgovor iz tri dela okonča, pojavljuje se mala čokoladna torta na kojoj stoji jedna svećica, tačno u centru. Ne peva se pesma. Reči pesme izgovarate uglas, blago, gotovo šapatom, ali ne pevate. I ne gasite svećicu. Pustite je da izgori do kraja i slušate kako se plamen gasi u čokoladnom prelivu, uz šištanje. Posle parčeta torte, otvarate bocu viskija. Alkohol je novi momenat, uveden tek 1963. (poslednje u nizu leta u kojima ste radili u supermarketu, kada je tebi bilo šesnaest a Gvin sedamnaest godina), ali dve godine posle toga bili ste razdvojeni, bez pića, a prošle godine ste bili na javnom mestu, što je značilo da ste pazili koliko ste pili. Ove godine u stanu u Njujorku, plan je bio da sve bude kako treba i da se napijete.

Gvin se doterala i našminkala za večeru, za sto je sela sa zlatnim karikama u ušima, u sivozelenoj letnjoj haljini, od koje su njene sivozelene oči još življe sjale. Ti si u klasičnoj beloj košulji zakopčane kragne, nosiš jedinu kravatu koju imaš, istu onu zbog koje te je Born ismevao prošlog leta. Kada te ugleda tako odevenog, Gvin se nasmeje i kaže da izgledaš kao mormon - jedan od onih ozbiljnih mladih ljudi koji kucaju na vrata i dele letke, prozelit na svetoj misiji. Besmislica, kažeš joj. Nisi kratko podšišan, kosa ti nije plava i zato niko ne bi pomislio da si mormon. Ali ipak, kaže Gvin, ipak izgledaš veoma, veoma čudno. Ako nisi mormon, onda si knjigovođa pripravnik. Ili student matematike. Ili budući astronaut. Ne, ne, ne - uzvraćaš joj - borac za građanska prava na Jugu. U redu, pobedio si, kaže ona, i trenutak kasnije ti skidaš kravatu i košulju, izlaziš iz kuhinje i presvlačiš se. Kada se vratiš, Gvin se smeška, ali ne govori ništa na račun tvoje odeće.
Kao i obično, velika je vrućina, i zato što ne želite da dodatno zagrejete kuhinju, niste koristili rernu, već ste napravili lak letnji obrok, koji se sastoji od hladne supe, poslužavnika s hladnim narescima (šunka, salama, rostbif) i salate od krastavaca i paradajza. Tu je i vekna italijanskog hleba zajedno s bocom ’kjantija’ uvijenog u slameni omotač (jeftino vino po izboru studenata tog vremena). Posle nekoliko prvih gutljaja hladne supe, počinjete razgovor iz tri dela. To je za vas suština čitavog iskustva, vrhunski razlog za održavanje ovog godišnjeg događaja. Sve ostalo - jelo, torta, svećica, reči vesele rođendanske pesme, piće - samo su dekor.
Korak br. 1: O Endiju razgovarate u prošlom vremenu, prizivajući u sećanje što više događaja iz njegovog života. I to je uvek najduži deo rituala. Sećate se onoga čega ste se prisećali prethodnih godina, ali čini se da uvek ima i nekih dodatnih sećanja, koja kao da su izronila iz podsvesti. Trudite se da ton bude razdragan i neobavezan. Nije reč o nekakvom morbidnom eksperimentu, već o proslavi, u bilo kom trenutku dopušteno je smejati se. Ponavljate neke reči koje je pogrešno izgovarao: hangurber umesto hamburger, ljudsko piće umesto ljudsko biće, ulogetumačević na kraju dečijeg programa, kao prezime glumca umesto ’uloge tumačili’. Razgovarate o njegovoj kolekciji buba, Supermenovom ogrtaču, i kad je imao ovčije boginje. Sećate se kako ste ga učili da vozi bicikl. Sećate se koliko je mrzeo grašak. Sećate se njegovog prvog dana u školi (suze i agonija), njegovih izderanih laktova, napada štucanja. Tek sedam godina na zemlji, ali svake godine Gvin i ti dolazite do istog zaključka: spisak je neiscrpan. Ipak, svake godine osećate da je nestao još jedan delić njega, da vam se, i pored najvećih napora, svaki put vraća sve manje, da ste nemoćni da ga sprečite da izbledi.
Korak br. 2: Razgovarate o njemu u sadašnjem vremenu. Zamišljate kakav bi bio sada da je živ. On deset godina postoji u vama kao senka, fantomsko biće koje raste u drugoj dimenziji, nevidljivo ali živo, diše i razmišlja, razmišlja i oseća, i vi ga pratite od njegove osme godine, više godina posle smrti nego što je on uspeo da poživi, i sada kada mu je sedamnaest, jaz među vama je još manji, beznačajniji, i zapanjeni ste, i ti i tvoja sestra, da je on sa sedamnaest verovatno izgubio nevinost, da je probao travu i da se napio, da se brije i masturbira, da vozi auto, čita teške knjige, razmišlja koji koledž da upiše, i da je na rubu da postane jednak s vama. Gvin počinje da plače, govori da to više ne može da podnese, da želi da prekinete, ali ti joj govoriš da izdrži još malo, da više nikada nećete morati da ponovite sve to, da je ovo njegova poslednja rođendanska zabava, ali da zbog Endija sada morate izdržati do kraja.
Korak br. 3: Razgovarate o budućnosti, o tome šta će se Endiju desiti između ovog i sledećeg rođendana. To vam je uvek bio najlakši deo, onaj u kome najviše uživate, pa ste prethodnih godina ti i Gvin s ogromnim entuzijazmom prolazili kroz tu igru pogađanja. Ali ne i ove godine. Pre nego što ste otpočeli s trećim i poslednjih delom razgovora, tvoja sestra prekriva usta šakama, ustaje sa stolice i izjuri iz kuhinje.
Zatičeš je u dnevnoj sobi kako jeca na sofi. Sedaš kraj nje, zagrliš je i počinješ da je tešiš tihim glasom. Smiri se, kažeš. Sve je u redu, Gvin. Strašno mi je žao, nije trebalo da te teram toliko... Ja sam kriv.
Osećaš kako se mršava ramena tresu, tanke kosti ispod kože, grudni koš koji se diže i spušta prislonjen uz tvoj, njenu butinu uz tvoju, nogu uz nogu. Sve ove godine koliko je znaš, nikada je nisi video toliko tužnu i ojađenu, toliko ophrvanu tugom.
Ne vredi, ona konačno progovara oborenog pogleda, kao da govori podu. Izgubila sam kontakt s njim. Više ga nema i nikada ga nećemo naći. Za dve nedelje biće deset godina. To je polovina tvog života, Adame. Sledeće će biti polovina mog. To je predugo. Prostor se širi. Vreme sve više raste, i svakog minuta on nam je sve dalji. Zbogom, Endi. Pošalji nam razglednicu nekad, hoćeš?
Ti ništa ne govoriš. Sediš tako s rukama oko sestrinih ramena i puštaš je da plače jer znaš da nema svrhe da se mešaš, da moraš dozvoliti izlivu da prati svoj tok. Koliko to traje? Nemaš baš nikakvu predstavu, ali zatim dođe trenutak kada primetiš da su suze prestale. Levom rukom, onom koja je slobodna, koja nije oko njenih ramena, uzimaš je za bradu i okrećeš joj lice prema sebi. Oči su joj crvene, natekle. Potoci maskare ostavili su trag na obrazima. Iz nosa joj cure sline. Povlačiš levu ruku i iz zadnjeg džepa pantalona vadiš maramicu. Tkaninom joj brišeš lice. Malo-pomalo, brišeš suze, sline, crnu maskaru, i kroz čitav taj dug i detaljan postupak tvoja sestra se ne pomera. Ona te netremice posmatra, pogled joj je ispražnjen od bilo kakvih emocija, sedi potpuno nepomično dok ti popravljaš štetu nanetu olujom. Kad obaviš taj posao, ustaješ i kažeš joj: Vreme je za piće, gospođice Voker. Idem po skoč.
Odlaziš u kuhinju. Minut kasnije, kad se vratiš u dnevnu sobu s bocom ’kati sarka’, dve čaše i posudom leda, ona je i dalje na istom mestu - sedi na sofi, glave zabačene na naslon, opet diše normalno, pročišćena. Stavljaš piće na jedan od tri spojena drvena sanduka za mleko, ispred sofe, na izubijanu ambalažu koju ste ti i tvoj cimer pokupili na ulici jednog dana i koja sada glumi čajni stočić. Gvin otvara oči i upućuje ti prazan, umoran osmeh, kao da te moli da joj oprostiš zbog ovog nastupa, ali nema tu šta da se oprosti, nema o čemu da se razgovara, nemaš ti ništa da joj prigovoriš, i počinješ da sipaš piće, da stavljaš led u čaše, laknulo ti je jer je čitava ta stvar s Endijem konačno gotova, jer više neće biti proslava rođendana vašeg odsutnog brata, laknulo ti je jer ste ti i tvoja sestra najzad prestali s tom detinjarijom.
Dodaješ Gvin njeno piće, a zatim sedaš kraj nje na sofu. Nekoliko minuta niko ne izgovara ni reč. Pijuckate skoč i zurite u zid ispred sebe, oboje znate šta će se noćas dogoditi, ali isto tako znate i da morate biti strpljivi da alkohol učini svoje. Kad se nagneš da spremiš novu turu pića, Gvin počinje da ti priča o svojoj propaloj vezi s Timotijem Krejlom, tridesetogodišnjim docentom koji je u njen život ušao pre više od godinu i po, i iz njega izašao ovog aprila, u otprilike isto ono vreme kada se ti prvi put rukuješ sa Bornom. Predavao je modernističku poeziju na njenoj grupi, rizikovao svoje radno mesto zbog toga što je bio s njom u vezi, i ona je za njim izgubila glavu, naročito na početku, tokom prvih, divljih meseci prepunih tajnovitih sastajanja i vikend-susreta po udaljenim motelima na severu države Njujork. I sam si ga sreo nekoliko puta, i shvatio si šta je Gvin videla u njemu, bilo ti je jasno da je Krejl privlačan i inteligentan momak, ali isto tako osetio si da u njemu postoji određena hladnoća, distanciranost od drugih, zbog koje je bilo teško osetiti prisnost s njim. Nije te iznenadilo kada je Gvin odbila da se uda za njega i tako okončala celu tu priču. Rekla mu je da smatra da je suviše mlada da bi se obavezala na tako dug period, ali to nije bio pravi razlog. Sada ti objašnjava, ostavila ga je jer je kao ljubavnik bio neprijatan i hladan. Da, da, zna ona da ju je voleo, onoliko koliko je bio u stanju da voli, ali smatra da je bio sebičan u krevetu, nepažljiv, vođen vlastitim potrebama, i nikako nije mogla da zamisli da takvog čoveka podnosi do kraja života. Okreće se prema tebi i, vrlo ozbiljnim tonom, s velikom sigurnošću, iznosi svoju definiciju ljubavi i želi da zna da li i ti deliš njeno mišljenje. Prava ljubav je, progovara ona, kada osetiš zadovoljstvo dok zadovoljstvo pružaš u istoj meri kao i kada ga pružaju tebi. Šta ti misliš o ovom, Adame? Odgovaraš joj da je u pravu. Kažeš joj da je to možda jedna od najtačnijih stvari koje je ikada iznela.
Kada sve počinje? Kada ideja koja vam se oboma vrti u glavi počinje da se ispoljava kao radnja u fizičkom svetu? Negde tokom trećeg pića, kad se Gvin nagne da spusti čašu na improvizovani sto. Obećao si sebi da nećeš načiniti prvi korak, da ćeš se suzdržati da je dodirneš sve dok ona ne dodirne tebe, jer tek tada ćeš znati da i ona želi isto što i ti, i da nisi pogrešno protumačio njenu žudnju. Pomalo si pijan, ne preterano, ne toliko da bi izgubio razum, i konačno shvataš težinu onoga što nameravaš da uradiš. Tvoja sestra i ti niste više nespretni i nesvesni mladunci kao u noći velikog eksperimenta, i ono što sada podstičeš predstavlja vrhunski prestup, mračnu, zlu stvar prema zakonima i ljudskim i božjim. Ali tebe nije briga. To je prava istina: ne stidiš se onoga što osećaš. Voliš svoju sestru. Voliš je više od bilo koje osobe koju znaš ili ćeš poznavati na ovoj jadnoj zemlji, i zato što ćeš za mesec dana otputovati, i nećeš biti tu cele godine, ovo ti je jedina šansa, jedina šansa za oboje, jer neminovno je da novi Timoti Krejl ušeta u Gvinin život dok tebe ne bude. Ne, nisi zaboravio zakletvu koju ste dali sa dvanaest godina, zakletvu koju ste dali sami sebi, da ćete živeti životom moralnih ljudskih bića. Ti želiš da budeš dobar čovek, i svakoga dana se upinješ da ostaneš veran zakletvi datoj nad uspomenom na vašeg pokojnog brata, ali dok sediš na sofi i posmatraš kako tvoja sestra stavlja čašu na sto, kažeš sebi da ljubav nije stvar morala, da žudnja nije stvar morala, i sve dok ne povredite jedno drugo, dok ne nanesete bol nekom drugom, zakletva neće biti pogažena.
Trenutak kasnije, spuštaš čašu. Udobno se zavalite, Gvin te uzme za ruku, prepletete prste. Pita te: Da li se plašiš? Kažeš joj ne, ne plašiš se, strašno si srećan. I ja, kaže ona, a onda te poljubi u obraz, vrlo nežno, tek ovlaš, blagi dodir njenih usana i tvoje kože. Jasno ti je da sve mora da teče veoma polako, milimetar po milimetar, da će to još neko vreme biti igra oklevanja i zastajkivanja, i drago ti je zbog toga što ćete imati dovoljno vremena, ako se neko od vas pokoleba, da odstupite i sve prekinete. Neretko je tačno da ono što se začne u mašti treba tamo i da ostane, toga je svesna i Gvin, dovoljno je mudra da zna da rastojanje između misli i dela može biti ogromno, rasap nesaglediv kao čitav svet. Zato pažljivo ispitujete teritoriju, korak po korak, oslanjate svoje usne na vrat onog drugog, usne na usne onog drugog, ali još dugo ne otvarate usta, pa iako ste obuhvaćeni u čvrstom zagrljaju, ruke su vam nepomične. Prolazi gotovo sat, i nijedno nema nameru da prestane. Tada tvoja sestra otvori usta. Tada ti otvoriš usta i naglavce upadnete u noć.

Pravila više nisu postojala. Veliki eksperiment bio je jednokratan događaj, ali sada kada oboje imate preko dvadeset godina, ograničenja vaših adolescentskih radosti više ne važe i vi nastavljate sa seksualnim odnosima iz večeri u veče, naredna trideset i četiri dana, sve dok ne otputuješ za Pariz. Tvoja sestra je na piluli, u fioci drži spermicidne kreme i gelove, ti imaš kondome, oboje znate da ste zaštićeni, da se ono neizrecivo nikada neće desiti, i da zato možete da radite sve i svašta jedno drugom, bez straha da upropastite sebi život. Ne razgovarate o tome. Izuzev nekoliko rečenica tokom rođendana svog brata (Da li se plašiš? Ne, ne plašim se.) ne progovarate ni reč o onome što se događa, odbijate da istražite posledice svoje jednomesečne veze, jednomesečnog braka, jer to je zapravo to, vi ste mlad bračni par, mladenci uhvaćeni u mrežu neprekidne, sveprožimajuće požude - seksualne zveri, ljubavnici, najbolji prijatelji: poslednji ljudi u svemiru.
Spolja gledano, život vam teče uobičajeno. Pet dana u nedelji budilnik se oglašava u rano jutro, i nakon minimalnog doručka sačinjenog od kafe, tosta i soka od narandže, hitate iz stana svako na svoj posao, Gvin u kancelariju na dvanaestom spratu staklene kule u središtu Menhetna, a ti na svoje sumorno mesto u Palati ništavila. Više bi voleo da ti je ona sve vreme na vidiku, bio bi savršeno srećan ako se ne biste odvajali ni na minut, ali kako ta razdvojenost pojačava tvoj bol, isto tako pojačava i tvoju čežnju za njom, tako da to možda i nije loša stvar, misliš ti, pošto dane provodiš na mukama nemog iščekivanja, napet i spreman, brojiš sate do trenutka kada ćeš je ponovo videti i držati u naručju. Prenapregnut si. Osećanja su ti prenapregnuta. Tvoj život je postao prenapregnut preko svake mere.
Na poslu, dok sediš za stolom, više ne misliš o Ingrid Bergman ili Hedi Lamar. Povremeno se javi opasnost od erekcije koja bi mogla da završi u pantalonama, ali više nemaš potrebe da dovršiš posao, prestao si da trčiš u toalet na kraju hodnika. Ovo je ipak biblioteka, misli o golim ženama ovde su neizbežne, ali jedino golo telo na koje misliš pripada tvojoj sestri, stvarno telo stvarne žene s kojom provodiš noći, a ne neka fantazija koja postoji samo u tvojoj glavi. Nema sumnje da je Gvin podjednako lepa kao Hedi Lamar, možda i lepša - zasigurno lepša. To je objektivna činjenica jer si tokom proteklih sedam godina posmatrao muškarce kako zastaju kao ukopani da bi posmatrali tvoju sestru dok hoda ulicom, bio si svedok nebrojenim brzim i zapanjenim okretima glave, skrivenim pogledima u podzemnoj železnici, u restoranima, pozorištima -na stotine muškaraca, i svaki od njih s istim zamagljenim, požudnim, iznenađenim pogledom u očima. Da, to je lice koje je pokrenulo hiljadu nada, lice koje je podstaklo hiljadu vlažnih snova, i dok čekaš za svojim stolom na sledeću cev s nalogom da uz tutnjanje dojuri s drugog sprata, u glavi vidiš to lice, posmatraš Gvinine krupne, pametne zelenosive oči, i dok te oči posmatraju tvoje, posmatraš je kako otkopčava svoju belu letnju haljinu i pušta da joj sklizne niz dugo, vitko telo.
Sedite zajedno u kadi. To je nova rutina posle posla. Umesto da taj sat provedete u kuhinji kao ranije, pre rođendanske zabave, sada natežete pivo i oduvavate dim od cigareta potopljeni u mlakoj vodi. Nije to samo zaklon od težine pasji vrelog dana, već još jedna šansa da posmatrate golo telo onog drugog, čega vam, izgleda, nikada nije dosta. Svaki put ponovo kažeš svojoj sestri koliko voliš da je gledaš, kako obožavaš svaki centimetar njenog gipkog tela, tu sjajnu kožu, i sva ona ženska mesta o kojima svaki muškarac razmišlja, obožavaš njena kolena i laktove, članke na nogama i rukama, nadlanice i duge, tanke prste (nikada ne bi mogla da te privuče žena s kratkim prstima, kažeš joj jednom prilikom - apsurdna ali sasvim istinita izjava), i da si zbunjen i očaran time kako jedno tako delikatno telo poput njenog može istovremeno da bude i tako snažno, da je ona i labud i tigar u isto vreme, mitsko biće. Ona je fascinirana maljama koje su ti izrasle na grudima (nešto što se dogodilo u poslednjih dvanaest meseci) i gaji nesmanjeno interesovanje za promenljivu prirodu tvog penisa: od opuštenog, visećeg uda iz udžbenika, preko raspomamljenog faličkog titana na vrhuncu uzbuđenja, do iscrpljenog čovečuljka na postkoitalnom odmoru. Tvoju kitu ona zove varijete šou. Kaže da je višestruka ličnost. Izjavljuje kako želi da je usvoji.
Sada, kada ste toliko bliski u međusobnim odnosima, Gvin se doima kao pomalo drugačija osoba od one koju si poznavao čitavog života. Zabavnija je i lascivnija nego što si zamišljao, vulgarnija, neobičnija, strastvenija, razigranija, i iznenađen si koliko uživa u tome da izgovara vulgarnosti i čitav bizarni sleng seksa. Gvin u tvom prisustvu gotovo nikada nije psovala. Pismena je i obrazovana devojka koja se izražava punim, gramatički ispravnim rečenicama, ali izuzev noći velikog eksperimenta, o njenoj seksualnosti nisi znao ništa, pa tako nisi ni mogao znati da je izrasla u ženu koja voli da govori o seksu isto koliko i da ga praktikuje. Obične reči dvadesetog veka nju ne interesuju. Grozi se izraza tipa voditi ljubav i više voli starije, često komične fraze tipa hopa-cupa, zitovanje i jebucanje. Dobar orgazam naziva mesotresom. Svoju zadnjicu naziva dupendom. Između prepona ima zevalicu, pizdaru, jamu, gavrančicu, prcku. Grudi su joj dude, sisike, treske, sisoni. Od prilike do prilike, tvoj penis je karon, žila, zmijoglavac, kara, ševan, cepač, picač, Adam junior, bebac, dikan. Reči je uzbuđuju i zabavljaju, a kada si se povratio od prvobitnog šoka i tebe su počele da uzbuđuju i zabavljaju. U grču nadolazećeg orgazma, da bi izrazila svoja osećanja, ipak se vraća uobičajenim, najjednostavnijim i najprostijim frazama engleskog jezika. Pička, pizda, jebi. Jebi me, Adame. Još, još. Jebi me. Jebi. Čitav jedan mesec ti si talac te reči, dobrovoljni zatočenik te reči, otelovljenje te reči. Nastanjivaćeš zemlju puti a tvoj pehar se prelio. Dobrota i milost pratiće te svih dana tvog života.
Ipak, sestra i ti nikada ne razgovarate o onome što radite. Čak ne pričate ni zbog čega ne razgovarate o tome. Živite unutar granica zajedničke tajne, a zidovi tog prostora izgrađeni su od tišine, sumanute tišine koja može da se prekine samo po cenu toga da vam se sve sruči na glavu. I tako sedite u mlakoj kupki, sapunjate jedno drugo, pre večere vodite ljubav na podu, vodite ljubav na Gvininom krevetu posle večere, onda spavate kao klade dok vas budilnik ne vrati u svest. Vikendom idete u duge šetnje Central parkom, odolevate porivu da se držite za ruke, da se ljubite na javnom mestu. Idete u bioskop. U pozorište. Pesma koju ste započeli u junu nije dobila nijedan novi stih još od Endijevog rođendana, ali vas to ne zanima, druge stvari vam sada zaokupljaju pažnju, i vreme brzo prolazi, sve je manje dana do tvog polaska, i trudiš se da svaki slobodan trenutak provedeš s njom, da odživiš to ludilo koje ste zajedno stvorili, do samog kraja vremena koje je preostalo.

Dolazi i poslednji dan. Sedamdeset i dva sata živiš u stanju neprekidnog previranja, u stanju nadolazeće strave. Želiš da otkažeš put i ostaneš u Njujorku sa sestrom, ali istovremeno shvataš da to ne dolazi u obzir, da je mesec dana tokom kojih si s njom živeo u grehu bilo moguće upravo zato što je reč o jednom mesecu, što je postojala granica vašem incestuoznom divljanju, i pošto ne možeš da podneseš istinu da je sada svemu došao kraj, osećaš se izgubljeno i napušteno, tuga te slama.
Da sve bude još gore, poslednji dan u Njujorku moraš da provedeš sa roditeljima. Bad i Mardž dolaze svojim velikim automobilom u grad da bi tebe i sestru izveli na oproštajnu porodičnu večeru u jedan skup restoran u središtu Menhetna - a potom da bi te otpratili na avion, uz poslednje pozdrave, poljupce i zagrljaje. Tvoja usplahirena majka, nakljukana lekovima, malo šta govori tokom jela, ali otac je neuobičajeno dobro raspoložen. Neprestano ti se obraća sa sine umesto tvojim imenom, i mada znaš da ne misli ništa loše, iritira te taj verbalni tik zato što ti se čini da te lišava tvoje ličnosti i da te pretvara u stvar, u predmet. Nisi Adam nego Sin, kao kad kažeš moj sin, moje delo, moj naslednik. Bad kaže da ti zavidi na avanturi koja te očekuje u Parizu, i pri tom ima na umu Pariz kao prestonicu lakih žena i kasnonoćnih nestašluka (hi-hi, mig-mig), i pošto se njemu samom takva prilika nikada nije ukazala, nikada nije ni na koledž išao, a kamoli da je proveo godinu studija u stranoj zemlji, jasno se vidi da je ponosan jer je uspeo, bar finansijski, da podrži putovanje svog potomka u Evropu, simbol dobrog života, bogatog života, amblem uspeha američke srednje klase čiji je svetao primerak i on, stanovnik Vestfilda u Nju Džerziju. Savladavaš se i suzdržavaš, boriš se da ne izgubiš strpljenje, silno želiš da ostaneš nasamo s Gvin. Kao i obično, tvoja sestra je pribrana i smirena, svesna tenzija prisutnih u ovom susretu, ali nepokolebljivo rešena da ih ne primećuje. Na putu do aerodroma sedite na zadnjem sedištu. Ona te hvata za ruku i čvrsto steže. Stisak ne popušta čitavih četrdeset pet minuta vožnje, i to je jedini znak koji ti daje o tome kako se oseća tog užasnog dana, tog dana nad svim danima, i to nekako nije dovoljno, ta ruka što stiska drugu ruku, i od tog dana nadalje znaš da ništa više nikada neće biti dovoljno.
Neposredno pre odlaska, majka te grli i počinje da plače. Ne može da podnese pomisao da te godinu dana neće videti, kaže, nedostajaćeš joj, brinuće zbog tebe noć i dan, i moli te da se setiš da jedeš, da joj pišeš, da pozoveš ako ti nedostaje dom, uvek ću biti tu kad ti treba. Moja jadna majka, jadna, tužna majka, kažeš joj da će sve biti u redu, ali to nikako ne možeš znati, i tvojim rečima nedostaje sigurnost, čuješ kako ti glas podrhtava dok govoriš. Vidiš kako te preko majčinog ramena otac odmerava onim svojim distanciranim, poluoborenim pogledom, i znaš da on pojma nema šta da misli o tebi, da si svom ocu uvek bio nedokučiva tajna, osoba izvan razumevanja, i ti se, prvi put sada, slažeš s njim, jer istina je da ni sam ne znaš šta da misliš o sebi, i da si i sam sebi postao osoba izvan razumevanja.
Poslednji pogled upućen Gvin. U očima tvoje sestre su suze, ali nisi siguran da li su one upućene tebi ili tvojoj majci, da li su izraz vlastite tuge ili saosećanja prema toj emocionalnoj ruševini od žene koja plače u naručju svog sina. Sada, kada je kraj došao, želiš da Gvin pati onoliko koliko ti patiš. Jedina stvar koja vas drži na okupu je bol, i ako njen bol nije podjednako velik kao tvoj, onda od savršenog, malog univerzuma u kome ste živeli protekli mesec nije ostalo ništa. Nemoguće je znati šta ona misli, a kako vaši roditelji stoje na dva koraka od vas, ne možeš ni da je pitaš. Grliš je i šapućeš: Ne želim da idem. Ponovo to kažeš: Ne želim da idem. A zatim se odmakneš jedan korak od nje, sagneš glavu, i odeš.

III




Ima nedelju dana otkako sam pročitao tekst Leta, stižem u Ouklend, u Kaliforniju, zvonim na vrata Vokerove kuće. Nisam pisao ni zvao da mu kažem šta mislim o drugom delu njegove knjige, a ni on nije pisao niti zvao da me pita. Smatrao sam da bi bolje bilo da se suzdržim od komentara sve dok se lično ne sretnemo, a kako se dan naše zakazane večere ubrzano približavao, uskoro će mi se za to pružiti prilika. Nisam umeo da objasnim zbog čega mi je to bilo toliko važno, ali želeo sam da me gleda u oči dok mu budem govorio da nisam zgrožen onim što je napisao, da nisam mislio da je to ružno i sirovo (da citiram njegove reči), kao i da moja supruga, koja je pročitala prvi i drugi deo rukopisa, deli moje mišljenje. Tako je išao taj mali govor koji sam uvežbavao dok me je taksi vozio preko mosta, iz San Franciska u Ouklend, a koji nikada nisam dobio priliku da održim. Ispostavilo se da je Voker umro samo dvadeset četiri sata nakon što mi je poslao tekst, i kad sam ja stigao do njegovih vrata, njegovi posmrtni ostaci bili su u zemlji već tri dana.
Sve mi je to ispričala Rebeka, ista ona Rebeka koju je Adam pominjao u drugom pismu koje mi je poslao, njegova tridesetpetogodišnja poćerka, visoka, krupna žena svetlosmeđe kože, prodornog pogleda i privlačnog lica, mada ne klasično lepog, koja je o belom mužu svoje majke govorila kao o svom ocu. Bilo mi je milo kada sam čuo da je upotrebila tu reč, milo zbog toga što sam video da je Voker bio u stanju da podstakne tu vrstu ljubavi i odanosti kod deteta koje rođenjem nije bilo njegovo. Ta jedna reč kao da mi je rekla sve o životu koji je uspeo da sagradi u maloj kući u Ouklendu sa Sandrom Vilijams i njenom ćerkom, koja je postala i njegova ćerka, i koja je i posle smrti svoje majke ostala s njim do kraja.
Saopštila mi je tu vest samo nekoliko sekundi pošto je otvorila vrata i pustila me da uđem u kuću. Nije trebalo da budem zatečen, ali bio sam. Uprkos slabosti i strahu koji sam opazio u njegovom glasu dok smo razgovarali telefonom, uprkos tome što mi je bilo jasno da mu se kraj bliži, jednostavno nisam pomišljao da će se to dogoditi tako brzo, pretpostavljao sam da još uvek ima dovoljno vremena - dovoljno, u svakom slučaju, da se vidimo na večeri, čak možda i da završi knjigu. Kada je Rebeka izgovorila reči Moj otac je preminuo pre šest dana, mene je to toliko potreslo, bio sam toliko nespreman za konačnost te izjave, da mi se odjednom zavrtelo u glavi i morao sam da je zamolim da mi da da sednem. Dovela me je do fotelje u dnevnoj sobi a onda je otišla u kuhinju po čašu vode. Kada se vratila, izvinila se što je ispala toliko glupa, iako nikakvo izvinjenje nije bilo potrebno, glupa svakako nije bila.
Tek sam pre manje od sata saznala da ste moj otac i vi planirali večeru za danas, kazala je. Svakog dana, od sahrane naovamo, dolazim u kuću i sređujem njegove stvari, i sve do malopre nije mi doprlo do ove moje debele glavice da pogledam u njegov rokovnik i proverim ima li sastanaka koje treba da otkažem. Kada sam videla da za sedam sati stoji ovo, odmah sam pozvala vaš kućni broj u Bruklinu. Vaša supruga mi je dala broj hotela u kom ste odseli u San Francisku, ali kada sam vas potražila već ste bili izašli. Pretpostavila sam da ste na putu ovamo pa sam pozvala muža, rekla mu da da deci da jedu, a ja sam ostala da vas sačekam. Možda niste toga svesni, ali pozvonili ste na vrata upravo u trenutku kada je otkucalo sedam.
Takav je bio dogovor, rekao sam. Obećao sam da ću stići kad otkuca sedam. Mislio sam da bi tvog oca zabavila takva tačnost.
Sigurna sam da bi, odgovorila je, s prizvukom tuge u glasu.
Pre nego što sam uspeo nešto da kažem, promenila je temu i ponovo se izvinila zbog nečega zbog čega nije morala. Planirala sam da vas pozovem narednih dana, kazala je. Vaše ime se nalazi na spisku, žao mi što to ranije nisam uradila. Tata je imao puno prijatelja, bezbroj. S puno ljudi je trebalo stupiti u kontakt, organizovati sahranu, postarati se oko milion drugih stvari, tako da bi se moglo reći da sam bila u gužvi. Nije da se žalim. Bolje je u ovakvim vremenima biti zatrpan poslom nego sedeti i tuliti, zar ne? Ali zaista mi je žao što vas ranije nisam pozvala. Tata je bio veoma srećan kad ste odgovorili na njegovo pismo prošlog meseca. Od kada pamtim, on je pričao o vama, čini mi se da vas poznajem čitavog života. Njegov prijatelj s fakulteta, jedini koji je uspeo da stvori ime u velikom svetu. Čast mi je što konačno imam priliku da vas upoznam. Mada prilika i nije neka, znam, ali ipak mi je drago što ste tu.
I meni, rekao sam, donekle smiren zvukom njenog rezonantnog, umirujućeg glasa. Vaš otac je nešto pisao, nastavio sam. Koliko znate o tome?
Spomenuo mi je da piše. Knjigu koju je nazvao 1967.
Jeste li je pročitali?
Ne.
Ni reč?
Ni slovca. Pre nekoliko meseci mi je rekao da, ako umre pre nego što je završi, želi da izbrišem tekst iz njegovog kompjutera. Da ga sklonim i zaboravim na sve, kazao je, to je nešto što nema nikakav značaj.
I to ste i uradili?
Naravno. Greh je ne poštovati samrtnikovu želju.
Dobro je, pomislio sam. Dobro je što ova žena nije imala priliku da baci pogled na Vokerov tekst. Dobro je što neće otkriti tajne svoga oca koje bi je, svakako, duboko povredile, zbunile i potresle. Ja sam mogao da ih podnesem samo zato što nisam bio deo Vokerove porodice. Ali, zamislite da njegovo dete pročita tih pedeset strana. Nepojmljivo.
Sedeli smo u dnevoj sobi, u mekim, pohabanim foteljama jedno naspram drugog. Poneki komad nameštaja, na zidu nekoliko uramljenih postera (Brak, Miro), na drugom, od poda do plafona, police s knjigama, na podu u sredini prostorije pamučna prostirka, i topli kalifornijski sumrak s druge strane prozora, žućkast i maglovit: udoban ali skroman život koji je Voker pominjao u svom pismu. Popio sam do kraja vodu koju mi je Rebeka donela i odložio čašu na niski, okrugli sto koji je stajao između nas. A onda sam rekao: A šta je s Adamovom sestrom? Poznavao sam je tada, šezdesetih, i često sam se pitao šta je s njom bilo.
Tetka Gvin. Živi na istočnoj obali, tako da je ne znam baš dobro. Ali, uvek mi se dopadala. Velikodušna, zabavna žena, ona i moja mama su se odmah zbližile, bile su jako dobre. I ona je bila na sahrani, naravno. Upravo je jutros otišla kući. Veoma ju je potresla tatina smrt. Svi smo znali da je bolestan, znali smo da nema još mnogo vremena, ali ona nije bila ovde na samom kraju, i nije videla kako nam izmiče, tako da nije očekivala da će se ovo toliko brzo desiti. Plakala je kao kiša na sahrani. Onako, potpuno se slomila, jecala je i jedino što sam mogla bilo je da je pridržavam da ne bih i sama počela da ridam. Moj mali Adam, govorila je, moj jadni mali Adam.
Jadna mala Gvin.
Jadni mali svi mi, rekla je Rebeka, dok su oči počinjale da joj se cakle. Nekoliko sekundi kasnije, jedna jedina suza skliznula joj je niz obraz, ali ona nije pokazala želju da je obriše.
Da li je udata?
Jeste, za arhitektu Filipa Tedeska.
Čuo sam za njega.
Da, on je vrlo poznat. U braku su već mnogo godina, imaju dve odrasle kćeri. Jedna je moje godište.
Poslednji put kad sam video Gvin bila je na postdiplomskim studijama iz engleske književnosti. Da li je ikada doktorirala?
Nisam sigurna. Znam samo da radi u izdavaštvu. Direktor je univerzitetske izdavačke kuće negde u okolini Bostona. Velike i značajne, ali ne mogu da se setim imena ni za živu glavu. Do vraga. Možda će mi doći kasnije.
Nije važno. Ne brinite.
Bez razmišljanja sam posegao u džep i izvukao metalnu kutiju ’šimelpeniksa’, malih holandskih cigara koje pušim još od svojih dvadesetih.
Kad sam hteo da otvorim kutiju, pogledao sam Rebeku kako me gleda, pa zastao. Pre nego što sam uspeo da pitam da li je u redu da zapalim u kući, ona se podigla iz fotelje i rekla: doneću vam pepeljaru. Bez uvijanja, saosećajno, jedna od poslednjih među Amerikancima koja se nije pridružila redovima Duvanske policije. A onda je dodala: mislim da ima jedna u očevoj radnoj sobi - i tada se pljesnula prstima po čelu i ljutito procedila: Blagi bože, stvarno ne znam šta je sa mnom danas.
Nešto nije u redu? upitao sam kad sam je video tako uznemirenu.
Imam nešto za vas, rekla je. Stoji na očevom stolu. Potpuno sam zaboravila sve do ovog trenutka. Htela sam da vam ga pošaljem poštom, ali kada sam u rokovniku videla datum i da dolazite večeras, odlučila sam da vam ga dam lično. Ali, kunem vam se, da nisam pomenula očevu radnu sobu, pustila bih vas da odete praznih ruku. Mora biti da postajem senilna.
I tako krećem za njom u sobu u prizemlju, ni malu ni veliku, s drvenim stolom, još jednim zidom s policama krcatim knjigama, komodama s fiokama, laptopom i telefonom - koja nije u tolikoj meri podsećala na advokatsku kancelariju koliko na prostor za razmišljanje, podsetnik na Vokerove rane pesničke godine. Jedan smeđi koverat velikog formata stajao je na zaklopljenom kompjuteru. Rebeka ga je podigla i dodala mi ga. Na njemu je crnim mastilom, štampanim slovima, bilo ispisano moje ime, a mnogo sitnijim slovima pisalo je: Napomene uz Jesen.
Tata mi je ovo dao dva dana pre nego što će umreti, kazala je Rebeka. Bilo je negde oko šest sati jer, sećam se, došla sam da ga obiđem pravo s posla, iz bolnice. Rekao mi je da ste razgovarali telefonom dva sata pre toga i da vam u slučaju znate već čega, ne želim više da izgovaram tu reč, predam ovaj koverat što je moguće pre. Izgledao je strašno iscprljeno... toliko se zamarao dok je govorio, tada sam videla da mu se stanje pogoršava i da ga snaga napušta. To su bila poslednja dva zahteva koja je imao. Da izbrišem 1967. iz računara i da vam predam koverat. Evo ga. Nemam predstavu šta su Napomene uz Jesen. Imate li vi?
Ne, nemam, slagao sam. Zaista nemam ideju šta bi to bilo.

Kada sam se kasnije te večeri vratio u svoju hotelsku sobu, otvorio sam koverat i izvukao kratko, rukom pisano Vokerovo pismo, kao i trideset jednu stranu proreda jedan, odštampanu s Vokerovog kompjutera. U pismu je pisalo:

Pet minuta posle našeg telefonskog razgovora. Veliko hvala na ohrabrenju. Prva stvar sutra ujutru biće da ti pošaljem drugo poglavlje ekspresnom poštom. Ako budeš našao da je odurno, što će se, nažalost, verovatno desiti, molim te da primiš moje izvinjenje. Što se kovertiranih stranica tiče, videćeš da su one skica za treći deo. Napisane su u velikoj žurbi, telegrafski, ali kada radim brzo, bolje naviru uspomene, reka uspomena, i sada, pošto je taj nacrt gotov, ne znam da li ću biti u stanju da od njega napravim pristojnu prozu. Iscrpljen sam, preplašen, možda sam malo i skrenuo pameću. Odštampani rukopis staviću u koverat koji ću dati svojoj kćeri. Ona će ti ga poslati u slučaju da ja ne dočekam našu čuvenu, puno puta pominjanu, večeru. Tako slab, tako malo toga je ostalo, vreme ističe. Biću lišen svoje starosti. Trudim se da ne budem ogorčen zbog toga, ali ponekad ne mogu da izdržim. Život je sranje, znam, ali jedino što želim jeste još života, još godina na ovoj od Boga zaboravljenoj zemlji. Što se stranica koje su unutra tiče, učini s njima šta ti je volja. Ti si moj drugar, čovek najbolji od svih, u ovome ću se osloniti na tvoj sud. Poželi mi sreću na mom putu. S ljubavlju, Adam.

Dok sam čitao ovo pismo obuzela me je ogromna, nesavladiva tuga. Samo nekoliko sati pre toga Rebeka me je presekla vešću o Vokerovoj smrti; sada, on mi se ponovo obraćao, govorio mi je mrtav čovek, i osećao sam da što duže budem držao to pismo u ruci, i dok god mi slova tog pisma budu pred očima, izgledaće kao da je vaskrsao, kao da se na trenutak vratio u život kroz reči koje mi je u pismu uputio. Moja reakcija je možda bila čudna, bez sumnje i sramotno glupa, ali bio sam suviše potresen da bih mogao da cenzurišem svoje emocije, te sam pismo pročitao još šest-sedam puta, deset puta, dvanaest puta, onoliko puta koliko mi je bilo potrebno da svaku reč naučim napamet, pre nego što nađem hrabrosti da ga zaklopim i sklonim.
Otišao sam do mini-bara, ispraznio u čašu dve male boce skoča, vratio se u krevet i seo držeći u rukama rezime trećeg i poslednjeg dela Vokerove knjige.
Telegrafski. Bez punih rečenica. Od početka do kraja sve napisano na isti način. Ide u radnju. Zaspi. Pali cigaretu. Ovoga puta u trećem licu. Treće lice, sadašnje vreme, i zato sam se odlučio da sledim to što je započeo upravo na taj način - treće lice, sadašnje vreme. Što se stranica koje su unutra tiče, učini s njima šta ti je volja. Dao mi je dozvolu i meni se nije činilo da je pretvaranje njegovih šifrovanih, telegrafskih rečenica na Morzeovoj azbuci u pune rečenice bilo kakva izdaja. Uprkos mojim uredničkim intervencijama na tekstu, u nekom najdubljem, najpotpunijem smislu onoga što znači ispričati priču, svaku reč Jeseni napisao je Voker sam.

JESEN


Voker stiže u Pariz mesec dana pre početka nastave. Već je odlučio da neće živeti u studentskom domu pa stoga mora najpre da se poštara za smeštaj. Prvog jutra nakon što je prešao Atlantik dolazi u hotel u kome je boravio nekoliko nedelja tokom svoje prve posete Parizu dve godine ranije. Planira da mu to bude baza dok traga za stanom u koji će se smestiti, i kada polupijanom menadžeru koji ga se seća zbog ranije posete spomene da će ostati čitavu godinu, ovaj mu ponudi smeštaj za mesečnu sumu koja, kada se podeli, iznosi manje od dva dolara za noć. U Parizu 1967. ništa nije skupo, ali čak i po standardima tog vremena, to je izuzetno niska cena pa Voker bez razmišljanja pristaje na njegovu ponudu. Rukuju se da potvrde sporazum i zatim ga čovek vodi u prostoriju iza pulta, na čašu vina. Deset je ujutro. Dok Voker prinosi čašu ustima i otpija prvi gutljaj oporog vin ordinaire, govori sebi: Zbogom, Ameriko. Sada si u Parizu, pa kako ti bude. Ne smeš dozvoliti sebi da pukneš.
Hotel du Sud je oronula, ruševna građevina u ulici Mazaran, u Šestom arondismanu, nedaleko od stanice metroa Odeon, na bulevaru Sen-Žermen. U Americi bi zgrada u tako očajnom stanju bila osuđena na rušenje, ali ovo nije Amerika, ovo ruglo u kojem Voker sada stanuje ipak je istorijska struktura, podignuta, kako mu se čini, u sedamnaestom veku, možda i ranije, što znači da uprkos prljavštini i oronulosti, uprkos izlizanim, škripavim gazištima kružnog stepeništa, njegova nova gajba nije bez šarma. Istina, njegova soba je pravi užas: s isušenim, poluoljuštenim tapetama i popucalim podnim daskama, krevet je prastara stvar s ulegnutim dušekom i jastucima tvrdim kao kamen, stočić se klima, u čitavoj Evropi nema tako neudobne stolice, na ormanu nedostaju jedna vrata. Ali, kada se ovi nedostaci ostave po strani, soba je prostrana, svetla jer ima par velikih duplih prozora i sa ulice ne dopire nikakva buka. Kada upravitelj otvori vrata i pusti ga da uđe, Voker odmah oseti da će ovo biti dobro mesto za pisanje poezije. Na duže staze, zapravo, to i jeste jedino što je važno. U ovakvim sobama bi pesnici trebalo da stvaraju, u sobama koje prete da ti slome duh, koje te teraju na neprestanu borbu sa samim sobom, i dok kraj kreveta spušta svoj kofer i pisaću mašinu, obećava sebi da će provesti ne manje od četiri sata dnevno u pisanju, da će se posvetiti svom radu s ustrajnošću i koncentracijom većom neko ikada pre. Nije važno što nema telefon, što je kupatilo zajedničko, na kraju hodnika, što je sve oko njega staro. Voker je mlad, a ovo je soba u kojoj će sebe iznova stvoriti.
Treba obaviti razne poslove na univerzitetu, dosadne konsultacije s direktorom Programa za strane studente, treba odabrati kurseve, ispuniti formulare, odazvati se na obavezne ručkove na kojima će upoznati ostale studente koji će tu godinu provesti u Parizu. Ima ih samo šestoro (tri devojke s Barnarda i tri mladića s Kolumbije), i mada svi oni deluju prijateljski i srdačno, raspoloženi da ga prihvate kao člana svoje grupe, Voker odluči da se drži što dalje od njih. Nema nameru da postane deo bilo koje ekipe, i svakako ne želi da gubi vreme govoreći engleski. Cela ideja oko dolaska u Pariz bila je da usavrši svoj francuski. Da bi to uradio, stidljivi i kolebljivi Voker mora da se osmeli i stupi u kontakt s domorocima.
U trenutku je doneo odluku da pozove Margoine roditelje. Sećao se da porodica Žofroj živi u ulici De l’Universite, u Sedmom arondismanu, ne mnogo daleko od njegovog hotela, i nada se da će oni umeti da mu kažu gde je može naći. Zašto ima želju da sada vidi Margo, pitanje je na koje je teško dati odgovor, ali za sada Voker se i ne usuđuje da ga postavi. U Parizu je šest dana, i istina je da počinje da se oseća pomalo usamljeno. Umesto da se odrekne plana o nedruženju sa svojim američkim kolegama, za sada se čvrsto drži sebe, svako jutro provodi u svojoj sobi, za klimavim stolom, piše i dorađuje svoje najnovije pesme, kada ga glad istera na ulicu u potrazi za hranom (najčešće u studentsku menzu iza ugla, u ulici Maze, gde može za dva franka da kupi bljutav ali sit ručak), ostatak dnevne svetlosti troši na besciljne šetnje gradom, cunjanje po knjižarama, čitanje na klupama u parku. Otvoren je i živ za svet oko sebe, ali još uvek neuronjen u njega, još uvek opipava put, nije nesrećan, ali pomalo jeste svenuo od neprekidne samoće. Izuzev Borna, Margo je jedina osoba u čitavom Parizu s kojom je delio nekakvu prošlost. Ako su ona i Born ponovo zajedno, onda će ih svakako izbegavati, ali ako se ispostavi da su se zaista rastali, da je raskid potrajao i u prethodna tri meseca, kakve onda štete može biti u tome da se vide na jednoj bezazlenoj kafi? Sumnja da će ona želeti da nastavi s njim fizičku vezu, ali ako bude to htela, veoma će se obradovati prilici da opet spava s njom. Na kraju krajeva, upravo je razuzdana, nesputana Margo u njemu pokrenula erotski vrtlog koji je doveo do besa poznog leta. Sasvim je siguran da je to povezano. Bez njenog uticaja, bez njenog tela da ga uputi u zakučaste puteve njegovog sopstvenog srca, priča s Gvin se nikada ne bi ostvarila. Neustrašiva Margo, tiha Margo, šifra Margo. Da, veoma bi voleo da je opet vidi, čak i na bezazlenoj kafi.
Odlazi do kafea na uglu, od barmena kupuje žeton za telefon, zatim silazi i traži broj Žofrojevih u imeniku. Obraduje se kad posle prvog signala začuje dizanje slušalice - a zatim šok kada se ispostavi da je na drugom kraju upravo Margo.
Voker insistira na tome da govore francuski. Proletos su često znali da povedu razgovor na francuskom, ali uglavnom su govorili engleski, pa iako je Margo i inače škrta na rečima, svestan je da joj je lakše da se izražava na maternjem jeziku. Pošto je sada on u Parizu, cilj mu je da joj vrati njen jezik, i pita se da li će biti drugačija osoba u svojoj zemlji i na svom jeziku. Prava Margo, kod kuće, u gradu u kom je rođena, a ne tamo neka mrzovoljna gošća nasukana u Americi koju jedva da podnosi.
Prolaze očekivanu litaniju pitanja i odgovora. Šta on, pobogu, radi u Parizu? Kako se snalazi? Da li je to što je podigla slušalicu čista sreća, ili se preselila kod svojih roditelja? Šta sada radi? Ima li vremena da se nađe s njim na kafi? Ona za trenutak okleva, a onda ga iznenadi odgovorom: Zašto da ne? Dogovaraju se da se sretnu u La Palette za jedan sat.
Četiri je popodne i Voker stiže prvi, deset minuta ranije. Naručuje kafu i zatim pola sata sedi i čeka, sve čvršće uveren da ga je izigrala, ali upravo kada se spremio da pođe, Margo ulazi. Krećući se na onaj svoji spor, odsutan način, tračak osmeha razdvoji joj usne, srdačno ga ljubi u oba obraza, seda u stolicu preko puta njegove. Ne izvinjava se zbog toga što je zakasnila. Margo nije osoba koja bi to uradila, on to i ne očekuje od nje, nikada ne bi tražio da igra po bilo čijim pravilima osim po sopstvenim.
En francais, alors? kaže ona.
Da, odgovara on, na francuskom. Zbog toga sam došao. Da usavršim jezik. A pošto tebe jedino znam od svih Francuza, nadao sam se da ću moći s tobom da vežbam.
A, to je razlog. Hteo si da me vidiš da bi produbio svoje znanje.
Jednim delom. Ali samo jednim. Hoću da kažem, ne moramo neprekidno da pričamo ako ti to ne želiš.
Margo se osmehne pa promeni temu tako što mu zatraži cigaretu. Dok joj pripaljuje ’goloaz’, Voker je pogleda i iznenada shvati da nikada neće biti u stanju da je u mislima odvoji od Borna. To groteskno saznanje u potpunosi razara razigrani, zavodljivi ton kojim je započeo razgovor. Bio je budala što ju je pozvao, kaže sebi, budala što je pomislio da će je ponovo ubediti da odu u krevet tako što će se pretvarati da se užasi proleća nikada nisu dogodili. Čak i ako Margo više nije deo Bornovog života, vezana je za Borna u Vokerovom sećanju, i kad gleda nju, to je kao da gleda Borna. Nesposoban da se zaustavi, počinje da joj prepričava šetnju duž Riversajd drajva one majske večeri pošto je ona napustila Njujork. Opisuje joj napad nožem. Otvoreno joj govori da je Born, van svake sumnje, ubica Sedrika Vilijamsa.
Pažljivo posmatra njeno lice dok se priseća jezivih detalja te večeri i dana koji su usledili, i konačno Margo mu se učini kao normalno ljudsko biće, živa osoba sa savešću i sposobnošću da oseti bol, i otkriva da, uprkos tome što mu je draga, uživa ovako da je muči, da je povređuje uništavajući veru u čoveka s kojim je dve godine živela, i koga je, navodno, volela. Margo sada plače. On se pita da li joj to radi zbog načina na koji se ponašala prema njemu u Njujorku. Je li ovo osveta zbog toga što je na početku veze, bez upozorenja, bio ostavljen? Ne, ne misli da je tako. Govori joj sve to jer shvata da više nije u stanju da gleda u nju a da ne vidi i Borna, i zato što je ovo poslednji put da su se sreli, želi da joj kaže istinu pre nego što se rastanu. Kada ispriča tu priču, ona ustaje i žurno kreće u pravcu toaleta.
Nije siguran da će se vratiti. Ponela je sa sobom tašnu, a kako je vreme napolju toplo i prijatno, nije imala jaknu ili sako kad je ušla u kafe, što znači da ni jakna ni sako ne vise preko naslona stolice. Voker odluči da joj da petnaest minuta, pa ako se do tada ne vrati, ustaće i otići će. U međuvremenu, naručuje još jedno piće. Ne, ovoga puta nije hteo kafu, kaže. Neka bude pivo.
Margo nema narednih deset minuta. Kada ponovo sedne na svoje mesto, Voker primećuje nadute kapke, staklasti sjaj u očima, ali šminka je netaknuta, a obrazi joj nisu više zamazani maskarom. Razmišlja: maskara koju je nosila Gvin u noći Endijevog rođendana; maskara koju ima Margo ovog septembarskog popodneva u Parizu; razmrljana maskara smrti.
Oprosti mi, kaže mu tihim glasom. Ovo što si mi ispričao... ne znam... više ne znam šta da mislim.
Ali, veruješ mi, zar ne?
Da, verujem ti. Niko ne bi bio u stanju da izmisli ovako nešto.
Žao mi je, nisam želeo da te uznemirim, ali mislio sam da bi trebalo da znaš šta se dogodilo - u slučaju da ikada budeš u iskušenju da mu se vratiš.
Ono što je čudno, nisam uopšte iznenađena...
Da li te je Born ikada udario?
Samo jednom. Ošamario me je. Dobila sam težak, ljutit šamar posred lica.
Samo jednom?
Samo jednom. Ali postoji nešto nasilničko u njemu. Ispod sveg tog šarma, dosetki i šala, postoji prava ljutnja, prava agresivnost. Mrzim što to moram sada da priznam, ali čini mi se da me je to uzbuđivalo. To što nikada nisam znala da li mu mogu verovati ili ne, nikada nisam znala šta će sledeće da uradi. Udario me je taj jedan put, ali dok smo bili zajedno nekoliko puta je učestvovao u tučama s drugim muškarcima. Video si kakvu narav ima. Znaš kakav je kad se napije. Mislim da to traje još iz vremena kad je bio u vojsci, u ratu, zbog groznih stvari koje je radio tokom rata. Mučio zatvorenike. Jednom mi se poverio da je u Alžiru učestvovao u mučenju zarobljenika. Sledećeg dana je sve poricao, ali nisam mu verovala, mada sam se pretvarala da mu verujem. Prva priča je bila tačna, znam sigurno.
A šta je s nožem koji nosi u džepu? Zar se nikada nisi uplašila zbog toga?
Ja ljude prihvatam onakve kakvi su, Adame. Ne postavljam previše pitanja. Ako je želeo da nosi nož, smatrala sam da je to njegova stvar. Kazao je da je svet opasan i da čovek mora sebe da štiti. Posle onoga što ti se desilo u Njujorku, tome baš i ne možeš protivurečiti, zar ne?
Moja sestra ima jednu teoriju. Ne znam da li je reč o valjanoj teoriji ali ona misli da mi je Born prišao na toj zabavi jer je osetio seksualnu privlačnost. Homoerotsku privlačnost, kako se izrazila. Šta ti misliš? Ima li u tome nečega ili ne?
Moguće je. Sve je moguće.
Da li ti je ikada govorio o tome da ga privlače muškarci?
Ne. Ali to je ni tu ni tamo. Ne znam šta je radio pre nego što sam počela da živim s njim. Nisam sigurna ni za sve ono što je radio dok smo bili zajedno. Ko zna šta su nečije tajne želje? Ako se ne ponaša u skladu s tim željama, ili ako ne govori o njima, nemaš pojma. Jedino o čemu ja mogu da govorim jeste ono što sam videla vlastitim očima - a evo šta sam videla. Vrlo rano, negde na samom početku naše veze, Rudolf i ja smo imali odnos utroje s još jednim muškarcem. To je bila moja ideja. Rudolf je pristao da bi mi udovoljio, da bi dokazao da je spreman da uradi sve što zatražim. Taj drugi muškarac je bio moj dugogodišnji prijatelj, neko s kim sam već spavala, izuzetno zgodan tip. Da je Rudolf osetio privlačnost, poljubio bi ga, zar ne? Uhvatio bi ga za kitu i popušio mu. Ali nije uradio ništa slično. Dopadalo mu se da gleda šta Fransoa i ja radimo, videla sam kako se uzbudio kada je Fransoa ušao u mene, ali nije ga ni dodirnuo. Je li to nekakav dokaz? Ne znam. Jedino što mogu da ti kažem jeste da sam, ugledavši te na toj zabavi u Njujorku, rekla Rudolfu da si jedan od najlepših momaka koga sam ikada videla. On se složio sa mnom. Kazao je da izgledaš poput izmučenog Adonisa, poput Lorda Bajrona na rubu nervnog sloma. Da li to znači da si mu bio privlačan? Možda da, a možda i ne. Ti si poseban slučaj, Adame, i ono što te čini posebnim jeste da nisi svestan utiska koji ostavljaš na druge ljude. Deluje mi sasvim verovatno da privlačiš i heteroseksualne muškarce. Možda se to dogodilo Rudolfu. Ne znam ništa pouzdano, čak i da se zaljubio u tebe ne bi mi o tome rekao ni reč.
On se ženi. Jesi li znala? Tako mi je barem rekao kad smo se videli poslednji put.
Da, znam. Znam sve o tome. To mi je bila viza za izlazak iz veze. Zbogom prevrtljivoj kurvi Margo, dobrodošla anđeoska Elen Žuen.
Zvučiš ogorčeno...
Ne, nisam ogorčena. Zbunjena sam. Vidiš, ja znam tu ženu, dugo je poznajem, i to mi nikako ne ide u glavu. Elen je sigurno pet ili šest godina starija od Rudolfa, ima osamnaestogodišnju ćerku, i sve što mogu da kažem o njoj jeste da je veoma obična, veoma nezanimljiva, veoma ispravna. Dobra osoba, naravno, dobra, vredna žena od buržoaskog soja s tragičnom pričom, ali ne shvatam šta vidi u njoj. Ludi Rudolf, ima da umre od dosade s njom.
Kazao je da je voli.
To je verovatno istina. Ali to i dalje ne znači da treba njome da se oženi.
Tragična priča. Nešto u vezi s njenim prvim mužem, je l’ da? Nisam baš razumeo sve što mi je ispričao.
Žuen je Rudolfov blizak prijatelj. Pre šest-sedam godina doživeo je tešku saobraćajnu nesreću. Bio je sav polomljen, s naprslom lobanjom, s raznim unutrašnjim povredama, ali nekako je uspeo da preživi. Ili da zamalo preživi. Od tog vremena je u komi, bez moždanih funkcija, na aparatima za održavanje. Godinama je Elen odbijala da se preda, nije gubila nadu, ali njegovo stanje se nije popravljalo, i konačno su je porodica i prijatelji nagovorili da podnese zahtev za razvod braka. Kada se ta procedura okonča sledećeg proleća, moći će ponovo da se uda. Drago mi je zbog nje, ali mislila sam da je Rudolf poslednja osoba za koju će se udati. Najmanje deset puta sam sedela s oboma na raznim večerama, i nikada nisam osetila neko snažnije osećanje, ni kod jednog od njih. Prijateljstvo, to da, ali ne i... ne... koja je reč koju tražim?
Varnice.
Tako je. Nije bilo varnica.
Još uvek ti nedostaje, zar ne?
Više ne. Posle ovoga što si mi ispričao, više ne.
Ali, nedostajao ti je.
Jeste. Nisam želela da bude tako, ali jeste.
Tip je manijak, znaš.
Istina. Ali koji to zakon kaže da ne smeš da voliš manijaka?
Posle ovog oboje zaćute, u potrazi za novi rečima, novim mislima. Margo baci pogled na sat i Voker pomisli kako će mu reći da kasni na još jedan sastanak, da mora da pođe. Umesto toga, pita ga da li ima neke planove za večeru, pa ako nema, da li bi pošao s njom u restoran. Zna jedno fino mesto u ulici De Gran Agustan i rado će ga častiti ako nije pri parama. Voker želi da joj kaže kako neće moći da pođe s njom, da se više neće videti, ali nije u stanju da sroči rečenicu. Isuviše je usamljen da bi odbio takvu ponudu, preslab da bi okrenuo leđa jedinoj osobi koju poznaje u Parizu. Da, baš bi voleo da večeraju zajedno, ali još uvek je rano, nema ni šest, šta bi mogli da rade do tada? Šta god ti želiš, kaže Margo, i misli sasvim doslovno, šta god on želi, a pošto on najviše od svega želi da se uvuče u krevet s njom, predlaže joj da odu do njegovog hotela, da joj pokaže u kakvu se ofucanu jazbinu smestio. Pošto joj seks nikad nije daleko od pameti, Margo brzo shvata Vokerove namere i to i pokazuje tako što mu uputi mali osmeh.
Nisam bila baš dobra prema tebi u Njujorku, zar ne? kaže ona.
Bila si izuzetno dobra, bar za neko vreme. A posle, pa ne, nisi bila dobra prema meni.
Žao mi je što sam te povredila. Imala sam baš loš period. Nisam znala šta radim, a onda sam samo osetila kako moram da odem iz Njujorka. Nemoj mi zameriti na tome, bar pokušaj.
Ne zameram ti. Priznajem da sam nedelju-dve bio ozlojeđen, ali ne duže od toga. Odavno sam prestao da te okrivljujem.
Dakle, možemo da budemo prijatelji?
Nadam se tome.
Samo pazi, ništa previše intenzivno. Ne svakog minuta i svakog dana. Nisam spremna za to. Nisam sigurna da ću ikada opet biti spremna. Ali, da se postaramo jedno o drugom povremeno, to bismo mogli. Možda će nam, na taj način, oboma prijati.
Dok koračaju prema hotelu, Voker oseća da žena kraj njega više nije ona Margo koju je poznavao u Njujorku prošlog proleća. Imao je pravo kada je pomislio da će biti donekle drugačija u svom gradu, na svom jeziku, posle skorog raskida s Bornom, i posle razgovora u kafeu on zaključuje kako je sada otvorenija, artikulisanija, ranjivija nego što je zamišljao. Ipak, dok predviđa neminovni dolazak u hotel - penjanje kružnim stepenicama, ključ koji se okreće u bravi, skidanje odeće, prizor njenog malog, golog tela, dodir tog tela uz sebe -pita se da li upravo pravi kolosalnu grešku.
U početku stvari ne deluju dobro. Margo ništa ne govori o njegovoj sobi, jer je ili previše ljubazna, ili potpuno ravnodušna da bi se na to osvrnula, ali Voker ipak iz njenog pogleda vidi o čemu ona razmišlja i odjednom ga obuzima stid, zgrožen je nad činjenicom da ju je doveo u ovaj ćumez, na ovo odvratno mesto. To ga oneraspoloži, i kada sednu na krevet i počnu da se ljube, on je odsutan, opasno dekoncentrisan. Margo se odmiče i pita ga da li nešto nije u redu. Nemoj biti čudan sa mnom, Adame, kaže mu. Ovo treba da bude zabavno, sećaš se?
Ne može da joj kaže da misli na Gvin, da u trenutku kada im se usne dotiču on misli na svoju sestru, kada su im se poslednji put usne dotakle, i dok se upinje da ljubi Margo razmišlja jedino o tome kako ovako nikada više neće držati svoju sestru.
Ne znam šta mi je, kaže. Strašno sam tužan... tako prokleto tužan.
Možda će biti bolje da ja pođem, kaže Margo i nežno ga tapše po leđima. Na kraju krajeva, seks nije obavezan. Možemo pokušati neki drugi dan.
Ne, nemoj ići. Ne želim da ideš. Daj mi samo malo vremena. Biće mi dobro, obećavam.

Margo mu daje to vreme i on postepeno izlazi iz svog melanholičnog raspoloženja, možda ne u potpunosti, ali dovoljno da se uzbudi kada joj haljina sklizne na pod i kada njenu golu kožu obuhvati u zagrljaj, dovoljno da može da vodi ljubav s njom, da dva puta vodi ljubav s njom, a između dva čina, dok piju crno vino koje je ranije doneo u sobu, Margo ga dodatno draži plastičnim opisima svojih seksualnih susreta s drugim ženama, pričama o strasti s kojom prilazi dodirivanju i ljubljenju velikih grudi (jer su njene tako male), lizanju i maženju ženskog međunožja, o tome kako voli da zariva jezik duboko u žensko dupe, i mada Voker ne može da proceni ima li uopšte istine u tim pričama, ili to ona samo želi da ga pripremi za nastavak, uživa da je sluša kako govori te prostote, baš kao što je uživao i dok je Gvin to radila u stanu u Zapadnoj 107. ulici. Tada se zapita nisu li reči suštinski deo seksa, nije li priča samo suptilniji vid dodira, i nisu li slike u našim glavama podjednako važne kao i telo koje držimo u zagrljaju. Margo mu kaže kako je seks za nju jedina bitna stvar u životu, bez njega bi se ubila, samo da izbegne dosadu i monotoniju zbog osećaja zarobljenosti u vlastitoj koži. Voker ništa ne govori, ali kada drugi put svrši u njoj, jasno mu je da deli njeno mišljenje. Lud je za seksom. Seks je gospodar i utešitelj, jedini spas na zemlji.
U restoran i ne odlaze. Pošto su dovršili vino, zaspe i tako zaborave na večeru. Rano sledećeg jutra, tik pred zoru, Voker otvara oči i vidi da je sam u krevetu. Na jastuku kraj njega je poruka od Margo, u kojoj piše: Izvini. Krevet je suviše neudoban. Zovi me sledeće nedelje.
Pita se da li će imati hrabrosti da je pozove. A onda postavlja sebi ispravnije pitanje: da li će imati hrabrosti da je ne pozove, da odoli novom susretu.

Dva dana kasnije, sedi u bašti kafea na Sen Andre dez Ars, polako pije pivo i zapisuje nešto u notes. Šest sati je, kraj još jednog radnog dana, i sada, pošto se prilagodio ritmu Pariza, shvata da je ovo vreme najinspirativnije doba u tom gradu, kretanje s posla ka kući, ulice koje se prelivaju muškarcima i ženama koji hitaju porodicama, prijateljima, svojim samotnim životima, i on uživa što je tu, napolju, među svima njima, obavijen tim združenim izdisajem olakšanja. Upravo je bio završio kraće pismo roditeljima, i jedno duže, za Gvin, i sada pokušava da napiše nešto uverljivo o delu Džordža Opena, savremenog američkog pesnika koga izuzetno ceni. Prepisuje sledeće stihove iz Openove najnovije zbirke This In Which (Ovo u čemu):

Nemogućnost sumnje u svet:
vidljiv je i zbog toga što je konačan.

Spoznaje nema, a to je, verujem, činjenica smrtonosna.

Upravo se sprema da pribeleži neki komentar o ovim stihovima, ali pre nego što počne, preko stranice beležnice pada senka. On diže pogled, a tamo, tačno naspram njega, stoji Rudolf Born. Pre nego što Voker uspe bilo šta da kaže ili učini, budući muž Elen Žuen sedne na slobodnu stolicu kraj njega. Vokerov puls se ubrzava. Ostaje bez daha, bez glasa. Ovo nije trebalo tako da se dogodi, kaže sebi. Ako im se i kada putevi budu ukrstili, on je trebalo da bude taj koji će prvi opaziti Borna, a ne obrnuto. Trebalo je da hoda ulicom punom ljudi, tako da ga na vreme primeti i odvrati pogled, i prođe neopaženo. Uvek je na taj način zamišljao tu scenu, a evo ga sada, napolju, na otvorenom, bez odstupnice, sedi, kao budala, nesposoban da se pretvara da Born nije tu.
Nema više belog odela, zamenili su ga bež sako i svilena marama oko vrata, plavo-zelena stvar stavljena, nesumnjivo, da preseče bledoplavu boju košulje - oduvek razbarušeni dendi, pomisli Voker, s onim istim sardoničnim osmehom iz prošlosti.
Vidi, vidi, kaže Born dok glumi dobro raspoloženje i izgovara reči tako da naglasi koliko su lažne: Ponovo se srećemo, mladi Vokeru. Kakvo prijatno iznenađenje.
Voker zna da će morati da stupi u razgovor s njim, ali u tom trenutku još uvek nije sposoban da prozbori ni reč.
Nadao sam se da ću naleteti na tebe, nastavlja Born. Pariz je tako mali grad i to se, ranije ili kasnije, moralo desiti.
Ko ti je rekao da sam tu? konačno ga upita Voker. Margo?
Margo? Mesecima se nisam čuo s Margo. Nisam znao ni da je u gradu.
Pa ko onda?
Zaboravljaš da sam predavao na Kolumbiji. Imam veze s Univerzitetom, a direktor tvog programa mi je prijatelj. Bio sam nedavno s njim na večeri, on mi je rekao. Rekao mi je i da živiš u nekom brlogu u ulici Mazaran. Zašto nisi otišao u dom, u Rid hol? Sobe možda nisu toliko velike, ali bar nisu pune buba.
Voker nije imao želju da s Bornom diskutuje o izboru svog smeštaja, nije ga zanimalo da troši snagu na ćaskanje. Zanemario je njegovo pitanje i rekao: Nisam zaboravio, znaš. Još uvek neprekidno razmišljam o tome.
O čemu razmišljaš?
O tome šta si uradio onom dečku.
Ništa mu ja nisam uradio.
Molim te...
Samo sam ga gurnuo, jednom, i to je sve. Bio si tamo. Video si šta se dogodilo. Hteo je da puca u nas. Da ga nisam prvi napao, mogao je obojicu da nas ubije.
Ali, pištolj nije bio napunjen.
To nismo mogli znati, zar ne? Rekao je da će pucati, a kada neko uperi cev u mene i kaže mi da će da puca, ja mu poverujem.
A ono u parku? Više od dvanaest ubodnih rana posle one prve. Zašto si, pobogu, to učinio?
Nisam. Znam da mi ne veruješ, ali s tim stvarno nemam ništa. Da, poneo sam ga do parka pošto si otišao, ali dok sam stigao već je bio mrtav. Zašto bih nastavio da bodem nekog ko je mrtav? Jedino što sam želeo bilo je da se izgubim odatle što je moguće brže.
Pa ko je onda to uradio?
Pojma nemam. Neki umobolnik. Noćni goblin. Na kraju krajeva, Njujork je zlokobno mesto. To je mogao da uradi bilo ko.
Znaš da sam razgovarao s policijom. Uprkos tvom ne naročito suptilnom upozorenju.
I mislio sam da ćeš to uraditi. Zato sam toliko i žurio da odem.
Ako si već nevin, zašto nisi ostao i raščistio stvar na sudu?
Zašto bih? Na kraju bi me oslobodili optužbe, a ja nisam mogao da gubim vreme koje bi otišlo na pripremanje odbrane. Klinac je zaslužio da umre. Klinac je umro. I to je to.
Nema kajanja, dakle.
Nema kajanja. Ni najmanje. Čak te i ne osuđujem što si se okrenuo protiv mene i prijavio me policiji. Uradio si ono što si morao. Pogrešio si, naravno, ali to je tvoj problem, ne moj. Spasao sam ti život, Adame. Seti se toga. Da je pištolj bio pun, još uvek bi mi zahvaljivao na onome što sam učinio. Činjenica da nije bio napunjen ne menja gotovo ništa, zar ne? Sve dok smo mislili da u ruci drži napunjen pištolj, taj pištolj je i bio napunjen.
Voker je spreman da se složi s ovim, doduše nerado, ali i dalje ostaje pitanje parka, pitanje kako je mladić umro i gde se to desilo, i sasvim je siguran da verzija koju je Born izneo nije istinita - iz prostog razloga što se nije sve moglo toliko brzo odigrati. Jedan ubod u stomak može dovesti do smrti, ali neminovno je da to bude sporo, da traje, što znači da je Vilijams svakako bio živ kad ga je Born doneo u park, i stoga je sve ostale rane, od kojih je mladić umro, mogao da nanese sam Born. Ništa drugo se ne čini logično. Zašto bi se bilo ko pomučio da izbode mrtvog tinejdžera više od deset puta? Da je Vilijams još uvek disao kad je Born otišao iz parka, moglo bi se naći argumenata za tvrdnju o drugom napadaču - to bi bilo nategnuto, ali moguće - samo ukoliko bi cilj bio da se dečku ukrade novac, a u policiji su rekli Vokeru da nikakve pljačke nije bilo. Novčanik je ostao u mladićevom džepu i u njemu šesnaest netaknutih dolara, što eliminiše pljačku kao motiv zločina. Zašto bih nastavio da bodem nekog ako je već mrtav? Jer nije bio mrtav, a ti si i dalje zarivao sečivo sve dok se nisi uverio da jeste. A onda, čak i kada si sve obavio, nastavio si da ga bodeš jer te je preplavio bes, jer si poludeo i uživao si u tome što radiš.
Ne želim više da govorim o tome, kaže Voker, poseže u džep i vadi sitniš da plati svoje pivo. Moram da idem.
Kako hoćeš, odgovara Born. Nadao sam se da ćemo moći da izgladimo stvar i ponovo budemo prijatelji. Čak mi je palo na pamet da te upoznam s ćerkom moje buduće žene. Sesil ima osamnaest godina, divna je i pametna devojka - studira književnost, odlična je pijanistkinja, upravo osoba za koju bi se mogao zainteresovati.
Ne, hvala, kaže Voker i ustaje od stola. Ne treba mi tvoje provodadžisanje. To si jednom već uradi, ako se sećaš.
Pa, ako odlučiš da promeniš mišljenje, pozovi me. Biće mi zadovoljstvo da vas upoznam.
U tom trenutku, upravo kada se Voker okrene da pođe, Born iz gornjeg unutrašnjeg džepa sakoa vadi vizitkartu s adresom i telefonskim brojem. Evo, uzmi, kaže pružajući je Vokeru. Tu su ti sve moje koordinate. Za svaki slučaj.
Za sekund, Voker je u iskušenju da pocepa kartu i baci delove na tlo - isto kao što je pocepao onaj ček prošlog proleća u Njujorku - ali onda reši da to ipak ne učini, da se ne bi obrukao tako jeftinom i jadnom uvredom. Stavlja kartu u džep i kaže do viđenja. Born klimne, ali ne progovara. Dok Voker odlazi, sunce projuri nebom i rasprsne se u stotine hiljada varnica rastopljenog svetla. Ajfelov toranj pada. Sve zgrade Pariza bukte u plamenu. Kraj prvog čina. Zavesa.

Doveo je sebe u nemoguću poziciju. Sve dok nije znao gde se Born nalazi, mogao je da živi s neizvesnošću potencijalnog susreta i da se sve vreme zavarava da će ga pratiti sreća, da se trenutak od koga je strahovao neće desiti, ili da će doći kasnije, toliko kasno da vreme koje bude proveo u Parizu neće biti uništeno sledećim susretom, ostalim susretima. Sada, pošto se sve već desilo, i to se desilo rano, ranije nego što je zamišljao da je moguće, drži da je nepodnošljivo to što u džepu ima Bornovu adresu a nije u stanju da ode u policiju i traži da ga uhapse. Ništa ga ne bi toliko usrećilo kao kada bi video kako ubicu Sedrika Vilijamsa privode pravdi. Čak i ako bi ga oslobodili, najpre bi morao da plati, da bude ponižen zbog suđenja, pa čak i ako slučaj nikada ne bi dospeo na sud, morao bi da prođe kroz neprijatne policijske procedure, strogu rutinu dugotrajne istrage. Ali pošto ne može da kidnapuje Borna i da ga transportuje u Njujork, šta Vokeru preostaje? Sagledava situaciju iz svih uglova sve do kraja dana i duboko u noć, i tada mu na pamet padne jedna ideja, sumanuta, đavolska ideja, toliko okrutna i lukava da je zapanjen samom činjenicom da je bio u stanju da smisli tako nešto. Zbog nje Born, avaj, neće otići u zatvor, ali će mu život postati izuzetno neugodan, i ako plan bude uspešno sproveden, budući muž Elen Žuen izgubiće jedino do čega mu je stalo na celom svetu. Voker je istovremeno zadovoljan i zgađen samim sobom. Nikada nije bio osvetoljubiv, nikada nikoga namerno nije povredio, ali s Bornom je drugačije, Born je ubica, Born zaslužuje da ga stigne kazna, i prvi put u svom životu Voker je žedan krvi.
Da se plan sprovede u delo potreban je iskusan lažov, društveni akrobata verziran u finom umeću dvoličnosti, a kako Voker nije ni jedno ni drugo, svestan je da je najlošiji izbor za posao koji je sam sebi dodelio. Od samog početka biće primoran da ide protiv svoje prirode, okliznuće se i pašče, i tako bezbroj puta dok ne pronađe uporišnu tačku na bojnom polju koje je iscrtao u svojoj glavi, pa opet, uprkos svim svojim slabostima, sledećeg jutra odlazi u kafe Konti da bi ubacio još jedan žeton u telefon i pokrenuo čitavu operaciju. Iznenađen je svojom smelošću i rešenošću. Kada posle trećeg zvona Born podigne slušalicu, iznenađenje koje čuje u njegovom glasu je sasvim primetno.
Adam Voker, ponavlja on i svim silama se trudi da što bolje prikrije svoju preneraženost. Poslednja osoba na svetu za koju bih očekivao da se javi.
Izvinjavam se na smetnji, kaže Voker. Samo sam hteo da vam kažem da sam mnogo razmišljao otkad smo juče razgovarali.
Zanimljivo. I, dokle si stigao u tim razmišljanjima?
Rešio sam da treba da se pomirimo.
Još interesantnije. Juče me optužiš za ubistvo, a danas si spreman sve da mi oprostiš. Zbog čega si se odjednom predomislio?
Zato što ste me ubedili da govorite istinu.
Treba li ovo da shvatim kao iskreno izvinjenje - ili ti je potrebna neka nova usluga od mene? Da ne misliš možda da oživiš svoj mrtvi časopis, recimo?
Naravno da ne. Sve je to davno prošlo vreme.
Stvarno me je zabolelo to što si uradio, Vokeru. Da na komadiće pocepaš ček i vratiš mi ga bez reči. Bio sam strašno uvređen.
Ako sam vas bilo čime uvredio, iskreno mi je žao. Bio sam u šoku posle onoga što se dogodilo. Nisam znao šta radim.
A sad znaš šta radiš?
Mislim da znam.
Misliš. A reci ti meni, mladi čoveče, šta tačno želiš?
Ništa. Pozvao sam jer ste mi rekli da se javim. U slučaju da se predomislim.
Znači, hoćeš da se družimo. Je l’ to? Kažeš mi da želiš da nastavimo naše prijateljstvo?
Tako nekako. Pominjali ste upoznavanje s vašom verenicom i njenom ćerkom. Mislio sam da bi to bio lep način da počnemo.
Lep. Kakva otužna reč. Vi Amerikanci stvarno imate dar za banalnosti, da znaš.
Van svake sumnje. Isto tako smo vrlo dobri u izvinjavanju kad osetimo da smo pogrešili. Ako ne želite da me vidite, samo recite. Razumeću.
Oprosti, Vokeru. Opet sam zao. Bojim se da to ide u rok službe.
Svi imamo svoje trenutke.
Tačno tako. I sad ti hoćeš da lomiš hleb s Elen i Sesil. A po mom jučerašnjem pozivu. Smatraj da smo se dogovorili. Ostaviću ti poruku u hotelu čim budem sve organizovao.

Večera je dogovorena za naredni dan u „Važanandu“, braseriji koja datira još s početka veka, na bulevaru Sen-Žermen. Voker stiže tačno u osam, prvi od čitavog društva, i dok ga vode do stola koji je rezervisao gospodin Born, previše je nervozan i dekoncentrisan da bi obratio pažnju na okruženje: tamni zidovi obloženi hrastovinom, mesingani detalji, uštirkani beli stolnjaci i salvete, prigušeni razgovori koji dopiru iz drugih delova prostorije, zvuk srebrnog escajga koji udara o porcelansko posuđe. Trideset i četiri sata posle ponižavajućeg, suludog razgovora s Bornom, evo šta je dobio zahvaljujući svojim lažima: nesavladiv strah, ogroman prezir prema samom sebi i zlata vrednu priliku da se upozna s Bornovom budućom ženom i pastorkom. Sve zavisi od toga šta će se dogoditi s Elen i Sesil Žuen. Ako mu pođe za rukom da nekako uspostavi vezu s njima, s bilo kojom od njih dve, nezavisno od bilo kakve veze s Bornom, tada će mu se, pre ili kasnije, ukazati prilika da otkrije istinu o Riversajd drajvu, i ako uspe da ih ubedi da prihvate priču o ubistvu Sedrika Vilijamsa, onda postoji šansa, možda i više od šanse, da se venčanje otkaže i da buduća mlada odbaci Borna. To je sve što je Voker želeo da postigne: da rasturi taj brak pre nego što bude ozakonjen. To i nije posebno teška kazna za zločin kao što je ubistvo, ali s obzirom na raspoložive opcije, ipak je dovoljno oštra. Odbačeni Born. Poniženi Born. Born koji se raspada od jada. Koliko god da su Vokeru bili odvratni dodvoravanje, lažna izvinjenja i neiskrene izjave o prijateljstvu, shvata da drugog izbora nema. Ako se ispostavi da su Elen i Sesil nepoverljive prema njemu, da ih je teško ubediti, onda će se povući i mirno proglasiti poraz. Ali samo ako se to desi, i kada se desi, a dok se ne desi, odlučan je u nameri da zaigra karte s đavolom.
Na osnovu svojih prvih saznanja ne može ništa da zaključi. Po temperamentu ili u datim okolnostima, i majka i ćerka deluju smerno i povučeno, i pošto Born dominira tokom upoznavanja s objašnjenjima, raznim komentarima, ni jedna ni druga ne govore previše. Dok Voker opisuje svoje prve dane u Parizu, Elen mu daje kompliment na znanju francuskog; u drugom trenutku Sesil ga otvoreno pita kako mu se dopada život u hotelu. Majka je visoka, plava, elegantno obučena, nikako se ne može reći da je lepotica (lice joj je suviše izduženo, Vokeru se čini i pomalo konjasto), ali kao i mnoge druge Francuskinje iz srednje klase u određenim godinama, držanje joj je dostojanstveno i samouvereno - što je verovatno stvar stila ili neke tajanstvene galske mudrosti koja se tiče same suštine ženstvenosti. Ćerka je upravo napunila osamnaest godina, studira na liceju Fenelon u ulici Lepron, što je na manje od pet minuta udaljenosti od Hotela de Sud. Ona je sitnija, manje upadljiva od svoje majke; ima kratku smeđu kosu, tanke zglobove i uska ramena, živahne, pametne oči. Voker primećuje da te oči pomalo žmirkaju i on pomisli (ispravno, kako se ispostavilo) da Sesil inače nosi naočare, i da je odlučila da bude bez njih tokom večere. Ne, nije to lepa devojka, ima nečeg mišjeg u njenom izgledu, ali je ipak vrlo interesantna za posmatranje: malena brada, izdužen nos, okrugli obrazi, izražajne usne. Te usne su malo-malo kretale nadole, nisu se baš razvlačile u pravi osmeh, ali bile su zabavljene nekom skoro tajanstvenom stvari, pokazujući tako veoma razvijen smisao za humor nekoga ko u letu hvata komične potencijale trenutka. Nema sumnje da je izuzetno inteligentna (poslednja četiri minuta Born se hvalio Vokeru njenim izuzetnim ocenama iz književnosti i filozofije, njenoj strasti prema klaviru, znanju starogrčkog), ali koliko god bilo stvari koje su govorile u prilog Sesil, Voker je sa žaljenjem zaključio da ga ona ne privlači, bar ne na način na koji se nadao. Nije njegov tip, kaže sebi, oslanjajući se na taj nejasni, često upotrebljavan izraz koji bi trebalo da obuhvati beskrajnu složenost fizičke privlačnosti. Ali koji je njegov tip? pita se. Njegova sestra? Deset godina starija Margo uvek gladna seksa? Šta god da je to što ga privlači, Sesil Žuen ga nije imala. Posmatra je i vidi dete, delo u nastanku, još uvek ne u potpunosti formiranu osobu, i u ovom trenutku svog života ona je još uvek suviše povučena i suviše stidljiva da bi mogla da šalje bilo kakve erotske signale zbog kojih bi muškarac krenuo za njom. Što ne znači da on neće dati sve od sebe da se sprijatelji s njom, ali neće tu biti poljubaca ni dodira, nikakvih romantičnih priča, ni pokušaja da je odvuče u krevet.
Prezire sebe zbog ovih misli, zbog toga što sirotu Sesil posmatra nikako drugačije nego kao seksualni objekat, potencijalnu žrtvu njegovih zavodničkih moći (pod uslovom da ih uopšte ima), ali u isto vreme zna da je ovo rat, gerilski rat, a ova večera je prva bitka tog rata, i ako će je dobiti tako što će zavesti pastorku svog neprijatelja, neće oklevati da to uradi. No, mlada Sesil nije kandidatkinja za zavođenje i stoga će morati da razvije suptilnije taktike da bi napredovao u svojoj nameri, moraće da se prebaci s frontalnog napada na ćerku, na ofanzivu sa dva kraka, ka majci i ćerci - sve u nastojanju da im se omili i da ih nekako pridobije za svoju stvar. Sve to mora postići pod Bornovim budnim pogledom, pred očima čoveka čije mu je samo prisustvo nepodnošljivo, guši ga, koga ne može ni da pogleda. Lukavi, skeptični Born je svakako veoma sumnjičav prema dvoličnom Vokeru, i ko zna da li je i njegovo izvinjenje prihvatio samo zato da otkrije kakvu nepodopštinu dečko namerava da izvede. Postoji izvesna oštrina u Bornovom glasu zašuškana ispod prijatnog ćaskanja i vedrog raspoloženja, jedan napet, nervozan ton koji kao da odaje njegov oprez. Neće biti mudro da se ponovo sretnu, kaže Voker sebi, zbog čega mu je još bitnije da sklopi zasebno primirje s Žuenovima večeras, pre nego što se susret završi.
Žene sede jedna pored druge, na suprotnoj strani stola. On je naspram Sesil, a Born sedi s njegove leve strane, licem u lice s Elen. Voker pažljivo posmatra Elenine oči dok gleda svog verenika i, kao i Margo, i on je zbunjen time što u njima nema nijedne iskre. U tim se očima vide neka druga osećanja -tuga, dobrota, seta - ali ljubav nije među njima, kao ni sreća, i nijedan tračak radosti. Ali kako i da se vidi sreća u očima žene kao što je Elen, nekoga ko je proteklih sedam ili osam godina živeo u stanju bola i obustavljenog življenja dok joj polumrtav muž vene u bolnici? Zamišlja komatoznog Žuena kako opružen leži na krevetu, za telo mu je žicama prikačeno bezbroj mašina i cevi za disanje, jedini je pacijent u velikom, praznom odeljenju, živ a ne živi, mrtav a ne umire, i odjednom se priseća filma Karla Drejera, „Ordet“, koji je pre dva meseca gledao sa Gvin. Sedeo je na balkonu bioskopa Njujorker kraj svoje sestre: mrtva farmerova žena u kovčegu, njegove suze kada se pridigne i oživi, ali ne, govori sebi, to je samo priča, izmišljena priča u izmišljenom svetu, a ovo nije taj svet, ovde nema čudesnih uskrsnuća za Žuena. Elenin muž neće nikada sesti i oživeti. S Žuenovog bolničkog kreveta Vokerov um skače do jednog drugog kreveta i pre nego što uspe da se zaustavi, ponovo je u onoj groznoj sceni koju mu je Margo opisala pre nekoliko dana: ona u krevetu s dva muškarca, Bornom i onim drugim, kako se zvao, Fransoa, Margo u krevetu s njim i Bornom, njih troje goli, tucaju se, i sada vidi Borna koji posmatra kako Fransoa zabija svoj tvrdi kurac u Margo, pa onda stameni Born, i njegovo odvratno nago telo, koji u naletu uzbuđenja izdrkava dok gleda kako mu se devojka jebe s drugim...
Voker se osmehne Sesil u pokušaju da odagna taj prizor, a ona mu uzvrati osmeh - pomalo zbunjeno, ali naizgled zadovoljna ovom pažnjom - pita se nije li baš ta pohotljivost objašnjenje za to što je Bornu toliko stalo da se oženi Elen. Želi da se promeni, upinje se da se odupre svojim prljavim i zlim porivima, a ona za njega predstarlja poštovanje, zid zaštite od sopstvenog ludila. Voker primećuje koliko se naglašeno učtivo on ophodi s Elen, obraća joj se s formalnim vi umesto prisnijim, intimnijim ti. To je jezik grofova i grofica, jezik braka u najvišim slojevima visokog društva, jezik koji stvara distancu i između sebe i sveta, kao jedan vid zaštite. Ne traži Born ljubav, već sigurnost. Požudna Margo je izvukla ono najgore u njemu. Da li će smirena i suzdržana Elen uspeti da ga pretvori u novog čoveka? Samo sanjaj o tome, kaže Voker sebi. Za osobu tvoje inteligencije to pitanje i nije toliko teško.
Pošto naruče jelo, Voker saznaje da Elen radi kao logoped u jednoj klinici u Četrnaestom arondismanu. Ovim poslom se bavi još od ranih pedesetih -drugim rečima, mnogo pre nesreće svog muža - i mada jedini prihod kojim izdržava svoju malu porodicu dolazi od tog posla, Voker ubrzo shvata da je ona izuzetno posvećen terapeut, da joj karijera pruža ogromno zadovoljstvo i da je verovatno najvažnija stvar u njenom životu. Kad počneš da se daviš u moru problema, naporan rad postaje splav koji ti omogućava da plutaš. Voker to vidi u njenim očima i impresioniran je time koliko su sjajnije sada, kad je Born pomenuo tu temu. Odjednom se nazire ulaz, prilika da se stupi u relevantan dijalog. Istina je i da se Voker iskreno zanima za ono čime se ona bavi. Čitao je radove Jakobsona i Merlo-Pontija o afaziji i usvajanju jezika, podrobno je razmišljao o tim stvarima zbog sopstvenog bavljenja rečima, i zato se ne oseća kao prevarant ili lažov kad počne da je zasipa pitanjima. Elen je najpre iznenađena njegovim entuzijazmom, ali kad shvati da je iskren, počinje da priča o artikulacionim poremećajima kod dece koja dolaze na kliniku, o svojim metodama za lečenje onih koji šuškaju, mumlaju, mucaju, ali ne, ne radi samo sa decom, ima tu i odraslih, starih ljudi, žrtava moždanog udara i različitih povreda mozga, afazičari, onih koji su izgubili moć govora ili koji ne mogu da se sete reči, koji ih smuljaju do te mere da olovka postaje papir, drvo postaje kuća. Brokina afazija, Vernikeova afazija, konduktivna afazija, transkortikalna senzorna afazija, anomička afazija i tako dalje - i zar to nije neobično, misao ne može da postoji izvan jezika, a kako je jezik funkcija mozga, morali bismo tvrditi da jezik - sposobnost da svet doživljavamo kroz simbole - jeste u neku ruku fizička odlika ljudskih bića, što dokazuje da je drevna dualnost uma i tela potpuni nonsens, zar ne? Adieu, Dekarte. Telo i um su jedno.
Otkriva kako je najbolji način da ih upozna da sebe izuzme iz priče, da postavlja pitanja umesto da daje odgovore, da ih natera da više govore o sebi. Ali Voker nije vičan ovoj vrsti interpersonalne manipulacije, i zato začuti kad Born upadne s nekim vrlo oštrim komentarima o odbijanju izraelske vojske da se povuče iz Sinaja i Zapadne obale. Voker oseća da on pokušava da ga uvuče u raspravu, ali činjenica je da se slaže s Bornom o ovom pitanju. Nije rad da mu to stavi do znanja i zato ćuti i čeka da se paljba okonča posmatrajući Sesiline usne koje se ponovo pomeraju ka osmehu zbog neke unutrašnje, tajne radosti. Možda i greši, ali čini mu se da je njoj smešna žestina s kojom Born iznosi svoje argumente. Nekoliko minuta potom, tirada se prekida zbog predjela koje stiže na sto. Voker prekida tišinu i koristi priliku da pita Sesil o njenom izučavanju starogrčkog. Grčki nije bio u ponudi kurseva u srednjoj školi u koju je on išao, kaže, zavidi joj što je mogla da ga izabere. Njemu je ostalo još dve godine fakulteta, i sada je verovatno kasno da počne da ga uči.
Pa i nije, kaže ona. Čim savladaš alfabet, ne izgleda toliko strašno.
Razgovaraju o grčkoj književnosti još neko vreme, i ubrzo potom Sesil počinje da mu priča o svom letnjem projektu - o ludom, preterano ambicioznom planu zbog koga je provela tri meseca u neprekidnom nerviranju i žaljenju. Bogzna šta ju je obuzelo da se uopšte i oproba u tome, kaže mu, ali uvrtela je sebi u glavu da uzme jednu dužu pesmu od jezički najzahtevnijeg pisca i prevede je na francuski. Kada je Voker pita ko je taj pisac, ona slegne ramenima i odgovori mu da verovatno nije čuo za njega, niko nije čuo za njega, i zaista kada kaže da je to Likofron, koji je živeo oko 300. godine рге nove ere, Voker joj potvrdi da je u pravu. Poema je o Kasandri, nastavlja ona, kćeri poslednjeg trojanskog kralja Prijama - o jadnoj Kasandri, koja je imala tu nesreću da se Apolon zaljubi u nju. On joj je ponudio dar proricanja, ali samo ako mu ona zauzvrat podari svoju nevinost. Ona najpre pristane, pa se pokoleba i zbog toga povređeni ljubavnik Apolon odluči da joj pokvari dar i učini da njenim proročanstvima niko ne veruje. Radnja Likofronove poeme smeštena je u vreme Trojanskog rata, Kasandra je zatvorena, zajedno s Agamemnonom čeka pogubljenje, već je poludela, iz nje kuljaju proročanstva i vizije o budućnosti, govori jezikom toliko složenim, prepunim metafora i aluzija da ga je gotovo nemoguće razumeti. To je poema krika i jauka, kaže mu Sesil, po njenom mišljenju odlična pesma, toliko uznemirujuća i neuhvatljiva, i toliko izvan njenih moći razumevanja da je silnih sati rada uspela da prevede svega sto pedeset stihova. Ako bude nastavila u tom ritmu, uglovi njenih usana još jednom su zaigrali, biće joj potrebno svega nekih deset-dvanaest godina da je završi.
Uprkos tome što je s omalovažavanjem govorila o sebi, Voker je morao da se divi njenoj hrabrosti da se uhvati u koštac sa toliko zahtevnom pesmom. Tu pesmu bi sada i sam voleo da pročita, pa je pita da li postoji njen prevod na engleskom. Ona ne zna, ali kaže da će ga rado potražiti. Voker joj zahvali a zatim doda (iz puke radoznalosti, bez ikakvih poslednijh namera) da bi voleo da pročita njen prevod na francuski. Ali, Sesil se koleba. Sigurna sam da ti neće biti interesantan, kaže mu. Potpuno je glup. U tom trenutku Elen pogladi ćerku po ruci i kaže joj da ne bude toliko stroga prema sebi. Tada se i Born ubaci obraćajući se isto tako Sesil: Znaš da je Adam prevodilac. Najpre pesnik, ali i prevodilac poezije. Ni manje ni više nego s provansalskog. Jednom mi je dao svoj prevod mog zamalo imenjaka, Bertrana de Borna. Neverovatan momak, taj Bertran. Povremeno je umeo da izgubi glavu, doduše, ali bio je dobar pesnik, i Adam je uradio odličan prevod.
Zaista? začudi se Sesil. Nisam to znala.
Nisam siguran da je bio baš odličan, ali da, prevodim pomalo, kaže on.
E pa, u tom slučaju...
Iz čista mira, bez upozorenja, bez velikih manevara sa svoje strane, Voker se dogovorio sa Sesil da se sretnu sutra popodne u četiri i da pregledaju njen rukopis. Možda je to bila mala pobeda, ali on je odjednom uspeo da uradi sve što je planirao te večeri. Biće daljih kontakata sa Žuenovima, a Born neće biti nigde na vidiku.

Narednog jutra, sedi na klimavoj stolici s penkalom u ruci, pregleda najnoviju pesmu, kojom je sve više nezadovoljan, i pita se da li uopšte da nastavi rad na njoj, da rukopis odloži u stranu ili da ga jednostavno baci u đubre. Diže glavu da bi pogledao kroz prozor: nebo sivo, potpuno prekrivenom oblacima, planinom oblaka koja se proteže na zapad, novi nanos sivog na sivilu pariškog neba. Prija mu tama sobe - utešna, prijateljski nastrojena tama, tama s kojom čovek satima može da razgovara. Spušta penkalo, češka se po glavi, ispusti uzdah. Jedan zaboravljeni, nepozvani stih iz Knjige propovednikove uz huk mu dolazi u svest: I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost... Dok zapisuje ove reči na desnu marginu lista svoje pesme, pita se nije li ovo najiskrenija stvar koju je napisao o sebi posle mnogo vremena. Reči, istina, nisu njegove, ali oseća kako mu pripadaju.
Deset i trideset, jedanaest sati. Sa stola se rasipa žućkasti sjaj iz lampe u obliku boce. Slavina koja kaplje, oljuštene tapete, škripa njegovog nalivpera. Čuje zvuk koraka koji dopire iz hodnika. Neko se približava, penje se polako kružnim stepeništem prema njegovom spratu, i on najpre pomisli da je to Moris, pripiti menadžer hotela koji dolazi da mu uruči telegram ili jutarnju poštu, dobroćudni Moris Petijon, čovek od hiljadu praznih priča, ali ne, to nije Moris, jer Voker razaznaje zvonki udar štikle, u pitanju je znači žena, a ako je žena ne može biti nijedna druga do Margo. Vokeru je drago, presrećan je, poblesavio je od sreće što će je ponovo videti. Skače sa stolice i juri prema vratima da ih otvori pre nego što ona stigne da pokuca.
Margo drži papirnu kesu iz pekare punu svežih kroasana. U normalnim okolnostima, osoba koja nosi darove treba da je vedra i raspoložena, ali Margo je danas nekako potištena i rastrojena, jedva da uspe da se osmehne, spušta hladan poljubac na Vokerove usne. Kada je on zagrli, ona se izmigolji, uđe u sobu, baci kesu na sto i sedne na razmešten krevet. Voker zatvara vrata, dolazi do stola i staje.
Šta nije u redu? pita on.
Sa mnom je sve u redu, odgovara Margo. Kaži mi šta s tobom nije u redu.

Sa mnom? Zašto misliš da sa mnom nešto nije u redu? O čemu govoriš?
Sinoć sam slučajno šetala s prijateljicom bulevarom Sen-Žermen. Negde oko pola devet. Prošle smo pored restorana, znaš na koji mislim, na onu staru braseriju, „Važanand”, i bez nekog bitnog razloga, zato što sam toliki idiot, ili možda zato što sam tu dolazila s roditeljima kao mala, pogledala sam kroz staklo. I šta misliš koga sam videla?
A, kaže Voker koji se osećao kao da mu je neko lupio šamar. Ne moraš da mi kažeš. Već znam odgovor.
Šta smeraš, Adame? Kakvu uvrnutu igru igraš ovog puta?
Voker se spušta na stolicu. Nema vazduha; glava mu se odvaja od tela. Skreće pogled s njenih očiju koje ga netremice gledaju i počinje da se igra s kesom u kojoj su kroasani.
I onda? kaže mu. Zar nećeš ništa da kažeš?
Želeo bih, on konačno progovori, želeo bih sve da ti ispričam.
Pa zašto onda to i ne učiniš?
Jer ne znam da li mogu da ti verujem. O ovome ne smeš nikome ni reč da kažeš, shvataš li? Moraš to da mi obećaš.
Šta ti misliš, ko sam ja?
Ne znam. Neko ko me je jednom razočarao. Neko ko mi se mnogo dopada. Neko koga želim za prijatelja.
Ali misliš da ne umem da čuvam tajnu?
Umeš li?
Niko to još od mene nije tražio. Kako da znam ako ne pokušam?
Pa, to je barem pošteno.
Ti odluči. Neću te prisiljavati da mi kažeš ako ne želiš. Ali ako mi ne budeš rekao, Adame, izaći ću iz ove sobe i nikada me više nećeš videti.
To je ucena.
Ne, nije. To je jednostavno istina.
Voker ispusti dug uzdah u znak poraza, zatim ustane i krene da hoda gore-dole ispred Margo koja ga ćutke posmatra s kreveta. Prolazi deset minuta u kojima joj on ispriča šta se događalo prethodnih nekoliko dana: o slučajnom susretu s Bornom, za koji sada sumnja da je bio slučajan, o Bornovom neuverljivom poricanju ubistva Sedrika Vilijamsa, o pozivu da upozna Elen i Sesil, o vizitkarti koju je umalo pocepao, planu da zaustavi Bornov brak s Elen, pokajničkom telefonskom pozivu da bi pokrenuo čitavu stvar, večeri u „Važanandu”, o sastanku sa Sesil u četiri tog popodneva. Pošto ga sasluša, Margo potapše rukom krevet pokazujući mu da sedne pored nje. Kad on to uradi, ona ga obema rukama uhvati za ramena, okrene ga prema sebi, unese mu se u lice i prigušenim, odlučnim glasom kaže: Odustani, Adame. Nemaš nikakve šanse. On će te uništiti.
Prekasno je, kaže Voker. Kad sam već počeo, sad se neću zaustaviti dok stvar ne isteram do kraja.
Ti govoriš o poverenju. Kako znaš da možeš verovati Elen Žuen? Tek si je upoznao.
Znam. Biće mi potrebno malo vremena da budem siguran. Ali imam dobar prvi utisak o njoj. Deluje mi kao stabilna, iskrena osoba, a čini mi se i da joj nije toliko mnogo stalo do Borna. Zahvalna mu je, bio je dobar prema njoj, ali nije zaljubljena u njega.
Onog trenutka kada joj budeš ispričao šta se dogodilo u Njujorku, okrenuće se i otići pravo do Rudolfa. To ti garantujem.
Možda. Ali čak i ako to uradi, šta meni može da se desi?
Razne stvari.
Born je možda pokušao da mi razbije nos, ali nožem me svakako neće juriti.
Ne govorim ti o nožu. Rudolf ima veze, stotine uticajnih veza, i pre nego što počneš da se kačiš s njim trebalo bi da znaš u šta se upuštaš. Nije on makar ko.
Veze?
S policijom, vojskom, vladom. Ne mogu ništa da dokažem, ali oduvek sam podozrevala da nije samo univerzitetski profesor.
Nego šta?
Ne znam. Tajna služba, špijunaža, različiti prljavi poslovi.
I zašto, pobogu, sumnjaš na tako nešto?
Zbog telefonskih razgovora u gluvo doba noći... tajanstveni i neobjašnjivi odlasci... ljudi koje poznaje. Vladini ministri, armijski generali. Koliko mladih profesora odlazi na večeru s najvažnijim vladinim službenicima? Rudolf je insajder i zbog toga je opasno da ga znaš. Naročito ovde, u Parizu.
To mi baš i ne zvuči naročito uverljivo.
Sećaš li se večere u našem stanu u Njujorku prošlog proleća?
Sasvim jasno. Kako bih mogao da je zaboravim?
Telefonirao je kad si ti stigao. Zatim se pojavio - kao furija, bljuvao je vatru, histerisao. A sve godine koje sam im dao? Šta je time mislio? Principi! Bitke! Brod tone! U Parizu je bilo nekih problema, i kažem ti, nije to imalo nikakve veze s akademskim poslovima niti sa imanjem njegovog oca. Imalo je veze s vladom, s njegovim tajnim životom, za koju god agenciju da je radio. Zato je tako zdušno i počeo da se brani kad si spomenuo CIA. Zar se ne sećaš? Ispričao ti je sve one stvari o tvojoj porodici, i ti si bio zapanjen, nisi mogao da poveruješ koliko je toga uspeo da iskopa o tebi. Rekao si mu kako je verovatno nekakav agent. Bio si u pravu, Adame. Nanjušio si nešto o njemu, a on je počeo da ti se smeje i da sve izvrće na šalu. Tako sam znala da sam u pravu.
Možda. Ali to je i dalje samo nagađanje.
Pa zašto onda nije hteo da mi kaže u čemu je bio problem? Nije se čak ni potrudio da smisli neki izgovor. To nije tvoja stvar, rekao je, ne postavljaj toliko pitanja. Onda odlazi u Pariz, a kad se vrati, veren je sa Elen Žuen i ja letim napolje.
Nastavljaju da razgovaraju još petnaest-dvadeset minuta, i što mu Margo gorljivije iznosi svoje sumnje o tajnim operacijama, vladinim zaverama i o psihološkom pritisku dvostrukog života, Vokera kao da je sve manje briga. Margo je zbunjena njegovom ravnodušnošću. Smatra da je takav stav čudan, nezdrav, iracionalan, ali Voker joj objasni kako njega ne zanima šta Born radi. Jedino što je njemu bitno jeste ubistvo Sedrika Vilijamsa, i čak da se ispostavi da je Born šef čitavog sektora francuskih tajnih operacija, njemu bi bilo svejedno. Samo u jednom trenutku njegova pažnja je usredsređena u potpunosti, na njene reči, uzgredni komentar o Bornovoj prošlosti - o tome kako je detinjstvo proveo u velikoj kući izvan Pariza, gde ga je ona prvi put i srela kad je imala tri godine. A šta je s Gvatemalom? pita je Voker, pošto se setio da mu je Born rekao da je odrastao u Gvatemali.
Zafrkavao te je, odgovori mu Margo. Rudolf nikada nije bio ni blizu Gvatemale.
To sam i mislio. Ali, zašto Gvatemala?
A zašto da ne Gvatemala? Uživa u izmišljanju priča o sebi. Da zavarava ljude, da smišlja sitne laži - sve to Rudolfa silno zabavlja.
Mada od ovog razgovora nema neke konkretne koristi (previše pretpostavki, nedovoljno činjenica), on ipak označava prekretnicu u svom odnosu s Margo. Zabrinuta je za njega, zbog njega, i strepnja i briga koje vidi u njenim očima deluju utešno (pitanje poverenja više nije aktuelno), ali istovremeno i uznemirujuće. Približava mu se, njena osećanja su sada jasno ispoljena, iskrenija su, a opet postoji nešto majčinsko u toj strepnji, osećaj mudrosti nadvijen nad greškama mladosti, i prvi put od kada se poznaju, on oseća razliku u godinama, jaz od deset godina koji stoji između njih. Nada se da to neće napraviti problem. Margo mu je sada potrebna. Ona je njegov jedini saveznik u Parizu, i vreme koje provodi s njom jedini je lek koji ga sprečava da ne mašta o Gvin, da ne čezne za Gvin. Ne, nije on nesrećan zbog toga što ga je spazila u restoranu prethodne večeri, s Bornom, Elen i njenom ćerkom. Niti je nesrećan zbog toga što joj je otvorio dušu. Na osnovu njene reakcije shvatio je da joj nešto znači, da nije tek još jedno telo pored koga će leći, ali isto tako zna da ne sme zloupotrebiti njeno prijateljstvo, jer Margo nije ni sasvim tu, ni sasvim svoja, i ne može puno sebe da da. Ako zatraži previše, verovatno će izgubiti njeno poštovanje, možda će čak odlučiti da nestane.
Ostavivši netaknute kroasane na stolu, izlaze napolje, u prohladan, vlažani dan da bi našli mesto gde će jesti. Dok hodaju u tišini Margo ga drži za ruku i, deset minuta kasnije, sede jedno naspram drugog za stolom u ćošku u restoranu Dez Bo-Ar. Margo ga časti obilnim ručkom od tri jela (ne dozvoljava mu da on plati, insistira da naruči desert i još jednu kafu), a zatim nastavljaju prema ulici Universite. Stan Žufrojevih je na petom spratu šestospratnice, i dok se tiskaju u majušnom liftu čekajući da krenu ka gore, Voker obgrli Margo i prekrije joj lice kišom kratkih i žestokih poljubaca. Margo prsne u smeh, i nastavlja da se smeje dok vadi ključ iz tašne i otvara vrata stana. Bio je to ogroman stan, luksuzniji nego što je Voker mogao i da zamisli, palata udobnosti koja je odavala bogatstvo s kakvim se on do tada još nije susreo. Margo mu je rekla jednom prilikom da njen otac radi u bankarskom sektoru, ali propustila je da doda da je bio direktor banke, i sada kada ga je povela na kratku turu po sobama u kojima su bili persijski tepisi, pozlaćena ogledala, kristalni lusteri i stilski nameštaj, shvata da saznaje nešto novo o buntovnoj, neuhvatljivoj Margo. Ona je osoba koja je u konfliktu s okruženjem u kome se rodila, ali ne i u otvorenoj pobuni s njim (jer sad je bila tu, privremeno se vratila kod roditelja dok ne nađe stan za sebe), ali koliko su tek oni morali biti razočarani zbog nje, neudate u tridesetoj godini i zbog njenih mlakih pokušaja da postane slikar, koji nisu pristajali ovoj vladavini građanske uzoritosti. Nesvodiva Margo, sa svojom ljubavlju prema kuvanju i ljubavlju prema seksu, još uvek u potrazi za svojim mestom, još uvek ne sasvim slobodna.
Ili bar tako Voker razmišlja dok je sledi u kuhinju, ali trenutak kasnije uviđa da je taj portret donekle složeniji od onoga koji je pravio u svojim mislima. Margo ne živi u stanu sa svojim roditeljima. Ima sobu na spratu, malenu devojačku sobu koju joj je baka kupila za dvadeset prvi rođendan, a u stan je ovog popodneva ušla samo zato da bi uzela paklu cigareta (koju i nalazi u fioci pored sudopera). Ova tura će tako biti mali bonus, dodaje ona, jer će Voker steći predstavu o tome gde je odrasla. Kad je zapita zbog čega više voli da bude u toj minijaturnoj chambre de bonne nego da dole spava u komforu, Margo se nasmeši i kaže: Probaj sam da shvatiš.
Sobica je spartanski nameštena, ni trećina od njegove sobe u hotelu. Ima mesta za mali sto i stolicu, mali umivaonik, i mali krevet s fiokama ispod madraca. Besprekorno čista, bez ikakvih ukrasa - kao da su ušli u ćeliju iskušenice. U vidokrugu samo jedna knjiga koja leži na podu pored kreveta: zbirka pesama Pola Elijara, „Prestonica bola”. Nekoliko skicen-blokova naređanih po stolu i čaša s olovkama; na podu platna licem oslonjena na zid. Voker bi voleo da ih okrene, voleo bi da otvori skicen-blokove, ali Margo ne nudi da mu ih pokaže, a on se ne usuđuje da bilo šta dodirne bez njene dozvole. Iznenađen je jednostavnošću prostorije, iznenađen je nezemaljskim sjajem devojčinog unutrašnjeg sveta. Koliko ljudi je dobilo dopuštenje da uđe ovamo? pita se.
Želi da misli da je on prvi.

Provode dva sata na njenom uskom krevetu i, kad Voker konačno pođe, kasni na sastanak sa Sesil Žuen. Krivica je samo njegova, istina je da je sasvim zaboravio na dogovor. Onog trenutka kada je počeo da ljubi Margo, misao o sastanku mu je sasvim iščilela iz pameti, i da sama Margo nije bacila pogled preko ramena na sat i rekla: Zar ne bi trebalo da budeš negde za petnaest minuta?, on bi nastavio da leži kraj nje - umesto toga, skočio je s kreveta, na brzinu navukao odeću na sebe i izjurio odatle što je brže mogao.
Zbunjen je ovim gestom pomoći. Samo nekoliko sati pre neumoljivo se protivila njegovom planu, a sada se ponaša kao da mu je saučesnik. Da li je ponovo razmislila o njegovom položaju, pita se, ili mu se pomalo ruga, proverava da li je zaista glup da upadne u zamku koju je sam sebi spremio? Smatra da je ovo drugo objašnjenje ispravno, ali joj ipak zahvaljuje što ga je podsetila i, upravo kada se sprema da otvori vrata i izađe iz malene sobe, nesmotreno kaže Margo da je voli.
Ne, ne voliš me, kaže ona, vrti glavom i osmehuje se. Ali drago mi je da tako misliš. Ti si jedan ludi dečak, Adame, i svaki put kad te vidim sve si luđi. Neće dugo proći i bićeš lud kao ja.

Ulazi u „La Palet” u četiri i dvadeset i pet, sa gotovo pola sata zakašnjenja. Ne bi bio iznenađen da je Sesil već otišla, da je demonstrativno izjurila zaklevši se da će mu, kad ga vidi, u lice sasuti stotine psovki i uvreda. Ali ne, još uvek je tu, mirno sedi za stolom u zadnjem delu i čita knjigu, ispred nje dopola popijena bočica ’oranžine’, sada nosi naočare a na glavi joj je teget šeširić koji podseća na beretku. Bez daha zbog trčanja, posramljen, sav raspasan, dok mu telo van svake sumnje zaudara na seks, s rečju lud koja mu ječi u glavi, Voker prilazi stolu i mucajući ispaljuje hiljadu izvinjenja. Sesil ga blago pogleda i nasmeši se - potpuno nezasluženim osmehom oproštaja.
A on, čak i kad sedne na stolicu naspram nje, nastavlja da se izvinjava, izmišlja neki nemogući izgovor o tome kako je stajao više od sata u redu na pošti da bi obavio razgovor s Njujorkom. Sesil samo slegne ramenima, kaže mu da se ne nervira, nema problema, ništa ne mora da objašnjava. A onda podigne levu ruku, kucne kažiprstom po ručnom časovniku i kaže: Mi u Parizu imamo jedno pravilo. Kad god se dve osobe dogovore da se sastanu, ona koja dođe prva daje drugoj dodatno pola sata da se pojavi - bez ikakvih pitanja. Sada je četiri i dvadeset pet. Po mom računanju, stigao si pet minuta ranije.
Znači, bez veze brbljam sve ovo, kaže Voker impresioniran ovom šašavom logikom.
Upravo to pokušavam da ti kažem.
Voker naručuje kafu, šestu ili sedmu tog dana, a Sesil mu, uz karakteristično povijanje usana, pokazuje knjigu koju je čitala kad je on ušao - malu, zelenu, tvrdog poveza, bez omota, čini se vrlo staru, pohabanu i iskrzanu, koja izgleda kao da je spasena iz kante za otpatke.
Našla sam je, kaže ona nemoćna da zadrži usne da se ne razvuku u pravi osmeh. Likofron na engleskom. Izdanje kuće Harvard University Press, ’Loeb Classical Library’. Hiljadu devetsto dvadeset prva. Prevod - (otvara prvu stranu) - A. V. Meir, profesor grčkog na Edinburškom univerzitetu.
Zaista si brza, kaže joj Voker. Kako si uopšte uspela da je nađeš?
Žao mi je, ne mogu da ti kažem.
O? A zašto ne možeš?
To je tajna. Možda ću ti reći kad mi je budeš vratio, ali ne pre toga.
Pozajmićeš mi je?
Naravno. Možeš je zadržati koliko god ti bude potrebna.
A šta je s tvojim prevodom? Jesi li ga pogledala?
Moj engleski nije toliko dobar, ali čini mi se da je veoma zgusnut i dosledan, veoma nalik na staru školu. Što je još gore, reč je o doslovnom prevodu u prozi, tako da je svaka poetičnost izostala. Ali barem se dobija osećaj o kakvom delu je reč - i zbog čega je mene toliko namučilo.
Sesil otvara knjigu na drugoj strani poeme i pokazuje 31. stih, odakle počinje Kasandrin monolog. Obraća se Vokeru: zašto mi ne bi malo čitao naglas? Tako ćeš i sam videti.
Voker uzima knjigu i odmah počinje da čita: Avaj! Sirota moja dadilja sagore pre vremena od ratobornog lava začetog za tri večeri, krvožednih zuba, kog proždrala je zver starog Tritona čeljusti silnih. A on, što jetru čudovištu izrezbari, vri u kotlu ognjišta bez plamena, grive do zemlje spuštene; on, ubica dece svoje, što domovinu razori; što drugu majku obori okrutan kopljem žalobnim posred grudi, a usred trkališta zgrabi rukama tvorca i borca svog kraj Kronovog strmog brda na kom je grob strašni zemljanog Taraksipusa koji se surove zveri i sam dohvatio što gledala je uske prolaze sinjega mora, ribareći nad svojim, lavica ubica bika koju je otac u život vratio paleći gvožđem meso njeno; ona koja je strepela od Persefone, boginje donjeg sveta...
Voker spušta knjigu i smeši se. Ovo je suludo, kaže. Ništa ne razumem.
Znam, prevod je užasan, kaže Sesil. Čak i ja to vidim.
Nije reč samo o prevodu. Uopšte ne shvatam šta se događa.
Zbog toga što je Likofron tako indirektan. Zato ga i zovu Zaokolni Likofron.
Ipak...
Moraš imati sve podatke. Dadilja je žena po imenu Iliona, a lav je Herkul. Laomedon je dao reč da će platiti Posejdonu za gradnju zidova Troje, ali pošto ju je pogazio, pojavljuje se čudovište - Tritonov pas - da pojede njegovu kći Hesionu. Herkul se uspuzao uz stomak zveri i isekao je na komade. Laomedon je rekao da će nagraditi Herkula zbog toga što je ubio zver, time što će mu dati Trojove konje, ali on ponovo prekrši datu reč i ljutiti Herkul ga kažnjava spaljivanjem Troje. To je pozadina tih prvih nekoliko stihova. Ako ne poznaješ okolnosti, neminovno je da ti ništa ne bude jasno.
To je kao kad bi neko preveo „Fineganovo bdenje” na mandarinski.
Znam. Zato mi je već svega dosta. Letnji raspust se završava sledeće nedelje, ali moj projekat je već gotov.
Hoćeš da odustaneš?
Kad sam se sinoć, posle večere, vratila kući, ponovo sam pročitala svoj prevod i bacila ga u smeće. Užasan je, zaista je užasan.
Nije trebalo to da radiš. Radovao sam se što ću ga pročitati.
Sramota me je.
Ali, obećala si. Zbog toga si i došla - da bi mi pokazala svoj prevod.
To mi je bila prvobitna zamisao. Promenila sam plan.
Kako si ga promenila?
Tako što ću ti dati ovu knjigu. Barem sam u nečemu uspela.
Mislim da mi sad više ne treba. To je tvoja knjiga. Treba da je zadržiš kao uspomenu na letnje mučenje.
Ali, ni ja je ne želim. Muka mi je samo dok je gledam.
Pa, šta ćemo onda da uradimo s njom?
Ne znam. Dati je nekom drugom?
Ne zaboravi da smo u Francuskoj. Koji bi Francuz pri zdravoj pameti želeo da ima loš prevod nerazumljive pesme s grčkog na engleski?
Imaš pravo. Zašto je jednostavno ne bacimo?
To je suviše okrutno. Prema knjigama se treba odnositi s poštovanjem. Čak i prema onima od kojih nam je muka.
Onda ćemo je ostaviti. Upravo na ovom mestu. Anonimni dar nepoznatom strancu.
Savršeno. I čim platimo račun i izađemo iz kafea, nikada više nećemo pominjati Likofrona.
I tako počinje Vokerovo prijateljstvo sa Sesil Žuen. Mnogo je razloga zbog kojih je on smatra potpuno nemogućom osobom. Stalno se trza i drhti, gricka nokte, ne pije i ne puši, zakleti je vegetarijanac, suviše zahtevna prema sebi (recimo, to što je uništila svoj prevod), a povremeno je i neverovatno nezrela (recimo, ta ludost da mu ne kaže gde je pronašla knjigu, dečja opsednutost tajnama). S druge strane, i van svake sumnje, ona spada među najblistavije osobe od svih koje je sreo. Njen um je potpuno čudesan instrument, i u stanju je da podrobno razmišlja o svim mogućim temama; fascinira ga njeno poznavanje književnosti i umetnosti, muzike i istorije, politike i nauke. Nije ona tek mašina za pamćenje, prototip odlikaša s kapacitetom za primanje ogromnog broja neselektiranih informacija. Upija utiske, zapaža, ima nepogrešivo originalne stavove i, koliko god da je tvrdoglava ili nervozna, u raspravama ne odstupa od svog mišljenja ni za pedalj. Šest punih dana Voker se sreće s njom u kafeteriji u ulici Maze. Popodneva provode zajedno u obilascima knjižara, odlascima u bioskop, posetama galerijama, sedenju na klupi pored Sene. Oseća olakšanje zbog toga što mu nije fizički privlačna, što može da joj poveri svoje misli o seksu s Margo (koja tokom ovog perioda provodi s njim jednu noć u hotelu), o odsutnoj Gvin, koja nikad nije daleko od njega. Rečju, uprkos svim izluđujućim osobinama koje Sesil ima, on uživa u njenoj pameti do te mere da sasvim zaboravlja na njeno telo, i srećan je što je u stanju da drži ruke k sebi.
Nastupa oprezno i ne postavlja joj otvoreno pitanja o Bornu. Želi da sazna šta ona misli o njemu, kako doživljava skori brak svoje majke sa starim porodičnim prijateljem, ali za to će biti dovoljno vremena. Razvod će se okončati tek na proleće i njemu je milije da najpre učvrsti prijateljstvo s njom, pre nego što se upusti u te private razgovore. Ipak, njeno ćutanje je indikativno, smatra on, jer da joj je Born posebno drag, da je oduševljena tim brakom, sigurno bi povremeno progovorila o tome, međutim, Sesil ne govori ništa i na osnovu toga Voker zaključuje da ima nedoumice u vezi s odlukom svoje majke. Možda ona to doživljava kao izdaju oca, ali ta tema je isuviše osetljiva da bi je on pokrenuo i, sve dok Sesil sama ne bude pomenula nešto slično, on će nastaviti da se pretvara kako ništa ne zna o čoveku u bolnici, o poluživom ocu koji se nikad više neće probuditi.
Petog dana njihovih lunjanja, Sesil mu saopštava da njena majka želi da ga pozove da dođe kod njih naredne večeri, poslednje pred početak novog semestra na liceju, na večeru. Njegova prva reakcija je da odbije poziv, pošto se plaši da će i Born biti tamo, ali ispostavlja se da je Born u Londonu zbog nekog porodičnog posla (porodičnog posla?), tako da će biti samo njih troje, Elen, Sesil i on. Naravno, odgovori joj, biće mu vrlo drago da bude deo tog malog skupa. Veće društvo ga čini nervoznim, ali mirno veče sa majkom i ćerkom Žuen zvuči sjajno. Kada izgovori reč sjajno (formidable), Sesilino lice se ozari svetlošću nesputane radosti. U istom trenutku Voker shvata da mu poziv ne upućuje Elen, već Sesil, da je ona ta koja je ubedila majku da ga pozove kod njih u stan i sva je verovatnoća da ju je danima time gnjavila. Sve do sada Sesil je bila prilično rezervisana u njegovom prisustvu, suzdržavala se od bilo kakvog spontanog iskazivanja emocija, tako da je ovaj izraz radosti na njenom licu za njega zabrinjavajući znak. Poslednje što želi jeste da se ona zaljubi u njega.
One žive u ulici Vernej u Sedmom arondismanu, paralelnoj sa ulicom L’Universite, ali za razliku od raskošne rezidencije u kojoj stanuje porodica Margo Žufroj, stan Žuenovih je mali i jednostavno namešten, verovatno odražava Elenine nevesele finansijske okolnosti, koje su usledile posle nesreće njenog supruga. Ali stan je izuzetno dobro održavan, primećuje Voker, uredan je, sve je na svom mestu, sređen i uglancan, počev od besprekorno čistog staklenog stočića do sjajnog, ulaštenog parketa, kao da je ta volja za red pokušaj da se napravi rastojanje između haosa i nepredvidljivosti sveta. Ko uopšte može kriviti Elen za tako fanatičnu predanost? razmišlja Voker. Pokušava da ostane u komadu. Pokušava da ona i Sesil ostanu svoje, a taj teški teret koji nosi, možda je to pravi razlog da se razvede i preuda za Borna: da se izvuče iz svega i ponovo počne da diše.
Sada, kad Born fali iz jednačine, Voker uočava da je Elen nešto mekša i srdačnija od žene koju je upoznao u restoranu pre nekoliko dana. Još uvek je rezervisana, još uvek sva ispravna i dolična, ali dok ga pozdravlja na ulazu, dok se rukuje s njim, zbunjen je toplinom koju primećuje u njenom pogledu, kao da joj je zaista vrlo drago što ga vidi. Možda je pogrešno pomislio da je Sesil morala da je prisili da ga pozove u goste. Možda je posle svega upravo Elen došla na tu ideju: A šta je s onim čudnim mladim Amerikancem s kojim se viđaš, Sesil? Zašto ga ne bi pozvala na večeru, da ga bolje upoznam?
Sesil je opet odlučila da se odrekne naočara za vreme večere, ali za razliku od večere u restoranu, sada nije žmirkala. Voker pretpostavlja da je počela da nosi sočiva, ali ne želi da je pita o tome, da joj ne bi bilo neprijatno. Primećuje da je ćutljivija nego obično, suzdržanija i dostojanstvenija, i ne zna da li se trudi da bude takva, ili je u pitanju majčino prisustvo. Jelo za jelom, hrana se iznosi na sto: pate s kornišonima najpre, govedina s povrćem, salata od endivije, tri vrste sira, i karamel krem za desert. Voker domaćici upućuje kompliment za hranu, i dok iskreno uživa u svakom zalogaju koji stavi u usta, zna da njeno kuvanje nije u istom rangu s onim što je Margo u stanju da izvede. Razgovaraju o raznim nebitnim stvarima. Škola i posao, vreme, razlike u sistemima podzemnih železnica Pariza i Njujorka. Razgovor znatno oživi kad on i Sesil počnu da pričaju o muzici, i kada završe s večerom, najzad uspe da je ubedi (posle mnogo žestokog odbijanja) da odsvira nešto za njega i svoju majku. U sobi koja je kombinacija dnevne sobe i trpezarije nalazi se pijanino i Sesil ustaje i pođe prema njemu. Želiš nešto posebno? Baha, kaže on bez oklevanja. Bahova Invencija iz dva dela.
Ona dobro svira, svaki ton dela je na svom mestu, ritam je postojan, pa čak i ako su joj fraze pomalo mehaničke, ako i nema fluentnost iskusnog profesionalca, ko može da je krivi zbog toga što je ono što jeste? Ona nije profesionalni muzičar. Ona je osamnaestogodišnja srednjoškolka koja klavir svira iz vlastitog zadovoljstva, i Baha izvodi vešto i s puno osećanja. Voker se seća sopstvenih smušenih pokušaja da nauči da svira klavir kad je bio dečak, i razočaranja kad je shvatio da nema nikakvu sklonost ka tome. Zbog toga s velikim oduševljenjem aplaudira Sesil na njenom izvođenju i kaže joj da je dobro svirala. Ne baš sasvim dobro, uzvraća mu ona, s onom svojom iritirajućom skromnošću. Prosečno. Voker primećuje kako pokušava da suspregne osmeh, krajevi usana joj poigravaju, i shvata koliko joj znače njegove pohvale.
Trenutak kasnije, ona se izvini i izađe iz sobe, niz hodnik (verovatno do kupatila) i prvi put ove večeri Voker ostaje sam s njenom majkom. Pošto Elen zna da će se Sesil brzo vratiti, prelazi odmah na stvar, ne želi da gubi ni tren.
Budite pažljivi s njom, gospodine Voker, kaže mu. Ona je vrlo komplikovana i osetljiva osoba, i nema nikakvog iskustva s muškarcima.
Sesil mi je veoma draga, ali ne na način na koji vi mislite. Volim da provodim vreme s njom, i to je sve. Kao prijatelj.
Da, sigurna sam da vam je draga. Ali vi je ne volite, a problem je u tome što se ona u vas zaljubila.
To vam je rekla?
Ne mora da mi kaže. Dovoljno je da je pogledam.
Nemoguće da se zaljubila u mene. Znam je tek nedelju dana.
Godina, nedelja, kakve to veze ima? Takve stvari se događaju i ne želim da bude povređena. Molim vas, budite oprezni. Preklinjem vas.

Strepnja postaje činjenica. Nevinost se pretvara u krivicu, a nada i očaj čine rimu. Po čitavom Parizu ljudi skaču s prozora. Metro je preplavljen ljudskim izlučevinama. Mrtvi ispuzavaju iz svojih grobova. Kraj 2. čina. Zavesa.
Čin 3. Dok Voker odlazi od Žuenovih korakom u prohladnu septembarsku noć, sasvim mu je jasno da mu je Elen rekla istinu. I sam je već u to posumnjao, a sad, kad su sumnje potvrđene, shvata da mora smisliti drugačiju strategiju. Kao prvo, neće više biti celodnevnih tumaranja sa Sesil. Koliko god da mu je draga, mora biti oprezan (da, Elen je bila u pravu), mora biti veoma oprezan da ne učini ništa što će je povrediti. Ali, šta znači biti oprezan? Da prekine kontakt s njom, nepotrebno je i okrutno, a ako se budu i dalje družili, neće li ona to protumačiti kao gest ohrabrenja? Za ovu dilemu ne postoji jednostavno rešenje. Jer, činjenica je da on nju mora i dalje viđati, možda ne toliko često kao pre, možda ne toliko dugo kao pre, ali mora i dalje da bude s njom jer je ona osoba pred kojom je odlučio da se ogoli, kojoj će ispričati za ubistvo Sedrika Vilijamsa. Sesil će poverovati u njegovu priču. Jer, ako se umesto toga, obrati njenoj majci, postoji solidna šansa da mu ona ne poveruje. Međutim, ako Sesil poveruje u priču, onda će se njegove šanse s Elen popraviti, zbog toga što je veća verovatnoća da ona poveruje u ono što bude čula od ćerke.
Sledećeg jutra poziva Margo telefonom, u nadi da će se izvući iz ovog mutljaga neizvesnosti tako što će neko vreme provesti s njom - naravno, u zavisnosti od njenog raspoloženja i od toga da li je slobodna.
Baš zanimljivo, upravo sam se spremala da okrenem broj tvog hotela, kaže Margo.
Drago mi zbog toga, odgovara Voker. To znači da smo u isto vreme mislili jedno na drugo. Telepatija je najbolji dokaz snažne povezanosti među ljudima.
Ti izgovaraš veoma čudne rečenice...
Hoćeš li mi reći zbog čega si htela da me pozoveš, ili da ja prvo kažem zbog čega sam te pozvao?
Ti prvi.
Vrlo jednostavno. Umirem od želje da te vidim.
Volela bih da možemo da se vidimo, ali ne mogu. Zato sam i htela da razgovaram s tobom.
Nešto nije u redu?
Ne, sve je u redu. Odlazim na nedelju dana pa sam htela da znaš.
Odlaziš?
Da, u London.
U London?
Zašto ponavljaš sve što ti kažem?
Izvini. Ali, još neko je u Londonu.
Kao i oko deset miliona drugih ljudi. Misliš li na nekoga konkretno? Mislio sam da ti možda znaš.
O čemu to pričaš?
O Bornu. Otišao je u London pre tri dana.
I zašto bi mene bilo briga za to?
Ne ideš da se vidiš s njim?
Ne budi smešan.
Jer, ako ideš da bi se videla s njim, mislim da to neću podneti.
Šta te je spopalo? Naravno da ne idem da bih se videla s njim.
Pa zašto onda ideš?
Nemoj, Adame. Nemaš prava da postavljaš pitanja.
Mislio sam da imam.
Ja nikome ne moram da polažem račune - najmanje tebi.
Izvini. Ponašam se kao idiot, je l’ da? Povlačim pitanje.
Ako baš moraš da znaš, idem da obiđem svoju sestru. Udata je za Engleza i živi na Hempstedu. Njen sinčić puni tri godine i pozvali su me na rođendansku zabavu. Isto tako - čisto da ti upotpunim sliku - moja majka putuje sa mnom.
Mogu li te videti pre nego što odeš?
Krećemo na aerodrom za jedan sat.
Šteta. Nedostajaćeš mi. Zaista ćeš mi nedostajati.
Biću odsutna samo osam dana. Saberi se, mali čoveče. Brzo se vraćam.
Posle ovog obeshrabrujućeg razgovora s Margo, vraća se u sobu i razvlači se po njoj narednih nekoliko sati, nesposoban da skupi snagu i sedne za sto, nesposoban da se koncentriše na knjigu koju pokušava da čita (Žorž Perek, „Stvari: Istorija šezdesetih”), i ubrzo potom ponovo pomisli na Sesil, kako je ovo prvi dan škole, i da je ona nedaleko odavde, u klupi, u liceju Fenlon, sluša kako neko od nastavnika tumači Molijerovu prozodiju, i igra se novom kutijom za olovke. Kaže sebi da će je jedno vreme izbegavati, a kada za osam dana i njemu počnu predavanja (baš onog dana kad se Margo bude vratila), imaće i pravi izgovor za to što će je rede viđati, a kako sve manje vremena budu provodili zajedno, tako će možda nestati i njena zaljubljenost.
U tri dana koja slede, dosledno se pridržava tog režima ćutanja. Ni sa kim se ne viđa, ni sa kim ne razgovara i, malo-pomalo, u samoći postaje snažniji, kao da ga je disciplina koju je uveo nekako oplemenila, ponovo upoznala s onim čovekom kakvim se nadao da će postati. Piše dve kraće pesme, koje bi zapravo i mogle biti čemu (nikad ništa sem sna ni o čemu / nikad nešto osim sna o svemu), čitavo popodne razmišlja o sceni uskrsnuća u Drejerovom filmu, i piše pismo Gvin, dugo, prepuno emocija, o promenljivoj ćudi pariškog neba koje vidi kroz prozor svoje sobe: Živeti ovde znači postati poznavalac oblaka, meteorolog ćudi. A zatim, rano četvrtog dana, odmah pošto se probudi, dok otpija prve gutljaje gorke instant kafe koju svakog jutra priprema s vodom koju zagreva na malom rešou kraj kreveta, neko pokuca na vrata.
Još uvek nerazbuđen, još uvek omamljen toplotom kreveta, raščupani, neodeveni Voker navlači pantalone i kreće prema vratima, oprezno gazi bosim prstima da ne bi stao na iverje od zacepljenih podnih dasaka. Ponovo pretpostavlja da je Moris, i ponovo greši, ali pošto misli da je na vratima Moris, ne pada mu na pamet da pita ko je.
Pred njim stoji Sesil. Napeta je, grize donju usnu, drhti, kao da joj nekakva struja prolazi telom, kao da će se dići u vazduh i početi da lebdi.
Voker kaže: Zar ti nisi u školi?
Ne brini za školu, odgovara ona i prelazi prag pre nego što on stigne da joj uputi poziv. Ovo je važnije od škole.
Dobro, važnije je od škole. U kom smislu?
Nisi me zvao još od večere kod nas. Šta se dešava?
Ništa. Bio sam zauzet, to je sve. A mislio sam da si i ti zauzeta. Časovi su ti počeli ove nedelje pa sam mislio da grcaš u domaćim zadacima. Hteo sam da ti dam nekoliko dana da se uhodaš.
Nije zbog toga. Uopšte nije zbog toga. Moja majka je razgovarala s tobom, eto to se desilo. Moja glupa majka je razgovarala s tobom i prepala te. E pa, čisto da znaš, moja majka ne zna baš sve o meni. Mogu ja sasvim dobro da se staram o sebi, hvala na brizi.
Uspori, Sesil, kaže joj Voker, pruža desnu ruku prema njoj i ispravlja dlan - na način kako to rade saobraćajni policajci. Probudio sam se pre tri minuta, nastavlja on, i još uvek pokušavam da se rasanim. Kafa. Eto šta sam radio. Pio sam kafu. Hoćeš ti možda malo?
Ne volim kafu. To znaš.
Čaj?
Ne, hvala.
U redu. Nećeš kafu, nećeš čaj. Ali molim te, sedi. Unosiš mi nervozu.
Pokazuje joj prema stolici za stolom, zatim prilazi stolu da joj privuče stolicu, i dok Sesil ide prema njoj, on uzima svoju šolju kafe i odnosi je do kreveta. Seda na ulegnuti madrac u obliku slova U u istom trenutku kad ona sedne na stolicu. Iz nekog razloga njemu je to smešno. Otpija gutljaj sad već mlake kafe i nasmeši joj se u nadi da je njihovo istovremeno sedanje i njoj zabavno, ali Sesil u tom trenutku ništa nije smešno, i ne uzvraća mu osmeh.
Tvoja majka, kaže on. Da, razgovarala je sa mnom. U trenutku kad si ti izašla iz sobe posle sviranja klavira, i čitav razgovor je trajao petnaest ili dvadeset sekundi. Ona je govorila, ja sam slušao, ali nije me prepala.
Nije?
Naravno da nije.
Jesi li siguran?
U potpunosti.
A zašto si onda nestao?
Nisam nestao, planirao sam da te pozovem u subotu ili nedelju.
Zaista?
Da, zaista. Prestani sad. Bez pitanja, u redu. Prestani sa sumnjama. Ja sam ti prijatelj, i želim da ti ostanem prijatelj.
Samo...
Dosta. Želim i dalje da budem tvoj prijatelj, Sesil, ali ne mogu ako ne počneš da mi veruješ.
Da ti verujem? O čemu to govoriš? Naravno da ti verujem.
Pa, i ne veruješ mi baš. Poslednjih dana smo puno vremena proveli zajedno i razgovarali o mnogim stvarima - o knjigama i filozofima, o slikarstvu, muzici, filmu, politici, čak i o cipelama i šeširima - ali ti mi se nikada zapravo nisi poverila. Ne moraš ništa da kriješ. Znam ja dobro šta su nevolje. Znam šta se događa s porodicama kad stvari pođu po zlu. Onoga dana kad sam ti ispričao šta se desilo s mojim bratom Endijem, mislio sam da ćeš i ti hteti nešto da ispričaš, da će te to podstaći, ali nije. Znam za nesreću koju je doživeo tvoj otac, Sesil, znam za pakao u kom ste ti i tvoja majka živele, znam da razvod, znam za planove za udaju. Zašto mi nikada nisi spomenula sve to? Prijatelji tome služe. Da s njima deliš muku, da se ispomažu.
Jako mi je teško, kaže ona, obara pogled i posmatra svoje šake dok govori. Zbog toga i jesam toliko srećna kad sam s tobom. Jer ne moram da razmišljam o tome, jer mogu da zaboravim na to koliko je svet truo i užasan...

Ona i dalje govori, ali on je više ne sluša, ne obraća pažnju jer ga iznenada obuzima jedna misao: pita se da li je sada pravi trenutak da joj ispriča priču o Bornu i Sedriku Vilijamsu, o ubistvu Sedrika Vilijamsa, da li je pravi trenutak zbog uveravanja koje joj je pružio, zbog izjave o prijateljstvu, zarad koje će biti biti u stanju da ga sasluša relativno mirno, da prihvati brutalnost opisa onoga što je Born uradio tom dečaku, a da pri tome njoj ne nanese nepopravljivu štetu, toj krhkoj osobi, po rečima njene majke, toj uzdrhtaloj, ranjivoj Sesil, Sesil koja grize nokte, i koja je uprkos tome leto provela prevodeći pesmu toliko punu nasilja, užasa i strahota da je i on sam bio šokiran Kasandrinim monologom o rastrgnutim psolikim čudovištima i paljenju gradova i klanju sopstvene dece, ali to imaginarno nasilje iz drevnih vremena nalazi se u domenu mita, dok je Born stvarna osoba, živ čovek koji diše i koga ona poznaje čitav svoj život, čovek koji namerava da se oženi njenom majkom, i bez obzira na to da li ona ima nešto protiv tog braka ili ne, kako će na nju uticati saznanje o tome za šta je taj čovek sposoban kada joj bude ispričao za ubilački napad kome je sam bio svedok, i čak i da misli da je ovo pravi trenutak da razgovara s njom o toj noći prošlog proleća u Njujorku, ne može da se natera da to učini, neće to učiniti, i šta god da se desi on neće Sesil osuditi na ulogu posrednika, nekoga ko njenoj majci saopštava te vesti, otići će sam pravo kod Elen, to je ispravno rešenje, jedino dostojno rešenje, pa čak i ako ne uspe da je pridobije na svoju stranu, ne sme i ne želi da uvuče Sesil u ovu ružnu rabotu.
Je l’ sve u redu, Adame?
Magija je konačno prekinuta. Voker pogleda naviše, klimne glavom i uputi joj kratak osmeh izvinjenja. Izvini, kaže, razmišljao sam o nečemu.
O nečemu važnom?
Ne, naprotiv. Setio sam se sna koji sam sanjao prošle noći. Znaš kako je to kad se probudiš. Telo ti krene u akciju, a mozak još spava.
Ne ljutiš se što sam došla?
Ni najmanje. Drago mi je što si došla.
Ipak ti se malo sviđam, je l’ da?
Kakvo je sad to pitanje?
Misliš li da sam ružna ili odbojna?
Ne budi smešna.
Znam da nisam lepa, ali nisam ni toliko grozna, zar ne?
Imaš ljupko lice, Sesil. Prefinjene crte i prelepe, pametne oči.
Pa zašto onda nikad ne pokušaš da me dodirneš ili da me poljubiš? Molim?
Čuo si šta sam rekla.
Zašto? Ne znam. Verovatno zato što nisam želeo da te iskoristim.
Misliš da sam nevina, je l’da?
Pravo da ti kažem, nisam nikada razmišljao o tome.
E pa, nisam. Čisto da znaš. Nisam više nevina, i nikada neću opet biti. Čestitam.
To se dogodilo prošlog meseca u Bretanji. Momak se zove Žan-Mark i tri puta smo uradili ono. On je dobra osoba, Žan-Mark, ali nisam zaljubljena u njega. Shvataš li šta ti kažem?
Mislim da shvatam.
I?
Moraš mi dati malo vremena?
Šta sad to znači?
To znači da sam ja veoma zaljubljen u nekoga u Njujorku. Raskinula je sa mnom pre nego što ću doći ovamo, i još uvek patim zbog toga, još uvek pokušavam da se vratim u ravnotežu. Još uvek nisam spreman za nešto novo.
Shvatam.
Dobro je. Tako će sve biti mnogo jednostavnije.
Ne jednostavnije, već komplikovanije. Ali na kraju će sve ostati isto.
O?
Kad me budeš bolje upoznao, videćeš da imam jednu sasvim posebnu osobinu, nešto što me izdvaja od svih drugih.
A koja je to osobina?
Strpljenje, Adame. Ja sam najstrpljivija osoba na svetu.

To se mora desiti jedne subote, shvata on. Elen tada nije na poslu, a Sesil provodi pola dana u školi, stoga je subota jedini dan u nedelji kad može da ode do stana Žuenovih i da bude nasamo s Elen. Sada zaista to želi, da razgovara s njom dok je Born još u Londonu, pošto je to siguran način da ukloni rizik da se on pojavi dok njih dvoje razgovaraju. Zove Elen na kliniku. Kaže da bi voleo da porazgovara s njom o nečemu važnom što se tiče Sesil. Ne, ništa strašno, odgovara joj, upravo sasvim suprotno, ali morao bi da razgovara s njom, i najbolje bi bilo zbog svih da se razgovor obavi dok Sesil nije prisutna. Elen mu sama predlaže da dođe do njihovog stana u subotu pre podne. Sesil će biti na liceju, pa ako bude došao oko devet, uspeće sve da završe dok se ona ne vrati. Šta bi više voleo? Kafu ili čaj? Kroasane, brioš ili sendviče s buterom? Kafa i sendviči. Jogurt? Da, jogurt bi mu prijao. Onda je dogovoreno. Doći će na doručak u subotu ujutro. Elenin glas preko telefona zvuči tako ljubazno, toliko je pun podrške i dobrote, da Voker nema drugog izbora do da ponovo razmotri svoje mišljenje o njoj pošto prekinu vezu. Možda nije sasvim pristupačna prema neznancima, ali kad nekog bolje upozna, spušta gard i pokazuje svoju pravu prirodu. A ta priroda mu sada deluje sve privlačnije. On se njoj već dopada, a činjenica je da je i ona njemu draga. Još jači motiv da se Born odstrani iz okruženja što je moguće pre. Ako je to uopšte moguće učiniti. Ako bude našao način da je ubedi da mu poveruje.
Ulica Vernej, subota ujutro. Tokom prvih pola sata Voker se fokusira na Sesil i čini sve što može da Elen oslobodi briga vezanih za osećanja njene ćerke prema njemu, da joj dokaže da situacija i nije toliko kritična kao što je mislila. Priča joj o svom razgovoru sa Sesil u četvrtak (preskočivši podatak da se to odigralo ujutro, u vreme kad bi ona trebalo da bude u školi) i kaže da je sad sve izneto na čistac. Sesil zna da joj on nije dostupan, da je upravo prošao kroz vrlo težak raskid u Njujorku i nije u stanju da počne novu vezu ni s njom ni s bilo kojom drugom.
Da li je to istina, pita Elen, ili ste to izmislili da biste probali da je zaštitite?
Nisam izmislio.
Jadni dečače. Mora da vam je teško.
Jeste. Ali to ne znači da nisam to i zaslužio.
Ne obrativši pažnju na ovu zagonetnu rečenicu, Elen nastavlja: A šta je ona kazala kad ste joj rekli za svoju... situaciju?
Rekla je da razume.
I to je sve? Nije napravila scenu?
Nije. Bila je veoma smirena.
Iznenađena sam. To ne liči na nju.
Znam da je napeta, gospođo Žuen, znam da nije ni naročito stabilna, ali ona je ipak jedna izuzetna osoba, i imam osećaj da je mnogo jača nego što mislite.
Naravno, to je samo vaše mišljenje, ali nadajmo se da ste u pravu.
Isto tako, a ovo će vas zanimati, pogrešili ste kada je u pitanju njeno iskustvo s muškarcima.
Vidi, vidi. A gde je stekla to iskustvo?
Već sam vam dovoljno rekao. Ako želite to da saznate, moraćete da pitate Sesil. Na kraju krajeva, nisam ja špijun.
Baš sam netaktična. Sasvim ste u pravu. Oprostite što sam vas pitala.
Ono što hoću da kažem jeste da Sesil raste, i možda je došlo vreme da je pustite od sebe. Ne morate više toliko da brinete o njoj.
Za tu devojku je nemoguće ne brinuti se. To mi je posao, Adame. Da brinem za Sesil. Brinem se za nju čitavog života.
[Posle reči život dolazi do prekida u Vokerovom rukopisu i ovaj se razgovor naglo završava. Sve do tog trenutka beleške su bile kontinuirane, neprekinuti marš gusto zapakovanih pasusa proreda jedan, ali sada je tu praznina koja zauzima četvrtinu strane, i kada se posle tog belog pravougaonika tekst nastavi, ton pisanja je drugačiji. Nije ostalo previše toga da se ispriča (sada smo na 28. strani, što znači da su do kraja još samo tri strane), no Voker napušta pedantan pristup beleženja dešavanja korak po korak i počinje ubrzano da sumira poslednje događaje svoje pripovesti. Mogu samo da pretpostavim da je usred opisa razgovora s Elen prestao da piše na jedan dan, i da mu se narednog jutra, kad se probudio (ako je uopšte i spavao), stanje znatno pogoršalo. Setite se, bili su to poslednji dani njegovog života, i mora da je bio sasvim malaksao, suviše načet i slab da bi mogao da nastavi kao ranije. Čak i pre toga, tokom tih dvadeset i osam strana, primetio sam lagano ali neminovno opadanje snage, gubitak pažnje za detalj, ali sada je već bio do te mere iscrpljen da je zapisao samo ono najosnovnije. Jesen je započeo prilično opširnim opisom Hotela de Sud, pominje šta Born ima na sebi prilikom prvog susreta u kafeu, ali, malo-pomalo, opisi prestaju da se odnose na fizički svet i počinju da imaju veze s njegovim unutrašnjim stanjem. Prestaje da govori o odeći (Margo, Sesil, Elen - ni reči o tome kako su obučene), a tek tamo gde smatra da je to od suštinske važnosti, potrudi se da da opis okoline (nekoliko rečenica o atmosferi u „Važanandu”, nekoliko rečenica o stanu Žuenovih), ali priča se najvećim delom sastoji od misli i dijaloga, od toga o čemu ljudi razmišljaju i šta govore. Međutim, na poslednje tri strane, kolaps je gotovo konačan.]

E. i V. za kuhinjskim stolom. Kafa, buter i hleb, bokal jogurta. Nije ostalo mnogo toga da se kaže o S. Pre nego što bude prekasno, mora pokrenuti razgovor s E. u drugom pravcu, podstaći je da progovori o svom mužu, i o Bornu. Mora proveriti da li su činjenice tačne pre nego što zađe dublje. Born mu je proteklog proleća pomenuo taj brak, o razvodu je čuo od M. S. nije rekla ništa što je bilo suprotno njegovim saznanjima, ali E. tek treba da počne razgovor o ovome. Kako nastaviti? Počinje tako što pomene Rudolfa, opiše joj njihov susret u Njujorku u aprilu, nikada i ne nagovesti da su bilo šta drugo do dobri prijatelji, zatim ispriča o Bornovom povratku u Pariz u maju i o tome kako je bio uzbuđen kad ga je obavestio da će se njome oženiti. Da li je to istina? E. klimne glavom. Da, istina je. A onda kaže kako je to najbolnija odluka koju je ikada morala da donese. U naletu, u jednom dahu, ispričala mu je sve o svom mužu, o saobraćajnoj nesreći u Pirinejima, o oštroj krivini i sletanju niz liticu, o bolnici, o mukama prethodnih šest i po godina, očaju koji je obuzeo S. - najpre nalet reči, potom nalet plača. V. gotovo da više nema smelosti da nastavi. Suze prestaju. Njoj je neprijatno, izvinjava se. Vrlo je čudno to što mu se poverila, kaže, njemu, mladiću iz Njujorka, jedva nešto starijem od njene ćerke, nekome koga jedva da poznaje. Ali Rudolf ima veoma visoko mišljenje o vama, a bili ste i vrlo ljubazni sa S. - možda je to razlog.
Spreman je da odustane od čitave stvari. Začepi i ostavi sirotu ženu na miru, govori sebi, ostavi sirotu ženu na miru. Ali, on to ne može. Njegov gnev je jednostavno prevelik i on skače s ruba provalije i počinje da govori o Sedriku Vilijamsu i Riversajd drajvu - žali zbog toga, mrzi svaku reč koju izgovori, ali ne može da prestane. E. ga sluša ćutke, zapanjeno. Reči su mu oštre kao sekira, i on joj njima odseca glavu, ubija je.
Nema sumnje u to da mu je poverovala. Vidi to po načinu na koji ga posmatra i zna da on govori istinu. Uništava joj život, i ne ostaje joj ništa drugo nego da se brani. Kako se usuđujete da iznesete tako užasne optužbe - bez dokaza, bez ičega što bi potkrepilo vašu priču?
Bio sam tamo. Dokaz je u mojim očima, u onome što sam video.
Ali ona to neće da prihvati. Rudoif je uvaženi profesor, intelektualac, čovek koji potiče iz jedne od najuglednijih porodica i tome slično. On je njen prijatelj, izbavio ju je iz dugogodišnje bede, niko mu nije ravan.
Kameno lice. Nema više suza, nema više samosažaljenja. Razjarena je jer je sigurna u ispravnost svog mišljenja.
V. ustaje da pođe. Rekao je sve što je imao. Samo još ovo, pred sam izlazak iz stana: Mislio sam da mi je dužnost da vam sve ovo ispričam. Zastanite za trenutak. Kada budete razmislili shvatićete da nemam baš nikakvog razloga da vas lažem. Želim da vi i Sesil budete srećne - to je sve - a mislim da ćete napraviti užasnu grešku. Ako mi ne verujete, onda učinite sebi uslugu i pitajte Rudolfa zašto nosi skakavac u džepu.

Nedelja ujutro. Neko kuca na vrata. Krmeljivi, neobrijani Moris koji se još uvek oporavlja od subotnje pijanke. Telefonski poziv za vas, jeune homme.
V. silazi u prizemlje, do pulta recepcije, i podiže slušalicu. Bornov glas mu kaže: Čujem da si o meni ispričao neke loše stvari, Vokeru. Mislio sam da smo imali dogovor, a ti si se sada predomislio i zabio mi nož u leđa. Kao pravi Jevrejin. Kao pravi smrdljivi Jevrejin, što i jesi, s lažnim anglosaksonskim imenom i tim prljavim malim ustima. Postoji zakon koji kažnjava takve stvari, znaš. Kleveta, uvreda lika, širenje laži o ljudima. Zašto ne odeš kući? Spakuj se i idi iz Pariza. Napusti program i gubi se. Ako budeš ostao, zažalićeš, to ti obećavam. Rasturiću te tako da do kraja života nećeš biti u stanju da se sastaviš.

Ponedeljak popodne. Stoji ispred liceja Fenelon, čeka da Sesil izađe iz zgrade. Kad se konačno pojavi, u grupi učenika, pogleda ga pravo u oči i okreće glavu. Polazi prema ulici Sent-Andre dez Ar. V. požuri da je sustigne. Hvata je za lakat, ali ona se oslobodi. Ponovo je uhvati i primora da stane. Šta nije u redu? pita je. Zbog čega nećeš da razgovaraš sa mnom?
Kako si mogao? odgovori mu ona, oštrim, kreštavim glasom.
Neću da te vidim, nikada više.
Još jednom pokuša da je urazumi.
Ona počinje da plače. Zatim ga pljune u lice i ode.

Ponedeljak noć. Ogromna kurva koja žvaće žvaku na ulici San-Deni. Njegovo prvo iskustvo s prostitutkom. Soba se oseća na insekticid, znoj i povraćanje.

Utorak. Čitav dan provodi hodajući Parizom. Vidi sveštenika koji igra kriket s grupom školske dece u parku Luksemburg. Daje deset franaka klošaru u ulici Monž. Pozno septembarsko nebo tamni oko njega, prelazeći iz metalno-plave u nepropustljivu nijansu indiga. Ostao je bez ideja.

Utorak noć. U tri ujutro, ispred sobe galama. Čvrsto spava, iscrpljen maratonskom šetnjom po gradu. Neko kuca. Ne, ne neko. Više njih. Armija pesnica udara na vrata.
Dvojica policajaca u uniformi, mladi francuski žandarmi s pištoljima u opasačima i pendrecima u rukama. Jedan stariji muškarac u poslovnom odelu. Zbunjeni Moris proviruje iza njih. Pitaju ga da li je on Adam Voker - Vo-ker. Traže njegove isprave, odnosno njegov američki pasoš, a kad ga pruži jednom od žandarma, onaj mu ga više ne vraća. Zatim onaj stariji naloži drugom žandarmu da pretraži sobu. Ovaj otvara poslednju fioku i iz nje vadi četvrtasti paket umotan u aluminijumsku foliju. Mlađi ga dodaje starijem, koji počinje da ga razmotava. Hašiš, kaže on. Dobra dva i po kilograma, možda tri.
Suptilna ironija Bornove osvete. Momak koji nikad nije probao drogu optužen je za posedovanje droge.
Odvode ga. Na zadnjem sedištu auta V. kaže starijem čoveku da je nevin, da mu je droga podmetnuta dok je bio odsutan. Čovek mu kaže da začepi.
Uvode ga u zgradu, odvode u jednu prostoriju i zaključavaju vrata. Nema predstavu o tome gde se nalazi. Jedino što zna jeste da sedi u maloj, praznoj sobi negde u Parizu i da ima lisice na rukama. Da li je uhapšen? Nije siguran. Niko mu nije rekao ni reč.
Sedi tako skoro sedam sati. U deset i trideset odvode ga iz zgrade i dovoze do Palate pravde. Skidaju mu lisice. Uvode ga u jednu kancelariju u kojoj razgovara s osobom koja tvrdi da je juge d’instruction. Možda čovek i jeste to za šta se izdaje, ali Voker misli da ipak nije. Sve je više ubeđen da se nalazi usred farse koju režira Rudolf Born i da su svi muškarci i žene glumci samo.
Istražni sudija, pod uslovom da je to i bio, kaže V. da je on mladić koji ima mnogo sreće. Posedovanje tako velike količine ilegalne supstance je u Francuskoj ozbiljan zločin, za koji sledi dugogodišnja zatvorska kazna. Na njegovu sreću, osoba od velikog uticaja u vladajućim krugovima intervenisala je u njegovo ime tražeći milost jer optuženi nikada ranije nije načinio bilo kakav prestup. Ministarstvo pravde zbog toga hoće da se nagodi s V. Odbaciće optužbe ako pristane na deportaciju. Nikada mu više neće biti dozvoljeno da uđe u Francusku, ali će zato biti slobodan čovek u svojoj zemlji.
Juge d’instruction otvara gornju fioku svog stola, vadi V-ov pasoš (koji drži u uzdignutoj desnoj ruci) i avionsku kartu (koju drži u levoj). Ovo je jedinstvena ponuda. Uzmi ili ostavi.
V. uzima.
Dobro, kaže čovek. Mudra odluka. Avion kreće popodne u tri. Imaćete dovoljno vremena da se vratite u hotel i spakujete se. Ići ćete u pratnji jednog službenika, naravno, ali čim avion napusti teritoriju Francuske, čitava ova afera biće završena. Iskreno se nadamo da vas nikada više nećemo videti. Srećan vam put, gospodine Voker.

I tako se završava V-ov kratki boravak u zemlji Gala - izbačen, ponižen, prognan za ceo život.
Nikada se više neće tamo vratiti, i nikada neće videti nikoga od njih.

Zbogom, Margo. Zbogom, Sesil. Zbogom, Elen.

Četrdeset godina kasnije one su tek duhovi.

Svi oni su sada duhovi, a V. će uskoro hodati među njima.

IV




Dok sam bio u avionu koji je leteo iz San Franciska u Njujork, prebirao sam po sećanju da bih se setio trenutka kada sam prvi put ugledao Vokera u jesen te 1967. Ništa nisam znao o njegovom odlasku na studije u Pariz, ali ubrzo pošto je počeo semestar, već prilikom prvog sastanka uređivačkog odbora časopisa Kolumbija rivju (obojica smo bili u tom odboru), primetio sam da Adam nije tu. Šta je s Vokerom? pitao sam nekoga. Tada sam saznao da je u Evropi, da se prijavio za program jednogodišnjih studija u inostranstvu. Nedugo posle toga (nedelju dana? deset dana?), on se iznenada pojavio. Sa spiska kurseva odabrao sam seminar poezije šesnaestog i sedamnaestog veka (Vajat, Sari, Rali, Grevil, Herbert, Don) kod Edvarda Tajlera, istog onog Edvarda Tajlera koji je tokom proleća držao kurs iz Miltona. Voker i ja smo zajedno pohađali te časove, i obojica smo držali da je Edvard Tajler najbolji profesor na Katedri za engleski. Kako je seminar prvenstveno bio namenjen diplomcima, smatrao sam se srećnikom jer sam primljen kao student treće godine, i sećam se da sam se raspadao od posla kod lukavog, ironičnog, ćutljivog, čak i sjajnog Tajlera, u želji da zaslužim poštovanje te zahtevne i divljenja vredne osobe. Seminar se održavao dva puta nedeljno po sat i po i, na trećem ili četvrtom sastanku, bez ikakvog objašnjenja, među nama se neočekivano pojavio Voker, kao trinaesti, na kursu koji je formalno bio ograničen na dvanaest studenata.
Razgovarali smo u holu posle toga, ali Adam je delovao nekako rasejano, nije bio rad da objasni kako se to odjednom ponovo obreo u Njujorku (sada mi je jasno zašto). Spomenuo je da se razočarao programom u Parizu, da kursevi koje je imao pravo da sluša nisu bili dovoljno interesantni (sama gramatika, ništa od književnosti), i umesto da protraći godinu na najnižim granama francuske obrazovne birokratije, rešio je da se vrati. To što je napustio program bez upozorenja izazvalo je manju buru, ali Kolumbija se ponela neuobičajeno ljubazno, smatrao je, pa iako je nastava već počela, sve njegove dileme rešene su u jednom podužem razgovoru s dekanom. Vratili su mu status redovnog studenta koji uredno polaže ispite - što je značilo da ne mora da se brine o regrutaciji, barem sledeća četiri semestra. Jedini problem je bio taj što nije imao gde da stanuje. Stari stan je u julu i avgustu delio sa svojom sestrom, ali kada je otišao na godinu dana, koliko je mislio da će ostati, ona je našla drugog sustanara, i tako je on ostao bez krova nad glavom. Zapravo, rekao je bacivši pogled na sat, žurio je na sastanak, za dvadeset minuta treba da pogleda jednu garsonjeru koja je upravo puštena u ponudu, u 109. ulici, pa je morao da ide. Vidimo se kasnije, rekao je, i pojurio ka stepeništu.
Znao sam da Adam ima sestru, ali sada sam prvi put čuo da je u Njujorku - da stanuje na Morningsajd hajtsu, i da je na postdiplomskim studijama iz engleskog na Kolumbiji. Dve nedelje kasnije, ugledao sam je na kampusu prvi put. Prolazila je pored Rodenove statue mislioca na putu prema Filozofskom fakultetu i, upravo zbog te skoro neverovatne sličnosti sa bratom, bio sam siguran da je devojka koja je prolepršala kraj mene Vokerova sestra. Već sam pomenuo koliko je lepa bila, ali to ipak ne odražava snagu utiska koji je ostavila na mene. Gvin je bila zanosno lepa, blistavo biće, oluja u srcu svakog muškarca koji ju je ugledao, i taj tren, kad sam je spazio prvi put, spada u red najsjajnijih trenutaka u mom životu. Poželeo sam je - od prve sekunde sam je želeo - i, sa strastvenom tvrdoglavošću ludog sanjara, krenuo za njom.
Ništa se nije desilo. Uspeo sam da je upoznam, nekoliko puta smo se našli na kafl, pozvao sam je u bioskop (odbila me je), pozvao sam je na koncert (odbila me je), a onda smo se, slučajno, jednom prilikom zatekli na nekoj mnogoljudnoj kineskoj večeri, pa smo pola sata diskutovali o poeziji Emili Dikinson. Ubrzo posle toga, ubedio sam je da pođe sa mnom u šetnju po parku Riversajd, pokušao da je poljubim, i bio odgurnut. Nemoj, Džime, rekla je. Već sam u vezi, ne mogu to.
I to je bio kraj. Nekoliko zamaha palicom, nesporazum kod jednog bacanja, i igra se završila. Svet se raspao, pa se ponovo sastavio, i ja sam nastavio da bauljam dalje. Na moju veliku sreću ja sam, evo, već trideset godina, sa istom ženom. Svoj život bez nje ne mogu ni da zamislim, a ipak, svaki put kad mi Gvin dođe u misli, kunem se, još uvek osetim mali grč. Ona je bila ta nemoguća, ta nedostižna, ona koja nikada nije tu - duh iz zemlje Neostvarenih mogućnosti.
Nevidljiva Amerika nalazila se dole, u mraku ispod mene. Dok sam sedeo na letu od San Franciska do Njujorka i prisećao se loših, starih dana iz 1967, shvatio sam da ću odmah sutra morati da joj uputim pismo s izrazima saučešća.

Ispostavilo se da se Gvin već javila. Kad sam prekoračio prag svoje kuće u Bruklinu, supruga me je dočekala toplim, brižnim zagrljajem (pozvao sam je iz San Franciska, znala je da je Adam umro), a zatim mi je rekla da je u toku dana izvesna Gvin Tedesko ostavila poruku za mene.
Je li to ona Gvin? pitala je.
Pozvao sam je u deset sledećeg jutra. Hteo sam da joj napišem pismo, da svoja osećanja stavim na papir, da joj pružim nešto više od praznih fraza koje u takvim vremenima razmenjujemo, ali njena poruka imala je prizvuk hitnosti. Morala je da razgovara sa mnom o nečemu vrlo važnom, i tako sam je pozvao telefonom, a pismo nikad nisam napisao.
Glas joj je bio isti, potpuno isti kao onaj koji me je opčinio pre četrdeset godina. Kristalne artikulacije, zvonke ozbiljnosti, s jedva primetnim tragom srednjoatlantskog akcenta njenog detinjstva. Glas jeste bio isti, ali Gvin nije i, kako je razgovor odmicao, počeo sam u sebi da projektujem različite slike pitajući se kroz kakve je promene tokom vremena prošlo njeno prelepo lice -dobre ili loše. Sada je imala šezdeset i jednu godinu, i meni je iznenada sinulo kako zapravo i ne želim opet da je vidim. Mogao bih doživeti razočaranje, a nisam želeo da se moja maglovita sećanja na prošlost rasprše pred neumitnim činjenicama sadašnjosti.
Razmenili smo uobičajene fraze, nekoliko minuta smo popričali o Adamu i njegovoj smrti, o tome koliko joj je teško da prihvati ono što se desilo, o nemilosrdnim udarcima koje nam život zadaje. Zatim smo se malo uhvatili prošlosti, razgovarali smo o svojim brakovima, svojoj deci, i o poslu. Bio je to ugodan, opušten razgovor bez naročite organizacije i cilja, prijateljski intoniran, čak toliko da sam smogao hrabrosti da je pitam da li se seća onog dana u parku Riversajd kad sam pokušao da je poljubim. Naravno da se seća, kaže ona i nasmeje se prvi put, ali kako je mogla da zna da će mršavi student Džim narasti i postati Džejms Friman? Nikada nisam narastao, rekao sam. I dalje sam samo Džim. Nisam više mršav, ali i dalje, samo Džim.
Da, naša priča je zvučala vrlo prijateljski, i bez obzira na to što smo izgubili jedno drugo iz vida pre više decenija, zbog Gvininih reči činilo se kao da je prošlo tek malo ili nimalo vremena, da se dekade svode tek na mesec ili dva. Prisnost njenog tona uljuljkala me je u nekoj vrsti opijene otvorenosti i, zbog toga što nisam bio u pripravnosti, kada je konačno spomenula posao koji ima sa mnom, odnosno, kad je najzad objasnila zašto me je bila pozvala, napravio sam strahovit gaf. Rekao sam joj istinu kad je trebalo da lažem.
Adam mi je poslao i-mejl, kazala je, dugačak i-mejl napisan nekoliko dana pre nego što će... samo nekoliko dana pre samog kraja. Bilo je to prelepo pismo, oproštajno pismo, to tek sada shvatam, i u jednom od pasusa pri kraju spominje da je pisao nešto, nekakvu knjigu, i da, ako budem želela da je pročitam, treba da se obratim tebi. Ali tek posle njegove smrti. Uporno je insistirao na tome. Samo kad ja umrem. Takođe me je upozorio da bi rukopis mogao veoma da me uznemiri. Unapred se izvinio zbog toga, zamolio me je da mu oprostim ako me knjiga na bilo koji način bude povredila, a onda je rekao, ne, ne treba da je pročitam, treba sve to da zaboravim. Bila sam sasvim zbunjena. Već u sledećoj rečenici ponovo je promenio mišljenje i opet mi kazao da mogu da je pročitam ako želim, da imam prava da je vidim, i da, ako hoću da je vidim, treba da se obratim tebi pošto imaš jedinu kopiju. Taj deo nisam shvatila. Ako je pisao na kompjuteru, zar je nije sačuvao na hard disku?
Kazao je Rebeki da je obriše, objasnio sam. Sada je u kompjuteru više nema, a jedina kopija je ona koju je odštampao i poslao meni.
Znači, knjiga zaista postoji.
Tako nekako. Planirao je da je sastavi iz tri poglavlja. Prva dva su u prilično dobrom stanju, ali treće nije uspeo da završi. Postoje samo neke beleške, na brzinu zapisana skica.
Da li je želeo da mu pomogneš da to objavi?
Nikada nismo razgovarali o objavljivanju, barem ne direktno. Jedino što je od mene tražio bilo je da rukopis pročitam, i da zatim odlučim o njegovoj daljoj sudbini.
Jesi li odlučio?
Ne. Iskren da budem, nisam ni razmišljao o tome. Sve dok ti sada nisi spomenula objavljivanje, ta ideja mi nije padala na pamet.
Ipak bi trebalo da bacim pogled, zar ne?
Nisam siguran. Ti ćeš odlučiti, Gvin. Ako hoćeš da je pročitaš, iskopiraću je i koliko danas poslati Fedeksom na tvoju adresu.
Hoće li me uznemiriti?
Verovatno.
Verovatno?
Ne svi delovi, ali jedna ili dve stvari svakako.
Jedna ili dve stvari, o bože.
Ne brini. Od ovog trenutka, odluka o tome je u tvojim rukama. Nijedna reč iz Adamove knjige neće biti objavljena bez tvoje dozvole.
Pošalji mi je, Džime. Pošalji je danas. Velika sam devojka, sad umem da progutam gorku pilulu.

Kako bi samo jednostavno bilo da sam sakrio svoje tragove i negirao postojanje knjige, ili da sam joj rekao kako sam je negde izgubio, mogao sam čak i tvrditi da je Adam obećao da će mi je poslati, ali da to nikad nije učinio. Bio sam sasvim nespreman za tu temu, nedovoljno brz da smislim neku laž. Što je još gore, rekao sam Gvin da rukopis ima tri poglavlja. Samo drugo ima potencijal da je povredi (uz nekoliko opaski u trećem, koje sam lako mogao precrtati), i da sam rekao kako je Adam napisao samo dva poglavlja, Proleće i Jesen, poštedeo bih je odlaska u stan u Zapadnoj 107. ulici, da ne proživljava opet događaje tog leta. No, ona je sada očekivala tri poglavlja, i ako bih joj poslao samo dva, ubrzo bi me pozvala zbog stranica koje nedostaju. I tako sam fotokopirao sve - Proleće, Leto, kao i beleške za Jesen - i sve to, istog popodneva, poslao na njenu adresu u Bostonu. Želela je da pročita knjigu svog brata, a ja sam posedovao jedini primerak.
Pozvala me je dva dana kasnije. Ne znam šta sam očekivao, no bio sam gotovo siguran da će je preplaviti neke vrlo snažne emocije - ljutnja, suze, pretnje, stid zbog otkrivene tajne - ali Gvin je bila neprirodno smirena, više otupela nego uvređena, čini mi se, kao da ju je knjiga bacila u stanje neverice i zbunjenosti.
Ne shvatam, rekla je, uglavnom je sve istinito, sve je opisano tačno kako se desilo, a onda, tu su sve te stvari koje je izmislio. Nema nikakvog smisla.
Koje stvari? pitao sam, iako sam dobro znao na šta je mislila.

Džime, ja sam volela svog brata. Kad sam bila mlada, niko mi nije bio bliskiji od njega. Ali ja nikada nisam spavala s njim. Nije bilo nikakvog velikog eksperimenta kad smo bili deca. Incestuozna veza iz leta 1967. nikada nije postojala. Jeste, živeli smo dva meseca u istom stanu, ali imali smo svako svoju sobu i nije tu bilo nikakvog seksa. Ovo što je Adam napisao je čista izmišljotina.
Verovatno nije u redu što ovo pitam, ali zbog čega je onda sve to napisao? Pogotovo ako su drugi delovi priče istiniti.
Ne znam ja da li su oni istiniti. Barem ne mogu da potvrdim da su istiniti. Ali poklapaju se s onim što mi je Adam ispričao tada, pre četrdeset godina.
Nikad nisam srela ni Borna, ni Margo, ni Sesil, ni Elen. Nisam tog proleća bila s Adamom u Njujorku, nisam bila s njim u Parizu te jeseni da bih znala sve što se događalo. Ali on meni jeste govorio o tim ljudima, i to što mi je pričao o njima, poklapa se s ovim što se nalazi u rukopisu.
Tim pre je čudno što je izmislio sve ovo o tebi.
Znam da mi ne veruješ. Misliš da pokušavam da se zaštitim, da ne želim da priznam da se između nas sve to desilo. Garantujem ti da nije. Poslednja dvadeset četiri sata samo o tome razmišljam i jedino što mi pada na pamet jeste da su te stranice fantazija čoveka na samrti, san o onome što je želeo da se dogodi, a što se nikada nije dogodilo.
Želeo?
Da, želeo. Neću da tvrdim da ta osećanja nisu postojala u vazduhu, ali meni ni najmanje nije bilo stalo da ih ostvarim. Adam je bio toliko vezan za mene, Džime. Bila je to nezdrava vezanost i tog leta dok smo stanovali zajedno, počeo je da mi govori kako sam ga zauvek upropastila za druge žene, da jedino mene može voleti i da bi se, da nismo brat i sestra, oženio mnome iste sekunde. Rekao je to kao u šali, ali meni se nije ni najmanje dopalo. Iskrena da budem, laknulo mi je kad je otišao u Pariz.
Zanimljivo.
A zatim se, kao što oboje znamo, posle manje od mesec dana, vratio -izbačen, osramoćen, kako mi je tada govorio. Ja sam tada već delila stan s nekim i Adam je morao da potraži drugi. I dalje smo bili prijatelji, najbolji prijatelji, ali ja sam počela pomalo da se udaljavam od njega, da se povlačim, za njegovo dobro. Ti si se s njim često viđao tokom poslednje dve godine studija, i koliko puta si ga sreo sa mnom u to vreme?
Pokušavam da se setim... Ne mnogo. Možda svega nekoliko.
Nemam više šta da dodam.
I šta će sad biti s knjigom? Stavićemo je u ladicu i zaboraviti da postoji?
Ne po svaku cenu. U obliku u kom je sada, ona nije za objavljivanje. Nije reč samo o tome da je neistinita - barem delom neistinita - već, ako bi se desilo da te stranice s lažima izađu u javnost, upropastile bi i ojadile jako mnogo ljudi. Džime, ja sam udata žena. Imam dve ćerke i troje unuka, na desetine rođaka, stotine prijatelja, bratovu pastorku koju veoma volim. Bio bi zločin objaviti rukopis ovakav kakav je sada. Slažeš se?
Da, da. Ja ti se svakako neću usprotiviti.
S druge strane, knjiga me je duboko dotakla. Uspela je da mi vrati brata na način na koji nisam očekivala, koji me je u potpunosti iznenadio, i ako bismo mogli da je pretvorimo u nešto što bi moglo da se objavi, takav projekat bih rado odobrila.
Malo sam zbunjen. Kako da nešto što nije za objavljivanje pretvoriš u nešto što jeste?
Tu ti ulaziš u igru. Ako nisi zainteresovan da mi pomogneš, sve ćemo obustaviti i nikad više to nećemo spominjati. Ali, ako želiš da pomogneš, evo šta predlažem: da uzmeš beleške za treći deo i dovedeš ih u pristojno stanje. Tebi to ne bi trebalo da bude previše teško. Ja sama to nikada ne bih bila u stanju da uradim, ti ćeš znati kako da ga savladaš. Zatim, ono najvažnije, da prođeš kroz čitav rukopis i promeniš sva imena. Sećaš se onog TV serijala iz pedesetih? Imena su promenjena da bi se zaštitili nevini. Promeniš imena ljudi i mesta, po želji dodaš ili oduzmeš koliko je potrebno, i objaviš knjigu pod sopstvenim imenom.
Ali to onda više neće biti Adamova knjiga. Nekako, nije pošteno. Kao da sam ukrao... to bi bio neki vrlo čudan vid plagiranja.
Ne ako daš ispravan okvir. Ako zahvališ Adamu na delovima koje je on napisao - pravom Adamu pod lažnim imenom koje ćeš izmisliti za njega - u tom slučaju to neće biti krađa, već odavanje počasti.
Ali, niko neće znati da je to Adam.
Zar je to bitno? Znaćemo ti i ja, a što se mene tiče, jedino smo mi i važni.
Zaboravljaš moju ženu.
Ti joj veruješ, zar ne?
Naravno da joj verujem.
Onda ćemo znati nas troje.
Nisam siguran, Gvin. Moraću da razmislim. Daj mi malo vremena, u redu?
Koliko god ti je potrebno. Nema žurbe.

Priča koju je ispričala bila je uverljiva, sasvim verodostojna, osećao sam to, a zbog nje sam želeo i da verujem da je takva. Ipak, nisam mogao, barem ne u potpunosti, ne bez snažne sumnje da je tekst Leta proživljeno iskustvo, a ne tek neki lascivni san bolesnog čoveka, čoveka na umoru. Da bih zadovoljio svoju znatiželju, napravio sam pauzu od romana na kome sam radio i otišao na Kolumbijin kampus, gde sam, od administratora Fakulteta za međunarodne poslove, saznao da je Rudolf Born bio angažovan kao gostujući profesor u toku školske 1966-67. godine, a zatim, posle sesije u sobi s mikrofilmovima Batlerove biblioteke, istog onog Zamka zevanja u kome je Voker radio tog leta, otkrio sam i to da je telo osamnaestogodišnjeg Sedrika Vilijamsa pronađeno jednog majskog jutra u parku Riversajd, s više od deset ubodnih rana u predelu grudnog koša i gornjeg dela tela. Te druge stvari, kako ih je Gvin nazvala, tačno su navedene u Vokerovom rukopisu, i ako su te druge stvari istinite, zašto bi se mučio da izmisli nešto što nije istina, zašto bi osudio sebe na prokletstvo tog veoma detaljnog, samooptužujućeg prikaza incestuozne ljubavi? Moguće je da je njen opis ta dva letnja meseca 1967. tačan, ali isto tako je moguće i da me je lagala. I, ako je lagala, ko bi mogao da je optuži za to što ne želi da istina izađe na videlo? Svako bi u njenoj situaciji učinio isto, svi bi lagali, laž bi bila jedina opcija. Dok sam se vraćao u Bruklin podzemnom železnicom, rešio sam da sve to nije moja stvar. To je bilo važno njoj, ne meni.
Prošlo je nekoliko meseci u toku kojih jedva da sam i pomislio na ponudu koju mi je Gvin dala. Punom parom sam radio na svojoj knjizi, ušao sam u poslednju fazu romana koji mi je već progutao nekoliko godina života, pa su Voker i njegova sestra počeli da blede, da se tope, postali su dve nerazaznatljive figure na dalekom horizontu moje svesti. Kad god bih pomislio na Adamovu knjigu, bio sam prilično siguran u to da ne želim da se bavim njom, da je ta epizoda okončana. A onda su se desile dve stvari zbog kojih sam promenio mišljenje. Došao sam do kraja svoje knjige, što je značilo da sam imao vremena da se posvetim drugim stvarima, i došao sam do nekih novih informacija u vezi s Vokerovom pričom, do koda, zapravo, poslednjeg kratkog poglavlja koje je, činilo mi se, celom projektu dalo novi smisao -a s tim smislom i povod za početak.
Već sam objasnio na koji način sam uspeo da preradim Vokerove beleške za Jesen. Što se imena tiče, ona su izmišljena na osnovu uputstava od Gvin, tako da čitalac može biti siguran da Adam Voker nije Adam Voker, a Gvin Voker Tedesko nije Gvin Voker Tedesko. Margo Žufroj nije Margo Žufroj. Elen i Sesil Žuen nisu Elen i Sesil Žuen. Sedrik Vilijams nije Sedrik Vilijams. Sandra Vilijams nije Sandra Vilijams, a njena ćerka, Rebeka, nije Rebeka. Čak ni Born nije Born. Njegovo pravo ime slično je jednom drugom provansalskom pesniku, i bio sam toliko slobodan da zamenim ne-Vokerov prevod tog drugog pesnika svojim prevodom, što znači da opaske o Danteovom Paklu s prve strane nisu iz ne-Vokerovog originalnog rukopisa. I na kraju, verovatno i ne moram da naglasim, ja se ne zovem Džim.
Vestfild u Nju Džerziju nije Vestfild u Nju Džerziju. Jezero Eho nije jezero Eho. Oukland u Kaliforniji nije Oukland u Kaliforniji. Boston nije Boston, pa iako ne-Gvin radi u izdavaštvu, nije direktorka univerzitetske izdavačke kuće. Njujork nije Njujork, Univerzitet Kolumbija nije Univerzitet Kolumbija, ali Pariz je Pariz. Samo je Pariz stvaran. Uspeo sam da takav ostane zbog toga što je Hotel du Sud nestao pre mnogo godina, a svi pisani dokazi o ne-Vokerovom boravku tamo, tokom 1967, odavno su nestali.

Završio sam svoj roman krajem prošlog leta (2007). Ubrzo posle toga, supruga i ja počeli smo da planiramo putovanje u Pariz (svadba njene sestričine koja se udavala za Francuza bila je zakazana za oktobar), i ti razgovori o Parizu naveli su me da ponovo razmišljam o Vokeru. Pitao sam se da li bih mogao da pronađem neke od glumaca u neuspeloj tragediji osvete koju je pokrenuo pre četrdeset godina, i ako mi to pođe za rukom, da li bi neko od njih bio voljan da razgovara sa mnom. Posebno me je zanimao Born, ili bilo bi mi isto tako drago da sednem s bilo kim od njih, pod uslovom da uspem da ih nađem - Margo, Elen, ili Sesil. S prvo troje nisam imao sreće, ali kada sam na internetu potražio Sesil Žuen, na ekranu se pojavio ogroman broj informacija. Pošto sam je upoznao kao osamnaestogodišnjakinju iz Vokerovog rukopisa, nisam se iznenadio kada sam saznao da je postala teoretičar književnosti. Predavala je na univerzitetima u Lionu i Parizu, a u poslednjih deset godina prešla je u NCNI (Nacionalni centar za naučna istraživanja), kao deo malog tima koji istražuje rukopise francuskih pisaca iz osamnaestog i devetnaestog veka. Njena specijalnost je Balzak, o kome je objavila dve knjige, ali pominju se i brojni drugi članci i radovi, čitav katalog dela koji je obuhvatao tri decenije. Bravo za nju, pomislio sam. A i za mene, takođe, pošto sam sada bio u prilici da joj pišem.
Razmenili smo dva kratka pisma. U svom, ja sam se predstavio kao Vokerov prijatelj, obavestio sam je da je Adam nedavno umro, i pitao je da li bi bilo moguće da se sastanemo tokom moje posete Parizu. Bio sam kratak i precizan, bez ikakvih pitanja o braku njene majke i Borna, bez pominjanja Vokerovih beležaka za Jesen, jednostavno sam je zamolio da se vidimo u oktobru. Vrlo brzo mi je poslala odgovor. U mom prevodu s francuskog, on glasi ovako:

Skrhana sam saznanjem o Adamovoj smrti. Znala sam ga jedno kratko vreme, kao mlada devojka, ali ga nikada nisam zaboravila. On je bio prva ljubav u mom životu, a onda sam uradila nešto veoma loše, nešto toliko okrutno i neoprostivo da me još uvek peče savest zbog toga. Kad se vratio u Njujork, poslala sam mu pismo u kome sam mu se izvinila, ali ono se vratilo s naznakom da je primalac nepoznat.
Da, biću srećna da se vidimo kad dođete u Pariz sledećeg meseca. Ali, molim vas, moram da vas upozorim: ja sam luckasta starica i ponekad mi emocije izmaknu kontroli. Ako budemo razgovarali o Adamu (što, pretpostavljam, hoćemo) postoji lepa šansa da počnem da plačem. Nemojte to primiti lično.

Pedeset osam godina nije starost, naravno, a gajio sam i izvesne sumnje da se bilo šta u vezi sa Sesil Žuen može opisati kao luckasto. Izgleda da je njen osećaj za humor i dalje nenačet i, koliko god da je uspešna u svom malom svetu naučnih istraživanja, svakako shvata neobičnost života koji je izabrala: izolovana u sobičcima biblioteka i podzemnih arhiva, nadneta nad rukopisima umrlih ljudi; karijera provedena u gluvom carstvu prašnjave hartije. U post skriptumu pisma otkrila je i s kakvom podrugljivošću gleda na svoj posao. Prepoznala je moje ime, rekla je i, ako sam ja Džejms Friman koji ona misli da jesam, pitala se da li bih bio voljan da učestvujem u anketi o metodama rada savremenih pisaca koju ona i njen tim sprovode. Kompjuter ili pisaća mašina, olovka ili nalivpero, sveska ili slobodni listovi, koliko verzija pre završne. Da, znam, dodala je, baš dosadno. Ali to je naš posao u NCNI: od svega napraviti najveću moguću dosadu.
U pismu je bilo samopodrugljivosti, ali i patnje, i bio sam iznenađen koliko se živo sećala Vokera.

Njihovo poznanstvo trajalo je tek nekoliko nedelja, u onim davnim danima njene mladosti, no ono je ipak dovelo do nečega što će promeniti način na koji je posmatrala sebe, što će je, tada prvi put, gurnuti u direktan sukob sa dubinama sopstvenog srca. Nikada ga nisam zaboravila. On je bio prva ljubav u mom životu. Nisam bio spreman na tako otvoreno priznanje.
U Vokerovim beleškama se pominje taj problem kada je shvatio da se zaljubila u njega, ali ispostavilo se da su njena osećanju mnogo intenzivnija nego što je mogao da zamisli. A ona mu je pljunula u lice. U to vreme ona je svakako osećala da je njen gnev opravdan. Oklevetao je Borna, uznemirio njenu majku, a Sesil se osećala izdano. Međutim, nedugo posle toga, napisala mu je pismo izvinjenja. Da li to znači da je ponovo razmislila o svom položaju? Da li se dogodilo nešto zbog čega je pomislila da su Vokerove optužbe tačne? Bilo je to prvo pitanje koje sam nameravao da joj postavim.
Supruga i ja smo rezervisali sobu u hotelu D’Obison, u ulici Dofin. I ranije smo tu odsedali; odsedali smo i u drugim hotelima u Parizu, ali sada sam želeo da se vratim u tu ulicu jer se nalazila tačno usred kvarta u kom je Voker živeo te 1967. Možda više nije bilo Hotela du Sud, ali mnoga druga mesta koja je posećivao još uvek su tu. „Važanand” je još uvek tu. „La Palet” i kafe Konti još uvek rade, čak i menza u ulici Maze studentima i dalje servira iste splačine. Ipak, toliko toga se promenilo u poslednjih četrdeset godina. Mnoge siromašne četvrti pretvorile su se u neke od najekskluzivnijih delova Pariza, ali najveći broj obeležja iz Vokerovog vremena uspeo je da preživi. Kad smo se smestili u hotel, supruga i ja smo, tog prvog jutra, izašli i nekoliko sati lutali ulicama. Pokazao sam joj jedno od tih mesta, a ona me je samo stisnula za ruku i ispustila mali, sarkastični uzdah. Nepopravljiv si, rekla je na kraju. Ni najmanje, uzvratio sam. Samo upijam atmosferu... pripremam se za sutra.
Sesil Žuen se pojavila narednog popodneva u četiri, ušetala je u hotelski bar s malom kožnom aktovkom pod miškom. Sudeći prema Vokerovim opisima Sesil, iz beležaka za Jesen, njeno telo se, od 1967, dramatično povećalo. Mršava osamnaestogodišnja devojka uskih ramena, sad je bila punačka žena kratke smeđe kose (farbane - uočio sam sed koren dok mi je, sedajući naspram mene, protresla ruku u znak pozdrava), ponešto zboranog lica, blago opuštene brade, i istih onih budnih, živahnih očiju koje je Voker spazio kada ju je video prvi put. Možda je imala blago nekontrolisane pokrete, ali nije to više bio nervčik koji drhti, gricka nokte, i zadaje majci toliko brige. Sada je to bila samosvesna žena, žena koja je prevalila dug put od onog doba kad ju je Voker poznavao. Bio sam malo iznenađen kada je, nekoliko sekundi pošto je sela, izvadila pakovanje cigareta, a kako su minuti odmicali, iznenadio sam se još i više, kada sam shvatio da ispred mene sedi žestok pušač prepoznatljiv po pravom, dubokom i zvonkom kašlju, i grubom kontraaltu duvanskog veterana. Kad je konobar došao do našeg stola i pitao nas šta želimo, naručila je viski. Zgodno. Rekao sam mu da donese dva.
Pripremio sam se za sitničavog, knjiškog ekscentrika. Sesil je možda imala svojih ekscentričnosti, ali žena koju sam upoznao tog dana bila je prizemna, zabavna, prijatna za društvo. Bila je obučena jednostavno ali elegantno (znak samopouzdanja, shvatio sam, znak samopoštovanja), pa iako nije bila neko ko se trudi da stavi ruž ili lak za nokte, izgledala je potpuno ženstveno u svom sivom vunenom odelu - sa srebnim narukvicama na svakoj ruci i šarenom ešarpom jarkih boja oko vrata. U toku našeg dugog, dvočasovnog razgovora, saznao sam da je petnaest godina provela u bavljenju psihoanalizom (od dvadesete do trideset pete), da se udala i razvela, da se ponova udala za čoveka dvadeset godina starijeg od sebe (on je umro 1999), i da nema dece. Na ovo poslednje je dodala: tačno je da malo žalim zbog toga, ali istina je i da bih bila užasna majka. Sasvim nesposobna, shvatate.
Prvih dvadeset-trideset minuta, uglavnom smo razgovarali o Adamu. Sesil je želela da čuje sve što znam o njegovom životu, od onog trenutka kada je izgubila kontakt s njim. Objasnio sam joj da ni nas dvojica nismo ostali u vezi, a kako je nismo uspostavili sve do pred kraj njegovog života, moj jedini izvor informacija bilo je pismo koje mi je poslao prošlog proleća. Proveo sam je, redom, kroz sve bitne tačke koje Voker spominje - pad sa stepenica, polomljena noga one noći kad je diplomirao, sreća sa regrutnom lutrijom, selidba u London, godine pisanja i prevođenja, odluka da napusti poeziju i da studira prava, bavljenje društvenim aktivizmom u severnoj Kaliforniji, brak sa Sandrom Vilijams, teškoće zbog mešovitog braka u Americi, njegova pastorka, Rebeka, i njeno dvoje dece, a zatim sam dodao da, ako želi više da sazna, verovatno bi trebalo da se sretne s njegovom sestrom, koja će biti srećna što može da joj dopuni priču i ostalim detaljima. Kao što je obećala, Sesil nije izdržala da ne zaplače. Dirnulo me je to što je poznavala sebe dovoljno dobro da je mogla da predvidi te suze, i mada je znala da će one naići, u tome nije bilo ničeg usiljenog ni iznuđenog. Bile su to iskrene, spontane suze, i mada sam znao da mogu da ih očekujem, osetio sam iskreno žaljenje prema njoj.
Rekla je: živeo je ovde, sasvim blizu, znate. Na trideset sekundi odavde, u ulici Mazaran. Dolazeći ovamo, da se vidim s vama, prošla sam pored zgrade - a godinama nisam prolazila ovuda. Čudno, zar ne? Čudno je što nema više onog hotela u kom je Adam stanovao, onog užasnog, ruševnog mesta. U mom sećanju je ono toliko živo, kako je moguće da više ne postoji? Bila sam samo jednom unutra, na sat ili dva, ali ne mogu ga zaboraviti, još uvek tinja u meni. Ušla sam jer sam bila ljuta na njega. Jednog dana, rano ujutro. Nisam otišla u školu već sam došla u hotel. Popela sam se škripavim stepenicama, pokucala mu na vrata. Htela sam da ga udavim koliko sam bila kivna, koliko sam ga volela. Bila sam idiot, shvatite, nemoguća, nesimpatična devojka, žmirkavi imbecil s naočarima na nosu, preplašenog, ustreptalog srca, a imala sam hrabrosti da se zaljubim u momka kakav je bio Adam, savršeni Adam, pobogu, zašto se on meni uopšte i obratio? Pustio me je da uđem. Smirio me je. Bio je ljubazan prema meni, toliko ljubazan, moj život je bio u njegovim rukama, a on je bio ljubazan. Trebalo je tada da znam koliko je dobar. Nikada nije trebalo da posumnjam ni u jednu njegovu reč. Adam. Sanjala sam da ga ljubim. To je jedino što sam ikad želela - da me Adam ljubi, da mu se predam - ali vreme mi je isteklo, nikada ga nisam poljubila, nikada se nismo dodirnuli, i dok sam došla k sebi, on je već bio nestao.
U tom trenutku Sesil više nije mogla da izdrži i počela je da plače. Trebalo joj je dva-tri minuta da opet progovori, a kad se razgovor nastavio, prva stvar koju je izgovorila, otvorila je vrata sledećoj fazi našeg susreta. Izvinite, promrmljala je. Buncam kao luda. Nemate pojma o čemu govorim.
Zapravo, imam, rekao sam. Znam tačno o čemu govorite.
To je nemoguće.
Verujte mi, znam. Bili ste ljuti na Adama jer vas nekoliko dana nije pozvao. Dan pre početka nove školske godine, bio je na večeri u vašem stanu u ulici Vernej. Posle deserta, svirali ste mu klavir - Invenciju iz dva dela od Baha - a tada je, pošto ste nakratko izašli iz sobe, vaša majka dobila priliku da popriča s Adamom u četiri oka, i ono što mu je rekla ga je, po vašim rečima, prepalo.
Da li vam je on to ispričao?
Ne, nije mi ispričao. Ali pisao je o tome, a ja sam pročitao to što je on napisao.
Poslao vam je pismo?
Zapravo, reč je o kraćoj knjizi. Ili, o pokušaju pisanja knjige. Poslednjih nekoliko meseci svog života proveo je radeći na knjizi sećanja na 1967. Za njega je to bila važna godina.
Da, veoma važna godina. Mislim da sad shvatam.
Da nije Adamovog rukopisa, nikada ne bih čuo za vas.
I sad želite da otkrijete šta se desilo, je l’ tako?
Razumem zašto je Adam mislio da ste vrlo inteligentni. Brzo ste pohvatali konce.
Sesil se nasmeši i zapali još jednu cigaretu. Samo, izgleda da više nemam prednost, kazala je.
U kom smislu?
Vi znate mnogo više o meni nego što ja znam o vama.
Znam samo kakvi ste bili sa osamnaest godina, ništa više. Sve ostalo su praznine. Tražio sam Borna, tražio sam Margo Žufroj, potražio sam i vašu majku, ali našao sam samo vas.
To je zato što su svi ostali mrtvi.
Oh! Baš strašno. Žao mi je... posebno zbog vaše majke.
Umrla je pre šest godina. U oktobru - sutra je tačno šest godina. Nekih mesec dana posle napada na Njujork i Vašington. Patila je od srčanih tegoba izvesno vreme, i jednog dana srce ju je jednostavno izdalo. Imala je sedamdeset i šest godina. Želela sam da doživi stotu, ali kao što znate, ono što želimo gotovo nikad nije i ono što dobijemo.
A Margo?
Nju jedva da sam poznavala. Čula sam da se ubila. Davno - još sedamdesetih.
Born?
Prošle godine. Čini mi se. Ali, nisam sasvim sigurna. Postoji slaba šansa da je još uvek negde živ.
Da li su on i vaša majka ostali u braku do njene smrti?
U braku? Oni se nikad nisu ni venčali.
Nikada se nisu venčali? Ali, mislio sam...
Razgovarali su neko vreme o toj ideji, ali na kraju od svega nije bilo ništa.
Da li je Adam za to odgovoran?
Delimično verovatno da, ali ne sasvim. Kad je razgovarao s mojom majkom, i izneo te neverovatne optužbe na Rudolfov račun, ona mu nije poverovala. A nisam ni ja, iskrena da budem.
Bili ste toliko gnevni da ste ga pljunuli u lice, zar ne?
Da, pljunula sam ga u lice. To je ubedljivo najgora stvar koju sam u životu uradila, i ni dan-danas ne mogu sebi da oprostim zbog toga.
Pisali ste Adamu da se izvinite. Da li to znači da ste se predomislili u vezi s njegovom pričom?
Ne, tada nisam. Pisala sam mu jer me je bilo sramota onog što sam uradila i želela sam da mu kažem koliko mi je krivo zbog toga. Pokušala sam da razgovaram s njim lično, ali kad sam najzad smogla hrabrosti da ga pozovem, on već nije bio u hotelu. Rekli su mi da se vratio u Ameriku. Nisam to razumela. Zbog čega bi otišao tako brzo? Jedino objašnjenje koje mi je palo na pamet jeste da je bio toliko uznemiren onim što sam ja uradila, da nije mogao da podnese da ostane u Parizu. A, šta kažete, kakvo sebično tumačenje? Kad sam zamolila Rudolfa da razgovara s direktorom Kolumbijinog programa i otkrije šta se dogodilo, javio mi je da je Adam bio nezadovoljan kursevima koje je odabrao. To mi je zvučalo potpuno neuverljivo, i ni sekunde nisam poverovala u to. Bila sam ubeđena da je otišao zbog mene.
Sada znate pravi razlog?
Da, sada znam. Ali prošle su godine dok nisam saznala istinu.
Godine? Što znači da Adamova priča nije imala uticaj na odluku vaše majke?
Ne bih baš rekla. Kad je Adam otišao, Rudolf nije mogao da prestane da priča o njemu. Na kraju krajeva, Voker ga je optužio za ubistvo, pa je bio pobesneo, zapravo sasvim je poludeo, nedeljama je penio protiv Adama. Treba da ga strpaju u zatvor na dvadeset godina, kazao je. Treba ga obesiti o prvu banderu. Treba ga deportovati na Ðavolje ostrvo. Sve je bilo toliko preterano, toliko van zdrave pameti, da je moju majku počelo pomalo da nervira. Poznavala je Rudolfa dugi niz godina, gotovo isto koliko i mog oca, i sve to vreme on je prema njoj bio izuzetno pažljiv - brižan, obziran, dostojanstven. Bilo je nekoliko usijanih trenutaka, ali to je bila politika, a ne lični odnosi. Tada ga je obuzelo ludilo, i mislim da je i ona počela da sumnja u njega. Da li je zaista bila spremna da provede ostatak života s tako nasilnim čovekom? Posle mesec ili dva, Rudolf se malo smirio, a do Božića su se završili njegovi ispadi i nastupi ludila. Zima je bila mirna, sećam se, ali onda je došlo proleće. Maj, šezdeset osme, i čitava zemlja je eksplodirala. Za mene je to bio najbolji period mog života. Marširala sam, demonstrirala, učestvovala sam u zatvaranju svoje škole, iznenada sam se pretvorila u aktivistkinju, bistrooku revolucionarku koja agituje da se sruši vlada. Moja majka je sa simpatijama gledala na studente, ali desničar Rudolf je prema njima gajio samo prezir. On i ja smo imali nekoliko užasnih svađa tog proleća, žestokih mečeva s vikanjem, o zakonu i pravdi. Majka se našla u sredini, i zbog toga je bila sve nesrećnija, sve ćutljivija i povučenija. Razvod od oca trebalo je da se okonča početkom juna. U Francuskoj parovi koji se razvode moraju da razgovaraju sa sudijom još jednom pre nego što se papiri potpišu. Zamoljeni su da još jednom razmotre sve, da ponovo razmisle da bi bili sigurni da žele da nastave proceduru razvoda. Otac je bio u bolnici - pretpostavljam da o tome sve znate - pa je moja majka sama otišla kod sudije. Kad ju je upitao da li ima nekih sumnji u svoju odluku, rekla je da ima, da se predomislila i da ne želi razvod. I tako se, vidite, zaštitila od Rudolfa. Više nije želela da se uda za njega, a time što je ostala udata za mog oca nije ni mogla da se uda.
Kako je Born reagovao?
Bio je izuzetno ljubazan. Rekao joj je da razume zbog čega nije mogla to da uradi, da se divi njenoj izdržljivosti i hrabrosti, i da misli kako je ona izuzetna i plemenita žena. Niste to očekivali, ali eto. Divno se poneo.
Koliko je dugo vaš otac poživeo?
Još godinu i po. Umro je januara 1970.
Da li se Born vratio da zaprosi vašu majku?
Ne. Napustio je Pariz posle šezdeset osme i počeo da predaje u Londonu. Videli smo ga na očevoj sahrani, a nekoliko nedelja kasnije napisao je mojoj majci jedno dugo, osećajno pismo, o prošlosti, i to je bio kraj. Brak se više nikada nije pominjao.
A vaša majka? Da li je ona našla nekoga?
Imala je tokom godina nekoliko prijatelja, ali nikada se nije ponovo udala.
A Born se preselio u London. Da li ste ga ikada videli?
Jednom, oko osam meseci posle majčine smrti.
I?
Žao mi je, ne bih mogla o tome da vam govorim.
Zbog čega?
Zbog toga što, ako budem pokušala da vam ispričam šta se desilo, neću uspeti ni približno da vam prenesem koliko je to za mene bilo čudno i uznemirujuće iskustvo.
Šalite se sa mnom?
Malo. Da iskoristim vaš izraz, ne mogu sve da kažem, ali možete čitati o tome, ako želite.
A, shvatam. I gde je taj vaš tajanstveni tekst?
U mom stanu. Pišem dnevnik od dvanaeste godine, pa sam tako napisala nekoliko strana o tome šta mi se desilo prilikom posete Rudolfovoj kući. Izveštaj s lica mesta, ako hoćete. Mislim da bi vas moglo zanimati. Ako želite, fotokopiraću te stranice i doneti vam ih sutra. Ako ne budete tu, ostaviću ih na recepciji.
Hvala vam. Vrlo velikodušno od vas. Jedva čekam da ih pročitam.
A sada, rekla je Sesil cereći se širokim osmehom dok iz kožne torbe izvlači veliku crvenu svesku, hoćemo li da pogledamo tu anketu za NCNI?

Kada smo se sledećeg popodneva moja supruga i ja vratili u hotel posle višesatnog ručka s njenom sestrom, mene je sačekao ovaj paket. Uz fotokopirane stranice dnevnika, Sesil je ostavila i propratno pismo. Zahvalila mi je na viskiju, na tome što sam tolerisao njene groteskne i neoprostive suze, i što sam odvojio toliko vremena da s njom popričam o Adamu. Zatim se izvinila zbog nečitkog rukopisa i ponudila se da mi pomogne ako budem imao problema da ga rastumačim. Meni je bio savršeno čitak. Svaka reč je bila jasno napisana, nisam se zbunio ni kod jednog slova, niti znaka interpunkcije. Dnevnik je, naravno, bio napisan na francuskom, a ono što sledi je moj prevod na engleski, objavljen ovde uz dopuštenje autora.
Nemam više ništa da kažem. Sesil Žuen je poslednja osoba iz Vokerove priče koja je još uvek živa, i zbog toga što je poslednja, sasvim je prikladno da upravo ona dobije zadnju reč.

DNEVNIK SESIL ŽUEN


27. 4. Danas pismo od Rudolfa Borna. Šest meseci nakon njene smrti, on je tek sada saznao. Koliko ima od kada sam ga videla poslednji put? Dvadeset godina, možda dvadeset pet?
Zvuči rasejano, potresen je vešću. Zbog čega bi njemu to toliko značilo, sada posle svih ovih godina ćutanja? Rečit je dok piše o snazi njenog karaktera, njenom dostojanstvenom držanju i unutrašnjoj toplini, njenoj sposobnosti da oseti druge. Kaže da nikada nije prestao da je voli, a sada kada je napustila ovaj svet, oseća kao da je deo njega otišao s njom.
On je u penziji, ima sedamdeset i jednu godinu, neoženjen, dobrog je zdravlja. Poslednjih šest godina živi u mestu koje se zove Kvilija, malom ostrvu između Trinidada i Grenadina, na spoju Atlantskog okeana i Karipskog mora, severno od Ekvatora. Nikada nisam čula za to ostrvo. Moram se setiti da ga potražim.
U poslednjoj rečenici pisma traži da mu napišem vesti o sebi.

29. 4. Napisala sam pismo R. B-u. Mnogo otvorenije nego što sam nameravala, ali kad sam počela da pišem o sebi, bilo mi je teško da se zaustavim. Kad dobije pismo, saznaće sve o mom poslu, mom braku sa Stefanom, o Stefanovoj smrti pre tri godine, i kako se najveći deo vremena osećam usamljeno i umorno. Pitam se da nisam otišla malo predaleko.
Kakva su moja osećanja prema ovom čoveku? Komplikovana, dvosmislena, kombinacija saosećanja i indiferentnosti, prijateljstva i opreza, divljenja i zamišljenosti. R. B. ima mnogo izuzetnih osobina. Njegova inteligencija, maniri, humor, velikodušnost. Posle očeve nesreće, on se ponudio da pomogne i postao naša moralna podrška, stena koje smo se držale dugo godina. S majkom je bio besprekoran, prijatelj i zaštitnik, uvek od pomoći, spreman da nas razmazi, uvek tu kad zatreba. Što se mene tiče, ja nisam imala ni dvanaest godina kad se naš svet srušio, koliko je puta samo znao da me digne iz mrtvila podrškom i pohvalama, time što se ponosio mojim osrednjim dostignućima, popustljivošću prema mojim adolescentskim patnjama? Toliko pozitivnih osobina, toliko toga zbog čega osećam zahvalnost, a i dalje nastavljam da se opirem. Ima li to neke veze s našim ogorčenim svađama iz maja ’68, s tim uzavrelim nedeljama u maju kad smo bili u neprekidnom ratu jedno protiv drugog, što je izazvalo nepovratan rascep koji neće moći da se zaceli? Možda. Ali ja o sebi volim da mislim kao o osobi koja nije zlopamtilo, koja je sposobna da prašta drugima - i, duboko u sebi, znam da sam mu davno oprostila. A znam po tome što se smejem kad se setim tog vremena sada, i ne osećam gnev. Ono što osećam je sumnja, a to je nešto što je počelo da me hvata nekoliko meseci ranije - u jesen, kad sam se zaljubila u Adama Vokera. Dragog Adama koji je došao kod majke s užasno teškim optužbama protiv R. B. Bilo je nemoguće verovati mu, ali sada, posle toliko godina, sada pošto je Adamov motiv prošao sve moguće analize, disekcije i beskrajne preglede, veoma mi je teško da znam šta da mislim. Između Adama i R. B-a svakako je postojala zla krv. Adam je bio ubeđen da venčanje treba otkazati za dobrobit moje majke, i zato je izmislio priču koja je toliko strašna da bi je naterala da promeni mišljenje. Užasna priča, isuviše užasna da bi bila istinita, otud i pogrešna procena s njegove strane, ali Adam je u osnovi dobar čovek, pa ako je mislio da ima nečeg zlog u vezi s R. B-om, u vezi s njegovom prošlošću, onda je verovatno tako i bilo. Otud sumnje koje me godinama izjedaju. Ali ja ne mogu da osudim čoveka samo na osnovu nečije sumnje. Mora postojati dokaz, a kako dokaza nema, moram verovati na reč R. B-u.

11. 5. Odgovor od R. B-a. Piše da živi u velikoj kamenoj kući, izdvojenoj od ostalih, koja gleda na okean. Kuća se zove Mun hil, i uslovi u njoj su prilično primitivni. Prozori su veliki otvori isklesani u steni, bez stakala. Unutra duva vetar, uleće kiša, ptice i insekti takođe, i nema velike razlike između spolja i unutra. Ima lični generator koji proizvodi struju, ali kako se mašina stalno kvari, sobe su polovinu vremena osvetljene pomoću kerozinskih lampi. Domaćinstvo ima četiri člana: pored njega tu su kućepazitelj i majstor Samuel, stara kuvarica Nensi, i mlada spremačica Melinda. Tu su telefon i radio, ali nema televizora i nema tekuće vode; pošta se ne dostavlja. Samuel odlazi u grad, na poštu, da pokupi njegova pisma (dvadesetak kilometara udaljenu), a voda se skladišti u drvenim rezervoarima iznad lavaboa i toaleta. Voda za tuširanje okačena je u plastičnim vrećama koje vise na kukama iznad glave. Pejzaž je u isto vreme i bujan i ogoljen. Svugde naokolo raskošna vegetacija (palme, gumijevci, stotine vrsta divljih cvetova), ali vulkansko tlo prekriveno je kamenjem i stenama.
Kopneni rakovi tumaraju po njegovoj bašti (opisuje ih kao mala oklopna vozila, preistorijska bića koja kao da su došla s Meseca), a zbog čestih infekcija od ujeda komaraca, stalnu opasnost od tarantula da i ne pominjemo, svi spavaju sa zaštitnim mrežama iznad kreveta. Dane provodi u čitanju (u protekla dva meseca polako i uporno prošao je ponovo kroz Montenja), i u pravljenju beležaka za memoare koje se nada da će početi da piše u bliskoj budućnosti. Svake večeri smešta se u mrežu kraj prozora u dnevnoj sobi i snima zalazak sunca. Naziva to najfascinantnijim spektaklom na Zemlji.
Zbog pisma koje sam mu poslala preplavila ga je nostalgija, kaže, i sad mu je žao što je dozvolio sebi da nestane iz mog života. Nekada smo bili tako bliski, tako dobri prijatelji, ali kad su se majka i on razdvojili, smatrao je da nema prava da ostanemo u kontaktu. Sad kad smo probili led, ima nameru da se dopisuje sa mnom - pod uslovom da i ja to želim.
Rastužila ga je vest o smrti mog muža, rastužili su ga moji skorašnji problemi. Ali još uvek si mlada, pisao je, tek u ranim pedesetim, imaš čemu da se raduješ, ne smeš gubiti nadu.
Moguće je da su ovo tek trivijalne, konvencionalne izjave, ali osećam dobru nameru u njima. Uostalom, ko sam ja da prezrem iskrene simpatije? Istina je da sam bila dirnuta.
A onda, nalet inspiracije. Zašto ne bih došla kod njega u posetu? Idu praznici, kazao je, možda će mi kratko putovanje do Zapadnoindijskih ostrva dobro činiti. U kući postoji nekoliko slobodnih soba tako da mu neće biti teško da me smesti. Kako će samo biti srećan da me ponovo vidi, da posle toliko godina opet provede neko vreme sa mnom. Zapisao je i broj svog telefona u slučaju da sam zainteresovana.
Da li sam zainteresovana? Teško je reći.

12. 5. Informacije o Kviliji su retke. Pročešljala sam internet i našla nekoliko kratkih, površnih istorija i razne turističke informacije. Ovo drugo je katastrofalno napisano, banalno do tačke apsurda: blistavo sunce... veličanstvene plaže... najplavljaplava voda s ove strane neba.
Sada sam u biblioteci, ali ispostavlja se da nema knjiga koje se bave isključivo Kvilijom - samo neki površni podaci zatrpani u većim tomovima o čitavom regionu. Tokom prekolumbovskog perioda, stanovnici ostrva bili su Čiboni Indijanci, koji su zatim otišli da bi ih zamenili Indijanci iz plemena Aravaks, iza kojih su potom došli Karibi. Kad je u šesnaestom veku počela kolonizacija, zavladalo je veliko interesovanje za ovo mesto među Holanđanima, Francuzima i Englezima. Dolazilo je do sukoba s Indijancima, do sukoba među Evropljanima, a kada su iz Afrike počeli da pristižu crni robovi, krvoprolića su postala česta. U osamnaestom veku ostrvo je proglašeno za neutralnu zonu koju su podjednako eksploatisali Francuzi i Englezi, ali posle Sedmogodišnjeg rata i Mirovnog sporazuma u Parizu, Francuzi su otišli i Kvilija je pala u ruke britanskog carstva. Godine 1979. ostrvo je dobilo nezavisnost.
Ima osam kilometara u prečniku. Bazična poljoprivreda, ribolov, brodogradnja, i godišnji lov na kita. Ima tri i po hiljade stanovnika - uglavnom afričkog porekla, ali i Kariba, Engleza, Iraca, Šveđana, Azijaca i Portugalaca. U jednoj knjizi nalazi se podatak o velikom kontingentu škotskih mornara koji se nasukao na Kviliji, u osamnaestom veku. Bez mogućnosti da se vrate kući, nastanili su se tu i izmešali s crnim stanovništvom. Dva veka kasnije, rezultat ove međurasne mešavine ogleda se u neobičnom spoju crvenokosih Afrikanaca, plavookih Afrikanaca, i albino Afrikanaca. Kako autor zapaža: Ostrvo je laboratorija ljudskih mogućnosti. Ono razara naša kruta, neosnovana poimanja rase - a možda razara i sam njen koncept.
Lepa fraza, ova o laboratoriji ljudskih mogućnosti.

14. 5. Težak dan. Ovog popodneva, sad shvatam, tačno je četiri meseca od kada sam dobila poslednju menstruaciju. Znači li to da se konačno dogodilo? Stalno se nadam poznatim, starim grčevima, nadutosti i razdražljivosti, krvi koja teče iz mene. Nije reč o tome da više ne mogu da imam decu. Nikada ih nisam naročito ni želela. Aleksandar me je nagovarao na to, ali rastali smo se pre nego što se bilo šta dogodilo. Sa Stefanom nije bilo pomena o deci.
Ne, nije tu više reč o deci. Sada sam suviše stara, čak i kad bih htela da ostanem trudna. Više mi je zbog toga što ću biti izbačena iz ženskog reda. Četrdeset godina sam srećna što krvarim. Podnosila sam prokletstvo samo zbog radosnog saznanja da delim ovo iskustvo sa svim ženama na planeti. Sada sam odsečena, kastrirana. Čini se kao početak kraja. Žena u postmenopauzi danas, matora veštica sutra, a onda, grob. Toliko sam umorna da ne mogu ni da plačem.
Možda ipak treba da odem na Kviliju, uprkos svim sumnjama. Potrebno mi je da se malo prodrmam, da udahnem svež vazduh.

17. 5. Upravo sam razgovarala s R. B-om. Čudno mi je bilo što mu čujem glas posle toliko vremena, ali zvuči poletno, u odličnoj je formi. Kad sam mu rekla da sam odlučila da prihvatim njegov poziv, počeo je da viče u telefon. Divno! Divno! Kakve odlične vesti!
Za mesec dana od danas (po rečima R. B-a) pićemo Samuelove rum-punčeve, smenjivaćemo se u snimanju sunčevog zalaska, i provodićemo se kao nikad ranije.
Sutra ću rezervisati karte. Pet dana krajem juna. Kad oduzmem dva dana za put, ostaje mi tri dana na Kviliji. Ako se budem provodila kao nikad ranije, uvek mogu da produžim boravak. A ako bude nepodnošljivo, tri dana ću moći nekako da izdržim.

23. 6. Posle dugog leta preko Atlantika, sedim u tranzitu aerodroma na Barbadosu i čekam mali avion s propelerom da me odvede na Kviliju, za dva i po sata od ovog trenutka (pod uslovom da krene na vreme).
Nepodnošljiva vrelina, neprobojni krugovi sveprisutne vreline koji se obmotavaju oko mog tela; vrelina tropa, vrelina koja topi misli u glavi.
Na glavnom terminalu, desetak vojnika patrolira spratom, naoružani su mašinkama. Atmosfera zla i nepoverenja, neprijateljstvo u svakom oku. Šta se događa? Desetak crnih vojnika s automatskim oružjem, i gomila sumornih, oznojanih putnika s prepunim torbama i nervoznom decom.
U tranzitnom prostoru gotovo da su svi belci. Dugokosi američki surferi, Australijanci koji piju pivo i preglasno pričaju, Evropljani raznih nepoznatih nacionalnosti, nekoliko azijskih lica. Dosada. Ventilatori se vrte iznad glave. Muzika za čekaonice koja i nije muzika. Mesto koje nije mesto.

Devet sati kasnije. Avion s jednim propelerom bio je najmanja letelica u koju sam kročila. Ja sam sela pored pilota, druga dva putnika odmah iza nas, i onog trenutka kad smo uzleteli, shvatila sam da smo prepušteni na milost i nemilost svakom dašku vetra koji bi mogao da dune u našem pravcu, da će nas čak i najmanji poremećaj u vazduhu izbaciti s kursa. Propadali smo, tresli se, zanosili, stomak mi je bio u grlu, a opet, uživala sam, uživala sam u letu jer sam bila kao pero, bez težine, u osećaju bliskog kontakta s turbulentnim vazduhom.
Gledano odozgo, ostrvo je samo mala tačka, sivozelena mrlja ohlađene lave koja štrči iz okeana. Ali voda oko njega je plava - tako je, najplavija plava voda s ove strane neba.
Nazvati aerodrom u Kviliji tim imenom, čisto je preterivanje. Reč je o stazi za sletanje, asfaltnoj traci koja se pruža od podnožja ogromne, visoke planine, na koju uspevaju da slete samo ovi avioni igračke. Uzeli smo prtljag na terminalu - skromna građevina napravljena od zemljanih blokova - a zatim prošli kroz pakao carinskog pregleda i pasoške kontrole. Čak ni u Evropi posle 11. septembra niko mi tako detaljno nije pregledao lične stvari. Otvorili su mi kofer, izvadili i pregledali svaki odevni predmet, pojedinačno. Sve knjige su protresli držanjem za hrbat, istresli su svaku cipelu, zavirili u nju, prepipali -polako i metodično, kao da je to procedura koja se nikako, ni pod kojim okolnostima, nije smela ubrzati. Čovek zadužen za kontrolu pasoša nosio je elegantnu, besprekorno ispeglanu uniformu, simbol vlasti i zvaničnosti, pa se i on naslađivao pre nego što me je konačno pustio. Pitao me je za svrhu moje posete, na šta sam mu, na svom osrednjem engleskom, s jakim akcentom, rekla da sam došla da bih provela nekoliko dana s prijateljem. Kojim prijateljem? Rudolfom Bornom, rekla sam. Izgleda da je prepoznao ime, a onda me je upitao (verujem da nije na to imao prava), koliko dugo poznajem gospodina Borna. Čitav život, rekla sam. Čitav život? Moj odgovor kao da ga je iznenadio. Da, čitav svoj život, ponovila sam. Bio je blizak prijatelj mojih roditelja. A, vaših roditelja, kazao je, zamišljeno zaklimao glavom, očigledno zadovoljan odgovorom. Mislila sam da smo s tim završili, ali onda je otvorio pasoš i razgledao ga dobra tri minuta oštrim okom stručnog forenzičara, pažljivo je proučio svaku stranu, zastao kod svake oznake, kao da su prošla putovanja ključ za rešavanje tajne mog života. Najzad je izvukao formular odštampan na uzanom listu hartije, poravnao ga da stoji pod pravim uglom u odnosu na liniju stola, i popunio prazna polja sitnim, preciznim slovima. Pošto je prikačio formular u pasoš, pritisnuo je gumeni pečat na sunđer s tintom, zatim ga otisnuo pored formulara, i prefinjenim pokretom dodao ime Kvilije listi zemalja u koje mi je dozvoljeno da uđem. Francuske birokrate ozloglašene su zbog svoje manijačke preciznosti i hladne efikasnosti. U poređenju s ovim čovekom, svi ispadaju amateri.
Izašla sam na proključao vazduh četvrtog popodnevnog sata, pretpostavljajući da će me R. B. čekati. Ali, njega nije bilo. Moj pratilac bio je Samuel, kućepazitelj, snažan, dobro građen, izuzetno lep mladić od svojih tridesetak godina - izrazito tamne boje kože, po kojoj se moglo zaključiti da ne vodi poreklo od onih škotskih mornara koji su zalutali ovamo u osamnaestom veku. Posle susreta sa distanciranim i ćutljivim službenicima na aerodromskom terminalu, osetila sam olakšanje zbog toga što mi se neko ponovo smeška.
Nije mi dugo trebalo da shvatim zbog čega je zadatak da me doprati do Mun hila dobio baš Samuel. Pošto smo se prvih deset minuta vozili automobilom, pomislila sam da ćemo tako stići do kuće, ali onda je Samuel zaustavio vozilo, i ostatak putovanja - što će reći, najveći deo puta, više od sat vremena, koliko je preostalo - prešli smo pešice. Bila je to neverovatno zahtevna ruta, mučan, pretežak uspon uz strmu stazu prekrivenu rastinjem, koja mi je isisala snagu i od koje sam, posle samo pet minuta, počela da dahćem. Ja sam osoba koja sedi po bibliotekama, pedesettrogodišnja žena koja previše puši i ima desetak kilograma više nego što bi trebalo, i moje telo nije naviklo na ovakvu vrstu vežbi. Bila sam potpuno ponižena zbog vlastite nesposobnosti, zbog znoja koji je lio s mene i natapao mi odeću, zbog rojeva komaraca koji su mi zujali oko glave, zbog čestih molbi da zastanemo i odmorimo se, zbog sandala koje klize, zbog čega sam pala ne jednom, ne dvaput, već sam padala, i padala. Ali mnogo gori, daleko gori od tih tričavih fizičkih muka, bio je stid zbog toga što gledam kako Samuel korača ispred mene i na glavi nosi moj kofer, moj preteški kofer pun bespotrebnih knjiga. I kako uopšte posmatrati tu sliku crnog muškarca koji na glavi nosi prtljag bele žene, i ne videti užas kolonijalne prošlosti, strahote Konga i francuske Afrike, vekove patnje...
Ne smem dalje ovako. Počela sam previše da se uzbuđujem, a ako želim da mi mozak ostane čitav, moram se pribrati. Činjenica je da se Samuel ni najmanje nije potresao zbog onoga što je radio. Spuštao se niz ovu planinu i penjao se uz nju hiljadu puta do sada, normalno mu je da na glavi nosi razne pakete, a kad se čovek rodi na ovako siromašnom ostrvu, posao u kući nekoga kao što je R. B. smatra se dobrim zaposlenjem. Kad god bih ga zamolila da stane, uradio bi to bez primedbi. Nema problema, gospođo. Samo polako. Kad stignemo - stignemo.
Kad smo stigli na vrh planine, R. B. je dremao u svojoj sobi. Koliko god njegovo ponašanje bilo neshvatljivo, meni se ukazala prilika da se smestim u sobu (visoko, visoko gore, iznad okeana) i da se priberem. Istuširala sam se, uzela čistu odeću, i sredila kosu. Manje prepravke, možda, ali bar nisam doživela sramotu da me vidi u onako jadnom stanju. To penjanje na planinu zamalo da me uništi.
Uprkos mom velikom trudu, kad sam ušla u dnevni boravak, videla sam razočaranje u njegovim očima - prvi pogled posle toliko mnogo godina, i tužno saznanje da se mlada devojka iz davnih dana pretvorila u šljampavu, neprivlačnu ženu zrelih godina u postmenopauzi.
Nažalost - ne, pre mi se čini na sreću - razočaranje je bilo obostrano. Nekad ranije, doživljavala sam ga kao zavodnika, bio je zgodan na neki sirov način, gotovo idealno otelovljenje muškog samopouzdanja i moći. R. B. nikad nije bio mršav čovek, ali otkad sam ga poslednji put videla, prilično se ugojio, višak kilograma bio je veoma primetan, i dok je ustajao da se pozdravimo (odeven u kratke pantalone, bez majice, čarapa i obuće), zapanjila sam se veličinom njegovog stomaka. Sada je to prava košarkaška lopta od stomaka, a pošto mu je kosa uglavnom nestala s glave, njegova lobanja podsetila me je na odbojkašku loptu. Urnebesan prizor, ali um uvek smišlja ovakve bedastoće, ko zna zbog čega, a ja sam, kad je ustao i prišao mi, videla upravo to: čoveka sastavljenog od dve sfere, od medicinke i odbojkaške lopte. Dakle, sada je mnogo veći ali nije nalik kitu, nije sav razliven, nema prelivanja sala -jednostavno je krupan. Na stomaku ima čak sasvim zategnutu kožu, i izuzev mesnatih nabora iznad kolena i oko vrata, za čoveka svojih godina sasvim je u formi.
Samo trenutak pošto sam to primetila, snuždeni izraz nestao je s njegovog lica i on je, sa veštinom i samopouzdanjem iskusnog diplomate, razvukao usne u osmeh, raširio ruke i zagrlio me. Ovo je čudo, kazao je.
Taj zagrljaj bio je ujedno i vrhunac večeri. Pili smo rum-punč koji nam je Samuel spremio (vrlo dobar), gledala sam kako R. B. snima zalazak sunca (budalaština, po mom mišljenju), a onda smo seli da večeramo (teška hrana, govedina prelivena nekim gustim sosom, sasvim neprilagođeno klimatskim uslovima - prikladnija za Alzas usred zime). Stara kuvarica, Nensi, uopšte nije stara - četrdeset godina, četrdese pet najviše - i pitam se nema li ona dva posla u ovom domaćinstvu: kuvarica danju, i R. B-ova partnerka u krevetu noću. Melinda ima tek dvadeset i neku, i verovatno je premlada za ovu drugu ulogu. Inače, veoma je lepa, isto kao Samuel, visoka, mršava, koščata, prefinjenog hoda kao da klizi, i po tome kako se njih dvoje gledaju, verujem da tu ima nečega. Nensi i Melinda su nam poslužile hranu, Samuel je raspremio sto i oprao sudove, i dok smo sedeli posle večere, osećala sam se sve neprijatnije. Ne volim kad me neko služi. To je nekako uvredljivo, naročito u situaciji kao što je ova, kad troje ljudi radi za dvoje drugih, troje crnih ljudi radi za dvoje belih. Opet: neprijatni odjeci kolonijalne prošlosti? Kako se osloboditi tog osećanja stida? Nensi, Melinda i Samuel strpljivo su i ćutke obavljali svoj posao, pa iako su mi upućivali ljubazne osmehe, činilo se da su rezervisani, daleki, ravnodušni. Šta li oni misle o nama? Verovatno nam se iza leđa smeju - i to s razlogom.
Posluga je doprinela mom lošem raspoloženju, ali ni približno koliko sam R. B. Posle srdačne dobrodošlice, kao da više nije znao šta bi sa mnom. Stalno je ponavljao kako mora da sam umorna, put je sigurno bio naporan, taj džet leg je savremeni izum smišljen da uništi ljudsko telo. Ne poričem da sam bila umorna i da sam patila od džet lega, da su me svi mišići boleli od teške borbe s planinom, ali želela sam da ostanem da razgovaramo, da se prisećamo starih vremena, kako je on to rekao u jednom od pisama, međutim, on nije bio raspoložen za to. Ispričao mi je kako je otkrio Kviliju, kako je uspeo da kupi ovu kuću, razmatrali smo neke aspekte života u ovim predelima, a onda mi je održao predavanje o ostrvskoj flori i fauni. Neverovatno.
Sad sam u krevetu, zatočena u kupoli mreže za komarce. Telo mi je namazano užasno smrdljivim proizvodom pod nazivom OFF, sredstvom protiv komaraca koje se oseća na toksične, po život opasne materije. Sa obe strane kreveta polako dogorevaju zeleni navoji za odbijanje insekata, ispuštajući neobične pramenove dima.
Pitam se šta ja radim ovde.