Proročka noć - Pol Oster

Pisac Sidni Or u jednoj od šetnji tokom dugog oporavka od gotovo smrtonosne bolesti prolazi pored jedne papirnice i u njoj kupuje plavu svesku. Ubrzo otkriva da upravo ona podstiče njegovu maštu i on prvi put nakon bolesti počinje da piše roman, furiozno ispisujući njene stranice. Sama granica između stvarnosti i fikcije počinje da se gubi, pošto je pisac tako misteriozno uvučen u sopstvenu priču. Prepoznatljivi Osterovi motivi - priče u priči, likovi koji nestaju i menjaju identitet, prisutni su i u ovom romanu ilustrujući tezu o relativnosti istine i beznačajnosti stvarnosti.

Pol Oster je izuzetan pripovedač, eksplozivne mašte i još jednom nas, svojom vrsnom tehnikom mešanja priča koje se rađaju jedna iz druge, vodi na uzbudljivo putovanje otkrivanja izvora i postupka književnog stvaralaštva, gde čitalac zajedno sa piscem probija granice ne samo realnog već i imaginarnog.

Uz sve te bitne elemente ne samo ovog romana, već i Osterovog celokupnog književnog opusa, Proročka noć je, pre svega, ljubavni roman, priča o odanosti i prijateljstvu.

Za K.B.A.S.G. (u znak sećanja)







Bio sam dugo bolestan. Kad je došao dan da napustim bolnicu skoro da više nisam umeo da hodam, skoro da se nisam sećao ni ko sam. Potrudite se, kazao je doktor, i za tri-četiri meseca ponovo ćete biti u sedlu. Nisam mu poverovao, ali sam ga ipak poslušao. Bili su me otpisali, i sada, kad sam već uspeo da pobijem njihove prognoze i na volšeban način izbegnem smrt, šta mi je drugo preostalo nego da živim kao da preda mnom ima nekakve budućnosti?
Počeo sam s malim šetnjama, nekoliko blokova od svoje zgrade i nazad. Imao sam samo trideset četiri godine, ali, desilo se to što se desilo i bolest me je pretvorila u starca - u jednog od onih drhturavih, nesigurnih paćenika koji ne mogu da naprave ni korak a da ne pogledaju kojom nogom treba da krenu kod sledećeg. Od hodanja sam, čak i tako sporog, imao neobičnu, vazdušastu lakoću u glavi punoj zbunjujućih signala i zapletenih moždanih impulsa svake vrste. Pred mojim očima sve je lebdelo i plivalo, talasalo se poput odraza u neravnom ogledalu, a kad god bih pokušao da posmatram samo jednu stvar, da izdvojim samo jedan predmet iz naleta kovitlaca boja - plavu maramu na glavi neke žene, recimo, ili zadnja svetla kombija koji isporučuje robu - on bi istog trenutka počeo da se lomi i rasipa, da nestaje kao kap boje u čaši vode. Sve je svetlucalo, prelivalo se i rastakalo u različitim pravcima i, u prvih nekoliko nedelja, nisam mogao da odredim granicu između svog tela i ostatka sveta. Naletao sam na zidove, prevrtao kante za smeće, zaplitao se u pseće povoce i razbacane papire koji su leteli naokolo, zapinjao sam o najniže ivičnjake. Čitav svoj život živim u Njujorku, ali više nisam razumeo ulice ni gužvu, i svaki put kada bih krenuo na neku od svojih ekskurzijica, osećao sam se kao čovek koji se izgubio u nekom nepoznatom gradu.
Te godine leto je rano stiglo. Krajem prve nedelje juna vreme je postalo teško, sparno, vazduh je stajao: iz dana u dan isto umrtvljeno, zelenkasto nebo; vazduh zagušen isparenjima smeća i izduvnim gasovima; vrelina koja izbija iz svake cigle i betonskog stuba. I pored svega toga ja sam i dalje istrajavao, prisiljavao sam se da svakoga jutra siđem niz stepenice i izađem na ulicu i, kako je zbrka u mojoj glavi polako počela da se raščišćava, a snaga polako da se vraća, pošlo mi je za rukom da svoje šetnje produžim do nekih zabačenijih rukavaca kvarta. Sa deset minuta prešao sam na dvadeset; sat je prerastao u dva; dva sata postala su tri. Dok su mi pluća vapila za vazduhom, a koža neprekidno bila vlažna od znoja, promicao sam poput posmatrača u nečijem tuđem snu, pratio sam svet koji uz brujanje prelazi svoj put, i čudio se tome kako sam i sâm nekada bio nalik na ljude oko mene: uvek u žurbi, uvek u kretanju od jednog mesta do drugog, uvek u zakašnjenju, uvek upinjući se da obavim još devet stvari pre zalaska sunca. Sada više nisam bio opremljen za tu igru, sada sam bio roba s greškom, masa neispravnih delova i neuroloških ispada, i nisam više padao na to sumanuto grabljenje i trošenje. Smešno je što sam ponovo počeo da pušim, i popodneva sam traćio u klimatizovanim kafeima, naručujući limunade i sendviče s topljenim sirom dok sam prisluškivao razgovore i iščitavao redom sve članke iz tri različita dnevna lista. Vreme je prolazilo.
Tog konkretnog jutra - 18. septembra, 1982 - iz stana sam izašao negde između pola deset i deset. Supruga i ja živeli smo u delu Bruklina po imenu Kobi Hil, na sredokraći između Bruklin Hajtsa i Kerol Gardensa. U svojim šetnjama obično bih kretao prema severu, ali tog jutra sam se uputio južno, skrenuo sam desno kod ulice Kort i nastavio pravo još nekih šest-sedam blokova. Nebo je imalo boju cementa: sivi oblaci, siv vazduh, sivi pljusak koga je doneo sivi nalet vetra. Uvek sam bio slab prema takvom vremenu, bio sam zadovoljan tminom, nimalo tužan zbog toga što su pasje vrućine minule. Deset minuta nakon što sam pošao, na sredini bloka omeđenog ulicama Kerol i Prezident, sa suprotne strane ulice, opazio sam papirnicu. Bila je uglavljena između obućarske radnje i male piljarnice koja je radila non-stop, jedina svetla fasada u nizu oronulih, neupadljivih zgrada. Pretpostavio sam da je odskora na tom mestu, ali uprkos tome što je novootvorena i uprkos ukusno aranžiranom izlogu (kule od hemijskih olovaka, običnih olovaka i lenjira složenih tako da podsećaju na obris Njujorka iz daljine) „Palata papira” izgledala je suviše mala da bi u njoj bilo ičeg zanimljivog. Ako sam i odlučio da pređem ulicu i uđem, to je verovatno bilo zbog toga što sam potajno želeo da opet počnem da radim - ali nisam to ni sam znao, niti sam bio svestan potrebe koja je u meni narastala. Od maja, kada sam se vratio iz bolnice, nisam ništa napisao - ni jednu jedinu rečenicu, nijednu reč - i nisam osetio ni najmanji poriv za nečim takvim. Sada, nakon četiri meseca apatije i ćutanja, odjednom sam rešio da treba da obnovim zalihe: nova nalivpera i olovke, nova sveska, nove patrone za mastilo, gumice, novi blokovi za beleške i fascikle, sve novo.
Za kasom u prednjem delu radnje sedeo je jedan Kinez. Delovao je nešto mlađe od mene, a kada sam bacio pogled kroz izlog, prilikom ulaska u radnju, video sam da je nagnut nad listom papira i da crnom patent-olovkom upisuje cifre u kolone. I pored svežine koja je toga dana vladala u vazduhu, bio je odeven u košulju kratkih rukava - jednu od onih širokih, lakih letnjih, s raskopčanom kragnom - koja je isticala mršavost njegovih tamnih ruku. Kada sam otvorio vrata začulo se kratko zvono, i čovek je za trenutak podigao glavu i ljubazno me pozdravio. Ja sam mu otpozdravio, ali pre nego što sam uspeo bilo šta da kažem, već je bio spustio glavu i vratio se svom računanju.
Saobraćajna gužva na ulici Kort do tada je verovatno minula, ili je staklo izloga bilo izuzetno debelo, tek, kada sam krenuo između rafova da vidim čega sve u papirnici ima, odjednom sam shvatio koliko je tiho. Bio sam prva mušterija tog dana, i tišina je bila toliko izražena da sam iza sebe mogao da čujem škriputanje olovke čoveka za kasom. Kad god sada pomislim na to jutro, prvo čega se setim je zvuk te olovke. Ukoliko priča koju sam nameran da ispričam uopšte ima nekakvog smisla, verujem da je počela u tom trenutku - u tih nekoliko sekundi, kada je zvuk koji je olovka proizvodila bio jedino što postoji na svetu.
Krenuo sam između rafova zastajkujući na svaka dva-tri koraka, da bih pregledao robu na policama. Ispostavilo se da je najvećim delom reč o standardnom kancelarijskom materijalu i školskom priboru, međutim, izbor robe je, za jedan toliko skučen lokal, bio posebno brižljivo napravljen, a dubok utisak na mene je ostavila i pažnja uložena u nabavku i aranžiranje ogromnog broja artikala koji su obuhvatali sve, počev od šest različitih mesinganih držača hartije do dvanaest modela spajalica. Kada sam skrenuo iza ugla i pošao drugim redom prema prednjem delu radnje, primetio sam da se na jednoj polici nalazi izvestan broj visokokvalitetne, uvozne robe: kožom povezani rokovnici iz Italije, adresari iz Francuske, fine fascikle od pirinčanog lista iz Japana. Bilo je tu naslaganih svezaka uvezenih iz Nemačke, kao i iz Portugala. Te portugalske sveske meni su se naročito dopale; bile su u tvrdom povezu, na kvadratiće, šivenih tabaka od čvrste, sjajne hartije, i istog trenutka kada sam jednu uzeo u ruke znao sam da ću je kupiti. Nije u njoj bilo ničega pomodnog niti pretencioznog. Bio je to jedan praktičan predmet - čvrst, neupadljiv, koristan, ni nalik na prazne sveske što izgledom podsećaju na knjigu, o kojima razmišljate kao o poklonu za nekoga. Ali dopalo mi se to što je povez bio platneni, i isto tako dopadao mi se njen oblik: dvadeset tri i po sa osamnaest centimetara, zbog čega je bila nešto kraća a šira od većine svezaka. Ne mogu da objasnim zbog čega, ali te dimenzije su me ispunjavale izvesnim zadovoljstvom, i kada sam svesku prvi put držao u rukama, osetio sam neku prijatnost, s naletom iznenadne, neshvatljive blagosti. Na gomili je preostalo svega četiri sveske i svaka je bila različite boje: crna, crvena, smeđa i plava. Odabrao sam plavu, onu koja je stajala odozgo.
Bilo mi je potrebno još oko pet minuta da pronađem i ostale stvari koje sam želeo da kupim, a potom sam sve to odneo na kasu. Čovek mi je uputio još jedan od svojih ljubaznih osmeha i počeo da pritiska tipke na kasi, koja je zvonom oglašavala iznose različitih artikala. Međutim, kada je došao do plave sveske, na trenutak je zastao, podigao je u vazduh, prstima lako preleteo preko korica. Bio je to gest kojim je pokazao koliko je ceni, skoro kao da ju je pomilovao.
„Divna knjiga”, kazao je na engleskom s jakim akcentom. „Ali, nema više. Nema Portugalija. Vrlo tužna priča.”
Nisam shvatio šta govori, ali umesto da ga odmah zaustavim i da ga zamolim da mi sve ponovi, promrmljao sam nešto o tome kako je jednostavna i privlačna ta sveska, a zatim promenio temu. „Da li već dugo radite?” pitao sam. „Sve deluje tako novo i čisto.”
„Jedan mesec”, rekao je. „Svečano otvaranje, deseti avgust.”
Obznanivši tu činjenicu, on kao da se malo uspravi i isturi grudi, dečački, vojnički ponosno, ali kada sam ga zapitao kako ide posao, pažljivo je spustio plavu svesku na pult i odmahnuo. „Prilično loše. Mnoga razočaranja.” Dok sam ga gledao u oči shvatio sam da je nešto stariji nego što sam najpre pomislio - imao je bar trideset pet, možda čak i četrdeset godina. Izrekao sam neku nemuštu primedbu o tome kako treba izdržati, kako radnji treba dati priliku da se razradi, ali on je na to ponovo zavrteo glavom i osmehnuo se. „Oduvek moj san, da imam radnju”, kazao je. „Ovakvu radnju, s olovkama i hartijom, moj veliki američki san. Posao za svakoga, je l’ tako?”
„Tako je”, rekao sam, a i dalje mi nije bilo jasno o čemu govori.
„Svi stvaraju reči”, nastavi on. „Svi nešto zapisuju. Deca u školama rade zadatke u moje sveske. Nastavnici daju ocene u moje sveske. Ljubavna pisma poslata u kovertama koje prodajem. Sveske za knjigovodstvene poslove, listići za šoping-liste, agende za planiranje nedeljnih obaveza. Sve to ovde važno za život, a ja zato srećan, to u moj život daje čast.”
Čovek je taj svoj mali govor izrekao s toliko ozbiljnosti, s tako nepokolebljivim osećanjem svrhe i predanosti, da me je, moram priznati, ganuo. Kakav li je ovo vlasnik papirnice, pitao sam se, koji svojim mušterijama iznosi razmišljanja o metafizici papira, koji sebe vidi kao nekoga ko obavlja ključnu ulogu u nebrojenim ljudskim radnjama? Valjda je u tome i bilo nečeg komičnog, ali dok sam ga slušao kako govori, ni u jednom trenutku nije mi palo na pamet da se nasmejem.
„Lepo sročeno”, kazao sam. „Slažem se u potpunosti.”
Ova pohvala kao da mu je okrepila duh. Uz mali osmeh i klimanje glavom, čovek nastavi da udara po tastaturi kase. „U Bruklin ovde mnogo pisaca”, reče. „Puno ih tu. Za posao to možda i dobro.”
„Možda”, kazao sam. „Problem s piscima je u tome što većina njih i nema novca koji bi mogla da troši.”
„Ah”, reče on podigavši pogled s kase i uz širok osmeh otkri puna usta krivih zuba. „Ti mora da si pisac.”
„Samo nemojte nikome da kažete”, kazao sam u želji da sačuvam veseo ton. „Neka to ostane tajna.”
Moja opaska nije bila naročito smešna, ali njemu se učinila urnebesnom i u nekoliko narednih trenutaka jedva da je ostao na nogama od napada smeha. U tom smehu, koji je bio nešto između pevanja i govora, postojao je jedan čudan stakato ritam, i on je izlazio iz čovekovog grla u kratkim, visokotonalnim mehaničkim nizovima: Ha ha ha. Ha ha ha. Ha ha ha. „Nikom ne kažem”, rekao je kada je napad najzad jenjao. „Stroga tajna. Ti i ja znamo samo. Usta zalivena. Ha ha ha.”
Vratio se svom poslu za kasom, i dok je pakovao moje stvari u veliku kesu, lice mu je ponovo dobilo ozbiljan izraz. „Ako jednog dana priču napišeš u plavu portugalsku svesku”, kazao je, „meni drago. Srce mi puno sreće.”
Nisam znao šta bih mu na to rekao, ali pre nego što sam uspeo nešto da smislim, on je iz džepa košulje izvukao vizit-kartu i pružio mi je preko pulta. Reči PALATA PAPIRA bile su ispisane na vrhu masnim slovima. Ispod njih se nalazila adresa s brojem telefona, a zatim, u donjem desnom uglu poslednja informacija koja je glasila: M. R. Čang, vlasnik.
„Hvala vam, gospodine Čang”, rekao sam zagledan u vizit-kartu. Potom sam je stavio u džep i izvukao novčanik da platim račun.
„Ne, gospodine”, kazao je Čang s onim svojim velikim osmehom. „Em Er Čang. Tako zvuči bitnije. Više američki.” Opet nisam znao šta bih rekao. Palo mi je na pamet nekoliko stvari o tome šta bi ti inicijali mogli da znače, ali zadržao sam ih za sebe. Mentalni Resursi. Mnogostrano Razmatranje. Misteriozno Razotkrivanje. Neke stvari je pametnije ostaviti neizrečene, i nisam želeo da opterećujem čoveka svojim zlehudim dosetkama. Posle kratke, neugodne tišine, pružio mi je belu kesu i naklonio se u znak zahvalnosti.
„Puno sreće s radnjom”, kazao sam.
„Lokal vrlo mali”, reče. „Nema puno stvari. Ali ti meni kažeš šta ti ’oćeš, ja naručim za tebe. Sve što ’oćeš, ja nabavim.”
„Okej. Dogovoreno.”
Okrenuo sam se da izađem, Čang se izvukao iz pulta i preprečio mi put ka vratima. Činilo se da je stekao utisak kako smo upravo zaključili vrlo važan posao, i da želi da se rukuje sa mnom. „Dogovoreno”, rekao je. „Dobro za tebe, dobro za mene. Okej?”
„Okej”, ponovio sam i dopustio mu da mi protrese ruku. Mislio sam kako je besmisleno praviti krupnu stvar od takve sitnice, ali ništa me nije koštalo da igram igru. A i bio sam nestrpljiv da krenem - što manje pričam brže ću krenuti svojim putem.
„Ti tražiš, ja nađem. Što god da je. Em Er Čang isporuči robu.”
Rukovao se sa mnom još dva-tri puta posle toga, a onda mi je, klimajući glavom i smeškajući se, otvorio vrata, i ja sam šmugnuo u prohladan i vlažan septembarski dan.1


*

Nameravao sam da svratim u neki od lokalnih sendvič-barova na doručak, ali od novčanice od dvadeset dolara koju sam stavio u novčanik kada sam krenuo napolje ostalo mi je tek tri dolara i nekoliko metalnih novčića - nedovoljno čak i za posebnu ponudu od dva dolara i devedeset devet centi, kada se uračunaju porez i napojnica. Da nisam imao kesu sa stvarima, možda bih i nastavio šetnju, ali nisam video razlog da je nosim sa sobom po kraju, a kako je i vreme tada već postalo prilično neprijatno (ona fina kišica pretvorila se u postojanu kišu), otvorio sam kišobran i krenuo kući.
Bila je subota i moja žena je još uvek bila u krevetu kada sam izašao iz stana. Grejs je imala redovan posao od devet do pet i jedino je vikendom imala priliku da se naspava, da se prepusti luksuzu buđenja bez budilnika. Pošto nisam želeo da je uznemiravam, iskrao sam se što sam tiše mogao, ostavivši joj poruku na kuhinjskom stolu. Sada sam video da je na papiriću bilo dopisano nekoliko rečenica. Sidni, nadam se da ti je bilo zabavno u šetnji. Otišla sam da obavim neke poslove. Ne bi trebalo duže da se zadržim. Vidimo se na ranču. Voli te, G.
Otišao sam do svoje radne sobe u dnu hodnika i raspakovao ono što sam kupio. Ta soba bila je tek nešto veća od ostave - mesta je bilo taman za pisaći sto, stolicu, i minijaturni orman za knjige s četiri uzane police - ali sasvim je odgovarala mojim potrebama, koje nikada nisu išle dalje od toga da sednem na stolicu i stavljam reči na papir. Ulazio sam u nju nekoliko puta otkako sam otpušten iz bolnice, ali sve do tog subotnjeg prepodneva u septembru - o kome više volim da govorim kao o pomenu tom prepodnevu - mislim da nijednom nisam seo na stolicu. Sada, dok sam spuštao svoju jadnu, nejaku zadnjicu na tvrdo drveno sedište, osećao sam se kao neko ko se vratio kući posle dugog i teškog puta, kao nesrećni putnik što se vratio da zatraži mesto na ovom svetu koje mu zasluženo pripada. Dobro sam se osećao zbog toga što sam opet tu, dobro, zbog toga što sam želeo da opet budem tu, i u znak sreće koja me je preplavila, kad sam se smestio za svoj stari sto, odlučio sam da tu priliku obeležim time što ću napisati nešto u plavu svesku.
Stavio sam novu patronu u nalivpero, otvorio svesku na prvoj strani i pogledao gornju liniju. Nisam imao predstavu kako bih počeo. Svrha ove vežbe nije se sastojala u tome da napišem bilo šta konkretno, koliko da dokažem sebi da još uvek posedujem ono nešto za pisanje - što bi značilo da nije bilo važno šta ću napisati, koliko da napišem nešto. Bilo šta je moglo da posluži ovoj svrsi, bilo koja rečenica mogla je da dođe u obzir, ali ipak nisam želeo da ovu svesku započnem nekom glupošću, pa sam kupovao vreme posmatrajući kvadratiće na stranici, nizove bledoplavih linija koje se ukrštaju na belini pretvarajući je u polje identičnih kvadratića i, dok su mi misli u lutanju doticale njihovu površinu, uhvatio sam sebe kako se prisećam jednog razgovora koji sam vodio sa svojim prijateljem Džonom Trausom nekoliko nedelja pre toga. Prilikom tih susreta retko smo razgovarali o knjigama, ali toga dana Džon je spomenuo kako ponovo čita neke pisce kojima se divio kad je bio mlad - znatiželjan da vidi da li se njihova dela još drže ili ne, znatiželjan da otkrije da li su sudovi, oni koje je doneo kada mu je bilo dvadeset godina i, danas, trideset godina kasnije, isti. Govorio je o deset pisaca, o dvadeset pisaca osvrćući se na sve odreda, od Foknera i Ficdžeralda do Dostojevskog i Flobera, ali ono što mi je ostalo u najživljem sećanju - i što je iskrslo preda mnom, tada, dok sam sedeo za svojim pisaćim stolom s plavom sveskom otvorenom ispred sebe - bila je mala digresija koja se odnosila na anegdotu iz jednog od romana Dešijela Hameta. „Negde u ovome čuči roman”, kazao je Džon. „Previše sam star da se sam u to upustim, ali mladog momka poput tebe moglo bi da ponese, mogao bi od toga da napraviš nešto dobro. Reč je o odličnoj zamisli. Jedino što ti je potrebno jeste priča koja uz nju ide.”2
To o čemu je govorio odnosilo se na epizodu iz sedmog poglavlja Malteškog sokola, na neobičnu parabolu koju Sem Spejd priča Brigidi O’Šonesi, o čoveku koji ostavlja sve što u životu ima i nestaje. Njegovo ime je Flitkraft. On je sasvim konvencionalnan tip - suprug, otac, uspešan poslovni čovek, osoba koja zaista nema na šta da se požali. Jednog popodneva, dok ide na ručak, s desetog sprata zgrade u izgradnji, otkači se jedna greda koja ga zamalo pogodi u glavu. Samo centimetar ili dva i Flitkraft bi bio smrskan, ali greda ga promašuje i on, izuzev što ga je pogodio u lice komadić trotoara, koji je odskočio prilikom pada grede, odlazi nepovređen. Ipak biva potresen zbog toga što je za dlaku izbegao smrt i nikako ne može da prestane da razmišlja o tom događaju. Hametovim rečima: „Osećao se kao da je neko podigao poklopac sa života i dozvolio mu da osmotri mehanizam.” Flitkraft shvata da svet nije razuman i uređen kao što je on zamišljao, da je od samog početka sve pogrešno shvatao i da ga apsolutno ne poznaje. Svetom upravlja slučaj. Slučajnost nas prati u stopu, svakoga dana našeg života, a taj život nam može biti oduzet u bilo kom trenutku - bez ikakvog razloga. Dok završava ručak, Flitkraft uviđa da nema drugog izbora nego da se prepusti toj destruktivnoj sili, da razori svoj život nekim sasvim besmislenim, u potpunosti proizvoljnim činom samonegiranja. Ispostavlja se da on na vatru kreće vatrom: ne potrudivši se da ode kući niti da se oprosti od svoje porodice, čak ni da iz banke uzme nešto novca, ustaje od stola, odlazi u drugi grad i počinje život ispočetka.
Tokom dve nedelje koje su protekle otkako smo Džon i ja razgovarali o toj epizodi, meni ni u jednom trenutku nije palo na pamet da bih možda ja mogao da prihvatim izazov i osvetlim ovu priču. Složio sam se da predstavlja dobro polazište - dobro zbog toga što svi ponekad zamišljamo kako sve napuštamo, dobro i zato što smo svi u nekom trenutku poželeli da budemo neko drugi - ali to i dalje nije značilo da je kod mene postojalo interesovanje da je razradim. Međutim, tog jutra, dok sam prvi put posle skoro devet meseci sedao za svoj sto, netremice posmatrajući novu svesku i boreći se da pronađem prvu rečenicu zbog koje se neću postideti i koja me neće lišiti smelosti, rešio sam da pružim šansu ovoj epizodi sa Flitkraftom. Bio je to tek izgovor, traganje za potencijalnim povratkom. Ukoliko pribeležim nekoliko kako-tako zanimljivih misli, to bih onda mogao barem da nazovem početkom, čak i kada bih posle dvadeset minuta prekinuo, da ga više nikada ne dotaknem. Dakle, otvorio sam nalivpero, pritisnuo njegov vrh na gornju liniju prve strane plave sveske, i počeo da pišem.
Reči su dolazile brzo, lako, gotovo da nisu iziskivale neki napor. Za mene je to bilo iznenađenje, ali, sve dok se moja ruka pomerala sleva udesno, sledeća reč je nekako uvek bila tu, čekala da izađe iz pera. Svog Flitkrafta sam video kao čoveka po imenu Nik Bouen. Oko trideset pet mu je, radi kao urednik u jednoj velikoj njujorškoj izdavačkoj kući, i oženjen je ženom koja se zove Eva. Sledio sam Hametov prototip: neizostavno je dobar u svom poslu, kolege mu se dive, finansijski dobro stoji, srećan je u braku, i tome slično. Ili bi se tako bar učinilo površnom posmatraču, ali u mojoj verziji priče, Bouena već neko vreme muče problemi. Posao mu je dosadio (iako nije spreman to da prizna), a nakon pet godina relativne stabilnosti i sreće, njegov brak s Evom zapada u ćorsokak (još jedna činjenica s kojom nema hrabrosti da se suoči). Umesto da se zamisli nad svojim narastajućim nezadovoljstvom, Nik radije slobodno vreme provodi u jednoj garaži u ulici Desbrosiz, u Trajbeki, zauzet dugoročnim projektom rekonstrukcije motora pokvarenog jaguara, koji je kupio nakon tri godine braka. On je jedan od najboljih mladih urednika u prestižnoj kompaniji u Njujorku, ali činjenica je da više voli da radi rukama.
Na početku priče, na Bouenov sto stiže rukopis jednog romana. Kratko delo sugestivnog naslova, Proročka noć, navodno je napisala Silvija Maksvel, popularna spisateljica iz dvadestih i tridesetih godina dvadesetog veka, koja je umrla pre gotovo dvadeset godina. Prema rečima agenta koji ju je poslao, ova izgubljena knjiga napisana je 1927. godine, u vreme kada je Silvija Maksvel pobegla u Francusku s Englezom po imenu Džeremi Skot, slikar, jedan od manje značajnih iz tog perioda, koji je kasnije radio kao scenograf u britanskim i američkim filmovima. Njihova veza trajala je osamnaest meseci, a kada se okončala, Silvija se vratila u Njujork, dok je roman ostavila kod Skota. On ga je do kraja života čuvao kao dragu uspomenu, a kada je u osamdeset sedmoj godini umro, u njegovom testamentu stajala je klauzula po kojoj on rukopis ostavlja unuci Silvije Maksvel, mladoj Amerikanki, Rosi Lajtman. Preko nje knjiga stiže do agenta - s eksplicitnim uputstvom da pre nego što je bilo ko pročita, prvo bude predata Niku Bouenu.
Paket u Nikovu kancelariju stiže u petak popodne, samo nekoliko minuta nakon što je on otišao na vikend. Kada se u ponedeljak ujutro vrati na posao, knjigu nalazi na stolu. Nik je ljubitelj romana Silvije Maksvel i zbog toga je nestrpljiv da počne da čita ovaj rukopis. U trenutku kada otvara prvu stranu, zazvoni telefon. Sekretarica ga obaveštava da je Rosa Lajtman u prijemnom delu i pita da li može da ga vidi na nekoliko minuta. Uvedite je, kaže Nik, i pre nego što uspe da dovrši uvodne rečenice na prvoj strani (Rat je bio skoro gotov, ali mi to nismo znali. Bili smo suviše mali da bismo znali bilo šta, a kako je rat bio svuda oko nas, nismo...), unuka Silvije Maksvel uđe u njegovu kancelariju. Odevena je u sasvim jednostavnu odeću, gotovo nenašminkana, kratke, klasične frizure, ali lice joj je ipak tako ljupko, smatra Nik, toliko bolno mlado i nezaštićeno, toliko (odjednom mu pada na pamet) nedvosmisleno simbol nade i nesputane ljudske energije, da on istog trena prestaje da diše. Upravo to se meni desilo kada sam prvi put ugledao Grejs - udar na mozak koji me je paralisao, zbog koga nisam bio u stanju da načinim sledeći udah - tako da mi nije bilo teško da ta osećanja prenesem na Nika Bouena i da ih zamislim u kontekstu ove druge priče. Da bih stvari još više pojednostavio, odlučio sam da Grejsino telo ustupim Rosi Lajtman - čak do onih najmanjih, najličnijih crta, uključujući i ožiljak iz detinjstva, na kolenu, blago zakrivljen levi sekutić, i mladež na bradi, s leve strane.3
Što se pak Bouena tiče, sasvim jasno sam ga načinio od svega što nisam ja, kao inverziju samog sebe. Ja sam visok, pa sam stavio da on bude nizak. Ja imam rićkastu kosu, on je dobio tamnosmeđu. Ja nosim cipele četrdeset četiri, on četrdeset jedan. Niko koga poznajem nije bio uzor za njegov lik (u svakom slučaju, ne svesno), ali čim sam ga sastavio u sebi, postao je neverovatno živ - gotovo kao da mogu da ga vidim, kao da je ušao u sobu i stoji kraj mene, kao da oslonjen rukom na moje rame gleda u sto na kome pišem, kao da čita reči koje ispisujem... kao da me posmatra kako ga oživljujem svojim perom.
Najzad, Nik rukom pokaže Rosi da sedne, i ona se smesti u stolicu s druge strane stola. Usledi dugo oklevanje. Nik je ponovo počeo da diše, ali ne zna šta bi rekao. Rosa probija led pitajući ga da li je za vikend imao vremena da završi knjigu. Ne, odgovara on, stigla je suviše kasno. Tek sam je jutros primio.
Rosa kao da je odahnula. Dobro je, kaže. Pojavile su se glasine da je reč o lažnom rukopisu, da roman nije napisala moja baka. Sama nisam mogla biti sigurna, pa sam angažovala stručnjaka za rukopise da pogleda originalno delo. Njegov izveštaj sam dobila u subotu, on kaže da je pravi. Samo da znate. Proročku noć jeste napisala Silvija Maksvel.
To zvuči kao da vam se knjiga dopala, kaže Nik, i Rosa odgovara da jeste, baš ju je dirnula. Ako je napisana 1927, nastavlja on, onda je reč o delu koje je nastalo nakon Kuće u plamenu i Pokajanja, a pre Predela s drvećem - što znači da je reč o njenom trećem romanu. Tada još uvek nije imala trideset godina, zar ne?
Dvadeset i osam, rekla je Rosa. Baš kao ja sada.
Razgovor se nastavlja još nekih petnaest-dvadeset minuta. Nik tog prepodneva ima da obavi hiljadu stvari, ali ne može da se prisili da joj kaže da ide. Ima nečega toliko iskrenog u ovoj devojci, toliko lucidnog, ni traga samozavaravanju, da on prosto želi da nastavi još malo da je posmatra, da potpuno apsorbuje njeno prisustvo - koje je prelepo, shvata on, upravo zbog toga što ona toga nije svesna, zbog toga što potpuno zanemaruje svoj uticaj na druge. Ništa bitno nije rečeno. Saznao je da je Rosa kći najstarijeg sina Silvije Maksvel (rođenog u njenom drugom braku s pozorišnim rediteljem Stjuartom Lajtmanom) i da je rođena i odrasla u Čikagu. Kad ju je upitao zbog čega joj je toliko stalo da prvo on vidi knjigu, kaže mu da ona o izdavaštvu ne zna ništa, ali da je njena omiljena spisateljica Alis Lazar i, kada je otkrila da je Nik njen urednik, odlučila je da je on pravi čovek za knjigu njene bake. Nik se nasmeši. Alis će biti drago, kaže, i koji trenutak kasnije, kada Rosa konačno ustaje da krene, on vadi nekoliko knjiga s jedne od polica u svojoj kancelariji i pruža joj naramak prvih izdanja romana Alis Lazar. Nadam se da vas Proročka noć neće razočarati, kaže Rosa. Zašto bi me razočarala? pita je Nik. Silvija Maksvel je prvoklasan pisac. Pa, kaže Rosa, ova knjiga se razlikuje od drugih. U kom smislu? Ne znam, odgovara Rosa. U svakom smislu. I sami ćete videti kada je budete pročitali.
Naravno, treba doneti mnogo odluka i u vezi s drugim stvarima, razraditi i uneti mnoštvo bitnih detalja - radi punoće i autentičnosti, zbog narativnog balasta. Koliko dugo Rosa živi u Njujorku, na primer? Čime se bavi? Da li ima neki posao i, ako ga ima, da li je reč o nekom važnom radnom mestu ili je to samo način da zaradi dovoljno novca da pokrije troškove stanovanja? U kakvoj je situaciji kada je ljubav u pitanju? Da li živi sama ili je udata, da li je u vezi ili je slobodna, da li aktivno traga za pravom osobom ili čeka da ona sama naiđe? Moja prva pomisao bila je da od nje napravim fotografa, ili možda pomoćnika filmske montaže - da njen posao bude vezan za slike a ne reči, baš kao Grejsin. Neudata, obavezno, bez bračnog iskustva, obavezno, u vezi s nekim, ili, još bolje, nedavno je prekinula dugu, mučnu vezu. Za sada nisam želeo detaljnije da se upuštam u ta pitanja, niti njima slična, koja su se odnosila na Nikovu ženu - zanimanje, porodično poreklo, kakvu muziku voli, koje knjige, i tome slično. Još uvek nisam počeo da pišem priču, samo sam u grubim crtama skicirao radnju, i nisam mogao da dozvolim da gubim vreme na drugorazredne sitnice. Zbog toga bih morao da stanem i razmišljam, a ja sam tada želeo jedino da grabim napred, da vidim kuda će me odvesti slike koje imam u glavi. Tog jutra nisam imao drugi zadatak nego da pratim ono što se u meni dešava, a da bih uspeo u tome bilo mi je potrebno da što brže pišem.
Nik nije protuva ni zavodnik. Nije tokom braka stekao naviku da vara svoju ženu, i još nije svestan toga da ima bilo kakve namere prema unuci Silvije Maksvel. Ali nema sumnje da ga ona privlači, da ga je osvojila svojom treperavošću i jednostavnošću nastupa, i u trenutku kada ustaje i kreće iz kancelarije, njemu sine - nešto za čim svakako nije tragao, metaforički grom žudnje - da bi verovatno učinio sve da ode u krevet s ovom ženom, čak i po cenu toga da žrtvuje vlastiti brak. Muškarcima takve stvari dolaze u glavu dvadeset puta na dan, i samo zato što neko u trenutku oseti zanos ili uzbuđenje, ne znači da ima nameru da se povede za tim nagonom, ali ipak čim mu padne na pamet ta pomisao, Nik se smuči sam sebi, razdire ga osećaj krivice. Da bi rasteretio savest, poziva svoju ženu telefonom na posao (ona radi u advokatskoj firmi, brokerskoj kući, bolnici - kasnije će odlučiti) i najavi joj da će rezervisati za to veče sto u njihovom omiljenom restoranu u centru grada, i da će je izvesti na večeru.
Tamo se nalaze u osam. Stvari se sasvim prijatno razvijaju tokom pića i predjela, ali potom kreće razgovor u vezi sa sitnicom koja se tiče kuće (polomljena stolica, skori dolazak neke Evine rođake u Njujork, nešto beznačajno) i oni počinju da se raspravljaju. Nije to bilo ništa preterano burno, ali iritiranost koja se čuje u onom što govore, dovoljna je da pokvari raspoloženje. Nik se izvini, Eva prihvati izvinjenje; Eva se izvini. Nik prihvata izvinjenje, ali razgovor zamire, nije moguće vratiti harmoniju koja je vladala nekoliko minuta pre toga. Kada na sto stigne glavno jelo i ona i on ćute. Restoran je pun kao oko, u njemu sve bruji od živosti, i dok Nik odsutno šara pogledom po prostoriji, ugleda Rosu Lajtman koja sedi za stolom u uglu, s još petoro-šestoro ljudi. Eva primeti da on gleda u tom pravcu i pita ga da li je video nekog poznatog. Onu devojku, kaže Nik. Jutros je bila u mojoj kancelariji. Govori joj nešto o Rosi, pomene roman koji je napisala njena baka, Silvija Maksvel, a zatim pokuša da promeni temu, ali Eva je do tada već okrenula glavu prema stolu za kojim je Rosa bila. Vrlo je lepa, kaže Nik, zar ti se ne čini? Nije loša, odgovori Eva. Ali pogledaj joj kosu, Niki, i obučena je stvarno jezivo. Nema veze, kaže Nik. Ona je živa - življa od svih koje sam sretao prethodnih nekoliko meseci. Ona je od onih žena koje muškarca okrenu naopačke.
Strašno je kada muž tako nešto kaže svojoj ženi, a posebno ženi koja oseća da gubi kontakt sa svojim suprugom. E pa, kaže Eva zauzevši odbrambeni stav, jako mi je žao što sam ti baš ja zapala. Hoćeš da odem do nje i pozovem je da nam se pridruži? Još nikada nisam videla kako izgleda kada muškarca okrenu naopačke. Možda čak nešto i naučim.
Pošto je shvatio koliko je okrutno bilo to što je izgovorio, Nik pokušava da izgladi stvari. Nisam govorio o sebi, kaže. Mislim na nekog muškarca - bilo kog. Na muškarce uopšte.
Posle večere, Nik i Eva se vraćaju u svoj stan u Vest Vilidžu. To je uredan, lepo uređen dupleks u ulici Berou - zapravo stan Džona Trausa koji sam prisvojio za svoju flitkraftovsku epizodu u znak tihog naklona čoveku koji mi je dao ovu ideju. Nik treba da napiše još jedno pismo, da pregleda neke račune koje treba da plati, i dok se Eva sprema za spavanje, on seda za sto u trpezariji da bi obavio te sitnice. Za to mu je potrebno tri četvrt sata i, iako je tada već zaista kasno, on je uznemiren, još uvek nije spreman da ode da spava. Proviri kroz vrata spavaće sobe, vidi da je Eva još uvek budna, i kaže joj da će otići da pusti pisma. Samo do poštanskog sandučeta, tu iza ugla, kaže. Vraćam se za pet minuta.
I tada se to dogodi. Bouen uzima aktovku (u kojoj je još uvek rukopis Proročke noći), u nju ubacuje koverte, i kreće da obavi zadatak. Rano je proleće, gradom duva oštar vetar od čijih naleta zveče saobraćajni znaci, i nosi papire i sitne otpatke. Kako još uvek razmišlja o uznemirujućem susretu s Rosom toga jutra, pa o dvostruko uznemirujućoj slučajnosti ponovnog susreta te večeri, Nik za ugao skreće u nekakvom magnovenju, jedva da i obraća pažnju na to gde se nalazi. Vadi pisma iz tašne i ubacuje ih u sanduče. Nešto u meni se slomilo, govori sebi, i prvi put otkada su započeli problemi s Evom, spreman je da se suoči s tim da mu brak nije uspeo, da mu je život dospeo u ćorsokak. Umesto da se okrene i smesta pođe kući, reši da još malo prošeta. Nastavlja niz ulicu, skreće za ugao, pođe sledećom ulicom, pa opet savije iza ugla. Jedanaest spratova iznad njega, glava jednog kamenog ukrasa s fasade zgrade lagano se odvaja od ostatka tela, dok vetar i dalje napada ulicu. Nik ispruži korak, pa još jedan i, u trenutku kada se glava ornamenta odvoji, on ulazi pravo u putanju predmeta koji pada. I tako, u donekle izmenjenom obliku, počinje flitkraftovska saga. Obrušivši se na samo nekoliko centimetara od Nikove glave, ona kači njegovu desnu ruku, izbija mu aktovku iz šake, a zatim se rasprsne u hiljadu komada po trotoaru.
Od udara Nik pada na tlo. Zaprepašćen je, dezorijentisan, prepadnut. Najpre nema predstavu o tome šta mu se dogodilo. Panika u deliću sekunde kada mu kamen dotakne rukav, trenutni šok kada mu aktovka izleti iz šake, a zatim buka od treska kamene glave o beton trotoara. Mora da prođe nekoliko trenutaka dok mu ne pođe za rukom da rekonstruiše sled događaja, a kada to uradi, ustane i shvati kako bi trebalo da je mrtav. Da je taj kamen trebalo da ga ubije. Te večeri izašao je iz stana samo zato da bi naleteo na taj kamen, a to što je uspeo da se izvuče, da mu život bude pošteđen, može samo da znači da mu je dat novi život - da je sa starim svršeno, da svaki trenutak njegove prošlosti sada pripada nekom drugom.
Jedan taksi skreće iza ugla i krene ulicom prema njemu. Nik podigne ruku. Taksi se zaustavlja i Nik uđe. Kuda? pita vozač. Nik nema pojma kuda, i zato izgovara prvu reč koja mu je bila u glavi. Aerodrom, kaže on. Koji? pita vozač. Kenedi, Lagvardija ili Njuark? Lagvardija, kaže Nik, i tako oni pođu za Lagvardiju. Kada dođe na aerodrom, Nik odlazi do šaltera za prodaju karata i pita kada imaju prvi sledeći let. Let dokle? pita ga službenik. Bilo kuda, odgovara Nik. Čovek gleda red letenja. Kanzas Siti, kaže on. Za taj let ukrcavanje počinje za deset minuta. Fino, kaže Nik i pruži službeniku za šalterom svoju kreditnu karticu, dajte mi kartu. Povratnu ili u jednom pravcu? pita ga. U jednom pravcu, odgovara Nik i, pola sata kasnije, on je u avionu, leti kroz noć prema Kanzas Sitiju.
I tu sam ga i ostavio tog jutra - da visi u vazduhu i sumanuto maše krilima dok ide prema neizvesnoj, neverovatnoj budućnosti. Nisam bio siguran koliko dugo sam radio na ovome, ali sam osetio kako mi ponestaje goriva, pa sam spustio pero i ustao sa stolice. Ispisao sam, sve u svemu, nekih osam strana u plavoj svesci. To bi moglo da znači oko dva do tri sata rada, ali vreme je prebrzo prolazilo. Osećao sam se kao da je prošlo tek nekoliko minuta. Kada sam izašao iz sobe otišao sam u kuhinju. Sasvim neočekivano, Grejs je stajala kraj šporeta i kuvala čaj.
„Nisam znala da si kod kuće”, rekla je.
„Vratio sam se pre nekog vremena”, objasnio sam. „Bio sam u svojoj sobi.”
Grejs je delovala iznenađeno. „Zar nisi čuo da kucam?”
„Nisam, izvini. Mora da me je baš ponelo ono što sam radio.”
„Pošto se nisi javio, otvorila sam vrata i zavirila unutra, ali tebe tu nije bilo.”
„Naravno da sam bio tu. Sedeo sam za stolom.”
„E pa, ja te nisam videla. Možda si bio negde drugde. U kupatilu, recimo.”
„Ne sećam se da sam išao do kupatila. Koliko znam sve vreme sam sedeo za stolom.”
Grejs je slegnula ramenima. „Ako ti tako kažeš, Sidni”, uzvratila je. Nije bila raspoložena da zapodeva svađu. Mudra žena, kakva je već bila, samo mi je uputila jedan od svojih veličanstvenih, zagonetnih osmeha i okrenula se prema šporetu da završi s pripremanjem čaja.
Kiša je prestala u jednom trenutku popodneva, i nekoliko sati kasnije olupani plavi ford iz lokalnog auto-servisa prevezao nas je preko Bruklinskog mosta na večeru kod Džona Trausa. Otkad sam se vratio iz bolnice, nas troje smo se dogovorili da se okupljamo svake druge subote za večeru, jednom kod nas u Bruklinu (kada bismo mi pripremali hranu za Džona), jednom u skupom novom restoranu Kod Pjera, u Vest Vilidžu, mestu s raskošnim kulinarskim egzibicijama (gde je Džon uvek insistirao na tome da plati). Prvobitni plan za to veče bio je da se nađemo u baru restorana u sedam i trideset, ali Džon je ranije u toku nedelje pozvao i rekao da ima nekih problema s nogom, te da će morati da otkaže. Ispostavilo se da je reč o napadu flebitisa (upali vene izazvanoj pojavom ugruška), ali onda je Džon pozvao u petak popodne i rekao da mu je malo bolje. Ne bi trebalo da hoda, kazao je, ali ako nemamo ništa protiv da dođemo kod njega, naručićemo kinesku hranu i ipak ćemo večerati zajedno. „Bilo bi mi strašno žao da se ne vidim s tobom i Grejsi”, rekao je. „A pošto ionako moram nešto da pojedem, zašto ne bismo svi zajedno večerali kod mene? Kada nogu držim podignuto zaista me više ne boli toliko.”4
Ukrao sam Džonov stan za svoju priču u plavoj svesci, i kada smo stigli u ulicu Berou, kada nam je otvorio vrata da uđemo, imao sam neobičan, ne sasvim neprijatan osećaj da stupam u imaginarni prostor, da ulazim u prostoriju koja ne postoji. Bio sam bezbroj puta u Trausovom stanu, ali sada kada sam sedeći kod kuće, u Bruklinu, proveo nekoliko sati u razmišljanju o njemu, naseljavajući ga izmišljenim likovima sopstvene priče, činilo se da isto toliko koliko pripada svetu realnih stvari i ljudi od krvi i mesa, on pripada i svetu fikcije. Neočekivano, taj osećaj nije iščezao. Čak bih mogao reći da je jačao kako je veče odmicalo, a oko pola devet, kada je stigla kineska hrana, već sam počeo da se nalazim u nečemu što bih (u nedostatku boljeg termina) nazvao stanjem dvostruke svesti. Istovremeno sam bio deo onoga što se dešavalo oko mene, a i odvojen od toga; slobodno sam se kretao po svom umu zamišljajući da sedim za svojim stolom u Bruklinu i pišem o ovom mestu u plavoj svesci, a sve to dok sedim na stolici na poslednjem spratu, u jednom dupleksu na Menhetnu, čvrsto ukotvljen u sopstvenom telu, i slušam šta Džon i Grejs govore jedno drugom, pa čak i sam iznosim neke opaske. Nije neobično da se neko toliko udubi u nešto da deluje odsutno - ali suština je bila upravo u tome što ja nisam bio odsutan. Bio sam tu, u potpunosti uključen u ono što se dešava, i istovremeno nisam bio tu - jer to tu više nije bilo zaista tu. Bilo je izmišljeno mesto koje je postojalo u mojoj glavi, a tu sam se i ja nalazio. Na oba mesta, u isto vreme. U stanu i u priči. U stanu iz priče koju sam još uvek ispisivao u svojoj glavi.
Ispostavilo se da Džon ima mnogo jače bolove nego što je hteo da prizna. Kada je otvorio vrata bio je oslonjen na štaku, i dok sam ga gledao kako šepa uz stepenice i kako se tetura do sofe - nečeg ogromnog i mekanog, prekrivenog gomilom jastuka i ćebadi pomoću kojih je nogu držao uzdignutu - već je primetno stenjao, patio je sa svakim sledećim korakom. Ali Džon od toga nije pravio dramu. Krajem Drugog svetskog rata, kao osamnaestogodišnji redov učestvovao je u borbama na Pacifiku, i pripadao je onoj generaciji ljudi koja je izbegavanje samosažaljenja smatrala pitanjem časti, koja je svako iskazivanje preterane brige dočekivala s prezrivim odbijanjem. Izuzev toga što je napravio nekoliko šala na račun Ričarda Niksona zbog koga reč flebitis ima donekle komičan prizvuk, Džon je tvrdoglavo odbijao da govori o svojoj boljci. Ne, zapravo, to nije tačno. Nakon što smo se popeli u sobu na spratu, dozvolio je Grejs da mu pomogne da se smesti na sofu i da namesti jastuke i ćebad, izvinjavajući se zbog onoga što je nazvao svojom „idiotskom slabošću”. A zatim, kada se najzad skrasio, okrenuo se prema meni i rekao, „E baš smo ti mi neki par, Sid. Ti sa svojim nesvesticama i krvarenjem iz nosa, a sad ja s ovom nogom. Pravi bogalji.”
Traus nikada nije obraćao previše pažnje na svoj izgled, ali te večeri mi je izgledao naročito zapušteno, i sudeći po jadnom stanju farmerica i pamučnog džempera - da i ne pominjemo sivkastu boju na tabanima njegovih belih čarapa - shvatio sam da je istu odeću nosio nekoliko dana zaredom. Nije bilo ništa čudno što mu je kosa bila masna, a pramenovi na potiljku slepljeni i spljošteni od mnogih sati koje je proveo ležeći na sofi u toku prethodne sedmice. Istina je bila da je Džon izgledao iscrpljeno, da mi je delovao mnogo stariji nego ikada pre, ali kada nekoga nešto boli, i kada, bez sumnje, od tog bola ne može da spava, teško da bi se moglo očekivati da izgleda sjajno. Nisam bio zabrinut zbog onoga što sam video, ali Grejs, koja je inače najsmirenija osoba koju poznajem, delovala je uznemireno i uplašeno zbog stanja u kome se Džon nalazio. Pre nego što smo prionuli na naručivanje hrane, ona mu je dobrih deset minuta držala slovo o lekarima, medicini, prognozama, a kada ju je ubedio da neće umreti, prešla je na praktične stvari o kupovini namirnica, kuvanju, iznošenju smeća, pranju veša, svakodnevnim obavezama. Madam Dima sve drži pod kontrolom, rekao je Džon, što se odnosilo na ženu s Martinika koja je protekle dve godine dolazila da mu sprema stan, a kada ona nije mogla, dolazila bi njena ćerka. „Kojoj je dvadeset godina”, dodao je, „i koja je vrlo inteligentna. A i prijatna za oko. Ona kao da ne hoda, nego više klizi, kao da joj stopala ne dotiču pod dok se kreće po sobi. To mi je i prilika da vežbam francuski.”
Ako izuzmemo to s nogom, činilo se da je Džonu drago što smo tu i pričao je više nego obično u takvim prilikama, postojano je ćeretao čitave večeri. Nisam sasvim siguran, ali izgleda da su mu bolovi razvezali jezik i da zbog njih nije prestajao da govori. Reči su sigurno predstavljale način da odvrati pažnju s nesnosnih bolova u nozi, bilo je to nekakvo ludačko olakšanje. To, i ogromne količine alkohola koje je uneo u sebe. Kad god bi nova boca vina bila otvorena, Džon je prvi pružao čašu, a od tri boce koje smo te večeri popili, otprilike polovina je završila u njegovom organizmu. Dakle, flaša i po vina, i povrh toga dve čaše čistog viskija koje je popio pred kraj. I nekoliko puta ranije bio sam prisutan kada je ovoliko popio, ali bez obzira na to koliko bi se dobro „podmazao”, Džon nikada nije izgledao pijan. Nije zaplitao jezikom, oči mu se nisu caklile. Bio je krupan čovek - metar i devedeset, blizu sto kilograma - i dobro je podnosio piće.
„Negde prošle nedelje, pre nego što je počelo ovo s nogom”, rekao je, „pozvao me je Tinin brat, Ričard.5 Dugo mi se nije javljao. Još od dana sahrane, zapravo, što bi značilo nekih osam godina - više od osam godina. Dok smo bili u braku nisam imao puno posla s njenom familijom, i sada, kad nje više nije bilo, nisam se trudio da ostanem u kontaktu s njima. A ni oni sa mnom, ako ćemo pravo - ne da je meni nešto stalo. Sva ta braća Ostrov sa svojom prodavnicom ružnog nameštaja na aveniji Springfild, i njihove dosadne žene i njihova deca mediokriteti. Tina je imala osmoro ili devetoro braće i sestara od strica, ali ona je bila jedina koja je imala bar malo duha, jedina koja je imala čvrstinu da se otrgne iz tog minijaturnog sveta Nju Džersija, i da nešto učini za sebe. Tako da sam se iznenadio kada me je Ričard pozvao telefonom pre neki dan. Rekao je da sada živi na Floridi i da je u Njujorku zbog posla. Da li bih imao nešto protiv da odemo zajedno na večeru? Na neko lepo mesto, kazao je, on časti. Kako nisam imao nikakve druge planove, prihvatio sam. Ne znam zašto sam to učinio, ali pošto nisam imao nikakav uverljiv razlog zbog koga to ne bih učinio, dogovorili smo se da se nađemo sledeće večeri u osam.
„Morate da znate nešto o Ričardu. Oduvek sam imao utisak da je lak kao perce, bio je praznjikava osoba, bez suštine. Rodio se godinu dana posle Tine, što bi značilo da sada ima četrdeset tri godine, i izuzev nekoliko svetlih trenutaka koje je imao dok je igrao košarku za školski tim, čitavog života on tumara. Napustio je dva-tri koledža, jedan bedno plaćen posao menjao za drugi, nikada se nije ženio, nikada, zapravo, nije odrastao. Prijatnog izgleda, moglo bi se reći, ali plitak i prilično tup, usporen, što mi je oduvek išlo na nerve. Otprilike jedino što mi se dopadalo kod njega bilo je to što je odan Tini. Voleo ju je isto koliko i ja - što je izvesna, neoboriva činjenica - i ne mogu poreći da je bio dobar brat, brat za uzor. Bila si na sahrani Grejsi. Sećaš se šta se dogodilo. Došlo je na stotine ljudi i svi odreda su u kapeli jecali, šmrcali, ridali od užasa. Bila je to poplava kolektivnog bola, patnja u takvim razmerama da ja ničemu sličnom nisam prisustvovao. Ali od svih ljudi koji su u toj prostoriji bili u žalosti, Ričardova tuga bila je najveća. On i ja smo zajedno sedeli u prvom redu. Kada se služba završila, umalo da padne u nesvest dok je pokušavao da ustane. Bila mi je potrebna sva snaga da ga pridržim. I doslovno sam morao da ga obuhvatim obema rukama da bih sprečio da se ne sruši na pod.
„Ali to je bilo pre mnogo godina. Zajedno smo prošli kroz tu traumu, i zatim sam mu izgubio trag. Kada sam pre neko veče pristao da se nađemo na večeri, očekivao sam će mi biti dosadno, da ću preturiti preko glave dva-tri sata čudnog razgovora i da ću zatim brže-bolje na vrata i pravac kući. Međutim, pogrešio sam. Drago mi je što mogu da kažem da sam pogrešio. Na mene uvek podsticajno deluje kad otkrijem nove primere sopstvenih predrasuda i gluposti, kada shvatim da ne znam ni upola onoliko koliko sam mislio da znam.
„Počelo je s osećanjem zadovoljstva zbog toga što ga vidim. Zaboravio sam koliko liči na svoju sestru, koliko mnogo zajedničkih crta imaju. Iskošene oči, okrugla brada, fina usta, luk nosa - bila je to Tina u telu muškarca, ili barem mali odblesci njenog lica koji su nasumice izbijali na površinu. Bio sam presrećan što na ovakav način imam priliku da budem opet s njom, da ponovo osetim njeno prisustvo, da osetim da jedan deo nje živi u njenom bratu. U nekoliko navrata Ričard se okrenuo na određeni način, načinio neki pokret, nešto specifično uradio očima, i ja sam bio toliko ganut da sam hteo da se nagnem preko stola i da ga poljubim. Da ga cmoknem - u usta. Verovatno ćete mi se smejati, ali meni je stvarno žao što to nisam učinio.
„Ričard je još uvek bio Ričard, isti onaj Ričard iz davnih dana - ali nekako bolji, bolje se osećao u sopstvenoj koži. Oženio se i dobio dve kćerkice. Možda mu je to pomoglo. Možda mu je pomoglo i to što je osam godina stariji, ne znam. Još uvek se zlopati na nekom od svojih besmislenih poslova - kao prodavac kompjuterskih delova, savetnik za poboljšanje prodaje, zaboravio sam šta - i još uvek sve svoje večeri provodi ispred televizora. Ragbi utakmice, humorističke emisije, emisije o policajcima, prirodnjački programi - on voli sve što se prikazuje. Ali zato nikada ne čita, nikada ne glasa, čak se i ne pretvara da ima bilo kakvo mišljenje o bilo čemu što se dešava u svetu. Poznaje me već šesnaest godina i za sve to vreme nijednom se nije potrudio da otvori makar jednu od mojih knjiga. Meni to, naravno, ne smeta, ali pominjem to samo da biste shvatili koliko je lenj, do koje mere on nije radoznao. A opet, uživao sam u vremenu koje sam proveo s njim pre neko veče. Uživao sam dok mi je pričao o svojim omiljenim TV programima, o ženi i kćerkama, o tome kako sve bolje igra tenis, o prednostima života na Floridi u odnosu na Nju Džersi. Klima je bolja, razumeš. Nema više snežnih oluja i ledenih zima; leto svakog dana u godini. Toliko običan, deco, a toliko jebeno samozadovoljan, ali opet - kako bih rekao - u potpunosti pomiren sa samim sobom, toliko zadovoljan svojim životom da sam mu gotovo pozavideo na tome.
„I tako, sedimo mi u osrednjem restoranu na rubu centra grada, jedemo osrednju večeru i pričamo ni o čemu naročito bitnom, kad odjednom Ričard podiže pogled sa svog tanjira i počinje da mi priča priču. Zbog toga vam i govorim sve ovo - da bih vas uveo u Ričardovu priču. Ne znam da li ćete se složiti sa mnom, ali ja sam je doživeo kao jednu od najinteresantnijih stvari koje sam čuo ne pamtim otkad.
„Pre jedno tri-četiri meseca, Ričard je u svojoj garaži tražio nešto u nekoj kartonskoj kutiji, kada je naleteo na stari 3D projektor. Nejasno se sećao da su ga njegovi roditelji kupili kad je bio mali, ali nije mogao da se seti ni okolnosti niti čemu je služio. Ukoliko ga sećanje nije prevarilo, bio je prilično siguran da ga nikada nije koristio, da ga nije ni imao u rukama. Kada ga je uzeo iz kutije i počeo da ga pregleda, video je da nije reč o nekoj od onih jeftinih, nekvalitetnih sprava pomoću kojih su se gledali gotovi slajdovi turističkih mesta i lepih predela. Bio je to solidan, čvrst optički instrument, raritet prve vrste iz doba 3D ludila ranih pedesetih. Pomama nije potrajala, a stvar se sastojala u tome da sam snimiš svoje 3D fotografije pomoću specijalne kamere, da se film razvije i od njega naprave slajdovi, i da se potom oni posmatraju kroz projektor koji je služio kao foto-album za trodimenzionalne fotografije. Fotoaparata nije bilo, ali Ričard je u kutiji pronašao slajdove. Bilo ih je svega dvanaest, rekao je, što je navodilo na pomisao da su njegovi roditelji ispucali samo jedan film svojom pomodnom spravom - a zatim je sklonili i potpuno zaboravili na nju.
„Ne znajući šta da očekuje, Ričard je stavio jedan od slajdova u projektor, pritisnuo dugme za osvetljavanje pozadine i pogledao. U jednoj sekundi, rekao je, izbrisano je trideset godina njegovog života. Godina je bila 1953, i nalazio se u dnevnoj sobi porodične kuće u Vest Orindžu, u Nju Džersiju, među gostima na Tininoj zabavi povodom šesnaestog rođendana. Sada se svega sećao: proslave Slatkih šesnaest, dostavljača hrane koji su u kuhinji raspakivali narudžbine i ređali čaše za šampanjac po kuhinjskom pultu, zvona na ulaznim vratima, muzike, žamora glasova, Tinine kose skupljene u punđu na potiljku, šuštanja njene duge, žute haljine. Poređao je sve slajdove, jedan po jedan, u projektor, i zatim pogledao svih dvanaest. Svi su bili tu, kazao je. Njegova majka, otac, braća i sestre od tetaka, ujaka i stričeva, tetke, ujaci i stričevi, njegova sestra, njeni prijatelji, pa čak i on sam, smušeni četrnaestogodišnjak s ispupčenom adamovom jabučicom, kosom kratko podšišanom na temenu i crvenom leptir mašnom sa zakačkom. Nije bilo kao kad gledaš obične slike, ni kao kad gledaš kućni video - koji uvek razočaraju zbog toga što su mutni i ispranih boja, zbog toga što deluju kao da pripadaju dalekoj prošlosti. Tri-D slike bile su neverovatno dobro očuvane i natprirodno oštre. Na njima su svi izgledali kao živi, prepuni energije, kao da zaista postoje u tom trenutku, kao da su deo neke večne sadašnjosti koja se neprekidno ponavlja već trideset godina. Jarke boje, najsitniji detalji koji sjaje vrhunskom jasnoćom, kao i iluzija okolnog prostora, iluzija dubine. Što je duže gledao u slajdove, rekao je Ričard, to je više osećao kako likovi na slikama dišu, i kad god bi završio i prešao na sledeći, imao je utisak da, ako bude gledao malo duže - samo za jedan tren - da će oni stvarno početi da se kreću.
„Pošto je sve slajdove pogledao jednom, ponovo ih sve prešao, i postepeno je uočio kako je većina ljudi na slikama umrla. Njegov otac, koga je 1969. ubio srčani udar. Majku je ubilo to što su joj 1972. otkazali bubrezi. Tinu je ubio rak, 1974. A od njegovih šest tetaka i stričeva koji su bili prisutni toga dana, sahranjeno je njih četvoro. Na jednoj slici stajao je na travnjaku ispred kuće sa Tinom i roditeljima. Samo njih četvoro - prepletenih ruku, naslonjeni jedni na druge, niz od četiri nasmejana lica, pomalo groteskno vesela, nameštena za snimak i kada je Ričard tu sliku stavio u projektor u želji da je još jednom pogleda, oči su mu se napunile suzama. To je slika koja ga je dokusurila, rekao je, ta jedna za njega je bila previše. Shvatio je da stoji na travnjaku s tri duha, kao jedini preživeli s te zabave od pre trideset godina, i kada su suze krenule, više nikako nije mogao da ih zaustavi. Spustio je aparat, pokrio šakama lice, i počeo da rida. To je bila reč koju je upotrebio kad mi je pričao priču: da rida. „Ridao sam do iznemoglosti”, kazao je, „potpuno sam se izgubio”.

„Upamtite, reč je o Ričardu - čoveku bez imalo poetskog u sebi, čoveku osećajnom poput panja - ipak, otkad je pronašao te slike, ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja. Projektor je bio čarobna lampa pomoću koje je mogao da putuje kroz vreme i poseti mrtve. Ujutro, pre nego što krene na posao, pogledao bi slike, i isto bi učinio uveče, kad se vrati kući. Stalno u garaži, uvek sam sa sobom, uvek odvojen od žene i dece - opsesivno se vraćao u to popodne 1953, nikako nije mogao da prestane. Opčinjenost je trajala dva meseca, a onda je, jednog jutra, Ričard otišao u garažu i mašina više nije radila. Pokvarila se, a dugme pomoću koga se palilo svetlo u pozadini nije uspeo da odglavi. Verovatno je preterao pritiskajući ga, rekao je, a pošto nije znao kako da ga popravi, pomislio je da je avanturi došao kraj, da mu je čudesna stvar koju je otkrio zauvek oduzeta. Bio je to katastrofalan gubitak, najokrutnije lišavanje. Slajdove nije mogao da gleda ako ih postavi naspram svetla. Tri-D snimci nisu konvencionalne fotografije, i potreban je projektor da bi se pretvorili u razaznatljive slike. Bez projektora nema slika. Bez slika nema putovanja u prošlost. Bez putovanja u prošlost nema radosti. Još jedan krug bola, još jedan krug tuge - kao da, pošto ih je vratio u život, mora ponovo da sahrani mrtve.
„Takva je bila situacija kada sam ga sreo pre dve nedelje. Aparat je bio pokvaren, a Ričard je još uvek pokušavao da prebrodi ono što mu se dogodilo. Ne mogu vam opisati koliko sam bio dirnut njegovom pričom. Time što sam posmatrao kako se ovaj nespretni, obični čovek pretvara u filozofskog sanjara, napaćenu dušu koja čezne za nedostižnim. Kazao sam mu da ću učiniti sve što budem mogao da mu pomognem. Ovo je Njujork, rekao sam, a kako se u Njujorku može pronaći sve što postoji na celom svetu, u gradu svakako postoji neko ko bi mogao da ga popravi. Ričardu je bilo pomalo neprijatno zbog mog ushićenja, ali zahvalio mi se na ponudi i na tome se i završilo. Sledećeg jutra bacio sam se na posao. Zivkao sam naokolo, raspitivao se, i za dan ili dva ušao u trag vlasniku radnje s fotoaparatima na Zapadnoj 31. ulici koji je mislio da može da sredi stvar. Ričard se do tada već vratio na Floridu, i kada sam ga te večeri pozvao da mu saopštim novosti, mislio sam, biće uzbuđen, odmah ćemo početi da razgovaramo o tome kako da upakuje projektor i pošalje mi ga u Njujork. Ali s druge strane žice nastala je poduža pauza. „Ne znam, Džone”, rekao je najzad Ričard. „Otkako smo se videli mnogo sam razmišljao o tome, i možda za mene i nije toliko dobro da gledam te slike sve vreme. Arlin je prilično uznemirena, a i nisam se baš posvećivao devojčicama. Možda je ovako bolje. Mora se živeti u sadašnjosti, zar ne? Prošlost je prošlost, i ma koliko ja vremena provodio s tim snimcima, nikada neću uspeti da je vratim.”
To je bio kraj te priče. Razočaravajući kraj po Džonovom shvatanju, ali Grejs se nije složila s njim. Nakon što je dva meseca komunicirao s mrtvima, kazala je ona, Ričard je bio u opasnosti da padne u tešku depresiju. I ja sam hteo da kažem nešto u tom trenutku, ali upravo kada sam otvorio usta da iznesem svoje mišljenje, krenulo je jedno od mojih paklenih krvarenja iz nosa. Počela su mesec ili dva pre nego što sam smešten u bolnicu i, mada se većina ostalih simptoma do tog vremena već povukla, krvarenja su se nastavila - uvek u najnezgodnijem trenutku, kako mi se činilo, i uvek tako da mi bude strašno neprijatno. Mrzeo sam situacije u kojima ne mogu da se kontrolišem - da sedim negde, recimo, kao te večeri, učestvujem u razgovoru, zatim, iznenada, primetim kako iz mene kulja krv, kako mi kaplje po košulji i pantalonama a ja ne mogu da učinim baš ništa da je zaustavim. Lekari su mi rekli da ne brinem - nije bilo nikakvih medicinskih posledica, znakova koji ukazuju na novi problem - ali ja zbog toga nisam bio niti manje bespomoćan ni manje osramoćen. Svaki put kada bi mi iz nosa krenula krv, osećao sam se kao dečak koji se upiškio u gaće.
Skočio sam iz fotelje, pritisnuo maramicom lice i pojurio prema najbližem kupatilu. Grejs je pitala da li mi je potrebna pomoć, i mora da sam joj malo oštrije odgovorio, iako ne mogu da se setim šta sam tačno rekao. Možda „ne trudi se” ili „ostavi me na miru”. Nešto što je zvučalo dovoljno razdražljivo da bi Džonu bilo zabavno, jer se jasno sećam kako se nasmejao kada sam izašao iz sobe. „Gejzir je proradio”, kazao je. „Orov menstrualni mlaz. Ne daj da te to obori, Sidni. Barem znaš da nisi trudan.”
U stanu su bila dva kupatila, po jedno na svakom nivou dupleksa. Obično bismo veče proveli dole, u trpezariji i dnevnoj sobi, ali Džonova flebitična noga pogurala nas je na drugi sprat jer je on tu provodio najviše vremena. Soba na gornjem spratu predstavljala je neku vrstu dodatne gostinske sobe - fino ušuškana prostorijica s velikim ispustima u prozorima, policama za knjige koje su se protezale od zida do zida, i ugrađenim prostorom za stereo opremu i televizor, savršena enklava za invalida koji se oporavlja. U kupatilo na spratu ulazilo se iz Džonove sobe, tako da sam morao da prođem kroz njegovu prostoriju za rad, onu u kojoj je pisao. Kada sam ušao u sobu upalio sam svetlo, ali bio sam previše okupiran time što mi krv ide iz nosa da bih obratio pažnju na to šta se u njoj nalazi. Sigurno sam u kupatilu bio petnaest minuta, stiskao sam nozdrve i zabacivao glavu, i dok ti stari recepti nisu počeli da funkcionišu iz mene se izlilo toliko tečnosti da sam se pitao da li bi trebalo da odem u bolnicu da hitno primim transfuziju. Kako je crvena krv na belom porcelanskom lavabou, mislio sam. Kako je verno ta boja smišljena, kako je estetski šokantna. Ostale tečnosti koje izlaze iz nas potpuno su blede i nezanimljive u poređenju s njom. Beličasta pljuvačka, mlečnobela sperma, žuta mokraća, zelenosmeđi šlajm. Iz sebe izlučujemo jesenje i zimske boje, ali ono što nam nevidljivo teče venama, stvar koja nas drži u životu, jeste grimiz koji kao da je napravio neki ludi umetnik - crvena, blistava poput sveže boje.
Pošto je krvarenje prestalo, ostao sam nagnut nad lavaboom još neko vreme, i činio sve što sam mogao ne bih li opet koliko-toliko pristojno izgledao. Prekasno je bilo da s odeće skidam mrlje (sasušeni kružići razmazivali su se kad sam pokušavao da ih uklonim), ali zato sam temeljno oprao ruke i lice, vlažnim rukama zagladio kosu koju sam dodatno sredio pomoću Džonovog češlja. Već više nisam toliko žalio sebe, nisam bio onoliko iscrpljen. Košulju i pantalone i dalje su krasile ružne tufne, ali reka više nije tekla, a pečenje koje sam osećao u nosu najzad se smilostivilo da prestane.
Kada sam, prošavši kroz Džonovu spavaću sobu, stigao do radne, bacio sam pogled prema njegovom pisaćem stolu. Ne mogu reći da sam gledao u njega, jednostavno sam kružio pogledom po sobi dok sam išao prema vratima, ali je tu, na stolu, nezaklonjena, u mnoštvu raznih običnih i hemijskih olovaka, među gomilom rasute hartije, stajala plava sveska tvrdih korica - neverovatno slična onoj koju sam tog prepodneva kupio u Bruklinu. Piščev sto je sveto mesto, najličnije utočište na svetu i, neznancima, bez dopuštenja, pristup nije dozvoljen. Nikada pre nisam prišao Džonovom stolu, ali bio sam toliko iznenađen, toliko znatiželjan da otkrijem da li je sveska ista kao moja, da sam zaboravio na diskreciju i prišao da pogledam. Sveska je bila zatvorena, licem položena na jedan mali rečnik, i u onom trenutku kada sam se sagnuo da je pregledam shvatio sam da je reč o istoj onakvoj kakva je ležala na mom stolu kod kuće. Iz razloga koji me još uvek zbunjuju, zbog tog otkrića bio sam neverovatno uzbuđen. Kakve veze ima vrsta sveske koju Džon upotrebljava? Nekoliko godina živeo je u Portugalu, i nema sumnje da su one tamo sasvim uobičajene, da se mogu naći u svakoj radnjici. Zašto i da ne piše u plavu svesku tvrdog poveza koja se proizvodi u Portugalu? Nema razloga da to ne čini, baš nijednog - ipak, sudeći po izuzetno finom osećanju, koje me je obuzelo tog jutra kada sam kupio svoju plavu svesku, i s obzirom na to da sam proveo nekoliko korisnih sati pišući u svesku toga dana (moj prvi književni pokušaj nakon skoro godinu dana), kao i to da sam čitave te večeri kod Džona razmišljao o tom pokušaju, sve mi je delovalo kao zapanjujući sticaj okolnosti, kao mali čin crne magije.
Nije mi bila namera da pomenem sve ovo kada se vratim u dnevnu sobu. Suviše je to bilo šašavo, nekako osobeno i suviše lično, i nisam želeo da kod Džona ostavim utisak nekoga ko ima naviku da cunja po njegovim stvarima. Međutim, kada sam ušao u sobu i video ga kako leži na kauču s podignutom nogom i pilji u tavanicu sa sumornim, gubitničkim pogledom u očima, odjednom sam promenio mišljenje. Grejs je bila dole u kuhinji, prala je sudove i bacala ostatke hrane od našeg naručenog obroka, a ja sam seo u fotelju u kojoj je ona sedela, koja je bila odmah desno od kauča, pola metra od Džonovog uzglavlja. Upitao me je da li mi je bolje. Da, odgovorio sam mu, mnogo bolje, a zatim sam se nagnuo i rekao mu, „Desila mi se neverovatna stvar danas. Dok sam bio u svojoj jutarnjoj šetnji ušao sam u jednu prodavnicu i kupio svesku. Odličnu svesku, bila je toliko lepa i privlačna, ta stvarčica, da sam zbog nje poželeo da ponovo počnem da pišem. Onda sam, čim sam stigao kući, seo za svoj sto i pisao u nju puna dva sata.”
„To su dobre vesti, Sidni”, kazao je Džon. „Počinješ opet da radiš.”
„Epizodu o Flitkraftu.”
„O, još bolje.”
„Videćemo. Za sada je samo gruba skica u pitanju, ništa oko čega bih se uzbuđivao. Ali izgleda da mi je sveska napunila baterije, i jedva čekam da sutra opet sednem da pišem. Tamnoplava je, vrlo prijatna nijansa tamnoplave, s platnenom trakom na hrbatu i tvrdim koricama. Od svih mesta na svetu napravljena je baš u Portugalu.”
„U Portugalu?”
„Ne znam u kom gradu. Ali unutra na zadnjoj korici piše MADE IN PORTUGAL.”
„Kako si pobogu uspeo baš takvu ovde da nađeš?”
„Ima jedna nova papirnica kod mene u kraju. Palata papira, vlasnik je neki Čang. Imao je četiri komada na lageru.”
„Nekada sam te sveske kupovao kada sam odlazio u Lisabon. Veoma su dobre, veoma čvrste. Kad jednom počneš da ih koristiš, ne piše ti se više ni u jednu drugu.”
„Isti taj osećaj imao sam i ja danas. Nadam se da to ne znači da postajem ovisnik.”
„Ovisnik je prejaka reč, ali nema sumnje u to da su neverovatno zavodljive. Budi oprezan, Sid. Ja već godinama pišem u njih, i znam o čemu govorim.”
„Zvuči kao da su opasne.”
„Zavisi od toga za šta ih koristiš. Te sveske su izuzetno prijateljski nastrojene, ali isto tako mogu da postanu i okrutne, i moraš da paziš da se ne izgubiš u njima.”
„Ti meni uopšte ne izgledaš izgubljeno - a i upravo sam video jednu na tvom stolu dok sam izlazio iz kupatila.”
„Pre nego što sam se preselio u Njujork snabdeo sam se većom količinom. Na nesreću, ta koju si video na stolu je i poslednja koju imam, a skoro sam je i ispunio. Nisam znao da se mogu naći u Americi. Razmišljao sam o tome da pišem proizvođaču i naručim još.”
„Čovek u papirnici mi je rekao da je preduzeće koje ih je pravilo prestalo da radi.”
„Eto kakve sam ja sreće. Ali, to me i ne čudi. Izgleda da za njima nije bilo veće potražnje.”
„Mogu da ti kupim jednu u ponedeljak, ako želiš.”
„Je li ostala još neka plava?”
„Crna, crvena i smeđa. Ja sam uzeo poslednju plavu.”
„Šteta. Plava mi se jedina sviđa. A sada kada su prestali da ili proizvode, moraću početi da stičem neke nove navike.”
„Zanimljivo, ali kada sam jutros bacio pogled na naslagane sveske, posegao sam pravo za plavom. Osetio sam da me nešto privlači upravo njoj, kao da nisam mogao da joj odolim. Šta misliš, šta bi to moglo da znači?”
„Ništa to ne znači, Sid. Osim da si malo ćaknut. Baš kao i ja. Mi pišemo knjige, je l’ tako? Šta i da očekuješ od ovakvih kao što smo mi?”
Subotom uveče u Njujorku uvek je gužva, ali te noći na ulicama je bilo još više sveta nego obično, i sa zastojem tu i zastojem tamo, bilo nam je potrebno više od sata da stignemo kući. Grejs je uspela da zaustavi taksi tačno ispred Džonovih vrata, ali kada smo seli i kazali vozaču da bismo u Bruklin, počeo je da se pravda kako nema dovoljno benzina i ne može da prihvati vožnju. Hteo sam da se posvađam, ali Grejs me je uhvatila za ruku i nežno me izvukla iz taksija. Posle toga ništa nije naišlo, tako da smo otpešačili do Sedme avenije, prolazeći pored raspusnih, pijanih klinaca i nekoliko umobolnih prosjaka. Vilidž je te večeri ključao od energije, u svakom trenutku suluda razdražljivost mogla je da preraste u nasilje, i za mene je bilo iscrpljujuće što se nalazim u toj gužvi; držeći Grejs pod ruku pokušavao sam da održim ravnotežu. Na uglu ulice Barou i Sedme avenije stajali smo dobrih deset minuta pre nego što je naišao prazan taksi, i Grejs mi se bar pet puta izvinila zbog toga što me je naterala da izađem iz prvog. „Izvini što ti nisam dozvolila da započneš svađu”, rekla je. „Krivica je moja. Svakako ti nije potrebno da stojiš na ovoj hladnoći, ali mrzim da se raspravljam s glupim ljudima. Od toga sam strašno uznemirena.”
Ali Grejs te večeri nije bila uznemirena samo zbog glupih taksista. Nekoliko trenutaka pošto smo ušli u drugi taksi, bez ikakvog objašnjenja, počela je da plače. Nije plakala glasno, nije bilo napada jecaja koji prekidaju disanje, ali suze su počele da se skupljaju u uglovima njenih očiju i, kada smo stali kod ulice Klarkson zbog crvenog svetla na semaforu, sjaj uličnog osvetljenja preplavio je vozilo i tada sam video suze koje se presijavaju pod jarkim svetlom, kako nadolaze u njenim očima poput malih, narastajućih kristala. Grejs nikada ranije nije briznula u plač. Grejs nikada nije plakala niti dopuštala da previše snažna osećanja izbiju na površinu, čak ni u trenucima veoma velikog stresa (kod mog kolapsa, recimo, ili tokom strašnih prvih nedelja mog boravka u bolnici), činilo se da ima urođeni talenat da bude sabrana, da ume da se suoči s najmračnijim istinama. Pitao sam je šta se desilo, ali ona je samo odmahnula glavom i okrenula se na drugu stranu. Kada sam stavio ruku na njeno rame i ponovo je upitao, ona mi je sklonila ruku - nešto što nikada ranije nije učinila. Nije to bio neki strašno neprijateljski gest, ali nije ni ličilo na Grejs da se tako ponaša, i priznajem da me je to malo pogodilo. Ne želeći da se namećem, niti da joj stavim do znanja da me je povredila, povukao sam se u svoj ugao zadnjeg sedišta i u tišini čekao dok je taksi milio ka jugu Sedmom avenijom. Kada smo stigli do raskrsnice između ulica Vorik i Kanal, zbog saobraćajne gužve bili smo zaglavljeni nekoliko minuta. Bilo je to žestoko zakrčenje: automobili i kamioni koji trube, vozači koji vičući psuju jedni druge. Njujorški haos u svom najčistijem obliku. Usred te zbrke i galame, Grejs se iznenada okrenula prema meni i izvinila se: „Zbog toga što je večeras izgledao zaista jezivo”, rekla je, „tako bespomoćno. Svi muškarci koje ja volim počinju da propadaju. Sada mi je već pomalo teško da sve to podnosim.”
Nisam joj verovao. Moje telo se oporavljalo, a činilo se nemoguće da se Grejs toliko rastužila zbog prolazne bolesti Džonove noge. Nešto drugo je nju mučilo, neka samo njena muka koju nije želela da podeli sa mnom, a znao sam da ću, ako budem uporan da saznam o čemu je reč, dodatno pogoršati situaciju. Ispružio sam ruku i obuhvatio njena ramena, a zatim je polako privukao sebi. Ovoga puta nije pružala otpor. Osetio sam kako joj se mišići opuštaju, i u sledećem trenutku sklupčala se pored mene i naslonila glavu na moje grudi. Stavio sam šaku preko njenog čela i počeo da je dlanom gladim po kosi. Bio je to naš ritual, izraz neizrečene bliskosti koja je i dalje određivala ono što jesmo kada smo zajedno, i kako ja nikada nisam bio umoran od toga da dodirujem Grejs, kako se nikada nisam umorio od toga da moje ruke budu negde na njenom telu, nastavio sam s tim što sam započeo, ponavljajući kretnje nekoliko desetina puta dok smo promicali niz Zapadni Brodvej na putu za Bruklinski most.
Nekoliko minuta nismo se obratili jedno drugom. Kada je taksi skrenuo levo, u ulicu Čejmbers i počeo da se približava mostu, sve rampe bile su već zakrčene od saobraćajne gužve, i gotovo da nismo ni mogli da se krećemo. Naš vozač, po imenu Boris Stepanovič, mrmljao je na ruskom psovke, bez sumnje bogoradeći zbog toga što se odvažio na glupost da pređe Bruklinski most u subotu uveče. Nagnuo sam se napred i porazgovarao s njim kroz otvor za novac u izgrebanoj pregradi od pleksiglasa. Ne brini, kazao sam, tvoje strpljenje će biti nagrađeno. O? kazao je on. A to značiti šta? Veliku napojnicu, odgovorio sam. Samo nas vozi tako da stignemo do kuće u jednom komadu, i dobićeš najveću napojnicu za čitavo veče. Grejs se kratko osmehnula kada je čula njegovo nepravilno - A to značiti šta? - i to sam prihvatio kao signal da joj se polako podiže roletna. Ponovo sam se namestio u sedištu i nastavio da je milujem po kosi dok smo išli preko mosta, mileći, brzinom od tri kilometra na sat, lebdeći iznad reke s bleštavilom zgrada iza nas i Kipom slobode, u daljini, s naše desne strane, i počeo sam da joj govorim - bez ikakvog drugog razloga do da govorim - da bih zadržao njenu pažnju i sprečio je da ponovo odluta od mene.
„Noćas sam otkrio nešto vrlo zanimljivo”, rekao sam.
„Nešto dobro, nadam se.”
„Otkrio sam da Džon i ja gajimo istu strast.”
„Oh?”
„Ispostavilo se da smo obojica zaljubljeni u plavu boju. Konkretnije, u jednu nepostojeću seriju plavih svezaka koje su se proizvodile u Portugalu.”
„Pa, plavo je dobra boja. Veoma mirna, veoma spokojna. Godi mozgu. Meni se toliko dopada da moram svesno da se trudim da je ne koristim na svim koricama knjiga koje dizajniram.”
„Da li boje zaista prenose osećanja?”
„Kako da ne.”
„A moralne kvalitete?”
„U kom smislu?”
„Žuta za kukavičluk. Bela za čistotu. Crna za zlo. Zelena za nevinost.”
„Zelena za zavist.”
„Da, i to. Ali šta predstavlja plava?”
„Ne znam. Možda nadu.”
„I tugu. Kao kod bluza. Ili, kao u ’uhvatio me neki bluz’.”
„Nemoj zaboraviti odanost.”
„Da, u pravu si. Plava za vernost.”
„Ali zato crvena za strast. S tim se svi slažu.”
„Velika crvena aždaja. Crvena zastava socijalizma.”
„Bela zastava predaje.”
„Crna zastava anarhije. Stranka zelenih.”
„Ali, crvena za ljubav i mržnju. Crvena za rat.”
„Kad ideš u boj sa sobom nosiš boje, tako se kaže, zar ne?”
„Mislim da da.”
„Da li ti je poznat izraz ’rat boja’?”
„Ništa mi ne znači.”
„To je nešto iz mog detinjstva. U Virdžiniji leta provodiš na jahanju, ali moja majka je mene poslala u kamp, na severu države Njujork. Kamp Pontijak, nazvan po indijanskom poglavici. Na kraju leta, sve bi nas podelili u dva tima, i u četiri-pet dana koja uslede, različite grupe iz ta dva time bi se nadmetale.”
„Nadmetale u čemu?”
„U bejzbolu, košarci, tenisu, plivanju, nadvlačenju konopca - čak i u trci s kašikom i jajetom, i u pevanju. Kako su boje kampa bile crvena i bela, jedna strana je bila Crveni tim, a druga Beli tim.”
„I to je rat boja?”

„Za sportskog manijaka kao što sam ja, to je bilo neverovatno zabavno. Nekih godina sam bio u Belom timu, a nekih u Crvenom. Nakon nekog vremena, napravljen je i Plavi tim, poput nekog tajnog društva, bratstva srodnih duša. Godinama nisam razmišljao o tome, ali u ono vreme za mene je to bilo strašno važno. Plavi tim.”
„Tajno bratstvo. Meni to zvuči nekako smešno, dečački.”
„I bilo je. Ne... zapravo nije bilo. Kada razmislim sada o tome, uopšte ga ne shvatam kao smešno.”
„Verovatno si tada bio drugačiji. Ti se nikada ne bi uključio u makar šta.”
„Nisam se uključio, izabrali su me. Kao jednog od počasnih članova. Bila mi je čast.”
„Već si bio u Belom i Crvenom timu. Po čemu je Plavi tako poseban?”
„Sve je počelo kad sam imao četrnaest godina. U kamp je stigao novi savetnik, nešto malo stariji od ostalog osoblja - uglavnom su ga činili studenti koji su imali osamnaest-devetnaest godina. Brus... Brus, nekako... kasnije ću se setiti prezimena, bio je već diplomirao i odslušao jednu godinu na pravima na Kolumbiji. Suvonjav, omalen tip, izraziti antisportista koji radi u sportskom kampu. Ali zato oštrouman i zabavan, koji je uvek izazivao teškim pitanjima. Adler. Tako je. Brus Adler. Opštepoznat kao Rabin.
„I on je smislio Plavi tim?”
„Tako nekako. Tačnije, on ga je ponovo pokrenuo, kao izraz nostalgije.”
„Ne shvatam.”
„Nekoliko godina pre toga, radio je u jednom drugom kampu čije su boje bile plava i siva. Kada je na kraju leta došlo do rata boja, Brusa su stavili u Plavi tim, a kada je osmotrio ko je još u Plavom timu, shvatio je da su tu svi oni koje je najviše cenio i voleo. Sivi tim je bio sušta suprotnost - u njemu su bili svi oni koji su se stalno žalili, neprijatni ljudi i ološ kampa. U Brusovoj glavi, reči Plavi tim, označavale su nešto više od bezveznih štafetnih trka. Predstavljale su ljudski ideal, čvrsto povezanu mrežu tolerantnih i saosećajnih individua, san o idealnom društvu.”
„Sid, to je stvarno prilično čudno.”
„Znam. Ali, Brus to nije shvatao ozbiljno. U tome je bila lepota Plavog tima. Čitava stvar je bila neka vrsta šale.”
„Nisam znala da rabini smeju da zbijaju šale.”
„Verovatno i ne smeju. Ali, Brus nije bio rabin. Bio je tek student prava na letnjem poslu, koji traži malo zabave. Kada je došao da radi u naš kamp, pomenuo je jednom od savetnika Plavi tim, i zajedno su odlučili da osnuju novi ogranak, da ponovo oforme tajnu organizaciju.”
„Kako su tebe izabrali?”
„Usred noći. Čvrsto sam spavao u svom krevetu, a Brus i onaj drugi savetnik probudili su me drmusanjem. „Hajde”, rekli su, „imamo nešto da ti kažemo, i onda su mene i još dvojicu dečaka poveli, s baterijskim lampama, u šumu. Napravili su malu logorsku vatru, pa smo posedali oko nje i oni su nam ispričali o Plavom timu, zbog čega su nas izabrali i kakve se osobine traže - u slučaju da želimo nekoga da predložimo.”
„Koje su bile te osobine?”
„Zapravo, ništa posebno. Članovi Plavog tima nisu pripadali nekom određenom tipu ličnosti, i svaki od nas bio je različit i nezavisan. Ali onaj ko nije imao smisla za humor, nikako nije mogao biti član - bez obzira na to kako ga iskazuješ. Neki su neprekidno pričali viceve; drugi su umeli da podignu obrvu u pravom trenutku i iznenada bi svi u prostoriji počeli da se valjaju od smeha. Smisao za humor, zatim osećaj za ironičnost života, i umeće prepoznavanja apsurdnog. Ali isto tako i izvesna skromnost i diskretnost, ljubaznost prema drugima, velikodušnost. Bez hvalisavaca i arogantnih budala, bez lažova i lopova. Član plavog tima trebalo je da bude znatiželjan, da voli da čita, i da je svestan toga da ne može oblikovali svet prema svojoj volji. Da bude pronicljiv posmatrač, neko s istančanim moralnim osećajem, pravdoljubiv. Član Plavog tima će ti dati i poslednji komad hleba, ali će ti radije krišom, dok ne gledaš, u džep staviti novčanicu od deset dolara. Je li ti sada jasnije? Ne mogu ti sasvim precizno reći da treba da ima ove ili one kvalitete. Reč je o svima tim osobinama odjednom, gde je svaka od njih pojedinačno u sprezi sa svima ostalima.”
„To što si opisao je dobra osoba. Kratko i jasno. Moj otac bi upotrebio izraz pošten čovek. Beti Stolovic upotrebljava reč mensch. Džon kaže nije šupak. Sve ti je to isto.”
„Možda. Ali, meni se više dopada Plavi tim. On podrazumeva povezanost između članova, solidarnost. Ako si član Plavog tima ne moraš da objašnjavaš svoje principe. Oni su odmah shvatljivi na osnovu tvojih postupaka.”
„Ali, ljudi ne postupaju uvek na isti način. Jednog trenutka su dobri, sledećeg loši. Greše. Dobri ljudi čine loše stvari, Sid.”
„Naravno. Ne govorim ja o savršenstvu.”
„Da, govoriš. Govoriš o ljudima koji su uvereni da su bolji od ostalih, koji osećaju da su moralno superiorni u odnosu na nas, običan svet. Kladim se da ste ti i tvoji prijatelji imali tajni način rukovanja, je l’ tako? Da biste se razlikovali od ubogih i ništavnih. Da biste mislili kako posedujete neko naročito znanje za koje niko drugi nije dovoljno pametan.”
„Pobogu, Grejs. Samo sam ti ispričao pričicu od pre dvadeset godina. Ne moraš odmah da je rasklopiš i analiziraš.”
„Ali ti još uvek veruješ u to đubre. Čujem ti to u glasu.”
„Ni u šta ja ne verujem. Život - to je ono u šta verujem. Za mene jedino to postoji, Grejs. I ništa više, ni jedna jedina stvar na ovom smrdljivom svetu.”
Bio je to neveseo način da se okonča razgovor. Moj ne naročito suptilan pokušaj da je izvučem iz mračnog raspoloženja neko vreme bio je uspešan, međutim, otišao sam predaleko, i sasvim slučajno dotakao pogrešnu temu, i ona se okomila na mene s tim zajedljivim optužbama. Nimalo nije ličilo na Grejs da nastupi tako agresivno. Grejs se retko kada potresala zbog sličnih tema, i kad god bismo ranije vodili slične razgovore (one lebdeće, vrludave dijaloge ni o čemu posebno, koji jednostavno skakuću od jedne nasumične asocijacije do druge), stavovi koje sam prosipao obično su joj bili zabavni, retko kada ih je ozbiljno shvatala i potezala kontraargumente, zadovoljna što mi povlađuje i dopušta da izbacujem svoja beznačajna mišljenja. Ali ne i te noći, ne u noći pomenutog dana, i zbog toga što je iznenada, ponovo, počela da se bori sa suzama, ophrvana istim neraspoloženjem koje ju je obuzelo na početku vožnje, shvatio sam da je bila istinski potresena, nije bila u stanju da prestane da razmišljao bezimenoj stvari koja ju je mučila. Hteo sam da joj postavim deset pitanja, ali opet sam se suzdržao znajući da mi se neće poveriti sve dok joj ponovo ne bude dobro i dok ne bude bila spremna da govori - pod uslovom da se to ikada dogodi.
Prešli smo most i vozili se duž Ulice Henri, uskim putem između niskih zgrada od crvene cigle, koji je vodio od Bruklin Hajtsa do našeg stana na Kobi Hilu, baš ispod Avenije Atlantik. Shvatio sam da to nije bilo ništa lično. Grejsin mali ispad nije bio u tolikoj meri protiv mene koliko reakcija na ono što sam ispričao - varnica koju je izazvao slučajni sudar mojih komentara i njenog toka misli. Dobri ljudi rade loše stvari. Da li je Grejs uradila nešto loše? Da li je neko njoj blizak uradio nešto loše? To je bilo nemoguće saznati, ali nekoga je izjedao osećaj krivice, shvatio sam, pa iako je Grejs zbog mojih reči počela da se brani, bio sam prilično siguran da to sa mnom nema nikakve veze. Kao da je želela to i da dokaže, trenutak pre nego što smo prešli Aveniju Atlantik i otpočeli poslednju etapu putovanja, Grejs je pružila ruku i obuhvatila me šakom oko vrata, zatim me je povukla prema sebi, i pritisnula svoje usne na moje, lagano gurajući unutra svoj jezik za dug, provokativan poljubac - usta na usta, kako bi Traus to rekao. „Vodi ljubav sa mnom ove noći”, prošaputala je. „Čim uđemo u stan, strgni odeću s mene i vodimo ljubav. Slomi me, Sid.”


*

Sledećeg jutra spavali smo do kasno, nismo ustajali iz kreveta do pola dvanaest, ili dvanaest. Jedna Grejsina rođaka došla je u grad toga dana, i trebalo je da se nađu u Gugenhajmovom muzeju u dva, i da se zatim spuste do Meta na nekoliko sati i obiđu stalnu postavku. Vikendom je Grejs najviše volela da gleda umetničke slike, pa je izašla iz kreveta u relativno dobrom raspoloženju.6 Ponudio sam se da je otpratim do podzemne, ali ona je već kasnila i kako je stanica bila solidno udaljena od kuće (čak na ulici Montagju), nije želela da se previše umaram brzim hodom duž toliko mnogo blokova. Otpratio sam je niz stepenice, na ulicu, ali kod prvog ugla smo se pozdravili i krenuli suprotnim smerovima. Grejs je požurila kroz ulicu Kort prema Hajtsu, a ja sam se odgegao nekoliko blokova dalje do Landolfijeve radnje slatkiša da kupim paklo cigareta. Jedva sam čekao da se vratim plavoj svesci i, umesto da pođem u svoju uobičajenu šetnju po kraju, odmah sam se okrenuo i pošao kući. Deset minuta kasnije bio sam u stanu, za svojim stolom u sobi na kraju hodnika. Otvorio sam svesku, okrenuo je na strani na kojoj sam stao u subotu, i počeo da radim. Nisam zastao da pročitam ono što sam napisao do tada. Jednostavno sam uzeo pero i počeo da pišem.
Bouen je u avionu, leti kroz mrak prema Kanzas Sitiju. Posle kovitlaca nastalog od kamene glave koja pada i sumanutog trka na aerodrom, osećaj smirivanja, spokoja unutrašnje tame. Bouen ne razmišlja o onome što radi. Ne kaje se, ne preispituje svoju odluku da ode iz grada i napusti posao, ne oseća ni najmanju grižu savesti zbog toga što napušta Evu. Zna koliko će njoj to teško pasti, ali uspeva da ubedi sebe da će joj ipak biti bolje bez njega, da će, pošto se oporavi od šoka zbog njegovog nestanka, početi ispočetka, novi život u kome će biti zadovoljna. Teško da je reč o zavidnoj ili divljenja vrednoj situaciji, ali Bouena je obuzela jedna zamisao, a ta zamisao je toliko krupna, mnogo veća od njegovih sopstvenih sitnih želja i obaveza, da već sada uviđa da nema druge šanse nego da joj se povinuje - čak i po cenu toga da se ponaša neodgovorno, da čini stvari koje su njemu samom bile nemoralne do gnušanja samo koji dan ranije. „Ljudi su umirali nasumično”, to je Hametov način da izrazi tu ideju, „i živeli su samo onoliko koliko ih je puki slučaj štedeo... To što je Flitkraft na razuman način organizovao svoje poslove, nije značilo da ide ukorak sa životom, već da je u raskoraku s njim. I pre nego što je odmakao trideset koraka od mesta gde je pala greda, znao je da neće biti u stanju da nađe svoj mir sve dok se ne prilagodi tom novom uvidu u život. Potkraj ručka već je smislio način da se prilagodi. Njegov život mogao se okončati sasvim slučajno, udarcem jedne grede: promeniće ga, sasvim slučajno, tako što će otići.”
Nisam morao da branim Bouenove postupke da bih pisao o njima. Bouen je bio Flitkraft, a Flitkraft je u Hametovom romanu upravo to uradio svojoj ženi. To je bila premisa priče, i ja nisam želeo da odstupam od dogovora koji sam sklopio sam sa sobom, da se držim upravo premise priče. Istovremeno, shvatio sam da tu postoji i nešto više od samog Bouena, i onoga što mu se dešava nakon što se ukrca u avion. Trebalo je uzeti u obzir i Evu i, bez obzira na to što sam bio zaokupljen Nikovim dogodovštinama u Kanzas Sitiju, ne bi bilo pravedno prema priči da se ne vratim u Njujork i ne istražim šta se događa s njom. Njena sudbina za mene je bila isto toliko značajna kao i sudbina njenog muža. Bouen je u potrazi za indiferentnošću, umirujućom potvrdom da su stvari-onakve-kakve-jesu, dok je Eva s njima zaratila, ona je žrtva okolnosti i, od trenutka kada se Nik ne vrati nakon onoga što je želeo da obavi u blizini, njen um postaje poprište oluje suprotstavljenih emocija: panike i straha, tuge i besa, očaja. Radovao sam se prilici da uđem u taj jad, saznanju da ću biti u stanju da proživim s njom te strasti i da ih opišem u danima koji dolaze.
Pola sata nakon što avion uzleti s Lagvardije, Nik otvara svoju aktentašnu, izvlači rukopis romana Silvije Maksvel, i počinje da čita. To je bio treći element pripovesti koji se oblikovao u mojoj glavi i, odlučio sam da ga treba uvesti što je moguće ranije - čak i pre nego što se avion spusti u Kanzas Siti. Prvo, Nikova priča; zatim, Evina priča; i konačno, knjiga koju Nik čita i nastavlja da čita kako se priča razvija: priča unutar priče. Na kraju krajeva, Nik je knjiški čovek, dakle, neko ko je podložan moći knjige. Malo-pomalo, zahvaljujući pažnji koju posvećuje Silvijinim rečima, počinje da uviđa povezanost između sebe i priče u romanu, kao da mu se na neki posredan, duboko metaforičan način, knjiga prisno obraća, da mu govori o okolnostima u kojima se našao.
U tom trenutku imao sam samo nagoveštaj ideje o tome kako bih želeo da izgleda Proročka noć, tek prvi potencijalni trag skice. Još uvek je sve u vezi sa zapletom trebalo razraditi, ali znao sam da će to biti kratak filozofski roman o proricanju budućnosti, bajka o vremenu. Ime protagoniste je Lemjuel Fleg, on je britanski oficir koji oslepi u eksploziji minobacača u rovovima Prvog svetskog rata. Dok mu rane krvare, dezorijentisan, jaučući od bolova, on se udaljava od mesta bitke i gubi kontakt s pukom. Bauljajući napred, saplićući se, ne znajući gde se nalazi, on ulazi u šumu u Ardenima, pada i gubi svest. Kasnije toga dana, njegovo besvesno telo pronalaze dvoje dece, Francuza: jedanaestogodišnji dečak i četrnaestogodišnja devojčica, Fransoa i Ženevjev. Oni su ratna siročad koja žive sama u napuštenoj kolibi usred šume - pravi likovi iz bajke u pravom bajkovitom okruženju. Odvode Flega kući i neguju ga dok ne ozdravi, a kada nekoliko meseci kasnije dođe kraj rata, on povede decu sa sobom, u Englesku. Ženevjev je narator ove priče koja, iz perspektive 1927. godine, govori o neobičnoj karijeri i samoubistvu njenog poočima. To što je slep, Flegu daje moć proricanja. U iznenadnim napadima nalik na trans, on pada na zemlju i počinje da se trese poput epileptičara. Napadi traju od osam do deset minuta, i u toku njih njegov um preplavljuju slike iz budućnosti. U ta stanja on dolazi bez upozorenja i ne postoji ništa što bi mogao da uradi da ih spreči ili kontroliše. Njegov dar je u isto vreme i prokletstvo i blagoslov. Donosi mu bogatstvo i ugled, ali isto tako napadi izazivaju snažan fizički bol - o mentalnom da i ne govorimo, jer mnoge od Flegovih vizija pružaju mu uvid u ono što radije ne bi hteo da zna. Dan smrti svoje majke, recimo, ili mesto sudara vozova u Indiji u kome gine dve stotine ljudi. Trudi se da mirno živi sa svojom decom, ali zbog zapanjujuće tačnosti svojih proročanstava (koja obuhvataju sve, od vremenske prognoze, rezultata parlamentarnih izbora do ishoda kvalifikacionih utakmica u kriketu) postaje jedan od najslavnijih ljudi u poratnoj Velikoj Britaniji. A zatim, kada bude na vrhuncu slave, stvari krenu pogrešnim tokom kada je ljubav u pitanju, i njegov ga dar na kraju uništi. Zaljubljuje se u ženu po imenu Betina Not, i tokom dve godine ona mu uzvraća ljubav, čak i prihvata njegovu prosidbu. Ali, noć uoči venčanja, Fleg doživi još jedan od svojih napada, u toku koga sazna da će ga Betina prevariti pre kraja godine. Njegova predskazanja nikada nisu bila pogrešna, i samim tim on zna da je njihov brak osuđen na propast. Tragedija je u tome što je Betina potpuno nevina, bez ikakve krivice, jer nije ni srela čoveka s kojim će prevariti svog muža. Nemoćan da se suoči s bolom koji mu je sudbina pripremila, Fleg nožem probada svoje srce i umire.
Avion sleće. Bouen stavlja dopola pročitan rukopis u tašnu, odlazi s terminala i uzima taksi. Ne zna ništa o Kanzas Sitiju. Nikada ranije nije bio tu, nikada nije upoznao nikoga ko živi u ovom gradu, niti u krugu od sto kilometara, a teško bi se snašao i kada bi ga naterali da ga ucrta u praznu kartu. Zamoli vozača da ga odveze do najboljeg hotela u gradu, a vozač, korpulentni crnac neobičnog imena, Ed Viktori, prasne u smeh. Nadam se da niste sujeverni, kaže on.
Sujeveran? pita Nik. Kakve to veze ima?
Hoćete u najbolji hotel. To je Hajat ridžensi. Ne znam da li ste čitali novine, ali pre oko godinu dana u Hajatu se dogodila velika tragedija. Viseći pešački mostovi otkačili su se s tavanice. Srušili su se u hol i više od sto ljudi je poginulo.
Da, sećam se toga. Bila je fotografija na naslovnoj strani Tajmsa.
Hotel je sada ponovo otvoren, ali nekim ljudima je prilično nelagodno da odsednu u njemu. Ukoliko vam nije nelagodno i ukoliko niste sujeverni, to je hotel koji bih vam preporučio.
U redu, rekao je Nik. Onda, u Hajat. Mene je danas već jednom udario grom. Ukoliko bude hteo da to ponovo uradi, znaće gde da me nađe.7
Ed se nasmeje na Nikov odgovor i njih dvojica nastavljaju da razgovaraju dok ulaze u grad. Ispostavlja se da Ed uskoro treba da se penzioniše kao taksista. Vozio je trideset i četiri godine i večeras je njegovo poslednje veče na poslu. To je njegova poslednja smena, a Bouen je njegova poslednja mušterija - poslednji putnik koga će ikada voziti u svom taksiju. Nik ga pita čime namerava sada da se bavi, a Edvard M. Viktori (jer to je čovekovo puno ime) posegne rukom prema džepu od košulje, izvuče vizit-kartu i da je Niku. BIRO ZA OČUVANJE ISTORIJE stoji na kartici - zajedno s Edovim imenom, adresom i brojem telefona odštampanim u njenom donjem delu. Nik želi da ga pita šta znače te reči, ali pre nego što uspe da osmisli pitanje, vozilo se zaustavlja ispred hotela i Ed pruža ruku da bi poslednji put dobio novac za vožnju. Bouen na traženu sumu doda još dvadeset dolara bakšiša, poželi sada već penzionisanom taksisti svako dobro, i prođe kroz obrtna vrata u lobi zlosrećnog hotela.
Nik ima veoma malo gotovine i mora da plati karticom, pa se prijavljuje pod sopstvenim imenom. Rekonstruisani lobi izgleda kao da je star tek nekoliko dana, i Nik neprekidno razmišlja o tome kako su hotel i on u sličnoj situaciji: i jedan i drugi pokušavaju da zaborave svoju prošlost, i jedan i drugi pokušavaju da otpočnu novi život. Bleštava palata, sa svojim staklenim liftovima, ogromnim lusterima i uglačanim metalnim zidovima, a on s odećom koju ima na sebi, dve kreditne kartice u novčaniku i polupročitanim romanom u kožnoj tašni. Ekstravagantno se odlučuje za apartman, vozi se liftom do desetog sprata, i ne izlazi napolje trideset i šest sati. Go ispod hotelskog bademantila, jede ono što naruči da mu se donese u sobu, stoji kraj prozora, izučava sebe u ogledalu u kupatilu i čita knjigu Silvije Maksvel. Završavao je prve večeri pre odlaska na spavanje, a zatim čitav naredni dan provodi u ponovnom čitanju, pa zatim još jednom, čita je i četvrti put, prolazi kroz tih dve stotine devetnaest strana kao da mu život od toga zavisi. Priča o Lemjuelu Flegu duboko ga pogađa, ali Bouen je ne čita zato da bi bio ganut niti da se zabavi, i ne uranja u roman zbog toga što želi da odgodi odluku o tome šta sledeće da preduzme. On zna šta je sledeće što treba da uradi, a knjiga je jedino sredstvo koje ima pri ruci koje će mu to omogućiti. Mora da se nauči da ne razmišlja o prošlosti. To je ključ čitave ove sulude avanture, koja je otpočela kada se kamena glava razbila o trotoar. Ukoliko je izgubio svoj stari život, mora se ponašati kao da se upravo rodio, mora da se pretvara da ga prošlost opterećuje isto onoliko koliko bi opterećivala malo dete. On, naravno, poseduje sećanja, ali ona više ništa ne znače, ne pripadaju životu koji je otpočeo i, kad god bi uhvatio sebe kako razmišlja o svom pređašnjem životu u Njujorku - onom koji je izbrisan i što je sada tek iluzija - čini sve što je u njegovoj moći da misli odvrati od prošlosti i da se usredsredi na sadašnjost. Zbog toga čita knjigu. Mora se odvojiti od lažnih sećanja na život koji mu više ne pripada i, zato što rukopis zahteva potpunu posvećenost da bi bio pročitan, potpunu pažnju i tela i uma, on uspeva da zaboravi ko je, kada se izgubi u stranicama romana.
Trećeg dana, Nik se konačno zapućuje napolje. Hoda ulicom, ulazi u prodavnicu s muškom odećom, i naredni sat provodi razgledajući police, rafove i korpe. Deo po deo sastavlja svoju novu garderobu; uzima sve, od pantalona i košulja do donjeg veša i čarapa. Ipak, kada na kasi da svoju karticu ameriken ekspresa, mašina odbije da je prihvati. Račun je ugašen, obaveštava ga prodavac. Ovaj neočekivani sled potrese Nika, ali on se pretvara da je smiren. Nema veze, odgovara. Platiću vizom. Ali kada prodavac i tu karticu provuče kroz mašinu, ispostavi se da je i ona nevažeća. Za Nika je to veoma neprijatno. Želi da se našali, ali ništa smešno ne pada mu na pamet. Izvini se čoveku zbog neugodnosti, okrene se i izađe iz prodavnice.
Greška ima jednostavno objašnjenje. Bouen ga se setio i pre nego što se vratio u hotel. Kada je shvatio zbog čega je Eva ukinula kartice, nevoljno je morao da prizna da bi i sam učinio isto da je na njenom mestu. Muž izađe da ubaci pismo u sanduče i više se ne vrati. Šta žena može da pomisli? Moguće je da ju je napustio, naravno, ali ta pomisao dolazi tek kasnije. Prva reakcija je stanje uzbune, tada supruga pretresa listu potencijalnih nesrećnih slučajeva i opasnosti. Udario ga kamion, izboden s leđa, opljačkan uz pretnju pištoljem a zatim onesvešćen udarcem. Ukoliko je njen muž žrtva pljačke, onda mu je lopov svakako uzeo novčanik i odneo kreditne kartice. Kako nije imala dokaza ni za jednu od hipoteza (nije bio u izveštaju o zločinima, na ulicama nije pronađeno telo), ukidanje kreditnih kartica spadalo bi u osnovnu meru opreza.
Nik ima samo šezdeset osam dolara u gotovini. Nije poneo čekove, a kada se na putu do Hajat ridžensija zaustavi kod bankomata, saznaje da mu je ukinuta i kartica Siti banke. Situacija u kojoj se našao iznenada je postala potpuno beznadežna. Svi putevi koji vode do novca blokirani su, a kada u hotelu saznaju da njegova ameriken ekspres kartica, s kojom se prijavio u ponedeljak uveče, više ne važi, naći će se u velikoj neprilici, možda će čak biti prisiljen da se brani od optužbi za kriminalno delo. Razmišlja o tome da pozove Evu i vrati se kući, ali ne može da se prisili da to učini. Nije ovoliki put prešao da bi odustao kod prvih znakova nevolje, a činjenica je da ne želi da ide kući, ne želi da se vrati. Umesto toga, penje se liftom na deseti sprat hotela, ulazi u apartman, i okreće broj telefona Rose Lajtman u Njujorku. Čini to na osnovu poriva, nemajući ni najblažu predstavu o tome šta bi joj rekao. Na sreću, Rosa nije kod kuće, i Nik ostavlja poruku na sekretarici - monolog pun zamuckivanja u kome nema puno smisla, čak ni njemu samom.
Ja sam u Kanzas Sitiju, kaže on. Ne znam zbog čega sam ovde, ali sada sam tu, možda na duže, i moram da razgovaram s tobom. Najbolje bi bilo kada bismo mogli da se sretnemo lično, ali pretpostavljam da bi bilo previše da te ovako, od danas za sutra, zamolim da doletiš ovamo. Pa ako i ne možeš da dođeš, molim te pozovi me. Ja sam odseo u hotelu Hajat ridžensi, soba 1046. Pročitao sam knjigu tvoje bake nekoliko puta do sada, i mislim da je ovo najbolje što je ikada napisala. Hvala ti što si mi je dala. I hvala ti što si došla do moje kancelarije u ponedeljak. Nemoj da te ovo uznemiri, ali moram da ti kažem da ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Zveknula si me kao malj, i kada si ustala i otišla, mozak mi se rasprsnuo u hiljadu komadića. Da li je moguće da se zaljubiš u nekoga za deset minuta? Ja o tebi ne znam ništa. Ne znam ni da li si udata, ili živiš s nekim, da li si slobodna ili ne. Ali bilo bi vrlo lepo kad bih mogao da porazgovaram s tobom, bilo bi lepo da mogu ponovo da te vidim. Uzgred, ovde je divno. Sve tako neobično i ravno. Stojim pored prozora i posmatram grad. Stotine zgrada, stotine puteva, ali sve je tiho. Staklo ne propušta zvuk. Život se nalazi s druge strane prozora, a ovde sve deluje mrtvo, nestvarno. Problem je u tome što ne mogu više da ostanem u hotelu. Znam čoveka koji živi na drugom kraju grada. On je jedina osoba koju sam do sada upoznao, i za nekoliko minuta poći ću da ga potražim. Zove se Ed Viktori. Imam njegovu vizit-kartu u džepu, i daću ti broj u slučaju da pozoveš nakon što odem. Možda će on umeti da ti kaže gde sam. 816-765-4321. Ponoviću: 816-765-4321. Baš neobično. Upravo sam primetio da brojevi idu po redu. Nikada ranije nisam video takav telefonski broj. Misliš li da to nešto znači? Verovatno ne. Ukoliko nije suprotno. Obavestiću te kada budem saznao. Ako se ne budemo čuli, ponovo ću te nazvati za nekoliko dana. Adios.
Ona će poruku preslušati tek za nedelju dana. Da je Nik pozvao dvadeset minuta ranije, ona bi se javila, ali Rosa je upravo izašla iz stana tako da o ovom pozivu ne zna ništa. U trenutku kada se Nikova poruka snima, ona sedi u žutom taksiju, tri bloka od ulaza u tunel Holand, na putu za aerodrom Njuark, s kog će popodnevnim letom otputovati u Čikago. Sreda je. Njena sestra se udaje u subotu, a zbog toga što će se svadbena ceremonija održati u kući njenih roditelja, i zbog toga što će Rosa biti deveruša, odlazi ranije da pomogne u pripremama. Već neko vreme nije se videla s roditeljima, tako da će iskoristiti ovu posetu da bi ostala s njima još nekoliko dana nakon venčanja. U Njujork planira da se vrati u utorak pre podne. Jedan muškarac joj je upravo izjavio ljubav preko automatske sekretarice, i proći će cela nedelja pre nego što ona bude saznala nešto o tome.
Na drugom kraju Njujorka, tog istog popodneva u sredu, Nikova žena Eva takođe je svoje misli usmerila na Rosu Lajtman. Nika sada nema već nekih četrdeset sati. Kako nije imala nikakvih vesti iz policije o nesrećama ili zločinima u kojima je učestvovao muškarac koji odgovara izgledu njenog supruga, nikakvih poruka ili zahteva za otkup od potencijalnih kidnapera, počela je da razmatra mogućnost da se Nik skriva, da ju je napustio sopstvenom voljom. Sve do tog trenutka, nikada nije posumnjala u to da je Nik vara, ali kada je pomislila na ono što je u ponedeljak uveče, u restoranu, rekao o Rosi, i kada se prisetila koliko mu se dopala - što je išlo dotle da je to i naglas priznao - počela je da se pita da nije u pitanju bekstvo zbog preljube, možda je svio gnezdo s mršavom devojkom kratke plave kose.
Pronalazi Rosin broj u imeniku i zove je. Naravno, niko se ne javlja. Eva ostavlja kratku poruku i prekida vezu. Kada joj Rosa ne uzvrati poziv, Eva te večeri ponovo okreće njen broj i ostavlja još jednu poruku. Ovo se ponavlja u narednih nekoliko dana - jedan poziv ujutro i jedan poziv uveče - i što se Rosino nejavljanje više produžava, utoliko Eva postaje sve jarosnija. Na kraju, odlazi do Rosine zgrade u Čelziju, popne se uz tri niza stepenica, i pokuca na njena vrata. Ništa se ne dešava. Ponovo kuca, počne pesnicom da lupa tako da šarke na vratima zazveče, i opet niko ne otvara. Eva ovo shvata kao konačan dokaz da je Rosa s Nikom - to je iracionalna pretpostavka, ali Eva je sada već izvan logičkog rasuđivanja, unezvereno spaja delove priče da bi objasnila nestanak svog muža zbog koga su je obuzele najcrnje zebnje, najgori strahovi koji se tiču njenog braka i nje same. Na parčetu papira nažvrlja poruku i gurne je pod Rosina vrata. Moram da razgovaram s vama o Niku, piše na njoj. Odmah me pozovite. Eva Bouen.
Nik u tom trenutku već više nije u hotelu. Pronašao je Eda Viktorija koji živi u sobičku na poslednjem spratu pansiona u jednom od najgorih delova grada, na obodu kraja s ruševnim, napuštenim skladištima i nagorelim zgradama. Ono malo ljudi što luta ulicama su crnci, ali ovaj kraj je toliko užasan i uništen, i gotovo nimalo ne liči na enklave crnog siromaštva koje je Nik sretao u drugim američkim gradovima. Našao se ne toliko u gradskom getu, koliko u slivniku pakla, na ničijoj zemlji zastrtoj praznim vinskim bocama, upotrebljenim iglama, i očerupanim olupinama zarđalih automobila. Jedina cela građevina u bloku je taj pansion, nesumnjivo poslednji ostatak onoga kako je kraj izgledao pre osamdeset ili čak sto godina. U bilo kojoj drugoj ulici zgrada pansiona ne bi prošla bezbednosne standarde, ali u ovakvom okruženju gotovo da je bila privlačna: trospratnica žute boje koja se ljušti sa zidova, ulegnutog krova i stepeništa, s prikucanim daskama preko svih devet uličnih prozora.
Nik kratko pokuca na vrata, ali niko ne otvara. Ponovo pokuca, i nekoliko trenutaka kasnije pojavljuje se starica u zelenom frotirskom ogrtaču, s jeftinom crvenkastosmeđom perikom - rastreseno, nepoverljivo pita ga šta hoće. Tražim Eda, odgovara Bouen, Eda Viktorija. Razgovarao sam telefonom s njim pre oko sat vremena. Očekuje me. Dugo, dugo žena ništa ne govori. Odmerava Nika od gore do dole, mrtvim pogledom izučava ga kao da je u pitanju neka nepoznata vrsta, posmatra kožnu tašnu koju nosi u rukama, zatim ponovo njegovo lice, pokušava da shvati šta to belac traži u njenoj kući. Nik iz džepa vadi Edovu vizitkartu i pokazuje joj u nadi da će je ubediti u to da je njegov dolazak ima veze sa zakonitim poslom, ali žena je poluslepa i kada se nagne da pogleda kartu, Nik shvati da ona ne razaznaje reči. Nije valjda u nekoj nevolji, a? pita ga. Ne, nije, odgovara Nik. Barem koliko ja znam. A ti nisi murov? pita žena. Došao sam po savet, kaže Nik, a Ed je jedina osoba koja mi ga može dati. Nakon još jedne duge pauze, žena konačno upre prstom prema stepeništu. Tri-G, kaže mu, vrata levo. I lupaj jako kad stigneš. Ed u ovo doba obično spava, a nije da čuje dobro.
Žena zna o čemu govori, jer kada se Nik popne i na kraju hodnika pronađe vrata Eda Viktorija, mora da kuca deset-dvanaest puta pre nego što ga bivši taksista pozove da uđe. Ogroman i zaobljen, s hozntregerima koji mu vise s ramena i raskopčanim pantalonama, Nikov jedini poznanik u Kanzas Sitiju sedi na krevetu s pištoljem uperenim pravo u došljakovo srce. To je prvi put da neko u Bouena uperi oružje, ali pre nego što uspe dovoljno da se uplaši i izađe iz prostorije, Ed spušta pištolj i stavlja ga na stočić pored kreveta.
To si ti, kaže mu. Njujorčanin s munjama.
Očekuješ nevolje? pita ga Nik, osećajući strah, iako kasno, od potencijalnog metka u grudi, čak i pošto je opasnost prošla.
Vremena su loša, kaže Ed, a ovo je loše mesto. Čovek nikada nije dovoljno oprezan. A naročito kada ima šezdeset godina i nema brze noge.
Od metka niko nije brži, odgovara Nik.
Ed zamumla nešto kao odgovor, zatim zamoli Bouena da sedne i, neočekivano, dok pokazuje prema jedinoj stolici u sobi, pomene jedan pasus iz Voldena. Toro je govorio da ima tri stolice u svojoj kući, kaže Ed. Jednu za samoću, dve za prijateljstvo i tri za društvo. Ja imam samo jednu za samoću. Ako tome dodaš krevet, možda onda imam dve za prijateljstvo. Ali ovde društva nema. Imao sam ja i toga dok sam vozao ono svoje čudo.
Bouen se smesti na drvenu stolicu pravog naslona i razgleda malu, urednu sobu. Podseća ga na monašku ćeliju, ili na sklonište nekog isposnika: sumorno, spartansko mesto, samo s osnovnim stvarima za život. Jedan krevet, jedna komoda, rešo, mali frižider, sto i polica s nekoliko desetina knjiga, među njima i desetak rečnika i solidno pohaban komplet Kolijerove enciklopedije u dvadeset tomova. Soba predstavlja svet ograničenja, unutrašnjosti i discipline i, dok se okreće prema Viktoriju koji ga mirno posmatra s kreveta, zapaža još jedan detalj koji mu je prethodno promakao. Na zidu nema slika, ni fotografija, niti nekih ličnih stvari izloženih na vidnom mestu. Jedini ukras je kalendar pribadačama zakačen za zid, iz 1945, koji stoji tačno iznad stola, otvoren kod meseca aprila.
U nevolji sam, kaže Bouen, pa sam mislio da možda možeš da mi pomogneš.
Zavisi, odgovara Ed, i poseže za paklicom pal mala bez filtera koja se nalazi na stočiću pored kreveta. Cigaretu pali drvenom šibicom, uvuče dugačak dim, i istog trenutka počinje da kašlje. Sluz koja se godinama nakupljala zazvečala je u njegovim suženim bronhijama, i dvadeset sekundi sobu ispunjavaju eksplozivni zvuci. Kada se napad smiri, Ed se raskezi prema Bouenu i kaže: Kad god me ljudi pitaju zašto pušim, kažem im da je to zato što volim da kašljem.
Nisam mislio da ti smetam, kaže Nik. Možda ovo nije pravi trenutak.
Ne smetaš mi. Čovek mi da napojnicu od dvadeset dolara, i dva dana kasnije pojavi se na vratima i kaže mi da ima problem. Malo sam radoznao.
Potreban mi je posao. Bilo kakav. Dobar sam automehaničar, pa mi je palo na pamet da znaš nekoga u taksi službi za koju si radio.
Čovek iz Njujorka s kožnom aktovkom, u skupom odelu, kaže mi da želi da bude mehaničar. Da mi preveliku napojnicu, a onda tvrdi da nema ni dolara. I nećeš mi sad valjda reći da ne želiš da odgovaraš na bilo kakva pitanja. Jesam li u pravu ili nisam?
Bez pitanja. Ja sam čovek koga je udario grom, sećaš se? Mrtav sam, i nema nikakve veze kakav sam nekada bio. Važno je jedino ovo sada. A upravo sada, moram da zaradim malo novca.
Ljudi koji vode taksi službu su budale i pokvarenjaci. Zaboravi na to, Njujork. Ako si baš toliko očajan, možda ipak mogu da ti nađem nešto u Birou. Potrebna su ti snažna leđa i da umeš s brojkama. Ukoliko ispunjavaš te uslove, angažovaću te. I to za pristojnu platu. Možda izgledam kao siromah, ali imam brdo para, toliko da ne znam šta ću s njima.
U Birou za očuvanje istorije. Tvojoj firmi.
Nije to firma. Po svojoj prirodi, to je više muzej. Privatni arhiv.
Leđa su mi jaka, a znam da sabiram i oduzimam. O kakvoj vrsti posla govorimo?
Reorganizujem svoj sistem. Postoji vreme, i postoji prostor. To su jedine dve mogućnosti. Trenutna postavka je geografska, prostorna. Sada bih želeo da promenim stvari i da redosled bude hronološki. Tako je bolje, jedino mi je žao što se toga ranije nisam setio. Trebaće dosta da se nosi, a moje telo više nije u stanju da to samo radi. Potreban mi je pomoćnik.
A ukoliko pristanem da budem taj pomoćnik, kada bih počeo?
Odmah, ako hoćeš. Samo mi dozvoli da zakopčam pantalone pa ću ti pokazati gde je to. Onda ćeš odlučiti da li si zainteresovan ili nisi.

Tu sam stao i otišao da nešto pojedem (nekoliko krekera i konzervu sardina) nakon čega sam užinu sprao s dve čaše vode. Bilo je prošlo pet, pa iako je Grejs rekla da će se vratiti do šest, pola sedam, želeo sam da nekako ugrabim još malo vremena s plavom sveskom pre nego što se bude vratila, da nastavim da radim, sve do poslednjeg minuta. Dok sam se vraćao u svoju sobu, svratio sam do kupatila da na brzinu piškim i umijem se - osvežio sam se i bio sam spreman da uronim dalje u priču. Međutim, čim sam izašao iz kupatila, ulazna vrata stana su se otvorila i ušla je Grejs, sva ubledela i iscrpljena. Trebalo je da njena rođaka Lili dođe s njom u Bruklin (da večera s nama i da prespava na sofi u dnevnoj sobi, a da zatim rano ujutro krene za Nju Hejven, gde je bila student druge godine arhitekture na Jejlu), ali Grejs je došla sama, i pre nego što sam uspeo da je upitam šta se dogodilo, blago mi se osmehnula, pojurila niz hodnik prema meni, naglo skrenula levo i ušla u kupatilo. Istog sekunda, spustila se na kolena i počela da povraća u ve-ce šolju.
Pošto je prestala, pomogao sam joj da ustane i odveo je do spavaće sobe. Bila je jezivo bleda, a kako sam joj desnom rukom obuhvatio ramena, a levom struk, osetio sam kako celim telom drhti - kao da struja prolazi kroz njega. Možda je to zbog kineske hrane od sinoć, rekla je, ali kazao sam joj da ne verujem pošto smo jeli ista jela, a ja nemam nikakvih problema sa stomakom. Možda si nešto zakačila - upotrebio sam reč na koju se svi oslanjamo kada želimo da kažemo da smo se zarazili nevidljivim virusima koji lebde gradom i nalaze načina da se uvuku u krvotoke ljudi i njihove unutrašnje organe. Da, rekla je Grejs, verovatno si u pravu. Ali, meni nikada nije muka, dodala je dok sam joj, tako nemoćnoj, skidao odeću i stavio je u krevet. Pipnuo sam joj čelo, nije bilo ni toplo ni hladno, pa sam iz fioke u stočiću kraj kreveta izvukao toplomer i stavio joj ga u usta. Temperatura je bila normalna. To je ohrabrujuće, kazao sam. Ako se dobro naspavaš ujutro će ti verovatno biti bolje. Na to je Grejs odgovorila: Mora da mi bude bolje. Sutra na poslu imam važan sastanak i ne smem da ga propustim.
Spremio sam joj šolju blagog čaja i parče tosta i naredni sat i nešto sedeo sam kraj nje na krevetu i razgovarao o rođaci Lili koja ju je, nakon prvog naleta mučnine zbog koga je otrčala do toaleta u Metu, stavila u taksi i poslala kući. Posle nekoliko gutljaja čaja, Grejs je izjavila da joj više nije toliko muka - a onda je, nakon petnaest minuta, ponovo odjurila u kupatilo na drugi kraj hodnika i povratila. Nakon tog drugog naleta, počela je da se smiruje, ali moralo je da prođe još trideset ili četrdeset minuta pre nego što je uspela da zaspi. U međuvremenu smo malo razgovarali, onda smo zaćutali, pa smo opet razgovarali i, za sve to vreme, dok nije konačno zaspala, ja sam joj dlanom gladio kosu. Bio je dobar osećaj glumiti bolničara, rekao sam joj, pa makar i na nekoliko sati. Toliko dugo je bilo obrnuto da sam zaboravio da i neko drugi u kući može da bude bolestan osim mene.
„Ne razumeš”, rekla je Grejs. „Kažnjena sam zbog onoga sinoć.”
„Kažnjena? O čemu govoriš?”
„Zato što sam te onako napala u taksiju. Ponela sam se kao skot.”
„Nisi. A čak i da jesi, sumnjam da se bog sveti tako što na nekog pošalje stomačni grip.”
Grejs je sklopila oči i nasmešila se. „Oduvek me voliš, zar ne, Sidni?”
„Od trenutka kada sam te prvi put ugledao.”
„Znaš li zašto sam se udala za tebe?”
„Ne. Nikada nisam bio dovoljno hrabar da te pitam.”
„Zato što sam znala da me nikada nećeš izneveriti.”
„Onda si se kladila na pogrešnog konja, Grejs. Izneveravam te, evo, već godinu dana. Prvo sam te namučio svojom bolešću, a zatim sam nas bacio u dugove s devetsto neplaćenih bolničkih računa. Da nije tvog posla bili bismo na ulici. Tegliš me na leđima, Grejs Tebets. Ja sam izdržavano lice.”
„Ne govorim o novcu.”
„Znam. Ali ipak nisi sklopila dobru pogodbu.”
„Ja tebi dugujem, Sid. I više nego što znaš - više nego što ćeš ikada znati. Dogod se ne razočaraš u mene, sve ću preživeti.”
„Ne shvatam.”
„I ne moraš. Samo nastavi da me voliš, i sve će se srediti.”
U poslednjih osamnaest sati to je bio već drugi zbunjujući razgovor. Grejs je opet aludirala na nešto o čemu nije htela da govori, na nekakvo unutrašnje previranje koje kao da je proganjalo njenu savest, a mene držalo u neznanju, da naslepo tragam za odgovorom. A opet, kako je samo bila srećna te večeri, koliko joj je bilo drago zbog toga što se brinem o njoj, i to što sedim kraj nje na krevetu. Posle svega što smo protekle godine proživeli zajedno, posle sve one čvrstine i sabranosti koje je pokazala tokom moje duge bolesti, činilo se nemoguće da uradi bilo šta čime bi me razočarala. Pa čak i da je uradila, bio sam dovoljno budalast i odan da me ne bude briga. Želeo sam da do kraja života ostanem s njom u braku, sve i da je Grejs u nekom trenutku pogrešila ili uradila nešto čime se ne ponosi, kakve to veze ima na duže staze? Moj posao nije bio da je osuđujem. Ja sam njen muž, a ne poručnik u policiji za moral, i bio sam odlučan da ostanem uz nju bez obzira na sve. Samo nastavi da me voliš. Uputstvo je bilo sasvim jednostavno i, ukoliko ne bude odlučila da ga izmeni u nekom budućem vremenu, moja je namera da poštujem njene želje do samog kraja.
Zaspala je malo iza pola sedam. Pošto sam se na prstima išunjao iz sobe i pošao prema kuhinji da popijem čašu vode, shvatio sam da mi je drago što je Lili promenila plan da prespava kod nas i ranijim vozom otišla u Nju Hejven. Nije reč o tome da mi se Grejsina mlada rođaka nije dopadala, naprotiv, veoma mi se dopadala, i uživao sam da je slušam dok govori svojim virdžinijskim akcentom koji je bio mnogo otegnutiji od Grejsinog - ali da sam morao čitavo veče da provedem u razgovoru s njom dok Grejs spava u drugoj sobi, to bi za mene ipak bilo previše. Mislio sam da pošto se budu vratile s Menhetna više neću biti u prilici da radim, ali sada je večera bila otkazana i nije bilo ničega što bi me sprečilo da se bacim na plavu svesku. Još uvek je bilo rano; Grejs je poslata na spavanje; a posle mog mini-obroka sa sardinama i krekerima, glad mi je bila utažena. Tako da sam opet otišao do kraja hodnika, zauzeo mesto za pisaćim stolom i, drugi put toga dana, otvorio plavu svesku. Radio sam do pola četiri ujutro, a da nijednom nisam ustao sa stolice.

Vreme je prolazilo. Sledećeg ponedeljka, sedam dana nakon Bouenovog nestanka, njegova žena dobija poslednji račun za otkazanu ameriken ekspres karticu. Prelazeći kroz listu troškova, dolazi do poslednjeg u dnu strane - za kompaniju Delta erlajnz, let za Kanzas Siti prethodnog ponedeljka - i odjednom shvata da je Nik živ, da mora biti živ. Ali zašto Kanzas Siti? Svim silama trudi se da dokuči zbog čega bi njen muž otišao tamo gde nema nikoga (nema rođaka, nijednog od svojih pisaca, ni prijatelja iz prošlosti) ali ne može da se seti ni jednog jedinog motiva. Istovremeno počinje da sumnja u svoju teoriju o Rosi Lajtman. Devojka živi u Njujorku i, ako je Nik stvarno pobegao s njom, zašto bi je, pobogu, poveo na srednji zapad. Ukoliko, možda, Rosa Lajtman nije rodom iz Kanzas Sitija, naravno, ali to se Evi čini prilično nategnuto, kao najneodrživije od svih nagađanja.
Nema više nikakvih ideja, nema priče na koju može da se osloni i, ljutnja, koja ju je tokom prethodne nedelje razjedala, počinje da slabi, a zatim potpuno nestane. Iz praznine i zbunjenosti koje uslede rađa se nova emocija koja joj ispunjava misli; nada, ili nešto nalik nadi. Nik je živ, a s obzirom na izveštaj o stanju na kreditnoj kartici u kome stoji da je kupio jednu avionsku kartu, postoje solidne šanse da je sam. Eva pozove policiju Kanzas Sitija i traži Biro za nestala lica, ali narednik koji se javlja na telefon nije joj ni od kakve pomoći. Muževi nestaju svakog dana, kaže on, i ukoliko ne postoji dokaz da je izvršen zločin, policija tu ne može ništa da učini. Na rubu očaja, konačno dajući odušak napetosti i jadu koji se prethodnih dana nakupljao u njoj, Eva kaže naredniku da je bezosećajni kučkin sin i prekida vezu. Odlučuje da ode avionom do Kanzas Sitija, i da sama počne da traži Nika. Previše uzbuđena da bi i dalje mirovala, reši da pođe iste večeri.
Telefonom se javi na posao i na automatskoj sekretarici ostavi detaljna uputstva svojoj sekretarici u vezi s poslovima za tu nedelju, zatim joj objašnjava da ima neodložnih porodičnih obaveza. Neko vreme neće biti u gradu, ali javljaće joj se telefonom. Sve do tada nikome nije rekla za Nikov nestanak, izuzev njujorškoj policiji koja nije bila u stanju da joj pomogne. Ali prijatelje i saradnike nije obavestila o tome šta se dogodilo, čak ni njeni roditelji nisu znali i, kada su iz Nikove kancelarije pozvali u utorak da vide gde je, rekla im je da se razboleo od nekog stomačnog virusa i da ne može da makne iz kreveta. Do sledećeg ponedeljka kada je trebalo već da se potpuno oporavi i vrati na posao, rekla im je da mu je mnogo bolje, ali da su njegovu majku hitno odvezli u bolnicu za vikend pošto je vrlo nezgodno pala, i da je otišao u Boston da bude s njom. Ove laži predstavljale su vrstu vlastite zaštite, a bile su motivisane stidom, poniženjem i strahom. Kakva je to ona supruga kada ne zna gde joj je muž? Istina je bila močvara neizvesnosti, a pomisao da bilo kome prizna da ju je Nik napustio nije joj ni pala na um.
Naoružana s nekoliko Nikovih novijih fotografija, pakuje jedan manji kofer i kreće na Lagvardiju, pošto je prethodno pozvala da rezerviše mesto na letu u devet i trideset. Kada, posle nekoliko sati, sleti u Kanzas Siti, uzme taksi i zamoli vozača da joj preporuči hotel, ponavljajući gotovo od reči do reči isto pitanje koje je njen muž uputio Edu Viktoriju prethodnog ponedeljka. Jedina razlika je što ona upotrebljava reč dobar a ne najbolji, ali i pored svih nijansi i osobenosti, vozačev odgovor je identičan. Vozi je do Hajata i, ne shvatajući da sledi stope svoga muža, Eva se prijavljuje i uzima jednokrevetnu sobu. Ona nije neko ko se razbacuje novcem i uzima preskupi apartman, ali i njena soba je ipak na desetom spratu, malo dalje niz hodnik od apartmana u kome je Nik boravio prve dve noći kada je stigao u grad. Izuzev činjenice da je njena soba tek nešto malčice južnije u odnosu na njegovu, ona ima isti pogled na grad kao i on: isti niz zgrada, istu mrežu puteva, i isto nebo s niskim oblacima koje je opisivao Rosi Lajtman dok je stajao kraj prozora i govorio u njenu telefonsku sekretaricu pre nego što je zauvek napustio to mesto ne plativši račun.
Eva loše spava u nepoznatom krevetu, grlo joj je suvo, tri-četiri puta se budi da bi išla u kupatilo, da bi pila vode, da bi netremice posmatrala jarkocrvene brojeve na digitalnom budilniku i slušala zujanje ventilatora u ventilacionim cevima. Oko pet sati zadrema, spava tri sata bez buđenja, i zatim naručuje doručak u sobi. U devet i petnaest, već istuširana, obučena i okrepljena punom posudom crne kafe, liftom se spušta u prizemlje i počinje potragu. Eva sve nade polaže u fotografije koje nosi sa sobom u tašni. Hodaće gradom i pokazivaće ih što većem broju ljudi, počeće od hotela i restorana, zatim u prodavnicama i piljarnicama, taksi službama, poslovnim zgradama, i bog zna gde sve ne, moleći se da ga neko prepozna i uputi je na trag. Ako se prvog dana ništa ne desi, fotokopiraće jednu od slika i izlepiće je po celom gradu - po zidovima, stubovima, telefonskim kabinama - i objaviće je u Kanzas Siti staru, kao i u svim ostalim lokalnim listovima. Dok stoji u liftu koji se spušta u hol, zamišlja tekst koji će ići uz sliku. TRAŽI SE. Ili: DA LI STE VIDELI OVOG ČOVEKA? Iza toga će slediti Nikovo ime, starost, visina, težina i boja kose. Zatim broj telefona na koji da se obrate, kao i obaveštenje o nagradi. Još uvek pokušava da odredi sumu kada se vrata otvaraju. Hiljadu dolara? Pet hiljada dolara? Deset hiljada dolara? Ako ova taktika ne bude dala rezultata, preduzeće sledeći korak i angažovati privatnog detektiva. Ne nekog bivšeg policajca s dozvolom istražitelja, već stručnjaka, čoveka koji se specijalizovao da pronalazi nestala, izgubljena bića ovog sveta.
Tri minuta pošto Eva uđe u hol, desi se nešto čudesno. Pokazuje Nikovu fotografiju dežurnoj službenici za recepcijom, i mlada žena plave kose i blistavo belih zuba ga prepozna. To dovodi do pretraživanja podataka, pa čak i sa sporim kompjuterima kakvi su bili oni iz 1982, nije potrebno dugo da se ustanovi da je Nik boravio u hotelu, proveo tu dve noći, ali da ga je napustio ne odjavivši se. Imali su podatke s kreditne kartice, ali kada su provukli broj kroz sistem ameriken ekspresa, ispostavilo se da je kartica nevažeća. Eva zamoli da se vidi s menadžerom da bi regulisala Nikov račun, i čim je sela u njegovu kancelariju, i pružila mu sopstvenu upravo obnovljenu karticu da bi pokrila troškove, ona počinje da plače, prvi put od nestanka svoga muža potpuno pukne. Gospodinu Lojdu Šarkiju zbog ovoga izliva ženske tuge nije prijatno, ali u maniru veterana u profesionalnom usluživanju, uglađeno, pretvorno, on gospođi Bouen nudi svu moguću pomoć. Nekoliko minuta kasnije, Eva je opet na desetom spratu i razgovara sa sobaricom, Meksikankom, koja je zadužena za apartman 1046. Žena je obaveštava da je znak NE UZNEMIRAVAJ čitavo vreme Nikovog boravka bio okačen o kvaku na vratima, i da ga nikada nije srela. Deset minuta nakon toga, Eva je dole, u kuhinji, razgovara s Lirojem Vošingtonom, konobarom koji nosi porudžbine po sobama, koji je Niku posluživao obroke. Prepoznao je Evinog muža s fotografije i dodao da je gospodin Bouen bio velikodušan kada su napojnice u pitanju, mada nije mnogo pričao i delovao je „zaokupljen” nečim. Eva pita da li je Nik bio sam, ili s nekom ženom. Sam, kaže Vošington. Možda se dama krila u kupatilu ili ormanu, nastavlja on, ali obroci su uvek bili za jednu osobu i, koliko je on mogao da vidi, samo na jednoj strani kreveta bilo je tragova spavanja.
Pošto je platila hotelski račun, i pošto je bila gotovo sasvim sigurna da nije otišao s drugom, Eva ponovo počinje da se oseća kao supruga, punopravna žena koja se bori da pronađe muža i spase svoj brak. Iz razgovora s ostalim osobljem hotela Hajat ridžensi nije dobila nikakve informacije. Nije mogla da pretpostavi kuda bi Nik mogao da ode posle napuštanja hotela, ali ipak se oseća ohrabreno kao da je to što je na istom mestu gde i on, nekakav znak da nije daleko - čak ako to i nije ništa više do preklapanje, prostorno slaganje koje ništa ne mora da znači.
Međutim, čim iskorači na ulicu, beznadežnost situacije se opet obruši na nju. I dalje ostaje činjenica da je Nik otišao bez reči - da ju je ostavio, napustio svoj posao, da je sve što je imao u Njujorku ostavio iza sebe - i jedino objašnjenje do koga ona dolazi jeste da je počeo da ludi, da je na mukama usled žestokog sloma živaca. Da li je do tog očajanja doveo život s njom? Da li je zbog nje preduzeo tako drastične korake, da li ga je ona dovodila do očajanja toliko da nije mogao da izdrži? Da, verovatno je to učinila. I što je još gore, sada je bez novca. Jadna, poluluda duša koja luta nepoznatim gradom bez prebijene pare u džepu. A i to je njena greška, kaže sebi, čitava ova stvar je njena greška.
Istog prepodneva kada je Eva otpočela svoje jalove napore s ispitivanjem po restoranima i radnjama u centru Kanzas Sitija, Rosa Lajtman se vratila u Njujork. U jedan sat otključava vrata svoga stana u Čelsiju, i prvo što vidi je Evina poruka na pragu. Uhvaćena nespremna, zatečena hitnošću tona poruke, spušta torbu ne raspakovavši je i smesta okreće prva dva broja sa dna papira. Niko se ne javlja u stanu u ulici Berou, ali ostavlja poruku na sekretarici, objašnjava da je bila van grada i da je sada mogu naći na kućnom broju. Zatim pozove Evinu sekretaricu. Ona joj kaže da je gospođa Bouen službeno odsutna, ali da treba da se javi na posao tokom popodneva, pa će joj preneti poruku. Rosa je zbunjena. Nika Bouena srela je samo jednom i ne zna ništa o njemu. Razgovor u njegovoj kancelariji prošao je izuzetno dobro, pa iako je osetila da ga privlači (videlo se to u njegovim očima, osetilo po načinu na koji ju je gledao), ponašanje mu je bilo suzdržano i pristojno, čak pomalo hladno. Čovek više izgubljen nego agresivan, prisećala se, s nepogrešivom notom tuge koja lebdi oko njega. Oženjen, sada je saznala, dakle nedostupan, diskvalifikovan iz razmatranja. Ali nekako dirljiv, saosećajna vrsta finih osećaja.
Raspakovala je torbu i pregledala poštu pre nego što je preslušala poruke na telefonskoj sekretarici. Sada je već blizu dva, i prvo što čuje jeste Bouenov glas koji joj izjavljuje ljubav i zove je da dođe u Kanzas Siti i pridruži mu se. Rosa stoji skamenjena, sluša potpuno zbunjena. Toliko je potresena zbog Nikovih reči da mora dva puta da zaustavi i vrati traku da bi ispravno zapisala broj Eda Viktorija - uprkos nizu ravnomerno opadajućih cifara zbog čega je broj nemoguće zaboraviti. Pada u iskušenje da smesta zaustavi sekretaricu i odmah pozove Kanzas Siti, ali zatim ipak odluči da presluša i ostalih četrnaest poruka da vidi da li je Nik ponovo zvao. Zvao je. U petak, pa opet u subotu. „Nadam se da se nisi prepala zbog onoga što sam ti rekao pre neki dan”, počinje druga poruka, „ali stvarno mislim ono što sam rekao, svaku reč. Ne mogu da te se rešim. Sve vreme si mi u mislima, i mada mi se čini da mi poručuješ kako te to ne zanima - šta bi inače značilo ovo ćutanje? - molim te da mi se javiš. Ako ništa drugo, možemo da popričamo o knjizi tvoje bake. Okreni Edov broj, onaj koji sam ti ranije dao: 816-765-4321. Uzgred, ovaj broj ne izgleda slučajno ovako. Ed ga je namerno tražio. Kaže da predstavlja metaforu - čega, ne znam. Mislim da želi da to sam otkrijem.” Poslednja poruka najkraća je od sve tri, ali tada je Nik već digao ruke od nje. „Ja sam”, kaže, „ovo je poslednji put da pokušavam. Molim te pozovi me, makar samo da mi kažeš da ne želiš da razgovaraš sa mnom.”
Rosa okreće broj Eda Viktorija ali niko ne diže slušalicu, i pošto je pustila da telefon zvoni više od deset puta, shvata da je reč o starom aparatu na koji nije priključena sekretarica. Ne zastajući da razmisli o tome šta oseća (ona ne zna šta oseća), Rosa spusti slušalicu ubeđena da je njena moralna obaveza da stupi u kontakt s Bouenom - i da to mora učiniti što je moguće pre. Razmišlja o tome da pošalje telegram, ali kada pozove informacije u Kanzas Sitiju i zatraži Edovu adresu, službenica joj kaže da taj broj nemaju zaveden, što znači da joj nije dopušteno da dâ taj podatak. Rosa zatim ponovo pokušava da dobije Evu na poslu, i nada se da je Nikova žena do sada već stigla, međutim sekretarica joj kaže da nema nikakvih vesti. Desi se da je Eva toliko zaokupljena dramom koja se odvija u Kanzas Sitiju, da nekoliko dana zaboravi da se javi na posao, a kada se najzad seti da to uradi, Rosa će i sama krenuti put Kanzas Sitija, autobusom grejhaunda. Zbog čega? Zbog tog što je za tih nekoliko dana pozvala broj Eda Viktorija skoro stotinu puta i niko se nije javljao. Zbog toga što je, u odsustvu bilo kakve druge komunikacije s Nikom, ubedila sebe da je on u nevolji - možda sasvim ozbiljnoj, zbog koje mu je život u opasnosti. Zbog toga što je mlada i avanturističkog duha, i trenutno nezaposlena (između dva angažmana slobodnog ilustratora), a možda - o tome bi se samo moglo nagađati - zbog toga što se zaljubila u pomisao na to da muškarac koji je jedva poznaje ne može da prestane da misli na nju, da ga je navela da se zaljubi u nju na prvi pogled.


Vratio sam se na prethodnu sredu, na popodne kada se Bouen penje stepenicama Edovog pansiona i kada mu ovaj nudi posao u Birou za očuvanje istorije, i nastavio hroniku svog savremenog Flitkrafta...
Ed zakopčava pantalone, gasi dopola popušenu cigaretu palmala, i vodi Nika niz stepenice. Izlaze na prohladan vazduh ranoprolećnog popodneva i koračaju devet-deset blokova, skrećući levo i desno, polako krčeći sebi put kroz mrežu oronulih ulica, sve dok ne dođu do napuštenog skladišta u blizini reke, tečne granice koja deli grad na deo koji pripada Misuriju i onaj koji pripada Kanzasu. Nastave da idu sve dok se voda ne nađe tačno ispred njih; tu više nema zgrada na vidiku, nema ničega izuzev železničkih koloseka koji se prostiru paralelno jedan s drugim, ali koji više nisu u funkciji sudeći po tome koliko su šine zarđale, kao i po železničkim pragovima koji leže naokolo, na gomili, po šljunku i prašini. Jak vetar duva s reke, dok dvojica muškaraca prelaze preko prvih šina, i Nik ne može da prestane da misli na vetar koji je duvao ulicama Njujorka u ponedeljak uveče, baš pre nego što će kamena figura pasti sa zgrade i gotovo ga zgromiti. Šišteći od napora izazvanog dugom šetnjom, Ed se, pošto pređu treći par šina, iznenada zaustavlja i upre prstom u tlo. Pokazuje na komad izbledelog, neobojenog drveta, nalik na vrata nekog otvora u podu, ili poklopca koji se tako neupadljivo uklapa u okolinu da Nik sumnja da bi ih sam spazio. Molim te budi ljubazan da podigneš ovo sa zemlje i staviš ga sa strane, zamoli ga Ed. Uradio bih ja to, ali sam se toliko ugojio u poslednje vreme, da imam osećaj da ću se preturiti ako se budem sagnuo.
Nik izvrši zahtev svog novog poslodavca i, trenutak kasnije, njih dvojica silaze niz gvozdene merdevine učvršćene za betonski zid. One vode do dna koje je nekih tri i po metra ispod površine. Uz pomoć slabašnog svetla koje dopire od podignutog poklopca na vrhu, Nik vidi da se nalaze u uzanom prolazu ispred vrata od dasaka. Ne vidi se nikakva kvaka, ali postoji katanac s desne strane, otprilike u visini grudi. Ed iz džepa vadi ključ, i gura ga u bravu na njegovom dnu. Kada se opruga otkoči i katanac se nađe u njegovoj ruci, on palcem skida rezu i povlači oslobođenu šipku. Nik shvata da on to radi mirnim, uvežbanim pokretom, što je verovatno posledica bezbrojnih dugogodišnjih poseta ovom vlažnom, podzemnom skloništu. Ed blago gurne vrata i, dok se ona okreću na šarkama, Nik zuri u tamu ispred sebe i ništa ne vidi. Ed ga nežno gurne ustranu, pređe preko praga i sekund kasnije Nik čuje klik prekidača za svetlo, zatim još jedan, zatim i treći, a možda čak i četvrti. U isprekidanom sledu treperavih bleskova i zujanja, na stropu se postepeno pali nekoliko nizova fluorescentnih sijalica, i Nik otkriva da se nalazi u jednom velikom skladištu, zatvorenom prostoru bez prozora koji otprilike zauzima površinu od sto pedeset sa sto metara. U pravilnim redovima celom dužinom poda prostiru se sive, metalne police za knjige, koje ispunjavaju čitav prostor. Visoke su između dva i po i tri metra, koliko i ima do plafona. Bouen ima utisak da je ušao u skladište neke tajne biblioteke, zbirke zabranjenih knjiga koje su dostupne samo posvećenima.
Biro za očuvanje istorije, kaže Ed uz laki zamah rukom. Pogledaj. Nemoj ništa da diraš, ali gledaj do mile volje.
Okolnosti su toliko bizarne, toliko neuporedive bilo s čim što je Nik zamišljao, da ne može ni da nasluti šta mu se sprema. Krene duž prvog reda između polica i shvati da su natrpane telefonskim imenicima. Stotinama telefonskih imenika, hiljadama telefonskih imenika poređanih abecednim redom po gradovima i organizovanih hronološki. Našao se u nizu gde stoje Baltimor i Boston. Proveravajući datume na hrbatima, vidi da najstariji imenik Baltimora potiče iz 1927. Posle toga ima nekoliko praznih mesta, ali od 1946. kolekcija je kompletirana, zaključno sa tekućom, 1982. godinom. Prvi imenik Bostona je još stariji, datira iz 1919, ali ponovo nekoliko knjiga nedostaje, sve do imenika iz 1946, nakon čega postoje imenici za svaku godinu. Na osnovu ovog slabašnog dokaza, Nik pretpostavlja da je Ed započeo sakupljanje 1946, godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata i, igrom slučaja, godine Bouenovog rođenja. Trideset šest godina posvećenih ogromnom i naizgled besmislenom poduhvatu koji se podudara s dužinom njegovog života.
Atlanta, Bafalo, Sinsinati, Čikago, Detrojt, Hjuston, Kanzas Siti, Los Anđeles, Majami, Mineapolis, pet okruga Njujorka, Filadelfija, Sent Luis, San Francisko, Sijetl - sve američke metropole nadohvat ruke zajedno s desetinama manjih gradova, ruralnih oblasti u Alabami, prigradskim naseljima Konektikata, i neinkorporisanim teritorijama države Mejn. Ali, s Amerikom tu nije kraj. Četiri od dvadeset četiri dvostruka reda na policama posvećeno je gradovima i mestima drugih zemalja. Taj deo arhiva nije toliko potpun i iscrpan kao domaći, ali uz Kanadu i Meksiko, tu se nalazi i najveći broj nacija Istočne i Zapadne Evrope: London, Madrid, Stokholm, Pariz, Minhen, Prag, Budimpešta. Na svoje zaprepašćenje, Nik vidi da je Ed uspeo da dođe do telefonskog imenika Varšave iz 1937/38. godine: Spis Abonentóv Warszawskiej Sieci TELEFONÓW. Dok se Nik bori s iskušenjem da ga skine s police, pada mu na pamet kako su svi Jevreji čija se imena nalaze u imeniku, već odavno mrtvi - ubijeni su pre nego što je Ed uopšte i započeo svoju zbirku.
Obilazak traje deset-petnaest minuta, i kud god da Nik pođe, Ed kreće za njim s onim osmejkom na licu, uživajući u posetiočevoj neverici. Kada dođu do poslednjeg reda polica u južnom delo prostorije, Ed najzad kaže: Čovek je zbunjen. Pita se: Šta se ovo, do đavola, događa?
Moglo bi i tako da se kaže, odgovara Nik.
Imaš li neku ideju - ili si samo potpuno zbunjen?
Nisam sasvim siguran, ali imam utisak da ovo za tebe nije samo igra. Čini mi se da toliko razumem. Nisi neko ko sakuplja radi sakupljanja. Zatvarače za flaše, kutije cigareta, hotelske pepeljare, staklene figurice slonova. Ljudi troše vreme tragajući za raznim đubretom. Ali ovi imenici nisu đubre. Oni tebi nešto znače.
U ovoj sobi nalazi se svet, odgovara Ed. Ili barem jedan njegov deo. Ima živih i mrtvih. Biro za očuvanje istorije je kuća uspomena, ali je ujedno i svetilište sadašnjice. Time što sam spojio to dvoje na jednom mestu, dokazao sam sebi da s ljudskim rodom nije gotovo.
Ne shvatam.
Video sam kraj svih stvari, Čoveče s munjom. Sišao sam u utrobu pakla, i video kraj. Kad se s takvog putovanja vratiš i, koliko god još da živiš deo tebe zauvek ostaje mrtav.
Kada se to dogodilo?
Aprila 1945. Moja jedinica bila je u Nemačkoj, mi smo bili ti koji su oslobodili Dahau. Trideset hiljada kostura koji dišu. Video si slike, ali slike ne prenose kako je to. Moraš sam da odeš tamo, sam da omirišeš, moraš da budeš tamo i pipneš sopstvenim rukama. Ljudska bića su to uradila drugim ljudskim bićima, i to mirne savesti. To je bio kraj ljudskog roda, gospodine Skupe cipele. Bog je skrenuo pogled s nas i zauvek napustio ovaj svet. A ja sam bio tu da posvedočim.
Koliko dugo si ostao u logoru?
Dva meseca. Bio sam kuvar, tako da sam se bavio poslovima u kuhinji. Moj zadatak je bio da nahranim preživele. Siguran sam da si čitao o tome kako neki od njih nisu mogli da prestanu da jedu. Oni potpuno izgladneli. Toliko dugo su razmišljali o hrani, to je bilo jače od njih. Jeli su dok im se stomaci nisu raspukli, i onda bi umirali. Stotine njih. Drugog dana po dolasku, prišla mi je žena s bebom u naručju. Bila je skrenula umom, ta žena, video sam po tome kako koluta očima, onako mršava, neuhranjena, nije mi bilo jasno kako se uopšte držala na nogama. Nije tražila hranu, već je htela da bebi dam malo mleka. Bio sam srećan što mogu da joj učinim, ali kada mi je dala bebu video sam da je mrtva, da je već danima bila mrtva. Lice joj je bilo smežurano i crno, crnje od moga, bila je toliko sićušna, gotovo da je nisam osećao na rukama, samo ta smežurana koža i osušen gnoj i beskrajno lake kosti. Žena je i dalje molila za mleko, tako da sam sipao malo na bebine usne. Šta sam drugo mogao. Sipao sam mleko na usne mrtve bebe, i žena je potom uzela svoje dete - bila je tako srećna, srećna toliko da je počela da pevuši, skoro da peva, da stvarno peva nekako grleno, radosno. Ne znam da sam ikada video nekoga srećnijeg od nje u tom trenutku, kada je otišla sa svojim mrtvim čedom u naručju, pevajući jer je konačno uspela da mu da malo mleka. Stajao sam i posmatrao je kako odlazi. Teturala se nekih pet-šest metara, zatim su je kolena izdala i, pre nego što sam uspeo da dotrčim do nje i prihvatim je, mrtva je pala u blato. Za mene je tu sve i počelo. Kada je ta žena umrla, znao sam da ću morati nešto da uradim. Morao sam to mesto da zadržim u svojoj glavi, da svakoga dana do kraja života mislim na njega.
Niku i dalje nije jasno. Shvata snagu svega što je Ed proživeo, saoseća s njim u patnji i užasu koji ga proganja, ali kako su ta osećanja našla izraz u suludom poduhvatu sakupljanja telefonskih imenika, to ne može da pojmi. Zamišlja hiljadu drugih načina da se iskustvo logora smrti prenese na neku dugotrajnu aktivnost u životu, ali ne i ovaj neobični podzemni arhiv prepun imena ljudi iz raznih delova sveta. Ali ko je on da sudi o pasiji drugog čoveka? Bouenu je potreban posao, prijatno mu je u Edovom društvu, i ne gaji nikakve sumnje o načinu na koji će provesti naredne nedelje ili mesece pomažući mu da reorganizuje sistem skladištenja imenika, ma koliko taj posao bio beskoristan. Njih dvojica se dogovaraju i oko uslova plaćanja, broja sati, i tome slično, i zatim se rukuju i zaključe posao. Ali Nik je i dalje u neugodnom položaju zbog toga što mora da zatraži nešto novca unapred, od buduće zarade. Potrebna mu je odeća i stan, a njegovih šezdeset i nešto dolara nisu dovoljni da pokriju te troškove. Njegov novi šef je, ipak, korak ispred njega. Na oko kilometar odatle je Misija dobre volje i Nik može, za samo nekoliko dolara, da se snabde odećom već tog popodneva. Ničim modernim, dakako, ali ako radi za njega biće mu potrebna odeća za rad, a ne skupa odela za posao. Uostalom, ionako jedno takvo ima, i ukoliko mu dođe da napusti grad, sve što treba da uradi jeste da ga ponovo obuče.
Pošto je taj problem rešio, Ed se odmah laća i problema stanovanja. Postoji jednosoban stan unutar skladišta, kaže Niku, i ukoliko se Bouen ne plaši toga da noći provodi ispod zemlje, može besplatno da boravi u njemu koliko god bude želeo. Pozivajući Nika da ga sledi, Ed krene duž jednog niza polica u centru, teško se krećući na svojim bolnim i otečenim člancima, sve dok ne dođe do zida od šljake u zapadnom kraju skladišta. Ja i sam često prespavam ovde, kaže on, vadeći iz džepa ključeve. Udobno je.
Metalna vrata ugrađena su u ravni sa zidom i, kako su iste nijanse sive kao i on, Nik ih nije primetio kada je nekoliko minuta ranije prošao kraj njih. Kao i drvena ulazna vrata na drugom kraju prostorije, ni ova nemaju kvaku ni jabučastu ručku, i otvaraju se prema unutra laganim pritiskom Edove šake. Da, uljudno kaže Nik pošto uđe, udobno je, iako misli da je soba prilično sumorna, prazna i skoro nenameštena kao i Edova odaja u pansionu. Ali sve osnovno je tu - izuzev prozora, naravno, što se i moglo očekivati. Krevet, sto i stolica, frižider, rešo, ve-ce šolja, i ormarić opskrbljen hranom u konzervama. Zaista i nije tako strašno, i na kraju krajeva, kakav drugi izbor ima Nik nego da prihvati Edovu ponudu? Edu je drago zbog toga što je Bouen spreman da ostane tu, i pošto zaključa vrata i njih dvojica krenu prema merdevinama koje će ih ponovo dovesti iznad zemlje, kaže Niku da je sobu počeo da pravi pre dvadeset godina. Još u jesen šezdeset druge, kaže, usred kubanske krize. Pretpostavljao sam da će nas gađati atomskom bombom, pa sam mislio da je bolje da imam gde da se sklonim. Da imam, kako-se-ono-zove.
Atomsko sklonište.
Tako je. Tako da sam probio zid i dodao tu sobicu. Kriza se okončala pre nego što sam je završio, ali nikad se ne zna, je l’ tako? Ovi manijaci koji upravljaju svetom spremni su na sve.
Nik oseti blagu uzbunu kada čuje da Ed ovako govori. Slaže se on s njegovim mišljenjem o vladarima sveta, ali se pita nije li se udružio s blago poremećenom osobom, labilnim i/ili poremećenim čudakom. To je svakako moguće, kaže sebi, ali Ed Viktori je čovek koga mu je dodelila sudbina i, ukoliko želi da se drži principa otpale kamene glave, onda mora da istraje i nastavi putem kojim je krenuo - pa kako god bilo. U suprotnom, njegov odlazak iz Njujorka postaje besmislen, detinjast gest. Ako ne ume da prihvati ono što se dešava, da to prihvati i svesrdno prigrli, mora da prizna poraz, pozove svoju suprugu i kaže joj da se vraća kući.
Na kraju, ispostavlja se da su njegovi strahovi bez osnova. Dani prolaze i, dok dva čoveka zajedno rade u kripti ispod pruge premeštajući imenike s kraja na kraj prostorije, u drvenim gajbicama postavljenim na rolšue, Nik otkriva da je Ed jedan veoma čvrst karakter, čovek od reči. Nikada ne traži od svog pomoćnika da mu objasni šta se dogodilo niti da mu ispriča svoju priču, i Nik počinje da se divi toj diskreciji, naročito kad je u pitanju neko toliko pričljiv kao što je Ed, čije čitavo biće odaje ljubopitljivost prema svetu. Edovi maniri su toliko prefinjeni da ne pita čak ni za Nikovo ime. U jednom trenutku Bouen kaže svom šefu da može da ga zove Bil, ali pošto je shvatio da je reč o izmišljenom imenu, Ed to retko kad čini, i radije svog radnika oslovljava sa Čovek munja, Njujork, Gospodin Skupe cipele. Niku ovakav aranžman savršeno odgovara. Odenut u različitu garderobu koju nabavlja u Misiji dobre volje (flanelske košulje i farmerke i smeđe pantalone, bele dokolenice, i iznošene košarkaške patike), razmišlja o ljudima koji su prvobitno posedovali odeću koju nosi. Odbačena odeća stiže sa dva izvora i, daje se zbog dva razloga. Neko izgubi interesovanje za odevni predmet i da ga u dobrotvorne svrhe, ili neko umre pa njegovi naslednici poklone njegove stvari zbog beznačajnog umanjenja poreza. Niku se dopada ideja da ide naokolo u odeći mrtvog čoveka. Sada kada je prestao da postoji, sasvim mu odgovara da navuče stvari drugog čoveka koji je isto tako prestao da postoji - kao da je tom dvostrukom negacijom njegova prošlost još temeljnije, još trajnije izbrisana.
Međutim, Bouen ipak mora da bude na oprezu. On i Ed često prave prekide dok rade, i svaki put kada prestanu s poslom, Ed uživa da provodi vreme u razgovoru, i svoja zapažanja često podvlači dugim gutljajem piva iz konzerve. Nik saznaje sve o Vilhemini, Edovoj prvoj ženi koja je jednog jutra, 1953. godine, nestala s trgovcem alkoholnih pića iz Detrojita, i o Rošel, Vilhemininoj naslednici, koja mu je rodila tri kćeri, a zatim, 1969, umrla od srčanih smetnji. Ed je Bouenu zanimljiv kao vešt pripovedač, ali pazi da ne postavi nijedno direktno pitanje - da ne bi otvorio put da i njemu samom budu postavljena takva pitanja. Sklopili su prećutni pakt o tome da ne zadiru u tajne onog drugog i, bez obzira na to koliko bi žarko Nik želeo da sazna da li je Viktori Edovo pravo prezime, recimo, ili da li je on vlasnik tog podzemnog prostora u kome se nalazi Biro za očuvanje istorije, ili ga je jednostavno prisvojio a vlasti ga još uvek nisu otkrile, o svemu tome ništa ne govori i zadovoljava se onim što Ed svojevoljno hoće da kaže. Još opasniji su trenuci u kojima se Nik gotovo oda i, kad god se to desi, opominje sebe da treba da bude još pažljiviji kada nešto govori. Jednog popodneva, dok Ed govori o svojim vojničkim iskustvima iz Drugog svetskog rata, pomene i ime mladog redova koji se puku pridružio pod kraj četrdeset četvrte, Džona Trausa. Imao je samo osamnaest godina, kaže Ed, ali bio je najvispreniji, najpametniji momak koga sam ikada upoznao. Danas je čuveni pisac, nastavlja on, a nije ni čudo kada pomisli na to kakav je britak um imao. U tom trenutku Bouen zamalo pravi katastrofalnu grešku. Znam ga, a kada Ed podigne pogled i upita ga kako je Džon ovih dana, Nik istoga trena zametne trag pojašnjavajući ono što je rekao. Ali ne lično, kaže, mislim na njegove knjige, čitao sam ih - i tako se razgovor na tu temu završi i oni prelaze na nešto drugo. Međutim, istina je da Nik radi s Džonom i da je kao urednik odgovoran za njegove ranije romane koji se doštampavaju. Zapravo, ima manje od mesec dana kako je završio rad na izdanju s novim koricama Trausovih knjiga u broširanom povezu. Poznavao ga je već godinama, a osnovni razlog zbog čega se uopšte javio za posao u kući u kojoj radi, bio je taj što je ona bila izdavač Trausovih dela.
Nik počinje da radi kod Eda u četvrtak ujutro i zadatak reorganizacije telefonskih imenika je toliko zahtevan, toliko kolosalan u smislu fizičke težine - gomile i gomile bezbrojnih tomova od po hiljadu strana, koje je trebalo skinuti s polica, odneti do nekog drugog mesta u prostoriji i podići na nove police - da je napredak spor, mnogo sporiji nego što je prvobitno pretpostavljao. Odlučili su da rade čitavog vikenda, a do naredne srede (istoga dana Eva ulazi u fotokopirnicu da bi joj uradili plakat preko koga će oglasiti nestanak svog muža, a to je i dan kada se Rosa Lajtman vraća u Njujork i preslušava Bouenove ljubavne poruke na telefonskoj sekretarici), Nikova briga za Edovo zdravlje prerasta u pravu zabrinutost. Nekadašnji taksista ima šezdeset sedam godina i barem trideset kilograma više nego što bi trebalo. On puši tri paklice cigareta bez filtera na dan i teško se kreće, teško diše i ima problema s arterijama zagušenim holesterolom. Kako je već imao dva srčana udara, nije u stanju da obavlja posao koji zajedno s Nikom pokušava da završi. Čak i samo penjanje i silazak s merdevina zahteva neverovatan napor koncentracije i volje, iscrpljivanje do te mere da, kada stigne na vrh merdevina, ili sa njih siđe, jedva da uopšte može da diše. Nik je ovoga svestan od samog početka i neprestano uverava Eda da treba da sedne i odmori se, i da je on u stanju da sam obavi posao, ali Ed je tvrdoglav momak, čovek s vizijom, i sada, kada mu se san o reorganizaciji njegovog muzeja telefonskih imenika najzad ostvaruje, on ne želi da posluša Bouenov savet i kad god mu se ukaže prilika priskače da pomogne. U sredu ujutro, stvari krenu nagore. Bouen stiže s drugog kraja skladišta s praznom gajbicom i pronalazi Eda kako sedi na podu naslonjen na policu. Oči su mu zatvorene, a desnom rukom čvrsto stiska predeo oko srca.
Bolovi u grudima, kaže Nik, donoseći očigledan zaključak. Da li su jaki?
Daj mi samo minut, kaže Ed. Biće mi dobro.

Ali Nik ne želi da prihvati taj odgovor i insistira na tome da otprati Eda do urgentne službe u najbližoj medicinskoj ustanovi. Posle kraćeg protestovanja, Ed se složi.
Više od sata će proći pre nego što njih dvojica sednu na zadnje sedište taksija koji će ih odvesti do Dobrotvorne bolnice svetog Anselma. Najpre je trebalo obaviti zahtevan posao da se Edovo pozamašno telo izgura uz stepenice i izvuče napolje; potom, ništa manje očajnički zadatak da se pronađe taksi u tom sumornom i zabačenom delu grada. Nik tek posle dvadeset minuta trčanja uspeva da pronađe ispravnu telefonsku govornicu, i kada najzad dobije Crveno-beli taksi (Edovu bivšu firmu), prođe još petnaest minuta pre nego što se auto pojavi. Nik daje instrukcije vozaču da dođe do železničkog koloseka u blizini reke. Podižu klonulog Eda koji leži opružen u pepelu i koji ima prilično jake bolove (ali još uvek je svestan, i dovoljno priseban da se, dok ga vuku do taksija, dva puta našali), i tada kreću za bolnicu.
Ovaj hitan medicinski slučaj predstavlja objašnjenje za to što Rosa Lajtman nije uspela telefonom da dobije Eda toga dana. Čovek koji je poznat kao Viktori, ali čija vozačka dozvola i zdravstvena polisa glase na ime Džonson, doživeo je srčani napad. U vreme kada Rosa okreće njegov broj iz svog stana u Njujorku, on već leži u jedinici intenzivne nege u Svetom Anselmu, i na osnovu kardiovaskularnih podataka okačenih na tabli, na uznožju njegovog kreveta, on još dugo neće moći da se vrati u svoj pansion. Od te srede pa sve dok ne krene za Kanzas Siti u subotu ujutro, Rosa nastavlja da telefonira svakoga sata, danju i noću, ali ni jedan jedini put u sobi neće biti nikoga ko bi mogao da se javi.
U taksiju, na putu za bolnicu, Ed već razmišlja unapred, priprema se za ono što deluje kao loša vest, iako se pretvara da nije zabrinut. Ja sam debeo, kaže on Niku, a debeli nikad ne umiru. To je zakon prirode. Možeš da nas udaraš, ali mi ništa ne osećamo. Zbog toga i imamo sav taj tapacirung - da nas zaštiti u trenucima kao što je ovaj.
Nik kaže Edu da prestane da govori. Čuvaj snagu, kaže mu i, čak i dok se bori s bolom koji mu gori u grudima šireći se duž leve ruke i prema vilici, Edove misli okrenute su prema Birou za očuvanje istorije. Verovatno ću morati neko vreme da ostanem u bolnici, kaže, i rastužuje me to što prekidamo posao koji smo započeli. Nik ga uverava da je on spreman da sam nastavi započeto, i Ed, ganut odanošću svog pomoćnika, zatvara oči da zaustavi suze koje mu spontano naviru i kaže mu da je dobar čovek. Potom, zbog toga što je suviše slab da to sam učini, Ed zamoli Bouena da zavuče ruku u njegov džep od pantalona i izvuče novčanik i svežanj ključeva. Nik vadi te dve stvari, i trenutak kasnije Ed mu kaže da otvori novčanik i izvadi iz njega novac. Ostavi mi samo dvadeset dolara, a ostalo uzmi - unapred, kao nadoknadu za ono što ćeš uraditi. Nik tada saznaje da je njegovo pravo ime Ed Džonson, ali shvata da to otkriće nema većeg značaja i ne komentariše ga. Umesto toga, prebroji novac, više od šest stotina dolara, i stavlja svežanj u prednji desni džep svojih pantalona. Posle toga, u nekoj vrsti zadihane litanije, boreći se s bolom, Ed mu govori čemu služi svaki od ključeva iz svežnja - koji je za ulazna vrata od pansiona, za vrata od njegove sobe na spratu, njegov pretinac u lokalnoj pošti, koji je od katanca na drvenim vratima biroa, a koji otvara vrata podzemnog stana. Dok Bouen spušta u džep svoj ključ od tog stana, Ed mu kaže da te nedelje očekuje veliku isporuku evropskih imenika, tako da Nik ne zaboravi da proveri u pošti u petak. Posle te rečenice sledi duga pauza dok se Ed povlači u sebe i bori da opet dođe do daha, ali baš pre nego što će stići do bolnice, ponovo otvara oči i kaže Niku da slobodno može da boravi u njegovoj sobi u pansionu dok on bude odsutan. Nik razmisli o tome za trenutak a zatim odbije tu ponudu. Vrlo ljubazno od tebe, ali nema potrebe da bilo šta menjamo. Srećan sam u svojoj rupi.
Zadržava se još neko vreme u bolnici da bi se uverio da je Ed van životne opasnosti, a zatim odlazi. Operacija za trostruki bajpas zakazana je za naredno jutro, i kada Nik u tri sata napusti bolnicu svetog Anselma, ubeđen je da će sutra popodne doći u posetu. Ed će započeti svoj oporavak do potpunog ozdravljenja. Ili mu je kardiolog bar nagovestio tako nešto. Ali u domenu medicinske prakse ništa nije izvesno, posebno kada se nožem seče meso obolelih tela, i kada Edvard M. Džonson, poznatiji kao Ed Viktori, izdahne na operacionom stolu u četvrtak ujutro, taj isti kardiolog koji je Niku dao tako obećavajuću dijagnozu, može još jedino da prizna da je pogrešio.
Nik u to vreme više nije u poziciji da razgovara s lekarom i da ga pita zbog čega njegov prijatelj nije preživeo. Manje od sata nakon što se vrati u podzemni arhiv, u sredu, Bouen pravi jednu od gorih grešaka u svom životu, i zbog toga što pretpostavlja da će Ed preživeti - pretpostavljaće to i nakon što njegov šef umre - on nema predstavu o tome koliko je ogromna šteta koju je načinio.
I novac, i svežanj ključeva koje mu je dao Ed, nalaze se u prednjem desnom džepu njegovih pantalona dok se spušta merdevinama do ulaza u Biro. Nakon što otključa katanac na drvenim vratima, ključeve vraća u levi džep starih pohabanih smeđih pantalona koje je kupio u Misiji dobre volje. Na tom džepu postoji velika rupa, i ključevi prolaze kroz nju, skliznu niz Nikovu nogu i padnu kod njegovog stopala. On se sagne, podigne ih, ali umesto da ih vrati u desni džep, drži ih u ruci, nosi ih do mesta odakle planira da počne s poslom, i stavlja ih na policu ispred prednjeg reda telefonskih imenika - da mu ne bi smetali u džepu i udarali ga u nogu dok podiže i prenosi knjige, dok čuči i ustaje. Toga dana vazduh ispod zemlje je naročito vlažan. Nik radi pola sata nadajući se da će ga vežbanje zagrejati, ali hladnoća mu još dublje ulazi u kosti, i on na kraju odlučuje da se povuče u stan u zadnjem delu skladišta, pošto u njemu postoji grejalica. Seti se ključeva, vrati se do mesta na kome ih je ostavio, i ponovo ih uzima u ruku. Umesto da ode pravo u stan, on počinje da razmišlja o telefonskom imeniku Varšave iz 1937/38. na koji je obratio pažnju prilikom prve posete Birou, kada ga je Ed doveo. Odlazi do drugog kraja prostorije da ga potraži jer želi da ga ponese u stan i da ga razgleda dok pravi pauzu. Ponovo spušta ključeve na policu, ali ovoga puta, udubljen u traganje, zaboravlja da ih ponese nakon što je pronašao knjigu. U normalnim okolnostima to ne bi bio nikakav problem. Bili bi mu potrebni da otvori vrata stana, i čim bi shvatio da ih nema, vratio bi se po njih. Ali toga jutra, u strci koja je nastala posle Edovog iznenadnog kolapsa, vrata su ostala otvorena, i kada Nik prođe kroz njih već listajući stranice imenika Varšave i razmišljajući o jezivim pričama koje mu je Ed ispričao za 1945, dovoljno je rasejan da ne obrati pažnju na ono što radi. Ako je i pomislio na ključeve, bio je ubeđen da ih je stavio u desni džep, tako da ulazi pravo u sobu, uključuje svetlo i zalupi vrata za sobom - i ostaje zaključan. Ed je ugradio bravu koja se automatski zaključava, i kada neko uđe u prostoriju iz nje ne može izaći ukoliko nema ključ da vrata otključa iznutra.
Pošto još uvek misli da mu je ključ u džepu, Nik još nije svestan onoga što je učinio. Uključi grejalicu, sedne na krevet i počinje podrobnije da čita telefonski imenik Varšave, njegovim pohabanim smeđim stranicama poklanja punu pažnju. Posle jedan sat, kada Nik oseti da mu je dovoljno toplo da bi se vratio na posao, tek tada uviđa svoju grešku. Prva reakcija mu je smeh, ali dok postepeno upija mučnu istinu o tome šta je sam sebi uradio, prestaje da se smeje i sledeća dva sata provodi u usplahirenim pokušajima da pronađe način da izađe odatle.
To je atomsko sklonište, nije tek obična prostorija, i dvostruko izolovani zidovi debeli su sto dvadeset centimetara, betonski pod po kome gazi ima debljinu od skoro jednog metra, pa čak je i plafon, za koji Bouen misli da je najslabije mesto, napravljen od mešavine gipsa i cementa koja je toliko čvrsta da je nelomljiva. Na vrhu sva četiri zida nalaze se otvori za ventilaciju, ali pošto Bouenu pođe za rukom da skine jednu od rešetki sa čvrstog metalnog rama, shvata da je otvor previše uzak da bi čovek, čak i sitniji čovek poput njega, mogao da prođe.
Gore, na tlu, zaslepljena bleštavilom popodnevnog sunca, njegova žena lepi plakate s njegovim licem na svaki zid i sijalični stub u centru Kanzas Sitija, i narednog dana, kada stanovnici šire gradske oblasti ustanu iz kreveta i pođu do kuhinja da skuvaju kafu, na sedmoj strani jutarnjeg izdanja novina naići će na istu sliku: DA LI STE VIDELI OVOG ČOVEKA?
Iscrpljen od brojnih pokušaja, Bouen sedne na krevet i pokuša da razmotri situaciju u kojoj se našao. Uprkos svemu donosi odluku o tome da nema razloga da paniči. Frižider i orman su puni hrane, nadohvat ruke ima solidne zalihe vode i piva, pa ako i dođe do najgoreg, mogao bi bez većih problema da izdrži dve nedelje. Ali neće toliko proći, kaže sebi, ni upola toliko. Ed će za nekoliko dana izaći iz bolnice i, čim bude dovoljno pokretan da se spusti niz merdevine, doći će u Biro i oslobodiće ga.
S obzirom na to da mu nijedna druga mogućnost ne stoji na raspolaganju, Bouen se sprema da čeka u svom samačkom zatočeništvu nadajući se da će pronaći dovoljno strpljenja i snage da bi se nosio sa svojom apsurdnom sudbinom. Vreme provodi tako što čita rukopis Proročke noći i proučava sadržaj varšavskog imenika. Razmišlja, sanja i radi hiljadu sklekova na dan. Pravi planove za budućnost. Trudi se da ne razmišlja o prošlosti. Iako ne veruje u boga, govori sebi kako ga bog iskušava - i da mora uspeti da prihvati svoju nesreću dostojanstveno i pribrana duha.
Kada autobus u kome je Rosa Lajtman bude stigao u Kanzas Siti u subotu uveče, Nik je zatvoren već pet dana. Spas samo što nije stigao, govori sebi, Ed će stići svakoga časa i, deset minuta nakon što ovo pomisli, sijalica iznad njegove glave pregori, i Nik ostane da sam sedi u mraku, zureći u narandžaste žice grejača električne grejalice.


Lekari su mi rekli kako moj oporavak zavisi od urednog života i dovoljnog broja sati sna svake noći. To što sam radio do pola četiri ujutro teško bi se moglo nazvati mudrim potezom, ali bio sam suviše zaokupljen plavom sveskom da bih gledao na sat, i kada sam se u petnaest do četiri uvukao u krevet pored Grejs, shvatio sam da ću verovatno platiti cenu što sam odstupio od svog režima. Još jedno krvarenje iz nosa, možda, ili novi napad drhtavice, ili dugotrajne snažne glavobolje - nešto što će uzdrmati moj organizam i učiniti da mi naredni dan bude mnogo teži od ostalih. Ipak, kada sam u pola deset otvorio oči, nije mi bilo ništa gore nego bilo kojeg drugog jutra. Možda mirovanje nije bilo pravi lek, rekao sam sebi, možda je to rad. Možda je pisanje lek od koga ću potpuno ozdraviti.
Posle Grejsinih napada mučnine u nedelju, pretpostavio sam da će u ponedeljak uzeti slobodan dan, ali kad sam se otkotrljao nalevo da vidim da li još uvek spava, otkrio sam da je njena strana kreveta prazna. Potražio sam je u kupatilu, ali nije bila tamo. Kada sam ušao u kuhinju, na stolu sam pronašao poruku:Mnogo mi je bolje, pisalo je. Otišla sam na posao. Hvala ti što si bio tako divan prema meni prošle noći. Ti si srce nad srcima, Sid. Plavi tim od glave do pete. A onda je, ispod potpisa, dodala P. S. Umalo da zaboravim. Nestalo nam je lepljive trake, a htela sam da upakujem tatin rođendanski poklon da bi mu stigao na vreme. Možeš li da kupiš danas jednu rolnu kada izađeš u šetnju?
Znam da je to samo sitnica, ali taj zahtev kao da je bio simbol svega dobrog kod Grejs. Radila je kao grafički dizajner u jednoj od najvećih njujorških izdavačkih kuća, i ako je njeno odeljenje u nečemu obilovalo, bile su to lepljive trake. U Americi gotovo svaki radnik u administraciji krade kancelarijski materijal. Horde zaposlenih rutinski uzimaju obične i hemijske olovke, spajalice i gumice, i sasvim mali broj njih oseća tek blago peckanje savesti kada su ove sitne krađe u pitanju. Ali Grejs nije bila jedna od njih. To nema nikakve veze sa strahom od toga da bude uhvaćena: jednostavno, njoj nikada nije palo na pamet da uzme nešto što joj ne pripada. Ne zbog toga što poštuje zakon, niti iz nekog krutog moralnog obzira, ne zato što su je na časovima veronauke u detinjstvu učili da drhti pred rečima Deset zapovesti, već zato što je sama pomisao o krađi bila strana njenom osećaju o sebi samoj, bila je izdaja svakog njenog instinkta o tome kako bi želela da živi. Možda nije podržavala taj koncept, ali Grejs je bila doživotni član, od glave do pete član Plavog tima, i dirnulo me je to što se potrudila da ponovo pomene ovu temu u svojoj poruci. Bio je to još jedan način da mi kaže da joj je žao zbog onog malog ispada u taksiju u subotu uveče, diskretan i sasvim karakterističan vid izvinjenja. Grejs u svojoj suštini.
Progutao sam četiri tablete koje svakoga jutra uzimam u vreme doručka, popio malo kafe, pojeo dva parčeta tosta, i zatim otišao do kraja hodnika i otvorio vrata svoje radne sobe. Mislio sam da nastavim rad na priči dok ne bude vreme ručku. Tada sam hteo da izađem i ponovo odem do Čangove radnje - ne samo da kupimo selotejp za Grejs, već i sve portugalske sveske koje su preostale. Nije mi bilo važno što nisu plave. Crne, crvene i smeđe podjednako će dobro poslužiti, i želeo sam da ih imam što je više moguće. Ne toliko za sadašnji trenutak, već da napravim zalihu za buduće projekte i, što duže budem odlagao posetu Čangovoj radnji, šanse da se one rasprodaju biće veće.
Sve do tada, pisanje u plavu svesku za mene je predstavljalo zadovoljstvo, duboko, ludo osećanje ispunjenosti. Reči su iz mene navirale kao da pišem diktat, kao da zapisujem rečenice koje izgovara glas na kristalnom jeziku snova, noćnih mora, i neobuzdanih misli. Ipak, dvadesetog septembra ujutro, dva dana nakon pomenutog dana, glas je iznenada zamukao. Otvorio sam svesku, i kada sam pogledao stranu pred sobom, shvatio sam da sam se izgubio, da više nisam znao šta radim. Stavio sam Bouena u onu sobu. Zaključao sam za njim vrata i ugasio svetlo, i sada blage veze nisam imao kako da ga izvučem odatle. Desetak rešenja palo mi je na um, ali sva su delovala jeftino, mehanički, dosadno. Ideja da Nik ostane zatvoren u podzemnom skloništu bila mi je veoma privlačna - zastrašujuća i tajanstvena u isto vreme, van svakog racionalnog objašnjenja - i nisam želeo da je se odreknem. Ali kada sam priču pogurao u tom pravcu, odstupio sam od prvobitne postavke svoje vežbe. Moj junak više se nije kretao onom stazom kojom je koračao Flitkraft. Hemet svoju priču završava finim komičnim obrtom, pa iako u njoj postoji izvesno osećanje neizbežnosti, smatrao sam da je njegov zaključak malo previše savršen za moj ukus. Pošto nekoliko godina provede u lutanju, Flitkraft završi u Spokejnu i ženi se ženom koja je gotovo dvojnica njegove prve žene. Kako Sem Spejd to predstavlja Brigid O’Šonesi: „Misli da nije ni znao da se prirodno opet vratio u isti ritam iz koga je u Tahomi iskočio. Ali to je deo koji mi se oduvek dopadao. Prilagodio se tome da grede padaju, a posle kada više nisu padale, prilagodio se tome da ne padaju.” Simpatično, simetrično i ironično - ali nedovoljno snažno za priču kakvu sam ja bio zainteresovan da napišem. Sedeo sam za stolom duže od sat vremena, s olovkom u ruci, i nisam napisao ni reč. Možda je to bilo ono o čemu je Džon govorio kada je pomenuo „okrutnost” portugalskih svezaka. Neko vreme lebdiš kroz njih nošen osećanjem sopstvene moći, mentalni Supermen koji juri po jasnom plavom nebu, dok ogrtač vijori pozadi, a onda, bez ikakvog upozorenja, padneš na zemlju. Posle toliko uzbuđenja i slatkog maštanja (priznajem, jednom sam čak pomislio da bih pripovetku mogao da pretvorim u roman, a to bi me dovelo u poziciju da zaradim i nešto novca i da se opet prihvatim svog udela u domaćinstvu), osetio sam zgražanje, stid zbog toga što sam dozvolio da me tridesetak na brzinu ispisanih stranica zavedu na pomisao da se odjednom nešto promenilo u moju korist. Jedino što sam uspeo bilo je da sateram sam sebe u ćošak. Izlaza možda i ima, ali ja ga za sada nisam video. Jedino što sam video tog jutra bio je moj bespomoćni čovečuljak - kako sedi u mraku u podzemnoj prostoriji i čeka da ga neko spase.
Toga dana vreme je bilo toplo, s temperaturom oko trideset pet stepeni, ali ponovo se naoblačilo i, kada sam izašao iz stana, izgledalo je da je kiša sasvim izvesna. Ipak, mrzelo me je da se vraćam gore po kišobran. Od još jednog penjanja na treći sprat i spuštanja preterano bih se zamorio, pa sam rešio da rizikujem, nadajući se da kiša neće pasti pre nego što se vratim.
Hodao sam ulicom Kort sporim korakom, počeo sam pomalo da posustajem - što je bilo posledica mojih kasnonoćnih sesija - osećao sam nešto od stare vrtoglavice i slabosti. Trebalo mi je petnaest minuta da stignem do bloka koji se nalazio između ulica Kerol i Prezident. Obućarska radnja bila je otvorena baš kao i u subotu uveče, kao i piljarnica udaljena dve zgrade odatle, ali lokal između njih bio je prazan. Samo četrdeset i osam sati ranije, Čangova papirnica radila je normalno, s ukusno uređenim izlogom spolja i velikim zalihama robe unutra, ali sada, na moje potpuno zaprepašćenje, sve je nestalo. Zakatančene rešetke išle su s kraja na kraj fasade, a kada sam provirio kroz šupljine na njima, video sam mali, rukom ispisan oglas koji je stajao na staklu izloga: LOKAL SE IZDAJE. 858-1143.
Toliko sam bio zbunjen da sam samo stajao i zurio u ispražnjenu prostoriju. Da li je posao toliko loše išao da je Čang naprečac odlučio da zatvori radnju? Da li je čitavu radnju rasturio u ludačkom nastupu tuge i osećaja poraza, i za samo jednu nedelju rešio se celokupnog inventara? To je delovalo nemoguće. Na nekoliko trenutaka zapitao sam se da li je moj odlazak u Palatu papira u subotu ujutro bio samo uobrazilja, ili je vremenski sled u mojoj glavi nekako obrisan, odnosno da se ja sećam nečega što se dogodilo mnogo ranije - ne pre dva dana, već pre dve nedelje ili dva meseca. Otišao sam do piljarnice i popričao s čovekom za kasom. Na sreću, i on je bio zbunjen baš kao i ja. Čangova radnja je bila tu u subotu, kazao je, i još uvek je radila kada smo u sedam otišli kući. „Mora da se dogodilo tokom te noći”, nastavio je, „ili možda juče. U nedelju sam imao slobodan dan. Porazgovarajte s Ramonom - on radi nedeljom. Kada sam jutros došao, lokal je već bio prazan. Hoćeš čudno, prijatelju moj, evo ti čudno. Kao da je neki mađioničar zamahnuo čarobnim štapićem, i puf, nema Kineza.”
Selotejp sam kupio negde drugde, pa sam pošao do Landolfija da kupim kutiju cigareta (palmal, u čast Eda Viktorija) i neke novine da ih čitam uz ručak. Pola bloka od prodavnice slatkiša skučen i bučan nalazio se kafe Kod Rite, gde sam prodangubio dobar deo leta. Nisam se pojavljivao skoro mesec dana, i osetio sam zahvalnost kada su me, pošto sam ušao, i konobarica i šanker srdačno dočekali. Kakav sam bio rastresen toga dana, dobro je bilo znati da me nisu zaboravili. Naručio sam svoj uobičajeni sendvič sa topljenim sirom i seo da pregledam novine. Najpre Tajms, a zatim Dejli njuz, zbog sporta (Metsi su izgubili u dablhederima od Kardinala), i na kraju Njuzdej. Do tada sam već postao stara kuka kada je traćenje vremena u pitanju, i kako je ono na čemu sam radio mirovalo, a nije bilo ničeg hitnog zbog čega bih morao da se vratim u stan, nisam žurio da se vratim, naročito sada kada je počela kiša, a ja bio previše lenj da se popnem do stana i uzmem kišobran.
Da se u kafeu nisam zadržao toliko dugo, naručivši još jedan sendvič i treću šolju kafe, nikada ne bih primetio članak odštampan pri dnu trideset i sedme strane u Njuzdeju. Pre samo nekoliko večeri napisao sam nekoliko pasusa o iskustvu Eda Viktorija u Dahauu. Iako je Ed fiktivni lik, priča koju on ispriča o davanju mleka mrtvoj bebi bila je istinita. Pozajmio sam je iz knjige o Drugom svetskom ratu8 koju sam nekada pročitao, i dok su mi Edove reči još uvek odzvanjale u ušima („Bio je to kraj ljudskog roda”), naišao sam na nevešto sastavljenu vest o još jednoj mrtvoj bebi, o još jednoj isporuci iz utrobe pakla. Članak mogu da citiram od reči do reči zbog toga što ga sada imam pred sobom. Iscepio sam ga iz novina tog jutra pre dvadeset godina, i otad ga nosim u svom novčaniku.

POROĐAJ U TOALETU

BEBA BAČENA



Dvadesetdvogodišnja prostitutka, pod uticajem kreka, porodila se iznad ve-ce šolje u Bronksu, a zatim bacila svoje dete u kontejner koji se nalazio na ulici, saopštila je policija juče.
Žena je imala odnos s nepoznatom osobom oko jedan posle ponoći kada je izašla iz sobe u kojoj su boravili, u Sajpres plejsu, br. 450 i otišla u kupatilo da uzme krek. Sedeći na ve-ce šolji žena je „osetila da vodenjak puca, da nešto izlazi”, rekao je poručnik Majki Rajan.
Međutim policija kaže da žena - potpuno obeznanjena od kreka - nije bila svesna da se porodila.
Dvadeset minuta kasnije, žena je primetila u šolji mrtvu bebu, umotala je u peškir i bacila u kantu za smeće. Potom se vratila svojoj mušteriji i nastavila da mu pruža seksualne usluge, rekao je Rajan. Uskoro je izbila svađa oko plaćanja, i u policiji kažu da je žena oko 1.15 izbola mušteriju u grudi.
Policija kaže da je žena, identifikovana kao Kiša Vajt, pobegla u svoj stan na 188. ulici. Kasnije se Vajtova vratila do kante za smeće i izvadila bebu. Tom prilikom ju je video neko iz susedstva i pozvao policiju.

Kada sam završio s čitanjem tog teksta prvi put, rekao sam sebi: Ovo je nešto najgore što sam ikada pročitao. Strašno je bilo svariti samu informaciju o bebi, ali kada sam došao do incidenta s ubodima u grudi u četvrtom pasusu, shvatio sam da čitam priču o propasti ljudskog roda, da je ta soba u Bronksu upravo ono mesto na kome je ljudski život izgubio svoj smisao. Zaustavio sam se na nekoliko trenutaka pokušavši da dođem do daha, da prestanem da se tresem, a onda sam članak pročitao još jednom. Ovoga puta oči su mi se napunile suzama. One su bile toliko neočekivane, toliko iznenadne, da sam u istom trenutku prekrio lice šakama da bih bio siguran da ih niko neće videti. Da kafe nije bio prepun gostiju, verovatno bih se srušio od pravog napada jecanja. Nije baš do toga došlo, ali bio mi je potreban svaki atom snage da bih se suzdržao.
Kući sam se vratio po kiši. Čim sam sljuštio sa sebe vlažnu odeću i obukao nešto suvo, otišao sam do radne sobe, seo za sto, i otvorio plavu svesku. Ne na stranici gde sam stao s pričom koju sam pisao, već na poslednjoj stranici, na onoj s leve strane, naspram zadnje korice. Taj članak je toliko toga u meni pokrenuo da sam morao da napišem nekakav odgovor na njega, morao sam da se pozabavim jadom koji je s takvom silinom izazvao. Pisao sam ga otprilike jedan sat, u svesku, i to unazad, od devedeset šeste strane, pa devedeset peta i tako dalje. Kada sam okončao svoju malu tiradu, sklopio sam svesku i pošao niz hodnik do kuhinje. Sipao sam čašu soka od pomorandže i, dok sam vraćao tetrapak u frižider, bacio sam pogled na telefon koji se nalazio na stočiću u uglu sobe. Na moje iznenađenje, lampica na telefonskoj sekretarici bila je upaljena. Kad sam se vratio s ručka u kafeu, nikakvih poruka nije bilo. Sada ih ima dve. Čudno. Beznačajno možda, ali čudno. Jer činjenica je da nisam čuo da je telefon zvonio. Da li me je toliko ponelo ono što sam radio da nisam primetio zvono? Moguće. Ali, ukoliko je to bio slučaj, onda je to bilo prvi put. Naš telefon ima izrazito glasno zvono koje se uvek čulo i u mojoj radnoj sobi - čak i kroz zatvorena vrata. Prva poruka bila je od Grejs. Žurila je da ne prekorači rok i neće moći da napusti kancelariju sve do pola osam, osam. Ako ogladnim, rekla je, da počnem večeru bez nje, a ona će podgrejati ono što ostane kad se bude vratila.

Druga poruka bila je od moga agenta, Meri Sklar. Javili su joj se izgleda iz Los Anđelesa i pitali da li sam zainteresovan da napišem još jedan scenario, i htela je da joj se javim da bi me obavestila o detaljima.9 Pozvao sam je, ali prošlo je još neko vreme pre nego što je počela da govori o poslu. Kao i svako ko mi je blizak, i Meri je razgovor počela raspitujući se za moje zdravlje. Svi su pomislili da će me izgubiti, pa, iako sam se iz bolnice vratio pre četiri meseca, još uvek nisu mogli da veruju da sam živ, da me ipak, početkom godine, nisu sahranili na nekom groblju.
„Tip-top”, rekao sam. „Povremeno osetim slabost i vrtoglavicu, ali u osnovi dobro. Svake nedelje sve bolje i bolje.”
„Priča se da si počeo da radiš na nečemu. Je l’ to istina?”
„Ko ti je to rekao?”
„Džon Traus. Jutros se javljao i nekako smo i tebe spomenuli.”
„Istina je. Ali još uvek ne znam šta će od svega ispasti. Možda i ništa ne bude.”
„Nadajmo se da nije tako. Rekla sam filmadžijama da si počeo da radiš na novom romanu, i da te verovatno neće zanimati.”
„Ali zanima me. Veoma me zanima. A posebno ako je novac pristojan.”
„Pedeset hiljada dolara.”
„Blagi bože. S pedeset hiljada dolara Grejs i ja bismo konačno isplivali iz dugova.”
„Sid, projekat je glup. Ni ne liči na tebe. Naučna fantastika.”
„A, sad shvatam. Nije baš moj fah, je l’ da? Ali, da li je reč o fikcionalizovanoj nauci, ili o naučnoj fikciji?”
„Pa u čemu je razlika?”
„Ne znam.”
„Planiraju da rade rimejk Vremeplova Herberta Džordža Velsa?”
„Tačno tako. Bobi Hanter treba da ga režira.”
„Tip koji pravi visokobudžetne akcione filmove? Otkud on zna za mene?”
„On je tvoj obožavatelj. Pročitao je sve tvoje knjige i obožava kako je Tabula rasa pretočena u film.”
„Valjda bi trebalo da mi laska. Ali i dalje ne razumem. Zašto ja? Hoću da kažem, otkud to da hoće mene za ovo?”
„Ne brini, Sid. Pozvaću ih i reći im da nisi zainteresovan.”
„Daj mi nekoliko dana da malo razmislim. Pročitaću knjigu pa ćemo videti šta će biti. Nikad se ne zna. Možda ću se setiti nečega zanimljivog.”
„Važi, ti si šef. Reći ću im da razmišljaš. Ništa im neću obećati, samo ću reći da hoćeš sve da razmotriš pre nego što doneseš odluku.”
„Gotovo da sam sasvim siguran da negde u stanu postoji primerak romana. Knjiga u mekom povezu koju sam kupio u nižim razredima srednje škole. Počeću da je čitam pa ću ti se javiti za dan-dva.”

Knjiga je 1961. godine koštala trideset pet centi, i u njoj su bila dva Velsova rana romana, Vremeplov i Rat svetova. Vremeplov je imao manje od stotinu strana, i pročitao sam ga za oko sat i nešto. Video sam da je reč o velikom razočaranju - loše, nespretno napisano delo, društvena kritika prerušena u avanturističku priču i nejasna s oba aspekta. Delovalo mi je neverovatno da neko želi da uradi direktnu adaptaciju knjige. Ta verzija je već snimljena, i ukoliko je taj Bobi Hanter bio upoznat s onim što radim kao što tvrdi, onda je verovatno želeo da s pričom uradim nešto drugo, da iskoračim iz knjige i pronađem način da s onim što mi je dato uradim nešto novo. Ukoliko to nije slučaj, zašto bi se uopšte meni obraćao? Postoje stotine profesionalnih scenarista mnogo iskusnijih od mene. Bilo koji od njih mogao je preraditi Velsov roman u prihvatljiv scenario - koji bi, pretpostavljam, izgledao slično filmu s Rodom Tejlorom i Ivet Mimije koji sam gledao kao dečak, samo sa spektakularnijim specijalnim efektima.
Ukoliko me je nešto u ovoj knjizi privlačilo, bila je to ideja putovanju kroz vreme koja se nalazila u osnovi priče. Ali, po mom osećaju, Vels je čak i to uspeo da upropasti. Svog junaka on šalje u budućnost, ali što sam više razmišljao bio sam sve sigurniji da bi većina nas želela da poseti prošlost. Trausova priča o njegovom šuraku i 3-D projektoru bili su dobar primer za to koliko mrtvi utiču na nas. Da mi neko pruži priliku da biram između prošlosti ili budućnosti, prvi bih zastao. Radije bih se obreo među onima koji nisu živi nego onima koji nisu još rođeni. Kraj tolikih istorijskih zagonetki koje čekaju na svoja rešenja, kako ne biti radoznao i odoleti iskušenju da se pogleda kako se živelo u Atini u doba Sokrata, recimo, ili u Virdžiniji Tomasa Džefersona? Ili, poput Trausovog šuraka, kako se odupreti težnji da se ponovo susretneš s ljudima kojih više nema? Da vidiš oca i majku na dan kada su se upoznali, na primer, ili da razgovaraš s bakom i dedom kad su bili deca. Zar bi neko odbio takvu priliku u zamenu za pogled u nepoznatu i nerazumljivu budućnost? Lemjuel Fleg je u Proročkoj noći video budućnost, i to ga je uništilo. Ne želimo da znamo kada ćemo umreti, niti kada će nas izdati oni koje volimo. Ali žudimo da se sretnemo s mrtvima pre nego što su umrli, da se upoznamo s mrtvima kao sa živim bićima.
Shvatio sam da Vels svog čoveka mora da pošalje u budućnost da bi dokazao da u klasnom sistemu Engleske postoje nepravde, koje, ako se smeste u budućnost, mogu da eskaliraju do katastrofalnih razmera, ali čak i da opravdamo takav izbor, u knjizi je postojao još jedan, ozbiljniji problem. Ako čovek koji živi u Londonu na kraju devetnaestog veka može da izmisli vremeplov, onda je sasvim logično da drugi ljudi iz budućnosti mogu isto to da urade. Ukoliko ne sami, onda uz pomoć putnika. A ako bi ljudi iz budućih generacija bili u mogućnosti da putuju napred-nazad kroz godine i vekove, onda bi i prošlost i budućnost bile prepune onih koji ne spadaju u vreme koje posećuju. Na kraju, sva vremena bila bi zbrkana, prepuna begunaca i turista iz drugih vremena, i kada ljudi iz budućnosti budu počeli da utiču na događaje iz prošlosti, a ljudi iz prošlosti da utiču na ono što se događa u budućnosti, promeniće se i priroda vremena. Umesto neprekidnog toka pojedinačnih trenutaka koji se kreću napred samo u jednom pravcu, ono bi se raspalo i postalo nalik ogromnoj sinhronističkoj mrlji. Jednostavno rečeno, čim jedna osoba počne da putuje kroz vreme, vreme, onakvo kakvo mi poznajemo, biće uništeno.
Mada, pedeset hiljada dolara bilo je mnogo novca, i ja svakako neću dozvoliti da mi nekoliko logičkih pogrešaka stane na put. Odložio sam knjigu i počeo da koračam po stanu, da ulazim i izlazim iz prostorija, da pregledam naslove knjiga na policama, da pomeram zavese i gledam kroz prozor na mokre ulice, i tako je proteklo nekoliko sati a ja ništa nisam uradio. U sedam sam otišao u kuhinju da spremim večeru za Grejs kada se vrati s Menhetna. Omlet s pečurkama, zelena salata, baren krompir, i brokoli. Moje kulinarsko umeće bilo je ograničeno, ali jednom prilikom sam radio kao kuvar za brze porudžbe, i donekle sam bio talentovan da zgotovim jednostavnu i skromnu večeru. Prvo je trebalo oljuštiti krompir, i dok sam skidao ljusku na smeđu papirnu kesu, najzad mi je sinuo zaplet priče. Bio je to tek početak, s mnogim nebrušenim ivicama i gomilom detalja koje je kasnije trebalo dodati, ali bio sam zadovoljan. Ne zato što sam mislio da je dobar, već zbog toga što je bilo šanse da ga Bobi Hanter prihvati - a jedino je njegovo mišljenje bilo važno.
Odlučio sam da uvedem dva putnika kroz vreme, muškarca iz prošlosti i ženu iz budućnosti. Radnja će se kretati od jednog do drugog sve dok ne budu krenuli na put, a zatim, negde na trećini filma, sreli bi se u sadašnjosti. Nisam još uvek znao kako da ih nazovem, pa sam ih označio kao Džek i Džil.
Džek liči na junaka iz Velsovog romana - samo što je Amerikanac, ne Englez. Godina je 1895, i on živi na svom ranču u Teksasu, dvadeset osam mu je godina i sin je preminulog bogataša koji je trgovao stokom. Sa sopstvenim bogatstvom, i bez imalo interesovanja za ono čime se bavio njegov otac, ostavlja majci i starijoj sestri da se staraju o ranču, i posvećuje se naučnim istraživanjima i eksperimentima. Posle dve godine neumornog rada i neuspeha, uspeva da napravi vremensku mašinu. Polazi na svoje prvo putovanje. Ne hiljadu godina u budućnost, kao što to čini Velsov lik, već samo šezdeset osam godina unapred, i iz svoje blistave sprave iskrcava se jednog svežeg i sunčanog poznonovembarskog dana 1963. godine.
Džil pripada svetu s polovine dvadeset drugog veka. Do tada je putovanjem kroz vreme već ovladano, ali se retko kada sprovodi, postoje brojne zabrane. Shvatajući potencijal za poremećaje i uništenje, vlada svakoj osobi dozvoljava samo jedno putovanje u životu. I to ne iz zadovoljstva, da bi se videli i drugi trenuci u istoriji, već kao vid inicijacije u svet odraslih. Ono se obavlja kada osoba napuni dvadeset godina. U njenu čast se organizuje slavlje, i te iste večeri ona odlazi u prošlost da godinu dana obilazi svet i posmatra svoje pretke. Polazi se od perioda koji je bio dvesta godine pre rođenja, otprilike sedam generacija unazad, pa se polako kreće prema sadašnjosti. Svrha putovanja je da se naučite poniznosti i saosećanju, tolerantnosti prema bližnjem. Od stotine predaka koje susretnete tokom putovanja, pred vama se odvija bezbroj ljudskih mogućnosti, izvučen je svaki broj na genetskoj lutriji. Putnik će shvatiti da potiče iz kotla prepunog suprotnosti i da među precima ima i prosjaka i budala, svetaca i heroja, bogalja i lepotica, blagih duša i okrutnih kriminalaca, altruista i lopova. Biti izložen tolikom broju života u tako kratkom vremenskom periodu znači steći novi uvid u svoju ličnost i mesto u svetu. Čovek se tako vidi kao deo nečeg većeg od sebe samog, i vidi sebe kao izdvojenu individuu, kao jedinstveno biće koje poseduje sopstvenu, nezamenljivu budućnost. Shvata konačno i to da je on sam odgovoran za izgradnju sopstvene ličnosti onakve kakva jeste.
Postoje izvesna pravila koja važe tokom putovanja. Nikada ne smete otkriti svoj pravi identitet; ne smete se mešati ni u čije postupke; nikome ne smete dozvoliti da uđe u vaš vremeplov. Ukoliko prekršite bilo koje od ovih pravila, osuđeni ste na progonstvo iz sopstvenog vremena, i na to da ostatak života provedete u izgnanstvu.
Džilina priča počinje na njen dvadeset prvi rođendan ujutro. Čim se zabava završi, ona se oprašta od roditelja i prijatelja, seda u vremeplov koji joj je odobrila vlada i vezuje pojas. Sa sobom nosi dug spisak imena, dosijee predaka koje će sresti na putovanju. Brojčanik na komandnoj tabli postavljen je na 20. novembar, 1963, tačno dve stotine godina pre njenog rođenja. Ona još jednom pregleda papire, gurne ih u džep i startuje motor mašine. Deset sekundi kasnije, dok joj porodica i prijatelji žalosno mašu u znak pozdrava, mašina nestaje i Džil je pošla na put.
Džekova mašina zaustavlja se na jednoj livadi na obodu Dalasa. Novembar je, dvadeset sedmi, pet dana nakon Kenedijevog ubistva, i Osvald je već mrtav, na njega je Džek Rubi već pucao u prolazu u prizemlju Gradske kuće. Šest sati posle svog prispeća, Džek je pročitao dovoljno dnevnih novina, i čuo i video dovoljno radio i televizijskih emisija da shvati da se našao usred nacionalne tragedije. On je i sam doživeo ubistvo predsednika (Garfild, 1881), i ima bolne uspomene na traumu i pometnju koje je taj događaj izazvao. Nekoliko dana razmišlja o dilemi, pita se da li ima moralno pravo da promeni istorijske činjenice, i na kraju zaključi da ima. Preduzeće nešto za dobrobit ove zemlje; učiniće sve što je u njegovoj moći da Kenediju spase život. Vraća se do svog vremeplova na livadi, vraća brojčanik hronometra na 20. novembar, i vraća se devet dana unazad. Kada izađe iz kabine svoje letelice, vidi da stoji na dvadesetak metara od još jednog vremeplova - luksuzne verzije iz dvadeset drugog veka njegovog vlastitog. Džil izlazi, pomalo omamljena i razbarušena. Kada vidi Džeka koji stoji kraj nje potpuno zbunjen, vadi iz džepa papir sa spiskom imena. Izvinite, gospodine, kaže, da li možda znate gde bih mogla da nađem čoveka po imenu Li Harvi Osvald.
Posle toga nisam razradio još mnogo detalja. Znao sam da će se Džek i Džil zaljubiti jedno u drugo (ipak je to Holivud), i znao sam da će Džek na kraju ubediti Džil da mu pomogne u tome da Osvald ne ubije Kenedija - čak i po cenu toga da zbog njega prekrši zakon, da ne bude u mogućnosti da se vrati u svoje vreme. Postaviće Osvaldu zasedu, ujutro, dvadeset drugog, upravo kada, noseći pušku, bude ulazio u Teksaško skladište udžbenika, vezaće ga, i biće njihov talac nekoliko sati. No i pored sveg njihovog truda, ništa se neće promeniti. Kenedija će ubiti ispaljeni metak, i američka istorija neće se promeniti ni za jedan zarez. Osvald, samoproklamovana žrtva manipulacije, govorio je istinu. Bilo da je pucao u predsednika ili ne, nije bio jedini strelac u ovoj zaveri.
Zbog toga što Džil sada ne može da se vrati kući, i zbog toga što je Džek voli, i ne može da podnese pomisao da je ostavi, odluči da ostane s njom u 1963. U poslednjoj sceni filma, oni uništavaju svoje vremeplove i zakopaju ih na livadi. A onda, dok se iza njih pomalja sunce, oni odlaze u novembarsko jutro, datum je dvadeset i treći - dvoje mladih odbacili su svoju prošlost i spremni su da se zajedno suoče s budućnošću.


*



Bilo je to najobičnije đubre, naravno, jeftina fantastika najnižeg reda, ali meni se činilo da od toga može da se napravi film; jedino mi je to i bio cilj: da napravim nešto što će zadovoljavati propisanu formu. Nije to bila nekakva prostitucija, već finansijski dogovor, i nimalo se nisam dvoumio oko toga da radim najamni posao da bih došao do toliko potrebne gotovine.
Za mene je to bio loš dan koji je počeo time što nisam uspeo da se maknem dalje u priči na kojoj sam radio, zatim je usledilo neprijatno iznenađenje kada sam video da je Čangova radnja zatvorena, a onda i onaj užasan članak koji sam pročitao za ručkom. Ako ništa drugo, razmišljanje o Vremeplovu bilo je barem bezbolna distrakcija, i kada je Grejs u osam i trideset ušla na vrata, bio sam relativno dobro raspoložen. Sto je bio postavljen, u frižideru se hladila boca belog vina, a omlet je bio spreman za tiganj. Mislim da je bila malo iznenađena jer sam je čekao, ali ništa nije rekla. Izgledala je iscrpljeno, s tamnim kolutovima oko očiju, i nekakvom tromošću u pokretima. Pošto sam joj pomogao da skine kaput, odmah sam je poveo u kuhinju i poseo je za sto. „Jedi”, kazao sam. „Sigurno si pregladnela.” Na tanjir ispred nje stavio sam malo hleba i salate, a zatim sam otišao do šporeta da ispečem omlet.
Uputila mi je pohvalu za hranu, ali inače nije mnogo govorila tokom obeda. Bilo mi je drago da vidim da joj se apetit vratio, ali istovremeno delovala je kao da je negde drugde, manje pribrana nego obično. Kada sam joj ispričao o tome kako sam išao da kupim selotejp i o misterioznom zatvaranju Čangove papirnice, jedva da me je slušala. Bio sam u iskušenju da joj ispričam o ponudi za scenario, ali činilo mi se da to nije bio pravi trenutak. Možda posle večere, pomislio sam, i tada, baš kada sam ustao i počeo da raspremam sto, pogledala je prema meni i rekla, „Mislim da sam trudna, Sid.”
Ona je toliko nenadano izgovorila te reči da nisam znao šta bih drugo nego da ponovo sednem.
„Od poslednje menstruacije prošlo je skoro šest nedelja. Znaš koliko su mi redovne. I sve to povraćanje juče. Šta bi drugo moglo da bude?”
„Ne zvučiš preterano srećno zbog toga”, najzad sam rekao.
„Ne znam kako se osećam. Oduvek sam govorila da ću imati decu, ali ovo sada deluje kao najgori mogući trenutak.”
„Ne mora da znači. Ako test bude pozitivan, nešto ćemo već smisliti. I svi drugi tako rade. Nismo glupi, Grejs. Naći ćemo način.”
„Stan je premali, nemamo novca, i morala bih da prestanem da radim tri-četiri meseca. Da si ti onakav kakav si bio, to sve ne bi bilo važno. Ali još uvek nisi takav.”
„Uspeo sam u tome da zatrudniš, zar ne? Ko kaže da nisam kao pre? U svakom slučaju, svi delovi mi rade.”
Grejs se nasmešila. „Znači ti si za.”
„Naravno da jesam.”
„To bi onda bilo jedno za i jedno protiv. Kako ćemo dalje?”
„Mora da se šališ.”
„Kako to misliš?”
„Abortus. Ne misliš valjda da abortiraš?”
„Ne znam. To je užasno, ali možda je najbolje da decu odložimo za neko vreme.”
„Ljudi koji su u braku ne ubijaju svoje bebe. Ne onda kada se vole.”
„Jezivo je to što kažeš, Sidni. Ne dopada mi se.”
„Sinoć si mi rekla: ’Samo nastavi da me voliš, i sve će se srediti.’ To i pokušavam. Da te volim i da se brinem o tebi.”
„To nema veze s ljubavlju. Treba razmisliti o tome šta je najbolje za oboje.”
„Ti već znaš, zar ne?”
„Šta znam?”
„Da si trudna. Ne misliš da si trudna. Već znaš da jesi. Kada si uradila test?”
Prvi put otkad je znam, Grejs je okrenula glavu na drugu stranu kada je progovorila - nije imala snage da me pogleda, obratila se zidu. Uhvatio sam je u laži, i poniženje je bilo toliko da ga je jedva podnela. „U subotu ujutro”, rekla je. Glas joj je bio skoro nečujan, jedva nešto jači od šapata.
„Zašto mi tada nisi rekla?”
„Nisam mogla.”
„Nisi mogla?”
„Bila sam suviše potresena. Nisam želela da prihvatim to saznanje, i bilo mi je potrebno vreme da svarim novost. Žao mi je, Sid. Zaista mi je žao.”
Razgovarali smo još dva sata, i na kraju sam uspeo da slomim njen otpor, navaljivao sam dok nije popustila i obećala da će zadržati dete. Bila je to najgora borba koju smo do tada vodili. Iz svih praktičnih razloga imala je pravo da se dvoumi u vezi s trudnoćom, ali sama racionalnost njene sumnje u meni je probudila neki morbidan, iracionalan strah, i ja sam nastavio s divljačkim napadima koji nisu imali mnogo smisla. Kad smo stigli do novca, spomenuo sam joj scenario i priču koju sam skicirao u plavoj svesci, prećutkujući da pomenem da je prvi projekat tek potencijalna ideja, naznaka nekog budućeg rada, a da sam se s drugim već zaglavio. Ukoliko ni od jednog ni od drugog ne bude ništa, prijaviću se za posao predavača kreativnog pisanja na svim odsecima za kreativno pisanje u Americi, pa ako i od toga ništa ne bude, vratiću se da predajem istoriju u srednjoj školi iako sam znao da još uvek nisam fizički sposoban za stalan posao. Drugim rečima, lagao sam je. Jedini cilj mi je bio da je odgovorim od abortusa, i bio sam spreman da posegnem za bilo kakvom neistinom samo da opravdam svoj sud. Pitanje je bilo zbog čega. Čak i dok sam je bombardovao svojim beskrajnim opravdanjima i surovo efektnom retorikom, dok sam uništavao svaku od njenih tihih, savršeno razumnih izjava, pitao sam se zbog čega se tako žestoko borim. U osnovi, ni najmanje nisam bio siguran u to da li sam spreman da postanem otac, i znao sam da je Grejs u pravu što se tiče trenutka, da nije trebalo razmišljati o deci sve dok se ne budem sasvim oporavio. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što sam shvatio za šta sam se ja to zalagao te noći. Nija tu bila reč o detetu - već o meni. Od kada sam upoznao Grejs, živeo sam u samrtnom strahu da ću je izgubiti. Jednom sam je pre braka već bio izgubio, i pošto sam se razboleo i postao poluinvalid, polako sam se prepustio nekom jezivom beznađu, potajnom uverenju da bi njoj bilo bolje bez mene. Ako bismo imali dete, to bi izbrisalo moj strah i sprečilo je da ode. S druge strane, to što je ona bila protiv bebe značilo je da želi da ode, da mi je već izmicala. Eto zbog čega sam se ja toliko zahuktao one noći, i zbog čega sam se, sa surovošću jednog beskrupuloznog advokata, branio. Čak sam bio otišao toliko daleko da sam isečak s onim užasnim člankom izvadio iz novčanika i primorao je da ga pročita. POROĐAJ U TOALETU, BEBA BAČENA. Kada je stigla do kraja teksta, Grejs me je pogledala sa suzama u očima i rekla, „Nije fer, Sidni. Kakve veze ovaj... ovaj užas ima s nama? Pričaš mi o mrtvim bebama u Dahauu, o parovima koji ne mogu da imaju decu, a onda mi pokažeš ovo. Šta je s tobom? Ja samo pokušavam, koliko god mogu, da učinim ono što je najbolje za nas. Zar ne shvataš?”

Sledećeg jutra rano sam ustao, spremio nam oboma doručak i doneo ga na poslužavniku u spavaću sobu, u sedam, minut pre nego što je sat bio namešten da zvoni. Poslužavnik sam odložio na komodu, sat isključio, pa sam seo na krevet pored Grejs. Onoga trenutka kada je otvorila oči, zagrlio sam je i počeo da je ljubim po obrazu, vratu, ramenu, naslanjao sam svoju glavu o nju izvinjavajući se zbog gluposti koje sam izrekao prethodno veče. Kazao sam joj da uradi ono što želi, da je odluka na njoj i da ću je ja podržati kakva god da bude. Prelepa Grejs, koja ujutro nikada nije bila ni podbula ni pospana, koja je iz sna izlazila s revnošću jednog vojnika, koja je iz najdublje nesvesnosti prelazila u stanje potpune razbuđenosti za nekoliko sekundi, obavila je ruke oko mene i uzvratila mi zagrljaj. Nije progovorila nijednu reč, samo su se iz dubine njenog grla čuli zvuci nalik na mačije predenje, koji su mi govorili da mi je oprošteno, da je nesporazum već bio iza nas.
Dok je bila u krevetu poslužio sam je doručkom. Najpre sokom od pomorandže, zatim šoljom kafe s malo mleka, iza čega je došlo rovito jaje i parče tosta. Apetit joj je bio dobar, nije bilo znakova slabosti ni jutarnje mučnine, i dok sam pio kafu i jeo svoj tost, razmišljao sam o tome kako nikada nije zračila kao toga jutra. Moja žena je blistavo biće, rekoh sebi, i neka me grom ubije ako ikada zaboravim na to koliko sam srećan što sada sedim kraj nje.
„Sanjala sam strašno čudan san”, rekla je Grejs. „Jedan od onih ludih, izmešanih maratonskih gde jedna stvar prelazi u drugu. Ali vrlo jasan - stvarniji od stvarnosti, ako me razumeš.”
„Da li ga se sećaš?”
„Najvećeg dela, da, čini mi se, ali već je počeo da bledi. Više se ne sećam početka, ali ti i ja smo se nekako zatekli s mojim roditeljima. Tražili smo mesto za stanovanje.”
„Veći stan, verovatno.”
„Ne, ne stan. Kuću. Vozili smo se po nekom gradu. Nije ni Njujork ni Šarlotsvil, neki drugi, u kome nikada ranije nisam bila. I moj otac je rekao da treba da proverimo jednu adresu na aveniji Bluberd. Šta misliš, odakle mi to? Bluberd avenija?”
„Ne znam. Ali ime je svakako lepo.”
„Upravo si to rekao i u snu. Rekao si da je ime lepo.”
„Jesi li ti sigurna da se san završio? Možda još uvek spavamo, i sanjamo zajedno?”
„Ne budi luckast. Vozili smo se u autu mojih roditelja. Sedeo si pored mene na zadnjem sedištu i rekao mojoj majci, ’Ime je lepo.’”
„A onda?”
„Zaustavili smo se ispred jedne stare kuće. Bila je velika - ogromna, zapravo - i zatim je nas četvoro ušlo i počelo da razgleda. Sve sobe bile su prazne, bez nameštaja, a bile su veoma prostrane, poput muzejskih galerija ili košarkaških terena, i čuli smo kako naši koraci odjekuju o zidove. A onda su moji roditelji rešili da se popnu i pogledaju drugi sprat, ali ja sam želela da siđem u podrum. Ti isprva nisi želeo da pođeš, ali uzela sam te za ruku i odvukla sa sobom. Podrum je, kako se ispostavilo, umnogome bio nalik na dnevnu sobu - jedna prazna prostorija za drugom - ali negde na sredini poslednje prostorije pronašli smo vrata u podu. Povukla sam ih i otvorila i odmah primetila da postoje i merdevine koje vode u niži sloj. Onda si i ti postao isto toliko radoznao kao ja, i bilo je kao da igramo neku avanturističku igru. Znaš, kao kada dvoje dece istražuje nepoznatu kuću, bili smo malo preplašeni, i istovremeno smo se zabavljali.”
„Kolike su bile merdevine?”
„Ne znam. Dva-tri metra. Tako nešto.
„Dva ili tri metra... A onda?”
„Našli smo se u jednoj prostoriji. Manjoj nego one gore, s mnogo nižom tavanicom. Čitavo mesto bilo je puno polica za knjige. Metalne, u sivo obojene, kao one što se koriste u bibliotekama. Počeli smo da razgledamo naslove knjiga, i ispostavilo se da si sve do jedne napisao ti, Sid. Stotine i stotine knjiga, i na svakom hrptu stoji tvoje ime: Sidni Or.”
„Jezivo.”
„Ne, zaista nije. Bila sam stvarno ponosna na tebe. Pošto smo neko vreme gledali knjige, ponovo sam počela da se šetam, i na kraju sam pronašla vrata. Otvorila sam ih, a iza njih se nalazila savršena mala soba. Sva u plišu, s mekim persijskim tepihom i udobnim foteljama, na zidovima slike, na stolu gori tamjan, u njoj je bio i krevet sa svilenim jastucima i crvenim satenskim prekrivačem. Pozvala sam te da uđeš, i čim si prešao prag, zagrlila sam te i počela da te ljubim. Sasvim sam se uzbudila. Bila sam vrela i spremna.”
„A ja?”
„Ti si imao erekciju kao nikada u životu.”
„Ako tako nastaviš, Grejs, sad ću imati još i veću.”
„Svukli smo se i počeli da se valjamo po krevetu, znojavi i gladni jedno drugog. Bilo je savršeno. I ja i ti smo doživeli vrhunac, a zatim smo, bez predaha, počeli sve iznova, nasrćući jedno na drugo poput životinja.”
„Ovo mi zvuči kao pornić.”
„Bilo je potpuno divlje. Ne znam koliko smo se zadržali, ali u jednom trenutku smo čuli kako moji roditelji sedaju u auto i odlaze. To nam nimalo nije smetalo. Kasnije ćemo se naći s njima, rekli smo, i ponovo smo počeli da se tucamo. Kad smo bili gotovi, obuzela nas je malaksalost. Malo sam zadremala, a kada sam ponovo otvorila oči, videla sam te kako stojiš nag kraj vrata i vučeš kvaku, izgledalo je da si očajan. ’Šta nije u redu’, pitala sam te, a ti si rekao ’Izgleda da smo zaključani’.”
„Nikada nisam čuo nešto toliko čudno.”
„Sid, to je samo san. Snovi su uvek čudni.”
„Nisam govorio u snu, zar ne?”
„Kako to misliš?”
„Znam da nikada ne ulaziš u moju radnu sobu. Ali da si ušla, i da si videla na stolu plavu svesku koju sam kupio u subotu, u njoj bi pronašla priču koju pišem, a ona je veoma slična tvom snu. Merdevine koje vode u podzemnu prostoriju, police s knjigama, mala soba u zadnjem delu. Junak moje priče je upravo sada zaključan u njoj, i ne znam kako da ga izbavim odande.”
„Čudno.”
„I više od toga. Zastrašujuće.”
„Smešno je što se na tom mestu i san prekida. Imao si onaj prestravljeni izraz lica, ali pre nego što sam mogla bilo šta da učinim da bih ti pomogla, probudila sam se. I eto tebe tu, na krevetu, kako me grliš, isto onako kao u snu. To je bilo divno. Kao da san još uvek traje, čak i pošto sam se probudila.”
„Znači, ne znaš šta nam se dogodilo nakon što smo se zaključali.”
„Nisam dotle stigla. Ali, našli bismo način da izađemo. Znaš, ljudi ne umiru u svojim snovima. Bez obzira na to što su vrata zaključana, dogodilo bi se nešto i mi bismo se spasli. Eto kako to funkcioniše. Dok god sanjaš, naći ćeš izlaz.”


Grejs je otišla na Menhetn, a ja sam seo za pisaću mašinu i počeo da radim na filmskoj obradi dela za Bobija Hantera. Pokušao sam da sinopsis svedem na četiri strane, ali sam umesto toga napisao šest. Shvatio sam da je neke stvari trebalo pojasniti, a ja nisam želeo nikakvih šupljina u priči. Najpre, ako je putovanje zrelosti bilo prepuno opasnosti i mogućnosti da se bude onako strogo kažnjen, zbog čega bi iko rizikovao da ode u prošlost? Odlučio sam da ono bude opcionalno, nešto što je stvar izbora a ne moranja. Drugo, kako ljudi iz dvadeset drugog veka znaju kada je putnik prekršio propise? Izmislio sam poseban ogranak nacionalne policije koji se time bavi. Agenti za putovanje kroz vreme, sede u bibliotekama, nad knjigama, časopisima i novinama, i kada se mladi putnik umeša u nečije postupke u prošlosti, reči u knjigama se menjaju. Ime Lija Harvija Osvalda, na primer, odjednom bi nestalo iz svakog dela koje se bavi Kenedijevim ubistvom. Kada sam zamislio tu scenu, shvatio sam da te izmene mogu da se urade kao izuzetan vizuelni efekat: stotine reči koje se brišu i preraspoređuju na odštampanim stranama, jure napred-nazad kao sićušne, sumanute bube.
Kada sam završio s kucanjem, još jednom sam pročitao tekst, ispravio slovne greške, a zatim sam otišao kroz hodnik do kuhinje i pozvao Agenciju Sklar. Meri je bila na drugoj liniji, pa sam zamolio njenu sekretaricu da joj kaže da ću svratiti za sat ili dva da ostavim rukopis. „To je bilo baš brzo”, rekla je.
„Pa, jeste”, odgovorio sam, „ali znate, Anđela, kada putujete kroz vreme, ne smete izgubiti ni sekundu.”
Anđela se nasmejala mojoj ne baš uspeloj opaski. „U redu”, rekla je. „Reći ću Meri da ste krenuli. Ali, znate, i nije neka velika žurba. Mogli biste da ga pošaljete poštom i uštedite jedan dolazak.”
„Ne verujem pošti, gospoja”, rekao sam naglaskom kauboja iz Oklahome. „Nit’ sam kada, nit’ ću sada.”
Pošto sam obavio taj telefonski razgovor, ponovo sam uzeo slušalicu i okrenuo Trausov broj. Merina kancelarija bila je na Petoj aveniji, između 12. i 13 ulice, nedaleko od Džonovog stana, i palo mi je na pamet da bi on možda voleo da ručamo zajedno. Takođe, hteo sam da znam kako mu je noga. Nismo razgovarali od subote uveče, i bilo je vreme da ga obiđem i čujem najnoviji izveštaj.
„Ništa novo”, rekao je. „Nije gore nego što je bilo, ali nije ni bolje. Doktor mi je prepisao lek protiv upale, i kada sam juče uzeo prvu tabletu, imao sam vrlo lošu reakciju. Povraćanje, vrtoglavica, sve po redu. Još uvek sam pomalo iscrpljen od svega toga.”
„Krećem na Menhetn uskoro, da se vidim s Meri Sklar, pa sam mislio da svratim kasnije da te vidim. Možda da ručamo zajedno, ili tako nešto, ali čini mi se da tebi sada baš ne odgovara da dođem.”
„Zašto ne bi došao sutra? Mora mi biti bolje do tada. I bolje da je tako, ili ću....”
Iz stana sam izašao u pola dvanaest, otišao sam do ulice Bergen i uhvatio voz F za Menhetn. Tokom putovanja bilo je nekoliko misterioznih kvarova na uređajima - poduži zastoj u tunelu, nestanak svetla u vagonu koji je trajao čitave četiri stanice, i neuobičajeno spor prelazak od stanice u ulici Jork na drugu stranu reke - i dok sam stigao do Merine kancelarije, ona je već bila otišla na ručak. Ostavio sam sinopsis kod Anđele, bucmaste pomoćnice, strastvenog pušača, koja se javljala na telefon i slala pakete, koja me je iznenadila time što je ustala od stola i prišla da me poljubi za rastanak - onako italijanski, u obraz, dva puta. „Šteta što si oženjen”, prošaputala je. „Ti i ja bismo mogli da stvaramo divnu muziku, Sid.”
Anđela se uvek šegačila na takav način, i posle tri godine upornog vežbanja dostigli smo prilično uglađenu rutinu. U pokušaju da joj pariram na pravi način, dao sam joj odgovor koji je želela da čuje. „Ništa ne traje večno”, rekoh joj. „Samo budi strpljiva, anđeoska moja, i pre ili kasnije, svakako ću biti slobodan.”
Nije bilo razloga da se odmah vratim u Bruklin, pa sam rešio da moj popodnevni izlazak ovoga puta bude šetnja po Vilidžu, a zatim bih ekskurziju zaokružio užinom pre nego što pođem podzemnom kući. Od Pete avenije pošao sam prema zapadu, išao sam 12. ulicom pokraj lepih kuća od smeđeg kamena i uredno negovanog drveća, i kada sam prošao Nju skul i približio se Šestoj aveniji, već sam bio duboko uronio u misli. Bouen je još uvek zarobljen u sobi, a sa uznemirujućim sadržajem Grejsinog sna koji mi je još uvek odjekivao u glavi, dobio sam nekoliko novih ideja u vezi s pričom. Posle toga više nisam znao gde se nalazim, i u narednih trideset-četrdeset minuta lutao sam ulicama kao slep, više sam bio u onoj prostoriji ispod zemlje u Kanzas Sitiju nego na Menhetnu, stvari oko sebe jedva da sam primećivao. Tek kada sam izbio na ulicu Hadson, i kada sam prošao kraj prozora gostione Vajt hors, moje noge su prestale da se kreću. Shvatio sam da sam ogladneo, i čim sam postao svestan te činjenice, pažnju sam s glave usredsredio na stomak. Bio sam zreo da sednem i ručam.10
U prošlosti sam puno puta bio u Vajt horsu, ali već nekoliko godina nisam dolazio, i čim sam otvorio vrata bio sam srećan što se u restoranu ništa nije promenilo. I dalje je bio rupa puna dima i drvenog nameštaja, s istim oštećenim stolovima, rasklimatanim stolicama, s istom piljevinom na podu, s istim velikim satom na zapadnom zidu. Svi stolovi bili su zauzeti, ali bilo je nekoliko mesta za šankom. Smestio sam se na jedno od njih i naručio hamburger i čašu piva. Retko pijem u toku dana, ali to što sam došao u Vajt hors u meni je probudilo nostalgično raspoloženje (dok sam se prisećao svih sati koje sam tu proveo u svojim dvadesetim), pa sam odlučio da popijem jednu u ime dobrih starih vremena. I tek kada sam s konobarom obavio šta sam imao, obratio sam pažnju na čoveka koji je sedeo s moje desne strane. Video sam ga s leđa kada sam ušao u restoran, mršav muškarac u smeđem džemperu nadvijen nad čašom pića, i zbog nečega u njegovom držanju u mojoj glavi se upalila lampica. Ali zbog čega, to ne znam. Prepoznavanja, možda. Ili nečeg još opskurnijeg: sećanja na jednog drugog čoveka u smeđem džemperu koji je, pre mnogo godina, sedeo u istom položaju, liliputanski delić davne prošlosti. Njegova glava bila je pognuta, gledao je u čašu dopola punu viskija ili burbona. Mogao sam da vidim jedino njegov profil koji je bio delimično zaklonjen levom rukom, ali nije bilo nikakve sumnje da je to lice osobe koju sam mislio da nikada više neću videti. M. R. Čang.
„Gospodine Čang”, rekao sam, „kako ste?”
Na pomen svog imena, Čang se okrenuo, izgledao je potišteno i donekle pripito. Najpre se nije setio ko sam, ali potom mu se lice postepeno razvedrilo. „Ah”, rekao je. „Gospodin Sidni. Gospodin Sidni O. Fin momak.”
„Juče sam otišao do vaše papirnice”, kazao sam, „ali sve je nestalo. Šta se dogodilo?”
„Velika nevolja”, odgovorio je Čang, klimnuo glavom i uzeo gutljaj pića. Izgledalo je da je na ivici suza. „Gazda digao zakup. Kažem imam ugovor, a on samo se smeje i kaže pleni robu sa šerifom ako pare ne dam ponedeljak ujutro. Pa ja pakujem radnju u subotu i odem. Svi mafijaši tu, u taj kraj. Upucaju te ako ne slušaš.”
„Trebalo bi da uzmete advokata i predate ga sudu.”
„Ne advokat. Puno novca. Sutra ja tražim novo mesto. Možda Kvins, ili Menhetn. Ne više Bruklin. Palata papira propast. Veliki američki san propast.”
Nije trebalo da se prepustim sažaljenju koje me je obuzelo, ali kada mi je Čang ponudio piće, nisam imao srca da ga odbijem. Viski u pola dva popodne svakako nije bio na mom spisku prepisanih medikamenata. Što je još gore, sada kad smo Čang i ja postali prijatelji i duboko zagazili u razgovor, osetio sam obavezu da uzvratim na njegovu ljubaznost i naručim još jednu turu. U roku od recimo sat vremena, to je značilo jedno pivo i dva dupla viskija. Nedovoljno da se dostigne puna intoksikacija, ali ja sam do tada ipak prijatno lebdeo, a kako je moja uobičajena suzdržanost postepeno slabila, postavio sam Čangu brojna lična pitanja o njegovom životu u Kini i o tome kako je došao u Ameriku - nešto što nikada ne bih učinio da nisam pio. Bio sam zbunjen mnogim stvarima koje je Čang ispričao. Njegova sposobnost izražavanja na engleskom polako je slabila, proporcionalno alkoholu koji je unosio, ali u nizu priča o detinjstvu provedenom u Pekingu, Kulturnoj revoluciji i begu iz zemlje preko Hongkonga, jedna se posebno izdvajala, sigurno i zbog toga što ju je ispričao na početku razgovora.
„Moj otac bio je nastavnik matematike”, rekao je, „zaposlen u Srednjoj školi broj 11 u Pekingu. Kada počela Kulturna revolucija, kazali da je on član Crne bande, reakcionar buržuj. Jednog dana, studenti iz Crvene garde naredili Crnoj bandi oni uzmu sve knjige iz biblioteke od predsednik Mao. Udarali ih kaiševima da to urade. To su loše knjige, kazali su. Šire kapitalizam i revizionističke ideje, i zato moraju da gore. Moj otac i drugi nastavnici iz Crne bande, oni knjige nosili do sportskih terena. Crvena garda vikala na njih, tukla ih da to urade. Nosili puno teških knjiga, i još puno, i napravili veliko brdo od knjiga. Crvena garda ih zapali, a moj otac počne da plače. Udaraju ga kaiševima zato. Vatra postane velika i vrela, a Crvena garda gura Crnu bandu sasvim kod plamena. Teraju ih da sagnu glave i nagnu napred. Kažu kušaju ih plamenovi velike Kulturne revolucije. Dan je topao, avgust, užasno sunce. Otac ima plikove po licu, po rukama, modrice i rane po leđima. Kod kuće, kad ga majka vidi, ona plače. Svi plačemo, gospodine Sidni. Posle nedelju dana hapse oca, i sve nas šalju na selo da radimo na farmi. Tada sam naučio da mrzim svoju zemlju, moju Kinu. Od toga dana, počinjem da sanjam Ameriku. U Kini ja imao veliki američki san, ali u Americi tog sna nema. I ova zemlja isto je loša. Svugde isto. Svi ljudi loši i kvarni. Sve zemlje loše i kvarne.11
Pošto sam završio svoj kati sark, rukovao sam se s Čangom i rekao mu da je vreme da krenem. Već je pola tri, kazao sam, a ja moram da se vratim u Kobi Hil i kupim nešto za večeru. Čang je delovao razočarano. Nisam znao šta on očekuje od mene, ali možda je mislio da sam spreman da ga pratim na celodnevnom opijanju.
„Nema problema”, najzad je rekao. „Vozim te kući.”
„Imaš auto?”
„Naravno. Svi imaju auto. Ti ne?”
„Ne. U Njujorku ti automobil i nije naročito potreban.”
„Hajde, gospodine Sid. Ponovo si ti mene razveselio da ja srećan. Sad ja tebe vozim kući.”
„Ne, hvala. Čovek u tvom stanju ne bi trebalo da vozi. Previše si nabaren.”
„Nabaren.”
„Previše si popio.”
„Glupost. M. R. Čang trezan kao sudija.”
Nasmešio sam se kada sam čuo ovaj stari američki izraz, i pošto je video da me zabavlja, Čang iznenada poče da se smeje. Bila je to ista ona stakato erupcija koju sam čuo u subotu, u prodavnici. Ha-ha-ha. Ha-ha-ha. Ha-ha-ha. Doživeo sam to kao nekakvu uznemirujuću razdraganost, suvu i bezdušnu, bez onog vibrantnog, grlenog kvaliteta koji se obično čuje kada se ljudi smeju. Da bi potvrdio svoje reči, Čang je skočio sa stolice i počeo da korača napred-nazad po restoranu, pokazujući kako je u stanju da drži ravnotežu i korača u pravoj liniji. Da budem fer, moram priznati da je položio taj test. Pokreti su mu bili neusiljeni i delovalo je da se sasvim dobro kontroliše. Kako sam shvatio da je ovaj čovek nezaustavljiv, da je njegova rešenost da me vozi kući postala nešto opsesivno i neumoljivo, nevoljno sam popustio i prihvatio njegovu ponudu.
Automobil je bio parkiran na uglu, u ulici Peri, bio je to nov-novcat crveni pontijak s belim gumama i pokretnim krovom. Rekao sam Čangu da mi liči na svež paradajz iz Džersija, ali ga nisam pitao kako je samoproklamovani američki bankrot uspeo da dođe do tako skupocene mašine. S očiglednim ponosom, najpre je otključao suvozačka vrata i smestio me na sedište. Zatim se, uz glađenje haube dok je prilazio svojim vratima, popeo na trotoar i otključao ih. Kada se smestio za volanom, okrenuo se prema meni i raskezio se. „Solidna roba”, rekao je.
„Da”, odgovorio sam. „Veoma impresivno.”
„Udobno se smesti, gospodine Sid. Sedišta na obaranje. Skroz do kraja.” Nagnuo se i pokazao mi gde treba da pritisnem dugme, i dakako, sedište je počelo da se naginje unazad, zaustavivši se na uglu od četrdeset pet stepeni. „Eto tako”, reče Čang. „Uvek bolje kad voziš se udobno.”
Nisam mogao da se ne složim s njim, a kako sam bio blago omamljen, bilo mi je prijatno zbog toga što se ne nalazim u vertikalnom položaju. Čang je upalio motor automobila, i ja sam za trenutak zatvorio oči, pokušao sam da zamislim šta bi Grejs želela za večeru i koje namirnice da kupim kada se vratim u Bruklin. Ispostavilo se da je to bila greška. Umesto da opet otvorim oči i vidim kuda Čang vozi, ja sam ubrzo zaspao - kao i bilo koji drugi pijanac prilikom podnevnog opijanja.
Nisam se probudio sve dok se auto nije zaustavio, a Čang isključio motor. Kako sam pretpostavio da sam stigao u Kobi Hil, spremao sam se da mu se zahvalim i otvorim vrata, i tada sam primetio da smo negde drugde: u nepoznatom kraju, u ulici prepunoj prodavnica i ljudi, bez sumnje daleko od mesta na kome sam živeo. Kada sam se uspravio da bolje pogledam, primetio sam da je većina natpisa na kineskom „Gde smo mi to?” pitao sam.
„Flašing”, odgovorio je Čang. „Čajnataun broj dva.”
„Zašto si me ovamo doveo?”
„Vozim auto, dobijem bolju ideju. U drugom bloku, tamo, fini mali klub, dobro za opuštanje. Ti izgledaš iscrpljeno, gospodin Sid. Tamo te vodim, tebi bolje.”
„O čemu to govoriš? Prošlo je tri, i moram da idem kući.”
„Samo pola sata. Čini puno dobra, obećavam. Onda ja tebe vozim kući. Okej?”
„Stvarno ne bih. Samo mi pokaži u kom pravcu se nalazi najbliža stanica podzemne, i sam ću da odem.”
„Molim te. Ovo meni jako važno. Možda prilika za posao, i treba mi savet od mudrog čoveka. Ti veoma mudar, gospodin Sid. Mogu tebi da verujem.”
„Nemam predstavu o čemu govoriš. Prvo hoćeš da se opustim. Zatim da ti dam savet. Šta bi ti?”
„I jedno i drugo. Sve zajedno. Ti vidiš, opustiš se, a onda meni daš savet. Vrlo prosto.”
„Pola sata?”

„Ništa neće da fali. Sve na moj trošak, sve besplatno. Onda te vozim na Kobi Hil, Bruklin. Dogovor?”
Popodne je iz minuta u minut postajalo sve čudnije, ali dozvolio sam da me ubedi da krenem s njim. Ne umem tačno da objasnim zbog čega. Iz znatiželje možda, ali isto tako i sasvim suprotno od toga - zbog osećanja potpune ravnodušnosti. Čang je počeo da mi ide na živce, a i nisam više mogao da podnesem njegove neprestane molbe, naročito onako presamićen u njegovim smešnim kolima. Ako će mu još pola sata mog vremena biti dovoljno, shvatio sam da mi se više isplati da pristanem. I tako, izašao sam iz pontijaka i počeo da ga pratim kroz veliku gužvu na aveniji, udisao sam opora isparenja i oštre mirise prodavnica s ribom i tezgi s povrćem koje su se protezale duž čitavog bloka. Na prvom uglu skrenuli smo levo, nastavili smo još nekih sto metara pa smo skrenuli ponovo levo i ušli u mali prolaz između zgrada na čijem se kraju nalazila građevina od šljake, jednospratna kućica bez prozora, i s ravnim krovom. Bila je to klasična scenografija za pljačku, ali ja nisam osetio bilo kakvu pretnju. Čang je bio previše dobro raspoložen, i sa sebi svojstvenom odlučnošću delovao je nepokolebljiv u nameri da dođe do cilja.
Kada je stigao do kuće sa žutom fasadom, Čang je pritisnuo prekidač zvona. Nekoliko sekundi kasnije, vrata su se odškrinuta i jedan Kinez od svojih šezdesetak godina, promolio je glavu. Klimnuo je u znak prepoznavanja kada je ugledao Čanga, razmenili su nekoliko rečenica na mandarinskom, i zatim nas je pustio unutra. Takozvani klub za opuštanje bio je zapravo mala radionica s jeftinom radnom snagom. Dvadeset Kineskinja sedelo je za šivaćim mašinama i spajalo haljine jarkih boja napravljene od jeftinih, sintetičkih materijala. Nijedna od njih nije podigla pogled kada smo ušli i Čang je kraj njih prošao što je brže moguće ponašajući se kao da ih nema. I dalje smo išli krčeći put između stolova sve dok nismo došli do jednih vrata u stražnjem delu prostorije. Starac nam ih je otvorio, i Čang i ja smo se našli u prostoru koji je bio toliko taman i mračan u odnosu na neonske sijalice radionice kroz koju smo upravo prošli, da ja najpre nisam ništa video.
Čim su mi se oči donekle prilagodile, primetio sam prigušenu svetlost lampi raspoređenih po različitim mestima u prostoriji. U svakoj je gorela sijalica druge boje - crvena, žuta, ljubičasta, plava - i za trenutak pomislio sam na portugalske sveske u Čangovoj propaloj radnji. Zapitao sam se da li one koje sam u subotu tamo video još uvek mogu da se nabave i, ukoliko mogu, da li bi bio spreman da mi ih proda. Naznačio sam sebi da ga pitam o tome pre nego što odemo.
Ubrzo me je doveo do jedne visoke stolice, nalik na barsku, napravljene od kože ili skaja, s pokretnim sedištem koje je delovalo meko, udobno. Seo sam, a on je seo pored mene, i onda sam shvatio da se nalazimo za nekakvim politiranim šankom, ovalnog oblika, koji se nalazio u centru prostorije. Razaznao sam siluete nekoliko ljudi koji su sedeli preko puta od nas, dvojice muškaraca u odelima i s kravatama, jednog Azijata koji je bio u nečemu što je ličilo na havajsku košulju, i dve-tri žene koje, kako je izgledalo, na sebi nisu imale nikakvu odeću. Ah, rekoh sebi, to je dakle takvo mesto. Seks klub. Čudnovato, ali tek tada sam obratio pažnju na muziku koja se čula u pozadini - melodičnu, prigušenu, koja je dopirala s neke nevidljive muzičke linije. Napregao sam se da bih razaznao melodiju, ali nisam uspeo da je prepoznam. Bila je to obrada neke stare rokenrol numere, namenjena javnim mestima - možda su Bitlsi, pomislio sam, a možda i nisu.
„Pa, gospodin Sid”, reče Čang, „šta misliš?”
Pre nego što sam uspeo da mu odgovorim, barmen se pojavio pred nama spreman da primi porudžbinu. Možda je to bio onaj starac koji nam je otvorio vrata, ali nisam bio siguran. Možda njegov brat, ili neki drugi rođak koji je imao udela u ovom poslovnom poduhvatu. Čang se nagnuo prema meni i prošaputao. „Nema alkohola”, reče. „Lažno pivo, seven ap, kola. Previše rizično, prodaja pića na ovakvom mestu. Nema dozvola za žestinu.” Pošto su mi predočene mogućnosti, odabrao sam koka-kolu. To je i Čang uradio.
„Nov-novcat lokal”, produžio je nekadašnji vlasnik papirnice. „Otvoreno sad u subotu. Još uvek se razrađuje, ali već vidim veliki potencijal u njemu. Pitaju me da li želim da investiram kao manjinski partner.”
„Ovo je javna kuća”, rekao sam mu. „Da li si siguran da hoćeš da se upetljaš u nezakonit posao?”
„Nije javna kuća. Klub za relaksaciju s golim ženama. Pomaže da se zaposleni ljudi bolje osećaju.”
„Nemam nameru da cepidlačim s tobom. Ako ti je baš toliko stalo, samo napred. Samo, ja sam mislio da si ostao bez novca.”
„Novac nikada problem. Pozajmim. Ako zarada od investicije bude viša od kamate na zajam, sve u redu.”
„Ako.”
„Vrlo malo ako. Nađu jako lepe devojke da rade ovde. Mis univerzum, Merilin Monro, Zečica meseca. Samo najvrelije, najseksi žene. Nijedan muškarac ne može da odoli. Vidi, da ti pokažem.”
„Neka hvala. Ja sam oženjen. Sve što mi je potrebno imam kod kuće.”
„Svaki muškarac to kaže. Ali kita uvek pobedi nad dužnošću. Sad ću da ti dokažem.”
Pre nego što sam uspeo da ga sprečim, Čang se odgurne na svojoj stolici i rukom pozva nekoga. Pogledao sam u tom pravcu i video pet-šest separea prislonjenih duž zida, nešto što je uspelo da mi promakne kada sam ušao u prostoriju. U tri su sedele gole žene čekajući mušterije, a na ostalima su bile navučene zavese, verovatno zbog toga što su u njima bile one koje su ih imale. Jedna od žena ustala je sa svog mesta i krenula prema nama. „Ova je najbolja”, reče Čang, „najlepša od svih. Zovu je Afrička princeza.”
Iz mraka se pojavila visoka crnkinja. Nosila je kratku ogrlicu od lažnog dragog kamenja, bele čizme do kolena, i bele tanga gaćice. Kosa joj je bila upletena u mnoštvo gustih pletenica čiji su krajevi bili ukrašeni perlama koje su dok se kretala zveckale poput zvončića na vetru. Hod joj je bio graciozan, usporen, uspravan - kraljevskog držanje zbog koja su je, nema sumnje, i prozvali princezom. Kada se našla na nekih metar i po od bara, shvatio sam da Čang ne preteruje. Bila je to neverovatno lepa žena - možda najlepša koju sam u životu video. Imala je samo dvadeset godina, možda dvadeset dve. Koža joj je činila toliko glatkom i primamljivom da sam se jedva suzdržao da je ne dotaknem.
„Kaži zdravo mom prijatelju”, naloži joj Čang. „Kasnije ćemo se obračunati.”
Okrenula se prema meni i nasmešila, otkrivajući niz iznenađujuće belih zuba. „Bonjour, chéri”, rekla je. „Tu parles français?”
„Ne, žao mi je. Govorim samo engleski.”
„Zovem se Martina”, rekla je s jakim kreolskim akcentom.
„Ja sam Sidni”, uzvratio sam, i tada sam je, da bih podstakao razgovor, upitao iz koje afričke zemlje dolazi.
Nasmejala se. „Pas D’Afrique! Haiti.” Poslednju reč izgovorila je u tri sloga, Ha-ii-tii. „Loše mesto”, reče ona. „Divalije je veoma méchant. Ovde je lepo.”
Klimnuo sam glavom jer nisam znao šta bih sledeće rekao. Hteo sam da ustanem i odem pre nego što se uvalim u nevolju, ali nisam mogao da se pomerim. Ova devojka mi je bila previše, i nisam mogao da prestanem da gledam u nju.
„Tu veux danser avec moi?” rekla je. „Da igraš sa mnom?”
„Ne znam. Možda i ne umem tako dobro da igram.”
„Nešto drugo?”
„Ne znam. Pa, možda jedna stvar... ako ne tražim previše od tebe.”
„Jedna stvar?”
„Pitao sam se... Da li bi ti previše smetalo ako bih te dodirnuo?”
„Dodirnuo. Naravno. To je lako. Dodirni me gde god poželiš.”
Ispružio sam ruku i prešao šakom celom dužinom njene gole ruke.
„Ti si vrlo stidljiv”, rekla je. „Zar ne vidiš moje grudi? Mes seins sont très jolis, n’est-ce pas?”
Bio sam dovoljno trezan da bih shvatio kako se krećem putem propasti, ali nisam dozvolio da me to saznanje zaustavi. Obuhvatio sam njene male, okrugle grudi svojim dvema šakama i neko vreme ih tako držao - dovoljno da osetim kako joj bradavice postaju sve čvršće.
„Ah, to je već bolje”, rekla je. „A sada me pusti da ja tebe dodirnem, u redu?”
Nisam rekao da, ali nisam rekao ni ne. Pretpostavio sam da na umu ima nešto naivno - da me pogladi po obrazu, da mi prstom pređe preko usana, da mi stegne ruku. U svakom slučaju, ništa od toga ne bi moglo da se uporedi s onim što je zapravo uradila, da se priljubi uz mene, i svoju elegantnu, dugu ruku zavuče u moje pantalone i šakom obuhvati erekciju koja je narastala u protekla dva minuta. Kada je osetila koliko sam krut, nasmešila se. „Mislim da smo spremni za ples”, rekla je. „Sada pođi sa mnom, u redu?”
Čangu svaka čast što se nije nasmejao ovom prizoru muške slabosti. Dokazao je svoju tvrdnju, i umesto da se naslađuje svojim trijumfom, samo mi je namignuo dok sam kretao s Martinom prema njenom separeu.
Čitava transakcija nije trajala duže od vremena koje je potrebno da se napuni kada. Navukla je zavesu i odmah mi skinula pantalone. Zatim se spustila na kolena i desnom rukom obuhvatila moj penis koji je, nakon što ga je nekoliko puta nežno pogladila i u pravom trenutku prešla jezikom preko njega, stavila u usta. Njena glava počela je da se miče, i dok sam osluškivao udaranje perli na njenim pletenicama, i posmatrao ta neverovatna, gola leđa, osetio sam nalet vreline u svojim nogama koji se prenosio pravo u prepone. Želeo sam da produžim ovo iskustvo i da uživam u njemu neko vreme, ali nisam mogao. Martinina usta bila su smrtonosna sprava, i kao i svaki uspaljeni tinejdžer, istog trenutka sam svršio.
Zažalio sam u roku od nekoliko sekundi. Za vreme koje mi je bilo potrebno da navučem pantalone i zakopčam kaiš, žaljenje se pretvorilo u stid i kajanje. Jedino što sam želeo bilo je da odem odatle što je moguće brže. Pitao sam Martinu koliko joj dugujem, ali ona je samo odmahnula i rekla da je moj prijatelj sve sredio. Poljubila me je kada sam rekao zbogom, lakim, prijateljskim dodirom dotakla je usnama moj obraz, zatim sam razmakao zavesu i vratio se do bara da potražim Čanga. Nije ga bilo. Možda je i sam našao ženu i već bio u nekom od separea gde je ispitivao kvalitete jedne od svojih budućih radnica. Nisam se potrudio da ostanem i proverim. Jednom sam obišao oko bara, čisto da proverim da ga nisam mimoišao, a onda sam pronašao vrata koja su vodila do krojačnice i krenuo kući.

Sledećeg jutra, u sredu, ponovo sam odneo Grejs doručak u krevet. Ovog puta nismo razgovarali o snovima, niti je ijedno od nas dvoje spomenulo trudnoću ili pitanje šta ona namerava da učini tim povodom. Ta tema je i dalje lebdela oko nas, ali mi je posle mog nedostojnog ponašanja prethodnog dana u Kvinsu bilo neprijatno da je načinjem. U rasponu od trideset šest kratkih sati, ja sam se od umišljenog branioca moralnih principa pretvorio u skrušenog supruga, opterećenog grižom savesti.
Uprkos svemu, pokušavao sam da delujem kao i obično, i premda je Grejs toga jutra bila neobično tiha, ne verujem da je posumnjala da nešto nije u redu. Bilo mi je izuzetno stalo da je otpratim do podzemne železnice, i držao sam je za ruku čitavih pet blokova do stanice u ulici Bergen. Usput smo razgovarali mahom o sasvim običnim stvarima: o koricama koje je trebalo da izradi za jednu knjigu o francuskoj fotografiji devetnaestog veka, o sinopsisu za film koji sam bio predao prethodnog dana i novcu koji sam očekivao da na njemu zaradim, o tome šta bismo voleli za večeru. Međutim, kada smo stigli do poslednjeg bloka, Grejs je naglo promenila ton razgovora. Čvrsto me je stegla za ruku i rekla: „Mi verujemo jedno drugom, zar ne, Sid?”
„Naravno da verujemo. Ne bismo mogli da živimo zajedno da nije tako. Čitava zamisao braka počiva na poverenju.”
„Ljudi ponekad prolaze kroz teške trenutke, zar ne? No to ne znači da na kraju neće sve ispasti dobro.”
„Ovo nisu teški trenuci, Grejs. Kroz to smo već prošli, sada polako dolazimo k sebi.”
„Drago mi je što si to rekao.”
„Drago mi je što ti je drago. Ali, zašto?”
„Zato što i ja tako mislim. Ma šta se desilo s bebom, između nas dvoje sve će biti dobro. Izguraćemo mi.”
„Već smo izgurali. Sad smo izašli na širok put, mala, i na njemu ćemo ostati.”
Grejs je zastala u hodu, spustila mi ruku na zatiljak, i privukla moje lice svome da bi me poljubila. „Najbolji si, Sidni,” rekla je i poljubila me još jednom, da to overi. „Ma šta se desilo, nemoj to nikad da zaboraviš.”
Nije mi bilo jasno na šta misli, ali pre no što sam uspeo da je to pitam, istrgla mi se iz ruku i potrčala prema podzemnoj železnici. Ostao sam da stojim na trotoaru, i gledao sam je kako prelazi poslednjih desetak metara. Na kraju je stigla do stepeništa, uhvatila se za ogradu, i nestala niz stepenice.
Kada sam se vratio u stan, tokom narednog sata nastojao sam da se nečim zaposlim, da ubijem vreme do devet i trideset, kada se otvarala agencija Sklar. Oprao sam posuđe od doručka, namestio krevet, pospremio dnevnu sobu, a onda sam se vratio u kuhinju i pozvao Meri. Kao razlog za poziv naveo sam da želim da proverim da li joj je Anđela predala moj rukopis, ali pošto sam znao da jeste, zapravo sam zvao da bih saznao šta Meri misli o njemu. „Dobra stvar”, rekla je, a pritom nije zvučala ni naročito uzbuđeno, niti strašno razočarano. Činjenica da sam sinopsis napisao za tako kratko vreme, međutim, omogućila joj je da izvede pravo čudo brze komunikacije. U to doba pre faksa, i-mejla i ekspresnih pisama, ona je sinopsis poslala u Kaliforniju po privatnom kuriru, što je značilo da moje delo već putuje preko zemlje noćnim letom. „Morala sam da prosledim neki ugovor stranki u El Eju”, rekla je Meri, „pa sam naručila da mi kurirska služba dođe u kancelariju u tri sata. Tvoj sam sinopsis pročitala odmah posle ručka, a pola sata kasnije pojavio se tip da odnese onaj ugovor. ’Ovo takođe ide za El Ej’, rekoh, ’pa biste možda mogli i to da ponesete.’ I tako sam mu dala tvoj rukopis, i on je otišao, sasvim prosta stvar. Trebalo bi da se kroz otprilike tri sata nađe na Hanterovom stolu.”
„Sjajno”, rekoh. „Ali šta misliš o samoj ideji? Smatraš li da ima izgleda?”
„Pročitala sam tekst samo jednom. Nisam imala vremena da ga potanko proučim, ali meni je delovao fino, Sid. Izuzetno zanimljivo, lepo izvedeno. Samo što se s tim ljudima iz Holivuda nikad ne zna. Po meni je to možda i suviše zapetljano za njih.”
„Što znači da ne bi trebalo previše da se nadam.”
„Ne bih tako rekla. Samo nemoj unapred da računaš s tim, to je sve.”
„Neću. Ali bila bi to fina parica, zar ne?
„E, što se toga tiče, imam za tebe dobre vesti. U stvari, baš sam nameravala da te pozovem, ali si me preduhitrio. Jedan portugalski izdavač ponudio se da objavi dva tvoja poslednja romana.”
„Portugalski?”
„Autoportret je objavljen u Španiji u vreme dok si ležao u bolnici. To znaš, rekla sam ti. Kritike su bile veoma pohvalne. I sad su se Portugalci zainteresovali.”
„Baš lepo. Pretpostavljam da nude otprilike trista dolara.”
„Po četiristo za svaku knjigu. S tim što lako mogu da ih dovučeni do pet.”
„Samo napred, Meri. Kad odbiješ honorare za agente i inostrane poreze, ostaće mi oko četrdeset centi.”
„Tako je. Ali makar će ti knjiga biti objavljena u Portugalu. Ima li u tome ičega lošeg?”
„Nema. Pesoa je jedan od mojih omiljenih pisaca. Šutnuli su Salazara i sada imaju čestitu vladu. Lisabonski zemljotres podstakao je Voltera da napiše Kandida. A za vreme rata Portugalci su pomogli hiljadama Jevreja da pobegnu iz Evrope. Sjajna je to zemlja. Naravno, nikada nisam bio tamo, ali sada tamo živim, dopadalo mi se to ili ne. Kako se stvari odvijaju u poslednjih nekoliko dana, izgleda da je to morao da bude Portugal.”
„O čemu ti to govoriš?”
„Duga priča. Ispričaću ti je neki drugi put.”


U Trausov stan stigao sam tačno u jedan. U trenutku kada sam pozvonio, palo mi je na um da je trebalo da zastanem tu negde u kraju i kupim nešto za ručak za sebe i njega, no pritom sam bio zaboravio na madam Dima, ženu s Martinika koja mu je vodila domaćinstvo. Obed je već bio pripremljen, a poslužila nam ga je u Džonovoj jazbini na spratu, u onoj istoj prostoriji u kojoj smo u subotu uveče pojeli svoju kinesku večeru. Trebalo bi da zabeležim i to da je madam Dima tada imala slobodan dan. Vrata mi je otvorila njena kći, Režin, i odvela me uz stepenice do Monsieur Johna. Setio sam se da je Traus izjavio kako je ona „lep prizor”, i sada kada sam je video svojim očima, bio sam primoran da priznam da je i meni bila izuzetno privlačna - visoka, skladno građena mlada žena sjajne svetlomrke kože i živih, budnih očiju. Bez tanga gaćica, naravno, bez golih grudi ili belih kožnih čizama, ali ovo je ipak za mene u ta dva dana bila druga dvadesetogodišnja crnkinja koja govori francuski, i to mi je ponavljanje bilo neprijatno, bezmalo nepodnošljivo. Zar ta Režin Dima nije mogla biti omalena, neugledna devojka s lošim tenom i grbom na leđima? Nije to bila lepotica od koje zastaje dah, kao što je, možda, bila Martina sa Haitija, ali privlačno stvorenje je svakako bila i, kada je otvorila vrata i nasmešila mi se na svoj prijateljski, samouveren način, doživeo sam to kao prekor, kao podrugljiv odgovor moje vlastite savesti. Iz sve snage sam se trudio da ne mislim na ono što se dogodilo prethodnog dana, da zaboravim svoju kukavnu brljotinu i ostavim je iza sebe, ali se od onoga što sam učinio nije moglo pobeći. Martina je ponovo oživela u liku Režin Dima. Sada se nalazila svugde, čak i u stanu moga prijatelja u ulici Berou, čitavih pola sveta daleko od one prilično propale pepeljastosive stambene zgrade u Kvinsu.
Za razliku od svog zapuštenog izdanja u subotu uveče, Džon je ovog puta izgledao pristojno. Bio je očešljan, nije više imao zaliske, i nosio je sveže opranu košulju i čiste čarape. Ali je i dalje ležao nepokretan na sofi, s levom nogom podignutom na brdo jastuka i ćebadi, i činilo se da trpi velike bolove - podjednako velike kao i one noći, ako ne i gore. Zaprepastilo me je njegovo sveže izbrijano lice. Kada nam je Režin donela ručak (sendviče s ćuretinom, salatu, mineralnu vodu), potrudio sam se koliko sam god mogao da ne gledam u nju. To je značilo da je trebalo da se usredsredim na Džona, i kada sam pažljivije pogledao njegovo lice, primetio sam da je iscrpljen, da su mu oči upale i ispijene, a koža zastrašujuće bleda. Dok sam ja bio tamo, dva puta je ustajao sa sofe, i oba puta je posegao za štakom da bi se uspravio u sedeći položaj. Po njegovom izrazu lica u trenutku kada je levim stopalom dotakao tlo, i najmanji pritisak na onu venu mora da je bio nepodnošljiv.
Upitao sam ga kada očekuje da će mu biti bolje, ali Džon nije želeo da govori o tome. Ja mu, međutim, nisam davao mira, pa je na kraju priznao da nam u subotu uveče nije rekao baš sve. Dodao je da nije želeo da uznemiri Grejs, ali je istina bila da u njegovoj nozi postoje dva ugruška, ne jedan. Prvi je bio u površinskoj veni. On je već bio gotovo sasvim rastvoren i nije više predstavljao pretnju, mada je stvarao najveći deo onoga što je Džon nazivao svojim „neprijatnostima”. Drugi je bio smešten u dubokoj unutrašnjoj veni, i taj je lekaru bio povod za brigu. Prepisao mu je velike doze leka protiv zgrušavanja krvi, a za ponedeljak je Džon imao zakazan pregled na skeneru u bolnici Sent Vinsent. Lekar je imao nameru da ga, ukoliko rezultati budu nezadovoljavajući, smesti u bolnicu i zadrži u njoj sve dok ugrušak ne nestane. Dubokovenska tromboza može biti fatalna, rekao je Džon. Ako se ugrušak oslobodi, mogao bi da krene kroz njegov krvotok i zaustavi se u plućima, te tako izazove pulmonalnu emboliju i gotovo sigurnu smrt. „To ti je kao da šetam unaokolo sa malom bombom u nozi”, rekao je. „Ako je prejako zatresem, mogla bi da me digne u vazduh.” A onda je dodao: „Grejsi ni reči. Ovo je strogo među nama. Kapiraš? Da nisi zucnuo.”
Nedugo posle toga, počeli smo da razgovaramo o njegovom sinu. Ne sećam se šta nas je povuklo u taj bezdan očajanja i samooptužbi, ali Trausov jad bio je opipljiv i, koliko god da je brinuo zbog svoje noge, to nije bilo ništa u poređenju s beznadežnošću koju je osećao u pogledu Džejkoba. „Izgubio sam ga”, rekao je. „Posle ove podvale koju je izveo, nikada mu više neću poverovati ni reč.”
Sve do te poslednje krize, Džejkob je bio student na Univerzitetu države Njujork u Bafalu. Džon je poznavao nekoliko članova tamošnjeg Odseka za anglistiku (jedan od njih, Čarls Rotštajn, objavio je podužu studiju o njegovim romanima), pa je posle Džejkobovog očajnog uspeha u srednjoj školi, koju je dečak jedva uspeo da završi, pokrenuo neke veze da bi bio primljen. Prvi semestar protekao je prilično dobro, i Džejkob je uspeo da položi sve kurseve, ali je do kraja drugog toliko popustio da je morao da polaže popravne ispite. Trebalo je da održi vrlo dobru srednju ocenu da bi izbegao suspenziju, ali je on u zimskom semestru druge godine više izbegavao časove no što ih je pohađao, učio je malo ili nimalo, tako da je na kraju izgubio pravo da upiše sledeći semestar. Vratio se majci u Ist Hempton, gde je ova živela sa svojim trećim mužem (u onoj istoj kući u kojoj je Džejkob odrastao sa svojim prezrenim očuhom Ralfom Singltonom, trgovcem umetničkim predmetima), i našao honorarni posao u lokalnoj pekari. Uz to je i s trojicom drugova iz srednje škole osnovao rok-sastav, ali je među njima bilo toliko tenzije i sporova da se grupa posle šest meseci raspala. Ocu je saopštio da ne vidi smisao pohađanja koledža i da ne želi da se tamo vrati, ali je Džon uspeo da ga na to nagovori ponudivši mu određene materijalne podsticaje: solidan džeparac, novu gitaru ukoliko popravi ocene u prvom semestru, folksvagenov kombi ako godinu završi s vrlo dobrom prosečnom ocenom. Dečak je to prihvatio, pa je krajem avgusta ponovo otputovao za Bafalo da bi nastavio da izigrava studenta - sa zelenom kosom, nizom pribadača koje su mu landarale u levom uhu, i u dugom crnom mantilu. Doba panka bilo je tada u punom jeku, te se Džejkob priključio sve mnogobrojnijem klubu režećih otpadnika iz redova srednje klase. Pratio je modu, živeo na ivici egzistencije, i nije više slušao nikog živog.
Džejkob je upisao semestar, ispričao mi je Džon, ali se nedelju dana kasnije, nakon što nije prisustvovao nijednom času, vratio u studentsku službu i ispisao s koledža. Novac za školarinu bio mu je vraćen, i umesto da taj ček pošalje svome ocu (koji mu je, ako ništa drugo, i dao novac), on ga je unovčio u najbližoj banci, stavio tri hiljade dolara u džep, i zaputio se na jug, u Njujork. Prema poslednjim vestima, živeo je negde u Ist Vilidžu. Ako su glasine koje su kolale o njemu bile tačne, bio je duboko ogrezao u heroin - i to već četiri meseca.
„Ko ti je to rekao?” upitao sam. „Otkud znaš da je to istina?”
„Juče ujutro Eleonora me je pozvala telefonom. Pre toga je pokušala da zbog nečega stupi u vezu sa Džejkobom, i na telefonski poziv javio se njegov cimer. Njegov bivši cimer, bolje rečeno. On joj je rekao da je Džejkob dve nedelje pre toga napustio koledž.”
„A heroin?”
„Ispričao joj je i o tome. Smatrao je da nema smisla da laže o nečem takvom. Po Eleonorinim rečima, zvučao je veoma zabrinuto. Ne mogu reći da sam iznenađen, Sid. Oduvek sam sumnjao da se drogira. Jedino nisam znao da je dotle došlo.”
„Šta nameravaš da preduzmeš?”
„Ne znam. Ti si nekada radio s klincima. Šta bi ti učinio?”
„Postavljaš pitanje pogrešnoj osobi. Svi moji studenti bili su siromašni. Crni tinejdžeri iz sirotinjskih kvartova i rasturenih porodica. Veliki broj njih uzimao je drogu, ali njihovi problemi nisu imali nikakve veze s Džejkobovim.”
„Eleonora smatra da bi trebalo da ga potražimo. Ali ja sam nepokretan. Noga me je prikovala uz ovaj kauč.”
„Ja ću to učiniti, ako hoćeš. Ovih dana nisam previše zauzet.”
„Ne, ne, ne želim da se petljaš u to. Nije to tvoj problem. To će učiniti Eleonora i njen muž. Tako je bar rekla. Kad je ona u pitanju, nikad ne znaš da li misli ozbiljno.”
„Kakav je taj njen novi muž?”
„Ne znam. Nikada ga nisam sreo. Čudno, ali ne sećam se čak ni njegovog imena. Ležim ovde i pokušavam da se setim, ali ne uspevam. Čini mi se da mu je ime Don, ali se ne sećam.”
„A šta smeraju da učine kad pronađu Džejkoba?”
„Da ga uključe u neki program za odvikavanje od droge.”
„Takve stvari nisu jeftine. Ko će to da plaća?”
„Ja, naravno. Eleonora u poslednje vreme dobro zarađuje, ali ona je takva cicija da ne bi vredelo ni da je pitam. Taj mali mi je već isterao iz džepa tri hiljade dolara, a sada moram da istresem još jedan svežanj, da mu pomognem da se očisti. Ako baš hoćeš da znaš istinu, voleo bih da mu zavrnem šiju. Sreća tvoja što nemaš dece, Sid. Slatki su dok su mali, ali ti posle slome srce i ojade te. Metar i po, to je maksimum. Trebalo bi im zabraniti da rastu više od toga.”
Posle Džonove poslednje rečenice, nisam mogao da se suzdržim a da mu ne saopštim svoju vest. „Možda neću još dugo biti bez dece”, rekoh. „Još nismo načisto šta da činimo tim povodom, ali u ovom trenutku, Grejs je trudna. U subotu je uradila test.”
Nisam znao kakav komentar mogu da očekujem od Džona, ali sam pretpostavljao da će čak i posle svojih ogorčenih izjava o očinstvu uspeti da izrekne kakvo-takvo čestitanje. Ili da mi bar poželi sreću i upozori me da bi trebalo da budem uspešniji od njega. Bar nešto, u svakom slučaju, nekakvo ništavno priznanje. Džon je, međutim, ostao nem. Na trenutak je delovao potreseno, kao da je upravo čuo vest o smrti drage osobe, a onda je okrenuo lice u stranu, naglo sručio glavu na jastuk i zagledao se pravo u donji deo sofe.
„Jadna Grejs”, promrmljao je.
„Zašto si to rekao?”

Džon lagano poče da se okreće ka meni, ali zastade na pola puta, s glavom položenom na sofu, i kada je progovorio gledao je pravo u tavanicu. „Zato što je toliko toga preturila preko glave”, reče. „Ona nije jaka koliko ti misliš da jeste. Potreban joj je odmor.”
„Postupiće onako kako bude želela. Odluka je u njenim rukama.”
„Poznajem ja nju mnogo duže no ti. Beba je poslednje što joj treba u ovom trenutku.”
„Ako odluči da stvar istera do kraja, razmišljao sam da te zamolim da budeš kum. Mada sumnjam da će te to zanimati. Sudeći bar po tome kako sada govoriš.”
„Samo nemoj da je izgubiš, Sidni. To je jedino što tražim od tebe. Ako ta stvar propadne, za nju će to biti katastrofa.”
„Neće propasti. I neću je izgubiti. A čak ako je i izgubim, zar je to tvoja stvar?”
„Grejs jeste moja stvar. Oduvek je bila moja stvar.”
„Nisi joj otac. Možda ponekad misliš da jesi, ali nisi. Grejs ume da se stara o sebi. Ako odluči da rodi tu bebu, ja je neću sprečiti. U stvari, bilo bi mi drago. Imati dete s njom, to bi bilo verovatno najbolje što mi se u životu dogodilo.”
U tom smo trenutku Džon i ja više no ikada ranije bili blizu nepomirljive rasprave. Za mene je to bio neprijatan trenutak, i dok su moje poslednje reči prkosno lebdele u vazduhu, pitao sam se neće li razgovor krenuti još neprijatnijim tokom. Srećom, obojica smo ustuknuli pre no što se prepirka rasplamsala, pošto smo shvatili da smo na sigurnom putu da jedan drugog nateramo da izreknemo stvari zbog kojih ćemo kasnije žaliti - i koje potom nikada ne bismo uspeli da odagnamo iz sećanja, uprkos svim izvinjenjima koja bismo izrekli kad se primirimo.
Veoma mudro, Džon je odabrao taj trenutak za odlazak u toalet. Dok sam ga posmatrao kako se kroz niz napornih pokreta podiže sa sofe i potom hramlje kroz sobu, namah je sva netrpeljivost iščilela iz mene. Taj čovek živeo je pod krajnjom prinudom. Umirao je od bolova u nozi, hvatao se u koštac s groznim vestima o svom sinu, i zar sam mogao da mu ne oprostim to što je izrekao nekoliko oštrih reči? U kontekstu Džejkobove izdaje i vrlo izvesne narkomanije, Grejs je bila obožavano dobro dete, neko ko ga nikada nije izneverio, i možda je baš zbog toga Džon bio toliko nepokolebljiv u nastojanju da je odbrani, možda se zato petljao u stvari koje ga se u krajnjoj liniji nisu ticale. Bio je ljut na svog sina, jeste, ali je u toj srdžbi postojala i značajna doza krivice. Džon je bio svestan toga da se manje-više odrekao svoje očinske odgovornosti. Pošto se razveo od Eleonore kada je Džejkobu bilo godinu i po dana, dozvolio joj je da odvede dete iz Njujorka kada se sa svojim drugim mužem 1966. godine nastanila u Nort Hemptonu. Posle toga, Džon je retko viđao dečaka: ponekad za vikend koji bi zajedno proveli u gradu, ili tokom nekoliko putovanja u Novu Englesku i na jugozapad u vreme letnjeg raspusta. To se teško moglo nazvati aktivnim roditeljstvom, a onda je, posle Tinine smrti, on na četiri godine nestao iz Džejkobovog života, pa su se od njegove dvanaeste do šesnaeste godine videli svega jednom ili dvaput. I sada se, u dvadesetoj godini, njegov sin pretvorio u istinski problem, i bez obzira na pitanje da li je u tome uopšte bilo njegove krivice, Džon je za tu katastrofu krivio sebe.
Deset-petnaest minuta bio je odsutan iz sobe. Kada se vratio, pomogao sam mu da se vrati na sofu, i kada mi se ponovo obratio, to nije imalo nikakve veze sa onim o čemu smo do tada razgovarali. Spor je, izgleda, bio okončan - izbrisan tokom njegovog putovanja kroz hodnik i očigledno zaboravljen.
„Kako je Flitkraft?” upitao je. „Napreduje li?”
„I da i ne”, rekoh. „Nekoliko dana sam pisao kao lud, ali sam se onda zaglavio.”
„I sada imaš izvesnih nedoumica u pogledu plave sveske.”
„Moguće. Više i nisam siguran da znam šta mislim.”
„U subotu uveče si se toliko zaleteo, da si zvučao kao poremećeni alhemičar. Kao čovek koji se sprema da prvi pretvori olovo u zlato.”
„Da, bio je to izuzetan doživljaj. Grejs mi kaže da kada sam prvi put upotrebio svesku, odjednom više nisam bio tu.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Da sam nestao. Znam da zvuči smešno, ali dok sam pisao ona je pokucala na moja vrata i pošto joj nisam odgovorio, provirila je u sobu. Kune se da me pritom nije ugledala.”
„Mora da si bio negde drugde u stanu. U kupatilu, možda.”
„Da. I Grejs to kaže. Ali ja se ne sećam da sam išao u kupatilo. Sećam se samo da sam sedeo za stolom i pisao.”
„Može biti da se ne sećaš, ali to ne znači da se tako nešto nije dogodilo. Kad reči poteku, čovek postaje pomalo odsutan. Nije li tako?”
„Jeste. Naravno da jeste. Ali onda se u ponedeljak dogodilo nešto slično. Sedeo sam u sobi i pisao, pa nisam čuo kad je zvonio telefon. Kada sam ustao od stola i otišao u kuhinju, na telefonskoj sekretarici čekale su me dve poruke.”
„Pa?”
„Nisam čuo zvonjavu. Uvek čujem kad zvoni telefon.”
„Bio si zaokupljen drugim stvarima, izgubljen u onom što si trenutno radio.”
„Možda. Ali ne verujem. Dogodilo se nešto čudno, što ja nisam u stanju da razumem.”
„Pozovi svog lekara, Sid, i zakaži sastanak da ti pregleda glavu.”
„Znam. Sve je to u mojoj glavi. Ne kažem da nije, ali otkako sam kupio tu svesku, sve se poremetilo. Ne znam ni da li to ja koristim svesku ili ona koristi mene. Ima li to ikakvog smisla?”
„Pomalo. Ali ne previše.”
„Dobro, da pokušam da ti to objasnim na drugi način. Jesi li ikada čuo za spisateljicu po imenu Silvija Maksvel? Američka romansijerka iz dvadesetih godina.”
„Pročitao sam nekoliko knjiga Silvije Monro. Ona je tokom dvadesetih i tridesetih godina objavila gomilu romana. Ali ne Maksvel.”
„Da li je ikada napisala knjigu pod naslovom Proročka noć?”
„Nije, ili bar ja nisam čuo. Ali mislim da jeste napisali nešto s rečju noć u naslovu. Noć u Havani, možda. Ili Londonska noć, ne sećam se. To je verovatno lako pronaći. Jednostavno odeš u biblioteku i potražiš.”
Malo-pomalo, skrenuli smo razgovor s plave sveske i počeli da raspravljamo o praktičnijim pitanjima. O novcu, na primer, i o tome kako sam se nadao da ću rešiti svoje finansijske probleme tako što ću napisati filmski scenario za Bobija Hantera. Rekao sam Džonu za sinopsis, i ukratko mu izložio zaplet koji sam smislio za svoju verziju Vremeplova, ali on gotovo da nije reagovao. Promućurno, mislim da je rekao, ili je izrekao neki podjednako blag kompliment, i ja sam se odjednom osetio glupavo, posramljeno, učinilo mi se da me Traus posmatra kao kakvo nasrtljivo piskaralo koje se upinje da što skuplje uvali svoju robu. Pogrešio sam, međutim, što sam njegovo prigušeno reagovanje protumačio kao neodobravanje. On je zapravo shvatio u kakvom smo škripcu nas dvoje, i počeo je da razmišlja, da za mene smisli nekakav plan.
„Znam da je blesavo”, rekao sam, „ali ako im se dopadne ideja, ponovo ćemo postati platežno sposobni. Ako li ne, ostajemo u minusu. Ne volim da se oslanjam na tako tanušne izglede, no to je trenutno jedini trik koji imam u rukavu.”
„Možda i nije”, reče Džon. „Ako to s Vremeplovom ne upali, možda možeš da napišeš još jedan scenario. Tebi to dobro ide. Ako nateraš Meri da dovoljno pogura stvar, uveren sam da ćeš pronaći nekog ko će biti spreman da izruči pristojnu količinu keša.”
„Ne ide to tako. Oni treba da dođu tebi; ne ti njima. Izuzev, naravno, u slučaju da imaš originalnu ideju. Ali ja je nemam.”
„Upravo ti o tome i govorim. Možda ja imam ideju za tebe.”
„Ideju za film? Mislio sam da se ti protiviš pisanju za film.”
„Pre nekoliko nedelja, pronašao sam jednu kutiju s nekim svojim starim stvarima. Rane pripovetke, napola dovršen roman, dve-tri drame. Prastare stvari, napisane u vreme dok sam imao malo manje ili malo više od dvadeset godina. Ništa od toga nikada nije bilo objavljeno. Srećom nije, dodajem, ali kada sam iznova pročitao te priče, pronašao sam jednu koja i nije tako grozna. I dalje ne želim da je objavim, ali ako bih je dao tebi, ti bi možda umeo da je pretvoriš u film. Možda bi i moje ime bilo od pomoći. Ako kažeš producentu da prerađuješ jednu neobjavljenu priču Džona Trausa, možda bi ga to donekle zainteresovalo. Ne znam. Ali čak i ako ih boli dupe za mene, ta priča ipak ima snažnu vizuelnu komponentu. Mislim da bi se te slike na sasvim prirodan način mogle pretočiti u film.”
„Naravno da bi tvoje ime bilo od pomoći. Ono bi i te kako mnogo značilo.”
„Onda, pročitaj priču pa mi kaži šta misliš. U pitanju je prva ruka - veoma gruba - i zato nemoj prestrogo da sudiš o toj prozi. Bio sam gotovo dete kada sam je napisao. Bio sam mnogo mlađi no što si ti sada.”
„O čemu se radi?”
„Čudnovata je to stvarčica, ni nalik na moja ostala dela, zato ćeš se u početku možda malo iznenaditi. Pretpostavljam da bi se moglo reći da je u pitanju politička parabola. Radnja se odigrava u nekoj imaginarnoj zemlji tridesetih godina devetnaestog veka, ali je zapravo reč o pedesetim godinama dvadesetog. Makarti, antiameričko raspoloženje, crvena pretnja - sve one mračne stvari koje su se odigravale u to vreme. Osnovna ideja je ta da su vlastima uvek potrebni neprijatelji, čak i kada nisu u ratu. Ako nemaš pravog neprijatelja, onda izmisliš nekog i raširiš glas o tome. Tako se narod zaplaši, a kad su zaplašeni, ljudi obično ne prelaze dozvoljene granice.”
„A kakva je to zemlja? Je li to tek zamena za Ameriku, ili nešto drugo?”
„Delom je to Severna, a delom Južna Amerika, ali sa istorijom potpuno različitom i od jedne i od druge. U prošlosti, sve su evropske sile osnivale kolonije u Novom svetu. Te su se kolonije razvile u nezavisne države, a onda, malo-pomalo, posle stotina godina ratova i čarki, one se lagano stope u ogromnu konfederaciju. Pitanje je šta biva posle osnivanja imperija. Kakvog neprijatelja treba da izmisliš da ljude zastrašiš dovoljno da bi konfederaciju držali na okupu?”
„I kako glasi odgovor?”
„Pretvaraš se da predstoji invazija varvara. Konfederacija je te ljude već istisnula iz njihovih zemalja, ali ti sada širiš glasine da je vojska protivnika konfederacije ušla na teritorije nastanjene primitivnim življem i da podstiče pobunu. A to nije istina. Ti vojnici rade za vladu. Oni su deo zavere.”
„I ko priča tu priču?”
„Čovek čiji je zadatak da ispita te glasine. On radi za jedan ogranak vlade koji nije upućen u zaveru, tako da na kraju biva uhapšen i optužen za izdaju. Da stvar postane još više zapetljana, oficir koji komanduje lažnom vojskom beži s pripovedačevom ženom.”
„Prevara i korupcija na sve strane.”
„Upravo tako. Čovek biva uništen vlastitom nedužnošću.”
„Ima li ta priča naslov?”
„Imperija kostiju. Nije preduga. Četrdeset pet - pedeset stranica - ali je ima dovoljno da bi se iz nje iscedio film. Odluči sam. Ako poželiš da je upotrebiš, imaš moj blagoslov. Ako ti se ne dopadne, bacićeš je u kantu za đubre, i potpuno ćemo je zaboraviti.”

Iz Trausovog stana otišao sam potpuno pokoren, zanemeo od zahvalnosti, tako da čak ni mala nelagodnost zbog toga što sam u prizemlju morao da se oprostim i sa Režin, nije mogla da umanji moju sreću. Rukopis se nalazio u bočnom džepu moje jakne, ušuškan u žućkasti koverat, i dok sam hodao prema stanici podzemne železnice, držao sam ruku na njemu, boreći se sa iskušenjem da ga otvorim i počnem da čitam. Džon je oduvek podržavao i mene i moj rad, ali sam znao da za to treba da zahvalim Grejs isto onoliko koliko i sebi samom. Bio sam napola uništeni bogalj kome je bilo povereno da se stara o njoj i, ako je postojalo išta što je mogao da učini da bi nam pomogao da stanemo na noge, on je bio spreman da to učini - spreman čak i da za tu svrhu podari neobjavljen rukopis. Postojali su tek sasvim slabašni izgledi da će se iz te ideje ikada išta ispiliti, ali bez obzira na to jesam li ili nisam bio u stanju da njegovu priču pretvorim u film, važna je bila njegova spremnost da pređe uobičajene granice prijateljstva i uplete se u naše probleme. I to nesebično, bez ikakve primisli o nekakvoj koristi od svog postupka.
Bilo je već prošlo pet sati kada sam stigao do stanice u Zapadnoj četvrtoj ulici. Saobraćajni špic bio je u punom jeku, i dok sam silazio niz dva stepeništa ka peronu F za centar grada, i čvrsto stezao ogradu da se ne bih zateturao, očajnički sam priželjkivao da pronađem slobodno mesto u vozu. Biće tu gomila putnika koji se vraćaju u Bruklin. To je značilo da ću Džonovu priču morati da pročitam stojeći, a pošto je tako nešto moralo biti izuzetno naporno, pripremio sam se da se borim za malo dodatnog prostora, ako budem primoran na to. Kada su se vrata voza otvorila, zanemario sam pravila lepog ponašanja u podzemnoj železnici, pa sam se provukao pored gomile putnika koji su izlazili i ušao u vagon pre bilo koga drugog na tom peronu, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Masa ljudi pokuljala je za mnom. Odgurali su me do sredine vagona, i kada su se vrata zatvorila a voz krenuo iz stanice, bio sam već toliko stešnjen da su mi ruke bile prikovane uz bokove, tako da nisam imao prostora da zavučem prste u džep i izvadim koverat. Bilo je to sve što sam mogao da učinim da se ne bih sudarao sa svojim saputnicima dok smo se njihali i probijali kroz tunel. U jednom trenutku, uspeo sam da izvučem ruku dovoljno visoko da mogu prstima da ščepam šipku iznad glave, ali je u tim okolnostima to bio najveći pokret koji sam mogao da izvedem. Na dve-tri uzastopne stanice izašlo je po nekoliko putnika, ali se za svakog od njih barem dvoje proguralo da zauzme upražnjeno mesto. Stotine putnika ostalo je na peronima čekajući sledeći voz, i ja do kraja vožnje nisam dobio priliku da zavirim u priču. Kada smo stigli u stanicu u ulici Bergen, pokušao sam da zadržim ruku na kovertu, ali sam bio odgurnut otpozadi, pritisnut i s leve i s desne strane, i dok sam se okretao oko šipke na sredini da se pripremim za izlazak iz vagona, voz je iznenada stao, vrata su se otvorila, i bio sam izguran na peron pre no što sam uspeo da proverim da li je koverat još uvek kod mene. A nije bio. Talas gomile koja je izlazila poneo me je sa sobom još dva-tri metra napred, i kada sam se okrenuo da prokrčim put natrag u vagon, vrata su se već zatvorila i voz je krenuo dalje. Počeo sam da udaram pesnicom o prozor koji je odmicao, ali kondukter me nije ni pogledao. Voz je otklizio iz stanice, i nekoliko sekundi kasnije više ga nije bilo.
Otkako sam se vratio kući iz bolnice, nekoliko puta sam se osećao krivim zbog sličnih padova koncentracije, ali nijedan nije bio gori ili bolniji od ovog. Umesto da držim koverat u ruci, ja sam ga glupavo ugurao u premaleni džep, i sada je Džonov rukopis ležao na podu vagona podzemne železnice koji je hrlio prema Koni Ajlendu, izgažen i isprljan polovinom od ukupnog broja cipela i patika u okrugu Bruklin. Bila je to neoprostiva greška. Džon mi je poverio jedini primerak svoje neobjavljene priče, i s obzirom na akademsko interesovanje za njegov rad, i sam rukopis je verovatno vredeo nekoliko stotina, možda i hiljada dolara. Šta da mu kažem kada me bude upitao za mišljenje? On mi jeste rekao da ga ako mi se ne dopadne bacim u đubre, no to je bio tek hiperboličan vid nipodaštavanja vlastitog rada, obična šala. Naravno da će zatražiti da mu vratim rukopis - bez obzira na to hoće li mi se dopasti ili neće. Nisam imao pojma kako da popravim stvar. Da je neko meni učinio ono što sam ja upravo učinio Trausu, bio bih toliko gnevan da bih mogao da ga zadavim.
Koliko god da je taj gubitak bio obeshrabrujući, ispostaviće se da je to bio tek početak jedne duge i tegobne noći. Kada sam se vratio kući i uz stepenište se popeo do stana, zatekao sam vrata otvorena - ne tek odškrinuta, već širom otvorena i prislonjena uza zid. Prva pomisao bila mi je da se Grejs vratila kući ranije, možda s punim rukama paketa i kesa iz prodavnice, i da je zaboravila da zatvori vrata za sobom. Jedan pogled u dnevnu sobu, međutim, bio mi je dovoljan da shvatim da Grejs s tim nije imala nikakve veze. Neko je provalio u stan, najverovatnije tako što se popeo uz požarne stepenice i razbio kuhinjski prozor. Knjige su ležale rasturene po podu, našeg malog crnobelog televizora više nije bilo, a jedna Grejsina fotografija, koja je oduvek stajala na kaminu, bila je pocepana u komadiće i bačena na sofu. Doživeo sam to kao izuzetno opak gest, gotovo kao sasvim lični napad. Kada sam prišao polici za knjige da ustanovim štetu, primetio sam da nedostaju samo najvrednije knjige: potpisani primerci Trausovih romana, kao i knjige mnogih drugih prijatelja pisaca, uz još nekoliko prvih izdanja koje sam tokom godina dobijao kao poklone. Hotorn, Dikens, Henri Džejms, Ficdžerald, Volas Stivens, Emerson. Ma ko da nas je poharao, to nije bio običan lopov. Taj je znao nešto o književnosti, i zato se usredsredio na ono malo istinskih dragocenosti koje smo posedovali.
Činilo se da je moja radna soba ostala netaknuta, ali je spavaća soba bila sistematski i temeljno ispreturana. Sve fioke bile su izvučene iz komode, madrac je bio okrenut, a litografija Brama van Veldea koju je Grejs početkom sedamdesetih kupila u galeriji Maeght u Parizu, nestala je sa mesta na zidu iznad postelje. Kada sam pregledao sadržaj fioka iz komode, ustanovio sam da je i Grejsina kutija s nakitom takođe bila odneta. Nije ona imala mnogo toga, ali se u toj kutiji nalazio i par minđuša s mesečevim kamenom koje je nasledila od svoje bake, kao i čarobna narukvica iz njenog detinjstva i srebrna ogrlica koju sam joj poklonio za poslednji rođendan. Sve te stvari sada je odneo neki tuđin, što je meni delovalo svirepo i besmisleno, kao silovanje, kao divljačka pljačka našeg malenog sveta.
Nismo imali uplaćeno osiguranje protiv krađe, niti osiguranje domaćinstva, pa nisam imao volje da pozovem policiju i prijavim provalu. Provalnike nikada ne uspeju da uhvate, i zato nisam video nikakvu svrhu u pokretanju slučaja koji mi se činio beznadnim, ali pre no što sam doneo tu odluku, morao sam da proverim da li je još neko u zgradi bio opljačkan. Bila su tu još tri stana - jedan iznad i dva ispod nas - pa sam najpre sišao u prizemlje i porazgovarao s gospođom Karamelo, koja je delila dužnosti nastojnika sa svojim suprugom, penzionisanim berberinom koji je najveći deo svog vremena provodio gledajući televiziju i kladeći se na rezultate ragbi utakmica. Njihov stan bio je netaknut, ali je vest koju sam doneo toliko uznemirila gospođu Karamelo, da je pozvala svog muža, te je ovaj vukući noge u papučama došao do vrata i jednostavno uzdahnuo kada je čuo šta se desilo. „Verovatno jedan od onih prokletih narkomana”, rekao je. „Trebalo bi da staviš rešetke na prozore, Sid. Ne postoji drugi način da sprečiš da ti se to đubre uvuče u kuću.”
Stanari u ostala dva stana takođe su bili pošteđeni. Izgleda da su svi osim nas imali rešetke na prozorima, pa smo zato postali sasvim logična meta - naivne budaletine koje se nisu potrudile da preduzmu prave mere predostrožnosti. Svi su izjavljivali da im je žao, ali je podrazumevana poruka bila ta da smo dobili što smo zaslužili.
Vratio sam se u stan, i sada kada sam nešto pribranije mogao da osmotrim taj haos, još sam više bio užasnut. Jedan po jedan, detalji koje sam ranije prevideo iznenada su iskakali preda me, i svaki od njih činio je posledice upada sve gorim. Stajaća svetiljka sa leve strane sofe bila je prevrnuta i slomljena, vaza sa cvećem ležala je na ćilimu polomljena u komade, a čak je i naš kukavni toster, vredan devetnaest dolara, bio nestao sa svog mesta na kuhinjskom pultu. Pozvao sam telefonom Grejs u kancelariji, želeći da je pripremim za šok, ali niko nije podigao slušalicu, što je po svoj prilici značilo da je već krenula s posla i da je na putu kući. Ne znajući šta da činim sa sobom, počeo sam da sređujem stan. Tada je već verovatno bilo oko šest i trideset, i mada sam očekivao da Grejs naiđe svakog trenutka, predano sam radio oko sat vremena, počistio krhotine, vratio knjige na police, uspravio madrac i vratio ga na krevet, fioke vratio u komodu. U početku mi je bilo drago što uspevam toliko puno da uradim pre Grejsinog povratka. Što bolje uspem da dovedem stvari u red, to će povratak u stan za nju biti manje neprijatan. No kada sam dovršio započeti posao, ona se još nije bila vratila kući. Bilo je već sedam i četrdeset pet, i odavno je bilo prošlo vreme kada se to što još nije stigla u Bruklin moglo objasniti zastojem u podzemnoj železnici. Jeste ona ponekad ostajala duže na poslu, ali bi me tada uvek pozvala da me obavesti kada će krenuti iz kancelarije, a ovog puta na telefonskoj sekretarici nije bilo njenih poruka. Ponovo sam pozvao njen broj u Holtu i Makdermotu, tek za svaki slučaj, ali ponovo niko nije podigao slušalicu. Nije bila na poslu, a još nije stigla kući, i odjednom je provala počela da deluje beznačajno, kao sitna neprijatnost iz daleke prošlosti. Nisam znao gde je Grejs, i u trenutku kada je sat otkucao osam već sam bio uterao sebe u grozničavu, potpunu paniku.
Obavio sam nekoliko telefonskih razgovora - pozvao sam prijatelje, kolege s posla, čak i njenu rođaku Lili u Konektikatu - ali mi je tek poslednja osoba s kojom sam porazgovarao dala kakvo-takvo obaveštenje. Greg Ficdžerald bio je šef odeljenja za likovnu umetnost u Holstu i Makdermotu, i po njegovim rečima, Grejs ga je tog jutra oko devet telefonom pozvala u kancelariju da mu kaže da toga dana neće moći da dođe na posao. Rekla je da joj je žao, ali da je iskrslo nešto neočekivano što iziskuje njeno neposredno prisustvo. Nije rekla šta je to nešto, ali kada ju je Greg upitao da li je sve u redu, Grejs je primetno oklevala pre no što je odgovorila. „Mislim da jeste”, rekla je na kraju, pa je Grega (homoseksualca napola zaljubljenog u svoju najlepšu koleginicu), takav odgovor zbunio. „Nije mi ličilo na nju”, bila je fraza koju je upotrebio, čini mi se, ali kada je u mom glasu osetio sve veću paniku, pokušao je da me umiri dodavši da je Grejs okončala razgovor tako što mu je rekla da će sutra ujutro svakako doći na posao. „Nemoj da brineš, Sidni”, nastavio je Greg. „Kad Grejs kaže da će nešto učiniti, ona to i učini. Radim s njom već pet godina, i nijednom me nije izneverila.”
Ostao sam budan cele noći, čekao sam je, pomalo lud od straha i pometnje koji su vladali u mom umu. Pre razgovora s Ficdžeraldom, bio sam ubedio sebe da se Grejs desilo neko zlo na neki nasilan način - da je opljačkana, zlostavljana, da ju je pregazio kamion ili taksi, da je postala žrtva jedne od nebrojenih brutalnosti koje mogu snaći usamljenu ženu na njujorškim ulicama. To je sada izgledalo malo verovatno, ali ako nije bila mrtva ili fizički ugrožena, šta joj se onda dogodilo, i zašto me nije pozvala da mi kaže gde se nalazi? Bez prestanka u sebi sam ponavljao razgovor koji smo vodili toga jutra na putu do podzemne železnice, i pokušavao da nešto dokučim iz njenih neobično emotivnih izjava o poverenju, sećao sam se poljubaca koje mi je podarila i toga kako se bez upozorenja otrgla iz mojih ruku i potrčala preko trotoara, pri čemu se nije čak ni okrenula da mi mahne u znak pozdrava pre no što je nestala niz stepenice. Bilo je to ponašanje nekoga ko je iznenada i impulsivno doneo određenu odluku, nekoga ko jeste nešto odlučio, ali je ostao prepun sumnji i nedoumica, nekoga čija je odlučnost bila toliko krhka da se nije usudila ni da zastane da se još jednom osvrne, u strahu da će ako me još jednom pogleda uništiti svoju rešenost da učini to što je namerila, ma šta to bilo. Toliko sam uspeo da shvatim, činilo mi se, ali ne i bilo šta dalje od toga. Grejs je za mene postala nepoznanica, i te noći se svaka pomisao o njoj brzo pretvarala u priču, u malu jezivu dramu koja se poigravala s mojim najdubljim strepnjama za našu budućnost - budućnost koja je sve brže prestajala to i da bude.
Vratila se kući nekoliko minuta posle sedam, otprilike dva sata pošto sam se pomirio s činjenicom da je nikada više neću videti. Na sebi je imala odeću drugačiju od one koju je odenula prethodnog jutra, i bila je sveža i lepa, sa sjajnim crvenim ružem za usne, elegantno našminkanim očima i blagim tragom rumenila na obrazima. Sedeo sam na sofi u dnevnoj sobi, i kada sam je ugledao kako ulazi bio sam toliko zaprepašćen da nisam mogao ni da progovorim, bio sam doslovno nesposoban da izustim ijednu reč. Grejs mi se osmehnula - spokojno, blistavo, potpuno samosvesno - a onda mi je prišla i poljubila me u usta.
„Znam da sam ti priredila pravi užas”, rekla je, „ali moralo je tako da bude. To se više nikada neće desiti, Sidni. Obećavam.”
Sela je pored mene i ponovo me poljubila, ali ja nisam uspeo da nateram sebe da je zagrlim. „Moraš mi reći gde si bila”, kazao sam, i sam zbunjen gnevom i ogorčenjem u svom glasu. „Nema više ćutanja, Grejs. Moraš da mi ispričaš.”
„Ne mogu”, rekla je.
„O, da, možeš. Moraš.”
„Juče ujutro, rekao si da mi veruješ. Nastavi da mi veruješ, Sid. To je sve što tražim.”
„Kad čovek izgovori tako nešto, to znači da nešto krije. Neizbežno. To ti je kao matematički zakon, Grejs. Šta je u pitanju? Šta to kriješ od mene?”
„Ništa. Jednostavno mi je juče bilo potrebno da budem sama, to je sve. Bilo mi je potrebno vreme da o nečemu razmislim.”
„Baš lepo. Samo ti nastavi da razmišljaš. Ali nemoj da me mučiš tako što nećeš pozvati da mi javiš gde se nalaziš.”
„Htela sam, ali nekako nisam mogla. Ne znam zašto. Osećala sam kao da moram da se pretvaram da te više ne poznajem. Samo nakratko. Znam da je grozno postupiti na takav način, ali mi je pomoglo, zaista jeste.”
„Gde si provela noć?”
„Nije to tako kao što misliš, veruj. Bila sam sama. Uzela sam sobu u hotelu Gramersi park.”
„Na kom spratu? Koji je bio broj sobe?”
„Molim te, Sid, nemoj tako. To nije u redu.”
„Mogao bih da ih pozovem da proverim, zar ne?”
„Naravno da bi mogao. Ali bi to značilo da mi ne veruješ. A onda bismo bili u nevolji. Ali mi nismo u nevolji. U tome je stvar. Dobro nam je, a činjenica da sam sada ovde to i dokazuje.”
„Pretpostavljam da si razmišljala o bebi...”
„Pored ostalog, da.”
„Ima li novih razmišljanja?”
„Još sam neodlučna. Još nisam sigurna na koju ću stranu.”
„Juče sam proveo s Džonom nekoliko sati, i on misli da bi trebalo da prekineš trudnoću. To je isticao veoma odlučno.”
Grejs je delovala iznenađeno i uznemireno u isti mah. „Džon? Ali on i ne zna da sam trudna.”
„Ja sam mu rekao.”
„O, Sidni. Nije trebalo to da učiniš.”
„A zašto ne? On nam je prijatelj, zar ne? Zašto ne bi znao?”
Nekoliko sekundi je oklevala pre no što je odgovorila na moje pitanje. „Zato što je to naša tajna”, konačno je rekla, „i što još nismo odlučili kako ćemo postupiti. Nisam rekla čak ni svojim roditeljima. Ako Džon bude porazgovarao s mojim ocem, stvari bi mogle užasno da se zapetljaju.”
„On to neće učiniti. I suviše brine za tebe da bi uradio tako nešto.”
„Brine?”
„Da, brine. Baš kao što i ja brinem. U poslednje vreme ne ličiš na sebe, Grejs. To mora da zabrine sve koji te vole.”
Kako se razgovor nastavljao, sve je manje pokušavala da se izvuče, i hteo sam da je provociram sve dok čitava priča ne izađe na videlo, sve dok ne shvatim šta ju je nateralo na to tajnovito, dvadeset četiri časa dugo bekstvo. Osećao sam da je toliko toga stavljeno na kocku, i da ako se ona ne otvori i ne kaže mi istinu, više neću moći da joj verujem. Ona je od mene tražila samo poverenje, a otkako se rasplakala u taksiju u subotu uveče, postalo je nemoguće izbeći osećaj da nešto nije u redu, da se Grejs polako slama pod pritiskom nekog tereta koji odbija da podeli sa mnom. Jedno vreme se činilo da je trudnoća objašnjenje, ali sada više nisam bio u to uveren. Postojalo je tu nešto drugo, još nešto osim bebe, i da ne bih počeo da mučim sebe razmišljanjima o drugim muškarcima i tajnim vezama i opakim izdajama, bilo mi je neophodno da mi ona kaže šta se zapravo događa. Na nesreću, razgovor se iznenada prekinuo baš u tom trenutku, i ja više nisam mogao da nastavim da sledim svoj tok misli. To se dogodilo odmah pošto sam rekao Grejs koliko brinem za nju. Uzeo sam je za ruku, i kada sam je privukao sebi da bih je poljubio u obraz, ona je konačno primetila da svetiljka ne stoji tamo gde je obično stajala, da je prostor s leve strane sofe ostao prazan. Morao sam da joj ispričam za provalu, i tada se čitava atmosfera jednostavno promenila: umesto da razgovaram s njom o jednoj stvari, bio sam primoran da joj pričam o nečem sasvim drugom.
Isprva se činilo da je Grejs mirno primila tu vest. Pokazao sam joj prazninu na polici tamo gde su ranije stajala prva izdanja, pokazao prema stočiću na kome je doskora stajao portabl televizor, a onda sam je poveo u kuhinju i tamo je obavestio da ćemo morati da kupimo novi toster. Grejs je otvorila i fioke ispod kuhinjskog pulta (što sam ja propustio da učinim) i otkrila da je naš najbolji srebrni pribor za jelo, poklon od njenih roditelja za prvu godišnjicu braka, takođe nestao. Tek ju je tada obuzeo gnev. Desnom nogom je šutnula donju fioku i počela da psuje. Grejs je retko koristila nepristojne reči, ali je toga jutra na minut-dva bila potpuno van sebe, pa je iz nje pokuljala bujica psovki kakve nikada ranije nisam čuo s njenih usana. Posle toga smo otišli u kupatilo, gde se gnev pretočio u suze. Donja usna joj je zadrhtala kada sam joj ispričao za kutiju s nakitom, ali kada je primetila da je i litografija nestala, sela je na krevet i zaplakala. Iz sve snage sam se potrudio da je utešim, obećao sam da ću što pre potražiti novog Van Veldea, ali sam znao da ništa neće moći da zameni onog koga je kupila kada joj je bilo dvadeset godina, na svom prvom putovanju u Pariz: uskovitlani splet šarenkastih, svetlucavih nijansi plave boje, sa okruglastom prazninom i izlomljenom crvenom linijom u samom središtu. Živeo sam s tom slikom nekoliko godina, a da mi nikada nije dosadilo da je gledam. Bilo je to jedno od onih dela koja čoveku neprestano daruju nešto, koja kao da se nikada ne potroše.12
Trebalo joj je nekih petnaest do dvadeset minuta da se pribere, a onda je otišla u kupatilo da opere razmazanu maskaru i dovede lice u red. Sačekao sam je u spavaćoj sobi, misleći da ćemo tamo moći da nastavimo razgovor, ali kada se vratila, učinila je to samo zato da bi objavila da već kasni i da mora da krene na posao. Pokušao sam da je odgovorim od toga, ali je ostala nepopustljiva. Obećala je Gregu da će ovoga jutra biti tamo, rekla je, i kada je već on juče bio tako zlatan da joj dâ slobodan dan, ona nije želela da dodatno iskorišćava njegovo prijateljstvo. Obećanje je obećanje, rekla je, na šta sam ja dodao da još nismo završili razgovor. Možda i nismo, odgovorila je, ali to može da sačeka dok se ona ne vrati kući s posla. Kao da želi da dokaže svoje dobre namere, pre odlaska je sela na krevet, obavila me rukama i čvrsto zagrlila. Činilo se da je to potrajalo dugo. „Ne brini za mene”, rekla je. „Ja sam sada stvarno okej. Jučerašnji dan mi je puno značio.”

Uzeo sam svoje jutarnje pilule, vratio se u spavaću sobu, i odspavao do polovine popodneva. Nisam imao nikakvih planova za taj dan, i jedino što sam imao na dnevnom redu bilo je da što spokojnije provedem vreme do Grejsinog povratka kući. Obećala mi je da ćemo te večeri nastaviti razgovor, a ako je obećanje zaista obećanje, nameravao sam da je držim za reč i učinim sve što je u mojoj moći da iz nje izvučem istinu. Nisam bio preveliki optimista, ali bez obzira na mogućnost da uspem ili ne uspem, znao sam da neću nikuda stići ako ne prikupim snagu i pokušam.
Nebo je toga jutra bio svetlo i čisto, ali se temperatura spustila petnaest stepeni, i ja sam prvi put od onog dana osetio u vazduhu dodir zime, nagoveštaj onoga što je moralo doći. Moj redovni raspored spavanja još jednom je bio poremećen, pa sam se osećao gore no obično - kretnje su mi bile otežane, ponestajalo mi je daha, i nesigurno sam se teturao pri svakom koraku. Činilo se kao da sam se vratio u neki raniji stadijum svog oporavka, u period pomešanih boja i izlomljenih, nepouzdanih opažaja. Osećao sam se izuzetno ranjivo, kao da je i sam vazduh predstavljao pretnju, kao da je kakav neočekivani nalet vetra mogao da prođe pravo kroz mene i razveje mi telo u komade.
Kupio sam novi toster u prodavnici kućnih aparata u ulici Kort, i u toj jednostavnoj transakciji potrošio gotovo svu svoju fizičku snagu. U trenutku kada sam odabrao jedan koji nam je bio finansijski dostupan i kada sam iščeprkao novac iz novčanika i predao ga ženi za kasom, već sam sav drhtao i bio sam na ivici suza. Zapitala me je da li je sve u redu. Rekao sam da jeste, ali je moj odgovor svakako bio neubedljiv, pošto me je odmah zatim upitala da li bih možda hteo da sednem i popijem čašu vode. Bila je to žena u ranim šezdesetim, s blagim tragom brkova na gornjoj usni, a radnja koju je vodila bila je tamna i prašnjava rupa, propala porodična firma u kojoj je gotovo polovina polica ostala bez robe. Koliko god da je njena ponuda bila velikodušna, nisam hteo tu da ostanem ni minut više. Zahvalio sam joj i krenuo, oteturavši se do izlaza i naslonivši se na vrata da bih ih otvorio ramenom. Nekoliko trenutaka posle toga ostao sam da stojim na trotoaru, duboko udišući prohladni vazduh, čekajući da prođe napad. Kasnije sam shvatio da sam sigurno izgledao kao da ću svakog trenutka izgubiti svest.
Dve radnje dalje, u Viniju, kupio sam komad pice i veliku koka-kolu, i kada sam ustao i izašao otuda već sam se osećao nešto bolje. Bilo je to oko pola četiri, a Grejs se nije mogla vratiti kući pre šest. Nisam imao snage da nastavim da obilazim prodavnice radi kupovine namirnica, a znao sam i da neću imati volje da spremam večeru. Izlasci u restorane za nas su u to vreme bili luksuz, ali sam pomislio da bismo mogli da naručimo hranu iz Sijam Gardena, tajlandskog restorana koji je nedugo pre toga bio otvoren na aveniji Atlantik. Znao sam da će Grejs imati razumevanja. Uprkos oskudici koja nas je mučila, znao sam da dovoljno brine za moje zdravlje da mi ne bi zamerila na tome.
Kada sam pojeo i poslednje mrvice pice, odlučio sam da odem do biblioteke u ulici Klinton i proverim imaju li neku od knjiga romansijerke koju je Traus spomenuo prethodnog dana, Silvije Monro. U katalogu su postojala dva naslova, Noć u Madridu i Jesenja proslava, i nijedan od njih nije bio pozajmljivan već duže od deset godina. Prelistao sam obe knjige, sedeći za jednim od dugačkih drvenih stolova u čitaonici, i brzo zaključio da Silvija Monro nema ničeg zajedničkog sa Silvijom Maksvel. Knjige Silvije Monro bile su konvencionalne detektivske priče, napisane u maniru Agate Kristi, i dok sam čitao živu, pronicljivo napisanu prozu ta dva romana, osećao sam sve veće razočaranje, sve više sam bio ljut na sebe zbog toga što sam pretpostavio da može postojati ma kakva sličnost između dve Silvije M. Ako ništa drugo, pomislio sam da sam možda još kao dečak pročitao neku od knjiga Silvije Monro i potom zaboravio na nju, da bih kasnije naleteo na nesvesno sećanje na nju u liku Silvije Maksvel, navodne autorke navodne Proročke noći. Činilo se, međutim, da sam Maksvelovu iskopao niotkuda i da je Proročka noć originalna priča, koja nema veze ni sa jednim drugim romanom izuzev sa samim sobom. Verovatno je trebalo da osetim olakšanje, ali nisam.
Kada sam se u pola šest vratio u stan, na telefonskoj sekretarici čekala me je poruka od Grejs. Bez okolišanja i tiho, kroz niz jednostavnih, sasvim jasnih rečenica, rasturila je građevinu ojađenosti koja je tokom proteklih nekoliko dana narastala oko nas. Rekla je da zove iz kancelarije, i da zato mora da govori tiho, „ali ako možeš da me čuješ, Sid”, počela je, „hoću da znaš četiri stvari. Prvo, otkako sam jutros izašla iz kuće ne prestajem da razmišljam o tebi. Drugo, odlučila sam da zadržim bebu, i više nikada nećemo izgovoriti reč abortus. Treće, nemoj da se mučiš da spremaš večeru. Tačno u pet izlazim iz kancelarije, a otuda ću otići do Baldučija da kupim neku finu gotovu hranu koju ćemo podgrejati u pećnici. Ako ne bude zastoja u podzemoj, trebalo bi da stignem kući do šest i dvadeset, pola sedam. Četvrto, gledaj da gospodin Džonson bude pripravan za akciju. Napašću te čim kročim na vrata, ljubavi, zato budi spreman. Gospođica Virdžinija jedva čeka da se skine gola sa svojim čovekom.”
Gospođica Virdžinija bilo je jedno od mojih imena od milja za nju, ali ga posle godinu ili dve braka više nisam koristio, naročito ne posle povratka iz bolnice. Grejs je tim izrazom želela da me podseti na naše lepe početke, i dirnulo me je saznanje da ga još pamti, pošto je izraz bio korišćen gotovo isključivo u trenucima postkoitalnog opuštanja: Grejs ustaje iz kreveta posle ljubavnog čina i korača kroz sobu put kupatila, razmetljiva, opuštena, srećna u nagoti svoga tela, a ja sam je ponekad nazivao (sada mi se to sećanje vraćalo) i gospođica gola Virdžinija, na šta bi se ona uvek namejala, da bi potom, neizbežno, zastala da bi zauzela komičnu pozu devojke s naslovnice koja pokazuje noge, što bi opet mene nateralo na smeh. Gospođica Virdžinija zapravo je bila skraćenica za gospođica gola Virdžinija, i kad god bih je pred drugima oslovio sa „gospođica Virdžinija”, to je bila i tajna poruka o našem seksualnom životu, obraćanje goloj koži ispod njene odeće, odavanje priznanja njenom prelepom, obožavanom telu. Sada je ona, odmah pošto je objavila da neće prekinuti trudnoću, vratila u život mitski lik gospođice Virdžinije, i tako mi je, spojivši te dve izjave jednu sa drugom, saopštila da je ponovo moja, moja isto kao i pre, a opet moja i na jedan drugačiji način. Pritom je i suptilno (kako je samo Grejs umela) najavila da je spremna da uđe u sledeći stadijum našeg braka, da u našem zajedničkom životu upravo otpočinje nova era.
Odbacio sam pomisao na ono konačno razračunavanje koje sam nameravao da podstaknem te večeri, i nisam joj postavio nijedno pitanje o njenom odsustvu u noći između srede i četvrtka. Uradili smo sve ono na šta me je upozorila posredstvom telefonske sekretarice, uhvatili smo se u koštac na podu čim je ušla u stan, da bismo potom napola razodeveni krenuli da vučemo jedno drugo prema spavaćoj sobi, do koje nismo uspeli da stignemo. Kasnije, kada smo se uvukli u bademantile, zagrejali smo hranu u pećnici i seli za sto uz kasnu večeru. Pokazao sam joj novi toster sa širokim otvorom, pogodnim za zemičke, koji sam kupio tog popodneva, i mada nas je to navelo na kratak neveseli razgovor o pljački, priča o tome bila je prekinuta kada mi je iz nosa iznenada krenula krv, i pokuljala pravo na pitu od kajsija koju mi je Grejs upravo bila poslužila kao dezert. Stajala je iza mene kraj umivaonika, dok sam stajao s glavom nagnutom unazad i čekao da krv prestane da teče, grlila me rukama, ljubila me u rame i vrat, i sve vreme predlagala smešna imena koja bismo mogli nadenuti bebi. Ako bude devojčica, odlučili smo, daćemo joj ime Goldi Or. Ako bude dečak, ime ćemo mu nadenuti po jednoj Kjerkegorovoj knjizi, Ajra Or.13 Bili smo blesavo srećni te noći, i ne sećam se da je Grejs u iskazivanju svojih osećanja prema meni ikada bila toliko vetropirasta i neobuzdana. Kada je krv konačno prestala da mi teče iz nosa, ona mi je okrenula glavu i oprala mi lice vlažnim komadom tkanine, pri čemu me je sve vreme netremice gledala u oči i brisala mi usta i bradu sve dok nisu nestali i poslednji tragovi krvi. „Kuhinju ćemo pospremiti sutra ujutro”, rekla je. A onda me je ne rekavši više ni reč, uzela za ruku i povela prema spavaćoj sobi.


Sledećeg jutra spavao sam dugo, i kada sam se u pola jedanaest konačno iskobeljao iz kreveta, Grejs je bila već odavno otišla. Otišao sam u kuhinju da popijem pilule i napravim kafu, posle čega sam lagano počistio nered od koga smo prethodne noći pobegli. Deset minuta pošto sam vratio u kredenac poslednji komad posuđa, Meri Sklar se javila telefonom da mi saopšti lošu vest. Ljudi koji rade za Bobija Hantera pročitali su moj sinopsis i odlučili da ga ne prihvate.
„Žao mi je”, reče Meri, „ali neću se pretvarati da sam zaprepašćena.”
„U redu je”, rekoh, manje ojađen no što sam mislio da ću biti. „Ta ideja bila je čisto sranje. Drago mi je što je ne žele.”
„Rekli su da ti je zaplet suviše intelektualan.”
„Čudi me da uopšte znaju šta ta reč znači.”
„Drago mi je što nisi razočaran. Ne bi ovo bilo vredno toga.”
„Želeo sam te pare, to je sve. Čista pohlepa. Nisam se poneo preterano profesionalno, zar ne? Obično ne pišeš ništa ako nemaš ugovor. To je prvo pravilo u ovom poslu.”
„Da znaš da jesu bili prilično iznenađeni. Samom brzinom. Nisu navikli na takav ho-ruk pristup. Oni vole da prethodno obave silne razgovore s advokatima i agentima. To im pomaže da se osećaju kao da rade nešto značajno.”
„I dalje mi nije jasno šta su zaključili o meni.”
„Nekome se tamo tvoje delo dopalo. Možda Bobiju Hanteru, možda momku koji je zadužen za poštu. Ko bi to znao? Kako god bilo, oni će ti poslati ček. Kao gest dobre volje. Napisao si te stranice bez ugovora, ali oni žele da ti nadoknade utrošeno vreme.”
„Ček?”
„Na simboličnu svotu.”
„Koliko simboličnu?”
„Hiljadu dolara.”
„Pa, sad, i to je nešto. To je prvi put posle dugo vremena da sam nešto uspeo da zaradim.”
„Zaboravljaš Portugal.”
„Ah, Portugal, kako bih mogao da zaboravim Portugal?”
„Ima li novosti o romanu koji pišeš ili možda ne pišeš?”
„Ne previše. Možda bi se jedan deo toga mogao iskoristiti, mada nisam siguran. Roman u romanu. Neprestano razmišljam o njemu, pa je i to možda dobar znak.”
„Daj mi pedeset stranica, i ja ću ti srediti da potpišeš ugovor, Sid.”
„Nikad još nisam dobio novac za knjigu koju nisam dovršio. Šta ako ne budem mogao da napišem pedeset prvu stranicu?”
„Ovo su teška vremena, prijatelju. Ako ti je potreban novac, ja ću pokušati da ti omogućim da ga dobiješ. To mi je posao.”
„Pusti me da razmislim.”
„Ti razmisli, a ja ću čekati. Kad budeš spreman da me pozoveš, biću ovde.”
Kada smo završili razgovor, otišao sam do spavaće sobe da iz ormana uzmem kaput. Sada kad je posao sa Vremeplovom bio zvanično upokojen, trebalo je da počnem da smišljam novi plan, pa sam pomislio da bi mi šetnja po svežem vazduhu mogla biti od koristi. Međutim, baš kada sam se spremao da izađem iz stana, telefon je ponovo zazvonio. Načas sam bio u iskušenju da se ne javim, ali sam se predomislio i na četvrto zvono podigao slušalicu, s nadom da me to možda zove Grejs. Ispostavilo se da je u pitanju bio Traus, verovatno poslednja osoba na svetu s kojom sam u tom trenutku želeo da razgovaram. Do tada mu još nisam bio saopštio da sam izgubio priču, i dok sam se spremao da izreknem priznanje koje sam odlagao tokom prethodna dva dana, bio sam toliko zaokupljen sopstvenim mislima da sam s mukom pratio njegove reči. Eleonora i njen muž pronašli su Džejkoba, rekao je. Već su ga smestili u kliniku za odvikavanje od droge - u ustanovu po imenu Smiters, na Aper Ist Sajdu.
„Jesi li me čuo?” upitao je Džon. „Stavili su ga na dvadesetosmodnevni program. To verovatno neće biti dovoljno, ali to je bar nekakav početak.”
„Oh”, izustio sam neubedljivo. „Kada su ga pronašli?”
„U sredu uveče, nedugo posle tvog odlaska. Bilo je potrebno dosta dovijanja da bi ga tamo smestili. Srećom, Don poznaje nekoga ko poznaje nekog drugog, pa im je pošlo za rukom da razbiju bedem birokratije.”
„Don?”
„Eleonorin muž.”
„Naravno. Eleonorin muž.”
„Jesi li dobro, Sid? Zvučiš potpuno odsutno?”
„Ne, ne, dobro mi je. Don. Eleonorin novi muž.”
„Pozvao sam te da bih te zamolio za uslugu. Nadam se da nećeš zameriti.”
„Ne zameram. Šta god da je u pitanju. Samo reci, i ja ću to učiniti.”
„Sutra je subota, i na klinici je od podneva do pet vreme za posete. Razmišljao sam bi li ti mogao da umesto mene odeš tamo i navratiš do njega. Ne moraš dugo da ostaneš. Eleonora i Don neće moći to da učine. Vratili su se na Long Ajlend, a uostalom, već su dovoljno učinili. Želim samo da znam da li mu je dobro. Tamo ih ne drže pod ključem. To je dobrovoljni program, i ja bih hteo da se uverim da se nije predomislio. Posle svega kroz šta smo prošli, bilo bi šteta kad bi odlučio da pobegne.”
„Zar ne misliš da bi trebalo da odeš lično. Otac si mu, na kraju krajeva. Ja momka jedva i poznajem.”
„On je odlučio da prestane da govori sa mnom. A svaki put kad zaboravi da ne bi trebalo da razgovara sa mnom, kljuka me isključivo lažima. Kad bih mislio da bi od toga moglo biti ikakve koristi, odskakutao bih tamo na svojoj štaki da se vidim s njim. Ali ne bi vredelo.”
„A zašto misliš da će sa mnom hteti da razgovara?”
„Dopadaš mu se. Ne pitaj me zašto, ali on smatra da si kul tip. To je doslovan citat. ’Sid je kul tip.’ Možda je to zato što izgledaš tako mlad, ne znam. Možda zato što si jednom prilikom porazgovarao s njim o nekoj rok-grupi koju on sluša.”
„’Bin Spazms’, pank grupa iz Čikaga. Jedne noći mi je jedan stari prijatelj pustio nekoliko njihovih pesama. Nisu baš bogzna šta. Mislim da više i ne postoje.”
„Makar si znao ko su.”
„Bio je to moj najduži razgovor sa Džejkobom. Trajao je oko četiri minuta.”
„Pa, četiri minuta i nije tako loše. Ako ti sutra pođe za rukom da od njega iskamčiš četiri minuta, biće to priličan uspeh.”
„Zar ne misliš da bi bilo bolje da sa sobom povedem i Grejs? Ona ga poznaje duže nego ja.”
„To ne dolazi u obzir.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Džejkob nju prezire. Ne može da podnese ni da bude s njom u istoj prostoriji.”
„Niko ne prezire Grejs. Samo bi budala mogla prema njoj da oseća tako nešto.”
„Moj sin ne misli tako.”
„Nikada mi o tome nije izustila ni reč.”
„To seže u prošlost sve do njihovog prvog susreta. Grejs je imala trinaest godina, a Džejkob tri. Eleonora i ja tek smo se bili razveli, a Bil Tebets me je pozvao u svoju seosku kuću u Virdžiniji da provedem nekoliko nedelja s njegovom porodicom. Bilo je leto, i ja sam sa sobom poveo Džejkoba. Izgledalo je da se dobro slaže s ostalom decom Tebetsovih, ali kad god bi Grejs ušla u prostoriju, on bi počeo da je udara ili gađa različitim stvarima. Jednom prilikom, dohvatio je kamion-igračku i raspalio je njime po kolenu. Krv je šiknula na sve strane iz rane nesrećnog deteta. Brzo smo je odveli lekaru, i za ušivanje rane bilo je potrebno deset kopči.”
„Znam taj ožiljak. Grejs mi je jednom pričala o njemu, ali nije spomenula Džejkoba. Rekla je samo da joj je to uradio jedan dečačić, i to je bilo sve.”
„On je nju, izgleda, mrzeo od samog početka, od trenutka kada ju je prvi put ugledao.”
„Verovatno je osetio da je tebi previše draga, pa mu je postala suparnica. Trogodišnjaci su prilično iracionalna stvorenja. Oni ne znaju mnogo reči, i zato kada su besni, mogu da govore jedino pesnicama.”
„Možda. Ali je on zadržao taj stav i kada je poodrastao. Najgore je bilo u Portugalu, otprilike dve godine posle Tinine smrti. Bio sam upravo kupio kućicu na severnoj obali, pa ga je Eleonora poslala da kod mene provede mesec dana. Bilo mu je četrnaest godina, i znao je isto onoliko reči koliko i ja. Grejs se slučajno zatekla tamo kada se on pojavio. U to vreme je završila studije i spremala se da u septembru počne da radi za Holst i Makdermot. U julu je stigla u Evropu da bi obišla galerije - najpre u Amsterdamu, potom u Parizu, i na kraju u Madridu. Posle toga, doputovala je vozom u Portugal. Pre toga se nismo videli duže od dve godine i imali smo puno toga da ispričamo jedno drugom, ali, kada je Džejkob stigao, zasmetalo mu je što je ona tu. Mrmljao je sebi u bradu uvrede na njen račun, pretvarao se da je ne čuje kada bi ga nešto pitala, a jednom ili dva puta čak mu je uspelo i da prospe hranu na nju. Neprestano sam ga upozoravao da treba da prestane s tim. Još jedna nepodopština, rekao sam, i poslaću ga natrag majci i očuhu u Ameriku. A onda je prevršio meru, pa sam ga smestio u avion i poslao kući.”
„Šta je uradio?”
„Pljunuo joj je u lice.”
„Bože dragi.”
„Sve troje smo bili u kuhinji i seckali povrće za večeru. Grejs je izrekla neku sasvim bezazlenu primedbu o nečemu - ne sećam se čak ni šta je bilo u pitanju - i Džejkob se uvredio. Prišao joj je vitlajući nožem i nazvao je glupom kučkom, i Grejs je konačno izgubila nerve. Tada ju je pljunuo. Danas, kada o tome razmišljam, pretpostavljam da je sreća što nije uzeo nož i probo je posred grudi.”
„I ti tražiš od mene da sutra razgovaram s tom osobom? Snažan šut u dupe, to je ono što on zaslužuje.”
„Kad bih ja otišao tamo, bojim se da bi se to i dogodilo. Bilo bi bolje za sve nas ako ti odeš umesto mene.”
„Da li se išta slično dogodilo posle Portugala?”
„Nastojao sam da se ne sretnu. Putevi im se nisu ukrstili godinama, i što se mene tiče, svet će biti bezbednije mesto ako njih dvoje više nikada ne vide jedno drugo.”14

*



Grejs sledećeg jutra nije morala da ide na posao, pa je još spavala kada sam ja izašao iz stana. Posle razgovora koji sam s Trausom vodio u petak, odlučio sam da joj ne kažem da sam mu obećao da ću tog popodneva otići do Smitersa. To bi me primoralo da spomenem Džejkoba, a nisam hteo da se izložim opasnosti da joj probudim ružne uspomene. Upravo smo bili proživeli nekoliko teških dana, pa nisam hteo da progovorim o bilo čemu što bi moglo da je ma i najmanje uznemiri - i možda uništi krhku ravnotežu koju smo uspeli da ponovo uspostavimo tokom poslednjih četrdeset osam sati. Na kuhinjskom stolu ostavio sam joj poruku kojom sam je obavestio da idem na Menhetn da obiđem nekoliko knjižara i da ću se vratiti kući najkasnije do šest. Još jedna laž, povrh svih onih sitnih laži koje smo protekle nedelje rekli jedno drugom. Ali ja nisam imao nameru da je obmanem. Jednostavno, želeo sam da je zaštitim od novih neprijatnosti, da prostor koji smo delili sačuvam kao što manji i što intimniji, da sprečim da se upetljavamo u bolne teme iz prošlosti.
Centar za rehabilitaciju bio je smešten u jednoj velikoj kući koja je nekada pripadala brodvejskom producentu Biliju Rouzu. Nisam znao kako su i kada to mesto pretvorili u Smiters, ali je sama zgrada bila dobar primer njujorške arhitekture: palata od krečnjaka iz vremena kada je bogatstvo razmetljivo paradiralo s dijamantima, cilindrima i belim rukavicama. Bilo je odista neobično to što su njeni stanari sada postali ljudi sa dna, pripadnici sve mnogobrojnije populacije narkomana, alkoholičara i bivših kriminalaca. Zgrada je bila pretvorena u usputnu stanicu izgubljenih duša, i kada sam, pošto su vrata zazujala, ušao u nju, primetio sam da je već počela da deluje malo pohabano. Skelet građevine bio je još netaknut (na ulazu veliki hodnik sa crno-belim pločicama na podu, zavojito stepenište s ogradom od mahagonija), ali joj je telo izgledalo jadno i prljavo, propalo od dugih godina napora i prekomernog rada.
Na recepciji sam upitao za Džejkoba, predstavivši se kao porodični prijatelj. Ženi koja je tamo sedela po svoj prilici delovao sam sumnjivo, pa sam morao da ispraznim džepove da bih dokazao da ne pokušavam da prokrijumčarim drogu ili oružje. Mada sam taj test uspeo da prođem, nekako sam osećao da se sprema da me odbije, ali pre no što sam počeo da protestujem, Džejkob se slučajno pojavio u holu: zajedno s još troje-četvoro pacijenata bio je krenuo u trpezariju na ručak. Izgledao mi je viši nego kada sam ga poslednji put video, ali je onako mršav u crnoj odeći i sa zelenom kosom delovao i pomalo groteskno i klovnovski, kao kakav avetinjski Punčinelo koji je krenuo da izvede svoj ples za Vojvodu Smrti. Pozvao sam ga po imenu, i kada se okrenuo da me pogleda, izgledao je preneraženo - ni radosno ni razočarano - već jednostavno preneraženo. „Sid”, promrmljao je. „Šta ćeš ti ovde?”
Izdvojio se iz grupe i prišao mi, što je ženu za pultom podstaklo da mu postavi suvišno pitanje: „Poznajete li ovog čoveka?” „Aha”, reče Džejkob. „Poznajem ga. On je prijatelj mog oca.” Ta izjava bila je dovoljna da mi omogući da uđem. Žena mi je prikačila bedž, i pošto sam upisao svoje ime u spisak posetilaca, krenuo sam za Džejkobom niz dugi hodnik prema trpezariji.
„Niko mi nije rekao da nameravaš da dođeš”, reče. „Pretpostavljam da te je matori nagovorio, je l’ tako?”
„Ne baš. Slučajno sam se zatekao u blizini, pa mi je palo na pamet da svratim, da vidim kako si.”
Džejkob zagunđa, ne potrudivši se čak ni da naglas kaže koliko mi ne veruje. Bila je to providna laž, ali sam je izrekao da bih sprečio dalji razgovor o Džonu, pošto sam mislio da ću iz Džejkoba izvući više ako izbegnem razgovor o njegovoj porodici. Nekoliko trenutaka smo ćutali, a onda mi je on, neočekivano, spustio ruku na rame. „Čujem da si bio bolestan”, reče.
„Jesam. Sad se, izgleda, oporavljam.”
„Mislili su da ćeš da umreš, je l’ da?”
„Tako kažu. Ali sam ih zeznuo i otišao otuda pre nekih četiri meseca.”
„Što znači da si besmrtan, Sid. Nećeš ti da pandrkneš pre sto desete godine.”
Trpezarija je bila prostrana osunčana prostorija sa kliznim staklenim vratima koja su vodila u mali vrt, gde su neki od pacijenata sa članovima svojih porodica pušili i pili kafu. Hrana je služena kao u ekspres-restoranu, i kada smo Džejkob i ja na poslužavnike natovarili faširanu šniclu, krompir-pire i salatu, dali smo se u potragu za praznim stolom. U prostoriji je bilo najmanje pedesetoro-šezdesetoro ljudi, pa smo nekoliko minuta hodali ukrug dok nismo pronašli sto. To zadržavanje ga je, izgleda, rasrdilo, kao da je reč o kakvoj ličnoj uvredi, kada smo konačno seli, upitao sam ga kako je, a on je otpočeo svoju ogorčenu i ojađenu tiradu, i dok je govorio, neprestano je pocupkivao levom nogom.
„Ovo ovde je čisto sranje”, rekao je. „Sve vreme samo držimo sastanke i govorimo o sebi. Je l’ možeš da shvatiš koliko je to dosadno? Boli mene uvo za te skenjane tipove i njihove glupave priče o tome kako su imali zajebano detinjstvo i kako su skrenuli s pravog puta i pali u šake Satani.”
„Šta biva kad dođe red na tebe. Da li ustaneš i govoriš?”
„Moram. Ako ne kažem ništa, počnu da pokazuju na mene prstom i da me nazivaju kukavicom. Zato izmislim nešto tako da liči na ono što svi ostali pričaju, i onda zaplačem. Tako ih uvek zeznem. Znaš, ja sam prilično dobar glumac. Najpre im kažem koliki sam ološ, a onda prsnem i ne mogu da nastavim da govorim, i svi budu srećni.”
„Zašto ih obmanjuješ? Samo trošiš vreme ovde ako to činiš.”
„Zato što nisam džanki, eto zašto. Jeste da se ovde-onde zezuckam s drogama, ali to kod mene nije ozbiljno. Mogu da uzmem ili ostavim.”
„Tako je govorio i moj cimer s koledža. A onda je jedne noći umro od prekomerne doze.”
„Aha, pa dobro, verovatno je bio glup. Ja znam šta radim, i sigurno neću da riknem od prekomerne doze. Nisam navučen na gudru. Moja majka misli da jesam, ali ona nema pojma.”
„Zašto si onda pristao da dođeš ovamo?”
„Zato što je rekla da će mi obustaviti isplate ako ne pristanem. Već sam odjebo tvog ortaka, svemoćnog ser Džona, pa ne bih voleo da i ledi Eleonora počne da gaji nekakve glupave ideje o mogućnosti da mi obustavi novac za izdržavanje.”
„Mogao bi da nađeš posao kad god hoćeš.”
„Tako je, mogao bih, ali nemam nameru. Imam drugačije planove, i potrebno mi je još malo vremena da ih sprovedem u delo.”
„I tako si rešio da sediš ovde i čekaš da prođe dvadeset osam dana.”
„Ne bi tu ni bilo tako loše, da nam neprestano ne izmišljaju šta da radimo. Kad ne žuljamo guzice na onim glupavim sastancima, teraju nas da proučavamo one odvratne knjige. Ti takvo sranje u životu nisi pročitao.”
„Koje knjige?”
„Priručnik za odvikavanje, program u dvanaest etapa, i slična sranja.”
„Možda to i jesu sranja, ali su mnogima pomogla.”
„Ma, to je za kretene, Sid. To baljezganje o verovanju u neku višu silu. To ti je kao nekakva religija za malu decu. Potčini se toj višoj sili i bićeš spasen. Čovek treba da bude moron, pa da to proguta. Ne postoji viša sila. Hajde, pogledaj svet pa mi reci gde bi ona mogla biti. Ja je ne vidim. Tu smo samo ti i ja i svi ostali. Horda kukavnih pizduna koji čine sve ne bi li se održali u životu.”
Proveli smo zajedno svega nekoliko minuta, a ja sam se već osećao izmoždeno, iscrpljen rezigniranim, ciničnim rečima tog momka. Želeo sam da se što pre izgubim odatle, ali sam da bi sve izgledalo kako treba odlučio da sačekam do kraja obeda. Trausov bledi i izgladneli sin izgleda nije previše mario za kulinarske čarolije Smitersa. Malo je pročeprkao po svom krompir-pireu, probao jedan zalogaj šnicle, a onda je odložio viljušku. Trenutak kasnije, ustao je sa svog mesta i pitao me da li želim dezert. Zavrteo sam glavom, a on je ponovo otišao do vitrina s hranom. Kada se vratio, doneo je dve šolje čokoladnog pudinga koje je postavio preda se i pojeo ih jednu za drugom, pokazavši za slatkiše znatno veće zanimanje od onog koje je ispoljio prema glavnom jelu. U nedostatku droge, šećer je bio jedina dostupna zamena, pa je prosto progutao puding s užitkom malog deteta, pogrebavši svaku trunku iz obe šolje. Negde između prve i druge šolje, jedan čovek je zastao kraj stola da ga pozdravi. Izgledao je kao da ima oko trideset pet godina; imao je grubo lice sa ožiljcima kao od boginja, i kosu uvezanu u kratak konjski rep. Džejkob mi ga je predstavio kao Fredija, a ovaj mi je s toplinom i revnošću veterana ovakvih ustanova pružio ruku i izjavio da mu je zadovoljstvo da upozna jednog Džejkovog prijatelja.
„Sid je slavni romanopisac”, objavi Džejkob, bez ikakvog povoda. „Objavio je pedesetak knjiga.”
„Ne slušajte ga”, rekoh Frediju. „Ima običaj da preteruje.”
„Da, znam”, odgovori Fredi. „Taj momak je vatra živa. Treba ga neprestano držati na oku. Je l’ tako, mali?”
Džejkob obori pogled ka stolu, na šta ga Fredi potapša po glavi i ode. Kada je kašikom krenuo da kopa po svom drugom čokoladnom pudingu, Džejkob me je obavestio da je Fredi vođa njegove grupe i da, sve u svemu, nije tako loš tip.
„Nekada je puno krao”, reče. „Znaš ono, profesionalni kradljivac po prodavnicama. S tim što je on imao dobar fazon, pa ga nikad nisu uhvatili. Umesto da obilazi prodavnice odeven u široki mantil, kao što čini većina njih, on bi se obukao kao sveštenik. Niko nikada nije posumnjao u njega. Otac Fredi, božji čovek. Jednom se, ipak, uvalio u gadnu frku. Bio je negde u centru grada, i spremao se da orobi jedan dragstor, kad se dogodila teška saobraćajna nesreća. Jednog tipa, dok je prelazio ulicu, udario je auto. Neko ga je dovukao na trotoar, tačno tamo gde je stajao Fredi. Bilo je krvi na sve strane, tip je bio bez svesti, i činilo se da će da umre. Oko njega se okupila masa, i odjednom je jedna žena spazila Fredija u svešteničkom kostimu i zamolila ga da izgovori molitvu za samrtnika. Tu se otac Fredi skenjao. Nije znao reči nijedne molitve, ali je znao da će, ako krene da beži, shvatiti da je varalica pa će ga uhapsiti zato što se pretvarao da je sveštenik. I tako ti on klekne iznad tog tipa, sklopi šake kao da se moli, i počne da trtlja nekakve pobožne pizdarije koje je jednom čuo u nekom filmu. Onda ustane, prekrsti se, i uhvati crtu. Baš dobra fora, je l’ da?”
„Izgleda da na tim sastancima možeš dosta toga da naučiš.”
„Ma, nema to veze. Hoću da kažem, Fredi je jednostavno bio džanki koji se trudio da novčano podupire svoju naviku. Gomila drugih ljudi ovde takođe je radila svakojake budalaštine. Vidiš onog crnca za stolom u uglu, onog velikog u plavoj trenerci. Džerom. Taj je odležao dvanaest godina u Atici zbog ubistva. Ili ovu plavušu koja sedi s majkom ovde za susednim stolom? Sali. Odrasla je na Park aveniji i potiče iz jedne od najbogatijih njujorških porodica. Juče nam je ispričala kako je ordinirala na Desetoj aveniji, tamo kod tunela Linkoln, kresala se po kolima za dvadeset dolara. A je l’ vidiš onog hispano tipa tamo na drugom kraju, onog u žutoj košulji? Alfonso. Taj je bio u zatvoru zbog silovanja svoje desetogodišnje kćeri. Da znaš, Sid, u poređenju s većinom ovih likova, ja sam ti jedan sasvim fini momak iz srednje klase.”
Ta dva pudinga kao da su mu dala malo energije, pa je dok smo nosili prljave poslužavnike natrag u kuhinju, nekako poskakivao u koraku, ni nalik onom usporenom mesečaru koga sam pre ručka ugledao u holu. Sve u svemu, mislim da sam s njim bio nekih trideset ili trideset pet minuta - dovoljno dugo da sam mogao da smatram da sam odužio svoj dug prema Džonu. Dok smo izlazili iz trpezarije, Džejkob mi je ponudio da se popnem na sprat da pogledam njegovu sobu. Rekao je da je za pola dva zakazan veliki grupni sastanak, na koji su pozvani svi članovi porodica i gosti. Rekao mi je da sam dobrodošao ako želim da prisustvujem, i da u međuvremenu možemo da posedimo u njegovoj sobi na četvrtom spratu. Bilo je nečeg patetičnog u tome kako se zakačio za mene, kako mu je bilo teško da me pusti da odem. Nas dvojica bili smo jedva poznanici, a opet, čini se da je tamo bio dovoljno usamljen da o meni počne da razmišlja kao o prijatelju, premda je znao da sam došao kao tajni agent njegovog oca. Pokušao sam da prema njemu osetim kakvo-takvo sažaljenje, ali nisam uspeo. On je bio neko ko je jednom prilikom pljunuo mojoj ženi u lice, i mada se to dogodilo pre šest godina, nisam mogao da nateram sebe da mu oprostim. Pogledao sam na sat i rekao mu da kroz deset minuta treba da se sretnem s nekim na Drugoj aveniji. U očima sam mu najpre opazio odsev razočaranja, da bi mu se potom, gotovo istog trenutka, lice stvrdnulo u masku ravnodušnosti. „Nema frke, čoveče”, rekao je. „Ako treba da ideš, idi.”
„Pokušaću ponovo da svratim sledeće nedelje”, rekao sam, znajući sasvim pouzdano da neću.
„Kako god rešiš, Sid. Tvoja volja.”
Pokroviteljski me je potapšao po ramenu, i pre no što sam stigao da se rukujem s njim u znak oproštaja, on se okrenuo na petama i pošao prema stepenicama. Nekoliko trenutaka ostao sam da stojim u holu, čekajući da vidim da li će se osvrnuli da me klimanjem glave još jednom pozdravi, ali nije to učinio. Nastavio je da se penje uz stepenice, i kada je skrenuo iza zavoja i nestao, ja sam otišao do one žene na recepciji i odjavio se.

Bilo je tek prošlo jedan. Retko sam dolazio na Aper Ist Sajd, i pošto se tokom prethodnog sata vreme prolepšalo, otoplivši do te mere da je moja jakna sada delovala kao nepotreban teret, odlučio sam da svoju uobičajenu dnevnu šetnju pretvorim u izgovor da malo prošetam po tom kraju grada. Shvatio sam da mi neće biti lako da ispričam Džonu koliko me je ta poseta sneveselila, i umesto da ga odmah pozovem telefonom, odlučio sam da to odložim do povratka u Bruklin. Taj razgovor nisam mogao da obavim iz stana (bar ne ako Grejs bude kod kuće), ali je kod Landolfija u jednom zabačenom uglu stajala prastara telefonska govornica, sa harmonika-vratima, pa sam verovao da ću imati dovoljno privatnosti ako taj razgovor obavim odatle.
Dvadeset minuta po odlasku iz Smitersa, našao sam se na aveniji Leksington ispod broja devedeset, gde sam, krećući se među malobrojnim pešacima, počeo da pomišljam da krenem kući. Tada je neko naleteo na mene, slučajno se u prolazu očešavši o moje levo rame, i kada sam se okrenuo da vidim ko je to, dogodilo se nešto neobično, nešto što je bilo toliko izvan granica mogućeg da sam isprva pomislio da je u pitanju priviđenje. Tačno preko puta, na drugoj strani avenije, pod savršenim pravim uglom u odnosu na mesto na kome sam stajao, ugledao sam jednu malu radnju iznad čijih je vrata stajao natpis PALATA PAPIRA. Zar je moguće da je Čang uspeo da preseli svoju radnju? To mi je delovalo neverovatno, a ipak, s obzirom na brzinu kojom je taj čovek svršavao svoje poslove - u jednoj noći je umeo da zatvori radnju, da u svojim crvenim kolima jurca po gradu ulažući novac u sumnjive poduhvate, pozajmljuje novac, troši novac - zar je trebalo da sumnjam? Činilo se da Čang živi u izmaglici ubrzanih pokreta, kao da su svi satovi na ovom svetu za njega kucali sporije nego za sve druge ljude. Njemu je minut svakako izgledao kao sat, i sa toliko dodatnog vremena na raspolaganju, zar nije mogao da u onih nekoliko dana otkako smo se poslednji put videli preseli radnju na aveniju Leksington?
S druge strane, mogla je to biti i čista slučajnost. Palata papira i nije bilo neko naročito originalno ime za prodavnicu kancelarijskog materijala, pa ih je u gradu lako moglo biti i više od jedne. Prešao sam ulicu da bih proverio šta je posredi, sve više uveren da ova menhetenska verzija ne pripada Čangu, već nekom drugom vlasniku. Roba u izlogu bila je drugačija od one koja mi je prethodne subote u Bruklinu privukla pažnju. Nije bilo kula od papira aranžiranih tako da podsećaju na njujorške nebodere, ali je umesto njih stajalo nešto što je po meni bilo još maštovitije, još bolje smišljeno. Mala statua čoveka, veličine lutke, sedela je za malenim stolom na kome je stajala minijaturna pisaća mašina. Ruke su mu bile na tipkama, u cilindar je bio uvučen list papira, a onaj ko bi prislonio lice uz izlog i pomno se zagledao, mogao je da pročita reči otkucane na listu: Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverovanja, bilo je to vreme Svetlosti, bilo je to vreme Mraka, bilo je to proleće nade, bila je to zima očajanja, sve je bilo pred nama, pred nama nije bilo ničega...
Otvorio sam vrata i ušao, a kada sam prešao prag začuo sam onu istu zvonjavu zvonca kakvu sam osamnaestog čuo u onoj drugoj Palati papira. Bruklinska radnja bila je mala, ali je ova bila još manja, i u njoj je gomila robe stajala na drvenim policama koje su se pružale sve do tavanice. I opet, u prodavnici nije bilo nijedne mušterije. U prvi mah nisam video nikoga, ali se odnekud iz predela tezge čulo tiho, ravnomerno pevušenje, kao da je neko čučao iza tezge - neko ko se možda sagnuo da zaveže pertlu ili podigne olovku koja mu je pala. Nakašljao sam se, i nekoliko sekundi kasnije Čang se podigao s poda i položio dlanove na tezgu, kao da pokušava da održi ravnotežu. Ovoga puta bio je odeven u smeđi džemper, a kosa mu je bila neočešljana. Delovao je još mršavije nego prethodnog puta, s dubokim pukotinama oko usta i lako zakrvavljenim očima.
„Čestitam”, rekoh. „Palata papira je ponovo stala na noge.”
Čang je bezizraznog lica zurio u mene, nesposoban ili nevoljan da me prepozna. „Izvinite”, reče. „Nisam siguran da se poznajemo.”
„Naravno da se poznajemo. Ja sam Sidni Or. Pre neki dan smo čitavo popodne proveli zajedno.”
„Sidni Or nije moj prijatelj. Pre sam mislio da je dobar momak, ali ne više.”
„Ne znam o čemu govorite?”
„Vi mene izneverili, gospodine Sid. Doveli ste me u vrlo neprijatan položaj. Ja više ne želim da vas dalje poznajem. Gotovo s prijateljstvom.”
„Ne shvatam. Šta sam to uradio?”
„Ostavili ste me u radionici za šivenje. Niste kazali ni do viđenja. Kakav ste to prijatelj?”
„Svuda sam vas tražio. Prošetao sam po čitavom baru, i kada vas nisam našao, zaključio sam da ste u nekoj od kabina i da ne želite da vas bilo ko uznemirava. Pa sam odlučio da odem. Bilo je kasno, i morao sam da krenem kući.”
„Kući svojoj dragoj ženi. Odmah pošto vam je Afrička princeza popušila. Ala je to zabavno, gospodine Sid? Kad bi Martina sada ušla ovamo, opet bi isto uradili. Ovde na podu moje radnje. Jebali ste se kao kučići i uživali u svakom trenutku.”
„Bio sam pijan. Ona je bila vrlo lepa, pa sam izgubio kontrolu. Ali to ne znači da bih opet učinio isto.”
„Niste vi bili pijani. Vi ste jedan napaljeni licemer, kao i svi sebični ljudi.”
„Sami ste rekli da niko ne može da joj odoli, i bili ste u pravu. Trebalo bi da se ponosite sobom, Čang. Prozreli ste me i uvideli moju slabost.”
„Zato što sam znao da imate ružne misli o meni, eto zašto. Ja znam šta je vama na pameti.”
„Je li? A šta sam mislio toga dana?”
„Mislili ste da Čang radi prljav posao. Pogani kurvar bez srca. Čovek koji sanja samo o novcu.”
„To nije tačno.”
„Jeste, gospodine Sid, tačno je. Veoma je tačno. A sad više nema priče. Ozbiljno ste mi povredili dušu, i sad je gotovo. Možete da razgledate po radnji, ako hoćete. Dobro ste došli u moju Palatu papira kao mušterija, ali više ne kao prijatelj. Prijateljstvo je mrtvo. Prijateljstvo je sada mrtvo i sahranjeno. Sve je gotovo.”
Mislim da me niko nikada nije uvredio tako duboko kao Čeng tog popodneva. Jesam mu naneo veliki bol, nenamerno povredio njegovo dostojanstvo i osećaj časti, i dok me je šibao svojim krutim, odlučnim rečenicama, činilo se kao da smatra da zaslužujem da zbog svojih zločina budem raščerečen. Njegov napad je još neprijatnijim činila činjenica da su optužbe koje je izrekao najvećim delom bile opravdane. Ostavio sam ga u krojačkoj radionici bez pozdrava, dozvolio sam sebi i da padnem u naručje Afričke princeze, i doveo sam u sumnju njegov moralni integritet pitanjem da li želi da uloži novac u Klub. Malo šta sam mogao reći u svoju odbranu. Svako poricanje bilo bi besmisleno, a iako su moji prestupi bili srazmerno sitni, zbog svog provoda s Martinom tamo iza zavese još sam si osećao i suviše krivim da bih ponovo pokrenuo tu temu. Trebalo je da tog trenutka kažem Čangu zbogom i izađem iz radnje, ali ja to nisam učinio. One portugalske sveske do tada su već bile postale previše opsesivno utisnute u moju svest, pa nisam mogao da odem a da prethodno ne proverim ima li u zalihama još neku od njih. Shvatao sam koliko je glupo zadržati se na mestu gde sam nepoželjan, ali nisam mogao protiv sebe. Jednostavno sam morao da saznam.
Bila je ostala još jedna, smeštena između nemačkih i kanadskih svezaka na jednoj niskoj polici u dnu radnje. Bila je crvena, nesumnjivo je to bila ona ista crvena koja je prethodne subote bila u Bruklinu, a i cena je bila ista kao i tada, ravno pet dolara. Kada sam je odneo do tezge i dodao je Čangu, izvinio sam mu se za bol i neprijatnosti koje sam mu priredio. Rekao sam mu da i dalje može na mene da računa kao na prijatelja i da ću nastaviti da svoj pribor za pisanje kupujem kod njega, čak i ako radi toga budem morao da putujem znatno dalje no obično. Uprkos mom silnom nastojanju da pokažem skrušenost, Čang je samo zavrteo glavom, i desnom rukom potapšao svesku. „Žao mi je”, reče. „Ova nije za prodaju.”
„Kako to mislite? Ovo je prodavnica. Sve što je u njoj jeste za prodaju.” Izvadio sam iz novčanika novčanicu od deset dolara i položio je na tezgu. „Evo mojih para”, rekoh. „Na ceni piše pet dolara. A sada mi, molim vas, dajte kusur i svesku.”
„Nemoguće. Ova crvena je poslednja portugalska sveska u radnji. Rezervisana je za drugu mušteriju.”
„Ako je čuvate za nekog drugog, trebalo je da je stavite iza tezge, tako da je niko drugi ne bi video. Ako je izložena na polici, to znači da svako može da je kupi.”
„Ali ne i vi, gospodine Sid.”
„Koliko je ta druga mušterija trebalo da plati za nju?”
„Pet dolara, baš kao što piše na ceni.”
„E, pa, ja ću vam dati deset, pa da završimo posao. Može li tako?”
„Ne deset dolara. Deset hiljada dolara.”
„Deset hiljada dolara? Da niste poblesavili?”
„Ova sveska ne za vas, Sidni Or. Kupite drugu svesku, i svi srećni. Važi?”
„Čujte”, rekoh, pošto sam konačno izgubio strpljenje. „Ova sveska košta pet dolara, a ja sam spreman da vam dam deset. Ali više od toga neću da platim.”
„Da mi date pet hiljada sad i pet hiljada u ponedeljak. Tako može. Inače, moliću vas kupite neku drugu svesku.”
Sad smo već bili zašli u oblast čistog ludila. Čangove poruge i apsurdni zahtevi konačno su me naterali da izgubim strpljenje, i da ne bih nastavio da se preganjam s njim, ščepao sam i povukao svesku ispod njegovog dlana, i krenuo prema vratima. „To je to”, rekoh. „Uzmi tu deseticu i jebi se. Ja odoh.”
Nisam načinio ni dva koraka, kada je Čang iskočio sa svog mesta iza tezge da bi se isprečio preda me i zatvorio mi put prema vratima. Pokušao sam da se provučem pored njega, odgurnuvši ga ramenom, ali je Čang odoleo napadu, a samo časak kasnije obema rukama držao je svesku i pokušavao da mi je otme. Vukao sam je natrag i pritiskao uz svoje grudi, nastojeći da je zadržim, ali je vlasnik Palate bio mala besna mašina načinjena od žica i žila i čvrstih mišića, pa je za približno deset sekundi istrgao tu stvarčicu iz mog stiska. Znao sam da neću uspeti da je povratim od njega, ali sam bio tako ozlojeđen, tako pomahnitao od osujećenosti, da sam ga levom rukom uhvatio za mišicu a desnom zamahnuo prema njemu. Bio je to još od osnovne škole prvi udarac koji sam nekome pokušao da zadam, i promašio sam. Zauzvrat, Čang je karate-udarcem pogodio moje levo rame. Njegova šaka pogodila me je kao sečivo noža, i bol je bio toliko jak da sam pomislio da će mi ruka otpasti. Pao sam na kolena i, pre no što sam uspeo da ponovo ustanem, Čang je počeo da me šutira u leđa. Vikao sam mu da prestane, ali je on nastavio da vrhom cipele pogađa moja rebra i kičmu - kratki nemilosrdni udarci smenjivali su se, dok sam se kotrljao prema izlazu, vođen očajničkim nastojanjem da se izgubim odatle.
„Da se više nisi pojavio!” viknuo je. „Kad se vratiš sledeći put, ima da te ubijem! Je l’ ti čuješ mene, Sidni Or? Ima da ti isečem srce i bacim ga svinjama!”


*

Nikada nisam ispričao Grejs o Čangu ili batinama ili bilo čemu drugom što se tog popodneva dogodilo na Aper Ist Sajdu. Boleo me je svaki mišić u telu, no uprkos snazi Čangove osvetničke noge, iz tog batinanja sam umakao sa tek jedva vidljivim modricama duž donjeg dela leđa. Mora biti da su me zaštitili jakna i džemper koje sam imao na sebi i, kad se setim kako sam, dok sam šetao po tom kraju, sasvim ozbiljno pomišljao da skinem jaknu, shvatio sam koliko sam imao sreće što je bila na meni kada sam ušao u papirnicu - premda reč „sreća” u takvom kontekstu možda zvuči neobično. U toplim noćima, Grejs i ja smo uvek spavali nagi, ali sada kada je ponovo zahladilo, ona je počela da na spavanje odlazi u svojoj beloj svilenoj pidžami, i nije me ništa pitala kada sam joj se s majicom na sebi pridružio ispod pokrivača. Čak i kada smo vodili ljubav (nedeljom uveče), u spavaćoj sobi bilo je dovoljno mračno da ona ne primeti masnice.
Trausa sam pozvao iz Landolfija, kada sam u nedelju ujutro izašao da kupim Tajms. Ispričao sam mu sve čega sam mogao da se setim iz svoje posete Džejkobu, uključujući i činjenicu da su one pribadače iz uha njegovog sina nekud nestale (što je nesumnjivo bilo jedna od mera predostrožnosti) i ukratko mu izložio svaki od stavova koje je on iskazao od trenutka mog dolaska pa do trenutka kada sam ga ugledao kako nestaje na zavoju stepeništa. Džon je hteo da zna da li mislim da će Džejkob uspeti da ostane čitav mesec, ili će pobeći pre no što to vreme istekne, i ja sam mu odgovorio da ne znam. Izrekao je i jednu zloslutnu opasku o nekakvim planovima, rekoh, što je nagoveštavalo da u njegovom životu postoje stvari za koje ne zna niko iz njegove porodice, tajne koje nije želeo ni sa kim da podeli. Džon je pomislio da to ima neke veze s dilovanjem droge. Upitao sam ga zašto gaji takve sumnje, ali osim usputnog spominjanja ukradenog novca za školarinu, nije mi rekao ništa. Razgovor je u tom trenutku zamro, i u kratkoj tišini koja je usledila, konačno sam prikupio hrabrost da mu ispričam o nezgodi koja mi se desila u podzemnoj železnici ranije te nedelje, i o tome kako sam izgubio Imperiju kostiju. Nisam mogao odabrati nezgodniji trenutak za pokretanje te teme, i Traus u prvi mah nije ni shvatio o čemu govorim. Ponovio sam čitavu priču još jednom. Kada je shvatio da je njegov rukopis verovatno otputovao sve do Koni Ajlenda, nasmejao se: „Nemoj da se grizeš zbog toga”, rekao je. „Još imam dve-tri kopije. U to vreme nismo imali aparate za fotokopiranje, pa je svako kucao najmanje po dve kopije svega što je radio. Staviću jednu u koverat i zamoliti madam Dima da ti je pošalje ove nedelje.”
Sledećeg jutra, u ponedeljak, poslednji put sam se vratio u plavu svesku. Četrdeset od ukupno devedeset šest stranica već je bilo ispunjeno, ali je ostalo i dovoljno praznih da potraju za još nekoliko sati rada. Počeo sam na otprilike polovini nove stranice, ostavivši debakl s Flitkraftom zauvek iza sebe. Bouen će zanavek ostati zarobljen u sobi, a ja sam zaključio da je konačno kucnuo čas da dignem ruke od nastojanja da ga izbavim Ako sam iz svog surovog subotnjeg susreta s Čangom išta naučio, onda je to bila činjenica da je ta sveska za mene izvor nevolja, i da će se sve što budem pokušao da u njoj napišem, okončati neuspehom. Svaka će priča zapeti na sredini; sve što započnem odvešće me do određene granice, da bih potom podigao pogled i shvatio da sam izgubljen. Ipak, bio sam dovoljnu ljut na Čanga da bih poželeo da mu uskratim zadovoljstvo da njegova reč bude poslednja. Znao sam da ću morati da se oprostim s portugalskom caderno, i da će to, ako se ne odigra onako kako ja budem želeo, nastaviti da me progoni i kao moralni poraz. Ako ništa drugo, osećao sam da moram da dokažem sebi da nisam kukavica.
Zaronio sam u svesku lagano, obazrivo, podstaknut više prkosom nego neodoljivom potrebom za pisanjem. Ubrzo sam, međutim, uhvatio sebe kako razmišljam o Grejs, i dok je sveska ostala otvorena na stolu, otišao sam do dnevne sobe da bih iskopao jedan od foto-albuma koje smo držali u donjoj fioci komode od hrastovine, namenjene držanju svega i svačega. Lopov ju je, na sreću, prilikom one provale u sredu popodne, ostavio netaknutu. Bio je to sasvim poseban album, koji smo dobili kao svadbeni poklon od Grejsine mlađe sestre, Flo, i u njemu je bilo preko sto slika, vizuelna istorija dvadeset sedam godina Grejsinog života - one Grejs kakva je bila pre no što sam je ja upoznao. Još od povratka iz bolnice nisam otvarao taj album, i dok sam toga jutra u svojoj dnevnoj sobi okretao stranice, ponovo sam se setio priče koju nam je Traus ispričao o bratu svoje žene i trodimenzionalnom projektoru, pošto sam, kada su me slike povukle u prošlost, osetio da sam na sličan način uhvaćen u klopku.
Bila je to slika Grejs kao novorođenčeta u kolevci. Pa onda Grejs sa dve godine, naga u polju visoke trave, ruku podignutih prema nebu, nasmejana. Zatim Grejs sa četiri i šest i devet godina - kako sedi za stolom i crta kuću, kako se krezubim osmehom kezi u objektiv aparata školskog fotografa, kako uspravljena sedi u sedlu i kaska kroz seoske predele Virdžinije na riđoj kobili. Grejs u dvanaestoj godini, sa konjskim repom, nespretna, komičnog izgleda, s nelagodom u vlastitoj koži, a onda Grejs sa petnaest, najednom lepa, sasvim formirana, najranije otelovljenje žene kakva će na kraju postati. Bilo je tu i grupnih fotografija: porodični portreti Tebetsovih, Grejs sa različitim neidentifikovanim prijateljima iz srednje škole i sa koledža, četvorogodišnja Grejs koja sedi u Trausovom krilu dok njeni otac i majka stoje svako sa po jedne strane, Traus koji se saginje i ljubi je u obraz na proslavi njenog desetog ili jedanaestog rođendana, Grejs i Greg Ficdžerald dok prave smešne grimase na božičnoj proslavi u Holstu i Makdermotu.
Sedamnaestogodišnja Grejs u maturskoj haljini, Grejs kako kao dvadesetogodišnja studentkinja koledža u Parizu, s dugom kosom i crnim džemperom sa rol-kragnom, sedi u bašti jednog kafea i puši cigaretu. Grejs s Trausom u Portugalu, sa dvadeset četiri godine, kratko podšišana, sasvim nalik na zrelu Grejs, ozarena nekom uzvišenom samouverenošću, konačno oslobođena dilema ko je i šta je ona zapravo. Grejs u svom elementu.
Mora biti da sam duže od jednog sata razgledao fotografije, pre no što sam uzeo pero i počeo da pišem. Do ove pometnje u proteklih nekoliko dana došlo je s nekim razlogom, a bez činjenica koje bi mogle potkrepiti ovakvo ili onakvo objašnjenje, mogao sam da se rukovodim isključivo sopstvenim instinktima i sumnjama. Svakako je postojala neka priča iza Grejsinih zbunjujućih promena raspoloženja, njenih suza i zagonetnih rečenica, njenog nestanka u noći između srede i četvrtka, njenog nastojanja da donese odluku o bebi, i kada sam seo da zapišem tu priču, ona je počela i završila se Trausom. Bilo je moguće, dakako, i da nisam u pravu, ali sada kada se činilo da je kriza prošla, osećao sam se dovoljno snažnim za razmatranje najmračnijih, najneprijatnijih mogućnosti. Zamisli ovo, rekao sam sebi. Zamisli ovo, a onda proveri kuda će te to odvesti.
Dve godine posle Tinine smrti, sada već odrasla, neodoljivo privlačna Grejs, odlazi u Portugal u posetu Trausu. Njemu je pedeset godina, krepak je i mladolik pedesetogodišnjak, i već dugi niz godina aktivno se zanima za njen razvoj - šalje joj knjige koje treba da čita, preporučuje joj koje slike da proučava, čak joj pomaže i pri kupovini litografije koja će postati njena najdragocenija svojina. Ona je verovatno još od vremena kada je bila devojčica potajno zaljubljena u njega, ali je i ona Trausu, koji je poznaje od rođenja, oduvek izuzetno draga. Sada je on usamljen, još zaokupljen nastojanjima da posle smrti svoje supruge nekako povrati ravnotežu, a ona je zbunjena mlada žena u zenitu svoje lepote, tako topla i saosećajna, tako dostupna. Ko bi ga mogao okriviti ako se zaljubi u nju? Ako se ja pitam, svaki normalan muškarac morao je da poludi za njom.
Njih dvoje otpočnu ljubavnu vezu. Kada im se Trausov četrnaestogodišnji sin pridruži u kući, biva ogorčen onim što se događa između njih dvoje. Njemu se Grejs nikada nije dopadala, a sada kada je zauzela njegovo mesto i ukrala mu oca, on se laća zadatka da naruši njihovu sreću. Prolaze kroz užasan period. Na kraju, Džejkob postaje toliko nesnosan da biva proteran iz kuće i vraćen majci.
Traus voli Grejs, ali je Grejs dvadeset šest godina mlađa od njega, kći je njegovog najboljeg prijatelja, i polako ali sigurno osećaj krivice odnosi pobedu nad žudnjom. On spava sa devojkom kojoj je dok je bila dete pevao uspavanke. Da je u pitanju bilo koja druga dvadesetčetvorogodišnja žena, ne bi bilo problema. Ali, kako da ode svom najboljem prijatelju i saopšti mu da voli njegovu kćer? Bil Tebets bi ga nazvao pervertitom i izbacio iz kuće. To bi izazvalo skandal, a ako bi Traus ostao nepokolebljiv i odlučio da se ipak oženi njome, Grejs bi bila ta koja bi patila. Njena bi se porodica okrenula protiv nje, a on to sebi nikada ne bi mogao da oprosti. Zato joj kaže da joj treba neko ko je njenih godina. Ostane li s njim, dodaje, postaće udovica pre no što napuni pedeset godina.
Romansa se okončava i Grejs se vraća u Njujork, skrhana, s nevericom, slomljenog srca. Prođe još godina i po, a onda se i Traus vrati u Njujork. Useli se u stan u ulici Berou i romansa ponovo počinje, ali koliko god da je Traus voli, još su tu stare sumnje i sukobi. On njihovu vezu drži u tajnosti (da bi sprečio da vest o tome stigne do njenog oca), i Grejs na to pristaje, pošto je pitanje braka, sada kada je njen muškarac ponovo kraj nje, više ne zanima. Kad god je neko od muškaraca iz Holsta i Makdermota pozove da izađu zajedno, ona odbija. Njen lični život ostaje tajna; do grla zakopčana Grejs ni pred kim ne progovara o tome.
U početku, sve ide kako treba, ali posle dva-tri meseca počinje da se pojavljuje utvrđena šema, i Grejs shvata da je uhvaćena u mašinu. Traus nju i želi i ne želi. Zna da bi trebalo da je ostavi, ali ne može da je ostavi. On nestaje i ponovo se pojavljuje, uzmiče pa se vraća, i svaki put kada je pozove, ona mu spremno dotrči u zagrljaj. Voli je po jedan dan ili nedelju ili mesec, a onda mu se vrate sumnje pa se ponovo povuče. Mašina se isključuje i uključuje, isključuje i uključuje... a Grejs nema dopuštenje ni da priđe kontrolnom prekidaču. Nemoćna je da učini bilo šta da bi promenila taj utvrđeni tok zbivanja.
Devet meseci nakon početka tog ludila, na scenu stupam ja. Zaljubljujem se u Grejs i uprkos vezi s Trausom, ni ona nije sasvim ravnodušna prema meni. Počinjem nemilosrdno da je progonim, svestan da postoji još neko, svestan da postoji bezimeni suparnik koji se bori za njenu naklonost, ali čak i kada me upozna s Trausom (Džon Traus, slavni pisac i stari porodični prijatelj), meni nijednog trena ne padne na pamet da je on taj drugi muškarac u njenom životu. Nekoliko meseci ona ide tamo-amo između nas dvojice, ne uspevajući da se odluči. Kada je Traus neodlučan, Grejs je sa mnom; kad Traus poželi da mu se vrati, ona mi postaje nedostupna. Prolazim kroz agoniju takvih razočaranja, neprestano se nadajući da će se stvari okrenuti u moju korist, ali onda ona odjednom raskine sa mnom, i ja pomislim da sam je zauvek izgubio. Možda ona i zažali zbog svoje odluke, istog trenutka kada se vrati u mašinu, ili je možda Traus toliko voli da počne da je odbija od sebe, svestan da joj ja nudim mnogo izgledniju budućnost od onog skrivenog, u slepu ulicu zatvorenog života koji deli s njim. Moguće je čak da upravo on uspeva da je nagovori da se uda za mene. To bi bilo objašnjenje za njenu iznenadnu, neobjašnjivu promenu stava. Ne samo da poželi da mi se vrati, već istovremeno u jednom dahu objavi da želi da se uda za mene, i da bi trebalo da se venčamo što pre.
Potom usledi naše dvogodišnje zlatno doba. Oženjen sam ženom koju volim, a Traus postaje moj prijatelj. On poštuje moj književni rad, prija mu moje društvo, a kada smo nas troje zajedno, ja ne nazirem znakove njegove pređašnje veze sa Grejs. On se pretvara u izuzetno prisnu, kvaziočinsku figuru i, kako posmatra Grejs kao svoju imaginarnu kćer, tako i mene vidi kao svog imaginarnog sina. Na kraju krajeva, on snosi i dio odgovornosti za naš brak, pa nema nameru da učini bilo šta što bi ga moglo dovesti u opasnost.
A onda dolazi do katastrofe. Dvanaestog januara 1982. godine, ja na stanici podzemne železnice u 14. ulici izgubim svest i padnem niz stepenice. Nekoliko polomljenih kostiju. Nagnječenje unutrašnjih organa. Dve odvojene povrede glave i neurološko oštećenje. Odvoze me u bolnicu Sent Vinsent, gde ostajem četiri meseca. Tokom prvih nekoliko nedelja, lekari su pesimisti. Jednog jutra, doktor Džastin Berg odvodi Grejs u stranu i saopštava joj da oni više nemaju nikakve nade, da ne veruju da ću poživeti duže od još nekoliko dana, i da bi trebalo da se pripremi za najgore. Da je on na njenom mestu, dodaje, počeo bi da razmišlja o mogućnostima darovanja organa, o mrtvačnicama i grobljima. Grejs je preneražena otvorenošću i hladnoćom njegovog nastupa, ali čini se da je presuda konačna i da nema drugog izbora do da se pomiri sa izvesnošću moje skore smrti. Teturajući se, ona izlazi iz bolnice, smoždena doktorovim rečima, i kreće pravo u ulicu Berou, udaljenu svega nekoliko blokova. Kome bi drugom mogla da se okrene u jednom takvom trenutku, ako ne Trausu? Džon u svom stanu ima bocu viskija i ona, čim sedne, počinje da pije. Popije previše i, kroz pola sata, počne nekontrolisano da rida. Traus kreće da je uteši, grli je i miluje po glavi i, pre no što postane svesna šta čini, usne su joj priljubljene uz njegove. Nisu dotakli jedno drugo duže od dve godine, i taj im poljubac iznova oživi sve. Njihova tela prisete se prošlosti i, kad ponovo počnu da proživljavaju sve što su osećali dok su bili zajedno, više ne mogu da se obuzdaju. Prošlost odnosi pobedu nad sadašnjošću, a budućnost za neko vreme prestaje da postoji. Grejs se potpuno prepušta, a Traus nema snage da ne krene s njom.
Ona me voli. To da me ona voli ne dolazi u pitanje, ali ja sam sada mrtav čovek, a Grejs se rasprskava u komade, gotovo je poludela od jada, i Traus joj je potreban da bi uopšte opstala. Nemoguće je osuđivati je, nemoguće je osuđivati bilo koga od njih dvoje, ali pošto u narednih nekoliko nedelja ja nastavljam da kopnim u Sent Vinsentu, još uvek ne mrtav, ali ni sasvim živ, Grejs nastavlja da odlazi u Trausov stan, i malo-pomalo ona se ponovo zaljubi u njega. Sada voli dva muškarca, pa čak i kada se budem usprotivio medicinskim stručnjacima, i kada počne moj čudesni oporavak, ona nastavlja da voli i mene i njega. U maju, prilikom izlaska iz bolnice, ja sam tek maglovito svestan ko sam zapravo. Ne primećujem stvari oko sebe, tumaram naokolo kao u bunilu, a pošto je tableta za umanjenje libida deo mog dnevnog režima u toku prva tri meseca nisam u stanju ni da obavljam svoje supružanske dužnosti. Grejs se prema meni ponaša pažljivo. Postaje pravi uzor ljubaznosti i strpljivosti, srdačna je i nežna, hrabri me, ali ja nisam u stanju da joj na bilo koji način uzvratim. Ona nastavlja svoju vezu s Trausom, mrzeći sebe zbog toga što vodi dvostruki život, što više moj oporavak napreduje, to gore ona pati. Početkom avgusta, događaju se dve stvari koje će sprečiti da se naš brak raspadne u paramparčad. Događaju se jedna za drugom u kratkom razmaku, ali bez međusobne povezanosti. Grejs pronalazi u sebi snage da raskine s Džonom, a ja prestajem da uzimam tabletu. U mojim preponama ponovo se budi život i, prvi put otkako sam izašao iz bolnice, Grejs više ne spava u dva kreveta. Nebo se razvedrava, a ja sam, pošto ne znam ništa o obmanama iz poslednjih nekoliko meseci, blaženo i naivno srećan - doskorašnji rogonja koji obožava svoju ženu i neguje prijateljstvo s čovekom koji mu je umalo nije preoteo.
Trebalo bi da je to i kraj priče, ali nije. Usledi mesec dana skladnog života. Grejs se ponovo skrasila uz mene i, baš kada se učini da je s našim nevoljama svršeno, izbije nova nepogoda. Do katastrofe dolazi dotičnog dana, osamnaestog septembra 1982. godine, ne više od sat ili dva pošto sam pronašao plavu svesku u Čangovoj radnji, možda baš u trenutku kada sedam za sto i upisujem u svesku prve reči. Dvadeset sedmog, otvaram svesku poslednji put i beležim ova razmišljanja u nastojanju da shvatim ono što se zbivalo tokom poslednjih devet dana. Bez obzira na to jesu li ta razmišljanja ispravna ili ne, da li se mogu ili ne mogu potvrditi, priča se nastavlja kada Grejs ode kod lekara i sazna da je trudna. Veličanstvena vest, može biti, ali ne i ako ne znate ko je otac. U mislima, ona prebire po datumima, ali ne može pouzdano da utvrdi da li je beba moja ili Džonova. Odlaže trenutak kada će mi saopštiti vest što duže može, ali je razdiru muke, oseća da su se njeni gresi vratili da je progone, oseća kao da je sustiže kazna kakvu je zaslužila. Zbog toga će doživeti slom u taksiju osamnaestog uveče i napasti me kada krenem da se prisećam Plavog tima. Ne postoji drugarstvo i dobrota, reći će tada, zato što čak i najbolji ljudi čine loše stvari, zato i otpočinje priču o poverenju i prevladavanju teških perioda; zato me preklinje da nastavim da je volim. I zato, čim mi saopšti vest o bebi, zato odmah počne da govori o pobačaju. Nije to zato što nemamo dovoljno novca - već zato što ne zna čije je dete. Pomisao da to ne zna gotovo je uništi. Ne želi da zasnuje porodicu na takav način, ali ne može da mi kaže istinu, a pošto ne znam ništa ni o čemu, ja se okomim na nju i pokušavam da je nagovorim da zadrži dete. Ako sam ma u kom trenutku ispravno postupio, bilo je to kada sam se sutradan ujutro vratio i rekao joj da odluku prepuštam njoj. Prvi put u proteklih nekoliko dana, ona počinje da oseća mogućnost slobode. I tako pobegne da bi malo bila sama, nasmrt me prestraši kada je nema cele noći, ali kada se sledećeg jutra vrati, čini se da je pribranija, sposobnija za jasno razmišljanje, manje uplašena. Treba joj još samo nekoliko sati da odluči šta da čini, i tada mi na telefonskoj sekretarici ostavlja onu čudnovatu poruku. Zaključuje kako mi duguje gest odanosti. Sama želi da veruje da je beba moja, pa odbacuje svoje sumnje. To jeste čin istinskog poverenja, i shvatam koliko joj je hrabrosti bilo potrebno da donese takvu odluku. Želi da ostane sa mnom u brak. Epizoda s Trausom je okončana, i dokle god bude želela da ostane udata za mene, ja neću ni reč progovoriti o priči koju sam upravo ispisao u plavoj svesci. Ne znam da li je istinita ili izmišljena, ali na kraju krajeva nije me ni briga. Sve dok me Grejs i dalje želi, prošlost nema nikakvog značaja.


Tu sam prestao da pišem. Zatvorio sam nalivpero, ustao od stola, i odneo foto-album natrag u dnevnu sobu. Još je bilo rano - jedan sat, možda pola dva posle podne. Na brzinu sam u kuhinji pripremio sebi nekakvu užinu i, kada sam pojeo sendvič, vratio sam se u radnu sobu noseći malu plastičnu kesu za smeće. Jednu po jednu, iskidao sam sve stranice iz plave sveske i iscepkao ih u komadiće. Flitkraft i Bouen, tirada o mrtvoj bebi u Bronksu, moja sapunska verzija Grejsinog ljubavnog života - sve je otišlo u kesu za smeće. Malo sam zastao, a onda odlučio da istrgnem i prazne stranice, pa sam i njih strpao u kesu. Zatvorio sam je čvrstim dvostrukim čvorom, i nekoliko minuta kasnije, kada sam krenuo u svoju šetnju, doneo sam taj zavežljaj niz stepenice. Na ulici Kort skrenuo sam prema jugu i nastavio da hodam sve dok nisam Čangovu praznu zakatančenu radnju ostavio nekoliko blokova iza sebe, i tada sam, bez ikakvog drugog razloga osim tog da sam bio daleko od kuće, ubacio kesu u kantu za đubre na uglu, zatrpavši je buketom uvelih ruža i zabavnim stranicama Dejli njuza.


Na samom početku našeg prijateljstva, Traus mi je ispričao priču o francuskom piscu koga je početkom pedesetih upoznao u Parizu. Ne mogu da se setim njegovog imena, ali Džon mi je rekao da je taj pisac objavio dva romana i jednu zbirku priča i da je smatran jednom od perjanica mladog naraštaja. Pisao je i poeziju, i nedugo pre Džonovog povratka u Ameriku 1958. godine (živeo je u Parizu šest godina), taj njegov poznanik objavljuje u jednoj knjizi dugu narativnu poemu čiju je okosnicu radnje predstavljala smrt jednog malog deteta koje se udavilo. Dva meseca po objavljivanju te knjige, pisac je sa svojom porodicom otišao na odmor na obalu Normandije i, poslednjeg dana njihovog boravka, njegova petogodišnja kći ušla je u uzburkanu vodu kanala Lamanš i utopila se. Pisac je bio razborit čovek, rekao je Džon, osoba poznata po svojoj pronicljivosti i bistrini uma, ali je za smrt svoje kćeri okrivio poemu. Razdiran bolom, ubedio je sebe da su reči koje je napisao o jednom imaginarnom utapanju izazvale stvarno utapanje, da je fiktivna tragedija izazvala stvarnu tragediju u stvarnom svetu. Zbog toga se taj neizmerno daroviti pisac, taj čovek koji je bio rođen za pisanje knjiga, zarekao da nikada više neće napisati ni reč. Reči mogu da ubiju, zaključio je. Reči mogu da izmene stvarnost i zbog toga su odviše opasne da bi se mogle poveriti čoveku koji ih voli više od svega. Kada mi je Džon ispričao tu priču, piščeva kći bila je već dvadeset jednu godinu mrtva, a pisac se i dalje držao svoje zakletve. U francuskim književnim krugovima, to ga je ćutanje pretvorilo u legendarni lik. Uživao je ogroman ugled zbog dostojanstva svoje patnje, žalili su ga i gledali sa strahopoštovanjem svi koji su ga znali.
Džon i ja smo porazgovarali o toj priči, i sećam se da sam ja prilično odlučno piščevu odluku odbacivao kao pogrešnu, kao pogrešno čitanje sveta. Ne postoji veza između imaginacije i stvarnosti, rekao sam, ne postoji odnos uzroka i posledice između reči u jednoj pesmi i događaja u našim životima. Možda se tom piscu tako učinilo, ali to što se njemu desilo nije bilo ništa drugo do užasna slučajnost, ispoljavanje zle sreće u njenom najokrutnijem, najizopačenijem vidu. To nije značilo da ga osuđujem zbog toga što se osećao tako kako se osećao, ali uprkos tome što sam s tim čovekom saosećao zbog njegovog stravičnog gubitka, njegovo ćutanje tumačio sam kao odbijanje da prihvati moć nasumičnih, potpuno slučajnih sila koje oblikuju naše sudbine, pa sam rekao Trausu kako smatram da je kažnjavao sebe bez ikakvog razloga.
Bio je to bezličan, zdravorazumski argument, odbrana pragmatizma i nauke naspram tmine primitivnog, magijskog načina mišljenja. Na moje iznenađenje, Džon je zastupao suprotno gledište. Nisam siguran da me pritom nije možda zavitlavao ili glumio đavoljeg advokata, ali rekao je da je za njega piščeva odluka bila savršeno smislena, i da se divi svom prijatelju zbog toga što je održao obećanje. „Misli su stvarne”, rekao je. „Reči su stvarne. Sve što je ljudsko stvarno je, a mi ponekad znamo za neke stvari i pre no što se one dogode, čak i ako nismo svesni toga. Živimo u sadašnjosti, ali je budućnost u svakom trenutku u nama. Možda je u tome vaskoliki smisao pisanja, Sid. Ne u beleženju događaja iz prošlosti, već u stvaranju onih koje će se dogoditi u budućnosti.”
Otprilike tri godine posle tog mog razgovora s Trausom, iscepao sam plavu svesku i bacio je u kantu za smeće na uglu Terd Plejsa i ulice Kort u Kerol Gardensu, Bruklin. U tom času, činilo mi se da je to ispravan postupak, i dok sam se tog septembarskog ponedeljka popodne, devet dana posle onog dana, vraćao u svoj stan, bio sam manje-više ubeđen da je svršeno s neuspesima i razočaranjima iz protekle nedelje. Ali nije bilo tako. Priča je tek počinjala - ona prava priča počela je tek tada, pošto sam uništio plavu svesku - i sve što sam do sada napisao jedva da je i preludijum za užase o kojima se spremam da pripovedam. Postoji li veza između pre i posle? To ne znam. Ono što znam jeste da danas više ne bih osporavao odluku onog pisca. Poštujem ćutanje koje je on sebi nametnuo i shvatam odbojnost koju je morao osećati svaki put kad ponovo pomisli na pisanje. Više od dvadeset godina posle tog događaja, ja sada verujem da je Traus o njemu pravilno prosudio. Ponekad znamo za neke stvari i pre no što se dogode, čak i ako ne znamo da znamo. Tumarao sam kroz tih devet dana iz septembra 1982. godine kao neko ko je zarobljen u oblaku. Pokušao sam da napišem priču i zašao u ćorsokak. Pokušao sam da prodam ideju za film i bio sam odbijen. Izgubio sam rukopis svog prijatelja. Umalo nisam izgubio i svoju ženu, a premda sam je strasno voleo, nisam oklevao da smaknem gaće u zamračenom seks-klubu i poverim svoje telo ustima jedne neznanke. Bio sam izgubljen čovek, bolestan čovek, čovek koji se grčevito trudi da ponovo oseti tlo pod nogama, ali negde iza svih pogrešnih koraka i gluposti koje sam počinio te nedelje, znao sam nešto što nisam ni bio svestan da znam. U pojedinim trenucima tokom tih dana, osećao sam se kao da mi je telo postalo providno, kao kakva porozna membrana kroz koju mogu da prođu sve nevidljive sile ovog sveta - neksus vazdušnih električnih pražnjenja prenetih posredstvom misli i osećanja drugih ljudi. Podozrevam da je takvo stanje bilo ono što je dovelo do rađanja Lemjuela Flega, slepog protagoniste Proročke noći, čoveka koji je na vibracije oko sebe osetljiv do te mere da uvek pre samih događaja zna šta će se zbiti. Ja nisam znao, ali me je svaka misao koja mi se javila u glavi, vodila u tom pravcu. Mrtvorođene bebe, zverstva počinjena po koncentracionim logorima, atentati na predsednike, nestali supružnici, nemoguća putovanja napred-natrag kroz vreme. Budućnost je već bila u meni, i ja sam se pripremao za nesreće koje će doći.

S Trausom sam se u sredu sreo na ručku, ali ako izuzmemo ona dva telefonska razgovora krajem te nedelje, nisam se s njim čuo ni video do dvadeset sedmog, kada sam se otarasio plave sveske. Porazgovarali smo o Džejkobu i o izgubljenom rukopisu one stare pripovetke, ali ništa više od toga, te tako nisam imao pojma šta je on tih dana radio - osim što je ležao na sofi i brinuo o svojoj nozi. Tek ću 1994. godine, kada Džejms Gilespi objavi knjigu Lavirint snova: život Džona Trausa, konačno saznati detalje o tome čime se Džon bavio od dvadeset drugog do dvadeset petog. U Gilespijevoj povelikoj knjizi od šest stotina stranica ima malo književne analize, i malo je pažnje poklonjeno istorijskom kontekstu Džonovog dela, ali su biografske činjenice obrađene krajnje temeljno, a pošto je autor na tom svom delu radio deset godina i pritom izgleda porazgovarao sa svim živim osobama koje su ikada poznavala Trausa (uključujući i mene), nemam razloga da sumnjam u preciznost njegove hronologije.
Kada sam u sredu izašao iz Džonovog stana, on se sve do večere posvetio poslu, radeći na korekturi i unošenju manjih izmena u rukopis romana Neobična sudbina Džeralda Fuksa, koji je po svoj prilici dovršio nekoliko dana pre no što ga je spopao napad flebitisa. Bila je to knjiga za koju sam sumnjao da je piše, ali nikada nisam bio siguran: rukopis nešto kraći od petsto stranica, za koji Gilespi kaže da ga je Traus započeo tokom svojih poslednjih meseci u Portugalu, što je značilo da mu je bilo potrebno preko četiri godine da ga dovrši. Toliko, što se tiče glasina da je Džon posle Tinine smrti prestao da piše. Toliko što se tiče glasina da se jedan svojevremeno veliki romansijer odrekao svoje vokacije i počeo da živi od svojih ranih ostvarenja - da je postao čovek prošlosti koji više nema šta da kaže.
Te večeri, Eleonora je pozvala da javi da su pronašli Džejkoba, a rano sledećeg jutra, u četvrtak, Traus je telefonom javio svom advokatu, Frensisu V. Berdu. Advokati retko odlaze u kućne posete, ali je Berd bio Trausov zastupnik već više od deset godina, a kada klijent od ugleda kakav je Džonov obavesti svog advokata kako leži na sofi s bolesnom nogom, i kako treba da se u dva sata vidi s njim povodom jedne hitne stvari, tada će advokat odbaciti sve druge planove i doći u zakazano vreme, opremljen svim neophodnim papirima i dokumentima, koje će pokupiti iz dosijea u svojoj kancelariji pre no što se zaputi u centar grada. Kada je Berd stigao u stan u ulici Berou, Džon ga je ponudio pićem, i pošto su ispili skoč sa sodom, dali su se na posao ponovnog pisanja Trausovog testamenta. Onaj stari bio je sačinjen pre sedam godina, i više nije predstavljao pravi odraz Džonovih želja u pogledu raspodele njegovog imetka. Posle Tinine smrti, imenovao je Džejkoba za svog jedinog naslednika, odredivši pritom svog brata Gilberta kao izvršioca dok dečak ne napuni dvadeset pet godina. Sada je, jednostavnim činom cepanja svih primeraka tog dokumenta, Traus pred očima advokata lišio svog sina nasledstva. Potom je Berd otkucao nov dokument kojim je sva Džonova imovina bila zaveštana Gilbertu. Svu gotovinu, sve akcije i menice, svu imovinu, i sve buduće autorske honorare za Trausova dela naslediće tako njegov mlađi brat. Posao su završili u pet i trideset. Džon se rukovao s Berdom, zahvalivši mu na pomoći, pa je advokat otišao iz stana s tri potpisana primerka novog testamenta. Dvadeset minuta kasnije, Džon se vratio korektorskom iščitavanju svog novog romana. Madam Dima poslužila mu je večeru u osam, a u devet i trideset Eleonora ga je ponovo pozvala, obavestivši ga da je Džejkob primljen na program rehabilitacije u Smitersu, i da se od četiri sata popodne nalazi u toj ustanovi.
Petak je bio dan kada je Traus trebalo da ode u bolnicu Sent Vinsent da mu pregledaju nogu, ali on je propustio da pogleda u kalendar, pa je zaboravio da ode. U toj sveopštoj pometnji oko Džejkoba, prevideo je zakazani pregled, pa je upravo u trenutku kada je trebalo da se sretne sa svojim lekarom (vaskularnim hirurgom po imenu Vilijam Danmor), on telefonom razgovarao sa mnom, pričao mi o davnašnjoj netrpeljivosti koju je njegov sin gajio prema Grejs, i molio me da u subotu umesto njega odem u Smiters. Prema Gilespijevim recima, lekar je u jedanaest i trideset telefonom pozvao Trausa u stanu da ga pitam zašto se nije pojavio u bolnici. Kada mu je ovaj objasnio da su mu iznenada iskrsli porodični problemi, lekar mu je ljutito očitao lekciju o značaju pregleda i rekao svom pacijentu da je takav nehajan odnos prema vlastitom zdravlju neodgovoran te da može dovesti do vrlo neprijatnih posledica. Traus ga je upitao da li bi bilo moguće da se pojavi tog popodneva, ali je Danmor odgovorio da je prekasno i da će morati sve da odlože do ponedeljka u četiri. Strogo je podsetio Trausa da ne zaboravi da uzme lek i da tokom vikenda što više miruje. Kada je u jedan stigla madam Dima, zatekla je Džona na njegovom uobičajenom mestu na sofi, zaokupljenog korekturom svoje knjige.
U subotu, dok sam ja bio u Smitersu u poseti Džejkobu i dok sam se u Čangovoj radnji otimao oko crvene sveske, Traus je nastavio da radi na svom romanu. Zapisi o telefonskim razgovorima svedoče da je obavio tri međugradska poziva: najpre je pozvao Eleonoru u Ist Hemptonu, zatim svog brata Gilberta u En Arboru (Gilbert je radio kao profesor muzikologije na Univerzitetu Mičigen), i konačno svog književnog agenta, Alisu Lazar, u njenoj vikendici u Berkširsu. Javio joj je da dobro napreduje s knjigom i da, ako u predstojećim danima ne iskrsne nikakav nepredviđeni problem, može da očekuje da će do kraja nedelje dobiti dovršen rukopis.
U nedelju ujutro, ja sam ga pozvao iz Landolfija i podneo mu izveštaj o svojoj kratkoj poseti Džejkobu. Zatim sam mu priznao da sam izgubio njegovu priču, i Džon se nasmejao. Ako ne grešim, to je pre bio smeh olakšanja, nego smeh nekoga koga je razveselilo ono što je upravo čuo. Teško je sa sigurnošću reći, ali mislim da mi je Traus tu priču dao iz vrlo složenih razloga - pri čemu je priča o tome da mi nudi temu za film bila tek izgovor ili, u najboljem slučaju, sporedni motiv. Priča se bavila nemilosrdnim mahinacijama jedne političke zavere, ali isto tako i temom bračnog trougla (žena odlazi s najboljim prijateljem svoga muža), i ako u nagađanjima koja sam dvadeset sedmog zapisao u svesku ima imalo istine, onda mi je Džon možda dao tu priču da bi mi njome nešto saopštio o stanju mog braka - posredno, kroz fino nijansirane kodove i metafore umetničke proze. Nevažno je bilo to što je priča napisana 1952, one godine kada se rodila Grejs. Imperija kostiju bila je slutnja onoga što će doći. Bila je odložena u kutiju i ostavljena da odleži trideset godina, pa se malo-pomalo pretvorila u priču o ženi koju smo obojica voleli - o mojoj supruzi, mojoj hrabroj i srčanoj supruzi.
Kažem kako se nasmejao s olakšanjem zato što mislim da je žalio zbog onog što je učinio. Prilikom našeg zajedničkog ručka u sredu, izuzetno je snažno emotivno reagovao na vest o Grejsinoj trudnoći, a odmah nakon toga našli smo se na samom rubu veoma ružne prepirke. Taj trenutak je minuo, ali danas se pitam nije li Traus na mene bio gnevan mnogo više no što je pokazao. On jeste bio moj prijatelj, ali je isto tako morao biti ogorčen na mene zbog toga što sam uspeo da povratim Grejs. Njihov raskid bio je njena ideja, a sada kad je zatrudnela nije više bilo izgleda da će ikada ponovo biti s njom. Ako je to tačno, onda je to što mi je dao priču trebalo da mi pokaže kako me je prešišao - kao da je hteo da kaže: nemaš ti pojma, Sidni, nikad ništa nisi ni znao, ali ja sam u svemu ovome prisutan mnogo duže no ti. Možda. Nema načina da išta od toga dokažem, ali ako sam pogrešno protumačio njegove postupke, kako u tom slučaju shvatiti činjenicu da mi Džon posle toga priču nikada nije poslao? Obećao je da će zamoliti madam Dima da mi pošalje kopiju rukopisa, ali mi je na kraju poslao nešto drugo, a ja sam to primio ne samo kao čin vrhunske velikodušnosti, već i kao čin pokajanja. Time što sam u podzemnoj železnici izgubio koverat, ja sam ga poštedeo nelagode zbog tog trenutnog nastupa srdžbe. Bilo mu je žao zbog toga što je dozvolio da mu se strasti otmu kontroli, i sada kada ga je moja nespretnost rasteretila, bio je rešen da mi se oduži spektakularnim, premda nepotrebnim gestom ljubaznosti i dobre volje.
U nedelju smo razgovarali negde između deset i trideset i jedanaest sati. Madam Dima je stigla u podne, a deset minuta kasnije Traus joj je uručio svoju bankovnu karticu naloživši joj da ode do obližnje Siti banke blizu Šeridan skvera i prebaci četrdeset hiljada dolara s njegove štednje knjižice na njegov tekući račun. Gilespi nas obaveštava da je Traus ostatak dana proveo radeći na svom romanu i da se te večeri, posle večere koju mu je poslužila madam Dima, odvukao sa sofe i othramao do svoje radne sobe, gde je seo uz radni sto i na moje ime ispisao ček na trideset šest hiljada dolara - tačan iznos mojih neplaćenih bolničkih računa. Potom mi je napisao sledeće kratko pismo:


Dragi Sid,
Znam da sam ti obećao kopiju rukopisa, ali ne vidim čemu to? Osnovna zamisao bila je u tome da zaradiš nešto para, i zato sam odlučio da skratim priču i ispišem ti ovaj ček. Reč je o poklonu, čisto i jasno. Bez uslova, bez obaveza, bez potrebe da mi vratiš novac. Znam da si u besparici i zato te molim da ne demonstriraš svoj ponos tako što ćeš pocepati ček. Potroši taj novac, iskoristi ga za život, gledaj da ponovo staneš na noge. Ne treba da traćiš vreme bakćući se s filmovima. Drži se knjiga. U tome je tvoja budućnost, i ja od tebe očekujem velike stvari.
Hvala ti što si se juče potrudio da posetiš ono derište. Na tome sam ti izuzetno zahvalan - ma, i više nego izuzetno, pošto znam koliko ti je to moralo biti neprijatno.
Možemo li ove subote na večeru? Još ne mogu reći gde, pošto to zavisi od ove proklete noge. Neobična činjenica: ugrušak je stvorila moja škrtost. Deset dana pre no što su počeli bolovi, otišao sam na kratko putovanje u Pariz - tamo i natrag za trideset šest sati - da bih održao govor na sahrani mog starog prijatelja i prevodioca, Filipa Žubera. Leteo sam putničkom klasom, spavao u oba pravca, i lekar kaže da je sve nastalo od toga. Zbog toga što sam se grčio na onim patuljastim sedištima. Od sada nadalje, putujem samo prvom klasom.
Poljubi Grejsi u moje ime - i nemoj da dižeš ruke od Flitkrafta. Treba ti samo nova sveska, i reči će ponovo početi da naviru.
Dž. T.



Zapečatio je pismo i ček u jednom kovertu, i preko prednje strane štampanim slovima ispisao moje ime i adresu, ali u kući nije imao više maraka, i kada je madam Dima u deset krenula iz ulice Berou u svoj stan u Bronksu, Traus joj je dao novčanicu od dvadeset dolara i zamolio je da sutradan ujutro svrati u poštu i kupi novu zalihu maraka. Ažurna madam Dima obavila je taj zadatak, i kada se u ponedeljak u jedanaest sati pojavila na poslu, Džon je konačno mogao da zalepi marku na pismo. U jedan mu je poslužila lakši ručak. Posle obeda, nastavio je s radom na korekturi svog romana, a kada je madam Dima u dva i trideset krenula u kupovinu namirnica, Traus joj je predao pismo i zamolio je da ga pošalje. Žena je obećala da će se vratiti do tri i trideset, da bi mu pomogla da siđe niz stepenice i uđe u taksi koji je ranije naručio da ga odveze u bolnicu na sastanak s doktorom Danmorom. Posle izlaska madam Dima, kaže Gilespi, samo jednu stvar možemo smatrati izvesnom. Eleonora je pozvala u dva i četrdeset pet i obavestila Trausa da je Džejkob nestao. Izašao je iz Smitersa negde usred noći, i od tada se nikome nije javio. Gilespi navodi kako je Eleonora rekla da je Džon postao „krajnje uznemiren” i da je nastavio da razgovara s njom još petnaest-dvadeset minuta. „Sada je sasvim sam”, rekao je Džon na kraju. „Ne možemo za njega da učinimo više ništa.”
Bile su to Trausove poslednje reči. Ne znamo šta se s njim dogodilo kada je spustio slušalicu, ali kada se madam Dima u tri i trideset vratila, zatekla ga je kako leži na podu u podnožju kreveta. To kao da nagoveštava da je možda bio otišao u spavaću sobu da se presvuče za sastanak s Danmorom, no to je smo nagađanje. Jedino što pouzdano znamo jeste to da je umro negde između tri i tri i trideset, 27. septembra 1982. godine - manje od dva sata posle onog trenutka kada sam ostatke plave sveske bacio u kantu za smeće na jednom uličnom uglu u Južnom Bruklinu.
Prva je pretpostavka bila da je smrt nastupila od srčanog udara, ali su dalja ispitivanja stručnjaka promenila sud istakavši da je uzrok bio pulmonalna embolija. Ugrušak krvi koji je tokom prethodne dve nedelje boravio u Džonovoj nozi iznenada se oslobodio, otputovao naviše kroz njegov sistem, i pronašao svoju metu. Ta mala bomba u njemu konačno je eksplodirala, i moj prijatelj je umro u pedeset šestoj godini. Prerano. Trideset godina prerano. Prerano da bih mu zahvalio za to što mi je poslao novac i pokušao da mi spase život.

Vest o Džonovoj smrti objavljena je kao upravo pristigla na kraju lokalnih vesti u šest sati. U normalnim okolnostima, Grejs i ja smo uključivali televizor dok postavljamo sto i pripremamo večeru, ali više nismo imali televizor, pa smo to veče proveli ne znajući da Džon leži u gradskoj mrtvačnici, ne znajući da je njegov brat Gilbert već u avionu koji leti iz Detroita za Njujork, ne znajući da je Džejkob pobegao. Posle večere, otišli smo u dnevnu sobu i zajedno se ispružili na sofi, i otpočeli razgovor o Grejsinom predstojećem pregledu doktorke Vital, akušerke koju je preporučila Beti Stolovic, čija je prva beba bila rođena u martu. Pregled je bio zakazan za petak popodne, i ja sam saopštio Grejs da želim da tamo budem s njom, i da ću se u četiri sata pojaviti u kancelariji na Zapadnoj devetoj ulici. Dok smo se dogovarali o tome, Grejs se iznenada setila da joj je Beti toga jutra dala jednu knjigu o trudnoći - jedan od onih velikih priručnika u mekom povezu, prepunih tabela i ilustracija - pa je skočila sa sofe i otišla u spavaću sobu da uzme knjigu iz tašne. Dok je bila odsutna, neko je pokucao na vrata. Pomislio sam da je to neko od naših suseda došao da pozajmi baterijsku lampu ili kutiju šibica. Nije mogao biti niko drugi, pošto su ulazna vrata zgrade uvek bila zaključana, pa je osoba koja dolazi bez ključa morala da pritisne zvonce pred vratima i da se preko interfona najavi da bi mogla da uđe. Sećam se da sam bio bos i da sam, kada sam sišao sa sofe i pošao da otvorim vrata, levim stopalom nagazio komadić iverice. Sećam se i da sam pogledao na sat i video da je osam i trideset. Nisam se potrudio ni da pitam ko to kuca. Jednostavno sam otvorio vrata, a kada sam to učinio, svet je postao drugačiji svet. Ne znam kako drugačije to da iskažem. Otključao sam vrata, i tog trenutka je ono što je prethodnih dana raslo u meni nenadano postalo stvarnost: budućnost je stajala preda mnom.
Bio je to Džejkob. Kosa mu je sada bila obojena u crno, i bio je umotan u dugi tamni mantil koji mu je visio do članaka. S rukama nabijenim u džepove, nestrpljivo je pocupkivao na petama, kao kakav grobar iz budućnosti, koji je došao da odnese telo pokojnika. Onaj zelenoglavi klovn s kojim sam razgovarao u subotu izazivao je nelagodu, ali me je ovo novo stvorenje uplašilo, pa nisam hteo da ga pustim da uđe. „Moraš da mi pomogneš”, rekao je. „U velikoj sam nevolji, Sid, a nemam kome drugom da se obratim.” Pre no što sam uspeo da mu kažem da treba da ode, on se progurao u stan i zatvorio vrata za sobom.
„Vrati se u Smiters”, rekao sam. „Ne mogu ja ništa da učinim za tebe.”
„Ne mogu da se vratim. Oni su otkrili da boravim tamo. Ako se vratim, mrtav sam.”
„Ko su to oni? O kome to govoriš?”
„Ta dva tipa, Riči i Fil. Oni misle da im dugujem novac. Ako ne ispljunem pet hiljada dolara, oni će me ubiti.”
„Ne verujem ti, Džejkob.”
„Zbog njih dvojice sam otišao u Smiters. Ne zbog majke. Otišao sam da bih se sakrio od njih.”
„I dalje ti ne verujem. A čak i kad bih ti poverovao, ne bih mogao da ti pomognem. Nemam pet hiljada dolara. Javi se majci. Ako te ona odbije, pozovi oca. Samo nemoj Grejs i mene da petljaš u ovo.”
S druge strane hodnika začuo se zvuk vode iz vodokotlića, znak da će se Grejs svakog trenutka vratiti u sobu. Zbunjen tim šumom, Džejkob je okrenuo glavu prema tom delu stana, i kada ju je ugledao kako s knjigom o trudnoći ulazi u dnevnu sobu, lice mu se razvuklo u širok osmeh. „Ćao, Grejsi”, reče. „Otkad se nismo videli.”
Grejs je zastala u mestu. „Šta on radi ovde?” reče, obraćajući se meni. Delovala je zaprepašćeno, a reči je izgovarala s nekim potisnutim gnevom, odbijajući da okrene pogled ka Džejkobu.
„Traži novac na zajam”, rekoh.
„Daj, Grejsi”, reče Džejkob, glasom napola razdraženim, a napola sarkastičnim. „Zar nećeš ni zdravo da mi kažeš? Hoću da kažem, ljubaznost ne košta ništa?”
Dok sam stajao i gledao u njih dvoje, nisam mogao da prestanem da razmišljam o onoj pocepanoj fotografiji koja je posle provale ostala na sofi. Ram jeste bio ukraden, ali je samo neko ko gaji duboku, davnašnju netrpeljivost prema osobi na portretu, mogao da se potrudi i da iscepa sliku u komadiće. Profesionalni provalnik ostavio bi je netaknutu. Džejkob nije bio profesionalac; bio je mahniti balavac zavisan od droge, koji se ozbiljno pomučio da bi nas povredio - da bi povredio svog oca time što će napasti dvoje njegovih najprisnijih prijatelja.
„Sad je dosta”, rekoh. „Ona ne želi da razgovara s tobom, a ne želim ni ja. Ti si osoba koja nas je opljačkala prošle nedelje. Uvukao si se kroz kuhinjski prozor i napravio haos, a onda si otišao ponevši sa sobom sve stvari od vrednosti koje si uspeo da pronađeš. Hoćeš li da uzmem telefon i pozovem policiju, ili ćeš mirno da odeš? Možeš da biraš između te dve stvari. Veruj mi, pozvaću ih s ogromnim zadovoljstvom. Optužiću te za provalu, i završićeš u zatvoru.”
Očekivao sam da će poreći optužbu, da će se pretvarati da je uvređen time što sam se usudio da o njemu pomislim tako nešto, ali je momak bio pametniji. Ispustio je lepo modulisan uzdah pokajanja, a onda seo u fotelju, lagano vrteći glavom, držeći se kao da je šokiran sopstvenim ponašanjem. Bila je to upravo ona vrsta predstave gađenja nad samim sobom, koju mi je spomenuo u subotu, kada se hvalisao svojim glumačkim talentom. „Žao mi je”, reče. „Ali ovo što sam ti rekao za Ričija i Fila, to je istina. Oni su mi za petama i, ako im ne budem dao njihovih pet soma dolara, prosviraće mi glavu. Dolazio sam ovamo pre neki dan s namerom da pozajmim tvoju čekovnu knjižicu, ali nisam uspeo da je nađem. Zato sam pokupio neke druge stvari. Glup potez. Iskreno mi je žao. Te stvari nisu ni vredelo toliko, i nije trebalo da to uradim. Ako hoćete, sutra ću vam sve to vratiti. Stvari su još u mom stanu, i sve ću doneti natrag koliko sutra ujutro.”
„Ne seri”, reče Grejs. „već si prodao sve što si mogao, a ostalo pobacao. Prestani da igraš tu „malom-bati-je-žao” predstavu, Džejkobe. Preveliki si za tako nešto. Ojadio si nas prošle nedelje, a sad si došao da tražiš još.”
„Ta dva tipa su čvrsto rešila da mi skrate život”, reče on, „i hoće svoje pare do sutra. Znam da ste vas dvoje kratki s lovom, ali boga mu, Grejsi, tvoj matori je federalni sudija. Neće se prepasti ako mu zatražiš malo para na zajam. Stvarno, šta je pet hiljada dolara za jednog starog južnjačkog gospodina?”
„Zaboravi”, rekoh. „Nema šanse da u ovo uvučemo Bila Tebetsa.”
„Isteraj ga odavde, Sid”, reče mi Grejs, glasom napetim od besa. „Ne mogu više ovo da slušam.”
„Mislio sam da smo rod”, oglasi se Džejkob, netremice zureći u Grejs, gotovo je prisiljavajući da ga pogleda. Napućio je usne, ali na neki čudno izveštačen način, kao da pokušava da joj se naruga i da istovremeno njenu netrpeljivost preobrati u svoju korist. „Na kraju krajeva, ti si mi nekakva nezvanična maćeha, zar ne? Ili si makar bila. Zar ti to ništa ne znači?”
U tom trenutku, Grejs je već krenula kroz sobu, na putu ka kuhinji. „Smesta ću pozvati policiju”, rekla je. „Ako ti nećeš to da učiniš, Sid, ja ću. Hoću da ova gnjida nestane odavde.” Međutim, da bi stigla do telefona u kuhinji, morala je da prođe ispred fotelje u kojoj je sedeo Džejkob, i pre no što je uspela da do nje stigne, ovaj se već podigao da joj prepreči put. Do tog časa, sukob se odvijao isključivo posredstvom reči. Nas troje smo razgovarali, i koliko god da je taj razgovor bio mučan, nisam bio pripremljen za mogućnost da te reči eksplodiraju u fizičko nasilje. Stajao sam blizu sofe, dobrih dva i po do tri metra udaljen od te fotelje, i kada je Grejs pokušala da se provuče pored Džejkoba, on ju je ščepao za ruku i rekao: „Ne policiju, glupačo. Nego svog oca. Ti sad možeš da pozoveš samo sudiju - i da zatražiš pare.” Grejs pokuša da se istrgne iz njegovog stiska, poskakujući kao razjarena životinja, ali Džejkob je bio deset-petnaest centimetara viši od nje, što mu je obezbedilo ogromnu nadmoć i omogućilo mu da na nju nasrne odozgo. Poleteo sam ka njemu, usporen bolnim mišićima i onim iverom u nozi, ali pre no što sam stigao do njih, Džejkob ju je već bio dohvatio za ramena i počeo da je udara o zid. Skočio sam na njega otpozadi, pokušavši da ga uhvatim oko grudi i otrgnem ga od nje, ali balavac je bio snažan, mnogo snažniji no što sam očekivao, pa mi je i ne osvrnuvši se zabio lakat pravo u stomak. Od toga sam izgubio vazduh i pao na tlo, i u času kada sam uspeo da se ponovo ustremim na njega, on je već udarao Grejs po ustima i šutirao je u stomak svojim teškim kožnim čizmama. Ona je pokušavala da uzvrati udarce, ali svaki put kad bi ustala on bi je snažno raspalio po licu, udario je o zid, i bacio je na pod. Krv joj je potekla iz nosa u trenutku kada sam bio spreman za novi napad, iako sam bio svestan da sam suviše slab da bih išta postigao, suviše iscrpljen da bih ga zaustavio svojim jadnim i krhkim pesnicama. Grejs je jaukala, bila je gotovo bez svesti, i osetio sam da postoji istinska opasnost da je pretuče nasmrt. Umesto da se ustremim pravo na njega, potrčao sam u kuhinju i iz najviše fioke kraj sudopere izvukao golemi nož. „Prestani”, povikao sam. „Prestani, Džejkobe, ili ću te ubiti!” Mislim da me u prvi mah nije ni čuo. Bio je obeznanjen od besa, pomahnitali uništitelj, koji, činilo se, više nije znao šta čini, ali kada sam s nožem krenuo prema njemu, mora da me je opazio krajičkom oka. Okrenuo je glavu ulevo, i kada me je ugledao s podignutim nožem u ruci, iznenada je prestao da je udara. Pogled mu je bio sumanut i pogubljen, nos orošen znojem koji mu je kapao na usku, uzdrhtalu bradu. Bio sam siguran da će me sledećeg trenutka napasti. Da je to učinio, ne bih oklevao da mu zarijem nož u telo, ali kada je spustio pogled ka okrvavljenoj i nepokretnoj Grejs, spustio je ruke uz bokove i rekao: „Mnogo ti hvala, Sid. Ja sam sada mrtav čovek.” Zatim se okrenuo i izašao iz stana, iščezavši u bruklinskim ulicama nekoliko minuta pre no što su se policijski automobili i vozilo hitne pomoći zaustavili pred kućom.


Grejs je izgubila bebu. Udarci Džejkobove čizme povredili su joj unutrašnje organe, i kada je počelo krvarenje, majušni embrion se odvojio od zida njene materice da bi potom u tužnoj krvavoj barici bio izbačen napolje. Spontani abortus, kako se to kaže; pobačaj; jedan život koji se nikada neće roditi. Odvezli su je preko kanala Guanus do Metodističke bolnice u Park Sloupu, i dok sam sedeo kraj nje u zadnjem delu ambulantnog vozila, stešnjen između boca s kiseonikom i dvojice bolničara, bez prestanka sam gledao u njeno jadno izubijano lice, nemoćan da prestanem da drhtim, mučen neprestanim grčevima koji su mi prolazili kroz grudi i čitavom dužinom tela. Nos joj je bio slomljen, leva strana lica pokrivena modricama, a desni očni kapak bio joj je toliko natekao da je izgledalo kao da na to oko više nikada neće moći da gleda. U bolnici, odgurali su je na kolicima do rendgena u prizemlju, a onda su je odvezli na sprat u operacionu salu, gde su radili na njoj duže od dva sata. Ne znam kako mi je to pošlo za rukom, ali dok sam čekao da hirurzi završe svoj posao, uspeo sam da se priberem tek toliko dugo da bih mogao da pozovem Grejsine roditelje u Šarlotsvilu. Tada sam i saznao da je Džon mrtav. Na moj poziv javila se Sali Tebets, koja mi je na kraju našeg iscrpljujućeg, beskrajnog razgovora, saopštila kako ih je nešto ranije te večeri Gilbert pozvao da im saopšti tu vest. Ona i Bil su već u šoku, rekla je, a sad od mene čuje da je Džonov sin pokušao da ubije njihovu kćer. Zar je ovaj svet poludeo, upitala je, a onda ju je glas izdao i počela je da plače. Predala je slušalicu svome mužu, i kada se Bil Tebets javio, odmah je prešao na stvar i postavio mi jedino pitanje koje je vredelo postaviti. Da li će Grejs preživeti? Hoće, rekao sam, preživeće. Tada to još nisam znao, ali nisam imao nameru da mu kažem da je Grejs u kritičnom stanju i da se možda neće izvući. Nisam želeo da umanjim njene izglede time što ću izgovoriti pogrešne reči. Ako su reči zaista mogle da ubiju, onda je trebalo da pomno pazim šta govorim i da vodim računa da ni u jednom trenutku ne iskažem nijednu sumnju ili negativnu misao. Nisam se vratio iz mrtvih zato da bih gledao svoju ženu kako umire. Već je i to što sam izgubio Džona bilo dovoljno strašno, i nisam hteo više nikoga da izgubim. To se jednostavno nije smelo dogoditi. Čak i ako sam u svemu tome bio potpuno nemoćan, bio sam rešen da ne dozvolim da se to dogodi.
Tokom naredna sedamdeset dva sata, sedeo sam pored Grejsinog kreveta, i nisam se mrdnuo otuda. Umivao sam se i brijao u kupatilu kraj te sobe, obedovao gledajući kako joj bistra tečnost infuzije kaplje u ruku, i živeo za one retke trenutke kada bi otvorila svoje neozleđeno oko i uputila mi nekoliko reči. Sa tolikom količinom analgetika u krvi, činilo se da se ne seća šta joj je Džejkob uradio i da je tek maglovito svesna da se nalazi u bolnici. Tri ili četiri puta, upitala me je gde se nalazi, ali bi potom ponovo odlutala i istog trenutka zaboravila šta sam joj rekao. Često je jecala u snu, tiho jaukala tapkajući se po zavojima na licu, a jednom se probudila sa suzama u očima i zapitala: „Zašto me sve toliko boli? Šta nije u redu sa mnom?”
Ljudi su tih dana dolazili i odlazili, ali ja ih se tek sasvim nejasno sećam, i ne mogu da se prisetim nijednog razgovora koji sam vodio bilo s kim od njih. Napad se odigrao u ponedeljak uveče, a već u utorak ujutro Grejsini roditelji doleteli su iz Virdžinije. Njena rođaka Lili se istog dana u toku popodneva dovezla automobilom iz Konektikata. Njene mlađe sestre, Darsi i Flo, stigle su sledećeg jutra. Došli su i Beti Stolovic i Greg Ficdžerald. Došla je i Meri Sklar. Došli su gospodin i gospođa Karamelo. Mora biti da sam razgovarao s njima i s vremena na vreme napuštao sobu, no ja se ne sećam ničega izuzev toga da sam sedeo uz Grejs. U utorak i sredu, najveći deo dana provela je u polusvesnom mrtvilu - dremala je, spavala, budila se tek na po nekoliko minuta - ali se u sredu uveče učinilo da je postala prisebnija i da počinje da ostaje svesna tokom dužih vremenskih perioda. Te noći je čvrsto spavala, a kada se u četvrtak ujutro probudila, konačno je uspela da me prepozna. Uzeo sam je za ruku, i kada su nam se dlanovi dotakli, promrmljala je moje ime, a onda ga ponovila sebi još nekoliko puta, kao da je ta jednosložna reč nekakva inkantacija koja je od utvare može ponovo pretvoriti u živo biće.
„Ja sam u bolnici, je li tako?” rekla je.
„Metodistička bolnica u Park Sloupu”, odgovorio sam. „A ja sedim kraj tebe, držim te za ruku. Ovo nije san, Grejs. Mi smo zaista ovde, i malo-pomalo biće ti bolje.”
„Znači, neću umreti?”
„Ne, nećeš umreti.”
„On me je pretukao, zar ne? Udarao me pesnicama i šutirao me je, i sećam se kako sam mislila da ću umreti. Gde si ti bio, Sid? Zašto mi nisi pomogao?”
„Držao sam ga rukama, ali nisam mogao da ga otrgnem od tebe. Morao sam da mu zapretim nožem. Bio sam spreman da ga ubijem, Grejs, ali on je pobegao pre no što se bilo šta desilo. Potom sam pozvao devet-jedan-jedan, pa su te ambulantna kola dovezla ovamo.”
„Kada je to bilo?”
„Pre tri noći.”
„A šta mi je ovo na licu?”
„Zavoji. I udlaga za nos.”
„Slomio mi je nos?”
„Jeste. Izazvao ti je potres mozga. Ali sada ti se glava polagano bistri, zar ne? Počinješ da dolaziš sebi?”
„A šta je bilo s bebom? Osećam snažan bol u stomaku, Sid, i mislim da znam šta to znači. Reci mi da to nije istina?”
„Bojim se da jeste. Sve ostalo će se oporaviti, ali to ne.”


Dan kasnije, Trausov pepeo bio je rasut po jednom travnjaku u Central parku. Toga jutra nas je sigurno bilo tridesetoro ili četrdesetoro, skup prijatelja, rođaka, i kolega pisaca, bez prisustva zvaničnog predstavnika bilo koje veroispovesti, i bez ijednog spominjanja reči Bog u govorima svih koji su mu održali posmrtno slovo. Grejs nije znala za Džonovu smrt, pa smo njeni roditelji i ja odlučili da tu vest od nje krijemo što je moguće duže. Bil je došao sa mnom na ceremoniju, ali je Sali ostala u bolnici da bi bila uz Grejs - kojoj je bilo rečeno da sam otišao na aerodrom da otpratim njenog oca na povratku u Virdžiniju. Grejs se postepeno oporavljala, ali joj još nije bilo dovoljno dobro da bi mogla da podnese takav udarac. Jedna po jedna tragedija, rekao sam njenim roditeljima, ne više od toga. Kao one kapljice tečnosti koje su jedna po jedna padale iz plastične kese u intravenoznu cevčicu pričvršćenu uz Grejsinu ruku, taj lek je trebalo razdeliti u male doze. Izgubljeno dete za sada je bilo više nego dovoljno. Džon je mogao da sačeka dok ona ne ojača dovoljno da bi mogla da podnese drugi nastup bola.
Na pogrebnoj svečanosti niko nije spomenuo Džejkoba, ali on mi je bio prisutan u mislima dok sam slušao Džonovog brata i Bila i druge prijatelje koji su tog jesenjeg jutra govorili o Džonu. Kako je grozno što je čovek umro ne dobivši priliku da ostari, rekao sam sebi, kako je mučno razmišljati o delima koja je tek trebalo da ostvari. Ali ako je Džon morao da umre baš sada, osećao sam, onda je svakako bolje što je umro u ponedeljak, a ne u utorak ili sredu. Da je poživeo još dvadeset četiri sata, saznao bi šta je Džejkob učinio Grejsi, i bio sam uveren da bi ga to saznanje uništilo. Ovako, nikada neće morati da se suoči s činjenicom da je bio otac jednog čudovišta, neće morati da živi s bremenom nedela koje je njegov sin počinio osobi koju je on voleo više od ikoga na svetu. Džejkob je postao neko čije se ime ne spominje, ali ja sam goreo od mržnje prema njemu, i nestrpljivo iščekivao trenutak kada će ga policija konačno uhvatiti i kada ću moći da na sudu svedočim protiv njega. Na moje neizmerno žaljenje, ta prilika mi nikada nije bila pružena. Još dok smo stajali u Central parku oplakujući smrt njegovog oca, Džejkob je bio mrtav. Niko od nas nije to tada mogao znati, pošto je proteklo još dva meseca pre no što je pronađeno njegovo telo u raspadanju - umotano u crnu plastiku i zatrpano u kontejneru na napuštenom gradilištu blizu reke Harlem u Bronksu. Bio je pogođen s dva metka u glavu. Riči i Fil odista nisu bili utvare iz njegove mašte i, kada je pred sudom na koji su bili izvedeni sledeće godine podnet izveštaj veštaka za sudsku medicinu, pokazalo se da su ta dva metka bila ispaljena iz različitih pištolja.
Tog istog dana (prvog oktobra), pismo koje je s Menhetna poslala madam Dima stiglo je na svoje odredište u Bruklinu. Pronašao sam ga u svom poštanskom sandučetu kada sam se vratio kući iz Central parka (da bih se presvukao pre no što ponovo krenem u bolnicu), a pošto na kovertu nije bilo povratne adrese, nisam shvatio od koga je pismo sve dok ga nisam odneo u stan i otvorio. Traus je pismo napisao rukom, a rukopis je bio tako nečitak, tako uzrujan, da sam ga s mukom dešifrovao. Morao sam nekoliko puta da pročitam tekst da bih uspeo da razrešim tajne tih nečitljivih vijuga i crtica, ali kada sam jednom počeo da te znake prevodim u reči, čuo sam Džonov glas kako mi se obraća - živi glas koji je progovarao s druge strane smrti, s druge strane ništavila. Tada sam u kovertu pronašao ček, i osetio da mi se oči pune suzama. Video sam Džonov pepeo kako se rasipa iz urne toga jutra. Video sam sebe kako cepam stranice plave sveske, i posle nekoliko trenutaka - po rečima Džonovog šuraka, Ričarda - sedeo sam s glavom zaronjenom u šake i jecao iz sveg glasa. Ne znam koliko je dugo to potrajalo, ali čak i dok su iz mene tekle suze, bio sam srećan, više no ikada ranije srećan zbog toga što sam živ. Ta sreća uzdizala se iznad svake utehe, iznad jada, iznad svake rugobe i lepote na ovom svetu. Konačno, suze su usahle, i ja sam otišao u spavaću sobu da promenim odeću. Deset minuta kasnije, ponovo sam bio na ulici. Išao sam prema bolnici da vidim Grejs.

NOTE




1 Od tog jutra prošlo je dvadeset godina, te je dobar deo onoga što smo nas dvojica rekli jedan drugom zaboravljen. Tragam po svom sećanju za dijalogom koji nedostaje, ali pronalazim samo nekoliko nepovezanih fragmenata, deliće istrgnute iz prvobitnog konteksta. U jedno ipak mogu da budem siguran, a to je da sam mu rekao kako se zovem. To se sigurno dogodilo onda kada je saznao da sam pisac, jer ga čujem kako pita koji to pisac, za slučaj da je naleteo na nešto što sam objavio. „Or”, odgovorio sam mu, rekavši prvo svoje prezime. „Sidni Or.” Čang nije govorio engleski dovoljno dobro da bi me razumeo. Čuo je Or u značenju ’ili’, i kada sam se rukovao s njim i osmehnuo se, na lice mu se obruši izraz zbunjenosti i neugodnosti. Upravo kada sam hteo da ispravim grešku i da svoje prezime izgovorim slovo po slovo, O-r-r, pogledao je kao da mu je sinulo i počeo rukama da pravi odsečne, sumanute pokrete kao da vesla misleći da reč koju sam izgovorio znači ’veslati’ (par). I opet, zavrteo sam glavom i nasmešio se. Čang je, tada potpuno poražen, ispustio glasan uzdah i rekao: „Grozan jezik, taj engleski. Suviše spetljan za moga jadnog mozga.” Zabuna je trajala sve dok nisam sa pulta kod kase uzeo plavu svesku i velikim slovima ispisao svoje ime na njenoj prvoj strani. Izgleda da je to proizvelo željeni rezultat. Posle toliko truda nisam hteo da se upuštam u objašnjavanje o tome kako su prvi Orovi u Americi bili Orlovski. Moj deda je skratio prezime da bi zvučalo više američki - upravo ono što je Čang uradio dodavši dekorativne ali besmislene inicijale, M. R. svome imenu.
2 Džon je imao pedeset i šest godina. Možda i nije bio mlad, ali nije imao dovoljno godina da bi o sebi razmišljao kao o starcu, posebno zbog toga što je lepo stario i još je uvek izgledao kao čovek u kasnim četrdesetim. Naše poznanstvo sezalo je tri godine unazad, a prijateljstvo je bilo direktna posledica mog braka s Grejs. Njen otac je, neposredno nakon Drugog svetskog rata studirao na Prinstonu s Džonom, pa iako su se bavili različitim strukama (Grejsin otac bio je sudija Oblasnog federalnog suda u Šarlotsvilu, u Virdžiniji), bliski su prijatelji još od tog doba. Stoga sam ga i upoznao kao prijatelja porodice, a ne kao poznatog pisca čija sam dela čitao još od srednje škole - i koga još uvek smatram jednim od naših najboljih pisaca.
Između 1952. i 1975. objavio je šest knjiga proze, ali već sedam godina nije objavljivao ništa novo. Međutim, Džon nikada nije brzo radio, samo zbog toga što je razmak između knjiga bio nešto duži nego obično, to nije značilo da ne radi. Otkako sam izašao iz bolnice proveo sam s njim nekoliko popodneva i ono što je bilo raštrkano između naših priča o mom zdravlju (zbog koga je bio veoma zabrinut, neumoljiv u svom staranju), o njegovom dvadesetogodišnjem sinu, Džejkobu (koji mu je u poslednje vreme zadavao mnogo brige), i nastojanjima smušenih Metsa (našoj zajedničkoj opsesiji), govorilo je dovoljno o njegovim trenutnim aktivnostima i o tome da je u potpunosti u nečemu, da veliki deo vremena posvećuje nekom projektu koji je ne tako skoro otpočeo - i da ga sada verovatno okončava.
3 I ja sam se, slučajno, upoznao s Grejs u kancelariji jednog izdavača, što bi moglo biti objašnjenje zbog čega sam Bouenu dao upravo taj posao. Bilo je to januara, 1976, nedugo pošto sam završio svoj drugi roman. Prvi roman i knjigu pripovedaka pre njega, objavio je jedan mali izdavač iz San Franciska, ali sada sam prešao u veću, komercijalniju kuću iz Njujorka, Holst i Makdermot. Negde dve nedelje nakon što sam potpisao ugovor, otišao sam do kancelarije svoje urednice i u jednom trenutku počeli smo da diskutujemo o idejama za korice knjige. Tada je Beti Stolovic rekla, „Zašto ne bismo pozvali Grejs ovamo, da vidimo šta ona misli?” Ispostavilo se da Grejs radi u likovnom odeljenju Holsta i Makdermota, i da je dobila da uradi omot za Autoportret s izmišljenim bratom - što je bio naslov moje knjižice hirova, sećanja i turobnih noćnih mora.
Beti i ja smo nastavili da razgovaramo još tri-četiri minuta, a onda je u prostoriju ušla Grejs Tebets. Ostala je petnaestak minuta, i dok je izašla i otišla do svoje kancelarije, ja sam se već bio zaljubio u nju. Bilo je do te mere iznenadno, do te mere neopozivo i neočekivano. U romanima sam čitao o tome, ali oduvek sam pretpostavljao da pisci preteruju u vezi s tim koliko je prvi pogled moćan - taj trenutak o kome se neprekidno priča, kada se muškarac prvi put zagleda u oči svojoj dragoj. Za rođenog pesimistu poput mene bilo je to, sve u svemu, zapanjujuće iskustvo. Osetio sam se kao da me je neko bacio u doba trubadura, kao da proživljavam neki pasus iz uvodnog poglavlja dela La Vita Nova (kada veličanstvenu gospu iz svojih snova ugledaše moje oči), kao da dolazim iz bajatih tropa hiljade zaboravljenih ljubavnih soneta. Gorim. Čeznem. Venem. Ostah nem. I sve to dogodilo se meni, u najsumornijem od svih okruženja, pod neprijatnim, fluorescentnim svetlom jedne američke kancelarije, na kraju dvadesetog veka - poslednjem mestu na svetu na kome bi neko očekivao da nabasa na strast svog života.
Za takav događaj nema pravog objašnjenja, nema objektivnog razloga, kojim bi se objasnilo zbog čega se neko zaljubi u nekoga. Grejs je bila zgodna žena, ali čak i u tih nekoliko burnih sekundi dok sam je posmatrao kako se smešta u stolicu pored Betinog stola, video sam da nije bila prelepa, nije bila jedna od onih filmskih boginja koje umeju da zaslepe savršenstvom svog izgleda. Nema sumnje da je bila atraktivna, da je skretala pažnju, da je godila oku (koji god od tih izraza da odaberemo), međutim koliko god snažno da sam bio privučen, bilo mi je jasno da nije reč o isključivo fizičkoj privlačnosti, da je san koji sam započeo da sanjam nešto više od pukog naleta sirove želje. Video sam da je Grejs pametna, no kako je sastanak odmicao i kako sam je duže slušao dok je govorila o svojim idejama za naslovnu stranu, shvatio sam da nije naročito elokventna (često je zastajkivala u razmišljanju, držala se vokabulara koji se sastojao od kratkih, funkcionalnih reči, činilo se da ne poseduje smisao za apstraktno) i ništa od onoga što je rekla tog popodneva nije bilo posebno briljantno niti vredno pamćenja. Izuzev toga što je izrekla nekoliko prijateljski intoniranih komentara na račun knjige, ničim nije pokazala da je iole zainteresovana za mene. A ja sam, eto, stajao tu u stanju krajnje izmučenosti - goreo sam i čeznuo i venuo, muškarac uhvaćen u zamku ljubavi.
Imala je metar i sedamdeset pet, i šezdeset i tri kilograma. Elegantan vrat, tanke ruke i duge prste, bledu kožu i kratko ošišanu pepeljastoplavu kosu. Ta kosa, kasnije sam to shvatio, donekle je podsećala na kosu koja se nalazila na crtežima koji su predstavljali junaka Malog princa - imala je špicaste pramenove i kovrdže - i možda je to dodatno pojačavalo tu androginu auru kojom je Grejs zračila. I odeća koju je nosila tog popodneva, skoro muška, svakako je doprinosila takvom utisku: crne farmerke, bela majica i svetloplavi laneni sako. Pet minuta nakon šio je došla, skinula je sako i zaogrnula njime naslon stolice na kojoj je sedela, i tada sam ugledao njene ruke, te duge, glatke, beskrajno ženstvene ruke, i znao sam da mi nema mira dok ne budem mogao da ih dodirnem, dok ne budem zaslužio pravo da svoje šake položim na njeno telo i njima pređem preko njene gole kože.
Ali želim da odem dalje od Grejsinog tela, dublje od te slučajne činjenice njenog fizičkog bića. Telo je, naravno, važno - važnije nego što smo spremni da priznamo - ali ne zaljubljujemo se u tela, zaljubljujemo se jedni u druge, i koliko god da je ono što čini našu ličnost vezano za krv i meso, mnogo je i onog što je izvan toga. Svi to znamo, ali onoga trenutka kada prodremo iza izgleda i onog spoljašnjeg, reči počinju da nas izdaju, da se drobe u neobjašnjivoj konfuznosti i nejasnim, nedostatnim metaforama. Neki to nazivaju plamenom bića. Drugi kažu da je to unutrašnja iskra ili svetlo unutrašnjeg bića. A neki opet o tome govore kao o vatrama suštine. Ovi izrazi uvek se zasnivaju na predstavama o toplini i svetlosti, a ta sila, ta suština života koju nekada nazivamo dušom, uvek se drugoj osobi prenosi očima. Pesnici su svakako bili u pravu kada su insistirali na tome. Tajanstvenost čežnje započinje pogledom u oči voljene osobe, jer jedino u njima možemo uhvatiti tračak onoga što neko jeste.
Grejsine oči su bile plave. Tamnoplave prošarane tragovima sivog, možda i smeđeg, a možda i nekim nagoveštajima kestenjastog kontrasta. Bile su to kompleksne oči, oči koje su menjale boju u zavisnosti od jačine i kvaliteta svetlosti koja u određenom trenutku pada na njih. I toga dana kada sam je u Betinoj kancelariji ugledao prvi put, palo mi je na pamet kako nikada ranije nisam sreo ženu koja je odisala takvom staloženošću, takvim spokojnim držanjem, kao da je Grejs, koja tada još nije bila napunila dvadeset i sedam godina, već dostigla neki viši nivo bića od nas ostalih. Ne želim da zvuči kao da je u vezi s njom bilo nečeg suzdržanog, kao da lebdi iznad okolnosti u nekakvoj božanskoj izmaglici samodovoljnosti ili indiferentnosti. Naprotiv, tokom sastanka bila je vrlo zainteresovana, smejala se bez suzdržavanja, osmehivala se, izgovarala prave stvari i činila ispravne gestove, ali ispod tog profesionalnog uključivanja u razmatranje zamisli koje smo joj Beti i ja predlagali, osetio sam neverovatno odsustvo unutrašnje borbe, ravnotežu uma zbog koje kao da je bila izuzeta od uobičajenih konflikata i agresivnosti savremenog života: sumnji u sebe, zavisti, sarkazma, potrebe da se omalovažavaju drugi, prekora, nepodnošljivog bola zbog lične ambicioznosti. Grejs je bila mlada, ali je imala staru i iskusnu dušu, i dok sam toga dana sedeo u prostorijama firme Holst i Makdermot i posmatrao njene oči, dok sam izučavao obrise njenog vitkog, koščatog tela, ja sam se u sve to i zaljubio: u osećaj smirenosti koji ju je obavijao, u blistavu tišinu koja je plamtela iznutra.
4 Džon je bio jedina osoba na svetu koja ju je još uvek zvala Grejsi. Čak ni njeni roditelji to više nisu činili, a ja koji s njom živim već više od tri godine, nikada joj se nisam obratio u deminutivu. Ali, Džon ju je poznavao čitavog života - bukvalno od dana kada je rođena - i postojao je izvestan broj privilegija koje je imao samo on, a zbog kojih je od statusa kućnog prijatelja avanzovao do nezvaničnog krvnog srodnika. Gotovo kao da je dostigao status omiljenog ujaka - ili, ako hoćete, kuma-bez-portfelja.
Džon je voleo Grejs, i Grejs je volela njega, i zbog toga što sam ja bio muškarac u Grejsinom životu, Džon me je primio u najuži krug onih koje voli. U toku moje bolesti, veliki deo svog vremena i energije žrtvovao je da bi pomogao Grejs u krizi, a kada sam se konačno oporavio od bliskog susreta sa smrću, počeo je da se pojavljuje svakog popodneva u bolnici, da sedi kraj mog kreveta i pravi mi društvo - da bi me zadržao (kako sam kasnije saznao) u zemlji živih. Kada smo Grejs i ja otišli kod njega na večeru te noći (18. septembra, 1982), Džon u Njujorku nije imao nikoga bliskijeg od nas dvoje. Time bi moglo da se objasni zašto su subotnje večeri za njega bile toliko važne, i zbog čega nije želeo da otkaže susret, iako je imao problema s nogom. Živeo je sam, a kako se retko pojavljivao u javnosti, susret s nama bio je za njega glavni oblik društvenog života, njegova jedina prilika da provede nekoliko sati u neprekidnom razgovoru.
5 Tina je Džonova druga žena. Njegov prvi brak trajao je deset godina (od 1954. do 1964) i završio se razvodom. U mom prisustvu nikada nije pričao o tome, ali Grejs mi je rekla da niko u njenoj porodici nije naročito voleo Eleonoru. Tebetsovi su je doživljavali kao uobraženu curu s Brin Mora čiji su preci generacijama unazad pripadali plavoj krvi Masačusetsa, kao hladnu osobu koja je s prezrenjem gledala na radničku klasu Džonovih Patersona, porodice iz Nju Džersija. Bez obzira na to što je Eleonora bila cenjeni slikar i što je njena karijera bila značajna skoro isto koliko i Džonova. Nije ih iznenadilo kada se taj brak raspao, i baš nikome nije bilo žao zbog toga što je otišla. Jedino je šteta, kazala je Grejs, što je Džon bio prisiljen da ostane u kontaktu s njom. Ne zato što mu je to bila bog zna kakva želja, već zbog neprekidnih problema s njihovim izrazito nestabilnim sinom, Džejkobom.
A onda je upoznao Tinu Ostrov, balerinu-koreografa, dvanaest godina mlađu od sebe i, kada se oženio njome 1966, klan Tebetsovih oduševljeno je pozdravio njegovu odluku. Bili su sigurni da je Džon najzad pronašao ženu kakvu je zaslužio, a vreme je pokazalo da su bili u pravu. Malena, živahna Tina bila je predivna, rekla je Grejs, i volela je Džona (po Grejsinim rečima) do obožavanja. Jedini problem s ovim brakom bio je taj što Tina nije poživela dovoljno dugo da dočeka svoj trideset i sedmi rođendan. Rak materice ju je polako, za osamnaest meseci, uzeo od njega, i nakon što ju je sahranio, rekla je Grejs, Džon se na veoma dugo vreme bio potpuno zatvorio, „jednostavno se sledio i prestao da diše”. Odselio se na godinu dana u Pariz, potom u Rim, a onda u jedno malo selo na severnoj obali Portugala. Kada se 1978. vratio u Njujork i uselio u svoj stan u ulici Berou, prošlo je tri godine otkako mu je objavljen poslednji roman, i krenule su priče kako Traus posle Tinine smrti nije napisao ni jednu jedinu reč. Prošlo je još četiri godine od tada, a on i dalje nije ništa napisao - bar ne nešto što je bio voljan da pokaže drugima. Ali radio je. Znao sam da radi. Toliko mi je i sam rekao, ali nisam znao na čemu je radio iz prostog razloga što nisam imao hrabrosti da ga pitam.
6 Za crtački deo svog posla Grejs je inspiraciju u najvećoj meri nalazila posmatrajući umetnička dela, tako da smo, pre nego što sam početkom godine kolabirao, subotnja popodneva uglavnom provodili u zajedničkim lutanjima kroz galerije i muzeje. Slikarstvo je, u određenom smislu i omogućilo da nas dvoje stupimo u brak i, da se umetnost nije umešala, sumnjam da bih imao hrabrosti da pokušam da je osvojim. Srećna je okolnost bila to što smo se upoznali na neutralnoj teritoriji izdavačke kuće Holst i Makdermot, u takozvanom radnom okruženju. Da smo se našli na bilo koji drugi način - na nekoj večeri, recimo, ili u autobusu, avionu - nikako ne bih mogao da joj se obratim, a da ne razotkrijem svoje namere, a instinktivno sam osećao da Grejs treba prići s oprezom. Da sam prerano krenuo u akciju, gotovo sam sasvim siguran, zauvek bih propustio šansu da budem s njom.
Na sreću, imao sam izgovor da je pozovem. Dobila je da radi korice za moju knjigu, i ja sam, pod izgovorom da imam novu ideju o kojoj treba da razgovaramo, okrenuo broj njene kancelarije dva dana nakon prvog sastanka, i upitao je da li bih mogao da dođem da se vidimo. „U bilo koje doba želite”, rekla je. Bilo koje doba, ispostavilo se, bilo je teško pronaći. Tada sam imao redovan posao (predavao sam istoriju u srednjoj školi Džon Džej, u Bruklinu), i mogao sam da dođem kod nje tek posle četiri. A desilo se da je Grejsin raspored popodnevnih aktivnosti bio popunjen do kraja nedelje. Kada mi je predložila da se vidimo narednog ponedeljka ili utorka, rekao sam joj da neću biti u gradu jer imam književno veče (što je bilo istina, ali verovatno bih isto to rekao i da nije), tako da je Grejs popustila i ponudila mi da se nađemo u petak, posle posla, između njenih sastanaka. „Imam nekih obaveza u osam”, kazala je, „ali ako se budemo na sat-sat i po našli u pola pet, ne bi trebalo da bude problema.”
Naslov za svoju knjigu ukrao sam s jednog crteža Vilema de Kuninga, iz 1938. godine. Autoportret s imaginarnim bratom je mali, pažljivo urađen rad na kome su prikazana dva dečaka koji stoje jedan pored drugog; jedan je godinu ili dve stariji od drugog, jedan je u dugim pantalonama, drugi u gaćama. Koliko god da sam se divio crtežu, mene je prvenstveno interesovao naslov i upotrebio sam ga ne zato da bih uputio na De Kuninga, već zbog reči samih. Učinilo mi se da su duboko evokativne i da odgovaraju romanu koji sam napisao. U kancelariji Beti Stolovic početkom te nedelje, predložio sam da na koricu stavimo taj De Kuningov crtež. Sada sam nameravao da kažem Grejs kako mislim da to nije dobra ideja - da su potezi olovkom suviše bledi i da se neće jasno videti, da će efekat biti suviše prigušen. Ali, zapravo mi je bilo svejedno. Da sam u Betinoj kancelariji bio protiv crteža, sada bih se zalagao za njega. Jedino sam želeo da nekako ponovo vidim Grejs - i slikarstvo mi je pružilo priliku za to, bila je to jedina tema zbog koje se moja prava namera ne bi razotkrila.
Njena spremnost da se sa mnom sretne posle radnog vremena ulivala mi je nadu, ali istovremeno nada se raspršila zbog saznanja da ona izlazi u osam. Nije bilo velike sumnje oko toga da izlazi s muškarcem (privlačne žene uvek su petkom uveče s nekim muškarcem), ali nikako nisam mogao znati koliko je snažno ona vezana za njega. Možda je to bio prvi sastanak, a možda i tiha večera s verenikom ili mladićem s kojim živi. Znao sam da je neudata (Beti mi je to rekla pošto je Grejs izašla iz njene kancelarije prilikom našeg prvog sastanka), ali dijapazon drugih vrsta bliskosti bio je bezgraničan. Kada sam upitao Beti da li Grejs ima stalnu vezu, rekla je da ne zna. Grejs o svom ličnom životu nije govorila, i niko u kompaniji nije imao pojma kako ona provodi vreme van kancelarije. Otkad je počela da radi na tom mestu, dvojica ili trojica urednika su je pozvala da izađe s njima, ali ih je ona sve odbila.
Brzo sam saznao da Grejs nije neko ko se poverava. U tih deset meseci koliko sam je poznavao pre nego što smo se venčali, ni jedan jedini put nije otkrila neku tajnu, ili aludirala na bilo koju od pređašnjih veza s drugim muškarcima. Niti sam je ja pitao da mi ispriča nešto o čemu mi se činilo da ne želi da govori. To je bila moć Grejsinog ćutanja. Ukoliko ste nameravali da je volite onako kako je ona to zahtevala, onda ste morali da prihvatite liniju koju je povukla između sebe i reči.
(Jednom prilikom se, u nekom od naših prvih razgovora o njenom detinjstvu, prisetila svoje omiljene lutke koju su joj roditelji poklonili kada joj je bilo sedam godina. Dala joj je ime Perl i narednih četiri-pet godina nosila ju je svuda sa sobom i smatrala ju je svojom najboljom prijateljicom. Neverovatna stvar kada je Perl u pitanju bilo je to što je umela da govori i što je razumela sve što joj se kaže. Ali Perl nikada nije izgovorila ni reč u Grejsinom prisustvu. Ne zbog toga što nije umela već zato što nije želela.)
U vreme kada sam je upoznao postojao je neko u njenom životu - u to sam siguran - ali nikada nisam saznao njegovo ime ni to koliko su bila duboka njena osećanja prema njemu. Prilično duboka, rekao bih, jer je period od prvih šest meseci protekao veoma burno i završio se vrlo loše; Grejs mi je rekla da želi da prestanemo da se viđamo, i da je više ne zovem. Ipak, kroz sva razočaranja tih meseci, sve nevažne pobede i retke nalete optimizma, odbacivanja i predaje, noći kada je bila previše zauzeta da bismo se videli, i noći kada bi me pustila u svoju postelju, kroz sve uspone i padove te očajničke, neuspele veze, Grejs je za mene uvek bila čarobno biće, blistava tačka dodira između želje i sveta, neumoljiva ljubav. Održao sam reč i nisam je pozvao, ali šest-sedam nedelja kasnije, iz čista mira, pozvala je ona mene i rekla mi da je promenila mišljenje. Nije ponudila nikakvo objašnjenje, ali pretpostavljam da je čovek koji mi je bio konkurencija nestao iz njenog života. Ne samo da je htela da se ponovo viđamo, rekla je, već je htela i da se venčamo. Venčanje je reč koju u njenom prisustvu nikada nisam izgovorio. Bila mi je u glavi od prvog trenutka kada sam je ugledao, ali nikada se nisam usudio da je izgovorim iz straha da će je uplašiti. Sada je Grejs prosila mene. Pomirio sam se s tim da ću do kraja života živeti napuklog srca, a sada mi je govorila da umesto toga mogu da živim s njom - ceo, čitav moj život zajedno s njom.
7 Kanzas Siti bio je nasumičan izbor za Bouenovu destinaciju - prvo mesto koje mi je palo na pamet. Možda zato što je bio toliko udaljen od Njujorka, grad smešten u centralnom delu kopna: Oz u svoj svojoj veličanstvenoj neobičnosti. Ipak, čim sam Nika poslao u Kanzas Siti, setio sam se katastrofe u hotelu Hajat ridžensi koja je istinit događaj, i koja se dogodila četrnaest meseci ranije (jula, 1981). U tom trenutku u lobiju se zateklo skoro dve hiljade ljudi - ličio je na ogroman otvoreni atrijum sa svojih dve hiljade kvadratnih metara. Svi su gledali gore, posmatrali su takmičenje u plesu koje se održavalo na jednom od pešačkih mostova (o kojima se govorilo i kao o „plutajućim stazama”, ili „nebeskim stazama”), kada su se široki stubovi koji su spajali i podržavali konstrukciju otkinuli od svojih vezova i srušili se u lobi četiri sprata niže. Dvadeset jednu godinu kasnije, ovo se i dalje smatra jednom od najvećih nesreća u hotelima u američkoj istoriji.
8 Podignuti poklopci Patrika Gordon-Vokera (London, 1945). Nedavno je istu priču prepričao Daglas Boting u knjizi Iz ruševina Rajha: Nemačka 1945-1949 (Njujork: Kraun pablišers, 1985), str. 43.
Samo da se zna, trebalo bi takođe da pomenem da posedujem primerak telefonskog imenika Varšave iz 1937/38. Dobio sam ga na poklon od prijatelja novinara koji je išao u Poljsku da bi izveštavao o pokretu Solidarnost, 1981. On ga je navodno pronašao na buvljoj pijaci, i pošto je znao da su mi baba i deda po ocu oboje rođeni u Varšavi, dao mi ga je na poklon kada se vratio u Njujork. Zvao sam ga moja knjiga duhova. Pri kraju 220. strane, pronašao sam bračni par čija je adresa navedena kao Wejnerta 19 - Janina i Stefan Orlowscy. Tako se moje prezime pisalo na poljskom, i ja nisam bio siguran da su mi ovi ljudi rođaci ili ne. Osećao sam da postoji solidna šansa da ipak jesu.
9 Pre četiri godine, uradio sam adaptaciju jedne priče iz svoje prve knjige, Tabula rasa, za mladog reditelja Vinsenta Frenka. Bio je to mali niskobudžetni film o muzičaru koji se oporavlja posle duge bolesti i polako nastavlja sa svojim životom (ispostavilo se da je ovo delo bilo proročko), i kada je film juna 1980. počeo da se prikazuje, sasvim je dobro prošao. Film Tabula rasa prikazivan je u svega nekoliko umetničkih bioskopa širom zemlje, ali je kod kritičara postigao veliki uspeh, i - kao što je Meri umela da me podseti - pomogao je u tome da moje ime zapazi i takozvana šira publika. Prodaja mojih knjiga donekle se poboljšala, to je istina, a kada sam devet meseci kasnije predao rukopis svog novog romana, Mali rečnik ljudskih emocija, uspela je da od Holsta i Makdermota isposluje dvostruko veću sumu na ugovoru, u odnosu na onu za prethodnu knjigu. Taj novac, kao i skromna suma koju sam zaradio od scenarija, omogućili su mi da napustim posao u školi od koga sam živeo u proteklih sedam godina. Sve do tada, bio sam jedan od onih opskurnih, opsednutih pisaca koji pišu između pet i sedam ujutro, koji nikuda ne idu vikendom, koji ne odlaze nikuda za vreme letnjih raspusta. Sedeo sam u svom zagušljivom stanu u Bruklinu i nadoknađivao propušteno vreme. Sada, godinu i po dana otkako sam u braku s Grejs, dospeo sam u lagodnu situaciju nezavisnog piskarala koje se bavi svojim poslom. Ne bi se moglo reći da smo živeli lagodno, ali ako budem nastavio da objavljujem u pravilnim razmacima, s udruženim prihodima uspeli bismo nekako da opstanemo. Nakon što je film Tabula rasa bio prikazan, dobio sam još neke ponude da pišem za film, ali me ti projekti nisu zanimali. Odbio sam ih da bih nastavio s radom na romanu. Kada je Holst & Makdermot u februaru objavio knjigu, ja ničega nisam bio svestan - čak ni toga da doktori misle kako mi ostaje svega nekoliko dana života.
Film Tabula rasa je urađen u produkciji sindikata, i da bi mi rad na scenariju bio priznat morao sam da se učlanim u Udruženje pisaca. Članstvo u njemu podrazumevalo je kvartalno uplaćivanje članarine i predaju malog dela zarade, ali među onim što su oni nudili nalazila se i sasvim pristojna polisa zdravstvenog osiguranja. Da nisam imao tu polisu, zbog bolesti bih dopao dužničkog zatvora. Najveći deo troškova bio je pokriven, ali kao i kod svih drugih troškova lečenja trebalo je uračunati i bezbroj drugih stvari: stavke koje ne podležu porezu, dodatne troškove za eksperimentalno lečenje, misteriozne procente i klizne troškove za raznorazne lekove i potrošna sredstva, neverovatne liste računa koji su me sabili u rupu duboku trideset šest hiljada dolara. To je bio teret koji smo Grejs i ja nosili, i što mi se snaga više vraćala, sve sam više brinuo o tome kako da nas izvučem iz tog duga. Grejsin otac ponudio je pomoć, ali sudija nije bio bogat čovek, a kako su dve Grejsine mlađe sestre još uvek studirale, nismo je mogli prihvatiti. Umesto toga, svakog meseca uplaćivali smo manje količine novca pokušavajući da mrvicu po mrvicu smanjimo taj ogroman dug, ali s obzirom na tempo kojim smo to radili, zaći ćemo u pozne godine dok ga u celosti ne izmirimo. Grejs je bila zaposlena u izdavaštvu, što znači da joj je plata u najboljem slučaju bila bedna, a ja nisam ništa zaradio gotovo godinu dana. Nekoliko simboličnih honorara i uplata stranih izdavača, i to je bilo sve. Zbog toga i jesam tako brzo pozvao Meri pošto sam preslušao njenu poruku. Nisam razmišljao o tome da i dalje pišem scenarija, ali ako bih za ovaj posao dobio pristojnu svotu, svakako ga ne bih odbio.
10 Nisam učinio bog-zna-kakav napredak, ali sam shvatio da bih Bouenovo stanje mogao donekle da poboljšam i da pri tome ne menjam glavnu liniju priče. Sijalica mu je pregorela, ali nije bilo toliko neophodno držati Nika u totalnoj tami. Mogli bi da postoje i drugi izvori svetla u Edovom dobro opremljenom skloništu. Šibice i sveće, recimo, baterijska lampa, stona lampa - nešto što će pomoći Niku da se ne oseća kao da je živ sahranjen. To bi svakog čoveka gurnulo preko ivice zdravog razuma, a poslednje što sam želeo bilo je da Nikovu sudbinu pretvorim u studiju strave i ludila. Odmakao sam se od Hameta, ali nisam želeo da Flitkraftovu priču zamenim novom verzijom Prevremene sahrane. Zato ćemo Niku dati svetlo i pokloniti mu tračak nade. A čak i kada potroši sveće i šibice, čak i kada baterije iz lampe izgube snagu, mogao bi da otvori vrata frižidera i da donekle osvetli sobu pomoću male sijalice koja gori unutar te bele emajlirane kutije.
Još značajnije bilo je pitanje sna koji je Grejs sanjala. Dok sam je tog jutra slušao kako ga prepričava, bio sam previše uznemiren zbog sličnosti koje je imao s mojom pričom da bih primetio da i razlike takođe postoje. Njena soba bila je hram namenjen tome da ga deli dvoje ljudi, mali erotski raj. Moja soba bila je sumorna ćelija koju nastanjuje jedan čovek čija je jedina ambicija da odatle pobegne. Ali šta ako bih nekako uspeo u tome da mu se Rosa Lajtman pridruži? Nik se ionako zaljubio u nju, i ukoliko bi se našli zajedno u sobi na neodređeno vreme, možda bi ona počela da mu uzvraća osećanja. Rosa je bila Grejsin duhovni i fizički dvojnik, pa bi stoga mogla da ima iste seksualne apetite kao i Grejs - istu raskalašnost i isti nedostatak inhibicije. Nik i Rosa mogli bi vreme da provode čitajući jedno drugom odlomke iz Proročke noći, otvarajući dušu jedno drugom, vodeći ljubav. Sve dok bude bilo dovoljno hrane, zbog čega bi uopšte poželeli da izađu?
Bila je to mala fantazija koju sam nosio u mislima dok sam lutao ulicama Vilidža. Čak i dok sam je samo vrteo u glavi, znao sam da je puna mana. Grejs me je uzbudila svojim erotskim snom, ali uprkos iskušenju koji je on naizgled nudio, bio je to još jedan ćorsokak. Ako Rosa bude mogla da uđe kod Nika, onda bi i Nik mogao da izađe, i čim bi se ukazala takva mogućnost, on ne bi časio časa da je iskoristi. Ali poenta je u tome što on ne može da izađe. Dao sam mu kakvo-takvo osvetljenje, ali još uvek je bio zaključan u toj sivoj odaji, i bez odgovarajućih alatki pomoću kojih bi uspeo da se izvuče, na kraju će tu i umreti.
11 Kada mi je Čang pre dvadeset godina ispričao ovu priču, bio sam siguran da govori istinu. Glas mu je bio suviše ubedljiv da bih posumnjao u njegovu iskrenost. Ipak, pre nekoliko meseci, dok sam se pripremao za rad na jednom projektu, pročitao sam nekoliko dela o Kini u periodu Kulturne revolucije. U jednom od njih, naišao sam na isti događaj koji je prepričao Liu Jan, učenik pekinške Srednje škole broj jedanaest u vreme kada se dogodio incident sa spaljivanjem knjiga, koji je bio svedok tog događaja. U njemu se ne pominje nastavnik po imenu Čang. Pominje se nastavnica jezika, Ju Čangjiang, koja nije izdržala i počela da plače pred prizorom spaljenih knjiga. „Njene suze nagnale su Crvenu gardu da je udare još koji put, i kaiš je ostavio ružne ožiljke na njenoj koži.” (Kineska kulturna revolucija, 1966-1969, urednik Mihael Šonhols; Armank, Njujork: M. E. Šarp, 1996.)
Ne tvrdim da je ovo dokaz o tome da me je Čang slagao, ali u svakom slučaju baca sumnju na njegove reči. Možda je dvoje nastavnika plakalo, a Liu Jan nije primetio drugog. Ali treba istaći da je spaljivanje knjiga bio događaj koji je privukao veliku pažnju javnosti u Pekingu u ono vreme, kako Liu Jan kaže, „(koji je) izazvao nezapamćeno komešanje u čitavom gradu”. Čang je o tome mogao da zna čak i da njegov otac nije bio tamo. Možda mi je tu zloglasnu priču ispričao da bi me impresionirao, ne znam. S druge strane, njegova verzija je bila izuzetno živopisna - živopisnija od mnogih opisa iz druge ruke - što me čudi ukoliko Čang sam nije bio prisutan prilikom spaljivanja knjiga. I ukoliko jeste, to sigurno znači da je tu bio kao član Crvene garde. Inače bi mi rekao da je bio učenik škole - što nije istina. Čak je moguće (iako je ovo čisto nagađanje) da je upravo on bičevao nastavnicu koja je plakala.
12 Grejs se u to vreme, kao student Dizajnerske škole Roud Ajlend, nalazila u Parizu na jednogodišnjem programu studija u inostranstvu. Traus je bio taj koji joj je pisao o Van Veldeu, s kojim se tokom pedesetih godina jednom ili dvaput sreo, i koji je bio, po njegovim rečima, omiljeni slikar Samjuela Beketa (u pismu joj je naveo i Beketov dijalog o Van Veldeu sa Žoržom Dituitom. Smatram da je Van Velde bio... prvi koji je priznao da biti umetnik znači biti spreman na neuspehe, na kakve se niko ne bi usudio; priznao je da je neuspeh sudbina umetnika). Van Veldeova platna bila su retka i skupa, ali su se njegove grafike iz šezdesetih i ranih sedamdesetih u to vreme prodavale po sasvim prihvatljivim cenama, tako da je Grejs od svoga novca kupila tu sliku na otplatu, ali je svakog meseca štedela na hrani i drugim potrepštinama da bi ostala u okvirima džeparca koji joj je otac slao svakog meseca. Ta litografija bila je značajan deo njene mladosti, simbol njene sve veće strasti prema umetnosti - most između poslednjih dana njene rane mladosti i prvih dana zrelog doba - pa joj je značila više od bilo kog drugog predmeta koji je posedovala.
13 Aluzija na Kjerkegorovo delo Ili-ili koje je na engleski prevedeno kao Either-Or - Napomena prevodioca.
14 Razgovor je okončan mojim pristankom da posetim Džejkoba - sam. Bio sam voljan da učinim Džonu tu malu uslugu, ali i zastrašen onim što mi je ispričao o netrpeljivosti koju je taj momak gajio prema Grejs. Čak ako je i imao razloga za zavist (zanemareni sin odbačen zarad voljenog „kumčeta”), nisam mogao da osetim saosećanje prema njemu - samo gađenje i prezir. Pristao sam da odem na tu kliniku za ljubav njegovog oca, ali se nisam radovao trenucima koje ću provesti u njegovom društvu.
Koliko sam mogao da se setim, pre toga sam se s njim sreo samo dva puta. A pošto nisam znao ništa o njegovom odnosu prema Grejs, nikada mi nije palo na um da se zapitam zašto u tim prilikama ona nije bila sa nama. Prvi put je to bio odlazak na stadion Šej, jednog petka uveče, na utakmicu između Metsa i Sinsinati redsa. Traus je prethodno dobio ulaznice od nekoga ko je imao sezonsku kartu, i pošto je znao da sam navijač, pozvao me je da pođem s njim. Bilo je to u maju 1979. godine, samo nekoliko meseci pošto sam se zaljubio u Grejs, i nekoliko nedelja posle mog prvog susreta s Džonom. Džejkob je tih dana trebalo da napuni sedamnaest godina, pa nas je uz jednog njegovog druga iz razreda bilo ukupno četvorica. Od trenutka kada smo ušli na stadion bilo je očigledno da ni jednog ni drugog dečaka bejzbol nimalo ne zanima. Tokom prva tri ininga sedeli su sa sumornim izrazom dosade na licu, a onda su ustali i otišli, navodno da kupe hot dog i „da malo procunjaju”, kako je to Džejkob rekao. Vratili su se tek pred kraj sedmog dela, zakikotani, staklastih pogleda, i znatno bolje raspoloženi nego pre odlaska. Nije bilo teško pogoditi šta su do tada radili. U to vreme sam još radio kao nastavnik, i video sam dovoljno uduvanih klinaca da bih mogao da prepoznam simptome. Džon je bio zaokupljen igrom i činilo se da ništa ne primećuje, a ja nisam hteo da mu bilo šta spomenem. Tada sam ga još jedva poznavao, pa sam zaključio da ono što se događa između njega i njegovog sina nije moja stvar. Osim što smo jedan drugom rekli zdravo i do viđenja, mislim da Džejkob i ja nismo te večeri razmenili više od osam do deset reči.
Sledeći put smo se videli nekih šest meseci kasnije. Tada je on bio na sredini poslednje godine koledža, suočen s opasnošću da padne na svim kursevima, i Džon me je iznenada pozvao da provedemo veče igrajući bilijar. On i Džejkob tada gotovo da nisu razgovarali, pa mislim da je želeo da poslužim kao tampon, kao neutralna treća strana koja će sprečiti da između njih dvojice izbije rat na javnom mestu. Te noći smo Džejkob i ja razgovarali o Bin Spazms, i ja sam zavredeo ugled kul tipa. Ostavio je na mene utisak izuzetno bistrog i ogorčenog momka, odlučnog u nameri da na svaki mogući način upropasti svoj život. Ako sam i naslutio kakav tračak nade, on se krio u njegovoj rešenosti da potuče svog oca u bilijaru. Bio sam očajan igrač i brzo sam zaostajao u svakoj partiji, ali je Džon bio veštiji, a nekada ranije očito je uspeo da i svog sina poduči u toj igri. To je u obojici probudilo takmičarski duh, a sama činjenica da se Džejkob usredsređio na nešto, za mene je bilo znak ohrabrenja. Tada još nisam znao da je Džon u vojsci bio šampion u bilijaru. Da je hteo, mogao je da rasturi Džejkoba, ali on to nije učinio. Pretvarao se da se trudi, i na kraju puštao momka da pobedi. U tim okolnostima, verovatno je postupao ispravno. Teško da im je to kasnije bilo od ma kakve koristi, ali je, kada su okončali igru, ako ništa drugo, Džejkob uspeo da iscedi osmeh i priđe ocu da se rukuje s njim. Možda jedini put u životu, bar koliko ja znam.