Plavi bicikl - Režin Deforž

Godine 1939. Lea Delmas ima sedamnaest godina. Njena porodica poseduje imanje Montijak, u srcu vinogradarske oblasti oko Bordoa. Njen život se odvija prožet osećanjem pripadnosti toj zemlji, obasjan nežnošću koju joj pruža porodica. U kući vlada užurbanost zbog priprema za bal...
Objava rata uništava sklad tog poslednjeg predratnog leta i baca Leu u pravi kovitlac.
Ona će otkriti poraz i suočiti se sa njim, saznaće šta je bekstvo pred bombama, smrt, nacistička okupacija, iskorišćavanje zemlje, snaga požude, nežna osećanja.
Tih prvih ratnih godina, Lea se suočava sa nemogućim izazovima...

U znak sećanja na

princa Ivana Vjazemskog



PROLOG


Ustavši prvi, Pjer Delmas bi popio lošu kafu koju mu je služavka ostavljala na toplom kraju starinskog štednjaka. Zatim bi zviznuo psu i izašao, zimi po noći, leti u tužno praskozorje koje prethodi svitanju. Voleo je miris zemlje dok sve još spava. Često ga je dan zaticao na terasi, lica okrenutog prema tamnoj liniji koja od pokrajine Landa vodi ka moru. U porodici se govorilo da je njegova najveća tuga što nije postao mornar. Kao dete je u Bordou provodio mnoge sate na keju Šartron, posmatrajući teretne brodove. Video je sebe kao kapetana jednog od tih brodova, kako krstari morima i bori se s olujama, kao jedini gospodar broda posle Boga. Jednog dana pronašli su ga u dnu broda za prevoz uglja koji se spremao da krene za Afriku. Ni pretnje ni nežnosti nisu ga mogle nagnati da kaže kako se popeo na brod, ni zašto je želeo da ode tako, bez objašnjenja, od majke koju je obožavao. Od tada više nije lutao pretrpanim kejovima, punim robe s mirisom avanture, katrana i vanile.
Kao i njegov otac, Pjer Delmas se posvetio vinogradarstvu. Da li ga je njegova sklonost prema moru terala da godinu za godinom kupuje hektare borove šume, koja se povijala pod zapadnim vetrom? Sa trideset pet godina osetio je potrebu da se oženi. Odbio je predloge da uzme ženu iz kraja oko Bordoa, uprkos dobrim prilikama koje su mu se nudile. Sreo je Izabel de Monplejne u Parizu, kod jednog prijatelja, trgovca vinom.
Od trenutka kada ju je ugledao, zaljubio se u nju. Upravo je bila napunila devetnaest godina, a delovala je nešto starije, zbog punđe začešljane unazad i plavih melanholičnih očiju. Bila je pažljiva i šarmantna, mada je na momente delovala tužno i odsutno. Želeo je da otkloni njenu tugu, pa ju je zasmejavao, mada nije pravio gluposti.
Kada bi čuo Izabelin smeh, osećao je da je najsrećniji čovek na svetu. Bilo mu je drago što nije žrtvovala modi svoju raskošnu dugu kosu, kao što su učinile mnoge cenjene građanke Bordoa.
Izabel de Monplejne bila je ćerka jedinica bogatog veleposednika s Martinika. Živela je na ostrvu do desete godine, i sačuvala iz tog perioda raspevan izgovor i mekoću pokreta. Ta prividna nemarnost prikrivala je snažan i ponosan karakter, koji je jačao s godinama. Kad joj je umrla majka, divna kreolka, očajni otac poverio ju je svojim dvema sestrama. Albertin i Liz de Monplejne bile su dve starije gospođice koje su živele u Parizu. Šest meseci kasnije umro je i on, i ostavio ćerkama ogromne plantaže. Brzo posle toga, ne nadajući se previše, Pjer Delmas je rekao devojci da želi da se oženi njom. Na njegovo iznenađenje i radost, ona je prihvatila. Posle mesec dana su se venčali, veoma svečano, u Crkvi svetog Tome Akvinskog. Posle dužeg boravka na Martiniku, smestili su se u Montijak, sa starom guvernantom Rut, od koje Izabel nije želela da se odvaja.
Mada strankinja u tom kraju, Izabel se brzo prilagodila porodici svoga muža i susedima. Prilikom udaje dobila je znatan miraz, pa ga je iskoristila da sredi i ulepša svoj novi dom. Pjer je, kao stari momak, živeo u samo nekoliko prostorija, dok su ostale zjapile prazne. Za manje od godinu dana sve se promenilo, a posle rođenja njihove najstarije ćerke Fransoaz stara kuća nije se mogla prepoznati. Dve godine kasnije rodila se Lea, a nakon sledeće tri i Lora.
Pjer Delmas, vlasnik imanja Montijak, važio je za najsrećnijeg čoveka u kraju. Od Reola do Baza, od Langona do Kadijaka, bilo je mnogo onih koji su mu zavideli na mirnoj sreći uz ženu i tri ćerke.
Zamak Montijak bio je okružen hektarima plodne zemlja šumom i pre svega vinogradima, iz kojih je poticalo kvalitetno belo vino, slično čuvenom soternu. To vino je dobilo nekoliko zlatnih medalja. Takođe je proizvodio i crno vino jakog bukea. Zamak je možda prejaka reč za veliko zdanje s početka XIX veka, okruženo vinskim podrumima sa pripojenom farmom, ambarima, štalama i spremištima. Pjerov deda je zamenio originalne okrugle ružičaste i tamnosmeđe crepove na krovu zamka sivim škriljcem, modernijim u njegovo doba, ali su ostale zgrade sačuvale originalne krovove. Sivkasti škriljci davali su kući dostojanstven i pomalo tužan izgled, u skladu sa buržoaskim duhom predaka iz Bordoa.
Na ovo imanje, divno smešteno na bregu iznad Garone i Langona, između Verdelea i Sen Makera, stizalo se dugim putem oivičenim platanima, uz koje se uzdizao stari golubarnik, sve do poljoprivrednih zgrada. Odmah posle prvog senika, otvarala se uličica (tako su uvek zvali prolaz između zamka i farme, gde se nalazila ogromna kuhinja koja je prvobitno bila predvorje zamka). Samo su stranci ulazili kroz pravo predsoblje s raznorodnim nameštajem, popločano crnobelim pločama, preko kojih je bio prostrt tepih živih boja. Na belim zidovima nalazili su se stari tanjiri, minijaturni akvareli, veoma lepo ogledalo u stilu direktorijuma, što je unosilo izvesnu dozu veselosti. Iz tog lepog predvorja izlazilo se u dvorište u kome su bile zasađene dve ogromne lipe, pod kojima je cela porodica boravila po lepom vremenu. Nije se ni u snu moglo zamisliti lepše mesto: delimično oivičeno jorgovanima i kalininom živom ogradom, između dva kamena stuba otvarao se pogled na travnjak, koji se spuštao ka terasi, s pogledom na ceo kraj. Sa desne strane bile su šumica i bašta sa cvećem, a zatim se, sve do Belvija, prostirao vinograd koji je okruživao zamak. Pjer Delmas je naučio da voli tu zemlju i sada ju je obožavao skoro koliko i ćerke. On je bio nagao i osetljiv čovek. Otac mu je umro prerano i ostavio ga da upravlja imanjem Montijak, za koje njegove sestre i braća nisu bili zainteresovani jer je bilo previše udaljeno od Bordoa, a i donosilo je mali prihod. Kada se smestio na imanju, obećao je sebi da će uspeti. Da bi od braće i sestara otkupio njihov deo nasleđa, zadužio se kod prijatelja Rejmona d’Aržile, bogataša iz Sen Emiliona. Tako je, mada nije postao jedini gospodar posle Boga na nekom teretnom brodu, postao jedini gospodar imanja Montijak.

POGLAVLJE 1.


Avgust je bio pri kraju. Lea, druga ćerka Pjera Delmasa, koja je upravo napunila sedamnaest godina, sedela je poluzatvorenih očiju na malom zidu terase Montijaka, okrenuta prema ravnici, odakle je dopirao primorski miris borova, klateći golim, pocrnelim nogama obuvenim u bazadeške sandale s trakama. Oslonjena obema rukama na ogradu, uživala je žudno u osećaju da joj telo diše ispod bele platnene haljine. Uzdahnula je od zadovoljstva i protegla se, izvijajući se, kao što je činila njena mačka Mona kad bi se probudila na suncu.
Kao i njen otac, Lea je volela ovo imanje, čije je i najskrovitije kutke poznavala. Kao dete se krila iza snopova puzavica, ili iza redova bačvi, jurila se s rođacima i rođakama, ili sinovima i ćerkama suseda. Njen nerazdvojni drug u igri bio je Matija Fajar, podrumarov sin, tri godine stariji od nje. Bio joj je potpuno odan i popuštao je pred svakim njenim osmehom. Lea je imala loknavu, stalno zamršenu kosu, večito oguljena kolena i ogromne ljubičaste oči, koje je zaklanjala dugim crnim trepavicama. Njena omiljena igra bila je da stavlja Matiju na probe. Kada je napunila četrnaest godina, zatražila mu je:
„Pokaži mi kako se vodi ljubav.“
Lud od sreće, uzeo ju je u naručje, zasuvši sitnim poljupcima njeno lepo lice, klonulo u seno u seniku. Poluzatvorenim ljubičastim očima posmatrala je pažljivo svaki njegov pokret. Kad joj je raskopčao tanku belu košulju, pridigla se da mu pomogne. Zatim je, u nastupu zakasnele stidljivosti, pokrila još nerazvijene grudi, osećajući u sebi do tada nepoznatu želju.
Negde u okolnim zgradama čuo se glas Pjera Delmasa. Matija je prestao s milovanjem.
„Nastavi!“, šaputala je Lea, privlačeći na grudi njegovu smeđu, kovrdžavu glavu.
„Tvoj otac...“
„Pa šta, zar se plašiš?“
„Ne, ali bilo bi me sramota da nas vidi.“
„Sramota? Zašto? Šta radimo loše?“
„Znaš ti dobro. Tvoji su roditelji uvek bili dobri prema meni i mojima.“
„Ali, pošto me voliš...“
On ju je dugo posmatrao. Baš je bila lepa, tako, zlataste kose pune sasušenih cvetića i vlati trave, otvorenih usta, nad krvoločnim belim zubićima i uzdignutih malih grudi, s napetim bradavicama.
Matija je ispružio ruku, a zatim je povukao. Rekao je, kao da govori sebi:
„Ne, to bi bilo loše. Ne tako...“, a zatim je dodao odlučnije: „Da, volim te i zbog toga ne želim da te... ti si gospođica iz zamka, a ja...“
Udaljio se i spustio niz lestvice.
„Kakva budala...“
Zakopčala je bluzu i zaspala. Spavala je sve do večeri, kada ju je probudio drugi zvuk zvona za večeru.
Sa zvonika u Langonu ili Sen Makeru otkucavalo je pet sati, što se nadaleko čulo. Sultan, pas sa farme, radosno je zalajao i pošao za dvojicom mladića, koji su, smejući se, dolazili preko travnjaka. Raul Lefevr i njegov brat Žan stigli su do zidića na kome je sedela Lea. Zadihani, naslonili su se svaki sa po jedne njene strane, dok ih je ona gledala podsmešljivo:
„Nije baš rano, mislila sam da više volite onu glupaču Noel Vilnev, koja ne zna šta bi sve izmislila da vam ugodi.“
„Nije ona glupača!“, uzviknuo je Raul.
Brat ga gurnu nogom.
„Njen otac nas je zadržao. Vilnev misli da će se uskoro zaratiti.“
„Rat, rat, ne priča se ni o čemu drugome. Dosta mi je toga. To me ne zanima“, reče Lea naglo, i prebaci noge preko zida. Žan i Raul joj se teatralnim gestom baciše pred noge.
„Oprosti nam, kraljice naših noći, sunce naših dana. Do vraga s ratom koji uznemirava devojke i ubija momke! Tvoja fatalna lepota ne bi trebalo da se spušta do takvih bednih detalja. Mi te volimo, ljubavlju kojoj nema ravne. Koga od nas više voliš, o kraljice? Biraj! Žana? On je srećnik, a ja umirem u trenutku očaja!“, izdeklamovao je Raul, padajući raširenih ruku.
Vragolasto gledajući, Lea je obišla oko ispruženog tela, koje je preskočila prezrivim pokretom, zatim se zaustavila, gurnula ga nogom i rekla istim melodramatičnim tonom:
„Izgleda veći mrtav nego živ.“
Uzimajući ga pod ruku, dok je nastojao da ostane ozbiljan, povukla je Žana.
„Ostavimo taj leš koji zaudara. Dođite, prijatelju, da mi se udvarate!“
Mladi ljudi se udaljiše, praćeni lažno razočaranim Raulovim pogledom. Pridigao je glavu da ih posmatra kako odlaze.


Raul i Žan Lefevr bili su izuzetno snažni. Imali su dvadeset i dvadeset jednu godinu i bili su neobično privrženi jedan drugome, skoro kao blizanci. Kada bi Raul napravio neku glupost, Žan bi odmah optuživao sebe; ako bi Žan dobio poklon, odmah bi ga dao bratu. Pohađali su srednju školu u Bordou, gde su izluđivali profesore potpunom nezainteresovanošću za nastavu. Bili su godinama na poslednjem mestu, da bi na kraju maturirali sa zakašnjenjem. To su učinili samo za ljubav majci Ameliji, govorili su. Svakako su to učinili i da bi izbegli udarce bićem, koje je, kako se pričalo, ova temperamentna žena delila nemilice svom brojnom i neobuzdanom potomstvu. Mlada je ostala udovica sa šestoro dece, od kojih je najmlađe jedva imalo dve godine, te je čvrstom rukom upravljala vinogradima, koje joj je muž ostavio na imanju Verdre.
Ona nije naročito volela Leu, za koju je mislila da je nesnosna i nevaspitana. Ni za koga nije bila tajna da su Raul i Žan Lefevr zaljubljeni u tu devojku, to je bila tema šala među mladićima i razlog za ljutnju devojaka.
„Ona je neodoljiva“, govorili su. „Kad nas pogleda polusklopljenih očiju, umiremo od želje da je uzmemo u naručje.“
„Ona je namiguša“, odgovarale su devojke. „Čim vidi da se neki muškarac interesuje za drugu, odmah mu upućuje nežne poglede.“
„Može biti, ali s Leom se može pričati o svemu: o konjima, borovima, vinogradima i o mnogim drugim stvarima.“
„To je taj seljački odgoj, ona se ponaša kao neuspeli dečak, a ne kao svetska mlada dama. Zar je primereno ići i posmatrati krave koje se tele, konje koji se pare, i to sama, u pratnji posluge ili muškaraca, ustajati noću i posmatrati mesečinu sa psom Sultanom? Majka joj je očajna. Izbacili su je iz pansiona za devojke zbog nediscipline. Trebalo bi da joj sestra Fransoaz bude primer. To je devojka dobro...“
„Da, ali je tako dosadna. Misli samo na muziku i svoje toalete...“
Zapravo, Lea je imala neograničen uticaj na muškarce. Nijedan joj nije mogao odoleti. Bili mladi ili stari, napoličari ili posednici, devojka ih je sve opčinjavala. Za jedan njen osmeh mnogi bi učinili razne gluposti. Njen otac je bio prvi među njima.
Kada bi napravila neku glupost, odlazila bi u njegovu radnu sobu, sedala mu u krilo i sklupčala mu se u naručju. U tim trenucima, Pjera Delmasa bi obuzimala takva sreća da je morao da zažmuri ne bi li je što bolje osetio.

Raul se podigao jednim skokom, i pridružio se Lei i Žanu.
„Ku-ku, vaskrsnuo sam! O čemu pričate?“
„O baštenskoj zabavi koju gospodin D’Aržila pravi sutra, kao i o haljini koju će Lea obući.“
„Koju god haljinu da obuče, siguran sam da će biti najlepša“, rekao je Raul, obuhvatajući Leu oko struka.
Oslobodila se, smejući se.
„Stani, golicaš me. Biće to divna proslava. Na svoj dvadeset četvrti rođendan, Loran će biti junak dana. Posle piknika biće bal, a posle bala večera, pa vatromet.
Nema ničeg lepšeg.“
„Loran d’Aržila biće dvostruki junak dana“, rekao je Žan.
„Zašto?“, upitala je Lea, podižući prema Žanu lepo lice, prošarano pegicama.
„Ne smem da ti kažem, to je još tajna.“
„Kako, zar imaš tajni preda mnom? A ti, jesi li u toku?“, rekla je, okrećući se Raulu.
„Da, nešto malo...“
„Mislila sam da sam vam prijateljica i da me volite toliko da mi ne biste ništa skrivali“, kazala je Lea, bacivši se na malu kamenu klupicu prislonjenu uza zid zgrade vinskih podruma, okrenuta prema vinogradima, i praveći se da briše oči krajem haljine.
Šmrcajući, i dalje je posmatrala krajem oka braću, koja su se zgledala zbunjeno. Osećajući njihovu neodlučnost, Lea je izvela završni udarac, podigavši prema njima oči ispunjene lažnim suzama:
„Idite, previše me mučite, ne želim više da vas vidim!“
Raul je bio taj koji je odlučio da progovori:
„Eto, sutra će gospodin D’Aržila najaviti venčanje svog sina...“
„Venčanje svog sina?“, prekinula ga je Lea.
Prestala je sa glumom, i rekla grubim tonom:
„Ti si potpuno poludeo, Loran nema nameru da se ženi, već bi mi to rekao.“
„Svakako da nije imao priliku da ti to kaže, ali znaš da je veren od detinjstva s rođakom Kamij d’Aržilom“, nastavio je Raul.
„Kamij d’Aržila? Pa on je ne voli! To su bile dečje priče, da se zabave roditelji.“
„Varaš se. Sutra će biti objavljena zvanična veridba Lorana i Kamij, ubrzo će se i venčati, zbog rata...“
Lea ga više nije slušala. Malopre još tako vesela, sada je osetila da je obuzima panika. Osećala je čas hladnoću čas toplotu, kao i mučninu i glavobolju. „Loran se ženi? To nije bilo moguće... Ta Kamij, za koju su svi govorili da nije žena za njega, intelektualka uvek zadubljena u knjige, građanka. Ne može se oženiti njom, ja sam ta koju voli. Videla sam to onog dana po načinu na koji me je držao za ruku i gledao... Znam to, osećam to...“
„Hitlera nije briga za to...“
„Ipak, Poljska...“
Udubljeni u razgovor, dvojica braće nisu primećivali promenu u Leinom ponašanju.
„Treba da ga vidim“, kazala je glasno.
„Šta si kazala?“, upita Žan.
„Ništa, rekla sam da je vreme da se vratim.“
„Zar već? Tek smo došli.“
„Umorna sam i boli me glava.“
„U svakom slučaju, sutra u Roš Blanšu želimo da igraš samo sa mnom i
Raulom.“
„Slažem se, slažem se“, rekla je Lea nervozno ustajući.
„Pozdravi majku s naše strane.“
„To neću propustiti. Do sutra!“
„Ne zaboravi da su svi plesovi naši!“
Raul i Žan su otišli trčeći, podbadajući se kao mladi psi.


„Kakva derlad“, mislila je Lea, okrećući odlučno leđa kući, pa se uputila prema kapelici s raspećima, mestu njenih detinjih tugovanja.
Kao devojčica, kad god bi se posvađala sa sestrama, dobila kaznu od Rut zbog neurađenih zadataka ili grdnju od majke, uputila bi se prema jednoj od kapelica s raspećima da ublaži svoj jad, ili utiša bes. Zaobišla je Sidonijinu farmu. Sidonija je bila stara kuvarica u zamku, koju su starost i bolest naterale da prekine s tim poslom. Da bi joj zahvalio za vernu službu, Pjer Delmas joj je dao tu kuću, koja je nadvisila celu okolinu. Lea je često odlazila da ćaska sa staricom, i svaki put bi joj ova ponudila čašicu likera od crne ribizle, koji je sama pravila. Veoma se ponosila svojim proizvodom i očekivala je komplimente, koje Lea nikada nije zaboravljala, mada nije mogla da smisli taj liker.
Danas, međutim, pomisao na Sidonijino brbljanje i liker od ribizle bila je više nego što je mogla da podnese.
Zaustavila se bez daha u podnožju kapelice, i srušila se na prvi stepenik koji je vodio do nje, lica uronjenog u ledene šake. Strašan bol ju je prožimao, tuklo joj je u slepoočnicama, uši su joj gorele, osećala je ukus žuči u ustima. Pridigla je glavu i prasnula:
„Ne, to nije moguće! To nije istina!“
To su braća Lefevr izmislila iz ljubomore. Zar se neko ženi samo zato što je u detinjstvu bio veren? Osim toga, Kamij je bila suviše neprivlačna za Lorana, onako melanholična i mudra, osetljivog zdravlja, kako su pričali, i preterano blagog ponašanja. Kako bi bilo dosadno živeti sa ženom poput nje! Ne, nije moguće da je Loran voli, on voli nju, Leu, a ne tu mršavicu nesposobnu da se dobro drži na konju ili da pleše celu noć... On voli nju, bila je sigurna u to. Videla je to u načinu na koji ju je držao za ruku, u pogledu kojim je tražio njene oči... Još koliko juče na plaži... zabacila je glavu... osetila je da umire od želje da je poljubi. Naravno, nije ništa učinio... baš su naporni ti mladići iz dobrih porodica, tako sputani vaspitanjem! Ne, Loran ne može voleti Kamij.
Ova izvesnost joj je povratila hrabrost, te se podigla, rešena da sazna šta je istinito u toj priči, kao i da natera Lefevrove da skupo plate tu lošu šalu. Podigla je glavu prema krstovima i prošaputala:
„Pomozite mi.“
Otac je dan proveo na imanju Roš Bianš i trebalo je da se uskoro vrati. Odlučila je da mu krene u susret. Od njega će saznati o čemu je reč.
Na putu ga je iznenađeno spazila kako joj ide u susret.
„Video sam te kako juriš, kao da te đavoli gone. Jesi li se opet posvađala sa sestrama? Sva si crvena i raščupana.“
Kada je ugledala oca, Lea pokuša da napravi što smireniji izraz lica, kao što se na brzinu napuderišete kad se pojave neočekivani gosti: rezultat nije bio sjajan. Prisiljavala se da se smeška i, uzevši oca za ruku, rekla je, glave naslonjene na njegovo rame, najmaznijim tonom:
„Baš se radujem što te vidim, tatice, upravo sam ti krenula u susret. Baš divan dan, zar ne?“
„Da, dan je divan i miran: možda je to poslednji dan mira.“
Lea je naglo odgovorila:
„Poslednji? Zašto poslednji? Leto se još nije okončalo, a na Montijaku je jesen uvek najlepša.“
Pjer Delmas je olabavio stisak, i rekao sanjalačkim tonom:
„Da, to je najlepše doba, ali me čudi tvoja bezbrižnost; sve oko tebe najavljuje rat, a ti...“
„Rat, uvek rat!“, prekinula ga je ona naglo, „sita sam priča o ratu... Hitler nije toliko lud da objavi rat Poljskoj... a i ako se tamo zarati, šta se to nas tiče? Neka se snalaze sami, ti Poljaci.“
„Ćuti, ne znaš o čemu govoriš“, povikao je on, zgrabivši je za ruke. „Nemoj više da govoriš takve stvari: postoji savez između naših država. Ni Engleska ni Francuska ne mogu se izvući.“
„Rusi su sklopili savez sa Nemačkom.“
„Na svoju najveću sramotu, i Staljin će jednog dana shvatiti da je ispao pravi ćuran i da su mu doskočili.“
„A Čemberlen...?“
„Čemberlen će učiniti ono što čast nalaže, potvrdiće Hitleru da namerava da poštuje englesko-poljski savez.“
„I onda?“
„Onda, znači, biće rata.“
Nastala je tišina, ispunjena prizorima rata, koja je popunila prostor između njih. Lea je prekinula tu tišinu:
„Ali Loran d’Aržila kaže da nismo spremni za rat, da naše oružje datira iz rata 1914-1918. godine, i da mu je mesto u muzeju, avijacija nam je nikakva, a teška artiljerija bedna...“
„Za nekoga ko ne želi da priča o ratu, vidim da si obaveštenija o našim vojnim snagama od tvog starog oca. A šta kažeš za hrabrost naših vojnika?“
„Loran kaže da Francuzi ne žele da ratuju...“
„... ipak bi trebalo ratovati...“
„... i da će izginuti nizašta, u ratu koji nije njihov...“
„... umreće za slobodu...“
„... slobodu? Gde je tu sloboda kad si mrtav? Ne želim da umrem, ne želim da Loran umre.“
Glas joj se slomio, i okrenula je glavu da joj otac ne vidi suze.
Uznemiren ćerkinim rečima, on nije ništa primetio.
„Da si muškarac, Lea, rekao bih da si kukavica,“
„Ne znam, oprosti, tata, što te rastužujem, ali zaista se bojim.“
„Svi se bojimo...“
„Loran se ne boji, kaže da će učiniti ono što mu je dužnost, iako zna da ćemo izgubiti.“
„Isti defetistički stav koji sam po podne čuo od njegovog oca.“
„O, išao si na Roš Blanš?“
„Da.“

Lea je uhvatila oca za ruku, i povukla ga, smešeći mu se najnežnije.
„Hajde da se vratimo, kasnimo i mama će se zabrinuti.“
„Imaš pravo“, rekao je on uzvraćajući joj osmeh.
Zaustavili su se na Belviju da pozdrave Sidoniju koja je završila večernji obrok i uživala u svežini na klupici ispred kuće.
„Dakle, jesi li u formi, Sidonija?“
„O, gospodine, moglo bi biti i gore. Dok je lepo vreme, mogu da grejem stare kosti. A ovde, gospodine, srce mora da bude puno.“
Širokim gestom pokazala je divni pejzaž sa Pirinejima, koji se vide u daljini kad je vedro, kako je imala običaj da kaže. Sunce na zalasku bojilo je vinograde svetlucavim smaragdnim sjajem, pozlatilo prašnjave puteve, posvetlilo crepove na vinariji, i obasjavalo sve nekim varljivim mirom.
„Uđite da popijete koji gutljaj...“
Prvi zvuk zvona koje je najavljivalo večeru dopro je do njih i omogućio im da izbegnu čašicu likera od ribizle.
Na putu kući, okačena o očevu ruku, Lea je upitala:
„O čemu si pričao sa gospodinom D’Aržilom, osim o ratu? Da li ste govorili o sutrašnjem slavlju?“
U želji da joj odvrati misli od razgovora koji su upravo vodili, Pjer Delmas je odgovorio:
„Biće to lepa proslava, najlepša od svih koje smo nedavno imali. Čak ću ti i reći jednu tajnu, ako mi obećaš da nećeš reći sestrama, koje nisu u stanju da drže jezik za zubima.“
Lea je mahinalno usporila, osećajući kako su joj noge odjednom otežale.
„Tajnu?“
„Sutra će gospodin D’Aržila najaviti venčanje svog sina.“
Lea je zastala, bez glasa.
„Ne pitaš me s kim?“
„S kim?“, uspela je da promuca.
„Sa rođakom, Kamij d’Aržilom. To neće nikoga iznenaditi, ali pošto se pronose glasine o ratu, Kamij je želela da se venčanje ubrza... ali, šta ti je?“
Pjer Delmas je pridržao ćerku, koja je izgledala kao da će se onesvestiti.
„Dušo, sva si bleda... šta ti je? Nisi bolesna, zar ne? Da li je to zbog Loranovog venčanja?... Nisi valjda zaljubljena u njega?“
„Jesam... a i on mene voli.“
Zgranut, odveo je Leu do klupe pored puta, smestio je na nju i sručio se pored ćerke.
„Šta mi to pričaš, nije nikada mogao izjaviti da te voli, oduvek se zna da će se oženiti rođakom. Zašto misliš da te voli?“
„Znam to, i to je sve.“
„To je sve!“
„Kazaću mu da ga volim, tako da ne može da se oženi glupom rođakom.“
Pjer Delmas je tužno pogledao ćerku, a zatim je njegov pogled postao strog.
„Kao prvo, Kamij d’Aržila nije glupa, već šarmantna, vaspitana i veoma kulturna devojka, baš onakva žena kakva treba Loranu...“
„Sigurna sam da nije tako.“
„Loran je mladić strogih principa; devojka kao ti ubrzo bi se smrtno dosađivala sa njim.“
„Svejedno mi je, volim ga takvog kakav je. Reći ću mu...“
„Nećeš mu ništa reći. Ne želim da se moja ćerka baca o vrat momku koji voli drugu.“
„Nije tačno, on voli mene.“
Pred izbezumljenim licem svoga deteta, Pjer Delmas je malo oklevao, a zatim je rekao:
„Ne voli te, sam mi je radosno najavio venčanje.“
Krik koji se oteo iz Leinog grla pogodio ga je kao udarac. Njegova Lea bila je još pre kratkog vremena beba, koja je dolazila u njegov krevet kad bi se plašila vuka iz Rutinih priča, a sada je bila zaljubljena.
„Dušice, lepotice, jagnješce, molim te ne plači...“
„Tata... o, tata...!“
„Smiri se, smiri, tu sam... obrisi oči, ako te majka takvu vidi razboleće se. Obećaj mi da ćeš biti razumna. Nećeš se poniziti da priznaš ljubav Loranu. Moraš ga zaboraviti...“
Lea nije slušala oca. U njenom uznemirenom duhu rađala se polako jedna ideja, koja ju je smirivala. Uzela je maramicu koju joj je otac pružio, i ušmrknula se glasno, „ne kao svetska žena“, rekla bi Fransoaz, i podigla zaleđeno ali nasmešeno lice:
„U pravu si, tata, moram da ga zaboravim.“
Čuđenje koje se videlo na licu Pjera Delmasa bilo je svakako smešno, jer se Lea nasmejala.
„Konačno, ne shvatam žene uopšte“, rekao je sam sebi, osećajući da mu je skinut teret sa duše.
Zvuk drugog zvona naterao ih je da požure.
Lea se trkom popela u sobu, srećna što je izbegla podozrive Rutine poglede, pljusnula se hladnom vodom i očetkala kosu. Posmatrala je sažaljivo svoj lik u ogledalu. „Nema previše štete“, pomislila je, samo su joj oči bile nešto sjajnije nego obično.

POGLAVLJE 2.


Pretvarajući se da ima migrenu, što je uznemirilo Rut, dok ju je majka pogladila po čelu, uz jednodušan zaključak da ima temperaturu, Lea nije otišla u redovnu večernju šetnju s porodicom, već se povukla u prostoriju koju su i dalje zvali „dečja soba“.
To je bila velika prostorija u najstarijem krilu kuće, gde su se nalazile sobe za poslugu i ostave za stvari koje su smetale. „Dečja soba“ bila je zatrpana svim i svačim, od starinskih kovčega od trske punih demodirane odeće, pogodne za dečje igre po kišnom vremenu i prerušavanja malih Delmasovih, do starinskih krojačkih lutki s prevelikim grudima i prenaglašenim oblinama, koje su delovale kao parodija ženskog tela; tu su bili i sanduci prepuni knjiga, koje su pripadale Pjeru i njegovoj braći. Iz tih knjiga su Lea i njene sestre učile da čitaju. Ta soba sa širokim gredama, u koju je svetlost dopirala kroz visoke prozore, van dečjeg domašaja, s izbledelim i okrnjenim pločama na podu, koje su negde bile polomljene i prekrivene izbledelim tepisima, sa donekle izbrisanim dezenom na papirnim tapetima po zidovima, bila je Leino utočište. Među polomljenim igračkama iz detinjstva, sklupčana u visokom gvozdenom krevecu u kome je spavala do šeste godine, ona je čitala, plakala, sanjarila, ljuljajući u naručju omiljenu lutku, ili spavala, kolena skupljenih ispod brade, ponovo pronalazeći u tom položaju spokojstvo lepe nasmejane bebe kakva je nekada bila. Poslednji odsjaji dana slabo su osvetljavali prostoriju, ostavljajući uglove u mraku. Lea je sedela na malom krevetu, obgrlivši rukama kolena i namršteno u tami fiksirala pogledom portret neke daleke prababe, ne videći ga pri tom. Od kada voli Lorana d’Aržilu? Oduvek? Ne, to nije istina. Prošle godine ga nije ni primećivala, a ni on nju. Tek ove godine je sve počelo, od poslednjeg uskršnjeg raspusta, kada je došao da obiđe bolesnog oca. Kao i prilikom svakog dolaska, svratio je da pozdravi gospodina i gospođu Delmas.
Tog dana bila je sama u malom ulaznom salonu, udubljena u čitanje poslednjeg romana Fransoa Morijaka, najbližeg suseda. Zaneta u knjigu, nije ni primetila da su se vrata otvorila. Zbog svežeg vazduha s početka proleća, koji je uneo u sobu snažan miris vlažne zemlje, uzdrhtala je i podigla glavu. Iznenađena, ugledala je visokog plavokosog momka u jahaćem odelu, s kačketom na glavi, bičem u ruci i rukavicama, kako je gleda s tako očitim divljenjem da je osetila veliko zadovoljstvo. Rastrojena, nije ga odmah poznala, ali joj je srce sve brže tuklo. Nasmešio se. Pošto ga je najzad prepoznala, bacila mu se oko vrata, kao dete.
„Lorane!“
„Lea?“
„Da, to sam ja.“
„Nemoguće, poslednji put kad sam vas... kad sam te video bila si dete, u pocepanoj haljini, raščupana, izgrebanih kolena, a sada... vidim divnu otmenu devojku“ (naveo ju je da se zavrti pred njim da bi joj se divio), „lepo očešljanu“ (tog dana ju je Rut očešljala, pa su joj kovrdže bile znalački ukroćene, i davale joj izgled srednjovekovne gospodarice zamka).
„Znači, sviđam ti se?“
„Više nego što rečima mogu da iskažem.“
Krupne ljubičaste oči nedužno su zatreptale, kao i svaki put kada je Lea želela da deluje zavodljivo. Toliko puta su joj već rekli da je neodoljiva s tim izrazom.
„Ne mogu da te se nagledam. Koliko imaš godina?“
„U avgustu punim sedamnaest.“
„Moja rođaka Kamij je dve godine starija.“
Zašto li je na zvuk tog imena osetila zlovolju? Bilo bi pristojno raspitati se o porodici, koju je dobro znala, ali i sama pomisao da izgovori ime Kamij bila joj je nepodnošljiva.
Loran d’Aržila se raspitivao za njene roditelje i sestre. Nije čula pitanja, već je odgovarala nasumce samo sa „da“ i „ne“, osetljiva čak i na zvuk tog glasa, od koga je drhtala.
Iznenada je prestao da priča, gledajući je pažljivo. Lea je bila sigurna da bi je u tom trenutku i zagrlio, samo da se majka i sestre nisu iznenada vratile.
„Kako to, Lea, Loran je ovde a nisi nas zvala?“
Mladić je poljubio pruženu ruku.
„Danas mi je jasnije od koga je Lea nasledila te divne oči“, rekao je, podižući glavu.
„Ćutite, Lei ne treba prečesto govoriti da je lepa, zna ona to i suviše dobro.“
„A mi?“, zajedno uzviknuše Fransoaz i Lora.
Loran se saže, i podiže malu Loru u naručje.
„Dobro je poznato da su žene iz Montijaka najlepše u kraju.“
Leina majka je zadržala Lorana na večeri. Lea je još uvek bila pod uticajem čarolije, čak i onda kada je Loran govorio o mogućem ratu. Na odlasku ju je poljubio u obraz, duže nego njene sestre, bila je u to sigurna. Od uzbuđenja je načas zatvorila oči. Kada ih je ponovo otvorila, Fransoaz ju je posmatrala sa zlobnom nevericom. Na stepenicama koje su vodile u njihovu sobu, šapnula joj je: „Ovaj nije za tebe.“
Sva obuzeta srećnim sećanjem ne proteklo veče, nije joj odgovorila, a to je, više od svega ostalog, začudilo Fransoaz.
Suza se skotrljala niz Lein obraz.
Bilo se sasvim smrklo. U do tada tihoj kući odjeknuli su glasovi šetača koji su se vraćali. Lea je pogađala kako otac u salonu pali vatru u kaminu da rastera večernju vlagu, seda u fotelju i, podigavši noge na podupirače, uzima s ovalnog stočića novine i naočare, dok majka veze goblen, a njeno lepo, blago lice obasjava lampa s ružičastim abažurom; Rut se povukla do stojeće lampe i završava haljine za sutrašnju svečanost; Lora se igra slagalicom, ili nekom malom lutkom, koju toliko voli. Čula je prve taktove Šopenovog valcera: to je Fransoaz sela za klavir. Lea je rado slušala sestru kako svira i divila se njenom talentu, iako joj to nikada nije kazala... Sva ta porodična toplina, koja ju je ponekada nervirala, sada joj je nedostajala u hladnoj tami dečje sobe. Poželela je da može, ne mičući se odatle, da sedne majci kraj nogu na mali podnožak, na kome je samo ona sedela, da gleda vatru, ili da joj spusti glavu u krilo i sanjari o ljubavi i slavi, ili da čita, ili, još bolje, da razgleda stare albume s fotografijama u otrcanim koricama, koje je majka čuvala kao najveću svetinju.
Skoro svakog dana od početka leta Loran je dolazio u Montijak. Vodio ju je na jahanje po vinogradima, ili u obilazak okoline svojim novim kolima, brzo vozeći po dosadno ravnim putevima Landa. Naslonivši potiljak na naslon sedišta otvorenog automobila, Lea je neumorno posmatrala kako monotono promiču vrhovi borova, koji su se uzdizali prema nebu, nestvarno plavom, kao na razglednici. Na te su izlete retko odlazili sami, ali bila je sigurna da su ostali prisutni samo iz potrebe da se ne prekrše pravila pristojnosti, i bila je zahvalna Loranu što ne pokazuje trapavu gorljivost braće Lefevr. Loran je govorio o drugim stvarima, a ne samo o lovu, vinogradima, šumi i konjima. Zaboravljala je kako se, pre nego što ga je srela, užasavala istančanih komentara o engleskim i američkim romanopiscima. Zbog Lorana je pročitala Konrada, Foknera i Ficdžeralda u originalu, što je bilo pravo iskušenje jer je teško čitala na engleskom. Inače nestrpljiva, podnosila je melanholiju koja bi ga obuzela čim bi pomislio na neizbežni rat.
„Toliko ljudi će umreti zbog drugorazrednog akvareliste“, govorio je.
Prihvatala je kod njega sve što joj je kod drugih smetalo. Nagrada za to bio je osmeh, nežan pogled ili stisak ruke.
„Tu si, Lea?“
Vrata su se otvorila, bacajući pravougaonik svetla u mračnu prostoriju. Lea se trgla kada je ćula majčin glas. Uspravila se, a krevetac je zaškripao pod njom.
„Da, mama.“
„Šta radiš u mraku?“
„Razmišljam.“
Od naglog bljeska svetla gole sijalice zabolele su je oči, pa ih je zaklonila savijenom rukom.
„Molim te, mama, ugasi.“
Izabel Delmas je poslušala i približila se, preskočivši hrpu knjiga koje su joj se našle na putu. Sela je udno postelje, na staro, razbijeno klečalo i pogladila ćerkinu raščupanu kosu.
„Kaži šta nije u redu, mila?“
Lea je osećala da joj se jecaji skupljaju u grlu, i poželela je da se poveri majci. Znala je koliko joj je majka stroga u pogledu nekih stvari, pa je obuzdala pomisao da prizna ljubav prema čoveku koji namerava da se oženi drugom. Nizašta na svetu nije htela da zabrinjava tu, pomalo udaljenu ženu kojoj se divila, poštovala je i na koju je tako želela da liči.
„Mala moja, pričaj sa mnom. Ne gledaj me kao zverčica uhvaćena u zamku.“
Lea je pokušavala da se osmehne i kaže nešto o sutrašnjoj svečanosti, o svojoj novoj haljini, ali joj je glas zastao u grlu i u suzama se bacila majci oko vrata, jecajući:
„Bojim se rata!“

POGLAVLJE 3.


Narednog dana je kuća od ranog jutra odjekivala od uzvika, smeha i jurnjave sestara. Rut nije znala kuda da se okrene, obasuta zahtevima svojih „devojćica“.
Svuda je tražila torbice, šešire, cipele... „Požurite, dolaze stričevi i braća od strica.“
Zbilja, tri limuzine su se upravo zaustavile kod senika. Lik Delmas, stariji Pjerov brat, čuveni advokat iz Bordoa, kome je Mora bio jedini uzor, stigao je sa troje najmlađe dece: Filipom, Korinom i Pjerom. Lea ih nije naročito volela i smatrala ih je snobovima i licemerima, sve osim Pjera, koga su zvali Pjero da bi ga razlikovali od kuma, jer se već videlo da će biti drugačiji. Sa dvanaest godina isteran je iz svih verskih školskih ustanova u Bordou, zbog drskog i bezbožnog ponašanja, pa je školovanje nastavio u gimnaziji, na očevo veliko nezadovoljstvo.
Bernadet Bušardo, udovica pukovnika, svu svoju potrebu za nežnošću prenela je na jedino dete, Lisjena, rođenog malo pre nego što je postala udovica. Momku od osamnaest godina ta majčina briga bila je nesnosna i čekao je prvu priliku da od nje pobegne.
Adrijen Delmas, dominikanac i „porodična savest“ voleo je da zadirkuje brata Pjera. Od svih bratanaca i bratanica, jedino ga se Lea nije plašila, mada je bio pravi div, koji je delovao još snažnije zbog duge bele mantije. Kao poznati propovednik, držao je govore širom sveta i redovno se dopisivao sa verskim zvaničnicima svih vera. Govorio je nekoliko jezika i često odlazio u inostranstvo.
U otmenom društvu Bordoa, kao i u sopstvenoj porodici, otac Adrijen je važio za revolucionara. Zar nije pružao utočište španskim izbeglicama, ljudima koji su silovali kaluđerice i skrnavili grobove, kada su posle pada Barselone bežali iz zemlje? Zar nije bio prijatelj engleskog pisca Džordža Orvela, nekadašnjeg poručnika 29. divizije koji je, po nesnosnoj vrućini, ranjen lutao po kafanama i plažama, spavajući u porušenim kućama i šumarcima, pre nego što je uspeo da pređe u Francusku, gde mu je Adrijen ponudio gostoprimstvo. On je jedini od sve braće Minhenski sporazum proglasio bezakonjem i prorekao da se pribegavanjem takvoj podlosti neće izbeći rat. Samo je gospodin D’Aržila delio to mišljenje.
Rejmon d’Aržila i Adrijen Delmas bili su prijatelji od davnine. Voleli su Šamfora, Rusoa i Šatobrijana, ali se nisu slagali oko Zole, Zida i Morijaka, da bi se opet složili oko Stendala i Šekspira. Njihove rasprave o književnosti trajale su satima. Kada bi otac Delmas dolazio u posetu na Roš Blans, posluga je govorila:
„Evo ga ide opet dobri otac sa svojim Zolom, a morao bi znati da gospodar ne voli Zolu.“


Od svih devojaka, samo je Lea tog kasnog letnjeg popodneva imala tamnu toaletu.
Dugo je navaljivala na majku dok joj nije dozvolila da sašije haljinu od teške crne svile, sa sitnim crvenim cvetićima, koja je krojem isticala njen vitki struk, oble grudi i zaobljene bokove. Na bosim nogama imala je sandale od crvene kože, s visokim potpeticama. Nosila je smelo nakrivljeni šešir od crne slame, ukrašen kitom cveća iste boje kao i sandale, a u ruci je imala crvenu torbicu.
Braća Lefevr su joj prva pohitala u susret. Zatim ju je poljubio Lisjen Bušardo, a Žanu je prošaputao na uvo: „Strašne obline ima naša rođaka.“
Filip Delmas joj se približio kad je na njega došao red, i poljubio je, pocrvenevši. Lea ga je odmah ostavila i okrenula se Pjerou, koji joj se bacio oko vrata, naherivši joj šešir.
„Pjero, baš mi je drago što te vidim“, reče ona.
Razgrćući zbijeni skup obožavalaca, dominikanac u beloj mantiji najzad je uspeo da joj se približi.
„Hoćete li me pustiti da prođem da i ja poljubim kumče?“
„Oh, striče Adrijene, kako se radujem što ste došli! Ali šta vam je, kao da ste zabrinuti?“
„Ništa, dušo, nije mi ništa. Kako si samo porasla. Kad samo pomislim da sam te držao na krštenju! Uskoro bi trebalo misliti i na tvoju udaju. Imam utisak da ti udvarači ne nedostaju...!“
„O, striće“, prenemagala se ona, popravljajući šešir.
„Požurimo, požurimo, zakasnićemo na Roš Blanš. Svi u kola“, vikao je Pjer Delmas s usiljenom veselošću.
Polako su krenuli prema senicima, gde su bili parkirani automobili. Lea je odlučila da pođe sa kumom, na veliko razočaranje braće Lefevr, koji su za tu priliku bili uglancali svoj stari seltakatr.
„Idite vi napred sa svojom krntijom. Naći ćemo se na Roš Blanšu. Striče, smem li da vozim?“
„Znaš li da voziš?“
„Znam, ali nemoj da kažeš mami. Tata mi ponekad daje da vozim i uči me saobraćajnim propisima, to je najteže. Nadam se da ću uskoro položiti ispit.“
„Ali još si suviše mlada.“
„Tata kaže da ćemo to srediti.“
„Teško. U međuvremenu, pokaži mi šta znaš.“
Lisjen, Filip i Pjero seli su s njima u kola. Zadižući belu mantiju, sveštenik se popeo poslednji, pošto je kurblom pokrenuo auto.
„Bogamu...!“
Lea je prenaglo krenula.
„Oprostite, striče, nisam navikla na vaša kola.“
Posle nekoliko trzaja, koji su dobro protresli putnike, Lea je uspostavila kontrolu nad vozilom.
Stigli su poslednji na Roš Blanš, imanje gospodina D’Aržile, nedaleko od Sen Emiliona. Dugačak drvored hrastova vodio je do zamka otmene arhitekture s kraja osamnaestog veka, koja je bila u neskladu s neogotskim stilom susednih zamaka iz druge polovine devetnaestog veka. Loran i njegov otac bili su veoma privrženi svom domu, koji su održavali i ulepšavali što su bolje mogli.
Kad je Lea izašla iz automobila, suknja na preklop njene haljine širom se otvorila, visoko otkrivajući noge. Raul i Žan Lefevr nisu mogli da se uzdrže od zadivljenog zvižduka, zbog čega su navukli gnevne poglede gospođa i devojaka.
Sluga je krenuo da ostavi kola u dvorištu iza zgrada.
U gomili koja se gurala pred zamkom Lea je tražila samo jednu osobu: Lorana. Mala grupa se uputila prema domaćinu.
„Evo te najzad, Lea. Nijedna proslava ne bi bila uspešna bez tvog osmeha i tvoje lepote“, rekao je Rejmon d’Aržila, posmatrajući je s ljubavlju.
„Dobar dan, gospodine. Zar Loran nije tu?“
„Tu je, naravno. Samo bi još to trebalo! Pokazuje Kamij novouređene prostorije.“
Lea je zadrhtala. Sunce tog divnog septembarskog dana naglo je iščezlo. Pjer Delmas je opazio promenu u njenom držanju. Uzeo ju je pod ruku i povukao u stranu.
„Molim te, bez scena i suza. Ne želim da moja ćerka privlači svačiju pažnju.“
Lea je prigušila jecaj.
„Nije to ništa, tata, samo sam malo umorna, ali će proći čim nešto pojedem.“
Skinula je šešir i vratila se obožavaocima, visoko podignute glave. Oni su stajali ispred velikog stola na kome su bila poređana osvežavajuća pića. Smešila se njihovim rečima, smejala šalama, pila izvrsno vino iz Šato d’Ikema, dok joj se po glavi motala kratka rečenica: „On je sa Kamij.“
Izgledalo je da će proslava biti sjajna. Sunce je sijalo na nebu bez oblaka, travnjaci, zaliveni u zoru, bili su tamnozeleni i odisali su mirisom sveže pokošene trave, a žbunje ruža širilo je miomirise. Pod velikim sivo-belim šatorom bio je postavljen sto prepun jela, a uz njega je stajala posluga u belim košuljama. Svuda su bili namešteni stolovi pod suncobranima, kao i stolice i vrtne ležaljke. Ženske svetle haljine, pokreti, smeh i hod davali su izvesnu notu lakomislenosti, koja je bila u suprotnosti s tmurnim izrazom lica pojedinih muškaraca. Čak se i Loran d’Aržila, zbog koga su se svi okupili, Lei činio bled i napet kad se najzad pojavio, vodeći pod ruku devojku blagog izraza, čije je lice blistalo od sreće, odevenu u jednostavnu belu haljinu. Kada su stigli, svi zapljeskaše, osim Lee, koja je popravljala kosu.
Rejmon d’Aržila je dao znak da želi nešto da kaže:
„Dragi prijatelji, okupili smo se danas, 1. septembra 1939. godine, da proslavimo rođendan i veridbu mog sina Lorana s rođakom Kamij.“
Ponovo je odjeknuo pljesak.
„Hvala, prijatelji, hvala što ste došli u tako velikom broju. Radujem se da vas danas sve vidim u svom domu. Pijmo, slavimo, veselimo se na ovaj svečani dan...“
Tu se glas gospodina D’Aržile zagušio od uzbuđenja. Ozaren, njegov sin je stupio napred:
„Neka svečanost počne!“
Lea je sedela malo dalje, u društvu obožavalaca. Svi su se nadmetali za čast da je posluže. Uskoro je pred sobom imala dovoljno hrane za nekoliko dana. Smejala se, razgovarala, na sve strane dobacivala osmehe i poglede, praćena žalosnim izrazima drugih devojaka, koje su ostale bez udvarača. Nikada nije izgledala radosnija. No, od i najmanjeg osmeha bolele su je vilice, nokte je od besa zarivala u vlažne dlanove, ublažujući tim bolom onaj koji joj je kidao srce. Pomislila je da će umreti kad je videla Lorana kako ide prema njima, vodeći pod ruku isuviše srećnu Kamij, dok je njen brat išao za njima.
„Dobar dan, Lea, nisam stigao da te pozdravim“, rekao je Loran, naklonivši se. „Sećaš li se Lee, Kamij?“
„Naravno da se sećam“, reče ona, ispustivši ruku svog verenika. „Kako bih je mogla zaboraviti?“
Lea je ustala i posmatrala ovu nedostojnu suparnicu. Ukrutila se kada ju je Kamij poljubila u oba obraza.
„Loran mi je mnogo pričao o tebi. Volela bih da budemo prijateljice.“
Kao da nije opazila kako joj mlako Lea uzvraća poljupce, Kamij je gurnula ispred sebe brata, mladića stidljivog izgleda.
„Sećaš li se mog brata Kloda? Umire od želje da te opet vidi.“
„Dobar dan, Lea.“
Kako liči na sestru.
„Dođi, draga, ne zaboravimo na ostale goste“, reče Loran i povede verenicu sa sobom.
Lea ih je posmatrala dok su odlazili, osećajući se tako napušteno da se jedva uzdržavala da ne zaplače.
„Mogu li da vam se pridružim?“, pitao je Klod.
„Ustupi mu mesto“, nemilosrdno je rekla Lea, gurnuvši Raula Lefevra, koji je sedeo s njene desne strane.
Iznenađen i potišten, Raul je ustao i prišao bratu.
„Ne čini li ti se da je Lea danas nekako čudna?“
Žan je slegao ramenima, bez odgovora.
Lea je pružila Klodu tanjir pun suvih narezaka.
„Uzmite, nisam ih pipnula.“
Klod je seo, uzeo tanjir i zahvalio se, pocrvenevši.
„Ostaćete neko vreme na Roš Blanšu?“
„Teško, sa svim što se sprema...“
Lea nije slušala. Upravo je bila zatečena mišlju: „Pa Loran i ne zna da ga volim.“
Na to otkriće dobila je takav izraz olakšanja, a zatim prasnula u veseo smeh, da su je svi pogledali u čudu. Ustala je i pošla prema takozvanom šumarku. Klod d’Aržila i Žan Lefevr pošli su za njom. Ona ih je nemilosrdno i grubo oterala:
„Ostavite me na miru, želim da budem sama.“
Pokunjeno su se vratili do stola, oko koga su se gurali gosti.
„Misliš da ćemo se boriti?“, pitao je Raul Lefevr Alena de Ruseja, koji mu se, kao malo stariji, činio pogodnim da mu da pravi odgovor.
„Bez ikakve sumnje. Noćas ste jasno čuli radio: neodložno pripajanje Gdanjska Nemačkoj, ultimatum Poljskoj, kao posledica predloga koje je Hitler uputio poljskom opunomoćeniku i koji važe do 30. avgusta uveče. Danas je prvi septembar. U ovom trenutku možete biti sigurni da je gauleiter Forster proglasio priključenje Gdanjska Rajhu, kao i da je Nemačka napala Poljsku.“
„Znači, rat?“, upita Žan Lefevr, naglo ostarelim glasom.
„Da, rat.“
„Baš lepo, tući ćemo se“, razmetljivo je izjavio Lisjen Bušardo.
„Da, i pobedićemo“, kazao je Raul Lefevr sa dečačkim žarom.
„Ja sam manje ubeđen u to od tebe“, umorno je primetio Filip Delmas.
* * *

Lea je trkom prešla veliku livadu, koja je vodila do šumarka. Tu bi se čovek, u senci drveća, našao iznad imanja porodice D’Aržila. To je bila lepa zemlja, bogatija i izloženija suncu nego Montijak, pa je davala i bolje vino. Lea je oduvek volela Roš Blanš. Posmatrala je ova polja, vinograde, šume i zamak očima zemljoposednika.
Ne, niko ne bi mogao više od nje voleti ni razumeti ovu zemlju, osim možda njenog oca i gospodina D’Aržile, i naravno Lorana. Loran... voli je, u to nema nikakve sumnje. Ali on ne zna da i ona voli njega... kao da još uvek misli da je dete. Ipak, samo je malo mlađa od Kamij. Kamij... šta li on uopšte vidi u toj mršavici, ravnoj poput daske, loše obučenoj, tako nespretnoj kao da je tek izašla iz manastira. A tek ona frizura... kako neko u današnje vreme može onako da se češlja? Kruna ružnih plavih pletenica... samo joj nedostaje alzaska traka! U ovo vreme rodoljubivog zanosa to bi bilo savršeno! I ona lažna ljubaznost: „Volela bih da budemo prijateljice.“ Tek što nije. Ne, zaista, Loran svakako ne voli tu bezbojnu lutku. Izigrava gospodina u pogrešnim stvarima, i misli da je obavezan da se drži obećanja datog u kolevci. Ali kad sazna da ga ona, Lea, voli, raskinuće tu smešnu veridbu i pobeći će sa njom.
Sva uzbuđena ovim sanjarenjem, Lea nije ni primetila čoveka koji ju je, naslonjen na drvo, posmatrao kao da se zabavlja.
Uh, sad se bolje oseća! Ništa ne pomaže sređivanju misli kao malo samoće i razmišljanja. Sada je mirna, sve će ići kako ona želi. Ustala je i pesnicom desne ruke udarila o drugi dlan, pokret koji je preuzela od oca, i koji bi on napravio uvek kada je donosio neku odluku:
„Dobiću ga!“
Glasan smeh naterao ju je da se trgne.
„Siguran sam u to“, rekao je glas pun lažnog poštovanja.
„Uplašili ste me. Ko ste vi?“
„Prijatelj gospodina D’Aržile.“
„Nije valjda. O, oprostite...“
Ponovo je prasnuo u smeh. Skoro je zgodan kad se smeje, pomislila je Lea.
„Nemojte se izvinjavati, niste pogrešili. Pristojna gospoda D’Aržila i vaš ponizni sluga nemaju mnogo zajedničkog, osim nekih interesa. Uostalom, meni bi u njihovom društvu bilo veoma dosadno.“
„Kako možete to da kažete? Oni su najuljudniji i najobrazovaniji ljudi u pokrajini.“
„Baš sam na to i mislio.“
„O...!“
Lea je radoznalo pogledala sagovornika. To je bio prvi put da čuje da neko tako drsko govori o vlasnicima Roš Blanša. Čovek koji je stajao pred njom bio je veoma visok, pažljivo očešljane smeđe kose, drskih plavih očiju koje su se isticale na preplanulom i dosta ružnom licu, naglašenih crta, a iza punih usana nazirali su se zdravi zubi. Grizao je kraj zgnječene cigare, koja je širila oštar miris. Svetlosivo odelo s tankim belim prugama bilo je divno skrojeno, i odudaralo je od njegove tamne puti i grozne cigare.
Lea je odmahnula rukom, kao da želi da otera smrad cigare.
„Možda vam smeta dim? To je loša navika koju sam stekao u Španiji. Sada kad sam u otmenom društvu Bordoa, moraću ponovo da se naviknem na havane“, rekao je, bacivši cigaru i pažljivo je izgazivši nogom. „Istina je da ih zbog rata možda više i neće biti.“
„Rat, rat... vama muškarcima je samo ta reč u ustima. Zašto bismo ratovali? To me ne zanima.“
Čovek je gledao Leu, s osmehom sa kakvim se gleda ćudljivo dete.
„U pravu ste, baš sam prostak što dosađujem tako ljupkoj devojci beznačajnim stvarima. Govorimo radije o vama. Jeste li vereni? Niste? Onda imate momka? Ni to? Ne verujem! Malopre sam oko vas video gomilu ljubaznih mladića, koji kao da su svi zaljubljeni u vas, osim srećnog verenika, naravno...“
Lea, koja je bila ponovo sela, naglo je ustala.
„Nesnosni ste, gospodine, pustite me da se vratim svojim prijateljima.“
On se podrugljivo poklonio, naklonom koji je razbesneo devojku.
„Ne zadržavam vas, daleko sam od želje da budem neprijatan, ili da vas otimam od udvarača.“
Lea je prošla ispred njega i otišla ukočenog potiljka, bez pozdrava.
Čovek je seo na klupu, izvadio iz smeđe kožne kutije jednu od svojih cigara, odgrizao joj vrh koji je ispljunuo pred sebe i zamišljeno gledao za lepom prilikom zabavne devojčice koja ne voli rat.


Na podijumu pod stablima muzičari su postavljali instrumente, praćeni zainteresovanim pogledima mladih gostiju.
Lein povratak prijatelji su pozdravili povicima:
„Gde si bila? Svuda smo te tražili.“
„Nije nimalo lepo od tebe što si pobegla od nas.“
„Ali zaboga“, kazala je njena sestra od strica Korin, „Lei je milije društvo
Fransoe Tavernijea od društva mladića iz dobrih porodica.“
Leine obrve su iskazivale čuđenje:
„O kome govoriš?“
„Nećeš nas uveravati da ne poznaješ Fransou Tavernijea, s kojim si gugutala u šumarku?“
Lea je slegla ramenima i sažaljivo pogledala devojku.
„Rado bih ti prepustila društvo tog gospodina, koga sam danas prvi put videla i čije ime čujem od tebe. Šta ćeš, nisam kriva što me muškarci vole više nego tebe.“
„Naročito muškarci takve vrste.“
„Ti si nesnosna! Ne može biti tako strašan kako ti nagoveštavaš kad ga gospodin D’Aržila prima u kuću.“
„Mislim da je Lea u pravu. Ako gospodin D’Aržila prima gospodina Tavernijea u kuću, to znači da on to i zaslužuje“, rekao je Žan Lefevr, pritekavši prijateljici u pomoć.
„Svi u kraju misle da on krijumčari oružje i da ga je prodavao na tone španskim republikancima“, promrmljao je Lisjen Bušardo.
„Republikancima?“, užasnuto je pitala Korin Delmas, prevrćući očima.
„Pa šta onda? I oni moraju imati oružje za borbu“, izjavila je razdražljivo Lea.
U tom trenutku njene oči sretoše oči strica Adrijena, koji ju je posmatrao s osmehom odobravanja.
„Kako možeš da kažeš tako nešto?“, pitala je Korin. „Čudovišta koja su silovala kaluđerice, iskopavala leševe, mučila, ubijala?“
„A oni drugi, zar nisu i oni ubijali i mučili...?“
„Ali to su bili komunisti, antiklerikalci...“
„Pa onda? Imali su pravo na život.“
„Kako možeš da pričaš takve strahote, ti, jedna od Delmasovih, cela se vaša porodica molila za Frankovu pobedu.“
„Možda smo pogrešili.“
„Ovo su suviše ozbiljni razgovori za vaše lepe glavice“, rekao je Adrijen Delmas, iskoračivši. „Zar ne mislite da je bolje da se pripremite za ples? Orkestar je spreman.“
Kao jato golubica, petnaestak mladića i devojaka pohitalo je prema podijumu u dnu poljane, pod prostranim šatorom podignutih krila. Lea se nije pomerila.
„Ko je taj Fransoa Tavernije?“
Dominikanca kao da je iznenadilo i zbunilo to pitanje.
„Ne znam baš tačno. Iz bogate je porodice iz Liona, s kojom je, kažu, prekinuo sve veze zbog neke žene i političkog neslaganja.“
„Je li istinita ta priča o isporuci oružja?“
„Nemam pojma, on je ćutljiv čovek. Ako je to učinio, donekle je spasao čast Francuske, koja se u španskom ratu nije baš najlepše ponela.“
„Kako, striče, zar ti, sveštenik, možeš tako da pričaš? Zar papa nije dao podršku Franku?“
„Jeste, ali i papa može da pogreši.“
„Striče, sad si preterao“, glasno se nasmejala Lea. „Mislila sam da je papa nepogrešiv.“
Adrijen Delmas takođe se nasmejao.
„Ti si mala lukavica!“, kazao je. „A ja sam verovao da tebe sve te priče ne zanimaju.“
Lea je uhvatila strica pod ruku, i povukla ga za sobom, polako idući prema plesnom podijumu, odakle su dopirali odjeci divljeg passo doble.
„To kažem drugima, jer ako bi njih čovek slušao, samo bi o tome pričali. A kako oni često govore besmislice, više volim da ih ne slušam. Ali tebi, naravno, mogu reći da me to veoma interesuje. U potaji čitam novine, slušam radio, naročito
Radio London...“
„Slušala si ga jutros?“
„Nisam. Zbog ove zabave nisam imala vremena. Zaš...“
„Napokon si stigla, Lea! Jesi li zaboravila da si mi obećala jedan ples?“, rekao je Raul Lefevr.
„I meni“, kazao je njegov brat.
Lea je sa žaljenjem ispustila stričevu ruku i dozvolila da je odvedu na prostor za ples. Adrijen Delmas se osvrnuo. Pored njega je, pušeći zgnječenu cigaru, Fransoa Tavernije posmatrao Leu kako pleše.
U toku celog narednog sata Lea nije propustila nijedan ples, neprestano tražeći pogledom Lorana. Gde li je mogao biti? Videla je kako Kamij dolazi sama sa Fransoaz. Trebalo je iskoristiti priliku. Plesala je s Klodom d’Aržilom, koji je svakog časa sve više otkrivao da je zaljubljen. Usred jednog bostona, njegova je plesačica klonula.
„Lea, šta ti je?“
„Ništa, obična vrtoglavica. Malo sam umorna. Hoćeš li da me odvedeš na neko mirno mesto i doneseš mi čašu vode?“
Klod se užurbao i poveo je dalje od buke, u senku drveća, na pola puta između kuće i plesača. Sigurnim i nežnim pokretima smestio ju je na travnato uzvišenje.
„Ne miči se odatle, odmah se vraćam.“
Čim se udaljio, Lea je ustala i otrčala prema kući. Ušla je u staklenu baštu, ponos Roš Bianša. Unutra se vlaga lepila za kožu. Orkestar se čuo kao daleki odjek. Najneobičnije biljke puzale su po tlu, i uzdizale se prema staklenom krovu. Kamena staza vijugala je između leja i završavala kod veštačke pećine, po čijim su stranama rasli grozdovi orhideja. Jedna vrata vodila su u predvorje. Lea ih je gurnula. Iz velikog salona dopirao je glas njenog oca, strica Adrijena i gospodina D’Aržile. Oslušnula je, i učinilo joj se da Loran nije bio s njima. Nije ga bilo ni u biblioteci, ni u malom salonu. Vratila se u zimsku baštu. U vazduhu se osećao miris lakog duvana, miris Loranovih cigareta. Pored visoke vaze, iz koje su se spuštale duge stabljike s belim cvetovima jakog mirisa, svetlucala je u polumraku crvena tačkica.
„Lea, jesi li to ti...? Šta radiš ovde?“
„Tražim tebe.“
„Već su ti dosadili udvarači, pa bežiš od zabave?“, pitao je prilazeći.
Kako je bio lep, na zelenkastom svetlu koje mu je obasjavalo lice. Kako da ga ne voli. Ispružila je ruku.
„Lorane...“
On je prihvatio nervozne prste, kao da ne primećuje njenu zbunjenost.
„Šta je?“
Lea je prešla jezikom preko suvih usana. Ruka joj je drhtala u njegovoj. Osetila je da i Loranova ruka drhti. Tada joj je popustio stisak u grlu, požudni drhtaj prošao joj je kroz celo telo i promrmljala je, napola zažmurivši, kao životinja koja vreba:
„Volim te.“
Čim je izgovorila te reči, kao da joj je laknulo. Leino lice, s polusklopljenim očima, podiglo se prema njegovom, u očekivanju poljupca koji nije usledio.
Otvorila je oči i ustuknula za korak.
Loran je delovao iznenađeno i nesrećno. Baš kao njen otac, kada bi kao devojčica napravila neku glupost. Zar je toliko iznenađen? Morao je znati da ga voli, jer joj se udvarao, a ona je to prihvatala. Zašto ništa ne govori? Nasmejala se lažnim smehom.
„Ništa mi ne pričinjava veće zadovoljstvo od tvog prijateljstva.“
Ama, o čemu on govori. O prijateljstvu?
„... svi tvoji udvarači biće ljubomorni...“
„Šta li to priča? Kažem mu da ga volim, a on govori o mojim udvaračima...“
„Lorane“, viknu ona, „nemoj me zadirkivati. Volim te i ti to znaš. I ti mene voliš.“
Ruka s mirisom duvana spustila se na njene usne.
„Čuti, Lea. Ne smeš da govoriš stvari zbog kojih ćeš ubrzo zažaliti.“
„Nikada“, procedila je ona, sklanjajući ruku koja joj je zatvarala usta.
„Volim te i želim. Želim te isto koliko i ti mene. Samo reci suprotno, reci da me ne voliš!“
Lea nikada neće zaboraviti njegovo potreseno lice. Kao da se ceo jedan svet istovremeno rađao i nestajao pred njegovim očima: radost i strah otimali su se za prevlast nad njegovim duhom, stvorenim za tihu i mirnu ljubav.
Leina lepota je u tom trenutku delovala neobično. Kosa joj je bila raščupana od besa, lice uzbuđeno, oči blistave, usne napućene, sve je pozivalo na poljubac.
„Odgovori mi! Voliš me, zar ne?“
„Da, volim te“, promrmljao je.
Radost je obasjala i ulepšala Leu.
Dvoje mladih našli su se u zagrljaju, usne su im se sa žudnim uzbuđenjem spojile u poljubac. Loran ju je iznenada odgurnuo. Lea ga je pogledala s nežnim čuđenjem, poluotvorenih vlažnih usana.
„Lea, ludi smo, zaboravimo na ovo.“
„Ne, volim te, i hoću da se venčamo.“
„Ja ću se venčati sa Kamij!“
Njene ljubičaste oči su ga izgubljeno gledale i postajale sve crnje.
„Ali ti voliš mene. Ako se bojiš braka, hajde da odemo odavde. Sve što hoću je da živim sa tobom.“
„To je nemoguće. Otac je objavio moju veridbu sa Kamij. Oboje bi ih ubilo da je raskinem.“
Lea ga gurnu pesnicom.
„A ne bojiš se da ću ja da umrem?“
Ova rečenica izazvala je blag osmeh na Loranovom bledom licu. Uhvatio je Leu za ramena i rekao, odmahujući glavom:
„Ne, ti si jaka i ništa te ne može povrediti. Nosiš nagon za životom koji Kamij i ja nemamo. Mi smo iz suviše starih porodica, čije su se snaga i krv istrošile. Kamij i ja smo slični, mislimo na iste stvari, volimo isti način radnog i strogog života...“
„I ja volim učenje...“
„... Svakako“, nastavio je umornim tonom. „Ali bi se ti pored mene ubrzo počela dosađivati: voliš igru, flert, buku, ljude, sve što ja mrzim...“
„Nisi li i ti flertovao sa mnom?“
„Ne, mislim da nisam. Pogrešio sam što sam te prečesto viđao, što sam stalno bio sa tobom...“
„... i naveo me da verujem da me voliš.“
„Nisam to hteo. Uživao sam u tome da te gledam kako živiš, tako slobodna, tako ponosna i lepa... Bio sam bezbrižan, jer nisam mislio da bi te zanimao neko tako dosadan kao ja...“
„Nisi nikada bio dosadan...“
„... bio sam ti zahvalan što me slušaš... sve je u tebi slavlje života u njegovom najprirodnijem vidu...“
„Ali ti me voliš, rekao si.“
„Pogrešio sam. Kako da te ne volim, kao što čovek voli nedostižnu sreću...“
„Ništa nije nedostižno. Treba samo imati malo hrabrosti.“
„Naravno, treba imati malo hrabrosti... upravo to je ono što mi nedostaje.“
Lea je osećala da bes raste u njoj. Iznenada joj je lice otvrdnulo, i uzviknula je:
„Vi ste kukavica, Lorane d’Aržila. Volite me, kažete mi to i dozvolite da se pred vama ponizim... pretpostavljate mi tobožnju sveticu, neprivlačnu i neukusno odevenu, koja će vam roditi čopor plašljive i ružne dečurlije.“
„Ćuti, Lea, ne govori tako o Kamij!“
„Što bih se ustručavala? Šta je ta glupača uradila da ti se toliko dopada? Osim ako ne voliš sanjarski izgled, licemerne poglede, sladunjav izraz, kosu bez sjaja...“
„Lea, molim te...“
„Što si me naveo da verujem u tvoju ljubav?“
„Ali, Lea...“
Obuzeta svađalačkim besom, nije bila u stanju da uvidi da Loran nikada nije prešao granice prijateljstva. Sa besom se mešao i stid što je odbačena. Nasrnula je na njega i ošamarila ga iz sve snage.
„Mrzim te!“
Na njegovom bledom licu pojavio se crveni trag.
Grubost sopstvenog postupka smirila je Leu, ostavljajući je u očajanju. Kliznula je na tlo i pritisnula čelo o zid, pokrivajući ga sklopljenim rukama, rasute kose, a zatim je briznula u plač.
S izrazom duboke tuge, Loran je gledao u nju. Približio se devojci koja se tresla od bola, pružio ruku i ovlaš joj dodirnuo meku kosu, a zatim se okrenuo i polako otišao iz staklene bašte. Tiho je zatvorio vrata za sobom.
Šum jezička na bravi prekinuo je njeno jecanje. Sada je gotovo, sve je pokvarila, nikada joj neće oprostiti ovaj smešni prizor, uvrede. Nitkov... da joj dozvoli da se tako ponižava! Neće zaboraviti ovu sramotu dok je živa.
S mukom se pridigla, okamenjenog lica i izubijanog tela, kao posle pada.
„Nitkov, nitkov, nitkov...“
Šutnula je lonac sa krhkom orhidejom, koji se razbio o kamen.
„Je li ta komedija završena?“, pitao je neki glas, koji je iznenada dopro iz polumraka.
Leino srce je zastalo, a grlo joj se osušilo. Naglo se okrenula.
Fransoa Tavernije polako se približio. Zadrhtala je i prekrstila ruke na grudima.
„Hoćete li da vas zagrejem, ili da vam donesem čašicu konjaka?“
Zaštitnički i ironičan ton ošinuo je njenu sujetu, poput biča.
„Ništa mi ne treba. Šta radite ovde?“
„Odmarao sam se čekajući gospodina D’Aržilu. Zar je to zabranjeno?“
„Trebalo je da date do znanja da ste tu.“
„Draga moja, niste mi ostavili vremena za to. Bio sam zadremao i probudio sam se tek kad sam čuo kako izjavljujete ljubav našem domaćinu. Kakav zanos! Kakva strast! Gospodin D’Aržila mlađi to svakako ne zaslužuje.“
„Zabranjujem vam da tako pričate o njemu.“
„O, oprostite mi, nisam hteo da vas povredim, ali priznajte da se dotični gospodin poneo kao budala, odbijajući tako privlačan i... tako jasan predlog...“
„Vi ste prostak!“
„Možda, ali da ste vi pokazali i najmanje zanimanje za mene, ja bih...“
„Ne vidim koju bi ženu i najmanje zanimala osoba poput vas.“
„Varate se, devojčice, prave žene vole grube muškarce.“
„Žene sa kojima se vi družite, svakako, ali ne dobro...“
„... vaspitane devojke. Kao vi?“
Velika šaka odjednom je obuhvatila njene zglobove i privukla je. Našla se s rukama na leđima, pripijena uz muškarca koji je bio svedok njenog poniženja. Zatvorila je oči od mržnje koja ju je prožimala.
Fransoa Tavernije ju je posmatrao, kao da želi da dopre do njenih misli, a podrugljiv sjaj u očima mu se ugasio.
„Pustite me, mrzim vas!“
„Bes vam lepo stoji, divljakušo!“
Usnama je ovlaš dodirnuo njene, čvrsto je držeći. Ona se otimala besno i ćuteći. Stisak njegove ruke se pojačao, izmamljujući joj laki krik, dok ju je drugom rukom dohvatio za raščupanu kosu. Usne koje su mirisale na duvan i alkohol postale su nasilne. Bes je preplavio Leu... a onda je shvatila da uzvraća poljupce tom gnusnom... „odakle odjednom ta slabost u celom telu, ta slatka težina u bedrima?“
„Ne!“
Oslobodila se uz jauk.
Šta to ona radi? Luda je. Dopušta tom čoveku, koga prezire, da je ljubi! Čoveku za koga bi želela da je mrtav, jer voli drugoga! Da barem nije uživala u njegovim odvratnim poljupcima!
„Nitkove jedan!“
„Rečnik vam je prilično siromašan. Istu rečenicu ste malopre rekli drugome.“
„Mrzim vas!“
„Danas, ali sutra?“
„Nikada! Želim da izbije rat i da nestanete u njemu.“
„Što se tiče rata, želja će vam biti ispunjena. Kad je reč o mom nestanku, ne računajte suviše na to, ne mislim da ostavim kožu u ratu koji je unapred izgubljen.“
„Kukavice! Kako možete to da kažete?“
„Nisam kukavica ako vidim stvari jasnije. To je, uostalom, i mišljenje vašeg dragog Lorana d’Aržile.“
„Ne vređajte čoveka čiju veličinu duha ne razumete.“
Njegov glasan smeh ošinuo je Leu jače nego bilo kakva uvreda.
„Odvratni ste mi!“
„Malopre nisam imao taj utisak.“
Prikupljajući ostatke dostojanstva, Lea je izašla, zalupivši vrata.
* * *

Na velikom tremu sa podom od belog mermera, u dnu širokog stepeništa koje je vodilo u spavaće sobe, Lea se osvrnula kao neko ko ne zna kuda bi krenuo.
Buka i povici dopirali su kroz zidove radne sobe gospodina D’Aržile, a onda su se vrata naglo otvorila. Lea se povukla u senku zavese na vratima ispod stepenica, koja su vodila u podrum. Loran d’Aržila i Fransoa Tavernije sreli su se na sredini trema.
„Šta se događa?“, upitao je Tavernije.
„Na radiju ponovo prenose Forsterov poziv za napad na Gdanjsk i
’odobravanje da se grad pripoji Rajhu’.“
Loran d’Aržila bio je toliko bled da ga Fransoa Tavernije upita ironičnije nego što je nameravao:
„Zar to niste znali?“
„Naravno da jesmo, ali smo otac i ja, u dogovoru sa Kamij, ocem Adrijenom, gospodinom Delmasom i nekolicinom drugih, odlučili da vest držimo u tajnosti kako ne bismo pokvarili poslednju svečanost u danima mira.“
„Bah! Ako mislite da je tako bolje. A Poljska? Šta se priča o Poljskoj?“
„Od jutros u 5.45 vodi se bitka na celom frontu, a Varšava je bombardovana.“
Utrčali su Raul i Žan Lefevr.
„Vensan Leroj je stigao iz Langona, proglašena je opšta mobilizacija.“
Iza njih su se gurale zabrinute zvanice, u želji da saznaju pojedinosti. Neke žene su već plakale.
Gospodin D’Aržila je izašao iz radne sobe, u pratnji oca Adrijena i gospodina Delmasa.
„Prijatelji, prijatelji moji“, mrmljao je, pogrbivši se iznenada.
Kroz otvorena vrata čulo se krčanje radija, a zatim glasovi koji su govorili na poljskom i nemačkom, pa je onda sve nadjačao glas prevodioca.
Neko je pojačao ton.
„Građani i građanke Gdanjska, stigao je trenutak koji se već dvadeset godina priželjkuje. Gdanjsk od danas ponovo pripada velikom nemačkom Rajhu. Oslobodio nas je naš firer, Adolf Hitler. Prvi put iznad državnih zdanja u ovom gradu leprša zastava sa kukastim krstom, zastava nemačkog Rajha. Od danas će ta zastava lepršati iznad starih poljskih zdanja i u celoj luci.“
Tišina je pala na mali skup, dok je spiker govorio o tome kako se prihvata povratak Gdanjska Rajhu i opisivao narodno veselje i spomenike na kojima su istaknute nemačke zastave.
„Član prvi, ukida se položaj slobodnog grada i ova odluka stupa na snagu odmah“, naveo je Adrijen Delmas, kao da govori sam sa sobom.
„Nemačka je jutros izvršila neprijateljski napad na Poljsku“, nastavio je sa radija neustrašivi spikerov glas.
„To znači rat“, rekla je izdišućim glasom Bernadet Bušardo, srušivši se u fotelju.
„O, Lorane!“
Kamij je pohitala vereniku u zagrljaj, očiju punih suza.
„Ne plači, mila, to će se brzo završiti.“
Lea ih je posmatrala, stojeći sa strane. U opštoj pometnji niko nije uočio njeno bledo lice i raščupanu kosu. Zaboravila je na prizor u zimskoj bašti, na svoju odbačenu ljubav, i samo je mislila na to da bi Loran mogao poginuti.
„Mislio sam da ga mrzite“, promrmljao joj je na uvo topli Tavernijeov glas.
„Vas mrzim. Želela bih da u ovom ratu vi prvi poginete.“
„Žalim, draga prijateljice, ali kao što sam već rekao, ne nameravam da vam priuštim to zadovoljstvo. Tražite od mene šta god hoćete, dragulje, krzna, kuće, rado ću vam sve to položiti pred noge. Ali do života mi je stalo, ma kako on bio ništavan.“
„Vi ste jedini kome je sada do toga stalo. A o tome da se udam za vas...“
„Ko je pominjao brak? Žudim za tim da postanem vaš ljubavnik“
„Nit...“
„Znam, nitkov sam.“

POGLAVLJE 4.


Izabel Delmas je navaljivala da rođaci njenog muža prenoće u Montijaku. Razvukli su sklopive krevete i stavili ih u gostinsku sobu, u sobu sestara i u dečju sobu. Kao znak posebne pažnje, Lea je pristala da svoju postelju, kao utočište, ustupi Pjerou, koji je taj postupak cenio kao što i zaslužuje.
Cele večeri su rođaci, zaboravljajući na rat, pomagali Rut i Roz u prenošenju postelja i navlačenju posteljine. Kućom su odjekivali smeh, povici, topot nogu. Završivši posao, mladi ljudi su se zadihano bacili na krevete, na jastučiće ili na pod u dečjoj sobi, birajući radije ovu natrpanu prostoriju u kojoj je u vazduhu još lebdela prašina, koju je podigla metla energične Roz, nego salon, u kome su se okupili roditelji.
Lea je sedela na svom krevetiću i ređala pasijans udvoje, sa Pjeroom. Bila je rastresena i neprestano je grešila. Ljutito je odgurnula karte i zamišljeno se naslonila na gvozdene rešetke.
„O čemu misliš? Hoćeš li da igraš?“
„Misli na Fransoa Tavernijea“, reče Korin.
„Samo je sa njom razgovarao“, dodala je Lora.
„Varate se, ne misli ona na Fransoa Tavernijea“, prošaputala je Fransoaz.
„A na koga onda?“, pitala je Korin.
Lea se, mešajući karte, pravila da je ravnodušna. Šta hoće da kaže ta veštica? Još dok su bile male Fransoaz je pre svih pogađala šta njena mlađa sestra misli, znala je nepodopštine koje je napravila i mesta na kojima se krila. To je Leu dovodilo do takvog besa da je tukla stariju sestru. Koliko ih je samo puta Rut rastavljala kad bi se potukle... Fransoaz nije mogla da se obuzda da stalno ne uhodi sestru, i tužaka je zbog najmanje greške. Izabel Delmas nije podnosila tužakanje, pa ju je strogo kažnjavala, zbog čega se suparništvo među sestrama samo zaoštravalo.
„Da, na koga?“, ponovile su obe rođake.
Fransoaz ih je pustila da čekaju, zlobno i nadmoćno se osmehujući uglovima usana.
„Misli na Lorana d’Aržilu.“
„Pa on je veren sa Kamij.“
„Nije moguće...!“
„Luda si...!“
„Sigurna sam da se varaš...“
Svi ti povici kao da su se sudarali Lei u glavi, a pred sobom je videla veoma začuđeno Pjeroovo lice.
„Ali tako je, verujte, ona voli Lorana d’Aržilu.“
Lea je opasnom brzinom skočila s postelje i, pre nego što je Fransoaz napravila i najmanji pokret, zgrabila je za kosu. Mada iznenađena, Fransoaz je brzo uzvratila. Noktima je zaparala sestrin obraz. Pojavilo se malo krvi. Pošto je bila jača, Lea je ubrzo savladala sestru i, zajahavši je, počela da tuče njenom glavom o pod, držeći je pri tom za uši. Svi su pojurili da ih razdvoje. Kada su u tome najzad uspeli, sirota Fransoaz ostala je za trenutak nepomična na podu.
Buka i vriska uzbunile su roditelje.
„Nemoguća si, Lea. Što si tukla sestru?“, pitala je Izabel Delmas strogim glasom.
„U vašim godinama...“
„Mama...“
„Idi u sobu, ostaćeš bez večere.“
Lein bes je najednom splasnuo. Želela je da kaže majci koliko je nesrećna i koliko joj je potrebna njena uteha i nežnost. Ona je, međutim, grdi i tera od sebe. Lea bi možda i zaplakala da nije uhvatila Fransoazin pogled pun likovanja. Progutala je suze, i izašla uzdignute glave, prošavši pored stričeva i strina koji su je prekorno gledali. Samo je stric Adrijen napravio srdačan gest, propraćen osmehom, koji je govorio: nije to važno. Taj pokret je gotovo uništio njenu hrabrost, pa je trkom pobegla.
„Jadna moja Izabel, imaćete muke s tom malom“, rekla je snaha Bernadet Bušardo.
Izabel je, bez odgovora, izašla iz dečje sobe.
Lea nije poslušala majku, niti je otišla u sobu. Požurila je u baštu, prešla preko dvorišta i trkom preprečila kroz vinograde do Belvija. Da ne bi prolazila pored Sidonijine kuće, preskočila je zid kojim je imanje bilo ograđeno, i krenula prašnjavim putem prema kapelici i raspećima. Na pola puta ju je nalet toplog vetra naterao da uspori, a zatim i da se zaustavi.
Ruku prekrštenih na grudima, kao da želi da suzbije udaranje sopstvenog srca, ushićeno je posmatrala olujno nebo nad ravnicom. Svuda oko nje priroda se lomila pod naletom poludelog vetra, buntovno ječeći, kao da želi da izmakne oluji koja je dolazila sa mora. Iz časa u čas, nebo se zamračivalo i zastiralo pretećim oblacima.
Lei je vihor nosio kosu i vitlao njome, tako da je bila nalik na Gorgonine zmije, dok je nepomično posmatrala ovu provalu besa, koji je smirivao njen sopstveni. Osećala je podrhtavanje zemlje pod toplini kapima kiše i oslobađanje teških mirisa, koji su je opijali jače od najjačeg vina. Pod haljinom, koja se ubrzo pokvasila i priljubila uz telo, Leine obline jasnije su se videle nego da je bila gola, dok su joj bradavice na grudima otvrdnule od vetra. Pomamni elementi oduzimali su joj vlast nad sobom. Plava munja je proparala oblake, a zatim se začula i tutnjava grmljavine, od koje je zadrhtalo tlo. Lea je vrisnula. Lice joj je blistalo iskonskom radošću, a po njemu je tekla kiša, nalik na suze. Divlji oslobađajući smeh narastao je u njoj i prasnuo zajedno sa zvukom groma. Smeh je prešao u krik, krik likovanja i sreće što je živa. Kliznula je na zemlju nasred puta, koju je kiša pretvorila u blato. Dotakla je to blato, još toplo od sunca, usnama, zaronila ih je u tu meku masu. Liznula je ilovaču i učinilo joj se da ona u sebi nosi sve mirise Montijaka. Poželela je da se zemlja otvori i zatvori nad njom, da je proguta i da se ponovo rodi kao vinova loza, kao cvet, kao drvo u kraju koji voli. Okrenula se na leđa, izlažući umrljano lice nebeskom potopu.
Kad se sutradan kasno probudila sva slomljena, Lea je pokušala da se seti događaja prethodnog dana. Blatnjava odeća razbacana u neredu oko postelje prizvala joj je u sećanje oluju i sve što je bilo pre nje. Obuzela ju je teška tuga. Prvi put u životu nije dobila ono što je htela. Navukla je pokrivače preko glave, kao da želi njima da priguši svoj jad. Zvuk koraka i dozivanje prodrli su i kroz tu zaštitničku tkaninu, pa ju je odbacila i sela.
Bože moj! Šta će reći Rut kada vidi spavaćicu i čaršave umrljane blatom. Neko je energično zakucao na vrata.
„Lea, Lea, ustani! Loran i Klod d’Aržila dolaze da se oproste od nas.“
Strgnula je spavaćicu i požurila u kupatilo, pustila vodu u umivaonik i oprala tragove blata sa lice i tela. Snažno je očetkala kosu, tako zamršenu da se čupala u pramenovima. Zgrabila je prvu haljinu koja je bila pri ruci, staru haljinu od ružičastog platna, koju je veoma volela, a koja joj je sada bila preuska i prekratka. Obula je par starih espadrila i sjurila se niz stepenice.
Cela porodica se okupila u velikom salonu, oko Lorana i Kloda d’Aržile. Lica obojice mladića zasjala su kada su videli prijateljicu kako ulazi, obraza rumenih od žestokog trljanja, s oblakom blistave razbarušene kose oko glave, u tesnoj haljini devojčice koja je prebrzo izrasla.
Lea je suzbila želju da se baci Loranu u zagrljaj. Uz napor od koga je sva drhtala, prisilila se na mirnoću i kazala blagim glasom:
„Već odlaziš, Lorane?“
„Moram da se pridružim svome puku.“
„A ja svome u Turu“, dodao je Klod.
U želji da zavara oca, sestru i Lorana, Lea je uzela Kloda pod ruku i odvukla ga u stranu.
„Obećaj da ćeš paziti na sebe.“
„Obećavam. Hoćeš li malo misliti na mene kada budem na frontu?“
„Samo ću na tebe i misliti.“
Klod nije osetio ironiju u njenom glasu. Preplavila ga je čista sreća te je promucao:
„Ti... ti... me znači... malo voliš.“
U tom trenutku Lea je iza sebe čula Loranov glas:
„... venčaćemo se čim dobijem odsustvo. Kamij je veoma stalo do toga.“
Od bola je pognula glavu. Suza joj je skliznula niz obraz.
Klod se još jednom prevario.
„Lea, zar plačeš zbog mene...? Zar me zaista voliš?“
Ona je zadržala zlovoljan pokret. Kako može da veruje da joj je stalo do njega, tako bezličnog mladića, koji liči na sestru? Ah, osvetiće se ona! Kazniće Lorana zbog kukavičluka i Kamij zbog ljubavi prema njemu, kao i Kloda zbog gluposti.
Podigla je glavu, i nemilosrdno pogledala zaljubljenog mladića.
„Naravno da te volim.“
„Pa onda, hoćeš li da se udaš za mene?“
„Svakako.“
„Kada?“
„Kad budeš dobio prvo odsustvo.“
„Hajde da izađemo!“
S odlučnošću koja nije bila u njegovom karakteru, Klod je zgrabio Leinu ruku i odvukao je iz salona u baštu. Tamo ju je, iza žbuna hortenzija, privukao i poljubio. Devojka ga je skoro odgurnula, ali je pomislila da i to treba proći. Bože, kako je nespretan! Sećanje na Loranov poljubac i poljubac Fransoa Tavernijea, koji je odagnao onaj prvi, izazvalo je u njoj drhtanje, koje je Klod ponovo pogrešno shvatio.
„Ti me voliš?“
Lea samo što nije prasnula u smeh.
„Pristaješ li?“
„Na šta?“
„Da od tvog oca zatražim tvoju ruku?“
Lea je osetila da cela njena budućnost zavisi od tog odgovora. Zar je pametno da se uda za ovog nesrećnog momka samo da bi kaznila Lorana? Neće li ona prva patiti zbog toga?
Kroz lišće se nazirao Fransoazin lik.
„Da, dragi“, kazala je, zagrlivši Kloda.
Poslednje kapi vode isparavale su iz velikih bara na stazama u bašti, pod sivim i oblačnim nebom. Bilo je sparno. Pored staze su zujali rojevi muva. Lea je gurnula vrata senika, čiji su daščani zidovi posiveli od starosti. Kao u detinjstvu, popela se po lestvicama prislonjenim uz seno i bacila se na tu mirisnu i bockavu gomilu.
Razmišljala je o svemu što se dogodilo. Loran i Klod su otišli, a ona je odmah za njima pobegla, da umakne od bolnog i upitnog očevog pogleda. Setivši se toga, osetila je loš ukus u ustima. Nije bila dovoljno hrabra da prihvati raspravu. Zatvorila je oči, i potražila zaborav u snu. Još kao dete je pribegavala takvom bekstvu, kad bi je majka izgrdila, ili kad bi osetila neobjašnjiv umor od svega i od same sebe. Svaki put je blaženi san čekao na nju. Danas joj, međutim, nije dolazio.
Okrećući se i prevrćući po senu, Lea se osećala nekako izdanom.
Nečije telo svalilo se na nju.
„Matija, šta ti je?“
Drug iz detinjstva grlio ju je i prekrivao poljupcima mrmljajući:
„Droljo... droljo mala.“
„Prestani, pusti me, boli me!“
„Nisi to govorila malopre, kad te je grlio Klod d’Aržila.“
Lea je prasnula u smeh i odgurnula ga.
„Aha, o tome se radi!“
„Kako, o tome se radi, zar to nije dovoljno?“
„Ne vidim šta te se to tiče. Slobodna sam, i mogu da se ljubim s kim hoću.“
„Nećeš mi reći da ti se sviđa taj klipan.“
„Pa šta? Ne vidim šta ti tu možeš da prigovoriš?“
Matija je ljutito pogledao prijateljicu, a zatim mu je pogled postao nežan.
„Dobro znaš da te volim.“
To je bilo rečeno toliko nežno da je Lea osetila zadovoljstvo od uzbuđenja.
Prošla je rukom kroz njegovu gustu kosu i rekla sa više osećanja nego što je nameravala:
„I ja tebe volim, Matija.“
Sasvim prirodno, našli su se zagrljeni.
Za Leinu duboku tugu to milovanje bilo je utešno. Malo-pomalo zaboravila je i Kloda i Lorana i svoj bol, i samo je uživala u Matijinim poljupcima. Možda bi mu se sasvim prepustila da kroz gusto seno nije do nje dopro očev glas. Istrgla se iz zagrljaja i, ne koristeći lestvice, skočila na nabijenu zemlju u seniku.
Nebrojeno puta vešto je skočila s plasta sena, kao mačka. No jedan joj zglob popusti. Kriknula je, a Matija se odmah stvorio pored nje.
„Moja noga!“
Njen krik je čuo i otac, čiji se visok stas ocrtao u okviru vrata. Kad je video ćerku na tlu, požurio je ka njoj, odgurnuvši mladića.
„Šta ti je?“
„Ništa, tata, uganula sam nogu.“
„Daj da vidim!“
Kad je Pjer Delmas uhvatio njenu ozleđenu nogu, Lei se oteo krik. Zglob je već bio veoma otekao. On ju je pažljivo podigao.
„Matija, zamoli Rut da pozove doktora.“
Uskoro je Lea ležala ispružena na divanu pored ulaza u salon, a leđa i noge bili su joj poduprti jastucima. Stigao je doktor Blanšar. Pošto je pregledao i zavio povređenu nogu umirio je roditelje:
„Dobro uganuće. Nije ništa ozbiljno. Posle osam dana potpunog mirovanja, opet će trčati i skakati.“
„Osam dana mirovanja? Ne mogu to da izdržim, doktore.“
„Ne brini, brzo ćeš se navići.“
„Vidi se da niste vi uganuli nogu“, rekla je Lea nadureno.
Da bi je lakše posluživali, Izabel Delmas je odlučila da devojka spava u prizemlju, na divanu u očevoj radnoj sobi. Takav raspored izazvao je Lein smešak. Veoma je volela tu sobu, s ormanima za knjige duž zidova, koja je, kroz široki francuski prozor, gledala na najlepši deo bašte, iz koga su se mogli videti vinogradi i šume.
Potkraj popodneva došla su braća Lefevr, da se oproste. Bila je tako slatka, nežna i zavodljiva prema njima, da je svaki od momaka otišao uveren da je izabranik njenog srca.
„Nije ti dosta što trčiš za Loranom, što se kompromituješ sa Fransoom Tavernijeom, očijukaš sa Klodom i Matijom, nego moraš da zavrtiš glavu još i ovim jadnim Lefevrima?“, rekla je Fransoaz, koja je prisustvovala tom prizoru.
„Prava si...“
„Devojke, opet se svađate! Fransoaz, sestra ti je bolesna i trebalo bi da se odmara. Ostavi je na miru!“, rekla je njihova majka strogo, pošto je ušla u sobu. Sela je na stolicu kraj Lee.
„Boli li te još?“
„Pomalo, osećam probadanje u nozi.“
„To je normalno, podseti me da ti večeras dam sredstvo za smirenje.“
Lea je privukla majčinu ruku i poljubila je.
„Tako te volim, mama!“
Ganuta, Izabei je pomilovala ćerkinu ruku. Dugo su majka i ćerka ostale ćuteći, povezane zajedničkom nežnošću.
„Da li je istina ono što mi je tvoj otac rekao?“
Lea je povukla ruku, a lice joj je postalo beizrazno.
„Odgovori mi. Da li je istina da želiš da se udaš za Kloda d’Aržilu?“
„Jeste.“
„Ta mi ljubav deluje kao prilično iznenadna. Nisi ga videla više od godinu dana. Zar se desilo nešto što ne znam?“
Leu je obuzela nagla želja da joj sve kaže, da sve prizna i potraži majčinu utehu. Borila se protiv te želje: nikako ne sme da nanosi majci bol i da je razočara, mora nekako da je umiri.
„Ne“, rekla je odlučno, „volim ga!“

POGLAVLJE 5.


Još uvek opružena na divanu, pretrpanom novinama sa očevog radnog stola, Lea je kroz otvorena vrata slušala govor Eduara Daladjea, koji je radio prenosio: „Mi vodimo rat jer su nam ga nametnuli. Svako od nas će ostati na svom mestu na francuskom tlu, u ovoj zemlji slobode, u kojoj je poštovanje ljudskog dostojanstva našlo poslednje utočište. Udružite sve napore u dubokom osećanju jedinstva i bratstva, za spas domovine. Živela Francuska!“
Klod d’Aržila je sedeo na niskoj stolici pored divana, s jednom rukom u gipsu, i maramom pričvršćenom oko vrata.
„Da nema ove proklete ruke, otišao bih da pokažem tim prljavim Švabama šta je sve kadar da uradi francuski vojnik.“
„Sam si kriv za to. Šta ti je trabalo da teraš staru ujakovu kobilu u ludi galop?“
„Imaš pravo“, priznao je nevoljno, „ali bio sam toliko srećan kad si rekla da me voliš, i da ćeš se udati za mene, da sam osetio potrebu da jurim na konju i u vihor vičem kako sam srećan što me voliš.“
„Jadni Klode, baš smo lep par ovako sakati.“
„Možda ćeš mi i zameriti, ali sam srećan zbog te glupe zgode, jer mi omogućava da budem s tobom, sad kada su drugi udvarači otišli. Jesi li govorila ponovo s roditeljima o našem venčanju? Ispričao sam Kamij sve i rekla je da je srećna što ćeš joj biti sestra.“
„Zašto si joj pričao o tome? Htela sam da to ostane među nama dok tata ne da pristanak!“, rekla je Lea ljutito.
„Ali, draga, Kamij mi je sestra, i uvek sam joj sve pričao...“
„O ovome je trebalo da ćutiš.“
„Što ponekad znaš da budeš zloća... Inače si tako blaga!“
„Nisam blaga. Ne volim da se bilo ko meša u moje stvari.“
„Ali Kamij nije bilo ko.“
„E sad je zbilja dosta, nesnosan si s tvojom Kamij. Idi i ostavi me samu!“
„Lea...“
„Idi i ostavi me samu!“
„Zaista, zaboravio sam, ja sam divljak, oprosti mi... kaži da mi opraštaš!“
„Da, da.“
„Hvala ti, draga, do viđenja do sutra.“
Malo posle njegovog odlaska ušao je Pjer Delmas.
„Kako je naša ranjenica?“
„Dobro sam, tata, ali bih želela da sam na nogama, osećam mravce po celom telu.“
„Budi strpljiva, mačkice, seti se one Kiplingove rečenice...“
„Prevelika žurba upropastila je žutu zmiju, koja je htela da proguta sunce.“
„Vidim da nisi zaboravila savete svog starog oca. Sprovedi ih u delo, kćeri, i videćeš kako su dobri.“
„Ne sumnjam u to“, uzdahnula je Lea.
Pjer Delmas je seo za radni sto, stavio naočare, premetnuo neke papire, prelistao nekoliko novina, otvorio fioku, zatvorio je, zagledao se u tavanicu, ustao i otišao do prozora.
„Dani postaju sve kraći“, rekao je kao za sebe, okrenut prema bašti.
Lea je pažljivo posmatrala njegov visok i krupan lik. Učinilo joj se da su mu ramena malo povijena, a da u kosi ima više sedih. Začudo, delovao joj je krhko. Nasmešila se na tu misao. Krhko, on, Pjer Delmas, sposoban da sam podigne bačvu, da na zemlji u Landu sam obara borove, isto tako brzo i spretno kao najbolji drvoseča.
„Tata!“, uzviknula je, obuzeta nekom nežnošću.
„Da?“
„Volim te!“
„Voliš me i želiš da me napustiš?“, rekao je okrenuvši se. Prišao joj je.
„Nije to isto.“
Pjer Delmas je uzdahnuo i seo na nisku stolicu, koja je zaškripala pod njegovom težinom.
„Da li si sasvim sigurna da želiš da se udaš za onog jednorukog trapavka?“
Lea nije odgovorila, već je nabusito oborila glavu.
„Ne želiš li možda da se udaš iz inata?“
Lea je pocrvenela i zatresla razbarušenom kosom.
„Brak je ozbiljna stvar, u koju se ulaže ceo život. Jesi li dobro razmislila?“
Njen otac je morao po svaku cenu da poveruje da je ona iskreno zaljubljena u Kloda, i da je „ona priča s Loranom“ stvar prošlosti, zaboravljena detinjarija.
„Slabo sam poznavala Kloda. Kad sam ga ugledala na zabavi, shvatila sam da volim njega i da za njegovog rođaka nisam osećala ništa više od prijateljstva, za koje sam mislila da je ljubav.“
Pjer Delmas ju je sumnjičavo pogledao.
„Ipak si mi, pre neko veče u kapelici, delovala nekako strasnije zaljubljena nego sada.“
Leino srce se steglo od straha da neće imati snage da i dalje igra ovu komediju.
„Pre neko veče sam bila umorna, iznervirana, besna što mi Loran nije ništa rekao o svom venčanju, a mislila sam da je zaljubljen u mene i očijukala sam sa njim. Uostalom, on je tako dosadan da se pitam kako ga Kamij podnosi.“
„To i ja mislim, verujem da bi devojci kao što si ti više odgovarao jedan od braće Lefevr.“
„Ali, tata, mi smo samo prijatelji!“
„Prijatelji? Jadno moje dete, ne znaš ništa o muškarcima. Njih dvojica su ludi za tobom, a nisu ni jedini. Sada idi na spavanje. Laku noć, mačkice!“
Lea se uskoro oporavila i mogla je opet da šeta po poljima, najčešće s Klodom. Približavala se berba i u Montijaku je, kao i svake godine u to doba, vrilo kao u košnici. Ove jeseni žene su zamenile momke, koji su otišli u rat. Nekoliko dana rat je bio potisnut u pozadinu. Grožđe nije moglo da čeka.
Pretila je oluja. Svi su žurili što su više mogli da završe posao pre nego što počne nevreme. U pet su pale prve kišne kapi, a za njima je usledio pljusak kao iz kabla, nateravši radnike da prekinu rad. Uskoro su volovska kola natovarena bačvama punim grožđa stigla u zaklon velikih spremišta.
U jednom seniku bili su postavljeni stolovi, pokriveni besprekorno belim stolnjacima, na kojima su se ređali u izobilju paštete, meso, živina, sirevi, činije za supu iz kojih se pušilo i bokali sa vinom. Pre ulaska, berači su prali ruke u velikoj bačvi s vodom, postavljenoj kod vrata, a zatim su, redom, zauzimali mesta na klupama pored stolova.
Pjer Delmas smestio se u čelu stola, dok je Izabel, sa velikom belom keceljom preko letnje haljine, posluživala goste, uz Fransoazinu, Lorinu i Rutinu pomoć. Lea, čiji su plikovi na rukama svedočili o njenom radnom zanosu, smestila se pored oca. Obožavala je ove gozbe i senik u doba berbe. Svake godine bi ta svečanost trajala po nekoliko dana. Svi bi se mladi ljudi iz okoline okupili, i sve se orilo smehom, pesmom i plesom. No ove godine nije bilo pravog raspoloženja. Većina zvanica bile su žene, a od retkih muškaraca samo starci. Nesumnjivo je svako mislio na one koji nisu bili tu i na veselje ranijih berbi, jer je obed započeo u tišini. Osećajući tugu svojih gostiju, Pjer Delmas je ustao, podigao čašu i rekao:
„Pijmo u zdravlje naših vojnika i u dobrom raspoloženju završimo posao koji oni ne mogu!“
„U zdravlje naših vojnika!“, povikaše svi za stolom.
Lea je položila ruku ocu na koleno, a on je ponovo podigao čašu, samo za nju.
„Pijem za tvoju sreću, mila moja“, dodao je tiho.

POGLAVLJE 6.


„O, Lea, tako se radujem što ćeš se udati za mog brata. Dok ne nađete stan, smestićete se kod nas u ulici Ren.“
„Ali ja ne želim da idem u Pariz!“, uzviknula je Lea.
„Pa, moraćeš, mila. Kad se rat završi Klod će nastaviti studije.“
„A šta ću ja raditi za to vreme?“
Kamij je prasnula u veseo smeh.
„Otkrivaćeš Pariz u mom društvu. Sigurna sam da ćeš ga zavoleti, to je najlepši grad na svetu. Ići ćemo na izložbe, u muzeje, na koncerte, ići ćemo u operu, u
Komedi fransez.“
„Sve je to lepo, ali se meni više dopada Montijak.“
„Imaš pravo, Montijak je divan baš kao i Roš Blanš, ali ništa ne može zameniti
Pariz.“
„Nisam mislila da si tako površna.“
„Kako možeš to da kažeš? Nije površno voleti grad u kome ima mesta za sve što je umno. Loran, kao i ja, misli da se u Parizu bolje radi, jer se tu nalazi sve što je čoveku potrebno. Biblioteke...“
„Ne volim biblioteke, podsećaju na groblje za knjige.“
„Oh...!“
Lea je pomalo preterivala i bila je svesna toga, ali joj je Kamij išla na živce sa svojim Parizom i žudnjom za obrazovanjem...
Pošto je iscrpeo sve dokaze, Pjer Delmas je popustio ćerki. Dao je pristanak za brak, a Klod d’Aržila mu je zahvalio s takvim zanosom da je na kraju, ipak, pomislio da će njegova devojčica s njim biti srećna. Izabel se zadovoljila time da je snažno zagrli.
Fransoaz je mrmljala:
„Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.“
Samo su Lora i Rut otvoreno pokazivale zadovoljstvo zbog tog braka. Lora je volela venčanja, a Rut je mislila da će to „dovesti malo pameti tu smušenu glavicu“.
Ubrzo posle službene objave veridbe stigla je vest koja je uznemirila obe porodice, i zbog koje se Lea skoro odala. Poručnik Loran d’Aržila ranjen je kad je pritekao u pomoć jednom od svojih ljudi na minskom polju. Pjer Delmas i njegova ćerka bili su na Roš Blanšu kada je glasnik doneo tu vest. Videći kako je gospodin D’Aržila pobledeo, Kamij je naslutila da se nešto desilo njenom vereniku. Ustala je i drhteći prišla stricu.
„Loran...?“
Pjer Delmas je takođe ustao.
„Odgovorite, molim vas, šta se desilo Loranu?“, preklinjala je Kamij.
„Ništa ozbiljno, dete, ništa ozbiljno“, procedio je gospodin D’Aržila.
„Ranjen je u ruku.“
U istom trenutku sluga je doneo telegram. Gospodin D’Aržila ga je pružio prijatelju.
„Pjere, otvorite ga, ja nemam hrabrosti.“
Pjer Delmas je poslušao i pročitao, a osmeh mu je obasjao lice.
„Od Lorana je. Dobrog je zdravlja i sutra stiže.“
„Sutra?“
„Da, sutra. Evo pogledajte...“
Kamij je istrgnula papir koji je pružio Loranovom ocu, dok je on gledao s nevericom.
„O, striče, istina je, Loran će doći sutra“, rekla je, briznuvši u plač.
Sve to vreme Lea je stajala po strani, savlađujući želju da viče, a zatim i da plače od sreće. Loran je živ! Vratiće se i ona će ga videti. Zatvorila je oči. Kamijin glas prenuo ju je iz prijatnog sanjarenja.
„Striče, iskoristimo ovu priliku da pomerimo datum venčanja, sigurna sam da i
Loran to želi.“
„Kako god ti hoćeš, Kamij, biće dobro kako god uradiš.“
„Lea, što se i vi ne biste venčali u Sen Makeru istog dana kad i mi. Bilo bi lepo da to bude istog dana.“
Glupača! Lea uopšte nije marila gde će to biti kad se već ne venčava s Loranom. Nizašta na svetu nije želela da čuje da čovek koga voli kaže „da“ drugoj. Zato je odsekla:
„Ja želim da se venčam u Verdeleu. Tata, hajdemo, mama nas čeka.“
Na povratku je Lea celim putem jedva zadržavala suze. Osećala je na sebi zabrinut pogled Pjera Delmasa. Mada inače brbljiva, odgovarala je jednosložnim rečima na očeva pitanja, pa je i on ubrzo ućutao.
Po povratku u Montijak nije imala hrabrosti da se suoči s Fransoazinim primedbama. Pobegla je u dečju sobu, gde je ostala do večere, sklupčana u krevetiću, suvih i bolnih očiju.
Probudila se već u zoru, i nije mogla da izdrži na jednom mestu. Klod je prethodnog dana obećao da će je pozvati čim Loran stigne. Stalno se motala po kući. Iznervirana, Izabel ju je poslala u Belvi, da vidi kako je Sidonija.
„Prijaće ti svež vazduh.“
Lea se, ljuta, trkom uputila prema Belviju, lomeći noge po putu izrovanom od kiše i kolskih točkova. Stari Sidonijin pas ju je radosno dočekao, lajući i poskakujući oko nje. Buka je dozvala gazdaricu, koja je otvorila vrata.
„To si ti, malena? Što nisi ušla? Sva si znojava. Uđi brzo, inače ćeš se prehladiti.“
Sidoniji se nije moglo protivrečiti. Lea je poslušala i ušla, poljubivši dobru ženu.
„Da li se nešto desilo u zamku kad si tako dotrčala?“
„Ne, mama me je poslala da vidim treba li ti nešto.“
„Divna ti je majka! Kaži joj da sam dobro, koliko mi starost dopušta. Ah, dušo, starost je najgore što čoveka može da zadesi!“
„Hajde, Sidonija, pa bolje je biti star nego mrtav.“
„Ne znam. To govorimo dok smo mladi, dok nam venama struji mlada i rumena krv, dok se možemo popeti na lestvice bez straha od pada. Pogledaj me sada!
Kakva je vajda od mene? Samo sam teret tvom ocu i briga tvojoj majci...“
„Ne smeš to da govoriš, Sidonija, znaš da te u Montijaku svi volimo.“
„Znam, naravno. Ali i pored toga osećam da sam svima teret, naročito sada, zbog tog prokletog rata. Više nisam u stanju ni da pletem, ispadaju mi igle i vuna iz ovih zgrčenih ruku. Baš bih htela da pletem čarape za naše vojnike. Bilo im je, jadnicima, tako hladno za vreme prošlog rata.“
Suza joj je kliznula niz izboran obraz. Lea ju je, stegnutog srca, posmatrala kako klizi i gubi se među borama u uglu usana. Obuzeta sažaljivom nežnošću, spustila se starici pred noge. Kleknula je, kao nekad kada bi je, kao dete, savladao neki veliki jad, i zagnjurila lice u njenu kecelju, koja je mirisala na oprano rublje. Kao i nekad, ruka, istrošena od grubih poslova u polju i služenja u kući, pogladila je zlatastu kosu.
„Ne budu tužna, lepotice moja. Ja sam stara luda, koja priča koješta i žali se. Nemoj da obraćaš pažnju, to je zbog oluje, seva mi u kostima pa sve vidim crno. Hajde, pogledaj me! Ma vidi samo kako mi se detence rastužilo! Da li je to odrasla devojka, koja će se uskoro udati? Lepo bi se obradovao tvoj verenik da te vidi takvu, crvenih očiju i nosa, kao u belog zeca. Sećaš se belih zečića? Koliko je bilo priče kad bismo hteli da ih zakoljemo za ručak. Nisi dala, stajala si ispred kaveza i vikala raširenih ruku: ’Ne, ne njih, to su princeze koje su zle vile pretvorile u zečiće!’ Tvoj otac i ja smo morali biti veoma lukavi da ih se domognemo. Morali smo da čekamo noć, a onda bismo u kaveze stavili onoliko traka koliko je bilo zečeva, da poveruješ da su se ponovo pretvorili u princeze, koje su na odlasku zaboravile trake...“
Uspomena na tu priču iz detinjstva izazvala je Lein osmeh.
„Onda sam bila glupa, verovala sam u vile.“
„Zar više ne veruješ? Grešiš. Ko te je učinio tako lepom? Naravno, dragi Bog, ali su i vile doprinele.“
Lea se smejala.
„Prestani, Doni, nisam više mala.“
„Za mene ćeš uvek biti moja mala devojčica, ona koju nisam imala“, rekla je Sidonija, nateravši je da ustane, i stežući je na grudi.
Ostale su dugo zagrljene.
Sidonija se prva izvukla iz zagrljaja. Izvadila je iz džepa na kecelji kockastu maramicu, bučno izduvala nos i obrisa oči.
„Hajde, ne treba da se raznežimo. Kazaćeš majci da ne brine i da mi ništa ne treba. Zahvali gospođici Rut za jučerašnju posetu... gde mi je glava? Nećeš otići bez kapljice likera od ribizle.“
„Hvala, Sidonija, ne treba.“
„Ni govora, ni govora!“

POGLAVLJE 7.


„Lorane d’Aržila, uzimate li ovde prisutnu Kamij d’Aržilu za suprugu?“
„Da.“
To odlučno „da“ odjeknulo je pod gotskim svodom, i pogodilo Leu usred grudi. Osećala je kako joj se telo skamenilo, krv sledila, srce stalo i obuzela je samrtna hladnoća.
Kao kamenčić u kaleidoskopu, boje na oslikanim crkvenim prozorima stale su da podrhtavaju, šarajući dugom oltar na kome je sveštenik služio obred, stvarajući izmaglicu oko mladinog vela i pretvarajući Loranovu uniformu u arlekinsku odeću. „Kao moj stari lutak Jona“, pomislila je ona. Delovi te čarolije preplavili su crkvu, polako, zastirući sve prisutne. Uskoro se iz te pokretne obojene mase izdvajalo tek poneko hladno i sivo obličje. Lea je osećala olakšanje što, pod zatvorenim kapcima, samo ona vidi te boje. Na duboki zvuk orgulja, prema svodu koji se za trenutak ukazao šiknula je kao krv crvena boja, od nešto višeg tona raspršila se plava, dok se zelena prostirala kao taman tepih na koji su, poput latica, padale žuta, ružičasta i ljubičasta. Dok je gromki zvuk bivao sve jači, kao pod palicom nekog nevidljivog dirigenta, boje su se spojile u čudnovate oblike, okružene debelom crnom crtom, koja je naglašavala njihovu grozotu. Još strasniji od njih, plamenocrveni đavolski lik uspravio se pred Leom. Prepala se i čula sopstveni krik.
Odakle dolazi ta nesnosna vrućina? Ko je oterao ona čudovišta? Gde su one žive i drhtave boje? Zašto je sve mračno? A ova muzika, koja mrvi srce i kao čekić udara u slepoočnice?
„Gospođice, hoćete li da skupljate priloge?“
„Ne, hvala“, rekla je suvo.
Čovek je iznenađeno pogledao Leu. Devojke su obično volele da skupljaju priloge, jer su tako mogle da izazovu divljenje, pokazujući haljine... Razočaran, uputio se prema Fransoaz, koja je prihvatila poziv s izazovnim osmehom.
Misa se konačno završila. Pred oltarom, prekrivenim visokim buketima belog cveća, mladenci su primali čestitke rođaka i prijatelja.
Kad je došao red na Leu, koja se držala uspravno i gordo, Kamij joj je pružila ruke i zagrlila je, sva rumena i skoro lepa.
„Uskoro će i na tebe doći red, Lea! Kad bi mogla da budeš srećna kao što sam ja u ovom trenutku!“
Lea joj odsutno dozvoli da je poljubi. U njenom pometenom duhu kovitlale su se reči kojih se grčevito hvatala: „Ovo nije stvarno, to je san, ružan san... ovo nije stvarno...“
Klod ju je gurnuo, pa se našla pred Loranom i ostala nepomična.
„Poljubi ga!“, kazao je Klod.
Prodorni zvuči orgulja pratili su svadbenu povorku. Kamij je koračala, sva srećna i lepa, pod koprenom od malo požutele čipke, što su je mlade iz porodice D’Aržila nosile iz jedne generacije u generaciju, dok joj je žućkastobela satenska haljina svetlucala na suncu. Njena ruka lako je počivala na rukavu crnog Loranovog fraka, dok je on brižno usklađivao korak sa njenim. Iza njih je išlo osam deveruša, odevenih u ružičasti organdin, svežih lica uokvirenih šeširima iste boje i širokog oboda... Lea je mrzela ružičasto i organdin.
Na trgu pred crkvom čekala je velika gomila, koja je povicima i odobravanjem pozdravila mladence.
Fotograf duge crne kose, sa širokom umetničkom kravatom, postavio je mladence ispred portala radi tradicionalnog slikanja. Na jednoj od slika Lea se pomerila i lice joj je ispalo nejasno da se jedva mogla prepoznati, a na drugoj je tako oborila glavu da se video samo gornji deo njenog visokog šešira.
Na odlasku iz Sen Makera, u kolima strica Adrijena, u kojima su bili i Klod, Lisjen i Lora, Leu je obuzela slabost, zbog koje se, najzad, presamićena srušila na ivicu puta.
„Pa ovo dete gori u groznici“, povikao je stric Adrijen, pridržavajući joj glavu.
Kad je mučnina prošla, Lea je pala u travu, bledog lica posutog crvenim mrljama.
Adrijen joj je pomogao da se ispravi, podigao je na ruke i odneo u auto.
„Hladno mi je“, promucala je.
Lisjen je izvadio putno ćebe iz prtljažnika i pokrio je.
Doktor Blanšar je utvrdio da se radi o boginjama, i odredio strogu dijetu i potpuno mirovanje.
Venćanje, koje je trebalo da se održi početkom novembra, bilo je odloženo, a očajni Klod je otputovao da se pridruži puku ne videvši ponovo verenicu, koja je ležala u groznici.
Premda su otac, majka i Rut bdeli uz nju danju i noću, Lei je trebalo dosta vremena da se oporavi. U svojoj četrdeset godina dugoj lekarskoj praksi doktor Blanšar nije video tako težak slučaj boginja, pa se plašio početka epidemije. No ona nije izbila, i Lein slučaj ostao je usamljen.
Skoro svakog dana u Montijak su stizala pisma Kloda d’Aržile, i neotvorena se gomilala na noćnom stočiću. Svake nedelje Izabel Delmas ga je obaveštavala o zdravstvenom stanju njegove verenice. Krajem treće nedelje Lea je bila u stanju da majčinom pismu doda jednu kratku rečenicu.
Tu rečenicu Klod d’Aržila nije nikada pročitao. Malo pre nego što je to pismo stiglo u kasarnu, poginuo je u eksploziji granate, za vreme vežbe.
Nekoliko dana krili su tu vest od Lee, smatrajući da je suviše slaba da to podnese.
Jednog lepog i toplog decembarskog popodneva, Lea je napravila nekoliko koraka po terasi, oslonjena na Rutinu ruku. Osećala je nov život u telu i uzdisala od uživanja.
„Sada moramo da se vratimo. Dosta je za prvi put.“
„Ostanimo još malo, Rut, baš mi je dobro.“
„Ne, mala moja“, odlučno je rekla dadilja.
Lea je znala da se u nekim prilikama ne može opirati Ruti, pa nije navaljivala.
Koja li je ono sitna crna prilika što dolazi preko polja? Zašto nosi crni veo? S osećanjem užasa Lea je posmatrala dolazak žene u udovičkoj odeći.
„Loran!“
To voljeno i mrsko ime otelo joj se iz grla kao krik, koji je uplašio ptice na drveću. Rut je gledala u nju, ne shvatajući.
„Loran!“, jeknula je stežući vuneni ogrtač oko sebe.
Žena je podigla veo i pojavilo se potreseno Kamijino lice. Pružila je ruke bolesnici, koja je ukočeno dozvolila da je poljubi.
„Mila moja, jadnice moja mila.“
„Loran?“
„Kako si plemenita i misliš na druge. Loran je dobro, poručio mi je da te poljubim i kažem ti da je naša kuća i tvoja.“
Lea više nije čula ništa. Posle silnog straha obuzela ju je luda radost. Uz blistav osmeh poljubila je Kamij.
„Kako si me uplašila! Zašto ta čudna odeća? Zbog koga, zbog čega nosiš crninu?“
„O, Lea, pa zar ti ne znaš?“
„Šta bi to trebalo da znam?“
Kamij se srušila na zemlju, lica zagnjurenog u ruke.
„Šta se događa? Šta ti je? Rut, zašto je Kamij u žalosti?“
„Brat joj je poginuo.“
„Brat? Koji brat...? Oh...? Misliš...?“
Rut je klimnula glavom.
„Klod?“
„I tako mu ne moram reći da ne želim da se udam za njega“, pomislila je Lea, i nagonski pocrvenela zbog onog što je pomislila. Od stida su joj udarile suze na oči, ali ih je Kamij pogrešno shvatila.
„O, jadnice moja mila.“


Lea se očigledno oporavljala. Uprkos jakoj zimi, od koje su joj se crveneli obrazi i nos, odlazila je s ocem ponovo na duge izlete na konju, po vinogradima i poljima. Rat je izgledao udaljen. Crnina joj je dobro stajala.
Da bi je razonodio, Pjer Delmas joj je predložio da krene s njim u Pariz, gde je imao nekog posla. Odsešće kod Izabelinih tetaka, Liz i Albertin de Monplejne. Ona je oduševljeno prihvatila. U Parizu će možda sresti Lorana, koji je premešten u Ministarstvo rata.

POGLAVLJE 8.


Otac i ćerka stigli su u Pariz večernjim vozom, na stanicu tako slabo osvetljenu da se na njoj jedva nešto moglo videti. Napolju je bio mrkli mrak. Retke ulične svetiljke nisu svojom prigušenom svetlošću prodirale kroz tamu. Posle čekanja koje im se činilo dugim, našli su taksi sa zastrtim svetlima, koji ih je polako povezao duž keja.
Lea je imala utisak da se voze kroz avetinjski grad, jer su vozila i prolaznici bili retki. Nekoliko plavičastih svetiljki naglašavalo je nestvarnost svega oko njih.
„Ovo je Crkva Notrdam“, rekao je Pjer Delmas.
Lea je zapazila masu, nešto tamniju od neba.
„A ovo je trg Sen Mišel.“
To je, dakle, ta čuvena Latinska četvrt, tako vesela i živahna! Samo je nekoliko prozeblih prilika prolazilo užurbanim korakom, kao da se međusobno izbegavaju. Odgovarajući na njenu misao, otac joj reče:
„Tužno je videti kako se sve promenilo! Nekada su u ovo doba sve kafane na trgu i duž bulevara bile otvorene.“
Izgubljeni u tužnom sanjarenju, stigoše u Univerzitetsku ulicu, ne progovorivši više ni reči.
Lizin i Albertinin doček izmamio im je osmehe. Lepo postavljen sto čekao ih je u trpezariji, koju je slika pejzaža na tapetima činila još prostranijom, a prikazivala je polazak na Antile. Kao dete je Lea, kad bi došla u pohod tetkama, od ove trpezarije stvarala svoj svet. Čim bi videla poluotvorena vrata, podvukla bi se pod stolnjak na dugačkom stolu. Iz tog zaklona je gledala brodove, cveće žarkih boja i izrazito plavo more. Koliko li je puta kao devojčica krenula na put čarobnom karavelom, koju su predstavljali sto i stolnjak od teške tamnozelene tkanine, sa dugačkim resama. Zidovi su pričali o životu punom šarenih boja i pustolovina, što je podsećao na legende koje je Izabel pričala ćerkama, svaki put kad su želele da slušaju, o dalekoj postojbini koju nisu poznavale.
„Kakva sreća, tetka! Ovde se ništa nije promenilo.“
„Što bi se promenilo, dušo? Zar nije dosta što se mi menjamo?“
„Pa ni vi se ne menjate, tetka Albertin. Isti ste otkad vas znam.“
„To znači da me oduvek znaš kao staricu.“
„O, ne, tetka Albertin, vi i tetka Liz nikada nećete ostariti!“
Albertin je poljubila sestričinu i smestila je za sto. Pjer Delmas je seo na suprotnu stranu.
„Mora da ste gladni. Estel vam je pripremila dinstanu teletinu sa smrčcima, onako kako vi volite, Pjer“, rekla je Albertin.
„Ona se i setila kakav ste sladokusac“, kazala je Liz izveštačeno.
„Osećam da ću dobiti nekoliko kila i da će me vaša sestričina grditi.“
„Ha, ha, ha! Nije se promenio, uvek je spreman za šalu“, nasmejale su se obe usedelice.
Lea se svojski poslužila, a kad ju je video kako jede s apetitom, njen otac nije mogao da ne pomisli na jadnog Kloda, koga je tako brzo zaboravila.
U sobi koja je nekada pripadala njenoj majci Lea je našla divan buket žutih ruža, u koji je bilo udenuto pisamce. Očarana lepotom cveća, uzela ga je i pročitala: „Za novu Parižanku, s nežnošću od Kamij i Lorana.“ To joj je pokvarilo zadovoljstvo: šta ima ona s nežnošću koja dolazi od Kamij? Ako Loran misli da svoju nežnost veže za ženinu, može da je zadrži za sebe. Pocepala je posetnicu i legla ozlojeđena.
Sutradan ju je probudio prijatan miris čokolade i blistavo sunce, zbog koga se podvukla pod pokrivače.
„Spustite zavese!“
„Ustaj, lenštino, ko još po ovakvom vremenu ostaje u krevetu? Znaš li ti koliko je sati?“
Lea je promolila vrh nosa ispod pokrivača.
„Koliko?“
„Skoro će jedanaest. Otac ti je davno izašao, a Kamij d’Aržila je već dva puta zvala“, kazala je Albertin, spuštajući poslužavnik s doručkom.
„O, do vraga!“, viknula je Lea sedajući, dok joj je Albertin pružala poslužavnik.
„Što to kažeš? Ljubazno je od Kamij da se tako raspituje za tebe.“
Lea nije odgovorila i udobno se namestila.
„Tetka, kako je ovo divno! Sve ono što volim!“, rekla je, i zagrizla toplo rumeno pecivo.
„Uživaj u tome, mila. Najavljuju niz ograničenja. Danas je dan s kolačima, bez mesa, a sutra će poslastičarnice biti zatvorene, a mesare otvorene. Moraćemo da se naviknemo na to.“
„Napokon si se probudila!“, gurnula je Liz svoj šiljati nos kroz vrata.
„Da li si dobro spavala?“
„Dobro jutro, tetka. Spavala sam kao top. Ova je soba toliko puna mame da mi se čini da je nije ni napustila.“
Pošto su je poljubile, sestre izadoše.
Lea je progutala još tri komada peciva i popila dve šolje čokolade. Pošto se zasitila, odgurnula je poslužavnik i ispružila se, ukrstivši ruke ispod glave.
Kroz jedan odškrinut prozor strujao je vazduh i ljuljao zavese od tila. Prolećno sunce kao da je po zidovima sobe oživelo likove sa tkanine iz Žuija, izbledele plave boje.
Lea je lako mogla da zamisli majku u ovoj sobi, blagoj i mirnoj kao i ona sama. O čemu li je sanjarila mlada Izabel u neko ovakvo prolećno jutro? Da li je mislila na ljubav, na brak? Da li je želela da zgrabi život obema rukama, da se pripije uz nečije zaljubljeno telo, da bude milovana i obasuta poljupcima? Ne, to je nemoguće. Ona je svakako bila daleko od takvih misli.
Telefon je zazvonio, negde daleko u stanu. Trenutak posle toga neko je zakucao na vrata.
„Napred!“
Vrata su se otvorila i ušla je snažna žena od pedesetak godina, obučena u svetlosivu bluzu, sa velikom, besprekorno belom keceljom.
„Estel! Kako se radujem što vas vidim. Kako ste?“
„Dobro, gospođice Lea.“
„Estel, ne budite tako zvanični, dođite da me poljubite.“
Kuvarica i sobarica gospođica De Monplejne nije se dala moliti. Poljubila je u oba obraza devojku koju je kao malu nosila u naručju.
„Jadno moje dete! Kakva nesreća... vaš verenik...!“
„Ćutite, ne želim da slušam o tome!“
„Da, naravno, oprostite mi, mala moja, tako sam netaktična.“
„Ama niste!“
„Uh, zaboravila sam... gospođice... gospođa D’Aržila vas je zvala na telefon. Zove već treći put.“
„Znam“, reče Lea nervozno. „Telefon je još uvek u malom salonu?“
Nastavila je razgovor, navlačeći tamnocrvenu kućnu haljinu od crvenog somota, koju joj je majka poklonila za Božić.
„Da, gospođice.“
Bosonoga je prošla kroz dug hodnik, i ušla u mali salon, omiljeno mesto sestara De Monplejne.
„Gle, promenile su tapete, i dobro su uradile, jer je ovaj uzorak veseliji“, opazila je Lea.
Prišla je stočiću, na kome je ležala podignuta slušalica.
„Halo, Kamij?“
„Ti si Lea?“
„Da, izvini što si čekala.“
„Nije važno, mila. Srećna sam što si u Parizu. Lepo je vreme, hoćeš li da prošetamo po podne?“
„Ako želiš.“
„Doći ću po tebe u dva. Da li ti odgovara?“
„Odlično.“
„Do skorog viđenja. Kad bi samo znala koliko se radujem što ću te opet videti.“
Lea nije odgovorila i spustila je slušalicu.
* * *
Sedeći na klupi u Tiljerijama, dve mlade žene u crnini uživale su u suncu, koje je opet granulo posle dugih nedelja zime, što je pokrivala Francusku debelim slojem snega. Sve je najavljivalo da je proleće konačno stiglo: blag vetrić, jasnija svetlost, od koje su zgrade u Ulici Rivoli i pročelje Luvra blago porumeneli, vrtlari koji su sadili prve lale po lejama obrubljenim zimzelenom, šetači koji su posmatrali ženske noge, tromost u pokretima, prodorniji glasovi dece koja su trčkarala oko bazena, a naročito onaj neodređen miris koji u proleće lebdi nad Parizom i sluđuje i najrazboritije ljude.
Kamij se, kao i Lea, prepuštala tom žudnom uživanju, koje je iz njenog duha brisalo bol zbog bratove smrti i strah da će se taj čudni rat nastaviti i oteti joj i muža. Iz sanjarenja ih je trgla lopta koja im se dokotrljala pred noge.
„Izvinite, gospođo.“
Kamij se osmehnula plavokosom dečačiću koji je stajao pred njom, podigla loptu i dala mu je.
„Hvala, gospođo.“
Kamij se zagledala za njim i razneženo uzdahnula.
„Kako je sladak! Pogledaj, Lea, kosa mu je iste boje kao Loranova.“
„Meni se ne čini“, odgovorila je Lea suvo.
„Mnogo bih volela da imam ovakvo dete.“
„Kakva smešna pomisao, da sada želiš dete. Za to bi čovek morao biti lud, ili bez savesti.“
Zbog oporog tona, Kamij je pomislila da je povredila prijateljicu, podsećajući je na sreću materinstva, a sirota Lea je nedavno izgubila...
„Izvini, tako sam sebična. Neko bi pomislio da sam zaboravila sirotog Kloda... a tako mi nedostaje“, rekla je briznuvši u plač, i pokrivši rukama lice.
Dve žene su zastale i sažaljivo pogledale sitnu crnu priliku, potresenu bolom.
Ti pogledi su doveli Leinu razdražljivost do vrhunca.
„Prestani, svi te gledaju!“
Kamij je uzela maramicu, koju joj je prijateljica pružila.
„Oprosti, nisam tako hrabra i dostojanstvena kao ti.“
Lea se uzdržala da ne kaže da nije reč ni o hrabrosti ni o dostojanstvu. Zašto bi stvarala neprijatelja od žene čoveka koga voli i koga će videti večeras, pošto ju je Kamij pozvala na večeru?
„Dođi, idemo odavde. Da popijemo čaj? Znaš li neko obližnje mesto?“
„Dobra ideja. Idemo u Ric, to je blizu.“
„Važi, hajdemo u Ric.“
Izašle su iz Tiljerija i pošle ka trgu Vandom.


„Zašto ne pazite?“, viknula je Lea.
Čovek koji je istrčao iz poznatog hotela svakako bi je srušio da je nisu pridržale dve snažne ruke.
„Oprostite, gospođo! Ali... zar to nije divna Lea Delmas? Draga moja, prepoznao bih vas među sto žena, uprkos tom prerušavanju. Ostali ste mi u nezaboravnom sećanju.“
„Pustite me! To boli!“
„Oprostite, baš sam grubijan“, kazao je s osmehom.
Fransoa Tavernije skinuo je šešir i poklonio se pred Kamij, osmehujući se.
„Dobar dan, gospođo D’Aržila, sećate li me se?“
„Dobar dan, gospodine Tavernije. Nisam zaboravila nikoga od prisutnih na mojoj veridbi.“
„Znam da vam je muž u Parizu. Smem li da pitam za kim nosite crninu?“
„Za bratom, gospodine.“
„Iskreno mi je žao, gospođo D’Aržila.“
„A mene niko ništa ne pita“, rekla je Lea, besna što je zapostavljena.
„Vi?“, rekao je šaljivim tonom, „pretpostavljam da ste se zavili u crno jer želite da se dopadnete. Mora da vam je neko od udvarača rekao da vam to dobro stoji i da ističe vaš ten i kosu.“
„O, ćutite, gospodine!“, viknula je Kamij. „Kako možete da kažete tako nešto...? Moj brat Klod bio je njen verenik.“
Da je Lea bolje gledala Fransoa Tavernijea, i da je bila manje ljuta, videla bi da su se na njegovom licu izmenjali razni izrazi: čuđenje, saosećanje, sumnja i konačno ruganje.
„Gospođice Delmas, na kolenima molim oproštaj. Nisam znao da ste bili zaljubljeni u gospodina D’Aržilu i da ste nameravali da se udate za njega. Primite moje iskreno saučešće.“
„Moj privatni život vas se ne tiče! Ne treba mi vaše saučešće!“
Kamij se umešala.
„Nemojte joj zameriti, gospodine Tavernije. Ona ne zna šta govori. Smrt mog brata veoma ju je potresla. Tako su se voleli.“
„Uveren sam u to“, rekao je Fransoa Tavernije, namigujući Lei.
Taj neotesanko, dakle, ta bitanga i nitkov, nije zaboravio prizor na Roš Blanšu, i imao je petlje da joj to stavi do znanja. Lea je uhvatila Kamij pod ruku.
„Kamij, umorna sam. Hajdemo kući!“
„Ne, nećemo odmah, hajdemo na čaj, dušo, pomoći će ti.“
„Gospođa D’Aržila ima pravo. Preporučujem vam čaj u Ricu. A i kolači su božanstveni“, rekao je Fransoa Tavernije izveštačenim tonom, koji je tako odudarao od njegovog izgleda da je Lea, uprkos besu, skoro prasnula u smeh.
Nije mogla sprečiti da joj kratak osmeh na trenutak ne obasja namrgođeno lice.
„To je već bolje“, uzviknuo je on. „Za jedan vaš osmeh, nažalost prolazan“, dodao je kad se njeno lepo lice opet namrštilo, „bio bih u stanju da prodam dušu đavolu.“
Čovek u sivoj uniformi i s vojničkom kapom u ruci, koji je od početka razgovora stajao malo dalje od njih, pored velike crne limuzine, sada je prišao.
„Oprostite, gospodine, zakasnićete, ministar vas čeka.“
„Hvala, Žermene. Šta je ministar prema lepotici? Nek čeka! Ipak, gospođe, moram da se pozdravim s vama. Dozvoljavate li, gospođo D’Aržila, da vam jednog dana dođem u posetu?“
„S velikim zadovoljstvom, gospodine Tavernije. Mom mužu i meni biće veoma milo.“
„Gospođice Delmas, hoću li imati sreću da vas opet vidim?“
„Teško, gospodine. Ostajem kratko u Parizu i vrlo sam zauzeta posetama prijateljima.“
„Onda ćemo se videti, jer osećam veliko prijateljstvo prema vama.“
Fransoa Tavernije ih je poslednji put pozdravio i ušao u kola. Vozač je zatvorio vrata, seo za volan i krenuo.
„Dakle, hoćemo li popiti čaj?“
„Mislila sam da želiš kući.“
„Promenila sam mišljenje.“
„Kako hoćeš, mila.“

U lepom stanu na bulevaru Raspaj, u kome je nameštaj u stilu Luja XIV bio pomešan sa modernim, uz sva obeležja prefinjene raskoši, Kamij je završavala slaganje cvetnog aranžmana na sredini stola. U mirnom zadovoljstvu zadubljena u ovaj posao kakvom se, s vlasničkim ponosom, prepušta svaka mlada supruga, Kamij nije čula Lorana kako ulazi. Kad ju je poljubio u vrat, iznad crne čipkane kragne na haljini od krepa, prigušeno je uzviknula:
„Uplašio si me“, rekla je nežno i okrenula se, sa buketićem jagorčevine u ruci.
„Kako je prošao dan sa Leom?“
„Dobro. Sirotica je još u šoku zbog Klodove snrti. Bila je naizmenično tužna i vesela. Shrvana i energična, nežna i gruba. Nisam više znala kako da joj ugodim.“
„Trebalo je da je vodiš negde gde ima dosta ljudi.“
„To sam i uradila. Povela sam je na čaj u Ric, i tamo smo srele Fransou
Tavernijea.“
„Ništa čudno, on tamo stanuje.“
„Sa mnom je bio ljubazan i pun saosećanja, a sa Leom veoma čudan.“
„Kako to čudan?“
„Kao da je hteo da je zadirkuje i izbezumi, a to mu je dobro polazilo za rukom.
Ti ga donekle poznaješ, kakav je on čovek?“
Loran je malo razmislio pre no što je odgovorio:
„To je prilično teško reći. U ministarstvu ga neki smatraju propalicom spremnom na sve zbog zarade; drugi misle da je on čovek koji najbolje procenjuje naš položaj. Niko ne sumnja u njegovu hrabrost, o tome svedoče i rane koje je zadobio u Španiji, kao ni u njegovu inteligenciji i znanje... priča se da ima nekoliko ljubavnica i ponekog vernog prijatelja.“
„Taj portret nije baš privlačan ni uverljiv. Šta ti misliš o njemu?“
„Još ne znam. Istovremeno mi je simpatičan i antipatičan. Slažemo se u mnogim pitanjima, naročito u pogledu vojne komande i našeg lošeg položaja - od iščekivanja slabi moral vojske. Složio sam se s njegovom ocenom poraznog ishoda rusko-finskog rata, uprkos ciničnim rečima kojima je to mišljenje izneo... Ali osećam i izvesnu odbojnost prema njemu: privlači me, a trenutak posle toga me odbija. Kao da je lišen svakog moralnog osećanja, ili ga dobro krije. Šta još da ti kažem? Suviše je složena ličnost da bih ga raščlanio u nekoliko reči.“
„Ovo je prvi put da te neko tako zbunjuje.“
„Da, inteligentan je na način koji ne razumem. Nešto mi izmiče. Imamo slično vaspitanje, išli smo u iste škole, potičemo iz iste sredine, književni i muzički ukusi nam se slažu, obojica smo dosta putovali, proučavali, razmišljali. Kod mene je ishod svega toga popustljivost prema ljudima i želja da se borim za očuvanje slobode, a kod njega se to pretvorilo u okrutnost i ravnodušnost prema budućnosti sveta.“
„Ne verujem baš da je okrutan ili ravnodušan.“
Loran je pogledao ženu, raznežen.
„Ti si tako dobra da ni kod koga ne vidiš zlo.
Odjeknuo je zvuk zvona.
„To su gosti. Dočekaj ih! Idem u kuhinju da vidim je li sve gotovo.“


„Kakva dosadna večera!“ Nikada u životu Lea se nije tako dosađivala. Kako neko može duže od pet minuta trpeti Kamij i njeno brbljanje i čavrljanje gospođica De Monplejne o teškoćama Parižana u snabdevanju, vazdušnoj odbrani i problemima s poslugom. Sreća što niko nema dece, jer bi sigurno naklapale poredeći majčino i mleko u prahu ili razne tehnike povijanja novorođenčadi. Čak se i njen otac, mada se u to nije naročito razumeo, upleo u razgovor.
Što se Lorana tiče, brak mu baš ne prija. Očigledno se ugojio, kosa mu se proredila, zubi su mu manje beli, a oči slabo sijaju. Ima i razloga za to, uz onako dosadnu ženu. Uprkos toj slici poružnelog Lorana, Lei se ipak činilo da se život zaustavio u času kada je prekoračila njihov prag. Kako je bio lep, vitak i prirodno otmen! Blistavim pogledom posmatrao ju je sa divljenjem, koje nije mogao sakriti. Kad ju je zadržao u zagrljaju, stežući je duže nego što je pristojno, mislila je, dotakao je usnama njene obraze i kosu... Šta je ono rekao, da je ona „njegova sestra“?! Odakle mu ta smešna pomisao? Njegova sestra! Šta je ono dodao? „Klod bi to voleo.“ Šta on zna o željama pokojnika? A ona? Zar ne bi trebalo i ona nešto da kaže? „Ovo je i tvoja kuća.“ Pa to je lepo. Neka to previše ne naglašava, mogla bi ga uhvatiti za reč. Jedino što je od njega želela bile su njegove usne na njenim. Zadovoljila se da odgovori:
„Hvala, Lorane.“
Tako se radovala ponovnom viđenju, a sve se rasplinulo u dosadi, zbog koje je postala nepravedna prema svojoj ljubavi.


Prošle su dve nedelje, a za to vreme Lea je skoro svakog dana viđala Lorana. Nažalost, nikada nisu bili sami. Zbog nekoliko trenutaka s njim podnosila je prisustvo Kamij, i sve više mrzela njenu ljubaznost. U retkim trenucima bistre svesti i dobrog raspoloženja priznavala je da je Kamij manje dosadna od većine žena, da ume da vodi razgovor o svemu, da nije sitničava i da se trudi da je razonodi. Zar nije pristala, mada je strogo pazila na pristojnost, da uprkos žalosti ode s njom u bioskop i pozorište? Lea je ponovo videla Kamij kako sa šešira skida dugi crni veo od krepa i sporo ga sklanja, što je više od reči naglasilo njen bol. To je uradila kada je Lea rekla da je obeshrabruju izlasci s udovicom, da joj to podriva hrabrost i čini je bolesnom...
Jednog jutra Pjer Delmas je ušao u ćerkinu sobu dok je doručkovala u krevetu.
„Dobro jutro, mila, da li si zadovoljna boravkom u Parizu?“
„O, da, tata, mada se ne bavim zabavnim stvarima.“
„Šta zoveš zabavnim stvarima? Svakodnevno izlaziš, bila si u muzejima, radnjama, vozila se čamcem u Bulonjskoj šumi. Šta bi još htela?“
„Htela bih na ples, u neki kabare, u Foli Beržer, htela bih nešto zabavno.“
„Shvataš li šta pričaš? Verenik ti je poginuo pre nepuna četiri meseca, a ti misliš samo na ples. Zar nemaš srca?“
„Pa nisam ja kriva što je poginuo.“
„Lea, prešla si sve granice. Nikada nisam verovao da si zaljubljena u jadnog Kloda, ali sad si me zaista razočarala.“
Očev ton pun prezira pogodio je Leu kao šamar. Najednom se osećala tako nesrećno, neshvaćeno i razotkriveno da je briznula u plač.
Pjer Delmas je mogao da podnese sve, osim suza svoje omiljene ćerke.
„Nije to ništa, malena, nije strašno. Razumem, teško ti je što u tim godinama moraš da se odrekneš nekih uživanja. Vratićemo se kući, bićeš uz majku, ići ćemo opet u šetnje...“
„Ne želim da se vraćam u Montijak.“
„Zašto ne želiš, ako ti je u Parizu dosadno.“
Lea nije odgovorila.
„Mila moja, odgovori mi!“
Podigla je ka ocu lice obliveno suzama, znajući da će on pred tim prizorom učiniti sve što bude htela.
„Želela bih da se upišem na Sorbonu i slušam predavanja iz književnosti“, rekla je slabim glasom.
Pjer Delmas je u čudu pogledao.
„Kakva čudna zamisao? U neko drugo vreme ne bih ništa rekao. Zar si zaboravila na rat?“
„Nije to čudna zamisao. Kamij i njene prijateljice to rade. A rat je daleko odavde. Molim te, tatice, kaži ’da’.“
„Moram da porazgovaram s tvojom majkom i pitam tetke da stanuješ kod njih“, reče Pjer Delmas, pokušavajući da odgurne Leu, koja samo što ga nije ugušila poljupcima.
„Telefoniraj mami, ja preuzimam tetke na sebe“, rekla je skočivši s kreveta. „Uostalom, Kamij mi je predložila da se smestim kod nje, ako bude ma kakvih problema.“
„Vidim da sam upao u pravu zaveru. Kuda ideš danas?“
„Ne znam još. Kamij će mi telefonirati. Šta ćeš ti da radiš?“
„Imam sastanak i poslovni ručak.“
„Ne zaboravi da uveče idemo kod Lorana, želi da nas upozna s nekim prijateljima.“
„Neću zaboraviti. Do viđenja do večeras!“
„Do viđenja. Ne zaboravi da telefoniraš mami!“
Kad su se vrata zatvorila Lea je zaigrala po sobi, sigurna da će otac pristati na njen zahtev. Danas će preći u napad. Juče je rekla Kamij da mora u kupovinu, a tetkama da ide na ručak sa Kamij. Kako je dobro biti slobodan i imati ceo dan samo za sebe! I kakva sreća što je lepo vreme. Može da obuče kostim, koji je tajno kupila u jednoj otmenoj radnji u predgrađu Sen Onore. Uz njega idu i šešir, torbica, cipele i rukavice. Na to je potrošila svu ušteđevinu. Ušla je u kupatilo pevajući. Kada je izašla, u širokom belom ogrtaču koji je jako mirisao na parfem, tetka Albertin, koja je prolazila hodnikom, zapitala se da li je razbila bočicu sa mirisom.
Bilo je skoro jedanaest. Pitala se hoće li do podne stići u ministarstvo rata, trebalo je požuriti. Brzo se obukla, drhteći na dodir svilene svetloružičaste bluze, u kojoj joj je lice delovalo vedrije. Suknja od teškog crnog krepa savršeno joj je stajala. Jakna je isticala uzan struk Na podignutu kosu pričvrstila je šeširić, kakav se može naći samo u Parizu, pljosnati valjak lepo ukrašen ružičastim cvetićima, sa kratkim velom. Obula je cipele s visokim potpeticama, uzela rukavice od najfinije kože i torbicu u skladu sa šeširom, koji je dopunio ovu strogu odeću, ali je nije učinio starijom, uprkos njenoj želji da deluje kao zrela žena. Bacila je poslednji pogled u ogledalo pre polaska, i proverila šavove na čarapama: slika koju joj je pokazalo ogledalo tako joj se dopala da se osmehnula sama sebi.
Sada je trebalo izaći a da je ne vide tetke, a ni Estel, koja bi se svakako čudila što verenica u crnini odjednom nosi ružičasto, i cveće na šeširu.
Na pločniku u Univerzitetskoj ulici vrata kolskog ulaza zalupila su se za njom, i Lea je odahnula od olakšanja. Drhteći, požurila je prema Bulevaru Sen Žermen, da nađe neki taksi. Kako je bilo hladno! Sunce je bilo varljivo, zima se vratila. Sreća što je vlada odobrila produžetak grejanja do petnaestog aprila.
Morala je da hoda do Sen Žermen de Prea da bi pronašla taksi, praćena zadivljenim odmeravanjem muškaraca i zavidnim pogledima žena. Na stanici su vozači stajali na suncu, naslonjeni na kola, i pušili, lupkajući nogama da se zagreju. Neki mlad vozač, s nemogućom kockastom kapom, seo je za volan.
„Kuda da vas vozim, crna prolećna lepotice?“
„U ministarstvo rata.“
„Dobro, u ministarstvo rata.“


Lea je prišla ordonansu.
„Želela bih da govorim s poručnikom D’Aržilom.“
„Imate li zakazano?“
„Imam“, promucala je, pod utiskom ovog mesta gde su, kao na železničkoj stanici, prolazili vojnici i oficiri svih rodova vojske.
„Lea, šta radiš ovde?“
„Gospođica kaže da ima zakazano kod vas.“
Loran je podigao obrve, ali je, videvši njen zbunjen pogled, i povukavši je sa sobom, rekao:
„Tako je! Šta se desilo? Da li je nešto ozbiljno?“
„Ne, jednostavno sam želela da te vidim“, odgovorila je gledajući ga iskosa. „I da ručam s tobom“, dodala je brzo.
„Dobra ideja! Srećom, slobodan sam. Dođi u kancelariju, nazvaću Kamij da nam se pridruži.“
„O, ne!“, viknula je ona.
Kad ju je Loran začuđeno pogledao, rekla je blažim tonom:
„Kamij danas neće moći da ruča sa nama jer mora da ide u nabavke za večeras.“
„Zaista, zaboravio sam na prijem. Kuda bi ti na ručak?“
„Na neko otmeno mesto.“
„U redu“, kazao je smejući se. „Šta kažeš za Maksima?“
„Divno!“
Vozač ministarstva odvezao ih je u Ulicu Roajal. Šef sale, Albert, dočekao ih je s uobičajenim ulagivanjem.
„Sto za gospodina D’Aržilu!“
Mnoge glave su se podigle kada je ušla Lea, čije je srce snažno tuklo pod ružičastom svilenom bluzom. Kad je sela, pogledala je oko sebe ne pokušavajući da prikrije zadovoljstvo što se nalazi u najčuvenijem restoranu na svetu. Sve je bilo nezaboravno: cveće u srebrnim vazama, porculansko posuđe, kristalne čaše, kelneri koji su brzo i tiho služili, ogledala koja su u beskraj produžavala redove ružičastih abažura, nakita i ženskih šešira, čipke na zavesama, crveni somot na pozadini tamnog furnira. Na sve strane je vladala raskoš: rat je bio daleko.
„Ono kao da je Moris Ševalije“, rekla je Loranu na uvo.
Bio je on. Tamo u dnu sedeo je Saša Gitri, a za susednim stolom lepa Meri Marke...
Jedan od kelnera doneo je jelovnik.
„Šta ćeš da jedeš?“
„Svejedno mi je, sigurna sam da je sve dobro. Izaberi umesto mene.“
Čim su naručili, približio se kelner zadužen za piće.
„Šta ćete piti, gospodine?“
„Šampanjac!“, viknula je Lea.
„Čuli ste. Dama želi šampanjac.“
Vino je ubrzo stiglo.
„Pijmo u naše zdravlje!“, reče Lea podižući čašu.
„U naše zdravlje, i onih koje volimo!“, dodao je Loran.
Pili su ćutke, gledajući se.
Pod njegovim pogledaom Lea je blistala od sreće. Kratak mrežasti veo davao je njenom svežem licu neki tajanstven izraz i činio da joj usne deluju još čulnije. Osećala je Loranov pogled kao milovanje. Sa smišljenom koketerijom, polako je digla veo, nudeći mu otkriveno lice.
„Kako si lepa!“
Odgovorila je grlenim smehom na njegov uzbuđeni glas. Loranove ruke su se zgrčile na belom stolnjaku. Od tog pokreta je zadrhtala, kao da su joj se njegovi prsti žarili u kožu. Učinila je pokret koji je ponela iz detinjstva, a koji je u ovoj prilici delovao neverovatno izazovno: palcem i kažiprstom stezala je donju usnu.
„Prestani!“
Prsti su joj zastali u vazduhu, udesila je lažno začuđen izraz lica. Lorana je od objašnjenja spasao dolazak hrane, na koju se Lea bacila proždrljivo i izgladnelo. Pojela je dimljenog lososa u nekoliko zalogaja.
„Uh, kako je ovo dobro!“
Zatim je, bez prelaza, nastavila:
„Misliš li da će se rat produžiti?“
Pitanje je bilo tako neočekivano da je umalo prevrnuo čašu.
„Da, moraću da se pridružim puku.“
„Kada?“
„Prekosutra.“
„Gde?“
„Kod Sedana.“
„Znaš li to već dugo?“
„Tri dana.“
„Da li si kazao Kamij?“
„Nisam još skupio hrabrosti.“
Lea je jedva okusila sledeće jelo, ali je popila nekoliko čaša šampanjca. Malopomalo izbledela je slika mrtvog ili ranjenog Lorana. Veselost koja ju je prožela bila je podstaknuta alkoholom.
„Hajde da pričamo o nečemu drugom!“, predložila je, spuštajući ruku na njegovu.
„Imaš pravo. Zašto da pokvarimo ove poslednje trenutke sreće i mira?
Sačuvaću tvoju sliku u najtežim trenucima - lepotica u ružičastom i crnom.“
Podupirći rukom bradu, Lea se nagla napred, polusklopljenih očiju.
„Vidiš da me voliš.“
Loranovo lice obojilo se mladalačkim rumenilom.
„Ne možeš to poricati, ja to osećam. Ne, ćuti, pusti mene da govorim. Ti bi samo napričao gluposti. Volim te, Lorane, volim te više nego onog dana kada sam ti to prvi put rekla. Verila sam se s Klodom samo da ti se osvetim i da te povredim.
Srećom on je... nisam to htela da kažem. Hoću da kažem da sam još slobodna.“
„Zaboravila si da ja nisam slobodan.“
„Tačno, ali ti me voliš.“
„To nije istina, a i da jeste, zar misliš da bih bio tako podmukao i ostavio Kamij?
Naročito...“
„Naročito...?“
„Gle, pa to je naš D’Aržila.“
„Tavernije! Kako ste?“
Njegova otmenost bila je nepodnošljiva. „Pravi skorojević“, pomislila je Lea, obuzeta jakom netrpeljivošću, posmatrajući visoku priliku u mišjesivom odelu besprekornog kroja.
„Nisam tako dobro kao vi, nažalost. Očaran sam što vas vidim, gospođice
Delmas.“
Lea je besno klimnula glavom, na šta se uljez nasmešio.
„Vidim da vi niste. Dozvolite da se pozdravim, večeras ćemo se videti na malo duže.“
Mahnuvši rukom Fransoa Tavernije se udaljio, pozdravivši još nekoliko osoba pre nego što je napustio salu.
„Ne mogu da ga smislim. Mora da nisam dobro razumela: nisi ga valjda pozvao večeras?“
„Jesam, već je nekoliko puta rekao da želi da pozdravi Kamij.“
„E pa, večeras će biti veselo.“
„Nepravedna si, on ume da bude prijatan i zabavan.“
„Teško, on je običan prostak. Sita sam ovog mesta, hajdemo odavde!“
Napolju se vreme pokvarilo, sunce je zašlo, a nebo se naoblačilo.
„Kao da će pasti sneg“, rekao je Loran, krenuvši prema kolima ministarstva, koja su se upravo zaustavila uz ivičnjak.
„Da, hajdemo kući, hladno mi je.“
„Ne čudi me, nisi dovoljno toplo odevena. Uđi brzo u kola.“
Smestivši se pored nje, pokrio ju je svojim mantilom i obgrlio rukom oko ramena.
Nekoliko trenutaka su se vozili ćutke.
„Univerzitetska ulica, molim.“
„Čvrsto me zagrli, tako mi je toplije“, kazala je, naslanjajući mu glavu na rame.
Sklopljenih očiju, Lea je osećala da nemir sličan njenom obuzima i mladića. Uskoro nije mogla više da izdrži.
„Poljubi me!“
Loran je pokušao da izbegne njene pružene usne, ali ga je Lea, polako, čvrsto privukla. Nije se više opirao. Zaboravljajući Kamij i vozača, njegova se usta spustiše žudno na te napasničke usne, dok se vreme zaustavilo. Kad je uspeo da se otrgne kola su već klizila Univerzitetskom ulicom.
„Pred kojim brojem da zaustavim, poručniče?“, pitao je tihim i zbunjenim glasom vozač.
„Ovde! Stanite!“
Lea ga je u tišini posmatrala, likujući. Kao neka životinjica, pomislio je Loran, nastojeći da se pribere i popravljajući kosu vrhovima prstiju. Automobil se zaustavio. Ne čekajući da joj vozač otvori vrata, Lea je izašla, sa šeširom u ruci. Loran ju je otpratio do vrata.
„Izvini za ono od malopre.“
„Zašto se izvinjavaš? Bilo je vrlo prijatno! Ne pravi takvo lice, nije katastrofa biti zaljubljen. Do viđenja do večeras, ljubavi!“
Poručnik D’Aržila ostao je trenutak nepomičan pred vratima koja su se zatvorila.

Iako je otac navaljivao da se spremi na vreme, Lea je stigla sa dvadeset minuta zakašnjenja na prijem koji su u njihovu čast priredili Loran i Kamij. Prvi put je obukla dugu pripijenu haljinu od crnog satena, koju je kupila odmah po dolasku. Kad je Pjer Delmas ugledao ćerku tako obučenu, kao da joj druga, sjajna koža prianja uz telo, dok su ramena i ruke koje su izranjale iz haljine delovale još belje, uzviknuo je:
„Ne možeš ići tako obučena.“
„Ali, tata, takva je moda, sve žene nose ovakve haljine.“
„Može biti, ali ona nije prikladna za mladu devojku. Svući je!“
Leine oči su potamnele, a usta se stisnula.
„Nemam drugu haljinu. Ići ću u njoj, ili neću uopšte ići!“
Znajući svoju ćerku, Pjer Delmas je shvatio da je ništa ne može naterati da se predomisli.
„Barem stavi šal!“
„Imam nešto bolje. Vidi šta mi je tetka Albertin pozajmila - jaknu od crne lisice.“
Duge dijamantske naušnice, koje je pozajmila od tetke Liz, upotpunile su toaletu i činile da joj potiljak, na koji je podigla kosu, deluje još nežnije.
Mlada sobarica ih je uvela u garderobu pretrpanu kaputima. Uprkos očevom besnom pogledu, Lea je ostavila kaputić od crne lisice. Kad je ušla u salon, nemarnog držanja i pod ruku sa ocem, noseći u drugoj ruci pletenu torbicu od crnih i belih perli, svi pogledi usmerili su se prema njoj.
„Lea, kako si lepa!“, uzviknula je Kamij, odevena u dugu jednostavnu haljinu od crnog krepa, sa nabranom suknjom i belim gornjim delom, pristojno zakopčanim kamejom, sa rukavima do lakta.
„Imam iznenađenje za tebe. Vidi ko je došao!“
„Raule! Žane!“
Kao devojčica, bacila se u zagrljaj braći Lefevr u uniformama.
„Kakva sreća! Šta radite u Parizu?“
„Bili smo na odsustvu“, reče Raul.
„Vraćamo se na front“, objasnio je Žan. „Voz polazi tek sutra ujutru, pa smo navratili do Kamij i Lorana, i oni su nas pozvali da dođemo večeras.“
„Hteli smo da te posetimo, ali Kamij nam je rekla da ćeš doći ovamo i da bi trebalo da te iznenadimo.“
„Kakva divna zamisao!“, uzviknula je Lea, uputivši Kamij blistav osmeh.
„Dođi da te predstavim prijateljima!“
Lea se pozdravila sa: generalom, pukovnikom, akademikom, čuvenim piscem, poznatim slikarom, jednom lepom ženom, dve gospođe u godinama i... Fransoom Tavernijeom.
„Opet vi!“
„Kakav ljubazan doček! Po tome prepoznajem vaš ljupki karakter.“
Lea mu nevaspitano okrenu leđa.
„Pozadina je isto toliko lepa kao i prednja strana.“
Ona se hitro okrete.
„Prestanite s tim prostaklucima!“
„Draga moja, kad žena nosi takve haljine ne čini to zato da bi muškarci zapazili boju tkanine. Zar ne mislite tako? Pitajte našeg dragog Lorana d’Aržilu.“
„Šta bi to trebalo da me pita?“, pitao je Loran, zastajući kraj njih.
„Gospođica Delmas brine da li joj haljina dobro stoji, i da li vam se sviđa.“
„Veoma“, promucao je Loran. „Mislim da me Kamij nešto zove“, rekao je i udaljio se.
„Neotesanko!“, rekla je Lea Tavernijeu, a on se nasmejao, dok im je general prilazio.
„Pa, Tavernije, uspeli ste?“
„Još nisam, generale.“
Lea se uputila prema stolu s hladnim narescima, gde su Raul i Žan Lefevr nešto naveliko raspravljali s njenim ocem.
„Razgovarali smo o kući“, rekao je Raul. „Kad se vi vraćate?“
„Mislim da ću još ostati, hoću da pohađam predavanja na Sorboni. Tata, da li si telefonirao mami?“
„Jesam.“
„Slaže li se?“
„Kaže da je na Sorboni školska godina već odavno počela, ali da možeš ostati još dve nedelje, ako se tetke slažu.“
„Naravno da će se složiti! Hvala, tata! I ti ćeš ostati?“
„Ne mogu, otputovaću kroz dva dana.“
Raul je pružio Lei čašu šampanjca i odveo je u stranu.
„Ne bi smela da ostaješ ovde. Rat će se nastaviti, moglo bi biti opasno.“
„Misliš da će Nemci stići do Pariza? Pa vi ćete ih zaustaviti. Zar nismo brojniji?“
„To nema veze, oni su bolje opremljeni, oružje im je bolje od našega, a avijacija jača.“
„Možda, ali vi ste hrabriji.“
Raul je odmahnuo glavom.
„Znaš, hrabrost protiv tenkova...“
„Slušaj, srećna sam što te vidim, nemoj da kvariš ovo veče!“
„U pravu si, pijmo za pobedu i tvoju lepotu.“
Lea, Raul i Žan pošli su prema maloj prostoriji s dvokrilnim vratima koja su se otvarala prema salonu, u kome su se okupili gosti. Zidovi su tu bili prekriveni knjigama, vatra je gorela u belom mermernom kaminu, na kome je stajao krasan bronzani kip: konj i konjanik koje su napali vukovi. Lea je sela u jednu od dve fotelje sa bočnim naslonima za glavu, koje su stajale s obe strane kamina. Mladići su se smestili do njenih nogu.
Troje mladih je, ćuteći, gledalo u sjajan plamen. Osećali su prijatnu toplotu, a pucketanje cepanica ih je uspavljivalo. Fransoa Tavernije ih je neko vreme posmatrao, oslonjen na dovratak, sa čašom šampanjca u ruci. Osećao je nagonsku naklonost prema braći, čija je hrabrost bila jednostavna i očigledna. Zabavljao se posmatrajući ih tako očigledno zaljubljene u Leu, koja je očijukala s obojicom, pitajući se šta bi se desilo da ona izabere jednog od njih.
Lea se protegnula, srećno mrmljajući. Ruke, ramena i lice okrenuto vatri obasjavala joj je zlatasta svetlost. Čista linija njenog profila ocrtavala se na svetloj pozadini, dok su joj crte lica ostale u senci. Zatim je nagnula glavu napred, otkrivajući potiljak, koji je pozivao na poljubac, ili ujed.
Fransoa Tavernije tako je naglo prineo čašu ustima da je prosuo malo šampanjca po besprekornom smokingu. Morao je da dobije tu devojku. Nije se sećao da je ikada ovako žestoko želeo neku ženu. Šta ona ima više od ostalih? Naravno, lepa je, čak vrlo lepa, ali još je dete, svakako je nevina devojka. On se užasavao nevinih devojaka, koje su uvek tako glupo sentimentalne i neizbežno plaču nad izgubljenim devičanstvom. Ona je, međutim, delovala drugačije. Još mu je u ušima odjekivao njen glas kad je izjavila ljubav onom blesavom Loranu. Da je njemu tako nešto rekla, bacio bi je na divan ili odvukao u obližnji senik. Bio je siguran da bi joj se to dopalo: bockanje sena na nežnoj koži. Ud mu se ukrutio... jednog dana biće njegova.
Lea se okrenula prema vratima i uhvatila žarki pogled kojim ju je posmatrao. Nimalo se nije varala oko prirode tog pogleda. Volela je takve uporne, naglašene, nedvosmislene muške poglede. Mada je mrzela čoveka koji ju je tako gledao, osetila je nagli drhtaj zadovoljstva koji ju je naterao da stisne nogu uz nogu. Taj kratki pokret nije izmakao Tavernijeu, pa se nasmešio, kao zadovoljni mužjak. Leu je izazvao njegov osmeh, a nije znala da se iza njega kriju dublja osećanja.
„Šta ste se tu ukipili?“
„Gledam vas.“
Žestina tog odgovora još ju je više razdražila i ustala je proračunato usporeno.
„Dođite!“, rekla je braći Lefevr. „Ni ovde nemamo mira.“
Uputila se u salon ne čekajući ih. Dok je prolazila pored Fransoe Tavernijea, on je zadrža, zgrabi za ruku i reče napetim glasom:
„Ne volim kad se sa mnom tako postupa.“
„Moraćete na to da se priviknete, ako se kojom nesrećom opet sretnemo. Pustite me!“
„Pre toga dozvolite da vas posavetujem... da,... znam da vas ne zanima. Nemojte ostati u Parizu, ubrzo će biti opasno.“
„Svakako se varate, ne može biti tako opasno čim ste vi ovde, umesto da ste na frontu kao svi muškarci dostojni tog imena.“
Pobledeo je zbog uvrede, crte su mu otvrdnule, a pogled postao opak.
„Da niste devojčica, lupio bih vas šakom posred lica.“
„Žene su, nesumnjivo, jedini neprijatelji s kojima umete da se borite. Pustite me, boli me!“
Bez nekog naročitog razloga prsnuo je u glasan smeh, koji je nadjačao buku razgovora, i pustio joj ruku, na kojoj je ostao crveni trag.
„U pravu ste, žene su jedini protivnici kojima sam dorastao, a moram priznati da nisam uvek pobednik.“
„Čudi me da se to uopšte može desiti.“
„To ćete još videti.“
„Nema tu šta da se vidi, gospodine.“
Lea se pridružila domaćici, koja je ćaskala s jednom gošćom.
„Čini se da naša prijateljica ima neki obračun s Tavernijeom“, rekla je ta lepa mlada žena.
Lea je pogledala u nju oholo, kao što je radila kad bi joj neko postavio nezgodno pitanje, mada je majka uzalud nastojala da je odvikne od toga.
„Ne znam o čemu govorite.“
„Gospođa Milštajn dobro poznaje gospodina Tavernijea i govorila je o njemu samo pohvalno“, požurila je da kaže Kamij.
Lea nije odgovorila već je čekala nastavak, skoro neuljudno ravnodušno.
„Moj otac i muž osećaju veliko poštovanje prema njemu. On mi jedini pomaže da za njih isposlujem dozvolu da napuste Nemačku.“
„Zašto žele da odu iz Nemačke?“, pitala je Lea, nehotično radoznalo.
„Zato što su Jevreji.“
„Pa šta onda?“


Sara Milštajn je pogledala izazovnu i detinjastu devojku u pripijenoj haljini od crnog satena, i videla sebe kako pre nekoliko godina ulazi u otmeni berlinski kabare, pod ruku s ocem i mladim mužem, prvi put obučena u belu satensku haljinu. Prepoznavši njenog oca, svetski poznatog dirigenta Izraela Lazara, šef sale im je pohitao u susret i ponudio najbolji sto. Pošli su za njim, kad im je put preprečio visok plavokos čovek crvenog lica u uniformi SS-a, sa čašom konjaka u ruci, koji se obratio njenom ocu.
„Izrael Lazar?“
Njen otac je stao, nasmešio se i naklonio u znak pozdrava, na šta je čovek uzviknuo:
„To je jevrejsko ime...“,
U velikoj crveno-crnoj sali zamro je svaki razgovor, čuo se samo klavir, koji je naglašavao napetu tišinu. Šef sale je pokušao da se umeša, ali ga je oficir tako jako odgurnuo nadlanicom da je pao, sudarivši se s jednim kelnerom. Nekoliko žena je zavrištalo. Oficir je zgrabio Izraela Lazara za okovratnik smokinga i skresao mu u lice da ne voli Jevreje. Sarin muž se umešao, a oficir ga je oborio udarcem u glavu.
„Zar ne znate da u ovoj zemlji ne volimo Jevreje? Smatramo ih bezvrednijim od pasa? Smatramo da je samo mrtav Jevrejin dobar Jevrejin!“
Glasovi su se utišali. Oko Sare se sve okretalo. Začudila se što je bila više iznenađena nego uplašena, i zapažala je pojedinosti koje nisu imale veze s onim što se zbivalo: haljinu koja je dobro stajala visokoj plavuši, lepu bisernu ogrlicu na sedokosoj gospođi, igračice koje su se okupile pored crvene zavese i koje su imale lepe noge. Čula je svoj vrisak:
„Tata!“
Vojnici koji su pratili oficira okupili su se oko nje govoreći da nije loša za Jevrejku. Jedan je pružio ruku prema njenoj beloj haljini. Kao u nekom mučnom snu, čula je paranje tkanine. Muž je, došavši sebi, pohitao ka njoj. Neko mu je razbio bocu o glavu. Polako se srušio, lica oblivenog krvlju.
Njena bela haljina obojila se u crveno. S nevericom je oborila glavu, ne pokušavajući da pokrije gole i umrljane grudi. Sa čuđenjem se zagledala u svoje ruke, a onda je jauknula.
„Umukni, prljava Jevrejko!“
Sadržaj čaše sa konjakom presekao je njen krik, paleći joj oči i nozdrve. Pozlilo joj je od mirisa alkohola, nagnula se napred i povraćala u dugim mlazevima. Nije ni videla odakle je došao udarac. Vrh čizme ju je pogodio u stomak i odbacio.
„Prljava drolja, još se ispovraćala po meni!“
Od tog trenutka sve je bilo zbrkano: njen muž leži u sopstvenoj krvi, ona ispružena usred bljuvotine, otac koga vuku za belu kosu, koja se boji u crveno, zvuk pištaljke, sirene i poslednje reći koje je čula kad su se vrata kola hitne pomoći zatvorila za njom.
„Nije ništa, to su Jevreji...“


„Pa šta onda?“, ponovo je pitala Lea.
„Onde ih zatvaraju u logore, muče i ubijaju“, rekla je blagim glasom Sara Milštajn.
Lea je pogledala u neverici, ali je videla istinu u tamnim očima.
„Oprostite mi, nisam znala.“

POGLAVLJE 9.


Sutra je Loran probudio Leu telefonom, i zamolio je da ruča sa njim u restoranu Klozeti de Lila. Nije sumnjala u to da će joj u toku dana on postati ljubavnik. Brižljivo se doterala, odabravši rublje od crvenkaste svile, obrubljeno bledoružičastom čipkom. Kako je bilo hladno, obukla je crnu vunenu haljinu, s okovratnikom od belog pikea, u kojoj je izgledala kao učenica. Očetkala je kosu i pustila da joj pada na ramena, zaključujući da taj zlatni oblak pravi fini kontrast pristojnoj odeći. Uzela je mantil od crnog sukna, koji joj je sašila krojačica u Langonu, i posle nekoliko pokušaja, odustala od šešira.
Poranila je, pa je pešice krenula uz Bulevar Sen Mišel. Od šetnje su joj se zarumeneli obrazi, pa je sva blistava ušla u restoran.
Mesto joj se odmah dopalo, s jednostavnim drvenim oplatama, klupama presvučenim somotom i kelnerom koji je tresao blistavu posudu za mešanje pića. Mantil je prepustila garderoberki. Loran je čekao u baru, zabrinutog izgleda, čitajući Figaro. Primetio je Leu tek kada je sela preko puta njega.
„Zar nisu dobre vesti?“
„Lea, oprosti“, rekao je, učinivši pokret kao da ustaje.
„Samo ti sedi. Dobar dan i radujem se što te vidim.“
„Dobar dan. Želiš li da popiješ nešto?“
„Isto što i ti.“
„Kelner, porto, molim vas.“
Lea ga je pomno gledala, unapred se podvrgavajući njegovim željama.
Prišao im je šef sale.
„Gospodine, sto vas čeka. Hoćete li odmah da sednete?“
„Da, bićemo mirniji nego ovde. Donesite čašu za gospođicu.“
Čim su se smestili kelner je doneo porto, a šef sale im je pružio jelovnik.
„Danas je, gospodine, dan bez mesa i kolača“, rekao je tako žalosno da je Lea zamalo prasnula u smeh. „Ali, imamo izvrsnu ribu.“
„To će biti odlično. Hoćeš li malo ostriga za početak? To su poslednje, a ovde su uvek izvrsne.“
„Slažem se“, rekla je Lea, prinoseći čašu porta ustima.
Po savetu kelnera koji je doneo vino, Loran je uzeo merso, s ravnodušnošću čudnom za vinogradara.
„Kako samo umorno i ravnodušno izgleda“, zapazila je.
„Zar nešto nije u redu?“
Loran ju je pogledao kao da želi da upamti svaku njenu crtu. Zbog njegovog zanesenog pogleda, Lea je prosto cvetala od sreće.
„Vrlo si lepa... i vrlo jaka.“
Leine obrve se upitno podigoše.
„Da, vrlo si jaka“, nastavio je, „ideš, ne postavljaš pitanja, stremiš za svojim željama. Ti si kao životinjica bez moralnog osećanja, bez brige za posledice po tebe ili po druge.“
Šta li hoće da kaže? Bolje bi bilo da kaže da je voli, a ne da se gubi u filozofskim razmišljanjima.
„Ja nisam kao ti. Hteo sam da te vidim da bih ti rekao tri stvari, i nešto te zamolio.“
Doneli su vino, a zatim i ostrige. Ljubav joj nije kvarila apetit, pa je proždrljivo navalila na školjke. Razneženog pogleda, Loran je ućutao i posmatrao je, zaboravljajući na jelo.
„Bio si u pravu, božanstvene su. Zar nećeš da jedeš?“
„Zapravo i nisam gladan. Hoćeš li moj deo?“
„Mogu li?“, pohlepno je pitala, a to je izazvalo osmeh na Loranovom umornom licu.
„Šta si hteo da mi kažeš?“
„Večeras odlazim.“
„Večeras...!“
„U ponoć. Moram da se pridružim puku u Ardenima.“
Lea je odgurnula tanjir s ostrigama, a oči su joj se odjednom ispunile strahom.
„Očekuje se nemački napad.“
„Naši vojnici će ga odbiti.“
„Voleo bih da mogu u to da verujem kao i ti.“
„Govoriš kao Fransoa Tavernije.“
„Tavernije je čovek koji je svakako najbolje obavešten o onome što se dešava.
Nažalost, u štabu generala Gamlena ga ne slušaju.“
„To me ne čudi. Ko bi imao poverenja u njega? Šta si još hteo da mi kažeš?“
Ne gledajući devojku, Loran je u jednom dahu rekao:
„Kamij očekuje dete.“
Potresena, Lea je zatvorila oči i grčevito se uhvatila za sto. Očajan zbog patnje koju joj je naneo, zabrinut zbog bledila koje joj se pojavilo na licu i njenih zgrčenih prstiju, Loran je spustio ruku na Leine ledene šake.
„Lea, pogledaj me!“
Nikada neće zaboraviti taj povređeni pogled. Jedna jedina suza kliznula je niz njen nežni obraz i izgubila se u uglu usana, a zatim se izlila i potekla, ostavljajući vlažni trag na vratu.
„Ne plači, ljubavi. Hteo sam da ti kažem da te volim.“
Šta je to rekao? Da je voli...! Pa onda još ništa nije izgubljeno! Zašto plače? Kamij očekuje dete. Baš lepo, zbog toga će nekoliko meseci biti ružna, a ona će... Ovo nije trenutak da se nagrdi suzama. On je voli. Malopre joj je to rekao. Život je ipak lep.
Prasnula je u smeh i obrisala oči salvetom.
„Ako me voliš, sve drugo nije važno. Svejedno mi je što Kamij očekuje dete, ja želim tebe.“
Pogledao je u nju s umornim osmehom, misleći kako će joj teško objasniti da je njihova ljubav bezizgledna. Već je sebi prebacivao reči koje je smatrao izdajom Kamij.
„Reci mi ponovo da me voliš.“
„To što te volim ili ne volim ne menja ništa među nama. Ja sam u braku sa Kamij.“
„To me ne zanima, znam samo da te volim i da ti mene voliš. Oženjen si, pa šta onda? To nas neće sprečiti da vodimo ljubav.“
Kako je delovala poželjno izgovarajući te izazovne reči, čije značenje verovatno zapravo i ne zna. No Lein predlog mu je jasno pokazao da je on taj koji je naivan.
„Hajdemo u hotel! Ima ih dosta na Monparnasu.“
Pocrveneo je, ne verujući svojini ušima, i trebalo mu je vremena da joj odgovori.
„Nema ni govora o tome.“
Leine oči se zaokrugliše.
„Ali zašto, pa ja sam ti to predložila?“
„Zaboraviću da sam to čuo.“
„Ti ne znaš šta hoćeš. Želiš me, a ne usuđuješ se da to sebi priznaš. Baš si bedan.“
Loran ju je posmatrao tužno, sav smožden.
Pred njima se hladilo jelo, riba koju nisu ni probali.
„Gospođice, zar vam nije prijalo? Želite li nešto drugo?“
„Ne, ovo je odlično. Dajte račun!“
„Dobro, gospodine.“
„Sipaj mi još vina.“
Prividno opušteno, mada je bila očajna, Lea je polako ispijala vino.
„Šta si hteo da me zamoliš?“
„Ionako nećeš prihvatiti.“
„To ću ja odlučiti. O čemu je reč?“
Uzdahnuvši, Loran je odgovorio:
„Hteo sam da te zamolim da paziš na Kamij. Lekar je rekao da će biti teška trudnoća, i želi da ona ostane u krevetu do porođaja.“
„Lepo što si pomislio na mene“, kazala je Lea ironično. „Zar nema nikoga ko bi se brinuo za nju?“
„Ne, imala je samo brata, a sada ima samo mog oca i mene.“
„Zašto je ne pošalješ na Roš Blanš?“
„Lekar se boji da bi taj put bio naporan.“
„A ti se ne bojiš da ostaviš trudnu voljenu ženu u rukama suparnice, da i ne govorimo o Nemcima, koji će uskoro stići do Pariza, ako je verovati tvojim rečima i onome što je rekao tvoj prijatelj Tavernije.“
Loran je zario lice u ruke. Taj ojađeni pokret dirnuo je Leu, pa se nasmešila zbog ovakvog ponašanja čoveka koga je volela.
„U redu, brinuću se za tvoju porodicu.“
Loran je, vlažnih očiju, podigao pogled pun neverice.
„Prihvataš?“
„Rekla sam ti. No, nemoj misliti da ćeš se tako lako izvući. Volim te, i učiniću sve da zaboraviš Kamij.“

POGLAVLJE 10.


Ni osam dana posle Loranovog odlaska Lea još nije bila sigurna kom se nagonu onda pokorila. Posebno je mrzela Kamijin topli doček, kad je popustila pred njenim upornim pozivima i otišla da je poseti.
Kamij je bila u spavaćoj sobi, opružena na postelji. Kad je Lea ušla htela je da ustane, ali ju je vrtoglavica sprečila u tome. Ispružila je ruke prema gošći.
„Draga, tako sam srećna što te vidim.“
Lea je sela na ivicu kreveta i, uprkos odbojnosti koju je osećala, mogla je samo da joj uzvrati poljupce. S pakosnom radošću primetila je njeno poružnelo lice i podočnjake.
„Loran ti je kazao za bebu?“, upitala je pocrvenevši, stežući grozničavom rukom Leinu šaku, koja se bezvoljno prepuštala.
Lea joj je to ćutke potvrdila.
„Kazao mi je da si pristala da se brineš za mene. Kako da ti zahvalim? Veoma si dobra. Tako sam sama otkako je on otišao. Kad ne mislim na njega mislim na mog jadnog brata, koji je tako glupo poginuo. Drhtim za dete koje nosim... Sramota me je, ali tebi mogu sve da kažem, zar ne...? Bojim se, strašno se bojim da ću se namučiti i umreti.“
„Ne budi glupa, ne umire se na porođaju.“
„Imaš pravo, izvini.“
„Imaš li vesti od Lorana?“
„Imam. Dobro je. Na frontu je sve mirno. Ne zna kako da zabavi ljude, koji provode vreme u kartanju i piću. Jedina mu je radost što je opet sa svojim konjima. U poslednjem pismu ih je sve detaljno opisao: Grmušu, Vragolana, Vazidua i Tajanstvenog.“
Neko je zakucao na vrata, i ušla je sobarica najavljujući lekara. Lea je to iskoristila da se pozdravi, uz obećanje da će sutra ponovo doći.
Sledećeg dana, kao što je i obećala, pošla je da obiđe Kamij. Vreme je bilo prekrasno. Kao da su svi Parižani izašli na ulice, toliko ih je bilo po trotoarima predgrađa Sen Žermen i na terasama kafana. Na raskršću uličica Bak i Sen Žermen saobraćaj je bio zaustavljen. Šoferi su bučno trubili, više iz zadovoljstva što mogu da prave buku nego zbog nestrpljenja što čekaju. Tog lepog majskog dana svi su delovali srećno i opušteno. Da nije bilo toliko vojnika i oficira u uniformi, niko ne bi verovao da je zemlja u ratu.
Prolazeći pored knjižare Galimar na Bulevaru Raspaj, Lea je ušla da kupi neku knjigu za Kamij. Kako ništa nije znala o njenom ukusu, u nedoumici je posmatrala mnoštvo izloženih knjiga.
„Mogu li da vam pomognem, gospođice?“
Čovek koji ju je oslovio bio je obučen u otmeno svetio odelo, dosta visok, širokog, malo podbulog lica i tamnoplavih očiju, sa dugim gustim trepavicama, koje su mu davale pomalo ženski izraz. Njegove crvene usne bile su lepo oblikovane. Mahinalno je popravio žutu leptir-mašnu sa zelenim tačkicama.
Misleći da je prodavač, Lea je odgovorila:
„Svakako, tražim nešto zabavno za bolesnu prijateljicu, ali ne znam šta voli.“
„Odnesite joj ovo, sigurno će joj se dopasti.“
„Luj Ferdinan Selin: Škola za leševe... mislite? Zvuči mi nekako jezivo.“
„Očigledno“, kazao je on, jedva se uzdržavajući od ironičnog smeha.
„Selin je autor koji odgovara deprimiranoj osobi. Lako se čita, neponovljiv je, a komična i uzvišena misao svrstava ga među vodeće pisce našeg vremena.“
„Zahvaljujem, gospodine, uzeću ovu knjigu. Koliko vam dugujem?“
„Ne znam, to će vam reći blagajnica. Izvinite, moram da krenem.“
Uzeo je sa stola sivi filcani šešir i pozdravio Leu malim naklonom.
„Kupićete tu knjigu, gospođice?“
„Da, preporučio mi je gospodin koji je upravo otišao. Da li je dobra?“
„Ako vam je gospodin Rafael Mal preporučio, može biti samo dobra“, potvrdila je devojka, sa širokim osmehom.
„Da li je on vlasnik knjižare?“
„Ne, nije. Gospodin Mal je jedan od naših najrevnosnijih posetilaca. Veoma je obrazovan i bolje nego iko poznaje savremenu književnost.“
„Čime se bavi?“
„Ne zna se tačno. Čas ima mnogo novca, čas pozajmljuje od svih. Zanima se za slike, za umetnička dela i verujem za stara izdanja knjiga. Takođe je i pisac. Objavio je dve zapažene knjige u biblioteci N.R.F.“
Lea je platila i izašla, još pod utiskom tog čudnog susreta. S paketićem u ruci krenula je Bulevarom Raspaj.
Kad je stigla pred automobilski ulaz Kamijine kuće, neki čovek je upravo izlazio. Prepoznala je Tavernijea.
„Šta radite ovde?“
„Bio sam u poseti gospođi D’Aržili“, kazao je, skidajući šešir.
„Ne verujem da se tome obradovala.“
„Varate se, draga moja, ona veoma voli moje društvo. Misli da sam zabavan.“
„To me ne čudi od nje. Uvek pogrešno procenjuje ljude.“
„Ne sve... samo neke... kao vas“, rekao je, gledajući je zamišljeno.
„Šta time hoćete da kažete?“
„Da vas ne vidi takvu kakva ste, jer vas voli.“
Lea je slegla ramenima, kao da je htela da kaže: „Baš me briga!“
„E pa da, ona voli ženu koja se zarekla da će joj oteti muža. Da li je tako, na to ste se zarekli u toj lepoj glavi?“
Lea je pocrvenela, ali je savladala bes. Slatkim glasićem odgovorila je, nedužno se smeškajući:
„Kako možete da pričate takve strahote? To je već odavno zaboravljeno. Loran je samo prijatelj koji mi je pre odlaska poverio ženu.“
„Kao da vam to nije drago?“
Lea se nasmejala, mladalački i iskreno.
„Tu ste u pravu. Kamij interesuju samo dosadne stvari.“
„A vas?“
„Ja želim sve da upoznam i vidim. Da mi tetke ne nadgledaju izlaske i da mladići nisu mobilisani, izlazila bih svake večeri, išla bih u čuvene restorane, na ples u kabare i provodila sate po barovima.“
„To je sjajan program. Šta kažete na to da dođem po vas oko sedam? Mogli bismo negde da popijemo nešto, da odemo u varijete, pa na večeru, a na kraju u kabare, ili da slušamo ruske pesme.“
Na ovo nabrajanje raznih zabava Lea je razrogačila oči kao dete koje slavi prvi Božić. Fransoa Tavernije morao je nadljudski da se napregne da je ne zagrli, toliko mu se sviđao njen loš karakter, pohlepa za životom i čulnost koja je iz nje izbijala.
„To bi bilo divno, tako se dosađujem.“
Ovo priznanje koje su njena lepa usta izrekla tužnim glasom skoro je nadvladalo Tavernijeovu odluku, pa je prikrio nemir glasnim smehom. bɹo˙pɐoןuʍopuɐʞןɐq
„Pravi vučji smeh“, mislila je Lea, „isti je kao i ostali, radiću s njim šta god budem htela.“
„Znači, dogovorili smo se, doći ću po vas u sedam. U međuvremenu ću telefonirati vašim tetkama i zatražiti njihovu dozvolu.
„A šta ako odbiju?“
„Znate, lepotice, da me nikada nijedna žena nije odbila kad sam nešto tražio“, kazao je s ironijom, koju je Lea protumačila kao uobraženost.
„Videćemo šta će tetke reći kad se vratim kući.“
Ova promena raspoloženja nije promakla Fransoi Tavernijeu, pa se rastao od nje pitajući se da li je to njen smisao za humor.


Kad je Lea ušla u veliku belu i žutosmeđu sobu, Kamij je stajala kraj prozora, čela naslonjenog na staklo. Bila je obučena u kućnu haljinu od svetloružičastog satena i stopila se sa bojom zidova i tepiha. Okrenula se kad su se vrata zatvorila.
„Što si ustala?“, pitala je Lea. „Mislila sam da bi trebalo da ležiš“
„Nemoj da me grdiš, osećam se mnogo bolje. Bio je gospodin Tavernije, pa me je oraspoložio.“
„Znam, srela sam ga u hodniku.“
„Zabrinuo se za nas i misli da bi trebalo da odemo iz Pariza. Kazala sam mu da se nepotrebno brine i da je na frontu mirno. Tako je mirno da je general
Hancinger pozvao ceo Pariz u glavni štab na svečanu predstavu.“
„Otkud to znaš?“
„Loran mi je o tome pisao u pismu koje sam danas dobila.“
„Kako je on?“
„Odlično, poručuje da te poljubim i kažem ti da bi se radovao da mu napišeš koju reč. Imaš li vesti od roditelja?“
„Da, mama traži da se vratim.“
„Oh!“, zaječala je Kamij svalivši se u fotelju.
„Ne brini, rekla sam da te neću ostaviti samu i da sam ti potrebna.“
„Stvarno je tako. Malopre sam rekla gospodinu Tavernijeu da me tvoje prisustvo umiruje i daje mi hrabrosti i snage.“
Lea nije odgovorila, već je pozvonila sobarici.
„Pomozite gospođi da legne. Moraš da se odmaraš, Kamij. O, skoro sam zaboravila. Donela sam ti knjigu.“
„Hvala ti što si mislila na to. Čija je?“
„Nekog Selina. Kazali su mi da je veliki pisac.“
„Selin...! Da li si čitala neku njegovu knjigu?“
„Ne, a ti?“
„Probala sam, ali govori o nečemu što je toliko okrutno, strašno...“
„Mora da si pobrkala: neki Rafael Mal me je uveravao da je ta knjiga veoma zabavna.“
„Kako si rekla da se zove?“
„Rafael Mal.“
„Shvatam, narugao ti se. To je gnusno stvorenje koje zaprlja sve čega se dotakne i kome je najveće zadovoljstvo da nanosi bol drugima, naročito prijateljima.“
Ova žestina iznenadila je Leu. Nikada nije čula Kamij da tako grubo govori o nekome.
„Šta ti je uradio?“
„Meni ništa, ali doveo je do očajanja, pokrao i izdao osobu koju smo Loran i ja veoma voleli.“
„Znam li ja tu osobu?“
„Ne znaš.“


Kad je Lea stigla u Univerzitetsku ulicu, dostavljač je doneo tri velika buketa ruža, zbog kojih su Liz i Albertin ushićeno uzvikivale:
„Kakva divota!“
„Tako otmeni ljudi kao gospodin Tavernije više ne postoje!“
Lea je smatrala divnim dve stare gospođice, koje ne samo što su celog veka bile zajedno već se nisu rastajale ni na jedan dan. Bilo je prirodno što je pet godina starija Albertin bila glava porodice i ostala da upravlja imanjem koje su ostavili roditelji. Čvrstom rukom je vladala poslugom, odlučivala o putovanjima i poslovima koje je trebalo obaviti. Mogla se nazvati odlučnom ženom.
Liz je od početka rata neprestano strahovala, loše je spavala, trzala se na najmanji šum i stalno držala gas-masku pored sebe. Nije izlazila a da je ne obesi o rame, čak ni kada je išla na misu u Svetog Tomu Akvinskog, ili u posetu prijateljici sa druge strane ulice. Čitala je sve novine i slušala sve radio programe, počev od Radio Pariza do Radija 37, od pariskih programa do programa Il de Frans. Kofere je držala spakovane još od napada na Poljsku. Navaljivala je na sestru dok nije prodala njihov divni stari reno s karoserijom Artura Bulonja i kupila porodični i veći vivastela gran spor. Posle nekoliko vožnji, da bi se Albertin, koja je jedina vozila, upoznala s novim kolima, odvezle su ga u garažu u predgrađu Sen Žermen, gde su vlasnika zadužile da održava vozilo u dobrom stanju. Da je i hteo na to da zaboravi, podsetila bi ga Liz, koja je dolazila svake nedelje da sve proveri, sa gasmaskom o ramenu.
„Lea, dete, dragi gospodin Tavernije te je pozvao na koncert koji se daje u korist ratnih siročića.“
„Da li ste pristale?“, pitala je Lea, uzdržavajući se od smeha zbog te Tavernijeove laži.
„Naravno, kad je dobrotvorno delo u pitanju možeš da izađeš iako si u žalosti“, potvrdila je Albertin.
„A da li je to zaista pristojno?“, licemerno je pitala Lea, koja se sve teže uzdržavala da ne prasne u smeh.
„Svakako. On je lepo vaspitan čovek, prijatelj raznih ministara i predsednika Republike. I tvoja prijateljica Kamij ga prima u kuću, a time je sve rečeno“, potvrdila je Liz.
„Znači, ako ga Kamij prima, i ja mogu da izađem s njim bez problema?“
„Pogledaj ovu nežnu ružičastu boju!“, uzviknula je Liz pokazujući svoj buket.
„Zar nećeš da pogledaš svoje ruže?“, pitala je Albertin, pažljivo savijajući papir u koji su bile umotane njene tamnožute ruže.
Lea je skinula omot i otkrila divne bele ruže, sa crvenom ivicom latica. Između njih je bila udenuta koverta, koju je brzo zgrabila i gurnula u džep kostima.
„Zbilja mislim da je gospođica Lea dobila najlepše cveće“, rekla je Estel, koja je ušla u mali salon s teškom kristalnom vazom punom vode.
„Tetka, možete li mi pozajmiti jaknu od lisice?“
„Svakako, dušo. Estel će ti je doneti u sobu.“

Lea je završavala sa oblačenjem kad ju je zvuk zvona na ulaznim vratima naterao da se trgne. „Već?“, pomislila je. Visoko ogledalo na ormanu odražavalo je sliku kojoj se zadovoljno osmehnula. Tavernije je bio u pravu: ova haljina joj odlično stoji i ističe joj ten i liniju. Ipak se ljutila na sebe što je izašla u susret zahtevu iz pisamceta, koje je našla u ružama: „Obucite onu haljinu od pre neki dan, u njoj ste veoma lepi.“ Zapravo, nije ni imala izbora jer joj je to bila jedina dugačka haljina.
Pre nego što je izašla iz sobe navukla je jaknu od crne lisice, da bi pred tetkama sakrila gola ramena. Kada im se pridružila u malom salonu, gospođice su se grohotom smejale rečima Fransoe Tavernijea, koji je u smokingu stajao oslonjen na kamin.
„Dobro veče! Lea, požurimo, ne smemo da dođemo posle predsednika.“
„Da, zbilja, požurite“, rekla je Albertin, na koju je ovo ostavilo utisak.
Fransoa Tavernije otvorio je vrata jasnocrvenog bugatija koji je stajao pred zgradom. Miris kože u raskošnom automobilu bio je veoma prijatan. Auto je krenuo s potmulim brujanjem.
„Kakva divna kola!“
„Bio sam siguran da će vam se dopasti. Trebalo bi ga iskoristiti jer više neće proizvoditi te čistokrvne ždrepce.“
„Zašto? Ljudi se sve više voze automobilima.“
„Imate pravo. Ali ovakvi primerci predstavljaju umetnost življenja koja će nestati u ratu...“
„Ne, večeras ne želim da slušam o ratu, ili ću istog časa da izađem.“
„Oprostite!“, rekao je, prinoseći njenu ruku usnama.
„Kuda me vodite?“
„Ne sekirajte se, ne vodim vas na dobrotvorni koncert, kao što sam rekao vašim tetkama. Ali ne brinite zbog toga, sutra ćete u pariškim novinama moći da pročitate da je: ’Gospodin Fransoa Tavernije, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prisustvovao dobrotvornoj priredbi u Operi u pratnji čarobne i otmene gospođice Lee Delmas.’“
„Kako to?“
„U Figarou i Tanu imam neke prijatelje koji će mi učiniti tu malu uslugu. Šta kažete na to da nešto popijemo u baru Kupol i onda odemo da slušamo Žozefinu
Bejker i Morisa Ševalijea u Pariškom kazinu? Tamo prave sjajne koktele.“
Lea je zaključila da je Žozefina Bejker predivna, ali joj se nije dopao Moris Ševalije.
„Grešite, on u ovom trenutku predstavlja francuski duh.“
„Onda mi se očigledno ne sviđa taj duh, koji se sastoji od lukavosti, samozadovoljstva, masnih viceva i teške vulgarnosti.“
„Kakva ste vi čudna, temeljna i koketna devojčica. Kakva ćete žena postati? Baš bih voleo da vas gledam kako rastete.“
U velikom predvorju Pariskog kazina gomila se gurala ka izlazu, komentarišući predstavu koja se očigledno svima dopala.
„Gladna sam“, rekla je Lea, obesivši se pratiocu o ruku.
„Idemo, hteo sam da vas odvedem kod Monsenjera, ali nije bilo nijednog slobodnog stola, čak ni za mene. Rezervisao sam sto u Šeherezadi, gde nastupa Leo Marjan. Njihov ruski orkestar jedan je od najboljih u Parizu. Verujem da će vam se dopasti.“
Da li zbog kavijara, votke, šampanjca ili violina, tek Lea je osećala kako je nosi životna radost, glasno se smejala i naslonila glavu Tavernijeu na rame. On se zabavljao gledajući kako je razdragana od uživanja. Zatražila je od orkestra da svira lagani valcer, i bez oklevanja pozvala pratioca na ples. Bila je tako gipka i čulno dražesna da je ubrzo cela sala gledala u par koji je klizio po parketu.
Fransoa Tavernije osećao je njeno uzbuđeno treperenje u svom zagrljaju. Stegao ju je malo jače, pa su se uskoro kao jedno telo kretali po prostoru za ples.
Kad je muzika utihnula, nastavili su da igraju, zaboravljajući na ostale. Smeh i pljesak u dvorani vratili su ih nazad u stvarnost.
Ne obazirući se na publiku, Tavernije je čvrsto držao Leu.
„Dobro plešete“, rekla je ona ubeđeno.
„I vi“, uzvratio je dok ju je pratio nazad do stola.
„Kako je život lep! Volela bih da ga provedem ovako, pijući i plešući“, uzviknula je Lea pružajući praznu čašu.
„Dosta ste pili, devojčice.“
„Ne, hoću još!“
Fransoa Tavernije dao je znak šefu sale. Skoro istog časa pojavila se nova flaša šampanjca. Ispili su ga ćutke, nežno zaneseni melodijom Crne oči.
„Poljubite me, želim da se ljubim.“
„Čak i sa mnom?“
„Čak i s vama.“
Uporno kašljucanje iza leđa omelo je njihov poljubac. Veoma bled mladić stajao je kraj stola sa šeširom u ruci.
„Lorio! Šta želite, stari moj?“
„Mogu li da govorim s vama, gospodine, veoma je važno.“
„Izvinite za trenutak.“
Tavernije je pošao za njim i zaustavio se kraj bara. Nakon kratke i žive rasprave, vratio se Lei beizraznog lica.
„Hajde, idemo!“
„Već? Pa koliko je to sati?“
„Četiri je sata. Tetke će vam se zabrinuti.“
„Ama neće, znaju da sam sa vama. Smatraju vas veoma pristojnim“, rekla je kidajući se od smeha.
„Dosta je, moramo da idemo.“
„Ama zašto?“
Ne odgovorivši, bacio je na sto nekoliko novčanica, zgrabio Leu za ruku i naterao je da ustane.
„Garderoba, dajte gospođin kaput!“
„Pustite me. Hoćete li najzad da mi objasnite šta se dešava?“
„Dešava se to, draga prijateljice“, kazao je promuklim glasom, „da u ovom času Nemci bombarduju Kale, Bulonj i Denkerk i iz vazduha napadaju Holandiju i
Belgiju.“
„O ne...! Bože... a Loran...?“
Napeto lice Fransoe Tavernijea odjednom je postalo opako. U jednom trenutku odmeravali su se pogledima. Garderoberka je prekinula taj nemi sukob pomažući Lei da navuče jaknu od lisice.


U povratku nisu progovorili ni reči. Kad su stigli pred zgradu u Univerzitetskoj ulici, Fransoa Tavernije otpratio je Leu do vrata. Dok je stavljala ključ u bravu prisilio ju je da se okrene, uzeo joj glavu u ruke i stao mahnito da je ljubi. Ona mu se pasivno prepustila.
„Više ste mi se dopadali malopre.“
Ona nije odgovorila, mirno je okrenula ključ i polako zatvorila vrata za sobom. U tišini majske noći čula je otkucaje svog srca i buku motora koji se udaljavao.
Kad je stigla u sobu, razbacala je odeću, uzela spavaćicu ostavljenu na razmeštenoj postelji i uvukla se među čaršave, navlačeći pokrivače preko glave. To nije bilo isto kao njen krevetac u dečjoj sobi u Montijaku, ali je ipak bilo nekakvo sklonište.
Zaspala je dozivajući Lorana.

POGLAVLJE 11.


„Albertin... Estel... Lea... Švabe dolaze, Švabe dolaze...“
Iz kuhinje se prva pojavila Estel ruku belih od brašna, zatim Albertin u jednostavnoj beloj vunenoj kućnoj haljini, s perom u ruci, i najzad raščupana Lea, sa jaknom od crne lisice prebačenom preko spavaćice.
„Šta je, što vićeš?“, strogo je pitala Albertin.
„Švabe su“, zajecala je Liz sva ojađena u ružičastoj kućnoj haljini, „napale Belgiju, sad su rekli na radiju.“
„Bože moj“, rekla je Estel prekrstivši se. Brašnjavi prsti ostavili su joj beo znak na čelu.
„Nisam, znači, sanjala“, mrmljala je Lea.
Albertin je prinela ruku grlu i nije rekla ništa.
Telefon je dugo zvonio. Najzad je Estel podigla slušalicu.
„Halo... ostanite na vezi, gospođo... gospođice Lea, za vas je.“
„Da, ja sam... Zovite doktora... Nema ga...? Dobro, u redu, smirite se, dolazim.“
Lea je objasnila da je Kamij pozlilo kad je čula radio, sobarica se izbezumila, a lekara nema.
„Idem tamo!“, rekla je.
„Hoćeš li da pođem s tobom?“, pitala je Albertin.
„Nije potrebno, hvala. Estel, možete li mi doneti šolju kafe?“
Kad je Lea stigla, Kamij je već došla sebi.
„Gospođice Lea, tako sam se uplašila, mislila sam da je gospođa umrla.“
„Hajde, Žozet, ćutite! Jeste li ostavili poruku za lekara?“
„Jesam, doći će čim se vrati iz bolnice.“
U sobi je bilo mračno, samo je mala lampa osvetljavala ugao postelje. Pazeći da ne udara o nameštaj, Lea je prišla bliže. Kamij je imala tako paćenički izraz da je Lea osetila sažaljenje prema njoj. Nagla se i nežno joj spustila ruku na ledeno čelo.
Kamij je otvorila oči, ne prepoznajući je.
„Ništa ne govori, doktor će brzo doći. Ja sam tu. Spavaj.“
Mlada žena se slabašno nasmešila i opet zatvorila oči.
Lea je ostala uz nju sve do dolaska lekara, koji se pojavio rano po podne. Kad je izašao iz sobe delovao je zabrinuto.
„Vi ste jedina rođaka gospođe D’Aržile ovde u Parizu?“, upitao je.
Lea je već htela da ga razuveri u pogledu njihovih rodbinskih veza, ali je odustala od zamornog objašnjavanja.
„Jesam!“
„Neću da krijem da sam veoma zabrinut. Njoj je potrebno potpuno mirovanje.
Računam da ćete sprečiti svako uznemiravanje.“
„To danas izgleda veoma teško“, ironično je rekla Lea.
„Znam“, uzdahnuo je lekar pišući recept, „ali njoj treba, koliko je moguće, obezbediti što veći mir.“
„Pokušaću, doktore.“
„Hteo bih da neko stalno bude pored nje. Evo vam adrese jedne vrlo sposobne osobe. Zovite je u moje ime, nadam se da je slobodna. Doći ću opet sutra. Do tada se pridržavajte navedenih uputstava sa recepta.“
Bolničarka, gospođa Lebreton, udovica iz Prvog svetskog rata, stigla je oko šest po podne i preuzela stvar u svoje ruke tako odlučno da se to Lei nije baš dopalo, ali joj je ipak laknulo. Pomisao da provede noć u Loranovom stanu bila je isto tako nesnosna kao i mogućnost da opet gleda kako Kamij plače. Gospođa
Lebreton je uzela njen broj telefona i rekla joj da ode i da ne brine.
Kod gospođica De Monplejne vladala je opšta pometnja. Liz je htela da odmah krenu u Montijak, dok je njena sestra nameravala da čeka dalji razvoj događaja.
Lea se nasmejala kad je ugledala tetku Liz u putnom odelu, s naherenim šeširom, kako steže gas-masku sedeći na jednom od kofera naređanih pred ulaznim vratima.
„Neću se maknuti odavde cele noći“, rekla je besno.
Albertin je uvela Leu u mali salon.
„Mislim da nećemo uspeti da je urazumimo, pa ćemo morati da otputujemo.
Uostalom, tvoji roditelji su zvali i tražili da se vratiš što je pre moguće.“
„Ne mogu. Kamij je bolesna i nema nikoga da brine za nju.“
„Povešćemo i nju.“
„Ona nikako ne sme da se pomera.“
„Pa ne mogu da te ostavim samu u Parizu, baš kao što ne mogu ni pustiti glupavu Liz da putuje!“
„Tetka, sve je to besmisleno, Nemci su daleko i naša vojska će ih zaustaviti.“
„Nesumnjivo imaš pravo i uzalud brinemo. Pokušaću da urazumim Liz.“
U tome joj je pomogao Fransoa Tavernije, koji je došao da se raspita za Kamij jer ga bolničarka nije pustila da uđe.
Rekao je uzdrhtaloj Liz da nema čega da se plaši dok je on u Parizu. Ona pristade da ostane do ponedeljka na Duhove, verujući da će Duh sveti nadahnuti vojne komandante.
„Osim toga, gospođice, zar nismo pod zaštitom svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza? Gomila sveta okupila se po podne u Crkvi svetog Stefana i u Notrdamu, gde je Pol Rejno, okružen ministrima i biskupima, molio Bogorodicu da zaštiti Francusku. U Sakrekeru su svirali Marseljezu. Nebo je na našoj strani, ne sumnjajte u to!“
Franosa Tavernije rekao je to tako ozbiljno da bi i Lea nasela da njegovo namigivanje nije kazivalo šta bi trebalo misliti o tom govoru.
„U pravu ste“, rekla je Liz smireno, „Bog je sa nama.“
Sutradan se Kamij malo smirila, a obrazi su joj se opet zarumeneli. Na njenu molbu Lea je kupila kartu Francuske, jer je želela da zna gde je tačno Loran, i da prati napredovanje francuskih trupa u Belgiji. Skinuli su sa zida veliko platno Maksa Ernsta, i na njegovo mesto obesili kartu. Uz pomoć raznobojnih zastavica Lea je označila položaje francuske i nemačke vojske.
„Srećom, on nije u Žiroovim trupama, nego u Ardenima, daleko od linije Mažino“, rekla je Kamij.
„Fransoa Tavernije kaže da je to slaba tačka francuske odbrane.“
„Nije istina! Da je tako, ne bi bilo toliko dozvola za odsustva u poslednje vreme“, rekla je Kamij žesteći se.
„Gospođo D’Aržila, vreme je za injekciju“, rekla je gospođa Lebreton, ušavši bez kucanja. „Morate da se odmarate. Doktor će ubrzo doći i ljutiće se kad vidi da se toliko nervirate.“
Kao nevaljalo dete uhvaćeno na delu, Kamij je pocrvenela i promrmljala:
„Imate pravo.“
„Moram da se vratim i vidim da tetka Liz opet nešto ne izvodi. Tako se izbezumila da je sposobna za sve“, rekla je Lea ustajući.
„Kad samo pomislim da zbog mene ne možete da putujete!“
„Ama nije tako, meni se uopšte ne putuje. Zabavnije je sada biti ovde nego u
Langonu ili Bordou.“
„Zabavnije, zabavnije“, progundala je bolničarka.
Lea i Kamij se uzdržaše da ne prasnu u neobuzdani smeh.
„Ne zaboravi da sutra doneseš novine.“
„Sutra nema novina, Duhovi su“, rekla je Lea nameštajući crni filcani šeširić.
„Tačno, zaboravila sam. Moliću se da odbijemo te gadne Švabe. Nemoj mnogo da kasniš.“
Prelazeći preko Ulice Grenel, Lea se zadubila u misli, pa se sudarila s nekim prolaznikom. Izvinjavajući se, prepoznala je čoveka koji joj je savetovao da kupi Selinovu knjigu. On je nju prepoznao takođe, i skinuo šešir da je pozdravi.
„Da li se vašoj prijateljici dopala knjiga?“
„Ne znam, ali mi se čini da ste hteli da mi se narugate kad ste mi je preporučili.“
„Mislite?“
„Da, ali to sad nije važno.“
„Naravno. Oprostite, nisam se predstavio: Rafael Mal.“
„Znam.“
On je začuđeno i zabrinuto pogledao.
„Imamo li možda neke zajedničke prijatelje?“
„Ne verujem. Moram da idem, do viđenja, gospodine.“
„Nemojte samo tako otići, voleo bih da vas opet vidim. Kako se zovete?“
Ne znajući ni sama zašto to čini, čula je sopstveni odgovor:
„Lea Delmas.“
„Ja sam svakodnevno oko jedan na terasi kafea De Mago, i voleo bih da dođete na piće.“
Lea ga je pozdravila klimnuvši glavom i otišla bez odgovora.
U Univerzitetskoj ulici bila je potpuna tišina: stan je bio prazan. Lea se zabrinuto pitala da li je tetku Liz opet spopalo ludilo, pa je otputovala i povukla i Albertin i Estel. Nije morala dugo da razmišlja, jer su tetke sa služavkom ubrzo ušle.
„Da si samo videla te ljude i taj zanos! Bog nas ne može napustiti!“, uzviknula je zadihana Liz, skidajući smešan ružičasti šeširić ukrašen velikim buketom ljubičica.
„Bilo je vrlo potresno“, mirno je kazala Albertin, skidajući jaknu sivog kostima.
„Gde ste to bile?“, pitala je Lea.
„Išle smo u Notrdam, tamo su svi Parižani pozvani na okupljanje za molitvu“, rekla je Liz, doterujući frizuru pred jednim od venecijanskih ogledala u predsoblju.
Lea je ušla u mali salon, u kome se kočoperio nov novcat radio-prijemnik.
„Kupila ga je tetka Liz“, rekla je Albertin odgovarajući na njen upitni pogled.
„Zar stari ne radi?“
„Radi, ali njoj je stalo do toga da joj radio stoji pored kreveta, i to stalno uključen. Želi da bude u toku iz sata u sat, danju i noću. Sluša čak i Radio London.“
Lea je okrenula jedno dugme na aparatu. Posle trenutka tišine iza koje je usledilo pucketanje, začulo se:
„... prekosutra će na Severnu železničku stanicu stići prvi konvoji belgijskih i holandskih izbeglica. Svi koji žele da pokažu solidarnost sa tim nesrećnicima mogu doći da ih dočekaju i donesu priloge za francuski Crveni krst.“
„Ići ćemo“, rekla je Albertin odlučno. „Lea, telefoniraj vlasniku garaže da sutra ujutru doveze auto ovamo. Estel i ja videćemo šta imamo od namirnica i odeće.“
Kad je Lea stigla kod Kamij, našla ju je kako kleči pored radioaparata, uprkos preklinjanjima Sare Milštajn, koja je došla u posetu, i grdnjama gospođe Lebreton.
„Pustite me, ćutite, hoću da čujem vesti!“, viknula je na ivici nervnog sloma. „O, to si ti, Lea, kaži im da me ostave na miru!“
„Navratiću kasnije“, rekla je Sara pozdravljajući se. Posle njenog odlaska, Lea je odlučno izgurala bolničarku iz sobe.
„Slušaj, opet prenose izveštaj francuskog glavnog štaba:
„Između Namura i Mezijera neprijatelj je uspeo da postavi dva manja mostobrana, jedan u Huksu severno od Dinana, a drugi u Montermeu. Treći važan mostobran postavljen je u Marfejskoj šumi, blizu Sedana...“
„Marfejska šuma, pogledaj na kartu, to je vrlo blizu Lorana.“
Lea je stala pred kartu i pokazala prstom Sedan, a zatim i Moari, gde se nalazio Loran d’Aržila.
„Ama ne, to je dvadesetak kilometara dalje.“
„Šta je dvadesetak kilometara za vojsku naoružanu tenkovima i avionima koji sve bombarduju? Zar si zaboravila šta se desilo u Poljskoj, gde je konjica jurišala na nemačke tenkove? Masakrirali su ih, sve su ih masakrirali. Ne želim da se to desi Loranu!“, zakukala je Kamij, opruživši se po tepihu, dok joj se telo treslo od jecaja.
Lea nije ništa rekla. Gledala je kartu. Crvena zastavica označavala je mesto gde je bio ulogoren Osamnaesti konjički puk, i izgledala je kao kap krvi na zelenoj površini šume.
Kamij je bila u pravu, dvadeset, trideset, pa i pedeset kilometara ne znači mnogo za tenkove. Kuda li će proći da ubiju čoveka koga njih dve vole? Preko Muzona, ili preko Karinjana? Više nije postojalo ništa osim seoceta Moari, koje je za nju bilo sedište sveta i najvažnije uporište u ovom ratu. Morala je da sazna tačno šta se tamo dešava. Ko bi joj to mogao reći? Fransoa Tavernije? On će to znati.
„Znaš li gde mogu da nađem Fransou Tavernijea?“
Kamij je podigla lice obliveno suzama.
„Fransoa Tavernije...? Odlična zamisao? Svraćao je juče i rekao mi mnogo utešnih stvari. On je u Službi obaveštenja u hotelu Kontinental. Zapisao mi je svoj broj telefona u notes pored vaze sa cvećem.“
Notes se odmah otvorio na prvoj strani, preko koje su lepim rukopisom bili ispisani ime i broj telefona. Lea je okrenula broj. Odgovorio je ženski glas, zatim je rekla svoje ime, posle se čuo drugi glas, i najzad neki muški glas.
„Gospodin Tavernije...?“
„Ne, ovde je Lorio. Upoznali smo se pre nekoliko dana.“
„Izvinite, ne sećam se.“
„U onom ruskom lokalu.“
„Oh...!“
„Šta mogu da uradim za vas, gospođice Delmas? Gospodin Tavernije nije tu.“
„Kada se vraća?“
„Ne znam, otišao je na front po nalogu ministra.“
„Kuda?“
„Žao mi je, to vam ne mogu reći jer je to vojna tajna.“
Lea se okrenula prema Kamij nemoćnim pokretom. „Kako ga voli“, pomislila je, videvši izobličeno lice mlade žene zgrčene na podu.
„Ustani!“, rekla je grubo.
Malo boje vratilo se u blede obraze.
„Da, oprosti, baš se smešno ponašam. Loran bi se zastideo da me vidi ovakvu.“
Kamij se s mukom podigla, oslanjajući se o fotelju. Zateturala se ustajući, a zatim povratila ravnotežu, te je praćena hladnim i prezrivim Leinim pogledom otišla do kreveta i naterala se da dostojanstveno sedne, stežući usne kao da hoće da priguši paćenički jauk. Prinela je pomodrelu ruku srcu, a usta su joj se otvarala u nemom dozivanju. U tom trenutku je ušao lekar.
„Dobri Bože!“
Požurio je ka bolesnici i nežno je položio na krevet.
„Zovite bolničarku!“, rekao je Lei otvarajući torbu.
Kada se Lea vratila u pratnji gospođe Lebreton, lekar je upravo dao Kamij injekciju u nadlakticu.
„Rekao sam vam da je ne ostavljate. Gospođa D’Aržila je zamalo umrla, a ova ovde“, pokazao je na Leu, „gledala je to ne pomerajući se.“
Lea je htela nešto ljutito da odgovori kad je ušla Žozet i saopštila da se gospođa Milštajn raspituje za gospođu.
„Primiću je.“
Sara Milštajn ležala je poluopružena na divanu kada je Lea ušla u salon.
Pridigla se, a zatim je, prepoznavši devojku, opet malaksala.
„Izvinite, Lea, što se ne dižem, ali ne mogu više. Kako je Kamij?“
„Loše.“
„Šta možemo da uradimo za nju?“
„Ništa“, rekao je lekar ulazeći. „Treba joj potpuni mir. Gospođice Delmas, zar ne možete da obavestite njenog muža?“
„Ali on je na frontu, doktore!“, uzviknula je Lea.
„Tako je, tačno, od ovog rata izgubio sam glavu, samo mislim na strahote prošlog rata, na sve koji su tada uzalud izginuli, a to opet počinje! Ona sada spava“, nastavio je, brišući zamagljene naočare zgužvanom maramicom. „Zabranio sam joj da čita novine i sluša radio, ali sumnjam da će poslušati. Moram da idem, ostavio sam uputstva gospođi Lebreton. Svratiću sutra. Do viđenja, gospođe.“
Nekoliko narednih minuta Lea i Sara su ćutale.
„Jadna Kamij, baš je loše izabrala trenutak da donese dete na svet“, uzdahnula je Lea.
„Mislite?“, rekla je Sara ustajući. „Šta radite večeras, hoćete li da zajedno večeramo?“
„Veoma rado, ali moram kući da se presvučem i da se javim tetkama.“
„Ovako odlično izgledate, a kod mene možete da se okupate. Javite se tetkama i kažite da ćete se vratiti do deset.“
Lea je poslušala. Samo je Estel bila u Univerzitetskoj ulici, gospođice De Monplejne još se nisu bile vratile. Estel je insistirala da Lea dođe kući u dogovoreno vreme.
Mala sala restorana Ami Lui bila je pretrpana. Vlasnik im je postavio okrugli mermerni sto pored ulaznih vrata „zato što su prijateljice gospodina Tavernijea“, a zatim je ponovo navukao rezu, dok je mladi kelner obesio natpis „popunjeno“, i povukao prljavu somotsku zavesu koja je restoran zaklanjala od pogleda sa ulice.
Lea se radoznalo osvrtala. Prvi put je došla na jedno ovakvo mesto, koje nije nimalo odgovaralo njenoj slici o otmenom restoranu.
„Odvešću vas u gostionicu koja je trenutno u modi“, rekla joj je Sara.
Zbog svetlosti koja se odbijala od žućkastih zidova svi su gosti delovali kao da boluju od jetre. Piljevina je bila posuta po ispucalim pločicama i stvarala je pod nogama vlažne prljave gomilice, drvene stolice bile su neudobne, a buka i dim veoma neprijatni.
Kelner je spretno postavio sto i doneo pribor za jelo. Besprekorna belina stolnjaka i salveta, sjaj čaša i stonog srebra umiriše malo Leu, koja se, tek da bi nešto rekla, nagnula prema pratilji.
„Da li često dolazite ovamo?“
„Prilično često. Kao što vam rekoh, ovaj restoran mi je pokazao Fransoa Tavernije: guščja džigerica, meso, divljač i vino su odlični. Okvir nije baš privlačan, ali se brzo zaboravlja zbog odlične kuhinje i ljubaznog osoblja.“
„Koje vino želite, gospođo?“
„Zaboravila sam ime vina koje pije gospodin Tavernije, čini mi se da je odlično.“
„Zaista je odlično, gospođo, to je Šato la Lagun.“
„Izvrsno, pićemo u njegovo zdravlje.“
Lea je znalački probala vino.

Od dolaska u Pariz Sara je stanovala u hotelu Lutecija, da ne bi brinula o svakodnevnim sitnicama. Kada je s Leom, dva sata ranije, ušla u sobu, odbacila je cipele na drugi kraj prostorije i bacila laki mantil na jednu od dve spojene postelje prekrivene pamučnom tkaninom na cvetove. „Smestite se po želji, ja ću pustiti vodu u kadu.“ Izašla je iz kupatila u dugom plavom frotirskom ogrtaču.
„Kada se brzo puni. So za kupanje je na polici. Hoćete li da pijete nešto? Ja ću naručiti koktel Aleksandra, njihov barmen ga sjajno priprema.“
„I ja ću taj koktel“, rekla je Lea, pomalo zaplašena neusiljenošću ove žene koju je jedva znala.
Četvrt sata kasnije i ona je izašla iz kupatila, rumenog lica, podignute kose i umotana u frotirski ogrtač boje sleza.
„Kako ste mladi“, uzviknula je Sara. „Nisam nikada videla takav ten, takav pogled, ni tako lepa usta! Shvatam zašto se ljudi zaljubljuju u vas.“
Na tu bujicu pohvala, Lea je pocrvenela i osetila se neprijatno.
„Hajde, ispijte svoje piće. Rezervisala sam sto u restoranu koji veoma volim. Nadam se da će vam se dopasti.“
Dok je to pričala Sara je prekopavala jedan od mnogih kofera koji su stajali otvoreni na sredini sobe i izvukla svetloplavo rublje i tamnosive čarape. Iz drugog kofera je izvadila malo izgužvanu crvenu vunenu haljinu.
„Neću dugo“, rekla je ponovo nestajući u kupatilu.
„Kakav nered!“, pomislila je Lea. „Kad se samo setim da mama misli da sam ja neuredna. Šta bi rekla da ima ćerku kao Sara?“ Sa čuđenjem je shvatila da nekoliko dana nije mislila na majku. Obećala je sebi da će joj napisati dugačko pismo.
„Upalite radio!“, viknula je Sara kroz vrata.
Lea se osvrtala oko sebe razmičući haljine, mantile, novine; ni traga aparatu kao što je radio. Sara se pojavila u kratkom kombinezonu, sušeći kosu peškirom.
„Što ne upalite radio? Sad će vesti.“
„Ne mogu da ga nađem.“
„Da, stvarno, zaboravila sam da su ga odneli na popravku. Još se niste obukli?“
Lea je pokretom pokazala da joj je odeća u kupatilu.
„Gde mi je glava večeras? Stvarno sam umorna.“
Kad se Lea opet vratila u sobu našla je Saru upola zavučenu pod krevet kako traži cipele, koje je konačno našla u korpi za papir...!
Kelner je doneo zemljanu posudu sa guščjom džigericom i debele kriške bajonske šunke, dok im je drugi kelner sipao vino.
„Imamo goveđe kotlete, dinstano meso na provansalski način, jagnjeću plećku i mlade golubove sa graškom.“
„Uzmite mlade golubove, veoma su dobri“, savetovala je Sara.
Lea je klimnula glavom, smešeći se.
„Sada ćemo piti u zdravlje našeg prijatelja Fransoe!“, kazala je Sara podižući čašu.
„Ovo me pogađa pravo u srce“, čuo se iza njih veseli Tavernijeov glas. Delovao je mlađe zbog lako razbarušene kose, u puloveru s visokom kragnom i sakou od tvida.
„Fransoa!“, uzviknula je Sara. „Kakvo divno iznenađenje! Mislila sam da ste zatrpani pod nemačkim bombama.“
„Umalo da se to i dogodi“, rekao je naklonivši se da poljubi ispruženu ruku, na kojoj je blistao divan dijamant. „Dobro veče, Lea, da li vam se tetka oporavila od straha?“
„Dobro veče. Za sada je sve u redu.“
„Rekli su mi da ste zvali. Nije ništa ozbiljno, nadam se?“
„Kamij je želela da vas nađemo. Mislila sam da ste na frontu?“
„Bio sam i vratio se danas po podne. Kao što se vidi po mom odelu, nisam imao vremena za presvlačenje, praštate li mi? Mada je sto mali, dopustite da vam se pridružim.“
„Kakvo pitanje? Stisnućemo se“, kazala je Sara.
„Kelner, donesite još jednu stolicu.“
„Neće vam biti veoma udobno, gospodine Tavernije.“
„Ništa ne mari!“
„Šta želite da poručite?“
„Krvav goveđi odrezak.“
Kelner im je ponovo natočio vino. Ćuteći zamišljeno, Fransoa Tavernije ispio je jednu čašu. Lea je umirala od želje da ga pita šta je video na frontu, ali nije se usuđivala.
„Nemojte nas mučiti“, uzviknula je Sara, „šta se tamo dešava?“
U njegovim tamnim očima pojavio se zlovoljan blesak. Pogledao je jednu za drugom dve mlade žene različite lepote: crnku s velikim crnim očima, zagasito bele kože, izražajnog povijenog nosa i širokih usta koja su otkrivala divne zube, i divljakušu neposlušne kose vatrenog odsjaja, tvrdoglavog čela, čulnih usana i čudnog pogleda, u kome je čovek želeo da se izgubi. Taj njen pokret glavom kad pažljivo sluša...
„Pričajmo o nečem drugom, ne želim da vam kvarim prijatne misli, o tome ćemo pričati sutra.“
„Ne sutra, sada“, naglo je rekla Sara Milštajn, grabeći ga za ruku. „Imam pravo da znam“, nastavila je prigušenim glasom. „Ako Nemci dobiju ovaj rat, više nikada neću videti oca i muža.“
„Znam to, Saro.“
„Ne, ne znate. Ne znate za šta su oni sposobni...“
„Umirite se, Saro, znam sve to baš kao i vi. Uprkos naglom razvoju događaja, nisam izgubio veze u Nemačkoj, a vesti koje sam dobio nisu loše. Ali ipak...“
„Ipak?“
„... pitam se da li bi u Francuskoj bili sigurniji?“
„Kako možete da sumnjate u to? Francuska je slobodna gostoljubiva zemlja, domovina Deklaracije o pravima čoveka. Nikada Francuska ne bi bacala Jevreje u zatvore samo zato što su Jevreji.“
„Divim se vašem poverenju u pravdu moje zemlje. Želeo bih da ste u pravu.“
„Ali mi ćemo dobiti rat?“, upita Lea, koja se do tada nije uplitala u razgovor.
Fransoa Tavernije bio je pošteđen odgovora jer je stiglo jelo.
Kako su sve troje bili sladokusci, prvo su u tišini jeli, a onda su se, malopomalo, zahvaljujući vinu i sjajnoj hrani, prisilili da vode razgovor o svemu i svačemu. Večera se završila smehom i lakom opijenošću žena, što je naročito važilo za Leu, koja je dosta popila.
„O, pola jedanaest! Tetke će se zabrinuti“, rekla je ustajući.
„Dođite, otpratiću vas! Stavite ovo na moj račun!“, rekao je Fransoa Tavernije, misleći samo na to da se što pre vrati u krevet.
„Javite mi kako je Kamij!“, rekla je Sara pri odlasku, ljubeći Leu u oba obraza.
„Nazvaću vas sutra“, kazao je Fransoa sklanjajući se u stranu da propusti Saru.

POGLAVLJE 12.


Za Leu se sve odvijalo suviše brzo, počev od 14. maja, kad je Fransoa Tavernije saopštio da je Francuska izgubila rat.
Na karti su pratile strašnu nemačku invaziju ne verujući nikako da je tako nešto moguće, drhteći za Lorana, o kome Kamij nije imala vesti od ofanzive 10. maja, i koji se nalazio naspram Giderianovih oklopnih divizija. Bez obzira na cenzuru u novinama i na radiju, sa velikim bolom u srcu naslućivale su da hiljade francuskih vojnika ginu ni zbog čega, po putevima oko Some i Meze. Kružile su uznemiravajuće glasine koje su prenosile povorke begunaca: o opljačkanim gradovima i selima, o neprekidnom bombardovanju, o porazu Devete armije pod Korapovim zapovedništvom, koju je preuzeo Žiro nastojeći uzalud da prikupi njene ostatke, o propasti Druge armije, Loranove, pod zapovedništvom generala Hancingera, o špijunima kojih je bilo na sve strane, o izgubljenoj deci i napuštenim starcima, bolesnicima...
Fransoa Tavernije srdačno je savetovao Lei i Sari da odu iz Pariza. Sara je odbila rekavši da ako njen otac i muž pobegnu iz Nemačke može da se sretne s njima samo u Parizu. Lea više nije mogla da otputuje jer se zdravstveno stanje Kamij, posle malog poboljšanja, opet pogoršalo.
Liz je postigla šta je htela. Mada se nakratko smirila zbog smenjivanja generala Gamlena i povratka maršala Petena kao potpredsednika Veća, panika je bila jača: dva dana posle toga, gospođice De Monplejne napustile su Univerzitetsku ulicu, poveravajući Leu Sari Milštajn i Fransoi Tavernijeu. Do poslednjeg časa su se nadale da će sestričina poći s njima, toliko su strahovale od prekora Izabele i Pjera Delmasa.
Pjer Delmas je teška srca dozvolio Lei da ostane u Parizu kod Kamij, najviše zbog toga da umiri starog prijatelja D’Aržilu koji je, i sam bolestan, očajavao što mu je snaha sama.
Najzad su 30. maja stigla dva Loranova pisma. Žozet ih je slavodobitno unela u salon gde su Kamij i Lea sedele pored prozora.
„Gospođo, gospođo, pismo od gospodina!“
Obe mlade žene ustale su u skoku, uzdrhtalog srca i nesposobne da progovore. Sobarica ih je gledala s ispruženom rukom, u kojoj su bila dva debela pisma prekrivena vojnim pečatima, sva začuđena što tako lepa vest nije bolje dočekana.
Kamij je polako ponovo sela.
„Lea, ja se plašim, hoćeš li ti da ih otvoriš?“
Ne odgovarajući, Lea je više istrgla nego uzela pisma, razderala koverte nervoznim kažiprstom i trapavo razmotala listove lošeg prugastog papira, ispisane zbijenim slovima. Jedno pismo nosilo je datum od 17, a drugo od 28. maja.
„Čitaj, molim te!“, kazala je Kamij prigušenim glasom, „Draga moja ženo...“, počela je Lea.
Reći su joj igrale pred očima: „Draga moje ženo...“, a te reći nisu bile njoj upućene. Da bi prikrila uzbuđenje, približila se prozoru.
„Molim te, nastavi!“
Uz napor koji Kamij nije mogla ni da zamisli, Lea je nastavila jednoličnim tonom.
„Draga moja ženo, toliko sam ovih dana mislio na tebe, samu i u takvom stanju, bez vesti o meni. Ti si u Parizu možda bolje obaveštena nego mi ovde. Sve je to tako neverovatno. Uzalud pokušavam da shvatim sve što se događalo od trenutka kad su Nemci napali Belgiju i Luksemburg. Došao sam ovamo da izvršim svoju dužnost. Umesto toga, bili smo prisiljeni da se povučemo. Pretvorili smo se od vojnika u begunce i pomešali se s povorkama izbeglica. Svuda su automobili puni ljudi, motori, bicikli, nagomilani koferi, torbe... Muškarci, uplakane žene, deca koja jauču i vuku se pešice po putevima i lutaju po strašnoj vrućini.
Neprijatelji bombarduju sve češće, a napuštena sela su opljačkana. Ostaju samo životinje: svinje i telad lutaju naokolo, ždrebad je izbezumljena, krave idu za nama mućući i očekuju da ih pomuzemo.
Draga moja, drži me još samo misao da si ti bezbedna. Ne bih voleo da si videla kako pred rafalima aviona po jarugama i poljima ostaju leševi izbeglica i ranjenici koji urlaju od užasa.
Mrzim rat, znaš to; ali se ipak stidim zbog rasula naših četa, zbog bezglavog bekstva naših zapovednika. Svih ovih dana mislio sam o tebi i našem detetu, o ocu, o Roš Blanšu, o svemu onome što smatram da čini život vrednim. Mislio sam i o časti... Ponekad besnim što nisam na frontu, da s oružjem u ruci gonim neprijatelja. Došlo mi je da povraćam i plačem kada sam video piramide ranjenih, probodenih i pregaženih konja. Svih ovih dana spavao sam po senicima i šumama, i jeo ono što se moglo naći. Iscrpljen sam, iznemogao i ponižen. Šta se tu može učiniti?“
Lea je pružila Kamij listove prvog pisma, ostavljajući joj da sama pročita nežne izraze kojima se završavalo i koji su nju toliko pogađali.
„Molim te, mila, pročitaj mi i drugo. Mi ga obe volimo, hoću da zajedno saznamo šta se s njim događa!“
Lea se trgla, pitajući se šta Kamij misli tim „mi ga obe volimo“. Da li je naslućivala kakva ona osećanja gaji prema Loranu? Ili je glupavo puna poverenja? Drugo pismo nosilo je datum 28. maja 1940:
„Najdraža moja! Dug sam put prešao od poslednjeg pisma. Znaš li da sam na oko pedeset kilometara od Pariza, skoro lud od pomisli da si tako blizu, a da ne mogu da te vidim? Tvoja pisma stigla su sva u isto vreme. Srećan sam i smiren što znam da je Lea pored tebe. Kaži joj koliko sam joj zahvalan i koliko je volim.
Dobio sam i vesti od oca, nažalost ne najbolje. Bojim se da će ovaj rat, koga se tako plašio zbog Francuske, i zla kob koja nas prati pogoršati njegovo stanje. Svi smo ovde prilično turobni, a novine, koje više i ne dobijamo, nisu baš bile utešne: bombardovane su Holandija i Belgija. Amijen, Abevil, Kale i Bulonj su okupirani, a savezničke divizije praktično opkoljene u Flandriji. Gamlena je zamenio ’mladi’ Vejgan... Možda će čast i slava Francuske biti spašene zahvaljujući imenovanju maršala Petena na položaj potpredsednika Veća...
Šaljem ti svoj dnevnik o ovim ratnim danima. Pročitaj ga ako budeš imala hrabrosti. Oprosti što dosađujem pričama o problemima snabdevanja namirnicama i bekstvu kroz šume. To su zaista nevažna zbivanja, ali od 10. maja ona su za mene svakodnevna. Kao što sam rekao, radujem se što se ne borim, ne iz kukavičluka, molim te da mi veruješ, već zato što se užasavam prolivanja krvi. Ipak, kako sam ti napisao, nemačke pobede i naš slabiji položaj, očigledan u mom sektoru, navode me da osećam stid i bol.
Moja Kamij, moram da te napustim, pukovnik šalje naređenje da mu se pridružim. Pazi se, i volim te.“
Lea je dala Kamij listove dnevnika. Ova ih je spustila u krilo, pokušavajući da se usredsredi na prve stranice i ponavljajući kao za sebe:
„Dobro mu je. Živ je.“
„Očigledno je živ, inače ne bi pisao“, kazala je Lea kojoj je to išlo na nerve.
Kamij nije odgovorila, već je preletela stranice dnevnika sa datumima od 10. do 27. maja 1940. godine. Lica skamenjenog od zaprepašćenja, čitala je opis rasula, dan po dan, tu i tamo prekidajući čitanje glasno izgovorenim rečenicama:
„Fert-sir-Šije, Bofor... Ponovo idem u izviđanje... Pukovnika nema, i mnogi misle da je nestao... Pronaći namirnice i stočnu hranu... Jedan od mojih ljudi malopre je stao na minu... jednog desetara ubio je neki pijani vojnik... Ja sam, kao i Vjazemski, opsednut mišlju o tome kako da organizujemo snabdevanje namirnicama. Uspevamo da pomuzemo krave, koje lutaju naokolo, i da damo deci mleka... U toku večeri su se vratili avioni, praćeni strašnim šištanjem, iza koga su usledile eksplozije. Polegali smo po zemlji jer nam je ovo prvo iskustvo sa šištećim bombama... Na ivici jarka plače neki usamljeni vodnik... Spavamo u seniku...“
„Jadni Loran“, promrmljala je Kamij, „on može da spava samo u krevetu.“
Lea joj je dobacila pogled pun mržnje.
„Slušaj, Lea“, rekla je Kamij oduševljeno, „na dan 24. maja zaustavio se u Salonu“:
„Nezaboravan je utisak naći se opet u velikom gradu punom civila, trgovina, kafanica... Dobra večera, rakija i cigara: rat ponekad ima i dobrih strana. Divan utisak, kad posle dobrog kupanja legneš u čiste čaršave...“
Lea, čiji je bes dostigao vrhunac, gledala je u Kamij dok je ova završavala čitanje.
„Zavidim mu što nije prisiljen da živi u zatočeništvu.“
„Kako možeš to da kažeš?“, uzviknula je Kamij. „Loran i njegovi drugovi izlažu život opasnosti!“
„Možda, ali se bar ne dosađuju.“
Kamij je s tugom gledala prijateljicu.
„Znači, toliko ti je dosadno pored mene? Znam da nije veoma zabavno izigravati bolničarku. Da nije mene, ti bi se već vratila roditeljima. O, kako mora da mi prebacuješ!“, zaječala je Kamij.
„Prestani da plačeš, pozliće ti pa će gospođa Lebreton opet reći kako je to moja krivica.“
„U pravu si, no zašto više ne izlaziš? Sara Milštajn i Fransoa Tavernije često te zovu. Zašto odbijaš?“
„Sasvim mi je dovoljno što ih ovde viđam svakog popodneva...!“
„Pa ne dolaze svakog popodneva.“
„Možda, ali i to je previše.“
Kamij je snuždeno oborila glavu.
„Ja ih oboje veoma volim. Fransoa je tako dobar i veseo...“
„Pitam se šta nalaziš na tom zabušantu?“
„Lea! Znaš dobro da to nije istina, on ovde ima važne odgovornosti, a ljudi iz vlade često se savetuju s njim.“
„To ti on priča, suviše si naivna, moja sirota devojčice. Kao i ta Sara, ne bih se čudila da je špijunka.“
„Sada preteruješ, previše čitaš loše romane i gledaš te grozne filmove...“
„Ubijam vreme kako znam i umem.“
„Leice, draga, nemoj da se svađamo. Bolje je da budemo vesele što je Loran dobrog zdravlja.“
„U ovom trenutku važnije je tvoje zdravlje. Misliš li da će lekar da ti dozvoli da otputuješ?“
„Nemam pojma!“, uzdahnula je Kamij. „Tako bih volela da sam na Roš Blanšu, pored Loranovog oca. Tako se bojim za dete!“
Neko je zakucao na vrata i ušla je Žozet.
„Gospođa Milštajn i gospodin Tavernije.“
„Opet oni“, kazala je Lea zlovoljno.
Sara Milštajn je ušla u sobu sa buketom ruža i prišla Kamij da je poljubi. Nasmešila se kad je videla listove Loranovog pisma razbacane po bledoružičastom prekrivaču.
„Vidim da ste dobili vesti od našeg vojnika. Mora da su dobre, ako se može suditi po vašem mnogo boljem izgledu i pogledu koji je skoro veseo.“
„Da, osećam da mi je lakše. Baš su divne ruže! Tako ste dobri prema meni, hvala, Saro.“
„Dobar dan, Lea. Kako mrgodno izgledate! Šta vam je?“
„Ništa, dosađujem se“, kazala je Lea, dozvolivši Sari da je poljubi.
„Pustite me da se divim vašem izgledu“, rekao je Fransoa Tavernije saginjući se da poljubi ruku Kamij. „Bogme, istina je, rumeni ste kao vaše ruže.“
„Mislim da malo preterujete“, odgovorila je mlada žena. „A vi, Sara, imate li vesti o vašem mužu?“
Pre nego što je odgovorila, Sara Milštajn je skinula upadljivi crni filcani šešir, u koji je bilo zabodeno dugo crveno pero. Sela je na nisku fotelju pored kreveta i mahinalno povukla plisiranu suknju svog kostima.
„Da, juče sam ih dobila...“
„... Poslali su ga u neki logor u Poljskoj“, nastavila je Sara.
„O, ne!“, uzviknula je Kamij.
Lea, koja se do tada držala po strani, približila se Fransoi Tavernijeu i rekla mu prezrivim tonom:
„Mislila sam da ćete ga vi izvući iz Nemačke?“
„Nije mi uspelo.“
„Fransoa je učinio sve što je bilo moguće“, rekla je Sara umorno.
„Kako možete da budete sigurni u to?“, odgovorila je Lea vatreno.
„Lea...!“
„Pustite je, Kamij, znate da me naša lepojka smatra špijunom, nitkovom i da dalje ne nabrajam.“
„Pustite me da joj odgovorim, Fransoa. Otac mi je telefonirao iz Liona. Od njega sam saznala u kakvim je okolnostima uhapšen moj muž. Nacisti su se iskalili na njemu zato što nisu uspeli da zadrže umetnika koji je suviše poznat u svetu. Da se Fransoa nije toliko zauzimao, ne bi deportovali samo mog muža... Tata će sutra biti u Parizu.“
Teška tišina spustila se među njih. Tišinu je prekinula Lea.
„Oprostite, Fransoa, i vi, Saro.“
„Već sam rekla, Lea, da ste veoma mladi! Prebrzo sudite, a ne znate o čemu govorite. Moraćete da se naviknete na opreznost. Svuda vidite špijune, ali treba se čuvati pete kolone“, kazala je Sara.
Lea se okrenula da bi prikrila razdraženost, a zatim pogledala na sat.
„Sasvim sam zaboravila na sastanak. Do viđenja do večeras, Kamij, ostavljam te u dobrom društvu.“
Fransoa Tavernije izašao je za njom i sustigao je u predsoblju, gde je pred velikim ogledalom nameštala šešir.
„Taj vam šešir ne stoji dobro, izgledate stariji. Osim po boji, savršeno bi pristajao tetki Liz...“
Lea se ljutito okrenula.
„Vi se ne razumete u to. Ovo je šešir od Agnes, nešto najotmenije što se može zamisliti.“
„Sirotice, ne izigravajte Parižanku. Mnogo ste zavodljiviji kao dete prirode iz
Montijaka, naročito kad pocrvenite kao sada.“
„Nisam crvena i svejedno mi je šta mislite. Ostavite me na miru!“
„Ne, moram da govorim sa vama. Hajdemo u vašu sobu!“
„Niste valjda mislili ozbiljno?“
„Prestanite s prenemaganjem! Ni to vam ne pristaje! Dođite!“
Uhvatio ju je za nadlakticu i povukao prema vratima.
„Pustite me, ili ću vikati!“
„Vičite koliko hoćete! Nećete da hodate? Onda ću vas nositi!“
Učinio je baš kao što je i rekao, podigao je Leu koja, uprkos pretnji, nije vikala, ali se pokušavala osloboditi udarcima pesnice.
„Tu je vaše devičansko skrovište, zar ne?“, pitao je, gurnuvši ramenom odškrinuta vrata.
„Pustite me, ma pustite me već jednom!“
„Kako god kažete, draga moja.“
Nemarnim pokretom bacio je Leu na krevet. Lea je odskočila, nemoćno gunđajući od besa, uspravila se sva raščupana sa kosom preko očiju i kleknula spremna na skok. Fransoa je bio brži i našao se na krevetu, čvrsto je držeći za ručne zglobove.
„Grubijane, nitkove!“
„Kao što sam nebrojeno puta naglasio, vaš je psovački rečnik vrlo ograničen. Ne čitate dovoljno. Hajde, dostaje bilo šale, treba da govorim sa vama. Hoćete li da me saslušate?“
„Idite vi u...“
„Sad ćete baš preterati sa psovkama. Ako ne budete mirovali, poljubiću vas.“
Lea je istog trena prestala da se otima.
„Hteli ste da razgovaramo? O čemu je reč?“
„O vama i Kamij. Morate da odete, jer u Parizu nije sigurno.“
„Znam“, rekla je Lea trljajući zglobove. „Nisam ja kriva što lekar kaže da ona ne sme da se pomera.“
„Govoriću o tome sa njom. Za nekoliko dana Nemci će biti u Parizu, a ja idem na front...“
„Gle, kakva čudna zamisao! Mislila sam da ne volite izgubljene slučajeve.“
„Zbilja ih ne volim. Ali reč je o nečem drugom.“
„Možda je reč o časti“, kazala je Lea što je uvredljivije mogla.
Zbog pogleda koji joj je dobacio skupila se na krevetu, očekujući da je udari. Kako se to nije desilo, podigla je oči prema njemu i osetila da se zacrvenela od stida, videvši njegovo uzbuđeno lice. Spopala ju je želja da mu se baci u zagrljaj i zamoli ga da joj oprosti. Možda bi to i uradila da on u tom trenutku nije prasnuo u smeh.
„Čast...! Možda... ali to je osećanje koga sam nedostojan! Čovek se nesumnjivo mora zvati Loran d’Aržila da bi znao za čast.“
„Ostavite Lorana i njegovu čast. Vratimo se na pretpostavku o našem odlasku.“
„Umete li da vozite?“
„Umem, položila sam ispit u Bordou pre no što sam došla ovamo.“
„Pokušaću da rekviriram, iznajmim, kupim ili ukradem neka bolnička kola, ili udoban automobil, u kome će Kamij moći da leži za vreme puta. Povešćete i gospođu Lebreton i Žozet.“
„Šta? Pustićete nas da odemo same?“
„Kako biste drugačije? Svi muškarci sposobni za borbu su na frontu. A vi ste sposobni da se snađete.“
Ne odgovarajući ništa, Lea je pognula glavu. Fransou Tavernijea ganuo je taj znak nemoći. Obema rukama zgrabio je teške uvojke i podigao lepo lice. Krupne suze tekle su niz njene još dečje obraze. Nežno joj je poljubio oči i kliznuo prema usnama, koje su pasivno dočekale njegov poljubac. Seo je na krevet, pustio joj kosu i položio je pored sebe.
„Malo moje, plačite ako će vam biti lakše od toga.“
Na taj ozbiljan i blag glas koji ju je podsetio na očev, Lea je zajecala i privila se uz Fransou.
„Htela bih da se vratim kući... tako se bojim da Kamij ne izgubi dete... šta bi
Loran rekao...? Da li je istina da Nemci siluju sve žene redom?“
„Ići ćeš kući, mila, ne brini, pobrinuću se za sve...“
„Ali rekli ste da ćete otići...“
„Sve ću srediti pre odlaska.“
Fransoa je sam sebi zamerao što iskorišćava situaciju, usne mu postadoše nasilne, ruke smelije, ali je posledica toga bila da se Lea smirila i, malo-pomalo, stala da mu uzvraća poljupce.
Glasovi koji su iznenada doprli iz predsoblja otrgnuli su ih od kratkotrajnog uživanja.
Još uvek nežno, Lea je odgurnula Fransou Tavernijea, ustala i sredila izgužvanu odeću.
„Nemojte tu stajati kao ukopani i gledati me, obrišite usne, zamazani ste karminom, i očešljajte se“, rekla je pokazujući mu četke na stočiću za češljanje.
On je poslušao, smešeći se.
„Kao da se doktor i gospođa Lebreton prepiru oko nečega“, reče Lea načuljivši uši.
Neko je pokucao na vrata.
„Ja sam, Žozet, gospođice Lea. Doktor bi da razgovara sa vama.“
„Dobro, recite da dolazim. Šta li on sad hoće da mi kaže?“, rekla je, okrenuvši se prema njemu.
Širenjem ruku pokušao je da kaže da ne zna.
„Sada ću vas ostaviti. Moram da pripremim savetovanje koje se sutra održava u Parizu, sa Čerčilom i trojicom njegovih saradnika.“
„Šta očekujete od tog sastanka?“
„Ništa naročito. Rejno želi da dobije nove RAF-ove avione. Neće ih dobiti. Neće dobiti ni pomoć u evakuaciji francuskih trupa odsečenih u Denkerku, koje je trebalo da budu evakuisane kada i engleske.“
„Čemu onda taj susret?“
„Da se ne izgubi veza s Engleskom i da saznamo tačan stav naših saveznika u slučaju separatnog mira.“
„Kakvog separatnog mira?“
„O tome se sada priča, ali to nije predmet brige lepih žena. To je muški posao“, rekao je zaneseno, privlačeći je.
Ona se nije opirala i pogledala ga je kao nikada pre toga.
„Ne želim da vam se nešto desi, malena.“
Lea je delovala razočarano što nije dobila poljubac. Nasmejao se njenom izrazu lica.
„Dosta za danas. Pobrinuću se da vam nađem prevozno sredstvo. Kroz dva dana ću vas obavestiti. Idite da vidite šta doktor Diboa hoće od vas.“
Ne odgovorivši ništa, Lea je izašla iz sobe.
„E pa, bilo je i vreme! Mislite li vi, gospođice Delmas, da nemam drugog posla nego vas da čekam?“, uzviknuo je lekar kada je Lea ušla u sobu.
„Oprostite, doktore, mislila sam da ste kod gospođe D’Aržile.“
„Gospođa D’Aržila je dobro, nije reč o njoj...“
„Znači, možemo da putujemo?“, uskliknula je radosno.
„To bi možda i bilo moguće da gospođa Lebreton nije dala otkaz, pod neubedljivim izgovorom.“
„Neubedljiv izgovor!“, reče bolničarka, koju Lea do tada nije uočila. „Javili su mi da mi se teško ranjeni zet nalazi u Bretanji, i da ćerka svakako hoće da ode kod njega zajedno sa dvoje dece. Zar je to neubedljivo?“
„Vaša ćerka je dovoljno odrasla da putuje bez majke“, kazao je doktor zlovoljno.
„Sa trogodišnjim i petogodišnjim detetom! Vidi se, doktore, da niste imali dece.“
„U ovo današnje vreme srećan sam zbog toga.“
„Gospođo Lebreton, ne možete me ostaviti samu sa Kamij, ne mogu je ja negovati i davati joj injekcije.“
„Žao mi je, ali moram da mislim i na svoju porodicu. Odvedite je u bolnicu.“
„Veoma dobro znate da u ovom trenutku u bolnicama nema ni jednog jedinog mesta, a neke su i evakuisane“, kazao je lekar.
„Ja tu ne mogu ništa“, suvo je odgovorila bolničarka. „Večeras odlazim vozom za Ren. Gospođice Delmas, vreme je za injekciju gospođe D’Aržile. Ako hoćete, pokazaću vam kako se to radi. Nije teško.“
Sara Milštajn je još uvek bila u sobi kod Kamij kad su obe ušle, a za njima je išao doktor Diboa. Lekar se prisilio da veselo kaže:
„Gospođa Lebreton nas napušta iz porodičnih razloga. Zato će pokazati gospođici Delmas kako da vam daje injekcije.“
Kamij je pobledela, i rekla sa slabačkim osmehom:
„Nadam se da nije ništa ozbiljno. Zahvaljujem vam na dosadašnjoj nezi. Sirota moja Lea, samo ti zadajem brige.“
„Okrenite se“, progunđala je bolničarka koja je pripremila špric.
Sara i lekar stali su malo dalje, dok je gospođa Lebreton govorila:
„Pogledajte, nije teško: naglo zabodete... lako pritisnete...“

POGLAVLJE 13.


Pariz je ostao bez stanovnika.
U ponedeljak 3. juna u bombardovanju aerodroma Orli, Burže i Vilakublaj, Sitroenovih fabrika i zgrada u 15. i 16. okrugu poginulo je skoro tri stotine ljudi. Rano izjutra prva kola zaputila su se ka jugu. Masa Parižana pohrlila je na železničke stanice Lion i Austerlic, pomešavši se s izbeglicama sa severa i istoka.
Obamrlost i tišina tipične za avgust spustile su se na trg Sen Silpis, kojim je Lea prolazila do opštine, da podigne bonove za hranu za tri stanovnice Bulevara Raspaj. Bez tih žutih kupona, prilepljenih na unutrašnju stranu lične karte, nije se mogao dobiti šećer. Mleko, kafa i puter već su bili retkost: čovek se već pitao od čega će se uskoro sastojati doručak.
Kada je posle dva sata čekanja najzad izašla iz opštine, Lea je bila zle volje. Umorna od dugog stajanja po hodnicima koji su smrdeli na varikinu, stari papir i znoj, sela je na klupu preko puta fontane, prikupljajući oko sebe žutosmeđi kišni mantil, koji je pozajmila od Kamij. Nije bilo baš toplo, tmurni oblaci plovili su nebom, sa koga je svakog časa mogla stići smrt. Razdražljivo se sećala kako je Kamij bila mirna kad su odjeknule sirene, a za njima se začulo i zaglušno brujanje aviona koji su nadletali Pariz, i na kraju prasak bombi. Lea je navaljivala na Kamij da siđe u podrum zgrade, preuređen u sklonište. Kamij je to tvrdoglavo odbijala, govoreći da više voli da gleda smrti u oči nego da bude živa zakopana. Sa besom u srcu i grčevima od straha u stomaku Lea je ostala pored nje, zabijajući glavu pod svilene jastuke.
A od Fransoe Tavrenijea ni traga ni glasa. Nemoguće je da je otputovao na front ne javivši joj se, i zaboravivši obećanje da će nabaviti prevozno sredstvo za odlazak iz Pariza. Bio je već 6. jun.
„Ove namrštene obrve ne ukazuju ni na šta dobro“, kazao je neko sedajući pored nje.
Lea je već htela da odgovori nešto grubo, kad je prepoznala Rafaela Mala.
„Gle, dobar dan, zar niste otputovali?“
„Kuda bih otišao?“
„Do vraga, ako želite.“
„Tamo ćemo, draga moja, svi otići, i to mi nije ni tako mrsko. Oduvek su mi se sviđali plavokosi đavoli, naročito u uniformi. Zar se vama ne dopadaju? To je ipak izvesna promena u odnosu na debeljuškaste Francuze, pripadnike narodnog fronta i strane državljane kukastog nosa.“
„Ćutite, sramota je da to govorite!“
„Što je to sramota? Zar nećemo izgubiti rat zbog Bluma i društva? Ja ih dobro znam jer sam i sam polu-Jevrejin, znate.“
„Imam prijateljicu Jevrejku čijeg su muža uhapsili samo zato što je Jevrejin.“
„Pa šta, zar to nije dovoljan razlog?“
„Užas!“, viknula je Lea naglo ustajući.
„Hajde, draga prijateljice, smirite se, šalio sam se“, rekao je ustajući i sam, i hvatajući je za nadlakticu. Lea se nestrpljivo istrgla.
„Izvinite, moram kući!“
„Čekajte, imam i ja jednu prijateljicu. Zadužila me je da prodam njen krzneni mantil od veličanstvene srebrne lisice. Daću vam ga vrlo povoljno i napravićete odličan posao.“
„Nisam znala da vas zanimaju krzna.“
„U ovom slučaju samo činim uslugu prijateljici, kojoj je novac potreban da bi otišla iz Pariza. Šta ćete, i ona je Jevrejka i boji se nacista. Ja se više bojim dosade. Ako vas ne zanima lisica, imam divne tepihe, neverovatno lepe starinske prostirke.“
„Sad još i tepisima trgujete. Mislila sam da ste pisac.“
S lica Rafaela Mala istog trenutka nestao je izraz dobroćudne poruge, a prešao ga je umoran i tužan osmeh, i u njegovim crtama ogledala se mlitavost i neka melanholična lepota, naglašena nesnosnim saučesničkim pogledom.
„Da, ja sam pisac. Pisac sam pre svega. Kako vi možete da shvatite pisca i njegovu svakodnevnu borbu između želje za životom i želje za pisanjem? Te dve stvari nemoguće je pomiriti. Ja sam sličan Oskaru Vajldu, želim da svoj genije unesem i u dela i u život. To se ipak ne može. I dovodi me do ludila, ali treba birati između života i pisanja. Nosim u sebi veliku knjigu, i to znam, ali me želja za učešćem u kretanju sveta i njegovim strastima toliko muči da moj rad trpi zbog toga. Neophodni su, kako su napisala braća Gonkur u svom Dnevniku: ’pravilni, tihi, mirni dani, građansko stanje čitavog bića, pribranost u toplim papučama, da bi se na svetlo dana iznelo nešto veliko, uzburkano i dramatično. Ljudi koji se previše troše u strasti ili u rastrzanom razdražljivom životu neće stvoriti nikakvo delo već će potrošiti život živeći ga.’
Potrošiti život živeći ga je ono što se meni dešava. Vas, žene, štiti nedostatak mašte, jedino vaše stvaranje je rađanje dece. Ima, doduše, i među vama uzvišenih čudovišta, kao što je gospođa De Noaj ili Kolet, koja je divan književni stvaralac, ali je malo istinske inteligencije kod žena, jer je ta inteligencija u suštini muška.“
„Muška inteligencija? Kako se usuđujete da to govorite, kad cela zemlja ovako tužno propada u rukama tih bića, koja po vama jedina poseduju istinsku inteligenciju?“
„Pobedile su nas inteligencija i snaga veća od naše, i pred tim se treba pokloniti.“
„Pokloniti se pred divljacima?“
„Srce moje, imate lepu i praznu glavicu. Ponavljate ono što ste čuli od nastojnice. Ovaj rat, koji vam izgleda divalj, biće blagodet za Francusku. Već su 1857. godine braća Gonkur napisala: ’Divljaštvo je neophodno svakih četiri-pet stotina godina, da bi se svet vratio u život. Nekada, kada bi stari narod neke ljupke evropske zemlje postao previše anemičan, na njega bi sa severa navalili šest stopa visoki divljaci, koji su iznova stvarali rasu.’ Nemci će biti ti divljaci koji će našoj anemičnoj rasi doneti novu krv, da ponovo živne. Verujte, mala moja, pederu i prevarantu koji je zbog potreba književnosti i svojih sopstvenih temeljno proučio životinju koja misli i naziva se čovekom. Čovek koga je bog oterao da ga ne gleda, i zbog čega se jadni budalasti stvor nikada nije utešio.
Setite se Lamartinovog stiha: ’Čovek - to bog je pali što neba se seća.’“
„Čini mi se da slušam strica Adrijena, dominikanca.“
„On je dobro izabrao. Za čoveka kao on je samo mantija. Nekad sam želeo da budem sveštenik. Ja, Jevrejin, promenio sam veru. Moji prijatelji, kao strasni katolici, podržali su me u tome. Dan pre zaređenja pobegao sam iz manastira i proveo tri dana u muškom bordelu. Uh, bilo je božanstveno. Posle kiselkastog mirisa svešteničkih pazuha, bubuljičavih drugova koje je tako opsedala želja za parenjem da su prljali gaće i čaršave, posle svih buđenja pomućenih zbog krutog komada mesa koji mi se izdizao pod mantijom, bila je prava sreća milovati i obljubiti nežna i namirisana tela muških kurvica. Šta vi od toga možete razumeti, nevina devojčice, kad niste upoznali čak ni otužne lezbijske zagrljaje.“
„Ne razumem, baš ste odvratni!“
„Taćno je da sam jedan odvratni bednik!“, uzviknuo je prasnuvši u smeh. „Hej, lepa gospoja, sigurno nećeš kupiš tepih ili bunda? Jeftino dam za taku lepoticu!“, vikao je idući za njom i smešno kriveći lice.
Izraz mu je bio tako lukav i ponizan u isto vreme da je Lea morala da se nasmeje.
„Baš ste ludi, jadni Rafaele. Ne znam što razgovaram s vama!“
„Zato što vas zabavljam i to vas izvlači iz mladalačke obamrlosti. Treba odrasti, dušice, ovo doba u kome živimo više nije za decu.“
Nekoliko minuta hodali su ćuteći. Na uglu ulica Grenel i Sen Per Rafael se zaustavio.
„Hoćete li da popijete čaj kod mene? Prijatelj mi je prepustio svoj divni stan u Ulici Rivoli. Pogled na Tiljerije je divan.“
„Hvala ne mogu. Prijateljica kod koje stanujem je bolesna. Mora da se zabrinula, jer sam otišla pre tri sata.“
„Dakle, sutra? Obećajte da ćete doći, hoću da vam dam neke knjige koje volim. Važno je da ljudi vole iste knjige, ako hoće da postanu prijatelji.“
Lea ga je posmatrala sa simpatijom, od koje nije mogla da se odbrani i koju ni sama nije shvatala.
„Ako budem mogla, doći ću, obećavam!“
Naškrabao je adresu i broj telefona na koverti sa oznakom N.R.F.
„Čekaću vas posle četiri. Ako budete sprečeni, telefonirajte! Računam na vas, do viđenja do sutra.“
„Do viđenja!“, uzvratila je, gurnuvši omotnicu u džep. Potrčala je Ulicom Grenel, koja je bila pusta sve do Bulevara Raspaj.
Nije stigla ni da stavi ključ u bravu, a vrata se otvoriše i na njima se pojavi Kamij, na brzinu obučena u mornarskoplavi kostim, koji je isticao zaokrugljeni stomak i bledo, mršavo lice.
„Najzad si došla!“, viknula je, držeći se za zid da ne padne.
„Sasvim si poludela, šta radiš na nogama?“
„Pošla sam da te tražim“, promrmljala je i skliznula na pod onesvešćena.
„Žozet, Žozet, brzo dođite!“
Mlada sobarica se pojavila na vratima ostave, i vrisnula kad je videla da Kamij leži bez svesti na podu.
„Pomozite mi, ne stojte tu kao neka glupača!“
Raščupana i crvena u licu, Žozet je pomogla Lei da prenese bolesnicu u sobu i smesti je u krevet.
„Svucite je, daću joj injekciju!“
Kada se Lea vratila sa špricem u ruci, Žozet je pokrivala Kamij, koja je na sebi imala tanki ružičasti svileni kombinezon.
„Što ste je pustili da ustane?“
Klečeći pored postelje, Žozet je jecala.
„Nisam kriva, gospođice, pripremala sam čaj u kuhinji. Gospođu sam ostavila da sasvim mirno sluša radio, kad sam je najednom videla iza sebe bosu i raščupanu, izbezumljenog pogleda, te sam zamalo razbila čajnik. Neprestano je govorila: ’Treba ići po Leu, treba ići po Leu...’ Probala sam da je vratim u sobu, ali me je odgurnula i rekla: ’Spakujte kofere, Nemci dolaze!’ Uplašila sam se misleći da je to čula na radiju. Otrčala sam da se spakujem, dok se ona oblačila. Vi ste došli u tom trenutku... Da li je istina, gospođice, da Švabe dolaze?“
„Nemam pojma. Zovite doktora Dibou da što hitnije dođe!“
„Dobro, gospođice!“
Naginjući se nad Kamij, Lea je pokušavala da je natera da udahne mirišljavu so.
„A ako Nemci dođu?“, pitala se, pomalo zahvaćena panikom.
„Gospođice, doktora nema i ne znaju kad će se vratiti.“
„Lea...“
Kamij je polako otvorila oči.
„Lea... tu si... uplašila sam se da si otišla... Na radiju su rekli da vlada napušta Pariz...“, rekla je, grčevito hvatajući devojčinu ruku.
„Hajde, smiri se. Malopre sam se vratila i na ulicama nema Nemaca. Sve je mirno, uzalud se uzbuđuješ. Loranu ne bi bilo milo da vidi kako si nerazumna.
Odmori se, probaj da spavaš. Doktor Diboa će uskoro doći“, slagala je Lea.
„Izvini, tako se bojim kad te nema.“
Već se skoro smrklo kada je Kamij zaspala, a lekara još nije bilo.
Lea je osetila glad i pošla u kuhinju da potraži hranu. Nije bilo ničega. Baš ničega, osim nekoliko suvih kolačića. Sva besna je potražila Žozet da se požali na nestašicu namirnica. Našla ju je kako sedi u mračnom salonu, odevena i spremna za odlazak, s koferom kraj sebe.
„Šta radite u mraku, u kaputu i šeširu po kući?“
„Gospođice, želim da se vratim roditeljima u Normandiju!“
Lea je užasnuto gledala u nju.
„Da me napustite i ostavite samu sa bolesnicom?“
„Bojim se, gospođice, previše se bojim... Želim da se vratim kući.“
„Prestanite s cmizdrenjem. Nemci su već tamo kod vas. Ako nisu danas, biće sutra. Biće bolje da odete na spavanje.“
„Gos...“
„Ućutite, a sutra gledajte da kupite nešto za jelo. Laku noć!“
Lea je izašla i ostavila nesrećnu devojku da smeteno jeca.
Sutra ujutru oko šest Leu je iz lošeg sna prenulo zvono na vratima. Pomislila je da je to doktor Diboa. Pokupila je kimono i ustala sa divana pored Kamij, na kome je provela noć. Zevajući, otišla je da otvori vrata.
Neki čovek u unifirmi umazanoj blatom, prljavog lica i sa bradom od nekoliko dana, stajao je pred njom.
„Lorane...!“
„Ne, nije Loran, to sam samo ja. Kao da se niste sasvim razbudili, draga prijateljice. Mogu li da uđem?“
Lea se sklonila da propusti Fransou Tavernijea.
„Nemojte da pravite takvo lice. Mislite li da sam duh?“
„Umalo da to pomislim. Gde ste bili svih ovih dana? Zvala sam nekoliko puta, ali vas nije bilo.“
„Kao što se vidi po mojoj odeći, nisam bio kod Maksima.“
„Dosta šale! Trebalo je da se javite, čekala sam vas.“
„Baš lepo! Dođite da vas poljubim zbog te vernosti.“
„Sklonite se, prljavi ste da se čovek prepadne od vas.“
„Šta ćete, srce moje, rat je prljav. Ali vojnik vazda ima pravo na poljubac lepotice.“
Fransoa Tavernije privukao je Leu sebi i poljubio je uprkos opiranju. Osećajući da neće da mu popusti, pustio je da se izmakne.
„Recite, šta je s gospođom D’Aržilom. Kako joj je?“
„Loše.“
„A lekar?“
„Čekam ga od juče. Da li ste našli odgovarajuća kola?“
„Jesam. Svih ovih dana nisam samo ratovao. Otkrio sam jednu vivastelu u savršenom voznom stanju. Da li ćete umeti da je vozite?“
„Moraću.“
„Poslao sam dva poverljiva čoveka po nju, biće ovde kroz dva dana.“
„Kroz dva dana!“
„Kola su u Marseju.“
„Trebalo je da poslušam tatu i krenem vozom.“
„Mislio sam i na to. Ali u vozu je nemoguće da Kamij putuje ležeći.“
Zvonce je opet odjeknulo na ulaznim vratima.
„O, doktore!“, uzviknula je Lea kada su se vrata otvorila.
Doktor Diboa jedva je nešto pristojnije izgledao od Fransoe Tavernijea. Zgužvano odelo, neobrijana brada, crvene oči, sve je to ukazivalo na umor i nedostatak sna.
„Nisam mogao da dođem ranije. Da li biste bili dobri da skuvate kafu?“
„I ja bih je rado popio“, reče Fransoa.
„Pogledaću da li je još ima. Žozet se toliko boji da ne ide ni u kupovinu.“
Zaista, u kuhinji nije bilo kafe, mleka ni hleba.
„Srediću to“, kazao je Fransoa, koji je pošao za Leom.
„Poznajem gostionicu u blizini u koju sam često zalazio. Vlasnik će me izvući. Dok vi zagrejete vodu, ja ću da se vratim. U međuvremenu mi napunite kadu.
Nemam vremena da trknem kući!“
Kad se vratio, nosio je veliku papirnu kesu punu upravo samlevene kafe, flašu svežeg mleka, kutiju čokolade, kilo šećera i, najlepše od svega, dvadesetak još toplih puter-kifli.
Fransoa Tavernije hteo je lično da odnese poslužavnik za Kamij, koja se naterala da pojede jednu puter-kiflu da mu ugodi. On sam ih je pojeo pet, kao i Lea, a doktor tri. Pošto su se najeli, dugo su ćutali. Lea je prekinula tišinu obrativši se prijatelju:
„Ako hoćete da se okupate dok je voda još topla, požurite!“
„Nemam vremena. Moram da podnesem izveštaj generalu Vejganu i da razgovaram s maršalom Petenom.“
„Tako odeveni?“, nije mogao da se na začudi doktor Diboa.
„Što da ne? To je odeća svih onih koji su masakrirani zbog nebrige glavnog štaba: sve čete u bekstvu neko udaljava od Pariza, i tumaraju unaokolo u potrazi za komandantom.“
„Šta ćete posle?“, upitala je Kamij.
„Posle ću umreti za Francusku, gospođo“, kazao je teatralno.
„Fransoa, nemojte se tako šaliti. Biće mi vrlo teško ako vam se nešto desi.“
„Hvala na lepim rečima, draga gospođo D’Aržila. Obećavam da ću se truditi da ostanem živ. Doktore“, rekao je okrećući se prema njemu, „mislite li da smemo da prevezemo našu bolesnicu?“
„To mi se čini krajnje neoprezno i zbog njenog srca i zbog deteta. Međutim, ako se bombardovanja nastave... neka krene s milošću božjom. Prepisaću joj druge, jače lekove. Pokušaću da svratim sutra.“
„Gospođo, gospođice, Nemci zauzimaju Dijep, Kompijenj i Ruen, pa čak i Forž Lezo, gde mi živi kuma“, povikala je Žozet ulazeči u sobu, sa komadom puter-kifle u ruci.
Fransoa Tavernije zgrabio ju je za nadlakticu i izveo iz sobe brže nego što je ušla.
„Mala glupačo, zar hoćete da ubijete gospođu?“
„O neću, gospodine“, zakukala je sirotica, „ali mislim na oca, majku, mlađu braću...“
„Znam, mala, kroz dva dana moći ćete otići iz Pariza, sa gospođom D’Aržilom i gospođicom Delmas. Ići ćete u Žirondu, na selo, i tamo ćete biti mirni“, rekao je blažim glasom, milujući je po kosi.
„Da, gospodine, ali kad ću videti porodicu?“
„Ne znam, možda i uskoro. Žozet, obećajte mi da ćete paziti na gospođu
D’Aržilu.“
„Hoću, gospodine.“
„Hvala, Žozet, vi ste dobra devojka. Imate dva dana da se snabdete za put. Uzmite ovo, pa kupite i sebi neku lepu haljinu.“
„O, hvala, gospodine“, rekla je Žozet skoro sasvim utešena, stavljajući novčanice u džep.
Lea i lekar izašli su iz Kamijine sobe.
„Ako hoćete da vidite maršala Petena i njegovu vladu, požurite. Na radiju su upravo najavili njegov odlazak u Turen“, rekao je tiho doktor Diboa, brišući zamagljene naočare. „Do viđenja do sutra.“
Vrata na stepeništu zatvorila su se za njegovom pogrbljenom figurom.
„Zašto ste pustili Kamij da sluša vesti?“, pitao je Fransoa Tavernije.
„Tu nije bilo pomoći“, odgovorila je Lea, stežući kimono zimogrožljivo oko sebe.
„Budite hrabri, najteže tek dolazi. Poljubite me!“
Spontanim pokretom Lea mu se bacila u naručje, svijajući mu ruke oko vrata dok se naginjao nad nju.
Usne su im se spojile žestinom od koje su osetili bol. Suze koje su tekle iz njenih očiju davale su poljupcu ukus morske se. Skinuo je njene prepletene ruke sa svog vrata i, ne ispuštajući je, odmakao je od sebe. Kako je lepa, dok tako drhti od bola.
„Možda me bar malo volite?“, nije uspeo da ne promrmlja.
Ona je odrečno odmahnula da ga ne voli.
Njegovo neobrijano lice zgrčilo se od naglog bola. Pa šta onda, i poljupci su nekad dovoljni. Ponovo ju je privukao sebi, a ruke su mu za trenutak odlutale pod njen kimono.
Kad se odmaknuo, Lei više nisu tekle suze.
„Moram da vas ostavim, draga prijateljice“, kazao je uz osmeh. „Hvala na ljubaznom dočeku. Videćemo se uskoro, i pazite na sebe i Kamij. Do viđenja!“
Lea ga je bez reči gledala kako odlazi. Kažiprstom je polako prevukla preko vlažnih usana.

Lea i Žozet bile su sasvim zaboravile da je nedelja. Većina trgovina s prehrambenim proizvodima bila je zatvorena. Išle su do pijace Sen Žermen, gde su, posle višečasovnog čekanja, našle desetak jaja, pile, kunića, veliku kobasicu, sir, dva kila jabuka i, posle cenjkanja, jednu veliku šunku.
Iscrpljene i ponosne na svoju kupovinu, vratile su se praznog novčanika niz Ulicu Fur, držeći svaka po jednu ručku teško natovarene pijačne torbe.
Vreme je bilo lepo, a po ulicama veoma malo sveta: nekoliko sitnih starica sa sirotinjski napunjenim mrežama sa hranom, skitnice, nastojnice koje su po navici čistile ispred svojih zgrada, dva gradska policajca na rasklimanim biciklima, kola natovarena teškim madracem, ormanom s ogledalom i gomilom nemirne dečurlije, da se čovek neizbežno pitao kako li se uopšte kreću. Ulica Ren bila je nalik na dugu reku olovne boje i pustih obala. Iznenada su se pojavili kamioni, koji su dolazili sa Bulevara Sen Žermen. Ispod slabo pričvršćene cirade, Lea je videla gomilu spisa, na brzinu povezanih tankim konopcem.
Prekrila je nameštaj navlakama i počela da se pakuje. Slažući kišni mantil koji je pozajmila od Kamij, našla je u džepu papir na kome je Rafael Mal napisao svoju adresu. Razdraženo se setila obećanja koje mu je bila dala: da će doći k njemu, ili da će mu bar telefonirati.
Kroz otvoren prozor videlo se drveće na bulevaru, dopiralo je sunce i pozivalo na izlazak. Sve je izgledalo veoma mirno i u duhu leta, samo se čulo cvrkutanje vrabaca i gugutanje golubova.
Lea je odlučno spustila poklopac kofera, uzela laku crnu vunenu pelerinu i ogrnula je preko crne svilene haljine sa crvenim tačkicama. Pred venecijanskim ogledalom u predsoblju stavila je crni slamni šešir. Tiho je odškrinula vrata Kamijine sobe, ali ona je srećom spavala. U kuhinji je Žozet spremala korpe sa hranom za put.
„Izlazim, idem u posetu. Neću se dugo zadržati.“
„Nije pametno da izlazite sami, gospođice.“
Lea je više volela da ne odgovori.
Osim nekoliko kola i kamioneta nakrcanih do vrha raznim omotima, Pariz je bio pust. Prelazeći preko mosta Roajal, opazila je neke teške crne oblake koji su se dizali ka nebu od Gran Palea. Uznemireno je produžila putem i ubrzala korak. Tiljerije su bile prazne, baš kao i ulice.
Na tamnoj pozadini neba isticao se, blistavom belinom na suncu, savršen krst koji su činili Obelisk i vrh Trijumfalne kapije na trgu Etoal. Uzdrhtalog srca, opet se zaustavila i videla u mislima put do kapelica u Verdeleu obasjan olujnim svetlom. Iznenada ju je obuzela želja da bude u podnožju krsta, pred kojim se molila kao dete i plakala kao šiparica, i to tako snažno da je posrnula.
„Bože moj!“, promrmljala je.
U njoj je navirala molitva upućena Bogu njenog detinjstva, koja se malopomalo pretvarala u molitvu zahvalnicu zbog tolike lepote. Sa žaljenjem se odvojila od tog prizora i stigla u Ulicu Rivoli, pred kuću u kojoj je stanovao Rafael Mal, ne susrevši usput nikoga.
On joj je otvorio, odeven u neku arapsku belu vunenu odeću i iznenađeno je pogledao.
„Zar ste zaboravili da ste mi izmamili obećanje da dođem danas?“, pitala je ona.
„Gde mi je glava?! Izvinite, draga prijateljice, baš sam usred priprema za odlazak.“
„Odlazite?“
„Sutra ili prekosutra. Nemci napreduju, pa sam izgubio posao. Vlasnik Radio
Mondijala iz dana u dan, odnosno iz sata u sat, očekuje naređenje o evakuaciji.“
„Kuda ćete sada?“
„Nesumnjivo u Tur, tamo gde je i vlada. Povešću i vas ako hpćete.“
„Ne budite glupi! I ja odlazim kroz dva dana.“
„Gde li ćemo biti kroz dva dana? Uđite i sednite. Ne obraćajte pažnju na nered!
Hoćete li čaj?“
„Više bih volela nešto hladno.“
„Mislim da to ne mogu da vam ponudim, osim ako ne pijete viski. Vlasnik stana ostavio je dva sanduka. Popio sam samo jedan.“
„U redu, nisam ga još probala.“
„Udobno se smestite,“
Lea se osvrnula naokolo. Salon u kome je sedela bio je pretrpan raznim kineskim ukrasnim predmetima, od kojih su neki bili vrlo lepi, kao dugi lakovani kovčeg u bojama skarabejovih krila, dok su drugi bili nesnosno ružni, kao neke drečave figurice. Uputila se prema otvorenim prozorima, ka balkonu što je gledao na Tiljerije. Rafael joj se pridružio, noseći dve čaše napunjene tečnošću boje ćilibara.
„Pijem za vašu lepotu!“
Lea se osmehnula i klimnula podižući čašu. Popila je i napravila grimasu.
„Ne dopada vam se?“
„Ima čudan ukus.“
„Popijte još, videćete, brzo ćete se naviknuti.“
Polako su ispili naslonjeni na ogradu balkona. Zbog gadnog mirisa masnog dima nabirali su noseve.
„Šta je to?“, pitala je Lea.
„Od jutra gori iz pravca Bulonja. Hajde da uđemo!“
Smestili su se na nizak divan pretrpan jastucima.
„Imate li još mesta u koferima?“, pitao je on
„Da, zavisi samo za šta?“
„Juče sam obećao da ću vam pozajmiti neke knjige, koje smatram vrhunskim književnim dometima.“
Uzeo je tri knjige koje su ležale na divanu i malo oklevao pružajući ih Lei.
„Ne, neću vam ih pozajmiti, već vam ih poklanjam. Možda je ovo poslednji put da se vidimo. Sačuvaćete ih kao uspomenu na mene. Ovo je Sumrak bogova Elemira Burza, za koga bih dao celog Flobera, zatim Ranseov život, mada ste možda premladi za to. To je delo zrelog doba, koje bi trebalo da nas prati u starosti! Nije važno! Pročitaćete ga kad dođe vreme za to. Ovo je Šeri od čuvene Kolet. Junakinja je divan ženski lik koji se zove isto kao i vi. Ovaj roman prikazuje žensku veličinu i bedu. Kamo sreće da budete kao ta žena. Volite li poeziju?“
„Da, pomalo.“
„Pomalo nije dosta. Pročitajte Nervala, tog najvećeg očajnika.“
Kako je Rafael Mal u tom času bio daleko od onog površnog čoveka, povremenog trgovca bundama i tepisima, izveštača u Marjani i pariskog homoseksualca! Lea je shvatila da joj on, zajedno sa tim knjigama, poklanja i neki skriveni deo sebe.
„Hvala“, rekla je jednostavno, utisnuvši mu poljubac na obraz.
Ustao je, nastojeći da ne pokaže da je ganut.
„Srce moje, da sam mogao da volim neku ženu, bila bi to žena poput vas“, rekao je, poklonivši se.
Lea je pogledala na sat.
„Moram da idem, prošlo je šest.“
„Otpratiću vas. Nije pametno da mlada i lepa žena ide sama ulicama u ovo vreme.“
„Pa nema nigde nikoga.“
„Upravo to i jeste opasno. Verujte ljubitelju mračnih ćoškova. Baš na takvim mirnim mestima nalaze se loši momci. Takve susrete bolje je izbegavati, ako ih baš ne volite. Dajte knjige da ih zamotam.“
S vrha ormana od crnog laka ukrašenog slonovačom izvukao je skupocen crveni šal, izvezen raznobojnim cvećem i pticama, i umotao sve tri knjige u njega.
„Evo ga, jedan lep mali zavežljaj, u skladu s vašom toaletom“, rekao je pružajući joj omot i otvarajući vrata.
„Zar idete ovako? Nećete da se presvučete?“, začudila se Lea.
„Pa zar niste upravo rekli da je Pariz prazan? A i kad bi bilo ljudi? Zar nisam lep ovako? Zar nisam otmen? Afrička odeća uvek mi se činila vrhuncem dobrog ukusa. Nedostaje mi samo beduinska marama. Ne mari.“
Prijatan vazduh napolju kvario je zadah dima. Rafael je uhvatio Leu za nadlakticu.
„Idemo preko kejova, ako hoćete. Možda je ovo poslednji put da ovako šetamo.“
Preko puta Akademije, dvoje bukinista otvorilo je svoje ulične tezge sa knjigama, jednu je držala neka debela žena neodređenih godina a drugu starac umornih očiju. Pozdravili su Rafaela kao stalnog poznanika, ne zapažajući njegovu odeću.
„Otvorili ste danas? Sigurno niste imali mnogo kupaca.“
„Nažalost, gospodine Mal, pobegli su i najhrabriji. Kakva nesreća ostaviti ovako divan grad?“
„Trebalo bi i vi to da uradite.“
„Ja, gospodine? Nikada to neću učiniti. Ovde sam odrastao, rođen sam u nekom dvorištu u Grand Ogistenu, išao sam u školu na keju Sen Mišel, izgubio nevinost u senci Crkve sen Žilijen, oženio se u Crkvi sen Severin. Pokojna žena mi je bila ćerka starinara iz Belvila i sahranjena je na groblju Per Lašez, ćerka mi drži kafanu na Monmartru, stariji sin ima dobru uličnu prodavnicu preko puta Notrdama, a najmlađi će, čim se vrati iz ovog prokletog rata, preuzeti ovu od mene. Nama van Pariza zakržljaju glava i telo. Zato ćemo ostati, zar ne, Žermen?“
Debela žena, preplanula kao mornar, bučno je iskazala svoje mišljenje:
„U pravu si, debeli!“
Posle tih zaključnih reči Rafaeal i Lea se pozdraviše sa njima.
Kosi zraci sunca ružičasto su bojili groteskne likove na Pon Nefu. Pretovarena kola prolazila su prema Bulevaru sen Mišel. U Ulici Genego su, kroz otvoren prozor, čuli kako otkucava sedam sati.
„Požurimo, kasnim.“
Do Bulevara Raspaj stigli su izmenivši tek nekoliko reči. Prijateljski se poljubiše pred vratima, poželevši jedno drugom mnogo sreće.
* * *

Sutradan je Kamij dobila pismo od Lorana. Nalazi se blizu Bovea i opisuje ga kao vrlo lep grad, sa veličanstvenom i divnom katedralom.
„Od kog je datuma to pismo?“, viknula je Lea.
„Od 2. juna, zašto? O! Bože moj! Bove je razoren posle tog datuma“, promucala je Kamij i sručila se na pod.
Suviše potresena, Lea nije ni mislila da joj pritekne u pomoć.
„Lea“, preklinjala je ona.
Devojka je bila tako ukočena da nije ništa čula. Najzad se povratila iz svoje ošamućenosti i uspela da pruži Kamij pomoć kakvu je njeno stanje zahtevalo. Kad je kriza prošla, pale su jedna drugoj u zagrljaj i dugo plakale. U tom položaju zatekao ih je doktor Diboa, koji je izgledao deset godina stariji nego juče. Uprkos svom umoru, našao je reči da ih malo smiri.
U utorak 11. juna, stanovnice Bulevara Raspaj bile su spremne za polazak. Nedostajala su samo kola, pa je noć proticala u iščekivanju.
U sredu po podne vladala je takva napetost da je Lea radije izašla rekavši da će pogledati ima li vozova sa železničke stanice Austerlic. Koračala je u sandalama, krupnim koracima, Bulevarom sen Žermen prestižući tužne grupe ljudi koji su gurali dečja ili ručna kolica, pa čak i baštenska kolica sa svojom jadnom imovinom: sat sa klatnom, usisivač, šivaća mašina, barometar, akvarijum sa zlatnim ribicama, savijeni madrac, dedin portret ili uvećana fotografija sa venčanja, kavez sa mršavim kanarincem ili parom grlica, lutka s porculanskom glavom, izbledeli tepih... Mnogo blede dece, umornih žena, iznurenih staraca. Odakle li dolaze? Iz okoline, sa severa, iz Belgije...? Na Bulevaru sen Mišel, neki su se pridružili ljudskom talasu koji se peo prema Luksemburškom parku, a drugi su, kao i Lea, nastavili prema železničkoj stanici Austerlic. Zbijena masa preprečila je pristup stanici. Čule su se najneverovatnije glasine među ljudima koji su bili prisiljeni da se zaustave.
„Švabe su u Angijenu.“
„Ne, u Anveru...“
„Digli su u vazduh spremišta nafte kod Pariza...“
„Versaj je bombardovan...“
„Vozovi više ne idu...“
„Zatvorili su stanična vrata...“, To je bila istina.
Službenik železnice popeo se na krov nekih kola, iza rešetkastih vrata na ulazu u dvorište, i obratio se gomili preko zvučnika. Posle bezbrojnih opomena, postignuta je kakva-takva tišina.
„Zbog mera bezbednosti vrata će biti zatvorena do pet sati po podne...“
Sa svih strana čuli su se povici negodovanja.
„Tišina... pustite me da pričam... tišina...“
Povici su se stišali.
„... da bismo omogućili putnicima koji se već nalaze na stanici da se ukrcaju...“
„Uuu... a mi...?“
„Svi će otputovati... Dve stotine trideset osam dodatnih vozova predviđeno je na stanicama Austerlic i Monparnas... U ovom trenutku svakih pet minuta po jedan voz kreće iz Pariza... svi ćete otputovati.... Strpite se...“
Lea se s teškom mukom provlačila preskačući noge onih koji su sedeli na pločniku, sa prtljagom pored sebe. Približivši se Botaničkoj bašti, videla je neplanirane izletnike na travnjacima. Prošla je kroz baštu i stigla u Ulicu Line, nadajući se da će tamo biti manja gužva. Neki čovek joj je prišao i pošao za njom do Ulice Ekol, dobacujući joj svakakve gadosti, što se pretvorilo u prostakluke. Kad je stigla do ulice, čovek je iz nepoznatog razloga odustao od praćenja.
Dok je prolazila pored pivnice na Dipon Latenu miris prženih krompirića podsetio ju je da nije ručala. U velikoj pivnici bilo je malo sveta. Lea je s apetitom pojela prženi krompir i popila pivo, a zatim i kafu. Kada se najela, ponovo je pošla ka Odeonu, teško krčeći put kroz gomilu koja je išla prema Sen Mišelu.
Bilo je četiri sata po podne.

POGLAVLJE 14.


Kola su stigla u pet ujutru, a dovezao ih je neki potpuno iscrpljen mladić. Zaspao je naslonjen na kuhinjski sto, sa glavom na rukama i šoljicom kafe ispred sebe koju nije imao snage da popije.
Uz pomoć Žozet, Lea je spustila prtljag i smestila Kamij, koja je izjavila da se savršeno dobro oseća. Ostavivši kola Žozeti, popela se da probudi vozača, koji je otvorio oči potpuno ošamućen, posle samo sata odmora. Podgrejana kafa malo ga je razbudila.
Na ulici je vozač učvrstio kofere i veliki sanduk na krov vozila.
„Zaboravio sam da se predstavim. Zovem se Antoan Diran. Odvešću vas do Etampa, gde bi trebalo da se nađem sa drugovima. Zahvaljujući gospodinu Tavernijeu imamo propusnicu i pedeset litara benzina, što će nam omogućiti da izađemo na Port d’Orlean.“
„Zašto nam treba propusnica da izađemo onuda?“, upitala je Lea.
„Ne znam, gospođice. Civile koji žele da odu iz Pariza vraćaju prema Port d’Itali.“
Trebalo im je tri sata da stignu na Port d’Orlean, parišku kapiju koju su čuvali vojnici, usmeravajući gomilu prema Port d’Itali. Zahvaljujući dokumentima koja su imali, oficir ih pusti da prođu. Do Dvadesetog državnog puta vozili su krivudavim puteljcima i prošli su još jednu kontrolu, pre izlaska na put za Orlean. Osim vojnih vozila, put je bio prazan. Iza Monlerija sustigli su prve pešake, žene u papučama ili sa visokim potpeticama, koje su za sobom vukle decu, obučenu na brzinu, ili gurale kolica puna paketa, iz kojih su izvirivale dečje glavice. Mladići su gurali pretovarena kolica. Među njima je bilo i dosta vojnika u bekstvu, bez šlemova, divljih pogleda. Neki su nosili kofer, drugi pušku, hodajući oborene glave i izbegavajući vojnu kontrolu.
Kola su se sve teže provlačila, okružena sve gušćim talasom naroda koji je nosio sa sobom bicikle, motore, zaprežna kola, kamionete, tricikle, vatrogasna kola i automobile tako stare da se čovek pitao kako uopšte mogu da se voze, pa su se videla čak i jedna mrtvačka kola. Vozeći brzinom hoda, prošli su pored Arpažona. Neki vojnik zadužen za saobraćaj rekao im je da je zabranjeno ići dalje. Lea je pokazala propusnicu, a on je podigao ruke uvis, kao da je hteo da kaže „pa dobro, kad je tako!“.
Na raskrsnicama su, tu i tamo, poneki mornar, avijatičar ili pešadinac pokušavali da svojim prisustvom stvore neki prividan red u toj tužnoj seobi. Vozeći preko polja uz drum, vozač je uspeo da pretekne dvadesetak autobusa punih zatvorenika i čuvara. Iz kog li zatvora dolaze? Uskoro je Antoan morao da se vrati na put. Spora vožnja nastavljala se pod bleštavim suncem, od koga su lica crnela a biciklisti i pešaci se preznojavali.
Neki čovek stajao je na baštenskoj kapiji pored puta, s olupanom aluminijumskom čašom od četvrt litra i vedrima punim vode, po kojima je lupao da privuče pažnju i dozivao izbeglice:
„Hajde, pripremite sitan novac! Deset sua čaša, dva franka flaša“, dok je njegova žena pružala žednim ljudima čašu ili bocu, i primala novac.
„Sramota!“, viknula je Kamij.
„Videćete još svašta do kraja puta“, kazao je vozač, koga više ništa nije moglo začuditi.
Konačno su stigli u Etamp. Trebalo im je šest sati da pređu četrdeset šest kilometara.
Stanovnici tog gradića pridružili su se beguncima. Ostao je otvoren samo jedan hotel, u kome su se prodavali kafa, hleb i sir, što izbeglice razgrabiše. Bilo im je potrebno više od dva sata da prođu kroz to mesto. Mladić je bio na kraju snaga, vozio je kao automat, glava mu je često padala na grudi. Najednom je video da su izašli iz Etampa, i to ga je razbudilo. Zaustavio je auto.
„Ja ne smem dalje. Savetujem vam da vozite sporednim putevima.“
„Nećete nas valjda ostaviti?“, viknula je Žozet.
„Takva je zapovest, ne smem dalje.“
U istom trenutku čuli su, glasnije od brujanja automobilskih motora, dečje vike i bata koraka, zvuk aviona, od koga su svi toliko strepeli.
„Silazite brzo!“, viknuo je Antoan izlazeći iz kola, „ležite u jarak!“
Kamij je, uz Leinu pomoć, izašla iz kola, ruku zgrčenih na stomaku, u besmislenom zaštitničkom pokretu. Potrčala je i skotrljala se na prašnjavu travu pored Žozet, koja je sva drhtala, i još dvoje staraca, koji su se stezali u zagrljaju.
Avioni su proleteli nisko iznad njih, tako blizu da su se piloti jasno videli, a zatim su se digli u nebo bez oblaka. Pritisak straha malo je popustio i nekoliko glava se podiglo kada, naglo zaokrenuvši, nemački avijatičari otvoriše vatru na dugu i nepomičnu kolonu izbeglica poleglih po zemlji.
Prašina sa druma koju su meci podigli zapahnula je Leu. Avioni su nadleteli dva-tri puta. Kad je ubitačna buka utihnula, zavladala je duga tišina, a zatim su se začuli stenjanje, prvi krici i jauci, dok su crn dim od koga se prevrtao želudac i miris nagorelog ljudskog mesa, gume i benzina obavijali pustoš. Žozet se prva pridigla sva ošamućena i oblivena krvlju. Jauknula je i zavrtela se ukrug. Kamij se polako pridigla, neozleđena. Pored nje se ono dvoje staraca nije micalo. Prodrmala je čoveka za rame. Od tog dodira se pomerio, pa je videla da su oboje ubijeni jednim metkom. Stežući šake, Kamij je prigušila vrisak, savlađujući gađenje, nagla se nad njih i zatvorila im oči. Antoanu nije bilo ništa. Kad se Lea uspravila, oko nje se sve zavrtelo. Da nije bilo Kamij, pala bi.
„Mila moja, ranjena si...!“
Lea je prinela ruku čelu i povukla je svu krvavu. To je na nju čudno delovalo, ali je nije previše zabrinulo.
„Pustite me da pogledam!“, rekao je čovek šezdesetih godina, guste bele kose,
„ja sam lekar.“
Iz lekarske torbe izvadio je obloge i zavoje.
„To je samo čeona arkada, nije ozbiljno. Staviću vam čvrst zavoj, koji će zaustaviti krvarenje.“
Malo ošamućena, Lea se nije protivila.
Sedeći na strmini, dok joj je zavoj davao ranjenički izgled, hladno je posmatrala sve oko sebe: mnogo je automobila gorelo, ali su njihova kola nekim čudom ostala čitava. Naokolo su ležala beživotna tela. Trebalo je nekoliko sati da ih sve odnesu. Niko nije mislio na jelo. Bilo je osam uveče kad je Lea sela za volan. Vozač je nestao. Na navaljivanje Kamij, Lea je pristala da primi neku bakicu, koja nije mogla da nađe nikoga od porodice.
Prizori smrti i razaranja pratili su ih kilometrima. Kad je pala noć, Lea je, premorena i obraza oblivenog krvlju koja joj se slivala iz rane, skrenula sa Dvadesetog državnog puta u Anžervilu, u nadi da će naći neku otvorenu kafanu ili restoran. Ne nađoše ništa, sve je bilo zatvoreno. Malo van sela, prepunog izbeglica koje su spavale po tremovima, u crkvi, školi, na trgu, pa čak i na groblju, zaustavila je kola na rubu nekog polja. Sve četiri žene su izašle. Noć je bila topla, nebo puno zvezda, a vazduh je mirisao na seno. Žozet je otvorila korpu sa hranom, na koju su se sve izgladnelo bacile.
Probudivši se u zoru, primetile su da je jedna guma izduvana. Lea nije uspela da skine točak, pa je pošla u potragu za nekim automehaničarem. Garaža je bila zatvorena, kao i seoske prodavnice. Na trgu pred crkvom opatice su hranile decu toplim mlekom. Lea je upitala gde bi mogla da nađe pomoć.
„Sirotice mala, nema više nikoga. Svi zdravi muškarci su u ratu ili su pobegli: načelnik, beležnik, lekar, vatrogasci, učitelj, pekar, svi su otišli. Tu je samo sveštenik, ali on je vrlo star. Dete moje, čak nas je i Bog ostavio.“
„Sestro Žana, ućutite već jednom. Kako smete da sumnjate u dobrotu dragog Boga?“, uzviknula je jedna kaluđerica, uskog i mršavog lica.
„Oprostite, časna majko, ali sad kad sam, od našeg odlaska, videla ovoliku bedu, sve više sumnjam u tu dobrotu.“
„Sestro Žana, počeli ste da hulite od premora, idite da se odmorite!“
Zatim je, okrećući se prema Lei, dodala:
„Dođite, dete moje, promeniću vam zavoj!“
Spretno je skinula krvav zavoj i očistila ranu, koja se pružala duž obrve.
Flasterom je pričvrstila oblogu.
„Nije strašno, ali trebalo bi napraviti dva do tri šava.“
„Neću ostati unakažena?“
„Umirite se“, reče kaluđerica s mladalačkim osmehom, „to vam neće smetati da nađete muža.“
Lea je zahvalila i pošla natrag ka kolima. U tri navrata je molila teško natovarene muškarce da joj pomognu. Prošli bi pored nje ne odgovarajući i gurajući je u stranu. Na izlazu is sela obeshrabreno je sela na jedan ivični kamen.
„Lea!“
Previše umorna da bi se čudila što je neko zove po imenu u selu za koje do juče nije ni znala, podigla je glavu. Pred njom je stajao neki prljav vojnik, sasvim zarastao u bradu, gologlav, preduge kose, a kabanica mu je bila siva od prašine, kao i cokule i uvijači, sa šlemom obešenim o ranac, s vojničkom torbom na svakom ramenu i puškom u ruci, i posmatrao je.
Lea je ustala. Ko je taj čovek? Kako zna njeno ime? Ipak... taj pogled... te tako plave oči...
„Matija!“
Bacila mu se u naručje, vrisnuvši. Puška mu je ispala iz ruku, koje su se sklopile oko ponovo nađene dragane.
„Matija... Matija...“
„Ti... ti si to...“, mucao je on, ljubeći je.
„Kakva sreća što sam te srela! Šta ćeš ovde?“
„Tražim svoj puk, rekli su mi da je blizu Orleana. Šta ti radiš na drumu? Mislio sam da si sigurna u Montijaku.“
„Pratim Kamij d’Aržilu, čeka dete i bolesna je. Nismo mogle da krenemo ranije.
Sreća što sam te srela, imamo kvar na kolima.“
Kamij, Žozet i stara gospođa dočekale su njihov dolazak s velikim olakšanjem.
„Tako sam se plašila da ti se nešto desilo, Lea“, rekla je Kamij.
„U selu nisam našla pomoć, ali sam, srećom, srela Matiju Fajara, sina našeg podrumara. Sećaš li se Matije?“
„Naravno. Kako ste, Matija?“
„Dobro, koliko sada mogu biti, gospođo“, uzdahnuo je. Pošto je popio mlaku kafu iz poklopca termosa, promenio je gumu.
Na crkvenom zvoniku odzvonilo je devet sati.
Matija je polako vozio i nastojao da sporednim putevima dođe što bliže Orleanu. Žene su bile mirnije zbog njegovog prisustva. Kamij, Žozet i stara gospođa su spavale, a Leina ruka je s puno poverenja ležala na Matijinom bedru.
Uskim belim putem kretala se povorka pešaka i vozila pogrebnim korakom. S one strane, uz rub puta, bila su napuštena kola, neka izgorela, konjski i pseći leševi, sveže iskopani grobovi u polju, razno pokućstvo, kuhinjska oprema, niska dečja kolica, razvaljeni koferi, sve je svedočilo o nedavnom bombardovanju. Ispred njih je neki prastari automobil sa dva savijena madraca na krovu stao zbog kvara. Matija je izašao i pomogao da ga sklone sa puta. Neka žena je, držeći detence u naručju, dok joj se dvoje male dece držalo za suknju, plakala gledajući taj prizor. Matija je ušao u kola i ponovo krenuo.
Kada su se oko jedan sat zaustavili da ručaju, bili su odmakli tek tridesetak kilometara.
Na česmi u nekom selu umili su se na brzinu i to im je malo vratilo snagu. Kamij je loše izgledala, a lice joj je bilo ispijeno. Ni reč žaljenja nije se mogla čuti od nje, mada joj je čelo povremeno oblivao znoj. Stara žena, čije ime niko nije znao, klimala je glavom, na kojoj je nosila udovički šešir i nesnosno ravnomerno ponavljala:
„Mišel, pripazi na decu. Žorž, Loik, vratite se...“.
„Recite joj da ćuti“, viknula je Lea, „recite joj da ćuti!“
Kamij je obgrlila pogrbljena ramena nepoznate bezimene žene.
„Ne brinite, gospođo, Žorž i Loik nisu u opasnosti, sa majkom sa“
„Mišel, pripazi na decu...“
Umornim pokretom Kamij je pokrila oči rukom, tako omršavelom da je morala da skine burmu u strahu da je ne izgubi.
„Vi ne znate da postupate sa bolesnima u glavu“, kazala je Žozet lupkajući kažiprstom po čelu.
Uhvatila je staricu za nadlakticu i nemilosrdno je prodrmala.
„Stara, bolje ti je da ćutiš, inače ćemo te ostaviti pored puta. Žorža i Loika ćeš videti u paklu!“
„Žozet, kako se ne stidite da tako govorite jadnoj ženi. Pustite je!“, viknula je Kamij.
Crvena, raščupana i razdrljena devojka nerado je poslušala. Neko vreme su ćuteći jeli, neko kuvano jaje, neko kobasicu, dok se na sporednom putu pod užarenim nebom nastavljao tužni mimohod. Ni starica više nije ništa govorila, jer je zadremala.
Bila je noć kada su stigli u predgrađe Orkana. Nije bilo nijedne otvorene prodavnice ni kuće; stanovnici Orleana bili su se dali u bekstvo. Bulevar Šatodun i predgrađe Banije bili su bombardovani. Naglo se spustila jaka oluja, još više usporavajući sve ove ljude na putu u nepoznato. Od straha su se raštrkali po putevima, a svako se zaklonio kako je znao i umeo, dok su neki bez kolebanja provalili vrata i kapke na prozorima napuštenih kuća. Oluja je prestala, naglo kako je i počela. Iz nasilno otvorenih kuća izlazile su senke koje su, i ne krijući se, odnosile časovnike s klatnom, slike, vaze, kutije za nakit. Pljačkaši su počeli svoj zlosrećni posao,
„Bojim se da ćemo provesti noć u kolima“, rekao je Matija, koji se već ceo sat ni za stopu nije pomerio napred.
„Gospođice, gospođice, gospođa se onesvestila.“
„Šta ja tu mogu? Probajte da joj sipate kapi u usta.“
Žozet je uzela flašicu koju joj je dala Lea i sipala tečnost u poklopac termosa.
Kamij se polako osvestila.
Pomakli su se nekoliko metara napred.
Kao glupo stado, gomila je pristizala u predgrađe Banije s obe strane kola, idući napred glava pognutih od težine i umora. Da nije bilo buke motora i točkova kolica, kao i lakog bata koraka nekoliko hiljada ljudi, čovek bi pomislio da, u sada već mrkloj noći prošaranoj sevanjem, vidi ćutljivu sablasnu četu, koja hoda u susret nepoznatoj sudbini.
Sa desne strane ukazala se skoro prazna ulica. Masa je, otupela od straha i patnje, i dalje bila gusto zbijena. Vozači kola i kolica i dalje su spavali. Na prvoj raskrsnici Matija je oprezno skrenuo napred u pomrčinu, gaseći farove u strahu od aviona. Stigli su u neku četvrt koju su avioni nedavno razrušili. Iz pocrnelih ruševina dizao se zadah mokre čađi i vlažne grobnice. Mada je vazduh bio topao, Lea je zadrhtala. Zaustavili su se na malom trgu zasađenom lipama, koje su bombe bile poštedele. Izašli su iz kola da protegnu udove, ukočene od višečasovnog mirovanja. Svako je otišao da obavi nuždu iza nekog drveta.
Žozet je pomogla Kamij da se opruzi na travi.
„Hladno mi je“, promrmljala je Kamij.
Služavka se vratila do kola, uzela putno ćebe i pokrila mladu ženu. Kamij joj je zahvalila tužnim osmehom, ruku zgrčenih na stomaku.
„Treba li vam još nešto, gospođo?“
Kamij je odmahnula glavom i zatvorila oči. Bezimena starica otišla je niz ulicu koja nije bila raskrčena od ruševina.
„Mišel, pripazi na decu...“
Matija i Lea obilazili su trg, pribijeni jedno uz drugo, i držeći se oko struka.
Kraj neke bašte zapahnuo ih je miris ruža. Matija je gurnuo drvena vratanca.
Dvoje mladih našli su se pod senicom pokrivenom ružama, za koje su nagađali da su bele boje. Seli su na široku klupu, na kojoj je neko ostavio jastuke, žudno udišući miomirisni vazduh.
Kako je rat izgledao daleko u tom času.
Bilo je dovoljno da zatvore oči da se nađu u Montijaku, na tvrdoj kamenoj klupi još toploj od popodnevnog sunca, preko puta vinograda, naslonjeni leđima na zid po kome su se vijugavo spuštale grane ružinog grma, koji se povijao pod teretom mirisnih belih ruža. U dugim letnjim večerima to je bilo vreme odmora, kad je sunce na zalasku obasjavalo zlatnim svetlom staro kamenje, crepove na vinskim podrumima i smeđe daske senika. Bio je to trenutak kad bi iz zemlje izbijao mir, koji su osećali svi stanovnici Montijaka.
Matija je jače stisnuo Leu. Prvi put posle dugog vremena osećala se sigurno, u naručju svog prijatelja iz detinjstva. Njihove igre na senu, zajedničko trčanje kroz visoku travu na livadama, opijanje u doba berbe grožđa, jahanje kroz vinograde, vožnja biciklom po obronku do Sen Meksana ili traganje za „podzemnim samicama“, u dvorcu vojvode od Epernona u Kadijaku vraćali su joj se u sećanje, izazivajući drhtanje.
Usta su im se strasno spojila a zubi sudarali, dah im se mešao, u taj poljubac ulili su svu ludu želju za životom. Snažne i ogrubele Matijine ruke sa crnim noktima skoro strgoše Leinu tanku bluzu. Beli izgužvani svileni kombinezon pripijao joj se uz kožu. Naramenice su spale, otkrivajući dojke, čije se bradavice protrljaše o njegovu žutosmeđu košulju, mokru od znoja. Od dodira sa grubom tkaninom bradavice su joj nabrekle, dok ih je Matija lakomo stezao usnama. Lea je nežno odgurnula njegovu glavu.
„Prestani, Matija, molim te.“
„Zašto?“
„To je suviše“, odgovorila je.
„Zar nećeš više?“
„Hoću, ali pričekaj malo.“
Kako je njih dvoje bilo sigurno da je život pred njima, dok su u izgužvanoj odeći ležali na drvenoj klupi, zabačenih glava i opijeni mirisom ruža.
Odzvonila su dva sata.
„Lea, morala bi malo da odspavaš.“
Ne trudeći se da ponovo navuče kombinezon, devojka se opružila na klupi, spustivši potiljak na njegova bedra. Odmah je zaspala. Bilo je sve mračnije, samo su se njene dojke slabo belasale. Da bi pobegao od iskušenja da ih ponovo zgrabi obema rukama i punim ustima, Matija joj je popravio rublje i zakopčao bluzu.
Zatim je zapalio cigaretu.
Kamij se naglo probudila iz nemirnog sna i načas se zapitala gde je.
Sve je bilo mračno, čak su se i miroljubive lipe preteći uzdizale. Dete u njoj se pomerilo, i to joj je pričinilo radost i zadalo bol. Uspravila se, oslonjena na stablo nekog drveta. Suviše je mirno, pomislila je držeći se za stomak.
Kamij je prvo čula daleku tutnjavu: možda je oluja. Oslušnula je... Oluja se približavala... s grmljavinom... a neka prilika srušila se kraj nje.
„Gospođo, gospođo, avioni...“
Žozet je jedva završila rečenicu kad je započeo užas: nekoliko bombi palo je tako blizu malog trga da je tlo uzdrhtalo, a ruševine se srušile. Usledile su eksplozije jedna za drugom, a plamenovi ubrzo liznuše uvis, naglo osvetljavajući lipe.
Matija je naterao žene da se sklone dalje od kola, prema kojima su pohitale, odvukavši ih prema najpraznijem delu trga.
„Benzin“, šapnuo je Lei koja se otimala.
„Kao da su bombe pale na put na kome smo bili malopre“, rekla je Žozet štucajući.
Nešto dalje nastavljalo se bombardovanje. Čulo se štektanje mitraljeza.
„Dobri Bože, šta radi protivavionska odbrana?“, gunđao je Matija.
Nije mogao znati da u Orleanu više nema topova protivavionske odbrane. Grmljavina aviona se udaljavala, a zatim ponovo vraćala... u niskom letu eskadrila je ponovo nadletala grad. Velika bomba s krilcima pala je uz strašan prasak, rušeći poslednje nerazorene kuće, garaže i hotel Sent Enjan. Kiša kamenja, gvožđa i vatre srušila se na dugu povorku izbeglica.
Preko malog trga, do malopre tako mirnog, trčali su, lica izobličenog od užasa, ljudi u rastrgnutoj odeći, žene koje su buncale i u naručju nosile raskomadana dečja tela, kao i bića bez šaka, bez ruku, bez lica... Neko jezivo stvorenje, koje je u eksploziji ostalo bez odela, skakutalo je neverovatno brzo na jednoj nozi, smešno obuvenoj u plitku cipelu, dok je iz krvavog patrljka druge noge tekao taman mlaz. Lea i njeni pratioci gledali su iskolačenih očiju i nepomični te nesrećnike kako beže. Vatrogasna kola prošla su uz zavijanje sirena i obasjala ih svetlom u prolazu. Neki kamionet se zaustavio u blizini. Stariji čovek sa šlemom iz Prvog svetskog rata na glavi izašao je pred njih.
„Da li je neko ranjen?“
„Ne, hvala, dobro smo“, rekao je Matija.
„Pa ti si vojnik... mlad si, hajde sa nama, mi smo stari i nismo baš jaki“, čovek je pokazao sve koji su bili sa njim.
„Ne idi, Matija“, vikala je Lea obesivši se o njega.
„Nije lepo to što radite, mala gospođice“, progunđao je starac. „Stotine jadnih ljudi zatrpano je pod ruševinama kuća, treba im pomoći.“
„Ima pravo, Lea, pusti ga da ide“, kazala je Kamij.
„A mi, šta će biti s nama kad ostanemo same?“
„I vi ste mlade, dođite da pomognete.“
„To nije moguće, prijateljica mi je bolesna.“
„Dobro, idemo, dosta rasprave, za to vreme tamo ljudi umiru.“
Matija je odvukao Leu u stranu.
„To su pripadnici vazdušne odbrane, moram da poslušam. Uđite u kola i probajte da stignete do mostova.“
„Pa ne možemo da te ostavimo ovde.“
„Moram da izvršavam dužnost, pa bilo to na frontu ili ovde.“
„Ali, rat je izgubljen“, zakukala je Lea.
„Pa šta, zar je to razlog? Ne plači, srešćemo se opet. Uzmi moju pušku, nikad se ne zna. Pazi na sebe, volim te.“
Praćen rastuženim pogledima tri mlade žene, Matija je uzeo svoj vojnički prtljag i popeo se na kamionet, koji se udaljio u smeru požara.
Glave naslonjene na ruke, Lea je jecala na poklopcu motora.
„Gospođice, trebalo bi da krenemo“, rekla je Žozet pridržavajući Kamij, čije je lice bilo sve bleđe.
„U pravu si, cmizdrenje ne služi ničemu“, rekla je Lea, strgnuvši sasvim zavoj koji se odlepio od vrućine.
Zajedno su smestile Kamij na zadnje sedište.
„Hvala“, promrmljala je. „Gde je ona starica?“
„Odavno je nekud otišla, gospođo“, rekla je Žozet pokazujući rukom u smeru požara.
Kamij je stenjala, polusvesna. Žozet je isružila glavu kroz prozor i vodila Leu između krhotina, razbijenih kanalizacionih cevi iz kojih je tekla voda i zapaljenih komada drveta koji su padali sa zgrada.
„Pazite, desno je velika rupa!“
Lea je uspela samo upola da izbegne rupu, pa je zbog potresa Kamij kriknula, a Žozet opsovala. Iza njih se srušila neka kuća, kamenje je padalo po krovu automobila i prekrilo ga debelim slojem prašine.
„Više ništa ne vidim“, vikala je Lea.
Stala je usred plamena, koji je lizao sa svih strana. Pokušala je da uključi brisače, ali bez uspeha.
„Izađi!“, naredila je Žozeti, „i obrisi staklo!“
„Ne, gospođice, suviše se bojim“, jecala je devojka.
Lea je digla ruku i zgrabila je za kosu.
„Izađi, naređujem ti da izađeš!“
Udarci su pljuštali, a Žozet nije ni pokušala da se brani. Slabačkim rukama, Kamij je pokušavala da zaustavi prijateljicu.
„Idem ja, daj mi krpu!“
„Luda si, ne možeš ni da stojiš. Ako hoćeš da pomogneš, dodaj mi pokrivač.“
Napolju ju je zapahnula vrelina požara. Pomoću pokrivača obrisala je najveći deo prašine. Iznenada je začula krik iza sebe, a zatim, uprkos buci, i pad nekog tela, koje se srušilo blizu nje. Naglo se okrenula, spremna na udarac pokrivačem. Ruka joj se ukočila u vazduhu.
Pri svetlosti vatre videla je Kamij da stoji i stežući rukama pušku upire pogled u zemlju. Pred nogama joj je ležao neki čovek, lica oblivenog krvlju. Kraj njega je blistala oštrica mesarskog noža. Zapanjivši se, Lea se sagla i prodrmala čoveka, koji je ostao da leži nepomično. Polako se uspravila i pogledala ženu koja joj je upravo spasla život, kao da je prvi put vidi. Nežna Kamij ubila je bez oklevanja? Odakle je, tako slaba, smogla toliku snagu? Lea joj je blago uzela pušku iz ruku, a Kamij je, kao da je to čekala, pala na kolena pored tela.
„Bože, da li je mrtav...? Nisam mogla drugačije... razumeš li? Videla sam ga da prilazi, podigao je taj veliki nož... hteo je da te ubije... posle ne znam šta je bilo...“
„Hvala“, rekla je Lea, sa toplinom koja je i nju samu začudila. „Hajdemo u kola, ne treba ovde stajati!“
„Ali, ubila sam čoveka!“, vrisnula je Kamij, grizući ruke.
„Nisi imala izbora, dođi!“
Izuzetno nežnim pokretom, Lea je podigla Kamij. U kolima je Žozet, koja je videla šta se dogodilo, sedela nepokretna i otvorenih usta.
„Dođite i pomozite mi ili ću vas ubiti“, izdrala se Lea.
Devojka je kao automat izašla iz kola.
„Požurite!“
Čim su sele u kola, Kamij se onesvestila.
„Pobrinite se za nju! Dakle, šta vam je? Ulazite!“
Žozet je i dalje iskolačenih očiju gledala u tlo. Onaj čovek se uspravio gunđajući kroz zube:
„Gadure... usudile ste se... kurve... izbošću vas.“
„Brzo, ulazi!“
Dok je Žozet pokušavala da uđe, Lea se smireno izmakla, zapela pušku, kako joj je Matija pokazao kad su se zaustavili da ručaju, i još uvek se izmičući, naslonila oružje na rame i opalila. Trzaj puške joj je nagnječio rame. Na nekoliko koraka od nje, čovek je načas ostao zabezeknut, sa rupom nasred lica, a zatim se naglo srušio nauznak.
Stežući pušku, Lea ga je nepomično gledala.
Vruća ruka spustila se na njenu. Kamij... šta će ona ovde? Zar ne može da ostane u kolima i leži mirno? I sama ima već dosta briga, ne može stalno da brine o ženi Lorana d’Aržile. Loran... do sada mora da je poginuo: na frontu je svakako gore no ovde. Da, ali on je muškarac, vojnik, i ima pušku. Pušku... Pa i ona ima pušku! Nije li malopre ubila čoveka? Bum...! Jednim jedinim hicem. Otac bi se ponosio njenom streljačkom veštinom. Nije li je baš on naučio da nišani u lovu i na seoskim vašarima? Sigurno bi bio ponosan.
„Lea...“
Čerka Pjera Delmasa ne predaje se lako: ovaj prljavi gad je to shvatio kad mu se glava pretvorila u kašu. Ha! ha! ha! Baš sad lepo izgleda.
„Dođi, Lea, smiri se, trebalo bi da krenemo!“
O, do vraga i s tom Kamij, čovek ne može ni da se zabavlja. Da krenu? Zna to i ona, ali kuda ići? Sve okolo plamti, vrlo je toplo. Rukom prljavom od prašine brisala je znoj koji joj se slivao u oči, grizući joj ranu, kad je naglo spopade muka. Kamij ju je pridržavala, dok je povraćala oslonjena o pušku.
„Da li ti je bolje?“
Lea je odgovarala mumlajući. Bolje joj je, ali ne smeju ovde više da se zadržavaju.
„Ovoga puta je zbilja mrtav“, rekla je Žozet kad su obe ušle u kola.
To je bio ceo pogrebni govor tom jadniku.
Dan ih je zatekao na trgu Dinoa. Kuće su bile čitave, a tu je bila i stanica za hitnu pomoć. Na goloj zemlji ležale su desetine ranjenika, uglavnom sa teškim opekotinama. Kaluđerice u krvavim mantijama kretale su se hitro između njih.
„Sestro, gde da nađem doktora?“
Opatica, kojoj je pramen sede kose izvirio ispod kape, s mukom se pridigla:
„Nema ga više, dete moje. Samo smo mi ovde sa časnom majkom. Čekamo bolnička kola da vozimo ranjenike u bolnice Soni i Otel Dje.
„Gde je pa to?“
„Ne znam ni ja, mi smo iz Etampa.“
Lea se zbunjeno osvrtala. Srećom, Kamij se ponovo onesvestila, pa nije ništa čula ni videla. Zaustavila je nekog mladog vatrogasca, skoro dečaka, koji je protrčavao pored njih.
„Molim vas, kojim ću putem stići do mosta?“
„Mostovi? Biće dignuti u vazduh. Potrebno je nekoliko sati da stignete od Martroa do avenije Dofin, koja je sa druge strane mosta Roajal. Odavde je najbolje ići na Most maršala Žofrea.
„Kuda da prođem?“
„Uglavnom ulicama Kulmije ili Maršala Foša, zatim izađite na Bulevar Rošplat, a kad ga pređete spustite se nekom od ulica koje vode nizbrdo.“
Ne obraćajući više pažnju na nju, mladić je otrčao.
Koliko li je dugo prolazila kroz tu orleansku četvrt, vozeći napred i natrag, zaobilazeći, zaustavljajući se zbog ruševina ili prepreka od bodljikave žice koje je vojska podigla, dok je Kamij bila i dalje u nesvesti? Potiljak, ramena i leđa su je boleli, kao i rana na čelu, a ta vrućina...!
Pošto je Lea ubila onog neznanca, Žozet je postala veoma tiha, dobacivala joj je kratke zadivljene i uplašene poglede, pomažući joj što je više mogla, ne oklevajući da izađe iz kola kako bi energično podigla neku gredu, komad nameštaja ili neki drugi predmet koji bi se isprečio na putu. Lein surovi postupak na neki način ju je smirio.
„Gladna sam, gospođice!“
Istina je da satima nisu ništa okusile, ali kako neko u ovakvoj situaciji može biti gladan?
Stigli su do ulice koja je vodila do kapije Sen Žan, zakrčene uplašenim ljudima. Pošto su prešle preko Bulevara Rošplat, ponovo su srele izbeglice, u neverovatno zamršenom spletu konja, dečjih kolica, kola hitne pomoći, razdrljenih vojnika, muškaraca zločinačkog izgleda i, često pijanih, staraca koje su nosili milosrdni ljudi, izgubljene dece koja su se sa svih strana gurala plačući za majkama. Da je Lea ugasila motor, kola bi se i sama kretala napred, nošena masom. Kamij je najzad otvorila oči i ponovo ih sklopila.
„O, ne, neće valjda opet!“, viknula je Lea, u strahu od nove nesvestice. Po cenu najvećeg napora Kamij je podigla kapke.
„Žozet, molim vas dajte mi kapljice i malo vode!“
Voda iz termosa, koja je bila već mlaka, izgledala joj je izvrsno.
„Još“, zatražila je iznurenim glasom.
Dok je prinosila čašu ustima, oči su joj srele oči dečkića koji je, bled i umornog lica, hodao pored kola i jezikom stalno oblizivao ispucala usta.
„Uzmi!“, kazala je i dodala mu čašu kroz otvoren prozor.
On je uzeo i zahvalio, pa je žedno otpio i dodao čašu mladoj ženi u crnom kostimu, koji je nekada otmeno delovao. Ona nije otpila, već je dala čašu lepoj devojčici od čctiri-pet godina.
„Hvala, gospođo“, kazala je majka.
Kamij je otvorila vrata.
„Uđite!“
Posle kraćeg oklevanja, žena je gurnula ispred sebe decu i staru veoma dostojanstvenu gospođu, divne sede kose, sa crnim slamnim šeširom na glavi.
„Moja majka...“
Zatim se i ona smestila.
„Kamij, baš si luda, kaži tim ljudima da izađu!“
„Ćuti, preklinjem te, mila moja. Razmisli, kola su poluprazna, pravo je čudo da nam ih nisu do sada oteli. Sad više nema mesta u njima, a same smo odabrale s kim ćemo se voziti.“
Znajući da je to tačno, Lea nije odgovorila.
„Mnogo vam hvala, gospođe, hvala vam, moje ime je Le Menestrel. Kola su nam se pokvarila u Pitivijeu. Neki dobri ljudi su se sažalili na starost moje majke i smestili je u svoja, mada su bila dupke puna. Deca i ja smo išli pored njih. Nažalost, i njihova kola su se pokvarila.“
„Otkud vi u ovom kraju Orleana ako ste došli iz Pitivijea?“, pitala je Žozet sumnjičavim tonom, gledajući u auto-kartu raširenu na kolenima.
„Ne znam. Francuski vojnici su nas uputili prema mestu Lezobre, a posle toga ne znam više ni sama. Došlo je ono strašno bombardovanje, u kome smo izgubili nove prijatelje.
Kamij je razdelila hranu. S apetitom su pojeli komad suvog hleba, a deca su podelila nekoliko preostalih jabuka. Starica i devojčica su zaspale.
Neki veliki kamion, do vrha natrpan arhivskim papirima, sa grupom dečaka na krovu, stao je ispred njih. Dimio se na sve strane i nije mogao da se makne. Čuli su se povici i psovke. Srećom, jedan kolski ulaz mogao se otvoriti, pa ga dobrovoljci odguraše tamo. Baš u tom času pojavili su se ponovo avioni, leteći sasvim nisko. Urlajući, gomila je pokušavala da pobegne iz klopke uske uličice...
„Napred... Maknite se... Pustite me da prođem... Miči se odatle, gaduro... đubre... pazite na decu... tata... mama...“
Avijatičari su se odozgo razmahali. Izvodili su lupinge, leteli naglavačke, vraćali se, ispuštajući svaki put tovar smrti. Meci su pljuštali po ulicama Roajal i Burgonj, po trgu Sen Kroa i po Loari. Na nekoliko koraka odatle, u Ulici Ševal Ruž, jedan artiljerijski odred bio je sravnjen sa zemljom. Nebeske ubice dobro su obavljale posao.
Neki mladić s otkinutom rukom pao je na poklopac motora, krvareći po vetrobranu, a zatim se pridigao i trkom jurnuo pravo napred, dozivajući majku. Pet-šest ljudi palo je pokošeno mitraljeskom vatrom. Jedan od njih, rasporenog stomaka, u čudu je gledao creva koja su mu se prosula po bedrima. Gospođa Le Menestrel privijala je dečja lica na grudi, da bi sakrila od njih te grozne prizore, a baka se molila sklopljenih očiju.
Kamij i Lea su, pored straha, osećale i bes zbog ovog pokolja. Blizu njih odjednom su se zapalila neka kola. Putnicima su gorele kose i odela, pa izleteše vrišteći. Jednog od njih oborio je neki pomahnitali konj, koji je jurio vukući kola i rušeći sve pred sobom. Oboreni jadnik je zaurlao jer mu je točak prešao preko nogu. Pokušao je da se uspravi, ali ga je plamen zahvatio i vrisak je ubrzo zamro.
Pretvorio se u bezobličnu masu.

„Neću tako da umrem!“, vrisnula je Žozet otvarajući vrata.
„Ne!“, istovremeno su uzviknule Lea i Kamij.
Žozet nije ništa čula. Izbezumljeno je trčala između leševa, gazila po krvi, padala, pridizala se, tražeći izlaz iz tog meteža vozila i ljudi.
Ulica je bila strma i Lei se činilo da se avion uspinje, a prethodio mu je prasak metaka odbijenih od kolovoza. Stojeći sama usred tog krvoprolića, dok je sve živo poleglo po zemlji, Žozet je gledala kako taj smrtonosni neprekidni niz juri prema njoj.
Kamij je iskrivila usta u nemom kriku, i klonula na rame gospođe Le Menestrel.
Udar metaka snažno ju je odbacio unatrag, pa je pala raširenih ruku i podignute suknje. Lea je izašla iz kola i potrčala ka njoj. Žozet se smešila širom otvorenih očiju, kao da ju je u smrtnom času napustio svaki strah. Iz razderanog grla joj je šikljala krv. Lea je po džepovima tražila maramicu, da pokuša da zaustavi krvarenje. Ne našavši je, skinula je košulju i pritisnula je na tu strašnu ranu. Nije vredelo, Žozet je bila mrtva.
„Ja sam kriva za to, da sam je pustila da se vrati roditeljima, bila bi živa. Jadna devojka, bila je mojih godina.“
Lea je nežno pomilovala plavu kosu, ulepljenu od krvi, obraćajući se mrtvoj devojci kao što se nekada njoj obraćala majka kad bi je spopala velika tuga:
„Ne boj se više... gotovo je... spavaj...“
Nežno joj je sklopila oči. Odvukla je telo, da ga neko ne udari ili ne pregazi, i namestila je u sedeči položaj pored nekog kolskog ulaza.
Sirene nisu svirale kraj uzbune jer nije bilo nikoga da ih uključi. Malo-pomalo preživeli su se pridizali i zgranuto posmatrali strašan prizor: svuda samo olupine kola, dečjih kolica, zgnječeni i izgoreli bicikli, osakaćena ili spaljena tela, deca koja tumaraju okolo nema od straha, majke koje urlajući grebu lice noktima, žene koje se vrte ukrug iscepane odeće i krvavih ruku, ranjenici koji zovu u pomoć...
„Brzo, treba raščistiti put da se dođe do mosta!“, naredio je neki debeo čovek u kratkom kaputu, sa trakom Legije časti.
Zaboravljajući na svoju odeću, Lea je pomagala u raskrčivanju ulice. Pridružila joj se i gospođa Le Menestrel.
„Vratite se u kola, uzmite pušku i ne dozvolite da ih ukradu!“
„Računajte na mene!“, odgovorila je divljim glasom.
Satima je Lea nosila i vukla leševe i svakakve krhotine, dok su je postepeno pokrivale prašina i krv. Preživeli vojnici Sedme armije pridružili su se spasiocima kao pojačanje.
„No... da li mi se to priviđa, ili je to glavom i bradom gospođica Delmas?“
Samo jedan čovek na svetu mogao je da bude podrugljiv u ovakvim okolnostima.
„Fransoa!“ viknula je bacajući se u naručje strašno prljavom i bradatom Tavernijeu, koji je stajao pred njom u uniformi. „O, Fransoa, to ste vi... vodite me brzo odavde... da samo znate...“
„Znam, mala, znam. Gde je gospođa D’Aržila?“
„Tamo, u kolima.“
„Kako je?“
„Nije dobro! Žozet je poginula.“
Kada su prišli automobilu, gospođa Le Menestrel nije odmah prepoznala Leu, pa je uperila pušku u njih.
„Ne približavajte se!“
„To sam ja, gospođo, a ovo je prijatelj koji će nam pomoći.“
„Oprostite, malopre su neka dva gadna tipa htela da otmu kola. Otišli su kad su shvatili da ću stvarno da pucam, ali su pretili da će ih se još više vratiti. Grozno je to što rade, uzimaju nakit i novac od poginulih.“
Već se bila spustila noć kad je Fransoa uspeo da otvori teška vrata na nekom kolskom ulazu. Lea je, sedeći za volanom, uvezla kola u veliko dvorište, u kome je rastao ogroman platan. Fransoa je zatvorio vrata gvozdenom rezom. Osim polupanih prozora, kuća je bila neoštećena.
„Videću možemo li da uđemo“, rekla je gospođa Le Menestrel, pošto je pomogla majci da izađe.
„Deco, ostanite s bakom!“
Fransoa i Lea izneli su Kamij, koja je i dalje bila u nesvesti. Disala je slabo i isprekidano.
„Uspela sam da otvorim vrata. Bar ćemo moći da stavimo vašu prijateljicu u krevet. Deco, vidite ima li negde sveca!“
Brat i sestra su se trkom popeli spoljašnjim stepenicama. Kamij su smestili u jednu od soba u prizemlju.
„Ja ću da se pobrinem za nju“, kazala je gospođa Le Menestrel. „Donesite mi vode!“
U kuhinji i kupatilu više nije bilo vode. Fransoa Tavernije uočio je bunar u dnu dvorišta. Zvuk prazne kofe koja udara o zidove bunara podsetio je Leu na bunar u dvorištu Montijaka. Kako joj je to izgledalo davno. Hoće li ikada videti svoj dom? Kao odgovor na to pitanje, bombardovanje je opet započelo, ali u drugoj četvrti.
Fransoa je doneo u kuću nekoliko kofa vode. Sedeći na spoljašnjim stepenicama, brade poduprte rukom, Lea ga je posmatrala.
„Uh, gotovo je, gospođe mogu da se operu. Sada smo mi na redu.“
Izvukavši još vode iz bunara, stavio je kofu na kamenu ogradu i počeo da se svlači. Uskoro je bio go.
Lea nije mogla da skine oči sa njega, tako su joj lepo izgledale njegove široke pocrnele grudi, koje su u svetloj noći sijale od znoja, uski bokovi, duge i maljave butine i bled polni organ na smeđem krznu.
„Šta čekate, svucite te prnje, prljavi ste da se čovek prepadne!“
Lea je poslušala i skinula prljavu suknju, pocepani kombinezon i gaćice.
„U početku će vam možda biti malo hladno, ali posle ćete videti da je prijatno.
Našao sam parče sapuna sa mirisom lavande i peškire.“
Sručio joj je kofu vode na glavu i ramena. Nije mogla da ne vrisne, toliko je voda delovala ledeno. Fransoa ju je nasapunjao od glave do pete i snažno je istrljao, kao da želi da joj sa kože ispere i uspomenu na krv kojom se isprljala. Lea mu se prepuštala, uzbuđena zbog ruku koje su joj pritiskale dojke, ovlaš dodirivale stidnicu i bedra. Ostavljajući je za trenutak nasapunjanu, sipao je po sebi ostatak vode i dao joj sapun.
„A sada vi.“
Nikada nije mogla pomisliti da je površina muškog tela tako velika, ni da mišići mogu biti tako tvrdi. On je mrmljao, uživajući pod njenim nespretnim rukama. U mraku je ipak osetila da se zacrvenela kada je dotakla njegov uspravljeni ud.
Kleknula je da mu nasapunja noge.
„Uvek sam sanjao da ću vas ovako videti jednog dana.“
Lea nije odgovorila, već mu je trljala bedra i listove. Uhvatio ju je ispod pazuha i podigao.
„Stanite, nije istina, ne volim da vas vidim pred svojim nogama. Volim da ste gordi i tvrdoglavi.“
Privukao ju je sebi, a nasapunjana tela su im se pribila jedno uz drugo. Tražili su se usnama. Leino telo se zateglo, a njegov ud se još više ukrutio.
Bombardovanje, koje je bilo prestalo, opet je započelo. Oni se nisu ni pomerili, kao da su zaštićeni svojom požudom, čak ni kada je jedna bomba pala blizu kuće, izazivajući požar, čije je svetlo šaralo po njihovim telima.
„Vodite ljubav sa mnom“, mrmljala je ona, „želim da vodim ljubav pre nego što umrem.“
Fransoa je umotao Leu u veliki peškir, podigao je na ruke, i poneo prema kući. Popeo se na sprat, ušao u jednu od soba i položio je na široki krevet, nad kojim se uzdizalo raspeće.
„Blagosloven bio ovaj rat koji te daje meni“, kazao je prodirući nežno u nju.
Njena požuda bila je tako snažna da nije uopšte osetila bol, već sve jaču želju da se što više otvori, kako bi on prodro što dublje. Uživanje je bilo tako snažno i iznenađujuće da joj se oteo krik. Fransoa je gledao kako se izvija pod njim, prigušujući krike. Dugo je stenjala kad je izvukao ud i prosuo seme po njenom stomaku. Zaspala je još podrhtavajući.
Fransoa Tavernije više nije mogao da krije od samog sebe da voli tu devojku. Da li ona voli njega? Znao je da ne sme da uzima u obzir malopređašnji događaj. Slutio je koliko je Lea podložna muškom uticaju. Ona bi u ovakvoj prilici vodila ljubav sa ma kojim čovekom koji joj nije suviše odbojan. Fransoa ju je dovoljno dobro znao da u to bude siguran. Samo su je događaji i želja za životom bacili njemu u naručje. Zbog toga je osećao nesnosnu tugu. Ona se u snu pomerila i pripila uz njega, što je probudilo njegovu želju. Nežno ju je uzeo, klizeći u njenu vlažnu utrobu, koja ga je uvlačila u sebe poput usta. Probudila se ječeći, a uživanje je bilo sve veće, zahvatajući svaku česticu njenog tela.


Sunce je već bilo visoko kad je Leu probudilo zveckanje kašičice o šolju. Fransoa, vlažne kose, sveže obrijan i ponovo odeven u prljave pantalone uniforme, saginjao se nad nju.
„Kasno je, lenštino, vreme je za ustajanje, Našao sam čaj i kolačiće, i spremio vam pravi doručak.“
Šta ona radi gola u krevetu, sa čovekom koji nije Loran? Iznenada se setila i jako pocrvenela.
„Nemojte da crvenite, bilo je divno. Doneo sam kofer gore, pretpostavljam da je vaš. Ostavljam vas da se obučete i doručkujete.“
„Šta je to uradila?“ Prevarila je Lorana i ponela se kao uspaljena kučka. Da bar nije u svemu tome toliko uživala. Setivši se svega, zadrhtala je celim telom. To je znači bila ljubav, ovo ushićenje u svakom delu puti, čudo zbog koga se zaboravlja na sve, pa i na rat? Ponovo je proživela jučerašnji užas. Žozet je poginula. A Kamij? Kamij, koju je Loran poverio njoj.
Lea je naglo skočila, i opet se zacrvenela kad je videla zgužvani prekrivač zamrljan krvlju. Skinula ga je sa kreveta, i bacila u dno ormana. Želudac joj se stegao i podsetio je da satima nije ništa okusila. Ne gubeći vreme na oblačenje, bacila se na suve kolačiće i čaj koje joj je ljubavnik doneo. Pogledala je kroz prozor, na kome su kapci bili otvoreni. U dvorištu je Fransoa Tavernije sipao u rezervoar automobila sadržaj benzinskih kanti, koje je šofer predostrožno smestio u prtljažnik. Deca su trčkarala pod bakinim razneženim pogledom, dok je ona, dostojanstveno, sedela u pletenoj fotelji, pažljivo očešljana, sa punđom na potiljku. Pored nje je sedela Kamij i posmatrala ih sa osmehom. Gospođa Le Menestrel je išla prema kolima, noseći pakete. Bilo je lepo vreme. U dvorištu te orleanske kuće vladalo je u nedelju 16. juna 1940. godine raspoloženje kakvo vlada pred odlazak na letovanje.
U daljini je odjeknula sirena, sigurno sa druge strane Loare. Ubrzo su čuli i avione.
„Požurite, bombarduju mostove. Ako ih pogode, nećemo moći preko“, rekao je Fransoa, ulazeći u sobu.
Ne mareći što je gola, Lea je otvorila kofer i izvadila gaćice, široku plavu platnenu haljinu bez dugmadi i bele kožne sandale.
„Evo, možete da ga odnesete dole!“, naredila je zatvarajući kofer.
Obukla se na hajući više za njega. Fransoa ju je posmatrao, skamenjen i bled od besa. Odjednom ju je zgrabio za nadlakticu i privukao.
„Ne volim kad neko sa mnom govori tim tonom.“
„Pustite me!“
„Ne dok vam ne kažem nešto, glupačo tvrdoglava, jednog dana ćete me preklinjali da vas zavolim...“
„Neću nikada!“
Da li su se uopšte pomakli napred otkako su krenuli? Sve oko njih delovalo je izbezumljeno.
„Požurimo! Nemci dolaze, a mostovi će odleteti u vazduh.“
Vrućina je bila strašna, kao i prethodnog dana. Najzad su stigli do keja Berenten. Inženjerija koja je čuvala most Žofr pokušala je da usmeri svet drugim pravcem, i spremno su sprečavali pristup mostu koji je bio miniran, čekajući naređenje da se mine aktiviraju. Njihov smešno mali broj nije ulivao poverenje da mogu da zadrže ljudsku plimu. Za prelazak im je trebalo pola sata.
Ponovo su naišli avioni, naterujući jedne da se bace na zemlju, dok su drugi, da bi napredovali nekoliko metara, požurivali, gurali i gazili sve ispred sebe. Bombe su pale u vodu, prskajući blatom most sa dvanaest lukova i one koji su bili na njemu. Jedna granata pala je na kej. Deo nasipa srušio se u Loaru. Bujica kamenja i peska povukla je sa sobom kola, bicikle i pešake. To je bio pad u podzemni svet. Avioni su proleteli tri puta, ne pogodivši ni most Roajal ni most Žofr, pucajući iz mitraljeza na ljude na mostovima. Neka žena se, bežeći od metaka, popela na ogradu mosta i skočila u dubinu. Na tom mestu skoro nije bilo vode... Šofer nekog vozila bio je na mestu ubijen, pa je vozilo stalo. Petnaestak besomučnika urlajući glasno „o-ruk“ podiglo je vozilo i bacilo ga u Loaru, ne hajući za putnike u njemu. Ranjenici su izdisali pod stotinama nogu. Svi su gazili kroz tu gnusnu kašu.
Najzad su avioni otišli.
„Nastavite!“, rekao je Fransoa Lei, „pokušaću da govorim s komandantom.“
„Nećete nas valjda sada ostaviti same?“
Fransoa je prokrćio put do vojnika na straži, ne odgovarajući joj.
„Maršan!“
„Tavernije!“
„Šta ćeš ti u ovom paklu?“
„Suviše duga i tužna priča. Da li je istina da će dići mostove u vazduh?“
„Trebalo je odavno da odete. Nemci su juče stigli do Pitivjea i Etampa, verovatno nisu daleko od Orleana. Nisam čak dobio ni dovoljno eksploziva, a morao sam da ga podelim na dva mosta. Da sam to znao, ne bih stavio sedamsto pedeset kila pod železnički most.“
„Poručnice, poručnice!“, vikao je neki vojnik, koji je sa durbinom stajao na bornim kolima. „Mislim da sam video nemačka oklopna kola na keju Šatle.“
„Bože dragi!“, viknuo je Maršan, skočio na vozilo i istrgao durbin vojniku iz ruke.
„Do vraga, jure prema mostu Žorža V. Dajte signal da se aktiviraju mine! Brzo, brzo, zaboga, Švabe su na mostu!“
Alber Maršan je, oznojenog čela, kroz durbin pratio napredovanje trojke oklopnih kola s mitraljezima, usporeno zbog izbeglica. Nemci su pripucali na dvanaest stražara. Stigli su do pola mosta kad se začula eksplozija, a zatim i prasak: jedan od lukova na severnom delu srušio se u reku, povukavši sa sobom sve koji su bili na kolovozu. Nekoliko trenutaka nije se ništa videlo. Bilo je petnaest časova i trideset minuta.
Kad se dim razišao, Maršan je, gledajući još uvek kroz durbin, viknuo: „Dragi bože, prešli su, idu prema Suliju!“
Skliznuo je s vozila, uplašenog pogleda.
„Sprečite ljude da se približavaju, most Žofr treba dići u vazduh!“
„Ali, poručniče, ti ljudi koji su na mostu neće stići da pređu.“
„Znam, stari, ali nemamo izbora. Zauzmite položaje i pucajte bez oklevanja!“
Šesnaest vojnika krenulo je napred, gurajući pešake.
„Jedan razlog više da požurimo!“, razvikao se neki besomučnik, jureći ka vojnicima koji su presekli put. Prasnuo je hitac i čovek je pao.
Zaprepašćenje je kao plašt obavilo narod: francuski vojnici pucali su na svoj narod. Gomila iza njih je gubila strpljenje, pa prvi redovi brzo popustiše. Neka mala kola su jurnula, oborivši dvojicu staraca, koji su pali na ničiju zemlju između vojnika i mosta. Automobil, koji se zaleteo, zgazio je jednog od njih. Kao da je to bio znak za pokret, gomila je jurnula napred, a nekoliko hitaca prasnulo je ne pogodivši nikoga, vojnici su nestali, zahvaćeni masom.
Odmah posle eksplozije mosta Roajal, Tavernije je požurio u potragu za kolima u kojima je bilo ono što mu je najvažnije. Kola više nisu bila na keju Barenten. Probijajući se taktovima i pesnicama, progurao se do mosta. Kola su bila tamo i išla napred polako, kao da ima još mnogo vremena. Kad ga je Lea videla, stresla se od radosti.
„Eto vas! Hvala Bogu, mislila sam da ste nas ostavili.“
Fransoa je seo na njeno mesto za upravljačem.
„Most će odleteti u vazduh!“
„Oh!“
„Pst, nema koristi od toga da plašimo ostale, probaćemo da se provučemo!“
Neki vojnik je koračao pored kola.
„Prenesite obaveštenje nekolicini pouzdanih ljudi da će most odleteti u vazduh. Neka nateraju ljude da mirno požure.“
Vojnik ga je gledao ne shvatajući. Njegovo prljavo lice, ispijeno od umora, bilo je bez izraza. Tupo je išao napred, kao tegleća marva. Odjednom je viknuo, požurujući one ispred njega:
„Most će odleteti u vazduh! Most će odleteti u vazduh!“
Kao ošinuta bičem, gomila je jurnula napred. Bili su na desetak metara od leve obale Loare.
Kao životinje koje osećaju da se približava potres, begunci su zaboravili na svako ljudsko dostojanstvo i tukli se među sobom, odgurujući najslabije. Teško svakome ko bi pao, ostali bi ga pregazili.
Začulo se nekoliko eksplozija, a zatim se uz buku srušio i drugi most.
Bilo je prošlo samo pola sata otkako se most Roajal srušio.
Stojeći pored kola, Lea i Fransoa posmatrali su katastrofu ne odvajajući oči od tog užasa. Koliko li ih je bilo na mostu? Trista, petsto, osamsto, ili više? Sasvim dole, u rečnom koritu, retki preživeli pokušavali su da se popnu preko brda isprepletanih leševa, starog gvožđa i kamenja. Ranjenici su, popadavši po nosačima mosta, dozivali u pomoć, dok su se drugi davili u dubokim vodama Loare. Na poklopcu motora nekih kola gorelo je zapaljeno dečje telo.
„Da se sklonimo odavde!“, kazao je Fransoa Tavernije, gurnuvši Leu u automobil.
Iz korita Loare dizao se crn dim.
Kola su kroz ruševine krenula Ulicom Kandal. U Sen Marsou su francuski mitraljesci pucali prema Praškom keju i keju Grand Ogisten. Kod Notrdam di Vala, Kamij je tražila da izađe.
„Sada nije zgodno“, grdila ju je Lea.
„Molim vas, povraćaću!“
Fransoa Tavernije zaustavio je kola. Kamij je izašla posrćući.
„Pustite da joj pomognem“, rekla je gospođa Le Menestrel, izašavši za njom.
„Hvala“, kazala je Kamij, brišući usta prljavom maramicom, koju joj je mlada žena pružila.
Naslanjajući se jedna na drugu, vratile su se u kola. Kamij je ušla.
„Mama, piški nam se“, kazao je dečkić.
„Dobro, deco, dođite brzo.“
Udaljili su se nekoliko koraka. Devojčica je čučnula, dok je njen brat nešto petljao po šlicu. Iznenada je granata, šišteći, pala desetak metara daleko od njih. Kao na usporenoj slici, što je tipično za sudbonosne trenutke, putnici u kolima su posmatrali kako majka i deca lete u vazduh, dok ih šrapneli rešetaju sa svih strana. Polako su pali nazad u prašinu, ljupki čak i u smrti.
Strašno jauknuvši, stara gospođa je skočila sa sedišta i požurila prema ćerki, unuci, a zatim i dečaku koji je bio njen ljubimac. Raširenih ruku i otvorenih šaka išla je od jednog do drugog.
Fransoa Tavernije nagnuo se nad telo gospođe Le Menestrel. Pobledeo je, osetivši pod rukama smrtonosnu ranu. Čak i u smrti bila je neizmerno ljupka. Preko njenih nogu ležala je u stranu savijena ćerkica, koja je još držala lutku u ruci. Dete je izgledalo kao da spava, a crveni cvet širio se po njenoj ružičastoj platnenoj haljinici. Malo dalje je ležao dečko, glave skoro otkinute od tela, a iz šlica mu je smešno virio mali ud.
Kamij je išla od jednog do drugog ponavljajući:
„Ja sam za ovo kriva.... ja sam kriva...“
Srušila se oborena nervnim napadom.
Lea ju je zgrabila za ramena i prodrmala, pokušala da joj nešto kaže i najzad joj lupila dva šamara, koji su zaustavili njeno vrištanje.
„Ne, nisi ti kriva, nemaš ti veze s tim. Uđi u kola!“
„Dođite, gospođo, ne možete ostati ovde!“, kazao je baki Fransoa Tavernije.
„Pustite me, gospodine, ne mogu ih ostaviti ovde same. Moram da ih sahranim.“
„Suviše je opasno, možete poginuti.“
„Molim Boga samo za tu milost, gospodine. Kad mi je njih uzeo, oduzeo mi je sve.“
„Ne mogu da vas ostavim ovde samu, gospođo.“
„Morate, gospodine, mislite na obe mlade žene koje su sa vama, na dete koje jedna od njih nosi. Njima ste potrebni, a ne meni.“
„Molim vas, gospođo.“
„Nemojte da navaljujete.“
Teškog srca, Fransoa je krenuo prema Lei i Kamij, koju je podigao na ruke. „Kako je samo laka“, pomislio je. Položio ju je pažljivo na zadnje sedište i seo za volan.
„Idete li?“, pitao je nepomičnu Leu, koja nije mogla da odvoji oči od troje poginulih.
Avioni su preleteli, ali nisu bacali bombe.
U Sen Marsou vojnici više nisu pucali. Ušavši u Orlean kroz predgrađe Burgonj, Nemci nisu naišli na otpor. Posekli su jedno drvo na Mot Sangenu, da naprave prelaz preko železničkog mosta, koji nije bio dignut u vazduh. Oko četiri sata po podne, prvi tenkovi prešli su Loaru vozeći po šinama i pridružili se onima koji su prešli most Zorža V, pre nego što je odleteo u vazduh. Uprkos hrabrom otporu vojnika Orleanskog garnizona, koji su za odbranu imati samo stari devedesetmilimetarski top poduprt ciglama, brojno jači i neuporedivo bolje naoružani Nemci prisilili su ih da se povuku prema Aveniji Dofin, ostavljajući za sobom mnogo poginulih, i postavili su tri manja topa na početku mosta.
Oko pet sati, prvi neprijateljski odredi stigli su do Kroa Sen Marso i postavili mitraljeze na sve raskrsnice. Nekoliko retkih stanovnika koji su ostali u četvrti izašli su iz podruma i zabezeknuto se zagledali u pobednike, vojnike za koje su im mesecima tvrdili da su izgladneli, bez odeće i obuće. Jedna starija žena nije se uzdržala da ne opipa tkaninu uniforme jednog mladog oficira, koji se nasmešio i pristojno rekao:
„Dobar dan, gospođo.“
Zapanjena, žena je zajecala i pobegla s rečima:
„Lagali su nas.“
Za to vreme, francuski vojnici ulazili su u Orlean kroz predgrađe Banije.
„Budite oprezni, Nemci su stigli.“
„Nemoguće!“, viknuo je neki poručnik, „oni su ostali iza nas.“
Tek što je izdao zapovest da vojnici zauzmu odbrambene položaje kod Bulevara Sent Evert, počele su da stižu motorizovane jedinice. Posle kratkog puškaranja, vojnici su bili prisiljeni da se predaju. Poručnik je ubijen sa još dvojicom ljudi. Nemci su smestili zarobljenike u privremeni logor na Mot Sangenu, okruživši ga mitraljezima. U toku večeri pristigli su i drugi zarobljenici.
Sa svih strana čuo se jauk ranjenika i dozivanje spasilaca. Top je grmeo, požar besneo, čulo se štektanje poslednjih francuskih mitraljeza koje je postajalo sve tiše. Ludaci koji su pobegli iz ludnici Fleri provlačili su se između ruševina, uz grohotan smeh od koga je preživele podilazila jeza; zločinci koji su pobegli iz zatvora pljačkali su retke prodavnice koje je vatra poštedela. Nije bilo više ničega, ni vode, ni struje, ni hleba. Nije bilo gradonačelnika ni gradskog veća, ostao je samo napušten i razoren grad.
Počela je prva noć duge okupacije Orleana.

POGLAVLJE 15.


Lea je već htela da odustane od kucanja, kad se vrata odškrinuše.
„Šta je? Ko je video da se ljudi ometaju u ovo doba?“
„Da li ste vi gospođa Trijo? Šalje me vaša rođaka Lisjen.“
Vrata se otvoriše.
„Lisjen? Šta hoće od mene?“
„Ništa, rekla je da ćete nam možda pomoći. Prijateljica mi je bolesna.“
„Šta joj je?“
„Trudna je, ali je već satima u nesvesti.“
„Jadnica. Uđite.“
Fransoa je ušao u kućicu noseći onesvešćenu Kamij.
„Kod mene nema mnogo mesta, a juče su mi došli rođaci iz Pariza. Samo je moja soba slobodna.“
„Ali, gospođo...“
„Ne ustručavajte se! Nećete naći ništa drugo. Žene moraju da pomažu jedna drugoj. Hajde, pomozite da promenimo posteljinu.“
Uskoro je Kamij ležala u krevetu gospođe Trijo, obučena u jednu od njenih spavaćica, sličnu onoj koju je nosila ova dobra žena.
„Sada još treba naći lekara. Ti jadnici u poslednje vreme rade bez predaha. Idem do doktora Sulara. Ako nije kod kuće, ići ću do doktora Rulana, on je sitničav ali je dobar lekar.“
Prebacila je stari mantil preko ramena.
„Neću se dugo zadržavati. U kuhinji ćete naći kafu na štednjaku i hleb u korpi. Putera, naravno, više nema. Na vrhu ormana u kupatilu ima još nekoliko teglica pekmeza, pa uzmite jednu.“
Sedeći za velikim kuhinjskim stolom prekrivenim plavim kockastim stolnjakom od voštanog platna, Fransoa Tavernije posmatrao je Leu kako umače u šolju s kafom već treći komad hleba namazan pekmezom od jagoda.
Ispod očiju je imala velike ljubičaste podočnjake, bila je bleda i umorna.
„Zar nećete da jedete?“, pitala je punih usta, gledajući prema njegovom komadu hleba.
Osmehnuo se, i gurnuo namazan hleb prema njoj.
„Hvala“, rekla je, brzo zgrabivši hleb, kao da se boji da se on ne predomisli.
Pošto je popila i poslednju kap kafe, Lea se, sita, zavalila u stolicu.
„Bila sam tako gladna.“
„Primetio sam, jeli ste veoma proždrljivo.“
Otkucala su dva sata. Nalakćena na sto, s glavom na rukama, Lea je sanjarila. Šta ona radi u ovoj nepoznatoj kući, izgubljena u nekoj rupi, sa Kamij na samrti, daleko od svih koje voli? Roditelji mora da su poludeli od brige.
„Prestanite tako da me gledate!“
„Zar ne možemo na kratko da sklopimo mir?“
Ona je, sva izmoždena, ustala, pokupila šolje i stavila ih u kuhinjsku sudoperu. Dok je prolazila pored njega, Fransoa ju je zadržao.
„Što se opirete, mazgo tvrdoglava? Ne volite me, u redu, ali vam se dopada da vodimo ljubav. Hajde, ne otimajte se. Zar ne znate da je to najbolji lek da se oslobodite straha? Juče ste imali mnogo sreće, kažem to bez hvalisanja, mnogim ženama je potrebno nekoliko godina da bi osetile uživanje. Vi ste stvoreni za ljubav, nemojte je odbijati.“
Dok je govorio, ruke su mu zalutale pod njenu suknju, gde je prstima napipao vlažni prorez i nežno ga rastvorio.
Zamagljenog pogleda i ubrzanog daha, Lea mu se prepustila, u očekivanju uživanja koje ju je u talasima obuzimalo. Ne ispuštajući njenu stidnicu, Fransoa ju je položio na sto, raskopčao pantalone, podigao joj otkrivene noge i zario se u nju. Kao i prethodnog dana, dugo je svršavala. Za trenutak su ostali nepomični, izvan vremena, osećajući snažne otkucaje srca.
Kad se uspravio, osetili su zajedno poslednji drhtaj uživanja. Fransoa se zakopčao, pomogao joj da ustane i dugo je držao stegnutu u zagrljaju, mrmljajući joj nežne reči u kosu.
„Draga moja lepotice... malena moja...“
Zasićena telesnim uživanjem, puštala ga je da je uljuljkuje nežnim glasom.
Kad se gospođa Trijo vratila sa lekarom, Lea je brzo spustila haljinu.
„Ovo je doktor Rulan.“
„Gde vam je ta bolesnica?“
Gospođa Trijo ga je povela u sobu. Lea je pošla za njima.
Čim je lekar video Kamij, nestalo je umora koji mu se ocrtavao na licu i povijao mu ramena. Odgurnuo je pokrivače i pažljivo joj poslušao rad srca.
„Da li je već dugo u ovakvom stanju?“, upitao je skidajući slušalice.
„Ne znam tačno, ali jeste od šest sati po podne.“
„Da li je i ranije bila tako dugo onesvešćena?“
„Nije tako dugo. Ali dešavalo joj se, na duže ili kraće vreme. Lekar koji ju je lečio u Parizu rekao je da mora mirno da leži, što zbog deteta, a što zbog srca.“
„Pokažite mi koje lekove uzima?“
Lea je izašla i pošla do kola po torbu, a zatim je pružila bočice i recept.
„Da, to je u redu, ali nije više dovoljno jako. Daću joj injekciju za jačanje srca, ali ne odgovaram ni za šta. Trebalo bi je odvesti u bolnicu, ali nema više nijednog slobodnog mesta.“
Sat ili dva posle injekcije, Kamij je otvorila oči, suviše slaba da bi se osvrtala oko sebe. Fransoa je seo na ivicu kreveta i uzeo njene krhke ruke u svoje.
„Sve je u redu, Kamij, sada se morate odmarati.“
„Deca, o zaboga, deca...“, zastenjala je.
Doktor Rulan je povukao Leu u stranu.
„Da li ste joj vi rođaka?“
„Jesam“, slagala je ona.
„Jako sam zabrinut, srce joj može popustiti svakog časa. Treba javiti mužu i roditeljima... Govorim koješta, muž je sigurno na frontu, a roditelji ko zna gde.“
„Vodim je kod svekra u Žirondu.“
„Ne dolazi u obzir da je prevozite. Ako preživi ovaj napad, mora mirno da leži sve do porođaja.“
„Mislite da ćemo morati da ostanemo ovde?“
Lekar nije odgovorio. Izvadio je iz torbe pribor za novu injekciju. Ubrzo Kamij zatvori oči. Puls je, iako još ubrzan, postajao sve pravilniji. Lekar je sklonio instrumente, posivevši opet od umora.
„Neko mora neprestano da bude uz nju. Čim se probudi, dajte joj tri kapi ovog leka u čaši vode. U slučaju napada, može i do deset kapi. Navratiću u toku dana.“
„Ne brinite, doktore“, reče gospođa Trijo, „ja ću se pobrinuti za nju, znam ja sa bolesnicima.“
„Do viđenja, gospođo Trijo, vi ste dobra žena. I vi se odmorite“, kazao je Lei, „ne izgledate baš dobro.“
Fransoa Tavernije otpratio je doktora do starog mosta. Kad se vratio, našao je Leu kako spava na zadnjem sedištu kola. Dugo ju je razneženo gledao, ličila je u snu na nadurenu devojčicu. Obazrivo se smestio na prednje sedište, gurnuvši duge noge kroz otvoren prozor.
Leu je iz sna trgla vika i lupanje prakljača, jer su žene prale rublje na reci. Bilo ih je desetak i klečale su na sanducima punim slame. Nedaleko od njih, sedeći na prevrnutom čamcu, Fransoa je gledao reku Gartempu kako teče i na tom mestu žubori preko šljunka. Malo dalje struja je njihala duge rascvetale vodene biljke. Gospođa Trijo izašla je na kućni prag i pljesnula rukama.
„Doručak je gotov!“
U kuhinji prepunoj sunca, na plavom kariranom stolnjaku od voštanog platna, u šoljama od belog fajansa s crvenom ivicom pušila se kafa, a njen miris, koji se mešao s mirisom prepečenog hleba naterao je Leine nozdrve da zadrhte.
„Dođite da jedete, ohladiće se. Kao ni juče, nema putera, ali ima želea od dunja, od koga ćete polizati prste.“
„Kako je spavala naša prijateljica?“
„Izvrsno. Kad se malopre probudila, dala sam joj kapljice. Ljupko se nasmešila i ponovo zaspala.“
„Kako da vam zahvalimo za sve što radite za nas?“
„Hajde de, nije to ništa. Ako budete morali da ostanete nekoliko dana, zamoliću vas samo da sudelujete u troškovima jer, nažalost, nisam baš bogata.“
„Naravno, gospođo“, rekla je Lea, jedući proždrljivo hleb namazan želeom.
„Da li ste slušali vesti?“, pitao je Fransoa Tavernije, pokazujući trbušasti radio koji se kočoperio na ormanu za suđe, pored porodičnih fotografija, buketa ruža u plavoj vazi i uglačanih granata iz rata 1914. godine.
„Nisam, plašila sam se da ne probudim celu kuću, zvuk ne može da se reguliše.“
„Videću mogu li to da vam popravim.“
„Da li se razumete u radio-aparate?“
„Pomalo.“
„Gde mogu da se umijem?“, pitala je Lea.
„Gore, pored moje sobe. Nije baš udobno, to je samo malo kupatilo. Stavila sam čiste peškire. Evo, uzmite kotlić sa vrućom vodom, nema tekuće vode. Muž vam je odneo gore prtljag.“
„Nije on moj muž!“, viknula je Lea tako žestoko da je iznenadila gospođu Trijo.
„Izvinite, mislila sam da jeste.“

Doktor Rulan se vratio oko jedanaest sati. Bio je prijatno iznenađen zdravstvenim stanjem bolesnice! Kamij, koju je Lea umila i očešljala, sedela je poduprta jastucima i nije delovala onako iscrpljeno kao juče. Samo su njene oči s tamnim podočnjacima i umoran pogled pokazivali koliko trpi.
„Vrlo sam zadovoljan vašim stanjem“, rekao je lekar, pošto joj je poslušao rad srca. „Nije tako ozbiljno kao što sam se uplašio. No nikako ne smete da ustajete. Poslaću vam časnu sestru da vas neguje i daje vam injekcije koje sam vam pripremio. Ako pustite da vas lečimo, ubrzo ćete ozdraviti.“
„Kada ćemo moći da krenemo odavde?“
„Za sada i ne pomišljajte na to.“
„Ali, doktore...“
„Nema tu nikakvog ’ali’, u pitanju je život vašeg deteta, a možda i vaš. Pravo je čudo što do sada niste izgubili dete. Budite strpljivi, valja sačekati još samo dva meseca.“
Doktor Rulan je sišao u kuhinju da napiše recept. Velika prostorija bila je puna rođaka iz Pariza koji su pomagali u pripremanju doručka i po ko zna koji put pričali o svom uzbudljivom putovanju, ili gledali kako Fransoa Tavernije popravlja radio.
„Mislim da će sada da radi.“
Posle kratkog krčanja začuo se glas:
„Govori vam maršal Peten.“
U prostoriji je zavladala tišina. Bilo je dvanaest i trideset, 17. juna 1940. godine.
„Francuzi! Na poziv predsednika Republike, od danas preuzimam upravu u francuskoj vladi. Siguran u naklonost naše slavne vojske, koja se s hrabrošću dostojnom duge vojne tradicije bori protiv brojno jačeg i bolje naoružanog neprijatelja, siguran da je ona svojim veličanstvenim otporom ispunila svoju dužnost prema saveznicima, siguran u podršku ratnih veterana, kojima sam s ponosom zapovedao, siguran u poverenje svog naroda, žrtvujem sebe za Francusku, da bih ublažio njene nevolje.
U ovim bolnim trenucima mislim na izbeglice, koje bez ičega lutaju drumovima. Izražavam im saučešče i zabrinutost. Srce mi se danas steže dok vam govorim da bi trebalo prekinuti borbu. Noćas sam pitao protivnike jesu li spremni da oni i ja, kao vojnici nakon bitke i pod časnim uslovima, potražimo način da okončamo neprijateljstvo. Neka se za vreme ovog teškog iskušenja svi Francuzi okupe oko vlade kojoj predsedavam i neka stišaju svoje strepnje, da bi slušali samo svoju veru u sudbinu domovine.“
Kad je drhtavi i malo napukli glas ućutao, svi su ostali oborenih glava. Niz mnoga lica tekle su suze, uglavnom suze stida, dok ih je malo-pomalo obuzimalo kukavičko olakšanje.
Bled, bezosećajnog i tvrdog pogleda, Fransoa je ugasio radio i bez reči izašao iz kuće.
Od celog tog govora, Lea je zapamtila samo jedno: „... trebalo bi prekinuti borbu.“ Rat će se završiti i Loran će se vratiti. Preskačući po dve stepenice popela se na sprat da saopšti vest Kamij, koja je na to zajecala.
„Što plačeš? Rat je završen, Maršal je rekao. Loran će se vratiti.“
„Da, možda, ali izgubili smo rat.“
„Već je davno bio izgubljen.“
„Nesumnjivo, ali toliko sam se molila...“
„... pa si mislila da će te Bog uslišiti. Molitve, molitve... rat se ne dobija molitvama nego avionima, tenkovima, vojskovođama. Da li si na nebu videla naše avione? Da li si na putevima videla naše tenkove? Da li si videla naše vojskovođe na čelu trupa? Svi koje smo videli bežali su. Već si zaboravila na onog pukovnika, zelenog od straha, u limuzini pretrpanoj prtljagom, koji je vikao: ’Mesta, mesta, moram da se pridružim svojoj jedinici!’ Valjda jedinici u Španiji! A tek naši vojnici! Da li si videla naše vojnike? U nekompletnim uniformama, sa zastarelim oružjem, prljavi, krvavih nogu, mislili su samo na jedno: kako da pobegnu...“
„... preteruješ, sigurna sam da se većina njih hrabro borila. Seti se vojnika koji su branili most u Orleanu. Po celoj Francuskoj, svuda, ljudi su se hrabro borili, mnogi su i poginuli.“
„Poginuli su nizašta.“
„Nije nizašta nego zbog časti.“
„Dozvoli da se nasmejem - zbog časti! To je aristokratski pojam, nemaju svi mogućnost da budu časni. Radnik, seljak, krčmar, koji gazi po blatu i kome bombe padaju na glavu a meci se zabijaju u telo, briga njega za čast. Ono što želi je da ne ugine kao pas, i da sve to nekako prestane, po bilo koju cenu. On nije hteo rat i ne razume ga.“
„Tačno, nije hteo rat, ali nije istina da želi da se rat završi po bilo koju cenu.“
„Jadna Kamij, mislim da se grdno varaš u pogledu ljudske prirode. Videćeš hoće li svi prihvatiti kraj rata ili neće!“
„Ne mogu da verujem u to. Ostavi me, molim te, premorena sam.“
Lea je slegla ramenima i sišla.
„... on će nas spasti...“
„... razumeš, žrtvuje se za Francusku...“
„... pravi rodoljub...“
„... s Maršalom u vladi nemamo čega da se plašimo...“
„... možemo da se vraćamo kućama...“
„... bilo je krajnje vreme, trebalo bi nastaviti poslove...“
„Bojim se da će Nemci biti vrlo surovi prema nama.“
Ovo razmišljanje doktora Rulana izazvalo je začuđenu tišinu.
„Zašto to kažete, doktore?“
„Zato što su oni apsolutni pobednici i sigurno nisu zaboravili teške uslove mirovnog ugovora iz 1918. godine.“
„Pa, naravno, tada su izgubili rat.“
„Baš kao mi sada.“
Fransoa Tavernije vratio se kući gospođe Trijo veoma kasno, i to prilično pijan. Ona je plela u kuhinji i čekala ga.
„Gospođo Trijo, mislim da sam preterao sa zalivanjem našeg poraza. Ne gleda se svakog dana sopstvenim očima kako nam praše tur... Nemačka, gospođo, kažem vam... Nemačka je velika zemlja... a Hitler veliki čovek. Živela Nemačka, živeo Hitler...!“
„Ćutite, probudićete ceo kraj!“, rekla je ona, nateravši ga da sedne. „Sigurna sam da niste ništa jeli. Poješćete malo čorbe od kupusa. Nema ničeg boljeg da se čovek pribere.“
„Vi ste dobra žena, gospođo Trijo, ali Nemačka, verujte...“
„Znam, znam, to je velika zemlja. Jedite čorbu, ohladiće se!“
Čim je progutao poslednju kašiku čorbe, sručio se na sto a glava mu je pala u tanjir. Domaćica je polako izvukla tanjir.
„Jadničak!“, promrmljala je, gaseći svetio u kuhinji.
Kad je narednog jutra gospođa Trijo sišla, videla je da Fransoa, sveže obrijan, kuva kafu.
„Dobro jutro, gospođo, prerano ste došli, hteo sam da vas iznenadim i spremim doručak. Jutros sam nabavio mleko, puter i svež hleb.“
„Dobro jutro, gospodine. Kako ste to uspeli?“
„Juče sam se, po kafanama u Monmorijonu, sprijateljio sa nekim ljudima. Žao mi je zbog onog noćas, oprostite, molim vas.“
„Nećemo da pričamo o tome, već sam sve zaboravila. Sasvim sam ubeđena da bi se i moj pokojni muž isto tako napio.“
„Hvala, gospođo. Kako je naša bolesnica?“
„Mnogo joj je bolje. Njoj su samo potrebni mir i odmor.“
„Možemo da jedemo, kafa je gotova. Danas idem u opštinu da probam da saznam gde mi je puk, a ako to ne saznam, vraćam se u Pariz.“
„Zar ćete ostaviti gospođe same?“
„Gospođica Delmas je sasvim sposobna da se snađe i bez mene. Juče su telefonske veze bile u prekidu, danas će možda biti uspostavljene. Ako budu, pozvaću njene roditelje, da ih o svemu obavestim. Recite mi gde bih mogao da kupim rublje, košulje i odelo?“
„Ovde nema baš mnogo prodavnica. Pokušajte kod Rošona ili kod Gijonoa. Prva je na trgu kod pokrivene pijace, a druga na uglu glavne ulice i bulevara.“
„Još nešto, da li znate gde bih mogao da iznajmim stan ili sobu za devojke?“
„Trenutno nema ničega. Prve izbeglice smestile su se u ono malo soba za iznajmljivanje što ih je bilo. Kroz nekoliko dana situacija će se raščistiti. Ljudi već pričaju o povratku kućama. Do tada gospođe mogu da ostanu ovde.“
„To je ljubazno od vas, ali ni vi nemate gde da spavate.“
„Bah! U mojim godinama čoveku ne treba mnogo sna. Dovoljna mi je i slamarica u uglu.“
„Snaga mi se vraća kad sretnem ljude poput vas.“
„Dobro jutro!“, Lea je ušla u kuhinju u kimonu, raščupana i pospanog lica.
„Dobro jutro, dušo, da li ste lepo spavali?“
„Nisam baš, Kamij se prevrtala cele noći.“
„Kako je ona jutros?“, pitao je Fransoa.
„Pretpostavljam da joj je dobro, pošto je gladna.“
„To je dobar znak, odneću joj doručak“, rekla je gospođa Trijo, ustajući.
„Ostavite, gospođo, ja ću se postarati za to“, kazao je Fransoa takođe ustajući.
Spretno je složio na grub drveni poslužavnik lepu porculansku šolju, korpicu punu tanko nasečenog hleba, komad putera, šećer i prekmez. Da bi upotpunio ovaj privlačni doručak, dodao je i činijicu trešanja i ružu koju je izvadio iz plave vaze. Zadovoljan sobom, pokazao je poslužavnik ženama.
„Nije loše, zar ne?“
„Divno je“, potvrdila je gospođa Trijo.
„Zaboravili ste samo mleko i kafu“, kazala je domaćica, stavljajući na poslužavnik i lonče s mlekom i veći lonac sa kafom.
„Nisam baš najbolja sobarica.“
Lea je u kuhinji nemarno čistila grašak, pod podrugljivim pogledom domaćice i zadivljenim očima jednog bubuljičavog rođaka.
„Ne čekajte me na ručak, snaći ću se sam“, kazao je Fransoa ulazeći.
„Kuda idete?“, pitala je Lea.
„Da nađem garažu za auto, do opštine, da kupim neko odelo i da telefoniram vašim roditeljima i gospodinu D’Aržili.“
„Idem s vama“, viknula je Lea ostavljajući grašak.
„Niste obučeni. Pridružite mi se na pošti, ako hoćete.“
„Ali...“
On je već izašao napolje. Lea je sela i, besna, ponovo se prihvatila graška.
Kad se oko pet po podne vratio obučen u mornarskoplavo odelo neodređenog kroja, Lea je peglala haljinu i slušala radio.
„Svuda sam vas tražila, gde ste bili?“
„Loše ste tražili! Grad nije baš tako velik. Proveo sam tri sata na pošti pokušavajući da dobijem vezu s Parizom i vaše roditelje. Uspeo sam da dobijem vezu sa njima, ali se brzo prekinula.“
„Kako su?“, viknula je Lea spuštajući peglu.
„Dobro su, čini mi se. Bili su zabrinuti za vas, pa sam ih umirio.“
„Tako bih volela da sam se čula s mamom!“
„Probaćemo sutra od doktora Rulana. Sreo sam ga kad sam izlazio iz pošte i ljubazno mi je ponudio da telefoniram sa njegovog telefona. Zar vam se ne čini da nešto čudno miriše?“
„Do vraga... moja haljina... Vi ste krivi...“
Fransoa se nasmejao njenoj zlovolji.
„Šta kažu na radiju?“, pitao je okrećući dugmad aparata.
„Ništa, strašno je dosadno, nema ni muzike. Pogledajte ovu haljinu, šta ću sada sa njom?“
„Na mestu gde ste je progoreli možete našiti džep.“
„To je dobra zamisao“, radosno je viknula Lea. „Ali nemam više tog materijala“, dodala je tužno.
„Haljina je bela, stavite džepove i dugmad u boji, izgledaće sjajno.“
Lea ga je začuđeno pogledala.
„To uopšte nije glupo. Nisam znala da vas interesuje moda.“
„Mene sve interesuje, nisam kao vi.“
„Šta time hoćete da kažete?“
„Da niste ni zapazili da sam obučen po poslednjoj monmorijonskoj modi.“
„Koja vam, inače, veoma dobro stoji“, kratko je rekla, pogledavši ga ravnodušno.
„Hvala. Dirnut sam tom pohvalom jer dolazi od vas.“
„Prestanite da okrećete tu dugmad!“
„Tražim Radio London, da čujem šta je sa ratom. Englezi su verovatno bolje obavešteni od nas.“
„Ovde Radio London... govori vam general De Gol...“
„Ko je taj general De Gol?“
„Ćutite, kazaću vam kasnije.“
„Komandanti koji su već godinama na čelu francuske vojske osnovali su vladu. Ta vlada se pozvala na poraz naše vojske i povezala se s neprijateljem radi prekida borbe.
Očigledno nas je nadjačala njihova tehnika, kopnena i vazdušna neprijateljska sila jače su od naših. Mnogo više nego broj nemačkih vojnika, naše zapovednike iznenadili su nemački tenkovi, avioni i taktika, a to je dovelo do današnjeg položaja.
No, pitanje je da li je izrečena poslednja reč? Smemo li da gubimo nadu? Da li je poraz konačan? Nije!
Verujte mi, pošto znam o čemu govorim, kad kažem da za Francusku ništa nije izgubljeno. Sredstva kojima smo pobeđeni mogu nam jednog dana doneti pobedu. Francuska nije sama! Nije sama! Nije sama! Iza nje je čitava imperija. Ona se može udružiti sa britanskom imperijom, koja vlada na moru i nastavlja borbu. Može se, kao i Engleska, koristiti neograničeno moćnom industrijom Sjedinjenih Američkih Država.
Ovaj rat nije ograničen samo na teritoriju naše nesretne zemlje. Rat nije okončan bitkom za Francusku. Ovo je svetski rat. Uprkos svim greškama, svim zakašnjenjima i svim patnjama na svetu, postoje sredstva potrebna da jednog dana satremo svoje neprijatelje. Danas se na nas oborila tehnička sila, a u budućnosti ćemo, možda, pobediti zahvaljujući takvoj sili. Tu leži sudbina sveta.
Ja, general De Gol, koji sam trenutno u Londonu, pozivam francuske oficire i vojnike koji se s oružjem nalaze na britanskoj teritoriji ili se slučajno na njoj zateknu, kao i inženjere i sve specijalizovane za ratnu industriju, da stupe u vezu sa mnom. Šta god da se desi, plamen francuskog otpora ne sme i neće da se ugasi.
Sutra ću, kao što sam i danas, govoriti na londonskom radiju.“
Fransoa Tavernije zamišljeno je ugasio radio i ustao, šetajući gore-dole. U uglu je gospođa Trijo, koja je neprimetno ušla, brisala oći krajem kecelje.
„Šta je, gospođo?“, pitala je Lea.
„Ništa... plačem od radosti.“
„Od radosti?“
„Da... taj general... kako se zvaše?“
„De Gol.“
„Tako je, De Gol... rekao je da se plamen francuskog otpora neće ugasiti.“
„Pa šta to znači, on je u Londonu, nije u Francuskoj. Nemci nisu u Engleskoj već ovde. Ako hoće da nastavi borbu neka se vrati ovamo, a ne da kukavički napušta položaj.“
„Pričate gluposti, Lea“, kazao je Fransoa, „ne znate o čemu pričate. De Gol je iskren i hrabar čovek, upoznao sam ga dok je bio državni podsekretar u Narodnoj odbrani. Mora da je dugo razmišljao pre nego što je uputio ovaj poziv koji ga stavlja van zakona, a on je, po vojničkoj tradiciji, čovek koji sluša naređenja.“
„Pridružićete mu se?“
„Ne znam, zavisi od toka događaja. Moram prvo pronaći svoj puk. Neću večerati ovde, pozvan sam kod gradonačelnika.“
„A ja, šta ću ja?“
„Vi? Kao odana prijateljica brinućete za Kamij“, rekao je poklonivši se ironično.

Sledećeg dana Lea je uspela da telefonira roditeljima. Zaplakala je kad je čula blagi Izabelin glas i oca kako uzbuđeno gunđa. Kakva je bila radost opet čuti Rutin strani naglasak. Razveselila se čak i zbog nekoliko reči koje je izmenjala sa sestrama, Fransoaz i Lorom. Stalno se raspitivala o imanju, o stričevima, strinama, braći i sestrama od strica. Otkrila je odjednom da ih sve voli. Želela je da majci ispriča sve o strahotama bombardovanja, o Žozetinoj smrti, o tome da je ubila čoveka koji je hteo da ih opljačka, o pogledu one bake nad telima ćerke i unuka, o bolesti Kamij, o pustolovini s Tavernijeom. Bila je, međutim, samo u stanju da ponavlja:
„Mama, mama, da samo znaš...“,
„Mila moja, čim bude moguće, tata i ja ćemo doći po tebe.“
„O, da, mama. Dođi, tako mi nedostaješ, toliko mi nedostaješ, imam toliko toga da ti ispričam, tako sam se plašila. Mislila sam na tebe: ’Šta bi mama uradila?’ Nisam uvek postupila onako kako bi ti uradila, ponašala sam se sebično, kao razmaženo dete. Uskoro ću da ti se vratim, spavaću u krevecu u dečjoj sobi, doći ćeš kao nekad da mi poželiš laku noć, uzećeš me u naručje kao kad sam bila mala, osetiću miris na tvom vratu, milovaću ti lepu kosu. O, mama, tako te volim! Tako sam se plašila da te neću više videti, dok je sve gorelo oko nas. Bombe su grozne, ubijaju decu i jadne ljude... mama...“
Jecanje ju je sprečilo da produži. Fransoa je nežno uzeo slušalicu iz njene ruke i dao Pjeru Delmasu ćerkinu adresu i telefonski broj doktora Rulana.
Pošto je zahvalio lekaru, izveo je Leu napolje.
Smrkavalo se i nije bilo svetla na ulicama prepunim automobila. Vazduh je bio veoma topao. Dok su prelazili preko starog mosta, Lea je primetila:
„Miriše na vodu.“
Ona je volela miris reke, sa kojim se pomešao miris trave, ribe i blata. Stigli su pred kuću gospođe Trijo.
„Ne ide mi se kući, da pođemo do polja, nigde daleko, samo do kraja puta.“
„Kako želite.“
Lea ga je uhvatila pod ruku.
Hodali su polako, između dva kamena zidića, iza kojih su bili povrtnjaci. Na kraju puta prošli su pored trošnih kuća, pred čijim je ulazom bilo rasuto svakakvo đubre. Snažan zadah svinjca naterao ih je da ubrzaju korak.
Zidove kuća smenile su žive ograde, a neke su bile rascvetane i širile prijatan miris. Išli su putem koji se sve više sužavao. Lea je odvukla Fransou do male livade na kojoj se, pod velikim hrastom, nalazila neka kolibica. Kad su gurnuli vrata, zapahnuo ih je jak miris sena.
„Ovo je moj mali dom, juče sam ga otkrila. Tu sam se veoma dobro osećala, bilo je tako mirno i divno je mirisalo, kao u Montijaku, pa sam danas ponovo došla sa knjigama“, objasnila je Lea bacajući se u mirisni plast.
Fransoa je stajao nepomično, pokušavajući da odgonetne šta ta ćudljiva devojka očekuje od njega, u strahu da ne uradi nešto neumesno. Bio je prijatno iznenađen njenim ponašanjem otkako su otišli iz ordinacije doktora Rulana. Želeo je samo jedno: da je uzme u naručje. Nije želeo to zato da bi sa njom vodio ljubav, već zbog sreće da je oseti uz sebe, mada je znao da ona misli na drugog.
„Što ste se ukipili, sedite pored mene. Čovek bi rekao da me se plašite.“
„Pa, i to je pomalo tačno“, pomislio je, pružajući se kraj nje.
Dugo su ćutali.
„Što me ne poljubite?“
„Mislio sam da vam se to ne dopada.“
„Ne znam ni sama. Zagrlite me!“
Njegovi poljupci su u početku bili blagi, a pokreti nežni.
„Jače, ljubite me jače!“
Cele noći su vodili ljubav bez predaha, sve dok nisu osetili bol. Najzad su zaspali zagrljeni, a uz gola oznojena tela, obeležena ujedima i ogrebotinama, lepile su im se vlati trave.
Probudio ih je šum kiše. Bilo je hladno. Fransoa je ogrnuo Leina ramena svojim plavim kaputom. Stigli su do kuće gospođe Trijo skroz mokri.
„Brinula sam za vas. Gde ste bili? Ne smete tako da me prepadate. Pogledajte kakvi ste, smrtno ćete da se razbolite. Baš ste nerazumni, gospodine Tavernije. Devojka cvokoće od hladnoće. Kao da ovde nije dovoljna jedna bolesnica“, grdila ih je dobra žena.
Izvadila je pokrivač iz velikog ormana i umotala Leu koja je cvokotala. Skuvala im je vino. Pred upaljenim štednjakom pušio se kaput prebačen preko naslona stolice.
„Uzmite, to su pantalone i košulja mog pokojnog muža. Presvucite se.“
Ništa ne odgovarajući, Fransoa je uzeo odeću.
Kasno po podne Fransoa je saopštio Lei i Kamij da namerava da ide.
„Kuda?“, pitala je Lea nabusito.
„U Pariz.“
„Ostavljate nas same?“
„Ovde ste sigurne. Gospođa Trijo mi je obećala da će se pobrinuti za vas i probati da vam nađe prikladan smeštaj, sve dok doktor Rulan bude smatrao da
Kamij ne bi trebalo da putuje. Imate li novca?“
„Imam, novac nije problem. Hvala što ste pitali, Fransoa.“
„Gospodine Tavernije, gospodine Tavernije, dođite brzo, govoriće general De Gol“, viknula je sa dna stepeništa gospođa Trijo.
„Hoću da ga čujem“, kazala je Kamij.
Fransoa se nagnuo nad njen krevet i hitro je podigao na ruke, pa se oprezno spustio niz stepenice. U kuhinji ju je nežno spustio u pletenu fotelju domaćice. U toj prostoriji je sedelo desetak ljudi i pažljivo slušalo glas koji je dolazio iz slobodne zemlje i donosio nadu:
„U ovom trenutku svi Francuzi shvataju da su nestali uobičajeni vidovi vlasti. Svestan zbunjenosti koja vlada u dušama Francuza, slabljenja vlade koja je zarobljenica našeg neprijatelja, mogućnosti da sve naše institucije budu izigrane, ja, general De Gol, francuski vojnik i komandant, svestan sam da govorim u ime Francuske.
U ime Francuske izričito izjavljujem da je bezuslovna dužnost svakog Francuza koji nosi oružje da nastavi otpor. Polaganje oružja, odlazak sa vojnih položaja, prihvatanje neprijateljske vlasti, na makar i najmanjem detu francuske teritorije, bio bi zločin protiv domovine.
U ovom času govorim pre svega o francuskoj Severnoj Africi, o još nenapadnutoj Severnoj Africi.
Primirje s Italijom samo je nespretna zamka. U Klozelovoj, Bužoovj, Liotejovoj, Nogesovoj Africi jasno je određena dužnost svakoga ko ima osećanje časti da se odbiju neprihvatljivi uslovi. Bilo bi nedopustivo da panika koja vlada u Bordou pređe preko mora. Vojnici Francuske, ma gde da ste, dižite se na noge!“


U toku noći Fransoa Tavernije je otputovao.

POGLAVLJE 16.


Potpisivanje primirja u večernjim satim 24. juna 1940. godine bacilo je Kamij i Leu u zagrljaj. Obe su prvo pomislile da je rat završen. Loran će se vratiti. Zatim su ih obuzeli sumnja, strah i stid. Stid je uglavnom osećala Kamij, a Lea je na primirje gledala kao na povratak u normalan život. U svojoj žudnji za životom odbijala je ma kakvu procenu njihovog položaja. Rat je završen i tačka. Sve će opet biti kao pre. Kao pre... Znala je da laže sebe i da više ništa neće biti kao pre, zbog svih onih strašnih, nepotrebnih smrti, zbog čoveka koga je ubila i sećanja na njega, koje ju je noću teralo da se ječeći pridigne u krevetu. Tada joj je bila potrebna Kamij i sva njena majčinska nežnost da je smiri, a ova je i nehotice upotrebljavala iste reči kao Izabel Delmas.
„Nije to ništa, mila, tu sam. Ne boj se, gotovo je, spavaj!“, Lea bi zaspala pripijena uz Kamij, mrmljajući:
„Mama!“
Ne, više neće biti kao pre. U svom tom užasu postala je žena. To nije mogla sebi lako da oprosti. Od 19. juna nije uspela da dobije vezu sa Montijakom. Najzad je 30. juna čula očev glas. To je verovatno bilo zbog udaljenosti i loših veza, ali činilo joj se da je glas Pjera Delmasa zvučao starački, nesigurno i prigušeno, dok je stalno ponavljao:
„Sve je dobro, sve je dobro.“
Kad je Lea tražila da govori s majkom, nastala je duga tišina na drugom kraju žice.
„Halo, halo... ne prekidajte!“
„Halo, Lea...?“
„Rut, tako se radujem što te čujem. Kako si...? Daj mi mamu, bojim se da se ne prekine... Halo... Čuješ li me?“
„Čujem te.“
„Daj mi mamu.“
„Majka ti nije ovde, u Bordou je.“
„O, kakva šteta. Tako sam želela da je čujem, to bi me baš umirilo. Izljubi je umesto mene. Nemoj da zaboraviš da joj kažeš da je mnogo volim i mislim na nju. Probaću da se opet javim u toku nedelje... Halo... halo... do vraga, prekinulo se.“
Spustivši slušalicu Lea je osetila takvu strepnju da joj je čelo i slepoočnice oblio znoj, a ožiljak na arkadi počeo da je svrbi.
„Moram da se vratim kući“, mrmljala je, ustajući iz fotelje u ordinaciji doktora Rulana.
Lekar je ušao u tom trenutku.
„Da li ste uspeli da govorite s roditeljima?“
„Jesam, hvala. Kada će Kamij moći da putuje?“
„Ne pre porođaja, bilo bi suviše opasno.“
„Moram kući, važno je.“
„Zdravlje vaše prijateljice i njenog deteta svakako je važnije.“
„Šta vi znate o tome? Sigurna sam da sam im potrebna. Moram da idem!“
„Da li je neko bolestan?“
„Ne znam, ali osećam da moram da idem. Osećam to, zar ne razumete?“
„Razumem, smirite se. Znate i sami da sad ne možete otputovati.“
„Pa vi ste tu, doktore, a i gospođa Trijo. Uostalom, Kamij se oseća bolje, vi ste joj dopustili da ustane.“
„To nije dovoljno. Samo je vaša blizina sprečava da se prepusti panici. Toliko vas voli da krije svoju zabrinutost i muke. To što sam joj dozvolio da malo prošeta ne znači da joj stanje više nije kritično. Naprotiv, zbog premora bi moglo da dođe do prevremenog porođaja. Budite strpljivi, molim vas!“
„Strpljiva sam već nedeljama. Ne mogu više, hoću da vidim majku.“
Pala je u fotelju, uronivši glavu među ruke i zajecala kao dete:
„Hoću da putujem, preklinjem vas, pustite me da odem!“
Koliko god da je doktor Rulan bio vešt u lečenju bolesnika, toliko je bio nemoćan pred suzama lepe devojke. Posle nekoliko pokušaja, spremio joj je sredstvo za umirenje i nagovorio je da ga popije. Osećajući da je i sam na ivici nerava, otpio je i on jedan gutljaj.
„Dobro, ne plačite... to ničemu ne služi... razbolećete se...“
Kad se Lea vratila kući gospođe Trijo, dobra žena je videla njen uplašen pogled i vruće ruke, i oterala je u krevet. U toku noći dobila je četrdeset temperaturu. Otišla je po doktora, koji nije uspeo da utvrdi od čega Lea boluje.
Tri dana je bila u bunilu dozivajući majku, Lorana i Fransou. Zatim je groznica prošla, kao što je i počela, a ona je bila mršava i slaba. Tokom ta tri dana Kamij nijednog časa nije ostavljala njeno uzglavlje, uprkos svim prigovorima lekara i gospođe Trijo.
Nedelju dana kasnije, Lea se kupala u Gartempi kod mesta Ilet. Iste večeri Kamij joj je rekla:
„Doktor Rulan misli da nije više opasno za mene i da mogu da se vratim na Roš
Blanš.“
„Da li je to istina?“
„Jeste, ako budemo polako vozile. Jedan rođak gospođe Trijo pobrinuo se da proveri auto i nađe benzin. Možemo da krenemo kad budeš htela.“
„To je sjajno, najzad ću opet videti mamu.“
Kamij je pogledala Leu sa mnogo dobrote.
„Ona me, izgleda, zbilja voli“, pomislila je Lea. „Kakva glupača!“
„Gospođo Trijo, smemo da putujemo, Kamij sme da putuje!“, vikala je žureći prema domaćici, koja je ulazila s velikom korpom punom povrća preko ruke.
Dobra žena iznenađeno je pogledala Kamij.
„Ali, dete moje...?“
Prekinula je jer joj je Kamij davala znake da ćuti.
„Draga gospođo, sutra krećemo, doktor se slaže“, dodala je Lea brzo, videći da žena koja ju je majčinski negovala tri dana mršti obrve.
„Što mi to nije rekao pre odlaska?“, pitala je sumnjičavo.
„Valjda je zaboravio, imao je toliko posla.“
„Nisam znala da je otputovao. Kuda je otišao?“, upita Lea.
„U Bretanju po majku, koja je sama jer je mlađi sin poginuo u Denkerku.“
„Nisam znala da je doktor izgubio brata u ratu“, kazala je Kamij.
„On ne voli da se priča o tome, ali znam koliko pati. Mladić mu je bio kao sin.“
„Kazaćete mu da je meni i Lei veoma žao.“
„Bolje da ga sačekate, i sami mu to kažete.“
„Ne, moramo da se vratimo kući. Hoću da rodim dete u domu njegovih predaka.“
„Putevi nisu sigurni.“
„Ne brinite, gospođo Trijo, sve će biti u redu“, kazala je Kamij, hvatajući je za ruke. „Obećajte da ćete doći do mene na nekoliko dana. Uvek ćete biti dobrodošli.“
„Nedostajaćete mi, gospođo Kamij. Našla sam vam lep stančić sa baštom na obali Gartempe. Vidite li onu kuću sa crveno-belim kapcima na drugoj strani reke? Pripada nekom posredniku u trgovini žitom, koji dolazi po nekoliko dana mesečno, pa iznajmljuje polovinu kuće. Tu su stanovali neki pariski bankari, ali su se vratili u Pariz.“
„Kao i druge izbeglice. Grad je sada pust, grozno izgleda i nema nikoga na ulicama“, kazala je Lea. „Spremiću kofere.“
Uprkos suzama gospođe Trijo, Kamij i Lea su sleđećeg dana krenule na put, ponevši korpe pune namirnica. Čak je i Lea osećala da joj se grlo steže zbog rastanka od žene koja im je tako plemenito otvorila srce i vrata svoje kuće.
„Posle rata ću opet doći ovamo sa Loranom i našim detetom“, kazala je Kamij, udobno opružena na zadnjem sedištu.
„Nadam se da više nikada neću videti ovo zabačeno selo“, rekla je Lea, dok su vozile preko starog mosta.
U ranim popodnevnim satima stigli su u Nontron, malu potprefekturu u Limuzenu. Na drumovima je bilo malo prometa, ali su napuštena i delimično uništena vozila pored puta podsećala da su izbeglice prošle i ovuda.
Lea je pomogla Kamij da izađe i smesti se na terasu neke kafane.
„Poruči hladnu limunadu, idem preko u hotel, da vidim ima li slobodnih soba.“
„Zašto?“
„Da se odmoriš, svakako si umorna.“
„Ne, ne treba, idemo dalje, posle ćemo se odmarati.“
„Da li ti je zaista dobro?“
Dolazak konobarice uštedeo joj je trud oko odgovora.
„Dve vrlo hladne limunade, molim. Da li želiš nešto da pojedeš?“, pitala je Lea.
„Ne hvala, nisam gladna.“
„Nisam ni ja, muka mi je od vrućine.“
Pošto su se umile vodom na pumpi u dvorištu kafane, nastavile su put.
U Perigeu su ih zaustavili francuski policajaci, koji su se uznemirili kada su videli dve mlade žene s malo prtljaga, u velikim kolima. Kao da je svako vozilo koje nije imalo madrac na krovu bilo sumnjivo. Tek kad su videli kako je Kamij slaba, pustili su ih da idu, uz preporuku da bi mlada gospođa trebalo što pre da ode u najbližu bolnicu, ako neće da rodi dete na putu.
Kamij im je zahvalila i vratila se u kola, stežući zube.
Neko vreme su se ćutke vozile. Kamij je zastenjala kada se vozilo zatreslo. Lea se okrenula:
„Nije ti dobro?“
Kamij je potvrdila, uz slab osmeh. Lea je zaustavila kola uz ivicu puta.
„Šta te boli?“, pitala je, ušavši u kola pored bolesnice.
„Sve“, huknula je Kamij nerazgovetno.
„O, ne! Šta sam zgrešila dragom Bogu da se nađem u ovakvom položaju?“
„Budi mirna, samo mirno“, mislila je. „Idemo do najbližeg sela, naći ću lekara.“
U malobrojnim selima između Perigea i Beržeraka nije bilo lekara. U ovom poslednjem gradu, trojica do kojih je Lea stigla nisu bili kod kuće. Preostala joj je samo bolnica, gde rekoše da je prošlo vreme za prijem bolesnika, i da dođe sutra ili s preporukom nadležnog lekara za hitan prijem. Leina preklinjanja i pretnje nisu nimalo smekšali dežurnog čuvara.
Kad se vratila do kola, Kamij je i dalje bila slaba. Srećom, našle su brzo hotelsku sobu. Nije bila naročito udobna, ali mogla je da posluži za jednu noć. Lea je naručila večeru u sobu i naterala Kamij da proguta nekoliko kašika supe.
Čim se spustila u neudoban krevet Lea je zaspala. Kamij cele noći nije oka sklopila. Pred jutro je zaspala tako nemirnim snom da je probudila Leu, koja je razdraženo ustala. Bilo je šest sati i oblačno vreme.
Pošto se umila na brzinu, sišla je i prošetala po gradu, čekajući da se otvori hotelska kafana, pa da doručkuje. Kad je prošla pored pošte pomislila je da pozove roditelje i kaže da dolazi. Pre polaska to nije uradila jer su linije opet bile prekinute. Iako je bilo rano, na pošti je mnogo ljudi čekalo na telefon. Najzad je došao red na Leu, kojoj je telefonistkinja posle nekoliko pokušaja rekla:
„Ne mogu da dobijem vezu, naiđite kasnije.“
Bilo je skoro jedanaest kada je, obeshrabrena, izašla iz pošte. Prolazeći pored nekog izloga videla je svoj lik i jedva se prepoznala. Šta bi rekle majka i Rut da je vide ovakvu, raščupanu, u izgužvanoj haljini? Od samog sećanja na grdnju dve žene spopade je nagla radost. Uskoro će ih videti! Sa kakvom će srećom istrpeti Rutina predavanja o pristojnom odevanju i majčine nežne prigovore! Uskoro, za nekoliko sati ili za dan, baciće im se u zagrljaj!
Kamij se obukla i čekala je, odevena i ispružena na postelji. Da bi prikrila bledilo narumenela je obraze. Kako nije bila navikla da se šminka, stavila ga je suviše, pa je delovala kao lutka sa naslikanim licem. Leu je ipak obmanula ta zdrava boja.
„Vidim da jutros bolje izgledaš. Misliš li da si sposobna za polazak?“
„Da, sasvim mi je dobro“, kazala je Kamij, grizući usne dok je ustajala.
Grčevito se držeći za ogradu stepenica i Leinu ruku, uspela je da siđe do prizemlja i da se, po cenu napora od koga ju je oblio znoj, smesti u kola koja su stajala pred ulazom. Ispružila se na sedištu, a Lea se ponovo popela da donese prtljag, i to je iskoristila da se presvuče i očešlja.
Lea se sada nalazila u zavičaju, a imena gradova i gradića odjekivala su joj u ušima: Sen Foi la Grand, Kastijon la Bataj, Sovter an Gijen, La Reol. Malo je oklevala: da li da odveze Kamij u svekrovu kuću, ili da je vodi u Montijak?
Okrenula se da je upita za mišljenje. Zadnje sedište bilo je prazno.
„Kamij, Kamij!“, povikala je, zaustavljajući se.
Otvorila je vrata i ustuknula pred prizorom žene koja je ležala između sedišta u kolima i iskolačenih očiju grizla prekrivač.
„Bože moj...! Kamij...“
Šta li joj je opet?
„Dete...“
Kakvo dete? Dete... Šta hoće da kaže...?
O, ne! Zar to dete ne može malo da sačeka? Izbezumljena, Lea je gledala unaokolo. Na sve strane videla je samo polja pod nebeskim svodom iz koga je svakog časa mogla da se spusti oluja. Hajde, samo mirno. Koliko vremena traje porođaj? Lea je morala da prizna sebi da o tome nema pojma. Izabel nije nikada sa ćerkama pričala o takvim stvarima.
„Traje li to već dugo?“
„Od juče, ali je jutros prestalo... Malopre sam osetila kidanje u utrobi, i tada sam pala. Bila sam sva mokra.“
Mršavo, izobličeno lice izvijalo se u grču. Kamij nije uspela da zadrži vrisak, od koga joj se opet iskrivilo lice, na kome se šminka topila od znoja.
Kad je bol prestao, Lea je probala da je podigne i smesti na sedište, ali nije uspela.
„Ne mogu... izvini...“
„Ćuti, pusti me da razmislim. Sledeće selo je Pelegir, zatražićemo pomoć.“
„Ne, nemoj, hoću kod Loranovih ili tvojim roditeljima.“
„Misliš li da ćeš izdržati pedeset kilometara?“, s nadom je pitala Lea.
„Hoću... krenimo...“
Celog života Lea će pamtiti tih pedeset kilometara. U Sen Maksanu je videla prve nemačke uniforme. Od iznenađenja samo što nije sletela u jarak. U dnu verdeleskog brega bila je postavljena barikada. Jedan vojnik joj je dao znak da stane.
„Es ist verboten weiter zu gehen!“
Od zaprepašćenja, Lea je zaboravila nemački koji je s teškom mukom naučila od Rut.
„Ne razumem.“
Prišao je neki oficir, koji je s mukom promucao na francuskom:
„Zabranjen je prolaz. Imate li auswies?“
„Ausweis?“
„Da, propusnicu.“
„Nemam, vraćam se kući, tamo na vrhu brega“, rekla je upiruću prstom ka Montijaku.
„Nein, nema ausweis, nema prolaz!“
„Preklinjem vas, vidite mi prijateljicu, porodiće se svakog časa... dete...“, kazala je pokazujući na zadnje sedište.
Oficir se nagnuo.
„Mein Gott! Wie heissen Sie?“1
„Lea Delmas.“
„Gehoren Sie zur Familie der Montillac?“2
Dao je znak vojniku da oslobodi prolaz i uzjahao motocikl naslonjen na drvo.2
„Dođite, otpratiću vas.“
Lea je drugačije zamišljala povratak kući: svi bi bili tu da je dočekaju, da se raduju i da je maze. No, ništa se od toga nije desilo. Sve je bilo pusto, imanje, vinski podrumi, kuća, senici, čak i domaće životinje kao da su nestale. Sve je bilo tiho, previše tiho.
„Mama, tata, Rut!“, razvikala se, ušavši u kuću kroz veliku kuhinju. Potrčala je, otvorila vrata koja su vodila na stepenište za sobe i ponovo viknula:
„Mama, tata, ja sam!“
U trpezariji, salonu, očevoj radnoj sobi, svuda su zavese bile navučene, kao da napolju sija sunce, Lea je morala da se pomiri s očiglednim: u kući nema nikoga. Napolju je postajalo sve mračnije. Nemački oficir je čekao, držeći Kamij na rukama.
„Wo soli ich Sie hinlegen?“3
„U moju sobu!“
Lea se popela ispred njega. U prostoriji je vazduh bio ustajao. Otišla je do spremišta za rublje po posteljinu. Uz pomoć Nemca presvukla je krevet. Kamij je stenjala u fotelji u koju ju je Nemac bio spustio. Oprezno su je spustili na svezu posteljinu, sa koje se širio miris lavande.
„Ist denn nietnand da?“4
„Zvaću doktora!“
Preskačući po dva stepenika, sišla je dole. U očevoj radnoj sobi vladao je strašan nered. Jedva je našla adresar. Kod doktora Bašlara niko se nije javljao, kao ni kod lekara iz Sen Makera, Kadijaka i Langona, koji su svi bili porodični prijatelji. Vrisak je prodro kroz stare zidove. Kuda su svi otišli? Novi krik naterao ih je da izađu iz radne sobe. U prolazu je Lea ugledala crno uokvirenu posmrtnicu i zapitala se ko li je to umro.
Oficir se užurbao po kuhinji. Pripalio je vatru u štednjaku i stavio nekoliko lonaca sa vodom da se greju.
„Kommt der Arzt?“5
Lea je odmahnula glavom i popela se kod Kamij. Uspela je da je nekako svuče, ostavljajući je u kombinezonu, a onda je sela pored nje, držeći je za ruku i brišući joj čelo. Kamij je zahvaljivala, uzdržavajući se koliko god je mogla da ne vrišti.
Nemac je ušao, noseći umivaonik s vrućom vodom. Skinuo je kapu i gornji deo uniforme, zasukao rukave na košulji. Lea je tek tada videla da je mlad i lep. Jedan dugačak plav pramen kose padao mu je na čelo, dajući mu sasvim mladalački izgled.
„Beruhigen Sie sich: es wird short gut gehen“,6 kazao je, naginjući se nad Kamij.
Ustuknuo je pred izrazom silnog straha koji se pojavio na njenom licu, kad se pridigla pokazujući na nacističke oznake na njegovoj košulji.
„Ne boj se ničega!“, kazala je Lea, nateravši je da opet legne, „pomogao nam je da te dovezemo ovamo.“
„Ali, on je Nemac... neću da me Nemac dodiruje ni da dodiruje moje dete, radije ću da umrem.“
„To će i da se desi ako ne miruješ. Ne znam šta se dešava, nema nikoga u kući.“
Trudovi su postajali sve jači i sprečili su Kamij da odgovori.
„Holen Sie mal Wasche?“7
Lea ga je poslušala.
„Hoćete li se snaći?“, promucala je kad se vratila sa gomilom peškira i dve velike kecelje.
„Mein Voter ist Arzt, ich habe ein paar Bucher aus seiner Bibliothek gelesen.“8
Dok je vezivao kecelju oko struka, Lea je oprala ruke. „Samo da mama sada naiđe“, mislila je, „osećam da će mi pozliti.“
„Na, wie sagen Sie es auf franzosisch9: Držite se!“ Zatim se obratio Kamij:
„Gospođo, hrabro, dete dolazi!“

Kada je Rut, odevena u crninu, gurnula vrata sobe, uhvatila se za dovratak da ne padne: neki je Nemac, koga je poznala po pantalonama uniforme i čizmama, držao u naručju malecno detence, umotano u peškir, koje je glasno drečalo.
„Das ist ein Junge!“10, kazao je ponosno.
Lea se bacila dadilji u zagrljaj.
„O, Rut, tek si sad stigla! Gde je mama? Tako ste mi bile potrebne!“
„Dobar dan, gospođo!“, kazao je oficir, poklonivši se, crven u licu, znojav i sa blistavim osmehom. „Sve je u redu. Dete je malo, ali vrlo jako.“
Ne odgovarajući, Rut se nagla nad Kamij. Zabrinuto se uspravila i brzo izašla.
Nekoliko trenutaka kasnije ušao je doktor Blanšar u crnom odelu, a za njim Bernadet Bušardo, u dubokoj crnini.
„Doktore, doktore, dođite brzo!“
„Šta se dešava...?“
Doktor je odmah shvatio.
„Bernadet, pobrinite se za dete. Rut, idite po moju torbu, u kolima je!“
„Doktore, da li mislite da će umreti?“
„Ne znam, srce joj je veoma slabo. Šta taj Nemac radi tu?“
„Pomogao mi je da prenesem Kamij i obavio porođaj.“
Od trenutka kada je Bernadet Bušardo uzela novorođenče iz njegovih ruku, stajao je zbunjeno na sredini sobe, brišući ruke o kecelju. Rut se vratila sa doktorom i obratila mu se na nemačkom:
„Wir bedanken uns, mein herr...?“11
„Leutnant Frederic Hanke.“12
„Lea, isprati poručnika! Auf Wiedersehen, mein Herr!“13
Frederik Hanke skinuo je kecelju, kruto se poklonio i pošao za devojkom, navlačeći kaput. U hodniku se sudariše s obe Leine sestre, Francoaz i Lorom, koje su bile u crnini. Sve tri se zagrliše.
„Lora, Lorice, kako se radujem što te vidim, a i tebe, zloćo Fransoaz!“
„O, Lea, to je strašno!“
„Šta je strašno? Opet smo zajedno, dete je dobro, rat je završen, mada nije sasvim...“, dodala je, gledajući u Nemca.
„Šta on radi ovde?“, prošaputala joj je Lora na uvo.
„Objasniću ti! Gde su tata i mama?“
„Mama...?“
U kuhinji su Rejmon d’Aržila, podrumar Žil Fajar, Ameli Lefevr i njen upravnik Ogist Marten, Albertin i Liz de Monplejne, Lik i Pjer Delmas i neki susedi pili iz velikih čaša slatko žuto vino s imanja. Svi su bili utegnuti u tamnu odeću. Žene su podigle velove od crnog krepa.
Kada ih je ugledala, Lea, koja je pohrlila ocu, naglo je zastala. Zašto joj je odjednom tako hladno? Iza nje su plakale Fransoaz i Lora, a Nemac je zakopčavao poslednje dugme na uniformi. Kad je, najzad, zakopčao i pojas na kome je visila futrola s revolverom, stavio je kapu, prišao Pjeru Delmasu i, lupnuvši petama, bez reči izašao.
U dvorištu se upalio motor i njegova grmljavina je snažno odjeknula. Koliko je mogla čuti, niko se nije ni pomerio.
U kuhinji osvetljenoj jednim sunčevim zrakom, crnina se isticala prema belini zidova. Na velikom stolu, prekrivenom stolnjakom od voštanog platna, ponegde malo izlizanom, muve su se opijale vinom koje se slivalo iz boca. Na zidnom satu otkucalo je pet časova. Ušla je Rut sa doktorom, ali se niko nije ni pomerio. Lea je naćulila uši. Što majka toliko kasni? Zar ne zna da je ćerka čeka?
„Mama“, čula je sopstveni glas. „Mama...? Mama...“ Reč je odjekivala u njenoj glavi kao jauk. „Ne, to ne... ne ona... neka svi pomru, ali ne ona...“
„Tata...? Reci mi... gde je mama...? To nije istina, zar ne...? To je neko drugi.“
Lea se osvrtala, tražeći da li neko nedostaje. Mnogo ih je bilo odsutno: stric Adrijen, braća od strica...
Njene sestre su glasnije zajecale. Svi su stajali oborene glave. Niz očeve obraze tekle su suze, i ona pomisli kako je strašno ostario. Rut je privukla Leu.