Ulica svile - Režin Deforž

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:36 pm

Po povratku iz Argentine, Lea Delmas saznaje da je trudna i na Montijaku se ona i Fransoa Tavernije venčavaju. Dan posle venčanja, na zahtev francuskog predsednika Vensana Oriola, Fransoa odlazi na misiju u Indokinu radi obnove dijaloga s vijetnamskim predsednikom Ho Ši Minom. Posle porođaja, Lea se na ulici susreće s nacistima, koji je prepoznaju i žele da je ubiju; stoga i ona odlazi u Indokinu, s namerom da pronađe muža. Posle mnogo mučnih događaja i neprilika, Fransoa uspeva da se susretne s Ho Ši Minom. Ali za mirovne pregovore je već kasno.

Pošto se iskrcala u Sajgonu, Lea se zapućuje na sever, jer su joj kazali da je Fransoa tamo. Posle plovidbe zalivom Ha Long u društvu jednog mladog mešanca, Tavernijeovog druga iz detinjstva, Lea stiže u Hanoj. Tu je prima mladićeva porodica, a njegova sestra Lijen tajno je zaljubljena u Leinog muža. Tavernijeu Francuzi nisu ukazali poverenje, a vijetminovci ga hapse, ali on ipak uspeva da pobegne. Kada je saznala za njegovo bekstvo, Lea mu kreće u susret...

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:37 pm

Režin Deforž

Ulica svile

Plavi bicik, peti deo
(1947-1949)

Fam Van Dongu i Fransoi Misofu

1.

„Lea Delmas, uzimate li za muža ovde prisutnog Fransou Tavernijea?“
„Da.“
Umesto da je preplavi radost, devojka je osetila da je obuzima zabrinutost, i sve joj se zamaglilo pred očima.
Čula je dovikivanje nemačkih vojnika... Sarin ludi smeh... zvuke muzike njihovog poslednjeg tanga Zbogom, drugovi, saputnici moji... kao i Ernestov glas: „Če, Lea...“
A ipak je bilo malo reći da voli tog čoveka koji je stajao kraj nje. Činilo joj se da bi bez njega život bio nemoguć. Shvatila je silinu ljubavi prema njemu još tamo, u Argentini, dok je bio u braku sa Sarom, nameren da joj pomogne u poteri za nacističkim zločincima, pri čemu je prema njoj osećao samo veliku nežnost. Posle patnje koju je doživela, shvatila je da samo s njim želi da živi i sve da deli, i ni s kim drugim. Pored njega je od mlade maštovite devojke i kokete postepeno postala ljubavnica puna obzira. Ne samo što je bio sjajan ljubavnik, već je samo on mogao da ublaži njene strahove i da joj prikaže budućnost u vedrim bojama. Zašto li su je opsedale te slike krvi i mržnje?... Zašto ju je obuzeo taj strah, od koga je sva podrhtavala?... Što je u vazduhu čula tužne zvuke pesme Zbogom, drugovi...?
Otac Anri je iznenađeno gledao Leu: nije bilo uobičajeno da mlada tako podrhtava za vreme ceremonije venčanja. Bilo je još čudnije da bude ravnodušna i odsutna duhom, što se prekinulosamo u jednom kratkom trenutku - kada joj je Fransoa grubo natakao burmu na prst, kao da želi da kaže: „Ti si moja!“ Njena burma je jedva skliznula na njegov prst.
Kada su izašli iz verdeleske crkve, Lea je nakratko zastala pred kipom male svetice koju je toliko volela: svete Egziperans. Lepa voštana lutka sklopljenih očiju i dalje je stajala na istom mestu, nepromenjena.
„Hvala“, prošaputala joj je, dodirnuvši zaštitno staklo.
Pogled joj se sreo s mladoženjinim, i to joj je vratilo trenutno izgubljenu snagu.
Pripijena uz Fransou, Lea je žmirkala na jakom suncu, koje je blistalo pred crkvenim vratima. Posle polutame u crkvi, blistavo svetlo ju je zaslepljivalo. Iako je bilo veoma vruće, skupila se mala grupa onih koji su došli da vide mladu, i Lea je zadrhtala, i pored njihovih aplauza i toplote. Fransoa se malo namrgodio i stegao je jače uz sebe. Nastavili su zajedno da hodaju, a ispod krošnji na malom trgu opet im se u mislima pojavio prizor prijatelja koje u crnim džipovima odvode u zatvor, koje muče i ubijaju...
„Sve je to sada završeno, obećavam ti“, kazao joj je on, veoma nežno.

Bio je kraj avgusta 1947. godine i bilo je lepo vreme, koje je obećavalo izuzetno dobru berbu grožđa. I pored svih materijalnih ograničenja i teškoća, Montijak je, zahvaljujući Alenu Lebrenu, postepeno ponovo postajao napredno imanje. Fransoaz je, s bebom u naručju, sva sijala od sreće: Pjer je dobro prihvatio sestricu, mada je pomalo žalio što beba nije bila dečak. Šarl, sin Kamij i Lorana d’Aržile, veoma je porastao. Mirno i zamišljeno dete, on je vrlo ozbiljno shvatao svoju ulogu Izabelinog kuma. Rasplakao se od radosti kada se bacio Lei u naručje: „Nećeš više nikuda ići, sada ćeš da ostaneš s nama, zar ne?“ Liza de Monplejne se polako oporavljala od sestrine smrti: skoro svakodnevno je, sitnim i sve sporijim koracima, odlazila na verdelesko groblje.Rut je ponovo bila ona stara: troje dece u kući joj je vratilo volju za životom. Gospođa Lefevr je umrla ubrzo posle Leinog odlaska u Argentinu. Kada je Fransoaz najavila Leino venčanje sa onim koga je oduvek volela, Žan Lefevr je odlučio da otputuje iz zemlje; svoje imanje je prepustio jednom napoličaru.

Lea je na brodu Kergelen utvrdila da je trudna. Prebacivala je sebi što nije preduzimala mere opreza koje joj je predlagao Fransoa. U svakom slučaju, bilo je prekasno za žaljenje! Nije ni bilo važno, venčaće se nešto ranije no što su planirali. Zar njen dragi nije baš to i hteo? Svakako će se radovati predstojećoj ulozi oca... No, u tom času joj se srce skoro zaustavilo od nagle zebnje. Da li je on zbilja otac njenog deteta?... Posle Sarine smrti, Leu je spopala neka seksualna groznica, zbog koje se Fransoa zabrinuo... a iznenadila je i Ernesta. Tavernije je povremeno sretao mladoga studenta u hodnicima hotela Plaza, i u početku je mislio da je to običan flert, sve dok ih jednoga dana nije iznenadio u nedvosmislenoj pozi Devojčura!,pomislio je dok je zatvarao vrata, skoro zabavljen celom tom situacijom. Tek posle nekoliko minuta ga je spopao pravi bes. Kada se vratio u sobu, zatekao je Leu samu i opalio joj nekoliko šamara, tako snažno da je skliznula na pod. Povukla se, dahćući, za krevet i rukama zaklonila lice, kao mala devojčica. Taj detinjasti pokret ga je smirio. Srušio se na krevet, preplavljen patnjom koja mu je do tada bila nepoznata. Znao je da mu je bila neverna; nisu ništa ni obećali jedno drugome; on je bio poslednji koji bi imao prava da joj nešto zameri. Ipak, dok je ležao na krevetu na kome je malopre... Nikada nije pomislio da može osetiti toliki bol zbog neke žene!.. Nije bilo moguće da Leu zanima to derište, vodila je s njim ljubav iz kaprica, i da bi ublažila svoje muke, a sve to nije bilo važno. Ni najmanje! Zašto je, dakle, toliko patio kada ju je ugledao u naručju drugoga?... Ona pripada meni, mislio je. Ne želim da je drugi dodiruju... ja znam kakva je u ljubavi, kako se daje... ne mogu da podnesem pomisao da ona...
Krajne potresena, Lea je u neverici gledala suze čoveka koga je volela. Opružila se kraj njega, a srce su joj razdirala razna osećanja: dugo je ležala kraj njega ćuteći i osećala da joj cela duša podrhtava. Zatim ga je dohvatila za ruku, popila njegove suze, setila se nekih utešnih reći, kakve napaćeni ljubavnici govore kada ih obuzme ljubavni bol. On joj je besno uzvratio poljupce. Uronio je u nju sa željom da joj nanese bol i da je ponizi. Njeno jecanje ga je samo podstaklo i uvećalo mu bes. U ustima su osećali slani ukus krvi.
Kasnije je Lea našla načina da izmoli oproštaj. Zaspali su zagrljeni. Da li im je laknulo?...
Lea se nije srela sa svojim dragim Argentincem sve do dana odlaska iz Buenos Ajresa.

Prva Tavernijeova reakcija, kada je čuo da je Lea trudna, bila je da je uzme u naručje i poviče od radosti, ali ga njena ukočenost navede da olabavi zagrljaj.
Osetio je da je i sam pobledeo pred njenim ojađenim licem.
„To, dakle, nije moje dete?“, upitao je grubo.
Bili su na zadnjoj palubi broda i Lei je kosa lepršala na vetru. U jednostavnoj beloj platnenoj haljini i sandalama, bez šminke, malo zadihana, delovala je kao ljupka tinejdžerka. Ponovo ga je dirnula ta njena krhkost, sasvim prirodna.
Ponovio je pitanje.
„Ne znam“, odgovorila je.
Ne zna!... Ne zna!... Spava okolo, ostane trudna, pa onda još i ne zna s kim!...
Prasnuo je u smeh, uprkos svakom očekivanju.
„Šališ se? Pa žene tako nešto uvek znaju.“
Čim je to rekao, osetio se blesavo što iznosi takvo opšte mišljenje. Zbog nečega je, ipak, bio ubeđen da je to dete njegovo. Ta pomisao mu je izmamila osmeh.
Zašto ga je gledala tako pokorno? To joj nije pristajalo: voleo je da je vidi borbenu, avanturistički nastrojenu, razdraganu,bezbrižnu, nepoverljivu, veselu pa potištenu, osećajnu i radosnu. Više bi voleo da je briznula u plač nego što ga je gledala tako krotko.
„Ama, važno je da si ti majka. Tvoje dete je svakako pravi dar. Nije bitan otac!
Eto... dobro... Smiri se!... Nemoj toliko da plačeš, razbolećeš se!“ Lea je toliko jecala da je jedva uspeo da je položi na jednu ležaljku.
Plovidba je bila mirna i prijatna, ali ih je jedna vest ipak podsetila da se za neke tragedija nastavlja: brod Predsednik Vorfild, prekršten u Egzodus, sa četiri hiljade petsto trideset putnika, jevrejskih emigranata iz Nemačke koji su tajno putovali, zaustavile su britanske vlasti pre pristajanja u luku Haifa. Brod je vraćen do Marselja, gde su putnici odbili da se iskrcaju. Radio je javio da su se uputili natrag u Nemačku.
Te vesti su im malo pokvarile kraj putovanja. Setili su se Urija ben Zohara i Amosa Dajana, koji su došli iz zemlje u kojoj su svi Jevreji ovog sveta želeli da žive u miru. Stvarnost je pobijala taj san.
U Bordou ih niko nije čekao; Lea je želela da njen povratak bude iznenađenje, pa se nije nikome javljala. U taksiju koji ih je vozio na Montijak utonuli su u tišinu i sopstvene misli, zagrljeni, posmatrajući ravnicu Žironde, koja je prijatno delovala u smiraj dana. Čula se dečja vika, neki veseli ženski glas, muški smeh i pseći lavež. Sve je bilo skladno i kako treba. Ništa više nije podsećalo na ratni haos. Kuća je bila na svome mestu, onakva kakvu je Lea oduvek znala, i delovala je umirujuće na sve koji pređu preko praga. Kao i prilikom svakog povratka, osećala je kao da će odjednom ugledati majku, ali se umesto nje pojavila Fransoaz. Za trenutak je nepomično zastala, otvorenih usta, a zatim povikala:
„Lea!...“
Dan pošle dolaska, Franosa Tavernije je već morao da se zaputi u Pariz, jer je dobio poziv iz Ke d’Orseja. Prepustio je da Fransoaz i Alen pripreme njihovo venčanje.
* * *

Prvih dana na Montijaku Lea je ponovo uživala u svojoj kući, isto tako dobro sređenoj kao i u ono vreme kad ju je vodila njena majka. Vinogradi, polja i šume bili su se oporavili i dobro su izgledali, zahvaljujući Alenovom trudu. Nije imao mnogo izbora: potreba za obrađivanjem imanja nametala je odricanje od različitih sopstvenih potreba. Nemački zarobljenici, koji su posle rata pomagali na imanju, vratili su se kućama i na raspolaganju je bilo malo radne snage. Ipak je izgledalo da će berba biti izuzetno dobra.
„Ima nečega dobrog u ovoj zemlji!“, uzvikivao je Alen sedeći na zidiću terase i posmatrajući vinograde.
Predsednik vlade Ramadije radiom je uputio apel svim poljoprivrednicima da isporuče deo prinosa žita, i tako pomognu oporavak zemlje i obezbede Francuzima hleb. Dnevna racionirana količina hleba bila je pala na dvesta grama po čoveku, i nikada nije bila manja. Širile su se slutnje da će deca i starci skapavati od gladi. Većina namirnica bila je obuhvaćena racioniranom podelom, a svakodnevno su izbijali novi štrajkovi, u vladi nije više bilo ministara komunista, De Gol je oformio Nacionalnu skupštinu, Vensan Oriol je izabran za predsednika Republike, Masi, jedan od Sarinih mučitelja, osuđen je zbog rada za Gestapo u Aveniji Anrija Martena 101... Mnogima prisustvo američkih vojnika u Francuskoj nije bilo mnogo draže od prisustva Nemaca, jedinstvo pripadnika pokreta otpora se raspalo, na Madagaskaru i u Indokini francusku vojsku su napadali, i izbijali su sukobi i pokolji stanovnika, odnosi između Sovjetskog Saveza i SAD bili su na ivici prekida, francusku vladu su optuživali da se prodala Vašingtonu, pričalo se o „gvozdenoj zavesi“ i o hladnom ratu. I vreme je pomahnitalo: posle veoma hladne zime, s temperaturama od minus trideset stepeni u Val d’Izeru i minus jedanaest u Parizu, nastale su vrućine, pa je drugog juna u Parizu bilo trideset i tri stepena u hladu, a dvadeset i osmog jula čitavih četrdeset.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:37 pm

2.

Fransoa Tavernije je prešao krupnim, razdražljivim koracima preko trga ispred Burbonske palate. Kipeo je od besa. Njegov razgovor sa Žoržom Bidoom bio je veoma buran. Ministar spoljnih poslova mu je dugo držao pridiku o njegovom ponašanju i zloupotrebi položaja u Argentini. U šta se on to umešao? Zar nije mogao prepustiti jevrejskim teroristima da se obračunavaju sa izbeglim nacistima?
„Zar nisu, za vreme rata, i pripadnike francuskog pokreta otpora nazivali teroristima?“, mirno je odgovorio.
„Nemojte sada sve da pobrkate!“, suvo ga preseče ministar. „Rat s Nemačkom je okončan i treba da mislimo na obnovu i jedinstvo naših zemalja, koje ne treba da narušavaju kavgadžije poput vas.“ Tavernije je ustao, bled.
„Gospodine ministre, u Argentinu sam otišao po zapovesti generala De Gola...“
„General De Gol više nema veze sa spoljnim poslovima. Možda nam je žao zbog toga, ali je tako. Niste išli u Karijer, čini mi se?“
„Nisam, gospodine ministre, i ne nameravam.“
„Pa, to je baš dobro. Gospodine Tavernije, vraćam vam vašuslobodu.“ Kakav gadan mali dripac!, pomislio je, zalupivši vrata za sobom.
Posle polutame u ministrovoj kancelariji, vrelina ulice mu je prosto opržila lice. Nigde u kraju nije bilo nikakvog kafea na vidiku! Možda će onaj u Burbonskoj palati biti otvoren?
„Pripazite malo!... O, Tavernije!... Mislio sam da ste u Južnoj Americi... Baš se radujem što smo se sreli.“
Zanesen u svoje gnevne misli, nije ni primetio da je naleteo na dvojicu ljudi koji su vodili živ razgovor.
„Lemberg!... Oprostite... Gospodine ministre!“
„Nema potrebe da me tako oslovljavate. Koliko se vremena nismo videli?“
„Od 1942. godine, u Lisabonu.“
„Da, sećam se, kada mi je ona lepa plavuša, koja se predstavila kao engleska novinarka, neprestano govorila: ’Znam dobro da ste vi Pjer Mendes Frans...’“
„Dobro ste se tada izvukli. Mnogi naši nisu bili te sreće...“
„Nažalost!... Kuda ste vi pošli tako namrgođeni?“
„Izašao sam iz Ke d’Orseja.“
„Pa da, vidim! Mora biti da Bido nije baš imao razumevanja za vaše ponašanje u Argentini... Čuo sam za vasu ženu... Primite moje saučešće... O, oprostite, vi se i ne poznajete, bar ja tako mislim. Senteni, ovo je Fransoa Tavernije, sjajan borac pokreta otpora i hrabar čovek, koji je obavio mnoge osetljive zadatke za francusku vladu. Tavernije, predstavljam vam Žana Sentenija, republičkog komesara za Tonkin i Severni Vijetnam.“
„Čovek koji je 6. marta sklopio sporazum sa Ho Ši Minom?“, začudio se Fransoa, stežući mu ruku.
Podrhtavanje Sentenijeve ruke kao da je govorilo: „Šta tu još može da se kaže?“ Tavernije je nastavio:
„Koliko mi je poznata situacija u Indokini, to je bilo jedino što se u tom času moglo učiniti...“
„Gospodo, oprostite, zaboravio sam na važan sastanak. Napuštam vas. Porazgovarajte na miru, mislim da ćete se složiti. Tavernije, nemojte propustiti da me pozovete ovih dana.“
Posle srdačnog rukovanja, Mendes Frans se udaljio, grabeći žurnim koracima, po vrućini.
„Da odemo negde na piće?“, upita Fransoa i pokaza na praznu terasu jednog kafea.
„Što da ne?“
U nadi da će naći malo hladovine, ušli su u mali kafe, gde je dremala kasirka u društvu dvojice konobara. Jedan od njih im je prišao, vukući noge.
„Šta gospoda žele?“
„Kriglu hladnog piva“, kazali su uglas.
Ta podudarnost ih je navela da se nasmeju. Tavernije je dao znak konobaru da im donese pivo.
U tišini su posmatrali kako pena polako klizi niz zidove krigli. Otpili su po gutljaj. Delovali su kao dvojica starih prijatelja koji se redovno nalaze i nemaju jedan drugome ništa naročito da kažu, ali vole da zajedno pijuckaju svoje omiljeno piće.
„Drugačije ste se zvali kada sam vas upoznao u Normandiji, na sastanku grupe koja je pripadala mreži ’Alijansa’. Bili ste oženjeni pravom lepoticom.“
„Promenio sam ime, a žena me je napustila.“
To je kazao tonom koji je isključivao svaki dalji razgovor o tome.
„Kada ste poslednji put bili u Indokini?“, upitao je Žan Senteni.
„Nešto malo pre rata, u januaru ili februaru 1939. godine. Jednu od naših fabrika bila je napala banda kradljivaca, pa je bilo i mrtvih. Ostao sam dva meseca da bih sve to doveo u red.“
„Jeste li posećivali neke Vijetnamce?“
„Da, naš je direktor oženjen Vijetnamkom iz stare plemenite porodice. Njegov sin i ja smo provodili dosta vremena s ribarima iz zaliva Ha Long, za vreme raspusta. Taj najstariji sin je mojih godina i bio mi je najbolji drug; školovao se u Lionu, u istoj školi u koju sam i ja išao.“
„Je li mu bilo teško što je mešanac?“
„Tamo? Pa svako ko bi to pomenuo, gadno bi se proveo. On je sjajno spojio naše dve kulture: unuk je mandarina iz Hanoja, kao i jednog od najuspešnijih poslovnih ljudi iz Liona. Zahvaljujući njemu, upućen sam u razvoj tamošnje situacije, koja nije baš vesela...“
„Kakve su mu političke pozicije?“
„Zalaže se za nezavisnost svoje zemlje.“
„Je li komunista?“
„Nije, barem za sada.“
„Šta ste time hteli da kažete?“
„Ne obraćajte pažnju na tu primedbu. To je samo moj lični utisak. Prošlo je već sedam godina!... Stav Francuske, posle konferencije u Fontenblou, neuspeh Ramadijeovih poslanika i saradnika generala Leklerka i Morisa Mutea, sve to loše deluje na budući razvoj događaja. Pogledajte samo Indiju, Pakistan... i ne zaboravite da smo u Indokini već izgubili obraz, ne samoposle poraza 1940. godine i japanske okupacije tog poluostrva, već i zbog bezrazložne smene admirala Dekua.“
„Izgleda da ste u toku s događajima u Indokini i da imate bolji uvid u tamošnju situaciju od većine Francuza koji tamoposluju“, primetio je Žan Senteni, koji je za vreme razgovora pažljivo proučavao Tavernijea.
„Pa, menije uvekbilo teško da se složim sa stavom većine“, odgovorio je smejući se. „No tačno je da sam zbilja dobro obavešten o svemu što se događa i u Sajgonu i u Hanoju. Pre rata smo imali plantaže svilenih buba i fabrike svile u Tonkinu. I pored svih poteškoća, i japanske okupacije, radnici su nastavili s radom.“
„Kako se zove taj vaš direktor u Hanoju? Možda ga znam?“
„Marsijal Rivijer.“
„Zbilja ga znam: simpatičan čovek, koji poštuje Vijetnamce. Sreo sam ga dva puta u društvu nekog starog učenjaka, koji je sjajno govorio francuski, profesora Le Dang Doana...“
„To mu je tast“
Fransoa Tavernije je zapazio da je pominjanje imena Marsijala Rivijera delovalo na Žana Sentenija: sada je već mogao stvoriti neko mišljenje o svom sagovorniku.
„Oprostite što vas ovoliko zapitkujem, ali sam radoznao u vezi sa svime što se tamo dešava. I pored skorašnjih krvavih događaja, ubeđen sam da još postoje neke mogućnosti da se u toj zemlji održi mir.“
„Bez obzira na propast Leklerkove misije, kao i Muteove, prošlog januara?“
„Došlo je do neslaganja na najvišem nivou i, kada se ne bih plašio da ne preteram, kazao bih da ipak mislim da ta zemlja ima šanse za mir. U Parizu, kao i u Sajgonu i Hanoju, preovlađuju najcrnji pogledi na situaciju. Ako naše vlasti žele da očuvaju svoje carstvo, Francuska mora znati kako da se postavi da bi to postigla.“
„Sačuvati carstvo... Kakva iluzija! Carstvo je već izgubljeno, a greške francuskih vođa u Indokini i na Madagaskaru, kao i u Magrebu, samo će ubrzati razvoj događaja. Šta se može učiniti protiv naroda koji se bori za svoju nezavisnost?“
„Da su poštovali prethodne sporazume, sklopljene sa Ho Ši Minom, mogli su sačekati pravi čas da vijetnamski narod dobije željenu slobodu...“
„Sačekati pravi čas?“, podrugivao se Tavernije. „Taj pravi čas dođe uvek prekasno, kada narod žudi za slobodom.“
„Ne žudi baš ceo vijetnamski narod za tom slobodom, neki bi i dalje voleli da Francuzi ostanu...“
„A koliko godina uopšte imaju ti koji žele francusko prisustvo? Jesu li to mladi? To bi me začudilo. Da li su to radnici i seljaci? Oni će poslušati jače od sebe, koji će im reći šta da čine. Ili su to sitni posednici, pomalo ’pobeleli’ u godinama kolonizacije, kojima je to razdoblje išlo naruku, funkcioneri, trgovci koji menjaju novac i prodaju opijum i koji i dalje žele francusko prisustvo u Indokini jer bi im svaka promena mogla doneti gubitak?“
„Pa vi mi to držite pravi komunistički govor!“
„Ne, već samo razborito razmišljam. Jeste li videli članak Kloda Burdea u časopisu Komba, ili članak Leona Bluma u jučerašnjem broju novina Populer?“
„Nisam.“
„Sačuvao sam Blumov članak.“
Tavernije je iz džepa izvukao presavijene novine i pružio ih Senteniju.
„Pročitajte!“
Da, to treba najzad okončati. Da, sada se zbilja i može okončati, kada su „mir i red“ponovo, dobrim delom, uvedeni u Indokinu, a to je i bio jedini uslov. Da, treba uspostaviti odnose između dva naroda, a ne između pobednika i pobeđenog. Da, treba to učiniti, ne pogleda uperenog ka prošlosti, gledajući u budućnost, koja će uključiti saradnju ta dva naroda u Francuskoj uniji. Da, treba prihvatiti prave i kvalifikovane predstavnike vijetnamskog naroda, kogod oni bili, isključujući svako preterivanje i lične uticaje. Da, ma šta se pričalo, Ho Ši Min nije umro, već je vrlo živahan (s njim je razgovarao gospodin Pol Mis, što sam saznao pre nekoliko dana, preko zvaničnih kanala), on je i dalje legitimni predstavnik vijetnamskog naroda i... baš u ovom času nam da je prave i opipljive dokaze svoje mudrosti, rodoljublja ipožrtvovanja. Nazire se tračak svetla nad Indokinom. Treba učiniti sve da se to svetlo pretvori u zoru, a zatim i u dan.
„Slažem se s Blumom, ali se pitam nije li možda već prekasno za to. Svakoga dana Vijetnamci su sve odlučniji da istraju u onome što smatraju pravednom borbom za nezavisnost, a ja mislim da je stav francuske vlade - koja s jedne strane podstiče dolazak na vlast Bao Daa, a s druge odbija da pregovara s vijetminovcima, koji se bore za otcepljenje - prilično loš put da se postigne sporazum.“
„Možda bi se, ipak, isplatilo pokušati to još jednom.“
Senteni je posmatrao sagovornika pomalo sanjalački.
„Mnogo je misija poslato“, kazao je muklo, kao da priča sam sa sobom.
Za trenutak su utonuli u ćutanje.
Fransoa Tavernije je iskapio pivo i posmatrao kako njegov poznanik iscrtava mokre krugove dnom krigle po mermernoj ploči stola. Kod tog lepog i elegantnog čoveka, koji se svakako dopadao ženama, bilo je nečega tužnog, kao da mu se neki san nije ostvario. Setio se refrena jedne pesmice i osmehnuo se.
„Što se osmehujete?“, pitao je Žan Senteni, pomalo napadno.
„Ne treba srušiti snove...“,pevušio je Fransoa umesto odgovora.
Senteni se neprimetno namrštio.
„Imate lep glas“, kazao je posle kratke ćutnje. „Zanima li vas muzika?“
„Pomalo sviram klavir i idem povremeno na koncerte. Slabost su mi takozvane popularne šansone... Veoma volim Šarla Trenea i Edit Pjaf. A vi?“
Senteni je odgovorio zviždukanjem pesme Morisa Ševalijea U Menilmontenu.
„Veoma dobro zviždite.“
„Tako mi kažu. Davno pre rata sam svirao trombon i bio u orkestru Reja Venture. Vežbali smo u kući mojih roditelja. Bili smo vrlo mladi!“
„Zar vam nije čudno da dvojica muškaraca u našem položaju, čovek kao vi, koji je vodio minhenske pregovore, i ja, koga je Bido upravo otpustio, sedimo i pričamo o pesmicama?... To mi se baš sviđa. Vratiću se svojim poslovima, srediću se, zaboraviću naciste i njihove gonioce, posvetiću se ženi koju volim. Konobaru, molim vas da nam donesete još jednu turu!“
„Mislim da će vam biti teško da to učinite. Pokret otpora i naša veza s De Golom obojicu su nas trajno obeležili. Nagađam da vaš boravak u Argentini nije baš ličio na odmor. Moji boravci u Indokini, posle 1945. godine, otvorili su mi oči za veliki broj tamošnjih teškoća, a naročito za pitanje kolonijalizma. Mislim da ljudi kao vi i ja još mogu koristiti ovoj zemlji...“
„Svakako, ali su nas gurnuli u stranu!“
„Možda im odgovara da nas nema u blizini.“
„Šta hoćete da kažete?“
Senteni je dugo ćutao i vrteo kriglu u rukama.
„Da li biste hteli da večeramo zajedno?“, pitao je posle nekog vremena.
„Vrlo rado. Kuda želite da idemo?“
„U kafanu Ami Luj, znate li gde je?“
„Zar još postoji? Za vreme rata to je bilo omiljeno mesto nemačkih oficira. Govorili su da je tako... typisch französisch.“
„Vlasnik je nekoliko meseci posle oslobođenja imao malo neprilika, ali su intervenisali ljudi s visokih položaja, koji su bili stalne mušterije, i brojni ljubitelji njegove kuhinje. Odgovara li vam da odemo tamo?“
„Sasvim mi odgovara. Kad želite da se nađemo?“
„Oko pola devet.“
„Odlično. Videćemo se tamo u pola devet.“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:37 pm

3.

U čuvenoj kafani se od ratnih dana ništa nije promenilo: svetlo je bilo prigušeno, peć na čvrsto gorivo bila je tu, piljevina posuta po podu, stolice od svetlog drveta su vremenom potamnele, stolnjaci su bili besprekorno čisti, konobari kao iz nekog drugog vremena. Jedan od njih, svakako već blizu penzije, žurno je prišao čim je video da stiže Fransoa.
„Gospodine Tavernije! Pravo je zadovoljstvo opet vas videti!... Koliko juče sam pričao o vama s kolegom: ’On je od onih koji nam više neće doći.’ Baš se radujem što sam se prevario!“
„Tako je, Morise, smrt me nije htela, moraće još malo da sačeka.“
„Neka čeka što duže, gospodine Tavernije. Gazda će se baš obradovati. On se uopšte nije promenio, znate: mrgodan i zakeralo, ali dobrog srca... Jesam li se prevario ili nisam video rezervaciju na vaše ime?“
„Niste se prevarili. Došao sam s gospodinom Sentenijem.“
Ubrzo se pojavio čovek sa zaokrugljenim trbuhom i velikom belom keceljom, lica rumenog od kuhinjske toplote, noseći u jednoj ruci bocu šampanjca, a u drugoj dve čaše.
„Da je iznenađenje, jeste, i to lepo,što vas opet vidimo ovde, gospodine Tavernije! Ostalo mi je nekoliko boca vašeg omiljelog šampanjca. Popićemo ga u čast vašeg povratka.“
„Vrlo rado“, kazao je Tavernije, stežući njegovu ispruženu ruku.„Popićemo za vaš napredak!“
Podsmeh u njegovom glasu nije promakao gazdi, koji je otvorio bocu, napunio čaše, naglo iskapio svoju i vratio se u kuhinju.
Fransoa se osvrnuo: sve je delovalo isto kao i pre. Rat, restrikcije, crno tržiše, oslobođenje, obračuni, sve to nije uticalo na posetioce. Jedina promena bila je u tome što se nisu više mogle videti sivozelene nemačke uniforme; zamenile su ih američke, svetlosmeđe.
Zanesen u misli, nije ni primetio da je Žan Senteni stigao.
Pijuckali su, proučavajući jelovnik. Kada su naručili, zgledali su se, ne krijući radoznalost. Tišinu je prvi prekinuo Fransoa Tavernije:
„Mislim da ovaj ljubazni poziv ne dugujem samo simpatiji koju osećate prema meni? Šta ste to želeli da mi kažete?“
Žan Senteni je i dalje ćutao; činilo se da ga muči teška nedoumica.
„Nije to lako... Možda sam se malo zaleteo“, kazao je posle izvesnog oklevanja.
„Objasnite mi.“
„Ispričao sam generalu Leklerku da smo se sreli.“
„Mislio sam da je u Maroku“, kazao je Fransoa, koji nije delovao nimalo iznenađeno.
„Nije, bliži se sezona lova, pa je rešio da provede nekoliko dana kod kuće u Tajiu, ali je trenutno u Parizu zbog godišnjice oslobođenja. Pričao sam s njim o našem jučerašnjem razgovoru o Indokini i o vašim tamošnjim vezama. Kazao je da bi želeo da porazgovarate.“
„Mislio sam da je za njega to završena priča... kao i za vas, uostalom.“
Senteni nije odgovorio. Polako je jeo. Sa znalačkim uživanjem je iskapio vino.
„Ovaj šato lafit je odličan.“
„Jeste, ovde imaju odličan vinski podrum i veliki izbor vina iz Burgonje i Bordoa. Kada ću se, dakle, naći s Leklerkom?“
„Odmah večeras. Čeka nas u svom hotelu.“
„Znate li šta general De Gol misli o situaciji u Indokini?“
„Ne znam, nisam ga video od povratka u Francusku. Njegovo povlačenje iz vlade nameće mu da ostane suzdržan, ali znam da pažljivo prati sve što se tamo dešava.“
„Je li vas on poslao u misiju?“
„Jeste. Posle japanskog državnog udara 9. marta trebalo je da me padobranom spuste u Indokinu, da se nađem s preostalim pripadnicima pokreta otpora. Boravio sam nekoliko godina u Indokini, pa sam očuvao brojne veze s tamošnjim ljudima. Zato sam otišao iz Pariza sa novim ličnim podacima: zvanično sam uzeo ime Senteni, a neki događaji su me, dve godine kasnije, naveli da ga trajno zadržim. Sreo sam se s pukovnikom Pasijem, posle njegovog povlačenja iz Kaira, gde je bio šef glavne uprave specijalne službe za Alžir; on mi je saopštio da je moja destinacija promenjena i da su mi dodelili mesto komandanta baze Kuenming u Kini, odnosno da mi je poverena ’misija 5’ s vezom preko luke u Kalkuti.“
„A u čemu se sastojala ta misija?“
„Trebalo je povećati broj izveštača i naći načina da istražujemo na neprijateljskoj teritoriji, naročito u Indokini, koja je još bila pod japanskom okupacijom; trebalo je obnoviti i uspostaviti nove veze s Francuzima u Tonkinu; takođe je trebalo pomagati našim zemljacima i saveznicima da se prebace u Kinu ako bi na indokineskoj teritoriji zapali u opasne situacije; takođe je trebalo pomagati saveznicima, prenoseći im obaveštenja, kao i stvaranjem komandoskih odreda, koji bi upadali na neprijateljsku teritoriju; trebalo je i slediti razvoj nacionalističkih indokineskih pokreta, pripremiti povratak Francuza u Indokinu i u međuvremenu motriti na savezničke i kineske manevre.“
„To baš i ne zvuči lako!“
„Nije bilo lako, ali me je zaokupilo. To je bio posao za mrave i pauke, a imao sam zaista sjajnu ekipu. U julu 1945. godine sam, zbog svoje misije i službe, smatrao da je neophodno da senakratko vratim u Pariz. Doputovao sam 13. jula. Atmosfera je bila euforična, slušali su me rasejano kada sam pričao da će se na Dalekom istoku sve sada brzo odvijati i da će Japan ostati sam protiv savezničkih sila. Pitao sam je li Francuska spremna da se, posle japanske kapitulacije, vrati u Indokinu. Napominjao sam da će biti opozicije, na koju treba računati, zbog jačanja vijetnamskih nacionalističkih pokreta. Sva moja upozorenja su primili s dobrom dozom sumnje. U duhu većine Francuza je bilo uvreženo mišljenje da će stanovnici Indokine jedva dočekati naš povratak i da će nas prihvatiti raširenih ruku. Govorio sam da, osim jakog ekspedicionog korpusa, spremnog da odmah povrati naše ključne pozicije, treba obezbediti i podršku bar jednog od naših saveznika, ili barem njihovo nemešanje. Iz više razloga, pre svega ekonomskih, Amerikanci su mi izgledali najspremniji da nas saslušaju. Izložio sam svoje mišljenje nadležnima na najbolji mogući način; sve što sam rekao primili su prilično suzdržano, što me je učvrstilo u uverenju daje, uopšte uzevši, indokineski problem bio daleko od briga koje su morile pariške političare. Jedino je pukovnik Pasi odmah shvatio sav značaj tog pitanja i zatražio od mene da u Parizu sačekam povratak generala De Gola. No, vreme je prolazilo, i Pasi mi je uručio naređenje da se vratim na svoj položaj, i to bez odlaganja. Samo nekoliko časova pre polaska obavešten sam da su na Potsdamskoj konferenciji naši saveznici, u odsustvu Francuske, i bez konsultacija s nama, odlučili da se Indokina podeli po 16. uporedniku na dva dela. Severni deo su okupirale kineske jedinice, a južni deo Englezi. Možete zamisliti u kakvom sam se stanju vratio u Kuenming. Kad sam tamo stigao, saznao sam da su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki.Preko dvesta hiljada mrtvih za svega nekoliko sekundi. U ’misiji 5’ se radilo danju i noću. Japanska kapitulacija je objavljena 15. avgusta, a svi Francuzi iz Kuenminga su se okupili u sedištu naše ’misije 5’ u želji da proslave tu vest, na koju se tako dugo nestrpljivo čekalo. No, najteži deo je tek bio pred nama.“ Dvojica muškaraca su neko vreme jela u tišini.
„U kome ste času stigli u Indokinu?“
„Početkom avgusta, pošto sam prethodno dosta razmišljao. Posle početne euforije zbog japanske kapitulacije, mojim saradnicima i meni se nametnula stvarnost: Japan je bio na izdisaju, ali njegova vojska nikada nije bila poražena; što se tiče azijskih naroda, njihova premoć nije bila ničim ugrožena, a agitatori su svuda sejali mržnju prema belcima. Trebalo je što brže vratiti Francuze u Indokinu, koristeći opšti šok zbog Hirošime i Nagasakija. Odlučio sam: Francuzi treba da stignu prvi u Hanoj. Naši sunarodnici su mesecima bili izolovani, bez ikakvog dokaza da Francuska uopšte misli na njih i da se nije odrekla svojih prava. Sve zvanične veze, kao i one tajne, bile su prekinute. Planirao sam da padobranima spustimo jednu grupu oficira dobrovoljaca, probranih među onima koji su već tamo bili i znanih kao dobri poznavaoci Tonkina. No, morao sam da odustanem od te ideje: Japanci nisu hteli da polože oružje, i svakako bi poznali i pohvatali nekadašnje oficire, koji su se borili protiv njih. Ti su ljudi već dovoljno pretrpeli, pa nisam hteo da ih izlažem takvoj opasnosti. Rešio sam da s mladim saradnicima, koje niko ne zna, odem lično u Tonkin: to su bili poručnici Luj Fošije-Manjan, Fransoa Misof, potporučnik Kazna, zadužen za naše radio-veze s bazama u Kini i Indiji, i civil Rolan Petrič, koji je sjajno poznavao Tonkin, ali se nikada nije borio protiv Japanaca; njegova uloga je bila da uspostavi veze i nabavi sve podatke koji bi omogućili budućem francuskom predstavniku da se smesti u Hanoju. Baš sam bio naivan! Nismo imali ni aviona ni padobrana; njima su raspolagale samo američke tajne službe, odlučne da nikako ne dozvole povratak Francuske u Indokinu. Ja sam ih obavestio o svojim planovima. Najzad su odlučili da nam stave na raspolaganje jedan avion, a za uzvrat bi nekoliko njihovih oficira pošlo s nama. Major Pati iz OSS-a (Organizacija specijalnih službi) za severnu Indokinu bio je nadležan za američki deo naše misije. Naš odlazak je bio predviđen za16. avgust, ali su ga više puta odlagali, i Amerikanci su bili sve gore volje. Bilo je očito da nikako ne žele da Francuzi prebrzo stignu u Hanoj... Neću vas zamarati burnim pregovorima koje smo vodili s njima. Najzad smo odleteli 22. avgusta, po najstrašnijem pljusku. Kiša je prestala dok smo nadletali Hanoj. Ugledali smo neke crvene cvetove, koji kao da su nam želeli dobrodošlicu. Kada smo se spustili malo niže, videli smo da su to crvene zastave sa zlatnim zvezdama. Shvatili smo da to nije doček kome smo se nadali...“
Senteni je zurio preda se, kao da ne vidi sagovornika, već leti iznad Hanoja, nad kojim trepte boje revolucije.
„Kako su vas primili?“
„Sačekali su nas Japanci i indijski zarobljenici. Uz veliku pratnju su nassproveli u hotel Metropol, gde je bila okupljena većina Francuza koji su još bili na slobodi. Tačno preko puta hotela nalazilo se sedište vijetminske vlade. Taj prvi dodir sa Indokinom, posle dugih godina odsustvovanja, potvrdio je moje najcrnje slutnje. Ulice su se crnele od sveta i bile zatrpane vijetjninskim zastavama, a gomila, koju su zadržavali Japanci, delovala je više radoznalo nego neprijateljski. Bio sam odsutan iz te zemlje punih četrnaest godina, ali mi je sve delovalo sasvim poznato, kao da sam otputovao prethodnog dana. Visoka voda bila je probila brane: ušće reke je delovalo kao ogromna laguna. Preko ulica su za drveće bili zakačeni ogromni transparenti, a na njima je pisalo, na francuskom i vijetnamskom, ali i na engleskom i kineskom: ’Vijetnam Vijetnamcima!’, ’Smrt francuskom imperijalizmu!’, ’Dole francuska kolonijalna vlast!’ Tražio sam da me odvedu do sedišta vlade, gde sam u ime Francuske preuzeo posed. Pridružili su mi se poručnici Misof i Fošije-Manjan, kao i potporučnik Kazna, koji su se tog istog jutra spustili padobranima. Raspravljali smo o tome šta da radimo, dok nam je osoblje u dvorcu posluživalo večeru. Kazna je radiom pozvao naše saveznike iz Kuenminga i iz Kalkute. No, ja vas očito gnjavim uspomenama starog borca...“
„Ne, ni najmanje. Preživeli ste zanimljive dane, mnogo uzbudljivije od mog boravka u Argentini. Kada ste prvi put sreli Ho Ši Mina?“
„Prvo sam sreo Ngo Gujen Đapa, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, i Dong Duk Hjena, ministra za obrazovanje. Đap mi je saopštio da je njega nova vlada izabrala da se prvi sretne s predstavnikom privremene vlade Republike Francuske. Kazao je da se nada kako ćemo tesno sarađivati, i da je spreman prihvatiti savete i naloge. Sve je to izrekao veoma srdačno, kao što i treba prilikom prvog susreta, barem u Aziji. Saglasili smo se da je najvažnije brzo ponovo uvesti red. Dogovorili smo se da ćemo se ponovo što pre sresti. Razgovor se završio uglađeno, kao što je i počeo. Nisam ni slutio da će Đap, koga sam tada prvi put video, za svega nekoliko meseci postati naš najgori neprijatelj.“
„Kakav je to čovek bio?“
„Izuzetno inteligentan, veoma jakog karaktera, grub, niskog rasta ali snažan, doktor prava i profesor istorije i geografije, postao je naš najodlučniji protivnik.
Posle tog prvog susreta, nas dvojica smo se sretali u još mnogo prilika.“
„Jeste li bili u Hanoju prilikom Ho Ši Minove objave nezavisnosti?“
„Jesam. Izbrojao sam nekoliko stotina hiljada učesnika u toj proslavi 2. septembra. Red na tim manifestacijama bio je zapanjujući. Nije bilo neprijateljskih povika protiv Francuske. Nasuprot tome, odnosi s našim američkim prijateljima su bili sve gori. Predstavnici SAD su igrali ulogu antikolonijalista, pa su se povezali s nacionalistički nastrojenim Vijetnamcima, ne shvatajući da podržavaju antibelačku politiku Japanaca i time pripremaju tlo za još veću opasnost: azijski komunizam. Naša je situacija postajala nepodnošljiva, posluga je iščezla, a namirnica nije bilo. Japanci, Amerikanci i Vijetnamci su, svi zajedno, nastojali da nas oteraju iz palate vlade. Slao sam telegram za telegramom u Kalkutu, zahtevajući da mi pošalju zvaničnonaređenje da ostanem u palati vlade sve do dolaska zvaničnih francuskih predstavnika. Odgovor nikako nije stizao. Najzad sam 10. septembra izašao iz palate i ostavio je u rukama Kineza. Smestili smo se u maloj kući, na kraju Ulice Belije. Na dan 8. septembra saznali smo da je francuska vlada imenovala admirala D’Arženlijea za visokog komesara Francuske u Indokini. Situacija je iz časa u čas postajala sve dramatičnija i otputovao sam u Čandanagor da se sretnem sa admiralom i da mu objasnim situaciju. Saopštio sam mu svoju želju da me u Hanoju odmeni zvanično postavljeni francuski funkcioner. No admiral nije shvatio moju molbu na pravi način, već mi je naložio da se vratim u Hanoj i nastavim da obavljam svoju dužnost. Kada sam izlazio iz njegovog ureda, sreo sam nekog oficira, koji mi je preprečio put, i kazao: ’Gle, pa to je taj Senteni! Drago mi je što sam vas upoznao. Izgleda da nameravate da se povučete i ostavite nas u potpunom škripcu. To ne odgovara onome što sam čuo o vama!’ To je bio Leklerk. Tako sam se ipak vratio u Hanoj, i to sa zvanjem republičkog komesara za Tonkin i Severni Vijetnam.
Sa Ho Ši Minom sam se prvi put sreo 15. oktobra 1945. godine. Na prvi pogled nije delovao kao neko poseban; bio je srednjeg rasta, prilično vitak, s retkom bradicom i visokim čelom, koji su mu davali izgled intelektualca, te nije ličio na ratnog komandanta. No, najveći utisak na mene su ostavile njegove živahne oči, koje su plamtele neobičnim žarom; čitava njegova energija bila je u tom pogledu. U narednih šest meseci nas dvojica smo se sreli u više navrata; njega je najčešće pratio Đap, a mene Leon Pinjon. Vodili smo osetljive rasprave: trebalo ga je ubediti da prihvati povratak francuskih trupa u Tonkin, dok bi se kineske trupe povukle. Kao što vidite, situacija nije bila jednostavna. Da bi sve bilo još gore, zavladala je strašna glad. Prva berba pirinča bila je veoma slaba, a drugu je uništila poplava. Svakoga dana su sakupljali po ulicama umrle od gladi. Ni mi nismo bili pošteđeni i morali smo da prihvatimoda uzimamo vojne obroke od Amerikanaca. Veliku brigu nam je zadavao i povratak žena i dece Francuza u domovinu, jer je njihova sudbina bila sve neizvesnija. Da vam objasnim situaciju: od 1. do 31. januara 1946. godine bilo je zabeleženo sto četrdeset i pet zločina, i to sledećih: šest ubistava, dvanaest pokušaja trovanja, četrnaest primera oružane pljačke, otmice i napadi, koje su izvršili Kinezi ili Amerikanci. Najkraće rečeno, Francuzima niko nije mogao jamčiti bezbednost.
Najzad sam 6. marta, u prisustvu Salana, Luja Kaputa, mojih najbližih saradnika, Rolana Saduna i Leona Pinjona, s Ho Ši Minom potpisao taj čuveni sporazum, zbog koga su nam ubrzo prebacivali, i meni i njemu. Već 18. marta je general Leklerk s vojskom pobednički ušao u Hanoj. Iste večeri sam ga odveo Ho Ši Minu. Izgledalo je da su se svideli jedan drugome, i te smo večeri pili u čast francusko-vijetnamskog prijateljstva, dok su oko nas sevali blicevi Nastavak priče znate...“
„Nešto slatko, gospodo?“
Obojica naglo podigoše poglede prema konobaru, čija ih je upadica istog trena vratila u Pariz.
„Ne, hvala, ja bih kafu i cigaru“, kazao je Tavernije. „A vi?“
„I ja bih to isto.“
„Gle, eno Arleti i celog onog finog društva.“
U sali je zavladao veseli žagor. Dva-tri gosta su se čak pridigla da bolje vide s kim je došla poznata glumica. Patuljasti Pjeral je bio u društvu dve lepe žene, dok su se Marsel Kame i Žak Prever rukovali s vlasnikom.
„Žane!“
Jedna od te dve žene zaputila se ka njima i pozdravila Sentenija. Obojica ustadoše.
„Jeste li se odavno vratili? Što se niste javili?“
„Nisam bio u mogućnosti da to učinim.“
„Lažljivče!“, nasmejala se ona veselo. „Predstavite me prijatelju“
„Gospodin Fransoa Tavernije, gospođica Martin Karol.“
Tavernije je stegao pruženu ruku i pomalo podsmešljivo kazao:
„Baš ste divni, gospođice.“
Zahvalila mu je blistavim osmehom, a tužnim pogledom je to poricala.
„Izvinite, gospodo, moji prijatelji traže svoju lepu damu“, povikao je Pjeral i povukao Martin Karol za ruku.
„Evo, dolazim! Do viđenja, gospodine Tavernije. Javite mi se!“, kazala je Senteniju, šaljući mu poljubac vrhom prstiju u rukavicama.
„Šarmantna je, no što ima tako tužan pogled?“
„Nisam to primetio.“
„Ipak, imam utisak da se dobro poznajete.“
„Zapravo i ne. Pre nekoliko dana sam je sreo na jugu, kod nekih prijatelja.“
„Zar nije pokušala da se ubije?“
„Niko u to nije poverovao. Još nedavno bih nešto i pokušao... ali kroz nekoliko dana se ženim ženom koju volim.“
„Nije mi lako da vas zamislim u ulozi muža!“
„Istini za volju, nije ni meni lako da sebe zamislim u toj ulozi. Ali se plašim da će, ako se ja njom ne oženim, ona rešiti da se uda za nekoga drugoga. Pošto je znam, ne mogu joj verovati!... Možemo da krenemo kad budete hteli...“

Taksi ih je dovezao do hotela Kontinental. Senteni je zamolio recepcionara da ih najavi generalu Leklerku.
„General vas čeka u baru.“
Nekoliko ljudi u uniformama i u odelima okupilo se oko Filipa de Otkloka, koji je bio u jednostavnom platnenom krem odelu. Njihov razgovor je očito bio veseo i zabavan.
Fransoa je uzbuđeno gledao u oslobodioca Pariza. Bio je srednjeg rasta i vitak i držao se veoma pravo, pomalo kruto; imao je visoko čelo, a brkovi su mu naglašavali lepu liniju usana,dok su mu plave oči, blistave i inteligentne, oivičavale sitne bore, te je zračio skoro opipljivom energijom i neopozivim šarmom. To je lep čovek, pomislio je Fransoa.
„Gospodo, oprostite, imam sastanak s gospodinom Sentenijem“, kazao je Leklerk i pozdravio se s prijateljima. „Vi ste, pretpostavljam, gospodin Tavernije?“
„Jesam, gospodine generale.“
„Zahvaljujem vam što ste prihvatili moj poziv. Hajde da se malo prošetamo, što dalje od radoznalih ušiju“, kazao je general i čvrsto uhvatio Tavernijea za ruku.
Sva trojica su izašla i zaputila se ka loše osvetljenoj Ulici Rivoli. Senteni je izvukao lulu iz džepa. Nekoliko trenutaka su pušili i hodali u tišini.
„Moj prijatelj Senteni misli da biste mogli biti veoma korisni za Francusku u Indokini. Mislim da još nismo iscrpli sve mogućnosti da pokušamo sklopiti mir, a treba pokušati sve što je u našoj moći, po svaku cenu, čujete li, po svaku cenu! Kao što znate, nisam potvrdno odgovorio na zahtev francuske vlade da me postavi za visokog komesara u Indokini, delimično iz vojnih pobuda, a delimično i iz političkih i ličnih, i ne mislim da im to dalje objašnjavam. Što se tiče vojne situacije, za sada vladamo njom. Vijetminovci su prilično slabi, imaju velike materijalne teškoće, a izgladnelo stanovništvo im nije naklonjeno, i u sukobu su s nacionalističkim nekomunističkim pokretima, kojima se još nisu nametnuli. No, i pored tih trenutnih slabosti, ja sam i dalje uveren da je jedini čovek koji može ujediniti njihov narod predsednik Ho Ši Min i, dok se ne pojavi neki drugi dostojan sagovornik, Francuska treba s njim ponovo započeti pregovore. Veoma je važno ne izgubiti iz vida da je on veliki neprijatelj Francuske i da njegova partija i on žele da nas konačno otpreme odande. Ne verujem u rešenje Bao Daja, deluje mi veštački i nerealno; to je nešto čime se zanose poslovni ljudi i Francuzi u Indokini...“
„No izgleda da se našoj vladi sviđa to rešenje“, kazao je Tavernije, prekinuvši generala.
„Izgleda da je tako kao što kažete... Izgleda da smo se vratili u vreme admirala D’Arženlijea! Ne mislim da će novi visoki komesar, gospodin Bolaer, bez obzira na sve svoje dobre osobine, biti u stanju da realno sagleda situaciju, mada je kraj njega jedan od mojih najstarijih savetnika, profesor Pol Mis, veliki stručnjak za Aziju. To potvrđuje i njegov poslednji neuspešan razgovor s Ho Ši Minom. Vi poznajete tu zemlju, šta mislite o svemu tome?“
„Gospodine generale, prošle su godine, ali verujem da treba imati u vidu da je vijetnamski narod hiljadama godina odolevao kineskoj prevlasti i nije im nikada podlegao, pa je ono što je jedan vijetnamski vladar iz petnaestog veka kazao danas životnije nego ikada: ’Ko želi da preživi, beži u šumu. Ko želi da umre, služi dinastiji Ming’...“
„Poznata mi je ta poslovica“, kazao je Senteni. „Đap je često citira kada se sretne s Francuzima.“
„Šta očekujete od mene, generale?“
„Da se vratite tamo.“
„S kakvim zvanjem?“
„Sasvim privatno“, odgovorio je začuđeno. „To se podrazumeva.“ Tavernije se štrecnuo i delovao je vrlo iznenađeno.
„To se podrazumeva... Kako to mislite, generale? Istina je da sam u pokretu otpora naučio da ne dobijam pismena naređenja od pretpostavljenih. No u svakom slučaju sam imao njihovu saglasnost.“
„Sada imate moju saglasnost.“
„Gospodine generale, okolnosti su sada sasvim drugačije i to nije dovoljno.
Treba mi zvanično odobrenje predsednika vlade.“
Trojica šetača su prešla Ulicu Rivoli i stigla do rešetkaste ograde Tiljerija. Trg Konkord je bio prazan i mračan. Hodali su bez reči dok nisu stigli do Sene.
„Baš volim da hodam krivudavim pariskim ulicama“, kazaoje general. „A vi, Tavernije?“
„To mi se već dugo nije desilo. Mislim da i ja to volim...“
„Mislite?“
„Ima već dosta vremena kako sam pomalo zaboravio na srećna vremena lutanja. Najlepša moja sećanja na pariske ulice jesu sećanja na vreme kada se jedna zaljubljena devojka pripijala uz mene ispod nadstrešnice neke kapije dok je prolazila nemačka patrola...“
„A šta je bilo s tom devojkom?“, pitao je Senteni.
„Ženim se njom.“
„Čestitam vam.“
„Hvala, generale.“
„Ako bih vam nabavio zvanično odobrenje vlade za taj zadatak, da li biste otišli?“
„Ako mislite da bi to moglo do nečega dovesti, otišao bih.“
„Ne znam još sigurno“, kazao je Leklerk, pomalo zabrinuto. „Sve što znam jeste da treba pokušati i ono nemoguće da se izbegne pogibija naših vojnika i sunarodnika... Jer tu bi izginule desetine hiljada... Ne dobija se rat protiv naroda koji se bori za nezavisnost.“
„A šta ako to dovede komuniste na vlast?“
„Vi sada razmišljate kao i admiral D’Arženlije! Ne ratujemo mi tamo protiv komunističke partije, već protiv ljudi rešenih da po svaku cenu steknu slobodu. Antikomunizam će biti problem bez rešenja sve dok ne bude rešeno nacionalno pitanje.“
Sve do povratka u hotel Kontinental nisu izmenjali više ni reči osim nekih banalnih primedaba.
„Gospodine Tavernije, dobićete obaveštenja već sutra. Laku noć; Senteni, imam još nešto da popričam s vama.“
„Laku noć, gospodine generale.“
Fransoa Tavernije se veoma zamišljen pešice vratio u Univerzitetsku ulicu.
* * *

Narednog dana su ga pozvali u Jelisejsku palatu, gde ga je primio predsednik Republike. Vensan Oriol ga je pitao jeli voljan da bude njegov posmatrač u Indokini, da stupi u vezu s Ho Ši Minom i da ga detaljno izveštava o svemu što sazna, o svim susretima i razgovorima:
„Nećete se javljati nikome osim meni. U ovom kovertu je broj telefona i šifrovano ime, a koverat ćete uništiti, pošto sve to zapamtite; tu je i pismo za prijatelja socijalistu, Luja Kaputa, s kojim ćete se naći čim stignete. Ho Ši Min ga veoma ceni; zahtevao je da on bude prisutan prilikom potpisivanja sporazuma 6. marta. Daćete mu moje pismo. Budite veoma neupadljivi prilikom susreta, jer tamošnji ljudi znaju njegovo mišljenje i stavove. On je profesor u Dalatu i već više od dvadeset godina predaje u Indokini. Biće vam veoma koristan. Na vaše ime biće otvoren jedan račun u Indokineskoj banci. Generalni direktor banke Žan Loran stari je pripadnik pokreta otpora i mreže Alijansa, kao i šef sektora Žad-Amikol, i lično će se postarati za vaš račun.“
„Poznajem ga, sreli smo se u Hanoju pre rata. Bio je pomoćnik Pola Bodoana u direkciji.“
„Bodoan je 3. marta osuđen kao kolaboracionista i poslat na pet godina prinudnog rada.“
„Zar se nije povukao iz politike pošto je bio imenovan za predsednika bankarske uprave?“
„Tako je izgledalo. Ali ne zaboravite da je on bio Petenov ministar spoljnih poslova sve do oktobra 1940. godine i da je s Nemačkom pregovarao o uslovima sklapanja mira 17. juna. Veoma se divio Musoliniju i pravi je apostol nacionalne revolucije; on je bio taj koji je izjavio da je ’rat samo ukazao na razdor... nacionalna revolucija, koja upravo izbija u Francuskoj, pripremala se prethodnih dvadeset godina nesigurnosti, nezadovoljstva, tavorenja u čauri...’. To vam je Pol Bodoan! Imate lijoš nekih pitanja?
„Ne, gospodine predsedniče, samo želim da mi potvrditeimam li vašu blanko saglasnost?“
„Imate, pod uslovom da nikada neposredno ne upetljavate našu zemlju i da izbegavate da se nađete usred puškaranja, kao u Argentini.“
„Svakako. Budite sigurni, gospodine predsedniče, da ću učiniti sve da to izbegnem. Je li predsednik Ministarskog saveta obavešten o mojoj misiji?“ Tavernije se podrugljivo osmehnuo, što predsednik nije uočio.
„Ne, naše republičke vlade se previše često menjaju. Ja sam izabran na sedam godina. Za sedam godina može se mnogo toga desiti...“
Tulužanski akcenat Vensana Oriola je, pri tim poslednjim rečima, postao još izrazitiji. Taj Gaskonjac visokog čela, čije je jedino oko blistalo od zlobe dok je drugo, stakleno, naizgled hladno zurilo u sagovornika iza okruglih naočara, zračio je velikom gordošću. Možda zbog sećanja na „revolucionarnu“ prošlost, nosio je crvenu kravatu, koja kao da je govorila onaj popularni slogan: „Zatvorićemo banke, a i bankare“.
„Pored generala Leklerka i gospodina Sentenija, još jedan čovek je upućen u vašu misiju: to je moj stari prijatelj, Leon Blum. Pitao sam ga za savet pre nego što smo se sreli. On mi je kazao: ’Ho Ši Min je jedina svetla tačka i nada da se može raspršiti tama nad Vijetnamom’.“
„Uz sve te blagoslove, gospodine predsedniče, moram biti ponosan što uživam vaše poverenje.“
Ovoga puta podsmeh, koji je Tavernije i nehotice uneo u svoje reči, nije promakao Vensanu Oriolu.
„Čini mi se, gospodine, da imate dosta smisla za humor, a i veselu narav. To je povoljna okolnost. Ništa ne mrzim kao tužna lica i bilo kakvu vrstu pokunjenosti.
Kada mislite da krenete?“
„Posle venčanja.“
„Kada se venčavate?“
„Kroz nedelju dana.“
„Ne možete li to da odložite?“
„To ne mogu, ali ću otputovati narednog dana.“
„Nemojte više odlagati! Gospodin Bolaer, novi visoki komesar, treba da održi govor o francuskoj politici u Indokini u narednim mesecima, a i godinama. On će doputovati u Pariz. To je uzbunilo novinare i ministre, čija se mišljenja, kao što vam je poznato, veoma razlikuju kada je reč o rešavanju tog pitanja. Obavestite me o datumu odlaska. Do viđenja, gospodine Tavernije, želim vam sreću.“
„Do viđenja, gospodine predsedniče.“

Naredna dva dana Fransoa Tavernije je obavljao administrativne poslove i lekarske preglede. Poslao je telegram svom saradniku u Hanoju da ga obavesti o svom skorom dolasku.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:38 pm

4.

Uprkos mišljenju ostalih članova porodice, Lea je htela da se iz crkve vrati na Montijak pešice i da prođe pored Verdeleske kalvarije, sama sa suprugom.
„Ta mala baš ništa ne radi kao ostali svet“, gunđala je Rut, otvarajući veliki izbledeli plavi kišobran da se zaštiti od sunca.
„Naći ćemo se kod kuće!“, povikala je Lea i uzela Fransou za ruku.
Odvukla ga je na neravni put, koji je okruživao groblje; šljunak im se kotrljao pod nogama, a ona je imala cipele s visokim potpeticama, kojima je podizala oblak sitne bele prašine. Zarđala rešetkasta kapija bila je otvorena.
„Sačekaj me tu“, kazala je.
Fransoa ju je posmatrao kako se udaljava između grobova: elegantan obris u kostimu od sive svile. Zapalio je cigaretu i seo na jednu od stepenica na ulazu. Oženjen! Bio je oženjen... Motao je tu reč po glavi i vrlo se čudno osećao. Pre nego što je upoznao Leu, činilo mu se da je tako nešto nemoguće. Ne bi prihvatio ni ludu zajednicu sa Sarom da to nije bilo samo pokriće; ni u jednom času nije se osećao vezanim za nju bilo kako osim dubokim prijateljstvom. Pa, trebalo je to prihvatiti, situacija je to nalagala. Ali kako da kaže Lei da kroz dva dana odlazi za Indokinu?
„Zagrli me jako... zagrli me jako!“
Stajala je kraj njega; više nije nosila lepi buketić s trakama u koji je prilikom obreda nekoliko puta uranjala lice; oči su joj se crvenele, a usne drhtale.
Fransoa je ustao i uzeo je u naručje; drhtala je kao uplašena zverčica.
„Ti nećeš postupiti kao oni, kaži mi? Nećeš me ostaviti... Tako mi je teško da sebe ubedim da ih nikada više neću videti... Ni tatu, ni mamu, ni Loru, ni tetku...“
„Prestani! Škodiš sebi, a i bebi.“
„Uh, ta beba“, kazala je ljutito.
Polako ju je pustio iz zagrljaja.
„Zar nisi srećna što ćeš dobiti dete?“
Srećna? Ne, nije bila zaista srećna. No, nije znala u kom bi času mogla to da mu kaže. Posle povratka, on skoro nikada nije bio tu! Posle onih strašnih sedmica u Argentini, Lea je imala samo jednu želju: ZABORAVITI!... Zaboraviti i zabaviti se. Raditi razne beznačajne stvari, i to bez posledica. Nije želela da strahuje, slušajući kako se bliže nečiji koraci, ni da skače na zvuk zalupljenih vrata, ni da se budi usred noći, sva u hladnom znoju, vrišteći, jer se setila patnji i smrti onih koje je volela. Želela je samo da bude zaljubljena žena, u naručju svog dragog, i da nađe bezbrižnu mladost, koja joj je izmicala... A sada dete! To je značilo biti razuman, odgovoran za novi život. Bilo joj je prerano za to, osećala je da nema toliko snage.
„Neću znati da brinem o njemu.“
„Lepo si znala da brineš o Šarlu, i to u težim okolnostima.“
„Tu nisam imala izbora, bilo je neizbežno, i nisam mogla da ga ostavim. Dok sada...“
Fransoa ju je grubo zgrabio za ruku.
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Razumeš šta hoću da kažem. Ništa me ne goni da ga zadržim... Ama, jesi li lud?“
On ju je žestoko ošamario, i to nekoliko puta. „Da to više nisi kazala! Da nisi ni pomislila na to!“
„Pa, bilo nas je dvoje za to“, dahtala je.
„U pravu si. Oprosti, baš sam pravi idiot... No, u jednom kratkom trenutku sam pomislio: želi da naškodi mom detetu...“
Fransoa ju je privukao sebi i pokrio joj lice i kosu poljupcima.
„Ne boj se, sve će biti dobro, videćeš. Rodićeš najlepšu bebu na svetu. Nisi sama u tome, i ja sam tu...“
Čim je to kazao, zastideo se. Bio je lud štoje prihvatio tu misiju koju mu je poverio Vensan Oriol. Štaje bilo važnije nego žena koju je voleo, a koju je nameravao da ostavi zbog nekih mogućih mirovnih pregovora, dok ona nije mogla da nađe svoj mir?
Hladovina pod drvećem, uz ivice aleje koja je vodila ka kalvariji, bila je prijatna, ali je nemilosrdno sunce pržilo polja oko brežuljka, pa je ta umerena svežina delovala kao lek za njihove brige.
„Sećaš li se?“
Zastali su pred jednom od kapelica koje su vodile ka krstu.
„Tu ste krili municiju, a ovde...“
Glas mu je postao promukao, a Lei su navrla sećanja na njihove zagrljaje na tom mestu. Pustila ga je da je povuče u senku.
Bacili su se jedno na drugo kao izgladneli. Vodili su ljubav naslonjeni na zid, bez mnogo uvijanja. Zadovoljstvo ih je naglo preplavilo i dugo je trajalo.

Najavio joj je svoj odlazak nekoliko trenutaka kasnije, dok su ležali ispod jednog hrasta. Nije mu ništa odgovorila. Pomislio je da je zadremala, kao što se često dešavalo pošto bi vodili ljubav, pa se pridigao da je pogleda. Kako je bila lepa! Kako je dobro učinio što se oženio njom! Nikada mu nije bilo dosta milovanja, nije mogao da skine pogled s nje... No ispod njenih sklopljenih kapaka suze su tekle na sve strane, klizile niz obraze i kapale na mahovinu; ona ipak nije spavala. Više bi voleo da je vikala, prebacivala mu, samo da ne gleda njen nemi bol. Pričao joj je o Indokini, o Tonkinu koji je poznavao u detinjstvu, o zalivu Ha Long, koji predstavlja jedan od najlepših prizora na svetu, o ljubaznom stanovništvu, o pameti i hrabrosti celog tog naroda, koji se bori za slobodu, o Senteniju i Leklerku, koji su shvatili Oriolove namere; izložio joj je kako misli da je dobro da obnovi veze u toj zemlji, u nameri da postigne mir između nacionalista, komunista i tamošnjih Francuza...
Dugo ga je slušala, sklopljenih očiju, i sve se više čudila. Otkrivala je jednu njegovu nepoznatu stranu; nikada joj nije pričao o tom svom detinjstvu u Indokini, o prijatelju koji mu je bio tako drag, o prijateljevoj sestri, u koju je kao mladić bio zaljubljen.
„...Kada se rat završi, odvešću te tamo. Putovaćemo brodom. Pronaći ću neki koji plovi kroz Duboki tesnac, mnogo živopisniji nego moreuz Anrijeta. Plovićemo pored ostrva Kat Ba, kroz uske fjordove, kraj Ostrva mira i Etoala, ostrvaca Krapo. Plovićemo pored visokih stena, glatkih kao mermer, koje na nekim mestima izgledaju kao delo nekakvog ludog vajara. To je svet pun suprotnosti, nestvaran, da ti se zavrti u glavi. Što se više odmiče, tesnac je sve uži, i na kraju se, kao najveće čudo, stiže do Plavog mora, gde je, po jednoj legendi, dolazio zmaj i izdavao ljudima naređenja. Imaćeš osećaj da si ponovo rođena, da si izašla iz početnog haosa. Ako stignemo u vreme zalaska sunca, imaćeš utisak da sve plamti u ogromnom požaru, ali ako bude magla, ako nebo bude sivo, čekaćemo da vidimo izlazak vodenih duhova. Nikada nisam mogao da zaboravim svu tu lepotu; često sam je se prisećao u teškim časovima. Neko kao ja, ko je u mladosti plovio oko hiljada ostrva u tom arhipelagu i po raznim pećinama čekao da prođe oluja, nikada ne može biti pobeđen.“
„Nisam znala da si takav pesnik... Kada ćemo otići tamo?“
„Pa još je rat!“, povikao je zabrinuto.
„Rat, rat! Ponekad pomislim da se za nas taj rat baš nikada neće završiti!“
„Nemoj to da govoriš...“
„A što da ne kažem? Rat je tako zabavan! Dopušta ljudima da pobegnu od svakidašnjice, da izbegnu odgovornost, da dodaju malo začina svojim malim životima... Slušaj, ja te razumem. Ako izuzmemo strah, krv, patnju, smrt, rat je prilično zabavan!... No, nažalost, u ratu se i gine, a meni je dosta da gledam kako oni koje volim umiru zbog te svinjarije od rata! Dosta mi je toga!“
Lea ga je udarala pesnicama u grudi, a lice joj je bilo izobličeno od besa i jada... Setio se kako je nekoliko godina pre toga stajala skoro na istom tom mestu i isto ga tako udarala, a on se smejao, nastojeći da ponovo ovlada situacijom. No sada se nije smejao. Nije to više bila rasplakana devojka, već žena koja je patila i zasluživala malo mira i odmora. A šta joj je on predlagao, samo nekoliko trenutaka posle venčanja?... Da je napusti kako bi se opet utopio u gužvu! Argentina, Berlin, pokret otpora, rat u Španiji, i sve mu to nije bilo dovoljno? Ona je bila u pravu: voleo je ratovanje!
U ustima je imao ukus žuči i osećao je da ga zahvata talas gađenja prema samome sebi.
„Oprosti“, promrmljao je.
Dugo su ćutali, ne dodirujući se, pritisnuti teretom prošlosti i uplašeni onim što budućnost može doneti. Lea nije podnosila da ga vidi tužnog, pa je prva progovorila.
„Jesi li morao da prihvatiš tu misiju?“
„Sada ne mogu da promenim odluku.“
„Pa zar ne možeš da me povedeš sa sobom?“
„Ne mogu. Većina tamošnjih Francuza napušta zemlju. Atentati, ubistva, otmice su svakodnevni.“
„Šta ćeš tamo, zapravo, raditi?“
„To ne mogu da ti kažem. Već ionako previše znaš.“
„Sad nije više ono vreme Gestapoa.“
„Nije, ali ima nečega što je bolje ne znati ako čovek želi da preživi.“
„Hoćeš li se vratiti do bebinog rođenja?“
„Naravno! U najgorem slučaju, ostaću dva-tri meseca...“
„Dva-tri meseca? Pa šta ću ja za to vreme?“
„Idi u Pariz i sredi stan u Univerzitetskoj ulici... Otputovaću mirniji ako ti ostaneš ovde, gde će te Rut i Fransoaz maziti. I Šarl je presrećan kada si na Montijaku.“
„Svakako ću sada poći s tobom u Pariz. Posle ću videti šta ću.“ Ravnodušno se saglasio s njom:
„Kako god želiš, ljubavi“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:43 pm

5.

Avion je počeo da sleće. Fransoa Tavernije je zamišljeno presavio Figaro; upravo je bio pročitao uvodnik Fransoe Morijaka. Kao i u svakoj sličnoj prilici, divio se tačnoj političkoj analizi tog katoličkog pisca. U mladosti se obično rugao katoličkim sveštenicima. Mora biti da starim, kazao je samome sebi. Napolju je besnela oluja i svaki deo aviona se tresao. Kroz mali prozor su se nazirale munje kako jedna drugu sustižu. Poželjna i prijatna toplota ubrzo se pretvorila u nepodnošljivu vrućinu. Pošto su se pre toga skoro smrzli, putnici su, ako prežive oluju, bili izloženi mogućnosti da se poguše od vrućine. Bura je uzvitlala prašinu, koja je zaklanjala Hanoj. Naglo su sleteli.
Prilično zagluhnuo, s bolom u ušima, obećao je sebi da nikada neće dovesti Leu u Indokinu vazdušnim putem.
Kad se avion zaustavio, tajfun se već udaljio. Gunđajući od bola i zadovoljstva što je stigao, Fransoa je uspravio svoje masivno telo i provukao se kroz usku kabinu: šta li će zateći? Javio je iz Sajgona Marsijalu Rivijeru tačan sat sletanja; nije imao nikakvih vesti o njemu za četiri godine okupacije. Fransoa je znao samo da je Marsijal bio japanski zarobljenik i da mu je žena umrla od tuge. I pored toga, nije pokazao nikakvu želju da se vrati u Francusku. Njegov najstariji sin, Haj, završio je u glavnom gradu studije medicine sa sjajnim uspehom i posle toga je otvorio ordinaciju u Hijeu, samo nekoliko meseci pre japanske okupacije. Srednji sin, Bernar, radio je u Indokineskojbanci. Najmlađi, Kijen, bio je glavni izvor briga: otac je potrošio mnogo novca da ga spase zatvora zbog trgovine opijumom i devizama. Čerka Lijen, biser njegovog srca, vodila im je kuću.
Vazduh napolju delovao je skoro sveže u odnosu na vrućinu u aviona. Već na mostiću za izlazak iz aviona spopala su ga osećanja koja je nastojao da suzbije. Vratio se u zemlju svojih ludih mladalačkih snova. Nikada do tada nije osetio da ga tako jake spone vezuju za tu zemlju. Bilo je to nešto životinjske i potpuno iracionalno. Pomislio je na Leu, svoju ljubav na Montijaku: znao je da bi ona to shvatila.
Brojni vojni automobili na pisti podsetili su ga na činjenicu da je zemlja njegovog detinjstva u ratnom stanju. Pošto je zabacio na rame tešku platnenu torbu, sišao je niz metalne stepenice, tražeći u gomili neko poznato lice.
Neka devojka, odevena u vijetnamsku nošnju, s kupastim šeširićem na glavi, mahala mu je. Stigla je do njega sva zadihana. Podigla je pogled da ga osmotri.
Bila je veoma lepa.
„Jeste li vi gospodin Tavernije?“, pitala je pomalo oklevajućl
„Jesam.“
I on je nju osmotrio.
„Niste li, vi ste... ličite mi na Lijen.“
„Ja sam njena rođaka, zovem se Kim.“ Podigao ju je uvis, kao da je dete.
„Pustite me... gledaju nas!“
„Isto si toliko lepa kao i tvoja rođaka. Što ona nije došla?“
„Nije mogla. Čeka vas kod kuće s Hajem. Imate li još nekog prtljaga?“
„Nemam. Možemo da krenemo.“
Uputili su se ka carinskim zgradama.
„Vaš pasoš“, zatražio je službenik. „Zašto dolazite, gospodine Tavernije?“
„Dolazim poslovno.“
„Koliko nameravate da ostanete?“
„Koliko bude neophodno. Mesec ili dva.“
Taj zaobilazni odgovor je, izgleda, bio dovoljan činovniku, koji mu je vratio pasoš uz naklon.
„Želim vam ugodan boravak, gospodine.“

Bila je već noć kada su Kim i Fransoa stigli na Bulevar Anrija Rivijera, gde se nalazila lepa kuća Marsijala Rivijera. Nije bilo nikakve srodničke veze između ovog bogatog trgovca i kapetana broda, koga su 1883. godine u blizini Hanoja ubili „Crni paviljoni“; no u tu podudarnost sugrađani nikada nisu poverovali. Sve je bilo u mraku, kapci na prozorima nisu propuštali ni tračak svetla. Ulazna vrata bila su ojačana drvenom rešetkom. Vrata su se otvorila istog časa kad su stupili na prag.
„Brzo uđite!“
Neke namirisane ruke savile su se Tavernijeu oko vrata.
„Tako sam dugo čekala na ovo...“
„Lijen!“
Bila je još lepša nego što je se sećao. Milovao je njenu dugu, svilastu crnu kosu.
„Sestrice, pusti ga malo. Zar ne vidiš da ga gušiš?“
„Haj!... Dođi da te zagrlim, brate!“
Zagrlili su se i opipavali jedan drugoga, smejući se, kao da žele da se uvere kako nisu žrtve priviđenja. „Gde vam je otac?“
Prestali su da se smeju. „Dodi, on te čeka.“
Ispred statue velikog Bude od pozlaćenog drveta goreli su mirisni štapići. Prilično mračna soba, u koju je Fransoa ušao, delovala je kao mesto za meditaciju. Marsijal Rivijer je bio opružen na visokom kineskom krevetu. Kraj njega je bio starac duge bele brade, odeven kao mandarin; to je bio njegov tast Le Dang Doan, poreklom iz stare dinastije Le. Dok mu se približavao, Fransoa je bio sve sigurniji da je njegov prijatelj, istovremeno i prijatelj njegovog oca, zapravo na umoru. Za trenutak jezažmurio. Kada je ponovo otvorio oči, video je da pogled Marsijala Rivijera počiva na njemu. Video je njegove podočnjake, ali i nešto što je delovalo kao iskra radosti. Prišao je, nastojeći da savlada osećanja, i uzeo veoma mršavu, prozirnu i vrelu ruku u svoje. Kako mu se učinila teška ta ruka bez stvarne težine.
„Došao si! Zahvaljujem bogu što si došao. Čini mi se da ću ih lakše ostaviti... Sad mogu mirno da umrem.“
„Ne pričaj koješta!“
„Ne priča oh koješta“, promrmljao je Le Dang Doan. „Kada je čuo da dolazite, samo mi je šapnuo: ’Dotle ću izdržati.’ I izdržao je, mada se napatio. Ne verujem da će još dugo. Ostaviću vas, on želi da vam kaže nešto.“
„Ne, ostani... Ti si mi bio jedini prijatelj. Dao si mi ćerku jedinicu, meni, strancu, i voleo si me kao sina. Zahvaljujući tebi, ova zemlja je postala moja domovina i mogao sam da je razumem i volim...“
„Znam ja sve to. No pričuvaj snagu.Hteo si da pričaš s njim.“ Lijen, koja je upravo prišla, obrisala je ocu znoj sa čela. „Hvala, dušo, dobro je... Vrati se kod brata.“ Mlada žena se sa žaljenjem povukla.
„Fransoa, pridi. Doan je u pravu, nemam više mnogo vremena... Zemlja nam tone u nepovratnu tamu... vijetminovci su bespomoćni pred sektama... kaodaisti se svuda ubacuju... smrt ludog bonze Hjun Fu Soa... sitni gospodari rata... povratak Bao Daja... sve se to izmešalo... u opštoj konfuziji... Francuska je napustila Indokinu... to je bila greška... prepustili su je komunistima... oni nisu ono što ovoj zemlji treba... ja je dobro poznajem... no, verujem da je sad već prekasno... bojim se za svoju decu, meleze... Fransoa, obećaj mi da ćeš se brinuti za Lijen...
Odvedi je u Francusku...“
„Marsijale, nisi to hteo da mu kažeš!“
„Doane... da, naravno... Fransoa treba da se sretne s Ho Ši Minom... On je trenutno presekao sve veze s Francuzima...“
Tavernijeovi prsti su nehotice stegli ruku samrtnika Šta?Zar je i on upućen u to?
„To te čudi? Morao bi da znaš kako je u Aziji veoma teško sačuvati ijednu tajnu... Bernar je u Indokineskoj banci načuo deo razgovora Žana Lorana... bilo je reči o tebi i Senteniju. Zaključili smo da ne dolaziš u Indokinu samo radi poslova.
Da li se, možda, varam?“
„Ne“, odmahnuo je Tavernije glavom.
„Treba da se sretneš sa Ujka Hoom, tako ga sada zovu. Ja ga poznajem. Verujem da je bio iskren pri potpisivanju sporazuma 6. marta... O!“
Telo Marsijala Rivijera se zgrčilo od bola. Dang Doan se nagnuo nad njim, rastavio mu zube i nasuo nekoliko kapi neke tečnosti iz bočice od žada. Ubrzo se lice Marsijala Rivijera opustilo.
„Hvala“, promrmljao je.
„Sad se malo odmori“, prošaputao je Fransoa.
„Biće dosta vremena!.. Idi da se sretneš s Ho Ši Minom i kaži mu da su moje poslednje reči bile reči ljubavi za vijetnamski narod... kao i želja da se uspostavi mir... Sada želim da vidim decu...“ Pridigao se u postelji.
Svi stanovnici velike kuće bili su na okupu, stisnuti jedni uz druge. Svi su plakali, i deca i posluga. Pogledao ih je, nategnuto se osmehnuo i pao natrag na postelju, širom otvorenih očiju. Lijen je kriknula i bacila se na njegovo telo, dok mu je Le Dang Doan nežno sklopio oči.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:43 pm

6.

Ništa nije moglo zadržati Leu u Parizu.
U danima posle Tavernijeovog odlaska lutala je po radnjama, robnim kućama, antikvarnicama, izložbama, bioskopima. Uveče se vraćala iscrpljena, ruku punih paketa, okupala bi se i ponovo izašla na piće u neki od modernih noćnih lokala, na Sen Žermen de Preu, u nadi da će sresti nekog od Lorinih prijatelja. Nigde nije bilo ni traga od Franka, prijatelja njene sestre: u lokalu Tabu kazali su joj da ga nisu videli mesecima.
„Čula sam da je otišao u Indokinu“, kazala joj je neka devojka, oslonjena o bar.
Izgleda da je Indokina sada u modi,pomislila je Lea.
Kada je izašla iz Tabua, nagonski se uputila prema Ulici Gregoar de Tur. Naglo joj je pripala muka i oslonila se o zid zgrade u kojoj su nekada stanovale ona i Lora.
Začula je pucnje... škripanje guma na automobilu ubica... Frankove krike... osetila je kako Lorino telo klizi i izmiče joj iz ruku... setila se kako je bila teška...
Pripala joj je muka, pa se nagnula i povratila u slivnik. Kada se uspravila, videla je da je neki čovek posmatra. Zarumenela se od stida, a čovek joj je prišao.
„Šta to nije u redu, gospođice Delmas?“
„Kako mi znate ime? Čini mi se da se znamo...“
„Jasam onaj policajac koji je vodio istragu o smrti vaše sestre.“
„Da, da, sad se sećam.“
„Još uvek nismo pohapsili ubice. Činjenica je i da vi u tome niste nimalo pomogli.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Da nam onda niste ispričali celu istinu.“
„Zašto mislite da ja znam istinu?“
„Znate bar jedan deo istine, u svakom slučaju.“
„Ja znam samo da mi je sestra mrtva i da su ubice nacisti.“
„Kako ste tako sigurni u to?“
„Sigurna sam, i to je sve.“
„Nije to dovoljan dokaz. Vi ste od onih koji svuda vide naciste.“
Lea je osetila da je obuzima bes prema tom samouverenom panduru.
„Zapravo, oni i jesu svuda oko nas. Ali ljudi ne žele da ih vide.“
„Gospođice, rat se završio pre dve godine...“
„Za vas možda i jeste. No za njih nije. Oni se kriju i čekaju pravi čas. Kada budu spremni, ispuzaće iz rupa sa idejama o osveti i ubistvima. Tada će biti prekasno, a njihova doktrina će se opet raširiti, kao kuga.“
„Buncate, gospođice. Zaplivali ste u čisti romantizam!“
„Čisti romantizam!“
Jesu li argentinski nacisti, koji su je jurili i ubili njene palestinske prijatelje, bili romantični?... A oni mladi Argentinci iz dobrih porodica koji su se okupljali ispod Hitlerovog portreta?... Da li je bio romantičan šef policije kad je puštao na slobodu ubice i hapsio komunističke borce, koje su mučili na hacijendama, baš kao i nekada u istražnim centrima Gestapoa?...
„Kakve su vam to reči?“, progunđala je prezrivo. „Do viđenja gospodine.“
„Do viđenja, gospođice. Možda će biti potrebno da se ponovo ćujemo. Taj dosije nije zatvoren.“
„Dosije nije zatvoren?“
Bila je neprijatna vrućina. Lei je bilo potrebno neko jako i hladno piće. Na Bulevaru Sen Žermen ušla je u Rimeri martinikez i naručila ledeni punč. Već se posle dva gutljaja osećala mnogo bolje i počela je da posmatra goste koji su sedeli na terasi. Bilo je nekoliko američkih vojnika u uniformama, nekoliko jako našminkanih devojaka i poneki zaljubljeni par. Za jednim stolom blizu njenog, četvorica muškaraca su nešto živo raspravljala. Jedan od njih je bio Samjuel Zederman.
Bio je vidno ostario od povratka iz Buenos Ajresa; lice mu se izmenilo i posedeo je. Da li je njeno uporno zurenje delovalo? Okrenuo se ka njoj. Dao joj je jedan neupadljiv znak da ne prilazi. Lea je bila naviknuta na tajnost, pa je odvratila pogled. Platila je piće i otišla. Ako je Samjuel želeo da se vide, znao je gde da je nađe.
Tek što je stigla u Univerzitetsku ulicu, zazvonio je telefon.
„Halo, Lea?... Ja sam, Samjuel. Oprosti za ono maločas, ali je bilo bolje da te moji drugovi ne vide.“
„Razumela sam te. Bilo bi mi drago da se vidimo.“
„Imeni bi bilo drago... Oprosti, sada moram da idem. Zvaću te ponovo.“
Lea je zabrinuto spustila slušalicu. Nije ni najmanje sumnjala da je Samjuel nastavio borbu. Kada li će se sve to okončati?“
Legla je u postelju tužna i neraspoložena. Noću su je mučili košmari, koje je retko imala od povratka u Francusku, a u jutarnjim satima je uspela da zaspi.
Zvono na vratima ju je prenulo iz sna; nastojnica joj je donela poštu. Jedno pismo je bilo od Tavernijea.
Hanoj, 5. septembra

Lepojko moja draga,
Posle groznog leta, avion je sleteo na aerodrom Đia Lam. Video sam dosta razaranja i uništenih puteva. Čuveni Most Pola Dumea, na koji su Francuzi iz Hanoja bili tako ponosni, još uvek - dug dva kilometra - premošćuje Crvenu reku. Vodaje narasla zbog monsunskih kiša, pa po njoj plivaju telesine uginule stoke, debla i daske. Auto u koji sam ušao probijao se kroz rulju Vijetnamaca; terali su ručna kolica, bicikl-rikše i sve vrste vojnih vozila. Pomislio bi čovek da je naišao na egzodus. Na sve strane se vide tragovi rata, svuda isti. Kada sam stigao u Hanoj, pala je noć. Na ulicama skoro da nije bih sveta, ljudi su požurili kućama pre policijskog časa.
Ljubavi, ništa te od toga zbilja ne zanima, sigurno želiš da pričamo o tebi, o bebi, o meni, o prijateljima... Ljubavi moja... U ovom gradu sam proveo tek nekoliko sati, a čini mi se da je od mog dolaska već protekla večnost. Toliko sam želeo da prvo pismo koje ti napišem bude prepuno nežnih reči - tih „milovanja duše“, koja su, kako kaže Balzak, potrebna ženama - ali, dušo moja, sve što ovde vidim je smrt. Tu je i smrt oca mog prijatelja, Marsijala Rivijera, koji je o meni brinuo kada sam ostao siroče i koga sam voleo i cenio najviše što je moguće, a čiji je život bio pravo remek-delo dobrote i uravnoteženosti, za koga je čast bila jednostavna i divna zamisao... Voleli su ga svi kojima je, kao i njemu, bila važna zadata reč, a izbegavali su ga prevaranti i lažljivci. Ako u najtežim godinama nisam podlegao i predao se nekim zlim strastima, to je bilo zahvaljujući njemu; mislio sam na njega i govorio sebi da mu ne bih mogao izaći na oči ako učinim išta nečasno...
Čekao je na mene da umre i umro je držeći me za ruku, predao mi je svoju decu, i zemlju, Vijetnam. Otišao sam sa opela očiju punih suza i vratio se u kuću prepunu uspomena iz detinjstva. Mislio sam na tebe, na nas, na dete koje treba da se rodi, i na to da će mu trebati otac. Sada mi je jasno koliko je otac važan, ili barem onaj koji zauzme mesto biološkog oca, ako ga nema.
Dobro se staraj o sebi. Otkako sam te upoznao, stalno se plašim za tebe, sada više no ikada. Iz nekog blesavog ponosa, kao pravi mačo, što bi kazali naši prijatelji Argentinci,a i iz straha da to ne iskoristiš, nikada ti nisam priznao koliko mi značiš. No ovde, daleko od tebe, mogu da kažem koliko te volim i koliko mi bez tebe život ne bi imao smisla. Život... to je zbilja nešto važno!
Devojčice moja, neko kuca, zovu me da dođem. Misli na mene, na muža koji te voli,
Fransoa

I ja njega volim, sanjarila je Lea, i pritisnula pismo na grudi. Neki odlomci molitava stvorili su joj se na usnama, kao što se to dešava pri navali jakih osećanja, a javila joj se i slika majke koja ih uči Očenaš i Zdravomariju. Osećaji nežnosti i izgubljenog mira izmamili su joj uzdah.
Beba se ritnula i izvukla je iz melanholije.
U ogledalu je posmatrala svoj stas, malo zaobljen. Otvorila je svileni ogrtač i kritički posmatrala svoj stomak i grudi. Trebalo je čekati još pet meseci! Kako Fransoaz može reći da se samo trudna dobro oseća i da želi što više dece?
Lei je bilo nekako nemoguće da sebe zamisli kao majku. To joj se činilo neizvodljivo. Fizičke promene na telu izazivale su kod nje strah i gađenje, bojala se da je manje poželjna; istovremeno je pred očima videla srećno i napeto lice Kamij, kada je držala Šarla u zagrljaju, kao i Fransoaz kako ponosno pokazuje svoje novorođenče.
Izvijenih leđa, prelazila je rukom preko tela, uživajući u svojim teškim dojkama, čvrstim bedrima i dugim nogama. To osećanje ispunjenosti i slika koju joj je slalo ogledalo u njoj su izazvali dobro poznatu želju. Drhtaj joj je prošao kroz telo, prsti su joj se spustili do obline stomaka. Zureći u svoj odraz, osetila je da joj se disanje ubrzava i zahvatio ju je krataki snažan grč zadovoljstva, od koga je zajecala. Spustila se na kolena, sela na podvijene noge i zaplakala.
„Fransoa, što si me ostavio?“
U tom ju je položaju našla gospođa Dima, koja je svakoga dana dolazila da joj spremi stan.
„Dobro, mlada gospođo, šta vam je? Nadam se da vam nije pozlilo?... Što plačete?... Da li ste dobili loše vesti?... Hajde-de, nemojte, naškodićete tom dečkiću...“
„Kako znate da je dečkić?“
Gospođa Dima ju je odvela do kreveta i pokrila je čaršavom.
„Mora se priznati da ste baš dobro građeni.“
„Kako znate da ću roditi dečaka?“
„Videla sam to u kartama.“
„U kartama? Pa zar verujete u te šarene laže?“
„Ne rugajte se“, kazala je gospođa Dima uvređeno. „Nisu to nikakve laže, to je naučno zasnovano.“
Lea je prasnula u smeh. Njena veselost je pojačala uvređeni izgled dobre žene.
„Oprostite, nisam htela da vas uvredim... Jeste li kazali naučno zasnovano?“
„Dabome, gospođo, naučno! U ratu su mi karte štošta govorile i bez njih sada ne bih ovde razgovarala s vama.“
„Kako to?“, zainteresovala se Lea, i dalje se smejući.
„Rugate mi se, pa vam neću ništa kazati.“
„Ama ne, gospođo Dima, uveravam vas da vam se ne rugam.“
„Pa što se smejete kao ludi?“
„To je na nervnoj bazi. Malo plačem, malo se smejem. Da li biste više voleli da plačem?“
„Dragi bože, svakako da ne bih! U tom stanju to nikako ne bi bilo dobro.“
„Dobro, onda budite zlatni pa mi ispričajte kako su vas to karte spasle.“ Zvono na vratima ih prekinu i obe poskočiše.
„Očekujete li koga?“
„Ne. Idite da otvorite.“
„Ko li bi to mogao biti?“
Lea je ustala, ogrnula se i provukla prste kroz raščupanu kosu.
„Gospođo, neki gospodin želi da razgovara s vama. Čudno izgleda, nije hteo da mi kaže ime... Zaboga, gospodine...“
„Oprostite, gospođo. Izvini, Lea. Treba da popričamo.“
„Ostavite nas, gospođo Dima, glas mi je poznat.“
„Ali...“
„Kažem vam da je sve u redu. Skuvajte nam kafu.“
Lea je nežno izgurala svoju spremačicu i zatvorila vrata za njom.
„Samjuele, šta se dešava? Izgledaš uznemireno...“
„Imam i razloga za to! Znaš li na koga sam naleteo na Bulevaru Sen Žermen?“
„Ne, kako bih znala?“
„Na Rejmonda Navara, vlasnika automobila kojim te je Rik Vanderven odveo...“
„O bože!“
„Ali to nije sve. Bio je sa čovekom koga sam jednom sreo u Buenos Ajresu, s Nemcem koji je dolazio u kafanu ABC. Po onome kako su se ostali gosti pivopije ponašali s njim, mogu reći da je taj čovek bio važna ličnost u Nemačkoj.“
„Sećaš li se kako se zove?“
„Čuo sam da ga je konobar oslovio kao Vilhelma Ditriha, a to mu svakako nije bilo pravo ime. Najviše me brine što su i oni mene poznali.“
„Zašto to misliš?“
„Na osnovu nečega u njihovom držanju...“
„Svakako si se prevario.“
„Moguće je. Ali više volim da budem oprezan. Nisam još završio posao ovde.“
„Koji posao?“
„Osvetu, zbog mog brata i mog naroda.“
„Kako si se promenio, jadni Samjuele, ti koji si toliko nastojao da smiriš Saru!...“
„Sare i Danijela više nema. Da ostavim njihovu smrt nekažnjenu?“
„Pa nećeš ih vratiti u život.“
Samjuel Zederman je slegnuo ramenima.
„To dobro znam. Ali od povratka iz Argentine više ne spavam, a kada nekim čudom zaspim, čujem glas koji mi govori: ’Samjuele, šta si učinio s bratom?’ Budim se u skoku i zaurlam kao lud. Ne mogu to više da izdržim.“
Lea je posmatrala Samjuela, koji je obuhvatio lice rukama i drhtao celim telom. Nisu čuli kucanje na vratima. Gospođa Dima je ušla, noseći poslužavnik s dve porcelanske šolje sa cvetovima, posudama za kafu i šećer i tanjir sitnih kolača.
„Pomislila sam da niste doručkovali.“
„Da, baš dobro.“
Gospođa Dima je nerado izašla.
„Koliko ćeš šećera?“
„Samo jednu kocku, hvala.“
„Gde sada stanuješ?“
„U hotelu Lujzijana. Treba da upozorim prijatelje s kojima si me sinoć videla.“
„Možeš im telefonirati odavde, ako hoćeš.“
„Hvala, hoću, ako se slažeš s tim.“
„Idi u salon, kroz ova bočna vrata. Ja ću se u međuvremenu obući.“
Lea je popila kafu, dohvatila jedan biskvit i otišla u kupatilo. Kada se vratila u sobu, gospođa Dima je nameštala krevet.
„Je li moj prijatelj završio telefoniranje?“
„Taj je gospodin baš čudan. Naglo je spustio slušalicu i odjurio kao da ga đavoli gone.“
„Zar nije ništa kazao?“
„Nije, samo je pobledeo.“
„Je li odavno otišao?“
„Pre petnaestak minuta.“
„Brzo, gospođo Dima, donesite mi one marinskoplave cipele!“
„Kuda ćete?“
„Požurite, moraću da trčim... Gde li sam ostavila torbu? Hvala... Do viđenja, gospođo Dima, videćemo se sutra.“
Ne čekajući lift, Lea je preskakala po nekoliko stepenikadržeći se za rukohvat.
„Ne jurite toliko, pašćete“, vikala je za njom gospođa Dima, stojeći uz ogradu stepeništa.
Napolju je bilo toplo. Zlatasto svetlo je plavilo Univerzitetsku ulicu. Već se oseća jesen, mislila je Lea. Na raskrsnici u Ulici Bisi stajala je mala grupa prolaznika, okupljena oko policijskih kola, dok su ih čuvari reda rasterivali.
„Idite, dame i gospodo, nema šta da se vidi.“
Neizdržljiva nelagodnost je obuzela Leu, i ona zastade kod izloga neke kožarske radnje. Trgovac je stajao na ulici, sa opuškom u ustima, opasan kožnom keceljom, i odmahivao glavom.
„Zar to nije strašno, u po belog dana! Niko više nije siguran... Pitam se šta radi naša vlada? Sve su to pokvarenjaci i prevaranti! Gore je nego pod Nemcima!“
S najvećim naporom Lea se odlepila od izloga i mehanički se približila, gurajući besposličare. Nečija ruka ju je zaustavila. To je bio inspektor koga je srela prethodnog dana.
„Ne gledajte, nije lep prizor.“
No Lea je već videla. Mada je jedan deo lica bio smrskan, prepoznala je Samjuela. Nije uspela da zadrži jecaj. Policajac ju je odgurao.
„Upozorio sam vas da nije lep prizor...“
„Moram negde da sednem...“
Odvukao ju je do terase neke kafeterije na uglu Senske ulice.
„Dečko, donesi konjak. U ovom kraju baš nemate sreće. Poznajete li nastradalog?“
„Ne“, slagala je Lea.
„Dobro. Evo konjaka, popijte malo... to je dobro!“
Imala je osećaj da joj alkohol gori u venama, a obrazi su joj se zarumeneli.
„Sada vam je bolje? Bolje izgledate. Sedite mirno, ja moram da idem. Vratiću se, sačekajte me tu.“
Nestao je u gomili. Lea je platila račun. U trenutku kad je htela da ustane, ugledala je jednog mladog i privlačnog čoveka kako zuri u nju. Negde sam ga već videla, mislila je dok je prelazila Ulicu Žakob, a onda je shvatila da je on prati i ubrzala korak. On je požurio za njom.
Ne sme popustiti panici, mislila je, treba normalno da hoda. Zašto nije čekala policajca, kao što joj je rečeno? To je onaj što ne veruje u postojanje nacističke mreže.!... Znači, ščepali su Samjuela!... On se nije prevario, očito su ga prepoznali...
Jesu li ga sledili do nje?
„Gospođice... gospođice... Sačekajte, ne trčite!“
Nju ponovo spopade strah... Potrčala je, kriveći stopala na previsokim potpeticama, pretrčala Bonapartinu ulicu ne gledajući unaokolo. Odjednom se kraj nje stvorila tamna velika masa... začuo se metalni prasak... zvuk lomljave... to je bila zver koja je urlala, i ona oseti udarac... Ne želim da me uhvate!... Uspravila se i jurnula napred... Ne, ne treba to da radi... Sve se zavrtelo... ona oseti strašan umor... Beba! Ne!
Lea je pala na prašnjavi pločnik... Svetla haljina joj se isprljala... Kolena, ruke i šake su joj bile krvave... kosa joj je pala preko lica... Za nekoliko sekundi se sve zaustavilo... zatim je čula povike...
„Nisam ja kriv... bacila mi se pod točkove... Kočio sam i kočio... Nisam mogao da je zaobiđem!“, vikao je vozač autobusa, izobličenog lica.
Neki zadihani mladić se naginjao nad Leu i polako je okrenuo ka sebi. Lice joj nije bilo povređeno... Tiho je jecala, otvorila oči, i prepoznala ga... Pokušala je da ustane i pala natrag, jecajući.
„Oprostite, nisam hteo da vas uplašim... Ja sam Samjuelov prijatelj... Oprostite...
Zovem se Jonatan Koen...“
„Razmaknite se! Pustite policiju da prođe!“
Mladić se uspravio i brzo se udaljio. Inspektor se probio do nje. Nagnuo se nad Leu.
„Dragi bože!“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:43 pm

7.

Ceo Hanoj je prisustvovao pogrebu Marsijala Rivijera u katedrali svetog Žozefa. Veliki broj Vijetnamaca došao je da oda poslednju poštu čoveku koga su cenili i poštovali Ho Ši Min, koji ga je dobro poznavao, poslao je porodici telegram saučešća: napisao je da žali što Francuska nije poslala u Vijetnam nekog predstavnika tog kova, jer možda, u tom slučaju, dve zemlje ne bi bile uvučene u bespoštedni rat Visoki komesar Emil Bolaer poslao je na sahranu šefa svog kabineta. Pol Mis, lični prijatelj, u dugom telegramu je izrazio saučešće u ime svoje porodice. Alber Saro, koji je bio guverner u vreme dolaska Marsijala Rivijera u Indokinu, 1916. godine, poslao je venac orhideja.
Sahrana je obavljena u najužem krugu. Grane jednog veličanstvenog drveta nadnele su se nad grob, na kome je bila zvezda sa ideogramima. Na groblju je vladao potpuni mir.
Bez obzira na tugu, Fransoa Tavernije je bio smiren. Njegov prijatelj je prestao da pati i pridružio se ženi koju je voleo. Osečao je kako ga Lijen hvata za ruku; dlan joj je bio hladan i vlažan. Šta će biti s njom? Zašto se nije udala? Jesu li prosci bili uplašeni njenom prevelikom lepotom? Kao mladić bio je ludo zaljubljen u nju, ali mu je, zbog te lepote, delovala nedostupno. Da li je zbog toga, zajedno s Hajem, išao da planinari po planinama Tam Dao, u lov na divlje svinje ili jelene pokraj Srebrnog vodopada, kao i u divlje jahačke poduhvate po plažama Van Li? Njena ozbiljnost ga je takođe zbunjivala. Bila je najboljaučenica u Dalekoistočnoj školi. Sa dedom je vodila duge rasprave o knjigama, koje je prevodila na vijetnamski kineskim pismom ču no, i bavila se vijetnamskim izdanjima kineskih pisaca. Od tih njenih „učenih razgovora“ kako je govorio Haj, hvatao ga je strah.
Lijen je kao dete imala izvesnih neprilika s drugaricama Francuskinjama u školi časnih sestara. Kada je shvatila rasistički prizvuk njihovih primedaba, osetila je stid i mučninu, i nije želela da se vrati u školu. Njen deda Dang Doan morao je da upotrebi svu svoju moć ubeđivanja da je navede da se ipak vrati. Jednoga dana je sa ocem i dedom otišla do direktorke škole, koja joj je bila naklonjena. Direktorka ju je lično odvela u učionicu, okupila sve učenice i pred njima kazala:
„Lijen, molim vas da oprostite svojim drugaricama zbog njihovog ponašanja i da oprostite i meni što im nisam jasno stavila do znanja da smo pred Hristom svi braća i sestre, i da smo jednaki. Hoćete li mi oprostiti, dete moje?“
Lijen je bila veoma uzbuđena i rastrzana različitim osećanjima, ali i previše dobro vaspitana da se pobuni, pa se, plačući, bacila kaluđerici u naručje. Pošto ju je poljubila u čelo i pomilovala joj dugu crnu kosu, direktorka ju je pogurala prema drugaricama, koje su joj požurile u susret i nastojale da se ponašaju prijateljski. Od toga dana Lijen nije marila za katoličku veru, ali je prihvatila ponašanje svojih nastavnica, koje su tu veru prenosile njoj i njenim drugaricama, mada je i sama smatrala da je to licemerno. Devojka se prilično povukla u sebe i više se nije veselo smejala u društvu školskih drugarica, već samo kada bi se našla u društvu dece kućne posluge. Fransoa je kasnije imao dosta muke da je ubedi da na „belce“ ne gleda strogo i netrpeljivo. Čak i njen otac, koga je mnogo volela, imao je dosta muke da se izbori s tom njenom traumom. Vreme je samo površno zalečilo stare rane.
Kada je odrasla, njena izuzetna lepota je navodila braću njenih drugarica da potpuno zaborave da je poreklom Vijetnamka.Neki su se i iskreno zaljubili i okušavali sreću. Nijedan nije imao uspeha. Odbijala ih je s ljupkim osmehom, pa nijedan nije mogao poverovati da ga ona baš nimalo ne voli. Deda ju je podržavao i bio čovek od poverenja u porodici, te se radovao zbog takvog njenog stava. Koliko god da je voleo i cenio zeta, Dang Doan se nije baš radovao kada se njegova ćerka jedinica vezala za čoveka druge rase i kulture. Ono što nikada nije kazao, ali je Marsijal Rivijer to nagađao, bilo je da pristanak na takvo venčanje s njegove strane predstavlja neku vrstu izdaje prema zemlji predaka. Zar nisu Francuzi, posle Kineza, takođe bili porobljivači njegove zemlje, od koje su načinili svoju koloniju? Kako je to samo zvučalo ponižavajuće!
Da nije bilo porodičnih veza, i da nije bio u srodstvu s jednim od najviđenijih javnih ličnosti, Dang Doan je u nekoliko navrata mogao dospeti u zatvor zbog pomaganja raznim nacionalističkim pokretima. U više navrata je pružao utočište sunarodnicima koje je gonila policija. No, i pored svega toga, admiral Deku, tadašnji guverner, nije oklevao da mu se obrati kad je trebalo izgladiti napete odnose s Kinezima. Admiral, doduše, nije uspeo da ga nagovori da se sretne s generalom Tjoom ili drugim japanskim predstavnicima. Smatrao je Japance divljacima i mislio da njihovo prisustvo obeščašćuje i Francuze u Indokini. Japanski državni udar 9. marta 1945. nije ga uopšte iznenadio. Uz pomoć nacionalistički nastrojenog prijatelja, uspeo je da pobegne iz Hanoja, zajedno s Lijen i Kijenom, prešao je kinesku granicu i otišao u Naning. Kada je stigao tamo, saznao je da su mu ćerka i zet uhapšeni. Samo ga je prisustvo unuka sprečilo da se vrati i pokuša da ih spase. Kada je najzad uspeo da se vrati u Hanoj, njegova voljena ćerka je umrla od posledica zlostavljanja među Japancima. Zajednički bolje zbližio dvojicu ljudi.
Zato je starac oplakivao zeta kao rođenog sina. Osećao je da mu se bliži kraj, pa je nastojao da na to pripremi unuke. Strahovao je od budućnosti i predviđao da će rat protiv Francuza biti veoma dug.
Fransoa Tavernije je svojim prisustvom uz Marsijalovu samrtničku postelju malo ublažio njegovu zabrinutost. Uvek je gajio simpatiju prema mladom Francuzu, koji je za vreme raspusta dolazio kod svog „poočima“. Starac je ubrzo pogodio da je Lijen zaljubljena u njega, i da je to ona vrsta ljubavi koja umire zajedno sa onim ko je oseća. Duge godine razdvojenosti samo su je pojačale. Kada je čuo da se Fransoa oženio, profesor Doan se plašio da će Lijen pasti u očajanje. Bila je obuzeta tugom zbog očeve smrti, pa to nije pokazivala. Dedu ipak nije mogla zavarati ta njena prividna ravnodušnost; znao je njen nagao karakter i strepeo od trenutka kada bude saznala da se onaj koga voli oženio drugom.
Ubrzo posle smrti njihovog oca, okupio je svoje muške unuke i saopštio im njegovu poslednju volju i svoja strahovanja u vezi s njihovom sestrom.
Haj je, kao najstariji, prvi uzeo reč:
„Dragi deda, nemojte se brinuti za Lijen, moja će kuća uvek biti i njena. Moja žena Fuong i ja ćemo uvek biti srećni da je prihvatimo.“
„Hvala, sinko, nisam u to nikada ni sumnjao. No, u našoj zemlji se rasplamsava rat. Šta misliš da uradiš?“
Haj je ponosno podigao glavu i odlučno kazao:
„Boriću se!“
„Zar si poludeo?“, povikao je Bernar. „Zar si zaboravio da si napola Francuz?“ Haj se osmehnuo i mirno odgovorio.
„Takođe sam i napola Vijetnamac.“
„Ti uradi kako želiš, ali Ženevjev i ja ćemo se vratiti u Francusku. Povešćemo i Lijen, ako hoće da pođe.“
„Baš lepo“, podrugljivo je kazao najmlađi brat, Kijen. „Pacovi keže s broda...“
„Zabranjujem ti da tako govoriš!“
„Opa zaboravio sam, gospodin misli da je pravi Francuz, naročito otkako se oženio tom folksdojčerkom...“
„Moja žena nije folksdojčerka, ona potiče iz jedne od najuglednijih porodica u Strazburu...“
„... koja je jedva donekle izgubila svoj nemački naglasak!“
„Ako nastaviš s tom pričom, razbiću ti nos! Ljubomoran si, jer osim kineskih prostitutki nisi upoznao baš mnogo žena.“
„Tu si u pravu. Više nego tvoje nazovi-poštene žene volim poštene prostitutke.
S njima čovek ima mnogo manje iznenađenja!“
„Kijene, Bernare, zar vas nije stid da tako govorite pred dedom?“
Dang Doan je tužno posmatrao unuke kako se svađaju. Nije to bio prvi put.Još od detinjstva su njihove rasprave prerastale u svađe, a otkako je počeo rat, u tim je svađama bilo sve više mržnje. Bili su veoma različiti...
Hajev izgled nije ukazivao na njegovo francusko poreklo osim, možda, što je bio nešto višeg stasa nego većina Tonkinaca. Uvek je smatrao da je Vijetnamac, i pored oca Francuza, druženja s Tavernijeom i boravaka u Francuskoj. Smatrao je da je Vijetnam njegova prava domovina. Zbog toga je i otišao na studije medicine i specijalizovao se za tropske bolesti, a nije zanemario ni proučavanje tradicionalne kineske medicine. Oženio se ženom sličnih sklonosti, čiji je otac, Ngujen Van Dong, bio član indokineske komunističke partije i koji je otišao u partizane zajedno s Ho Ši Minom. Zarekli su se da će se zajedno boriti za nezavisnost svoje domovine. Imali su dve ćerke; dali su im imena sestara Trung, koje su se četrdesete godine borile protiv osvajača iz dinastije Han: Trak i Ni.
Na Bernaru se, međutim, tragovi vijetnamskog porekla nisu mogli videti: ličio je potpuno na oca i smatrao da je belac, ponašao se tako, i mislio kao belac, štoje Haja nerviralo, a dedi često mamilo osmeh na usne. Niko nije bio iznenađen kada se oženio Francuskinjom. Imali su ćerku Matildu, koja je bila plavuša, baš kao i majka.
Kijen je bacao u očajanje oca i majku svojim ludostima, drskošću, bežanjem od kuće, druženjem s bitangama, s kojima se bavio svakakvom trgovinom, a i deda je bio očajan zbognjega. Jedino na njega deda nije imao nikakav uticaj. Mučio ga je mladićev cinizam i sebi je prebacivao da je slab prema njemu. Još kao dete uspevao je da od dede izvuče sve što želi a to je uspevao i od roditelja i braće i sestre. Bio je privlačan i veoma lep, i njegov šarm je podjednako delovao i na muškarce i na žene. Nije usvojio ništa od porodičnog sistema vrednosti niti modela ponašanja. Rastao je bez ikakvog kompleksa i bez ograničenja. Bio je hrabar, nasilan, svadljiv, ludovao je za vazdušnim vratolomijama, bio dobar jahač i moreplovac, šampion u tajlandskom boksu, a rat je za njega predstavljao priliku za bogaćenje i slobodno uživanje u sklonostima ka pustolovini, kao i priliku da malo pobegne od porodice, koja ga je nervirala.
Samo mu je Lijen bila veoma draga; podsećala ga je na majku, jedinu koju je stvarno voleo i čija ga je smrt bacila u očajanje. Dok je ona bila živa, nastojao je da obuzdava svoje divlje instinkte, ali kada nje više nije bilo, ništa ga nije moglo obuzdati, pa ni naklonost prema Lijen. Kijen je prema Tavernijeu oduvek osećao čudnu mešavinu divljenja, zavisti i mržnje. Ljutio se što se ovaj prema njemu odnosi kao prema derletu. Čak i sada mu se Fransoa obraćao onim podrugljivim tonom, baš kao nekada: „Dakle, mali, je li sve u redu?...“ Za koga on sebe smatra, taj čistokrvni Francuz? Ako je i ratovao u Francuskoj, Španiji i Nemačkoj, to ne znači da treba da mu se obraća tim tonom! Kijen je takođe ratovao, samo na svoj način: pokazaće već on svima njima koliko vredi! Biće strpljiv, ima vremena.
Najzad, ima tek dvadeset i tri godine!
„Deda, ne brinite ništa, ja ću ostati ovde da brinem o vama i Lijen“, kazao je.
Dang Doan je spustio pogled, nastojeći da prikrije osećanja. Ko zna? Možda ni Kijen nije tako loš... Starac je ponovo počeo da se uzda u svog omiljenog unuka.
„Hvala ti, drago dete, ali mislim da bi ipak bilo mudrije da Lijen pođe u Francusku s Bernarom...“
„Ne dolazi u obzir, deda. Ja želim da ostanem s vama. Moje je mesto ovde, u ovoj kući, u zemlji u kojoj počivaju moji roditelji.“
Lijen je nekoliko minuta ranije ušla u sobu i čula predloge koje su iznela njena braća.
„Nije lepo, deda, da me držite po strani od svojih odluka. Nisam više dete, i pored sveg mog poštovanja za vas, podsećam vas da sam ipak punoletna.“
Deda ju je pogledao nežno i ponosno. Mlada žena je zbilja bila najveći ukras te kuće; njeno lepo lice odražavalo je divnu dušu. Predosećao je da će ta lepota, u vremenima koja dolaze, doneti samo nevolje. Da bi je toga poštedeo, bio je spreman da se odvoji od nje.
„Učinićeš kako kažem“, kazao je, nastojeći da zvuči strogo.
Njegov je ton bio tako grub da su se u Lijeninim očima pojavile suze.
„O, deda“, uzdahnula je i spustila pogled.
Stari učenjak bi dao ko zna šta da joj obriše suze, ali pred potomstvom nije smeo izgubiti obraz. Haj mu je pritekao u pomoć.
„Deda, veoma smo dirnuti zbog vaše brige, ali našoj domovini smo svi potrebni i bilo bi nepravedno da naša sestra ne učestvuje u oslobođenju.“
„Slažem se s dedom: Lijen bi se mnogo bezbednije osećala u Francuskoj, s nama; ženi nije mesto u ratu.“
„Baš pričaš gluposti, jadni moj Bernare! Predsednik Ho smatra da su muškarci i žene borci ravnopravni, zar ne?“
„Taj tvoj predsednik Ho vodi zemlju u propast. Indokina treba da bude ukras Carstva. Francuska nam je donela blagodeti zapadne kulture, učestvujemo u napretku, a komunizam će dovesti do anarhije i birokratizacije...“
„Ćuti, nemaš pojma o čemu pričaš! Najbolji ljudi su se pridružili Partiji!“
„Tebi je glavu napunio tvoj tast, a i tvoja žena. Ti si ipak mešanac, ne zaboravi to. Začudilo bi me da ti dodele neki visok položaj...“
„Deco, prestanite sa svađom!“, naredio je Dang Doan, držeći ruku na grudima.
„Deda, je li vam loše?“, povikala je Lijen i bacila se na kolena kraj starca.
„Treba da vas pregledam“, kazao je Haj i požurio ka njemu.
„Pustite me, potrebno mi je da malo ostanem sam i da razmislim.“
„Ali...“
Jednim pokretom je zaustavio reći na Lijeninim usnama i, na taj njegov znak, svi su se oprostili i izašli

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:44 pm

8.

Sedeći na trščanoj stolici s postoljem, s rukom u zavoju dok se drugim laktom oslanjao na trošni drveni sto, koji je nosio tragove gašenja cigareta, mokrih čaša, urezane zapise, Žan Lefevr je sedeo zavaljen u uniformi Legije stranaca i zurio preda se, ne primećujući „taksi devojke“ iz Paramaunta, koje su prolazile dve po dve, podbočene i namigujući gostima. Muškarci su stajali, nalakćeni na šank i nalivali se pivom i konjakom sa sodom. Ventilatori nisu uspevali da rashlade usku i dugu dvoranu crnih i crvenih zidova, gde je žućkasti podni mozaik iščezao ispod slojeva strugotine, opušaka, prašine i otpadaka sažvakane šećerne trske, koju su devojke obično grickale. U dnu, na maloj pozornici, svirao je „argentinski“ orkestar; svirači zakrvavljenih očiju su izvodili, prilično falš, nekakav paso doble, a dvojica legionara su plesala ozbiljnih lica, uz smeh i dobacivanja drugova. Malena Vijetnamka iščezla je u krilu nekog ogromnog avijatičara. Očito je bila početnica u poslu; priljubila je ruke uz ta ogromna bedra koja su je obuhvatala, a pogled joj je bio prestravljen. Dim cigareta je bio tako gust da se crveni abažuri skoro nisu videli; jedva su se nazirale i klupe, presvučene imitacijom kože i postavljene uz zidove dvorane; na njima su sedele devojke, zauzimajući izazovne poze.
Žan je teturao prema baru s čašom u ruci.
„Još jednom isto“, kazao je Kinezu koji je bio za šankom.
Poštomu se učinilo da je ovaj previše spor, oteo mu je bocu izruke i naglo sasuo u čašu.
„Pazite!“
Udario je bocom u čašu, koja se prevrnula i polila drugog gosta.
„Lefevre!“
„Tavernije!“
Čim su se ugledali, između njih kao da se našla žena koju su obojica voleli: Lea. Fransoa je prvi reagovao:
„Dođite, treba da popričamo!“, i odvukao je Lefevra do prvog slobodnog stola. „Konobaru, donesite dva dupla konjaka!“
„Pa šta radite ovde?“, upitao je Žan Lefevr napetim glasom. „Zar nije trebalo Lea i vi...“
„Da se venčamo? To je gotovo. Lea je ostala u Francuskoj, a ja sam došao poslom“, odgovorio je Tavernije.
„Poslovno!... I vi ste od onih koji trguju valutom i dolaze ovamo da se bogate, dok jadnici ginu! Baš ste bitanga!“
Fransoa je stezao pesnice: više je voleo da se pravi da ne primećuje drskost Leinog udvarača.
„Je li vaša povreda ozbiljna?“
„Nije previše... no što bi se to vas ticalo?“
„Ne tiče me se, samo sam hteo da budem ljubazan prema sunarodniku. Ali ako vam to smeta...“
„Ne smeta mi, ostanite! Pričajte mi o Francuskoj...“
To je značilo: pričajte mi o Lei. Tavernije je to i učinio. Nakraju priče mu je glas omekšao, tempo usporio, a ćutanje ječešće prekidalo njegovu priču.
Onje takođe mnogo voli, mislio je Lefevr. Šta li uopšte radi ovde?
Nije bio ni svestan da je pitanje postavio glasno.
„Ovde sam poslovno, kao što sam vam i rekao“, odgovorio je Fransoa. „Očev prijatelj, koji je vodio naše porodične poslove, umro je. On i njegova deca su mi posle očeve smrti bili kao porodica. Vratiću se kroz mesec ili dva.“
„Šta se misli u Francuskoj o ovdašnjim događajima?“
„Niko mnogo ne misli o tome. Francuzi imaju drugih briga, važnijih: racionirano snabdevanje, štrajkove, obnovu zemlje, izolovanost komunističke partije, Maršalov plan, političke rasprave, formiranje narodne skupštine...“
„Izgleda da nemate najbolje mišljenje o partiji generala De Gola?“
„I sam se pitam. Nisam siguran da je izabrao najbolji trenutak; ugrožava institucije Republike, podstiče podeljenost francuske javnosti, slabi poziciju zemlje u svetu...“
„Mislio sam da ste degolista?“
„Pa i jesam. Ali nisam toliko zaluđen da se ne bih zapitao je li on u pravu, niti bih sve to uzeo zdravo za gotovo. Možda mi je ponešto i promaklo dok sam bio u Argentini... Zar i vi sami ne postavljate sebi slična pitanja?“
„Konobaru, donesite nam još jednom isto!... Pitanja u vezi s politikom? Pa, bolje da ih ne postavljam. Brat i ja smo bili nekako... pre svega anarhisti, barem kada smo bili veoma mladi. Da je poživeo, moj bi brat svakako postao komunista, naročito zbog sećanja na naše drugove, saborce koje su streljali, mučili, deportovali...“
„Nisu bih jedini.“
„Znam ja to. Lein stric, otac Adrijen, i ljudi iz njegove grupe svakako nisu bili komunisti, ali su naši drugovi iz šume bili na toj liniji. Ovde, u Legiji, kao i na drugim mestima, sretao sam stare borce pokreta otpora; mnogi se mučno osećaju u ovom ratu, ne samo zbog vijetminske propagande, već i zato što znaju da im tu nije mesto: nije to njihov rat, to je prljav rat, stide se da učestvuju u njemu...“ Naglo je iskapio čašu.
„Dajte još jednu turu... A kada se previše zastide, onda se napiju do besvesti.Ili pucaju nasumce, nastojeći da ne vide protivnike, koji deluju kao bosonogi šiparci s petardama umesto pravog oružja.“
„Naredniče, treba da se vratimo...“
„Pusti me na miru, Pižole, vidiš da sam s prijateljem.“
„Vidim, naredniče, ali znate kapetana...“
„Baš me zabole za kapetana, čuješ li? Zabole me za njega!“
„Lefevre, čovek je u pravu...“
„Ama, pustite me na miru! Zabole me i za vas!“, mumlao je i porušio sve sa stola.
Počeo je zdravom rukom da lupa sve koji su prolazili kraj stola. Bio je toliko pijan da se vrteo ukrug, praćen smehom i ponudama za pomoć. Kinez, vlasnik lokala, trčkarao je oko njih:
„Dobro, gospodo, odvedite prijatelja, neću svađu ovde... Zvaću vojnu policiju...
Gospodo!...“
Udarac stolicom posred grudi presekao ga je u pola reci.
Uz Pižolovu pomoć, Tavernije je izvukao Lefevra iz Paramaunta i uspeo da ga ugura u mala kola s konjskom zapregom. Pižol je seo pored njega. Vozač je fijuknuo bičem i konjče zakaska.
„Hvala vam, gospodine“, povikao je vojnik, okrećući se da ga pozdravi.
„Baš je krasna ta francuska vojska! S takvim zamlatama se nećemo lako rešiti tih vijetminskih bitangi!“
Krupan čovek u besprekornom belom odelu pućkao je nekakvu smrdljivu cugaru zastavši kraj Tavernijea.
„Šta ste to kazali, gospodine?“
„Kazao sam da je baš krasna ta francus...“ Udarac pesnicom ugasio mu je cigaru.
„Šta vam je, gospodine?... Zar ste poludeli?“, mumlao je debeljko.
„Ne volim da čujem da neko loše govori o mojim prijateljima.“
„Ali...“
„Gospodine... bolje bi bilo da se gubite. Večeras sam baš loše volje.“
Čovekseudaljio, držeći maramicu na okrvavljenim ustima, mrmljajući neke pretnje. Iz tame jedne kapije neko mu zapljeska:
„Svaka čast! Praviš neprijatelja od jednog od najmoćnijih ljudi u Hanoju.“
„O, to si ti!... Hoćeš li da popijemo jednu čašicu?“
„Hoću, što da ne?“
„Znaš li neko drugo mesto?“
„Neka, ovo je baš dobro. Osim ako ti ne smeta da te vide sa ovdašnjim seljakom...“
Tavernije je slegnuo ramenima i vratio se u Paramaunt, a Kijen je pošao za njim.
„Sta ćeš da popiješ?“
„Pivo.“
Kineski vlasnik lokala je delovao smirenije.
„O, to ste vi, gospodine. Dugujete mi za pića koja su popili vaši prijatelji.“
„Dobro, a sada nam dajte dva piva.“
Onaj „argentinski“ orkestar je zasvirao neki tango. S besprekornim razdeljkom u zalizanoj crnoj kosi, pevač - groteskan u plavoj satenskoj košulji sa širokim rukavima, sa širokim žutim pojasom i crnim pantalonama uguranim u kaubojske čizme - zapevao je pesmu Zbogom drugovi, moji saputnici.
Sve se izmešalo, zidovi su se razmakli, „taksi devojke“ su iščezle... video je dve mlade žene kako plešu... bile su lepe i čudne... duga suknja od plavog tafta se obavijala oko crvene haljine... suze su se slivale niz lice žene u plavom... na obrijanoj lobanji one u crvenom mračno je sijao kukasti krst nacrtan ružem za usne... Te iskrene suze najavljuju moj odlazak...
„Nije ti dobro? Veoma si bled... Ah!“
Čaša koju je Fransoa stezao u ruci odjednom puče. Ubrzomu po teče krv.
Razgovori oko njih naglo utihnuše, a zatim se nastaviše uz poneko sleganje ramenima. Kijen je sa čuđenjem gledao svog sagovornlka i delovao kao da ga to sve zabavlja.
„Padi, daj mi čistu salvetu i bocu konjaka“, zatražio je. „Nadam se da nisi planirao neke fine ručne radove! Raširi malo prste...“
„Do vraga!“
„Znam, boli, ali ništa bolje ne dezinfikuje ranu od dobrog konjaka. Evo ti, otpij gutljaj. Ne zaboravi da pokažeš ruku Haju, dobro si se udesio...“
Dok je to pričao, Kijen mu je omotao šaku salvetom. Orkestar je zamukao; imali su pauzu.
„Zar ne voliš muziku?“
Tavernije je prasnuo u veseo smeh.
„Baš si oštrouman!“
„Je li te taj tango podsetio na neku ženu?“ Začuo se onaj isti smeh, malo gorak.
„Znaš li ti, mali, da si vidovit?“
„Prestani da me zoveš mali. Zar nisi primetio da sam dosta porastao od onog vremena iz zaliva Ha Long?“
„Onda nemoj više da me zapitkuješ... Ne ljuti se, neću da te vređam, ali kad sam otišao odavde, ti si imao jedanaest ili dvanaest godina. U mom si sećanju ostao u tom uzrastu. Daj mi malo vremena da se naviknem.“
„Dobro, ne ljutim se na tebe. No pazi da me ne izlažeš bruci.Štaje spopalo onog tvog druga? Poznaješ ga od ranije?“
„Eto, opet zapitkuješ. To je kod tebe prava manija. Da, znam ga, to je Lein drug iz detinjstva.“
„Lea?“
„Moja žena.“
„Pa da, zaboravio sam da si oženjen. Je li lepa?“
„Jeste, veoma.“
„Je li lepa kao Lijen?“
„Nije to ista vrsta lepote, ali je, pored Lijen, najlepša žena koju sam upoznao.“
„Voliš li je?“
„Da.“
„Teško mi je da te zamislim oženjenog.“
„To su mi već kazali.No, s njom je sve to drugačije... Dosta priče o meni! Ne znam ništa o tebi osim da si problematičan momak i da sve devojke luduju za tobom.“
„Ko ti je to kazao?“, upita Kijen sa zadovoljnim osmehom, što je Fransoa primetio.
„Recimo da se šire takve glasine.“
„Da li se te glasine zovu Haj ili Bernar?“
„Pusti braću na miru, nisu mi neophodni da bih saznao nešto o tebi i tvojim poslovima.“
„Nadam se da nisi čuo ništa loše.“
„Savetujem ti da se malo primiriš, visoki komesar je izdao neka naređenja, a tvoga oca više nema da te štiti.“
„Pa i nije mi potreban zaštitnik, dovoljno sam odrastao da se sam štitim.“
„Kako god hoćeš. To ti kažem pre svega zbog Lijen, a i zbog tvoga dede.“
„Nećeš me sada poučavati o tome šta se događa u Hanoju. Grad se dosta promenio od vremena kada si bio ovde. Bila je japanska okupacija, pa su došli Kinezi, pa vijetminovci, vođene su ulične borbe, ušle su Leklerkove trupe, bilo je gladi, ubistava, mučenja, otmica. Nije ostalo ničega iz lepog doba kolonijalizma. Ja pre mogu da štitim Lijen i dedu nego Haj sa svojim vijetminovcima, ili Bernar sa svojom Indokineskom bankom.“
„Istina je da se sve promenilo. Misliš li da Francuzi imaju i najmanje šanse da opet uspostave vlast u ovim krajevima?“
„A ti, šta ti misliš o tome?... Francuzi su izgubili ugled; kao što znas, u Aziji se to ne prašta. Mi, Istočnjaci, cenimo samo silu, a vi je niste ispoljili.To znači da ste završili svoje.“
„Ti pričaš kao da nisi polu-Francuz.“
„Jesam polu-Francuz, ali više volim onu svoju vijetnamsku polovinu. To je ono što je Haju i meni zajedničko. On je još prilično popustljiv prema Zapadu, ali ja nisam. Osećam da sam deo ove zemlje, mada me se ne tiče je li ona nezavisna ili nije. Volim da živim u njoj, jer ovde čovek može biti slobodan, višenego drugde... pod uslovom da nametne svoje uslove i da bude gospodar.“
„Je li to ono čemu težiš?“
Kijen se zadovoljio osmehom.
„Idem malo do pušionice. Hoćeš li sa mnom?“
„Neka, neki drugi put, sada bih se radije vratio.“
„Kako hoćeš... Radujem se što smo porazgovarali“, kazao je posle kratkog oklevanja.
Rastali su se na pločniku. Tavernije se zamišljeno zaputio u Ulicu Pola Bera.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:44 pm

9.

„Stvarno moram da razgovaram s njom.“
„Ne više od deset minuta, inspektore. Svakako joj je neophodan odmor.“
„Je li se neko raspitivao za nju?“
„Mislim da je bila njena spremačica.“
„Da li je ovo soba gospode Tavernije?“, upita neki mladić sa ogromnim buketom u naručju.
„Da, dajte, odnećemo joj.“
Policajac je otvorio kovertu koja je bila zakačena za buket, izvukao karticu i pročitao:

Saznao sam za strašan udes koji ste preživeli. Kada lekari budu dopustili, doći ću vam u posetu. Primite izraze mog poštovanja
Žan Senteni

„Ako taj čovek dođe, obavestite me o tome“, kazao je inspektor i otvorio vrata.
Na visokom bolničkom krevetu ležala je Lea, sklopljenih očiju, kose rasute po jastuku, a nekoliko pramenova joj se slepilo za čelo; disala je ravnomerno, ali je grčevito stezala čaršav, a ispod jedne noge joj je bilo podmetnuto jastuče. Zavese su bile razmaknute da bi u sobu ušlo dnevno svetlo.
Baš je divna, pomislio je policajac, ušavši u sobu. Lea je otvorila oči.
„O, to ste vi, inspektore...?“
„Ja sam inspektor Bertino. Dobar dan, gospođo, drago mi je što vidim da ste se osvestili. Lekari su mi kazali da ste baš imali sreće i da ćete se lepo oporaviti.“
„Nije njihova noga slomljena, vidi se!“, uzviknula je Lea zlovoljno.
„Ali mogli ste da poginete na licu mesta ili, što je još gore, da izgubite dete koje očekujete!“
Vrata su se naglo otvorila i ušao je lekar u pratnji dve bolničarke.
„Dakle, gospođo, vidim da ste dobili lepu boju lica. Vi i to dete ste baš srećnici.
To je dobar znak: rodićete malog snagatora.“
„Doktore, jeste li sigurni da je s detetom sve u redu?“
„Jesam, sasvim sam siguran. Samo treba da se odmarate. Ta vaša slomljena noga se lepo oporavlja: voleo bih da još neko vreme ležite. Čujte, budite pametni.“ Lekar je izašao, a jedna bolničarka je stavila cveće u vazu.
„I mene bi radovalo da ležite što duže. Ovde bar čovek može da pazi na vas.“
„Da pazi na mene? A zbog čega?“
„Zato što je jasno da strahujete od nekoga, a ja bih baš voleo da znam od koga!“
„Ne bojim se ja nikoga.“
Njen povišeni ton je naterao bolničarku da poskoči i da joj dobaci radoznali pogled.
„Zašto ste onda pre nekoliko dana bežali? I ko je mladić koji vam se obratio kad ste pali?“
„Ne sećam se nikakvog mladića.“
„Šta ste to čuli i videli što vas je nagnalo u beg?“
„Uopšte ne razumem o čemu pričate.“
„Jeste li se opet sreli s nacistima?“
Ruke su joj se grčile, a izraz lica se promenio.
„Pustite me na miru, umorna sam.“
„I ja sam“, kazao je i svalio se na jednu platnenu stolicu. Pri pogledu na njegovo pokunjeno lice, Lea je prasnula u smeh.
„Još vam je i smešno, povrh svega.“
„Izvinite, to je na nervnoj bazi. Želim zbilja da vam pomognem, ali ne znam kako.“
„Pa, nisam pre nekoliko dana ja pričao o nacistima, već vi. Nešto mi govori da ste poznavali tog čoveka, koji je pre neki dan ubijen u Ulici Bisi.“
„Varate se“, kazala je tužno.
Inspektor Bertino nije bio mnogo iskusan u tom poslu, ali je bio siguran da lepa bolesnica laže. Tražio je od komesara da je stavi pod nadzor. Možda je trebalo pratiti trag starih kolaboracionista, koji su čeznuli za vremenom okupacije. Njen strah od nacista nije bio glumljen, ali zamisliti da oni tako slobodno vršljaju po pariskim ulicama... Bilo je istina ono što je njegova majka govorila, da „živimo u čudno doba“. „Znate li izvesnog Žana Sentenija?“
„Zašto?“, pitala je Lea.
Bertno je pokazao na buket, a onda je izvukao karticu i pružio joj je.
„Poslao vam je ovo cveće.“
„Baš je lepo. Žan Senteni?... To mi je nekako poznato. Pa da, moj muž ga zna, pričao je o njemu, ali se nismo upoznali.“
„Čime se on bavi?“
„Ne znam baš tačno... Bio je guverner Indokine, ili tako nešto. Kako li je saznao šta mi se desilo?“
Ušla je bolničarka.
„Gospodine inspektore, poseta je okončana. Gospođa Tavernije mora da se odmara.“
„Dobro, navratiću sutra. Ako se nečega setite, pozovite me u komesarijat ili na kuću, majka će mi preneti poruku.“
Lea je uzela karticu i stavila je na noćni stočić.
* * *

„Vraćaš se sa mnom na Montijak. Ne dolazi u obzir da te ostavim samu u Parizu“, izjavila je Fransoaz kada je došla sestri u posetu. „Jedva sam preživela to pismo! Kad pomislim da si mogla izgubiti bebu... Fransoa to ne bi podneo... Pošto on nije tu, moramo mi da brinemo o tebi. Alen i Rut su po svaku cenu hteli da dođu, jedva sam ih ubedila da ne možemo svi da doputujemo...“
„Pa si se ti žrtvovala. Radujem se što te vidim... Kako su ti deca i moj mali Šarl?“
„Svi su dobro, ali je Šarlu dosadno bez tebe. Čudno je to dete, tiho, uronjeno u te svoje knjige, vežba da prepozna ptice po cvrkutu. Sav je nekako tajanstven.
Veoma liči na majku.“
„Želim da ga vidim što pre, i on meni nedostaje.“
„Kada misliš da ćeš izaći?“
„Ne znam, kažu da žele da me zadrže na posmatranju.“
„Popričaću s doktorom.“ Doktor je baš tada ušao.
„Dobar dan, doktore. Da vam predstavim sestru, gospođu Lebren, koja želi da me odvede.“
„Još nije vreme za to, draga gospođo. Naša pacijentkinja je doživela šok, trudna je, pa ne bih želeo da se upuštamo ni u kakav rizik. Mislim da bi kroz dve nedelje mogla da putuje.“
„Dve nedelje!“
„Gospođo Tavernije! Podsećam vas na to da čekate dete i, mada ste sjajne građe, ovaj udes vas je malo uzdrmao. Budite strpljivi još dve nedelje, brzo će proći. Gospođo, utičite vi na nju da se urazumi.“
„Doktor je u pravu, draga... Neću moći tako dugo da ostanem sa tobom, ali ću ostati nekoliko dana i doći ću posle po tebe.“
Lea je pristala, mada joj je bilo teško da se uzdrži od suza. Lekar ih je pozdravio i otišao.
* * *

Za tih pet dana koliko je provela u Parizu, Fransoaz je nastojala da zabavi sestru, a to je bilo lakše nego što je mislila. Dan posle njenog odlaska, Lei je u posetu došao Žan Senteni. Na nju je njegov iskreni izgled ostavio veoma dobar utisak i prijao joj je osećaj sigurnosti, koja je zračila iz celog njegovog bića. Poljubio joj je ruku, dirnut njenom lepotom. Posmatrali su se bez reči, prilično sramežljivo. Lea je prva prekinula ćutanje.
„Hvala vam za cveće, bilo je divno. Lepo je od vas što ste se zabrinuli za mene.“
„Lekar mi je kazao da ste na putu ozdravljenja. Radujem se tome. Je li vaš muž obavešten?“
„Pisala sam mu, ali pošta putuje tako dugo...“
„Želite li da mu pošaljem telegram?“
„Ne, nemojte, nema svrhe da ga uzbunjujemo. Verujem da on tamo ima dovoljno teškoća. Ortak mu je umro, ali to verovatno znate...?“
„Da, u toku sam s događajima. To je bio izuzetan čovek.“
„Jeste li ga znali?“
„Dva puta smo se sreli 1946. godine, a pričao mi je o njemu i moj tast Alber Saro. On ga je izuzetno cenio.“
„A deca? Fransoa mi je pričao da mu je ćerka lepotica.“ Senteni nije mogao da se uzdrži od veselog osmeha.
„Da niste možda ljubomorni?“
„Nisam uopšte. To sam kazala samo onako.“
„Mislim da je zaista veoma lepa.“
U šta se sada opet uvaljujem?,prebacivala je ona sebi. Pokušala je da promeni temu:
„Fransoa mi je pričao da ste bili u pokretu otpora i da vas je hapsio Gestapo.“
„Da, ali sam imao mnogo sreće. Uspeo sam da pobegnem.“
„Nekoliko mojih prijatelja nije, nažalost, bilo te sreće“, uzdahnula je Lea.
Nekoliko trenutaka su ćutali, utonuli u uspomene.
„Šta mogu da učinim za vas? Treba li vam šta?“
„Ne, hvala. Jedino što želim u ovom času jeste da što pre izađem odavde.“
„Šta kažu lekari?“
„Da treba da se odmaram.“
„Svakako su u pravu. Pomislite na svoje stanje...“
„Ne znam kako bih mogla da ne mislim na to?“, kazala je pokazujući stomak, što je izazvalo novi osmeh.
„Pošto ste mi poslali cveće, posetio me je jedan policijski inspektor...“
„Bertino?“
„Da, tako se zove. Pitao me je mnogo toga o vama, a ja, naravno, nisam mogla da mu odgovorim na ta pitanja. Objasnio mi je kako je stradala vaša sestra: to je zbilja strašno! Takođe mi je kazao i da ste ubeđeni da su je ubili nacisti...“
„Ne želim da pričam o tome...“
„Znam, ali on ne zna šta se događalo u Argentini: vaša i Tavernijeova potraga za nacistima, smrt vaših prijatelja i prve gospođe Tavernije... Onaj čovek koji je ubijen na raskrsnici Bisi jeste Jevrejin koji pripada mreži lovaca na naciste. Bio je u Argentini u isto vreme kada i vi. Inspektor misli da ga možda poznajete.“
„Što mi to pričate? O čemu mi uopšte pričate?“
„Znam da ste nepoverljivi, ali znate ko sam, pa možete da mi verujete. Onaj policajac mi je kazao: ’Ona svuda vidi naciste!’ Izgledalo je da je on prilično nepoverljiv. Ja nisam. Dakle, ako nešto znate, molim vas da mi to i kažete!“
Učešće u pokretu otpora naučilo je Leu da nikome ne veruje. Fransoa joj je pričao o Senteniju samo u vezi s razgovorom s generalom Leklerkom. Neko ko ima veze s Leklerkom svakako nije bitanga. No ipak nije mogla da mu poveri svoja strahovanja i da mu prizna da je poznavala Samjuela Zedermana, te da ga je videla samo nekoliko minuta pre smrti. Plašila se da će je opetuvući u tajanstveni i ledeni svet tajnih službi. Želela je samo jedno: da o tome više ne priča. Što Fransoa nije tu sada kad joj je najpotrebniji? Njemu je Lea mogla sve da kaže, shvatio bi njenu zabrinutost i učestvovao bi u njoj. Kako da nepoznatom čoveku, koliko god on bio simpatičan, poveri ono što joj je Samjuel kazao: da se u Parizu nalaze Argentinci koji su poznati kao prijatelji nacista. Nešto joj je kazivalo da će se Jonatan Koen uskoro pojaviti. U međuvremenu treba da ćuti.
„Ne znam ništa o tome.“
„Kako god hoćete“, kazao je razočarano. „Ako vam zatrebam, ne oklevajte da me zovete. Važi?“
„Važi. Oprostite, ali ja vas ne poznajem...“
„Ne mislite više na to. Brzo ozdravite!“
„Do viđenja“, promrmljala je, zavalivši se u krevet.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:44 pm

10.

Na raskrsnici Ulice Anrija Rivijera i Bulevara Rolan, vozač bicikl-rikše u kojoj je bio Tavernije načinio je nagli zaokret da bi izbegao vojni kamion koji je išao pravo na njih, pa putnik samo što nije ispao.
„Gad!“, progunđao je Fransoa, vraćajući ravnotežu.
„Je li sve u redu, gospodine?“, sa zaleđenim smeškom na licu pitao je vozač.
Kada su stigli pred hotel Metropol, platio je vožnju i ušao u zgradu. Predvorje je bilo prepuno stranih izveštača i oficira iz raznih rodova vojske. I pored velikih ventilatora, vladala je zagušljiva vrućina. Nije bilo mesta za barom, a i terasa je bila puna.
„Fransoa!... Ovamo.“
Bernar Rivijer je sedeo u društvu trojice saradnika iz banke i mahao mu da im se pridruži. Tavernije se probio kroz bučnu i oznojenu gomilu.
„Sedi. Predstavljam ti svoje kolege Rejmona Žorža, Raula Dipuija i Žaka Vozela, koji će se uskoro vratiti u naš glavni grad. Kako im zavidim, srećnicima! Šta ćeš da popiješ?“
„Pivo.“
Bernar je ustao i otišao do bara po piće.
„Ja sam u generalnom sekretarijatu banke, a moji prijatelji rade u personalnim odeljenjima kolonijalne uprave“, kazao je Žak Vozel. „Ja sam se pozabavio otvaranjem vašeg računa. Vi ste prijatelj gospodina generalnog direktora?“
„Ne, ali imamo poslovne odnose.“
„Gospodin Loran je zanimljiv čovek i sjajan bankar“, kazao je Raul Dipui.
„Značajan čovek“, dodao je Rejmon Žorž, podižući čašu.
„Nameravate li dugo da ostanete?“, upitao je Vozel.
„Što to kažeš? Vojska vlada situacijom“, pobunio se Dipui.
„Šta ćeš, stari moj; posle napada 19. decembra, ne verujem više nikome. A vidiš i sam da su Vijetnamci svuda: ubiješ ih deset, a pojavi ih se sto, ubiješ ih sto, a stvori ih se hiljadu, i to niotkuda. Sedimo na termitnjaku. Ne, mislim da se nećemo izvući. Potamaniće nas do poslednjeg. Zato više volim da se maknem odavde pre toga... Zar nisam u pravu, gospodine Tavernije?“
„To je, svakako, jedno moguće gledište. Je li vam 1946. godine bilo teško?“
„Strašno: krađe, napadi, hapšenja, nestanci, otmice, silovanja, ubistva, sve je to trajalo cele godine. Na ulici je vladalo uzbuđenje i svi su se uzajamno vređali, a padali su i udarci. Bilo je sve teže otići u kinesku četvrt na sastanak s klijentima. U noćnim satima su Ulica svile, Ulica laka, Ulica promene i Ulica cigle, sve one koje vode do Kapije Žan-Dipua, bile mesta gde ste se izlagali opasnosti da vas neko zakolje. Preko Mosta Pola Dumea išli smo na sopstvenu odgovornost da bismo stigli do Lang Sona ili do Hajfonga. Nije bilo više nikakve mogućnosti da se uveče uživa u smiraju dana na obali Malog jezera. Nigde se nisu videle lepe devojke; umesto njih biste naletali na policajce! Niste mogli ni da šetate ulicom: svuda su bile barikade, daske, prepreke za automobile i borna kola! Nije bilo zgodno biti mešanac: njih su prve otimali, odvodili, ubijali. Od kraja novembra znalo se da se vijetminovci spremaju za napad, a vojne vlasti su se ponašale kao da to ne znaju.“
„Pa to bar nije ništa novo!“, povikao je Dipui.
„Treba reći da naša vlast više nije bila čvrsta“, nastavio je Vozel. „Za nekoliko meseci izmenjali su se general Valij, general Krepen i general Morlijer, sve u odsustvu De Sentenija, koji je zadržan u Francuskoj zbog posete njegovog prijatelja Ho Ši Mina i konferencije u Fontenblou. Jasno je da modus vivendi, dogovoren između Ujka Hoa i Marijusa Mutea, nije mogao naići na odobravanje komunističkih vlasti, a naročito Fam Van Donga i Vo Ngujen Đapa, ali je to obema stranama dalo malo vremena. U tih nekoliko dana smo mi, stari kolonisti, osetili da smo prevareni, naročito zbog člana 9 sporazuma Modus vivendi:„Svi neprijateljski postupci i svako nasilje moraju prestati, s jedne i s druge strane, kao i svaka vrsta neprijateljske propagande...“ Na ulicama je ponovo zavladala živost, trgovci su se pojavili na pragovima svojih prodavnica, pred Olimpijom su ljudi stajali u redu da bi gledali film sa Žanom Gabenom i Mišel Morgan, poslastičarnica Miso je bila puna sveta, tramvaji su vozili skoro redovno, koncerti kamerne muzike su se izvodili u Velikom pozorištu, hotelski barovi su se napunili, bicikl-rikše su kružile, vratili su se prosjaci i lepe devojke, i sve je izgledalo kao i ranije...“
„No, to nije dugo trajalo! Pojavili su se ’novi Francuzi’, koji nisu shvatali indokineski mentalitet; oni su, izgleda, poverovali da stari vijetminovci neće pokušati da osvete svoje nastradale!“, kazao je Rejmon Žorž, prekinuvši prijatelja u priči.
„Sve se, zapravo, odvijalo veoma brzo: odnosi vijetnamske vlade i Visokog komesarijata bili su sve gori, svakoga dana bilo je čarki između francuskih i vijetnamskih vojnika, bez obzira na Ho Ši Minove pozive na mir i izjave kao što je ona da ’vijetnamski narod ne želi rat, ali će se boriti ako na to bude primoran. Rat će biti surov...’ To je govorio onim svojim sladunjavim tonom, na koji su nasedali intelektualci iz naše metropole...
Setite se: 17. decembra smo svi mi shvatili da smo izigrani, što vojska nije znala. Ulice Hanoja su pretvorene u prava bojna polja: svuda su bile barikade, bombe ispod drveća, mine. Vijetminska milicija je pucala iz francuskih mitraljeza i ubila dvojicu naših zemljaka. Francuski vojnici su iz osvete zapalili jednuzgradu vijetnamske uprave i nekoliko kuća oko nje. Gradonačelnik Hanoja doktor Hung je izjavio da je u tom napadu bilo pedesetak mrtvih. Izolovanim francuskim porodicama je stiglo upozorenje da se okupe po hotelima, bolnicama i školama, koje su rekvirirane za tu priliku. Centralni komitet je naredio administrativnim jedinicama da evakuišu Vijetnamce - žene, decu i starce. U vijetnamskim četvrtima su ostali samo mladi, koji su čuvali kuće od upada francuskih vojnika...“
„Da nije bilo Fernana Petija, čoveka evroazijskog porekla, koji nas je oko podneva obavestio o upadu vijetnamskih boraca, bili bismo svi masakrirani. Izgleda da ne verujete, gospodine Tavernije...“, zaključio je Raul Dipui.
„Nije tako. Naprotiv, slušam vas sa najvećim interesovanjem. Mi smo u Francuskoj imali samo bledu sliku tih događaja.“
„Izvini, Fransoa, u baru je strašna gužva“, kazao je Bernar, pružajući mu čašu piva. „Jesu li ti moji drugari bili dosadni?“
„Ne da nisu bili dosadni, već su mi vrlo slikovito dali prikaz događaja 19. decembra. Gde si ti bio tog dana?“
„Bio sam zabarikadiran kod kuće, s poslugom, i naoružan do zuba.“
„A tvoji, žena i dete?“
„Bile su u Sajgonu, kod Ženevjevinih rođaka.“
„Borio se kao lav. On je sam pobio desetak tih bitangi.“
„Lep prizor iz lova!“, povikao je Tavernije.
Podsmeh u glasu njegovog druga iz detinjstva nije promakao Bernaru, koji je pocrveneo i nastojao da prikrije zbunjenost ispijajući piće.
„Zar nije bilo tako?“, navaljivao je Dipui. „Njegova francuska krv je nadvladala...“
„Dosta, nećemo više o tome.“
„Zašto? Nije to nikakva sramota. Zar nismo uvek smatrali da si jedan od nas?“
To je pravo okretanje noža u rani, pomislio je Tavernije. Pošto mu je bilo žao druga, odlučio je da promeni temu:
„Je li tog dana ranjen Žan Senteni?“
„Jeste, hteo je da se pridruži generalu Morlijeru u Citadeli. Dragi Senteni je smatrao da je Ho Ši Minov prijatelj, i pao je s visine svog pogrešnog ubeđenja!“, podrugljivo je rekao Žak Vozel, prilično kiselim glasom.
„Moj otac je uvek smatrao da je Ho Ši Min iskren.“
„Jadni Bernare, tvoj otac, i pored sveg poštovanja koje sam prema njemu gajio, bio je prilično naivan“, rekao je Dipui. „Kako je mogao da se uzda u njega i veruje članu partije koja prima naređenja iz Moskve?“
„Bio je nacionalista, pre svega.“
„Koješta! Sve je to smišljeno da se privuku katolici, kaodaisti, bjengujenovci i svi drugi sitni gospodari rata...“
„Jadni Dipui, ti svuda vidiš gospodare rata, i misliš da je ova zemlja još u srednjem veku! Njihova navodna hiljadugodišnja civilizacija samo je maska za bestijalnost i divljaštvo...“
„Zar ne mislite da po tom pitanju mi Evropljani nismo baš podobni da pametujemo drugima?“, prekinuo ga je Tavernije.
„Barem ne odsecamo glave neprijateljima...“
„Ne, mi imamo mnogo bolje metode: šaljemo ih u ropstvo i koristimo žene i decu za najteže radove, jeftino im prodajemo opijum, guramo njihove kćeri u prostituciju, odnosimo se prema njima kao prema psima...“
„Ali škole, šta kažete za škole i bolnice?“
„A šta to oni uče u našim školama? Da su im Gali bili preci?“
„Baš ste loše volje. Zar nisu u tim školama Ho Ši Min, Đap i Fam Van Dong naučili da čitaju i pišu?“
„Ipak su ih tamo učili da belac uvek vredi više od pripadnika žute rase. Srećom ili nesrećom, zavisno od toga kako gledate na to, u tim su školama i naučili tri čarobne reči, vezane za osnivanje naše Republike: sloboda, jednakost i bratstvo.
Svakako im je bilo teško da shvate zašto potomci te revolucije odbacuju soje nasleđe.“
Nastala je mučna tišina, u kojoj je Fransoa mogao sagledati duhove revolucionara iz Drugog carstva kako lebde na nebu iznad Hanoja.
„Šta da kažemo za republiku u kojoj postoje samo dva predstavnika opozicije na sedamdeset poslanika pozicije? Gde su oni ostali? Svi pohapšeni i uglavnom pobijeni. Šta da se kaže na republiku koja običnim dekretom uvodi hapšenje i slanje u „specijalne logore“ svih onih koji, rečju ili delom, mogu naškoditi nacionalnoj borbi za slobodu, režimu, javnoj bezbednosti ili „nacionalnom jedinstvu“? Koliko mi je poznato, francuska štampa je mnogo pisala o raciji 29. oktobra 1946. godine, kada je pohapšeno oko trista ljudi i odvedeno u koncentracione logore. Šta kažete na to? To su činjenice“, naglasio je Rejmon Žorž.
„To je svakako za žaljenje, ali je retko da proces emancipacije ne počne krvavim dešavanjima“, kratko je odgovorio Fransoa i ustao da se oprosti od njih.

Tavernije je pešice prevalio kratko rastojanje od Metropola do kuće Marsijala Rivijera. Deca njegovog prijatelja su zahtevala da odsedne kod njih. Svakoga dana je viđao Lijen i njenog dedu. Zajedno su se sećali srećnih časova provedenih s pokojnikom. I pored rata i restrikcija, Lijen je izvodila prava čuda da jelovnik bude raznolik. Haj i njegova žena su došli dedi u posetu, a mladi doktor je bio zabrinut zbog starčeve slabosti.
„Morala bi mu zabraniti to pušenje opijuma, to ga ubija.“
„Naprotiv, to mu daje snage da podnese život. Njega plaši budućnost. Sigurna sam da bi sam okončao sa životom samo da nema nas. O, Fransoa, stigao si... Dobili smo lošu vest...“
„Lea?“
„Ne. General Leklerk je poginuo u avionskom udesu u Alžiru.“
„To ne može biti istina!“
„Nažalost, Visoki komesarijat je potvrdio tu vest.“
„Kad se to desilo?“
„Na dan 28. novembra.“
Fransoa se svalio na porcelanski tabure sav ophrvan dubokom tugom, što ga je i samog začudilo, jer se s generalom sreo samo jednom, ali je osećao da je s Filipom d’Oterlokom, kako mu je bilo pravo ime, jedan deo časti njegove domovine nepovratno iščezao. Nestao je čovek koji je razumeo situaciju u Indokini i koji je u toj situaciji mogao pronaći častan izlaz za Francusku.
Tavernijea je obuzelo osećanje nepovratnog gubitka. Treba li da nastavi svoju misiju? Leklerk je sve započeo: sada kad je on poginuo, štaje njemu samome preostajalo? Bez novih naređenja iz Pariza, nije znao kako da nastavi da se povezuje s ljudima koji bi ga doveli do Ho Ši Mina. S generalovom pogibijom je nestao i deo njegove mladosti i idealizma. Želeo je da bude na visini ljudi kao što su generali Leklerk i De Gol, ali su vođe Četvrte republike već bile iscrpljene i nemoćne, spremne da odustanu od svega i napuste ideju o novim mirovnim pregovorima, u koje ni njihovi učesnici nisu više verovali.
„Haj, popušiću i ja koju lulu večeras.“
„Lijen će ti sve pripremiti.“
Fransoa je otišao u sobu, svukao se i umotao u dugu svilenu kućnu haljinu.
Na uskoj klupi, prekrivenoj tankim dušekom, u sobici s crvenim zastorima po kojima su bila izvezena kineska slova, ležao je stari Dang Doan i odmarao se, a na mršavom licu mu je lebdeo bled osmeh. Fransoa se opružio na drugu klupicu i podmetnuo porcelanski držač za glavu ispod potiljka. Svetlo je bilo prigušeno. U tom polumraku mu je Lijen pripremila prvu lulu. Kada je stigao do treće, osetio je da mu napetost popušta; kod pete se već dobro osećao; kod sedme mu se priviđala Lea kao se naginje nad njim; kod desete lule je zadremao.
Pre no što je ponovo otvorio oči, osetio je da ga Lijen posmatra. Njen hladni dlan je kliznuo u njegovu ruku.
Pogađao je njene misli i povukao ruku. Ona ga je volela, još od detinjstva. Nisu bile potrebne reči da bi znao da se čuvala za njega i da je bio dovoljan jedan njegov pokret pa da mu postane ljubavnica. U nekim drugim okolnostima bi svakako podlegao toj nemoj molbi, ali je znao da bi takav postupak, u takvoj situaciji, bio samo izvor bola i razočaranja. Nije bilo nikakvog novog podsticaja od Lijen: prosto je bila tu, unapred pokorna tom čoveku, kome je bila posvećena toliko da je zaboravila da je oženjen i zaljubljen u svoju ženu.
Zar nije malo pre toga, omamljen opijumom, promrmljao njeno ime?

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:45 pm

11.

Lein sinje rođen 30. januara 1948. godine, u tri sata ujutru, dve nedelje pre vremena. Lea ga je nazvala Adrijen.
Dan pre porođaja, mlada žena je neprekidno plakala i to je navelo Rut da promrmlja: „Ubiće to svoje dete!“
No, činilo se da detetu nije naškodio majčin bol. Bila je to lepa beba, veoma halapljiva, a njeni krici ukazivali su na vrlo dobar apetit. Fransoaz i Rut su tvrdile da je dete isti otac. Lea je mislila da je ružan, sa onim crnim paperjem od kose i zgužvanim licem. Ljutila se na bebu: da nije nje, sada bi bila pored muža. Poslednje pismo od njega dobila je mesec dana ranije! Sedela je u krevetu, sva umotana u šalove, i po ko zna koji put čitala pismo:
Decembar 1947.

Draga moja,
Nedostaješ mi, i ovo odsustvo mi se čini predugo. Svakoga jutra govorim sebi: ’Sutra ću otići’, a onda shvatim da sam sutradan još uvek ovde. Nisam još rešio ono zbog čega sam ponovo došao u Indokinu. Ovde se ništa ne odvija normalno, i najmanji pokret predstavlja problem, i ne mogu ni u koga da se pouzdam. Svi su sumnjičavi prema ostalima: Vijetnamci prema Francuzima, što je i razumljivo, ali i Vijetnamci prema svojim sunarodnicima, kao i naši zemljaci jedni prema drugima. Svako u susedu vidi uhodu,čak i oni koji su do sada bili prijatelji. Na osnovu toga možeš da zamisliš kakvo podozrenje vlada u ovoj zemlji!
Moji prijatelji Rivijerovi zlopate se više nego drugi, zbog toga što su mešanci, pa ne pripadaju nijednoj od dve sukobljene strane. Bernar je najveći „belac“ u porodici, i izabrao je svoj put: nastrojen je profrancuski, dok je njegov brat Haj provijetminski raspoložen, kao i Lijen, njihova sestra; najmlađi, Kijen, jeste bitanga koja trguje opijumom i devizama. Ne haje što to tera u smrt njihovog dedu. Zabrinut sam za njihovu budućnost.
Znaš li da je i ovde stalno reč o tebi? Znam da će te ovo zainteresovati, pa neću više da te mučim neizvesnošćul Po naređenju generala Salana dvadeset francuskih bataljona je otišlo u napad na vijetminsko utvrđenje Bak Kan, severno od Tonkina. Znaš li kako su nazvali operaciju? Obećaj da ćeš ćutatil... Drži se dobro, nazvali su je OPERACIJA LEA!... Kažem ti da to nije nikakva šala. OPERACIJA LEA! Kad sam čuo tvoje ime, samo što nisam zaplakao... Ne smej se, veruj mi da je to istina. Usudili su se da tvoje ime daju vojnoj operaciji! Koliko sam obavešten, to je u divnom brežuljkastom predelu Kao Banga. Malo je falilo da general Bofr i njegovi ljudi pohvataju Ho Ši Mina i Đapa. Sve u svemu, ta operacija je za naše jedinice bila polovičan uspeh. Eto, lepa moja Lea, tvoje je ime ušlo u istoriju!
Kad se ovaj rat okonča, a to će se ovako ili onako desiti, odvešću te na brdo Lea, u tu krasnu divljinu, gde se džungla meša sa stenovitim predelima, a unaokolo rastu borovi. Videćeš kako sunce izlazi nad terasastim pirinčanim poljima, kako se dim vije iz sela utonulih u maglu, kako gola deca jašu bivole, žene graciozno nose težak teret na glavama, starci s dugim belim bradama stoje oslonjeni na štap pred kolibama i greju stare kosti na suncu, bonze sa obrijanim glavama hodaju u dugim haljinama boje šafrana i prose milostinju, starice sa zubima premazanim lakom puše lule i u krilu ljuljaju najmlađe unuče, mladići se bore da privuku pažnju devojaka, a one odvraćaju pogled, smeškajući se. Pićemo čaj u kolibama koje zovu „kafe“ i koje su obojene zeleno ili plavo, i bićemo srećni što smo tu.
Koliko godina treba da prođe da se to ostvari? Nadam se da nećemo biti prestari.
Kako mi samo nedostaješ!... Želim da ti pomilujem stomak... Mora da se do sada sasvim zaokruglio. Svakako si divna!... A tvoje grudi?... Kad zažmurim, osećam kako su meke pod rukom... Samo pri tom sećanju osetim erekciju.... Baš te želim... želim da sve ovo zaboravim i uopšte da ne mislim ni na šta što nisi ti... Volim te, malena, stvarno te volim...

Lea je zažmurila i rukom prevlačila preko bedara i bolnih, otvrdlih dojki. „Kako i ti meni nedostaješ“, mrmljala je.

Srećan sam što znam da si na Montijaku. Fransoaz mi je pisala da si često tužna. Molim te, potrudi se i ne tuguj, biću uskoro kraj tebe. Ne želim da propustim rođenje našeg deteta. Je li ti jasno: dete, to je naše dete!...

Rodilo se bez tebe, to čuveno dete, mislila je Lea, prilično besna.

Mnogo bih voleo da bude devojčica, i da liči na tebe! Kako bih je samo mazio i štitio! Da držim u naručju još jednu, malu Leu... Voleo bih da vas obe čvrsto zagrlim!... Ako bude dečak, biću takođe presrećan, učićuga da pliva, da jaše, da plovi i da voli i ceni žene. Uz nas dvojicu nećeš više nikada imati razloga za strah.
Sutra krećem za Dalat, gde ću se sresti s nastavnikom i članom socijalističkog pokreta Lujem Kaputom. Izgleda da je on pošten čovek, koji dobro zna Indokinu, a u njoj predaje već dvadeset godina. Posle toga ću otputovati u Sajgon, na sastanak s visokim komesarom Emilom Bolaerom. Posle toga sledi... povratak u Francusku!
Kaži Fransoaz i Alenu da sam im veoma zahvalan što brinu o tebi, pozdravi tetku i podseti Rut na mene, a i Šarla mnogo pozdravi, i kaži mu da ćuga voditi na pecanje čim se vratim. Tebi šaljem svu svoju ljubav, želje, nežnost. Dobro se čuvaj. Volim te,
Fransoa

Beba se u susednoj sobi rasplakala. Mora da ju je neko podigao iz kolevke jer je naglo prestala. Uskoro je ušla Fransoaz, noseći dete u naručju.
Baš se bila promenila! Nije bilo više ni traga od izmučene mlade žene, koju su vređali i ošišali, na zahtev pariske rulje, onoga groznog dana u avgustu 1944. godine, kada su ljudi pokazali mnogo junaštva, ali i niskosti. Sada joj je kosa bila duga i talasala se na potiljku, ostavljajući otkriven vrat i ističući njen lepi profil. Muževljeva ljubav i novo materinstvo su joj vratili dostojanstvo, za koje je verovala da je izgubljeno. Toj novoj ženi niko više nije smeo spomenuti prošlost. Patnje su je očvrsnule. Znala je da se izbori sa svačim i žalila je samo što ne može opet da se bavi poslom bolničarke. Fransoaz je bila dobri duh Montijaka, i njoj su svi poveravali svoje muke i brige. Lea se borila protiv te zračeće dobrote.
„Tu je, dakle, naš mališa!“, povikala je Rut, koja je naglo uletela u sobu.
„Pomislila sam da su nam ga ukrali!“
„Ko bi se opteretio žgepčetom?“, pitala je Lea svadljivo.
„Eto ja, i to odmah!“, istovremeno su uzviknule Rut i Fransoaz.
„Baš ste lude!“
„Vreme je za dojenje!“, kazala je Fransoaz i dala joj sina.
„Zar opet? Pa on stalno jede!... Pustite me, ne volim da me gledaju, osećam se kao krava koja hrani tele!“
„Grešiš, pa to je divan prizor... Eto, povodom toga, sećaš li se da fotograf iz Langona treba da dođe da vas slika?“
„Zaboravila sam na njega. Baš će to biti krasna slika, vidi na šta ličim, a i ovo malo čudovište...“
„Ne govori to o Adrijenu, on je divno dete, a i ti si kao lutka.“
„Pa dobro, dobro...“
Lea je sačekala da zatvore vrata da bi izvukla dojku i gurnula bradavicu u mala usta, koja su je halapljivo zgrabila.
„Jao, kakva napast... Isti je otac!“
Dojenje je ponekad bilo bolno, ali je i podsticalo njene želje.
Nekoliko dana posle fotograiisanja, stiglo je novo Tavernijeovo pismo.
Decembar 1947.

Ljubavi moja,
Šta se događa kod vas? Nemam vesti od tebe. Znam da pošta sporo putuje, ali ipak... Baš sam zabrinut. Što mi nisi pisala da je Samjuel poginuo na tvoje oči? To mi je Senteni javio. Jesi li znala da je on u Parizu? Da li ste se videli?Jesi li otome pričala policiji? To bi bilo najbolje što se može uraditi. Potpuno sam poludeo od brige na pomisao da si sama među tim bitangama, koje slobodno lutaju unaokolo... Poslao sam telegram Senteniju i kazao mu da brine otebi. To mi barem duguje!
Najzad sam stigao do nekog cilja. Moj put u Dalatje bio veoma uspešan. Luj Kaput mi je mnogo pomogao, on poznaje Indokinu i njenu prošlost bolje no iko drugi, ali priličan je pesimista po pitanju ishoda sadašnjih borbi. Lično zna predsednika Ho Ši Mina i veoma ga cent. Zahvaljujućinjemu, ponešto sam bolje sagledao. Kroz nekoliko dana ću biti kraj tebe.
Znaš li koga sam sreo u Hanoju? Tvog prijatelja Žana Lefevra! Otišao je u Legiju zbog tebe. Ne poriči to, sasvim je očigledno, i ja ga dobro razumem!Kad sam ga prvi put sreo, bio je ranjen i mrtav pijan. Juče smo se ponovo sreli. Učestvovao je u operaciji „Lea“, i kazao mi je da je pravo čudo što ih nisu sve pobili, jer je teren odgovarao vijetminovcima. „Naši zapovednici treba da shvate da ovde nemamo ni najmanje šanse: ti su ljudi na svom terenu, a mi tu nemamo šta da tražimo!“ Rana ga više mnogo ne muči, a i sviđa mu se atmosfera u Legiji. Ljudi kojima komanduje su uglavnom Nemci. Nijedan od njih ne zna da je on bio u koncentracionom logoru. Smatra pitanjem časti da im to ne kaže, i da se prema njima ponaša kao prema drugim vojnicima. Pričali smo o tebi, o mladoj Lei, lepotici koja je zaluđivala sve momke u kraju. On me pomalo prezire, jer misli da sam isti kao i svi poslovni ljudi koji su došli ovamo iz Pariza: ja ga nisam razuveravao. Zamolio me je da te pozdravim.
Eto, i to sam učinio.
Sutra ću otputovati na sever i nadam se da će to biti kraj moje misije.
Kako je naša beba? Zamoli je da sačeka da dođe na svet, ne želim to da propustim!
Nema potrebe da ti opet pišem koliko mi nedostaješ, jer to znaš i sama. Volim te.
Fransoa

To pismo je putovalo skoro dva meseca do Montijaka. Koliko li će još vremena proći do Tavernijeovog povratka?
Lea je imala neki osećaj da joj nije napisao istinu o svom putu. Sumnjala je da štampa precizno piše o događajima u Indokini. Nešto joj je govorilo da bi Senteni mogao imati odgovor na pitanja koja je sebi postavljala.

Rut joj je donela poštu, među kojom je bila i koverta s nepoznatom markom iz inostranstva. Otvorila ju je.
Jerusalim, 30. decembra 1947.

Draga gospođo,
Najzad sam nabavio vašu adresu! Ja sam vas sledio onog dana kada ste doživeli udes: molim vas još jednom da mi oprostite, hteo sam samo da vas upozorim. Samjuel i njegov brat su mi bili prijatelji. Ne mogu više da vam kažem. U Palestini sam već dva meseca, kod ujaka i ujne: Oni su mi jedina porodica, roditelji su mi stradali u Buhenvaldu. Kao i mnogi drugi mladi Jevreji, mislim samo na to kako da ih osvetim. Vraćam se u Francusku, u Bordo, da nastavim studije. Dopuštate li da vas posetim? Montijak je udaljen tek nekoliko kilometara, ako sam dobro video na karti.
Dobio sam kartu od Urija ben Zohara. Verujem da ga se sećate?
Sa zadovoljstvom očekujem naš ponovni susret. Prihvatite izraze mog poštovanja,
Jonatan Koen

Lea se setila izražajnog lica tog mladića, koji se onoga dana naginjao nad njom. Zar se nikada neće osloboditi tih ratnih duhova?
Ne želim da dolazi ovamo, ne želim da čujem više ništa otome. Sada je sve gotovo, kazala je sebi.
Mahinalno je otvorila i poslednju kovertu.
Pariz, 2. februara 1948.

Draga gospođo,
Hvala vam što ste me obavestili orođenju svog sina. Mora da ste veoma srećni. Shvatam i da ste veoma žalosni zbog odsustva njegovog oca. No, bićete presrećni kad se svi okupite!
Imate li vesti od muža? Dao sam mu preporuke da mi javlja o svemu što radi, i to je u početku i radio. No, posle toga odjednom više nije bilo vesti. Hoćete li da me pozovete ili da mi pišete o tome?
Ponovo vam čestitam i šaljem najlepše želje, i molim vas da me smatrate odanim prijateljem,
Žan Senteni

Nije bilo ni reči o onome što je štampa nazivala „aferom Senteni“.
Jednu do dve nedelje pre toga, Alen Lebren je ušao u njenu sobu s presavijenim Figaroom u ruci:
„Evo ti, pa pročitaj! Reč je o Žanu Senteniju.“ Lea je zgrabila novine i pročitala:
OTVORENA ISTRAGA PROTIV ŽANA SENTENIJA ZBOG UGROŽAVANJA
BEZBEDNOSTI ZEMLJE

Bivši republički komesar u Hanoju priveden je istražnom sudiji u Pariskom vojnom sudu. Optužen da je u ratu potkazao jednog druga iz pokreta otpora, neposredno posle oslobođenja bio je oslobođen te optužbe, jer je istragom utvrđeno da je bio nevin. Sada je, međutim, optužen zbog ugrožavanja bezbednosti države. Optužuju ga daje, posle odlaska iz Indokine u decembru, primio 94 tajna dokumenta iz te zemlje, koja mu je doneo izvesni kapetan broda; u njima se nalaze podaci koji kompromituju našu zemlju i njenu politiku u Indokini. Posle dugog razgovora sa istražnim sudijom, Senteni je privremeno pušten na slobodu. Istraga je u toku.
Nekoliko dana kasnije, Figaro je pisao:
Pre nekoliko dana smo, na osnovu saopštenja za štampu, pisali o hapšenju Sentenija, koji je izveden pred francuske vlasti. To nije tačno. Senteni, pripadnik mreže „Alijansa“, nije bio hapšen, osim kada ga je u ratu uhapsio Gestapo; tada je uspeo da pobegne iz Ulice Sose, posle mučenja, a da pri tom nije nikoga izdao.
List Nuvel republik iz Bordoa je pisao: „Gospodin Senteni tvrdi da je žrtva političkih mahinacija.“U tom članku je bila izjava bivšeg komesara, u kojoj se navodi da mu je bivši ađutant iz Tonkina, kapetan Rože Larok, s komandom u Sajgonu, sa svakog svog puta donosio dokumenta vezana za situaciju u Indokini.
Na dan 7. decembra kapetan mi je doneo 94 dokumenta, koja mi nisu bila poznata. Nisu bila nimalo poverljivog karaktera. Tog puta je kapetan Larok napustio Indokinu s naređenjem za nezvaničnu misiju. Možda je zbog toga postao sumnjiv? Ali od toga do pomisli da, u trenutku konferencije Bolaer - Bao Daj u Ženevi, ja radim za neku stranu silu i da sam neka vrsta dvostrukog agenta, veoma je dugput...
Tužbu je uložio ministar za prekomorska pitanja gospodin Kost-Flore, zajedno s generalom Valijem, vršiocem dužnosti visokog komesara u odsustvu Emila Bolaera.
Ta tužba je povučena.
Nekih dvanaestak dnevnih listova je takvim člancima nastojalo da izravna račune s vladom, pokretom otpora, De Golom, a Senteni je bio nazvan „braniocem carstva“ i „minhenskim junakom“. Kapetan Larok je, međutim, bio u tajnosti zatvoren u tamnicu Šerš-Midi.
Lea je tada odlučila da se zaputi u Pariz i da se nađe sa Sentenijem. Obećala je sebi da će mu izvući istinu o Tavernijeovom Putu. Nije više verovala da su u pitanju samo njegovi poslovi, jer samo zbog njih ne bi ostao daleko od nje u trenutku kada im se rodilo dete.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:45 pm

12.

Fransoa Tavernije je iskoristio jedan vojni konvoj da ode u Dalat, gde se sreo s Lujem Kaputom. Sticajem okolnosti, za vreme tog putovanja bili su pošteđeni vijetminskih napada. Tavernije je iskoristio dvodnevno zaustavljanje u Hijeu da obiđe nekadašnji carski grad, koji se pružao duž dvanaest kilometara duge Obale mirisa. Tri četvrtine grada bilo je u zidinama koje su podsećale na kineske, i nosile su tragove rata. Kraljevski grobovi su nestali pod bujnim zelenilom. Ogromno drveće banjana raslo je uz reku i kao da je štitilo grobnicu Min Manga iz dinastije Ngujen. Iza groblja je izrasla gusta borova šuma. U počasnom dvorištu su se nalazila dva bronzana lava, dva konja i dva kamena slona, koji su predstavljali ritualnu grupu ove nekropole. Granitne stepenice sa uklesanim zmajevima bile su prilično okrnjene. U grobnici se nalazio prostor koji je nekada bio namenjen ženama i posluzi, a sada je bio pocrneo od dima, dok su potporni drveni stubovi bili ozbiljno oštećeni. Uprkos lepom vremenu i žarkom suncu, nad tim svetim mestom su lebdeli tuga i osećaj napuštenosti. Sjajno mesto, predodređeno za duhove, mislio je Fransoa.
Te večeri se u Hotelu Grand, u kome nije bilo struje, dobro napio u društvu vojnika.
U Dalat je stigao bez većih poteškoća, umoran od puta, sanjajući kupanje i dobar krevet. Luj Kaput mu nije dao da gubi vreme.
Stari socijalista je primio izaslanika Vensana Oriola u svojoj kući u Ulici ruža, u radnoj sobi punoj knjiga, skulptura i indokineskog pokućstva. Imao je oko pedeset godina, od toga je dvadesetak posvetio nastavi u Dalatu; delovao je zabrinuto, a namršteno čelo mu je bilo puno bora; posetioca je primio na svoj neposredni način:
„Ovde se mnogo toga promenilo od Sentenijevog odlaska. Vijetminske pozicije su veoma ojačale. Rukovodioci tog pokreta više ne veruju Francuzima. To je i razumljivo! Neposredno posle oslobođenja izgledalo je kao da se svi nadaju obnovi, a svi Francuzi su delovali zainteresovani za jačanje i ugled Francuske. Marksističke partije su priznavale da je trenutak da se malo sačeka sa uključivanjem u međunarodne akcije, da bi se obnovila francuska moć. Kako je takva situacija dovela do ove današnje, gde smo izloženi opasnosti i zahvaćeni zbrkom i nerazumevanjem? Naravno, međunarodna situacija je tome dosta doprinela i uticala na nacionalnu svest i ponašanje pojedinaca, pa je sve napredovalo ka sukobu dve ideologije, dva ekonomska i politička sistema, što nije opravdanje za sve! Posle ponižavajućeg poraza i bolne okupacije, Francuska u svom odnosu prema Vijetnamu nije shvatila da je i ta zemlja stradala u Drugom svetskom ratu. Nije shvatila ni da je nerealno očekivati da opet brzo bude velika ekonomska sila. Verovali smo da je moguće povratiti vojnu i kolonijalnu moć i ’očuvati carstvo’ i nametnuti prekomorskim narodima politiku ’nadmoći’, našu bezuslovnu vlast. Velika je greška što nismo prepoznali pravu sudbinu Francuske; nametnuli smo joj sasvim drugačiju sudbinu, koju ona ne može ostvariti, niti je u skladu s tradicijom...“
„A sada, gde smo sada?“
„Moji pokušaji da sretnem Ho Ši Mina bili su neuspešni. Nije mi uopšte odgovorio. Što se vas tiče, izgleda da je vaša molba uzeta u razmatranje.“
„Kada ćemo znati ishod?“
„Veoma brzo. Zbog toga sam vas pozvao.“
„Znate li gde je Ho Ši Min?“
„Neki tvrde da su ga videli u Hoang Truu, njegovom rodnom mestu, kod Vina. To mi se čini malo verovatno: tamo bi ga svi odmah prepoznali. Neki kažu da je u Hong Kongu, sa Fam Van Dongom. Ni u to baš ne verujem. Mislim da je verovatno u Tonkinu, nedaleko od kineske granice. To je nepristupačna oblast, s mnogo pećina zgodnih za partizane, a i blizina Kine je zgodna ako se treba povući. No ako nije strogo poverljivo, imate li neke konkretne predloge za Ho Ši Mina?“
„Nemam. Moja uloga nije dovoljno određena. U početku je bilo reči o obnovi veza, ali mi se čini da je to sada prevaziđeno.“
„I ja se toga plašim. Prilično sumnjam da će on hteti da obnovi pregovore.“
„Mislite li vi da on dobija naređenja iz Moskve?“
„Ne! Ovaj rat je njihov rat za nacionalnu nezavisnost. Naravno, taj rat vode komunisti, ali Ujka Ho je suviše pametan da sve karte baci na komunizam. Ako pak on dobije ovaj rat...“
Nekoliko trenutaka nisu izustili ni reči.
„Dođite da večeramo, verovatno ste veoma gladni...“
U maloj trpezariji ih je posluživao jedan stari sluga. Posle tradicionalne supe Tavernije je upitao:
„Malopre, kad sam vas prekinuo, pričali ste o tome kako je Francuska načinila ozbiljnu grešku kada je okrenula leđa svojoj pravoj sudbini. Šta bi to bilo?“
„Zaboravili smo, u potpunosti, na našu glavnu prednost: to je naš kulturni uticaj, jedini koji nam omogućava da održavamo ’francusko prisustvo’ na neki konkretniji način, osim u frazama, pretnjama ili paradiranju, a ta vrsta uticaja je i jedina koja ne pobuđuje sumnju, već može samo doneti nepodeljenu zainteresovanost naroda koji je željan znanja i učenja i koji ceni intelektualne vrednosti. Odbacili smo taj adut i odigrali najgoru kartu, kartu lažne nadmoći, zasnovane na vojnoj sili i administrativnom pritisku. Prvo se postavilo pitanje jezika. U oblastima van naše vlasti, gde su se sklonili mnogi mladi Vijetnamci i intelektualci, niko ne može da smisli Francuze. To je u ratu neizbežno, odbrambena reakcija izazvana ksenofobijom koju je podstakla sentimentalnost, i proizvod je propagande koja se na razne načine širi među neprijateljem, a svodi se na duhovni uticaj.“
„Razumem da narod tako reaguje, ali ne i obrazovani ljudi. Francuska je Vijetnamu potrebna na naučnom, tehnološkom i diplomatskom planu...“
„Vijetminovci su i na to mislili, i radili su na tome, i sada su ubeđeni da je vijetnamski jezik veoma pogodan da izrazi svaku misao, ne samo naučnu, već i političku i psihološku. Urađeni su brojni radovi iz leksikografije i prevodi da bi se taj jezik obogatio i zamenio francuski, koji je bio opšte sredstvo za prenos znanja.
Ako načinimo najpovoljniju pretpostavku, francuski bi mogao ostati kao neki pomoćni jezik, koji mladi naraštaji više neće ni učiti, a u tome vijetminovce podržavaju Kina i SAD, koje su zavladale na Pacifiku. Kako, u tim uslovima, obezbediti našem jeziku povlašćeno mesto? Suprotna propaganda može samo izazvati sećanja na vreme kada je taj jezik bio sredstvo asimilacije i političkog tlačenja u službi kolonijalizma.“
„Zar niste preveliki pesimista?“
„Nažalost, nisam! Ako se ova propast Francuske nastavi, biće to propast i za Vijetnam. Sve će krenuti tokom koji će ovu zemlju uvesti u moderan život i dovesti do njene rekonstrukcije. Kada bih imao prilike da se sretnem s vijetminskim vođama, u tom smislu bih pokušao da branim interese obe zemlje.“
„Zar te vođe nisu uglavnom frankofone?“
„Uglavnom jesu, mada ima i takvih koji nikada nisu bili u Francuskoj, kao general Đap, koji ipak sjajno govori francuski. I sam Ho Ši Min svuda sa sobom nosi malu antologiju francuske Poezije, koju uvek iznova čita. No, svima im je jasno da nije u interesu njihove revolucije da koriste jezik porobljivača. Želite li joškafe?“
„Ne, hvala, mada odavno nisam pio ovako dobru kafu.“
„Zar ne? Vijetnamska kafa je za mene najbolja na svetu. No, morate malo da se odmorite, dođite da vam pokažem vašu sobu.“

Narednog dana je bilo oblačno i sveže; te noći je pala kiša. Vrhovi planina se nisu videli. Fransoa Tavernije je ustao veoma rano i obišao jezero. Pred hotelima su vozači rikši dremali u svojim vozilima; grupe đaka su žurile, s torbama na leđima; vojni kamioni su trubili i remetili tiho jutro u unutrašnjosti. Sve je podsećalo na varošicu u Vožu ili Pirinejima.
Kada se vratio do svog domaćina, ovaj je bio budan i čekao gaje.
„Imam dobre vesti za vas: izaslanik predsednika Ho Ši Mina vas ceka u Sajgonu.“
„U Sajgonu?“
„Da, poći ćete kroz jedan sat, s konvojem koji nosi namirnice. Znate li da vozite kamion?“
„Događalo se da to radim“, kazao je Fransoa u šali.
„Zvuči kao da ste razočarani.“
„Nije to u pitanju... Nadao sam se da ću se brzo vratiti u Francusku, a sada mi se čini da se dan mog povratka odlaže.“
„Pa, ni to nije izvesno... sastaćete se sa izaslanikom Ujka Hoa u hotelu Gran Mond u Čolonu. Daćete mu ovo!“
Luj Kaput mu je pružio primerak Paskalovih Misli iz Larusove biblioteke Mali klasici.
„On će vam zauzvrat dati Lafontenove Basne, iz iste biblioteke. To će biti vaša lozinka.“
„Kako ću ga poznati?“
„Poznaće on vas. Sastaćete se s njim kroz dva dana, u pola devet uveče. Idite da se spakujete; za deset minuta će doći po vas.“
* * *

Posle nekoliko minuta Fransoa se oprostio od Luja Kaputa, revnosnog prvaka francuske kulture, koju je uporno branio na teritoriji Indokine. Sada se ta kultura odbacivala. No da li je ikada i bila zbilja prihvaćena?
Motori tridesetak kamiona brundali su ispred hotela Palas. Stara zgrada nije bila mnogo oštećena u ratu. Fransoa je tu dolazio s malim Rivijerovima kao mladić, za vreme toplih meseci, u pratnji njihove majke i jedne služavke. Sećao se jurcanja po prostranim salonima i veselih obeda u velikoj trpezariji, odakle se pružao divan pogled na vrtove i jezero.
Kraj kamiona su u grupicama stajali vozači i francuski vojnici, koji su pušili i ćaskali dok su im mali prodavci pića dosađivali. Tri vojna vozila su se postavila na čelo konvoja.
„Jesti li vi prijatelj gospodina Kaputa?“, pitao je neki krupni riđokosi čovek.
„Jesam, a vi ste svakako Mišel Poatven?“
„Tako je. Zar imate samo ovu torbu?“, upitao je, uzevši prtljag, i ne čekajući zapravo odgovor.
Otvorio je vrata potpuno novog forda.
„Bolje je držati prtljag u kabini. Ovde svi kradu. Uđite, sad ćemo krenuti.“ Na neki tajanstveni signal vozači i njihovi suvozači uskočili su u kamione. Konvoj s namirnicama je lagano krenuo, uz škripu kočnica, brundanje motora i viku. Sve do izlaza iz grada za njima su trčali dečaci, koji su se peli na papučice kamiona, devojčice koje su im nudile pivo i gomile prosjaka.
Počeli su da ubrzavaju. Razmak između kamiona bio je po petnaest metara, a za njima su se dizali veliki oblaci prašine.
„Mi smo u sredini konvoja. Tu je obično najsigurnije, bolje je nego napred ili nazad, u slučaju napada, tako da nas neće namagarčiti“, kazao je Poatven, stežući volan. „Gadnog li puta!... Prokleti Vijetnamci!... U dolasku smo tri sata sklanjali prepreke koje su noću postavili.“
Vozač nije imao mnogo više od dvadeset godina i imao je belvilski akcenat.
Tek da bi nešto rekao, Fransoa je upitao:
„Šta to prevozite?“
„Voće, povrće, brašno. U odlasku sam vozio i neki alat, nameštaj, tkaninu, sve što su mi dali, šta ja znam! Više volim povratak, tada se samo spuštamo, to ne kvari toliko kamion. Mirno ćemo proći na oko kilometar od Dalata i stići do pirinčanih polja oko Sajgona. To je oko trista kilometara, samo ako nema Vijetnamaca. Neće mi biti žao ako narede da se vratim... Postaje sve teže. U odlasku su nas gadno napali, ubili su mi mehaničara i spalili pet ili šest kamiona. To mi je četvrta zaseda otkako ovo radim. Pre toga sam bio na granici s Laosom, ali sam video dosta njih koji su stradali ili od njih nije mnogo ostalo, pošto su ih uhvatili... Odvratni Vijetnamci, baš kao i njihova hrana: sve seckaju što sitnije!“
„Izgleda da i nije sve tako loše, pošto imate vrlo lep kamion.“
„To zavisi od situacije. Ovaj ford sam uzeo na kredit, od udovice jednog druga. Jadnik, nisu ga ubili Vijetnamci, već neki ljubomorni muž, koji ga je zatekao sa svojom ženom.“
„Tako ste preuzeli kamion... a i udovicu!“
„Kako ste to pogodili?“, pitao je momak, sav zadivljen.
„Životno iskustvo“, odgovorio je najozbiljnije Fransoa.
„Valjda je to u pitanju“, s poštovanjem reče momak.
Neko vreme su se truckali po makadamu, u tišini.
„Jeste li dugo u Indokini?“
„Tu sam od kraja rata. U Francuskoj sam bio u partizanima. Posle toga smo ja i drugari bili potpuno izgubljeni. Jedan od naših poručnika nam je kazao: ’Momci, ide se u Indokinu, hoćete li?’ Tako smo se ukrcali, u maju 1945. Nismo se dosađivali. S leklerkovcima smo mlatili Vijetnamce, mada su neki od nas imali i neprilika. Posle godinu dana mi je bilo dosta, pa sam otišao. Kazali su da sam dezerter. Noja sam hteo da spasem svoju koža. Čuo sam kako se ratna vreva udaljava. Ne treba previše iskušavati sreću. U početku sam radio za jednog kineskog trgovca na veliko, ali su me uhvatili na laoskoj granici sa sto kila opijuma.“
„Jesu li vas uhapsili?“
„Nisu, moj gazda je podmazao šefa policije. On ima dobre veze u vladi. Uskoro sam prestao da radim za njega i postao svoj gazda. Vi ste trgovac?“
„Imam fabriku svile u Hanoju.“
„Ide li posao dobro?“
„Ne baš naročito, ali se nekako snalazim.“
Zaustavili su se u Bao Loku. Odmah se na konvoj sručila horda dečurlije i trgovaca, glasno krešteći. Fransoa je kupio kolutove ananasa na bambusovim štapićima. Poatven je više voleo pivo.
„Ako želite nešto da pojedete, ja ću ostati ovde da vas sačekam. Ne volim njihovu kuhinju. Sanjam o odresku s krompirićima i čaši svežeg božolea. A vi?“
Neke starice su kuvale zahvatajući vodu iz obližnje baruštine; stoličice su čekale na mušterije. Fransoa je seo kod jedne od njih. Osmehnula se i na vijetnamskom kazala:
„Dobro si učinio što si došao kod mene, ja sam najbolja kuvarica od svih tih žena. Šta želiš?“
„Činiju supe.“
„Zar govoriš vijetnamski?“
On je odrečno odmahnuo glavom i nasmešio se.
Podigla je poklopac s lonca i sipala mu činiju vrele supe, koju je spustila na zemlju. U maloj posudici je izdrobila začine, polovinu limuna, kolutove luka i dodala mu porcelansku kašiku. Uzeo je sumnjive štapiće za jelo koje mu je dala i obrisao ih o košulju. Klimala je s odobravanjem kad je videla kako uzima dodatke i gledala ga dok je jeo, kao čuveni šef kuhinje koji vidi da se njegova hrana ceni.
Ponovo se začudio ukusu vijetnamske supe, naročito ovakve, koja je načinjena kraj puta, od vode iz bare. Dok je pio čaj, progutao je i veliku dozu kinina.
Vojnici su, uglavnom, bili Marokanci. Izašli su iz kamiona i na svom jeziku začikavali devojke, koje su posmatrali pogledima grabljivica. Izgledalo je da ih se Vijetnamci plaše. Bili su opušteniji s francuskim podoficirima, koji su zapovedali konvojem.
Fransoa je platio i zapalio cigaretu.
„U vozila!“, dreknuo je neki narednik i vratio se u kolonu.
Ponovo su bili na drumu, u oblaku prašine, truckali se dalje, a u stomaku su osećali grč od straha zbog mogućeg napada vijetminovaca.
Poatven je podvukao ruku pod sedište i izvukao mitraljez.
„Znate li da koristite ovu spravu?“
„Znam. Mislite da će nam trebati?“
„Ne znam, ali ne škodi biti oprezan.“
Nadlanicom je obrisao oznojeno čelo.
„Pri poslednjoj vožnji su napali na sedamdesetom kilometru. Bilo ih je svuda, ne znam kako sam se izvukao.“
„Čudilo bi me da napadnu na istom mestu.“
„S njima se nikad ne zna.“
Konvoj je kretao dalje, brzinom između sedamdeset i osamdeset kilometara na sat. Seljaci, odeveni u crno, brzo su se sklanjali s puta. Iza šuma su bila polja i pirinčane terase, gde su povijenih leđa radile žene s velikim šeširima i podvijenim pantalonama, dok su gola deca jahala blatnjave bivole i mahala im.
„Pristižemo. Možete da sklonite mitraljez.“
Kada su stigli u Sajgon, ponovo je bila noć. Poatven je zaustavio kamion u Bulevaru Šarne.
„Hoćete li da popijemo čašicu?“, pitao je Fransoa.
„To se ne odbija, ali me moja draga prijateljica čeka. Do viđenja, gospodine Tavernije.“
„Do viđenja.“
Uzeo je kofer i zaputio se u hotel Konstantin palas. Tamo ga je na recepciji čekao telegram:
Naređenje iz Pariza, misija otkazana.
Odmah se vratite u Francusku. Luj Kaput

„Šta li pa to znači?“, upitao se i gurnuo depešu u džep.
Pošto se istuširao i presvukao, odlučio je da, bez obzira na sve to, ode u hotel Gran mond. Videće šta će. U džepu je poneo Paskalove Misli.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:45 pm

13.

Fransoa se bicikl-rikšom odvezao u Colon, do početka Mornarske ulice. Gomila imućnog i povlašćenog sveta tiskala se duž visokih žutih zidova oko kockarnice Gran mond, nastojeći da se probije između lanaca postavljenih na dva uska ulaza. Svi su mirno puštali da ih pretresaju; za žene su bile zadužene neke bezube starice, odevene u šifonske uniforme, dok su muškarce pretresali smrknuti mladići u majicama. Stražar nije krio mali pištolj, koji je pričvrstio za zglob.
Fransoa je ušao u dvorište s nabijenom zemljom umesto podnih pločica, osvetljeno mnogim svetiljkama, ispresecano čitavim uličicama od platnenih šatorskih konstrukcija, koje su natkriljivale po pet-šest zelenih kockarskih stolova; bilo je barem dvesta takvih stolova, a oko njih se tiskala gomila kulija, četkasto ošišanih seljaka, trgovaca, kurvi, žena s bebama na leđima, sitnih lopova, staraca sa štapovima, i svi su žurili da prokockaju svoj teško zarađeni novac.
Oko stolova za taj sije stajali su krupijei, mlade devojke odevene u kinesku odeću živih boja, preterano našminkane, i zvonile staklenim zvoncima da objave dobitke, izvikujući rezultate piskavim i promuklim glasom. Muškarci krupijei su bili u majicama i prikupljali su dobitak ispravljajući i slažući presavijene novčanice, dok su devojke jednoličnim glasom najavljivale novu igru. Glavni krupije, koji je vodio igru, posmatrao je sa svog visokog sedišta da li se sve odvija kako treba.
Fransoa se zaustavio ispred nekog stola gde se igrao bak kan u četiri izvlačenja. Kako god se igralo, nesrećnici nisu imali praktično nikakve šanse da dobiju i izgledalo je da su to fatalistički prihvatali. Njih je privlačila sama igra, a dobitak je bio na drugom mestu.
Osim stolova za igru, bilo je tu i jeftinih restorana, dva bioskopa - u jednom se davao neki vestern, a u drugom kineski film - tri pozornice sa akrobatama, žonglerima, mađioničarima, medijumima sa iglama u obrazima, ukrotiteljima zmija, a bila je tu i jedna pagoda, oko koje su se gurale žene. Svuda se osećao izmešani miris pržene hrane, znoja, prljavštine, parfema i mirisnih štapića.
Odjednom je pevušenje krupijea, glasove, muziku i ciku nadjačao zvuk gonga i cimbala, i za trenutak je gomila igrača prekinula igru, da bi se zatim masa uputila ka pozornici, na kojoj su se upalile crvene svetiljke. Na scenu je izašao čovek u odelu, a za njim je išao nekakav činovnik. Na pozornicu je s tavanice spušten metalni sanduk. Čovek je iz džepa izvadio ključ i pokazao ga ćutljivoj gomili, a zatim je otvorio sanduk. Odatle je izvadio neku korpu i pokazao je službeniku i gledaocima.
„Majmun je dobitnik!“, povikao je službenik.
„Ja sam dobila!“, viknula je neka starica pored Fransoe.
Njih petoro ili šestoro je pokazivalo srećke, a ostali su se razočarano vratili na svoja mesta.
Luj Kaput je pričao Tavernijeu o toj vražjoj igri: kompanija Gran mondje slala stotine svojih prodavača srećaka po zabitim uličicama Sajgona i Čolona da mladima i starima, bogatima i sirotinji, prodaju žućkaste papiriće s rečenicama ispisanim kineskim i vijetnamskim slovima i crtežima, koji su prikazivali detalje iz legendi, ratova, pozorišnih komada i pesama. To je bila igra Trideset i šest životinja i četiri duha, s brojevima od jedan do četrdeset. Trebalo je pogoditi koja će životinja ili koji duh biti izvučeni i odigrati odgovarajući broj. Dobitak je bio trideset i tri puta veći od uloga. Tako je konzorcijum makaista uništavao male ljude i bogatio neke druge, a igra je postala toliko popularna da je Visoki komesarijat pokrenuo postupak da je zabrani; no predstavnik konzorcijuma, Trije Tong - debeli Kinez uvek odeven u tkaninu od bambusovog vlakna, koji nije izlazio iz svog petrolej plavog mercedesa - uspeo je da ubedi vijetnamske vlasti da se igra nastavi. Tako se kockanje još više zahuktalo.
Tavernije se jedva otrgao od te atmosfere, koja je delovala omamljujuće, i otišao do malog kabarea. Na velikom podijumu su plesali parovi, većinom Vijetnamke i Evropljani. Oko bara je vladala tolika gužva da se morao probijati laktovima.
„Konjak sa sodom, molim!“
„Daj dva!“
Fransoa se okrenuo i video ljupku mladu ženu, odevenu u zelenu svilenu vezenu tuniku i široke bele svilene pantalone, kako mu se osmehuje. Nenapadnim pokretom je zabacivala dugu, sjajnu, crnu kosu tako da joj je klizila preko nežnih grudi. Izvukla je pudrijeru iz slamnate torbice, otvorila je i pretvarala se da se puderiše. Fransoa je u njenoj poluotvorenoj torbici ugledao Lafontenove Basne.
„Izvolite konjak sa sodom, gospodine.“
„Hvala... izvolite“, kazao je i gurnuo čašu svojoj susetki.
„Pijem za uspeh vašeg plana.“
Progutala je gutljaj konjaka i ponovo uzela pudrijeru. Lice joj je otvrdnulo.
„Ne okrećite se“, prošištala je kroz zube. „Neka izgleda kao da mi šapućete nešto na uvo. Ja ću prasnuti u smeh, vi ćete delovati ljutito i krenućete napolje, vukući me za sobom. Ja ću noćas doći u vaš hotel. U kojoj ste sobi?“
„U sobi 320.“
Tavernije je odlično igrao svoju ulogu. Izašao je iz bara, gunđajući:
„Ta prokleta kurva!“
Prišao mu je Kinez u smokingu, koji je grickao preveliku cigaru:
„Ima li nekih problema, gospodine?“
„Ne, ne, sve je u redu, ali su tarife previsoke!“
„Naše devojke nisu bilo kakve, gospodine: sve potiču iz dobrih porodica.“
„Ne sumnjam u to, ali je cena ipak previsoka.“
„Možda postoji rešenje za vaše finansijske teškoće.“
„Zbilja, a kakvo?“
„Kocka, gospodine, kocka!“
„Pa to i nije tako loša ideja! Šta se sve igra?“
„Igra se američki ba kan, taj sije, tu sak, a takode i bakara i rulet...
„Nemojte više da nabrajate, otići ću da odigram jedan krug.“
„Želim vam sreću, gospodine. To je u dnu dvorišta.“
Na kraju mračne uličice nalazio se ulaz u ono što je Tavernijeu izgledalo kao mozak kockarskog kompleksa. Tu su se nizale povezane dvorane s pokretnim pregradama iza kojih su se igrale razne igre; blistavo osvetljene, bez mnogo ukrasa, behu opremljene samo stolovima za igru, a igrači su uglavnom bili Azijci: kineski milijarderi, bogate udovice Vijetnamke, prekrivene nakitom, trgovci i skupe prostitutke, bankari, trgovci oružjem. Tu su se igrale sve moguće igre na sreću. U prvoj dvorani se igrao kineski rulet, u drugoj smen defer, a u trećoj je odabrano društvo igralo bakaru. Jedno mesto je bilo upražnjeno: seo je tu. Tavernije je bio jedini Francuz.
Do treće partije je već zaradio lepu svoticu. Ustao je, zadovoljnog izgleda, i ostavio krupijeima veliku napojnicu.
„Dobro vam ide, treba da nastavite“, kazao je Kinez koji je krenuo za njim.
„Dobro je i ovako, dosta sam zaradio da mogu platiti devoj“, odgovorio je uz širok osmeh i potapšao momka po ramenu.
Vratio se u bar. Kao što je i očekivao, devojke tamo više nije bilo. Napravio je izraz lica kao da je traži pogledom.
„Tražite li gospođicu Hong?“, upitao je barmen. „Otišla je, ali je tu gospođica Roz, njena prijateljica, koja će se radovati da je zameni.“
Ta prijateljica je s razlogom nosila takvo ime: njena tunika, šminka, kosa, sve je bilo ružičasto. U njenoj maloj otvorenoj torbici ugledao je primerak Basana.
„Šta pijete?“
„Ružičasti šampanjac.“
Naravno, nasmejao se u sebi.
Šampanjac je bio ohlađen i savršen. Podigavši čašu da nazdravi, odjednom je ugledao Leu kod Maksima, kako podiže čašu za zdravicu; i ona je volela ružičasti šampanjac. Roz je to uočila:
„Odjednom mi delujete nekako nesrećno. Da li ste se setili neke žene?... Da, to je u pitanju... Hajde, popijte, pa više nećete misliti na nju.“
Kako da više ne misli na nju kada su ga ta sećanja svake noći budila i terala ga da viče? Od odlaska iz Francuske vodio je čedan život. No postajalo mu je sve teže da to izdrži, a Roz je to shvatila. Spustila je ruku na njegov penis, koji se odmah ukrutio. Osmehnula mu se:
„Nećete moći tako cele večeri.“
To je bilo prilično neočekivano od jedne Vijetnamke... Prokleta devojčura je bila u pravu!
„Koliko?“
„Pedeset dolara.“
„Dobro, ali idemo kod vas.“ Pogledala ga je pronicljivo.
„Sačekajte me.“
Vratila se posle nekoliko minuta. Kinez sa cigarom im je dobacio saučesnički pogled.
Napolju je bila mlaka noć. Neka deca u ritama su ispruženih ruku potrčala ka njima. Roz je izvukla iz torbice nekoliko novčanica i razdelila im, rekavši na vijetnamskom:
„Dobro, dostaje, sada idite.“
Deca su se razbežala pišteći. Nešto dalje su naišli na bosonoge devojčice, koje su sedele na klupama pred nekim vratima i čekale mušterije. U svakoj kući se mogao videti oltar predaka, jarko osvetljen i obavijen oblakom mirisnog dima. Neke staricć s lakiranim zubima preprečiše im put.
„Nije uobičajeno videti ovde belce da se šetkaju. Ove devojke ne idu sa Evropljanima, one su samo za Vijetnamce, koji ne mogu sebi priuštiti društvo kao što je moje. No sve bi želele da budu na mom mestu.“ Roz je skrenula u mračnu uličicu.
„Skoro smo stigli.“
Sve ovo liči na zamku, pomislio je i dohvatio pištolj koji je promakao pri pretresu na ulazu u kockarnicu.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:45 pm

14.

Čamac se zaljuljao čim je Fransoa Tavernije kročio u njega. Pružio je Rozi ruku. Kad je mlada žena opkoračila ivicu, sampan se odvojio od pristaništa i skliznuo među druge kineske čamce. Veslač je bio tek taman obris. Nagađali su da pod zasvođenim krovom ima i drugih. Mada je bilo kasno, u bankama na Belgijskom keju su gorela svetla. Kod ušća je reka Sajgon tekla nešto sporije. Fransoa zapali cigaretu. Na Keju Le Mir de Viler pojavila se neka banda kavgadžija, koji su izašli iz hotela Rotond i ušli u Ulicu Karina pevajući nekakve skaredne pesme. Mornar je zategao jedino jedro.
„Dođite!“, kazala je Roz i povukla Tavernijea pod nadstrešnicu, gde se upalilo neko svetlo.
Trojica muškaraca su sedela na slamaricama i u tišini pušila. Jedan od njih je dao znak Tavernijeu da se smesti kraj njih, dok mu je drugi dodao čaj. Tek pošto su popili čaj, najstariji među njima, mršav starac duge brade, uzeo je reč:
„Dobro došli, gospodine, na naš skromni brodić. Morali smo malo da izmenimo dogovor, ali u vašem hotelu vas čeka francuska policija, koja želi da vam postavi neka pitanja. Pomislili smo da je vaše vreme previše dragoceno da biste ga gubili u takvim ispitivanjima i da je vaša misija važnija od svega. Zato smo uzeli i vaš kofer.“
Misle na sve. Najzad, to je to, pomislio je Fransoa, nakrenuvši glavu.
„Generala Leklerka, nažalost, nema, a guverner Senteni spada među prijatelje predsednika Hoa. Predsednik je u njih imao poverenja, kao i u Luja Kaputa, za koga zna da je častan i iskren. No kako se neko može uzdati u vladu koja menja predsednike Saveta kao košulje, koja se ne drži dogovora i svakoga dana šalje nove snage na naše vojnike, koji se bore za nezavisnost svoje zemlje?... Ta vlada ovde, u našoj zemlji, podstiče korupciju, izdaju, okružuje se najgorim službenicima, kako francuskim tako i vijetnamskim. Kažite, gospodine Tavernije, u čemu bi naš predsednik mogao računati na vašeg najnovijeg predsednika Saveta gospodina Roberta Šumana?“
„Uopšte ne poznajem gospodina Šumana, i nije me on poslao u ovu misiju kod predsednika Ho Ši Mina. Siguran sam samo u jedno: ovaj rat naših zemalja treba da se okonča, a ljudi dobre volje, sa obe strane, treba da učine sve što mogu da se postigne mir.“
„To su mudre reči. No prošlo je vreme za reči, nama sada treba delo! Francuska treba da povuče vojsku sa severa i da ih ukrca u Hajfongu. Onda bismo mogli da pregovaramo.“
„Ne mislite to ozbiljno? Francuske snage drže dobar deo severa. I na jugu i u središnjoj oblasti svakodnevno odnose pobede...“
„Niste, izgleda, pomislili na činjenicu da se vaše jedinice kreću možda suviše lako i slobodno po svim tim oblastima? Zar vam nije palo na um da bi to mogla biti i zamka, koja će se sklopiti oko njih?“, zapitao je mlađi čovek okruglog lica, po kome se razlivao osmeh.
Tavernije odjednom zadrhta. Ne, nikada mu nije palo na um da sve to izgleda previše lako, naročito kada je slušao učesnike tih borbi. Izobličenih lica i bludećih pogleda, drhtavih ruku, ranjeni, pričali su o poginulim drugovima i o svemu što su preživeli. Ipak, osećao je da onaj zlobni čovečuljak zna šta priča. Taj rat je svakako bio zamka koja će progutati hiljade mladih ljudi koji misle da se bore za stare vrednosti i francuske interese, a radilo se o sukobu partizana i porobljivača, gde je sve bilo dopušteno, bez obzira na pravila i dogovore.
„Zamka se može sklopiti i oko onih koji je postave.“
„Razmotrili smo sve opasnosti. One postoje, ali su male u poredenju sa onim što vas čeka. Ne zaboravite šta je Ujka Ho kazao jednom od vaših socijalističkih ministara: ’Vi ćete ubiti deset mojih ljudi za jednog svog. Ali ni tako nećete moći da izdržite i ja ću na kraju pobediti...’“
Šta na to sad odgovoriti? Tavernije se obeshrabri. Zapalio je novu cigaretu.
„I vi ste, kao i naš predsednik, preterali s pušenjem. To nije dobro za vaše zdravlje.“
Fransoa je pomirljivo slegnuo ramenima.
„Zar ne možemo razmotriti ponovne pregovore?“
„Želite li da vam dostavim listu zahteva za pregovore koje je Ujka Ho predao od 19. decembra 1946. godine? Sam ih je datirao 19. i 21. decembar 1946,1, 7. i 10. januar 1947,18. februar i 9. mart 1947, a neki od njih su uručeni preko konzularnih predstavnika trećih zemalja. Predsednik Ramadije se pretvarao da pismo predsednika Hoa upućeno prethodnom predsedniku, Leonu Blumu, nije autentično i ponašao se kao da francuska vlada nije dobila nikakvu poruku. Ako su predstavnici Francuske svesno prihvatili da ćute o tome, to je njihova odgovornost. Ministar Mute je izjavio da se posle decembra 1946. godine nije sreo s predsednikom Hoom i da ne zna je li on živ ili mrtav. Naš predsednik je 26. aprila 1947. uputio poruku visokom komesaru preko našeg ministra spoljnih poslova Hoang Min Đama, i u toj poruci tražio prestanak otvorenog ispoljavanja neprijateljstva i otvaranje pregovora za mirno rešenje sukoba! Znate li štaje bilo s tim otvorenim pismom? Gospodin Bolaer je ovlastio gospodina Pola Misa, koga naš vođa ceni i smatra ga prijateljem, da nam učini sledeći predlog: da predamo oružje i prihvatimo slobodno kretanje francuske vojske po vijetnamskoj teritoriji, da isporučimo sve ne-Vijetnamce koji se bore s nama... Profesor Mis je smatrao da je taj predlog ponižavajući i stideo se da ga iznese, te nije ni očekivao pravi odgovor. Ujka Hoova nervoza se tada ispoljila u prekomernom pušenju. Znali smo da je, u srcu, bio povređen i da je s takvim osećanjem poslao odgovor: ’U Francuskoj uniji nema mesta za kukavice; a ako bih prihvatio vaš predlog, ja bih bio jedna od njih.’“
Po svežem vetru koji ih je zahvatio, Fransoa Tavernije je zaključio da su isplovili na otvoreno more. Kuda li ga vode? Brod je plovio punom brzinom. Duvao je južni vetar. Ljudi na brodu su ćutali.
U narednih pola sata čuli su se samo udarci talasa o bok čamca. Onaj Vijetnamac s bradicom je, najzad, rekao:
„Mislim da se nećete ni sresti s predsednikom Hoom. Izgleda da nemate šta da mu predložite...“
„To je uglavnom tačno“, kazao je Fransoa. „No u nedostatku predloga, voleo bih da čujem kakvo je njegovo mišljenje o tome kako obnoviti pregovore a da se ne ugrozi francuska čast, a voleo bih i da se uverim kako on želi da francuska javnost bude obaveštena o ovom ratu.“
Dok je to govorio, Tavernije nije skidao pogled sa sagovornika. Pošto su im pogledi naglo zablistali, razumeo je da je postigao cilj. Tražiti mišljenje Ujka Hoa bilo je nešto što su oni umeli da cene.
„Sad ćemo se malo odmoriti.“
Ne očekujući previše da mu odgovore, Fransoa je ipak upitao:
„Kuda idemo?“
„Gospodine Tavernije, uzmite pokrivač, noći su hladne na moru.“
„Hvala.“
Ustao je, uzeo pokrivač i umotao se u njega. Zeleo je da opruži bolne udove, ali uski brodić nije dozvoljavao nagle pokrete. Najzad se, zadovoljno gunđajući, smestio na palubici. Kad se namestio, začuo je smeh. Roz ga je posmatrala: bio je sasvim zaboravio na nju.
* * *

U zoru ga je probudila hladnoća. Plovili su kroz gustu maglu. Kraj njega je mlada žena podrhtavala od hladnoće.
„Dođite do mene, zagrejaću vas.“
Posle malog oklevanja, kliznula je kraj njega.
„Hvala, sad mi je već bolje“, kazala je posle nekoliko trenutaka.
„Zbog čega su i vas poveli?“
„To je mnogo bezbednije, i za njih i za mene.“
„Da li odavno radite za vijetminovce?“
Malo se ukočila i nije odgovorila. Posle toga su zadremali. Kada su se razbudili, magla se skoro sasvim razišla. Neki mladić im je doneo dve šolje čaja.
„Hvala“, kazala je Roz na vijetnamskom.
Starac s bradom priđe.
„Sada ćemo se rastati, gospodine Tavernije.“
Fransoa je imao osećaj da mu je srce stalo; izgleda da su odlučili da ga ubiju, tek tako, sasvim hladnokrvno? Ruka mu je kliznula u džep... Pištoljčić je nestao. Pogled koji mu je Roz dobacila sve je objasnio. Ta devojčura!
„Moji prijatelji i ja smo zaključili da nismo nadležni da odlučimo o vašem mogućem susretu s predsednikom Ho Ši Minom. Ostavićemo da se za to pobrinu stručniji od nas. U blizini nas čeka brza džunka, a na njoj jedan Ujka Hoov blizak saradnik. On će odlučiti treba li da vas vodi njemu.“
„A da ste odlučili drugačije?“
„Onda biste pravili društvo sirenama“, kazao je mladić okruglog lica, i dalje se smeškajući.
„Nadam se da ste pravilno odlučili“, odgovorio je, nastojeći da obuzda gnevno podrhtavanje glasa.
„Budućnost će nam to pokazati, gospodine Tavernije. Pitali ste Roz od kada radi za vijetminovce. Od smrti svog oca, gospodine Tavernije, koga su ubili stražari u zatvoru Pulo Kondore.
„A zbog čega?“
„Zato što je delio letke s pozivom na borbu za nezavisnost, za predavanja na univerzitetu i slične publikacije.“
„Pa to nije opravdanje za ubistvo!“
„On je u zatvoru nastavio da obučava mlade zatvorenike; uz pomoć saradnika spolja, uneo je u zatvor Marksova, Engelsova, Lenjinova i Staljinova dela...“
„Nije znao ništa pametnije“, progunđao je Tavernije za sebe.
„Šta ste kazali?“
„Ništa.“
„Želite li da znate kako su ga ubili?“
„Ako baš hoćete...“
„Zakucali su mu za telo stranice knjiga, natopljene medom. Dva dana i dve noći je zapomagao i cvileo. Kad su najzad skinuli te listove s njega, mravi i mušice su se razbežali na sve strane. Nisu imali više šta da jedu.“
Osećao je mržnju u svakoj izgovorenoj reči! Dobro ih je razumeo i pognuo je glavu.
„To je bio moj otac, a Roz mi je sestra. Mrzimo Francuze. Da je do nas, već biste bili mrtvi.“
„Pa, izgleda da moj čas još nije kucnuo. Znam šta osećate, i ja sam osećao nešto slično... No, nemojte borbu za nezavisnost zemlje pretvarati u nešto lično: zbog mržnje ćete donositi ishitrene odluke i imaćete predrasude, koje će vas omesti u ostvarenju cilja.“
„Šta vi znate o našim ciljevima?“, povikala je Roz. „Naš otac neće biti osvećen sve dok i poslednji Francuz ne napusti zemlju. Do tada se nećemo smiriti! Na to smo se brat i ja zakleli.“
Bez one ružičaste perike izgledala je veoma mlado: imala je šesnaest ili sedamnaest godina. Nije lako odrediti godine Vijetnamkama... Lice izobličeno od besa podsetilo ga je na Leu , kada se našla pred nemačkim mučiteljima. To sećanje mu je iznamilo osmeh na usne.
„Još se i rugate! Zar je to smešno?“, viknula je Roz i bacila se na njega.
Fransoa ju je uhvatio za ručne zglobove.
„Varate se, ne rugam se uopšte. Pomislio sam na svoju ženu, koja veoma podseća na vas kad je besna.“
Zbunjena tim odgovorom, u neverici ga je posmatrala. Najzad je radoznalost nadjačala:
„Je li i ona u Vijetnamu?“
„Nije, u Francuskoj je. Upravo se porodila.“
„Da li jelepa?“
„Jeste, i zove se Lea.“
„Lea, to je lepo ime.“
„Vi i vaš brat odlično govorite francuski. Gde ste ga učili?“
„Moj otac je bi nastavnik u gimnaziji u Hijeu. Divio se Francuskoj, zemlji ljudskih prava i Francuske revolucije... Nažalost, posle boravka tamo shvatio je da su za Indokinu to samo prazne reči, bez smisla. Zbog toga se priklonio marksističkim tezama. A zbog toga je i ubijen.“
„Gospodine Tavernije, evo drugog broda.“
Džunka sa smeđecrvenim jedrima ljuljala se na talasima kraj sampana.
Fransoa je prešao s broda na brod.
„Želim vam uspeh u vašoj misiji“, kazao je starac s bradom i lako se naklonio.
„Hvala“, odgovorio je Fransoa s druge džunke.
Razvili su jedra. Brodić je bio veći i naizgled udobniji. Pod nadstrešnicom su bila dva kanabea, pokrivena malim jastučićima od crvene svile, izvezene cvetnim motivima, a u sredini je stajao nizak sto, sa čajnikom i porcelanskim zdelicama. Na niskom kanabeu je sedela ona prva devojka s Lafontenovim Basnama, odevena kao vijetnamska seljanka, u crne pantalone i belu tuniku. Na glavi je imala neku vrstu crnog turbana.
„Gle, opet se srećemo!“
„Želite li čaj, gospodine Tavernije?“, upitala je i pružila mu posudicu. Fransoa je zahvalio, klimnuvši glavom.
„Zar vas ne čudi što me vidite ovde?“
„Već me odavno ništa ne čudi! Zar nije bilo jednostavnije da se svime ovim vi sami od početka pozabavite?“
„To nije bilo moguće. Ubice su vas čekale u sobi. Javio mi je jedan sobar s vašeg sprata u Kontinentalu. Stvari su vam ovde, na brodu. Imate i pismo iz Francuske, koje vas je čekalo u hotelu.“
„Dajte mi ga!“
Izvukla je izgužvanu kovertu iz džepa pantalona. To je bio Lein rukopis... Tražio je datum kad je pismo poslato, ali je on nestao pod silnim pečatima. Silio se da ga mirno otvori. „Ljubavi... rođen je naš sin...“ Fransoa je naglo skočio, a lice mu je sijalo.
„Imam sina!... Žena mi javlja da je rodila sina!“
„Čestitam, radujem se zbog vas.“
„Hvala“, promrmljao je i nastavio da čita.
Znači, dete se rodilo, i majka i beba su dobro; Lea ga je prozvala Adrijen, u znak sećanja na strica koga je toliko volela. Adrijen... Svalio se na sedište, savladan osećanjima koja su ga obuzela... Lea... njegova devojčica... kako je mogao tako da je ostavi?
„Imate li možda cigaretu, gospođice...?“,upita drhtavim glasom.
„Hong.“
Pružila mu je kutiju plejersa.
„Nemate druge?“
„Nemam. Ali ako sretnemo krijumčare, kupićemo neke po vašem izboru...“ Zapalio je jednu cigaretu i napravio grimasu.
„Kao da je od slame.“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:46 pm

15.

„Fransoa!“
Lein krik je naterao bebu da se trgne i brižne u plač.
Tražila je prekidač, pipajući po mraku, ponovo besna na Rut, koja je ugasila noćnu lampicu jer, tvrdila je, deca treba da se naviknu da spavaju u mraku. Deca možda i treba da se naviknu na to, ali ne i ona! Već nekoliko noći je imala isti košmar, koji ju je terao da se budi vrišteći. Čitava horda ljudi sa životinjskim maskama napadala je Fransou i vukla ga, udarajući ga snažno, kroz neki grozni predeo. Probudila se u času kad je neka ogromna ptica sa ženskim licem poletela na njega, pruženih kandži. Poslednje što je videla u snu bilo je njegovo lice obliveno krvlju.
Lea je ustala, uzela bebu i vratila se u krevet, privijajući dete na grudi. Plač utihnu. Kad bi ga osetila uz sebe, onako malenog i nežnog, ti otkucaji srca uz njeno sopstveno smirivali su je, a strašni snovi su nestajali.
Te noći je rešila da prestane da ga doji i da sama otputuje u Pariz.
Fransoaz i Alen su bili puni razumevanja i prihvatili su da čuvaju njeno dete. Adrijen je upravo napunio mesec dana.
Dan uoči njenog polaska za Pariz, na Montijaku se pojavio Jonatan Koen. Upisao je pravni fakultet u Bordou. Nastojao je da je ubedi da ne ide u prestonicu.
„Nemojte ići tamo. Znamo da su oni još u Francuskoj. Naši osvetnici ih nadgledaju i čekaju pravi čas da se umešaju. Likvidirali su onoga koji je ubio Samjuela, ali su ostali još tu. Ako budete imali nekih teškoća, idite u Ulicu Roa de Sisil broj 6, kod Josifa Bindera. Sećate li se Josifa Bindera? Samo mu pokažite ovo.“
Dao joj je nekakvu medalju, na kojoj su bile ugravirane Mojsijeve tablice. Lea je slegla ramenima i ubacila medalju u torbu.

Posle hladne i kišne zime, stiglo je lepo proleće. Krajem aprila Lea je otišla s Montijaka, sa osećanjem da se neće brzo vratiti.
Bila su protekla već tri meseca kako nije imala vesti o mužu. Je li dobio pisma u kojima je pričala o sinu? Žan Senteni, s kojim se čula telefonom, takođe nije imao nikakvih vesti o njemu. Izvrdavao je kad mu je kazala da misli kako je pravi razlog puta njenog muža u Indokinu nešto drugo osim ličnih poslova. Izvlačio se i kada mu je zatražila da joj zakaže audijenciju kod ministra za prekomorska pitanja. Molio ju je da ne čini ništa bez dogovora s njim.
Lea je, bez ikakvog zadovoljstva, otišla u stan u Univerzitetskoj ulici. Lutala je po hladnim prostorijama i osećala se kao u kavezu.
Dan posle dolaska u Pariz srela se sa Žanom Sentenijem u baru hotela Ric. Izgledao je umorno i bio napet. Lea je, naprotiv, sva blistala u Lanvenovom kostimu boje šljive koji je isticao njen ponovo vitki stas. Senteni je znalački obuhvatio njenu elegantnu figuru.
„Vrlo lepo izgledate, draga gospođo, materinstvo vam prija. Kako vam je beba?“
„Dobro je, hvala. Ali nisam došla da pričamo o detetu, već o njegovom ocu. Gde je on?“
„Ne znam ništa o njemu“, kazao je zabrinuto. „Poslednji put su ga videli u Sajgonu. Zamolio sam prijatelje koji su još tamo da sprovedu istragu. Do sada nisu imali uspeha u tome.“
„A u Hanoju? Šta kažu u Hanoju?“
„Porodica Rivijer nema nikakvih vesti. Haj, lekar, provijetminski je nastrojen i ubeđuje me da ni komunisti ni nacionalisti nisu imali nikakve veze s njegovim nestankom. Nalazimo se usred prave zagonetke.“
„Ne treba ostati ovde i ne raditi ništa! Hoću da znam gde mi je muž! Ići ću tamo lično ako treba... Što se smeškate? Nisu to prazne reči!“
„Ubeđen sam da nisu. Ali kao civilno lice nećete dobiti dozvolu da odete u Indokinu.“
„Naći ću već neki način. Ako treba, mogu opet da radim za Crveni krst.“
„To će teško ići, udati ste i imate dete. A mislim i da zvanično više sa Crvenim krstom ne šalju žene u Indokinu. Mislim da su se sve koje su bile tamo na dužnosti vratile početkom 1947. godine.“
„Raspitaću se. Ako to ne može, naći ću neki drugi način.“
„Moj položaj u ovom času nije sjajan, ali ću vam pomoći što bolje mogu.“
„Hvala. Šta je s vašom aferom? Onim što vas optužuju za špijunažu?“
„Više volim da ne pričamo o tome. Žrtva sam kukavičluka i kompromisa.
Vraćam se građanskom životu i ponovo ću se baviti osiguranjem.“
„Zar ne mislite da će vam to biti dosadno?“
„Svakako da hoće“, odgovorio je sa osmehom. „Verujte da ću se baviti samo osiguranjem... Vi, opet, treba da se posvetite jedino svom detetu. Tavernije će već naći načina da se vrati.“
„Posle koliko vremena? A šta ako je zarobljen?“
„Oni ne drže taoce i zarobljenike za razmenu. Da su ga uhvatili, već bismo to znali...“
„Ne možete, dakle, ništa da mi kažete u vezi s njegovim odlaskom tamo?“
„Znam samo ono što mi je on sam kazao. Treba da zaboravite na sve te svoje pretpostavke.“
„To ne mogu. Danas po podne ću se naći u Crvenom krstu s gospođom De Pejerimof. Ona ume da bude gruba, ali ima dobro srce. Ako bude moguće, ona će me poslati tamo. Do viđenja, gospodine, javiću vam ono što budem saznala.“ Otišla je i ostavila ga da se ljuti na sebe.

Pločnik na Trgu Vandom blistao je pod vedrim prolećnim nebom. U izlozima Ulice De la Pe blistao je divan nakit, pa je Lea usporila. Zastala je da vidi broš od zlata i dijamanata u obliku sunca. Kad je ugledala nečiji odraz u staklu, zaledila se u mestu. Brzo se sagnula, u poluokretu. Metak je probio izlog, neka je žena vrištala, čuo se i drugi pucanj, a neki policajac je trčao ka njoj. Lea je jurnula prema Operskom trgu.
„Gospođice, čekajte!“
Gurajući ljude u hodniku, uletela je u metro.
„Gospođice, kartu!“, vikao je kondukter.
„Nemam...“
„Pa idite da je kupite.“
„Molim vas, strašno mi se žuri...“
„To nije razlog da se putuje bez karte!“
„Molim vas!“
„Dobro, neka vam bude, ali pazite na kontrolore...“
„Hvala, gospodine!“
Metro je ulazio u stanicu i Lea ulete u prvi vagon. Sela je, sva zadihana. Jonatan je bio u pravu: još uvek su u Parizu. Kako su tako brzo saznali da je došla? Bila je sigurna u jedno: treba što pre da ode iz Francuske. Čak i ako bi Crveni krst hteo da je pošalje, za to bi trebalo previše vremena. Ulica Roa de Sisil je svakako iza bazara, kod većnice... Sišla je na stanici Arte metje, trčeći. U zgradi na broju 6 bila je nekakva knjižara s religijskim kjigama. Lea gurnu vrata. Najavio ju je veseli zvuk zvona.
Mesto je mirisalo na kupus i začine. Iza gomile knjiga, nabacanih na pult, pojavio se čovečuljak s velikim crnim šeširom, bradicom i kovrdžama na slepoočnicama.
„Šta želite?“
„Šalje me Jonatan Koen.“
„Jonatan Koen?“
„Rekao mi je da dođem do vas u slučaju opasnosti. Evo, dao mi je ovo.“
Lea je preturala po torbi. Sva iznervirana, izručila je ceo sadržaj na pult. Tek tada je našla medalju. Džozef Binder je takođe ugleda, te je zgrabi. Pažljivo ju je proučavao.
„Odakle vam to?“
„Pa dao mi ju je Jonatan Koen kao propusnicu“, kazala je razdraženo.
„Kako se zovete?“
„Lea Delmas... odnosno gospođa Tavernije.“
„Da, vi ste prisustvovali ubistvu Samjuela Zedermana.“
Lea to potvrdi i uze medalju koju joj je pružio. Knjižar je, vukući noge, otišao da zatvori vrata magacina.
„Eto, sad nas niko neće uznemiravati. Dođite, bićemo mirniji pozadi.“ Provlačila se između kutija s knjigama.
„Šta vam se desilo?“
„Baš maločas, u Ulici De la Pe, neki je čovek pucao na mene. Ne znam kuda da odem.“
„Jesu li vas pratili?“
„Nisu, ne verujem.“
„Imate li rođake? Ili muža?“
„Muž mi je u Indokini. Nemam vesti o njemu već nekoliko meseci.“
„U vojsci je?“
„Nije, kazao mi je da putuje zbog poslova, ali to nije istina. Nekoliko dana pre puta sastao se s generalom Leklerkom. Sigurna sam da mu je ovaj poverio neku misiju.“
„Što to mislite?“
„Ja sam čekala dete. Ne bi me ostavio da je bio u pitanju samo posao.“
„Znate li nekoga u Indokini?“
„Da i ne. Muž mi je pričao o prijateljima koji tamo žive. To je porodica Rivijer.“
„Imate li novca da odete tamo?“
„Imam.“
„Je li vam pasoš važeći?“
„Jeste.“
„Pokušaću da vam sredim put u Sajgon. Imate li gde da prespavate u naredna tri-četiri dana?“
„Ne smem da se vratim kući, znaju mi adresu.“
„Smestiću vas kod sestre, stanuje u ovoj zgradi. Dajte mi ključ: poslaću nekoga po vaše stvari. Možete li mi opisati čoveka koji je pucao u vas?“
„Prilično mršav, četkasto podšišan, i veoma svetlih očiju.“ Neka krupna žena u crnini uđe u zadnji deo radnje.
„Mirjam, ova mlada žena je u nevolji. Može li se smestiti kod tebe na nekoliko dana?“
„Golubice, ko je to tako zao da vam želi zlo?“
„Isti oni koji i nas jure“, odgovori knjižar.
„Dođite, dete moje. Bićete bezbedni u ovom kraju. Josif će se pobrinuti za sve.
Moj brat je vrlo sposoban.“
Lea je starom Jevrejinu dala svoje ključeve i adresu.
„Hvala vam, gospodine.“
„Ne zahvaljujte mi! Vi se odmorite, a ja ću se dati na posao.“
„Pasoš mi je u koferu, na krevetu.“
Pošto je poslušala savet Josifa Bindera, napisala je pisma sestri i Žanu Senteniju.

Draga Fransoaz,
Kad budeš dobila ovo pismo, ja ću biti na putu za Indokinu. Ne mogu ti objašnjavati razloge ovako naglog odlaska, ali znaj da je život u pitanju. Idem da pronađem Fransou, o kome nema vesti. Ti mu piši da najaviš moj dolazak. Poveravam ti Adrijena. Znam da mu kraj tebe ništa neće nedostajati. Poljubi Šarla i kaži da se uskoro vraćam. Raćunam na tebe da objasniš Rut i Lizi sve što treba. Oprostite mi, ti i Alen, što vam zadajem toliko briga. Kad se Fransoa i ja vratimo, proslavićemo i zaboraviti na sve.
Hvala, sestrice, i kaži mom sinu da ga volim,
Ljubi te Lea

Gospodine,
Niste hteli da mi verujete kad sam vam rekla da su oni među nama. Jedva sam im pobegla. Znam da bi sledećeg puta uspeli. Odlazim da pronađem svog muža. Mislim da ga možete obavestiti o mom dolasku, jer ja ne znam gde da ga tražim, pošto i dalje nemam vesti od njega.
Molim vas da primite moje srdaćne pozdrave,
Lea Tavernije

Kada je ponovo pročitala pismo, Lea je sebi prebacila zbog suviše hladnog tona. Utoliko gore, on je kriv što je Fransoa otišao tamo, pomislila je i zalepila kovertu.
Lea je provela tri dana kod knjižara i njegove sestre. Četvrtog jutra Josif joj je predstavio dvojicu rođaka čiji su roditelji nestali u Nemačkoj:
„Natanijel i Žan će vas ispratiti vozom do Marselja. Oni će biti vaši čuvari. Pronašli smo čoveka koji vas je napao. I policija mu je ušla u trag, ali je stigla prekasno. Naši drugovi su ga likvidirali. U Marselju vas čeka mesto na brodu za Sajgon, koji se zove Dimon Dirvil. Tamo ćete provesti nedelju dana, u hotelu Kontinentalpalas. Sačekaće vas prijatelji, Milerovi, kojima ćete dati ovo pismo. Srećan put! Ako pronađete muža, dođite da nas obiđete: moja sestra i ja ćemo se uvek radovati da vas vidimo.“
Mirjam je zaplakala i poljubila Leu:
„Neka te bog blagoslovi, golubice!“

Sunce je obasjavalo pročelje i stepenište stanice Sen Šarl. Rođaci su ugurali Leu u taksi na Kanebijeri. Marselj je tog jutra mirisao na ribu i biber. Ništa nije ukazivalo na činjenicu da je taj grad bio stariji od Rima: nigde nije bilo nikakvih ruina, ni spomenika, većina zgrada bila je iz doba Drugog carstva ili Treće republike, a crkva Notr Dam de la Gard, vidljiva izdaleka i okružena brdima, uzdizala se nad gradom kao kruna. U luci su prodavci ribe na sav glas hvalili robu. Starci su već pijuckali anisovaču, grickajući masline na terasama malih barova. Gorde devojke su nosile težak teret na glavi i bokovima vešto izmicale ispred ruku mladića u prugastim majicama koji su se pognutih ramena i sa cigaretama među zubima motali unaokolo.
Taksi je stao na početku pristaništa. Na brodu Dimon Dirvil je otpočelo ukrcavanje putnika. Vojnici s rancima su se gurali da uđu. Natanijel i Žan su pomogli Lei da se popne na palubu. Nisu se odvajali od nje i dugo su ostali u pristaništu posmatrajući kako se brod udaljava.
Lea je stajala naslonjena na ogradu i, stegnutog srca, mislila na detence koje je ostavila. Kad je krenula s Montijaka, imala je neko predosećanje da će na duže vreme otići iz Francuske i da će opet imati razloga za patnju. Zadrhtala je i vratila se u kabinu, iz koje za vreme puta skoro da i nije izlazila.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:47 pm

16.

„Gospođice Hong, možete li mi reći kuda me vodite?“
„Predsedniku Ho Ši Minu.“
„Mislio sam da treba još da me ispitate.“
„Naše vođe su smatrale da čovek koga su preporučili Luj Kaput i Žan Senteni, i prijatelj Marsijala Rivijera, poslanik predsednika Vensana Oriola, po savetu generala Leklerka, ne može biti tako loš i da ga treba saslušati.“
„Najzad! Izgubili smo dosta vremena!“
„Hteli smo da se uverimo u vašu iskrenost.“
„A po čemu su se danas za to stekli bolji uslovi nego juče?“
„To ne znam“, suvo je odgovorila Hong. „To ćete morati da upitate Ujka Hoa lično.“
„Neću to propustiti.“
Danje sporo odmicao. Fransoa je sanjario, sedeći na pramcu brodića. Uskoro je pala noć. U tom času je sunce pozlatilo morske talase. Hong je došla da sedne kraj njega.
„Tamo je provincija u kojoj je naš predsednik rođen.“
„U Vinu?“
„Znate za to?“
„Podsećam vas da je vaš predsednik pre dve godine bio u Francuskoj i da su sve pariske novine objavile njegovu biografiju. Jeste li ga vi upoznali?“
„Nisam, ali ću možda sada, zahvaljujući vama, imati tu čast.“
Pojavila su se trojica mornara i svi su nešto govorili uglas, nervozno mašući rukama.
„Šta su rekli?“
Hong je naglo pobledela.
„Kažu da nam se približavaju tri džunke i da nisu hteli da se predstave.“
„Šta to znači?“
„Znači da su to gusari.“
„Od detinjstva sanjam da sretnem gusare!“
U svetlu zalazećeg sunca, crvenkasta jedra džunki delovala su kao ogromna krila slepih miševa vampira, koji su se ustremili na plen. Čuo se pucanj; jedan od mornara se srušio, s rupom od metka na čelu. Drugi je vrisnuo i pao u more.
„Dajte mi neko oružje!“, povikao je Fransoa.
Gusari su pomoću konopaca s hvataljkama privukli njihov brodić i popeli se na palubu. Tavernije se borio pesnicama i nastojao da zaštiti Hong. Nju su gurnuli tako da se opružila po palubi. Jedan od napadača se bacio na nju i izvukao nož. Fransoa ga je šutnuo i tako zaustavio smrtni udarac. Čovek se okrenuo, zgrčenih usana; nije bio ni Kinez ni Vijetnamac - verovatno Malajac, odeven u nekakve pocepane bele kratke pantalonice, s maramom oko čela; nosio je redenik iz prošlog veka, a preko leda pušku lebel.
Taj model potiče iz doba osvajanja Indokine, pomislio je Fransoa i šutnuo gusara pravo u bradu.
Čovek se zateturao i pridržao za jedro. Spremio se da ponovo napadne kada ga je u zaletu zaustavio precizan udarac bodežom u srce. Srušio se sa čuđenjem na licu, povukavši i jedro za sobom.
Tavernije se okrenuo: video je pred sobom samo Hong: „Da li biste mi vratili moj bodež? Stalo mi je do njega.“
Da bi iščupao oružje, Fransoa je morao na silu da rastavi gusaru prste.
„Hvala“, reče ona kad joj ga je dodao.
Ali pirati su bili brojniji i ipak su ih savladali. Preživelima su vezali ruke i ukrcali ih u najmanju džunku. Njihov brodić je otplovio.
U potpalublju je vladala strašna vrućina, a miris benzina i salamure je štipao grlo. Pošto su im vezali ruke, stavili su im i okove na noge. Onaj koji je delovao kao zapovednik ponudio im je čaj. Pošto je i sam popio dve šolje, upitao je:
„Kuda ste krenuli?“
„Gospodin je novinar i piše seriju članaka o vijetnamskom primorju. Hteli smo da odemo do Hajfonga...“
„Lažete, vi ste prljavi vijetminovci!... Ubili ste mi petoricu ljudi, i to ćete platiti! U Sajgonu smo se raspitali o vama“, kazao je i pokazao na Tavernijea. „Zaduženi ste za misiju kod Ho Ši Mina. Kažu da je on u svom rodnom kraju. Nismo daleko od njega. Kada je trebalo da se sretnete s njim?“
„Nemam pojma o čemu pričate“, kazao je Tavernije.
„Bolje bi vam bilo da mi sada odgovorite, imamo delotvorne načine da vas ubedimo...“
„Ne sumnjam u to, ali kako god bih delotvorni, ne mogu vam reći nešto što ne znam.“
„Hajde, gospodine Tavernije, ne budite tako tvrdoglavi!“
Znači, zna mu ime. Ozbiljnije je no što je mislio. To je svakako pomislila i Hong, jer je pobledela.
„Razmislite, gospodine Tavernije, imamo dosta vremena. Jutro je pametnije od večeri, kažu u vašoj zemlji.“ Izašao je i odneo lampu.
„Gadno je kad vam se neprijatelj obraća na vašem jeziku. To mi deluje nekako uvrnuto“, primetio je Fransoa.
„Pa, nije ništa čudnije od neprijatelja koji vam nameću svoj jezik“, odgovorila je Hong.
„Nikada nisam sanjao...“, nastavio je zamišljeno.
Pristali su uz neku obalu. Nekoliko svetiljaka je ukazivalo na blizinu luke ili sela. Povremeno bi ugledali neki ribarski brodić. U prljavom potpalublju, Hong je dremala glave oslonjene na Tavernijeovo rame. Tri ostala zarobljenika su u tišini pušila. Laki teret njenog tela podsećao je Fransou na Leu kada bi zaspala u automobilu, naslonjena na njega, na pravim argentinskim drumovima. To je bila divna i rastužujuća uspomena: težina njene glave i miris kose... Gde li je sada?... U pismu, u kome je javljala da im se rodio sin, pisala je da želi da mu se pridruži. Ona jeste u stanju da to uradi. Računao je na Sentenija da će je sprečiti. Nasmešio se jer nije bio ubeđen da bi bivši guverner Indokine bio u stanju da je ubedi... Ako je Lea rešila da dođe, niko i ništa je neće odvratiti. Možda dete... Ipak, sumnjao je da je ona više majka nego supruga. Kako mu samo nedostaje! Kakva je ludost bila zaputiti se na ovakav put... No to je već učinjeno! Pustolovina, opasnosti, sve mu je to bilo poznato... Upropastiće ga ta želja da učini po volji drugima! Zapravo ga je već upropastila, izgleda...
Hong se vrtela, te se pribi uz njega. Kako je nežna, ženski meka... Zadremao je i sanjao Leu.

Probudila ih je jaka dnevna svetlost. Kroz otvoren poklopac se videlo nebo, pobelelo od vrućine. Pokušao je da na ručnom satu vidi koliko je sati: sata nije bilo. Izvodili su ih jedno po jedno na palubu da se olakšaju. Zatim su svakome od njih dali po činijicu pirinča, po jednu suvu ribicu i šolju čaja. Fransoa je veoma cenio taj seljački doručak. Hong je u potpalublju razgovarala sa otmičarima.
Kad je sišao dole, sela je kraj njega i kazala mu: „Misle da će za vas dobiti veliki otkup.“
„Tu se varaju: ne znam ko bi platio veliki otkup za mene.“
„A vaša vlada?“
„Nisam ovamo došao zvanično.
„A vaša žena?“
„Kako bi ona znala da su me oteli gusari?“
„U našim krajevima se vesti brzo šire.“
„Možda, ali dok stignu do Francuske...“
„A vaši prijatelji, Rivijerovi?“
„To bi zavisilo od iznosa.“
„Treba im javiti.“
„Kako?“
„Pustite mene da to uradim. Na brodu je jedan rođak mog oca. U poslednje vreme je nekoliko puta uspeo da ga spase smrtne kazne. On, dakle, duguje nešto mojoj porodici.“
„Šta mislite da uradite?“
„Da ga pitam kuda idemo, hoće li nas smaknuti i da pošaljem poruku Rivijerovima.“
„Mislite li da će on to hteti?“
„Nema izbora“, hladno je kazala Hong.

Prošao je još jedan dan. Narednog su pristali u neku malu luku. Hodali su više od jednog sata, uskim stazicama, kroz gusto rastinje. Najzad su stigli u neko ograđeno selo, s kućama na šipovima. Svi su hodali golih grudi, a muškarci su bili naoružani.
Do kuće poglavara sela popeli su se bambusovim lestvicama. Poglavar im dade znak da sednu na prostirku s geometrijskim motivima. Izneli su poslužavnik sa šoljama čaja. Onda je počela duga rasprava između gusara i stanovnika sela.
„Šta kažu?“, šapnu Fransoa devojci na uvo.
„Ne razumem dobro šta pričaju, govore u dijalektu koji liči na muong, ali nije taj. Mislim da pričaju o vama. Izgleda da se poglavar ne slaže... Kaže da Francuzi nisu daleko.“
„Pravite se da ne razumete...“
„Hoću, ali su sada počeli da pričaju na vijetnamskom, verovatno da bismo bili obavešteni... Da, to je to: ne žele da ostanemo ovde, boje se francuske odmazde.
Gusari su vrlo uporni...“
„Hong, dođi ovamo!“
Mlada žene je ustala i prišla.
„Kaži Francuzu da su njegovi zemljaci blizu. Na najmanji zvuk ili sumnjiv pokret, ubićemo ga. Jesi li razumela?... Idi pa mu to kaži.“ Jedan gusar je prekinuo njihov razgovor:
„Šta pričate?... Zarobljenici ne treba da razgovaraju! Odvedite ih!“
Naterali su ih da bez pomoći siđu niz lestvice. Promicala su deca u sivim kratkim haljama. Tavernijea su bacili u neku trščanu kolibu polusrušenog krova. Ležao je na zemlji posutoj slamom. Čuvar mu je dodao upaljenu cigaretu, koju Tavernije žudno popuši. Zatim je pipao po mraku. Napipao je neki krčag kraj zida. Uronio je ruku i osetio vodu. Uzeo je iz džepa pakovanje kinina i popio ga s vodom. Ispružio se i odmah zaspao, ne mareći za okove na nogama.

Probudi ga vika i pucnjava. Neko jasno svetlo je zablistalo u tami kolibe. Pomerio je bambusni zastor. Žene su bežale, noseći decu ili crne prasiće. Jedna od njih se srušila, pogođena u leđa. Dete, koje je i dalje stezala u naručju, zgrabi starac koji je trčao za njom. Čulo se pucketanje plamena. Trebalo je odmah izaći. Vrata su bila zatvorena velikom rezom i prilično jaka. Ostajao je krov. Tavernije je pokušao s najnižim delom; tu je otvor bio dovoljno velik da se čovek provuče napolje. U času kad je pao pored tela one žene, jedan od gusara je s dugim nožem u ruci jurnuo na njega. U prvom naletu je Fransoa uspeo da izbegne udarac; u drugom ga je gusar porezao po grudima. Kad je zamahnuo da mu zada treći udarac, gusar je dobio metak u glavu. Ostao je načas uspravljen, raširenih ruku, a onda se polako srušio.
„Čini mi se da sam stigao na vreme!“
Pred njim je stajao pravi div, oznojenog lica, odeven u crnu odeću kakvu nose na ke borci, bosonog, s kupastim šeširom na glavi. „Požuri dok ne shvate da nas je samo petorica.“
„Rado bih to učinio, ali ne mogu da hodam“, pokazao je Tavernije na lance na nogama.
„Raširi noge!“
Fransoa je jedva stigao da to učini, a mitraljeski rafal je već presekao lance.
„Evo, uzmi ovo!“
Gurnuo je Tavernijeu u ruke dve granate.
Ovaj je baš lud!,pomislio je Fransoa.
„Pazi na granate, otkačio sam poklopce-okidače. Čim dotaknu zemlju, eksplodiraće. Požuri, Vijetnamci imaju sedam sekundi, a onda će im granate pući pravo u njuške.“
Lud je, načisto!
„Sa mnom je bila zarobljena i jedna žena, jeste li je videli?“
„Brzo tamo, u šiprag!“
Fransoa je bacio prvu granatu. Tri tela su se razletela u komadima.
Stanovnici su se okupili na ulazu u selo, na čistini okruženoj drvećem s krupnim crvenim cvetovima. Žene i deca su se sklonili među korenje ogromnog banjana. Muškarce su čuvala dva vijetnamska vojnika, odevena kao i onaj div.
„Šta ćemo s njima, Vandene?“
„Doane, pitaj ko im je poglavar!“
„Znam ko je. Već sam bio ovde, to je ovaj tu“, odgovorio je i pokazao puškom čoveka koji ih je juče primio.
„Pitaj ga je li među zarobljenicima bila i neka žena.“
Verovatno je poglavar razumeo njihov razgovor, jer je izgovorio neki poduži monolog na svom jeziku.
„Šta to priča?“
„Da su ih gusari odveli pre napada na selo.“
„Laže, niko nije izašao iz sela. Objasni da ćemo ga ubiti ako ne kaže istinu.“ Preveo mu je to, ali je poglavar i dalje tvrdio da nema nikakve žene u selu. „Ubijte ga!“, viknuo je div na vijetnamskom.
„Ne, milost!“
Neka veoma mlada devojka potrčala je prema njima i bacila se između njih i poglavara.
„Ona je u pećini. Odvešću vas, poštedite mi oca.“
„Ostanite tu!“, kazao je Vanden.
Uzeo je devojku za ruku i dao joj znak da ga vodi. Tavernije je pošao za njima; išli su uskom stazom, preskačući lijane nazvane „đavolje harfe“. Sa svih strana ih je okruživao neprobojni zid zelenila. Pratio ih je jak miris mentola. Devojka je razmakla grane kurkume sa žutim cvetovima, koje su zatvarale ulaze u neku podzemnu pećinu. Pri slabom svetlu su videli da neko leži na podu. Gurnuvši Vandena, Fransoa se nagnuo iznad Hong, koja je bila vezana, nagih grudi, i slabo je disala. Razvezao joj je ruke.
„Te bitange!“
Grudi su joj bile u živim ranama. „Pomozite mi da je izvučem!“
Vanden ga je poslušao, bez reči.
„Hajdemo! Je li vaš logor daleko?“
„Oko pet kilometara. Mislite li da je vodite?“
„Da.“
„Usporiće nas.“
„Utoliko gore, ipak ćemo je povesti.“
Tih pet kilometara kroz džunglu Tavernijeu je delovalo kao stotinu, jer ga je rana prilično mučila. Hong je polako napredovala. Bio je već dan kad su ugledali logor. Tavernije gurnu vratnice, nekoliko puta koraknu i sruši se usred dvorišta.
Kad se osvestio, ležao je na poljskom krevetu, a oko grudi je imao beli zavoj. Uspravio se. Kraj njega je bio neki čovek u beloj bluzi. „Ne mrdajte mnogo, stari moj. Morao sam da vas ušivam, bilo je dosta duboko.“
„Gde je Hong?“
„Ne brinite za nju, lečimo je. Baš su bitange, kakva klanica! Uradio sam sve što sam mogao, ali će joj ostati ožiljci.“
„Gde je ona?“
„Spava, dao sam joj malo morfijuma, trpela je jake bolove.“
„Aha, probudili ste se! Vidim da vas je naš doca zakrpio. Poručnik želi da priča s vama“, kazao je Vanden kad je upao u ambulantu.
„Pre neko veče, kad ste napali selo, jeste li znali da smo mi tamo?“
„Jesmo, jedan gusar nam je javio. Ali mi smo i pre toga bili obavešteni o vašem prisustvu u kraju.“
„Kako to?“
„Od vijetminovaca.“
„Od vijetminovaca... Ne shvatam, kako to?“
„Bili ste sa članovima vijetminskog pokreta kad su vas napali gusari, zar ne?“
„Jesam.“
„Oni su uspeli nekako da jave drugovima u šumi. Presreli smo jednog, koga nije trebalo mnogo moliti da priča. Imali su naređenje da vas izvuku, koliko god to koštalo. Izgleda da ste važan čovek, gospodine Tavernije.“
„Vi znate moje ime, ali ja ne znam vaše. Kako se zovete?“
„Kaplar Vandenberge.“
„Vi ste Belgijanac?“
„Otac mi je Flamanac.“
„Često se borite odeveni kao na ke?“
„Kad god je potrebno. Formirao sam mali odred komandosa, koji operišu samo noću. Danju se pritajimo. Vijetnamci napadaju samo noću. Koristimo njihove metode. To je mnogo delotvornije.“
Tavernije ga je posmatrao i zabavljao se onim što je video; taj čovek je bio kolos velikog nosa, isturene brade i hladnih očiju.
„Da li se odavno borite?“
„Otkako je počeo gerilski rat.“
„Niste nikada bili ranjeni?“
„Jesam, u Vožu 1945, u Čiem Hou, i u Tonkinu 1947. i u januaru ove godine. A vi, gde ste bili za vreme rata?“
„Bio sam agent za vezu između partizana na jugozapadu, a general De Gol me je poslao u SSSR, 1944. godine. Ušao sam u Berlin 1945. godine s Rusima.“
„Voleo bih da sam i ja bio tamo.“
Zgledali su se u tišini; svaki od njih je utonuo u sećanja na prošle bitke, u čemu ih je prekinuo ulazak nekog mladog oficira.
„Dobar dan, Vandenberge!“
„Dobar dan, poručnice.“
„Dobar dan, gospodine Tavernije. Ja sam poručnik Sonije. Srećan sam što su vas moji ljudi izvukli iz škripca.“
„Ja sam još srećniji, poručnice.“
„Vaš slučaj je prilično zbrkan. Možete li mi objasniti šta civil kao vi radi ovde?“
„Izgleda da svi ovde, manje ili više, znaju za razlog mog dolaska, pa mogu da vam kažem da mi je poverena misija, na zahtev predsednika Vensana Oriola, da stupim u vezu s predsednikom Ho Ši Minom. Kad su nas napali gusari, vijetminovci su me vodili njemu, ili su mi barem tako kazali.“
„Imate li naređenje za tu misiju?“
„Nemam, jer nije zvanična. Sad sam se setio, imam samo šifrovano ime.“
„Hoćete li da se ja time pozabavim?“
„Mislim da to neće biti lako.“
„Moraću izvestiti i pretpostavljene.“
„To jeste vaš zadatak, ali će vam oni reći da nikada nisu čuli za mene, pa će vam narediti da me uhapsite.“
„A šta ako ste dezerter, koji se pridružio vijetminovcima, ima i takvih...“
„Hoćete li to da ponovite?“
„Izdajnik koji je...“
Sonije nije uspeo da završi rečenicu; Tavernije gaje, i pored rane, raspalio pesnicom posred lica. Ovaj se zatetura.
„Vi ste ludi!“
„Ne volim da se prema meni odnose kao prema dezerteru, a ni kao prema izdajniku! Da završimo s tim: ako mi ne verujete, a mislim da za to nemate razloga, izručite me vojnoj policiji; u protivnom me pustite da završim misiju.“ Sonije je zbunjeno posmatrao Tavernijea i trljao vilicu.
„Mislite li, ako se sretnete s Ho Ši Minom, da se iz toga može nešto korisno izroditi?“
„To ni ja ne znam; general Leklerkje, izgleda, verovao u to. Čak i ako postoji najmanja šansa, vredi oprobati sreću. Mogu vam samo reći, ako bih se ja pitao, da bih se vrlo rado odmah vratio u Francusku.“
„U tome se slažemo... Kako možete biti sigurni da...“
„Ovde ne možete biti sigurni ni u šta.“
„Vratimo ga vijetminovcima; ako je izdajnik, oni će ga smaknuti“, predložio je Vandenberge.
„Vi ste baš ludi!“, povikao je poručnik. „Znate da ne volim vaše metode...“
„Znam, poručnice, ali one su uvek delovale.“ Sonije je slegnuo ramenima.
„Oprostite, poručnice, ali kaplarova ideja mi i ne izgleda tako glupo...“, dodao je Tavernije.
„Eto vidite!“
„Čutite, Vandenberge! Objasnite mi to, Tavernije!“
„Izgleda da mlada žena koja je bila sa mnom zauzima visok položaj kod vijetminovaca. Ispitajte je i zadržite je kao taoca.“
„Doktore, možemo li je ispitati?“
„Ne do sutra. Posle doze morfijuma koju sam joj dao, spavaće još dugo.“
Sonije je hodao gore-dole i nervozno pušio. Zastao je ispred Fransoe, namrštenog čela, i činilo se da je potpuno zbunjen.
„Poznajete li nekoga u Indokini ko bi mogao da jamči za vas?“
Fransoa je razmišljao: svedočenje porodice Rivijer moglo bi biti sumnjivo Francuzima. Odjednom mu je palo na um jedno ime.
„Žan Loran, iz Indokineske banke;on zna moje šifrovano ime.“
„Znam za njega. Jedan od mojih ujaka je bio s njim u pokretu otpora. Mislite li da je on još u Indokini?“
„To već ne znam.“
„Vi se odmarajte. Pokušaćemo da stupimo u vezu s njim.“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:47 pm

17.

U drugim okolnostima dolazak u Sajgon bi bio pravi praznik, ali je Lea, izgubljena u nepoznatoj sredini, jedva zadržavala suze. Na pristaništu je bilo mnogo sveta: vojnici, mornari, kuhji, žene s poslužavnicima s hranom i korpama na obramicama, deca koja jure kroz gužvu, sve obavijeno mirisom vanile, ribe i plina.
Osvrtala se oko sebe u nadi da će Fransoa odnekud iskrsnuti. Ljudi u beloj i smeđoj odeći gurali su je u prolazu.
„Gospođo Tavernije?“
Ugledala je mladog Azijca u besprekornom odelu kako žuri prema njoj.
„Da...“
„Ja sam Filip Miler. Moj ujak nam je poslao telegram. Izgleda da vas to čudi; mislite da bi trebalo da ličim na ujka Josifa?“
„Ne... zapravo ne znam...“
„Moja majka, njegova sestra, udala se za bogatog Kineza iz Čolona. Njena porodica je godinama odbijala da je vidi. Zatim je vreme učinilo svoje. Ja sam studirao u Parizu. Zbog rata nisam mogao da se vratim ovamo. Čim je bilo moguće, doputovao sam. Saznao sam da mi je otac umro. Ubrzo posle mog dolaska, pridružila mu se i majka. Eto, sad znate sve o meni. Moj sluga će uzeti vaše stvari. Dođite, auto mi nije daleko.“
Stao je ispred sjajnog rols-rojsa. Vrata im je otvorio vozač, Kinez.
„Idemo u Kontinental!“
Blistavo vozilo je klizilo kroz gomilu, zaobilazeći brojne bicikle, bicikl-rikše i pešake, koji su im stalno presecali put.
Na terasi Kontinentala je bilo vreme za aperitiv. Većina gostiju behu muškarci, i to belci. Kada se automobil zaustavio ispred hotela, odjednom nastade tišina. Svi su zavidljivo gledali luksuznu limuzinu, a još je gore bilo kada je izašla Lea.
Očarani njenom lepotom i mladošću, svi su netremice zurili u nju.
„Da li u vašoj zemlji muškarci uvek tako zure u žene?“, pitala je pratioca.
„Ne u sve. Ali vi ste izuzetno lepi.“
Recepcionar ih je primio sa znacima dubokog poštovanja. „Soba vam je spremna, gospođo Tavernije. Želimo vam ugodan boravak među nama.“
„Hvala.“
„Hoćete li da večerate sa mnom?“, upitao je Filip Miler. „Ili želite da se odmorite?“
„Odmarala sam se proteklih dvadeset dana. Veoma želim da izađem. Prihvatam vaš predlog i zahvaljujem vam.“
„Doći ću po vas oko osam. Da li vam to odgovara?“
„Savršeno. Onda, do večeras.“

Soba je bila prostrana i sveza, i ukrašena buketima cveća. Na stoluje bila velika korpa s voćem, Lei većinom nepoznatog.
Raspakovala je kofere i pustila vodu u kadu, a onda sipala i nekoliko kapi parfema.
Pošto se umotala u beli frotirski ogrtač, vlažne kose se opružila na krevet i zapalila cigaretu.
„Fransoa, stigla sam...“, mrmljala je pre nego što je utonula usan.
Probudila ju je zvonjava telefona. Napipala je aparat.
„Gospođo Tavernije, gospodin Miler vas čeka.“
Lea je izazvala pravu senzaciju prolazeći kroz predvorje Kontinentala u uskoj jarkoplavoj večernoj haljini. Filip Miler ju je čekao, odeven u beli smoking.
„Vodim vas na piće u Sporting. Tuse okuplja ceo Sajgon. Tu se mogu saznati poslednje ratne vesti, glasine, tračevi. Za svakoga ko zna da sluša, to može biti dragocen izvor informacija. Tu sam načuo i priču o vašem mužu.“ Lea ga je zgrabila za rukav.
„Šta to kažete? Čuli ste da se priča o mom mužu, a niste mi kazali?“
„Ja bih to i zaboravio da mi ujak nije zatražio da se raspitam o njemu, što sam i učinio. Poslednji put je viđen u društvu neke žene u zloglasnoj uličici u Čolonu.“
„Pa ne nestaju ljudi tek tako!“
,,U Indokini se to često dešava. Ali nadam se da ćemo dobiti još neka obaveštenja. Pre dolaska u Sajgon išao je u Dalat, kod jednog starog socijaliste, Luja Kaputa. Znam da je na dan kad je došao ovamo dobio od njega poruku.“
„A kuda je to išao u Čolonu?“
„Videli su ga u kockarnici Gran mond. Ja poslujem s njenim vlasnikom. Na moj zahtev, on je sproveo malu istragu. Saznao je i da je recepcioner hotela u kome je bio vaš muž takođe nestao. Barmen se, međutim, setio da je vaš muž najpre pio viski s jednom mladom ženom, a zatim ružičasti šampanjac s nekom drugom, i da je s tom drugom otišao. I ona je devojka nestala. Možda su je oteli binsujenovci.“
,,A štaje to?“
„To je tajno društvo; radi malo za vijetminovce, a malo za Francuze. Njihov vođa Baj Vijen je stari prepredenjak koga zovu, možda i zlonamerno, gazdom Čolona. To je surov, opasan i inteligentan čovek. Ja sam planirao da se večeras sretnemo s njim. On bi nam mogao reći šta se dogodilo vašem mužu. Evo, stigli smo u Sporting.“
U masi koja se tiskala oko bara bilo je stranih dopisnika, francuskih vojnika, starih kolonista, a samo među poslugom su se mogli videti Azijci. Kad je Lea ušla, čuli su se zadivljeni zvižduci.
Jedan konobar ih povede.
„Gospodine Mileru, gospođice, ovuda molim...“ Filip je naručio bocu šampanjca.
„Mileru, stari moj, predstavi me gospođici...“
„Dobar dan, Adrijani. Piješ kod konkurencije? Gospođo, predstavljam vam gospodina Adrijanija, jednog od velikih posednika u Sajgonu, vlasnika Južnog krsta i Miradora. Ovo je gospođa Tavernije...“ Adrijani joj je zvanično poljubio ruku.
„Gospođo, dobro došli u naš lepi Sajgon. Ako to mogu reći, treba bolje da birate prijatelje. Miler nije baš pogodan pratilac.“
„A vi, gospodine Adrijani, jeste li vi bolji?“ Korzikanac je prasnuo u glasan smeh.
„Eto takve žene volim! Šta vi, kog vraga, radite u ovim krajevima?“
„Gospođa Tavernije je došla da se pridruži mužu.“
„E on baš ima sreće. Do viđenja, draga gospođo.“
Lea se sa čašom u ruci radoznalo osvrtala oko sebe.
„Ko su ti ljudi?“
„Onaj tamo visoki, koji se napija, jeste dopisnik Frans soara, a oko njega je njegovo društvo: Maks Olivije iz AFP-a, Dženkins iz Rojtersa... Ostale ne poznajem.
Govori se da oni bolje znaju kretanje vijetminovaca od glavnog komandanta.“
„Možda oni nešto znaju o mom mužu?“
„Pomislio sam i na to, ali Dženkins, koga površno znam, tvrdi da nije čuo ni reči o njemu.“
„Imate li cigaretu? Zaboravila sam svoje...“
„Koje pušite?“
„Filip moris.“
„Kažu da te puši i predsednik Ho Ši Min...“
Lea žudno uvuče dim. Zabacila je glavu unazad i upola sklopila oči, pa je delovalo kao da se nudi.
„Tako ste lepi“, mrmljao je Miler.
Nasmejala se grlenim smehom koji je izluđivao muškarce. Pogled joj se ukrstio s pogledom sagovornika, i ono što je videla navelo ju je da se osmehne.
„Gladna sam“, kazala je.
„Rezervisao sam sto u jednom od najboljih restorana u gradu, zove se Palata od žada. Volite li kinesku kuhinju?“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:47 pm

18.

Filip Miler je tako obuzeto posmatrao Leu kako jede i ispušta male zadovoljne uzdahe da je jedva dotakao svoj obilni obrok.
„Ne mogu više“, kazala je najzad, ostavljajući štapiće.
Konobari su se užurbali oko njih; doneli su im namirisane salvete i šoljice rakije od pirinča.
„Odavno nisam ovako uživala.“
,,A ipak se smatra da je francuska kuhinja najbolja na svetu.“
„Jeste, osim u vreme restrikcija! Rat je završen, a ništa se nije vratilo u normalno stanje. Kad vidim ovo obilje, teško mi je da zamislim kako je i ovde ratno stanje.“
„Ovde je isto kao i u Francuskoj u doba okupacije; crno tržište je veoma razvijeno.“
„Kazali ste kako treba da se sretnemo s nekim ko bi mogao imati informacije o mom mužu?
„Da, to je Baj Vijen. Budite sigurni da zna da smo ovde. Pokazaće se kada bude smatrao da treba. Sačekaćemo ga, osim ako ne želite da odemo u Gran mond, otrovni dar admirala D’Arženlijea Sajgonu.“
„O kakvom daruje reč?“
„Malo pre odlaska odavde, admiral je dopustio da se otvori taj kompleks kockarnica, sa svim vrstama igara na sreću, po uzoru na Gran mond u Šangaju. Ovde, kao i tamo, sve je u rukama Kineza iz Makaoa. Zar vam se ne čini da je malo čudno to što je jedan bivši kaluđer, učesnik u oslobođenju, u uniformi marinskog oficira blagoslovio takvo pogubno preduzeće?“
„Možda nije znao u šta će se to pretvoriti?“
„Admiral? Nemojte me zasmejavati! Bio je odlično obavešten. Svakodnevni prihod Gran monda donosi dvesta hiljada pijastera za Visoki komesarijat. Osim toga, na taj način su obavešteni o svačijim strastima...“
„Sad sam nestrpljiva da vidim to leglo greha... No ko je taj Baj Vijen?“
„Dugo bi trajalo da vam sve objasnim. Rođen je početkom veka u Čolonu, sajgonskoj kineskoj četvrti, gde se sada nalazimo. Otac mu je delom Kinez i sam je bio vođa tajnog društva, ’Ngija hoa’što znači ’Pravda i sloga’. Govorilo se da je vredan i sposoban. Sinje napustio porodicu kada je imao šesnaest godina. Živeo je od krađe i iznuđivanja, proveo nekoliko meseci u zatvoru, i vratio se svojim ’poslovima’. Bio je na čelu male bande koja je jamčila ’sigurnost’ automobilskim prevoznicima i uzimala provizije od kocke i borbe petlova. Uzimali su učešća i u prihodima kabarea, restorana, tajnih destilerija i u jednom taksi preduzeću. Zahuktavao se sve više, do 1936. godine, kada su ga uhapsili zbog oružanog napada. Osuđen je na dvanaest godina zatvora i poslat u zatvor Pulo Kondore, ali je posle četiri neuspela pokušaja uspeo da pobegne 1940. godine. Ponovo su ga uhapsili i zatvorili u Sajgonu, ali su ga Japanci oslobodili 1945. godine. Od tada je napravio uspešnu karijeru. S odbeglim razbojnicima Bin Sujena, pridružio se vijetminovcima u borbi protiv jedinica generala Leklerka. Godine 1946. postavili su ga za zapovednika snaga Bin Sujena, a bio je pod komandom strašnog Ngujen Bina. Ali odnosi između vijetminskih komunista i tih odmetnika od zakona sve su se više kvarili... Baj Vijen, čije je pravo ime Le Van Vijen, sad vlada Čolonom; nije mogao da podnese autoritet Ngujen Bina. Članstvo u tajnim društvima ga je do sada štitilo. U Sajgonu se priča da će, možda, otići s Francuzima...“
„Čudnog li lika! Kako o njemu govorite, čovek bi rekao i da mu se divite.“
„Znajte da mladi Kinezi, pa čak i polu-Kinezi, osećaju izvesno divljenje prema takvom pustolovu.“
„Pustolovu? Meni se čini da je to razbojnik! Prava je sreća da nije nikoga ubio...“
„To nije nikada dokazano, ali se sumnja na desetine ubistava“, kazao je Filip muklo.
„Ništa manje! I s tim čovekom želite da me upoznate?“
„Da, jer bi jedino on mogao da vam pomogne.“
„Pa, ako tako kažete...“, uzdahnu Lea.
„Možemo da krenemo kad god vi kažete.“
„Dobro, hajdemo onda! Nije mi prvi put da ulazim u vučju jazbinu!“

Obavila ih je topla noć. Lea je uhvatila svog pratioca podruku.
„Ako nije predaleko, volela bih da prošetamo.“
„Kako želite; automobil će nas pratiti.“
Mornarska ulica je bila prepuna sveta, a pred ulazom u kockarnice bilo je još gore, kao i ispred plesnih barova Duga, Kim Son, Van Kam i kompleksa Gran mond. Ljudi su se gurali ispred lakiranih vrata. Red su održavali čuvari u kratkim pantalonicama, košuljama kratkih rukava i belim patikama. Bilo je i malih uličara, i „taksi devojaka“, koje su mamile klijente. Pošto su Filipa Milera poznavali, pred njim se masa razmicala. Lea je opčinjeno posmatrala tu raznorodnu gomilu, sjajnu i bednu, koja se tiskala ispred mesta gde se sve moglo kupiti i prodati.
Mora da su srednjovekovni vašari ovako izgledali, mislila je Lea. Bilo je tu svega: žonglera, prodavača supe sa svojim kolicima, prosjaka, nage dece, divnih devojaka, starica s lakiranim zubima, prodavača amajlija, vojnika, mornara, prodavača čaja, novina, knjiga, dopisnica, časovnika, nakita; videli su se brojnizeleni kockarski stolovi, marionetska pozorišta, dva bioskopa - u kojima su se davali vesterni i kineski filmovi - ringovi za borbe, fanfare. Dvorište za popularne igre na sreću bilo je zidom odvojeno od kabarea, a tu je bio i ogroman podijum za ples, jedinstven u svetu: površina od sto metara sa trideset bila je obložena pravim parketom! Divne devojke, odevene u svilu, njihale su se u ritmu muzike Gija Pakinea; svirao je u belom smokingu, s crvenim cvetom u rupici na reveru. Odatle se moglo neupadljivo dospeti u dvoranu s „francuskim igrama“: bakarom, šmen deferom, ruletom i drugim, sličnim ovima. U dnu velikog dvorišta, u drvenom paviljonu otpornom na metke, nalazio se privatni klub: ispod skupocene drvene oplate bio je beton, a stakla na prozorima su bila blindirana. To je bila teritorija velikih igrača Čolona, bankara, trgovaca oružjem, bogatih preprodavača. Belci koji bi se usudili da tu zađu bili su malobrojni: igralo se u prevelike sume, a dobici i gubici su se izražavali u desetinama miliona.
Lea je, i ne znajući, prešla isti put kao i Fransoa... Neki Kinez širokih ramena, koji je delovao snažno i gipko, u besprekornom belom smokingu, pošao je ka njima. Izbliza je delovao još snažnije. Oči pod gustim obrvama bile su stvarno crne i jedva malo iskošene - barem se Lei tako učinilo.
„Pretpostavljam da ste vi gospođa Tavernije?“, kazao je uz naklon.
„Gospođo, predstavljam vam Baj Vijena“, kazao je Filip. „On ne govori francuski, pa ću vam ja prevoditi.“
„Dobro veče, gospodine. Možete li mi nešto reći o mom mužu?“
„Previše ste nestrpljivi... To je francuska crta. Sada ste u Aziji, gde se sve odvija drugačije.“
„Svakako, ali sam ubeđena da je svaka supruga, bila Vijetnamka ili Francuskinja, uvek nestrpljiva da sazna šta joj je s mužem. Zar ne mislite i vi tako?“
Baj Vijen ju je zamišljeno pogledao, s malčice podsmeha. Prošao je rukom kroz crnu kosu, podigao lice sa širokim čelom i prasnuo u smeh.
„Znači, Vijetnamke i Francuskinje imaju barem jednu zajedničku osobinu. Dođite da sednete, kazaću vam sve što znam.“
Seli su za jedan sto po strani. Baj Vijen je naručio šampanjac. Kada su ga doneli, počeo je da priča. Filip je prevodio kako je znao i umeo.
„Vaš je muž dolazio ovamo: otišao je u društvu jedne ’taksi devojke’, po imenu Roz. Ona radi za vijetminovce, a znamo da je vaš muž hteo da se sastane s predsednikom Ho Ši Minom. Može biti da je ta devojka bila zadužena da ga odvede do njega. Odveden je na džunku, koja se zaputila na sever. Nasred pučine su promenili brod, a gospodin Tavernije je bio među onima koji su prešli na drugu džunku. Posle toga više ništa nije jasno. Ribari su našli brodić, napola izgoreo, i u tom je požaru neko stradao. Drugi ribari su prihvatili neke mornare, koji su rekli da im je brod potonuo. Neki su tvrdili da su ih kraj obale napali gusari. Potražio sam mornare da ih ispitam.“
„Zašto sve to činite?“
„Da bih učinio uslugu svom prijatelju Filipu Mileru i jednoj lepoj zeni.“
„Štaje, po vama, najverovatnije?“
„Sve je moguće. Vašeg muža su možda odveli gusari, koji će tražiti otkup, što se često događa u Kineskom moru. Ili su ga odveli vijetminovci, koji su se uplašili izdaje.“
Jedna lepa Kineskinja se nagnula i nešto prošaputala Baj Vijenu na uvo.
„Neka dođe!“, odgovorio je gospodar Čolona.
Stoluje prišao neki mlad čovek, malo previsok za Vijetnamca, prilično drskog izgleda i veoma lep.
„Predstavljam vam jednog od mojih pomoćnika: Kijen Rivijer.“
„Rivijer?“, promrmljala je Lea.
„Da, gospođo, to je najmlađi sin prijatelja vašeg muža; otac im je nedavno umro u Hanoju.“
„Da, vi ste, dakle, najmlađi sin... Dobro veče, gospodine. Šta znate o mom mužu?“
„Njega su zbilja oteli gusari, koji drže i tri člana vijetminskog pokreta. Oni pregovaraju o njihovom otkupu, što ne bi trebalo da bude previše teško. Kad je u pitanju Fransoa, situacija je nešto složenija. Gusari nisu u stanju da se dogovore oko iznosa otkupa.“
„To nije tako bitno, dodajte sto hiljada pijastera“, procedio je Baj Vijen.
„Ne bi bilo ozbiljno da nije u rukama Fam Van Taka. Vi ga znate, on je sasvim lud. Hoće da pregovara s visokim komesarom lično.“
„Je li mu se već javio?“
„Nije.“
„Ne treba to ni da učini. Možeš li brzo da stupiš u vezu s njim?“
„Mogu, brod mi je u zalivu Ha Long, kraj vašega.“
„Pođi još večeras. Avion mi je spreman, pilot će te odvesti u Hajfong.“
„Poći ću s vama“, povikala je Lea.
„Nemoguće, previše je opasno!“, umešao se Filip.
„Svejedno mije. Idem, ili ću sve reći visokom komesaru.“
„Krajnje je neoprezno s vaše strane da kažete tako nešto, draga gospođo. Ovde onaj ko želi da dugo poživi mora odmeriti svaku reč“, kazao je Baj Vijen. „No ako naš prijatelj Kijen hoće da vas povede, ne vidim što to ne bi učinio.“
„To je čista ludost, ne mogu da se složim. Gospođu Tavernije mi je poverio ujak i odgovoran sam za nju.“
„Dragi Filipe“, kazala je Lea odlučno i nežno, „hvala vam što brinete, ali znam šta moram da uradim. Odlučila sam i neću odustati. Pre toga ću otići u hotel da se presvučem.“
Baj Vijen je ustao.
„Želim vam uspeh u tom poduhvatu. Računam na tebe, Kijene, da ćeš me obaveštavati o svemu. Ne zaboravi da je reč o našem ugledu. Budi nepomirljiv. Imaš li sve što treba?“
„Imam.“
„Gospodine Mileru, otpratite gospođu Tavernije do Kontinentala i odvezite je posle do aerodroma.“
Filip se složio, sav očajan.
„Gospođo, nadam se da ćemo se uskoro videt.“
„Hvala, gospodine, i ja se tome nadam.“

Lea je u hotelu spakovala omanju torbu, navukla pantalone i pulover od crnog pamuka i obula sandale.
Još je lepša ovako, pomislio je Filip i uzeo torbu.
„I dalje nameravate da idete?“, pitao ju je.
„Više nego ikada! Ne brinite. Sve će biti dobro.“

Kada su stigli na aerodrom, motori malog aviona već su brujali. Kijen je sačekao Leu u dnu stepenica aviona.
„Let će biti prijatan, vreme je divno.“
„Hvala na svemu, Filipe. Javiću vam se čim budem mogla.“
Filip Miler je nastavio da ispituje pogledom mračno nebo još dugo pošto je avion uzleteo.

Buka u avionu nije dozvoljavala da izmene ni reč. Lea je podrhtavala u svojoj tankoj odeći. Kijen joj je dodao pokrivač, koji je neprijatno mirisao, ali je bio prijatno topao. Lea je na kraju zaspala, čela priljubljenog uz leđa svog saputnika.
Dan je već svanuo kad su sleteli u Hajfongu. Automobil ih je čekao i odvezao ih u luku. Tu je mogla videti samo ruševine, kosture zgrada i krš.
„Eto, to je delo Francuza“, kazao je Kijen i širokim pokretom pokazao na ruševine.
„Hoćete li činiju supe, gospodine?“, upitala je neka devojčica, koja je nosila obramicu s dva lonca vruće supe.
„Hoću, daj nam dve.“
Devojčica je čučnula, spustila teret i pažljivo nalila supu u činije.
„Lepo miriše“, kazala je Lea.
Kijen je čučnuo pored male prodavačice i jeo. Lea je učinila isto što i on. Supa ne samo što je lepo mirisala, već je bila i ukusna.
„Uzeću još jednu“, kazala je ona i pružila činiju.
Devojčica se ljupko osmehnula i ponovo napunila činiju.
Lea se pridigla i iskrivila lice u grimasu.
„Ovaj položaj nije baš najudobniji.“
„Navići ćete se na to. Taj položaj je dobar za odmor.“
„Volela bih da verujem u to, ali mi je ipak draži udoban naslonjač.“
„Dođite, brod nam je spreman za polazak“
Pomogao joj je da se ukrca. Sela je na pramac, obavila ruke oko kolena i gledala kako joj se pred očima ukazuje jedinstveni prizor zaliva Ha Long, o kome je Fransoa s toliko ljubavi pričao.
„Toliko bih želeo da ti to pokažem, ljubavi, a eto me ovde, bez tebe, u potrazi...“ Nad morem je lebdela izmaglica i hvatala se za hridi koje su virile iz vode. Ribari su im mahali sa džunki s presavijenim jedrima; deca su se kupala, i po nekoliko minuta se trkala s brodovima. Prišao im je brodić pun voća i namirnica. Kijen je uzeo nekoliko papaja, kolače u lišću banana i kupasti šešir, koji je stavio Lei na glavu. S tim šeširom je sasvim ličila na mladu Vijetnamku.
„Štitiće vas od sunca ili kiše. Bližimo se zalivu gde je moja džunka.“
„Znači da nismo daleko od mesta gde je Fransoa?“
„Pa, zaista nismo veoma daleko. Samo vas molim za jedno: šta god da se desi, nemojte se mešati, jer se izlažemo opasnosti da sve upropastite i da i vas zarobe. Belim ženama je otkupna cena mnogo veća nego belim muškarcima, osim ako ih razbojnici ne uzmu za ličnu upotrebu...“
„To mi kažete samo da me uplašite!“
„Ne. Sada budite tihi: blizu smo.“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:48 pm

19.

Džunka sa spuštenim jedrima ljuljala se u vodama male uvale. Mornar s tog broda je pružio ruku Kijenu i ovaj uskoči u brodić.
Ovo je kao u romanu Kloda Farera ili Žana d’Esmea, samo mu fali drvena noga, mislila je Lea.
„Gazda, milo mi je što vas vidim. Već smo počeli da se dosađujemo na brodu.“
,,I ja sam se dosađivao, moj stari Zmaju, i milo mi je što sam došao. Je li sve u redu? Da li si utovario ono što sam kazao: hranu i oružje?“
„Sve je na mestu, gazda, spremni smo da isplovimo.“
„Dobro. Uvedi ovu damu u moju kabinu i postaraj se da joj ništa ne nedostaje.“
„Hoće li putovati s nama?“
„Hoće. Da li imaš nešto protiv?“
„Nemam, kapetane, ali kažu da žena na brodu nikada nije dobra pojava. One su uvek izvor neprilika.“
„Mani me, stari ženomršče! Ona je pošla po naređenju Baj Vijena.“
To je bilo čarobno ime. Mrgodni mornar je požurio po Leinu torbu.
„Ovuda, gospođo...“
Lea je zastala u dnu stepenica, zbunjena kontrastom između spoljašnjosti broda, koji je delovao staro i izanđalo, i lepo uređene unutrašnjosti. Lepo ukrašeni kineski paravani su zaklanjali zidove, a debeli tepisi su prigušivali korake. Lampe s crvenim abažurima su se lako ljuljale i bacale oko sebe svetlost boje plamena.
Kao da smo pred vratima pakla, pomislila je Lea teatralno.
Zidna pregrada se u tišini pomerila u stranu. Prostorija u koju je ušla mlada žena ličila je na Alibabinu pećinu. Svuda su bili razastrti debeli tepisi, vezene svilene draperije, nameštaj sa intarzijama od sedefa i poludragog kamenja, i kovčezi, koji kao da su bili puni nakita i zlatnog posuđa. Pred njom se nalazio visoki krevet od tamnog rezbarenog drveta, s razbacanim svilenim jastučićima, i statua bude zatvorenih očiju, sa čudno spokojnim licem. Ispred njega su goreli mirisni štapići. Sa obe strane kreveta bili su niski stočići, i na njima poslužavnici s voćem i drugim namirnicama. U srebrnom vedru se hladila boca šampanjca. Lea se setila čudnog stana u kome se za vreme rata našla s Tavernijeom; i tamo je bilo šampanjca... Ona tiho zajeca.
Mornar je zurio u nju svojim jedinim okom tako uporno da se osetila neprijatno.
„Šta čekate? Spustite moje stvari.“
Poslušao ju je, nastavljajući da je guta pogledom. „Hvala, niste mi više potrebni.“ Nikako nije odlazio.
„Tako ste lepi... Gazda je pravi srećnik!“
Jadnik!, pomislila je. S takvim licem svakako nije imao mnogo sreće.
„Dobro, Zmaje, šta to radiš? Dođi na palubu i daj naređenje da isplovimo. Nije vas valjda gnjavio?“
„Nije, hvala. Ovo je čudno mesto...“
„Osećajte se kao kod kuće. Ako želite da se okupate, pođite ovamo...“
„Vrlo rado. Jeste li saznali nešto o mom mužu?“
„Jesam. Fam Van Dong ga je odveo na obalu. Moji doušnici pokušavaju da saznaju u koje selo su ga odveli“
„Šta ćemo da radimo?“
„Čekaćemo!“
„Čekati! Ali ne želim da čekam ako smo tako blizu cilja.“
„Nemamo izbora, a ne znamo ni koliko smo blizu cilja. Ovde je budućnost uvek neizvesna. Onaj ko je sada ovde, gde će biti sutra? Iskoristiću ovo vreme da vam pokažem zaliv Ha Long. Moj otac i Fransoa su ga veoma voleli. Ja se ovde osećam slobodno, a štiti me zmaj koji drema na dnu. Pokazaću vam delove zaliva koje ni vaš muž ne poznaje, pećine u kojima se već hiljadama godina okupljaju razbojnici i gde su najhrabriji među njima sahranjeni, nepoznate plaže zaklonjene od pogleda, uvalice za koje niko ne zna i gde je voda prozirna kao staklo...“
„Sve je to lepo, ali se pitam hoće li dugo trajati?“, prekinula ga je, prilično nestrpljivo... Pričao je o tom mestu isto tako zadivljeno kao i Fransoa.
Eto, on joj je prostirao sva ta blaga pred noge, a vidi kako se ona ponaša!
„Trajaće koliko je neophodno“, kazao je odsečno i prezrivo. „Presvucite se. Imate u tim kovčezima odeću kakvu još niste videli.“
Lea zadrhta kad je ostala sama. Njegov nabusiti ton ju je zaplašio. Brod je počeo da podrhtava. Obala se polako udaljavala. Nju spopade panika. Šta uopšte radi tu, s tim momkom koji je delovao uznemirujuće i s tim njegovim mornarima, s gadnim njuškama? Filip Miler je bio u pravu, to je bila prava ludost!
No nije smela da se prepusti panici. Treba da bude ljubazna prema Kijenu, da ga uveri kako nije ništa loše mislila i navede ga da priča.
Dok je tako razmišljala, Lea se polako svlačila. Sakriven iza jedne draperije, Kijen nije gubio iz vida nijedan njen pokret. Kada se potpuno svukla, osetio je poriv koji je morao da suzbije. Nehotično je lupio po pregradi. Lea je poskočila i zgrabila prvu tkaninu koja je bila pri ruci. Svila u koju se umotala bila je meka i hladna. Osvrtala se, načuljenih ušiju, nastojeći da pogodi odakle je doprla ta buka. On se nije micao. Lea je pustila da tkanina klizne na pod.
Kupatilo je bilo neočekivano raskošno: slavine su bile zlatne, kada sva u pozlaćenom smaragdnozelenom mozaiku, unaokolo su bile poređane bočice skupih parfema. Pustila je vodu, podigla kosu i posmatrala se u velikom ogledalu. Smešila se svom liku. Telo joj je opet bilo vitko, a dojke su joj nešto otežale i naglašavale njen vitki struk. Vrhovi bradavica su je još pomalo boleli. Usne malog Adrijena bi pomogle da se taj bol smanji.
Kako mi nedostaje moj dečačić!, pomislila je.
Zatim je slegnula ramenima: nije to bio trenutak da se razneži. Ona je izabrala i ništa je neće sprečiti da stigne do cilja i vrati kući oca svog deteta. Besno je obrisala jednu suzu i kliznula u vodu, uzela bočicu Gerlenovog parfema i sipala nekoliko kapi u kadu. Vazduh se ispunio mirisom mahovine i ruža. Polako se opustila, pod navalom prijatnih sećanja.
Izašla je iz kade kad se voda skoro sasvim ohladila; bila je zadremala. Umotala se u ogrtač i vratila se u sobu, tražeći odeću o kojoj je Kijen pričao. U prvom kovčegu je bila obuća od vezene tkanine; u drugom različite kape s dugim trakama kojima su se vezivale; pregledala je treći i četvrti kovčeg, i najzad pronašla pomenute haljine. To je bio vatromet boja, a haljine - jedna blistavija od druge. Lea ih je rasprostrla unaokolo i nije mogla da se odluči.
„Mogu li da vam pomognem?“
Kijen se vratio, a da ga zanesena u misli nije ni čula. I on je bio u divnom mandarinskom ogrtaču.
„Sve su divne, ne znam koju da izaberem.“
„Uzmite tu boje slonovače, vez na njoj je izuzetno lep.“
„Ako tako kažete. Ostavite me da se presvučeni, molim vas.“ On se naklonio i izašao.
Haljina kao da je bila sašivena baš za nju. Bila je to kineska haljina s visokom kragnom, razrezana sa strane. Uzela je igle s jednog jastučeta da podigne dugu kosu. Izgledala je kao istočnjačka princeza. Neko je pokucao. „Uđite!“
Ušao je veoma mlad momak, s velikim poslužavnikom. „Kapetan pita može li da dođe.“
„Neka dođe“, kazala je zadovoljno.
Posle nekoliko trenutaka Kijen je ponovo ušao. Mandarinski ogrtač je još više isticao njegovu lepotu. Pune usne su mu delovale pomalo ženskasto, a oči, zasenjene dugim trepavicama, imale su sanjalački pogled. Ispružio je prema njoj duge snažne ruke, na kojima je blistalo prstenje. Lea se povukla unazad, pomalo uznemirena.
„Da li vas plašim?“
Odmahnula je glavom, začuđena željom koju je osetila. Sela je u visoki naslonjač, malo dalje od njega. Kada se Kijen nagnuo da dohvati bocu šampanjca, ogrtačem je dokačio Leu po kolenu. Zadrhtala je od glave do pete, osećajući žudnju koja joj je crpla svu snagu.
Nadam se da neće to primetiti, mislila je, uzimajući čašu koju joj je pružio. Popila je piće u jednom gutljaju. On joj je odmah ponovo napunio čašu.
„Imate li cigaretu?“
„Imam“, kazao je, i pružio joj zlatnu tabakeru. „To su cigarete filip moris.
Mislim da te pušite.“
Sklopila je oči dok joj je palio cigaretu. Neko vreme su pušili u tišini.
„Volite li kinesku muziku?“
„Ne poznajem je.“
Uključio je gramofon, koji do tada nije primetila. Ženski glas je odjeknuo u maloj prostoriji.
„To je jedna od najpoznatijih kineskih pevačica. Dopada vam se?“
Lea nije nalazila neke draži u tom nazalnom glasu, niti u čudnim zvucima koji su ga pratili.
„Da li vam se dopalo?“, ponovo je upitao kad se pesma završila.
„Ne mnogo...“
„To me ne čudi. Vi belci ne znate da uživate u ovakvoj muzici. Vi ste pravi varvari.“
Šta on to zamišlja?
„A znate li vi da uživate u Mocartu, Bahu, Šopenu?“
„Zaboravljate da sam ja upola belac.“
Ona je zbilja zaboravila na to. No sve ovo je bilo tako neevropski...
,,U tom slučaju ćemo slušati Mocarta!“
Na brodiću su odjeknuli prvi taktovi simfonije Jupiter. Lea je sklopila oči i pustila da je muzika nosi. Vratila se u mislima na Montijak, u očevu radnu sobu, i slušala ovu istu muziku, pribijajući se uz oca. Nije mogla da zaustavi suze koje joj potekoše niz lice.
Kijen ju je posmatrao. Prvi put u životu je osetio potrebu da nekoga zaštiti i da bude nežan. Izgledala mu je veoma krhko. Kako je Tavernije mogao ostaviti ovakvu ženu? On bi je štitio i nastojao da je usreći. Osetio je dubinu sopstvene duše i želju da se nekome posveti. Čučnuo je i uzeo je za ruke. Nije se opirala.
„Ne plačite, pomoći ću vam. Ako treba boriću se protiv Fam Van Taka i otećemo Tavernijea.“
Lea je ispod spuštenih trepavica posmatrala tog lepog mladića koji je pokušavao da je uteši. Osećala je nešto čudno: plašila ga se, ali ju je i privlačio; malo je trebalo da mu se poveri, ali je iz njega izbijalo nešto surovo i okrutno, nešto naopako. Lei je nasilje bilo znano, ali surovost i nastranost su joj bile strane. Neko pokuca na vrata.
„Dođite, ručak je spreman.“
Ustala je i obrisala oči vrhovima prstiju. Sto je bio prekriven skupocenim stolnjakom, a onaj mladić je po njemu postavljao pribor od zlata i srebra. „Želite li da nastavite sa šampanjcem ili više volite vino?“
„Šampanjac, molim.“
„Imamo morske plodove, nadam se da ih volite?“
Lea ih je volela i, uprkos svoj svojoj brizi, dobro se poslužila.
„Imate izvrsnog kuvara.“
„Znate ga, to je Zmaj.“
„Zmaj?“, upitala je i spustila štapiće u kojima je držala račića prelivenog nekim ukusnim začinjenim sosom.
„On je bio šef kuhinje na nekom francuskom brodu. Posle jednog iskrcavanja u Hajfongu, rešio je da ostane u Indokini. Otvorio je restoran, koji je ubrzo postao poznat; ali upropastila ga je strast za kockom. Njegovi poverioci su ga prodali nekom razbojniku, od koga sam ga pre nekoliko meseci otkupio. U jednom napadu mi je spasao život. Vratio sam mu slobodu, ali je odlučio da ostane sa mnom. Možete slobodno da jedete. Sve je sasvim sveže.“
Posle toga se Lea smirila i probala svako jelo, a dostaje i pila.
„Dobio sam neke ploče iz Pariza. Šta želite da čujete? Šarla Trenea, Edit Pjaf, Žorža Ulmea, Lin Reno...?“
„Šarla Trenea.“
Glas pevača koga je u devojačkim danima najviše volela, ispunio je prostoriju:

Da vidim Pariz.
Makar na mesec dana,
Da vidim Pariz,
I da se vratim kući.
Sam na kiši,
Posred bulevara, Bio bih sretan
Da mogu otići...

Lei opet potekoše suze.
„Nije mi poznata ta pesma“, kazala je dečjim glasićem.
„Nedavno je snimljena. Oprostite, nisam hteo da vas rastužim.“
„Nije to ništa, no kad sam čula pesmu o Parizu, ovako daleko od Francuske...“
„Razumem... ispružite se malo.“
Lea ga je pustila da je odvede do visokog divana, na koji je legla. Kijen joj je podmetnuo pod glavu malo, okruglo jastuče. Na poslužavniku kraj kreveta stajao je pribor za pušenje: dugi čibuci, upaljena gasna lampa, nekakav nož, čelična sečiva, posude od fajansa i slonovače, i još neki sitni instrumenti. Kijen je uzeo srebrni čibuk s belim porcelanskim gorionikom.
„Pogledajte kako je lep! Veoma je star i vredan. Cev je uska da ne bi pušaču bio pretežak. Celom dužinom je izgraviran kineskim motivima. Vidite te likove ljudi i žena? Muškarci su prikazani kao radnici, ili kao gusari, uljudni i nemilosrdni; žene su ćerke vladara Hoja, Nau Čaua ili Hajnana: imaju nežnu kožu, kao saten boje ćilibara. Ova spojnica je od srebra i izgravirana je obličjem pacova.“
„Da, baš je lepa“, reče Lea, potiskujući laganu mučninu.
Otvbrio je jednu od onih posudica i uronio vrh tankog sečiva. Izvukao je kapljicu neke guste mase, nalik na med, i grejao je na lampi: pretvorila se u lopticu; malo ju je provaljao da joj da kupast oblik, pa ju je ubacio u porcelanski deo čibuka. Opružio se kraj Lee i stavio poslužavnik između njih; malo je grejao čibuk nad lampom, a zatim duboko uvukao dim i pružio čibuk Lei. Taj prvi dim koji je povukla nije bio naročito ubedljiv.
„Je li to opijum? Nema baš nikakav ukus, više volim duvan.“
„Ne budite nestrpljivi, pušite.“
Posle trećeg čibuka, osetila je izvesno olakšanje i neku poplavu radosti; osećala se kao da lebdi u hladnoj vodi, koja joj donosi olakšanje, kao da iz nje teče neki divan izvor. Zvuči su se pojačali: lupkanje duž bokova džunke, šuštanje tkanine, zujanje insekata, šapat...
Kod šestog čibuka je osetila da se odvaja od svog tela: letela je nad morem, planinama, pustinjom, gradovima, da se pridruži Fransoi, koji joj je pružao ruke.
Ispustila je čibuk.
„Fransoa“, prošaputala je pre no što je zaspala.
Kijen ju je pokrio lakim prekrivačem. Dugo ju je posmatrao pod svetlom lampe, srećan što vidi da je utonula u san, koji donosi zaborav. I sam je popušio nekoliko lula i zaspao s jednom rukom spuštenom na Leu.

Osećala je da joj bol rastura glavu. Usta su joj bila suva i jedva je gutala pljuvačku. Kijen je bio sasvim blizu nje i delovao je kao usnuli dečak. Što su bili tako blizu? Pokušavala je da se seti, ali joj je taj napor samo pojačao glavobolju. Ustala je i otišla u kupatilo; popila je čašu vode iz krčaga, oprala zube. Besno je zbacila kinesku haljinu i pustila vodu. Malo-pomalo, osetila je da joj je bolje.
Izašla je na palubu mokre kose i umotana u penjoar. Jako dnevno svetlo ju je zaslepilo. Zmaj joj je prišao s poslužavnikom u ruci.
„Popijte ovo, prijaće vam.“
Vreo čaj ju je sasvim povratio u život.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:48 pm

20.

Posle nedelju dana Fransoa i Hong su, u pratnji Vandenbergea injegovih komandosa, noću napustili francuski logor. Uprkos svim očekivanjima, iz Sajgona je stigla naredba da Tavernije treba da se sretne s vijetminovcima. Njihov najbliži odred je prihvatio da se postara za to. Duže od dva sata su hodali kroz pirinčana polja. Hong je stezala usne; da je Fransoa nije pridržavao, pala bi.
„Da se malo odmorimo?“, šapnuo je:
„Skoro smo stigli“, kazao je Vandenberge.
„Ona više ne može.“
„Doane, Mine, pođite napred.“
Dvojica Vijetnamaca se izgubiše u noći. Lak povetarac je talasao stabljike pirinča.
„Previše je tiho, to mi se uopšte ne dopada“, mrmljao je Flamanac.
„Čega se plašite? Zar se niste dogovorili s njima?“, pitao je tiho Tavernije.
„Jesam, ali im ne verujem. Oni samo čekaju priliku da nas pohvataju. To smo već viđali! Dogovor ili ne... Ćutite!“, odjednom je kazao.
Dao im je znak da uđu u vodu. Prekasno. Fransoa je prvi reagovao: skočio je u stranu, s bodežom u ruci. Čuo se prigušen krik. Vandenberge se okrenuo i zario nož u grudi drugog napadača.
„Pazite!“
Metak koji je Tavernije ispalio zaustavio je još jednog Vijetnamca, koji je pao u vodu ispustivši oružje.
„Hvala“, kazao je kaplar.
„Sredili smo ih. Mislite li da ih ima još?“
„Mislim da nema, jer sam video onu dvojicu da beže. Hajdemo dalje, ovde je opasno. Jesi li to ti, Mine?“
„Da, vratio sam se kad sam čuo pucnjavu. Da li su vas napali?“
„Sredili smo trojicu, ali su dvojica pobegla.“
„Bitange su nam postavile zamku.“
„Ne mora da znači. Gde je Doan?“
„Pregovara s vođom, to mu je rođak.“
Najzad su stigli na čvrsto tlo. To je bilo nekakvo ostrvce usred pirinčanih polja, a na njemu beše nekoliko šatora za umorne putnike. Hong se jecajući srušila.
Zahvalno su prihvatili i popili čaj koji im je donela neka mlada žena.
Čučnuvši pored vijetminskog komandanta, Vandenberge je ćutao i mrštio se.
„Niste poštovali dogovor“, kazao je najzad.
„Verujte da mi je žao. Ti ljudi su radili na svoju ruku, biće kažnjeni.“
„Trojicu nećete morati da kažnjavate.“ Lice Vijetnamca je bilo bezizrazno.
„Ko nam jamči da ćete lepo postupati s gospodinom Tavernijeom i gospođicom Hong?“
„Dobili smo naređenja od generala Đapa lično. Naredio je da ih dovedemo u Hoa Bin. Tu će ih preuzeti drugi naši borci.“
„Podugačak je put odavde do Hoa Bina; žena je ozbiljno povređena.
„Mislili smo i na to; nabavili smo nosiljku.“
„Postoji li opasnost da ih vaši neobuzdani pripadnici ubiju u putu?“
„Tim neobuzdanim pripadnicima, kako kažete, svakako će se suditi zbog neposlušnosti. Nisu problem naši ljudi, već vaši...“
„Tražiću od poručnika da obavesti sve u logorima koji su vam na putu. To je sve što mogu da uradim. Kada mislite da krenete?“
„Čim svane. To će im dati vremena da malo predahnu.“
„Ako se slažete, ostaćemo s njima dok ne pođete.“
„Kako želite“, kazao je tonom koji je ipak govorio upravo suprotno.
Hong se dovukla do nadstrešnice na bambusovim šipovima i tu je ležala, tiho ječeći.
„Jeste li sigurni da će ona to moći da izdrži?“, pitao je Vandenberge, saginjući se da uđe u zaklon.
„Dao sam joj injekciju morfijuma“, odgovorio je Fransoa, „to će joj olakšati bolove, bar nakratko. Je li put dug?“
„Ovako odoka, mislim da ima dvestotinak kilometara do Hoa Bina. Trebaće vam, u najboljem slučaju, pet-šest dana da stignete. Neće ona to izdržati.“
„Hoću, izdržaću“, mrmljala je suvo Hong.
„Ćutite i odmarajte se. Stići ćemo mi tamo“, kazao je Fransoa i spustio joj ruku na čelo.
„Odmorite se i vi do polaska. Ja i moji drugovi ćemo stražariti.“
„Hvala, Vandenberge.“

Sitna kiša nije prestajala. Da bi prekratili vreme, Tavernije i Vandenberge su igrali karte, koristeći prljavi špil koji im je pozajmio vijetnamski vođa.
Kada se smrklo, počele su pripreme za put. Hong je prespavala dobar deo dana, pa joj je groznica prestala. Pokušala je da odbije nosiljku, ali je Fransoa rekao da to ne dolazi u obzir, jer će je, u tom slučaju, ostaviti. Na tu pretnju je popustila i prihvatila predlog.
„Nadam se da ćemo se ponovo sresti, uz kriglu hladnog piva u nekoj kafani u Sajgonu ili Hanoju“, kazao je Tavernije, stežući Flamancu ruku.
„Dobro! Budite svakako oprezni, ja im nimalo ne verujem.“
„Ni ja, ali nemamo izbora...“
U zoru se kolona zaustavila. Ljudi su se, izmoreni, srušili u blato i nisu imali snage ni da se podvuku pod zaklon od kiše. Prvih nekoliko minuta svi su ćutali i nastojali da skupe snagu. Vijetminski vođa im je izdao neka naređenja, a borci su poslušali. Trojica su se udaljila da stražare, jedan je upalio mali špiritusni rešo, na koji je stavio posudu s vodom. Svakoje dobio po činijicu pirinča i komadić suve ribe. Kiša je najzad stala. Pošto su u tišini jeli, popili su vreo čaj. Zapalili su po cigaretu.
„Zar se ne plašite da će Francuze privući miris duvana?“, pitao je Fransoa i ponudio vođi svoje cigarete.
„Ne, najbliži logor je udaljen ceo dan hoda“, odgovorio je ovaj i uzeo cigaretu.
Pošto je povukao nekoliko dimova, Vijetnamac upita:
„Poznajete li kaplara odavno?“
„Ne, sada sam ga upoznao, on nas je spasao od gusara.“
„To je čvrst borac. Šteta što nije na našoj strani. Prilagođava se terenu i zna naše tehnike borbe. Moji ga se drugovi veoma plaše. Sa svojim borcima iz 24. voda, kojim komanduje, dosta ih je pobio.“
Sunce je bilo visoko. Tavernije je ćutao, pokunjen, i nije ništa odgovarao. Podvukao se pod neki trnovit žbun, gde su vojnici ostavili nosiljku. Hong je žmurila, a lice joj je bilo obliveno znojem; teško je disala. Pridigao joj je glavu i napojio je čajem. Zahvalila mu je slabim osmehom. Čelo joj je gorelo. Dao joj je kinin. Bacio je na nju još jedan pogled i opružio se da spava.
Nagli bol ga prenu iz sna. Skinuo je cipelu i mokru čarapu natopljenu kišom. Oko svakog članka su se nakupile pijavice, koje su mu sisale krv. Poskidao ih je nožem i sipao malo alkohola na krstaste tragove ujeda.
Van zaklona od žbunja osećala se jaka vrućina. Žarko sunce je palilo sve unaokolo i sušilo im kosu i odeću. Od vreline sve je delovalo sivo. Jak miris zelenila i rastinja štipao je grlo. Pod visokim drvećem su kreketale džinovske žabe.
„Gospodine Tavernije, nemojte sedeti na otvorenom!“
„Začudilo bi me da francuski vojnici dođu ovamo po ovoj vrućini.“
„Francuzi možda i neće, ali bi Senegalci mogli. Pre nedelju dana su nas ti ljudi napali usred dana. To su pravi demoni! Vrištali su i skakali kao divljaci. Suprotstavili smo se, ali je stradalo mnogo hrabrih boraca. Mi Vijetnamci ne želimo da se borimo protiv tih jadnika, koji su, kao i mi, žrtve kolonijalizma. Vi belci smatrate nas uglavnom nižom rasom, ali vam je milo kada možete da računate na Arape, crnce ili žute i da ih šaljete u smrt. Od 1914. do 1918. i od 1939. do 1940. mi smo bili na prvim linijama fronta, a i ako nekim čudom nismo poginuli, i ako smo se vratili kućama, to je bilo samo zato da nas smatraju za bagru, crnčuge, na ke. Sada je s tim gotovo, vijetnamski narod se sveti. Uskoro ćemo vas oterati odavde, makar i desetine i stotine hiljada naših poginulo.“
„Takva pogibija bi se mogla izbeći“
„Ne verujem u to, francuski osvajači neće lako ispustiti svoje...“
„Pa vi znate zbog čega sam ovde?“
„Znam, ali ne verujem u vašu iskrenost.“
„ A ipak ste pristali da mi pomognete u misiji...“
„Ja slušam naređenja. Sam bih vas već streljao.“
„Zahvaljujem vam na iskrenosti. Sad bar znam na čemu sam. Gde ste tako dobro naučili naš jezik?“
„U Hijeu, u katoličkoj školi.“
„Izgleda da ste od Francuske ipak nešto dobili.“
„To je malo prema onome što nam je ta zemlja uzela.“
* * *

Ponovo je pala noć. Kolona je nastavila da hoda pod ozvezdanim nebom. Kreketanje ogromnih žaba i cvrčanje cvrčaka spojili su se u čudnu kakofoniju, koja se povremeno prekidala da bi se ubrzo nastavila, još glasnija. Vazduh je bio topao. Ljudi su išli polako i saplitali se, noseći nosiljku u kojoj je dremala Hong.
S prvim zracima jutarnje svetlosti zaustavili su se blizu jednog prijateljskog sela. Razapeli su nadstrešnice da se oni koji nisu bili na straži odmore. Žene su došle da previju Hong; njene rane nisu izgledale baš dobro. Dan je protekao slično prethodnom. Seljaci su im pripremili odličan ručak, što ih je malo obodrilo. Vijetnamci su delovali manje neprijateljski nastrojeni, čak se kod nekih mogao videti i trag osmeha. Kad je pala noć, nastavili su put.
U sumrak petoga dana su stigli na nekoliko kilometara od Hanoja, na raskrsnicu Ki Son. Hong i Tavernija su vezali - i oči, i ruke i noge - i ukrcali ih u brodić, koji je plovio pritokom Crvene reke. Plovili su samo dva sata. Stigli su blizu ušća pritoke, pa su ih iskrcali, odvezali ih i skinuli im povez sa očiju. Posle nekoliko kilometara hoda stigli su do reke, kod mesta Vijet Tri. Počelo je da sviće, pa su prekinuli putovanje u Fong Čau.
Hong je bila bez svesti. U retkim trenucima kada je bila svesna, činilo se da trpi velike bolove. Fransoa nije imao više morfijuma, pa joj je pomno zagledao lice, mučen sopstvenom nemoći da joj pomogne. Žene su opet došle da joj promene zavoje. Kada su pri tom odvratile poglede, shvatio je da misle kako joj nema pomoći.
Uveče su prešli još dva-tri kilometra. Fransoa više ni sam nije znao koliko. Stigli su do obale druge velike reke. Čekali su ih veliki brodovi ravnog dna. Cele noći su plovili niz Svetlu reku. U zoru su stigli u Tujen Kvang, mestašce još utonulo u san.
Hong je bila sasvim bleda, a njene stisnute nozdrve su zabrinjavale Tavernijea. Zapovednik mu je obećao da će dovesti lekara. Odveli su ih do zgrade sa upola odvaljenim natpisom „Bolnica“. Prolazili su kroz natrpane i prljave prostorije, u kojima su na gvozdenim krevetima ležali bolesnici i posmatrali ih bez ikakvog čuđenja. U jednoj sobi su bila deca koja su preživela amputacije, i koja su ih posmatrala bezvremenim pogledima.
„Eksplodirale su neke mine“, kazao je vijetminski zapovednik, istim glasom kakvim bi kazao i da je vreme oblačno.
U operacionom bloku je hirurg upravo nekoj ženi obavljao amputaciju noge, i to bez anestezije. Već odavno su bili bez etra i hloroforma. Davali su mučenicima čašu domaćeg sirupa od opijuma, koji bi ovi bez reči progutali. Snažni bolovi koje bi osetili delovali su im nestvarno. Žena kojoj su odsekli nogu iznad kolena nije vikala, već bi samo ponekad malo zajecala. Bolničar ju je podigao i odneo, dok je drugi na umazani sto prebacio Hong. Fransoa je osetio da mu se srce steže. Njena ruka zgrabi njegovu: oči su joj bile razrogačene od straha.
„Mogu li da ostanem s njom?“, pitao je mladog hirurga.
Ovaj je samo slegnuo ramenima, kao da hoće da kaže: „Dok je tu gde je“, a pri tom je sekao njene okrvavljene zavoje. Kad ih je skinuo, svi se odmakoše zbog mirisa truleži koji se širio od rane. Lekar je stegnutih usana uz pomoć bolničara pokušavao da očisti njeno izmučeno telo i da odstrani trule delove oko rane.
Hong je zabijala Tavernijeu nokte u ruku. I pored opijumskog sirupa, bolovi su svakako bili jaki. Odjednom joj je stisak popustio; onesvestila se.
„Tako je bolje za nju“, kazao je lekar.
Nekoliko minuta je u tišini nešto petljao oko nje...
„Kakav joj je puls?“
„Vrlo je slab, doktore.“
Nekoliko puta je brisao znoj sa čela, ali je nastavio da radi.
„Koje su džukele to uradile?“
„Mislim da su to bili gusari.“
Hong se nije osvestila ni kada su joj stavili novi zavoj.
„Kazali su mi da ste i vi ranjeni, dajte da vidim.“
„Nije potrebno, doktore.“
„Toćuja proceniti.“
Tavernije je nevoljno skinuo košulju. Zavoj je bio krut od usirene krvi. Lekar ga brzo odvi. Dva ili tri puta, Fransoa je jedva izdržao da ne vikne.
„Nećete biti manje hrabri od ove žene?“, kazao je Vijetnamac.
Tavernije se uzdržavao da ga ne tresne pesnicom posred lica. Pogledao je svoju ranu: nije izgledala sjajno, ali je zaceljivala.
„Imali ste sreće, da je bilo malo dublje... Dajte da vam vidim ruku.“
„To nije ništa, samo ogrebotina.“
„Ta ogrebotina vas može ubiti brže nego rana“, nastavio je i očistio mu ruku pirinčanim alkoholom.
„Doktore, ona se osvestila!“, povikao je bolničar na vijetnamskom.
Fransoa se nagnuo nad Hong.
„Hong, sve će biti u redu, previli su vas. Odmarajte se.“
Uspela je da se slabašno osmehne i ponovo sklopila oči. Neki vijetminski oficir je ušao u operacionu salu.
„Obucite se, gospodine Tavernije, nastavljamo put.“
„Ona ne može da putuje.“
„Ostaće ovde.“
„Šta će biti s njom?“
„Ne brinite, u dobrim je rukama. Drug Lu je odličan lekar. Ako komitet dopusti, moći ćete da je vidite u povratku.“
Ništa se nije moglo učiniti. Fransoa je poljubio Hong u čelo. „Poveravam je vama“, kazao je doktoru.

„Moram vas upozoriti da će put biti dug i težak“, kazao je zapovednik Tavernijeu. „Zar vijetminovci ne drže celu ovu oblast?“
„Samo delimično. I pored brojnih gubitaka, Francuzi drže neke tačke, koje, uz pomoć legionara i drugih gospodara rata, dobro brane. Samo je pitanje vremena kada ćemo ih sve pobiti. Gradovi Kao Bang i Lang Son su još okupirani, ali mi smo u poljima, brdima i šumama. Francuzi nastoje da po svaku cenu zadrže kolonijalni drum br. 4, koji zovu ’RC4’, ali je taj put već popločan njihovim poginulima. Vaši generali se ponašaju zaista nestručno ili nimalo ne cene živote vaših ljudi kada ih drže na takvim položajima, u okruženju gde smo mi kao ribe u vodi. Francuske jedinice se drže ovog puta kao pijan plota, u nadi da će tako razdvojiti vijetminovce od Kineza. Mislim da to zapravo rade da bi donekle sačuvali obraz i da se ne bi morali povući, bez obzira na broj žrtava.“
Prvi deo puta Svetlom rekom tekao je bez teškoća, sve do Na Hanga. Tavernije je uglavnom spavao. Taj težak put je dotle delovao kao izlet, mada je noću bilo hladno. Od Na Hanga se ponovo formirala kolona, koja je uskom stazom krenula ka Čo Rau.
„Pogledajte to brdo, to je brdo Lea. General Salan je po njemu nazvao najveću francusku vojnu operaciju u severnom Tonkinu. Malo je nedostajalo da Bofr i njegovi vojnici zarobe našeg predsednika, generala Đapa i ceo štab. Ali naši iz 74. puka Kao Banga uspeli su da obore avion pukovnika Lambera. Pokupili smo dosije u kome su bila sva dokumenta u vezi s tom operacijom i poslali ih našoj vrhovnoj komandi. Jedan od naših agenata za vezu, pravi heroj, trčao je četiri dana i tri noći od Kao Banga do Jen Tonga, i odneo dokumenta našoj komandi“, kazao je zapovednik.
„Ipak, niste mogli da pobedite dvanaest hiljada vojnika generala Salana.“
„Nismo, ali ni on nije ostvario pobedu na kakvu je računao, a mnogi njegovi su ostali na bojištu.“
Tavernije je znao tu oblast, jer je tu dolazio kao dečak, s Marsijalom Rivijerom i Hajem. Bila je to divna zemlja, retke lepote, u kojoj jadni francuski vojnici nisu imali šanse da pobede.
Ležao je i poluzatvorenih očiju posmatrao brdo nazvano Lea. Nije bilo važno kako je dobilo to ime, već da se zvalo kao i njegova voljena žena. Zamišljao ju je kako ljulja Adrijena i šeta po vinogradima, posmatrajući zemlju za koju se borila... isto kao i ovi ovde, pomislio je posmatrajući svoje pratioce; neki su bili još deca, i koristili su svaku priliku da uče. Jedan od njih je bio udubljen u neku knjigu. Fransoa mu je prišao. Kao da je nešto pogrešio: mladić je zatvorio knjigu, gurnuo je u džep, ustao i udaljio se, s besnim izrazom lica. Čitao je Razmišljanja. Fransoa je, uzbuđeno i smešeći se, odvratio pogled u stranu. Ipak nije sve izgubljeno ako vijetminski pešadinac čita dela Viktora Igoa.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:48 pm

21.

Lea je provela nedelju dana u zalivu Ha Long.
Pošto je već trebalo čekati, odlučila je da uživa u neplaniranom krstarenju. Provela je sate nalakćena na ogradu palube ili opružena potrbuške na pramcu džunke, otkrivajući lepotu krečnjačkih brda, koja su izranjala iz mora, bez peska i zemlje unaokolo, bez drugog zelenila osim nekog žbunastog rastinja, s ponekim starim čempresom ili polomljenim borom, čije je korenje obuhvatalo stenu i uvlačilo se u šupljine, a stablo visilo nad ambisom.
Lei su se priviđali uvek drugačiji oblici; nekad joj je neki od njih ličio na fantastičnu životinju koja izranja iz vode, nekad na okamenjene vodene duhove, nekad na kamenog ratnika na pramcu džunke koja plovi u večnost. Činilo joj se da do u beskraj lutaju po moru, i da su sa svih strana okruženi delima ludog vajara. Kroz uske prolaze među stenama stizali su u neko drugo, unutrašnje more, gde bi ugledali kako se iz vode uzdiže kamenje nalik na kiklope.
Postepeno ju je obuzela briga dok je na mesečini posmatrala izmenjene obrise tvrđava, katedrala, piramida, u tišini koja je povećavala zle slutnje. U tim danima je najviše žalila što Fransoa nije tu da sva ta čuda podeli s njim. Svakoga jutra ju je obuzimala nada da će ga videti, uprkos tome što je to bilo malo verovatno. Trebalo joj je neko vreme da otera noćne košmare, iz kojih se budila izmučena. Druge noći na brodu skočila je iza sna, vičući i u suzama. Kijen je dojurio s pištoljem u ruci.
„Šta se dešava? Boli li vas nešto?“
„Ne, samo sam imala košmare, i plašim se.“
„Imam ja nešto što će oterati ružne snove.“
Od tada je uobičajila da pre spavanja popuši nekoliko lula opijuma.
Jedne noći je Kijen pokušao da je iskoristi, ali je, mada oslabljena drogom, uspela da ga odvrati. Sutradan se izvinio, a Lea mu to nije suviše prebacivala.
Bio je prijatan saputnik i divno je pričao legende nastale iz tog haosa: o zmaju koji je sišao s neba da bi vladao morem, što se Lei posebno dopalo, pa ga je kao dete prekidala zapitkivanjima, tražeći detalje. S ponosom joj je pokazao Pećinu čuda i pomogao joj, držeći je za ruku, da se popne uz devedeset stepenika do samog ulaza. Veličina i lepota prve dvorane i svetlo koje je sijalo između stubova, čiji su krečnjak kapi vode dubile hiljadama godina, doveli su Leu u takvo ushićenje da je ostala bez glasa, kao što se dešava u velikom strahu. U drugoj dvorani svetlo je dolazilo odozgo i sa strana, i bojilo stubove začuđujućim bojama; u trećoj, najmanjoj dvorani blistalo je zlatasto svetlo, koje je delovalo tako čarobno da se čovek teško mogao odvojiti od njega. U pećini na Ostrvu iznenađenja nije bila toliko očarana prirodom. Još severnije je bila Cirkuska dvorana, sa izuzetnim odjekom, pa je Lea iz sveg glasa izvikivala Fransoino ime, a eho ga je ponavljao do u beskraj, kao da će posle tog poziva on morati da se pojavi. Kijen je izvikivao Leino ime i odjek tog imena ju je doveo u stanje takve zabrinutosti da se jedva savlađivala.
U tunelu Kvang Han, da bi savladala strah od tog hladnog i sjajnog podzemnog sveta, u kome je vlaga probijala odeću i natapala kosu, pripijala se uz Kijena. Zurila je u slabo svetlo, koje je ukazivalo na izlaz, i s takvim olakšanjem uzdahnula kad je ugledala svetlo dana da je njen pratilac prasnuo u smeh. Činilo se kao da je on gospodar tog mesta, jer je znao sve male prolaze i svaki zaklon od oluje, nazive svih ostrvaca, kao i imena većine ribara koje su sretali. Svi su ga pozdravljali s poštovanjem.
„Izgleda da vas ti ljudi vole“, kazala mu je.
„Neki me znaju od detinjstva, a druge sam štitio.“
„Od koga ste ih štitili?“
„Od gusara.“
„Nismo do sada nijednoga sreli.“
„To mislite zato što ne umete da gledate. Svaka uvala, svaki zaliv, svaki morski prolaz i svaka pećina mogu biti skrovišta za njihove džunke.“
„A šta rade?“
„Ono što i svi gusari sveta: presreću putničke brodove, kao i ribare, mornare, trgovce povrćem, sve one koji plove po zalivu.“
„A šta rade ako ti ljudi nemaju novca?“
„Lepe devojke i momke odvode i prodaju bogatim Kinezima, ili prosto pobiju sve odreda, pošto najpre siluju žene.“
„Šalite se! To danas više ne postoji.“
„Ipak ste poverovali u gusare kad je bilo reči o vašem mužu.“
„Tačno je da nisam dosledna. Pa kako se branite od gusara?“
„Imam nekoliko brzih brodova, koji plove po najvećem delu zaliva i patroliraju, kao nekakva policija. Njihovo prisustvo plaši gusare i ohrabruje ribare.“
„Zbog čega to radite?“
„Zbog novca, naravno. Svaki vlasnik brodića mi plaća zaštitu za sebe, porodicu i brod.“
„Da li tako mnogo zaradite?“
Kako je samo prezrivo to kazala. Osetio je da je pobledeo od besa.
Te noći nije večerao s njom. Cele večeri i deo noći smejao se, zabavljao, pio i pevao s posadom. U zoru je došao do njenih vrata i tu se vrteo, a zatim otišao. Tek posle toga je konačno zaspala. Kada su se narednog dana ponovo videli, usred dana, ni jedno ni drugo nisu pominjali ono što se desilo. Prišla im je jedna mala džunka i neki čovek je ušao na brod; dugo je razgovarao s Kijenom. Te večeri joj je kazao:
„Imam vesti o vašem mužu. U Tonkinu je, s vijetminovcima...“
„Zarobljen?“
„Ne izgleda tako. Uskoro ćete me se otarasiti - odvešću vas u Hanoj, gde će vas preuzeti moj brat Haj. Sutra ćemo pristati u Hong Gaj i odvešćemo se drumom na sever.“
„Kijene, ne budite tako zlovoljni. Provela sam s vama nezaboravne trenutke i veoma sam vam zahvalna. Treba da budemo prijatelji.“
Pružila mu je ruke, koje je prihvatio i poljubio, jednu pa drugu. Sa onom spontanošću koja je bila deo njenog šarma, obavila mu je ruke oko vrata i poljubila ga u oba obraza. Privukao ju je sebi. Lea je imala muke da se odvoji od tog tela, čijoj se skladnoj vitkosti divila dok su se kupali u moru, od te glatke žućkaste kože i polnog organa koji se ukrutio dok se pripijala uz njega. Njen prinudni celibat, posle Tavernijeovog odlaska, bio je delimično ublažen Adrijenovim rođenjem, ali otkako je ostavila dete, potreba za milovanjem je bila sve jača. Uveče je njenu čežnju smirivao opijum, ali bi se ujutru budila s rukom među bedrima, jecajući, i sva vlažna. Blagi povetarac, lepota zaliva, polugola tela mornara, mirisi začina, Kijenova lepota, sve je to doprinosilo njenoj ranjivosti. U vreme popodnevnog odmora neuspešno je pokušavala da otera sećanja na muževljeve zagrljaje, a i pomisao kako bi joj Kijen to mogao nadoknaditi. Posle tog odmora se dizala iz postelje s podočnjacima, klecavih nogu i loše volje.
Kijen je, kao muškarac koji zna žene, osećao ponešto od toga. U nekim drugim okolnostima ne bi patio od skrupula, ali neuspeh prvog pokušaja i noćno pijanstvo koje je kasnije usledilo naveli su ga da se povuče. Nešto mu je govorilo da će je jednog dana imati. Želeo je da je poseduje kad to ona bude želela. Tako nešto je prvi put osećao; obično se nije toliko ustručavao: ako bi mu se neka devojka dopala, on bije uzeo. S Leom mu to nije bilo dovoljno. Maštao je o njoj. Spopala ga je gadna ljubomora kada je u onoj Cirkuskoj pećini vikala Tavernijeovo ime. „Pa šta je to, zar je volim?“, pitao se, i to ga je zbunjivalo. Zar se on, Kijen Rivijer, Baj Vijenov prijatelj, gusar, šef razbojničke bande, nemilosrdan prema svima koji bi mu stali na put, sada zaljubio kao običan jadnik? Slike nežnosti i ženske pažnje igrale su mu pred očima: video je lepa lica svoje majke i sestre, i činilo mu se da oseća njihove hladne ruke na užarenom čelu...

Kad su stigli u Hong Gaj, bili su u prilično zategnutim odnosima. Kijen je zamolio Leu da pokupi kosu pod beli turban, kakav nose vijetnamske udovice. Preko toga je stavila veliki šešir, pa je, s licem u senci, mogla da prođe kao domaća, bez obzira na boju očiju, bar pred francuskim vojnicima. Da bi dopunila taj utisak, obukla je tradicionalnu vijetnamsku žensku nošnju: pantalone od crne svile i belu tuniku.
Iskrcali su se s džunke u Na Čaju, kod ostrva Bison. Prepustili su brodić Zmaju, da ga odvede u zaliv Por Kurbe, a ovaj je zabrinuto gledao kako mu gazda odlazi s tom lepom ženom, koja ga je izgleda zaludela.
Pored vozila koje je ličilo na ambulantna kola kakva je Lea vozila u Nemačkoj, čekala su ih dva čoveka, od kojih je jedan očito bio Francuz. Kijen je seo za volan, posadio Leu kraj sebe i pokazao na onu dvojicu, koja su sela pozadi. Kratko je kazao: „Fred... Vijen... gospođa Tavernije.“
Vozili su se džombastim drumom po sitnoj kiši. Kada bi ih videli da nailaze, radnici su se uklanjali s puta.
„Nalazimo se usred minskih polja. Sve je ovo oblast kompanije Tonkinski ugljenokopi. Određene francuske porodice imaju koncesije za naftu: na ostrvu su to Liset i Pol; pre rata je ovde bio i jedan sanatorium.“
Kiša je sve jače pljuštala. Kijen je zaćutao i pazio na drum, koji je vijugao među brežuljcima prekrivenim borovom šumom. Stigli su u Tijeu Rao po strašnom pljusku.
„Koliko kilometara ima do Hanoja?“, pitala je Lea, skupljajući se na sedištu da bi se manje pokvasila.
„Oko sto pedeset ili sto šezdeset... I blizu je, a i daleko. Sve zavisi od puta, vremena, francuskih drumskih patrola. Ne bi trebalo da nas zateknu u ovoj strateškoj oblasti.“
„Šta bi bilo da nas zaustavi kontrola?“
„Ništa što nekoliko pijastera ne bi moglo da reši. Ako im to ne bi bilo dosta, Fred je u odličnim odnosima s komandantom Bak Nina...“
Tek što je Kijen to izgovorio, na ulazu u selo Vong Bi, iza podugačkog betonskog mosta, naišli su na zapreku.
„Spustite glavu, kao da spavate.“
Vojnici su sedeli pod drvetom i ravnodušno pogledali vozilo. Fred je izašao i prišao im, nastojeći da ne zgazi u baru.
„Vražja zemlja!“, kazao je i pružio ruku podoficiru, koji je nerado ustao.
„Kako biste vi rekli, ovde smo među ruševinama! Kuda ste se to zaputili?“
„Vraćamo se u Hanoj.“
„Imate li dozvolu za prolazak kroz ove krajeve?“
Fred je iz zadnjeg džepa pantalona izvukao neke presavijene papire i pokazao ih Francuzu, koji je na njih bacio nezainteresovan pogled.
„Dobro, produžite put.“
„Hvala, do viđenja.“
Dvojica vojnika su podigla rampu.
Kiša se pojačala, pa su morali da se zaustave u najbližem selu, Bi Čou, ispred neke straćare ograđene zidom, sa izbledelim natpisom na kom se moglo nazreti „kafe“. Ivičnjak je bio tako pokriven blatom da Lea nije znala gde da zgazi Kijen ju je podigao i uneo unutra. Na podu od naboja, po kome su bile razbacane nekakve slamarice, igrala su se deca i smejala se gnjaveći neko mače. Nagli ulazak Leinog društva bio je pravi spas za životinju, jer su se mali mučitelji prilepili majkama za suknje i bacali na pridošlice radoznale poglede.
Ne misleći na posledice tog postupka, Lea je smakla s glave mokar turban i rastresla vlažnu kosu. Nastala je tišina, puna divljenja. Svi su zurili u njene zlataste uvojke.
Bilo je dobro naći se među zidovima; toplo svetlo jedne lampe davalo je prostoriji prijatan izgled.
„Želimo čaj i supu“, naručio je Kijen da bi prekinuo tišinu, koja je postajala neprijatna.
„Ja bih popio nešto jače, sav sam prozebao“, kazao je Fred. „Mislite li da u ovoj rupi ima konjaka?“
„Zar mislite da ste u Sajgonu? U najboljem slučaju možete dobiti rakiju od pirinča“, kazao je Vin.
„Pa i to će dobro doći. Poruči mi, molim te.“
Vin je otišao do čoveka koji je delovao kao vlasnik; pušio je čibuk iza šanka.
Vratio se s malom porcelanskom bočicom i malenim šoljama. Razgovor je živnuo.
„Tvrdi mi da je ovo dobro...“
„A ti si mu poverovao?... Zar nisi čuo da vlasnici kafana kažu bilo šta, samo da ti utrape svoje đubre?“
Deca su, jedno po jedno, prilazila Lei da joj dodirnu odeću i kosu. Jedna devojčica joj se popela u krilo i mirno je motrila. Lea ju je zagrlila i osećala kako je malo telo nežno i meko. To ju je uznemirilo; osetila je da je obuzima neizmerna tuga i da joj se oči pune suzama. Pokušala je da sakrije svoja osećanja, uronivši lice detetu u kosu; prvi put od odlaska iz Francuske osetila je da joj sin strašno nedostaje, pa je snažno zagrlila devojčicu. Poverljivi detetov izraz je nestao i htela je da pobegne iz tog prejakog zagrljaja, koji ju je uplašio. Jedna od onih žena je skočila i istrgla joj dete iz ruku, a Lea je glupo zurila, raširenih ruku, nesvesna suza koje su joj lile niz lice.
Neprijateljsko raspoloženje pretvorilo se u saosećanje, kao da su te žene shvatile šta ona oseća. Jedna od njih se zaputila ka Lei sa šoljom čaja i, uz izvestan napor, upitala:
„Vi isto majka?“
Lea je klimnula glavom i uzela šolju. To je stvorilo prijateljsku atmosferu: žene su je okružile i smeškale joj se.
Vreo čaj joj je prijao, a i prsti su joj se ugrejali dok je držala toplu šolju. Osmehnula se tim prijateljskim licima. Jedna starica je, ohrabrena njenim osmehom, čučnula kraj nje i spustila joj svoje izobličene šake na bedro.
„Imaš dete?... Sina?“
„Tako je.“
„On je daleko, i zbog toga si tužna? Treba da mu se vratiš, potrebna si mu. Je li on u Hanoju?“
„Nije, u Francuskoj je.“
„Onda se vrati u Francusku, nije ti mesto ovde.“
„I ja bih to volela“, uzdahnula je Lea.
„Pusti je, zar ne vidiš daje tužna?“, umešao se Kijen, gurajući staricu.
„Ti si samo derište i ne znaš šta je materinski bol“, kazala je žena i uspravila se. „Hrabro, lepojko, videćeš ti opet svog sina! Vrati se brzo u svoju zemlju, nemaš ovde nikakvog posla. Ovde belci uopšte nemaju posla... nijedan belac“, naglasila je izazovno.
„Gde ste naučili francuski?“, pitala je Lea.
„Kod časnih sestara u Hajfongu, nekad davno.“
„Da li svi ovde znaju francuski?“
„Ne, ali ga većina razume. Zašto si tako daleko od deteta?“
„Tražim njegovog oca.“
Valjda je taj odgovor zadovoljio bakicu, jer se udaljila.
Jedna veoma lepa devojka, u širokim crnim pantalonama i žutoj tunici, donela je na poslužavniku supu i neke rumene zemičke.
Lea se postepeno navikla na vijetnamsku hranu. Uzela je pecivo i znalački umočila komad u neki začinjeni sos.
„Baš je ukusno“, kazala je punih usta i nastavila da se služi.
Kijen ju je posmatrao kako guta hranu i zaboravio da i sam nešto pojede. Kao i većina muškaraca, bio je očaran njenim veselim proždiranjem hrane i ogromnim, životinjskim apetitom, koji je ukazivao na čulnost punu obećanja.
„Zar vi ništa ne jedete?“, pitala je i navalila na supu.
„Ako mi nešto ostavite, ješću“, odgovorio je sa osmehom.
„Oprostite, skoro sam sve smazala.“
Ovaj obrok je vratio Lei svu njenu odvažnost. „Nema tuge, osim smrti voljenog, koja može odoleti dobrom ručku“, govorio je nekada njen otac da bi opravdao svoj gurmanluk. Lea se držala toga.
Odjednom se osetila sasvim prijatno u tom dalekom kutku Indokine, u trošnoj kolibi, po vetru i kiši, među ljudima koji su pričali, smejali se i bučno jeli. Deca su opet počela da se igraju u prašini na podu, a mače je isturilo njušku iza nekog taburea: svi su jurnuli na njega, ali je uspelo da pobegne.
Fred i Vin su izašli i brzo se vratili unutra.
„Više ne pada, treba da krenemo“, kazao je Fred.
Kijen je platio i poveo Leu napolje; ona se s mukom rastala od svih tih ljudi, koji su se smeškali i mahali joj.
„Nemojte to više činiti“, kazao joj je Kijen. „Mogli su sve da nas linčuju. Moji zemljaci ne vole da se stranci rugaju njihovoj tradiciji, čak ni preko odeće.“
„Oprostite, bila sam rastresena. To se više neće desiti.“
Na nekom pretrpanom trajektu preplovili su zaliv Da Bah, do Fi Lijeta. Prilepljena za sediše, Lea je nelagodno posmatrala blatnjavu vodu, koja se na trenutke prelivala preko palube. Laknulo joj je kada su se vratili na džombasti put, pretrpan povorkom kulija koji su vukli vreće sa ugljem.
„Sada smo na drugoj deonici puta za Hajfong i prolazimo kraj rudnika, a tu je uvek gužva“, kazao je Kijen naginjući se ka njoj.
Ne mareći za truckanje, Lea je ipak zaspala. Kijen je nežno namestio njenu glavu sebi na rame.
* * *

Kada se probudila, Lea se iznenadila što ne oseća truckanje. Sve je bilo mirno i tiho; čula se samo buka motora i osećao se miris benzina. Bacila je pogled na mesto gde je trebalo da bude Kijen, ali je videla da je sama u automobilu. Uspravila se, začuđena, i shvatila da zvuk motora ne potiče od njihovih kola. Videla je oko sebe vodu, a po njoj je plovio njihov dodž. Zahvaćena panikom, navalila je na vrata. Kijen je sedeo na ivici splava i mirno pušio.
„Gde smo? Šta radimo na ovom splavu?“
„To je najsigurniji način putovanja. Provešćemo noć u Dong Trijeu, kod Vinovih rođaka.“
„Jesam li dugo spavala?“
„Više od četiri sata.“
„Kada ćemo stići? Gladna sam.“
„Kroz dvadesetak minuta.“
„Dajte mi cigaretu, molim vas.“
Kiša je stala. Lea je polusklopljenih očiju posmatrala kako noć pada na borovu šumu i krečnjačke stene na obali.
U pristaništu Kin Taj vrteli su se mali prodavci supe i voća, koji bi prekinuli igru da bi presretali putnike. Kijen i Vin su ih razjurili.
„Imamo još tri kilometra da prevalimo pre večere.“
Na svu sreću, mislila je Lea, koja se sklupčala da bi manje osećala truckanje.
U Dong Trijeu su se teško probijali, stalno trubeći da bi se provukli kroz gomilu koja je zakrčila pijacu pod vedrim nebom; u mnoštvu malih gasnih lampi, okačenih na bambus ili postavljenih na tezge ili na zemlju, uz robu su čučali trgovci, a unaokolo trčala deca blatnjavih nogu. Jak miris začina je skoro nadvladao miris benzina, suve ribe i mokraće.
„Stigli smo“, kazao je Kijen i zastao kod male radnje s tezgom pretrpanom aluminijumskim posuđem i emajliranim loncima, kavezima za ptice, lampama, šeširima, točkovima za bicikle, lancima, konopcima, klopkama za pacove, stolicama, klupicama, tronošcima, gumama, pantalonama, jaknama i dugim tunikama različitih boja.
U samoj radnji je vladao još veći metež. Vin se, zajedno s pratiocima, provlačio između sanduka, buradi, krčaga sa uljem, hrpi konzervi, da bi najzad stigao do malog podijuma, na kome je sedela starica oštrog pogleda i autoritativnog izraza lica.
„Bako, došao sam s prijateljima i kazao da ćete ih primiti kao i mene“, kazao je na vijetnamskom.
„Moja kuća nije hotel, sinko, a znaš i da ne volim strance.“
„Gospođo, svi su me uveravali da su kod vas uvek bili lepo primljeni“, reče Kijen naglasivši reči pokretima.
Odjednom se njeno ponašanje promenilo: naklonila se, uz osmeh koji je pokazao crne zube:
„Nisu vas slagali, vi i vaši prijatelji ćete uvek biti dobrodošli u moju kuću. Hajde, postarajte se za naše goste“, viknula je grupi dečaka i devojaka, koji su pomalo uplašeno stajali po strani. „Odvedite ih u moju odaju, dajte im nešto da popiju i spremite im krevete za počinak.“
„Hvala, gospođo. Možemo li dobiti malo tople vode da se gospođa Tavernije umije?“
Matrona je sa grčevitim osmehom potvrdila. Kijen joj je zahvalio klimnuvši glavom i pošao za Vinom, koji mu je davao znake. Prošli su kroz neki polusređeni magacin i stigli do privatnih odaja, koje su ličile na Alibabinu pećinu. Krevet, sto i stolice su bili zatrpani balama pamuka i trubama satena i svile. Pred oltarom predaka su goreli mirisni štapići i crvene svetiljke. Vin se poklonio i zapalio nekoliko štapića.
„Šta ste joj to kazali kad je odmah promenila raspoloženje?“, pitala je Lea.
„Dao sam joj do znanja da bi joj bilo najbolje da bude gostoljubiva.“
„Kako ste znali da će shvatiti?“
„Svi trgovci znaju te znake i po njima shvate da pripadam organizaciji ’Bin
Sujen’.“
„’Bin Sujen’?“
„To su razbojnici, ali časni: otimaju od bogataša, štite sirotinju i slabe, i drže do bratske solidarnosti.“
„Na neki način, vi ste kao Robin Hud.“
„Pa tako nekako. Ne mogu vam više reći, jer to povlači smrtnu kaznu. Organizacija je nastala dvadesetih godina u Rung Satu i baruštinama Li Nona, tridesetak kilometara od Čolona. Te baruštine su oduvek bile sklonište za odmetnike. Uzeli su ime sela u kome su se okupljali da bi izabrali vođu. Te vođe su imale ritualne tetovaže, po kojima su ih mogli prepoznati.“
„Vaše tetovaže su, znači, karakteristične za vođe ’Bin Sujena’?“
„Mnogo ste radoznali; ne mogu na to da odgovorim.“
„Pa ko je sadašnji vođa?“
„Sreli ste Baj Vijena.“
Fred im je prekinuo razgovor.
„Gospođo, ako želite da večerate, sve je spremno.“
„Baš na vreme, umirem od gladi“, povikala je Lea i požurila na večeru.
Sto je bio pretrpan činijama. Dve devojke su im dodale vlažne ubruse, vruće i namirisane. Svi su se bacili na ukusnu hranu. Neko vreme se čulo samo žvakanje i gutanje, zveckanje štapića o činijice i Leini uzdasi. Napolju su se deca nagurala na prozore da ne bi propustila ništa od tog prizora, a voda im je curila na usta.
„Dajte i njima nešto“, kazao je Kijen i pokazao na poslugu.
Kada je sve to spazila, Lea se postidela svoje halapljivosti i pocrvenela. Mada je bila još uvek gladna, odložila je štapiće.
„Nemojte prekidati večeru zbog njih. Odneće im pirinča i mesa.“
Posle kratkog oklevanja, navalila je na neke zlataste okruglice koje joj je pružao na tanjiru. Bile su divne. Savest joj nije bila mirna, pa je bacala poglede ka prozoru. Deca su nestala. Tada je, mirne savesti, navalila na hranu. Fred i Vin su ustali od stola. Lea je najzad bila sita, pa je zapalila cigaretu.
„Vi ste, dakle, razbojnik?“
Kijen ju je začuđeno pogledao i prasnuo u smeh.
„Da, neki bi tako rekli.“
„Ali vi smatrate sebe vođom bande?“
Kratko je razmišljao, i dalje se smeškajući.
„Ne baš. Vama to mogu reći: moja pripadnost ’Bin Sujena’ jeste mali životni začin. Mene zakon ne goni, kao većinu njih.“
„Onda imate mnogo sreće. U Francuskoj biste već uveliko dospeli u zatvor.“
„Pa, na moju sreću, nisam u Francuskoj.“ Lea je slegnula ramenima.
„Evo tople vode za damu, i njenog kofera.“
Ušla je devojka s velikim koritom, a tri dečkića su nosila po jedno drveno vedro puno vruće vode; na začelju je jedan mališan vukao Lein kofer.
„Gde mi je soba?“
„Birajte!“, mahnuo je Kijen rukom unaokolo.
„Mislite ovde... u ovoj prostoriji?“
Raširio je paravan sa sedefnim intarzijama.
„Eto, sad ste lepo zaklonjeni.“
Dečaci su već nasuli vodu u korito. Ušla je neka postarija žena sa ubrusima.
Promrmljala je nešto Kijenu.
„Pita treba li da vam pomogne pri kupanju?“
„Zahvalite joj. Dovoljno sam odrasla, mogu sama. Možete da me ostavite. Ne, sačekajte... a gde ću spavati?“
Pokazao joj je visoki drveni krevet, po kome je sluga rasprostro slamaricu. „Znam da ovo nije najudobnije, ali videćete da se na tome lepo spava.“
„To me podseća na rat“, kazala je malodušno i povukla se za paravan.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:48 pm

22.

„Gospodine Tavernije... Gospodine Tavernije, budite se! Predsednik Ho Ši Min je pristao da vas primi.“
Fransoa s mukom otvori oči. Mladi vijetminski oficir se naginjao nad njim i drmusao ga.
„Požurite, idemo na put.“
„Zar nećemo čekati noć?“
„Nećemo, mi nadziremo ovu oblast.“
„Voleo bih da se obrijem pre susreta sa predsednikom.“
„Nemamo vremena, dobili smo zvaničnu naredbu. Moramo smesta da krenemo.“
Pešačili su celog dana i uveče došli do Ngujen Bina. Kapetan je naredio da tu stanu. Svi vojnici, a i on sam, popadali su po zemlji; lica su im bila izobličena od umora. Nije padala kiša, ali se navukla neka vlažna magla, koja je prodirala svuda. Fransoa se prisiljavao da duboko diše da bi smirio lupanje srca; najzad je bio blizu cilja: moći će da razgovara s čovekom u kome je Leklerk video jedinu silu koja bi mogla doneti mir u Indokinu. No, je li već prekasno? Proteklo je već toliko krvi posle njegovog susreta s bivšim šefom tajne službe i starim revolucionarom, bilo je toliko neodržanih obećanja i laži da bi samo izuzetan optimista mogao verovati u pozitivan ishod. A ipak, sama činjenica da je prihvatio da primi predstavnika Republike Francuske, makar i nezvanično, nagoveštavala je da, možda, nisu još svi mostovi spaljeni.
Tavernijea obuze nekakva zbunjenost: šta da kaže predsedniku Ho Ši Minu? Nije prenosio nikakvu poruku, niti neki predlog. Naprotiv, bili su mu naložili da prekine misiju i da se vrati u Francusku, a on to nije uvažio. Šta god da kaže, učini ili nagovesti, neće poslužiti ničemu, jer nije zvanično. Francuzi bi još mogli i da ga optuže za izdaju, bez obzira na neočekivanu podršku iz Sajgona. Eto mene opet u gadnom škripcu, pomislio je i pokušao da spoji dva dela pertle za cipele nekom žicom. U pocepanoj odeći, sav blatnjav i krvav, s desetodnevnom bradom i ulepljenom kosom, baš je lepo izgledao kao predstavnik Vensana Oriola; a i smrdeo je kao jarac.
Neki veoma mlad vojnik uđe i pruži mu posudu s nešto vrućeg čaja.
„Hvala“, reče mu na vijetnamskom.
Njegovi saputnici su se polako okupljali; iz porcija za pirinač, koje su uvek nosili oko vrata, vadili su neke lepljive loptice i žvakali ih polako, odsutnog pogleda. Kapetan mu je doneo malo hladnog i lepljivog pirinča, na koji je sipao nekoliko kapi nuok-mama. Bio je gladan, pa je sve pojeo. Zatim je zapalio cigaretu. Svi su pušili, ukrug, a on je sa svakim dimom osećao da mu je malo lakše.
Vladao je potpuni mir. Na trenutak bi se začuo krik neke noćne ptice i lepet krila u granju, trk neke životinjice kroz čestar - verovatno gibon ili varan - ili bi se prolomio zov jelena u šumi. Izgledalo je da se rat vodi negde daleko. Najzad je kapetan dao znak, pa su svi ustali i pošli dalje.
Drveće se proredilo: mesec se pojavio i obasjao planinski predeo. Put kojim su išli bio je kamenit, kotrljalo, im se ispod nogu.
„Ovu oblast zovemo Kraj crvenih kuća, zbog crvenkastih stena“, kazao je kapetan.
„Ovo me podseća na Lam Son; tamo sam odlazio kao dečak.“ Kapetan ga ispitivački pogleda.
„Izgleda da dobro poznajete Tonkin i Vijetnam.“
Činilo se da se vijetminski oficir jedva uzdržava od daljih pitanja.
„Kako se vi zovete, nisam čuo vaše ime?“, upita Fransoa. „Ja sam kapetan Dang Van Vijet.“
„Ne govorite kao da ste iz planinskih krajeva; odakle ste?“
„Poreklom sam iz Nge Ana, u središnjem Vijetnamu. Studirao sam medicinu u Hanoju kad je u avgustu 1945. godine izbila revolucija. Priključio sam se revolucionarnoj vojsci i vodio vojno-političku školu u centralnom Vijetnamu.
Vrhovna komanda me je odredila da vas dopratim ovamo.“
„Znači li to da smo stigli?“
„Da, s druge strane doline, ispod planina, nalazi se privremeno sedište partijskog komiteta za sve provincije. Tu je i predsednik Ho Ši Min.“
Iza stenja izroniše vojnici, koji u njih uperiše različito oružje. Nije se čuo ni najmanji šum. Kapetan im priđe, podižući uvis svoj kalašnjikov. Posle kratkog razgovora, dao je znak ostalima iz grupe i Tavernijeu da priđu. Zatim su nastavili dalje. Uskoro je kapetan Vijet naredio da stanu, pa je sam ušao u neku kuću na šipovima, pribijenu uz planinsku kosu. Desetak minuta kasnije je izašao.
„Predsednik vas čeka. Nemojte ga zamarati, nije mu dobro.“
Tada se Tavernije popeo uz bambusove lestvice. Sobu trščanih zidova, u koju je kročio, osvetljavala je samo jedna stona lampa. Za stolom, na kom su bile raširene mape, sedeo je neki čovek četrdesetih godina, guste crne kose, i odmah podiže pogled. Najčudniji na žućkastom licu s visokim jagodicama, širokim nozdrvama, prevelikim čelom i punim čulnim usnama, beše prodoran pogled, koji je zračio inteligencijom. Čovek u seljačkoj odeći se osmehivao. Fransoa oseti da ga naklonost u naletu obuzima, pa se nakloni.
„Predsednik Ho će vas primiti kroz nekoliko minuta. Da li biste seli?“, upitao je čovek i pokazao mu tabure.
„Hvala vam. Oprostite, imam utisak da sam vas već negde video...“
„To je sasvim moguće. Pratio sam 1946. godine predsednika Ho Ši Mina na putu u Francusku.“
„Da, sada se sećam. Bili ste šef vijetnamske delegacije u Fontenblou... Vi ste gospodin Fam Van Dong.“
„Tačno, gospodine Tavernije.“
Mlada devojka u pantalonama i kratkoj jakni indigo boje popela se uz stepenice. Nosila je poslužavnik od rafije, na kome su stajali čajnik i šolje za čaj.
Nasula im je čaj gracioznim kretnjama.
„Poslužite se, gospodine Tavernije. Dobro došli među nas.“
Fransoa je zahvalio jednim pokretom i popio gutljaj vrele tečnosti.
„Pa, gospodine Tavernije, kakve su novosti iz Francuske? Kakve vam je nove laži Republika Francuska naložila da nam servirate? O-la-la! Nisam zaboravio ponašanje vaše zemlje za vreme konferencije u Fontenblou, gde su nas pozvali da raspravljamo o ujedinjenju tri kija, Tonkina, Anama i Košinšine, dok se u Dalatu istovremeno pripremalo njihovo razdvajanje!“
„Tada nisam bio ni u Francuskoj ni u toku s tim problemima, gospodine.“
„Pih! U svakom slučaju, to je sada prošlost. No postali smo nepoverljivi, gospodine Tavernije, veoma nepoverljivi“, zaključio je, sa iznenađujućim osmehom, a onda se ponovo udubio u svoje mape.
Neki čovek je izašao iza trščane pregrade. „Ja sam sekretar predsednika Hoa, izvolite, uđite.“
„Kako mu je?“, pitao je Fam Van Dong.
„Malo bolje, mada još ima jaku groznicu.“
Fransoa je ušao u zamračenu sobu, u kojoj se osećao miris sena. Mala lampa, sasvim prigušenog plamena, bacala je bledunjavo svetlo unaokolo.
„Priđite, gospodine Tavernije“, kazao je neki slab glas.
Oči su mu se polako navikle na polumrak. U uglu sobe, na poljskom krevetu od bambusa, naslonjen na jastučiće živih boja i s vojnim ćebetom oko ramena, ležao je predsednik Ho Ši Min, a oči su mu sijale; u ustima je držao cigaretu i osmehivao se na Tavernijea.
Najzad se našao sa onim ko je, po mišljenju Leklerka i Sentenija, jedini bio u stanju da zaustavi rat. No, nije mogao a da ne uvidi svu ironiju takve situacije: bolesnik izobličenog lica, izmučenog tela, koji leži u kolibi na kraju sveta, postavlja uslove zemlji sto puta jačoj od svoje, a lažni emisar te zemlje je on lično i eto ga pred tim čovekom, tako blizu...
„Smeškate se, gospodine Tavernije?... Volim kad se ljudi osmehuju. Mi Vijetnamci volimo smeh. Nažalost, od pre nekog vremena nemamo mnogo razloga za to. Sedite bliže, predaleko ste, pa moram da govorim glasno, a to je naporno za starca kao što sam ja. Možete li mi dodati moje paklo cigareta?...
Hvala. Imate li upaljač?...“
Posle nekoliko pokušaja, uspeo je da upali cigaretu.
„Hvala. Prijatelji mi kažu da previše pušim i da to škodi mom zdravlju. No ne mogu da se lišim tog malog uživanja. Poslužite se, gospodine Tavernije... osim ako ne volite više francuske cigarete?“
„Zbilja ih više volim, gospodine predsedniče, ali mogu da prođu i američke.“
„Ja nikada nisam mogao da se naviknem na vaš goloaz... No, ima mnogo drugih lepih stvari u vašoj zemlji koje volim!“
Neko vreme su pušili u tišini. Ho Ši Min je polusklopljenih očiju duboko udisao dim. Držao je cigaretu elegantno, dugim prstima požutelim od nikotina.
Fransoa je oklevao.
„Oprostite, gospodine predsedniče, ova mi je situacija prilično čudna.“
Ho Ši Min se uspravio na jastučićima i prasnuo u smeh, a zatim se i zakašljao. Kad je prestao da kašlje, obrisao je oči rukom.
„Čudna je prava reč, gospodine Tavernije. Sve je ovde čudno: vi, ja, situacija, rat... a svima nam je u interesu, i jednima i drugima, da se sporazumemo. Šta bi vijetnamski narod želeo? Nezavisnost?... Da žive slobodno u zemlji svojih predaka, mirno i srećno, bratski ujedinjeni, po uzoru na načela Deklaracije o ljudskim pravima, i želje francuskih revolucionara iz 1791. godine, koji su proklamovali sledeće: ’Ljudi se rađaju slobodni i jednaki u svojim pravima.’ To je nesumnjiva istina, zar ne?... A ipak, već više od osamdeset godina francuski kolonijalisti zloupotrebljavaju svoju zastavu slobode, jednakosti i bratstva, siluju našu zemlju i ubijaju moje zemljake. Njihovi postupci su protiv svih ideala humanosti i pravde. Nametnuli su nam neljudske zakone. Na severu, u središnjem delu zemlje i na jugu uspostavili su tri politički različita režima, s namerom da razbiju naše nacionalno jedinstvo i spreče ujedinjenje naših naroda... Podigli su više zatvora nego škola. Nemilosrdno su uklanjali sve rodoljube. Udavili su našu revoluciju u poplavi krvi... Utiču na javno mnjenje i upražnjavaju politiku smutnje... Nameću nam opijum i alkohol da bi nam oslabili rasu... na ekonomskom planu nas iskorišćavaju bez milosti i doveli su naš narod u stanje najveće bede, nemilosrdno crpu naša bogatstva... Koriste naša pirinčana polja, rudnike, šume, sirovine. Uzeli su sebi pravo da štampaju naš novac i drže monopol u spoljnoj trgovini...“
Ho Ši Min se uspravio na postelji, uzbuđenog lica i sjaktavog pogleda. To više nije govorio bolestan i umoran čovek, već tužitelj, obuzet dubokim osećanjima i revoltom, pun gnevne mržnje prema onima koji žele da ponovo osvoje njegovu zemlju. Sa sanduka kraj kreveta je dohvatio solju čaja i naglo je iskapio, a zatim je ugasio pikavac u već punoj konzervi. Pošto je pripalio novu cigaretu, nastavio je:
„A ima i nešto gore. Ujesen 1940. godine, kada su japanski fašisti napali Indokinu u nameri da potuku saveznike i da ovde stvore nove ratne baze, francuski kolonizatori su pali pred njima na kolena i izručili im našu zemlju... Tad je naš narod došao pod dvostruki jaram, francuski i japanski, i bukvalno je iskrvario. Strašne posledice su se pokazale poslednjih meseci 1944. i početkom 1945. godine: od Kvang Trija do severnog dela Vijetnama, skoro dva miliona naših sunarodnika pomrlo je od gladi. Kada su 9. marta 1945. godine Japanci razoružali francuske trupe, francuski kolonizatori su se predali ili su se razbežali. Ne samo što su tih pet godina bili daleko od toga da nas štite, već su u dva navrata prodali našu zemlju Japancima. Pre 9. marta je Vijetminska liga više puta pozvala Francuze na borbu protiv Japana. Francuski kolonizatori su, umesto da odgovore na taj apel, napali vijetminske partizane. Sve do japanskog poraza su ubijali političke zatvorenike u zatvorima Jen Baj i Kao Bang... I pored svega toga, naši su zemljaci imali prema Francuzima obzira i ponašali su se prema njima časno i humano. Posle događaja od 9. marta, Vijetminska liga je pomogla velikom broju Francuza da pređe preko granice, a neke su spasli iz japanskih zatvora i štitili su živote i imanja svih Francuza u našoj zemlji.. Od jeseni 1940. godine naša zemlja je prestala da bude francuska kolonija i postala je japanski posed. Posle kapitulacije Japana, ceo naš narod krenuo je u borbu za nacionalni suverenitet i osnovana je Demokratska Republika Vijetnam. Činjenica je da smo nezavisnost dobili od Japanaca, a ne od Francuza.“
Sav zadihan i znojavog čela, Ho Ši Min se zavalio unazad; neko vreme je ćutao, sklopljenih očiju. Čulo se samo njegovo isprekidano disanje. Fransoa se pitao treba li da se povuče ili da ostane.
„Jeste li još tu?“
„Jesam, gospodine predsedniče.“
„Prešli ste mučan put da biste došli do mene. Šta možete da mi kažete u ime francuske vlade? Nadam se da su ti predlozi, ako ih ima, manje ponižavajući za naše dve zemlje nego oni koje je moj prijatelj Pol Mis izneo prošle godine. Kad samo pomislim da smo čak stavili i šampanjac da se hladi, da proslavimo sklapanje mira između naših zemalja! Baš naivno! Bili smo spremni da prijateljski sarađujemo s francuskim narodom. Zbog toga smo 6. marta potpisali Preliminarnu konvenciju, poznatu kao Modus vivendi, ozvaničenu 14. septembra 1946. godine. No reakcija kolonizatora, koji su povukli datu reč, bila je da posmatraju taj sporazum kao mrtvo slovo na papiru. Mi smo precizirali da na nekim mestima i dalje želimo Francuze: kao profesore, novinare, doktore, inženjere, bilo nam je potrebno mnogo njih, ali više nismo želeli francusku upravu. Za to smo mogli i sami da se snađemo. Sada mislim da Francuska ni u jednom času nije nameravala da održi obećanja i ispuni svoje obaveze prema Vijetnamu.“
„To baš ne možete reći, gospodine predsedniče. Ljudi kao Senteni i general Leklerk su bili sasvim iskreni...“
„Pristao sam da vas primim, gospodine Tavernije, zato što mislim da ste došli u njihovo ime, mada je u međuvremenu general poginuo, a gospodina Sentenija su optužili za izdaju, i to njegovi sopstveni prijatelji. A posle govore kako su Azijci licemerni!...“
Fransoa je osećao umor, rana ga je bolela, ali nije mogao ada se ne osmehne na poslednju rečenicu Ujka Hoa. Ne, u licemerju Francuzi nikad neće dostići Vijetnamce; bili su suviše kartezijanski nastrojeni, i suviše racionalni da bi se nosili s Konfučijevim i Lenjinovim sledbenicima.
„Opet se smeškate, gospodine Tavernije. Ja, međutim, ne vidim da ima nečega smešnoga u ovome. Da čujemo šta imate da kažete? Slušam vas.“
Fransoa je brzo razmišljao. Prošlo je dosta dana od njegovog susreta s Lujem Kaputom i telegrama koji je dobio u Sajgonu, i u kome je njegova misija bila opozvana. Vijetminovci su svuda imali špijune, i bilo je verovatno da je Ho Ši Min već saznao za sadržaj telegrama.
„U ovom času, gospodine predsedniče, predstavljam samo sebe. Poslali su me francuski državnici, ali su povukli naređenje za moju misiju, pa ne mogu da govorim u njihovo ime.“
Ho Ši Min ga je pažljivo posmatrao, držeći cigaretu u zubima.
„A ipak ste došli, bez obzira na to“, kazao je, ne skidajući pogled sa njega. „Zbog čega, gospodine Tavernije?“
Fransoa je ustao i ispunio sobu svojom krupnom pojavom, a zatim je fatalistički podigao obe ruke uvis.
„Zbog generala Leklerka. Ubedio me je da za naše dve zemlje možda još nije sve izgubljeno. Bez obzira na njegovu pogibiju, osetio sam da treba da dobijem odgovor na to.“
Ponovo je nastala tišina. Devojka je opet donela čaj; pili su ga dok se još pušio. Soba je bila puna duvanskog dima.
„Gospodine Tavernije, zahvalan sam vam na iskrenosti. Znao sam da je vaša misija opozvana. Da ste me lagali, naredio bih da vas streljaju. Vi se ponašate kao častan čovek i ja vam čestitam što hoćete da održite reč datu pokojniku. Veoma sam voleo i cenio generala Leklerka. Iz naših susreta sam poneo sećanje na njegovu čestitost, a možda i priličnu naivnost. Bilo mi je žao što se nismo sreli u Francuskoj za vreme mog boravka 1946. godine. Mislio sam da mu je naređeno da se ne sretne sa mnom. Njegov nestanak je veliki gubitak za naše dve zemlje... No pošto nemate nikakvu poruku da mi prenesete, pričajte mi malo o Francuskoj. Da li se vaša velika zemlja oporavlja? Obnavljaju li se gradovi? Da li se narod normalno hrani? Šta misli francuski narod o ovom ratu, koji vode političari, na rastojanju od nekoliko hiljada kilometara?“
„U Francuskoj se još uvek teško živi, gospodine predsedniče. Hleb, maslac, ugalj, tkanine - i dalje podležu racioniranom snabdevanju. Gradovi koji su najviše stradali polako se obnavljaju. Industrija se takođe obnavlja, kao i poljoprivreda. Posle četiri strašne godine, Francuzi su odlučili da se što više posvete obnovi zemlje.“
„A šta oni misle o ovom ratu? Kada sam bio u Francuskoj, imao sam utisak da ih to ne brine.“
Većina tera šegu s ratom u Indokini, pomislio je Fransoa.
„Tačno je, gospodine predsedniče, da su Francuzi suviše zauzeti onim što se događa u zemlji da bi se bavili tako udaljenim ratom, kao što ste i sami primetili.“
„A ipak je taj rat odneo veliki broj njihove braće i sinova. Znate li, gospodine Tavernije, koliki su bili gubici francuske vojske 1947. godine?“
„Koliki?“
„Bilo je 5.345 ubijenih i 9.790 ranjenih vojnika. To je veoma mnogo za zemlju koja je, kao Francuska, tek izašla iz iscrpljujućeg rata. Kazaćete mi da nisu svi postradali iz Francuske, da ih ima dosta i iz kolonija... Francuska je svoja ’dobročinstva’ naplatila u krvi! Nad tim žrtvama majka domovina svakako ne lije suze. Srce mi je puno gorčine i tuge kada vidim kako ti jadni crnci ratuju protiv nas, a mi smo njihovi sapatnici u ropstvu... Ne kažete ništa, gospodine bivši izaslaniče predsednika Republike Francuske?“
Šta je uopšte mogao da kaže? Osetio je da ga je preplavila ogromna tuga i razočaranje...
„Znate li“, nastavio je Ho Ši Min, „ko je bio u ekspedicionom korpusu za Indokinu, poslatom 31. marta 1948. godine? Bilo je 110.245 vojnika, od čega 61.343 iz Evrope, 11.233 iz Severne Afrike, 3.768 Senegalaca i... 33.901 Vijetnamac!“
Fransoa je podigao pogled i zurio u sagovornika.
„Vidim da vas to čudi, gospodine Tavernije. Za nas je to velika sramota, i izvor bola... Kako su mogli tako da izdaju svoju braću?“
Predsednik je sklopio oči kao da je zadremao. Fransoa je analizirao brojeve koje mu je predsednik upravo saopštio. To je bilo daleko od onih 53.000 vojnika s početka sukoba...
Noć je pala. U susednoj sobi se čulo kuckanje pisaće mašine; napolju je neki oficir izdavao naređenja mladim regrutima, onako grubo kao štoje običaj u svim vojskama na svetu. U sobu je prodro miris supe, što kod Tavernijea izazva glad. Ustao je, s rukom na grudima, i pri tom prevrnuo tabure. Ho Ši Min je ponovo otvorio oči.
„Oprostite, gospodine predsedniče.“
„Nisam spavao, razmišljao sam.“
„Ujače, morate da se odmorite!“, kazao je Fam Van Dong, ušavši u sobu.
„Ne brini, Dong, bolje mi je“, kazao je predsednik na vijetnamskom.
„Gospodine Tavernije, zahvaljujem vam na poseti. Možda ćemo se jednoga dana opet sresti. Pokušajte i vi da malo prikupite snagu“, dodao je na francuskom.
„Zahvaljujem na srdačnom prijemu, gospodine predsedniče. Želim vam laku noć.“
Čim je sišao niz lestvice, Fransoa se onesvestio.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:49 pm

23.

I pored Fredovog gunđanja, Kijen je hteo da stanu kod Sedam pagoda u Fa Laju, koje su zvali i Napušteni grad. To je bila vojna oblast, i svuda po brežuljcima mogli su se videti ostaci ruševnih kasarni, kao i jedinice Legije stranaca.
Pomoću novca i pretnji, uspeli su da zaplene neki splav koji je saobraćao između Dong Trijea i Bak Nina i da bi izbegli neprijateljsko ponašanje mase, prihvatili su da ukrcaju samo grupu budističkih monaha i hodočasnika za Kijep Bak. Mala prodavačica supe se sa sestrom uvukla na brod i sakrila se ispod automobila. Plovili su već ceo sat kad ih je Vin primetio.
„Šta ćemo s njima, gazda, da ih bacimo u vodu?“, upitao je na vijetnamskom.
Devojčice su potrčale prema Lei, vičući.
„Što tako zapomažu?“
„Vin hoće da ih baci u vodu.“
Lea je začuđeno pogledala Kijena.
„Valjda se samo šali.“
„Ne verujem, nemaju šta da traže ovde.“
„Pa vi ste pravi divljaci!“, povikala je, obgrlivši devojčice rukama.
Kijen je prasnuo u smeh.
„Ovde je svako za sebe. Znale su dobro da se ne smeju popeti na brod i da će, ako ih otkrijemo, lako dospeti u vodu. No budite uvereni da to neću uraditi.“
„Kad ste već tu, đavolčići, spremite nam supu, i to dobru!“, dodao je na vijetnamskom.
Pošto su se više puta naklonile, sklopljenih ruku, izvukle su iz prtljaga rešo na ugalj, povrće i drva, i učinile sve da im ugode.

Kiša je prestala, a mutna svetlost je obasjavala ulaz u kraljevski hram, koji se nalazio na visokom bregu, po vrhu obraslom drevnim drvećem. Lea i njeno društvo ušli su u dvorište, gde su ogromni banjani bacali debelu hladovinu na hodočasnike i trgovce, šćućurene među korenjem drveća.
„Za nas, Vijetnamce, to je sveto drveće. Zovemo ih tijeng, i veruje se da to drveće ima neke natprirodne moći. Pre rata su na velika hodočašća u Kijep Bak, u osmom mesecu po našem kalendaru (15-20. septembra), dolazili iz celog Tonkina. To je proslava bogova sunca, vazduha, vode, te Dan mrtvih. Na ovo mesto dolaze vešci i veštice, koji traže lutajuće duše, kao i mnogi duhovi. Ponekad se duhovi i lutajuće duše utelove u vešcima.“
„Dosta, plašite me. Nikada nisam volela priče o duhovima.“
„Na vašem mestu bih se više plašio živih nego jadnih duhova koji lutaju u potrazi za večnim spokojem.“
„Vi svakako imate pravo, ali ovde vlada čudna atmosfera, nekako izvan vremena...“
Kijen ju je pogledao pomalo zabrinuto. Šta je žena sa Zapada mogla znati o tom mestu kad joj nije bilo poznato ništa o njegovoj zemlji, kulturi i običajima? Ipak je primetio da pažljivo posmatra okolinu i da nije pogrešila u zapažanjima.
Ušli su u svetilište zastrveno slamaricama i izuli se. Žućkasti dim stotina upaljenih štapića doprineo je da vazduh bude zagušljiv i neproziran. Na crveno lakiranim drvenim pločama, koje su visile na zidovima, bili su zlatnom bojom ispisani kineski znaci. Na oltarima pokrivenim svilom, ispred velikih kipova Bude, njegovih učenika i Konfučija, nalazile su se različite ponude vernika. Oni su klečali ili stajali unaokolo i pevušili neke molitve, koje su se ponavljale do u beskraj.
Većina je bila u crnom, samo su neke devojke bile odevene u haljine živih boja, kao i monasi, uglavnom žene i starci. I deca su bila u tamnoj odeći; samo su bebe u naručju majki bile u crvenom, s vezenim kapicama.
„Ovde je sahranjen jedan od naših junaka, princ Hung Dao. On je 1288. godine spasao Hanoj od Mongola, a zatim ih je gonio do Van Kijepa, koji nije daleko odavde. Pogubio je dve vojskovođe, predvodnike, i bacio njihove glave u reku. No duhovi nesahranjenih uvek lutaju i plaše narod u tom kraju. Stanovnici ovog kraja su podržavali princa, a Hung Dao je, kao pravi dobrotvor, podigao molitvene oltare lutajućim dušama. Oko njegovog groba su oltari za duhove njegove majke i sinova, ćerki i zetova. U ovaj hram zalazi i duh jednog zlotvora, princa Tran Kijena, koji je predvodio kineske i mongolske osvajače Toat Hoana. Njega su ubili plemeniti vijetnamski ratnici. Taj duh je nazvan Fam Nan, Pčelinje lice. On napada žene i sprečava ih da začnu. No svetac bdi i isteruje tog demona iz ženskih tela. U tome pomažu rođaci te žene; oni u dugim povorkama idu oko hrama, udarajući u bubnjeve i svirajući frule. Na dasci prekrivenoj crvenom tkaninom muškarci tada nose pečenog vola. Nose se i druge ponude, a oko žene se okupi rodbina, povezu joj grudi širokom svilenom narandžastom trakom i okruže je čuvarima s mačevima od lakiranog drveta. Nose i zelene zastave i crne lakovane kovčege s molitvenim hartijama. Ponude se vrlo ceremonijalno izruče na žrtveni sto. Zatim počinje ceremonijal isterivanja duha, uz zvuke bubnjeva, frula i gonga. Stvarno je zadivljujuće. Bio sam dete kad sam jednom sve to video; dugo posle toga budio sam se uplakan. Zvao sam majku, jer sam se plašio da je ne spopadne Fan Nan, zli duh. Kao i oni nesrećnici koji žele da u reci udave zlog duha, hteo sam da se bacim u Crvenu reku. Bili su potrebni sva majčina nežnost, očevo strpljenje i dedina mudrost da me osveste i umire.“
Dok su tako razgovarali, stigli su do neke fontane; oko nje je bilo upaljeno mnogo mirisnih štapića. Žene su prilazile i zahvatale vodu rukama ili posudicama. Prskale su se po licu, golom stomaku i grudima, ili su pile.
„Što to rade?“, upitala je Lea.
„Da bi im deca bila lepa i jaka. No, kažu i da čarobna Kijep Bakova fontana ispunjava želje zaljubljenih.“
Lea je prišla i zahvatila malo vode u dlanove.
„Duše, zaboravila sam kako se zoveš, ali pomozi mi da pronađem Fransou“, mrmljala je.
Kijen ju je oponašao i nije skidao pogled s nje, a zatim je upalio štapiće, koje je kupio kod jednog od mnogih trgovaca.
Lea je bila odevena u vijetnamsku odeću i imala je veliki šešir na glavi, pa je niko nije posebno uočio. S Fredom to nije bilo tako, pa su mnogi radoznalci zurili u njega da bi zatim brzo skrenuli pogled.
„Bolje je da se vratiš u dodž, suviše si upadljiv.“
„Pa ne možete ostati bez čuvara, Kijene!“
„Ne brini, nismo u Čolonu, a tu je i Vin. Seti se da on puca brže od tebe!“
Fred je otišao, sav nezadovoljan, nabijajući na čelo prljav i izobličen šešir. Vin je za njim napravio jedan nepristojan pokret, koji Lei nije promakao.
S terase nad rekom posmatrali su brda u obliku glave šećera, zelenu masu drveća i žućkastu vodu, po kojoj su plovili mnogi ribarski i trgovački brodići. Sa džunki su im mahala deca, ili su skakala i plivala pored brodova, smejući se. Žene su vadile vodu, češljale se, dojile decu, dok su starice pušile čibuke. Ptice su pevale, a vernici su se molili.
„Prilikom glavnog obreda, u osmom mesecu, rekom plovi procesija džunki s cvetnim vencima, ukrasima i cvećem, a na njima hodočasnici u svečanoj odeći nose male oltare od crvenog i pozlaćenog drveta, u čast svojih predaka. To je divan prizor, a odvija se u podnožju brežuljaka Van Jen.“
Počela je kiša, pa su sitne kapi dobovale po površini vode. Tu i tamo se video poneki kišobran - verovatno neki ugledni ljudi. Svi su išli polako, bez žurbe, kao da vreme nije važno. Neki dečačić je Lei pružio mali omot s nekim sivkastim prahom.
„Štaje to?“, pitala je, uzimajući ga.
„To je malo praha sa oltara dobrog duha, uzima se kao talisman. Sačuvajte ga.“
Kijen je dao nekoliko novčića dečaku, koji pažljivo pogleda Leu, a onda trkom odjuri.
„Video je da niste Vijetnamka, kazaće i drugima.“
„Je li to opasno?“
„Nije, ali je ipak bolje da krenemo. Vine, idi u kamionet.“
Vin otrča, a oni polako pođoše ka izlazu. Bili su na pola puta do kapije kad se pojaviše francuski vojni džipovi. Iz njih iskočiše legionari, sa oružjem u rukama i mitraljezima na boku. Svi su zastali, a zatim su majke počele da dozivaju decu; razletele su se na sve strane, gurajući starce, dok su podoficiri izvikivali neke naredbe. Po blatu su se valjale korpe prodavača iz kojih se prosuše štapići, molitvene cedulje, novčići, višebojne trake, vezene zastavice. Gazili su po slikama Bude, a vojnici su saterali narod u ugao dvorišta. Lea pade. Kijen ju je podigao i pokušao da stigne s njom do vrata. Neko mu je podmetnuo puščanu cev pod noge, pa on izgubi ravnotežu i zatetura se; pao je i udario glavom u jedan koren drveta, a od udarca se onesvestio.
Brzina i žestina napada paralisale su Leu, tako da je stala kao ukopana; činilo joj se da opet doživljava napad milicije iz Bordoa na Montijak. Nije reagovala kada ju je jedan legionar povukao prema ostalima.
Začuli su se pucnjevi. S kapije je pucao neki mladić, koji je u ruci vukao crvenu zastavu sa žutom zvezdom i prekrilio njom kameni svod, gde se zakačila za oštre izbočine. Kada su legionari videli zastavu, žestoko zapucaše u nju. Izgubljena među svim tim narodom, Lea je videla da su se svi ukrutili i počeli da stežu pesnice. Pored nje je jedna mlada Vijetnamka tiho plakala, očiju prikovanih za zastavu. Lea spusti glavu. Čulo se neko pucketanje i video se blesak. Lea je zadrhtala... Vratili su se... Videla je tetku Bernadet, pretvorenu u živu baklju... isti onakav smeh... isti krici... Neki mladi legionar je držao u ruci bacač plamena i gledao kako zastava gori. Okrenuo se ka gomili, koja se povlačila. Leu obuze strah. Vičući iz sveg glasa, batrgala se rukama i nogama da smakne šešir, te potrča ka vojnicima.
„Stanite!... Stanite!... Ja sam Francuskinja!“ Mladi legionar je zgranuto zurio u nju.
„Stanite!“
Naglo naređenje nekog poručnika zamrzio ga je u mestu. Kiša je ponovo počela. Poručnik je prišao sa oružjem na gotovs i šlemom zaturenim na obrijani potiljak. Stao je na nekoliko koraka od nje i proučavao je.
„Pa, jasno je da niste Vijetnamka. Šta, kog vraga, radite ovde, tako prerušeni?“ Lea je pokušala da nešto kaže, ali je ostala bez glasa.
„Naredniče, dođite da vidite, evo jedne čudne ptičice!“
„Štaje sad pa to?“
„Kapetane, kapetane, čekajte!“ Fred je trčao ka njima.
„Kapetane!...“
„Nisam ja kapetan.“
„Oprostite, poručnice... Ta gospođa je sa mnom i s gospodinom Rivijerom“, kazao je Fred i pokazao na Kijena, koji je okrvavljenog lica išao prema njima između dvojice legionara.
„Zar je to gospodin Rivijer?“, pitao je prezrivo poručnik.
To je izvuklo Leu iz otupelosti.
„Gospodin Rivijer je Francuz, a ja sam gospođa Tavernije. Evo mojih dokumenata...“
Poručnik ih je pažljivo proučio i pružio ruku ka Kijenu, koji mu je dao svoja dokumenta. Fred je učinio to isto.
„Šta, kog vraga, radite u ovoj oblasti? Civili ovamo nemaju pristup.“
„To nisam znala“, kazala je Lea, izvinjavajući se. „Obilazimo hramove i pagode.
Ovde ih ima mnogo, što i sami znate.“
„Znači, zapravo ste turisti?“
„Kako vi kažete, poručnice. Možemo li da idemo? Mene čekaju u Hanoju.“
„Vaši papiri su u redu. Daću vam pratnju do vozila. Moram, ipak, nešto da vas pitam, gospođo. Zašto ste se prerušili?“
„Tako je lakše putovati“, odgovorila je kratko.
Prolazeći kroz kapiju, odvratila je pogled od osakaćenog tela mladog Vijetnamca. Zatim je zastala i pitala poručnika:
„Šta nameravate sa svim tim ljudima?“
„Nameravam da proverim kriju li oružje u korpama ili ispod odeće. Ovo mesto više nije sigurno, vijetminovci su pobili neke naše vojnike. Njih ima svuda. Ovaj štoje poginuo mašući zastavom svakako nije bio sam, u to sam ubeđen. Narod ih štiti jer se boje odmazde.“
„Ali ovde su samo žene i deca!“
„Ima tu i staraca... Šta mislite, gde su muškarci?“
Lea je slegla ramenima i požurila da se udalji od Sedam pagoda.
Dok je kiša snažila, vratili su se u kola, koja je čuvao Vin. Kijen je pokrenuo motor. Poručnik im mahnu. Kola su se žurno udaljila, mada su morali malo da uspore zbog puta; najzad su stali pred velikim suženjem. Muškarci su izašli, a Lea je uzela volan u ruke. Provlačili su se, uz pomoć legionara, i izgledalo je da će proći. Lea se, držeći volan, osmehnula jednom od njih: bradato blatnjavo lice i crne oči su je podsećale na nekoga. Čovek je takođe zurio u nju, nabranih obrva.
Najzad su izvukli dodž iz blata.
„Ne usporavajte“, povika Kijen i uskoči kraj nje.
Fred i Vin su gurali otpozadi. Odgurali su vozilo do splava, koji će ih prevesti na drugu stranu.
Lea i Kijen su pušili u tišini.
„Sada ste videli kako se Francuzi ponašaju u Vijetnamu“, kazao joj je, pritiskajući belu maramicu na ranu. „Dobili ste samo bledu sliku. Obično dobro pogađaju cilj...“
„Ne verujem vam!“
„Kako god hoćete. Bilo bi zanimljivo videti šta bi uradili da se niste izvukli iz one gomile, vičući: ’Ja sam Francuskinja!’ Priznajte da ste se uplašili.“
„Jesam, bojim se svih koji nose uniforme, a ipak... O bože!“
Lea je stavila ruke na usta. Bila je bleda i počela je da drhti.
„Šta vam je?“
Pokrila je lice rukama i ljuljala se napred-natrag, sve brže, odmahujući glavom. Kijen ju je zgrabio za ruke i prodrmao je.
„Hoćete li mi najzad reći šta se dešava?“
„Pomislila sam... pomislila sam...“, mucala je.
„Ama šta ste pomislili?“
„Pomislila sam...“
„Šta, do vraga?“, zaurla on i dobro je prodrma.
„Pomislila sam da sam videla jednog Argentinca.“
„Argentinca?... Gde?... Kada?...“
„Maločas... Jedan od legionara koji su nam pomagali da prođemo kroz onaj tesnac.“
„Pa zašto ste se toliko uplašili od njega?“
„To je nacista... Njegov otac je krio Nemce koji su pobegli pred saveznicima, one koje su tražili kao ratne zločince. Njegovo imanje je služilo za okupljanje takvih Nemaca i Argentinaca koji su bili pronacistički nastrojeni. Njegov sin Hajme se bavio propagandom i vrbovao je mlade ljude u Buenos Ajresu i u Mar del Plati. Ubili su mi dvoje prijatelja u Argentini. No možda sam se prevarila... Šta bi Hajme radio u Indokini?... Ne, ipak mi se čini da to nije on. Zar je to moguće?“, izgovorila je u dahu.
„Svakako ste podlegli velikoj sličnosti. Odmorite se malo. Kroz jedan sat ćemo stići u Bak Nin. Tamo će nas primiti prijatelji mog oca. Kako se zove taj vaš Argentinac?“
„Hajme Ortiz.“
Kijen nije bio baš tako bezbrižan kao što je pokušavao da izgleda. Nije hteo da joj kaže da svako može da se ubaci u Legiju stranaca i da su to iskoristili i brojni Nemci da bi nastavili rat protiv komunista, pa su čak neke jedinice bile sastavljene i od osamdeset odsto takvih vojnika; to je bila velika teškoća za komandante, koji nisu želeli da nemački postane zvanični jezik legionara...

U Bak Ninu su se smestili kod francuskih nastavnika, para koji je živeo u Indokini već dvadeset godina. I pored navaljivanja porodice i njihove dece u Francuskoj, odbijali su da odu iz zemlje koju su voleli kao svoju. Japanci su ih progonili, ali su ih njihovi bivši đaci sakrivali. Neki od tih đaka su sada bili vijetminovci; neki drugi su bili u francuskoj vojsci.
Snabdevanje je bilo otežano, pa su se Divalovi izvinjavali zbog oskudne trpeze. Ipak je obrok bio dobar i obilan. Žena je Leu podsećala na njene tetke i pored nje se osećala bezbedno, pa je mirno spavala, što joj se već dugo nije dogodilo.
Narednog dana su se nerado rastali.
Ušli su u Hanoj preko poznatog Mosta Pola Dumea, dugog 1.652 metra, koji je prelazio Crvenu reku. Čitava reka pešaka je zahvatila i nekoliko desetina vozila, koja su pokušavala da se probiju kroz tu gužvu.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:49 pm

24.

Fransoa Tavernije se dosta kasno osvestio. Srce mu je tako lupalo da je sav podrhtavao. Osećao je neku svežinu preko rane; osećao se olakšano, ali i veoma slabo. Pred očima mu je lebdelo napaćeno lice Hong, i to tako živo da je naglo otvorio oči. Video je kameni zid i električne vodove. Pećinski svod je bio tako nizak da se ne bi mogao uspraviti. Čovek u nekad beloj bluzi hodao je pognuto i preskakao ranjenike koji su, kao i Fransoa, ležali na slamaricama. Bio je u podzemnoj vijetminskoj bolnici. Oko njega su bili ranjenici bez ruku i nogu, poneki bez ijednog uda. Čovek u beloj bluzi se osvrnuo. Kazao je pomoćnicima nekoliko reči i došao do njega.
„Osvestili ste se, gospodine Tavernije. Osetljivi ste kao devojka!“
Ne treba da se razbesni. Znao je, iz sopstvenog iskustva, da Vijetnamci uživaju da iznerviraju belce i dovedu ih u nepriliku, dok oni sami nastavljaju da se smeškaju, nimalo uzbuđeni.
„Ja sam doktor Tuan. Vaša rana je gadna, ali nije previše ozbiljna. Nije kao kod ovih“, reče i pokaza nesrećnike koji su ležali na slamaricama.
Većina ranjenika je bila neobično tiha; samo su se mogli čuti povremeni uzdasi.
„Žedan sam“, promrmlja Fransoa.
„Dajte mu da pije“, reče doktor.
Jedan od pomoćnika doktora Tuana se približio i dao mu da popije malo veoma zaslađenog čaja.
„Šta ste to stavili u čaj?“
„To je opijumov sirup. Pomoći će vam da zaspite. Kada se noću bolovi pojačaju, probudili biste ostale vikom. Laku noć, gospodine Tavernije.“ Idi do đavola, pomisli Fransoa i sklopi oči.

Naredna dva dana i dve noći nije bio svestan vremena. Probudio se trećeg dana ujutru; osećao se osveženo i tako dobro da je skočio iz kreveta i dobro se udario u glavu. Pao je natrag, sav ošamućen. Kraj njega je neki mladić sa amputiranom nogom prasnuo u smeh. Fransoa ga mrko pogleda. Ranjenik se i dalje smejao. Lekar i bolničar, koji su sve to posmatrali, pridružili su se njegovoj veselosti i počeli glasno da se smeju. Mada ga je glava bolela od udarca, Fransoa se priklonio opštem raspoloženju, te i sam prasnuo u ludi smeh.
Bilo je čudno videti sve te ljude koji su se smejali kao deca, zaboravljajući tako na svoje muke.
Lekar se prvi pribrao:
„Moram da vam zahvalim, gospodine Tavernije, što ste i nehotice uspeli da nas tako razveselite.“
„Moram reći da meni nije bilo tako veselo, doktore Tuane.“
„Dajte da vidim tu čvorugu... Nije strasna. Imaćete kvrgu nekoliko dana, i to je sve. Budite pažljivi kad ustajete. Na ulazu u ovu pećinu ima vode, idite da se umijete. Čeka vas gospodin Dong.“
Pošao je, pognut, za Tuanom. Pre nego što je izašao, osvrnuo se za sobom. Mnoštvo crnih očiju je zurilo u njega. Koliko li će tih jadnika preživeti povrede? Mahnuo im je.
Napolju je bilo prilično hladno. Tuan mu je pokazao na bure s vodom, kraj koga su stajale posude od belog ili plavog emajla. Fransoa je dohvatio neku konzervu, nasuo njom vodu u jednu od tih posuda, pa se umio i oprao ruke.
„Voleo bih da se obrijem, ako je moguće. Znate li gde su mi stvari?“
„Ne znam, ali vidite sa onim drugom koji vas je doveo ovamo. On bi svakako mogao da vam odgovori na to pitanje.“
Fransoa je bez razmišljanja skinuo skorelu košulju i pantalone i ostao u donjem rublju. Posle kratkog oklevanja skinuo je i šorc i sa gnušanjem ga bacio. Od rata u Španiji i bitke za Berlin nije bio tako prljav. Vijetnamski vojnici oko njega su se smejuljili.
Kako li se kaže sapun?, pitao se i izručio vedro vode sebi na glavu i grudi.
Spasao ga je Tran Van Vijet, koji je dotrčao sa ubrusom i komadom sivkastog sapuna. Fransoa ga zgrabi i žustro se istrlja. Pošto mu je zavoj na grudima smetao, on ga skinu. Ružičasti ožiljak preko grudi nije baš lepo delovao. Mada je pod prstima osećao čvorugu na glavi, ipak je i nju žestoko istrljao sapunom. Oko nogu mu se stvorila crno-crvenkasta barica.
Vijet mu je dodao ubrus.
„Hvala vam. Znate li gde su mi stvari?“
„Žao mije, gospodine Tavernije, nismo uspeli da ih nađemo.“
„Ne dolazi u obzir da oblačim ove krpetine. Nađite mi neku odeću!“
„Nemamo ništa vaše veličine, vi ste tako krupni...“
Starice s lakiranim zubima, koje su čučale ispred vatre i kuvale pirinač, tiho su se smejale, dok su mlađe žene huktale i virile kroz rastavljene prste.
„Gospodine Tavernije, baš smešno izgledate tako goli, pravi ste komedijaš. Moraćemo da vas zadržimo kod nas, jer, izgleda, uspevate da zasmejete sve odreda“, kazao je doktor Tuan, koji je upravo izašao iz nazovi-bolnice. „Donesite gospodinu Tavernijeu odeću onog francuskog zarobljenika. Njemu ionako neće biti potrebna...“, kazao je na vijetnamskom.
Jedan od bolničara otrča i veoma brzo se vrati sa zavežljajem odeće. Na jedan doktorov znak dao je odeću Tavernijeu.
To je bila lepo oprana i ispeglana francuska uniforma: donje rublje, čarape i uglancane čizme, koje je Tavernije začuđeno posmatrao.
„Odakle li ste to izvukli?“
„Od jednog vašeg zemljaka na samrti.“
„Zar ovde ima ranjenih Francuza?“
„Jedan. Većina je pokojna, osim te dvojice, koji će im se uskoro pridružiti.“
„Zar ih niste lečili?“
„Pa šta mislite, gospodine Tavernije, da smo mi mesari, ili dželati? Ja sam lekar, gospodine, i znam svoju dužnost.“
„Oprostite, doktore Tuane, nisam hteo da vas uvredim. Shvatićete da sam bio začuđen... Da li bih mogao da vidim zarobljenike?“
„Tražiću odobrenje od komande. Dok čekate, barem se obucite, smešno izgledate.“
Taj ton nije trpeo pogovor. Fransoa se rado odenuo u čistu odeću. Rukavi i nogavice su bili prilično kratki, a čizme su ga malo stezale; ipak, kad se sasvim odenuo, osećao se kao drugi čovek. Jedino mu je bilo krivo što se nije obrijao. „Jeste li gotovi? Gospodin Dong vas čeka. Evo vaših dokumenata i novca.“
„Evo dolazim“, kazao je, prstima češljajući predugu mokru kosu.
Fam Van Dong ga je čekao ispod jednog bora, naslonjen na stablo. Čitao je.
„Evo gospodina Tavernijea, druže Dong.“
„Hvala, Vijete. Ostavite nas.“ Zatim je dodao na francuskom: „Sedite, gospodine Tavernije.“
Fransoa ga posluša.
„Srećan sam što vidim da vam je bolje. O-la-la!... Vidim da ste udarili glavom u plafon naše bolnice. O-la-la!“
Fransoa opipa glavu i oseti da mu je iskočila dobra čvoruga, pa napravi grimasu.
„Baš boli, zar ne? Ha-ha-ha!“
Ne znam zašto im je to tako smešno?, mislio je zlovoljno.
„Predsednik Ho Ši Min me je ovlastio da vam kažem kako mu je drago što vas je upoznao i pričao s vama...“
„Zar ga više neću videti?“
Fam Van Dong nije odgovorio na pitanje već je nastavio monolog:
„Bili smo veoma strpljivi s Francuskom, gospodine Tavernije, mada nas ona nikada nije smatrala ravnopravnim sagovornikom, već je uvek imala dvostruka merila i odvajala je naše tri pokrajine, cepala sever i jug, i dovodila na vlast ljude kao što je bivši car Bao Daj. Pošto je Francuska tako htela, mi ćemo oružjem izboriti svoju slobodu. Vijetnamski narod je spreman i na najveće žrtve da bi to postigao. Predsednik Ho je to već rekao francuskim vlastima, koje nisu slušale. Podsećam vas, gospodine Tavernije, da više niste ovlašćeni pregovarač svoje vlade. Niste u situaciji da prenosite poruke. Odvešćemo vas blizu francuskog logora, gde će vas oni preuzeti.“
Fransoa je o Fam Van Dongu znao ono što su mu ispričali Le Dang Doan i Haj Rivijer; bio je sin mandarina na dvoru u Hijeu, ostao je siroče kao dete i odgajala su ga braća. Bio je u gimnaziji u Hanoju i sa drugovima je učestvovao u nacionalističkim demonstracijama. Uhapsili su ga, a zatim ga pustili, te je otišao u Kinu, gde je sreo zemljaka, Ngujen Aj Hoka, odnosno Ho Ši Mina, koji ga je uveo u osnove marksizma. Postao je komunista i vratio se 1927. godine u Indokinu da nastavi da se bori. U Sajgonu je predavao francuski u privatnoj školi Ngujena Van Čijea u Čolonu. Posle krvavih sukoba 1930. godine bio je uhapšen i odveden u zatvor Pulo Kondore. Oslobodila ga je vlada Narodnog fronta, a porodica ga je sklonila iz javnosti. Posle toga je neko vreme bio reporter lista Volonte Indošin, i tu je nastavio da se zalaže za interese Komunističke partije Indokine. Haj je verovao da je Fam Van Dong tada otišao u Moskvu ili se našao sa Ho Ši Minom u Kantonu, kao što je verova Le Dang Doan. To bi tek sam Fam Van Dong mogao da kaže. Posle formiranja vijetminskog pokreta 1941. godine, otišao je tajno u Tonkin da bi se aktivno pridružio gerili, mada je bio slabog zdravlja. Na konferenciji u Fontenblou, u julu 1946. godine, predvodio je vijetnamsku delegaciju. Pošto nije uspeo u nameri da se odrede datum i uslovi za referendum o Košinšini (admiral D’Arženlije, visoki komesar za Indokinu, odobrio je osnivanje Republike Košinšine u Sajgonu 1. juna 1946. godine), smatrajući to sakaćenjem svoje domovine i besan zbog ulaska vojske generala Leklerka, napustio je konferencionu dvoranu u znak protesta i prekinuo dalju raspravu. Vratio se u Vijetnam, a vijetminske vođe su - i pored sporazuma Modus vivendi, koji je Ho Ši Min pod prinudom potpisao s francuskim ministrom za prekomorska pitanja Marijusom Muteom - učvrstile svoje pozicije, a počela su i hapšenja pripadnika opozicije; svi su nastojali da dođe do prekida vatre. Vijetminovci su iskoristili taj prekid vatre da vojno ojačaju i da povećaju uticaj na narod, a na jugu su formirali vojne snage „udaljene od neprijateljske teritorije“, kako je izjavio general Đap.
Fam Van Dong je bio vijetminski ministar finansija ijedan od najbližih saradnika predsednika Ho Ši Mina.
Fransoa je osećao izvesnu naklonost prema tom čoveku umornog, preplanulog lica. Imao je visoko čelo, mesnata i široka usta, zlobne oči, nežne i lepe ruke, topao i prijatan, pevuckav glas. U svom burnom životu Fransoa je retko prema kome osetio takvu bezuslovnu simpatiju, koja se nije mogla promeniti, bez obzira na dalji tok događaja. Bilo mu je žao što mora otići, a da se nije ukazala ni najmanja prilika za postizanje sporazuma.
„Baš ste se ućutali, gospodine Tavernije, od francuskog predstavnika sam očekivao bujicu laži.“
„Gospodine Dong, ovamo me je poslao predsednik Oriol u iskrenoj želji da obnovi veze između naše dve zemlje...“
„To je baš čudno! Kako možete da govorite o iskrenosti, kad nas je od 1945. godine francuska vlada stalno obmanjivala i zamajavala uz pomoć ljudi kojima je predsednik Ho Ši Min verovao, jer nije sumnjao u iskrene francuske namere? Ja nisam ni za trenutak poverovao da su general Leklerk, gospodin Žan Senteni, gospodin Pol Mis ili Luj Kaput bili upoznati s tim namerama. Iskoristili su ih da bi sproveli politiku generala De Gola, politiku kojoj je pokorno služio admiral D’Arženlije, kao i gospodin Žorž Bido, i svi oni takozvani poslovni ljudi, kojima je bila u interesu eksploatacija Indokine. No ni mi više nismo tako naivni! Vijetnamski narod se već nekoliko hiljada godina bori da preživi i da se razvija; imao je svoja teška i bolna istorijska razdoblja, nekada surova, a nekada slavna. Taj narod ima veliku moć preživljavanja i veoma je ponosan, a ima i veliku želju da se izbori za nezavisnost. Ništa od toga vaši zemljaci nisu razumeli!“
Lice Fam Van Donga je oživelo, crne oči su mu sijale, prkosno je isturio bradu. Iz cele njegove pojave zračila je nesalomiva volja.
„Predsednik Ho Ši Min, Đap, brojni drugovi i ja sam, svi smo bili toliko naivni da verujemo da će Francuska, posle četiri godine nemačke okupacije, shvatiti našu želju za nezavisnošću. O, la, la! Kakva naivnost! No, naša nacionalna revolucija je u toku, i ništa je ne može zaustaviti. Kasnije će doći na red proleterska revolucija...“
Okrenuo se ka planinama; sav je zračio, kao da pred sobom već vidi tu „raspevanu budućnost“ koju su obećavali Lenjin i njegovi sledbenici.
Kao da Tavernijeu čita misli, Fam Van Dong dodade i ovo: „Samo u socijalizmu i komunizmu ćemo naći slobodu, kao što je početkom dvadesetih godina izjavljivao predsednik Ho Ši Min. Vijetnamska komunistička partija je iskoristila priliku, koja se pruža jednom u hiljadu godina, da bi došla na vlast, objavila nacionalno oslobođenje i stvorila novi Vijetnam. Ali neprijatelji nezavisnosti i slobode Vijetnama, koji nisu bili sasvim likvidirani, opet su se pojavili. Francuski kolonizatori i svetske imperijalističke snage, naročito američke, nisu u stanju da prihvate činjenicu da je bivša kolonija postala Demokratska Republika Vijetnam. Izgleda da će morati proteći još mnogo krvi dok vaša zemlja i ostatak sveta ne priznaju nezavisnost naše zemlje. No mi ćemo pobediti, gospodine Tavernije, pobedićemo!“
Lica osvetljenog sjajem unutrašnje vizije, Fam Van Dong je naglo ućutao.
„Hoću li opet videti predsednika Ho Ši Mina?“
„Nećete, noćas je otputovao. Shvatate, gospodine Tavernije, mi ćemo vas pustiti, pa ne smemo da se izlažemo opasnosti...“
„Druže Dong, vreme je za polazak.“
„Dolazim, druže. Gospodine Tavernije, pozdravljam vas. Možda ćemo se jednoga dana opet sresti, kada se rat završi. I pored svega što nas deli, ubeđen sam da se vijetnamski i francuski narod mogu sporazumeti.“
Fam Van Dong mu je pružio desnu ruku. Nežna, preplanula šaka je skoro nestala u krupnoj Tavernijeovoj ruci. Levom rukom je poklopio njihove spojene šake i stegao ih, kao da želi da Francuzu prenese svoje uverenje. Fransoa nije bio u stanju da prozbori nijednu reč, a nije bio u stanju ni da objasni ono što oseća.
Stajali su tako, prilično dugo, gledajući se u oči.
Zatim je Fam Van Dong olabavio stisak i izašao kao da za nečim žali.

Fransoa se vraćao u bolnicu, zanesen u misli. Doktor Tuan je upravo prao ruke. „Doktore, jeste li preneli moju želju da vidim te ranjene sunarodnike?“
„Jesam, gospodine Tavernije, preneo sam vašu želju i prihvatili su. Videćete jednoga. Onaj drugi je već umro i biće sahranjen noćas. Pođite za mnom.“
Fransoa ranije nije bio primetio malu bambusovu kolibu ispred ulaza u bolnicu; pred njom je stajao naoružan vojnik, koji se, na lekarov znak, pomerio u stranu.
U kolibi je bilo mračno. Svetlost je dopirala kroz trsku i osvetljavala dva poljska kreveta. Na jednom je ležao ranjenik. Fransoa mu priđe.
„Našli smo ga u dnu jedne doline, nogu raznesenih minom, s pet do šest poginulih drugova i nekim teškim ranjenicima. Jedan od njih je video da dolazimo i ispalio sebi metak u glavu. Pokupili smo preživele, ali su, do dolaska ovamo, trojica umrla. Preostale smo lečili. Ovaj je poslednji, ali će se i on uskoro pridružiti precima“, kazao je doktor Tuan.
Mladić, s patrljcima nogu umotanim u krvave zavoje, zarastao u bradu i znojavog čela, glasno je ječao. Fransoa se nagnuo i dotakao ga po ramenu. Vojnik otvori oči. Dugo je zurio u čoveka koji se naginjao nad njim.
„Vi ste Francuz?“, pitao je začuđenim, slabim glasom.
„Jesam.“
„Znači da ste nas spasli od Vijetnamaca?... Gde su mi drugovi... Izvući će se, zar ne, doktore?... Ne znam šta se to desilo... Auh!“
Odjednom je poskočio i pokušao da se ispravi, ali je pao nazad, a nago poprsje mu zablista od znoja dok je pružao ruke ka Tavernijeu.
„Doktore... kažite mi... moje noge... Ne!... Nije istina!... Doktore!... To je samo rana, kažite da je rana... Odgovorite mi!“
Zgrabio je Tavernijea za košulju i drmao ga neverovatnom snagom.
„Lezite, lečiće vas“, mrmljao je potreseni Fransoa i pokušavao da se oslobodi njegovog grčevitog stiska.
Suze su tekle niz obraze zemljane boje, a telo se treslo od jecaja koji su drmusali ceo krevet.
„Moje noge!... Moje noge!... Bojim se!... Mama!... Boli me... Mama!...“
Poslednji krik je ispunio celu kolibu, a onda je nastala tišina. Fransoa je pognuo glavu i nije se mrdao s mesta. Doktor Tuan je prišao:
„Gotovo je, gospodine Tavernije. Jadnik više ne pati.“
Napolju su planine divno izgledale, nebo je bilo prošarano oblacima čudnih oblika, osećao se prijatni miris primorja i borove šume; vijetnamski partizani su se spremali da napuste logor. Deca su jurila za njima vičući, devojke s puškama preko ramena i velikim šeširima na glavama živo su ćaskale. Nešto dalje u dolini, žene su radile na pirinčanim poljima, bivoli su mirno pasli. Sve je bilo mirno, tiho i nepomično.
Jedan dvadesetogodišnji Francuz je umro, daleko od domovine i od svoje majke, ali to nije ništa promenilo.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:49 pm

25.

Lea je stigla u ožalošćenu porodicu početkom jula.
Nedelju dana pre toga, njihov voljeni deda se pridružio precima. Le Dang Doan je umro u snu. Njegovo spokojno lice govorilo je unucima da je umro u miru. Lijen jedina nije tako mislila. Deda joj je poslednjih dana često poveravao svoje brige u vezi s budućnošću zemlje i sopstvenom smrću:
„Znam da je predsednik Ho Ši Min srčan čovek, dobar i pošten, i bori se za nezavisnost Vijetnama, ali je on, takođe, i vođa komunista, te polaže račune svojoj partiji. Hoće li znati da drži na uzdi one zadrte? A šta će biti s vama, maleni moji, kada Francuzi odu iz zemlje? Vidiš li ti, dete moje, da naš narod mora dobiti ovaj rat; najzad, to je pravedan rat. No posle dobijanja nezavisnosti, osvojene u krvi, nisam baš siguran u tekovine revolucije. Revolucijama treba sveža krv da bi opstale. Vi ste, kao polutani, predodređeni da budete žrtve. To mi razdire dušu i više bih voleo da svi odete u očevu zemlju.“
Lijen je posle pogreba braći saopštila dedinu želju.
„Ne dolazi u obzir!“, razvikao se Haj. „Moja žena je Vijetnamka, a moja deca Vijetnamci. I ja sam se osećam više kao Vijetnamac nego kao Francuz. Ostaću ovde, da se borim za rodnu grudu.“
„Vijetnam nema nikakve šanse da opstane bez Francuske“, bunio se Bernar, „a ja nikako ne želim da naša zemlja postane komunistička i da prima naredbe iz Moskve. Sve što imamo, dugujemo Francuskoj. Bez nje bismo i dalje tonuli u bedu i neznanje!“
„Kako samo možeš da pričaš takve gluposti?... Zar ti nije poznato naše bogato kulturno nasleđe, naše divne palate i pagode? Našu cenjenu porodicu i našeg dedu poštuju i najveći učenjaci, zar je to ništa?... A naši ljudi, zar misliš da im je kolonijalizam doneo višu svest, bezbednost, bogatstvo, sreću? Zar si zaboravio naš bes kad smo čitali knjigu Andree Violis, koju nam je Fransoa krišom poslao? Zar si zaboravio naš stid, suze, sramotu što smo upola Francuzi kad smo saznali o nepravdama prema političkim zatvorenicima, o nameštenim suđenjima, lažnim svedocima, masovnim pogubljenjima, o svim vrstama korupcije?“
„Situacija se promenila od 1931. godine.“
„Zar zbilja u to veruješ?“
Bernar je oborio glavu na grudi. Setio se da je čitao knjigu Indokina SOS, i da je tada bio veoma revoltiran. No od tada, mada to nije smeo da prizna bratu, to osećanje je ustupilo mesto izvesnoj pomirljivosti: njegova francuska krv je bila jača od majčine vijetnamske. Pošto je kao dečak obožavao majku i dedu, smatrao je sebe nekom porodičnom anomalijom, otpadnikom, i sahranio je duboko u sebi ono što je zvao svojim prokletstvom. Fizički nije izgledao kao Azijac, a s obzirom na francusko ime, imao je mnogo prijatelja među francuskom decom iz kolonije, koja su sva išla u gimnaziju Alber Saro. Nije se igrao s vijetnamskom decom. Jedno vreme je tako daleko otišao s tim odbacivanjem vijetnamskog porekla da nije hteo ni da govori taj jezik i pravio se da ga ne razume. Ni očeva strogost ni batine koje je dobijao od brata nisu uticale na njegovu tvrdoglavost. Kada je dobio jaku groznicu i bio u životnoj opasnosti, majka mu je šaputala nežne reci, a dečak se stiskao uz nju i vikao na vijetnamskom:
„Oprosti, mama, volim te, oprosti mi!“
Posle toga se dugo oporavljao. Deda mu je pričao stare legende i čitao mu francuske i vijetnamske pesme, a naročito poeziju Viktora Igoa. Mladi Bernar je često, svojim jasnim glasom, recitovao jedan odlomak iz Razmišljanja, nazvan Melankolija:
Gužva i bitke na raskrsnicama,
Masa se tiska po ulicama.
Haos! Svud brazde točkova kolica
Noć bol donosi, a tuge klica
Raste za one koji je sejaše!
Život il’ smrt! Hidra pipke pruža
Okean ljudski da zapenuša.
Klica, koja je bila posejana i koja je njega plašila, bio je komunizam, protiv koga se trebalo boriti. Lijen je mogla da se složi s njim, jer je bila pravi nacionalista, ali je ona imala potpuno poverenje u Ho Ši Mina i mislila je da on, svakako, stavlja interese svoje zemlje ispred partijskih i ličnih interesa. Tu nezavisnost, koju su tako žarko želeli, trebalo je izboriti od Francuske makar i silom, ako je bilo neophodno.
Kao i brojni njihovi zemljaci, ni ona nije verovala u takozvano „rešenje Bao Daja“. Bivši car i bivši Ho Ši Minov savetnik izazvao je nepoverenje francuskih vlasti, a istovremeno izgubio i poverenje vijetnamskih vođa. Oni su smatrali da je to što je Bao Daj potpisao sporazum 5. juna 1948. u zalivu Ha Long, na brodu Duguaj-Truen, prava maskarada. Sporazum su potpisali visoki komesar Emil Bolaer i Ngujen Van Huan, a tekst sporazuma odnosio se na „svečano priznavanje nezavisnosti Vijetnama, kome je prepušteno da ostvari unutrašnje jedinstvo“. Takođe je pisalo i da „Vijetnam objavljuje svoje ujedinjenje s Francuskom unijom, u svojstvu nezavisne države“. To je bilo prvi put da je Francuska prihvatila reč nezavisnost, ili dok lap na vijetnamskom, reč koju je Ho Ši Min stalno pominjao, ali narod se ni u jednom času nije pitao.
Lijen je smatrala da krvavi napadi vijetminovaca nisu pravo rešenje, ali pitanje je da li je bilo drugih mogućnosti. U Dalatu je 1. marta napadnut jedan konvoj od sedamdeset vozila, mahom civilnih, i u tom napadu je poginulo devedeset ljudi; među sto pedeset otetih civila, koji su zadržani kao taoci, bila je i njena najbolja prijateljica s dvoje dece. Posle toga nije bilo vesti o njima, i pored svih intervencija Hajove žene Fuong, preko njenog oca Ngujen Van Donga, jednog od vođa pokreta otpora.
Haj joj je poverio svoju tajnu nameru da se, zajedno sa ženom, pridruži partizanima da bi lečio ranjenike. Da li bi se ona starala za njihove dve ćerke?
Lijen se bacila bratu u naručje i obećala da će se brinuti o bratanicama.
„Šta ću reći Bernaru i Kijenu ako upitaju što su deca tu?“
„Kazaćeš im da mislimo kako su deca bezbednija u Hanoju.“
„Neće mi verovati!“
„Verovatno neće, ali to i nije važno. Važno je da se sačuva forma.“
Bernar je učinio sve što je mogao da pripremi odlazak svoje žene Ženevjev i ćerke Matilde u Francusku. Dedina smrt je njihov odlazak samo odgodila.
Dan posle dedine smrti porodica Rivijer je dobila Leino pismo, u kome je najavljivala dolazak u Indokinu. Ta poruka je putovala dva meseca do Hanoja. Bernar je pozvao svog saradnika iz Indokineske banke u Sajgonu. On mu je odgovorio da je gospođa Tavernije nekoliko dana bila u hotelu Kontinental i posle toga je otputovala. Neki bogati melez Filip Miler, poznat u Sajgonu, došao je po njene stvari. Mislio je da je gospođa Tavernije otišla u potragu za mužem.
Haj je, sa svoje strane, pokušavao da sazna gde je Fransoa. Njegov tast Ngujen Van Dong kazao mu je da je predsednik Ho Ši Min prihvatio da ga primi i da su ga odveli u blizinu Kao Banga i Lang Sona. Ostalo je bilo prepušteno Tavernijeu. Trebalo je samo sačekati da se on vrati u Hanoj.
Lea je, ipak, stigla prva. Svi su bili zapanjeni kad se pojavio Kijen i predstavio im mladu ženu, koju je dopratio odevenu u tradicionalnu vijetnamsku odeću.
„Ovo je Tavernijeova žena.“
Pa ona je pravo dete, stegnutog srca pomisli Lijen i pozdravi je na indokineski način.
Stvarno je lepa, mislilaje Lea, pružajući joj ruku.
Haj i Bernar su bili očarani i ponašali su se predusretljivo.
„Znate li gde je Fransoa?“, upitala je Lea bez oklevanja.
„Znamo samo da je na severu“, odgovorio je Haj.
„Je li daleko?“
„Nije previše: možda oko dve stotine i pedeset kilometara, na teritoriji koja je zvanično pod francuskom upravom.“
„Zašto ’zvanično’?“
„Zato što, kad padne noć, vijetminovci kontrolišu sve.“
Lea je zabacila ramena i naglo zaplakala, onako stojeći, ruku opuštenih kraj tela, kao dete.
Lijenina prirodna dobrota je bila jača od ljubomore. Uzela je Leu za ruku i uvela je u kuću.
„Dođite, svakako ste umorni. Odvešću vas do vaše sobe. Tuong, pripremi kupatilo.“
Mlada služavka otrča.
Kada su ostala sama, braća su sela da popiju čaj koji im je sluga doneo.
„Možeš li nam objasniti kako si se našao u društvu gospođe Tavernije?“,pitaoje Bernar.
„To je preduga priča da bi se ispričala u pojedinostima“, odgovorio je Kijen i zavalio se na divan. ,,U Sajgonu sam se sreo s njom, a preko doušnika sam saznao i da je Fransoa došao. No on, nažalost, više nije bio na mestu za koje su mi javili.
Zato sam odlučio da je dovedem ovamo, da ga sačeka.“
„Ali najopasnije za nju je bilo to da luta s tobom unaokolo. Kuda ste sve išli?“
„Kakvo je ovo ispitivanje? Odveo sam je da vidi zaliv Ha Long, mnogo joj se dopao...“
„Ja mislim da ona nije došla radi turizma“, suvo je rekao Haj. „Trebalo je da nam javiš da je stigla u Vijetnam.“
„Haje, prestani da glumiš starijeg brata. Kako je deda? Jesu li mu javili za naš dolazak?“
Bernar i Haj su oborili poglede. Zbog dolaska Kijena i Lee, načas su zaboravili na svoju tugu. Nijedan nije mogao da saopšti Kijenu tužnu vest. Začuđen njihovim ćutanjem, pažljivo ih je zagledao.
„Što pravite takva lica? Je li deda bolestan?“
Poslednja reč je ostala da visi u vazduhu. Ispod preplanulog tena Kijen je naglo pobledeo, crte su mu se izobličile, a srce poče sve jače da mu bije.
Patnja njihovog najmlađeg brata je oživela i njihovu tugu. Haj nije mogao da zadrži suze.
„Kada?“, samo je upitao Kijen, u jednom dahu.
„Pre nedelju dana“, odgovorio je Bernar. „Nije se mučio, umro je u snu.
Pridružio se našoj majci, svojoj dragoj kćeri. Neka počiva u miru.“ Kijen je zajecao kao dete.

Topla i mirisna kupka je vratila Leu u život. Lijen joj je kazala da ne brine i da će se Fransoa uskoro vratiti. Ako bude trebalo, poslaće nekoga u Lang Son. Ja ću otići tamo, pomislila je, dremajući u kadi.

Kijen se tri dana nije pojavljivao. U zoru četvrtoga dana se vratio; mirisao je na alkohol, na licu je nosio tragove udaraca, a pesnice su mu bile natekle. Srušio se u predvorju. Lijen se probudila i pokušala da ga odvuče u sobu, ali nije uspela.
Pozvala je Tuong da joj pomogne da ga prenesu.
„Potraži mi vodu i sapun.“
Svukla je njegovo nepomično telo i setila se kako ga je kupala kad je bio beba. Pocrvenela je zbog njegove golotinje. Tuong se nervozno smejala i pomagala joj, zureći krajem oka u njegov polni organ; Lijen ga je oprala od glave do pete.
„Hvala, sestrice“, promrmljao je kad je izašla iz sobe. Spavao je sve do sutradan.

Lea je nekoliko dana provela susrećući oficire, političare i sve za koje je mislila da mogu znati gde je Fransoa. Nikojoj nije mogao dati nikakvo obaveštenje. U Hanoju je vladala zagušljiva vrućina, nije bilo ni daška vetra. Sa uživanjem se vraćala u svežu kuću Rivijerovih; oni su joj opisivali muža kakvog ona nije poznavala. Ona i Lijen su prevrtale albume s fotografijama na svili i pričale o mladosti čoveka koga je volela, o njegovim igrama i smehu. Bez posebne zadnje namere pitala je mladu ženu:
„Je li tada bio zaljubljen u vas?“
Lijen je malo pocrvenela i odgovorila:
„Mislim da sam mu bila vrlo draga.“
„Bilo je i više od toga, kazao mi je da je bio zaljubljen u vas.“
Lijen nije ništa rekla, ali su njene lepe ruke grčevito stegle album.
„Pričajte mi o njemu: kakav je bio?“
„Bio je drag dečak. Moj otac, majka i deda, svi su ga mnogo voleli. Kad bi za raspust došao kod nas, prevrnuli bismo celu kuću, a posluga nije znala šta će pre, zasmejavao ih je i šalio se, a pravio je strašan nered. Bio je tako veseo i šarmantan da se niko nije ljutio na njega. Raspust bi nam s njim uvekbrzo protekao. Svakoga dana je izmišljao neke nove igre, smišljao nove izlete, slavio neke praznike, išli smo u ribolov, igrali šah, kartali se, igrali tenis. Nikada nije bilo ni časa mira. Jedino je bio miran kad bi mu deda davao časove vijetnamskog ili ga terao da mu čita francuske pesnike; imao je dara za to, a bio je i pun dobre volje. Sa svakim od nas je činio šta je hteo. Ne samo da smo ga voleli, već smo mu se i divili. Kad je bio tu, bilo je prirodno da bude predvodnik. Ni Haj ni Bernar se nisu tome protivili. To je nekako išlo samo od sebe...“
Lea je sve to zamišljala i bila je pomalo ljubomorna na te igre u kojima nije učestvovala. Dok je slušala i posmatrala Lijen, razumela je da je, kao dečak, morao biti zaljubljen u nju. A nije mnogo trebalo pa da se zaključi da je i on njoj bio drag. Da li se nešto desilo među njima prilikom ponovnog viđenja? Dok je pričala o njihovim dečjim igrama, Lijenino lice je zablistalo, pa je bila još lepša. Trebalo ga je brzo pronaći i vratiti se u Francusku: ova je konkurencija bila suviše jaka!

I pored svoje žalosti, Lijen je nastojala da joj pokaže Hanoj. Rano ujutru ili u večernjim satima uzele bi bicikl-rikšu i vozale se po gradu. Lei je u početku bilo neprijatno da se tako vozi, ali se brzo navikla.
Hanoj je povratio deo nekadašnjeg sjaja kolonijalne prestonice. Osim vreća s peskom, koje su štitile vladine zgrade, i vojnih kola koja su patrolirala ulicama, sve je bilo kao i pre proglašenja nezavisnosti, barem naizgled.
Prvo su otišle na šetalište kraj Malog jezera i vozač ih je dugo vozio kraj vode, ispod senovitog drveća. Zaustavile su se ispred hrama Ngok Son, na Ostrvu žada. Lijen je od neke starice uzela paketić mirisnih štapića.
„Pogledajte šta piše na vratima. To znači ’Dveri jezera i planina’, a sa strana piše ’ovaj put vodi do vode i planina’, jer je to ulaz u jednu divnu oblast.“
„Kako se zove jezero?“
„Mi ga zovemo Hoan Kijem Ho, a to znači ’Jezero vraćenog mača’.“
„A šta je to u stvari?“
„Priča potiče iz doba kada su našu zemlju osvojili Kinezi početkom XV veka. Naš predak Le Loj, iz sela Lam Song, bio je ribar. Jednoga dana je bacio mrežu u Malo jezero i umesto ribe izvukao sjajan mač. Sakrio ga je. Slušajući nevidljive sile, krenuo je na put kroz zemlju, prikupljajući sve one koji su hteli da se bore protiv kineskih osvajača. Posle nekoliko godina, bio je na čelu odreda boraca koje je okupio, a zvali su ih ’vojska mača koji baca munje’. Taj rat za oslobođenje je trajao deset godina, od 1418. do 1428. godine. Bilo je mnogo patnje i mrtvih, ali je vijetnamski narod na kraju odneo pobedu. Posle tog uspeha Le Loj je krunisan u Tan Longu, koji je kasnije nazvan Hanoj, a zatim je, na čelu svečane povorke, odneo mač da ga prinese na žrtvu duhu iz jezera Long Kvan. Kada je došao na obalu, razlegao se strašan udar groma, voda jezera se zacrnela, a ispred kralja su se podigli visoki talasi, koji su prestravili dvorane. Svi su sa strahom zurili u mač, koji se sam izvukao iz korica. Pošto je u vazduhu ocrtao neki oblik nalik na smaragd, mač se pretvorio u zelenog zmaja, koji je uronio u jezero. Kralj i pratnja su pali na kolena i zahvalili jezerskom duhu što je uzeo oblik mača i pomogao Le Loju da otera Kineze.“
Lea je stajala naslonjena na ogradu mostića koji je vodio do hrama i širom otvorenih usta slušala tu priču o zmaju koji se pretvara u mač - kao kada je bila dete, a otac joj pričao slične bajke da je uspava. Često joj je govorio: „Zaklopi usta, malena, vile će te ureći!“ Lea bi poslušala, ali bi je nove pustolovne priče, o Lepotici i Zveri, Plavobradome ili Palčići, naterale da razjapi usta: to je bio njen način da pokaže zadovoljstvo.
Pravo je dete, mislila je Lijen. I Kijen je radio to isto kad je bio mali, a deda mu pričao porodične legende...
„Ovaj mostić na kome stojimo je Te Huk, Most izlazećeg sunca. Dođite, treba da se vratimo!“
Obišle su celo ostrvce i zaustavile se da pogledaju ružičastu vodu, koju je sunce na zalasku obojilo; zraci su zacrvenili osmougaonu pagodu, posvećenu jezerskom duhu. Pored njihsu plivale patke i mreškale glatku vodenu površinu. Neko vreme je vladala potpuna tišina, ali su je ubrzo prekinule vika i svađa trgovaca suvenirima i štapićima.
Pre no što su ušle u hram, Lijen se izula, a Lea ju je sledila. Prešle su preko drvenog praga. U hramu se osećao jak miris štapića, a male uljane lampe su bacale slabo svetlo na prostoriju. Desetak žena se prostrlo ispred statua ili su se sklopljenih ruku klanjale. Lijen je upalila pregršt štapića i stavila ih na oltar. Lea je učinila isto.
„Ovo je hram Tran Hung Dao, nazvan po pobediocu Mongola“, šapnula je Lijen.
Miris štapića i svetlo lampi podsetili su Leu na svetilište u Verdeleu, ali je tu svaka sličnost prestajala. Sva oprema u hramu bili su jedan gong, sa urezanim trima zvezdama, i dva zvona, jedno poveliko a drugo malo.
Lea je sledila Lijen u drugu prostoriju, posvećenu duhu zaštitniku književnosti, Van Huongu. Ispred njegove statue i kipova njegovih učenika bila su dva bakarna ždrala koji su služili kao svećnjaci.
„Nekada su se ovde okupljali pisci, koji su sastavljali poeme, učestvovali u takmičenjima i proučavali verske knjige ili meditirali. Pogledaj taj stub u obliku štipaljke; na njemu je kineskim slovima ispisano ’kaligrafija na nebeskom plavetnilu’. Kapija prekrivena natpisima je Kapija mastionice. Fransoa je veoma voleo da dolazi ovamo... Gle, već je noć, treba da se vratimo...“

Narednog dana je Kijen pošao s njima. Njih troje su rano ujutru otišli u kinesku četvrt, svi odeveni u belo.
„Što se tako zove?“, pitala je Lea kada su izašli iz tramvaja na Trgu Negdje.
„Pre rata su tu živeli Kinezi, koji su trgovali svačim“, odgovorio je Kijen. „Sada ih je mnogo manje, ali se mesto i dalje tako zove. U taj kraj su se sklanjali rodoljubi, koje su tražili Japanci, akasnije i Francuzi. Podzemna mreža hodnika povezuje kuće. To je čitav lavirint, koji omogućava da se pobedi francuska vojska. Donedavno je belcima bilo opasno da zađu u ovaj kraj.Sada je već mirnije, ali se ne treba u to mnogo uzdati. Bolje je za vas da ne dolazite sami. Gde bi htela da idemo, Lijen?“
„Volela bih da odemo na pijacu. Proći ćemo Ulicom terazija i vratićemo se Ulicom svile.“
Ulica terazija je bila mesto za prodaju mernih instrumenata svake vrste. Na uglu Ulice korpara, Lea je uzviknula kada je ugledala lepe pletene proizvode; na pragovima radnji stajali su trgovci i pozivali ih da priđu. Lea je išla od jedne radnje do druge, i nije znala šta da izabere.
„Evo, uzmite ovu“, kazao je Kijen i pružio joj jednu korpu. Zašli su u Ulicu lekova. Na pločniku su lekari delili savete i pisali recepte, koje su pacijenti nosili u apoteku; zubari su vadili zube pred očima dečačića koji su se gurali unaokolo. Apotekari su baratali nekim neimenovanim supstancama, čučeći na pločniku, a kraj njih su visile crvene table s kineskim slovima. U ulici se osećao miris karanfilića.
Lea je skrenula desno, u Ulicu laka, a prijatelji su je pratili i zabavljali se.
„Idemo sopstvenim tragom“, kazala je Lijen.
„Vidite te kutijice, paravane, kakva divota! Molim vas da me pustite da gledam!“
Kijen je malodušno seo na klupicu i pozvao ženu koja je na obramici nosila u jednoj korpi šolje i čaj, a u drugoj sasvim golo dete.
„Daj nam tri šolje čaja!“
S druge strane ulice su četiri devojke bacale na Kijena zainteresovane poglede i smehom nastojale da mu privuku pažnju. Pošto se nije oporavio od dedine smrti, nije ih primećivao, niti je osećao išta osim velikog umora. Lijenina hladna ruka na čelu izvukla ga je iz melanholije.
„Ne budi tako tužan, braco!“
„Gde je Lea?“
„Nešto kupuje.“
„Ne treba je puštati samu“, kazao je i ustao.
Lea je išla ka njima, prepunih ruku.
„Pogledajte ovu kutiju! Zar nije prekrasna?“
„Želite li malo čaja?“
„Vrlo rado!“, povikala je, te i sama sela na klupicu, sakupljajući oko sebe nabore bele suknje.
Bilo je nekako nestvarno sedeti tu, na prašnjavom ivičnjaku, piti vreo čaj dok vas prolaznici posmatraju, a sve to u društvu prelepog mladića i još lepše devojke, koji kao da nisu pripadali ovom svetu.
Dugo su tako sedeli, utonuli u misli. Jedan biciklista je pao s bicikla na kom je nosio velike veze slame, i to ih je vratilo u stvarnost.
Kako su se bližili pijaci, gomila ljudi s torbama, korpama i vagama bila je sve gušća, mirisi sve jači, ulica sve prljavija i prepuna otpadaka, a izgladneli psi su lutali unaokolo zajedno s crnim prasićima. U Ulici pirinča su se uzdizale velike hale, sagrađene krajem prethodnog veka. Posle svetla i vrućine na ulici, bilo je prijatno uroniti u svežinu pokrivene pijace.
Sa ranije stečenim autoritetom na koji je navikla, Lijen se provlačila kroz tu gužvu, a trgovci su je pozivali sa svojih visokih sedišta. Lea je bila oduševljena tom istočnjačkom gužvom. U toj širokoj ulici na tlu su stajali čak i kavezi sa zmijama, majmunima, vevericama, psićima, patkama, pilićima i kornjačama. Nedaleko odatle su na bambusovim šipkama bili okačeni kavezi s papagajima i živinom. Lijen je zastala kod cvećara. Dve mlade žene su je srdačno pozdravile i odobravajući klimale glavama, i to sve jače, pošto im je pružila svežanj novčanica.
Napolju ih je opet zapahnula vrućina. Lea i Lijen su brzo namakle šešire.
„Da odemo na doručak?“, predložio je Kijen.
„To je baš dobra ideja“, složila se Lea. „Umirem od gladi.“
„Kuda ćemo?“, pitala je Lijen.
„Kod Kineza u Ulici jedra, kod hrama Bah Ma, kod Taj Toa.“
Skoro sve kuće u toj ulici bile su posvećene kulinarskoj veštini, a pred radoznalim pogledima badavadžija ređali su se razni specijaliteti. Ušli su u restoran, na čijem su se pročelju mogle videti sve vrste ptica i životinjski butovi, uronjeni u neki zlatasti sos.
„Ovde možete dobiti najbolju ’lakovanu patku’ u Tonkinu, osim ako više ne volite golubove ili vrapce.“

Lea je bila navalila i na drugog goluba, umrljavši prste sosom, kad oseti neki dodir po nožnom zglobu. Spustila je pogled i vrisnula. Uz stopalo joj je gmizalo neko sakato stvorenje, nalik na džinovskog pauka, deformisanog člankovitog tela, i zurilo u nju izbuljenim očima. Kijen je skočio, zgrabio invalida i izbacio ga na ulicu. Lei je pripala muka, pa i ona naglo ustade. Čudovište se poleđuške koprcalo u prašini, pokušavajući da se prevrne, dok se rulja smejala i dobacivala. Kroz rite se na stomaku videla sivkasta koža. I pored svih napora, i na radost posmatrača, nikako nije uspevao da se okrene potrbuške. Suze nemoći su mu tekle niz prljave obraze. Lea pritrča i pruži mu ruku. Na nesrećnikovom licu se videlo veliko zaprepašćenje, pa je za tren čak i oklevao da je prihvati.
Lein postupak je naterao rulju da zamukne; nastade neodobravajuća tišina. Badavadžije se polako raziđoše. Čovek je namestio zavoje oko ruku i kolena, i poče da se vuče kao neki insekt, ostavljajući trag za sobom. Lea je pobledela od mučnine, ali se vratila u restoran.
Lijen se nije ni pomerila s mesta.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:51 pm

26.

Tran Van Vijet je ostavio Tavernijea u stenovitom kraju Četvrte oblasti, s vrećom u kojoj behu porcija pirinča, umotana u lišće banane, pakovanje kinina u kineskim novinama i njegova dokumenta; to mu je bio jedini prtljag. Fransoa se sklupčao u zaklonu i razmišljao. Pred njim je bila beskrajna džungla, koja je delovala neprijateljski i mračno. Izrovani put je treperio na vrelom suncu. Vladala je teška tišina, povremeno prekidana kricima životinja, lepetom krila ili šuštanjem nekog reptila kroz travu.
„Kao Bang je udaljen odavde oko pet ili šest kilometara“, kazao mu je vijetminski oficir na rastanku.
Fransoa je ustao i pošao ka tom gradu, koji su Francuzi osvojili 1886. godine. Ubrzo je bio sav obliven znojem. Ispod uprljane kape, koju je dobio od Vijetnamaca, čvoruga mu je pulsirala, kao srce. Zastade. Učinilo mu se da je čuo neko brujanje: načuljio je uši i osvrnuo se. Iza njega se video oblak prašine. Brujanje se pojača. Pomislio je da je to neki konvoj: pitanje je bilo samo jesu li prijatelji ili neprijatelji. Nastavio je da hoda pazeći na svaki sumnjiv šum.
„Budite pažljivi, svuda ima mina“, kazao mu je Tran Van Vijet, „postavili su ih i Francuzi i naši.“
Ono brujanje se približavalo. Posle nekoliko koraka Fransoa se sklonio u gusto rastinje kraj druma.
S bornim kolima na čelu kolone, ubrzo se pojaviše marokanski vojnici, noseći puške preko grudi, s prstima na okidačima i detektorom za mine, koji su nosili na čelu kolone. Bili su tako napeti da je i Fransoa to osetio. Nije bio dobar čas da se pojavi iz zaklona: Marokanci bi ga ustrelili kao zeca. Pustio je da prođe taj streljački vod i čekao zapovednikovo vozilo.
Buka je postala zaglušujuća, a prašina je prodirala kroz lišće. U beličastom svetlu je video kamione, natovarene raznom robom, kao i one s grupama putnika; poznao je kineske kamione, s velikim crvenim znacima ispisanim sa strane na vozilima. Sledila su borna kola, džipovi, kamioni s civilima... Konvoj se otegao bez kraja. Sunce je već zalazilo. Jedan džip stade. Neki zapovednik, iz redova Legije stranaca, stao je da mokri blizu mesta gde se krio Fransoa... koji kao demon iskoči iza vojnikovih leđa; ovaj je zbunjeno stajao s penisom u ruci. Fransoa je morao da se nasmeje. No vojnik je posumnjao na klopku i zgrabio pištolj.
„Ovamo, legionari!“
U tren oka je desetak vojnika okružilo Tavernijea i u čudu ga posmatralo. On je polako podigao ruke uvis.
„Ko si ti i šta radiš ovde?“
„Zovem se Fransoa Tavernije i zaputio sam se u Kao Bang.“
„Gospodin ide u Kao Bang tek tako, s rukama u džepovima! Pretresite ga...“
„Nema ništa kod sebe, komandante!“
„Daj tu torbu... možeš da spustiš ruke.“ Karavan iza njih se užurbao.
Vojnik je pažljivo proučavao njegove papire.
„Izgleda da su u redu, ali to ne kazuje šta radite u ovom kraju.“ Fransoa je primetio da je čovek počeo da mu persira.
„To ću objasniti vojnim vlastima u Kao Bangu. Mogu li da pođem s vama?“
„Dobro, hajdemo! Pazite šta radite! Ne verujem vam sasvim. Na prvi sumnjiv pokret ću pucati!“
Džip poskoči, a ljudi u njemu se sudariše. Iza njih se kolona opet pokrenula, uz opštu škripu.
„Ima još dva kilometra. Ovoga puta smo prošli bez zaseda, momci. To treba proslaviti!“
„Odakle dolazite?“
„Iz Hanoja, preko Taj Ngujena, Bak Kana i Lang Lata. Ovo je prvi put da smo prevalili to rastojanje a da nas prokleti Vijetnama nisu napali. No ne treba se radovati dok ne stignemo. Ima jedno mesto blizu onoga gde ste bili, gde su nam ubili kapetana i deset vojnika, a bilo je dvadesetak ranjenih i petnaest uništenih kamiona. Nikada se ne zna kad će se obrušiti na nas.“
„Pa skoro smo stigli!“
Vojnik mu je dobacio zlovoljan pogled i ukrstio prste:
„Kao što sam kazao, ne treba se radovati pobedi dok i poslednje vozilo ne uđe u grad. Svakoga dana su sve drskiji. Priroda im je najbolji saveznik, utapaju se u nju; džungla im je kao majka, a za naše ljude je to smrtonosna zamka; ako je i kontrolišemo do Lang Sona, crveni su zauzeli šume oko Kao Nanga, kod Ngujen Bina i kod brega Lung Faj. Na svakom kilometru nas čekaju zasede, a na svakom metru je neko poginuo. Dajte mi cigaretu, vratiću vam u Kao Bangu.“
„Ne treba.“
„Hvala!“
Vojnik nije prestao da šara pogledom unaokolo, ispitujući džunglu. Uskoro su ugledali prve kuće Kao Banga, ili onoga što je od tog naselja ostalo. Debeli sloj sivkaste, masne prašine pokrivao je ruševine i rastinje oko njih. Mršava deca, sasvim gola i ulepljena blatom, šunjala su se od zida do zida, od drveta do drveta, spremna da se bace na zemlju na najmanji šum. Druga, malo odvažnija hodala su pored konvoja i pružala ruke.
„Prošle nedelje je jedan dečak pao pod gusenice bornih kola; bio je to gadan prizor. Mislite li da su se ostali potresli? Pravili su se kao da se ništa nije desilo. Odvukli smo njegove ostatke u stranu, očekujući da dođu roditelji, s toljagama. Ništa se nije desilo! Kasnije su oni koji su išli za nama ispričali da su videli da je neka mlada žena pokupila ostatke i stavila ih u nekakvu torbu. To je bilo mučno: dečak od sedam ili osam godina, s krupnim očima. Nije to prvi mali na ke koga smo ubili... ali ne mogu da se naviknem da deca stradaju, shvatate...“
Fransoa je shvatao da je rat, sa svojim užasima, stigao i do dece, i da su se mali Vijetnamci pridružili malim Špancima koji su stradali od frankista, malim Jevrejima koje su pobili u logorima, malim Francuzima koje su žive spalili, malim Nemcima koji su stradali pod gusenicama sovjetskih tenkova. To su milioni dece koja neće odrasti... Pomislio je na svog sina, koji se upravo rodio, i zakleo se sebi da će sve učiniti da to dete raste u miru. Ali kakav je to mir ako ne vlada u celom svetu? Čemu toliki poginuli ako stalno ovde ili na nekom drugom mestu bukti rat? Lea je valjda bila u pravu kada je kazala da muškarci vole rat, gužvu, nasilje i krv, i da je smrt pravedna cena za tu uzbudljivu igru i ludilo, u kome se takvi ljudi osećaju življe. „To je kao igra, koja deluje više uzbudljivo nego smrtonosno“, govorila je. „Mislim da se ta igra nikada neće završiti; dželati ili žrtve, svi smo mi saučesnici u njoj i odgovorni smo za pravila igre. Uloge se menjaju: ako žrtva ne bude ubijena, sutra će postati krvnik. Razumem tu mušku očaranost ratom: to krvavo ludilo da je vrednost životu, to je luksuz koji pripada ljudima, koji ističe ono štoje najdragocenije - život, sopstveni kao i onih koje volimo. Majke verovatno ne misle tako, jer im odvode decu. Kako iz duše iščupati tu otrovnu klicu? Zašto je tako, zašto?...“
Fransoa nekoliko minuta nije čuo brujanje kamiona ni izvikivanje naredaba jer se u mislima preneo na terasu Montijaka, stežući na grudi Leu, koja je želela da promeni svet. Kako je samo bila lepa, tako gnevna; bila je tako lepa da je poželeo da s njom vodi ljubav tu, na licu mesta, na terasi. Ona se opirala; zgrabio ju je, ali mu je pobegla i nestala u žbunju. Jurio je za njom, osećajući erekciju, što mu je smetalo da se kreće. U vinogradima je njena bela haljina svetlela kao svetionik. Sustigao ju je i oborio na zemlju. Više se nije bunila, pa je uronio u nju, ne vodeći računa o šljunku koji ih je grebao.
„Je li sve u redu, stari moj?... Imate izraz kao da ste ugledali boga lično!“, dobaci mu jedan ađutant, začuđen njegovim blaženim izrazom lica.
„Skoro da je tako... Mislio sam na ženu!“
„Pa, izgleda da ona na vas tako deluje“, našalio se legionar.

Ništa više nije ostalo od grada iz XVII veka u kom je vladala dinastija Mak, a nije bilo ni kolonijalnih zgrada s početka veka. Hramovi koje su podigli Ngujeni bili su uglavom razoreni ili su nestali pod bujnim rastinjem koje je prekrilo ostatke. Ime tog grada je značilo „Sveopšti mir“, a njegovi ostaci su delovali kao veliko pristanište puno radnika, trgovaca, prostitutki, razbojnika, činovnika, a svi su bili tu zbog nekoliko hiljada vojnika svih vojski koji su se okupili na ušću reke Hijen u reku Mang Đang. U toj vojnoj bazi se za novac moglo nabaviti sve. Sa obe strane razorene glavne ulice, prekrivene otpacima, vladala je neverovatna trgovačka živost, koja nimalo nije zaostajala za Ulicom svile u Hanoju, ili za Mornarskom ulicom u Sajgonu. Gomila žena i dece nudila je na ulici robu koju biste najmanje očekivali u vojnom garnizonu, u zaraćenoj zemlji: žensko donje rublje živih boja, engleske i američke cigarete, pornografske revije, knjige na francuskom i vijetnamskom, požutele dopisnice, gramofone. I pored buke, do Tavernijea su doprli odlomci francuske pesmice: Čekaću danju i noću na tvoj povratak...
„Ovde je sve na prodaju, ljudi i roba. Nema ničega što se sa šakom pijastera ne može postići. Želite li dečaka ili devojčicu? Samo platite, i izaberite. Trgovina, prostitucija, promet opijuma i oružja obogatili su grad, a naročito Kineze; oni, kao i drugde, imaju najviše trgovačkog duha. Pogledajte: od ruševina su sakupili materijal da naprave kafee, bioskope, plesne barove, bordele, radnje. Grad živi u ritmu dolazaka konvoja, a sve što se prodaje u ovom kraju, stiže tim konvojima. Narod i vojska slušaju radio iz vojnih kola, i te se vesti šire po crkvama i pijacama.
To su vesti kao: ’Prošli smo trideset dva kilometra bez napada... Digli su u vazduh naša borna kola u Na Čamu... Put je blokiran kod Lung Faja... Vijetnamci su bacali granate... Kamioni su zapaljeni... Ubili su poručnika pred mojim očima... Dolaze sa svih strana... Šaljite pomoć...’ Onda komanda šalje tenkove i borna kola. U gradu zavlada tišina da bi se bolje čule vesti s radija, koji opisuje kako je tekao napad. Ponekad taj zvuk zamukne i svi znaju da je radista ranjen. Ili mrtav. Posle se začuje drugi glas. Do sada je uvek bilo preživelih da ispričaju šta se desilo... Posle nekoliko sati se pojavi ostatak konvoja, bar oni kamioni koji nisu izgoreli, i doveze mrtve i ranjenike. Tada pomislim na one koji se nisu vratili. Posle izveštaja i sahrana, namrtvo se napijemo ili odemo da potražimo devojke. Plačemo i vodimo ljubav. Mada su te devojke kurve, prilično nas maze, a nekada i teše, kao decu, a to su one čiji su muževi, braća i ljubavnici u ratu protiv nas i ubijaju naše. Kada se nađu s njima, verovatno se i s njima isto ponašaju.“
Konvoj se zaustavio na velikom trgu, prepunom vojnih vozila. Tavernije i vojnik su sišli iz kamiona.
„Dođite, odvešću vas našem poručniku.“
Prešli su preko trga, gde se uzdizao kostur nekadašnje pošte, i ušli u trošnu zgradu s koje se ljuštila oplata. U toj je zgradi bio francuski komesarijat, neka kineska radnja i čekaonica mesne železničke stanice. Svuda se širio miris tonkinske supe i druge hrane. Vojnik pokuca na neka vrata.
„Uđite!“
Ogroman bradonja u raskopčanoj košulji, koja je omogućavala da se vidi njegovo snažno poprsje, sedeo je za pisaćim stolom, prekrivenim raznim papirima i praznim pivskim bocama; odgurnuo je nogom veoma mladu Vijetnamku i lagano zakopčao pantalone. Lice mu je bilo crveno od uživanja koje mu je devojka priuštila, a sad je stajala sa strane, brišući usta rukom. Stajala je nepomično, odevena u belu tuniku.
„Dođi ovamo!“, kazao joj je poručnik na vijetnamskom.
Gurnuo joj je nekoliko novčanica u ruku. Zahvalila mu je sklopljenih ruku i naklonila se više puta.
„Dođi sutra, u isto vreme“, kazao joj je.
Fransoa je prema tom čoveku odmah osetio odbojnost.
„Kako je prošla vaša šetnja, vodniče? Niste imali neprijatnih susreta?“
„Nismo, poručnice, sve je dobro prošlo.“
„Ako vam je taj?“
„To je jedan civil, poručnice, našli smo ga na drumu.“
„Izgleda da se i on šetao, osim ako nije jedan od tih bezočnih francuskih komunista koji dezertiraju, po naređenju iz Moskve, da bi se pridružili vijetminovcima? Đubre i izdajnik, priznaj da si to!“
Poručnik je ustao i zamahnuo pesnicom ka Tavernijeu, koji izbeže udarac. Čovek izgubi ravnotežu, pa se razgnevi. Jurnuo je napred, zakrvavljenih očiju.
Desni kroše ga je poslao na drugi kraj prostorije.
„Aha, hoćeš da se bijes, pasji sine! Dobićeš ti svoje!“
„Nije mi do toga, nisam zato došao“, kazao je odlučno Fransoa. „Želim da razgovaram s vašim pukovnikom. No ako želite...“
„Đubre jedno!“
Dvojica muškaraca jurnuše jedan na drugoga i izmenjaše nekoliko udaraca. Buka tuče privukla je legionare koji su, rečima i kretnjama, bodrili poručnika, mada većina nije bila nezadovoljna što vidi da ovaj dobija batine. Naime, i pored bolne rane, Fransoa je u tuči bio bolji.
„Šta se zbiva, tu unutra?“
Legionari su se naglo povukli i stali u vrstu. Poručnik je bio manje spretan.
„Voljno! Ponovo pitam: šta se tu zbiva?“
„Moja je greška, pukovniče!“
„A ko ste vi? Vi niste iz našeg puka?“
„Nisam, pukovniče. Želim da porazgovaram s vama. Zovem se Fransoa Tavernije.“
Po tome kako su mu oči zasijale, Fransoa je shvatio da je pukovnik obavešten o njegovom prisustvu u Severnom Tonkinu.
„Idite da vas previju. Očekujem vas večeras u deset; pitajte za kuću u kojoj je smešten pukovnik Simon. Što se tiče vas, Tevene, voleo bih da je vaše ponašanje odmerenije. Dopratićete gospodina Tavernijea do mog stana. Nađite i njemu neki smeštaj.“
„U redu, pukovniče!“

Noć je bila topla i vedra. Većina ulica je bila utonula u tamu, koju bi povremeno probilo svetlo baterijske lampe ili uljane svetiljke. Sve je bilo mirno. Posle dnevne vreve, jarkog sunca i gužve pred kafeima i bordelima, čovek bi imao utisak da je u drugom svetu.
Tavernije i Tevene nisu izmenili ni reč otkako su napustili kafanu Kod majke grickalice, gde su legionari dolazili na bocu šampanjca ili na konjak sa sodom. Fransoa je platio nekoliko tura. Vlasnica je bila stara Vijetnamka, koja je žurila da ispuni svaku želju tako darežljive mušterije. Nemci su pevali Lili Marlen, uz zvuke harmonike nekog malog Parižanina, dok su jedan Španac, jedan Grk, Poljak, dva Francuza, Rus i Portugalac lupkali uz takt.
Fransoa im se pridružio; osećao se prijatno u tom muškom društvu, kakvo se u ratu obično okupi. Dok su pili i pevali, ljudi bi zaboravljali na poginule drugove, na izgubljenu domovinu, na neprijateljstva, okupljeni u nekom zagrejanom ćumezu...
Poručnik se držao uzdržano i mnogo je pio. Ipak, on dade Tavernijeu znak da treba da pođu.
Išli su uz reku do jedne evropske vile. Pred ulazom je stajao stražar.
„Poručnik Tevene, dolazimo u posetu pukovniku.“
„Pukovnik vas očekuje, uđite!“
Unutrašnjost vile ličila je na sva privremena boravišta vojnika po garnizonima: nameštaj skupljen sa svih strana i slabo osvetljenje. Jedna žena je sedela kraj lampe i vezla. Ustala je, ostavila ručni rad i pošla im u susret.
„Dobar dan, poručniče, dobar dan, gospođine. Vi ste svakako gospodin Tavernije? Ja sam gospođa Simon, pukovnikova supruga. Sedite, moj muž će odmah doći.“
Pojavio se sluga, Kinez.
„Donesite gospodi piće i obavestite pukovnika.“
Nije još ni završila rečenicu, a pukovnik je ušao.
„Dobro veče, gospodo. Tevene, pravite društvo mojoj supruzi. Dođite, gospodine Tavernije, treba da razgovaramo.“
Ušli su u sobu zidova prekrivenih vojnim kartama oblasti. Pukovnik je uzeo s poslužavnika bocu konjaka i nasuo dve čaše.
„Sedite!“, kazao je i dao mu čašu. „Obavešten sam, zvaničnim kanalima, o vašem prisustvu u Tonkinu. Jeste li uspeli da se sretnete s Ho Ši Minom?“
„Jesam, pukovniče.“
,,I kako je prošlo?“
„Nikako. Prošlo je vreme pregovora. Rešeni su da nastave rat jer su ubeđeni da će pobediti.“
„Je li to sve što možete da mi kažete?“
„Jeste, pukovniče. Taj čovek je bolestan i izmučen, ali je vrlo odlučan.“
„Znate li gde ste se sreli?“
„Možete biti sigurni u jedno: da sam to znao, svakako me ne bi pustili.“
„To je zbilja šteta. Nekoliko puta smo bombardovali severni deo oblasti, ali bez ikakvog uspeha. Ja sam duboko ubeđen da bi se rat okončao kad bismo ubili ili uhvatili Ho Ši Mina. Mislite li i vi tako?“
„Ne mislim, pukovniče. Vijetnamski pokret otpora ne zavisi od jednog čoveka, već počiva na čitavom narodu.“
„Ne baš na čitavom narodu, gospodine Tavernije! Vijetnam ima preko pedeset naroda, a neki od njih su neprijateljski nastrojeni prema vijetminovcima. Tu su recimo narodi Meo, Mijen, Hmong, Diaj, u ovoj oblasti; u središnjem i južnom delu su to narodi Čam, Đarai, Rade, Hroj, a da ne pominjemo razne verske grupe, uglavnom antikomunistički nastrojene. Uza sve to treba dodati i narode koji su se stavili pod našu zaštitu i često to plaćaju životima, jer se vijetminovci prema njima odnose kao prema izdajnicima. Jao!...“
„Šta vam je, pukovniče?“
„To je taj prokleti metak, koji mi izaziva glavobolju. Ponekad imam osećaj da mi neko dobuje čekićem po glavi. Nisu uspeli da ga izvade, bar dosad...“ Pukovnik je otpio dobar gutljaj konjaka.
„Mogu li da vas pitam, pukovniče, ko vas je obavestio o mom prisustvu ovde?“
„U Indokini se sve brzo sazna, pa i najveće tajne. Vrhovna komanda je brzo saznala za vašu misiju. Dobili smo naređenje da vas ne ometamo.“
„Hoćete da kažete da mi olakšate ispunjenje zadatka?“
„Pa, naša ovlašćenja nisu išla tako daleko...“
„To me baš čudi... Jeste li ih, u međuvremenu, dobili?“
„Zapravo i nismo. No, među nama rečeno, mislim da bi trebalo da se vratite u Francusku. Šta vi mislite?“
„Ja to i želim, pukovniče. No morao bih pre toga da svratim u Hanoj.“
„Sutra u zoru polazi jedan konvoj, pođite s njim.“
„Dobro, pukovniče... Čuo sam i da je general Salan takođe otputovao. Ko ga je zamenio?“
„General Blezo.“
„Voleo bih da se sretnem s njim.“
„To neće biti moguće, bar ne u ovoj prilici: general je u Sajgonu. Gospodine Tavernije, ako mogu da vam dam savet, ne ostajte predugo u Hanoju.“
„Pa i ne nameravam, pukovniče.“
„Dođite, da se vratimo do moje žene i vašeg prijatelja, poručnika Tevenea. On je malo nagle prirode, ali je sjajan vojnik...“
U salonu je pukovnikova supruga opet uzela svoj ručni rad i nešto vezla.
„Pričali smo o administratoru i njegovoj ženi. Znate li da je on bio u Mauthauzenu?“
„Da, draga, znao sam to... Gospoda žele da pođu. Poručniče, ko predvodi konvoj za Hanoj?“
„Ja, pukovniče.“
„Baš dobro. Gospodin Tavernije će poći s vašim konvojem. Računam na vas da ćete voditi računa o njegovoj bezbednosti. Bićete mi lično odgovorni za njega.“
,,U redu, pukovniče.“
Posle uobičajenih pozdrava njih dvojica izađoše u noć. Hodali su desetak minuta u tišini, a onda se Fransoa okrenu ka pratiocu:
„Žao mi je što vam namećem svoje prisustvo na sutrašnjem putu.“
„Idite do vraga! Čuli ste naređenja, poslušaću ih. Do tada ću se uzdržavati.
Raščistićemo račune u Hanoju.“
„Kad god poželite.“

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:51 pm

27.

Draga moja Lea,
Najzad smo dobili vesti od tebe! Ovde smo se svi veoma zabrinuli. Molim te da nas ne ostavljaš dugo u neizvesnosti. Posle tvog odlaska posetio nas je neki policajac i postavljao nam gomilu pitanja, na koja nismo mogli da mu odgovorimo. Ako želiš da ti pomažemo, ne treba ništa da kriješ od nas! Gospodin Senteni nam je pisao i zabrinut je za tebe. Svima si nam ovde potrebna, naročito Šarlu, koji toliko pati što nisi tu da to ne možeš ni da zamisliš. Molim te, draga, vrati se! To deteje tužno gledati. Mada je tako lepo vaspitan, dobija samo loše ocene, ne igra se, sedi satima kraj Adrijenove kolevke i skače na njegov najmanji plač, pa je beba postala razmažena. Ni Rut, ni Alen ni ja nemamo srca da mu to zamerimo, jer vidimo koliko je nesrećan. Što se tiče Adrijena, ne moraš da brineš, on je odlično. Ima sedam kila, jedan zubič, plavu kosu i oči kao tvoje, veseo je i smeje se izglasa kad ga Alen bacaka na rukama. Jednom rečju, divan je! Slike koje ti šaljem samo su bleda slika lepog mališana. No nadam se da će te fotografije navesti da se vratiš prvim avionom. Nije dobro da tako malo dete bude dugo bez majke.
Kad ti pismo bude stiglo, nadam se da ćete ti i Fransoa već biti zajedno i da je ta razdvojenost samo ojačala vašu ljubav.
Ovde je sve, uglavnom, dobro. Kao što znaš, 1947. je bila dobra godina, neki kažu da je to najbolja godina ovog veka. Alenu su prošle nedelje došli neki strani kupci: najstariji među njima je zaključio da je naše vino savršeno. Kada sam videla kako se ponosi time, setila sam se tate. Svakoga dana zahvaljujem nebu što sam srela čoveka koji je tako dobar, pošten i strpljiv. Pjera gleda kao svoje dete, a i mali ga obožava. Vrlo sam sretna, Lea, i najzad sam našla mir, i sigurna sam da bi mi tata oprostio bol koji sam mu zadala, kao i da Oto, tamo gde je, štiti mene i našeg sina. Moja mala Izabela je lepotica i pravo je srce, a Rut kaže da mnogo liči na tebe. Naša draga Rut je uvek u pokretu i ponovo je ona stara kakva je bila u našem detinjstvu: osim sede kose, sve je drugo isto - stalno nešto radi i ne može ni za trenutak da se odmori. Naša draga Liza se ponaša detinjasto, možda više nego ikada.
Život se u našem selu vratio u normalu i liči na onaj od pre rata, barem donekle: mnogo njih više nema, brojne su rane nezalečene, ima mnogo mržnje i ljubomore, ali će vreme sve to da ublaži.
Zahtevam da mi odgovoriš prvom povratnom poštom. Svi ti šalju pozdrave i poljupce. Sestra koja te voli,
Fransoaz

P. S. Dodajem pismu i Šarlov crtež i pismo za tebe. Njemu svakako odgovori!

Mila moja Lea,
Kada ćeš se vratiti? Tvoj put traje suviše dugo. Adrijen je tužan što ne viđa mamu i stalno plače, a ja ga tešim i pričam mu o tebi, ali to ne uspeva uvek. Nas dvojica te ljubimo.
Voli te Šarl

Lea je tako naglo zajecala da je počela da štuca.
„Oprosti, oprosti“, mucala je slikama svoga sina, koje su bile razbacane po krevetu. Na jednoj od njih ga je Šarl držao u naručju. Na dečakovom licu je bio izraz koji kao da je govorio: ja ga štitim od svakoga ko bi mu mogao naškoditi! Lea je u čudu gledala Adrijenove slike: kako se brzo promenio! Bio je lep, ali je već bio preveliki... Šarlov crtež je bio predeo viđen s terase, zajedno s kućom, i sve je baš ličilo na predeo i kuću u prirodi. Sela je za mali pisaći sto i napisala:

Moja velika dušice,
Tvoje mi je pismo pričinilo veliko zadovoljstvo. Zahvaljujem ti od srca što toliko brineš o Adrijenu i što mu pričaš o mami. Kaži mu da sam otišla da pronađem tatu. Obojica mi mnogo nedostajete. Kada budem došla, mnogo ću te maziti, da proslavimo. Ne zaboravi da vredno učiš, to je vrlo važno.
Šarle, volim te i ljubim od sveg srca. Računam da ćeš ti reći Adrijenu da mama mnogo misli na njega. Poljubi ga mnogo puta umesto mene.

P. S. Tvoj crtež je neverovatno veran. Uramiću ga i nositi svuda sa sobom, to ti obećavam.

Draga Fransoaz,
Zahvaljujem ti za divno pismo, a naročito za fotografije. Kako mi je sin lep i jak, i kako je samo srećan štoje živ! Hvala ti što ga tako lepo paziš.
Posle niza peripetija, stigla sam u Hanoj kod porodice Rivijer, koja me je veoma lepo i prijateljski primila. Ni oni nemaju vesti o Fransoi, baš kao ni ja. Mada još ništa ne znamo, njegov prijatelj Haj misli da ćemo uskoro znati više. Ja stalno gnjavim francuske vlasti, možeš već da zamisliš.
Žurim da se vratim, ali po onome što sam videla od Indokine, žao mi je te zemlje. Ovde se osećam i kao kod kuće i kao potpuni stranac. Mnogi ovdašnji govore francuski, i to vrlo dobro. Žene su često veoma lepe i odevaju se u duge tunike raznih boja, i bele ili crne pantalone. Ne možeš zamisliti ništa privlaćnije. Deca su slatka, a roditelji ih mnogo maze. Žene nose na glavi teške terete, baš kao i muškarci. A šta je s ratom, pitaćeš? U Hanoju me na njega podseća prisustvo naših vojnika, a inače se život normalno odvija. U selima, međutim, rat je svakidašnja pojava i mnogo sveta gine na obe strane. U Sajgonu s vremena na vreme eksplodiraju bombe, ali ja to nisam videla. Upoznala sam ljude koji misle samo na provod i, bogati ili siromašni, beli ili žuti, troše ogromne sume na kocku.
Kaži tetki Liz i Ruti da se lepo ponašam i da ih srdačno ljubim. Zahvali Alenu za sve iprenesi mu moje pozdrave. Ljubim tebe i tvoju decu; hvala ti za sve što činiš za mog mališana, hvala ti! Tvoja
Lea

Sunce je još bilo visoko na nebu kad je Lea izašla iz kuće i pošla na Bulevar Fransija Garnijea da pošalje pisma. Zbog velike vrućine ulice su bile prazne. Veliki ventilatori na pošti nisu uspevali da rashlade prostor, ali je u hladovini bilo prijatno. Činovnici su dremali iza šaltera. U uglovima su se opružili prosjaci. Samo je zujanje ventilatora remetilo tišinu. Činovnik je jedva otvorio oči da udari pečate; bez reči je uzeo novčanicu koju mu je Lea dala i vratio joj kusur. Učinilo joj se da je čula neki šum, odande gde su ležali prosjaci, nepomični pod svojim ritama. Na izlazu ju je dočekala nesnosna vrućina.
„Treba li ti prevoz?“
Vozač bicikl-rikše ju je molećivo gledao. Odmahnula je rukom i prešla ulicu, pretrčavajući ispred tramvaja, dok je vozač besno zvonio. Sivkasta voda Malog jezera je sijala na suncu. Patke i trgovci su se sklonili pod nadstrešnice. Izgledalo je da svi dremaju. Čak su i starice s lakiranim zubima dremale kraj malih tezgi s pomorandžama, mangom, pićima i cigaretama četiri asa i kotab.
Lea je u hladu velikog banjana skinula šešir i slobodnom rukom razbarušila kosu, slepljenu na potiljku. Vrućina joj je besramno zalepila plavu pamučnu haljinu za grudi. Nije se sećala takve vrućine ni u vreme najvećih bordeleskih žega. Sedela je na klupi i hladila se šeširom. Nešto se pomerilo iza drveta. Nije se čuo ni ptičji poj. Kao da se sve pritajilo i čekalo...
Neko muklo brujanje se polako pojačavalo. Iz Bulevara Dong Kan se pojavio oblak prašine. Prva borna kola su presekla Ulicu Pola Bera i krenula uz Malo jezero, a za njima su pošla i druga, iza kojih su se videla tri kamiona puna vojnika, i za njima još jedan, s devojkama u drečavim haljinama, prostitutkama iz neizbežnog seoskog vojničkog bordela. Sunce je pržilo. Trgovci su podigli poglede i prezrivo odmahivali, dečaci su trčali pored konvoja, a starci su mahali. Lea je ustala. Iz jednog kamiona je čula zadivljene zvižduke, a neki bradati legionar joj je poslao poljubac rukom. Zatim su naišla još jedna borna kola, tri kamiona i džip sa četvoricom vojnika.
„Lea!“
Neko ju je zvao po imenu. Osvrnula se i oko sebe videla samo Vijetnamce.
„Lea!“
Iz džipa, koji je naglo stao, iskoči neki vojnik i potrča ka njoj raširenih ruku i vičući iz sveg glasa:
„Lea! Lea!“
I ona potrča, osećajući suze u grlu.
„Žane!“
Naglo su se sudarili i zagrlili. Lea nije uklanjala usne i uzvraćala mu je poljupce.
Iza njih su vojnici navijali.
„Treba da pođemo, poručniče“, vikao je neko iz džipa.
Žan Lefevr je odmakao Leu od sebe i držao je vrhovima prstiju, gledajući u nju sluđeno i u neveric
„Šta ti radiš ovde?“
Radost se odjednom raspršila.
„Došla sam da tražim Fransou... Nisam imala vesti od njega.“
„Zna li on da si došla?“ Odmahnula je glavom.
Bože, kako je lepa, ovako uplakana, izgubljenog pogleda, uzdrhtala! Opet ju je privukao.
„Lefevre, požurite, zadržavate konvoj. Oprostite, gospođice, ali potporučnika čekaju.“
„Dolazim kroz dva minuta, biću na kraju konvoja.“
„Prihvatam to zbog vaših lepih očiju, gospođice. Vražji Lefevr, baš je srećnik!“ Oficir je dao znak i konvoj je krenuo, dok se džip zaustavljao sa strane.
„O, Žane, kako sam srećna što sam te srela! Hoćeš li mi pomoći da pronađem Fransou?“
„Rado bih ti pomogao, ali moram da odem na položaj, skoro na kineskoj granici.“
„Ne mogu da verujem! Nećeš valjda da odeš sad kad si mi toliko potreban?“
To je baš ličilo na nju! Bila je isto malo egoistično čudovište, koje je mislilo da je dosta da kaže „ja hoću“, pa da se sve oko nje prilagodi njenim željama. Osmehnuo se:
„Nemam izbora, vojnik sam. Video sam Tavernijea, ovde u Hanoju, pre oko tri meseca.“
„Kako je izgledao?“
Taj uzvik, pun ljubavi, veoma ga rastuži.
„Baš ga voliš...“, uzdahnuo je.
Tuga u njegovom glasu vratila je Leu u stvarnost. Nežno ga je poljubila u obraz.
„Pa volim i tebe, takođe.“
„Da, voliš me!“, rugao se on. „Kad se tvoj dragi muž sreo sa mnom, bio je veoma dobro, to ti mogu reći. Nisam baš shvatio zbog čega je došao u Indokinu. Valjda zbog poslova...“
S kakvim je prezirom to kazao!
„Molim te, ne govori o njemu tako. Tek smo se sreli, a već se prepiremo! Vrlo sam nesrećna, Žane, ostavila sam bebu da bih došla da ga tražim, i niko ne zna šta je s njim, a ti... umesto da mi pomogneš...“
Okrenula se na klupi, uronila lice u prevoj ruke na naslonu i zajecala kao dete. Prišao joj je i seo kraj nje.
„Ne plači, molim te ne plači, ne podnosim da plačeš! Raspitaću se! U vojsci se zna i čuje mnogo toga, što se civilima ne priča. Moram da krenem, na koju adresu da ti pišem?“
„Porodica Rivijer, Bulevar Anrija Rivijera.“
„Je li to ona lepa kuća s baštom? Znam je dobro. Ako ti budeš nešto saznala, piši mi na vojnu poštu, Treća oblast, potporučnik Žan Lefevr, pa će mi proslediti. Budi hrabra, Tavernije nije čovek koji će se dati uhvatiti. Smeškaš se... Tako je dobro!... Brini o sebi... Poljubi me... Evo, dolazim!... Pusti me da pođem...“
Prikovana za klupu, Lea ga je gledala kako odlazi. Džip je krenuo i ubrzao da stigne konvoj.
Grad se polako izvlačio iz letargije. Tramvaji, bicikl-rikše, automobili, kamioni, pešaci ponovo su se pojavili na ulicama i začuo se žagor. Sunce se spuštalo, a senke se izdužiše. Iza drveta se nešto pokrenulo.
Lea je podigla pogled i samo što nije vrisnuh. To je bio onaj prosjak kome je pomogla da se digne u Ulici živine, a ličio je na nekog strašnog insekta. Pomislila je na jabuku, koja je počinjala da liči na Gregora Samsu, Kafkinog junaka, posle preobražaja... Nesrećnik je podigao pogled i osmehnuo joj se pokazavši krnje zube. Sažalila se, pa se i ona osmehnula i potražila sitninu u torbi.
„Ne, gospođice, ne prosim ništa od vas. Evo, doneo sam vam ovo...“
Pružio joj je lepo oblikovan mango, umotan u lišće. Lea je oklevala. No u očima tog jadnika je videla toliku želju da ona uzme njegov dar, da je prihvatila.
„Hvala, umirem od žeđi.“
Njegovo lice se ozarilo od takve radosti da je Lea čestitala sebi što je savladala odbojnost. Probala je voće: bilo je veoma ukusno.
„Dobro je, gospođice, što ste uzeli dar od jadnog Điaua. Bog će vas nagraditi.“
Neki vijetnamski svešteniku beloj misionarskoj mantiji stajao je pred njom.
Lea je ustala.
„Dobar dan, oče. Poznajete li ga?“
„Da, mi smo ga podigli; uzeli smo ga od porodice koja ga je tukla i mučila da bi postao invalid, mada smo zakasnili. Kao što vidite, uspeli su u svojoj nameri.“
„Pa to je strašno! Kako ljudi mogu da čine takvo šta?“
„To je ovde kod veoma siromašnih prilično često. Nemojte misliti da je to samo varvarski azijski običaj. I kod vas u Francuskoj se, još nedavno, tako nešto dešavalo.“
„Nije istina, ne verujem!“
„Zar ćete tvrditi da je gospodin Viktor Igo lažov? Zar niste čitali Čoveka koji se smeje? Zar niste čuli za Dvorac čuda, u kome fabrikuju nakaze koje mogu uspešno da prose na uglovima ulica ili pred crkvama?“
Neki odlomci iz knjiga joj blesnuše u sećanju.
„Na to sam zaboravila? Jeste li ga vi naučili francuski?“
„Naučili smo ga i da piše i čita, takođe. Bio je dobar učenik, sve dok nije došlo do jednog incidenta koji je dovršio nedelo njegove porodice. Pregazio ga je automobil sina nekog belog bogataša, koji je odmah pobegao.“
„Zar ga nisu pronašli?“
„Jesu, ali su vlasti ocenile da je Điau pogrešio. Nisu hteli da prihvate činjenicu da je vozač bio mrtav pijan. Verovatno je mladićev otac odrešio kesu i time je sve rešeno.“
„To je sramota! Ali, ako ste ga vi odgajili, što ga puštate da prosi?“
„To je već druga priča, gospođice. Posle te nesreće se veoma loše ponašao i morali smo da ga udaljimo. Nismo mislili da će tako nisko pasti. Ničim nam nije uzvratio za trud.“
Lea sveštenika prostreli pogledom, uvređena zbog njegovih reči. Pošto je to shvatio, oprostio se od nje.
Za čitavo vreme tog razgovora Điau je držao pogled prikovan za njeno lice i sledio neke svoje misli.
„Vi ste drugačiji od ostalih belaca, a i od Vijetnamaca. Moji zemljaci mi se često rugaju i šutiraju me. Bacaju mi hranu kao psu. A ja im, ipak, činim usluge. No, vi ste bili dobri prema meni i ja to neću zaboraviti. Maločas sam čuo da nekoga tražite. Mogu li vam nekako pomoći?“
„Kako to?“
„Ja mogu svuda da uđem, ne obraćaju na mene pažnju, oteraju me udarcem noge i pričaju i dalje. Belci i ne slute da ih razumem; a za Vijetnamce prosto ne postojim. Kažite mi kako se zove taj što ga tražite...“
„To je moj muž, Fransoa Tavernije.“
„Trebaće mi i fotografija.“
Lea je preturala po torbici. Našla je i izabrala jednu od nekoliko Tavernijeovih fotografija iz novčanika, onu na kojoj mu se dobro videlo lice. Pre nego što mu je dala sliku, spustila je poljubac na hartiju. Pošto je dobro zagledao, Điau je gurnuo fotografiju u svoje prnje.
„Uskoro će pasti noć, nije pametno da ostajete ovde sami. Do viđenja, gospođice.“
„Kada ću vas opet videti?“
„Uskoro.“
Udaljio se prilično brzo, koristeći se rukama i kolenima.
Lea je takođe krenula, uznemirena zbog svih tih susreta: Žana je jedva videla, a već je nestao; Điau, čudovište koje nudi usluge... možda je bilo nerazumno, ali se nadala da će on doći do nekih informa
* * *

Kada se vratila kod Rivijerovih, porodica i posluga su se u molitvi okupili pred oltarom predaka, kako su činili svake večeri otkako je deda umro. Lea je sklopila ruke i naklonila se.
Haj je, kao najstariji, bio zadužen za odavanje pošte dušama pokojnika, a naročito dedinoj duši - tri uzvišene duše i sedam nižih oblika - sve dok je duh pokojnika bio među njima. U kutiji od lakovanog crvenog drveta, ukrašenoj zlatnim geometrijskim šarama, tablica Le Dang Doana bila je priključena tablicama pet prethodnih naraštaja. Na oltaru su bile raspoređene ponude i goreli su mirisni štapići, zabodeni ispred Budine statue.
„Gde ste bili? Zabrinuli smo se“, reče Haj Lei kad su okončali molitvu.
„Otišla sam da pošaljem pisma i šetala sam kraj Malog jezera. Srela sam prijatelja iz Francuske. Nažalost, on odlazi za Sajgon.“
„Da to nije onaj legionar koga sam video s Tavernijeom u Sajgonu?“, pitao je Kijen.
„Da, to mi je drug iz detinjstva, Žan Lefevr.“
„Ceo puk legionara polazi danas na sever. Nadam se da će ih sve pobiti!“, povikala je Hajeva žena Fuong.
„Ne zaboravi da govoriš pred mojom ženom i našom gošćom“, kazao je Bernar.
„Nisam to zaboravila, ali ti zaboravljaš da svakoga dana naši ginu od metaka tvojih prijatelja Francuza.“
„Fuong, nije ovo mesto za takve priče, povuci se, molim te“, kazao je tužno Haj.
Mlada žena je nabusito izašla. Ženevjev Rivijer je pobledela i stegla ćerku na grudi.
Nekoliko trenutaka su svi zbunjeno ćutali.
„Tata, kada ćemo da putujemo, ne ostaje mi se više ovde, tetka Fuong nas ne voli“, mrmljala je mala Matilda.
„Ne govori to, dušo. Tetka Fuong nas voli, a i mi volimo nju, ali njeni otac i brat ratuju i zato je nesrećna“, objasnila joj je majka.
„Ali oni hoće da pobiju sve belce, to su mi Trak i Ni kazale.“
Teško je bilo naći tri devojčice sličnog uzrasta koje manje liče: Matilda je bila plava i rumena, a Trak i Ni crnooke i crnokose.
„Lijen, hoćeš li da odvedeš decu, molim te?“, kazao je Haj.
Čim su izašle, Bernar je eksplodirao:
„Kako si pustio decu da pričaju takve stvari? Ti i tvoja žena nikada niste prihvatili moj brak s belkinjom, što bi kazali tvoji prijatelji vijetminovci.“
„Bernare!“
„Molim te, Ženevjev, dosta mi je njihovog odbacivanja našeg francuskog porekla, kao i toga da se u kući mog oca prema meni ponašaju kao prema uljezu.“
„Pa zar ti ne odbacuješ svoje vijetnamsko poreklo?“, pitao je Kijen.
„Činim to, ako to poreklo podrazumeva smrt moje žene i ćerke, kao i mojih francuskih zemljaka! No ti to ne razumeš, ti si ili Francuz ili Vijetnamac, već prema prilici...“
Na tu uvredu je Kijen skočio i raspalio brata pesnicom po licu. Pogodio ga je u nos i jako raskrvario. Kijen htede ponovo da ga udari, ali ga Haj zgrabi za ruku. Ženevjev i Matilda potrčaše ka Bernaru, jecajući. „Tata, tata, umreće!“
„Zaboga, Haje, Lea, učinite nešto, gubi krv!“
„Ne brini, Ženevjev, nije ništa strašno, dajte ubrus. Odvedi Matildu.“
„Daj da te pregledam“, rekao je Haj. „To sam i mislio, slomio ti je nos. Kijene, nisi to smeo da uradiš!“
„Baš me briga! Nije trebalo da me vređa!“
„Gle kako si postao osetljiv po pitanju časti, to je nešto novo! Jesi li u razbojničkoj bandi ’Bin Sujen’postao tako osetljiv?“
„Bernare, dosta je! Treba da se stidite što se tako svađate, sada kad baš treba da budemo složni. Kijene, donesi mi torbu iz sobe. Lea, ostavite nas, molim vas.“ Ženevjev se vratila sa ubrusom, a Kijen je došao s torbom.
„Hvala, sad nas ostavite.“
„Ali...“
„Ženevjev, moram da popričam s Bernarom.“ Mlada žena nerado izađe.
Haj je bratu pažljivo obrisao lice.
„Ovo što ću ti reći treba da ostane među nama. Zakuni mi se na oltar predaka!“
„Kunem ti se!“
„Dobro, nemoj me prekidati. Od najranijeg detinjstva smo bili različiti, ne samo fizički već i moralno. Ti si, i pored ljubavi prema majci i dedi, odbacio svoje azijsko poreklo. Ja se ne ljutim, to je bilo jače od tebe. Od početka rata si priželjkivao pobedu Francuza i mislio si, sasvim iskreno, da oni mogu Vijetnamu doneti napredak i sreću. Ja mislim upravo suprotno. Ne odbacujem svoje francusko poreklo, ali ne želim da učestvujem u gaženju želje mojih sunarodnika za nezavisnošću - naprotiv. Znaš, ili predosećaš, da sam se pre nekog vremena pridružio vijetminovcima. Otići ću sa ženom na sever, da lečim ranjenike. Po preporuci njenog oca i dede, pisao sam predsedniku Ho Ši Minu i obavestio ga o toj svojoj želji da pomognem u borbi, pod uslovom da se ne borim protiv Francuza. Otići ćemo noćas. Lijen zna i prihvatila je da brine o našoj deci.“
„Ali...“
„Čekaj, nisam još završio. Moj predlog je izraz mojih osećanja i dugih časova razmišljanja. Treba da odeš u Francusku, s porodicom. Mislim da ovde niste bezbedni. Znaju tvoj pro-francuski stav i mogli bi poželeti da te uklone.“
„Da li su ti tvoji prijatelji vijetminovci naložili da mi to kažeš?“
„Nisu, ali seti se ispada protiv mešanaca 1945. i 1946. godine. Ne želimo da se to ponovi.“
„Ti se izlažeš opasnosti koliko i ja.“
„To i jeste i nije tačno. Moji se stavovi znaju. Možda ja nemam iluzija, ali ako bude gužve, mi ćemo biti žrtvena jagnjad.“
„Što onda ti ostaješ?“
Haj je obeshrabreno uzdahnuo:
„Što se praviš da ne razumeš?“
„Recimo da razumem. Lijen i Kijen stavljaju glavu u torbu kao i mi.“
„I to znam. Kijen će se snaći, ne brinem za njega. Međutim, brinem za našu sestru. Ti znaš, kao i ja - neće ni da čuje da ode iz zemlje. Pričao sam joj o tome, ali mi je kazala da ćutim.“
„Isti slučaj je bio i sa mnom. No ideja da je ostavim...!“
„Moraćemo da prihvatimo njenu odluku. Šta si ti rešio?“
„Ja ću, naravno, otići. Neću da izazivam đavola, zbog Ženevjev i Matilde. Otići ćemo kod rođaka u Indiju, a onda ćemo otploviti za Francusku.“
„Ostavio sam Lijeni i notaru uputstva za slučaj da ti zatreba nešto od nasleđa.“
„Hvala, vidim da si mislio na sve.“
„Pa, morao sam, lako mogu poginuti.“ Bernar je zgrabio brata za ruku.
„Nemoj tako da govoriš!“
Gledali su se dugo, ne krijući osećanja.
„Shvati da uopšte ne želim da poginem. Eto, završio sam“, kazao je Haj i namestio mu gazu preko ranjenog nosa. „Baš te je dobro sredio, bitanga! Uzmi ove tablete; dva ili tri dana će te boleti, posle ćeš samo osećati da ti malo smeta.“
„Hvala! A šta ćemo s Leom?“
„Nisam stigao da ti kažem, ali sam ušao Tavernijeu u trag. On je u Kao Bangu. Poći će odatle prvim konvojem za Hanoj. Poslao sam mu telegram da mu je žena kod nas.“
„E pa to je dobra vest! Kad ti polaziš?“
„Posle večere.“
„Onda ti želim zbogom i mnogo sreće. Kada ćemo se videti?“
Haj načini pokret pokazujući da se prepušta sudbini i stegnu bratu ruke.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:51 pm

28.

Fransoa je otputovao iz Kao Banga dva sata pre nego što je stigla depeša kojom mu javljaju da je Lea u Hanoju.

Otkako su u zoru pošli, poručnik Tevene je samo stezao zube. Pjer Morijon, kaplar koji je vozio džip, zviždukao je neki legionarski marš i prebrojavao zasede i mrtve na putu broj 4. Poručnik Fieri, radista, nervozno je jednom rukom stezao mitraljez, dok je u drugoj držao slušalice, a potporučnik Ribo je povlačio ciradu i osmatrao džunglu.
Uzak, džombast drum je vijugao kroz brda, krivudao preko prevoja, pored ambisa, ivicom pirinčanih polja i nestajao u džungli, koja je sa obe strane druma stvarala neprobojan zid. Na svakom zaokretu su strepeli od zasede.
„Prešli smo 28. kilometar“, pevuckao je kaplar.
Napolju je vidljivost bila sve slabija, a konvoj se lagano vukao. „Došli smo do brda Tunel, poručniče.“
„Vidim i ja“, gunđao je Tevene.
Pjer Morijon upali farove. Stotinak metara su se peli uzbrdo, a zatim se put spuštao ka ravnici i Dong Keu.
„Ovde su ubili desetoricu“, mrmljao je kaplar stežući volan.
Dole, u ravnici, seljaci su radili na pirinčanim poljima, deca su jahala na bivolima, a žene kopale, pognute pod velikim šeširima. Sve je bilo veoma mirno, pod nebom koje je pretilo olujom.
„Baš će kiša!“
Nije još ni završio rečenicu, kada se na njih sručio potop. U tren oka su bili mokri; voda je prodrla u vozilo i napravila čitave potočiće, pune šljunka i kamenčića. Selo Dong Ke se pretvorilo u močvaru, po kojoj su šljapkala deca i crni prasići.
„Moraćemo da stanemo na jedan sat“, kazao je Tevene i skočio u blato ispred nekog kafea, obojenog u plavo. „Ribo, prati dolazak konvoja!“
Fransoa je pošao za njim u nisku odaju koja je, po mirisima sudeći, podsećala na vežbaonicu, samo što su vežbači bile devojke, čija je odeća ukazivala na njihovo zanimanje.
„Šta ćete da popijete, poručnice?“
„Konjak i pivo.“
„Konjak, dva piva i supu“, naručio je Fransoa od poslužiteljke, koju preterana šminka ipak nije uspela da nagrdi.
Tevene je progutao konjak i pivo u jednom gutljaju. On pucnu prstima i priđe im neka devojka. Nestali su iza pregrade od bambusa.
Prostorija se napunila oficirima i podoficirima koji su žamorili. Uskoro je postalo veoma bučno. Fransoa je uzeo činijicu sa supom u ruku i izašao napolje; smestio se pod neku nadstrešnicu od talasastog lima. Starci i žene sa sitnom decom su se nagonski stisnuli da mu naprave malo mesta. Osmehnuo im se i mislio da, otkako je bio među francuskim jedinicama, osim posluge nije video muškarce u punoj snazi baš nigde gde se zatekao. Nije bilo teško zaključiti da su u partizanima...
Kiša je prestala naglo kako je i počela. Slabo sunce se probijalo kroz oblake. Trgovci su iznosili robu i ređali je između barica. Tevene je izašao, napetog izraza lica, i dao naređenje za pokret. Motori su zabrujali, dim se vio iz auspuha i mešao se sa isparenjima iz tla. Vazduh je bio zagušljiv.
Opet su se truckali po drumu, vozili po krivinama, uspinjali se i spuštali po vrtoglavim trasama; osećali su zagušljivi vazduh iz džungle, i još nešto - strah. Od tog straha im je pripadala muka, davilo ih je u grlu, stezali su vilice i brisali vlažne dlanove.
Jedan glas je preko radija javio da je put čist.
„Baš ti znaš“, gunđao je vozač. „Kažem ja da nas u ovom času gledaju, čekaju pravi trenutak, ne žuri im se. Oni su gospodari džungle...“
„Umukni!“, razdrao se poručnik Morijon se nije osvrtao na upadicu, već je nastavio svoj monolog:
„Mi smo im idealan cilj... s dvadeset na sat, nas ni ćorav ne bi promašio... Ovo je prokleta zabit...“
Uz škripu i brektanje, kao i razne zvuke metala, konvoj je prevaljivao brda Luong Faj, jedan od delova puta broj 4, na kom je bilo najviše napada. Svi su bacali poglede levo-desno i napred-nazad.
„Ovde je bio pravi pokolj. Napali su mačetama...“
„Umukni ili ću te izbaciti na drum!“, gunđao je Tevene.
Kaplar je ćutao sledećih stotinak metara, ali je strah od Vijetnamaca bio veći od straha od poručnika.
„Ovde su sve spalili... Tu su poređali glave kraj puta... Bližimo se Vrištećoj rupi, kako je zovu Tosi, to mesto donosi nesreću...“
Posle sat i po vremena uspinjanja stigli su do vrha brega. Znak s velikom crnom rupom jasno se video na drumu. Morijon se prekrstio. Tevene je iskočio iz džipa.
„Nemoj da staješ, uskočiću!“
„Šta to radi?“, pitao je Fransoa.
„To mu je prava manija. Svaki put kada prođemo, puni čuturicu na česmi.“
„Pa nema tu nikakve česme.“
„Ima, to je ona kamena glava.“
„Da, sada vidim. Kakva je to voda?“
„On tvrdi da nema bolje za lečenje groznice. Ne znam je li tačno, ali bar ne izaziva proliv.“
Tavene se trčeći vratio do kolone i uskočio u džip. „Držite se, momci, ima dosta vijetminovaca unaokolo.“ Džip poskoči unapred.
„Pazi, odletećemo u vazduh! Daj mi mikrofon“, naredio je Fleriju. „Poveži me sa ostalima. Pažnja, pažnja, držite se na odstojanju, moguće je neprijateljsko prisustvo... pažnja, pažnja...“
Džip je brzo grabio napred. Dole, u dnu brda, videlo se pribežište: Tat Ke, selo Sedam potoka, sedište nekadašnjih kineskih kopača zlata, okruženo mirnim pirinčanim poljima.
Na zaokretu u krivini, na putu je bila prepreka. Vozač je uzalud kočio; udarili su u nju. Radista je urlao u mikrofon, a lice mu se zacrvenelo: „Zaseda pred nama, zaseda...“
Tevene, Morijon, Ribo i Tavernije brzo izadoše iz džipa. Poručnik je skinuo poklopac s granate i bacio je preko barikade. Eksplodirala je i začuše se krici.
Pogodila je cilj. Tevene je bacio i drugu.
„Torba s granatama mi je ispod sedišta...“
„Pokrivajte me, idem po nju“, kazao je Fransoa.
Meci su udarali u karoseriju, a jedan je Tavernijeu odneo prljavu kapu s glave, baš u trenutku kada je dohvatio torbu. Zateturao se...
„Poručniče, rezervoar je bušan, bežimo!“
„Treba uzeti radio, a i oružje, Fieri!...“
U tih nekoliko sekundi Tavernije se pitao želi li poručnik da i on odleti u vazduh zajedno s džipom. Jedva je uspeo da istrči, s radiom i puškomitraljezom, kad džip odlete u vazduh, odbacivši i telo nesrećnog kaplara, koji ostade da leži na šljunku. Njih četvorica jurnuše u džunglu; trčali su pravo napred. Osećali su šumsko tlo pod nogama, hvatalo ih je korenje, grane, lijane, a trnje ih je grebalo sa svih strana. Iz jedne pećinice su lizali plamenovi. Opruživši se u travi, poručnik i Fransoa su na tu stranu istovremeno bacili po jednu granatu. Začuše se mumlanje i prigušeni krici, video se dim, a zatim nastade tišina.
„Sredili smo ih, poručniče!“
„Lezi, budalo!“
Na putu iznad njih se vodila bitka.
„Morijone, ostani tu gde si. Probaj da stigneš do Tat Kea i da od onih tamo zatražiš pomoć. Ribo, Tavernije, dođite da pomognete.“
„Ako tako mislite...“
Puzili su preko druma. Stigli su polako do barikade koja ih je zaustavila. Tu je bilo pravo rasulo: četiri kamiona su gorela, sve s ljudima unutra. Duž druma su se vukli ranjenici koji su izbegli pokolj. Malo dalje je eksplozija izmešala glave, noge, ruke, tela. Sve je bilo klizavo od krvi i izmeta. Davio ih je crni dim, ali su stigli do kolone, trčeći u cik-cak. Nešto dalje odatle legionari su se utvrdili za odbranu. Povukli su ranjenike u zaklon pećine; njima su se bavili lekar i mladi bolničar. Pred ulazom u pećinu bilo je sedam ili osam tela vijetminovaca: neki su ležali potrbuške, kao da spavaju. Tevene ih je okretao nogom.
„Sve dečaci i seljaci! Ratujemo protiv dece i seljaka! Bosonoga vojska bez uniformi!“, vikao je.
Pa istina je da ne deluju baš naročito, u gumenim sandalama i smeđoj odeči od domaće tkanine, mislio je Fransoa, ali ova oblast je njihov teren.
Vijetminski napad je trajao nekoliko minuta. Napadači su nestali u šumi i odvukli ranjenike sa sobom.
„Bili su u prednosti, ne razumem zašto su se povukli?“, gunđao je Tevene sebi u bradu.
„Poručniče, poručniče, uhvatili smo jednoga!“
Legionar je gurao nekog čovečuljka koji je posrtao, podignutih ruku.
„Gde si ga uhvatio?“
„Pokušao je da se podvuče pod stenu, ali zgrabio sam ga za nogu.“
„Je li bio sam?“
„Mislim da jeste.“
„Kako to, misliš da jeste?“
„Pa, dobro, nisam baš zagledao.“
„Vodite tu budalu, sav je zadovoljan što je nekoga uhvatio... Nije baš zagledao!...
Prepustite ovoga meni!“
Jakim udarcem je oborio zarobljenika.
„Gde su ostali?... Pričaćeš ti, đubre... Koliko vas je bilo?“
„Ne znam.“
„Aha, ne znaš. Pa, ja ću ti osvežiti pamćenje.“ Nastavio je da ga udara nogom.
„Poručniče!“
„Pustite me na miru! Treba da ga nateram da progovori!“
Fransoa se okrenuo. Šta bi on radio na Teveneovom mestu? Bio je besan na sebe i pridružio se vojnicima koji su raščišćavali put, dok su drugi sa obe strane stražarili, proučavajući gusto zelenilo. Kad je put bio slobodan, pozabavili su se ranjenicima iz kamiona. Iz zapaljenih vozila su izvlačili ugljenisana tela, koja su se pušila, i oprezno ih polagali kraj puta. Izvukli su devet poginulih. Tevene je precizno i delotvorno vodio ceo taj manevar. Onaj vijetminovac, koga je grubo ispitivao, nije se micao. Fransoa se nagnuo nad njim. Oči su mu bile otvorene, lice izubijano: bio je mrtav. Tavernije je pogledao poručnika, koji je prezrivo kazao:
„Ti ljudi su slabog zdravlja... Nađite mi potporučnika i kaplara!“
Skoro su uklonili barikadu. Samo su barice crne krvi ukazivale da je bila tu. Nije bilo traga od Riboa i Morijona: niko od legionara se nije sećao da ih je video posle početka napada.
Tavernije se provlačio kroz džunglu, a ona se sklapala za njim, sa svim onim mirisima humusa i divlje nane, vruća, vlažna, čulna, sveobuhvatna, nekad neprijatelj, a nekad saveznik, treperava od zujanja miliona insekata i šuštanja lišća. Čuli su se šuštanje gmizavaca, glasovi malih majmuna, klokotanje izvora, šum slapova s potoka, čitav mozaik zvukova, koji su poticali iz nekog drevnog vremena. Nije mogao da nađe onu pećinu odakle je buknuo plamen; mora da je to bilo malo niže, udesno.
No, tamo nije pronašao pećinu, već unakažena tela Morijona i Riboa, sa crevima prosutim iz rasporenih stomaka i polnim organima uguranim u usta. Nisu bili odavno mrtvi, lica su im još bila topla. Fransoa im je sklopio oči i svalio se, okrenuvši im leđa. Oslonjen čelom na puškomitraljez, odjednom je zaplakao. Tako ga je zatekao Tevene.
„Prokletstvo!“, opsovao je. Taj grubijan je potom pokazao neobičnu nežnost. Izvadio im je njihove testise iz usta i stavio ih pod krvave košulje, koje je zakopčao, a onda im je vratio creva u utrobe. Da se ne bi rasturala, omotao je i svoju košulju oko Morijonovog struka. Jedan vojnik se uhvatio za stomak i otišao da povraća.
Onda se sve dogodilo veoma brzo.
Legionari su se rušili, presečenih grla. Tevenea i Tavernijea su zgrabili i vezali za svega nekoliko sekundi. Tihi, mali, žuti ljudi krenuli su u džunglu, noseći plen sa sobom.

Kada su se osvestili, već je bila noć. No, malo-pomalo su im se oči navikle na tamu, pa su videli da su u nekoj povelikoj pećini, vezanih ruku i nogu. Uspravili su se, gunđajući.
„Jeste li to vi, Tavernije?“
„Jesam.“
„A gde su ostali?“
„Nema nikoga sem nas. No evo, neko dolazi.“ Neki glas im doviknu:
„Izlazite i ne pokušavajte da bežite! Na najmanji pokušaj moji ljudi će vas ubiti!“
„Kuda nas vodite?“, pitao je Fransoa, ustajući.
Niko mu ne odgovori. Pred pećinom je bilo petnaestak vijetminskih vojnika, koji su jeli i pušili. Na naređenje onoga koji im je, izgleda, bio komandant, dali su zarobljenicima po porciju pirinča umotanog u lišće i po konzervu napunjenu vodom. Tevene, zarastao u bradu, lica oblepljenog blatom i krvlju, popio je svoju vodu odjednom. Fransoa je čučnuo i polako jeo, žvaćući svaki zalogaj; oči su mu sijale na licu koje je delovalo kao zemljana maska.
U šumi je opet zavladala tišina i to je delovalo nekako umirujuće. Kao i uvek kad bi se našli u opasnoj situaciji, nastojali su da prikupe sve moralne i fizičke snage. Nije trebalo ništa ispoljavati, već gledati i slušati, možda i razumeti neki deo razgovora čuvara i čekati pravi čas za bekstvo. Posmatrao je gerilce kroz poluzatvorene kapke. Svi su bili u uniformama prirodne boje, kan nau, oko čela su nosili trake iste boje, a na nogama su imali sandale od kaučuka; puške i mačete su nosili preko grudi; samo su neki od njih imali granate, koje su im visile oko struka; većina njih su bili preplanuli seljaci, a samo trojica su imala svetliji ten i ličili su na studente. Onaj koji je delovao kao komandant bio je malo stariji i izgledao je kao intelektualac; pažljivo ih je posmatrao, a zatim je ustao.
„Krećite!“, povika on.
Svi poslušaše. Onaj koji je ličio na studenta usput je udario Tevenea.
„Na noge! Polazimo!“
„Ne diraj me, kučkin sine!“
Vijetnamac je podigao pušku, ali se Tevene otkotrljao i izbegao udarac.
„Bolje bi bilo da ih ne nervirate“, savetovao ga je Tavernije.
„Umukni!“, kazao je poručnik i pridigao se. „Kako, do vraga, misle da hodam ovako uvezan kao kobasica?“
Sapleo se na nekoj neravnini; izgubio je ravnotežu i jedva je povratio, glasno psujući.

Veze su ih prisiljavale da hodaju sitnim korakom te su se saplitali na korenje. Bodljikavo žbunje ih je grebalo, a grane udarale po licu, i tako su satima kaskali kroz zeleni pakao, penjući se, silazeći, skrećući levo i desno. Bili su potpuno opijeni bolom, pa su hodali automatski.
Mada mu se vrtelo u glavi, Fransoa je ipak imao utisak da je džungla malo ređa, da se put širi i da je rastinje drugačije. Video je ljubičaste cvetove malog drveća divljih banana, sa strelastim tučkom. Video je i crveni cvet kasija. Džungla je popuštala stisak.
Stigli su do neke ograde od bambusa. To je selo, pomisli on. Izašli su na malu čistinu oko koje su se nizale kuće, podignute na šipovima visokim oko metar. Kokoške, patke i prasići su se hladili u blatu. Žene u nošnji su se okupile oko kotlića koji se pušio. Neki čovek u američkoj uniformi objašnjavao je okupljenim seljacima kako se barata puškom; neki drugi im je pokazivao kako da upotrebe mitraljez. Na sredini čistine je rastao banjan i bacao hlad na kolibe. Selo je nestajalo u šumarku i ne bi i moglo videti čak ni iz aviona u niskom letu, pod uslovom da avion uopšte može to mesto tako da pređe.
Čistinu su preletale neke noćne ptice i veliki slepi miševi, što je najavljivalo smiraj dana. Noć je brzo pala.
Zarobljenicima su dali malo predaha. Pali su na zemlju potrbuške, iscrpljeni.
Zatreperi neko svetlo. Fransoa se okrenuo: nad glavom mu se ljuljala sijalica.
Kako li proizvode struju?, mislio je.
Različite povrede su ga gadno bolele, a bio je i veoma žedan. Odvukao se malo dalje i seo, naslonjen na trščani zid. Bol u glavi je bio manji od onoga u nogama. Spustio je pogled i video da su mu se veze urezale i u stolicu, a oko članaka su mu se nakupile pijavice. Prsti su mu bili suviše natekli da bi se mogao osloboditi tih neuglednih životinjica, koje su mu se zakačile za kožu trostrukim redom zuba.
U sobu uđoše dve žene u pratnji dvojice vojnika, koji su na njih uperili puške.
„Odvežite ih!“, reče jedan ženama.
Jedna kratkim nožem preseče konopce koji su upili njihovu krv.
„Sada im donesite vode i nešto da pojedu“, kaza partizan koji je izgledao kao intelektualac; i on je ušao u sobu.
I ne gledajući na njih, Fransoa je čupao pijavice i bacao ih kraj sebe na gomilu. Zatim je s mukom skinuo obuću. Mada mu je zbog toga odmah laknulo, stanje njegovih stopala, koja su bila bleda i naduvena, oguljena, prekrivena krastama, izazvalo mu je mučninu. Izvukao je još dve pijavice između prstiju i polako ih - ne bez uživanja - zdrobio pod odobravajućim pogledom onog „intelektualca“.
„Morali biste i vi da učinite ovo isto“, kazao je Teveneu.
Ne razmišljajući više o tome, Tavernije se naslonio na zid, sklopljenih očiju, mrdajući nožnim prstima.
„Gospodine, oprostite što prekidam vaš odmor, ali naš komandant bi voleo da vam postavi nekoliko pitanja.“
„Zar to ne može da čeka do sutra?“, pitao je Tavernije, ne otvarajući oči.
„Bojim se da ne može. No, ako želite da se malo uljudite, nemojte se ustručavati. Evo vam vode.“
Jedna od onih mladih žena je stajala ispred njega i pružala mu ubrus i komad sivkastog sapuna. Navlažio je kraj ubrusa i počeo da pere lice. Skorena krv se teško skidala, a jedna brazgotina se otvorila. Bez žurbe je oprao poprsje i noge. Prljava voda je tekla na bambusnu prostirku i daske na podu. Kad se obrisao, žena mu je dodala par sandala. Bilo je lepo od njih što su tako pažljivi, ali su sandale bile male; navukao ih je kao papuče.
„Dođite!“
Pošao je za vijetminskim oficirom i jednim vojnikom do veće kolibe, koja je bila malo po strani i okružena stražom. Za dugim stolom je sedeo proćelav četrdesetogodišnjak, očiju izbuljenih iza malo zatamnjenih naočara, onaj koji ih je zarobio, a pored njega je bio jedan od „studenata“. Čovek s naočarima je bio u odeći donekle vojničkog kroja i pušio je cigaretu na muštiklu. Ispred njega su bili dokumenti koje su našli kod Tavernijea kad su ga zarobili.
„Kako se zovete?“
Glas mu je bio ženskast, sladunjav, i nije zvučao prijatno.
„Fransoa Tavernije.“
„Vi niste vojnik. Šta ste radili u konvoju?“
„Vraćao sam se u Hanoj.“
„Šta ste radili u Tonkinu?“
Fransoa je malo oklevao. Da li da kaže istinu?
„Jeste li čuli šta vas pitam?“
„Dobio sam zadatak od francuske vlade da uspostavim vezu s vijetminskim rukovodstvom.“
Tri muškarca se s nevericom zgledaše.
„Gospodine Tavernije, nađite neko drugo objašnjenje.“
„Kazao sam vam istinu, gospodine...“
„Zovite me pukovnik. Znači bili ste zaduženi za vezu s našim rukovodstvom.
Jeste li ga ostvarili?“
„Jesam, pukovniče.“
„Dobro, gospodine Tavernije, s kim ste razgovarali?“
„S predsednikom Ho Ši Minom.“
„S predsednikom Ho Ši Minom? Baš zanimljivo!... Pa kako vam je delovao?“
„Umorno.“
„Umorno?.. Pa da, naravno, predsednik ima toliko briga, zar ne, gospodo?... Vi mi se rugate, gospodine Tavernije! Vodite računa, moje strpljenje ima granica... Kako smete da tvrdite da vas je primio predsednik Ho Ši Min, vas, Francuza!... On mrzi Francuze i ne veruje nijednoj njihovoj reči... Nađite nešto drugo, gospodine Tavernije!“
„Ostajem pri tome što sam kazao, pukovniče.“
„Gospodine Tavernije, mi imamo načina da vas nateramo da govorite. No ja sam rešio da budem dobar; ovaj je dan bio dug za sve nas. Idite da se odmorite, nastavićemo razgovor sutra. Laku noć, gospodine Tavernije.“
„Laku noć, pukovniče.“
Oficir i vojnik koji su ga doveli čekali su u podnožju lestvica.
„Pazite ga dobro; vodite računa, on je veoma tvrdoglav“, povikaojeglasiz sobe.
Bio je potpuni mrak, a desetak svetiljaka je navodilo na ljudsko prisustvo. Selo je utonulo u tamu.
„Pogrešili ste što ste tako odgovarali pukovniku“, šapnuo je oficir, držeći ga za ruku. „To je naprasit čovek i ne voli da mu se rugaju!“
„Nisam mu se uopšte rugao!“
„Evo stigli smo!“
Fransoa se popeo pipajući pred sobom. U kolibi je gorela jedna sveća, utaknuta u grlić pivske boce, i širila je oko sebe drhtavo svetlo; u uglu se žario vrh cigarete.
„Tevene?“
„Ćutite. Želite li cigaretu? Evo, dodaću vam paklo. Laku noć... E da, zaboravio sam, vi niste vezani; ipak nemojte pokušavati da izađete, svuda ima zamki, a većina je otrovna.“
Fransoa je upalio cigaretu na plamenu sveće; opori dim mu je prijao.
Poručnik iz svog ugla upita:
„Šta su vas pitali?“
Tavernije je poskočio jer je zadremao.
„Ko sam i šta radim ovde.“
„I šta ste rekli?“
„Nisu poverovali u to što sam kazao.“
„Nisu vas mučili?“
„Nisu.“
„Nisu?... Pa to bi trebalo da vas zabrine.“
,,I ja to mislim. Mislite li da su blefirali i da je to zamka?“
„Ne mislim. Već su mi rasturili stopalo svojim svinjarijama i zamkama. Imao sam sreće, zamka nije bila otrovna. Dvojica drugara su umrla od toga, nije to bio lep prizor: bili su naduveni i ugušili su se, potpuno poplaveli. Zato nisam nastojao da sa žućama pričam u rukavicama kad sam hteo da ih navedem da pričaju.“
„Da li se to često događalo?“
Tevene se privukao do njega.
„Vi civili to ne razumete! Pre dolaska u ovu vražju zemlju nisam ni čuo za mučenje. Oni su ovde specijalisti za takvo šta. Pravo je čudo šta su u stanju da urade s dobro zašiljenim bambusom. Mi smo za njih mala deca! Za njih je mučenje nešto što je dobro samo po sebi. Nama ono omogućava da dobijemo na vremenu. Mnogo puta smo izbegli najgore jer je neki od zarobljenika progovorio. Naravno, ima i preterivanja: neki koriste telefonske žice ili levak. Ovo je prljav rat i ratuje se prljavo, šta ćete... Na drumu broj 4 sam se iznervirao... Mrzim da vidim kako mi ubijaju ljude. Obično sam smireniji. No mi nismo sveci: kad nađe drugove onako kao što smo mi našli Morijona i Riboa, čovek gubi glavu; dovedu mi nekog na kea iz džungle i ja, naravno, pokušavam da ga nateram da priča!“
„Da li naša komanda to prihvata?“
„Oni ne žele da znaju ništa o tome. Zvanično, mučenje se ne primenjuje. Ovde se ratuje kao i u Evropi, a momke treba podstaći da se dobro bore, kao što to čine Vijetnamci, sa specifičnim oruđem i metodama, gubeći se u džungli i u prirodi. Umesto toga, mi se fizički izmirujemo. To ne vredi! Ekspedicioni korpus nam se raspada jer oni s visokih položaja zapravo i ne haju za nas!“
Bilo je jasno da Teveneu mnogo toga leži na srcu; već dve godine se potucao po ravnici Džonks i krečnjačkim brdima oko Tonkina; video je previše smrti svojih drugova, imao mnogo devojaka, pobio brojne Vijetnamce i nikada nije postavljao pitanja; groznica, dizenterija, rane i piće pretvorili su ga u opasnu i bolesnu zver, nesposobnu da se obuzda i neustrašivu pred smrću.“
Ponovo je zapalio cigaretu. U slabom svetlu žara cigarete, Fransoa je video da čovek zuri u njega.
„Za civila se zbilja dobro borite. Bili biste dobar legionar.“
„Hvala na komplimentu!“
„Ova zemlja će biti naš grob.“
Tavernijeu se učinilo da ga nije dobro čuo.
„Šta ste rekli?“
„Ništa, to je moje predosećanje. Već 1884. i 1885. godine, kada Kina nije priznavala da Francuska polaže pravo na Vijetnam i Tonkin, Legija stranaca je znatno doprinela pobedi. Gubici su bili strašni, naročito u Son Taju, Bak Ninu i Tujen Kvangu. Legionari su se svuda borili kao lavovi, a naši zapovednici su bili u prvim redovima. Je li vam poznata divna pesma kapetana Borelija koju je napisao za borce?... Nije, naravno. Čujte:

Drugovi moji, ratnici sjajni, sada vam zborim,
Komandant vaš iz prethodnih borbi,
O onome što zaboravismo, ili i ne znadosmo
Poginulima sad kažem: zbogom, i hvala!
Čuli ste ono: dezerteri i plaćenici
Nečasni stranci bez časti i vere!
Da li čisto srce može da pita zašto?
Ljudi bez časti? Šta to znači?
A ono, bez vere, ima li smisla?
Šta ste želeli i šta vam treba?
Zar niste junački stigli do neba?
Reč ste dali i održali.
Dezerteri, ko da vam sudi?
Stranci? Ipak ste svi hrabri ljudi.
Ni maršal De Saks Francuz ne beše
Pa Francuzi za to ne mariše.
U ratu važi: oko za oko
A stranci su se držali toga
Svojom su smrću nas spasli bola.
Dosta tog nepotrebnoggneva
Ni odbrana vama ne treba;
Crvena reka i Svetla obala
Sve je vas sada progutala.
Nikada nije kraljevska garda,
Ni bilo koja carska vojska
Papina ili sultanova,
U zlatu, svilii kadifi,
Težu pobedu izborila.
Rukama snažnim i svojim telom
Pokazaste hrabrost svetu celom.
Vaše prosede brade dične,
Simbol su lepote neobične.

Glas mu je podrhtavao od uzbuđenja; videlo se da Tevene ovo recituje svojim legionarima i da, kao i kapetan Boreli, nalazi u tim stihovima neku neobičnu lepotu.

Ko zna da l’ sudba tako je htela
Kad vas je na ovaj put dovela?
Da bar to ima smisla nekog,
Drugovi moji, to vam ne rekoh.
Spavajte mirno, žrtve svete,
Neka vas zli sni ne remete.
Spavajte u toj zemlji bez kraja
Gde vas moja tuga napaja.
Znam gde ću naći sve te ljude
Što se do kraja boriti znadoše,
Kao i one što u zamku padoše
I što ih sunce žarko sprži.
Moje sećanje sada hrli
Vunderliju, što pade prvi.
A za njim reka krvi poteče,
Do Štrajblera, što pade uveče.
Sada vas gledam sve u grobu
Toj zemlji vas ostaviti mogu,
Odevene u bojnu odeću
Pokopane u ružinom drvetu.
Opelo sam vam održao,
Oprostio se kako sam znao.
Možda to nije bilo spretno
Ali nikome nije smešno.
Neka vam bude večna slava,
Uz pomoć naših molitava!
Dok slabim glasom ovo zborim,
Drugovi, želim još da govorim
O onom što vam drago beše.
Zaborav tihi na sve pada
Al’ na vas neće pasti nikada.

Teveneov glas je drhtao. Zastao je da zapali cigaretu, a onda nastavio:

Kad tigar prođe kraj vas u šumi
A topovi se ne čuju više,
Učiniće vam se da vas tada
Neka nežna ruka dotiče.
Ako čujete ime svoje
Dok počivate tu u tuđini
Dok mene teške misli more
Što izginuste u tišini,
Kažite sebi: kapetan to je,
Što prebrojava vojnike svoje.

Zvuči džungle, njeni mirisi i vlaga, mrkla noć koja ih je okruživala - zbog svega toga recitovanje je zvučalo još nestvarnije. Osećanja koja su drhtala u Teveneovom grubom glasu pogodila su i Tavernijea. U nekim drugim okolnostima samo bi se nasmešio i slegnuo ramenima, ali ovako... Podigao je sveću da upali cigaretu i na tom svetlu ugledao očajno lice svog sapatnika. Bilo mu je neprijatno, pa je lagano spustio sveću.

od Mustra Čet Maj 10, 2018 1:52 pm

29.

Kao što je i najavio, Haj i njegova žena Fuong su otišli da se pridruže vijetmlnovcima na severu. Braća su se prilično hladno oprostila. Samo je Lijen bila očajna kad su otišli. Bližio se i Bernarov i Ženevjevin odlazak u Francusku. Kijen je izjavio da će poći u Sajgon.
Prethodne večeri je poveo Leu u hotel Metropol. Jedva su našli mesta u prepunom baru, među oficirima i novinarima, koji su veoma glasno razgovarali. Lea je bila odevena u usku crnu haljinu, koja je ostavljala nage mišice i leđa, pa je privukla sve poglede. Kada je sela, uska suknja se povukla nagore i otkrila joj najveći deo nogu. Iz grupe dopisnika začuo se zadivljen uzvik. Kijen je bio besan i pošao je da ustane. Čovek koji je zviždao im priđe, noseći u ruci čašu s konjakom i sodom.
„Oprostite, gospodo Tavernije, ali vaša lepota nas je navela da izgubimo glavu.
Jeste li pronašli muža?“
„Odakle me znate?“
,,U Indokini se svi znaju. Mi smo se već sreli u Sajgonu.“
„Sada se sećam, vi ste novinar Frans soara.“
„Vama na usluzi“, kazao je Lisjen Bodar, komično se klanjajući.
„Pa, ako već sve znate, onda vam je poznato i to da nisam našla muža, ali...
Možda vi znate nešto više o njemu?“
„Nemam nekih vesti... ali sam čuo glasine, tu i tamo...“
„Kakve glasine? Molim vas...“
„Ništa konkretno. Pričalo se o njegovom susretu s Ho Ši Minom... o tome da su ga vijetminovci oteli... o tome da je na drumu broj 4 napadnut neki konvoj, a u njemu je bio i izaslanik francuske vlade...“
„To bi mogao biti on!“
„Zar je vaš muž izaslanik francuske vlade?“
Lea je osetila radoznalost u njegovom glasu. Svakako ne sme da kaže nešto što bi moglo naškoditi njenom mužu!
„To ne znam.“
„Hoćete li se još zadržati u Hanoju?“
„Hoću.“
„Ako nešto saznam, javiću vam. Do viđenja, gospođo Tavernije, laku noć, gospodine Rivijer.“
Lea se okrenula Kijenu.
„Mislite li da bi on mogao nešto saznati?“
„On je među najbolje obaveštenim novinarima u Indokini. Ako on ne zna, niko ne zna“, odgovorio je Kijen. „Šta ćete da popijete?“
„Svejedno mije.“
„Dajte nam dve čaše šampanjca!“
Ušla je grupa žena u uniformama, što je dočekano novim zvižducima.
„Nisam znala da ima i žena u Indokineskoj vojsci“, kazala je začuđena Lea.
Pijuckali su u tišini, uz neke grickalice. „Treba da pođete sa mnom u Sajgon...“
„Kijene, već smo pričali o tome i kazala sam vam da neću. Želim da čekam vesti u Hanoju, možda će Haj nešto saznati od...“
„Ćutite, i ne pominjite ovde neka imena, to je previše opasno! Treba pokušati doći do informacije preko novinara...“
„Ovde je, u svakom slučaju, previše bučno, hajdemo na večeru.“
Mladić je pošao za Leom u salu za ručavanje. Glavni konobar, Indijac, odveo ih je do stola.
„Imaju novog francuskog kuvara, za koga se priča da je veoma dobar. Evo, pogledajte jelovnik“, kazao je Kijen
„Šta je bilo?“
„Imaju pačju paštetu!“, kazala je Lea, glasom koji je podrhtavao.
„Zar vas to toliko oduševljava? Čega ima posebnog u pačjoj pašteti?“
„Vi to ne možete da razumete. To je čitavo moje detinjstvo... Otac je govorio da je moja majka najveći stručnjak za pačju paštetu.“
„Dobro, uzeću je i ja!“
Pačja pašteta i dobar bordo popravili su raspoloženje Lei; život je izgledao lepše, a budućnost manje crna; uskoro će ponovo videti svog dečkića, srešće Fransou, koji joj toliko nedostaje; pomislila je na Lijen, lepu i tužnu, i na svog sagovornika, koji je hteo da otputuje.
„Ostanite ovde dok se Fransoa ne vrati...“
Kijen se zagledao u nju onako kako nikada nije gledao neku ženu. Želeo ju je, bez obzira na sve. Nije bilo poželjno da se Fransoa vrati: poslaće on ljude koji će ga naći pre Haja, napraviće mu zasedu i nabediće vijetminovce... „Ne slušate me... Što me tako gledate... Plašite me!“ Uzeo ju je za ruku.
„Mislio sam o budućnosti.“
Lea mu je stisnula ruku, smešeći se, i ponovo pomislila kako jelep.
„A da odemo negde na ples?“
„Nema baš mnogo zgodnih mesta...“
„Ko traži zgodno mesto? Ja samo hoću da plešem, to je sve!“
„Dobro, hajdemo onda u Paramaunt, to je plesni bar koji je Fransoa veoma voleo.“
Prepredeni ton njegovog glasa promakao je Lei.
Vratar Metropola ih je s velikim kišobranom otpratio sve do bicikl-rikše. Vozač im je preko kolena prebacio neko voštano platno, po kome su kišne kapi žestoko dobovale.
Treperavo neonsko svetlo obeležavalo je ulaz u bar, a ispred su stajale biciklrikše, natopljene kišom. Lea i Kijen su utrčali u plesni bar. Iako su bili brzi, voda je u tren oka Lei natopila haljinu, koja se pripila uz nju kao koža; unutra je bilo toplo, pa se, srećom, brzo osušila.
Bilo je malo sveta. Skoro uopšte nije bilo vojnika, pa su „taksi devojke“ sedele besposlene. Šankerka Padi je stajala za barom, bradom oslonjena na šaku, i lutala pogledom po dvorani u kojoj je nekoliko parova plesalo uz muziku argentinskog orkestra.
Kada je videla Leu i Kijena, zaobišla je šank i pošla ka njima.
„Gde si bio? Prošlo je toliko vremena otkako se nisi pojavljivao ovde. Dobro veče, gospođice...“
„Zdravo, Padi! Donesi nam neku bolju bocu. Ovde je baš tužno!“
„To si dobro kazao. Legionari su otišli, a ostale su pozvali u Tvrđavu.“
„Da li se sprema neka gužva?“
„Ne znam ništa o tome. Mislim da je to mera opreznosti vrhovne komande.“
„Odnesi i orkestru piće od mene, to će ih možda razbuditi.“
Muzičari su im sa podijuma nazdravili podigavši čaše uvis. Posle nekoliko trenutaka odjeknula je živahna rumba.
Kijen je imao osećaj za ritam i dobro je plesao. Pošto ju je dobro vodio, Lea je sledila kretnje njegovog tela, gipko i čulno. U početku je samo uživala u plesu i puštala ga da je vodi; no Kijen je počeo tako da je steže da je nastojala da se oslobodi.
„To me boli!“
Malo je olabavio stisak.
„Želim vas!“, šaputao je, tražeći njene usne.
„Ćutite, ne pričajte koješta“, kazala je, okrećući glavu u stranu.
„Oprostite mi...“
Igrali sujoš malo, veoma lepo i skladno. Osećali su žudnju. Lea je govorila sebi da treba da pa odbije iprekine tu neprijatnu zbrku, ali je osećala da uživa u njegovoj blizini i da joj to oduzima snagu. Podigla je ka njemu izgubljen pogled. Počela je da drhti iiščupala mu se iz naručja. Kratko su stajali tako nepomični, a zatim se Lea okrenula i pošla ka izlazu. Kijen ju je uhvatio i zaustavio:
„Kuda ćeš?“
„Hoću da se vratim, odvedite me.“
„Neću, želim da ostaneš sa mnom!“
„Ne dozvoljavam vam da me oslovljavate sa ti.“
„Ne pravi se toliko važna... Sada bih mogao učiniti s tobom šta god hoću.“ Oči joj zasijaše i ona poblede od besa:
„To je tačno! Nisam odavno vodila ljubav, ali ne želim da to uradim s vama.“
„Lažeš, i pričaš koješta! Ne treba ti stari muž, već snažan i mlad ljubavnik.“
„Ćutite, Fransoa nije star, a i volim ga. Vas ne volim!“
„A ako se ne vrati?“
Lea je osetila kao da ju je neko ubo nožem; presavila se, držeći ruke na stomaku. On se povukao. U njegovim očima je sijala mržnja i ludilo.
Orkestar je najavio pauzu, a svi su pogledi bili upereni u njih. Podigla je visoko glavu i ponosno izašla.
Koraknula je nekoliko puta dok je kiša lila na nju. Mlaka kiša se mešala s njenim suzama i to joj je godilo. Tresla se od jecanja, pa se naslonila na neko drvo. Bilo je veoma mračno; nije se videla nijedna svetiljka.
„Lea!“
Kijen je protrčao kraj nje, ali je nije video.
Njegov glas se izgubio u daljini.
„Ne možete tu ostati“, kazao joj je neko iz tame.
Lea poskoči i pokuša da vidi ko joj to govori. Nije videla nikoga.
„To sam ja, Điau!“
To je ono čudovište, samo mi je on trebao, pomislila je.
„Dovešću vam rikšu, ne mičite se odatle!“
Čula ga je kako šljapka po barama. Ubrzo se bicikl-rikša stvorila pored drveta.
„Gde je? Ne vidim je?“
„Gospođice!“
Điau se pojavio iz vozila.
„Dođite, penjite se! Nije mi verovao...“ Lea se izvukla iz senke i ušla u vozilo.
,,U Bulevar Anrija Rivijera.“
„Zar vi ne idete?“
„Ne, ne bi bilo dobro za vas da vas vide sa mnom. Pazite se Kijena Rivijera, zaljubljen je u vas. Što se smejete?“
„Do viđenja, Điau, hvala!“
Invalid se tako zalepio za tlo da se jedva video, i dugo je tako ostao gledajući za njom.

Kijen je sutradan otputovao, a da se nije ni video s Leom. Ona se zbog toga rastužila: osetila je da je i on napušta. Naredni dani su bili dugi. Da bi je malo zabavila, Lijen joj je predložila da odu na resital mlade violinistkinje, koja se zvala Fam Taj Numaj.
„Videćete, veoma je darovita. Naši su roditelji bili veliki prijatelji: moj otac joj je obezbedio studije u Lionu. Tu ju je i zatekao rat. Bilo joj je vrlo teško dok je bila tamo. Da bi ona mogla da studira, njeni roditelji su morali dosta da se žrtvuju, ali se isplatilo. Numaj sada ima šesnaest godina - mlada violinistkinja koja obećava da će postati jedan od svetskih majstora; pred njom je sjajna karijera. No ona je više volela da se vrati u zemlju umesto da ode na međunarodnu turneju. Ovo je njen oproštajni koncert i sav prihod ide ratnoj siročadi.“
„Treba da povedemo i decu“, predložila je Ženevjev.
„Pomislila sam i na to, ali sam htela prvo da se dogovorim s tobom.“
„Ne brini, otići ću ja u pozorište po karte. Hoćete li sa mnom, Lea? Kiša je stala.“
Bulevar Anrija Rivijera bio je udaljen oko trista metara od pozorišta u Ulici Pola Bera. Pošto se razvedrilo, mnogobrojni Hanojci su žurili po bivšoj Ulici intarzista, zastajali pred izlozima ili sedeli na terasama kafea ćaskajući, i vraćali se svojim poslovima. Pred zgradama su, na ulazima, bile postavljene vreće s peskom, a svuda su se videli tragovi borbi vođenih 19. decembra 1946. godine, u kojima je i Žan Senteni bio ozbiljno ranjen. Ženevjev se zaputila kroz veliko predvorje do blagajne za rezervacije. Tu ju je čekalo njih petoro-šestoro, a Ženevjev je stupila u razgovor s njima.
Lea se šetkala po zgradi. Popela se uz zavojite stepenice; skulpture u predvorju podsećale su je na pariska pozorišta. U lođi koja je gledala na trg prozori su bili otvoreni. Naslonila se na okvir balkonskih vrata i posmatrala grad. Htela je da se povuče, a onda ju je neki jasan zvuk zaustavio nasred hodnika. Kao da ju je neko pozvao, otvorila je jedna vrata i ušla u ložu. Na sceni je, u svetlosnom snopu reflektora, svirala neka mlada devojka. Lea je sva zadrhtala i prepustila se muzici.
Nikada nije osetila takvo uzbuđenje. Potekoše joj suze. Svetla su se ugasila i u pozorištu je zavladala tišina, a Lea je očekivala da se ponovo upale i da čuje melodiju koja joj je izmamila suze. No, ništa se nije desilo, pa je otvorila vrata lože i vratila se u hodnik. Kad je pošla niz stepenice, ponovo je začula zvuke violine.
„To je Numaj, vežba“, kazala je Ženevjev, koja ju je čekala s kartama u ruci.
Lea ju je pogurala u stranu i ušla u dvoranu, na ulaz kraj orkestra. Videla je divnu mladu umetnicu kako svira zatvorenih očiju, kao da je odlebdela. Lea je skrstila ruke na grudima kao da želi da zatomi otkucaje srca, i ukočenog pogleda, sva prožeta nekim osećanjem sreće, prišla je violinistkinji i slušala je bez daha... Kada je zamro i poslednji zvuk, violinistkinja je stajala kao začarana, a gudalo kao da je lebdelo u vazduhu. Zatim se ručica koja ga je držala polako spustila.
Lea je bila suviše očarana da bi pljeskala. Stajala je, i dalje iskolačenih očiju i otvorenih usta, i osećala kao da lebdi u prostoru. Pogledi im se ukrstiše, i mlada žena i devojčica odjednom osetiše jaku uzajamnu privlačnost.
„Numaj, šta radiš?“
„Evo, stižem, mama! Dolazite li na koncert?“
Lea nije mogla da progovori, pa je samo klimnula glavom. „Do viđenja, do večeras...“ Numaj istrča sa scene.
„Tu ste, dakle. Svuda sam vas tražila. Dođite, zatvaraju!“, povikala je Ženevjev.
Lea je nevoljno izašla i pridružila joj se.
„Šta vam se desilo? Izgledate stvarno srećno... Otkako ste ovde, prvi put tako izgledate. Još ste lepši!“, kazala joj je prijateljica.
„Hvala! To je ta muzika...“
„Ćuli ste Numaj kako vežba... To je baš čudno. Radujem se ovom koncertu pred polazak.“
„Znači, zbilja idete kroz nekoliko dana. Mora da ste zadovoljni, nestrpljivo ste čekali na to.“
„Pa, i jesam i nisam... Jesam, zbog toga što me muče loša predosećanja; strahujem za Bernara i Matildu, i znam da ovde više neće moći da se živi kao nekada. U ovoj zemlji sam provela divno detinjstvo: moj otac je bio službenik u Hijeu, na dvoru, imali smo divnu kuću i prekrasnu baštu koju je uredila moja majka. Živeli smo u evropskom kraju, blizu Legata. Mirisna obala je bila odmah uz našu baštu. S braćom i sestrama sam jurila po keju na reci i vozili smo se čamcima. Nebeski hram za nas nije imao tajni. Krili smo se da bismo videli verske obrede. Ipak, naša omiljena mesta su bila stara borilišta, za koja se veruje da su bila poprište borbi pantera, tigrova, bivola i slonova. To nikada nismo videli, ali smo ih zamišljali... Sve do dolaska Japanaca, to je bio pravi raj na zemlji. Mislili smo da će s povratkom Francuza sve opet doći u red... Tu smo se prevarili. Cela moja porodica se vratila u Francusku, samo sam ja ostala. Sada više nije moguće ostati ovde...“
Kada su se vratile kući, kiša je opet počela.

Na ulazu u pozorište Francuzi i Vijetnamci su stvorili pravu gužvu; svečano odevena, deca su jurcala između odraslih. Trak i Ni su pobegle od Lijen i trčkarale okolo, ali nisu povukle sa sobom Matildu, koja nije puštala majčinu ruku. Bernar je pohvatao devojčice i naglim pokretom ih uglavio na njihova sedišta. Dvorana je bila prepuna bučnih i uzbuđenih slušalaca.
„Ovo je prvi put posle početka rata da se toliko Francuza i Vijetnamaca okupi na jednom mestu“, kazao je Bernar i seo između svoje žene i Lee.
Najzad se svetla pogasiše; začuše se tri udarca gonga i podignuta je crvena zavesa. Usred bučnog pljeska pojavila se Numaj, odevena u tonkinsku narodnu nošnju - duga tunika razrezana sa strana i pantalone od bele svile - dok je kosu pokupila u punđu i u nju zatakla orhideju. Naklonila im se; onako sitna i graciozna, skoro se izgubila na velikoj svečanoj sceni. Činilo se da joj je i violina teška u malim rukama, a onda je lako podigla gudalo...
Osećanje koje ju je već obuzelo istog tog popodneva opet je obuhvatilo Leu; činilo joj se da joj telo nema težinu; duša joj je zalebdela zajedno s muzikom. Čarolijom umetnosti mlada violinistkinja je poništila vreme, svemir, i sve se pretvorilo u divna osećanja koja su obuzimala dušu i telo. Svi su to osetili. Nemirne Trak i Ni ostale su kao prikovane na sedištima, otvorenih usta i iskolačenih očiju.
Nije više bilo ženske krhkosti: Numaj je iz svog instrumenta izvlačila nežne i melodične zvuke, koji su na mahove bili odsečni i divlji, živi, napadni pa stidljivi, slabi i jaki, čisti i hrapavi, s takvim intenzitetom i virtuoznošću da joj nije bilo ravne. Morala je očarati i najnemuzikalnijeg slušaoca.
Svi su zaboravili na rat, strahove, razdvojenost, poniženja, smrt. Francuzi i Vijetnamci su opštili kroz muziku.
Posle poslednjeg komada nastala je potpuna tišina, a zatim je odjeknuo gromki pljesak. Numaj je spustila violinu na klavir i prišla rampi da se pokloni publici. Lea je toliko pljeskala da su je ruke zabolele; ipak je nastavila i dalje, nasmejana, dok su joj niz obraze tekle suze. Pošto su je naterali da se pokloni dvadesetak puta, Numaj je konačno otišla. Ovacije su trajale još dugo posle toga.
Dvorana se polako praznila. Kada je većina gledalaca otišla, Lea, Lijen i Bernar su pošli iza scene, dok se Ženevjev bavila decom. Njih desetak je čekalo violinistkinju. Najzad je izašla iz garderobe, umotana u frotirski ogrtač, preširok za nju, a lice i kosa su joj bili vlažni posle tuširanja. Izgledala je baš kao pravo dete. Majka joj je predstavila sve koje je poznavala. Numaj se smeškala i svakome kazala ponešto. Radosno je poljubila Lijen, koja se pozdravila s njenom majkom, radujući se kćeri njihovog dobrotvora, i srdačno se rukovala s Bernarom. Kad je ugledala Leu, zadovoljno se osmehnula:
„Vi ste ona gospođa od po podne... Stvarno se radujem što vas vidim...“
Nije bilo lako opisati šta je u tom času osetila Lea; nešto ogromno joj se svalilo na grudi, a nije znala kako da to nazove.
„Svirala sam za vas“, šapnula joj je Numaj na uho.
Lea se sva zarumenela.
„Da li vam se dopao Đavolji triler? Ja volim i Bahovu Sonatu br. 1, i Ravelovu Cigansku rapsodiju.1 Sve mi se dopadaju pa nikada ne mogu da kažem koju najviše volim. A vi?“
Lea nije znala šta da odgovori na tu bujicu reči, pa se samo smeškala.
„Numaj, oblači se, treba da se vratimo!“
„Samo još malo, mama. Sigurna sam da ionako neću zaspati, previše sam uzbuđena.“
„Dođite sutra kod nas na čaj“, kazala je Lijen njenoj majci. „Dugo se nismo videle.“
,,O da, mama, prihvati!“, vikala je Numaj, sklopivši ruke kao devojčica.
„Hoću, ali pod uslovom da se sada obučeš.“
„Hoću, mama“, ljupko odgovori mlada umetnica, a onda se okrenu Lei. „Ostani s prijateljima, gospođa Tavernije će mi pomoći.“
U garderobi je čekala neka starica, sedeći na stoličici.
„Tetka, idi tamo, mama te zove.“
Čim je za njom zatvorila vrata, okrenula se Lei, koja ju je začuđeno gledala. Više nije bila ona ljupka, živahna i predusretljiva devojka. Osmeh je nestao, a lice kao da joj je otvrdnulo.
„Potrebna mi je vaša pomoć. Ne govorite ništa... Imamo premalo vremena. Moji roditelji, a naročito moja majka, prihvatili su u moje ime svetsku turneju. Trebalo bi da kroz deset dana sviram u Londonu, a zatim u Rimu, Madridu, Atini i Beču. Posle toga bih išla da sviram u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Argentini, ko zna gde... To bi trajalo mesecima, svakako predugo... Ja uopšte ne želim da idem!“
Lea je u čudu zurila u nju: svuda ju je čekala slava, a ona ne želi da ide? Možda je zaljubljena...“
„Ali zbog čega?“
„Želim da ostanem ovde.“
„Da ostanete ovde?“
„Da, ovo je moja zemlja. Bila sam van nje šest godina, ali je to gotovo, i više ne želim da idem.“
„A šta je s vašom karijerom?“
„To ću videti kasnije. Ne mogu da mislim na karijeru kad mi je zemlja u ratu.“
Znači, to je bio razlog? I ona je, kao i Haj i Fuong, bila obuzeta željom da se bori za nezavisnost zemlje. Lea je videla sebe na Montijaku za vreme okupacije. Nametalo joj se poredenje između Nemaca, koji su onda okupirali Francusku, i Francuza, koji su sada pokušavali da ratom zadrže Indokinu u okrilju svog prekomorskog carstva, i pripala joj je muka, pa je osećala da se pomalo ljuti na devojku.
„Pa, ne znam kako bih ja, kao strankinja, mogla nešto da učinim za vas?“
„Baš zbog toga, majka neće posumnjati!“
„O, to je dakle u pitanju...“, kazala je, osećajući da joj se srce steže.
Numaj je osetila da je povredila Leu; usta su joj zadrhtala kao da će zaplakati. „Oprostite, nisam htela da vas rastužim. Ali treba da me shvatite, nikad me ne ostavljaju samu, a majka me stalno nadgleda. Od povratka nisam srela nikoga kome mogu da se poverim. Ponadala sam se da biste mogli da mi budete prijateljica. Moja porodica mrzi komuniste i kune se u Francusku; za njih, Francuska su porodica Rivijer i Lionci, koji su nam pomagali za vreme rata. Ne žele da misle na one koji su terali moga oca da radi kao stoka i koji su majku iskorišćavali do krajnjih granica...“
„Ali morate priznati da ste, zahvaljujući Francuzima, postali...“
„Kao da ja to ne znam! U Lionu su mi na konzervatorijumu stalno to govorili, pa mi je došlo da više ne sviram, kako ne bi govorili da im nešto dugujem.“
„To bi bila velika šeta“, odlučno je kazala Lea.
Njen ton je zabrinuo Numaj.
„Vi ste isti kao oni; baš sam luda što sam mislila da ste drugačiji. Zaboravite sve što sam rekla!“
Pobegla je za paravan, umotana u ogrtač, i počela da šmrca. „Ne plačite, pokušaću da vam pomognem...“
Ljupka, raščupana glavica pojavila se iza paravana.
„Stvarno?“
„Razmisliću o tome. Sutra ćemo pričati, kada dođete kod Lijen.“

od Sponsored content

Ulica svile - Režin Deforž

Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž

Re: Ulica svile - Režin Deforž