Poslednje uporište - Režin Deforž

Da li će junaci romana Plavi bicikl i Ulica svile, Lea i Fransoa Tavernije uspeti da sačuvaju svoju sreću u sred nemira u Indokini?
Godine 1950, rat u Indokini se pretvorio u katastrofu. Kakav će biti ishod njihove tajne misije kod vijetminaca?
Da li će putu od Sajgona, grada hiljadu uživanja i intriga, do bučnog Hong Konga, lepi melez Kijen konačno zavesti privlačnu Evropljanku?
Neredi i uzburkane strasti vode nasilju i borbama. Da li će Lea i Fransoa najzad izaći iz pakla u sred vijetnamskih pirinčanih polja, kod poslednjeg uporišta Dijen Bijen Fua?
U julu 1954. godine, Ženevskim sporazumom je okončan vijetnamski pokolj. Ratni zarobljenici su oslobođeni. Lea posmatra taj fantomski defile, stežući detence u naručju...

Režin Deforž


Poslednje uporište


Plavi bicik, šesti deo
(1950-1954)

Pjeru



1.


U Hanoju je svitalo.


Tri nedelje otkako su se Lea i Fransoa pronašli i sreli, i dalje su drhtali od groznice, prikovani za postelju. Rane koje je Fransoa zadobio zagnojile su se. Poslali su im vojnog lekara, koji je, po uputstvu visokog komesara, prepisao penicilin. Taj lek je odmah delovao: jedne večeri je groznica popustila, i Fransoa je, prvi put posle dužeg vremena, osetio da dolazi sebi. Uspeo je i da uvede malo reda u zbrkane slike koje su mučile njegov bolni mozak.
„Lea!“, povikao je, pridižući se na lakat.
Nagli bol ga je bacio nazad na postelju.
Ženski obris se nagnuo nad njim i osetio je nežnu ruku na čelu.
„Smiri se, sve je dobro.“
„Lijen... Jesi li to ti?.. Da li sam u Hanoju?... Gde je Haj?... Znaš li šta je s Fuong?“
„Znam sve... Sada ćuti!“
„Ko ti je javio?“
„Izaslanik predsednika Ho Ši Mina. Ujka Ho nije zaboravio na prijateljstvo koje mu je moja porodica uvek ukazivala. Sem toga, ja sam Hajeva sestra.“
„Zakleo se da će te ubiti.“
„Ali nisam to bio ja!...“
„Možda i nisi, ali su zbog tebe Trak i Ni ostale siročići.“
„Nisam želeo da ona strada. Poći ću da nađem Haja... Objasniću mu...“
„Ne vredi da pokušavaš. Vijetminovci su ucenili tvoju glavu.“
„Nije mi važno. Ipak ću ga potražiti. Samo mi reci gde je.“
„Naći će on tebe već.“
Iscrpljen razgovorom, ponovo se onesvestio.
„Lijen...“, prošaputao je kada je ponovo otvorio oči.
„Ama ćuti, još si u vrlo lošem stanju.“
„Zna li on da sam kod vas?“
„Kazala sam mu. Kazala sam mu i da si ovde pod mojom zaštitom, i da ću se ubiti ako te pod našim krovom snađe neko zlo. Oporavljaj se, nisi u opasnosti.“ Zgrabio je Lijeninu ruku i prineo je usnama.
„Gde je Lea?“
„U sobi pored tvoje, i ona je bila veoma bolesna. Buncala je i pričala o Gestapou, o masakrima, o Sari. Zvala je dete, majku, tebe. Da samo znaš kako te je dozivala!“
„Je li joj sada bolje?“
„Mnogo joj je bolje. Kijen je bdeo pored nje, danju i noću.“
„Kijen... Pa šta on radi ovde?“
„On vas je pronašao na Mostu Pola Dumea i doveo vas ovamo.“
„Hoću da je vidim“, kazao je, pridižući se.
No bio je i suviše slab i pao je natrag na postelju.
„Čekaj, ne napreži se, pomoći ću ti. Nasloni se na mene.“
Dok mu se nago poprsje kupalo u znoju što je natapao široki zavoj, polako se pridizao iz postelje uz pomoć mlade žene u svetloj tunici. Soba u kojoj je Lea ležala bila je u polutami; veliki ventilator je održavao blagu svežinu. Oči su mu se postepeno navikle na polumrak. U naslonjaču uz samu postelju dremao je Kijen. Fransou su dirnule njegova mladost i lepota. Lea je takođe spavala, i izgledala je lepše nego što je mogao da se seti. Kroz mrežu protiv komaraca i izgubljena u belini velikog kreveta, delovala je kao dete. Ruke je raširila pored glave, a kosa joj se rasula po jastuku: delovala je vrlo ranjivo... Na trenutke se mrštila, usne su joj drhtale, a zgrčene šake su pokazivale da je nešto muči. Nagnuo se, potresen, nad ženu koju je voleo i kojoj se zakleo da će je paziti i štititi, a koja je lutala po drumovima tražeći ga, pa je zbog njega čak ostavila i njihovo dete. Spopali su ga bes, tuga i sramota.
„Lea!“, pozvao ju je.
Nešto je škljocnulo i nagnalo ga da se okrene. Kijen se probudio i uperio pištolj u njega.
„Skloni to, mališa, povredićeš nekoga!“
Na takav njegov ton Kijen je pobledeo od besa.
„Ne diraj je!“
Fransoa je, uprkos slabosti, uspeo da ga odgurne. „Zaboravio si da je to moja žena?“
Lijen se umešala:
„Kijene, skloni oružje, a ti, Fransoa, sedi! Ne svađajte se pred njom.“
Posle nekoliko trenutaka, Lea je otvorila oči. Činilo joj se da čuje neke udaljene glasove. Sasvim su se izgubili u daljini. Uzdahnula je, kao tužno dete, i sklopila oči. No jedan glas se približio, bio je sasvim blizu...
„Fransoa!“
Snaga njenog krika, koji je neočekivano dopro iz tog krhkog tela, naterala je sve troje da poskoče. Lea je odgurnula pokrivač i pridigla se, naga i rasute kose; kapi znoja su joj klizile niz grudi. Tako uspravljena, bila je divna i strašna.
„Fransoa!“, mrmljala je.
Sklopio je ruke oko nje, pristisnuo usne na njene, dohvatio je za bokove. Pali su na postelju, izmešanog daha. Kijen se bacio prema zagrljenom paru, ali gaje Lijen zaustavila:
„Ostavi ih!“
Uspela je da ga nekako odvuče iz sobe. Snaga ju je napuštala, pa je skliznula na pod u hodniku, ispred oltara predaka. Kijen ju je podigao i odneo u sobu. Spustio ju je na postelju i ispružio se kraj nje. Obuzet tugom kakvu nije osetio još od dedine smrti, rasplakao se kao dete, glasno zajecavši. Njegove suze su padale Lijen na lice i to ju je osvestilo.
„Jadni moj mali“, kazala je, zagrlivši ga.


Noć je već odavno pala kada su Lea i Fransoa uspeli da se povrate iz srećne omamljenosti u koju ih je doveo ljubavni zanos. Bili su tako željni jedno drugoga da su se prepustili bez ikakvog ustručavanja, svom snagom svojih želja. Njihovi krici i uzdasi doprli su i do kuhinje, gde je bila posluga. Nije im bilo dosta da jedno drugom dodiruju izmučena tela: grlili su se, ljubili, ujedali, lizali. Posle svakog orgazma, i pored iscrpljenosti, tela su im se ponovo tražila i spajala, uz glasne jecaje, i zapljusnuli bi ih novi talasi uživanja. Njemu su se rane ponovo otvorile, pa su u zoru oboje bili prekriveni spermom i krvlju. Ležeći raširenih nogu na umrljanom krevetu, Lea ga je posmatrala pogledom majke tigrice.
„Kunem se da se više nikada nećemo razdvajati!“
Umotala se u umrljani čaršav i izašla iz sobe. Žudno je udisala svezi noćni vazduh. U svakom deliću tela je osećala divan zamor, u mokrim krstima ju je probadao prijatan bol. Opružila se, divna i sva umazana. Sada kad su se ponovo našli, ništa im se ne može desiti, više se nikada neće rastajali.


Sela je na klupicu pored bazenčića, na mesto gde je Lijen najradije sedela kada je hranila zlatne ribice. Čula je šum u žbunju i okrenula se. U zelenilu je ugledala žar cigarete.
„Ko je tamo?“
Nije bilo odgovora.
„Ko je tamo?“, ponovila je, ustajući.
Tamno obličje je krenulo prema njoj.
„To ste vi, Kijene? Uplašili ste me. Imate li jednu cigaretu i za mene?“
Pružio joj je paklicu. Na svetlu plamena upaljača videla je da mu je lice izbezumljeno. Spustila je pogled pred njegovom patnjom jer je znala njen pravi uzrok. No sad kada je ponovo pronašla svog dragog, radosna zbog susreta, postala je neosetljiva za sve druge. Prišla je Kijenu i nežno ga poljubila.
„Kijene, mnogo vam dugujem. Ne možete ni zamisliti koliko sam vam zahvalna i koliko vas volim.“
Na to je mladić poskočio.
„Šta ste to rekli?“
„Kazala sam da vas volim...“
On ju je na to privukao sebi.
„Kažite to ponovo!“
„Pustite me, ne kvarite sve. Da, volim vas kao brata, kao prijatelja.“
„Ne želim da me tako volite, već onako kako ste prošle noći voleli: kao luda žena, ili kao plaćena devojka... Želim da čujem kako ječiš i ponavljaš mi: ’Još... još’...“
„Čutite!“
„Ne, ne mogu da ćutim! Volim te i znam da ćeš jednoga dana biti moja, i da ćeš i ti mene voleti...“
„Nikada!“
„Nemoj to da govoriš. Ja to znam... Znaš i ti!“
„Ne!“, vrisnula je Lea, a ipak je znala daje na džunki malo nedostajalo da mu postane ljubavnica...
Kijen je tihim i gracioznim korakom zamakao u kuću. Lea se, tužna, ponovo svalila na klupicu. Nešto se pomerilo s druge strane malog bazena.
„Điau?“, pozvala je.
Čudovište je kliznulo uz ivicu bazena.
„Šta ti radiš ovde?“
„Čuvam vas.“
„Pa ovde nisam u opasnosti.“
„Nemoj biti tako sigurna. Nikada nisi bila u takvoj opasnosti. Ti i tvoj muž treba što pre da napustite Hanoj. Vijetminovci su izdali naređenje da vas uhapse.“
„Zašto to kažeš? Odakle to znaš?“
„Već sam objasnio da oni ne obraćaju pažnju na stvorenja kao što sam ja, već pričaju kao da me nema. Čuo sam jedan razgovor kod vijetminovskog zapovednika Hanoja.“
„Pričaš koješta. Vijetminovci nisu u Hanoju.“
„Ne, varaš se, oni su svuda. Mirno čekaju da kucne njihov čas, a znaju da će se to desiti.“
„Otići ćemo čim se Fransoa bude video s visokim komesarom.“
„Bolje biste učinili da odete pre toga, jer ako on i izmakne vijetminovcima, neće ponovo umaći Kijenu.“
„Šta time hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem da sledećeg puta Kijen neće promašiti cilj. On je probo tvoga muža nožem u zalivu Nin, pored skele.“
„Ne verujem!“, zaurlala je Lea.
Negde u daljini zalaja pas.
„Što toliko vičeš ako ne veruješ?“
Lea se svalila na klupu i uhvatila se za glavu.
„Ali zašto, zašto?“
„Znaš ti dobro: voli te, i želi te za sebe. Upravo ti je to rekao, i to nije bio prvi put.“
Lea je, sva sluđena, zurila ispred sebe. Sav telesni bol joj se vratio. Điau je kao kučence ležao kraj njenih nogu i gledao je zabrinuto. Uspravila se i kazala mu nehotično grubo:
„Javljaj mi sve što budeš saznao.“
„Ne brini, Điau pazi na sve, ali ti je moj savet da što pre odete.“
„Moram da razmislim; imaš li neku cigaretu?“
Sakatom rukom je pretražio svoje prnje i izvukao paklicu laki strajka i kutiju šibica.
„Evo, uzmi ih.“
„Hvala ti, Điau. Molim te da me sada ostaviš.“ Bogalj se tiho udaljio.
Lea nije drhtala od noćne svežine, već od straha, koji je izazvao i napad mučnine. Zapalila je cigaretu, nastojeći da sabere misli. Da li da poveruje u ono što je Điau kazao za Kijena?... Neki unutrašnji glasić joj je govorio da treba u to da veruje. Ne, nije moguće, mislila je. On i Fransoa se znaju odvajkada; bili su prijatelji, mada su umeli i da se sporečkaju. Điau se svakako vara. Onaj glasić joj je i dalje govorio da je Điau u pravu.
„Ako je tako, postoji opasnost da će Kijen to ponoviti!...“
Lea je ustala i šetkala gore-dole, a zatim je upalila još jednu cigaretu. Điau je svakako bio u pravu: trebalo je otići što pre i ostaviti za sobom tu zemlju mržnje i patnje.


Koliko li je vremena provela na klupici, zadubljena u misli?... Dan je već svitao kada se vratila u kuću i ušla u sobu. U zamračenoj prostoriji se čulo disanje zaspalog. U sobi je vladao neki neprijatan, zverski miris, od koga joj je bilo muka. Kliznula je u postelju, kraj muža, i gledala kako mu srce bije pod kožom izmršavelih grudi. Kada su se prethodnog dana našli, ona, srećna zbog ponovog susreta, nije ni primetila koliko je oslabio, ni kako je ozbiljno bio ranjen. Videla je da mu se na njen dodir polni organ uspravio, pa gaje opkoračila i spustila se na njega, ječeći. Polako su vodili ljubav.
Otvorio je oči, i nju je potresao njegov srećni pogled. Zgrabio ju je za grudi, ali je odmah spustio ruke: učinilo mu se da je ugledao Hong i njene osakaćene grudi. Izraz bola i gađenja nije promakao Lei.
„Štaje, ljubavi?“
„Nije ništa, objasniću ti“, kazao je i privukao je sebi.
* * *

Probudili su se usred noći jer je neko od posluge došao da im kaže kako jedan francuski zvaničnik traži da vidi gospodina Tavernijea.
„Kažite mu da se malo strpi i nađite mi neku čistu odeću...“
„Evo je“, kazala je Lijen, koja je ušla oborenog pogleda, noseći odelo od belog platna, brižljivo ispeglano. „Pripremiću ti kupku.“
„Hvala, sestrice.“
Ustao je, ne pokušavajući da zakloni nago telo, i kliznuo u mlaku vodu, koja se vrlo brzo zacrvenela. Lijen ga je oprala, klečeći kraj njega s velikim sunđerom u ruci; nastojala je da ne dotakne rane.
Kada je izašao iz kupatila, umotao je visoko, mršavo telo u debeli ogrtač.
„Želiš li da te obrijem?“, pitala je Lijen.
„Nemoj, to mogu i sam. Hvala na svemu, sestrice.“
„Nisam ti sestra!“, besno je uzvratila. „Nemoj nikada tako da me zoveš!“
„Oprosti“, kazao je i okrenuo se.
Pošto je obrijao bradu, Fransoa se dugo gledao u ogledalu. Bledi obrazi i brada bili su u velikoj suprotnosti s ostatkom preplanulog lica. Kako se promenio! Kako je samo staro izgledao!
Lijen mu je upravo promenila zavoj kada je ušla Lea, naga i tako prljava, da se čovek uplaši. Dve žene su se u čudu zgledale. Prema Lijen, Lea je delovala kao divljakuša, spremna da se baci na plen.
„Čeka me neki francuski zvaničnik“, kazao je Fransoa. „Operi se i obuci. Uskoro ću doći.“
Služavka se potrudila da opere kadu. Lea se na to malo naljutila. Htela je da se okupa u toj istoj vodi da bi osetila njegov miris i ukus njegove krvi. Ipak joj je veoma prijalo da se opruži u mlakoj i mirisnoj vodi. Sklopila je oči i pred njom se pojavilo Kijenovo lice: osećala se kao da je opet na džunki. Uz besan krik je otvorila oči i videla lice mladog meleza kako nestaje u uglu ogledala.
„Valjda sam počela da ludim“, kazala je sebi i snažno protrljala lice ubrusom.
Služavka joj je na stolici ostavila haljinu, ali se nije setila rublja. Sveža tkanina joj je kliznula preko vlažne kože. Očetkala je mokru kosu i smotala je u punđu. Izašla je iz kupatila bosonoga. Noć je bila topla i sve je izgledalo mirno. Uskoro će Fransoa i ona otići u Francusku, i naći će se sa svojim malim Adrijenom. Čitava godina! Prošla je već cela godina otkako je rodila sina... Odjeci uzbuđenih glasova su je vratili u stvarnost.
Kada je ušla u biblioteku, Fransoa je hodao gore-dole, bled i nervozan.
„To je naređenje, gospodine Tavernije, morate sačekati povratak visokog komesara.“
„Nemam šta da mu kažem.“
„On ne misli tako, a ni ja, ako mi dopuštate da kažem.“
„Nije me briga za vaše mišljenje.“
„Gospodine...“
„Fransoa, šta se događa?“
„Ništa, draga, osim što hoće da nas zadrže u Hanoju.“
„O, ne!“
„Vidite, nisam jedini koji želi da ode iz ove proklete zemlje.“
„Gospodine Tavernije, niste me predstavili.“
„Oprostite, izgubio sam svetske manire. Draga, predstavljam ti kapetana Lamarka. Kapetane, predstavljam vam gospođu Tavernije, svoju suprugu.“
„Dobar dan, gospođo... Veoma ste šarmantni, da, zbilja ste privlačni.“
„Dobro veće, kapetane. Vrlo ste ljubazni. Znači, želite da ostanemo u Hanoju?“
„Ja lično ništa ne želim, gospođo. U pitanju je visoki komesar, general Alesandri, zapovednik francuske vojske u severnoj Indokini - on želi da vam postavi nekoliko pitanja.“
„Zar i meni?“
„Da, i vama, gospođo. Vi ste kružili po zemlji i svakako ste videli dosta toga i možda biste nam vi nešto mogli reći o tim napadima na vas i vašeg muža.“ Lea se zateturala i pobledela.
„Šta vam je, gospođo? Zar se ne osećate dobro?“
„Pustite je, zar ne vidite da ne može da izdrži zapitkivanja! Lijen!“, povika Fransoa.
Mlada žena se pojavi istog trena.
„Molim te, odvedi Leu.“
Kada se našla u sobi, Lea se svalila na krevet, držeći se za glavu. „Nije čas za plakanje, samo... Što nas niste izdali?“ Lea je podigla glavu zlovoljno se mršteći.
„Kako bih vas izdala? Šta to pričate?“
„Znate vi to dobro. Zar ne mislite da je u našoj porodici bilo već dovoljno smrti i bez Kijenovog hapšenja?“
„Zašto bi uhapsili Kijena?“
„Mislim da znate zašto.“
„Ne, nije istina!“
„Istina je. Znate da vas voli, zbog vas je spreman na sve.“
„Kao što biste i vi svakako učinili sve za čoveka koga volite.“
„Kada bi postojala i najmanja mogućnost da me zavoli, bih!“
Kako je samo bila lepa kada je to kazala! Da, svakako bi ubila da zaštiti Tavernijea... Ali on je voleo Leu, i ta ju je ljubav štitila.
„Neću ništa reći o Kijenu. Možete li da mi se zakunete...“
„Mogu“, prekinula ju je Lijen. „On zna da bih se ubila ako... No, Fransoa to ne mora da zna...“
Lea je tužno klimnula glavom.
„Tako se bojim, Lijen, bojim se!“
Mlada žena se i protiv volje raznežila; prišla je Lei i pomilovala je po oborenoj glavi; Lea joj se plačući bacila u naručje. Kada je Fransoa ušao, obe su jecale, zagrljene. Zatvorio je lagano vrata i sišao niz stepenice.
„Dakle?“, upitao je kapetan.
„Obe plaču.“
„Priznajem da nije pravi trenutak. Ne znam da li ste vi isti kao i ja, ali ja ne podnosim ženske suze. A tek suze dve žene, to je previše! Ostaviću jednog čoveka da dežura ispred kuće, pa će govoriti kada se budu smirile. Dođite!“
„Zar ne treba da sačekamo visokog komesara?“
„Ne, ovako ćemo dobiti u vremenu.“


Narednog dana Fransoa se sreo s visokim komesarom Leonom Pinjonom.
„Ostavite nas nasamo“, kazao je svome vodniku. „Sedite, gospodine Tavernije.“
Neko vreme je visoki komesar čitao dosije koji mu je dao kapetan Lamark i nešto beležio. Zatim je spustio olovku, prešao rukom preko širokog, proćelavog temena i zamišljeno kazao:
„Sve to što je u izveštaju sasvim je istinito, zar ne?“
„Jeste, gospodine komesare.“
„Sprdate li se to vi sa mnom?“
„Ne, gospodine komesare.“
„Hoćete li, možda, da me ubedite da ste dugo ćaskali s Ho Ši Minom i Fam Van Dongom, da ste se šetali po njihovom logoru i da su vas tek tako pustili na slobodu, na lepe oči? Zar mislite da sam budala?“
„Ne mislim, gospodine komesare.“
„Ostajete li pri izjavi da vas je naš predsednik Republike ovlastio da pregovarate s Ho Ši Minom?“
„Da, gospodine komesare.“
„I tvrdite da ste se zbilja sreli s njim?“
„Jesam, gospodine komesare.“
„Možete li mi reći gde ste se sreli?“
„Ne mogu, gospodine komesare.“
„Ne verujem u to. Kažete da poznajete tu oblast...“
„Nesumnjivo, gospodine komesare, ali su mi pri dolasku u logor vezali oči, a posle mog odlaska su svakako odmah napustili to mesto.“
„Kako to znate?“
„Sami su mi to rekli, a to bi svako mudar i učinio.“
„Da, svakako... Jesu li bili dobro naoružani?“
„Nisu, gospodine komesare. Kao što sam naveo, raspolagali su s malo loših pušaka i imali su samo nekoliko mitraljeza. No, ne verujem da će to dugo potrajati.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Hoću da kažem da će ih Kina snabdeti oružjem. Pobeda kineskih komunista znači da će i vijetnamska vrhovna komanda dobiti podršku. Ako budu ozbiljnije naoružani, vijetminovci će biti opasan neprijatelj. Naročito ako se ima u vidu da se bore na svom tlu, i to za nezavisnost.“
„Nezavisnost, nezavisnost... Samo o tome pričate, baš kao i Leklerk i Senteni.“
„Na njihov zahtev sam ovamo i došao prvi put, gospodine komesare, a njihova analiza ovdašnje situacije bila je tačna. Naša vojska se svakoga dana u to uverava.“
„Ne volim te malodušne zaključke, gospodine Tavernije.“
„I ja bih voleo da mogu biti povoljniji, gospodine komesare.“
Leon Pinjon još jednom prelista dosije koji je stajao pred njim.
„Šta da radim s vama?“, upitao je, kao da postavlja pitanje samome sebi.
„Pošaljite me natrag u Francusku, gospodine komesare.“
„Daje do mene, spakovao bih vas u prvi avion, ali vrhovna komanda želi da čuje vaše mišljenje.“
„Pa šta čekamo, hajdemo onda tamo.“
„U pravu ste, hajdemo tamo.“
* * *

Susret generala Blezoa, vrhovnog zapovednika Francuske indokineske armije, i Fransoe Tavernijea protekao je veoma burno. Blezo nije voleo civile, a naročito ne one koje je predsednik tajno slao u misije, i to s blagoslovom generala Leklerka...
„Lako je govoriti u ime pokojnika!“, gunđao je.
Fransoa je stezao pesnice, obuzet željom da ga tresne po nosu, ali je zapovednik bio bezbedno smešten iza masivnog pisaćeg stola.
„To je sve za danas, gospodine Tavernije. Nemojte otići iz Hanoja bez moje dozvole.“
„U redu, generale.“
Fransoa se vojnim džipom vratio u kuću porodice Rivijer. Pred ulazom su sedele Lijen i Lea i čekale ga. Zajedno su mu potrčale u susret i izbombardovale ga pitanjima, i ne čekajući odgovore.
„Misliš li da će nam dopustiti da odemo? Da li su tražili da vide i mene?“
„Mislile smo da te nikada neće pustiti da izađeš.“
„Jeste li razgovarali o Haju i Kijenu?“
„Verovatno si gladan?...“
„To je najbolje pitanje koje ste mi postavile! Umirem od gladi“, uspeo je nekako da prozbori.
„Spremile smo ti fini mali ručak.“
„Zar je ovo mali ručak?“, uzviknuo je Fransoa pred obiljem hrane na stolu. Bilo je tu čak i šampanjca... „Posle vijetminovske kuhinje, svakako ću imati tegoba s varenjem“, uzviknuo je otvarajući bocu. „U zdravlje, za dve najlepše žene u Hanoju!“
„U tvoje zdravlje!“, odgovorile su uglas.
Pošto su bili veoma umorni, ubrzo su osetili da ih piće omamljuje, i sve troje su zaspali na velikom ležaju u salonu.


Nešto kasnije ih je tu pronašla posluga, zbijene, sa srećnim osmesima na usnama.

2.


Lea i Lijen su lutale Ulicom svile tražeći neku zgodnu tkaninu da sašiju Tavernijeu odgovarajuće odelo. To nije bilo nimalo lako: ta vrsta tkanine je nestala iz prodavnica, ali im je stari Čang, koji je nekada snabdevao štofovima Marsijala Rivijera, kazao da će naručiti iz Hongkonga trubu pamučnog platna. Krojačnica se nalazila u dnu mračnog sokaka, punog zaspalih beskućnika, pa su njih dve morale da ih preskaču da bi stigle do radnje. Čang je skrštenih nogu sedeo za radnim stolom i pokazao im rukom da sednu.
„Kako je sve mirno...“, kazala je Lea.
Činilo im se da se Kinez ne oseća dobro: ruke su mu drhtale, a na čelu su mu se videle graške znoja.
„Hajdemo, Lijen“, rekla je odjednom Lea, ustajući.
„Ali zbog čega... o, Haje!“, povikala je devojka i, poštoje prošao prvi nalet zgranutosti, pala je bratu u naručje. U uglovima usana i na čelu imao je bore gorčine, a pogled mu je bio tužan.
„Kako su moje curice?“
„Dobro su, ali im ti mnogo nedostaješ. Što si dolazio ovamo? Opasno je.“
„Došao sam da vidim Tavernijea.“
„Francuzi pomno motre na njega; svakoga dana ga nešto ispituju u vrhovnoj komandi; čak i nas stalno prate.“
Bacio je uplašen pogled unaokolo.
„Budi uveren da smo ih otkačile“, kazala je Lijen.
„Zbog čega ispituju Tavernijea?“
„Misle da će im ukazati na mesto gde je bio logor u kome ste se našli, ili onaj gde se sreo s Ho Ši Minom. General Blezo i dalje ne veruje u taj susret“, objasnila je Lea.
„Jesu li se zbilja sreli?“, zapitala je Lijen.
„Jesu, to je potvrdio moj zapovednik posle Fuongine smrti; jadna moja žena!“
„Ne veruješ valjda da je on kriv za njenu smrt?“, pitala je Lijen.
„Kriv je, iako je nije ubio svojim rukama!“
„Pazite, evo nekih francuskih vojnika“, promrmljao je krojač na vijetnamskom.
„Kaži Tavernijeu da ću ga čekati tri dana kraj Crvene reke. Razumeće.“
Haj je podigao neki zastor i nestao iza njega baš u času kada su vojnici ušli.
Krojač im se naklonio, sklopljenih ruku.
„Šta mogu da učinim za gospodu?“
Oficir gaje prekinuo jednom naglom kretnjom.
„Dakle, moje dame, opet ste nas izigrale, zar ne? To baš i nije lepo od vas, jer mi samo slušamo naređenja. Ovaj kraj je opasan, naročito za vas.“
„Vi svuda vidite opasnost, poručniče. Pustite nas malo na miru, dovoljno smo odrasle da se same branimo“, kazala je Lea.
Okrenula je leđa vojnicima i obratila se krojaču: „Pokažite mi tu tkaninu!“ Starac se užurbao i razmotao savijenu trubu platna.
„Kada ćete uzeti meru mom mužu?“
„Večeras, ako vam odgovara.“
„To nam sasvim odgovara, čekaćemo vas. Do viđenja, gospodine Čang.“
„Do viđenja, gospođo!“
Uska uličica je bila prazna. Jedan vojnik s mitraljezom stajao je ispred vrata i stražario. Vratile su se kući pešice, stazom pored Malog jezera.
* * *

Lijen je prenela Tavernijeu Hajevu poruku. „Otići ću da se nađem s njim!“, kazao je. „Kako ćeš to uraditi? Nadgledaju kuću.“
„Iskoristiću posetu krojaču.“
„Poći ću s tobom!“, povikala je Lea.
„To ne dolazi u obzir. Ti treba da ostaneš ovde, da odvratiš pažnju.“
„Ne idi, molim te!“
Nije joj odgovorio, već se obratio Lijen:
„Da li si razumela? Ne daj joj da izlazi, molim te! Ugovori sve s krojačem, neka se zadrži što duže, daj mu i neko moje odelo, da skroji novo po njemu.“ Zatim je zagrlio Leu.
„Ne brini, neću dugo ostati.“ Ona ga je ljutilo odgurnula.
Posle njegovog izlaska iz sobe, njih dve su dugo ćutale.
„Jeste li sigurni da mu vaš brat neće nauditi?“
„Jesam, znam Haja, on je dobar i pravedan. Neka porazgovaraju. Prijatelji su od detinjstva, i među njima postoje jake spone; želim da verujem kako će to uticati na Haja da se smiri. Odmorite se, a ja ću se pozabaviti gospodinom Čangom.“
Kada je ostala sama, Lea je hodala gore-dole i nije mogla da se svrti. Neko lako kuckanje po prozoru prekinulo je njeno tumaranje po sobi. Oslušnula je, nepomično stojeći: kuckanje se ponovilo. Kroz prozor je spazila Điaua. Brzo je otvorila prozor.
„Šta radiš ovde?“
„Dođi, muž ti je u opasnosti.“
Lea je preskočila prozorsku dasku i požurila za bogaljem.
Điau je zaobišao glavni ulaz i pošao ka žbunju; razmaknuo je granje i prošao kroz uski prolaz. Lea se jedva provukla za njim: puzala je na kolenima kroz tunelčić u žbunju. Bicikl-rikša je stajala spremna pred ulazom. Điau se uvukao pod nadstrešnicu rikše, a ona je ušla za njim.
„Vozi do reke“, kazao je vozaču.
„Hoćeš li mi sada reći šta se zbiva?“
„Vijetminovci su postavili klopku tvome mužu.“
„Da li Haj to zna?“
„Ne, doktor to ne zna, ali ga oni koriste.“
„Misliš li da možemo stići na vreme?“
„Nadam se. Treba da stigneš do doktora pre svoga muža.“
„Ali Fransoa je krenuo mnogo pre nas.“
„Ne mari, vozač bicikl-rikše kojom je pošao dobio je naređenje da ga vozi dužim putem.“
„Zbilja si mislio na sve.“
U tišini su se vozili pustim ulicama.
S vremena na vreme bi na izrovanim pločnicima ugledali svetla pokretnih kuhinja i nekoliko senki, sklupčanih u tami, s činijicom supe u ruci. Miris vode je bio sve jači; očito su se bližili Crvenoj reci. Uz obale su se videle drvene kolibe i limene, kartonom pokrivene potleušice, gde su živele čitave porodice. Začuo bi se plač neke bebe, lavež pasa, jecanje bolesnika, hrkanje, što je melodično odjekivalo u tihoj noći. Ubrzo su stigli na Kej Klemanso, između reke i jezera Truk Baš, blizu stare fabrike duvana, čije su zarđale prozorske rešetke bile polomljene.
„Stani tu. Čekaj nas kod fabrike vode, ili se sakrij u Ulici Buren. Ako se ne vratimo za dva sata, obavesti ostale. Ti nas čekaj na uglu one uličice i Avenije velikog Bude“, kazao je vozaču na vijetnamskom.
„Skoro smo stigli.“
Pred njima su bila visoka, metalna vrata nekog magacina. Ispod vrata se video tračak svetla i ona se naglo otvoriše. Điau i Lea nisu imali vremena da se povuku u senku. Izašla su petorica ljudi na biciklima i nekuda se odvezla. Šesti je ostao na pragu i zapalio cigaretu; Lea je poznala Haja. Izašla je na svetio, ne razmišljajući o tome šta radi.
„Ko je to? Pucaću!“, čula je uzvik na vijetnamskom.
„Ja sam, Lea...“
„Lea? Šta radite ovde? Ludi ste!“
„Morala sam da razgovaram s vama.“
„Gde je Fransoa?“
„Doći će, ali vaši prijatelji su mu pripremili zamku.“
„Ko vam je to kazao?“
„Istina je, doktore“, potvrdio je Điau.
„A ko si ti?“
„Niko, prijatelj“, kazala je Lea.
Haj se opet okrenuo ka njoj.
„Čudni su vam prijatelji! Idite, nemam šta da vam kažem.“
„Molim vas, treba nešto učiniti. Ubiće Tavernijea!“
„Utoliko bolje, barem ja neću morati to da učinim...“
„Pa dajte mu barem priliku da porazgovara s vama.“
„Odakle bi trebalo da dođe?“, upita Haj Điaua.
„Putem pored Velikog jezera.“
„A gde je, po tvom mišljenju, ta zaseda?“
„Pored jezera Truk Baš.“
„Nije loše smišljeno: tamo su same močvare. Nemamo šanse da stignemo pre njih.“
„Imamo, ako uspem da ih zadržim“, reče Điau.
„Kako ćeš to izvesti?“, pitala je Lea.
„Ne brini, navikao sam, posao mi je da budem mamac. Sledite me izdaleka.“
„Ludi smo što verujemo tom čudovištu“, mrmljao je Haj.
„Ja mu potpuno verujem“, kazala je Lea, žureći za njim.
Pošto su se udaljili od fabrike, hodali su neko vreme između trošnih kuća.
„Baš je ovo mračan kraj“, šaputala je Lea.
„Već smo skoro stigli“, promrmlja Điau.
Gledali su ga kako odmiče, a čuli su i da nešto zvižduće.
„Sasvim je lud“, gunđao je Haj.
„Stoj!“, dreknuo je neki glas.
„Ne pucajte, drugovi, ja sam samo jadni prosjak.“
„Šta uopšte radiš ovde?“
„Uvek idem tuda kući.“
„Šta se zbiva, Tu?“
„Ništa, neki se prosjak vraća kući.“
„Dovedi ga... Znam ja tebe... Daleko si od svog brloga u Ulici živine.“
„Drugi prosjaci su me najurili odande. Mnogo sam gladan...“
„Slabo si izabrao mušterije da te nahrane, imamo samo malo hladnog pirinča.“
„Imate li barem cigaretu?“
Vojnik mu dobaci polupraznu paklicu.
„Hajde, sada se gubi!“
„Hvala, biće vam plaćeno.“
Neprimetno se vratio istim putem i prošao pored skrovišta gde su se Lea i Haj prikrili. Pošli su za njim, ali na priličnom odstojanju. Posle nekoliko minuta Điau se opet zaustavio i zazviždao. Začuo se drugi zvižduk, i to iz blizine. Điau je izašao nasred ulice i zapalio cigaretu. Bicikl-rikša ga je jedva zaobišla.
„Do vraga!“, razvikao se vozač.
Fransoa je iskočio iz vozila držeći pištolj u ruci. Mada je noć bila mračna, prepoznao je svoju ženu i Haja kako žure ka njemu. Spustio je ruku.
„Lea... Haje...“
„Tamo malo dalje su ti postavili zasedu“, objasnila mu je Lea i pribila se uz njega.
„O, a kako si to saznala?“
„Istina je“, kazao je Haj. „Ja s tim nemam veze. Ona i njen prijatelj su me obavestili. No, to nije važno, treba da se maknemo odavde, i to što brže.“
„Doktor je u pravu“, kaza prosjak i zazvižda dva puta.
Ulica se napunila nekim stvorenjima, koja su izgledala kao da su ispuzala iz priča strave.
„To su moji vojnici“, kazao je Điau sa izvesnini ponosom. „Oni će stražariti dok se doktor bude objašnjavao s prijateljem. Ako si se sada smirila, vodim te kući“, kazao je Lei.
Dao je znak biciklu-rikši, koja se približi.
„Poslušaj ga, dušo. Zahvaljujem vam“, kazao je Fransoa i pružio mu ruku.
Uspravivši se koliko je mogao, Điau je prihvatio pruženu ruku.
„Nadam se da ćete se prijateljski rastati“, kazala je Lea dvojici muškaraca ulazeći u rikšu.
Dok se udaljavala, zamišljeno su gledali za njom.
„Dođi, u blizini je jedan napušteni mali hram. Niko u njega ne dolazi jer se veruje da se u njemu javlja neki duh.“
Haj je prosjacima dao znak da čekaju, a njih dvojica su zastali pred malim vratima. Zidovi hrama bili su zarasli u visoku travu i žbunje. Bazenčić je nestao u žabokrečini. Grane drveta su se svijale do zemlje, pune krupnih cvetova. Vazduh je mirisao na jasmin. Fransoa je seo na klupu obraslu mahovinom.
„Kao da smo u rajskom vrtu. Sećaš li se naših maštanja o začaranim baštama?“, upitao je.
„Sećam se, mada je bilo davno. U to vreme smo bili nedužni i bili smo... prijatelji.“
„Ja nemam nikakve veze s Fuonginom smrću. Dao bih život za nju. Tevene je, međutim, mislio da će nas ona prijaviti.“
„Ona bi to i uradila; mrzela je Francuze. Potpuno se posvetila ratu protiv osvajača i videla je našu budućnost u komunizmu. Njen otac joj je, bez mog znanja, dodeljivao neke važne zadatke. Bila je nekada tako nežna, ali je postala surova... nisam je više mogao prepoznati.“
Haj se obema rukama uhvatio za glavu i svalio se kraj prijatelja, jecajući. Posle malog oklevanja, Fransoa je zagrlio Haja. Dugo su sedeli tako i ćutali.
„Oprosti mi, ovo ne dolikuje borcu“, kazao je Haj odmičući se.
„Nije sramota oplakivati one koje volimo. Možeš li da mi oprostiš, Haje?“
„Mislim da ću, s vremenom, uspeti da zaboravim da si ti bio uzrok njene smrti. Sada idi. Pokušaću da saznam koje naredio da se napravi ta zaseda. Ti i Lea idite iz Indokine. Ovoj zemlji niste potrebni, a za vas je postalo veoma opasno da i dalje ostajete ovde. Idi pre mene! Zbogom!“
„Zbogom!“, kazao je Fransoa i udaljio se.
Zatim je potrčao natrag, zagrlio Haja i promrmljao:
„Zbogom, brate!“


Mada je bilo kasno, Lea i Lijen nisu bile legle. Lijen je bila besna što je Lea otišla.
„Baš ste ludi! To što ste svoju glavu stavili u torbu vaša je stvar, ali ste izložili opasnosti i Tavernijea i Haja... niste imali pravo na to!“
„Sve je dobro prošlo. Da nisam pošla sa Điauom, Fransoa bi do sada možda bio mrtav.“
„Pa možda i jeste mrtav“, odgovori Lijen oštro.
„Ćutite, donećete mu nesreću!“
Napolju se začuo žamor. Lijen je otvorila. Pojavio se kapetan Lamark s trojicom franuskih vojnika, a i Fransoa je bio s njima.
„Ova gospoda ne veruju da sam izašao na čašicu s prijateljima“, kazao je nerazgovetno.
„Zar se u ovo doba vraćaš kući?“, viknula je Lea, praveći se da je besna. „Hvala, gospodo, ja ću ga već strpati u krevet...“
„Ali, gospođo...“
„Laku noć, kapetane. Već je kasno. Videćemo se sutra, ako želite.“ Vrata su se za njima zatvorila, a Fransoa je prasnuo u smeh.
„Bravi! Jesi li videla kavo je lice napravio jadni Lamark?“
„Ne vidim da je to baš smešno. Lijen i ja smo poludele od brige.“
„Dobro, sad je sve gotovo. Hajdemo u postelju!“


Prošlo je nekoliko dana u ispitivanjima koja su Fransoa i Lea morali da izdrže, u raspravama zbog njihovog povratka u Francusku. Jednoga jutra je stiglo pismo od Fransoaz:


Draga sestrice,
Tvoj mali Adrijen puni godinu dana. Već je prohodao i ima dobru narav; divno je dete; svi smo na Montijaku ludi za njim. Svakoga dana mu pričam o tebi i o njegovom ocu. Skoro svakoga jutra kada se probudi, pita: „Mama otišla?“ Dođi uskoro, mnogo mu nedostaješ, kao i svima ovde. Naročito nedostaješ Šarlu, koji je mnogo porastao. Ne bi ga poznala, toliko se promenio; stalno mašta o tome da ode u Indokinu da se bori da bi te doveo kući.
Jesi li pronašla muža? Ne znamo šta se tamo zbiva, znamo samo ono što čujemo na radiju i ono malo što pročitamo u novinama. Otac Anri nam je kazao da je tvoj muž sreo Žana Lefevra i da je tada bio u Hanoju. Žan je odlučio da proda imanje, da li si to znala?
Ovde je sve dobro, izgleda da će berba biti sjajna. Rođaci iz Bordoa su nam bili u poseti. Nisu izgubili ništa od svoje naduvenosti, niti ih je rat ičemu naučio.
Svi te pozdravljaju, i nestrpljivo čekamo da se vratite.
Ljubim te.
Tvoja sestra,
Franosaz

Misleći na Adrijena, Lea zaplaka. Ponosno je pokazala Lijen njegove fotografije, koje su bile ubačene u pismo.
„Kakvo lepo detence!“, kazala je ona. „Isti Fransoa!“
Narednog dana Lijen je saznala da su vijetminovci ubili Bernarovu ženu i ćerku.
„Mislio sam da su u Francuskoj!“, povikao je Fransoa.
„Bernar je hteo da prođu kroz Sajgon, da sredi još neke poslove u Indokineskoj banci. Uhapsili su ih na putu za aerodrom. Posle toga im se izgubio trag... Bernara su verovatno odveli u Fam Tijet. Francuske vlasti su našle Ženevjevino i Matildino telo na nekom putu; bile su izmasakrirane...“
Ta strašna vest je potresla Leu. Osećala je da su ubice svuda; sećala se svih užasa nemačke okupacije. Ponovo su je opsedali košmari. Svake noći se budila vičući.
„Želim da odem!“, jecala je.


Žan Loran, generalni direktor Indokineske banke, došao je da lično izjavi Lijen saučešće i obećao da će učiniti sve što može da uđe u trag Bernaru. Iskoristio je posetu da porazgovara s Tavernijeom. U tom razgovoru mu je poverio daje sve sređeno u pogledu stava Vrhovnog štaba prema njima i da će verovatno uskoro stići odobrenje da on i Lea napuste Indokinu. Loran je dodao i da se nada da će se ponovo sresti u Parizu, gde će bez straha misliti o budućnosti.
Istoga dana, baka i deda po majci devojčica Trak i Ni došli su po svoje unuke. Lijen ih je s tugom posmatrala kako odlaze. Činilo joj se da se porodica polako raspada. Fransoa je navaljivao da i ona pođe s njima u Francusku. I Lea mu se pridružila u tom zahtevu, ali nisu uspeli da je ubede.
„Možda ću biti potrebna braći, pa moram da ostanem u kući svojih predaka“, govorila je.


Dan pre planiranog odlaska, Điau je Lei doneo pismo od Numaj, mlade violinistkinje:


Draga Lea,
Želim još jednom da ti zahvalim na pomoći. Zahvaljujući tebi, služim svojoj zemlji. Život u džungli je težak, a vežbe su naporne, ali se odmaram svirajući drugovima. Muzika mi pomaže da zaboravim na teške časove koje preživljavamo.
Čula sam šta se desilo sa ženom doktora Haja, i sa ženom i ćerkom njegovog brata. Uveravam te da niko od nas ne bi učinio tako nešto. Kaži Lijen da joj izražavam iskreno saučešće.
Ne znam hoćemo li se ikada videti. No, ako doživimo mir, to bih veoma volela.
Srećna sam što smo se upoznale, i volim te kako sestru.
Ljubim te i volim.
Tvoja prijateljica,
Numaj.

Điau je dao Lei malog Budu od žada.
„Doneće ti sreću“, kazao joj je.
Lea se nagnula i pažljivo razgledala nežnu figuricu.
„Obećavam ti da ću ga sačuvati, zauvek.“
Zatim se sagnula i spustila poljubac na prljavi prosjakov obraz; on je odskočio kao da ga je udarila. Zurio je u nju, zacrvenelih očiju punih suza. Dodirnuo je obraz deformisanom rukom.
„Poljubila si me...“, kazao je u neverici.
Odmakao se, puzeći, a onda joj je kazao:
„Seti se da moj život pripada tebi.“
„Setiću se. Brini o sebi. Uvek možeš doći ovamo po hranu, Lijen je voljna da te nahrani.“
Posmatrajući taj prizor, Fransoa se podrugnu:
„Nisam siguran da mi onaj mladi Argentinac nije bio draži od tvog novog vijetnamskog udvarača. Kako se zvaše onaj momak?“
„Ernesto!“
* * *

U želji da bude upoznat s događajima, kapetan Lamark je hteo da svakako lično isprati gospodina i gospođu Tavernije do aerodroma. Uprkos svojoj hrabrosti, Lijen se rastužila i onesvestila kada ju je Fransoa zagrlio. Rekao je posluzi da se pobrine o njoj i brzo se udaljio, pre nego što je došla sebi.
„Baš vam zavidim“, kazao je kapetan Lamark. „Pozdravite mi Pariz.“
Lica priljubljenog uz staklo, držeći muža za ruku, Lea je bez žaljenja posmatrala kako Indokina nestaje s vidika. Fransoa je opet imao osećaj da ostavlja svoju zemlju i prijatelje. Video je kako mu se gube reka, pirinčana polja, šume i planine, i osetio je toliki bol daje sklopio oči. Vratiću se ja već ovamo, obećao je sebi.

3.


Mali Adrijen je zaurlao kada ga je Fransoa podigao uvis, a kad ga je ožalošćeno spustio, dete je pobeglo da se uhvati Fransoaz za suknju.
„To je normalno, ne poznaje vas“, kazala je ona. „Kroz nekoliko dana će biti bolje.“
Nije ni s Leom bilo bolje. Šarl je morao detetu da ponovi bezbroj puta: „To je tvoja mama“, da bi se dete odlučilo da je dotakne. Lea ga je puštala da uradi kako hoće, nastojeći da ga ne preplaši. Šarl joj se bacio u naručje, i pripivši lice uz njen vrat, udisao njen miris, kao da miriše cvet. Adrijen nije hteo da zaostane za drugarom, pa je učinio to isto i kazao: „Mama, dobra.“
Lea je, sva srećna, stegla dete na grudi, a Fransoa ju je posmatrao, diveći se njenoj prozračnoj lepoti dok su joj deca visila o vratu. Te večeri se Adrijen ipak popeo ocu na ramena, i više nije hteo da siđe.
Lea se te noći probudila iz jednog od uobičajenih košmara. Okrenula se ka mužu tražeći utehu, ali je njegova strana kreveta bila prazna. Ustala je. Mesec je osvetljavao sobu; napolju je vetar njihao čemprese koji su oivičavali imanje. Lea je otvorila vrata Adrijenove sobe. Fransoa je bio tamo, nagnut nad krevet, i gledao dete kako spava. Prišunjala se i spustila mu ruku na rame; lice mu je sijalo od radosti i ponosa. Nije ga dugo videla tako srećnog. Privukao ju je uz sebe.
„Hvala ti, devojčice. Baš si mi dala divno dete! Oprosti mi što sam te tako dugo odvajao od njega.“ Lea uzdrhta.
„Dođi, hladno ti je.“
Posle toga su vodili ljubav, veoma nežno, i zaspali su tek u zoru.


Narednog dana je stigao telegram iz Pariza, s pozivom za gospodina Tavernijea: trebalo je da se štoje pre moguće pojavi u hotelu Matinjon, na zahtev predsednika Državnog saveta Žorža Bidoa.
„Šta li hoće ta bitanga?“, gunđao je Fransoa.
„Moraš li da ideš?“, pitala je Lea.
„Nažalost, moram.“
Ipak je uzeo malo slobodnog vremena, a nedelju dana kasnije se pojavio u Ulici Varen. Posle dvadesetak minuta je primljen kod predsednika vlade.
„Sedite, gospodine Tavernije. Pušite li?“
Fransoa je uzeo cigaretu iz kutije koju mu je Žorž Bido pružio.
„Hvala, gospodine predsedniče.“
„Dakle, vama je predsednik Republike bio poverio zvaničnu misiju...“
„Jeste, gospodine predsedniče.“
„Koja je, izgleda, krunisana uspehom, pošto ste, kako mi se čini, sreli našeg protivnika, gospodina Ho Ši Mina.“
„Zbilja sam ga sreo, gospodine predsedniče, i preneo mu stav predsednika Oriola, ali uspeha nije bilo.“
„Zar nije bio voljan da pregovara?“
„Nije, gospodine predsedniče; bio je sasvim rešen da ratuje.“
„A ima li sredstava za to?“
„Ima, gospodine predsedniče, naročito otkako su Kina i SSSR priznali njegovu vlast. Sada ima na raspolaganju kineski uticaj i rusko oružje.“
„Zar je situacija toliko kritična?“
„Očajna je, gospodine predsedniče. Da ste bili tamo, složili biste se sa mnom.“
„To nije mišljenje Vrhovne komande.“
„To znači da nisu dobro obavešteni.“
„Šta biste vi predložili kao rešenje?“
„Prvo, da se vijetnamskom narodu dozvoli da glasa, kao što je bilo predviđeno sporazumom od 6. marta, koji je potpisao general Leklerk...“
„Ali ti izbori bi doveli komuniste na vlast, bez obzira na neke ustupke Bao Daju...“
„Svakako da bi, ali oni će svakako doći na vlast. Ovim bi se barem izbegle stotine hiljada mrtvih.“
„Ne možemo dopustiti jačanje komunizma u tom delu sveta.“
„Gospodine predsedniče, treba da budemo realni: posle pobede Mao Cedunga u Kini, komunisti vode glavnu reč u jugoistočnoj Aziji.“
„Moramo da suzbijemo tu crvenu kugu!“
„Malo je kasno za to, gospodine predsedniče. Bez Sovjetskog Saveza možda ne bismo ni dobili rat? Uz moćnu propagandu, komunizam se širi i postaje sve privlačniji za siromašne narode iz kolonija. Gledajte, i u našim, takozvanim civilizovanim zemljama, on je postao privlačan za mnoge, a naročito za mlade intelektualce. Posle okupacije na vlast su se vratili neki kompromitovani ljudi i kolaboracionisti, a mladi ljudi su bili udaljeni iz politike: njima su potrebni drugi ideali, različiti od ideala njihovih roditelja. Komunizam nudi divnu sutrašnjicu, jednakost, društvo u službi čoveka. Sve je to divno, naravno, kada imate dvadeset godina“, kazao je malo podsmešljivo.
Žorž Bido nije osetio tu ironiju.
„Sve je to utopija! Da imate dvadeset godina, da li biste se opredelili za to?“
„Možda i bih, gospodine predsedniče.“
„Jeste li komunista?“
„Nisam, nemam više dvadeset godina.“
„Šta sada namera vate, gospodine Tavernije?“
„Trenutno mislim da se posvetim ženi i sinu, kao i svojim poslovima, i da se usmerim ponovo na trgovinu.“
„To mi ne liči na planove čoveka od akcije.“
„U poslednjih deset godina bio sam u mnogim bitkama, i u više navrata sam sopstveni život izložio opasnosti. Sada sam postao otac, i imam i druge obaveze.“
„Pa, dobro, gospodine Tavernije, prepuštam vas tekućim obavezama. No, u jedno sam siguran: kroz nekoliko meseci osetićete potrebu za nekom novom pustolovinom.“
„Videćemo, gospodine predsedniče.“
Žorž Bido mu je stegao ruku i otpratio ga do vrata.


Fransoa Tavernije je izašao iz kabineta predsednika Državnog saveta prilično umiren, kako nikada ranije nije izlazio od ministra spoljnih poslova. Dok je žurio Bulevarom invalida, obratio mu se neki elegantan čovek:
„Tavernije!“
Fransoa se osvrnuo.
„Senteni! Baš se radujem što vas vidim! Dakle, uvek kada izađem od Bidoa, sretnem vas. Samo nam nedostaje Mendes Frans...“ Zadovoljno su se rukovali.
„Dakle, kako je bilo u Indokini?“
„Gadno, vrlo gadno!“
„Sreli ste se s našim starim prijateljem Ho Ši Minom?“
„Jesam. To se desilo zahvaljujući prijateljstvu koje gaji prema vama i generalu Leklerku, pa me je primio, mada je bio veoma bolestan.“
„Kako vam je izgledao?“
„To je pravi rodoljub, ubeđeni komunista, odlučan da se do kraja bori protiv nas. Video sam, kraj njega, još jednog čoveka koji je na mene ostavio veliki utisak, Fam Van Donga. On će biti ooasan protivnik“
„Sreo sam ga prilikom Ho Ši Minove posete Francusko] 1946. godine; bio je u delegaciji, u Fontenblou. On je veliki neprijatelj Francuske, ali je ispravan čovek Jeste li videli Pinjona?“, pitao je Senteni.
„Čini mi se da je čvršći nego što bi se zaključilo po onom njegovom opuštenom, glomaznom telu.“
„Ne, varate se, on je verni sluga Republike.“
„Želim da u to poverujem, ali nije mu mesto tamo gde je. Treba nam neko drugačijeg kova, neko ko misli na pobedu i ko ima autoriteta u toj ogromnoj vojsci.“
„Upravo ste opisali Leklerka.“
„Da, verovatno; jeste li ga u međuvremenu viđali?“
„Da, često smo se viđali. Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak za Francusku.“ Neko vreme su hodali u tišini.
„Veoma mi je laknulo kada sam čuo da je gospođa Tavernije uspela da vas pronađe. Baš uporna žena! Ništa je nije moglo ubediti da ostane ovde. Prenesite joj moje poštovanje...“
„Neću zaboraviti na to. Ona je sada na Montijaku, s našim sinom. Nadam se da će najzad moći malo da se odmori. A šta je s vama?“
„Posvetio sam se poslovima, bavim se osiguranjem...“
„A politika?“
„Ne želim više da čujem tu reč. A šta vi nameravate?“
„Mislim da se malo posvetim Lei i detetu. Posle toga ću videti da li ću zadržati ili zatvoriti porodično preduzeće u Lionu. Ako svraćate u bordeleški kraj, dođite da nas posetite. Biće mi svakako drago da popričamo o Indokini, koja nam je obojici draga.“
„Ne želim više ni da čujem za Indokinu“, gorko je odvratio Senteni.
Rastali su se pošto su izmenjali još nekoliko uobičajenih fraza.
* * *

Fransoa se vratio na Montijak za Adrijenov rođendan i doneo mu komplet Mehaničar. Fransoaz mu se narugala i kazala:
„To je za desetogodišnje dete!“
„Nisam to znao“, odgovorio je zbunjeno.
Njegov tužni izraz naterao je Fransoaz i Leu u smeh. Šarl mu je pritekao u pomoć.
„Daj ga meni, čika Fransoa, ja ću se igrati s tim dok Adrijen dovoljno ne poraste.“
„Daću ti ga, a njemu ću, kada bude dovoljno porastao, kupiti drugi. U međuvremenu ćemo se igrati nas dvojica.“
„Hoćemo!“, povikao je Šarl i otvorio kutiju.
Ubrzo je tepih bio prekriven nekakvim plavim i crvenim metalnim delovima, u koje su svi zbunjeno zurili. Alen im je pomogao:
„Nekada sam bio veoma dobar u tome...“
Celo popodne su sva trojica slagala delove. U vreme večere su ih jedva odvojili od igre.


Za Adrijenov rođendan, Fransoa je kupio Lei divan prsten s rubinima i dijamantima.
„Hvala“, prošaputala je. „Imam i ja poklon za tebe.“ Nešto mu je šapnula na uho.
„Nije moguće!“, povikao je.
„Jeste!“
„Lea, Lea, devojčice...“, vikao je i zgrabio je u naručje.
Otrčao je s njom na terasu. Bila je već noć i videla su se svetla Langona; ispod njih se naziralo tamno drveće. Nebo je bilo svetlo i na njemu je blistalo nekoliko zvezda.
„Kakav divan poklon, ljubavi! Srećan sam, kao nikada do sada. Hvala, ljubavi...
Zašto drhtiš?“
„Malo mi je hladno.“
„Pa da, nisi baš toplo odevena, ja sam prava budala!!“
Skinuo je sako i prebacio joj preko ramena, a onda je poveo ka osvetljenoj kući. Ona gaje zaustavila:
„Gledaj, pogledaj moju kuću; nema u njoj mira otkako smo se vratili. Pomišljam na mamu, koja nas je zimi čekala na pragu; nije mogla da se smiri dok ne uđemo u kuću i dok porodica ne bude na okupu. Kao devojka sa ostrva, uvek je bila zimogrožljiva, pa je kuća bila pregrejana. Tata je gunđao: ’Gušimo se! Postaćemo anemični!’
Živeli smo između hladnoće i vrućine, tata je otvarao prozore, a mama ih je zatvarala. Sreća je što nije upoznala sve muke ratnog doba, smrzla bi se. Sirota mama, kako mi nedostaje... Ne bih se začudila da se odjednom pojavi, noseći šal, i kaže: ’Lea, luda si što ideš tako neodevena, prehladićeš se nasmrt!’“
„Dođi brzo! Tvoja mama bi imala pravo: prehladićete se namrtvo, beba i ti.“
Lea je za večerom svima kazala da čeka drugo dete.
„Biće devojčica“, kazala je Rut spremno.
„Onda ću joj dati ime Kamij“, kazala je Lea razneženo.
Svi su osetili da ih obuzimaju tužna sećanja. Nežni lik je lebdeo u trpezariji. Šarl, koji je sedeo kraj Lee, uhvatio ju je za ruku i ozbiljno kazao: „Onda će ona postati moja žena.“
Svi su se nasmejali osim Šarla i Lee.


Kamij je rođena 15. avgusta 1950. godine, u času kada su zvona označila kraj mise u Verdeleu, Sen Makeru i Langonu.
„Devojčica je, devojčica!“, vikala je Fransoaz, trčeći prema Tavernijeu koji je pušio na terasi.
„Kako je Lea? Je li se mnogo namučila?“
„Jeste, ali je sada dobro. Dođi da ih vidiš.“


Fransoa je stajao kraj kreveta svoje žene, dirnut i zbunjen. Kako je bila bleda!
Imala je i velike podočnjake.
„Fransoa!“, promrmljala je.
Prišao je i pomilovao joj vlažnu umršenu kosu.
„Ne pričaj, dušo, odmaraj se!“
„Kako ti izgleda?“
„Ne znam...“
„Kako to, ne znaš?“, upita Lea uspravivši se i osetivši novu snagu.
Pored nje je spazio paketić, koji je kmečao. Nagnuo se, pomerio pelenu i ugledao najslađe malo biće. Buljio je u nju otvorenih usta i nije mogao da skine pogled s malenog lica.
„Kako samo liči na tebe!“
„Prava je slika i prilika svoje majke“, potvrdila je Rut i uzela bebu, pa ju je spustila ocu u naručje.
„Bože, ala je mala... ispašće mi!“
„Pa vi niste čovek koji će se izbezumiti zbog tri kilograma svog sopstvenog mesa...“
„Molim vas, Rut, uzmite je!“
Rut se sažalila i opet uzela zavežljajčić.
„Ista je majka... ali se nadam da neće imati isti karakter!“
„Nadam se da hoće!“, povikao je Fransoa, sedajući na ivicu kreveta. „Šta želiš?“
„Misliš zauzvrat? Brdo nakita, haljina... Šalim se, ne želim ništa od toga; želim da se nas četvoro nikada ne rastajemo. Nikada!“
„Nikada.“
„Zovu vas na telefon...“, reče Alen, ulazeći u sobu. „Halo... Tavernije?“
To je bio Sentenijev glas.
„Dobar dan! Divno je što vas čujem, naročito danas. Upravo sam dobio ćerku.“
„Čestitam! Prenesite moje pozdrave gospodi Tavernije.“
„Hvala. Čemu dugujem zadovoljstvo što vas čujem?“
„Imate li vesti iz Indokine?“
„Ne više no vi, svakako. Moj prijatelj doktor Rivijer ranjen je u napadu na Dong Ke. Oporavljao se neko vreme u Hanoju i pisao mi je da se njegov brat Bernar pridružio francuskoj vojsci, gde se istakao surovošću prema vijetminovcima koji bi mu pali šaka. Znate li štaje bilo s njegovom ženom i ćerkom?“
„Da, znam... u skupštini se priča da će verovatno imenovati generala De Latra za visokog komesara...“
„Priča se i da će on biti na čelu vojske.“
„Da, to je odlučan čovek, takav im je potreban. Šta mislite o događajima u Koreji?“
„Nikada nismo bili tako blizu trećeg svetskog rata. Nemci očekuju sovjetski napad. Francuska očekuje novu vladu. Hrane nema, benzin se skladišti i po kadama, a pri tom su se francuski planinari prvi put popeli na Anapurnu na Himalajima. Lepo deluje kada naša trobojka leprša na preko 8.000 metara visine. To vredi nekoliko promrzlih prstiju i ušiju...“
„Nisam ubeđen da bi se Moris Hercog složio s vama, bar ne po pitanju gubitka ušiju! No, vi to niste ni mislili ozbiljno...“
„Tako je to u svetu. No, zašto me pitate sve to u vezi s Indokinom? Mislio sam da vas ona više ne zanima. A niste mi ni odgovorili na pitanje zbog čega ste se javili?“
„Javio mi se general De Latr. Pričao sam mu o vama i vašem poznavanju problema te zemlje.“
„O, ne! Bili ste vrlo ljubazni, ali ne znam kako bih mu pomogao, ako misle da ga pošalju u Indokinu.“
„To još treba da se vidi. Pozdravite gospođu. Sve najbolje, Tavernije...“
Šarl i Adrijen su se prepirali oko toga ko će gurati kolica u kojima je ležala Kamij.
„To je moja sestra!“, drao se Adrijen.
„Alije to i moja verenica!“, vikao je Šarl.
Fransoaz i Lea su ih jedva urazumile.
Kamij je bila mirna i halapljiva beba, ali Lea nije mogla dugo da je doji jer nije imala dovoljno mleka. Materinstvo joj je prijalo: nikada nije bila tako lepa i blistava.
* * *

Jedne večeri, oko mesec dana pošto se rodila Kamij, u šetnji po verdeleškim brdima, Fransoa je vodio ljubav s Leom na mahovini ispod hrasta. Obuzelo ju je neko grubo i nežno zadovoljstvo, a njeni krici su bili brzo prigušeni poljupcima. Mesečina je osvetljavala Leino polunago telo u bestidnoj pozi, u koju ju je bacilo uživanje. Iznad njih su se uzdizala tri krsta Kalvarije, kao da ih štite. Zadremali su.
Probudio ih je vetrić. U daljini, prema Landu, sevnulo je nekoliko munja.
„Biće gadna oluja“, kazala je Lea.
„Da se vratimo!“
„Hoću da ostanem, volim oluju. Kada čujem grmljavinu, spopadnu me sve moguće želje.“
„Paganko mala!“
Munje su sve jače sevale i čula se grmljavina. Jak tresak groma je uzdrmao tlo.
„Ovo nije udarilo daleko!“
Uskoro su pale krupne kapi kiše, a za njima su sevale munje: bele, ljubičaste, zelene, žute... Pri svakoj munji, polja bi izronila iz tame i zablistala. Lea je ustala i trčala po kiši, uzdignutih ruku. Fransoa je trčao za njenom razigranom prilikom.
Kako je lepa!, mislio je.
„Imam pet godina!... Deset!... Petnaest!“, vikala je vrteći se ukrug.
Skliznula je na mokru zemlju; Fransoa se spustio kraj nje.
„Jesi li se povredila?“
Lein veseli smeh ga je razuverio.
„Kad sam bila mala, igrala sam po oluji i nisam se smirivala. Tata je govorio da me treba vezati. I pored maminog nadzora, uvek bih pobegla u baštu i u vinograde. Tamo sam plesala po kiši i na sav glas pevala. Ponekad je Matija dolazio da mi se pridruži, ali se zapravo plašio. Kao svaki pravi seljak, plašio se oluje. Govorio je da bi me u srednjem veku spalili kao vešticu. Meni se dopadala pomisao da budem veštica. Odjurila bih sama među ćokote i kasnije bi me našli kako spavam u blatu u nekoj brazdi, usta punih zemlje... Uvek sam volela ukus zemlje. A ti?“
Da bi i delom potvrdila priču, prinela je punu šaku zemlje usnama. Fransoa ju je gledao, misleći kako je lepa s tom raščupanom kosom, lica umrljanog blatom, kako je uznemiravajuće poželjna. Lea je videla kako deluje na njega. Smaknula je gornji deo odeće i uhvatila teške grudi rukama, pa ih protrljala o zemlju pre nego što ih je pružila njemu.
Fransoa je dohvatio usnama jednu njenu dojku i gnječio je. Usta su mu bila puna oštrog mirisa zemlje, mleka i krvi. Ona je vikala:
„Jače... jače!“
Pao je po njoj i grizao joj nabrekle grudi. Naglo joj je razmaknuo noge i gurnuo punu šaku blata u polni organ.
„Voliš zemlju, gaduro mala... voliš li je i ovako?...“
Posle toga su dugo ležali nepomični, pod mlakom kišom koja im je kvasila tela.
Narednih dana su se ponašali kao životinje u teranju. Vodili su ljubav svaki put kada bi ih spopala želja. U više navrata su ih iznenadili Alen, Fransoaz ili Rut, koji su se sklanjali, osećajući se neprijatno. Činilo se da žele da nadoknade izgubljeno vreme. Kada nisu vodili ljubav, bavili su se decom i nisu mogli da ih se nagledaju. Fransoa je bio ludzaćerkom i nije mogao da podnese ni najmanji njen plač. Čim bi zaplakala, uzimao ju je u naručje, uprkos Rut, koja je govorila:
„Ako tako nastavite, gospodine Fransoa, biće razmažena, baš kao i majka.“
„Pričate koješta, dobra moja Rut; tom detetu je potrebno maženje. Ako plače, to je zato što se boji, a ja ne želim da se ona plaši! Dovoljno mi je teško kada Leu spopadnu košmari; ne želim ništa slično svojoj ćerki.“
Lea je nekako uspevala da smiri Šarla, koji je bio pomalo ljubomoran na Adrijena. No, uspela ie da ga navede da shvati kako je za nju i on poput sina.
Dećak je ozbiljno shvatio ulogu starijeg brata i nije prestajao da deli savete, koje dete nije previše ozbiljno shvatalo.
Tu ponovo pronađenu sreću i spokoj prekinuo je jedan telefonski razgovor.


„Halo, Tavernije?“
„Halo, ko je to?“
„De Latr.“
„General?“
„Da, ne budite ludi!“
„Oprostite, generale.“
„Jeste li još uvek u svojoj Žirondi?“
„Jesam, generale.“
„A vaša žena?“
„I ona je tu i dobro je, hvala na pitanju.“
„A vaša deca?“
„Baš sam dobio ćerku, generale.“
„Čestitam, Tavernije. Dođite sutra u moj ured u Bulevaru invalida broj 4b.
Potrebni su mi ljudi kao vi.“
„Ali...“
„Do sutra, Tavernije.“
Fransoa je tupo zurio u slušalicu. Sve je delovalo kao šala, i to loša... Besno je tresnuo slušalicu. Šala?... Kao i svi ostali, načuo je da će general De Latr biti imenovan zapovednikom francuskih snaga u Indokini. No, to se još nije bilo dogodilo...
Telefon je ponovo zazvonio.
Podigao je sluišalicu.
„Halo, molim gospodina Tavernijea.“
„Ja sam!“, prodrao se.
„Daću vam predsednika Bidoa.“
Začuo se glas starog predsednika vlade:
„Tavernije?“
„Da, gospodine predsedniče.“
„Jeste li se čuli s De Latrom?“
„Znači, vi ste...“
„Kazao sam da nećete dugo moći da se bavite svojim poslovima...“
„Nema govora da se vratim tamo!“
„To vam je dužnost, gospodine Tavernije. Francuskoj su potrebni ljudi kao vi.“
„Stanite, poštedite me te komedije! Francuskoj ne trebaju ljudi kao ja, već joj treba mir!“
„Možete da doprinesete sklapanju mira...“
„Prekasno je za to.“
„Treba ipak sve pokušati...“
„To je trebalo pokušati 1945. i 1946. godine, gospodine predsedniče. No tada ste mislili drugačije.“
„Gospodine Tavernije!“
„Misli li gospodin Pleven, sadašnji predsednik Saveta, isto što i vi?“
„Misli, kao i gospoda Leturno, Keuj, Miteran...“
„Ne znam ga.“
„To je sadašnji ministar za prekomorska pitanja.“
„Želim mu da bude dovoljno odvažan.“
„Šta ste odgovorili generalu?“
„Nije mi dao vremena za odgovor.“
„To me uopšte ne čudi. Kada sam mu pričao o vama, bio je oduševljen.“
„Zahvaljujem na tom poklonu!“
„Kada vas očekuje?“
„Sutra.“
„Brzo je prešao na stvar. Mislim da će vlada dobro učiniti da ga pošalje u Indokinu. Do viđenja, gospodine Tavernije, pozdravite gospođu!“

4.


Novi predsednik Saveta primio je Tavernijea krajem oktobra 1950. godine. Rene Pleven je bio skoro iste visine kao i Fransoa. Bio je britanski hladan, pravi krupni Bretanjac, odeven u tamno odelo, od onih koji misle da je u Indokini vođena loša politika i da se iz te situacije treba izvući sa što manje štete.
„Predsednik Republike mi je naložio da vas zadužim za jednu misiju. Smatramo da vam je dužnost da se vratite u Indokinu.“
„Gospodine predsedniče, nemam nameru da se tamo vraćam. Treba da se pozabavim svojim poslovima.“
„Razumem, gospodine Tavernije, ali postoje i viši interesi.“
„Kažite vi to mojoj ženi!“
Rene Pleven je jedva savladao smeh.
„Znam da će vas gospođa Tavernije podržati. U ratu je ispoljila retku hrabrost...“
„Tako je, malo je Francuza to učinilo. Sada je zaslužila da malo proživi u miru.“
„Razumem ja to. No mogla bi da pođe s vama.“
„Šta to pričate?“
„Ako želite, vaša žena i deca mogu da pođu s vama.“
„Ali to je ludost!“
„Što bi bila ludost, gospodine Tavernije?“
„Zemlja je u ratu, u opštem ratu protiv Francuske. Svakoga dana Francuzi stradaju u napadima vijetminovaca, a niko za to ne mari. I mene traže...“
„Ništa ne rizikujete, bar ne ako odete s generalom De Latrom. Kada treba da se vidite?“
„Upravo sada.“
„Siguran sam da će on uspeti da vas ubedi. Pre svega treba saznati ko su stvarno ti vijetminovci. Da li je to rodoljubivi pokret koji se bori za nezavisnost ili je pokret koji su osnovali ljudi sa strane, da bi postigli neki cilj, i koji nas teraju da se usmerimo na Indokinu i tamo angažujemo najveći deo naših snaga? Odgovor mogu dati samo sami vijetminovci.“
„Ako mi dozvolite, gospodine predsedniče, mogu vam delimično odgovoriti na to pitanje: vijetminovci su rodoljubi iz redova komunističke partije. Problem jugoistočne Azije je više politički nego vojni. Kineska pomoć je stvarna, ali Kina sprečava Ho Ši Mina da ostvari brzu pobedu. Kada bi pobedili, mogli bi se osloboditi kineskog patronata. Zato Kina ne želi da vijetminovci brzo pobede, već želi da kolonizuje zemlju, a Ho Ši Min to zna. S druge strane, SAD se ponašaju slično prema Francuskoj. Njihova vojna pomoć u Indokini se odvija takvim tempom da prisiljavaju Francusku da stalno traži podršku. Indokineski problem ne ostavlja Francuskoj vladi mogućnost izbora...“
„Gospodine Tavernije!...“
„...Tako se Kina, SAD i neki francuski krugovi trude da odugovlače rat u Vijetnamu kako bi u budućnosti obezbedili pobedu svojim štićenicima i doveli ih na vlast. Tako zapravo Zapad, Kina i zemlje jugoistočne Azije imaju interesa da Vijetnam bude nezavisan, radi sopstvene bezbednosti. Tu nezavisnost Vijetnam može dobiti u miru. Ako se rat nastavi, Ho Ši Min će biti vazal Mao Cedunga i Bao Daja i američka marioneta. Francuska će izgubiti sve. Francuska je već priznala Vijetnamu pravo na nezavisnost. Sada treba da uskladi reči i dela, i da vijetnamskom narodu da pravo izbora sopstvene sudbine...“
„Oni će izabrati komunizam!“
„Kazaću vam, gospodine predsedniče, isto što sam kazao i predsedniku Bidou: Pa šta onda?... Ako je to međunarodni problem, Vijetnamcima svakako odgovara to rešenje. Neki se čude kako ni posle pet godina borbe nije postignut nikakav ishod tog nazoviustanka. Ti ljudi nisu shvatili prirodu vijetminovskog pokreta. Misli se da je reč o komunističkom terorizmu. To ne objašnjava zašto je pet hiljada članova partije, od 1945. godine do danas, uspelo da podbuni dvadeset i tri miliona stanovnika da stvore svoju vladu i vojsku, koja se, po svemu sudeći, veoma dobro bori. Ne objašnjava ni zašto se desetine hiljada Vijetnamaca, koji nisu imali nikakve veze s komunizmom, priklonilo toj borbi. Treba prihvatiti istinu, čak i ako ona nekima nije prijatna: ako komunisti mogu da vode borbu za nezavisnost zemlje, što je još daleko od ostvarenja, to je zato što su uspešniji od drugih, i jasnije vide situaciju.“
„Gospodine Tavernije, pomislio bi čovekda ste jedan od njih!“
„Znam da bi mnogi to pomislili. Ali vas uveravam, gospodine predsedniče, da nije tako. Poznati su mi Staljinovi zločini i pritisak komunističke partije na sopstvene članove. No borba vijetnamskog naroda za nezavisnost podseća na sve slične borbe drugih naroda za slobodu. Treba shvatiti da je, pored militantnog jezgra komunističke partije u Indokini, od čega je samo mali deo pod uticajem Rusije i Kine, pokretu prišlo mnogo onih koji su bili pod pritiskom ili u zatvorima za vreme Treće republike zbog toga što su maštali o nezavisnosti. Vijetnamski nacionalisti sada smatraju da se ugled stiče boravkom u zatvoru zbog političkih osuda, što se u Francuskoj ne zna. Oni koji su 1945. i 1946. bežali iz zatvora Pulo Kondor imaju status, barem za Vijetnamce, žrtava iz Dahaua i Ravensbrika, onako kako ih mi vidimo...“
„Gospodine Tavernije!“
„Tako je, gospodine predsedniče. Oni koje kolonizatori smatraju prestupnicima za Vijetnamce su rodoljubi, žrtve borbe za slobodu zemlje, ljudi koji su se dokazali na delu dok su drugi samo ćaskali. Nikakva propaganda ne može navesti Vijetnamce da posumnjaju u iskreno rodoljublje onih koji su bili spremni da odu u zatvor ili su otišli u ilegalu. Vijetminovci su svakako krivi za mnoga nedela, nasilje i surovost, ali su od 1946. godine uvek isticali daje sve to radi nacionalne odbrane. Treba priznati da su levičari grešili i da je umerenost bila najbolja politika. Postavlja se još jedno pitanje: zašto je Francuska u proteklih pet godina pristala na sve te žrtve? Zašto je kompromitovala svoje finansije, ugrozila spoljnu politiku i oslabila svoju vojsku zbog cele te priče?“
„Dostaje, gospodine Tavernije!“
„Francuska javnost nije bila upoznata sa stvarnim prilikama i teškoćama. Svaka stranka je predstavljala onaj deo stvarnosti koji joj je odgovarao i mahala argumentima ne mareći za činjenice. Sve je zavisilo od ljudi, a svi su se pozivali na načela, ideologiju, prosipali su krupne reči potcenjujući činjenice; u tajnosti je, daleko od radoznalih pogleda, vođena politika iznenađujuće zatvorena i nerazumna. Javnost nije bila pripremljena na preobražaj Francuske unije. No ni Engleska nije bila spremna na to 1947. godine, kada je trebalo priznati nezavisnost Indije, tog dragulja britanskog carstva.“
Fransoa je zaćutao, čela prekrivenog graškama znoja.
„Jeste li završili, gospodine Tavernije?“
„Jesam, gospodine predsedniče.“
„Za čoveka koji tvrdi da ga inokineska situacija ne zanima, vi ste izuzetno dobro obavešteni o svemu što se tamo zbiva. Da ne znam koliko vas je cenio general Leklerk, pomislio bih da ste jedan od naših neprijatelja. Branite vijetminovce tako da biste mnogima bili sumnjivi. Mislim da će general De Latr, ako bude postavljen, u vama imati dragocenog saradnika, koga neće biti lako kontrolisati. Do viđenja, gospodine Tavernije. Drago mi je što sam vas upoznao i zahvaljujem na opštem kursu iz azijske politike.“
„Do viđenja, gospodine predsedniče...“
* * *

Odlazeći iz Ulice Varen, Fransoa je bio van sebe. Šta mu je trebalo da Plevenu drži besedu? Da li je hteo da u nešto ubedi predsednika Saveta ili samoga sebe?
Da bi se malo rastresao, pošao je Bulevarom Sen Žermen i seo na terasu kafea Flora. Bilo je lepo jesenje vreme i svuda su prolazile lepe žene; Pariz je živnuo. Dva Azijca, svakako studenti, seli su za susedni sto. I nehotice je slušao kako ti Vijetnamci razgovaraju.
„Imaš li vesti od Van Koa?“
„Nemam, svakako se vratio u Sajgon.“
„Imao je sreće, u celoj toj priči.“
„Jeste, no moraš priznati da je izveštaj vredeo, i da je francuska vojska zažalila zbog njegovog bekstva.“
„Da, no dobro je što nisu primenili predloge generala Revera.“
„Ne može se reći da nisu pokušali. Rever se sreo s predsednikom Saveta i ministrima; niko se nije usudio da prihvati njegov predlog. Trebalo je sprovesti antigerilske operacije i poraziti naše jedinice. No srećom, nisu to uvažili. Ipak je bilo ljudi, kao što je general Valij, koji su znali da je on u pravu.“
„Misliš da će De Latr poslušati Revera?“
„Nadam se da neće. U međuvremenu, mi osvajamo teren i isteraćemo ih iz Tonkina.“
„Kada se vraćaš?“
„Čekam da čujem odredbe narodne skupštine u vezi s Indokinom... Gle, to je republikanska garda...“
Mladići ustadoše, kao i većina drugih gostiju. Garda je prolazila lakim kasom, a neki državnik je sedeo u velikoj limuzini.
„To je marokanski sultan“, reče neko pored Tavernijea.
Gomila šetača je zastala da posmatra povorku.
„Zar to nije bruka, vozati tako tog crnju, sa svim odlikovanjima koja dolikuju predsedniku države“, progunđao je neki starčić sa ordenjem na reveru.
„Jadničak“, promrmljao je Fransoa.
Čikica je pobledeo, pa pocrveneo, i morao je da raskopča okovratnik da se ne bi ugušio.
Ona dvojica Vijetnamaca su posmatrala Tavernijea kako se udaljava.


Ušao je, sav besan, u bar Montana u Ulici San Benoa. Tu mu se neka smeđa ženica obesila o vrat.
„Fransoa, zar me ne prepoznaješ?“
„Vivijen?“
„Mislila sam da si mrtav!... Koliko je već vremena prošlo?... Još si zgodniji nego ranije... Da li si bio zarobljen?... Ne, znajući te, svakako bi pobegao... Da li si se pridružio De Golu?... Jesi li odavno u Parizu?... Da li živiš u kraju?... Da li si se oženio?... Imaš li dece?... Kako ti izgledam, da li sam mnogo ostarila... Ne bi ni bilo čudo, posle dve ratne godine... Hoćeš li me častiti pićem?“
Draga Vivijen se nije nimalo promenila: nisi mogao da dođeš do reči od nje! Zato je uz nju mogao da razmišlja o nečemu drugom. Obično bi to i učinio, ali mu je prisustvo lepe žene bilo potrebno da zaboravi na razgovor s Plevenom: stoga je saslušao njeno brbljanje.
„Rado: šta ćeš?“
„Viski.“
„Dajte nam dva viskija, molim vas.“
Sedeći za barom, Fransoa je posmatrao prijateljicu. Bilo je nečega što ju je obeležilo, i to ne samo tih nekoliko godina više. Bilo je tu nečega dubljeg, bolnijeg.
Raznežio se kada je video srebrnaste vlasi u njenoj smeđoj kosi. Iskapila je piće.
„Mišel, molim još jednu!“
„Gospođice Vivijen, ne treba tako da pijete!“
„Pusti me na miru! To te se ne tiče.“
Slegnuvši ramenima, barmen joj je nasuo još jednu čašicu.
„Da li si slobodna da odemo na večeru?“, upitao je Fransoa.
„Za tebe sam uvek slobodna, dragi.“
„Kuda želiš da odemo? Ne znam sadašnja dobra mesta.“
„Hajdemo kod Lipa, danas imaju rozbif.“
Čuvena pivnica se za vreme rata nije uopšte izmenila. Slike na fajansu oca Leona Pola Farga delovale su i dalje vrlo sveže, a konobari s velikim belim keceljama bili su hitri i uslužni; čika Kazes je sedeo na uobičajenom mestu.
„Dobar dan, gospođice Vivijen! Vaš stoje slobodan.“
„Hvala, gospodine Kazese.“
Natkonobar ih je odveo za sto po strani, odakle su mogli da vide ko dolazi i ko odlazi.
„Volim da dođem ovamo, kao na predstavu. Ovde se može videti prava ljudska komedija. Ja istovremeno igram u toj predstavi i imam ulogu posmatrača.
Hoćemo li da naručimo bocu dobrog bordoa?“
Za ručkom su naručili još jednu.
„Nisi ranije toliko pila.“
„Ranije?...“, gorko se zasmejala.
Zavalila se unazad. Izveštačeno se smejala. Malo je podigla kosu, a iz širokih rukava su izronile podlaktice sa ožiljcima i tetoviranim brojevima, Tavernijeu se steglo srce. Vivijen je videla da je shvatio, pa je spustila rukave.
„Da, ranije!... To je bilo pre nego što su me strpali u bordel...“
„Znam šta si prepatila, nemoj da pričaš.“
„I ti si kao i svi drugi, bojiš se istine. Znaš da su od mene napravili kurvu. Vojvodina unuka je bila kurva! Svakako se moj predak kardinal prevrće u grobu, kao i moja baba-tetka, karmelićanka...“
Fransoa ju je zgrabio za ruku, koju ona naglo istrgnu.
„Stani, boli me to!“
„Onda ćuti. Čuo sam i previše takvih priča. Prisećanje ne služi ničemu. Pogledaj stvarnosti u lice: živa si, a to nema cenu. Mlada si i lepa, a ako se dobro sećam,i bogata si. Zato živi, zaboga. Tako ćeš im se osvetiti. Pokaži svima da možeš biti srećna i da te nisu uništili..“
„Ali jesu me uništili...“
„Nemoj to da pričaš. Dok si živa, nema uništenja.“
„Ne znaš uopšte o čemu pričaš!“
„Voleobih daje tako“, kazao je, veoma rastužen. „Konobaru!“
„Da, gospodine.“
„Donesite šampanjac, molim vas. Hoćemo da proslavimo vraćanje u život.“
„Vratiću se! Hej, Žilijet, Ana-Marija! Dođite da popijete piće s nama. Predstavljam vam starog udvarača: Fransoa Tavernije. Fransoa, to su vladarke Ulice Sen Benoa, kraljice Sen Žermen de Prea: Žilijet Greko i Ana-Marija Kazalis...“


Pošto su ispili dve boce šampanjca, Vivijen je predložila da odu u neki lokal u podrumu, koji se nalazio u blizini.
U zadimljenom suterenu, krupan momak je sklopljenih očiju svirao trubu, dok ga je na klarinetu pratio neki lep crnac.
„To su Boris Vijen i Majls Dejvis“, kazala je Vivijen, zadivljena.
Pošto su odsvirali jednu kompoziciju, muzičari su im se pridružili. Svi su pili, pušili, smejali se, i činilo se da je rat negde daleko...


Vivijen je stanovala u velikom stanu u Bonapartinoj ulici.
„Dođi na još jednu čašicu.“
Onako pijan i zadovoljan, Fransoa je prihvatio.
„Smesti se udobno, vratiću se. Stavi neku ploču. Roditelji su mi kupili novi gramofon. Samo pritisni prvo dugme.“
Fransoa ju je poslušao. Začuo se promukli glas neke američke crnkinje. Svalio se na veliko kanabe. Vivijen se vratila s bocom šampanjca i dve čaše. Nije više izgledala kao senžermenski pacovčić - presvukla se u kućni ogrtač koji joj je prilično otkrivao telo.
„Otvori je!“, kazala je, pružajući mu bocu.
Nasuo je šampanjac u čaše.
„Za našu ljubav!“, kazala je podižući čašu.


Kada se probudio, Fransoa se osećao kao da mu neko udara čekićem po glavi; suvo grlo ga je bolelo. S mukom je rastvorio kapke. Prejako svetlo ga zaslepi. Do vraga! Koliko li je sati?, pomislio je. Pažljivo je ponovo otvorio oči. Na jastuku, kraj njega, bila je rasuta nečija smeđa kosa. S mukom se pridigao i osvrnuo oko sebe.
„Kakva sam ja budala!“, promrmljao je.
Pridigao se iz postelje sa osećajem da će mu glava pući. U kupatilu se bacio pod tuš i otvorio slavinu za hladnu vodu do kraja. Zaječao je. Osetio je, međutim, da se polako vraća u život. Napio se vode, obrisao i pogledao u ogledalo. Kakva gadna njuška!
„O-la-la, kako sam mamurna!“
U ogledalu je video Vivijen svu razbarušenu.
„Istuširaj se i ti, biće ti bolje.“
„Pa da, u pravu si.“
Skupila se poput zverčice u kabini za tuširanje. Fransoa naglo otvori slavinu.
Ona je zaurlala.
„Bitango!... Ledena je!... Isključi to!... Molim te!...“
Ona zaplaka. Sažalio se i zavrnuo je slavinu. Umotao ju je u veliki ogrtač i dobro je istrljao.
„Užasavam se hladne vode“, mrmljala je dok su joj zubi cvokotali.
S mokrom kosom i tamnim podočnjacima, ličila je na mokro, izgubljeno mače. „Ne gledaj me tako, grozna sam.“ Neko je pokucao na vrata.
„Uđite. Nisam znala šta hoćeš, pa sam naručila i kafu i čaj. Da li ti odgovara?“ Ušla je mlada sobarica noseći težak srebrni poslužavnik.
„Hvala, Žozet, stavite ga na krevet.“
„U redu, gospođice.“
„Ima li pošte?“
„Ima, gospođice. Stavila sam je na poslužavnik. Vaš otac je dva puta zvao.
Kazala sam mu da spavate. Zamolio je da se javite.“
„Neka ide do vraga, matori kolaboracionista!“
„Gospođice!“
„Ćuti! Ti si bila mala, pa ne možeš znati. Ama, nek crkne!“
„Kaže daje došlo vreme za praštanje.“
„Da se oprosti deportovanje jevrejske dece i to što je dozvolio da me pošalju u logor da bih ja naučila lekciju? Kako bi to moglo da se oprosti?“ Devojka je izašla brišući suze.
„Kakva budala! Zamišlja da su moji roditelji dobri ljudi zato što su je uzeli kad je ostala siroče. Čaj ili kafu?“
„Kafu.“
Nasula je kafu, pa su neko vreme jeli u tišini.
„Šta je tvoj otac radio za vreme rata?“
„Bavio se nabavkama, znaš na šta mislim.“
„Znam vrlo dobro.“
„Bio je u grupi sa Žanom Žardenom, Reneom Buskeom i Roberom Brazilašom. S nekoliko prijatelja iz Žanson de Sajia bavila sam se pomalo crnom berzom i prenosila poruke za pokret otpora. Otac je to saznao i kazao nekom prijatelju iz Gestapoa da je njegova ćerka u vezi s teroristima i kako treba da me prividno uhapse, da me nauči pameti. Posle toga će me on vratiti na pravi put. No, nije bilo onako kako je zamislio. Gestapo me je spremno uhapsio. U početku su me ispitivali, ali su me posle toga i tukli, palili mi grudi i bacili me u kadu s hladnom vodom... Otac je došao da me poseti i poludeo je kada je videou kakvom sam stanju. Vikao je, pravio se važan, pretio intervencijama odozgo. Samo su ga gledali i smeškali se. Kada je otišao, izgledao je deset godina stariji. Mene su narednog dana spakovali u voz za Kompijenj. Tu sam ostala dva meseca. Za to vreme je tata prevrnuo zemlju i nebo, ali bezuspešno. Poslednjeg puta kada smo se videli, došao je s majkom. Izgubili su onaj aristokratski izgled stanovnika Sen Žermena! Posle tri dana su me otpremili za Nemačku... Kakva krasna zemlja... Baš su nas lepo prihvatili! Bilo je muzike i cveća na ulazu u logor, sve je izgledalo divno... Ostala sam tu do kraja rata, a sve su mi drugarice poumirale, jedna za drugom... Jednu sam posebno volela, Rahelu, Jevrejku, koja je imala samo petnaest godina. Sve smo delile. Tešila sam je u bordelu, kada su Nemci bili previše grubi. Jednoga dana su je odveli... Kada se vratila, imala je na stomaku veliku ranu, koja je stalno krvarila. Grlila sam je i mazila, a ona je jecala, kao bolesno dete... Drugarice su mi kazale da su pravili neke eksperimente na njoj. Nisam htela da poverujem, bila je tako mlada i lepa... Umrla mije na rukama, dozivajući majku... Eto, to ne mogu da prihvatim, tu Rahelinu smrt. Za to mora da plati moj otac... Makar samo za Rahelinu smrt...“
Čim je počela da priča, Vivijen se rasplakala. Fransoa ju je slušao, ne prekidajući je; mislio je na Saru. Bile su to iste reći koje su izražavale užas... iste te reči...

5.


General De Latr je hodao gore-dole po svojoj kancelariji na Bulevaru invalida. Zaustavio se ispred Tavernijea, koji je sedeo sa strane, za malim stolom.
„Ako sam dobro razumeo, Tavernije, mislite da mi nemamo tamo šta da radimo, kako treba da položimo oružje i da se pakujemo?“
„Pa, mogli biste i tako sažeti moja razmišljanja, generale.“
„To mi ne liči na čoveka o kome sam čitao izveštaj naših tajnih službi u Argentini.“
„Pribojavam se najgoreg, generale.“
„Tamo se niste uzdržavali od delovanja, ne kada je trebalo spašavati vaše jevrejske prijatelje, pa ste se čak usprotivili i francuskom ambasadoru i učestvovali ste u komandoskim akcijama.“
„Mislim da su preterali s prikazom moje uloge u poteri za nacističkim zločincima, generale.“
„Verujem da su, naprotiv, umanjili vašu ulogu, da ne bi kvarili odnose naših dveju zemalja: no i pored pristojnog zvaničnog prijema koji su mi argentinske vlasti priredile 1948. godine, osetio sam da su odnosi vlade i naše ambasade veoma hladni. Ostatak neprijateljskog pronemačkog stava i francuska netrpeljivost prema Peronovom režimu bili su, svakako, glavni razlozi...“
„Generale, pa nećete sada tvrditi da sam ja i to prouzrokovao?“
„Neću, ali mislim da je vaše ponašanje razbesnelo generala Perona i njegovu šarmantnu ženu...“
„Generale, mislim, kao i moji argentinski prijatelji koji su bili na tom prijemu, da niste baš smirili njihov bes Partizanskom pesmom, koju je za BBC spevala Ana Marli...“
„Znači, čuli ste?... Da ste im samo videli lica kada su svi naši ustali, kao za Marseljezu, da saslušaju pesmu pokreta otpora. To je bio veliki trenutak...“ Pogledali su se, smeškajući se.
„Tavernije, potrebni su mi ljudi kao vi. Ako sam prihvatio veliku odgovornost, to je zato što računam i na vas. Bićete deo moga tima. Videćete se s Gotjeom i Orijakom, starim saradnicima admirala Dekua, koji su tamo dobro poznati...“
„Ali, generale...“
„Do viđenja, Tavernije.“
Fransoa se našao na Bulevaru invalida, besan na sebe. U kakav se belaj sada uvalio?


Kupola Doma invalida je sijala na jesenjem suncu. Požutelo lišće je lepršalo i padalo na zemlju; vazduh je još bio topao, kao što biva krajem leta. Školarci su trčali ulicom i gurali se, veselo vičući i smejući se. Utonuo u misli, Fransoa je krenuo Bulevarom Monparnas. Pred stanicom su se vojnici ukrcavali u vojne kamione.
„Sirotani“, kazala je neka žena kraj njega, „idu u Indokinu.“
Zastao je da ih posmatra. Kako su samo bili mladi, utegnuti u sasvim nove uniforme! Podoficiri među njima nisu delovali nimalo starije. Taj ga je susret rastužio. Neveselo je pogledao prema Kupoli, ušao, seo i naručio konjak. Naslonio se na bar i zurio u freske iz ludih tridesetih, ne videći ih. Bile su to slike Pikasa, Modiljanija, Aranjona i drugih poznatih slikara, koji su se tada ujedinili da obnove svet. Kod drugog konjaka je shvatio da je gladan i pošao u restoran. Naručio je dva tucetaostriga i bocu šablija. Video je da mnoge elegantne žene ručaju same. Pomislio je na Leu. Kako će prihvatiti predlog generala De Latra? Ta mu je misao pokvarila želju za jelom. Odgurnuo je tanjir.
„Zar ostrige nisu dobre, gospodine?“, pitao je konobar.
„Odlične su, hvala, ali nisam više gladan. Donesite mi kafu i račun.“
„Dobro, gospodine.“
Pošao je pravo i nije se osvrtao na žene koje su ga gledale; zurile su u elegantnog gospodina preplanulog lica, izražajnih crta, s lepim držanjem, i pomalo iznurenog. Prešao je bulevar i stigao do Klozeri de Lila. Kao student je često dolazio tu s Hajem. Sećanje na prijatelja ga je još više rastužilo. Ušao je i naručio konjak i cigaru. Kako li će saopštiti Lei novosti? Biće još gore ako navali da pođe s njim...
„Baš ste se zamislili, Tavernije.“
„Senteni! Baš ste me lepo uvalili u zbrku s De Latrom!“
„Videli ste se?“
„Maločas.“
„I šta je bilo?“
„Hoće da budem deo njegovog tima.“
„Odlično! Vi ste, dakle, postali vrlo traženi. Moj bivši tast, Alber Saro, takođe želi da popriča s vama.“
„To je prevelika čast.“
„Šta sada nameravate?“
„Nisam ništa planirao.“
„Odvešću vas u skupštinu, Mendes će govoriti o Indokini.“
„Dobro, da odemo u skupštinu!“


Ušli su upravo u času kada je predsednik s visoke govornice izjavio:
„A sada dajemo reč gospodinu Pjeru Mendesu Fransu, delegatu Ura.“
„Dame i gospodo, u ovakvim raspravama je najlakše ne reći ništa. No ubeđen sam da ćutanje nije uvek samo najlakši, već često i najmudriji put, koji može da posluži našim nacionalnim interesima... Sada ovo govorim u svoje lično ime, i mislim da je postalo opasno ćutati i pustiti da istina muči ljude, umesto da realno ocenimo ono što treba razmatrati uopšteno, na planu naše unutrašnje i spoljne politike, koja postaje uzrok sve veće brige: postoje dva važna razloga zbog kojih treba da istrajemo u Indokini...“
„Ne vidim koji“, promrmljao je Fransoa.
„Psst!“, naredi mu Senteni.
„...i da se angažujemo na rasterećenju našeg duha i rešavanju tog mučnog političkog, vojnog, ekonomskog i finansijskog problema. Kao čovek dobre vere, koji u glasačku kutiju ubacuje beli ili plavi glasački list, moram priznati da, u svakom slučaju, postoje valjani razlozi i da se usvoji suprotno mišljenje.
U prilog predlogu da se borbe u Indokini nastave, moram da navedem neke dobre i važeće argumente. Setimo se šta je sve Francuska žrtvovala u poslednjih pet godina, baš u vreme kada su joj sva sredstva bila potrebna za obnovu zemlje, za popravljanje životnog standarda naroda, koji je mnogo prepatio za vreme rata. Setimo se i naših materijalnih ulaganja u Indokinu, i imovine koju želimo da sačuvamo. Setimo se i prikrivene, ali postojeće obaveze prema vijetnamskom narodu, koju smo preuzeli, i vernosti nekih vijetnamskih krugova u prošlim teškim danima. Uzmimo u obzir i činjenicu da naš rat u Vijetnamu nije samo francuski problem, već deo šire slike sukoba koji danas postoje u svetu.
... Činjenica je da naše snage, uz pomoć domaćih saveznika, ne uspevaju da održe vojnu vlast, naročito posle najnovijeg razvoja događaja u Kini; naša politika nije dovoljno uspešna, razni ustupci nisu urodili plodom i imamo sve manje uspeha i podrške u vijetnamskom narodu. U jednom se svi slažemo: to se ne može tako nastaviti! Treba okončati postupke koji nam nisu dali ni moć ni utcaj, niti su nas doveli do političkog uspeha, i završitisa sprovodenjem kolebljivih mera, koje su nas odavno uvalile u vojne sukobe, a baš ovih dana...“
„Najzad će neko predložiti nešto odlučno“, gunđao je Tavernije.
„To od Mendesa ne treba da vas čudi“, prošaputao je Senteni.
.....ne treba bežati od istine. Ne možemo tvrditi, kao što čestočujem ili čitam u novinama, da u Indokini možemo postići vojni uspeh, i to sopstvenim snagama, uz male reforme i promene metoda ili ljudi u komandi. To nije moguće.
Ima, a bilo je i pre, i naših propusta i neostvarenih obećanja, neprimerene trgovine, i sve to treba prekinuti. Treba očistiti Augijeve štale i završiti s tim! No moramo znati da sami nećemo rešiti ovaj problem...
... Ne možemo držati pod vlašću dvadeset i pet miliona ljudi i osam stotina kilometara granice s vojskom koju imamo i sredstvima kojima sada raspolažemo, čak i ako bi administrativne reforme uspele i ako bi vojne ifinansijske mere dale rezultate...
... Postoji drugo rešenje, politički sporazum, i to koji bismo sklopili s protivnikom. To neće biti lako, naročito sudeći po peripetijama vezanim za konferenciju u Pou; kako da se sklopi sporazum i sa onima koji se sada ne bore protiv nas. (Tavernije i Senteni izmenjaše osmehe.) Sporazum znači ustupke i to velike, takve koji bi nesumnjivo bili značajni i dovoljni da se pridobije druga strana. Takvim sporazumom bismo mogli da izgladimo previde i greške iz nekoliko proteklih godina i da postignemo mir, kojim bismo platili neke neoprostive propuste (opet su se čuli aplauzi iz klupa sa leve strane). Tako bismo spasli i našu valutu, a posle oslobođenja bi posledice bile manje porazne (opet aplauzi s leve strane). Imajući u vidu patnje koje je ova zemlja pretrpela, i nesklad između tih patnji i novih muka koje smo sebi nametnuli posle oslobođenja, može se odrediti cena koju plaćamo našoj manjkavoj ekonomskoj i finansijskoj politici.“
Začuo se jedan glas: „To je svođenje računa!“
„... Hvala, gospodine Ležandr, što ste podstakli raspravu!
Dame i gospodo, možete odbaciti moje predloge, znam da ih je teško prihvatiti.
To bi zahtevalo velika lišavanju i disciplinu, posle mnogo uzaludno prolivene krvi.
Taj predlog se, dakle, može odbaciti...
U tom slučaju, narodu treba kazati istinu: kakva bi bila cena usvajanja drugog rešenja. Utrostručiti snage, kažu dobro obavešteni vojni krugovi. Da li ćete naći dobrovoljce? Niko to ne može jamčiti. Mislite li da ih regrutujete na licu mesta? Ako bolje pogledate, ostaje vam samo nekakav kontingent neiskusnih mladića. Znači, to vojno rešenje će vas dovesti do situacije u kojoj trud neće uroditi plodom, a rešenje se neće moći nametnuti silom.
Ne treba se čuditi, dame i gospodo, što situacija pred nama ne izgleda sjajno; ono što se događa u Indokini ipak je rat. Nije reč o malom kolonijalističkom izletu, poput onih u XIX veku, već o pravom ratu.
Nikada u istoriji kolonijalnih pohoda nismo imali primer tako obimnih ratnih dejstava.
... Ne treba se zanositi, što smo poslednjih godina stalno radili, da možemo sve izvesti sami: ponovo se naoružati u Evropi, pa voditi rat u Aziji. Treba izabrati.
Čuo sam da se priča po svetu da danas postoji samo jedna borba i da u Indokini Zapad brani svoju bezbednost i bori se protiv komunizma. One koji tako govore pitam: je li u evropskom i francuskom interesu da naše snage budu tako rasute, zar nije potrebno da naše odbrambene snage budu na našem tlu? Pitam se treba li Francuska da se prihvati i upusti se u takvu akciju na daljinu, i to sada kada je tako oslabljena i pošto je pretrpela poraz na sopstvenom tlu...
Ako sutra bog poželi da nas snađe ono najgore, i zapreti nam rat u zemlji, ko će preuzeti odgovornost za činjenicu da je polovina naših snaga van zemlje? Tada će svim prethodnim vladama biti upućen optužujući povik: ’Vare, Vare, vrati mi moje legije!.’“ (opetodieknu mali pljesak). „Na kraju mogu samo da ponovim:jedno je sigurno - bio bi neoprostiv zločin nastaviti u Indokini s tom neizvesnom politikom, koju smo odavno započeli, još u vreme kada je imala veće izglede za uspeh. Ne smemo zemlju uvlačiti u dramatične nedoumice, jer tako izlažemo opasnosti svoju bezbednost, društvenu ravnotežu, a možda čak i mir u svetu...“
Posle tih reci, pljesak je odjeknuo u sredini sale, kao i s leve strane. Mendes Frans je sišao s govornice i vratio se na svoje mesto, bled i napetog lica.
„Reč ima gospodin Žirardo“, nastavio je predsednik. Tavernije i Senteni ustadoše.


„Šta mislite o tom govoru?“
„Bio je predugačak, a nije u njemu izneo nikakav pozitivan predlog“, kazao je Fransoa.
„Ne slažem se s vama“, pobuni se Senteni. „Trebalo mu je hrabrosti da sve to kaže.“
„Ljudi kojima nedostaje hrabrosti ne bave se politikom.“
„Mislim da ste preoštri...“
„Preoštar!... Ti su ljudi odgovorni za današnje stanje u Francuskoj i Vijetnamu.
To su mlakonje, nekompetentni ljudi.“
„Šta zaključujete?“
„Ništa, a nije me ni briga. Trebalo je da tamo budete vi i Leklerk, umesto onoga koga zovu Opat i Bidoa.“
„Tačno je da je admiral D’Arženlije delom odgovoran za to kako su tekli događaji. Istorija će pokazati... Jutros sam dobio telegram od bivšeg tasta Albera Saroa, koji je predsedavao konferenciji u Pou. Biće naredne nedelje u Tuluzi, pa bi želeo da vas vidi.“
„On je veliki čovek, ali ne znam šta ću mu ja.“
„Pričao sam mu o vama. Zna za vaše avanture u Indokini i da De Latr traži da pođete s njim. Mislim da želi da pričate o Indokini, i da vas preporuči nekim ljudima koje tamo poznaje.“
„Izgleda da svi žele da me bace u vatru!“
„Kakva god da bude vaša odluka, treba da prihvatite Saroov poziv. On je zbilja izuzetan ćovek, pametan i neposredan. Taj će vam susret samo koristiti.“
„Svakako, doći ću... No prethodno moram da se vratim kući.“


Kada je izašao iz skupštine, Fransoa Tavernije je predložio Žanu Senteniju da pođe na večeru s njim, ali je ovaj kazao da nije slobodan. Da bi prekratio vreme, pošao je u bioskop da pogleda film Večernji posetioci, koji se davao u bioskopima na bulevarima, i ušao je u Rojal Osman. Kada je izašao, zviždukao je melodiju Jesenje lišće. Uzeo je nekoliko primeraka novina, dok je prodavač izvikivao naslov: „Povlačenje iz Lang Sona!“
Ušao je u bar Pam Pam na Trgu opere, gde su dolazili uglavnom mladi. Naručio je viski. Ubrzo je odustao od čitanja novina, jer ga je tok događaja u Tonkinu ražalostio.
„Dozvoljavate li?“, upitao je neki mladić pokazujući na novine Oror, koje su ležale na stolu.
„Samo uzmite“, odgovorio je i naručio drugi viski.
„Hvala, želim da znam šta je sa suđenjem Anriju Martenu i Hajnbergeru. Za mene je Anri Marten heroj“, kazao je mladić izazivački.
„Moglo bi se i tako posmatrati.“
Izgubljen u mračnim mislima, Fransoa je pijuckao viski.
„To je prava bruka; evo šta piše Žan Bernar Deron: ’Predsednik koji svakome može sve da kaže. Gubi se u sjajnim govorima, u kojima savetuje Francuskoj uniji da u Tulonu potraži ono što nije dobila u Versaju. Nije čudo što se govori o Anriju Martenu i meša se s njim ime Estijena d’Orva, sabotera. Priča se u ime mrtvih, i poteže se čak i ime generala Leklerka, koji spada u nedodirljive. Što se tiče delegata u raspravi o Indokini, u Tulonu su se pominjali i neki pomorski podoficiri, koji su sipali prah u mašinsko ulje kojim su podmazivane mašinerije brodova, tako da je Indokina prepuštena komunistima bez borbe. Predsednikdozvoljava da jedan stari admiral do u beskraj priča o vojničkoj savesti i o problemu neposlušnosti u vojsci, i da nam najavljuje dolazak narodne vlade na vlast. Potpredsednik senata tvrdi da slučaj Marten treba prepustiti Francuskoj. Našpredsednik doveo je profesora, koji nam je objasnio da je taj mornarički oficir u dobrim odnosima s Vijetnamcima i da treba da postane visoki komesar. Što da ne, ne bi bio nesposobniji od drugih. On svakako nije kriv za sabotažu koja mu se pripisuje, ali je kriv što je imao hrabrosti da iznese šta se tamo dešava!“
„Zar vam se ne čini daje to isto što i govoriti zidu?“ Sagovornik ga je začuđeno pogledao.
„Izvinite, sve mi se čini da smo se negde upoznali... Pa da!... Vi ste onaj prijatelj Lee Delmas. Ja sam Frank, Lorin prijatelj, Frank Lagard.“
„Dobar dan, mislio sam da ste u Indokini...“
„Na odsustvu sam, bio sam ranjen.“
„Zašto ste otišli tamo?“
„Posle Lorine smrti nije mi bilo ni do čega, nisam podnosio ni porodicu ni drugove, sve mi je delovalo trulo i besmisleno. Imao sam potrebu za nečim drugim. Otišao sam u Ulicu Sen Dominik i prijavio se u padobrance, na tri godine.“
„Zašto baš to?“
„Slučajno, bili su prvi u planu za odlazak..“
„Da li vam se dopalo da budete među njima?“
„Ne bih baš tako rekao, ali sam počeo ponešto da uviđam.“
„Gde ste bili?“
„U Tonkinu.“
„Mora da vam je bilo zanimljivo.“
„Nije bilo loše. Da li još viđate Leu? Kako je?“
„Odlično je, sada je moja žena. Imamo dvoje dece.“
„Čestitam! Voleo bih da je vidim.“
„Trenutno je na Montijaku. Dođite kad poželite, siguran sam da će se radovati.“
„Hvala, no to će ostati za drugi put. Sutra se ukrcavam, u Marselju.“
„Javite nam se. Hoćete li da popijete nešto?“
„Ne, hvala, već kasnim, a treba još i da se vidim s roditeljima pre polaska. No možda ćemo se uskoro sresti. Setite se: treba osloboditi Anrija Martena.“
Fransoa je platio i izašao. Gomila službenika je nagrnula u metro; trg je bio pun vozila, koja su trubila. Krenuo je avenijom pešice. Kod Ulice Donu setio se nekog malog lokala, Harisovogbara, gde su se okupljali ragbisti i navijači. Ušao je i zagrcnuo se od dima. Buka je bila nesnosna. Provukao se do šanka; pojavio se neki riđi div u kariranom prsluku:
„Šta želite?“
„Viski.“
„Škotski ili irski?“
„Irski.“
„Poznajete li Irsku?“, upita barmen i stavi čašu pred njega.
„Ne.“
„Treba da odete tamo.“
Fransoa je zabacio glavu i pogledao oko sebe, ali nigde nije video nijednu ženu.
Kad se barmen okrenuo ka njemu, upitao je:
„Kako to da kod vas nema žena?“
„Šank je rezervisan za muškarce. Žene koje ovamo zalaze uglavnom su prostitutke. Uprava smatra da treba da budu u sali u dnu.“
Fransoa je ustao i bacio pogled u zadnju salu. Za tri do četiri stola sedele su mlade, previše našminkane žene, prekrštenih nogu. Nekoliko muškaraca je bacalo poglede na njih. Fransoa se vratio na mesto.
„Jeste li ih videli?“
„Da, šarmantne su.“
„Ako vam se tako čini... To su uglavnom vrlo dobre devojke.“
„Neki drugi put.“
Kada je izašao iz bara, osetio je da se pomalo napio. Počela je da sipi sitna kiša. Taksi je zastao pred njim da izađu mušterije.
„Da li ste slobodni?“
„Dokle idete?“
„Do Lutecije.“
„Dobro, uđite.“
Na recepciji je zatekao Leinu poruku. Čim je ušao u sobu, pozvao ju je.
„Halo!“
„Jesi li ti?... Pokušavam da te dobijem još od jutros. Šta radiš? Baš mi nedostaješ... Kada se vraćaš?“
„Sutra... A kako su deca?“
„Nećeš ih prepoznati. Kamij je velika cura... Da li si video generala De Latra?... Njegov ađutant te stalno zove... Nadam se da nisi podlegao ubeđivanju da se vratiš tamo... Halo, čuješ li?...“
„Da, čujem te.“
„Jesi li saznao kakav je taj De Latrov predlog?... Halo... Fransoa?... Odgovori mi... Kaži da nije istina!... Nisu valjda tražili da se vratiš?... Odgovori mi!... Nisi prihvatio, kaži?... Govori mi!... Ne smeš, znači, da mi kažeš!... Zar si kukavica!... Zašto... Ama zašto?...“
„Leo, smiri se... Halo... Molim te da ne plačeš... Ništa se ne može, sutra dolazim... Sve ću ti objasniti... Halo... Halo...“
Spustila je slušalicu. Zurio je u aparat glupavim pogledom. Kad je ponovo zazvonio, poskočio je.
„Halo... Ako pođeš, i ja ću s tobom!“
„Ali...“
„Ćuti! Ili će biti tako, ili ću te ostaviti.“
„Lea...“
„Dobro si čuo: ako ideš ti, ja i deca idemo s tobom.“
Spustila je slušalicu. On je učinio isto, i opružio se na krevetu, ali je u potiljku osećao bol. Ta nemoguća žena! Uradiće kako je kazala. A šta će s decom...
Zaspao je.
* * *

Narednog dana se vratio na Bulevar invalida, i u De Latrovom odsustvu se javio njegovom ađutantu, kome je saopštio svoju odluku.
„Ako general pođe u Indokinu, idem s njim, i povešću ženu i decu.“
„Čini mi se potpuno šašavo, ali to je vaša odluka.“

6.


„Lea, Lea, to je čika Fransoa“, vikao je Šarl utrčavajući u kuhinju. „Ima neka divna kola.“
„Kakva kola?“, pitao je Fransoazin sin Pjer.
Dečaci su odjurili u dvorište, a za njima je trupkao i mali Adrijen. Lea je hranila Kamij na cuclu, ali je sve ostavila i potrčala mužu u susret. Pred kućom je bio divan, sjajan, nov automobil, kome su se dečaci divili; i svi ostali muškarci s Montijaka su bili oduševljeni. Alen je kružio oko njega, očaran.
„To je delahaj 135. Nisam ga nikada video izbliza“, kazao je zadivljeno.
„Svakako košta pravo bogatstvo“, kazala je Fransoaz, naginjući glavu da bolje vidi.
„A što nije uzeo kabriolet?“, pitao je Šarl.
„Zato što sada imam brojnu porodicu!“
„Onda je trebalo da uzmeš tip 175, taj je dug pet metara. Motor mu ima 26 konjskih snaga, kao i kod tipa 135, ali razvija 125 kilometara na sat s jednim karburatorom. Dobar je na drumu, ima hidraulične kočnice i vrlo je bezbedan.“ Fransoa je začuđeno zurio u Šarla.
„Kako, uopšte, znaš sve to?“
„To me zanima“, odgovorio je kratko.
Lea je prišla s ćerkom u naručju. Zurila je u njega ne trepćući. Fransoa ju je uzeo u naručje, poljubio bebu u sitno čelo i pritisnuo Lei poljubac na usne. Lea je zadrhtala u njegovomnaručju. Osetila je kako je obuzima želja, te nisu mogli da se razdvoje. Fransoaz im je pritekla u pomoć. „Daj mi bebu, ja ću se pozabaviti njom.“
„Tata!“, vikao je Adrijen i okačio se ocu o nogu.
Fransoa ga je podigao. „Dobar dan, veliki dečko!“ Dečko je nešto tepao.
„’Oću popnem u veliki auto.“
„Kasnije, dušice! Provozaću vas malo. Lea, dođi!“
Na stepeništu do sobe zastajali su na svakom stepeniku da se poljube i pomiluju. Čim su zatvorili vrata za sobom, Lea se opružila po tepihu dok je on skidao sako i otkopčavao pantalone.
„Dođi“, mrmljala je.
Bacio se na nju, podigao joj suknju i smaknuo svilene gaćice. Uronio je u njenu vlažnu utrobu uz životinjski krik.
„Gaduro, baš si mi nedostajala!“
„Ti si moj, čuješ li!... Neću te nikada pustiti da odeš, suviše si mi potreban... Kada nisi tu, osećam neku prazninu usred tela... Izgladnela sam za tobom...“
Udarala ga je pesnicama po grudima i uvlačila ga dublje u sebe. Zgrabio ju je za ramena i njihove znojave grudi se spojiše. Prevrnuo ju je, postavio na kolena, raširio joj zadnjicu i utonuo u nju; vrisnula je.
„Svi delovi tvog tela mi pripadaju...“
Onako prikleštena, s vatrom u krstima, Lea je osećala mešavinu bola i uživanja, a niz lice su joj tekle suze. Kada se odmakao, na njegovom polnom organu je bilo malo krvi.
„Obriši me.“
Ona se okrenula i sitnim dodirima jezika mu očistila ud, koji se odmah ponovo uspravio od njenog dodira. Fransoa ju je pridigao i poneo do kreveta. Svukao ju je, a i sam se svukao; ljubio joj je lice i teške dojke, a zatim ponovo nežno vodio ljubav s njom. Najzad su zaspali, spojeni.
Kada su se probudili, istuširali su se, smejući se, i sišli u salon. U kaminu je gorela velika vatra, a deca su se igrala ispred; Fransoaz je plela, a Alen je čitao novine. Na postolju je krčao radio. Lea i Fransoa se saučesnički osmehnuše: oni se nikada ne bi osećali dobro u takvom miru, mada su, možda, u dubini duše čeznuli za vremenom kada su ih, u detinjstvu, prožimali spokoj i sreća u porodičnom krugu.
„Evo naših zaljubljenih“, kazao je Alen i savio novine.
To je delovalo kao signal: Šarl, Pjer, Izabel i Adrijen progovoriše uglas.
„Tata, ’oću u auto...“
„Lea, da ti pokažem sliku...“
„Teta Lea, šetnja...“
„Tata!... Dođi!“
„Čika Fransoa, ’oću idem...“
„’Oću i ja!...“
„I ja!...“
„Uskoro će večera“, kazala je Fransoaz.
„Idemo samo da napravimo mali krug po Sen Makeru.“
„Budite oprezni.“
„Mogu li i ja s vama?“, pitao je Alen.
„Hajdemo!“
Fransoaz i Lea su ih gledale kako odlaze.
„Kada je reč o automobilima, Alen je kao dete“, kazala je Fransoaz i uzela sestru za ruku. „Dođi, toplo je, idemo na terasu.“
Držeći se ispod ruke, njih dve siđoše na travnjak oivičen biljem koje je posadio još njihov otac.
„Sećaš li se kada nam je tata pevao: Hajdemo pod živu ogradu?“,pitala je Lea.
U daljini su se videla svetla Langona: magla se vukla nad Garonom. Kao i svake večeri u to vreme, preko mosta je prošao voz i za sobom ostavio beličasti trag dima. Negde je lajao pas, a krave su mukale dok su zvona odjekivala: večernji vazduh je bio proziran.
„Baš je ovde lepo“, uzdahnu Lea.
Spopala ju je tuga, kao da je osećala da je to varljiv spokoj i da taj miran život nije za nju. U srcu, glavi i telu osećala je uzbuđenje protiv koga nije mogla ništa, kao da je bila prisiljena da se svaki put udalji odatle, kao da je to bio deo nje i njene puti. Ta zemlja i kuća su joj veoma nedostajale kada je bila daleko, ali je osećala i da je nešto uvek tera da ponovo odlazi. Uvek je mislila da joj je tu mesto i pribežište, ali bi se posle prve radosti povratka brzo hladila. Svaki put, počev od kraja rata, kad god bi se vratila kući, osećala je da je pred prizorom porodične kuće obuzima melanholija, koja je ispunjava tugom i razočaranjem.
„... Najlepši kraju sveta, pred mojim treptavim očima, rodni kraju, jedini kog znam, jedini kog se sećam kao i likova nestalih, a nikom ne kazah, gde vetrić u smiraj dana, posle žege, živo dune, topao kao boja duša, kao majčin poljubac. O, zemljo koja dišeš!“, izrecitovala je.
„Baš je lepo to što si izrecitovala.“
„To je poema Fransoe Morijaka pred odlazak na Malagar; kada čujem za Malagar, čini mi se da čitam pesmu o Montijaku. Kao da su te dve kuće slične.“
„Naravno, u istoj su oblasti. Gde si to pročitala?“
„U njegovom Dnevniku, koji sam kupila prošle nedelje u Bordou.“
„Daćeš mi tu knjigu?“
„Naravno da hoću. Hajde da se vratimo, mislim da će i oni uskoro stići.“ U tom času je sat na zvoniku otkucao vreme za večeru. „Hajde da požuimo, Rut i Žermen će gunđati!“
„Ko prvi stigne, pobedio je!“, viknula je Lea i jurnula.


Lea je ustala i pokupila gomilu novina koje je Fransoa rasuo po šljunčanoj stazi u dvorištu, tamo gde je pio kafu tog toplog novembarskog popodneva, pre no što je otišao da odgovori napoziv iz Pariza. Miris kafe se pomešao s podrumskim i drugim jesenjim mirisima. Zaštićena mrežom protiv komaraca i insekata, Kamij je spavala u starinskim kolicima, u kojima su vozili i Leu i njene sestre. Adrijen i braća od tetke su spavali, a Šarl i Pjer su bili u školi u Verdeleu; Alen je bio u vinogradu, a Rut, Fransoaz i tetka Liza radile su nešto po kući. Sve je bilo tiho i mirno...
Držeći novine u naručju, Lea je zatvorila oči i osećala daje obuzima osećanje spokoja i širi se kroz njeno opušteno telo. Osetila je da joj srce bije sve jače i proželo ju je neko zadovoljstvo, koje ju je navelo da zadrhti od glave do pete. Kao da je vreme stalo...
Taj spokoj je narušio žamor, koji je dopirao iz stare radne sobe njenog oca. Lea se osmehnula, misleći kako se Fransoa svakako prepire s nekim generalom ili ministrom. Sela je u baštensku stolicu, s koje se bila oljuštila boja, i spustila novine na sto, sklanjajući poslužavnik sa šoljama kafe. Veliki natpis u Pari maču joj privuče pažnju: „Oni koji se bore za Francusku u Indokini“; jedan kaplar, zapovednik padobranaca komandosa, podseti je na Žana Lefevra. Vreme se vratilo unazad i nestalo je spokojstva koje je bila osetila. Pažljivo je pročitala članak Šarla Favrela: „Za one koji padaju u ratu na koji se zaboravlja“, a tekst se završavao rečima:... „Što ste nas zaboravili?“ Tužno je spustila novine: Žan Lefevr, Numaj, Lijen, Frank - koga je Fransoa sreo u Parizu - Kijen, Điau, svi su bili tamo, u toj mučionici u koju francuska vlada hoće opet da ih pošalje... Beba u kolicima zaplaka. Pružila je ruku i blago ju je zaljuljala, pa je plač utihnuo. Fransoaz je izašla, pevušeći, s baštenskim makazama u ruci.
„Baš si vesela“, kazala joj je Lea.
„Zar ti nisi?... Vidi kako je lepo vreme. Idem da posečem poslednje ruže, hoćeš li sa mnom?“
„Ne, ostaću ovde da čitam.“
„Videćeš u Pari maču jedan članak o našim susedima.“
„O Morijakovima?“
„Da, u Lionu su davali neki komad koji je napisao Fransoa, zove se Vatra na zemlji, ako se ne varam. Videćemo se posle.“
Lea je posmatrala kako se sitna silueta udaljava. Bez obzira na materinstvo, imala je devojačku figuru. Ništa na njoj nije podsećalo na mladu ženu kojoj su obrijali glavu 1944. godine. Ljubav je zalečila rane iz tih mračnih godina. Nije se plašila duhova prošlosti, ali su oni bili potisnuti u sećanje; sestre nisu razgovarale o tom vremenu. Lei se činilo sasvim neprilično da se priseća patnji koje su svi tada preživeli. Ipak su se one ponekad javljale u njenom izmučenom duhu i ponovo bi videla strašne prizore koji su se odigrali na imanju. Osećala je da je to nezdrava navika, ali nije mogla da se odupre. Ponekad bi, pribijena uz muža, pustila daje obuzmu sećanja, ali bi se brzo pribrala.
Vrata ka dvorištu su se tako glasno zalupila da je sve odjeknulo. Lea poskoči.
Fransoa joj je prišao krupnim koracima, i videlo se daje besan.
„Treba da idem u Tuluzu, na večeru.“
„Što ideš u Tuluzu?“
„Predsednik Saro hoće da se vidimo.“
„Zar ne može da sačeka do sutra?“
„Izgleda da ne može. Pleven kaže da je veoma hitno.“
„Opet on! Kao da bez tebe ne mogu ništa da urade u Indokini. Jer, jasno je da je reč o tome...“
„Kao što i sama vidiš“, kazao je i uzeo Mond u ruke: „’General Alesandri stigao u Lang Son, odakle se povuklo dve hiljade civila... Na Čam evakuisan... Dramatična priča o konvoju na državnom putu broj 4.’“
Bacio je novine tako jako da su se listovi razleteli, uzeo druge i nastavio:
„’Manevar vijetminovskih jedinica ugrozio garnizon u Lang Sonu... Odbrana tonkinške delte se odvija na ulazu u dolinu.’“
Kako je nastavljao da čita, sve je više novina letelo po dvorištu:
„’Napuštanje Lang Sona i Monkaja dopustiće rezervistima da promene taktiku.’ Nikoga nije briga za nas, navode predlog generala Revera, kao da je on jedini koji je shvatio situaciju!“
„Možda je on shvatio situaciju“, prekide ga Lea, „ali kako objašnjavaš to što je tvoj supertajni izveštaj štampan u pedeset primeraka, sve pod brojevima, i kako ga je to policija našla, i jednoga jutra zaplenila šezdeset dva primerka, kod vijetnamskih aktivista u Parizu, kako kod hošiminovaca tako i kod pristalica Bao Daja?“
Sa izrazom čuđenja na licu delovalo je tako smešno da je Lea prasnula u smeh.
„Ne zanimaš se samo ti za Indokinu! Ono što se tamo zbiva jeste strašno i znam da i ti to misliš.“
„To je strašno, kako se štampa lešinarski ponaša, a godinama su toj temi posvećivali tek poneki stubac.“
„Jesi li rešio šta ćeš?“, upitala gaje, gledajući ga pravo u oči.
Izbegao je da joj odgovori.
„Znaću više posle razgovora sa Saroom. Oprosti, draga, ali ako želim da stignem na tu večeru, moram odmah da krenem.“ Privukao ju je i dugo je ljubio. „Vodi računa o našim mališanima.“


Fransoa Tavernije je iskoristio vreme u putu da se priseti onoga što je pročitao o Međudržavnoj konferenciji u Pou, održanoj u junu. Predsedavao je Alber Saro, šef francuske delegacije, a prisustvovali su guverner južnog Vijetnama, šef vijetnamske delegacije Sum Hijeng, stari potpredsednik Kambodžanskog državnog saveta, i Fuoj Sananikon, predsednik Izvršnog saveta u Laosu. Vijetminovci nisu imali predstavnika. Tada je sporazumno odlučeno da se ispitaju najvažniji problemi: tranzicija, emigracija, opremanje vojske, spoljna trgovina, finansijske teškoće i, pored otpora vijetnamske delegacije, status sajgonske luke i plovidba Mekongom, koja je bila naiznačajnija za sve. Tise susreti nisu odvijali u harmoničnoj atmosferi, kao štoje želeo predsednik Saro. Pregrupisavanja u okviru Francuske unije koja su se odnosila na nezavisne države Laos, Kambodžu i Vijetnam - ideje bliske starom političaru - nisu odgovarala tim državama, pa je 14. oktobra stari guverner Indokine morao da navede tačku 60 iz sporazuma o Francuskoj uniji, u kojoj se navodilo: „Francusku uniju s jedne strane čine Republika Francuska kao matica i departmani i prekomorske teritorije pridruženih država.“ U članu 62. je navedeno: „Članovi Francuske unije stavljaju na raspolaganje sva svoja sredstva radi garancija odbrane Unije. Francuska vlada će preuzeti koordinaciju tih sredstava i usvojiti odgovarajuću politiku da bi pripremila primerenu odbranu.“
Fransoa je imao muke da u svemu tome vidi išta drugo osim francuskog tutorisanja u svim tim udruženim državama, a činilo se da Saroov govor nastoji da od protagonista sakrije tu istinu, i pored svih uveravanja i formiranja Vrhovnog saveta „ukome bi svaka od pridruženih država mogla imati svog slobodno izabranog predstavnika, koji bi imao zadatak da pomaže republičkoj vladi u sprovodenju opštih odluka Unije...“.
Dok je prolazio kroz sela, video je žene i muškarce kako sede napolju, uživajući u blagom jesenjem danu. Video je i igrače koji su se kuglali ispod drveća, a neki meštani su pili vino i kafu u mirnom uglu. Sve je bilo veoma mirno, ni traga od rata. Nije bilo ni traga dešavanja u Indokini... mada su se neki mladići uputili na to daleko bojište; svi su mislili da su to usijane glave, oni koji su navikli na partizanski život ili jadnici koji su za vreme rata trgovali s neprijateljem, pa su želeli da se sklone; oni koji su se kuglali, kao i njihove žene i deca, nisu imali ničega zajedničkog s tim momcima niti imali šta da kažu o njima. Nisu to bili ljudi ni nalik gradskom stanovništvu, koje je izgubilo poštovanje prema starijima. Oko podneva, ispred kuća su se mogli videti starci, pa i oni mladi, puni svakidašnjih briga, te se nisu bavili pričama o nezavisnosti Vijetnama. Čak su i prijateljski naklonjeni komunisti ćutali.
Novi auto je bio lak za vožnju, a predeo lep i poznat. No, raspoloženje vozača je bilo mračno. Imao je osećaj da će taj susret s vođom radikala biti nekoristan. Njegov položaj u Pou je bio sličan položaju svih predstavnika francuske vlade. Fransoa nije verovao da će Francuska s prekomorskim narodima stvoriti „jedinstvo zasnovano na jednakosti prava i obaveza, bez obzira na rasu i religiju“. Nije verovao ni u „zajedničko formiranje sredstava i snaga koji će podstaći i razvijati civilizaciju svakogod naroda, vodeći računa o njihovoj dobrobiti i bezbednosti“. Suviše često je na delu gledao francuski osvajački duh i mučne načine kojima se nametao, rasizam, prepotentnost kolonizatora, belačku samodovoljnost, nerazumevanje za takozvane niže kulture. Voleo bi da poveruje u lepe reči Albera Saroa o Francuskoj uniji: „Pre svega treba pokazati volju, posle ratnih strahota, da se sačuvaju ljudi i da se te strahote ponovo ne dese, jamčiti da neće biti krvoprolića, porobljavanja, ponižavanja, iživljavanja i bede kakvima prete snage moći i zla, kao što su to činili i nacisti... Svi narodi čiji duh nije iskvaren zločinačkim težnjama, željom za prevlašću i vladavinom nad drugim narodima, osećaju potrebu da se približe drugima, da se ujedine radi spašavanja ljudskog nasleđa, da proširuju svoju nacionalnu politiku prema međunarodnoj saradnji, koja - pre nego što zahvati ceo svet - mora proći kroz pripremnu fazu, stvaranje prvih skupina koje će uskladiti sa zajedničkim istorijskim, političkim i kulturnim sklonostima.“
Ta lepa osećanja su dovela do stvaranja Društva naroda i Francuske unije...
Fransoa je naglo skrenuo nastojeći da zaobiđe nekog psa. Mladi pastir mu je pripretio štapom. Pojavile su se prve kuće iz predgrađa Tuluze.


Alber Saro je primio Tavernijea u uredu svog brata, koga su nacisti ubili 2. decembra 1943. godine.
„Dobar dan, gospodine Tavernije, sedite. Zahvaljujem vam što ste prihvatili moj poziv. Mislio sam da je najbolje da vas primim ovde, u Depeši, gde sam proveo mnogo vremena pre no što su me deportovali 1944. godine, u društvu moga prijatelja Žana Bajlea, urednika lista. Moj brat i ja smo bili veoma bliski; umro mije na rukama, ne došavši svesti.“
„Taj gnusni zločin je izazvao zgražanje svih Francuza.“
„Taj čovek je bio slobodarski nastrojen i uspeo je da odoli pritisku vlade iz Višija koja mu je prebacivala, između ostalog, i što je zadržao naziv Demokratske novine, i što je u člancima pokazivao svoja republikanska uverenja. Dva puta je odbijao kupce koji su hteli da otkupe te novine za sto miliona franaka, a žbiri iz Višija su nudili i više. Svi su mu rođaci i prijatelji savetovali da ugasi novine i da beži, jer su mu stalno pretili. ’Neću da napustim zadatak na kome imam uticaja na javno mnjenje i svoj republikanski zadatak. Neću ni da ostavim bez posla svoje službenike i radnike, novinare i urednike, koji od toga žive, a na koje se ustremila policija iz Višija; oni proganjaju levičare zato što ne kriju svoje mišljenje. Imam i drugi zadatak, da sačuvam simbole naših nada u demokratiju. Kada bih pobegao, to bi bilo dezerterstvo. To nikada ne bih učinio!’“
Alber Saro je zastao, sav zadihan, vlažnih očiju pri sećanju na brata koji se žrtvovao.
„Želeo sam da se sretnemo jer sam u Indokini upoznao vašeg oca. To je bio plemenit čovek, ličnost od integriteta. Bio je blizak jednom mom saradniku, Tuzeu. Koliko sam čuo, i vi ste častan čovek i vaša nedavna prošlost govori o tome. Ako imenuju generala De Latra, u šta verujem, trebaće mu ljudi kao vi da sredi prilike u Indokini i...“
„Gospodine predsedniče“, prekide ga Tavernije, „nije više ono vreme kada ste bili guverner Indokine i kada ste napisali Veličinu i kolonijalno ropstvo...“
..Da li ste pročitali tu knjigu?“
„Jesam, i to vrlo pažljivo. Bio sam mladić i plovio sam po Kineskom moru s drugarom Hajem, pa smo naučili napamet vaš odlomak o moru. Recitovali smo ga, stojeći ispred broda: ’O, more, more, vladaru sveta koji spaja sve kontinente; more, beskrajni pute neprekinuti, neuništivi, koji vodi do svih zemalja koje kupa i isplakuje njihova bogatstva - odbačeno ili voljeno, koji narod može da ti se odupre? Koji...“
„Bravo! To je dosta! Ne znam da li da, kao stvaralac, budem polaskan što ste naučili taj odlomak, ili da se, kao političar, postidim što ste zapamtili samo odu moru u delu koje razmatra francusku kolonijalnu istoriju.“
„Moj drug Haj i ja nismo delili vaše mišljenje o kolonijalnoj veličini Francuske i zadacima belog čoveka.“
Alber Saro je ustao i odjednom je delovao tužno.
„Dođite da večeramo, nastavićemo za stolom.“
U prijatnoj maloj sobi bio je postavljen sto za dvoje. Služio ih je stari batler. U tišini su jeli paštetu od guščije džigerice. Stari predsednik Saveta je u jednom gutljaju iskapio čašu soterna.
„Dugo sam verovao da ideja o nezavisnosti plaši narode u Indokini, i pored njihove kulture i hiljadugodišnje tradicije, i smatrao sam da težnja toj nezavisnosti za njihovu elitu predstavlja budalaštinu, besmislicu. No, izgleda da sam se prevario. Nisam bio sasvim iskren ni prema sebi, kada sam vijetnamskim kolegama u Pou kazao da osećam kako je njihova želja za nezavisnošću ojačala, i da me to čudi, jer dugo znam da gaje takva osećanja; mislio sam, da nije bilo ratnih sukoba u Aziji, da se ta želja verovatno ne bi ni ispoljila; mislio sam i da je vekovima pre toga vijetnamski narod nastojao da dođe do slobode i borio se protiv velike Kine... general De Latr me je pitao za mišljenje. Iskreno sam mu savetovao da iskoristi cara Bao Daja i pomogne mu da vlada, i da se angažuje u stvaranju vijetnamske armije, koja bi nas postepeno zamenila u borbi protiv vijetminovaca.“
Fransoa ga je slušao, sav začuđen stavom starog radikala i framasona. Kada je imao trideset bio je delegat u skupštini, a zatim je s bratom osnovao Depešu, borio se protiv delegata bonapartiste, koji je vređao Klemansoa, a zatim se povukao. Godine 1909. Brajan ga je pozvao u svoj ratni podsekretarijat. Imenovali su ga za guvernera Indokine 1911. godine i tada je upoznao Tavernijeovog oca i Marsijala Rivijera, kao i Dang Doana. To je bio vrhunac francuskog kolonijalnog sjaja; Indokina je bila napredna kolonija, i pored rata koji je uništavao Francusku... Bio je, zatim, ministar za kolonije, ministar unutrašnjih poslova, ministar mornarice, dva puta predsednik Saveta i senator, sve do 1940. godine; poznat i cenjen, ljubitelj žena i umetnosti, imao je dosta protivnika, ali i prijatelja, a u sedamdeset osmoj godini bio je i dalje moćan i cenjen.
„Na konferenciji u Pou nije postignut nikakav rezultat; francuski komunisti su nam i dalje podmetali klipove u točkove, i nisam znao šta da kažem predstavnicima drugih zemalja. Nisam mogao da ih ubedim kako im je u interesu da budu članovi Francuske unije. Pokušao sam da savladam njihove sumnje i da pokažem kako je Francuska iskrena kada tvrdi da će poštovati njihova prava i borbu za nezavisnost; gledao sam ih u oči, obećavao, rukovao se, tvrdio da sam siguran u njihovu odanost Republici Francuskoj; govorio sam da mislim da svaki od njih, Vijetnamac, Kambodžanac ili Laošanin, može reći da se Francuska bori i za njihovu nezavisnost; smatrao sam da oni ne mogu tražiti da se i dalje troši oko dvesta miliona godišnje i hiljade francuskih života kako bi se moglo reći da se nastoji otkloniti opasnost od imperijalizma i porobljavanja njihovih zemalja; kazao sam da ne mogu očekivati da se mi iznurimo da bismo im obezbedili slobodu i mir, a zatim se ukrcamo na brod i mašemo im šeširima na odlasku.“ Iskapio je čašu vina i nastavio:
„Moskovski imperijalizam je tvorac svetskog ropstva i najveća opasnost, kazao sam. To je opasnost za vas kao i za ceo svet. Vaša Indokina je postala ključ za rešavanje velikog strateškog problema i nezavisnosti zemalja koje se oslobađaju od kolonijalnog ropstva u jugoistočnoj Aziji, od Tonkina do Indijskog okeana. Ako ta brana popusti, ako se razbiju brave tvrđave Severnog Vijetnama, talas komunizma će odneti sve, od kineskih granica do stare granice sa Indijom. Ključ opstanka svih tih zemalja jeste otpor opasnosti koja preti Vijetnamu: on je granica sa slobodom. Zbog toga Francuska ne sme da ga napusti, ni da napusti vas a da ne izgubi obraz: trebalo je ginuti zajedno, da bi se moglo živeti u zajednici!“
Starac je zaboravio na svoga gosta i govorio je kao da je na govornici, pred brojnom publikom koju treba osvojiti. Koliko je taj njegov stav bio iskren? Bilo je jasno da je njegov antikomunistički stav sasvim autentičan.
„Nikada niste verovali u lojalnost Ho Ši Mina?“
„Ne, to je moskovski aparatčik. Verujte mi da je oslanjanje na cara pravi put da pomognemo zemlji do koje nam je obojici stalo.“
„Žan Senteni ne misli tako.“
„Moj zet ima mnogo kvaliteta, ali je naivan.“
„Na mene nije ostavio takav utisak“
„Vi ste se i sami sreli s Ho Ši Minom. Kakav je utisak ostavio na vas?“
„Delovao je umorno, ali pun energije, kao ubeđeni rodoljub, iskreni komunista i dostojan protivnik“
„Kao i mnogi drugi, podlegli ste šarmu starog prepredenjaka. Čak je i moja kći Lidija smatrala da je privlačan... No, da se uozbiljimo. Želeo sam da vas vidim pre polaska i da vam dam neka pisma s preporukama, koja bi mogla biti korisna u vašoj misiji. Vodite dobro računa, neka su veoma poverljiva...“
Alber Saro je iz džepa izvukao tri koverte, a Fransoa ih uze. Imena na njima mu nisu ništa značila. Stari guverner je to primetio.
„Očekivali ste neka poznatija imena. Nemojte se prevariti: ljudi na koje su naslovljena mogu vam spasti život i u svakom slučaju vas mogu izvući iz nevolje i sprečiti da pogrešite. Znam da poznajete tamošnji mentalitet i neke delove zemlje. Ti ljudi još bolje ih poznaju. Sve će vam to pomoći da budete uspešni u misiji s De Latrom.“
„Vi ste ubeđeni da ću otići?“
„U to uopšte ne sumnjam. Znam ljude vašeg kova, stvoreni ste za opasnosti i pustolovine, a ponekad i za slavu.“ Fransoa se gorko nasmeja.
„Slava!... Poznajem je i suviše dobro: blato, krv, patnja, gađenje nad samim sobom, mučnina iščekivanja, strah u utrobi i mržnja u srcu. Bio sam svedok mnogih borbi i surovih smrti, a sve to da bi se postigla slava.“ Alber Saro se tužno nasmejao.
„Znate sve to, a ipak ćete otići... ljudi su čudne životinje, gospodine Tavernije.
Rajmone, donesi nam stari armanjak.“
„Želite li onaj gospodina Omera?“, uzviknuo je sluga, uz malo prebacivanja.
„Naravno, zar imamo neki drugi?“
„Nemamo, gospodine“, kazao je stari sluga i najbrže što je mogao pošao ka biblioteci s rešetkastim vratnicama.
„To je armanjak moga oca, kazaćete mi da li vam se sviđa.“
Rejmon je sipao dragoceno piće, s mnogo obzira prema njegovoj starosti. Istom kretnjom, njih dvojica su prinela čaše nosu i poluzatvorenih očiju ga omirisali. Pošto su izmenjali poglede, popili su po gutljaj. Saroovo lice se zajapurilo, a oči iza naočara se zasijale.
„Šta mislite o ovoj divoti?“
„Potpuno sam očaran, gospodine predsedniče.“
Kada su se rastali, toplina armanjaka je privremeno oterala aveti Indokine.

7.


General De Latr je imenovan za viškog komesara Indokine i zapovednika Francuske indokineske armije 6. decembra 1950. godine.


Avion konstelejšen je poleteo iz Kalkute ka Sajgonu. Porodicu Tavernije je od Indokine delilo nekoliko sati leta. Lea je oslonila čelo na prozorčić i držala u naručju uspavanu bebu, koja je u snu stezala male pesnice. I pored dugog puta, zamornih presedanja u Kairu, Karačiju i Kalkuti, Leino lice je bilo vedro i odmorno. Fransoa je razneženo uživao u njenoj lepoti i slici koju su pružali majka i dete. S druge strane prolaza bili su Šarl i Adrijen, koji su se kartali, i nisu mogli da se uzdrže od vike kada bi prevarili jedan drugoga ili bi ih poslužila sreća. Kada je video da ga otac gleda, Adrijen je pitao:
„Da li uskoro stižemo?“
Stjuardesa je to shvatila kao nestrpljenje.
„Prilično brzo stižemo. Ako hoćeš, i tata dozvoli, možeš da pođeš u pilotsku kabinu. Kapetan se slaže.“
„Čika Fransoa, kaži da smem!“, vikao je Šarl.
„Ne brinite, gospodine, paziću na njih.“
Fransoa nije brinuo zbog toga, već zbog onoga što ih je čekalo po dolasku. Baš je bila ludost povesti decu i pristati na Leinu učenu!
„Ako odeš bez nas, nećeš nas više videti...“ Bila je sasvim u stanju da to i učini. Uprkos svemu štoje videla i čula u Indokini, i opasnosti za decu, nije htela ni da čuje da odustane od tog zahteva. Šarl je bio tako očajan na pomen njihovog odlaska da je Fransoaz, koja ga je dobro znala, počela da strahuje od najgoreg. Svi su na Montijaku mislili to isto, mada nisu smeli ništa da kažu. Dečak je imao deset godina i bio je hrabar i odlučan.
„Brinuću o Adrijenu i Kamij“, kazao je. To je i radio otkako su pošli iz Pariza, a Fransoa je zaključio da ne mora voditi na put nikoga ko bi brinuo o deci: „Kineskinje su najbolje dadilje na svetu“, kazao je. Zamolio je Lijen da nađe kuću u lepom kraju Sajgona i da mu okupi poslugu, a naročito da obrati pažnju na izbor dadilje.
Uzdisao je misleći na te domaće probleme i pokušao da nastavi čitanje Plavog husara sve poznatijeg mladog pisca, Rožea Nimijea. Beše to još jedan ratni roman: ti pisci nisu znali da pišu ništa drugo, već da oživljavaju to mračno razdoblje.
Zastao je kod jedne rečenice: „Sve što je ljudsko meni je strano...“ Zamišljeno je spustio knjigu, sklopio oči i zamišljao izmučeno lice vijetnamskog komunističkog vođe, kao da ga vidi pred sobom. Setio se lažne objave njegove smrti 11. novembra, koju su preneli pariski listovi. Opet je osetio nelagodnost koja ga je spopala toga dana i pitao se: da su vijetminovci izgubili vođu koji je bio duša pokreta, bi li mogli slediti svoju borbu ili bi morali da pribegnu sporazumu sa vladom Bao Daja. Da li bi izbegli građanski rat? Nije bilo odgovora na to pitanje.
Rojtersova depeša je bila netačna. U napadu aviona king kobra i junker na jedno selo na kineskoj granici, u kome se pretpostavljalo da boravi Ho Ši Min, uz znanje kineskih i ruskih vlasti, nije ubijen vijetnamski vođa, već samo nekolicina nesrećnih seljaka. Jadna je to zemlja, mislio je otvarajući oči.
Beba se vrtela majci u krilu, mrštila lišće, istezala se i cupkala. Lea se zagledala u svoju divnu ćerku.
„...Baš si lepa!“,kazala je, podigla je i poljubila u vratić.
Devojčica je mrmljala.
„Reklo bi se da ne voli poljupce, nije kao njena mama“, kazao je Fransoa i priljubio usne Lei na pregib vrata.
Lea se nasmejala onim grlenim smehom koji ga je uvek uzbuđivao.
„Evo ti je, uzmi je, idem da protegnem noge.“
Podigla se, utrpala mu dete u ruke i posmatrala ih. Uvek je volela da ga vidi s decom. To joj je izgledalo divno i nestvarno. Fransoa je bio od onih ljudi koje je teško zamisliti kao očeve: čak ni on sam sebe nije zamišljao u toj ulozi. Nije mu bila mrska, ali nije mu ni pristajala. Stjuardese su u čudu gledale avanturistički nastrojenog čoveka kako daje bebi bočicu s cuclom. Mlade putnice su mu dobacivale zavodljive poglede i mrštile se na Leu. Fransoa je zapazio da se ni ona ne libi da odmerava neke putnike i muške članove posade.
„Dame i gospodo, molimo vas da vežete pojaseve, slećemo u Sajgon...“
Avion se relativno lako spustio na aerodrom Tan Sun Nut, na nekoliko kilometara od centra Sajgona; bilo je dva sata po podne. Čim su se vrata otvorila, zapahnula ih je zagušljiva vrućina. Kroz izmaglicu od vreline, zaslepljujuće svetlo peklo im je oči. Na izlaznim stepenicama Lei se učinilo da će se istopiti. Prebacila je preko bebe tanku svilenu maramu. Kada su ušli u aerodromsku zgradu, učinilo joj se da je prešla iz pećnice u blagi hlad. Kamij je zaplakala.
Zahvaljujući službeniku Visokog komesarijata, koji je došao da ih sačeka, brzo su obavili sve formalnosti.
„Gospođo Tavernije, oprostite, ali moram odmah da povedem vašeg muža u Komesarijat. Vas čeka auto, koji će vas odvesti do novog boravišta. Moji pomoćnici će se pozabaviti prtljagom. Ne brinite, vratićemo vam muža u toku popodneva.“
Lea je gledala muža kako se udaljava, a srce joj se stezalo od tog prizora. Šarl i Adrijen su je pratili ka kolima. U kolima je bilo kao u nećnici. Adrijen je počeo da šmrče:
„Mnogo je vruće, mama, mnogo vruće...“
„Ćuti!“, kazao je Šarl. „Uskoro ćemo stići do kuće.“
Dete je ućutalo, kao i uvek kada bi mu Šarl to kazao; jedino je on za njega predstavljao autoritet. Adrijen gaje uvek slušao, bez pogovora.
Vrućina je oterala stanovništvo u kuće. Nekoliko uličnih prodavača je dremalo, čak i ležalo na tlu, u senci tamarisa i rascvetanog žbunja; neki ljudi su stajali i pušili, naslonjeni na kućne zidove. Na terasi jednog kafea sedeli su francuski vojnici u neurednim uniformama izmrljanim znojem i pili pivo. Vozači bicikalarikši čučali su u senci svojih vozila i čekali večernju svežinu.
Auto je malo usporio kod Botaničke bašte. Tu su ulice bile pune lepih vila; vozač stade ispred jedne od njih.
„Evo, gospođo, stigli smo!“
„Kako se zove ova ulica?“
„Ulica hodočasnika, gospodo. To je mirna ulica, u prijatnom kraju. Nalazite se na dva koraka od Ulice Katina.“
Lea je suviše kratko boravila u Sajgonu da bi znala gde se nalazi. No to joj i nije bilo tako važno: kuća je delovala simpatično, imala je malu baštu i verandu. Vrata su se otvorila i Lijen je izašla da ih dočeka. Baš je lepa, mislila je Lea uzbuđeno i osetila se neprijatno. Mlada žena im je prišla sa osmehom na licu: „Ti si svakako Šarl, zar ne?“ Dečak je potvrdio.
„Dobro došli u moju zemlju. A ti si Adrijen?“ Dete se pribilo uz druga, a zatim kazalo: „Što si tako odevena?“ Lijen se osmehnula.
„Ovako se žene ovde odevaju.“
„Lepo je“, kazalo je dete.
„Uđite, unutra je prijatnije.“
Ušli su u plavo i belo okrečenu prostoriju s nekoliko lepih kineskih tepiha na podu. Kroz otvorena vrata sa zadnje strane kuće videla se lepa bašta, puna sjajnog zelenila. Noseći Kamij u naručju, Lea je prošla kroz prostoriju i posmatrala svoju oazu u srcu Sajgona. Okrenula se, sva nasmejana.
„Baš je divna kuća, kakva je samo bašta...“
„Moja majka je zasadila te biljke, ali nije u njima uživala. Otac je više voleo Hanoj. Kuću smo izdavali bogatim činovnicima i trgovcima. Sada je već godinu dana prazna. Nisam stigla daje bolje sredim, ali je unutra sve čisto i udobno.“
„Hvala, Lijen, biće nam veoma lepo u njoj. Nisam vam predstavila Adrijenovu sestru“, kazala je Lea i pružila joj devojčicu.
„Smem li da je uzmem?“, pitala je sa oduševljenim izrazom lica.
Obe mlade žene su bile vrlo uzbuđene, mada iz različitih razloga. Lijen je nastojala da prikrije nelagodnost, prislanjajući lice uz bebu. Detenceju je zgrabilo za kosu i rasturilo joj punđu, pa se sjajna crna kosa u jednom trzaju rasula sve do članaka. Lea i Šarl su oduševljeno povikali gledajući blistavi tamni slap, koji je Lijen davao izgled varvarske princeze, te je sad bila još lepša. I ona se nasmejala, i dala bebu postarijoj ženi dostojanstvenog izgleda koja je ušla zajedno s poslugom.
„To je vaša posluga.“
„Pa nije nam potrebno toliko ljudi.“
„To je pravi broj ljudi za ovoliku kuću, Tuj Čau je domaćica koja će ih nadgledati. Znam je odavno: ona je časna i poštena žena. Za decu će se brinuti Liksija (početak leta) i Điančir (zavet zdravlja); obe su Kineskinje. Kuvar se zove Lujen. Koa i Tran će se baviti nabavkama i kućom. Mislim da će Fransoa hteti sam da vas vozi...“
„Pa vozač nam, svakako, ne treba. Vozićemo sami!“
„Ne savetujem vam da vi vozite. Nije bezbedno, a ni prikladno. Pokazaću vam sobe.“
* * *

Fransoa se vratio kasno po podne, umoran i neraspoložen. Nasmešio se kad je video Leu i Lijen kako se u bašti igraju sa decom. Drugarica iz detinjstva se zarumenela i pošla mu u susret. Poljubio ju je, vidno obradovan.
„Baš si lepa, sestrice!“
Osetio je kako se ukočila.
„Zar ovo nije kuća tvoje majke?“
„Sada je moja. Srećna sam da vi možete da je koristite. Želim da budete srećni u njoj.“
„Čika Fransoa, dođi da vidiš baštu, izgleda kao džungla“, vikao je Šarl i nastojao da ga odvuče u baštu.
„Znam tu baštu, bio sam tu kada sam bio tvojih godina. Misliš li da će ti ovde biti lepo, dušo?“, pitao je Leu i uzeo je u naručje.
„Hoće, biće mi vrlo lepo. Mada je sve sasvim različito, nešto me podseća na Montijak. S tobom bih, svakako, bila svuda srećna. Kako je proteklo viđenje s visokim komesarom?“
„Pa, malo mi je laknulo... De Latrov dolazak je i njemu doneo olakšanje. Zbog sukoba u Koreji, američka pomoć sada brže stiže. Pinjon računa na nju i na avione lovce, koji su stigli prošlog meseca. Imaju dakote i nosače aviona, naoružali su dvanaest vijetnamskih bataljona, a sve se to predstavlja kao ratno savetovanje sa Amerikancima. To je mnogo manje od onoga što su očekivali Francuzi i Bao Daj, ali se očekuje još šesnaest bombardera.“
„Za šta su im potrebni lovci i bombarderi? Narod će prvi da strada...“, povikala je Lijen.
„Vrhovna komanda kaže da će bombardovati samo strateške tačke.“
„To sve komande kažu“, kazala je Lea i dala mu konjak sa sodom, koji je progutao u jednom gutljaju.
„Hvala ti, baš mi je to trebalo. Idem da se istuširam. Hoćeš li samnom?“
Tuširanje je bilo izgovor za ljubavnu igru na podu kupatila. Upravo su se oblačili kada je gong najavio daje vreme za večeru. Ušli su u trpezariju, vlažne kose, držeći se oko struka. Tu je bila postavljena prava vijetnamska trpeza, s mnogo posuda sa hranom. Šarl se mučio pokušavajući da jede štapićima, a Lijen mu je objašnjavala kako da ih koristi. Kada je uspeo da ubaci zalogaj u usta, povikao je:
„Ovo je baš dobro!“
„Obrok je vrlo obilan“, kazao je Fransoa služeći se račićima. „Pisala si o oskudici, i to u svim pismima. Izgleda daje situacija sada bolja.“
„Bolja je samo na jugu. U Hanoju je haos. Otkako su oštetili državni put broj 4, većina kineskih radnji je zatvorena. Sve se prodaje: restorani, radnje, hoteli, vile. Pomislio bi čovek da smo se vratili u 1946. godinu. Most Pola Dumea čuvaju Bambarci s puškomitraljezima; na Crvenoj reci su tri minske prepreke. Na severu grada je sve zabarikadirano a na svakoj raskrsnici je policijska postaja okružena zaštitnim vrećama peska. Oko Citadele su tenkovi. Šire se lažne vesti koje izluđuju stanovnike. Vojni komandanti su pesimisti. Posle napada na državnom putu broj 4, Pinjon je došao u Hanoj. Bio je s generalom Bojem de la Turom i obišli su grad pod opsadom. Da bi pokazao kako će Francuzi tu ostati, okupio je novinare u Palati vlade i dao izjavu da Hanoj neće pasti u ruke vijetminovskim fanaticima: ’Znamo cenu odbrane grada: to su krv i suze. Borićemo se, i branićemo četvrt po četvrt, kuću po kuću...’, kazao je.“
„Pinjon je isti kao i uvek“, kazao je Fransoa i nasmejao se iz sveg glasa.
„Da li si već to čuo?“, pitala je Lijen, pomalo razočarano.
„Jesam, odmah su mi ispričali tu smejuriju i teške uslove koje je postavio Bona, i s kojima se slažem. U Komesarijatu misle da će De Latrov dolazak sve srediti. Šta ti misliš o tome?“
„Ja sam meleskinja, imaj to u vidu. Obe strane su nepoverljive prema meni. Po Bernaru, sve ono u Lane Sonti, KaoBangu i Hoa Binu nije trebalo da se desi. Sve se to dogodilo zbog nestručnih i nedovoljno razboritih zapovednika.“
„Da li se Bernar borio zajedno s njima?“
„Jeste, sada je potporučnik. Zakleo se da će pobiti što god više može vijetminovaca da bi osvetio ženu i ćerku i sprečio komuniste da dođu na vlast. Postao je nemilosrdan. Što se tiče Haja, štiti ga naklonost predsednika Ho Ši Mina i, mada je melez, daju mu odgovorne zadatke. Ušao je u komunističku partiju i zakleo se da će isterati francuske osvajače.“
„A ti, gde si tu ti?“, uzdahnuo je Fransoa.
„Ne znam ni sama“, odgovorila je Lijen. „Ponekad samo poželim da se rat završi i da zemlja dobije nezavisnost...“
„Vi ste ipak i Francuskinja...“, reče Lea.
„To sam samo po imenu Rivijer, i po nacionalnosti, ali sam Vijetnamka u srcu.
Kada me pogledate, vidite da sam Vijetnamka, zar ne?“
Mlada žena inače nije pila alkoholna pića, ali odjednom pruži čašu i reče:
„Sipajte mi vina!“, što je Fransoa i učinio.
„Posle ostavke Ngujen Fan Donga, u jednom času sam pomislila da bi Bao Daj mogao okupiti Vijetnamce koji nisu komunisti. Postavio je jednog Košinšinca, Tra Van Hua, na čelo svoje nove vlade. Zahvaljujući novom šefu službe bezbednosti, Dok Fu Tamu, uspeo je da vrati bezbednost selima na jugu i u oblasti Sajgon Čolon. No to neće dugo potrajati, a američka pomoć će samo produžiti rat, jer vijetminovci neće odustati, a i Kina im pomaže.“
„Misliš da je francuskom prisustvu došao kraj?“
„Jeste. Iako svi Vijetnamci nisu komunisti, ujediniće se s njima da oteraju sve one koji ih podsećaju na dane kolonijalizma.“
„Zar nije oružje sa Zapada nadmoćnije nad kineskim i sovjetskim?“, pitala je Lea.
„Pa možda, za sada... ali oružje i bombe ne vrede protiv volje celog naroda.“
„Svakako mogu mnoge da pobiju.“
„Mogu da pobiju hiljade, ali neće ugušiti želju vijetnamskog naroda za nezavisnošću. To će možda trajati godinama, ali ćemo na kraju pobediti.“
„Govoriš kao jedna od njih, kako kažemo u Francuskoj“, reče Fransoa.
„Pa to i jesam, u duši, to je pravedna borba. Sećaš li se kako si, kada smo bili mladi, mislio isto što i Haj i ja...“
„Ja i sada mislim isto što i ti, kada je u pitanju nezavisnost, samo se ne slažemo oko toga kako treba doći do nje. Ne verujem u uspeh vlade Bao Daja: odvojen je od naroda, a naročito od Tonkinaca. Američka pomoć ga neće održati na vlasti. On je samo mala prepreka za komuniste. Nedostaje mu mnogo toga da realno proceni situaciju; no, ne verujem ni u mirovni plan generala Karpentijea, bez obzira na to što ima pod sobom sto pedeset hiljada ljudi. Poraz u Kao Bangu i panično povlačenje iz Lang Sona su narušili moral trupa. Vojska više ne veruje zapovednicima...“
„Zar nije general De Latr poslan da sve to promeni?“, pitala je Lea.
„U početku će svakako biti promena. Ali, dugoročno gledano, ne verujem ni u njih.“
„Pa što si uopšte pristao da dođeš ovamo?“, pitala je Lea, sva iznervirana.
„Nije mi lako da odgovorim na to. Mada mislim da je sve već izgubljeno, moram još jednom pokušati da pomognem svojoj zemlji.“
„Ali to je sasvim u suprotnosti sa svim onim što si uvek pričao o nezavisnosti, o predsedniku Ho Ši Minu i istoriji Vijetnama! Kada sam bila dete, bilo mi je logično to francusko kolonijalno carstvo, jer sam, kao i sva deca tog pokolenja, mislila da Francuska donosi kulturu drugim narodima. Od rata mislim da to nije tačno i da svi koji nose uniformu hoće samojedno: da pobede protivnike koji ne nose iste uniforme i da ih pokore! Sve je isto kao i u Francuskoj!“, razvikala se Lea.
„Pa nećeš valjda porediti francuski pokret otpora s vijetnamskim... to uopšte nije isto!“
„Za mene jeste! Ljudi koji se bore za svoju slobodu svuda su u pravu!“ Lijen je spustila ruku na njenu.
„Ako ste obe protiv mene, odustajem od prepirke!“, kazao je Fransoa.
Sve troje su neko vreme ćutali.
„Šta je s Kijenom?“, pitala je Lea.
Lijenino nežno lice se zarumenelo.
„Postao je jedan od vođa u Čolonu, u kompleksu kockarnica Veliki svet, zajedno s Baj Vijenom.“
„Jasno mi je“, reče Lea. „Postao je pravi bandit, a tome je i bio sklon...“ Lijen je oborila glavu; bila je u neprilici. Fransoa joj priteče u pomoć.
„Ovde se na to ne gleda tako. U Aziji imaju druge pojmove o dobru i zlu. Bandit može i da služi na čast svojoj porodici...“
„Hvala, Fransoa, ali mi nije čast što sam njegova sestra, mada ga mnogo volim i vrlo sam mu privržena. Ipak se stidim kad pomislim na dedu i majku. Zahvaljujem bogu što su mrtvi i ne mogu da vide kako im se potomak bavi trgovinom drogom, devizama i ženama.“
„Sada se uvalio i u to? Samo mu je to trebalo!“, viknula je Lea.
„Otići ću da ga vidim. Siguran sam da nije tako strašno kao što Lijen kaže“, rekao je Fransoa.
„Da, da, idi da ga vidiš“, povikala je Lijen zaboravljajući da je Kijen pokušao da ga ubije. „Tebe će možda saslušati. Ja sam samo sestra, moje mišljenje je samo žensko mišljenje...“
„Zna li on da smo došli?“
„Zna.“
„Dobro, zajedno ćemo ga potražiti. Hoćeš li da pođeš sa mnom?“
„I ne pomišljaj na to. Ugledna žena ne može tamo!“, povikala je Lijen i spustila pogled.
Fransoa je prasnuo u smeh.
„Lea dakle nije ugledna žena?“
„Nisam to kazala“, mrmljala je Lijen.
„Ama znam, šalio sam se. Idem da popušim cigaretu u bašti, pa odoh na spavanje, iznuren sam.“
Posmatrale su ga dok je odlazio: obe su ga volele. Talas duvanskog dima je dopirao do njih, pomešan s mirisom sveže zalivenog bilja. Lea je i sama zapalila cigaretu i zamišljeno zurila u prazno, duvajući dim od sebe.

8.


Na aerodromu Tan Sun Nut, u hangaru pretvorenom u prostor za prijeme, okupio se čitav Sajgon - svi vojni i civilni zvaničnici očekivali su dolazak generala De Latra. Sunce je peklo limeni krov hangara; muškarci, svi u belim ili svetlim odelima, brisali su znoj s lica. Žene su bile u svetlim haljinama koje su im se lepile za telo, a znoj im se skupljao iznad usana. Obično bučna gomila bila je sasvim tiha. Delovalo je kao da svi iščekuju neku lošu vest, a ne spasioca. Lea se osećala kao stranac među tim ljudima, ali je Fransoa zahtevao da ona i Lijen dođu na doček tog čoveka, koga su prozvali „kralj Žan“. Svi su, manje ili više otvoreno, ispitivali ta nova lica, zureći u Leu i mladu, elegantnu meleskinju; bile su u vijetnamskim tunikama: jedna u crvenoj, a druga u žutoj. Leina tunika je ostavljala obnažena leđa i ruke: crni slamnati šešir s crvenom ružom naglašavao je njen nedužni izgled u dugoj, uskoj odeći. Nosila je i crne kožne sandale s visokom potpeticom i crnu torbicu.
„Gospođo Tavernije.“
Lea se osvrnula i videla mladog Vijetnamca u besprekornom odelu. Činilo joj se da je tu scenu već doživela.
„Gospodine Mileni!“
„Setilt ste me se! To me raduje i čini mi čast.“
„Nisam zaboravila da ste bili prvi koga sam upoznala u Sajgonu. Lijen, predstavljam vam gospodina Filipa Milera, o komesam vam pričala. Gospodine Mileru, ovo je Lijen Rivijer, prijateljica iz detinjstva moga muža.“ Rukovali su se.
„A mene niko ne pozdravlja?“
Posle malog oklevanja, Lea je prepoznala Lisjena Bodara, novinara u izgužvanom odelu i košulji punoj mrlja od znoja.
„Oni, izgleda, žele da nas poguše“, huktao je i brisao znoj sa čela. „Vratili ste se dakle, gospođo, u ovu našu lepu koloniju. Čuo sam dobru vest: da ste pronašli muža. Da li je tu? Voleo bih da ga upoznam.“
Lea je pokazala rukom na grupu oko visokog komesara Leona Pinjona i generala Karpentjea.
„Znači da je u glavnom društvu. Šta radi među tim tipovima?“
„Došao je na zahtev generala De Latra.“
„Baš kao i ja... Tražio je da najvažnije francuske novine, Mond, Figaro i druge, budu prisutne; jedan general mu je kazao da je Frans soar ipak najvažniji, pa je rekao da hoće dopisnika tih novina na svakom važnom mestu. Ja sam taj dopisnik, pa ga svuda pratim!“
Jedan kolega ga je povukao za rukav.
„Lisjene, svuda te traže, avion je sleteo!“
„Evo me; videćemo se uskoro, gospođo Tavernije...“
Avion se pojavio na kraju piste i zaustavio se ispred hangara. Privukli su stepenice za izlazak, vrata su se otvorila, a svi su zadržali dah. Začula se Marseljeza. Jedan okruglasti čovek u belom odelu, s Ordenom Legije časti na reveru i šeširom u ruci, oprezno je sišao niz stepenice. To je bio ministar spoljnih poslova Federacije Žan Leturno. Već je sišao skoro udno stepenica kada se na vrhu pojavio heroj koga su toliko iščekivali. General De Latr je zastao nepomično, odeven u belo, s dvostrukim nizom odlikovanja i crnom kravatom. Na levom rukavu su se videle oznake Viteza Rajne i Dunava i Odlikovanje francuskih komandosa, kao i zelena traka Ordena Legije prve klase. Polako je silazio, stežući dršku štapa rukom u beloj rukavici. S visine je pogledao sve okupljene. Kada je izašao, stajao je ispred garde sve dok nisu odsvirali himnu. Zatim je izvršio smotru jedinica i pozdravio zastavu. Leon Pinjon i Karpentje su išli za njim i videlo se da im nije prijatno. Doček „kralja Žana“ bio je jedan od najhladnijih. Za njim su, u besprekornim uniformama, silazili oficiri s visokim činovima, članovi njegovog štaba. Među njima je bio i Raul Salan, koga su zvali „Kinez“, ili „Mandarin“, jer je dobro poznavao Aziju i govorio vijetnamski.
Stojeći pred vojskom, general je izjavio: „Ponosan sam što stojim ispred francuskih boraca. Dolazim u ovu zemlju spreman da se, dušom i telom, posvetim svom zadatku. Dolazim kao vojnik, potpuno odan, i održaću reč datu Francuskoj da ću završiti započeti poduhvat.“
Glas mu je bio suv, pojava elegantna, a njegovo lice s oštrim bridom nosa i stisnutim nozdrvama ostavilo je utisak na sve okupljene, i vojnike i civile. Za generala De Latra de Tasinjija pričalo se daje megaloman i da ne podnosi da mu se protivreči. Bio je prilično nasilan i često nepravedan, nadmoćnog držanja, i brinuo je o utisku koji ostavlja, veoma zahtevan prema podređenima, oštar prema nadređenima, ali lojalan i veran prijateljima. Za mnoge je bio pravi satrap, a za druge pravi moćnik. Njega su ili voleli ili mrzeli, neki čak i preterano, ali su ga se uvek plašili. Jednom je u avion napakovao nekoliko hiljada božičnih paketa za vojnike...
Za vreme pozdravnog govora Fransoa Tavernije nije mogao da se uzdrži a da ne pomisli: Kakav mazgov! General se smestio u automobil, dok je gomila klicala. Fransoa je pošao s pratnjom i uskoro su se vozili sajgonskim ulicama brzinom od sto kilometara na sat. Sunce je pozlatilo rešetke palate Norodom, u kojoj je bila rezidencija visokog komesara; travnjaci su se zeleneli, a pesak na stazama je delovao ružičasto, dok su na straži bili voinici sa šiljatim kineskim šeširima.
Filip Miler je otpratio Leu i Lijen do Ulice hodočasnika. Lea ga je pozvala na malo osveženje. Posluga se rastrčala, a dadilje su odvele decu. Posle nekoliko minuta, bašta je odjekivata od vike i smeha.
„Kakav je taj general?“, pitao je Šarl.
„Kao i svaki general“, odgovorila je Lea i pokušala da se rashladi maramicom. Dečaku je taj kratki odgovor bio dovoljan, pa se vratio čitanju Spiroua.


Dok se Lijen starala za večeru, Lea je Filipu pričala o novostima iz Francuske: pričala mu je o tetki i teči, Žozefu i Mirjam Binder, koje je po povratku posetila i zahvalila im na pomoći; pričala mu je i o filmovima Stromboli i Herojski podvig, koje je gledala pre odlaska, kao i o poslednjem komadu Fransoe Morijaka, Vatra na zemlji, o nagradi Femina za knjigu koju nije pročitala, o smrti novinara Andrea Violisa, zbog koje se Fransoa bio tako rastužio...
„Nisam ni znao da je mrtav. Moji su ga roditelji upoznali u Sajgonu 1931. godine, kada je pratio Pola Rejnoa, tadašnjeg ministra za kolonije. Zahvaljujući mome ocu, uspeo je da se upozna s vođom kaodaista Le Van Trungom.“
„Muž mije dao da pročitam njegovu knjigu Indokina, SOS, pa sam razumela mnogo šta što se ovde dešavalo pre rata. Da li je i sada tako?“, pitala je Lea.
„Više se niko ne ponaša prema domaćima kao ranije, ali trgovina je i dalje živa. Bilo je nekoliko atentata, koji su prepali belce. Sećate li se one večeri u Čolonu, kada ste bili upravo stigli?“
„Vrlo dobro je se sećam.“
„Onaj Baj Vijen, koji vas je tada primio, postao je još moćniji. Zapoveda pravom vojskom i ne zna se da li podržava Francuze ili vijetminovce. Brat gospođice Rivijer je mladić koga cene, ali ga se i plaše. Kako se ophodio prema vama? Prekorevao sam sebe što sam vas pustio s njim.“
„Niste imali izbora. Bio je vrlo uljudan, ako već pitate, ali nemam baš neku želju da ga vidim...“
„To će biti teško, on je stalno u Visokom komesarijatu, a vi ste kod njegove sestre.“
Zvono je zazvonilo i Tuj Čau dotrča da kaže Lei kako gospodin Kijen Rivijer želi da je vidi.
Lea je besno skočila i povikala:
„Ne želim da ga vidim!“
Bilo je prekasno; već je ušao, zajedno s Lijen.
Filip Miler je ustao i kazao:
„Dozvolite mi da vas pozdravim. Nadam se da ćemo se videti; evo moje posetnice. Bilo mi je drago...“
„Nisam vas valjda ja oterao, gospodine Mileru?“, kazao je Kijen.
„Niste, gospodine Rivijer. Imam jedan sastanak“
„Verovatno je nešto važno?“
„Vrlo je važno. Do viđenja, gospođo, gospođice...“
„Do viđenja, gospodine Mileru“, promrmlja Lijen.
On se udaljio, a Kijen je seo.
„Vi ste još lepši nego poslednjeg puta“, kazao je i uzeo čašu od sluge.
I on je još lepši..., pomisli Lea i pocrvene. Bila je besna na sebe, pa se okrenula. Kod njega su se rase pomešale u savršenom odnosu, kao i kod njegove sestre: imao je azijatski crnu kosu, taman ten i malo iskošene oči; od evropskih predaka je nasledio visok stas i samouvereno držanje. Žene su se na ulici okretale za njim, a muškarci su bili ljubomorni. Svi su ga se plašili, a čak gaje i čuveni Sportski klub uvrstio među članove. Zar ipak nije bio Francuz izdobre lionske porodice? Zračio je sirovom životinjskom snagom, koja je delovala na Leu, uprkos netrpeljivosti i preziru koje je osećala. No najviše joj je smetalo što on zna kako deluje na nju. Merkali su se kao zveri, čekajući koće prvi pokazati znake slabosti. Mladić se zakleo da će mu ona jednom pripasti i čekao je da kucne njegov čas. Nije mu nedostajalo žena, ni među činovničkim i oficirskim suprugama, kao ni među lepim, gracioznim Kineskinjama, koje bi ga samo privremeno smirile.
Deca su došla, smejući se i gurajući se.
„Ovo je Adrijen, moj sin, i Šarl, moj posinak.“
Zadovoljan i zahvalan Šarlov pogled nije promakao Kijenu, koji je odlučio da šarmira dete.
„Baš si srećan što imaš tako lepu mamu. Voliš li životinje?“
„Da, vrlo ih volim.“
„Ako ti mama dopusti, odvešću te u Botaničku baštu da vidiš ongkopa.“
„Štaje to onko?“
Kijen je prasnuo u smeh, a Lea je pomislila kako deluje vrlo mladoliko.
„Kop je tigar, a kada se u Vijetnamu kaže ong kop, to znači nešto kao ’gospodin tigar’. Da li bi voleo da ga upoznaš?“
Šarl se okrenuo ka Lei s tako oduševljenim pogledom da mu to nije mogla odbiti, pa je kazala:
„Poći ćemo zajedno.“
Šarlov zahvalni osmeh je bio najveća nagrada. Kijen je odvratio pogled da prikrije pobedonosno osećanje.
„Kada ćemo ići?“, navaljivao je dečak.
„Sutra... ako želiš...“, kazao je Kijen.
„Sutra ne možemo, još se nismo smestili“, kazala je Lea.
„Doći ću po vas prekosutra.Do viđenja“, kazao je i pošao.
Lea je klimnula glavom želeći da ga se reši.
„Pozdravite muža u moje ime...“
„Neće morati, tu sam“, kazao je Fransoa ulazeći.
Rukovali su se.
„Nisam ni pomišljao da ćeš se vratiti u vučju jazbinu“, povikao je Kijen paleći cigaretu.
Lea i Lijen se zgledaše.
„S De Latrom će vuk morati da zagrize svoj rep. Taj čova nije nimalo zgodan, a rešio je da zavede red u vojsci. Na kojoj si ti strani: francuskoj ili vijetminovskoj?“
„Ja sam za sebe“, kazao je Kijen s čudnim smeškom. „Nije mi stalo ni da se rat brzo završi, ovako dobro zarađujem.“
„Uvek si bio bandit“, reče Fransoa oporo.
Kijen je stezao pesnice; više bi voleo gnev nego to potcenjivanje i nezainteresovanost. Osećao se odbačenim, kako se i kao dete osećao pred starijima. Da ne bi pred Leom izgubio obraz, pokušao je da i sam deluje hladnokrvno.
„Ja sam bandit po zapadnim merilima, takav si izraz upotrebio... ali ovde u Čolonu sam zapravo kaid.“
„Pa, to nije ništa novo.“
Lijen je prišla i uhvatila brata za ruku.
„Da li bi načas došao? Hoću nešto da ti pokažem...“
Dok su se njih dvoje udaljavali, Fransoa je privukao Leu sebi.
„Voleo bih da on ne dolazi često. Postao je opasna bitanga, a i kompromituje nas. Ako tako nastavi, ubiće ga jedni ili drugi.“
„Zašto to kažeš?“
„Prodaje oružje vijetminovcima, a opijum vojsci, a da i ne govorim o trgovanju devizama, što naveliko radi.“
„Kako ga možeš sprečiti da viđa sestru?“
„Pričaću s Lijen. Ako bude potrebno, preselićemo se.“
„Šta? Da se selimo? Pa tek smo došli... Predložio je Šarlu da nas vodi u zoološki vrt.“
„Od kada se toliko zanima za životinje? Kada je bio mali, uopšte ga nisu zanimale, što nije retkost za Azijce često. No dosta priče o njemu. Dođi u sobu!“
„Mislila sam da treba da idemo u Visoki komesarijat, na prijem.“
„Pričekaće oni nas!“
* * *

U rano jutro 19. decembra 1950. godine Fransoa Tavernije je odleteo za Hanoj dakotom generala De Latra, koji je otišao da preuzme prestonicu Tonkina, i to na godišnjicu vijetminovskog napada 19. decembra 1946. godine. To je bio napad u kome je zamalo poginuo Žan Senteni i koji je doprineo zaoštravanju sukoba posle bombardovanja koje je izvela francuska flota u luci Hajfong, 20. novembra, kada je izginulo više hiljada Vijetnamaca.
Plan o dolasku u Hanoj pretrpeo je neke izmene i s time se zakasnilo, jer je general bio poslao telegram caru Bao Daju i obavestio ga o svom dolasku, a car ga je, zauzvrat, pozvao na doručak. Avion je sleteo na aerodrom Dalat negde oko podne. Po De Latra i njegovu pratnju došle su limuzine.
„Gadno će se natezati s Njegovim veličanstvom“, kazao je Lisjen Bodar, koji je sedeo pored Fransoe. „Starije besan što car nije došao na doček u Sajgon. Čuo sam ga kada je pretio i psovao tog ’makroa’, ’naduvenu glumačku njušku’, govnarskog cara i ko zna šta još. No tu se prevario. Premda izgleda kao plejboj, Bao Daj uopšte nije glup. Siguran sam da neće ići u Hanoj, kao što bi De Latr hteo. Tako bi izgubio obraz pred narodom.“
Doručak je bio sjajan i dugo je potrajao. Car i general su izmenjivali izraze učtivosti. Očiju sakrivenih iza tamnih naočara, Bao Daj je, odeven u sjajno skrojenu odeću, delio osmehe i klimao glavom, kao prava dobričina. No, kao što je kazao Bodar, taj „suveren noćnih klubova“, kako ga je gost nazvao, glatko je odbio da pođe u Hanoj. Posle tog odbijanja, De Latr je mogao samo da se oprosti i da ode, a pratili su ga Leturno i njegovi ljudi. U avionu je pobesneo: „Borimo se za nazovikralja, i to takvoga koji nema jedne lepe reči za žrtve koje podnosimo da bi se on lepo zabavio!“
Za vreme leta je stalno pričao s generalom Salanom. „’Kinez’ govori vijetnamski, pa će biti vrlo koristan“, kazao mu je pred polazak Žorž Gotje, poverenik ministra za prekomorska pitanja Fransoe Miterana. Gotje je, kao i Orijak, bio imenovan za DeLatrovog savetnika, a za vreme japanske okupacije član kabineta admirala Dekua.
Pored Fransoe je sedeo pukovnik Bofr, zadubljen u misli. Iza njih su se čuli delovi rečenica koji su povremeno nadjačavali buku motora: „Treba uneti malo vijetnamske krvi u vojsku... moraćemo da ’zažutimo’ vojne redove... treba naterati vijetminovce jedne protiv drugih... najzad, nema mnogo komunista među njima... s De Latrom će se sve promeniti... ’Sovuljaga’ (ratno ime De Latra) još nije rekao poslednju reč...“
Naoblačilo se, pa je u avionu bilo prohladno.


Dakota je sletela u Hanoj oko pet posle podne. Bilo je oblačno i mračno. Svi koji su došli na generalov doček bili su iscrpljeni; dugo su hodali i još od podneva stajali. Farovi automobila su osvetljavali pistu, a pratnja se uputila prema zvaničnicima koji su čekali. General je pozdravio Bao Dajevog izaslanika, guvernera Tonkina Ngujen Hu Trija, čije je zaleđeno lice skrivalo nezadovoljstvo. Želeo je da ponovi defile Ho Ši Mina, koji je 19. decembra 1946. godine prošao kroz Hanoj na čelu svojih jedinica; vijetminovski radio je najavio preuzimanje grada pre praznika Ta, početkom naredne lunarne godine.
Povorka je krenula. Iz daljine su čuli grmljavinu neprijateljskih topova. Brzo su se kretali. Kuće i kućice koje nisu bile razrušene delovale su napušteno. Na početku Mosta Pola Dumea stajala je naoružana vojska.
„Požurite!“, naredi general.
Ulice prema Malom jezeru bile su puste. Kineska četvrt je zamrla. General se, u svojoj besprekornoj uniformi, popeo na podijum pored jezera, pozdravio hanojskog episkopa i nekoliko prisutnih zvaničnika. Kišica je sipila, i bližila se noć. Oficiri su se prestrojili pred podijumom. U dnu je stajao ađutant Rene Lager, oficir s najviše odlikovanja, koji se držao veoma pravo, sa zastavom Desetog padobranskog bataljona. Po generalovomnaređenju, jedinice koje su se prethodnog dana još borile, poslate su za Hanoj da dočekaju novog zapovednika, koji nije oklevao da ih povuče sa fronta. Neki od oficira su gunđali da je to čista ludost i da će to vijetminovci svakako iskoristiti za ofanzivu.
„Svakoga drugog bi pozvali pred vojni sud zbog te neozbiljnosti!“, gunđao je neki pukovnik.
„Kakav je davež taj stari!“, šapnu neko pored Tavernijea.
Poznao je glas dopisnika Frans soara Lisjena Bodara.
„Možete Iepo da ga nakitite takvim opaskama u svom listu“, kazao je Fransoa.
„To neću propustiti. Kakav tip!“
„Neka bataljoni prodefiluju“, kazao je ratni dirigent Indokine. Fanfare su zatreštale i osam bataljona je prodefilovalo, osvetljeno farovima vojnih kamiona. Pored arapskih vojnika iz sever no afričke grupe, koji su ličili na izgladnele vukove, i kojima je zapovedao krupni pukovnik Edon, prošli su i Vijetnamci u francuskim uniformama. Fransoa je prepoznao Bernara Rivijera, koji je bio znatno viši od ostalih. Mada su im dronjave uniforme bile iskrpljene i umrljane, držali su se uspravno i gordo, pravo vojnički.
„Vidite kako su lepi!“, vikao je De Latr.
Posle njih su lagano prošli vojnici iz Legije stranaca, blatnjavi i pocepani, znojavih lica, a general je očarano sišao s podijuma, prišao im i zurio u njih; ponekog bi dotakao. Miris znoja koji su širili zahvatao gaje, obujmljivao, menjao, i od njega je izgledao ljudskije. Rukom u rukavici je pozdravljao ratnike, iako to uglavnom nisu bili Francuzi, ali su se borili za njegovu zemlju, koja ih je prihvatala bez mnogo zapitkivanja.
„Baš su lepi!“, ponavljao je i gledao za njima dok su nestajali u noći.


Oko jezera su se videla svetla. Okupljala se masa. Bilo je tu i Vijetnamaca i Francuza; izašli su iz zaklona. Pojava „kraljaŽana“ stvorila je osećaj sigurnosti, pa su prodavci supe opet izašli na ulice. Grad je živnuo, začula se dečja vika i smeh.
General Boj de Latur, tonkinški komandant, došao je da pozdravi generala.
„Želim da oficiri i podofociri dođu, u što većem broju, u Francusku kuću, odeveni kako jesu“, kazao mu je pretpostavljeni. Boj de Latur je bio naredio evakuaciju žena i dece iz grada, pa je De Latr zauzeo prezriv stav prema njemu.
Čula se muzika i vojnici su pošli ka Citadeli, dok su se ostali popeli u kamione i krenuli ka neprijateljskim linijama. Neki su bili uznemireni zbog toga što je pala noć, a to je bilo vreme za vijetminovce; no svi su se nadali da takva situacija neće dugo trajati.
U Francuskoj kući se nastavila procedura preuzimanja dužnosti: „Prihvatio sam ovu misiju, nesiguran šta ću zateći, znajući da me ljudi čekaju da preuzmem zapovedništvo. Šta god da se desi, biću uz vas. Želim da se pozdravim i s poručnicima i kapetanima. Mladi oficiri nose teret ovog rata i preko njih se stvara veza s vijetnamskim narodom; oni najpre mogu premostiti jaz između Vijetnamaca i Francuske. Dostaje bilo povlačenja. Zadržaćemo Tonkin! Mi ćemo izdržati! Vi ćete poslušati naređenja!“
Mladim oficirima su sijale oči: vratila im se nada; najzad su dobili pravog zapovednika.
Kao i ostali, Fransoa Tavernije je morao da prizna generalu izvestan šarm:
Kakav pametnjaković, a tek kakav glumac!, mislio je.

9.


Iz Hajfonga je stigao telegam iz kog je Lea saznala da Fransoa neće doći za praznike.
Ona se, međutim, kao dete radovala na pomisao o Božiću u porodičnom krugu. Lijen joj je pomogla da kod nekog kineskog trgovca u Čolonu pronađe ukrase, načinjene uglavnom od drveta: kugle i girlande u boji. Lijen joj je našla i neko drvce, koje je, ako se ne zagleda izbliza, ličilo na jelku. Šarl se potrudio da ga ukrasi, a Adrijen mu je pomagao u tome.
„Baš je lepo“, vikalo je dete tapšući rukama.
Užasno izgleda, mislila je Lea.
Drvce je zbilja izgledalo čudno sa onim retkim ukrasima i kuglama koje nisu sijale. Šarl je video da je Lea razočarana, pa su se i njemu oči napunile suzama.
„Oprosti“, mrmljao je.
„Zašto da ti oprostim, dušice? Uradio si sve što si mogao. Drvo je sasvim dobro.“
„To kažeš da mi ugodiš. Znaš da to nije tačno... Kijene, možeš li ti da pomogneš?“
Opet je, dakle, bio tu! Svakoga dana je nalazio neki izgovor da dođe do njih. Nije mu se moglo ništa zameriti: bio je ljubazan, zatrpavao je decu darovima, slao voće i cveće.
Bio je sjajan vodič po Botaničkoj bašti i zoološkom vrtu. To mesto je izazivalo melanholiju: osećao se sjaj prošlih vremena. Baštovani su se vrlo malo trudili oko vrta.
Deo s pticama je bio poluprazan, u malom bazenu su se bacakale tri lepe vidre, a veliki medved je dremao u svom uglu. Čuveni ong kop je ličio na veliku mačku. Vrt je, kada ga je agronom Pjer osmislio 1864. godine, bio jedan od najlepših na Dalekom istoku. Sajgonci iz kolonije su voleli da se okupljaju tu, pored muzičkog paviljona, i da slušaju gradski ili vojni orkestar. Sada je vrt bio prilično zapušten, i govorio je o kraju jednog doba.
Toga dana je Kijen došao s telohraniteljima, koje je Lea već poznavala: Francuzom Fredom i Vinom. Sva trojica su bila u belim odelima; Kijenovo odelo je bilo divno skrojeno, dok je odela njegovih prijatelja sašio neki skromniji krojač iz Čolona. Došao je s gomilom paketa u rukama.
„Da li ste rešili da izigravate Božić Batu?“, pitala je Lea pomalo podrugljivo.
„Pa to mi dobro pristaje, zar ne? Samo nedostaju crvena odeća i bela brada.“
„Nemojte da se izmotavate. Šta je u tim paketima?“
„Videćete: to su pokoni koji treba da stoje ispod jelke. Drvce nije baš najlepše. No, Kijen misli na sve. Šarle, uzmi torbu, tu ima ukrasa za jelku.“
Dečak ga posluša; radosno je uzvikivao na svako zvonce, zvezdu ili višebojnu kuglu. Kijen i Šarl su ukrašavali takozvanu jelku sve dok nije počela da liči na neku od onih nakićenih figura koje Kinezi nose prilikom procesija. Deca su se toliko radovala da je Lea samo kazala:
„Razmazićete ih!“
„Decu ne možete previše razmaziti. Kod nas su deca kraljevi. Hoćete li ići na ponoćnu misu sutra uveče, kao većina sajgonskih Evropljana?“
„Ja nisam iz Sajgona, a i dugo nisam išla na ponoćnu misu. Poslednji put sam išla na tu misu u verdelešku crkvu, pred sam rat, sa ocem, majkom i sestrama...
To sećanje joj zamagli pogled. Oborila je glavu. Šarl je to video i uzeo ju je za ruku, pa je na nju spustio usne. Nagnula se i poljubila mu kosu.
„Ako nećete u crkvu, možda biste došli na bdenje s mojim prijateljima, pošto Fransoa nije tu?“
„Kako to znate?“
„U Aziji se novosti brzo šire.“
„Neka, hvala. Ostaću s Lijen i decom.“
„Idi, Lea, i ne brini za nas: tu su Liksija i Điančir, paziće na nas.“
„Zlatan si, Šarle, ali želim da ostanem s vama.“
„Ali...“
„Dosta priče! Idi u sobu i dovedi Adrijena.“
Lea je zapalila cigaretu, a Kijen joj je prišao.
„Sada ste ga rastužili. Dete vas obožava. Mislio je da ćete se možda malo razveseliti ako pođete“
„Kijene, ostavite me na miru! Ovde sam manje od mesec dana i nisam imala vremena da se dosađujem. Ne želim da idem s vama na bdenje, već sa svojim mužem.“
„On nije tu kada vam je potreban.“
„To se vas ne tiče!“
„Šta se zbiva, Lea? Kijen vas gnjavi?“, pitala je Lijen ušavši u sobu.
„Ne, ne gnjavim je, sestrice. Samo želim da je pozovem na sutrašnju misu jer Fransoa nije tu. Hteo sam i tebe da pozovem.“
„Pa to je dobra zamisao, pod uslovom da nas odvedeš na neko prikladno mesto.“
„Treba to prihvatiti“, kazala je Lijen Lei. „Sigurna sam da bi Fransoa bio tužan da čuje kako ste to veče proveli sami, zatvoreni u kući.“
Ljubazno navaljivanje mlade meleskinje podsetilo je Leu na Šarlovu majku Kamij, po kojoj je nazvala svoju ćerku. To sećanje je bilo presudno.
„Neću da se nadmudrujem. Ali bih voleta da Filip Miler pođe s nama.“
„Kako želite. Doći ću po vas oko jedanaest. Želim da budete najlepše i da mi ceo Sajgon zavidi. Ne zaboravite na poklone, na njima su ispisana vaša imena.
Videćemo se sutra!“


Na Badnje veće 24. decembra 1950. godine, na pragu hotela Kontinental stajao je njegov novi vlasnik, gospodin Frankini, odeven u smoking, i primao najuglednije sajgonsko društvo. Elegantna gomila se gurala i ćaskala sa čašama šampanjca u rukama, stojeći ispod velikih ventilatora koji su vrteli mlak vazduh, dok je u dnu dvorane orkestar veoma glasno svirao. Konobari su vodili goste do njihovih stolova, pošto bi im gospodin Frankini to odobrio. Za tu priliku su bili postavljeni najlepši stolnjaci, najkvalitetniji srebrni pribor i najlepši porcelan. Kristalne čaše su blistale na nabranim belim stolnjacima. Nasred svakog stola sijale su francuske ruže i nadmetale se s malim lampama sa abažurima boje lososa. Žene su bile u večernjim haljinama, ukrašenim trakama i čipkom, i lica su im bila preplavljena zadovoljstvom. Sve su bile preterano našminkane. Francuska kolonija se nadala da će se pojaviti i general De Latr, ali je on rešio da ostane sa svojim jedinicama u Hanoju i da ode na ponoćnu misu u neuglednu Crkvu svetih mučenika, kod Citadele. Na skupu je bilo malo uniformisanih. Ubrzo su se svi smestili. Blizu orkestra se video jedan prazan sto. Svi su to primetili; svi važni Sajgonci su došli, za koga bi mogao biti rezervisan taj sto? Konobari su već trčkarali oko stolova kada se na vratima pojavila jedna skupina; razgovor prestade. Orkestar je i dalje svirao. Gospodin Frankini je požurio u susret gostima:
„Zakasnili ste, ali se to lepim ženama prašta“, kazao je, ljubeći Lei ruku. „Gospođo Tavernije, čast mi je da vas primim u svom hotelu, zajedno s gospođicom Rivijer i mojim dobrim prijateljima, gospodom Milerom i Rivijerom, da proslavimo vaš prvi Božić u Indokini. Šteta je što gospodin Tavernije nije mogao da dođe! On je večeras s generalom, kako mi se čini?... Dođite, sam ću vas odvesti za vaš sto.“
Po dvorani se proneo šapat: ko li su bili ti ljudi, od kojih su troje bili melezi, oko kojih se Frankini tako užurbao? Kod ženskog dela publike dve mlade žene su izazvale zavist i netrpeljivost. Muškarci bi rado menjali svoje pratilje za njih dve. Čuli su se i zadivljeni zvižduci, kao i poneki uzdah neodobravanja. Lea i Lijen su osetile da su privukle pažnju „visokog društva“.
„Nije trebalo da dolazimo“, uzdisala je Lijen, koja je divno izgledala u dugoj haljini od belog krepa, vešto nabranoj, tako da je isticala njen divni stas.
„Naravno da je trebalo“, odseče Lea, divna u svojoj uskoj crnoj haljini, koja je otkrivala ramena i dobar deo grudi, te su bile još belje.
Dvojica muškaraca u besprekornim smokinzima bila su tako prirodno elegantna da su svojom mladošću i lepotom samo još više isticali lepotu svojih pratilja.
Pošto ih je smestio za sto i popio s njima čašu šampanjca, Frankini se vratio na svoje mesto, a gosti su ga spopali s pitanjima. Činilo se da su njegovi odgovori samo pojačali njihovu netrpeljivost i prezir. Lea se upoznala s kolonijalnim rasizmom.
„Jesu li Francuzi u Sajgonu uvek takvi?“
„Kada smo u pitanju mi, melezi, jesu - osim u retkim slučajevima“, odgovorio je Filip Miler. „Izuzetak su oni koji su im potrebni, ili oni koji su vrlo bogati...“
„.. ili vrlo moćni“, otpevuši Kijen.
„Ali vi ste delom i Francuzi...“
„Čudi me što to kažete. Kao da ste prvi put ovde“, kazala je Lijen, pomalo iznervirana.
„Oprostite mi, baš sam glupa“, kazala je Lea. „No, pošto ja ne osećam ništa slično, čudim se kada naiđem na takvo ponašanje.“
„To pokazuje snagu vašeg karaktera i dobrotu srca...“
„Dragi Filipe, nemojte biti u zabludi: svi koji me znaju kažu da ja reagujem nagonski, a ne razumno.“
„Pa, po tome smo slični“, umeša se Kijen.
„Tu se ne slažemo: ne želim da imam sličnosti s vama!“
Kijen se naklonio i osmehnuo, pesnica stisnutih na stolu. Da bi promenio temu, Filip podiže čašu da nazdravi kraju rata.
„Za kraj rata!“, odgovorili su, u jedan glas.
Glavni konobar im je doneo kupu kavijara na ledu, iskazujući im poštovanje.
„Kavijar, obožavam ga!“, viknula je Lea.
„Vidim!“, nasmejao se Kijen.
„O, oprostite.“
Pocrvenela je, jer se obilno poslužila kavijarom.
„Nemojte se ustručavati. Ako i pojedemo sve to, doneće nam još.“
Lea se u neprilici osvrtala. Na drugim stolovima je videla znatno manje porcije.
„Sve je pitanje načina“, šapnuo joj je Kijen.
Kakav je on muvator, mislila je, gutajući pune kašike ribljih jajašaca.
„Ne čudi vas što smo oko petnaest hiljada kilometara daleko od Francuske, usred rata, a jedemo retke specijalitete, kao da se ništa ne događa?“, pitao je Filip Miler.
„Zar nije uvek bilo tako?“, tiho reče Lijen.
Lea spusti kašićicu. Setila se restorana koji su se snabdevali s crnog tržišta za vreme okupacije i to sećanje joj bi mučno. Da, uvek je bilo tako, a ipak to nije bilo normalno. Spopade je napad besa. Hoće li celoga veka osećati krivicu? Zar nije zaslužila taj kavijar i šampanjac, ako joj to prija? Rat, uvek taj rat! Taj osećaj nije imala od mladosti. „Ti voliš rat“, kazala joj je jednog dana Sara, malo pre smrti. Lea se setila svog čuđenja i besa. „Mnogi su takvi, ali malo njih to prepozna. Fransoa i ti, vi ste u tome slični.“
„Ali Fransoa je uvek bio protiv rata!“, povikala je. „Mada ga braniš, ipak je uvek išao u borbu...“
„Ama to je blesavo, to što kažeš. Pa šta ti onda radiš u Argentini, jureći svoje nacističke zločince?“
„To nisu moji zločinci, već neprijatelji ljudskog roda. Ja ne ratujem protiv njih, već ih likvidiram...“ - činilo joj se da čuje Sarin hladan glas. Pala je u rastrojstvo i zajecala. Fransoa, zašto te nikada nema kada si mi potreban?, mislila je.
Svi su videli njeno izbezumljeno lice.
„Šta vam je?“, pitali su je uglas.
„Nije ništa, dragi moji. Samo ružna sećanja. Filipe, sipajte mi piće, hoću da živim za ovaj trenutak.“
Mladi čovek je mahnuo konobaru da im napuni čaše.
„Dajte još jednu bocu“, smesta naruči Kijen.
Kada su izneli tradicionalni božični kolač, Lijen zasjaše oči, a Kijenove su delovale kao dva proreza. To su oči onog tigra, mislila je Lea, koju je spopadalo početno pijanstvo. I Filip se blaženo smeškao.
„Baš bih plesala“, kazala je.
Muškarci su istovremeno ustali. Kijen je bio brži i zgrabio ju je za ruku. Požurili su na podijum, gde se okretalo nekoliko parova srednjih godina; svi zastadoše diveći se njihovoj mladosti i lepoti. Kijen je zavrte; muzika je prestala, pa onda ponovo počela.
„Volim rumbu“, kazala je Lea i dala ruku kavaljeru.
Zaboravila je da Lijenin brat veoma dobro pleše i da zna na neki poseban način da je grubo pribije uz sebe i zaljulja. Lea se brzo prepustila tom njegovom stilu igranja.
Lijen i Filip im se ubrzo pridružiše. Oni su plesali sasvim drugačije. Plesali su kao Azijci, naizvesnomrastojanju. Oboma je bilo neprijatno zbog njihovog senzualnog plesa. Svi u dvorani su netremice zurili u njih. „Šokantno, skaredno!“ mrmljale su žene. „Kakav dripac, baš bih mu razbio njušku“, mrmljali su muškarci. Lea i Kijen su, pripijeni, prelazili s jednog plesa na drugi, i činilo se kao da su oduvek plesali zajedno te su se tako uskladili. Orkestar je zamukao, pa se vratiše za sto.
„Odavno nisam ovako plesala“, kazala je Lea i iskapila piće.
Frankin i im je prišao:
„Draga gospođo, vi ste kraljica zabave. Mnogi vam zavide, a vi ste, gospodine Rivijer, podstakli dosta ljubomore. No, lepo je videti vas da plešete. Mogu li vam ponuditi šampanjac na račun kuće?“
Ponovo je s njima popio čašu šampanjca i vratio se na mesto. Lea je odigrala neki spori ples s Filipom Milerom, koji se izvinjavao da nije sjajan plesač. To nije bilo tačno, ali nije ličilo na ono što je osetila u Kijenovom naručju.


Šarl i Adrijen su rano ujutru utrčali u Leinu sobu, gurajući se u trku.
„Mama, mama, ustaj, bio je Božić Bata!“
„Lea, dođi, ima mnogo poklona.“
Kao odgovor se začulo mrmljanje. Adrijen se popeo na krevet, pomerio mrežu protiv komaraca i drmusao je ručicama.
„Mama, diži se!“
Lea je jedva otvorila jedno oko. Što je lupaju po glavi? U nekoj izmaglici je videla lice svoga sina kako se naginje nad njom, a iza njega je bio Šarl. Šta li rade u njenoj sobi tako rano? U glavi joj je odjekivalo: „Božić je... Božić!“ Zbilja je bio Božić. Trebalo je brzo ustati, pre Fransoaz i Lore, i naći poklone pre njih... Nisu više verovale u Božić Batu, ali su se pravile da veruju, jer im je jedna prijateljica kazala da oni koji ne veruju ne nađu poklon u cipeli. Jedne noći su male Delmasove čule šapat i neko muvanje po hodniku. Lea se pridigla i otključala vrata. U hodniku je bio mrak. Pri svetlu sa stepeništa videla je dve bele prilike. „Duhovi!“ pomislila je i zaključala vrata, dok joj je srce lupalo. No radoznalost je bila jača od straha. Lea je želela da vidi barem jednoga duha. Bilo je: sad ili nikad! Ponovo je odškrinula vrata, pošla ka stepenicama i čula očev i majčin glas. Lagano je sišla niz stepenice. Peti stepenik je škripnuo. U istom času su se na zidu pojavile senke duhova. Prepala se i snažno se uhvatila za ogradu stepenica. Napolju je stari Matijin pas zaurlao. Potrčala je vičući i pobegla u krevet, pod veliki crveni satenski jorgan. Ubrzo su njeni roditelji ušli u sobu i upalili lampicu. Šalili su se s njenom pričom o duhovima. To su odrasli, koji ni u šta ne veruju!
Majka je počela da je miluje, pa se polako uspavala.


„Mama, budi se, Božić je!“
Zašto se setila tih duhova? Izgleda da joj nedostaju! A sada je ona bila roditelj i trebalo je da se pravi da veruje u Božić Batu. A kada bi ga stvarno bilo?, pomislila je ustajući,
„Mama, gola si!“
Nije je bilo briga. Glava ju je strašno bolela. Ne vodeći računa o deci, pošla je u kupatilo držeći se za glavu. Pipala je po polici tražeću bočicu aspirina. Zatim se bacila pod tuš i do kraja otvorila hladnu vodu. Voda je žuborila, a alkoholna isparenja su nestajala. Kad se vratila u sobu, umotala se u veliki ogrtač, a oko glave je smotala peškir. Bila je sveža i lepa, a glavobolja je nestala.
Sa Šarlom i Adrijenom je otišla u salon do drvceta, pod kojim su stajale sve njihove cipele, pune poklona. Lijen je već bila tu, u zelenoj tunici i pantalonama od bele svile. Prethodno veče na njoj nije ostavilo traga.
„Oprostite, nisam mogla da zaustavim decu.“
„To je normalno, na ovakav dan. Lepojko moja, to je tvoj prvi Božić“, kazala je i uzela Kamij u ruke. „Srećan Božić, bebice! Srećan Božić, dušice moje! Srećan Božić, Lijen!“
„Zašto tata nije tu?“, pitao je Adrijen.
Lea se smrkla i vratila dete dadilji.
„Čika Fransoa je s generalom De Latrom.“
„Zar mi je general odveo tatu na Božić?“, pitao je Adrijen.
Lei se steglo srce.
„On je čuveni vojnik, koji će se boriti za francusku Indokinu.“
„Pa dobro“, reklo je dete i počelo da razgleda poklone u cipeli.
Lea je želela da objasni Šarlu da sve to nije tako jednostavno, ali - zbog nehaja ili tuge - ostavila je istorijska objašnjenja o francusko-indokineskim odnosima za kasnije...
Deca su cičala od radosti dok su otvarala poklone, a na Lijenili poziv i sluge su došle po svoje darove.
„Zar nećete pogledati svoje poklone?“, pitala je Lijen Leu.
Ona se osmehnula, sela na tepih i razvezala vrpcu s velikog paketa. Poplava tamnocrvene svile sručila joj se u krilo.
„Kakva divota!“, povikala je.
„Da li vam se sviđa? Baš se radujem.“
„Nikada nisam videla nešto tako lepo. Moji pokloni za vas su mnogo skromniji.“
„Kako možete to da kažete? Knjige nisu nikada skromni pokloni, možda samo indiskretni.“
„Kako indiskretni?“
„Odaju ukus darodavca i ono što on misli o onome kome je poklon namenjen.“
„Nisam o tome tako razmišljala. Samo sam mislila da će vam se možda dopasti.“
„Kazaću vam kada pročitam. Hvala, od sveg srca.“
Kijen je sestri i Lei poklonio dve prekrasne ogrlice od korala i žada, sasvim različitog izgleda.
„Baš čudno što vam je dao tu baroknu ogrlicu. Deluje kao neki varvarski ukras.“
„Mislim da je vrlo lepa“, rekla je Lea. „Mogu li da primim takav poklon?“
„Ako ga ne uzmete, bio bi u stanju da ga baci u more, što bi bila šteta. Nosite je, lepo će vam stajati.“
Nastavile su da otvaraju pakete: bilo je oslikanih lepeza, kutija sa sedefnim intarzijama, vezova...
„Moj braca mi nikada nije davao ovakve poklone“, kazala je Lijen sa osmehom.
Njena laka ironija nije promakla Lei.
„Utoliko mije neprijatnije, jer ja njemu nisam ništa spremila.“
„To nije važno. Morate da se obučete. Gospodin Miler će doći na doručak.“
„Uh, da, sasvim sam zaboravila!“ Jedan od slugu je ušao i kazao:
„Neki vojnik vas traži!“
Dve žene se zgledaše. Pomislile su isto: da se nije nešto desilo Tavernijeu?
„Neka uđe!“
Ušao je mladi vojnik sa širokim osmehom na licu. Lea je zurila u njega u neverici.
„To je Frank!“, povikala je i bacila mu se u naručje.
„Ko je to?“, pitao je Adrijen, hvatajući joj se za ogrtač.
„Moj stari prijatelj. Znala sam da ste otišli u Indokinu, ali nisam se nadala da ćemo se brzo videti...“
„Zar mi persiraš?“
„Oprosti, baš sam srećna! Kako si našao moju adresu?“
„Dao mije tvoj muž.“
„Kada?“
„Sinoć, a dao mi je i pismo za tebe.“
„Daj ga, brzo!“
Otela mu ga je iz ruke i pocepala koverat, nestrpljiva da što pre pročita. Zaputila se u baštu.


Ljubavi moja,
Znam da si ljuta što nisam s tobom i decom za Božić. Nisam mogao da izbegnem generala, koga sam pratio na svim obilascima vojske. Sve je to bilo poučno, ali i tužno. Želim ti da provedeš lep Božić i obećavam da ćemo za naredni biti zajedno. Čekam te u Hanoju 31. decembra. General smatra da žene njegovih podređenih treba da budu u Tonkinu, zbog podizanja morala vojske i smirivanja duhova ono malo preostalih Francuza. Prvo sam mu kazao da nedolazi u obzir, ali je želja da te vidim nadjčala. Nadam se da se ne ljutiš. Zadužio sam Franka, koji je pošao u Sajgon, da ti da pismo. Moram da požurim, jer on ide u podne; imaš vremena da spakuješ nekoliko haljina i da poljubiš decu. Pozdravi nežno Lijen od mene, i zamoli je da nam pričuva ono što najviše volim posle tebe. Požuri, poželeo sam da vodimo ljubav.
Tvoj stari muž, koji te voli,
Fransoa

„Fransoa me moli da dođem na nekoliko dana u Hanoj. Molio je da nam pričuvate decu.“
„Naravno“, odgovorila je Lijen.
Lea je poljubi, pa se okrenu Šarlu:
„Ti si sada glavni muškarac u porodici, znam da mogu računati na tebe“, kazala je i zagrlila ga.
„Obećavam... ali nemoj predugo... nesrećan sam čim nisi tu“, prošaputao joj je.

10.


Avion kojim je Lea putovala sleteo je na aerodrom Bah Maj po jakoj kiši; bilo je skoro hladno. Na kraju mostića je stajao Fransoa s velikim kišobranom. Žureći mu u susret, Lea se okliznula na mokre stepenice i pala u baru. Fransoa je potrčao, ali se ona pridigla i tužno pogledala prljavu haljinu.
„Da li si se povredila?“
„Nisam previše... Ali će mi zadnjica biti modra!“
„O tome ću se ja postarati“, kazao je grleći je.
Kraj aviona je čekao džip. Lea je, drhteći, ušla u njega. Vozač je uzeo prtljag, a kada se vratio, skrenuo je pogled s duge butine koja je bila prebačena preko nogu njegovog nadređenog. Kod prvog kontrolnog punkta Lea je samo spustila suknju, a kod drugoga se odvojila od muža.
„Ima li ih još mnogo?“
„Samo još jedan, neprijatelj je sasvim blizu...“
„Baš smo ludi što smo se vraćali u ovu prokletu zemlju. Bojim se, Fransoa...“
„Pa nećeš valjda biti manje hrabra od generalskih žena?“
„Nisam ja generalska žena, a ni ti nisi general. Gde ćemo stanovati?“
„U hotelu Metropol. Jedva sam se domogao sobe. Morao sam da istaknem neke neodoljive argumente.“
„Verujem u tvoje sposobnosti“, mrmljala je, pripijajući se uz njega, upravo kada su stigli do Mosta Pola Dumea.
Oboje su se setili iste scene: ona, raščupana, trči u vijetnamskoj odeći preko šina, a on joj pruži ruke; ona i taj čovek, sav prljav i krvav, teturaju su se jedno ka drugome. Bilo je divno kada su im se ruke konačno dotakle...


Prelazeći Crvenu reku, nisu rekli ni reći; prsti su govorili umesto njih. Prošli su kraj Malog jezera, gde su bili parkirani kamioni s vojnicima koji su pušili, a oko njih su se okupili mali prodavci piva i cigareta. Tu su bili i neizbežni ulični prodavci supe, skupljeni pored svojih mangala. Uokolo je bilo prilično pusto. Videli su neke senke u Ulici Pola Berta, a vojna vozila su milela Ulicom Anrija Rivijera; to je bilo sve što se kretalo u elegantnoj prestonici Tonkina. General De Latr se bio smestio u Francuskoj kući, usred skupine vila koje su pripadale Indokineskim pivnicama i ledarama. „Ti prodavci limunade i trgovci se ne žale, koriste ekspedicioni korpus i prodaju piće našim vojnicima, koji to ne plaćaju samo novcem, već i krvlju. Želim oko svoje kuće pravu Francusku!“
Stigli su i u tu „pravu Francusku“; svi su čekali Monetu, generalovu ženu.
U Metropolu su Tavernijea primili kao i obično; u predvorju, u baru i restoranu, svuda je bilo sveta; skoro svi ti ljudi su bili oficiri ili dopisnici. Bio je tu i Lisjen Bodar. Presreo ih je, sa čašom u jednoj ruci i cigarom u drugoj. „Gospođo Tavernije, kakvo lepo iznenađenje! Šta vas dovodi ovamo?“
„Ja!“, odgovorio je Fransoa i uhvatio Leu za lakat.
„Vi ste njen muž?“
„Da, imam to zadovoljstvo.“
„Čestitam vam. Dođite da popijemo čašicu u čast vašeg ponovnog susreta.“
„Kasnije, gospodine Bodare. Umorna sam i hoću da se presvučem.“
„Dobro, onda za jedan sat, ne duže!“
Na stepeništu koje vodi ka sobama, Fransoa je upitao Leu:
„Odakle tako dobro znaš tu zamlatu?“
„Već sam ti kazala: srela sam ga slučajno, prilikom prvog dolaska u Indokinu.
Pokušao je da mi pomogne da te nađem.“
„Generalu je stalo do njega, kao i do većine dopisnika, novinara, fotografa i specijalnih izaslanika. Juče nam je održao govoranciju: ’Gospodo, pedesetak dopisnika i novinara su važniji za rat nego svi ovdašnji pukovnici...’“
„Pa ti barem nisi pukovnik!“
„Pazi, mogao bih i da postanem!“, kazao je ljubeći je. „Hoćeš li da nastavim?“ Klimnula je glavom.
„... ’Moja pobeda ili poraz zavisiće od njih koliko i od vojnika. Bez njih ovaj pohod na Indokinu može da se svede na mali kolonijalni rat, na osrednji poduhvat. Samo oni mogu da razglase moja dela po svetu, i zato su mi potrebni u blizini. Ako sam ja prema njima uljudan, i pored njihovih žaoka i svih njihovih pričica, budite i vi takvi. Smatrajte to naređenjem!’“
„Ne sviđa mi se to štoje rekao. Mislio je samo na sebe i na svoj ugled. Za one koji se bore, kao što su Frank i Žan, za žene i decu koje njegovi ’vojnici’ masakriraju, svakako nije našao vremena.“
„Baš si lepa kad se ljutiš!“
Nosač je otvorio vrata i bacio pogled na Leu. Imao je izraz lica kao da mu nije promakla nijedna reč iz njhovog razgovora.
Čim su se vrata za njim zatvorila, Fransoa se bacio na Leu i povukao je na krevet.
„Nemoj, sačekaj!“
„Previše sam te se zaželeo.“


Kada su sišli na večeru, shvatili su da je prošlo već dva sata.
„Gospodine Tavernije, rezervisao sam vam sto kraj prozora“, kazao je glavni konobar.
Prošli su kraj bara, gde je Bodar mahao rukama, pričajući nešto gomili pijanaca, novinara i plaćenika. Video ih je, probio se kroz gomilu i pozvao ih:
„Imali ste dosta vremena! Dođite da nazdravimo rođenju malog Hrista i budućim pobedama našeg ’kralja Žana’.“
Bilo je teško odbiti takav poziv. Bodar ih je predstavio gomili dopisnika. Bilo je tu Amerikanaca, Engleza, Holanđana, Kanađana, Italijana... jedan od njih je privukao Leinu pažnju: visok, elegantan, obrijane glave ali vrlo lepog lica, pravilnih crta i nežnog, melanholičnog pogleda, imao je duge trepavice, lepe usne i prijatan osmeh. Nagnuo se ka njoj i poljubio joj ruku.
„Predstavljam vam Žan-Pjera Danoa, našeg šefa: on je direktor Informativne službe za Francusku u Indokini. Pazite ga se, to je šarmer“, dodao je obraćajući se Tavernijeu.
„Nije ni čudo“, rekla je Lea, prepuštajući mu ruku.
Dano se osmehnuo i postao još privlačniji.
Lea se zavalila u klupsku fotelju i zabavljala se posmatrajući sve te muškarce koji su se vrteli oko nje. „Srećan Božić, gospođo!“, povikali su kao jedan, dižući čaše uvis.
„Srećan Božić i vama!“
Pili su u tišini. Da li su se prisećali ranijih Božića u svojim dalekim domovinama i mislili na rođake i prijatelje, ili su možda samo mislili na naredne depeše koje će poslati i narednu priču koju treba proslediti?
Ponovo su se raspričali:
„General će zaustaviti evakuaciju civila iz Tonikna.“
„Vijetminovci će teško izaći na kraj s njim.“
„Tražio je od Vanuksema da mu se pridruži.“
„Ponoćna misa, u onoj skromnoj Crkvi svetih mučenika, protekla je veoma dostojanstveno; bio je i dobri Leturno.“
„De Latr se ipak jednom priklonio jednostavnosti. Oni zidovi od armiranog betona nisu delovali nimalo gotički, svetlo je bilo prejako, kreč je sijao tu i tamo, harmonijum je imao oštar zvuk, a Vijetnamci, koji su pevali božične pesme, nisu se dobro čuli. Osim nekoliko cvetića na oltaru, sve je ostalo delovalo veoma spartanski.“
„A tek onaj mali pop sa svetačkim licem, koji je ne sačekavši generala započeo službu...“
„Kako to, gospodo, da večeras niste s generalom?“, pitao je Tavernije.
„Nismo mu potrebni. Zakazao nam je sastanak za sutra, u Dong Trijeu. Zar nećete i vi biti tamo?“, upitao je dopisnik Monda.
„Biću, polazim u šest.“
„O ne, nećeš valjda odmah da ideš?“
„U pravu je, zbilja je zločin ostaviti tako lepu ženu.“
„Meni je najteže zbog toga; no znate generala...“
„Pa što si me uopšte zvao da dođem?“
„Dođi, draga, nastavićemo priču za stolom. Do viđenja sutra, gospodo!“
Povukavši Leu za sobom, Fransoa je požurio u trpezariju, držeći je za lakat.
Bila je ljuta i pokušavala je da se istrgne. On ju je i dalje čvrsto držao.
„Molim te, ne pravi scene pred njima! To su prave alapače.“
Sva narogušena, sela je za sto na kom je stajala boca šampanjca. Prišao im je glavni konobar.
„Dobro došli, gospođo Tavernije. Nadam se da će vam se svideti naša skromna kuhinja. Imamo velike teškoće u snabdevanju. Većina trgovaca se razbežala.
Nekolicina seljaka, srećom, i dalje nas snabdeva povrćem i živinom.“
„Sigurna sam da je sve vrlo dobro“, ljubazno reče Lea.
„Hvala, gospođo“, odgovorio je glavni konobar, sa uzdahom olakšanja.
„Što se tiče šampanjca, za to ne brinem. Gospodin Tavernije je izabrao najbolji“, kazao je, otvarajući bocu.
Fransoa je znao da se njoj dopada vijetnamska kuhinja, pa je naručio neke poznate tonkinske specijalitete.
„Pijem za tvoju lepotu, ljubavi.
Lea je takođe podigla čašu.
„Ja pijem za kraj rata i za nezavisnost Vijetnama!“
Isturila je bradu i govorila glasno, namerno izazivajući. Nekoliko Evropljana je podiglo poglede i u čudu zurilo u divnu mladu ženu koja nazdravlja nezavisnosti neprijatelja. Jedan od njih, svakako pristalica Bao Daja, naljutio se i poželeo da toj pridošlici održi lekciju iz rodoljublja. Ustao je i podigao čašu:
„Za poraz vijetminovaca i nezavisnost francuske teritorije!“
Lea je spustila čašu i pravila se da nije ništa čula; počela je da jede, ispuštajući, između zalogaja, sitne uzvike zadovoljstva.
„Baš je dobro“, kazala je punih usta.
Fransoa se zadovoljno osmehivao posmatrajući je kako gurmanski uživa. Onaj čovek za susednim stolom je ponovo seo, sav crven u licu i ponižen, dok su njegovi prijatelji bacali ka njima poglede pune simpatija.
Neko vreme su jeli u tišini. Kada se Lea ustremila na drugo jelo, koje joj se takođe dopalo, zadovoljno se nasmejala:
„Zar taj čovek nije pričao nešto o ograničenom snabdevanju?“
„Znaš i sama da ograničenja ne postoje za sve.“ Spustila je štapiće.
„Već sam razmišljala o tome, i to me i dalje zgražava, kao i u doba našeg crnog tržišta.“
„Ne misli sada na to. Misli kako smo oboje ovde, živi i zdravi, i kako imamo lepu decu...“
„... S kojom ne možeš da provedeš praznike. Znaš koliko mi je bilo stalo do tog Božića...“
„Ne ponašaj se kao dete. I meni je stalo do toga. No, ne zaboravi da sam generalni izaslanik Republike Francuske kod vijetnamske vlade...“
„Baš sam zadivljena. Da li sada treba da te zovem ’gospodine generalni izaslaniče Republike Francuske kod vijetnamske vlade’?“
„Ućuti, nije smešno“, suvo je odgovorio.
Lea ga je začuđeno posmatrala. Nikada joj se nije tako obratio. Osetila je da joj se oči pune suzama. Savladala se i pokušala da odgovori s manje ironije.
„Oprosti mi, dragi, nisam znala da si toliko osetljiv na svoje novo zvanje. No pitanje je ko čini vijetnamsku vladu: je li na njenom čelu Bao Daj, koga si uvek smatrao Vijetnamcem s najmanje vijetnamskih osobina, i koji je uvek vodio više računa o svojim zadovoljstvima nego o narodu... doskora si i ti tvrdio da jedino Ho Ši Min može okupiti vijetnamski narod...“
„Ovo je loše izabrano mesto za političke rasprave, a ti o tome ionako ne znaš ništa.“
Lea ga je u neverici gledala: to je bio čovek koga je toliko volela, i koji je do pre nekoliko trenutaka bio lud od ljubavi za njom. Zatim je skrenula pogled; zurila je u francuski prozor i primetila neko kretanje iza njega, a jedna deformisana ruka joj je mahala.
„Điau“, promrmlja ona.
Odgovorio joj je osmehom, koji ga je još poružneo. To je malo smirilo njen gnev i osetila je daje obuzima spokoj. U tom času je neko od posluge video bogalja i pošao da ga otera. Điau je odmah nestao s vidika.
Konobar je nešto živo govorio svom nadređenom. Kada su se malo kasnije obojica približila, glavni konobar je delovao zabrinuto, i to više nego što bi trebalo da bude zbog običnog prosjaka. Lea je sebi obećala da će saznati zbog čega se tako ponašao. Iz nekog razloga, koji ni sama nije znala da objasni, mužu nije kazala ni reći o tome da je videla Điaua, i zaboravila je na prepirku s njim.
„Dong Trije nije daleko od Sedam pagoda i hrama Kijep Bak... tamo sam molila duha iz čarobne fontane da mi pomogne da te nađem...“
Fransoa ju je razneženo gledao i pružio joj ruku preko stola.
„Zapravo si ti otišla tamo s Kijenom da obiđeš to staro svetilište...“
„... A francuski vojnici su pucali u gomilu hodočasnika.“
„Znam to. No ti si mi sama rekla da su se među njima krili vijetminovci.“
„Pa zar to nije bilo logično?“
„Za vijetminovce komuniste možda i jeste. No katoličko stanovništvo je uglavnom na strani Francuza, koji se bore za njih. To važi i za manjinu Nung, s visoravni severnog Tonkina, i Muong u severnom Anamu, narod To, severno od Crvene reke, i Meose, večite neprijatelje vijetminovaca...“
„… Kao i sekte s juga Indokine, kojima se ne može verovati, a i narod Hoa Hao, koji imaju veoma krvoločne žene-borce, kaodaiste, koji mrze Francuze, ali koriste ih za napade na vijetminovce, Bin Hujenove bandite, koji menjaju strane, već prema potrebi...“
Lea je prasnula u smeh kada je videla njegovo zgranuto lice.
„Vidim da si začuđen s obzirom na to da ja ne znam ništa!“
„Odakle si saznala sve to?“
„Nisam izgubila oči, ni jezik. Pre našeg susreta, Kijen i Lijen su mi ispričali ponešto iz najnovije istorije Vijetnama. Priznajem da nisam baš sve razumela, jer je vrlo složeno, a da i ne pominjem sve te mešavine budizma, konfučijanizma i preovlađujućeg kulta predaka.“
„Treba da razgovaraš s generalom Salanom. On je nenadmašan u svim tim pitanjima. Zar nije baš on nazvao svoju ratnu operaciju ’Lea’?“
„Zar njega ne zovu ’Kinez’?“
„Da, ili ’Mandarin’.“
„Izgleda da je on i pušač opijuma, kao i njegova žena...“
„Moguće je. Svi koji provedu neko vreme u Aziji počnu da ga puše, pre ili kasnije. Zar nije tako, lepojko?“
Setila se toplih noći na Kineskom moru, na Kijenovoj džunki, i ceremonijala sporog pušenja opijuma. Kada se vratila u Hanoj, nije joj bilo lako da se odvikne. „Odvedi me u neku pušionicu...“
Fransoa ju je gledao, zabavljajući se.
„Zar nisi primetila koliko se sve promenilo? Grad je pod opsadom. Svi koji su mogli, pobegli su. Ako i ima nekih otvorenih pušionica, one su u najsiromašnijim četvrtima, koje su i najopasnije.“
„Inače ti ne bi bilo teško da se, kao nekada, obeznaniš, kako je govorio moj otac.“
„To sam radio kada nisam imao ženu ni decu. Porodica nameće nov način života.“
Lea mu je nervozno pružila čašu. Glavni konobar je uzeo bocu i nasuo joj piće.
„Oprostite, gospodine, nema više šampanjca u ovoj boci...“
„Donesite nam drugu.“
„Dobro, gospodine.“
„Pripalite mi, molim.“
Uvlačila je dim žudno, poluzatvorenih očiju. Naglo ih je otvorila, nagnula se ka mužu i strogim glasom kazala:
„Nemoj da se izgovaraš na mene i decu. Želim da budeš čovek kakvoga sam poznavala: pustolov, idealista, cinik, hedonista, zabavan, plemenit... Ne želim da te brak pretvori u nekog ukočenog državnog službenika. Želim da i dalje budeš moj ljubavnik, više nego moj muž i otac moje dece.“
„Pa naravno da ću i dalje biti tvoj ljubavnik! Što se tiče dece, ona su deo tebe. Volim ih, jer su tvoja. Vređaš me ako me porediš sa onima koji, u prvoj neprilici, kukaju: ’Imam ženu i decu, gospodine...’ U pravu si, to je nešto najodvratnije.
Ljudi to mogu da pomisle, ali ne i da glasno iskazuju...“
„Zabrinuo si me. Već sam pomislila da ti je taj general De Latr zavrteo pamet.“ Smeškajući se nežno, nazdravili su jedno drugome.


Kada se Lea narednog jutra probudila, Fransoa je već bio uveliko otišao za Dong Trije. Na jastuku pored njenoga stajala jecedulja na kojoj je bilo napisano: „Ne zaboravi da te volim i da si ti žena mog života“.
„I ja tebe volim“, promrmljala je u papirić s nazivom hotela u zaglavlju.
Posle lakog doručka doterala se i sišla; u predvorju i za barom, koji su prethodnog dana bili prepuni, nije videla nikoga. Samo je barmen opušteno brisao čaše, a konobari su stajali unaokolo; nije bilo nikoga na vidiku. Lea je pošla ka izlazu, u nameri da se prošeta pored Malog jezera. Tek što je stupila na izlazne stepenice, neki mladi vojnik joj uperi pušku u grudi:
„Kuda ćete, gospođice?“
Bila je zbunjena i ustuknula je pre no što je odgovorila:
„Pošla sam u šetnju...“
„Ali to je veoma opasno! Sada se niko ne šeta ulicama!“
„Zašto kažete da se niko ne šeta, vojnice? Eto, ja se šetam“, kazao je neki oficir lepog i otmenog lika.
„Vi se možda šetate, poručnice. Ali za ženu...“
„Vi, gospođo, svakako želite da obiđete radnje? No one su, nažalost, zatvorene... Možda želite da nabavite neku tkaninu u Ulici svile?“, pitao je pridošlica, s ironičnim osmehom.
Nije loš ovaj padobranac, ali to nije razlog da mi se podsmeva, pomisli Lea.
Okrenula mu je leđa i preskočila vreće s peskom, pa se zaputila ka Bulevaru Anrija Rivijera.
„Poručniče, ne treba je pustiti samu!“
„U pravu ste, poći ću s njom.“
„Ali, poručniče...“
Sustigao je Leu u nekoliko dužih koraka.
„Oprostite, gospođo, ali ne mogu tek tako da vas pustim u pustolovinu. Bila bi šteta da vijetminovci otmu takvu lepoticu, ili da neka naša patrola bude neprijatna prema vama. Dozvolite mi da se predstavim: poručnik Klod Bares, vama na usluzi.“
„Očarana sam, poručnice, ali mi niste potrebni ni vi ni vaše usluge. Poznajem Hanoj, ne treba mi vodič.“
„Nisam ni mislio da budem vodič, već telohranitelj... Naročito kada se ima u vidu jedno tako lepo telo...“
Dok je to pričao, odmeravao ju je od glave do pete.
„Poručniče, ne sviđa mi se što me tako posmatrate.“
„Izgleda da jednom usamljeniku kao što sam ja ne treba pokazivati toliku lepotu.“
„Nemojte tako, rasplakaću se!“
Koškajući se tako, stigli su do Bulevara Fransoe Garnijea, rasteravši usput nekoliko dečaka, koji su se udaljili čim su ih videli. Dva džipa vojne policije su se zaustavila, ali ih je poručnik Bares udaljio jednim pokretom ruke.
„O, ne!“, povikala je Lea.
Stala j e kao ukopana na obali Malog j ezera i besno gledala mali hram Ngok Son, koji je stajao, polusrušen, na Ostrvu zada.
„Srušen je i Most izlazećeg sunca!“
„Izgleda da vam je žao zbog toga?“
Lea se okrenula od tog tužnog prizora i dobacila mu gnevan pogled:
„Naravno da jeste, mada čovek ne može očekivati od glupog padobranca da zna šta je lepo.“
„Mislite?“, upitao je, sa osmehom koji mu je stalno lebdeo na licu.
„Ako i imate isto prezime kao Moris Bares, to ne znači da imate i njegov senzibilitet i dar!“
Prasnuo je u smeh.
„Za dar se slažem s vama. Što se tiče senzibiliteta, to ćemo videti: on je, naime, bio moj deda.“
„O, pa šta onda radite ovde?“
„Ja sam u 47. padobranskoj jedinici.“
„Kakva čudna zamisao. Zar niste imali pametnijeg posla?“
„Ne volim civilni život i nemam ambicija da nasledim oca na čelu Pari presa. Nisam nikada bio sklon tom svetu laži i kompromisa...“
Dok su tako pričali, Lei se jedna misao motala po glavi: da nekako nađe mesto gde je stanovala Numaj, mlada violinistkinja kojoj je pomogla da se pridruži vijetminovcima.
„Hoćete li me otpratiti do Citadele?“
„Što baš tamo? To nije blizu.“
„Znam da nije. Zar ne biste mogli da zaustavite neki od tih džipova, pa da nas odvezu?“
„Vi baš imate petlju!“, kazao je zadivljeno. „Dobro, ali mi kažite zašto biste išli tamo?“
„Želim da saznam nešto o prijateljici Vijetnamki, violinistkinji. Stanovala je s roditeljima u kraju između Ulice maršala Foša i Bulevara Anrija Orleanskog.“
„Taj kraj je sada nenastanjen, pa je vrlo opasno ići tamo bez pratnje.“
„Zato sam vas i zamolila da pođete sa mnom.“
Došli su do Trga Negrije. Kineske četvrti su bile ograđene žicom. Na straži su stajala dva vojnika, a jedan je poznao Baresa.
„Dobar dan, poručniče. Šta možemo učiniti za vas?“
„Dobar dan, naredniče. Možete li mi naći vozilo i nekoliko vojnika da napravim sa gospođom jedan krug oko Citadele?“
„Imate li pismeno naređenje?“
„Među nama, to nije ni potrebno. Zauzvrat ću vam dati adresu lokala u kome je pivo sveže, a i devojke su lepe. Da li vam to odgovara?“
„U redu, ali ću poći s vama. Parente, dovezi auto! Mujo i Rusele, pođite s nama! Idemo da se provozamo.“
Lea je sela iza narednika, između Mujoa i Rusela, dok im je Parent bio okrenut leđima i posmatrao sve iza njih. Klod Bares je seo kraj vozača.
„Kojom od ove dve ulice želite da idemo?“, pitao je Leu.
Posle malog oklevanja, ona mu je odgovorila:
„Ulicom maršala Foša. Mislim da je kuća moje prijateljice bila u sredini...“
„Mislite ili ste sigurni u to?“
„Bila sam u toj kući samo jednom“, nerado je priznala.
„Pa onda je i to što ste rekli dovoljno“, mrmljao je narednik.
Zastali su na raskrsnici Ulice maršala Foša i Ulice Feliksa Forea, kod jedne barikade. Poručnik Bares je sišao iz džipa i porazgovarao sa stražarom, koji je najzad pristao da pomeri prepreku. Posle toga su se neko vreme vozili u tišini.
Neću moći da prepoznam kuću, mislila je Lea. Baš sam blesava što sam dovde dovukla ove sirote momke.
Odjednom je ciknula:
„To je tu!“
Narednik se iznenadio i naglo zaustavio kola. Lea je iskočila. „Sačekajte me, neću dugo!“
Muškarci su je u neverici gledali.
„Šta, zar hoće tamo da zalazi sama?“, povikao je narednik. „Prijateljica vam je poludela!“
„Draga gospođo, verujem da naš ljubazni vozač ima pravo. Sačekajte... Ama šta to radite?“, vikao je Bares za njom.
Lea je gurnula vratanca koja su zatvarala ulaz u sokačić što je vodio u dvorište, gde su žene, onoga dana kada ju je tu dovela Numaj, prale rublje. Sada ih je bilo manje, ali su radile isto. Razbežale su se kada su videle belu ženu s kojom su išli vojnici.
„Da idemo odavde, poručniče, to je jazbina vijetminovaca, osećam to.“
„Ne pričajte koješta. Rasporedite ljude, a vi nam kažite gde tačno stanuje vaša prijateljica“, kazao je Lei.
Stojeći u sredini praznog dvorišta, Lea se osvrtala, gledajući u stanove koji su na dva sprata izlazili na lođe. Bila su tu četiri stepeništa. Koje li je ono pravo? Prišla je neka mačka, mjaučući. S desne strane je čula drugo mjaukanje. Pošla je na tu stranu i stigla je do dna stepenica. Tu je sedeo Điau i pokazivao joj prstom da se popne, a zatim je savio četiri prsta druge ruke, da označi prvi sprat i četvrta vrata. Preslišavala se kuda da ide dok se pitala kako taj bogalj stigne svuda pre nje.
„Ovuda“, kazala je pratiocima, koji su je sledili sa oružjem na gotovs.
Zastala je kod četvrtih vrata i zakucala.
„Gospođo Fam, ja sam, gospođa Tavernije, prijateljica vaše ćerke. Videli smo se kod gospođice Rivijer posle koncerta...“, vikala je Lea.
Niko ne odgovori. Tišina je potrajala, pa je narednik izgubio strpljenje.
„Pogurajte, obićemo vrata!“
„To vam zabranjujem!“, povikala je Lea i prekrila rukama vrata. „Gospođo Fam, odgovorite mi, želim da čujem kako je Numaj!“
Vrata su se tako naglo otvorila da su svi ustuknuli. Sedokosa raščupana žena u prljavoj i pocepanoj tunici iskoči naglo pred njih, kao čupoglavac iz kutije.
„Ja više nemam ćerku!“, povikala je na francuskom. „Gospođo Tavernije, ona je otišla zbog vas, prokleti da ste! Muž mi je umro, a da nije ponovo video svoje jedino dete. Sada sam sama s majkom, koja je poludela od muke...“
„Zbilja mi je žao, gospođo Fam. A kako je sada Numaj?“
„Ne znam ništa o njoj, više nemam ćerku. Idite, dosta ste zla naneli! Prokleti da ste, prokleti!“
Srušila se, u grčevima. Vrata prema lođama počeše da se otvaraju.
„Poručnice, treba da pođemo. Ovo ne sluti na dobro!“
Stanari su stajali oko njih i u tišini neprijateljski zurili u Francuze, dok se Numajina majka bacakala u grčevima. Lea joj je pridržavala glavu dok joj je pljuvačka tekla niz bradu.
„Ne možemo je ostaviti ovako. Pomozite mi da je unesemo unutra.“
Podižući pogled ka nebu, Klod Bares je slegnuo ramenima i dao znak Mujou i Parentu da pridignu ženu. Nerado su ga poslušali, ostavivši prethodno oružje prislonjeno uza zid. ..Požurite!“
Lea ih je povela u mračnu prostoriju, dok su Bares i narednik čuvali stražu, držeći oružje upereno u starce, žene i decu. Spustili su bolesnicu na krevet, prekriven raznim otpacima. Numajina baka je bila u crnini, sa oznakom udovištva, i ljuljala se ispred oltara predaka gde su goreli štapići i svece i bacali unaokolo drhtavu svetlost. Okrenula se i osmehnula im se, pokazujući crne zube. Zatim se nekoliko puta naklonila. Bares je ušao, gurajući neku sedu ženu.
„Kaže da zna od čega pati vaša gospođa Fam. Sada moramo da pođemo. Zbilja je previše opasno. Je li to ta vaša prijateljica?“, pitao je, pokazujući Numajinu fotografiju s violinom.
„Jeste“, rekla je Lea, uzimajući sliku.
„Ponesite je, da se setite našeg poduhvata.“
„Mislite li da je to u redu?“
„Majka svakako ima i drugih fotografija. Hajde, požurite, treba da izađemo odavde!“
Dok su izlazili, gomila je počela da gunđa.
„Poručniče, pustite me da pucam. Previše ih je, linčovaće nas“, kazao je zadihani narednik.
„Zar biste pucali u nenaoružane ljude?“, povikala je Lea.
Progurala se kroz masu i sišla niz stepenice, gledajući pravo preda se. Mrmljanje je bilo sve glasnije. Vojnici su sišli za njom, spremni da pucaju na najmanji sumnjiv pokret. Ispred fontane je bio Điau, s desetak manje ili više sakatih prosjaka.
„Divnog li mesta! Pravo dvorište čudesa!“, povikao je Bares.
Điau je viknuo neku zapovest onima na spratu. Neki su mu odozgo ljutito odgovarali i mahali pesnicama prema Francuzima, ali se niko nije pomerio. Lea je shvatila da ih on štiti u povlačenju i osmehnula mu se. Stigli su bez teškoća do vozila, gde je stajao Rusel.
„Stigli ste! Nisam čuo pucnjavu, pa sam pomislio da su vas poklali... Hteo sam da zovem pojačanje.“
Sve do Trga Negrije, u kolima je vladala potpuna tišina.
„Poručniče, moraću da napišem izveštaj.“
„Napišite, narednice, to vam je dužnost.“
„Kuda da vas vozimo?“
„Do hotela Metropol. Slažete li se, gospođo?“
„Da, odlično, hvala.“
Pred hotelom je Lea zahvalila naredniku i vojnicima.
„Bilo nam je drago, gospođo. No više ne računajte na nas! Nije čovek ovako srećan svakoga dana!“
U predvorju je stajalo njih petoro-šestoro i nešto živo raspravljalo. Lea se oprostila od Baresa:
„Hvala vam, poručniče. Znam daje ovo bilo vrlo nesmotreno i da sam vas dovela u veliku opasnost“, kazala je pružajući mu ruku.
On joj je odgovorio:
„To mi je dužnost. Ali nećemo se rastati dok ne pristanete da ručamo zajedno.“
„Vrlo rado, poručnice. Gde želite da ručamo?“
„Za danas je bilo dosta pustolovina! Ostaćemo ovde, ako vam odgovara.“
„Idem gore da se malo doteram, vratiću se za petnaestak minuta.“

Zatekla ga je kako za barom pije konjak sa sodom. „Želite li isto?“
„Ne, hvala, vrlo sam žedna, radije bih limunadu.“
„Nema više limuna, gospođo. Nema ni pomorandži.“
„Utoliko gore, daćete mi onda ipak konjak sa sodom.“ Pijuckali su i smeškali se.
„Kako to da vas nisam dosad sreo u Hanoju?“
„Došla sam tek juče.“
„Niste ovdašnji? Ipak mi se čini da dobro znate grad.“
„Nisam odavde i ne poznajem baš dobro grad. Bila sam tu pre oko godinu dana, a posle toga sam se vratila u Francusku.“
„Zašto ste se vratili ovamo? Zbog nostalgije?“
„Ne, došla sam s mužem.“
„Je li on vojnik?“
„Pa ovo je pravo ispitivanje!“
„Oprostite, no vi ste ne samo divna žena, već i veoma neobična osoba.“ Lea je slegnula ramenima i nije odgovorila.
„Ne nedostaje vam hrabrosti. Poznajem samo još jedan tako odvažan primeraklepšeg pola.“
„Da li je ta žena lepa?“
„Divna je, visoka, plava, ima sjajno telo... Zovu je ’Gorda kobila’.“
„A njeno pravo ime?“
„To je žena mog komandanta. Zove se Ženevjev, Ženevjev Vodoaje, a padobranci je zovu i ’Kupola’. Ima izuzetan temperament.“
Bilo je dosta divljenja i nežnosti u onome štoje rekao o svojoj prijateljici.
„Ja sam joj prilično sličan“, kazao je ponosno.
„Ja sam prilično gladna, da pređemo za sto“, kazala je Lea.


Prišao im je glavni konobar.
„Dobar dan, gospođo; dobar dan, poručniče, izaberite sto. Kao što vidite, danas ima malo gostiju. Gospođo, računam na vašu velikodušnost: današnji ručak neće biti kao jučerašnji.“
„Ne mari ništa, dajte nam to što imate“, kazao je Bares. „I nađite nam neku bocu bordoa.“
„Dobro, poručniče, ućiniću sve što mogu.“
Neko vreme su pričali o hrani. Zatim je Klod Bares promenio temu i pitao:
„Znate li onog glavnog prosjaka iz Ulice maršala Foša?“
„Zašto to mislite? Nemam običaj da se družim s tim jadnicima.“
„Osmehnuli ste mu se u znak zahvalnosti...“
„Za šta, zaboga?“
„Zato što nam je pomogao da živi izađemo iz one jazbine. Šta vam je ona žena rekla u vezi sa ćerkom? Da je ona zaista otišla zbog vas?“
„Ne znam zašto je to rekla. Videli ste, kao i ja, da je jadna žena bolesna... Zbilja mi dosađujete tim pitanjima.“
„Oprostite, ali je ceo taj događaj bio veoma čudan. No, zahvaljujući vama proveo sam zanimljivo prepodne, koje bi inače bilo dosadno. Mrzim božične praznike. Sutra ću se pridružiti puku u Monkaju i mom zapovedniku, pukovniku Bolardijeru, koji komanduje svim padobrancima u Indokini. Juče smo se videli i prijateljski razgovarali. To me je prilično utešilo.“
„Zašto vas je trebalo tešiti?“
„Zbog ovakvog života i praznine koja mi je postala svakodnevica, zbog života koji je bio dosadan i od koga sam pobegao, zbog svih mesta zadovoljstva i raskoši koja su mi se smučila, zbog mrskih bogataša na izdisaju, koji i dalje gaze druge, zbog gorčine i tuge za izgubljenim prijateljima, zbog nerazumevanja i činjenice da sam i dalje tu, da prisustvujem prostituisanju našeg društva i pretencioznim postupcima. Nema budućnosti. Naša je budućnost šest stopa pod zemljom!“
„Ne sijate baš od optimizma! Popijte malo vina, dok još možemo da ga pijemo; šef čeka da ga probamo.“
„Oprostite“, kazao je zbunjeno. „Vino nije loše, nadam se da će vam se dopasti.“ Lea je prinela čašu nozdrvama.
„Pomalo miriše na vlažnu zemlju i podseća me na Montijak posle kiše.“
Popila je gutljaj i zamislila se, držeći čašu u ruci. Nije odavno napustila Bordele, ali su joj ukus i buke tog vina bili prirasli za srce, i stalno ju je morio strah da neće više videti svoj dom. Spopala ju je neka bezrazložna strepnja. Naglo je ustala. „Oprostite, moram da telefoniram. Brzo ću se vratiti.“
Bio je malo iznenađen, ali je takođe ustao i ljubazno kazao.
„Čekaću vas.“
Dugo je čekala dok telefon istkinja s centrale nije uspela da uspostavi vezu. „Halo, ovde gospođa Tavernije, dajte mi gospođicu Rivijer.“ Čekala je još dva ili tri minuta.
„Dobar dan, Lijen! Kako su deca?“
„Daću vam Šarla, da ga čujete, a ja ću potražiti Adrijena. No, ne brinite: sve troje su dobro.“
„Hvala“, odahnula je. „Šarle, dušo, kako si?... Loše te čujem... Da, uskoro ću se vratiti... Brini o mališanima... I ja tebe volim, moj veliki dečko... Adrijene, bebice... Tačno, oprosti, nisi više beba... Mama te ljubi... Vraćam se uskoro... Da, s tatom...
Mnogo poljubaca... Halo!... Halo!...“
„Gospođo, veza se prekinula.“
Vratila se s osmehom, opuštenija, a Klod Bares ju je zadivljeno posmatrao i ustao kada je prišla.
„Oprostite što ste me čekali. Telefonske veze sa Sajgonom su loše. Ipak sam dobila decu. Dobro su.“
„Koliko ih imate?“, pitao je pomalo razočarano.
„Troje.
„Troje?“
„Zapravo dvoje, i jedno usvojeno.“
„Bila je prava ludost dovesti decu ovamo!“
„Možda i jeste, ali nisam htela da se odvajam ni od njih ni od njihovog oca.“
„Mislim da, kao i većina civila, ne shvatate najbolje šta se sve ovde dešava.“
„Znam šta želite da kažete: da se ne razumem u politiku i da je to muška stvar! Za vreme okupacije u Francuskoj niko nije pitao da li je pokret otpora muški ili ženski. Mi smo se izlagale opasnosti kao i vi!“
I dalje se smeškao na onaj zavodljiv način, koji je nekima smetao, i pažljivo se zagledao u nju svojim plavim očima:
„Znači, bili ste u pokretu otpora?“
„Pa šta? Nisam htela da provodim vreme u pričama. Mnogi moji prijatelji su mrtvi, videla sam previše ubistava, mučenja, ljudi koji su izgubili dušu, i bitangi koje su dobile ordenje. Ne želim ni da se sećam toga. A vi, gde ste vi bili?“
„Otišao sam u padobrance 1942. godine.“
„Da li ste videli De Gola?“
„Da, dva ili tri puta.“
„Ja sam ga videla jednom, iz plakara.“
„Iz plakara?“
„Da, ali bi dugo trajalo da vam objašnjavam. Umorna sam, pa ću poći da se odmorim. Hvala na ručku... i na svemu. Do viđenja!“
„Iz plakara... Neviđena ženska!“, mrmljao je dok je odlazila.

11.


U naredna tri dana hotel Metropolis poslužio kao mesto za okupljanje ratnih dopisnika, fotografa i novinara, koji su se vratili s pohoda u kom su pratili generala De Latra. I Fransoa Tavernije je bio jedan od njih. No nije dugo ostao u hotelu, jer je general tražio da bude pored njega u Sajgonu i da se oprosti od ministra Leturnoa, koji je odlazio natrag u Francusku. Jedva je stigao da se istušira i da još jednom vodi ljubav s Leom, koja mu je zabadala nokte u leđa, malo od zadovoljstva, a malo od gneva. „Bitango!... Bitango!...“, ponavljala je.
„Vratiću se za dva dana, obećavam.“
„Što me ne povedeš sa sobom?“
Porcelanska huejska vaza zamalo mu je razbila glavu. Morao je da beži. Nagnula se, naga, kroz prozor i videla ga kako uskače u kamionet i odlazi.
„A deca!...“
Zaboravila je da mu kaže za decu! Bacila se na krevet i zaplakala od besa. Baš im je lepo počeo boravak u Indokini. Posle toga je, sva iscrpljena, zaspala.


Fransoa se 31. decembra po podne vratio u Hanoj s generalom De Latrom, posle izvesnog zadržavanja u Tijen Jenu i smotre jedinica u Hajfongu kojima je komandovao pukovnik Bofr; dao je naređenje bliskim saradnicima da mu se pridruže u Francuskoj kući, gde ga je čekao general Salan. Fransoa je shvatio da ga to ne sprečava da svrati u Metropol, gde je vladala veselija atmosfera, i pored neprijatnih vesti koje su kolale gradom: vodile su se borbe oko Vijet Trija i Bak Nina, a vijetminovci su na oko šeszdeset kilometara od glavnog grada zarobili jedan senegalski bataljon, koji je uleteo u zasedu. Hotelski bar je bio opsednut. Tri ljupke pripadnice ženskog korpusa veselo su se smejale, okružene gomilom muškaraca koji su se nadmetali u kavaljerskim manirima. Svi su pokazivali neobuzdanu želju da osete život i da što pre okončaju tu 1950. godinu, koja je bila puna tragedija. Sada, kada su imali pravog zapovednika, sve će se promeniti, a pobednici će zaboraviti na poniženja i poraze koje su pretrpeli.
Usred te gužve čuo se nečiji glasan smeh. Šta li Lea tu radi, zavaljena u klupsku fotelju, u pripijenoj crnoj večernjoj haljini koja je otkrivala ramena, prekrštenih nogu, kose podignute na potiljak, sa čašom u ruci i okružena gomilom muškaraca?
Lea ga je videla da dolazi, ali se pravila da ga ne vidi. Fransoa se zabavljao gledajući to njeno ponašanje, ali ga je i nerviralo. Zar nikada neće prestati s tim koketiranjem? Vreme je proteklo i ona je sada bila udata i majka porodice! Budalo matora!, govorio je sebi. Zašto da joj zameri, njoj koja je bila rođena zavodnica, simbol slobodnog ponašanja, i kako da očekuje da se ona odjednom posveti kući i deci? Nije bila ni nalik oficirskim ženama, suvoparnim i dobrog ponašanja, posvećenim dobrotvornim aktivnostima, onima koje dolaze na čaj kod gospođe generalice.
Ta pomisao ga natera da se nasmeje: bila je to mešavina ironije, rezignacije i nežnosti, kojoj Lea nikada nije mogla da odoli. Ustala je, ne mareći za negodovanje udvaraća, i pošla mu u susret. Pogodio je da je bila malo pripita, jer se blago teturala; tako je bila još privlačnija. Osetio je erekciju; privukao je ženu sebi. Lea je osetiia i lako se zaljuljala, podižući ka njemu lice, ispunjena osećanjem moći koju je imala nad njim. Baš je veliki!, pomisli i pruži mu usne. U tom trenutku su zaboravili na sve. Žamor oko njih je delovao kao udaljena graja. Svi su zavideli tom skladnom paru, koji je bio obuzet uzajamnom strašću.
„Oprostite, gospodine... Molim vas?... Izvinite...“
„Šta se događa?“, pitao je Fransoa glasom ćoveka koga su probudili iz sna.
„Čekaju vas u Francuskoj kući.“
„Šalite se!“
„Ne, gospodine, general mije lično naredio da dođem po vas.“
„Kažite generalu da ga niste našli!“, povikala je Lea.
„Ali, gospođo, našao sam ga...“
To je kazao tako naglašeno da su prasnuli u smeh, štoje mladog glasnika dovelo u zabunu.
„Oprosti, ali moram da idem“, kazao joj je Fransoa.
„Taj general počinje da me nervira. Nećete, valjda, cele noći biti zajedno?“
„Ne brini, nije moj tip... Nemoj se previše napiti do mog povratka.“
„Pa, uradiću kako mi se prohte... A kako su deca?“
„Odlično su! Svratio sam da ih izljubim, uh, umalo da zaboravim...“ Izvukao je neki malo izgužvan koverat i dao joj ga.
„Zadužili su me da ti dam ovo.“
Lea je pošla s njim u predvorje, a zatim se vratila u sobu da pročita pismo.
Nedostaješ nam, brzo se vrati, pisao je Šarl, koji je priložio i nacrtane latice cveća. Ovo je crtao Adrtjen, napisao je najednom drugom crtežu. To je Ong Kop, moram da ti kažem, ako ga ne prepoznas...
Istini za volju, bez tog objašnjenja ga ne bi prepoznala. Bila je to zbrka žutih i crnih pruga, koje su predstavljale čuvenog tigra iz zoološkog vrta u Sajgonu. Neko je neujednačenim slovima napisao i „Kamij“.
„Moji mališani“, mrmljala je i prinela pismo usnama.
Ispružila se po krevetu, zapalila cigaretu i otvorila jednu od knjiga koje je donela. Udobno zavaljena, počela je da čita roman Pola Kolena koji je dobio nagradu Gonkur. Naslov Mladi divljaci zvučao je obećavajuće:
Fransoa (dobar početak) odjednom primeti da je već noć, i jednim pokretom raščisti sve sa stola. Radio je sve do mraka, i dokle god je mogao da vidi slova na belim stranicama; na tim stranicama, ispisanim rukom, video je završetke svoga dnevnog rada, onako kako je svakoga dana označavao poslednje redove, koje bi u sumrak malo iskosio i često bi ostavio neku reč nezavršenu, a neka slova šira od drugih. Zaključio je da je za taj dan bih dosta. Narednoga dana će nastaviti rad na tri precizne studije iz Citologije i hibridizacije žaba profesora Ču Sua za časopis Američki prirodnjak; to je ostalo za sutra... Padala je noć i trebalo je pomiriti se s tim...
Lei je knjiga ispala iz ruke: zaspala je.


„Tu ste, dakle!“, povikao je De Latr, kada je ugledao Tavernijea kako ulazi u njegov ured u Francuskoj kući. „Šta ste to, do vraga, radili? Ovde su mi potrebni svi moji ljudi. Situacija je loša. Potrebne su mi sveže snage, ili će nas vijetminovci srediti. Kažite im, Salane, da se pripreme, bitange jedne!“
General Salan, koga je De Latr prethodnog dana imenovao za zapovednika operacione zone Tonkin, i za namesnika Republike Severni Vijetnam, nagnuo se nad kartu raširenu na stolu.
„Pobunjenici od Vijet Trija do Luk Nama spremaju akciju nazvanu Tran Hung Dao, koju će voditi Vo Ngujen Đap lično. Naći ćemo se, dakle, licem u lice... Zašto su to nazvali Trang Hung Dao? Zato što je na početku karijere Đap bio profesor istorije i dobro je proučio istorijske hronike svoje zemlje. U vreme dinastije Tran, koja je vladala Tonkinom, general Tran Hung Dao je oterao osvajače i poveo svoju vojsku na jug, do Oblakovih brežuljaka, nad zalivom Turan...“
„Salane, ne očekujem od vas predavanje iz istorije, več stratešku analizu“, povikao je De Latr. „Vi znate ovu vrašku zemlju bolje i od koga, pa nam to, do vraga, i pokažite!“
Salanovo tvrdo lice se izobliči, tanke usne je još više stisnuo: opravdavao je svoj nadimak više no ikada. Potpuno bezbojnim glasom je izjavio:
„Vijetminovci nastoje da izoluju Hanoj od Hajfonga i da nas dovedu u neodrživ položaj. Tome su posvećene tri najjače jedinice, čuvena 308. divizija i tri puka. U rezervi je 304. divizija, koja nas je rasturila na državnom putu broj 4 i upravo se prestrojava. To je onaj surovi Đap precizno isplanirao. Stvarno zadivljujuće!“
„Da li ste to čuli, gospodo? To je naša situacija. Ja s tim jedinicama treba da se suočim, a na raspolaganju imam samo gomilu loše odevenih i obuvenih jadnika, koji su već navikli na poraze. Potrebni su mi dobri oficiri, koji će komandovati jedinicama. Treba prikupiti oružje sa svih strana. Nemamo ni dovoljno municije, tenkova ni topova. Sve nam to treba, čujete li? Treba nam!“
Sav crven u licu, general De Latr je hodao gore-dole i mahao rukama. Svi su se ukočili, uplašeni da će ih prozvati.
„Salane, potrebni su nam ljudi, a za sada mogu samo da povučem jedinice iz Košinšine. Moram se brzo vratiti u Francusku. Da li će me tamo shvatiti? Treba nam ljudi, još mnogo njih...“
Generalov glas je odjekivao i izvan bašte Francuske kuće.
„Kraj sebe hoću samo najbolje: Vanuksema, Erulena, Linaresa. Pisaću ministru za prekomorska pitanja Fransoi Miteranu - ne može odbiti da mi pomogne - da me podrži kod ministra za nacionalnu odbranu. Mojim vojnicima je potreban zapovednik, pa će ga i dobiti. Pokazaću ja tim komunističkim banditima da ja nisam nikakav ’istorijski ostatak slavne prošlosti’, ni ’pozorišni general koji voli Šopena’...“
Fransoa Tavernije nije mogao da se uzdrži od smeha kada se setio tih epiteta, kojima je vijetminovski radio častio glavnokomandujućeg Francuza u Indokini. To je bilo preterano, ali nije bilo daleko od istine. „De Latr ima običaj da tera vojnike da se izuvaju da bi proverio jesu li im čiste noge... Vijetminovci i bosonogi mogu da nagnaju francuske vojnike u bekstvo“, bile su reči vijetminovske propagande.
„Još od Božića nisu prestali da nas gnjave“, kazao je zapovednik. „Ču je evakuisan. Sredili smo stanje u Vijet Triju i Vin Jenu. Lično sam telefonirao u Vijet Tri da zaustavim evakuaciju civila i vojske. Ne želim više nikakvu evakuaciju! Moramo se suočiti s dobro naoružanim neprijateljem. Potrebno je da SAD povećaju obećanu pomoć; rat u Indokini je važan, isto kao i onaj u Koreji, za dalju sudbinu Zapada, ugroženog komunizmom.“
Naslonjen na ivicu stola na kom su bile razastrte karte, taj zreli šezdesettrogodišnji komandant, kome je francuska vlada poverila veliku odgovornost, bacao je oštre i ponosne poglede.
„Možete da idete, gospodo. Ja ću još porazgovarati s generalom Salanom. Sutra ćemo pristupiti ceremoniji polaganja zakletve.“
Zašto li je uošte mene zvao?, pitao se Tavernije izlazeći iz Francuske kuće.


Noć je bila mračna, a ulice puste. Hanoj više nije ličio na onaj živi grad koji je voleo, već na opsednutu varoš. Ipak su se ljudi u hotelu Metropol, osećajući se zaštićeni iza barikada od vreća s peskom, spremali za doček Nove godine.
Pošto je otišao u bar i video da Lea nije tamo, Fransoa se popeo u sobu. U hodniku je naleteo na hotelskog momka.
„Sve je sređeno, a gospođa spava“, kazao mu je. Fransoa ga začuđeno pogleda.
„Mogu ja da vam otvorim...“
Ne čekajući odgovor, ubacio je ključ u bravu i pustio ga u sobu.
Lea je sve dobro izvela: čekala ga je naručena večera.
„Želite li da vas poslužim?“, pitao je momak
„Ne, sve je u redu.“
„Hvala, gospodine“, kazao je dečak trpajući napojnicu u džep. „Želim vam veoma srećnu godinu!“
„Srećna Nova godina!“
Dečko je bio u pravu, gospođa je zbilja spavala. Knjiga koju je čitala ležala je na zemlji. Fransoa je seo na ivicu kreveta. „Kako je samo mlada“, kazao je samome sebi. „Deluje kao devojčica.“ No podignuta suknja je otkrivala nežnu kožu na bedrima ispod haltera. Kliznuo je rukom između njih. Prsti mu osetiše njenu toplotu. Lea u snu uzdrhta. Pošao je rukom ka njenim gaćicama i pomerio ih, pa ju je polako pomilovao. Ništa se nije desilo, zbilja je bila čvrsto zaspala. Ubrzo je ipak ovlažila, razmakla butine, a dah joj se ubrzao... Kako je voleo njeno podatno telo!
Prekinuo je milovanje.
„Nastavi!“
Posmatrao ju je kako se besramno nudi. Ječala je.
„Nastavi, molim te...“
Polako joj je smaknuo gaćice i gurnuo ih u džep, pa je spustio usne na njen polni organ.
„O, da...“


... Nešto kasnije su nazdravljali, mokre kose i umotani u frotirske ogrtače. „Srećna Nova godina, ljubavi!“, kazali su u istom času.


Prvoga januara 1951. godine Lea je srela generala De Latra u velikoj dvorani Francuske kuće, gde je general Salan polagao zakletvu, kao i svi vojnici i civilni službenici u Tonkinu.
„Generale, možete računati na nas. Svako od nas će biti na mestu i pokazaćemo da smo dostojni poverenja i ljubavi koje ste nam ukazali. Neka ova godina donese svima ono što najviše želimo: mir među narodima i jedinstvo Vijetnama, u Francuskoj uniji, snažnoj i jedinstvenoj!“
„Došao sam da obodrim svoje vojnike, ali su ipak oni obodrili mene, svojom energijom i borbenošću“, kazao je De Latr. „Ponavljam ono što sam već kazao: poverenje i odlučnost. Nećemo dati ni stopu zemlje! Nema više teškoća između Francuske i Vijetnama; oni su ujedinjeni, a njihovi se sinovi bore, rame uz rame, protiv zajedničkog neprijatelja. Moja supruga danas stiže u Sajgon i pridružiće mi se. Svima vama, kao novogodišnji poklon, saopštavam: sve evakuacije su zaustavljene, a vaše porodice će ostati s vama.“
Tu izjavu je propratila prava eksplozija radosnih uzvika: to je, najzad, bio pravi zapovednik, koji nije nimalo sumnjao u konačnu pobedu i koji je pozvao i svoju ženu Monetu da dođe u Hanoj, dok je njegov sin Bernar bio u Nu Gujnu. S takvim će zapovednikom vijetminovci dobiti svoje! Svi su dizali čaše zapovedniku u čast, i zavlada radostan žagor.
Lea i Fransoa su se držali malo po strani; zapovednik je to uočio.
„Dobro, Tavernije, zar niste radosni? Jesam li kazao nešto što vam se ne dopada?“
Ironični ton i njegov uporni pogled nisu slutili na dobro.
„A vi, lepa gospo, zar niste srećni što možete da budete s mužem?“
„Veoma sam srećna, generale. No, kako je moj muž stalno s vama, skoro ga nisam ni videla. Vi ste ga potpuno zarobili.“
Iznenađen njenom žustrinom, De Latr podignu obrve. Retko su mu se suprotstavljali, ali od tako privlačne žene to je još i mogao da otrpi.
„Zbilja mi je žao, ali potreban mije ijedan civil - ne državni službenik, niti predstavnik mesnih zainteresovanih krugova - koji dobro poznaje ovu zemlju, njenu kulturu i jezik i ima dobre odnose s nekima od naših neprijatelja. Dakle, draga gospođo, vidite da mi je vaš muž veoma dragocen. Ali obećavam da to neću zloupotrebiti!“
„Hvala, generale.“
Približio im se neki smrknuti poručnik, markantnih crta lica.
„Dobar dan, Fransoa.“
„Bernare!... Znači, pre neki dan sam zbilja tebe ugledao među vojnicima!“ Zagrlili su se i rukovali.
„Lea, predstavljam ti mog prijatelja Bernara Rivijera.“
„Dobar dan! Sada znam celu porodicu Rivijer. Lijen mi je pričala o vama.“
On nije delovao nimalo kao Azijac; trebalo gaje dobro zagledati pa videti da ima malo iskošenije oči nego Evropljani, a i kosa mu je bila kestenjasta.
„Možete i sami videti da smo svi veoma različiti... Mislite li da dugo ostanete u Hanoju?“
„Zavisi od Fransoe. No ja ću požuriti da se vratim deci, u Sajgon.“
Na pomen dece, lice Bernara Rivijera se zamrači. Verovatno se setio ćerke, koju su izmasakrirali vijetminovci. Lea se ljutila na sebe što ga je na to podsetila.
Da bi oterao duhove, Fransoa je uzeo prijatelja pod ruku i povukao ga ka baru. U tišini su podigli čaše, pogledali se u oči i pomislili na Haja u neprijateljskim redovima. Iz različitih razloga, obojica su se uzdala u dolazak generala De Latra u Indokinu.
Lea se osvrtala i osmehivala se na sve strane, klimajući glavom ili odmahujući na neke predloge. Postepeno ju je savladala tuga. Vrućina i duvanski dim, kao i šampanjac koji je popila, uticali su loše na nju i izazivali joj vrtoglavicu. Pošla je ka izlazu, i dalje se smešeći.
Neki gosti su je pretekli i veselo su ćaskali u bašti. Praćena njihovim pogledima, otišla je do kapije, ispred koje su stajala dvojica stražara. Polako je hodala izrovanim pločnikom, u čemu su je ometale previsoke potpetice, i pazila da se ne saplete na korenje drveća banjana koje je oivičavalo aveniju. Okrznuo ju je neki dečkić, koji je trčkarao potpuno go, a lice su mu bile prosto progutale ogromne crne oči. Bio je približno Adrijenovih godina. Setila se sina i osetila kako joj se steže srce. Šta uopšte radi ovde, daleko od njega? Besmislenost boravka u tom opustelom gradu, koji je zaudarao na strah i smrt, tako ju je opsedala da se u mestu ukopala. Taj pokret joj je spasao život. Neki biciklista ju je zaobišao. Desetak metara ispred njih eksplodirala je bomba, na ulazu nekog lokala. Iz dima odjednom izroniše naoružani ljudi. Jedan od njih je nanišanio i pucao na biciklistu, koji je neko vreme krivudao, a zatim se srušio.
Kada je čula odjek eksplozije, Lea se nije ni pomerila. Zatim je potrčala prema skupini koja je okružila čoveka oborenog na zemlju. Nije ni sama znala zašto je to učinila, ali je osetila da treba da stigne do nje pre vojnika. Pogurala je u stranu vojnike, koji su bili vrlo mladi, i samo su je u čudu gledali. Kleknula je na zemlju, izobličenog lica, pored onog ko je bacio bombu. „Numaj!“
Lea joj je pridigla glavu i spustila je sebi u krilo. Kosa joj se rasula.
„Pa to je žena!“, povikali su vojnici. Čuli su da se i žene bore u redovima vijetminovaca i da su često gore od muškaraca, ali se nijedan od njih još nije suočio s takvom situacijom.
Kada je čula svoje ime, violinistkinja otvori oči. Mada je trpela bolove, blistavo se osmehnula kada je prepoznala ženu koja se naginjala nad njom.
„Lea... da li si to ti?“
Kratka bela jakna bila joj je natopljena krvlju. Neki vojnik im se približio.
„Gospođice“, kazao je, naginjući se.
Brzo, moram da smislim nešto, mislila je Lea.
„Što ste pucali na moju prijateljicu?... Požurite i nađite nekog lekara.“
„Ali, gospođice, ona je terorista!“
„Kako smete to da kažete. To je poznata violinistkinja!“
„Upravo je bacila bombu.“
„Jeste li vi to videli?“
„Nisam.“
„Pa onda ćutite!... Veoma joj je loše!... Brzo, pozovite lekara!“
„Pustite me da prođem!“
Prišao je neki vojnik s metalnim kovćežićem na kome se video crveni krst, i primakao se ranjenici.
„Raziđite se!“, kazao je i raskopčao krvavu bluzu.
Na prizor krvavog, nagog poprsja začulo se mrmljanje.
„Imala je sreće. Daje bilo samo centimetar niže, bila bi pogođena u srce... Metak je izašao iz tela. Nije mnogo ozbiljno...“
„Šta se to desilo?“, pitao je poručnik koji je upravo tada dotrčao.
„Vijemen je pucao na ovu ženu, koja je bacila bombu, poručniče.“
„Nije istina“, povikala je Lea, koja je i dalje držala glavu svoje prijateljice u krilu. „Išla sam ulicom i videla biciklistu, ali nisam videla da je nešto bacila.“
„Gospođice, ovo je veoma ozbiljno. Da li ste sigurni kako niste videli da nešto baca na zgradu?“
„Sasvim sam sigurna, poručniče.“
Za vreme tog razgovora Numaj joj je nešto gurnula u ruku. Lei srce brže zakuca kada je osetila u ruci parče kartona.
Ambulantna kola su stala kraj njih. Stavili su devojku na nosila, a ona nije ispuštala ruku svoje prijateljice. Lea se okrenula oficiru:
„Molim vas da obavestite mog muža, gospodina Tavernijea, koj i je u Francuskoj kući s generalom De Latrom. Kažite mu da sam otišla u bolnicu.“
„Dobro, gospođo.“
Za vreme vožnje, mlade žene su ćutale. Bolnica Lanesen je bila okružena bodljikavom žicom, a uz zidove su bile postavljene vreće s peskom. Ambulantna kola su prošla kroz kapiju, na kojoj su stajali stražari. U dvorištu su se motali neki ranjenici, sa zavojima na glavi, rukama ili grudima. Oni ranjeni u noge sedeli su u kolicima, a gurali su ih bolničari, dok su neki sedeli sasvim sami i zurili u prazno. Bilo je tu Marokanaca, Alžiraca, Senegalaca, Vijetnamaca iz francuske vojske i Francuza.
Kako su svi mladi, mislila je Lea.
Čim je video njihovo vozilo, prišao im je lekar koji je vodio bolnicu.
„Gospođo Tavernije?“
„Da?“
„Vaš muž me je upravo zvao; stići će svakog časa.“
„Hvala, doktore. Molim vas, pobrinite se za moju prijateljicu!“
„Lično ću se pobrinuti za nju. Pođite sa mnom!“
Prošli su kroz dugi hodnik, a Numaj se opet onesvestila.
„Kažete da vam je to prijateljica? Kako se zove?“
„To je čuvena violinistkinja Fam Taj Numaj.“
„Bio sam na njenom koncertu u operi, pre godinu ili dve.“ Nagnuo se nad nosila.
„Da, prepoznajem je. Nestala je ubrzo posle tog koncerta. Govorilo se da se pridružila vijetminovcima.“
„To je smešno, ne verujem u to! Živela je celog života u Francuskoj, ne zna dobro svoju zemlju i živi za muziku. Mislim da je u pitanju neka ljubavna priča, o kojoj roditelji ne smeju ništa da znaju. Napravila je jednom neki nagoveštaj te vrste...“
„Eh, zaljubljene žene su sposobne za sve!“
„Vidi se da dobro poznajete žene“, s najljupkijim omehom kaza Lea.
Lekar se uspravio i samouvereno pogladio brkove.
„Evo, stigli smo do operacione sale. Hoćete li da sačekate?“, pitao je pokazavši drvenu klupu.
„Budite pažljivi, doktore.“
„Ne brinite, gospođo, u dobrim je rukama.“
Fransoa je stigao baš u času kada su Numaj izgurali iz operacione sale s velikim zavojem preko grudi.
„Nije ništa ozbiljno. Gospođica Fam će se kroz nekoliko dana oporaviti. Dao sam joj penicilin da sprečimo infekciju.“
„Bravo, doktore, divni ste. U ovoj bolnici svakako nema ženskih soba?“
„Pa, zapravo...“
„Da bih vas rešila muka, povešću je sa sobom.“
„Ali, gospođo, to nije moguće... Treba da je ispitaju u vezi s atentatom.“
„Pa mogu i kod mene da je ispitaju. U ovakvom stanju neće nikuda nestati.“ Fransoa nije kazao ništa, ali je dobro znao da Leu može zaustaviti samo silom.
„Komandante, moja žena je u pravu. Znate da sam ja u štabu generala De Latra. Ja ću se pozabaviti gospođicom Fam. Kad joj bude bolje, moći će da joj postavljaju sva moguća pitanja.“
„Pa, ako vi preuzimate odgovornost... ambulantna kola će je odvesti kuda vi kažete.“
„Hvala, komandante, svratiću da vas obavestim o svemu.“
„Biće mi drago da vas ponovo vidim, gospođo.“ Fransoa je uhvatio Leu za ruku i stegao je.
„Komandante, zahvaljujem vam na razumevanju... Moja žena je veoma vezana za tu prijateljicu.“
Fransoa je uskočio u kola pošto je vozaču dao adresu kuće porodice Rivijer.
„Zar nećemo u hotel?“
„Baš si luda! Kao prvo, hotel je pun, i ne liči na luksuznu bolnicu; s druge strane, onaj ko baca bombe ne treba da se nađe u društvu novinara i ostalih tračara.“
„Numaj nema ništa s tim!“
Dok je to govorila, Lea se prisećala je li uopšte pričala mužu o odlasku svoje prijateljice među komuniste. Razne sumnje su je mučile, pa je čekala da čuje šta će on reći. Zadrhtala je kada je čula njegov ironičan glas. „Naravno da ona nema ništa s tim.“


Otvorio im je jedan stari sluga i pustio ih u kuću gde je Lea doživela mnoge dramatične trenutke.
„Gospodine Fransoa! Radujem se što vas vidim, kao i gospođu Leu... Niste doveli gospođicu Lijen?... Sajgon nije pravo mesto za nju... Gospodin Bernar je juče svraćao... Srećna vam Nova godina, gospodine Fransoa!“
„Hvala, Ngane! I tebi srećna Nova godina. Možeš li da pripremiš sobu za ranjenu gospođicu Fam?“
„Nije joj mesto ovde“, kazao je sluga na vijetnamskom.
„Gospođica Lijen će se ljutiti za tvoje negostoprimstvo.“
„Ja sam dobar katolik i ne volim komuniste, gospodine Fransoa!“
„Niko od nas nije komunista. Uradi šta treba!“
Starac je otišao, vukući noge, i slabim glasom pozvao sluge.


Lea je smestila Numaj u sobu gde je ranije ona sama bila, i naterala je da popije malo čaja. Kada je devojka htela da nešto kaže, Lea joj je stavila ruku na usta. „Ne pričaj, odmaraj se. Posle ćemo pričati.“
Pridružila se mužu u biblioteci. Bio je namrgođen.
„Možeš li mi ovo objasniti?“
„Šta da ti objasnim? Našla sam ranjenu prijateljicu i želim da je izlečim.“
„Ne sprdaj se sa mnom! Bila si svedok atentata u kome su tri francuska vojnika ozbilino ranjena. Jedan svedok tvrdi da je biciklista bacio bombu. Posle nekoliko sekundi, vojnici su pucali na jedinu osobu na biciklu koju su videli u ulici. Ostatak znaš...“
„Ja nisam videla da je neko bacio bombu.“
„Kazala si da si, u času eksplozije, videla da neko prolazi.“
„Nisam ništa slično kazala. Nije Numaj bacila bombu!“
„Pazi, Lea, lažno svedočenje je ozbiljno. Vojna policija će ispitivati i tebe i tvoju prijateljicu. Istina će brzo isplivati.“
„Ne mogu tvrditi nešto što nije da bih tebi učinila po volji, ako već to nisam videla“, kazala je stežući onaj kartončić u ruci.
Streljali su se pogledima i prvi put se među njima osećalo nepoverenje.
Fransoa se dobro sećao njene priče o violinistkinjinom bekstvu u društvu dvoje prijatelja, kao i da je Lea kazala da je devojka otišla da se pridruži vijetminovcima. Shvatao je da Lea hoće da je spase. No da tvrdi kako ona nije imala ništa s atentatom, bilo mu je neshvatljivo. Lea nije mogla dugo da ostane pri toj tvrdnji, a bilo je lako zamisliti posledice takvog stava koje bi ona sama pretrpela. Osmehnuo se na pomisao kakvo će lice napraviti De Latr i njegovi pomoćnici kada čuju da su njih dvoje ugostili teroristu. Znao je i da Lea neće opozvati svoju izjavu, a njenu upornost i nije bilo teško shvatiti. No, njegovo ponašanje...
„U mom slučaju, to je veleizdaja“, kazao je glasno.
Lei se steglo srce. Bio je u pravu. Bio je rat, a oni su skrivali neprijatelja koji je bio spreman da ubija. Lea se u mislima vratila na Montijak, u vreme kada je krila prijatelje od Gestapoa ili od milicije. „No to nije isto!“ šaputao joj je neki glasić u glavi, dok je drugi gunđao: „To su ljudi koji se bore za slobodu, kao što smo činili i mi; samo što smo sada mi zavojevači. Naravno, oni koriste sva sredstva!“
„Ali oni ubijaju Francuze, koji su kao i ti“, odgovarao je glasić.
„To su isti Francuzi koji su izrabljivali taj narod, mučili ga, zatvarali, ubijali. Izazvali su ogorčenost svojim mrskim postupcima, preziranjem domaćih običaja, odricanjem prava na jednakost, kojih bi se setili jedino kada su im Vijetnamci bili potrebni da se bore u ratovima koji nisu bili njihovi“, govorio je drugi glas. „Ni vijetminovci se nisu libili da ubijaju neprijatelje, da masakriraju narod i sve koji su privrženi Francuzima, da spaljuju sela, da uzimaju taoce i otimaju majkama decu...“
Utonula je u misli i iznenada poskočila kada ju je Fransoa privukao sebi.
„Ja moram da se vratim generalu, a ti dobro razmisli šta ćeš reći. Cenim što ukazuješ gostoprimstvo toj ranjenici, ali čim joj bude bolje, ako je ne strpaju u zatvor, moraće da ode. Da li si razumela?“
Lea ga je blago odgurnula. Fransoa ju je vrlo uporno gledao.
„Zapamttću ovaj prvi januar“, uzdahnuo je, izlazeći.
To je bio prvi put da se rastao od nje bez poljupca.

12.


Fransoa je otišao za Sajgon s generalom De Latrom. Lea je ostala da pomogne Numaj da se oporavi.
Dan posle dolaska u kuću Rivijerovih, mladu violinistkinju je spopala jaka groznica. Pozvali su lekara, koji je kazao da je stanje zbilja kritično i da nije moguće ispitivati bolesnicu u takvom stanju. Lea je prenela krevet u njenu sobu i bila kraj nje danju i noću.
Numaj je pozva slabim glasom. Kada joj je prišla, videla je da je temperatura spala. To je bilo jutro 6. januara. Lea je sa zadovoljstvom utvrdila da je devojka povratila svest i da može da govori.
„Draga, da li ti je bolje?“
Mršava ručica ju je stegla za ruku.
„Gde sam?“
„Ne boj se. Kod Rivijerovih si.“
„Da li je Lijen tu?“
„Nije, u Sajgonu je, s mojom decom.“
„Zbog mene nisi s njima...“
„Nemoj to da pričaš. Samo ćuti: zamorićeš se i dobićeš temperaturu. Odmaraj se.“
„Šta si uradila sa onom karticom?“
„Ne brini, na sigurnom je.“
„Žedna sam.“
Lea joj je pridigla glavu i dala joj malo čaja. Numaj se osmehnula i zaspala, držeći je za ruku.
Nešto kasnije, Lea je izašla u baštu. Svalila se na klupu, pod drvo čije su se grane skoro vukle po zemlji. Izvukla je onu karticu: bila je to neka vrsta ličnog dokumenta koji su izdali vijetminovci.
Oko nje je vladala tišina. Hanoj nije živnuo. Nije volela mesta u kojima se osećao taj ratni duh. Kada li će se devojka oporaviti? Otkako je otišao, Fransoa je nije nijednom pozvao telefonom. Ni ona nije mogla da dobije Sajgon; linije su bile rezervisane za vojne potrebe.
Neki kamen se dokotrlja do nje. Skočila je na noge. Odmah se dokotrljao i drugi kamen, umotan u papir. Ispravila je i pročitala nečitku cedulju:


Numajina majka je obaveštena da je ona tu. Ljuta je i hoće da dođe po ćerku. Tražila je da je policija dovede kući. I njeni prijatelji to hoće. Budi oprezna, oni ne vole Francuze.
Điau

Lea je krenula kroz baštu i zagledala svuda, ali nije videla ni traga od prosjaka. Baš u tom trenutku otvoriše se vrata ka ulici i naiđoše vojnici. Lea je izašla pred njih.
„Dobar dan, gospođo.“
„Šta želite?“
„Da li ste vi gospoda Tavernije?“, pitao je oficir.
„Jesam.“
„Želimo da vidimo gospođicu Fam.“
„Gospođica Fam je još vrlo slaba, ne verujem da vas može primiti.“
„Dozvolite mi, gospođo, da ja to procenim.“
„Dobro, pođite za mnom.“
Zastala je ispred sobe u kojoj je ležala Numaj. „Sačekajte malo, da je obavestim.“
Oficir je pristao, a Lea se vrlo brzo vratila.
„Možete ući. Nemojte ostati predugo, ne oseća se dobro.“
Numaj je sedela, poduprta jastucima, i delovala je kao krhka devojčica.
„Gospođice Fam, osumnjičeni ste da ste bacili bombu na vojnu ustanovu. Šta imate da izjavite?“
„Ništa, gospodine. Prolazila sam na biciklu kada je odjeknula eksplozija.
Uplašila sam se i pokušala da se brzo udaljim.“
„Samo ste vi bili na ulici.“
„Nije tačno, ja sam videla nekog muškarca, koji je pobegao“, kazala je Lea.
„Gospođo Tavernije, ne pitam vas nego gospođicu Fam. Znači, gospođice, poričete da ste učestvovali u atentatu?“
„Poričem, gospodine. Uplašila sam se i bežala sam. Nisam navikla na rat...
Bojim se rata otkako sam videla bombardovanja u Francuskoj.“
„Bili ste u Francuskoj za vreme okupacije?“
„Tamo sam provela dobar deo detinjstva, i studirala sam violinu.“
„Zašto ste otišli od roditelja?“
„To je privatna priča, i ne tiče vas se.“
„U ovim okolnostima to se tiče i vojnih vlasti i policije.“
„Pustite je na miru. Zar ne vidite da ste je izmirili?“, kazala je Lea.
„Gospođo Tavernije, vidite da vodim istragu, pa mi dozvolite da to činim onako kako mogu; inače ću vas zamoliti da se povučete. Gospođice Fam, da nastavimo, molim vas. Kuda ste otišli od roditelja?“
Numajini bledi obrazi se zarumeneše. Spustila je glavu, a niz obraz joj je skliznula suza:
„Otišla sam vereniku.“
„Kako se on zove?“
„Ngujen Van Trin.“
„Gde je on sada?“
„Mrtav je, gospodine.“
Lea nije mogla da sakrije čuđenje. Da li devojka glumi, ili je iskrena? Ako je glumila, zbilja je bila dobra. Suze su tekle devojci niz lice.
„Molim vas da je ostavite, suviše je surovo pričati o tome!“, povikala je Lea i pridržala prjateljicu, koja je izgledala kao da će se onsvestiti.
„Žao mi je, gospođice. Izvestiću pretpostavljene i videćemo se kasnije.“ Čim su otišli, Numaj je obrisala obraze i osmehnula se.
„Ta priča o vereniku nije tačna, zar ne?“
„Nije sasvim tačna. To sam smislila s prijateljima, da ispričam priču o vereniku ako me uhvate.“
„Ali taj Ngujen, da li on postoji?“
„Postojao je...“
„Kako to, postojao je?“
„Bio je izdajnik, pa smo ga likvidirali.“
„Šališ se!“, kazala je Lea, gledajući je užasnuto.
„On je bio poglavar sela u kome smo moji prijatelji i ja bili. Udvarao mi se i nudio mi poklone da bi svima dao do znanja kakve su mu namere. U selu niko osim njega nije znao ko smo mi: rekao je da smo dalji rođaci i da su roditelji želeli da nas sklone. Selo je bilo blizu logora legionara, koje su seljaci dva puta nedeljno snabdevali hranom. Mi smo dobili zadatak da se umešamo među seljake i da saznamo pojedinosti o tom logoru: broj vojnika, naoružanje, da utvrdimo slabe tačke odbrane... Hvala... Žedna sam.“ Kada se napila, nastavila je:
„To nije bilo teško. Budnost im je popuštala, a mi smo videli da neke žene iz sela održavaju veze s vojnicima. Komandant je dosta pio i s vremenom je pomislio da su seljaci prijateljski nastrojeni. Neki su i bili, a drugima je to bila dobra prilika da prodaju ribu, meso, povrće i drugu hranu, i to dvadeset puta skuplje. Tako su se stvorile neke svakodnevne veze. Upadali smo više puta u logor i utvrdili gde je oružje. Slala sam izveštaje drugu, koji je bio šef moje sekcije.
Posle nekoliko dana smo osvojili logor.“
„Jesi li učestvovala u borbi?“
„Nisam, da me seljaci ne bi prepoznali.“
„Štaje bilo s legionarima?“
„Izginuli su.“
„Svi?“
„Tako su mi kazali.“
Ravnodušnost s kojom je govorila o smrti naljutila je Leu.
„Pričaš o smrti kao da je to normalno? Pričaš mi o ubijanju francuskih vojnika! Zar si zaboravila da sam i ja Francuskinja i da, ako je i pravedna, takva borba meni mora biti mrska?“
„Možda, ali i vi vodite rat. Znaš li šta su uradili Francuzi, tvoji prijatelji?... Došli su, u velikom broju, i pobili sve u selu. Pre toga su silovali žene i mučili muškarce.
Zatim su zapalili kuće i uništili žetvu.“
„To je strašno. Ali, kada ste pobili vojnike, mogli ste očekivati osvetu.“
„Tako je. Sve to izaziva mržnju celog naroda protiv okupatora, i jača partiju. Ti mučenici su stradali za nezavisnost naše zemlje, i uvek ćemo ih se sećati.“
„No, svi Vijetnamci ne žele da ginu za partiju, nisu svi komunisti.“
„Postaće, milom ili silom.“
„To što kažeš je strašno. Zar ne misliš daje bilo dosta patnje i smrti?“
„Svaki postradali Vijetnamac ojačava partiju.“ Lea ju je tužno gledala.
„Plašiš me. Nisi više ista, samo ponavljaš partijske parole; izgubila si svoju ličnost.“
„Time se dičim! Ja sam instrument međunarodne revolucije. Ne postojim više kao pojedinac.“
Te poslednje reči su sasvim iscrple Numaj; ona poblede i pade u nesvest.
„Grozno je što sebe dovodiš u to stanje“, uzdahnula je Lea i obrisala joj čelo maramicom natopljenom kolonjskom vodom.
Numaj je opet otvorila oči i promrmljala:
„Hoćeš li me prijaviti policiji?“
„To bi trebalo da uradim... Ne govori, neću da slušam o tvojim revolucionarnim aktivnostima. Spavaj, idem da se presvučem.“


Numaj je dremala sve do večeri. Kada se probudila, pozvonila je. Ušla je služavka s činijom supe, a miris začina se raširio po sobi.
„Popijte, prijaće vam“, kazala je na vijetnamskom.
„Hvala. Gde je gospođa Tavernije?“
„U hotelu Metropol. Ako vam treba, možete je tamo naći.“
Pošto je nedelju dana provela kao bolničarka, Lea je osetila potrebu da se malo udalji od svega i da razmisli. U neko drugo doba bi se provozala rikšom kraj Malog jezera, Paroovom avenijom, nazvanom po prvom gradonačelniku Hanoja iz 1885. godine, ili bi otišla do Botaničke bašte i svratila do Pagode s jednim stubom iz 1049. godine. Lea je mnogo volela tu čudnu građevinu, oko koje je bio četvrtasti bazen sa zlatnim ribicama. Na jednom stubu, u obliku dva valjkasta bloka, dizala se mala pagoda sa stepenicama od vrlo trošne cigle. Cela zgradica je bila oštećena; krovu su bile potrebne opravke, jer su se videle mnoge rupe. No i pored tih oštećenja, pagoda je imala neku neverovatnu draž. Tu su žene dolazile da bi osigurale potomstvo.
Četvrt koncesije je odisala provincijskim mirom, smeštena ispod starih kolonada. Ćoveku bi se učinilo da je u Višiju ili Soasonu, kada povremeno ne bi prošli bicikli-rikše ili neki Vijetnamac sa šiljatim šeširom.
Lea je osećala potrebu da se vidi s ljudima, umesto da bdi kraj uzglavlja bolesnice, i to ne bilo koje, već teroristkinje koja baca bombe.
Rastrzala ju je unutrašnja borba između prijateljstva i dužnosti. Zdrav razum i rodoljubivi duh su joj govorili da treba da preda Numaj vlastima. No shvatala je njene razloge, i mada je osuđivala terorističke akcije, bila je užasnuta pomišlju da učini tako nešto.
Da je Fransoa tu, on bi odlučio. Što ga nikada nema, baš kada mi je potreban?
Bilo je vreme za aperitive, i bar Metropola je bio pun sveta: bili su tu bučni novinari i dopisnici, u sveže ispeglanoj odeći, civili u svetlim odelima, oficiri i podoficiri u smeđim uniformama i s ravnim cipelama. Lea je bila neobično elegantna, u istoj haljini koju je nosila novogodišnje večeri u Francuskoj kući.
U baru nije bilo mesta; sela je u slobodan naslonjač u holu. Preturala je po torbici da nađe cigarete i upaljač. Neki čovekjoj je pružio upaljač i uzviknuli su istovremeno:
„Žane!“
„Lea!“
Pred njom je stajao Žan Lefevr. Zagrlili su se.
„Žane, kako se radujem što te vidim!“
„Pusti me da te pogledam, ne verujem svojim očima! Još si lepša nego što te pamtim.“
Nasmejala se onim smehom koji je muškarce uzbuđivao.
„Vidi ko je sa mnom.“
„Frank!“
Lorin prijatelj je delovao zbunjeno. Kada ga je poljubila, oteo mu se jecaj. Smeškao im se Lorin duh.
Dva naslonjača u holu su bila slobodna, pa su seli u njih i zurili u tu divnu ženu koja im se umešala u živote. Bilo je toliko toga da se ispriča! Kada su zaćutali, radujući se susretu i nežno je gledajući, Lea ustade:
„Gladna sam! Pozivam vas na večeru!“
Glavni konobar ih je smestio za sto blizu terase. Zajedno su odlučili da jedu evropsku hranu. Kada su dobili gratinirane makarone, jeli su ih sa uživanjem i pili neki običan bordo.
„Kao da smo kod kuće!“, povikao je Žan, gutajući makarone.
Pošto su se najeli, Žan se raspričao. Pričao je o lepoti te zemlje koju je naučio da voli, o ženama koje su bile i krhke i snažne, istovremeno nežne i surove, pričao je i o svojoj vijetnamskoj ljubavnici. Dokazala mu je svoju ljubav tako što je jedne noći došla da ga obavesti o vijetminovskom napadu; ona i njena porodica su to platili glavom, kao i dete koje je začela s njim. Te noći je bio na ratištu s drugovima i uspeli su da odbiju napad crvenih. Četvorica su poginula, još četiri vojnika su bila ranjena, i mogao je samo da se povuče u Hanoj. Morao je da zaboravi na smrt svoje prijateljice i da ostvaruje program „smirivanja duhova“ u tom kraju. Seljaci su im danju donosili namirnice, a noću bi ih izdali. Nisu se čak ni ljutili na njih, nisu imali izbora, Vijetminovci su svuda imali svoje špijune; bili su preduzimljiviji od Francuza, koji su, izolovani u bazama, mahali trobojkom dok su vijetminovci nestajali u pirinčanim poljima. Žan je postepeno shvatio da je svako selo koje su „primirili“ osuđeno, jer njihova zaštita nije bila stvarna, pa bi vijetminovci, posle njihovog odlaska, selo sravnili sa zemljom, a stanovnike bi mučili i pobili. Nije više podnosio sva ta ubijanja usred lepe vijetnamske zemlje. Naučio je da uživa u mirnim jutrima i magli koja se diže nad kanalima, u kiši koja je sve natapala, i hladnim, vedrim noćima.
Dve godine u Indokini su ga zbližile s tom zemljom i njenim stanovnicima, mada je on sam bio deo francuske vojske. Mislio je da je njihov zadatak da štite stanovništvo i da im pomognu da ostvare nezavisnost bez vijetminovaca, koji nisu marili ni za šta drugo osim za pobedu komunizma. On se svojevremeno borio u pokretu otpora zajedno s komunistima iz Žironde, pa nije verovao daje došao u priliku da se bori protiv njih, u zemlji koja je osamnaest hiljada kilometara udaljena od njegove. No komunizam je tu pokazivao svoje pravo lice, tvrdo i oholo, kao i želju za prevlašću u svetu.
Nije mogao da zaboravi dan kada je po naređenju napustio položaj u selu blizu Bak Kana, jer je javljeno da su u blizini vijetminovci s jakim jedinicama.
Stanovnici su ih u tišini gledali kako uništavaju utvrđenja od bambusa i vojni materijal, sve što bi moglo da posluži neprijatelju. U tišini su zurili u francuske vojnike, koji su ušli u kamione i udaljili se. Tada je nastala gužva i vika; žene, starci, deca, svi su trčali za njima, sa sedobradim seoskim poglavarom na čelu; od buke nisu ni čuli njihove reči. Jedna žena s bebom u naručju okačila se o njegov kamion i vikala na vijetnamskom: „Molim vas da ne idete! Sve će nas pobiti! Povedite moje dete, molim vas!“
Ubrzanje ju je nateralo da skoči. Ostala je nasred druma, s bebom u naručju. Svakoga jutra je sanjao tu ženu i proklinjao francusku vladu koja je naredila „sprovođenje mirovne politike“ u selima, da bi zatim te ljude žrtvovala. Nije to shvatao. Francuska je, po njegovom mišljenju, učinila neoprostivu grešku: napustila je civilno stanovništvo, koje se stavilo pod njenu zaštitu.
Sećanje na napuštanje sela izobličilo mu je lice; u očima mu se video blesak besa i srama. Nastavio je da priča jednoličnim glasom:
„Sve se to nastavilo. Tako smo ’primirili’ još dva sela, i zatim smo ih ostavili. U poslednjem me je toliko mučila savest da sam se vratio kada su moji ljudi otišli. No bilo je prekasno. Vijetminovci su im glave nabili na bambusovo kolje. Nije bilo nikoga živoga. Stanovnici su ležali mrtvi na sve strane, a poglavar je još bio živ, rasporen ispred svoje kuće. Kraj njega je ležala njegova utroba, u oblaku muva i komaraca. Dokrajčio sam ga. Nikada neću zaboraviti njegov prekorni pogled.“ Lea je zurila u tanjir, sva bleda, a srce joj je treperilo.
Posle dužeg ćutanja, Žan Lefevr je naručio bocu konjaka i popio dve čaše, jednu za drugom.
„Oprosti, Lea, što ti pričam sve ovo, ali sam morao nekome da kažem. Ovaj rat ne liči na onaj naš: to je rat u kome Francuska samo gubi obraz. Sutra u zoru odlazimo da se borimo protiv surovog neprijatelja, ali oni se bore na svom terenu, čak i ako to čine u ime ideologije koja mi je mrska. Možda to i nije oslobodilački rat, kao što kaže njihova propaganda, ali oni žele da slobodno žive u svojoj zemlji, ili bar žele da u njoj zavedu sopstveni despotizam. Neki od nas su već prešli u njihove redove, jer veruju da se oni bore za pravu stvar. Da nisam previše vezan za ideju o časti francuskog vojnika, i ja bih učinio isto.“
„Nemoj to da govoriš“, pobunio se Frank, koji do tada nije kazao ni reči. „To bi bila izdaja.“
„Mali moj, izdaja je splet okolnosti i ličnog angažovanja. Ja sam imao druge ideje o francuskoj časti. Napuštanje onih koji su nam privrženi znači da smo mi njih izdali. Izdao sam svog brata, koga su Nemci ubili, i svoje izmučene i deportovane drugove; izdao sam i francuski ideal slobode, bratstva i jedinstva...“ Žan je popio i treću čašu konjaka i nastavio:
„U svakom slučaju, s De Latrom ili bez njega, ceo poduhvat je osuđen na propast; oni će pobediti, izgubiće hiljade svojih, ali će pobediti, imaće svoja brda i svoja pirinčana polja, gradove i sela. Hoće li naći mir? Ne znam, ali će biti gospodari u svojoj zemlji.“
„Fransoa misli da bi se s De Latrom sve to moglo promeniti.“
„Tu se vara. Možda će on izvojevati nekoliko pobeda, ali će ga, utoliko gore, posle toga potući. Niko ko ih nije video kako napadaju ne može to da zamisli.
Obruše se na cilj poput mrava; ubiješ ih deset a stvori se sto novih; ma kakvih sto, stvori ih se hiljadu, i mi se dajemo u bekstvo. Verujte mi, oni će pobediti!“
I Fransoa je to pomislio u jednom trenutku, dok nije bio pored De Latra, ali je kasnije promenio mišljenje. Lea je prvi put posumnjala u njegovu procenu.
„Šta li ovaj hoće?“, povikao je Frank, pokazujući prema terasi.
Lea se osvrnula. Iza stakla je Điau mahao svojim sakatim rukama i davao joj znake da dođe do njega. Ustala je.
„Šta hoće to čudovište?“, pitao je zabrinuto Žan.
„Ne brini, to je prijatelj. Zahvaljujući njemu pronašla sam muža.“
„Poći ćemo i mi.“
„Ako baš hoćete.“
Nisu mogli izaći kroz francuski prozor, zabarikadiran zbog opšteg straha od napada. Morali su da prođu kroz predvorje i obiđu zgradu da bi najzad došli na terasu. Kada je video dvojicu vojnika u uniformi, Điau se okrenuo, kao da misli da pobegne.
„Ne beži, oni su sa mnom, ništa se ne boj! Kaži mi šta se zbiva?“
„Ne mogu pred njima.“
„Ostanite tu, moram da popričam s njim“, kazala je Lea prijateljima.
„Ali...“
„Molim te, Žane, nema opasnosti.“ Pustili su ih da se malo odmaknu.
„Šta si hteo? Ludost je što si došao ovamo.“
„Važno je. Odveli su Numaj i njenu majku.“
„Ko ih je odveo?“
„Vijetminovci.“
„Ali zbog čega?“
„Zato da Numaj ne bi progovorila.“
Lea je priznala da je to dobar razlog.
„Misliš li da će je povrediti?“
„Mislim da neće. Znaju da nije ništa kazala, a majka i ne zna ništa. No ti treba da se pripaziš. Pravi se da ne znaš ništa o njenim aktivnostima. Život ti je u pitanju!“
„Ipak ne bi smeli da me otmu.“
„Ne bi ti bila prva Francuskinja koju su uzeli za taoca, ili je ubili. Vrati se u Sajgon, manje je opasno nego ovde. Vijetminovci mogu svakog časa preći u napad.“
„Kako to znaš?“
„Nije važno, znam. Svi vijetminovci to znaju. Još nešto, ne vraćaj se u vilu Rivijerovih, ostani u hotelu...“
„Zašto?“
„Zato što vijetminovci imaju naređenje da te odvedu.“
Posle Žanove priče, Lea je osećala da joj preti ozbiljna opasnost.
„Hvala ti, Điau.“
Invalid je brzo nestao s vidika. Lea se vratila prijateljima veoma zabrinuta.
„Možete li da me otpratite do kuće da uzmem neke stvari? Smestiću se u hotel.“
„Šta se zbiva?“, pitao je Žan.
„Vijetminovci su odveli Numaj, mladu Vijetnamku koju sam prihvatila.“
„Da li to policija zna?“
„Nemam pojma. Dođite, nije daleko odavde.“


Širom otvorena vrata kuće nisu bila dobar znak, kao ni tišina koja je svuda vladala. Struje nije bilo, pa je Frank osvetlio upaljačem. Pred vratima sobe u kojoj je bila Numaj, Frank je odjednom vrisnuo. Na podu je, u lokvi krvi, ležalo Nganovo telo, prerezanog grla. Morali su da ga preskoče da bi ušli u sobu. Unutra je bio još veći nered. Skupocene porcelanske vaze bile su razbijene o zid, nameštaj polomljen, krevet rasturen. Lea je u veliku torbu ubacila neku odeću i toaletni pribor. Baš su hteli da krenu kada ih osvetliše baterijske lampe.
„Ne mrdajte! Šta se zbiva?“
„Ne znam“, kazala je Lea oficiru. „Kada sam se vratila s prijateljima, našli smo sve u ovakvom stanju; sluga je bio mrtav, a gospođica Fam je nestala. Nije mogla sama da ode, bila je previše slaba...“
„Gospođo, a i vi gospodo, pođite za mnom“, kazao je vođa patrole. „Vidim, gospođo Tavernije, da ste spakovali stvari, ponesite ih...“
„Kuda idemo?“
„U Citadelu.“


Brzo su se vozili kroz mračne ulice. Kada su stigli u Citadelu, odveli su ih komandantu.
To je bio mršav čovek žućkastog lica, veoma iscrpljen, i očito na pragu penzije.
„Sedite!“, suvoje kazao. „Kazali su mi, gospođo, da je teroristkinja Fam nestala iz vaše kuće. Šta možete da mi kažete o tome?“
„Ništa. Činilo mi se da joj je bolje, mislila sam da mogu malo da je ostavim i da se vidim s prijateljima. Kada sam se vratila, ona je nestala.“
„Nemate ideju gde bi mogla biti?“
„Nemam, gospodine.“
„Ja sam pukovnik!“
„Nemam, pukovniče!“
Osećala je Žanov i Frankov upitni pogled. Nadam se da neće pričati o susretu s Điauom i o tome šta nam je rekao, mislila je. Oni su, zbilja, ćutali.
„A vi, gospodo?“
„Pukovniče, mi nismo ni znali za tu gospođicu Fam pre ove večeri. Sreli smo gospođu Tavernije, svoju prijateljicu iz detinjstva, u hotelu Metropol, gde smo večerali sećajući se starih vremena.“
„Šta vi radite u Hanoju?“
„Dopratili smo konvoj s ranjenicima.“
„Bili ste na ratištu.“
„Jesmo, pukovniče. Napali su nas istočno od Vijet Trija. Imali smo velike gubitke.“
„Znam, hrabro ste se branili. Kada polazite?“
„Sutra, pukovniče.“
„Ko je vaš komandant?“
„Pukovnik Miler.“
„On je dobar vojnik.Čuli ste za pukovnika Vanuksema?“
„Čuli smo, pukovniče.“
„Dobro, vratite se u komandu.“
Zazvonio je telefon. Komandant Citadele je podigao slušalicu. „Halo...“
S druge strane se čulo urlanje.
„Da, generale... Dobro, generale... Po vašem naređenju... Laku noć, gene...“
Pukovnikovo lice je posivelo. Drhtavom rukom je izvadio maramicu iz džepa i obrisao znojavo čelo.
„To je bio general De Latr... Ne znam kako je saznao da ste ovde, ali mi je naredio da vas pošaljem kući i da vas ne gnjavim pričom o atentatu.“
„Baš dobro... čovek bi pomislio da sam ja bacala bombe.“
„Niko nije kazao da ste to bili vi, ali je vaša prijateljica bila veoma sumnjiva, i bez vašeg svedočenja...“
Osećala je da joj Frank i Žan pogledima prosto prže potiljak. Njihovo prebacivanje je bilo očito, ali joj nisu ništa kazali.
„Pozdravite prijatelje, gospođo. Njih zove dužnost. Narediću da vas odvezu.“
Poljubila je prijatelje i gledala ih kako odlaze, dok joj se srce stezalo. Ko zna kada će ih opet videti?“
„Dobro se čuvajte...“
Okrenuli su se i osmehnuli joj se istim nedužnim osmehom.

13.


Fransoa se vratio u Hanoj avionom generala De Latra, rano po podne 14. januara 1951. godine.
Kada je stigao u Francusku kuću, general je sazvao novinare u salon kraj radne sobe da bi im dao podatke o uspehu u borbi koju je vodio pukovnik Erulen na ivici delte Mekonga kod Kam Lija. De Latr je na novinarska pitanja odgovarao opušteno i pravio se da ne vidi smrknutog Salana. „Kinez“ se obratio Tavernijeu:
„Moram da razgovaram s generalom. Zabrinut sam za stanje na ratištu, severno od Crvene reke.“
„Kad se on ovako zahukće, teško ćete ga zaustaviti.“
„Utoliko gore! Ako budete u prilici, kažite mu da sam poslao poruku pukovniku Edonu.“
Akcija „Trang Hung Dao“, koju je Salan najavio, a kojom je komandovao general Đap iz Taj Ngujena, prestonice vijetnamskih partizana, upravo je bila počela.
Dva sata posle toga uspeo je da uhvati De Latra, zajedno s pukovnikom Redonom, i da mu objasni ozbiljnost situacije. On je raspustio novinare i sav namrgođen se obratio Tavernijeu:
„U ovom trenutku mi nisu potrebni civili. Idite da se pridružite svojoj iepoj ženici. Potražiću vas ako mi budete potrebni.“
„Kako vi naredite, generale.“
Fransoa je izašao iz Francuske kuće, peneći od besa. Bilo mu je preko glave tog despota, koji se prema saradnicima odnosio kao prema psima. Zasleptjen besom, naleteo je na Lisjena Bodara, koji je zastao u vrtu da popuši cigaretu.
„Što ne gledate?... O, to ste vi... Po vašem licu mi se čini da vas je ’naš kralj Žan’ gadno iznervirao.“
„Ako vam se jednog dana novinarski posao ne bude isplatio, možete da se zaposlite kao vidovnjak.“
„Setiću se toga ako dotle dođe. No vi ste se namučili da dođete dotle, što važi i za druge oko njega.“
„Možda i jesam. Ali, ja nisam jedan od njegovih vojničina, i nisam navikao da se tako ponašaju prema meni.“
„Iskoristite to da odete i da se nađete sa ženom. Lepa gospođa Tavernije se dosađuje u Metropolu.“
„Pošto znate sve božje tajne, kažite mi ima li vesti o mladoj Vijetnamki koju su optužili daje bacila bombu?“
„Ne, zvanično ih nema; no veruje se da je ona u rukama vijetminovaca.“
„Mislite li da je bila kriva?“
„Iskreno rečeno, mislim da jeste. Ona i vaša žena su u tom času jedine bile na ulici.“
„Tvrdite, dakle, da je moja žena lagala?“
„Sve navodi na to. Možda je reč o nekakvoj ženskoj solidarnosti. Znale su se i pre toga, zar ne?“
„Jesu; no ta mi devojka nije ličila na teroristu; provela je detinjstvo u Francuskoj i bila je na početku velike međunarodne karijere. To nije tipično za vijetminovce.“
„Pa zašto bi je onda odveli?“
„Kako bih ja to mogao znati?“
„Ako nešto čujem, svakako ću vam javiti.“
„Hvala.“
Rukovali su se i Fransoa je otišao u Metropol.
* * *

Lea nije bila u sobi. Fransoa je to iskoristio da se istušira. Upravo je bio izašao iz kupatila, sasvim nag, kada se pojavila, s rukama punim cveća. Bacila se na njega, udarajući ga cvećem:
„Mrzim te, mrzim!... Što si me tako dugo ostavio samu?“
Bila je tu, podivljala i nepravedna. Oteo joj je cveće iz ruku, bacio ga na komodu i odvukao je na krevet.
„Ne, neću... Pusti me!... Prestani, vikaću!“
„Samo viči, lepojko! To ne bi bio prvi put da te nateram da vičeš...“ Dok ju je vukao ka krevetu, smaknuo joj je haljinu i gaćice.
„Prepusti se. Siguran sam da si se i ti mene zaželela. Posle ćemo pričati.“
Lea se nekoliko trenutaka otimala, ali njegovo toplo telo i otvrdnuo polni organ skršili su njen otpor. Dugo su ležali zagrljeni, dok su im srca lupala, ubeđeni da im se ništa loše ne može desiti, jer su se voleli, i bili su zajedno.
„Volim te...“, promrmljala je pre no što je zaspala.
Spavali su skoro sve do noći, ponovo polako vodili ljubav i uživali u zadovoljstvu koje ih je preplavilo.
Kada su sišli na večeru, tragovi sreće koju su doživeli sijali su na njihovim licima; delovali su bestidno.
U baru je Lisjen Bodar podigao čašu i kazao:
„U zdravlje naših zaljubljenih!“


Narednog dana je general De Latr izdao naređenje pukovniku Merikuru da upotrebi napalm. To je bio prvi, ali ne i poslednji put.


Odjednom je vazduh zaparao neki zvuk i činilo se daje nebo puno čudnih ptica, koje su iz minuta u minut rasle. Avioni! Naredio sam ljudima da se sklone od projektila, ali su avioni pikirali ka zemlji i nisu pucali. Odjednom se ispred mene otvorio pakao! Taj pakao je imao oblikovalnih kontejnera koji su leteli iz oba aviona. Ogromne zavese plamena su se širile po stotinama metara površine, i spaljivale moje ljude. To je bio napalm! Oganj koji s neba pada na zemlju...
Bili smo u bambusovoj trsci, pa sam povikao:
„Okupićemo se iza brega!“
No ko bi me u takvom času čuo? Ko je mogao da me čuje?
Iza nas je francuska pešadija prešla u napad. Čuli smo krike. Moji vojnici su hteli da sačekaju grupu rezervista koja je ostala iza nas. Stigao sam do oficira koji im je komandovao.
„Trudite se da se zadržite što duže, a ja ću pokušati da okupim svoje ljude iza brega.“
„Štaje to, do vraga, bilo? Da lije to atomska bomba?“, pitao me je oficir, zenica raširenih od užasa.
„Ne, to je bio napalm!“
(Odlomak iz Ngo Vanovog
Dnevnika jednog vijetminovca iz 1955. godine)

U noći između 16. i 17. avgusta vijetminovski napadi su postali žešći. Francuske jedinice su se borile sa očajničkom hrabrošću. Međunarodni dopisnici su se pomešali s borcima, i tih je dana rat u Indokini bio „vest broj jedan“ na svim novinskim stranama, na najveće zadovoljstvo generala De Latra; on je mislio da će mu ta popularnost u štampi pomoći da dobije nove kredite francuske vlade i pomoć iz Pentagona, koji je želeo da se „poplava crvenih“ zaustavi u Indokini i Koreji. Vijetminovci su pobedničkog generala prozvali ongsau lua, general vatre, na najveće „Sovuljagino“ zadovoljstvo.
Već 24. januara Salan je mogao reći daje „Tran Hung Dao“ generala Đapa propao. Ta pobeda je vratila samopouzdanje francuskoj vojsci i pored velikih gubitaka u ljudstvu i ratnom materijalu. Vijetminovci su angažovali ogromne snage: dvadeset i četiri njihova bataljona su se borila s fanatizmom koji je ostavio veliki utisak na francuske vojnike, a naročito na one iz severne Afrike. To je delovalo i na generala Salana, koji se zabrinuo za budućnost.
Bio je zabrinut zbog „đavolski ludih vijetminovskih vojnika, koji su napadali danju i noću, i lako prihvatali svoje gubitke, kao i zbog inteligentne Đapove taktike i rešenosti da se dokopa tonkinske delte“; De Latr se takođe zabrinuo.
„Nećemo se izvući ako nam Francuska i Amerika ne pomognu. Ja imam plan: ubrzano formirati vijetnamsku vojsku, i opsadni zid oko Hanoja i Hajfonga će se srušiti... zbog svega toga mije neophodna podrška metropole, kao i američki vojni materijal i oružje“, kazao je Salanu.
Pošto je misija pukovnika Alara skoro pretrpela poraz, i pored prisustva generala Zuina i predsednika Plevena, De Latr je odlučio da se za pomoć obrati Sjedinjenim Državama.
„Ali pre toga ću malo uzburkati duhove, i prirediću im gadan šok za Tet, vijetnamsku Novu godinu, koja pada 6. februara. Toga dana ćemo organizovati paradu u Hanoju, i to uveče. Predsednik Saro će toga dana stići, a dotad će sve biti spremno.“
Zapovednik je veoma rizikovao u bici kod Vin Jena povukavši jedinice iz Košinšine i Anama, i pokrenuvši tenkove, brodove i avione, ostavljajući strateške tačke nepokrivene. Kao i obično, bio je napadan i nepravedan, odlikujući jedne, a odbacujući zasluge drugih. Pukovnik Vanuksem, jedan od pobednika kod Vin Jena, takođe se našao na udaru. Mada je imao ženu u Francuskoj, otvoreno je živeo s konkubinom Azijkom, s kojom je imao dete; bila je veoma odvažna i zvali su je „majka Muonga“. Taj riđokosi bradati div predložio je, posle iznesenih zamerki, čak i da se vrati u Francusku, da bi smirio bračni par De Latr. No pukovnik Konji je posredovao i smirio generala, a on je - zadovoljan što je pokazao svoj autoritet - odgovorio:
„Ako misli da se njome oženi, može da ostane! Pristajem čak i da im budem kum.“
* * *

Fransoa i Lea su bili pozvani na veliku paradu, koju je osmislio general De Latr da bi ostavio utisak na vojsku, cara Bao Daja, francuski i vijetnamski narod, i da bi iznervirao Ho Ši Mina, koji se hvalio da će za Novu godinu ući u Hanoj.
Alber Saro, koji je došao da provede nekoliko nedelja u Indokineskoj federaciji, pojavio se u kaputu i sa sivim šeširom na glavi, i požurio da sretne Tavernijea:
„Dakle, Tavernije, kako protiče vaš boravak?“, pitao je stežući mu ruku; osmeh mu je bio zloban, dok su mu oči sijale kroz okrugla stakla naočara.
Sa osmehom praćenim neobično hladnim pogledom, Fransoa je odgovorio:
„Ne može biti bolje, gospodine predsedniče, zahvaljujem vam. Dozvolite da vam predstavim suprugu.“
Saro je skinuo šešir i poljubio Lei ruku.
„Gospođo, veliko mi je zadovoljstvo da vas upoznam, pravi ste praznik za oči.
Još ste lepši u prirodi.“
„Hvala, gospodine predsedniče. I ja se radujem što sam vas upoznala.“
Taj jednostavni odgovor i držanje, kod tako lepe žene, vrlo su začudili Saroa. Obično su na njegove komplimente žene mjaukale i tvrdile da ne treba više da ih pravi. Ova žena je bila lepa i to je znala, ali je sve jednostavno prihvatala.
Baš mi se dopadaju, oboje. Mislim da bi se on dopao mojoj kćeri Lidiji. Šteta je što nije pošla sa mnom, mislio je.
Došli su po njega i odveli ga da sedne kraj zapovednika. Mogla je da počne velika parada, nazvana „Noć hiljadu tenkova“.
Smrklo se. Pod svetlom baklji koje su držali vojnici, prolazili su eskadroni svih vrsta bornih kola i tenkova sa upaljenim farovima, od šermana do modela s mitraljezima i vojnih kamion. Sve se kretalo precizno i po planu, kolone oklopnih vozila su se stvarale i razdvajale i to je trajalo satima. Škripa gusenica i lanaca je odjekivala gradom.
Stojeći mirno u svojoj besprekornoj uniformi, De Latr je gledao kako jedinice defiluju, i videlo se da je bio veoma ponosan. Kraj njega su bili njegovi pukovnici, Saro, guverner Severnog Vijetnama Ngujen Hu Tri i civilna i vojna lica koja su s različitim osećanjima posmatrala tu demonstraciju francuske moći; bili su očarani uspravnim tenkistima sa američkim šlemovima, pešacima nagih ruku, koji su marširali po hladnoći, i delovali i savremeno i varvarski, izdvajajući se među svim savremenim ratnim mašinama. Lea je drhtala, ogrnuta kratkim ogrtačem od lisice.
Posle defilea pošli su u Francusku kuću, na večeru.
Bio je prisutan veliki broj Vijetnamaca, koji se prethodnih dana nisu mogli nigde videti, i sve se odvijalo u priličnoj tišini jer su svi bili pod utiskom sjajnog prizora kom su prisustvovali.
Večera je počela u tišini. General je jeo stisnutih usana. Svi su osetili njegovu napetost. Guverner Ngujen Hu Tri, koji je predstavljao cara, bio je svakoga časa sve bledi i iščekivao je provalu besa. Uskoro je De Latr izgubio strpljenje i stisnutih usana, zureći u njega, vrisnuo:
„Vaš car je crkotina, to je jedna obična bitanga! Nastavlja da tuca one svoje kurve umesto da dođe u Tonkin da vidi paradu mojih i Vin Jenovih vojnika! No on mi i ne treba, neka nestane, neka ga đavo nosi!“
Zbunjeni gosti su prestali da jedu. Napolju se čuo sve jači metalni zvuk gusenica. De Latr je ustao, odvukao svog gosta na pločnik, a ostali gosti su pošli za njima. Prolazila je sjajna kolona oklopnih vozila. Potegao je guvernera za rukav i zaurlao:
„Vidite li vi te sjajne momke! A vi mislite da treba da ih pošaljem da ginu zbog glupe njuške vašeg vajnog cara?“
Kada je jadnik otišao, De Latr se odjednom smirio i upitao začuđene goste: „Da li sam napravio glupost?“ Zatim se vratio u radnu sobu, gde se zatvorio s najbližim saradnicima.
Svi su otišli kućama, ispunjeni velikom nelagodnošću.
„Pogrešio je“, kazao je Fransoa Lei. „Ukaljao mu je obraz, a to nijedan Azijac ne prašta.“
Kada su se vratili u hotel Metropol, ugurali su se u bar, gde se pričalo o događajima večeri. Posle toga su otišli u sobu.


Lea i Fransoa su se 10. februara smestili u avion, koji je bio stavljen na raspolaganje britanskom piscu Grejamu Grinu i pukovniku Brojelu za obilazak najzanimljivijih delova tonkinske delte. Grin je došao kao dopisnik časopisa Lajf iželeo je da napravi jednu studiju, nalik onoj o Maleziji i tamošnjem ratu, a za to mu je bilo potrebno da oseti atmosferu u zemlji. Za vreme puta je pričao o bombardovanju Londona 1940. godine, i o velikim razaranjima, o poterama za nacističkim špijunima u Engleskoj pre rata, o patnjama engleskog naroda. Lea je zadivljeno slušala. Pred očima su joj promicala pirinčana polja koja su zasejali vijetminovci. Laka izmaglica je lebdela nad divnim zelenim ravnima. Sve je delovalo mirno, bar iz vazduha.
Uveče su se vratili i večerali u društvu pisca knjige Moć i slava, a njegove oči, zasenčene gustim trepavicama, pokazivale su nezasitu radoznalost. Pričali su na čudnoj mešavini francuskog i engleskog; pod uticajem njegovog šarma, zadržali su se do kasno u noć.
Leu je, ubrzo posle toga, gospođa De Latr pozvala da posete sirotište koje su držale časne sestre, namenjeno napuštenim devojčicama od kojih su žetele da načine dobre hrišćanke i da ih nauče da barataju iglom. Bila je prava čast da vas Moneta tako izabere, što Leu nije naročito oduševilo. Fransoa je morao mnogo da navaljuje da bi je naterao da prihvati poziv.
Primile su ih časne sestre, koje su, ispod svojih belih kapa, delovale prilično iscrpljeno. Četrdeset godina lišavanja i boravka u Aziji učinilo je svoje i obeležilo im je duše i tela. Lea je nagađala i da su prilično ogrubele. Bile su velika suprotnost vijetnamskim časnim sestrama glatkih lica, koje su pokazivale pravu devojačku razdraganost. Generalica je prošla pored reda devojčica u plavo-belim uniformama i s trakama u kosi. Najzaslužnije među njima su joj donele buket cveća i spustile se u kniks pred njom; generalica se raznežila i pomilovala ih po obrazima. Majka nastojnica, koju je tonkinski život od francuske seljanke pretvorio u pravu staru Vijetnamku, sa žaljenjem je kazala:
„Šta da radimo, gospođo generalice? Molile smo Boga i umnožile svoje pokore i lišavanja. No Gospod nas nije uslišio. Gospođo, da li da evakuišemo decu ili da ih zadržimo u manastiru? Evroazijci su prvi otišli jer su bili najugroženiji, zbog svoje francuske krvi. No sada, kada je vaš slavni muž tu, treba li da šaljemo nekuda našu vijetnamsku dečicu, koja su nam tako draga? Ako želimo da ih spasemo, treba da nam kažete je li pobeda vašeg muža izvesna. Ako nije, bio bi zločin zadržavati ih ovde... Gospođo, uzdamo se u vas.“
Ta iznuđena odgovornost ostavila je gošću nekoliko trenutaka bez reči. Zatim je zapovedničkim glasom kazala:
„Ostanite u Hanoju. Ne treba dovoditi u sumnju generalovu reč.“
Opatice su sklopile ruke, kao deca. Majka nastojnica je ponudila da ih svuda provede, pošto je, na zahtev svoje gošće, pustila devojčice da se po svojoj volji igraju i zabave.
Lea je išla za njima pokušavajući da prikrije dosadu. Zastala je pred jednim prozorom koji je gledao na dvorište za vežbanje. U jednom uglu su neki dečaci šutirali šljunak i bacali uvis prašinu, cerekajući se i vičući. Bolje se zagledala u to dvorište.
„Bezobrazna deco!“, povikala je odjednom i, preskačući po dva stepenika, utrčala u dvorište.
Dečaci su je videli da dolazi, a na licima im je igrao osmeh. Lea ih je grubo gurnula u stranu. Neko telo prekriveno prašinom odjednom se pomerilo.
„Điau!“
Lea se sagnula i pomogla mu da se pridigne.
„Jesi li dobro? Šta radiš ovde? Nevaljalci, zašto ste to radili?... Mislila sam da ste dobri hrišćani, a vi ste gori od đavola... Mrzim vas!“
„Gospođo Tavernije, što vičete? Šta se desilo?“
„Ta deca su se zabavljala zlostavljajući jadnog invalida.“
„O, moj bože!“, kazala je generalica kada je videla Điaua.
„Opet ti, prokleto pseto! Kazala sam ti da se ne muvaš u blizini. Gubi se!“, povikala je majka nastojnica i dohvatila štap.
„O!...“
Lea joj je naglim pokretom otela štap.
„Zar vas nije stid, majko, da se tako ophodite prema nesrećniku? Kad vidim vas, razumem zašto su i deca tako zla. Dajete im loš primer.“
„Gospođo Tavernije, umerite se malo“, kazala je generalica.
„Umerila sam se dovoljno, uveravam vas!“
Gospođa De Latr pomalo s visine reče:
„Verujem vam, gospođo Tavernije. Žalim zbog ponašanja te dece i molim vas da se ne ljutite na ove divne žene. Surovost je u prirodi vijetnamskog naroda, barem po onome što ja znam. No morate priznati da je to stvorenje... odvratno.“ Bleda od besa, Lea ju je prostrelila pogledom.
„To, kako kažete, stvorenje vredi više od vaših vajnih sestara; dozvolite mi da se povučem.“
Pod začuđenim pogledima celog skupa, Lea je uhvatila Điaua za ruku i otišla s njim.


Išla je brzo i nesrećniku je bilo teško da je prati. Odmicala je dugim koracima Ulicom Pola Berta i prešla na drugu ispredpošte, ne gledajući unaokolo. Biciklrikša je zamalo nije zgazila; vozač ju je zasuo psovkama. Kada je stigla do Malog jezera, sela je na kamenu klupu, zapalila cigaretu i utonula u posmatranje patki.
Điau se, sav zadihan, svalio kraj nje.
Lea mu je dala cigaretu.
„Hvala“, kazao je kratko.
„Generalica i dobre sestre nisu delovale baš zadovoljno“, kazala je, smejući se.
Osmeh mu se razlio po ružnom licu; u pogledu su mu sijale zahvalnost i ljubav. Neko vreme su pušili u tišini. Kraj njih su prošle tri žene u uniformama Crvenog krsta. Jedna se okrenula i vratila se do njih.
„Lea... Lea Delmas!...“
„Da... Edit!“
Bacile su se jedna drugoj u naručje, nepovezano uzvikujući. „Zbilja si to ti!... Šta se desilo s tobom posle Berlina?“
„Kao što vidiš, nastavila sam sa ovim poslom. Već sam godinu dana u Indokini.
A šta ti radiš ovde?“
„Tu sam s mužem i decom.“
„Nemoj reći... Sada si gospođa Tavernije... Pa, to me i ne čudi!“
„Šta te ne čudi?“
„U oficirskoj menzi, kao i u kancelarijama Crvenog krsta, priča se samo o tebi.“
„A šta to, zaboga?“
„Kolaju razne priče, kako pomažeš vijetminovce.“
„To je skroz blesavo!“
„Svakako, ali tako pričaju.“
„Ljudi pričaju gluposti!“
„Pa to ću i ja da im kažem, sada kad sam to čula od tebe. Kako bi hrabra Lea Delmas pomagala teroriste? Šta ćeš, draga, uvek si izazivala krajnje reakcije. Šta radi taj prosjak kraj tvojih nogu?“
„To je Điau. Moj prijatelj i telohranitelj.“
„Čudan telohranitelj! Baš je strašan“, dodala je tiho. „Verovatno ti je rasterao sve udvarače...“
„U pravu si, treba da nađem nekog drugog.“
„Večeras u čast Međunarodnog komiteta Crvenog krsta prave zabavu u Francuskoj kući. Tu su i dve naše drugarice iz Amjena, trebalo bi da dođeš; ali bez telohranitelja!“
„Možda i hoću. U koliko sati?“
„Posle sedam. Sad moram da te ostavim, drugarice su mi nestrpljive. Videćemo se večeras!“
„Do večeras!“
Za vreme njihovog razgovora Điau se udaljio, ali se ubrzo vratio, s mangom položenim na jedan list.
„Hvala“, kazala je Lea i uzela voće.
Čudovišni kepec ju je sa zadovoljstvom gledao kako jede; bili su retki oni koji bi mu uzeli nešto iz ruke. Lei je curio sok niz bradu. „Pazi, isprljaćeš haljinu...“
Obrisala je usta nadlanicom.
„Znaš li šta je s Numaj?“
„Nalazi se u logoru za prevaspitavanje, u Gornjoj oblasti.“
„Zašto u logoru za prevaspitavanje?“
„Zato štoje bila u dodiru s neprijateljem, pa hoće da je provere, je li još uvek dobra komunistkinja.“
„Pa to je blesavo! Da li dobro postupaju s njom?“
„Onoliko koliko je to moguće kada si među njima. Partizanima je život težak.
Kažu mi da svira drugovima u retkim časovima posvećenim kulturi.“
„Kako to izgleda?“
„Daje časove muzike, a drugi daju časove književnosti, slikanja, plesa...“
„Čudno mi je da borci nalaze vremena za sve to...“
„To je uobičajeno, predsednik Ho Ši Min to zahteva. Začudila bi se da čuješ da cene francusku književnost i da se u šumi mnogo čitaju dela Viktora Igoa, Anatola Fransa i drugih pisaca...“
„To me zbilja čudi. Pokušaj da se još malo raspitaš o Numaj. Da li je i njena majka s njom?“
„Mislim da jeste.“
„Moram da idem, Videćemo se.“
Lea mu je pružila ruku, a Điau ju je prineo čelu.

Fransoa je hodao gore-dole po sobi u hotelu Metropol.
„Stigla si, baš lepo. Generalica je van sebe!“
„Sasvim mi je svejedno. Dosta mi je tih nazovidobrih žena i njihovih ko bajagi dobrih dela.“
„A gde si bila?“
„Sa Điauom.“
„Pitam se šta nalaziš na tom čudovištu?“ Slegla je ramenima i svukla se.
„Kada se vraćamo za Sajgon?“
„Brže no što smo mislili. Nisi baš poželjna u Hanoju.“
„Pa to je dobro. Nisam ni mislila da ostajem duže. Kada polazim?“
„Sutra. Avionom, posle doručka.“
„A kada ćeš ti doći?“
„Ne znam ni ja. General me je zamolio da se sretnem s vijetminovskom delegacijom.“
„Mislila sam da su ti ucenili glavu.“
„To je bilo davno. Vremena se menjaju...“
„Ali to je vrlo opasno!“
„Nije. Bio sam u vezi s Hajem. Poći ću večeras u Vin Jen, a odatle za Kat Ngan, odakle će me odvesti u Taj Ngujen.“
Gledao ju je kako šetka gola po sobi, mirno i bestidno. Odupirao se želji daje uzme u naručje.
„Obuci se. Imam dva sata do konferencije za novinare. Hajdemo do kineske četvrti, kazali su mi da ima divnih starih kineskih vaza.“
„Dobro, hajdemo zajedno.“
Lea se spremila za tren oka.
Šetali su Bulevarom Fransoe Garnijea, odbijajući vozače bicikala-rikši, i ušli u Ulicu drvenog mosta, a zatim i u Ulicu svile, gde je vladala neobična živost pošto se situacija malo smirila. U Ulici laka trgovci su izneli slike i paravane; u Ulici pirinča se naveliko trgovalo. Na sve strane su se videle patrole, spremne da intervenišu. Zastali su kod sokačeta u Ulici tuberoza, blizu Keja Klemanso.
„Da li je tu taj tvoj antikvar?“
„Dobri antikvari ne iznose robu napolje, ima previše lopova.“
Ušli su u uski prolaz, pun otpadaka i vlage. U dnu je grupa žena čučala i nešto kuvala, a oko njih su se nagurala deca, koja se pribiše uz majke kada su ugledala strance. Popeli su se uz klizave, okrnjene stepenice. Fransoa je kucnuo tri puta, pa onda samo jednom. Vrata se otvoriše. Dečak koji je stajao na njima netremice je zurio u posetioce.
„To su tvoji beli prijatelji“, kazao je na vijetnamskom.
„Pusti ih da uđu i ostavi me nasamo s njima.“
Dečko im je dobacio besan pogled i zatvorio vrata za njima. Prostorijom se kroz polumrak širio sladunjav miris, pomešan s mirisom usoljene ribe. Kroz uzak prozor s razbijenim staklom video se Most Pola Dumea i gomila pešaka i biciklista s teškim tovarima. Jedna prilika se odmakla od zida.
„Haje!“, promrmljala je Lea.
„Nisu vas pratili, nadam se?“, upitao je.
„Mislim da nisu. Par je manje sumnjiv od pojedinca“, kazao je Fransoa.
„Zato si me, dakle, poveo u ovu šetnju.“
„Oprosti, ali sam želeo da se ponašaš sasvim prirodno.“
„Ne ljutite se na njega, Lea. Učinio je to na moj zahtev. Iako joj je to zabranjeno, Numaj vam je poslala pismo. Evo vam ga, pročitao sam ga i ja.“
„Naravno, vi ste valjda jedan od njenih tamničara?“, upitala ie Lea, uzimajući izgužvani papir.
„Ona nije u zatvoru.“
„Pa, taj logor za prevaspitavanje ne izgleda bolje od zatvora.“
„Ko vam je to kazao?“, upitao je oštro.
„Niko, ali smo čuli za vaše metode.“
„Lea, znate da vas volim, ali vodite računa o onome što govorite. Moji prijatelji nisu trpeljivi kao ja. Hoćete li da odete u drugu sobu? Želim da nasamo porazgovaram s Tavernijeom.“
Sobica je bila puna sanduka; bili su ispunjeni slamom, u kojoj su se videli komadi porcelanskog posuđa. Lea se približila svetiljci pokušavajući da pročita pismo.


Draga prijateljice,
Ja sam dobro. Obradovala sam se susretu s drugovima, ali mije žao što smo se rastale. Zahvaljujem ti što si me strpljivo i brižno lečila. Mnogo mije bolje, zahvaljujući tebi. Sada se mama stara o meni. Nadam se da ćemo se opet videti posle rata. Odsviraću ti komad koji najviše voliš. Ovde ponovo sviram drugovima. Mada nam nije mnogo zabavno, svi su vrlo srećni. Naučila sam napamet pesmu jednogfrancuskog pesnika, ne znam da li ti je poznata:


Ko se dobro zagleda u sunce
Misli da oko sebe vidi mrlje
što u zraku oko njega lebde.


Tako i ja, još mlada i hrabra
U slavu se zagledah u času
I crnu mrlju u tom sjaju videh.


Bila je kao znak žalosti crni,
i svuda, kuda meni pogled padne,
Ja uvek istu crnu mrlju vidim.


Uvek je tako, čak i kađ sam srećna.
O, znam sad da je samo orlu dato
Da, nekažnjeno, sunce slave gleda.


Ne znam ko je napisao pesmu, našla sam je u nekoj staroj antologiji, pa neke strane nedostaju.
Drug Haj je upoznat sa svim mojim doživljajima i možeš mu dati pismo za mene, doneće mi ga. Ljubim te, kao i tvoju decu.
Tvoja prijateljica,
Numaj

Ako vijetminovski borci čitaju francuske pesnike, nije još sve izgubljeno, mislila je Lea. Nerval bi se veoma začudio kad bi znao da neko usred džungle uči njegove stihove napamet.
Vrata se otvoriše.
„Možete da dođete“, kazao je Haj.
„Nemam papira da joj napišem odgovor. Kažite joj da mislim na nju i da je ljubim.“
„To ću svakako učiniti. Ponesite ovu vazu, veoma je vredna. Zbog svoje bezbednosti, ne pominjite nikome ovaj susret.“
„Neću reći ni reći. Sutra odlazim za Sajgon.“
„Imate li neku poruku za Lijen?“
„Nemam, samo neka vodi računa o sebi.“
„Kazaću joj. Zbogom.“
Hladno se se oprostili.
Na ulici je Fransoa, koji je pažljivo nosio vazu, uhvatio Leu pod ruku.
„Nemoj da se previše ljutiš na mene.“
„Ne ljutim se, ali me sve to veoma žalosti. Kada ćemo, najzad, moći da živimo kao i svi ostali?“
„Uskoro. Želiš li da ručamo negde ovde?“
„To je dobra zamisao.“
Seli su na stoličice ispred neke ulične „gostionice“, koju je držala stara Vijetnamka.
„Pravi najbolju supu u Hanoju“, kazao je Fransoa.
Supa je zbilja bila dobra. Nedaleko odatle, Điau i drugi prosjaci su se častili porcijama pirinča. Lea mu se osmehnula, ali je prosjak odvratio pogled.
Upravo su ustajali da pođu kada ih je eksplozija bacila na zid. Lea se polako uspravila, sva ošamućena, a mlaz krvi joj je tekao niz čelo. Fransoa se kraj nje držao za okrvavljenu nogu. Unaokolo je ležalo nekoliko krvavih i beživotnih tela. Ranjenici su vikali, a žene jurile na sve strane i dozivale decu. Điau je požurio ka Lei; ona se naginjala nad muža i pokušavala da mu rukama stegne ranu koja je krvarila.
„Hajde, brzo, daj nešto da napravimo povesku. Da li si ranjena?“ Lea je skinula kaiš s haljine i podvezala ranu. „Nije mi ništa.“
„Uzmi vazu“, kazao je.
Ponela je vazu, koja nije bila oštećena.
Čule su se sirene ambulantnih kola. Jedna su stala, uz glasnu škripu guma. Izašla su dva bolničara i zaključila da su ljudi, opruženi na zemlji, mrtvi. Stavili su Tavernijea na nosila, dok je jedan bolničar pregledao Leu. „Imali ste sreće. To je samo ogrebotina.“ Odveli su ih u bolnicu Lanesan.
„Opet vi!“, povikao je direktor bolnice kada je video Leu kako izlazi iz kola.
„Oprostite na smetnji, ali dopalo mi se vaše društvo!“
„Šta se desilo?“
„Napad na uglu Ulice pirinča i Ulice bakra“, kazao je bolničar. „Pa šta ste, do vraga, radili u tom kraju?“
„Ručali smo“, kazala je mirno Lea.
„Ručali ste... a štaje ovo?“, pitao je pokazujući na paket koji je jedan bolničar nosio.
„To je vaza koju smo kupili kod kineskog antikvara.“
„Ručate, kupujete antikvitete, na časnu reč, vi mislite da ste usred Pariza!“
Dok su pričali, žurili su prema operacionoj sali, gde su Lei stavili zavoj i previli Tavernijeu nogu.
„Nije valjda ozbiljno, doktore?“
„Ne, nije vam još kucnuo čas. Dobro je što ste podvezali nogu.“
„Kada ću moći da izađem?“
„Videćemo se kroz tri dana.“
„Ali to nije moguće! General De Latr mi je poverio jednu misiju...“
„To ćete morati malo da odložite. Gospođo, biće vam oslobođena soba s dva kreveta: hoćete li da ostanete s mužem? Treba malo da se odmorite.“ Lea je pristala.
Dugo su u tišini ležali na uskim bolničkim krevetima.
„Moraćeš da odeš umesto mene“, promrmljao je Fransoa tiho. Lea je poskočila:
„A kuda da odem?“
„Na sastanak s vijetminovcima. Idi u Francusku kuću i traži da razgovaraš s generalovim zamenikom. Ispričaj mu šta mi se desilo i kaži da sam ti preneo naloge.“
„Kakve naloge?“
„U vazi su. Kada stigneš u Vin Jen, razbij vazu; ima duplo dno. U njima je sve napisano, samo uradi kako tamo piše.“
„Misliš li da će mi verovati na reč?“
„Hoće. Nađi Điaua, on će te pratiti.“
„Điaua?“
„Da, on je vijetminovski špijun. Oprosti što to tražim od tebe ali nemam izbora.
Da li prihvataš?“
„Pa ni ja nemam izbora. Ako bih odbila, ti bi navaljivao da lično odeš...“
„Hvala, draga moja!...“
Tek što je to kazao, onesvestio se. Lea je ustala i pozvala bolničarku, koja odmah dotrča.
„Muž mi se onesvestio. Idem da potražim neku preobuku...“
Bacila je poslednji pogled na čoveka koga je volela i koji ju je slao u vučju jazbinu...
Điau je s biciklom-rikšom čekao ispred bolnice. „Haj zna šta se desilo. Slaže se da ti odeš umesto njega.“ Nije kazala ni reči, već je uskočila u rikšu kraj bogalja.
„U Francusku kuću!“, kazala je.
Njen ulazak je izazvao pravu senzaciju. Nije imala vremena za presvlačenje; haljina joj je bila prekrivena usirenom krvlju, lice izgrebano, a oko glave je imala veliki zavoj.
„Šta se desilo?“, pitala je Edit, koja joj je pošla u susret.
„Moj muž i ja smo ranjeni u napadu.“
„Da li je on povređen?“
„Jeste, u bolnici je. Znaš li zamenika generala De Latra?“
„On je u Sajgonu, ali možeš da razgovaraš s pukovnikom Bofrom. Eno ga!
Pukovniče, gospođa Tavernije hoće da razgovara s vama...“
„Dođite, gospođo, znam zbog čega ste došli. Pređimo u moju kancelariju.“ Lea je pošla za njim, praćena radoznalim pogledima svih prisutnih.
„Sedite, gospođo... Ne birnite, znam za misiju vašeg muža. Ne slažem se s tim, ali general De Latr misli drugačije...“
„Zna li šta se desilo mom mužu?“
„Zna.“
„A zna li da je tražio od mene da idem umesto njega?“
„Ne zna, ali je on sam to predložio.“
„Šta vi mislite o tome?“
„Mislim da je to ludost. Vi ne znate zemlju, ni jezik, a to i nije misija za ženu... naročito ne za lepu ženu.“
„Mogu ja da se snađem.“
„Znači, pristajete da odete?“
„Čekam vaša uputstva.“
„Glavni štab vijetminovaca složio se da primi izaslanika generala De Latra. Pošto znaju vašeg muža, predložili su njega. Sve je spremno za doček. Nećemo menjati plan. Polazak za Vin Jen je planiran za tri ujutru. Da li ste već skakali s padobranom?“
„Nisam još.“
„Videćete da nije nimalo teško. Treba se ispraviti i dobro se dočekati.“
„Čini mi se da je to prava dečja igra.“
Njen ironični ton je naveo pukovnika da slegne ramenima, a lice mu je malo oživelo.
„Imaćete sa sobom dokumenta koja potvrđuju vaš identitet i podatke o misiji.
Idite da se spremite i da se malo odmorite pre polaska. Imate li nekih pitanja?“
„Kakav je cilj svega toga?“
„Treba ubediti Ho Ši Mina da se sretne s generalom.“
„Samo to? Podsećam vas da moj muž jednom već nije uspeo u nastojanju da ostvari takav zadatak, što je želeo predsednik Republike.“
„To je tačno, ali prilike se menjaju.“
„Ako vi to kažete...“
Pukovnik Bofr je ustao i stavio joj do znanja da je razgovor završen. Ispratio je Leu do vrata.
„Srećno, gospođo!“
„Još jedno pitanje, a kako ću stići tamo?“
„Ne brinite. Sve je isplanirano.


Pred vratima ju je čekala Edit u društvu neke visoke plavuše u uniformi Crvenog krsta.
„Lea, gospođa De Vandevr je želela da se upozna s tobom. Gospođo, predstavljam vam Leu Delmas... oprostite, gospođu Tavernije. Lea, gospođa De Vandevr je šef službe hitne pomoći za avijaciju.“ Rukovale su se i pogledale se u oči.
„Radujem se što sam vas upoznala, gospođo Tavernije. Znala sam dobro vašeg muža; to je veoma značajan i... šarmantan čovek. Otići ću u bolnicu da ga obiđem.
I vi ste ranjeni?“
„Mnogo krvi za jednu malu ogrebotinu. Rado bih popila nešto.“
Gospođa De Vandevr je pozvala konobara, koji je na poslužavniku doneo čaše.
Lea je ispila šampanjac u jednom gutljaju.
„Oprostite, moram da pođem. Drago mi je što smo se upoznale.“
„I meni. Do viđenja, draga gospođo...“
Još jedna kojoj se dopada Fransoa, mislila je Lea.

14.


Avion tipa moran čekao ih je na aerodromu. Điau ju je dopratio. Ušla je u avion, odevena u neku vrstu avijatičarskog odela i u čizmama. Điau je bio u sličnoj odeći, samo prevelikoj. Noć je bila vedra. Kada su se ukrcali, dobili su padobrane i nekoliko saveta kako da se dočekaju kada iskoče. U torbici oko pasa Lea je nosila onu vazu.
Let je trajao tridesetak minuta. Điau je cvokotao. Bilo je još gore kada su otvorili vrata kabine i kada ih je zapahnuo ledeni vetar. Držeći se za metalne držače, Lea se tresla kao list na vetru.
„Skači!“, zaurla neko.
Osetila je da ju je neko gurnuo s leđa i pala je u prazninu. Dok je padala, mrmljala je neku molitvu. Zatim je osetila kako joj se ramena naglo zatežu dok ih remenje padobrana vuče. Sklopila je oči. Dotakla je nogama zemlju i otkotrljala se. Brzo je ustala i otarasila se padobrana. Osećala je daje sve boli i osvrnula se unaokolo; na nekoliko desetina metara od sebe ugledala je belu pečurku, a zatim je padobran nestao s vidika. Pošla je ka mestu gde je nestao i čula nekakvo mumlanje. Uzela je bodež koji su joj dali i presekla veze padobrana, izvukavši Điaua iz blatnjave rupe u koju je upao. Izgledao je još gore nego obično, sav prekriven muljem.
„Kuda sada treba da idemo?“, pitala je.
„Idemo na istok.“
Hodali su, u tišini, ceo sat i stigli do nekog puta.
„To je, verovatno, državni put broj jedan“, kazao je Điau i stao.
„Šta ćemo sada?“
„Sada ćemo da čekamo. Svakako su videli da smo iskočili; doći će po nas.“
„Ko, Francuzi?“
„Ne, vijetminovci. Francuzi nas čekaju južnije.“
„Namerno smo se udaljili od njih?“
„Da, usporili bi nas, a imaju i naređenje da me zadrže.“
„Odakle to znaš?“
„Imam svoje doušnike.“
„Pa onda si me obmanuo?“
„Nikada te ne bih izneverio. To su učinili tvoji sunarodnici.“
„Kako?“
„Tako što su smislili da pohvataju te s kojima ćeš se sresti.“
„To je besmisleno! To se ne bi desilo da je pošao Fransoa?“
„Mislim da bi. Ćuti! Čujem da neko dolazi.“
Skupili su se u nekom jarku. Grupa vijetminovskih vojnika, sa oružjem na gotovs, pretraživala je drum. Điau se pridigao. „Drugovi, ovde smo!“
Uperili su oružje u njih.
„Pobediće zmaj od bambusa.“
„Dobro je, možete izaći!“ Poslušali su.
„Nismo očekivali ženu.“
„Niste, ali muž joj je ranjen, pa je došla umesto njega.“
„Objasnićete to drugu komandantu. Pođite!“
Krenuli su. Posle petnaestak minuta zašli su u džunglu. Našli su se u pravom zelenom tunelu, punom opojnih mirisa. Lea je bila umorna i posrnula je; neki mlad vojnik je pridrža. Malo se zaljuljala i izgubila svest.
Kada je došla sebi, ležala je pod pokrivačem u prostoriji s niskom tavanicom, jedva osvetljenoj žućkastim svetlom lampe, kraj koje je neki čovek pušio. Verovatno je bila engleska ili američka, jer je mirisala sladunjavo. Kroz šatorsko krilo, razapeto na vratima, videla se dnevna svetlost. Čovek je čučnuo kraj nje, a zatim je, bez reči, pomerio ono platno i izašao. Nekoliko minuta posle toga ušla je devojka s čajem koji se pušio. Lei se učinilo da poznaje taj lik.
„Numaj!“
„Da, ja sam. Evo ti malo čaja.“
„Mislila sam da si u logoru za prevaspitavanje...“
„Bila sam, ali su me doveli radi tebe.“
„Da li ti je rana zacelila?“
„Da, skoro da jeste. Je li tvoja povreda ozbiljna?“
„Nije, ali se radujem što te vidim. Gde je Điau?“
„Ispituje ga drug komandant.“ Lea se pridigla.
„Gde su mi stvari? Ko me je svukao?“
„Ja, odeća ti je bila mokra i prljava, pa sam je oprala.“
„A paketić koji mi je bio oko struka?“
„Tu je, evo ga.“
„Hvala, možeš li me malo ostaviti samu?“ Numaj je malo oklevala.
„Dobro, ako to želiš.“
Kada je devojka izašla, Lea je izvukla vazu i tresnula je o pod. Kad ju je razbila, videla je komadić papira na kvadratiće, presavijen načetvoro, pa se nagnula pod lampu da pročita šta piše. Veoma se razočarala kad je videla da piše nešto na vijetnamskom. Savila ga je i stavila u prsluče, a zatim se obukla. Tek što je namestila opasač, ušao je neki mršav čovek.
„Pogledali smo vaše papire i ispitali druga Điaua. Zašto ste vi došli umesto muža?“
„Zato što me je zamolio.“
„Baš ste dobra supruga.“
Glas mu je bio tih, govorio je odličan francuski, ali mu je pogled bio tvrd.
„Kada mogu da razgovaram s komandantom?“
„Ja sam komandant. Šta želi vaš ’vatreni general’?“
„Želi da zna jeste li spremni na pregovore.“
„Na pregovore o čemu? Nema reći o pregovorima. Francuzi su svaki put dosad pogazili reč. Čak je i general Leklerk pogazio reč datu našem predsedniku. Vaš general De Latr, koji se dodvorava izdajici Bao Daju, može samo da doda još jednu izdaju.“
„General De Latr je častan čovek. Želi da zna prihvatate li vi susret između njega i generala Đapa. Trebalo bi ga obavestiti o tome.“
„Ja sam general Đap.“
Lea je prišla čovečuljku. Pred njom je bio onaj za koga su De Latr i Salan stalno govorili da je veliki strateg, nemilosrdni neprijatelj Francuske i pobednik u okršaju na državnom putu broj 4. „Oprostite, nisam znala...“ Preturala je po prslučetu.
Uzela je presavijeni papirić i dala mu ga. „Treba da vam predam ovo...“ Uzeo je papir i razmotao ga. „Znate li šta tu piše?“
Odmahnula je glavom.
„Da li Francuzi znaju za tu poruku?“
„To bi me začudilo, jer je bila na dnu vaze koju nam je dao Haj i koju sam upravo razbila. Šta piše u tom dokumentu?“
„To se vas ne tiče. Ostanite tu, doneće vam hranu i vodu da se umijete.“
Ubrzo je ušla Numaj, koja je nosila emajlirani plavi lavor i vodu, a za njom je išla žena sa činijicama sa supom i pirinčem, koje je stavila na stoličicu kraj Lee.
Osmehnula se i pokazala lakirane zube.
„Ostavi nas same!“, kazala je Numaj.
Lea se bacila na hranu. Njena proždrljivost je zasmejala mladu violinistkinju.
„Ista si kao prasica koje sam se veoma plašila kada sam bila u Lionu, onda kada nam je gazdarica čitala bajke!“, vikala je, smejući se.
„Bila sam strašno gladna“, kazala je Lea, punih usta.
Kada se najela, nije ostalo ni zrna pirinča. Uzela je ubrus koji joj je dala Numaj i oprala lice i ruke.
„Šta sada treba da radim?“
„Sada treba da čekaš. Pokazaću ti logor.“
Napolju je vladala velika živost. Mladi ljudi su radili gimnastičke vežbe pod nadzorom malo starijeg čoveka s bradom i brkovima; on je pušio stojeći oslonjen na podeblju batinu. Na glavi je imao smeđi kolonijalni šlem, a na nogama otrcane sandale od kaučuka. Bio je u košulji i kratkim pantalonama boje peska, malo prevelikim, a oko vrata mu je visio peškir neodređene boje.
„To je naš predsednik“, prošaputala je Numaj.
To je dakle bio čuveni Ho Ši Min?... Čovečuljak joj je delovao prilično beznačajno. Pogledao ih je i nasmešio im se. Bio je to veoma nežan osmeh. Ne, to nikako nije mogao biti taj krvoločni komunista, koji je terorisao Francuze. Prišao im je.
„Dobar dan, mala Numaj, radujem se što ti je bolje. Vi ste gospođa Tavernije? Imao sam zadovoljstvo da pre tri godine upoznam vašeg muža. Čuo sam da je ranjen. Nadam se da nije ništa ozbiljno.“
„Nije, gospodine predsedniče, ali nije bio u stanju da putuje.“
„Vi ste hrabra žena, gospođo, čim ste pristali da dođete do nas. Želim da ponesete dobre utiske o boravku među nama. Želite li nešto?“
„Da se što pre vratim deci.“
„Razumem vas. Mislim da ćete im se kroz nekoliko dana vratiti. Večeras imamo malu proslavu u logoru, voleo bih da dođete.“
„Hoću, vrlo rado.“
„Onda do večeras, gospođo.“
Predsednik je krenuo i prišao grupi boraca, koji su nešto raspravljali pokazujući na kartu. Numaj je povukla Leu.
„Hoću da vidiš školu.“
Škola je bila u kolibi na brdašcetu. Oko dvadesetoro dece je sedelo na zemlji i slušalo učitelja. Na tabli su bile reči ispisane na vijetnamskom i engleskom jeziku.
„Uzmite sveske i ponavljajte svaku moju reč.“
Deca su poslušala i uskoro počela da ispisuju slova. Učitelj im je prišao. Bio je veoma mlad.
„Dobar dan, gospođo“, kazao je mekim, pevajućim francuskim jezikom. „Lepo je od vas što ste došli da vidite našu školu.“
„Zar nije teško predavati u ovim uslovima?“
„Deca su navikla, a i željna su znanja.“


Hiljade insekata letelo je unaokolo privučeno svetiljkama koje su osvetljavale krug u kome su se okupili borci, dečaci i devojčice. Svi su se smejali i gurkali se.
Lea i Numaj su se umešale među njih.
„Evo ga!“, povikao je neko na vijetnamskom.
Svi su ustali i zapljeskali. Predsednik je ušao u krug, a za njim su išli general Đap i još petoro ili šestoro njih.
„Sedite, deco. Dobro ste se borili i radili. Sada je vreme za zabavu.“
„Dođite i sedite kraj mene, gospođo. Objasniću vam kako se odvijaju naše proslave.“
Lea je sela kraj njega i prekrstila noge. Ho Ši Min ju je ponudio cigaretama: bio je to česterfild.
„Hvala“, kazala je i uzela cigaretu.
„Drugovi mi kažu da previše pušim. Svakako su u pravu. To je moj mali greh bez posledica... Sada ćete videti vijet vo dao, nadmetanje u vijetnamskim borilačkim veštinama. To su veštine koje upražnjavamo više od dvadeset vekova.“
Dva mladića u crnim tunikama i pantalonama ušla su u krug; naklonili su se predsedniku, koji ih pozdravi rukom. Neko vreme su se zagrevali, a onda zauzeli borbeni položaj. Jedan od njih pusti borbeni poklič.
„To je krik orla u brzom napadu...“
Počeli su da dele udarce nogama i rukama, presečene raznim kricima, vrlo jasnim i glasnim, i sve je to bilo izvedeno velikom brzinom.
„Podseća na francuski boks i na nadmetanja ’loših momaka’. Trenirao sam to u Parizu...“
„Prestanite!“
Borba je prestala. Ušla su druga dvojica i pokazala još veći stepen borbene veštine. Kada je borba bila gotova, jedan od njih se naklonio predsedniku.
„Ujače Ho, bila bi nam čast da nam vi demonstrirate svoju veštinu!“ kazao je.
Bez mnogo ubeđivanja, Ho Si Min ustade, postavi se u borbeni položaj i pozdravi ih. Prvi pokreti su mu bili lagani i delovali su kao ples. Masa je zadržavala dah. Kada je završio, odjeknuo je pljesak.
„Hvala, deco, hvala vam!“
Vratio se, seo kraj Lee i opet dao neki znak.
„Ako želite, mogu vam pokazati. Ženi može biti korisno da zna da se brani.“
Numaj je ušla u krug s violinom u ruci. Kada su u noći odjeknuli prvi tonovi, Lei se učinilo da je prenesena u neki svet čistog duha i nežnosti. Prekrasna muzika joj je ispunila srce i bacila je u melanholično raspoloženje. U toj svirci je bilo nečega nestvarnog, što je sve koji su slušali začaralo i uznelo. Kao da im se duša odvajala od tela. Nije više bilo nasilja, a Ho Ši Min je slušao sklopljenih očiju, sa osmehom na usnama. Đapu su drhtale nozdrve, a čoveku kraj Lee su niz tamno lice tekle suze. Numaj je magijom svoje muzike uspela da začara te istočnjačke komuniste i da ih osvoji Bahovom muzikom.
Kada je prestala da svira, nastala je duga tišina, kao da se svako s mukom vraćao u stvarnost. Odjeknuo je pljesak. Lea se okrenula uplakanom čoveku. On se s mukom nasmeja, što je ličilo na jecaj, i mahnu violinistkinji da priđe.
„Numaj, svaki put kada sviraš, kao da nam otvaraš vrata raja. Hvala ti!“
„Hvala, druže Dong.“
„Deco, bili ste dobri u borbi, a sada se provodite; lepo se zabavljajte. Hajde da svi malo plešemo!“
Momci su ustali, a devojke su bile stidljivije i snebivale suse, klateći se s noge na nogu. Ujka Ho im je prišao i kazao im:
„Još ste u feudalnom dobu! Borile ste se zajedno s momcima! Treba i da se zabavljate isto kao i oni!“
Poveo je jednu od njih i svi zaigraše ples Radovi u polju, skandirajući: „Sol-lasol, do-si-la-sol-mi.“
Lea je mislila kako hanojski generali ne bi verovali svojim očima kad bi videli najljućeg neprijatelja kako skakuće kao dečačić. Igra ju je obuzela.
„Zar ne plešete?“, pitala je svog suseda.
„Ne, ne znam tu igru. Zar vam ne izgleda previše egzotično?“
„Ne, uopšte mi tako ne izgleda. Mislim i da je vaš predsednik divan. Ne čudi me što je očarao tolike Francuze i što ga svi toliko volite.“ On je pažljivo odmeri.
„Ne ćudi me što ste vi supruga gospodina Tavernijea. Slični ste.“
„Hvala. Dobro govorite francuski. Da li ste ga učili u Francuskoj?“
„Nisam, ali sam ga usavršavao u francuskim zatvorima, ha-ha-ha!“
„O, oprostite...“
Smeh ovog privlačnog čoveka, sa širokim čelom i blistavim očima, zazvučao je čudno i neprijatno.
„O-la-la, gospođo Tavernije, pocrveneli ste kao devojčica! Mnogo toga sam naučio u francuskim zatvorima što ovde mogu da iskoristim.“
„Druže Dong, da pustimo gošću da se odmori“, kazao je Ho Ši Min prilazeći.
„Gospođo, spavaćete s Numaj. Laku noć!“ Posmatrali su je kako odlazi.
„To je zbilja odvažna žena, kao da je jedna od naših“, promrmljao je vijetminovski komandant Fam Van Dongu.


Kada se narednog jutra Lea probudila, sunce je već bilo visoko. Prostirka na kojoj je spavala Numaj bila je uredno smotana. Na stoličici kraj kreveta našla je čajnik i šolju. Lea se sama poslužila čajem. Napolju je sve bilo mirno. Sredila je kosu i izašla napolje. Osim nekoliko kokošaka i pasa, nije videla nikoga. Pošla je ka školi, ali nije videla ni učitelja ni đake. Logor je bio pust. Ne znajući šta da radi, otišla je do jednog visokog drveta i sela ispod da sačeka dalji tok događaja. Dugo je tako sedela, čekajući.

Popodne je već bilo dobro odmaklo kada su stigli prvi ranjenici, koje su drugovi nosili na improvizovanim nosilima, a za njima je išao ostatak ljudstva, tužnih lica i u pocepanoj odeći. Lea je pogledom tražila Numaj, ali je nije videla. Neka nagla nelagoda joj je stegla srce. Jedan vojnik joj je prišao.
„Drug doktor traži da dođete. Pođite za mnom!“
Čovek je razmakao bambusove zastore i pomerio neko granje, otkrivši ulaz koji dotad nije primetila, i dao joj znak da ide za njim. Uskim prolazom sišli su u zemunicu. Ušli su u prvu odaju, u kojoj je bilo dosta ranjenika, a zatim su stigli i do druge, koja je služila za operacije. Na stolu osvetljenom slabom svetlošću lampi ležao je mladić, skoro dete, kome je lekar upravo amputirao nogu.
„Pomagaćete doktoru“, kazao joj je vojnik i pogurao je ka stolu.
Hirurg je podigao pogled.
„Haje!“, promrmljala je Lea.
„Uzmite laneni konac, pokazaću vam kako da zašijete ranu.“ Precizno je provlačio konac kroz krvavo tkivo.
„Sada probajte vi.“
Lea je drhtavom rukom zgrabila okrvavljenu iglu.
„Ubodite... Sad polako vucite... Dobro... A sada stanite... Dobro je. Izgleda kao da ste to oduvek radili... Odlično. Prepustiću vam da namestite zavoj. Kada završite, dođite u drugu salu.“
Kada je završila s tim mučnim šivenjem, Lea je obrisala ruke prljavim ubrusom. Ponovo je pošla za vojnikom koji ju je i doveo. Opet su skoro puzali uskim podzemnim hodnikom.
U drugoj prostoriji su ležali ranjenici kojima su uglavnom bile amputirane ruke ili noge. Bilo je užasno zagušljivo. Haj je išao od jednih do drugih, nameštao zavoje, davao injekcije i ćaskao sa onima koji su bili lakše ranjeni.
„Vodite računa o tim ljudima. Dajte im da piju malo čaja ako zatraže.
Proveravajte rane. Ja ću doći kasnije.“
„Ali...“
„To je naređenje. Poslušajte. Drug Trin će vam pomoći.“
Haj je izašao i ostavio je sasvim zbunjenu. Satima je čistila rane i previjala ranjenike, a njih pedesetak je pogledima pratilo njene pokrete. Kad je završila, svalila se na stoličicu na ulazu. Trin joj nije dao da se odmara:
„Dođite, potrebni ste i drugima!“
S mukom je ustala, a oči su joj sijale od premora. Prsti su joj se ukočili i boleo ju je potiljak, a rana na čelu je opet žigala.
Ušli su u drugu prostoriju, prilično svezu i čistu. Po njoj su hodale žene u belom. Iza zavese je neka žena urlala. Zavesa se pomerila i izašao je Haj; za noge je držao novorođenče, a zatim ga dao bolničarki. Lea je shvatila da je to logorsko porodilište.
„Jeste li nekada pomagali pri porođaju?“
„Pomogla sam jednoj prijateljici da se porodi.“
„Odlično. Ova beba dobro izgleda, ne bi trebalo da bude problema. Ako ih bude, doći će bolničarka da me obavesti. Vraćam se operacijama. Operite ruke i uzmite belu bluzu. Jeste li jeli?“
Odmahnula je glavom da nije.
„Treba da vas nahranimo, da ne zanemoćate. Druže Trine, donesi malo pirinča.“
„Ali, druže doktore, ne bi trebalo da je ostavljam.“
„Ne brini, ja ću voditi računa o njoj.“
Trin je nerado otišao da ispuni naređenje.
„Jesam li ja zarobljenica?“
„General Đap je naredio da vas dovedemo ovamo i da vam damo da pomažete.“
„A da sam odbila?“
„Ne savetujem vam da odbijate. Strpali bi vas u bambusov kavez, što je prilično neudobno...“
„Predsednik Ho Ši Min treba da nam da neki odgovor. Vaš general Đap zaboravlja da sam ja predstavnik i glasnik generala De Latra.“
„Nije on to zaboravio, već razmišlja.“
„Želim da razgovaram s predsednikom Ho Ši Minom.“
„Nije više ovde. Retko kada je na jednom mestu duže od dva-tri dana.“ Kao i kod nas u pokretu otpora..., pomislila je.
Trin se vratio s činijicom pirinča, u kome je bilo i malo mesa. Lea je jedva stigla da to pojede. Pritrčala je neka uzrujana žena:
„Jedna žena je upravo počela da se porađa“, kazala je na nesigurnom francuskom.
Iza zavese je raskrečenih nogu ležala buduća majka i gurala iz sve snage. Posle jednog glasnog krika i najvećeg napona, dete je odjednom izletelo. Lea je taman stigla da ga zgrabi na vreme da ne sleti sa stola.
„To je divan dečak.“
Presekla je pupčanu vrpcu, praveći se da zna to da radi, a zapravo je strahovala da ne povredi bebu ili majku. Ona ružnjikava bolničarka je odnela dete da ga okupa.
„Mislim da noćas neće biti više porođaja. Možete da se malo odmorite“, kazala joj je.
Lea je pošla za Trinom, vukući noge. Napolju je bila prijatna sveža noć. Stala je i duboko udahnula.
„Morala bih u toalet...“
Vojnik je malo oklevao i pokazao joj rukom na šumu. Odšunjala se u zelenilo i čučnula, misleći na zmije i divlje životinje u šumi. Kada se pridigla, videla je ispred sebe vojnika, koji ju je podrugljivo posmatrao. Pocrvenela je.
Numaj nije bila u kolibici. Lea je razmestila slamaricu, smakla okrvavljeni kombinezon i opružila se na ležaj u gaćicama i prslučetu, načuljenih ušiju. Zaspala je u trenu.
U snu je neko puzao ka njoj. Bila je sleđena u mestu i posmatrala ga je kako se bliži. Grudi joj je razdirao nemi krik, ali se ništa nije čulo. Na nekoliko koraka od nje je stajao Ho Ši Min i tužno je gledao, general Đap je na nju bacao surove pogle de, Fam Van Dong ju je posmatrao sa ironičnim smeškom na tamnoputom licu, Numaj je svirala na violini, Fransoa je grlio Lijen, Šarl, Adrijen i Kamij su je zvali, Haj je nekome amputirao ruke, Kijen joj je pružao lulu sa opijumom, nacističke ubice odevene kao legionari jurile su za njom, praćene pljeskanjem generala De Latra, dok su se njen muž i Lisjen Bodar opsceno cerekali.
„Ćuti! Ne viči!“
Neka smrdljiva i topla ruka joj je poklopila usta.
„To sam ja, Điau, ne boj se!“
Sačekao je da ona prestane da se trese, pa je sklonio ruku. „Nemoj da galamiš; ubiće nas oboje... ono malopre...“ Lea je počela ponovo da drhti.
„Što me drže ovde?“, oromucala ie.
„To je ideja generala Đapa. Misli da te razmeni za zarobljene vijetminovce.“
„To nije bilo predviđeno. Zna li predsednik Ho Ši Min za to?“
„Ne zna. No on će se vratiti sutra ili prekosutra. Tada će te osloboditi.“
„Možeš li mi naći neku odeću? Ova je grozna.“
„Mogu. Šta ti treba?“
„Ono što nose ovdašnje žene. Možeš li to da mi nađeš?“
„Pa nešto drugo se i ne može naći. Sada spavaj, ja ću stražariti.“
Malo uoči svanuća, Numaj se vratila i probudila je. Jedva se držala na nogama i svalila se na slamaricu. Lea je dopuzala do nje i nagnula se nad prijateljicu.
„Jesi li ranjena?“
„Nisam, ali smo satima hodali da bismo zaobišli legionare.“ Slike iz Leinog košmara oživeše.
„Borbe su bile žestoke i mnogi naši su poginuli, a neke su zarobili“, kazala je violinistkinja.
„Da li ste doveli i ranjenike?“
„Mislim da jesmo. Napali su nas dva puta, na raznim mestima. Bilo je strašno.“
„Odmori se.“
Lea ju je uzela u naručje i ljuljala je kao dete dok je nije uspavala. Toplo devojčino telo je i na nju delovalo smirujuće, pa je ubrzo i sama zaspala.
Kada se probudila, i dalje je držala Numaj u naručju. Ho Ši Min se nagnuo i posmatrao ih.
„Eto kako bi se mogle odnositi Francuska i Vijetnam: dve nacije, udružene u zajedničkom interesu. Dobro ste radili, gospođo, juče u bolnici. Zahvaljujem vam u ime mojih prijatelja.“
„Kad ću moći da se vratim?“
„Ostaćete još nekoliko dana. Francuska vojska pretresa celu oblast. Sigurniji ste s nama nego s njima.“
„Šta da kažem generalu De Latru?“
„Kažite da je prekasno za pregovore. Francuska vlada se pouzdala u Bao Daja; veoma je pogrešila što je podržala tog izdajnika. Vijetnamski narod ne vidi u njemu svoga vođu. Cena te greške biće visoka, jer ćemo mi, pre ili kasnije, pobediti.“
„Ali toliki mrtvi, tolike patnje pre toga...“
„Tako je... Ponekad kažem sebi da je cena naše nezavisnosti previsoka, ali istovremeno znam da sloboda nema cenu i da nam samo naša partija može dati snage onda kada počnemo da sumnjamo...“ Numaj zaječa u snu.
„Vidite li kako je to dete lepo? Imala je pred sobom život ispunjen slavom, ali nije oklevala da nam se pridruži. U borbi se pokazala snažna i izdržljiva; u vreme odmora zabavlja drugove svojim talentom... Gospođo, doktor Haj vas čeka.“
„Niste zaboravili kako ste mi predložili da mi pokažete vijet vo dao?“
„Sećam se toga vrlo dobro. Večeras ćete imati prvi čas. Idite sada ranjenicima...“
Čučeći ispred kolibe, Điau joj pruži činiju supe koju je držao u ruci. „Jedva sam ti je sačuvao, ovi mali nevaljalci su hteli da mi je uzmu.“ Gomila polugole dece ih je gledala s nedužnim izrazom lica.
„Ne izgledaju zločesto.“
„Nemoj se prevariti! Ja sam za njih samo insekt, a ti, pošto si bela, vrediš još manje.“
„Baš lepo! Moram da se vratim u bolnicu, hoćeš li sa mnom?“
Svojim žabljim hodom Điau je krenuo ka deci koja su izmicala. Jedno od njih je bacilo kamen na njega. Druga deca su htela da učine to isto, ali je Lea zgrabila za uho jednoga od njih i prodrmala ga. Dete je zacičalo kao prase koje kolju. Ho Ši Min je izašao iz kolibe.
„Šta je to? Šta radite tom detetu?“
„Učim ga nečemu. Bez razloga je bacilo kamen na moga prijatelja Điaua. To ne mogu da dozvolim.“
„Pustite ga, ono ne shvata ništa. Kod nas su, nažalost, prosjaci i bogalji uvek loše primljeni. Za mnoge su oni oličenje zla...“
„To je bedno! Ni ovde, kao ni drugde, nema milosti za slabije! Šta partija kaže na to?“
„Dođi, Lea, molim te dođi...“
„Ne bojte se, druže Điau, ona je u pravu. U tom pogledu smo isto tako nemilosrdni kao i kolonizatori.“
Kada su došli do bolnice, spustili su se u uzani tunel. Trin ih je čekao na ulazu u operacionu salu.
„Požurite, drug doktor vas čeka.“
Haj je, kao i prethodnog dana, obavljao amputacije. Znoj mu je tekao niz lice.
Lea mu je obrisala čelo ubrusom sumnjive čistoće.
„Hvala. Dajte mi hvataljku!“
Posle toga su ceo sat radili u tišini. U uglu je dremao Điau.
„Da vidimo šta je s drugim ranjenicima. Dvoje je umrlo noćas. Nemamo ni lekova.“
U prostoriji s ranjenicima čuli su se jecanje i uzdasi. Kada je ušao lekar, neki pridigoše glave. Haj je dao nekoliko injekcija, a Lea je stavljala zavoje. Krajem prepodneva su malo izašli napolje.
Logor je, kao i prethodnog dana, bio sasvim pust. Haj i Lea zadremaše ispod nekog drveta, dok su Điau i Trin čuvali stražu stalno se osvrćući.
Oko tri sata se pojavila prva grupa partizana iz šume. Borci su se vraćali iz bitke, prekriveni prašinom; gurali su pred sobom trojicu francuskih vojnika. Jedan je bio ranjen i teturao se. Pao je pravo pred Leu.
„Frank!“
Otvorio je oči i osmehnuo se kada ju je prepoznao. Haj mu je pogledao ranu.
„Imao je sreće, izlečićemo ga.“
Druga dvojica su radoznalo zurila u Leu. Šta je bela žena radila s vijetminovcima? Svakako je to bila neka kurva, koja je izabrala da im se pridruži. Jedan je pljunuo ka njoj. Trin je skočio i udario ga po leđima tako jako da se srušio.
„Druže Trine, dosta je toga, ovde ne tučemo zarobljenike!“, kazao je Haj.
Lea je namestila Franku zavoj i pomogla mu da se osloni uz drvo.
„Imaš li cigaretu?“, pitao je.
Žudno je uvlačio dim, polusklopljenih očiju.
„Baš je dobro... Šta ti radiš ovde?... Da li su te zarobili?“
„Ne znam ni sama. Je li Žan Lefevr bio s tobom?“
„Jeste. Razdvojili smo se kada smo upali u zasedu i posle toga ga nisam više video.“
„Ko su ovi ostali?“
„Oni su iz mog bataljona; jedan se zove Mišel Bernar, a drugi Mark Divalije. Već četiri godine su u Indokini. Divalije, Bernare, dođite!“ Prišli su im, s rukama vezanim iza leđa.
„Zar ne možete da ih odvežete?“, pitala je Lea.
Haj je presekao veze prvom vojniku.
„Druže doktore, ne bi trebalo to da radiš!“
„To je na moju odgovornost.“
Presekao je veze i onome drugome. Lea im je dala svoje paklo cigareta.
„To je Lea, o kojoj sam vam govorio. Ona je sjajna cura!“, povikao je Frank.
„A šta radi ovde?“
„Ja sam u misiji naše vrhovne komande.“
„Šta... Poslali su ženu? Zbilja nam loše ide kad šalju žene u misije.“
Jadnik, pomislila je Lea.
Borci su se vraćali u malim grupama.
„Ima li ranjenih?“, pitao je Haj.
„Ovoga puta nema, što se ne može reći za Francuze. Naša zaseda je uspela.“ Vijetminovci su osmotrili Francuze i vratili se svojim poslovima.
Krajem dana je stigao i Ho Ši Min, oslanjajući se na štap. Prišao je zarobljencima koje je čuvao Trin.
„Dakle, momci, pali ste zlim vijetminovcima u ruke! Znam da ste se hrabro borili, Ovde ćemo se postarati za vas, iako ste zarobljenici. Donesite im hranu!
Druže doktore, kako su ranjenici?“
„Prilično su dobro, ujka Ho. No nemamo lekova.“
„To znam i ja, nažalost!... Učinite šta možete. Dođite, Lea, da vam održim prvi čas...“


Ho Ši Min je uputio Leu u tajne vijet vo daoa. Mlada žena je brzo pokazala da ima smisla za tu veštinu.
„Sada vam treba bolji učitelj od mene“, kazao je. „Ne zaboravite daje važno isprazniti um i ne misliti ni na šta. Koristite ovo znanje samo za samoodbranu; ako vas napadnu, odgovorite mirno i bez besa. Ne dozvolite da vas savladaju osećanja. Uskoro ćete otići; pomislite ponekad na starog ujku Hoa. Kažite onima koji su vas poslali da je prošlo vreme za reči i da će vijetnamski narod pobediti u ovom strašnom ratu. Vi se vratite svojoj deci; večeras je slavlje u vašu čast, pripremite se.“
„Gospodine predsedniče, od vas sam mnogo naučila. Zahvaljujem vam... Šta će biti sa zarobljenim Francuzima?“
„Poći će s vama.“
„O, hvala!“
Lea je poljubila „ujka Hoa“ u oba obraza. Bio je toliko zgranut da je pocrveneo.
„Podsećate me na devojku koju sam znao u Parizu...“
„Kako se zvala?“
„Mari.“
Lei se učinilo da su mu u očima zasjale suze.


Slavlje koje joj je Ho Ši Min najavio bilo je vrlo uspešno. Devojke su plesale, muškarci su prikazivali borilačke veštine, dok je Numaj svirala na violini. S neviđenim majstorstvom je svirala kompozicije Čajkovskog, Gabrijela Forea, Ravela, Tartinija, Paganinija. Završila je Bazinijevim rondom. Nastao je pravi delirijum. Vijetnamci su je digli i nosili je na rukama unaokolo dok su Francuzi glasno pljeskali.
„Do vraga! Ne pamtim da sam čuo bolje muziciranje!“, vikao je Mark Divalije i brisao oči.
Numaj im je prišla s violinom u ruci. Lea ju je oduševljeno izljubila.
„Imaš li još onog mog zmaja - amajliju?“, pitala je devojka.
„Imam, ali sam ga ostavila u Hanoju pre nego što sam krenula ovamo“, odgovorila je.
„Evo ti drugi, izrezala sam ti ga od jednog našeg magičnog drveta.“ Lea je stegla tu lepu stvarčicu u šaku.
„Nemoj ga izgubiti“, kazala je Numaj i otišla malo dalje da joj ne vide suze u očima.
Ho Ši Min im je prišao:
„Sutra ćete biti među svojima. Drago mije što sam vas upoznao, dete moje.
Čuvajte se. Otpratiće vas do najbliže francuske postaje. Do viđenja. Vežite im oči!“ Haj joj je takođe prišao.
„Kažite Tavernijeu da ga volim i da smo i dalje prijatelji.“
„Kazaću mu. A gde mi je Điau?“
„Otišao je pre vas, ne brinite za njega.“
Vezali su im oči i poveli ih kroz šumu. Posle nekoliko sati hoda skinuli su im poveze.
„Idite samo pravo. Postaja je oko pet stotina metara ispred.“
Pratioci su zatim kao čarolijom nestali. Nastavili su da hodaju u naznačenom pravcu.
„Stojte! Ko ide?“
„Prijatelji, Francuzi smo!“
„Ne mrdajte!“
Pojavio se vrlo mlad vojnik s baterijskom lampom u ruci.
„Bože dragi, pa to je žena!“
„Vodite nas komandantu!“, kazao je Frank.
„Prođite ispred mene i nemojte da bežite, jer ću pucati ako pokušate.“ Posle nekoliko trenutaka stigli su do malog utvrđenja od bambusa.
„Dovodim četvoro naših, jedno je žena“, kazao je.
„Idem da javim poručniku.“
Oficir je brzo stigao, navlačeći pantalone.
„Kakva je to priča?“
Zastao je kada je video Leu i zinuo od čuda.
„E pa ovo je zbilja nešto naročito! Zar sada nalazimo i cure po džungli?... I to vrlo lepe, bože dragi!“
„Ne čudite se toliko! Mi smo premoreni. Pošaljite telegram u Hanoj i javite da je gospođa Tavernije ispunila zadatak“, kazala je Lea.
„Da pošaljem telegram u Hanoj!... Kako to, princezo? Tamo vas svakako očekuju?“
„Da, očekuje me general De Latr.“
„General!... O, bože dragi, baš meni mora ovakvo nešto da se desi!“ Pojavila se Vijetnamka s bebom u naručju i upitala:
„Morise, šta se zbiva?“
„Gubi se!“
Odmahnuo joj je rukom da se skloni, a ona je otišla pušeći se od besa.
„Ne obraćajte pažnju, gospođo, to je moja Vijetnamka s detetom “
„A to je vaše dete?“
„Tako ona kaže...“
Uveo ih je u oficirsku sobu - bar su tako zvali mračnu sobicu koja je bila skoro cela ispunjena velikim stolom, s mnoštvom praznih pivskih boca i pepeljara punih opušaka, a smrdela je na štalu.
„Ne obraćajte pažnju, ne pospremamo baš redovno; želite li pivo dok ja zovem Hanoj?“
„Nećemo odbiti“, odgovorio je Mark Divalije. „Zlo mi je od njihovog prokletog čaja.“
„Svakako si umorna“, kazao je Frank Lei. „Zar se nećeš malo odmoriti?“
„Ne, hoću da sačekam odgovor. Imaš li cigaretu?“
„Gospođo, ja i moj drug treba da vam zapalimo sveću zahvalnicu... Ne znam šta da kažem... Osim da ćemo vam biti zauvek zahvalni“, kazao je Mišel Bernar pružajući joj ruku.
„To je van svake sumnje“, kazao je Divalije, i sam pruživši ruku.
Posle nekoliko minuta, poručnik se vratio i kazao:
„Naredili su mi da vas odvedem do Vin Jena. Tamo će po vas doći avion.“
„Hajdemo!“, povikala je Lea gaseći cigaretu.

15.


I pored toga što je pretrpeo nekoliko napada, grad je bio prilično miran; bilo je preporučeno da se niko ne udaljava više od deset kilometara, jer su vijetminovci bili blizu.
Adrijen i Kamij se nisu mnogo žalili na vrućinu. Šarl je išao u gimnaziju ŠasluLoba i bio odličan đak. Lijen se bavila domaćinstvom. Lea je svakodnevno išla na kupanje u Sportski klub, gde se okupljalo visoko društvo. Kijen joj je pronašao učitelja borilačkih veština. Fransoa je, i pored rane, i dalje bio najnežniji ljubavnik.
U noći 30. maja 1951. godine u napadu jedinica Nin Bina poginuo je pukovnikov sin jedinac, Bernar de Latr. Komandant je lično ispratio njegov kovčeg u Francusku. U crkvi Sen Luj dez Invalid održana je 4. juna dirljiva ceremonija, na kojoj su se pojavili predstavnici svih rodova vojske. Satima su defilovali pred kovčezima Bernara i dvojice njegovih drugova.
„Otišao sam u Indokinu da zaštitim mlade vojnike, a nisam uspeo da zaštitim ni svoga sina“, kazao je De Latr Salanu.
Vratio se u Sajgon sasvim satrven, ali je, uprkos bolu, 11. jula prisustvovao dodeli diploma i nagrada u Šarlovoj gimnaziji i držao govor pred đacima, većinom Vijetnamcima:
„Omladini Vijetnama preci su ostavili nasleđe koje su sami stekli. Ja sam voleo omladinu u mnogim zemljama i kažem da je vaša mladost mera kojom se mere zahtevi istorije. Vredna i marljiva omladina, sposobna i ponosna, koja ima ambicija ali i poleta, vekovima je pripravna na prihvatanje novina, osećajna i spremna da se posveti velikim delima. Naraštaj koji sada stasava u Vijetnamu ima sve one osobitosti koje se danas traže od mladih. Ako ste komunisti, pridružićete se vijetminovcima; ima među njima mnogo dobrih boraca za pogrešnu stvar. No, ako ste rodoljubi, borićete se samo za domovinu, jer je to vaš rat! Sakupite nacionalnu vojsku koja će zameniti francusku vojsku i preuzmite njene osnovne zadatke. Budite verni ideji koju predstavlja Njegovo veličanstvo Bao Daj i deo je vaše stvarnosti. Mladi Vijetnamci iz najboljih porodica, kojima sam privržen kao i francuskoj omladini, znajte da je došao čas da branite zemlju. Verujem da ste u stanju da spasete Vijetnam!“
Publika ga je zasula gromkim pljeskom. Sišao je s govornice i prošao kroz redove učenika, koje je zahvatio rodoljubivi žar.
Kijen kraj Lee tiho prošaputa:
„Reči, sve su to samo reči! Ne vidim među tom omladinom nikoga ko bi se borio, a naročito ne za Bao Daja.“
„Ćuti, general je u pravu, oni će osloboditi zemlju, s komunistima ili bez njih“, kazala je Lijen.
„Ti još veruješ u Božić Batu, sestrice!“, odgovorio je.
Šarl je prišao Lei, ruku punih nagrada.
„Evo, ovo sam sve dobio zahvaljujući tebi. Zar generalov govor nije bio lep? Da sam Vijetnamac, odmah bih pošao u rat.“
„A kuda bi pošao? U vijetminovski ili u logor carevih trupa?“, pitao je Kijen.
„A ti, kuda bi ti pošla?“ pitao je Šarl Leu.
„Ne znam ni ja. Teško je reći. Verujern da je Ho Ši Min iskren, ali je to možda zato što sam ga lično upoznala. No to pitanje ne moram sebi ni da postavljam, pošto nisam Vijetnamka.“


Lea nije pratila muža prilikom svečane vojne parade za praznik 14. jula u Hanoju, kojoj je prisustvovao i car Bao Daj; bila je raspoloženija da umesto toga ostane u Sajgonu i da sve spremiza povratak u Francusku, planiran za 27. jul. General De Latr je bio odlučio da se s delom štaba vrati u Francusku i još jednom pokuša da objasni ozbiljnost situacije. Rešili su da to iskoriste, a Lea je namislila da deo leta provede na Montijaku. Otišla je iz Indokine pomalo tužna što nije ponovo srela Numaj ili videla Franka Lagarda, niti Žana Lefevra.


Pet dana posle toga, Lea je bila na svom dragom Montijaku, a Fransoa je ostao u Parizu. Sestre su se radovale ponovnom susretu. Pjer i Izabel su bili veoma živahni; Šarl je bio srećan što je opet s „rođacima“. Napunio je jedanaest godina i mnogo je ličio na majku: pomalo povučen, ali i odvažan, vrlo hrabar i fizički izdržljiv.
Imanje je bilo veoma napredno, jer su berbe 1947. i 1949. godine bile izuzetno dobre. Alen Lebren je mogao da zaposli stalne radnike na imanju, a rat je delovao kao daleka uspomena.
Lea je rešila da nauči da pilotira, pa je dva puta nedeljno išla u aero-klub u Bordo. „Nikad se ne zna, moglo bi mi koristiti“, govorila je sebi.
Mada Fransoa nije bio s njima, ti meseci u krugu porodice su im divno protekli.
Fransoa se 7. septembra ukrcao na brod Il de Frans i otputovao u SAD u društvu generala De Latra, koji je hteo da iznese problem Indokine pred američki kongres. S njima su pošli i Fransoa Valenten, Žan-Pjer Dano, pukovnik Buseri i sanitetski pukovnik Pečo-Bak. Generala su primili s najvećim počastima, i to ga je vrlo obradovalo. Dao je brojne intervjue, ubedio novinare u ispravnost svojih zahteva i dobio značajna obećanja za pomoć. Ostavio je Tavernijea da vodi računa o primeni sporazuma i vratio se u Francusku 30. septembra.
Lea je bila vrlo besna kada je čula da je Fransoa produžio boravak; deca su tražila oca. Čekajući odluku o povratku u Indokinu,Šarl se upisao u peti razred jezuitskog koledža. Bilo mu je teško da zadrži suze kada se rastajao od Lee, pošto je morao da se smesti u školski internat. Lea mu je obećala da će svake sedmice dolaziti da ga obiđe i to gaje malo utešilo.
Fransoa se vratio na Božić 1951. godine, i to je bio prvi Božić koji su svi zajedno proveli na Montijaku. Lea je opet bila razdragana kao dete. Kupila je brdo poklona, naručivala je ćuretinu, paštete, meso. Slavili su kao nekada, kao pre... Pre svega... Bilo je to tako davno! Od svih ukućana iz starih vremena, bila je prisutna samo Rut, koja je spremala nenadmašne čokoladne kolače, i sirota tetka Liza, koja je slabo izlazila iz sobe.
Na Badnje veče Lea je otišla roditeljima na grob. Smrkavalo se. Polako se popela na verdelešku Kalvariju. Kamenje joj se kotrljalo pod nogama, a golo drveće je pružalo crne grane ka mračnom nebu... Oslonila se na drvo i odjednom ju je obuzela tuga... Nikada više neće biti dete koje se jurilo s Matijom, krilo se po jarugama, kotrljalo niz strmine i grickalo nezrelo grožđe, niti će trčati u susret ocu, koji pruža ruke da podigne uvis svoju princezu dok ona vrišti od radosti i straha: „Tata...“
Neka tamna senka se nadvila nad njom. Osetila je prisustvo drage osobe i zažmurila je da ne razbije iluziju. Neko ju je uzeo u naručje; topao dah joj je golicao vrat, neke usne su se spustile na njene; prepustila se. Želela je da ti poljupci nikada ne prestanu i da uvek oseća ta milovanja. Zaječala je i skliznula na ledeno tlo. Osetila je kako se ispružio preko nje; bio je težak, ali je to delovalo umirujuće. Koliko li su puta tako vodili ljubav, pod drvećem kraj puta za Kalvariju?... Noge su joj se same raširile. Bez napora je prodro u nju. Kako je uvek bila podatna, otvorena, puna uživanja! Dugo su vodili ljubav, a on je bio srećan da čuje kako tiho ječi.


Božić i Nova godina su protekli u dobrom raspoloženju. Deca su uživala u osvetljenoj jelki i darovima, i jurili su kroz kuću vičući iz sveg glasa. Napolju su promicale krupne pahuljice. Ratu Indokini je izgledao kao nešto veoma daleko, a Fransoa nije govorio o odlasku.
Radio je 11. januara 1952. godine javio o smrti generala De Latra. Fransoa se veoma potresao. Mada su imali veoma različite stavove, cenili su se i Fransoa je bio zavoleo „kralja Žana“, „vatrenog generala“. Francuska mu je priredila veličanstven pogreb i imenovala ga za maršala. Nasledio ga je general Salan, zapovednik s najviše odlikovanja.
Plevenova vlada je dala ostavku i Edgar Fore je dobio podršku skupštine da sastavi novu vladu. Uhapšen ja Habib Burgiba, vođa tuniskih nacionalista; to je usledilo posle krvavih sukoba u Bizerti. Žan Leturno, ministar Ujedinjenih francuskih kolonija, zatražio je od Fransoe da se vrati u Indokinu: Salanu su bili potrebni ljudi kao on. Otišao je u aprilu, a Lea mu se, bez dece, pridružila u junu. Edgara Forea je na mestu predsednika Državnog saveta zamenio Antoan Pinaj.


Kada je sletela na aerodrom Tan Sun Nut u društvu svoga muža, Lea se obradovala videvši Žana Lefevra; ruka mu je bila zavijena, a čekao ju je s Frankom. Obojica su dobila kraće odsustvo. Fransoa ih je pozvao u Lijeninu veliku kuću. U gradu je vladala nesnosna vrućina, pa su njih trojica provodili dane u Sportskom klubu, a noću su izlazili u Gran mond, kockarnice i klubove koje su vodili Kijen i Baj Vijen. Ovaj poslednji je uvekdelovao neprijatno na Leu. On je prevalio dosta dug put od njihovog prvog susreta. U aprilu ga je Bao Daj postavio za armijskog generala Vijetnamske nacionalne vojske. To je bila lepa nadoknada za vreme provedeno u zatvoru Pulo Kondor. Postao je cenjen i poštovan. Novine su ga zvale „general Van Vijen“, a žene su bacale zavodljive poglede kada bi ga videle da prolazi u jaguaru, koji mu je poklonio car Bao Daj. Postao je redovan posetilac pripadnika vladajućih krugova. Caru ga je predstavio Fan Van Đao, anamski farmaceut sportskog držanja i lepog lica, koji jepratio cara u izgnanstvo i bio mu tada vozač, sobar i kuvar. To mu car nije zaboravio. Kada se vratio na vlast, dao je svom prijatelju titulu guvernera Centralnog Vijetnama, a ovaj mu je pomagao u punjenju carske kase. Koristio je svoj položaj da bi prikupio najlepše devojke iz Huea; sam ih je „isprobavao“ pre nego što bi ih odveo caru u krevet. Baj Vijen i Đao se nisu voleli, ali je car želeo da ostavi dobar utisak na vođu odmetnika. Mislio je da će to postići nudeći mu lepe devojke.
„Veličanstvo, nikada nisam delio devojke sa svojim prijateljima, ni s ljudima iz klana, čak ni zajedno veče, čak ni ako su prostitutke!“ Poklonio mu se s poštovanjem i povukao se.
To je ostavilo utisak na cara, dok je Đao besno povikao:
„Šta on misli, ko je, taj dripac prerušen u generala? Da li ste videli kako je samo izgledao?“
„Ćuti; taj dripac, kako ti kažeš, ima svoju čast. On je jedini koji me je odbio. Setiću se toga. Nemoj nikako da ga potceniš: sposoban je da ti prereže grlo, i to usred grupe tvojih čuvara.“
Između Bao Daja i Baj Vijena se stvorilo neko čudno savezništvo. Išli su zajedno u lov i na pecanje. Kada bi pošao u lov, car nije ispoljavao opuštenost poznatog plejboja; bio je izdržljiv, hrabar i dobar strelac. Uveče bi pored logorske vatre poverljivo pričao svom novom prijatelju o Ho Ši Minu, i to s čudnom mešavinom mržnje i poštovanja:
„Čudnog li ćovečuljka... To je, iznad svega, sjajan glumac. Kada sam ga upoznao, imao je oko pedeset tri ili pedeset četiri godine. Kad god bi se pojavio, delovao je kao starac. No, mogao je da se menja, iz jednog minuta u drugi. Posmatrao sam ga pažljivo i mogao bih da ispričam stotine anegdota ili da napišem nekoliko knjiga o njemu. Bio je sve suprotno od onoga što je želeo da se misli o njemu. Javno je delovao kao asketa sa strogim režimom života, posvećen domovini. Privatno je bio nepopravljiv ženskaroš, možda i zbog te plućne bolesti. Stari tuberani su bili opsednuti seksom... Pušio je opijum i dosta je pio. Kažu da mu je ta navika ostala iz mornarice. Pričalo se da je vino bilo najbolji lek za morsku bolest. Zbilja je negovao čudne navike i bilo je zabavno posmatrati ga. Nosio je, recimo, dva paketa domaćih cigareta bastos, a najradije je pušio američke, marke filip moris. Onu krdžu je nudio gostima kao proleterski duvan, a sam je pušio filip moris, zapakovan u kutiju bastosa. Uvek je imao te dvostruke kriterijume... On je veoma jak; mislio sam da mogu da ga nadjačam, ali sam ispao naivan... Tada sam načinio pogrešan potez. Ja sam hteo da nadmudrim protivnike, igrajući ulogu iskorišćenog jadnika, ali je on mene nadigrao...“
Jedne večeri u Gran mondu Baj Vijen je predstavio Leu Bao Daju. Car se sam pozvao za njihov sto i napadno joj se udvarao, ne vodeći računa o prisustvu Žana Lefevra i Franka Lagarda. Kijen je sedeo bled i stegnutih vilica, spreman da skoči, pa je Baj Vijen morao da mu stavi ruku na rame da ga smiri. Lea je prvo prihvatila igru i koketirala je s carem. Njemu se učinilo da mu to daje neka prava, pa joj je u jednom trenutku dodirnuo usnama vrat. Lea je mirno ustala i sručila čašu šampanjca „sinu neba“ pravo u lice i uzviknula:
„Ovamo zbilja dolazi svakakav svet. Vratimo se!“
Žan i Frank su ustali i stali kraj nje.
„Kučko!“, gunđao je Bao Daj brišući lice.
Kijen je odvratio pogled.
Lein postupak je veoma zabavio generala Salana i izazvao govorkanja u francuskoj koloniji. No na taj izgred se brzo zaboravilo, jer su se odigravali neki ozbiljni događaji. Vojni centar, odmaralište na Rtu Sen Žak, bio je napadnut. Poginulo je šestoro francuske i četvoro vijetnamske dece, dve žene, osam podoficira i oficira. To je izazvalo uzbuđenje u glavnom gradu i u celoj Indokini. U Sajgonu se naveliko pričalo o evakuaciji civila. General Šanson je pošao u inspekciju u Sa Dek i postao žrtva atentata kaodaista, koji su bacili bombu na povorku; general je bio teško ranjen u glavu; tom prilikom je poginuo guverner Košinšine Taj Lap Tan. Šanson je umro u bolnici ne došavši svesti. Salan se zbog svega toga veoma potresao.
U to vreme su saznali i za smrt Evite Peron, što je Leu podsetilo na Argentinu i na prijateljicu Karmen, koju su tamo ubili nacisti...


Lea je provodila dosta vremena s Kijenom. Krijući to od Fransoe, počela je opet da puši opijum. Jednom do dva puta nedeljno odlazila bi u pušionicu u Čolonu. Vlasnica je bila visoka, snažna Kineskinja, koja ju je srdačno primala i uvek bi je odvela u posebnu nišu, gde bi joj se pridružio Kijen.
Fransoa je bio nedelju dana odsutan: poslali su ga nekud u oblast Son La, na zahtev vrhovne komande. Lea je leškarila u širokom kimonu, ne nalazeći u opijumu olakšanje ni radost, kao što je očekivala. Kijen je kliznuo kraj nje i uzeo čibuk koji mu je jedan sluga dodao. Neko vreme su pušili u tišini. On joj je lako milovao ramena i grudi preko svilene tkanine. Ona je tiho ječala. Osećajući erekciju, skinuo joj je ogrtač i posmatrao telo koje je tako dugo želeo. Bedra i ruke bili su joj sa unutrašnje strane tako beli da je delovala veoma krhko. Poželeo je da joj nanese bol. Ispružio je ruku i uštinuo joj bradavicu.
„Jače“, mrmljala je Lea.
Strpljivo i lagano je mrcvario njeno telo. Lea se izvijala od uživanja i bola, ali je želela da je on uzme i uskoro je popustila njegovoj želji, i to bez utsručavanja. Kada se odvojio od nje, pobednički je rekao:
„Sada si moja!“
Od tada su se redovno nalazili u pušionici, barem dva puta nedeljno. Kada je videla kako joj brat sve češće dolazi kući, Lijen je posumnjala da se nešto zbiva, ali nije kazala ništa. Za Leu je počelo razdoblje potpunog uživanja, bilo s Kijenom, bilo s mužem. Nije je grizla savest; možda bi se ponekad samo malo štrecnula od Lijeninog mirnog, upornog pogleda.
* * *

Jednoga dana je Kijen predložio Lei mali izlet do Mitoa, na obali. Hteo je da je upozna s jednim prijateljem, koji je bio melez kao i on, i koji je „vladao“ u oblasti Ben Tre. Zvao se Žan Leroj, a ime je dobio po čuvenom pukovniku.
Prevalili su put od devedeset kilometara do Mitoa za manje od dva sata, što je bilo vrlo brzo, s obzirom na stanje na putevima, stalno kretanje vojske i opasnost od vijetminovskih jedinica, koje su bile u planini Džonks. Tu su sačekali trajekt pred „restoranom“ neke stare Kineskinje, grickajući začinjene lepinjice, zureći u vodu i posmatrajući decu kako se igraju.
„Pričaj mi o tom Leroju!“, kazala je Lea.
„On je sin nekog poljoprivrednika iz Pitivjea i jedne vijetnamske seljanke. Bili su siromašni i teško su živeli. Njegov otac se zainatio da napravi branu na reci i da iskoristi plodnu zemlju na jednom ostrvcetu, između dva rukavca Mekonga. No poplava bi odnela višemesećni trud, a divlje svinje su uništavale pirinčana polja. Otac je ipak šest puta gradio tu branu. Poslednjiput je brana uspela da se održi. Posle toga su najzad imali dovoljno hrane. On je bio mršav dečačić koji se plašio divljih gusaka i duhova i nije znao francuski. Poslali su ga u školu opatima u Mito. Kada je naučio da čita i piše, poslali su ga u internat u Taber. Dolazio je kući samo za velike praznike. Da bi zaradio nešto novca, počeo je da prevozi pirinač džunkom kroz kanal Čogao, od Mitoa do Čolona. Kada je napunio petnaest, osim srednjoškolske diplome imao je i jednu pušku, jer je, kao Francuz, mogao da poseduje oružje. Tako nije morao da plaća gusarima, a vlasnici džunki su se stavili pod njegovu zaštitu. Čak su ga i pljačkaši iz Čolona poštovali zbog tog oružja. Upisao se na koledž Šaslu-Loba 1935. godine, a 1940. je stupio u pešadiju. Poslali su ga u Bak Kan, na kinesku granicu, u kraj gde žive plavi ljudi...“
„Plavi ljudi?“
„Zovu ih tako jer farbaju odeću indigom, koji im ostaje i na koži. To je pleme To. Tamo je ostao sve do 1945. godine, a onda su ga zarobili Japanci. Kaže da je bio vodič generalu Leklerku i da je pri tom bio ranjen, a general mu je obećao Orden Legije časti. No to se nije desilo, jer su ga u međuvremenu osudili na pet godina prinudnog rada.“
„A zbog čega?“
„E to ni ja nisam shvatio. Sve ono što mije naveo kao razlog zvučalo je zbrkano. Hteo je da izvuče dvadesetak drugova iz francuskog zatvora, pa je digao zgradu u vazduh. Sudija po imenu Štalter je zatražio od Sajgona da izda poternicu za njim i sud ga je osudio u odsustvu. Ne znam je li bilo baš tako. No posle toga se borio protiv vijetminovaca, oterao je odmetnike iz svoje oblasti i samo što nije ubio mog prijatelja Baj Vijena. Od tog doba je mnogo napredovao: stvorio je svoju vojsku, u kojoj ima dosta katolika iz Jedinica hrišćanske odbrane, stvorio je sjajne gerilce od njih... O, evo i skele. Baš na vreme, taman sam ti sve ispričao. Videćeš i sama...“
Vožnja je trajala oko pola sata. Stigli su na ostrvo An Hoa, bogato rastinjem. Bila je neizdrživa vrućina. Na pristaništu ih je čekao čovek oslonjen na štap. Svečano je pozdravio Leu, a telohranitelji su se malo povukli. Lei je bilo teško da bude ozbiljna u prisustvu tog čovečuljka žućkaste kože i stisnutih usana, u besprekorno beloj košulji, s gomilom odlikovanja, u smeđim pantalonama koje su se sužavale i s crnim šeširom na glavi. Vozio ih je džipom po svome carstvu. Narod mu se klanjao uz put, a devojke su im davale cveće. Zahvaljivao im je klimanjem glave. Stali su ispred neke pagode, gde su ih monasi pozdravili. U senci kraj hrama bio je postavljen sto pun razne hrane; dve devojke oborenog pogleda su ih služile, a ručak je zbilja bio sjajan. Posle toga su se zavalili u viseće ležaljke; muškarci su pripalili cigare, a Lea cigaretu; rasejano je slušala njihov razgovor. Odjednom je Leroj svečano izjavio: „Želim da stvorim novu rasu u Vijetnamu, da izmešam Francuze i Vijetnamce.“
Videla je njegov pogled i odjednom joj je bilo neprijatno.
Kasno po podne vratili su se na skelu u društvu pukovnika i pošli da obiđu Bin Daj, njegovu „prestonicu“, u kojoj je bila „vojska“. Nasred trga su ugledali ukrašenu pozornicu, kao i gomilu koja se gurala unaokolo. Na njegov znak, zaorio se pozdrav iz hiljada grla, i ta vika je nadjačala zvuk cimbala, truba i klarineta. Zatim je sve utihnulo. Počeo je defile milicije. Na čelu svake čete vio se barjak s krstom i mačem, a za njim su išli ljudi s mitraljezima i bodežima, odeveni u crno i s kapama na glavi. Hodali su sporo i uvežbano.
„Pogledajte ih, oni znaju da se bore! Vijetminovci ih cene. No Francuzi to ne vide i padaju u zamke neprijatelja. Ja vodim partizanski rat: komandosi, zamke, zasede, izdaje. Špijuni mi nedeljama ranije javljaju šta se događa, pa onda krenem u akciju. Uvek idem na sigurno. Razorim sela, ako tako treba, poubijam ljude koje moram. Francuzi razaraju i ubijaju nasumce, jer ne znaju šta da čine; ne mogu to ni znati. Za mene seljaci govore da sam pravedan. Oni se boje ekspedicionog korpusa jer je nepredvidljiv. Seljaci preživljavaju s mukom, jer su se našli između dve sile. Vijetminovci uleću u sela i kažu; ’Ako pomažete Francuzima, narednog dana ćemo vaše glave nabiti na kolje u poljima.’ Francuzi usred dana istovaraju kamione, vade mitraljeze i sve moguće savremeno oružje. Oficir maše štapom i viče na seljake: ’Svi ste vi izdajnici, učestvovali ste u zasedi gde je stradalo deset mojih ljudi. Poubijali ste nam ranjenike, sada ćemo vas rasturiti!’ Francuzi se drže rutine i nemaju nimalo mašte. Ne shvataju da nemaju pravo da išta traže, nikakvu vernost niti posvećenost, ako ne mogu da pruže zaštitu. A do sada nisu nikada nikoga zaštitili. Objavljuju u postajama: ’Stanovnici, dođite nama, tu smo da vas branimo!’ To je sve što znaju da kažu. Posle nekoliko meseci, one koji su im verovali pobiju vijetminovci. Francuzi onda poubijaju one za koje veruju da su ’bitange’... No ovo je narodni rat. Treba, znači, narod sam da ga vodi i da pobedi vijetminovce. Prvo treba znati kada biti surov, a kada biti blag. To je previše složeno za ekspedicioni korpus. Francuzi ne mogu da se povežu s narodom. Imaju previše krvi na rukama. Ne govorim uopšte o onima koje su sami pobili, već o onima koji su zbog njih pobijeni jer su ih obmanuli, kompromitovali i napustili. To se teško može oprostiti...“
Lea je drhtala, mada je bila velika vrućina. Sve to što je mali evroazijski pukovnik pričao bila je živa istina. Prepoznala je neke pojedinosti iz priče Žana Lefevra, koji je takođe govorio o odgovornosti francuske vojske prema narodu i o stidu koji je osetio zbog toga što je napustio te ljude. To nije bio njihov rat: trebalo gaje prepustiti Vijetnamcima, da se međusobno razračunaju. To bi onda bio građanski rat, mislila je Lea. Verovala je da „dobronamerni“ u Sajgonu i Hanoju strahuju od gubitka novca i povlastica. Sva ta pogibelj je bila uzaludna.
Čovečuljak je, kao eho, nastavljao:
„Koliko je samo Francuza izginulo bez razloga! Nisu ništa shvatili, niti su želeli da shvate... Nije tu bilo previše hrabrosti, a ni previše kukavičluka. I sve te osvojene postaje! Zamislite tu glupost: Francuz iz Karpentra ili Oksera zapoveda gomilom kosookih boraca. Kako takav čovek može da opstane u tom svetu? On se koprca, udara podređene, vređa sve zvaničnike, siluje devojke. Jednog dana ga nađu mrtvog... Divim se francuskoj vojsci: bore se sa upornošću i izdržljivošću stare vojničke nacije. No to nije njihov rat, oni su na pragu revolucije, a pred njom su nemoćni. Ja nisam. Možda ne znam neke druge zakone ni pravila osim onih koje sam ja postavio. Moji ljudi me se boje koliko i vijetminovaca; znam da me vole više no njih. Poznajem ih od rođenja, pa znam kako da se ponašam s njima; rođen sam na ostrvu An Hoa; znam svaku stopu i poznajem ih sve odreda. Seljaci veruju kada im ja kažem: ’Dođite da pobijemo vijetminovce. Ja vas neću napustiti!’ Moja vojska štiti narod. To je vojska An Hoa, u kojoj vlada gvozdena disciplina.“
„To je tačno“, kazao joj je kasnije Kijen. „Ti ljudi ne prave nikakve propuste u oblasti koju štite. Zabranjena je krađa i silovanje. Teško onima koji to prekrše! One koji siluju uškope, a onima koji kradu odseku ruku. To su javne kazne, pred celim selom...“


Lei je laknulo kada su napustili Ben Tre i lokalnog „gospodara rata“.
„Ima li ih mnogo takvih?“, pitala je dok su se vraćali.
„Baš takvih i nema mnogo. Podosta je onih koji imaju svoju miliciju i teritoriju i ponašaju se kao feudalni gospodari, koji sami dele pravdu. Francuska vojska ih trpi jer joj pomažu u borbi protiv vijetminovaca. Njih se i vijetminovci plaše.“
U noći 1. decembra Đap je s vojskom napao Nan San i osvojio ga uprkos hrabrom otporu francuske vojske.
U to vreme je i Lea dobila pismo s Montijaka:


Draga sestrice,
Svi su ovde dobro, a deca su svakako najbolje. Dobila sam još jednu ćerku i nazvala sam je Lora; vrlo je lepa beba. Šarl je odličan đak i vrlo je šarmantan, možda malo povučen, ali svima se dopada. Adrijen ga mnogo voli i kada Šarl dođe na Montijak, ne odvaja se od njega. Kada Šarla nema, tvoj sin je nezadrživ; liči mnogo na tebe. Pjer je već veliki dečak. Kamijje tako lepa da moram da pazim da je ne zagušimo poljupcima, fizički liči i na tebe i na oca. Rut nam je dosta ostarila, a tetka Liza se polako gasi. Naš sused Fransoa Morijakje dobio Nobelovu nagradu za književnost; to je velika prednost za naš kraj.
Montijak je sve bolje opremljen: imamo tri velika frižidera i mašinu za rublje; vrlo je praktična, naročito uz toliku decu.
Šaljem ti fotografije naše dece. Videćeš da su dobro, ali im veoma nedostaieš. Kada mislite da se vratite? Šarl ti većsprema dar za Božić, a biće lepo ako se budemo okupili, javi mi šta je s vama i pošalji neke fotografije.
Nestrpljivo vas čekamo. Nežno te ljubim, kao i tvog muža. Alen te pozdravlja. Kupio je lep automobil i raduje mu se kao dete. Ljubim te,
Sestra koja te voli,
Fransoaz

Odsustvo dece joj je odjednom teško palo, pa je zaplakala. U sobu je naglo ušla Lijen:
„Šta se zbiva? Jeste li dobili neke loše vesti iz Francuske?“
„Deca...“
„Štaje s decom?“
„Toliko mi nedostaju!“ Lijen se osmehnula.
„Pa nisu vam baš toliko nedostajala, bar u poslednje vreme...“
„Tačno... ja sam loša majka.“ Fransoa je baš tada ušao.
„Šta je? Što plačeš? Šta je s decom?“
„Dobro su, ali veoma želim da ih vidim!“
„I ja. Moraću još malo da ostanem ovde, ali ti bi mogla da odeš. Tako će ti se obradovati! Pokušaću da ti nađem mesto u avionu.“
„Više bih volela da putujem s tobom...“
„To sada nije moguće, situacija se stalno pogoršava. Vijetminovci su svakoga dana sve jači, a njihova propaganda delotvorna. Ako bih sada otišao, imao bih utisak da sam pobegao iz ove proklete zemlje, ne saznavši kako se sve završilo...“

16.


Lea je 20. decembra otputovala iz Sajgona. Provela je neko vreme u Parizu zarad raznih nabavki, a na Montijak je stigla 24. decembra po podne. Vatra je pucketala u kaminu. Fransoaz je stajala na malim lestvama i kitila kuću pozlaćenim trakama i ukrasima koje su joj deca dodavala. Liza je utonula u naslonjač, sva umotana u šalove, i svima se smeškala. Rut je u kuhinji pripremala uobičajenu ćurku punjenu kestenjem, dok je Alen bio u vinskom podrumu i birao najbolja vina.
Bili su odlučili da svi zajedno idu na ponoćnu misu u verdelešku crkvu. Kao i uvek kada bi otišla u tu crkvu, Lea bi zastala pred statuom svete Egziperans. Stojeći ispred malog voštanog kipa, opet bi ugledala Lorana d’Aržilu kako stoji na tenku koji je krstio tim imenom i začula bi klicanje gomile na oslobođenim pariskim ulicama.
Sveštenik je u propovedi pomenuo sve koji su se borili za svoju zemlju, tamo u tuđini, a Lea mu je na tome bila zahvalna.
Kada su izašli u hladnu noć i vratili se kući, deca su već spavala; samo su Šarl i Pjer bili budni, rešeni da ih sačekaju i da učestvuju u bdenju.
Večera je bila vrhunac Rutinog kuvarskog umeća. Svi su joj čestitali i zahvalili.
Telefon je zazvonio. Alen se javio i dotrčao natrag:
„Za tebe je!“, kazao je Lei.
Otrčala ie u očevu radnu sobu.
„Halo!“, povikala je.
„Srećan Božić, ljubavi!“
„O, Fransoa... Tako sam srećna što te čujem... Srećan Božić i tebi... Halo, loše te čujem... Halo... Dobro su... I ja tebe volim... Nedostaješ mi... Čuvaj se... Da... Dragi... Halo... halo!“
Veza se prekinula, a ona se svalila na očev divan; sklopila je oči i prekrstila ruke na grudima: Bože, čuvaj ga i štiti... sačuvaj mi ga...
„Lea, Lea, bio je Božić Bata!“
Šarl ju je uhvatio za ruku i odveo do osvetljene jelke. U njihovim cipelama su ležali upakovani pokloni. Uskoro je tepih bio prekriven omotima. Fransoaz se oduševila haljinom koju je dobila od Lee, Alen je bio zadovoljan kućnim ogrtačem, Rut se umotala u novu kućnu haljinu, a Liza u novi svileni šal. Pjer se ustremio na svoj električni voz, a Šarl je probao odelo koje je dobio i prelistavao nove knjige.
„Što ti ne pogledaš poklone?“, pitao je Šarl Leu.
Lea je čekala da svi razgledaju svoje poklone da bi počela da otvara pakete. To je uvek nerviralo njene sestre.
Fransoaz joj je isplela divan beli vuneni pulover, a Rut beretku i vunene štitnike za uši; Liza joj je poklonila dijamantske naušnice, koje su nekada pripadale njenoj majci. Alen joj je dao kožni notes, a Pjer je prilično lepo nacrtao Montijak i dao joj crtež. Šarlov dar ju je najviše iznenadio: to je bio njen portret u ulju, koji je ukazivao na pravi slikarski talenat.
„Divno je, dušo! Mnogo, mnogo ti hvala!“
„Nisam hteo da napravim preveliki portret, tako da možeš da ga poneseš.“
Sličnost je bila očigledna. Ipak nije mogla da ga pogleda bez tuge. Osmeh joj je bio nežan, ali pogled je delovao prazno. Naslikao ju je u vijetnamskoj odeći, sa šiljastim šeširom zabačenim na ramena. Iza nje je iz džungle izlazio ongkop. Slika je u celini delovala prilično čudno i uznemirujuće.
* * *

Naredne nedelje su bile prijatne. Deca se nisu odvajala od Lee, a Šarl je započeo da slika njen portret s decom, Kamij i Adrijenom, pored nje.


Lea je otputovala iz Francuske 15. februara 1953. godine. Kada je stigla u Sajgon, Lijen joj je kazala da je Fransoa u Tonkinu. Mada joj je Lijen savetovala da sačeka mesto u avionu, Lea je to odbila i pošla s konvojem Rafal, vozom koji je prevozio namirnice i oružje u priobalnu oblast, sve do To Bonga. Taj voz su više puta napadali i postao je prava legenda. Mnogo ljudi je izginulo u tim misijama. To je bio i voz s najviše odlikovanja na svetu: dobio je Orden Legije časti, Vojnu medalju, Ratni krst. Imao je četrnaest vagona, od toga osam blindiranih, a u svakome je bilo po petnaest legionara; prevaljivao je sto pedeset kilometara između Sajgona i To Binga zastajući ispred porušenih mostova, koje bi legionari rekonstruisali, izlažući se napadima iz zasede.
Voz je bez nezgoda stigao u To Bong, gde ih je čekao konvoj od dvanaest kamiona, u koje su se putnici iz voza ukrcali. Posle nekoliko sati u Sajgon je stigla vest o napadu na konvoj i nestanku svih putnika. Zarobljenici su nedelju dana hodali kroz džunglu ili su se, na nekim delovima, prevozili džunkama, sve do laoske granice, gde su se rasuli na razne strane.
Lea se s dve časne sestre meleskinje našla u selu s leproznim bolesnicima. Poglavar, stari Vijetnamac, smestio ih je u kolibu kraj one u kojoj su bili lekari i bolničarke. Behu tu i stanica milicije, mesna kancelarija, kuhinja, bolnička odeljenja i porodilište za žene koje nisu bile bolesne od lepre. Na samom kraju ostrva, u bambusovoj šikari, bile su kolibe neizlečivih, kojima su lakši bolesnici doturali hranu. Ostrvo je bilo podeljeno na dva dela mostićem,na kome je stalno stajala straža. Selo je bilo okruženo vodom, s mnogo malih mostova između kuća; ženske kolibe su bile odvojene od muških.
Čim su stigle, Leu i časne sestre su poslali među bolesnike. Svuda su se videli otpaci, a između zgrada su se vukle bezoblične spodobe. Širio se neki gadan miris, pa je Lea zadrhtala. Jedna časna sestra joj je kazala:
„Ne bojte se, ovi nisu zarazni.“
Bili zarazni ili ne, ona nije mislila da tu ostane. Iz detinjstva je vukla paničan strah od lepre. Dobro se sećala potresnih priča časnih sestara iz Bordoa o lepri...
„Proučila sam domaće lekove protiv lepre“, kazala je časna sestra. „Oni su prilično delotvorni, naročito preventivno ili na početku bolesti. Lokalni vijetnamski doktor mi je dao jednu bočicu čim smo došle; ovde je, kod mene. Popijte gutljaj!“
Lea je za svaki slučaj popila dva gutljaja. U poslednjoj baraci su bile trudnice, koje su čekale na porođaj.
Te noći je Lea dobila napad barske groznice, koji je trajao nekoliko dana. Kada joj je temperatura spala, videla je da je prilično oslabila. Sestre su bdele kraj njenog uzglavlja i terale je da za svaki obrok pojede malo bivoljeg mesa, da bi tako povratila snagu. Posle dve nedelje je dovoljno ojačala, pa se mogla okupati u nekakvoj velikoj pocinkovanoj kadi. Sestra Amelija ju je trljala tako snažno da je Lea vikala od bola. Zatim se ponovo obukla u vijetnamsku odeću. Mrtva umorna od kupanja, svalila se na slamaricu i zaspala na obali reke.
Probudili su je pucnjava i krici. Selo je bilo u plamenu, a bolesnici su trčali na sve strane, bežeći pred goniocima. Jedna od onih odanih časnih sestara srušila se ispred nje, razbijene glave. Lea se zavukla u rastinje kraj reke. Pobili su stanovnike i bacili njihova tela u reku. Požar je besneo. Lea se u mislima prenela na Montijak, u čas kada su žandari zapalili kuću. Čula je iste one krike, smeh, miris baruta, spaljenog drveta i krvi koja je tekla iz svežih rana. Nebo je bilo nestvarno plavo baš kao I onoga dana... Ne, ipak nije isto, mislila je. Ovde, kraj Crne reke, nebo je svetlije i bledoplavo...
„Dođi, Mamadu! Nema ovde vijetminovaca, već su tu bili samo neki grozni bolesnici“, vikao je neki glas.
Ostala je kraj vode sve do noći. Zatim se polako došunjala do ruševina koje su se pušile. Svuda su ležali leševi. Kod kapelice je našla starog poglavara; bio je ranjen, ali je još disao.
„Hvala bogu, spasli ste se! Ja neću dugo. Uzmite ono čega ima od hrane, ako je nešto ostalo, i bežite sa ovog prokletog mesta. Bežite!“ Izdahnuo je ponavljajući tu reč.
U kuhinji je našla nešto lepljivog pirinča, sušene ribe i malo voća. Zamotala je sve u komad platna i pošla ka šumi sa zavežljajem na ramenu. Iz daljine je delovala kao vijetnamska seljanka. Satima je hodala nekom stazicom, trzajući se na najmanji šum. Kada je pala noć, zavukla se u jednu pećinu, pojela malo pirinča i napila se vode koja je tekla niz zidove pećine.
U zoru ju je probudio ptičji cvrkut. Pojela je suvo voće i krenula dalje. Hodala je tako tri dana. Trećeg dana uveče stopala su joj bila tako ranjava da više nije mogla da stoji. Srušila se na zemlju. Kada je pala noć, probudili su je zvuci bubnjeva i pesme, koji su dopirali iz blizine. Kaluđeri obrijanih glava i u dugoj smeđoj odeći hodali su u procesiji, noseći baklje. Istrčala je pred njih.
„Pa to je žena!“
Jedan od njih je na vijetnamskom upitao: „Šta radiš tu, tako daleko od svog sela?“
„Ne razumem“, kazala je.
„Pa ona je Francuskinja!“
„Šta radiš sama u šumi?“, pitao je drugi kaluđer na nesigurnom francuskom.
„Oteli su nas vijetminovci, mene i dve časne sestre, i odveli nas u selo leproznih. Došli su neki vojnici, mislim da su bili Francuzi,koji su sve pobili. Ja sam pobegla.“
„To su nam ispričali i leprozni koji su pobegli. Sigurno već dugo hodaš. Dođi, sakrićemo te u svom manastiru. On je u brdima, zaklonjen od svih napada.“
„Ne mogu da ostanem kod vas“, zajecala je. „Treba da se nađem s mužem u Hanoju. Odvedite me do njega!“
Onaj koji je govorio francuski doneo joj je malo čaja.
„To ćemo posle videti. Ovde nismo bezbedni, pa treba da pođeš s nama.“
Osećala je da nema više volje ni za šta i naredna tri sata je polako hodala za njima. Manastir je bio okružen bambusovom ogradom, koja se utapala u šumu. U dvorištu je bilo živine i crnih prasića, a iza njih se videla lepa pagoda od obojenog drveta. Unutra su bile tri velike crveno-zlatne Budine statue; ispred su goreli štapići i širili težak miris. U prostoriji koja je bila neka vrsta trpezarije, jedan stari monah je delio čaj. Popili su ga u tišini.
„Dođi da se naspavaš.“
Odveli su je u sobicu sa zidovima od rezbarenog drveta i s jednim niskim krevetom.
„Ovde nisi u opasnosti. Sutra ćemo videti šta ćemo s tobom.“
Lea je odmah zaspala. Probudilo ju je kukurikanje petla i udarci gonga, koji su se ponavljali u jednakim razmacima. Izašla je iz sobice osećajući da je boli celo telo. Sunce je već bilo visoko. Dvojica monaha su stajala ispred nje, a jedan joj je dao znak da priđe.
„Odlučili smo da možeš da ostaneš s nama, sve dok ne dođe čas da se vratiš svojima. Dok budeš ovde, nosićeš istu odeću kao i mi, i obrijaćeš glavu.“
„O, ne!“, povikala je Lea.
„Ne može drugačije, bilo bi preopasno za nas. Ako te neko od seljaka vidi, prijaviće te. Mi smo samo sirotice...“
Lea je pažljivije pogledala i shvatila daje zbog odeće i obrijanih glava mislila da su to muškarci. Nasmejala se samoj sebi zbog te greške i osetila da joj je malo lakše.
Kada je osetila makaze kako joj odsecaju pramenje kose i hladan dodir brijača na temenu, zaplakala je.
Narednih dana se navikavala na život u toj novoj zajednici i radila je sa ostalima u polju, u kuhinji i u hramu. Bilo je tu dosta posla za nekih tridesetak kaluđerica. Nije im bilo lako odrediti godine; delovale su kao postarije bebe; neke bi se povremeno slatko nasmejale, pa se videlo da su veoma mlade. Sestra koja je govorila francuski uvodila je iskušenice u manastirski život i bila je dobra i pametna. Kazala je Lei daje manastir veoma star: postoji osamsto-devetsto godina. Rat nije bio stigao do njih, pa su verovale da su to postigle molitvama. Ipak su čule pucnjavu i krike. Utvrdile su se u dvorani s tri Budine statue i molile se. Bog ih je izgleda čuo, jer su se vojnici udaljili ne primetivši njihov hram. Nastavile su da rade i da se mole.
Taj mir je delovao i na Leu, koja se sprijateljila s tim jednostavnim i prijatnim ženama.
No to nije dugo potrajalo. Jednoga jutra, manastir je napala četa Senegalaca, kojima su zapovedala dvojica belaca. Prvo su došli i zatražili malo hrane. Sestre su požurile da ih nahrane. Ona koja je govorila francuski zamolila je Leu da se ne pokazuje dok ne saznaju kakve su namere vojnika. Sakrila ju je u odaju s tri Budina kipa i zatvorila je tamo. Kroz pukotine je dopirao svež vazduh, a mogla je da vidi i deo prostorije gde je jedan vojnik nagih grudi svirao na harmonici, dok je drugi udarao u mali bubanj. Plesali su. Oči su im bile iskolačene, pa je Lea zaključila da su drogirani. Ušla su još dvojica i dovukla jednu mladu kaluđericu. Svukli su je i svije silovali. Žena je urlala. Bilo je još gore kada su prešli na sodomiju, a na kraju joj je jedan gurnuo bocu u vaginu. Sva krvava, dovukla se do oltara, gde je gorela vatra koju su napadači zapalili. Silovali su i druge kaluđerice, a nekima su smejući se prerezali grla. Ušao je neki belac, a Lea se jedva suzdržala da ne vrisne. Vođa te bande ubica bio je Haime Ortiz. Bio je pijan i sav krvav.
„Jesu li našli tu kučku?“, pitao je na španskom.
„Ne, nema belih žena među tim gadurama“, kazao je crnac.
„Niste dobro pretražili. Sigurno je tu, naš doušnik se nije prevario.“
„Valjda je pobegla...“
„Osećam da je negde tu... Jeste li ispitali sve drage sestre?“
„Jesmo i kazale su da nijedna bela žena nije bila kod njih.“
„A ona stara, da li ste ispitali onu koja zna francuski?“
„Jesmo, ali je ni mravi nisu naveli da nešto kaže.“
„A gde je pa ona?“
„Valjda je crkla u nekom uglu.“
„Dovedite je!“
Lei su suze potekle niz lice kada je videla sirotu ženu. Isekli su joj grudi, a stomak joj je bio pretvoren u ranu, dok joj je celo lice bilo u opekotinama. „Kaži gde je Francuskinja ako želiš da se spaseš.“ Odmahnula je glavom.
Ortiz je pobesneo i počeo daje udara i šutira.
„Donesite benzina, spaliću tu staru kravu!“
Lea više nije mogla da izdrži pa je izašla iz skrovišta.
„Ostavite je, tu sam!“
Ortiz je zapanjeno zurio u nju. Ta obrijana opatica nije mogla biti gorda Lea Delmas. Prišao je i ona oseti miris znoja i krvi.
„To si ipak ti! Prepoznajem taj pogled tigrice... Kako si se to udesila, nisam te odmah prepoznao...“
Lea ga nije slušala, već se nagnula nad opaticu koja je pokušala da je spase.
„O, majko, šta su vam učinili!“
„Nije trebalo da izlazite, ne bi vas našli.“
„Pusti tu mrcinu, pozabavićemo se tobom. Ubijte je!“ Prasnuo je hitac i dobra žena se pridružila precima.
Ortiz je zgrabio Leu i povukao je napolje. Prizor je bio strašan: svuda su ležala izmrcvarena naga tela, a unaokolo su se teturali pijani vojnici.
„Ti si jedina preživela... a od tebe zavisi da li će tako i ostati, zato budi dobra.“
Lea gaje, umesto odgovora, raspalila posred lica. Nekoliko udaraca ju je bacilo na pod hrama. Udarila je glavom o stepenik. Potekla je krv i ona se onesvestila.
„Do vraga, šefe, ubili ste je!“

17.


Kada je saznao za napad na konvoj i za Lein nestanak, Fransoa se vratio u Sajgon.
Vesti su bile zabrinjavajuće. Kijen je, preko Baj Vijena, saznao da su je bili odveli u selo leproznih blizu laoske granice, ali je to selo razorila grupa afričkih vojnika, kojima su komandovali legionari dezerteri. Svi stanovnici su bili pobijeni. Znalo se da je neka belkinja pobegla i otišla kod budističkih kaluđerica, ali su i one bile meta napada nekoliko sedmica posle toga. Tu se mladoj ženi gubio svaki trag.
Fransoa se ljutio na Lijen:
„Što si je pustila da ode? Trebalo je da je zadržiš!“
„Nije htela da sluša, samo je mislila kako da se nađe s tobom“, jecala je Lijen.
Oko ostataka manastira su vodili istragu. Nije bilo nikakvih rezultata. Dani su prolazili, a Fransoa je sve više Iudeo. Vratio se u Hanoj i zatražio od generala Salana dozvolu da ode u Čijeng, na reci Son Ma. Iskočio je s padobranom, a Điau je pošao za njim, kao i Žan Lefevr, koji se zatekao na dopustu u Hanoju. Krio se kod stanovnika i pokušavao da dođe do obaveštenja. Jedne večeri je Điau došao sa obaveštenjem da se neka ranjena belkinja nalazi u rukama vijetminovaca, negde na severu, kod Hang Kijea. Podelili su svojim domaćinima neke poklone i krenuli na put.
Išli su uz reku Son Ma i prešli oko jedan kilometar. Proveli su noć u pećinama punim slepih miševa i komaraca. Fransoa je uspeo da uspostavi telefonsku vezu s Hanojem. Ni tamo nisu imali vesti o Lei. Ni U Hang Kijeu nisu ništa saznali. Nastavili su put do Crne reke. Usput su sreli padobranca komandosa, koji im je označio položaj vijetminovskog logora kod Ban Pe Ngoaija, na suprotnoj strani reke. To je bila nepristupačna planinska oblast i držali su je vijetminovci.
Zahvalili su padobrancima na informaciji i pošli na tu stranu.
„Tamo je jedan od moje braće“, kazao je Điau.
Kada su stigli, pronašli su katoličkog sveštenika koji je predvodio grupu pripadnika naroda Meo. Saznali su da u tom kraju Baj Vijen nabavlja opijum, uz odobrenje generala Salana i Deo Van Langa, lokalnog „gospodara rata“ u oblasti Laj Čau. Tu je živeo narod Meo, a zemljište je bilo pogodno za skrivanje vijetminovaca. Pričalo se da je tu, smešten u nekoj nepristupačnoj pećini, bio i Ho Ši Min. Fransoa je želeo da se sretne s njim i zamoli ga da mu pomogne da uđe Lei u trag. Nešto mu je govorilo da je ona živa. Điau je stupio u vezu s nekim komunistom, komesarom, koji je bio i francuski agent. Niko nije sumnjao u njega. Čuli su da je neki francuski lekar, koji je živeo u narodu Meo, pao u ruke vijetminovcima. Doušnik je mislio da su ga oteli da bi lečio nekog Evropljanina. Ta vest je oživela njihove nade. Znali su da ih nema dovoljno da smisle neku akciju u tom kraju, koji nije ni bio dovoljno ispitan. Fransoa je rešio da se vrati u Hanoj i okupi komandose za akciju. Điau je ostao u tom kraju da pokuša da sakupi obaveštenja.
Fransoa je pretio da će otići tamo sam, sa odredom plaćenika, pa je general Salan najzad popustio i dobio od generala Navara odred dobrovoljaca komandosa, koji su pošli u potragu za Leom. Prvi se u kući Rivijerovih pojavio Klod Tevene, legionar s puta broj 4; bio je ranjen u napadu na Vin Jen i oporavljao se u Hanoju. Fransoa je tako polako formirao svoj odred, a pridružila su mu se još dvojica komandosa, Žan Buten i Rože Marešal, koji su dobili privremeno odsustvo. Prikupili su i domaće stanovništvo, vično gerilskim borbama. Kijen je došao iz Sajgona s Fredom i Vinom i pročešljao oblast Tan Hoa, Hoa Bin, Son La, Laj Čau i Lao Kaj, jer je često lovio u tim krajevima i poznavao narod Meo i njihove običaje. Fransoa je prihvatio da i njega uključi u svoju akciju.
Bilo ih je jedanaestorica, ne računajući Điaua, i odlučili su da pronađu još jednu komandosku grupu. Bili su to nekadašnji „komandosi Vanderberge“.
Rože Vanderberge je bio krupni Flamanac koji je spasao Tavernijea kod Nam Dina i izvukao ga iz logora da bi se pridružio njegovim Crnim tigrovima. Mada su ih upozoravali na seljake, on nije vodio računa o pogledima punim mržnje koje su im dobacivali. Tako je 6. januara 1952. godine usledio napad, u kome je vijetminovac Koj ubio De Latrovog ljubimca Vanderbergea Kijema i njegovog narednika Puela, kao i Kijemovu prijateljicu Vijetnamku.
„To se moralo desiti“, govorili su oficiri. Nije vođena nikakva istraga, a dvojica poginulih Francuza su sahranjeni na groblju sela Nam Din.
Komandoska grupa se okupila 30. maja 1953. godine kod Ban Lama, na obali Crne reke. Svi su bili odeveni kao vijetnamski seljaci, sa šeširima od trske na glavama. Ulogorili su se u velikoj pećini, čije je dno bilo prekriveno belim peskom.
Tevene je poveo trojicu svojih komandosa, Čaua, Toa i Dijetna, srećne što imaju zapovednika dostojnog Crnih tigrova. S njima je pošao i Kijen s Fredom i Vinom, da od stanovnika regrutuje grupu „dobrovoljaca“, koji bi im pomogli u akciji. Marešal i Buten su se u trščanom čamcu spustili Crnom rekom do Ban Pe Noaija, da nađu Šijaua. Fransoa je ostao sam u bazi.


Marešal i Buten su se prvi vratili, vodeći bogalja, i sva trojica su uzbuđeno vikala i mahala rukama.
„Dosta! Pričajte jedan po jedan!“, dreknuo je Fransoa.
„Điau je ušao vašoj ženi u trag...“, kazao je Buten.
„Gde?... pričajte!“, povikao je i povukao Điaua za zglobove, drmajući ga iz sve snage.
„Ona je u Koun Hiju ili u Ngija Dou, u Tajlandu.“
„Gde je to tačno?“
„S druge strane jezera koje pravi Crvena reka.“
„Da li si siguran?“
„Moj sveštenik je jednom od ovdašnjih dobro platio za to obaveštenje. Taj čovek je bio u glavnom štabu predsednika Ho Ši Mina kao stražar.“
„Ama šta to pričaš, zar njegov glavni štab nije bio u blizini Tujen Kvanga?“
„Bio je, ali nije više tamo.“
To je moglo biti tačno. Ho Ši Min se stalno premeštao.
Tevene se vratio sa svojim ratnicima iz naroda Meo, koji su bili polugoli i naoružani puškama, lukovima i kopljima. Narednog dana je stigao i Kijen s nekom četvoricom sumnjivih tipova.
„To su najbolje glavoseče u kraju“, potvrdio mu je i Deo Van Lang. „Nema im ravnih kada treba da se prišunjaju i prikolju neprijatelja...“
„Điau je ušao Lei u trag“, prekinu ga Fransoa.
Pošli su ka Song Điangu, do puta za Tan Ujen. Popeli su se na hiljadu i pet stotina metara nadmorske visine i stigli u Min Luong, gde su se iscrpljeni srušili... svi osim Meo ratnika, koji su pregovarali s nekim seoskim poglavarem da ih smesti u kolibu za strance. Upalili su vatru da se ugreju i svi se natrpali u kolibu.
Kijen i Tevene, koga je još malo mučila rana, prvi su ustali i videli da je Điau nekuda nestao. Meo ratnici su doneli dosta divljači, pa su se svi najeli. Sve do večeri su slavili: žene su plesale i svi su se napili pirinčane rakije.
Narednog dana im je mamurni seoski poglavar objasnio da vijetminovci nisu nikada upadali u njihovo selo. Oni su bili prvi stranci koji su se pojavili, i to posle dužeg vremena. Kazao im je da mogu tu da ostanu koliko žele, ali ako hoće da se vrate u Bao Ha, njegov sin će im biti dobar vodič. Fransoa je rekao da će razmisliti i da će mu kazati šta su odlučili, zahvalivši mu na ponudi.
Fransoa je zatim naredio svima da pretraže desetak kilometara unaokolo da bi se uverio da poglavica nije slagao u vezi s onim što je kazao o vijetminovcima. Posle dvodnevne potrage svi su se vratili i potvrdili su da nisu videli nikakve ljude u blizini, samo su poplašili šumske životinje.
Prihvatili su predlog da krenu iz Min Luonga, i jednog svežeg jutra su pošli, po magli, i uskoro stigli do obale Crvene reke. Bao Ha se nalazio na drugoj strani. Trebalo je sačekati skelu, koja je saobraćala neredovno, u zavisnosti od broja putnika koji su želeli da pređu, i koji su strpljivo čekali, čučeći na obali. Činilo se da neki čekaju i po nekoliko dana. Kao i svuda u Aziji, žene su kuvale supu i prodavale je putnicima. Fransoa i njegova grupa prišli su nekim vremešnim gospođama, koje su se smejale pokazujući lakirane zube, a naročito kada su videle kako su ti stranci proždrljivi.
Posle tri dana čekanja, sa suprotne strane reke pojavila se skela, obavijena oblakom smrdljivog dima. Bila je tako natrpana da je putnicima voda dopirala do članaka. Iskrcavanje je proteklo u pravoj zbrci; mladi i stari su padali u vodu, a da niko na to nije obraćao pažnju. Fransoa je izvukao iz vode neku devojčicu, koju je nešto starija sestra stavila na bok i ponela dalje, bez reči.
Kijen je prišao vozačima skele i cenkao se:
„Koliko tražite da nas prevezete na drugu obalu?“
„Ne može sad, motor treba da se hladi.“
„Kaži koliko ili si mrtav.“
„Ali, gospodine, prevrnućemo se nasred reke!“
„Nećemo, ne brini. Evo ti deset hiljada pijastera!“
Putnici su bili spremni da se ukrcaju i stajali su s prtljagom u rukama.
„Oteraj ih!“, naredio je Kijen.
Oterali su ih udarajući ih pesnicama. Desetak najjačih je ipak uspelo da se ugura. Na Kijenov mig, Meo ratnici su ih dograbili i pobacali u vodu. Lefevr i Tavernije nisu ništa kazali. Skela je krenula kašljucajući i ispuštajući oblake crnog dima, i veoma sporo stigla do sredine reke. Posle dvadesetak minuta prišli su suprotnoj obali.
„Lezite!“, dreknuo je Tavernije.
Mitraljeski rafal zaprašta po daskama.
„To su vijetminovci, hoće da nas zbrišu!“, kukao je vozač.
„Idi nizvodno!“, naredio je Kijen i odalamio ga drškom pištolja po licu.
Struja je bila jača i skela je uplovila između dve visoke krečnjačke stene.
„Pitaj ga ima li gde da pristane“, urlao je Fransoa.
Kijen je preveo pitanje.
„Postoji pristanište u Lang Fatu. No to je na obali s koje smo krenuli. Ima još jedno u Lang Nau, ali su i tamo vijetminovci.
„Kaži mu da ne marimo, tamo ćemo pristati.“
Bila je već skoro noć kada su videli slaba svetla u Lang Nau. Prišli su obali što su bliže mogli, ali su ostaci nekog srušenog mosta smetali skeli da pristane. Kijen je svukao odeću i smotao je. Zakačio je odeću i mitraljez oko vrata, i ostao samo s uskim povezom oko bedara i s nožem. Vezao je konopac oko grudi, a svojim stražarima je dao drugi kraj. Mahnuo je Tavernijeu i skočio u vodu. Uprkos struji, uspeo je da malo odmakne.
„Pomozite nam!“, povikao je Fred.
Fransoa i Tevene su potezali konopac i posle nekog vremena, što im je izgledalo vrlo dugo, osetili su da se zategao između obale i broda. Kazali su brodaru da drži motor uključen na najjače i jedan po jedan krenuli uz konopac na obalu.
„Skači!“, povikao je Kijen Tavernijeu, koji je išao prvi.
Skočio je i pao u blato, koje je ublažilo pad. Bio im je potreban skoro ceo sat da svi tako pređu.
Fransoa je video kako Kijen motri poslednjeg čoveka koji je prešao, jednog od onih glavoseča, koji se osmehivao. Izgleda da se on pobrinuo za vozača skele.
Fransoa je osećao mučninu, ali je sebi priznao da je to bio jedini način da njihov pohod ostane barem još neko vreme u tajnosti.
Noć je bila ledena; ipak, nije bilo reči o tome da se upali vatra da se osuše.
„Premažite se blatom ako ne želite da vas pojedu komarci“, rekao je Kijen. „Sada možemo da idemo uz ostatke pruge Vijet Tri - Lao Kaj.“
Mesec je izašao i ako je neko na mesečini i video kolonu blatnjavih prilika koje hodaju u tišini, svakao je pobegao, ubeđen da je video duhove ili izgubljene duše.
Stigli su bez muke do sela Bao Ha. U zoru su naišli na potočić, u kome su se oprali. Pojeli su malo lepljivog pirinča i popili hladan čaj. Lefevr i dva Meo ratnika čuvali su stražu, dok su ostali spavali. Predveče su nastavili uz potočić, koji je krivudao kroz pirinčana polja. Polja su uskoro zamenile močvare. Jedan od Meo ratnika se vratio do Kijena i nešto mu šapnuo. Zastali su.
„To kaže da smo blizu Ngija Doa.“
„To je jedno od ona dva sela koja je Điau pominjao.“
„To znači da smo usred vijetminovske teritorije. Treba negde da se sakrijemo i pošaljemo Meo ratnike da izvide“, kazao je Fred.
„E toga se nikada ne bih setio“, kazao je Tevene ironično. „Dosad nas je sreća baš dobro služila... To me malo brine! Ako vas zanima štaja mislim, to ne može da potraje. Vijetminovci su već saznali da smo tu.“
„To je još jedan razlog da pošaljemo Meo ratnike“, kazao je Fred.
Opet su se smestili u nekoj pećini, u kojoj su ostali naredna tri dana, izlazeći povremeno da malo istraže. Meo ratnici su išli i u lov i uvek bi nešto doneli. Izgledalo je kao da u toj divljoj zemlji nema ljudi. Jednom su Tavernijea i Tevenea zamalo iznenadili vijetminovci, koji su pošli u patrolu, pa su se njih dvojica veoma uznemirili. Kada su se vratili, Kijen se ljutio na njih:
„Mogli ste dovesti zarobljenika, progovorio bi!“
„Mislili smo na to, ali su bili veoma brojni i dobro naoružani.“
„Ja ću ići njihovim tragom, dovešće nas do logora. Frede, Vine! Dođite i vi ostali!“, pozvao je Vao Langove ljude.
Tevene i Tavernije su ušli u pećinu. Buten je kuvao nekakav paprikaš u poklopljenoj posudi, nastojeći da ne bude mnogo dima i da se miris ne širi.
Marešal je nešto čitao na svetlu koje je dopiralo kroz pukotinu u steni.
„Šta to čitaš?“, pitao je Fransoa paleći cigaretu.
Legionar mu je okrenuo korice; na njima je bio ćirilični natpis.
„Čitaš Puškina?“
„Da.“
„Zar si ti Rus?“
„Šta te briga.“
„Nije me briga, no hteo sam da znam.“
Marešal je nastavio da čita, a Buten je prišao Tavernijeu:
„Ne voli da ga to pitaju, ali naravno da je Rus. On je od belih Rusa! Jednom kada je bio pijan kazao mi je da je sa osamnaest godina stupio u Legiju, jer njegova majka nije želela da postane naturalizovani Francuz. Pobegao je od kuće i uzeo prvo ime koje mu je palo na um, Marešal, jer gaje pre toga ispitivao neki policajac s tim imenom.“ Nastavio je, još tiše:
„Verujern čak i da je princ, ili da ima neku visoku titulu. U džepu stalno nosi zlatnu tabakeru na kojoj je ugravirana kruna.“
Kijen se vratio sa svojim ljudima i kazao da nisu našli ni traga od vijetminovaca.
„Nećemo više da idemo putem kojim smo do sada išli, već ćemo se razići i podeliti u dve grupe. Kijene i Marešale, uzmite ljudi koliko vam treba“, kazao je Fransoa.
Kijen je uzeo četvoricu glavoseča, Čaua i svoje čuvare.
„Sada smo u planinskoj oblasti Man. U dolini su uglavnom pripadnici naroda Taj, koji vekovima vladaju u ovoj oblasti, ali ima i naroda Meo, Nong i malo Kineza. Većina njih ne govori vijetnamski, već neki tajski dijalekt. Verovatno si dolazio s mojim ocem u Lao Kaj ili u Fo Lu?“, pitao je Kijen Tavernijea.
„Da, putovali smo vozom, s Hajem. Tvoj otac je imao sastanak s kompradorom, zastupnikom nekog kineskog trgovca svilom.“
„Nije vam ovo vreme za uspomene iz detinjstva“, gunđao je Tevene. „Trenutno smo u jednoj usranoj zemlji.“
„Niste u pravu, ovo je lepa zemlja“, kazao je Marešal, uzdržavajući se od smeha.
„Nije reč samo o uspomenama iz detinjstva, već o tome da shvatite da ako ne znate ponešto o ovoj zemlji i njenim običajima, nećete moći da procenite ko je prijatelj a ko je neprijatelj.“
„Pa onda je najbolje da smatramo da su svi neprijatelji, to je sigurnije. Za mene se ti žutaći ionako mnogo ne razlikuju“, kazao je Tevene.
„Moglo bi se i tako posmatrati“, kazao je hladno Kijen, nameštajući redenike.
„Prokleti komarci!“, povikao je Marešal i lupio se po licu. Zatim je kazao Teveneu:
„Pazi šta pričaš, čini mi se da Kijen ne voli da tako pričaš o njegovim zemljacima.“
„Ma baš me briga. Ni ja njega ne volim, ne uliva mi poverenje. Znam ja meleze, i nešto ću ti savetovati, a ti radi kako hoćeš: motri na tog momka!“
* * *

Grupa u kojoj su bili Fransoa, Tevene, Marešal, To, Dijem i dvojica glavoseča krenula je prva, čim je pao mrak; namazali su pri tom lica blatom. Vodio ih je najstariji glavoseča, koji je neobično spretno skakao po stenama. Brzo su odmicali i izgledalo je da vodič zna kuda ih vodi. Posle šest sati hoda, Fransoa je naredio da se malo odmore. Tevene se srušio, ječeći: „Prokleti majmun baš hoće da nas izmori!“, i uglavio cigaretu medu zube.
„Zar ti hoćeš da nas sve pobiju?“, pitao gaje Marešal strogo.
„Do vraga, zaboravio sam. Oprosti, stari... ipak ću malo da gucnem.“
„Nemamo vremena, treba da nastavimo. Naš vodič je video logor na oko dvesta metara od Ngija Doa. Treba da idemo na zapad.“
Išli su uz zapuštenu prugu, kroz koju su rasli trava i trnje, i zastali kod nekog tunela. Tevene i To su posekli lijane koje su rasle preko otvora i ušli u vlažnu tamu. Bilo je veoma hladno i vlažno i osećao se miris zemlje, kao i miris uglja. Sa svoda je kapala voda, a odjek kapi se nadaleko čuo. Tunel je bio dug tridesetak metara: izlaz je bio skoro sasvim zatvoren velikim kamenom. Ipak se moglo provući između kamena i zida. Na Teveneov znak, Dijem se provukao prvi. Posle desetak minuta se vratio i kazao:
„Nema tamo ničega, šefe. Sve je mirno.“
„Idi, pozovi ostale.“
Uključio je baterijsku lampu, a slepi miševi se cijučući razleteše na sve strane. Bilo je tu i nekih prevrnutih, zarđalih vagoneta. To mesto je nekome služilo kao skrovište, ali se nije znalo da li vijetminovcima ili meštanima.
„Mislim da bismo mogli da ostanemo ovde“, kazao je Tevene Tavernijeu.
„Jeste li pogledali drugu stranu?“
„Da, pruga se nastavlja.“
„Dobro, ali postavite svuda stražare.“
* * *

Osim Tavernijea i dvojice koja su stajala na ulazu, svi ostali su spavali, premoreni od hoda.
Fransoa je naslonio potiljak na jedan od vagoneta i pušio u tami, a čežnja ga je izjedala. Njegova žena je dospela u opasnost njegovom greškom. Nije smeo ni da misli o njoj. Osećao je da ga sva telesna vlakna bole i zatežu se na pomisao da ona, možda... Toliko je patio da je tiho zajecao od muke. Marešal se prenuo iz sna.
„Šta se dešava?“
„Ništa, spavaj.“
Ipak je i sam na kraju zaspao, a kada je otvorio oči, video je da je noć prošla. Dijem mu je doneo topao čaj, a Tevene je kroz dvogled zurio u krpice magle koje su se vukle između drveća.
„Zar vas ne brine što je naše čudovište nestalo?“, mrmljao je legionar.
„Ne, nisam se zbilja zabrinuo zbog njega. On svakako pokušava da dospe do nekog sela. Njemu je najlakše da prođe neprimećen.“
„Sa onakvim izgledom, čini mi se baš naprotiv da je to vrlo teško...“, gunđao je Tevene. „Eto, ipak se magla diže.“
„Daj mi taj dvogled!“
Drveće i krečnjačke stene pružali su se u nedogled. Nigde se nije video trag ljudskog prisustva; čuli su samo dreku majmuna i poj ptica. Jedna je uzletela, divna i sva blistava, i nestala u svetlu izlazećeg sunca. Iz te divlje prirode dopirao je nekakav poziv.
Fransoa je rešio da pođe u malo istraživanje i poveo je dvojicu Meo ratnika. Hodanje zapuštenom prugom bilo je sve teže. Džungla se ubrzo sklopila nad njima, pa su morali da koriste mačete. Onda su se opet naglo pojavile šine: teren je bio strm, a rastinje ređe. Došli su do brežuljka na kome je vladao mir. Osećali su se kao na krovu sveta. Čak je i na Meo ratnike pogled s brega ostavio utisak.Jedan je dao znakTavernijeuda nastave, i ovaj je nerado klimnuo glavom. Mogli su da ostanu da sačekaju... šta?... Ni sam nije znao, ali je mislio da treba čekati.
Vratili su se istim putem, a jedan od ratnika je ulovio neku vrstu antilope.
„Dakle?“, pitao je Tevene.
„Nema ničega! Pruga ide uzbrdo i ako bismo nastavili njom, došli bismo do kineske granice. No Meo momci su mi delovali zabrinuto.“
„To je nezgodno“, kazao je Marešal. „Dijeme, idi pitaj ih šta se događa?“
Njih dvojica su nešto dugo pričali, mašući rukama, a onda se Dijem vratio do Fransoe i Marešala. „Šta je bilo?“
„Smejaćete se, šefe.“
„Ma kaži štaje!“
„Kažu da su tamo gore zli duhovi.“
„Zli duhovi... veruješ li ti u te gluposti?“
„Ne... ne, šefe!“
Oklevanje je bilo primetno.
„Oni malo znaju vijetnamski. Objasni im nekako da su ti zli duhovi budalaština“, kazao je Marešal.
„To neće ništa vredeti. Meo duhovi nisu isti kao vijetnamski. Treba da sačekamo ostale da bismo ih ubedili da nastavimo put.“
„Šta predlažete?“
Fransoa je pogledao kompas.
„Sada smo istočno od Ngija Doa. Treba da silazimo ka zapadu, kroz šumu.“
„Blesav plan.“
„Ja ne mogu da smislim drugi.“


Kijen i Buten su ugledali Ngija Do dva dana pošto su se rastali od Tavernijea. Selo je delovalo mirno; nisu se videli tragovi borbe s vijetminovcima. Skupina žena je izašla iz sela s praznim korpama, osim što su u nekima bile bebe. Nosile su tajskuodeću. Prošle su pored ljudi sakrivenih u žbunju, smejući se i ćaskajući.
„Čau i Vine, ostavite oružje i zadržite samo bodeže. Idite u selo i kažite da ste bili u napadnutom konvoju, da niste jeli tri dana i zamolite ih za gostoprimstvo“, kazao je Kijen na vijetnamskom. „Pokušajte da ih navedete da pričaju. Jedan od vas će se uveće vratiti da me izvesti.“
Obrisali su znojava lica, spustili oružje i odvukli se do ulaza u selo. Hodali su neko vreme glavnom ulicom a da niko na njih nije obraćao pažnju. Pred kućama su uglavnom bili starci i gola deca, koja su se igrala u prašini. Verovatno su svi radno sposobni bili u poljima ili u brdima. Na plavičastoj dasci iznad jedne kolibe pisalo je, ispranim slovima, Restoran. Tu su stajala tri sanduka koja su služila umesto stolova, a oko njih su bile poređane niske stolice. Uzdišući, seli su na njih. Neka žena s bebom u naručju sipala im je čaja. Naručili su dve činije supe. Otac ili muž te žene izašao je napolje, pušeći lulu s dugim zemljanim kamišem. Bio je odeven u prljave krpe, a na glavi je imao šlem koji je nekada bio beo. Vin mu je ispričao svoju priču dok je čovek zamišljeno odbijao uvis kolutove dima.
„Ti si iz Sajgona?“, pitao je Vina.
To je bilo tako očito da je ovaj mogao samo da potvrdi.
„Vijetminovci su samo prošli kroz selo i zaplenili sve što su našli“, kazao je.
„Jeste li videli da su odveli neku belkinju sa sobom?“, pitao je Vin.
„Ne, zar je bilo belkinja u vašem konvoju? Mislite li da su neku oteli?... Nisam ništa slično čuo. No mogao bih da se raspitam.“
„Vratićemo se do naših drugova, koji se loše osećaju jer su iscrpljeniji od nas. Možemo li da prenoćimo kod vas?“
„Moja žena je ćerka seoskog poglavara; pitaćemo ga. Ali to ne bi trebalo da bude problem. Možete otići po ostale.“
Poglavar, bezubi starčić s bradicom i turbanom na glavi, omotao je nekakvu tkaninu oko bedara. Kijen ga je s poštovanjem pozdravio, sklopivši ruke, i uputio mu nekoliko reći na vijetnamskom.
„Ne trudite se, stari zna samo svoj divljački jezik, a i gluv je“, kazao je zet. „Zašto ste zabasali na ovu stranu? Ako je zbog opijuma, prekasno je, jer smo sve prodali. Ne mogu da poverujem u to što je kazao vaš drug... da tražite neku ženu.
Pa nijedna žena ne vredi toliko!“
„U pravu ste, ali u ovom slučaju postoji dobra nagrada.“
„To mi je već jasnije. Dođite na pivo; nije baš hladno, nažalost.“
„Da li ste načuli nešto?“, pitao je Kijen.
„Pa ne baš...“
„Ma kažite, platićemo vam.“
„Neki važni vijetminovci bili su u pećinama kod Niju Sanga...“
„To je severno od sela?“
„Jeste, ali nisu više tamo.“
„Koliko ih je bilo?“
„Govorilo se da ih je bilo nekoliko stotina. Ne verujem u to. Možda stotinu... mada ni toliki broj ne može da prođe nezapaženo u toj pustari.“
„Potvrdili su nam da su bili ovde, u Koun Hijau. No, to nije važno, bitno je da li ste čuli nešto o toj belkinji?“
„Kineski trgovci, koji su došli iz Ha Đijanga, pričali su o velikim skupinama vijetminovaca na granici s Laosom.“
„Sprdaš se sa mnom!“, povikao je Kijen i protresao ga. „Koji ti je đavo?“
„Ne, zbilja, vrhovna komanda je tamo, a kažu da je i Ho Ši Min tamo. Njegov lekar Fam Ngok Tač obučava mlade lekare. Kineski trgovci su pričali da su tamo videli neku belkinju i da ju je on lečio.“
Buten, koji nije kazao ni reči, protezao se i šetkao ispred „restorana“.
„Šta mislite?“, pitao je Kijen.
Legionar se vratio do njega.
„To mi se nimalo ne dopada. Da sačekamo Tavernijea. On će odlučiti da lida idemo na sever ili da se bacimo u vučju jazbinu. Nešto me tu muči: kako nas do sada, u zemlji prepunoj vijetminovaca, još nisu napali?“
„Sreća, druže, sreća“, povikao je pripiti Fred.
„Ne verujem ja baš u tu sreću“, gunđao je Buten, i dalje šetkajući.
Kijen je odvukao domaćina u kuću i kazao:
„Ti si melez kao i ja, i znaš da nas i belci i Vijetnamci preziru. No možeš da zaradiš mnogo novca ako me poslušaš.“
„Dobro, ali ako ćemo da pričamo o poslovima, treba da donesem konjak za posebne prilike. Čini mi se da je ovo takva prilika.“
S prašnjave police je izvukao bocu i dve čaše, koje je obrisao krajem rukava. Sipao je u njih ćilibarsku tečnost.
„Do dna!“
Iskapili su i čovek je opet nasuo.
„Rekao si da se može dobro zaraditi... a kako?“
„Danas ili sutra će doći još jedna grupa. Tu su trojica Francuza, a ostali su domaći. Vođa se zove Tavernije. Kazaćeš mu da smo bili ovde i otišli za Niju Sang.“
„A da li idete tamo?“
„Ne pravi se lud. Otići ćemo u Ha Dijang.“
„A što hoćete da ga navedete na pogrešan trag?“
„To već nije tvoja stvar. Prihvataš li ili ne? Ako prihvatiš, nemoj pokušati da me prevariš jer ću te ubiti, zajedno s celom tvojom porodicom.“
„Da vidim novac.“
Kijen je iz svoje kožne torbe, od koje se nije nikada rastajao, izvukao hrpu novčanica. Činilo se da će njegovom sagovorniku oči iskočiti iz duplji. Nikada nije video toliki novac.
„Ma zašto li ta žena toliko vredi?“, pitao je i ispružio ruku.
Kijen je svoju ruku povukao.
„Ne žuri toliko. Treba da mi obećaš da tvoja žena i stari ništa neće reći. Kako ćeš to izvesti?“
„Starog ću zatvoriti, a nju ću istući, pa će da ćute.“
„Dobro, ali postoji još nešto.“
„Šta to?“
„Video si belca koji ide za nama. Ne treba da nas sledi.“
„Pa šta da radim?“
Kijen je načinio jasan pokret rukom.
„Da ubijem belca? Ma jesi li ti lud?“
„Nemoj mi reći da nikoga nisi ubio. Nisi se zakopao u ovu zabit bez dobrog razloga...“
„Ama ćuti!“, povikao je čovek i osvrnuo se unaokolo.
„Pogodio sam, možda te i policija goni?“
Čovek je teško disao i lice mu je dobilo boju zemlje.
„To je bilo davno.“
„Zar misliš daje zaboravljeno? Panduri ne zaboravljaju. Kad je to bilo?“ Čovek je, bez daha, odgovorio:
„Pre četiri godine.“
„Pa nije to baš davno, mogli bi se i prisetiti. Gde se to desilo?“
„U Lang Sonu, bio je službenik.“
„Službenik. E baš si zabrljao... To me podseti na nešto... Izbo si ga nožem, pošto si mu namestio zamku?... Pa ti možeš na giljotinu!“
„Ama ćuti!“
„Vidiš da ništa ne gubiš ako ubiješ još nekoga, ne računajući i to što ćeš zaraditi, i što ćeš moći da se makneš iz ove rupe. Ali treba to dobro da izvedeš. Ne sme biti traga!“
„Slažem se.“
Novac mu je ulio samopouzdanje.
„Sve će biti urađeno kako treba. Staviću mu nešto u pivo; vi ćete moći mirno da odete, a da on ništa ne posumnja.
„Dobro, ali posle obavi posao. Nemoj da pogrešiš.“
„Neće biti greške, šefe.“
„A kako se uopšte zoveš?“
„Smejaćeš se.“
„Ipak mi kaži!“
„Dijedone.“1
Kijen se još smejao kada se pridružio Fredu i Vinu i poveo ih ka izlazu iz sela.
„Ne verujem da će Tavernije brzo stići, ali ako se to desi, sprečite ga da uđe u selo; kažite da su tu vijetminovci. Mi ćemo požuriti. Da potražimo i ostale.“ Vratio se do kafane i seo na stoličicu.
„Dijedone, daj nam piva i donesi neku hranu. Sedite, Butene, topao obrok će nam prijati.“
„Kuda ste poslali Freda i Vina?“
„Da čuvaju stražu na ulazu u selo. Mislim da je važno da budemo oprezni.“
„Dobro ste to učinili“, kazao je Buten i seo kraj njega.
„To je glazirana svinjetina, kazaćete mi da li vam se sviđa“, reče čovek.
Jeli su u tišini.
„U vaše zdravlje!“, kazao je Kijen i prineo pivo ustima.
Buten je takođe nazdravio i popio gutljaj.
„Da li dugo poznajete Tavernijea?“, pitao je Kijena.
„Znam ga od detinjstva. Moj i njegov otac su radili zajedno, a on se družio s mojim starijim bratom. Što me to pitate?“
„Ne znam, možda zbog Puškina...“
„Zbog Puškina?“
„Onog ruskog pesnika, koga je Marešal čitao.“
Povukao je veliki gutljaj piva. Kijen je upitno pogledao Dijedonea, a ovaj je potvrdno trepnuo.
„Kada mislite da će Tavernije stići?“, pitao je legionar. „Neće pre noći, ali do sutra ujutru će svakako doći.“
„To mi se ne sviđa“, kazao je ovaj i dovršio bocu piva.
Iskliznula mu je iz ruku. Hteo je da ustane, ali ga noge nisu držale. Kliznuo je na zemlju.
„Požurite, krećemo!“, povikao je Kijen drugovima, a zatim je kazao Dijedoneu: „Znaš šta treba da učiniš?“
Meo ratnik, Vijetnamac i glavoseče poslušaše njegovo naređenje, ne gledajući u Butenovo opušteno telo. Bio je belac i nije ih se ticao.

18.


Tavernije i drugovi su u tunelu čekali da prođe nevreme. Osećali su zebnju u duši i bolove u telu. Nevreme je počelo u sumrak. U zoru je Tevene ustao da mokri. Činilo mu se da se te noći nešto promenilo. Otpuzao je niz tunel i ugledao nejasne nagoveštaje zore. Tiho je pozvao: „Dijem... To?...“
Nije čuo ništa osim zvuka kiše. Vratio se i prodrmao Tavernijea i Marešala. „Budite se, straža nam je nestala.“
U skoku su se pridigli i zgrabili oružje.
„Tevene i Marešale, idite ka ulazu a ja ću ka izlazu.“
Ni s jedne strane nije bilo žive duše: To, Dijem i glavoseče su nekuda nestale, a s njima i oružje i namirnice. Najčudnije je bilo što su njih trojica bili živi.
„Ne shvatam što nas pasji sinovi nisu preklali“, pitao je Tevene.
„To ima neke veze sa onim duhovima“, kazao je Tavernije.
„Duhovi... na šta zapravo mislite?“, pitao je Marešal.
„Bojali su se, ako nas pobiju na svetom mestu, da ćemo se vratiti kao lutajuće duše i progoniti ih i u životu i posle smrti. Toga se oni zbilja plaše!“
„Veruješ li u te gluposti?“, pitao je Tevene.
„Ne, ali oni veruju. Zato su nas poštedeli.“
Brzo su sabrali šta im je ostalo: svako od njih je imao po jedan mitraljez i pištolj, tri bombe i bodež. Od namirnica nije bilo ni traga.
„Momci, gadno smo zaglibili, ali ne dajte se, ipak smo živi“, nasmejao se Fransoa.
Tevene je bacao mrke poglede, a Marešal se smeškao neprijatnim osmehom.
„Šta ćemo sad?“, pitao je.
„Pridružićemo se Kijenu i Butenu u Ngija Dou. Nemamo vodiče ni hranu, ne možemo i dalje ići pravo, zaći ćemo u Kinu“, kazao je Tevene.
„U pravi si, nemamo izbora“, kazao je Fransoa i dao znak da krenu.
Vratili su se onim istim putem kojim su se s mukom probijali i zavaravali glad paleći cigarete u hladu ispod stena. Vode je još i bilo, kao što je podrugljivo napomenuo Marešal dok je natezao čuturicu. Po kiši je radio bio neupotrebljiv. Poslednju radio vezu uspostavili su pre no što su prešli reku, a posle toga se ništa nije čulo.
Kad su stigli u Ngija Do, „restoran“ je bio zatvoren, a stanovnici u kolibama. Posle dosta mahanja i pokazivanja svake vrste, uspeli su da dobiju čaj i pirinač. Upali su u jednu kolibu i zapalili slabu vatru da se ogreju i osuše odeću. Stražarili su na smenu. Sutradan se razvedrilo, pa su stanovnici izašli napolje. Tevene je to iskoristio za „nabavku“. Tavernije i Marešal nisu ni pomišljali da ga zapitkuju kako je sve to nabavio. Jeli su s apetitom, bez kajanja.
„Sa ovakvim bradama i svom tom prljavštinom, delujemo kao pravi banditi“, kazao je Tavernije.
„Pa, ja ne bih brijao bradu, bolje je da nas se žutaći plaše“, rekao je Tevene.
„Kako hoćeš“, glasio je odgovor.
Tri sata kasnije su ipak bili doterani i osećali se preporođeno, ili skoro preporođeno...
„U pravu si, čovek se ipak oseća bolje“, kazao je Tevene.
Posle dosta muke, Marešal je popravio radio.
„Do vraga, samo šušti...“
„Te sprave nikada ne rade.“
„Srebrno krilo zove crnog orla, prijem...“ Zatim je ponovio poruku:
„Srebrno krilo zove crnog orla, prijem...“
„Koja li je budala smislila tu šifru?“, mrmljao je Tevene.
„To sam bio ja...“
Umesto odgovora ćulo se krčanje i zujanje, a onda je nešto puklo. „Crče ti sprava“, rekao je Tevene.


Fransoa se malo udaljio, s namerom da razmisli. Tu teritoriju su nadgledali vijetminovci, i bez vesti od Kijena, stajali su vrlo loše. Seljaci su se pravili da ne razumeju pitanja koja su im postavljali, ili nisu hteli da govore. Nisu mogli doveka ostati u tom selu.
Prošle su dve starice vukući napunjene korpe, naređane jednu na drugu. Nisu ih primetile jer su ćaskale. Rastale su se i nestale negde u šumi. Ubrzo su se ponovo pojavile, s praznim korpama. Fransoa je sačekao da se udalje, pa je i sam zašao u šumu. Posle nekoliko koraka je zastao, osetivši miris nuokmama. Neki čovek je sedeo pred pećinom i jeo pirinač; bio je odeven kao Budin sveštenik, u odeću boje šafrana. Tavernije stade na suvu granu.
„Ko je to?... Jeste li to vi, sestre?“, pitao je čovek.
Tada se okrenuo i videlo se da nema nosa ni usana, već nešto nalik na masku od izgorele kože, koja je sijala crveno. Bio je to leprozni bolesnik.
„Ne, ja sam stranac“, kazao je Fransoa na vijetnamskom.
Čovek je ostavio hranu i skutom prekrio lice. „Nisi Vijetnamac?“, pitao je
„Francuz sam“, odgovorio je.
„Da li si vojnik?“
„Nisam. Pošao sam da tražim ženu.“
„U selu su bili neki ljudi. I oni su tražili ženu... ne, ne prilazi.“
„Govoriš li francuski?“
„Pomalo; naučio sam kod kaluđera u Hanoju.“
„Znaš li šta je bilo s tim ljudima?“
„Otišli su.“
„Kuda?“
„To ne znam, a ne znaju ni seljaci, jer bi mi one dve žene kazale, ne umeju ništa da prećute.“
„Znaš li ima li u blizini francuskih postaja?“
„Nekih belaca ima u Lao Kaju. No oni su ovde tako dugo da su postali veći Kinezi od Kineza. Francuske vojske ima samo u Laj Čauu. To je jedino mesto koje još drže... mada ne zadugo.“
„Kako da stignemo u Laj Čau?“
„Od Lao Kaja do Laj Čaua ima oko sto kilometara u vazdušnoj liniji. Da biste stigli tamo, treba preći mnoga brda.“
Neko vreme je monah govorio otkrivenog lica, a zatim je nasuo sebi malo čaja i ispio ga.
„Imaš li malo čaja i za mene?“, upitao je Fransoa.
Čovek ga je dugo posmatrao zakrvavljenim očima, zatim obrisao skutom svoju šolju, nasuo čaj i dao mu ga. Fransoa je zahvalio i iskapio.
„Nije ti gadno?“
„Lepra nije zarazna, viđao sam i gore bolesti. Želiš li cigaretu?“ Neko vreme su pušili u tišini.
„Mogu da te vodim, ako želiš. Bio sam monah u manastiru u Fong Tou. Išli smo u prošnju sve do Laj Čaua.“
„Rekao si da vijetminovci drže čitavu oblast.“
„Drže skoro sve, ali mnoga sela ne priznaju njihovu vlast, već slušaju samo svoje poglavare, kao i njihovi preci, a cene i kaluđere, barem one koji nemaju lepru.“
„Pa šta rade kada dođete?“
„Nekada nas oteraju, a nekada nam dozvole, kao ovi ovde, da se smestimo van sela, negde u šumi, a žene nam donose hranu.“
„Zašto bi ti to učinio za mene? Opasno je.“
„Pili smo čaj zajedno.“
„Nisam sam, imam još dvojicu drugara.“
„Imam ja poverenja u tebe. Pokupi odeću i hranu i pridruži mi se kroz dva dana, posle posete tih starica koje me snabdevaju.“


Dva dana kasnije su Marešal, Tevene, Tavernije i monah Non napustili Ngija Do. Posle pet mučnih dana pešačenja, stigli su u Lao Kaj, na ušću reke Nam Ti u Crvenu reku. Tu su bili nastanjeni razni narodi, sa sasvim različitim običajima: beli narod Taj, narod Meo, narod Jao, Vijetnamci, Kinezi. Svi su se natrpali u taj pogranični gradić u tonkinskoj oblasti Ko Leu, na desnoj obali reke, kao i u selo Ho Heu smešteno uz reku Nam Ti. Nije im bilo lako da ostanu neprimećeni, zbog visokog rasta i smeđe vojničke odeće izmešane s delovima domaće nošnje i vojne opreme, a i zbog mitraljeza koje su nosili. Bili su prljavi i zarasli u bradu i delovali su zastrašujuće. Gomila se razmicala pred njima ne pokazujući naročitu radoznalost: već su videli različite vojnike.
U Lao Kaju je živelo i nekoliko Evropljana, uglavnom dezertera, koji su imali žene iz nekog od domaćih naroda, pa su se „prizetili“, kako su imali običaj da kažu. Svi su uglavnom živeli od krijumčarenja i trgovine zabranjenom robom: opijumom i devizama, ili od prostitucije. Neki su držali male kafane. Trojica Francuza su ušla u jednu takvu kafanicu, a vođa im je ostao napolju.
Riđokosi div je stavio pred njih boce kineskog piva, ne progovarajući ni reči. Tevene je otkinuo otvarač sjedne i progutao pivo u jednom gutljaju. Pena mu je potekla niz prste i bradu. Šef je stajao u prljavoj majici, ruku skrštenih preko grudi, i posmatrao ih kako piju, bacajući na njih prilično neprijateljske poglede. Pravili su se da to ne primećuju.
„Odakle dolazite?“, upitao je najzad s jakim alzaskim naglaskom, vičući da nadjača okolnu buku.
Tevene je neodređeno odmahnuo, što je značilo nešto kao „odavde“, ili „odande“.
„Kad vas nešto pitam, želim da mi se odgovori“, povikao je.
„Onda nas lepo pitaj“, naglašeno je rekao Marešal, i to na nemačkom.
Na pripitom licu se pojavio širok osmeh.
„Bio sam siguran. Vi ste dezerteri iz Legije? Ostanite ovde! Tu vas neće niko tražiti.“ Seo je kraj njih i dao znak vrlo mladoj Kineskinji da im donese piće. „Želimo da odemo u Laj Čau“, kazao je Tevene.
„Šta?...“
„U Laj Čau“, ponovio je legionar.
„Želite u Laj Čau?... Bacićete se u vučje čeljusti! Tamo ne vole momke kao što smo mi.“
„Pa i ne tražimo da nas vole“, odgovorio je Marešal. „Samo treba da odemo tamo. Možeš li nam pomoći u tome?“ Div se zamišljeno češkao po glavi.
„Pa moglo bi se izvesti... Zavisi od sredstava. Opasno je ići tamo.“
„Koliko?“, kratko je upitao Tavernije, koji još nije bio ništa rekao.
„Treba platiti mnogim ljudima...“
„Mislim da će ovo biti dovoljno“, kazao je Tavernije i spustio na sto poveći dijamant velike čistoće.
Tevene, Marešal i gostioničar zadivljeno zazviždaše.
„Odakle si to izvukao?“, pitao je Tevene i uzeo kamen da ga pogleda.
„To mi je porodična uspomena“, odgovorio je Fransoa kratko; uzeo je kamen i spustio ga divu na dlan.
„Veoma je lep, i neće ga biti lako prodati“, kazao je gostioničar, pažljivo razgledajući dijamant.
„Pa onda mi ga daj. Potražiću nekog kompradora.“
„Dobro, ne luduj, ne treba trgovati s njima, ti ljudi nas ne trpe.“
„A monah? Štaje s monahom?“, pitao je Marešal.
„Pusti, ja ću se postarati za ovo“, rekao je Tavernije.
„Šta ti predlažeš?“, pitao je diva.
Ovaj mu je žalosno vratio dijamant.
„Treba mi dva dana da vam nađem vodiče koji će vas odvesti u Laj Čau. No mislim da grešite što hoćete da odete tamo...“
„To je naša stvar“, kazao je Fransoa.
„Pa to i ja kažem, to je vaša stvar.“
„Tako je. Sada mi kaži, da li za tu cenu možeš da nam nađeš i neke cure?“ Div se zasmejao i uzdrmao celu kolibu.
„Za to niste mogli naći boljega, imam najlepše cure u kraju; neke su došle iz Sajgona, a druge iz Laosa i Kambodže...“
„Da nemaš neku iz Pariza ili Marselja? Dosta mi je kosookih“, uzdisao je Tevene.
„Pa, tu je i ona moja. To je neviđen komad“, rekao je div i počešao se.
„Žeže!“, dreknuo je iz sveg glasa.
Nija slagao: žena koja je ušla u sobu bila je neviđenog stasa, snažnih ruku i rvačkih ramena, koja bi u svakom času mogla da zavitla preko sobe sve koji joj ne ukazu poštovanje; svalila je snažnu zadnjicu, prekrivenu crvenim satenom, na jednu malu stolicu, koja zakrcka pod njenom težinom. Kraj nje je onaj div delovao kao čovek uobičajenog stasa, a trojica Francuza kao pravi patuljci.
Tevene ju je proždirao pogledom.
„Gospođo...“, počeo je, ustajući.
„Zvao si me?“ obratila se mužu, ne gledajući legionara. „Jesam, kokice. Našem prijatelju su dosadile majušne devojke.“
„Pa šta?“, pitala je promuklim glasom.
„Mogla bi da načiniš izuzetak. Mi smo baš sad usred posla, gospoda i ja.“
Žena je pažljivo osmotrila Tevenea, njegove sitne plave oči, prljavo lice i bled ten. Namazana usta joj se razvukoše u osmeh.
„Pa, dobro... samo da ti učinim po volji.“
„Ti si sjajna cura, znao sam da mogu da računam na tebe.“
Žena je ustala, dok su joj krupne bele grudi podrhtavale, i nekuda krenula njišući se, a Tevene ju je pratio u stopu. Njegovi drugari su zurili u čudu. Kojim li je putevima ta žena stigla ovamo, na kraj sveta?
„Lepa mije žena, zar ne?“, kazao je krčmar pun detinjastog ponosa.


U velikoj kafanskoj prostoriji vladala je gužva. Trebalo je vikati da bi jedni druge čuli, ali to nije smetalo onima koji su jeli i pili, kao ni onima koji su igrali mahdžong, kucajući pločicama po tabli. Posle nekoliko dana tišine i ćutanja, Tavernijeu i Marešalu se činilo da će sasvim ogluveti od te buke.
„Zar nismo mogli naći mirnije mesto?“, pitao je Fransoa.
„U pravu ste, ništa se ne čuje, dođite!“
Prošli su kroz kafanu, zaobilazeći decu i pse koji su trčkarali unaokolo, prošli i kroz nešto što je bila kuhinja, puna otpadaka i smrada natrulog mesa i povrća, kao i mirisnih štapića koji su goreli ispred velike stare peći. Našli su se u mračnoj uličici, idealnoj za zasede. Začuo se karakterističan zvuk zapinjanja okidača.
„Dobro, momci, tu smo“, reče domaćin, zastavši pred jednim velikim vratima, i otvori ih ogromnim ključem.
Kresnuo je šibicu i plamičak obasja postolje na kom je stajala petrolejka.
Upalio je lampu.
„Da li vam se sviđa ovaj kutak?“, pitao je. „To je moja ratna riznica.“
Tu je bilo oružja i opreme dovoljno za višemesečnu opsadu, kao i kambodžanskih i kineskih antikviteta, koji bi zadivili čuvene antikvare iz Pariza, Londona i Njujorka. Bilo je tu raznih figura Bude, rezbarenog nameštaja, paravana, vezene svile, porcelana, a neki komadi su bili stari više od hiljadu godina.
„Kakva lepota!“, povikao je Marešal i uzeo u ruke divnu statuetu od žada.
„Nemate loš ukus“, kazao je div i uzeo mu statuetu iz ruke. „Ta je iz dinastije Din, koja je vladala Tonkinom u X veku. Imam nekoliko još starijih, iz doba pre kineske vladavine: te su napravljene oko dvesta pedeset godina pre Hrista.“
Tavernije i Marešal se zgledaše. Indokina je zbilja bila puna iznenađenja.
Alzašanin samo što im nije održao predavanje o istočnjačkoj umetnosti.
„Pođite za mnom i gledajte da ništa ne srušite!“, kazao je.
Šunjali su se za njim kroz uski prolaz između nakupljenog plena. Zastali su ispred zida na kome je bio težak tepih, i div ga pomeri. Otvorio je vrata sobe koja je bila prava riznica.
„Zar nije neoprezno da tek tako dođete ovamo s ljudima koje ne poznajete i koji su još i naoružani? Mogli biste naleteti na bandite“, kazao je Fransoa.
„Dobro poznajem ljude, a i nisam sam.“
Na njegov znak se uspravilo njih petoro-šestoro, čiji su likovi bili dovoljni da izazovu strah. Uperili su puške u njih.
„Vidite, ne moram da strahujem...“
Mahnuo je rukom, a ljudi su spustili oružje i iščezli.
Soba u koju su zatim ušli bila je prazna. Ili samo prividno. Bilo je tu veoma retkih predmeta, koje bi čuveni kolekcionari rado imali. Lice njihovog domaćina kao daje poprimilo nešto od te lepote. Pokreti su mu postali finiji i pažljiviji dok je uzimao u ruke neke od njih.
„Sedite! Da li vam ovaj mir prija?“, pitao je.
„Posle buke u baru, skoro da je previše tiho“, odgovorio je ironično Fransoa i seo.
„Ne znate šta hoćete: ili vam je previše buke, ili je nema dovoljno...“
„Meni ovo sasvim odgovara. Možemo li računati na vas za Laj Čau?“
„To neće biti teško. Imam još nekoliko drugara u Legiji; s mojim vodičima stići ćete u Laj Čau. Bez obzira na vijetminovce, taj put nije nešto naročito težak. No, kada stignete tamo, imaćete ozbiljnih problema!“
„Shvatamo šta nam kažeš, ali to je ipak naša stvar“, promrmljao je Marešal.
„U tom slučaju, nemam više šta da kažem. Treba mi dva dana da organizujem taj vaš put, a vi se ne pokazujte mnogo pred ljudima iz sela; svuda ima mnogo špijuna, komunističkih i američkih. Uz malu nadoknadu svu ću trojicu lepo smestiti.“
„Da nisi postao previše alav?“, pitao gaje Fransoa.
„Danas više ništa nema pravu cenu...“
„Moraćeš onda to da učiniš na kredit i da sačekaš moj povratak iz Sajgona, da bih ti platio taj dodatak.“
Alzašanin se zbunjeno počešao po glavi.
„Sada više ništa ne shvatam: hoćeš da odeš u Laj Čau, a zatim pričaš o Sajgonu...
Ko si ti?... Nisi legionar!.. Prevario sam se!... A ko su pa ti tvoji drugovi?...“
„Oni jesu legionari, ali nisu dezerteri. Oni su... u misiji, kao ija.“ Div brzo zatrepta i kao da je hteo da pođe ka vratima.
„Ne mrdaj!“, kazao je Marešal s rukom na bodežu. „Nema razloga da strahuješ od nas. Čim odemo, zaboravićemo na tebe, kao i na sve ovo. Zar ne, druže?“
„Naravno“, odgovorio je Fransoa. „Šta si rešio? Hoćeš li da nas kreditiraš ili ćeš zvati čuvare?... A da, zaboravio sam. Bolje bi bilo da se nama ništa ne desi; podsetiću te da je naš drug s tvojom ženom, a on je od nas trojice zbilja najgori.“ Kolos je slegnuo ramenima i s police dohvatio bocu konjaka i tri čaše.
„Da nazdravimo našem poslu. Popijte ovo, pa mi kažite da li vam se sviđa; to nije obično piće.“
„Mmm... zbilja je dobar“, kazao je Marešal tonom stručnjaka.
„Nedostaje nam samo cigara, pa da doživljaj bude potpun“, kazao je Fransoa. „To je, bogme, tačno. Evo, ove sam pre tri dana dobio s Formoze!“ Otvorio je neku kutiju.
Kada bi čovek posmatrao kako svaki od njih lagano priprema cigaru, pomislio bi da sede u nekom londonskom klubu. Ti sasvim različiti ljudi bili su, u tom času, ujedinjeni uživanjem u duvanu.
„Siguran sam da Batistine havane nisu ništa bolje od mojih burmanskih cigara“, kazao je Alzašanin.
Gde li je krčmar iz Lao Kaja čuo priču o kubanskom političaru, koji je u maju 1952. godine došao na vlast državnim udarom i postao gospodar tog ostrva. Ima po Indokini sigurno još takvih ljudi, mislio je Fransoa, uživajući u cigari.
Ispružili su noge, zavalili se u intarzirane naslonjače i uživali u dobrom duvanu, s blaženim izrazima lica. Marešal se prvi pribrao.
„Zahvaljujući tebi, privremeno smo zaboravili u kakvom smo škripcu. Imaš li ovde i neku mapu?“
„Morala bi tu negde da bude jedna“, kazao je domaćin razneženo, i stao da pretura po nekim papirima rasutim po poklopcu pozlaćene škrinje. „Evo... ali ne treba se suviše uzdati u nju, potiče iz doba pre japanske okupacije, a od onda su mnogi drumovi i mostovi razrušeni. Najgore je s mostovima preko Crvene reke, koje su vijetminovci sve redom rasturili posle Bao Dajevih napada; preko reke se mora ići čamcem, i to noću.“
Razastro je kartu po škrinji. Prstom im je pokazao neki gradić. Trebalo je proći Fong To, glavno mesto kantona, u kome je bila i vojna postaja. To je bila brojna zajednica belih i crnih pripadnika naroda Taj, Jai, Jao, Mijao, Vu Ni i Kineza. Niko nije govorio vijetnamski, ali su se mogli čuti laoski dijalekti, tajski i kineski.
„Baš zgodno za razgovor“, kazao je Marešal i dunuo kolut dima.
„Poneko od njih natuca malo francuski, a i ja znam poneku reč njihovih jezika. Ako stignemo do Fon Toa bez većih teškoća, nastavićemo da plovimo do Bak Tana. Treba imati strpljenja jer trajekt ide na svakih petnaest dana, ako je lepo vreme, a ako je loše, na svakih dvadeset. A sve to nije ništa prema onome što nas čeka u Muong Laju...“
„Ne vidim taj naziv na karti“, kazao je Marešal.
„Naravno, napisano je laosko ime, Laj Čau. Tamo ćemo naći neki veći čun i za dva-tri dana ćemo stići.“
„Kakav pohod!“, kazao je Tavernije i odgurnuo kartu. „Jesmo li uopšte sigurni da Laj Čau drže Francuzi?“
„Pre desetak dana mi se javio jedan podoficir, moj prijatelj, i kazao da je tamo još mirno, ali da to neće dugo trajati. Otkako je u julu sklopljeno primirje s Korejom, Amerikanci su povećali pomoć Francuzima. U Dijen Bijen Fuu treba da se formira vazduhoplovna baza, koja bi kontrolisala dolinu da bi se sačuvale tajske teritorije i Laj Čau, i da bi se vijetminovcima presekao put za Laos.“
„Je li to zamisao generala Navara i francuske vlade?“, upita Fransoa.
„To ne znam, a ne zna ni moj prijatelj. On želi da se povuče, sve s vojnicima iz naroda Taj kojima komanduje. No da se vratimo našem planu. Vaši vodiči će vas dovesti do Laj Čaua, na nekoliko kilometara od samog mesta. Tu ćete videti neke kolibe i kafanu. Ući ćete. Kafanu drži jedan bivši železničar s Junkana. On svima priča o izgradnji četiri stotine i šezdeset pet kilometara pruge od Lao Kaj a do Ju nan Fua u Kini, o tri hiljade i pet stotina mostova i vijadukata, i sto pedeset tunela. To je prava epopeja! Hiljade Vijetnamaca su pomrle gradeći tu prugu, ne računajući belce, inženjere i radnike. Poznaćete ga na prvi pogled. To je sitan starčić, sav naboran. Posle tolikih godina života u ovom kraju, liči na domaće stanovnike. Odeva se kao i oni, osim što nosi baskijsku beretku, koja je izgubila svaku boju. Kazaćete da vas šalje Valer. Rukovaće se s vama. On i ja se veoma cenimo.“
„A kako se on zove?“, pitao je Marešal.
„Svi ga zovu Baskijac, valjda zbog te beretke.“


Kada su se vratili, Tevene ih je zahvalno gledao.
„O, do vraga, kakva je to žena!“, povikao je kada ih je video da ulaze.
„Radujem se zbog tebe, stari“, kazao je Tavernije. „Nisam video da je naš monah ušao unutra. Znaš li možda gde je?“
„Nemam pojma, upravo sam sišao. Znaš, debeljuci sam se svideo, pristala je da nas noćas smesti ovde. Šta kažeš?... To je baš zgodno!“
Valer se malo zadržao u kafani i pridružio im se, sa začuđenim izrazom lica. Oterao je od jednog stola neku kinesku porodicu i dao znak trojici Francuza da sednu. Konobar im je doneo pivo. Valer je halapljivo pio, zureći u Tevenea.
„Ne znam šta si uradio gazdarici... Kazala mi je da ti i drugari treba da ostanete noćas, što nimalo ne liči na nju. To mora da je bio pravi grom iz vedra neba...“
Tevene je oborio pogled i izigravao suštu skromnost, na šta su Fransoa i Marešal jedva ostali ozbiljni.
Jedan deo noći pili su u društvu Žeže, koja je došla da im se pridruži. Ona je poslednja ostala trezna, uz Marešala. No uskoro je zahrkala, kao i ostali.
„Slabo podnose alkohol“, progunđao je Marešal i ispružio se kraj njih.


Narednog dana su svi bili mamurni i lečili su se kineskom supom i novim pivom.
Po podne su Tavernije i Marešal lutali ulicama Lao Kaja i tražili monaha Nona dok je Tevene nastavio ljubavne igre s gazdaricom. Lao Kaj nije ličio na vijetnamska naselja. Više je ličio na kineske gradiće s plovećom pijacom i crvenim i crnim natpisima, ispisanim kineskim znacima, koji su se isticali na pročeljima oronulih kuća. Miris sušene ribe mešao se s mirisom otvorenih klozeta. Narodi su se među sobom, barem za oko pažljivog posmatrača, razlikovali prema obliku okovratnika, prema vrsti veza na odeći, prema nakitu i frizurama žena. Muškarci i starci su čučali kraj poslužavnika sa čajem, a neki su pušili duge lule od bambusa.
Nonu nije bilo ni traga, niti su se negde videli budistički kaluđeri. Otišli su u neki hram, gde su videli samo žene kako pale mirisne štapiće ispred kipa Konfučija i njegovih učenika. Nisu videli nijednu odeždu boje šafrana.
„Ne treba dugo da ostajemo ovde“, kazao je Fransoa. „Počeli su čudno da nas zagledaju.“
Tek što su se vratili u krčmu, Valer im je kazao:
„Našao sam vam smeštaj u Trgovačkom hotelu:prava istočnjačka udobnost, uključujući i bubašvabe. Vlasnik je Kinez, moj prijatelj. Mislim da nema opasnosti, ali ipak držite oružje kraj sebe. Krenućete sutra u zoru. Izgleda da neće biti kiše; u ovo doba nema mnogo nepogoda. Imaš li još onaj dijamant?“, pitao je Tavernijea.
„Hoćeš li da ga vidiš?“
„Neka, u redu je. Ja ću vas sutra pratiti sa svojim slugom; on je pripadnik naroda Taj, poznaje planinske puteve.“
„Juće si pričao o vodičima, a sada kažeš...“, počeo je Marešal.
„Razmislio sam. Što je manje ljudi, biće bolje za nas“, presekao gaje Alzašanin u pola reći.
„Te promene u poslednjem času mi se ne sviđaju“, gunđao je legionar.
„Oko Laj Čaua se zakuvalo. Tajci ne bi želeli da se nađu između Francuza i vijetminovaca. Mogu da ih razumem...“
„Tako je“, reče Fransoa. „Ali ne razumemo baš taj tvoj stav... Nadam se, tebe radi, da znaš šta radiš i da si iskren. Ako nije tako...“
„Ja bih, na vašem mestu, takođe bio nepoverljiv... No razmislite, da sam hteo da vas izdam, mogao sam to i juče, kada ste se onako naljoskali.“
Fransoa je prineo ruku džepu i opipao vrećicu s dijamantom; otvorio ju je, a kamen je bio na mestu.
„Dosta smo pričali, gazdarica nas čeka na večeru. A ona ne voli da čeka.“

19.


Lea nije znala koliko je dugo razbijene glave ležala na stepenicam hrama. Naišla je trupa vijetminovskih vojnika i našla ju je kako leži.
„Ama, je li to ona Francuskinja koja nam je pomogla u Hanoju, Numajina prijateljica?“
„Jesi li siguran?“
„Da, mada je obrijana kao kaluđerica, znam daje ona. Pogledajte, živa je!“
Lea se malo pomerila i otvorila oči. Vojnici su je stavili na nosila od bambusovih pritki i odneli je u logor. Tamo se vijetminovski lekar pozabavio njom.
„Izgubila je mnogo krvi“, mrmljao je sam sebi na francuskom.
„Druže doktore, treba je spasti: mnogo nam je pomogla -Numaj, mojoj sestri Kije i meni.“
„Uradiću sve što mogu. Ako poznaje Numaj, idi pa je pozovi da dođe.“
Doktor Tač je u pećini koja je služila kao operaciona sala ispitivao Leine povrede. Imala je frakturu lobanje. Upravo joj je bio namestio veliki zavoj kada je ušla Numaj.
„Zvali ste me, druže doktore!“
„Poznaješ li ovu ranjenicu?“
Numaj je zgranuto odmahivala glavom i vikala na francuskom:
„Ma nije moguće!... Lea, to je Lea!“
„Ostaviću te da bdiš kraj nje.“
„Treba javiti ujka Hou.“
„Zašto?“
„On je takođe zna. Francuzi su je pre nekoliko meseci poslali kod njega u misiju.“


Ho Ši Mina su obavestili o svemu, pa se svakodnevno raspitivao o njoj. Rane su polako zaceljivale, ali Lea nije dolazila svesti. Numaj ju je neverovatno strpljivo hranila, kao dete. Uveče bi otišla po violinu i svirala joj uspavanku. Doktoru Taču je kazala:
„Kada sviram, čini mi se da joj se lice promeni, kao da me čuje.“ Kasnije je Lea ispričala:
„U svojoj zemlji senki čekala sam da te čujem da zasviraš. Od prvih tonova bi me obasjala svetlost. Što si više svirala, mene bi obuzimala veća žalost. Pričala si mi i molila me da ostanem kraj tebe i da ne odem precima. Pokušavala sam da ti kažem da to i hoću; no oni su me glasno dozivali čim bi muzika prestala... Svi koje sam znala i volela dozivali su me iz zemlje mrtvih. Čula sam oca, majku, Loru, strica Adrijena, Matiju... Sve sam ih čula: ’Dođi k nama. Ovde nema straha, ni patnje, nema ničega. Tu sada mi obitavamo. Dođi...’ Borila sam se, i dozivala muža i decu, ali nisu odgovarali. Nikada niko nije odgovarao. Pomišljala sam: ’Što da se ne pridružim precima?’... Ali bih onda čula tu muziku, koja je bdela nada mnom i šaputala mi: ’Život je lep, treba ga živeti.’ Onda sam se trudila, pokušavala sam...“ Jednoga dana je uspela da otvori oči i prošapuće:
„Numaj...“
Violinistkinja se bacila na postelju, sva u suzama, i prekrila poljupcima njenu mršavu ruku. Ušao je doktor Fam Ngok Tač. Numaj mu je pritrčala, poklonila se bezbroj puta i povikala:
„Druže doktore, osvestila se. Spasao si je!“
„Ne, ti sije spasla, Numaj! Pomogla joj je tvoja ljubav.“
Sledećeg dana su odneli Leu u zasebnu kolibu, skrivenu u šumi, i položili je na drveni krevet. Pojela je malo pirinča s mesom, popila čaj i utonula u san.


Doktor Tač je svakodnevno dolazio daje pregleda; bio je ponosan na njen brzi oporavak.
„Uskoro se ti ožiljci neće ni videti, a kosa vam već lepo izrasta. No treba da se odmarate. Bili ste ozbiljno ranjeni, a duh vam je lutao. Treba dosta vremena da sve ozlede zacele.“
Lea poblede i zadrhta.
„Šta je, da li vam je zlo?“
„Nije“, kazala je odmahujući glavom, a suze su joj tekle niz lice. „Sirotica“, mrmljao je doktor.


Jednoga dana gaje upitala:
„Učinilo mi se da me je jednoga dana pregledao neki francuski doktor. Jesam li to sanjala?“
„Ne, niste sanjali. Bio je tu jedan od mojih stranih kolega iz bolnice Lenek. Zamolio sam ga da dođe da vas pogleda. To je i uradio, bez obzira na neprilike koje je imao zbog toga.“
„A zaštoje imao neprilike?“
„Francuska vrhovna komanda ga je posle dugo ispitivala o okolnostima otmice.“
„Zar ste ga oteli?“
„Nismo, ali smo to tako prikazali.“
„Znači, nije rekao Francuzima da me je lečio?“
„Nije, bilo bi preopasno za nas.“
„Onda moj muž misli da sam mrtva!...“
„Smirite se! Za nekoliko dana ćemo mu poslati poruku da ste živi.“
„Kunete li se?“
„Kunem vam se u decu.“
Lea se smirila i sklopila oči. Doktor Tač joj je pričao o svojoj unučici Kolet, o sinu Alenu i ženi Mari-Luiz, bolničarki koju je upoznao pre rata u sanatorijumu u Otvilu. Živela je sama s decom u Ulici Šaslu-Loba. Alen je ostavio svoju uspešnu ordinaciju i francuske i vijetnamske pacijente i pridružio se revolucionarima. Kada su Francuzi preuzeli vlast od Japanaca 9. marta 1945. godine, regionalni partijski komitet Nam Boa ga je zadužio da organizuje mlade borce i preuzeo je zapovedništvo nad jedinicama nazvanim „Mlada prethodnica“ U avgustu iste godine Ho Ši Min gaje imenovao za ministra za zdravstvo. Godine 1947. poslali su ga u Hanoj da se bavi radom u ilegali. Posle toga je otišao i u Sajgon i postao predsednik Administrativnog komiteta pokreta otpora za sajgonsku zonu. Od početka 1953. godine bio je s partizanima u Vijet Baku, kao šef Partijskog zdravstvenog komiteta, i postao je lični lekar Ho Ši Mina i članova vlade. Svima je bio drag i svi su ga poštovali, a on se vredno bavio obučavanjem mladih lekara za rad u teškim uslovima u džungli, u podzemnim bolnicama.


Kuckanje pisaće mašine prenulo je Leu iz sna, i osetila je miris američkih cigareta. Bila je noć, i pri svetlu lampe je videla nekog čoveka u odelu kako kuca na mašini, ogrnut ćebetom, s cigaretom među zubima. Lea gaje odmah prepoznala. Kada je osetio da ga ona gleda, čovek je prekinuo rad i okrenuo se ka njoj.
„Oprostite, probudio sam vas.“
„Niste. Zašto sam ovde, gospodine predsedniče?“
„Zovite me ujka Ho, kao i svi... Spavali ste i nisam hteo da vas budim. Iskoristio sam vreme da nešto uradim. Ta obrijana glava vam daje dečački izgled...“
Lea je pipnula glavu. Pod prstima je osećala ožiljak. Napravila je grimasu, jer je ožiljak još bio bolan. Bilo joj je nelagodno.
„Mora biti da sam grozna...“
„Ne brinite zbog toga. Uskoro će vam narasti kosa. Sada su vam potrebni odmor i dobra hrana.“
Lea se opružila na slamarici i povukla pokrivač preko sebe. Malo je zurila unaokolo, a onda je opet neosetno zaspala. Ho Ši Min je nastavio da radi i povremeno bi je pogledao.
Veoma ga je podsećala na borbenu mladu Francuskinju koju je dvadesetih godina voleo u Parizu. Kako je vreme brzo proteklo! Setio se popodneva kada bi odlazio do biblioteke Sen Ženevjev, prepodneva u Luksemburškom parku provedenih u čitanju Zole i Viktora Igoa, lepih večeri kada je orkestar gardista svirao u paviljonu u parku... Devojke su crvenele od pogleda tog mladog čoveka, koji je tada bio vrlo siromašan. Život je u to vreme bio težak, bližio se Veliki rat. Ljudi kao on često su stajali u redu za hranu pred narodnim kuhinjama, zajedno s drugom sirotinjom. Tu je upoznao solidarnost ljudi iz kolonija: drug Tunižanin mu je ponudio da dele njegov stan u trinaestom arondismanu. Tada se zvao Ngujen Aj Kuok i čekao je da zvanično dobije državljanstvo. Mišel Cekini, član socijalističke partije, bio je zadužen da se pozabavi njime i da ga smesti negde dok ne dobije radnu dozvolu. Nije bilo lako smestiti Vijetnamca bez papira. Mišel mu je našao sobu na prvom spratu neke kuće u Prolazu Kompoan, u sedamnaestom arondismanu. Tu je smestio fotografski atelje i uvek je dugovao novac trgovcima iz kraja. No često je na štednjaku na drva kuvao lepa jela drugovima. To se događalo kada su imali novca. Kada nisu imali novca, jeli su kobasice i krompiriće, i zalivali ih vinom. Već tada je mnogo pušio. Dobio je upalu pluća i dospeo u bolnicu Košen, gde ga je drugar Babi, novinar, svakodnevno obilazio. Dolazili su mu u posetu i Fan Čau Trin, Fan Van Truong i Marijus Mute.
Kada je izašao, pisao je članke za listove Imanite i Parija.
Francuska policija se zanimala za njega još otkako je objavio prvi članak u časopisu Imanite 18. juna 1919. godine. Jedan doušnik se bio ubacio u njihovu grupu i redovno je javljao službi bezbednosti šta se dešava, potpisujući se sa „Žan“.
U to vreme je sreo Mari Brijer, radnicu u fabrici odeće. Ona je imala osamnaest godina, a on trideset. Voleli su se, i on nije nikada zaboravio tu svoju prvu ljubav. Video ju je kako, onako vitka i lepa, igra s njegovim drugovima socijalistima na nekoj terasi restorana kraj Marne, prisećao se vožnji čamcem i povrataka u Pariz poslednjim šinobusom. Nije htela da pođe s njim u Sovjetski Savez: kazala je da ima dosta posla na prosvećivanju proletarijata i u Francuskoj. Malo je nedostajalo da odustane od učešća u „Svetskoj revoluciji“ i da ostane u Francuskoj s njom. No ipak je 13. juna 1923. godine, na poziv Kominterne, otputovao u Sovjetski Savez.
Lea se prevrtala u snu. Ho Ši Min joj je prišao i pokrio je. Od Mari pa do tih dana nije nikada osetio takvu bliskost s nekom ženom. Militantne Moskovljanke su bile snažne, ličnosti koje su ga plašile. Osim toga, imao je previše posla.
Moskva ga je poslala u Kinu da učestvuje u revoluciji i nauči nešto korisno za organizovanje vijetnamske komunističke partije; tamo je upoznao mladu Kineskinju Tang Tujet Min i oženio se njom 1926. godine. Ona je bila babica i član kineske komunističke partije. Njihov brak je potrajao samo godinu dana; posle toga se više nisu videli. U Kantonu je radio na obuci mladića koji su došli iz Vijetnama, a među njima su bili i Fam Van Dong, Tran Fu, Ngo Đija Tu i mnogi drugi, koji su se posle obuke vraćali u Indokinu i stvarali tajne partijske ćelije; izdavali su i list Tanb Nijen, koji je kolonijalna vlast zabranila.
Do rata je bio u vezi s Mari. Javila mu je da se udala za nekog sindikalistu. Kada je 1946. godine došao u Francusku, zamolio je prijatelje Lusi i Rejmona Obraka da mu pronađu Mari. Ožalostio se kada je čuo da je umrla u logoru Ravensbrik.
Dok je Lea spavala, sećao se i Roze, lepe krojačice koja ga je branila kada se svađao s drugovima zbog njihove preterane priče i nedovoljno delanja. Sećao se i svojih naivnih reči: „Od svih tih rasprava me boli glava, jer se trudim da shvatim ono glavno... Što uopšte toliko raspravljate? Svi ste socijalisti i svi želite da se borite za radničku klasu. Zar je bitno da li je to Druga ili Treća internacionala? Nije važno koju ste odabrali; važno je povezati se i biti zajedno. Dok vi raspravljate, u mojoj zemlji moje sunarodnike progone.“
Jednoga dana se bio požalio na previše brbljanja, a ona mu je nežno kazala:
„Tebi je to teško objasniti, jer si nov; no kasnije ćeš razumeti zašto smo morali toliko da raspravljamo; to je veoma bitno za budućnost radničke klase...“
Mala krojačica je bila u pravu. Kasnije je shvatio da je potlačenima bilo važno da se najzad i njihov glas čuje, i da su morali da ponavljaju isto. Šta bi mislili partijski drugovi kada bi im kazao daje usvojio načela jedne obične francuske krojačice?
Lea je ječala i bacakala se. Ho Ši Min joj priđe: suze su joj blistale na obrazima. Hteo je da je probudi i da je izvuče iz košmara, ali je naglo prestala da jeca. Opet je mirno spavala.
Kad se bude oporavila, poslaće je njenima. Upalio je cigaretu i izašao napolje.


Zahvaljujući doktoru Taču i Numaj, Lea se ubrzo pridigla i počela da se kreće po logoru. Jedne večeri je zamalo došlo do katastrofe: stotinak francuskih vojnika se postavilo oko logora. Lei je srce tuklo kao ludo, ali je ipak pokušala da se iskrade i da im se pridruži. Numaj ju je bacila na pod i vezala joj ruke. „Nemoj to da radiš, da ne bih morala da te ubijem.“
„Zar bi me ubila?“, pitala je Lea.
„Bez oklevanja, ako bih mislila da ćeš nas izdati.“
„Mislila sam da si mi prijateljica i da me voliš!“
„Jesam ti prijateljica i volim te, ali je naša borba važnija od jednog ljudskog života, pa makar bio i tvoj... a opet, poginula bih za tebe!“
Lea je znala da govori istinu, pa se smirila i pustila je da je veže.
Sve je bilo spremno za brzu evakuaciju. Posle napornog višesatnog hoda, dok su Leu nosili na nosilima, stigli su do brojnih kamiona skrivenih u žbunju i vijetminovci su se popeli u njih; to je Leu začudilo.
„Odakle svi ti kamioni?“, pitala je Numaj, koja joj je skinula vezove.
„To su kineski kamioni“, odgovorila je.
„Kuda idemo?“, pitala je.
„Ne znam. Hoćeš li malo pirinča?“
„Neću.“
„Onda spavaj. Dugo ćemo putovati.“
Zbilja su dugo putovali i bilo je naporno. Sezona kiša je bila okončana, pa su se za konvojem dizali oblaci prašine. Bilo bi lako pratiti im trag avionom. Posle tri dana i tri noći po izrovanim putevima, karavan je najzad stao.
„Siđite, stigli smo u Laos“, povikao je vojnik i podigao zastor na kamionu.
Lea je iskočila, sva ukočena.
„Štaje kazao, gde smo?“
„Rekao je da smo u Laosu.“
„U Laosu? Pa šta ćemo tu?“
„Da ratujemo, naravno!,“ kazala je Numaj i prasnula u smeh.
„Ne razumem, mislila sam da će me predsednik Ho Ši Min pustiti, obećao mije!“
„Svakako da sada to ne može... Pustiće te ako ti je obećao.“
Lea se obeshrabrena sručila na tlo. U crnoj tunici i pantalonama, s vijetnamskim šeširom, i u sandalama kakve su nosili i ostali borci, ličila je na Numajinu stariju sestru.
„Šta vam je, Lea, je li vam pozlilo?“, pitao je doktor Tač. „Nije, ali mi je dosta svega, hoću kući i želim da vidim decu!“ Lekar se tužno osmehnuo i pomgao joj je da ustane.
„Budite hrabri. Uskoro ćete se vratiti, ujka Ho vam je to obećao.“


Baza na laoskoj granici, gde su se zaustavili, bila je nekada logor za obuku i odmaralište za ranjenike. Tu su bile i fabrika oružja i štamparija, koje su danonoćno radile. Lea je išla na kurseve komunističke ideologije koje su držali mladim borcima; kursevi su bili na vijetnamskom, ali joj je Numaj prevodila. Lei je bilo dosadno, pa je jedva držala oči otvorene, mada bi je Numaj munula laktom. Večeri su bile mnogo prijatnije, jer su pevali i svirali, plesali, učili kinesku kaligrafiju - barem oni koji su želeli da se bave pisanjem - ili su se držali kursevi veštine vijet vo dao, koje je Lea pohađala, na veliko zadovoljstvo svoje prijateljice i uz prekore doktora Tača, koji se plašio da će joj se rane otvoriti. Kurseve iz književnosti je držao doktor Hoang Tije Son, koji je nastojao da zainteresuje svoju mladu publiku, pa je govorio o Dostojevskom, Šekspiru, Montenju, Geteu, Morijaku. Kada mu je Lea kazala da se više puta srela s tim čuvenim piscem, nije prestajao daje ispituje o njemu kao čoveku, o bordeleškom kraju i o imanju Malagar, o kome je često sanjario. Mogao je da recituje čitave strane teksta tog pisca, koga je smatrao najznačajnijim francuskim književnikom toga vremena. Lea je uz te priče zaboravljala na svakidašnje muke; pitanja profesora Sona su je podesćala na mnoge lepe i tužne trenutke. Želeo je da zna sve o ratu u Francuskoj: kako su se Francuzi odnosili prema okupatoru? kako je bio organizovan pokret otpora? je li bilo mnogo izdajnika? šta je bilo s njima? Nikada nije propuštao da poredi rat u svojoj zemlji s ratom u Francuskoj...


Jednoga jutra su po njih došli kamioni da ih vrate u Vijetnam, a da im niko nije dao nikakvo objašnjenje. Prešli su skelom Crnu reku kod Van Jena. Put je bio naporan, ne samo zbog loših drumova, kamiona koji su se prevrtali i truckali i koje su morali da uspravljaju, kvaseći se do kože, već i zbog antikomunističkih gerilaca i Francuza, koji su napadali u malim skupinama i posle svakog napada brzo nestajali. Lea je molila boga da udarne jedinice krenu u čeoni napad i da je oslobode. Kad bi se zaustavili, uvek su je čvrsto vezivali, što ju je dovodilo do besa.
Kuda bih otišla u pokidanim sandalama, u zemlji divljih zveri i napadača, bez hrane i oružja, bez ičega?, pitala se. Žalila je sebe i krila lice da je ne vide kako plače. Numaj je želela da joj pomogne, pa joj je kad god je mogla donosila vodu da se umije. Prljavština i nedostatak vode su Lei najviše smetali. Nije mogla da se navikne na prljavštinu, smrad i na kolektivne seanse ribanja i trebljenja vaški.
„Odvratno je!“, vikala je kada je to prvi put videla.
„Odvratno je da ih se ne rešiš“, kazala je Numaj. „Kod nas to često rade rođaci i prijatelji, a to se činilo i pre rata.“
No pošto joj je kosa bila sasvim kratka, i pošto je ribala glavu sapunom kad god ga je bilo, uspela je da se spase te dosadne gamadi.
Tištala ju je i dosada, koja se lepila za dušu kao blato za telo. Da bi se razonodila, recitovala je pesme koje je nekada naučila. Prisećala se nekih odlomaka:


O tiše, tiše, kiše,
po zemlji i po krovu!
Za srce što uzdiše
o tiše, pesmo kiše!2


Taj se pesnik svakako nije nikada izgubio u ovoj prokletoj zemlji i blatu, jer ne bi pominjao pesmu kiše!


Kao ruža s grane u mesecu maju,
u mladosti prvoj, kad počne da živi...3


Nije se sećala nastavka. Bila je to njena omiljena zabava, da posle večere sa ocem recituje omiljene stihove za domaću publiku, da ponovi neke stihove, naučene možda baš prethodnog dana.
Nije mogla da se seti ni Ronsarove poeme, njoj omiljene:


Kad ostarite, uveče uz sveću...


Tu je pesmu nekada znala napamet. A njen omiljeni Verlen. Njega se sećala:
Plače u srcu mome... Ojad me teški ubi... Podne zvoni... Gospođo, molim, udaljite se... Muzika pre i iznad svega... Plava zbrka od zvezda sabrana... I vihor snažni koji me nosi...


Ništa joj više nije ostalo, sve je nestalo! Tata, zaboravila sam stihove naših pesama... Nije istina!... Probaću opet. Kako beše ona Verlenova, koju si tako voleo, i koja je posvećena Žermen Nuvo? Čekaj:


Na ulici u gradu iz sna
Tako strašnoj, k’o smrt sama
Suze brazdaju obraze nežne
Smeh i vapaj u buci se guše
K’o pozivi smrti za naše duše...


Naleteli su na šljunak, koji ju je bacio na Numaj. Počela je da se smeje i da grca.
„Šta ti je? Jesi li se povredila?“, pitala ju je prijateljica zabrinuto. „Sećaš li se pesme koju si mi poslala... To je pesma Žerara de Nervala...“
„Da, sećam se:


Ko se god zagledô u Sunce, pregorno,
Tom se pričinjava pred okom, uporno.
Neka crna tačka..“4


„Dosta! Nije mi važno da li znaš tu pesmu! Normalno je da dobro pamtiš, tebi niko nije razbio glavu... U svojoj si zemlji, sa svojima... Tvoj dragi ujka Ho je zauzeo mesto boga! Njegova reč je zakon, zna napamet vaše crveno jevanđelje, a ti recituješ kao luda, spremna si da ubijaš po zapovesti, bez razmišljanja, jer je to velika proleterska revolucija, draga drugovima Lenjinu i Staljinu...“
„Ućuti, molim te!“
„A što da ćutim?... Zato što će me oni koji znaju francuski prijaviti nekom narodnom komesaru, pa ćete me poslati u neki od tih čuvenih logora za prevaspitavanje?...“
Numaj joj je stavila ruku na usta.
„Ćuti!“
Lea ju je grubo odgurnula.
„Ne diraj me! Dosta mije svega, čuješ li? Dosta mije!... Hoću da vidim decu i da se vratim kući!... Dosta mi je beskrajne kiše i buđavog hladnog pirinča, tog odvratnog čaja, vaše gnusne propagande, vašeg prljavog rata! Hoću da vidim neke normalne i ljubazne ljude, ne želim više da gledam žutaće s kosim očima i crnom kosom punom vašiju... Neću više...“ Lea se srušila, tresući se.
Numaj joj je opipala čelo.
„Gori od temperature, to je napad barske groznice. Brzo zovite doktora Tača!“


Lea je opet gorela u groznici, a doktor Tač i Numaj su je lečili; lekar je, posle savetovanja s pretpostavljenima, odlučio da je poveri meštanima jednog sela da nastave lečenje; pored groznice, dobila je i dizenteriju i bila je veoma izmučena. Ostavio ju je pod nadzorom troje mladih seljaka, a ostavio je i tablete kinina. Seoska lekarka Kineskinja je bila dobra u lečenju dizenterije. Numaj je osetila da joj se srce steže kada su joj drugovi krenuli, ali kada je čula kako Lea ječi ispod mreže protiv komaraca, zaboravila je na svoj strah od tog nepoznatog mesta i ostala je kraj prijateljice.
Kroz kolibu seoskog poglavara prošli su redom svi meštani, muškarci, žene i deca, posmatrajući tu belkinju koju štite vijetminovci. Numaj nikako nije mogla da im objasni da je bolesnici potreban mir. Pozvala je u pomoć neke partizanske čuvare i zamolila ih da rasteraju gomilu.
Uz pomoć kineske lekarke, Numaj je stalno kupala prijateljicu. Davali su joj neke biljne lekove pa je dizenterija prošla posle dva dana, a kinin je delovao na groznicu. Kad joj je spala temperatura, Lea je počela pomalo da jede i postepeno je prikupila malo snage.


„Tvoja violina je čarobna, opet si me sprečila da odem precima. Svaki put kad bih osetila da se gubim, ti bi zasvirala i vratila me u život. Kako to tumačiš? Jesi li ti veštica?“
„Nisam“, odgovorila je devojka smejući se. „Samo sam shvatila da moja muzika dobro deluje.“
„Znaš li gde smo?“
„U selu.“
„Gde u selu?“
„U oblasti zarobljeničkog logora.“
„Tamo ćete me odvesti kada budem mogla da hodam?“
„Ne verujern. U tom logoru su zarobljenici uhvaćeni posle pobede kod Kao Banga i okršaja na putu broj 4.“
„Ne podsećaj me na te poraze!“, povikala je očajna Lea.
„Nemoj da se nerviraš, molim te, skočiće ti temperatura. Izvini...“
Numaj ju je zabrinuto posmatrala. Poskočila je kada je videla kako se Lei suze slivaju niz lice, dok su joj grčevi potresali izmršavele grudi. Želela je da nešto kaže, ali se uzdržala. Na takvu tugu reči ne bi delovale. Ustala je i uzela violinu.
Lea je postepeno počela normalno da diše, mada su joj suze još dugo tekle niz lice.
Numaj je dugo svirala. Kako je vreme odmicalo, našla je u muzici zaborav i prenela se u duhovnu sferu. Smrklo se, a jedan od čuvara je doneo lampu i ostao kraj njih, čučeći, da sluša muziku. Numaj je te noći svirala kao nikada pre. Sve što je osećala, izrazila je kroz muziku: nadu u bolju budućnost, rodoljublje, naklonost prema prijateljici, želju da voli i da nju vole, čežnju za detinjstvom, radost, tugu, strah i naročito veliku radost življenja, koju je izražavala čistim, dirljivim tonovima.
Zastala je u jednom času i dala momku znak da izađe. Posle toga je podigla mrežu protiv komaraca i opružila se pored Lee.
„Hvala“, promrmljala je ova i uzela ju je za ruku. „Taj komad mi nije poznat... Osećala sam da sam negde daleko. Kako možeš da uneseš toliko snage i da pokažeš takav heroizam, želju, strast, nežnost?... Kada dotakneš strune, stvarno si veličanstvena... Pravi si majstor, lepota tvoje duše svakoga natera da te sluša... Tvoja nas violina istovremeno vodi ka čistoti i senzualnosti. Sanjarila sam kako sviraš na vrhu nekog brda, ispred francuskih i vijetminovskih boraca. Sigurna sam, kada bi te čuli, da bi spustili oružje i zaplakali nad ljudskom sudbinom... Koji je to kompozitor?“
„Jan Sibelijus, Finac. Svirala sam ti njegov violinski koncert. Ali znam da nije bilo savršeno...“
„Ne luduj, bilo je divno! Sigurna sam da niko ne bi mogao tako da ga odsvira.“
„Ne bi to govorila da si čula Žinet Neve u Marseljskoj operi. Mislim da sam toga dana shvatila da je violina moj život. Profesorka me je povela u svoju ložu i kazala mi kako zna da ću i ja biti slavna violinistkinja. Poljubila me je i obećala da će uvek doći da me sluša. Mama i tata su bili tu. Da si samo videla kako su se ponosili! No ona neće doći da me sluša...“
„To je profesorka koja je stradala u avionskoj nesreći 1949. godine, zajedno s Marselom Serdanom?“
„Jeste. Ja tugujem i zato što svi mnogo više pričaju o smrti tog boksera nego o njenoj. Kada se rat završi, svoj prvi koncert u Sajgonu ili Hanoju posvetiću njoj... U međuvremenu treba spavati.“
Zaspale su držeći se za ruke.


Lea je uspela da povrati snagu. Kineska lekarka je bila zadovoljna jer je smatrala da je to Leina zasluga, a doktor Tač, koji je došao iz Tujen Kvanga da je obiđe, i sam je tako mislio.
„Veoma ste otporni; nađete se na ivici smrti i odjednom vaskrsnete! Znam da su žene otpornije od muškaraca, ali vi me zadivljujete“, kazao je posle pregleda. Lea se odenula.
„Znam i da vas je Numaj dobro hranila, što je u ovim okolnostima bilo vrlo teško. No ona više ne sme tako da se iznuruje jer će se i sama razboleti.“
„Šta želite da kažete?“
„Zar niste i sami primetili?... Otkako ste se opet našli među nama, ona vam je davala i polovinu svoje porcije, čak i kada niste bili bolesni, a otkako ste u ovom selu, davala vam je svakodnevno i pomalo mesa.“
„Nisam sve to znala“, uzbuđeno je mucala Lea.
„To sam i mislio... Sada treba malo da se krećete: izađite u selo.“
„Vreme je grozno...“
„Niste se valjda uplašili od malo kiše?“
„To vaše malo kiše je pravi potop. Doktore...“
„Da?“
„Ništa mi ne kažete o jedinome što me zanima: kada ću moći da se vratim kući?
Što mi ne odgovarate?“
„Ne znam ništa o tome, a i ne zavisi od mene.“
„To znam, ali vaš predsednik ne drži reč; obećao mi je da će me vratiti u Hanoj.
Prevario me je, svi ste me prevarili... Mrzim vas!“ Doktor Fam Ngok Tač je tužno zatvorio torbu i kazao:
„Nemojte napuštati selo. Francuzi su odlazeći postavili mine, a naši borci su namestili zamke za tigrove.“
Baš lepo, pomislila je Lea.
Sedela je na trščanoj ogradi kolibe mašući opuštenim bosim nogama i mrko zurila u kišu koja je pljuštala. Pipkala je po dasci iznad sebe da nađe paklo cigareta koje joj je Numaj ostavila pre nego što je otišla na neki zadatak, o kome nije htela da priča. Prošla su tri dana. Lea se upinjala da upali cigaretu starim upaljačem, koji je ispuštao smrdljivi crni dim. Kada je uspela, sa uživanjem je udisala opori miris duvana vijetminovskih boraca. Prisećala se, s nostalgijom, američkih cigareta koje je pušio ujka Ho i cigara koje je Fransoa voleo. Na tu pomisao je osetila da jujecelo telo zabolelo. Pokušavala je da se ne prepušta uspomenama; trebalo je skupiti snagu i živeti kao životinja, zadovoljavati osnovne potrebe: jesti, spavati, ne plašiti se, ne trpeti bol, naći neko mestašce za spavanje gde nije hladno i gde nema gamadi ni zveri... Danima se trudila da se ničega ne seća, da se ne priseća ni pesama koje je volela, pa čak nije želela ni Numajinu muziku; želela je samo da potone u ništavilo.
Kiša je prestala i pojavili su se slabi zraci sunca, koji su se borili sa oblacima. Deca su istrčala iz kuća, kao mali miševi, i jurila unaokolo cičeći. Lea je sišla niz pet prečaga na lestvama i bose noge joj upadoše u blato. Pošla je na trg, na kome se vijorila vijetminovska zastava, ističući se živim bojama prema sivom nebu i blagom šumskom zelenilu. Kada su je videla, deca prekidoše igru i zagledaše se u nju, preplašeno i radoznalo. Nisu zaboravila kako im je otela iz ruku štene koje su kinjili ni njen bes kada je videla da je kučence uginulo: pojurila je za njima, udarajući ih malim psećim telom. Da se nisu umešali stražari, besni roditelji bi je linčovali. Posle toga su se svi držali na odstojanju.
Masivna seoska kapija, s nadstrešnicom poput onih na pagodama, vodila je na put koji se gubio u prašumi. Oko bambusove ograde, koja je okruživala selo, vodila je nekakva staza, koja se povremeno gubila u bujnom rastinju. Sve te biljke su bile toliko bujne da je čovek morao stalno da ih seče kako ne bi progutale selo. Kad joj je to palo na um, Lea je zastala. Nije bilo potrebe za žicama i stražarima da bi je zadržali u selu; priroda se bila postarala da joj izbije iz glave svaku pomisao na bekstvo. Sela je na kamen ispred kapije i počela da se priseća...


Bila je tek pregrmela krizu groznice kada su se neki francuski zarobljenici zaustavili u selu. Vezali su je, ali je mogla da posmatra njihov dolazak. Bilo ih je pedesetak i svi su bili odeveni u prnje od šatorskog platna i delove vijetnamske odeće, neobrijani, s tragovima ujeda komaraca, velikim podočnjacima i skorelom prljavštinom na nogama; muve su im se lepile na rane, previjene umrljanim zavojima. Neki su imali ruke u povezu ili zavoje oko glave ili grudi, a drugi su hodali oslanjajući se na štap. Bili su iscrpljeni i svalili su se nasred trga. Žene su im prišle i prinele im šolje sa čajem i činijice s hranom. Više je pogodila nego što je mogla da čuje njihove reći zahvalnosti. Halapljivo su pili mlak zelenkasti čaj. Stražari su nastojali da oteraju žene, ali su one uporno nastojale da napoje te nesrećnike i nisu se osvrtale na bes vojnika. Jedan od njih, s trščanim šlemom sličnim kolonijalnim šlemovima, izvikivao je nekakva naređenja. Zarobljenici su onda posedali i poskidali ono što im je ostalo od obuće. On je odredio četvoricu, a zatim još četvoricu, koji su se nekuda zaputili s pratnjom iza sebe. Oni koje nikuda nije poslao seli su opet na zemlju, snuždeni. Jedan od njih se s mukom pridigao i išao od jednog do drugog. To je valjda lekar ili sveštenik, pomislila je Lea. Prva grupa se ubrzo vratila, s velikim lišćem u rukama, a odmah potom je stigla i druga. Neki veliki crnac vedrog lika glasno je povikao:
„Lišće je spremno, šefe!“
Ko na signal, svi ti ljudi su skočili na noge gurajući se. Izmučeni dizenterijom, žurili su da iskoriste te provizorne klozete. Kiša, koja tek što je bila malo stala, opet poče. Oterali su zarobljenike pod krov od lišća, neku vrstu štale za bivole. Tu su čučali i čekali da nevreme prestane. Pala je noć, pa su upalili baklje ispred kuće seoskog poglavara. Dovukli su se do onog čoveka sa šlemom, koji je stajao na stepenicama kolibe. Hodao je gore-dole pred vrstom i pravio gadljiv izraz lica, a zatim ih je zagledao, jednog po jednog.
„Vi ste bedni crvi!“, vikao je. „Da naš predsednik nije tako velikodušan, sve bismo vas pobili. No plemeniti vijetnamski narod ne primenjuje kolonijalističke nazadne metode, niti manire korumpiranih kapitalista. Vredni vijetnamski narod želi da pokaže svetu svoju odlučnost u borbi protiv krvavih francuskih okupatora, koji su poveli nepravedan, zločinački rat, i da vam pomogne da postanete oruđe pravde u borbi koju potlačeni narodi vode protiv imperijalizma, okupanog u krvi i novcu. Vi ste samo bedni plaćenici tih kukavica, a među vama ima i naše potlačene braće: Marokanaca, crnaca i naših Vijetnamaca, koji treba da se ujedine s nama u borbi protiv kolonijalizma, za pobedu komunizma u svetu!“
Iznureni ljudi su ćutali i po ko zna koji put slušali sve to. Ali Lea ranije nije čula takve reči. Činilo joj se da prisustvuje ispiranju mozga. Numaj, doktor Tač i predsednik Ho Ši Min su govorili dvostrukim jezikom; prevarili su je, neće nikada više videti svoje. Obuzelo ju je pravo očajanje.
Pokušavala je da se oslobodi veza, ali joj to nije uspelo. Povez preko usta ju je gušio. Osećala se kao da umire...
Osvestila se kada joj je neko nasuo čaja u usta; Numaj je bila kraj nje i brisala joj oznojeno čelo. Na slabom svetlu lampe, spuštene na pod, videla je i stražare, koji su stajali oslonjeni na puške. Čula je neku buku, žamor, kašalj, koji su dopirali s trga. Pokušala je da se izmakne iz ruku svoje prijateljice, ali je zaspala.
Kada se probudila, trg je bio prazan, a po njemu su, umesto zarobljenika, trčkarali crni prasići i patke. Osećala je čudan ukus u ustima i shvatila da je bila nečim drogirana. Rastužila se kada se setila da joj je Numaj dala da pije. Potpuno ju je obuzela tuga...


Ogrnula se tankim pokrivačem i krenula u selo. Žene su u kolibama spremale jelo. Starice su ljuljale bebe, a deca su sedela na slamaricama i radila zadatke dok su starci pušili lule. Sve je bilo mirno, iz dimnjaka se vio dim, devojčice su vukle vodu sa izvora i nisu marile za blato u koje bi utonule do kolena. Činilo se da takav život traje od pamtiveka i da mu nema kraja. Rat je bio samo prolazna nesreća, koja se desi s vremena na vreme, ali ništa bitno ne menja.
Mir su razbili glasni krici izvan sela:
„Naleteli smo na minu! Naleteli smo na minu!“
Momčić od dvadesetak godina je pokazivao krvavu ruku, na kojoj nije imao dva prsta. Lea je poznala Numajinog druga. Spopalo ju je neko strašno predosećanje, pa se progurala kroz gomilu i prišla: „Gde je Numaj? Bila je s tobom?“ Nije je razumeo, ali je zaplakao.
„Numaj, gde je Numaj?“, razvikala se Lea, drmusajući ga.
Pokazao je zdravom rukom prema šumi. Lea ga je pustila i potrčala, prateći tragove krvi. Premda bosonoga, nije osećala kamenje na drumu. Ipak je morala da uspori, jer je osetila jake bolove u glavi; stala je i prinela ruku slepoočnicama, pritiskajući da ublaži bol. Put se pretvorio u stazu, a zatim u tesni prolaz, pa je morala da se saginje da bi izbegla granje koje je zaklanjalo nebo. Morala je i da zastaje da povrati dah. Stopala su je bolela. Otcepila je traku od pokrivača koji je ogrnula, a zatim i drugu, pa je njima umotala stopala.
Nastavila je da hoda, hramljući.
Na krivini je naletela na telo. Slike su se velikom brzinom smenjivale u njenoj glavi... Čula je neke odlomke razgovora iz Hanoja: „Ne treba okretati telo... Može biti zamka... Mogu se pretvarati...“ Lea se ipak nagnula i prevrnula telo, i glasno vrisnula: iz rasporene utrobe se prosuše creva, a smrad je bio nesnosan. Nije to bila Numaj, već jedan od onih mladića koji je znao da se ušunja u kolibu da sluša muziku. Pogled širom otvorenih očiju bio je pun izenadenja i prekora. Lea mu je sklopila kapke. Kada se uspravila, čula je jecanje i plač.
„Numaj!... Numaj!“
Drhtala je i posrtala, trčeći ka mestu odakle je čula plač. Staza se račvala, a jecanje je čula s desne strane. Klecavih kolena, držeći se rukom za srce, Lea se teturala i poželela da pobegne od onoga što će videti. Uz najveći napor se pomerila s tog mesta, na kome ju je strah prikovao.
Eksplozija je napravila malu čistinu; rastinje se razletelo na sve strane i načinilo pravi zeleni tepih. Na njemu je ležala Numaj i ječala. Lea je prišla, činilo se protiv svoje volje. „Ne!...“
Njen urlik se svakako čuo u selu. Pala je na kolena. Numaj su obe ruke bile otrgnute.
Podvezi od trske su privremeno zaustavili krv. Kolutala je razrogačenim očima, a onda joj se pogled zaustavio na Leinom licu. Osmehnula se, kao dete koje je ugledalo majku.
„Lea!“
Osmeh je potisnula bolna grimasa. Pridigla je krvave patrljke i zajecala.
„Vidiš... Više nemam ruke... Nikada više neću svirati... Moja violina... Hoću moju violinu!“
Lea se osvrtala, tražeći instrument. Numaj se nije nikada odvajala od njega, u kakvu god misiju da su je slali. Nosila ga je na leđima. Našla je kutiju s violinom u blizini, skoro neoštećenu. Spustila ju je ranjenici na grudi.
„Otvori, pokaži mi je...“
Lea je poslušala i izvadila instrument. Gledale su violinu i plakale.
„Stavi mi je uz obraz... Uh, što me boli... Lea, vidi, violina me nikada nije izdala...
Sada ja nju napuštam.“
„Ćuti, ne zamaraj se toliko. U selu će ti ukazati pomoć...“
„Ne, neću to. Ne bih mogla da živim bez muzike. Ne govori, samo me slušaj. Ne želim da me leče i da ostanem bogalj... Violina je bila moj život... Kao i partija... A bez violine... Ti si mi pijateljica, zar ne?“
„Jesam, volim te, ne pričaj, zamaraš se.“
„Lea, lečila sam te i negovala kao sestru. Obećaj da ćeš učiniti ono što ti tražim... Obećaj mi!“
„Hoću, mila, obećavam ti.“
„Ubij me!“
Lea se izmakla unazad i kriknula.
„Molim te, obećala si!“
„Nisam ti to obećala!“
„Pomisli kakav bi mi bio život... Smiluj se!“
Numaj je pokušala da puzi da bi joj se primakla.
„Učini to, Lea, molim te, učini mi to... Uradila bi to za životinju.“
„Ne mogu... Volim te.“
„Pa uradi to zato što me voliš... Boli me... Plašim se... Uzmi moju pušku i pucaj...
Ne ostavljaj me ovako!“
Klečala je i pružala patrljke prema prijateljici.
„Uzmi pušku, uzmi je... Smiluj mi se!“
Kao u snu, Lea se sagnula da dohvati pušku, napela je i povukla obarač. Numaj se opustila, pogođena usred grudi.
„Hvala“, prošaputala je i izdahnula.
Kad su pristigli seljaci, koje je vodio onaj ranjeni momak, zatekli su je kako stoji na onom istom mestu, nepomična, prstiju pripijenih uz pušku, ukočenog pogleda. I oni su se prikovali u mestu i zurili u prizor pred sobom. Stari seoski poglavar, koji je znao za njihov odnos i veze koje su ih spajale, shvatio je šta se desilo. Prišao je Lei i, vukući joj jedan po jedan prst, lagano je odvojio od puške.

20.


Lea se nije sećala dana posle Numajine smrti. Nije se sećala ni kuda su je odveli ni kako ju je Kijen pronašao.
Jednoga jutra je samo otvorila oči i prepoznala Kijenovu sobu na džunki; osetila je meku svilu na sebi i miris zapaljenih štapića, i shvatila da joj je bolje. Grudi su joj bile tvrde i napete; obuhvatila ih je šakama, osetila je da joj to prija i uspravila se na postelji. Naspram nje je sedela neka devojka, naga do pasa, mršava i kratke kovrdžave kose, nalik na dečaka. Lei je bilo neprijatno, pa je pokrila grudi, a devojka je učinila isto. Zurila je unaokolo izgubljenim pogledom, a zatim ustala i nasmejala se. Videla je u ogledalu sebe, ili nekoga ko je bar ličio na nju, ali se nije prepoznala. Nije poznala svoje nago telo. Mršavost joj je dala veoma mladalački izgled; nije u ogledalu videla onu raskošnu ženu kakve se sećala. Kada li je to bilo?, upitala se. Niko joj nije odgovorio.
Čulo se kucanje i, pre no što je odgovorila, Kijen je ušao u kabinu. Stajao je nepomično na pragu i posmatrao je. Lea se osvrtala za nekom odećom. Shvatio je i dohvatio vezeni svileni šal, pa ju je umotao u njega. Meka svila joj je pala do stopala i prijala joj je.
„Hvala“, kazala je i pažljivo se zagledala u njega.
Izgledao joj je stariji nego što ga se sećala. Lice mu je i dalje bilo lepo, ali nekako izražajnije. Na sebi je imao samo bele kratke pantalone i bio je veoma preplanuo,skoro crn. Odjednom je osetila da su njih dvoje prethodne noći, a možda i onih pre toga, vodili ljubav. To joj je nekako bilo neprijatno jer, iako se sećala tog čoveka, nije mogla da se seti njegovog imena niti kada ga je upoznala.
Polako je zatvorio vrata i prišao joj. Povukla se, naletela na krevet i opružtla se po njemu, dok je on i dalje prilazio, gledajući je pravo u oči. Pogled mu je bio pun poštovanja i želje, a ona nije bila u stanju da se odupre. Lagano je sklonio šal i milovao je po celom telu; otvorila je usne i razmakla butine. Gledao je i dalje u nju i otkopčao pantalonice, koje padoše na zemlju. Divno je izgledao tako nag: ud mu je bio dug i tanak, uzdginut uz stomak, i podrhtavao je. Podigao ju je celim telom na sredinu kreveta. Milovao ju je i štipkao joj uzdignute grudi. Puštala ga je da radi šta hoće, širom otvorenih očiju, ćuteći, sasvim podatna. Kada je utonuo u nju, zadrhtala je celim telom, i doživela vrhunac ne pustivši ni glasa, a na to je ukazivao samo obilan sekret, koji je on polizao. Kada se uspravio, blistavog lica, ona je već bila zaspala.
Na neku drugu ženu bi se naljutio zbog toga, ili bi mu bilo smešno, ali mu je u tom času bilo samo neprijatno: umesto da mu uputi osmeh raznežene ljubavnice, ona se prepustila snu, koji je njega isključivao. Hteoje daje grubo prodrma, ali je znao da je za tih mesec dana otkako ju je odveo od vijetminovaca, toliko puta s njom vodio ljubav da je zasluživala malo odmora. Opružio se kraj nje, s rukama ispod potiljka, i prisećao se kako ju je oslobodio...


... Hodali su noću i izbegavali sela, u koja su navraćali samo radi hrane, a kada je bilo neophodno, i ubijali su; niz reku su se spuštali najrazličitijim čamcima do kojih su mogli da dođu. Najzad su Kijen, Fred, Vin i Čau stigli do sela Tap Mije, udaljenog tridesetak kilometara od Hanoja. Pošto su se uverili dasu u seluFrancuzi, Kijen se javio poručniku koji je tu bio zapovednik, a ovaj je pozvao Hanoj da proveri njihovu neverovatnu priču.
„Dajte mi ga!“, vikao je neki gnevan glas u slušalicu. „Halo, ja sam komandant Garnije, kakvu mi to ludu priču pričate? Kada se vratilo ono čudovište od prosjaka koje je išlo s vama, mislili smo da ste svi mrtvi... Halo!.. Šta je s trojicom legionara?... Nestali su!... Zar su svi Vanderbergeovi komandosi izginuli?... Mislite daje Tavernije mrtav, jeste li sigurni?... Bože dragi!... A od njegove žene nema ni traga?... Valjda su ti banditi i nju ubili... Do vraga!... Kakav haos, to će da odjekne... Vrhovnoj komandi ionako nije bilo pravo što su trojica legionara pošla u taj poduhvat... Sve je to zamisao civila koji je pošao da traži ženu... A šta ste pa vi radili u toj zbrci... Pomagali ste prijatelju iz detinjstva!... Pa u lep ste se sos uvalili!... Kako se ono zovete? Rivijer?... To ime je veoma ugledno... Da li ste rođak potporučnika Rivijera, Bernara Rivijera?... O, to vam je brat!... Čestitam: bori se kao lav protiv prokletih vijetminovaca... Treba da dođete u Hanoj da predate izveštaj...“
Kijen je rešio da ništa ne preduzima i vratio se svojim saputnicima.
„Šefe, vidite ko je ovde!“, povikao je Fred i pokazao mu na gomilu prnja. Kijen ga je pogurao nogom i kazao: „Điau, pa ti si jedan neuništivi crv!“
„Jeste li je našli?“, pitao je prosjak. „Nismo!“
„A gde je njen muž, i ostali belci?“
„Mrtvi su!“
„Zar su svi mrtvi?“
„Pa šta ćeš, nisu svi tako neuništivi kao ti“, kazao je Kijen i ponovo ga gurnuo nogom ka Fredu, a ovaj ga je gurnuo Vinu, koji ga je dodao Čauu.
„Ovo je bolje od fudbala!“,povikao je Fred.
No bogalj se razvikao, pa se gomila prosjaka okomila na njih četvoricu i gadno bi se proveli da im nisu u pomoć pritekli afrički vojnici, deleći udarce na sve strane.
Điau je imao posekotinu na licu i odvukao se pod drvo kao ranjena životinja. Kijen mu je prišao i kazao: „Pa to je bila šala...“
„Jednoga dana ću te ja lično ubiti“, kazao je mirno prosjak.
Kijen je, prvi put u životu, osetio neki neopisiv strah i shvatio da je taj čudni protivnik opasan, i možda jedini koga se treba plašiti, jer je silna mržnja vrcala iz njegovih iskolačenih očiju.
„Ubiću ja tebe pre toga“, odgovorio mu je.
No te noći je čuo vesti koje su ga naterale da zaboravi na prosjaka.


Doveli su vijetminovce koje su zarobili s namerom da ih ispitaju. Bilo ih je šestorica ili sedmorica. Trojicu su surovo mučili, ali oni nisu ništa kazali. Gurnuli su ih, u jadnom stanju, u kolibu gde su bili i njihovi drugovi. Dugo su se u kolibi čuli samo plač i jecanje. Kada je pala noć, poručnik im je poslao malo pirinčane vode. Dvojica stražara su stajala ispred kolibe. Kijen se sakrio iza i čuo da zarobljenici dolaze iz kraja u kome su bili logori. Pomislio je da, ako je Lea još živa, mora biti u nekom od tih logora. Prislonio je usne uz otvor u bambusovoj trsci i prošaputao: „Ko vam je zapovednik?“ Nastalo je dugo ćutanje.
„Ja sam.“
„Mogu vam pomoći da pobegnete ako odgovorite na dva pitanja.“ Nije se začuo nikakav zvuk.
„Mučiće vas i ubiti, nećete izdržati.“
„A ko si ti? Izdajnik koga oni plaćaju?“
„Nisam, a da bih vam dokazao svoje dobre namere, uzmite ovaj nož.“ Gurnuo je tanki bodež kroz otvor u trsci. Jedna ruka ga je zgrabila.
„Šta želiš da znaš?“
„Jeste li čuli za jednu belkinju u Brdskoj oblasti?“
„Šta hoćeš s njom?“ Znači, živa je.
„Gde je ona?... Nabaviću vam oružje i izvući ću vas izlogora...“
„Ko kaže da nas ne lažeš?“
„Pogledajte kroz rešetke na vratima!“
Kao mačor se prišunjao jednom od stražara, povukao ga u stranu i prerezao mu grlo.
„Marsele, šta to izvodiš? A, mokriš... Pa to je dobra ideja, i ja ću“, kazao je drugi stražar i oslonio pušku uz trščani zid.
„Aaah!“
Krik mu se izgubio u tihom krkljanju.
Kijen je malo postajao u mestu, sasvim nepomičan, a zatim se vratio zatvorenicima.
„Jeste li videli? Sada mi kažite gde je ona?“
„Možda to i nije ta koju tražiš. No jedna belkinja se nalazi u selu Na Hon u oblasti Bak Kan.“
Desetak minuta kasnije su pronašli zaklane stražare, pa su izvukli zarobljenike iz kolibe i mučili ih. Bez obzira na njihove priče i pomoć prevodioca, niko ništa nije shvatio, pa su ih narednog jutra streljali. Kijen i njegovi drugovi su džipom krenuli u Hanoj. Posle nekoliko dana su vozača džipa pronašli kako prerezanog grla leži u pirinčanom polju.


Francuzi su držali oko četrdeset kilometara teritorije severno, istočno i zapadno od Hanoja, pojas ka Hajfongu i deo terena ka kineskoj granici. Ostatak Tonkina, osim oblasti Laj Čau, s vojnim logorom i aerodromom, i oblasti Lang Son, gde subile padobranske jedinice, kao i južni deo Košinšine, držali su vijetminovci.
Pošto se postarao da njegova džunka i sampani budu spremni za pokret u svakom času, Kijen je poslao Freda u Hanoj, a zatim i u Sajgon. Bio mu je potreban, ali je znao da belac nije poželjan u kraju kuda je krenuo.
U Taj Ngujenu su ih vijetminovski borci dočekali kao heroje, jer su ispričali kako su ukrali džip Francuzima. Dali su im i nešto benzina da nastave misiju i da jave drugovima u Bak Kanu kako se neprijatelj sprema za padobransku akciju...
Vreme je bilo divno: danju toplo, a noću sveže. Put kojim su išli bio je dobro održavan; verovatno su ga tada okrpili prvi put otkako je izgrađen. Usput su sretali seljanke s korpama punim kamenja potrebnog za opravke puta. One su se smejale na Vinove i Čauove šale. U Čo Moju je bio pijačni dan, pa su ispred njih prolazili muškarci, žene, deca, domaće životinje, sa svom onom opuštenošću tipičnom za Azijce. Vin je vozio brzo, kao da je put prazan.
„Uspori malo!“, kazao je Kijen. „Nije trenutak za saobraćajnu nesreću.“
Zastali su da pojedu supu i pošli dalje ne privlačeći pažnju. Nastavili su duž Son Kaua i prošli kroz dolinu punu stenja i bujnog rastinja. Ljupki majmunčići su skakali s grane na granu, puštajući glasne krike. Kijen i njegovi ljudi su postepeno zašli u oblast pirinčanih polja.
U Bak Kanu, staroj tajskoj prestonici, konačno su ih zaustavili i oduzeli im auto. Pošto je dobio lepu svotu novca, mesni politički komesar ih je pustio da idu, ali nije imao nameru da im vrati džip. Proveli su noć u krčmi koju je držao neki Kinez iz Kantona.
U zoru su pešice nastavili do Čo Dona. To je bilo selo samo nekoliko kilometara udaljeno od Na Hona, i nadali su se da tu mogu dobiti obaveštenja o belkinji koju drže vijetminovci. Fred im je pred polazak kazao da su od 1946. godine vijetminovciodveli dosta belkinja i da većina nije pronađena; neke, veoma mlade, udale su se za vijetminovce i nisu ni želele da se vrate među sunarodnike. No Kijen je ponavljao:
„Znam da je Lea tamo negde.“
Fred je slegnuo ramenima. Imao je razloga da ne veruje ženama: znao je da su u stanju da pretvore čoveka u krpu.
Do Čo Dona je put bio prohodan, mada ponegde oštećen. Posle toga se često gubio u rastinju. Kijen je bio opsednut potragom, pa nije ni video lepotu kraja: visoke krečnjačke stene obrasle zelenilom, plavetnilo neba i prostrana pirinčana polja, rascvetalo drveće i žbunje, i ptice raznih boja, koje su bežale pred njima.
Kada su bili na oko tri-četiri kilometra od Na Hona, smrklo se. Pošto su malo istražili kraj, odlučili su da nastave.
Kijen im je kazao da se svuku i namazu puščanom mašču i zemljom; tako su bili skoro nevidljivi, a i izgledali su strašno.
Seoska kapija je bila zatvorena, ali na njoj nije bilo čuvara. Kijen je naredio Vinu da obiđe celu trščanu ogradu sela i da proveri stanje. Vin se brzo vratio i kazao da je pronašao mali otvor, zapušen slamom, ali dovoljan da se čovek provuče.
Zalajao je pas, a onda su se začuli i drugi. Njih trojica se ukočiše u mestu.
Kijen je kazao Vinu da ipak sve obiđe i da vidi kakvo je stanje unaokolo. On je bešumno otrčao, bosonog, a Čau se provukao kroz ogradu da proveri šta se zbiva u selu. Sve je delovalo mirno. Povremeno bi kroz otvore u bambusovim zastorima zasijalo svetlo, ili bi se čuo kašalj, hrkanje, kmečanje bebe, groktanje praseta, ženski smeh ili ptičji cvrkut. Čau je pošao nazad, a onda se naglo bacio u zaklon iza jedne kolibe, jer je video stražara s puškom kako čuči ispred niske kolibice. Nije mogao da prođe, a da ga taj čovek ne vidi. No, sreća ga je poslužila, jer je čoveka pozvao neki ženski glas, pa je ovaj pošao u tom pravcu. Čau je pritrčao kolibici i pokušao da nešto vidi, ali u tami je mogao nazreti samo slamnate zidove, i čuo kako se neko prevrće na slamarici. Vratio se kroz otvor na ogradi i kazao Kijenu:
„Mislim da sam nešto pronašao.“
Prekinulo ih je nekakvo krckanje, pa su se pribili uz ogradu s noževima u zubima. To se Vin vratio.
„Nisam video nikakav drugi prolaz“, kazao im je.
„Dobro, ostani tu, mi ćemo da uđemo!“
U selu Na Hon svi su spavali. Onaj stražar se nije vratio na mesto. Prišli su kolibici i videli običan katanac na vratima. Čau nije imao nikakvih teškoća da ga otvori. Vrata su zaškripala, ali se unutra ništa nije pomerilo. Kijen je ušao u potpuni mrak. Osećao se jak miris bilja i izmeta. Pomerio se udesno i poskočio.
Pao je preko nekog ženskog tela koje se otimalo.
„Lea, ne boj se, ja sam, Kijen.“
Telo se ukrutilo i zadrhtalo, a onda se začuo jecaj mlade žene. „Ćuti, ne viči, ja sam, Kijen; govori tiho.“ U tami mu je mala šaka opipavala lice.
„Kijene?“, mrmljala je.
„Dođi, treba da se izvučemo odavde.“
Izvukla se za njim, ali napolju nije mogla da se uspravi. U mraku joj nije mogao videti lice. Podigao ju je na ruke i zapazio je da je veoma laka, pa je potrčao ka ogradi stežući je u naručju. Čau je zatvorio vrata kolibe i pošao za njima. Pretrčali su ceo put od sela do šume, a Vin im se pridružio noseći odeću i oružje.
„Daj mi upaljač!“, kazao je Kijen.
Na drhtavom svetlu, koje mu je izgledalo bleštavije od reflektora, Kijen je najzad ugledao onu zbog koje je već nedeljama ubijao i obmanjivao ljude. Dao joj je malo lepljivog pirinča, na koji je odmah navalila.
„Još!“
„Nemoj, pozliće ti. Popij malo čaja!“
Popila je nekoliko gutljaja i sve povratila. Pažljivo joj je obrisao usta. „Pij čaj, biće ti bolje.“
* * *

Kijen je planirao da stigne u Ha Koj ili Mong Kaj, severno od zaliva Ha Long, gde su bili njegovi brodići. Trebalo je proći Bak Kan i izbeći Lang Son, u kome su bili padobranci, te preći na drugu obalu, koju su držali čas vijetminovci, čas Francuzi.
Napravili su nekakva nosila da ponesu Leu i u zoru stigli u šumu oko Bak Kana. Vin je otišao po hranu i oko podneva se vratio s velikom posudom punom supe i mesa, punim čajnikom i voćem. Kijen je Lei davao pirinač i supu u malim zalogajima. Zatim je čekao dva sata da je opet nahrani. Te noći se pridigla i mogla je da sedi, ali je bila preslaba da hoda. Zaobišli su Bak Kan i krenuli putem za Fo Bin Điju. Kijen se setio svoje dadilje Kineskinje, koja je bila iz tog mesta. On je imao osam ili devet godina kada se ona vratila svojoj porodici. Dva puta joj je s roditeljima dolazio u posetu. Uvek gaje primala kao svog sina. Ako je bila živa i zdrava, pitao se hoće li prepoznati dvanaestogodišnjeg dečaka, koga dugo nije videla. Zvala se Sja Đing.
Tri noći su hodali do Fo Bin Đije. Selo je veoma stradalo u ratu. Kijen je ostavio Leu drugarima i sam ušao u selo. Na glavnoj ulici je video trgovce s nešto oskudne robe, koju su izneli pred razrušene kuće; „restorani“ su bili kraj oveće bare, u kojoj su se mogli prati sudovi i odakle se zahvatala voda za piće. Kijen je čučnuo ispred jednog takvog mesta, i pojavila se mrzovoljna starica s lakiranim zubima. Gurnula je nekoliko ugaraka pod tronožac na koji je namestila plehanu posudu i u nju ubacila komadiće mesa, povrće i luk, vešto sve to mešajući štapićima. Zatim je sve prelila vodom. Prijatan miris mu je zagolicao nozdrve.
„To izgleda ukusno, hoću malo toga, i činiju pirinča.“
Žena se žmirkajući zagledala u njega. Sipala mu je drvenom kutlačom supu u neku okrnjenu činijicu i dodala malo začina i svežeg luka. Sve je to spustila na dasku koja je služila kao sto. Nastavila je da kuva, bacajući ispod oka poglede na Kijena. Odobrovoljila se tek kad je pružio činiju da je opet napuni.
„Ti nisi odavde?“, pitala je. „Nisam, ali sam dolazio kao dete.“ Nastavio je da joj laska.
„Odlična ti je supa. Odavno nisam jeo takvu... A ti, da li si iz kraja?“
„Rođena sam ovde, baš kao i moji roditelji.“
„Tražim ženu koja se zove Sja Đing. Da je možda ne poznaješ?“ Starica se još više namrštila.
„Je li ona bila dadilja u Hanoju?“
„Jeste.“
„E pa, živa je. Ubili su joj muža i decu, pa nije baš pri sebi.“
„A gde živi?“
„Tu i tamo... Ide okolo i prosi, pa dobije malo supe. Kaži mi kako se zoveš. Ako je vidim, kazaću joj da si je tražio. Dođi uveče, ili sutra.“
Kijen joj je rekao ime i izdašno joj platio. Nabavio je hranu za drugove, kao i odeću, cipele i slamni šešir za Leu.
Ona je već mogla da pomalo korača i lice joj više nije bilo voštano. Kijen joj je nežno govorio, kao detetu. Smeškala se, očigledno rastrojena, i mnogo čega se nije sećala. Kijenu se srce stezalo kada bi ga zbunjeno pogledala i zakleo se da će je izlečiti.
U Fo Bin Điju su došli noću. Unaokolo su gorele špiritusne lampe, spuštene na zemlju ili okačene po drveću, i bacale su oko sebe drhtavo svetlo. Bilo je živo, kao usred dana. Kijen je video nekoliko vijetminskih boraca, koji su se šepurili pred devojkama. Nabio je na oči slamni šešir i zgurio se da prikrije svoj visok stas. Našao je onu kuvaricu i naručio večeru. Dala mu je suvu svinjetinu s bambusovim klicama, nekom vrstom žira, celerom, zelenom salatom i belim lukom, prelivenu uljem. To je bio pravi slatko-slani specijalitet. Zatražio je još, a starica se osmehnula. Zatim je iz nedara izvukla dugu lulu od zemlje, vesto je napunila duvanom i zapalila, grickajući kamiš.
„Sja Đing nije bila tu, ali će sutra svakako doći.“
Kijen je prikrio razočarenje i kazao da će i narednog dana svakako doći, i to zbog dobre hrane.
Starica se nije nimalo začudila kada joj je zatražio da pripremi hrane za još troje. Poneo je sve, zamotano u široko lotosovo lišće.
Napravio je mali zaokret da izbegne barikadu na drumu, koju su postavili vijetminovci.


Sledećeg dana je stara kuvarica opet bila na svom mestu, a kraj nje je bila još jedna starica i spremala povrće. Kada je kuvarica videla Kijena, nagnula se ka drugarici i nešto joj šapnula na uvo. Ova se začuđeno trgla i pogledala Kijena. Iz mršavog tela se ote glasan krik:
„Dete moje!“
Osetio je gorak ukus u ustima; to jadno stvorenje nije mogla biti njegova ljupka dadilja... A ipak! Oblik naboranog lica i osmeh bezubih usta, kao i taj nežni pogled... S mukom se pridigla i pošla mu u susret žurnim, sitnim koracima.
„Dete moje!“
„Sja Đing!“
Pala mu je kraj nogu i obgrlila mu kolena, mucajući nešto nerazumljivo. Oko njih je svet počeo da se okuplja i da priča. Moglo je biti opasno. Kijen ju je podigao i povukao u stranu. Svi su sa žaljenjem pošli dalje.
„Hajdemo kod tebe!“
„Nemam više kuću; vijetminovci su je spalili.“
„Zašto?“
„Zato što sam radila kod Francuza.“
Kada je videla njegov razočaran izraz, dodala je:
„Sada boravim na vrlo mirnom mestu, gde niko ne dolazi; to je stari hram, za koji kažu da ga opsedaju duhovi.“
Mada je delovala slabo, hodala je žustro i oslanjala se na štap. Dva puta je zastala da povrati dah, pa nastavila još brže. Ušla je u neku vrstu vrta, sa statuama zmajeva na ulazu. Sve je bilo obraslo zelenilom i osećao se jak biljni miris, tu i tamo vrlo sladak i opojan. Dok su ga mirisali, imali su utisak da udišu neku otrovnu paru. Na sve strane su visile lijane, rastao je bambus i razno trnovito žbunje i cveće, a videle su se i neke ruševine; kada bi se približili hramu, ljudi su osećali hladnu vazdušnu struju, štoje svakako bio znak prisustva zlog duha.
Išli su uskom stazom kroz rastinje i prešli dvadesetak metara pored polomljenih kipova, kamenih kornjača, polomljenih stubova i stepenica. U jednom bazenčiću su se videli lotosovi cvetovi prekrasnih boja. U takvoj lepoti je sve to propadanje delovalo još tužnije, a oštećeni zidovi i urušeni krov, kao i prazne prostorije hrama, delovali su još trošnije. Šta li se strašno dogodilo na tom svetom mestu, kada su ljudi pobegli odatle? Pitao je Sja Đing da li zna, a ona mu je odgovorila da ne zna ništa o tome. Prošli su kroz mnoge prostorije obrasle biljkama, i na kraju su stigli do vrata na kojima je bila izrezbarena zmija što davi žabu; dadilja je otvorila ta vrata. Tu je bilo sve što joj je ostalo od celog njenog radnog veka. Bilo je siromašno i čisto. Kraj smotane slamarice stajao je sanduk prekriven svilom, a na zidu su na polici pred figurinama i fotografijama goreli mirisini štapići. Kijen je prišao i obavio ritual odavanja pošte precima, jer je na fotografijama video svoga dedu i svoje roditelje, zajedno s porodicom Sja Đing.
Jedna fotografija je odudarala od ostalih: troje dece Rivijerovih i njihova dadilja.
„Ja još nisam umro“, kazao je i poljubio staricu.
Zatreptala je, kao devojčica koja je dobila prvi poljubac.
Zatim joj je pažljivo objasnio šta želi. Dok je slušala njegovu priču, smeškala se bezubim ustima i klimala glavom.


Kada je pala noć, Kijen je odveo svoje društvo u ukleti hram. Čau je poneo namirnice koje su nabavili u selu.
„To je tvoja žena?“ pitala je dadilja Kijena kada je videla Leu.
„Jeste“, kazao je.
Lea nije kazala ništa i smeškala se uzimajući šolju čaja, koju joj je starica ponudila kao dobrodošlicu.


Vin je otišao u zoru i vratio se tek sutradan. Put je bio u lošem stanju, ali nije bio prometan, a usput je bilo i zgodnih pećina za skrivanje. Trebalo je svakako zaobići Lang Son i proći kroz Tan Moj. Odade je trebalo naći najkraći put za Tijen Jen.
„Imam tamo brata i sestru“, kazala je dadilja. „Ako me povedete, lakše ćete proći, niko ne sumnja u jednu staricu.“
„Ne možemo da je vodimo, usporiće nas. Već i s njom...“, kazao je Vin i pokazao na Leu.
Kijen gaje u trenu zgrabio za gušu.
„Ako samo još jednom tako progovoriš o mojoj ženi, ubiću te!“
„Pusti ga, on ne zna da sam ja jaka i hrabra, bez obzira na izgled, a ne vidi ni da je tvojoj ženi mnogo bolje“, rekla je dadilja.
Odgurnuo je Vina, koji se izmakao i masirao vrat.
„Izvini, šefe!“
„Dobro, dobro!“
Prišao je Lei, koja je posmatrala kako žabice skakuću s jednog lista lotosa na drugi.
„Osećaš li da možeš duže da hodaš?“
Ona se osmehnula i klimnula glavom.


Te noći su prvi put vodili ljubav.

21.


Odjeknuli su grubi udarci po vratima, a Tavernije i Marešal se uspraviše s pištoljima u rukama.
„Ne pucajte, momci, to sam ja, Valer... Imam novosti za vas.“
Navukli su izlizanu obuću, spakovali torbe i oružje i pošli za Alzašaninom. Svitalo je i bilo je hladno; vetar je hučao kroz blatnjave ulice. U kafani su sedeli kineski trgovci, tajski seljaci i brđani, i svi srkali supu ili pili čaj. Valer ih je razjurio i dao znak služavki, koja se ubrzo pojavila s velikim poslužavnikom.
„Jedite, trebaće vam snage“, kazao je, gutajući vreli čaj.
„Baš si spomenuo da ima nekih novosti; šta bi to bilo?“, pitao je Marešal.
„Sačekajte, evo vašeg druga; ne želim da ponavljam. Dakle, jesi li lepo spavao?“, pitao je Tevenea, koji im se pridružio.
„Nisam oka sklopio... Pravi vrag, ta tvoja žena!“ Valer je slegnuo ramenima.
„To je prirodna snaga... A sada, momci, poslušajte ovo: juče se tri hiljade padobranaca spustilo u dolinu kod Dijen Bijen Fua.“
„Gde je to tačno?“, pitao je Tevene.
„Južno od Laj Čaua. Operacijom je komandovao general Žil.“
„Zar Žil le Bornj?“, pitao je Tevene. „Upoznao sam ga u Na Sanu. Mislio sam da se vratio u Francusku. I kakav je zapravo to cirkus?“
„Ja mislim da će evakuisati Laj Čau i krenuti na Dijen Bijen Fu, tako da preseku put za Luang Prabang.“
„Još juče si pričao da će sačuvati Laj Čau i tajske teritorije“, kazao je Marešal.
„Pa, izgleda da su promenili plan“, kazao je riđokosi.
„Mi nismo“, kazao je Tavernije. „Ideš li s nama?“
„Biće teško probiti se do tamo... No ako ste ipak rešili da idete, ja se slažem, a nije to samo zbog dijamanta; treba mi malo promene... gušim se ovde. Koji je danas datum?“
„Ne znam... možda 20. ili 21. novembar... tačno, juče je bio 20. novembar 1953... Zaboga, pa bio mi je rođendan!“, razvikao se Tevene.
„Srećan ti rođendan, druže! Prostavićemo u Laj Čauu“, kazao je Fransoa i pružio mu ruku.


Pozdravili su gazdaricu i zahvalili joj što im je nabavila toplu odeću i namirnice, a Tevene joj je bio zahvalan na nekoliko dana ljubavi. Napolju je padala susnežica. Stavili su pod zaštitni pokrivač oružje i bombe koje im je Alzašanin nabavio, zaobišli postaju s vijetminovskim stražarima na izlazu iz Lao Kaj a i išli nekoliko kilometara duž Crvene reke tražeći mesto za prelazak, koje su našli tek uveče. Zahvaljujući Polu, Valerovom sluzi hrišćaninu, otplovili su do Ba Sjaa na suprotnoj strani reke. Preko reke je bila Kina.
Posle dva dana hoda zašli su u planine, hodajući noću i odmarajući se danju i krijući se u visokoj travi. Jedna teško naoružana vijetminovska patrola ih je zamalo iznenadila dok su se spuštali ka Fong Tou. Čitavi zidovi bodljikavog trnja, na koje su stalno nailazili, veoma su ih usporavali, pa su za nedelju dana prevalili samo oko četrdeset kilometara.
„Ako budemo išli ovako, dok stignemo u Laj Čau, vojska će se evakuisati i vijetminovci će zauzeti grad, a ja sam prava budala što sam se u ovo uvalio“, gunđao je Valer.
„Prestani da kukaš kao baba!“, dreknuo je Tevene. „Šta si to rekao, kučkin sine?... Razbiću ti njušku!“ Tavernije se umešao.
„Stojte! Nije trenutak da se koškate, vijetminovci su svuda oko nas!“
„U pravu si“, kazao je Valer. „Ali ako me opet uporedi s babom, ubiću ga.
Razumeš li, bitango?“
„Dobro, dobro. Ne moraš toliko da besniš... To se tako kaže...“
„Nije to u redu među muškarcima.“
„Svi smo crkli od umora“, kazao je Marešal. „Pokušajte da spavate, ja ću čuvati stražu!“
Noć je protekla bez nezgoda. Probudili su se ukočeni i obavijeni vlažnom izmaglicom. Pošto su pojeli malo suvog mesa i popili čaj, nastavili su stazom koja je, prema onome što je kazao Pol, vodila do Sin Hoa. Odatle su nastavili širokim putem preko bregova i probijali se s mukom kroz tran, takozvanu slonovsku travu, koja je rasla i do dva metra i imala oštre vlati. Jedina prednost je bila u tome što ih je ta trava zaklanjala od neprijatelja.
No na neprijatelja nisu naišli, već na četu Tajaca kojima je zapovedao mladi francuski podoficir. Obe strane su bile iznenađene i za trenutak su zastale, zamalo pripucavši jedni na druge. Narednik je video belce, pa ih je upitao:
„Stojte!... Jeste li vi Francuzi?... Da niste možda dezerteri?“
„Jesmo Francuzi, ali nismo dezerteri“, odgovorio je Tavernije. „Ovo su poručnik Tevene i potporučnik Marešal, koji su izdvojeni iz Legije radi posebne misije. A gospodin Valer... To vam je prezime, zar ne?“
„Prezime mije Mejer. Valer Mejer.“
„Ovo je naš vodič Pol.“
„Avi?“
„Ja sam Fransoa Tavernije; vrhovna komanda me je zadužila za posebnu misiju.“
„Možete li to da dokažete?“
„Mladi prijatelju, u ovim krajevima je bolje imati kod sebe što manje dokaza.“ Mladić je pocrveneo ispod neobrijane brade. Da bi delovao važnije, pitao je:
„Kuda idete?“
„Pokušavamo da stignemo u Laj Čau i da se tamo javimo vojnim vlastima“, kazao je Tavernije.
„To i mi pokušavamo. Ali su vijetminovci svuda oko nas i izgubio sam jedanaest ljudi.“
„Jesmo li daleko od Laj Čaua?“, pitao je Marešal.
„Nismo, udaljeni smo oko dvadeset kilometara. Ali to ovde mnogo ne znači.“ Malo je oklevao, pa je dodao: „Prisiljen sam da vam kažem da morate poći s nama.“
„Ne brini, momče, računaj na nas“, kazao je Tevene.
Nastavili su da hodaju zajedno kroz žućkastu slonovsku travu, koja ih je bockala i pluća su im se sušila u njoj. Posle pet sati napornog hoda prešli su tek četiri kilometra.
„Stojte!“, promrmlja mladi narednik.
„Ovom brzinom nećemo ni stići u Laj Čau“, kazao je Tevene i svalio se na tlo, a svi ostali su se poveli za njim.
Svi su bili toliko umorni da nisu čak ni osećali glad. Bili su žedni, a njihove čuturice prazne.
„A taj prokleti radio ne radi!“, kazao je narednik, lupkajući po njemu.
Odjednom se na njih s urlikom obrušila gomila vijetminovaca, koji su iz trave otvorili vatru. Pet vojnika je palo. Tevene se kotrljao da izbegne metke i aktivirao bombu, pa je zavitlao među napadače, što je u njihovim redovima izazvalo haos. Tavernije i Marešal su otvorili vatru iz puškom it raljeza. Alzaski kolos je pucao iz pištolja.
No napadači su se opet sabrali i napali. Raspalili su rafalima po njima, dok su se ostali borili prsa u prsa bodežima i mačetama. Valer se odšunjao u travu, zašao neprijatelju iza leđa i pobio četvoricu pre nego što su ga smrtno ranili nožem.
Dvadesetak minuta kasnije je narednik, i sam ranjen u rame, mogao da prebroji dvadeset i petoro mrtvih. Među njima je bio i Mejer, ljubitelj cigara i antikviteta, koji je želeo da malo promeni sredinu, kao i njegov sluga Pol.
„Baš sam počeo da se navikavam na njega“, kazao je Tevene umesto posmrtnog slova.
Fransoa mu je sklopio oči i stavio mu šešir preko lica. To je bilo sve što su mogli da urade. Marešal je uzeo njegovu torbu i oružje.


Ujutru 7. decembra 1953. godine na nebu se odvijao takav aeronautički balet da su narednik i preživeli vojnici bili oduševljeni. Tavernije, Tevene i Marešal su bili uzdržaniji; sećali su se Mejerovih reči o evakuaciji Lao Čaua. Činilo im se da je to počelo... Avioni su uzletali i sletali, a na sve strane su iz dakota izbacivali padobrane s teretom. To je trajalo dva dana, koliko su oni nastojali da stignu u grad. Reklo bi se da se cela priroda zaverila da ih spreči da napreduju. Rastinje ih je kočilo, ruke su im bile krvave od oštre trave, izbegavali su procepe i ambise, penjali se, klizali nizbrdo, komarci su im izboli lica, sklanjali su se od vijetminovaca i divljih zveri.
Odjednom se sve nekako smirilo. Zavladala je potpuna tišina, ali ne zadugo.
„Bitange! Ostavili su nas na cedilu“, kazao je gnevni narednik.
„Nekoliko sanduka palo je sasvim blizu. Hajdemo da pogledamo šta je u njima“, kazao je Tevene.
Sadržaj dva sanduka se rasuo pri padu, pa su vojnici, smejući se, sakupljali konzerve, cigarete, limenke s vodom i pivom, ćebad, kutije prve pomoći, pa čak i neke suve kolače. Te večeri su, u smiraj dana, napravili pravu gozbu, bez obzira na opštu zabrinutost.


Narednog dana ih je probudilo krčanje radija:
„Halo? Ovde ’Lasta’... govorite!“, urlao je narednik.
Niko nije odgovarao. Zatim se iz aparata naglo začuo glas. „Obaveštenje svim jedinicama: pođite u bazu Dijen Bijen Fu.“
„To mesto, izgleda, postaje moderno“, kazao je Tevene.
Pošto su proučili karte, odustali su od pokušaja da stignu u Laj Čau, gde su vijetminovci verovatno stigli pre njih, već su rešili da siđu na Muong Tong i da odatle Pavijinim putem, koji je dobio ime po čuvenom istraživaču i diplomati iz Dijen Bijen Fua iz 1887. godine, pokušaju da stignu na naznačeno mesto.
Kasnije se Tavernije pitao kako su uopšte mogli da stignu do malog tajskog naselja u dolini, koje je postalo poznato kao uporište Gabrijela.
Po oblačnom danu stigli su u dolinu Dijen Bijen Fua, okruženu oblim bregovima, s krečnjačkim stenama i gustom džunglom punom tigrova. S druge strane Pavijinog puta videli su zasade pomorandži i limuna, kao i pravu šumu drveća manga čije su se grane njihale na povetarcu. Videli su zaselak s nekoliko koliba, a žene su ih, stežući decu na grudi, gledale kako prolaze dok su starci pušili. Jedan stari, žuti pas trčao je za njima lajući, crni prasići su istrčavali pred njih, a kokoške su trčkarale unaokolo i izletale iz kokošarnika.
Prava dolina sreće, pomislio je Marešal.
Tu seosku idilu je prekinuo konvoj vojnih kamiona, a na čelu je išao džip, koji je ispred njihove grupe zastao.
„Naredniče Noar! Srećan sam što vas vidim!“, povikao je poručnik koji je izašao iz džipa.
„I ja sam srećan, poručnice.“
Samo što je to kazao, narednik se onesvestio. Odneli su ga u jedan kamion, a i Tajci su pošli za njim. Tavernije, Marešal i Tevene su se smestili u džip, koji se okrenuo i pošao natrag.


Kako su odmicali, idilični pejzaž se menjao i pretvarao u vojne objekte; stalno su se mimoilazili s različitim vojnim vozilima. Videli su brojne ljude koji su kopali rupe i rovove, podizalizidove od vreća s peskom, nosili kolutove bodljikave žice, nameštali dalekozore, praznili sanduke koji su izbačeni iz aviona i sekli drveće uz avionsku pistu. Iz kuhinja pod šatorima širio se miris hrane iz kazana. Dečaci iz naroda Taj su s beretkama na glavama u svim tim prizorima uživali više nego u jahanju bivola na pirinčanim poljima ili u ribolovu u rečici Nam Jun. Na pisti koju su izgradili Japanci, a proširili Francuzi, video se jedan bauer, upravo sleteo, okružen vojnicima koji su istovarivali bicikle, dok su ranjenici na nosilima čekali da ih ukrcaju. Neka mlada žena u avijatičarskom kombinezonu, sa šlemom na glavi, stalno je fotografisala.
„To je Brižit Frijan, fotoreporter. Ovde je od samog početka. Sjajna žena, iskočila je s nama iz aviona.“
Vetar je donosio miris dima od zapaljenog granja. Džip je poskočio da bi zaobišao trojicu padobranaca koji su jurili na tajskim konjićima, tako niskim da su ljudima noge dodirivale zemlju. Pred kućama su se videle žene u dugim crnim haljinama s vezenim okovratnicima, kose podignute u punđe, kako vršu pirinač.
Tavernijea i dvojicu legionara su odveli kod pukovnika De Kastrisa. Marešal i Tevene se nisu dugo zadržali: Žirou ih je poslao u komandu padobranskog bataljona.
„Potražiću neke drugove“, kazao je Tevene i rastao se od Fransoe.
Tavernijeov susret s pukovnikom je bio veoma buran:
„Vi mislite da ću progutati tu vašu priču!“ razvikao se De Kastris podižući guste crne obrve, pošto ga je pažljivosaslušao.
„Pukovniče, telegrafišite generalu Navaru, general Salan ga je o svemu obavestio.“
„General Salan je bio vrlo neodređen pre odlaska.“
„Šta god da je bilo, molim vas za dozvolu da pozovem Sajgon, da saznam ima li vesti o mojoj ženi.“
„Pre no što vam to dozvolim, želim da proverim vaš identitet. U međuvremenu, smatrajte da ste zatvorenik... na vašu reč, naravno. Poručniče!“
„Da, pukovniče!“
„Odvedite gospodina Tavernijea do obale da se opere, a zatim i do lekara...“
„Ali ja nisam bolestan.“
„To će major da nam kaže. Ako je gospodin Tavernije zdrav, nađite mu neki krevet. Dajte mi svoje oružje, gospodine.“
Tavernije mu je vrlo nerado predao bodež, mačetu, pušku i mitraljez.
Umio se kraj reke Nam Jun. U ledenoj vodi do pasa, trljao se sapunom iz Marselja, dobijenim od nekog kaplara iz senegalske garde. Sav nasapunjan, sapleo se na neki kamen i pao u vodu, na najveće zadovoljstvo Afrikanca.
„Hej, šefe! Poplašićeš ribe!“
Fransoa je izašao iz vode i zgrabio smeđi peškir, pa ga omotao oko bokova.
„Jesi li se setio i brijača?“
„Jesam, šefe. Ja ti mislim na sve.“
Pošto se umio i obrijao, Fransoa je osetio da je spreman da se suoči sa svim pukovnicima i generalima Dijen Bijen Fua. Namrštio se kada je video svoju umazanu odeću.
„Krpe su ti grozne, šefe...“
Poručnik je išao ka njima.
„Pukovnik je kazao da vas vodim kod krojača da vam uzme meru.“
„Zahvalite pukovniku na ljubaznosti“, kazao je i namignuo kaplaru.
Odeven samo u peškir, dostojanstveno je otišao u naznačeni šator da mu uzmu meru.
„Naredniče, evo vam mušterije kojoj treba odelo: napravite ga najbolje što umete.“
„Kako naredite, poručnice.“
Posle pola sata, u pratnji istog kaplara, Fransoa Tavernije je izašao u novoj odeći i pošao do berberina da mu napravi modernu frizuru - znači, što je moguće kraću.
Posle lekarskog pregleda proglasili su ga „sposobnim za vojnu službu“.


Posle tri dana dozvolili su mu da obeduje u oficirskoj menzi. Pominjao se intervju koji je Ho Ši Min dao švedskom Ekspresu i u kome je izjavio da je spreman da pregovara o primirju s francuskom vladom. Pominjali su i da je ministar spoljnih poslova Žorž Bido (Opet on, mislio je Fransoa) stavio zvanični veto na svaku obnovu pregovora s vijetminovcima, bez obzira na pozitivan stav ministra odbrane Renea Plevena i šefa Državnog saveta Žozefa Lanijela. Te informacije su stigle do logora uprkos cenzuri. Fransoa Tavernije se s mukom uzdržavao da ne sruči sav svoj gnev i prezir na te birokrate, kako je nazivao vojne funkcionere. Koliko su već puta propustili priliku da okončaju taj prljavi rat!


General Navar je 17. decembra 1953. godine došao u Dijen Bijen Fu, u pratnji generala Konjija. Kada je sišao iz aviona, sačekala gaje počasna garda Marokanaca s visokom belim turbanima. Posle doručka je pukovnik De Kastris sam povezao džip i pokazao posetiocu nove utvrde i sve što je pripremljeno, a za njim je išlo desetak vojnih vozila u kojima su bili zvaničnici i fotografi. Pukovnik je pokazao i uporište Gabrijela, na Pavijinom putu, severno od logora.
Malo pre odlaska, Fransoa je uspeo da priđe Navaru i da mu kaže nekoliko reči.
„Upoznat sam sa svim time. Povešću vas u Hanoj. Tamo ćemo sve razjasniti.“
„Hvala, generale.“
Želeo je da se oprosti od Tevenea i Marešala, ali je bilo pet sati, sunce je zalazilo, a polazak se nije mogao odlagati.
Dolina je iz vazduha izgledala mala i nekako stisnuta između brda i planina. Prava klopka, mislio je odvraćajući pogled.
General Konji je kazao: „Trista osma divizija je za dva dana prevalila pedeset kilometara. Biće u Dijen Bijem Fuu za manje od nedelju dana.“ Fransoa se uspravio na sedištu i pažljivo ih slušao.
„Ne brinite unapred: imaćemo čime da ih dočekamo“, kazao je nervozno Navar.
„Ali...“
„Ćutite! Imamo i civila u avionu.“
Dakota je sletela u Hanoj po kiši i hladnoći.


U naredna dva dana Tavernijea su u Citadeli ispitivali razni obaveštajni oficiri. Tek su ga na Badnje veče pustili da ide kuda želi. Odgovarao im je na sva pitanja što je mogao tačnije, a da pri tom, zauzvrat, nije dobio nikakva obaveštenja o Lei.
„Mi ovde ne znamo ništa. Čekamo odgovor Obaveštajnog centra iz Sajgona.“
Izašao je iz tvrđave sa zebnjom oko srca i hodao ulicama kojima su on i Lea voleli da se šetaju: Ulicom laka, Ulicom svile... Zastao je kod mesta gde je bio ranjen i pomislio kako se ništa nije promenilo; i pored kiše, sve je vrilo: prodavci supe bili su na svojim mestima ispod kišobrana, baš kao i prosjaci.
Fransoa je odjednom zastao i zagledao se u neko stvorenje zgrčeno ispod limene ploče.
Da mu je neko rekao da će se jednoga dana obradovati što vidi čudovište od prosjaka i to toliko da ga izljubi, veoma bi se začudio. Kada ga je pozvao po imenu, nesrećnik je podigao glavu. Izgledao je gore nego što ga se Fransoa sećao. Oči su mu gorele od groznice i činilo se da ga ne prepoznaje. Fransoa se sagnuo.
„Ja sam Lein muž.“
Na te reči prosjaku oči zasjaše i on pokuša da se pridigne, ali se opet srušio.
„Potraži bicikl-rikšu“, kazao je Tavernije dečaku koji je stajao u blizini.
Dečak je otrčao i uskoro se vratio s vozilom koje je odavno trebalo da ode u penziju. Fransoa je ubacio Điaua u rikšu, ne osvrćući se nimalo na vozačevo negodovanje.
„Vozi na stanicu!“
Uz sam kolosek se nalazio hotel za domaće goste, čiji je vlasnik bio bivši sluga u kući Rivijerovih.
„Sačekaj tu!“, kazao je Fransoa vozaču.
Čim je ušao, osetio je miris supe i prljavštine. U naslonjačima kod ulaza sedele su dve žene, jedna veoma stara i mršava, a druga mlada i podebela. Nijedna se i ne pomeri.
„Ja sam rođak Rivijerovih, treba mi dvokrevetna soba“, kazao je na vijetnamskom.
„Hotel je pun“, odgovorila je debela na francuskom.
On izvuče podebeo svežanj novčanica i zamaha joj ispred nosa.
„A da li vam ovo nešto znači?“
Uzela je novčanice i sa bezočnim osmehom pokazala na tablu na kojoj je visilo nekoliko ključeva:
„Soba broj dva.“
Uzeo je ključ i vratio se noseći Điaua. Debela ga je mrko pogledala, ali je pogled kojim joj je uzvratio bio takav da se uzdržala od bilo kakve primedbe.
Soba nije izgledala tako strašno kao što se plašio. Strpao je Điaua u jedan krevet, pokrio ga i sišao u predvorje.
„Gde mogu da nađem lekara?“
„U prvoj ulici desno: videćete tablu. Neće valjda da nam krepa ovde?“ Fransoa joj ne odgovori.


„Ima gadan bronhitis, a svakako i skapava od gladi“, zaključio je lekar, kineski melez.
Posle dva dana Điau se malo pribrao i groznica je prošla. Zadivljeno je gledao oko sebe:
„Prvi put spavam u pravom krevetu!“
Ta dva dana Fransoa je pokušavao da telefonira Lijen u Sajgon, ali nije uspeo da je dobije. U hotelu Metropol vlasnik ga je srdačno primio, isto kao i osoblje hotela. U baru nije video nijedno poznato lice: bili su to neki drugi dopisnici i novinari. Kada su mu videli ožiljke i vojničku frizuru, neki su želeli da razgovaraju s njim, ali nije bio previše uljudan i nastojao je da ih se reši. Popio je konjak i vratio se do Điaua.
Na ulicama je, uprkos kiši, vladala prilična živost: bio je Božić.


Điau nije mnogo znao o Lei. Izgubio joj je trag kod Čijem Hoa, gde je saznao da su vijetminovci držali zarobljenu neku belu ženu i da je ona umrla. Po opisu koji je dobio, to je mogla biti Lea. No kako bi čovek mogao biti siguran?... Azijcima su sve belkinje bile slične... Svi podaci koje je prikupio govorili su o smrti neke belkinje. Vratio se u Hanoj da sazna nešto više, ali nije doznao mnogo. Možda bi on...?


Dva dana posle Božića, Tavernijea su pozvali iz Obaveštajnog centra. Unezveren i u žurbi da ode, šef te službe mu je dao otkucani tekst telegrama, koji je glasio: „Neka belkinja, nakon što je ubila mladu violinistkinju u novembru, kod Ngan Sona, pogubljena je u vijetminskom logoru.“
Zurio je u prazno i opet video Leu kraj uzglavlja Numaj... Zašto bi je ubila? To nije imalo nikakvog smisla. A ipak...
„Čujte, stari, neće vam valjda pozliti?“
Fransoa je ustao i izašao. Ulice su bile mračne, vetar je duvao, sipila je sitna kiša, a zvona hanojske katedrale oglašavala su večernju službu. Nagonski je pošao ka crkvi.
Bila je puna žena, dece i staraca, koji su zaneseno pevali i molili se. Zavukao se u neki mračan ugao, uronio lice u šake i zaplakao.

22.


Bez Sja Đingine nege i Kijenove ljubavi, Lea ne bi stigla živa u Tijen Jen.
Njihova mala skupina je pod najtežim uslovima prevalila sto pedeset kilometara koji su ih razdvajali od mora, jer su morali da se čuvaju i Francuza i vijetminovaca; povremeno su krali hranu, a ponekad zbog nje i ubijali. U tom delu Tonkina, opustošenog ratom, sretali su golu, napuštenu decu, koja su im se bacala pred noge i zapomagala od gladi. Neki su imali povređenu ruku ili nogu, što je bila posledica naletanja na mine. Kijen i Sja Ding su ih uglavnom terali, a Čau i Vin su im povremeno krišom davali malo pirinča.
Numajina smrt je paralisala Leino rasuđivanje. Sećanje joj je bilo zbrkano. U nekom trenutku bi nabrala obrve, a zatim bi se nasmejala ili bi zaplakala, pa bi dozivala oca i majku. Pogled na osakaćenu decu nije je podsećao na njenu sopstvenu decu. Česte glavobolje su je iznurivale, pa bi stezala rukama slepoočnice, čekajući da bol prođe. Pri svakom zaustavljanju Kijen bi je odveo na stranu i vodio bi s njom ljubav. Širom otvorenih očiju, puštala gaje da radi šta hoće, i izgledalo je da uživa u tome, ali nije se čuo nijedan uzdah niti ijedna reč. Samo bi dugo podrhtavanje celog njenog tela stavljalo do znanja Kijenu da ona, ipak, uživa, mada je on želeo da je čuje kako ječi ili kako ga izaziva. No ona nekadašnja Lea je ostala na šumskoj čistini, iznad Numajinog tela. U časovima odmora, njoj se činilo da čuje violinu svoje prijateljice, pa bi zaspala sa osmehom na usnama, dok bi joj se suze slivale u kratku kosu.
Lea je sa ostalima hodala sve do Lok Bina, na pet dana hoda od Fo Bin Đije. Ali noćno pešačenje, vlaga jezerske oblasti i ledeni vetar, koji je duvao brzinom od sto kilometara na sat s padina Mau Sona, iscrpli su joj i ono malo snage. Kijen je naredio Vinu i Čauu da naprave nosila. Da bi izbegli farncuske patrole, odmarali su se danju, a hodali noću, polazeći na put tek u sumrak. Sporo su napredovali. Sja Đing bi se ujutru pobrinula za Leu i nahranila je, pa bi krenula ispred njih, kao izvidnica; prolazila je pored seljaka i vojnika, koji na nju nisu obraćali nikakvu pažnju, i kupovala pirinač od trgovčića kraj puta. Ponekad bi našla i suvo meso, ili ribu i malo voća, i sve je trpala u ranac na leđima. Nikome ta stara, bezuba seljanka nije bila sumnjiva.
Posle Din Lapa sretali su porodice iz naroda Jao i grejali se kraj njihove vatre, a da im ovi nisu postavljali nikakva pitanja. Posmatrali su Leu radoznalo i sa odstojanja. Išli su duž Son Ki Kunga, pored velikih venaca stena od crvenkastog peščara. Malo pre skele kojom su hteli da pređu reku napali su ih marokanski strelci, koji su se veoma iznenadili kada su na nosilima ugledali belkinju; to iznenađenje ih je koštalo života. Svežanj novčanica i nož prislonjen uz leđa ubrzali su skeledžiji reflekse, pa ih je prevezao preko reke u rekordno kratkom vremenu. U Tijen Jen su stigli po mraku.
Sja Đing je taj gradić obišla tražeći kuću svoje braće i sestre, ali je cela četvrt nestala. Od nekog starca je saznala da joj je sestra Da Luo izbegla u selo Dam Ha, na samoj obali. Vin je pošao s njom da pronađe neku džunku ili sampan. Na plaži kod Dam Haa dadilja je odjednom potrčala, i to najbrže što su mogle njene izmorene noge, u susret nekoj skupljačici školjki, jer je u njoj prepoznala sestru. Izljubile su se i glasno vikale od radosti. Da Luo je pomogla Vinu da iznajmi prilično dobru džunku. Uz nadoknadu od nekoliko hiljada pijastera vlasnik je pristao da ih lično vozi kroz Tonkinški zaliv do Ha Koja, a zatim pored ostrva Vin Tuk, sve do mesta gde je bila Kijenova džunka, i da pri tom ne postavlja nikakva pitanja.
Narednog dana su se ukrcali na džunku, a i dadilja je pošla s njima. Nije želela da ostane sa sestrom, koja je nameravala da se pridruži mužu u vojnoj bazi „Šiljata pagoda“ gde su prevaspitavali tvrdoglave vojnike, na veliko zadovoljstvo vijetminovaca, koji su uživali u zlostavljanju tih „izopačenih“ nesrećnika. Južno od ostrva Tra Ko, povezanog s kopnom prevlakom dugom jedan kilometar, Kijen je konačno našao svoju džunku i tri sampana, koje su njegovi ljudi zakamuflirali vrećama pirinča. Fred je dobro obavio svoj posao.


Kijenova džunka se polako udaljila od indokineske obale, a sampan i su je pratili do pola puta za Vej Čeu i Vin Tuk, pa su se vratili. Na brodu su bila petorica mornara, a svi su bili odlični strelci. Narednog dana su primetili da im u susret ide druga džunka, koja im šalje neke signale.
„To je Fred!“, povikao je Kijen, motreći kroz dvogled. Trebalo je da Fred stigne iz Pak Koja. Uspešno su izbegli francuske i kineske straže. „Neka nas duhovi mora i dalje štite!“, kazao je Kijen.
Dve džunke su bez teškoća nastavile plovidbu do tesnaca Haj Nan. Moreuz koji je odvajao ostrvo od Kine bio je nezgodan za plovidbu, jer je vreme bilo maglovito; svetla farova su se jedva videla u magli. Navigator je izbegavao peščane sprudove samo zahvaljujući tome što je poznavao oblast. Kijen je bio kraj njega, pognut na pramcu, i usmeravao ga. Po izlasku iz kanala magla se konačno razišla.
Lea je bila bolesna i nije izlazila iz kabine.
Na nekoliko kilometara od Haj Nana zaustavila ih je kineska carinska džunka. Mada su im papiri bili u redu, Kijen je morao carinicima da isplati veliku sumu, i to je učinio bez oklevanja: takav je bio običaj, i bolje je bilo naleteti na potplative carinike nego na nemilosrdne gusare, koji su u svakom slučaju ubijali one koje presretnu da bi se dočepali broda i žena, ako ih je bilo, a kasnije bi te žene prodavali po javnim kućama.
Vreme se prolepšalo, a Lei više nije bilo mnogo muka, pa se popela na palubu.
Putovali su već četiri dana i prošli su pored desetak manjih ostrva.
„Kakva je to zemlja?“, pitala je Lea.
„Portugalci su je zvali Sangčuen, a to su zapravo Ostrva svetog Jovana.“ Nešto kasnije su prošli pored Makaoa, koji su zvali i „kineski Monako“.
„Vodiću te tamo“, kazao je Kijen. „Videćeš četvrt Praja Grande: izgleda kao da si na Azurnoj obali, ili u Ulici Felisidade u Čolonu, u Gran mondu. U kineskoj četvrti je svaka kuća igraonica ili, kako oni kažu, kaza de žorgo. Od 1946. godine Makao spada i među najveće uvoznike zlata u svetu.“
Najzad su na ogromnom ušću Biserne reke ugledali prvo predgrađe Hongkonga - ostrvo Lantau.


Te večeri je Lea spavala u apartmanu hotela Peninsula, divnog dvorca iz dvadesetih godina, i činilo se da je veoma daleko od Indokine i rata.
Bili su tu tek tri dana kada je u sirotinjskoj, prenaseljenoj četvrti Šek Kip Mej izbio veliki požar. Celoga dana i noći prolazili su vatrogasci i ambulantna kola, trešteći sirenama. Crveni krst i dobrotvorne organizacije pokušavali su da nađu smeštaj svima koji su ostali bez ičega. Šatorska naselja su nicala na sve strane, a organizovano je i prikupljanje novca za pedeset tri hiljade izbeglica.
* * *

Kineski lekar, koga su pozvali da je pregleda, prvi je kazao Lei da je već tri meseca trudna. To ju je ostavilo potpuno ravnodušnom. No Kijen je, za razliku od nje, blistao od sreće.
Njeno opšte stanje se iz dana u dan poboljšavalo. Strašna mršavost se pretvorila u elegantnu vitkost, a obrazi su joj se malo zaoblili. Samo je njen pomućeni pogled odavao duhovno rastrojstvo. Postepeno joj se, u odlomcima, vraćalo sećanje na život pre tog košmara, iz koga nije mogla da se izvuče, i na sve ono što je bilo pre njenog odlaska s konvojem Rafal. Svako novo sećanje je bilo izvor takve patnje da ga je svesno potiskivala, pribegavajući trenutnom uživanju u lepom komadu svile i nakitu ili tražeći potpuni zaborav u opijumu.
Čitavo to vreme među vijetminovskim partizanima nosila je oko vrata platnenu vrećicu s nekim važnim sitnicama: Numajinom propusnicom, koju joj je devojka dala posle atentata u Hanoju - na poleđini je Lea kasnije pročitala da je to bila vrsta vijetminovske lične karte - s malim Budom od žada koji joj je poklonio Điau, jednim dečjim crtežom i preširokom burmom, kao i fotografijom troje dece, od kojih je jedno bilo beba. Lea nije znala ko su ta deca, a nije se usuđivala da pita Kijena.
On je iznajmio lepu vilu u rezidencijalnoj četvrti Viktorija, gde je stanovao ugledan svet. Bilo je potrebno mnogo dolara da bi vlasnik, bogati Kinez, prihvatio meleza kao stanara; no obradovalo ga je što je njegova lepa žena bila Evropljanka... Sja Đing se uselila s njima; Lea nije pokazivala nikakve namere da se meša u uređenje kuće, čime se pozabavio Kijen, a ona je, u međuvremenu, bila zadovoljna i boravkom u hotelu Peninsula u Kovlunu.
Lea je u početku rado ostajala sama u velikom pozlaćenom hotelskom salonu sa stubovima, gde je pijuckala toplu čokoladu, čaj ili šampanjac, sedeći kraj velikih mermernih podupirača. Posmatrala je živ saobraćaj napolju, automobile, bicikle i rikše, dok su kuliji i pešaci žurili na sve strane, prema pristaništima feribota koji su plovili između ostrva i kontinenta. Često je ulazila na neki od tih feribota i odlazila u Centralni okrug, a zatim se vraćala u Van Čaj, lučku četvrt punu mornara iz celog sveta, gde su noću barovi bili prepuni, jer su svi u njima tražili sreću. Danju je taj kraj bio pun siromašnih radnika, bučnih i živopisnih, koji su se pravili da ne vide elegantnu Evropljanku. Volelajeda šeta kejom gde su bili najbolji proizvođači nameštaja i gde je mirisalo na sveže sečeno drvo i lepak. Lea se provlačila između komoda, stolova i stolica, ili bi hodala kolovozom, izlažući se opasnosti da je obori neka rikša ili da je udari užurbani taksi. Jednoga dana je kod nekog lokalnog krojača poručila običnu crnu odeću, kakvu su nosile starice u pučkim četvrtima; na njeno najveće čuđenje, kada je obukla tu odeću, ljudi koji su je do tada izbegavali i pravili se da je ne vide počeli su da joj prilaze sa osmehom, a naročito su je žene često dodirivale na ulici, valjda da bi se uverile u stvarnost onoga što vide.
Stomak joj je ispod kratke jakne postajao sve vidljiviji. Kijen je bio veoma besan kada ju je video u toj odeći.
„Samo me brukaš!“, vikao je.
No Lea je terala svoje, i uz crnu odeću je nabavila i veliki slamni šešir sa širokom crnom trakom, koju je vezivala oko vrata, baš kao žene iz plemena Haka. Kada bi tako „prerušena“, kako je govorio Kijen, prolazila kroz predvorje hotela Peninsula, nastajala je tišina puna neodobravanja, koje su ispoljavali ne samo belci već i domaći gosti. No ona nije na to obraćala pažnju i smatrala je da je ta odeća praktičnija za obilazak kolonije Njenog kraljevskog veličanstva, mlade britanske kraljice Elizabete II.
Iz Vančaja je odlazila tramvajem do Vesterna, prvog engleskog uporišta iz 1841. godine, a odatle na glavnu pijacu. Mogla je tako da provede po ceo dan lutajući uličicama koje su je podsećale na kinesku četvrt u Hanoju. Većina trgovaca i zanatlija je bila okupljena po esnafima; u restoranima se moglo naći samo zmijsko meso; bili su tu i apotekari i travari, pogrebnici, pisari, štampari, graveri, umetnički rezbari slonovače, žada, drveta ili kamena, krojači, medijumi, mehaničari za bicikle, a svi su radili na površini od po tri kvadratna metra, u radnjicama pokrivenim talasastim limom, na drvenim sanducima. Robu su izlagali na pločnicima, a ponekad i na kolovozu.
Za Leu je najzabavnija bila Pijaca lopova na uglu Ulice lestvica i Holivudskog bulevara. Ta ulica s mnogo stepenica bila je omiljeno mesto ljubitelja antikviteta i kolonijalnih retkosti. Tu su se mogli naći stari vezovi i porcelan star hiljadu godina, a bilo je i radionica za popravku motora i ventilatora. Lea je kupovala bez snebivanja i vraćala se kući s figurinama boginja i fino oblikovanim burmuticama.
U tim lutanjima nikada nije propuštala da svrati u Hram Man Mo, svetilište boga književnosti i mandarina, gde bi zajedno s gomilom vernika zapalila štapiće. Povremeno bi se zaželela svežeg vazduha i zelenila, pa je išla u botaničke i zoološke bašte pune ptica, gde su meštani ujutru i uveče radili gimnastičke vežbe tajđiđuen, koje su delovale kao usporeni balet. Lea je mislila kako treba da im se pridruži, i to svaki put kada bi videla mlade i stare, muškarce i žene, kako predano vežbaju. Ulazila je i u uspinjaču na Garden roudu i vozila se do Viktorijinog vrha. Kada je prvi put otišla tamo, divila se ogromnom zalivu i pogledu na Hongkong i Kovlun, na bezbroj ostrva i ostrvaca, kao i živom pomorskom saobraćaju između ostrva i kontinenta. Bilo je tu malih jedrilica za turiste, vojnih brodova, tankera, feribota, džunki, ribarskih brodova, trgovačkih lađa, parobroda, i svi su plovili unakrsno, na sve strane. Džunke su često imale narandžasta jedra, koja su podsećala na krila slepog miša, i klizile su skladno i neosetno usred te moderne flote; sampani su podsećali na bezbrojne insekte koji zuje unaokolo. Kada bi se popela Lagard roudom, videla bi drugu stranu ostrva, Aberdinsku luku i zaliv Repals, kao i ostrva Lama i Lantau, osećajući uvek isto divljenje za dela ljudskog duha i prirode. Sedela je na klupi na promenadi, i malopomalo joj se vraćalo zanimanje za svet oko nje.
Na jednoj od tih klupa je prvi put osetila da je dete oživelo. Taj drhtaj je otključao vrata njenog sećanja. U munjevitom blesku je videla lica svoje dece: Adrijena, koji je ličio na njenog oca, ilepo lice svoje male ćerke Kamij. Osetila je njihova tela uz svoje i mala devojčicina ustašca kako traže njenu dojku. Selila se njihove meke kože i boje očiju. Zatim su iz tame izronila i neka druga lica. „Montijak!“, prozborila je sasvim glasno.
Tik kraj nje je prošla grupa kineskih srednjoškolaca u uniformama. S neodobravanjem su odvraćali poglede od te belkinje u sirotinjskoj kineskoj odeći; ruku oslonjenih o kamenu klupu, ljuljala se napred-nazad dok joj je na licu, okupanom suzama, lebdeo čudan osmeh.
Kako je mogla da ih zaboravi?... Odgovor se pojavio u obliku krvavih slika i prizora nasilja koji su iz nje cedili svu snagu dok je sedela pod hongkonškim nebom, na kome se ganjalo nekoliko belih oblaka. Čitavi delovi sećanja polako su joj se vraćali, ali ih je ona uporno potiskivala jer su bili previše bolni. No to više nije uspevala.


Narednog dana se probudila iz sna sa krikom: „Fransoa!“ Kijen, koji je ležao pored nje, takođe se probudio i poskočio.
„Fransoa?“, upita je i zagleda se u nju.
Mladi čovek je već neko vreme osećao i besno posmatrao kako se Lei vraća pamćenje i kako mu ona izmiče.
Hteo je da je uzme u naručje, ali se ona izmakla.
„Odgovori mi!“, kazala je oštro.
Ležeći nag na leđima, ruku skrštenih ispod potiljka, promrmljao je, s nekim neodređenim osmehom:
„On je mrtav.“
Ona se lagano pridigla, odmakla mrežu protiv komaraca i prešla preko sobe. Naslonila je čelo i zaobljeni stomak na hladno prozorsko staklo... Ne, nije istina!... Fransoa je živ, osećala je to. Kijen se vara... Ili nju obmanjuje... Ne, ne bi to uradio, bilo bi previše surovo i kukavički!... Podigla je ruke do glave. Mora da razmisli, da prikupi sva sećanja koja su se s vremena na vreme javljala i probere ona prava. Ako Fransoa nije mrtav, šta ona traži tu s Kijenom, i zašto je trudna s njim?
To je trebalo sakriti od Kijena. Okrenula se ka njemu, nesvesna suza koje su joj brazdale obraze i onesvestila se.


Kada se osvestila, ležala je na krevetu prekrivena čaršavom. Hotelski lekar joj je dao injekciju.
„Gospođo, morate da se odmarate. Mislite na dete.“
Kada su ostali sami, Kijen je seo na postelju kraj nje.
„Nisam hteo da ti to tako naglo saopštim... Desilo se u brdima, kada smo krenuli da te tražimo. Upali smo u zasedu. Fransoa je poginuo na mestu, a ja nisam mogao baš ništa da učinim...“
„Gde ste ga sahranili?“
„U Ngija Dou.“
„Je li još neko stradao?“
„Jeste, još dva legionara ijedan Meo ratnik.“
„Da li si obavestio francuske vlasti?“
„Jesam, u Tap Mijeu, nedaleko od Hanoja.“
„Kada se rat završi, otići ću po njegovo telo i doneću ga kući... Sada me malo ostavi samu...“
Kijen se nagnuo da je poljubi, a ona se izmakla. Izašao je iz sobe, osećajući olakšanje. Bojao se vriske, suza, ali nije bilo ničega sličnoga... Baš su čudne žene, mislio je, kao keruše su, treba im gospodar: ako taj nestane, vežu se za sledećeg. Obavezno se vežu za onoga ko im pruža zadovoljstvo i ko im napravi dete. Kada se njegovo dete rodi, smestiće se svi u vilu u četvrti Viktorija, a on će preuzeti sve u svoje ruke: okončaće Leine skitnje po kineskim četvrtima, pa će ona zbilja biti elegantna gospodarica njegove kuće, neophodna za dobar utisak pred poslovnim partnerima.
* * *

Od toga časa, bez obzira na sumnju koja ju je raspinjala, i na pomisao da je Fransoa možda zbilja mrtav, i da je Kijen kazao istinu, Lea je počela da priprema bekstvo.
Bio joj je potreban engleski doktor koji bi pratio njenu trudnoću. Postajala je sve zahtevnija i tražila je uvek nešto novo. Kijen joj je svakodnevno davao velike sume za nabavku antikviteta, koje je toliko volela. Pretraživala je luksuzne radnje u blizini hotela, a zatim je prešla na Nejtan roud i kupovala nakit, engleska kolica za bebu, odeću za sebe i za bebu, a Kijen je sve to plaćao bez reči.
Upoznala se s mladom Kineskinjom koja se bavila aranžiranjem cveća u hotelu. Govorila je više jezika, a sasvim dobro francuski, pa su mogle da se sporazumevaju. Čin Hua5 je bila polaskana tolikom pažnjom jedne Evropljanke i nastojala je da napuni Lein apartman najlepšim cvećem.
Jednoga dana ju je Lea zamolila da je odvede do svojih cvećara, u kojima se snabdevela cvećem. Čin Hua ju je pozdravila i prihvatila predlog, i narednog dana su pošle u Kovlun. Celo prepodne su provele po cvećarama Lajon Rok rouda i po okolnim ulicama. Ceo taj kraj je bio neka vrsta pijace i kupci su mogli da nađu sve što požele. Na Nga Cin Long roudu ste imali utisak da šetate po začaranoj bašti. Pošto su završile s biranjem cveća, Čin Hua je trgovcima naložila da sve što je odabrala odnesu u hotel.
„Jeste li gladni? Želite li nešto da pojedemo?“, pitala je Čin Hua, pokazujući ulične tezge.
Uzele su pržene banane i čaj. Na kraju Lajon Rok rouda Lea je ugledala neku jasnožutu zgradu i upitala Čin Huu šta je to.
„To je hram Vong Taj Sin“, kazala je Kineskinja.
„Hajdemo tamo!“, kazala je Lea, ne zapažajući da devojka okleva.
Pred hramom s crvenim i zlatnim stubovima otegao se red vernika, a neki su klecali na stepenicama i molili se ili ostavljali ponude.
„Kakva je to buka?“, pitala je Lea.
„To je čim“,kazala je njena pratilja i dala sto centi starici koja je sedela na pragu. „Ranije je to bilo zabranjeno za publiku, ali se sada može platiti ulaz i učestvovati u obredu.“
Unutra je odjekivala buka čima, a devojka je uzela dve drvene posude i štapiće i dala ih Lei.
„Tresite posudu, kao i svi drugi, dok jedan štapić ne padne. Videćete koji je broj na njemu, a proročica će vam kazati šta to znači.“ Lea je dobila broj 6.
„To je dobar broj“, kazala je Kineskinja. „Sada pomislite na nekog rođaka ili prijatelja.“
Fransoa, pomislila je Lea i zatresla posudicu.
Pao je štapić s brojem 913.
„Baš imate sreće. To je vrlo, vrlo dobar broj!“
„Zašto?“
„To znači večni život.“
Znala sam da nije mrtav, pomislila je Lea.
Pošto su zapalile štapiće, izašla je iz hrama sva srećna. Krenule su Ulicom Tung Tau Cuen, ne obraćajući pažnju na prosjake i začuđena lica prolaznika, sve dok joj prijateljica, vukući je za rukav, nije kazala:
„Ne treba da se zadržavamo ovde. Nije bezbedno.“
Lea se osvrtala na sve strane. Po čemu je ta ulica bila drugačija od ostalih u koloniji? Isti komadi crvene tkanine s crnim i belim slovima visili su s dronjavih fasada i isto rublje se sušilo razapeto preko ulice; videli su se i kavezi s po dve-tri ptice. Ulicama se tiskala ista loše odevena gomila, u bluzama i pantalonama od sjajne crne tkanine koju su zvali „platno mirisnog oblaka“, i u obući s drvenim đonovima koji su lupkali po pločnicima. Čin Hua je skoro potrčala, pa je Lea, otežala zbog stomaka, jedva mogla da je stigne.
„Sačekajte... Kuda tako jurite?“
„Preblizu smo ’Ozidanog grada’.“
„Štaje to?“
„To je drugi naziv za Kovlun.“
„Pa zar već nismo u Kovlunu?“
„Malo je složeno za objašnjavanje. Priča je počela 1898. godine, kada su Englezi na 99 godina zakupili takozvane Nove teritorije. Jedno selo je ostalo pod vlašću Pekinga, a to je bio Kovlun. Nije imalo zidine i nije donosilo nikakve teškoće. No grad se širio, i ovo selo se našlo usred velikog novog grada, koji je bio pod britanskom vlašću. Ubrzo su u Kovlun počeli da se sklanjaju svi mogući razbojnici, a policija je odbijala da zalazi u naselje. Pošto su rasterali stanovnike, Japanci su podigli zidine. Posle njihovog odlaska, ranije stanovništvo se vratilo, a pridružili su se i oni koji su pobegli od komunizma. Bogataši iz Čang Haja i Kantona dolaze u taj kraj da nađu telohranitelje i ubice. Ne treba ići sam u hram gde smo bile, jer je on granica između „Ozidanog grada“ i ostatka Kovluna. Tu se svakoga dana dešavaju ubistva, silovanja, otmice.“
„Zar policija ništa ne preduzima?“ Čin Hua je slegnula ramenima.
„Niko ne želi sukobe s komunističkom Kinom. To je svet droge i nasilja. Ulice su uske i pune otpada, stepenice ne vode nikuda, hodnici vode s jednog kraja na drugi. Najčešće nema ni struje ni telefonskih veza. Stranac koji tamo uđe obično ne izađe živ.“
„A ipak ništa ne obeležava granicu između „Ozidanog grada“ i Kovluna. Ulica Sung Tu Tau Cuen je puna radnji, apoteka, tezgi uličnih zubara.“
„Ima tu i tajnih banaka, krivotvoritelja dokumenata, pušionica opijuma, zatvorenih javnih kuća...“
„Krivotvoritelja dokumenata?“, prošapta Lea.
U celoj svojoj indokineskoj zbrci, izgubila je sve papire koji bi potvrdili njen identitet. Kada se malo pribrala, govorila je Kijenu o tome i on je obećao da će se postarati da to reši.
Kada ga je ponovo pitala za to, odgovorio joj je: „To sad rešavamo.“
Zaustavile su taksi. Kada je ušla u njega, Lea je videla Freda, koji se zaklanjao iza neke prodavnice novina. Pobelela je od besa: kud god da pođe, Kijen je slao Freda da je prati, ili Vina, ili nekoga od čuvara Kineza. Nisu baš ulazili u prodavnice na Nejtan roudu, ili u radnje na Pijaci lopova, ali su bili negde u blizini. Neko vreme se pretvarala da to ne primećuje, a onda je zamolila Kijena da im kaže daje više ne prate. „To me rastužuje, kao da nemaš poverenja“, kazala mu je. On je obećao da će ih povući, ali je bilo očito da nije održao obećanje.


Vreme se naglo promenilo. Usledili su naleti veoma hladnog vetra, a zatim se magla spustila na Hongkong. Lea nekoliko dana nije uopšte izlazila, već je igrala karte s novom prijateljicom, koja je svraćala do nje čim bi završila posao. Ona je poticala iz skromne ribarske porodice, koja je stanovala na džunki u Aberdinskoj luci. Njeni roditelji su se mnogo žrtvovali da bi školovali ćerku u najboljim školama u koloniji. Devojka ih je veoma volela i cenila. Kada je Lea kazala da bi ih rado upoznala, Čin Hua se odjednom zbunila.
„Oni su prosti ljudi i govore samo kantonski“, kazala je.
„Ne budi luda, ja veoma želim da upoznam tvoju porodicu“, odgovorila je Lea.


Negde oko 15. marta počela je sezona kiša i temperature su porasle. Kuća u četvrti Viktorija bila je uređena, ali je Lea stalno nalazila neke nove razloge da se ne preseli u nju: jednom je to bio miris boje koji bi mogao da naškodi bebi, drugi put nije želela da se udaljava od lekara, koji joj je bio neophodan. Najzad je pristala da se iseli iz Peninsule, ali pod uslovom da Čin Hua često dolazi u posetu i da može i dalje da šeta po ostrvu.
Uspela je da prevari budne Kijenove uhode i da pošalje dva pisma, jedno za Lijen, a drugo za Fransoaz:


Draga Lijen,
Sigurno svi u Sajgonu misle da sam mrtva. Ako dobijete pismo i pogledate datum, videćete da to nije tačno. Posle događaja koje sada ne mogu da nabrajam, stigla sam u Hongkong, i tu sam s Kijenom.
Mesecima nemam vesti o mužu. Ako nešto znate, pišite mi na adresu:
Gospođica Von Čin Hua
Hotel Peninsula
Soizberi roud
Cimhatsuj, Kovlun
Oprostite što je pismo tako kratko. Nadam se da ste dobro. Šaljem vam prijateljski pozdrav i
Ljubim vas,
Lea



Draga Franosaz i svi ostali,
Živa sam i dobro mije. Kako su Adrijen, Kamij i Šarl? Mnogo mi nedostaju. Da li znate nešto o tome gde je Fransoa? Ja ovde nemam nikakvih vesti.
Trenutno sam bez dokumenata i novca. Možete li da stupite u vezu sa Žanom Sentenijem, da se poveže s vlastima koje bi mi omogućile da se vratim kući? Sada sam kod Kijena Rivijera u Hongkongu. Ako dobijete ovo pismo, pišite mi na adresu:
Gospođica Von Čin Hua
Hotel Peninsula
Solzberi roud
Cimhatsuj, Kovlun
Sve vas ljubim, a naročito mališane,
Lea

P.S. Pošaljite mi fotografije.


Na ulaznim vratima vile bio je prikačen crveni plakat, ispisan krupnim crnim kineskim slovima.
„Šta je to?“ pitala je Lea.
„To je ovdašnji običaj, koji se nikako ne može izbeći“, kazao je Kijen. To je fengšuj, koji tera zle duhove i štiti kuću. U Hongkongu se ništa ne radi bez savetovanja sa stručnjakom za feng šuj, koji daje savete o položaju kuće i mestu gde je treba graditi, tako da se pri tom ne uznemire duhovi. Ako se ispostavi da ima zlih duhova, sveštenik određuje obred kojim se zao duh otera. Niko ko živi u Hongkongu ne čini drugačije.“
„Dobro si uradio, nikada se ne zna s tim duhovima!“, kazala je Lea.
Kuća je bila divna, i Lea se raznežila kada je videla bogato ukrašenu dečju sobu. Oduševljeno je zahvalila Kijenu.
„Ništa nije previše dobro za mog sina.“
„A ako bude ćerka?“
„Svejedno mi je, samo da je naše dete.“
Lei se steglo srce, jer se setila da je Fransoa kazao to isto. Okrenula je glavu da Kijen ne pogodi njena osećanja. Kijen se prevario u značenju tog pokreta i privukao je sebi.
„Baš si mi lep poklon spremila, draga“, kazao je.
Otkako su stigli u Hongkong, on se vidno promenio. Skoro svake večeri je večerao s nekim kineskim poslovnim ljudima, a ponekad i sa Amerikancima. Uzeo je kancelarije na Žordan roudu. Bio je i dalje zanosan, ali mu se lice nekako zateglo. Kada se nije bavio poslovima, provodio je subote i nedelje na hipodromu Srećna dolina, gde se kladio u velike sume. Lea ga je jednom pratila na večernje trke, koje su se održavale sredom. Gomila ljudi raznog životnog doba gurala se oko Kraljevskog džokej kluba. Odjednom je nastala potpuna tišina, a konji su istrčali na travnatu stazu, osvetljeni reflektorima. Zatim je masa zaurlala i stala da hrabri džokeje. Prizor svih tih lica, svetlost i senke koje su padale na njih, gužva i metež koji su pratili svako okupljanje Kineza, sve je delovalo zadivljujuće.
Lea je igrala na dobitnike tri uzastopne trke i dobila pet hiljada dolara.
„Šta ćeš s tim parama?“, pitao ju je Kijen.
„Živeću“, kazala je, hladeći se lepezom od novčanica, poput kraljice.
„Tvoj život je kraj mene, zauvek!“
Preplavio ju je talas mučnine. Plašila ga se i taj strah ju je paralisao i kočio, pa se nije usuđivala da ode do francuskog konzulata ili do guvernera kolonije i da zatraži da je vrate među sunarodnike. Ta sopstvena nesposobnost ju je izluđivala. Bio joj je potreban izuzetan napor volje da napiše i pošalje ona dva pisma. Od tada je živela u strahu da Kijen to ne sazna i da ne počne da joj se sveti. Šta se desilo sa onom odvažnom devojkom koja se suprotstavljala Gestapou i miliciji? Zato je nastojala da ostavi što više novca na stranu, sama ili uz pomoć Čin Hue.


Početkom aprila, mlada Kineskinja je pozvala gospođu Rivijer na praznik boginje mora Tin Hau. Njen otac ih je vozio svojim brodom do hrama Dai u Zalivu hrama. To je bila velika čast, jer je malo belaca prisustvovalo tim trodnevnim obredima.
U zoru su dve mlade žene, veoma elegantno odevene, ušle na džunku ukrašenu zastavama, kićankama i crvenim i zlatnim trakama. Zatim je brodić, pun nakićenih rođaka i prijatelja, napustio Aberdinsku luku, u povorci brojnih sampana, džunki, šalupa i čamaca, koji su svi bili puni hodočasnika. Deca su bila odevena u saten ili svilu. Devojčice su bile našminkane, a kose su im bile podignute u punđe, okićene cvećem i perlama: sa dugim naušnicama, izgledale su kao ljupke lutke. Ozbiljno su shvatale svoje uloge i stajale su, uspravne i važne, kraj svojih majki.
Čamci su sa svih strana plovili ka hramovima „nebeske majke“ koja vlada olujama i štiti pomorce i ribare. Najviše ljudi je došlo u hram Dai. Posle tri sata plovidbe, njihov čamac je stigao na Ostrvo hrama, gde su se bili naređali brojni čamci. Uzpomoć Čin Hue i njene majke, Lea je izašla i prelazila s čamca na čamac. Zatim se umešala u masu, koja je nosila ponude, zapaljene štapiće, cveće i pečene prasiće, i uključila se u procesiju. Unutra, u hramu, od zapaljenih štapića se vio toliki dim da se ništa nije videlo. Miris je bio nesnosan. Lei je pripala muka, pa je izašla napolje. Gomila ljudi je čekala da uđe. Dva policajca su pravila red i probijala se kroz gomilu. Odvezli su je u Kovlun, odakle je otišla taksijem do svog lekara, u pratnji Čin Hue.
Doktor je skoro izgubio svoju britansku hladnokrvnost kada je čuo odakle je došla. Naredio joj je da potpuno miruje do porođaja, jer on ne želi da jamči za nju ako ga ne posluša. Lea je bila svesna svoje neopreznosti i nije mu odgovorila. Nije želela da izgubi dete, mada je ono bilo dokaz njenog neverstva. Osećala je da je to dete ipak deo nje.
Tri nedelje posle toga, prevremeno se porodila i donela na svet devojčicu guste crne kose, koja je, i pored svih nezgoda, bila veoma zdrava. To je bilo 7. maja 1954. godine, upravo pre pada Dijen Bijen Fua.

23.


Fransoa Tavernije se 1. januara 1954. godine ukrcao u dakotu kojom je odleteo za Sajgon, zajedno s nekoliko francuskih i stranih novinara. Pili su šampanjac u čast Nove godine. To nije mnogo uticalo na njihovo loše raspoloženje: svi su želeli da se vrate kućama.


Kiša je zahvala prozore automobila koji je vozio Bernar Rivijer i u kome je sedeo Fransoa. Veoma se iznenadio kada je, pod nadstrešnicom nekog hangara, ugledao druga iz detinjstva. Posle ubistva njegove žene i kćeri, kod tog ambicioznog bivšeg službenika Indokineske banke desila se velika promena, pa je postao potporučnik u vijetnamskoj vojsci. Borio se, ne da bi zaustavio širenje komunizma, već da bi pobio što više protivnika. Noću je s nekolicinom drugova, odevenih u crno i nagaravljenih lica, odlazio u kaznene ekspedicije u sela za koja se mislilo da kriju vijetminovce. Serijska ubistva su njegovom bistrom pogledu dala hladnoću i suzdržanost, koje su zbunjivale sagovornika. U mutnom svetlu aerodroma Tan Sun Nut, stojeći u besprekornoj uniformi, zračio je nekim smrtonosnim mirom. Taj dah smrti je bio skoro opipljiv, i Fransoa je, dok se rukovao s njim, pomislio: To je pravi anđeo apokalipse.
„Bio sam ranjen u nogu, što mi je donelo nekoliko dana odsustva, koje sam proveo s Lijen.“
„A kako je ona?“
„Dobro je... Ali...“
„Ali šta?“
„Ona me je i zamolila da te potražim.“
„Zašto nije i sama došla?“
„Htela je da prvo ja popričam s tobom.“
„Pa onda mi kaži šta imaš“, kazao je zabrinuto.
Bernar je usporio, nastojeći da izbegne ambulantna kola koja su jurila sa upaljenim farovima.
„Reč je o Lei... Hej, da li si lud!“
Auto je udario u ivičnjak i zaustavio se kraj neke bicikla-rikše.
„Govori... šta znaš?“
Fransoa ga je zgrabio za jaknu i prodrmusao.
„Mrtva je.“
Tavernijeove ruke su se odvojile od Bernarove jakne i nemoćno pale kraj tela.
„Kako to znaš?“
„Stigao je nezapečaćen koverat Vojne obaveštajne službe, adresiran na tebe, a istovremeno je došlo i pismo od Kijena za Lijen.
„Hajdemo do kuće!“
Auto je pojurio i posle pola sata su se našli u Ulici hodočasnika. Na vratima je stajala Lijen, odevena u belo, domaću boju žalosti. Pomerila se da ih propusti.
„Pokaži mi!“, naredio je Fransoa.
Pokazala mu je na sto. Prišao je i uzeo papir ispisan čitkim školskim rukopisom.


Draga sestrice,
Nadam se da si zdrava. Moram da ti javim veoma tužnu vest i oprosti mi što ću ti to ovako saopštiti: naša prijateljica Lea ie mrtva.
Kao što već znaš, pošli smo s Tavernijeom, a zatim smo se razdvojili i nismo se mogli pronaći. Nastavili smo, moji ljudi i ja, a kada smo Lei ušli u trag, vijetminovci su je već bili likvidirali. Samo sam rekonstruisao ono što se desilo: iz razloga koji mi nisu poznati, a izgleda da ih nisu znali ni vijetminovci, ona je ubila Fam Tu Numaj, koja je vodila računa o njoj.
Možeš da zamisliš moju žalost. Da bih zaboravio na sve to, pošao sam na put džunkom, nisam ne znam kuda. Ako se negde smestim, javiću ti. Ako vidiš Tavernijea, kaži mu kako sam sve učinio daje pronađem živu i kako saučestvujem u njegovoj tuzi.
Brini o sebi, draga sestrice, i ne zaboravi brata koji te voli.
Kijen

Fransoa se svalio na stolicu i iskapio piće koje mu je Bernar doneo. „Znam kako ti je, prošao sam kroz to. Pođi sa mnom, osvetićemo je.“ Zureći u prazno, Fransoa je upalio cigaretu i pročitao depešu.


Cenjeni gospodine,
Želimo da vam potvrdimo ono što nam je javila naša služba u Hanoju. Gospođa Tavernije je ubijena u blizini Ngan Sona. Okolnosti ne dozvoljavaju da vam pošaljemo njeno telo, ali ćemo to učiniti čim bude moguće. U međuvremenu, primite naše iskrene izraze saučešča.


Listić mu je ispao iz ruke, a Lijen je kleknula kraj njega.
„Molim te da mi oprostiš, nisam mogla da je zaustavim...“
Zurio je u lepo lice koje se naginjalo ka njemu, i nije ga video, a onda ju je blago nomilovao po kosi, neubedljivo se osmehnuvši. Više bi volela da je vikao, psovao, pa čak i da ju je udario, nego što je morala da vidi taj osmeh.
„Imaš i decu, misli na njih...“
Izašao je na terasu koja je gledala na baštu i dugo stajao na kiši, visoko podignute glave. Kada se vratio, na licu mu se video takav bol da su se brat i sestra okrenuli na drugu stranu.
„Ako dozvoljavaš, Lijen, otišao bih da legnem.“
„Soba ti je spremna.“


Celu sedmicu je proveo zatvoren u sobi, otvarajući vrata samo da uzme novu bocu džina ili konjaka, koju bi povremeno zatražio. Bernar je kazao Lijen da mu da pića koliko god hoće.
„Bolje pijan nego mrtav“, zaključio je.
Osmoga dana je pozvao Lijen, koja je utrčala u sobu i zastala zagušena smradom. Svaljen na postelju prepunu otpadaka, pepela i pikavaca, sa ogromnim crnim podočnjacima i naraslom bradom, sav prljav, Fransoa joj je kazao: „Donesi mi pribor za pisanje, i čistu odeću.“
„Odelo ti je na peglanju“, kazala je slabim glasićem.
Izašla je i vratila se s papirom i penkalom.
„Sad me ostavi.“
„Nećeš valjda...“
„Ne brini. Ubrzo ću doći.“
Raščistio je sto od praznih boca i seo da piše.


Draga Fransoaz,
Nema više naše male Lee. Mrtva je, mojom greškom, i ja to sebi neću oprostiti. Poveravam vam našu decu. Istom poštom ću poslati advokatu ovlašćenje da vam dodeli sredstva potrebna za njihovo izdržavanje. Znam da mogu računati na Alena i vas i zahvaljujem vam od srca. Pričajte im koliko im je majka bila hrabra i lepai koliko ih jevolela. Kažite i Šarlu, koga smatramo za sina, da se i on brine za decu.
Po mom testamentu, vas dvoje ste njihovi staratelji. Prodajte sve što mislite da treba. Moj advokat je častan čovek i daće vam dobre savete. Oprostite što vam namećem ove obaveze i, u svojoj tuzi, pokušajte da me ne osuđujete previše.
Fransoa

Sasvim mirno je sastavio testament i adresirao ga na svog advokata, a zatim je napisao generalu Salanu:


Generale,
Pokazali ste razumevanje kada ste mi dozvolili da krenem u potragu za svojom ženom, koja je bila nestala, i ja vam zuhvuljujem nu tome. Stigla mije zvanična vest o njenoj smrti. Nemam razloga za život. Želim da poginem u borbi. Molim vas da upotrebite svoj uticaj da me prime u Legiju stranaca, jer želim da odem u Dijen Bijen Fu i da se pridružim drugovima poručniku Teveneu i potporučniku Marešalu. Znate moju prošlost i možete verovati da ću se dobro boriti.
Znam da ćete me razumeti, iako to što tražim nije običaj u Legiji. No sada nemam vremena za obuku u Sidi Bel Abesu.
Unapred vam zahvaljujem i molim da razmotrite moj zahtev.
Fransoa Tavernije

Mirno je zalepio koverte i širom otvorio prozore. Nije padala kiša, ali je vazduh bio pun vlage. Iz mokrog vrta dopirali su jaki mirisi vlažne zemlje i bilja, što je podsećalo na Montijak posle oluje. Video je Leu kako žudno udiše taj vazduh. Na tu jasnu viziju oteo muse jecaj. Neće više nikada trčati kroz vinograde, smejati se munjama, ni izlagati se pljusku, izazivajući oluju i skakućući po tlu koje podrhtava od gromova. Godinama se divio njenoj životnosti i želji da preživi sve patnje. Uništenje takve osobe značilo je napad na sam život. Gurnuo ju je u smrt, znajući za njenu sklonost ka rizicima i neobičnim situacijama. To mu se nije moglo oprostiti. Pomislio je da se ubije, ali mu se to činilo nekako kukavički. Pošto je voleo da ratuje, mislio je kako je bolje da pogine u ratu.
Pri tom to uopšte nije bio njegov rat, nije video sebe među vojnicima koji se bore osamnaest hiljada kilometara daleko od domovine, i to protiv ljudi koji brane svoju zemlju. Nije bio ni od onih koji se bore protiv komunizma s vijetnamskom Bao Dajevom vojskom, i nije mogao a da ne veruje u pobedu vijetminovaca i komunizma, mada jedan deo vijetnamskog naroda komunizam nije ni želeo. To se već pretvorilo u građanski rat: sela u kojima su boravili Francuzi bila su uništena, a narod deportovan ili nateran u redove s onima koji su im pobili porodice i porušili kuće. I pored svojih simpatija za Ho Ši Mina i njegovu borbu za nezavisnost zemlje, nije mogao da ne vidi da se, u ime ujka Hoa, svakog dana obavljaju brojna pogubljenja. Nije osećao stvarnu mržnju prema onima koji su ubili njegovu voljenu. Mržnju je usmerio samo na sebe. Od detinjstva je bio blizak Vijetnamcima i smetale su mu nejednakost i nepravde koje je gledao u toj zemlji. Shvatao je Haja i zašto se pridružio vijetminovcima: on bi na njegovom mestu učinio to isto. Da nije bio toliko vezan za Francusku i njenu čast, možda bi se i pridružio prijatelju u toj pravednoj borbi. No bio je Francuz, a oni su upravo u tom času ginuli u jednoj lepoj dolini, i niko za to nije mario; bili su žrtve lošeg državnog rukovodstva i pohlepnih špekulanata. To je bilo potpuno besmisleno, i njemu je baš zbog toga tamo bilo mesto. Otvorio je vrata i pozvao Lijen.
* * *

Fransoa Tavernije je izašao od generala Navara, koji mu je obećao da će njegovo pismo biti poslato generalu Salanu što je brže moguće.
Provodio je dane s Lijen, prisećajući se njihovog detinjstva i mladosti. Noću bi se napijao po krčmama u Čolonu, a pred zoru se vraćao kući obeznanjen. Pisao je Teveneu i Marešalu da im javi kako je Lea mrtva i da je rešio da pristupi Legiji. Odgovorili su mu: „Čekamo te, nećeš biti suvišan.“
Prošle su još tri bolne nedelje. U Parizu je u Jelisejskoj palati Rene Koti došao na mesto Vensana Oriola. U Sajgonu je život i dalje tekao burno, trgovci su profitirali, a vlasnici barova i javnih kuća zgrtali bogatstvo; vojnici na dopustima su davali i poslednji novčić na devojke i pivo. I pored brojne vojske i povremenih napada, činilo se da je rat negde daleko. Vodio se normalan život, i svi su se pravili kao da neprijatelj nije udaljen samo pedesetak kilometara. O onih dvanaest hiljada ljudi u Dijen Bijen Fuu niko nije govorio, osim štampe u metropoli. U logoru se vodio rutinski vojni život, a krajem januara je neki legionar doneo pismo od Marešala.


Naš logor sve više liči na garnizonski gradić: imamo crkvu sa sveštenikom, bolnicu punu lekara, bordel s devojkama. Trebalo je videti lica naših drugova kada su ugledali „posebni bataljon“ u lepršavim raznobojnim tunikama i sve te momke koji su otvorenih usta buljili u devojke. Za izgradnju javne kuće bilo je i previše dobrovoljaca. Devojke ne stižu da se odmore.
Logor se dosta promenio od tvog odlaska: kao da je dobio konačan izgled, jer je svako utvrđenje okruženo žicom i osigurano daskama i ima sopstveni magacin hrane, municije i napalma. Remontovana su borna kola M-24 a imamo i lovce berkats, spremne da polete. Nastavljamo i svoje padobranske akcije.
Sećaš li se onog zaseoka u koji smo stigli posle Laj Čaua, na Pavijinom putu, u podnožju brega? Sada tog zaseoka nema. Brdašce su ranije zvali „torpiljerka“, zbog čudnog oblika, a sada je nazvano „uporište Gabrijela“. Podseća me na jednu lepu Gabrijelu, koju smo zvali Gabi... Čudna je to zamisao, da se daju ženska imena tim smrtonosnim mestima.
Povremeno nam dolaze neki zvaničnici iz Sajgona i Hanoja, kao i novinari i pisci. Grejam Grinje bio u poseti i sreo se s pukovnikom De Kastrisom. Ovo je mesto ušlo u modu... Mnogo se šapuće da neće biti pozitivnog ishoda, što se tiče odnosa De Kastrisa i Navara. Ako je to tačno, u opasnosti smo da nas potamane kao božične ćurke.
Legionar koji ti nosi ovo pismo je stari drug iz Vermahta, gde je bio na nekom važnom položaju, barem mi se tako čini. Možeš mu verovati. Pričao sam mu o tvojoj želji da nam se pridružiš i on ima ideju o kojoj će ti pričati. Meni je nadređen onaj grozni Tevene, koji želi da ti stegne ruku,
Što i ja činim,
Marešal

„Želite li da pošaljete odgovor?“, pitao je legionar glasnik, koji je govorio francuski skoro bez stranog naglaska, ispijajući konjak koji mu je Lijen donela.
„U pismu mi je Marešal napisao da imate neku ideju?“
„Ona je sasvim prosta: uzmite nečiji identitet.“
„Kako to da učinim?“
„U bolnici svakoga dana poneko umre, ima mnogo ranjenih legionara. Unajmite nekog lekara ili bolničara da vam doturi dokumenta nekoga od njih. Uz malo novca, to se da lako izvesti.“
„I vi ste imali takvo iskustvo?“
„Jesam, u neko drugo vreme.“
* * *

Na dan 2. februara 1945. godine kontraadmiral Kabanije je pozvao Tavernijea u Sekretarijat za nacionalnu odbranu. Pomislio je da je to svakako odgovor na zahtev koji je poslao.
„Sedite, gospodine Tavernije; ovo što ću vam reći je vrlo poverljivo. Verovatno znate da će gospodin Rene Pleven, ministar odbrane, lično doći u Dijen Bijen Fu. On se setio misije koju vam je bio poverio, i želi da zna, u dogovoru sa šefom vlade Lanijelom, da li biste prihvatili novu misiju izaslanika kod Ho Ši Mina?“
Dok je kontraadmiral govorio, Fransoa je stalno mislio: Neće smeti ponovo to da traže! No oni su, očito, smeli.
„Razbiću mu njušku“, promrsio je samome sebi.
Nastala je duga tišina.
„Pa dobro, odgovorite nešto... Šta o tome mislite?“
„Da li vi to mene zezate?“, upitao je divlje.
„Ali, gospodine!...“
„Umuknite! Zbog takvih vladinih svinjarija sam izgubio ženu, Francuska će izgubiti Indokinu, a posle toga i Madagaskar, Tunis, Alžir...“
„Gospodine!“
„Da, to će se desiti s celim kolonijalnim carstvom, koje se koprca u Dijen Bijen Fuu, a to će se desiti i s našim mestom u svetu. Od 1946. godine naši političari misle da mogu da se izruguju čovečuljku Ho Ši Minu. Sa svojim glupostima i lažima, zapravo su oni ti koji su doveli na vlast komunističku partiju u Vijetnamu. Svaki put kada vam je taj čovek pružio ruku, pljunuli ste na nju. Neću biti saučesnik u novom takvom poduhvatu. Rat treba da se dobije oružjem, u skladu s voljom naroda...“
„Kome pomažu kineski komunisti!“
„Pa šta? To nije naša stvar. Vijetnam će biti komunistički, jer vi niste hteli da slušate tog čoveka onda kada je bilo vreme za to.
„Bili ste u Dijen Bijen Fuu; zar biste ostavili hiljade ljudi da ih tamo pokolju?“
„A šta mi tamo tražimo?“, pitao je Fransoa, razvlačeći svaku reč i zureći sagovorniku pravo u oči.
Da bi smanjio bes, pripalio je cigaretu, dok je kontraadmiral ustao nastojeći da deluje dostojanstveno. Stao je pred kartu Tonkina i pripalio šibicu.
„Znači, ako sam dobro shvatio, odbijate predlog?“
„Naravo. Ne verujem u iskrenost poslednjih Ho Ši Minovih izjava. One su smišljene da slude strance i da nas navedu da opet izgubimo obraz. Ako gospodin Pleven hoće da me pošalje da se borim u Dijen Bijen Fuu, ukrcaću se u prvi avion. Već sam podneo takav zahtev. Kada sam došao ovamo, mislio sam da ću na taj zahtev dobiti odgovor.“
„Ne znam ništa o tome“, hladno je odgovorio Kabanije i pružio mu ruku. „Do viđenja, gospodine Tavernije. Sve je ovo, naravno, strogo poverljivo.“
„Ako vi tako kažete“, promrmljao je Fransoa izlazeći.


Dva dana kasnije je, zahvaljujući Bernaru Rivijeru, upoznao nekog Amerikanca, ranije pilota kompanije Šeno koji je za „Leteće tigrove“ obavio jednu američku misiju u Indokini 1946. godine. Zaljubio se u Vijetnamku, ćerku profesora književnosti na koledžu Alber Saro u Hanoju, i ostao da živi sa ženom u Sajgonu; radio je za malu aviokompaniju, koja je održavala poslovne letove na linijama između Kalkute, Bangkoka i Hanoja. Živeli su srećno tri godine, a onda mu je žena umrla na porođaju, ostavljajući mu malu Tuj Čau. Na dete su pazile razne dadilje, a on se propio, pa je izgubio klijente. Prihvatao je samo opasne poduhvate i beznadežne pustolovine u koje drugi nisu hteli da se upuste. Što opasnije, to bolje. Jednom su ga iznad Laosa napali vijetminovci i oborili ga, ali se izvukao s nekoliko preloma i dosta ameba, koje je pokupio u prašumi: prepešačioje trista kilometara kroz džunglu i stigao do Kambodžanaca, koji su ga poslali natrag u Sajgon.
Tavernije je upoznao Samjuela Irvina u baru hotela Kontinental. Bio mu je simpatičan jer je mogao da popije dosta burbona. Irvin je bio nežna duša i ispravan čovek, bez obzira na to što je bio alkoholičar. Pio je godinama a da zbog toga nije otupeo. Upoznao je Bernara Rivijera na letu za Hajfong, kada je ovaj saznao za sudbinu svoje žene i ćerke. Stari pijanac je time bio veoma potresen. Kada su se godinu dana kasnije sreli, Bernar mu je kazao za prijatelja koji želi da ode u Dijen Bijen Pu.
Pošto nije dobio nikakav odgovor od generala Salana, Fransoa Tavernije je dve nedelje kasnije iskočio iznad logora i spustio se padobranom.
Pao je na provincijski put broj 41, kraj reke Nam Jun, na izlokanu zemlju gde su se truckali kamioni, i po mesečini je ugledao neku zgradicu, koja se još držala na stubovima. Spakovao je padobran i pošao ka njoj kada su se neki ljudi bacili na njega i polegli ga potrbuške na zemlju.
Izgubio je dah od eksplozije koja je raznela onu zgradicu. „Do vraga, šta uopšte radite ovde?... Niste od naših, zar ne?“
„Upravo sam stigao“, kazao je Fransoa i pokazao na nebo.
„Zar ste bili u onom civilnom avionu koji je nadletao logor?... Imali ste sreće da vas nisu oborili: hteli su da vas gađaju.“
„Što ste digli u vazduh onu kućicu?“
„Vijetminovci su nam postavili zamku. No kažite mi šta radite ovde?“
„Došao sam da vidim drugare, poručnika Tevenea i potporučnika Marešala.“
„Odvešćemo vas u komandu do našeg zapovednika Žiroa, pa vi to njemu objasnite.“


Tavernije odgurnu vojnika koji je stajao na ulazu u glavni štab i uđe u zgradu natrpanu vrećama zemlje gde je neki ađutantpušio i čitao novine. Kraj njega su, pored jednog otvora, stajala dva krupna momka i pričala nešto na francuskom s jakim germanskim akcentom. Ađutant je zlovoljno pogledao u pridošlicu i promrmljao:
„Ah, do vraga s vodom gardista... a šta vi, gospodine, želite?“
„Da služim!“
Ona dvojica podoficira se nasmejaše. Fransoa ih je pogledao popreko.
„U dve reči, želite da stupite u Legiju?“, pitao ga je ađutant.
„Želim, i to pod jednim uslovom.“
„Uslovi... Lepo bogami! Šta pa to znači?“
„Ne želim da trunem ovde. Čuo sam da jedna četa polazi u napad i ja bih pošao s njom.“
Jedan od one dvojice se opet naceri:
„Aha, Vijetčići će se gadno provesti, gospodin stupa na scenu.“
„Umuknite, ne volim baš mnogo ruganje!“, dreknu Fransoa.
Ton mu je bio oštar i zapovednički. Onaj podoficir, pravi div s gadnim licem, odgovori mu:
„Čuj, zamlato, sa mnom treba drugačije da pričaš... inače...“
„Inače...?“
„Saznaćeš kako se zovem.“
Fransoa je prišao i zgrabio ga za opasač, gurnuo ga kroz onaj otvor i izbacio napolje. Zatim je kazao onom drugom: „Na tebe je red da se gubiš.“ Čovek je to i učinio.
Vratio se ađutantu i kazao mu:
„Molim vas da obavestite zapovednika da gospodin Fransoa Tavernije želi da stupi u Legiju stranaca. Idite, prijatelju!“
Čovek je delovao zbunjeno i nije se pomerao.
„Požurite, prijatelju, nemam vremena za gubljenje!“
Ađutant polako ustade, začuđeno pogleda tog neobičnog čoveka i sporim korakom izađe iz prostorije. Fransoa je zapalio cigaretu, seo na ađutantovo mesto i počeo glasno da razmišlja:
„Dakle, pošto nisam smeo da se ubijem, da vidimo hoće li vijetminovski meci biti delotvorniji. A i inače će to biti baš moderno... Suočiti se s neprijateljem i poginuti za Francusku!“
Nije dugo čekao, kad začu dreku spolja:
„Ovo je pravi bordel, šta mi to pričate? Da vas je civil otpremio kroz vrata!“ Na vratima se ukaza neka krupna prilika.
„Uh, majku mu!... Pa šta tražiš ovde?“, razdrao se Tevene. „Čekam te!“
„E pa ako je do iznenađenja, ovo je pravo, i to prijatno...“
Fransoa ustade, pa se rukovaše. Ađutant je zurio u njih, potpuno zbunjen.
„Poručniče, zar ga poznajete?“
„To mi je drugar! Bili smo zajedno na putu broj 4 i na mnogo drugih mesta.
Pusti me, pobrinuću se ja za njega.“
„Dobro, poručniče.“
Ađutant je izašao, a oni su prasnuli u smeh i tapšali jedan drugog po ramenu.
„Baš sam srećan što te vidim, stari! Mada bih voleo i da nisam više ništa čuo o tebi... Kako si izveo da dođeš ovamo?“
„Izveo sam trik Arsena Lupena.“
„Arsena Lupena?“
„Nije strašno, ispričaću ti. Gde je Marešal?“
„Lepi Rože je u ’Beatrisi’. Šta kažu za nas u pozadini?“
„Ne kažu bogzna šta.“
„Nikoga nije briga, zar ne?... Kaži... Misliš li da će Plevenova poseta nešto promeniti?“
„Želiš da ti ja to kažem? To mije najmanja briga... Jedino što me zanima jeste...kada je taj napad?“
Tevene je pripalio lulu, dugo zurio u druga i mahnuo prema okolnim brdima.
„Oni su svuda unaokolo, znam ih ja dobro, namamljuju ljude i teraju nas da radimo šta oni hoće. Napad će biti onda kad oni odluče, u nekom njihovom trenutku. Mi smo u zamci.“
„Ima li mnogo onih koji misle kao i ti?“
„Oni stariji, koji su se borili kod Kao Banga i Tat Kea, i na nekim drugim sličnim mestima. Sve su to dobri vojnici. Zato se svi ljute kada De Kastris maše unaokolo nekim papirima i viče da smo kukavice. Samo ih podbada, kao bika na koridi. Svuda su oko nas i čekaju da bik padne. Oni će zadati poslednji udarac, ali pre toga treba prirediti predstavu. Novinar Monda koji je uporedio Dijen Bijen Fu s lavljom jazbinom bio je sasvim u pravu.“
„Sve je to vrlo uzbudljivo! Najzad ću se malo zabaviti...“
„Ne zanosi se, stari. Ti i ja ćemo se možda zabaviti... Ali ima dosta mladih koji nisu želeli da dođu, i koji svakoga dana iščekuju pismo od majke ili od devojke...“
„Nemoj, rasplakaću se!“
„Pa to i radiš, samo se ne vidi.“
Fransoa mu dobaci kratak pogled, misleći kako je Tevene bolji psiholog nego što je on mislio.


Uveče je večerao s legionarima i pio nerazblaženi vinogel, koji je i sa dva dela vode, kako je pisalo na uputstvu, bio dobar samo za otpušavanje cevi...
Zatim je zaspao, a Tevene je bdeo. Među brdima je blistalo samo jedno veliko svetlo: Dijen Bijen Fu.


Tevene ga naglo probudi:
„Hajde, ustaj, dodeljen si Četvrtoj četi i idemo do ’Beatrise’, pa se brzo rasani. Komandant je Domingo, dobar momak.. Idi sada s kaplarom po opremu. Po povratku se javi potpukovniku Gošeu. Drži, popoj ovo!“ Dao mu je šolju dobre kafe.
Svakoga dana je bilo novih napada i donosili su sve više mrtvih i ranjenih. Vojni lekar Groven, koji je došao da zameni kolegu na dve nedelje, plašio se da ona četrdeset i dva kreveta u podzemnoj bolnici neće biti dovoljna. Pitao se i da li ima dovoljno aviona da otpreme ranjenike u Hanoj. Napadi na aerodrom bili su sve žešći, i već su tri aviona bila uništena.
Ispod utvrđenja „Beatrisa“ bilo je nekoliko tajskih civila, koji su preostali iz nekadašnjeg sela. Gusto rastinje je, za ta tri meseca, prekrilo njive. Opstajali su zahvaljujući vojnim porcijama hrane, koju su im redovno delili. Terali su ih, ali su se u sve većem broju vraćali. Ostali su prišli vijetminovcima: poslali su ih da s brojnim kulijima, pešice ili na biciklu, nose pirinač i oružje borcima, koji su bili prikriveni u žbunju, svuda u krugu oko doline.
Odjednom neko zapuca i trojica padoše. Legionari i tajski regruti su se bacili u zaklon i legli potrbuške. Iz žbunja iskočiše vijetminovci, sa šlemovima kamufliranim granjem da ih ne bi primetili iz aviona. Urlali su veoma glasno, a legionari su se malo pribrali i neke od njih odbili. Tajci su se s bodežima u rukama bacili na preostale, sipajući psovke i uvrede, koje su izražavale iskonsku mržnju ukorenjenu između dva naroda. Tajci su bili nadmoćniji, ali su izgubili petoricu. Fransoa je skakao sa stene na stenu i nastojao da se umeša u gužvu.
„Pazi!“
Tevene ga gurnu, pa se opruzi potrbuške po zemlji.
„Pazi malo, stari, neću sad da te izgubim!“
Pridigli su se, pod vatrom, i nastavili i sami da pucaju.
Odjednom nastade mučna tišina.
„Pokupite ranjenike!“, naredio je Tevene.
Ishod je bio porazan: sedam mrtvih, jedan ozbiljno ranjen i osmorica lakše povređenih. Lekar Ober, koji je sišao iz „Beatrise“, pružio je prvu pomoć onima najozbiljnije ranjenim. Nije bilo lepo videti otvorene rane na grudima i proreze kroz koje se videla ružičasta masa pluća; čoveku je desna ruka bila otkinuta skoro do ramena, i podrhtavala je.
„Da li je ozbiljno, doktore... kažite da nije“, ponavljao je ranjenik, momčić od dvadesetak godina.
„Hrabro, momče, uskoro ćeš zaspati“, kazao je doktor i previo strašnu ranu, pa mu dao injekciju.
„Treba ga odmah odneti Grovenu“, kazao je doktor Teveneu.
Tajci su napravili nosila, ali je, i pored svih mera opreza, ranjenik vrisnuo kad su ga položili na njih.
„Idi s njima“, kazao je Tevene Tavernijeu, „pokrivaj desnu stranu, a Ludvig će levu.“
Kolonica se polako udaljila, a ranjenici su se uzajamno pridržavali. Sišli su s brežuljka, a na putu broj 41 pokupiše ih ambulantna kola. Gore se ponovo začula paljba, pa čak i topovski pucanj.
„Nije opasno, nemaju pravo oružje. Misle da će ostaviti utisak s dva stara topa... A čak i da ih imaju, najgori su artiljerci na svetu“, kazao je jedan od onih u kolima, ipak se zabrinuto osvrćući na sve strane.
Pod šatorom za razvrstavanje ranjenika bila je velika gužva.
„Prvo povrede stomaka!“, vikao je crnac bolničar.
„Zdravo, N’Djaje, evo ti posta“, vikao je momak ranjen u glavu.
„Sve po redu: šef je rekao prvo stomak... Ali takvih nema, pa utoliko bolje!“
„Naredniče, ovaj čovek je ozbiljno ranjen kod ’Beatrise’...“ Bolničar je razvio zavoj, a zatim ga brzo vratio i povikao:
„Ne brini, stari... brzo, nosite ga u blok!“
Podigli su ga na nosila i brzo ga odneli u blok za operacije. Druge su previli na licu mesta i poslali ih u njihove šatore.


Tavernije se nije vratio u „Beatrisu“. De Kastris mu je lično naredio da ode na aerodrom i da se stara o celom kompleksu.
To je bio opasan zadatak, ali tu nije bilo borbe, što je Tavernijea dovodilo do besa.
Nemac Ludvig mu je kazao: „Ja bih na tvom mestu bio manji od makovog zrna. Još nisi zvanično postao legionar...“
Svake večeri bi prema logoru bio ispaljen poneki hitac iz topa, dok su avioni nadletali breg odakle se pucalo. Ali top je menjao mesto i nisu ga mogli pronaći. Vazduh je bio ispunjen zvucima: dakote, lovci, baterije, tenkovi, džipovi, kamioni, grupe električara, megafoni iz kojih se čuo zvuk Radio-lastavice, zvanične radiostanice snaga Francuske unije, i odjek naređenja koja su se gubila u žućkastoj prašini.
Svake noći se čula pucnjava mitraljeza i bacača plamena iz pravca „Gabrijele“, gde su bili smešteni alžirski strelci. Vijetminovci su potpuno opkolili „Beatrisu“ i kopali su tunele da joj priđu, ali su legionari bili mirni i samouvereni: imali su dobar pregled, i ako žutaći krenu na njih, prirediće im dobar doček.


„Tavernije, stigao je telegram za vas. Verovatno je to poslednji privatni telegram iz Sajgona...“
Sav prekriven blatom, Fransoa je izašao iz rova, gde se malo odmarao.
Pretila je oluja, a kiša je već počela. Bomba je eksplodirala na samo nekoliko metara od njih i zemljani zidovi zadrhtaše.
Gurnuo je telegram u džep košulje i iskočio na čistinu, pa je u cik-cak otrčao do prvog zaklona od talasastog lima, dok mu je iza leđa odjekivala vika:
„’An-Mari’ je osvojena! Tajci su dezertirali!“

24.


... Poput jata skakavaca, iskakali su iz šipražja i tunela koje su dve nedelje kopali... Prvi talas je pokosila unakrsna vatra... Padali su... Ali su nicali drugi... Urlali su neke Staljinove parole, od kojih su svi drhtali... Rafali su parali nebo... Koja je ono budala kazala da nemaju artiljeriju... Eksplodiralo je skladište municije... Tenkovi kapetana Hervuea su bili uništeni... Krevekurova četa je uništena... Bacači plamena su bljuvali vatru uz strašan zvižduk... Ljudi su se gušili... Trčali su nekuda naslepo, otvorenih usta... Mahali su rukama, padali, poskakivali... Da li je dim holokausta drag bogovima?...
Bižear se dobro borio, ali to nije vredelo... Vijetminovski megafoni su treštali i pozivali garnizon na predaju... Nisu više morali da tiho prete... Ljudi su izlazili zaslepljeni iz šipražja... Vreme se prolepšalo... Iscrpljujuća kiša je prestala... Ranjenici su se vukli ka podzemnoj bolnici, gde je Groven operisao... Bolničari su ih odgurkivali... Nije bilo mesta... Ležali su jedni preko drugih... Vozila su gorela... Neki vojnik je prošao plačući, s porcijom u ruci... Ljudi su se otimali oko poslednjih sanduka s hranom izbačenih iz aviona... Nisu se više plašili vijetminovske vatre... Mali ljudi u zelenom jurili su po bojnom polju, pobedonosno urlajući... Tela su padala u reku Nam Jum... Smrdela je izgorela guma, barut, izmet, krv, leševi... Platna padobrana su se, poput pokrova, vukla po brdima... „Elijanci“ su se i dalje borili...
* * *

„Gotovo je!“, kazao je De Kastris. „Ne ostavljajte im ništa!“


Vijorila se zastava sa zlatnom zvezdom... Naslonjen na vreću zemlje, padobranac je posmatrao zagađenu ranu na svojoj nozi... Čuo se plač dece: „Mama... Mama... Boli me...“ Tajski i vijetnamski vojnici iz francuske armije pobacali su oružje i skinuli uniforme... Pokušavali su da prebegnu na drugu stranu: „Mi smo kuliji...
Nismo vojnici...“ Tevene se dovukao do Tavernijea s metkom u ramenu.
„Jesi li video Marešala?“
„Bio je u ’Izabeli’.“
Tavernijea smrt nije htela... Mada je sto puta stavio glavu u torbu. Zašto nije uzela njega, već te jadnike?
„Imaš li koju cigaretu?“, pitao je Tevene.
Fransoa je pretraživao džepove košulje i izvukao zgužvani papirić i paklicu, koju je dao drugu.
„Gle, zaboravio sam ga“, mrmljao je otvarajući telegram.
Vreme je stalo... Suze su mu na prljavim obrazima izbrazdale bele pruge. Tevene je, u neprilici, pokupio telegram koji je njegov drug ispustio...


Lea je živa stop dobila pismo od nje stop u Hongkongu je, s Kijenom stop poljupci Lijen stop.


Sreća je bila prevelika... Trebalo ju je prikriti...
Upalili su cigarete... Posle svih tih dana koje je provela uz ranjenike i tešeći samrtnike u podzemnoj bolnici, Ženevjevde Galar je treptala na svetlu... Vijetminovci su se u talasima slivali niz brda... U „Dvorištu čuda“ su se gurali dezerteri, pokušavajući da dođu do hrane, a zatim bi bežali kroz rastinje na levoj obali reke... Bili su prljavi i puni gamadi... Bilo ih je na stotine... Neki fotograf je razbio aparat... Pukovnik Langle je spalio crvenu padobransku beretku. Komadići krvavih krpa visili su na žici... Začula se Partizanska pesma iz 1944. godine:


Prijatelju, počuj let crnih gavranova nad poljem
Čuješ li gluvi krik zemlje koja skida okove?...


Ta ploča s pesmom Morisa Driona i Žozefa Kesela, na muziku Ane Marli, vrtela se bezbroj puta i čulo bi se i povremeno škripanje umesto glasa pevačice... Fransoa je stezao pesnice... Te bitange su znale šta rade kad su je pustile...
Prošao je general De Kastris, okružen partizanima, bled, zagledan preda se... Nos mu je izgledao još duži a obrve crnje... Usta su mu bila još opuštenija... Bio je u besprekornim pantalonama i čistoj košulji, na koju je nakačio sva svoja odlikovanja... Mnogi su okretali glave... Taj aristokrata i ljubitelj lepih žena, kavaljer i bivši svetski šampion u jahanju odlazi, s crvenom beretkom na glavi i s cigaretom u zubima, u zarobljeništvo, da tamo nauči štaje poniznost...


Oj, partizani, radnici i seljaci, to je uzbuna!
Večeras će neprijatelj spoznati cenu krvi i suza!...


Bivši zamenik generala Navara, kapetan Žan Puže, koji je nekoliko dana pre toga iskočio s padobranom i pridružio im se, ne mogavši više da trune u Sajgonu, svalio je svoje krupno telo kraj Tevenea.
„Imaš li cigaretu?“, pitao je.
Pušili su u tišini... Tamo u Francuskoj je trebalo slaviti pobedu, a on je ovde bio u zamci, kao budala... Ne žali zbog svoje medalje... Da nije došao, bilo bi ga stid... Doktor Groven je izašao iz bolnice, potpuno iscrpljen: proseda kosa mu je sad sasvim osedela... Nagledao se previše patnje i smrti... Na snažnom telu nije imao uniformu; brisao je naoćare i treptao na dnevnom svetlu... Bižar, koga su svi zvali Bruno, naglo mu je prišao:
„Sada smo, dakle, zarobljenici tih Vijetnamaca, za koje smo mislili da u najboljem slučaju mogu da budu naši šoferi i bolničari... Kakav nauk!“


Izađite iz rudnika, pođite na bregove,
Izvucite iz slame puške i bombe...


„Ovo nikako ne bih propustio, stigao sam na vreme“, kazao je neki mladi Vijetnamac, koji je pridržavao razderanu ruku.
On je bio u grupi od devedeset četiri luđaka koji su skočili s padobranima 6. maja u pet ujutru... To mu je bio prvi skok... Studirao je francusku književnost u Sajgonu... Neki nemački legionar je plakao... Borio se kod Staljingrada... Sada se borio kod Dijen Bijen Fua... I opet su poraženi... Posle francuskog zatvora, sada sledi vijetnamski... Neki čovečuljak u zelenom se nadvio nad njih i kazao:
„Vi ste zarobljenici Demokratske vijetnamske armije.“
Pukovnik Laland nije uspeo s probojem... „Izabela“ se nije više čula... Pojavilo se pedsetak bradatih, iznurenih ljudi, koji su pošli za vijetminovcima mašući belim zastavama... Tevene je pljunuo za njima...


Mi koji lomimo rešteke zatvora naše braće
Naterani smo bedom i glad nas mori...


Afrički strelci, polugoli i umrljani blatom, deloval i su kao leopardi, pribijeni jedni uz druge... Neki kamion je goreo i pušio se...
„Bacajte!“, povika neko.
„Bacajte!“, povikaše drugi.
Bacili su bombe u reku i začule su se eksplozije... Oštar miris je dopro do rovova... Zasipala ih je zemlja, u posledenjem okršaju boraca obe strane...
„Mau len! Mau lent, vikali su vijetminovci i gurali zarobljenike pred sobom.
Koliko puta je vijetnamski narod čuo te reći?... To su bile one retke reći njihovog jezika koje su Francuzi naučili... Brzo!... Brzo!... Požurite!
Potpukovnik Trankar je mislio na napad u kome su pala utvrđenja „Gabrijela“ i „Ana-Marija“... Komandant Brešinjak, zvani Breša, razmišljao je o bekstvu... Legionar prosede brade govorio je jednom golobradom momku:
„Muka mi je od pomisli da su te bitange pobedile... Oni ništa ne poštuju. Kada samo pomislim šta su se sve usudili da nam kažu preko tih odvratnih razglasa i to na Dan legije: ’Legionari, prekinite borbe, ako ne želite da vas sve pobijemo, kao u Kamerunu’...“
„Poslali smo ih do vraga i otpevali smo im Kobasicu...“,kazao je momak s licem kao u devojke.


Besmrtna Legija je u Tonkinu,
U Tijen Kvanu zastava se vije,
Heroji Kameruna, braćo naša,
Počivajte u miru u grobovima!


Gle! Biće dosta kobasica
Za Alzašane, Švajcarce i Lorence,
Za Belgijance i sve druge...


„Umuknite! Drugovi su vam mrtvi... Neće počivati u miru... Video sam njihove duhove, baš noćas...“, urlao je neki čovek, kao poludeo, i otimao se od bolničara koji su hteli da ga smire.
Ogrubeli vojnici su se potresli kada su to čuli... Lutajući duhovi su bili ono što je najviše plašilo Vijetnamce. Možda je i bilo razloga za strah... Možda se trebalo plašiti duhova onih koji su izginuli u Dijen Bijen Fuu, a bili su Francuzi, Tonkinci, Marokanci, Košinšinci, Alžirci, Vijetnamci, Nemci, Senegalci, Tajci, Kamerunci, Meo ratnici, ljudi iz grada, ljudi sa sela i iz pirinčanih polja, a svi su pali u to blato, da nađubre zemlju koja nije bila njihova, a za koju su prolili krv, uglavnom ne znajući ni sami zbog čega...
Na nosilima su ranjenici ležali, pušili i ćaskali, dok su neki ječali od bola...
„Da li si dobro, stari?“, pitao je Bižar nekoga od svojih vojnika, koga je prepoznao među njima.
Pokušavao je da se osmehne... Borio se s njima, bez obzira na sakatu nogu... Vijetminovci su ih razdvojili... Bilo ih je svuda... Braća po oružju su znala da se neće više videti... Da su barem Amerikanci hteli da pomognu... Što im nisu dali atomsku bombu... Bilo je reči i o tome... Jadnici... Neki avion je nadletao bojište... To više nije brinulo nikoga... Da lije došao iz Sajgona ili iz Hanoja?... Ni to više nije bilo važno...
General Đap je mogao biti ponosan na svoju pobedu... Posle pedeset i pet dana borbe, neprijatelj vijetnamskog naroda bio je pobeđen... Na konferenciji u Ženevije počela rasprava o Indokini, u prisustvu vijetminovskih delegata... U celom svetu su teleprinteri kucali istu poruku: „DIJEN BIJEN FU JE PAO...“


Kolone zarobljenika su krenule... Od deset hiljada, preživeo je svaki četvrti.

EPILOG


Petnaest dana posle porođaja, Lea je, kao i svi u Hongkongu, pratila izveštaje iz Dijen Bijen Fua i molila se da Žan Lefevr i Frank Lagard nisu tamo. A gde li je bio Fransoa? Bio je sasvim u stanju da skoči s padobranom i pridruži se ostalim doborovoljcima da bi pritekao u pomoć opkoljenima. Bilo je u njegovom stilu da se bori za izgubljenu stvar. Spopao ju je novi strah.
Objava predaje u trenutku rođenja njene ćerke potpuno ju je dotukla i lekar se zabrinuo za nju. Lea mu je poverila svoje brige i obećao joj je da će pokušati da zamoli za pomoć u francuskom konzulatu, ali pod uslovom da se ona lepo oporavi. Kada joj je stavio bebu u naručje, malo boje joj se vratilo u obraze.
„Ima li novih vesti iz Dijen Bijen Fua?“, pitala je.
Kijen je sedeo kraj njenog uzglavlja i uzeo ju je za ruku. „Palo je i poslednje uporište, jutros ujedan sat.“ Lea je uronila lice bebi u kosicu i zaplakala.
„Baš osmog maja, na dan pobede nad nacističkom Nemačkom!... To nije pravo!
Kako se zvalo to uporište?“
„Izabela.“
„Pa to je ime moje majke, a i moja sestra ga je dala svojoj kćeri. Želela sam to ime za svoju ćerku... No mama je imala i srednje ime - Kler...“ Zadovoljan svojom novom ulogom oca, Kijen je kazao:
„Kler Rivijer, pa to je baš lepo ime. Kod nas se tako zove i jedna reka...“
* * *

Lea nije mogla da doji bebu jer nije imala dovoljno mleka, pa su joj svakoga dana donosili mleko iz manastira kaluđera trapista na ostrvu Lantau. Naučila je dadilju, koju je Kijen unajmio, da iskuvava bočice. Mleko je svakako bilo vrlo dobro, jer je beba odlično napredovala. Lea je posle rastrojstva u koje je bila zapala zbog pada Dijen Bijen Fua pronašla svoj stari nagon za preživljavanjem: nastojala je da potisne sve na šta ne može da utiče. Metodično je sređivala i organizovala sve što je bilo potrebno za odlazak. Tri nedelje posle porođaja počela je opet da odlazi, sama ili uz Čin Huu, u šetnje po ostrvu, a nekada bi u šetnju po botaničkoj bašti ili do Viktorijinog vrha povela sa sobom i bebu.
Engleski lekar je održao obećanje i razgovarao s konzulom. No on je bio rastrojen zbog francuskog poraza, pa ga je slušao jednim uhom.
„Videću šta mogu da uradim, ali ako nema nikakvih dokumenata, to će biti teško“, kazao je.
„Sama ću se snaći“, odgovorila je Lea kada je čula taj odgovor.
Posle dosta natezanja, ubedila je Čin Huu da stupi u vezu s nekim poznatim krivotvoriteljem dokumenata.
„Za belkinju će to biti vrlo skupo, naročito ako vodi i dete“, kazao je on.
Skoro sav nakit koji je dobila od Kijena i svu svoju ušteđevinu potrošila je na nabavku dokumenata: pasoš, dozvolu za napuštanje Hongkonga i vizu za Sajgon. Dokumenta su bila na ime gospođe Kenedi s ćerkom i, mada su koštala čitavo bogatstvo, Lea nije žalila jer su bila sjajno izrađena.


Lea je izašla rano ujutru da prošeta Kovlunom i da u evropskom delu grada nabavi sve što joj je bilo potrebno. Stekla je naviku da vodi i malu Kler i da joj kupuje odeću i igračke. Vraćala se iztih šetnji tako srećna daje Kijen odlučio daje više ne nadgleda. Od rođenja bebe nisu imali fizičke odnose jer se Lea izgovarala na „ženske tegobe“, o kojima nije želela mnogo da priča, a Kijen nije previše navaljivao jer je imao ljupku kinesku ljubavnicu, pa je mogao i da pričeka. Zar ona, uostalom, nije bila majka njegovog deteta? Imala je, dakle, pravo na izvesne obzire. Bio je lud za ćerkom i stajao je dugo nagnut nad njenom kolevkom.


Na Ženevskoj konferenciji održanoj 28. jula 1954. godine, kojoj je predsedavao Entoni Idn, britanski ministar spoljnih poslova, odlučeno je da se obustave ratna dejstva u Indokini. Pjer Mendes Frans je dobio svoju opkladu; pod pritiskom Kine i SSSR, Fam Van Dong je, s bolom u duši, bio prisiljen da popusti.


Lea nije dobila odgovore na pisma koja je poslala Fransoaz i Lijen. Da li su ih dobile? Je li neko zaplenio ta pisma?
Bila je strašna vrućina i pretio je tajfun. Čin Hua joj je jednoga dana kazala samo sledeće:
„To će biti sutra!“
Osetila je da se oduzima od straha i pitala se hoće li biti u stanju da sve to izvede.
Te večeri je Kijen, mimo svog običaja, izjavio da će večerati kod kuće. Lea je od indijske kuvarice zatražila da spremi njegova omiljena indijska jela.
Svake večeri bi, čim dođe kući, prvo otišao da vidi Kler.
Dobro je pogledaj, to ti je poslednji put, mislila je Lea.
Posle kupanja, odeven u udobnu kinesku odeću, Kijen se zavalio kraj stola i sa uživanjem jeo.
„Baš je lepo što si naručila tali, ne mogu da se zasitim. Zar ti nećeš da jedeš?“
„Nisam baš naročito gladna... a od jutros me i boli glava.“
„Šta si danas radila?“
„Ništa naročito, bilo je tako vruće da se nisam usudila da izađem.“
„Da li je svraćala Čin Hua?“
„Jeste, donela mi je japansku knjigu o cveću, vrlo lepu. Hoće da me nauči...“
„Je li ti gotova haljina za večeru kod guvernera?“
„Sutra imam poslednju probu. Biće divna, ponosićeš se svojom ženom.“
„Siguran sam da ćeš biti najlepša.“
U znak zahvalnosti podigla je čašu.
Zurio je u nju, rastrzan suprotnim porivima. Želeo ju je, ali je takođe želeo da se ona sasvim oporavi. Ostatak večeri su pričali o detetu, kao i svi roditelji na svetu. Kijen je otišao u vrt da popuši cigaru. Kada se vratio, Lea se bila povukla na spavanje; odškrinuo je vrata i promrmljao:
„Laku noć.“
„Laku noć, do sutra.“


Pošto se uverila da je niko ne prati, Lea je gurnula kolica u neku kapiju u Nejtan roudu i uzela taksi do aerodroma, gde ju je čekala Čin Hua s dokumentima i prtljagom s njenom i dečjom odećom.
„Nikada neću zaboraviti šta si učinila za mene“, kazala je Lea, ljubeći je.
Čin Hua je pošla s njom do carine i sačekala da avion poleti. Prošao je ceo sat pre nego što je Lea prestala da drhti.


Kada je avion sleteo u Sajgon, padala je kiša; bilo je zagušljivo i sparno. Vijetnamski policajac je pažljivo zagledao njen pasoš, pa je Lea već pomislila da je nešto posumnjao i osetila da će se srušiti. On je, međutim, najzad udario dva pečata i kazao joj:
„Možete proći!“
Hol je bio pun izbegliea iz Tonkina, a mnogi su oko vrata nosili krstove.
Lea se neodlučno osvrtala: bilo je malo Francuza, samo nekoliko besposlenih vojnika. U Košinšini su borbe obustavljene 11. avgusta.
Kuda da pođe?... Nije mogla kod Lijen; nije znala kako će se ponašati kad vidi bebu, a pri tom je samo ona mogla znati nešto o njenom mužu.
Fransoa? Odjednom je osetila hladnoću. Ne, neće da misli o tome. Svakako je živ! Mora biti živ!


„Gospođo Tavernije!... Svi su mislili da ste mrtvi!... Tako se radujem što vas vidim... Delujete izgubljeno, zar vas niko ne čeka?... Je li ta lepa beba vaša?“
Vlasnik Kontinentala ju je posmatrao iskolačenih očiju, koje su sijale na njegovom rumenom licu. Delovao je umorno, a izgužvano belo odelo bilo mu je pretesno. Kao da su najnoviji događaji uticali da se ugoji.
„Dobar dan, gospodine Frankini. Kao što vidite, dobro sam... Možete li mi učiniti jednu uslugu?“
„Šta god poželite, draga gospođo.“
„Znate li gde stanuje gospodin Miler?“
„Znam, naravno.“
„Možete li me odvesti do njega?“ Krijući čuđenje, odgovorio joj je:
„Vrlo rado, dođite... Tane, požuri i ponesi gospođin prtljag!“
Pošto se zavalila u udobnu limuzinu, Lea je sklopila oči i slegla dete na grudi. Frankini se nakašljao da joj privuče pažnju, a zatim nastavio da priča, izgovarajući francuske reći s jakim korzikanskim naglaskom:
„Imate sreće što je gospodin Miler tu: hteo je da iskoči iznad Dijen Bijen Fua...
Kao i vaš muž. No porodica ga je ipak odvratila od toga.“
„Šta ste to rekli? Da je moj muž otišao u Dijen Bijen Fu?“
„Sirota gospođo, zar niste to znali? Onaj pijanac Samjuel Irvin ga je odvezao, pa je iskočio nad dolinom.“
„I, šta mu se desilo? Je li ranjen?“
„Nije, zarobljen je.“
„Uh, hvala bogu!“
„Sačekajte malo sa zahvaljivanjem bogu; vijetminovski logori su, izgleda, gori od nemačkih, nije šala biti tamo. To barem kažu oni koji su već pušteni.“
„Ne mogu da verujem...“
„Pa ne kažem to ja, već oni koji su tamo bili...“
„Gospodine Frankini, možete li mi pomoći da ga nađem?“
„Mogla bi možda da vam pomogne gospođica Rivijer...“
„Otići ću posle i do nje; je li Milerova kuća daleko?“
„Nije, skoro smo stigli... u Čolonu je.“
Automobil je skrenuo u Ulicu Galijani i stao pred jednom lepom kućom. Vozač je pokucao na vrata. Pojavio se zgureni stari sluga.
„Jedna dama želi da vidi gospodina Filipa.“
„Lea!... Oprostite, gospođo Tavernije!“


Lea je provela dobar deo noći pričajući nešto od onoga što joj se dogodilo. Često bi prekinula priču i zajecala. U susednoj sobi se stara služavka bavila detetom. Filip ju je slušao pažljivo, veoma potresen i uplašen.
„Ne možete ostati u Sajgonu: Kijen je ovde previše moćan. Znam Samjuela Irvina, on će vam pomoći. Pozvaću ga i odvešće vas u Hanoj za nekoliko sati. U međuvremenu se odmorite. U ovoj kući ste bezbedni.“


Irvinov stari moran je poleteo sa aerodroma Tan Sun Nut tog istog popodneva, i tri sata kasnije je sleteo u Hanoj. Bila je manjavrućina nego u Sajgonu. Filip je pomogao Lei da izađe. Čim su izašli, okružili su ih vijetminovski vojnici. Na aerodromu Đija Lam vijorila se vijetnamska zastava.
Odveli su ih u neku sobicu pretrpanu svakojakom robom, pa ih je ispitivao vijetminovski funkcioner. Izgledalo je da je rešen da se pravi da ne razume ono što mu je Samjuel govorio, mada je ovaj dobro znao vijetnamski. Posle dva sata razgovora, možda i zbog toga što se beba rasplakala, pristao je da pozove francuskog kolegu; nastavili su raspravu. Dete se rasplakalo iz sveg glasa, a Lea, koja se trudila da bude mirna, jer je znala da se kod tih ljudi ništa ne postiže besom, na kraju je ipak prasnula:
„Dosta mije vaših priča! Dete mije gladno! Hoću u Hanoj, čujete li? Vodite me u Hanoj!“
„Smirite se, gospođo! Moj brat vozi taksi, pa će vas odvesti kuda želite. Shvatite da moramo biti oprezni sa strancima“, kazao je vijetminovski vojnik.
„Što niste odmah progovorili na francuskom ako ga već znate?“, pitao je Amerikanac.
„Ne volim taj jezik, to je jezik okupatora vijetnamskog naroda. Gospođo, pođite za mnom... Dongu, odvezi ih u Hanoj!“