Crni tango - Režin Deforž

U novembru 1945. godine, u Nirnbergu u Nemačkoj saveznici sude nacističkim zločincima.
Leu Delmas je na suđenje poslao Međunarodni crveni krst, i tom prilikom ona ponovo sreće Fransou Tavernijea, od koga se nekoliko meseci pre toga rastala na Montijaku, svom imanju, koje se obnavlja.
Lea je zgranuta ratnim užasima, a postaje potpuno izbezumljena kada od Sare Milštajn čuje priču o strahotama koje je ova preživela u logoru Ravensbrik. Mučenja i ponižavanja su od te osećajne žene načinila biće prožeto mržnjom i željom za osvetom. Sara uspeva da ubedi Fransou Tavernijea da se venča s njom, da bi lakše sprovodila akcije grupe jevrejskih osvetnika, koju je sama osnovala. Njihov cilj je jasan: treba ući u trag nacistima, gde god se nalazili, i poubijati ih na licu mesta. Potera ih odvodi u Argentinu, gde su – među peronistima – mnogi od njih uspeli da se uklope u argentinsko društvo.

Plavi bicikl, četvrti deo (1945-1947)


Mojoj deci,
Franku, Kamij i Lei



I povikaše glasom silnim govoreći: Dokle
ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da
sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive
na zemlji?

Otkrovenje po Jovanu, 6:10

1.


Kada je spazila kako prema njoj ide Fransoa Tavernije držeći Šarla za ruku, Lea je zastala od sreće. To su zbilja bili oni, tu na Montijaku, na onom istom Montijaku za koji je mislila da je uništen zauvek, a sada je odjekivao od zvuka testere i stolarskog alata, udaraca čekića i pesme radnika:


„Zidar je pevao pesmicu
Dole, pod kućnim krovom.“


Njen se dom ponovo rađao.
Uz radosno stezanje srca, shvatila je koje taj zanatlija. Nepomično je posmatrala svog ponovo pronađenog ljubavnika: živ je! Bio je živ i posmatrao ju je u neverici, zbunjen, potresen... Posegnuo je ka njoj, ali je Šarl bio brži. Lea je, preplavljena osećanjima, stegla dete uza se, šapućući mu neke nežne i nepovezane reći. Zatim ga je nežno odmakla od sebe i kleknula da ga bolje osmotri. Kako je samo porastao! Kako je ličio na majku! Sećanje na Kamijinu smrt izmamilo joj je jecaj.
„Je li ti zlo?“, upitalo je siroče.
„Nije, dušice, srećna sam što te opet vidim...“
„Pa zašto onda plačeš?“
Kako detetu od pet godina objasniti da suze mogu izraziti radost, baš kao i tugu?
Ko je plavokoso detence koje joj se okačilo o suknju uniforme i ta mlada žena u haljini na cvetiće, nalik onoj koju je njena majka nosila pre rata?
„Fransoaz?...“
Sestra joj je pomogla da se pridigne i zagrlila je. Zatim je došao red na Loru, odevenu po poslednjoj modi, i na Lizu, koja se zarumenela ispod sedih kovrdža, zatim na Estel, čija stroga punđa nije umanjila dobrodušnost na licu, na Rut, dragu Rut, čuvarku uspomena iz njihovog detinjstva, tako ostarelu, oronulu, drhtavih izmučenih ruku... Gurale su je jedna do druge, a ona je osećala kao da njihovi poljupci, nežnosti i tople reči nisu njoj namenjene. Lei je posle Berlina i pobeđene Nemačke izgledalo prosto nestvarno da se opet nađe na tom mestu, na toj zemlji, na imanju za koje je verovala da ga više neće videti.
No, malo-pomalo, radost zbog povratka i sreća pred prizorom kad su joj Šarl i Fransoa došli u susret, kao da su je donekle zagušile. Kao da ništa od toga nije bilo stvarno; kao da je bila u pitanju neka smicalica, ili maskarada... kao da su sve to duhovi... Šta radi ta zaobljena žena, koja maše rukama, u haljini njene majke?... I ta previše našminkana devojka, koja je podsećala na kurve nemačkih oficira u barovima u Bordou?... Ko su ta uzbuđena deca s bradama i prstićima lepljivim od grožđanog soka?... Ko su te starice u crnim haljinama, kao sa slika iz Sen Makera?... Koje taj zgodni muškarac sa ironičnim osmehom?... Što se smeška? Šta mu je tako čudno?... Što je tako posmatra? Odjednom je obuze neko očajanje. Nikada... nikada nije trebalo da se vraća u Montijak, sve je bilo uništeno, zaprljano, mrtvo!... Odjednom je ugledala kako iz drvoreda izranja Moris Fijo sa svojom milicijom... čula je krike i zapomaganje, odjekivali su joj u glavi... nije više čula zvuke čekića, već puščanu paljbu po kućnim vratima... videla je dim koji se diže s terase; nije to bio dim spaljene suve trave, već onaj koji se dizao iz izmučenog tela njene tetke Bernadet...
Grubo je odgurnula žene i decu koji su visili oko nje. Neće je uhvatiti... neće im dozvoliti...
Tetke i sestre su je u čudu posmatrale kako beži. Fransoa Tavernije je jedini shvatio šta se dešava s njom.
Trčala je kroz vinograde kao progonjena zver, udarajući u gomilice zemlje, padajući i ustajući, da bi se ponovo saplela i pala. Bio je na nekoliko koraka od nje kad ga je videla, ali ga nije poznala. Samo joj se jedna rečenica vrtela u mislima: Neće me uhvatiti!... Neće me uhvatiti!... Strah i bes su joj dali krila; ponovo je jurnula, još brže, ne obazirući se na izguljena kolena. Trčeći pored Sidonijine kuće, učinilo joj se da čuje Matijin glas... Stopalima je podigla oblak bele prašine s puta ka Verdeleškoj kalvariji, utočištu njenih dečjth tugovanja, kao i mestu na kome je izlivala svoja devojačka strahovanja, u danima kad se suočila s ratom i smrću. Izgrebala je ruke probijajući se kroz trnovito žbunje... i četvoronoške stigla do stepenica Kalvarije. Tu ju je on sustigao, pa su se bez reči gušali na stepenicama. Fransoa je morao da upotrebi svu snagu kako bi je sprečio da mu izgrebe lice. Kad je osetio da popušta, počeo je da joj šapuće utešne reči: „Polako, malena, polako... nemoj da se plašiš... sve je gotovo... tako, smiri se... Ljubavi, niko te više neće povrediti, obećavam ti...“
Malo-pomalo, njeno drhtavo telo se opustilo, a ludilo joj je nestalo iz pogleda. Lea ga je sklopljenih očiju pustila da je ljulja u naručju... Osećala se kao da opet ima osam godina i da je otac teši posle nekog gadnog pada... pripila se uz njega sve tiše jecajući, a bol je polako nestajao... sad će je podići i poneti u krevet...
Fransoa ju je spustio u hlad ispod hrasta. Zaspala je naglo, kao dete, držeći ga čvrsto za ruku. To ga je podsetilo na njihove malobrojne ljubavne noći, kada bi, posle vođenja ljubavi, naglo zaspala usred rečenice; to je bila jedna od njenih prednosti, ta sposobnost da pobegne u san.
Nežno joj je s obrazâ maramicom otro prašinu i suze. Opet su ga potresle njena lepota, snaga i ranjivost, koje su izbijale s tog prljavog lica. Kao i prilikom njihovih ranijih susreta, taj ga je kontrast pogađao i uznemiravao. Po podrhtavanju njenih očnih kapaka pogodio je koliko pati. Zakleo se sebi da će je naterati da sve zaboravi, da će joj omogućiti da vodi miran i srećan život, da će je zasuti poklonima, nakitom, da će joj pomoći da otkrije svet, druge krajeve, mesta na koja čovek nije kročio... Ona će ga opet mučiti svojom koketerijom, opet će je slušati kako se smeje, posmatrati je kako pije šampanjac, zavrteće je u ludom valceru. O, oteraće već on, na svaki mogući način, od nje te slike užasa koje je bacaju u stanje izbezumljenosti!...
„Fransoa!“
„Tu sam, curice.“
„Fransoa, kad bi samo znao...“
„Znam, dušo, znam. Sad moraš sebe naterati da sve to zaboraviš...“
Osetio je kako joj se telo ukočilo, spremno za bekstvo.
„Biće teško, ali je neophodno. Imaš kuću koju treba obnoviti, dete koje treba podizati, porodicu koja...“
„Ćuti! Ćuti!“
Udarala ga je stisnutim pesnicama po grudima. Nasmejao se, Razdražena njegovim smehom, pokušala je opet da ga ogrebe i udari. Opružio se preko nje, držeći joj ruke savijene ispod glave.
„Zar ne misliš da možemo raditi nešto pametnije nego da se svađamo?“, upitao je, tražeći njene usne.
Počela je da se otima i da ga ujeda tako jako da ju je pustio. Lea se pridigla, sva rastrojena i poružnela od besa; dugo su se streljali pogledima. Ona se postepeno smirila, a bes je ustupio mesto tuzi. Iz razrogačenih očiju su joj se niz obraze slivale suze.
Lea se pridigla. Njen bol i jecanje su mu teško padali. Kada joj je Fransoa pružio maramicu, zahvalila mu je osmehom.
„Izvini, baš sam smešna.“
„Za mene si sve drugo samo ne smešna; dođi.“
Bacila mu se u naručje, očekujući da žudnja otera njenu tugu. Otkopčala mu je košulju i proturila ruku kroz razrez da oseti njegovu meku kožu, njegov miris. Kako joj je samo nedostajao u dugim mesecima; skoro da je popustila navaljivanju jednog zgodnog engleskog oficira. Tad je i on njoj raskopčao bluzu ispod strogog kostima, skinuo joj kravatu i smaknuo naramenice kombinezona... Pojavile su se bujne grudi. Nestao je rat, patnje, nebo, zemlja, smrt... Tu su bili samo jedan čovek i jedna žena, čija su se tela spojila, kao nekad u praskozorje vremena, a jedini cilj im je bilo uživanje; bilo je to brzo i grubo uživanje, koje je i njih iznenadilo, i nije ih zadovoljilo.
Fransoa joj je pomogao da se pridigne. Vratili su se na put za Montijak, zagrljeni. Kada su stigli do Betvija, Lea je sela na kamenu klupu, koja se naslanjala na Sidonijinu kuću. Oči su joj lutale po poznatom predelu. Ništa se nije promenilo, ništa nije ukazivalo na rat koji je protutnjao, ništa nije ukazivalo na činjenicu da su u tim šumama i selima ginuli ljudi da bi sačuvali te zvonike, polja, vinograde. Zatvorila je oči i nastojala da otera strašne slike, u želji da se seti njihove hrabre kuvarice, onakve kakva je bila ranije, kad je govorila: „Malena, hoćeš li malo mog likera od borovnice?“
Jesen se bližila, a svetlo kasnog popodneva blistavo je obasjavalo predeo koji je toliko volela.
„Gledaj, vide se Pirineji!“
To baš i nije bila istina, ali Sidonija je to često govorila; napominjala je da se po lepom vremenu vidi taj stari planinski venac.
Pognula je glavu poput konja koji tera dosadnu mušicu, uspravila se i uronila pogled u oči svog ljubavnika. Njen pogled mu je govorio: „Tu sam, živa sam, želim da uživam u životu, požuri! Ti si tu da mi u tome pomogneš, pošto me voliš. Jer ti me voliš, zar ne?“ Privukla je lestvice do senika ispred kućice i popela se po klimavim prečkama. Koliko je puta došla na to mesto da se sakrije od starijih, s Matijom i drugovima u igri iz detinjstva. Bio je tu čitav plast sena iz poslednjih kosidbi. Lea je uronila stopala u mirisnu masu i strgla sa sebe odeću, i stajala je naga, ne mareći za bockanje suve trave. Fransoa ju je posmatrao naslonjen na neku prečku i nije krio da mu je neprijatno. Zatim se polako svukao, ne skidajući pogled s nje.
Veče je već bilo dobro odmaklo kada su se umorni i srećni vratili na Montijak.
Niko nije ništa kazao kad su, uprkos običajima, Lea i Fransoa otišli zajedno u sobu. Gospođice De Monplejne, Fransoaz, Lora, Rut i deca, svi su se oni bili kako-tako smestili u nekadašnje podrumareve prostorije, u očekivanju da se okončaju radovi na glavnoj zgradi. Arhitekta koga je Tavernije angažovao obećao je da će sve biti gotovo do sredine oktobra. Estel i Rut su u to sumnjale; Lora je kinjila radnike, jer je smatrala da rade previše sporo; Fransoaz se nije usuđivala da bilo šta kaže, jer je neki stariji zidar jednom progunđao njoj iza leđa: „Kurvo!“ Otišla je pognutih ramena i više se nije približavala gradilištu.
Lein dolazak je delovao podsticajno na sve njih - na radnike, koji su nastojali da rade brže kako bi joj ugodili. Bila je začuđena kad je očevu radnu sobu zatekla skoro sasvim nepromenjenu: samo su knjige bile počađavile, kao i zidovi i tepisi. Ne pitajući sestre za mišljenje, smestila se u tu sobu. Da se ona pitala, sve bi ostavila onako kako je i zatekla, ali ju je Fransoa ipak ubedio da okreči, očisti tepihe i stavi nove zavese. Jedino što nije htela da menja bio je stari divan: nije htela ni da čuje ništa o tome; niko nije smeo ni da pipne taj komad nameštaja, odavno star i pohaban. Fransoa je prihvatio tu njenu odluku.
Lea je na radiju i u štampi pomno pratila tok suđenja u Luneburgu dželatima iz logora Bergen-Belsen. Prisećala se upravnika logora Jozefa Kramera, koga je engleska vojna policija s mukom iščupala iz ruku jačih zatvorenika i britanskih vojnika, kao i doktora Frica Klajna, koga su saveznici naterali da pozira, isprebijan i natečenog lica, među hiljadama golih leševa razbacanih unaokolo. Sećala se suza koje su mladi engleski vojnici prolivali pred živim mrtvacima, koji su im pružali tako sasušene i mršave ruke da su se svi plašili da ih dodirom ne polome, kao i užasa lekara kada su na obrazima, rukama, zadnjicama, pa čak i jetri nekih leševa otkrili tragove koji su ukazivali na to da su neki zatvorenici, poludeli od gladi, pokušavali da ih pojedu.
Kada li će se te strahote okončati? Rat je bio završen, trebalo je zaboraviti. Zaboraviti? Ne, to ipak nije bilo moguće, nije se smelo zaboraviti. Ta protivrečnost je stalno mučila Lein duh. Bilo joj je još teže jer nije htela da priča o tome, čak ni kada se usred noći budila iz košmara, vrišteći. Fransoa je pokušao da je pita nešto o tome, ali je odustao kad je video da je to tera u plač ili dovodi do besa. Objašnjavao joj je da nekada ispričati neke stvari znači bolje ih shvatiti i postaviti sve na mesto, ali je Lea tu mudrost odbacivala. Estel de Monplejne, kojoj je poverio svoj strah zbog Leinog ponašanja, kazala mu je da bude strpljiv; bilo je prerano, bilo je potrebno da prođe neko vreme, možda i dosta vremena, da Lea, ako ne može da zaboravi, barem dospe u neko vedrije raspoloženje.
Ali kako to postići? Sećanje na lepe trenutke bilo je potisnuto sećanjem na užase. Među njima su najgora bila sećanja na smrt Raula Lefevra, koga je sama ona sahranila, uz pomoć njegovog brata Žana i doktora Žuvenela, ispod žive ograde i jorgovana iza podrumske zgrade. Telo njenog druga iz detinjstva je još tu ležalo. Jednog dana ju je Fransoa iznenadio kada je na taj usamljeni grob spustila cvet ubran iz žardinjere. Znao je kako je Raul poginuo, ali mu nikada nije pokazala mesto gde je počivao. Potrudio se da se obavesti policija. Lein šok je bio ublažen pojavom Žana Lefevra, koji je došao zbog toga, i njenom radošću što je barem on ostao u životu.
* * *

Od ranog jutra su stizali žandari, a za njima su iz močvarnih predela Verdelea, Sen Makera i Sen Meksena stigli stari pokojnikovi saborci i drugovi. Počeli su iskopavanje tela u prisustvu gospođe Lefevr, koju je pridržavao njen preživeli sin. Vreme i priroda su učinili svoje: pojavio se skelet omotan krpama, koje je majka prepoznala. Nije bilo ni krika, ni jecaja; potpuna tišina se spustila na meku zemlju, ispresecana škripanjem lopata i zvukom izbacivanja zemlje. Sa Žanom Lefevrom je došao i neki mladi sveštenik izmučenog lica, plivajući u velikoj iznošenoj, pozeleneloj crnoj mantiji; on je blagosiljao ostatke tela, koji su potom smešteni u kovčeg.
Srećni i puni neverice, Žan i Lea su se plačući zagrlili. Raulova majka je stegla drugaricu svojih sinova na grudi, i prošaputala reči zahvalnosti, koje su Leu dirnule.
Posle bekstva s Montijaka, Žan Lefevr je, bez obzira na ranu, uspeo da stigne u Pojak u Medoku, gde je pronašao neke od drugova iz odreda Velikog Pjera koji su uspeli da pobegnu. Lečili su ga na nekom imanju blizu Lespara, a zatim se pridružio grupi iz Šarlija; 23. jula je sa šezdeset i šest drugih partizana učestvovao u napadu na barutanu Sen Elen, kad su poginule desetine Nemaca, ali i dvadeset sedmorica njegovih drugova. Bio je ponovo ranjen, zarobljen, i sa sedmoricom drugova odveden u tvrđavu Ha. Tukli su ga i mučili, a 9. avgusta su ga ubacili u voz za Nemačku pun francuskih i stranih zatvorenika. Većina ih je bila zarobljena u okolini Tuluze, a 2. jula su prebačeni iz tog grada u sinagogu i u tvrđavu Ha, u Bordou. Potrpali su ih po sedamdeset u svaki vagon, gde su od vlažne vrućine, manjka vazduha, uz nekoliko kapi vode i komad hleba dnevno, neki zatvorenici pomrli ili poludeli. Voz je izbegao mitraljesku vatru iz savezničkih aviona, prošao kroz Tuluzu, Karkason, Monpelje, Nim, dolinu Rone... i 27. avgusta prispeo u Dahau.
Žan je bio živ, ali u strašnom stanju. U toj vožnji osamnaest njegovih drugova je umrlo. Prilikom svakog zaustavljanja Nemci bi otvorili vrata, a oni su izbacivali leševe. Kad su prispeli na malu stanicu u Dahau, šest tela je širilo nesnosan smrad, pa su ih izbacili na peron. Za vreme vožnje Žanu je pomagao i lečio ga neki mladi kaluđer, sveštenik u partizanskom odredu u Korezu, po imenu Mišel Delfan, a svi su ga zvali otac Anri. Mada je i sam goreo u groznici, pomagao je samrtnicima i tešio ostale. Pošto je bio nežne građe, svi su se pitali kako sve to izdržava. Izdržao je sve do 20. aprila 1945. godine, kada su Amerikanci ušli u logor. Tu ga je u postelju bacio tifus koji je harao logorom. Preneli su ga u logorsku bolnicu Revije, gde je od poljskog sveštenika primio poslednju pričest i spremio se da se zadovoljno pridruži Gospodu. No njegov čas još nije bio kucnuo: krhko telo je izdržalo bolest i preživelo. Posle karantina koji su oslobodioci uveli, otac Anri i Žan su poslati u Francusku. Bili su vrlo slabi i dva meseca su proveli u Savoji, u sanatorijumu za oporavak, a zatim su se vratili porodicama. Za vreme tog boravka njihovo prijateljstvo se učvrstilo. Sveštenikovo načeto zdravlje nije bilo pogodno da izdrži stroga pravila kapucinskog reda, pa je od vlasti dobio dozvolu da napusti manastir. Poslali su ga u Bordo da bude pomoćnik sveštenika u Sen Mišelu. Čim je stigao, javio se prijatelju, koji se tek prethodnog dana bio konačno vratio kući. Dok je boravio na imanju Verdere, došli su žandari da jave gospođi Lefevr da će narednog dana iskopati telo njenog sina Raula. Žan je tada majci i prijatelju ispričao u kakvim okolnostima mu je stradao brat.
Uprkos košmarima koji su je budili iz sna skoro svake noći, Lei su se svakog jutra ponovo pred očima ređali strašni prizori. Fransoa je bio kraj nje, i njegova nežnost i milovanja, sati provedeni u ljubavi i uživanju, uspeli su da doprinesu njenom vraćanju u život; svakako da nije bila u stanju da zaboravi, niti će to ikada moći, ali je njena želja za životom konačno nadvladala.
Petnaest dana odsustva, koje joj je dala gospoda De Pejerimof, brzo je prošlo. Trebalo je da se Lea vrati u sedište Crvenog krsta u Parizu. Grožđe je sazrevalo, sestre su se s vlasnikom susednog imanja dogovorile o pomoći pri berbi, prvoj u oslobođenoj Francuskoj. Zahvaljujući Tavernijeovom novcu, okupilo se oko tridesetak radnika, od kojih su dve trećine bili nemački zarobljenici. Osećajući smrt u duši, napustila je sve što je ponovo naučila da voli. No te dve nedelje provedene u Montijaku navele su je da veruje kako se sve može započeti iznova.
Vožnja do Pariza u velikoj Tavernijeovoj limuzini izgledala je poput odlaska na raspust - vreme je bilo toplo i sunčano, gostionice prijatne, a Fransoa zaljubljen i veseo.
Čim je stigla, Lea se zaputila u sedište Crvenog krsta, do gospođe De Pejerimof. Tu je, veoma radosna, zatekla Kler Morijak i Žaninu Ivoj, koje su se vratile iz Berlina. Tri devojke su se grlile uz suze i smeh, koji su gospođu De Pejerimof naterali da izađe iz kancelarije.
„Pa dobro, gospođice, šta se to dešava?... Smirite se, šta će pomisliti naši američki prijatelji o ponašanju francuskih saveznica?“
„Pustite ih, draga moja, pa u njihovim godinama je normalno da vole da se smeju“, s jakim američkim akcentom reče lepa krupna žena, koja se pojavila na poluotvorenim vratima kancelarije.
„Lorin, da vam predstavim tri moje devojke. Deluju kao tri mlade šašavice, ali to su sjajne mlade žene, hrabre, efikasne, obzirne; imaju trezvene glave i zlatna srca, vole da koketiraju, ali dobro podnose hladnoću i prljavštinu, veliki su sladokusci, ali se zadovoljavaju i skromnim obrocima, koje dele s nesrećnicima. Sve su se vratile iz Nemačke i treba opet da otputuju tamo. Gospođice, predstavljam vam Lorin Kenedi.“
„Govore li nemački?“, pitala je Amerikanka.
„Lea Delmas govori, čini mi se. Imali ste dadilju ili guvernantu koja vas je naučila tome jeziku, zar ne?“, pitala je gospoda De Pejerimof.
„Nije nas baš podučavala, već nam je pričala priče, pevala pesme i čitala poeziju na nemačkom, pa smo ga tako naučile... Ona je Alzašanka, pa je dakle...“
„Dakle šta? Pa može biti Alzašanka i dobra Francuskinja istovremeno, to je ne sprečava da govori i maternji jezik.“
„Zapravo je sprečava, kad je taj jezik nemački“, suvo je odgovorila Lea.
Gospođa De Pejerimof je malo poskočila kad je čula taj ton. Bila je iznenađena i zadovoljila se time da joj dobaci strog pogled.
„Pa govorite li taj jezik, ili ne?“
„Govorim ga prilično loše, ali ga dobro razumem.“
„Pa, ako se gospođa De Pejerimof slaže, pratićete me u Nirnberg“, odgovorila je Lorin Kenedi.
„U Nirnberg?“
„Da, tamo se održava suđenje ratnim zločincima.“

2.


Sarin košmar se nastavljao.
Kada ju je Lea otkrila među leševima u logoru Bergen-Belsen i krišom izvela iz logora, sve joj se činilo nestvarno, kao i kasniji boravak u engleskoj vojnoj bolnici blizu Londona. Užas se ponavljao svake noći: ponovo je bila u bordelu za vojnike, gde je, bez obzira na tragove prženja cigaretama kod Masija, bila jedna od najtraženijih devojaka među SS oficirima. Uzalud se njeno izmučeno telo protivilo. Kada bi im penetracija bila otežana, mazali su svoje polne organe nekim mastima, govoreći, uz skaredne šale, da je to mast od istopljenih Jevreja. Kada je prvi put razumela o čemu govore, onesvestila se. Osvestili su je čašom hladne vode. Dok je osećala kako nepoznati zlotvori klize u njeno telo, šaputala je u sebi imena svih nestalih jevrejskih prijatelja i zaklinjala se sebi da će ih osvetiti, nemajući snage da se ubije i tako prekine dalja ponižavanja. Jednoga dana im je dosadila, pa su je poslali na radove na putevima. U logoru Ravensbrik je morala da sluša podsmehe ostalih zatvorenica, koje su na odeći nosile zelene trouglove, znak zajedničkih baraka, i koje su bile ljubomorne na njen još uvek zavodljiv izgled i obline, dok su one bile sama kost i koža.
„Da li su ti prijale švapske đoke?“
„Poslali su te ovamo jer nisi umela da im dobro popušiš, zar ne?“
„Ostavili su ti kosu, zbog tucanja?“
Sram i bes su je navodili na surovost; bacila se na dve spodobe kojima su kosti probijale kožu ispod prugaste odeće i nije joj bilo nimalo teško da ih obori. Gunđava gomila, koja se okupila okolo, bacila se na nju. Spasla su je dvojica kapoa, čuvari s psima. Dve žene su beživotno ležale u blatu. Šest zatvorenica je bilo određeno da nose leševe u krematorijum. Sara je, ne pokazujući osećanja, dozvolila da je odvedu u ambulantu, gde joj je jedna lepa logorašica ukazala prvu pomoć i položila je na krevet, na čaršav skoreo od prljavštine. Sara je utonula u san.
Kada se probudila, kraj uzglavlja je ugledala snažnu ženu u uniformi, s prilično lepim, mada grubim crtama lica.
„Ja sam doktorka Šefer, asistentkinja doktora Oberhauzera, lekara ovog smrdljivog logora. Vidim u vašem kartonu da ste Nemica, nemačka Jevrejka; to je malo previše, zar ne? Jevreji su pošast čovečanstva, i treba ih kao takve eliminisati. Naš firer je lepo shvatio da treba osloboditi čovečanstvo od te podvrste, koja je skoro majmunska. No, pošto ste uprkos svemu i Nemica, moram vas lečiti da bi Jevrejka u vama stigla u formi do gasne komore.“
„Do gasne komore?“, prošaputala je Sara, uspravljajući se.
„Da, to je delotvoran način da se eliminišu stotine parazita. Ah... ah, da ste ih samo videli kako krkljaju i bore se da se oslobode iz kaveza... kao vaške... ah... ah... baš kao vaške... Nema ničeg boljeg od dobrog mlaza gasa ciklona, da se otarasimo jevrejske gamadi...“
Sara ju je zgrabila za grlo i nadljudskom snagom, poteklom iz mržnje, pokušala da je zadavi. Krici mlade logorašice privukli su kapoe. Trebalo ih je troje da je odvuku. Kašljući i trljajući pocrveneli vrat, na kome je bilo nekoliko kapi krvi, doktorka Šefer je pokušavala da povrati dah. Sara se ponovo onesvestila, s rascepljenom arkadom, natečenih usana, i ležala je u uglu.
Lekarka je povratila dah i zasula udarcima noge nepokretno telo. Možda bi je i ubila da jedan kapo nije kazao:
„Manite je, doktorka, poslužiće za neki od vaših eksperimenata.“
Tada je za Saru počelo vreme užasa.
Bacili su je na slamaricu u dnu ambulante, i ostavili nekoliko dana bez hrane i lekova; samo joj je neka mlada Poljakinja amputirane noge donosila pomalo vode. Trećeg dana ujutru strgnuli su joj pocepanu odeću i odvukli je, onako grozničavu ali svesnu, u odaju po kojoj se vuklo ili ležalo stotinak nagih žena, koje su većinom ličile na kosture, a nekima od njih bila je amputirana ruka ili noga; sve su po sebi imale žive rane, zagađene i ponekad pune crva, svuda po ramenima, stomaku, grudima i bedrima; bile su prekrivene sasušenom krvlju, blatom, izmetom i opružene ili sklupćane na mokrom zagađenom podu, na truloj slami i gnusnim otpacima. Kada su je bacili u taj jarak, začuli su se krici besa i bola onih žena na koje je pala, pa je, bez obzira na slabost, morala da se bori da bi se odbranila od udaraca i ujeda. Groznica je doprinela da joj sve to izgleda nestvarno.
To je pravi košmar, moraću da se probudim, mislila je.
Sara se nije probudila sve do narednog dana, kada je osetila da se guši. Bilo je mračno. Gde li se nalazila? Ko ju je tu smestio? Uz velike napore je oslobodila jednu ruku i, pipajući, pokušala da se snađe. Rukom je dohvatila nešto ledeno i vlažno, pa nešto tvrdo, pa opet vlažno i ledeno, i uz urlik je iskočila iz hrpe tela koja su je pokrivala. Mrtve, sve su bile mrtve, te unakažene žene iz zatvorene odaje; bile su plave, zelene, sive, a boje su se menjale i gubile u toj gomili đubreta. Lica su im bila izobličena grimasama bola, pljuvačka im je tekla sa usana, udovi su im bili iskrivljeni, tela izvijena nekim nepodnošljivim mukama. Mrtve su? Ali kako su umrle?... Zašto?... Kada?... Šta je ona radila tu, po svemu sudeći jedina živa, gola, ošamućena, nastojeći da pobegne, gazeći po glavama, upadajući u utrobe, gnječeći nečija ramena, hodajući po smeđoj smrdljivoj masi, padajući, ustajući, opet padajući i tražeći izlaz... A zatim smeh, tapšanje, veseli zvuci harmonike i odjednom, miris benzina... Kakav je to bio košmar! Valjda glad izaziva te crne snove... Nije prestajala da trči... može li se pobeći od snova... i uspela je, zatvorenih očiju i raširenih ruku, da se najzad probudi.
Jaka toplota ju je navela da otvori oči: ispred nje su poigravali plavičasti plamenovi, proždirući leševe koji su se uzdizali i cvrčali na toploti, što ju je podsetilo na jedan sjajan ručak koji je za njenog oca nekada priredio marokanski kralj: desetine ovaca su se vrtele na ražnjevima, a vatre su osvetljavale noć. Sara je zabalavila. Istovremeno ju je obuzeo neki osećaj stida, koji ju je pokrenuo iz hipnotičkog mrtvila. Zbog te pljuvačke u ustima i tela koja je u delu sekunde videla kako gore, dok joj je neki nasmejani esesovac pružao kundak puške, i straha koji joj je izjedao utrobu, zaklela se da će se svetiti, sve dok zaborav ne bude izbrisao sećanja na te opscene prizore.
Po naređenju nekog kapoa, četiri logorašice su je zgrabile za ruke i noge, i odnele u neku prilično čistu baraku, u kojoj je, iza crvene platnene zavese, bilo četiri ili pet kreveta. U dnu je bila napunjena kada, u koju su je grubo uronili. Voda je bila ledena, i Sara je vrisnula, ali ju je jedna od logorašica gurnula nazad, i kazala na francuskom: „Bolje je da budeš mirna, biće brže, a moramo da te operemo...“
„Da me operete?“
„Da, treba da se dopadneš debeloj Berti...“
„Debeloj Berti?“
„Doktorici iz logora; ne zove se tako, to je nadimak koji smo joj mi dale. Kada joj se neka žena dopadne, onda je operemo da bi je ona iskoristila, a posle...“
„Ćuti!“, kazala je logorašica, koja je nekada sigurno bila lepa.
„Kod nas kažu da čovek koji je upozoren vredi za dvojicu, a tek žena!“
Dok su joj to pričale, prale su joj telo i kosu nekim ružičastim sapunom prijatnog mirisa. I pored ledene vode, Sara se ipak osećala prijatno.
„Mora da si joj se veoma dopala kad su nam dali ovaj sapunčić. Prošle nedelje, ona mala Jugoslovenka je imala pravo samo na sapun od jevrejske masti.“
„Ćuti, za to nema dokaza!“
„Ama kog dokaza? Zar misliš da ta čudovišta nisu za to sposobna?... Zar ne viđaš svakog dana šta su sve u stanju da učine... A ti, nemoj da nam daješ moralne pouke, i ti dobijaš povremeno činiju supe i parče kobasice u zamenu za neke usluge!“
„Znam... znam!... Molim te, ćuti!“
Dok je Sari prala kosu, suze su nesrećnici tekle niz lice.
„Imaš lepu kosu. Kako to da te nisu obrijali, kao ostale?“
„Ne znam.“
„Pa znaš da je bila u bordelu, a oni ne vole ćelave kurve.“
Bila je opružena na krevetu s belim čaršavima, nahranjena toplom i ukusnom supom, rane su joj bile previjene, i bila je odevena u košulju od grubog platna, ali čistu; Sara je malo povratila prisustvo duha. Kako je došlo do tog naglog preokreta? Tukli su je, ostavili bez lekova, ubili stotinak žena, ali nju nisu, izvukli je s lomače, oprali je i lečili, nahranili i utoplili u čistom krevetu, a sve to zbog čega? Sara nije želela da zna odgovor.
Nije je doktorka Šefer lečila da bi postala njena ljubavnica, već je imala neke veće planove.
Mlada doktorka Roza Šefer, koja je pre rata sjajno položila sve ispite iz ginekologije, postala je asistentkinja profesora Karla Klauberga, poznatog ginekologa, koga su eksperimenti s progesteronom proslavili u celom svetu i na čije su se članke o hormonalnim terapijama svi pozivali. Pošto je vežbala u bolnici Kenigshute, zajedno s bolničarem Biningom i hemičarem Gebelom pomagala je profesoru u eksperimentima pri sterilizaciji žena nižih rasa u Aušvicu, a sve u korist laboratorija Šering-Kalbaum. Bila je potpuno bezosećajna, i prisustvovala je sterilizaciji desetina žena, Jevrejki francuskog, holandskog, belgijskog, grčkog, poljskog ili ruskog porekla... Karl Klauberg i Roza Šefer su bili čudovišan par, prilično smešan: on visok oko metar i po, a ona oko dvadeset i pet centimetara viša... Kada su je poslali u Ravensbrik da upravlja porodilištem, povezala se s doktorkom Hertom Oberhauzer, asistentkinjom doktora Karla Gebharta, Himlerovog lekara i prijatelja, koji je ispitivao dejstvo sulfanamida na logoraše. Neki od njih, a zvao ih je „zečići“, poumirali su od tih eksperimenata, a drugi su ostali doživotni invalidi.
U Ravensbriku se doktorka Šefer povezala sa svim najgnusnijim primercima čuvara i logorašica iz zajedničkih baraka, kao i s prostitutkama. Nesrećne žene i devojke, koje je pozivala na svoje zabave, nisu skoro nikada izlazile iz baraka, osim da bi otišle u gasne komore, ili bi dobile „srčani napad“, izazvan smrtonosnim injekcijama. One koje bi debela Berta izabrala, bile su osuđene na smrt. Neke lepše logorašice su namerno prljale lica i mazale ih zemljom da ih zapanjujuća Amazonka ne bi uočila, a ona je najviše volela nova osvajanja i ponižavanje onih koje je već osvojila. Već godinama su saradnici i logorašice drhtali pred njom, a Sarin bes ju je doveo u teško zamislivo stanje zgranutosti i gneva.

3.


Sva jednostavna buržoaska ubeđenja Estel i Lize de Monplejne bila su uzdrmana četvorogodišnjom nemačkom okupacijom, zlodelima koja su se nastavila i posle oslobođenja, i atmosferom mržnje i sumnje u koju je Francuska bila utonula, kao i raznim mukama, kojima se nije mogao sagledati kraj. Rat se završio, ali ništa nije više bilo kao nekada; restrikcije u snabdevanju hranom, tekstilom i ugljem bile su iste kao i za vreme okupacije. Njih dve su bile samo starice koje strepe pred neizvesnom budućnošću. Mislile su da kraj borbi znači i kraj oskudice. No vreme je prolazilo, i one su shvatile da više neće biti lepog predratnog života. Trenutno je život bio isto tako težak kao i za vreme mučnih ratnih godina: ograničavanja, lišavanja, kartice za snabdevanje, beskrajni redovi pred praznim radnjama. Bez Lorine trgovine ne bi mogle da opstanu, novca je bilo sve manje. Moral im je bio sve niži: pritiskala ih je Fransoazina nesreća. Posete prijatelja su bile sve ređe. Liza je bila neutešna što više ne viđa svoje nekadašnje partnerke s bridža. Estel se i dalje dobro držala, zahvaljujući svom jakom karakteru, ali su njene patnje bile dublje; prebacivala je sebi da nije bila u stanju da zaštiti Izabeline ćerke, da nije bila dovoljno stroga prema Lei, ni sposobna da spreči Loru da se bavi crnom berzom. Nije joj čak ostala ni uteha molitve; izgubila je veru. To je bila njena lična drama. Često je pomišljala na oca Adrijena, i to ju je progonilo. Samo strah da će rastužiti sestričine, a naročito Lizu, koju je uvek smatrala detetom, sprečavao ju je da, kao i dominikanac, sama sebi prekrati muke.
Gospođice De Monplejne morale su da se pomire s jednom činjenicom: njihovo bogatstvo je nestalo. Ostao im je stan u Univerzitetskoj ulici, kućica u Langonu na obali Žironde, koju su svojevremeno kupile po savetu Pjera Delmasa da bi se, u starijim danima, smestile što bliže dragoj Izabeli. Njihov stari beležnik im je zvanično saopštio: treba da prodaju stan i da se povuku u Langon. No šta bi onda radila Fransoaz sa svojim dečakom, Lora, i Lea, koja je imala obavezu prema malom Šarlu? Odgovor im je dao Fransoa Tavernije, koji je prilikom boravka u Parizu došao da ih poseti.
„Gospođice, u pravu ste što razmišljate o odlasku iz prestonice.“
„A šta će biti s decom? Kuda će ona?“
„Mogu da odu na Montijak.“
„Ali Montijak je u ruševinama, tako su nam kazali.“
„Da, u ruševinama je, ali to se da obnoviti. Pogledajte oko sebe, sve se obnavlja.“
„Ali sirotice nemaju novca, a ni mi, nažalost!“
Estel nije mogla da zadrži suzu, koju je neupadljivo obrisala. Fransoa je video tu tugu, ali se pravio da ne primećuje.
„Imate li vesti o Lei? Rastao sam se od nje u Berlinu, pre oko mesec dana, i od tada ne znam ništa o njoj.“
„Ne piše nam baš često. Poslednje pismo smo dobile pre petnaestak dana. Pisala nam je o vašem odlasku iz Berlina. Evo, želite li da ga pročitate?“
Estel je iz džepa izvukla pismo na plavom papiru. Fransoa se uzbudio kad je prepoznao krupna, neujednačena slova.
Drage tetkice, Lorice, draga Fransoaz i draga Rut,
Samo nekoliko reči, jer se jedna od devojaka upravo ukrcava u avion. Dobila sam vaše pismo i fotografije, zahvaljujem vam po sto puta. Šarl je zaista veoma sladak, kako samo liči na majku; Lorin šešir mi se mnogo dopada, pozajmiću ga od nje kad se vratim; Fransoaz veoma lepo stoji nova frizura; mali Pjer se na slici ne vidi jasno, mora da se vrteo pa mu nisam sagledala lice. Izgleda da je u Parizu život sada veoma težak i da se snabdevanje nije popravilo. Verovatno je slično kao i ovde, jedemo samo američke konzerve. Kod mene je sve u redu, mada su uslovi za rad vrlo teški. Juče sam se vratila iz trodnevnog zadatka na baltičkoj obali, kod Švajna. Bilo je lepo. Dovela sam jednog francuskog i dvojicu belgijskih zarobljenika. Ostali automobili su bili puni. Vozila sam noću, četiri sata, s lošim farovima, a kada je počela kiša, bez brisača nisam ništa videla i utonuli smo u potpunu tamu. Bila sam sigurna da neču stići čitava, a nervi su mi bili tako napeti da sam na kraju skoro poželela da negde udarim i da se taj košmar okonča. No Bog brine za vozačice, pa sam stigla čitava i vrlo loše raspoložena. Dobro sarađujemo sa Sovjetima, olakšavaju nam potrage na njihovom sektoru; nisu kao Amerikanci, koji nam stalno prave teškoće. Prevalila sam put od pet stotina kilometara s jednim Rusom, koji me je ogrtao svojim mantilom kad je padala kiša. Kad idemo s njima na zadatak, dele obroke s nama. Jelovnik izgleda otprilike ovako: za doručak supa, za ručak pire od krompira i salata, za večeru supa; narednog dana se sve ponavlja. Kao što vidite, nema ničega privlačnog za sladokusca kao što sam ja. Srećom, ima votke. Ne brinite, ne pijem mnogo. Nisam poput naših prijatelja, koji mogu da popiju neverovatne količine. Ne znam kako je nabavljaju, jer je promet alkohola veoma ograničen.
Možete li da mi pošaljete malo novca? Nije mi više ništa ostalo. Vratiću vam po povratku, jer me u francuskom Crvenom krstu čeka prilična suma. Nabavila sam sjajan fotoaparat. Kler Morijak me je slikala pored mojih ambulantnih kola; šaljem vam fotografiju u pismu. Kupila sam i trideset i pet paketa cigareta, i sav novac sam potrošila.
Fransoa Tavernije je otputovao iz Berlina pre dve nedeije, i veoma mi nedostaje.
Baš vam je čudna zamisao da odete iz Univerzitetske ulice i smestite se u Langonu. Ne dolazi u obzir da se ja tamo vratim, suviše je strašnih sećanja koja me proganjaju. Naći ćemo neko rešenje kad se vratim. Ja ću raditi. Do tada će se Lora nekako snaći. Povodom toga, Lorice, možeš li da mi nabaviš neke dobre cipele, imam samo jedan par, i nisam sigurna da će mi još dugo potrajati. Hvala unapred, sestrice. Računam na tebe.
Brinite lepo o Šarlu, i poljubite ga u moje ime. Recite mu da često mislim na njega.
Moram da prekinem ovo pismo, jer mi daju znake da avion neće čekati. Brinite dobro o sebi. Ljubim vas, od srca,
Vaša Lea

Fransoa je presavio pismo.
„Siroto dete, kako li uopšte vozi ta velika kola?“, kazala je Liza i pružila im fotografije koje je Lea poslala.
Kako je potišteno izgledala lepa vozačica koja je sedela na papučici automobila, okružena s tri nasmejane drugarice! Na drugoj fotografiji stajala je potpuno pravo, u sivo-plavoj uniformi Crvenog krsta, s ravno nameštenim šeširom, s rukavicama i besprekornim čvorom na kravati, ispred pravilno poređanog niza ambulantnih kola; sve je to bilo snimljeno prilikom inspekcije koju je obavio komandant Rozen.
Dok im je vraćao fotografije, Fransoa Tavernije je shvatio da nema nijedan njen portret.
„Kako vam je izgledala kad ste je poslednji put videli?“, pitala je Estel.
„Divno“, odgovorio je, smešeći se.
„Oprostite?“
„Izvinite... hteo sam reći da je izgledala vrlo dobro, mislim da je bila veoma dobro.“
„Nije li mnogo iscrpljena tim radom?“
„Pa, malo je umorna, svakako. Pretpostavljeni je stalno hvale; što se tiče drugarica, mada je ona najlepša, sve je obožavaju.“
„To nas zbilja raduje. Tako brinem za to dete; osetljiva je na majku, a tvrdoglava na oca. Gorda je i uporna, ali je takođe i krhka...“
„...Strahujem da će joj biti teško da se vrati normalnom životu, da se uda i ima decu. Zar ne mislite i vi tako, gospodine Tavernije?“
Kako su samo bile ljupke te gospođice De Monplejne, tako naivne i čedne, naročito Liza, sa svojim belim kovrdžama koje je frizer prelio nekim malo jačim ružičastim prelivom.
Fransoa je izbegao odgovor na to pitanje.
„Da se vratimo vašim planovima. Da li biste mogle da živite od prihoda od prodaje stana? Oprostite što sam tako nametljiv...“
„Molim vas, gospodine, pa prijatelji smo, a i naša situacija... Po onome što nam je beležnik kazao, mogle bismo, ako se ne rasipamo. No to ne rešava problem naših sestričina.“
„Mogu vam pomoći da to rešite.“
„Kako to?“
„Pozajmicom za obnovu Montijaka...“
„Ali, gospodine!“
„Pustite me da nastavim: taj će mi novac one vratiti kad dobiju ratnu odštetu...“
„Pa to neće biti dovoljno!“
„Zaboravljate na vinograd. Vino s Montijaka je veoma dobro.“
„Ali nema nikoga ko bi se starao o imanju.“
„Ne brinite, naći će se neko. Najvažnije je da se Fransoaz, Lora i Lea slože s tim. Mislite li da bi one to želele?“
„Fransoaz je, mislim, svejedno. Tamo ili ovde, nije joj važno. Veoma je nesrećna i ne znamo kako da joj ublažimo bol. Lora je još uvek maloletna, i možda bismo je ubedile da pođe s nama; tako bismo je odvojile i od tih ljudi s kojima se viđa. Što se tiče Lee, videli ste iz pisma da njoj nikako nije do povratka na Montijak.“
„Pa ni to nije sigurno; ona je devojka sa sela, i veoma je vezana za imanje. Nju u stvari plaši da će zateći kuću u ruševinama; kada je budu obnovile, ponovo će je zavoleti.“
„Verujete li u to?“
„Da, ona bi mogla sakupiti snagu i obnoviti imanje zbog uspomena na majku i oca. A i postavlja se pitanje ima li drugog izbora. Morale biste da prihvatite moj predlog.“
Liza je duboko uzdahnula, a Estel je pognula glavu. Sve troje su neko vreme ćutali.
„Mogu li vam postaviti jedno indiskretno pitanje?“, upita Estel.
„Molim vas, samo pitajte.“
„E pa eto... teško mi je da to kažem, izvinite... ali moram to da vas pitam pre nego što prihvatimo vašu velikodušnu ponudu... kakva su vaša osećanja prema Lei i kakve su vaše namere?“
„Svakako ste hteli reći: ’Imate li, dragi gospodine, nameru da se oženite njom?’“, kazao je s više ironije no što je želeo.
„Pa da, to je to.“
„Pa iskreno, to pitanje zahteva malo razmišljanja...“
„Kako?“, upitale su sestre uglas.
„Hoću reći da nisam siguran da bi Lea bila dobra supruga, a nisam ni ubeđen da bi me želela za muža.“
„Pa, u tom slučaju, gospodine...“, kazala je Estel, ustajući.
„Sedite, gospođice, nisam hteo da vas povredim, samo da vam kažem kako to ne zavisi od mene, nego od nje. A odgovor na vaše pitanje glasi da bih se rado oženio vašom sestričinom.“
Ogroman uzdah olakšanja oteo se iz grudi starih gospođica.
„Ala ste nas uplašili!“, povikala je prigušeno Liza, hladeći se maramicom.
Estel nije kazala ništa, već se samo smeškala.
„Ako mi dozvolite, gospođice, porazgovaraću s vašim beležnikom. Kako se zove?“
„Gospodin Loazo, na Bulevaru de Kursel.“
„Dobro, posetiću ga ove nedelje.“
Fransoa je otišao do beležnika i predložio mu da kupi stan po veoma visokoj ceni, pod uslovom da se zataji ime kupca sve dok ne bude drugačije naredio. Krenuo je s Fransoaz na Montijak, da vidi u kakvom je stanju imanje. Šteta je bila manja nego što se mislilo. Trebalo je obnoviti krov i deo nosećih greda; što se tiče ostalog, posle dobrog čišćenja biće dovoljno uneti u neke sobe nov nameštaj i tepihe.
Fransoaz nije krila osećanja koja je izazvao pogled na rodnu kuću.
„Nisam mislila o tome koliko je naša draga kuća stradala! No vi ste u pravu, treba da živimo ovde. Ja sam već odlučila, i doći ću ovamo sa sinom. Tu će mi biti najlakše da sve zaboravim, i da podižem dete. Nadam se da ću ubediti Loru i Leu da i one dođu.“
„To je mudra odluka, voleo bih da su i vaše sestre tako pametne.“
„Za Leu ne mogu da kažem. Mislim da biste samo vi mogli da je ubedite. Više me brine Lora. Navikla je na lak mondenski pariski život. Teško je verovati da bi se mogla ponovo naviknuti na običan život u provinciji.“
„I ja tako mislim. No, da li biste je mogli ostaviti samu u Parizu? Ona je još vrlo mlada.“
„Pa, u svakom slučaju, ona će uraditi po svome. Znam da je htela da ode iz Univerzitetske ulice u neki studio u Ulici Gregoar de Tur. Znam ja nju, ako je rešila da živi u Parizu, ništa je neće naterati da promeni mišljenje. Tvrdoglavija je od Lee.“
Pošto je saslušao Fransoaz, Tavernije je poverio radove na obnovi Montijaka jednom arhitekti iz Bordoa, koji im je izložio plan do najsitnijih detalja.
Zahvaljujući pomoći suseda, vinograd nije previše stradao. Dobri sused Testar im je preporučio nekog svog rođaka kao nadzornika. Pošto je četiri godine proveo u zarobljeništvu, Alen Lebrin je ostatak vremena u Nemačkoj proveo u vinogradima kraj Rajne, gde je napravio pravo čudo. Vlasnik vinograda mu je, posle rata, čak predlagao da se oženi njegovom ćerkom i da ostane. Alen je uljudno odbio predlog i posle berbe se vratio kući.
„Veoma je savestan, kazao je Testar, voli i ceni zemlju, i ostaće s vama do kraja berbe. Gospođice Delmas, ne možete naći nikoga boljeg, ja vam jamčim za njega. Pisao sam mu već o tome, da saznam kakve je planove imao. Odgovorio je da će, ako se gospođice slože, prihvatiti predlog.“
„Sećam ga se“, kazala je Fransoaz. „To je momak mojih godina, bez porodice i imanja. Podizao ga je neki ujak u Sen Makeru. Već kao dečak je bio veoma vredan i ćutljiv. Ako se nije promenio, upravo takav čovek nam treba na Montijaku.“
Fransoaz mu je pisala, i dogovorili su da se nađu.
U naredna dva meseca sve se odvijalo veoma brzo, a početkom leta su gospođice De Monplejne otišle iz Pariza, s Fransoaz, njenim sinom i malim Šarlom. Lora se složila da raspust provede s njima, ali je odbila da se nastani na Montijaku, i kazala je da će pobeći ako tetke budu navaljivale. Mada nerado, njene starateljke su prihvatile da iznajmi studio u Ulici Gregoar de Tur. Lora im je bila zahvalna, i obećala je da će nastaviti studije i pomoći u obnovi Montijaka.
U dogovoru s Tavernijeom, nisu javili Lei o velikim promenama u njihovom porodičnom životu.
„To će biti iznenađenje“, kazao je on.
Prvi meseci su prošli u oduševljenju i zbrci. Kuća u Langonu bila je premala za sve njih. Ubrzo su se, kako-tako, smestili na Montijak; bilo je lepo vreme, radovi su svima bili zanimljivi i brzo su napredovali.
Fransoaz i Lora su se veoma obradovale kada su pronašle svoju nekadašnju guvernantu Rut. Kako se samo promenila!... Sećale su se žene koja je još bila prilično u snazi, a sada... ruke su joj se neprekidno tresle, i ukazivale na pretrpljene muke. Njeno prisustvo je svima prijalo, jer je značilo da se život nastavlja, da detinjstvo nije sasvim nestalo, jer je ona pričala dvojici dečaka najlepše priče, pevala pesmice i pričala bajke o vilama i vukovima, o zverima i lepim uspavanim princezama; oni su je, i bez dogovora, počeli obojica zvati „mamica Rut“.

4.


Posle dvomesečnog boravka u bolnici, Saru Milštajn je prihvatila porodica Džordža Meklintoka, pa se smestila na njihovom velikom imanju na severu Škotske. Tu su se o njoj lepo brinuli, i pazili je, pa se oporavljala brzinom koja je iznenadila i lekare. Jedan od njih, koji je dobro opažao, počeo je da brine za njeno mentalno zdravlje. Tvrdoglavo je odbijala da priča o onome što joj se događalo u Nemačkoj i svi su imali utisak da želi sve da zaboravi. Jedno je opovrgavalo taj utisak: mada joj je kosa ponovo izrastala i ona sama bila ojačala, i dalje je brijala glavu. Na pitanja domaćina je ironično odgovarala da joj to izgleda privlačno. Ledi Meri, majka Džordža Meklintoka, donela je iz Londona veoma lepu periku; Sara joj se suvo zahvalila i kazala da neće moći da je nosi, jer je to podseća na one druge prizore odsečene kose, koju su u velikim tovarima odnosili iz logora u fabrike tkanine. To je bila jedna od njenih retkih aluzija na nacističke koncentracione logore koju je načinila prilikom boravka na imanju; mada su svi bili zgranuti, nastojali su da pokažu što više strpljenja i razumevanja.
U jesen je najavila nameru da se vrati u Nemačku i pokuša da sazna šta je bilo sa očevom sestrom i njenom decom, kao i s porodicom njenog muža, i njenim imanjem.
Džordž je nastojao da je odvrati od toga.
„Imala sam porodicu u Berlinu i Minhenu, želim da znam šta je s preživelima. Započeće i procesi suđenja nacistima. To neću propustiti, spremna sam da svedočim.“
„U Berlinu su samo ruševine, a verovatno i u Minhenu, kao i u drugim velikim nemaćkim gradovima.“
„Znam to, ali ću ipak otići. Zar ne treba da putujete u Nirnberg? Povedite me.“
„Niste u tako dobrom stanju da biste se vraćali tamo.“
„Tu se varate. Ako me ne povedete, otići ću sama.“
Meklintok je popustio, i obavio sve formalnosti.
Pre nego što je otišao u Nirnberg, otpratio je Saru do Minhena. U staroj bavarskoj prestonici Sara je, na svoju radost, pronašla jednog rođaka, koji je pre rata bio uspešan mladi advokat; zvao se Samjuel Zederman, i nekim čudom je pobegao pre no što je porodica pohapšena: odveli su mu baku i dedu, roditelje, braću i sestre, i svi su otpremljeni u Mauthauzen.
Samjuel je preživeo krijući se u podrumu jedne nejevrejske prijateljice, koja ga je dve godine štitila i krila od svih. Kad su bombardovanja učestala, provodili su cele noći u podrumu. Tako im se rodila i ćerkica, koja je umrla na rođenju, pa su je sahranili u uglu podruma, obuzeti potpunim očajanjem. Jedne večeri mu se prijateljica nije vratila; uzalud ju je čekao nekoliko dana. Kad je najzad odlučio da izađe, potpuno izbezumljen od brige i gladi, nije prepoznao ništa oko sebe. Svuda unaokolo bile su ruševine, po kojima su lutala neka posivela stvorenja i prekopavala po zgarištima. Dugo je lutao, dok nije pronašao jednu skoro sasvim čitavu zgradu, koja se uzdizala usred ruševina; u prizemlju je bio kafe, s kartonima umesto prozorskog stakla. Jedna jedina petrolejka je osvetljavala unutrašnjost, i video je sve one sivkaste ljude, koji su sedeli na klupama s raznim posudama pred sobom iz kojih se širio čudan miris. Ne pitajući ga ništa, napravili su mu mesta, a neka devojka mu je ubrzo donela posudu punu vruće tečnosti. Zahvalno ju je zgrabio; ukus se nije mogao opisati, ali je barem bila vruća. Zavrtelo mu se u glavi i onesvestio se. Kad je došao sebi, sala je bila prazna, a sirene su zavijale. Ubrzo su pale i prve bombe. Oko njega su se tresli zidovi i pod, a na policama je zveketalo posuđe, dok su mu komadi maltera s plafona padali na glavu, zajedno s krhotinama. Trebalo je bežati, ali i naći nešto za jelo. Uvukao se iza šanka i preturao po ormanima. U jednom je našao paket suvih biskvita i tri konzerve koncentrovanog mleka. Otvorio je jednu nožem, i polako srkao sirupastu tečnost. Uzdržao se da odmah ne popije sve i stavio preostale konzerve u koferče, koje je uspeo da napuni rubljem, a spakovao je i neku srebrnu posudu, majčinu ogrlicu od bisera i fotografiju na kojoj je bio s prijateljicom. Taman je hteo da izađe, kad je bomba pogodila zgradu i bacila ga u vazduh. Zaglušen i kašljući, uspeo je da se pridigne, u oblaku prašine. Čulo se samo zujanje aviona koji su se udaljavali, a na nebu su se videli odsjaji plamena što je zahvatao zgradu. Udaljio se, pipajući oko sebe, ispruženih ruku i posrćući po kršu. Uskoro se oblak prašine razišao, pa je video kako se na noge pridižu stvorenja koja su delovala donekle ljudski; nije bilo vike, ni plača, čak ni jecaja, a pokreti su im bili usporeni. Uskoro je video malu grupu kako se u tišini udaljava. Samjuel se pridružio toj grupi: uglavnom su to bile žene, kojima se pod onom prašinom nisu mogle odrediti godine, pogureni starci, i deca, koja su bez otpora išla ispred njih, kao da hodaju bez cilja.
Koliko li je trajalo njegovo lutanje kroz razorenu Nemačku, bežanje od bombi, susreti s hordama pljačkaša i dezertera? Nije znao da kaže. Jednog dana se probudio kraj puta, a neki krupan američki vojnik, crnac, pokušavao je da ga napoji.
Kada ga je Sara pronašla, mladi advokat je bio prevodilac francuskim i američkim vojnicima, nastojeći da pored njih sazna šta se dogodilo sa ostalima iz porodice. Ubedio je francuskog komandanta da im treba ženski prevodilac, koji će se baviti prvenstveno decom. Jednog dana su se pridružili međunarodnom konvoju Crvenog krsta, s velikom grupom dece koju su vraćali u domovinu u pratnji nemačkih lekara i bolničara. Kad je voz stigao, svako dete je dobilo po čašu mleka i čokoladicu. Sirota deca su uglavnom bila u pohabanoj odeći neodređenih boja, a nekima su stopala bila umotana u tkaninu, pa su u čudu gledala u te nepoznate grickalice i progutala ih u jednom zalogaju, zbunjenih pogleda.
Samjuel je pozvao jednog od lekara i pitao ko je odgovoran za konvoj.
„Das bin ich“,1 odgovorila je neka prilično lepa, krupna žena.
Kada joj je Sara čula glas, potpuno se ukočila, oduzeta od straha. Uz neverovatan napor se okrenula, ali su joj suze u očima smetale da vidi ženino lice: samo je, kao kroz maglu, videla da žena nosi sivoplavu uniformu Crvenog krsta... Mora da sanja, to nije moguće.
„Die Kindern sind blutarm, aber im allgemeinen ziemlkh gesund, nicht war, Inge?“
„Ja, frau Doktor, wie haben unser Bestes getan, um sie zu pflegen“,2 kazala je bolničarka koja je stajala kraj nje.
Taj drugi glas... Ne, nije moguće!
Izgleda da je vrisnula, jer je Samjuel požurio prema njoj.
„Šta ti je, nije ti dobro? Šta se desilo?“
Sara se tresla, nesposobna da govori, bleda, zagušena. Udario ju je po obrazu.
„Te pomoćnice Crvenog krsta...“, uspela je da promrmlja, pokazujući lekarku i bolničarku.
„Pa, to su kompetentne osobe, koje su saveznici angažovali da pronalaze izgubljenu decu širom Nemačke.“
„Nemoguće, nikako one!“
„Ne razumem, šta hoćeš da kažeš?“
Svi u konvoju su primetili uzbuđenje te žene odevene u vojničkom stilu, s beretkom koja joj je pokrivala glavu. To lice je dvema Nemicama bilo neodređeno poznato. Odjednom je ona po imenu Inge pobledela. Okrenula se ka prijateljici i šapnula joj: „Ich erkenne sie, sie war es, die euch in Ravensbrück Widerstand leistete.“
„Sprich nicht so laut, du Idiotin... Du hast rechtr!“3
Voz je upravo pristigao na drugi kolosek, a američke bolničarke su prikupljale decu, što je stvorilo malu zbrku, koja je omogućila dvema Nemicama da se zapute ka izlazu. Putnici iz prispelog voza napravili su dodatnu gužvu, pa su njih dve izašle, pre nego što su Sara i Samjuel uspeli da reaguju. Kada su stigli na pločnik ispred stanice, dve žene su već bile nestale. Mogli su samo da prijave slučaj američkim vlastima.
„Da li ste sigurni da su to doktorka Roza Šefer i bolničarka Ingrid Zauter iz logora Ravensbrik?“, pitao je Saru komandant koji ih je primio.
„Sigurna sam, kao što sam sigurna i da sad gledam u vas. Ona je, kao lekar, odgovorna za smrt stotina logorašica. Na mnogim ženama je vršila oglede koji su ih usmrtili, ili doživotno osakatili. Ja sam jedna od njih, i spremna sam da svedočim.“
„Hvala, gospođo. One se nalaze na našim listama za hapšenje. Sve ćemo pokrenuti da ih pronađemo.“
„Ali kako su samo uspele da se ubace u mrežu Crvenog krsta?“
„To ne znam; sve što mogu da vam kažem jeste da smo tražili od nemačkih lekara i bolničara da nam stave na raspolaganje sve osoblje koje mogu, naše medicinske ekipe su nedovoljne. Nije to prvi put da nacistički lekari iskoriste priliku. Stvorene su prave mreže za pravljenje lažnih dokumenata, a imaju i sigurna skloništa u narodu. Čitave grupe rade na tome da one najzloglasnije izvuku iz zemlje. Velika mreža savezničkih obaveštajaca radi na tome da ih otkrije. Nije lako, jer ne samo da im pomaže dobar deo nemačkog naroda, već imaju i pomoć iz inostranstva. U slučaju koji nas zanima, ne bi trebalo da bude suviše teško da ih uhvatimo.“
U danima koji su usledili posle tog mračnog susreta, Sara je ležala opružena u sobi, i nije htela ni s kim da razgovara. Samjuel Zederman je bio svestan šoka koji je doživela njegova rođaka, pa ju je ostavio na miru, sve do časa kad mu je prekipelo.
„Nećeš ostati tu, i mrcvariti sebe sve do časa kad ih dovedu. Ko ti može reći da će ih Amerikanci pronaći, ima na hiljade takvih slučajeva, to je kao da tražiš iglu u plastu sena. Mi treba da pođemo u lov, na nama je da se osvetimo. No, pre toga treba da pokušamo da pronađemo naše rođake. Mnogo je preživelih iz Mauthauzena, koji su sada u logorima za raseljena lica, kod Linca. Otići ćemo tamo, to je vožnja od oko tri sata od Minhena.
Trebalo im je dva dana da stignu tamo, i to vozom koji se svaki čas zaustavljao, i stajao po nekoliko sati. Kada su stigli, prošli su kroz detaljnu proveru identiteta, i uputili se, onako izgladneli, do tezge s hladnim napicima i kobasicama. Pošto su malo utolili glad, pitali su prodavca može li se naći smeštaj u gradu. Podigao je ruke uvis, ali im je prišapnuo da bi ih njegova sestra mogla smestiti, za razumnu cenu.
Ispostavilo se da bi se za tu cenu u Parizu mogla iznajmiti palata. No, soba je imala dva kreveta, umivaonik iza paravana, i peć; tih dana, to je bio vrhunac raskoši koji se mogao dobiti. Pošto su se malo doterali, zaputili su se u Jevrejski komitet Linča, osnovan neposredno pre toga. Tu je pristizala povorka ljudi i žena, bledih i mršavih lica, s podočnjacima, loše odevenih u pretesnu ili preširoku odeću; gurali su se kroz dve tesne prostorije, nastojeći na pronađu poznate na listama preživelih.
Čula se vika, plač, smeh, bilo je zagrljaja, prebacivanja, psovki... Saru je zaglušila ta buka, i smetalo joj je guranje, pa je izašla. Naslonila se na zid i zapalila cigaretu. Mnoge ruke su se ispružile ka njoj, pa im je dala cigarete. Na obrijanoj glavi je nosila vuneni turban, gabardenski mantil joj je bio lepo skrojen, a cipele i tašna od prave kože. Svi koji su ulazili zagledali su je, a naročito žene. Izgubljena u mislima, nije odmah uočila nekog visokog i mršavog čoveka koji je zastao kraj nje.
„Mogu li vam pomoći, gospođo?“
Podigla je pogled, i iznenadila se zbog njegovog izraza, i intenzivnog, ispitivačkog pogleda kojim kao da joj je čitao misli, punog dobrote i tuge, ogromne tuge.
„Hvala, gospodine, ali sumnjam da mi možete pomoći. Moj rođak je ušao unutra da se raspita.“
„Tražite rodbinu i prijatelje?“
„Ja ih zapravo i ne tražim, muž i otac su mi mrtvi. Svi iz moje porodice su nestali, osim rođaka Samjuela, koji se još nada da bi mogao pronaći nekoga od porodice.“
„Pa, ima pravo da se nada, nada nas drži u životu. Neki uspevaju da se pronađu.“
Sara je odgovorila samo grimasom.
U tom trenutku je Samjuel izašao na stepenice, suznih očiju, dok mu je na licu blistao osmeh, a za sobom je vukao zastrašujuće mršavog dečaka.
Mora da je poludeo, pomislila je Sara.
„Danijel... našao sam Danijela, mog malog brata... Bog je ipak dobar, Saro... tu je moj mali brat!“
Bog je ipak dobar... gde je samo taj sjajni ateista i advokat iskopao tu rečenicu? Osećala je da je spopada hladan gnev. Pogled joj se sreo s dečakovim pogledom, i u njemu je videla isto osećanje.
„Vidite da ne treba očajavati“, kazao je nepoznati.
„Da, svakako“, suvo mu je odgovorila.
Samjuel im je prišao, ne puštajući brata.
„Danijele, ti je ne znaš, to je naša rođaka, Sara Milštajn.“
Izljubili su se, a stranac ih je pomno posmatrao.
„Simone, požuri, potreban si nam“, kazala je neka žena, izlazeći iz kancelarije.
„Dolazim. Do viđenja, i želim vam mnogo sreće.“
Sara ga je zaustavila.
„Izvinite, ko je glavni u Komitetu?“
„To sam ja.“
„Htela bih da porazgovaramo, važno je. Kada bismo mogli da se nađemo?“
„Dođite večeras, oko osam, u Landštrase.“
„Hvala, zovem se Sara Milštajn.“
„Ja sam Simon Vizental.“
Za vreme ručka Danijel im je ukratko ispričao o svom hapšenju i hapšenju njihovih roditelja, hladno i bez detalja. Stigli su u logor, gde su baku i dedu odmah poslali u gasnu komoru. Jednoga dana majka i sestre su nestale, verovatno su ih odveli u Ravensbrik. Otac mu je, iscrpljen, umro u naručju.
Imao je tek osamnaest godina, i pričao je odsečnim tonom, naizgled bez emocija. Saru je odmah privukao, ali je on osećao nepoverenje prema toj previše lepoj i elegantnoj ženi, bez obzira na njene ožiljke na obrazima. Tek kasnije, kada je skinula turban i pokazala mu tetovažu na ruci, prestao je da se ponaša odbojno, i bacio joj se u naručje, plačući. Proveo je tako nekoliko minuta u plaču, poput deteta na majčinim grudima. Od tog dana se među njima stvorila neka bratska veza, saučesništvo, i potpuno uzajamno razumevanje. Tada se jedini put on rasplakao nad svojom sudbinom.
Sara je navaljivala da sama ode na sastanak sa Simonom Vizentalom. Stan mu se sastojao od samo jedne sobe, sa skromnim nameštajem, a prozori su gledali na malu baštu. Ta baštica ga je i privukla.
„Šta mogu da učinim za vas?“
„Da mi pomognete da se osvetim.“
„Znao sam da ćete mi to tražiti. Video sam to u vašim očima. Razumem vaša osećanja, ali ih ne odobravam. Ono što ja želim jeste pravda.“
„Kako možete da govorite o pravdi kada ste, kao i ja, spoznali sve nacističke užase?“, povikala je očajna Sara.
„Upravo tako. Mi treba da budemo svedoci pred svetom. Ne verujem u kolektivnu odgovornost nemačkog naroda. I ja sam mogu da posvedočim da su i esesovci ponekada čovečno postupali s jevrejskim zatvorenicima...“
„Takvih, svakako, nije bilo mnogo“, prekinula ga je Sara, praveći besne grimase.
„Dovoljan je i jedan pravednik, setite se Sodome i Gomore...“
„O ne, nisam došla da vas slušam kako citirate Bibliju. Ako je Bog postojao, umro je u logorima.“
„Vi ste ipak izašli iz logora, a i ja sam. Zbog čega? Zašto smo mi pošteđeni, dok su stotine hiljada drugih pobijene?... Šta smo učinili što nam je dalo pravo da preživimo? Treba li sada da učinimo sve što je moguće da opravdamo takvu sudbinu? I ja sam, u prvo vreme, mislio samo na osvetu; čitava porodica mi je pobijena, majku su mi odveli na moje oči, žena mi je bila mrtva... pitao sam se zbog koga i zbog čega uopšte treba da živim. Vreme prolazi, a lista nestalih je sve duža... pobili su milione...“
„Pa zar ti milioni mrtvih ne vape za osvetom?“
„Ne, oni traže pravdu. Oni zahtevaju da njihove ubice budu osuđene, da ceo svet sazna za njihove zločine, zapovedaju nam da ne zaboravimo, da se postaramo da naša deca i njihova deca sačuvaju zauvek sećanje na sve to. Da se ništa slično ne desi kroz dvadeset ili sto godina...“
Soba je bila premala za tog visokog, mršavog čoveka, koji je hodao gore-dole i mahao rukama, dopuštajući osećanjima da izbiju, mada je na početku razgovora bio smiren.
„... Jevrejin koji veruje u Boga i svoj narod ne može verovati u zajedničku krivicu nemačkog naroda. Naravno, ljudi nisu mogli biti potpuno nesvesni surovih dešavanja iza bodljikave žice logora smrti, ali su odvraćali poglede pred rasturenim jevrejskim radnjama, i pred odvođenjem Jevreja iz susedstva, žmurili pred kukastim krstovima iscrtanim na jevrejskim izlozima...“
„Pa to sve što govorite pokazuje da su Nemci znali, a vi i dalje tvrdite da tu nije bilo kolektivne krivice?“
„Zar mi, Jevreji, nismo dovoljno patili hiljadama godina, zato što su nas optuživali za ’kolektivnu krivicu’, čak i našu nerođenu decu, zbog Hristove smrti, zbog srednjovekovnih epidemija, zbog komunizma, zbog kapitalizma, zbog ratnih razaranja, i isto tako štetnih mirovnih sporazuma? Sva zla ovog sveta, kuga, i atomska bomba, bila su ’jevrejska krvica’. Mi smo večiti žrtveni jarci. Mi dobro znamo da nismo svi krivi; kako onda optužuju nas, a ne neki drugi narod, za sve zločine ovog sveta, koje su možda počinili neki od nas? Ja molim Boga da mi da snage da sprovedem zadatak koji sam sebi odredio; da se nijedan zločinac ne oseća bezbedno, da zna da će ga, na svakom mestu kuda ode, do kraja života goniti neko od nas, da ćemo ga naći, i da će biti izveden pred neki sud da odgovara za zločine protiv čovečnosti.“
Vizental se, iscrpljen govorom, sručio u jednu fotelju. Sara ga je posmatrala, sva zbunjena. Kako taj izmučeni čovek može da govori o pravdi? Osećala je divljenje i nevericu pred tolikim verovanjem u pravdu, pred hrabrošću i mirom kojima je taj čovek zračio. Ništa što je video i preživeo nije moglo da ga omete, ni da ubije njegovu veru u čoveka.
Atmosfera u maloj sobi je bila toliko nabijena osećanjima da su oboje dugo ostali nepomični, utonuli u sopstvene misli. Sara se prva prenula.
„Gospodine, ja vam se divim, ali nisam u stanju da vas sledim. Znam da ne bih bila u stanju da i dalje živim ako se ne osvetim, ne samo zbog zla koje mi je učinjeno, već i zbog svega što je učinjeno drugima. Znam da imate liste zločinaca i svedočenja koja ćete poslati u Nirnberg, na pripreme za suđenje. Ja vas samo molim za imena onih iz Ravensbrika.“
„Ta imena su u rukama savezničkih vlasti. Tim će se ljudima suditi, i biće kažnjeni, u skladu sa svojim nedelima. Vi niste ni prva ni poslednja koja mi to traži. Mi, žrtve, treba da prenesemo našu želju za osvetom na sudove, i da poštujemo presude, kakve god one bile. Mi, Jevreji, ne smemo da se ponašamo kao nacisti, koji su ubijali ljude samo zato što su mislili da na to imaju pravo. Ako biste ih pobili bez suđenja, postupili biste kao i oni.“
„A, ne! Nikada u to neću poverovati! Nikada! Ne mogu da čekam da se oni izgube u masi ’nedužnih’. Videla sam pre nekoliko dana dva čudovišta iz Ravensbrika, u uniformama Crvenog krsta. Kunem se da ću sve pokrenuti da ih pronađem i ubijem, jer samo smrt može da spreči tu gamad da i dalje propagira nacističku ideologiju.“
„To bi vam samo donelo nove patnje.“
„Nije važno. Tamo sam ostavila dušu. Vi ste ipak zadržali svoju... To je glavna razlika među nama.“
Sara je izašla bez reči pozdrava. Simon Vizental je plakao, sedeći u fotelji.

5.


Lea je iz pregrejane sudnice u Palati pravde u Nirnbergu izašla potresena, i sa osećanjem mučnine. Više nije mogla da podnese to beskrajno nabrajanje zverstava, a filmovi o koncentracionim logorima Dahau i Buhenvald su samo doprineli tome. Sa slušalicama za prevod na glavi, posmatrala je i ispitivala lica optuženih, potpuno opčinjena. Nastala je potpuna tišina. Prilepljen za sedište, Hans Friče, šef radio-propagande, posmatrao je grozne slike kao da trpi velike muke; Hjalmar Šaht, predsednik Rajhsbanke, uporno je držao pognutu glavu i nije hteo da gleda u ekran; Hans Frank, bivši advokat i guverner Poljske, plakao je i grizao nokte ili je pokrivao oči rukama; Franc fon Papen, kancelar Rajha, držao se veoma pravo i ukočeno; Baldur fon Širak, protektor Češke i Moravske, vođa hitlerovske omladine, čovek lepog bledog lica, veoma pažljivo je posmatrao film, povremeno uzidišući; Rudolf Hes, umotan u ćebe, imao je pravi luđački pogled i izgledao je kao neko ko ne zna gde se nalazi; Albert Šper, ministar vojni, bio je sve tužniji; admiral Denic se ponašao uzbuđeno i sve češće obarao oči; Herman Gering, maršal Rajha, oslonjen na ogradu, bacao je povremene poglede oko sebe, obeshrabren; Joakim fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova, prinosio je drhtave ruke čelu; Julijus Štrajher, direktor lista Šturmer, sedeo je nepomično i nije pokazivao šta oseća; Alfred Rozenberg, filozof nacističke doktrine, sakupljač evropskih umetničkih dela, vrteo se na sve strane; Ernest Kalten Bruner, Himlerov šef obezbeđenja, izgledao je kao čovek koji se dosađuje; general Alfred Jodl, veoma uspravan, pokazivao je prusko držanje više nego ikada; maršal Vilhelm Kajtel se povremeno osvrtao, Artur Sejs-Inkvart, austrijski kancelar, brisao je naočare, ne pokazujući osećanja; Konstantin fon Nojrat, ministar spoljnih poslova, uglavnom je držao pogled oboren; Vilhelm Frik, ministar unutrašnjih poslova, mahao je glavom kao da tera muvu; ministar privrede Valter Funk je jecao; Fric Zaukel, komandant odseka za prinudni rad, zevao je kao da nema dovoljno vazduha i brisao čelo; admiral Erih Reder je sedeo na svom mestu, nepokretan.
Od početka suđenja, 21. novembra 1945. godine, kada je američki javni tužilac Robert H. Džekson izjavio: „Ako četiri velike pobedničke nacije ne nastupe osvetnički prema neprijatelju koga su pobedile, to će biti najveći ustupak koji je ikada sila učinila razumu“, Lea se neprestano pitala da li se nalazi u nekom svetu luđaka, ili u pozorištu, u kome se daje loš komad, bulevarski krimić. Sve joj je delovalo kao lutkarsko pozorište, jer su se iznosili zločini koji su zvučali nemoguće, a svi protagonisti su bili neka jadna bića, koja su igrala uloge koje im je Hitler dodelio. Bilo ih je samo dvojica ili trojica koji su delovali kao ljudi na visini svoje uloge. Gering je bio najbolji od svih, i najviše ju je opčinio: videlo se da uživa što se nalazi na tom mestu i učestvuje u predstavi. Leu je stalno opsedalo pitanje: kako su tako obični ljudi stigli dotle da skoro zavladaju svetom. Na osnovu testova je utvrđeno da je većina njih imala inteligenciju ispod proseka, ali to nije objašnjavalo kako su većini nemačkog naroda nametnuli svoje ideje. Izgledalo joj je da je to i sudija Džekson naglasio u uvodnoj reči: „Želimo da naglasimo da nam nije namera da okrivimo nemački narod u celini. Znamo da nacistička partija nije došla na vlast većinom glasova nemačkog naroda. Znamo da je ta partija došla na vlast zahvaljujući savezu najgorih nacističkih revolucionara, najzagriženijih reakcionara i najagresivnijih militarista. Da je nemački narod odmah dobrovoljno prihvatio nacistički program, ta partija ne bi morala u početku da stvara jurišne trupe, koncentracione logore, ni Gestapo. Te institucije su stvorene kada su nacisti već bili na vlasti u Nemačkoj. Tek pošto su te inovacije proverene u Nemačkoj, počele su da se primenjuju i u inostranstvu. Nemački narod mora znati da američki narod ne gaji prema njemu mržnju, niti ga se plaši. Činjenica je da su nas Nemci naučili strahotama savremenog rata.“
Lea se nije sasvim slagala s tim konstatacijama; ona je, kao i mnogi drugi, smatrala da je čitava Nemačka odgovorna za zločine, a samo će neki zločinci doći pred sud.
Sedeći za stolom u kafeteriji, nastojala je da smiri svoje uzbuđenje konjakom. Bilo joj je dosta svega, odlučila je; još iste večeri će poslati telegram sa ostavkom gospođi De Pejerimof. Sladunjava muzika, koju su stalno puštali, išla joj je na nerve. Zar su organizatori zbilja mislili da malo muzike može da ublaži nalete mržnje koju su svi prisutni gajili prema glavnim optuženicima na procesu, nacističkim zločincima - sve sekretarice, advokati, prevodioci, vojna policija, svi su to osećali, slušajući svedočenja žrtava pred dželatima. Mnogi nisu shvatali čemu služi to suđenje: ti zločinci nisu zasluživali ni to. Svi su znali da su krivi: Amerikanci, Rusi, Francuzi i Englezi, svi su se složili po tom pitanju. Zašto je uopšte potrebno opravdanje da bi se oni streljali ili povešali? Lea je tako mislila. Suđenje je samo služilo za izlive mržnje pobeđenih. Ništa nije moglo da opravda celu Nemačku zbog pokolja miliona Jevreja, Cigana, komunista, Rusa, pripadnika pokreta otpora, žena i dece: to su bili planirani masakri, čitav genocidni program. Kako bi takva zlodela bila moguća bez učešća celog jednog naroda?
„Konjak, molim vas“, kazao je neki ženski glas na engleskom.
Pored nje je sela neka visoka, lepa smeđokosa žena u svetlo-sivom kostimu i svilenim šalom oko vrata. Lea se setila da ju je viđala u sudnici. Bila je jedna od malobrojnih žena koje su prisustvovale suđenju. Sedela je nalakćena i gužvala maramicu, ispod šminke joj se videlo bledilo, a nešto kasnije je promrmljala, na francuskom: „Kakav užas... kakav užas!“
Jednim gutljajem je iskapila čašu pred sobom.
„Još jedan, molim vas. Želite li i vi da popijete nešto?“, upitala je Leu, okrenuvši se ka njoj.
„Oprostite, ne govorim engleski.“
„O, vi ste Francuskinja! Baš me raduje što sam srela Francuskinju usred ovog užasa. No, vi ste suviše mladi da slušate sve ove strahote. Želite li još jednu čašu, to će vam prijati? Ja mrzim alkohol, ali mi sada prija. Dakle?“
„Što da ne.“
„Dva konjaka... Ovo mi je prvo posleratno putovanje u Evropu. Pitam se jesam li dobro učinila što sam pristala da dođem ovamo; u Argentini mi neće verovati kada im budem pričala. O, pa nisam se ni predstavila. Ja sam Veronika Okampo, iz Buenos Ajresa, i uređujem časopis Sur. Došla sam ovamo zahvaljujući prijateljima Englezima. Pre rata sam često dolazila u Evropu, naročito u Francusku. To mi je druga domovina, a naročito sam vezana za francusku književnost, ona je najbolja na svetu... Ja sam nepopravljiva, oprostite, sve podvodim pod literaturu. Može li je biti posle svega ovoga, posle Hirošime...?“
Zaćutala je, a ćutala je i Lea.
Posle nekog vremena, Viktorija Okampo je nastavila:
„Zar nemate utisak da je sve ovo loša predstava, zar vas general Jodl ne podseća na Laurela, onog mršavka, koji stavlja šlem i kaže Hardiju: ’Pusti me da radim po svome, staviću šlem kako mi se sviđa’? Jeste li primetili i da je ovo suđenje pretežno muški posao? Od polaska avionom iz Londona, vi ste prva žena koju sam srela. Izgleda, na prvi pogled, da žene nisu imale svoje mesto u tom ratu... Hitlerovska zavera je bila namenjena muškarcima; nema žena među optuženima, ali to nije razlog da ih ne bude i među sudijama. Pošto će presude uticati na sudbinu Evrope, zar ne bi trebalo da se i žene nađu među sudijama? Zar su se one tako loše pokazale u ratnom sukobu? (Another cognac, please.)“4
Dve žene su ponovo zaćutale.
Zanesene svaka u svoje misli, nisu primetile grupu francuskih oficira koji su ušli u kafeteriju. Jedan od njih je prišao njihovom stolu i pitao:
„Zar vi niste gospođica Delmas?“
„Jesam.“
„Ja sam poručnik Labarer. Viđao sam vas s komandantom Tavernijeom.“
„Je li Fransoa tu?“, povikala je tako glasno da joj je bilo neprijatno.
„Jeste, gospođice, on je u francuskoj delegaciji.“
„Pa gde je?“
„Čekamo ga. Bilo bi nam drago da ga sačekate s nama.“
Lea se okrenula Viktoriji Okampo, koja joj je dala znak da pristane. Dve žene su se rukovale, a Lea je, sva srećna, pošla za poručnikom, koji joj je predstavio drugove. Mladi ljudi su posedali i počeli da ćaskaju.
Počeli su, bez naročitog podstreka, da pričaju o svemu i svačemu, o nagradi evropske kritike za roman Romena Garija Evropski odgoj, o nagradi Gonkur, koju je Žan-Luj Bori dobio za roman Moje selo u nemačko doba, o nagradi Reno, za roman Anrija Boskoa, o poslednjem filmu Danijele Darije, o racioniranih četrdeset grama duvana mesečno, koji će se deliti i ženama, o ubistvu nekog pariškog izdavača, o ponovnom procvatu mondenskog života, o džez-klubovima koji su nicali na sve strane, o svemu osim o suđenju. Lea im je zbog toga bila zahvalna.
„Večeras smo pozvani kod nekih engleskih prijatelja, jedan od njih slavi rođendan. Bilo bi nam veoma drago da i vi pođete.“
Mlada žena je rado prihvatila taj poziv. Od dolaska u Nirnberg nije bilo proslava. Svake večeri je posmatrala kako se članovi savezničkih delegacija vraćaju kroz ruševine do hotela i kuća gde su bili smešteni, potpuno smlaćeni onim što su tog dana videli i čuli. Atmosfera mržnje i smrti lebdela je nad gradom, kuda su patrolirali policajci s belim šlemovima; držali su se na odstojanju, ali su bili grubi prema onima koji im se usprotive.
„Gle, evo komandanta Tavernijea!“
Naglo se uspravila, kao da je dobila udarac bičem. Opet je stara magija delovala: poznati talas radosti ju je preplavio, osetila je neodoljivu želju da mu se baci u naručje, i da ne misli ni na šta. Žurio je ka njoj, dugim koracima, sa srećnim pobedničkim osmehom.
Ne hajući za prijatelje, koji su ustali kad su ga videli, zgrabio je Leu i čvrsto je stezao u naručju.
„Najzad sam te ščepao, lepojko! Baš si mi nedostajala. Nisam mislio da ćeš mi toliko nedostajati. Pusti da te gledam... i pored te ružne uniforme uvek si prekrasna.“
Lea nije ništa govorila, pustila je da je preplavi talas nežnosti i zadovoljstva; nije se pomerala, dozvolila je da se njegova toplota pomeša s njenom, osećala je pritisak njegovog tela na svoje. Osećala je njegovu ruku na kosi na potiljku; mazio ju je kao zverčicu, kao kučence ili mačkicu. To je delovalo na nju da mu se potpuno preda, više no ijedan drugi gest koji je mogao napraviti, a on je to znao... Šta bi mu mogla reći o tome, u nekom ljubavnom poveravanju? Diskretno kašljucanje ih je vratilo u stvarnost.
„Komandante...“
„Da, Bernije, sedite.“
„Pozvali smo gospođicu Delmas kod Engleza.“
„Dobro ste učinili. Gde stanuješ?“
„U nekom stanu koji je rekvirirao Crveni krst, mračnom i hladnom, gde smo natrpane kao u pansionu, i zabranjeno nam je da izlazimo posle devet uveče.“
„To ćemo da sredimo, Ko ti je pretpostavljeni?“
„Lorin Kenedi.“
„Lorin! Ona mi je davnašnja prijateljica. Nisam znao da je ovde. Rado ću se videti s njom. To je šarmantna i luckasta žena. Da li se dobro slažete?“
„Dobro je. Malo me nervira sa svojim Amerikanci ovo, Amerikanci ono, kune se samo u SAD. Za nju je Evropa divljina, a Francuska, posle Nemačke, najizopačenija zemlja. To me nervira.“
„To me ne čudi, pošto si takva šovinistkinja“, kazao je Tavernije i prasnuo u smeh.
Bilo je dobro čuti ga da se smeje! Lei se činilo da u Nirnbergu nije nikoga čula da se smeje. I drugi su svakako upravo to pomislili, i gledali su ga s blagim prekorom i čuđenjem.
„Mislim da im se to baš ne dopada“, šapnula mu je na uvo.
„Nažalost, srdašce, u pravu si. Ne možemo se ljutiti na njih zbog toga. Ipak, život ide dalje, i treba se smejati, zabavljati se i voleti“, kazao joj je, i uhvatio je za ruku.
Lea nije ništa drugo ni tražila; samo da ode s tog mučnog mesta, pod neko blaže nebo, u zemlju čiji stanovnici nisu čuli za rat. Verovatno je to samo san: koja zemlja ne zna za rat? Svakako da takva ne postoji.
Kada je videla Fransou Tavernijea, Lorin Kenedi mu je požurila u susret, s držanjem koje je Lei izgledalo sumnjivo. Da li su njih dvoje nekada bili ljubavnici? Ne! To kako su se pozdravili ukazivalo je na prijateljstvo, kao ono između drugova iz škole, ili na drugarstvo iz kasarne. Sve je bilo u stilu: ko će uzeti dušek, a ko slamaricu? Ipak ju je zabrinuo taj talas ljubomore. Da li je bila zaljubljenija u njega nego što je verovala? Lea je volela Fransou, ali ju je instinkt nagonio da bude oprezna; od tog je čoveka dobijala ono najbolje i najgore, a to najgore nije želela - odakle samo potiče to skoro hladno držanje, na distanci, koje je Tavernije ispoljavao svaki put kada bi se ponovo našli?
U tom dinamičnom odnosu ona je bila ta koja je nepoverljiva; zapravo, nije verovala sebi. Zašto nije mogla da se prepusti bez razmišljanja? Zar joj nije samo činio dobro? Čega se plašila?
Lorin Kenedi joj je dala dozvolu da ostane do ponoći, da se ispričaju o dobrim starim vremenima, pod uslovom da dođu na ručak narednog dana. Tavernije je to prihvatio i kazao da će doći po Leu oko šest sati po podne, i da do tada treba da se dotera.
„Uđite, uđite, dobro došli!“, kazao je na francuskom neki glas s jakim engleskim akcentom.
Britanski oficir koji im je otvorio vrata zastao je na pragu, otvorenih usta, kao skamenjen, držeći bocu šampanjca u podignutoj ruci.
„Džordže!“, povikala je Lea.
Srećna što je srela Džordža Meklintoka, bacila mu se oko vrata i bila poprskana šampanjcem.
„To je za sreću, za sreću!“, vikala je, smejući se.
Englez se zacrveneo i nasmejao se, mrmljajući:
„Izvinite... zbunjen sam... tako sam srećan... Lea... ne smem da poverujem... nije moguće da ste ovde... tako se radujem...“
„Pa naravno da sam to ja, Džordže; predstavljam vam komandanta Tavernijea. Fransoa, ovo je moj engleski udvarač, major Meklintok.“
Dvojica muškaraca, koji su jedan za drugoga čuli od Lee, hladno su se rukovali.
„Džordž je prihvatio Saru. Kako joj je?“
„Dobro, koliko može biti, lekari kažu da je to pravo čudo. Od pre nekoliko dana je i ona u Nemačkoj...“
„Pa kako ste je mogli pustiti da dođe?“, pitao je Tavernije.
„Dragi moj, mislim da ste vi stari prijatelj gospode Milštajn, pa znate da se njoj ne može govoriti šta da radi. Htela je da se vrati u Nemačku, i nisam mogao da je sprečim, osim da je zatvorim...“
„Što bih ja već učinio, da sam bio na vašem mestu!“
„Fransoa, Džordže, molim vas da prestanete da se koškate, važno je da joj se zdravlje poboljšalo. Ne kvarite mi ovo veče. Danas je slavlje i neću da mislim ni na šta drugo, već da se zabavim, smejem, pijem i plešem. Ponovo sam pronašla obojicu, a to je sada najvažnije.“
Mada je svaki od njih bio nezadovoljan tim predlogom, bili su dovoljno pametni da to ne pokažu, i ušli su u salon s lepom prijateljicom između sebe.
Lea je bila prava senzacija. Bila je divna, u ogrtaču od crvenog somota koji je krišom spakovala u kofer. Tada ga je prvi put obukla. Haljina joj je bila bez rukava i duboko isečena na leđima. Muškarci su gutali pljuvačku gledajući je, a retke žene su joj dobacivale zavidljive poglede.
Plesala je sa svima, i bila vesela i druželjubiva. U tih nekoliko sati, zahvaljujući njenoj mladosti i smehu, gosti su zaboravili da su u Nirnbergu.
Ponoć je već bila prošla kad joj je Fransoa dao znak da krenu; Lea je bila malo pripita, i spremna da pleše do zore.
Porušeni grad je bio pust i mračan, samo je okolina Palate pravde bila jasno osvetljena, a tišinu su remetila samo kola policijskih patrola. Hladan vetar je duvao ulicama. Fransoa je pažljivo vozio, nastojeći da ne drmusa lepu glavu položenu na njegovo rame.
„Kuda me vodiš?“
„Večeras nikuda. Moja gazdarica je veoma stroga: nema dovođenja žena.“
„O, ne! Toliko sam želela da budem s tobom.“
„I ja, takođe, ali danas to nije izvodljivo. Sutra ću pronaći neko mesto.“
Nije mrzeo to čekanje, jer je povećavalo želju. Za Leu je to bilo nesnosno: čekati, uvek nešto čekati!
„Sutra je tako daleko“, mrmljala mu je u vrat.
Njen promukli glas je okončao njegovo strpljenje. Zaustavio se ispred neke polusrušene zgrade, ugasio motor i farove. Odjednom mu se veoma žurilo. Kada mu je ruka dotakla njena bedra, gola iznad čarapa, i brežuljak koji nije bio ničim pokriven, skoro je eksplodirao.
„Nevaljalice mala, misliš na sve.“
Ona se nežno nasmejala i zavalila se na sedište.
Ako je Lorin Kenedi i znala koliko se kasno Lea vratila, sutradan nije pravila nikakve aluzije, pa je Tavernijeu veoma laknulo, jer se plašio da će mu grditi prijateljicu.
Narednog meseca su se viđali skoro svakodnevno. Stroga gazdarica je popustila pred poplavom maslaca, kobasica, čokolada i alkoholnih pića, koja je donosio taj „divni francuski komandant“. Bila je stalno nasmejana, bez obzira na Leinu hladnoću; Lea je tu ženu mrzela, i smatrala da ima surove oči, da se pretvara kako je ljubazna, i da su njene primedbe i gestovi opsceni.
„Sigurna sam da prisluškuje iza vrata.“
Šetali su ulicama zatrpanim otpacima, preprekama, barikadama, pored kontrola na svakoj raskrsnici, praćeni lažno ravnodušnim, a zapravo neprijateljskim pogledima stanovništva, i decom koja su prosjačila u ritama. U tom razrušenom gradu, sa sedamdest hiljada leševa koji su još trunuli pod ruševinama, osećala se mržnja preživelih.
Noć 31. decembra 1945. proveli su zatvoreni u toploj sobi, kraj vatre koja je pucketala.
Fransoa Tavernije je navaljivao na Lorin Kenedi da zatraži od gospođe De Pejerimof da vrati Leu u Francusku. Vesti su stigle 5. januara. Povratak je bio predviđen za 10. januar. Lorin je štićenici svog prijatelja dala dopust, da se spremi za povratak. Sva srećna što odlazi iz Nirnberga, Lea nije ni primetila da joj je prijatelj zabrinut. Dobio je vesti o Sari Milštajn i nisu mu se dopadale. Mlada žena je jasno stavila do znanja da pripada jevrejskoj mreži, koja je kao svoj glavni zadatak odredila praćenje i pronalaženje nacističkih zločinaca u bekstvu. „Računam na tebe da učestvuješ u toj osveti. Javi mi se kad se vratiš u Pariz.“ Osveta nije potresala Tavernijea, ali je zamišljao Saru, koja je tek bila izašla iz pakla, kako se baca u poteru za nacistima u bekstvu, i to ga je brinulo. Predosećao je da to bivšoj logorašici neće doneti olakšanje, već će je gurnuti u još veće muke, iz kojih će izaći s novim ozledama. Pisao joj je nešto u tom smislu, i nastojao da bude ubedljiv. No, Sarino povezivanje s palestinskim Jevrejima bilo je konačno i davalo joj je snage za život. Sećao se odlučnosti palestinskih dobrovoljaca u britanskoj vojsci, koje je sreo na nekom zadatku na severu Italije. Svi su bili složni u osveti postradale braće, i bili su nestrpljivi da uđu u Nemačku, zajedno sa okupatorima; tamo je video te prokletnike na delu, sinovi Izrailja bili su sposobni za sve. Ubijali su, silovali, palili, pretvarali u pepeo gradiće i sela da bi svi preživeli pamtili da jevrejski narod neće zaboraviti svoje mučenike, kao i da im stave do znanja kako je došlo doba za nemilosrdnu osvetu. Veče uoči odlaska za Nemačku, prilikom oružane vežbe, video je na njihovim zastavama Davidovu zvezdu, a vojnicima je pročitana Zapovest hebrejskim vojnicima na nemačkoj teritoriji:


Sećaj se šest miliona pobijene braće;
Mrzi zauvek krvnike vašeg naroda;
Seti se da je tvoja misija ratnička;
Seti se da su jevrejske brigade u Nemačkoj okupaciona vojska;
Seti se da naša brigada, amblem i zastava predstavljaju osvetu nemačkom narodu;
Seti se da je to krvava osveta celog našeg naroda i da će svaki neodgovorni postupak taj narod kazniti;
Ponašaj se kao Jevrejin, ponosan na svoj narod i zastavu;
Ne prljaj našu čast mešajući se s njima;
Ne slušaj ih i ne ulazi im u kuće;
Neka su prokleti oni, njihove žene i deca, i sve njihovo, i to zauvek;
Seti se da je tvoja misija spas Jevreja, odlazak u Izrael i spas domovine;
Zadatak ti je da budeš odan, veran i privržen onima koji su se spasli smrti, izbeglicama iz logora.


Slušali su u stavu mirno i ključali od nestrpljenja. Do vraga sa svim lepim rečima, oni će biti anđeli uništenja tog mučiteljskog naroda.
Jevrejska brigada nije otišla u Nemačku: u poslednjem času je britanski komandant odustao od tog plana. Poslali su ih na položaj kod Tarviza. Neki članovi su se tu svetili Austrijancima izbeglim u taj grad, ili starim esesovcima, koji su se krili po brdima. To britanska vojska nije mogla da toleriše, pa je komandant poslao poteru za krivcima, ali ih nisu pronašli.
Za vreme te misije Tavernije je sreo Izraela Karmira, odgovornog za Jevrejsku brigadu i jednog od zapovednika Hagane, tajne palestinske organizacije. To nije bio njihov prvi susret. Poštovali su se i osećali izvesne uzajamne simpatije. Nisu pričali o svojim zadacima, ali je Tavernije, i bez mnogo reči, shvatio kuda su u tih nekoliko nedelja nestali neki visoki nacistički funkcioneri, SS oficiri i šefovi Gestapoa, čija su tela povremeno nalazili. Slagao se s time. No Sara je bila nešto drugo: trebalo je da nađe način da je odvoji od tih osvetnika.
Došao je dan odlaska, što je Lea tako željno čekala. Prethodne večeri su Lorin Kenedi i njene drugarice priredile večernju proslavu, i pozvale Tavernijea i Džordža Meklintoka. Veče je bilo vrlo uzbudljivo. Svi su se radovali što ona odlazi iz te napete atmosfere. Prećutno su se slagali da toj lepoj devojci nije tu mesto. Fransoa ju je podsticao da se vrati na Montijak, i da se pozabavi imanjem i Šarlom. Posle malo protivljenja, obećala je da će razmisliti o tome.
Ljubavnici su se rastali bez mnogo žaljenja, jer su znali da će se uskoro videti; Tavernijea su pozvali da se naredne nedelje vrati u Pariz, kod generala De Gola.

6.


Po povratku iz Nirnberga Leu je čekalo jedno iznenađenje: Sara joj je zakazala sastanak u stanu na Trgu Vož. Ne raspakujući se i ne skidajući uniformu, požurila je na naznačenu adresu. Vrata je otvorio neki plavokosi mladić s licem devojke.
„Vi ste Lea Delmas? Dođite, gospođa Milštajn vas čeka.“
Mladić ju je uveo u veliki salon s raznolikim nameštajem, potamnele pozlate, pregrejan i zadimljen, gde je njih petoro-šestoro vodilo žučnu raspravu; među njima su bile dve žene. Jedna od njih je bila visoka i tanka, elegantno odevena, obrijane glave. Mada je bila okrenuta leđima, Lea je prepoznala Saru Milštajn. Kada se okrenula, začudio ju je njen tvrd i hladan pogled.
„Ostavite nas nasamo!“, kazala je drugovima.
Svi su ustali, bez reči, i napustili salon, posmatrajući usput pridoslicu.
Lei je bilo neprijatno; posmatrala je tu čudnu ženu koju je nekada poznavala, a koja je sad u tišini zurila u nju. Radost zbog ponovnog susreta je nestala. Pogodilo ju je njeno ćutanje i izgled; nije ni shvatala da i ona zuri u prijateljicu, i da i to može biti neprijatno.
„Vidim da nisi izgubila naviku da posmatraš ljude kao da su stvari.“
Lea je osetila kako crveni, i da je obliva neugodnost. Gde je nestala radost zbog ponovnog susreta sa onom koju je izvukla iz Masijevih kandži i spasla je smrti u Bergen-Belsenu? Spustila je pogled, sva zbunjena.
„Nemoj tako da se ponašaš, dođi da me poljubiš.“
Nežnost u glasuje doprinela da se Leina zbunjenost izgubi. Bacila se Sari u naručje s dečjom žurbom i poljubila obraze s beličastim ožiljcima, koji njenu hladnu lepotu nisu kvarili, već su je još više naglašavali. Njen jedinstveni izgled bio je pojačan prizorom glatke lobanje, dok su velike zelene oči izgledale još veće.
„Baš si lepa, devojčice, još si lepša...“
Grub i malo napukao Sarin glas je potresao Leu, koja je iskreno povikala:
„I ti si tako lepa, uprkos...“
Zastala je, i opet pocrvenela. Sara se osmehnula.
„Nisam lepa, jer se ti ne bi tako prekinula u pola reči.“
„A tvoja kosa? Tvoja lepa kosa.“
„Šta je s mojom kosom? Čemu služi kosa? Da se od nje prave tkanine...“
„Oh!“
„To te šokira, ali to su činili s našom kosom. Treba da se navikneš na to poniženje, jer to je ponižavanje, brijanje ženskih glava. Mislila sam da to znaš.“
„To znam.“
„Znaš, posmatraju me na ulici i misle: ’To je neka kurva...’“
„Ama ćuti!“
„Pa da, nemačka kurva, kao i one devojke koje su brijali na Trgu oslobođenja...“
„Čuti, zaboga! Što mi sve to pričaš?“
„Zato što treba da znaš i da ne zaboraviš. Tamo su me strpali u bordel za vojnike i dolazilo ih je po desetak, svakog dana, da zloupotrebe moje telo. I tebe bi, pošto si tako lepa, strpali u bordel. Da znaš, nije to ni tako strašno!... Još bih to i mogla da im oprostim, ali za ono drugo, za sve ono drugo, nema praštanja, nikad neće biti praštanja.“
Sara se okrenula i otišla do prozora. Prislonila je čelo na staklo i dugo ćutala. Lea joj se približila, i u tišini joj spustila glavu na rame.
„Gotovo je, i ti si se vratila živa.“
Sara ju je naglo odgurnula i nasmejala se nekim gadnim smehom.
„Živa? Kažeš da sam živa?... I to tim rečima! Kako možeš da pričaš takve besmislice?... Živa!... Dobro me pogledaj... JA SAM MRTVA!... Konačno mrtva!... Leš među leševima... Što nisi prošla malo dalje od mene u Bergen-Belsenu?... Trebalo me je ostaviti tamo, da trunem među drugim lešinama!... Tamo mi je bilo mesto, među drugovima pomrlim od gladi, iznurenosti, muka koje ne možeš ni da zamisliš, u koje ni mi preživeli nismo u stanju da poverujemo. Svakog dana od povratka govorimo sebi: ’Sanjali smo!... Ono što nam se desilo je samo san, ponikao u našoj bolesnoj duši!... Niko na svetu nije u stanju da čini to što su oni činili drugima!...’ E pa jesu bili sposobni za sve to, i za još gore. A ti hoćeš da ja zaboravim, i da oprostim?... Svi nam govore da zaboravimo, a neki od nas i dalje osećaju stid, muči ih neko naopako osećanje krivice. No ja kažem: ne treba zaboraviti, nikada!... Mi preživeli bićemo svedoci užasa, i moramo se svetiti svima onima koji su preostali, treba da ih uništimo smišljeno i prefinjeno - što su oni usavršili - čak i ako budemo izgubljeni zauvek, ako postanemo zločinci kao i oni. U Bibliji se kaže: ’Oko za oko, zub za zub!’ Svakome od njih treba iščupati hiljade očiju i zuba, da bi duše mrtvih počivale u miru!... Kako si pobledela!... Uplašila sam te?... Dobro je. Zaplašićemo ih, jurićemo ih po celom svetu, gde god bili, čak i ako to bude potrajalo hiljadu godina! Oni to još ne znaju, ali osvetnici niču jedan po jedan, krenuće na njih i biće nezaustavljivi. Nečista rasa će ih sve uništiti, njih, i one koji dođu posle njih. U ratu smo, Lea, u hiljadugodišnjem ratu, sve dok se ta sramna zver ne zbriše s lica zemlje.“
Bledi ožiljci su joj pocrveneli na belim obrazima, glava joj se caklila od znoja, usta joj se krivila od mržnje, iskolačila je oči koje su delovale staklasto, a njene lepe ruke dugih prstiju su se grčile, kao da traže žrtvu koju će zadaviti.
Lea je zurila u Saru srca ispunjenog tugom. Tolika tuga ju je ostavila bez reči. Mislila je na strica Adrijena, o čijem je samoubistvu saznala tek posle povratka, i zamišljala u kakvo je rastrojstvo zapao dominikanac, posle sveg podnesenog mučenja i izdaje. Šta je sve to bilo prema strahotama logora? Šta bi on mogao da kaže toj ženi, pijanoj od mržnje? Reči sažaljenja bi mu zastale u grlu, molitve se pretvorile u kletve, sklopljene ruke se razdvojile, pesnica se podigla ka Bogu, koga je odbacio i negirao izvršivši samoubistvo. Ako taj hrabri čovek, borac iz senke, nije našao snage da živi u svetu koji više nije mogao da razume, kako bi mlada žena, upravo izašla iz pakla, mogla da se preporodi? Sara je verovala da je našla odgovor na pitanje. Bila je to osveta. Lea je osećala kako je to pogrešan izbor, ali je mogla da je razume. U jednom sekundu je osetila da želi sve da učini da bi odvratila Saru od njenog strašnog plana, ali je znala da to neće učiniti.
„Nemoj da me gledaš tako sažaljivo. Ne želim ni tvoje niti ičije sažaljenje. Od tebe očekujem nešto drugo.“
„Traži šta god hoćeš, znaš da ću za tebe učiniti sve što mogu.“
„Videćemo!“
Sara je malo duže ćutala; hodala je po sobi, pa se - čela nabranog od teških misli, stisnutih usana, kao čovek koji ima neku tajnu a ne može se odlučiti da je kaže - zaustavila da pogleda Leu.
„Ovo što ću ti reći... zakuni se da nećeš nikome kazati. Nikada. Zakuni mi se.“
„Kunem se.“
„Dobro. Onda slušaj.“
Nastavljajući da hoda po sobi, Sara je rekla:
„Kada sam izašla iz bordela, poslali su me u logor Ravensbrik. Bila sam trudna, ali to nisam znala. Imala sam tu nesreću da sam podigla ruku na jednu ženu među lekarskim osobljem. Tukli su me, a zatim lečili, da bih bolje podnela njihove torture, koje je trebalo da uslede kao osveta. Kad sam se malo oporavila, kazala mi je da sam trudna, i da će mi uraditi abortus. To sam otkriće primila s najvećim užasom, i u jednom času sam čak i osetila olakšanje zbog njene odluke. Mora da je to primetila, jer je promenila mišljenje.
’To je nemačko seme, koje nosiš u utrobi. Baš me zanima da vidim na šta će ličiti mešanac Jevrejke i čoveka čiste rase. Biće to dobro za moje eksperimente.’
Na moju bruku, molila sam je da mi uradi abortus. Imala je tri čiste da mi odgovori sledeće:
’Kako smeš da tražiš od mene da počinim takav zločin? Pa ja sam doktorka, i treba da poštujem život, makar bio u pitanju i jevrejski fetus.’
Da bi bila sigurna da ću izneti trudnoću do kraja, oslobodila me je teškog rada i smestila među kuvarice. Imala sam pravo i na malo bolju hranu od drugih zatvorenica. Taj povlašćeni režim mi je samo doneo mržnju zatvorenica iz mog bloka, mada sam i njima delila nešto od svog sledovanja. Kada su otkrile da čekam dete, bilo je još gore; zasipale su me najgorim uvredama, sve redom. Samo je jedna, veoma mlada devojka pokazala nešto sažaljenja. Sprijateljile smo se, i ja sam se starala da joj uvek doturim malo hrane. Bila je nežna, ljupka i krhka. Ta je Poljakinja, zvala se Ivenska, gledala kako joj ubijaju roditelje i malog brata. Šok joj je pomutio razum; stalno je nešto pevušila, i smeškala se, što je smetalo našim sapatnicama. Noću je dugo ležala na slamarici, širom otvorenih krupnih očiju, punih suza, dok joj je na licu i dalje lebdeo osmeh. Jednoga dana ju je doktorka Herta Oberhauzer potražila da bi je odvela u „ambulantu“. Pokušala sam da se oduprem, ali me je sestra Erika šutnula. Ivenska je otišla, smešeći se. Kada se sutradan vratila, još uvek se smeškala, izobličenog lica, pobledela, kolutajući iskolačenim očima, ruku pritisnutih na stomak. Čitave noći je gorela u groznici, krivila se od bolova, pravila grimase i smešila se. Taj osmeh na licu izobličenom od patnje delovao je zaista užasno. Drhtala je, mada su druge zatvorenice prebacile preko nje pokrivače, a ispod slamarice joj se pojavila barica krvi. U kuhinji sam čula priče o eksperimentima doktorke Oberhauzer. Po naređenju doktora Šumana, čitava grupa od sto ili više mladih Ciganki iz Aušvica je operisana, uz pomoć ekipe lekara i bolničara esesovaca. Kada smo prolazili pored ambulante, mogli su se čuti krici i plač. Nekim devojčicama su jajnici zračeni iks-zracima, a nekima su odstranili genitalne organe. Skoro sve su umrle u teškim mukama. To se dogodilo i sa Ivenskom. Ujutru sam je našla mrtvu, sa osmehom koji joj se zaledio na konačno smirenom licu.
Dete mi se pokretalo u stomaku. Postepeno sam zavolela to malo biće, koje mi je raslo u utrobi. Kada sam bila blizu porođaja, doktorka Roza Šefer me je smestila u porođajno odeljenje svoje ambulante i izazvala porođaj.“
Sara je zaćutala, ukočeno gledajući ispred sebe. Iz džepa je izvukla paklo nagnječenih cigareta, upalila jednu na vatri u kaminu i nervozno povukla nekoliko dimova. Ruke su prestale da joj drhte.
„Bio je dečak.“
Ramena su joj se naglo opustila, a cigaretu je ugasila u pepeljari punoj opušaka.
„Nazvala sam ga Ivan, bio je plav i... veoma lep.“
„’Kako je izrod kao ti mogao da rodi tako lepog Arijevca?’“, pitala je doktorka Šefer. „’Šteta što će poslužiti za testiranje nove vakcine protiv tifusa.’“
Molila sam je da ostavi dete na miru i testira vakcinu na meni.
„’Ne dolazi u obzir. S tobom planiram drugi eksperiment. A ako nećeš da mi daš sina, ubij ga sama.’“
Sara je zapalila drugu cigaretu, a crveni ožiljci na obrazima kao da su joj osvetljavali lice.
„Bila sam budna cele noći i stezala bebu na grudi. Rano u zoru sam bila toliko iscrpljena da sam ipak zaspala. Kad sam se probudila, dete je bilo nestalo. Preda mnom je stajala Roza Šefer i smeškala se.
’Jesi li dobro spavala? Verovatno jesi, čim si ustala.’
’Gde mi je sin?’
’Tvoj sin? A, pa da. Ne brini, dobro je.’
’Vratite mi ga.’
’Vratićemo ti ga, pod jednim uslovom.’
’Kojim?’
’Noćas je jedna Ciganka rodila devojčicu. Deformisana je, ali se dobro drži. Ne možemo da je držimo u životu, dete mora da umre. Ti ćeš je ubiti.’
’Ja?’
’Da, u zamenu za život svog sina.’
Zurila sam u nju u neverici: treba da ubijem neko dete da bih spasla svoje. Prasnula sam u smeh.
’To te zasmejava; pa, utoliko bolje.’
Izašla je, i ostavila me rastrojenu; smejala sam se kao da sam poludela. Ubrzo posle toga je došla sestra Ingrid s nekakvim zavežljajem, iz koga su dopirali krici novorođenčeta, a za njom je išla doktorka Šefer, držeći mog dečačića za stopala... Zaurlala sam i bacila se na nju.
’Ne mrdaj, ili ću mu razbiti glavu o zid.’
Ukopala sam se u mestu.
’Ubij devojčicu, pa ću ti ga vratiti.’
Sestra Ingrid mi je pružila bebu. Nisam videla nikakve uočljive deformacije na njoj. Kad mi se dete našlo u naručju, obuzela me je neka nežna tuga. Njena gusta loknava crna kosica bila je poput svile. Mahinalno sam joj poljubila glavicu. Dve žene su me pažljivo motrile.
’Ubij je!’, kazala je Roza Šefer, skoro nežnim glasom.
Pognula sam glavu i pružila joj dete.
’Ubij je, ili ću ja ubiti tvog sina.’“
Sara se gušila. Ruku pritisnutih na grudi, Lea je drhtala i tiho kazala:
„Prestani, ne govori više ništa, zlo ti je!“
„Nije u pitanju zlo koje nanosim sebi, već ono za koje se bojim da bih mogla tebi da nanesem“, prošištala je Sara.
Stajale su jedna prema drugoj i posmatrale se. Sara je odvratila pogled i nastavila:
„Moj sin, koga je doktorka Šefer držala naglavačke, počeo je da se guši.
’Ubij je!’
’Ne mogu.’
Mahala je mojom bebom, koja je sve tiše kmečala, a lice joj je bilo sve crvenije. Onda sam zgrabila devojčicu za vrat i stegla...“
Lea je bila sledena od užasa, i osećala je da joj pripada muka.
„U tom času je neka polugola žena, sva krvava, dojurila urlajući i zaustavila me u tom pokretu. Otrgla mi je dete iz ruku. S užasom sam posmatrala svoje ruke... Ciganka je stezala novorođenče na grudi, besno nas gledala i jurnula ka vratima; nije stigla do njih jer je bila pokošena mitraljeskim rafalom, koji ju je skoro presekao na dva dela. Prišla sam bebi i pomislila kako je još topla...
Nežno sam spustila malo telo na telo njene majke. Presamitila sam se i počela da povraćam. Roza Šefer me je gledala, oči su joj bile pune zlog uživanja, a grč joj je krivio usta. Pala sam na kolena... dovukla se do nje i pružila ruke ka svom sinu.
’Daj mi ga!’
Nasmejala se.
’Ne brini, daću ti ga.’
Osetila sam kako mi telo drhti od luđačke radosti; pridigla sam se... Ona je zavrtela dete... sve brže... pokušavala sam da ga zgrabim, vikala sam... odgurnula me je nogom... i razbila mu glavicu o zid.“
Izbezumljena i presamićena, Lea je skliznula na pod. Sari je pljuvačka curila niz bradu, ogoljena lobanja joj je bila prekrivena graškama znoja, a oči su joj i dalje bile prikovane za nešto u uglu sobe, dok je ruke savila, kao da nešto ljulja u naručju; otišla je do kanabea, pevajući neku nemačku uspavanku. Oprezno je sela i, nastavljajući s ljuljanjem, kazala nežnim glasom: „Spavaj, maleni, spavaj. Kako si lep... mora da si gladan... eto, naručaj se.“
Raskopčala je korset i izvukla dojku, gurajući je u neka fantomska usta.
To je za Leu bilo previše. Pridigla se i lupila Sari dva snažna šamara. Mlada žena je polako ponovo zakopčala haljinu.
„Hvala“, kazala je i uspravila se.
Otisci Leinih prstiju su se crveneli na njenom bledom licu. Sara je tiho nastavila:
„Oprosti, ali treba da ti ispričam sve do kraja... uradila sam upravo ono što si i ti sada videla. Uzela sam telo svog sina i stezala ga uza se, nastojeći da ga zagrejem i nahranim... gurala sam mu dojku u još topla usta...“
„Ćuti, molim te da ućutiš!“
„... Pevušila sam mu uspavanku kojom je mene otac uspavljivao. Zaboravila sam na telo one devojčice, na Ciganku i prisustvo dveju žena. Jedva sam uočila da se smeju, bila sam srećna, držala sam dete u naručju. U strahu da mu ne bude hladno, umotala sam ga u krevetski čaršav. Zatim sam, u spavaćici isprskanoj krvlju i bosonoga, otišla iz ambulante... Padao je sneg... utonula sam u tu hladnu, glatku masu. Nisam osećala hladnoću, hodala sam kao u snu, a srce mi je poskakivalo od sreće što stežem na grudi svog dečkića, i vraćam se kući s njim... stigla sam do svog bloka. Desetak zatvorenica je stajalo pred vratima i drhtalo u prugastoj odeći. Razmaknule su su se ispred mene, jedna me je dohvatila za rame i odvela do peći, pa me je posadila na stoličicu. Druga me je ogrnula ćebetom, treća mi je navukla neke šarene čarape. Pomislila sam da je bilo potrebno beskrajno mnogo strpljenja da se te čarape ispletu, sakupljala je komadiće vune sa svih strana. Zahvalila sam im od srca; otkako sam stigla u logor, nisam doživela toliko pažnje. Dali su mi neko toplo piće, koje sam sa zadovoljstvom popila.
’Pokaži nam bebu’
Oprezno sam povukla čaršav.
’Samo nemojte da ga probudite.’
Sve ošišane i tršave glave su se nagnule. Zbog čega su se trzale, zašto su plakale? I vikale? Još neke žene su se nagnule, a za njima i sve ostale. Sve su se ponašale isto.
’Ćutite, ne budite tako glasne, probudićete ga.’
Zaćutale su. U tišini koja je nastala u bloku čulo se samo nekoliko jecaja... Nisam shvatala zašto plaču umesto da se raduju sa mnom. Narednih dana, te surove žene, za koje sam mislila da su sebične, spremne da ubiju za zalogaj hleba, hranile su me, prale, mazile i puštale me da ludujem. Samo zahvaljujući njihovoj pažnji nisam sasvim poludela, i postepeno sam shvatila da u naručju ljuljam leš. Pomogle su mi da ga stavim u neki kovčežić, pa sam, pevajući onu očevu uspavanku, otišla s njima do krematorijuma. Tu sam spustila poslednji poljubac na dečje telo i položila ga među tela koja su čekala spaljivanje.“

7.


„Prestani da piješ toliko, pozliće ti“, kazala je Lora i otela Lei čašu, koju je ova upravo napunila viskijem, ko zna koji put.
„Pusti me!“
„Već dva dana samo piješ, a nisi ništa jela, ni spavala. Šta je to bilo sa Sarom, šta ti je kazala da dospeš u takvo stanje?“
Lea nije ništa odgovarala već je, ležeći na krevetu u sestrinoj sobi, samo drhtala od glave do pete.
„Bolesna si, zvaću lekara.“
„Ne može mi lekar pomoći da ozdravim“, kazala je, praveći grimase. „Daj mi još pića!“
„Neću!“
Neko je zazvonio i Lora je požurila da otvori vrata.
„Uđi brzo, Frank! Dođi da mi pomogneš!“
„Šta se to desilo kad tako izgledaš?“
„Pa nije ni čudo, već dva dana ne spavam.“
„Zar imaš novog momka?“
„Ne pričaj koješta, tu sam s Leom.“
„Lea? Pa baš lepo... Zar se vratila iz Nemačke? Kada?“
„Pre dva dana. Vratila se od jedne prijateljice, bivše logorašice, Sare Milštajn... Znaš, pričala sam ti, ona ju je pozvala da se vide. Lea se nije ni presvukla, već je smesta odjurila. Uveče se vratila vrlo kasno, potpuno pijana. Povraćala je na sve strane i ponovo se napila. Prepala me je, pričala je o nekom mrtvom detetu... o eksperimentima... o nekoj uspavanki... ništa nisam razumela. A tako sam se radovala njenom povratku.“
„Jesi li zvala lekara?“
„Ne da mi da ga zovem.“
„Čekaj, popričaću s njom.“
Frank je ušao u potpuno razvašarenu sobu, po kojoj se širio nesnosan smrad. Kad ga je videla, Lea se uspravila na neurednom krevetu.
„Lea, ja sam, Frank.“
„Frank?“
„Da, Lorin drugar.“
„Frank!“
Pokušala je da se pridigne, ali se ponovo svalila na krevet i dobro udarila glavom. Zabolelo ju je, pa se rasplakala, kao dete.
„Ja ću se pobrinuti za nju. Telefoniraj mom bratu Žan-Klodu da odmah dođe sa opremom.“
„Misliš da će znati kako da je leci?“
„On je na poslednjoj godini medicine“, kazao je Frank, vukući Leu u kupatilo.
Kad je budući doktor stigao, Lea je leškarila u fotelji, vlažne kose, umotana u frotirski ogrtač, dok su Lora i Frank menjali posteljinu na krevetu.
Pošto ju je pregledao, Žan-Klod je kazao Lori:
„Daj joj kafu i aspirin dok čekamo pravog doktora. Ne samo da se napila i dobro lupila, već je preživela šok. Zvaću šefa, on će bolje znati šta da uradimo.“
Uprkos svim očekivanjima, Lora se pokazala kao dobra nudilja.
Petog dana je Leino snažno telo pobedilo, ali je i dalje bila povučena u sebe i ćutljiva; nije htela da kaže ni Lori ni lekaru šta joj se desilo. Početkom nedelje je stupila u vezu s gospođom De Pejerimof da se dogovore o tome da napusti posao.
„Žao nam je zbog toga što nas napuštate, bili ste dobri... Ne delujete baš zdravo... Jeste li bili bolesni?“
„Nisam, gospođo, samo sam premorena.“
„To u vašim godinama brzo prođe, zamor nestaje. Poznajući vašu porodičnu situaciju, sasvim razumem zašto odlazite i kakve obaveze imate.“
Lea je sve to potvrdila, osetivši olakšanje što je ne ispituje mnogo o razlozima njene odluke. Bez žaljenja je otišla iz sedišta Crvenog krsta. Jedno poglavlje njenog života se okončalo.
Smestivši se u sestrinom stanu u Ulici Gregoar de Tur, Lea je pokušavala da se sabere. Novac koji je dobila od Crvenog krsta biće dovoljan za odeću, a i da vrati tetkama neke manje dugove. Bez novca, posla i stana nije mogla ostati u Parizu. Nije želela da, kao Lora, živi od sitne trgovine i šverca. Fransoa Tavernije joj je veoma nedostajao: on bi znao da joj kaže šta da radi. Čudila se što joj se ne javlja. Svakako su ga zadržali u Nirnbergu. Možda Sara nešto zna o njemu? No, ponovno viđenje sa Sarom je prevazilazilo Leine snage, jer su joj se strašne slike još ređale pred očima. Osećala je toliki otpor da nije htela ni da se javi na telefon kada joj je Sara, koja je saznala da se Lea razbolela, nekoliko puta telefonirala. Estel je navaljivala na nju da se vrati na Montijak, gde je bila potrebna. Lea je otišla iz Pariza osećajući izvesno olakšanje, i nije se pre polaska ponovo srela sa Sarom.
Zima je bila hladna, a proleće kišovito. Nije bilo dovoljno novca da se zagreje cela velika kuća, a ni uglja nije bilo. Fransoaz, Rut i deca najviše su boravili u kuhinji. One su sedele pred ognjištem, slušale radio i bavile se raznim domaćim poslovima, pazeći na Šarla i Pjera, koji su svojim smehom i vikom unosili malo živosti. Šarl je ujutru odlazio u školu u Verdeleu i vraćao se tek uveče. Bio je ozbiljan za svoje godine i vreme je provodio u čitanju i crtanju. Pjer je bio naporno dete, a majka mu je ispunjavala sve hirove, na veliko Estelino nezadovoljstvo; ona nije odobravala toliko odsustvo svake zabrane. Fransoaz, međutim, nije bila u stanju ništa da odbije svom sinu.
Mislila je da će posle povratka u rodnu kuću, uz mnoge poslove na imanju, zaboraviti na svoje patnje. Nije bilo tako. Mlada žena je svakoga dana osećala sve veću usamljenost, i tugu, koju ništa nije moglo da odagna. Stalno je mislila na čoveka koga je volela, a sad je bio mrtav, na brijanje glave pred pariskom crkvom, na agoniju pred uvredama, na ponižavajuće ponašanje trgovaca uz Langona, od kojih su je neki znali još dok je bila dete, na mišljenje radnika što su radili na imanju, i na odbijanje rođaka i prijatelja iz Bordoa da se vide s njom. Otkako se vratila, niko od njih je nije posetio niti pokušao da je shvati, pa čak ni da pokaže malo sažaljenja. Ljubazno ponašanje njenih dveju tetaka i Rut nije joj bilo dovoljno. Samo Alen Lebrin, novi upravitelj imanja, izgleda nije mario za njenu prošlost. Fransoaz mu je bila zahvalna i pomagala mu je u poslu.
Lein povratak je sve obradovao, ali su se razočarali zbog njenog mračnog raspoloženja, tuge i ćutanja. Radovi na kući su bili završeni, nameštaj vraćen na mesto, a zavese i slike okačene. Lea je skoro očekivala da u hodniku ugleda oca, koji će je utešiti i smiriti, kao kada je bila dete. Ležala je opružena na njegovom starom divanu, umotana u pokrivače, i veći deo vremena provodila spavajući, ili je satima zurila u plamen na ognjištu. Jedva bi i okusila nešto od hrane koju joj je Rut donosila.
Mudra Estel ju je ostavila na miru te prve sedmice, pre nego što je rešila da se umeša, a to nije ni morala da učini, jer je Šarl učinio prvi korak umesto nje. Uvukao se u Leinu sobu i plačući je upitao zašto ga više ne voli.
„Ali volim te, dušice“, kazala je, ljubeći ga.
„Ne, nije istina, nikada mi ne pričaš priče, ne igraš se sa mnom... čak i ne jedeš s nama, ne pričaš sa mnom. Vidim da me više ne voliš.“
Dete je tako glasno jecalo da se Lea uplašila da će se zagušiti od plača.
„Oprosti mi, bebice, oprosti, volim te... volim te više nego ikoga drugog. Nemoj se ljutiti na mene, bila sam tako nesrećna i tužna, no to je sada gotovo.“
„Što si tužna kad te ja volim?“, kazao je dečačić i bacio joj se oko vrata, pokrivajući je vlažnim poljupcima.
„Prestani, golicaš me.“
Dete ju je pustilo i zapljeskalo rukama.
„Pa ti se smeješ, Lea, smeješ se!“
Šarl je skakao od radosti, i vrteo se oko nje, a ona se izglasa smejala na njegovo ludovanje.
„Šta se ovde zbiva? Toliko ste se razgalamili!“, kazala je Fransoaz ušavši u sobu, a za njom su ušle radoznala Liza i Estel. Kad je videla njihova začuđena lica, Leu je veselje prošlo.
„Hvala vam svima što ste bili strpljivi. Bez Šarla se ne bih izvukla iz svog jadnog stanja.“
„Pa, mogla si da porazgovaraš s nama.“
„Fransoaz, ti poslednja treba da pričaš o tome“, kazala je Lea suvo, i odmah zažalila zbog toga.
Mlada žena kratke kose i tužnih očiju samo je razrogačila oči i pobledela. Zar se njena sestra još drži te svoje ljubavi prema mrtvom Nemcu?... Fransoaz se veoma nadala da će Lea, kad se vrati, posle svih užasa koje je videla, bolje razumeti da se životu ne može naređivati i da se ni od koga ne može očekivati slepa poslušnost. Računala je na njeno prijateljstvo i mislila da joj se može poveriti, a ona se ponašala kao sudija i neprijatelj. Stajala je bez reči, mučena osećanjem poniženja, i drhtala. Lea se postidela i nije znala šta da joj kaže; njeno je ćutanje samo uvećavalo nesporazum. Liza i Estel su nemoćno prisustvovale drami između dveju sestara. Šarl je ponovo spasao situaciju.
„Idem da kažem Rut da je Lea ozdravila, i da nam napravi neki lep kolač, da proslavimo.“
To je navelo Lizu na smeh, a i Estel se bledo osmehnula. Lea je prišla sestri i poljubila je.
„Oprosti, rastužila sam te, kunem ti se da nije bilo namerno. I ti si, kao i hiljade pobijenih, samo njihova žrtva...“
„Oto nije bio poput njih!“
„Ne znam, ali je ipak kriv, kao i ostali...“
„Ne, bio je dobar i nesposoban da čini zlo!“
„Bio je Nemac...!“
„Dosta, deco!“, umešala se Estel. „Obe se morate potruditi da zaboravite na prošlost...“
„Da zaboravimo...!“, povikale su uglas.
„Da, da zaboravite. Ne može se živeti ako se stalno misli na preživljene nesreće. Fransoaz, to duguješ svom sinu, a ti si, Lea, odgovorna za Šarla. Radi te nedužne dece morate nastojati da zaboravite. To nije samo vaš zadatak, već jedini razuman način da se živi dalje.“
Dok je tetka govorila, Lea je ugledala pred sobom Saru kako ljulja zamišljenu bebu. Zažmurila je, i toliko je stegla pesnice da ju je to zabolelo.
„Tetka Estel je u pravu, ne vredi tonuti u tužne uspomene. Napregnućemo se. Ja ću se truditi, Fransoaz, a i ti bi to mogla.“
Kroz plač i nervozan smeh, sestre su se najzad izljubile.
Počelo je razdoblje lepog vremena na Montijaku, a raspoloženje je bilo vedro, baš kao i nebo. Svi su se složili s tim da Estel i Liza de Monplejne dođu i smeste se u veliku kuću, gde će imati sprat za sebe i dovoljno prostran stan, pa su odlučile da pokušaju da prodaju kućicu u Langonu. Nešto manje od nedelju dana posle te odluke pojavio se kupac, mladi lekar koji je želeo da se smesti što bliže roditeljima u Vilandrou. Posle te prodaje svima je bilo malo lakše; mogli su da nabave opremu za obradu vinograda, a gospođice De Monplejne su im se pridružile, pomalo potištene.
Liza je govorila da više voli grad. Pošto je mislila na Langon, Lea je morala da se nasmeje.
„Ne brini, tetkice, vodiću te po radnjama u Bordou.“
Ta mogućnost je odmah utešila koketnu Lizu. Estel nikada ne bi tako nešto odlučila i opteretila sestričine da nije znala kako je teško bolesna. Znala je da, posle njene smrti, njena draga bezazlena Liza neće moći da živi sama. Nije ništa govorila, ali je kupila grobno mesto na groblju u Verdeleu, nedaleko od groba porodice Tuluz-Lotrek, i grobova Izabele i Pjera Delmasa. Ta tajanstvena i neupadljiva žena se pripremala za svoje poslednje putovanje, nastojeći da uštedi tugu svima koje je volela, a koja prati svaku smrt. To je bio njen poslednji elegantni postupak.
Lea je svakog jutra iščekivala poštara, ali vreme je prolazilo, a Fransoa nije davao glasa od sebe. Jednog jutra je dobila platneni koverat prekriven pečatima i markama. Pismo je bilo poslato iz Argentine i trebalo je tri meseca da stigne na odredište.
Lea je strčala na terasu pritiskujući pismo na srce. Sela je na udobnu malu gvozdenu klupu, gde se njen otac uveče rado odmarao, i grozničavo pocepala omot.
Buenos Ajres, 6. mart 1946. godine

Lepi moj anđele,
Izgleda da nam nije suđeno da se nađemo i na miru uživamo u našoj ljubavi. Posle tvog odlaska iz Nirnberga mislio sam da ćemo se veoma brzo sresti u Parizu. Dan uoči povratka, francuska vlada me je poslala u Moskvu, i odatle sam ti pisao - ali sam sasvim siguran da nisi dobila nijedno moje pismo, jer su naši sovjetski prijatelji skloni da svuda vide uhode, a ja nisam hteo da koristim diplomatsku poštu za svoja ljubavna pisma. Zašto nisam, zapilaćeš se, jer to se pitaš, zar ne? Uvek sam izbegavao da mešam profesionalni i privatni život. Prošao sam kroz Pariz zadržavši se samo dvadeset i četiri sata, i otišao do Lore, u Ulicu Gregoar de Tur. Ti si upravo bila otišla na Montijak, i to bolesna i očajna, kako sam čuo. Veoma sam se zabrinuo i pokušao da te pozovem, ali nisam dobio vezu. Sledećeg dana sam morao da odem za Berlin, a da se nismo ponovo čuli. Kasnije sam od Sare saznao zašto si bila u takvom stanju, ispričala mi je ono što i ti znaš. Bio sam grub prema njoj i kazao sam joj kako je htela da i ti doživiš jedan deo njene nesreće. To znači da je ta žena, koju ja veoma volim, podnela i preživela takve strahote da ne mogu da se ljutim na nju. Shvatio sam da je ono što ti je ispričala uticalo na tebe da se razboliš i da si nekoliko puta odbila da primiš njene telefonske pozive. Znam da tebe pokreće životna snaga i tera te da se boriš, a da od onih koji ti mogu naškoditi pobegneš. No kada je reč o Sari, morala bi malo da se napregneš. Ona, kao i ja, shvata tvoje ponašanje, ali ne razumemo što uporno istrajavaš u tome. Mirno razmisli o svemu, uvidećeš i sama. Posle Berlina sam išao u Rim, London i Kairo, gde sam se pridružio Leklerku i sa zadovoljstvom ga pratio na Senegalcu, a sada sam u Buenos Ajresu i nadam se da ću odavde krenuti naredne nedelje. Srećan sam što si na Montijaku. Radovi su do sada valjda završeni, da li je sve po tvom ukusu? Ne ustručavaj se da se obratiš arhitekti.
Mnogo mi nedostaješ, curice. Voleo bih da se šetam s tobom, da te volim, da te posmatram kako živiš. Ti imaš veliki dar za život, Lea, nemoj nikada na to da zaboraviš. Čuvaj se zlobnih i dosadnih.
Ljubi te
Fransoa

Spustila je ruke, u kojima je još držala pismo, u krilo. Srce joj je žestoko udaralo u grudima. Njegove reči su joj odjekivale u glavi. Što nije bio tu, da joj sve to sam kaže? Odjednom je osetila tugu. Gde li je sada? Koji li je smisao tolikih njegovih putovanja? Kada će se vratiti?

8.


Nekoliko Lorinih prijatelja mislilo je da su promene, do kojih je kod nje došlo, samo fasada, drugi su mislili upravo suprotno, a većina nije o tome mnogo razmišljala, jer su bili previše zauzeti trgovinom, švercom i slavljima.
Činjenica je da nije mnogo ostalo od bezazlene provincijalke koja se divila maršalu Petenu i mislila da se zaljubila u Morisa Fijoa, mladog pripadnika fašističke milicije koji je bio kriv za Kamijinu smrt. Njeno druženje sa „zazuima“, mondenima sa Sen Žermen de Prea, i bandom krijumčara pretvorili su je u samostalnu mladu ženu. Nije joj bilo ravne u pronalaženju prilika za dobru razmenu robe; maslac za duvan, knjige za obuću, američke džez ploče za sapun, ili neke druge proizvode koji su se mogli prodati onima što su imali novca. Novac... to je postao glavni cilj njegog života; s novcem je mogla nabaviti hranu, odeću, zabaviti se, steći prijatelje... Nije više bilo straha i mogla je da uživa u slobodi. U početku su je Estelini prekori pogađali, i govorila je sebi da bi njeni roditelji patili zbog svega toga. No, stare gospođice su, kao i njene sestre, prihvatile njeno „snabdevanje“ kuće potrepštinama bez mnogo gunđanja... Sada je pominjanje njenog trgovačkog posla nije više ljutilo, već bi slegala ramenima: oni koji su izgubili rat, sarađivali s neprijateljem, prijavljivali susede ili Jevreje iz susedstva, kao i pripadnike pokreta otpora, klicali Petenu a zatim generalu De Golu, brijali žene do glave, bacali u bunare prave i nabeđene izdajnike, i koji su se sada bacili u naručje Amerikancima - nisu, dakle, ti kukavički Francuzi, licemeri, hvalisavci i glupaci oni koji bi mogli njoj da drže lekcije. Dvadesetogodišnjaci nisu želeli i da se mešaju s takvima, odbacivali su ih, sve odreda, te odrasle koji su ih osramotili; bilo je i heroja, ali oni su izginuli, ili su bili u tako lošem stanju da je bilo bolje ne obraćati pažnju na njih, već odvratiti pogled. Lora se divila Lei, ali je mislila da je, ipak, potpuno luda što je rizikovala život za zemlju koja to ne zaslužuje. Trebalo je brzo živeti, brže nego ikada, misliti na sebe. Oslobođenje logoraša i slike fantomskih povorki, slike brda mršavih leševa, spaljene dece, mučenih žena, novinski članci i svedočenja preživelih, bili su im nesnosni. Kakav je to bio šok za Parižane kad su Lora i njeno društvo otišli da dočekaju prve logoraše u hotelu Lutecija. To su bili susreti s bićima iz nekog drugog sveta, mršavim kao kosturi, odevenim u prugastu odeću, izbezumljenih ili praznih pogleda; nastojali su da se osmehnu bezubim ustima, oprezno pomerajući krhka tela... Ko bi ih video, pomislio bi da će se slomiti nadvoje, a nasmejane devojke su stajale s naručjem punim cveća, dok su neke majke u neverici zurile u prave starce, koji su ih dozivali uzvikom: „Mama!“; ljudi zrelih godina, borci iz prethodnog rata, niz čija su izborana lica tekle suze... Jedno je bilo čitati o užasima koje su ti jadnici doživeli - novinari uvek preteruju - a drugo je bilo videti te povratnike sa onog sveta, gde su ljudi poput njih samih, po neuništivoj logici, u svetu najvećih užasa, drugima uništavali dušu i telo, nastojeći da zatru i samu ideju čovečnosti.
Atomska bomba bačena na Hirošimu jednog vedrog avgustovskog jutra nije samo pobila ogroman broj Japanaca, već je ubila i svaku nadu u bolju budućnost. Ceo svet je poludeo, čovek je najzad pronašao oružje kojim može uništiti ceo svet, i sav život na planeti. Čemu su onda služila lepa osećanja i moralisanje? Sve je to bilo lažno, sve je bilo laž. Da bi se preživelo, čovek je morao da misli poput njih, i da bude gori od njih. Gori od njih? Pa, to bi bilo teško.
Lora i njeno društvo provodili su večeri u Flori, Montani, Zelenom baru i Tabuu, ili sedeći negde na ivici pločnika, i raspravljajući o teškoćama u nabavci laki strajka ili kamela. Njihova glavna briga je bila kako nabaviti auto - koji bi, naravno, morao biti američki, i to kabriolet, ako je moguće.
Jedna devojka iz njihove grupe bila je od onih koje ne znaju engleski jezik, već se snalazi - kako bi američki vojnici rekli - kao sign language girls5, ali je imala ljubavnika, nekog crnog narednika koji im je iz Versajskog centra za snabdevanje potrepštinama doturao benzin, koji su prodavali uz veliku zaradu. Ona je rukama objasnila ljubavniku da bi želela automobil. „Nema problema“, odgovorio joj je. Klodin i ostale su već videle sebe u tim kolima, ševroletu ili kadilaku, u nekoj živoj boji i s hromiranim ukrasima... videle su se kako kruže po Jelisejskim poljima i oko Trijumfalne kapije, ili se parkiraju ispred kafea De Mago, dok Francuzi, suviše glupi da dobro iskoriste Amere, na njih bacaju zavidljive poglede.
Bile su bolje odevene i bolje su se hranile nego većina devojaka njihovih godina, a Lora je, preterano našminkana, išla iz jedne avanture u drugu, tražeći u tim kratkim susretima iskru zadovoljstva koje joj je izmicalo, koristeći sve što je mogla, i priznajući to, ali bez preterane samokritičnosti; trebalo je živeti od dana do dana; nije bila u stanju da razmišlja o budućnosti, u poslovima koje je završavala nije imala milosti, ponekad je bila razočarana i sluđena, sirotica koju sudbina baca na sve strane, a nije ni imala pravih prijatelja osim Franka. Otkako su se sreli, zavoleli su se kao brat i sestra. Nije bilo nikakve seksualne privlačnosti među njima, već samo čisto prijateljstvo, smeh, saučesništvo, šale. Nisu imali tajni među sobom, dobro su se poznavali, i znali su da će se uzajamno podržavati, šta god da se desi. To prijateljstvo ih je držalo u životu, mada to nisu ni znali.
* * *

Probudili su se oboje oko dva sata po podne, jer je neko uporno zvonio na vratima stana u Ulici Gregoar de Tur.
„Dobro, dobro, dolazim!“, vikao je Frank navlačeći pantalone.
Ušla je neka žena sa svetlozelenim turbanom koji je isticao boju njenih očiju, sa plavim mladićem, takođe lepim i visokim kao i ona. Kada je videla Franka, žena se ironično nasmejala i naterala ga da pocrveni.
„Da li sam kod gospođice Lore Delmas?“
„Da, gospođo.“
„Ko je to, Frank?“
Pojavila se razbarušena Lora, odevena u svileni penjoar s previše čipke. Mada nikada nije videla Saru Milštajn, odmah ju je poznala, i pripala joj je muka.
„Ja sam Leina prijateljica; čula sam da je bila bolesna, a nisam mogla da je dobijem telefonom. Mogu li da uđem?“
„Naravno. Ne gledajte taj nered, kasno smo legli. Vi ste Sara?“
„Jesam, a ovo je moj rođak Danijel Zederman.“
„Dobar dan, gospodine, predstavljam vam Franka Bodloa, mog prijatelja.“
„Je li Lea još u Parizu?“
„Nije, vratila se u Bordele.“
„Dva puta sam joj pisala na vašu adresu. Jeste li joj prosledili pisma?“
„Pa naravno.“
„Nisam dobila nikakav odgovor. Bila sam odsutna više od mesec dana, možda je pokušala da mi se javi?“
„Ne verujem!“, kazala je Lora, nehotično grubim tonom.
„Zašto to kažete?“
Lora se malo izmakla, a Frank je odgovorio umesto nje.
„Ne znamo šta je bilo između Lore i vas, ali se ona razbolela posle vašeg susreta. Dok je buncala, molila vas je da ćutite, a zatim je plakala i tešila vas. Pričala je nešto nevezano i strašno, pa smo Lora i ja pomislili da je poludela. Kad joj je bilo malo bolje, a vi ste se javili, Lea je počela da plače i da se trese, i odbila je da priča s vama. Čim je ozdravila, uhvatila je prvi voz za Bordo.“
Frank je zaćutao i nastala je neprijatna tišina. Danijel je pogledao svoju rođaku i začudio se kad je video da se potresla, jer je ona obično izuzetno gospodarila sobom. Sara se brzo pribrala.
„Kako joj je sada?“
„Dobro je, ima veoma mnogo posla na Montijaku, i to joj ne ostavlja previše vremena za razmišljanje“, kazala je Lora.
„To me raduje. Ako joj budete pisali, kažite joj da mi veoma nedostaje. Do viđenja!“
Kad su se vrata za njima zatvorila, Frank i Lora su se neko vreme gledali bez reči. Iz ćutanja ih je prenula zvonjava telefona. Devojka se javila.
„Halo, je li to Lora Delmas?“
„Ja sam. Ko pita?“
„Zdravo, Lorice, ovde Fransoa Tavernije. Kako ste?“
„Fransoa... baš se radujem što vas čujem. Gde ste?“
„Nisam daleko, u hotelu Pon roajal. Je li Lea u Parizu?“
„Nije, na Montijaku je. Jedna vaša prijateljica je upravo izašla...“
„Ko...“
„Sara Milštajn.“
„A šta je htela?“
„Htela je da vidi Leu. Rekla sam joj da moja sestra ne želi da je vidi. Dobro sam uradila, zar ne...? Ta me žena baš plaši... halo, halo... da li ste tamo... da li me čujete...? Halo...“
„Da, čujem vas. Pokušaću da odem do Lee. Svratiću do vas jednog od narednih dana. Videćemo se uskoro, devojčice.“
„Ali ja... halo...“
Bio je već prekinuo vezu.
Lora je nervozno spustila slušalicu.
„Baš me nervira, ponaša se prema meni kao da sam još uvek derište.“
„A ti si, zapravo, prava starica“, kazao je Frank i obgrlio je oko struka, okrećući se s njom po sobi sve dok je nije oraspoložio. Sva zadihana, svalila se na krevet, smejući se.
„Koliko je sati?“
„Četiri sata po podne.“
„Onda beži, treba da se spremim.“
„A kuda ćeš to?“
„Da nađem Tavernijea i da ga zamolim da me povede na Montijak: biće mi to izgovor što neću ići tamo preko leta. Radije bih na leto išla s tobom u ono malo selo na jugu, gde ti roditelji imaju kuću. Kako se ono zove?“
„Sen Trope. Znaš da to mesto nije mnogo zanimljivo. Osim pecanja i kupanja, ne znam šta tamo čovek može da radi.“
„Ne brini, nešto ćemo smisliti. U međuvremenu su nam stvarno potrebna neka kola. Baš je to glupo, imamo benzina u izobilju, a nemamo u šta da ga sipamo. Misliš da će Klodin uspeti da dobije kola od onog Amerikanca?“
„Mislio sam... što ti ne popričaš s tim Tavernijeom, kazala si mi da je imao dobre veze za vreme rata?“
„Da, ali je to bilo pokriće. Ne zaboravi da je bio u pokretu otpora generala De Gola.“
„Pa, u današnje vreme se može svašta videti...“
„E, to je istina i, uprkos svemu, ne košta me ništa da ga pitam, ali sada me ostavi da se spremam. Naći ćemo se u Flori, oko osam, kao i obično.“
„O, izvinite, gospodine!“
Lora je u holu hotela Pon roajal naletela na nekog lepo odevenog čoveka koji je išao pod ruku sa isto tako elegantnom mladom ženom.
„Ne mari ništa, gospođice.“
„Fransoa...! Zar me ne prepoznajete...? Ja sam Lora... Leina sestra.“
„Lora! Mala Lora...! Draga moja, nisam vas prepoznao! Postali ste prava Parižanka. Baš je šik, zar ne?“, upitao je prijateljicu, okrenuvši se ka njoj.
„Baš tako“, kazala je ona, s podrugljivim osmehom.
„Lora, predstavljam vam gospođu Milštajn. Već se znate, zar ne?“
„Znamo se“, potvrdila je Lora i pocrvenela pod debelim slojem šminke.
„Imate li sastanak s nekim?“, pitao je Tavernije.
„Ne, došla sam da se vidim s vama... no to može i da sačeka...“
„Saro, izvinite me začas.“
Ona je potvrdno klimnula glavom.
Fransoa je dohvatio Loru za lakat i odvukao je do nekog kanabea.
„Da sednemo, nemam mnogo vremena. Kažite zbog čega ste me potražili?“
„Pa, nije to ništa naročito.“
„Ama šta je u pitanju? Je li reč o Lei?“
„Na neki način i jeste... eto... pomislila sam da bismo mogli zajedno da otputujemo na Montijak. Tetke neće ništa reći ako vide da odlazim s vama.“
„Znači, nemate nameru da se tamo nastanite?“
„Svakako da nemam.“
To je rečeno tako odlučno da se nije mogao uzdržati od smeha.
„Ali to je lepo mesto, kuća vašeg detinjstva...“
„To je rupa...! Bilo je dobro u detinjstvu...! No, na samu pomisao da se tamo vratim osetim da ću umreti.“
„Lei je tamo dobro.“
„Pa, ja nisam Lea. A i ko vam kaže da joj je tamo dobro...? Ja sam ubeđena u suprotno. Lei nije nigde dobro. Na Montijaku ima previše strašnih uspomena. Ona sada tamo vodi običan život, ali mislim da to čini po navici.“
„Da li ste sigurni u to što kažete?“
„Skoro da jesam. Što je ne biste potražili? Vi jedini možete da joj pomognete da zaboravi...“
„Da zaboravi...! Ta se reč mnogo koristi u poslednjih godinu dana. Zaboraviti! Zar ne mislite da i ja želim da ponešto zaboravim, kao i Sara, za koju ste rekli da vas plaši, zar i ona ne bi htela da zaboravi? Pomislite, u toj vašoj glavici, da ima i onoga što se ne može zaboraviti, i što se ne sme zaboraviti, čak ni po cenu života i ljubavi...“
Lora nije dobro znala Tavernijea, a svakako ga nikada nije videla ljutog. Bio je veoma bled i zgrabio ju je za ruku da bi ga pažljivije slušala, a dok je govorio, stegao ju je tako jako da je zajecala.
„Oprostite, zabolelo vas je. Ja sam baš prava stara budala. Oprostite, naravno da curica kao vi želi da zaboravi greške odraslih. Mi nismo pravi ljudi da delimo lekcije.“
„To je upravo ono što mislimo ja i moje društvo. Nama niko ne treba da deli lekcije“, kazala je, trljajući ruku. „Hitler je mrtav, zar ne?“
„On možda jeste, ali nacizam nije.“
Hotelski gosti koji su prolazili pored te lepe devojke, doterane po poslednjoj modi, i muškarca veoma elegantno odevenog uprkos restrikcijama, nisu mogli ni da zamisle kakav razgovor oni vode. Pomišljali su na neku ljubavnu svađu.
„Pa dobro, to nije razlog koji bi me sprečavao da živim.“
Kakvo derište! Izgledom ga je podsećala na Leu, ali je bila sebičnija i podmuklija.
„Vaš rat nam je pokazao da je život kratak i da smo u opasnosti da ga izgubimo. Ne želim da vodim dosadan život, kao moje sestre.“
„Mislite li da se Lea dosađuje?“, pitao je zabrinutim glasom.
„Zar mislite da je normalno da se devojka njenih godina zabije u onakvu rupu, s tetkama koje su zlatne, ali nisu baš zabavne, s Fransoaz koja stalno plače, i dva derleta koja dreče i ponašaju se nesnosno? Volela bih vas da vidim tamo. Sreća je da se Žan Lefevr vratio i da skoro svakog dana dolazi na Montijak.“
Ova prepredena izjava nije zabrinula Tavernijea; on se samo nasmešio.
„Pa, to je baš dobro za nju. Leu ne mogu da zamislim bez muškog društva...“
„Zar je to sve što možete da kažete?“, pitala je Lora razočaranim dečjim glasićem. „Pa se još i smejete...!“
„Vi ste me zasmejali.“
„O!“
„Srediću još nešto u Parizu, a u četvrtak ili petak ću otići na Montijak.“
„Povešćete i mene?“
„Obećavam. Javiću vam se dan-dva pre toga.“
„Hvala, računam na vas.“

9.


Estel de Monplejne je s tugom posmatrala kako Fransoaz tone u sve dublju potištenost. Dugo je ležala praznog pogleda i nije imala snage da ustane, niti je i o čemu razmišljala. Kad nije bila potpuno ravnodušna prema ljudima oko sebe, bili su joj mrski i ništa joj nije prijalo; čak ni njeno sopstveno dete nije uspevalo da je razgali. Iz te izdvojenosti od sveta mogao ju je izvući samo novi upravitelj imanja. Postepeno se među njima razvilo prijateljstvo, koje se kod Lebrina ubrzo pretvorilo u ljubav, ali nije smeo to ni da pomene, jer je video da Fransoaz i ne pomišlja na nešto slično.
Alen Lebrin je znao njenu prošlost. No, dugi boravak u Nemačkoj, u kući punoj žena, omogućio mu je da shvati da se i između neprijatelja mogu stvoriti neke veze. U više navrata ju je branio u razgovorima, u kafeima ili na nekim skupovima; čak je tresnuo pesnicom nekog vinogradara iz Kadijaka, koji je vređao „sve te kurve, koje je posle brijanja trebalo i streljati“. Kao i Estel, brinuo je zbog njenog mračnog raspoloženja i pokušavao da je malo razgali, što je retko uspevalo.
Jednoga dana je poverovao kako je u tome uspeo: odveo ju je u Diraš da kupe guske i patke koje su nameravali da gaje. Pošto je bio sajam, otišli su na ručak u dobar restoran u Dirasu. Tada se prvi put za sve vreme njihovog poznanstva smejala i ponašala opušteno. U povratku su se malo zaustavili da posmatraju predeo i da se prošetaju. Zadržali su se u šumici punoj mahovine i seli na tlo da se malo rashlade. Ćutali su, ali je to bilo prijateljsko ćutanje, bez napetosti. U jednom trenutku Alen ju je dotakao po ramenu. Pošto nije reagovala, on ju je privukao i spustio laki poljubac na njenu kratko ošišanu glavu. Tada je poskočila, digla se u jednom skoku, sva bleda, rastrojenog pogleda.
„Hajde da se vratimo!“, kazala je suvo.
Vraćali su se ćuteći; on je bio povređen, a ona je stiskala usne, sva ukočena u svom bolu.
Na Montijaku su se rastali bez reči.
U narednih nekoliko dana nije mu se obraćala, osim u vezi s poslom.
Estel je pogodila šta mladi upravitelj oseća i činilo joj se da Fransoaz prija njegovo društvo, pa je maštala o njihovoj mogućoj vezi. Nagla promena u njihovom ponašanju ju je sasvim zbunila.
Jedne večeri, posle posla, Alen Lebrin je pokucao Lei na vrata i kazao da želi da popriča s njom. Začuđena njegovim ozbiljnim tonom, posadila ga je u fotelju naspram očevog pisaćeg stola.
„Je li vam dobro, Lebrine? Zašto tako izgledate?“
„Gospođice Lea, hoću da dam otkaz.“
„Otkaz!... Zašto, zar vam ovaj posao ne odgovara?“
„Nije to, gospođice... To, zapravo, ne zavisi od mene.“
„Ne razumem, objasnite mi. Jeste li pričali o tome s Fransoaz?“
„Upravo to...“
„Kako upravo to?“
„Fransoaz... hoću reći gospođa Fransoaz... to je sve zbog nje... Hteo sam da čujem i vaše mišljenje.“
Alen je zakratko ućutao.
„Pa, to je teško reći... Da li mislite... da bi... gospođa Fransoaz...“
„Da bi gospođa Fransoaz... šta?“
„...pristala da se uda za mene?“
Lea ga je zgranuto pogledala i prasnula u smeh.
Alen Lebrin je pobledeo i skočio.
„Gospođo, ja nisam čovek koji dopušta da ga ponižavaju i ismevaju.“
„Ali, Lebrine, niste dobro shvatili, ne smejem se ja vama, već zato što ste došli da o tome razgovarate sa mnom, a ne s njom. Kako bih ja mogla da vam odgovorim umesto nje? Sestra mi se baš i ne poverava.“
„To razumem, ali mislite li da ima šanse da me barem sasluša?“
Raznežila se posmatrajući ga kako stoji, kruto uspravljen, ne znajući šta bi sa sopstvenim telom. Lea ga je, smešeći se, ubedila da ponovo sedne.
„Ja bih se veoma obradovala, Alene, da mi vi budete zet, i mislim da bi za Fransoaz bilo divno da dobije takvog muža. Vi znate sve o njenom životu i ne smatrate da je to prepreka; ali možda je to prepreka za nju. Jeste li pričali s njom o tome?“
„Nisam, hteo sam da to učinim, ali me posle sajma u Dirasu izbegava. Da li biste vi pristali da je pitate?“
„To nikako, loše bi primila svako moje mešanje, znam ja dobro Fransoaz. Jedino što mogu jeste da vam udesim razgovor u četiri oka.“
„Da li biste to učinili?“
„Pa, to nije teško“, kazala je Lea sležući ramenima, „učinila bih sve da se Fransoaz vrati volja za život.“
„Hvala vam, gospođice, učiniću sve što mogu da usrećim Fransoaz i njeno dete.“
„Kasnije ćete mi zahvaljivati. Pustite me da razmislim. Ako mi nešto padne na um, kazaću vam.“
„Samo neka bude brzo“, kazao je na odlasku.
Posle njegovog odlaska Lea se zamišljeno naslonila na otvoreni prozor, a pogled joj je lutao po ravnici koja se prostirala do starog drvoreda topola pored puta za Sen Maker. Mlak povetarac je njihao vrhove drveća i talasao visoku travu. Sve je bilo mirno, na svom mestu, nepokretno. Lea je znala da je sve to iluzija: povetarac se mogao pretvoriti u oluju, a taj mir u razdor. Takođe je znala da treba očuvati privid. Neka vrsta nagona za preživljavanje govorila joj je da treba učiniti sve da se Lebrinove želje ostvare, ne samo zarad sestrinog dobra, već i radi nje same, da bi ona mogla biti mirna i slobodna. Svi na Montijaku su se oslanjali na nju, kako u upravljanju imanjem tako i prilikom izbora tkanine za haljinu, pitali su je da li da iskrče stari vinograd, za sadnju drveća ili o jelovniku za večeru. Imala je neku neodređenu želju da taj teret prebaci na nekog drugog: Alen Lebrin joj se činio kao čovek sasvim prikladan za to. Naravno, bordeleški rođaci neće smatrati da je on baš neka prikladna partija, ali s obzirom na zategnute porodične odnose, to nije bilo baš nimalo značajno. Lea je prosto mogla da čuje kako se njene rođake izruguju i pričaju kako u Fransoazinoj situaciji nije realno očekivati da bi ijedan čovek na svetu hteo ženu s takvom prošlošću, pa još i s kopiletom. No, najteže će biti ubediti samu Fransoaz. Znala je da uspomena na Ota živi u njenom srcu, ali bio je tu i mali Pjer, koji raste i kome će trebati otac. Ponovo se zapitala gde je Fransoa Tavernije. On bi znao šta treba učiniti.
Žan Lefevr se vratio predratnim navikama; svake večeri je dolazio na Montijak. Svi su mu se radovali. Često je ostajao na večeri, među prijateljima. Ponekad je dolazio i s majkom, a gospođice De Monplejne su se trudile da je zabave. Prilikom svake takve posete sirota žena nije propuštala da se, barem nakratko, zaustavi na mestu gde je neko vreme počivao Raul.
Lea je, ne primećujući to ni sama, ponovo počela da očijuka s njim, zaboravljajući da više nije devojčica, kao i da on više nije momak bez iskustva. Nikada nisu govorili o onoj noći u Morizesu, kad su oba brata vodila ljubav s njom. Ipak su se oboje toga sećali: bila je to gozba čula, donekle i ludilo, i za Leu je sve prošlo bez posledica; Žan je osećao mučninu, a donekle i patio od osećanja krivice, i kajao se. Izgubio je onu vedrinu koja je bila deo njegovog šarma, a koja se nekada toliko dopadala Lei. Nove odgovornosti, tuga njegove majke, pretrpljene muke, gubitak brata - sve mu je to davalo neki ozbiljan izgled, koji se nije slagao s njegovom prirodom. Voleo je Leu više no ikada, i maštao je da se oženi njom. Znao je za njenu vezu s Tavernijeom, i to mu je smetalo da se izjasni; slutio je da će ga odbiti i kazati mu da voli drugoga. Prenela mu je šta Alen Lebrin oseća za Fransoaz i zamolila ga da organizuje izlet do Pile, gde su Lefevrovi imali kuću na moru. Bio je jun: šta bi bilo prirodnije nego okupati se u okeanu? Pošto Lea nije mogla pronaći nikakav razlog da ne vodi dečake, jedne subote su, sve šestoro, otišli rano ujutru, Žanovim novim kolima, sitroenom od 15 konjskih snaga, s prednjom vučom. Kada je pred kućom ugledala veliki crni automobil, Lea je odjednom osetila neku odbojnost; skoro da je očekivala da iz njega izađe Moris Fijo s pripadnicima milicije.
Natrpali su u prtljažnik korpe s namirnicama, koje su im pripremile Rut i Estel; žene su s decom sele pozadi, a muškarci napred. U Vilandrou je bio pijačni dan. Mada je bilo rano jutro, grad je već bio pun kola, kamiona i stada ovaca i koza; iz kaveza se čulo pijukanje živine, bilo je kolica na dva točka, a čulo se i groktanje svinja. Pri blagom jutarnjem svetlu svi su, bez žurbe, završavali poslove radi kojih su bili tu. Pošto su prošli kroz grad, nastavili su drumom nadesno, prema Landskoj šumi. Lea je osetila da joj se srce steže kada se setila dana provedenih u toj šumi, dok je bila sakrivena u kolibi s Kamij i Šarlom. Šarl je tada bio sasvim mali, seća li se on toga? On nije ništa govorio, već je pažljivo i ozbiljno posmatrao kako s obe strane puta drveće promiče kraj njih.
Odjednom je upitao: „Da li je tu bila koliba oca Leona?“
Lea je poskočila, a Žan je napravio nagli zaokret. Da li je to neki prenos misli...? Zar su sve troje pomislili isto?
„Zar se sećaš kolibe oca Leona?“, pitala ga je Lea.
„Ne sećam se najbolje, znam da ste tu bile ti i mama. To je tu negde, zar ne?“
„Da, dušo, nije daleko odavde, kako mi se čini.“
Šarl je odvratio pogled, pribio se uz vrata i izgledalo je da se udubio u posmatranje predela. Pjer je zaspao majci u krilu. Dugo su se vozili bez reči.
Najzad je ravan put, koji kao da nije nikud vodio, zavio kod zaseoka Lamot. Lea je uzdahnula od olakšanja; za nju je, za razliku od njenih roditelja i sestara, putovanje kroz Land uvek bilo mučno. Pri prolasku kroz guste borove šume, koje su se prostirale u nedogled, nju je uvek spopadala neka čudna mučnina, koju nije mogla da objasni.
Na izlasku iz Arkašona stali su ispred kuće gospođe Rusel, kod koje su bili ključevi kuće.
„Gospodine Žane, kako se radujem što vas vidim posle svih ovih godina! Jadni gospodin Raul! Kakva nesreća! A gospođa Lefevr, draga dobra žena, kakva žalost!“
Žan se jedva spasao čuvarkinog dobroćudnog brbljanja.
U kući su za vreme rata boravili Nemci, pa nije suviše stradala, ali je delovala nekako ugašeno. Lei je ta reč pala na um i nehotično ju je glasno izgovorila. Prijatelj ju je začuđeno pogledao.
„To je upravo i moj utisak... Sećaš li se kad smo ovamo došli poslednji put, upravo pre no što su se Kamij i Loran verili?“
„Čini mi se kao da je protekla cela večnost!“
„Pa dobro, ne prepuštajmo se tuzi, vreme je lepo, a i ti si.“
„Zar jesam?“, mrmljala je Lea, kao za sebe.
„Lea, Lea, brzo pogledaj, eno mora!“, vikao je Šarl, gurkajući je.
„I Pjer hoće vidi more!“, povikalo je drugo dete.
Žan ga je zgrabio i podigao ga sebi na ramena. Dečkić je cičao od sreće. Lea je zgrabila Šarla za ruku, pa su zajedno otrčali.
„Fransoaz, Alene, hoćete li doći?“
„Pridružiću vam se kasnije. Pazite dobro na Pjera.“
„I ja ću ostati“, kazao je Alen Lebrin.
„Kako želite. Drži se dobro, mali jahaću, ja sam Vatreni Zrak, najbrži konj na svetu... điha, điha, điha...“
Žan je odgalopirao, čvrsto držeći dete za noge.
„Pašće!“, povikala je zabrinuta Fransoaz.
„Ne brinite, dobar je to konjić“, kazao je Alen.
Kuća je bila na uzvišici, pa su se iz nje videle plaža i peščane dine, a na njima još behu tragovi rata; ograđivale su prilaz Atlantiku, kao zid.
„A šta ako tamo ima zaostalih mina?“, mrmljala je mlada žena i poskočila s namerom da se pridruži sinu.
Alen ju je zadržao.
„Ne bojte se, demonteri mina su savesno obavili svoj posao i odlazak na plažu je dozvoljen.“
„A šta ako su neku zaboravili? Nemojte se smeškati, ima u kraju još nekih mina zaostalih iz 1914. godine.“
„To je tačno, ali su sada pročešljali ceo teren, centimetar po centimetar. Neki nemački zarobljenici su to platili životima.“
„Znam za to“, odgovorila je setno.
On je već sebi prebacivao što je uopšte pominjao nemačke zatvorenike, jer je znao da joj je to moralo biti neprijatno. Fransoaz je prišla kolima i počela da vadi korpe s hranom.
„Dođite da mi pomognete, ne znam šta je Rut mogla strpati u ovu korpu, ali je teška čitavu tonu.“
U tišini su iznosili hranu i ređali je na pomalo zarđali baštenski sto.
Kao i svaki put kad bi ponovo videla more, Lei su se vraćala sećanja iz detinjstva. Bilo je to uvek isto čudo, i ista želja da se ode nekuda iza obzora, da se vidi da li se more nastavlja ili nastaje praznina, u koju se ono prosipa. Dugo je verovala da tamo, u daljini, postoje vodopadi veći od Nijagarinih, koje je nekih šest ili sedam puta gledala u dokumentarnim filmovima u bioskopu u Langonu, i koji su na nju ostavili veliki utisak. Trčeći po pesku, smakla je prugastu haljinu preko glave i odbacila espadrile.
Posmatrajući tu devojku u istom marinskoplavom kostimu za kupanje, Žan se setio scene koja se odigrala šest godina ranije na istoj plaži... Da li je i ona ista?... Ne, ipak nije... deluje vitkije i ženstvenije, i još je lepša! Srce mu je zatreperilo. Pre šest godina, on i njegov brat Raul su je gledali zajedno, zaljubljeni i očarani... Posle šest godina delovala mu je nedostupno.
„Hoću siđem!“
Zanesen u misli, zaboravio je na Pjera, koji je mahao ručicama sedeći mu na ramenima. Pridigao ga je i nežno spustio na tlo. Dete je otrčalo prema Šarlu glasno vičući. Deca su se rvala i valjala po pesku, cičeći od radosti. Žan im je pomogao da se svuku. I on se svukao, uzeo ih za ruke pa ih odveo u vodu, dozivajući Leu, koja je brzim kraulom plivala sve dalje.
Fransoaz je sedela ispod bora, leđa oslonjenih na hrapavu koru, i zurila nekud u daljinu, držeći se i dalje uzdržano. Prvi put posle dosta vremena osećala se nešto bolje, fizički i duševno, i mogla je da misli na Ota bez one patnje koja joj je odnosila svu snagu i ostavljala je potpuno iznurenu. Jesu li na nju delovali radosni dečji uzvici koje je donosio vetar, prijatna toplota ranog leta ili ćutljivo prisustvo tog čoveka, za koga je nagađala da je voli?... Da li bi život, ipak, mogao biti prijatan?... Od onoga dana kada je osetila na glavi hladni dodir mašinice za brijanje, Fransoaz nije zaplakala; čak ni kada je saznala da joj je dragi poginuo, nije pustila ni suze. Plačem u duši, mislila je. Ta patnja bez suza bila je još nesnosnija. Sad je odjednom osetila da joj nešto vlažno klizi niz obraze, nezaustavljivo, kao da se nešto, dugo sputavano, konačno oslobodilo.
Nedaleko od nje stajao je Alen Lebrin i posmatrao je kako plače; suze su joj ispirale lice i vraćale mu neku detinju čistotu. Uzdržao se od nagona koji ga je terao da joj pritrči, znajući, s osetljivošću svojstvenom zaljubljenima, da je treba ostaviti samu, da isplače svoju tugu.

10.


Po povratku iz Južne Amerike Fransoa Tavernije se ponovo sreo sa Sarom Milštajn. Pošto je, sav užasnut, saslušao njenu priču o svemu što je preživela u logorima, obuzeo ga je strašan bes, i sažaljenje. Preplavilo ga je osećanje stida zbog onoga što su ljudi u stanju da učine drugim ljudima. Video je gadne pokolje u Španskom ratu, žene i decu streljane na drumu, mučenja pripadnika pokreta otpora, bombardovane gradove, majke izbezumljene od bola kako nose mrtva tela svoje dece, siročiće bez roditelja kako lutaju po ruševinama, što je kod njega izazivalo želju da se bori za mir, za pomirenje naroda; ali sada, pred tom zauvek satrvenom ženom, osetio je da ga spopada mržnja kakvu nije osetio za vreme čitavog rata. Mislio je isto što i ona - da takvi nezamislivi zločini ne smeju ostati nekažnjeni, jer su ti zločinci bili gori čak i od ubica: oni su zloupotrebljavali, prljali, potcenjivali i konačno obeščastili svoje žrtve. On je i sam ubijao, i to je mogao da razume; nikada nikoga nije ponižavao. Mislio je da je činio i dosta dobrih dela, mada su ga mnogi smatrali cinikom; bio je sklon svim životnim radostima, a sada nije bio u stanju više ništa da kaže, niti u nešto da veruje, već je samo sanjario o sreći i miru s Leom, kojom je želeo da se oženi; svakako da je bilo glupo bacati se u osvetu, koja nije ni bila njegova, a sve zbog Sare, i to sa istim onim poletom s kojim se borio za španske republikance, za francuski pokret otpora, i s kojim je posle rata krenuo u potragu za raseljenim licima.
Pristao je da se kod Sare sretne sa Samjuelom i Danijelom Zedermanom, i s još dvojicom njihovih jevrejskih prijatelja: Amosom Dajanom iz Lublina u Poljskoj, članom grupe Nakam, i Urijem ben Zoharom iz Palestine, članom Jevrejske brigade.
„Da vas upoznam: ovo je Fransoa Tavernije, o kome sam vam već više puta pričala. Pristao je da nam se pridruži - naravno, ako niko od vas nema ništa protiv.“
Ben Zohar mu je prišao ispružene ruke.
„Dobar dan, srećan sam što se opet susrećemo“, kazao je na engleskom.
Kada je uočio začuđeni Tavernijeov pogled, nastavio je:
„Bio sam u Tarvizu, kod Išmaela Karmira, kada ste vi stigli.“
„Tačno, sad sam vas poznao. Tada niste imali brkove.“
„Tačno“, kazao je Uri i pogladio lepe riđe brkove, koji su mu davali izgled britanskog oficira.
„Kako, pa vi se poznajete?... Svet je zbilja mali“, kazala je Sara, paleći novu cigaretu.
Amos Dajan mu se približio, pružio mu ruku i kazao, na pomalo nesigurnom engleskom:
„Dobro došli među nas.“
Prišli su mu i Samjuel i Danijel Zederman.
„Znamo da ste imali važnu ulogu u francuskom pokretu otpora i da ste bili uz generala De Gola, kao i za vaše veze s mojom rođakom. Na mestu gde se nalazite, mogli biste nam biti veoma korisni u otkrivanju nacističkih zločinaca. Hvala vam što ste nam se pridružili“, kazao je Samjuel.
Danijel ga je samo pozdravio i nije rekao ništa. Sara ih je pozvala da sednu, a zatim je kazala Tavernijeu:
„Svi vi znate ko ste i šta ste činili. Svi znate mene, a uzajamno se ne znate. Ako treba da se borimo zajedno, treba da znate ko su vaši budući saborci... Mi se, uopšte uzev, trudimo da budemo neupadljivi u svojim akcijama, ali reč je o vama i o onome što radite, pa ću vam reći šta smo nas četvoro radili do sada. Počeću s rođakom Samjuelom, koji je pre rata bio ugledni advokat. Antijevrejska politika ga je sprečila da se bavi svojim pozivom. S pouzdanim prijateljima je osnovao tajni jevrejski list, s ciljem da obavesti zajednicu ko su zaista nacisti. Pošto je list doživeo desetak izdanja, neko ih je prijavio. Kad je Gestapo došao da ga uhapsi, nije ga bilo. Policija je tukla njegovu porodicu i odvela ih u logor, roditelje, sestre i mlađeg brata Danijela. Samjuela je dve godine u podrumu krila prijateljica, koja nije bila Jevrejka. Rodilo im se i dete, i umrlo po rođenju. Jednoga dana se njegova žena nije vratila; svakako je stradala u bombardovanju. Sva traganja su bila uzaludna. On i ja smo se vratili u Minhen i pronašli Danijela u Lincu; živ je izašao iz logora smrti. Oboje smo odlučili da se osvetimo zbog pretrpljenih užasa, znajući da je osveta oružje slabih. Nije nam mnogo trebalo da Samjuela ubedimo da nam se pridruži. Amosa smo sreli ovde, u Parizu. On je bio deo grupe komandosa koji su prošlog aprila otrovali hleb za trideset i šest hiljada zarobljenih esesovaca u logoru kraj Nirnberga. Samo dve hiljade vekni hleba, od planiranih četrnaest hiljada, otrovano je arsenikom. Umrla je samo hiljada zatvorenika. Savezničke vojne vlasti su učinile sve što su mogle da se ta afera zataška. Pod izgovorom da treba da ga ispita američka policija, Amos je uspeo da pređe granicu i da se skloni u Francusku. Uri ben Zohar je palestinski Jevrejin, koji je, kao što znate, bio u Jevrejskoj brigadi. S nekolicinom drugova je učestvovao u egzekuciji nacista u Italiji i Nemačkoj. No, Hagana se ubrzo usprotivila planovima usmerenim na ubijanje što većeg broja Nemaca, kao što je trovanje rezervoara s vodom u velikim gradovima poput Nirnberga, Frankfurta ili Hamburga, ili izazivanje požara u Štutgartu i Minhenu. Došlo je naređenje da se prestane s represalijama protiv Nemaca i da se vrate u Palestinu. Nekolicina osvetnika je nerado pristala da posluša. Uriju je dozvoljeno da se vrati u Francusku, pošto je neko vreme proveo u tajnom zatvoru Hagane.
„Pa što nije otišao u Palestinu? I tamo bi bilo dosta posla“, reče Tavernije.
„Mislio sam to da uradim, ali nekoliko nas želi da sprovede osvetu pre nego što to učini eventualna država Izrael, što će se rešavati na sastanku vođa jevrejske zajednice u Jerusalimu“, odgovorio je Uri. „Naravno, mnogi tvrde da hoće da nam pomognu, a većina ima samo jedan cilj: stvaranje jevrejske države. Mi mislimo da država Izrael ne može nastati ako se ne osvete milioni dece, zakopane bez sahrane. Eto zbog čega želimo da tragamo za nacistima, gde god se u svetu krili, i da ih poubijamo.“
Za trenutak je zavladala tišina, puna bolnih sećanja za svakoga od njih. Sara ju je prva prekinula.
„Fransoa, želite li da nam postavite neka pitanja?“
„Da... biće potrebno mnogo novca da bi se preduzele sve te operacije. Imate li ga?“
„Novac nije prepreka, imamo ga“, odgovorio je Samjuel.
„A odakle vam?“
„Od jevrejskih i nejevrejskih organizacija, koje širom sveta sakupljaju novac za našu stvar. U početku neki od nas nisu prezali ni od pljačke, a sada to više nije potrebno.“
„Jeste li učestvovali u pogubljenjima?“
„Nismo još“, odgovorio je Samjuel.
„Ja jesam“, kazao je Uri.
„Jesam i ja, u nekoliko slučajeva“, rekao je Amos.
Fransoa se okrenuo Danijelu.
„Ja nestrpljivo iščekujem prvu takvu priliku.“
Nije pitao Saru, jer je njen odgovor znao.
„Vi ste se vratili iz Argentine, kakva je tamo situacija?“, upitala ga je.
„U Buenos Ajresu sam, među brojnim peronistima, upoznao i jedan broj nemačkih porodica koje su njihovi zemljaci, doseljeni pre rata, srdačno prihvatili; većina njih ima argentinske, američke ili pasoše Međunarodnog crvenog krsta, neki imaju i diplomatske pasoše reda malteških vitezova, a poneki i francuska dokumenta. Nemačke kolonije u Južnoj Americi su brojne i moćne, naročito u Argentini, Brazilu i Čileu, ali i u Ekvadoru, Urugvaju, Boliviji i Paragvaju. Mnogi političari iz tih zemalja nemačkog su porekla. Beguncima nije bilo previše teško da se tamo smeste. Dobro je znati da, od početka rata, postoje čvrste veze između nemačkih i argentinskih nacista. Bez obzira na prekid diplomatskih odnosa između Nemačke i Argentine u januaru 1944. godine, Bormanova operacija iz 1943. godine, nazvana Aktion Feuerland6, nastavljena je, i to bez mnogo zastoja. Tako su hiljade umetničkih dela iz Evrope podmornicama prebačene, preko Španije, u Južnu Ameriku, zahvaljujući pomoći generala Paupela u Madridu. Nemački ambasador Fon Terman i njegova žena su s kapetanom broda Ditrih Nibur organizovali balove i partije pokera, gde su dolazili najčuveniji izbegli Nemci, počev od kneza i kneginje Šaumburg-Lipe, grofa Luksburga, Ludviga Frojdea, Godofreda Sanstedea do agenta Gestapoa Fon Simona, a skupovima su prisustvovali najugledniji Argentinci, kao što su Huan Peron, admirali Skaso i Tejser, generali Ramirez i Farel, pukovnici Mitelba, Heblin, Gonzales, Gilbert, Habij. Nemci su se trudili da svojim argentinskim prijateljima idu niz dlaku: sistematski napisi štampe u prilog kneza Šaumberg-Lipea, koji je važan za veliki broj argentinskih funkcionera, neupadljivo su podbadali duhove. Objava rata 27. marta 1945. godine, pod uticajem Sjedinjenih Država, nije nimalo uticala na pogoršanje odnosa ovih dveju strana. Radi veće sigurnosti, sredstva bivših nacista prebačena su na račune argentinskih kompanija i državljana. Kada je argentinska vlada preduzela akciju zaplene nacističkih i japanskih dobara, nije od njih više ništa ostalo: oko osam stotina miliona dolara je nestalo, a to je plod višestruke pljačke i nasilja svake vrste. U julu i avgustu su se u luci Mar del Plata pojavile dve podmornice, koje su američke vlasti zarobile. U Patagoniji su se, u avgustu, pojavile još dve podmornice. Oko osamdesetoro ljudi se u gumenim čamcima iskrcalo na pustu obalu, a tovar je prebačen u velike automobile i kamione. Iskrcane su desetine teških sanduka, koji su utovareni na kamione i otpremljeni na hacijendu nekog nemačkog preduzeća. Možda znate da Organisation der ehemaligen SS-Angehörigen7 ima nekoliko mreža, preko kojih prebacuje svoje članove u Siriju, Egipat ili Latinsku Ameriku. Mreža vodi iz Nemačke i Austrije preko Južnog Tirola, Đenove i Tangera ka Južnoj Americi. Oko Đenove postoji mnoštvo manastira i skrovišta kod prezviterijanaca, gde se mogu smestiti kandidati za odlazak u Južnu Ameriku, a sve je pod vođstvom hrvatskog crkvenog velikodstojnika Krunoslava Draganovića, velikog prijatelja poglavnika Ante Pavelića. Zahvaljujući vezama u Vatikanu, on bez muke dobija dozvole za imigraciju tih ljudi u zemlje koje ih štite. I pored savezničke policije, luka Đenova je mesto odakle polaze na put brojni nacistički zločinci.“
„Znali smo da postoji takva organizacija, ali nismo znali da je tako značajna“, kazala je Sara. „Vi pričate o saučesnicima za koje čovek teško može da poveruje da su umešani... Međunarodni crveni krst, Vatikan, malteški vitezovi, ko zna ko još...“
„Mislite li da su Hitlerovo samoubistvo - koje je još uvek pod sumnjom - pad Trećeg rajha i smrt miliona ljudi uklonili sve fašiste i neonaciste sa lica zemlje?... Nije tako. Male grupe kao što je naša mogu zadati dosta muka Odesi, ali - nemojmo se zanositi, veliki deo zlikovaca će ipak uspeti da pobegne.“
„Znamo mi to“, kazao je Samjuel. „Nismo jedini koji ganjaju odbegle naciste. Zahvaljujući našim američkim obaveštajcima, neki naši drugovi su na tragu Adolfu Ajhmanu. Bivši članovi Nakame su pronašli adresu njegove porodice u Austriji, u Bad Auseu; oni nadgledaju njegovu ženu i brata. Ta mala grupa osvetnika će zatražiti pomoć i od nas ako bude potrebno. Što se nas tiče, Amos je ušao u trag dvema ženama iz Ravensbrika, Rozi Šefer i Ingrid Zauter, koje su se bile ubacile u redove Međunarodnog crvenog krsta i koje smo Sara i ja svojim očima videli na peronu jedne železničke stanice, kao pratilje ratne siročadi. Sada su u Lionu, u jednom manastiru, među kaluđericama. Danijel i Amos će sutra poći tamo i proučiti kako žive, i koji je najbolji način da ih uhapsimo.“
„Mislite li da ih isporučite francuskim vlastima?“, pitao je Tavernije.
„Ne, pogubićemo ih“, hladno je kazala Sara.
„Kada to učinimo, ukrcaćemo se na brod za Argentinu, da sledimo tragove koje imamo, a dvoje od nas će izigravati odbegle naciste“, nastavio je Samjuel. Amos i Danijel odlično govore nemački, a deluju kao pravi arijevci, pa će odlično igrati tu ulogu. Kada se vi vraćate u Argentinu?“
„U jesen. Zadužen sam za jednu misiju pri argentinskoj vladi, u ime francuske vlade.“
„Odlično. Možete li da krenete i ranije?“
„To ne znam, morao bih da pitam Ke d’Orsej.“
„Bilo bi dobro ako biste se pre odlaska oženili...“
„Oženio?...“
„Pa da, Sarom. To bi nam veoma olakšalo posao...“
„Verovatno, ali nemam nameru da se ženim.“
„Znači, ne dopadam vam se?“, pitala je mlada žena ironično.
„Nije to, Saro, vi to dobro znate.“
„Znam da volite drugu. Budite sigurni da nisam ljubomorna.“
„Pa, nije reč o tome...“
„Ne, reč je samo o formalnosti“, prekinuo ih je Samjuel.
„Kako to, samo o formalnosti? Pa lako je to kad neće vas da žene!“
„Fransoa, znam šta osećate, možda bolje no i vi sami. Znajte, da je moguće da to izvedemo na drugi način, ne bih tražila od vas tu maskaradu“, ozbiljno je rekla Sara.
„Ali...“
„Znam šta ćete reći, mi ćemo se postarati za to.“
„Ne mešajte se, to je moj posao...“
„Poći ću s vama.“
„Ona ne želi više da vas vidi.“
„Znam, i to je prilično dobar znak. Ne želi da me vidi jer ju je potresla moja priča. Upravo zbog toga i verujem da će nam pomoći.“
„Nećete valjda da tražite od Lee...“
„Što da ne? Zar mi već nije pomagala i spasla mi život? Zar nije hrabro stavila na kocku sopstveni život u pokretu otpora?“
„Tako je, a sada treba da zaboravi na sve to.“
„Vi je onda ne poznajete dovoljno; neće ona moći da zaboravi, mada to želi. To je jednostavna devojka, koja misli da zle treba kazniti.“
„Znam to, ali zašto bismo i nju opteretili i kaznili je? Molim vas, pustite Leu na miru i ostavite je izvan te priče.“
„Zašto, ako nam je potrebna?“
„Možemo se i sami snaći. Nije nam potrebno da natovarimo na vrat luckastu...“
„Njen stric nije to mislio, otac Adrijen je znao kako da je iskoristi, i to više puta.“
„Pa, tada se borila protiv okupatora svoje zemlje...“
„Sada će se boriti s ciljem da se takvi nikada ne vrate.“
„Sve mi to deluje dosta složeno i opasno“, kazao je Samjuel. „Ako sam dobro razumeo, Tavernije je zaljubljen u tu Leu, i biće nam na smetnji. Nema ničega goreg od ljubavnih priča u tajnoj organizaciji.“
„Vaš rođak je u pravu, sve je to vrlo opasno, ne samo za Leu već i za sve nas. Ja sam pristao da vam pomognem i da učestvujem u vašoj borbi, ali su mi važni i Lein život i bezbednost.“
„Dosta je za danas, pričaćemo o tome neki drugi put“, kazala je Sara.
Njen ton je bio odsečan. Muškarci su ustali i izašli napolje.
* * *

Nekoliko dece je jurilo po prašnjavom trgu Vož, praćeno budnim okom majki koje su sedele u hladu i plele ili šile nešto. Nebo se belelo od vrućine, a ispod arkada nije bilo nikoga. Fransoa Tavernije se rastao od svojih drugova i, sa sakoom prebačenim preko ramena, krenuo ka kolima, parkiranim u Ulici Tiren. Protekli susret i razgovor izazvali su u njemu mučninu. Da li je, u njegovoj situaciji, imalo smisla upuštati se u takvu pustolovinu sa amaterima, među kojima je bila i žena što je izgubila svaki smisao za rasuđivanje? Ne, to je bilo sve drugo samo ne pametno; no, posle Španskog rata, ni on sam više nije znao šta je razborito.
Bio je naslednik bogate porodice svilarskih trgovaca, ali se posvađao s njom zbog odlaska u građanski rat u Španiji. Samo je jedan ujak, koji je vodio računa o njegovom imetku, imao s njim nekakve društvene dodire, čisto poslovne prirode. Veoma pošten, Alber Tavernije nije samo sačuvao, već je i uvećao bogatstvo svog nećaka, ne upuštajući se u saradnju sa okupatorom, dok s drugim članovima porodice nije bilo tako. Bez zalaganja porodične „crne ovce“, mnogi od njih bi posle rata dospeli u zatvor.
Mada se zaneo u misli, nehotice je opažao ono što se dešavalo oko njega; kada se približio arkadama, neka muška senka se bacila iza jednog od stubova. Instinktivno je, po navici iz vremena borbe u ilegah, pokušao da zgrabi oružje. Nasmešio se svom pokretu; rat je bio okončan i njegov verni valter je vraćen u kućni arsenal. Oprezno je nastavio da hoda. Kada je otvorio vrata kola, bacio je pogled unaokolo... Mora da mu se pričinilo; osim dvoje prolaznika koji su zamicali u Ulicu Rivoli, nigde na vidiku nije bilo žive duše.
U kolima je vladala paklena vrućina. Tavernije je razlabavio kravatu i raskopčao okovratnik. Polako se odvezao do Univerzitetske ulice i bio je siguran da ga niko ne prati. Radovi koje je ugovorio odvijali su se po planu; ako se tako nastavi, sve će biti gotovo do jeseni. Do tada će znati da li Lea hoće da se uda za njega.
Stegao je besno vilice kada se setio Sarine sumanute zamisli; ako treba da se ženi, oženiće se Leom, a ne nekom drugom... Ipak je Sara bila u pravu kada je pomislila da bi, kao žena diplomate, najlakše prodrla u argentinske krugove; to bi bilo idealno za pronalaženje odbeglih nacista koji su se sklonili u tu zemlju. Lepo je mogao da je zamisli kako sklapa prijateljstvo s dvadesetšestogodišnjom glumicom Evom Duarte, kojom se argentinski predsednik upravo bio oženio. Nije bila nikakva tajna da je Huan Domingo Peron bio oduševljen Benitom Musolinijem, i da se kretao u pronacističkim krugovima, a na vlast je došao zahvaljujući ljudima kao što su cabezitas negras8... Uz podršku vojske i radničke klase, njihov „šef“ je izabran za predsednika s pedeset šest odsto glasova birača, i svoju zemlju je uspešno pretvorio u pravu svetsku silu; i pored opozicije, sačinjene od komunista i aristokratije, činilo se da će njegova vlast dugo potrajati. Pošto je bio poslanik francuske vlade, Tavernije je predstavljen predsedničkom paru. Nije mogao da se uzdrži od osmeha kad se sagnuo da poljubi ruku predsednikovoj supruzi, preterano našminkanoj lepoj veštačkoj plavuši u dečjoj haljini, koja je čudno delovala ne telu dvadesetšestogodišnje žene. Cvrkućući nešto, Eva ga je provela kroz park predsedničke rezidencije, oduševljeno pričajući o cveću, za koje je kazala da je očarava. Njen suprug general Peron tada mu je kazao da će uvek biti dobrodošao. Te iste večeri kod Viktorije Okampo, urednice časopisa Sur, pričalo se samo o lepoj Evi i tome kako se dočepala grubijana Huana Perona, za koga su neke prisutne dame smatrale da je muy macho. Viktorija Okampo - lepa, visoka žena pedesetih godina, za koju se u argentinskim književnim krugovima govorilo da proždire muškarce - bila je prijateljica ili ljubavnica najčuvenijih književnika toga doba, nepopravljivi frankofil, a Fransoa joj je bio veoma zanimljiv, poput novog parfema s mirisom avanture. Kada je krenuo za Pariz, poverila mu je izvesnu količinu papira, traka za pisaće mašine, kafe, šećera i novca, koji su prikupili Žizela Frojnd i njen Solidaridad con los escritores franceses9, a sve je to bilo upućeno Adrijani Monije, posrednici između tog komiteta i francuskih pisaca. Ona je bila vlasnica velike izdavačke kuće i objavila je Uliksa Džemsa Džojsa; Tavernijea je primila u knjižari u Ulici Odeon i bila mu je veoma zahvalna za tu uslugu.
„Zahvaljujući našim argentinskim prijateljima, moći ćemo da se postaramo i za neke francuske pisce koji ne mogu da rade bez svakodnevne šolje kafe.“
Kada je videla posetiočev začuđeni izraz, nastavila je, smejući se:
„Da, vidite, knjižara se pretvorila u bakalnicu. Duševna hrana nije dovoljna našim piscima. Tako im sada delimo svakodnevno i hranu, svim danima osim nedelje, od 14 do 18 časova.“
„A šta treba da učine da bi dobili tu pomoć u hrani?“
„Treba da budu pisci, bilo da dolaze u knjižaru ili ne. Poslali smo zainteresovanima prospekte, koje je spremila naša Žizela, i u kojima su navedeni datumi prispeća pošiljki. Evo, pogledajte bonove s potpisima korisnika.“
Tavernije je uzeo papire i pročitao: „Žan-Pol Sartr, kilogram sirove kafe, kobasica, konzerva ulja, kilo suvog voća; Žan Kokto, tri kila sirove kafe, pakovanje karamela, kilo suvog voća; Anri Mišo, kilo sirove kafe, libra čaja, deset tabli čokolade, tri kila kondenzovanog mleka, tri dodatna pakovanja mesa, šunka, pakovanje karamela; Andre Breton, kilogram sirove kafe, dve kobasice, konzerva ulja, kilo suvog voća, pakovanje karamela; Alber Kami, dva kilograma sirove kafe, dve bandole10, konzerva ulja, pakovanje karamela“. Uzbuđeniji nego što je želeo da bude, Fransoa je spustio bonove na natrpanu tezgu, pod frigijsku beretku, ispod koje su bile naslikane ruke koje se rukuju.
Adrijana Monije je primetila kako se on oseća, pa mu je, s ljupkim osmehom, kazala:
„Da, gospodine, mi smo sirotinja. Dođite ponovo kada budete hteli, uvek ćete biti dobrodošli.“
U krugovima peronista i tamo gde je preovladavala argentinska intelligentsia, on je imao poziciju koja bi mu mogla pomoći da učini nešto za Saru i misiju njenih prijatelja. No, je li to značilo da treba da se oženi lepom jevrejskom prijateljicom? Sumnjao je u to, a ipak... Da li je trebalo žrtvovati Leu da bi se zadovoljila njihova žeđ za osvetom?
Da bi mislio na nešto drugo, prihvatio je Lorin poziv da dođe na džez veče u Lorijente, gde je svirao neki klarinetista po imenu Klod Luter, s četkastom frizurom, koji je u kariranoj košulji delovao kao škotski drvoseča, a s njim je svirao i mršavi, visoki trubač Boris Vijan.

11.


20. jul 1946. godine

Draga moja,
U Parizu sam već nekoliko dana. U ovoj zemlji se još uvek ne možeš osloniti na telefon, a ratne operacije nemaju obzira prema zaljubljenima. Mogu samo da ti pišem i da ti kažem kako mi strašno nedostaješ i da ću ove nedelje doći s Lorom, koju sam sreo prekjuče. Tvoja sestrica računa da me iskoristi da ne provede duže vreme na Montijaku... Na tebe liči samo po kosi, baš šteta!
Opet sam se video sa Sarom. Shvatio sam tvoju reakciju kada mi je sve ispričala, a ipak sam imao utisak da postoji još nešto, što ti nije kazala. Ne treba da ostane na tome; i ti si sama dovoljno prepalila, pa možeš da je razumeš; vi ste u mnogo čemu slične. Razlika je samo u tome što ti nisi bila u tom centru užasa... treba da znaš da ona nikada ne može biti normalna žena. Šta god da činimo, ne možemo popraviti ono što je nepopravljivo; no možemo da joj pomognemo. Molim te da mi dozvoliš da dođem s njom na Montijak, ona to veoma želi. Shvatiću te ako odbiješ. No, ja te znam, ti si velikodušna i voliš Saru. Ja sada odlazim za London i tamo ću ostati dva dana. Javi se Lori, ili joj pošalji telegram sa odgovorom. Žuri mi se da te vidim, da te uzmem u naručje i da te gledam kako sklapaš oči, uživajući.
Devojčice moja, želim da budeš sigurna samo u jedno jedino: ja te volim. To nemoj nikada zaboraviti. Možda nam budućnost sprema neka iznenađenja o kojima nismo ni sanjali. No želim da znaš da si ti jedina, ponavljam: JEDINA s kojom želim da živim, okružen decom koja bi ličila na tebe.
Fransoa

Lei je srce poskočilo kad je prepoznala rukopis svoga dragoga. Ostavila je Fransoazi i Ruti da se dalje bave džemom koji je od jutra kuvala, i potrčala je da se zatvori u očevu radnu sobu da na miru pročita pismo.
Jedina!... bila je jedina s kojom bi želeo da živi i da ima decu!... Pa, i ja bih volela da živim s njim, pomislila je. Osetila je da je plavi osećanje sreće i mira: prvi put je to sada sebi priznala. Prasnula je u smeh. Zašto je tako dugo čekala da to sebi prizna?... Odmah je stigao i odgovor: Plašim se da ću patiti zbog njega! Na tu pomisao se opet preznojila. Baš sam luda što sebe dovodim u ovakvo stanje, i to zato što mi je čovek koga volim (i te kako ga volim, to je bilo dobro priznati sebi) izjavio ljubav! Opet se nasmejala, mada ju je i dalje mučilo neko osećanje neizvesnosti. Pročitala je ponovo celo pismo... Ako on to želi, videće se ponovo sa Sarom, i biće nežna i obzirna. Njih dvoje će joj pomoći da se izbori s tugom i da zaboravi na te zamisli o osveti. Odmah će telefonirati Lori i reći da ih očekuje na Montijaku, sve troje... No zašto li je napisao: Možda nam budućnost sprema neka iznenađenja o kojima nismo ni sanjali...? Kao da je bilo neke pretnje u toj rečenici... Pošto se vole, budućnost je divna... Možda nam budućnost sprema neka iznenađenja... Kakva iznenađenja?... Šta je time hteo da kaže?... Lea prinese ruke slepoočnicama da zaustavi damaranje koje je osećala... sklopila je oči... pa ih ponovo otvorila... Iza zatvorenih kapaka je ugledala Saru kako joj pruža mrtvo dete... Sara se smejala i gledala je strašnim pogledom...
Lea se bacila na staro kanabe i sklupčala se tu, drhteći. Osećala je da je obliva hladan znoj i od toga joj je bilo muka. Moram da se smirim... Mama... Kamij... bojim se, kad biste znale kako se bojim... Utešno sećanje na majčine i Kamijine ruke na čelu, uvek kada su je progonili ružni snovi, uspelo je malo da je smiri. S mukom se pridigla, osećajući gorčinu u ustima. U kupatilu je u ogledalu ugledala svoje lice, koje je ličilo na lice neke davljenice. Besno je strgla odeću i stala pod tuš. Kad bi mogla da spere sve te slike i sećanja, da ne misli ni na šta drugo, već na radost što je živa, da uživa u telu koje je stvoreno za zadovoljstva!... To zadovoljstvo je Fransoa dobro znao da pobudi u njoj. Kad bi mogli opet uživati u osećanju da su stopljeni u jedno... Budućnost s njim bi morala biti puna lepih iznenađenja, valjda je to hteo da kaže. Zajedno će Sari vratiti volju za životom; znaće kako da je okruže nežnošću; njihova ljubav će činiti dobro svima, svima koje je volela. Lea je želela da svi oko nje budu srećni. Rat je okončan i vraća se vreme mira i sreće.
Pevušeći je izašla ispod tuša, obrisala se i zadovoljno pogledala u velikom ogledalu u kupatilu, a zatim se malo namirisala i obukla laku platnenu haljinu.
Smeh i radosni uzvici su je naterali da strči s terase, žureći niz stepenice; nije bilo vreme za večernji aperitiv, već za onaj pre ručka. U hladu glicinije, Alen Lebrin je otvarao bocu šampanjca, a kraj njega su, opasane keceljama, stajale Estel, Liza, Fransoaz i Rut.
„Šta se zbiva? Šta to slavite bez mene?“
„Šarl i Pjer su otišli da te traže“, kazala je Fransoaz, sa šeretskim osmehom.
„Nisam ih srela. Hoćete li da mi kažete šta se dešava?“
„Fransoaz...“, počela je Liza, hukćući u ruku.
„Šta Fransoaz?“
„...upravo nam je najavila...“, nastavila je Estel, a suze su joj tekle niz obraze.
„Plačeš? Da li se nešto desilo?“
„Nije... zapravo jeste, gospođice Lea“, kazao je Alen, izbacujući zapušač iz boce.
„Hoćete da kažete... O, mislim da sam shvatila! Vi i Fransoaz?... Da?... O, sestrice, baš se radujem!“, povikala je Lea, ljubeći Fransoaz. „Čestitam, Alene!“, nastavila je, ljubeći ga.
„Hvala, gospođice.“
„Nema više toga gospođice. Sad sam vaša svastika.“
„Hvala, Lea.“
Lea se smeškala i prihvatila čašu šampanjca koju joj je pružio.
„Nismo te našli... tu si... svuda smo te tražili“, kazao je zadihani Šarl.
„Evo i vama, deco, dođite da nazdravite s nama.“
„Alene, samo jedan prst, još su mali“, kazala je Fransoaz.
Kada je svima sipao, Alen Lebrin je podigao čašu.
„Pijem za najlepši dan u mom životu. Pijem za ženu koju volim, za Montijak i za sve na njemu. U vaše zdravlje, za sve vas.“
„Kako bi se vaši mama i tata sada radovali“, rekla je Rut, plačući.
„Eto, dobra moja Rut, nije ovo dan za plakanje“, kazala je Estel, bučno izduvavši nos.
„Ne, nije takav dan“, potvrdila je Liza.
Bile su veoma smešne, sve tri s maramicama u ruci, pa su Fransoaz, Alen i Lea prasnuli u smeh.
„Da, da, samo nam se vi smejte“, gunđala je Rut.
Krajem dana su svi opet nazdravljali verenicima, i to u društvu Žana Lefevra i oca Anrija.
»A kada ćeš ti?“, pitao je Žan Leu, pun iščekivanja.
„Brže no što misliš“, odvratila mu je opušteno.
Kada je videla kako se snuždio, pokajala se zbog takvog odgovora. Kako vratiti dobro raspoloženje? Fransoaz je, srećom, promenila temu.
„Oče, Alen i ja ćemo biti veoma srećni ako prihvatite da nas vi venčate.“
„To će za mene biti veliko zadovoljstvo.“
„Hoćete li čekati kraj berbe za svadbu?“, pitao je Žan.
„Ne, Alen i ja želimo da se venčamo što pre, odmah posle objave“, odgovorila je Fransoaz.
„Nećemo imati dovoljno vremena da sve pripremimo, da sašijemo haljinu, da pošljemo pozivnice, da organizujemo slavlje...“
„Pa i neće biti nekog slavlja, Lea“, kazala je Fransoaz. „Želim da se venčam u najužem krugu.“
„Ali...“
„Ti shvataš zašto?“
Da, naravno, shvatala je. Baš je bila glupa!
„Fransoa je javio da dolazi, s Lorom i jednom prijateljicom. Možda će i oni biti tu za vaše venčanje“, kazala je.
„To je dobra vest, mnogo volim gospodina Tavernijea“, kazala je Liza.
Ta se novost nije dopala Žanu Lefevru, koji je Lei dobacio jedan brz pogled.
„Ti i Žan ćete biti kumovi, ako se slažete. Alen je pozvao i svog ujaka, i još jednog prijatelja.“
Ostatak nedelje, do dolaska Lore i Leinih gostiju, protekao je na Montijaku u živosti i žurbi kakve odavno nije bilo. Bilo je mnogo trke po kući, pomeranja nameštaja i raznih nabavki vezanih za buduće domaćinstvo mladenaca. Odlučili su da će se smestiti u nekadašnju sobu gospodina i gospođe Delmas, najlepšu u kući, sobu koja je imala svoj mali salon i kupatilo.
Posle obnove je taj mali apartman bio još lepši nego ranije. Pjer će dobiti sobu pored njihove.
Najava venčanja kao da je podmladila Rut i Lizu; raspravljale su o sadržaju škrinja, srebru, rublju, posuđu. Krojačica iz Langona je došla da svim damama s Montijaka uzme mere za haljine koje će tom prilikom nositi. Bilo je burnih rasprava oko izbora haljina. Fransoaz je izabrala jednostavan žuti kostim, Lea je želela tamnocrvenu mantil-haljinu, Liza je tražila haljinu od dezenirane trikotaže, s pelerinom, a Estel se opredelila za bisernosivi kostim; Rut je kazala da njoj ne treba ništa. Pošto krojačica nije imala previše vremena, dogovorile su se da će im jedna proba biti dovoljna. Bila je potrebna sva Leina ubedljivost da uveri u to gospođu Larše, koja je smatrala da joj za toliki posao treba oko tri meseca. Dogovoreno je da će one ići u Langon na probu, da bi se uštedelo vreme. Trebalo je misliti i na šešire, obuću, torbe i rukavice. Otišle su u Bordo jedan dan uoči Lorinog dolaska, noseći uzorke materijala za haljine.
Umorne od trke po gradu, okružene paketima smestile su se u čajdžinicu preko puta pozorišta. Za susednim stolom je sedela rođaka Korin Delmas, udata za bogataša iz Poijaka, s još dve prijateljice. Tri mlade žene su zažagorile kada su prepoznale Leu i Fransoaz. Ova poslednja je pocrvenela i spustila pogled, dok ih je Lea gledala pravo u oči.
„Kakva bruka!“, glasno je povikala jedna Korinina prijateljica.
„Kako uopšte smeju da se pojave?“, pitala je druga.
„Više se ne viđamo s njima“, zabrzala je Korin.
„Da idemo!“, rekla je prebledela Fransoaz.
„Ne dolazi u obzir!“, kazala je smrknuta Lea.
„Deco, ne svađajte se!“, mrmljala je Estel.
Lea je ustala i prišla stolu za kojim su sedele tri mlade žene.
„Dobar dan, Korin. Izgleda da ti prija brak, lepo izgledaš. Poslednji put kada sam te videla sa stricem Likom bila si mršavija. Dobar dan, gospođe.“
„Dobar dan.“
„Fransoaz se udaje kroz tri nedelje, pa te srdačno pozivamo na venčanje, zajedno s mužem.“
„Čestitam“, promrmljala je Korin, „ne znam da li ćemo moći.“
„Pokušaj da dođeš, draga, baš bi nas obradovala. Do viđenja, imamo mnogo posla. Uskoro ćeš dobiti pozivnicu, do viđenja.“
„Do viđenja.“
Zadovoljna sobom, Lea se vratila za sto.
„Pozvala sam je na tvoje venčanje.“
„Nisi valjda.“
„Ne brini, neće doći; no nije mi krivo što sam tu čepu dovela u nepriliku.“
„Mene si dovela u nepriliku“, kazala je Fransoaz tužno.
„Izvini, sestrice, nisam to htela.“
„Konobar, račun!“, pozvala je Estel.
Mada su otišle dobro raspoložene i brbljajući o svemu, vratile su se na Montijak zadubljene u sopstvene misli.
Naredne večeri su stigli Lora, Fransoa Tavernije i Sara Milštajn, zajedno s Danijelom Zedermanom. Lea ih je iščekivala od ranog popodneva, na ulazu na Montijak, na kraju puta... Kada su se kola pojavila, u brzini samo što nije pala pod točkove. Vozač je izleteo iz kola, sav besan: „Gospođice, potpuno ste ludi, zamalo da vas zgazim.“
Na Leinom licu se videlo razočarenje.
„Pa to nije...“
„Tu sam i ja.“
„O, Fransoa, pomislila sam da nisi došao! Šta ti je? Imaš li glavobolju?“
„Zbog tvog nestrpljenja i Danijelovog naglog kočenja dobro sam se lupio o vetrobran.“
„O, baš mi je žao“, kazala je Lea i prasnula u smeh.
Fransoa joj je dobacio besan pogled.
„Je li to sve što imaš da kažeš?“
Lea se smejala sve glasnije, a s njom su počeli da se smeju i Lora i Danijel, a zatim i Sara, koja je takođe izašla. Tavernije je pravio preteće izraze, što ih je samo još više razveselilo. To je, na kraju, zahvatilo i njega. Dograbio je Leu u naručje, smejući se.
„Mala bezobraznice, uvek mi se nađeš na putu.“
Sara je požurila ka njima, smeškajući se ispod crnog turbana.
„Lea, zahvaljujem ti na pozivu, a ovo je prvi put da te čujem da se tako smeješ otkako se rat završio. Dođi da te poljubim.“
Prijateljice su se zagrlile, ne skrivajući osećanja.
„Razumem vaš izbor, prijateljica vam je divna“, promrmljao je Danijel Tavernijeu.
„Pazite da se ne zaljubite u nju, imaćete posla sa mnom.“
„Zbog takve žene bih se sukobio i s gorima od vas.“
Ton kojim je to izrekao i zadivljeni pogledi koje je dobacivao Lei bili su mu neprijatni. Sada mi samo još nedostaje da budem ljubomoran, pomislio je.
„Draga, dovela sam rođaka, Danijela Zedermana. To nije bilo obzirno. Nadam se da se ne ljutiš.“
„Naravno da ne, kuća je velika.“
Lora je već trčala ka kući. Držeći pod ruku Saru i Fransou, Lea je hodala polako, sva blistava od radosti.
„Drago mi je što mogu konačno da vidim taj Montijak o kome si mi toliko pričala. Shvatam zašto ga voliš, sve je tako skladno i tako jasno, kao neko sklonište. Takvo imanje se nikome ne prepušta“, rekla je Sara.
Lea ju je pažljivo posmatrala: kako je jedna strankinja mogla tako dobro da pogodi duh ovog mesta?
Prošli su pored severne fasade i duž drvenih šupa, u kojima su se nalazila kola, dok je sunce na zalasku sve obasjavalo crvenkastim svetlom i davalo nestvaran izgled Belviju, koji kao da je izgarao u peći. Trenutak zalaska sunca je za Leu uvek bio važan. Kada je bila mala, trčala je na zapadnu stranu kuće da vidi kako se blistava lopta „spušta u postelju“. Svaki put kad bi sunce zašlo za Verdeleški breg, njoj bi srce poskočilo, i bila bi pomalo zabrinuta. Ta briga ju je još uvek obuzimala. Danas je bila opet tu, i dok je stajala između čoveka koga voli i ponovo pronađene prijateljice, pod crnim i purpurnim nebom i suncem koje bukti, osećala ju je opet, ne onako kao obično, već mnogo snažnije. Njeni drugovi su se u tišini zaustavili pred tim divnim prizorom potpune lepote, koja je, u tom času, potirala svu rugobu na zemlji. Zašto je odjednom osećala tu teskobu?... Eh, kad bar sunce ne bi zašlo, kad ne bi pala noć i donela mračne snove!... Naslonjena na svog dragog, lako je zadrhtala, i to je potrajalo. Osećati kako telo one koju voliš treperi uz tvoje, deliti s njom osećanja, to je ono pravo, pomislio je Tavernije, grleći je. Lea je podigla pogled ka njemu, sva zažarena, nestvarna, obavijena svetlom zalazećeg sunca. Njihove spojene senke su se odražavale na zidu vinskog podruma, skoro opipljive, dok ih je zapljuskivao opojni miris belih ruža. Njihova želja je s prodiranjem tog mirisa rasla, tako da su osetili naglu ekstazu, koja ih je naterala da drhte, zbunjeni tom telesnom reakcijom. Sara i Danijel su ih posmatrali s različitim osećanjima: bilo im je jasno da su to dvoje stvoreni jedno za drugo, dopunjavali su se. Jesam li u pravu?, pitala se Sara. Želim da me ta devojka jednog dana voli koliko i njega, mislio je Danijel.
Još uvek zagrljeni, Lea i Fransoa su lagano pošli prema kapiji. Ušli su u salon, gde su ih čekale gospođice De Monplejne, Fransoaz i Lora, živo ćaskajući, u društvu oca Anrija, Žana Lefevra i Alena Lebrina, koji je pušio. Šarl se bacio u naručje „svog prijatelja Fransoe“.
„Sad si pravi čovek, dečko moj“, kazao je ovaj, spuštajući ga na zemlju.
Mali Pjer, koji nije bio navikao na toliku gužvu, sakrio se iza majke.
Lea ih je upoznala jedne s drugima i, pošto su popili po čašu starog vina s Montijaka, seli su za sto.
Večera je protekla u veselom raspoloženju. Rut je stavila male tanjire preko velikih, što je Tavernije glasno pozdravio. Sara je sedela između oca Anrija i Žana Lefevra, i delovala je nasmejano i opušteno, pažljivo slušajući obojicu suseda za stolom. Alen Lebrin nije skidao pogled s Fransoaz, Danijel i Lora su živo ćaskali, Estel i Liza su motrile na decu. Posle večere su se spustili do terase.
Noć je bila mračna, topla i zvezdana. Dok su pušili, nalakćeni na niski zid, posmatrali su predeo osvetljen retkim svetiljkama na langonskoj strani. Voz je prešao preko gvozdenog mosta kao sjajna zmija. Pala je jedna zvezda padalica, a Lea je zamislila želju.
Umorna od puta, Sara je poželela da se povuče. Vratili su se u kuću. Otac Anri i Žan su se oprostili od njih.
„Lora, ti ćeš u tvoju sobu, zar ne? Smestila sam Saru u sobu u dnu, a Danijela u sobicu kraj tvoje“, rekla je Lea.
„Laku noć, draga“, kazala je Sara, ljubeći je.
„Laku noć, gospođice.“
„Laku noć, Danijele, zovem se Lea. Do sutra.“
„Najzad smo sami!“
„Dođi, noć je pretopla za spavanje, želim da se prošetamo.“
Držeći se oko struka, sišli su do terase. Put je vodio kroz vinograde, a zemlja je bila meka pod nogama. Skrenuli su levo, prema vrbama.
„Prepoznajem ovo mesto.“
„To je Žerbeta, to je mesto gde smo došli posle sahrane moga oca.“
„Sećam se“, kazao je, i privukao je sebi.
„Dođi!“, kazala mu je, oslobodivši se zagrljaja.
Kao i ranije, otvorio je vrata kolibe jednim udarcem ramena. Kao i onda, ona je kazala:
„Nije baš lepo. U sećanju mi se činilo mnogo lepše.“
I, kao i prvi put, raširio je jaknu po senu.
Sunce je izlazilo kada su se kriomice vratili srećni na Montijak. Čim su se spustili u Lein uski krevet, utonuli su u dubok san.

12.


Sedmica je prošla kao u snu, jer je Lea imala mnogo toga da pokaže prijateljima. Lora se nije odvajala od Danijela; proždirala ga je pogledom. On je smatrao da je ona prilično šarmantna, ali malo napadna, ni nalik na sestru, koja je privukla svu njegovu pažnju i pored koje druge žene kao da nisu postojale; osim Sare, naravno, no Sara je bila nešto drugo. Sara je bila njegov ženski dvojnik. Preživeli su iste patnje, iste strahove, a mržnja ih je održala u životu; posle svih užasa, zakleli su se da će živeti da bi o njima svedočili, i da bi se osvetili. Ono što su učinili da bi preživeli ispunjavalo ih je stidom, i taj stid ih je još više gonio na osvetu. On je imao osamnaest godina, a ona skoro trideset, ali su se osećali starijima od osamdesetogodišnjaka. Fransoaz je sebe ubeđivala da bi mogla da zavoli Alena, a Lea i Fransoa su bili tako obuzeti jedno drugim da je to već postajalo neprijatno. Bilo je to neprijatno i bolno za Žana. Shvatao je njen izbor: Tavernije je značio pustolovinu, Pariz; on je predstavljao miran građanski život, provinciju, mada je bio ubeđen da je ona, jednim svojim delom, bila stvorena za miran život na toj zemlji koju je volela.
Otac Anri i Sara su se šetkali gore-dole po terasi, obuzeti živom raspravom.
„...Pravi borci se plaše da budu mučitelji. Oni podjednako preziru one koji se opijaju ratničkim gnevom toliko da postanu ubice...“
„Imate pravo, oče, mi nismo pravi borci i zašto bismo to i bili pred onima koji su bili naši mučitelji? Ne opija nas ratnički gnev, već želja za osvetom. Vi mi pričate o dobroti, ljubavi, pravdi, praštanju!... Kako mi treba da shvatimo te reči?“
„Ipak, morate da ih shvatite. Imate veliku odgovornost: vi ste svedoci. Treba da svedočite pred celim svetom o tome za kakve je ludosti sposoban ljudski rod, da bi ljudi, saznavši za sve to, odbacili te užasne krvnike...“
„Kako mislite da oni koji su ih, kao ja, videli na delu mogu uopšte da ih smatraju pripadnicima ljudskog roda? Vi i dalje verujete u svog Boga?...“
„Da, verujem u njega, više no ikada. Siguran sam da večnost znači ljubav, da je on negde tu, prisutan, aktivan i da nije kriv za bol i zlo. Možda vernicima izgleda da krici bola to negiraju i čine malo verovatnim. Da bi bio pravi vernik, čovek ne može da veruje uslovno, mora da veruje ’u svakom slučaju’, što znači da širom otvorenih očiju gleda u stvarnost koju predstavljaju svi ljudi, i oni koji su povređeni, ili žive u neznanju, ali ipak veruju u večnost i ljubav. Dužnost nam je da praštamo...“
„Govorite za sebe, vi ste hrišćanin, ali ja sam Jevrejka! Čak i da želim, ja to ne bih mogla, nemam prava, previše je mrtvih, previše patnje koja traži pravdu...“
„Eto vidite, i vi koristite tu reč. Pustite pravdu da se ispuni, ona ima svoj tok; to je i vaša obaveza. Pravda treba da kažnjava, ali to nema veze s mržnjom i osvetom. Mržnja i osveta su neproduktivne, one su neplodne i rušilačke. Neka pravda bude nemilosrdna, ako tako treba, neka se ispuni, ali neka zlo ne zavlada u našim srcima. Čuvajte se te zaraze koja onome ko se bori protiv zla ponekad donese to isto zlo protiv koga se bori.“
„Prekasno je, ja sam zatrovana.“
„Ne želim da verujem u to. U svakom slučaju, nemojte u to uvlačiti vašeg mladog rođaka, on je još dete...“
„Dete? Želite li da vam to dete ispriča najgore stvari koje je tamo doživelo, i ono što je i samo činilo? To dete više ne postoji, umrlo je u Mauthauzenu, Buhenvaldu, Aušvicu, u logorima Birkenau i Dahau, birajte. To dete nosi mržnju u srcu, a time ga ja nisam zarazila.“
„U logorskom paklu sam se molio za naše mučitelje. Jer je za nas, gorde Francuze, sve to neprihvatljivo; mi odbijamo, po svaku cenu, da prihvatimo da se prema ljudima, kakvi god bili, odnose onako kako su se prema nama odnosili; no samo kroz instrumente pravde, i samo tako, možemo da se osvetimo, jer su ti ljudi i pored svega naša braća, naši su, jer su ljudi.“
„Prestanite, molim vas, nemate prava da poredite dželate i žrtve. Vi mojim patnjama dodajete nepodnošljiv novi bol.“
„Oprostite ako vas mučim, ali kao sveštenik moram da vam kažem da ste na pogrešnom putu. Ako jučerašnje žrtve postanu gospodari, zar neće i oni postati dželati, menjajući onu izreku koja kaže: ’Pomozi najnapaćenijima’, koja znači: ’Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe’?“
„Sačuvajte te lepe reči. Pogrešila sam što sam vam se poverila. Šta da očekujem od sveštenika koji ispoveda veru koja nas je podvrgla tolikim patnjama?“
Otac Anri je spustio pogled i odjednom je delovao veoma nesrećno.
„Znam... netrpeljivost katoličke crkve prema Jevrejima je doprinela istrebljenju jevrejskog naroda. Ali ima nas mnogo u toj crkvi koji ćemo tražiti oproštaj za to.“
„Oproštaj... oproštaj... zar je to sve što možete da kažete? To je možda vaš način, ali nije naš.“
„Jadno moje dete!“
„Nisam ja vaše dete!... Oh, oprosti!“
Sara je, ogorčeno mašući rukama, uspela da gurne Leu i obori joj iz ruku poslužavnik s čašama.
„Moraš da budeš malo pažljivija“, kazala je Lea šaljivo.
„Očajna sam zbog ovoga, ali otac...“
„A, vidim da ste zapali u jednu od svojih rasprava. Ne razumem, oče, zašto uopšte pokušavate da je urazumite. Ja sam odavno odustala.“
Otac Anri nije odgovorio, bio je zauzet pomažući Sari da pokupi srču.
Lea je osećala veliku naklonost prema ocu Anriju. Nije pojavom bio kao njen stric Adrijen, niti je bio tako dobar govornik, ali su njegovi parohijani osećali da gaji iskrenu ljubav prema ljudima i da ima mnogo razumevanja za njihove patnje. Bilo je kod njega neke naivnosti koja nije postojala kod dominikanca, nečeg detinjeg. Prijatelj Žana Lefevra gajio je neograničeno poverenje u boga i njegovu ljubav za sva bića. U večerima na Montijaku, u šetnjama kroz vinograde, ili u razgovorima u očevoj radnoj sobi, Lea je s njim vodila duge rasprave o tajni božanske ljubavi i o čovekovoj ulozi na zemlji.
„Prava slava Hristova sastoji se u tome da ga prepoznamo, kao ono što jeste, a to je beskrajna ljubav. On može da nam uzvrati ili ne. Pakao nisu drugi, to smo mi sami ako odbijamo ljubav. Treba da se vidimo u ogledalu večnosti, onakvi kakvi jesmo! Spas je u odbacivanju svega privremenog i u suočavanju sa suštinom. Ne treba da se plašimo da živimo otvorenih očiju, niti da nešto skrivamo od sebe: ni zla i užase, ni lepotu i divotu; ne treba da strahujemo da naši postupci i dani ne vode ničemu. Zlo se, po mom mišljenju, velikim delom sastoji u gordom verovanju da smo sebi dovoljni. To osećanje samodovoljnosti i potcenjivanja drugih vodi do besmisla. Sablažnjiv, raskalašan i rasipnički stil života, ravnodušnost prema starima i sirotima, prema potlačenim i nezaposlenim, prema izopštenim... sve je to naš problem, a ne božji. Životni put treba da vodi ka miru, za pojedince i narode, kroz međusobni dijalog, razumevanje, saučestvovanje, kako smo već to nazvali. Krvavo ludilo kome smo prisustvovali - zar to nije eksplozija očajanja pred svakom vrstom odbijanja i odbacivanja? Moja muka je u mome ubeđenju da će čovečanstvo neizbežno stradati ako ne bude sebi postavilo prava pitanja, ako se brzo ne usmeri ka večnosti i njenom smislu, ljubavi s velikim Lj. Nema drugog izbora nego da se pojavi takav novi čovek, ili će celo čovečanstvo poludeti i nestati s lica zemlje. Taj novi čovek bi morao da shvati kako nikada ne može biti potpuno srećan bez drugih, niti može biti u pravu ako se okrene protiv drugih. Takođe mora biti uveren da treba nastaviti s borbom za slobodu, svuda gde je nema, treba sačuvati prisustvo duha dok se ne dopre do te poslednje slobode, bez drugog cilja do želje da se bude slobodan radi slobode. Ako se to ne desi, pašćemo pod uticaj ideologije, netrpeljivosti, mržnje ili u ropstvo moći, novca, bednog egoizma. Životni čovekov put je put mira, koji treba preći - bila reč o pojedincima ili narodima - kroz sve bogatiji dijalog i sporazumnu deobu, ili već kako god da je nazovemo.“
Kako je samo želela da deli s njim tu veru, da veruje u novog čoveka, slobodnog i plemenitog, da veruje u želju za mirom, u ljubav prema bližnjima. Ništa oko nje nije to nagoveštavalo, a Sara i Danijel su se tim sveštenikovim tvrdnjama opirali. Mislila je, s tugom u srcu, na strica Adrijena. U tom času joj je nedostajao više no ikada. Čak i onda kada je izgubio veru, znao bi - Lea je bila u to sigurna - da nađe reči da ublaži njenu strepnju, da odgovori na pitanja o pravdi i osveti koja je sebi postavljala. U njenom uznemirenom duhu su odjekivale reči ljubavi oca Anrija i Sarini krici mržnje. Ko je od njih bio u pravu? Kad se rastala od sveštenika, želela je da pomogne stvaranju novog sveta, ali posle rasprave sa Sarom srce joj je bilo puno žestokog gneva i želje da ukloni sve one koji su njenu prijateljicu doveli do takve patnje.
Fransoazin i Lorin dolazak je prekinuo njena zbrkana razmišljanja.
„Ako se ovo razbijanje čaša nastavi, uskoro ih uopšte nećemo imati“, prekorno je kazala Fransoaz.
„Ja sam kriva, gurnula sam Leu s poslužavnikom. Doneću vam druge čaše“, rekla je Sara.
„Poći ću s vama“, kazao je otac Anri.
Prvi put otkako su se okupile, tri sestre su se našle same u sobi. Lora ih je uzela za ruke.
„Fransoa namerava da se vrati u Pariz kroz dva dana, ne znam kako da kažem tetkama da ću se vratiti s njim. Zar ne možete da mi pomognete?“
„Pa što ne ostaneš do mog venćanja, to je kroz tri nedelje?“
„Vratiću se za tu priliku. Obećala sam nekim prijateljima da ćemo zajedno otputovati na jug.“
„Nešto mi kaže da bi ti ostala ako bi i Danijel ostao“, rekla je pomalo zlobno Fransoaz.
Lora je pocrvenela i pustila sestrinu ruku.
„Zašto si to kazala?“
„Nisam jedina koje je to primetila, ne odvajaš se od njega. Začuđena sam što i sad nije tu negde. Čim se udalji, pratiš ga pogledom ili požuriš da ga nađeš, skačeš na svaku njegovu reč, smeješ se glasno na njegovu i najmanju šalu, ti...“
„Uh, dosta!... Bolje bi ti bilo da se pozabaviš svojim venčanjem i da ne brineš o meni i Danijelu.“
„Pa, brinuću se o svom venčanju, u očekivanju tvog.“
Lora je ponovo pocrvenela i otrčala prema kući. Fransoaz i Lea su se zgledale i nasmejale.
„Sirota sestrica, žao mi je što sam je zadirkivala“, kazala je Fransoaz, naslanjajući se na zidić.
„Ma pusti je, nije to ništa, ona je sklona da se zaljubi u prvog zgodnog momka koji ima lepe oči. Sećaš li se Morisa Fijoa?“
„Nećeš valjda sada da porediš tog zločinca sa Sarinim rođakom?“
„Ne poredim ih, samo ti kažem da je sada umislila da se zaljubila u Danijela, kao što je onda zamišljala da je zaljubljena u Fijoa.“
„Mislim da se varaš i da je ovo ozbiljno. Tužno je to što on nju ne voli.“
„Suviše je mlad.“
„Nema suviše mladih kada je ljubav u pitanju. On ne voli nju, već voli drugu.“
„Zar misliš?“
„Ne pravi se nevešta, dobro znaš da je smrtno zaljubljen u tebe.“
„Zar misliš da bih uopšte obratila pažnju na njega...? Zaboravljaš da je Fransoa tu.“
„Nisam ni kazala da ti voliš njega, već da je on zaljubljen u tebe.“
„Pa, proći će ga to.“
„To bi me čudilo.“
Njihov razgovor je prekinut Sarinim povratkom; ona je, zajedno sa ocem Anrijem, donela boce. Danijel je išao za njima, oprezno noseći korpu s vinogradskim breskvama.
„Šta je Lori? Što pravi onakvo lice?“
„E pa dobro, gospodine Tavernije, uskoro ćemo proslaviti Fransoazino venčanje; kada će biti vaše, s Leom?“, pitala je Estel, koja je sela kraj njega dok je palio cigaru, čekajući kafu.
„Posle mog puta u Argentinu.“
„Pa možete i da se venčate, i da je povedete sa sobom.“
„To neće biti moguće. Vlada mi je poverila zadatak koji zahteva stalno seljakanje po zemlji i odlaske u negostoljubive krajeve.“
„Sigurna sam da to ne bi smetalo mojoj sestričini.“
„I ja sam siguran, ali ne želim da je izlažem ikakvoj opasnosti. Argentina je nesigurna zemlja. Vlada se oslanja na sindikate, a pokazuje veliki stepen trpeljivosti, ako ne i nešto više, prema odbeglim nacistima, što stvara vrlo neprijatnu klimu. Verujte mi da je bolje da malo sačekamo.“
„A reputacija moje sestričine?“
„Ah molim vas, gospođice... pa ja brinem o tome koliko i vi.“
To je kazao tako ubedljivo da je Estel klimnula glavom. Tavernije je nastavio.
„Ništa ne želim toliko koliko da usrećim Leu, molim da u to poverujete. To nisu moje prazne priče, već osećam da moram još neko vreme slobodno da delam.“
„Želim da vam verujem, gospodine, ali ne mogu a da ne brinem za budućnost tog deteta. Teške godine koje smo prebrodili ostavile su na njoj dubokog traga. Želim da ona nađe svoje mesto u našem svetu.“
„Zašto to kažete?“
„Zbog te potištenosti koja je povremeno odvoji od svih, a iza koje sledi pojačana aktivnost.“
„Mnoge devojke njenih godina se isto tako ponašaju.“
„Da, ali kod Lee više ne primećujem onu životnu radost zbog koje je bila tako privlačna.“
„Zar ne mislite da je to zbog briga vezanih za upravljanje imanjem?“
„Nije samo to, osećam kod nje neko rastrojstvo, naročito otkad se vratila.“
Fransoa, koji je znao za uzroke rastrojstva, prebacivao je sebi što nije ništa učinio da to ublaži. Što se više bližio čas njegovog odlaska, sve više je sumnjao da će joj moći izložiti sumanuti plan venčanja sa Sarom. Kako bi ona uopšte mogla da shvati da je to neophodno? Tražio je od Sare da ništa ne pominje; već je počeo da žali zbog svega.
Lea je ponovo bila prijateljski naklonjena Sari. Dve prijateljice su provodile sate u razgovoru. Bila je uverena kako je njena zasluga što je ubedila Saru da pusti da joj kosa naraste. Nije bilo tako - mlada žena je zapravo uvažila razloge koje joj je naveo rođak Samjuel, i sada joj je glavu pokrivalo sitno smeđe paperje. Lea je, kao u igri, prelazila rukom preko njene glave i govorila da nije osetila ništa mekše. Nikada se u razgovoru nisu vraćale na ono što je Sara pretrpela, ali su njene ideje o osveti malo prešle i na Leu.
* * *

Uoči odlaska, Lora je najavila tetkama da se vraća u Pariz. Estel de Monplejne je bila prisiljena da se pomiri s tim, jer je videla da je devojka veoma odlučna. Lora je obećala da će se kroz tri nedelje vratiti za svadbu svoje sestre.
Svi su su okupili na čudnom oproštajnom ručku. Svako od njih je nastojao da deluje zadovoljno. Samo Lea nije krila tugu niti je obraćala pažnju na Danijelove zaljubljene poglede, kao ni na Lorine ljubomorne, a nije obraćala pažnju ni na Žana, koji je bio siguran da ga ona nije nikada ni volela, kao i da nije u stanju da zaboravi svog ljubavnika, čak ni kada on nije prisutan. Žan je kod svog suparnika uočio neku nesigurnost i nelagodnost. To je u njemu budilo bledu nadu, koju je terao od sebe. Ako je Leina sreća zahtevala od njega da se žrtvuje, bio je spreman da se povuče i prepusti mesto onome koga je ona volela. Fransoa i Sara nisu najavljivali svoje planove. Srca potpuno neosetljivog za sve, osim za osvetu, Sara se kajala što je ćutala. Dobili bi u vremenu. Fransoa je sebi prebacivao sopstveni kukavičluk. Estel je trpela muke i govorila sebi da je to jedan od poslednjih obroka koji deli sa sve tri sestričine. Gospođa Lefevr nije mogla a da ne misli kako je njen sin Raul poslednje sate života proveo u toj kući. Otac Anri, koji je vodio duge razgovore sa svima njima, tiho je molio boga da im da snage da izdrže sva iskušenja koja ih očekuju. Osećao je da nije u stanju da uteši prijatelje i to ga je ispunjavalo gorčinom.
Lea i Fransoa nisu bili u stanju da spavaju noću. Vodili su ljubav više puta, ali im to nije ublažilo strepnju ni donelo utehu. U ranu zoru se Fransoa odvažio da joj ispriča o planiranom venčanju sa Sarom. Lea ga je ćuteći saslušala. Začuđen što ona ne odgovara, na kraju je upitao: „Zašto ništa ne kažeš?... Valjda si razumela da to neće promeniti ništa među nama, i da će sve biti kao i pre?... Govori, kaži nešto.“
Lea se naga pridigla, zapalila cigaretu i prišla prozoru. Napolju je bila magla, a izlazeće sunce se jedva naziralo. Vazduh je bio težak; bližila se oluja. Fransoa je takođe upalio cigaretu i pridružio joj se. Pripio se uz nju i obgrlio je. Nikada se nije osećao tako beznadežno kao dok je stajao uz tu ćutljivu ženu, čije je ukočeno telo pokazivalo koliko pati.
„Srdašce moje, kad se sve bude završilo, ja ću se vratiti i sve će biti kao i pre...“
„Neće!“
„Ama hoće, obećavam ti...“
„Ćuti, ne govori, lažeš samoga sebe... Ništa neće biti kao pre, ne zbog tog venčanja, već zbog onoga što nameravate da uradite... Mogu da razumem Saru, ali šta je tebi?...“
„Potreban sam joj.“
„To si mi već kazao. To nije razlog. Trebalo bi sve da učiniš da je odvratiš od te zamisli...“
„Pokušao sam.“
„A ti, zašto se ti upetljavaš u tu pustolovinu kad, ako sam dobro razumela, misliš da je sve to nekorisno?“
„Kako da ti to objasnim, ljubavi... osećam se obaveznim da pomognem Sari. Njen je muž bio moj najbolji prijatelj, a njenog sam oca voleo kao svoga. Mada je sve to ludo, osećam da tu ima neke istine. Ti misliš da je to nekorisno, ali je mnogima neophodno. Ne slažem se u svemu sa osvetnicima, ali mogu da shvatim njihove razloge.“
„Pa i ja ih razumem. No kada će to prestati? Zar ne možemo da se pouzdamo u pravdu za te ljude?“
„Ti si u suštini u pravu, ali u stvarnosti dobro znaš da se pravda ostvaruje u malom broju slučajeva. Sara i njeni drugovi ne mogu da podnesu pomisao da će najveći zločinci izmaći pravednoj kazni.“
„Da li oni treba da odlučuju o tome?“
,„Oni na to imaju najviše prava, više nego ostali.“
Lea se okrenula i pogledala ga u oči. Osećala se bolje zato što je govorila i izrazila svoje sumnje, a znala je da i njega pomalo muči sumnja. Shvatala ga je, i znala da bi na njegovom mestu učinila isto. Obuzela ju je nežnost, pomešana s tugom i strahom. Kako bi volela da provodi kraj njega dane i noći, da ga gleda. Uputila mu je veoma nežan osmeh.
Eh, taj osmeh!... Nije se prevario, ona je bila onakva kakvom ju je zamišljao, plemenita i jaka. Bio je uznemiren, i zurio je u nju toliko da je to postalo neprijatno. Pogledi su im se sreli, teški, ali puni poverenja. Ništa što donosi budućnost neće uništiti tu sigurnost u njihovu ljubav. Činilo im se da njihova spojena tela ne dodiruju zemlju, kao da ih je poneo veliki talas, i bacio ih u svemir ispunjen mirom i blagostanjem. Gledajući se u oči, opružili su se po podu. Skoro bez pokreta, tela su im se spojila i sve je u njima, od kose do nožnih prstiju, bilo ispunjeno uživanjem. To je bilo neko duboko, nematerijalno, potpuno uživanje. Nije bilo nikakvog drugog pokreta u sobi, osim treperenja njihove puti... Talas rastućeg zadovoljstva ih je nosio, i to je trajalo beskrajno dugo... Utonuli su u srećnu opijenost.
Ta opijenost je trajala do trenutka rastanka. Sarina osećanja navela su je da položi oružje, i Lea joj je, ljubeći je na rastanku, tiho kazala:
„Fransoa mi je sve ispričao. Pokušaću da ne budem ljubomorna. Volim te i slažem se s vama.“
Sara joj je dugo mahala rukom.

13.


Pošto su gosti otišli, kuća je delovala pusto. No svakodnevni poslovi, kao i pripreme za venčanje, obuzimali su misli ukućana i zahtevali sve njihovo vreme. Jedna od glavnih briga im je bila Estelino zdravlje, jer su Lea i Fransoa saznali za to od lekara, koji je došao posle jedne od njenih dužih nesvestica. Pošto mu je stara gospođica branila da o tome priča, on im je samo nagovestio da je njeno stanje loše. No, to malo što je kazao bilo je dovoljno da ih uzbuni, mada se još nisu bili previše zabrinuli. Liza, izgleda, nije uviđala da joj je sestra ozbiljno bolesna i kad bi Estel po lekarevom naređenju ostajala u krevetu, govorila je, smejući se, kako se olenjila.
Estel je pozvala oca Anrija: priznala mu je da zna da joj je loše i molila boga da izdrži do venčanja. Od toga dana je sveštenik, koji je boravio na imanju Lefevrovih u Verdereu, dolazio svakodnevno i provodio s njom dosta vremena. Naklonost i prisustvo sveštenika, njegova duhovnost i velika ljubav prema ljudima davali su joj novu snagu, i sve se više okretala Bogu. Vera joj se vratila, pa je bez straha iščekivala smrt. Strah za sestru ju je ipak morio, pa je pozvala beležnika i učinila sve što je bilo neophodno da je obezbedi.
Lora je stigla taksijem iz Bordoa uoči venčanja, a prtljag joj je bio pun darova za sestre i tetke. Rastužili su je tetka Estelina mršavost i bledilo. Kako se toliko izmenila za tako kratko vreme?
Narednog dana je Fransoaz rano ustala i sišla u baštu. Izgledalo je da će biti vrlo lep dan. Mlada žena se polako uputila ka Belviju, sva potištena. Kroz nekoliko sati će biti supruga Alena Lebrina, a sve njene misli bile su u tom času posvećene sećanju na Ota. Imala je osećaj da ga udajom za drugoga izdaje. No, bilo je prekasno da se predomisli. Zašto bi nanosila bol dobrom čoveku kao što je Alen, tetkama, kao i Pjeru, koji je veoma zavoleo budućeg očuha. Na zvoniku u Verdeleu je izbilo sedam sati. Vratila se u kuću.
U kuhinji su Šarl i Pjer bučno gutali doručak koji im je spremila Rut; ona je preko svoje svečane haljine opasala veliku belu kecelju.
„Pa gde si bila, Alen te je svuda tražio?“
„Izašla sam da se malo prošetam. Je li ostalo malo kafe?“
„Puno lonče. Požurite, deco, stižu kuvarice.“
„Rut...“
„Da?“
„Misliš li da dobro postupam?“
Stara guvernanta, koja je sipala kafu u šolju, zastala je usred pokreta, malo namrštena; ona ih je lečila kad su kao deca bolovale, i tešila ih u njihovim prvim jadima.
„Sada je malo kasno da se o tome misli.“
Fransoaz je uzdahnula.
„Načinila si dobar izbor. Pjeru treba otac, a tebi muž. Lebrin je čestit čovek, sa zlatnim srcem. Sigurna sam da ćeš s njim biti srećna“, dodala je.
„Hvala ti, Rut, utešila si me. Šarle i Pjere, jeste li završili...? Dođite da se obučete.“
Dok su njih troje izlazili iz kuhinje, ušle su Lora i Lea, raščupane i snenih očiju. Pozdravile su Rut, koja je pred njih stavila tanjir s hlepčićima namazanim maslacem.
„Više bih volela kroasane“, kazala je Lora, grickajući.
„Treba biti zadovoljan hlebom, draga moja“, progunđala je Lea.
„Kroasani, kako da ne, što ne brioši“, mrmljala je stara guvernanta.
„Što se te dve balavice smeju?... To je već previše.“ Besan izgled dobre žene ih je naterao u još veći smeh.
„Pa, ovde se bar niko ne dosađuje“, rekao je Alen, ušavši u kuhinju.
Mora da je bio izručio celu bočicu kolonjske vode na glavu; prirodno talasasta kosa mu je bila zaglađena, bela košulja s visokom kragnom pretila je da ga zadavi, a tamnoplavo odelo mu je bilo lepo skrojeno. Bio je tako doteran i uštogljen da su se njih dve otvorenih usta zgledale, držeći hlepčiće u vazduhu, a onda ponovo prasnule u smeh. To više nije bio smeh, već prava vriska, a Rut se uzmuvala između njih.
„Smirite se, razbolećete se.“
„Ama zašto se toliko smeju?“, pitala je Liza.
Lea se pridigla, presamićena, i izašla pred kuću, u „uličicu“, a Lora je išla za njom, kikoćući se, lica crvenog od smeha i očiju punih suza, pritiskajući ruke na stomak.
„Upiškiću se“, grcala je.
„Ćuti, zlo mi je.“
Sele su na šljunkovitu stazu, koja je razdvajala glavnu kuću od ambara i ostalih zgrada na imanju, i koju su u detinjstvu zvale „uličica“, i nastavile da se kikoću. Na kuhinjskom pragu su stajali Liza, Alen i Rut, ne shvatajući šta im je, i svi su delovali začuđeno. Kad su se najzad smirile, obe su bile mokre od znoja.
Ceremonija venčanja u verdeleškoj crkvi bila je jednostavna i dirljiva. Mlada je nosila jednostavan bledožuti kostim i venčić od prirodne slame ukrašen žutom ružom, i delovala je divno, mada setna i bleda. Brižno se osvrtala, kao da očekuje da će ugledati razjarenu gomilu. Alen je osetio njenu napetost, pa ju je uhvatio za ruku. Fransoaz mu se zahvalno osmehnula.
Nije bilo nikoga osim najbližih: nije bilo nijednog člana porodice iz Bordoa, pa ni onih starica koje nizašta na svetu ne propuštaju venčanja i pogrebe. To odsustvo sveta je pokazivalo da ljudi ne zaboravljaju prošlost. Fransoaz je to i očekivala; pretrpela je dovoljno neprijatnosti i uvreda od povratka, čak i na sopstvenom imanju, tako da je bila prilično ravnodušna. Gospođa Lefevr, Liza i Rut se nisu tako osećale. Bile su ponižene. „Treba ih razumeti“, kazao je Alenov stric Žil Testar. Lora se, u elegantnoj haljini od plave svile, dosađivala. Lea se kraj nje osećala neprijatno u svojoj provincijskoj odeći. Nije mogla a da ne poredi ovo venčanje s venčanjem Kamij i Lorana d’Aržile, uoči rata. Crkva u Sen Makeru je bila puna, mlada u belom, a devojke u haljinama živih boja. Lea se raznežila kad se setila kakva je bila onda. Tadašnje patnje su bile davna prošlost, ali taj bol, osećanje napuštenosti, izdaja, sve to što je tada preživela delovalo je i sada veoma živo.
Posle ručka su sklonili stolove i stolice da bi mogli da igraju. To je bila Lorina zamisao, i na njoj je uporno istrajavala. Iz Pariza je donela gomilu ploča, pa će se i igrati. Alen i Fransoaz su otvorili bal, Lora je plesala sa Alenovim kumom, koji nije baš poznavao nove korake, a Lea je plesala sa Žanom Lefevrom. Plesali su u tišini, setno. Pala je letnja noć. Lea je predložila Žanu da izađu na terasu. Seli su na gvozdenu klupu i zagledali se u zvezdano nebo.
„Eno zvezde padalice!“, povikala je Lea. „Treba nešto poželeti. Dakle, jedna želja.“
„Šta mi vredi, imam samo jednu, a ta se neće ostvariti.“
Lea mu je dobacila pogled sa strane; znala je na šta misli, ali nije mogla da mu pomogne. Nežno je spustila ruku na njegovu.
„Uskoro ćeš sresti ženu koja će biti prava za tebe, koja će te voleti, kao i tvoje vinograde, i koja će ti roditi male Lefevre.“
Besno je povukao ruku.
„Takvu sam već sreo.“
„Baš se radujem, pa što mi nisi kazao?“, veselo je rekla.
„Ne rugaj se, dobro znaš da pričam o tebi.“
„Mislila sam...“
„Ama, ništa od toga! Znaš da sam oduvek zaljubljen u tebe, a i Raul te je voleo; to je tebi bila tema za šale. Zavrtela si nam mozak, jadnicima, mislili smo kao jedan...“
„Pa to su bile dečje priče!“
„Možda za tebe, ali ne i za nas. Znaš da smo obojica želeli da se venčamo s tobom.“
„Onda bi jedan od vas bio nesrećan.“
„Svakako, ali nisi se mogla udati za obojicu.“
Sećanje na noć provedenu utroje opet im se vratilo. Ćutali su, zbunjeni, i osećali se neprijatno. Spasao ih je dolazak Lore s kavaljerom.
„Baš sam mislila da ću vas naći ovde“, kazala je i sela kraj Žana. „Kakva divna noć, baš prava svadbena.“
Zatim je zaćutala, zagledala se u nebo i nastavila:
„Hoćeš li poći sa mnom u Pariz?“, pitala je Leu.
„Hoću, ako se tetka Estel bude osećala dovoljno dobro.“
„Zar ideš u Pariz? Pa nisi mi ništa kazala.“
„Nisam ni sama bila odlučila.“
„Ne možeš bez Tavernijea, zar ne?“
„To te se ne tiče, idem kud hoću.“
„Prestanite da se svađate“, kazala je Lora. „Ja sam pozvala Leu u Pariz, da provede sa mnom koji dan pre berbe. Valjda i ona ima pravo na mali odmor.“
Žan je s mukom ustao.
„Pa naravno da ima pravo“, kazao je pri odlasku.
„Jadni Žan, surova si prema njemu“, rekla je Lora.
„Ne činim to namerno. Vrlo ga volim, a nije moja greška što je zaljubljen u mene.“
„Nikada mu nisi kazala istinu, šta je tebi Fransoa?“, pitala je Lora.
„Nisam, ali to svi znaju, nije mogao da ne vidi.“
„Ipak je bolje da mu ti kažeš.“
„Sada me baš ljutiš, pa nećeš mi valjda ti držati pridike. Da li ja stavljam primedbe na tvoj život u Parizu?“
„Dobro, pričajmo o nečemu drugome. Kada ćete se ti i Fransoa venčati?“
„To je, izgleda, prava manija. Tetka Estel, Fransoaz, Rut, a sada i ti, sve mi pričate o venčanju. Ne znam ni ja, možda jednog dana, ne žuri nam se.“
„A šta ako zatrudniš?“
„Pa, tada ću misliti o tome. To može i tebi da se desi.“
„Ćuti, ne baksuziraj! Ja nemam Tavernijea pri ruci.“
„Ja verujem u tebe. Snalažljiva si, pa ćeš naći nekog dobrog tipa.“
Lora je slegla ramenima i promenila temu.
„Šta misliš, da krenemo kroz dva dana? Da li si pričala s tetka Estel?“
„Jesam, ali neodređeno. Čudno se smeškala i kazala: ’Lepo se zabavi, dete.’ Misliš li da će ona ozdraviti?“
„Videla si je, kao i ja; nešto bolje izgleda, mada je mršava, a opet, dugo je ćaskala s gospođom Lefevr i Lizom.“
„Pa jeste... ali sam ipak zabrinuta. Čini mi se da nešto krije od nas.“
„Da je tako ozbiljno, lekar bi nam već kazao.“
„U pravu si. Dobro, krećemo kroz dva dana. Nije mi krivo da malo odem s Montijaka, na neko vreme: nekako se ovde osećam zarobljeno.“
„Videćeš, provodićemo se lepo i ići ćemo na ples svake večeri.“

14.


Fransoa Tavernije ih je čekao na stanici Osterlic. Čim ga je ugledala, Lea mu se bacila u naručje, a Lora se pozabavila prtljagom. Kad su se razdvojili, prizor Lore koja vuče teške kofere naterao ih je na smeh.
„Umesto što se glupavo cerekate, bolje mi pomozite. Imate dosta vremena da se posle izljubite.“
Fransoa je dao znak nosaču, koji je podigao njihov prtljag na ramena i pošao za njima do kola.
„Milo mi je što sam ovde“, rekla je Lea kad su prošli pored katedrale Notr Dam.
„Rezervisao sam za večeras sto kod Ami Luja; to je stari bistro u kome se može dobiti najbolja pašteta od guščije džigerice u Parizu. Bio sam tamo nekoliko puta za vreme rata; to je bio jedan od restorana koji su se snabdevali na crnom tržištu. Gazda je imao nevolja posle oslobođenja, ali nije izgubio stil. Lora, doći ćete i vi, naravno, već sam pozvao Danijela.“
„Vrlo rado“, promucala je Lora i pocrvenela.
Lea i Fransoa su se saučesnički zgledali.
Na kejovima je bilo mnogo ljudi; hodali su sporo, kao da ih je ošamutio topli kraj leta. Ponegde se videlo prvo žuto lišće. Stigli su u Ulicu Gregoar de Tur.
„Nećete se ljutiti ako već prvog dana odvedem Leu?“
„Naravno da hoću, to je baš nezgodno, ali imam razumevanja za zaljubljene. Kad ćete je vratiti?“
„To ćemo videti. Budite spremni oko devet, svratićemo po vas. Uneću vam kofere.“
Lea je u kolima pripalila cigaretu. Što joj srce toliko lupa? Valjda zbog toga što je znala da će, kroz nekoliko trenutaka, ostati sami. Sklopila je oči, osećajući da je plavi talas zadovoljstva. Neki svež miris ju je naterao da ih ponovo otvori. Fransoa joj je spustio na kolena buket cveća, pod budnim pogledom prodavca koji je kolica s buketima vozio unaokolo.
„Hvala. Kuda me vodiš?“
„To je iznenađenje.“
Ušli su u Ulicu Žakob.
„Proći ćemo pored stana u kome su živele tetke. Što si tu stao?“
„Stigli smo.“
„Ali...“
„Ja sam kupio taj stan.“
„O, Fransoa!“, uzviknula je sva ganuta i obujmila ga oko vrata.
„Jesi li srećna?“
„Kakvo pitanje! Luda sam od sreće.“
Lea je trčkarala iz jedne sobe u drugu, i svemu se divila.
„Što je lepo! To je isto ono mesto, ali ništa ne prepoznajem; sve je tako svetlo, i kao da ima više mesta.“
„To je normalno, ima vrlo malo nameštaja. Računam da ćeš mi pomoći da ga namestim.“
„Vrlo rado, biće to vrlo zabavno.“
„Da li si videla svoju sobu?“
„Pa ne znam još koja je.“
„Dođi da vidiš.“
Gurnuo je jedna vrata.
„O!...“
Poslednji zraci sunca osvetljavali su plavo-belu sobu s nameštajem od svetlog drveta, u stilu Šarla X. Plavi tepih s ružama je skoro sasvim prekrio pod. Veliki krevet je bio besprekorno beo.
„Kako si to izveo? Uvek sam maštala o ovakvoj sobi!“, kazala je, bacajući se na krevet.
„Pa, bilo je lako, znam tvoj ukus.“
Pridružio joj se i ispružio se preko nje, ne skidajući čak ni odeću.
Kad su stigli do Ami Luja, Danijel Zederman ih je već čekao. Lora je bila previše elegantno odevena za to mesto i uputila mu je blistav osmeh. Danijel se uljudno naklonio.
„Radujem se što vas opet vidim.“
„I ja se radujem što vidim vas“, uljudno je odvratila Lea.
Seli su, a Lea se osvrtala unaokolo.
„Zar ti se ne dopada?“, pitao je Fransoa.
„Ne baš naročito. Kazao si da je ovo mesto u modi? Ružno je, a svetlo je grozno, jesi li siguran da je jelo dobro?“
„Vrlo je dobro. Konobar!“
Pojavio se konobar s velikom belom keceljom.
„Gospodine?“
„Imate li i dalje onaj merso?“
„Da, gospodine.“
„Onda nam odmah donesite jednu bocu.“
„Dobro, gospodine.“
„Videćete, nikad nisam pio bolji. Evo, pogledajte jelovnik.“
Za susednim stolom je njih četvoro razgovaralo i bacalo poglede ka njima. Jedna elegantna smeđokosa dama je ustala od stola i prišla im.
„Gospodine Tavernije!“
„Gospođo Okampo!“
Fransoa je odgurnuo stolicu i ustao.
„Kako se radujem što vas vidim u Parizu, gospođo!“
„Došla sam na nekoliko dana, pa odlazim za London.“
„Čuo sam da ste dobili orden Legije časti; iskreno vam čestitam.“
„Hvala... no zar to nije ona devojka iz Nirnberga? Radujem se što vas opet vidim. Jeste li vi prijateljica gospodina Tavernijea?“
„Jesam. Dobro veče, gospođo, dozvolite da vam predstavim svoju sestru Loru i našeg prijatelja, gospodina Zedermana.“
„Dobar dan, gospođice i gospodine. Odsela sam u Ricu, dođite da me posetite, biće mi drago da popričamo pre mog odlaska.“
Viktorija Okampo se vratila za svoj sto.
„Gde si je upoznao?“
„U Buenos Ajresu. Ta žena je tamo vrlo uticajna i može nam koristiti“, dodao je Tavernije i okrenuo se ka Danijelu.
Stigao je merso, koji je poslužio gazda lično.
„Kazaćete mi kako vam se čini, to je jedna od poslednjih boca iz starih rezervi.“
„Mmm... isto je tako dobar kao onaj koji sam pio 1943. godine.“
Gazda se naklonio i vratio se u kuhinju.
„Nije baš izgledao zadovoljno“, rekla je Lora.
„Neke ljude ne treba podsećati na prošlost.“
„Opet vi! Zar ne možete da mislite na nešto drugo? Vi ste jedan od retkih koji stalno misli na sve to. Nikoga više nije briga za saradnike okupatora, ni za one iz pokreta otpora. To je gotovo, ljudima je svega dosta, svi žele da zaborave, da dođu do hrane i odeće, da žive. Rat je završen i ja bih da se zabavljam, a ne da slušam o osveti i pogubljenjima, o...“
„U pravu ste, Lorice, zaboravimo večeras na sve to.“
Pijuckali su vino, u tišini punoj nelagodnosti. Ona je u pravu, čemu se prisećati prošlosti. Ne možemo poništiti ono što se desilo, mislila je Lea. Većina zbilja želi da zaboravi, samo malo njih želi da se seća nacizma. Lea je osećala da je njeno mišljenje podeljeno između tih krajnosti.
Kad su stigli do kafe, Tavernije je najavio:
„Pridružićemo se Sari i Samjuelu u jednom ruskom restoranu. Nadam se da volite cigansku muziku.“
Sara je polusklopljenih očiju slušala tužni zvuk violina. Muzičari iz Šeherezade su bili odeveni u bluze raznih boja i rasporedili su se oko stola. Lea je bila malo pripita i trudila se da uživa. Lora je gutala Danijela očima. Mladić je pušio jednu cigaretu za drugom. Samjuel i Fransoa su bili zamišljeni.
„Ovde je lepo, ali bih volela da odemo u jedan podrumski klub na Sen Žermen de Preu“, rekla je Lora.
„Da, da“, kazala je Lea, „nikada nisam tamo bila.“
Izašli su iz kabarea oko dva sata ujutru. Noć je bila topla.
Ka njima je išao automobil sa ugašenim farovima. Čuli su se hici... vrisak... Sara je pala. Kola su ubrzala prema Trgu Evropa... Sve je delovalo nestvarno... Samjuel se naginjao nad mladom ženom... gornji deo njene bele haljine je bio krvav... otvorila je oči... I Fransoa se nagnuo nad nju i pozvao portira, koji je nepomično stajao klateći rukama.
„Brzo, zovite lekara!“
Uskoro su se začule policijske sirene. Kroz gomilu se probijao čovek u košulji, s kovčežićem u ruci. Kleknuo je i pregledao ranjenicu.
„Metak joj je prošao kroz rame“, kazao je policijskom agentu u civilu. „Ovako, bez detaljnijeg pregleda, mogu samo da kažem da ne izgleda mnogo ozbiljno. Gospođa je imala sreće.“
„Nadam se da ste u pravu, doktore“, kazala je Sara pre no što se onesvestila.
Lea i Lora su se držale jedna za drugu i plakale.
„Vidite i sami da nije završeno za ceo svet“, suvo je kazao Danijel Lori.
Devojka je još glasnije zajecala.
Saru su stavili na nosila i ubacili u policijski automobil. Samjuel i Danijel su pošli s njom.
Posle izjava koje su kao svedoci dali u komesarijatu, Fransoa, Lea i Lora su se vratili u auto. U tišini su se odvezli u Ulicu Gregoar de Tur.
„Bolje je da noćas vas dve ostanete zajedno. Ja idem u bolnicu i doći ću što pre budem mogao. U međuvremenu, nikome ne otvarajte vrata.“
Fransoa Tavernije se vratio u kasnim prepodnevnim satima, izmučenog lica i neobrijan.
„Sara nije u opasnosti. Nema drugih povreda osim rane na ramenu. Moći će da izađe kroz dva do tri dana.“
„Šta kaže policija?“
„Ništa određeno. Setite se da treba danas da odete na Ke dez Orfevr, u policijsku upravu, kasnije.“
„Dobro“, kazala je Lora. „Ko toliko mrzi Saru da hoće da je ubije? Imate li neku ideju?“
„Nemam, ni najmanju. Mora biti da je to neka greška.“
„Ali, Fransoa...“
„Da, Lea, to je greška.“
„Pa zašto ne smemo nikome da otvaramo?“
„Iz opreznosti. Ni ja ne mogu dugo da ostanem, moram da odem na Ke d’Orsej. Do viđenja.“
* * *

Ne, ne zna ko su Sarini neprijatelji, ne, nije videla napadače niti registarski broj automobila, nije primetila nijednu sumnjivu osobu, ne nije... Lei se uopšte nije svidelo to ispitivanje. Loru je ovaj atentat gadno potresao, i osetila je da se ceo njen mali svet ljulja. Bila je tako prestrašena da se inspektor koji ih je ispitivao sažalio na nju i skratio razgovor. Na izlazu iz Palate pravde odvojila se od sestre, tvrdeći da ima jedan važan sastanak.
Lea je prešla Senu i vratila se do Bulevara Sen Mišel. Mladići su se okretali za njom, zviždeći, a ona im je uzvraćala osmehom. Dobro se osećala u plavom kostimu koji je bila pozajmila od Lore. Na bulevaru je bila gužva jer su se deca vraćala iz škole; na sve strane su se muvali dečaci i devojčice, s rukama punim knjiga. Kod stanice Luksemburg dvadesetak badavadžija se okupilo oko para uličnih pevača i u horu pevalo refren jedne pesme Edit Pjaf. Žena je imala veoma lep glas. Kad je završila pesmu, odjeknuo je bučni aplauz.
„Pedeset santima, reči i muzika, veliki hit gospođe Pjaf... Hvala, gospođice.“
Hitro je prošla kroz ulice Gej Lisak i Sen Žak. Neki uniformisani ljudi, koji su izašli iz Vale de Grasa, dobacili su joj nešto ljupko i šaljivo. Na uskom pločniku je morala da se povuče u neku kapiju da bi pustila jednu mladu majku s velikim dečjim kolicima da prođe. Neko ju je zgrabio, uvukao u kapiju i pribio licem uza zid, dok su je neke ruke pretraživale. Teška vrata su se zatvorila, a ona je osetila da je po licu pali nečiji dah.
„Ne mrdaj, ne viči... Ne želim da ti naudim, već da ti dam poruku da preneseš... Ideš u bolnicu, kod tvoje jevrejske drugarice?... Kaži joj da miruje... Juče su je promašili, ali sutra neće... Ima nas svuda... Pobićemo sve koji nam se nađu na putu...“
„Ništa ne shvatam“, uspela je da promuca Lea.
„Utoliko bolje za tebe... da razumeš, već bi bila mrtva... Ta Jevrejka i nije neko društvo za lepu devojku kao što si ti... Jesi li razumela poruku?... Sad ću te pustiti... Nemoj da vičeš, jer ću morati da te ubijem, a to bi bila šteta... Hajde idi brzo, i poseti tu kučku.“
Čovek ju je naglo odgurnuo, izašao iz predvorja, i bez žurbe otvorio kapiju. Sva uzdrhtala i klecavih nogu, Lea je briznula u nervozni plač. Neka trka na stepenicama ju je naterala da se pribere.
„Tražiš li nešto?“, pitao je dečkić Šarlovih godina.
„Ne hvala.“
„Ali plačeš, jesi se povredila?“
Uspela je da mu se osmehne:
„Baš si zlatan.“
Posle senke u kapiji, popodnevno sunce joj se činilo još sjajnije i nateralo ju je da žmirka. Potrčala je, gurajući prolaznike, i trčala je Bulevarom Por Roajal, praćena zvukom automobilskih sirena i psovkama. Sva zadihana, stigla je u bolnicu u kojoj je bila Sara; jedna časna sestra ju je odvela u sobu kod bolesnice, a tamo je zatekla policijskog agenta, koji joj je zatražio dokumenta.
„Nemojte je zamarati, ni ostati predugo“, kazala je časna sestra, otvarajući joj vrata.
Soba je bila u prijatnoj polutami. Kroz poluotvoreni prozor s rešetkama ulazio je dašak vazduha, koji je lagano pomerao bele zavese. Kako se činilo, Sara je u visokom gvozdenom krevetu spavala, a na ramenu je imala zavoj. Lea se uzbuđeno nagnula nad nju. Sara je otvorila oči, uronila svoj zeleni pogled u njen, a laki osmeh joj je ulepšao lice. Osmeh se ugasio čim je primetila tragove suza na Leinim obrazima.
„Plačeš li zbog mene?... Dobro mi je... Kroz dva dana ću biti na nogama, uveravam te... Ama šta ti je?... Što plačeš?... Da li se nešto desilo?...“
Lea joj je, gutajući suze, ispričala šta joj se dogodilo, i prenela poruku napadača.
Sara se uspravila i nije mogla da zadrži jecanje.
„To je moja greška, trebalo je da shvatim kako treba da se oporavljaš bez uzbuđenja.“
„Nije to bilo ništa. Znači, prešli su u napad. Nisam pomišljala da bi se usudili da to urade u Francuskoj. Verovatno imaju saučesnike na koje niko ne sumnja, ili osećaju da smo spremni da ih napadnemo. Samjuel je dobio potvrdu da su one dve žene koje tražimo u Parizu, spremne da se ukrcaju za Argentinu, sa ostalim zločincima. Treba da mi pomogneš...“
„Ali, Saro, ne shvataš, ako nastaviš oni će te ubiti!“
„Već su me ubili, pa se više ne plašim. I ti si, htela to ili ne, deo naše borbe, i nemaš izbora: sada već znaju sve i o tvojoj porodici. Ako želiš da povratiš nekadašnji mir, moraš da nam pomogneš da ih se rešimo.“
„Luda si, vreme ilegale i revolucije...“
„Mi smo, baš sada, usred toga. I za nas i za njih rat se nastavlja u senci.“
„To sam već shvatila. Zašto ne prijaviti policiji njihovo delovanje u Francuskoj?“
„Zato što me neće saslušati. Reći Francuzima i celom svetu da su nacisti još uvek među nama i da gnusna zver nije mrtva, već još uvek spremna da grize, da u svakoj zemlji ima ljudi koji žele da im pomognu, da imaju svoje ljude u vladama, novinama, industriji, književnim krugovima - kazati sve to znači naići, u najboljem slučaju, na ruganje i nevericu, a u najgorem slučaju znači naleteti na njihove simpatizere. Ne, ne mogu o tome govoriti policiji.“
„A nekoj tajnoj službi?“
„O, oni bi me svakako saslušali i zamolili da o tome nikome ne govorim.“
„To ne shvatam.“
„Zato što su oni upoznati sa svim time, ali pomažu nekim nacistima da se sklone, u zamenu za odgovarajuće podatke.“
„Ne mogu da verujem.“
„Nemam dokaza da se to desilo u Francuskoj, ali Amerikanci, a i neki drugi, koriste usluge nekih od njih. Ne znam šta bi sprečilo Francuze da urade to isto?“
„Pa, činjenica da su Francuzi.“
Sarino lice se stvrdnulo dok je pričala, ali je sada odjednom prasnula u ogorčen smeh.
„Ne mogu da verujem da si, posle svega što si doživela i videla - izdaje i kolaboracije, čak i u svojoj sopstvenoj porodici, ostala tako naivna.“
Lea je osećala da je pobeđena, pa je spustila glavu na grudi. Da, čak i Francuzi...
Ušla je časna sestra.
„Gospođo Tavernije, vaša prijateljica treba da ide, potreban vam je odmor.“
„Hvala, sestro, sprema se da pođe.“
Lea se sledila u mestu. Zurila je u neverici u vrata koja su se zatvarala za ženom u beloj odeći, ukopana u mestu, pognute glave, ne smejući da pogleda u Saru. Neka nejasna nada... Kad je došla, tražila je gospođu Milštajn...
„Vidim da ti Fransoa nije ništa kazao. Venčali smo se po povratku s Montijaka. No, to nije važno, to je bila samo neophodna formalnost. Između vas dvoje se ništa ne menja. Ja nisam ljubomorna.“
Ali ja jesam, mislila je Lea, na ivici suza.
„Treba da se vidiš s njim što pre“, nastavila je Sara, praveći se da ne vidi Leino bledilo. „Kada izađeš, nazovi Danton 26-27. Da li ćeš zapamtiti? Nemoj ništa da pišeš. Kad se neko javi, kaži da gospođa Igo čeka gospodina Sen-Beva u dogovoreno vreme. U osam uveče ćeš otići u prolaz Sent Andre dez Ar. Znaš li gde je?“
Lea je to potvrdila. „Vodi računa da te niko ne prati. Odeni nešto tamno, plavi kostim je suviše uočljiv. Na sastanak će doći jedan od naših.“
„Kazala si da je tvoj napadač imao centralnoevropski akcent... i da te je dotakao brkovima po vratu... to bi mogao biti neki putokaz. Neko će ti prići i pitaće te: ’Da li ste videli Viktora?’ Ti ćeš na to odgovoriti: ’Planiram da ga vidim večeras.’ Da li si sve razumela? Ponovi mi.“
Lea je sve to jednoličnim glasom ponovila.
„Dobro je. Dođi sutra da mi kažeš šta je bilo.“
U hodniku je srela Danijela.
„Kako joj je?... Što mi ništa ne kažete?... Šta vam je? Sasvim ste pobledeli.“
Pridržao ju je, a ona je sela na stolicu, osećajući da je noge ne drže i da će pasti u nesvest.
„Nije mi ništa, ne podnosim miris etra.“
„Prepali ste me. Kako je Sara?“
„Bolje joj je, mnogo bolje.“
„Želite li da vas otpratim?“
„Ne, nije potrebno, mogu i sama, hvala.“
Lea je imala samo jednu želju: da pobegne iz te bolnice da negde na miru razmisli. Brzo se rastala od Danijela.
Na stanici Opservatorija uskočila je na platformu autobusa koji je upravo kretao. Kontrolor ju je zgrabio za ruku i namestio sigurnosni lanac.
„Gospođice, opasno je uskakati u vožnji.“
„Ide li ovaj autobus prema Sen Mišelu?“
„Da, gospođice, to su dva odsečka.“
Lea je platila i naslonila se na drveni naslon. Vetar, koji se pojačavao pri toj brzini, nosio joj je kosu.
Uska ulica Sent Andre dez Ar bila je puna sveta. Kada je stigla do Ulice Gregoar de Tur, otvorila je vrata ključem koji je uzela od sestre. Studio je bio prazan. Tri puta je okretala broj telefona u stanu u Univerzitetskoj ulici, ali bez uspeha. Fransoa nije bio tamo. Međutim, na broju koji je dobila od Sare odmah se javio muški glas.

15.


„Da li ste videli Viktora?“
Mada je bila na oprezu, Lea je ipak poskočila. Neki nepoznat čovek, s riđim brkovima, stajao je kraj nje i čekao na njen odgovor.
„Planiram da ga večeras vidim.“
„Dobro, dođite!“
Prošli su kroz pasaž na Bulevar Sen Žermen i ušli u veliki kafe. Gurnuo ju je u dno kafea, što dalje od mušterija.
„Šta ćete da popijete?“
„Ne znam, isto što i vi.“
„Konobar, dve čaše ledene votke.“
Ćutali su i čekali da se konobar vrati s pićem.
„Popijte to, izgledate kao da vam je potrebno.“
Sklopila je oči i popila... Odmah se setila večeri i dana provedenih sa sovjetskim vojnicima u Nemačkoj, dok su bili u potrazi za raseljenim licima i siročićima; bilo je tu raznih pića i divnih, setnih pesama. Tim ljudima sa istoka je dugovala trenutke divlje radosti i mračne tuge. Videla je njihove poglede, raznežene pri pomenu rodne zemlje ili voljene žene: uočila je mnogo nežnosti i finoće ispod njihovog grubog izgleda. Kako su se samo trudili da joj noću bude udobnije, lišavali su se svojih pokrivača, delili s njom čaj i crni hleb... Kako joj je nedostajalo to drugarstvo, male pažnje koje su olakšavale život među ruševinama i unosile toplinu. Lea je osećala da žali za tim vremenom i uzdahnula.
„Da li bi vam smetalo, gospođice, da se malo spustite na zemlju?“, upitao je čovek s brkovima.
„Mislila sam na ruske vojnike, moje prijatelje...“
Čudno ju je pogledao, i pomislio: Još jedna ludača.
„Ne smemo dugo da ostanemo zajedno. Ako vam je Sara dala ovaj broj, verovatno je htela nešto da nam javi.“
Nije mogla da se uzdrži od šale.
„Kako ste to pogodili?“
Verovatno nije imao suviše smisla za humor, ili nije bio upućen u finese francuskog jezika, jer se namrštio. Lea je nastavila s pričom i ispričala mu o susretu u Ulici Sen Žak.
„Zar nemate precizniji opis?“
„Nemam ništa, osim brkova, akcenta i činjenice da nije bio mnogo viši od mene. Da, imao je kožnu jaknu ili košulju...“
„Po ovom vremenu?“
„Da, i ja sam isto pomislila dok me je držao.“
„Je li vam se činilo da je mlad?“
„Da... mislim da jeste, mada je teško reći.“
„Dobro, pokušaćemo da nešto uradimo na osnovu tih podataka. Hoćete li sutra ponovo videti Saru?“
„Hoću“, odgovorila je, stisnutih usana.
„Kažite joj da smo otkrili gde je divljač, i da lov može da počne ranije no što je planirano, ona će znati o čemu je reč.“
„Pa i ja znam o čemu je reč... To je kao skautska igra koju su igrali u jednom romanu, zove se ’Znaci na putu’, možda ste ga čitali?... Šteta što niste, pun je pustolovina...“
„Gospođice, ovde nije reč o avanturističkom romanu.“
„Znam, i to je takođe šteta.“
Baš ga je nervirala ta devojka!... Zar taj Tavernije nije mogao da nađe nešto bolje?... Istina, lepa je, ali prema Sari...
„Budite svakako oprezni, imamo posla s ljudima koji nisu junaci iz romana... To ste juče videli. Izađite pre mene... Do viđenja.“
* * *

Kada se našla na ulici, Lea se pitala na koju stranu da krene. Nije joj se išlo ni u Univerzitetsku ulicu ni u Ulicu Gregoar de Tur. Nesvesno se zaputila ka Francuskom pozorištu. U Ulici Odeon je zastala pred osvetljenim izlogom knjižare. Unutra su neki ljudi živo raspravljali. Neka lepa, smeđa žena, s podignutom kosom i hladnim izrazom lica, stajala je malo po strani i slušala jednog razbarušenog čoveka, koji je sa opuškom u zubima nešto raspravljao mašući rukama: bio je to Andre Malro. Setila se kako joj je Rafael Mal nekada dao da pročita njegovu Ljudsku sudbinu.
Vrlo ružan čovek s lulom u zubima i naočarima s okvirom od kornjačevine, pažljivo ga je slušao; sitna punačka žena s pažljivo začešljanom punđom, u sivoj haljini, koja je ličila na odeću iz sirotišta, sređivala je gomilu knjiga. A onaj ćelavko, s crvenim šalom, pa to je Andre Žid... Njen stric Adrijen se, za razliku od građanske klase Bordoa, oduševljavao njegovim knjigama. Njih dvojica su se nekada sreli u Parizu i izmenjali posle toga nekoliko pisama, na šta je dominikanac bio veoma ponosan. Neka žena, s kratkom kosom, bila je odevena kao dečko, a ona druga... Pa to je bila Viktorija Okampo, koja je pričala s Tavernijeom. Uh, ne treba joj on baš sada! U tom času pogled joj se ukrstio s pogledom Argentinke, koja je kroz izlog pokazala na nju. Pre nego što je Lea uopšte mogla da reaguje, on je bio kraj nje i držao je za ruku.
„Gde si bila, poludeo sam od brige?“
„Pusti me!“
„Sara mi je sve ispričala, bolje bi ti bilo da se vratiš na Montijak.“
„Vratiću se kad budem htela, ne možeš ti da mi naređuješ.“
„Nije to nikakvo naređenje, već samo brižan savet.“
„Sačuvaj te tvoje savete...“
„Gospođice Delmas, sreli smo se ranije no što smo mislili.“
„Dobro veče, gospođo.“
„Uđite da vas predstavim prijateljima.“
Pošto se nije usuđivala da odbije, Lea je ušla u knjižaru.
„Adrijana, predstavljam vam svoju mladu prijateljicu Leu Delmas. Lea, ovo je Adrijana Monije, a ovo Silvija Bič, obe knjižarke; gospođa Simon de Bovoar, gospoda Andre Žid i Andre Malro... Žizela Frojnd, koja je bila sa mnom u Argentini za vreme rata, a sada je sa mnom došla u Pariz“, kazala je Viktorija Okampo.
Pošto su je pozdravili, Sartr i Malro su nastavili razgovor; Žid je ubrzo otišao.
„Idemo i mi“, kazao je tiho Tavernije.
Krenuli su, pošto su Viktoriji Okampo obećali da će narednog dana pre podne doći kod nje na čaj.
„Jesi li večerala?“
Lea je odrečno odmahnula glavom.
„Treba nešto pojesti“, kazao je i uzeo je pod ruku.
Hodali su bez reči do Sen Žermen de Prea. Ušli su u pivnicu Lip.
U susret im je došao gazdin sin, Rober Kazes.
„Dobro veče, gospodine Tavernije. Želite li isti sto kao juče?“
Smestio ih je blizu kase. Šef sale im je doneo jelovnik.
„Želite li aperitiv?“
Ne pogledavši kartu pića, Fransoa je odgovorio:
„Dve čaše šampanjca, molim.“
Za susednim stolom su večerali Žan Kokto i Mari Bel. Nešto dalje je videla Žorža Bidoa i Morisa Šumana. Obojica su klimnuli glavama u njihovom smeru.
„Sada mi ispričaj!“
„Nema ništa da se ispriča, tvoja te je žena već obavestila o svemu.“
„Prestani, molim te, takav ton nama ne priliči. Pričao sam ti o tom planu za venčanje, i to je sve.“
„To je sve!“, povikala je Lea tako glasno da su se gosti zagledali u njih. „Pa malo si se zaleteo, mislila sam da ćeš da odustaneš od tog besmislenog plana“, nastavila je tiše. „Zašto nisi mislio na mene?“
„Draga, stalno mislim na tebe. Kasnije ću se razvesti, pa ću se oženiti tobom...“
„Misiš da ću ja skrušeno čekati da se ti razvedeš? Pa, nisi jedini muškarac na svetu...“
„Tačno, ali sam jedini koga voliš.“
Dakle, baš je imao petlju!... No, bila je istina da ga ona voli, i pomisao da se on zanima za drugu ženu terala ju je da pati...
„Nema ničega između Sare i mene, i neće nikada ni biti. No, moram da je zaštitim, i da joj pomognem...“
„A da li si mene zaštitio, danas po podne?“
Odjednom je dobio zabrinut izraz.
„Dao bih ne znam šta da se ti ne mešaš u sve to...“
„Sada je malo kasno. Kako nisam mogla da se nađem s tobom, srela sam se s jednim Sarinim prijateljem...“
„Ima li on velike riđe brkove?“
„Ima, i kazao mi je da lov može da počne ranije no što je bilo predviđeno...“
„Aha, to je kazao“, ponovio je zamišljeno.
„Da li to znači da su pronašli one grozne žene o kojima mi je Sara pričala?“
„Ne znam, ali je moguće.“
„Ako ih uhvate, šta će uraditi s njima?“
„Pa, to nije teško pogoditi.“
Sve je to ličilo na loš roman, dijalog u pariškoj pivnici, blistavo osvetljenoj, punoj političara, filmskih zvezda, pisaca, lepih žena koje pričaju o Fargovoj keramici... Lei se činilo da se našla u nekom besmislenom snu; preko puta nje je sedeo čovek koga je volela, a koji se oženio drugom, ta druga je samo sanjala o osveti, zajedno sa svojim mračnim drugarima, pucali su na nju nasred ulice, davala joj je tajne šifre, a usred dana je nju samu napao neki brkajlija, koji joj je pretio... Sve je to bilo tako ludo da je počela da se smeje.
Ta curica ga je uvek iznenađivala: bila je utučena, ćutljiva, agresivna, zajedljiva, zlobna, a sada se smejala. Kakva nepredvidljiva devojka! S njom nikada nije bilo dosadno. Iza tog smeha je naslućivao njeno rastrojstvo, strah i tugu, i žestio se na sebe što je sam sve to prouzrokovao. Trebalo bi da je zaštitim i da je usrećim. Umesto toga je, i protiv volje, uvlačim u opasne avanture, u kojima stavlja život na kocku; baš sam đubre. Osećao je da je star i žalostan... Želeo je da pobegne u prvu zemlju koja mu padne na um, da ostavi Saru i njene ubilačke planove, svoj posao za vladu, sva svoja dobra... Želeo je da ode nekuda sam s njom, daleko od opasnosti koje su ih okruživale, da je gleda kako živi, da je voli i izrodi decu s njom...
„Tavernije, najzad sam vas pronašao!“
Samjuel Zederman je prišao njihovom stolu.
„Pretražio sam sve bistroe u kraju da vas nađem. Požurite na Trg Vož... Nema potrebe da vodite i gospođicu.“
Brzo su, u tišini, završili večeru.
Fransoa ju je otpratio u Ulicu Gregoar de Tur. Lora se još nije bila vratila.

16.


Lea nije imala prilike da se naspava. Na jednom od obližnjih zvonika izbila je ponoć. Ustala je i ispreturala sestrinu odeću. Malo kasnije je u dugoj crnoj suknji i puloveru iste boje, kose podignute u konjski rep, krenula iz Ulice Gregoar de Tur. Kroz loše osvetljene ulice zaputila se u Ulicu Dofen, nastojeći da pronađe lokal Tabu, o kome joj je Lora pričala.
Na uglu ulica Kristin i Dofen stajala je grupa mladih, ćaskajući i pušeći, naslonjena na čudni kabriolet obojen u crno i žuto. Prišla im je i pitala jednog mladića:
„Da li znate gde je Tabu?“
„Vidi, ovo je najlepši podrumski miš koga smo videli u kraju. Šta ti misliš, Tutun?“
Neka devojka s velikim nosem i dugom crnom kosom, u tesnom puloveru koji joj se rastezao preko grudi, zadnjice utegnute u pantalone od rebrastog somota, odmerila je Leu od glave do pete.
„Da, nije loša. A ti, An-Mari, šta misliš o njoj?“
„Simpatična“, odgovorila je tanka crvenokosa devojka.
Leu je nerviralo što je tako odmeravaju.
„Tražim lokal Tabu.“
„Nalazite se pred njim, gospođice.“
Zar je to taj lokal o kome je Lora na Montijaku neprestano pričala i probijala im uši? Podigla je pogled: nije bilo sumnje, lepo je pisalo.
„Izgledate veoma iznenađeno“, kazao je neki neobično doteran momak, s frizurom poput šlema. „Čudi vas što je ovo mesto tako čuveno? Šta ćete, draga moja, to je kao i ovo naše doba, prljavo i trulo, mesto za sastanke bogatih i siromašnih, sve je izmešano, nalik na komunistički ili barem egzistencijalistički ideal...“
„Čega?“
„Gospode, da li ne shvatate ili se šalite sa mnom?... Hoćete malo da me zavitlavate, zar ne... Tako odeveni... Izvinite, nisam se predstavio: Fransoa de la Rošfuko, vratar, vama na usluzi. Frederiče, dođi ovamo i vidi ovu lepoticu koja je došla do nas tražeći Tabu... Zar nema sve što je potrebno da je prihvate u hramu najlepših duhova našeg vremena?...“
Zgodni mladić s plavim brcima konjičkog oficira došao je do njih:
„Dobar dan, gospođice, zovem se Frederik Šovelo i na neki način sam animator ovog mesta. Dozvolite da vam ponudim piće dobrodošlice.... Tarzane, zapamtićeš gospođicu i njeno lepo lišce?“
„To svakako hoću“, potvrdio je tetovirani džin.
„U stanju je da nekome smrvi glavu između palca i kažiprsta“, prošaputao je Frederik Lei na uvo i poveo je ka ulazu.
Sa kamenog stepeništa se osećala struja toplog vazduha. Silazeći niz stepenice, Lea je osećala kao da ulazi u pakleni lonac u kome je sve previralo i dimilo se: zavijanje trube i klarineta, pod svodovima iz XVII veka, nije joj se činilo baš privlačno. Bilo je tako zadimljeno da se nije video drugi kraj podrumske prostorije, veličine dvanaest sa osam metara. Parovi su plesali uz frenetičnu bi-bap muziku, a zbijeni gosti su im pljeskali, stojeći ili sedeći unaokolo.
„Šta ćete da popijete?“
„Mentu s vodom“, odgovorila je Lea pošto se malo osvrnula. Prišao je neki oznojeni momak u kariranoj košulji, prevaren njenim držanjem.
„Igrate li?“
„Ne, hvala.“
Mladić se udaljio sležući ramenima. Čudno mesto. Čudna muzika, nije ličila ni na šta što je Lei bilo poznato.
„Lora!“
Upravo je ugledala sestru, odevenu u plavi kostim koji je ona prethodne večeri nosila. S mukom se probila do stola za kojim je Lora sedela u društvu petoro-šestoro mladih ljudi; među njima je bio i Frank, koji ju je prvi ugledao.
„Lea, baš je dobra zamisao što si došla da nam se pridružiš.“
„Nisam mogla da spavam, od brige za Loru.“
„Ispričala mi je za ono juče... Kako ti je prijateljica?“
„Dobro je, nije tako strašno kao što smo pomislili.“
„Utoliko bolje. Lora! Vidi ko je došao.“
„Baš me briga, neću da je vidim“, pripito je kazala Lora.
„Pijana je, skoro kao što si ti bila poslednjeg puta kad smo se videli.“
Da, ali ne iz istih razloga, pomislila je Lea.
„Vi ste Frankova prijateljica?“, pitao je Frederik Šovelo. „Ostavljam vas, dakle, u dobrim rukama.“
Lea se neko vreme čudila složenim akrobatskim figurama plesača, i na nekoliko trenutaka zaboravila na onog izdajnika Fransou, kako ga je zvala, kao i na pokušaj Sarinog ubistva. Nesvesno je lupkala stopalima u ritmu muzike.
„Prokleti Jevrejin, sve nevolje dolaze od Jevreja!“
I pored velike buke, Lea je jasno čula šta je Lora pijanim glasom povikala i zaledila se u mestu, puna neverice. Frank, čija je majka bila Jevrejka, zurio je u drugaricu, takođe ne verujući sopstvenim ušima.
„Prokleti...“
Leina ruka polete i zalepi joj dobar šamar pre nego što je mogla da završi rečenicu. Počela je da šmrca kao dete.
„Video si, tukla me je.“
„Pomozite mi da je odvedem kući.“
„Šta se dešava? Što plače?“, pitala je riđokosa devojka, koja je upravo ušla.
„Manite je, vidite da je mrtva pijana“, kazala je Tutun.
Trebalo je više od njih dvoje da je izvuku iz podruma.
„Korbasijere, možeš li da odvezeš malu kući?“, pitao je Frederik.
„Naravno“, odgovorio je momak koji je sedeo za volanom onog čudnog automobila.
„Nije neophodno“, kazala je Lea. „Frank će mi pomoći.“
„Kako god želite.“
U poluosvetljenoj ulici, Frank i Lea su pridržavali Loru, koja se jedva držala na nogama, a za njima su išla trojica drugara, pevajući iz sveg glasa.
„Umuknite!... Hoćemo da spavamo!“
Taj povik je bio praćen mlazom kojim ih je neko polio s prozora.
„Ne prođe nijedno veče, a da nekoga od nas ne poliju“, kazao je Frank. „Ovi iz kraja samo misle na spavanje.“
Polivanje nije utišalo pevače, koji su nastavili da krešte još glasnije. Raskrsnica ulica Sent Andre dez Ar i Bisijeve bila je mračna. Lora im je postajala sve teža. Leu je zabolela glava, što ju je ozlojedilo. Na početku Ulice Gregoar de Tur vladao je mrkli mrak. Jedan od momaka je upalio baterijsku lampu, i slab krug svetla je obasjao ivicu pločnika. Neka kola sa ugašenim farovima polako su im se približavala. Lorin plavi kostim je predstavljao svetlu mrlju u tami. Odjednom su se farovi automobila upalili. Lea je podigla ruku da zaštiti oči.
„Pazi gde staješ, dušo!“
Lei su ispali ključevi i sagnula se da ih pokupi... Zaštektao je mitraljeski rafal, a meci su se odbijali od pločnika... Lorino telo se zatreslo od pogodaka... Odjednom je bila teška, veoma teška... Skliznula je na tlo, uprkos Leinim naporima da je zadrži... Čuo se zvuk menjača brzine... Škripanje guma... Vrata su se zalupila... Farovi su načas obasjali stare fasade, a zatim se ugasili... Automobil se odvezao ka Bulevaru Sen Žermen... Prozori su se osvetljavali i otvarali...
„Šta je to bilo?“
„Jeste čuli?“
„Kažem ti da je bio mitraljez. Znam taj zvuk.“
„Dođi na spavanje! To su one bitange iz Tabua.“
„Upomoć, pozovite policiju!“
Lea je, čučeći na pločniku, Lori pridržavala glavu, a devojka je jecala.
„Nije to ništa, sestrice, nije ništa.“
Na plavoj površini kostima širile su se tamne mrlje. Sav zgranut, s mrljama krvi na čelu, očiju prikovanih za opruženo telo, Frank je u drhtavoj ruci i dalje držao lampu.
„Posvetli malo!“, viknula je Lea.
Lagano je privukla sestru sebi u krilo, oponašajući nežne majčine kretnje. Lora je pokušavala nešto da kaže.
„Nemoj ništa da govoriš!“
Najzad se začula sirena policijskih kola. Ulica, koja je trenutak pre toga bila sasvim pusta, sada se napunila ljudima u pidžamama ili spavaćicama, sa šalovima ili jaknama nemarno prebačenim preko ramena. Pojavili su se i čuvari reda, s nosilima.
„Sklonite se... pustite nas da prođemo...“
Mala gomila se razmakla.
„Vratite se kućama, nema šta da se vidi.“
Niko se nije ni pomerio.
Policajac u civilu se nagnuo nad sestre...
„Šta se dešava? Osvetlite mi! Do vraga, jadna mala! Pa ja vas znam, dali ste mi izjavu povodom slučaja iz Šeherezade, juče po podne, a to je vaša sestra... bila je tako uplašena... sirota devojka...“
„Brzo, gospodine, vozite nas u bolnicu.“
Policajci su pažljivo smestili onesvešćenu Loru na nosila. Lea i Frank su pošli s njom.
U hodniku bolnice Otel dje Lea je hodala gore-dole, pušeći jednu cigaretu za drugom; uskoro je ispraznila paklo laki strajka.
„Već je dva sata operišu... a ti tu sediš tako mirno i ne mrdaš!“
„Pa šta bi htela da radim?“, pitao je Frank, koji je teško disao.
„Ne znam, mrdni, kaži nešto!“
„A šta da ti kažem?... Misliš li da ovo ima veze sa Sarom?“
„Ne znam... nadam se da nema... Nije li u pitanju nešto vezano za vaš šverc?“
„Ne verujem, Lora se bavila sitnim poslovima, i nikada se nismo kačili s krupnim ribama... Da nije to možda ipak nesrećan sticaj okolnosti...“
„Nesrećan sticaj okolnosti! Mitraljeski rafali usred Pariza! Slučaj... Kako možeš to da kažeš?... Doktore, doktore, kako joj je?“
„Jeste li član porodice?“
„Da, ja sam njena sestra.“
„Pravo je čudo da je nisu ubili na mestu. Izvadili smo sedam metaka, izgubila je mnogo krvi, a i dalje postoji opasnost od unutrašnjeg krvarenja, ali je ipak živa. Trenutno spava.“
„Mogu li da je vidim?“
„Ne, vratite se kući...“
„Ne mogu, nikako, hoću da budem kraj nje. Želim da budem kraj nje kad otvori oči, biće strašno uplašena.“
Lekar se osmehnuo, zaboravljajući na umor.
„Doneću vam malo tople kafe... Kad kažem kafa, to je samo stara navika...“
„Hvala, doktore.“
„U pravu je, treba da se ispavaš, ne moramo oboje da ostanemo ovde da čekamo.“
„Ti se vrati ako želiš, ja ću ostati.“
„Pa dobro, ako tako hoćeš, a ostaću i ja.“
Pošto su popili zamenu za kafu, koju im je donela časna sestra, dremali su naslonjeni jedno na drugo dok se nije pojavio jedan inspektor.
„Znate li šta se to dešava? Juče su pucali na vašu sestru, a prekjuče na prijateljicu; to je već previše za običnu igru slučaja.“
„Svakako da jeste, ali nemam pojma šta se desilo.“
„Sigurni ste u to?“
Trudila se da ne pocrveni.
„Potpuno.“
Policajac je obeshrabreno uzdahnuo.
„Kada ću moći da razgovaram s njom?“
„To ne zavisi od mene. I ja bih hteo da popričam s njom i postavim joj nekoliko pitanja. Gde ste bili juče?“
„U Tabuu, to sam vam već kazala.“
„Jeste li primetili nešto sumnjivo?“
„Ne, bio je mrkli mrak, i nisam videla ni ona kola, sve do poslednjeg trenutka.“
„Da li su to bila ista kola kao i prethodnog dana?“
„Ne znam... bio je to neki crni džip...“
„Crnih džipova nema na tržištu, to su kola špekulanata i političara.“
„Pa zar to nije isto?“, nedužno je pitao Frank.
Policajac je slegnuo ramenima.
Kasnije tog popodneva, Lei su dozvolili da vidi Loru.
„Draga moja...“
„Ne čuje vas, u komi je.“
„Hoće li to dugo trajati?“
„Može da potraje jedan sat, ili nekoliko meseci, ne zna se.“
„Mogu li da ostanem kraj nje?“
„Ostanite ako želite. Namestićemo vam krevet na rasklapanje.“
„Hvala, sestro.“
* * *

Ležeći na uskoj postelji, Lea ni te noći nije uspevala da zaspi. Ustala je i izašla da popuši cigaretu u hodniku. Na stolici ispred vrata dremao je policajac. Kada je videla policajca, setila se onoga koji je stražario ispred Sarine sobe. Trebalo je da ode do Sare tog popodneva... A Fransoa mora biti lud od brige...
„Kazala sam vam, gospodine, da je vreme za posete odavno prošlo... Bolesnici spavaju... molim vas, gospodine...“
Jedna sitna sestra je skakutala pored Tavernijea.
„Lea!“
Zaustavila se usred pokreta koji ju je terao da pojuri ka njemu. Policajac se probudio i spustio ruku na pištolj.
„Gospodine, šta radite ovde? Zabranjeno je.“
„Gospođica Lora Delmas je moja prijateljica i želim da čujem kako joj je.“
„Dođite sutra.“
„Moram da popričam i sa ovom gospođicom“, kazao je, pokazujući na Leu.
„Znate li tog čoveka?“
„Znam ga.“
„Onda idite u predvorje pa tamo razgovarajte.“
Lea je poželela da odbije, ali je pomislila da će između njenog dragog i predstavnika zakona doći do svađe, pa to ipak nije učinila.
Tavernije ju je dohvatio za nadlakticu.
„Kako je Lora?“
„Nije se osvestila, ali se nadaju da će moći da je spasu.“
„Moraš odmah da odeš odavde.“
„Ne dolazi u obzir, neću da je ostavim.“
„Pa zar ne shvataš da su tebe hteli da ubiju? Pucali su na Loru zbog kostima.“
„Kog kostima?“
„Onog plavog, koji si ti pre toga nosila.“
„Ah!...“
„Znači, sad shvataš.“
„Ali zašto bi hteli mene da ubiju?“
„Zato što si bliska sa Sarom.“
„Pa jesam bliska, ali nemam veze s njenim planovima.“
„Oni to ne znaju. Ušli smo u trag kolima i na putu smo da uhvatimo jednog od ubica. Nadam se da će nas on dovesti do kolovođa te mreže. U međuvremenu, ti treba da se skloniš. Brzo će saznati da su promašili metu.“
„Ako oni mogu da znaju sve to, neću nigde biti bezbedna.“
„To ne znamo. Sara će sutra ujutru izaći iz bolnice i odvešćemo je na neko sigurno mesto. Video sam se s ministrom unutrašnjih poslova, on će nam dati čuvare. Šta si kazala policiji?“
„Da ne razumem šta se desilo.“
„Dobro. Jesu li ti poverovali?“
„Mislim da jesu.“
„Ministar je obavestio šefa policije, i on je već izdao neka naređenja. Sve je sada u rukama tajne službe. Ako te budu još nešto pitali, kaži da ne znaš ništa.“
„Šta ćeš ti da radiš?“
„Trenutno ne mogu ništa naročito, trudiću se da zaboravim... Izgledaš vrlo umorno... Ne brini za Loru, izvući će se.“
„Nadam se, ali se plašim. Čini mi se da sam se vratila u ono vreme kad je Kamij bila u opasnosti. Sad imam isti osećaj. O, Fransoa, kaži mi da ona neće umreti...“
Tavernije nije ništa kazao, već joj je nežno pogladio bledi obraz. Privukao ju je u naručje i snažno je stegao uza se.
„Devojčice moja, tako sam želeo da te toga poštedim...“
„Nije ti baš uspelo.“
„Ljubavi, oprosti mi, volim te i zaista želim da budeš srećna...“
„Pa ni to ti baš nije uspelo.“
„Obećavam ti da će se to jednog dana ostvariti.“
„Jednoga dana... zvuči veoma daleko.“
Dugo su stajali zagrljeni, u tišini. Uronivši usne u njenu kosu, prošaputao joj je:
„Opraštaš li mi?“
Osetio je da joj se telo ukočilo.
„To nikako“, prošaputala je i pripila se uz njega.
„Shvatam... ali ne zaboravi da te volim.“
„Gospođice, gospođice, sestra vam se osvestila! Dežurni lekar je kraj nje“, kazao je zadihani policajac.
„Hvala, dolazim.“
Potrčala je ka Lorinoj sobi, a Fransoa Tavernije za njom. Čovek u belom mantilu se naginjao iznad kreveta.
„Smirite se, gospođice, sve će biti dobro. Vi ste Lea?“
„Jesam.“
„Ne prestaje da vas doziva, plašila se da ste poginuli.“
„Lora... mila moja curice...“
„Lea... tu si...“
„Nemojte govoriti, gospođice, to vas zamara.“
„Tu sam, ništa se ne boj.“
„A Frank... i ostali?“
„Frank je u hodniku.“
Tavernije je otišao da ga potraži. Lora je ispružila ruke ka njemu.
„Ne plači, i ja ću se rasplakati...“
„Gospođice, ne smete da se uzbuđujete, treba vam mir.“
„A Fransoa?... A Sara?...“
„Fransoa je tu, a Sari je dobro.“
„Zdravo, Lora!“
„Milo mi je što ste tu... Uh, boli me!...“
„Ćuti, nemoj više da pričaš... ja ću ostati kraj tebe.“
„Sanjala sam da me tetka Estel zove... bojim se... strašno se bojim... Kaži, hoću li umreti?...“
„Nećeš, dušo, sve je dobro...“
„Tako me boli...“
„Ćutite, gospođice, ili ću sve isterati napolje. Daću vam injekciju... Biće vam lakše, pa ćete zaspati.“
„Ne želim da spavam.“
Frank i Lea su je držali za ruke dok joj je lekar davao injekciju. Bez trunke šminke, izgledala je kao dete. Ubrzo je zaspala.

17.


Pošto se uverila da njenoj sestri nije loše, Lea je prihvatila predlog da se malo odmori. U Univerzitetskoj ulici joj je Fransoa napunio kadu vodom. Pošto joj je lagano svukao odeću, odneo ju je u kadu i okupao je pažljivo, poput negovateljice. Njegova nežnost joj je prijala. Opružila se po krevetu, ogrnuta kućnom haljinom, a on je prebacio krzneni pokrivač preko nje.
„Spavaj, dušo.“
„Ne ostavljaj me“, kazala je pospanim glasom.
„Ne brini, bdim kraj tebe.“
Zaspala je držeći ga za ruku.
Kada se probudila, noć je već pala, a ona je bila sama u sobi.
„Fransoa!“, viknula je i uspravila se u krevetu.
Vrata su se otvorila, a u sobu je prodro zrak svetla.
„Tu sam.“
„Plašila sam se da si otišao.“
„Proveo sam dan kraj tebe. Sada ću morati da krenem. Danijel će doći večeras i ostati pored tebe.“
„Ima li vesti o Lori?“
„Frank je zvao, kazali su da je dobro. Moći ćeš sutra da je vidiš. Do viđenja, ljubavi, ne razmišljaj ni o čemu.“
„Lako je to reći. A šta je sa Sarom?“
„Trenutno nije u opasnosti. Ne brini, vratiću se noćas.“
Lea je ponovo zaspala. Posle nekoliko časova se probudila, poskočivši.
„Ti si, Fransoa?“
„Ne, ja sam, Danijel.“
„Imala sam strašan košmar.“
„Zbog toga sam i ušao, vikali ste u snu pa sam se uplašio da vam se nije nešto desilo.“
„Fransoa se nije vraćao?“
„Nije, očekujem ga. Želite li da vam skuvam kafu? Ima malo prave kafe u kuhinji.“
„Prijalo bi mi malo kafe, hvala.“
Lea je ustala, umila se i očešljala u kupatilu.
Dvoje mladih se našlo u kuhinji. Pili su kafu u tišini, a Lea je pripalila cigaretu.
„Znate li gde je Fransoa?“
„Imam neku neodređenu predstavu.“
Prvi put su se našli sami, licem u lice. Nisu znali o čemu da pričaju.
„Koliko je sati?“, pitala je Lea.
„Četiri ujutru.“
Zajedno su osluškivali kako se u ključaonici ulaznih vrata okreće ključ. Ušli su Fransoa Tavernije i Samjuel Zederman. Fransoa je bio neobrijan, izmorenog lica, a Samjuel je bio veoma bled.
„Kako je prošlo?“, pitao je Danijel.
„Dobro“, odgovorio je Fransoa. „Nismo se prevarili. To su one dve žene koje su pokušale da smaknu Saru, i zbog njih je Lora ranjena. One su pobegle, a uhvatili smo dvoje saučesnika. Oni su sada u rukama tajne službe, koja ih ispituje. Jedan od pomagača je ubijen. Policiji je već bio poznat, pre oslobođenja bio je traženi profesionalni ubica, iz bande u Ulici Loriston.
„Ali one dve žene su još na slobodi, a Sara još nije sklonjena“, kazao je Danijel.
„Tako je, ali smo im razbili mrežu; sada su same. Biće im teško da se neopaženo provuku. Nijedna ne govori francuski, a njihov opis je poslat na sve strane. Večeras ćete spavati ovde. Sutra ćemo se raspitati za dalje. Lea, hajdemo na spavanje.“
Lea je primetila žalostan izraz na Danijelovom licu.
Fransoaz je bila u pravu, zbilja je zaljubljen u mene, pomislila je.
Kada su se našli u sobi, Fransoa se odeven bacio na krevet.
„Dođi!“, kazao je.
Lea se opružila preko njega. Kako je samo delovao umorno! Primetila je nekoliko sedih vlasi u njegovoj kosi, i bila je dirnuta. Poljubila mu je sklopljene kapke i hladnom rukom mu pomilovala lice. Malo-pomalo, lice mu se opustilo. Vodili su ljubav polako, skoro tužno. Teško su postigli zadovoljstvo.
Probudili su ih udarci na vratima i Samjuelov glas.
„Ustajte, prošlo je jedanaest!“
„Jedanaest!“, povikao je Fransoa i ustao u jednom skoku.
Lea se po podne zaputila u bolnicu. Prema rečima lekara, stanje njene sestre je bilo stabilno. Frank se nije odmicao od njenog uzglavlja i nije više bio u stanju da se drži na nogama. Lea ga je poslala da se odmori i naredila mu da se ne vraća do sutradan. Te noći je Lora buncala, zvala je majku, Leu, Franka i Danijela. Lea se uplašila i pozvala dežurnu bolničarku. Ona joj je kazala da nije ništa ozbiljno i dala je bolesnici injekciju. Ostatak noći je protekao u miru. Leu je ujutru probudio plač.
„Tetka Estel... Loše mi je... Neću...“
Lea se u jednom skoku našla kraj Lorinog uzglavlja.
„Tu sam, dušice mala, tu sam.“
Lori je čelo gorelo u groznici i činilo se da je nije prepoznala.
„Boli me... Hladno mi je... Oh!...“
Na usta joj poteče mlaz krvi. Lea vrisnu.
„Šta se zbiva? Što ste vrištali?“, pitao je dežurni policajac, ulazeći naglo u sobu. „O, bože!...“
Potrčao je u hodnik.
„Brzo... sestro, dođite!“
Časna sestra je brzo ušla, s jednom pomoćnicom.
„Brzo, zovite doktora i sestru Žozef!“
„Sestro, hoće li umreti?“
„Molite se, dete moje.“
Nisu znali da kažu ništa drugo do ono što se moglo čuti i u crkvi: „Molite se“. Kao da je ta molitva mogla da zaustavi krv iz Lorinih usta.
„Bojim se... Lea, bojim se...“
„Ne, nemoj... ja sam tu... doktor stiže...“
„Mama... mama...“
Preneli su je u salu za operacije, gde je Lora umrla u deset sati uveče.
Noć je bila mračna, a ulice jedva osvetljene. Lea je hodala ulicom sasvim sama. Poskočila je prolazeći pored Botaničke bašte, jer je začula neko vučje zavijanje. Srce joj je lupalo, pa je ubrzala korake. Ne misliti... pre svega ne misliti... Nije bilo istina, nije moglo biti istina... ne Lora, najmlađa od njih... To je bilo suviše nepravedno... Sve zbog plavog kostima... Ona je trebalo da iskrvari... a ne Lora... Kako to da javi Fransoaz, Estel?... I Franku?... Sestrice, oprosti mi... Počinjem da shvatam Saru i ostale... Što ubijaju nedužne?... Danas Lora, a sutra?... Pomislila je na Šarla i osetila svu težinu pretnje. Brzo, treba da pozove Montijak i da se uveri da je sve u redu... Ona potrča.
Trg Sen Mišel je bio pust, pa su joj koraci odzvanjali po pločniku. Ulica Sen Perje bila prazna, kao napuštena... Od tog utiska joj se zavrtelo u glavi. Skrenula je u Univerzitetsku ulicu, a neka kola su brzo prošla kraj nje.
U stanu nije bilo nikoga, a prljave šoljice su se vukle po sudoperi dok se u vazduhu osećao miris ohlađenog duvanskog dima. Lea je okrenula broj Montijaka. Posle osmog zvona, s centrale su joj odgovorili: „S tog broja se niko ne javlja.“
„Zvonite i dalje“, zamolila je Lea.
Zvonjava se nastavila.
„Halo!“
„Halo, Lea je, ko je kraj aparata?“
„Alen Lebrin... Vi ste to, gospođice Lea?“
„Ne zovite me gospođice... Kako je Šarl?“
„Dobro je, izvrsno.“
„Da li je tetka Estel malo bolje?“
„Hm.“
„Alene, čujete li me?“
„Da.“
„Kako je tetka?“
„Gosp... evo, daću vam Fransoaz.“
„Halo, Lea?“
„Šta ti je... Što places?“
„Tetka Estel...“
Srušila se u stolicu, obuzeta naglom mučninom.
„Šta s tetka Estel?“
„Umrla je...“
Ne!, zavrištala je Lea u sebi.
„Umrla je po podne.“
Baš kao i Lora!... Zašto obe u istom danu... Kako to da kaže Fransoaz?...
„Lea... Lea... jesi li još tu?... Odgovori mi... Kaži nešto, molim te... Znam kako ti je... Nije se mučila... Sve je bilo vrlo brzo... Bila je veoma bolesna... Bolje je tako.“
Bolje je tako... Da li ta obrijana zna šta priča?... Je li i za Loru bilo bolje tako?... Obuzeta besom, odjednom je povikala:
„I Lora je mrtva...“
„Šta?“
„Dobro si čula: Lora je takođe mrtva.“
„Ako je to neka šala, nije smešno... Jesi li sasvim izgubila glavu?...“ Leu je obuzela beskrajna tuga.
„Ne šalim se.“
„Nije istina... Kaži mi da to nije istina...“
„Jeste, istina je.“
„Ali kako?... Zašto?...“
Zašto... kao da je bilo moguće odgovoriti na to... Danas devojka i starica, a sutra...
„Bio je to nesrećan slučaj... Objasniću ti... Umorna sam, Fransoaz, tako sam umorna...“
„Pa i ja sam umorna! Želim da znam šta se desilo.“
„Sutra, kazaću ti sutra...“
Lea je prekinula vezu i naglo spustila slušalicu; nije želela više da čuje ni reci. S teškom mukom je ustala sa stolice i odvukla se do ormarića u kupatilu da potraži neko sredstvo za spavanje. Nije bilo nikakvih lekova, čak ni običnih aspirina; Fransoa nije bio čovek koji bi koristio lekove. Bila je opsednuta mišlju da spava... da zatre svaku misao... Treba da se napije, kao u Nirnbergu, kao onda kada je prvi put izašla na nemačke drumove, napiti se... U salonu je na niskom stočiću opazila nekoliko boca: viski... konjak... Size... Mari-Brizar... džin... Sipala je sebi čašu džina i iskapila čašu. Bio je jak!... Još jedna čaša... pa još jedna... Oteturala se do kreveta s bocom u ruci... Boca je iskliznula na tepih... Lea je potonula u neku vrstu kome.
Šta joj to bubnja u glavi?... I to zaslepljujuće svetio!... Stoj!... Kakav je to vrtlog nosi...
„Danijele, jesi li zvao lekara?“
„Nisam; mrtva je pijana, ne treba joj lekar, već dobar hladan tuš.“
„Idi spremi kafu.“
Danijel je zatvorio vrata, kroz koja je dopiralo svetio. Fransoa se trudio da svuče Leu. To nije bilo nimalo lako. Imao je utisak da ima posla s nekom krpenom lutkom. Kada je Danijel ušao s kafom, bila je sasvim gola. Danijel je zastao na pragu i posmatrao njeno opušteno telo.
„Kako je lepa!“, promrmljao je.
Tavernije ju je jednim besnim pokretom prekrio.
„Ostavi nas same!“
Pridigao je Leu i pokušao da je natera da popije malo kafe; tečnost joj je curila niz bradu i niz vrat; ječala je. Spustio ju je opet u ležeći položaj, potražio mokar peškir i obrisao joj lice i grudi; otvorila je oči, a pogled joj je bio zamagljen.
„Lora...“
Krupne suze su joj potekle niz lice.
„Znam, dušice, isplači se.“
Držao ju je čvrsto uza se dok se tresla od plača.
Osećao se bespomoćno, nije bio u stanju da uteši onu koju je voleo.
„Tetka Estel...“
„Popij malo, dušo, biće ti bolje.“
Lea je grubo odgurnula šolju kafe, koja se prosula na krevet.
„Mrtva je!“, zaurlala je. „Tetka Estel je mrtva!... Čuješ li?... Mrtva je!... Baš kao i Lora!“
Talas obeshrabrenosti je odjednom zapljusnuo tog snažnog čoveka. Čemu tolike patnje, tolike smrti oko nje? Nije mogao ništa da učini, pa ju je pustio da se isplače. Malo posle toga je ustala i otišla gola u kupatilo; čuo ju je kako povraća i kako otvara slavine tuša, da bi pod njim ostala dosta dugo. Kada se vratila s vlažnom kosom, uplašilo ga je njeno bledilo i veliki podočnjaci; više nije plakala. To je bilo još gore, osećao je da je potpuno očajna.
Posle tri dana su otputovali, s Lorinim kovčegom. U salonu na Montijaku čekao ih je kovčeg tetka Estel. Fransoaz i Lea su se u tišini zagrlile, plačući. Do crkve su išle pešice za povorkom. Bila je puna prijatelja, suseda, prolaznika, a svi su došli, potreseni njihovom nesrećom, sa željom da im izraze saučešće. Otac Anri je izgovarao reči mira i ljubavi. Fransoaz je to ganulo, Leino srce je ostalo hladno.

18.


Draga moja curice,
Saopšteno mi je da ću putovati za Buenos Ajres 10. oktobra. Mislio sam kako ću skoknuti do tebe da te izljubim, ali posle Londona su me poslali u Nemačku, a vratiću se tek 9. oktobra, uoči puta za Argentinu. Sara, Samjuel i Amos idu sa mnom, Danijel će doći kasnije.
Video sam ponovo Viktoriju Okampo u Londonu, i kazala mi je da si dobrodošla na njeno imanje San Isidro, u blizini Buenos Ajresa, a pisaće i tebi, da potvrdi poziv. Ne želim da joj odgovaraš; ta je zemlja politički nestabilna i postoje znatne opasnosti od neželjenih susreta, pa ne želim da se mešaš u sve to. Pokušaj da povratiš snagu na imanju koje voliš. Sada si im na Montijaku potrebnija nego ikada, a rad na imanju će ti doneti olakšanje. Ako želiš da ideš u Pariz, stan u Univerzitetskoj ulici ti je na raspolaganju. Položio sam nešto novca na tvoje ime u banku. Koristi ga bez ustezanja, ono što je moje i tvoje je. Ne zaboravi da te volim i da tebe smatram svojom ženom. Znam da će doći vreme kada ćemo živeti zajedno, bez straha i prepreka.
Divio sam se tvojoj hrabrosti u svim ovim teškim danima; ti si se sa svime hrabro izborila, junakinjo moja. Divim ti se isto toliko koliko te i volim.
Piši mi na adresu francuske ambasade u Buenos Ajresu, ambasador mi je prijatelj.
Mnogo mi nedostaješ, dušo, svake noći i svakog dana patim zbog tvog odsustva. Misli malo na onoga koji te voli,
Fransoa

Pa baš me briga što me voli i što se divi mojoj hrabrosti... To ga ne sprečava da otputuje s drugom, koja nosi njegovo ime... Šegači se sa mnom... Misli da ću ga strpljivo čekati, u uglu kraj vatre?... Treba da ga držim za reč i da potrošim sav njegov novac... Kako može da mi priča o smirivanju kada je oko mene haos?... Nije on ništa shvatio!... Alen i Fransoaz se veoma dobro snalaze, a i Šarl uz njih ima pravu porodicu... Zlatni su prema jadnoj Lizi, koja stalno plače, kao i prema Rut... Osećam se kao višak... Montijak... vinogradi... Istina je da sam za njih vezana, a ipak istovremeno osećam i neku ravnodušnost, kao da me se to više ne tiče... Volela bih da znam gde mi je mesto... Osećam se kao da ne pripadam nigde...
Lea mu nije odgovorila na pismo. Narednog dana je dobila pismo od Viktorije Okampo i na njega je odmah odgovorila.
Draga gospođo,
Vaš ljubazni poziv me je veoma dirnuo. Veoma bih volela da prihvatim, ali znate za žalost koja je snašla našu porodicu, pa se plašim da krenem odmah. Znajte, ako mi se učini da je to ostvarljivo, neću se ustručavati da vas na poziv podsetim.
Nama je ovde još prilično teško, oskudevamo u svemu: uglju, hlebu, mesu, tkaninama. Nastavljamo s navikama stečenim za vreme rata: kućne bašte, domaća živina, proizvodnja hrane. To nam omogućava da preživimo.
Pratila sam, kao i vi, nirnberški proces. Zapanjena sam relativnom blagošću presuda: samo dvanaest smrtnih presuda za dvadeset i dvojicu optuženih. Po čemu su ostala desetorica manje krivi? Videla sam u časopisu Ilustracije kako Friče i Šaht dele autograme!... Mislila sam da sanjam.
Fransoa Tavernije uskoro putuje za Buenos Ajres, pa ćete se svakako videti.
Hvala vam hiljadu puta, draga gospođo, za ljubazno pismo, i verujte da ste i vi meni podjednako dragi.
Lea

Lea je poslušala Tavernijeove savete samo u jednom: zatrpala se poslom. Brala je grožđe, zajedno s nemačkim zarobljenicima i seoskim radnicima, vukla teške korpe, pomagala Ruti u kuhinji, pomagala Lebrinu oko računa, preslišavala Šarla, na svom starom plavom biciklu jurila kroz polja u potrazi za namirnicama ili za šumskim pečurkama. Mnogo je pila i pušila: nije tu bila tetka Estel da je blago ukori. Njeno zatvoreno i mrko lice nije nikoga podsticalo na otvoren razgovor.
Jedne večeri, kada je bila mrgodnija no obično, Žan Lefevr, koji je došao na večeru, odlučio je da joj kaže:
„Moraš malo da izlaziš. Zašto ne bi pošla sa mnom u Bordo, u bioskop ili pozorište?“
„Ne ide mi se.“
„Pa šta ti je? Više te ne prepoznajem. Znam da te je potresla smrt tvoje sestre i gospođice De Monplejne, ali moraš da se trgneš: život ide dalje.“
„Da li i za tvoju majku život ide dalje?... Pusti me na miru, dobro mi je ovako.“
„Ne, nije ti dobro; dosta je da te čovek pogleda - nisi samo izgubila svu životnu radost već i svu svoju živost, ubijaš se teškim radom, rintaš kao stoka, ne čitaš, ne koketiraš, nisi više ona koju smo voleli... O, oprosti!... Nisam hteo da te rastužim.“
Žan bi učinio bilo šta da zaustavi njene suze; plakala je bez jecaja, otvorenih usta, kao da nema dovoljno vazduha.
„To nije tačno, svi te volimo; ja te bar volim, to me i muči. Lea, molim te, ne plači više...“
Sva ojađena, pripila se uz njega; njeni mokri obrazi i miris njene kose su ga izluđivali. Opet ju je video nagu, kako mu leži u naručju na imanju Kanelo, setio se kako mu se nudila, njemu i njegovom bratu, i kako su se voleli te noći. Pokušao je da otera te slike, ali su mu bile urezane u mozak, zauvek. Ljubio joj je kosu, oči, vrat, usne... ruke su mu skliznule niz njena leđa, bokove, pridigle joj suknju... Lea više nije plakala, iščekivala je. Bili su u radnoj sobi njenog oca; odvojila se od njega i otišla do vrata, da ih zaključa. Grozničavo je smakla košulju, pustila suknju da sklizne, i stajala je pred njim, vitka i pocrnela. Žan ju je podigao na ruke, ječeći, i odneo je do divana. Kao i one nezaboravne noći, pomogla mu je da se svuče: pustio ju je da radi šta hoće, omađijan.
„Ne ljutiš se na mene?“
„Ne, bilo je dobro“, kazala je, paleći cigaretu.
„Presrećan sam, ne znaš koliko sam srećan.“
„Utoliko bolje.“
„Kada ćemo se venčati?“
To ju je osvestilo, na to nije pomišljala. Za njega je ovo što se desilo bilo kao prihvaćena prosidba. Kako da mu objasni da to nije tako, i da ju je samo prevelika usamljenost naterala da mu se baci u naručje? Ako bi mu to kazala, smrtno bi ga povredila. Kako da se, bez muke, izvuče iz te zbrke?
„Pa već sam ti kazala da mi se ne udaje.“
„Ali sve žene žele da se udaju.“
„Možda, ali ja ne želim.“
„Kako to, posle ovog što se desilo...“
„Pa to što se desilo je prirodna stvar između muškarca i žene, čemu tolika priča?“
Žan je pognuo glavu i pocrveneo.
„Pogledaj me, svaka bi žena bila srećna da se uda za tebe. Uskoro ćeš sresti neku finu devojku...“
„Ućuti! Ja volim tebe i nijednu drugu. Volim te od ranog detinjstva i maštam da se venčamo...“
„Pa, to su dečja maštanja. Raul je takođe maštao da se oženi mnome, kada je imao deset godina.“
„Kao što sam ti kazao, da si izabrala Raula, ja bih to prihvatio, mada bih bio nesrećan; znam da bi s njim bila srećna.“
„Svakako, ali ja nisam ni njega volela... Ni tebe ne volim... Volim te mnogo, ali kao brata... Ne želim da se udam za tebe.“
„Još si zaljubljena u onog Tavernijea?“
„Da, volim onog Tavernijea...“
„Voliš ga i dalje, mada se oženio?“
„Pa, to nema veze sa mnom. Ako želiš da budemo prijatelji, ne pričaj mi o njemu... Ostavi me, kasno je, i hoću da spavam.“
Žan Lefevr je otišao, potpuno očajan.
Život se nastavio, još tužniji i jednoličniji nego do tada. Jednoga dana, kad se osećala tužnija no obično, Lea je poslala telegram Viktoriji Okampo. Ona je odgovorila sasvim kratko: „Dođite!“ Lea se obratila putničkoj agenciji iz Bordoa da joj obezbede mesto na brodu koji plovi za Argentinu. To je bilo teško, jer su fransuki brodovi bili prepuni; ostajalo je da se pokuša sa stranim kompanijama. Našli su joj mesto u prvoj klasi na brodu Rt dobre nade, koji je 11. novembra trebalo da isplovi iz Đenove. Bilo je dovoljno vremena da obavi potrebne formalnosti. Trebalo je to nekako saopštiti Fransoaz i Šarlu.
„Pa, ako misliš da je to najbolje za tebe...“, samo joj je kazala Fransoaz.
Sa Šarlom već nije bilo tako lako. Dečko je plakao i u nekoliko reči pokušao da izrazi tugu. Malo se smirio kada mu je obećala da će mu u povratku doneti kostim gauča.
Uoči odlaska u Pariz, otišla je na grob svojih roditelja, zatim Lorin i tetka Estelin. Tu je ostavila ne samo svoje detinjstvo, već i mladost. U dvadeset i četvrtoj godini osećala se staro, i mislila da ne veruje ni u šta. Obuzeta osećanjem usamljenosti, ostala je dugo da sedi na nadgrobnoj ploči, opuštenih ruku. Otac Anri ju je brzo uočio.
„Došao sam da se pozdravim s vama, a vaša sestra mi je kazala da ste ovde.“
„Hvala, oče. Eto, ostavljam sve koje volim.“
„Ne, oni su zauvek s vama, kao i večna ljubav. Kada budete otišli tamo, ne zaboravite na obične stvari, budite otvoreni prema ljudima, zaboravite na egoizam i volite one koji vas vole. Ne bojte se da kroz život idete otvorenih očiju, i ne skrivajte ništa, ni muku, ni užas, ni divljenje lepoti, nemojte se moriti mišlju da vaš život ne vodi ničemu. Najbesmislenije za živo biće jeste da bude živo, a bez pravog razloga za život...“
„Bez pravog razloga za život? Pa, to je moj slučaj.“
„Nemate pravo to da govorite, pomislite na sve nesrećnike. Kada smo manje ili više sve izgubili, ili dali, i kada osećamo da smo suštinski satrveni, možemo postupiti dvojako: ili da se povučemo u sebe i da se potpuno zatvorimo prema drugima i prema životu, da sve poništimo i živimo u očaju, ili da učinimo suprotno tome - da na povredi koju nosimo uočimo neku pukotinu i da kroz nju, kao pri osmozi, osetimo muke i patnje drugih ljudi. To se ne može postići ako se čovek ne izbori sam sa sobom. Svako ima sopstveni temperament, svoje nedoumice i mane... Ne treba se bacati u očaj. Niko nikada nije ostao potpuno sam. Ona pukotina nam ostavlja mogućnost za susrete. To je obično susret nekoliko srodnih duša, koje se slažu oko suštinskih pitanja, podržavaju se i žele da služe drugima. To je susret nevidljivih duhova sa apsolutnim, potekao iz našeg najdubljeg suštastva. Na neki način, to je kao kad jedan od prijatelja upita: ’Hoćeš li?’, a drugi odgovara: ’Hoću.’ Neki to nazivaju Večnim, ili smatraju da je to Ljubav. Drugi to nikako ne zovu. Ali i drugi to vole, i saglasni su da ga prihvate.“
„Da prihvate šta?“
„Ljubav. Kad se kaže ljubav, misli se na snažnu strast, koja ujedinjuje i zahteva predanost i posvećenost onima što pate više od nas. Svako ko vodi pun život mora, bez obzira pod kojim okolnostima, jednoga dana poći tim putem. To je ona vrsta obogaćenja i ispunjenosti koja potpuno razbija granice kakve nameću brojnost, vreme, prostor i iluzije, a koja se ne može postići bez izvesne prethodne žrtve. Svet ostaje podnošljivo mesto za život samo zahvaljujući onima koji, svakoga dana, tu i tamo na našoj planeti pokušavaju da se otvore kroz sopstveni bol i odbijaju da ih taj bol satre. Oni otvaraju put za mase koje ih slede i uspevaju da ne izgube srce. Oni su korisniji od onih koji su malo patili ili nisu nimalo, i koji ne znaju šta je patnja, bezizlazna patnja. Da li ih možemo smatrati nedužnim žrtvama neznanja? Svakako da ne možemo. Oni ćovečanstvu ostavljaju dve mogućnosti saznanja: jedna je da i sami prepatimo, a druga je da volimo. A ko je taj koji želi da živi a da nikada nije voleo?“
„Patiti radi patnje!... Pa šta činiti sa onim milionima ljudi, žena i dece koji su se napatili? Nisu bili nesvesni tuđih muka niti su učinili nešto loše, pa šta im se desilo?“
„Mogao bih vam sada odgovoriti da oni počivaju u miru gospodnjem, u šta sam duboko verujem, ali biste vi odbili da me saslušate, jer vam je srce puno mržnje i odbojnosti. A uviđam da kod vas postoji velika sposobnost za ljubav. Doći će dan kada će vam se vratiti poverenje u ljude, i u čovečanstvo.... Ne smeškajte se, znam vaše dobro srce i plemenitost. Pod tim odbojnim izgledom, osetljivi ste na patnje drugih i ne želite da oguglate, poput nekih. Teško je poverovati da je večnost isto što i ljubav. Kako objasniti da je moguće verovati radi same vere, kada u sredstvima informisanja vidimo sve užase ovog sveta, a istovremeno i sve njegove lepote. Kako je moguće da možemo verovati vere radi? Za mene je to postalo moguće onoga dana kada sam shvatio u kojoj se meri varamo po pitanju večnosti. Mi smo od večnog Boga načinili karikaturu prema ljudskoj meri. Kad je čovek moćan, on je vladar, i navodi nas na misao da i večni Bog, ako je svemoguć, treba da bude vladar...“
„Mislila sam da nas je Bog stvorio po svom liku...“
„Na Boga ličimo po ljubavi. Stvorio nas je slobodne da bismo bili sposobni da volimo; ta sloboda je ono zbog čega je ljudski rod veličanstven. Bog je ljubav i on je ’svemoguć i sveobuhvatan’. Kad bi vladao nama, bio bi za svaku osudu. Kami je kazao: ’Nikada neću prihvatiti veru u večnog Tvorca u svetu u kome plaču i pate čak i nevina dečka.’ Boga treba osloboditi optužbi koje su mu upućene kao ’svemogućem vladaru’ i pokazati da je on ’svemoguć i sveobuhvatan kroz ljubav’. Osvetu treba usmeriti ka ljudima koji su obmanjivali svoje bližnje.“
„Osvetu... Pa, to razumem, ali kako to izvesti?“
„Kroz ljubav. Treba se osvetiti u ime Boga i ljudi, ali kroz ljubav.“
Na bledom večernjem svetlu lice sveštenika je zračilo dobrotom i ljubavlju. To je bila ljubav prema ljudima i prema bogu, koju je pokušavao da prenese na Leu. Ona nije bila neosetljiva na njegov temperamentni govor, koji ju je na mahove podsećao na besede strica Adrijena. Ali eto, kuda je stigao stric Adrijen sa svojom verom u Boga i u čoveka... Stigao je u pakao, ako pakao postoji...
„Razmišljala sam o vašim rečima, oče, i pokušaću da se setim toga što ste kazali - kako osveta treba da se pročisti kroz ljubav.“
Vratili su se na Montijak ćuteći, i usput su prošli pored Kalvarije, koja se nadnosila nad poljima dok su poslednji zraci sunca nestajali na obzoru.

19.


Ležeći umotana u ćebe u ležaljci na palubi broda Rt dobre nade, Lea je razmišljala o poslednjim danima pred odlazak iz Francuske: uoči polaska je večerala s porodicom na Montijaku, u društvu Žana Lefevra, njegove majke i oca Anrija. Kao po nekom prećutnom sporazumu, pričali su samo o ’beznačajnim temama. ’ - Lea je bila vesela i ljubazna prema svima. Pošto je trebalo da se rastane od njih, mislila je o tome kako ih voli i koliko će joj nedostajati. Kad su svi otišli na spavanje, lutala je po staroj kući i sišla na terasu da se od svega oprosti. Prilikom svakog njenog odlaska i dolaska, u svim važnim trenucima života, ta terasa, koja gleda na vinograde i šume, bila je mesto gde je crpla snagu i odlučnost. Još jednom je osetila da se u njoj nešto cepa, da odlazi na put bez povratka. Kuda je krenula? Nije znala ni sama, ali je slutila da je čekaju nove patnje.
Sećanje na kratki boravak u Parizu bilo je nejasno. Svakodnevno Frankovo prisustvo, njegovo rastrojstvo zbog Lorine smrti, izlasci, odlasci u bioskop, kupovine koje je obavila Tavernijeovim novcem, sve joj se to mešalo u glavi, sve do dolaska u Đenovu, gde se ukrcala na brod zajedno s Danijelom Zedermanom i Amosom Dajanom. Na brodu su se razdvojili jer su njih dvojica putovali drugom klasom, a to je Lei donelo prilično olakšanje; veoma je želela da bude sama. Kad su pristali u Barseloni, imala je priliku da se divi Gaudijevim vrtovima, da šeta uličicama i da sluša zvuke flamenka u jednoj lučkoj krčmici, u koju je otišla s Danijelom. U Lisabonu nije silazila s broda, jer su je mučile groznica i glavobolja. Jedne večeri su je pozvali za kapetanov sto, pa je tu upoznala Rika van der Vena, Holanđanina iz Amsterdama, lepog tridesetogodišnjaka hladnog držanja koji je putovao poslom. Govorio je francuski s primetnim stranim akcentom; kazao je da je sakupljač umetničkih dela, da veoma voli nadrealističko slikarstvo te se dopisuje sa Andreom Bretonom, Marselom Dišanom i Salvadorom Dalijem; upoznao ih je u salonu Lize Dearm, privlačne i kulturne dame koja je okupljala umetnike u svom stanu u blizini Palate invalida. Ti razgovori o umetnosti i književnosti podsećali su je na one koje je vodila s Rafaelom Malom. Svake večeri su se okupljali u aperitiv-baru, a zatim su večerali zajedno; za njihovim stolom su uvek bila i dva gospodina pedesetih godina, koji su govorili samo engleski, i to sa užasnim akcentom.
Jednoga dana je bila zakasnila na ručak, a oni je nisu videli, pa je svu trojicu iznenadila dok su razgovarali na nemačkom, i to šapatom. Odmah joj je pripala muka. Privlačni Holanđanin je postao Lein kavaljer. Neupadljivo joj se udvarao, a ona na to nije bila sasvim neosetljiva. Njega je mučila radoznalost u vezi sa svime što se ticalo nje: pitao ju je odakle je došla, čime se bave njeni roditelji, ima li braće i sestara, je li verena, zašto putuje u Argentinu, kod koga će odsesti, koliko će ostati, ima li prijatelja u Buenos Ajresu; to joj je bilo prilično neprijatno. Lea je, doduše, više iz zabave nego iz nepoverenja izmislila celu priču o porodici i o svom bezbrižnom devojačkom životu bez nevolja. Jedino je kazala istinu u vezi s Viktorijom Okampo i njenim pozivom, ne ulazeći pri tom u detalje.
Rik van der Ven je bio dobar plesač - premda malo krut, ni nalik na spretnog Tavernijea - i bilo je prijatno plesati s njim, naročito tango. Lea je svake noći plesala s njim, sve do dva ili tri sata ujutru. Njena mladost i lepota su unosile živost u te pomalo nategnute večernje zabave; rado je plesala sa svima koji bi je pozvali, a naročito s Van der Venom. Jedne noći ju je otpratio do kabine, privukao je i poljubio; Lea se nije opirala, već je malo koketirala i ostavila ga pred vratima. Kad je ušla u kabinu, upalila je svetio i vrisnula.
„Lea, šta se desilo?“, povikao je Van der Ven kroz vrata.
Amos je držao prst na usnama i davao joj znak da nešto odgovori.
„Nije ništa, udarila sam se o pisaći sto. Videćemo se sutra.“
„Jeste li sigurni da je sve u redu?“
„Da, potpuno sam sigurna, hvala. Laku noć!“
„Laku noć!“
Držeći i dalje prst na usnama, Amos ju je odvukao od vrata.
„Šta radite ovde?“, pitala ga je šapatom.
„Čekao sam vas. Znate li odavno tog čoveka?“
„Koga?“
„Rika van der Vena.“
„Upoznali smo se na brodu. Simpatišemo se.“
„Da li ste uočili nešto u vezi s njim?“
„Ništa posebno. Šta je trebalo da uočim?“
„U kakvim ste odnosima s drugima za vašim stolom?“
„Mislite na gospodu Bartelemija i Džonsa?... Pa, srećemo se samo za stolom. Pozdravljamo se, ali oni malo govore... E, pa da, jednom... desilo se da su njih trojica pričali na nemačkom.“
„Šta su rekli?“
„Nisam baš mnogo čula, šaputali su, i prestali su čim su me videli..., ali mislim da sam čula reči ’podmornica i ’Kordova’... Mislite li da su to odbegli nacisti?“
„Ne znam. Pokušavamo da dobijemo neka obaveštenja preko radija. U međuvremenu, budite oprezni, i pokušajte da saznate nešto više o njima.“
* * *

Hladan vazduh je naterao Leu da zadrhti; presavila je ćebe i vratila se u kabinu. Na toaletnom stočiću je stajao buket crvenih ruža. Uz njih je bila priložena kartica, na kojoj je pisalo: ’Čekam vas večeras u baru, Rik’ A šta ako je nacista?, mislila je. Bilo joj je teško da poveruje u to. Zar joj nije kazao da se užasava rata i nemačke surovosti? To što je znao jezik pobeđenih nije bilo čudno, jer veliki broj Holanđana govori nemački. Amos i Danijel se svakako varaju, oni svuda vide naciste. Ipak ju je i dalje mučila sumnja, i obećala je samoj sebi da će biti opreznija i da će ga malo ispitati.
Za večeru se odenula u dugu svilenu haljinu boje slonovače, s nabranim gornjim delom, i podigla talasastu kosu na teme. Zadovoljno se osmehnula svom odrazu u ogledalu.
U baru je bilo mnogo ljudi. Pijanista Hoselito je svirao neki lagani valcer, a barmen Rikardo, specijalista za koktele, energično je tresao šejker. Osmehnuo se kad je ugledao Leu.
„Buenas tardes, señora.“
„Dobro veće, Rikardo.“
„Pripremio sam jedan koktel, vama u čast, kao i u čast Francuske. Hoćete li da ga probate?“
„Rado, a kako se zove?“
„’Drugi DB’, gospođice.“
Ugledala je duh Lorana d’Aržile na tenku. Lea je uzela čašu iz barmenove ruke, srknula piće i priviđenje je nestalo.
„Dobar je, ali je vrlo jak.“
„Budite oprezni s Rikardovim mućkama, one su sumnjive“, kazao je Rik van der Ven prilazeći baru.
„Hvala za ruže, Rik, divne su.“
„Dođite da sednete. Šta ćete da popijete?“
„Još jedan ’drugi DB’.“
„Da li ste znali nekoga iz te divizije?“
„Da, u njoj je bio jedan moj dragi prijatelj, koji je poginuo u Nemačkoj.“
Van der Ven je duboko uzdahnuo.
„Da, izgubili smo mnogo prijatelja u ovom ratu.“
„Gde ste vi bili, Rik?“
„Bio sam zarobljen 1940. godine. Proveo sam četiri godine u oficirskom logoru.“
„Je li bilo strašno?“
„Prilično; no ne može se porediti sa onim što su pretrpeli Jevreji u koncentracionim logorima.“
„Imate li neke prijatelje Jevreje?“
„Nekoliko. A vi?“
„Imala sam jednog, koji je mrtav, i jednu prijateljicu, koja je deportovana.“
„Je li se vratila?“
„Ne znam“, slagala je Lea.
Za trenutak je nastala tišina, pa su pili ćuteći.
„Poznajete li gospodu Bartelemija i Džonsa?“
„Ne bolje no vi. Znam da su Irci i da idu u Argentinu radi posla s nabavkom mesa. Zašto me to pitate?“
„Onako. Hajdemo na večeru, gladna sam.“
Posle večere se Lea pretvarala da ima migrenu i povukla se u kabinu, gde je zatekla kratku poruku od Danijela: „Dođite sutra na misu, u kapelu!“ Legla je u krevet zamišljena, i nije uspela da zaspi, pa se pridigla, obukla pulover i pantalone i izašla na palubu. Iz salona je dopirala muzika za ples. Naslonila se na ogradu i dok joj je vetar mrsio kosu, posmatrala brazde, koje su ostajale iza broda, kako se presijavaju na mesečini. Nebo je bilo puno zvezda. Da li Fransoa gleda u to isto nebo, i je li zaboravio na nju?... Nije mu najavila dolazak. Ako se nije ponovo video s Viktorijom Okampo, možda će biti iznenađen, a možda i besan. Bila je, međutim, sigurna da će se Sara radovati što je vidi. Iz misli ju je prenuo žamor glasova, i učinilo joj se da jedan prepoznaje. Bez razmišljanja se zavukla iza smotanih konopaca. Do nje su dopirali odlomci razgovora. „Pomoći drugovima... savezničke vlasti... cionistička internacionala... srećom da Peron... estancia11 u Patagoniji... naše ratne rezerve... bićemo najjači... pazite... neko dolazi... a, to ste vi... ne još ne znamo ništa... videćemo u Buenos Ajresu... da se razdvojimo, da nas ne vide zajedno...“
Ljudi koji su razgovarali brzo su se udaljili. Lea je izašla iz skrovišta; prepoznala je glas gospodina Bartelemija. Amos i Danijel su bili u pravu!... Sutra će ih obavestiti. Pošto se osvrnula unaokolo, brzo se vratila u kabinu.
Kada je Lea ušla, brodska kapelica je bila prepuna. Vernici koji nisu uspeli da se domognu mesta na sklopivim stolicama, stajali su unaokolo. Dvojica prijatelja su stajala kraj vrata, sa ozbiljnim izrazima lica. Lea se ugurala kraj njih. Danijel joj je gurnuo ceduljicu u ruku, a ona je njemu dala drugu, na kojoj je pisalo sve što je čula prethodne večeri.
Posle službe su se putnici iz druge klase vratili na svoju palubu. Rik je prišao Lei.
„Jeste li se naspavali? Kako vaša glavobolja?“
„Jutros je sve dobro, vreme je divno. Sutra ćemo pristati u Riju. Poznajete li Brazil?“
„Odlazio sam tamo pre rata. To je lepa zemlja, ali ima previše crnaca. Hoćete li da zajedno prošetamo po Riju?“
„Možda i hoću.“
„Kako to - možda? Zar ja nisam vaš pratilac? Ne znate nikoga na brodu, a za ženu je opasno da onuda šeta sama.“
„Pa šta mislite da može da mi se desi?“
„U najmanju ruku, mogu vam dosađivati. Južnoamerikanci su mnogo nasrtljiviji od Evropljana. Slažete li se da izađemo zajedno?“
„Videćemo, sutra je novi dan. Izvinite, sada idem do frizera.“
„Dobro, videćemo se kasnije.“
„Budite u kabini u dva sata ujutru, imam dosta toga da vam kažem. Udvostručite mere opreza.“ Ispod teksta je bio Danijelov potpis. Ovo je kao u špijunskom romanu, pomislila je Lea cepajući poruku u najsitnije komadiće i posmatrajući se u ogledalu frizerskog salona. Bila je jedina mušterija. Neusredsređeno je listala francuske časopise, kao i španske i američke. Pažnju joj je privukla velika reportaža o generalu De Golu. Pisali su o njegovoj vojničkoj karijeri, ali nije bilo reči o događajima od januara, kada je „odlučio da se povuče“. Setila se njegovog razočaranja i tuge. Zar čak i tako veliki ćovek može napustiti brod, i to zbog čega? „Čast, zdrav razum i partijski interes me navode na postupak čiji je krajnji cilj da napustim najprezreniju državu, najnesposobniju vladu, najpodeljeniju zemlju i najsiromašniji narod. Dao sam ostavku na sve funkcije koje su mi dodelili, izgleda, samo zato da bi me zatim sprečili da ih obavljam.“ Od njegovog odlaska s kormila, Francuska je tonula u razmirice. Lepi ideali pokreta otpora nisu mogli zadugo da nadžive kraj rata. Kroz mesec dana biće Božić, i to Božić na suncu. Hoće li ikada ponovo pronaći nekadašnje božične radosti? Spopala ju je detinja tuga. Uzvrtela se pod haubom za sušenje. Zgodni frizer, koji nije znao ni reči francuskog, došao je da je oslobodi te muke.
Lei je prvi put tada bilo dosta broda; strepela je od večere s Rikom van der Venom, a još više od kasnog sastanka s Danijelom.
Protivno očekivanjima, večera je bila prijatna. Upoznala je mladu Argentinku koja je radila na radiju u Buenos Ajresu. Na nesigurnom francuskom jeziku, lepa Karmen Ortega pričala joj je o poznanstvu s predsednikovom ženom Evom Duarte. Njih dve su neko vreme delile stan u senovitoj calle Posada, ali su se rastale, posle svađa oko ljubavnika. Eva je bila resentida12, i to je više puta dokazala. Bila je koketna i zavidljiva, pa je u svakoj ženi videla suparnicu. Rado je izigravala devojčicu da bi raznežila okolinu. Karmen je ispričala kako su se Eva i Peron upoznali u zabavnom parku, i kako je Eva istisnula suparnicu, lepu glumicu Libertad Lamark. Karmen Ortega je bila vitka, smeđa i izuzetno lepo građena, a imala je i urođeni dar za oponašanje. Dve mlade žene su se posle večere rastale kao prijateljice.
Bila je rana zora kad se Lea vratila u kabinu. Jedva da je ušla, kad začu kucanje.
„Danijel je, otvorite!“
Mladić je žurnim korakom ušao.
„Amos i ja smo bili u pravu, Bartelemi i Džons su nacisti u bekstvu, i spadaju među najgore; jedan je bio lekar u logoru Buhenvald, a drugi pomoćnik komandanta logora Dahau. Zovu se Adolf Rajhman i Moris Dival.“
„Pa to je francusko ime.“
„Da, porodica mu potiče iz Francuske. Neki od predaka se iselio u Austriju u XVII veku.“
„A Rik van der Ven?“
„Nismo pronašli ništa o njemu, izgleda da jeste Holanđanin, dokumenta su mu u redu. Saznaćemo više u Buenos Ajresu. Jeste li saznali nešto novo?“
„Nisam. Sutra ću s njim izaći na kopno. Pažljivo ću motriti.“
„Budite oprezni, Bartelemi i Džons nešto sumnjaju. Prikupili su obaveštenja o vama.“
„A vas nisu razotkrili?“
„Na neki način jesu, a to je ono što smo i hteli. Dvoje putnika iz druge klase misle da smo Nemci i da bežimo iz Evrope. Mi, naravno, nastojimo da sve u to uverimo jer smo bili pomalo neoprezni. Naši saputnici su u vezi s ljudima koji sede s vama za stolom. Kada stignemo, moramo svakako nastojati da nas ne vide zajedno, bilo bi opasno i za vas i za nas. Za sada, srećom, niko ne pomišlja da se znamo, a naš izlazak u Lisabonu je ostao neprimećen. Mislim da se nećemo videti dok ne pristanemo, osim ako bude baš izuzetno hitno. Znamo gde ćemo vas naći, pa čekajte da vam se javimo.“
Rik van der Ven je bio nevoljni pratilac novih prijateljica koje su oduševljeno otkrivale ogromne plaže Rija, njegove prometne ulice i luksuzne radnje. Za Leu su ta raskoš i gužva, posle opustele Evrope, izgledale kao san. Jedva je primetila bedu favela, kuda je prošla taksijem, toliko su joj Brazilci delovali veselo i nasmejano. Dve devojke su se vratile na brod s rukama punim paketa.
Do kraja puta su bile nerazdvojne, na veliko Van der Venovo nezadovoljstvo, i obećale su jedna drugoj da će se ponovo naći u Buenos Ajresu.
Brod je pristao 16. decembra u sedam sati ujutru. Vreme je bilo oblačno i prohladno. Leu je čekao automobil. Vozač, kog je poslala Viktorija Okampo, kazao joj je da je njena domaćica morala na nekoliko dana da ode u gradic Mar del Plata i izvinio se u njeno ime. Bila joj je rezervisana soba u hotelu Plaza, čiji je direktor bio Viktorijin prijatelj. Trebalo je da je Lea tu sačeka, da bi posle toga otišle na San Isidro. U međuvremenu je direktor hotela bio voljan da Leu malo provede kroz grad.
„Kakva sreća da odsedaš u hotelu Plaza, obožavam to mesto. Hoćeš li da se nađemo u baru, oko devet sati? Možemo posle i da večeramo zajedno.“
„Hoću, vrlo rado, videćemo se večeras.“
U hotelu ju je sam direktor odveo u sobu.
„Ne oklevajte da me pozovete ako vam nešto bude trebalo. Poslaću vam svoju sobaricu. Hoćete li mi učiniti čast da ručate sa mnom?“
„Vrlo rado.“
„Dobro, čekaću vas kod roštilja.“

20.


„Javili su mi, ali nisam mogao da verujem. Šta radiš ovde?“
„Pa, vidiš da sam došla na odmor.“
Lea se uzdržala da ne pojuri ka njemu. U svakom slučaju, nije želela da on vidi njenu radost zbog ponovnog susreta, ni da pogodi koliko ga se zaželela.
Bože, kako je lepa, još je poželjnija, ako je to moguće, mislio je. Fransoa se pravio da je ljut, ali je bio više nego srećan što je ponovo vidi, bez obzira na sve probleme koji su ga mučili.
„Viktorija Okampo mi je kazala da te je pozvala, i da si prihvatila, ali nisam verovao da ćeš doći.“
„Prevario si se, evo me.“
„Misliš li dugo da ostaneš?“
„Ne znam. O, Fransoa, tako mi je bilo teško tamo, tako sam tugovala!... Osećala sam da se gušim u mukama bez kraja... Stalno sam mislila na Loru... na njenu besmislenu smrt... kao i na to kako je trebalo da ja budem na njenom mestu... A zatim i ta muka, to rastakanje Francuske... Gore je no za vreme rata, svi misle samo na sebe, na svoju korist i dobitak. Crno tržište je procvetalo više no ikada, kao i trgovina bonovima za snabdevanje... Američko prisustvo je mučno, skoro kao i nemačko; imamo nove okupacione trupe... Stiče se utisak da je sve bez smisla... Ovde je mnogo lakše, žene su elegantne, ljudi dobro odeveni, tržište je dobro snabdeveno, radnje su pune. Ima čak i prave čokolade u izobilju. Izgleda kao da Argentinci misle samo na zabavu i udvaranje.“
„To je lokalni specijalitet. Argentinski muškarci uvek gledaju da se domognu ženskog lakta, ili kolena, a i nečega drugog.“
„Mislila sam da su svi muškarci takvi.“
„Svakako da jesu, prema tebi“, kazao je, privlačeći je u naručje.
„Pusti me!“
„Ne dolazi u obzir, već nedeljama mislim na tebe i nisam...“
„I nisi šta?“, pitala je, otimajući se.
„Znaš dobro šta hoću da kažem. Možda s tobom nije tako. Čuo sam da se na brodu nisi baš dosađivala, da su ti se neki udvarali i da ti se, izgleda, to i dopadalo.“
„Da... Pa šta? Ja sam barem slobodna.“
„Nisi, ti si moja.“
Kako je samo to samouvereno tvrdio. Gurao ju je ka krevetu. Lea je, bez obzira na sopstvene želje, odlučila da ne popusti. To bi bilo suviše lako: kao da je dosta da se on pojavi, a ona mu se samo baci u naručje, zaljubljena i puna milošte. Trebalo je tu nešto promeniti!
Nasuprot svim njenim očekivanjima, pustio ju je i zapalio cigaretu.
„Pozvan sam na prijem povodom venčanja ćerke šefa policije, generala Velaska. Biće tu svi peronisti, moglo bi ti biti zabavno.“
„Hoće li i Sara doći?“
„Naravno, ona je prilično bliska sa Evom Peron. To nam je vrlo korisno. Imaš li neku elegantnu haljinu? Želim da budeš najlepša.“
„Snaći ću se. U koliko sati je to?“
„U osam.“
* * *

Pola devet je već prošlo kada su Tavernije, Sara i Lea stigli na prijem. Nevesta je bila u haljini s volanima i dugim skutom, s plavim detaljima na gornjem delu, i primala je od gostiju čestitanja, zajedno s mužem, Leom Maksom Lihtenštajnom, i sa ocem, koji je bio u svojoj uniformi. Eva Peron je sedela okružena udvaračima, sva blistava od nakita, s lepim šeširićem naherenim na komplikovanoj punđi, i nešto živahno pričala. Mahnula je Sari.
„Draga gospođo Tavernije, baš se radujem što vas vidim. Dobar dan, gospodine Tavernije, kako ste?“, kazala je na španskom.
„Dobro sam, kao i uvek kad vas vidim“, odgovorio je i nagnuo se nad njenu ispruženu ruku.
Eva Peron se zadovoljno nasmešila tom laskanju. Zatim je, hladno i ispitivački, pogledala Leu.
„Ko je ta devojka?“
„Naša prijateljica iz Francuske, gospođica Lea Delmas...“
Eva je klimnula glavom, a i Lea je tako odvratila. Očito, među njima nije bilo simpatija. Sara je pritekla u pomoć.
„Lea mi je dobra prijateljica, a oduševljena je vama. Međutim, ne zna vaš jezik.“
Eva je odmahnula rukom kao da to nije važno, i nastavila razgovor s mladićima.
Sara je uhvatila Leu pod ruku i odvukla je u salon, pozdravljajući sve redom, stežući ruke, smejući se i cvrkućući nešto, sve dok nisu stigle do terase, gde je bilo samo njih troje ili četvoro.
U daljini su brodovi plovili po Rio de la Plati.
„Baš si kao riba u vodi među njima, znaš toliko ljudi, nisam te odavno videla tako veselu i u formi.“
„Mrzim ih sve od reda. Igram tu komediju da bih što bolje upoznala peroniste i da bih otkrila ko među njima pomaže nacistima.“
„Jesi li već nešto saznala?“
„Da, šef policije Huan Filomeno Velasko je povezan s nekima od njih.“
„Da li si sigurna u to?“
„Sigurna sam, kao i doktor Rodrigez Arasha, koji svuda širi optužbe da je Velasko u prijateljskim odnosima s nekim nacistima. Znaš li da su ih Amos i Danijel prepoznali na brodu?“
„Znam.“
„Dugo su bili u sedištu policije, pre nego što su otišli za Kordovu. I tvoj holandski prijatelj je otišao u Kordovu. Je li pokušao da te vidi pre toga?“
„Nije, ali mi je poslao cveće i karticu na kojoj je pisalo ’Uskoro!’. Znaš li nešto o njemu?“
„Još uvek ne. No Danijel i Amos, koji su u Kordovi, motre na njega...“
„Pa oni će se odati, ne govore ni reči španskog, baš kao ni ja.“
„U njihovom slučaju je to dobro. Ako su prijavljeni kao Nemci, logično je da ne znaju drugi jezik osim svoga.“
„A kako će se onda snalaziti?“
„Znaš, to u Kordovi neće biti teško. Nacisti su se tamo skoro otvoreno smestili. Imamo tamo argentinske prijatelje, koji neprimetno motre na njih. Trenutno su u jednom hotelu, koji pripada nekom Nemcu, a i sve osoblje je nemačko, uključujući i kuvara, koji sprema nemačka jela i to u tirolskom ambijentu.“
„A argentinska vlada sve to toleriše?“
„Peronistička štampa je pronemački nastrojena. Ne zaboravi da je Argentina ušla u rat protiv Nemačke mesec dana pre kapitulacije. Samjuel i Uri su takođe u Buenos Ajresu. Zahvaljujući argentinskim komunistima, ušli su u trag mreži koja prebacuje naciste iz Španije. Uskoro ćemo krenuti u akciju. Šta ti misliš da radiš ovde? Još ne znam ni zašto si došla.“
„Pa, ni sama ne znam... Možda da bih osvetila Loru. Jeste li ušli u trag onim ženama?“
Sarino lice se zgrčilo.
„Nismo još, ali će i to doći.“
Uvojci tamne kose uokvirivali su njeno lako našminkano lice, pa je delovala mlađe. U haljini od crvene svile s belim tačkicama, bila je vrlo elegantna.
„Lea, baš divno što se ponovo srećemo!“
„Rik! Pa ja...“
„Delujete iznenađeno. Znate da sam vam obećao da ćemo se opet videti. Predstavite me gospođi.“
„Saro, predstavljam vam gospodina Rika van der Vena. Rik, predstavljam vam gospođu Mil... Tavernije.“
Rik van der Ven je lupnuo petama i naklonio se.
„Radujem se što sam vas upoznao, gospođo, prijatelji su mi pričali o vama.“
„Da... a kako to?“
„Pričali su mi da ste prijateljica lepe predsednikove supruge.“
„U Argentini se novosti brzo šire. Da li vam se dopada ova zemlja?“
„Veoma, Argentinci su tako gostoljubivi. Da li se vama, gospođo, dopada ovde, tako daleko od Pariza?
„U Buenos Ajresu se može naći sve što i u Parizu pre rata; ovo je prilično frankofoni grad, pa se ovde ne osećam sasvim kao strankinja.“
„A vama, Lea, da li vam se sviđa zemlja tanga?“
„Veoma.“
„Jeste li videli ponovo onu mladu ženu s kojom ste se upoznali na brodu?“
„Pazi... mi o vuku... Karmen!“
„Če,13 Lea!... Draga, baš se radujem... Kako to da si došla večeras ovamo?“
„Došla sam s prijateljima. Sećaš li se gospodina Van der Vena?“
„Kako bih zaboravila našeg zaštitnika iz Rija? Baš čudno da ste došli. Da niste možda mladoženjin rođak?“
„Ne, već rođak generala Velaska.“
Lea i Sara su se brzo zgledale, što Karmeni nije promaklo.
„A čija ste vi prijateljica? Mladina?“
„Ne, već senjore Peron.“
„Mislila sam da ste u zavadi?“
„E pa nije lako zavaditi se sa mnom. Lea, sutra ću imati emisiju na Radiju Belgrano, a biće i poznati pevač Ugo del Karil. Pođi sa mnom, biće zabavno... O, kakav zgodan muškarac!“
„To je moj muž“, rekla je Sara.
„O, oprostite!“
„Nije to ništa loše. Dragi, evo devojke koja misli da si vrlo zavodljiv. Gospođica...?“
„Karmen Ortega“, odgovorila je, pocrvenevši.
Lea se malo odmakla, osetivši da joj se srce steže. Šta ona radi u toj nepoznatoj zemlji, među strancima?... Gledala je u čoveka koga je volela, i koga je došla da potraži, što nije htela sebi da prizna, već je izmišljala neke druge razloge, i ludirala se s tom argentinskom glumičicom, koja je za njega kazala da je zgodan... dok je Sara igrala ulogu zabavljačice... A Rik van der Ven, zašto li je onako posmatra...? Valjda nije ništa naslutio... Koketno mu se osmehivala.
„Delujete veoma zamišljeno i daleko. Je li vam dosadno?“
„Pomalo. Kako bi bilo da krenemo?“
„Ne bi bilo lepo prema vašim prijateljima...“
„Nije bitno, želim da idem. Hoćete li i vi?“
Fransoa, koga je Karmen Ortega prikleštila, sav besan ju je posmatrao kako odlazi. Uh, ta gadura, popričaće on već s njom!
Za stolom do onoga za kojim su sedeli Lea i Rik van der Ven, u restoranu La Kabana, šest muškaraca je glasno pričalo na nemačkom, baš kao da su bili u nekoj minhenskoj pivnici. Lea se nelagodno vrtela na stolici i zamišljeno mrljavih meso pred sobom u tanjiru.
„Ne dopada vam se?“, pitao ju je Van der Ven.
„Nisam baš mnogo gladna.“
„Ne dopada vam se ovo mesto?“
„Nije to, prijatno je, ali imamo bučne susede.“
„Razumete li šta pričaju?“
„Ne, a vi?“
„Pomalo, to su Nemci. Ima ih mnogo. Zar niste to primetili?“
„Nisam obraćala pažnju. Da li ćete dugo ostati u Argentini?“
„To zavisi od vas.“
„Kako to?“
„Radujem se što smo se ponovo sreli, i voleo bih da se bolje upoznamo.“
Lea nije odgovarala.
„Ne kažete ništa. O čemu razmišljate?“
Šta sada da mu kaže? Što li je prihvatila tu večeru? Baš je luda: sve je to učinila samo da bi Fransoa bio ljubomoran.
„To bi bilo lepo“, kazala je bezbojnim tonom. „Ali biće potrebno neko vreme, sada sam u velikoj gužvi.“
„Ja sam strpljiv čovek, draga moja.“
Kao da je osetila neku pretnju u onome što je govorio. Lei je laknulo kad su završili obed. Otpratio ju je do hotela. U holu joj je zahvalio za lepo veče i dodao:
„Otputovaću iz Buenos Ajresa na nekoliko dana. Javiću vam se kad se budem vratio. Videćemo se uskoro. Želim vam laku noć.“
„Laku noć.“
Kada joj je dao ključ od sobe, recepcionar joj je doturio i poruku.
U liftu je pročitala šta piše na cedulji:
„Sutra ću doći, vodim te na ručak. Ljubim te, Sara.“
* * *

Zavaljena u udobnu hotelsku fotelju, Sara je pila naranja bilz14 i čekala Leu. Videla je kad je ušla u prostoriju i mahnula joj rukom. Poljubile su se.
„Deluješ umorno“, rekla je Sara. „Jesi li loše spavala?“
„Da, nisam oka sklopila. Zabrinuta sam.“
„Zbog čega?“
„Ne znam, ali imam neki čudan utisak... da me neko posmatra i uhodi.“
„Pa, naravno, to je sigurno tako. Policija nadzire sve strance koji se pojave. Možeš da očekuješ da će te i ispitivati.“
„Jesu li i tebe ispitivali?“
„Jesu, neupadljivo. Ja sam supruga diplomate, a stalo im je do ugleda zemlje, no policije ima svuda. Treba da deluješ kao bezbrižna mlada žena, bez problema, zaokupljena odećom, nakitom i izlascima. Oni toliko potcenjuju žene da ne mogu da ih zamisle drugačije nego u skladu s tom slikom, pa je to i najbolji način da te ostave na miru. Što više koketiraš i deluješ površnije, biće bolje za tebe.“
„Poslušaću te. Gde je Fransoa?“
„Otputovao je u Montevideo.“
„Na duže?“
„Biće tamo do kraja nedelje. Zadužio me je da se brinem o tebi.“
„To je baš lepo od njega.“
„Nemoj tako da pričaš. Vodim te na ručak, na moderno mesto, u Odeon. Tu se okupljaju glumci, novinari, pisci i problematičan svet. Posle ćemo do Harodsa i Gata i Čaveza, da pogledamo haljine.
U Odeonu su Saru srdačno dočekali.
„Spreman je vaš uobičajeni sto, gospodo Tavernije.“
„Hvala, Mario.“
Za vreme ručka, Lea se divila komediji koju je Sara igrala; smejala se glasno i veselo ćaskala: baš kao prava ludica, mislila je Lea, te ni sama nije mogla da bude dugo ozbiljna. Pridružila se toj igri i počela da priča na isti način.
„Da li si zapazila haljinu senjore Peron?... Kakva elegancija... A mladina venčanica... Malo previše volana i čipke... Smešno, zar ne?... To se ne nosi u Parizu... Lep ti je šešir... Kako ti izgleda ovaj moj? Kreacija Žilbera Orsela... Ljubak je, zar ne?“
„Da nisi malo preterala?“, šapnula je Sara.
„Ne verujem, vidi kako nas muškarci gledaju zadivljeno, a žene zavidljivo... Kome se to javljaš?“
„Glumici po imenu Fani Navaro i glumcu Narsisu Ibanjezu Menti.“
„Kako li si samo upoznala sve te ljude?... Ne okreći se.“
„Šta je?“
„Kazala si mi da su Amos i Danijel u Kordovi, zar ne?“
„Jesam.“
„E pa upravo su se smestili za sto pored vrata.“
„Jesi li sigurna?“
„Više nego sigurna.“
„U svakom slučaju se pravi da ih ne vidiš, prisiljeni smo da se pravimo da se ne poznajemo. Ako su došli, znači da ima novosti. Šta sada rade?“
„Gledaju jelovnik... Mašu konobaru... Izgleda da su naručili... Danijel ustaje... Traži nešto od jednog konobara... Ide prema toaletu.“
„Misliš li da su nas videli?“
„Mislim da jesu... Amos je klimnuo glavom Danijelu...“
„Ne mrdaj, ja ću otići.“
Lei se čekanje odužilo. Šta li Sara tamo radi?
„Uh, najzad. Dugo te nije bilo. Šta se zbiva? Što si napravila takav izraz?“
Bleda i napeta, Sara je pokušavala da se osmehne.
„Ušli su im u trag.“
„Ušli su u trag...“
„Da. Treba javiti Samjuelu i Uriju.“
„Mogu li ti pomoći?“
„Trenutno ne možeš. Vrati se u hotel, u kupovinu ćemo ići drugom prilikom.“
„Obećala sam da ću s Karmen Ortegom ići u Radio Belgrano.“
„Nemoj da menjaš plan. Idi tamo, a ja ću ti se kasnije javiti.“
Oko Lee publika je žestoko aplaudirala Ugu de Karilu pošto je otpevao Adiós pampa mía i najavio Karmen, koja se pojavila u dugoj satenskoj zelenoj haljini; voditelj je reklamirao cigarete Arizona, orkestar je odsvirao El Casino Ruso, a zatim i rumbu. Svi u sali su pljeskali. Karmen je došla po Leu.
„Če. Ideš sa mnom u garderobu da se presvučem. Je li ti se dopalo?“
„Mnogo, baš mi se dopalo. Ugo de Karil ima divan glas.“
„Prekosutra će gostovati Alberto Kastiljo, on je zvezda tanga. Sedi, neću dugo. Pomozi mi s haljinom.“
Karmen je smakla haljinu i stajala u kratkom kombinezonu od ružičaste svile, obrubljenom crnom čipkom. Bila je divna.
„Sinoć mi je, posle tvog odlaska, general Velasko postavio silna pitanja o tebi: od kada se znamo, o čemu smo pričale i slično. Nisam znala šta da mu odgovorim. Nadam se da si u redu, i da nemaš poznanike komuniste ili studente.“
„Studente?“
„Da, mnogi od njih su antiperonisti. U Kordovi su bile demonstracije protiv njega, a policija je pohapsila dosta studenata.“
„Ja ovde ne znam nikoga osim tebe i Viktorije Okampo.“
„Ja nisam problem, shvataju me kao beznačajnu glumicu. Viktorija je već nezgodnija: nju i njene prijatelje strogo nadziru.“
„Zbog čega?“
„Viktorija pripada ovdašnjoj aristokratiji, a među njima je mnogo antiperonista. Razumeš li, če?“
„Mislim da shvatam. A ti, kome ti pripadaš?“
Karmen je bacila ispitivački pogled na prijateljicu i oklevajući kazala:
„Če... znaš, politika me baš mnogo ne zanima. Kao i većina žena, ne razumem se u to i puštam muškarce da se time bakću, to im čini pravo zadovoljstvo. Nije li tako i u Francuskoj?“
„Pa, uglavnom... mada sada u Francuskoj imamo pravo glasa.“
„U Argentini još nije tako, ali se lepa Eva angažovala da ’spašava žene i ukaže im na pravi put’ pošto je i sama ’žena iz naroda’.“
„Hoćeš li da kažeš da je feministkinja?“
„Če! Svakako da nije; za nju su sve žene samo moguće suparnice, ali je uvidela, ili je to uvideo Peron, da one predstavljaju veliku društvenu silu, koja bi mogla da mu posluži. Ona sama kaže da nije ni usedelica ni toliko ružna da bi izigravala engleski tip sifražetkinje, a to su one kojima je feminizam samo neka vrsta oružja, da bi se svetile muškarcima. Smatra da većina feministkinja u svetu spada u kategoriju čudakinja. I ja to mislim. Šta ti kažeš?“
„Pa, ne znam šta da kažem, o tome nisam mnogo razmišljala. Mislim da su žene nekako predodređene za feminizam. Nisam se nikada naročito suprotstavljala muškarcima, ali mislim da sam u stanju da uradim sve što i oni, ni bolje ni gore. Za vreme rata su žene često bile prisiljene da donose teške odluke, a neke su ratovale rame uz rame s muškarcima, mnoge su i svoje živote stavljale na kocku da bi spašavale jevrejsku decu ili engleske pilote. Tada niko nije postavljao previše pitanja, prosto su činile ono što su osećale da moraju.“
„Kod nas je to složenije, naši su muškarci ’mačo’ tipovi, i mi praktično nemamo nikakva prava; očevi su nam tutori, ili su to braća i muževi. Eva je to dobro razumela, pa ohrabruje žene da se ekonomski osamostale, a da pri tom ne izgube ženstvenost. Argentinke se u tome slažu s njom. Kada kaže da su majke porodica jedine koje nemaju nikakvo osiguranje i rade bez zagarantovane plate, bez poštovanja svog rada, bez radnog vremena i slobodnih dana, bez odmora i prava na štrajk, svi tapšu. Predložila je da se majkama isplaćuje izvesna plata, što bi se izdvajalo od zarada zaposlenih, uključujući i zarade zaposlenih žena...“
„Pa to nije loša zamisao.“
„To i ja mislim. Ne treba odbaciti sve ono što jedina revolucionarna partija predlaže.“
„A šta je to?“
„Objasniću ti kasnije. Poći ću s tobom u hotel, hoćeš li me pozvati na piće?“
„Hoću, vrlo rado.“

21.


„Oprostite mi, draga prijateljice, što vas nisam dočekala, ali sam morala da odem u Mar del Platu zbog važnih poslova. Vi ćete, naravno, doći kod mene na San Isidro?“
„Doći ću na nekoliko dana. Ako vam ne smeta, ostala bih još u Plazi.“
„Kako vam odgovara. Posle božičnih praznika ću se vratiti u Mar del Platu, pa ćete poći sa mnom“, kazala je Viktorija Okampo, nameštajući naočare s belim okvirom.
„Provešćete praznike u Buenos Ajresu?“
„Hoću, a okupiću i prijatelje, uključujući i vašeg ambasadora, Vladimira de Ormesona. Poznajete ga?“
„Ne, još se nismo upoznali.“
„Videćete da je vrlo šarmantan, kulturan, privržen prijatelj; mnogo je pomogao mom prijatelju Rožeu Keloi. Doći će i moje sestre Anhelika i Silvina, pisac Alfredo Bioj Kazares, dragi Horhe Luis Borhes, Hose Bjanko i Ernesto Sabato. Biće možda još poneko, kao gospođa i gospodin Tavernije. Doveče će neko doći po vaš prtljag. Vodiču vas na ručak u London gril. Tamo obedujem kada sam u gradu. Posle toga ćemo otići na San Isidro.“
U restoranu London gril oko šanka se gurala masa posetilaca, čekajući na neki slobodan sto.
„Señora Ocampo, que alegría de verla otra vez, nos echó de menos.“15
„Gracias, Ektore.“
Ručak je protekao u prijatnom raspoloženju, a poznanici gospode Okampo su ih često prekidali u razgovoru.
Viktorija Okampo je subotom i nedeljom po podne primala prijatelje, pisce i saradnike svog časopisa, kao i strance intelektualce, koji su dolazili na čaj. Lea, koja je prethodna dva dana provela u velikoj kući na San Isidru, pomagala je domaćici i njenoj sestri Anheliki da prime goste. Čudila se, posmatrajući Horhea Luisa Borhesa kako guta ogromne količine karamela, poslastice koju su Argentinci tamanili u velikim količinama. Pesnikova sestra Nora je pričala o slikarstvu, dok je Adolfo Bioj Kazares fotografisao, Sara i Silvija Okampo su vodile neku živu raspravu, a Vladimir de Ormeson i Fransoa Tavernije su u uglu salona tiho o nečemu razgovarali; svi su govorili francuski. Lea se osećala pomalo zapostavljeno među svim tim sjajnim ljudima, koji su žučno raspravljali o nadrealizmu i politici, poeziji i ezoteriji, peronizmu i sindikalizmu. Sišla je niz stepenice verande i pošla na terasu, koja se nadnosila nad reku. Bila je velika vrućina, pa je zadigla suknju od belog platna i sela u hlad na kamen obrastao mahovinom, zagledavši se u jedrilice na vodi. Jedna je stajala nepomično naspram vile Okampo. To joj je privuklo pažnju. U njoj su bila tri muškarca: jedan je gledao u njenom pravcu, držeći dvogled. Instinktivno se povukla u hlad i nije se micala. Učinilo joj se da je veoma dugo ostala nepomična, a onda ju je prenuo šum koraka iza leđa, pa je poskočila. Naglo se okrenula.
„O, Fransoa, baš si me uplašio... Pazi da te ne vide s reke... Vidi onu jedrilicu; s nje već dvadesetak minuta neki čovek s dvogledom posmatra kuću.“
„U pravu si, to je baš čudno.“
„Bojim se. Nisam imala nikakvih vesti od Sare još od onog dana, a do danas je nisam ni videla. Shvatila sam da su ušli u trag onim ženama.“
„Da, zbog toga sam se ranije vratio iz Montevidea. Nadgledamo ih. Ne verujem da su shvatili kako smo im na tragu. Njihovi se prijatelji, međutim, veoma zanimaju za nas...“
„I za mene?“
„Da, zahvaljujući onima s broda. Izgleda, srećom, da nisu shvatili ko su Samjuel i Uri, kao ni Danijel i Amos, koji su u istom hotelu gde su i te žene; to je Husten u Korijenteu, i u njemu su uglavnom nemački gosti...“
„Kakva je to zamisao, da se ide mečki na rupu?“
„Mislim da su oni bezbedniji tamo unutra nego mi napolju. Brinem za tebe, dušo, voleo bih da si što dalje od svega, nije ovo tvoja stvar.“
„Kako nije moja stvar?... Pa zar nisu ubili Loru?“
„Osvetićemo je, ali to je neće oživeti.“
„Znam to dobro, ali ne mogu da živim s mišlju da su te ubice slobodne i bezbrižne.“
„Neće to dugo biti.“
„Šta ćete uraditi?“
„Još jednom ti kažem, ne brini o tome. Što manje znaš, biće bolje.“
Nežno ju je uzeo u naručje i privukao. Pustila ga je da radi šta hoće; osećala se bezbednije kad je bila pripijena uz njega. Zašto je sve bilo tako komplikovano? Bilo je tako lako voleti se i ne misliti na sutra. Pridigla je glavu i potražila njegove usne. Ljubili su se sa uživanjem, izgladnelo. Prenuli su se kad su začuli glasove i smeh. Sara i Viktorija su dolazile ka njima, a iza njih su išli Borhes i Bioj Kazares. Pridigli su se da ih pozdrave.
„Lea, baš sam se pitala gde ste nestali“, prekorno je kazala Viktorija.
„Vrt je divan, a reka je ogromna. Došla sam da se malo divim svemu tome.“
„Da, ovo je lepo mesto. Ko zna koliko dugo će to još biti? Šta li će biti sa ovom kućom posle mene?“
Sara je prišla i uhvatila je za ruku.
„Draga gospođo, ima vremena i da se o tome misli.“
Jedrilica s reke se polako udaljavala. Jedino je Lea to uočila, i spopala ju je muka.
Vratili su se u kuću, a Fransoa je uhvatio Leu pod ruku.
„Baš sam te se zaželeo. Što ne dođeš sutra u Buenos Ajres? Imaš li još uvek sobu u hotelu?“
„Da.“
„Zamoliću Saru da te pozove; to će biti manje čudno nego da te ja zovem.“
„Svakako, misliš na sve“, reče ona pomalo sarkastično. „Dobro, doći ću sutra.“
Većina gostiju se pozdravila i otišla. Ostali su Silvina Okampo, Bioj Kazares i Borhes.
Za večerom, u ogromnoj trpezariji s teškim nameštajem, Lea se trudila da prati Borhesovo izlaganje, a on je majstorski prelazio s teme na temu, ne vodeći mnogo računa o slušateljki.
„Volite li mostove?... Treba da odete na most Alsina, to mi je omiljeno mesto u Buenos Ajresu.“
„Horhe, neću vas pustiti da vodite malenu u taj užasni kraj, sav je prljav i mračan“, rekla je Viktorija.
„Vaša sestra ne misli tako. Silvina i ja smo često besciljno lutali ulicama našeg grada, tražeći razonodu. Nažalost, bez uspeha. Volim ružnoću svog grada, skoro kao i njegovu lepotu. Treba hodati gradom, ići kroz predgrađa, osluškivati u noći. Sećam se jedne duge šetnje po okolini Buenos Ajresa, pre rata, kada mi je društvo pravio Drije de la Rošel; bilo je kasno, a mi smo dugo hodali, i stigli do sela. Videli smo kako se ravnica širi, kuće se proređuju i postaju sve niže. On je našao načina da sve to opiše. Mi, argentinski pesnici, godinama tražimo načina da to izrazimo, a on je odmah uspeo. Jednog jutra smo se zgledali, a on je kazao: ’Horizontalni vrtlog.’ To je bilo tačno to. Treba biti Francuz pa tako jasno izraziti ono što mi Argentinci osećamo. Francuska je vodeća zemlja u književnosti. Mislim da je to jedina zemlja u kojoj sve ljude zanima književnost. Nije to pitanje književnih krugova, niti raznih škola. Možda je to deo francuskog duha, da se sve posmatra u svojoj istorijskoj ulozi; to se drugde ne dešava, zar ne?“
Lea svakako nije mogla da kaže da li se to drugde dešava. Borhes je zatim govorio o Floberu, Šopenhaueru, Stivensonu, Kiplingu, Oskaru Vajldu... Od Flobera je čitala samo Madam Bovari, a od Kiplinga Knjigu o džungli... što svakako nije bilo dovoljno za razgovor s ljudima koji su žonglirali francuskim, italijanskim, španskim i francuskim jezikom. Lea se osećala glupavo i neznalački... a to joj se nije sviđalo. Malo-pomalo, udaljila se u mislima od tog skupa i našla se ponovo na Montijaku, u vremenu onih večera na kojima su njen otac i stric Adrijen pričali o svojim omiljenim knjigama. Kao devojčica ih je oduševljeno slušala i radovala se kada bi joj bio poznat naslov knjige, ili makar mesto gde je knjiga stajala u biblioteci. Ona je jedina od dece pomagala ocu da ređa knjige. Kasnije je počela da čita, po azbučnom redu. Tako je pročitala dosta romana Edmonda Abua: Učitelj Pjer, priču o isušivanju Landa, Gorski car, Oživeo: čudnovata istorija jednog pukovnika... Pročitala je i osamnaest tomova memoara vojvotkinje Abrantes, Filozofske stihove Luize Akerman, Irenu i evnuhe Pola Adama. Kad je stigla do slova b, progutala je Nesretne supružnike i Nesrećne ljubavnike Bakilara de Arnoa, a zatim se bacila na Balzakovu Ljudsku komediju. Od De Konstana je pročitala Adolfa, a od De Farerea Pušače opijuma. Nije zaboravila ni Delija, ni Korneja. Kad je stigla do slova F, odustala je od abecednog reda i počela da, u skladu sa inspiracijom, luta po slovu M, gde je našla Morijaka i Montenja, a zatim je otišla na slovo R, i tamo otkrila Remboa i Rebua... Čudili su se kako je s Pola Buržea stigla do Voltera, a ona je ljutito odgovarala da su to „samo knjige“. U to vreme je čitanje za nju bilo bekstvo od sveta i stvarnosti. Stil, tema, epoha, ništa od toga joj nije bilo važno, samo je želela da uživa u čitanju i da otkriva nove pisce. Tek mnogo godina kasnije je počela da shvata razliku između vredne književnosti i one druge, ali nije odustala ni od te druge.
„Da bi nešto bilo dobro napisano, treba pisati dušom i telom, a pri tom se ne zna kakav će biti ishod...“
Ko li je to kazao? Lea je malo poskočila, kao da se probudila iz sna.
„Lea, gde ste? Izgubljeni u mislima?“
„Mislila sam na oca i na knjige koje volim.“
To je kazala kao neko ko se budi iz sna. U tih nekoliko trenutaka odsutnosti, udaljila se od Argentine, od mračnih ulica o kojima je govorio pesnik, od te velike kuće i finih, kulturnih gostiju, od pretnji upućenih njenim prijateljima, od sećanja na Lorinu smrt... Sa žaljenjem se vratila u stvarnost.
„Ako dopustite, Viktorija, povući ću se, oči mi se sklapaju. Ne ljutite se?“
„Ne. Mora da smo vam dosadni s našim raspravama o književnosti.“
„Niste, ali kada vas slušam, uviđam kolika sam neznalica.“
Nije primetila kratak bljesak interesovan ja u kratkovidim Borhesovim očima.
Narednog dana ju je Viktorija Okampo odvela u Ulicu Florida i ostavila je ispred Kluba Džokej. Lea se bez žurbe zaputila ka hotelu Plaza, usput gledajući izloge. Bilo je toplo, pa su žene bile odevene u kratke haljine sa cvetićima, a muškarci su ih žudno posmatrali, pijuckajući čaj mate i pušeći male crne cigare. Lea je bila meta njihovih upornih i bestidnih pogleda; osećala je da je svlače pogledom, a poneko bi se i očešao o nju. Nije joj bilo neprijatno - shvatala je to kao priznanje svojoj lepoti. Te želje, koje je osećala oko sebe, podsticale su i njenu želju. Kroz nekoliko trenutaka će se naći u naručju čoveka koga voli, ništa drugo nije bilo važno. Dugo je stajala pred jednom radnjom s „pariskim modelima“; zeleni komplet s belim obrubom bio je divan, a ona haljina s prugama raznih boja dosta otvorena... Kakvo je to lice ugledala u staklu izloga pored haljine?... Što se osećala neprijatno?... Bilo je mnogo mržnje u pogledu koji je taj čovek uputio njenom odrazu u staklu... Okrenula se... Čovek je bio zatečen i povukao se, ali je i dalje zurio u nju, a zatim se okrenuo i brzo se udaljio. Prošla je pored redakcije novina Nasion i gurnula prolaznika koji je čitao nekakve spiskove izložene ispred zgrade. U tom kratkom času je prepoznala gospodina Bartelemija. Zatim su se on i čovek kraj njega izgubili u gomili.
Vreme više nije delovalo tako lepo, prodavnice nisu bile tako privlačne, ni ulice tako vesele; svuda je osećala opasnost, Lea se jedva uzdržala da ne potrči. Prvi put otkako je došla u Buenos Ajres, nije zastala ispred divne cvećare na uglu kraj hotela.
„Imate poruku, gospođice“, rekao je recepcionar i pružio joj poruku i ključ.
Taksijem je stigla do ugla ulica Suarez i Nekočea, u četvrti Boka. Kakva je to samo zamisao, da joj zakaže sastanak u tom kraju? Osvrtala se i pokušavala da se orijentiše. Nije bilo lako snaći se u tom gradu gde su se ulice sekle pod pravim uglom; lakše joj je bilo u vijugavim uličicama u Parizu i Bordou. U Buenos Ajresu je imala utisak da se stalno vrti u mestu. Ovaj kraj je bio drugačiji: nije bilo radnji, kuće su bile bedne i niske, pločnici upali, puni otpadaka. Videla je samo nekoliko zatvorenih barova i kafea. Izgledalo je da u tim ranim popodnevnim satima svi u kraju spavaju, izmoreni letnjom vrućinom. Neki izgladneli pas je prišao da joj onjuši noge i pobegao kad je napravila preteći pokret. Zapela je za koren koji je drvo širilo ispod pločnika i kroz zube opsovala. Svetio ju je zaslepljivalo i pored slamnog šešira koji je imala na glavi; znoj joj je tekao niz leđa i između dojki. Zar u toj prokletoj četvrti nikoga nema? Kroz nizak prozor, pri samom tlu, dopirali su zvuci pesme Karlosa Gardela. Lea se nagnula. Mada je bio polumrak, uspela je da vidi stolove i stolice. Na stolovima je videla prljave čaše i tanjire, a u dnu šank s nizom boca. Kraj prozora je bilo malo stepenište, s četiri ili pet stepenika. Sišla je, držeći se za prljavi zid. Nekoliko minuta nije ništa videla u tami. Posle vrućine na ulici, hladan vazduh, koji je strujao od velikog ventilatora, delovao je prijatno. Osim glasa Karlosa Gardela i zujanja ventilatora, nije ništa čula. Postepeno se navikla na polumrak. Prostorija je bila prazna, nigde nije bilo ni vlasnika ni gostiju. Kako li se na španskom kaže: „Ima li koga?“ Da bi najavila svoje prisustvo, počela je da kašlje, gurala je stolice. S radija se čuo Tulusenov glas, koji je zatim zamukao, a čula se neka najavljivačica. Setila se kako Karmen Ortega drži mikrofon... Na prljavim belim zidovima videli su se portreti glumaca, u potamnelim pozlaćenim okvirima; jedan je podsećao na nekoga... Nesumnjivo, bila je to Eva Peron, smeđa i sa oblijim licem, a potpis „Eva“ bio je ispisan krupnim slovima.
Lea se opet popela uz stepenice i izašla na ulicu, i dalje pustu i pobelelu od žege; vratila se dole i sela na stolicu. Ipak je unutra bilo bolje, a neko će se već valjda i pojaviti. Bila je gladna. Iza šanka je ugledala crvenkastu zavesu koja je pokrivala neki prolaz, valjda za kuhinju. Odmakla je zavesu i osetila neprijatan miris masnoće. Nije bilo drugog svetla osim onoga iz glavne prostorije, pa je hodala pipajući, u neprijatnoj tišini. Stopalom je udarila u nešto meko i, sva prestravljena, jedva zadržala krik. Sagnula se, drhteći. Napipala je opruženo telo; pod rukom je osetila otkucaje srca. Zgrabila je telo za ramena i odvukla ga u salu.
„Fransoa!“
Oči su mu bile zatvorene, a kosa natopljena krvlju. Uzela je malo vode sa šanka i polila mu čelo... Ječeći je pomerao glavu levo-desno, a zatim je otvorio oči.
„Fransoa!“
S mukom se pridigao.
„Daj mi nešto da popijem.“
Koju da uzme od svih onih boca?... Nasumce je dohvatila jednu i osetila da je puna tečnosti. Poslužiće! On je naglo povukao gitljaj, zagušio se, zakašljao, pljunuo, opsovao.
„Pa to nije alkohol, već vitriol!“, povikao je i povukao još jedan gutljaj.
Uspravio se, držeći bocu, u košulji krvavoj i polivenoj pićem.
„Jesi li odavno došla?“, upitao je.
„Ne znam, možda pre dvadeset minuta. Šta ti se desilo?“
„Zakazao sam ti sastanak ovde jer sam mislio da je neupadljivije od tvog hotela. Bio sam žedan, pa sam ušao u bar, a neki mornari i lučki radnici su ručali...“
„Ja nisam videla baš nikoga.“
„Valjda su pobegli. Bio sam ovde nekoliko trenutaka, a onda me je neko napao s leđa. Valjda su mislili da sam mrtav, čim su svi pobegli. Jesi li me ovde našla?“
„Ne, bio si u kuhinji.“
„Ništa ne shvatam... Ne treba duže da se zadržavamo, mogu da se vrate, osim ako nisu otišli da obaveste policiju, što ne bi bilo mnogo bolje.“
„Pa ne možeš nikuda da ideš takav, treba ti lekar.“
„To ćemo kasnije videti. Dođi!“
U Ulici Nekočea osim nekoliko pasa nije bilo nikoga: izgledalo je kao da su se stanovnici odselili.
„Hajdemo prema Aveniji Don Pedra de Mendoze, duž reke Rijačuelo, tu ćemo naći neki prevoz.“
U toj aveniji su pronašli neki rasklimatani autobus, koji je pokušavao da izbegne rupe u pločniku. Tavernije mu je mahao da stane i on se uz škripu zaustavio.
„Uđi!“, kazao je Lei i ugurao je.
Na vetrobranskom staklu je bilo raznih amajlija, slika svetaca i Bogorodice, fudbalskih zvezda, dečjih slika, pinap devojaka, i sve se to truckalo, u ritmu vožnje.
„¡Che! ¿Señor, fue su mujer que lo puso en tal estado?“
„Es muy celosa.“
„Ya veo“,16 kazao je vozač s puno razumevanja i prodao im karte, ne puštajući volan.
Seli su u dno autobusa, stisnuti između dve starije gospođe s mnoštvom paketa. Dok su se vozili, nisu kazali ni reči. Lea se pribila uz njega i osećala kako je postepeno napušta strah.
Vozač je stao pred nekom velikom zgradom i doviknuo im na španskom, pokazujući rukom:
„Señor, tendría que ir a curarse al hospital.“
„Gracias. Es una buena idea.“17
Fransoa i Lea su izašli.
„Hej, taksi!“
„A bolnica?“, pitala je Lea.
„Nekom drugom prilikom, uđi u taksi... U francusku ambasadu, molim!“
„Tavernije, jeste li sigurni da ništa ne krijete od mene?“
„Ali, gospodine ambasadore!...“
„Dobro, samo vi čuvajte svoje tajne, ali ne računajte da ću vas spašavati od peronističke policije. S generalom Velaskom se ne treba šaliti. Ako mu vi i vaši prijatelji padnete šaka, neću moći ništa da uradim. Uputstva naše vlade su jasna: nikakvih sukoba sa Argentincima.“
„Ne brinite, gospodine ambasadore, nemamo ništa protiv argentinske vlade.“
„Ne želim da znam protiv koga nešto imate...“
„Ama nemamo ništa ni protiv koga, dragi prijatelju.“
„Nemojte misliti da sam budala, Tavernije, imam i ja doušnike. A šta je s tom devojkom, koja je kod moje žene?“
„Gospođica Delmas?... To je Sarina prijateljica, iz odlične porodice iz Bordoa...“
„Iz Bordoa?... Pa dobro... A šta ste tražili u tom sumnjivom kraju?“
„U to doba dana, Boka je prilično miran kraj. Hteo sam da joj pokažem najživopisniju četvrt u gradu.“
„Najživopisniju... Devojci je mesto u radnjama u Floridskoj ulici, a ne u Boki, čak ni u jedan po podne... I zašto je došla u Argentinu tako sama, bez pratnje?...“
„Niste obavešteni, Vladimire, danas devojke putuju bez pratnje“, kazao je Tavernije, smejući se.
„E pa to je pogrešno. U svakom slučaju joj kažite da bude oprezna. Odsela je kod gospođe Okampo, čini mi se?“
„Da, upoznale su se u Nirnbergu.“
„U Nirnbergu?... Pa kog je vraga mlada devojka, poput gospođice Delmas, radila u Nirnbergu?“
„Prisustvovala je suđenju nacistima.“
„Prisustvovala je suđenju!... Nemam reči!... Nemojte mi reći da je bila deportovana?... Sirotica!“
„Nije, bila je u Crvenom krstu. Ako vas zanima, mogli ste da je pitate.“
„Ne želim da budim neprijatna sećanja. Ne želim nikoga da podsećam na te strašne dane.“
„Čini mi se da je to, ipak, teško zaboraviti.“
Ton kojim je Tavernije to izgovorio naveo je Vladimira de Ormesona da začuđeno podigne obrve.
„Nisam to hteo da kažem. Svakako mislite na svoju ženu?... Divim se gospođi Tavernije i njenoj hrabrosti, a vi ste mi ukazali poverenje da mi ispričate o njenoj mučnoj prošlosti... Da li i gospođica Delmas to zna?“
„Da, ali ona je jedina među našim prijateljima koja to zna.“
„Dobro, imaću to u vidu. Hajde da se vratimo damama.“

22.


Posle osam dana provedenih kod Viktorije Okampo u Mar del Plati, Lea prosto nije znala kako da odgovori na brojne pozive mesne „zlatne mladeži“. Bilo je tu poziva za šetnje kraj mora, za odlazak na izlete na neko od susednih estancias, na izlete biciklima, na partije tenisa i golfa, na večernje plesove i čaj, kod jednih ili drugih prijatelja. Svi su se otimali oko mlade Francuskinje, gošće jedne od najviđenijih ličnosti u Mar del Plati.
Za Božić i Novu godinu u Buenos Ajresu su išli na balove i proslave. Lea i Sara su bile prave kraljice francuske naseobine i ulepšavale su večernje zabave u francuskoj ambasadi. Nije bilo nikakvog novog napada na Tavernijea, nije bilo reči ni o nacistima, Samjuelu i Danijelu Zedermanu, ni o Uriju ben Zoharu, ni Amosu Dajanu, koji su se u Buenos Ajresu ponašali kao obični turisti. Karmen Ortega je odvukla Leu i Saru kod učitelja tanga. Zamršene figure tog plesa, kao što su sentada, očo, korida, nisu bile tajna za Karmen. Sara se pokazala kao nadarena učenica, a Lea je mešala korake.
„Nežnije, nežnije!... Prepustite se vođstvu!“, govorio je nekadašnji čuveni plesač tanga, učitelj Arturo Sabatini, s proređenom kosom i pretesnim odelom ispod koga se video stomak, nedovoljno utegnut korsetom.
Soba u Viktorijinoj kući gde je Lea odsela, imala je, kao i sve druge sobe, cvetne tapete i one sa slikama ptica, prikladne zavese i nameštaj od obojenog drveta. U atmosferi opšte opuštenosti, ti biljni motivi su davali sobama neku notu prašume, čemu su doprinosili i tepisi s krupnim ružama. Lepa drvena građevina s balkonima i verandama koje su gledale na ogroman vrt, donekle ju je podsećala na Montijak. Anhelika i Viktorija Okampo su je malo podsećale na tetke Estel i Lizu de Monplejne. Vlasnica imanja je ujutru uvek radila za svojim šestougaonim radnim stolom, a ostavljala je sestru i vernu služavku Fani da se bave svakodnevnim poslovima. Uveče se s Leom i prijateljima šetala po bašti, a nekada bi sela na klupu i recitovala pesme. Lea je volela te trenutke mira i sete. Počela je i da se pomalo dosađuje - nedostajao joj je Fransoa, i želja za njim joj nije dala noću da zaspi. Sama sebe je milovala i to joj je raspaljivalo čežnju. Kratak sastanak u hotelu, posle posete ambasadi, činio joj se kao nešto iz daleke prošlosti. Moderne igre, kao merenge i samba, kupanje u moru, poluobnaženog tela, sunce, preduzimljivi muškarci, sve to ju je bacalo u takvo stanje da se osećala kao keruša u teranju. Ako je Fransoa želeo da bude dobra, trebalo je da dođe do nje.
U kratkim pantalonicama i belim sandalama, s maramom na glavi, Lea je vozila bicikl avenijom koja se pratila liniju obale. U golf-klubu se pridružila Haimeu Ortizu i njegovoj sestri Giljermini. To dvoje, nešto mlađi od Lee, pripadali su grupi mladića i devojaka koji nisu mislili ni na šta drugo do na dobar provod. Poticali su iz najuglednijih argentinskih porodica i nemilice su trošili roditeljski novac.
Giljermina Ortiz i njena drugarica Mersedes Ramos dotrčale su do Lee.
„Krijete nešto od nas, draga moja, čeka vas jedan veoma zavodljiv gospodin... Nemojte se toliko čuditi, on je Francuz, baš kao i vi.“
Fransoa... to bi mogao biti samo Fransoa... čovek koji je toliko uzbudio te balavice...
Pustila ih je da je odvuku na terasu, gde je elegantno odevena gomila sveta pijuckala i ćaskala, do stola za kojim je sedeo Fransoa Tavernije, okružen trima devojkama, koje su bile potpuno osvojene njegovim šarmom.
„Evo ga“, rekla je Giljermina.
Opušteno se okrenuo. Argentinska klima mu je prijala: taman ten je naglašavao svetlu boju njegovih očiju i pristajao je njegovoj životinjskoj privlačnosti. Po onome kako su se pogledali, svi prisutni su mogli da zaključe da se to dvoje vole. To besramno prisvajanje pogledom; Tavernijeu je bilo jasno da su svi pogodili o čemu je reč i da bi to moglo biti opasno, ali šta da se radi kad je ona delovala tako poželjno? Prilikom svakog novog susreta bila je sve lepša! Skoro da je prasnuo u smeh zbog zbunjenih devojačkih lica, kada su se rukovali kao stari drugari.
„Kako ti je žena?“, pitala je Lea i izazvala još veću zabunu.
„Dobro je, šalje ti najsrdačnije pozdrave.“
„Imate sigurno mnogo toga da kažete jedno drugome, pa ćemo vas ostaviti“, kazala je Mersedes. „Dođite, devojke!“
Fransoa i Lea su pričekali da se one dovoljno udalje, pa su prasnuli u veseo smeh. Prišao im je konobar.
„Šta ćeš da popiješ?“
„Jedan naranja bilz.“
„Dos, porfavor!“
„Muy bien, señor!“
„Radujem se što si tu. Šta radiš ovde, i gde je Sara?“
„I ja se radujem što te vidim. Imao sam sastanak s Čileancima, u Mar del Plati. Posle njihovog odlaska čuo sam ove devojke kako pričaju da te očekuju, pa sam kazao da te i ja čekam. Sara se vratila u Buenos Ajres.“
„Što nisi došao u Viktorijinu vilu?“
„Da se nismo sreli, došao bih. Moram odmah da se vratim u Buenos Ajres. Danijel je nestao.“
„Danijel?“
„Da, nema ga već tri dana.“
„Poslednji put su ga videli u pivnici ABC, koju posećuju nacisti. Amos i Uri prate jedan trag, a pomaže im novinar lista La Plata cajtung.“
„A Samjuel?“
„Poludeo je. Sari je potvrđeno da su Roza Šefer i njena pomoćnica Ingrid Zauter u Buenos Ajresu. Smestile su se u hotel Husten, i izlaze samo noću, u pratnji tri ili četiri čuvara.“
„Zar nije i Danijel bio u istom hotelu?“
„Jeste. Uoči nestanka mi je kazao da će otići iz hotela: osećao je da tu više nije bezbedan.“
„Je li policija obaveštena?“
„Manje-više. Juče sam sreo generala Velaska u francuskoj ambasadi. Pitao me je, u neobaveznom razgovoru, jesam li čuo za cionističke mreže koje se bave poterom za nacistima. Nisam siguran da sam bio ubedljiv u tvrdnji da o tome ne znam ništa.“
„Vratiću se u Buenos Ajres.“
„Ne dolazi u obzir. Sve će se verovatno ubrzati. U manjoj si opasnosti u Mar del Plati. U Buenos Ajresu vlada takva atmosfera sumnjičenja da bi te možda ispitivali. Peronistička policija je pohapsila mnoge ljude; studente, komuniste, strance...“
„Pa to je još jedan razlog da budem s tobom.“
„Molim te, Lea, nemoj da praviš još veću zbrku. Ako zbilja želiš da mi učiniš po volji, uhvati prvi avion za Pariz...“
„Ne voliš me, inače ne bi...“
Grubo ju je dočepao za ruku.
„Ćuti, glupačo, da te ne volim bilo bi mi svejedno jesi li ovde ili na nekom drugom mestu. No stalo mi je do tebe. Nadam se da ćemo se jednog dana naći daleko od svega ovoga. Ostani barem u Mar del Plati, kod Viktorije Okampo.“
Bilo je stvarne brige i preklinjanja u njegovom glasu. Lea je bila ganuta.
„Dobro, kako hoćeš.“
„O, hvala, draga, ne znaš koliko mi je laknulo. Sada moram da idem.“
„Zar već?“
„Treba da prevalim četiri stotine kilometara, po groznim putevima, a uveče me iščekuju.“
„Kada ću te opet videti?“
Nije odgovorio, ali ju je njegov pogled skoro naveo da mu se baci u naručje. Osećala je da joj se celo telo zateglo u naporu borbe protiv te želje. Pružila mu je opuštenu i drhtavu ruku.
„Molim te... nećeš valjda da plačeš?“
Odmahnula je glavom, očiju punih suza.
Dok se udaljavao, osećala je da joj se srce čepa.
„Je li vam prijatelj otišao?... Šteta što je tako zgodan čovek oženjen“, kazala je Giljermina.
„Da li su svi Francuzi takvi?“, pitala je Mersedes.
Lea se napregla da, uz smeh, odgovori:
„Svi su takvi. Morate da zamolite roditelje da vas pošalju u Francusku.“
„Vidim da ste vesele, devojke... Može li se znati šta je tako zabavno?“, pitao je Haime Ortiz, koji se približavao s još dvojicom mladića.
„Pričale smo o Francuzima.“
„Draga Giljermina, nisu važni Francuzi, nema nigde boljih od Argentinaca, to bi morala da znaš“, kazao je Fransisko Martineli i zagrlio je.
„Lud si, nemoj pred mojim bratom“, kazala je, izvlačeći se. „Pazi, evo i majke.“
Približavala se žena u haljini za plažu, prilično našminkana i preplanula, s velikim šeširom na glavi. Mladići su ustali i naklonili se.
„Dobar dan svima. Moj muž sutra organizuje veliku zabavu na našem imanju, biće i brazilski orkestar...“
„Ura!... Divno!... Kakva sjajna zamisao!...“
„Vi ste, Lea, naši, naravno. Moj muž je toliko slušao o vama od dece da želi da vas upozna... Nemojte se buniti, bila sam u Viktorijinoj vili, i domaćica je dala pristanak.“
Što da ne?, mislila je Lea. Malo ću se zabaviti.
„Videćete, nećete se razočarati, imanje Ortizovih je jedno od najlepših u kraju“, kazao je Haime. „Kada krećemo, mama?“
„Sutra rano ujutru. Ostaćemo tri dana. Moj muž je već tamo s prijateljima. Dakle, Lea, Haime će sutra u šest doći po vas.“
„Hvala, gospođo, videćemo se sutra.“
Velika kola su u oblaku prašine poskakivala po drumu. Svuda unaokolo su se videla samo polja, a povremeno bi po šumici poznali da je u blizini estancia. Stada goveda su lutala po tom predelu. Zemljani put se pružao ka horizontu, i ubrzo su ugledali grupu jahača.
„Bližimo se imanju“, kazao je Haime, „to nam tatini gauči dolaze u susret.“
Lea se čudila njihovoj odeći i čizmama sa otvorenim vrhom kakve su neki od njih nosili; široki opasači, ukrašeni metalnim novčićima, pridržavali su vrećaste pantalone, preko kojih su neki imali neku vrstu kratke suknje.
„To se zove čiripa. Ispred njih se nalazi presavijeni pončo, nose ga kao prekrivač.“
„A one kugle, što vise?“
„To su boleadoras; služe za zaustavljanje goveda i konja, koji pokušavaju da beže. Bičevi sa srebrnom drškom se zovu rebenke, a veliki noževi fakon. To su ponositi ljudi, i sjajni jahači.“
Jašući ispred automobila, konjanici su ih poveli kroz ogroman drvored. Posle sve one vrućine i prašine, ta hladovina je bila dobrodošla. Vozili su se tako oko jedan kilometar. Na kraju drvoreda uzdizala se velika zgrada od drveta, s jednim spratom i terasama koje su gledale na veliki travnjak. Na njemu su stajali neki ljudi i raspravljali. Domaćin je požurio u susret gostima.
„Vi ste gospođica Delmas?... Dobro došli na estansiju Ortizovih. Još ste lepši nego što je tvrdio moj sin. Imam za vas iznenađenje; tu je jedan od vaših prijatelja, istovremeno i moj, koji mi je iznenada došao u posetu.“
„Prijatelj?“
„Da, gospodin Van der Ven.“
Lea je jedva prikrila nelagodnost.
„Dobar dan, Lea; svet je ipak veoma mali. Kada sam čuo da dolazite, rado sam prihvatio poziv svog prijatelja Ortiza. Dobro sam uradio, zar ne?“
„Naravno“, odgovorila je, misleći da bi ga najradije poslala do vraga.
„Vidim da se vaš boravak u Argentini lepo odvija. Eto, upoznali ste već porodice Okampo i Ortiz, a one su od najuglednijih.“
„I vi imate dobre veze.“
„Pa, to poslovi zahtevaju, draga moja. Kako su šarmantni Tavernijeovi?“
„Dobro su, mislim.“
„Nemojte reći da ne znate šta rade, vi ste tako bliski.“
Giljermina ju je izvukla iz te zbrke.
„Dođite, Lea, da vam pokažem vašu sobu. Pored moje je, pa možemo da brbljamo do mile volje.“
Kuća je, s dosta viktorijanskog nameštaja, tamnih portreta predaka i elegantnih bronzanih statua, kao i debelih tepiha, odisala udobnošću i bogatstvom. Iznad stepeništa je visila tapiserija iz XVIII veka, u prigušenim tonovima, na kojoj je predstavljen Solomonov sud, što je Lei privuklo pažnju.
„Dopada li vam se?“, pitala je Giljermina. „Ja je mrzim. Kad sam bila mala, stalno sam bila u panici da će me car zgrabiti i preseći napola. Svaki put kad bih prošla tuda, vriskala sam, pa su me prebacili u prizemlje, kod dadilje.“
„Jednoga dana sam se obukao kao Solomon; da ste je samo videli!... Morali su da je hvataju lasom.“
„A ti, kad sam se ono ogrnula čaršavom da izigravam duha - ni tebe niko nije mogao stići.“
„Tačno je, no to je bilo davno. Priznaj da se i sada bojiš kralja Solomona.“
„Nije tačno“, rekla je Giljermina, crvena od besa.
„Jeste, istina je.“
„Deco... Dosta tog koškanja. Šta će vaša prijateljica pomisliti?... Misliće da imate po osam godina“, kazala je gospođa Ortiz s vrha stepeništa.
Brat i sestra su pokunjeno slegli ramenima, odmeravajući se mrkim pogledima.
Baš poput Lore i Fransoaz, mislila je Lea. No čim se setila Lore, rastužila se. Srce joj se steglo od bola. Tužno je otišla do svoje sobe.
Soba je bila lepa, prava devojačka, nalik onim u holivudskim filmovima - s krevetom ukrašenim belom čipkom. Osećao se miris voska i lavande, upravo kao na Montijaku. Ponovo ju je obuzela tuga. Kuća joj je sve više nedostajala. Šta uopšte radi tu, daleko od svega što jeste njen život? Šta to traži? Prožeo ju je bol: po glavi su joj se misli rojile kao zarobljene ptice, a nemir koji joj je vladao u duši, terao ju je da se ushoda po sobi slično zveri u kavezu.
Lea se probudila naglo, osetivši bol u slepoočnicama. Koliko li je sati?... Bio je još mrak.
Večernja zabava se kasno završila. Posle večere su gauči prikazivali jahačke veštine, neki pevač je pevao setne pesme, Haime je plesao sa sestrom: bilo je sambe, merengea, bugi-vugija. Lea je plesala kao pomamna, celim telom se bacala za ritmom. Domaćin Manuel Ortiz i Rik van der Ven su često prekidali razgovor da bi je posmatrali. Mnogo je pila. S Haimeom je odigrala jedan argentinski tango, što im je donelo aplauze. Rik ju je pozvao na jedan lagani ples i osećala se prijatno u njegovom naručju, što ju je dovodilo do besa. Posle je odigrala joj jedan ples, a zatim je - pitala se zašto - otišla s njim u vrt i nije se bunila kad ju je poljubio... Je li to bilo piće, ili nedostatak muškarca?... Lea je ustala u mraku i polako se napila vode, a zatim razgrnula zavese s prozora. Sve je bilo veoma mirno, nigde ni zvuka ni svetla. Ipak se dole video krug svetla, neko je išao s lampom... svetio se bližilo... trojica ili četvorica su dovukla neki težak zavežljaj... šaputali su nešto na španskom... lampa je osvetlila jedno lice, bio je to gospodin Ortiz... Šta je tu radio sa zaverenićkim izrazom lica?... Iz tame se pojavilo još jedno lice... Rik van der Ven!... Jedan od onih nosača je govorio nemački... Lea se povukla unatrag, sva obamrla od straha... nije moguće... mora da sanja... Mislila je da je prepoznala glas onoga koga su zvali Bartelemi... A onaj drugi je bio... šta radi Ortiz s tim okorelim nacistima?... Onaj zavežljaj - je li to bilo telo?... Ona četvorica su se udaljila... Čuo se zvuk motora... Posle nekog vremena su se upalili farovi... i nestali među drvećem. Lea je, u potpunom mraku, otvorila vrata sobe; noćne svetiljke su obasjavale pust hodnik. Izgledalo je da svi u velikoj kući spavaju. Malo je oklevala pred Giljermininim vratima... pa se zaputila ka stepeništu. Car Solomon je zbilja grozno izgledao, i kao da ju je pogledom prekorevao. Prizemlje je bilo o mraku... ali ne sasvim. Na drugom kraju velikog salona se naziralo neko slabo svetio... Lea se približavala, nastojeći da ne naleće na nameštaj... Odjednom su se vrata otvorila, a ona je imala tek toliko vremena da se baci iza kanabea... Haime je izašao i ostavio vrata otvorena... Iz odaje je dopirao jak miris cigara... Ljudi su stajali i nešto tiho pričali. Ne!... Mora biti da sanja!... Tamo na zidu... portret i dve zastave!... Taj portret i te zastave!... otkud ovde?... Sara i Samjuel su bili u pravu!... Svuda!... Ima ih svuda!... Nisu mrtvi!... Čuo se zveket čaša i otvaranja boca... Haime se vratio gurajući pokretni bar s bocama... Vrata se zatvoriše i začuše se radosni povici... zvuk čepa koji izleće iz boce šampanjca... tišina... A zatim, bučno, glasno, zagrobno, prokleto jasno, u mirnoj argentinskoj noći začulo se jedno horsko: „Hajl Hitler!“

23.


„Lea, požurite, čekamo vas da idemo na lagano jahanje po pampasu“, vikala je Giljermina kroz zatvorena vrata.
„Dolazim...“
„Pa što ste se zaključali?... Nosim vam čaj... Požurite, muškarci su odavno otišli.“
Lea se brzo podigla iz kreveta i razgrnula zavese. Sklopila je oči pred jakim svetlom. Otišla je pod hladan tuš... Osetila je kako joj se telo postepeno vraća u normalno stanje... i morala je da se pridrži za klizavi zid. A ono noćas? Je li to bio košmar? Skliznula je niz zid, sklupčala se pod mlazom vode... Pripala joj je muka... Povratila je... Žestoko lupanje po vratima ju je povratilo iz tog košmara. S mukom se izvukla iz kabine za tuširanje, umotala se u ogrtač i mokre kose otišla da povuče rezu s vrata.
„O!... Pa šta vam se desilo?... Zabrinuli smo se za vas!... Zvali smo vas više puta i pozvali ljude da razvale vrata... Kako samo izgledate!... Jeste li bolesni?... Mama, mama, Lei nije dobro!...“
„Neka, Giljermina, nije mi ništa naročito. Loše sam spavala, i to je sve. Veoma me boli glava.“
„Pa, to me ne čudi, strašno ste bledi, da se čovek uplaši! Sigurno ste sinoć previše popili.“
„Šta se zbiva? Kazali su mi da ste bolesni“, rekla je gospođa Ortiz, ulazeći u sobu u odelu za jahanje, s bičem u ruci.
„Da, gospođo, ali nije ozbiljno. Ako mi dozvolite, ostaću u sobi...“
„A naša šetnja?“, pitala je Giljermina razočarano.
„Pa to ništa ne menja. Idite vi. Ja ću se odmoriti da večeras budem u formi.“
„Jeste li sigurni da vam ne smeta da ostanete sasvim sami?“
„Ne, Giljermina, hvala, uopšte mi ne smeta. Lepo se zabavite. Oprostite, gospođo.“
„Nemam šta da oprostim, naložiću da vam pripreme nešto lagano za jelo. U međuvremenu popijte ovaj čaj.“
„Mnogo vam hvala.“
Pošto je popila dve šolje čaja, Lei je bilo malo bolje i mogla je jasnije da sagleda situaciju: trebalo je osušiti kosu, obući se, proveriti je li sinoć doneto neko telo i naći se s Tavernijeom, ili stići do Viktorije Okampo. Otvorila je vrata na drugom kraju salona, gde se sinoć održavala ona strašna ceremonija. Tu je bila biblioteka od tamnog drveta, osvetljena lepim lampama; nije bilo ni portreta ni zastava, bilo je to mirno i udobno mesto. Na stolu je stajao telefon... Lea je podigla slušalicu. O, ne!... Nije joj palo na pamet da devojka s centrale govori samo španski!... Besno je spustila slušalicu. Lutala je po kući i molila poslugu da joj pozovu jedan broj: samo su zbunjeno odmahivali glavama.
Sunce je bilo visoko na nebu; na jednoj fotelji na verandi je ugledala slamni šešir. Stavila ga je na glavu, prešla preko travnjaka i ušla u drvored. Dosta dugo je hodala, zanesena u misli, kad je začula šum motora. Instinktivno se povukla s druma i zaklonila se za drvo: baš kao za vreme rata, mislila je. Prašnjavi kamiončić je polako prošao drumom. Unutra su bila dvojica naoružanih ljudi, koji su pažljivo zagledali sa obe strane puta. Pripijena uz tlo, Lea je sebi čestitala što je odenula tamnu odeću. Vozilo se udaljilo. Zvuk motora je utihnuo, ali ona dugo nije mogla da se odluči da izađe iz skrovišta i nastavi da hoda. Kroz drveće je uočila neku nisku zgradicu. Pošto je malo oklevala, krenula je ka njoj. Obišla je i unaokolo je sve delovalo pusto. Na zidovima je kroz nekoliko otvora videla dvorište zaraslo u travu, polomljena kola i razne delove vozila. Nije se čulo ništa. Kroz otvorena vrata je videla mračnu prostoriju, napunjenu raznim kršem. U sredini je bio stari sto okrnjenih nogu, a na njemu prljavi tanjiri i čaše, i pepeljare pune opušaka; osećao se miris vlage i duvana. U uglu je ognjište bilo prekriveno pepelom, i tragovi spaljene hartije. Lea je dotakla pepeo - bio je još topao; na nekoliko komada papira koje plamen nije zahvatio, videla je neke brojeve. Preko puta kamina na podu je bio prostrt debeo dušek, napunjen slamom. Da li je onaj „noćni zavežljaj“ bio tu sakriven?... Slama je bila sveza i čista, što je odudaralo od prljavštine celog mesta. Lea je pokušala da ga pomeri; ispod otkri vrata nekakvog trapa zatvorena lancem i katancem... sada otvorenim! Otvorila je vratanca bez mnogo muke. U mračnu rupu su vodile drvene lestvice. Ima li tu nečega čime bi se moglo malo osvetliti? Na stolu je videla staru petrolejku. Nije bila sigurna da dobro čini, ali je sišla, držeći u jednoj ruci lampu dok se drugom držala za lestvice. Pod nogama je osetila meki pesak Iz te podzemne prostorije odvajao se hodnik. Baš kao u katakombama ispod dvorca u Sen Makeru, pomislila je. Sećanje na te dečje pustolovine u podzemlju dvorca malo ju je ohrabrilo. Provlačila se hodnikom pognuta. Uskoro je nabasala na neku rešetku, ali je ta popustila pod njenom rukom. Stigla je do višeg dela, pa je mogla da se uspravi. Videla je na tlu slamu, lance i neke prnje. Prava tamnica iz romana... Podigla je lampu da pogleda one prnje. Videla je na zemlji platnenu jaknu, pocepanu i umrljanu. Nije se začudila kad je videla da su to mrlje od krvi. Bacila ju je s gađenjem, a onda je ponovo podigla, i pretražila džepove... bili su prazni. U visini tla, na mestu gde je pala jakna, videla je neko svetlucanje... Grebala je po pesku sve dok nije načinila otvor dovoljno velik da proturi glavu: sa zadovoljstvom je udahnula miris zemlje i mahovine. Ugasila je lampu, pa je nogom proširila otvor. Nedavno se neko tuda provlačio, što joj je olakšalo posao. Najzad je izašla na vazduh kroz ogromno korenje iz kog je izbijalo nekoliko stabala; sve je delovalo kao prava mala šuma. Svuda unaokolo trava je bila izgažena, a duboki otisci su ukazivali na to da je oko drveta prošlo više ljudi. Pošto je istresla zemlju iz kose i sa odeće, Lea je nastavila da sledi tragove i izašla na drum. Malo se vratila, sela i naslonila se na stablo nekog drveta, a sebi je govorila da ne treba tu da se zadržava. Bila je premorena, pa je zadremala.
Čula je kad je nešto palo, a zatim prigušeno jecanje, što ju je prenulo iz bunila. Otvorila je oči i osetila na ustima ruku koja je nastojala da joj zadrži vrisak.
„Ćutite, nemojte ništa reći!... Smirite se!... Ne, ne sanjate, mogu li sad da vas pustim?“
Klimnula je glavom.
Bio je to Danijel!... Prljav, s bradom, očiju podlivenih krvlju; na golim grudima je imao neki prljav zavoj, i bio bez cipela, u pocepanim pantalonama.
„Znači, vas su premeštali prošle noći?“
„Da, onesvestio sam se, mučili su me... Hteli su da znaju koga poznajem i ko su mi saučesnici. Nisam im ništa kazao, osim da sam Nemac, kao i oni, i da sam s lažnim dokumentima pobegao iz Nemačke.
„Jesu li vam poverovali?“
„U Buenos Ajresu su oni policajci koji su me ispitivali, lažni ili pravi, bili sumnjičavi, ali to nije dugo trajalo. Ubacili su me u neki auto, doveli me ovamo i tukli. Vezali su mi oči. Osvestio sam se u nekom podrumu. Mislili su da sam u gorem stanju nego što sam bio, pa me nisu vezali. Noću sam osetio strujanje vazduha, pa sam malo kopao, i izašao ispod ovog drveta.
„Ja sam išla istim putem, za vama, ali nisam znala šta ću na kraju puta naći.“
„Jesmo li daleko od Buenos Ajresa?“
„Ne znam tačno. Možda šeststo ili osamsto kilometara. Nalazimo se na Ortizovom imanju, a to je oko dvesta kilometara od Mar del Plate.
„Šta vi ovde radite? Nisu vas zarobili?“
„Nisu... za sada. Smestila sam se kod Viktorije Okampo, ali sam pre nekoliko dana došla na ovo imanje sa Ortizovom decom. Noćas sam videla da su tu i ona dvojica nacista s broda, kao i Rik van der Ven.“
„Rik van der Ven?... Pa šta on tu radi? Informacije koje sam dobio iz Tel Aviva potvrđuju, nesumnjivo, da je on zaista holandski industrijalac.“
„Možda i jeste... ipak je čudno...“
„Ali...“
„Čekajte, nisam završila: bila sam iznenađena kad sam videla da su na imanju održali čudan skup, na kome je učestvovao i sin domaćina, Haime, s Hitlerovom slikom i zastavama s kukastim krstom.“
„Jesu li svi bili Nemci?“
„Neki od njih svakako jesu, ali nisam videla koliko ih je. Osim toga, govorili su španski.“
„Da li ste razumeli šta su pričali?“
„Nisam, znate da ne znam ni reči tog jezika.“
„Ja sam počeo da ga učim, pa mogu da se snađem. Treba da se vratim u Buenos Ajres. Možete li mi nabaviti novac i odeću?“
„Pokušaću, ali ne smete ostati ovde. Malopre sam videla kamionet s naoružanim ljudima.“
„Svakako su mene tražili.“
„Kako ste im pobegli?“
„Imao sam sreće; gledali su pod drvećem i po šumi, ali nisu gledali uvis. Popeo sam se na jedno drvo i sakrio se u granju. Kad sam vas video, mislio sam da mi se u groznici priviđa.“
„Šta ćemo sada?“
„Vi ćete se vratiti u kuću. Ja ću vas izdaleka pratiti kroz šumu, a noćas ćete mi doneti ono što sam vam tražio.“
„Mislite li da će to biti lako? Između kuće i šume je travnjak, velik kao Trg Etoal u Parizu, i mislim da noću tu ima stražara. Bilo bi bolje da se nađemo danju.“
„Danju?“...
„Da, svi su otišli na jahanje na ceo dan, tu su samo sluge. Zatražiću da mi spreme obrok, koji ću strpati u torbu, zajedno sa odećom.“
„A šta ćete za odeću?“
„Haime je otprilike vašeg stasa, naći ću nešto u njegovoj sobi.“
„Dobro, onda idemo.“
Danijel se s mukom pridigao, praveći grimase.
„Mislite da možete da hodate?“
„Ne brinite, ići ću nekako.“
Kada su ugledali kuću, Danijel se, iscrpljen, srušio na tlo; od njegovog prljavog zavoja širio se neprijatan miris.
„Vama treba lekar.“
„To ćemo videti kasnije, sada požurite.“
Lea je otrčala prema kući.
Evo, to će biti dobro, pomislila je i s vešalice skinula laneno smeđe odelo.
U fioci komode našla je rublje i košulju, a u ormanu platnene cipele, dok je u ormariću u kupatilu uspela da pronađe zavoje.
Kad je izlazila iz sobe, začula je zvonjavu telefona. Neko je podigao slušalicu. Posle nekoliko trenutaka, neko je s dna stepenica povikao:
„Señorita... señorita, una llamada para usted.“
Lea je strčala, preskačući stepenike.
„¿Cómo?“
„El teléfono esta en la oficina“,18 kazao je sluga i pokazao na biblioteku.
„Halo?...“
„Halo?... Jesi li ti, Lea?...“
„Fransoa!...“
„Sama si?...“
„Jesam.“
„Dobro... Ne prekidaj me... U opasnosti si... doći ću po tebe... Ja sam u Mar del Plati... Viktorija Okampo će doći sa mnom...“
„Ali...“
„Budi spremna, večeras.“
„Pusti me da ti kažem... pronašla sam Danijela.“
„Danijela?“
„Da, bio je zarobljen... Pobegao je...“
„Kako mu je?“
„Nije baš dobro, ranjen je u grudi.“
„Je li ozbiljno?“
„Ne znam.“
„Pazi ga dok ne dođem...“
„Halo!... halo!...“
Veza se prekinula. Spustila je slušalicu.
U kuhinji je nekako pokretima objasnila kako želi da joj spreme jelo i stave ga u korpu, kao i bocu s vodom. Kuvar je bio navikao na zanovetanje gospodara, pa se nije tome začudio. Lea je odnela korpu u sobu. Izvukla je stvari koje je prikupila, stavila rublje i odeću na dno, a hranu odozgo.
Opušteno je prešla preko travnjaka i zašla u šumicu. Usput nije srela nikoga.
„Danijele!“, pozvala je tiho.
Gde li je? Sluđeno se osvrtala... Tamo je trava ugažena... Ležao je potrbuške u plitkom jarku. Kliznula je kraj njega.
„Danijele...“
Nije se micao. Sva prestravljena, počela je da ga drma. Bio se onesvestio. S mukom ga je prevrnula na leđa. Ispod desne bradavice je imao zagađenu ranu, na kojoj se nahvatala zemlja i lišće. Stežući zube i nozdrve, oprala mu je ranu vodom. Kada ju je očistila, delovala je još gore. Kad je sipala alkohol na ranu, ranjenik je poskočio i otvorio oči. Činilo se da se, i pored bolova, smeška.
„Žedan sam.“
Lea mu je nasula malo vode u vrela usta i umila ga. Malo se pridigao i pogledao ranu.
„Ne izgleda baš dobro.“
„Držite ovaj zavoj.“
Lea ga je previla, pomogla mu da smakne pocepane pantalone i navuče čistu odeću. Cipele su mu bile malo velike.
„Eto, bolje izgledate. Sada treba nešto da pojedete.“
„Nisam gladan.“
„Ja jesam, a vi se malo napregnite... Tako, to je dobro... Sad me slušajte. Zvao je Fransoa Tavernije... Kazala sam mu da ste ovde... Doći će po nas...“
„Najzad, jedna dobra vest! Kad će doći?“
„Večeras. Hoćete li izdržati do tada?“
„Ne brinite. Jeste li doneli neki alkohol?“
„Evo, mislila sam i na to. Tu je boca armanjaka.“
„Armanjak? Pa to mi vraća hrabrost. Lea...“
„Da?“
„Hvala na svemu.“
„Baš ste glupi... čekajte dok se izvučemo odavde... Ja ću se vratiti, a vi ne mrdajte odavde.“
„Poljubite me.“
Lea se nagnula nad njegovo čelo, pokriveno znojem, i spustila na njega poljubac.
„Sad mi je bolje“, kazao je, privukavši je sebi.
Usne su im se spojile. Lea se trudila da ne pokaže gađenje, jer je videla da ga trese groznica.
Unezvereno je posmatrao Leu kako odlazi.

24.


Tek što se vratila u sobu, Lea je začula konjski topot pod prozorom. Jahači su se vratili sa izleta. Po kući su odjeknuli povici, smeh, čulo se tabananje i trčanje po stepenicama. Vrata su se otvorila, a Giljermina i Haime su se gurali da uđu. Nije mogla da veruje da je to isti mladić od juče. Nije nimalo delovao kao bitanga.
„Kako je...? Bolje vam je, vidi se. Baš ste nam nedostajali. Šta ste radili?“
„Otišla sam na izlet pod drvećem.“
„Šta je tebe briga šta je radila“, kazala je Giljermina. „Sirotice moja, baš ste se dosađivali tako sami... Do večeras će vam biti bolje. Idem da se presvučem pa ćemo se videti... Ideš li, Haime?“
„Idi, stići ću te.“
„Pazite, on važi za pravog donžuana.“
„Idi već jednom, gaduro!“, kazao je i naglo zalupio vrata.
„Da li se uvek ovako ponašate?“
„Od malena se ne podnosimo, ali ne možemo ni jedno bez drugoga.“
„Tako je bilo i sa mnom i mojim sestrama.“
„Neko vam je telefonirao po podne. Ko je to bio?“
Kakav oštar ton. A i nije imalo veze s trenutnom situacijom.
„Pa, to se vas ne tiče.“
„Sve što se ovde događa tiče se mene i mog oca. Opet vas pitam: ko je to bio?“
„Gospođa Okampo.“
„Draga Viktorija; pa što niste odmah rekli?“
„Nisam mislila da je važno.“
„A šta je htela?“
„Da čuje kako mi je i da li se ovde dobro osećam.“
„A šta ste odgovorili?“
„Da je ovo grozno mesto, puno gadnih ljudi.“
Haime je prasnuo u smeh.
„Vidim da volite šalu, a i ja je volim. Jeste li nekoga videli?“
„Nikoga osim posluge.“
„Ostaviću vas, doterajte se za večeras.“
Kad je ostala sama, Lea se okupala, oprala kosu i odenula elegantnu i udobnu odeću; nije bila prilika za nezgodne haljine, koje bi joj možda kasnije zasmetale. Stavila je nekoliko važnih stvarčica u torbu, sklonila je za vrata, pa sišla.
Na verandi je njih desetak sedelo uz aperitiv. Među njima je bio i Rik van der Ven. Uputio se ka njoj, s čašom u ruci.
„Je li vam bolje? Kazali su mi da ste se razboleli.“
„Sada mi je mnogo bolje, hvala. Kako ste proveli dan?“
„Veoma prijatno. A vi?“
„Mirno i odmarajući se.“
„Šetali ste se po šumi?“
„Nisam baš, ostala sam ispod drveća na ivici travnjaka.“
Pojavio se i Haime sa ocem.
„Divno izgledate, raduje me što ste se oporavili.“
„Hvala, gospodine.“
„Sin mi kaže da je telefonirala gospođa Okampo? Kako je naša draga prijateljica?“
„Dobro je, čini mi se da namerava da dođe.“
Pogled koji su izmenjali Manuel Ortiz i Rik van der Ven nije promakao Lei.
„Baš dobra zamisao“, kazao je Van der Ven. „Pijete li nešto?“
„Hvala, možda kasnije.“
Uskoro je pala noć, a na travnjaku i oko kuće upalila su se svetla. Lea je - nedovoljno pribrano - razgovarala sa gostima kad je začula buku motora. Manuel i Haime Ortiz su razgovarali s Rikom van der Venom. Krenuli su ka stolu kad je glasna buka navela sve da podignu pogled: na nebu su se videla svetla, i bližila se imanju.
„Pa to je avion!“, povikala je Giljermina.
„Mora biti da nam to Hoze priređuje iznenađenje“, kazala je gospođa Ortiz.
Mali avion se spustio na travnjak, odrulao do kraja, zaokrenuo i zaustavio se. Svi su požurili ka njemu. Lea je, ustreptalog srca, prepoznala da je za upravljačem Fransoa. Nisam znala da ume da pilotira, mislila je. Toliko toga o njemu ne znam. Manuel Ortiz je pomogao Viktoriji Okampo da izađe.
„Zadovoljstvo je videti vas opet“, kazao je, ljubeći joj ruku.
„Htela sam da dopratim gospodina Tavernijea. Žena mu se razbolela i traži da Lea dođe. Došli smo po nju.“
„O bože! Zar je Sara bolesna?“
„Jeste, i navaljuje da te dovedemo“, ozbiljno je kazao Fransoa.
„Dobro, hajdemo, idem po stvari.“
„Sve je to u redu“, kazao je domaćin, „ali ne mogu vas pustiti da odete a da ne večerate s nama.“
„Ma...“
„Draga Lea, idite po stvari, pa nam se pridružite u trpezariji, a Giljermina će vam pomoći.“
To je izrečeno tonom koji nije dozvoljavao pogovor; trebalo je da pristane. Kako će obavestiti Danijela? Prišla je Tavernijeu, dohvatila ga za ruku i kazala, glasnije nego što je bilo potrebno:
„Ne mučite se, Fransoa će mi pomoći, usput će mi ispričati šta je sa Sarom.“
Popeli su se uz stepenice a da niko nije pošao za njima. U sobi su se žestoko zagrlili.
„Gde je Danijel?“
Odvukla ga je do prozora.
„Vidiš li onaj drvored? On je tamo u jarku. Ali kako da ga pokupimo pored tolikog osvetljenja?“
„Treba da nestane struje. Nisi li možda videla gde su osigurači?“
„Nisam... to baš ne znam. Kraj kuhinje je neka tabla s mnogo prekidača.“
„Moraćemo da oprobamo sreću. Ne misliš valjda da vučeš taj kofer... Nema toliko mesta, uzmi samo torbu.“
„Torbu sam i spremila.“
„Dobro je. Sad mi pokaži gde je kuhinja. Ako uspem da pogasim prokleta svetla, ne paniči, ne miči se, i pravi se da ništa ne znaš. Ja ću u tami dovesti Danijela.“
Kada su ušli, svi su već sedeli za stolom. Domaćica je dala znak Tavernijeu da dođe i sedne kraj nje. Lea je sedela između domaćina i Haimea, a Viktorija Okampo domaćinu s druge strane.
„Fransoa, možete li da trknete do aviona i donesete mi šal. Izvinite“, kazala je okrećući se Ortizu, „malo sam osetljiva na hladnoću.“
On je ustao i otrčao ka avionu, uzeo šal i trkom se zaputio ka kuhinji, do mesta koje mu je Lea pokazala. Povukao je neki zastor i video tablu s prekidačima sa osvetljavanje kuće i bašte. Nije bilo vremena za gubljenje. Izvukao je upaljač iz džepa, polio benzin po tabli i zastoru i zapalio šibicu. Bljesnuo je plavičasti plamen i zavesa se zapalila kao baklja, a zatim i tabla.
Hoćeš li napraviti kratak spoj, do vraga!
Mora da ga je nebo čulo, jer su poletele iskrice, i svetla u bašti i kući su se pogasila. Fransoa je izleteo napolje.
U trpezariji su vikali:
„Opet prekid struje!“
„I juče je bio jedan.“
„Ne brinite, prijatelji, zapalićemo lampe... Marija, Hose... Eto, baš je romantično, zar ne?“
„Dešavaju li se često ovakvi prekidi?“, pitala je Viktorija Okampo.
„Nažalost, da. Nismo opremljeni kao u Buenos Ajresu, niti kao u Francuskoj, zar ne, gospođice Delmas?“
Trebalo je nešto odgovoriti... pričati, da se ne posumnja.
„Pa, u Francuskoj, oko Bordoa, to se stalno dešava, naročito za vreme oluja, koje su veoma žestoke.“
„Ne znam taj deo oko Bordoa, ali znam da su vina iz tog kraja odlična. Da li i vaša porodica proizvodi vino?“
„Da, i dobro je, ali mislim da ova berba nije bila sjajna. Kada sledeći put dođete u Francusku, biće mi zadovoljstvo da dođete do nas, da ga probate.“
„Hvala, gospođice, iskoristiću taj poziv. Haime, vidi gde je gospodin Tavernije, mora da se izgubio u mraku.“
Mladić je izašao, a Lea je stezala pesnice pod stolom.
„¡Papá, papá, hay un incendio!“19
Svi su ustali i požurili ka vratima.
Visoki plamenovi su lizali uz zidove, a ulaz u kuhinju i prostorije kraj nje je bio zatvoren. Čuvar je ušao s vedrom vode.
„Gazda, video sam vatru, napravili smo lanac za gašenje, bolje je da dame izađu.“
„Danijele... Danijele... to sam ja, Tavernije!“
„Ovde sam!“
„Kako ti je, možeš li da dođeš do aviona?“
„Doći ću već nekako.“
Bili su blizu aviona kad je buknuo požar.
„Jeste li vi to uradili?“
„Nisam imao izbora, uđite!“
„Jao!“
„Žao mi je, stari moj, prekrijte se ovim i ne mrdajte, ne može dugo potrajati.“
Tavernije je zgrabio vedro s vodom iz ruku jednog sluge.
„Tu ste; hvala što pomažete“, kazao je Haime.
„Kako je došlo do požara?“
„Ne znam, saznaćemo kasnije. Za sada je važno da ga ugasimo.“
To je bilo lakše no što su mislili. Prostorija kraj kuhinje, u kojoj je bila razvodna tabla, bila je prilično uništena, a i deo kuhinje. Manuel Ortiz je hodao po zgarištu.
„Ipak smo imali sreće, moglo je biti i mnogo gore. Svakako je negde nastao kratak spoj. Sada ću postaviti modernije instalacije. Gospođe, vratite se u trpezariju, muškarci će pomoći da se počisti. Hvala na pomoći, gospodo. Gospodine Tavernije, bili ste od velike pomoći“, kazao je Manuel Ortiz, pružajući mu ruku.
Večera uz petrolejke najzad se okončala. Muškarci su s cigarama izašli na verandu. Bilo je veoma mračno.
Viktorija Okampo je prišla Manuelu Ortizu.
„Dragi prijatelju, da se pozdravimo, mrtva sam umorna.“
„Jeste li sigurni da ne želite da prenoćite kod nas?“
„Sigurna sam; gospodin Tavernije mora što pre da se vrati u Buenos Ajres. Žena mu je u zaista lošem stanju. Lea, jeste li spremni?“
„Jesam; nosim samo ovu torbu, Giljermina će mi dopremiti kofer u Mar del Platu.“
Fransoa je uzeo torbu i pošao za Viktorijom i Leom ka avionu, a za njim su išli Manuel Ortiz sa ženom i decom i ostali gosti.
Viktorija Okampo je ušla prva. Farovi nekog automobila su osvetleli noć. Kamion je škripeći kočnicama stao ispred trema. Iz njega su izašla dvojica muškaraca s pištoljima. Fransoa je uključio motor i elise su se zavrtele. Jedan od onih ljudi je nešto uzbuđeno šaputao na uho Manuelu Ortizu. Ovaj je načinio besan pokret. Avion je zarulao... Ortiz je potrčao ka njemu, a za njim njegov sin i ljudi iz kamiona sa uperenim pištoljima... Avion je ubrzao... Čuo se hitac... Šumica se bližila... avion je uzleteo iznad samog drveća...
U avionu je vladala tišina; svi su očekivali najgore. Kad su uzleteli dovoljno visoko, putnici su se malo opustili.
„Baš smo imali sreće“, mirno je kazala Viktorija Okampo.
„Da, nisam mislio da će biti tako lako“, rekao je Fransoa. „Kako je Danijel?“
„Onesvešćen je“, odgovorila je Lea.
„Lekar nas čeka u Buenos Ajresu.“
„Zar ne idemo u Mar del Platu?“, pitala je Viktorija.
„Ne, previše je blizu Ortizove bande. Nacisti imaju mnogo tajnih pomagača u tom kraju. U Buenos Ajresu će biti bezbedniji. Žao mi je, gospođo, što sam vas uvukao u ovu pustolovinu.“
„Ne mari ništa. Mrzim naciste i njihove pomagače, naročito ako su to moji zemljaci. Ako sam vam pomogla da spasete tog mladića, sve je u redu.“
Avion je sleteo u aeronautički klub Rio de la Plate. Čekali su ih Samjuel i Sara.
„Jeste li doveli Danijela?“
„Jesmo.“
„Je li ozbiljno ranjen?“
„Moguće je, u nesvesti je otkako smo krenuli.“
„Lekar nas čeka u kolima.“
Pažljivo su izneli Danijela, koji je i dalje bio u nesvesti. Smestili su ga u kola, i Sara i Samjuel su otišli s njim.
„Nisam nikoga obavestila da dolazim, uzeću sobu u Plazi“, kazala je Viktorija ironično.
„Poći ću s vama“, kazao je Fransoa i otvorio vrata taksija, koji ih je čekao.
Vrata lifta se za Viktorijom Okampo zatvorile.
„Najzad smo sami“, huknuo je Fransoa. „Ožedneo sam od svih ovih uzbuđenja. Šta kažeš na čašu šampanjca?“
„Neću odbiti, ali znaš li koje je doba?... Bar je odavno zatvoren.“
„To ću ja da sredim.“
Otišao je do recepcionara i gurnuo mu nekoliko novčanica u ruku.
„Možeš li malo sačekati da ovo sredim?“
Sva pospana, opružena u fotelji, Lea je klimnula glavom. Fransoa je stajao naslonjen na pult i razneženo je posmatrao. Kakva čudna ženica. Nijednom se te večeri nije pokolebala. Znao je - da je Ortizova banda uspela da ih zaustavi i da su pronašli Danijela, njihova koža ne bi mnogo vredela. Znao je koliko su efikasni južnoamerički nacisti. Prisustvo Viktorije Okampo ih je štitilo, ali do koje tačke? Ne bi im bilo teško da izrežiraju avionsku nesreću, u kojoj je ta dama mogla da pogine. Ne bi bilo svedoka...
„Aquí tiene su Champagne. Está seguro que no quiere que se lo subamos?“20
„No, gracias. Buenas noches.“
„Buenas noches señor. Buenas noches señorita“
Žudnja koju su osećali nije im dopustila da popiju šampanjac dok je bio hladan.

25.


Lea i Karmen Ortega su dovršavale ručak u restoranu hotela Plaza.
„Ne shvatam zašto je Danijel kod tebe. Nisam znala da se poznajete.“
„Če, pa nismo se poznavali! Drugovi su me zamolili da ga smestim dok se ne oporavi.“
„Drugovi?...“
„Da, komunistički podmladak.“
„Znači, i ti si komunista?...“
„Jesam“, ponosno je odgovorila Karmen.
„A ja sam mislila...“
Lea je zbunjeno posmatrala svoju novu prijateljicu. Nikada ne bi pomislila da je ta lepa i ekscentrična najavljivačica s Radija Belgrano sposobna za to. Lea je sretala komuniste u redovima pokreta otpora, ali su to uglavnom bili muškarci.
„A kakve veze ima Danijel s komunistima?“
„Borimo se protiv istog neprijatelja i razmenjujemo informacije.“
„Zna li Eva Peron da si komunista?“
„Zna, i to je bio jedan od razloga za naše svađe, ali je to bilo davno.“
„Zar onda nije opasno da kriješ Danijela?“
„Vrlo smo oprezni. Stan nadziru naši drugovi, danju i noću. Kraj njega je uvek neko, če.“
„Kada ću moći da ga vidim?“
„Ne još, potreban mu je mir i odmor. Nadam se da nisi zaboravila na čas tanga večeras?“
„Nisam, doći ću sa Sarom.“
„Če, sada moram da idem, kroz jedan sat imam emisiju, a moram pre toga da svratim i do redakcije Nasiona.“
„Ja ću pisati sestri Fransoaz i malo proći po radnjama.“
„Idi do Gata i Čaveza, dobili su neke američke haljine, koje uopšte nisu skupe.“
„Hvala, otići ću.“
„Malo gracioznije, gospođice, molim vas!... Ispravite ramena... da, tako je bolje...“ govorio je Arturo Sabatini, akcentom koji je veoma uveseljavao Leu i Saru. Dve mlade žene su plesale jedna s drugom. Lea je bolje sledila Sarine pokrete nego što je uspela da podražava učitelja.
„Baš dobro plešeš, znaš li?“
„Pa i ti si napredovala.“
„Ne rugaj mi se!“
„Ne rugam ti se uopšte... A i Danijel želi da te vidi.“
„Ali... Karmen mi je kazala da mu treba odmor.“
„Svakako, ali će se malo ohrabriti ako te vidi.“
„Pa, to će mi biti drago...“
„Gospođice Lea, uz tango se ne brblja.“
„Izvinite, profesore“, kazala je hukćući
Kada se čas završio, Lea, Sara i Karmen su pošle Avenijom de Majo.
„Da popijemo toplu čokoladu u kafeu Tortoni? To je sasvim blizu.“
„Toplu čokoladu, po ovoj vrućini! Ti si sasvim luda“, rekla je Lea.
„Pa, čokolada je, kako vi kažete, veoma podsticajna. Zagreva...“
„Oporavlja.“
„Če, to je to, pomaže da se oporavimo.“
„Bez obzira na to, više bih volela nešto hladno.“
„Pa, naručićeš šta budeš htela.“
Posle duge rasprave sa Sarom, Karmen je pristala da odvede Leu do Danijela. Ušle su u taksi, koji ih je dovezao blizu groblja Rekoleta...
„Blizu je, možemo i pešice, to je pametnije.“
Pred ulazom u jednu stambenu zgradu, Karmen je šapnula nekoliko reči mladiću ispred vrata. Postoje odmerio Leu i Saru, pustio ih je da prođu.
Kada su stigli na treći sprat, Karmen je tri puta zazvonila.
„Abrí, soy yo.“21
Vrata su se odškrinula.
„¿Quién es?“
„Amigas de Daniel, las conozco.“22
Čovek koji je otvorio malo se pomerio u stranu.
„¿Cómo sigue?“
„Mejor, Ernesto está a su lado.“
„Sabés Ernesto, me alegra mucho volver a verte.“23
Gurnula je vrata. U sobi je bilo prohladno, zahvaljujući ventilatoru, i vladao je polumrak.
„¿Che, Ernesto, como andas?“
Mladić s kratkom smeđom kosom, lepog lica i sjajnih očiju, ustao je s kreveta na kom je dotad sedeo.
„Muy bien, Carmen, me dijeron que Daniel estaba en tu casa y que quería verme.“24
„Zdravo, Danijele, nisi baš u formi. Dovela sam ti goste.“
„Lea... Saro... baš vam se radujem. Samjuel je bio jutros, a zatim je došao Ernesto, a sada i vas dve; stvarno sam srećan. Da sam znao da dolaze dve lepe dame, obrijao bih se.“
„Ta brada će ti lepo stajati kad poraste“, rekla je Sara. „Mislim da ti to pristaje, zar ne, Lea?“
„Ne baš, ja ne volim bradonje.“
„Onda ću se sutra obrijati, obećavam.“
„Obrijaćeš se kad ti bude bolje, če“, rekla je Karmen.
„Nikad mi nije bilo bolje.“
Zatim je, ozbiljnijim tonom, upitao Saru:
„Ima li vesti?“
Njeno lice se zgrčilo.
„Ima“, kazala je prigušeno.
„Samo da se pridignem na noge... Ernesto, ovo je moja rođaka Sara, o kojoj sam ti pričao, i naša prijateljica Lea Delmas. Ovaj momak je Ernesto, koga sam upoznao u Kordovi, na predavanju iz prekolumbovske arheologije. Svideli smo se jedan drugom. On mi je bio vodič kroz Kordovu.“
„Bio sam mu i prevodilac, uprkos svom lošem francuskom.“
„Šta pričaš, ne govoriš francuski ništa gore nego ja“, rekla je Karmen... „A što se pa vi smejete? Da, to je zbog mog izgovora...“
„Idem, čeka me drugar, Roberto“, rekao je Ernesto. „Doći ću sutra. Do viđenja, gospođice i gospođo.“
Mladić je tek bio otišao, kad je opet neko triput zazvonio.
„To mora biti Samjuel, kazao je da će svratiti.“
Lea je sedela na krevetu i delovala je zamišljeno i zabrinuto.
„Šta ti je?“ upitala je Sara.
„Mislim kako je to previše odlazaka i dolazaka, a kraj je miran, kao i zgrada. U ratu su mnoge iz pokreta otpora pohvatali baš zbog toga.“
„U pravu si“, kazala je Sara. „Zato ćemo sutra ili najkasnije prekosutra premestiti Danijela. Fransoa je našao nešto u luci.“
Samjuel je ušao i uputio se ka bratu.
„Bolje izgledaš, baš se radujem.“
„Nije loše... Kako su Amos i Uri?“
„Dobro su, i mnogo te pozdravljaju.“
„Karmen i Lea, možete li nas ostaviti nasamo?“
„Naravno, samo ga ne zamarajte, če. Lea, hajdemo.“
Čim su izašle, Danijel je zapitao:
„Kada će to biti?“
„Ne misli na to, moraš da se oporaviš.“
„Već mi je dobro. Znam da je bilo planirano za ovu nedelju... Ne dolazi u obzir da idete u tu akciju bez mene.“
„Dobro, Danijele, nećemo“, kazala je Sara. „Čekaćemo pravi čas. One bi trebalo da krenu iz hotela Husten u petak. Imaš tri dana da se vratiš u formu.“
„To je i više no što mi treba. Leu, naravno, treba izostaviti iz svega.“
„Naravno“, kazala je Sara s lakim oklevanjem.
„Već je mnogo rizikovala zbog mene, ne želim da joj se nešto desi. Obećavaš li mi to, Samjuele?“
„Na časnu reč, baš si zaljubljen.“
Mladić je pocrveneo.
„Da, znam da sam idiot, i da ona voli drugoga, ali ne mogu a da je ne volim. Ima u njoj neke slobode i gordosti, kao i nežnosti i krhkosti, koje me teraju da poželim da je uzmem u naručje i da je štitim... Razumeš li, Saro?“
„Da, razumem te, ali je bolje da ne misliš na to. Ona voli Fransou, a i on voli nju. Ne zaboravi da su se njih dvoje dosta žrtvovali za našu stvar. Naši razlozi za osvetu nisu i njihovi.“
„Znam sve to, ali mi se čini da bih mogao sve da ostavim kad bi ona bila kraj mene.“
„Ne želim više da te slušam kako to govoriš. Seti se naše zakletve posle mog susreta sa Simonom Vizentalom: pobićemo ih što više budemo mogli i niko i ništa nas neće skrenuti s tog puta... Zakleo si se u spomenom na roditelje i sestre... zakleo si se da ćeš osvetiti njihovu smrt na isti način i da ćeš se osvetiti i zbog onoga što si učinio...“
„Nemoj molim te više o tome“, kazao je Danijel, uronivši lice u šake.
Samjuel ga je gledao, sasvim pobledeo, s nesrećnim izrazom lica.
„Opet ću ti to reći, ako budeš i dalje u takvom raspoloženju. Ti i ja imamo da učinimo mnogo toga što će biti teško oprostiti.“
Danijel je zajecao.
„Zar ti nije žao?“
„Više ne znam za tu reč.“
„Dosta, Saro, baš si surova! Mlad je, i mogao bi da zaboravi.“
„Da zaboravi? I ti pričaš o zaboravljanju?... Samjuele, kako možeš?“
„Ja svakako neću moći da zaboravim, ali on bi možda mogao.“
„Nema zaborava za njega, baš kao ni za bilo koga od nas. Zar ne vidiš da na to računaju, na naše nedelanje i kukavičluk?... Zar već nisu počeli da pričaju kako nije ni bilo nikakvih gasnih komora, da su fotografije montirane...“
„Ali svet zna da su to laži, ima desetine hiljada svedoka!“
„Da, ali kroz deset ili dvadeset godina - gde će biti ti svedoci? Mrtvi, ili utonuli u zaborav, kao što ti kažeš. Ja kažem da je naš zadatak da nateramo svet da se seća, kao i da se trudimo da naciste, koji su se razbežali po svetu, stigne kazna, da nemaju ni časa mirnog sna, ni odmora... Ja ne bih mogla dalje da živim ako se ne bih borila za to.“
Sara je ućutala, potpuno zadihana: lice joj se zacrvenelo, a na njemu su se isticali beli ožiljci na obrazima, crte su joj se izobličile, usta se iskrivila u grču, kratka kosa joj se nakostrešila... izgledala je kao prava Gorgona...
Tišina koja je zatim nastupila bila je puna suspregnutog nasilja.
Neko je zakucao na vrata i začuli su Karmenin glas:
„Jeste li završili?... Možemo li da uđemo?“
Kad su Karmen i Lea ušle, osetile su napetu atmosferu i načas su zbunjene zastale na pragu. Samjuel se prvi pribrao i kazao:
„Ostavićemo Danijela da se odmara. Ideš li, Saro?... Idete li, Lea? Do sutra, braco.“
„Do sutra... do viđenja, Lea“, tužno je kazao Danijel.
Lea se nagnula nad krevet i nežno ga poljubila.
„Hvala“, prošaputao je.
„Brinuću o njemu. Do sutra, Lea“, kazala je Karmen.
„Hoćeš li da te odvezem, Lea?“
„Neka, hvala, hoću da se prošetam.“
„Kako god hoćeš.“
Lea je dugo zurila za taksijem kojim se Sara odvezla. Zatim je nastavila da ide pravo, istom ulicom, i došla na trg pun dece koja su trčkarala ispod drveća. Ispred sebe je spazila visoki zid, iza koga su štrčali krstovi i krovovi kapelica: to je bilo groblje Rekoleta. Ušla je kroz velelepnu kapiju. Ovo svakako nije sirotinjsko groblje, pomislila je hodajući kroz široke aleje oivičene veličanstvenim nadgrobnim spomenicima, koji su svedočili o bogatstvu porodica, čiji su članovi tu počivali. Ništa je nije podsećalo na skromno verdeleško groblje gde su počivali njeni roditelji i sestra. No, kao i uvek, prisustvo mrtvih ju je malo smirilo. Na groblju je obično osećala da je... kako bi to kazala... zaštićena. Da, baš tako, zaštićena. Nije to mogla da objasni, a ipak... Mrtvi ne mogu naneti zlo.
Bilo joj je i samoj smešno to dečje razmišljanje.
Baš je retkost videti na groblju nasmejano lice...
Utonula u svoje metafizičke misli, nije ni primetila da je neki mladić posmatra. Šta se on meša?...
„Bio sam malopre kod Karmen... Zar me se ne sećate?“
Naravno, bio je to onaj lepi mladić s devojačkim očima.
„Oprostite, odlutala sam do meseca.“
„Če!... Baš je čudno videti una chica linda25 da sama šeta po groblju. Zar se ne plašite duhova?“
„Ne, a vi?“
Prasnuo je u dečački smeh, koji se brzo pretvorio u šišteći kašalj. Kad je povratio dah, po čelu su mu sijale graške znoja.
„Žao mi je, ali moja astma...“
„Jedna od mojih sestara je kao dete patila od astme: svake godine smo išli u La Burbul zbog nje. Ja sam se ljutila i namerno sam je nervirala, da bi dobila napad... Znam da je to bilo ružno, ali sam mrzela La Burbul.“
„To zbilja nije bilo lepo od vas. Kako joj je sada?“
„Mrtva je.“
„O, oprostite...“
„Nemojte se izvinjavati; nije umrla od bolesti.“
„A od čega je umrla?“
„Ubijena je... No hajde da pričamo o nečemu drugom, hoćete li? Da li odavno znate Danijela?“
„Ne, tek oko mesec dana. Sreli smo se na predavanju iz prekolumbovske arheologije, baš kao što vam je kazao...“
„Nisam znala da ga zanima arheologija...“
„I ja sam se iznenadio, jer nije razumeo ni reči od predavanja. Zato sam mu prevodio...“
„A kako ste znali da govori francuski?“
„Nisam znao, intuitivno sam osetio. Delovao je iznenađeno i pogledao me je pravo u oči, napeto. Bio mi je simpatičan, pa sam mu se osmehnuo, i on se smešio. Do kraja predavanja smo se već sprijateljili. Popili smo piće i pričali o poeziji, naročito o Rembou.“
Kako li se Danijel, onako nepoverljiv, tako brzo vezao za stranca? To je baš čudno, pomislila je Lea. Ipak... taj je mladić bio tako neposredan, iskren i šarmantan, gledao je u sagovornika tako da bi ovaj odmah poželeo da mu se poveri. I taj osmeh, pun ironije i nežnosti...
„A Karmen?“
„Njeni roditelji su prijatelji moje tetke Beatrise, kod koje stanujem. Ona je vesela i zabavna devojka, tetka je mnogo voli.“
„A vi?“
Ernesto je pocrveneo.
„I ja takođe... A vi ste svakako ona devojka o kojoj mi je Danijel pričao, če?“
Lea mu nije odmah odgovorila. Krenula je kroz bočnu aleju i sela na stepenik pred jednom kapelicom. On je seo kraj nje.
„Čime se bavite?“
„Studiram medicinu... na prvoj godini sam.“
„Jeste li komunista?“
„Ne, nisam. Politika me ne zanima. Zato sam protiv svake nepravde i protiv novca koji sve uprlja. A vi, šta vi radite?“
„Ne znam ni sama. Došla sam u Argentinu na poziv Viktorije Okampo.“
„Vikotrija Okampo?... Direktorka časopisa Sur?“
„Da, upoznale smo se u Nemačkoj.“
„U Nemačkoj...“, kazao je zamišljeno. „Za vreme rata me je otac odveo na neki skup protiv nacista. Bio sam vrlo mlad, ali je to snažno uticalo na mene. Tada sam shvatio da treba učiniti sve da Nemci izgube rat. Treba da pođemo, groblje se zatvara. Kuda ćete? Poći ću da vas ispratim.“
„Idem u hotel Plaza.“
„Če, to je baš zgodno, stanujem u Arenalesu, to je sasvim blizu. Dođite, ovaj tramvaj ide na tu stranu...“

26.


Leu je u hotelu čekala poruka od Tavernijea: „Budi u devet sati kod pozorišta Kolon, uhvati taksi i uđi na bočni ulaz. Kaži da te očekuju u specijalnoj loži broj dvadeset i pet. Biću tamo.“ Kakav je to bio tajanstveni sastanak? Zar nije to mogao izvesti malo jednostavnije? Ko zna, možda ga pronađem zadavljenog u loži... Popela se u sobu da se okupa.
„Señorita, la entradá estd acá.“
„Ya lo sé“, odgovorila je Lea, nagađajući smisao te rečenice, koja je bila iskazana na španskom. „Palco especial veinticinco“,26 promucala je i ona na španskom, osećajući da deluje smešno.
Čovek ju je pogledao s razumevanjem i nekim podmuklim osmehom, i dao joj znak da pođe za njim. Sišli su nekoliko stepenika, prošli kroz hodnik, zatim kroz neku malu i mračnu prostoriju, pored dvoja vrata s brojevima, i zastali ispred trećih. Čula se muzika iz Labudovog jezera.
„Está acá señorita“, kazao je portir tiho, lagano kucajući na vrata.
„¿Quién es?“
„Es el portero, estoy con una señorita que dice tener cita en el palco número veinticinco.“
Vrata su se odškrinuta. Tavernije se brzo osvrnuo po hodniku, a zatim se pomerio da Lea uđe.
„Bueno, gracias“, kazao je, gurajući portiru napojnicu u ruku. „Que no me molesten.“
„Quédese tranquilo, señor. Luigi vigila.“27
Lea je prikupila svoju tamnocrvenu plisiranu suknju i sela na jednu od klupica presvučenih somotom iste boje, koje su stajale sa obe strane ulaza. Zavesa od istog materijala je zaklanjala vrata, pa je unutra bilo nesnosno toplo. Fransoa je namaknuo rezu na vrata.
„Kao da smo u kutijici.“
„Čekaj, još nisi ništa videla.“
Zatim je pomerio zavesu, pa je ugledala dve stolice i drugu zavesu.
„Dođi da vidiš.“
Prišla je, a on je razmaknuo tu zavesu, pa je ugledala debele rešetke od kovanog gvožđa koje su zatvarale ložu.
„Baš lepo; kao... kao u zatvoru.“
„Ćuti i gledaj!“
Nalazili su se u visini orkestra, s pogledom na noge gledalaca. Scena se nije videla. Fransoa je pažljivo navukao zavesu i potražio prekidač. Upalila se mala svetiljka, i pri tom svetlu su videli obrise svojih lica. U toj polutami, on je delovao lepo i izazovno.
„Poljubi me... Stani... Šta radiš?... Nemoj ovde... Baš si lud!...“
„Što da ne? Zar ovakva mesta nisu bila smišljena za ljubavne sastanke preljubničkih parova, ili onih koji ne žele da budu viđeni?“
„Fransoa!...“
Njihov zagrljaj je bio brz, grub i... očaravajući.
Ispružila se u poluležećem položaju na niskoj klupi, nemarno razmaknutih nogu, raščupana, sklopljenih očiju, dok joj je srce lupalo kao ludo. Fransoa je osećao da ga opet spopada želja i odupirao se porivu da je opet zgrabi u naručje. Sa žaljenjem joj je spustio haljinu. Ona je bila stvorena za ljubav, a ne za sve ono u šta ju je on uvukao, mislio je, gnevan na sebe. Suočen s toliko mirne bezočnosti, sam sebe je mrzeo.
„Jesi li videla Danijela?“
„Jesam“, odgovorila je mazno.
„Ne vraćaj se tamo, suviše je opasno.“
Otvorila je oči i uspravila se.
„Zar za Karmen i ostale nije isto tako opasno?“
„Da, ali oni znaju šta rade.“
„A zar ja ne znam?“
„Ne želim da se petljaš u sve to.“
„To si mi već kazao. No ja sam upetljana do guše u vašu priču, pa sad ne vredi da se lažemo.“
On je načinio jedan obeshrabren pokret.
„Još uvek možeš da odeš.“
„Neću da idem, želim da vam pomognem.“
U sali je odjeknuo pljesak. Neko je pokucao na vrata.
„¿Quién es?“
„Un mesage para usted, señor.“
„Páselo por debajo de la puerta.“28
Fransoa je uzeo cedulju, razvio je i pročitao.
„To je od Sare.“
„Kako zna da smo ovde?“
„Koristimo ovo mesto kao sanduče za poštu.“
„Pa šta kaže?“
Oklevao je.
„Kaže da će to biti večeras.“
„Zar već? Pa hajdemo onda.“
„Ljubavi, molim te...“
Glas mu je zvučao očajno. To ju je ganulo.
„Želim da budem s tobom, to shvataš. Volim te, i pomisao da me ostaviš samu, a da si ti u opasnosti, i to sve zbog Sare, čini mi se nesnosna.“
Fransoa ju je uzeo u naručje, poljubio joj kosu i kazao:
„Dobro, dođi!“
Auto mu je bio parkiran ispred Palate pravde.
„Kuda idemo?“
„U Park Palermo. Amos nas tamo čeka.“
Na Aveniji Libertador saobraćaj je još bio gust; prošli su raskrsnicu, nastavili pored jezera i zaustavili se kod Avenije infantkinje Izabele. Fransoa je dao signal farovima, tri pa dva paljenja. Iz jednog automobila su odgovorili.
„To je on“, kazao je i lagano krenuo.
Kada su pristigli drugi automobil, Amos se zaustavio.
„Šta ona radi ovde?“, pitao je.
„Zamenjuje Danijela.“
„To nije bilo predviđeno.“
„Znam, ali nam treba neko da dežura.“
„Pa, kako hoćete, znate šta radite. Žene će izaći iz hotela pešice, u pratnji jednog argentinskog policajca. Sve troje će poći ka Trgu Mayo. Kod katedrale će ih čekati kola. Samjuel je na svom mestu. Karmen je u holu hotela, sa Urijem, i oni će ih pratiti do tamo. Vi ćete kolima poći za njima, za svaki slučaj.“
„U koliko sati?“
„U pola dvanaest uveče. Parkirajte u Aveniji Korijentes, na dvadesetak metara od hotela. Jeste li naoružani?“
„Naravno.“
„Dobro, videćemo se kasnije.“
* * *

Karmen i Uri su se ljubili ispod ulične svetiljke, dok su Roza Šefer i Ingrid Zauter ulazile u taksi na stanici ispred katedrale. Kada su se vrata za njima zatvorila, policajac je nastavio prema zdanju Kaza Rozada. Prošao je zviždeći i nije obratio pažnju na automobil u kome se jedan par ljubio.
„Sada se pridruži Karmen, ona zna šta treba da radi. Uri će za nama, na motoru.“
„A kuda idete?“
„One će verovatno nastojati da se usred noći ukrcaju na brod za Montevideo. Naći ćemo se u pristaništu. Budi oprezna, ljubavi, volim te.“
Lea je izašla, i pošla prema Karmen i Uriju.
Ako se Uri i začudio što vidi Leu, nije to ničim pokazao; uključio je motor i odvezao se, mahnuvši rukom za pozdrav.
Mlada Argentinka je ščepala prijateljicu za ruku.
„Nisam stigla da kažem ostalima, samo Uriju: Danijel je opet nestao...“
„Jesu li ga oteli?“
„Nisu, otišao je da se pridruži Sari.“
„Kako to znaš?“
„Večeras oko devet sam izašla da se prošetam. Kada sam se vratila, našla sam čuvara s kapije pred vratima, a ona od stana su bila zaključana. Na stolu je bila Danijelova poruka: pisalo je da ide da se pridruži Sari.“
„Je li to sve?“
„Če! Pa nije mi napisao roman.“
„Ali, on je bio ranjen... A Sara, gde je ona uopšte?“
„To ne znam.“
„Čini mi se da lutamo u mnoštvu nejasnoća... Pazi, taksi kreće.“
Pratile su ga pogledom: zaokrenuo je i prošao pored devojaka, koje su se povukle u senku.
„Karmen...“
„Da?“
„Onaj čovek kraj šofera...“
„¿Que?...“29
„To je Džons, jedan od onih što su mučili Danijela.“
„Jesi li sigurna u to?“
„Jesam, bio je na brodu. Šta sad da radimo?“
„Uzećemo taksi i poći ćemo Avenijom imigranata, do eskine.“30
Dokeri i mornari su zinuli u dve lepe devojke, koje ulaze same.
„¡Qué churrasca!“
„¡Qué taquerea!“
„¡Qué hembraje!“
Karmen se okrenula ka njima, podbočena rukama.
„Hijos de puta impotentes, cállense ta boca bastardos solo tienen huevos para insultar a las mujeres...“
„Deja, Carmen, no son mala gente. Señores, esta chica es mi sobrina y su amiga es... mi sobrina también.“
„Disculpanos Juan, no te podiamos adivinar.“
„Tenés suerte de tener sobrinas tan bien rellenas.“31
Nastavili su s pićem, a Huan je odvukao „nećake“ iza šanka.
„¿Y esta, quién es?“
„Note tepreocupes, es una amiga.“32
Odveo ih je u zadnju salu, natrpanu sanducima. Pokazao im je na jedan ispust.
„Da a la calle que es perpendicular a la avenida de Los Inmigrantes. De allí pueden vigilar todo.“33
„Gracias.“
Čovek je izašao i zatvorio vrata za sobom.
„Svakako će doći. Na kraju avenije je kej za ukrcavanje. Evo ih.“
Taksi se upravo zaustavio. Vozač i Džons su izašli, osvrnuli se i pošli ka eskini. Zadnja vrata su i dalje bila zatvorena.
„Šta rade? Što ne izlaze?“, pitala je Lea.
„Ćuti, pusti me da oslušnem... Šofer razgovara s nekim ko nije gazda... Imaju saučesnika u krčmi...“
„Znači da nas je taj video?“
Pred vratima se zaustavio motor... Jedna senka je pretrčala ulicu... Čuo se zvuk prevrtanja stolica i razbijanja čaša... Vriska... Neka žena je izašla iz taksija... Hitac... Pala je... Čuo se glas Fransoe Tavernijea...
„Pazi, one beže...“
Šofer i Džons su trčali prema taksiju s pištoljima u ruci... Pri svetlu svetiljke su videle Saru s mitraljezom... Rafal... Džons je pao... Šofer je pokrenuo kola... U krčmi je izbila tuča... Tavernije je pucao za taksijem... Džons se pridigao... Danijel...
„Danijele!“, vrisnula je Lea.
Džons je pucao... I sam je pogođen... Danijel je ležao na tlu... Tavernije se nagnuo nad njim, gurajući Karmen, a Lea je otvorila vrata... Neki čovek je pokušao da je zadrži, otela mu se iz stiska... Uri se popeo na motor i pojurio za taksijem... Samjuel je pao na kolena... Ljudi su trkom bežali iz krčme... Sara je s mitraljezom u ruci prišla ženi koja je ležala potrbuške... Prevrnula je telo nogom...
„Nemoj, Saro!“
Nije čula Leu... Nije više čula ništa... Ispalila je rafal... Telo je poskakivalo... Čudovišni ples svetog Gija... Sara se nasmejala... Lea je posmatrala, skamenjena... Zaboravljajući na opasnost... Fascinirana užasnim plesom, koji se odvijao pred njenim očima... Sirene...
„Brzo, evo policije!...“
Lea se trgla iz mračnih misli... Fransoa je vukao Saru za ruku... Sara se smejala, smejala... Zašto Samjuel nosi Danijela?...
„Carmen, andá con él!“34
U zadnjem delu Tavernijeovih kola Sara se i dalje smejala...
„Ućutkaj je, molim te da je ućutkaš“, molila je Lea...
Nije odgovarao; brzo je vozio kejom. Sirene se više nisu čule. Zaustavio se, okrenuo i nekoliko puta ošamario Saru. Njen luđački smeh se konačno prekinuo.
Ponovo su krenuli, a Sara je pokušavala da povrati dah.
„Pazi!...“
Jedva je izbegao neka kolica, koja je vukao magarac. Iza sebe su čuli psovke kočijaša.
Brzo su vozili dokovima i prošli kroz neke sirotinjske četvrti.
„Grad je odraz zamora putnikovog“, citirala je Lea.
„Ko je to kazao?“, pitao je Fransoa.
„To je Borhesov stih, koga sam se sada setila.“
Dobacio joj je začuđen pogled.
„Čitaš Borhesa?“
„Ne čitam, ali u Mar del Plati je Viktorija recitovala tu njegovu pesmu; ima lep ritam, pa sam ga zamolila da mi je prevede.“
Zaustavili su se u nekoj mračnoj uličici, sa obe strane oivičenoj visokim zidovima prekrivenim plakatima, na kojima je crnim slovima pisalo „VIVA PERON!“ Fransoa je nekakvim velikim ključem otključao gvozdena vrata, skrivena pod slojem nalepljenog papira. Ušli su. Neka mačka je pobegla, ljutito mjaučući. U zgradi ispred njih se upalilo svetlo i videli su da su u dvorištu, punom otpadaka; u sredini je bila staza, a celo mesto je delovalo očajno.
„Gde smo?“
„Kod prijatelja, a ostali će takođe doći ovamo.“
Prema svetlu su ugledali Urijev obris.
„Danijel je ozbiljno ranjen i stalno zove Leu.“
„Tu sam.“
„Vodim vas do njega.“
Ležao je u uglu, opružen na nekim vrećama, a Samjuel i Karmen su bili kraj njega. Samjuel je plakao.
„Ne plači, brate... Hladno mi je... Lea... Gde je Lea?...“
„Tu sam, Danijele... Lečićemo te... O!“
Posrnula je unazad, pritiskajući usne rukama: stomak mu je bio pretvoren u kašu.
„Lea...“
Nastojeći da savlada gađenje i strah, sela je kraj njega i milovala ga po kosi. Njegovo oznojeno lice je zračilo takvom dobrotom da je Lea bila na ivici suza i jecaja.
„Srećan sam... Tu si... Nagni se... Teško mi je da pričam... Budi dobra prema Samjuelu... Imao je samo mene... Ne plašim se smrti... Malo je prerano... Nisam spoznao nijednu ženu... Kad sam te video... Znao sam da si to ti... Saro?...“
„Da, tu sam.“
„Više me ne muči mržnja... Sad sam miran... Idem da se pridružim roditeljima... Lea?... Volim te... Saro... Samo ne Leu... Ne Leu... Lea...“
Glava mu je klonula na rame.
Lea je vrisnula, izvukla ruku iz Danijelove i bacila se ka Tavernijeu.
„Ne!... O, ne!... ne!“
Samjuel se nagnuo iznad tela mrtvog brata, poljubio ga u čelo i sklopio mu oči. Polako se i s mukom uspravio i posmatrao telo... Izvukao je maramicu iz džepa i pažljivo mu prekrio lice, a zatim, čvrstim glasom, očitao kadiš: „Yithgaddal weyitkkadash Shemèh rabba beolmâ diverâ ’khire“ outhé wegamli khmal khouthé be’hayyé ’khôn ouveyome ’kkôn ouve ’hayyé dékhol beth Yisraël ba’agalâ ouvizrnan gariv weïmeron Amên... Ossé schalom bimerôman hou ya’assé schalom ’alenou we’al kel Yisraël weïmeron Amên.“35

27.


Pošto je otpratio Leu do Plaze, i kazao nekoliko reči direktoru hotela koga su probudili, Fransoa Tavernije je otišao sa Sarom i Karmen Ortega. Nisu otišli u stan mlade Argentinke, iz straha da ga nacisti nadziru, već su se zaputili u Ulicu San Martin de Tur, kod nekog antiperoniste, lekara Rikarda Lopeza, koji je poreklom bio portugalski Jevrejin. Tamo su ih u luksuznoj ordinaciji čekali Samjuel Zederman, Amos Dajan i Uri Zohar.
Stigli su u tri sata ujutru. Doktor se postarao za Samjuela, koji je bio veoma bled i tresao se, pa mu je dao jak sedativ. Ubrzo je Danijelov brat zapao u nemiran san.
U ranim jutarnjim satima Lopez je javio prijateljima da odu po Danijelovo telo i da ga odnesu u bolnicu Rivadavija, na odeljenje kojim je on upravljao. Tada su Sara i njeni prijatelji mogli da se malo odmore.
Sledećeg dana su novine pisale o pucnjavi u Aveniji imigranata, u kojoj je stradala neka žena sa argentinskim pasošem na ime Marija Eskalada. Uz članak iz Prense bila je objavljena i fotografija.
„To nije Roza Šefer“, rekao je Samjuel.
„To je Ingrid Zauter. Debela Berta još trčkara“, kazala je Sara.
„Nije jedina. Jedan od mojih kolega, doktor Pino Freca, koji je za vreme rata pratio Musolinija, izjavio je da je video Martina Bormana kako izlazi iz minhenske pivnice ABC, u ulici Lavalu. Organizacija argentinskih Jevreja je tim povodom sprovela istragu, ali bez uspeha. Bormana niko nije mogao naći. Pod raznim izgovorima, u organizaciji čiji je direktor Karl Fuldner, formiraju se komiteti za prihvatanje begunaca, razvila se trgovina lažnim pasošima, a naročito u San Isidru. U časopisu Veg, čiji se prvi broj pojavio prošle godine, profesor Johanes fon Lirs, šef Gebelsove antisemitske propagande, poznat i po knjizi Das Juden sehen dich an36, ponovo je počeo da napada Jevreje i da populariše nacizam, a sve to pod pseudonimom doktor Ojler, ali i pod svojim pravim imenom. Znamo da je u vezi s nacističkim poglavarima u bekstvu i da održava važnu prepisku s Austrijom i Nemačkom. Njegove stanove u ulicama Martina Heda i Visenta Lopeza nadgledaju. U vezi je s najvišim krugom peronista. Ovde se osećaju kao ribe u vodi. No, ne treba misliti da su svi Argentinci pronacistički nastrojeni. Treba se setiti kako su se stanovnici Buenos Ajresa radovali kada je stigla vest o oslobođenju Pariza. Mnogi poslanici opozicije su intervenisali u parlamentu da bi prijavili lekare koji su bivši nacisti, a među njima su bili i moji prijatelji doktori Augustin Rodrigez Araja i Silvano Santander...“
„Zna li se gde je Roza Šefer?“, prekinula je Sara doktora Lopeza.
„Pronašli smo taksi, naravno prazan, i saznali da je bio ukraden. Vlasnik se žalio na policiju, koja ga je prilično grubo ispitivala. Jadni čovek je samo ponavljao: ’Me robaron a mi... Me robaron a mi...’37 a sada se oporavlja u Španskoj bolnici.“
„Mislite li da je i on saučesnik?“, pitao je Tavernije.
„To je sasvim moguće. Mogao je da im iznajmi taksi i da prijavi da je ukraden. Jedan od mojih kolega će mi javiti čim se bude osvestio. Što se tiče Roze Šefer, posle one pucnjave svakako nije mogla da otputuje; prilično smo sigurni da nije mogla da ode iz Buenos Ajresa. Naši najbolji agenti su se smestili na sva mesta koja nacisti i njihovi pomagači posećuju. Mislimo da će Roza Šefer svakog časa stupiti u vezu s nekima od njih. Naročito nadziremo Fon Lirsovu kuću i njegove urede. Gospodine Tavernije, jeste li zvali francusku ambasadu?“
„Jesam. Niko se nije raspitivao za nas, moći ćemo da se vratimo u stan u Vijamontu.“
„Dobro. Gospodin Zederman će doći da identifikuje brata i da organizuje sahranu.“
„Hrabro, Samjuele, poći ću s vama.“
„I ja ću“, kazala je Sara.
„Je li to neophodno?“
„To ću ja odlučiti. Volela sam ga kao brata, ili sina; želim da se oprostim od njega.“
„Dobro, kako hoćeš.“
Smrt mladog Danijela ih je sve pogodila, kao strašna nepravda. Lea je bila sva slomljena, i ostala je u sobi u hotelu Plaza, opružena na krevetu, širom otvorenih očiju. Posle dramatičnih događaja nije više videla ni Tavernijea, ni Saru, ni Samjuela. Karmen joj je dolazila u posetu svakog dana i uzalud pokušavala da je izvuče iz tog dobrovoljnog zatočenja. Viktorija Okampo je pokušala da je odvede na San Isidro, ali je Lea odbila. Na kraju je Ernesto, Danijelov argentinski prijatelj, uspeo da je izvuče iz tog stanja. Bio je i sam vrlo pogođen zbog Danijelove smrti, pa je došao do nje da potraži utehu, koju nije našao. Onako očajni, najzad su se bacili jedno drugome u naručje.
On se bio popeo do njene sobe, s buketom cveća, i video je kako odsutnog izraza leži na krevetu, samo u kombinezonu od svetloplave svile, a zavese su zbog popodnevne žege bile poluspuštene. Bez obzira na to što je bila nekoliko godina starija, ponašala se kao dete i sklupčala se na krevetu, kao zaplašena životinja.
„Če, to sam ja, Ernesto, ne bojte se... Ne bi trebalo da tako ostavljate vrata otvorena.“
„Znam“, kazala je tankim dečjim glasićem.
Gledao ju je u čudu. Nije uopšte ličila na onu mladu ženu koju je zapamtio od prvog susreta kao jaku i odlučnu; delovala je kao uplašena i potresena devojčica. Osetio je da je nespretan i stidljiv, a veoma je želeo da je uteši. Seo je na krevet, nežno joj milovao kosu i govorio neke reči koje nije razumela, ali su zvučale kao muzika, nežno i utešno. Okrenula se da ga pogleda; u očima su joj blistale suze, ali se ipak osmehivala.
„Hvala, Ernesto, to mi prija... ležite kraj mene i držite me za ruku... pričajte nešto na svom jeziku... volim vaš glas...“
Ko zna koliko su tako ležali, kao dobra deca. No, njihove usne su se ipak na kraju spojile... Nisu bili ni svesni želje koja je tinjala u njima. Lea se stisnula uz njega i prelazila rukama preko njegovog tela...
Kao i uvek kada bi vodila ljubav, Lea se osećala kao ponovo rođena. Nagnula se nad svog mladog ljubavnika: baš je bio lep, sa onim nežnim usnama i spretnim rukama koje su znale da miluju! Nije osećala nikakvu grižu savesti zbog Tavernijea. U ovom spajanju je bilo mnogo spontanosti, nežnosti i poverenja. Njihov ljubavni čin je bio prava uteha.
„Gladna sam“, kazala je, „hajde da siđemo na ručak!“
U hotelskom restoranu su se obradovali kad je ušla „la linda francesa“38. Ponašali su se prema ovim mladim ljudima kao da su najviđeniji gosti, bez obzira na Ernestovo skromno držanje. Lea je želela da mu se poveri, ali nije znala koliko on zapravo zna o Danijelu. Karmen joj je kazala: „On je dobar prijatelj, ali ga ne zanima politika, jeste antiperonista, ali to je sve.“ Pričala mu je o Montijaku i kazala da joj već nedostaje kuća, i da je ovde priroda dosta jednolična.
„Jednolična je za onoga ko ne zna kuda da gleda. Šta biste kazali da odete u patagonijsku pustinju?“
„Ima li tamo negde kitova?“
„Da, na poluostrvu Valdes.“
„Otac mi je ludovao za kitovima otkako ih je video u Meksiku. Volela bih da ih vidim.“
„Treba otiću u Puerto Piramides, tamo se okupljaju svake godine, između jula i decembra.“
„Treba da me odvedete tamo.“
Lea mu je bila zahvalna zbog te priče. Udaljila se od svog straha i tuge, bola i smrti... Rastali su se s rečenicom: „Do sutra.“
Ovaj ljubavni izlet je vratio Leu u život. Razneženo je mislila na Danijela, sa izvesnom dozom tuge, i sećala se njegovih poslednjih reči o Samjuelu. Mislila je da njeno prisustvo svakako neće prijati Samjuelu, ali je želela da mu nekako olakša tugu. U skromnom hotelu u blizini Plaze, gde su njih dvojica bili odseli, kazali su joj da ga nisu videli četiri dana. Zar je već prošlo četiri dana? Odlučila je da se javi Tavernijeu. Odazvala joj se Sara.
„Vratila si se na zemlju“, kazala joj je.
Lea je bila iznenađena njenim ogorčenim glasom.
„Što mi to kažeš?... Bila sam van sebe... To valjda možeš da shvatiš?...“
„Oprosti, razumem te... Znam ja dosta o tom stanju. Teško mi je pala Danijelova smrt, iako sam mislila da nisam sposobna za nove patnje. Mislila sam da sam oguglala na bol, ali nije tako... Ipak su me ponovo povredili... Nisam još sasvim mrtva, kao što sam mislila... Danijel je bio moj blizanac... Sada sam sasvim sama... Osvetiću se za njegovu smrt, kao i za njegov mučni život... ubijaću...“
„Uvekta osveta... uvek ubijanje...“
„Uvek, zaklela sam se po podne na njegovom grobu.“
„Po podne? Pa zar ste ga sahranili bez mene?“
„Tako je Samjuel hteo, kazao je da bi to bila i Danijelova želja.“
Nastalo je dugo ćutanje.
„Halo, jesi li još tamo?“
„Da... htela sam da čujem Fransou.“
„Otišao je za Mendozu, odmah posle sahrane.“
„Nije mi ništa poručio?“
„Da, ostavio ti je pismo, odmah ću ti ga poslati.“
„Nemoj, doći ću po njega.“
Lei se učinilo da je Sara oslabila i ostarila; kratka tamna kosa nije je više podmlađivala. Beli komplet je naglašavao zemljanu boju njenog lica. Ipak se obradovala prijateljici.
„Lepa si, kao i uvek. Taj odmor u hotelu ti je ipak prijao.“
Lea je osetila da je pocrvenela.
„Hvala, sad mi je bolje. Šta Fransoa radi u Mendozi?“
„Otišao je tamo službeno. Treba nam pokriće za naš boravak ovde.“
„Kada se vraća?“
„Kroz tri ili četiri dana. Mene je Eva Peron pozvala da dođem sutra na čaj s gospođama iz njene fondacije. To je dobrotvorno društvo koje je ona osnovala, iz osvete Milosrdnim damama. U tom su društvu bile sve žene lokalnih aristokrata, same bogatašice, koje su isključile Evu iz tog kruga, mada bi predsednikova žena trebalo da predsedava društvom, po našoj tradiciji. Međutim, aristokratkinje nikada nisu prihvatile Evu. Pođi sa mnom, biće mi manje dosadno.“
„Pa šta bih ja tamo radila?“
„Pravićeš mi društvo, i pravićemo se da smo bliske peronistima. To bi nam jednog dana moglo koristiti.“
„Kako hoćeš.“
Dok se taksijem vozila prema hotelu, Lea je pročitala pismo svog dragog:


Lepojko moja,
Dani provedeni daleko od tebe izgledaju mi kao večnost. Nisam živ kada nisi pored mene. Nikada se nisam tako plašio za nekoga; prosto sam oduzet. To me izbezumljuje. Molim te još jednom, mila moja ljubavi, da odeš iz Argentine i vratiš se u Francusku, pa da me čekaš na Montijaku. Tebi je mesto tamo, a ne u ovoj atmosferi mržnje i nasilja. Ti si stvorena za život i ljubav, kao svetlo. Nemoj dati da te ophrvaju osećanja koja ti ne priliče. Ti si razborita: leže ti lepe stvari, a ovde mogu da ti ponudim samo nedostatak sigurnosti, a možda i smrt. Spreman sam da sve ostavim, da te odvučem odavde, da ostavim i naše prijatelje da kusaju što su zakuvali... Znam da te to zgranjava - ali, ljubavi... ako nečeš sama, poći ću i ja s tobom. Volim te,
Fransoa

Mora je mnogo voleti da bi napisao ovakvo pismo - on, koji je bio častan čovek i nemilosrdan borac. Nije mogla da prihvati njegov predlog, njegov dogovor sa Sarom je imao nečega konačnog, svetog. Ona mu ne bi oprostila tu izdaju, čak ni zarad ljubavi prema njoj.
Ernesto joj je zakazao sastanak na groblju Čakaritas, kraj groba Karlosa Gardela.
„Kako ću ga pronaći?“, upitala je.
„Svaki čuvar će ti ga pokazati“, odgovorio je.
Lea je zapravo veoma lako pronašla to mesto. Na grobu se nalazila velika statua poznatog pevača tango melodija; s rukom u džepu pantalona, u drugoj je stajala upaljena cigareta, čiji se plavičasti dim vio u popodnevno nebo. Ta upaljena cigareta je zbunila Leu.
„Ovde je običaj da se velikom Gardelu zapali cigareta. Hoćeš li i ti da mu ponudiš jednu?“
Lea je, uz pomoć svog prijatelja, uspela da namesti novu upaljenu cigaretu u ruku bronzane statue.
U to doba dana na groblju je bilo veoma malo sveta, pa je Leinu pažnju privukla žena u dubokoj crnini, koju su pratila dvojica muškaraca. Bez ikakve sumnje je utvrdila da je jedan od njih bio Bartelemi. Dakle?... Ta žena... morala je biti baš Roza Šefer. Nije smela da je izgubi iz vida. Uzela je Ernesta pod ruku.
„Vidiš li one ljude tamo?“
„Da.“
„Učini mi nešto. Prati ih i ne ispuštaj ih iz vida.“
„Ali zašto?“
„Sada ne mogu da ti objašnjavam. Ja ne mogu sama da ih pratim, jer me jedan od njih zna. Pristaješ li?“
„Pristajem. Gde ćemo se naći?“
„Vratiću se u Plazu. Kada saznaš gde ta žena stanuje, dođi da mi javiš.“
Noć je već bila uveliko pala kad je Ernesto zakucao na njena vrata.
„Dakle?“
„Nije bilo lako, išli su metroom, pa tramvajem, a zatim opet metroom. Sreća je što ih nisam izgubio.“
„Pa kuda su otišli?“
„Vrlo blizu, u Paragvajsku ulicu.“
„Jesi li siguran?“
„Če, stajao sam u kapiji skoro ceo sat, niko nije izašao. Možeš li mi sada reći?...“
„Ti su ljudi odgovorni za Danijelovu smrt, to su nacisti.“
Za trenutak je zaćutao, zgranut.
„Sada ja tebe da pitam: jesi li sigurna?“
„Da. Oprosti što ne mogu više da ti kažem. Možda sam ti već kazala previše.“
„Zar mi ne veruješ?“
„Nije to razlog, već su ti ljudi neobično opasni.“
Lea je pozvala Saru, ali niko nije odgovorio.
Raspustila je kosu iz punđe i rastresla je oko glave.
„Baš si lepa!“
„Dođi, opruzi se kraj mene, umorna sam i htela bih da spavam.“
„Da spavaš?...“
Zaspali su tek mnogo kasnije.
Probudila ih je zvonjava telefona.
„Halo“, pospano je mrmljala Lea.
„Izvini, ljubavi, probudio sam te?... Hteo sam da čujem kako si... Je li ti Sara dala moje pismo?... Volim te... Nedostaješ mi... Halo!... Čuješ li me?“
„Da.“
„Nisi sama?“
„Nije to.“
„Izvini što sam te uznemirio.“
Fransoa je, u Mendozi, besno spustio slušalicu. Lea je spustila slušalicu lagano, sa žaljenjem. Ernesto ju je ispitivački posmatrao. Bio je diskretan i nije pitao ništa.
„Kasno je, treba da se vratim, tetka i brat će mi se brinuti.“
Bacila mu se u naručje.
„Tako mi je dobro s tobom.“
Pogledao ju je takvim pogledom kao da joj prodire u dušu. Kada se obukao, samo je kazao:
„Do sutra?“
Lea mu je odgovorila mahanjem ruke.

28.


Leu je u kasnim prepodnevnim satima probudila zvonjava telefona. Samjuel je hteo da razgovara s njom. Kazala je da će odmah sići, i petnaest minuta kasnije je bila u holu.
Samjuel ju je čekao u fotelji, praznog pogleda i opuštenih ruku, ne obraćajući pažnju na prolazak hotelskih gostiju. Kako se samo promenio! Osećanja su Leu na nekoliko trenutaka prikovala u mestu. Taj trenutak je Rik van der Ven izabrao da joj priđe. Nije čula ništa o njemu posle bekstva s imanja Ortizovih. Kad ga je ugledala, spopao ju je ludi strah.
„Dobar dan, draga moja, ne radujete se baš što me vidite?... Naše prijatelje je malo začudio vaš nagli odlazak. Kako je gospođa Tavernije...? Čujem da joj je bolje... A dragi gospodin Tavernije?... Odličan je pilot.“
Za vreme tog razgovora, Samjuel je stajao po strani i posmatrao neke oglase. Lea je shvatila: nije bilo poželjno da Van der Ven poveže nju i Danijelovog brata. Uspela je da se osmehne.
„Dobar dan, Rik... Baš sam iznenađena, nisam očekivala da ću vas ponovo videti. Jeste li dobro?“
„Kao što vidite, u odličnoj sam formi; argentinska klima mi prija. Izgleda da i vama prija... Svakoga puta ste sve lepši.“
„Hvala.“
„Došao sam u Buenos Ajres na nekoliko dana, da li biste ručali ili večerali sa mnom?“
„Vrlo rado, ali sam se već dogovorila za danas i sutra.“
„Pa onda da se dogovorimo za večeru prekosutra? U devet sati?... Odgovara li vam to?“
„Da, da, u redu. Gde ste odseli?“
„Pa ovde, naravno. Sada spavamo pod istim krovom. Sada ću vas pozdraviti, jer imam važan sastanak. Ne zaboravite na prekosutra... Računam na vas.“
Rik van der Ven je vratio ključ recepcionaru i, mahnuvši joj rukom, izašao iz hotela.
Govorila je sebi da ništa u informacijama koje su dobili o Van der Venu ne ukazuje da je osumnjičen kao Džonsov i Bartelemijev saučesnik, osim što je bio na imanju Ortizovih. Stojeći u holu, osećala je da je veoma ranjiva i da svi gledaju u nju: nije trebalo dopustiti da povezu nju i Samjuela.
„Pođite za mnom“, prošaputala mu je u prolazu.
Lea je opuštenim korakom otišla do stanice metroa San Martin, pazeći da Samjuel ide za njom. Samo oni su ušli u poluprazan vagon. Niko ih nije pratio.
„Došao sam da vam kažem da se vratite u Francusku...“
„I vi? Šta je to s vama svima kad hoćete da me otpremite?“
„Nije vam mesto ovde. Ja sam uvek bio protiv toga da se vi mešate u naše poslove, bez obzira na Sarino mišljenje.“
„Sara uopšte nije imala veze s mojim dolaskom.“
„Nije ni važno, sada treba da odete.“
„Neću.“
„Zaista vas ne razumem, naša borba nije i vaša!...“
„Zar ste zaboravili na ubistvo moje sestre?... Zašto ja ne bih imala pravo na osvetu?“
Metro je usporio i zaustavio se.
„Hajde da siđemo!“, kazao je.
Izašli su na Trg Republike, kod obeliska.
„Hajdemo u Ulicu Korijentes, tamo ima mnogo sveta.“
Nekoliko trenutaka su ćuteći hodali kroz gužvu.
„Nemojte više da mi pričate o tome da treba da odem; hoću ja vama nešto da kažem. Pokušala sam da se javim Sari, ali tamo se niko ne javlja na telefon. Znam gde se krije Roza Šefer.“
„Šta? Šta to pričate?“
„Znam gde se krije Roza Šefer. Na uglu Paragvajske i Ulice Esmeralda.“
„Pa to je...“
„Da, to je sasvim blizu.“
„Hajdemo!“
„Sada više ne navaljujete da odem?“
Samjuel nije ništa odgovorio na to; ubrzao je korak ka Ulici Esmeralda. Lea ga je jedva pratila.
„Eto, to je ovde.“
Bila je to glomazna zgrada, s prodavnicom pozamanterije u prizemlju.
„Pazite!“
Lea je žurno ušla u radnju, a Samjuel za njom. Prodavačica im je prišla.
„¿Buenos días señorita, buenos días señor. Qué desean?“39, pitala je na španskom.
Šta da joj odgovore? Lea je načinila pokret kao da nešto šije.
„¿Quieren hilo? ¿Qué color?“40
„Plavi.“
„Hoćete li mi sada reći šta se dešava?“, upitao je Samjuel.
Lea je zurila kroz izlog.
„Videla sam Bartelemija kako ide ka nama.“
„Mislite li da nas je video?“
„Ne verujem.“
„¿Aquí tiene señorita. ¿Es el color que me pidió?“41
„Sí, gracias.“
„Treba da se vratimo s nekim ko zna španski da bismo saznali na kom je ona spratu. Dođite, potražićemo Amosa i Urija.“
„Znači, mogu da ostanem?“
Samjuel je slegnuo ramenima. Odvezli su se taksijem do doktora Rikarda Lopeza. Pošto su mu sve ispričali, poslao je dvojicu svojih najboljih agenata. Dok su čekali da se vrate, doktor im je ponudio da nešto pojedu. Baš su pili kafu kad se začulo zvono na vratima. To je bila Sara.
„Tu si!“, rekla je kada je ugledala Leu. „Nisi zaboravila da treba da idemo u Kaza Rozadu? Šta ona uopšte radi ovde?“, upitala je, okrenuvši se ka Samjuelu.
Nije stigao da joj odgovori: opet je neko zazvonio na vratima. Agenti su se vratili iz Ulice Esmeralda. Kad su ispričali sve što su saznali, svi su uočili da je Sara zadrhtala.
„Sad mi više neće pobeći“, kazala je, s neprijatnim osmehom.
„Treba je nekako izvući iz jazbine, a pre toga treba da vidimo gde su joj čuvari.“
„Son tres“, odgovori Argentinac, „un policía criollo vestido de civil vigila el inmueble desde el café de enfrente, un mestizo y un alemán.“
„¿Conoces al mestizo?“
„Sí, es un bandido muy peligroso la policia lo utiliza a menudo para malos negocios.“42
Lekar je delovao zabrinuto.
„Vrlo nezgodno“, kazao je Samjuelu i Sari, „to znači da je policija umešana. Treba to pažljivo odigrati.“
„Šta nameravate?“
„Nameravamo da ih i dalje pratimo, i da pokušamo da pridobijemo jednog od čuvara.“
„Biće nepoverljivi.“
„Nijedan Argentinac nije imun na žensku lepotu.“
„Šta imate u vidu?“
„Poslaćemo Karmen u taj kafe.“
„O, nemojte Karmen!“, povikala je Lea.
„Karmen spada u naše najbolje agente, a pri tom je i neodoljiva.“
Baš tako, pomislila je Lea. Sara joj je prišla.
„Dobro si to obavila, draga. Nadam se da nisi zaboravila na naš čaj?... Taman imamo vremena da se pripremimo. Treba da izgledamo prikladno.“
Eva Peron je sedela na fotelji s visokim naslonom od pozlaćenog drveta, kao na tronu, usred jednog od salona rezidencije Kaza Rozada. Bila je odevena u divnu, nabranu belu haljinu, a oko nje su sedele dame sa šeširima, sve vrlo elegantno odevene. Sara i Lea su takođe bile elegantne, ali su delovale manje napadno.
„Radujem se što vas opet vidim, gospođo Tavernije, kao i vas, gospođice.“
Lea nije najbolje razumela, ali se osmehnula i pozdravila se.
„Ja i ove dame baš sada pričamo o ulozi žene u našem društvu. O tome sam mnogo razmišljala, a i general mi je pomogao u tome. Strpljivo i s mnogo ljubavi mi je objasnio brojne aspekte problema koje imaju žene u našoj zemlji, a i u svetu. Ti razgovori su, još jednom, potvrdili njegov sjajan duh. Svakako se milioni ljudi svakodnevno sreću sa sve većim problemom uloge žene u društvu dvadesetog veka. No, mislim da je među njima mali broj onih koji su, kao general, prodrli duboko u suštinu tog pitanja. Feministkinje iz drugih zemalja bi verovatno kazale da to nije način da se aktivira jedan ženski pokret... Verovatno bi kazale da je to samo još jedan od načina da se prizna muška superiornost. No mene ne zanimaju takve kritike. Ja sam krenula u akciju i prihvatila ulogu duhovnog vođe žena u mojoj zemlji.“
„Pa tako i nastupa“, prošaputala je Sara Lei na uho.
„Kazaćeš mi šta je rekla, nisam razumela.“
Posle toga je poslužen čaj.
„Dođite, muchachosi!“, kazala je Eva Duarte malobrojnim muškarcima u sali.
Okupili su se oko nje.
Među njima je bio pukovnik Merkante, Frojde, šef predsednikovog odeljenja za istraživanja i problematičan čovek, zatim otac Benitez, predsednikov ispovednik jezuita, kao i Alberto Dodero, veliki trgovac oružjem i prijatelj Duarteovih; svi su požurili da priđu Evi. Glasno, da bi svi mogli da je čuju, lepa Eva je nastavila: „Prihvatila sam poziv generala Franka da odem u zvaničnu posetu u Španiju, a zatim ću otići u Rim, da zamolim papu da se moli za Perona i argentinski narod. Put po Evropi ću završiti u Parizu.“
„Ne bismo mogli zamisliti lepšu izaslanicu od vas“, kazao je Alberto Dodero, ljubeći joj ruku.
Predsednikova žena se grleno nasmejala.
Lea je posmatrala taj krug ljudi, potpuno različit od onoga u kome se kretala Viktorija Okampo. Ovde je sve bleštalo i delovalo prilično vulgarno; nije joj prišao niko ko je govorio francuski, dok su se Viktorija i njeno društvo lepo izražavali i na tom jeziku. No i pored svega toga nije mogla da kaže da joj je Eva Peron nesimpatična; osećala je neku vrstu divljenja prema maloj glumici, koja se ugurala u najviše argentinske krugove i postigla sav taj uspeh veoma mlada - pa bila je skoro njenih godina - a postala je prva dama Argentine. No, Lea se nizašta na svetu ne bi menjala s njom.
Sara joj je, najzad, dala znak da mogu da krenu.
* * *

Hodale su preko Trga de Majo. Ispred katedrale je stajalo nekoliko taksija. Lea se zaputila ka jednom od njih.
„Bolje da se vratimo pešice, baš mi se seta“, kazala je Sara.
„Kako želiš, no hajdemo Floridskom ulicom, pogledaćemo izloge.“
Pričale su o beznačajnim stvarima sve dok nisu stigle do redakcije lista Nasion. Ispred redakcije je stajala grupa ljudi s novinama u rukama i komentarisala dnevne događaje. Na prvoj strani je bio veliki naslov.
„U Montevideu je uhapšen nacistički zločinac“, prevela je Sara.
„Misliš li da Fransoa ima neke veze s tim?“
„Saznaćemo“, odgovorila je kratko Sara.
Približile su se hotelu Plaza.
„Šta radiš večeras?“, pitala je Sara.
„Idem u bioskop, s Viktorijom Okampo. Mislim da se u bioskopu Ambasador daje neki film s Hamfrijem Bogartom i Ingrid Bergman, a posle ćemo večerati s Viktorijinom sestrom Silvinom i njenim mužem. Šta ćeš ti raditi?“
„Ostaću kod kuće i čekaću vesti od Fransoe, a i Samjuel će doći. Ako budeš htela da se vidimo... biću kod kuće.“
Poljubile su se. Lea je iznenada upitala.
„Kako se osećaš?“
To je bilo neočekivano pitanje, koje je uzbudilo Saru.
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Ništa naročito.“
„Ma šta je to značilo?“
„Pa, ne bi se reklo da je Danijel mrtav... Jao! To me baš boli!“
Sara ju je tako jako zgrabila za nadlakticu da se Lei učinilo kako ova ima gvozdenu šaku.
„Šta hoćeš time da kažeš?“
„Pusti me, poludela si.“
„I ne znaš koliko sam poludela“, kazala je Sara i pustila joj ruku. „Što se tiče Danijela, varaš se; sve izgleda kao i pre, misliš, ali mi smo, i on i ja, ostali tamo, mada ličimo na žive ljude, a ako još imamo nekih osećanja, ona su samo sećanje na ono što je bilo... pre. Mi smo živi mrtvaci. Mrtvi ili ne, šta to menja?... Možeš li ti da mi kažeš, ti si prilično živa, kako mi se čini?“
Ljudi su prolazili i posmatrali dve lepe mlade žene koje su, ozbiljnih izraza lica, o nečemu raspravljale, verovatno o šivenju. Pa zna se da žene takve gluposti shvataju veoma ozbiljno.
Lea je zatražila ključ od recepcionara, a on joj je uz ključ dao i poruku, koju je odmah pročitala. Bila je od Ernesta.
„Draga Lea, ne mogu da se vidim s tobom danas, došli su mi roditelji iz Kordove. Mislim na tebe s mnogo nežnosti.“
Baš šteta, stvarno mi se dopada taj momak, mislila je ona, ulazeći u lift.
U sobi je zatekla dva buketa u vazama, jedan ogroman, a drugi elegantan. Oba su poticala iz cvećare kraj hotela. Prvi je bio od Rika van der Vena, a drugi od Ernesta.
Večernji izlazak s Viktorijom Okampo potrajao je do kasnih sati. Lea je loše spavala: miris cveća iz Van der Venovog buketa joj je izazivao glavobolju, Fransoa se nije javio, a ni Karmen. Bila je zabrinuta za svoju novu prijateljicu. Stvarno se bojim da će joj se nešto desiti, mislila je. Ustala je vrlo loše raspoložena, s glavoboljom, i odlučila da po podne ode do doktora Rikarda Lopeza. Kad je stigla do Ulice San Martin de Tur, odjednom ju je spopala mučnina. Po zgradi se muvalo mnogo ljudi. Setila se da ju je taj isti osećaj obuzeo nekada u Parizu, u Aveniji Anrija Martena, kada se našla pred vratima mučitelja Masija, iz čijih je kandži jedva izvukla Saru. Oklevala je, razmišljajući da li da uđe, kada je Uri ušao u zgradu.
„Nemojte stajati tu, dođite!“
Kod doktora su zatekli dosta sveta. Među njima je bio i Samjuel, sav raščupan, kao i Amos.
„Imate li vesti od Tavernijea?“, upitao ih je.
„Nemamo, šta se desilo?“
„Karmen je nestala.“
„Nestala?“
„Da, noćas oko ponoći, a pre toga se upoznala sa onim policajcem u civilu, iz kafea. Telefonirala je da nam to javi. Posle toga se nije više javljala.“
„Možda je prenoćila kod neke prijateljice?“
„Ne, obavestila bi nas o tome, a trebalo je da danas po podne opet ode u onaj kafe. Niko je tamo nije video.“
„Je li policajac bio tamo?“
„Bio je, i delovao je nervozno.“
„Da li ste zvali njen radio?“
„Jesmo, nije bila ni tamo.“
„Šta mogu da uradim?“
„Za sada ništa, naši drugovi Argentinci se staraju o tome.“
„Da li Sara to zna?“
„Zna, otišla je na ručak u francusku ambasadu; nije mogla da ga odloži. Uskoro će doći, naši je čekaju. Ne vredi da se zadržavate ovde. Otpratiću vas do vašeg hotela. Nemojte izlaziti do novog uputstva.“
Sva zbunjena, Lea je pustila da je vrate u hotel. Mučilo ju je isto ono osećanje nesigurnosti kao i za vreme rata, a ovde je još bila i u stranoj zemlji; ovdašnji jezik nije govorila, i nije znala šta da radi. Gde li može biti Karmen? S nekom slabačkom nadom sišla je do recepcije.
„Ne, gospođice, nema poruka za vas.“
„Hvala.“