Salman Ruždi-Satanski stihovi

First topic message reminder :



Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom Ruzdi vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Gradi jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragi-komični antiheroji.

3


Smrt dr Uhuru Simbe, ranije zvanog Silvester Roberts, dok se nalazio u pritvoru očekujući suđenje, opisao je neki policijski inspektor Stivn Kinč, inače oficir za vezu Brikholske opštine, kao onaj jedini nenormalan slučaj koji se dogodi na »milion normalnih«. Izgleda da je dr Simba imao neku stravičnu noćnu moru zbog koje je tako prodorno vrištao u snu, da je odmah privukao pažnju dvojice dežurnih policajaca. Ovi su džentlmeni pojurili ka njegovoj ćeliji i stigli upravo u trenutku kad je taj i-dalje-spavajući kolos od čoveka bukvalno odleteo sa svog malog kreveta uvis pod zlim uticajem sna i tresnuo na pod. Obojica policajaca su, kažu, čuli jedno bučno »škljoc«; bio je to zvuk slamanja vrata dr Uhuru Simbe. Smrt je bila trenutna.
Mrtvačeva sićušna majka, Antoaneta Roberts, u crnoj haljini i pod jeftinim crnim šeširom, sa crnim velom prkosno odbačenim sa lica na leđa, stajala je pozadi na kamionetu svog mlađeg sina i nije oklevala da se uhvati za reči inspektora Kinča i da mu ih baci natrag u njegovo zadriglo lice s velikim podvoljkom, lice evnuha sa šinterskim izrazom koje je svedočilo o poniženjima i uvredama od strane njegovih kolega koje su ga zvale otrov-za-crnčuge i, još gore, pečurka, što je značilo da je on uvek bio držan u mraku i da su ga ljudi s vremena na vreme - kao, na primer, pod ovakvim tužnim okolnostima - zasipali govnima. »Želim da shvatite«, obraćala se gđa Roberts prilično velikoj gomili ljudi koji su se u gnevu bili okupili ispred policijske stanice u Visokoj ulici, »da se ovi ovde kockaju sa našim životima. Oni ,secuju’ pare kladeći se na nas i naše šanse da preživimo ili ne preživimo. Želim da svi razmislite o tome koliko nas oni poštuju kao ljudska bića.« A Hanif Džonson, kao doskorašnji advokat pokojnog Uhuru Simbe, takođe stojeći pozadi na kamionu Volkota Robertsa, ukazuje na činjenicu da je njegov klijent, navodno, latalno pao sa donjeg od ona dva dvospratna kreveta u njegovoj ćeliji; da je u ovom veku krajnje pretrpanosti zatvora, najblaže rečeno, neobično da na onom gornjem nije bilo nikoga, iz čega proishodi da, osim zatvorskih ćtivara, nije bilo drugog svedoka njegove smrti; i da noćna mora nije mogla da bude jedino moguće objašnjenje vrištanja jednog crnog čoveka u rukama zatvorskih vlasti. U svojim zaključnim primedbama, kasnije nazvanim od strane mspektora Kinča »potpaljivačkim i neprofesionalnim«, Hanil je reči tog opštinskog policajca za vezu vezao za one reči notornog rasiste Džona Kinzlija Rida, koji je jednom, reagujući na vest o smrti nekog crnca, izgovorio parolu,
»Jedan je skiknuo, ali još milion njih ima da skikne«. Gomila je gunđala i ključala; bio je to jedan zao i vreo dan. »Ostanite ovako vrući«, uzviknuo je Simbin brat Volkot prema gomili. »Neka se niko od vas ne ohladi. Održavajte svoj bes.«
Kako je Simbi, u stvari, na neki način već bilo suđeno i kako ga je, po njegovim rečima, već i osudila »štampa svih duginih boja - crvena kao crepovi, žuta kao munja, plava kao stari filmovi, zelena kao sluz«, njegov kraj je delovao na mnoge bele ljude kao surova pravda, kao božja odmazda nad monstruoznim ubicom. Ali u jednom drugom sudu, tihom i crnom, on je bio dobio sasvim drugačiju, povoljniju presudu, pa su se ta dva različita mišljenjao pokojniku, posle njegove smrti, pokrenula, izišla na gradske ulice i tamo previrala sred neprestane tropske vrućine. »Dugina štampa« bila je puna navodnih Simbinih podrški Kazafiju, Homeiniju, Luisu Farahanu; dok su na ulicama Brikhola mladići i devojke održavali svoju tihu vatru gneva, vatru-senku, ali onu koja je u stanju da izbriše svetlost.
Dve noći kasnije, tamo iza Čeringtenske pivare u kraju Tauer Hamlets, Bakutanerski Trbosek je ponovo udario sa paranjem i seckanjem. A sledeće noći, druga jedna starica bila je ubijena u blizini igrališta u Viktorija-parku, Hekni; i ponovo onaj Trbosekov jezivi »svojeručni potpis« - ritualno poređani unutrašnji organi žrtve oko njenog tela, čiji tačan raspored nikad nije bio prikazan u štampi - bio je onaj obavezni dodatak zločinu. Kad se inspektor Kinč, delujući malčice dronjavo i kukavno, pojavio na televiziji da iznese neobičnu teoriju o »prekopiranju« pravog ubice čiji je »rukopis« ovaj imitator nekako otkrio, iako se to dugo skrivalo od javnosti, pa je tako preuzeo onu koprenu koja je bila spala sa pokojnog Uhuru Simbe - a zatim je Starešina policijskog odseka smatrao za shodno da, kao preventivnu meru, učetvorostruči broj policajaca-pozornika na ulicama Brikhola, a pošto je tolike policijske snage odvojio u tu svrhu, pokazalo se da je neophodno odložiti održavanje zakazanih fudbalskih utakmica u gradu za taj vikend. I uistinu, strasti su se ponovo-uzbudile zbog starog dronjka od slučaja Uhuru Simbe; Hanif Džonson je objavio svoju izjavu u smislu da je povećano prisustvo policije »provokativno i palikućsko«, a u Šaandaar-kafeu i Pagal Hani počele su da se skupljaju grupe mladih crnaca i Azijaca rešenih da se suprotstave šunjajućim policijskim patrolnim kolima. U »Vrelom vosku« voštani lutak izabran za topljenje nije bio niko drugi nego ona oznojena i već topljiva figura policajca za vezu sa opštinom. A temperatura je i dalje neumoljivo rasla.
Sve češće su se događala razna nasilja: napadi na crnačke porodice koje su živele na opštinskim parcelama, uznemiravanje i maltretiranje crne školske dece na putu kući, izazivanje sukoba i nereda u »pabovima«. U kafani Pagal Hani, jedan momak pacovskog lika i njegova trojica drugara pljuvali su po jelima mnogih gostiju za stolovima; kao posledica nastale tuče posle toga, tri bengalska konobara bila su optužena za fizički napad na njih i za nanošenje telesnih povreda; mada Pljuvački kvartet nije bio priveden u policiju. Priče o brutalnosti policajaca, o brzom ubacivanju crnih mladića u neregistrovane automobile i zatvorene kamione koji su pripadali specijalnim policijskim patrolama, i o kasnijem izbacivanju tih mladića, podjednako diskretno, sa modricama i ozledama po celom telu, širile su se po gradskim kvartovima. Samozaštitne patrolne grupe mladih Sika, Bengalaca i Afro-Karibljanaopisane od njihovih protivnika kao grupe divljih pozornika - počele su da tumaraju tim delovima grada, i pešice i u starim automobilima »zodijak«-fordaljkama i »kortinama«, rešene da se odlučno suprotstave. Hanif Džonson je rekao svojoj ljubavnici-domaćici, Mišali Sufijan, da će, po njegovom mišljenju, sledeće Trbosekovo ubistvo upaliti fitilj na eksplozivu. »Taj ubica ne samo da se puva što je još na slobodi«, rekao je, »već se i smeje zbog Simbine smrti, i to je ono što ljudi ne mogu da podnose.«
I jedne nesezonski vlažne noći, na tim tiho strujećim ulicama pred ključanje, pojavi se Džibril Farišta, duvajući u svoju zlatnu trubu.

*


U osam sati te subotnje večeri, Pamela Čamča je stajala sa Džampi-Džošijem - koji nije hteo da je pusti da ide sama pored kabinice za »brzu fotografiju« na jednom uglu glavnog platoa stanice Justen, i osećala se smešno zaverenički. U osam i petnaest prišao joj je jedan vižljast mladić koji joj je sad izgledao viši od onog istog kojeg se sećala; ulući za njim bez reči, ona i Džampi uđoše u kabinu njegovog izlupanog plavog kamioneta, kojim ih je on odvezao u neki stančić u kući iznad jedne pivnice, na Rejlton Roudu, u Brikstonu, gde ih je taj mladić, Volkot Roberts, upoznao sa svojom majkom, Antoanetom. Trojica prisutnih muškaraca, o kojima je Pamela kasnije mislila da su Haićani, nisu joj, iz stereotipnih razloga, bili predstavljeni. »Popijte po čašu ovog slatkog vinca«, naredi Antoaneta Roberts. »A zdravo je i za bebu.«
Pošto je Volkot obavio formalnosti oko ukazivanja počasti i majci i gostima, gđa Roberts, sićušna u ogromnoj ofucanoj fotelji (sa svojim iznenađujuće belim nogama, tankim kao šibice, koje su joj izvirivale ispod crne haljine i završavale se u neprikladnim roze-soknicama obrubljenim finim čipkicama, nožicama koje joj zamalo nisu stizale do poda), pređe na posao. »Ova gospoda su bili kolege moga sina«, reče ona. »Ispostavilo se da je verovatni razlog za ubistvo mog sina bio njegov rad na jednom predmetu koji je, kako čujem, u sferi vašeg interesovanja. Mi verujemo da je došlo vreme da se na tome radi zvaničnije, preko kanala koje vi, gospođo, predstavljate.« I na to, jedan od trojice »Haićana« predade Pameli jednu crvenu plastičnu fasciklu. »Tu vam se nalaze«, blago objasni gđa Roberts, »mnogi podaci o postojanju skupova veštaca i veštica širom gradskih policijskih ispostava.«
Volkot ustade. »Sad bi trebalo da se vratimo«, reče on odlučno. »Molim vas, pođimo.« Pamela i Džampi ustadoše. Gđa Roberts klimnu glavom, zamišljeno, odsutno, pucketajući zglobovima svojih šaka sa nabranom kožom. »Zbogom«, reče Pamela, i zausti da izrazi konvencionalno sažaljenje. »Štedi reči, devojko«, preseče je gđa Roberts. »Samo zabij glogov kolac u te vešce i veštice. Zabij im ga u samo srce.«

*


Volkot Roberts ih je istovario u Noting Hilu, oko deset. Džampi je grozno kašljao i žalio se na bolove u glavi koji su mu se često vraćali od one povrede veslom u Šepertonu, ali kad mu je Pamela priznala da je uznemirena zbog činjenice da trenutno poseduje samo jedan primerak tih eksplozivnih dokumenata u plastičnoj fascikli, Džampi je ponovo navaljivao da je otprati do kancelarije Brikholskog saveta za međuljudske odnose u opštini, gde je nameravala da dokumente fotokopira i da ih izdeli nekolicini svojih pouzdanih prijatelja i kolega. I tako su u deset i petnaest njih dvoje u Pamelinom dragom MG-iju jurili ka istočnom delu grada, dok su se na nebu skupljali crni olujni oblaci. Pratio ih je jedan plav, zatvoren kamion »mercedes«, kao što je bio pratio i Volkotov kamionet, a da ga niko nije zapazio.
Petnaest minuta ranije, jedna patrolna grupa od sedmorice mladih krupnih Sika zbijenih u jednom automobilu marke Vauxhall Cavalier, vozila se preko kanalskog mosta Malaya Crescent u južnom kraju Brikhola. Čuvši nečiji vrisak na obali kanala ispod mosta, zatekli su jednog lepuškastog, bledunjavog čoveka srednjeg rasta i srednje građe, sa svetlom kosom koja mu je nemirno padala preko čela i očiju lešnikove boje, kako skače na noge, sa skalpelom u ruci, i beži dalje od tela jedne starice kojoj je plavkasta perika bila pala sa glave i kao meduza plivala na površini kanala. Mladi Siki su lako stigli i savladali čoveka koji je bežao.
Do jedanaest uveče, vest o hvatanju masovnog ubice ušla je u svaku pukotinu tog gradskog kvarta i bila propraćena mnogim glasinama: policija se ustezala da optuži manijaka, članovi patrole Sika zadržani su radi ispitivanja - spremalo se prikrivanje slučaja. Počelo je okupljanje na uličnim ćoškovima, a kako su se »pabovi« praznili, tako je dolazilo do mnogih tuča. Uništavana je i tuđa imovina: na nekoliko automobila rulja je porazbijala prozore, video-kasete ukrala i nekoliko cigala zavrljačila. I u tom trenutku, u jedanaest-i-trideset, te subotnje noći, kad su klubovi i »dansing-holovi« počeli da izbacuju svoje uzbuđene i visoko naelektrisane goste, policijski šef kvarta, posle konsultacije sa višim vlastima, izjavio je da je u centru Brikhola došlo do nereda, pa je pustio sa lanca sve gradske policijske snage protiv »izgrednika«.
U tom istom trenutku, Saladin Čamča, koji je upravo vcčerao sa Eli Koun u njenom stanu, čiji su prozori gledali na Brikhol Filds, držeći se dostojanstveno, izišao je u noć, saosećajući sa masom i mrmljajući svoje ohrabrujuće, neiskrene reči; onda je ugledao policijske »specijalce« sa šlemovima, plastičnim štitovima i električnim palicama kako preko parka kreću ka njemu odlučnim, neumoljivim korakom; video dolazak jednog roja nebeskih skakavaca-helikoptera koji su dole bacali pljusak zrakova svojih reflektora; opazio napredovanje vodenih topova; i, pokoravajući se neodoljivom primarnom refleksu, podvio rep i počeo da beži, ne znajući da se kreće u pogrešnom pravcu, da punom brzinom trči ka Šaandaar-kafeu.

*


Televizijske kamere stižu upravo u trenutku napada na klub »Vreli vosak«.
Ovo je slika koju vidi televizijska kamera: sa manje dara od ljudskog oka, njeno noćno viđenje je ograničeno na ono što će bleštava klieg-svetlost da otkrije. Jedan helikopter lebdi iznad tog noćnog kluba i ispišava dugačke zlatne mlazeve svetlosne mokraće; kamera kapira tu sliku. Državna mašina pritiska svoje neprijatelje. - A sad, eto i jedne kamere na nebu; neki urednik vesti odobrio plaćanje troškova za fotografije iz vazduha, te iz drugog helikoptera jedna ekipa izveštača slika odozgo. Niko se ne štrapacira da taj helikopter otera. Buka rotor-elisa zaglušuje graju gomile. U ovom pogledu i slučaju, takođe, uređaj za video-rikording je manje osetljiv nego ljudsko uho.
- Rez. - Neki čovek, osvetljen sunčanim topom, brzo govori u mikrofon. Iza njega čitavo zamešateljstvo senki. Ali između reportera i zamešateljnog »šatirunga« stoji jedan zid: »specijalci« sa šlemovima i štitovima. Reporter govori ozbiljno; bombe-od-flaša-sa-benzinom plastični-meci povređeni-policajci zaplenjeni-vodeni-topovi, ograničavajući se, svakako, na činjenice. Ali kamera vidi ono što on ne kaže. Kamera je stvar koja se može lako razbiti ili zdipiti; ona je zbog svoje krhkosti sklona probiračkoj drskosti. Kamera zahteva pravila, red, tanku plavu liniju. Nastojeći da se sačuva, ona je stalno iza zaštitnog zida, posmatrajući zemlje senki izdaleka i, svakako, odozgo: to jest, ona bira strane.
- Rez. - Sunčani topovi osvetljavaju jedno novo lice, uvučene brade u podvoljak, zajapureno. To lice se zove- subtitlovane reči se pojavljuju preko njegovog mantila: Inspektor Stivn Kinč. Kamera ga vidi onakvog kakav je sada: dobričina na jednom nemogućem poslu. Jedan otac, čovek koji voli svoju dnevnu kriglu piva. On govori: ne-mogu-se-tolerisati-nepodobni-krajevi-grada potrebna-je-i-bolja-zaštita-policajaca je-l’-vidite-da-i-plastične-štitove-specijalaca-zahvata-vatra. On pominje organizovani kriminal, političke agitatore, fabrike bombi, droge. »Mi shvatamo da neki od tih klinaca možda osećaju izvesnu nepravdu, ali mi nećemo i ne možemo dopustiti da budemo žrtveni jarci društva.« Ohrabren reflektorima usmerenim na njega i strpljivim, nemim sočivima kamera, on ide dalje. Ovi klinci nemaju pojma koliko su srećni, napominje on. Oni bi trebali da se posavetuju sa svoji rođaci i prijatelji. Od Afrike, od Azije, od Kariba: a to su sad mesta sa stvarnim problemima. To su mesta gde ljudi možda defakto osećaju nepravde vredne uvažavanja. Ali ovde stvari ne stoje tako loše, ne onako kao tamo; ovde nema klanja, nema torture, nema vojnih pučeva. Ovde ljudi trebaju da cene ono što dobiju pre nego što to izgube. Naša je zemlja uvek bila miroljubiva, kaže on. Naša vredna i marljiva ostrvska rasa.- A iza njega, kamera vidi nosila, kola hitne pomoći, lica iskrivljena od bolova. - Ona vidi i kako se neka čudna humanoidna obličja iznose iz utrobe kluba »Vreli vosak«, i prepoznaje voštane figure moćnika. Inspektor Kinč objašnjava. Oni ih peku tamo u nekoj furuni i to nazivaju svojom zabavom, što ja, lično, ne bih tako nazvao. - Kamera sa gnušanjem slika te voštane figure. - Zar one nemaju nešto veštičje na sebi, nešto ljudoždersko, nešto jako nezdravo? Zar se ovde nije praktikovala crna magija? - Kamera gleda razbijene prozore. Ona vidi i nešto što gori u blizini: neki auto, neki dućan. Ona ne može ni da pojmi ni da pokaže šta te stvari postižu svojim gorenjem. Ovi ljudi spaljuju svoje sopstvene ulice.
- Rez. - Vidi se jedna jarko osvetljena radnja za prodaju video-uređaja. U izlogu nekoliko televizora; kamera, ta najdeliričnija od svih narcistkinja, gleda televiziju, i u jednom trenutku stvara utisak beskonačnog povlačenja čitavog niza televizora koji se gube u daljini. - Rez. - Evo sad i jedne ozbiljne ljudske glave koja se kupa u svetlosti: razgovor u studiju. Glava govori o kriminalcima. O Biliju Kidu, Nedu Keliju: to su bili ljudi koji su se borili i za i protiv. Savremene masovne ubice, osobe koje nemaju tu herojsku dimenziju nisu ništa drugo do bolesna, oštećena ljudska bića, potpuno bleda kao ličnosti, dok im se zločini odlikuju pažljivom procedurom i metodologijom - recimo ritualom - možda kao posledica žudnje ne-entiteta da bude zapažen, da se uzdigne iz gomile i da, za trenutak, bude zvezda. - Ili, pak, kao posledica premetnute žudnje za smrću: da se ubijanjem voljenog bića uništi sopstvena stvarna ličnost, svoje ja. - A gde spada Trbosek bakica? pita jedan postavljač pitanja. A gde, opet, Džek Trbosek? Pravi kriminalac - insistira glava - jeste mračna pljunuta slika heroja. Je l’ to, možda, važi i za ove izgrednike? čuje se provokacija. Zar vi ovim ne dolazite u opasnost zavodljivog podsticanja i »opravdavanja« kriminala? - Glava odmahuje, glava jadikuje nad materijalizmom savremene omladine. Provale u video-radnje nisu ono o čemu glava govori.- Ali šta onda da kažemo o onim starinskim kriminalcima?O Buču Kasidiju, Braći Džejms, Kapetanu Munlajtu, Kelijevom gangu? Zar nisu svi oni pljačkali banke? - Rez.- Kasnije, te noći, kamera će se vratiti izlogu radnje. U njemu više neće biti onih televizora.
- Iz vazduha, kamera posmatra ulaz u klub »Vreli vosak«. Policija je završila sa iznošenjem voštanih figura
i sad izvodi napolje prava ljudska bića. Kamera se zadržava na uhapšenim osobama: na jednom visokom albino-frajeru; i na jednom čoveku u finom odelu koji liči na mračnu pljunutu sliku R. de Nira; zatim na jednoj mladoj curi od - koliko? - četrnaest, petnaest godina? - pa na jednom sumornom mladiću od dvadesetak. Njihova imena nisu titlovana; kamera ne poznaje ta lica. Međutim, postepeno, činjenice izlaze na videlo. Klupski disk-džokej, Sjusanker Rem, poznat kao »Ružičasti«, i vlasnik kluba g. Džon Mazlama, koji će biti optuženi zbog »grosističke« operacije na tržištu droga - »trave«, »žutog šećera«, hašiša, kokaina. Čovek uhapšen zajedno sa njima, jedan nameštenik u Mazlaminoj obližnjoj radnji »Fini duvački«, u prodavnici »muzikalija«, registrovani je vlasnik jednog kombija u kojem je otkrivena izvesna, nespecifikovana količina »opasnih droga«; kao i veći broj »vrućih« video-rikordera. Ime one mlade cure je Anahita Sufijan; ona je maloletna, kažu da mnogo pije i, naravno, ima seksualni odnos barem sa jednim od trojice uhapšenih. Zatim se o njoj izveštava da je bežala iz škole i da se družila sa poznatim kriminalnim tipovima: delinkventkinja, jasno kao dan. - Jedan nadahnuti novinar kasnije će, više sati posle tog događaja, pružiti naciji ove »puslice« od vesti, ali te vesti su već uveliko bile žestoko prepričavane na ulicama: Ružičasti! - pa Vosak: oni su razorili taj lokal - sredili ga načisto! - Dakle, to je rat.
A to se događa - kao i mnoge druge stvari - na onim mestima koje kamera ne može da vidi.

*


Džibril:
Kreće se on kao kroz san, jer posle više dana lutanja po gradu bez hrane i odmora, sa trubom nazvanom Azrijel bezbedno zavučenom u džep njegovog teškog mantila, on više nije kadar da pravi razliku između hodanja i spavanja; on sad shvata nešto od onog što sveprisutnost mora da znači, jer se on sad istovremeno kreće kroz nekoliko priča: to je jedan Džibril koji jadikuje zbog nevernosti Aleluje Koun; zatim jedan Džibril koji lebdi iznad samrtne postelje jednog Proroka, pa jedan Džibril koji iz potaje prati napredovanje hodočasnika ka moru, očekujući trenutak u kojem će se prikazati, i, najzad, jedan Džibril koji oseća, svaki dan sve jače, volju svog protivnika koga on privlači sve bliže sebi i vuče u njihov poslednji zagrljaj: tog prepredenog, prevarantskog protivnika koji je uzeo lik njegovog prijatelja - Saladina, njegovog najiskrenijeg drugara, Džibrila, uljuljkao u stanje opuštenosti, smanjene odbrambenosti. I tu je sad jedan Džibril koji hoda ulicama Londona, pokušavajući da shvati Božiju volju.
Da li je on viđen da bude podstrekač gneva Božijeg?
Ili ljubavi Njegove?
Da li je on osveta ili oproštaj? Da li ta fatalna truba treba da ostane u njegovom džepu ili on treba da je izvadi i dune u nju?
(Ja njemu ne dajem uputstva. I ja sam zainteresovan za njegov izbor - za ishod njegovog rvačko-bokserskog meča. Lik protiv sudbine: makljaža u slobodnom stilu. Dva pada, dva potčinjavanja ili će tu nokaut odlučiti.)
Sa rvanjem, u svim pričama o njemu, on samo nastavlja.

*


Ima trenutaka kad on pati zbog nje, zbog Aleluje, kad ga samo njeno ime uzbuđuje; ali on se zatim seti onih đavolskih stihova i skrene svoje misli na drugu stranu. Truba u njegovom džepu zahteva da se u nju duva; ali on se obuzdava. Još nije vreme za to. Tražeći putokaze - šta da se radi? - on se šunja gradskim ulicama.
Kroz jedan večernji kućni prozor u parteru on ugleda upaljeni televizor. Na ekranu glava neke žene, neke čuvene »predstavljačice« koju intervjuiše jedna isto tako čuvena, žmirkava irska »voditeljka«. - Šta bi za vas bila ona najgora stvar koju biste mogli da zamislite? - Oh, mislim, zapravo, sigurna sam da bi to moglo da bude, oh, da: biti sama na Badnje veče. Onda biste stvarno morali da se suočite sa samom sobom - zar ne? - da se pogledate u neprijatnom ogledalu i upitate sebe, da li je to sve što postoji? - A Džibril, sam, ne znajući koji je datum, hoda dalje. U ogledalu, njegov protivnik mu se približava istom brzinom hodanja, maše mu i širi ruke.
Grad mu šalje poruke. Ovde, kaže mu u jednoj, ovde je mesto gde je holandski kralj bio odlučio da živi kad je došao pre više od tri veka. U to vreme, ovo je bilo predgrađe, jedno selo, usred zelenih polja engleskih. Ali kad je taj kralj došao tu, da sagradi kuću, londonski skverovi su iznikli sred poljane, crveno-ciglena zdanja sa holandskim puškarnicama koja su se ka nebu dizala za dvorjane njegove, da oni u njima borave. Nisu svi doseljenici nemoćni, šapuću još postojeća zdanja. Nameću oni svoje potrebe svom novom tlu, ostvarujući svoje sopstveno vezivanje sa novopronađenom zemljom koju iznova svojom zamišljaju. Ali, pazi - grad upozorava. I odvezivanje mora da ima svoj dan. Dok je jahao jednog dana kroz ovu zelenu, haštensku zemlju u kojoj je bio odlučio da živi - koju je civilizovao - tog Vilijema Trećeg zbaci njegov konj, te on nezgodno padne na tu nepokornu zemlju i slomi svoj kraljevski vrat.
U neke dane, Džibril se nade i među hodajućim leševima, sred velikih grupa mrtvaca koji listom ne priznaju da su sređeni za sva vremena, sred leševa koji buntovnički nastavIjaju da se ponašaju kao živi ljudi, te pazare po radnjama, hvataju autobuse, flertuju sa ženskama, odlaze sa njima kući da se tucaju, i puše cigarete. Ali vi ste mrtvi, viče on njima. Zombičine, vratite se u svoje grobove! A oni ga ič ne »šljive«, uopšte ga ne »konstatuju«, pa mu se smeju ili se ponašaju zbunjeno ili mu, pak, pesnicama prete. On zaćuti, pa odjuri dalje.
Grad postaje nejasan, amorfan. Postaje nemoguće opisivati ovaj svet. Hodočašće, prorok, protivnik - sve se u jedno sliva, u magli nestaje, pa opet ispliva. Baš kaoi ona: Eli-Aleluja, Al-Lat. Ona je ptica uzvišena. Mnogo, nmogo željena. I sad se on seća: pričala mu je, davno, o Džampijevoj poeziji. On hoće da napravi zbirku svojih pesama. Knjigu. Taj palac-sisajući umetnik sa svojim infernalnim gledištima. Knjiga je proizvod pakta sa Đavolom i ona okrece tumbe faustovski ugovor, rekao je on Eli. Dr Faustus je žrtvovao besmrtnost za dvadesetak godina moći; pisac pristaje na uništenje svog života, i stiče (ali samo ako ima sreće) možda ne besmrtnost, ali barem potomstvo. Kako god okreneš (to je bila Džampijeva poenta), pobeđuje Đavo.
Šta piše pesnik? Stihove. Šta zvecka i zvekeće u Džibrilovom mozgu? Stihovi. Šta mu je slomilo srce? Stihovi i, opet, stihovi.
Truba, Azrijel, doziva iz džepa od mantila: Izvadi me! Dadada: Trubi! Do đavola sa svim tim, u pakao nek se nosi čitava ta tužna zbrka: samo naduvaj obraze i prp-tut-tut. Hajde, sad je vreme za zabavu i svirku!
O kakva je vrućina: zapara, teška, nepodnošljiva. Ovo nije Pravi London: nije to ovaj ne-pravi grad. Pista Broj Jedan, Mahagoni, Alfavil. On luta kroz zbrku od jezika.Babilon: kontrakcija od asirske reči »babilu«. »Božija kapija«. Babilondon.

Gde je sad ovo?
- Da. - On besciljno luta, jedne noći, iza katedrala Industrijske Revolucije, po železničkim stanicama severnog Londona. Anonimni King’s Cross, pa motki-slična groza od Kule St Pancras, i oni crveno-crni gasodršci što se naduvavaju i izduvavaju kao divovska gvozdena pluća. Tamo gde je nekad u bici sa Rimljanima pala kraljica Budika, Džibril Farišta se rve sa samim sobom.
Robna džada: - ali O kakva roba, kakvi sočni »proizvodi« od mesa gluvare po kapijama ispod tungsten-lampi, kakvi se sve delikatesi nude na toj džadi! - klate im se tašne, dok one dozivaju i pozivaju mušterije, vrckajući se u srebrnastim suknjicama i mrežastim crnim čarapama, zategnutim: ta roba nije samo mlada (u proseku trinaest do petnaest godina) nego i jeftina. Te cure imaju kratke, istovetne istorije: sve one imaju bebe koje skrivaju negde, sve su one izbačene iz kuće od svojih srditih, puritanskih roditelja, i nijedna nije bela. Podvodači sa noževima uzimaju devedeset odsto od njihove zarade. Roba je, najzad, samo roba, a naročito kad je đubre.
- Džibrila Farištu pozdravljaju iz senki i ispod lampi,i on, isprva, ubrzava svoj korak. Kakve ovo ima veze sa mnom? Proklete pice na kilo. A zatim usporava hod i zastaje, jer čuje nešto drugo kako ga poziva ispod lampi i iz senki, neka potreba, neka molba bez reči, skrivena ispod glasića kurvi za deset funti. On prestaje da korača i sad stoji u mestu. Zadržan je njihovim željama. Za čim? One se sad kreću ka njemu, privučene njime kao ribe mamcima na nevidljivim udicama. Dok mu se približavaju, hod im se menja, bokovi im se više ne njišu, lica im počinju da otkrivaju prave godine, uprkos šminki. Kad mu se približe, one kleknu. Šta mislite, ko sam ja? pita ih on, i želi da doda: Ja znam vaša imena. Sreo sam vas jednom, ranije, na drugom mestu, iza zavese. Vas dvanaest, tada, kao i sada. Ajša, Hafsa, Ramla, Sada, Zaina,Maimuna, Safija, Đuvairija, Um Salamah od Mahzumita, Rehana Jevrejka, i divna Marija Koptkinja. One i dalje kleče, bez reči. Šta je jedan arhanđeo drugo do lutka? Kutputli, marioneta. Vernici nas savijaju po svojoj volji. Mi smo sile prirodne, a oni su naši gospodari. I gospodarice. On oseća kako mu zbog žege otežavaju udovi, a u ušima mu zuji kao što pčele zuje u letnja popodneva. Da se lako onesvestiš.
Ali on ne pada u nesvest.
On stoji među ženskom decom koja kleče i čekaju svoje podvodače.
I dok oni dolaze, on konačno vadi i na svoje usne pritiska svoju nemirnu trubu: uništitelja, Azrijela.

*


Pošto mu je iz otvora zlatne trube pokuljala vatra i progutala podvodače koji su mu prilazili - prvo ih obmotala čaurom od plamena, pa ih onda tako potpuno sagorela da im ni cipele nisu ostale da cvrče na trotoaru - Džibril shvata stvar.
On nastavlja da hoda, ostavljajući iza sebe zahvalnost kurvi, i kreće se u pravcu kvarta Brikhol, dok se Azrijel ponovo nalazi u njegovom širokom i dubokom džepu. Stvari se razjašnjavaju.
On je arhanđel Džibril, anđeo Propovedi, i u njegovim se rukama nalazi moć otkrovenja. On je kadar da prodire u duše muškaraca i žena, da im izvlači želje iz najvećih dubina i da ih ostvaruje. On je gasilac žudnji, umirivač požude, ispunilac snova. On je duh iz lampe a njegov gospodar je onaj džinovski orao Rok.
Kakve se žudnje, kakvi imperativi nalaze u ponoćnom zraku? On ih udiše. - I klima glavom, da, neka bude tako.
Neka bude požar. Ovo je grad koji se jednom očistio u vatri, pročistio izgorevši do temelja. Vatra, vatra sa neba. »Ovo je presuda koju je doneo Bog u svom gnevu«, objavljuje Džibril Farišta razuzdanoj noći, »da se ljudima žudnje srca ostvare i da ih one unište.«
Okružen je visokim stambenim zgradama - soliterima, od lošeg (jeftinog) materijala. Crnčuga jede govna belog čoveka, kaže jedan neoriginalan zid. Zgrade imaju svoja imena: »Isandluana«, »Rorkijeva hrpa«. Ali na delu je i jedan revizionistički poduhvat - dva od četiri solitera dobila su nova imena, i sad se zovu »Mandela« i »Toussaint L’Ouverture«.[22] - Ti soliteri stoje na štulama, a u betonskoj bezobličnosti ispod i između njih stalno zavijaju vetrovi i kovitlaju razne otpatke: odbačene kuhinjske predmete, izduvane bicikletske gume, cepke od razbijenih vrata, noge lutaka, đubre rasuto iz plastičnih kesa koje cepaju gladne mačke i džukele, ambalažu od namirnica, kotrljajuće prazne konzerve, razbijene izglede za dobijanje službe, napuštene nade, izgubljene iluzije, istrošene ljutnje, nagomilane gorčine, ispovraćane strahove, i jedno zarđalo korito. On stoji bez pokreta dok pored njega prolaze grupice stanara i u raznim pravcima odlaze. Neki (ne svi) nose oružje. Motke, flaše, noževe. U svim grupama ima i bele i crne mlađarije. On podiže svoju trubu, prinosi je ustimai počinje da svira.
Pupoljčići vatre skakuću po betonu naloženom hrpama odbačenih ličnih stvari i snova. Tu je i jedna trula gomilica zavisti: ona gori zelenim plamenom u noći. Vatre su u svim duginim bojama, a gorivo nije svakoj potrebno. On izduvava plamene cvetiće iz svoje trube i oni poigravaju na betonu, i njima nije potreban ni zapaljivi materijal niti korenje drveća. Ovde baci jedan rozikasti! Onde - šta bi lepo pristajalo? znam: srebrnasta ruža. - A sad se plameni pupoljci rascvetavaju u vatreno žbunje koje se kao puzavica penje uz solitere i sjedinjuje sa susednim plamenovima, stvarajući živu ogradu od raznobojne vatre. Ovo je kao posmatranje nekog sjajnog vrta sa rastinjem čiji se rast ubrzava mnogo hiljada puta, vrta koji se rascvetava, razmahuje, koji obrasta, zarasta, pa se upliće, prepliće i neprobojan postaje, vrta isprepletenih himera što se na svoj usijani način nadmeću sa trnjem koje je obujmilo ceo dvorac Trnove Ružice iliti Uspavane Lepotice iz druge jedne, davne, davne bajke.

Ali ovde nema lepotice koja unutra spava. Tu je Džibril Farišta koji hoda po svetu vatre. U Visokoj ulici on vidi kuće od plamena sagrađene, sa zidovima od vatre, a plamenovi kao navučene zavese na prozorima vise. - A tu su i ljudi i žene sa kožom vatrenom koji tumaraju, trče ili se vi te oko njega u kaputima od plamova. Ulica je u crvenom usijanju, istopljena, ulica je postala reka boje krvi. - Sve, sve je u plamenu, dok on duva u svoju veselu trubu, dajući ljudima ono što žele; kose i zubi gradana crvene se i dime, i staklo gori, a iznad glava ptice lete, mašući svojim užarenim krilima.
Protivnik je vrlo blizu. Protivnik je magnet, on je virovo oko - neodoljiva crna rupa vrtloga, čija sila gravitacije stvara vidokrug slučaja iz kojeg ni Džibril ni svetlost ne mogu da pobegnu. Ovuda, dovikuje mu protivnik. Ovde sam ja, preko puta.
Nikakva palata, već samo jedna kafana. A sobe iznad nje - pansion sa krevetom i doručkom. Unutra, nigde nspavane princeze-lepotice, osim jedne razočarane žene, snvladane dimom, koja tu leži u nesvesti, a pokraj nje, na podu pored njihovog kreveta, takođe u nesvesti, njen muž, hadžija koji se vrati'o iz Meke, bivši učitelj, Sufijan. – Dok u drugim sobama zapaljenog Šaandaara,bezlična lica stoje na prozorima i, u svom jadu, tužno mašu za pomoć, nesposobna (bez usta) da vrište.

Protivnik: evo ga gde udara!
Samo njegova silueta na zadnjoj plamenoj zavesi zapaljivog Šaandaar-kafea - gle! - to je taj badža, glavom i bradom!
Azrijel, bez molbe, đipi u Farištinu ruku.

Čak i jedan arhanđeo može da doživi neko otkrovenje pred svojim očima, i nakon što u magnovenju Džibril hvata pogled Saladina Čamče - u sledećem deliću jednog beskrajnog trenutka, veo mu se cepa sa očnjeg vida - i on sad vidi sebe kako se sa Čamčom šeta brikholskim parkom, izgubljen u svom uzbuđenom pričanju kojim otkriva najintimnije tajne svog ljubočinstva sa Alelujom-Eli Koun - iste one tajne koje su mu kasnije u telefon šaputali onoliki zli glasovi - a ispod svih njih Džibril sada razaznaje objedinjujući talenat svog protivnika, kadrog da podražava i one grlene i one piskave glasove, koji ga je i vređao, koji mu se i dodvoravao, i navalno i stidljivo, koji je bio i prozaičan- da! - i poetski nastrojen. - I sada, konačno, Džibril Farišta prvi put shvata da protivnik nije jednostavno usvojio Čamčin lik za svoje prerušavanje; niti da je ovo neki slučaj paranormalnog posedovanja tuđeg lika, krađe tela od strane nekog napadača iz Pakla; da zlo, kratko rečeno, nije na Saladinovoj površini, već da ono izvire iz nekih dubina njegove sopstvene, prave prirode, da se ono rasprostire kroz njegovu ličnost kao rak, potirući sve ono što je u njemu bilo dobro, brišući njegov duh - i, delujući tako, uz mnoga obmanjivačka pretvaranja i vrdanja, ponekad je izgledalo kao da se povlači; dok je, u stvari pod iluzijom povlačenja, pod tom maskom, tako reći, zlo nastavljalo da se opasno širi; i sad ga je, bez ikakve sumnje, celog ispunjavalo; sad od Saladina nije ništa drugo bilo ostalo osim ovoga, osim ove crne vatre zla u duši njegovoj, koja ga je gutala isto onako potpuno kao što ona druga, raznobojna vatra sada proždire vrišteći grad. I zaista, ovo su »najstrašniji, najzlobniji, najkrvaviji plamenovi, daleko od onog finog plamena obične vatre«.
Požar je jedan luk preko neba. Saladin Čamča, protivnik, koji je takođe Tupadžija, mojstari drugar Čamč, nestao je u kapiji Šaandaar-kafeaa. To je ona čeljust crne rupe; vidik se skuplja i zatvara oko nje, sve druge mogućnosti blede, univerzum se skuplja u tu jedinu i neodoljivu tačku. Duvajući u trubu i izbacujući iz nje vatreni prasak, Džibril se baca kroz otvorena vrata.

*

Zgrada sa prostorijama Brikholskog saveta za opštinske međuljudske odnose bila je jednospratni monstrum od purpurne cigle, s prozorima neprobojnim za metak, bunkersko zidanje iz šezdesetih godina ovog veka, kad se takva arhitektura smatrala prijatnom za oko. U tu zgradu nije bilo lako ući; na kapiji se nalazio ugrađen aparat »interfon« i ona se otvarala prema uskom hodniku sa jedne strane zgrade koji se završavao pred drugom kapijom, takođe zaključanom sigurnosnom bravom. Bio je tu i alarmni uređaj protiv provalnika.
Taj alarm, kasnije je izišlo na videlo, neko je bio isključio, verovatno dve određene osobe - jedan muškarac i jedna žena - koji su uspeli da uđu pomoću ključa. Zvanično je nagovešteno da su te dve osobe učestvovale u aktu sabotaže, u »internom poslu«, jer jedna od njih dvoje, sada initva, bila je zapravo službenica organizacije čije su se kancelarije nalazile u toj zgradi. Razlozi za taj kriminalni akt ostali su nejasni, a kako su zločinci nestali u požaru, nije bilo verovatno da će se ikad razjasniti. Neki »njihov cilj« - to je bilo najverovatnije objašnjenje.
Tragičan slučaj; mrtva žena bila je u dobro poodmakloj trudnoći.
Inspektor Stivn Kinč podneo je izveštaj u kojem je naveo te činjenice i jiaglasio da postoji neka »veza« između požara u Brikholskom savetu za OMO i onog u pansionu Satmdaar-kafea, u kojem je drugi mrtvac, taj muškarac, bio povremeni stanar. Mogućno je, kaže se dalje u izveštaju, da je taj čovek bio pravi podmetač požara, a ta žena - koja mu je bila ljubavnica, iako udata za drugog čoveka sa kojim je i dalje zajedno stanovala - ništa drugo nego njegova obmanuta žrtva. Politički motivi - obe osobe su bile dobro poznate po svojim radikalnim gledištima - ne bi se ovde mogli zanemariti, mada je voda u tim krajnje levim grupicama sa kojima su se oni družili toliko mutna da je teško sieći neku jasnu predstavu o kakvim se tu motivima radilo. Takođe je moguće da su ta dva zločina, iako ih je počinio možda isti čovek, imala i dve različite motivacije. Možda je taj čovek bio prosto najmljeni zločinac da zapali Šaandaar radi novca od osiguranja od požara, po nalogu sada mrtvih vlasnika, a da je vatru podmetnuo Brikholskom SOMO-u po nalogu svoje ljubavnice, verovatno zbog neke interne kancelarijske krvne osvete?
Da je požar u Brikholskom SOMO-u bio čin zlonamerne paljevine, bilo je van svake sumnje. Velike količine benzina bile su prosute po pisaćim stolovima, papirima i zavesama. »Mnogi ljudi ne znaju kako se vatra od zapaljenog benzina brzo širi«, izjavio je inspektor Kinč brzoškrabajućim novinarima. Leševi koji su bili tako grozno ugljenisani, da su radi identifikacije morali da se podnose zubarski izveštaji, nađeni su u sobi za fotokopiranje. »To je sve što mi imamo.« I kraj.

Ja imam više.
A, ipak, imam i neka pitanja. - Na primer, o onom nezapaženom plavom zatvorenom kamionu marke »mercedes«, koji je pratio kamionet Volkota Robertsa, a zatim i »MG« Pamele Čamča. - O ljudima koji su izišli iz tog kamiona, sa licima pod karnevalskim maskama, i koji su silom upali u Brikholske SOMO kancelarije u trenutku kad je Pamela otključala spoljnju kapiju. - O tome šta se stvarno desilo u tim kancelarijama, jer se kroz zidove od purpurne cigle i prozore otporne na metak, ljudsko oko ne može lako probiti. - I, najzad, o tome gde je završila ona crvena plastična fascikla sa dokumentima.
A vi, inspektore Kinč? Jeste li vi tamo?
Ne. On je otišao. On nema odgovore za mene.

*


Evo g. Saladina Čamče, u svom kaputu od kamilhara sa svilenom kragnom, kako beži Visokom ulicom kao neki najobičniji lopov. - Isti onaj stravični g. Čamča koji je upravo proveo veče u društvu smušene Aleluje Koun, a da pri tom ne oseća nikakvu grižu savesti. - »Ja mu stopala gledam«, rekao je Otelo o Jagu, »al’ basna je to.« A ni Čamča više nije basnoslovan; njegova ljudskost je dovoljan vitl i objašnjenje njegovog postupka. On je uništio ono što nije on i ne može da bude; on se okrenuo osveti, uzvraćajući izdajom zbog izdaje; a to je ućinio koristeći se slabošću svog neprijatelja, ozleđujući mu nezaštićenu petu. - Ima zadovoljenja u tome. - A ipak, evo ga Čamče kako beži. Svet je pun gneva i slučajeva. Stvari vise u ravnoteži. Jedna zgrada gori.
Bum-ba, gruva mu srce. Dum-ba, bum-ba, da-dum.
I sad on ugleda Šaandaar, zahvaćen vatrom; i zakoči se u svom trku. Steže mu se u grudima; ba-dum-ba! - i oseća bol u levoj ruci. On to ne zapaža; samo bulji u zapaljenu zgradu.
I ugleda Džibrila Farištu.
Pa se okrene - i jurne unutra.
»Mišal! Sufijan! Hind!« viče zli g. Čamča. Prizemlje zgrade još nije zahvaćeno požarom. On naglo otvara vrata prema stepeništu, a odatle ga vreli, prljeći i kružni vetar odbacuje unazad. Zmajev duh, pomisli on. Odmorište na stepeništu već gori; plamenovi ližu tavanicu. Nemoguće je probiti se gore.
»Ima li nekog?« vrišti Saladin. »Da li je neko živ gore?« Ali zmaj grmi glasnije od njega.
Nešto ga nevidljivo ritne u grudi i on se obeznani i pada nauznak, na pod kafea, između praznih stolova. Duum, peva mu srce. Na! Ovo. Pa ovo!
Iznad glave mu neka buka kao jurnjava miliona pacova, sablasnih glodara što prate avetinjskog Frulaša. On podiže pogled: tavanica je zahvaćena vatrom. Oseća da ne inože da ustane. I dok gleda gore, jedan deo tavanice se otkida i on vidi kako komadeška zapaljene grede pada odozgo na njega. On prekršta ruke iznad glave u slabačkoj zaštiti.
Greda ga zakucava za pod, lomeći mu obe ruke. Grudi ga neizmerno bole. Svet iščezava. On teško diše. Ne može da govori. On je Čovek sa Hiljadu Glasova, a nijedan mu nije ostao.
Džibril Farišta, držeći Azrijela, ulazi u Šaandaar-kafe.

*


Šta se događa kad pobeđujete?
Kad vam neprijatelji zavise od vaše milosti i nemilosti: kako ćete se vi onda ponašati? Kompromis je iskušenje slabih; ovo je ispit jakih. »Tupadžijo«, Džibril klima glavom na palog čoveka. »Ti si me stvarno zaluđivao, mister; ti si strašan badža, časna reč.« - A Čamča, videći šta se nalazi u Džibrilovom pogledu, ne može da ospori to što vidi. »Ššš«, počinje on, predajući se. Šta nameravaš da mi uradiš? Vatra je sada svuda oko njih: cvrčanje zlatne kiše. »Zašto si mi ono radio?« pita ga Džibril, a zatim odmah odbacuje svoje pitanje jednim kratkim gestom. »Baš mi je glupo to pitanje. Bolje bi mi bilo da te pitam šta te je to opselo i nateralo da hrupiš ovamo? Kakva glupost s tvoje strane! Je 1’ zbog ljudi, ah? Tupadžijo? Zbog ovih kretena ovdašnjih? Samo zbog njih.«
A sad su čitava jezera vatre oko njih dvojice. Ubrzo će ih sa svih strana opkoliti i ostaviti na pustom ostrvcu sred mora smrtonosnog. Čamča i po drugi put oseti šut u grudi i od toga se žestoko trza na podu. Suočen sa tri vrste smrti- od vatre, od »prirodnih uzroka« i od Džibrila - on se očajnički upire, pokušavajući da govori, ali iz njega samo neko kreketanje izlazi. »Krrk. Urr. Oprr.« Oprosti mi. »Ha. Imm.« Imaj milosti. Stolovi u kafeu bukte. Nove zapaljene grede padaju odozgo. A Džibril izgleda kao da je pao u nekakav trans. On, mutno, ponavlja. »Krvavo glupe stvari.«
Da li je mogućno da zlo ponekad nije potpuno, da njegova pobeda, bez obzira na to koliko je nadmoćna, nije uvek apsolutna?
Razmislimo o ovom palom čoveku. On je nemilosrdno nastojao da razori svest drugog ljudskog bića; a da bi to mogao da učini, iskoristio je jednu potpuno nevinu ženu, i to bar delimično zbog svoje nemoguće i voajerističke žudnje za njom. A ipak, taj isti čovek se izložio smrtnoj opasnosti u svom bezumnom pokušaju da ljudska bića spasava.
Šta to znači?
Vatra je sad potpuno opkolila njih dvojicu a dim ispunjava ceo prostor. Tu postoje prešnija pitanja koja traže odgovor nego što su bilo koja o ovim prokletim budalama.
Kakav će izbor učiniti Farišta?
Da li on uopšte ima neki izbor?

Džibril pušta trubu da mu padne na pod; saginje se; oslobađa priklještenog Saladina ispod grede; i podiže ga na svoje ruke. Čamča, sa slomljenim rebrima i rukama, ječi slabašno i zvuči kao onaj kreacionista Damsdej pre nego što je dobio nov jezik od najfinijeg ribića svoje stražnjice. »Iss. Kass! Isuviše je kasno. Rub njegovog kaputa zahvata jedan mali liz vatre. Reski i jetki crni dim ispunjava svaki prostor, gmiže mu kroz očne duplje iza očiju, zaglušuje mu uši, zapušava mu nos i zagušuje mu pluća. - Ali, sad, Džibril Farišta počinje tiho da izdiše, i to je jedan dugačak, neprekidan izdisaj koji neobično dugo traje, i dok mu dah šiša ka vratima, on preseca dim i vatru kao nož; a Saladin Čamča, dašćući i gubeći svest, sa mazgom koja baca čifte u njegovim grudima, kao da vidi - ali će se uvek docnije pitati da li je to stvarno video - kako se vatra razdvaja pred njima kao da je Crveno more postala, a isto tako i dim, kao neka razmaknuta zavesa ili razderani veo; sve dok im se nije ukazala čista staza do izlaza; a na samim vratima Džibril Farišta brzo izleće napolje, noseći na rukama Saladina po stazi oproštaja i iznoseći ga u vreli vazduh noćni; te tako, ove noći, dok je grad u ratnom stanju, noći teškoj od neprijateljstava i besa, tu dolazi do jedne male oslobađajuće pobede ljubavi.

*


Završeci.
Mišal Sufijan stoji ispred Šaandaara kad se njih dvojica pojavljuju, plače za svojim roditeljima, a Hanif je teši.- Sad je red na Džibrila da klone; i dalje noseći Saladina na svojim rukama, on pada u nesvest pred Mišalinim nogama.
Sad su Mišal i Hanif u kolima hitne pomoći pored dvojice ljudi bez svesti, i dok se na Čamčinom nosu i ustima nalazi maska za kiseonik, Džibril, pateći ni od čega goreg no što je iscrpljenost, govori u snu: to je neko buncanje o čarobnoj trubi i vatri koju ona bljuje, kao muziku, iz svog otvora. - A Mišal, koja se seća Čamče kao đavola, i zato sposobna da prihvata i razne druge mogućnosti, pita, u čudu: »Da l’ ti misliš da je on?« - Ali Hanif je odlučan i čvrst. »Ni govora o tome. Ovo je Džibril Farišta, glumac, zar ga nisi poznala? Taj nesrećnik sad samo vežba neku scenu iz filma.« No Mišal ne popušta: »Ali, Hanife« - i to njega malo uzruja; no ipak govori blago, da je ne povredi, jer je upravo izgubila roditelje, ali je on i dalje uporan. »Ovo što se večeras dogodilo u Brikholu, to je jedan društveno-politički fenomen. Nemojmo da upadamo u zamku nekog prokleto-glupog misticizma. Mi sad razgovaramo o istoriji: o jednom događaju u istoriji Britanije. O procesu promena.«
Džibrilov glas se odjednom menja, kao i njegova tema. On pominje hodočasnike, i neku mrtvu bebu, i kaže, kao u filmu Deset Božjih zapovesti, pa dodaje, i Palata koja propada, i jedno drvo; jer u otavi prečišćavajuće vatre on sanja, poslednji put, jedan iz niza svojih snova; a Hanif kaže: »Čuj me, Mišu draga. Zamisli da je ovo bilo kobajagi, i to je sve.« On je obgrli jednom rukom, poljubi je u obraz, držeći je čvrsto. Ostani sa mnom. Svet je stvarnost. Mi moramo da živimo u njemu; mi moramo da živimo ovde, da živimo dalje.
I upravo u tom trenutku, Džibril Farišta, još u snu, vikne koliko ga grlo nosi:
»Mišal! Vrati se! Ništa se ne događa! Mišal, imaj milosti; okreni se, vrati se, vrati!«

VIII RAZDVAJANJE ARABIJSKOG MORA




Šrinivas, trgovac dečjim igračkama, imao je običaj da s vremena na vreme preti svojoj ženi i deci da će, jednog dana, kad mu materijalni svet postane bljutav, sve bataliti, čak i svoje ime, i da će postati asketski sanyasi - prosjak lutalica od sela do sela, samo sa jednom cimentom za prošnju i štapom. Gđa Šrinivas je imala razumevanja za te njegove pretnje, znajući da njen pihtijasti i dobroćudni muž voli da ga smatraju za pobožnog čoveka, ali i pomalo za avanturistu (zar on nije pre mnogo godina, u Ameriki zahtevao onaj apsurdni i zastrašujući let avionom kroz Veliki kanjon?); a ideja o tome da postane sveti čovek-prosjak zadovoljavala mu je obe potrebe. A, ipak, kad bi ona videla njegovu veliku stražnjicu tako udobno smeštenu u naslonjači na njihovoj prednjoj verandi kako bulji na ovaj svet krož čvrstu žičanu mrežu - ili kad bi ga posmatrala kako se igra sa njihovom najmlađom kćerkom, petogodišnjom Minu - ili kad bi zapažala kako, sa godinama, njegov apetit - daleko iznad proporcija prosjačkih malih porcija- postaje sve gurmanskiji i veći - gđa Šrinivas bi napućila usne, napravila bezbrižan izraz lica neke filmske lepotice (mada je bila debela i razgegana kao i njen suprug) i onda bi zviždućući ušla u kuću. Ali kad je zatekla njegovu fotelju praznu, sa čašom nedopijene »lajm«-unade na jednom ručnom naslonu, bila je više nego iznenađena.
Istini za volju, sam Šrinivas nikad nije mogao tačno da objasni šta ga je navelo da se liši svoje udobnosti na svojoj jutarnjoj verandi i da odšeta preko nje da bi posmatrao dolazak seljana Titlipura. Mangupčići, koji su sve znali čitav sat pre nego što se to desilo, vikali su na ulici da dolazi jedna neverovatna povorka ljudi sa vrećama i prtljagom, koja se kreće »krompirskom džadom« ka velikom glavnom drumu, predvođena jednom curom sa srebrnom kosom, sa rojevima uzrujanih leptirova iznad njihovih glava, dok se na repu povorke Mirza Said Ahtar, kao da mu je u grlu zastao knedlasti mango-plod, vozi u svom maslinastom »mercedes-benc« stejšn-vagonu.
I pored svih mesnih silosa za krompir i čuvenih fabrika igračaka, Čatnapatna ipak nije bila tako veliko mesto u kojem bi dolazak sto i pedeset osoba mogao da prođe nezapaženo. Pred sam dolazak povorke, Srinivas je primio jednu delegaciju svojih fabričkih radnika, koja ga je zamolila da im dopusti da prekinu rad za dva-tri sata kako bi mogli da gledaju taj veliki događaj. Znajući da bi oni u svakom slučaju prekinuli rad zbog toga, on se složio. Ali je on sam, neko vreme, tvrdoglavo ostao da stoji na svojoj verandi, pokušavajući da se pravi kako to leptirsko uzbuđenje nije počelo da se komeša i u njegovom velikom stomaku. Docnije, on će priznati Mišali Ahtar: »Bilo je to neko predosećanje. Sta da se kaže? Ja sam znao da svi vi niste došli ovamo samo radi okrepljenja na putu.« Ona je bila došla ovde zbog mene.
Titlipur je stigao u Čatnapatnu sa jednim užasom od vrištećih beba, drečeće dece, raždžakanih odraslih, i gorkih šala onog Osmana sa svojim klim-klim bikom, na koga je Šrinivas gledao kao na smrdljiv sir. Onda su mangupčići obavestili kralja igračaka da se među tim putnicima nalaze i supruga i tašta zamindara Mirze Saida, i da one idu peške kao oni seljaci, odevene u obične košulje-kurte i bez ikakvog nakita. I u tom trenutku se Šrinivas sručio na drum do drumske kantine oko koje su se titlipurski hodočasnici tiskali da dobiju jela od krompira kao što su burte i parate. On se tu našao u istom času kad je stigao i čatnapatnanski policijski »džip«. Inspektor je stajao na putničkom sedištu i kroz megafon vikao da će preduzeti oštre mere protiv ovog »komunalnog« marša, ako se njegovi učesnici smesta ne raziđu. Hindu-muslimanska rabota, pomislio je Šrinivas; loše, loše.
Policija je ovo hodočašće tretirala kao neku vrstu sektaške demonstracije, ali kad je Mirza Said Ahtar istupio i rekao mu istinu, inspektor se zbunio. Sri Šrinivas, brahman, očigledno nije bio čovek koji je ikad razmišljao o odlasku na hodočašće u Meku, ali je ipak bio impresioniran. Probio se kroz gomilu da čuje šta je govorio zamindar: »A cilj ovih dobrih ljudi je da pešice dođu do Arabijskog mora, u svom jakom uverenju da će se ta voda razdvojiti za njih.« Glas Mirze Saida zvučao je nemoćno, te nije delovao uverljivo na inspektora, šefa policijske stanice u Čatnapatni. »Je l’ vi to ozbiljno mislite, gospodine?« Mirza Said reče: »Ne ja. Ali oni svakako, oni i misle i veruju u to vraški ozbiljno. Ja nameravam da ih odvratim od toga pre nego što se desi neka glupa nesreća.« Šef policije, sav u kaiševima, sa brkovima i važnim držanjem, zatrese glavom. »Ali, vidite, gospodine, kako ja da dopustim tolikom broju pojedinaca da se skupljaju na ulici? Strasti mogu da se raspale; incidenti su mogućni.« Upravo tada gomila hodočasnika se razdvoji a Šrinivas sad prvi put vide fantastičnu figuru devojke u kompletnoj odeći od leptirova, sa snežno belom kosom koja joj se slivala sve do nožnih članaka. I on viknu, »Ajša, jesi li to ti?« pa dodade, šašavo: »Pa, šta je onda sa mojim lutkama za planiranje porodice?«
Niko nije obraćao pažnju na njegov ispad; svi su gledali Ajšu kako prilazi naduvenom šefu policije. Ništa nije govorila već se smeškala klimajući glavom priklono, a čovek je izgledao kao da postaje dvadeset godina mlađi, sve dok, na način dečkića od desetak godina, ne reče, »O-kej o-kej, gospojce. Izvin’te, madam. Bez uvrede. Pardonirajte me, molim.« To je bio kraj nevolja policije. Kasnije tog dana, na popodnevnoj vrućini, jedna grupa gradskih mladića za koje se znalo da imaju veze sa organizacijom Vishwa Hindu Parishad i pobornicima hindu socreligijskog sistema, počela je da baca kamenice sa obližnjih krovova; na što ih je šef policije za dva minuta pohagsio i smestio u ćuzu.
»Kćeri Ajšo«, glasno reče Šrinivas u prazan vazduh, »kakav te je to vrag spopao?«
Za vreme dnevne žege, hodočasnici su se odmarali u svakom hladu koji su mogli da nađu. Šrinivas je bazao između njih u stanju neke vrste zaslepljenosti, ispunjen emocijama, shvatajući da mu se život neobjašnjivo našao na jednoj velikoj prekretnici. Oči su mu stalno tražile onaj preinačeni lik Ajše vidovnjačice, koja se odmarala u hladu jedne smokve zajedno sa Mišal Ahtar i njenom majkom, gđom Kureiši, i u Ajšu do-ušiju-zaljubljenim, zaćorenim Osmanom sa svojim bikom. I najzad je Srinivas tu naleteo na zamindara Mirzu Saida, koji je ležao prostrt na zadnjem sedištu svog »mercedes-benca«, budan - čovek na mukama. Šrinivas mu se obrati sa poniznošću rođenoj u njegovoj začuđenosti. »Uzvišeni gospodaru, vi ne verujete u tu devojku.«
»Šrinivas«, Mirza Said se pridiže i sede da bi mu odgovorio, »mi smo moderni ljudi. Mi znamo, na primer, da starci umiru na dugim putovanjima, da Bog ne leči od raka, i da se okeani ne razdvajaju. Mi moramo da sprečimo ovaj idiotizam. Pođi sa mnom. Ima mnogo mesta u ovim velikim kolima. Možda bi ti mogao da mi pomogneš da ih odvratimo od ovoga što su naumili; ova Ajša, ona je tebi zahvalna, pa će možda i da te posluša.«
»Da pođem vašim kolima?« Šrinivas se osećao bespomoćno, kao da su ga neke snažne ruke stezale za udove. »Ali, ja sam ovde zauzet svojim poslom, znate.«
»Ovo je samoubilačka misija za mnoge naše ljude«, podsticao ga je Mirza Said. »Potrebna mi je pomoć. Naravno, ja to mogu da platim.«
»Ne radi se o novcu«, ustuknu Šrinivas, povređen. »Oprostite, molim, uzvišeni gospodaru. Moram da razmislim.«
»Zar ti ne shvataš?« viknu Mirza Said za njim. »Ti i ja nismo obični opštinski ljudi. Hindu-muslimanski cile-mile drugari! Mi možemo da otvorimo svetovni front protiv tih mračnih i besmislenih mambo-džambo vradžbina.«
Šrinivas se okrete prema njemu. »Ali ja nisam nevernik«, usprotivi se on. »Sliku boginje Lakšmi stalno držim na zidu.«
»Boginja obilja je sjajna ikona na zidu jednog biznismena«, reće Mirza Said.
»Ali ona je i u mom srcu«, dodade Šrinivas. Na ovo Mirza Said izgubi strpljenje. »Ali boginje, čoveče! Čak i sami tvoji filozofi priznaju da su to samo apstraktni koncepti. Otelovljenja šakti - ženskog načela ili generativne moći koja su po sebi apstraktni pojmovi: dinamička moć bogova.«
Trgovac dečjim igračkama gledao je dole na Ajšu kako spava pod pokrivačem od leptirova. »Ja nisam filozof, uzvišeni gospodaru«, reče on. Ali nije rekao da mu je srce iz grudi odskočilo u usta, jer je video i shvatio da ta usnula devojka i ona boginja na kalendaru što visi na zidu u njegovoj fabrici imaju istovetno, potpuno isto lice.

*


Kad su hodočasnici napuštali gradić, Šrinivas im se pridružio, oglušujući se o preklinjanje svoje nakostrešene žene koja je podigla malu Minii i tresla je ispred muževljevog lica. On je objasnio Ajši da, i pored toga što ne namerava da poseti Meku, ima neodoljivu želju da neko vreme hoda sa njom, možda čak i do mora.
Kad je zauzeo svoje mesto u koloni titlipurskih seljana i uhvatio korak sa čovekom pored sebe, zapazio je sa mešavinom neshvatanja i straha kako bezrojni rojevi leptirova lete iznad njihovih glava, kao neki gigantski amrel koji hodočasnike štiti od sunca. Kao da su leptiri Titlipura bili preuzeli funkcije onog njegovog ogromnog drveta. Sledećeg trenutka ori lako kriknu od straha, iznenađenja i zadovoljstva, jer se nekoliko desetina tih kameleonskih, krilatih stvorenja bilo spustilo na njegova ramena i smesta poprimilo istu nijansu crvene boje njegove košulje. I on sad prepoznade čoveka pored sebe - sarpanča, Muhamada Dina, koji nije hteo da hoda na čelu kolone. On i njegova žena Hadidža zadovoljno su koračali napred uprkos svojim poodmaklim godinama, a kad je Muhamad Din video da se leptirski blagoslov spustio na trgovca igračkama, ispružio je ruku i čvrsto mu stegao šaku.

*


Bilo je sve jasnije da će ih kiše mimoići. Čitavi redovi mršave stoke selili su se preko krajolika u potrazi za vodom. Ljubav je voda, neko beše krečom napisao preko ciglenog zida jedne fabrike bicikala. Na drumu su sreli druge porodice sklupčane na crkavajućim magarcima koje su se vukle ka jugu, u nadi da će tamo naći vodu. »Ali ne krvavu slanu vodu«, vikao je Mirza Said titlipurskim hodočasnicima. »I ne da bi je gledali kako se razdvaja! Oni žele da žive, a vi ludaci želite da umrete.« Lešinari su se skupljali pored druma i posmatrali hodočasnike kako prolaze.
Prvih nekoliko nedelja hadžijskog hodanja ka Arabijskom moru, Mirza Said je proveo u stanju stalne, histerične uzbunjenosti. Hodalo se uglavnom u rana jutra
i kasna popodneva, a Said bi u to vreme često iskakao iz svog »stejšn-vagona« da bi umoljavao svoju umiruću ženu. »Osvesti se, Mišu. Ti si bolesna žena. Dođi i bar malo lezi, pusti me da ti izmasiram noge.« Ali ona je to odbijala, a njena majka ga je samo sikterisala. »Znaš, Saide, ti si u mnogo negativnom raspoloženju, i to deprimirajuće deluje. Idi u svoj E.K. auto i pij onu koka-kolu, a nas pučane ostavi na miru.« Posle prve nedelje vožnje, taj njegov Er-Kondicionirani auto izgubio je svog vozača. Šofer Mirze Saida dao je ostavku i pridružio se hodočasnicima-pešacima; zamindar je morao sam da sedne za volan. Posle toga, kad bi ga spopala strepnja, on je zaustavljao i parkirao kola, pa je onda pomamno jurio tamo-amo među hodočasnicima, preteći im, preklinjući ih da se zaustave, i nudeći im mito. Bar je jednom dnevno psovao Ajšu u lice što mu je upropastila život, ali nikad nije mogao dugo da je grdi, jer kad god bi je pogledao, on bi osetio kako mnogo žudi za njom, pa bi se odmah postideo. Mišalina koža je od raka počinjala da dobija sivu boju, a i gđa Kureiši je počinjala da se ofucava; njene građanske cipelice su se razbucale, i ona je sad patila od stravičnih plikova na stopalima koji su ličili na vodene balončiće. Ali kad joj je Said nudio komfor u svojim kolima, ona ga je i dalje klot odbijala. Čini koje je Ajša bila bacila na hodočasnike i dalje su se čvrsto držale.
A na kraju tih njegovih juriša u srce hadžiluka, Mirza Said, sav znojav i ošamućen od žege i svog sve većeg očajanja, video bi da su hodači ostavili njegov auto prilično daleko iza kolone, pa je morao da se sam tetura natrag do njega, da se vraća sav utonuo u čamu. Jednog dana, kad se lako vratio do svog »stejšn-vagona«, našao je jedan prazan kokosov orah bačen kroz prozor autobusa u prolazu, koji mu je razbio ljuspasti vetrobran, sada sa izgledom paukove mreže pune dijamantskih muva. Morao je da sve te parčiće stakla iznokautira napolje, dok su ti stakleni dijamanti izgledali kao da mu se rugaju, padajući na drum i upadajući mu u kola, i kao da mu govore o prolaznosti i bezvrednosti zemaljskog blaga; ali kako svetovan čovek živi u svetu sivari, tako ni Mirza Said nije imao nameru da se razbije isto tako lako kao njegov vetrobran. On bi noću odlazio da leži pored svoje žene na ćebetu pod zvezdama, pokraj velikog glavnog druma. Kad joj je ispričao o nezgodi s vetrobranom, ona mu je pružila hladnu utehu. »To je neki znak«, rekla je. »Ostavi taj ,stejšn-vagon’ i konačno se pridruži nama ostalima.«
»Da napustim jedan ,mercedes-benc’?« kriknu Said, istinski užasnut.
»Pa šta?« odgovori mu Mišal svojim sivim, iscrpljenim glasom. »Ti stalno govoriš o propasti. I šta tu može da izmeni jedan ,mercedes’?«
»Ti to ne razumeš«, zakuka Said. »Mene niko ne razume.«

Džibril je sanjao sušu:
Zemlja postaje mrka pod beskišnim nebom. Leševi autobusa i drevnih spomenika trunu u poljima pokraj useva. Mirza Said vidi kroz svoj razbijeni vetrobran navalu propasti: divlji magarci se umorno tucaju i padaju mrtvi, dok drveće, i dalje združeno, nasred druma, stoji na svojim korenima razgolićenim usred erozije tla, sličnim ogromnim drvenim kandžama koje grebu zemlju da bi došle do vode, a oskudni farmeri, obavezni da argatuju za državu kao manuelni radnici, kopaju rezervoar pored glavnog druma, praznu cisternu za kišnicu, od kiše koja neće da pada. Jadni život pokraj druma: jedna žena sa boščom na glavi ide ka šatoru od štapa, krpa i kanapa, jedna devojka osuđena da svaki dan riba te ovaj lonac, te onu šerpu, na svojoj krpici prljave i prašnjave zemlje. »Da li su ti životi stvarno vredni kao ovi naši?« pita se Mirza Ahtar. »Kao ovaj moj? Kao Mišalin? Kako su samo malo iskusili oni ovaj svet, kako malo imaju onog što dušu hrani!« Jedan čovek sa platnenim pojasom oko prepona i opuštenim žutim turbanom na glavi stajao je kao ptica na kamenu-ivičnjaku sa obeleženim miljama, nasađen na njega sa jednom nogom na drugom kolenu, sa jednom rukom ispod drugog lakta, pušeći krdžu. Dok je Mirza Said prolazio pored njega, on pljunu i pogodi zamindara pravo u lice.
Putovanje poklonika sporo je napredovalo; tri sata hodanja ujutro, i još tri posle žege, a hodali su korakom najsporijeg hodočasnika u koloni, te su stalno bili u zakašnjenju; ometala ih je i povremena bolest dece; pa onda i nevolje sa usputnim vlastima, pa je sa jednih volovskih kola otpao točak - i kretali su se najviše tri kilometra dnevno, a do mora je trebalo preći oko dvesta pedeset kilometara, što će reći, približno jedanaest nedelja putovanja. Prva smrt se dogodila osamnaestog dana. Hadidža, netaktična stara gospa, koja je pola veka bila zadovoljna i zadovoljavajuća supruga sarpanča Muhamada Dina, usnila je san u kojem je videla arhanđela. »Džibrile«, šaputala je, »jesi li to ti, Gabrijel?«
»Ne«, odgovorila je prikaza. »To sam ja, Azrijel, onaj što se bavi onim vašljivim poslom. Žao mi je što sam te razočarao.«
Sutradan ujutro je nastavila da hoda sa ostalima, ne govoreći svom mužu ništa o viziji koju je imala. Dva sata kasnije, približili su se ruševini jedne od mogulskih drumskih krčmi. koje su, u ta davna vremena, bile sagrađene na svakih pet milja duž te glavne džade. Kad je Hadidža ugledala tu ruševinu, ona nije ništa znala o njenoj prošlosti, ni o onim putnicima koje su razbojnici pljačkali na spavanju, i slično, ali je dosta dobro shvatala njihovu sadašnjost.
»Ja moram tu da uđem i legnem«, rekla je sarpanču koji se pobuni: »Ali, naše putovanje!« - »Ne brini za to«, blago mu je rekla. »Stići ćeš ti njih kasnije.«
Legla je na krš stare ruševine sa glavom položenom na ledan gladak kamen koji joj je našao sarpanč. Starac je plakao, ali to ništa nije pomoglo, jer je ona već minut kasnije bila mrtva. On se trčeći vratio do kolone i pun gneva stao pred Ajšu. »Uopšte nije trebalo da te ikad slušam«, rekao joj je. »A sad si mi i ženu ubila.«
Marš se prekide. Mirza Said Ahtar, videvši priliku za svoj nastup, bučno je zahtevao da se Hadidža sahrani po svim muslimanskim propisima i u odgovarajući grob. Ali Ajša se usprotivi. »Nama je arhanđeo naredio da odemo pravo do mora, bez vraćanja ili skretanja.« A Mirza Said se ohrati hodočasnicima. »Ona je bila žena vašeg voljenog sarpanča«, uzviknuo je. »Je 1’ vi hoćete da je bacite u neku rupčagu pored druma?«
A kad su se titlipurski seljani složili da se Hadidža odmah sahrani, Said nije mogao da veruje svojim ušima. Shvatio je da je njihova odlučnost bila veća nego što je pretpostavljao: čak se i unesrećeni sarpanč pokorio. Hailidža je bila sahranjena u jednom uglu jalove livade iza razrušene krčme iz prošlosti.
Ali, sutradan, Mirza Said je zapazio da je sarpanč duhovno odsutan od hodajućih poklonika i da se, neutešan, samo vuče u koloni, zapravo nešto dalje od ostalih, zastajkujući i njušeći cvetiće u bugenvilskom žbunju. Said iskoči iz »mercedesa« i odjuri do Ajše, da napravi još jednu scenu. »Ti, čudovišna devojko!« dreknu on na nju. »Čudovište bezdušno! Zašto si onu staricu dovela dovde, da tu skonča?« Ona nije obraćala pažnju na njega, ali kad se on vraćao svom »stejšn-vagonu«, pride mu sarpanč i reče: »Mi smo bili siromašni ljudi. Znali smo da za nas nema nade da ikad odemo u Svetu Meku, sve dok nas ona nije ubedila u suprotno. I ona nas je ubedila, a mi sad vidimo ishod njenog delovanja.«
Ajša, vidovnjakinja, pozvala je sarpanča na razgovor, ali mu nijednu reč utehe nije pružila. »Očvrsni veru svoju«, rekla mu je s prizvukom karanja u glasu. »Onoj što umre na velikom hodočašću, obezbeđeno je Rajsko naselje. Tvoja žena sad sedi među anđelima, u cveću; i zašto bi ti morao da budeš u žalosti?«
Te večeri je sarpanč Muhamad Din prišao Mirzi Saidu dok je ovaj sedeo pored male logorske vatre. »Izvini, uzvišeni gospodaru«, reče mu on, »ali da li bih ja sad mogao, kao što si mi jednom ponudio, da se vozim tvojim automobilom?«
Potpuno nevoljan da se odrekne namisli za koju je njegova žena umrla, ali, pri tom, i nesposoban da u sebi i dalje održava onu čvrstu veru koju je taj poduhvat zahtevao, Muhamad Din uđe u »stejšn-vagon« skepticizma. »Moj prvi preobraćenik«, radosno pomisli Mirza Said.

*


Pred kraj četvrte nedelje, bekstvo sarpanča Muhamada Dina beše počelo da ispoljava svoje posledice. Sedeo je na zadnjem sedištu »mercedesa« kao da je on bio zamzidar a Mirza Said šofer, te su tako, malo-pomalo, onaj pravi kožni »tapacirung« sedišta, pa »er-kondišn« u kolima, i ono ormanče sa viskijem i sodom kao i oni nadugme pokretani spolja zrcalni prozori, počinjali da ga uče visokom stilu života; digao je nos i poprimio naduveno držanje čoveka koji može da gleda napolje a da ga pri tom drugi ne mogu da vide spolja. Mirza Said, na šoferskom sedištu, osećao je kako mu se i oči i nos ispunjavaju prašinom koja je kroz rupu na bivšem vetrobranu ulazila u kola, ali uprkos toj neudobnosti, osećao se bolje nego ranije. I tako, sad, pred kraj svakog dana, jedna grupa hodočasnika bi se okupljala oko »mercedes-benca« u kojem je sedela njegova sjajna zvezda, a Mirza Said je pokušavao da te ljude urazumi, dok su gledali kako njihov sarpanč Mohamad Din automatski podiže i spušta zadnji zrcalni prozor na kojem su, naizmenično, čas mogli da se ogledaju, čas, kad je bio spušten, da gledaju njegov lik. Sarpančevo prisustvo u »mercedesu« pridavalo je novu važnost rečima Mirze Saida.
Ajša nije pokušavala da seljane tera dalje od automobila, i dotle je njena vera u njih bila opravdana; nije bilo novih bekstava u logor nevernika. Said je zapažao poglede koje je ona upućivala u njegovom pravcu; ali bila ona vizionarka ili ne, Mirza Said je mogao da se kladi da su ti pogledi dolazili od jedne loše raspoložene mlade devojke koja više nije bila sigurna da stvari drži čvrsto u svojim rukama.
Onda je ona nestala.
Otišla je u toku jednog popodnevnog odmora i nije se ponovo pojavila čitav jedan dan i pola sledećeg, a dotle je među hodočasnicima vladao pravi pakao - jer ona je uvek bila kadra da njihova osećanja-usmerava u svom željenom pravcu, priznao je to Said; a zatim se šetnim korakom vratila njima, idući preko prašnjavog krajolika, dok joj je srebrnasta kosa, ovog puta, bila prošarana zlatnim pramenovima, a i obrve su joj bile zlataste. Pozvala je seljane k sebi i rekla im da je arhanđeo nezadovoljan zato što su Titlipurani puni sumnji zbog uspenja jedne žrtve u Rajsko naselje. Upozorila ih je na to da on ozbiljno razmišljao povlačenju svoje ponude da razdvoji more za njih, »tako da sve što će vam Arabijsko more pružiti bude jedno obično kupanje u slanoj vodi, i, zatim, povratak vašim napuštenim krompirištima - poljima na koja kiša nikad više pasti neće«. Seljani su bili zapanjeni. »Ne, to nikako«, molili su oni. »Oprosti nam, Bibiđi.« Bilo je to prvi put da su izgovorili ime one davne svetice, s namerom da opišu tu devojku koja ih je tako samovlasno vodila da je počinjala da ih mnogo plaši i isto toliko impresionira. Posle tog njenog govora, sarpanč i Mirza Said ostali su u »stejšn-vagonu« usamljeni. »I drugu rundu dobio arhanđel«, pomislio je Mirza Said.

*


Pred kraj pete nedelje hodanja, zdravlje većine starijih hodočasnika počelo je da se naglo pogoršava; zalihe namirnica su se znatno smanjile, do vode se teško dolazilo, a dečji suzni kanali bili su suvi. Jata ptica-lešinara nikad nisu bila daleko od njih.
Što su hodočasnici sve više iza sebe ostavljali seoske krajeve i sve se više približavali naseljenijim područjima, tako su se povećavale i njihove nevolje. Međugradski autobusi na drumu često nisu hteli da skreću da bi ih propustili, te su ovi pešaci morali da skaču i da im se, vrišteći i padajući, sklanjaju sa puta. Biciklisti, motociklisti i razne sitne dućandžije na »vespama« obasipali su ih grdnjama. »Kreteni! Gedže! Muslimani!« Često su morali i celu noć da hodaju, jer vlasti u ovom ili onom gradiću nisu htele da takvom ološu dopuste da spava na njihovim trotoarima. I drugi su, neminovno, umirali.
Onda je onaj bik preobraćenika Osmana pokleknuo sred jedne gomile okupljenih biciklista i kamilje balege u nekom bezimenom gradiću. »Diž’ se, idiote«, vikao je on na bika, nemoćno. »Šta ti je, zašto mi baš sad crkavaš pred ovako bogatom stranom publikom?« Bik je dvaput klimnuo glavom za »da« i stvarno crkao.
Leptiri su prekrili mrcinu usvajajući sivu boju njene kože, rogova i zvončića na njima. Neutešni Osman odjurio je do Ajše (koja je ovog puta, za ljubav prividne gradske čednosti bila obukla jedan prljav sari, mada su oblaci od leptirova, kao slova, i dalje lebdeli iznad nje). »Da li i bikovi odlaze u Raj?« upitao je on Ajšu tužnim glasom; ona je slegla ramenima. »Bikovi nemaju dušu«, hladno mu je odgovorila. »A mi hodamo zato da bismo svoje duše spasli.« Osman ju je pogledao i shvatio da je više ne voli. »Ti si postala demon«, rekao joj je sa gnušanjem.
»Ja nisam ništa«, odgovorila mu je Ajša. »Ja sam samo jedna božja izaslanica.«
»Pa, reci mi, onda, zašto taj tvoj Bog tako rado uništava nevine«, besneo je Osman. »Čega se on to plaši? Zar on nama toliko ne veruje, da mu je potrebno da umiremo kako bismo mu dokazali da ga volimo?«
I kao odgovor na ovakvo bogohuljenje, Ajša je ljudima nametnula još strožu disciplinu, zahtevajući da hodočasnici čitaju svih pet molitava dnevno, i naredivši da petak bude dan posta. Do kraja šeste nedelje, ona je hopače bila naterala da još četiri mrtva tela ostave tamo gde su pala: dva starca, jednu staricu i jednu šestogodišnju devojčicu.
I hodočasnici su i dalje marširali, okrećući leđa mrtvima; ali, iza njih, Mirza Said Ahtar je skupljao mrtvace da bi im omogućavao pristojnu sahranu. U tome su mu pomagali sarpanč Muhamad Din i bivši nedodirljivi Osman. U takve dane, oni bi dosta zaostajali iza kolone u hodu, ali »stejšn-vagonu« marke »mercedes-benc« ne treba mnogo vremena da stigne nešto više od sto i četrdeset ljudi, žena i dece koji umorno hodaju ka moru.

*


Broj mrtvih je rastao, a grupe pokolebanih hodočasnika su se iz noći u noć povećavale oko »mercedesa«. Mirza Said je počeo da im priča priče. Govorio im je o poljskim miševima i o tome kako je ona grčka čarobnica Kirka pretvarala ljude u svinje; ispričao im je i priču o frulašu koji je decu jednog grada svojom svirkom domamio u planinsku pećinu. Pošto im je tu priču ispričao na njihovom jeziku, on je recitovao i stihove na engleskom, da bi oni čuli muziku te poezije, iako nijednu reč nisu razumeli. »Hamelin-grad je u Brunzviku švapskom«, počeo je on. »Blizu čuvenog grada Hanovera. Reka Vezer, duboka i široka, zapljuskuje mu zidine sa južne strane...«
I sad je bio zadovoljan što devojku Ajšu vidi besnu, kako i dalje hoda, dok se leptiri iza nje kao logorska vatra žare i stvaraju utisak da plamenovi izlaze iz njenog tela sopstvenog.
»Oni što Đavolove stihove slušaju, recitovane Đavolovim jezikom«, uzviknula je ona, »na kraju će i do Đavola otići.«
»Pa, to je, onda, stvar izbora«, odgovorio joj je Mirza Said, »između Đavola i dubokog plavog mora.«

*

Osam nedelja je prošlo, a odnos između Mirze Saida i njegove žene Mišal bio se tako pogoršao da njih dvoje više nisu mogli ni da razgovaraju. A dotle, uprkos raku koji ju je bio pretvorio u sivilo slično pepelu spaljenog mrtvaca, Mišal je bila postala Ajšina glavna poručnica i najodanija učenica. Sumnje ostalih hodača samo su je učvrščivale u njenoj veri, a zbog tih sumnji ona je nesumnjivo optuživala svog muža.
»A osim toga«, prekorevala ga je u njihovom poslednjem razgovoru, »u tebi više nema nikakve topline. Prosto se bojim da ti priđem.«
»Nema topline?« jauknuo je on. »Kako možeš to da kažeš? Nema topline? A zbog koga sam ja pojurio za ovim kretenskim hodočašćem? O kome da se staram? Zbog koga, i koga ja volim? I zbog koga sam ja toliko zabrinut, toliko tužan i toliko jadan? Nema topline? Jesi li ti neka tuđinka? Kako možeš tako da govoriš?!«
»Slušaj ti sebe kako govoriš«, reče mu ona glasom koji je bio počeo da joj se gasi u neku vrstu dimljivosti, neprozirnosti. »Uvek gnev. Hladan gnev, kao da si neka ledena tvrđava.«
»Nije to gnev«, viknu on. »To je strepnja, nezadovoljstvo, jad, povređenost, bol. Gde ti to čuješ gnev?«
»Čujem ga«, reče ona. »Svako može da ga čuje, i na velikoj udaljenosti od tebe.«
»Pođi sa mnom«, molio je. »Vodiću te u najbolje klinike Evrope, Kanade, SAD. Veruj zapadnoj tehnologiji. Oni tamo čuda stvaraju. Ti si uvek volela i one njihove praktične napravice.«
»Ja idem na hodočašće u Meku«, reče ona, pa se okrete i krenu.
»Glupa kučko prokleta«, zagrme on za njom. »Samo to što ćeš ti da umreš ne znači da moraš i sve ove ljude da povučeš za sobom.« Ali je ona nastavljala da ide, preko njihovog provizornog logora pored druma, ne okrenuvši se ni da ga pogleda; i pošto je on sad ono što je Mišal rekla o njemu samo potvrdio, izgubivši kontrolu nad samim sobom i rekavši ono što se ne govori, Said pade na kolena i zaplaka. Posle ove svađe Mišal nije htela da spava pored njega. Ona i njena majka su prostrle svoju posteljinu pokraj leptirima obavijene proročice koja im je obećala Meku.
Mišal je preko dana neprestano delala među hodočasnicima, ohrabrujući ih, učvršćujući ih u njihovoj veri i skupljajući ih pod svoje nežno okrilje. Ajša je bila počela da se sve dublje povlači u ćutanje, a Mišal Ahtar je, sa svom svojom predanošću cilju, postala vođa hodočasnika. Ali bila je među njima jedna osoba na koju Mišal više nije mogla da utiče: gđa Kureiši, njena majka, supruga direktora državne banke.
Dolazak gospodina Kureišija, Mišalinog oca, bio je i-te-kakav događaj. Hodočasnici su se bili zaustavili u hladu jednog drvoreda platana, skupljali suve grančice i ribali šerpe i lonce, kad se limuzina u pratnji dva motocikla pojavila na vidiku. Gđa Kureiši, koja je sad bila desetak kilograma lakša, smesta je, ciknuvši, skočila na noge, pomamno pokušavajući da otare prljavštinu sa svoje odeće i uredi kosu. Mišal je gledala majku kako slabo petlja prstima oko svog lipstika da bi izvukla malo istopljenog karmina, pa je upitala: »Kakvi su to pundravci ušli u tebe, mama? ’Ajde, opusti se.«
Njena majka mlitavo pokaza rukom u pravcu limuzine koja se približavala. Nekoliko trenutaka posle toga, ozbiljna figura velikog bankara stajala je iznad njih. »Da ovo nisam svojim očima video, ne bih verovao«, reče on. »Obavestili su me, ali ja sam ih ismejao, uz pih-pih. I zato sam dosta vremena izgubio da ustanovim u čemu je stvar. I da vi bez ijedne reči upozorenja nestanete iz Peristana: pa kakvo je to prokletstvo?«
Gđa Kureiši je bespomoćno drhtala dole, ispod očiju svog muža, počinjući da plače i osećajući žuljeve na nogama i umor koji se bio zavukao u svaku poru njenog tela. »O Bože, ne znam, izvini«, reče mu ona. »Bog-sveti-zna šta nas je to snašlo.«
»Zar ti ne znaš da sam ja na jednom osetljivom položaju?« vrisnu g. Kureiši. »Tu je poverenje javnosti bitna stvar. I kakva je onda ta slika na kojoj se moja žena vucara sa ološem?«
Mišal, obgrlivši svoju majku, reče ocu da prestane sa tim siledžijskim prepadanjem. G. Ahtar sad prvi put vide da se na čelu njegove kćerke nalazi znak smrti, pa trenutno splasnu kao unutrašnja guma automobila. Mišal ga obavesti da ona boluje od raka i da joj je vidovnjakinja Ajša obećala da će se u Meki dogoditi čudo i da će biti potpuno izlečena.
»Pa, onda mi dopusti da te avionom smesta prebacim u Meku«, zamoli je otac. »Zašto da ideš peške kad možeš onim Airbus-om?«
Ali Mišal je bila nepokolebljiva. »Idi ti svojim putem«, rekla je ocu. »Samo vernici mogu to da ostvare. Mama će se starati o meni.«
G. Kureiši, u svojoj limuzini, bespomoćno se pridruži Mirzi Saidu na kraju povorke, pa je stalno slao jednog od svoje dvojice pratećih slugu na motociklima da pitaju Mišal da li joj treba neka hrana, neki lek, limunada, bilo šta. Mišal je odbijala sve njegove ponude, i posle tri dana - jer bankarstvo je bankarstvo - g. Kureiši odjezdi ka gradu, ostavivši jednog od svojih motorizovanih »čaprasa« da služi žene. »On će da vas sluša«, rekao im je. »I ne budite glupe. Olakšajte sebi ovo što više možete.«
Istog dana po odlasku g. Kureišija, čapras Gul Muhamad bacio je svoj motocikl u jarak i prišao pokloničkom društvu »na pešaka«, vezavši maramicu u čvor oko glave, da pokaže svoju odanost. Ajša nije ništa govorila, ali kad je videla kako se motor-valah pridružuje hodočasnicima, ona se tako šeretski osmehnula da je to Mirzu Saida podsetilo da je ona, ipak, ne samo lik iz snova, nego i mlada devojka od-krvi-i-mesa.
Gđa Kureiši je počela da se žali. Kratki dodir sa njenim starim načinom života slomio je njenu volju i odlučnost, i sad, pošto je već sve bilo kasno, krenula je u stalno razmišljanje o prijemima, o mekim jastucima i čašama sveže i ledene »lajm«unade sa sodom. I odjednom joj se učinilo krajnje nerazumnim da osoba njenog odgoja treba da hoda bosa kao neka obična seljančura. I pojavila se pred Mirzom Saidom, sa bojažljivim i posramljenim izrazom na licu.
»Sine Saide, da li ti mene samo mrziš?« dodvoravala mu se, a punačko joj se lice pretvaralo u neku parodiju koketerije.
Saida je zapanjila ta njena grimasa. »Svakako da ne«, uspeo je nekako da kaže.
»Ali, ipak, ti se mene gnušaš, znam, i znam da je moj dlj beznadežan«, rekla mu je koketno.
»Mamađi«, Said proguta knedlu, »šta vi to govorite?«
»Tako govorim zato što sam ti se, ponekad, grubo obraćala.«
»Molim vas da to zaboravite«, reče Said zbunjen njenim iz.vodenjem, ali ona nije htela. »Moraš da znaš da sam ja sve lo radila iz ljubavi, zar ne? Ljubav je«, reče gđa Kureiši, »puna lepote i sjaja.«
»Ona na svetu sve pokreće«, složi se Mirza Said, pokušavajući da uđe u duh konverzacije.
»Ljubav sve pobeđuje«, potvrdi gđa Kureiši. »Ona je pobedila i moju ljutnju. Ja ti to moram pokazati tako što ću se vozati s tobom u tvojim kolima.
Mirza Said se nakloni. »Vaša su, Mamađi.«
»Pa onda zamoli onu dvojicu seljaka da odsad sede napred pored tebe. Dame treba štititi, je 1’ tako?«
»Tako je«, odgovori on.

*


Priča o selu koje je hodalo ka moru bila se proširila po celoj zemlji, a devete nedelje hodočasnicima su dosađivali novinari, lokalni političari u potrazi za biračima, biznismeni koji su se nudili za sponzore marša ukoliko ti pučani pristanu samo da nose na sebi »sendvič«-table s reklamama za razne proizvode i usluge, strani turisti u traganju za misterijama Istoka, nostalgični gandijevci, i ona vrsta ljudskih lešinara koji idu na moto-trke da gledaju sudare i ostale karambole. Kad su videli ono mnoštvo kameleonskih leptira i kako su oni istovremeno i haljina i jedina čvrsta hrana devojke Ajše, ti posetioci su bili zapanjeni, pa su se povlačili sa pomućenim očekivanjima, što će reći sa jednom rupom u svojim predstavama o ovom svetu koji nisu mogli da bace na hartiju. Ajšine fotografije su se pojavljivale u svim novinama, a hodočasnici su čak pronosili velike reklamne panoe na kojima je leptirska lepota bila namalana u neprirodnim veličinama, sa parolama kao što je Naša je odeća fina kao leptirova krila, i sličnim. Zatim ih stigoše alarmantnije vesti. Izvesne ekstremističke verske grupacije objavile su saopštenja u kojima su »Ajšin hadžiluk« optuživale kao pokušaj »hajdžekerske« otimačine pažnje javnosti i »udaranje u tanke žice sentimenta zajednice«. Rasturani su leci - Mišal ih je skupljala sa druma- u kojima se tvrdilo da je »padjatra, ili pešački hadžiluk, drevna, preislamska tradicija nacionalne kulture, a ne uvezena svojina mogulskih doseljenika«. Osim toga: »Krađa te tradicije od strane takozvane Ajše Bibiđi svesno je i skandalozno sipanje ulja na vatru ionako osetljive situacije.«
»Neće biti nikakvih nevolja«, vidovnjakinja je prekinula svoje ćutanje da bi to objavila.

*


Džibril je sanjao predgrađe:
Dok se Ajšin hadž približavao Sarangu, najudaljenijem predgrađu velike metropole na Arabijskom moru ka kojem ih je ta devojka-vizionarka vodila, novinari, političari i policijski službenici su podvostručili svoje posete. Policajci su isprva pretili da će silom razbucati kolonu hodača; ali političari su savetovali da se to ne čini, jer bi takav potez mnogo ličio na neku sektašku akciju, pa bi mogao da izazove bes naroda od vrha do dna zemlje. I najzad su se šefovi policije složili da dopuste marš, ali su ipak preteći gunđali zato što su »nemoćni da hodočasnicima garantuju bezbedan prolaz«. Mišal Ahtar je rekla: »Idemo dalje.«
Predgrađe Sarang je za svoje relativno bogatstvo moglo da zahvali obližnjim velikim naslagama uglja koje je eksploatisalo. Ispalo je da rudari Saranga, ljudi koji su svoj vek provodili bušeći staze kroz utrobu zemlje - »razdvajajući« je, tako reći - nisu mogli da svare predstavu o tome da jedna devojka može da učini istu stvar, samo jednim pokretom ruke: da razdvoji more. Kadrovi izvesnih grupacija komunalaca stupili su u akciju, podstrekujući rudare na nasilje, i kao rezultat aktivnosti tih agenata-provokatora, stvarala se rulja sa transparentima i parolama: NEĆEMOISLAMSKU PADJATRU! LEPTIRSKA VEŠTICE, IDI KUĆI!
Te noći, pred njihov ulazak u Sarang, Mirza Said je uputio još jedan jalov apel hodočasnicima. »Odustanite«, preklinjao ih je uzalud. »Sutra ćemo svi biti uništeni.« Ajša je nešto šapnula Mišali na uho, i ona progovori: »Bolje žrtva nego kukavica. Ima li ovde nekih kukavica?«
Nije bilo nijedne. Šri Šrinivas, istraživač Velikog kanjona, vlasnik fabrike igračaka Toy Univas, čiji je moto bio stvaralaštvo i pošteno junaštvo, držao je stranu Mirzi Saidu. Kao verni posvećenik boginje Lakšmi, čiji je lik bio tako zbunjujuće isti kao Ajšin, on je osećao da nije sposoban da učestvuje u predstojećim neprijateljstvima ni na jednoj ni na drugoj strani. »Ja sam slab čovek«, priznao je Saidu. »Ja sam uvek voleo gospođicu Ajšu, a čovek treba da se bori za ono što voli; ali, šta da radim, meni je potreban neutralan status.« Šrinivas je bio peti član otpadničkog društva u »mercedes-bencu«, te sad gđa Kureiši nije imala drugog izbora nego da zadnje sedište deli sa jednim prostim čovekom. Šrinivas ju je nesrećno pozdravio, i, videći kako ona osorno odskače na sedištu što dalje od njega, pokušao je da gospođu umiri. »Molim vas da primite ovaj znak mog poštovanja.« - I iz svog unutrašnjeg džepa izvadi jednu lutku za Planiranje Porodice.
Te noći su dezerteri sedeli u »stejšn-vagonu«, dok su vernici molili pod vedrim nebom. Bilo im je dopušteno da logoruju u dvorištu napuštenog stovarišta robe koja se nekad transportovala velikim kamionima; oko logora je bila postavljena straža vojne policije. Mirza Said nije mogao da spava. Razmišljao je o nečemu što mu je Šrinivas rekao - o tome kako je on u duši gandijevac, »ali ja sam i suviše slab da bih takve ideje primenjivao u praksi. Izvin’te, al’ to je istina. Nisam ja stvoren za patnje, uzvišeni gospodine. Trebalo je da ostanem pored žene i dečice i da odbacim taj svoj bolesni avanturizam zbog kojeg sam se sad našao na ovakvom mestu«.
I u mojoj porodici - odgovorio je Mirza Said, u svojoj nesanici, zaspalom trgovcu igračkama - ima jedna bolesna pojava od koje patimo: a to je naša otuđenost, nesposobnost da se vezujemo za stvari, zbivanja, osećanja. Većinu ljudi definiše i objašnjava njihov rad ili njihovo poreklo, i tome slično; dok smo mi živeli preterano povučeno u sebe, u svoje glave. A tako je prokleto teško hvatati se ukoštac sa stvarnošću.
Drugim rečima, njemu je bilo teško da veruje da se sve ovo stvarno događalo; ali događalo se.

*


Kad su Ajšini hodočasnici sledećeg jutra bili spremni za pokret, veliki oblaci leptirova koji su sa njima putovali još od Titlipura, odjednom su se razišli i nestali iz vida, otkrivši kako se na nebu skupljaju drugi, prozaičniji oblaci. Čak su i oni leptiri koji su sačinjavali Ajšinu haljinu - te elitne trupe, tako reći - pobegli, te je ona sad morala da vodi povorku odevena u svetovnost jednog starog pamučnog sarija obrubljenog naštampanim lišćem. Nestanak čuda, koje kao da je potvrđivalo vrednost njihovog hodočašća, potištalo je sve hodače; te, uprkos svim podsticajima Mišal Ahtar, nisu bili u stanju da pevaju dok su se kretali napred, lišeni leptirskog blagoslova, da se suoče sa svojom sudbinom.

*


Protivnici islamske padjatre, ulična rulja, priredili su Ajši »doček« u jednoj ulici s mehaničarskim barakama za opravke bicikala. Blokirali su put hodočasnika starim, neispravnim biciklima i čekali iza te barikade od slomljenih točkova, iskrivljenih »guvernala« i zarđalih zvonaca, kad je Ajšin hadž ušao u severni sektor ulice. Ajša je koračala ka rulji kao da rulje uopšte nema, a kad je stigla do poslednjeg raskršća, izvan kojeg su je čekali noževi i tojage, začu se grmljavina kao zvuk trube Strašnog suda i čitav okean kiše sruči se sa neba na zemlju. Suša je prestala prekasno za spasavanje useva; docnije su mnogi hodočasnici verovali da je Bog štedeo vodu upravo za ovu svrhu, puštajući je da se skuplja na nebu sve dok se nije pretvorila u bezmerno more, žrtvujući godišnju žetvu da bi spasao proročicu i njene ljude.
Zapanjujuća snaga pljuska pomela je i hodočasnike i njihove napadače. U haosu poplave zagrmela je druga truba Strašnog suda. A to je, u stvari, bila sirena »mercedes-benc«-stejšn-vagona Mirze Saida kojeg je on velikom brzinom vozio kroz zagušljive sporedne prokope predgrađa, rušeći račvastim motkama poduprte konopce sa vešom, piljarska kolica sa bundevama i tezgice sa jeftinim plastičnim drangulijama, dok nije izleteo na sokak korpara koji je sekao ulicu krpača bicikala na samoj severnoj strani barikade. Tu je ubrzao vožnju što je više mogao i jurnuo ka raskršću, raspršujući pešake i korparske hoklice na sve strane. Do raskršća je stigao u trenutku kad je more palo sa neba, i žestoko, u mestu ukočio auto. Šri Šrinivas i Osman iskočiše napolje, zgrabiše Mišal Ahtar i proročicu Ajšu i uguraše ih u »mercedes« u jednoj zbrci od nogu, pljuvačkii psovki. Said dade gas, ubrza i šmugnu s poprišta pre nego što je iko uspeo da se oslobodi zaslepljujuće vode u očima.
A u kolima: jedna besna gužva od izmešanih tela. Mišal Ahtar, sa dna gomile, izbacivala je uvrede na svog muža: »Saboteru! Izdajico! Đubre! Mazgove!« - na što joj je Said sarkastično odgovorio: »Mučeništvo je vrlo laka stvar, Mišal. Zar ti ne želiš da gledaš kako se okean otvara, kao cvet?«
A gđa Kureiši, proturajući glavu između Osmanovih podignutih nogu, sva zajapurena, dodade dašćući: »O-kej, Mišu, pusti to sad, prekini. Mi smo imali dobru nameru.«

*


Džibril je sanjao poplavu:
Pred dolazak kiša, rudari Saranga su sa svojim pijucima u rukama čekali hodočasnike, ali kad je barikada od bicikala bila zbrisana sa ulice, nisu mogli a da ne pomisle da je Bog na Ajšinoj strani. Gradska kanalizacija je smesta popustila pred nadmoćnom bujicom, te su rudari ubrzo stajali u blatnjavoj vodi koja im je dosezala do struka. Neki od njih su pokušali da se pokrenu ka hodočasnicima, koji su se takođe borili da se probijaju napred, svojim putem. Ali sad je pljusak sa olujom udvostručio svoju silinu, a zatim se još dvaput pojačao, padajući sa neba u vidu debelih kopalja, među kojima je bilo teško disati, jer kao da je voda gutala zemlju a nebeski svod se sjedinjavao sa svodom zemaljskim.
Sanjajući, Džibril je osećao kako mu voda zamračuje očnji vid.

*


Kiša je, najzad, prestala a vodnjikavo sunce je bacalo svoje zrake dole na venecijanski prizor pustoši. Drumovi Saranga sad su bili kanali, po kojima su plivali svi mogući predmeti. Tamo gde su tako reći maločas prolazile motorizovane rikše, taljige sa kamiljom zapregom i osobe na popravljenim bicikletima, sada su na vodenoj površini plivale mnogobrojne raznovrsne stvari: novine, cveće, drvene grivne, lubenice, kišobrani, papuče, crne naočari, korpe, govna, bočice od lekova, karte za igranje, gaće, palačinke, lampe. Voda je imala neku čudnu, crvenkastu boju, što je mokri narod navelo da uobrazi da ulicama teče krv. Nije bilo ni traga od siledžijskih rudara ili Ajšinih hodočasnika. Jedno kuče je plivalo preko poplavljenog raskršća pored srozane barikade od bicikala, a svuda je okolo vladala ukvašena tišina poplave čija je voda podlokavala napuštene autobuse, dok su deca buljila dole sa krovova raskačkanih straćara, i suviše uplašena da bi sišla da se igraju.
Onda su se leptiri vratili.
Niotkuda, kao da su bili skriveni iza sunca; i da bi proslavili prestanak kiše, svi su u sebe bili upili boju sunčevih zraka. Dolazak tog ogromnog saga svetlosti sa neba pomeo je sve ljude Saranga, koji su se već teturali u otavi poplave; strahujući od apokalipse, pobegli su od kuća, da se sakriju, i zalupili kapke na prozorima. Međutim, na padini jednog obližnjeg brega, Mirza Said Ahtar i njegovo društvo gledali su povratak čuda i svi su zajedno, čaki sam zamindar, bili ispunjeni nekom vrstom straha.
Mirza Said je dotle ludački brzo vozio, i pored toga što je bio poluzaslepljen kišom koja ga je zasipala kroz razbijeni vetrobran, sve dok nije, vozeći putem koji je vodio naviše oko padine brega, zaustavio kola ispred kapije br. 1 Saranškog ugljenokopa. Ulazi u okna jedva su se videli kroz kišu. »O, budalo«, grdila ga je Mišal Ahtar slabim glasom. »One barabe nas samo čekaju tamo unutra, a ti nas dovodiš pravo mečki na rupu. Mnogo pametno, Saide. Sjajno.«
Ali njih više nisu ugrožavali rudari. Upravo se tog dana dogodila nesreća u rudniku: petnaest hiljada rudara bilo je živo zatrpano ispod brega Sarangi. Said, Mišal, sarpanč Din, Osman, gđa Kureiši, Srinivas i Ajša stajali su iscrpljeni i mokri do gole kože pored druma, dok su mnoga kola hitne pomoći, vatrogasci, spasioci i šefovi rudnika u gomilama pristizali i, mnogo kasnije, odlazili vrteći glavama. Sarpanč je stezao svoje ušne školjke izmedu palca i kažiprsta. »Život je patnja«, reče on. »Život je bol i šteta, on je novčić bez vrednosti, vredi manje od jednog zrna suvog grožđa ili groša.«
Osman od Mrtvog Bika, koji je, kao i sarpanč, u hodočašću bio izgubio životnog saputnika, takođe je plakao. Gđa Kureiši je pokušala da stvari gleda sa svetle strane: »Glavno je da smo mi o-kej«, ali to nije imalo nikakvog odziva. Onda je Ajša zažmurila i izrecitovala pevušeći, glasom proročice, ove reči: »Stigla ih je Božja kazna zbog loših namera prema nama.«
Mirza Said se naljuti. »Ovi rudari nisu bili na ovoj krvožednoj barikadi«, uzviknu on. »Radili su pod prokletom zemljom.«
»Kopali su sopstvene grobove«, odgovori Ajša.

*

Tada su ugledali leptire koji su se vraćali. Said je sa nevericom posmatrao taj zlatni oblak, dok se isprva skupljao na nebu a zatim bacao krilate zrake lepršave svetlosti u svim pravcima. Ajša je zahtevala da se vrate na ono raskršće. Said se usprotivio. »Pa, tamo je sve poplavljeno. Mi samo možemo da se odvezemo dole, niz suprotnu padinu brega, i da izbijemo na drugu stranu grada.« Ali Ajša i Mišal su se već bile zaputile natrag; proročica je pridržavala onu drugu, pepeljastu ženu, obgrlivši je oko struka.
»Mišal, tako ti boga«, uzviknu Mirza Said za svojom ženom. »Tako ti tvoje ljubavi prema Njemu! Šta ću ja sa ovim autom bez tebe?«
Ali ona je nastavljala da ide niz brdo, ka poplavi, svom težinom oslonjena na proročicu Ajšu, ne osvrćući se na svog muža.
I tako je Mirza Said Ahtar odlučio da napusti svoj dragi »mercedes-benc«-stejšn-vagon parkiran blizu ulaza u potopljeni rudnik Saranga, i da se pridruži hodočasnicima-pešacima koji su išli ka Arabijskom moru.
Ovo Sedmoro zablaćenih putnika stajalo je sad u vodi do bedara na raskršću ulice bicikala i sokaka korpara. Malo-pomalo voda je počela da opada. »Shvati«, dokazivao je Mirza Said. »Hodočašće je završeno. Bogzna gde su seljani, možda su se podavili, a možda su i pobijeni - u svakom slučaju su izgubljeni. Nikog više, osim nas, nema da ide za tobom.« Primakao je svoje čelo Ajšinom. »I zato zaboravi to, sestro; ti si ugasila.«
»Gle!« reče Mišal.
Sa svih strana, iz malih krpačkih čatrlja, seljani Titlipura su se vraćali ka mestu sa kojeg su se bili razbežali. Svi su bili, od nožnih članaka do grla, u haljinama od zlatnih leptirova, a dugi redovi tih malih stvorenja sa krilcima leteli su ispred njih, kao konopci koji su ih kao iz nekog bunara izvlačili napolje u bezbednost. Stanovnici Saranga u strahu su ih posmatrali sa svojih prozora, a dok su se vode odmazde povlačile, Ajšin hadž se ponovo obrazovao nasred druma.
»Ja ne verujem svojim očima«, reče Mirza Said.
Ali to je bila istina. Leptiri su svakog pojedinog člana hodočašća vukli i vraćali na glavni drum. A i čudnijih je tvrdnji bilo kasnije: na primer, kad su se leptiri skupljali na nekom naprslom zglobu, povreda bi se odmah zalečila, ili bi se otvorena rana zatvorila kao nekom mađijom. Mnogi hodači su pričali da su dolazili k sebi iz nesvesti osečajuči kako im leptiri lepršaju oko usana. Neki su čak verovali da su bili mrtvi, da su se udavili, a da su ih leptiri vratili u život.
»Ne budite glupi«, vrisnuo je Mirza Said. »Bura vas je spasla; ona je zbrisala vaše dušmane, te zato nije nikakvo čudo što vas je samo nekoliko bilo povređeno. Budite malo naučni, molim vas.«
»A ti, Saide, upotrebi svoje oči«, reče mu Mišal, ukazujući mu na prisustvo preko stotinu ljudi, žena i dece obavijenih blistavim leptirima. »Šta tvoja nauka kaže na ovo?«

*


Poslednjeg dana njihovog pokloničkog putovanja, ceo je grad bio okupljen oko hodočasnika. Zvaničnici Gradske opštine sastali su se sa Mišal i Ajšom i dogovorili kojim će putem kolona proći kroz taj veliki grad. Na tom putu bilo je džamija u kojima su hodočasnici mogli da noće a da ne zakrčuju ulice. I uzbuđenje u gradu bilo je veliko: svakog dana, kad su se hodočasnici zaustavljali pred sledećim odmorištem, gledale su ih ogromne mase građana; neki su im se rugali i bili neprijateljski raspoloženi, ali mnogi su im donosili slatkiše, lekove i razna jela.
Mirza Said, iscrpljen i prljav, bio je u stanju duboke osujećenosti zbog svog neuspeha da ubedi više od onih nekoliko hodočasnika da je bolje verovati razumu nego čudesima. Ali čudesa su im prilično dobro činila, upozoravali su ga titlipurski seljani, i to dosta razumno. »Da nije tih prokletih leptira«, gunđao je Said pred sarpančem, »mi bismo imali neku šansu.«
»Ali oni nas od početka prate«, odgovorio mu je sarpanč, slegnuvši ramenima.
Mišal Ahtar je očigledno bila blizu smrti; počinjala je da vonja na smrt i da poprima belu boju kreča, koja je Saida veoma plašila. Ali Mišal mu nije dopuštala da joj se približi.
I svoju je majku oterala, a kad joj je otac uzeo odsustvo od bankarstva da je poseti prve noći boravka hodočasnika u jednoj gradskoj džamiji, ona mu je rekla da se nosi odakle je došao. »Stvari su stigle do tačke«, izjavila je ona, »na kojoj samo čisti mogu da budu sa čistima.« Kad je Mirza Said čuo kako njegova žena govori kao proročica Ajša, on je izgubio gotovo svaku nadu.
Došao je petak, i Ajša se složila da hodočasnici ostanu jedan dan radi učešća u Petačkim molitvama. Mirza Said, koji je bio zaboravio gotovo sve arapske stihove kojima se nekad kljukao bubanjem, i koji se jedva sećao kad treba da ispruži šake ispred sebe kao da drži knjigu, kad da se koleno priklanja, i kad da pritisne čelo uz tlo, zbunjivao sei grešio tokom celog obreda sa sve većim gađenjem od samog sebe. Međutim, na kraju molitvi, dogodilo se nešto što je Ajšin hadž zakočilo na njegovom putu.
Dok su hodočasnici gledali kako skup vernika izlazi iz džamijske porte, počelo je neko komešanje ispred glavne kapije. Mirza Said je otišao da vidi šta se tamo događa. »Kakva je to halabuka?« pitao je dok se probijao kroz gomilu na stepenicama mošeje; zatim je ugledao jednu kotaricu na prvom stepeniku. - I čuo kako se iz kotarice razleže plač odojčeta.
Nahoče je bilo možda dve nedelje staro, očigledno vanbračno, a isto je tako bilo jasno i da su mu izbori u životu bili veoma ograničeni. Gomila sveta se nalazila u neodređenom raspoloženju, u zbunjenosti. Onda se imam džamije pojavio gore, na stepeništu, pored proročice Ajše, čija se fama bila širila kroz ceo grad.
Gomila sveta se razdvoji kao more. Imam se sažei kratko osmotri bebu; zatim se uspravi i okrete prema gomili da joj se obrati.
»Ovo dete je rođeno u đavolskoj raboti«, reče on. »To je Đavolovo dete.« Imam je bio mlad čovek.
Raspoloženje gomile pređe u ljutnju. A Mirza Ahtar uzviknu: »A ti, Ajša, vidovnjakinjo? Šta ti kažeš na ovo?«
»Od nas će se sve tražiti«, odgovori ona.
A gomila, bez potrebe za jasnijim pozivom na akciju, kamenova bebu i usmrti je.

*


Posle toga, Ajšini hodočasnici odbiše da idu dalje. Smrt nahočeta je stvorila atmosferu pobune među umornim seljanima, od kojih niko ne beše podigao ili bacio kamen na odojče. Mišal, sad već snežno bela, bila je zbog svoje bolesti i suviše onemoćala da bi se suprotstavila hodačima; a Ajša je, kao i obično, odbila svaku raspravu. »Ako vi okrenete leđa Bogu«, upozorila je seljane, »nemojte se iznenaditi ako i On okrene leđa vama.«
Hodočasnici su čučali šćućureni u grupi, u jednom uglu te velike džamije, koja je spolja bila ofarbana zelenom bojom a iznutra svetloplavom, i, kad je bilo potrebno, osvetljavana je raznobojnim neonskim »cevastim svetiljkama«. Posle Ajšinog upozorenja, oni su joj okrenuli leđai još su se više zbijali u grupu, iako je vreme bilo toploi dosta vlažno. Mirza Said, videvši svoju šansu, odluči da Ajšu još jednom neposredno izazove. »Reci mi«, upita je on ljubazno, »kako ti je to anđeo dao sva ta obaveštenja? Ti nam nikad tačno ne kažeš šta ti je on rekao, već nam samo daješ svoje tumačenje njegovih reči. Čemu takva posrednost? Zašto ga, prosto, ne citiraš?«
»On se meni obraća«, odgovori Ajša, »u jasnoj i značajnoj formi.«
Mirza Said, pun jetke jačine svoje žudnje za njom,
i patnje zbog otuđenosti od svoje umiruće žene, kao i sećanja na sve one kubure u toku marša, nanjuši u njenoj suzdržanosti slabost koju je dugo istraživao. »Molio bih te da budeš određenija«, navaljivao je. »Jer, inače, zašto bi ti ljudi verovali? Kakva je to forma u kojoj ti se on obraća?«
»Arhanđeo mi peva pesme«, priznade ona, »uz muziku popularnih hitova.«
Na to Mirza Said oduševljeno zapljeska rukama i poče da se glasno smeje sa prizvukom osvete, a bikov momak Osman mu se pridruži, udarajući u svoj mali bubanj, poskakujući oko čučećih seljana, pevajući poslednje filmske šlagere i trepćući kao indijske igračice. »Ho đaj!« zapevao je. »Ovako Džibril uzvikuje, ho đaj! Ho đaj!«
I hodočasnici počeše polako, jedan po jedan, da ustaju, da se pridružuju u igri bubnjaru koji se vrteo u krug i da, tako, kroz igru izražavaju svoje razočarenje i gnušanje zbog onog što se u porti džamije zbilo, sve dok nije dotrčao imam i dreknuo na njih da prestanu sa tim bogohuljenjem.

*


Pala je noć. Seljani Titlipura bili su okupljeni oko svog sarpanča, Muhamada Dina; vodili su ozbiljan razgovoro povratku u Titlipur. Možda se nešto malo od žetve još moglo spasti. Mišal Ahtar je ležala i umirala sa glavom u krilu svoje majke, razdirana bolovima, i sa samo jednom suzom koja joj se pojavila iz levog oka. A u jednom dalekom uglu porte ove zeleno-plave džamije sa cevastim osvetljenjem u tehnikoloru, vizionarka i zamindar su sedeli sami i razgovarali. Mesec - mlad, rogat, hladan - bacao je dole svoju bledu svetlost.
»Ti si vešt čovek«, reče mu Ajša. »Ti si umeo da iskoristiš svoju šansu.«
To je bilo onda kad joj je Mirza Said ponudio da se nagode. »Moja žena umire«, reče on. »I ona mnogo želi da ode u Svetu Meku. Prema tome, ti i ja imamo zajedničke interese.«
Ajša ga je slušala. Said je i dalje navaljivao: »Ajša, ja nisam loš čovek. Čekaj da ti kažem, na mene su mnoge stvari u toku ovog hodanja ostavile snažan utisak; veoma snažan utisak. Ti si ovim ljudima pružila jedan dubok duhovni doživljaj, tu nema spora. Nemoj da misliš da nama modernim tipovima nedostaje duhovna dimenzija.«
»Mene su ljudi napustili«, reče Ajša.
»Ljudi su zbunjeni«, odgovori joj Said. »Stvar je u tome, ako ti njih zbilja odvedeš do mora i tamo se ništa ne dogodi, O Bože moj, onda se oni stvarno mogu okrenuti protiv tebe. I evo pogodbe: ja sam to nagovestio Mišalinom tati i on se složio da snosi polovinu troškova. Mi predlažemo da tebe i Mišal, i, recimo deset-dvanaest! - seljana, pošaljemo avionom u Meku, u roku od četrdeset osam sati. Mesta mogu da se rezervišu. Tebi prepuštamo da izabereš ljude koje smatraš najpodobnijim za to putovanje. I, stvarno, ti ćeš tako izvesti čudo bar za neke ljude umesto ni za koga. A po mom mišljenju, samo ovo hodočašće bilo je jedno čudo, na neki način. Prema tome, ti ćeš mnogo učiniti.
Zaćutao je, očekujući njen odgovor.
»Moram da razmislim«, reče Ajša.
»Razmisli, razmisli«, Said ju je zadovoljno hrabrio. »Pitaj svog arhanđela. Ako se on složi, onda će to biti pravedno.«

*


Mirza Said Ahtar je znao: kad Ajša objavi da je arhangel Džibril prihvatio njegovu ponudu, njena će moć biti za svagda uništena, jer će seljani uočiti njeno nepoštenje, kao i njeno očajanje. -I kako bi ona uopšte mogla da ga odbije?- Kakav bi drugi izbor mogla da ima? »Osveta je slatka«, rekao je on sebi. I čim ta žena bude izgubila svoj dobar glas i poverenje, on će svakako odvesti Mišal u Meku, ako to ona i dalje bude želela.
Titlipurski leptiri nisu ulazili u džamiju. Oni su joj pokrivali spoljašnje zidove i lukovičastu kupolu, svetleći zeleno u mraku.

Ajša u noći: šunja se među senkama, leže, pa ustaje i opet lunja. Ima neke nesigurnosti u njoj; zatim ju je obrvala tromost, te je izgledala kao da se rastvara u senke mošeje. Vratila se u zoru.
Posle jutarnje molitve upitala je hodočasnike da li bi mogla da im se obrati; i oni, neodlučno, pristadoše.
»Prošlu noć anđeo nije pevao«, rekla im je. »Umesto pesme, pričao mi je o sumnji, i o tome kako se Đavo njome koristi. Ja mu rekoh, ali oni sumnjaju u mene, šta da činim? On mi na to odgovori: samo dokaz može da ućutka sumnju.«
Oni su je sa punom pažnjom slušali. Zatim im je ispričala šta joj je Mirza Said predložio noćas. »Rekao mi je da idem da pitam svog anđela, ali ja znam bolje«, uzviknu ona.
»Kako bih ja mogla da izaberem neke ljude među vama? Ili svi zajedno, ili niko.«
»Zašto bismo mi išli za tobom«, upita sarpanč, »posle smrti onih naših ljudi, posle onog odojčeta, i svega ostalog?«
»Zato što ćete biti spaseni kad se more razdvoji. Ući ćete u Slavu i Sjaj Onog Najuzvišenijeg.«
»Kakvo more?« dreknu Mirza Said. »Kako će se ono razdvojiti?«
»Pođite za mnom«, zaključi Ajša, »i sudite o meni po njegovom razdvajanju ili nerazdvajanju.«

U njegovoj ponudi bilo je sadržano jedno staro pitanje: Kakva si ti vrsta ideje? Koja predstava čoveka? A ona mu je, zauzvrat, ponudila jedan stari odgovor. Bila sam iskušavana, ali sam obnovljena; ja sam beskompromisna; apsolutna; čista.

*


Bila je plima kad su Ajša i njeni hodočasnici marširali jednom lepom stazom pored hotela »Holiday Inn«, čiji su prozori bili načičkani švalerkama filmskih starova, koje su slikale svojim novim Polaroid-kamerama - kad su hodočasnici osećali pod nogama kako gradski asfalt postaje šljunak, pa prelazi u meki pesak - kad su zatim hodali po đubretu od trulih kokosovih oraha bačenih praznih paklica od cigareta konjske balege flaša koje se ne vraćaju kora od voća meduza i hartije - i dalje do polumrkog peska ispod visokih i nagnutih kokosovih palmi i balkona luksuznih zdanja sa apartmanima i pogledom na more - pa pored ekipa mladića čiji su mišići bili tako dobro isklesani da su izgledali kao deformacije i koji su skladno radili sva moguća gimnastička uvijanja izvijanja istezanja, kao neka ubilačka armija baletskih igrača - i između dokoličara na plaži, raznih klubaša i porodica koje su tu došle na vazduh ili da sklapaju poslovne ugovore ili, pak, da kao čistači zarade koju paricu od skupljanja otpadaka iz peska - i, najzad, prvi put u svojim životima ugledaše Arabijsko more.
Mirza Said je gledao Mišal, koju su pridržavala dvojica iz kolone seljana, jer ona sad više nije imala snage ni da stoji sama. Ajša je bila pored nje, a Said je imao predstavu da je proročica nekako bila izišla iz umiruće žene, da je sav onaj Mišalin sjaj iskočio iz njenog tela i uzeo svoj mitološki oblik, ostavivši iza sebe ljušturu da umre. Zatim se naljuti na samog sebe što je dopustio da Ajšina natprirodnost i njega inficira.
Seljani Titlipura bili su pristali da pođu za Ajšom posle jednog dugog razgovora u kojem ona, po njihovoj želji, nije učestvovala. Zdrav razum im je govorio da bi bilo glupo da se sad vrate kad su čak dovde došli i kad se nalaze pred svojim prvim ciljem; ali nove sumnje u njihovoj svesti podrivale su im snagu u telu. Činilo im se kao da se pojavljuju iz neke Šangri-La-idilične utopije Ajšine proizvodnje, jer pošto su sad prosto koračali iza nje za razliku od idenja za njom u pravom smislu reči, činilo im se da na svakom koraku bivaju sve stariji i bolniji. Dok nisu ugledali more, bili su jedna hroma, teturava, reumatična, grozničava, crvenooka gomila, te se Mirza Said pitao kako će mnogi od njih uspeti da pređu onih poslednjih nekoliko metara do ruba vode.
Leptiri su bili sa njima, visoko iznad njihovih glava.
»Šta sad, Ajšo?« doviknu joj Said, onespokojen strašnom mišlju da mu voljena žena može umreti ovde pod kopitima konjića za iznajmljivanje i pred očima prodavaca soka od šećerne trske. »Ti si sve nas dovela do ivice iscrpljenosti, ali evo sad jedne neosporne činjenice - tu je more. Gde je sad onaj tvoj anđeo?«
Ona se, uz pomoć seljana, pope na jednu praznu tezgu pored dućančeta sa voćnim sokovima, i nije odgovorila Saidu dok se nije našla na svojoj novoj visini sa koje je mogla da ga gleda odozgo. »Džibril kaže da je more slično dušama našim. Kad ih otvorimo, možemo da se probijemo u mudrost. Ako možemo da otvorimo naša srca, možemo otvoriti i more.«
»Razdvajanje je bilo velika nesreća ovde na kopnu«, reče joj on podrugljivo. »Mnogo ih je poginulo, možda se sećaš. Ti misliš da će u vodi biti drukčije?«
»Pst!« neočekivano izusti Ajša. »Anđeo samo što nije došao.«

Ovde, na licu mesta, iznenađivalo je to što posle sve one pažnje koju su hodočasnici na svom putu izazivali gomila okupljenog sveta na ovoj plaži nije bila velika; ali vlasti su na vreme preduzele mnoge mere predostrožnosti - drumove zatvorile, saobraćaj skrenule u drugim pravcima; te se tako na plaži našlo samo oko dve stotine radoznalih zevača. I nema da brineš.
Ono što je bilo čudno bila je činjenica da gledaoci nisu videli leptire, ni šta su oni sledeće uradili. Ali Mirza Said je jasno video kako ogroman blistavi oblak odleće iznad mora; kako se zaustavlja; kako lebdi; i kako uzima obličje nekog kolosalnog bića, svetlećeg kolosa celog sazdanog samo od sićušnih razmahanih krilaca, koji se prostirao od horizonta do horizonta, ispunjavajući nebo.
»Anđeo!« doviknu Ajša hodočasnicima. »Sad vidite! On je sve vreme bio sa nama. Da li mi sad verujete?« Mirza Said vide kako se apsolutna vera vraća hodočasnicima. »Da«, uzviknuše oni kroz plač, moleći je za oproštaj. »Džibril! Džibril! Ya Allah!«
Mirza Said učini i poslednji napor. »Oblaci dobijaju razne oblike«, uzviknu on. »Oblike slonova, filmskih zvezda, svakojake. Gledajte, to se čak i sad menja.« Ali na njega niko nije obraćao pažnju; oni su posmatrali, zapanjeno, kako leptiri rone u more.
Seljani su vikali i igrali od radosti. »Razdvajanje! Razdvajanje!« klicali su. Neki prisutni građani doviknuše Mirzi Saidu: »Hej, mister, zbog čega su se ovi tako raspalili? Mi ne vidimo da se nešto događa.«
Ajša je bila krenula ka vodi, a Mišal su ona dvojica pomoćnika vukli pored nje. Said jurnu do Mišal i poče da se bori sa tim seljanima. »Sklanjajte se od moje žene! Smesta! Prokletinje! Ja sam vaš zamindar. Pustite je; skidajte svoje prljave ruke sa nje!« Ali Mišal prošaputa: »Neće. Odlazi, Saide. Ti si zatvoren. More se otvara samo za one koji su otvoreni.«
»Mišal!« vrisnu on, ali njena stopala su već bila mokra.
Čim je Ajša ušla u vodu, seljani su počeli da trče. Oni koji nisu mogli da trče skakali su na leđa onih koji su to mogli. Držeći u rukama svoju malu decu, titlipurske majke su srljale u more; unuci su na ramenima nosili svoje babe i jurili u talase. U roku od nekoliko minuta celo je selo bilo u vodi, pljuskajući, padajući, dižući se, krećući se postojano napred, ka horizontu, i uopšte se ne osvrćući natrag, na obalu. I Mirza Said je bio u vodi. »Vrati se«, preklinjao je svoju ženu. »Ništa se ne događa; vrati se.«
Na rubu vode stajali su gđa Kureiši, Osman, sarpanč Din i Šri Šrinivas. Mišalina majka jecala je operski: »O dete moje, bebice moja. Na šta će ovo izići?« Osman reče: »Kad im bude jasno da se čuda ne dešavaju, oni će se okrenuti natrag.« - »A oni leptiri?« upita ga Šrinivas, gunđavo. »Šta su oni bili? Slučajnost?«
I postepeno im je bivalo jasno da se seljani ne vraćaju. »Pa, oni ubrzo neće osećati dno pod nogama«, reče sarpanč. »Koliko njih ume da pliva?« jecajući upita gđa Kureiši. »Da pliva?« uzviknu Šrinivas. »Otkad to seoski narod pliva?« Sve četvoro je vikalo jedno na drugo kao da su ih kilometri razdvajali, skačući s noge na nogu, a vlastita tela su ih vukla ka vodi, da uđu u nju, da nešto učine. Izgledali su kao da igraju na vatri. Jedna četa policajaca na dužnosti, koja je bila poslata na obalu radi nadziravanja okupljanja svetine, stigla je baš kad je Said izlazio iz vode.
»Šta se to događa?« upita komandir. »Kakva je to uzbuna?«
»Zaustavite ih«, dahtao je Mirza Said, pokazujući prema moru.
»Jesu li oni neki zločinci?« upita policajac.
»Oni će stradati«, odgovori mu Said.
Bilo je prekasno. Seljani, čije su se glave videle kako se pojavljuju i nestaju u daljini, behu stigli do ivice podvodnog pruda. I gotovo svi zajedno, bez nekog vidljivog nastojanja da se spasu, nestadoše ispod vodene površine. I posle nekoliko trenutaka, nijednog od Ajšinih hodočasnika nije više bilo na vidiku.
Niko se od njih više nije pojavio. Ni jedna jedina glava koja grca ili ruka koja mlatara.
Said, Osman, Srinivas, sarpanč Din, pa čak i gđa Kureiši, jurnuše u vodu, vrišteći: »Bože, imaj milosti!... Ljudi! U pomoć! Dođite svi! Spasavajte!...«

Ljudska bića, kad su u opasnosti od davljenja, bore se protiv vode. Našoj ljudskoj prirodi je protivno da jednostavno hodamo krotko napred dok nas more ne proguta. Ali Ajša, Mišal Ahtar i titlipurski seljani mirno su potonuli, nestali ispod morskog nivoa, i više nikad nisu viđeni.
Gđu Kureiši su policajci izvukli na obalu; lice joj je bilo modro, pluća su joj bilapuna vode, te joj je bio potreban onaj poljubac života. Osman, Srinivas i sarpanč Din su izvučeni ubrzo posle nje. Samo je Mirza Said Ahtar nastavio da roni, sve dalje i dalje ka pučini, ostajući pod vodom sve duže i duže; dok i njega nisu spasli iz Arabijskog mora, iscrpljenog, bolesnog i klonulog. Hodočašće je bilo završeno.

Mirza Said se probudio u jednom bolničkom odeljenju i pored svog kreveta ugledao jednog čoveka iz Odseka za kriminalistička istraživanja (OKI). Vlasti su razmatrale mogućnost gonjenja preživelih iz Ajšine ekspedicije zbog pokušaja ilegalnog emigriranja, a detektivima je bilo naloženo da svakog ponaosob saslušaju i naprave zapisnike pre nego što im se ukaže prilika da se nađu i dogovore šta da kažu.
Ovo je bilo svedočenje titlipurskog sarpanča Muhamada Dina: »Baš kad sam izgubio snagu i pomislio da ću se sigurno udaviti u toj vodi, svojim sam rođenim očima video- video sam kako se more razdvaja, kao kosa koju češljate i pravite razdeljak na sredini; a oni su svi bili tamo, daleko od mene, i još su se više udaljavali. I ona je bila sa njima, moja žena, Hadidža, koju sam voleo.«
A ovo je izjava koju je dreser bika, momak Osman dao detektivima koji su bili jako uzdrmani sarpančevim svedočenjem: »Isprva sam se mnogo plašio da se ne udavim. A ipak sam tragao, tragao uglavnom za njom, za Ajšom, koju sam znao i pre nego što se izmenila. I konačno sam video kako se to dogodilo, ta čudesna stvar. Voda se otvorila, a njih sam ugledao kako hodaju po dnu okeana, među ribama koje su crkavale.«
Šri Šrinivas se zaklinjao u boginju Lakšmi da je video razdvajanje Arabijskog mora; i pre nego što su došli do gđe Kureiši, detektivi su bili krajnje uznemireni, jer su znali da je bilo nemoguče da ti ljudi zajednički iskonstruišu tu priču. Mišalina majka, supruga velikog bankara, ispričala je istu priču svojim rečima. »Verovali ili ne«, emfatično je završila, »ali ono što su moje oči videle, moj jezik ponavlja.«
Naježeni OKI-detektivi pokušaše i sa onim grubim, »trećim stepenom« saslušavanja: »Slušaj ti, sarpanče, nemoj da sereš iz pljuce. Toliko je ljudi bilo tamo i niko nije video te stvari. Tela udavljenih već plutaju ka obali, naduvena k’o baloni i smrdljiva k’o strvine. Ako nastaviš da nas lažeš, mi ćemo te odvesti tamo i nabićemo ti njušku u istinu.«
»Možete vi meni da pokažete što god vam volja«, rekao je sarpanč Muhamad Din svojim ispitivačima. »Ali ja ipak videh ono što videh.«
»A vi?!« OKI-detektivi se sakupiše, kad se probudio, da i Mirzi Saidu Ahtaru postave isto pitanje. »Šta ste vi videli na onoj plaži?«
»Kako smete da me to pitate?« pobuni se on. »Moja žena se udavila. Nemojte da mi dolazite i da me treskate po glavi tim vašim pitanjima.«

Kad je saznao da je Mirza Said bio jedini preživeli iz Ajšinog hadža koji nije posvedočio da su se talasi razmakli - Šri Srinivas je bio onaj koji mu je ispričao šta su ostali videli, dodavši tužno: »Naša je sramota što nismo smatrani za vredne da im se pridružimo. Pred nama su se, uzvišeni gospodine, talasi zalupili kao dveri Rajskog naselja.« - Mirza Said se slomi i briznu u plač; plakao je čitavu sedmicu i jedan dan, a suvi jecaji tresli su mu telo još dugo posle nestanka soli iz njegovih suznih kanala.
Onda je otišao kući.

*


Platnene ventilatore (punke) Peristana behu pojeli moljci a biblioteku razorili milioni gladnih crvića. Kad je Said otvarao slavine, iz njih su umesto vode curile zmije, a razne bube su bile nastanjene u velikom krevetu sa četiri stuba i baldahinom u kojem su vicekraljevi nekad spavali. Bilo je to kao da je vreme ubrzano teklo u njegovom odsustvu, da su, nekako, vekovi a ne meseci prošli, te kad je dotakao onaj ogromni umotani persijski tepih u balskoj dvorani, sag se mrvio pod njegovom rukom, a kade su bile pune žaba sa crvenim očima. Noću mu je vetar donosio zavijanje šakala. Veliko, uzvišeno drvo bilo je mrtvo, ili blizu smrti, a polja spržena i suva kao pustinja; vrtovi Peristana, u kojima je on, davno, prvi put video jednu divnu mladu devojku, odavno behu požuteli i poružneli. Lešinari su bili jedine ptice na nebu.
Izvukao je stolicu za ljuljanje na verandu, seo u nju, i blago se uljuljkivao u san.

Jednom, samo jednom je otišao da poseti drvo. Selo se vremenom drobilo, krunilo i u prašinu pretvaralo; neki seljaci-bezemljaši i pljačkaši behu pokušavali da prigrabe napuštenu zemlju, ali ih je suša oterala. Tu nije padala kiša. Mirza Said se zatim vratio u Peristan i zakatančio zarđalu kapiju. Nije ga zanimala sudbina njegovih preživelih sapatnika; prišao je telefonu i istrgao žicu iz zida.
Posle više dana koje nije brojao, sinulo mu je da sve vreme ništa nije jeo i da zapravo umire zbog gladovanja; jer je osećao kako mu telo smrdi na aceton; ali kako nije bio ni gladan ni žedan, odlučio je da se ne bakće oko traženja hrane. A i zašto da je traži? Mnogo je bolje da se ljulja u ovoj stolici i da ne misli, ne misli, ne misli.

Poslednje noći svog života, začuo je buku kao da neki div lomi šumu gazeći po njoj, i osetio smrad sličan divovskom prdežu; i onda je shvatio da drvo gori. Izvukao se iz svoje stolice i oteturao, ošamućen, dole do vrta da gleda vatru čiji su plamenovi gutali istorije, memorije, genealogije, prečišćavali zemlju i kretali ka njemu da ga oslobode; a kako je vetar širio požar ka njegovom posedu sa palatom,o brzo će, brzo i na njega doći red. Gledao je kako se drvo rasprskava u hiljadu komadića i kako mu stablo puca, kao srce; zatim se okrenuo i posrćući krenuo ka onom mestu u vrtu na kojem je Ajšu prvi put video; i sad oseti kako ga tromost savlađuje, teret neki veliki, i on leže dole na tlo prekriveno suvim prahom. Pre no što su mu se oči zatvorile, on oseti kako mu se nešto češe o usne i ugleda mali roj leptira koji su lepršali nastojeći da mu uđu u usta. Onda se more sruči na njega, i on je sad bio pod vodom pored Ajše koja čudesno beše izišla iz tela njegove žene... »Otvori se«, vikala je. »Širom se otvori!« Pipci svetlosti su joj strujali iz pupka i on ih je oštricom šake, kao satarom, seckao, seckao. »Otvori se«, vrisnula je. »Čak si dovde došao, pa sad učini i ostalo.« - Kako je mogao da čuje njen glas? - Bili su pod vodom, izgubljeni u huci mora, ali on je nju ipak jasno čuo, svi su je čuli, taj glas poput zvona. »Otvori se«, reče ona. On se zatvori.
Bio je tvrđava čija se kapija sa gvozdenim treskom zalupila. - Davio se. - I ona se davila. Video je kako joj voda ispunjava usta, čuo kako počinje da klokoće ulazeći joj u pluća. Onda nešto u njemu odbi to, napravi drukčiji izbor, i u tom trenutku, kad mu srce prepuče, on se otvori.
Telo mu se rascepi nadvoje od adamove jabučice do prepona, te je ona tako mogla da dopre duboko u njega, a sad je i ona bila otvorena, svi su bili otvoreni; i u trenutku njihovog otvaranja, voda se razdvoji i oni krenuše ka Meki, hodajući preko dna Arabijskog mora.

IX ČAROBNA LAMPA




Osamnaest meseci posle svog srčanog napada, Saladin Čamča je ponovo seo u avion odazivajući se tako na telegram sa vešću da mu se otac nalazi u poslednjem stadijumu multipnog mijeloma, sistemskog raka koštane srži, koji je »sto-posto fatalan«, kako je Čamči nesentimentalno rekla njegova lekarka opšte prakse kad ju je pozvao telefonom da proveri. Između oca i sina nije bilo stvarnog dodira još od onog davnog vremena kad je Čangez Čamčavala poslao Saladinu pismo sa novcem od prodatog njegovog drveta, oraha koji je on tada oborio. Saladin mu je bio poslao vrlo kratko pisamce sa obaveštenjem da je preživeo nesreću Bostana, a očevo pismo bilo je još jezgrovitije: »Obaveštenje primljeno«. Ali kad mu je stigao telegram sa tom lošom vešću - potpisala ga je njemu nepoznata očeva druga žena, Nasrina II, a ton je bio prilično nelakiran: OTAC ODLAZI BRZO + AKO ŽELIŠ DA GA VIDIŠ BOLJE ODMAH KRENI + N ČAMČAVALA (GĐA) -sa iznenađenjem je otkrio da je i posle večno zamršenih odnosa sa svojim ocem, posle mnogih »kurcšlusa« i »neopozovljivih razilaženja«, ponovo bio u stanju da reaguje normalno i bez komplikacija. Jednostavno, i prevashodno, osećao je da mora stići u Bombaj pre nego što Čangez ode iz njega zauvek.
Najduži deo dana proveo je, prvo, stojeći u redu za vizu pred konzularnim odsekom u zdanju zvanom India House, a zatim je pokušavao da jednog umornog službenika ubedi da mu je viza hitno potrebna. Glupo je bio zaboravio da ponese telegram, i zato mu je ovaj rekao da je »potrebandokaz. Znate, tako bi svako mogao da dođe i kaže da mu je otac na samrti, zar ne? Da bi ubrzao stvar«. Čamča se borio da savlada svoj bes, ali naposletku planu. »Da li vam ja ličim na nekog kalistanskog sektaškog fanatika?« Službenik sleže ramenima. »Reći ću vam ko sam ja«, riknu Čamča raspaljen tim gestom. »Ja sam onaj nesrećnik koga su teroristi digli u vazduh, u vazduhu, koji je sa neba, sa visine od devet hiljada metara padao zbog terorista, a sad zbog tih istih terorista moram da trpim uvrede mastiljara kao što ste vi.« Njegova molba za vizu, koju je njegov neprijatelj dobro zavukao na dno jedne velike gomile molbi, bila je rešena tek tri dana kasnije. Prvi avion, po redu letenja, polazio je trideset šest sati posle toga: i to je bio jedan Air India 747, sa nazivom Đulistan.
Đulistan i Bostan, rajski vrtovi-blizanci-jedan je eksplodirao, a sad je tu i drugi koji... Idući jednim od kanala kroz koje putnici sa Terminala Tri kaplju u avion, Čamča ugleda namalani naziv na trupu pored otvorenih vrata »boinga« 747, i za dve-tri nijanse postade bleđi u licu. Potom začu indijsku stjuardesu u sariju koja ga je pozdravljala dobrodošlicom ali sa nepogrešivo kanadskim akcentom, na što on izgubi hrabrost pa poče da se vrti ka izlazu da pobegne, sa refleksom pravog straha. I kad se tu zaustavio, licem prema mnoštvu razdražljivih putnika koji su čekali da se ukrcaju, bio je svestan toga kako mora da im glupo izgleda, sa svojom smeđom kožnom torbom u jednoj ruci, dve vreće na »zip« za odela u drugoj i sa izbuljenim očima; ali nekoliko trenutaka nije mogao ni da se makne. Gomila sveta je postajala nervozna; ako je ovo arterija, pomisli on i protiv svoje volje, onda sam ja u njoj prokleti čep. »I ja sam nekad bio ku ku kukavica u av av avionu«, reče jedan veseo glas. »Ali sad zana zana znam jedan dobar š-š-š štos. Kad av av letelica uzleće, ja mama mama mašem rukama kao pticai av av aeroplan odleti pravo u neje neje nebo.«

*


»Danas je glavna bobo boginja apsolutno Lakšmi«, Sisodija poverljivo otkri preko čaše viskija čim su se bezbedno uzdigli. (I bio je od reči - žestoko je mahao rukama dok je Đulistan jurio po pisti pred uzletanje, pa se posle zadovoljno vratio na svoje sedište, blistajući čedno. »To uvek papa pali.« Obojica su putovali sedeći na gornjem »deku« džambo-džeta 747, rezervisanom za nepušače u »biznis-klasi«, a Sisodija se bio premestio na prazno sedište pored Čamče, kao vazduh koji ispunjava vakuum.»Zovite me Viski«, zahtevao je. »Kojom se vi pro profesijom bavite? Koko koliko zarađujete? Koliko ste već dudu dugo van zem zemlje? Je l’ znate neke žene u gradu, ili vam je tamo potrebna neka popo popo pomoć?«) Čamča zatvori oči i usredsredi misli na svog oca. Najtužnija stvar bila je činjenica, shvatio je on, da nije mogao da se seti ni jednog jedinog srećnog dana sa Čangezom u toku celog svog života odraslog čoveka. A najugodnija stvar bilo je otkriće da se, posle svega, na kraju, čoveku može oprostiti čak i onaj neoprostivi zločin što je nečiji otac. Drži se! molio je ćuteći. Dolazim što brže mogu. »U ova vivi visoko materijalistička vremena«, objašnjavao je Sisodija, »koja druga boboginja ako ne boboginja bobogatstva i obilja? U Bombaju mladi biznismeni pripriređuju hihi hindu religiozne ,puđa’-obrede uz kok kok koktel-partije, koji traju cece celu noć. Kip boginje Lakšmi predsedava, sa is ispruženim rukama dok joj se male sis sijalice duž njenih prs prstiju brzo pale-gase- shvatate - kao da pro prosipa blabla blago iz svojih šaka.« Ispred bioskopskog ekrana, stjuardesa je demonstrirala razne bezbednosne procedure. A u jednom uglu ekrana odvijala se projekcija kratkog filma na kojem je neka muška figura prevodila njena verbalna uputstva na jezik znakova. Bio je to napredak, priznao je Čamča. Film umesto Ijudskih bića, jedno malo povećanje u sofisteriji (davanje znakova) i jedno veliko povećanje cene prevoza. Visoka tehnologija tobož u službi bezbednosti putnika; dok je u stvarnosti putovanje avionom svaki dan postajalo sve opasnije - svetska flota putničkih aviona je starila i niko nije mogao da snosi izdatke za njeno obnavljanje. Sa tih aviona je svaki dan ponešto otpadalo, ili je bar tako izgledalo, a povećavao se i broj sudara aviona i onih za-dlaku-izbegnutih. Prema tome, taj film je bio jedna vrsta laži, jer je on zapravo govorio: Gledajte dokle mi idemo radi vaše bezbednosti! Mi vam pravimo čak i filmove o tome. Stil umesto suštine, slika umesto stvarnosti... »Ja nameravam da fifi finansiram snimanje jednog veve velikog filma o njoj«, reče Sisodija. »To je u najstrožoj tata tajnosti. Možda će glavnu ulogu igrati znamenita Šridevi, nana nadam se. Pošto je Džibrilov povratak čab čab čabrirao, ona je sad glavna fofo fora.«
Čamča je čuo da je Džibril Farišta zajebao stvar svojim povratkom na film. Njegov prvi film Razdvajanje Arabijskog mora strašno je loše prošao; pravo zglajznuće i čabar: specijalni efekti su delovali kao »domaća radinost«, cura u glavnoj ulozi Ajše, neka Pimpl Bilimorija, bila je tužno neprikladna, a Džibrilov sopstveni portret arhanđela na mnoge je kritičare delovao kao narcistički i megalomanski. Vreme kad on nije mogao da greši bilo je prošlo; njegov drugi film, Mahaund, sudario se sa svim mogućim verskim grebenjem i potonuo bez traga. »Znate, on je sam izabrao da radi sa nekim drugim producentima«, jadikovao je Sisodija. »Pohpoh pohlepnost filmske zve zvezde. Kod mene ti efef efekti uvek dobro funkcionišu, a tu se i dobar uk ukus pod, podera, podrazumeva.« Saladin Čamča zatvori oči i zavali se u sedištu. Popio je svoj viski suviše brzo zbog straha od letenja, pa je počelo da mu se vrti u glavi. Sisodija se, izgleda, nije prisećao svojih prošlih veza sa Džibrilom, što je Čamči odgovaralo. A veze i pripadaju tamo: prošlosti. »Šš šš Šridevi kao Lakšmi«, pevušio je Sisodija, ali ne naročito poverljivo. »Ma, to je čiči čisto zlato. Vi ste glu glu glumac. Vi treba da radite tamo kod kuće. Javite mi se. Možda ćemo moći da napra napravimo neki posao. A taj film: biće to čista plat plat platina.«
U Čamčinoj glavi se vrtelo. Kako reči dobijaju čudna značenja. Samo nekoliko dana ranije, to tamo kod kuće zazvučalo bi mu lažno. Ali sad mu je otac umirao a stare emocije su slale svoje pipke da ga ščepaju. Možda mu se jezik opet uvrće, šaljući svoje akcente na Istok zajedno sa ostalim delovima njegovog bića. Jedva se usudivao da otvara usta.
Skoro dvadeset godina ranije, kad je mladi Saladin, sa tek dobijenim novim (umetničkim) imenom, noktima strugao sredstva za život sa margina londonskog teatra, da bi održavao bezbedno rastojanje od svog oca, dok je Čangez, na svoj način, uzmicao, povlačeći se i od sveta i postajući religiozan; dakle, tada, jednog dana, sasvim neočekivano, otac je pisao sinu nudeći mu kuću. Ta očeva svojina bila je jedna loše projektovana velika vila u stilu palate, na brdu Solanskom. »To je moje prvo imanje u životu«, pisao je Čangez, »i sad je takođe prvo koje tebi poklanjam.« A Saladinova prva reakcija bila je u njegovom viđenju te ponude kao zamke, kao načina za njegovo vraćanje kući, u mreže moći njegovog oca; a kad je doznao da je na to solansko imanje država već davno bila stavila zabranu zbog neplaćenog poreza (tada još u naturi, u vidu određene količine crnog bibera u zrnu), i da se u tom zdanju već godinama nalazila, pod kirijom, neka škola za dečake, taj poklon se pokazao i kao obmana. Šta je Čamču bila briga da li će ta škola da ga, prilikom njegovih eventualnih poseta, tretira kao nekog šefa države u viziti i da ga postavlja na počasnu tribinu na dan školskog sleta i gimnastičkih vežbi? Takve stvari su godile Čangezovoj neizmernoj sujeti, ali Čamči ništa od toga nije bilo potrebno. A zapravo škola uopšte nije nameravala da se seli iz te zgrade; taj poklon je zato bio nekoristan, a uz to bi stvarao i administrativne glavobolje. Pisao je ocu da odbija njegovu ponudu. I to je bio poslednji put da je Čangez Čamčavala pokušao da mu nešto da. Kuća se povukla pred bludnim sinom.
»Ja nikad ne zaboravljam lilica«, govorio je Sisodija. »Vi ste mimi Mimin prijatelj. Onaj preživeli iz Bostana. Znao sam ja to već onog trenutka kad sam vas vivi video onako upa upa upaničenog na ulazu. Nadam se da se više ne osećate m-m-m-mnogo lolo loše.« Saladinu se srce steže i on odmahnu glavom, ne, dobro se osećam, zaista. Sisodija, sijajući kao zategnuto koleno, ružno namignu na jednu stjuardesu i naruči još viskija. »Kaka kakva šteta ono sa Džibrilom i njegovom dada damom«, nastavljao je Sisodija. »Ka-kako joj samo lele lepo bebe beše ono njeno ime, ala ala Aleluja. I kakakakav temperament u tog momka, i kokoliko je on jedan ljubo ljubomoran titi tip. A to jako teško papa papa pada jednoj modernoj dede devojci. Oni su se ras-kanta-kanta raskantali.« Saladin se ponovo povuče u svoj lažni san. Ja sam se tek oporavio od prošlosti. Idi, ostavi me na miru.
On je formalno bio izjavio da se potpuno oporavio, zapravo tek pet nedelja ranije, na svadbi Mišal Sufijan i Hanifa Džonsona. Posle smrti njenih roditelja u požaru Šaandaara, Mišal je bila opsednuta strašnom, nelogičnom krivicom, zbog čega joj se majka javljala u snu, koreći je: »Eh, da si mi samo pružila onaj aparat za gašenje vatre koji sam ti tražila. Da si samo dunula malo jače. Ali ti nikad ne slušaš šta ti ja govorim, a i pluća su ti toliko trula od tih cigareta da kad duneš ne možeš ni sveću da ugasiš a kamoli kuću koja gori.« Pod strogim pogledom duha svoje majke Mišal se odselila iz Hanifovog stana, unajmila sobu u nekoj kući sa još tri žene, podnela molbu i dobila posao u sportskom centru da radi na starom, upražnjenom mestu Džampija Džošija, i borila se sa osiguravajućim kompanijama dok joj nisu isplatile novac od osiguranja kuće protiv požara. Tek kad je Šaandaar bio renoviran i spreman za otvaranje pod njenim upravljanjem, duh Hinde Sufijan se složio da je vreme da ode u zagrobni život; posle čega je Mišal telefonirala Hanifu i upitala ga da li hoće da se njom oženi. On je bio toliko iznenađen da nije mogao da joj odgovori, pa je pružio slušalicu jednom svom kolegi, koji joj je objasnio da je g. Džonsonu maca pojela jezik, te je on prihvatio Mišalinu ponudu u ime zanemelog advokata. I tako su se svi oporavljali od tragedije; čak je i Anahita, koja je morala da živi kod jedne svoje ubistveno staromodne tetke, uspela da izgleda zadovoljno na venčanju, možda zato što joj je Mišal bila obećala svoje sopstvene sobe u renoviranom hotelu Šaandaar. Mišal je bila zamolila Saladina da joj bude venčani kum, iz zahvalnosti za njegov pokušaj da spase život njenih roditelja, i na njihovom putu k;i matičnom uredu, u kombiju Ružičastog (sve optužbe protiv ovog disk-džokeja i njegovog gazde, Džona Mazlame, bile su povučene zbog nedostatka dokaza), Čamča je rekao nevesti: »Danas se i ja osećam kao da mi život počinje iznova; možda počinje i svima nama.« Što se, pak, njega lično ticalo, on je izdržao »baj-pas«-operaciju i imao teškoće da se pomiri sa onoliko smrtnih slučajeva kao i sa svojim noćnim košmarnim vizijama kako se ponovo pretvara u neku vrstu paklenog demona s razdeljenim kopitima. A bio je, neko vreme, i profesionalno osakaćen tako dubokim stidom da je - kad su klijenti najzad počeli da ga ponovo pozivaju tražeći da im pozajmljuje neki od svojih glasova za televizijske reklame, na primer, glas zamrznutog zrna graška ili neke razigrane kobasice poput »čiča-gliše« sa tankim rukama i nogama - osećao kako mu uspomena na one njegove telefonske kriminalne rabote izvire iz grla i davi personifikacije na samom početku. Ali na Mišalinom venčanju, on se neočekivano oseti slobodnim. Bila je to jedna moćna ceremonija, dobrim delom zato što tokom cele proceđure mladi par nije mogao da se uzdrži, pa su se svaki čas ljubili, tako da ih je matičarka (jedna prijatna mlada žena) morala da opominje da je ne zadržavaju i da saslušaju njene prigodne reči pre zakazanog vremena za sledeće venčanje (upozorila je i goste da tog dana ne piju mnogo ako nameravaju da voze kola). Posle toga, ljubljenje se nastavilo u Šaandaaru, poljupci su im postepeno bivali i duži i eksplicitniji, dok gosti, konačno, nisu počeli da se osećaju kao osobe koje im se naturaju u njihovim intimnim trenucima privatnog života, pa su se tiho izvukli, ostavljajući Hanifa i Mišal da uživaju u strasti koja ih je toliko bila obuzela da čak nisu ni primetili kako im prijatelji odlaze; zaboravili su i na malu grupu dece koja su se skupljala napolju ispred prozora Šaandaar-kafea da ih gledaju. Čamča, poslednji gost koji je odlazio, učinio je mladencima uslugu time što je spustio roletne, na veliko nezadovoljstvo dece; pa je odšetao dalje rekonstruisanom Visokom ulicom, osećajući se tako lak na nogama da je u stvari, malo smeteno, i poskakivao.
Ništa nije večito, pomislio je iza zatvorenih očiju negdeiznad Male Azije. Možda je nezadovoljstvo onaj kontinuum kroz koji se ljudski život kreće, a radost samo jedan niz kratkih svetlica, ostrvaca na brzoj reci. Ili ako to nije nezadovoljstvo, onda je bar melanholija... Ova njegova nutrenja prekide krepko hrkanje iz sedišta. G. Sisodija je spavao, sa čašom za viski u ruci.
Producent je očigledno bio »hit« za stjuardese. Nestašno su trčkarale oko njegove zaspale ličnosti, odvajale čašu od njegovih prstiju i premeštale je na neko bezbedno mesto, pokrivale mu ćebetom donju polovinu tela i drhtavim glasovima izražavale svoje divljenje iznad njegove rashrkane glave: »Zar nije cakan k’o neka buca-kuca? Gledaj ga samo, pravi mali slatkiš, časna reč! Puslica!« Čamča se iznenada seti kako su ga one dame iz visokog bombajskog društva tapkale po glavi u toku onih malih »soarea« njegove majke, te se borio da zaustavi suze od iznenađenja. Sisodija je zapravo izgledao malčice bestidno; bio je skinuo naočare pre nego što je zaspao, a bez njih je imao neki čudno razgolićen izgled. On je Čamči mnogo ličio na jedan ogroman Šivin lingam - na onaj falus, simbol koji se nosi na obredu obožavanja hinduističkog boga Šive. Možda je to objašnjavalo njegovu popularnost medu damama.
Prelistavajući magazine i novine koje su mu dale stjuardese, Saladin slučajno zapazi da mu je jedan stari poznanik u nevolji. Hal Valansov prečišćeni i sanirani Aliens Show gadno je krahirao u Sjedinjenim Državama i skinut je sa televizijskog programa. A što je još gore, njegovu reklamnu agenciju i pridružene kompanije progutao je neki američki gigant, i bilo je veliko pitanje da li se Hal može izvući iz te platke, jer je posle pobede tog prekookeanskog zmaja pognuo glavu. Teško je bilo žaliti Valansa, nezaposlenog i spalog na nešto preostalog kapitala, napuštenog od svoje voljene gđe Torčer, prognanog u predvorje pakla rezervisano za pale miljenike, zajedno sa upropašćenim preduzetnicima-novatorima u aeronautici, finansijerima-sivim eminencijama i otpadničkim bivšim ministrima; ali Čamča, leteći ka očevoj samrtnoj postelji, bio je u tako uzvišenom emocionalnom stanju da je uspešno u svom grlu izazvao praštajuću knedlu čak i za grešnog Hala. Pored čijeg bilijarskog stola, maglovito se pitao, ona njegova Bebica sad drži tak i udara lopte?
U Indiji, rat između muškaraca i žena nije pokazivao nijedan znak smirivanja. U listu Indian Express pročitao je belešku o najnovijem »samoubistvu neveste«. Njen muž, Prađapati, iščezao i negde se krije. Na sledećoj strani, roditelji mladih momaka i dalje traže a roditelji mladih devojaka ponosno nude neveste »beličaste« kože. Čamča se seti ženinog prijatelja Bupena Gandija koji je sa velikom gorčinom i besom govorio o takvim stvarima. »Kako da optužujemo druge zbog predrasuda kad su i naše ruke tako prljave?« besedio je on. »Mnogi od vas Indijaca u Britaniji govore o žrtvama raznih blefera. Dakle: ja nikad nisam bio lamo, ja ne znam vašu situaciju, ali moje lično iskustvo mi govori da ja nikad nisam mogao da se ugodno osećam kad me je neko opisivao kao žrtvu. U klasnom smislu, očigledno, ja to nisam. A kulturološki govoreći, ovde imamo sve moguće vrste bigoterije, sve one postupke vezane za tlačiteljske grupe. I dok su mnogi Indijci nesumnjivo potlačeni, ja mislim da niko od nas nije ovlašćen da polaže pravo na jedan tako sjajan položaj.«
»Nevolja sa Bupenovim radikalnim kritikama«, primetila je Zini, »jeste u tome što reakcionari kao što je ovaj Salad-baba prosto uživaju da ih halapljivo gutaju.«
Besneo je i skandal oko naoružanja; da li je indijska vlađa šljunula lovu posrednicima, u vidu provizije, pa se zatim sakrila iza lepog paravana? Tu su velike sume novca potrošene, a poverenje Predsedniku vlade je oslabilo; ali Čamču ništa od toga nije moglo da uznemiri. On je buljio u jednu mutnu fotografiju, na jednoj od unutrašnjih strana novina, na kojoj su se nejasno videli neki naduveni oblici, u velikom broju, kako ih nosi reka. U jednom gradu na severu Indije došlo je do pokolja muslimana i njihovi leševi su bili pobacani u vodu, gde su očekivali akciju nekog dikensovskog čamdžije Gafera Heksama dvadesetog veka.Bilo je na stotine naduvenih i smrdljivih tela; činilo mu se da se smrad diže i širi sa same te strane novina. A u Kašmiru je jedan, nekad popularan, glavni sveštenik dobio za vreme molitve cipele u glavu, kojima su ga gađale rasrđene grupe islamskih fundamentalista zato što je »šurovao« sa Kongresom-I. Na sve strane: komunalizam i sektaška zategnutost: kao da su sami bogovi krenuli u rat. U večitoj borbi između lepote i surovosti ovoga sveta, surovost je svakodnevno napredovala. Sisodijin glas upade u ove mrzovoljne misli. Producent se bio probudio i ugledao jezivu fotografiju iz mesta Miruta koja je buljila u njega sa Čamčinog isturenog avionskog stočiča. »Činjenica je«, reče on bez svoje uobičajene dobroćudnosti, »da je religijska ve-vera koja ozakonjuje dup dup duboke i uz-uzvišene ljudske težnje, danas u našoj dom-domovini sluškinja najnižih nag nag nagona, a bobo Bog je kreatura zla.«
POZNATI ISTORIČARI ODGOVORNI ZA UBISTVA - naveo vladin predstavnik na konferenciji za štampu, ali »napredni elementi« odbacili tu analizu. GRADSKA POLICIJA ZAGAĐENA KOMUNALNIM AGITATORIMA, protivargumenat nagoveštava. HINDU-NACIONALISTI POBESNELI I VRŠE NASILJE. U jednom političkorn časopisu nalazila se fotografija oglasne table istaknute ispred džamije Juma Masjid u Starom Delhiju. Imam, trbušast čovek ciničnih očiju, koji se skoro svakog jutra može naći u svom »vrtu« - zapravo u jednoj pustolini sa crvenom zemljom i tucanikom, u senci džamije, kako broji rupije od priloga vernika, i od svake novčanice posebno pravi svitak, te tako izgleda kao da drži punu šaku onih prostih, uvijenih cigareta od krdže i koji, lično, nije bio tuđin u komunalističkoj politici - očigledno je bio rešen da onaj užas u Mirutu okrene na dobro. Ugasimo vatru pod našim grudima, vapila je tabla. Poklonimo se i odajmo poštu onima koje policijski meci pretvoriše u mučenike. A zatim: A vaj! A vaj! A vaj! Probudi se, Predsedniče vlade! I najzad, poziv na akciju: Krenućemo u bandh!- i datum tog štrajka u koji će krenuti.
»Teški dani«, nastavljao je Sisodija. »Ovi Del(h)i Del(h)i delikti zadaju gaga gadne udarce fifi filmu kao i tele televiziji i privredi.« Zatim se razvedri kad ugleda stjuardese kako prilaze putnicima. »Poveriću vam da sam čačača član kluba na vis visokom nivou«, reče on veselo da ga čuju domaćice aviona. »A vi? Da li treba da i vavav vama pripremim neko pić pić pićence?«
O, te disocijacije za koje je ljudska svest sposobna, divio se Saladin sumorno. O, te protivurečne ličnosti koje se međusobno guraju i ćuškaju u ovoj našoj vreći od žive kože. Nije nikakvo čudo što smo nesposobni da se dugo usredsredujemo na neku stvar; nije čudo ni to što smo izumeli daljinski upravljač i uređaj za skakanje sa kanala na kanal. Kad bismo te instrumente okrenuli prema sebi, otkrili bismo više kanala nego što bi ijedan kablovski ili satelitski moćnik ikad mogao i da sanja... I sam je primećivao kako mu misli skreću - uprkos tome što je uporno nastojao da ih usredsredi na svog oca - ka pitanjima koja su se odnosila na gđicu Zinat-Zini Vakil. On joj je unapred poslao telegram, obaveštavajući je o svom dolasku; da li će ga dočekati na aerodromu? Šta bi moglo i šta ne bi moglo da se desi između njih? Da li je on, ostavivši je, ne vrativši joj se i izgubivši vezu sa njom, jedno vreme - učinio onu Neoprostivu Stvar? Da li se ona - pomisli on uz šok što mu to nije ranije palo na pamet - udala? Da li je u nekog zaljubljena? Za nekog vezana? A što se njega tiče: šta on stvarno želi? Znaću kad je budem video, pomisli Saladin. Budućnost, čak i kad je ona samo pitanjima obmotano svetlucanje, neće biti pomračena prošlošću; pa čak i kad se smrt približava središtu bine, život nastavlja da se bori za ista prava.
Let je prošao bez ikakve nezgode.
Zinat-Zini Vakil nije čekala na aerodromu.
»Hajde, požurite«, mahnu mu Sisodija. »Moja koko kola čekaju, molim vas dodopustite mi da vas odbacim.«

*


Tridesetpet minuta docnije, Saladin Čamča bio je na Skandal Pointu, i sa torbom i vrećama za odela stajao pred kapijom svog detinjstva, gledajući u uvozni video-kontrolni sistem iznad ulaza. Na visokom zidu oko imanja, na jednom delu blizu kapije bili su »sprej«-farbom napisani slogani protiv narkomanije: DO ĐAVOLA, NE KOD BOGA/ODVEŠĆE TE TVOJA DROGA./BUDUĆNOST TI JE CRNA, STOGA! Hrabro, lafe, bodrio je sebe; i, kako je pisalo, zazvonio je, jednom, dugačko, da bi ga dobro čuli.

*


U bujnom vrtu, uznemiren mu pogled pade na panj oborenog oraha. Sad im verovatno služi kao piknik-sto, pomislio je ogorčeno. Njegov je otac uvek imao dara za melodramatične, samosažaljevajuće gestove, te da on tu ruča, na površini koja nosi u sebi snagu za udaranje dobrih emocionalnih šljaga - uz, bez sumnje, mnoge duboke uzdahe između velikih zalogaja - sasvim bi ličilo na njega. Da li će on i do same svoje smrti da kampuje, pitao se Saladin. Kakvu li tek sad razmetljivu igru sa glumatanjem i traženjem saosećanja od publike izvodi taj matori kopilan!? Ko god se nalazi u blizini čoveka koji umire, potpuno zavisi od njegove milosti i nemilosti. Udarci zadati sa samrtne postelje ostavljaju modrice koje nikad ne prolaze.
Njegova maćeha iziđe iz mramorne palate čoveka na samrti da Čamču pozdravi, i to učini bez i najmanjeg nagoveštaja neke zlobe. »Salahudine. Dobro je što si došao. To će mu podići duh, a on sad baš sa svojim duhom mora da se bori, jer mu je telo manje-više propalo.« Bila je možda šest ili sedam godina mlada nego što bi sad bila Saladinova majka, ali izvađena iz istog pticolikog kalupa. Njegov krupni, rasprostrivi otac bio je izvanredno dosledan, bar u tim stvarima. »Koliko mu je još ostalo?« upita Saladin. Nasrina je bila isto onako trezvena kao i u svom telegramu. »To može da se desi svaki dan.« Mijelom se bio proširio kroz sve Čangezove »dugačke kosti« - rak je bio doneo svoj sopstveni rečnik u kuću; tu se više nije govoriloo rukama i nogama - niti se na taj način mislilo. Kancerozne ćelije bile su otkrivene i u njegovoj krvi oko kostiju. »Trebalo je to na vreme otkriti«, reče Nasrina, a Saladin poče da oseća moć te stare dame, snagu volje pomoću koje je ona vladala svojim osećanjima. »On je upadljivo slabio za ove poslednje dve godine. A žalio se i na glavobolju i bolove u kostima, na primer, u kolenima. Znaš kako ti je to: kod starog čoveka za sve kriviš njegove godine, pa i ne pomišljaš na neku groznu, podmuklu bolest.« Zaustavila se, osećajući da treba da obrati pažnju na svoj glas. Kasturba, bivša ajah, beše izišla da im se pridruži u vrtu. lspostavilo se da je njen muž Valab umro skoro godinu dana ranije, od starosti, u snu: nežnija smrt od one koja je sad razjedala telo njegovog poslodavca, zavodnika njegove žene. Kasturba je i dalje nosila šarene sarije Nasrine Prve: za danas je bila izabrala jedan od najvrtoglavijih sa crno-belim naštampanim op-art dezenom. I ona se srdačno pozdravila sa Saladinom: zagrljaj-poljupci-suze. »A što se mene tiče«, rekla je jecajući, »ja neću prestati da molim da se desi čudo, dok god ima i najmanje daha u njegovim jadnim plućima.«
Nasrina Druga zagrli Kasturbu; glava svake od njih počivala je na ramenu one druge. Bliskost između te dve žene bila je spontana i neuprljana srdžbom; kao da je bliskost smrti sprala sve kavge i ljubomore života. Dve siare dame tešile su jedna drugu, svaka ublažavajući bol onoj drugoj zbog bliskog gubitka najdragocenije stvari: ljubavi. Ili, pre: voljenog čoveka. »Hajde«, Nasrina najzad reče Saladinu. »On treba da te vidi, odmah.«
»Da li on zna?« upita Saladin. Nasrina odgovori neodređeno: »On je inteligentan čovek. Stalno pita - kud ode sva ta krv? Kaže, postoje samo dve bolesti kod kojih krv ovako nestaje. Jedna je tuberkuloza.« Ali Saladin je bio uporan - zar on nikad nije izgovorio tu reč? Nasrina pognu glavu. Tu reč nikad nije izgovorio ni Čangez niti iko u njegovom prisustvu. »Pa, treba li on to da zna?« upita Čamča. »Zar čovek nema prava da se pripremi za svoju smrt?« I on zapazi kako Nasrinine oči jednog trenutka zasijaše. Ko si ti da nam govoriš šta je naša dužnost. Ti si sva prava žrtvovao. Zatim taj sjaj ugasnu, i dok je sad govorila, glas joj je bio ravan, bezosećajan, nizak. »Možda je tačno to što kažeš.« Ali Kasturba zavapi: »Ne! Kako da mu se to kaže, jadniku? To će mu slomiti srce.«
Rak je bio zgusnuo Čangezovu krv do te mere da ju je njegovo srce sa najvećim mogućim naporom pumpalo i stvaralo cirkulaciju. Takođe mu je zagadio krvotok stranim telima, pločastim ćelijama bez hemoglobina, koje su napadale svaku krv koju je dobijao transfuzijom, iako je bila njegove grupe. Znači, ja čak ni tako malo ne mogu da mu pomognem, shvatio je Saladin. Čangez bi lako mogao da umre zbog tih uzgrednih posledica pre nego što ga sam rak dokrajči. Kad bi on umro od raka, njegov kraj bi bio ili zbog zapaljenja pluća ili prestanka funkcije bubrega; lekari, znajući da nikako ne mogu da mu pomognu, poslali su ga kući da tu sačeka kraj. »Pošto je mijelom sistematska bolest, hemoterapija i zračenje se ne primenjuju«, objašnjavala je Nasrina. »Jedini lek za to je melfalan koji u nekim slučajevima može da produži život, čak i više godina. Međutim, rekli su nam da on spada u kategoriju koja ne reaguje na melfalan-tablete.« Ali to nije njemu rečeno, Saladinov unutrašnji glas bio je uporan. A to je greška, greška, greška. »Ipak se dogodilo čudo«, uzviknu Kasturba. »Doktori su rekli da je to jedan od najbolnijih rakova; ali tvoj otac nema bolove. Ako se moliš Bogu, onda ti on ponekad podari milost.« I upravo je zbog tog ćudljivog odsustva bolova trebalo da prođe toliko vremena da bi se utvrdila dijagnoza; rak se bar dve godine širio u Čangezovom telu. »Sad bih morao da ga vidim«, blago reče Saladin, molećivim tonom. Dok su razgovarali u vrtu, bio je prišao jedan sluga i odneo mu torbu i vreće sa odelima u kuću; a sad je i on, konačno, pošao za svojim odelima.
Unutrašnjost kuće bila je nepromenjena - velikodušnost druge Nasrine u poštovanju uspomene na prvu izgledala je neograničena, bar tokom tih dana, poslednjih dana života njihovog zajedničkog supruga na ovom svetu - sem što je Nasrina II bila doselila svoju zbirku punjenih ptica (pupavaca i retkih papagaja pod staklenim zvonima i jednog velikog kraljevskog pingvina koji je stajao u mermernom holu sa mozaikom, dok su mu na kljunu vrveli mali crveni mravi) i zastakljene drvene kutije sa leptirima pribodenim čiodama. Saladin je prolazio pored te šarolike galerije mrtvih krilaca idući ka radnoj sobi svoga oca - Čangez je zahtevao da mu se isprazni spavaća soba na spratu i njegov krevet prebaci dole u njegov kutak osamljenosti, kabinet sa drvenim lamperijama, pun trulećih knjiga, kako ukućani ne bi morali da ceo dan trče gore-dole radi staranjao njemu - i najzad priđe vratima smrti.
Rano u svom životu Čangez Čamčavala je stekao zbunjujuću veštinu da spava sa potpuno otvorenim očima, »da uvek budem na oprezu«, kako je voleo da kaže. Ali, sad, kad je Saladin tiho ušao u sobu, utisak koji su stvarale te otvorene sive oči, slepo iskolačene prema tavanici, bio je zaista uznemirujući. Saladin je jednog trenutka pomislio da je stigao prekasno; da je Čangez umro dok je on ćaskao u vrtu. Onda se čovek u postelji nekoliko puta kratko nakašljao, okrenuo glavu i ispružio jednu nesigurnu ruku. Saladin je prišao svom ocu i sagnuo glavu ispod starčevog illana koji ga je milovao.

*


Ljubav prema ocu, probuđena posle dugih ljutih decenija, bila je vedro, spokojno i divno osećanje; obnavljajuća, životvorna stvar, hteo je Saladin da kaže, ali nije rekao, jer mu je to zvučalo vampirski; kao da on, isisavanjem tog novog života iz svog oca, tvori u Čangezovom telu mesto za smrt. Ali, iako o tome nije govorio, Saladin se iz sata u sat osećao sve bliži mnogim svojim starim odbačenim »ja«, mnogim alternativnim Saladinima - ili, tačnije, Salahudinima - koji su se otcepljivali od njega dok je pravio različite izbore u životu, ali koji su očigledno nastavili da egzistiraju, možda u paralelnim svetovima teorije kvanta. Rak je bio oljuštio Čangeza Čamčavalu doslovno do kostiju; obrazi su mu bili upali u udubljenja lobanje, a pod stražnjicom je morao da drži jastuk od sunđeraste gume zbog atrofije tkiva. Ali, oljuštio muje i mane, sve ono što je u njemu bilo oholo i samovoljno, tiransko i surovo, te se ispod ljuske ponovo pojavio onaj vragolasti, dragi i blistavi čovek, da ga svi vide. Eh, kam’ da je celog svog života bio ova osoba, Saladin (kome je počeo da se dopada zvuk njegovog punog, nepoengleženog imena, prvi put za dvadeset godina) uhvatio je sebe kako to sad uzalud priželjkuje. Baš je bilo bolno naći oca a pri tom nemati drugog izbora sem da mu kažeš zbogom.
Tog jutra, kad se vratio kući, Salahudina Čamčavalu je otac zamolio da ga obrije. »Ove moje stare žene ne znaju dobro da rukuju tom mašinicom.« Čangezu je koža visila na licu, sva meka i zbrčkana, a dlačice brade (kad je Saladin praznio električni aparat za brijanje) bile su mu kao pepeo. Salahudin nije mogao da se seti kad je poslednji put ovako dodirivao očevo lice, zatežući mu kožu nežno dok je prelazio zaobljenim aparatom preko nje, a zatim je milovao da se uveri kako je sad glatka. Kad je završio, nastavio je da još nekoliko trenutaka povlači prstima duž Čangezovih obraza. »Pogle starca«, reče Nasrina Kasturbi, kad su ušle u sobu, »ne može da odvoji oči od svog sina.« Čangez Čamčavala razvuče usne u iscrpljeni osmeh i otkri usta puna polomljenih zuba sa patrljcima istačkanim kapljicama pljuvačke i mrvicama od hleba.
Otac mu je ponovo zaspao, pošto su ga Kasturba i Nasrina naterale da popije malo vode, i izbuljio oči naviše u — u šta? - On je svojim otvorenim, usnulim očima mogao istovremeno da se zagleda u tri sveta: u stvarni svet svog kabineta, u svet snoviđenja, kao i u onaj onostrani, zagrobni, koji mu se približavao (ili je bar Saladin u jednom trenutku sanjarenja uhvatio sebe kako to zamišlja); zatim je sin otišao u Čangezovu staru spavaću sobu da se odmori. Groteskne glave od obojene terakote kezile su se, sa zidova, dole na njega: rogati demon; prezrivi Arapin sa sokolom na ramenu; ćelavko s prevrnutim očima i isplaženim jezikom u paničnom strahu od ogromne crne muve koja mu stoji na obrvi. Pošto dugo nije mogao da zaspi ispod tih figura - koje je celog života znao, a i mrzeo, jer je bio počeo da ih vidi kao Čangezove portrete - naposletku je prešao u drugu, neutralnu sobu.
Probudivši se pred veče, on ode dole i ispred Čangezove sobe ugleda obe starice kako se dogovaraju oko pojedinosti u vezi s njegovim lekovima. Osim melfalan-tableta koje je ređovno uzimao, bilo mu je prepisano i mnoštvo lekova u pokušaju da se suzbiju opasne prateće posledice oboljenja od raka: anemija, veliko naprezanje srčanog mišića, i tako dalje. Izosorbid dinitrat, po dve tablete, četiri puta dnevno; furosemid, po jednu tabletu, tri puta dnevno; prednisolon, po šest tableta, dvaput dnevno... »Ja ću to«, reče on staricama kojima laknu. »To je bar jedna stvar koju ja mogu da učinim.« Agarol za njegov zatvor, spironolakton za ko-će-ti-ga-znati šta, pa onda neki zilorik, alopurinol: i on se iznenada šašavo seti jednog prikaza antičkog teatra u kojem je engleski kritičar Kenit Tajnen zamislio likove sa mnogosložnim imenima u Marloovom Tamerlanu Velikom kao jednu »hordu pilula i čudotvornih lekova koji se međusobno kolju i desetkuju«:

Čikaš li me ti to, Barbiturate drski?
Gospon badžo, tvoja baba - stara Nembutal Upiškila j’ krušku i mrtva je ona sad.
Šljokice-zvezde plakaće za Nembutalom...
Zar to nije više nego hrabro biti kralj
Aureomicine i Formaldehide! –
Zar to nije više nego hrabro biti kralj
Iprojahati, O, slavno kroz Amfetamin?

Stvari koje vam sećanje zna da izbljuje! Ali možda ovaj farmaceutski Tamerlan i nije bio baš tako loša eulogija za palog monarha koji je ležao ovde u svom crvoknjižnom kabinetu, buljeći u tri sveta. »Hajde, aba«, veselo je umarširao kod svog baba. »Vreme za spasavanje tvog života.«
I dalje na svom mestu, na jednoj polici u Čangezovom kabinetu, stajala je izvesna bakarnomesingana lampa, koja je, navodno, imala moć da ispunjava želje, ali je dosad (jer nikad ne beše protrljana) bila neisprobana. Sada malo potamnela, gledala je dole na svog umirućeg vlasnika; a nju je zapažao njegov jedini sin; koji je jednog trenutka bio u velikom iskušenju da je skine sa police, triput protrlja, i naredi duhu-đinu da izvede neku volšebnu čaroliju... ali, Salahudin je ipak pusti da stoji gde je bila. Ovde nije bilo mesta za đine, zloduhe ili demone; duhovima i fantastičnim prikazama pristup je bio zabranjen; mogle su da ulaze samo pilule nemoćne. »Evo tvog apotekara«, otpevuši Salahudin, zveckajući bočicama i budeći svog oca iz sna. »Lekovi«, Čangez napravi dečju grimasu gađenja. »Ih, bah, uf.«

*


Te noći, Salahudin je naterao Nasrinu i Kasturbu da spavaju udobno, u svojim krevetima, dok je on bdeo nad Čangezom sa jednog dušeka na podu. Pošto je uzeo svoju ponoćnu dozu izosorbida, umirući čovek je spavao tri sata, a zatim je osetio potrebu da ide u toalet. Salahudin ga je jednostavno podigao na noge, i bio je zapanjen Čangezovom lakoćom. On je uvek bio težak čovek, ali sad je bio živi obrok ćelijama raka koje su napredovale... u toaletu, Čangez odbi svaku pomoć. »Neće on da ti dopusti da mu pomogneš pri jednoj stvari«, Kasturba se onomad požalila sa toplinom u glasu. »Jer on ti je mnogo stidljiv čovek.« Kad se vraćao ka svom krevetu, lako se oslonio na Salahudinovu ruku i dustabanlijski vukao noge u svojim starim, iznošenim kućnim papučama, a ona retka preostala kosa štrčala mu je na glavi pod komičnim uglovima, dok je glavu držao pticoliko nagnutu napred, na svom žgoljavom i krhkom vratu. Salahudin odjednom požele da starca podigne na svoje ruke, da ga ljuljuška i da mu peva neke nežne, utešne pesme. Umesto toga, on, u ovom najneprikladnijem trenutku za to, izbrblja svoju molbu za pomirenje. »Aba, ja sam došao ovamo zato što nisam želeo da ti i ja više budemo u lošim odnosima...« Jebeni idiote. Nek te Đavo zacrni, budalo sa licem boje pavlake. I ti to da kaieš usred noći! A ako on dosad nije naslućivao da umire, onda će mu ovaj tvoj govor pored njegove samrtničke postelje sigurno ukazati na to. Čangez je nastavljao da vuče noge pored njega; i samo malo jače steže sina za ruku. »To više nije važno«, reče on. »To je zaboravljeno, pa ma šta to bilo.«
Sutradan ujutro, Nasrina i Kasturba su se pojavile u čistim sarijima, delujući odmorno i žaleći se. »Oka nismo sklopile noćas, strašno nam je bilo što smo morale da spavamo tako daleko od njega.« Pale su na Čangeza i tako su ga nežno milovale i mazile, da se Salahudin osećao kao onda na svadbi Mišal Sufijan, kad mu se činilo da ljude špijunira u njihovim intimnim trenucima. Tiho je izišao iz sobe, dok se troje ljubavnika grlilo i ljubilo plačući.
Smrt, ta velika činjenica, plela je svoju volšebnu mrežu oko kuće na Skandal Pointu. Salahudin se predavao tom saznanju, kao i svi ostali, pa čak i Čangez koji se tog drugog dana osmehivao onim svojim starim zakrivljenim smeškom, onim koji je govorio Znam ja šta se dešava, poći ću ja sa njom, i nemojte misliti da možete da me obmanjujete. Nasrina i Kasturba su se predano bavile njime, trčkarale su oko njega, četkajući mu kosu, milujući ga i nagovarajući ga da jede i pije. Jezik mu je debljao u ustima, smetajući mu malo pri govoru a mnogo pri gutanju; odbijao je da jede sve što je bilo vlaknasto i žilavo, pa čak i pileće grudi koje je celog života voleo da jede. Samo kašiku supice, pire od krompira, zalogajčić pogačice. Hranu za bebe. Kad je sedeo u krevetu, Salahudin se smeštao iza njega; Čangez se naslanjao na telo svog sina, i tako je jeo.
»Otvorite kuću«, naredio je Čangez tog jutra. »Hoću ovde da gledam neka nasmejana lica, a ne ta vaša tri smrknuta.« I tako, posle dugog vremena, ljudi počeše da dolaze: i mladi i stari, poluzaboravljeni rođaci, rođake, teče, tetke; nekoliko drugara iz starih dana narodnjačkog pokreta, elegantni džentlmeni-pokeraši sa sedom kosom i monoklima; nameštenici raznih fondacija i filantropskih organizacija koje je Čangez osnovao pre mnogo godina; konkurentski proizvođači poljoprivrednih prskalica i veštačkog dubriva. Prava vreća puna svega i svačega, pomislio je Salahudin; ali se i divio tome kako su se svi sjajno ponašali pred čovekom na samrti: mladi su mu intimno pričalio svom životu, kao da su ga hrabrili stavom da je život nepobediv, pružajući mu, tako, vrednu utehu da je i on član te velike povorke ljudske rase - dok su stari evocirali uspomene iz prošlosti. Te je on tako saznao da ništa nije bilo zaboravljeno, ništa izgubljeno; da je on, uprkos svim godinama njegove samonametnute povučenosti, i dalje bio spojen sa svetom. Smrt je tako izvlačila na videlo ono što je u ljudima najbolje; dobro je bilo videti - shvatio je Salahudin - kako i ovo pokazuje kakva su ljudska bića: pažljiva, draga, pa Čak i otmena. Mi smo još kadri da se uzdižemo, pomislio je u svečanom raspoloženju; uprkos svemu, mi još možemo da transcendiramo. Jedna ljupka mlada žena - Salahudinu pade na pamet da je ona verovatno njegova nećaka, pa se postide što joj ne zna ime- slikala je svojim PolaroidomČangeza u društvu sa njegovim posetiocima, a bolesni čovek je bezmerno uživao, praveći razne prigodne grimase, pa i ljubeći mnoge ponuđene obraze, sa nekim sjajem u očima koji je Salahudin sebi tumačio kao nostalgiju. »Pa ovo je kao na nekom rođendanu«, pomislio je. Ili: kao na Finigenovom bdenju. Mrtvac odbija da legne i dopusti živima da se lepo zabavljaju.
»Moramo da mu kažemo«, zahtevao je Salahudin kad su posetioci otišli. Nasrina je oborila glavu; i klimnula njome potvrdno. Kasturba je briznula u plač.
Odlučili su da mu kažu sutradan ujutro, pozvavši prethodno lekara-specijalistu da bi odgovarao na pitanja koja bi Čangez mogao da postavi. Specijalista, po imenu Panikar (Panikkar, ime koje bi Englezi pogrešno izgovarali, uz kikotanje, pomislio je Salahudin, kao i ono muslimansko Fakhar), stigao je u deset, blistajući od samouvažavanja. »Trebalo bi da mu ja to kažem«, reče on, uzimajući vlast u svoje ruke. »Većina pacijenata se stidi da pokaže strah pred voljenim ukućanima.« »Đavola ćete vi da mu kažete!« reče Salahudin sa žestinom koja ovoga trže i jako iznenadi. »Pa, u tom slučaju«, Panikar sleže ramenima, kao spremajući se da ide; što je rešilo stvar u njegovu korist, jer sada Nasrina i Kasturba saleteše Salahudina: »Nemojte da se svađate« - »Molim te«. Salahudin, pobeđen, sprovede doktora u očevu sobu i zalupi vrata za njim.

»Ja imam rak«, Čangez Čamčavala reče Nasrini, Kasturbi i Salahudinu kad je Panikar otišao. Govorio je razgovetno, izgovarajući tu reč s prkosnom, preteranom pažnjom. »I mnogo je uzeo maha. Nisam iznenađen. Panikaru sam kazao: ,Pa ja sam vam to već prvog dana rekao. Kud bi inače sva ona krv mogla da ode?‘« - Izvan kabineta, Kasturba reče Salahudinu: »Kad si ti došao, njemu su oči zablistale. A tek juče, sa svim onim ljudima, kako je bio srećan. Ali sad mu je pogled ugašen. On sad neće da se bori.«
Tog dana, po podne, Salahudin se našao sam pored svog oca dok su se dve žene malo odmarale. Otkrio je da je- uprkos svojoj ranijoj odlučnosti da se sve iznese na videlo i izgovori ona reč - sada smeten i neodređen, i da ne zna kako da razgovara sa ocem. Ali Čangez je imao nešto da kaže.
»Želim da znaš«, reče on svom sinu, »da ja nemam nikakav problem zbog ove stvari. Čovek mora od nečeg da umre, i ovo nije onako kao što bi bilo kad bih umirao mlad. Ja nemam iluzija; znam da posle ovoga neću nikuda otići. To je kraj. I to je o-kej. Jedina stvar koje se plašim jeste bol, jer kad čoveka nešto boli, on izgubi svoje dostojanstvo. Ne bih voleo da mi se to desi.« Najpre svim srcem ponovo zavoliš svog oca, pa onda naučiš i da mu se diviš. »Lekari kažu da ti spadaš u one najređe slučajeve, jedan u milion«, odgovori mu on iskreno. »Izgleda da si zato pošteđen bolova.« Na ovo se u Čangezu nešto opusti, a Saladin shvati koliko je stari bio uplašen i koliko mu je bilo potrebno da mu se to kaže... »Basta«, mrzovoljno reče Čangez Čamčavala. »Onda sam spreman. A, uzgred, da ti kažem: najzad dobijaš lampu.«
Sat kasnije počeo mu je proliv: retko, crno curkanje. Nasrina je, sva očajna, nekoliko puta pozivala telefonom Odeljenje hitne pomoći bolnice »Brič Kendi« ali Panikar nije bio tamo. »Odmah prestanite da mu dajete agarol«, naredio je dežurni lekar i umesto toga preporučio imodijum. To nije pomagalo. U sedam uveče, rizik od dehidracije bivao je sve veći, a Čangez je postao suviše slab da bi mogao da sedi u krevetu radi uzimanja hrane. On zapravo više nije osećao potrebu za jelom, ali Kasturba je uspela da mu kašikom unese u usta nekoliko kapi retkog griza u mleku s pasiranom kajsijom. »O-ho-ho«, izusti on ironično, uz svoj krivi osmeh.
Zaspao je, ali do jedan po ponoći morao je tri puta da ustaje i da se vraća u krevet. »Tako vam boga«, vikao je Salahudin u slušalicu, »dajte mi onda Panikarov kućni broj telefona.« Ali to je bilo protiv bolničkih propisa. »Morate sami da procenite«, reče dežurna lekarka, »kad je vreme da ga dopremimo ovamo.« Kučka, reče u sebi Salahuđin Čamčavala. »Mnogo vam hvala.«
Oko tri sata, Čangez je bio toliko slab da ga je Salahudin manje-više nosio do toaleta. »Isterajte kola iz garaže«, viknu on na Nasrinu i Kasturbu. »Idemo u bolnicu. Smesta.« Dokaz o Čangezovom padu bilo je to što je on sad prvi i poslednji put dopustio sinu da mu pomogne u toaletu. »Crno govno je loša stvar«, reče on dašćući, i gušeći se skoro. Pluća su mu bila stravično zapušena; dah mu je podsećao na mehuriće koji se probijaju kroz lepak. »Neki rak je spor, ali ja mislim da je ovaj vrlo brz. Sve crnje i gore, i sve brže.« A Salahudin, apostol istine, izgovori utešne laži: Ne brini, aba. Biće ti dobro. Čangez Čamčavala zatrese glavom. »Ja odlazim, sine«, reče on. Grudi počeše da mu se nadimaju; Salahudin brzo zgrabi jedan plastični bokal i podmetnu ga pod Čangezova usta. Umirući čovek povrati više od pola litra sluzi pomešane sa krvlju: a posle toga bio je nemoćan i da govori. Salahudin je ovog puta stvarno morao da ga nosi - do zadnjeg sedišta »mercedesa«, gde je sedeo između Nasrine i Kasturbe, dok je Salahudin najvećom brzinom vozio ka bolnici »Brič Kendi«, koja se nalazila pola milje dalje na drumu. »Je l’ da otvorim prozor, aba?« upita on jednog trenutka, a Čangez odmahnu glavom i promrmlja: »Ne«. Mnogo kasnije, Salahudin je shvatio da je to bila poslednja reč njegovog oca.
Odeljenje hitne pomoći. Stopala u trku, bolničarke i bolničari, invalidska kolica, Čangeza istovaruju na krevet, zavese. Jedan mlad lekar radi ono što je moralo da se radi, veoma brzo ali bez utiska da se žuri. On mi je simpatičan, pomisli Salahudin. Zatim ga lekar pogleda pravo u oči i reče: »Ne verujem da će se izvući.« Kao udarac pesnicom u stomak. Salahudin uvide da se držao jalove nade, oni će ga srediti i mi ćemo ga odvesti kući; ali ovo nije »to«, te je njegova trenutna reakcija na doktorove reči bio bes. Vi ste sad mehaničar. Nemojte mi reći da kola ne mogu da krenu; popravite tu prokletu stvar.Čangez se očigledno davio u sopstvenim plućima. »Ne ide ovako sa grudnim košem - ova kurta mu je do guše zakopčana; možemo li...« Cepajte je. Radite sve što morate. Kapljanje, pip-pip...pip - na ekranu, slabljenje otkucaja srca, bespomoćnost. Mladi lekar mrmlja: »Bogami, još malo, i...« na što Salahudin učini jednu grubu stvar. Okrete se Nasrini i Kasturbi i reče im: »Brzo dođite. Dođite ovamo i recite mu zbogom.« - »Šta to znači, zaboga!« prasnu lekar... žene nisu plakale, ali priđoše Čangezu i svaka ga uze za jednu ruku. Salahudin je crveneo od stida. On nikad neće saznati da li je njegov otac čuo tu smrtnu presudu koja je kanula sa usana njegovog sina.
Salahudin sad nađe bolje reči: vraćao mu se njegov stari jezik, urdu muslimanski, posle duge potisnutosti. Svi smo pored tebe, aba. Svi te mnogo volimo. Čangez nije mogao da govori, ali to je bio - zar nije? - da, mora da je bio - jedan mali znak prepoznavanja: kao da je klimnuo glavom. On me je čuo. A zatim Čangez Čamčavala iznenada napusti svoje lice; još je bio živ, ali beše otišao na neku drugu stranu, okrenuo se unutarnjosti, da pogleda u nešto što bi se tamo moglo videti. On me uči kako se umire, pomisli Salahudin. On ne skreće svojpogled, već gleda smrt pravo u lice. Nijednog trenutka, dok je umirao, Čangez Čamčavala nije izgovorio ime Božije.
»Molim vas«, reče lekar, »idite sad dalje od zavese i pustite nas da radimo svoj posao.« Salahudin povuče dve žene nekoliko koraka dalje; a sad, kad je zavesa skrila Čangeza od njihovih očiju, one zaplakaše. »On se zakleo da me nikad neće ostaviti«, jecala je Nasrina, njeno gvozdeno savlađivanje konačno je bilo slomljeno, »a ipak je otišao.« Salahudin priđe zavesi i proviri kroz pukotinu; i vide kako u telo njegovog oca pumpaju struju, dok se na ekranu monitora naglo pojavljivala jedna zelena zupčasta linija pulsa; vide kako lekar i sestre udaraju po grudima njegovog oca; vide poraz.
Poslednja stvar koju je ugledao na licu svog oca, pred sam kraj intervencije medicinske ekipe i beskorisnih napora, bio je blesak tako dubokog straha da je Salahudin osetio jezu do samih kostiju. Šta li je to otac video? Šta li je to bilo što ga je čekalo, što nas sve čeka, i ulilo toliki strah u oči jednog hrabrog čoveka? - I sad, pošto je sve bilo završeno, on se vrati i stade pored Čangezovog kreveta; i vide da su krajevi usana njegovog oca izvijeni naviše, u osmeh.
On pomilova te drage mu obraze. Danas ga nisam obrijao. Umro je sa strnjikom na licu. O, kako mu je to lice već bilo hladno; ali mozak, mozak je zadržao nešto topline. Nabili su mu vatu u nozdrve. Ali šta ako je to bila greška? Šta ako on želi da diše? Nasrina Čamčavala je stajala pored njega. »Hajde da ti oca vratimo kući.«

*

Čangeza Čamčavalu su vratili kući mrtvačkim kolima, položenog na aluminijumsku ploču na podu, između dve žene koje su ga volele, dok ih je Salahudin pratio u »mercedesu«. Ljudi iz kola uneli su ga u njegov kabinet i tu ostavili da počiva; Nasrina je uključila er-kondišner na najjače. Bila je to, uostalom, smrt u tropskom delu sveta, a i sunce je trebalo ubrzo da izgreje.
Šta li je on to video? - neprestano je Salahudin mislioo tome. Zašto onaj strah? I otkud onaj poslednji osmeh?
Svet je ponovo dolazio. Teče, tetke, rođake, rođaci, prijatelji uzeše stvar u svoje ruke, pripremajući sve što je bilo potrebno. Nasrina i Kasturba sedele su na belim čaršavima prostrtim preko poda sobe u kojoj su, jednom davno, Saladin i Zini posetili onu neman, Čangeza; žene su sedele zajedno sa njih dve i oplakivale umrlog, a mnoge među njima su i stalno recitovale prigodnu versku »kalmu«, uz pomoć brojanica. Salahudina je to nerviralo; ali nije imao snage da im kaže da prestanu. - Onda je došao i mula i sašio Čangezov mrtvački pokrov, te je sad bilo vreme da se telo okupa; i mada se tu nalazilo dosta muškaraca koji su mogli da to obave i bez njegove pomoći, Salahudin im se nametnu. Ako on može da gleda njegovoj smrti u oči, onda to mogu i ja. - I dok su mu oca kupali, okretali su mu telo čas na ovu čas na onu stranu, po mulinim komandama; a kad mu je ugledao mokro telo, puno modrica, i ožiljak od operacije slepog creva, dugačak i mrk, Salahudin se setio onog jedinog drugog puta u svom životu kad je svog fizički stidljivog oca video golog: Salahudin je tada imao devet godina i greškom je ušao u kupatilo gde se Čangez tuširao, te je prizor očevog penisa za njega bio šok koji nikad nije zaboravio. Taj debeli, zgureni organ, kao neka batina. O, koja snaga u tome; i ništavnost njegovog sopstvenog... »Neće da mu se zatvore oči«, žalio se mula. »To je trebalo ranije da učinite.« Bio je to jedan zdepast, pragmatičan badža, taj mula sa bradom bez brkova. On se prema mrtvom telu odnosio kao prema nekoj najobičnijoj stvari, kojoj je potrebno pranje kao automobilu, ili prozoru ili činiji. »Ti si iz Londona? Iz samog Londona? - Živeo sam ja tamo mnogo godina. Bio sam vratar u hotelu ,Kleridž‘.« Oh? Stvarno? Baš zanimljivo. Taj je čovek želeo da s njim ćaska! Salahudin je bio zapanjen. Pa ovo je moj otac, zar ti to ne shvataš? »A ova odeća«, upita mula, pokazujući na Čangezovu poslednju kurta-pidžamu, onu koju su mu u bolnici razderali na grudima radi lakše manipulacije. »Da li vam treba?« Ne, ne. Uzmite je. Molim. »Baš ljubazno. Hvala.« Krpice od crnog platna nabili su u Čangezova usta i zavukli mu ih ispod očnih kapaka. »Ovo platno je bilo u Meki«, reče mula. Vadite ga! »Ne razumem. To je sveta tkanina.« Jeste li me čuli: vadite, vadite! »Nek se Bog smiluje duši tvojoj!«
I onda:
Odar, posut cvećem, kao kolevka neke ogromne bebe.
Telo, umotano u beli čaršav, a svuda po njemu strugotine od sandalovog drveta, da lepo miriše.
Još cveća, i jedan zelen prekrivač sa zlatom vezenim stihovima iz Kurana.
Mrtvački automobil, sa odrom u njemu, čeka dozvolu udovica da bi krenuo.
Poslednji oproštaji, od žena.
Groblje. Muški oplakivači zaleću se da podignu odar na svoja ramena a jedan svom težinom hrupi na Salahudinovu nogu i odvaljuje mu parče nokta na nožnom prstu.
Među oplakivačima jedan odaljeni stari Čangezov prijatelj, tu je uprkos zapaljenju oba plućna krila; i drugi jedan stari gospodin, on plače, suza mu suzu stiže, a i sam će već koliko sutra umreti; i još mnogi drugi razni ljudi, hodajući zapisi o životu jednog mrtvog čoveka.
Grob. Salahudin silazi u raku, stoji na njenom kraju gde će ležati glava, a grobar na drugom, gde će ležati noge mrtvaca. Čangeza Čamčavalu spuštaju u raku. Glava moga oca, svom težinom, u mojim rukama. Spustio sam je na zemlju; da tu počiva.
Svet je - neko je napisao - mesto čiju realnost dokazujemo našim umiranjem u njemu.

*


Čekala ga je da se vrati sa groblja: ona - bakarno-mesingana lampa, njegovo obnovljeno nasledstvo. On uđe u Čangezov kabinet i zatvori vrata. Pored kreveta, na podu, ležale su njegove stare papuče: postao je, kao što je i predskazao, »jedan par ispražnjenih cipela«. Na posteljini se još video otisak tela njegovog oca; soba je bila ispunjena teškim mirisima: sandalovog drveta, kamfora, karanfilića. On skide lampu sa police i sede za Čangezov pisaći sto. Izvadivši iz džepa maramicu, živahno protrlja lampu: jedanput, dvaput, triput.
Odmah se sva svetla upališe.
U sobu uđe Zinat-Zini Vakil.
»O bože, izvini, možda si ti želeo da se sva ugase, ali sa ovim spuštenim roletnama ovde je baš bilo sumorno.« Mašući rukama, govoreći glasno svojim divnim kreketavim glasom, upletene kose - najzad jednom - u debelu kiku do struka, stajala je tu ona, njegov i samo njegov duh-đin. »Toliko mi je krivo što nisam došla ranije, jer sam baš htela da te povredim, i zamisli koji sam trenutak izabrala, ali nema veze, kenjatoru samozadovoljni - ipak mi je drago što te vidim, siroče jedno, gusanu bez roditelja.«
Bila je ista, kao uvek, ogrezla u život do guše, baveći se jednom kombinacijom povremenih predavanja o umetnosti, koja je držala na univerzitetu, svoje lekarske prakse i političkih aktivnosti. »Bila sam u onoj prokletoj bolnici kad si ti tamo došao, je l’ znaš? Baš sam tamo bila, ali pojma nisam imala o tvom tati sve dok se cela ta stvar nije okončala, pa ni onda nisam došla da te zagrlim, baš sam kučka, je l’ da? - ali ako ti sad hoćeš da me izbaciš, nema ljutnje.« Ona je bila velikodušna žena, velikodušnija od svih koje je znao. Znaćeš kad je budeš video, tako je obećao sebi, i to se pokazalo kao istina. »Ja te volim«, čuo je sebe kako joj to kaže, zaustavljajući je zahuktalu na njenom koloseku. »O-kej, neću te držati za reč«, izjavi ona, najzad; izgledala je veoma zadovoljno. »Ravnoteža tvoje svesti očigledno je poremećena. Srećan si što nisi u jednoj od naših velikih javnih bolnica; oni tamo ludake smeštaju pored narkosa, a u tim odeljenjima je tako veliki promet droga da jadne šizike završavaju sa lošim navikama. - Uostalom, ako mi to budeš rekao i posle četrdeset dana, čuvaj se, jer ću to, onda, možda i ozbiljno da shvatim. A sad bi to kod tebe moglo da bude neko oboljenje.«
Neporaženom (a, izgledalo je, i nevezanom) Salahudinu, Zinin ponovni ulazak u njegov život završavao je proces obnavljanja, regeneracije, što je predstavljalo krajnje začuđujući i paradoksalan produkt fatalne bolesti njegovog oca. Njegov stari engleski način života sa svojim bizarnostima i zloćudnostima - sada mu je izgledao veoma dalek od njega, pa čak i stran, kao i njegovo potkušeno pozorišno ime. »Bilo ti je krajnje vreme«, složi se Zini kad joj je rekao da se vratio svom pravom imenu, Salahudin. »Sad, konačno, možeš prestati da se baviš glumom.« Da, to je ličilo na početak jedne nove faze, u kojoj će mu svet biti solidan i realan, i u kojem krupna figura jednog roditelja više neće stajati između njega i neminovnosti groba. Život siročeta, kao što je bio Muhamedov; kao svačiji. Život osvetljen jednom čudnom smrti koja zrači, koja nastavlja da sija pred njegovim duhovnim okom, kao neka vrsta čarobne lampe.
Ja tako moram da mislim na sebe, kao da ću odsad neprestano živeti u prvom trenutku budućnosti, odlučio je nekoliko dana kasnije, u Zininom stanu, u uličici Sofija Koledž, dok se u njenom krevetu oporavljao od obostranog oduševljenja tokom ljubavnih aktivnosti uz veliku halapljivost i rad zubića. (Ona ga je bila stidljivo pozvala kući, kao da je skidala veo posle dugog skrivanja iza njega.) Ali nije baš tako lako otresti se istorije; on je ipak živeo u sadašnjem trenutku prošlosti, a njegov stari život se spremao da ga ponovo zapljusne sa svih strana, i da upotpuni svoj završni čin.

*


Postao je svestan toga da je on sad bogat čovek. Po odredbama Čangezovog testamenta, ogromno bogatstvo pokojnog industrijskog i finansijskog moćnika i bezbroj unosnih poslovnih interesa imali su da budu pod nadzorom eminentnih staratelja, a prihodi da se dele na tri ravne časti, između Čangezove druge žene Nasrine, Kasturbe, koju je u tom dokumentu pomenuo kao »u svakom istinskom pogledu, moje treće«, i njegovog sina, Salahudina. Međutim, posle smrti tih dveju žena, starateljstvo može da prestane kad to Salahudin bude hteo: ukratko, on je naslednik cele mase. »Pod uslovom«, Čangez Čamčavala je nestašno uglavio, »da taj lupež prihvati moj poklon koji je ranije prezrivo odbio, tj. rekviriranu školsku zgradu koja se nalazi u Solanu, Himaćal Pradeš.« Čangez je mogao da poseče onaj orah, ali nikad nije ni pomislio da Salahudina isključi iz svog amaneta. - Međutim, kuće u Pali Hilu i Skandal Pointu bile su izuzete iz svih odredbi. Prva je odmah prešla u vlasništvo Nasrine Čamčavale; a druga je, takođe sa neposrednim dejstvom, pripala samo Kasturbi-bai, koja je brzo objavila da tu staru kuću prodaje zavodu za razvoj grada. To imanje je vredelo više desetina miliona rupija, ali Kasturba je bila potpuno nesentimentalna prema nepokretnom imanju. Salahudin se žestoko bunio protiv toga, ali ona ga je nemilosrdno nokautirala. »Ja sam ceo svoj vek provela ovde«, obavestila ga je. »I zato o tome mogu samo ja da odlučujem.« Nasrina Čamčavala bila je potpuno ravnodušna, ne mareći za sudbinu stare kuće. »Jedan uspon više, jedan komad starog Bombaja manje«, i slegla je ramenima. »Kakva je tu razlika? Gradovi se menjaju.« Ona se već pripremala da se preseli natrag u Pali Hil, skidajući kutije sa svojim leptirima sa zidova i skupljajući svoje punjene ptice iz hola. »Ma, pusti«, rekla mu je Zini Vakil. »Ti ionako ne bi mogao da živiš u tom muzeju.«
Ona je svakako bila u pravu; tek što je bio odlučio da se okrene budućnosti, počeo je da gluvari okolo i da žali za krajem svog detinjstva. »Idem da se nađem s Džordžom i Bupenom, sećaš ih se«, rekla mu je. »Sto i ti ne bi pošao sa mnom? Ti moraš da počneš da se šaltuješ u grad.« Džordž Miranda je upravo bio završio jedan dokumentarni filmo komunalizmu za koji je intervjuisao Hinduse i muslimane svih boja. Fundamentalisti obeju religija smesta su našli razloge za zabranu prikazivanja tog filma, i, mada su bombajski sudovi odbili taj zahtev, slučaj je otišao na Vrhovni sud. Džordž, sa još većom bradom, proređenijom kosom i pupaviji nego ranije, koliko se Salahudin sećao, pio je rum u šljokarnici Dobi Talao i svojim pesimističkim pesnicama udarao po stolu. »Taj ti je Vrhovni sud stekao onu šah-banovsku slavu«, vikao je, aludirajući na taj zloglasni slučaj u kojem je, pod pritiskom islamskih ekstremista, Sud presudio da je plaćanje alimentacije suprotno volji Alaha, te je tako zakone Indije učinio reakcionarnijim od, na primer, onih pakistanskih. »Prema tome, ja nemam mnogo nade. Žalostivno je uvrtao voštane krajeve svojih brkova. Njegova nova cura, jedna visoka i mršava Bengalka s potkresanom kosom koja je Salahudina malo podsećala na Mišal Sufijan, izabra ovaj trenutak da napadne Bupena Gandija što je objavio zbirku pesama o svojoj poseti »gradiću sa hramovima« Gagarija u planinama Zapadnih Gata. Te pesme je kritikovala hinduistička desnica; jedan eminentan južnoindijski profesor obznanio je da je Bupen »izgubio pravo da se naziva indijskim pesnikom«, ali po mišljenju te mlade žene, Švatilehe, Bupen je bio zaveden religijom u opasnu dvosmislenost. Ozbiljnom Bupenu se seda kosa razmahivala a okruglo lice mu je blistalo, dok se branio. »Ja tu kažem da su bogovi od kamena koji se odvaljuje sa planina jedina žetva Gagarija. Govorim o krdima legendi sa svetim kravljim klepetušama koje im zvekeću dok pasu na obroncima bregova. Te slike nisu dvosmislene.« Švatileha nije bila uverena u to. »Naš položaj, danas, mora da se opisuje kristalno jasno. Sve metafore mogu pogrešno da se tumače.« Ponudila je svoju teoriju. Društvo je orkestrirano onim što je ona nazivala velikim naracijama: istorijom, ekonomikom, etikom. U Indiji, razvoj korumpiranog i zatvorenog državnog aparata »isključio je narodne mase iz etičkog projekta«. Kao posledica toga, mase su zadovoljenje svoje potrebe za etikom potražilei našle u onoj najstarijoj od svih naracija, to jest, u religijskoj veri. »Ali tim naracijama manipulišu teokratija i razni politički elementi na jedan potpuno retrogradan način.« A Bupen reče: »Ne možemo osporiti sveprisutnost vere. Ako svojim pisanjem tu veru unapred osudujemo da je na neki način obmana ili laž, nismo li mi onda krivi zbog elitizma, zbog toga što masama namećemo svoj pogled na svet?« Švatileha je bila puna prezira. »U Indiji se danas konfrontiraju dve borbene linije«, uzviknu ona. »Svetovno protiv religijskog, svetlost protiv mraka. Bolje bi ti bilo da vidiš na kojoj si strani.«
Bupen ljutito ustade da ide. Zini ga je smirivala: »Mi ne možemo podneti raskole. Nas čeka planiranje.« On ponovo sede, a Švatileha ga poljubi u obraz. »Izvini« reče mu. »Mnogo sam fakultetski obrazovana, tako mi Džordž uvek kaže. Meni se, u stvari, sviđaju tvoje pesme. Ja sam samo raspravljala jedan slučaj.« A Bupen, umekšan, napravi gest kao da hoće da je udari po nosu; i kriza prođe.
Oni su se sastali, Salahudin je sad shvatio, da diskutujuo svom učešću u jednoj značajnoj političkoj demonstraciji: u obrazovanju jednog ljudskog lanca koji treba da se proteže od »Indijske kapije« pa sve do najudaljenijih severnih predgrađa grada, u znak podrške »nacionalnoj integraciji«.
Komunistička partija Indije (marksista) bila je nedavno organizovala upravo jedan takav ljudski lanac u Kerali, i to sa velikim uspehom. »Ali«, Džordž Miranda primeti, »to će ovde, u Bombaju, da bude potpuno drukčija stvar. U Kerali je KP(m) na vlasti. A ovde, sa ovim barabama što vlađaju gradom, možemo očekivati sve vrste maltretiranja- od policijske opstrukcije pa do gadnih napada rulje na delove lanca, naročito kad bude prolazio, kao što će i morati, kroz Senine tvrđave, u Mazagaonu, i tako dalje.« Alii pored tih opasnosti, objasnila je Zini Salahudinu, takve javne demonstracije su bitna stvar. Dok su nasilja u gradu sve češća - onaj pokolj u Mirutu bio je samo najnovija nesreća u čitavom nizu zlikovačkih incidenata - nužno je da se silama dezintegracije ne dopusti da rade šta hoće. »Moramo pokazati da i suprotne sile deluju.« Salahudin je bio malo ošamućen od brzine kojom mu je život, ponovo, bio počeo da se menja. Zar to ja učestvujem u jednom događaju KP(m)?! Čuda nikad neće prestati da se dešavaju; mora biti da sam stvarno zaljubljen.
Kad su rešili sva pitanja - koliko će prijatelja svako od njih moći da povede sa sobom, gde će se sakupiti, šta treba poneti od hrane, pića i pribora za prvu pomoć - opustili su se, popili onaj jeftini mrki rum i neobavezno ćaskali; i tada Salahudin prvi put ču glasine o čudnom ponašanju filmskog stara, Džibrila Farište, koje su bile počele da kolaju po gradu, i oseti kako ga njegov stari život ubode kao skriveni trn; ču kako mu prošlost, kao zvuk trube iz daljine, odzvanja u ušima.

*


Ovaj Džibril Farišta, koji se vratio u Bombaj da pokupi konce svoje filmske karijere, nije bio, po opštem mišljenju, onaj stari, neodoljivi Džibril. »Badža je, izgleda, sav rašrafljen i na dobrom putu da izvrši samoubistvo«, izjavi Džordž Miranda koji je znao sve filmadžijske tračeve. »Ko zna zašto? Kažu da je zbog neke nesrećne ljubavi malčice poremetio pameću.« Salahudin je držao jezik za zubima, ali je osećao da mu lice gori. Eli Koun je, posle požara u Brikholu, odbila da primi Džibrila natrag. U onoj stvari opraštanja za grehe, razmišljao je Salahudin, niko se nije setio da se posavetuje sa potpuno nedužnom i veoma povređenom Alelujom; mi smo njen život, još jednom, pretvorili u periferiju našeg. Nije čudo što ona još skače od besa. U njihovom poslednjem i nešto nategnutom razgovoru preko telefona, Džibril je rekao Salahudinu da se vraća u Bombaj »u nadi da više nikad neću morati da je vidim - ni nju ni tebe - a, vala, ni ovaj prokleti, hladni grad, u onom što mi je još ostalo od života«. A sad je on bio tu, i, po svemu sudeći, ponovo brodolomnik koji je ovog puta naleteo na hridi svoje otadžbine. »On pravi neke grozne filmove«, nastavi Džordž. »Ali sad je morao da u njih ulaže svoju lovu. Posle dva čabriranja, producenti su pobegli glavom bez obzira. A ako mu i ovaj hovi potone, on će bankrotirati, propašće, načisto.« Džibril je sada snimao modernu verziju ranije filmovane priče iz velikog epa Ramajana, u kojoj su junaci i junakinje kod njega postali pokvareni i zli, umesto moralno čisti i nepodložni grehu. Kod njega je Rama bludnik i pijanica a Sita lakoumna ženska; dok je Ravana, kralj-demon, opisan kao dostojanstven i čestit čovek. »Ravanu igra Džibril«, objasni Džordž obuzet užasom. »Izgleda kao da on svesno pokušava da se definitivno konfrontira sa verskim sektašima - znajući dobro da ne može da ih pobedi - da bi ga oni razbili u param-parčad.« Nekoliko glumaca koji su u tom filmu dobili uloge već je okrenulo leđa kameri i napustilo snimanje, a neki su dali i jezive intervjue u kojima optužuju Džibrila za »bogohuljenje«, »satanizam« i druge prestupe. Njegova poslednja švalerka, Pimpl Bilimorija, pojavila se na naslovnoj strani Cine-Blitz-a, sa izjavom: »Bilo je to nešto kao ljubljenje s Đavolom.« Džibrilov stari problem pakleno smrdljivog daha iz usta.
Njegovo čudno ponašanje izazivalo je više zlih jezika nego njegov izbor tema za film. »U neke dane on je sušta ljubaznost i vedrina«, reče Džordž. »A u druge, dolazi na posao kao gospod bog svemogući i stvarno traži od ljudi da pred njim padaju na kolena. Ja, lično, ne verujem da će taj film biti završen sve dotle dok, i ukoliko, on ne sredi svoje duševno zdravlje koje je, ja to stvarno osećam, poremećeno. Prvo ona njegova bolest, pa ona eksplozija aviona, i sad ta njegova nesrećna ljubav: shvatate čovekov problem.« A bilo je i gorih glasina: Džibrilova poreska afera nalazila se pod istragom; posetili su ga i policijski inspektori da mu postave pitanja u vezi sa smrti Rehe Merčant, a Rehin muž, kralj kuglagera, zapretio je »da će tom kopilanu sve koske polomiti«, te je Džibril nekoliko dana morao da se kreće u pratnji svojih telohranitelja kad god se koristio liftom u zgradi Everest Vilaz; a što je bilo od svega najgore, čula su se govorkanja i o tome da on noću posećuje gradsku četvrt sa crvenim lampama gde je, kako je natuknuto, često zalazio u izvesne »ustanove« na zloglasnom drumu Foras, sve dok ga »mame« nisu izbacile zato što je ozleđivao žene. »Kažu da su neke od njih zadobile i teške povrede«, reče Džordž. »I da je morao da šljune veliku lovu da bi se to zataškalo. Ne znam. Svet svašta priča. A onoj Pimpl, svakako, odmah je skočila numera. Čovek koji mrzi žene. Ona od svega toga pravi sebi imidž zvezde - fatalne žene filma. Ali kod Farište stvarno ima nečeg mnogo grešnog. Čujem da ga ti poznaješ«, završi Džordž, gledajući Salahudina, koji buknu.
»Ne tako dobro. Samo zbog one avionske nesreće i, slično.« Bio je zbunjen. Izgledalo je da Džibril nije uspeo da pobegne od svojih unutarnjih demona. On, Salahudin, beše verovao - naivno, sad se to pokazalo - da su događaji u brikholskom požaru, kad mu je Džibril spasao život, na neki način obojicu očistili, isterali iz njih one đavole da izgore u onoj proždirućoj vatri; da je, u stvari, ljubav pokazala svoju humanizujuću moć, veliku kao i moć mržnje; da ljude vrlina može da preobražava isto kao i porok. Ali ništa nije večito; nijedno izlečenje, izgleđa, nije potpuno.
»Filmska industrija je puna šizika«, Švatileha je govorila Džordžu. »Pogledaj samo sebe, mister.« Ali Bupen se uozbilji. »Ja sam Džibrila uvek video kao pozitivnu silu«, reče on. »Glumac iz jedne manjine koji igra uloge likova iz mnogih religija, i svi ga prihvataju. Ako je on pao u nemilost, to je rđav znak.«
Dva dana kasnije, Salahudin Čamča pročita u nedeljnim novinama da je jedan međunarodni tim planinara, na svom putu da se popne na Skriveni vrh, stigao u Bombaj; a kad vide da se u tom timu nalazi i čuvena »Kraljica Everesta«, gđica Aleluja Koun, imao je čudan osećaj da je progonjen, neko čuvstvo da senke njegove uobrazilje izlaze u svet stvarnosti, da sudbina stiče sporu, fatalnu logiku sna. »Sad znam šta je utvara«, pomisli on. »Nezavršen posao, eto šta je.«

*


Elina prisutnost u Bombaju počela je, tokom sledeća dva dana, da ga sve više opseda. Svest ga je nagonila da neke stvari dovodi u čudne međusobne veze; na primer, očigledan oporavak Elinih stopala sa prekidom njenih ljubavnih odnosa sa Džibrilom: kao da je on nju sakatio svojom ljubomornom ljubavlju. Salahudinova racionalna svest je znala da je njen problem sa ravnim tabanima u stvari prethodio njenoj vezi sa Džibrilom, ali bilo ga je obuzelo neko čudno sanjalačko raspoloženje, te je izgleda bio neprobojan za logiku. Sta je ona stvarno radila ovde? Zašto je u stvari došla? Postajao je uveren da je tu, negde, po strani, pohranjen čekao neki strašan udes.
Zini, zauzeta svojim lekarskim poslovima, predavanjima u koledžu i radom na organizovanju demonstracije ljudskim lancem, nije, trenutno, imala vremena za Salahudina i njegova morbidna raspoloženja, pa je u njegovom introvertnom ćutanju pogrešno videla izraz sumnji - zbog njegovog povratka u Bombaj, zbog njegovog uvlačenja u političku aktivnost one vrste koja mu je uvek bila odvratna, a i zbog nje same. Da bi sakrila svoj strah, ona mu se obrati u formi lekcije. »Ako si ozbiljno mislio da se otarasiš svog tuđinstva, Salad-baba, onda nemoj umesto toga da propadaš u neku vrstu podruma pakla bez temelja. Važi? Svi smo ovde. Stojimo licem okrenuti prema tebi. Ovog bi puta stvarno trebalo da pokušaš da se kao odrastao čovek upoznaš sa ovom sredinom. Pokušaj da prigrliš ovaj grad, ovakav kakav on jeste, a ne tamo neke svoje uspomene iz detinjstva zbog kojih si i setan i bolan. Privuci ga k sebi. Taj stvarno postojeći grad. Shvati njegove mane kao svoje. Postani njegovo biće; pripadaj.« On klimnu glavom, odsutno; a ona, misleći da se on sprema da je ponovo ostavi, besno izlete iz kuće, što njega ostavi u stanju krajnje zbunjenosti.
Da li da pozove Eli telefonom? Da li joj je Džibril pričao o onim glasovima?
Da li bi trebalo da pokuša da se vidi sa Džibrliom?
Nešto je na putu da se dogodi, upozoravao ga je njegov unutrašnji glas. I to će se dogoditi, a ti ne možeš ništa učiniti da tu prokletu stvar sprečiš. O, da: to je nešto loše.

*


I to se dogodilo na dan demonstracije, koja je, uprkos svim procenama, predstavljala prilično lep uspeh. Čulo se da je došlo do nekoliko sitnijih čarki u okrugu Mazagaon, ali, uopšte uzevši, događaj je mirno protekao. Posmatrači KPI(m) izveštavali su o jednom neprekinutom lancu od Ijudi i žena koji su se držali za ruke s kraja na kraj grada, a Salahudin, koji je stajao između Zini i Bupena na drumu Muhamad Ali, nije mogao da ospori snagu tog prizora. Mnogi ljudi u lancu su plakali. Naredbu da se svi uhvate za ruke dali su organizatori - istaknuta među njima bila je Švatileha, koja je stajala u jednom »džipu« u pokretu, sa megafonom u ruci - tačno u osam ujutro; jedan sat kasnije, kad je bučna i haotična saobraćajna gužva dostigla vrhunac, gomila sveta je počela da se rastura. Međutim, uprkos činjenici da su hiljade građana učestvovale u događaju, uprkos miroljubivoj prirodi i pozitivnoj poruci, formiranje ljudskog lanca nije prenosila Durdaršan televizija niti jeo njemu bilo reči u njenim vestima. A ni Sveindijski Radio nije emitovao nikakav izveštaj o tome. Većina listova (subvencioniranih od vlade) takođe nije pomenula događaj... samo su jedan dnevni list na engleskom jeziku i jedne nedeljne novine objavili beleške o ljudskom lancu; i to je bilo sve. Zini, sećajući se odnosa prema lancu u Kerali, previđala je to prigušujuće ćutanje, kako je rekla Salahudinu dok su se pešice vraćali kući. »To je jedan komunistički šou«, objašnjavala je. »Prema tome, ovo je, zvanično, jedan nedogađaj.«
Šta su to ščepali oni krupni naslovi u večernjim novinama?
Šta li je to vrištalo na čitaoce tako velikim masnim slovima sa naslovne strane, dok za vest o ljudskom lancu nije bilo dopušteno više od jednog šapata »petitom«?
KRALJICA EVERESTA I FILMSKl MOGUL STRADALI
DVOSTRUKA TRAGEDIJA NA MALABAR HILU
DŽIBRIL FARIŠTA NESTAO
NOVE ŽRTVE PROKLETSTVA EVEREST VILAZA
Telo uglednog filmskog producenta, S. S. Sisodije našla je kućna pomoćnica kako leži na tepihu nasred dnevne sobe u apartmanu slavnog glumca g. Džibrila Farište, sa probodenim srcem. Gđica Aieluja Koun, pri onom što se veruje da je »povezani incident«, poginula je survavši se sa krova oblakodera, sa kojeg je pre dve godine gđa Reha Merčant bacila svoju decu i sama skočila dole na beton.
Jutarnje novine bile su manje dvosmislene u pogledu Farištine najnovije uloge. FARIŠTA POD SUMNJOM NESTAO.
»Ja se vraćam u Skandal Point«, reče Salahudin Zini, koja, pogrešno tumačeći ovo njegovo povlačenje u unutrašnju komoru duha, planu. »Mister, bolje bi ti bilo da se jednom odlučiš.« Odlazeći nije znao kako da je razuveri; kako da joj objasni svoje nadvlađujuće osećanje krivice, osećanje odgovornosti: kako da joj kaže da su ta ubistva bila crno cveće niklo iz semena koje on beše davno posejao? »Samo mi je potrebno da razmislim«, reče slabim glasom, potvrđujući njene sumnje. »Samo dan, dva.«
»Salad-baba«, reče mu ona oporo. »Moram da ti to kažem, čoveče. Sjajno si tempirao stvar.«

*

Uveče tog dana, posle njegovog učestvovanja u ljudskom lancu, Salahudin Čamčavala je gledao kroz prozor svoje spavaće sobe iz detinjstva u noćne šare Arabijskog mora, kad je Kasturba žurno zakucala na njegova vrata. »Jedan čovek želi da vas vidi«, reče ona gotovo šišteći, očigledno uplašena. Salahudin nije nikog video da prolazi kroz kapiju. »Ušao je kroz ulaz za poslugu«, odgovori mu Kasturba na njegovo ispitivanje. »I, baba, čujte, to je onaj Džibril. Džibril Farišta, o kome piše u novinama da...« glas joj se prekide i ona poče razdraženo da gricka nokte na levoj ruci.
»Gde je on?«
»Šta sam mogla, bilo me je strah«, zavapi Kasturba. »Pustila sam ga u... kabinet vašeg oca, on, samo, čeka tamo. Al’ možda bi bilo bolje da vi ne idete kod njega. Je 1’ da pozovem policiju? O, Bože, kakva nevolja!«
Ne. Ne zovi. Idem da vidim šta hoće.
Džibril je sedeo na Čangezovom krevetu i u rukama držao staru lampu. Nosio je prljavu belu kurtu-pidžamui izgledao kao čovek koji je loše spavao. Oči su mu bile van fokusa, ugašene, mrtve. »Tupadžijo«, reče on umorno, pokazujući mu sa lampom u ruci u pravcu jedne fotelje. »Osećaj se kao kod kuće.«
»Ti strašno izgledaš«, usudi se Salahudin da mu kaže, što kod ovog drugog izazva neki odsutan, ciničan, neuobičajen osmeh. »Sedi i kušuj, Tupadžijo«, reče Džibril Farišta. »Došao sam da ti ispričam jednu priču.«
Znači, to si ti bio, shvatio je Salahudin. Ti si to stvarno učinio: ubio si oboje. Ali Džibril je već žmurio; onda je sastavio vrhove svojih prstiju i počeo da priča svoju priču- koja je takođe bila kraj mnogih priča - ovako:

Kan ma kan

Fi qadim azzaman


*


I bilo je i nije bilo tako u vreme koje zaboravi svako
Pa, u svakom slučaju tako nekako Nisam siguran jer kad su došli u posetu ja nisam bioja nikako to uopšte nisam bio ja neki dani su teški kako da ti kažem na šta bolest liči na nešto ovako ali nisam siguran Uvek jedan deo mene stoji napolju vrišti nemoj molim te nemoj ali to ništa ne vredi znaš kad ta bolest dođe
Ja sam anđeo bogom prokleti anđeo od boga ali ovih dana to ti je osvetnički anđeo
Džibril osvetnik uvek osveta zašto Nisam siguran da je nešto ovako da je
zločin ljudski
Naročito žene ali ne isključivo ljudi moraju da plaćaju Tako nešto
I tako je on nju doveo ništa loše nije mislio sad ja to znam on je samo hteo da nas dvoje budemo zajedno kaka kaka kako ne vidite reče on da vas oh oh ona nije prešla ni go go go govora o tome a vi ste reče on još lulu ludi za
njomto svi znaju a on je samo želeo da ona
i ja budemo budemo
Ali ja sam čuo stihove
Shvataš li Tupadžijo
s t i h o v e
Jabuka rumena a torta žuta tra la la kruta Ljubičica plava a runolist rutav seti me se kad budem mrtav mrtav mrtav
Tu vrstu stvari
Nisam mogao da ih isteram iz svoje ćupe a ona se pred mojim očima promenila nazivao sam je svakako kurvo i tome slično a on, znao sam ja sve
o njemu
Sisodijakurvar ima muda odnekuda ja sam znao šta su njih dvoje hteli da rade
Smeju mi se u mojoj rođenoj kući tako nešto
Volim buter volim tost
Stihovi Tupadžijo šta ti misliš ko sastavi te proklete stvari
I tako ja prizvah dole gnev Božiji uperih svoj prst njega pogodih pravo u srce ali ona kučka pomislih kučka hladna ko led
Stoji i čeka samo čeka a onda ne znam nisam siguran nismo bili sami
Tako nekako
Reha je bila tamo lebdela je na svom ćilimu ti se sećaš nje Tupadžijo
Sećaš se Rehe na ćilimu video si je kad smo padali a osim nje još jedna osoba neki šašav badža škotski tip u suknjici
Nisam mu uhvatio ime
Ona ih je videla ili ih nije videla nisam siguran samo je stajala tamo
To je bila Rehina ideja odvedi je gore na terasu na vrh Everesta ti si već jednom bila tamo jedini put je nizbrdo dole
Ja sad uperim prst na nju odemo gore
Nisam je ja gurnuo
Reha je nju gurnula
Ne bih je ja gurnuo
Tupadžijo
Shvati me Tupadžijo
Pakleno krvavo
Voleo sam ja tu devojku.

*


Salahudin je razmišljao o tome kako je Sisodija, sa svojim izvanrednim darom za srećne slučajne susrete (Džibril uskače u londonski saobraćaj, sam Salahudin paniči pred otvorenim vratima aviona, a sad, izgleda, i Aleluja Koun u holu svog hotela) najzad, ipak, slučajno naleteo na smrt; a razmišljao je i o Eli, padaču sa manje sreće od njega, koja je (umesto svog toliko dugo željenog solo-uspona na Everest) ostvarila to sramotno fatalno spuštanje- i o tome kako će on sad umreti zbog svojih stihova, ali nije bio u stanju da tu smrtnu presudu smatra za nepravdu.
Začu se kucanje na vratima. Otvorite, molim. Policija. Kasturba ih je ipak pozvala.
Džibril skide poklopac sa čarobne lampe Čangeza Čamčavale i pusti ga da zveckajući padne na pod.
On je bio sakrio revolver u nju, shvati Salahudin. »Pazite!« uzviknu on. »Ovde je jedan naoružan čovek.« Kucanje prestade, a sad Džibril protrlja rukom bok čarobne lampe: jedanput, dvaput i treći put.
Revolver iskoči i nađe se u njegovoj drugoj ruci.
I pojavi se jedan stravičan duh-đin monstruoznog rasta, seti se Salahudin. »Kakvu želju imaš? Ja sam rob onoga ko drži ovu lampu.« Kako oružje ograničava čoveka, pomisli Salahudin, osećajući se čudno odvojen od zbivanja. - Kao Džibril kad ga bolest spopadne. - Da, zaista; oružje je granica najuža. - Jer kako je izbor sad bio mali: Džibril naoružan čovek a on nenaoružan; o, kako se svemir skupio! Pravi duhovi-đini iz one davne starine imali su moć da otvaraju dveri Beskonačnog, da sve stvari čine mogućim, da sva čudesa budu ostvarljiva; u poređenju s tim, kako je samo bio banalan ovaj moderni vampir, ovaj degradirani potomak moćnih predaka, ovaj slabašni rob lampe dvadesetog veka!
»Ja sam ti davno rekao«, tiho izusti Džibril Farišta, »da ako pomislim da me bolest neće nikad ostaviti na miru, da će se uvek vraćati, neću biti u stanju da je podnosim.«
I zatim vrlo brzo, pre nego što je Salahudin i prstom mogao da makne, Džibril zavuče cev revolvera u svoja usta; i povuče oroz; i postade slobodan.

Stajao je kraj prozora svog detinjstva i gledao napolje na Arabijsko more. Mesec je bio skoro pun; mesečina se protezala od stena Skandal Pointa pa sve tamo dalje do dalekog horizonta, i stvarala iluziju srebrne staze, kao razdeljak na sjajnoj morskoj kosi, kao drum što vodi ka zemljama čudnovatim. Odmahnuo je glavom; nije više mogao da veruje u bajke. Detinjstvo beše prošlo, a pogled sa ovog prozora nije bio ništa drugo do jedan stari i sentimentalni eho. Do đavola s tim! Neka dođu buldožeri. Ako staro odbija da umre, mlado se neće roditi.
»Hajde, požuri«, začu on glas Zinat-Zini Vakil pored svog ramena. Izgledalo je da je on uprkos svojim rđavim delima, svojoj slabosti, krivici - uprkos svojoj ljudskoj prirodi - dobijao sad još jednu šansu. Nije bilo objašnjenja za čovekovu sreću u životu, to je bilo jasno. Sreća je, prosto, bila tu, i hvatala ga za lakat. »Idemo kod mene«, ponudi Zini. »Šta ćemo, kog đavola, ovde?«
»Idem«, on joj odgovori i okrete se od onog prizora napolju.

[1]Allat – boginja (Allah – bog) kod muslimana, pre Muhameda. – Prim. prev.

[2]Gibreel – Džibril, Gabrijel, Gavril, Gavrilo. – Prim. prev.

[3]queues - engl., redovi u kojima se stoji za hranu ili bioskopske karte. - Prim. prev.

[4]Purana - vrsta staroindijskih epsko-didaktičkih književnih dela koja sadrže mitološke priče o stvaranju, propasti i obnovi sveta, podvige bogova i junaka, propise o verskim običajima i praznovanjima, odeljke o pravima i dužnostima pojedinih kasta, filozofska razmatranja itd. - Prim. prev.

[5]Boginje iz perioda mnogobožačkog islama. - Prim. prev.

[6]Aluzija na »poslovnog čoveka« Muhameda, pre nego što je postao prorok. - Prim. prev.

[7]Engl. izgovor koji podseća na ime Muhamed, mada te dve (ovde spojene) ovako napisane reči postoje u engl. jeziku i, grubo prevedene, znače »skovana grimasa«. - Prim. prev.

[8]Mahaund - arhaični naziv za Muhameda; arapski: Muhammad (hvaljeni, slavljeni, dostojan slave); škotski: Satana, od pobrkane asocijacije na Muhameda kao »lažnog proroka«. - Prim. prev.

[9]William the Conqueror - Vilijem Osvajač. - Prim prev.

[10]Egipatski sultan (1174-1193), osvojio Jerusalim; suprotstavljao se krstašima. - Prim. prev.

[11]Mogul, car Hindustana. - Prim. prev.

[12]Muzika ili Harmonija sfera, po Platonu i pitagorejcima: nebeska muzika koja nastaje kretanjem nebeskih tela u vasioni. - Prim. prev.

[13]Mujezin (ar. miezin) - hodža koji sa munare poziva verne na molitvu. Prim. prev.

[14]Swadeshi (svadeši) - u Indiji, politička akcija bojkotovanja strane robe i podsticanja domaće proizvodnje. - Prim. prev.

[15]Urdu -jezik muslimana u Indiji. - Prim. prev.

[16]Završni, smrtni udarac. - Prim. prev.

[17]Engl. gl. izveden iz imena dr Tomasa Boudlera, koji je 1818. objavio jedno pročišćeno izdanje Šekspirovih dela, s namerom da iz njih ukloni sve ono što »vređa«. - Prim. prev.

[18]Pakistanci u Engleskoj. - Prim. prev.

[19]Grčki - debeo, odebljao; a pahidermi - debelokošci, slonovi, svinje i dr. -Prim. prev.

[20]Samoubistvo. - Prim. prev.

[21]yoni - (sans.) u Hindu-mitologiji, falusni simbol obožavanja vrhovne ženske stvaralačke sile prirode. - Prim. prev.

[22]Toussaint L'Ouverture, Pierre Dominique (1743-1803), haićanski crnac, oslobodilac i general. - Prim. prev.