Jedan po jedan - Toni Parsons

Pre dvadeset godina sedmorica sinova bogatih povlašćenih porodica sprijateljila su se u otmenoj privatnoj školi Grnčarevo polje. Sada jedan po jedan umiru na najsvirepiji mogući način.

Detektiv Maks Vulf nedavno je premešten u Odsek za ubistva londonske policijske stanice Centralni Vest end u ulici Sevil Rou broj 27. On uskoro kreće po krvavom tragu od zabačenih uličica i blistavih svetala grada preko najmračnijih uglova interneta sve do najviših centara moći.

Dok se leševi gomilaju, Maks shvata da je ruka ubice duga i sve bliža svemu i svakome do koga mu je stalo.

Maks uskoro otpočinje bitku ne samo za pravdu nego i za sopstveni život...

Dejvidu Morisonu, Bariju Hoju i Kevinu Stilu.
Negde istočno od Sueca.






Ozbiljan zločin kao što je ubistvo trebalo bi da bude izazvan snažnim osećanjima.
DŽORDŽ ORVEL, Propadanje engleskog ubistva


„I ništa pokidati neće, Lanac koji sad nas veže.“
PESMA VESLAČA KOLEDŽA ITON


Prolog

1988.

KAD SU ZAVRŠILI s njom, ostavili su je s licem zarivenim u madrac, kao da je već mrtva.
Čopor dečaka u podrumskoj sobi, dečaka snažnih kao odrasli i svirepih kao deca, uzeo je ono što je hteo i činilo se da više ništa nije ostalo.
Njihovi glasovi nisu joj se više unosili u lice, cerili se nad njom, tiskali joj se u uho. Sada su dopirali s dugačkog trpezarijskog stola za kojim su pušili, smejah se i čestitali jedan drugom na podvigu.
Majica joj je tu negde. Kad bi samo uspela da se dokopa majice. Nekako je smogla snage da je zgrabi, da je obuče i da se skotrlja s madraca. Ne treba da ostane u ovoj prostoriji. Puzeći je krenula ka podrumskim stepenicama.
Glasovi za stolom su utihnuli. Lula, pomislila je. Od lule su spori, glupi i pospani. Blagoslovena bila lula.
U ustima je osećala krv i lice ju je bolelo. Sve ju je bolelo. Krv joj se slivala iz nosa u grlo i terala je da guta bljuvotinu.
Stala je, zagrcnula se pa nastavila dalje.
Boleli su je mišići nogu, teški kao olovo. Telo joj nije radilo kako treba. Činilo joj se da nikada više neće raditi kako treba.
Sve je uništeno.
Plakalo joj se od nemoći, ali suzbila je suze, stegnula zube i nastavila polako ka vratima, pedalj po pedalj, ne više, sa svakim pokretom derući kožu laktova i kolena o pod.
Ova soba je puna zla.
Ali ne treba ona da umre noćas. Ne treba da umre tu.
U početku je mislila da nisu primetili zbog onoga što im je lula učinila. Zato što su od lule bivali sve sporiji i gluplji. Blagoslovena lula. Onda je zastala da se odmori u podnožju stepenica i čula njihov smeh. Podigla je pogled i videla da je svi posmatraju, da su je sve vreme posmatrali.
Neki su joj podrugljivo zapljeskali.
Onaj najgori, onaj debeli koji joj se sve vreme obraćao, nazivao je pogrdnim imenima, uživao u njenim kricima i obeležio je zubima i noktima - najgori skot u tom čoporu skotova - razjapio je usta od zevanja, pokazujući skupe zubne navlake, i rekao: „Ljudi, pa ne možemo tek tako da je pustimo.“
Duboko je udahnula i spustila dlanove na najniži stepenik. Disala je nekako čudno. Zbog nosa.
Kaplja jarkocrvene krvi pala joj je na nadlanicu.
Prešla je prstima po gornjoj usni i uz ogroman napor podigla se s ruku i kolena na noge,

naslonila se na zid i sklopila oči, žudeći za snom.
Bol ju je oživeo. I strah.
I blizina dečaka.
Jedan je stajao tik uz nju, s izrazom zlobne radosti. Onaj koji ju je prvi oslovio, zaustavio je s osmehom, pretvarao se da je prijatan i doveo je ovamo.
Sada ju je zgrabio za kosu i povukao joj glavu u stranu. Onda se okrenuo, stežući je sve jače, i povukao je od stepeništa nazad u sobu, u tu podzemnu sobu u kojoj ne treba da umre.
Bez ikakve svesne odluke podigla je ruke ka njegovom licu i pritisnula mu palčeve u oči što je jače mogla.
Duboko duboko duboko.
Na njega je red da oseti bol.
Skotovi smrdljivi. Smrdljivi skotovi svi do jednog.
Stajali su tu, pripijeni kao plesni par, on ju je još držao za kosu kad je prikupila svu preostalu snagu da mu zabije prste u te podrugljive plave oči, okrvavljene prste polomljenih noktiju, odjednom opasne dok ga je grabila za gustu crnu kosu tražeći oslonac, hvatala ga za uši, ruka joj je klizila, ponovo ga je uhvatila i gurala prste duboko, onda joj je leva ruka pala kad je uzmakao vrišteći od bola, zamahnuo ka njoj i promašio, ali desni palac još mu je gurala u levo oko dok ju je gurao od sebe, pritiskala je još ključnih sekundu-dve dok odjednom nije osetila da otpor popušta, da joj se prst probija ka njegovom potiljku uz tihi mljackavi zvuk.
Zaurlao je.
Njegov krik je ispunio podrum, ispunio joj glavu, ispunio noć. Skočili su na noge za stolom, ali ostali skamenjeni od krika dečaka koji je upravo ostao bez oka.
Onda je potrčala. Kako je samo trčala.
Poletela je uz stepenice.
Vrata su bila zaključana iznutra, ali srećom ključ je još bio u bravi, hvala bogu na ključu, nespretno ga je okrenula, krici su odzvanjali iza nje, i onda se našla na vazduhu zapanjena što je noć već na izmaku.
Koliko dugo su je držali dole?
U daljini je bio put, s druge strane igrališta i maglom obavijenih velikih prečki terena za ragbi.
Potrčala je preko igrališta, magla joj je vlažila lice, bosa stopala klizala su joj se na orošenoj travi, a divne zgrade stare škole dizale su se - crne i bezvremene iza nje.
Trčala je ne osvrćući se, očekujući svakog trenutka da začuje glasove, iščekujući da je čopor sustigne i rastrgne na komade.
Ali nisu došli.
S druge strane igrališta bila je mala kamena kuća, slična kolibi drvoseče iz bajke, ali svetla su bila pogašena, pa nije jurnula ka njoj nego prema putu. Ako stigne do puta, neće umreti noćas.
Na pola puta predahnula je uz stativu i usudila se da pogleda iza sebe. Nisu je sledili.

Kožni kaiš lupkao ju je po slabini i setila se da su joj u nekom trenutku natakli pseću ogrlicu i povodac. Strgla je ogrlicu i bacila je.
Usamljeni automobil stajao je na putu s uključenim farovima i motorom. Neko ju je opazio.
Posrćući je krenula ka tim kolima, mahala, dozivala, vikala da je sačekaju, ne idi ne idi ne idi, trčala je duž žičane ograde tražeći prolaz, pod nogama joj više nije bila vlažna trava igrališta, sada je gazila po asfaltu, onda se provukla kroz rupu u ogradi i potrčala grubim asfaltom puta vičući ne idi, o, molim te, ne idi, i suvozačka vrata su se otvorila i izašao je onaj debeli, onaj najgori od svih, sada se nije smejao, lice mu se grčilo od ubilačkog besa, i prvi put je shvatila da će sigurno umreti ovde noćas.
Još ih je izlazilo iz kola.
Debeli je otvorio prtljažnik i crna rupa čekala ju je kao otvorena raka. Jednim delom svesti čula je da neko vrišti na zadnjem sedištu, nešto o oku. Onaj kog je povredila. Onaj kog je oslepila.
Žalila je što ne može sve da ih povredi. Žudela je da ih sve do jednog oslepi. Sam bog zna da su zaslužili.
Ali bilo je prekasno. Gotova je. Osetila je kako joj slabost i umor prožimaju telo, kako je savlađuju. Oni su pobedili.
Ljutite ruke po njoj, dodiruju je, cede poslednju kap snage iz nje, a onda je ruke dižu s tla i guraju je u prtljažnik.
Hauba se s treskom spustila i ona se izgubila u tami dok su je kola polako vraćala prema veličanstvenoj staroj školi gde će umreti na madracu u podrumu u kom ne treba da umre.
U poslednjim trenucima videla je porodicu koju više neće videti, a iza, kao na putu koji je opazila ali kojim nikad nje išla - videla je sasvim jasno muža kog nikada neće upoznati, svoju nerođenu decu i divan život pun ljubavi koji joj je otet.
Dok ju je duša napuštala, njen poslednji dah bio je krik besa i tuge zbog svega što joj je oteto te noći kad je umrla.

Prvi deo
Oktobar: #pobijsvesvinje


Jedan

ČEKAO SAM ČOVEKA koji planira da umre.
Parkirao sam stari BMW X5 preko puta ulaza u železničku stanicu i popio trostruki espreso gledajući kako žure na posao. Brzo sam ga ispio.
On će uskoro stići.
Stavio sam tri fotografije na komandnu tablu. Na jednoj su bile moje žena i ćerka. Na ostale dve čovek koji planira da umre. Jedna je bila iz pasoša, a druga crno-beli kadar sa snimka neke interne televizije.
Stavio sam fotografiju moje porodice u novčanik, novčanik u unutrašnji džep kožne jakne. Onda sam na komandnu tablu lepljivom trakom pričvrstio dve fotografije čoveka koji planira da umre.
Motrio sam na ulicu.
Parkirao sam se leđima ka stanici kako bih gledao na prepunu ulicu. Obasjavalo ju je slabašno jesenje sunce nalik izbledeloj uspomeni na dane leta. Sto metara dalje devojka obučena za teretanu gledala je u izlog prodavnice novina, a veliki nemački ovčar strpljivo je sedeo pored nje na labavom povocu i posmatrao je inteligentnim očima, potpuno spokojan usred jutarnje gužve.
„Divan pas“, rekao sam.
Žena se nasmešila i u odgovor počešala psa iza ušiju, a onda sam čuo muški glas, mada se nije obraćao meni.
„Delta Jedan, prijem dobar.“
Čuo sam i ostale glasove kako proveravaju prenos drugih radio-signala, a iz tog ćaskanja tokom prismotre izbijao je proračunati spokoj koji policija priziva u trenucima krajnje napetosti, kao pilot koji se obraća putnicima kad mu se zapale svi motori. Nema razloga za brigu, narode.
Potražio sam na ulici kamion s osmatračima i policajce u civilu, ali bili su predobri u svom poslu. Video sam samo ženu s prelepim nemačkim ovčarom.
„Delta Jedan?“, rekao mi je nadzornik prismotre. „Vidimo te i čujemo te, Makse. Ti rukovodiš akcijom. Čekamo tvoju pozitivnu vizuelnu identifikaciju kad Bravo Jedan uđe u zonu hvatanja. Ostani u kolima.“
Bravo Jedan je bio čovek koji planira da umre.
„Primljeno“, rekao sam. Onda sam čuo poznat glas.
„Detektive Vulfe, ovde načelnica.“ Detektiv načelnik Elizabet Svajer. Moj šef.
„Izvolite, gospođo“, rekao sam.
„Srećno, Vulfe“, rekla je. Onda sam čuo osmejak u njenom glasu kad je nastavila zarad ostalih.
„Čuo si. Ostani u kolima. Pusti velike momke da nose teret.“ Zurio sam na ulicu. Još malo.

„Razumem, gospođo“, rekao sam, učtivo i spokojno kao nemački ovčar.
Kad bih pomerio ogledalo, video bih masivnu viktorijansku fasadu staničnog hotela. Ličila je na zamak iz bajke, tornjevi i šiljci dizali su se u plavo nebo puno belog pramenja oblaka. Trepnuo sam i vratio se u sadašnji trenutak. Nisam video velike momke, ali u zgradi stanice ih je bilo dovoljno da otpočnu omanji rat.
Negde iza zavesa i draperija čekala je SCO-19, naoružana jedinica Metropolitenske policije. Svaki njen pripadnik imao je automatsku pušku Hekler i Koh G-36 i dva pištolja glok SLP kalibra 9 mm. Naprezao sam oči, ali i dalje ih nisam video.
Tu su sigurno i jedinica za uklanjanje eksplozivnih naprava pozajmljena od Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, pregovarači i stručnjaci za hemijsko i biološko oružje. Tu je i neko da poručuje pice. Imali smo povrh svega još dvadesetak ljudi oko stanice, ali ja sam i dalje video samo ženu i psa. Ćaskanje preko radija se nastavljalo.
„Sve jedinice, javite se. Eho Jedan?“
„Bez promena.“
„Viktor Jedan.“
„Ništa.“
„Tango Jedan?“
„Kontakt“, rekao je ženski glas.
Komadić plastike u mom uhu prvi put ućuta.
„Vidim Bravo Jedan“, rekao je isti glas. „Kontakt.“ Usledila je jeziva tisina. „Mogući“, rekla je, „ponavljam, mogući kontakt.“Glas nadzornika prismotre bio je sada napetiji.
„Mogući kontakt“, rekao je. „Proveravamo. Ostanite u pripravnosti.“ Onda ponovo ženski glas, prožet sumnjom.
„Mogući kontakt. Crveni ranac. Prolazi pored Britanske biblioteke. Nastavlja pešice ka istoku prema stanici. Približava se zoni hvatanja.“
„Delta Jedan?“
„Primljeno“, rekao sam ja.
„Okončano.“ Tango Jedan je saopštila da je izgubila vizuelni kontakt s metom. Pogledao sam dve fotografije zalepljene za moju komandnu tablu. Nisam morao jer sam tačno znao kako izgleda, ali ipak sam pogledao još jednom. Onda sam se vratio ulici.
„Ne vidim ga“, rekao sam.
Čuo sam užurbaniji glas. Opet ženski. Policajka sa psom. Gledao sam kako joj se miču usta.
„Ovde Viski Jedan, Viski Jedan. Imam mogući vizuelni kontakt. Bravo Jedan nailazi. Dvesta metara. S druge strane ulice. Ka istoku. Crveni ranac. Mogući kontakt.“
Bujica glasova i oštar zahtev za tišinu.
„Mogući. Provera. Provera. Sve jedinice u pripravnost. Delta Jedan, pripremi se.“ Onda su svi ućutali, čulo se samo statičko pucketanje. Čekaju mene.
U prvi mah sam ga prevideo.

Toliko je bio drugačiji.
Brzo sam pogledao fotografije na komandnoj tabli. Uopšte nije ličio na njih.
Crna kosa postala je svetlosmeđa. Retke brade nije bilo. Ali to nije sve. Lice mu se izmenilo.
Popunilo se, nabreklo je, činilo se da nije njegovo.
Ali jedno je ostalo isto.
„Delta Jedan?“
„Kontakt“, rekao sam.
Crveni ranac bio je isti kao na jednoj fotografiji s moje komandne table, na onoj s bezbednosne kamere snimljenoj onog dana kad je kupio vodonik-peroksid u prodavnici hemikalija na veliko.
Nosio je taj crveni ranac kad je na kolicima dogurao četiristo četrdeset litara izbeljivača za kosu do blagajne. Nosio ga je kad je odbrojao petsto pedeset funti u novčanicama od pedeset. Nosio ga je kad je istovario kombi u iznajmljenoj garaži u kojoj je onesposobio bezbednosne kamere. Nemoguće je bilo da ne prepoznam taj crveni ranac.
Takav ranac biste poneli na osvajanje Mont Everesta. Veliki i crven - bezbednosna crvena, tako zovu tu boju. Ali lice mu nije bilo isto. To me je zbunilo. I trebalo je da me zbuni. Lice mu je bilo napumpano nečim. Planirao je da ode u smrt s tuđim licem.
Ali sada sam video. Nije bilo sumnje.
„To je on“, rekao sam. „Kontakt. Uradio je nešto sa sobom, ne znam, nešto s licem. Ali to je on.
Kontakt. Potvrđujem vizuelnu identifikaciju. Kontakt.“
„Snajper Jedan u dometu“, rekao je glas, i tek tada sam s druge strane ulice video strelce, tri prilike na krovu iznad otrcanog niza restorana i prodavnica. Oružje im je svetlucalo na suncu. Policijski snajperisti zauzimaju položaj.
Oni su naše poslednje sredstvo za slučaj da sve krene naopako. A već je sve kretalo naopako.
„Snajper Dva u dometu, ali nemam čistu liniju vatre. Gužva je.“
Čovek s crvenim rancem stade na drugoj strani ulice da sačeka zeleno svetlo na semaforu. Saobraćaj je tutnjao pored njega, a u razmacima se na trenutak pojavljivao njegov crveni ranac. Dodirnuo sam slušalicu. Odjednom mi niko ništa nije govorio.
„To je naš čovek“, rekao sam. „Identifikacija pozitivna. Kontakt. Kontakt. Prijem.“
Zeleno svetlo se upalilo i saobraćaj je preko volje stao. Pešaci su krenuli preko ulice. Čovek sa crvenim rancem pošao je s njima. Govorio sam jasno i razgovetno.
„Ovde Delta Jedan, potvrđujem kontakt. Meta prilazi zoni hvatanja. Da li me čujete? Prijem.“ I ništa osim pucketanja u odgovor.
A zatim: „Mogući kontakt. Proveravamo. Budite u pripravnosti.“
Zatresao sam glavom i zaustio da progovorim kad je spokojni glas načelnice Svajer rekao:
„Negativno, Vulfe. To nije on. Negativno. Obustavi.“ Zatim glas nadzornika prismotre.
„Negativno. Obustavi. Sve jedinice ostav.“ Svetlo na semaforu se promenilo.
Čovek s crvenim rancem prešao je ulicu.

Išao je ka železničkoj stanici.
„Šta očekujete, da nosi burku?“, rekao sam ja. „To je Bravo Jedan. To je meta. To je naš čovek.
Lice mu je...“
„Nemamo vizuelnu identifikaciju“, rekao je nadzornik. „Nemamo pozitivnu identifikaciju, Delta Jedan.“
Zatim Svajerova.
„To nije on“, rekla je. „Ućuti, Vulfe.“ Sada vrlo čvrsto. „Imao si zadatak. Obavljen je. Dalja dejstva su nepotrebna. Sve jedinice ostav. Negativno. Obustavi. Hvala svima.“
Masa je usporila ispred stanice spajajući se s bujicom koja je stizala od Kings krosa. Procenio sam da imam minut da ga zaustavim pre nego što nestane u stanici. Kad stigne na perone ili na stanicu metroa, možda i u samoj stanici, čovek s crvenim rancem jednostavno će sklopiti ruke i svet će odleteti u vazduh.
Struja iz baterije koju je verovatno već držao u jednoj ruci poteći će u jednostavnu utičnicu. Iz utičnice će proći u dve žice i u taj crveni ranac, neupadljivo razrezan s obe strane - u kom će prilagođena sijalica aktivirati detonator smešten u malu cev. Detonator će pak aktivirati glavni naboj, vodonik-peroksid koji je platio s jedanaest novčanica od pedeset funti kao što sam video na snimku bezbednosne kamere.
Tada je kupio i dosta čeličnih eksera od petnaest centimetara. Baš dosta. Njih je zalepio spolja po glavnom naboju kako bi naneo dovoljno jada da potraje stotinama života.
Ako naboj eksplodira. Ako je toliko pametan. Ako nije nešto zabrljao.
Progutao sam vrelu gorku knedlu.
„Grešite“, rekao sam. „To je on. Kontakt.“
Bio sam u njegovoj unajmljenoj garaži. Video sam stotine praznih boca izbeljivača za kosu.
Gledao sam snimke od dana kad ih je kupio dok mi se oči nisu upalile.
Nisu mi trebale fotografije zalepljene na komandnu tablu. Znao sam ga. Bio mi je u glavi. Ne može se sakriti od mene.
„Sve jedinice, obustavi“, govorio je proračunato spokojni glas. „Čuješ li me, Delta Jedan?“
„Ne“, rekao sam. „Gubiš mi se.“ Trideset sekundi.
Usred te mase, okružen tolikim oružjem, bio sam sam protiv čoveka koji planira da umre.


Jednom sam bio na predavanju na Policijskoj akademiji u Bramshilu - Oksfordu i Kembridžu višeg policijskog obrazovanja.
Jedan agent FBI-ja doleteo je da nam pomogne u borbi protiv terorizma. Divio sam se belini njegovih zuba. Bili su to veoma lepi zubi. Krajnje američki zubi. No još jači utisak na mene je ostavilo to što je agent dobro znao svoj posao.

Bleskajući zubima, rekao nam je da je FBI uočio dvadeset pet oblasti ugroženih terorističkom aktivnošću. Nije baš bilo od A do Ž, ali bilo je blizu, od A do S, od aerodroma do salona za tetovažu.
Zapravo sve.
Federalac je takođe rekao kako bi mogući teroristi mogli da izgledaju. Zapravo bilo kako.
Polaznici tečaja, najbolji i najpametniji policajci predviđeni za brzo napredovanje, novi naraštaj Kriminalističke policije, mladi, čvrsti i pametni, samo što se nisu upišali od smeha. No, za razliku od njih, ja to predavanje nisam smatrao beskorisnim. Upravo obrnuto. Zato što sam upamtio prvi pokazatelj na agentovom spisku. Osumnjičeni je znatno izmenio svoj izgled. Iako su se moje kolege smeškale i kolutale očima, meni se činilo da je to bilo važno naglasiti. Ne treba prevideti ono što je očigledno. Ne treba očekivati da će sumnjivac izgledati kao na fotografijama i snimcima bezbednosnih kamera. Treba se pripremiti na mogućnost da izgleda kao neko drugi. Federalac je mogao da spomene još nešto. Osumnjičeni koji znatno promeni svoj izgled verovatno se neće truditi da nabavi novi ranac.


„Isti ranac“, rekao sam otvarajući vrata automobila. „Kao na snimku. Crveni ranac. Kao kad je kupio materijal. Crveni ranac. Sve vreme. To je taj crveni ranac. I to je on.“
„Ne smeš ovde da parkiraš, drugar“, rekao je afro-kokni glas kroz moj prozor, a ja sam poskočio kad sam čuo glas koji nije dopirao odnekud iz moje glave.
Saobraćajac mi je pisao kaznu. Izašao sam iz kola. Bio je to visok čovek sa zapadnoafričkim plemenskim ožiljcima na obrazima; ipak je ustuknuo očekujući nevolje. Pogledao sam pored njega i video čoveka s crvenim rancem. Masa se proredila.
Spremao se da uđe u stanicu. Petnaest sekundi.
Onda sam čuo glas u glavi.
„Ovde načelnica Svajer. Vulfe, vrati se u kola, jebote!“ Svaki privid spokojstva je nestao.
Oklevao sam trenutak. Onda sam se vratio u kola.
Saobraćajac mi je podvukao kaznu pod brisač. Zatresao sam glavom i pogledao u ogledalo. Čovek s crvenim rancem bio je tačno iza mene, stajao pred glavnim ulazom u stanicu. Masa se razilazila. Ništa ga nije sprečavalo da uđe. Ali zastao je tačno pred stanicom.
Govorio je nešto sam sebi. Ne.
Molio se. Deset sekundi.
Čovek s crvenim rancem krenuo je napred. Pet sekundi.

Ubacio sam menjač u rikverc i okrenuo se u sedištu. Četiri sekunde.
Nagazio sam gas do daske.
Kola su pojurila unazad a ja sam zurio u čoveka s crvenim rancem leteći ka njemu. Jednom rukom sam se uhvatio za suvozačko sedište, a drugom sam pritiskao sirenu da rasteram prolaznike.
Nije se ni makao.
Ali pogledao me je u oči dok je stari BMW hrlio ka njemu; prekinuo je molitvu. Tri sekunde.
Automobil se zario u njega, udario ga tik iznad kolena i smrskao mu butne kosti dok mu je trup leteo napred na prtljažnik. Licem je razbio zadnje staklo, a zadnje staklo razbilo mu je lice.
Onda ga je sila udara bacila unazad u zid od crvene viktorijanske cigle i potiljak mu je eksplodirao kao rovito jaje pod udarcem malja.
Dve sekunde.
Ubacio sam menjač u brzinu i pojurio nazad preko platoa do saobraćajca, koji je zurio u mene skamenjen, otvorenih usta, još držeći aparat za izdavanje kazni.
Ubacio sam menjač u rikverc, spreman da se vratim. Ali nije bilo potrebe.
Nula.
Polako sam izašao iz kola.
Ljudi su vrištali. Neki su bili prolaznici. Neki su bili glasovi u mojoj glavi. Pas je izbezumljen lajao, sve bliži.
Jedan glas u mojoj glavi urlao je o kršenju pravila i o ubistvu.
„Vulfe!“ Svajerova.
Izvukao sam slušalicu iz uha i bacio je.
Čovek s crvenim rancem sedeo je uza zid od cigle i zurio u mene s potpuno zbunjenim izrazom na uništenom licu. Jedna ruka još mu se trzala od iznenađenja nagle smrti. Obe ruke bile su mu prazne.
Nisam očekivao da će mu ruke biti prazne.
Odjednom su se pojavili naoružani ljudi sa fantomkama. Uperili su oružje u mrtvaca. Glokove SLP kalibra 9 mm. Automatske puške Hekler i Koh. Onda sam video da neki ciljaju u mene.
„On je bio meta“, rekao sam.
Svuda su bili naoružani pripadnici SCO-19. Prolaznici su trčali i tražili zaklon. Mnogi su vikali jer ovi naoružani ljudi uopšte nisu ličili na policajce. Nosili su kevlarske pancire. Na ramenima su imali metalne karabinere da ih lakše odvuku ako padnu. Crne fantomke imale su proreze za oči i usta. Ličili su na paravojne pljačkaše banaka.
Misli se da oni fantomke nose kako bi zaštitili identitet, ali ja sam znao da ih nose kako bi ulivali strah.

I uspevalo im je.
Vikali su u primopredajnike zakačene tik iznad srca. Maskirana lica vikala su mi da legnem na stomak i ne mrdam. Odmah. Odmah. Odmah. Lezi odmah!
Izvadio sam službenu legitimaciju iz džepa farmerki i dobacio im je. Podigao sam ruke. Ali nisam hteo da kleknem zbog njih. Nisam želeo da legnem na stomak. Nastavio sam prema čoveku na tlu.
Zato što sam morao da saznam jesam li bio u pravu.
Poslednja prilika! Lezi smesta!
Čučnuo sam iznad mrtvaca na zemlji i video da mu udar nije razbio potiljak. Potiljka nije bilo. Velika lokva sveže krvi već se širila po pločniku.
Svuda naokolo odjekivali su krici užasa i besa. Pas je bio toliko blizu da sam ga nanjušio, toliko se primakao da sam mu osetio dah.
Krajičkom oka video sam neobične zatupaste pištolje uperene u mrtvaca na tlu i u mene. Bili su otkočeni.
Ali ovo je naš čovek, zar ne? Čučnuo sam iznad njega.
I začuđeno sam pogledao svoje ruke. Bile su umrljane krvlju mrtvog čoveka.
Ali nisu se tresle dok sam otvarao crveni ranac i gledao šta je u njemu.

Dva

IZVINITE“, REKAO SAM , tela stisnutog u odelu koje nisam nosio od venčanja.
U kancelariji se tiskala čitava ekipa za istragu ubistva. Istražiteljka mesta zločina stajala je tačno ispred mene i pokušavala da se progura, sva u belom osim što joj je čitavo lice do ljutitih očiju skrivala plava maska. Bio sam u velikoj ugaonoj kancelariji na vrhu blistavog staklenog tornja, ali prisetio sam se mnogih školskih igrališta iz svog detinjstva i znao sam kako je to biti nevidljiv i svima na putu samo zato što si nov.
Onda se u istražiteljkinim očima pojavila iskra prepoznavanja.
„Ja te znam“, rekla je.
„Ja sam novi čovek“, rekao sam ja.
„Ne“, rekla je ona. „Ti si heroj. Sa železničke stanice. Kad si prešao u Ubistva?“
„Danas.“
Sada se smešila iza plave maske.
„Super. Kako su te zvali na sudu?“
„Detektiv A.“
„Jesi li ubio nekoga ove nedelje, Detektive A?“
„Nisam još“, odgovorio sam. „Ali tek je ponedeljak ujutru.“
Nasmejala se i ostavila me pored radnog stola mrtvog čoveka. Na njemu nije bilo mnogo stvari.
Samo sveža krv i stara fotografija.
Na fotografiji se sedam mladića u vojničkim uniformama smešilo u aparat kao da gledaju u svoju blistavu budućnost. Mlaz arterijske krvi poprskao je jedan ugao stakla, ali ništa nije skrivalo kočoperna lica.
Bilo je čudno držati takvu fotografiju na radnom stolu. Ne sliku žene, dece, psa, nego snimak sedmorice mladih vojnika sada nagrđen mrljom jarke krvi.
Sveže krvi. Pravo iz arterije.
Pogledao sam fotografiju pažljivije i video da je snimljena osamdesetih godina prošlog veka, sudeći po izbledelim bojama i grivastim frizurama drskih momaka. Frizure su im bile iz prošlih decenija, a uniforme iz prohujalih vekova. Izgledali su kao Djuran Djuran u bici kod Vaterloa.
Onda sam video da to nisu muškarci. Bili su dečaci, i ostali su dečaci možda još jedno leto. Osim toga, uprkos uniformama, nisu bili pravi vojnici, nego učenici prerušeni u vojnike. Imali su šesnaest-sedamnaest godina. Dvojica su bili blizanci. Jedan od njih bio je mrtvac s druge strane stola. Porastao je u bankara. Stasao u žrtvu ubistva. Pomerio sam se kad je službeni fotograf počeo da snima krvavi metež na stolu.
„Da, ko bi još želeo da ubije bankara“, rekao je fotograf.
Ovo je izazvalo smeh, uglavnom među istražiteljima mesta zločina. Kad provodiš život prikupljajući mikroskopske uzorke sperme, krvi i zemlje, obraduješ se svakoj prilici za smeh. Ali

stariji detektiv na drugoj strani stola nije se nasmešio, mada nisam mogao da dokučim je li prečuo ovu primedbu ili je bio zaokupljen lešom ispred sebe, ili jednostavno nije odobravao neozbiljnost u prisustvu smrti.
Strpljivo je čekao dok je sitan čovek s torbom - policijski lekar pozvan da ustanovi smrt - klečao iznad krvavog tela.
Velika glava starijeg detektiva bila je obrijana tako glatko da se sijala, a uprkos slomljenom nosu - lomljenom toliko puta da je ličio na razvaljenu skijašku skakaonicu - detektiv je bio dovoljno sujetan da uredno potkresuje špansku bradicu i brkove.
Pogledao me je prodornim plavim očima i pomislio sam da liči na vikinga. Lako bih zamislio to bledo žestoko lice kako izlazi na obalu da malo pljačka i zlostavlja monahe. Ali vikinzi ne nose naočari, a njegove su bile okrugle i bez okvira, lenonke; umekšavale su njegov divlji izraz i davale mu ljubazan, lako zbunjen izraz. Moj novi šef.
„Ja sam detektiv pozornik Vulf, gospodine“, rekao sam.
„Ah, naš novi čovek“, rekao je tiho, precizno i odsečno s naglaskom dalekog severa, iz Aberdina ili još severnijih krajeva, s onim škotskim naglaskom koji zvuči kao da je svaka reč urezana u kamenu. „Ja sam detektiv viši inspektor Malori.“
Ali ja sam već znao ko je on. Nisam ga upoznao, ali sam mnogo čuo o njemu. On je bio detektiv viši inspektor Viktor Malori i jedan od razloga mog prelaska u Upravu za ubistva i teške zločine.
Obojica smo na rukama imali tanke plave rukavice i nismo ni pokušali da se rukujemo, ali nasmešili smo se i odmerili jedan drugog. Inspektor Malori je delovao vrlo čvrsto i mišićavo, ne samo za čoveka koji se bliži pedesetoj, nego za čoveka bilo kog životnog doba, no njegovo je telo bilo prirodno atletsko, a ne proizvod sati provedenih u teretani. Posmatrao me je tim plavim očima dok je policijski lekar hitro pregledao leš.
„Došli ste tačno na vreme“, rekao je Malori. „Upravo počinjemo. Dobro došli u Ubistva.“ Ljubazno, ali bez suvišnog ćaskanja.
Lekar je ustao.
„Mrtav je“, rekao je i zatvorio torbu uz škljocaj.
Malori mu je zahvalio i klimnuo mi glavom. Zakoračio sam napred. „Dođite da pogledate naš leš, Vulfe“, rekao je. „I kažite mi jeste li ikada videli nešto slično.“
Stao sam uz inspektora Malorija s druge strane stola iznad mrtvaca. U prvi mah video sam samo krv. Obilni mlazovi arterijske krvi, a negde ispod njih čovek u košulji i s kravatom.
„Pokojnik je Hjugo Bak“, rekao je Malori. „Star trideset pet godina. Investicioni bankar u Kineskom odseku. Telo su otkrili čistači jutros u šest i dvadeset pet. Dolazio je na posao rano jer je radio s azijskim tržištima. Dok je pio jutarnju kafu neko ga je zaklao.“ Malori me je ljubopitljivo pogledao. „Jeste li viđali ovo?“
Bankarovo grlo nije bilo samo presečeno. Bilo je razjapljeno.
Vrat mu je spreda bio rasečen preciznim potezima hirurga ili vrhunskog mesara. Pokojnik je ležao na leđima, ali činilo se da mu glavu i telo povezuje samo komadić hrskavice. Krv mu je šikljala iz tela u snažim arterijskim mlazevima i natopila mu košulju i kravatu kao neka jeziva crvena portikla. Sada sam osetio bakarni miris sveže krvi i pokušao sam da zatvorim um pred tim.

Sako Hjuga Baka još je bio prebačen preko naslona stolice. Vodoskok krvi nekako ga nije dotakao. Brzo sam pogledao Malorija, a onda ponovo mrtvaca.
„Video sam do sada tri zaklane žrtve, gospodine.“ Zastao sam, a on mi je klimnuo glavom da nastavim.
„Tek što sam bio obukao uniformu kad je jedan muž video na ženinom telefonu poruku od svog najboljeg prijatelja i uzeo kuhinjski nož. Možda godinu dana kasnije izašao sam na mesto pljačke juvelirnice; pištolj nije opalio, pa je pljačkaš izvadio sekiru i napao prodavca koji je pritisnuo dugme za alarm. Treći slučaj bio je na svadbi. Nevestinom ocu se nije dopao kumov govor pa mu je zario šampanjsku čašu u grlo. Tri klanja.“
„Je li neka žrtva izgledala ovako?“
„Nije, gospodine.“
„Ovo je gotovo odrubljivanje glave“, rekao je Malori. Pogledao sam naokolo.
„Neko je sigurno nešto čuo“, rekao sam.
„Niko nije čuo ništa“, odvratio je Malori. „Zgrada je puna ljudi čak i tako rano ujutro. Ali niko nije čuo ništa dok su čoveku skoro odsekli glavu.“ Malori me je upitno gledao plavim očima. Nisam shvatio. „Zato što mu je presečen dušnik“, rekao je. „Traheja. Nije bilo vazduha. A da bi vikao, treba ti vazduh. Niko ništa nije čuo zato što nije bilo šta da se čuje.“
Ćutke smo posmatrali telo dok su se po čitavoj velikoj kancelariji istražitelji mesta zločina polako kretali kao naučnici koji ispituju posledice biološke katastrofe. Svi su bili isti, u belim zaštitnim odelima i s maskama i rukavicama, i strpljivo su tražili otiske, stavljali mikroskopski sitna vlakna u kesice i uzimali uzorke krvi sa stola, s tepiha i sa staklenih zidova. Krvi je bilo u izobilju. Jedan istražitelj crtao je skicu. Fotograf koji se malopre pitao ko bi želeo da ubije bankara ostavio je fotografski aparat i sada je snimao prostoriju video-kamerom. Male žute oznake s brojevima procvetale su po čitavom debelom tepihu dok su istražitelji uzimali otiske stopala da ih uporede s podacima iz baze.
Posmatrajući istražitelje u poslu, Malori reče: „Najprofesionalnija ubistva su vrlo amaterska. Je li to ironija ili paradoks? Izvršavaju ih zlikovci unajmljeni u pabovima. Moroni koji bi ubili bilo koga za malo gotovine. Većina profesionalnih ubica daje garanciju - garantuju da će zabrljati. Ali ovo je drugačije. Vidiš li kako je čist rez? Većina ljudi bi sekla, testerisala i kidala. Iskasapili bi grlo, zar ne? Video si to u svoja tri slučaja. Napravili bi zbrku kakvu razjareno ljudsko biće može da napravi nečim oštrim po mesu. Ali ovo deluje kao jedan jedini rez. Ubica je žrtvi gotovo odsekao glavu, ali samo jednim potezom. Ko ume tako da zakolje, a?“
„Neko ko zna šta radi.“ Razmislio sam. „Mesar. Hirurg. Vojnik.“
„Misliš da nam Rambo jurca po ulicama?“
„Ne znam da li jurca, gospodine, ali možda spava na ulicama.“
Malori je pokazao glavom grad iza staklenog zida trideset spratova niže, ukrašen šljokicama jesenjeg sunca oko sive zmijolike reke.
„Koliko bivših vojnika spava na ovim ulicama?“, upitao je.
„Previše“, odgovorio sam. Pokušao sam da zamislim. „Došao je ovamo noću. Da nađe toplo

mesto za spavanje. Da nađe nešto vredno krađe. Neko ga je zatekao.“ Nije mi išlo. „Ali morao je da prođe pored obezbeđenja.“
„Mesar, hirurg, vojnik“, ponovio je Malori. „A možda je to bio neko ko nije imao pojma šta radi. Neki kolega gospodina Baka, bankar. Možda neki čistač. Ubicu je možda pratila početnička sreća. A možda ga je ubila supruga. Po svemu sudeći, nisu se baš voleli. Pre tri noći policija je pozvana zbog sukoba između gospodina i gospođe Bak. Bilo je nasilja. Jesi li video bračnu postelju?“
Uz jedan stakleni zid stajao je madrac, dvostruki madrac još umotan u najlon s nalepnicom kurirske službe.
„To je njihov krevet?“, upitao sam. „Žena mu je poslala krevet na posao?“
„Gospođa Bak se vratila kući ranije sa službenog puta i zatekla gospodina Baka s kućnom pomoćnicom.“ Malori se namrštio, nezadovoljno i s nelagodom. „A nije joj pomagao da izvadi posuđe iz mašine za pranje. Onda je gospođa Bak napala gospodina Baka nožem za ostrige.“
„Nožem za ostrige?“
„Aha, nožem za ostrige. To je nož s kratkom širokom oštricom. Oni su imućni ljudi. Vole ostrige. Elem, zapretila je da će mu odseći testise i nabiti mu ih kroz zadnja vrata. Susedi su čuli zvuke nasilja i pozvali policiju. Pozornici su ih razdvojili. Gospodin Bak od tada nije spavao kod kuće.“
Gledali smo bračnu postelju umotanu u kurirski najlon.
„Mislite da ga je žena ubila, gospodine?“, upitao sam.
Malori je slegnuo ramenima. „Ona je za sada sve što imamo. Zabeleženo je da je pretila mužu da će mu odseći testise“, rekao je i spustio pogled na zaklanog bankara. „Mada, niko ne cilja ovako rđavo.“
„Možda je unajmila nekoga“, rekao sam. „Ima novca da plati nekog dobrog.“
„I ja sam to pomislio“, saglasio se Malori. „Ali onda bismo našli otiske prstiju u rukavicama. A nismo našli ništa. Osim ako nije unajmila nekoga ko nije imao pojma šta radi, trebalo bi da u ovoj prostoriji bude otisaka rukavica. Kao što znaš, ti otisci su karakteristični kao i otisci prstiju. Ako su rukavice sasvim tanke, otisak prsta može da prodre kroz materijal. Osim toga, otisci prstiju mogu ostati u rukavicama. Retko koji ubica ponese rukavice kući, više vole da ih bace negde u blizini mesta zločina. Prema tome, pored otisaka rukavica tražimo i same rukavice.“
„A šta će biti ako ne nađemo otiske rukavica?“
„Onda ćemo morati da identifikujemo sve otiske prstiju iz ove prostorije.“
Ponovo sam pogledao fotografiju na stolu. Sada sam jasno video dečaka kakav je bio ovaj čovek. Hjugo Bak je stajao sasvim desno, a jedna sićušna kap krvi pala je na njega. Dvadeset godina je prošlo, ali na fotografiji je privlačni bankarov izgled bio savršeno očuvan; prosijavao je ispod tankog sloja detinjeg sala kroz sve proteklo vreme. Dečaci postaju muškarci, pomislio sam, a živi postaju mrtvaci.
„Jesi li mu video ruke?“, upitao me je Malori.
Ruke Hjuga Baka pale su uz telo, ali su još stezale bočicu tableta koju je u poslednjim trenucima života držao. I to sam video prvi put u životu.
„Posmrtni grč“, rekao je Malori. Smešio se sada, možda obradovan što mi pokazuje da još

nisam sve video. Da još ništa nisam video. „Trenutna ukočenost izazvana šokom iznenadne smrti uhvatila je telo u poslednjem trenutku života. Kao u Pompeji. Možeš li da pročitaš koje su to tablete?“
Čučnuo sam pored leša i zaškiljio u nalepnicu trudeći se da isključim bakarni zadah krvi.
„Zestoretik“, pročitao sam. „Uzimati jednu dnevno kako je prepisano. Izdaje se samo na recept. Bočica je izdata na ime gospodina Hjuga Randolfa Baka. Zestoretik?“
„Za hipertenziju“, rekao je Malori. „Lek za povišen krvni pritisak.“
„Bio je premlad za visok pritisak, zar ne?“, rekao sam ustajući. „To je sigurno bila posledica napetosti bankarskog posla.“
„I još veće napetosti kod kuće“, dodao je Malori. Ćutke smo zurili u mrtvog čoveka.
„Zašto ga nisu jednostavno ustrelili?“, upitao je Malori iznenada. Pogledao sam ga.
„Bankara?“
„Bombaša“, odgovorio je Malori. „Tvog bombaša. Načelnica se uspaničila. Nadzornik prismotre se skamenio. Niko nije bio siguran je li to čovek koga traže. To razumem. Niko ne želi Žana Šarla de Menezesa u svom dosijeu.1 Svi su nervozni jer sada svaku upotrebu oružja sa smrtnim ishodom mora da preispita Nezavisna komisija za žalbe, a iz prikrajka vrebaju državni tužioci i advokati za ljudska prava.“ Malori se stidljivo osmehnuo, a plave oči su mu zasvetlucale. „Ali ti si potvrdio pozitivnu identifikaciju. Nadglasao si nadzornika prismotre. Odluka je bila na tebi. Video si čoveka. Motrio si na njega. Pratio si ga. Proučavao si ga. Tvoja karijera bila je na kocki. Tvoja sloboda. Zašto nisu pucali?“
„Smeli su da ga gađaju samo u glavu, gospodine“, rekao sam. „To su nova pravila. Sve ostalo je suviše rizično. Nisu mogli da ga gađaju u trup jer možda nosi pancirni prsluk. Nisu smeli da ga gađaju u ruke ili noge jer bi i dalje mogao da aktivira ono što je nosio.“ Slegnuo sam ramenima.
„Možda nisu bili sigurni da imaju čist pogodak u glavu. Možda su verovali nadzorniku i načelnici, ne meni. Mogu samo da kažem da je postojala opravdana sumnja. A možda bi metak u glavu kada postoji izvesna sumnja bio... prenagljen.“
Malori je klimnuo glavom.
„A možda počinjemo da se plašimo da radimo svoj posao“, rekao je. „Šta misliš, je li ovo bila pljačka?“
„Ovo nije pljačka“, odgovorio sam. „Roleks na ruci gospodina Baka vredi sigurno petnaest hiljada.“
„Osim ako pljačkaš nije ometen, rekao je Malori.
Pogledao sam kroz bankarova vrata u veliku zajedničku kancelariju.
„Ovo nije lako održavati“, rekao sam.
„Sve osoblje je provereno“, rekao je Malori. „U ovoj zgradi ne možeš ni da pišaš bez plastificirane legitimacije s fotografijom. Čekamo prevodioca da ispitamo čistača koji je našao gospodina Baka. Nedavno se doselio iz Viljnusa.“
„Mislio sam da sada svi govore engleski.“

„On danas nije u stanju da govori engleski. Samo litvanski. Potresao se kad je našao leš. Ostali čistači su dole na podzemnom parkiralištu. Ne možemo da ih pustimo dok nam ne odobre. Moja dva inspektora su dole s njima. Detektiv inspektor Gejn i detektiv inspektor Vajtstoun. Ako bi mogao da im pomogneš...“
„Razumem, gospodine“, odgovorio sam.
Na vratima bankarove kancelarije dvoje uniformisanih pozornika uspostavili su perimetar, koridor za ulazak i izlazak. Beležili su ko ulazi i ko napušta mesto zločina.
Oboje su bili mladi i tamnocrvene kose. Mogli su biti brat i sestra iako je devojka bila sitna i mršava kao pritka, a momak visok i krakat. Delovali su vrlo uznemireno. Sigurno su oni prvi izašli na lice mesta.
Činilo mi se da je muškarac - dečak, zapravo, pomislio sam, iako je imao oko dvadeset pet godina i bio ne mnogo mlađi od mene - na ivici nesvestice. Dok sam im prilazio, on se naslonio na zid trudeći se da ne povrati. Žena je - devojčica, zapravo, uprkos uniformi Metropolitenske policije - spustila sitnu ruku kolegi na rame.
Pogledala me je dok sam se upisivao u dnevnik mesta zločina.
„Ovo mu je prvi leš, gospodine“, rekla je gotovo se izvinjavajući. Malo je zastala i dodala:
„Kao i meni.“
Ona je ovo podnosila bolje nego on, ali oboma su lica bila otvorena i skamenjena od šoka, kao u dece koja su sišla i pronašla kanarinca mrtvog u kavezu ili koja su prozrela Božić Batinu masku i prvi put videla stvarni zli svet.
„Diši“, rekao sam pozorniku. Duboko sam udahnuo kroz nos i izdahnuo obuzdavajući dah.
Pokazivao sam dečku kako da diše.
„Hvala, gospodine“, rekao je.
Bilo je šest liftova za službenike i jedan, mnogo veći i prljaviji, za pomoćno osoblje. Krenuo sam stepenicama nadajući se da ću možda naći rukavice. Trideset spratova. Na pola puta počeo sam da se znojim, ali i dalje sam disao ravnomerno. Nešto sam čuo i zastao. Pogledavši dole, video sam nejasan pokret. Pojavila se laka senka, a onda su se negde zalupila vrata. Viknuo sam, ali nije bilo odgovora, pa sam nastavio sporije. Stao sam kad sam video šta piše na zidu.
Jedna reč, ispisana crnim slovima. Nijansom crne sasušene krvi.

S V I NJ A

Ne skidajući pogled s ove reči, izvadio sam telefon i fotografisao crna slova na prljavom zidu.
Onda sam krenuo dalje. Čuo sam žagor glasova odozdo, sve jači svakog trenutka.
Gurnuo sam podrumska vrata i video da je podzemno parkiralište puno pomoćnog osoblja. Nisu se videli s ulice. Muškarci i žene, mladi i stari, govorili su na dvadesetak različitih jezika, ti nevidljivi ljudi koji svakog dana dolaze da čiste podove, peru prozore i toalete blistave staklene kule.
A onda sam video da ih ima nebrojeno mnogo.

Vojska siromašnih.

Tri

KAD SAM TE večeri stigao kući, znao sam da nešto nije u redu i pre nego što sam ušao.
Živeli smo u velikom tavanskom stanu i smrad se zavukao u svaki ugao. Odmah sam shvatio otkud taj smrad jer je tragova bilo na sve strane. Jedna cipela u hodniku puna otisaka zuba. Patos oriban da se sakriju dokazi. Kanta za otpatke prepuna prljavih papirnih ubrusa. A svuda taj smrad, mesnat, natruo i memljiv, miris životinje.
Pas je opet bio nevaljao.
Na drugom kraju potkrovlja starija sedokosa žena sedela je u uglu kauča i držala malog crvenog psa u krilu.
U drugom uglu kauča bila je sveža vlažna mrlja. Ostaće tu zauvek.
Gospođa Marfi je gledala televiziju bez zvuka, kao i uvek kad moja ćerka Skaut spava.
Ne pomerajući glavu veličine teniske loptice oslonjenu na prednje šape, crveni pas - ime mu je Sten - prevrnuo je ogromnim okruglim očima da me pogleda. Beonjače su mu se videle oko crnih šarenica, a oči su mu bile izbuljene kao da su mu duplje premale za tolike farove.
Video je da ga gledam i brzo skrenuo pogled.
„Gospođo Marfi“, rekao sam. „Opet ste imali mnogo posla.“
„Ne brini ti ništa“, rekla je češkajući psa iza ušiju. Govorila je s nekim naglaskom kao da nije davno otišla iz Irske. „Sten je još štene. A dobra vest je da je Skaut večerala. Pa, pojela je makar nešto. Ona malo jede, zar ne? Nemaš je šta videti.“
Klimnuo sam glavom i otišao da potražim ćerku.
Skaut ima pet godina i još spava kao beba, s pesnicama pored glave poput malenog dizača tegova. Svetlo u njenoj sobi bilo je upaljeno iako je sigurno spavala već satima.
Spava s upaljenim svetlom otkako je ostala bez majke.
Podigao sam s poda školski džemper, presavio ga i spustio na naslon stolice na koju je gospođa Marfi uredno složila školsku uniformu. Malo sam oklevao, želeći da ugasim svetlo. Ne može ovako doveka. Ali na kraju nisam imao hrabrosti.
Gospođa Marfi je oblačila kaput.
„Biće bolje“, rekla mi je.


Probudio sam se pre zore.
Uvek se budim pre zore.
Tokom najlakše faze sna, REM faze, one u kojoj se sanja, izronio sam i probudio se na mojoj strani bračnog kreveta, na levoj strani, izbačen iz sna jučerašnjom kafom i snovima o mrtvima.
Uvek čekam dan da počne pre nego što uopšte dobije priliku za početak. Isključio sam budilnik pre nego što je stigao da zazvoni i nečujno se izvukao iz postelje.

Oprao sam zube, vratio se u spavaću sobu, spustio se na dlanove i kolena i brzo uradio dvadeset pet sklekova. Onda sam popio malo vode i pogledao kroz prozor u oktobarsko nebo. Bilo je šest ujutru i nebo se još crnelo iznad kupole obližnje Katedrale Svetog Pavla.
Uradio sam još dvadeset pet sklekova, ovog puta sporije, pazeći na tehniku. Dao sam sebi minut predaha i uradio još dvadeset pet. Sada sam osećao umor, mišice su mi podrhtavale od gomilanja mlečne kiseline u mišićima. Ostao sam na podu, došao do daha i na silu uradio poslednjih dvadeset pet, snagom volje, a ne mišića.
Tiho sam otapkao u kuhinju pazeći da ne probudim ćerku ili psa, ali čuo sam Stenovo disanje iz mraka, šuštavi šmrkavi zvuk iz nosa koji zaista nije delovao doraslo teškom zadatku disanja. Stajao sam i slušao ga, uživajući u zvuku psećeg hrkanja. Bio je iscrpljen posle još jedne noći napornog uništavanja moje kuće. Onda se promeškoljio osetivši moju blizinu, klempave uši pale su mu preko njuške kao svilenkaste zavese, otvorio je tople oči i zatreptao iza tih velikih ušiju. Onda se potpuno razbudio i gledao me kroz rešetke kaveza, nadajući se skorom oslobođenju.
Izvadio sam ga. Privio sam ga na grudi. Pritiskao mi je nosić sličan zgnječenoj suvoj šljivi uz prste i radoznalo ih njuškao.
Sten je stigao kod nas pre mesec dana - meni se činilo mnogo duže - kao moj poklon Skaut za njen peti rođendan. Našao sam odgajivača na internetu, uzeo Stena kad je napunio osam nedelja, prebacio mu ćebence preko glave kao osumnjičenom pred zgradom suda i doneo ga u potkrovlje.
Kad god sam pomislio da je to bila greška, da je pas bio moj bedni pokušaj da pružim Skaut pravi porodični život, setio sam se prizora kad ga je prvi put videla. Njen osmeh blistao je kao izlazak sunca. Tako sam znao da nisam pogrešio što sam uzeo psa.
U polutami kuhinje popio sam trostruki espreso držeći Stena na krilu. Jedino svetlo dopiralo je s monitora mog lap-topa. Pretraživao sam medicinske sajtove tražeći informacije o tome kako se preseca dušnik.
Sten je ponovo zaspao dok sam ja saznavao da su s obe strane dušnika karotidne arterije koje odvode krv iz srca u mozak i da je presecanje tih arterija najsmrtonosnija povreda glave za koju se zna. No bez obzira na to koliko hirurških sajtova sam pregledao i koliko puta sam uneo „presecanje grla“ u pretraživač, nisam našao oružje koje bi makar izdaleka ličilo kao da je za to sposobno.
Na kraju je pretraživač odustao od mene i poslao me na sajtove proizvođača pribora za brijanje koji su reklamirali penu, balzame, gelove i razne starinske britve. Bila su to zanimljiva sečiva, dovoljno opaka da izazovu osmeh Sviniju Todu, ali nisam video da bi bilo koje moglo da zaseče dovoljno duboko da ukloni veći deo grla Hjuga Baka.
U sedam je najzad počelo da se razdanjuje, pa sam zatvorio laptop kad je u kuhinju utapkala Skaut, još u pidžami i rumena od sna.
Sten mi se iskobeljao iz krila i poleteo na nju. Naše potkrovlje je ogromno. Preveliko za muškarca, dete i psa. Naša porodica se smanjila, a potkrovlje kao da je poraslo.
Sada smo se razjurcali po tom silnom praznom prostoru pod gredama i ciglama, a pas se klizao po uglačanim daskama jureći ka Skaut, njušio ju je, lizao i gurkao njuškom, pentrao joj se uz nogu, izbezumljen od ljubavi.
„Sten je bio nevaljao“, rekla je, odsutno mu češkajući maleno teme.
„Znam.“

„Na kauču.“
„Video sam.“
„I u kuhinji. I pored vrata.“ Malo je razmislila. „Zapravo svuda.“
„Gospođa Marfi je sve sredila.“
„Ja sam joj pomogla.“
„Hvala ti za to.“ Tišina.
„Moramo li da ga vratimo?“, upitala je.
Čučnuo sam da nam oči budu na istoj visini. Njena svetlosmeđa kosa, tamnosmeđe oči, oval njenog lica - sve to je nasledila od majke. Čak je i ime dobila po liku iz omiljene knjige moje žene. Nje više nema, ali kad god pogledam našu ćerku, vidim njeno lice.
„To je naš pas“, rekao sam joj i nesvesno ponovio reči gospođe Marfi: „Biče bolje, u redu?“
„U redu.“
Latili smo se doručka po navici. Tost za Skaut. Ovsena kaša za mene. Pseća hrana za Stena. Kad je spustila svoj tanjir u sudoperu, Skaut je otišla da opere zube. To je bilo jedno od pravila njene majke - zubi se peru posle obroka, a ne pre. Zaista smo se trudili da se pridržavamo njenih pravila.


Živimo preko puta velike stare pijace mesa Smitfild.
U ovo doba dana na pijaci se završavala duga noćna smena. Mesari i nosači su sve utovarili i kretali su u pabove i kafee otvorene još davno pre zore. Neki radnici već su bili u baštama pabova s kriglama piva u crvenim rukama - krupni ljudi bledi na dnevnom svetlu, očiju mutnih od umora, opasani belim keceljama umrljanim krvlju. Dok smo išli kroz njihov svet, neki su dobacivali pozdrave Stenu, a Skaut i ja smo se ponosno osmehivali.
Sten je bio divan pas. Na bledom jutarnjem suncu jasno se videla njegova lepa boja, tamnokestenjasta, nekako između rđastocrvene i boje starog zlata. Krzno mu je bilo talasasto, a na vrhovima onih prevelikih ušiju imao je uvojke, kao da je prethodno veče proveo kod nekog otmenog frizera, a ne mokreći po našem nameštaju. Skaut ga je vodila na povocu omotanom dva puta oko ruke, a on je veselo kaskao uz nju podignute glavice. Rep mu je u početku bio ukrućen od iščekivanja, ali mlatarao je njime kao brisačem na pljusku kad mu nešto privuče pažnju.
A Sten se čudio i divio svemu. Sa strahopoštovanjem je zurio u nosača koji puši cigaretu izvan pijace. Jedan džoger protrčao je pored nas, a Sten je stao kao ukopan i nagnuo glavu u stranu kao da gleda iskrcavanje vanzemaljaca. Skaut i ja smo se smejali. Pas nam je bio glavni izvor zabave. Kad ugleda bačenu žvakaću gumu, plastičnu čašu ili komadić razbijenog stakla, odmah bi pojurio napred vukući Skaut za sobom i u svemu je video čitav svemir.
Sunce je izašlo, pa sam žmirkao na svežem jesenjem svetlu, daleko prozračnijem od letnje izmaglice. Osećao sam oštru svežinu dana i teret rđavo prospavane noći - saznanja da će svaki sledeći sat biti sve teži i da ni sva kafa na svetu ne može nadoknaditi propušteni san. Ipak, smesta mi je trebalo još kafe.
Jedna tezga na pijaci radila je danonoćno, uglavnom uslužujući crnopute taksiste i nosače iz mesnica. Stao sam u red dok su muškarci obrijanih glava i žestokih lica mazili kestenjastog psa kod

nogu moje ćerke. Sten je skakutao kao losos, izbezumljen od uzbuđenja, a oni su se smejali, svi ti tvrdi ljudi londonskih noći, a ja sam bio srećan, znajući da naš pas još nije upoznao strah. Kad smo bih blizu školske kapije, Skaut je srela drugaricu i pošla u korak s njom. Majka te devojčice okrenula se da razgovara s nekom drugom majkom, a ja sam čekao na kapiji sa Stenom i tešio ga kad je zacvileo videvši da Skaut odlazi. Čekali smo da se ona možda okrene i mahne nam, ali sada je pričala s drugaricom i zaboravila na nas.
Pre nego što je nestala u svom svetu, pomislio sam kako joj je školska uniforma prevelika i kako će još dugo ostati prevelika.
Gospođa Marfi je imala pravo. Moja ćerka je tako mršava i sitna. Nema je šta videti, a bila mi je sve.


Hjugo Bak je stanovao u zgradi s vratarom pored parka Ridžent.
Vratar je sigurno bio na pauzi kad sam stigao pošto su dvostruka staklena vrata bila zaključana, pa sam stajao napolju, pritiskao zvono i gledao pse u parku.
Svi su trčali bez povoca, veliki lepi psi, labradori, retriveri i erdejlski terijeri, i poneki manji, bigl ili škotski beli terijer. Svi su zadihano i samouvereno njuškali hrpe lišća i jedni druge i dolazili na gospodarov poziv. Nisam mogao ni da zamislim da će Sten jednom doći kad ga pozovem.
„Detektive?“
Devojka i mladić stari dvadesetak godina išli su ka meni. Video sam ih dok sam se parkirao i mislio sam da su bogataška deca iz kraja, dvoje zgodnih aljkavaca, brižljivo zapuštenih, koji dele cigaretu sedeći na niskom zidu uredne bašte.
Samo bogataška deca mogu da budu toliko opuštena u tom uzrastu.
Na prilaznoj stazi vozač je sedeo u velikom crnom mercedesu stisnutom između dva poršea 911 i odmeravao devojku igrajući se kapom. Primetio sam da mladić u društvu te devojke ima foto-aparat oko vrata. Znači novinari, pomislio sam. Obratila mi se devojka.
„Došli ste da razgovarate s gospođom Bak? Je li ona osumnjičena? Očekujete li skoro hapšenje?“
Spustio sam palac na zvono i nisam ga podigao.
„Je li ovo zločin iz mržnje, detektive?“ Zagledao sam se u nju.
„Svako ubistvo je zločin iz mržnje“, odgovorio sam. „Za koga ste rekli da pišete?“
„Nisam rekla“, odvratila je. Izvadila je posetnicu iz tašne, a dok mi ju je pružala video sam da u drugoj ruci drži mali digitalni rekorder. Crvena lampica je sijala.
Skarlet Buš, pročitao sam. Dejli post. Na posetnici su bili broj njenog mobilnog telefona, imejl adresa i četiri-pet profila na društvenim mrežama. Dosta podataka, činilo mi se.
„Skarlet Buš“, nasmejala se. „Zvuči kao ime porno-zvezde, zar ne?“ 2
Kad sam podigao pogled, klimnula je glavom fotografu i on je gotovo lenjo podigao aparat ka meni i pritisnuo okidač. Aparat je snimao rafalno.

„Hej“, rekao sam podigavši ruku da se zaštitim.
„Jeste li videli šta govori na internetu?“ Prinela mi je rekorder licu. „Nazivaju Boba Kasapina herojem.“
Zurio sam u nju.
„Bob Kasapin?“
„O njemu se priča na svim društvenim mrežama. On je trend već dvadeset četiri sata.“ Skarlet Buš se osmehnula s nevericom. „Zaista to niste znali?“ Vratar je najzad došao do vrata. Pritisnuo sam službenu legitimaciju uz staklo i rekao mu ime i čin. Tako je i ona saznala moje ime.
„Šta vi mislite o tome, detektive Vulfe?“, upitala je. „O tome što društvene mreže ubicu nazivaju herojem, a žrtvu đubretom?“
„Izvinite, izvinite“, rekao je vratar i najzad otvorio vrata. Zastao sam na ulazu.
„Ubice nikada nisu heroji.“
Skarlet Buš mi se nasmešila, šire, kao da oboje znamo da to nije sasvim tačno.


Gospođa Nataša Bak, udovica ubijenog bankara, nosila je tamne naočari i bila je mokra od tuširanja.
Visoka, stara tridesetak godina, još u bademantilu. Zbog neobične kombinacije naočara za sunce i mantila za kupanje izgledala je kao da je na letovanju i polazi na bazen. Mokra kosa bila joj je plava - veoma plava, boje belog zlata kakva se viđa u crno-belim filmovima. Izgledala je kao prirodna plavuša, ali ne baš toliko prirodna.
Radila je na vitkoj liniji kakvu imaju mnoge bogatašice, a zračila je i bogataškom samouverenošću. Brišući peškirom dugu plavu kosu, namršteno je pogledala moju legitimaciju kao da gleda reklamu neke picerije.
„Veoma mi je žao zbog vašeg gubitka, gospođo Bak. Znam da vam je sada vrlo teško.“
„Već sam rekla policiji sve što sam znala“, odgovorila je. „Bili su jedan mladi crnac i jedna starija belkinja.“ Govorila je precizno, kao strankinja koja je deset godina provela okružena ozbiljnim engleskim novcem.
„To su detektiv inspektor Gejn i detektiv inspektor Vajtstoun“, rekao sam. „Znam.“
„Čak su mi uzeli i bris iz usta.“
„Uzeli su uzorak vaše DNK kako bi vas eliminisali. Moramo samo još jednom da proverimo neke pojedinosti, ako vam je zgodno.“
„Zapravo mi nije zgodno.“ Pogledala je na sat, blistav kao dijamantima načičkani komad bižuterije na tankom zglobu ruke. „Spremam se da izađem.“
Bila je izuzetno privlačna; od takvih lica čovek ne može da otrgne pogled dok ne uhvati sebe kako otvoreno bulji. A možda ni tada. No bio sam siguran da su joj već mnogi muškarci rekli koliko je lepa.
„Zakazao sam ovaj razgovor, gospođo Bak. Ako vam nije zgodno, možemo da porazgovaramo i neki drugi put.“ Posle trenutak-dva dodao sam. „U stanici.”
Pogledala me je, prvi put kako treba. Onda se nasmejala. Što više para imaju, pomislio sam, to

se manje plaše policije. „Treba li da pozovem svog advokata?“, upitala je.
„Ovo je samo razgovor, gospođo Bak.“
Kosa joj je pala preko lica. Pogledala me je kroz vlažni veo, lenjo ga sklanjajući. Nastavila je sporije, dubljim glasom, što mi se više sviđalo.
„Jesam li osumnjičena?“
„Niste još“, odgovorio sam. Zurili smo jedno u drugo.
„O, dajte da to obavimo“, rekla je. „Želite li kafu? Moraću sama da je spremim. Otpustila sam služavku kad sam je zatekla s penisom mog pokojnog muža u ustima.“ Ustala je s uzdahom. „Tako je teško naći dobru poslugu.“
Stan je bio divan. Čist, skup, bez previše nameštaja. Mnogo para, dobar ukus, bez dece. Pomislio sam na krvavu kancelariju i pokušao da osetim prisustvo njenog muža ovde. No ako je njegov duh bio blizu, ja ga nisam osetio. Stan je delovao kao dom žene koja dugo živi sama.
Na zidu su bile dve slike, očigledno delo istog umetnika, gradski prizori mirni kao u rano nedeljno jutro. Na jednoj je bila napuštena železnička pruga, na drugoj nekakav tunel, a obe su bile zamagljene i okupane mekim svetlom zore ili sumraka, kao u snu. Nije bilo ljudi, pa su delovale neobično spokojno. Činilo mi se gotovo da prepoznajem ta mesta.
Nagnuo sam se bliže slici pruge tražeći ime autora, ali našao sam samo inicijale napisane malim slovima.

j s

Dok je gospođa Bak spremala kafu, u sobu je ušla minijaturna kuja. Izgledala je kao mešanac pekinezera i čivave. Pustio sam je da mi onjuši ruku, a onda sam je podigao sebi na butinu. Stajala je i drhtala, laka kao insekt.
Kad sam pokušao da je pomazim, odšetala je na drugi kraj kauča i pomokrila se prkosno zureći u mene.
Gospođa Bak se vratila s kafom na srebrnom poslužavniku.
„Suzan, nevaljalice“, rekla je. „Znaš da smeš to da radiš samo na tepihu.“
Gospođa Bak je stavila svileni jastuk preko mrlje i gurnula psa na pod, a onda je sela preko puta mene, naslonila se, prekrstila duge noge i uzdahnula kad joj se ogrtač otvorio. Navukla ga je čvršće kad je ajfon na stočiću između nas zavibrirao. Pas je skičavo zalajao kad je gospođa Bak uzela telefon da pročita poruku. Ponašala se kao da me nema. Nakašljao sam se.
„Ko bi želeo da ubije vašeg muža?“, upitao sam je. Njeno ljupko lice mrštilo se nad telefonom.
„Osim vas?“, dodao sam. Sada me je pogledala.
„Gospođo Bak“, rekao sam. „Molim vas, pokušajte na trenutak da se usredsredite na mene.“ Pogledala je telefon još jednom i isključila ga, bleda od besa. „Stvarno mislite da sam želela

smrt svom mužu?“, rekla je. „Glupane jedan.“ Duboko sam udahnuo.
„Policija je pozvana na ovu adresu tri dana pre njegove smrti.“
„A, to? To je bila obična ljubavna svađa.“
„Pretili ste mužu.“
„A šta je trebalo da kažem kad sam zatekla služavku kako mu puši? U besu čovek svašta izgovori.“
„Poslali ste mu poštom krevet u kancelariju.“
„Htela sam da ga postidim. Htela sam da ga ponizim. Htela sam da zna kako je to.“
„A onda ga je neko zaklao.“ Uzdahnula je i sipala kafu.
„Shvatam zašto sam sumnjiva. Šećer? Mleko?“
„Bez ičega, hvala.“
„Nisam htela da umre. Htela sam da prestane. Da prestane - kako se to kaže pristojno? Da švrlja naokolo.“
Kafa je bila odlična.
„Je li vaš muž imao mnogo prijatelja?“
„Znate kakvi su Englezi. Ili makar Englezi iz višeg staleža. Hjugo je potekao iz porodice koja je puštala pse u postelju, a decu slala u štenare. Poslali su ga u internat kad mu je bilo sedam godina, tamo je stekao prijatelje i zadržao ih zauvek. Ostatak sveta ga nije preterano zanimao. Uključujući i njegovu ženu.“
Setio sam se fotografije s radnog stola.
„U koju školu je išao?“
„U koledž Triniti u Kembridžu. Princ Čarls je išao tamo.“ Nasmešila se s čežnjivim ponosom.
„Pre toga“, rekao sam.
„U Grnčarevo polje“, rekla je. „Kao i njegov otac i deda. Hjugo je tu školu nazivao Itonom za sportiste, muzičare i barabe. U pohvalnom smislu.“
„Šta je on bio od toga?“
„Sportista. Moj muž je bio dobar u igrama, detektive.“
„Da li je uživao u školi?“
„Nastavnici sadisti. Grozna hrana. Tuširanje hladnom vodom. Neprestana opsednutost sportom.
Mnogo seksa između momaka. Uvek je govorio da su to bili najbolji dani njegovog života.“
„Je li vaš muž imao ljubavnice?“ Frknula je.
„Osim služavke“, dodao sam.
„Mnoštvo.“

„A jesu li ljubavnice bile udate?“
„Neke jesu. Mislite da ga je ubio neki ljubomorni muž? Možda jeste. Ali Hjugo se palio na poslugu. Klonio se mojih prijateljica, to mu moram priznati, mada ne iz nekog morala. Jednostavno je više voleo da se zabavlja ispod stepeništa.“
„Trebaće mi ime i podaci vaše služavke. Rekli ste mojim kolegama da te podatke nemate.“ Planula je.
„Zato što je kučka odletela nazad za Kijev. Rekla sam im to. Moram li sve da ponavljam?“
„Je li se zavadio s nekim poslovnim partnerima? Je li dobijao preteća pisma, telefonske pozive, elektronsku poštu?“
Odmahnula je glavom. Bilo joj je dosta. Uzela je telefon.
„Gde ste bih između pet i sedam ujutru na dan kad je vaš muž ubijen? Trebaće mi izvodi vaših kreditnih kartica, računi za mobilni telefon, kompjuteri i njihove lozinke. Svaki lap-top, desktop, tablet, sve. Slušate li vi mene, gospođo Bak?“
Ustala je.
„Želite li da vam pričam o svom mužu?“ Zurili smo jedno u drugo.
“Da.“
„Onda slušajte.“
Jednim pokretom ramena zbacila je ogrtač na pod.
Video sam joj masnice na rukama i nogama. Imala je po sebi sveže jarke modrice i stare izbledele tragove. Znaci sistematskog i redovnog prebijanja. Svuda osim na licu.
„Ovo je bio moj muž.“
„Gospođo Bak...“
„On je bio nasilan, a ne ja. Kad sam zgrabila taj nožić za ostrige, smejao mi se u lice. Smejao mi se, detektive. Ali nisam mu želela smrt, šta god da sam rekla.“ Najzad su naišle suze, i delovale su mi stvarno. „Želela sam da bude dobar“, rekla je. „Da prestane s jurcanjem naokolo. Želela sam da prestane da me ponižava sa ženama suviše glupim ili siromašnim da ga odbiju. Želela sam da prestane.“
I ja sam ustao.
„Molim vas, gospođo Bak.“
„Zovi me Nataša.“
Podigao sam ogrtač s poda i prebacio joj ga preko ramena, a ona me je zagrlila oko pasa. Mislim da je samo želela nečiji zagrljaj. Mislim da su joj se smučila sva pitanja. Mislim da je samo bila usamljena. Lica su nam se gotovo dodirivala. Osećao sam njen dah. Osećao sam i da krv kulja u mene.
Jer i ja sam bio usamljen.
Posle nekoliko trenutaka sam se odmakao, udario nogom u stočić za kafu i probudio psa. Nataša Bak se tužno osmehivala dok je oblačila mantil i vezivala ga oko vitkog struka.

„Ah, retka ptica“, rekla je pokazujući glavom moju levu ruku. Moja burma je blesnula na mekom svetlu dok sam uzimao šoljicu. „Oženjen muškarac koji voli svoju ženu!“, rekla je.
„Popij kafu“, rekao sam joj.
Kad sam izlazio, vratara nigde nije bilo. Novinarka i fotograf su nestali. Vozač je dremao za volanom mercedesa navukavši kapu na oči. Psi iz parka otišli su kući i smrkavalo se, daleko prerano.
Išao sam prema kolima preko hrpa jesenjeg lišća i mislio na duge nage noge Nataše Bak kad me je pozvao Viktor Malori.
„Ono nije bila početnička sreća“, rekao je. „Imamo još jednu žrtvu.“

Četiri

VOZILO MRTVAČNICE SA zatamnjenim staklima čekalo je na ulazu u uličicu dok su plava rotaciona svetla desetina vozila obasjavala noć Sohoa.
Uniformisani policajci razvlačili su plavo-belu traku za obeležavanje mesta zločina preko Avenije Šaftsberi i potiskivali radoznalce željne da vide svež leš.
Prošao sam ispod trake.
Digitalni radio-prijemnici su ćeretali i škljocali. Istražitelji mesta zločina oblačili su bele kombinezone, a dvoje Malorijevih detektiva inspektora, Gejn i Vajtstounova, već su skidali zaštitnu odeću. Bili su radosni.
„Ovo je dobar leš“, rekao mi je Gejn. Bio je mlad i crn, pomodno glatko obrijane glave, a ispod zaštitnog kombinezona obučen daleko bolje nego što je trebalo.
Navukao sam tanke plave gumene rukavice. „Dobar leš?“
„Loš leš je onaj koji nađe neki građanin', objasnila je Vajtstounova. „Neki pijanac koji mora da piša ili povrati. Čovek koji šeta psa i sve izgazi pre nego što stigne da se ohladi. Oni unište dokaze, upropaste mesto zločina pre nego što i potvrdimo smrt.“ Vajtstounova je imala oko trideset pet godina, bila je plavuša zamišljenog izgleda s naočarima crnog okvira i na prvi pogled niko ne bi rekao da ima više od deset godina iskustva u istragama ubistva.
„Ali dobar leš je onaj koji nađe policija kad je svakako mrtav“, rekla je. „Dobar leš pojednostavljuje posao i štedi nam trud.“
„A ovo je dobar leš“, rekao je Gejn i dodao: „Čitali smo o tebi. Ti si slavan, Vulfe. Kako su te zvali na sudu?“
„Detektiv A.“
„Detektiv A. Bio si u SO-15?“
SO-15 je Protivteroristička uprava Metropolitenske policije. Klimnuo sam glavom. „U Prismotri.“
„Bio si u Prismotri?“, rekao je, očigledno razočaran.
Bilo mi je jasno zašto detektiv za ubistva kao što je Gejn smatra da je prismotra lak posao. Činjenica je da tu ima mnogo čekanja, praćenja ljudi pešice i kolima i gledanja beskrajnih sati snimaka bezbednosnih kamera, dok posao Ubistava i teških zločina obavljaju ekipe za istragu ubistva, elitne specijalizovane jedinice Metropolitenske policije koje se bave isključivo ubistvima sa predumišljajem i bez njega i pretnjama ubistvom. No Gejn je ovo izgovorio kao da sam vreme provodio pitajući ljude žele li pomfrit uz šejk.
„Čuo sam da bomba ne bi ni eksplodirala“, rekao je s osmehom, „zato što je napadač nešto zabrljao.“
„I ja sam to čuo“, odvratio sam savijajući prste u rukavicama. „Veštak je na sudu rekao da optuženi nije destilovao vodonik-peroksid prave koncentracije. Krčkao ga je umesto da ga meša. Zaboravio je da umuti sneg od belanaca. Možda je to tačno. A možda su samo pokušavali da nas

razvedre.
Onaj ko pravi bombu u maminoj kuhinji ne može biti naročito bistar, zar ne?“
„A šta si ti dobio?“, upitao je Gejn.
„Kraljičinu policijsku medalju.“
Samo što nije zazviždao. „Stvarno? Ona se dodeljuje za dela izuzetne hrabrosti, veštine ili velike posvećenosti poslu.“ Kratko se nasmejao. „Sreća tvoja što je imao bombu u rancu, inače bi ti dobio dvadeset godina do doživotne.“
„Dobro došao kod nas, Vulfe“, rekla mi je Vajtstounova okončavši ćaskanje. „Šef te čeka.“
Istražitelji su postavljali reflektore na kraju uličice gde je Malori stajao pored dugačkog crnog obrisa na tlu uz velike reciklažne kontejnere. Onako visok i vitak, potpuno nepomičan pod bleštavo belim svetlom priprema za istragu mesta zločina, ličio je na glumca koji čeka znak da izađe na pozornicu. Prljava uličica stisnuta između zgrada bila je svetlosnim godinama daleko od sjajnog tornja u kom je pronašao Hjuga Baka.
„Mislio sam da imamo novu žrtvu istog ubice“, rekao sam.
„I imamo“, odgovorio je Malori. Svi bokseri i neke rase pasa, na primer nemački ovčari, pogledom pokazuju koliko je svet ozbiljan. Malori je sada imao takav pogled. „Druga adresa, isti ubica“, rekao je. „Pogledaj.“
Mrtvac je bio u bednim ritama beskućnika. A neko mu je odsekao grlo. Ne presekao. Odsekao.
Jarka bela svetla obasjavala su prekinuto, razjapljeno grlo uredno prerezanog grkljana. Opet. Činilo mi se da samo kičma drži glavu za telo. Ponovo. Malori je u pravu. Beskućnik u smrdljivom prolazu nije živeo u istom svetu kao bankar u blistavoj staklenoj kuli.
Ali stradao je od iste ruke.
Čak i pod reflektorima u uličici je bilo hladno, a kroz tanke gumene rukavice osećao sam kako mi znoj golica dlanove.
Okrenuo sam baterijsku lampu da pogledam zidove izvan dometa reflektora. Polako sam vukao uski snop po velikim mlazevima arterijske krvi po zidovima i kontejnerima. Isključio sam svetiljku i pogledao krv koja je umrljala i natopila gornju polovinu leša.
Osećao se onaj karakteristični metalni miris krvi, tako mučno ljudski, i mešao se s mirisom goriva, hrane i alkohola s Vest enda.
Pokušao sam da ne gledam krv i užas. Pokušao sam da vidim ono što je nekada bio čovek.
Kosa mu je bila duga i ulepljena, odeća u ritama pocrnelim od mučnog života na ulici. Teško je bilo odrediti mu starost pošto je izgledao potpuno isceđeno, kao da je proživeo pun ljudski vek pre svirepe smrti.
„Sigurno ima tragove igle na rukama“, rekao sam. „Možda i na nogama, čak i između nožnih prstiju.“
Malori reče: „Ali zašto bi neko ubio čoveka koji se vrlo delotvorno ubijao sam?“
Pored mrtvaca je bila njegova bedna imovina. U crnoj plastičnoj kesi za smeće privezanoj elastičnom trakom nalazila su se sva njegova ovozemaljska blaga. Vunena kapa još puna novčića. Tanki komad crnog drveta s mnoštvom srebrnih dugmića i dirki.

„Klarinet?“, rekao sam.
„Nije klarinet“, odgovorio je Malori. „Premalo je. Oboa.“
„Niko ne svira toliko loše da ovako završi“, dobacio je jedan istražitelj. Niko se nije nasmejao.
Malori je prodorno gledao stravičnu krvavu portiklu, netaknuti novac i muzički instrument. Onda je odmahnuo glavom s istinskom tugom.
„Izgleda da je dugo živeo na ulici“, rekao sam. „U Sohou i okolini ima dosta bivših i sadašnjih narkomana. Ali beskućnici retko ubijaju jedni druge.“
„Tako je“, saglasio se Malori. „Nevolje stvaraju oni koji imaju gde da žive.“
Pogledao sam ulicu. Istražitelji su se sada kretali kao na usporenom filmu; neumorne bele sablasti uvežbano su snimale otiske stopala, prikupljale opuške, vlakna, otiske prstiju i uzorke krvi. Jedan je crtao skicu. Fotograf je završio s fotografijama i sada je snimao mesto zločina video- kamerom. Brojne male žute oznake s brojevima procvetale su po neravnom tlu, a istražitelji su pažljivo gazili između njih kao naučnici kroz ostatke nuklearne eksplozije. Iza njih, u svečarskom kovitlacu plavih rotacionih svetala, uniformisani pozornici potiskivali su masu koja je snimala dramu mobilnim telefonima.
„Misliće da postavljamo Jadnike ovde“, uzdahnuo je Malori. „Čudnovat prostor, zar ne?“
Podigao sam glavu. Malori je imao pravo. Ovo čak nije bila ni uličica, nego pukotina između dva veličanstvena stara pozorišta na Aveniji Šaftsberi. U dnu prolaza, iznad glava radoznalaca, video sam blistava svetla samog srca grada, beli neon pozorišnih fasada, crvenu i zlatnu boju Kineske četvrti.
„A niko ništa nije čuo“, rekao je Malori čitajući mi misli.
„Zato što mu je dušnik presečen', rekao sam. „Nema dušnika - nema krika.“
Radoznalci potisnuti na drugi kraj uličice nezadovoljno su galamili. Krivili su vratove da bolje vide i držali telefone visoko iznad glave.
„Sačuvaj nas, Bože, glupih ljudi s pametnim telefonima“, promrmljao je Malori.
Istražitelji su podizali šator iznad leša da ograde mesto zločina od javnosti i zaštite hiljade delića dokaznog materijala od vremena. Malorijeva svetiljka je obasjala vunenu kapu punu novčića, a zatim muzički instrument.
„Kakav to zavisnik od heroina svira obou na ulicama?“, rekao je. Razmislio sam o tome.
„Onaj koji potiče iz imućne porodice“, rekao sam. „Onaj koji je imao sve. Onaj koji se rodio povlašćen. Nastavnik muzike mu je dolazio jednom nedeljno. Časovi su trajali godinama. Novca je uvek bilo.“
Malori je prešao krupnom šakom po temenu, a zatim gurnuo lenonke uz slomljeni nos.
„A možda je ukrao tu obou“, rekao je. „Mada ne verujem u to“, dodao je gotovo odmah. „Mislim da si u pravu. Mislim da je bio mažen i pažen. Davno nekad.“
Blesak istražiteljevog blica obasjao je deo uličice koji svetlost reflektora nije dohvatila. Među svežim mlazevima arterijske krvi bio je zamršeni grafit koji sam prevideo. Jedna reč vikala je na mene kad sam prišao bliže, mada sam znao šta piše.

S V I NJ A

A na drugom kraju uličice video sam neveseli sjaj stotine mobilnih telefona podignutih iznad ramena pozornika s druge strane policijske trake. Pozornici su gurali masu nazad, ali radoznalaca je bilo mnogo više, linija pozornika se razvlačila, uzbuđenje je raslo, a bela svetla telefona sijala su kao vučje oči usred zime.
Jedna istražiteljka nam je prilazila; u jednoj ruci nosila je laptop, a drugom je skidala masku.
„Dobar leš, gospodine“, rekla je Maloriju.
„Nema svedoka, nema oružja, nema snimaka bezbednosnih kamera, nema ličnih dokumenata i nema otisaka rukavica“, odvratio je Malori. „Viđao sam i bolje.“


Ujutru sam se pobrinuo za ćerku i psa i odvezao se na posao. U Sevil rou broj 27. Uprava policija tu stanicu naziva „Centralni Vest end“.
To je savremena poslovna zgrada, a ispred nje stoji jedna od onih starih policijskih plavih svetiljki, onih koje podsećaju na Šerloka Holmsa kako juri Džeka Trboseka po londonskoj magli. No, iako je sama ulica poznata po dve stvari, policijska stanica nije jedna od njih.
Stotinama godina Sevil rou je sedište najboljih krojača muške odeće na svetu, a na krovu zgrade na broju tri ove kratke mejferske ulice Bitlsi su svirali poslednji put, privukavši pažnju mesne policije. Policajci iz stanice „Centralni Vest end“ pustili su Bitlse da završe svoj poslednji nastup jer su voleli njihovu muziku. Tako se priča u našoj stanici.
Noseći trostruki espreso koji sam kupio u Italijanskom baru u Sohou, popeo sam se na poslednji sprat u Sobu za teške zločine, STZ-1. Ta prostorija biće središte istrage ubistava. Bio je to zapravo veliki prostor povezanih soba s kompjuterom na svakom stolu, a sada tu nije bilo nikoga osim detektiva višeg inspektora Malorija. Stajao je držeći plastičnu čašu čaja kupljenu usput i zurio u praznu belu tablu. „Poranio si“, rekao je. „Jutarnji sastanak počinje tek za sat.“
„Hteo sam da stignem prvi, gospodine“, odgovorio sam. „Da delujem revnosno i tako to.“
Nasmejao se. „Ja volim malo da razmislim pre nego što progovorim“, rekao je. „Šta povezuje bogatog investicionog bankara i narkomana beskućnika?“ Odmahnuo je glavom.
„Ne znam. Pojma nemam. A moram da saznam. Moram makar da stvorim neku teoriju.“ Otpio je gutljaj čaja. „Jesi li čuo za Načelo zlatnog časa?“
Klimnuo sam glavom. „To načelo kaže da ranim dejstvom možemo obezbediti materijal koji bi inače propao. Svedoci se svega sećaju jasnije. Počinioci još mogu biti u blizini. Snimci bezbednosnih kamera još nisu izbrisani. Što duže čekamo, sve postaje teže.“
„Ja verujem u to načelo koliko i svako drugi“, rekao je Malori. „Ali verujem i u ono što su nekadašnji inspektori zvali usporavanje. To znači da moraš da staneš i razmisliš, to jest da ostaviš vremena i za razmišljanje i za dejstvovanje.“
Govorio je tako blago da nisam odmah shvatio da sam, došavši rano, ugrozio njegovo privatno vreme - vreme za razmišljanje. Sigurno je primetio moju uznemirenost.
„Kako bi bilo da siđeš u podrum?“ rekao je ljubazno. „Vidi možeš li da nađeš oružje kakvo tražimo.“ Podigao je dosije formata A4. „Ponesi ovo sa sobom.“

„Razumem, gospodine.“
Progutao sam kafu u jednom gutljaju i sišao u podrum. Vrata lifta otvarala su se u prostoriju niske tavanice. Metalne ploče brojnih stolova bile su prekrivene noževima.
Mladi uniformisani pozornik snimao ih je video-kamerom i pisao beleške. Izgledao je kao turista na nekoj egzotičnoj pijaci. „Izvolite, gospodine“, rekao je.
„Tražim nož“, odgovorio sam.
„Kakav nož, gospodine?“
„Nož kojim može da se izvede ovo.“
U dosijeu su bile četiri fotografije. Dva snimka leša Hjuga Baka i dve fotografije tela mrtvog beskućnika. Krupni planovi smrtonosnih rana. Pokazao sam ih pozorniku i video kako mu se krv povlači iz obraza.
„Samo napred, gospodine“, rekao je. „Ovde imamo sve vrste.“
To je bilo tačno. Pod oštrim neonskim svetlom bilo je na stotine, možda i hiljade noževa, oduzetih, pronađenih, bačenih, uzetih kao dokaz ili predatih tokom amnestije. Bilo je toliko noževa da sam bio ubeđen da ću pronaći nešto nalik oštrici koja je zaklala bankara i bezimenog beskućnika.
Pozornik je krenuo u korak sa mnom. Nervozno se nakašljao.
„Ja sam pozornik Grin, gospodine“, rekao je. „Pozornik Bili Grin. Sećate li me se? Onog jutra u banci rekli ste mi da dišem. Kad mi je pozlilo.“
Pogledao sam ga pažljivije i setio se mladog policajca koji nije bio ni za šta pošto je video telo.
„Pozorniče Grine“, rekao sam. „Nemoj mi govoriti vi ni zvati me gospodine samo zato što sam u civilu.“ Bio sam u crnom odelu Pol Smit u kom sam se venčao. Sevil rou je bio iznad moje platežne moći. „Ja sam detektiv pozornik“, nastavio sam. „Detektiv pozornik Vulf. Imamo isti čin. Zovi me Vulf. Zovi me Maks. Zovi me kako god hoćeš. Ali ako mi budeš govorio gospodine, obojica ćemo izgledati glupo. Ti znaš da detektiv pozornik ima potpuno ista ovlašćenja kao i uniformisani pozornik, zar ne?“
Postideo se.
„Naravno, gospodine, Makse, ovaj, detektive Vulfe. No, u svakom slučaju, nisam ti zahvalio.
Mnogi su mi se smejali što sam popustio tog dana. Ti si mi pomogao. To stvarno pomaže. Disanje.“
„Nisi više na ulici?“
Bledo lice mu je porumenelo. „Stavili su me na kancelarijske poslove. Prerasporedili su me.
Sada sam kantinski kauboj.“ Ojađeno se nasmejao. „Misle da sam pukao.“ Namrštio sam se. „To je malo prestrogo.“
Pokazao mi je noževe menjajući temu. „Jesi li našao ono što tražiš?“
„Nisam još.“
Krenuo sam između stolova i gledao pažljivo poređane noževe.
Noževi za bacanje. Lovački noževi. Oštrice sa zakrivljenim vrhom. Noževi tako mali da mogu da stanu u pregradu za kreditne kartice. Samurajski mačevi. Noževi za tepih. Krivi noževi gurki. Noževi opšte namene. I najsavremeniji noževi - poluautomatski sklopivi noževi s drškom od titanijuma i oštricom od nerđajućeg čelika, noževi koji se vade kao što revolveraši izvlače kolt.

Uzeo sam jedan i pogledao ga.
„Imamo ih dosta“, rekao je Grin. „Članovi bandi ih vole. Tražiš nešto slično?“
„Ne bih rekao“, odgovorio sam vraćajući nož na mesto. „Nije dovoljno dugačak. Mislim da je ono što tražim dugačko trideset centimetara, a da je veći deo oštrica. Sigurno je toliko dugačka oštrica, uska i dvosekla. Nešto napravljeno za klanje.“ Progutao je knedlu. „Reč je o Kasapinu Bobu, zar ne?“
„Ko je Kasapin Bob?“
Uzeo je laptop i pronašao stranicu. Novinski veb-sajt.




KASAPIN BOB SE PRIKRADA PRESTRAVLJENIM MOMCIMA IZ SITIJA



Skarlet Buš Dopisnik crne hronike




Momcima iz Sitija šampanjske čaše poispadale su iz ruku kada je viši detektiv otkrio da je ubistvo investicionog bankara Hjuga Baka bilo zločin iz mržnje.
„Da, Kasapin Bob je počinio zločin iz mržnje kada je ubio tog nedužnog mladog bankara“, potvrdio je detektiv pozornik Maks Vulf. „S druge strane, svako ubistvo je zločin iz mržnje.“
U barovima širom finansijske četvrti uspešni momci široke ruke sada žive u paničnom strahu od Kasapina Boba.
„Strašno je što su mete Kasapina Boba bankari“, rekao je Bruno Mancini iz pomodnog čipsajdskog kafea Srećni bogalj. „Zašto je loše biti bogat? Mi naporno radimo da bismo postigli uspeh.“


Opsovao sam ispod glasa. „Ja nisam rekao ništa od svega ovoga“, pobunio sam se i ponovo pogledao članak. „Pa, možda ponešto.“
Pored članka je bila mala fotografija. Prepoznao sam devojku koju sam video ispred zgrade kod parka Ridžents. Nisam tačno znao šta ovo znači, ali bilo mi je jasno da nije dobro. Dobro je bilo jedino to što nije povezala ubistvo Hjuga Baka s ubistvom bezimenog beskućnika. Ali samo to.
Krenuo sam dalje između stolova, zbog nečega ubeđen da nož koji tražim tu neću naći.
„Hvala ti, Bili. Žao mi je što su te povukli s ulice.“ Razvedrio se.
„Zapravo nije tako loše. Volim noćne smene, a ovde čovek stekne osećaj za istoriju. Imaš li minut? Dođi nešto da pogledaš.“ Otvorio je vrata ostave. Bila je mala i pretrpana kao tavan napušten otprilike u vreme kad su Bitlsi svirali na krovu zgrade na drugom kraju ulice.
„Ovo je puno stvari s kojima niko ne zna šta će“, rekao je Grin. „To nisu dokazi, pa ne mora da se pakuje. Nije otpad, pa ne mogu da ga bace. A nije ni dovoljno važno da se smesti u muzej. Mislim da su na ovo svi zaboravili. Pogledaj, Vulfe.“
Ušli smo u prašnjavu prostoriju i ja sam zinuo od čuda.

Video sam cilindar, napola izjeden od moljaca i plesni. Kartonske kutije prepune starinskih gumenih palica. Srušenu gomilu starih štitova za demonstracije. Kape za bejzbol Metropolitenske policije koje nekako nisu baš ušle u modu. Policu teških kevlarskih prsluka, ni nalik tanušnim pancirima otpornim na ubode kakve danas koristimo.
Bilo je i drugih delova uniformi - šlemova bez značke, bluza bez mesingane dugmadi, napuštene opreme stare dvadeset, pedeset, sto godina. Bilo je to policijsko smeće koje niko nije imao srca, snage, ili dozvolu da baci.
Tako da je sve ostalo ovde.
„Jesi li čuo za Crni muzej?“, upitao me je Grin. „To je u Novom Skotland jardu. Zatvoren je za javnost. Ovo je isto kao Crni muzej.“
Nasmešio sam se.
„Samo što je neurednije od Crnog muzeja“, rekao sam ja. „Tačno, u Crnom muzeju ima mnogo starih stvari. Pištolja, noževa, štapova koji se pretvaraju u mač. Kišobrana koji se pretvaraju u puške. Imaju i mač koji se pretvara u nož zvani Ubica pajkana. Ali Crni muzej nije zapravo muzej, više je učionica. Sredstvo za obuku.“
Grin je razrogačio oči.
„Video si ga?“ Klimnuo sam glavom.
„Bio je to deo obuke“, objasnio sam. „Tamo su slike svih oficira Meta poginulih na dužnosti.
Vodili su nas po Crnom muzeju kako se to ne bi desilo i nama.“
Grin je duboko udahnuo i polako izdahnuo okrećući se da mi pokaže prašnjavu policu u najmračnijem uglu ove čudne ostave.
„Pogledaj“, rekao je.
„Ne vidim ništa“, odvratio sam i zakoračio bliže polici. A onda sam video.
Prastara kožna torba stajala je sama na pregradi punoj paučine. Tamna goveđa koža bila je izlizana i ispucala od starosti. Mesingane kopče i brave su pocrnele. Grin je podigao torbu da je bolje pogledam, a u dnu police jedan pauk je otrčao nekuda kao da kasni na sastanak.
„Liči na staru lekarsku torbu“, rekao sam.
„Ovo je gledstonska torba“, 2 objasnio mi je Grin. „Ova je posebna jer je to Torba za ubistva.
Jedna od prvih, mislim. Jesi li čuo za Torbu za ubistva?“ Odmahnuo sam glavom.
„S takvim torbama počeo je savremeni detektivski posao“, rekao je Grin. „Skotland jard je imao dve ovakve torbe 1925, uvek spakovane i spremne za pokret. U njima su bili gumene rukavice, lupa, bočice za uzorke krvi, pribor za uzimanje otisaka prstiju i razna druga oprema. Torbe za ubistva nastale su kad je ser Bernard Spilsberi 3 video jednog detektiva kako golim rukama pregleda iskasapljeni leš. Torbe za ubistva su početak savremenog načina vođenja istrage ubistva.“ Sramežljivo me je pogledao. „Tvog posla.“ Onda je pažljivo spustio uništenu staru torbu kao da je neprocenjiva. „Istorija“, rekao je. „Volim svu tu istoriju.“
„Jedno mi nije jasno“, rekao sam mu. Pogledao me je.

„Tvoja koleginica mi je rekla da je mrtvi bankar bio tvoj prvi leš.“
„Pozornik Renova“, rekao je. „Edi, da.“
„Ali to je nemoguće“, nastavio sam. „Koliko si već u policiji, Grine?“
„Šest godina.“
„Sigurno si video više leševa nego ja“, rekao sam. „Sigurno si viđao jednog mrtvaca dnevno. Vozače koji su proleteli kroz staklo dok su kucali poruku. Bicikliste koje je udario autobus. Pešake koje su udarili automobili i bicikli.“ Zatresao sam glavom. „Ne mogu da verujem da je Hjugo Bak tvoj prvi leš.“ Grin je malo razmislio.
„Tačno“, rekao je najzad. „Video sam dosta mrtvih ljudi. Ali ono što smo Edi i ja - pozornik Renova i ja - našli tog jutra na podu kancelarije nije bila posledica loše sreće, sudbine ili gluposti. Nije se desilo zato što je neko bio pijan, urađen ili je kucao poruku. Ono što se desilo tom čoveku, tom bankaru, izvedeno je jasno i potpuno namerno. To je bilo oskvrnuće svega. Nije bilo kao svakodnevne nesreće na putevima. Ne znam kako to da objasnim. Prosto je bilo drugačije, zar ne?“
„U pravu si“, rekao sam. „Ubistvo je drugačije.“


Budim se prerano.
Gluvo doba noći - prekasno da se vratim na spavanje, prerano da ustanem. Izvlačim se iz kreveta i prilazim prozoru. Svetla blistaju na pijaci mesa. Vraćam se i sedam na krevet; još nisam pogledao budilnik. To mi deluje kao da bih uhvatio pogled ludaka.
Onda gledam.


03:50
Odlazim sam do velikog ugradnog plakara i guram dvostruka vrata. Otvaraju se, a zbirka kaiševa i ogrlica okačena na vrata tiho zvecka u tami.
S leve strane su cipele. Sve vrste ženskih cipela. Sandale i cipele tankih visokih potpetica.
Desno su fioke. Pletena odeća. Pažljivo spakovane farmerke koje niko više neće obući.
A tačno ispred mene su vešalice s njenim haljinama, suknjama, bluzama, jaknama i majicama. Najviše je belog pamuka, ali ima i živih boja; ne vidim u tami, ali tu su narandžasta svila, plavi batik i nešto prozračno isprskano srebrom. Meko kao pero, lako kao uzdah. Širim ruke i blago padam na sve to, pritiskam lice uz njenu odeću, u njen miris, u stari život.
Udišem je.
A zatim spavam.

Pet

DECA SU NACRTALA porodice.
Čitav zid učionice prekrivaju slike jarko obojenih figura od štapića. S pet godina počinju da shvataju svet i svoje mesto u njemu.
Štapićaste figure majki imale su dugu lepršavu kosu od vijugavih crnih, smeđih i žutih linija, a neke su držale paketiće oblika kobasice s krugom na glavi - malu braću ili sestre. Očevi su obično bili veće prilike slične insektima, i gotovo svi su držali smeđe kvadrate ili pravougaonike - aktovke. Sve slike su bile pune života, pune roditelja, braće i sestara, figura svih oblika i veličina.
Sve osim slike moje Skaut.
„Vidi, ovo je moja“, rekla je.
Kao da bih mogao da je promašim.
Na njenoj slici su bili samo štapićasti tata bez osmeha i aktovke - ja - zatim mala figura devojčice s ogromnim očima - ona - i podno naših nogu crvena mrlja sa četiri noge - Sten.
Tog jutra ostavili smo psa kod kuće da skiči od besa i očajanja, pošto je prvog ponedeljka u mesecu roditeljima dozvoljeno da dođu u učionicu i pogledaju dečje radove. To je trebalo da bude veselo vreme. Ali, dok sam gledao njenu sliku okružen razdraganim roditeljima i decom, nisam znao šta da kažem.
Većina tata bila je u odelu s kravatom i držala je aktovke, dok su majke bile obučene ili za posao ili za teretanu, a neke od ovih u trenerkama držale su bebe ili vodile manju decu. Prema tome, na tim slikama svakako je bilo dosta socijalrealizma. Mlada učiteljica, plavokosa Novozelanđanka po imenu gospođica Dejvis, posmatrala nas je ljubazno se smešeći.
„Sviđa li ti se?“, upitala je Skaut, uznemirena mojim ćutanjem.
„Sjajna je“, odgovorio sam. Zapravo mi je kidala srce.
Bela pozadina slike kao da je pritiskala tri male prilike. Ponovo sam osetio, kao što ću uvek osećati, celovitost drugih porodica i razbijenu prirodu ostatka naše porodice. Spustio sam ruku ćerki na rame i ona me je pogledala majčinim očima.
„Lepo si to uradila, Skaut“, rekao sam.
„Gospođica Dejvis je rekla samo porodica“, kazala je Skaut i, odjednom izgubivši zanimanje, otišla za svoj sto da se spremi za prvi čas.
Bilo je vreme za polazak. Majke i očevi ljubili su decu za rastanak i nasmešeni ćaskali s učiteljicom.
Ali ja sam stajao tamo dok se nije oglasilo zvono i gledao sliku naše porodice okružene tom praznom belinom.

***

Sten nije voleo da ostaje kod kuće.
Prevrnuo je posudu za vodu, iskidao jastuk u svom kavezu na krpice, a kao vrhunac popeo se na stočić za kafu i prezrivo udario miša mog laptopa tako da je visio iznad poda kao obešenik. Zurili smo jedan u drugog.
Kavalir španijel ne bi bio moj prvi izbor psa. Čak ni peti ili šesti. Ja bih odabrao nekog većeg. Labradora ili zlatnog retrivera. Nemačkog ovčara. Sten me je posmatrao buljavim očima i odsutno žvakao televizijski kabl dok sam pospremao nered. Uzeo bih nekog većeg i pametnijeg psa, mislio sam.
Ali Skaut je obavila istraživanja i znala je šta želi. Sten je njen pas.
A čak i da je danas spalio kuću, ne bih se naljutio na njega. Bez Stena u našim životima beli prostor oko nas progutao bi nas žive.


Bilo je još rano kad smo Sten i ja presekli preko Trga Čarter-haus vraćajući se kući iz šetnje. Malori je još sam u STZ-1, pije čaj i razmišlja. Sten i ja smo imali još vremena pre nego što ga predam na brigu gospođi Marfi i krenem na posao.
Sten je čučeći mokrio kad sam opazio ljude na klupi. Trojicu noćnika. U kraju imamo doista ozbiljnih pijanaca, privlače ih pabovi oko pijace otvoreni celu noć. Dvojica bledih belih momaka u jeftinim sivim trenerkama i Azijac, stariji i krupniji, samo u majici uprkos jutarnjoj hladnoći. Taj Azijac je slao poljupce mom psu.
Nasmešio sam se.
Ona trojica su zurila u mene. Nije to bio prijatan trenutak.
Onda je Sten veselo potrčao ka njima, lud od radosti, vukao me je prosto ne verujući da su oni ovde baš kad i on.
Pustio sam povodac kako bi otrčao da ih pozdravi. To je bila moja greška.
Dizač tegova je uzeo Stena - pogrešno, obema šakama za grudi umesto da ga pridrži ispod zadnjice - i zgađeno se izmakao kad je Sten pokušao da mu lizne lice.
Praćen smehom svojih bledih drugara, rmpalija je bacio Stena, koji se izvio u padu, teško se dočekao i zaskičao. Cvileo je, krutog repa zavučenog među noge, oborenih ušiju; pokazivao je sve znake psećeg straha.
Vratio mi se i podigao sam ga, jednom rukom preko grudi i drugom ispod zadnjice, onako kako se drži pas, i prislonio sam ga uz sebe osetivši kako mu srce ubrzano udara.
Sada je naučio šta je strah.
„To nije pas“, rekao je dizač tegova. „To je pacov.“
„Čoveče, popizdeo je jer nisi hteo da ga poljubiš“, dobacio je jedan njegov drugar.
„To je pas!“, doviknuo je drugi. „Ali to je gej pas!“ Svi su se nasmejali.
Spustio sam Stena i on je legao na tlo, podignutog repa, oborenih ušiju, izbuljenih krupnih očiju.

Spustio sam mu ruku na bok da ga umirim i osetio krhka rebra ispod svilenkastog kestenjastog krzna i još uzbuđeno malo srce. Povodac sam labavo držao u ruci.
Ona trojica na klupi još su se cerekala. Opaki momci, pomislio sam. Opaki momci koji samo žele malo zabave.
Pokušao sam da odem dok su se kikotali i ćaskali, ali Sten je zastao da onjuši kantu za smeće. Onda je čučnuo na zadnje noge, stidljivo me pogledao i olakšao se. Pokupio sam tri loptice u kesu, svezao je i bacio u kantu. Ona tri tipa ponovo su gledala mog psa; pokazivali su ga i kezili se. Odlučili su da se malo razonode sa Stenom.
To je bila njihova greška, velika greška.
„Idi“, rekao sam.
Sten me je pogledao setnim očima. Nije ni pokušao da se makne. Ona trojica su se grohotom nasmejala.
„Idi!“, rekao je dizač tegova. „Čuješ li? Idi, kaže! Hej, drugar - je F ujeda? Ili ti samo puši kurac?“
Gledao sam Stena. Nije skidao pogleda s mene, a činilo mi se da se potpuno pribio uz tlo. Ukrućeni rep drhturio mu je između nogu, šape je spustio pored glave, ogromne uši visile su mu kao duga kosa, a njušku je pritiskao uz asfalt.
Ovo je moralo jednom da se desi. Morao je da upozna strah pre ili kasnije. Svi moramo da upoznamo strah.
Ali bilo mi je krivo što se to desilo baš danas, kada sam mu bio toliko zahvalan, istinski zahvalan što se pridružio meni i Skaut na našem porodičnom portretu na zidu njene učionice.
„Idi“, rekao sam.
Sten se i dalje nije pomerao.
„Nije baš poslušan, a?“, rekao je rmpalija.
Govorio je sa zbrkom naglasaka. London, Los Anđeles, Islamabad. Pokupio je najgore iz svih tih mesta.
Omotao sam stari kožni povodac oko klupe i okrenuo se ovoj trojici.
„Ne govorim psu“, rekao sam i pošao ka njima.
Dizač tegova je ustao, sada bez osmeha, i zaustio nešto da kaže kad sam ga udario u srce. Jedan udarac.
Desnicom. Punom snagom.
To se ne viđa u filmovima, ali srce je najgore mesto za snažan udarac. Zaista ne želite da dobijete udarac u srce.
Taj udarac je nastao u okretu mog levog stopala, popeo se uz mišiće moje leve noge, stekao puni zamah u okretu mog trupa i pojurio mi kroz desnu ruku u pesnicu. Onda je, možda sekundu pošto je krenuo na put, pogodio neizrecivom snagom grudnu kost ovog rmpalije, pljosnatu kost na sredini grudi za koju su hrskavicom spojena gornja rebra tačno ispred srca. Nikada nisam razumeo zašto niko

ne udara u srce.
Pijancima u kafanskim tučama na pamet ne pada da zviznu protivnika u srce. Oni što se tuku po ulicama kad se zatvore barovi i ne pomišljaju da udare u srce. Prosečne propalice, kao ove tri prosečne propalice na Trgu Čarterhaus, ne znaju ništa o udarcu u srce.
Ali ja znam. Srce je sve.
Rmpalija se zateturao unazad držeći se za grudi, njišući se od bolnog pritiska.
Malodušno je seo na klupu pored svojih tupavih drugara. Udarac mu je prignječio grudnu kost možda dva centimetra, ne više, ali je izazvao razoran šok za njegovo srce.
Pogledao sam drugu dvojicu. Lica su im se već skamenila. Nisu znali šta da rade. Nisam ni očekivao da će znati. Onda sam pogledao dizača tegova. Držao se za grudi, hvatao se za ulubljenu grudnu kost i video sam da nema volje da ponovo ustane. Nije to bio samo šok udarca u srce. Udarac je izazvao tahikardiju - naglo i zastrašujuće ubrzanje pulsa.
Činilo mu se da će mu srce eksplodirati. Činilo mu se da umire.
Počešao sam psa po vratu.
„Ovo je Sten“, rekao sam im. „Sten je pas rase kavalir španijel ili španijel kralja Čarlsa. Kavaliri su najmiroljubiviji psi na svetu. Čuveni su po blagoj naravi i učtivosti. Sjajni su s decom. Bili su omiljeni psi kraljeva iz loze Tjudora i Stjuarta zbog svoje blage naravi. Tu blagu narav još možete videti kod Stena.“
„Ne želimo nevolje, drugar“, rekao je jedan. Prostrelio sam ga pogledom.
„Vidite li Stenovu blagu narav ili ne?“, upitao sam.
„Vidimo“, odgovorio je.
Bila mi je hitno potrebna kafa. Trostruki espreso u kom kašičica stoji uspravno. Sten me je gledao sa stidljivom ljubavlju. Sedeće mi na krilu ispred kafea, a ja ću da pijem kafu i da ga hranim dok ne bude vreme da pođem na posao.
Klimnuo sam glavom onoj trojici, zadovoljan što najzad shvataju.
„Nije on taj koji ujeda“, rekao sam.


„Idemo u posetu mrtvima“, rekao je Malori na jutarnjem sastanku.
Ako se preseče kroz park Sent Džejms, za deset minuta oštre šetnje može da se stigne od stanice do Vestminsterske javne mrtvačnice na Horsferi roudu i do Sudsko medicinskog instituta Ijan Vest.
„Ijan Vest je bio Elvis sudske medicine“, rekao mi je Malori dok smo se Gejn, Vajtstounova i ja mučili da održimo korak s njim. „Genije koji je izmenio sve. Dokazao je da je pozornik Ivon Flečer ustreljena iz libijske ambasade. Utvrdio je tačno mesto na kom se nalazila bomba u brajtonskom hotelu Grand tumačeći povrede žrtava. Pregledao je žrtve napada organizacije IRA u Harodsu i Hajd parku. Bez ičije pomoći poboljšao je bezbednost na železnici obdukcijama žrtava pucnjave na Kings krosu. I svima nam je dao neprocenjivo vrednu pouku pre nego što je umro sa svega pedeset sedam

godina.“
„Koju gospodine?“
„Da mrtvi ne lažu.“
Duboko u utrobi instituta navukli smo plave kombinezone, stavili mreže za kosu i strpljivo čekali dok se Elza Olsen, sudsko medicinski patolog, ljubazno smešila kao domaćica svečane večere dok predstavlja goste.
Elza ima divan osmeh, pomislio sam dok se okretala prema dva leša na stolovima od nerđajućeg čelika.
„Naš tajanstveni čovek“, rekla je pokazujući drogama iscrpljeno beskućnikovo telo. „Adam Džons. Rođen prvog januara sedamdeset treće. Umro desetog oktobra dve hiljade osme.“ Pokazala je njegovog suseda, punačko bankarovo telo. „I Hjugo Bak, koga mislim da već poznajete. Rođen sedmog januara sedamdeset treće. Umro devetog oktobra dve hiljade osme.“
Zaćutala je. Malori i ja smo zurili u tela.
Rodili su se u sedam dana razmaka. I umrli su dvadeset četiri sata jedan iza drugog. Ali šta ih još povezuje? Osim rana na grlu, sada razjapljenih crnih procepa, kao da su potekli s različitih planeta.
Hjugo Bak je čak i mrtav izgledao kao dobar amaterski sportista koji je tek počeo da se goji od obilnih poslovnih ručkova. Bilo je to telo čoveka koji, bez obzira na to koliko posla ima, ozbiljno vežba u teretani dva-tri puta nedeljno, verovatno s ličnim trenerom - koji viče na njega za pedeset funti na sat - ali koji polako zalazi u godine, često ručava u dobrim restoranima i redovno pije u društvu.
I biješ ženu, skote, pomislio sam.
U poređenju s njim, ljuštura Adama Džonsa delovala je potpuno istrošeno, kao bedna vreća kostiju išarana rđavim tetovažama i puna ožiljaka na venama, jadnih uspomena na hiljade igala. Adam Džons je ličio na starca, kao da u venu nije ubrizgavao samo opijate, nego i sve svoje buduće godine.
Stresao sam se.
Temperatura u mrtvačnici održava se na nešto preko nule. Osim nestrpljenja da što pre počnemo, nisam osećao ništa gledajući tela. Njihove duše su odlebdele. Ostale su samo oskvrnute prazne ljušture na privremenom boravku u ovoj ledenoj prostoriji.
„Četiri pitanja smrti“, rekla je Elza Olsen. „Uzrok? Sredstvo? Način? Vreme?“ Ljupko se osmehnula. „Peto i konačno pitanje smrti - ko? - prepuštam vama, gospodo.“ Nasmešila se detektivki Vajtstoun. „I damo.“ Stala je između dva čelična stola. „Uzrok smrti obojice bilo je gušenje.“
Malori upita: „Nisu iskrvarili?“ Elza je odmahnula glavom.
„Jedna ubodna rana u grlo izazvala je masivno krvarenje, smrt bi bila brza, tiha i prljava. Prvobitni mlaz, možda i nekoliko mlazeva kad je presečena arterija, a zatim obilno krvarenje. Kao što ste primetili, detektive Malori, dušnik je bio presečen, pa fizički nisu mogli da viču - nisu imali čime. Ali nije presečen samo dušnik. Karotidna arterija takođe im je presečena, kao i unutrašnja vratna vena. Smrt je bila gotovo trenutna, ali ni jedan ni drugi nisu imali prilike da nasmrt iskrvare. Ugušili su se pre nego što su stigli da iskrvare.“ Elza je bez napora govorila savršen engleski

Skandinavke u inostranstvu. Imala je četrdesetak godina, bila je rodom iz Norveške, visoka, vitka i tamnokosa, od onih crnokosih plavookih Norvežanki koje pobijaju stereotipe o plavokosim severnjacima. Malori mi je rekao da mu je ona omiljeni patolog jer o mrtvima govori kao da su nekada bili živi. Kazao mi je da nisu svi patolozi takvi.
„Nemamo oružje“, rekao je Malori. „Nemamo ni predstavu kakvo je oružje upotrebljeno. Kakva oštrica bi mogla tako da preseče grlo, Elza?“
„Sredstvo je moralo biti dugačko, tanko i izuzetno oštro sečivo“, odgovorila je i pogledala u razjapljeni procep na grlu Hjuga Baka. Krv je istekla i ostao je samo crni prorez kao na poštanskom sandučetu razvučen od uha do uha. „Napadač je stajao iza žrtve, što vidimo po klasičnoj dugačkoj rani. Sredstvo je bilo nešto nalik kratkom dvoseklom maču, dugačkom skalpelu ili nečem sličnom. Nešto s oštrim vrhom i oštrim sečivima. Rezovi su izuzetno čisti. Pokidane arterije mogu da se zgrče i ublaže krvarenje, ali čisto presečena arterija počne da krvari i ne prestaje.“ Onda je dodala, kao naknadnu pomisao: „Način smrti je ubistvo.“
„Vreme smrti?“, upitala je Vajtstounova.
„Algor mortis - posmrtna temperatura - Hjuga Baka iznosila je trideset šest zarez jedan Celzijusov stepen“, rekla je Elza. „Ne mnogo ispod normalne telesne temperature od trideset sedam stepeni. Temperatura tela Adama Džonsa iznosila je trideset pet stepeni. No gospodin Džons je umro na ulici, a gospodin Bak u klimatizovanoj kancelariji.“
„A tela se brže hlade na otvorenom“, rekla je Vajtstounova gledajući Gejna.
„Adam Džons je pronađen nešto posle sedam sati uveče“, nastavila je Elza. „Moja procena je da je umro između pet i sedam. Hjugo Bak je pronađen u šest ujutru i procenjujem da je umro između četiri i šest.“
Malori se nasmešio. „Interval od dva sata, Elza? Ne želiš da rizikuješ, zar ne?“ Okrenuo se svojim detektivima. „Ja mislim da smo ih promašili za dlaku. Mislim da su obojica umrli neposredno pre nego što smo stigli na lice mesta.“ Elza je podigla ruke, kao savršena domaćica koja želi da izbegne neprijatnu scenu. „Vreme smrti je u najboljem slučaju pretpostavka“, rekla je. „Ti to znaš dobro kao i ja.“
„Ne smemo previše da tražimo od Elze“, nastavio je Malori i dalje s osmehom. „Tačno vreme smrti može da osudi ili oslobodi osumnjičene. Zbog toga su, kad je reč o utvrđivanju vremena smrti, naše kolege patolozi uvek neodređeni i nespremni za nagađanje.“
„A detektivima je preciznost najvažnija“, rekla je Elza.
„Odbrambene rane?“, upitao je Gejn. „Ne vidim ih na prvi pogled.“
„Nema ih“, odgovorila je Elza. „Ni jedan ni drugi nisu imali volje ili prilike da se bore. Nema odbrambenih rana na šakama, podlakticama, zglobovima ruku, nogama i stopalima.“ Pogledala je telo Adama Džonsa. „Mada su na telu gospodina Džonsa pronađene neke stare posekotine, modrice i oderotine iz ranijih manjih događaja.“
„Život na ulici ima svoju cenu“, rekao sam ja. „Ima li znakova nedavne upotrebe droga? Je li bio drogiran u vreme smrti?“
Elza je odmahnula glavom.
„Iznenađujuće, ne.“ U glasu joj se čuo prizvuk sažaljenja. „Gospodin Džons je bio čist.
Pokušavao je da promeni način života, uprkos ovome što vidite.“

Ono što smo videli bile su premorene vene na njegovim rukama - otisci točkova, sićušna železnička mreža zloupotrebe heroina. Ti tragovi su bili izbledeli. „Mislim da je pokušavao da se oslobodi navike“, rekla je Elza. „Mislim da je pokušavao nekoliko puta.“ Osmehnula se kao da se izvinjava. „Zaustavite me ako počnem da radim vaš posao.“
„Horoskopski znaci?“, upitao ju je Malori. Elza ga je pogledala.
„Bik“, rekla je. „Odala ga je oboa koju spominješ u beleškama. Bikovi vole muziku i pesmu.“ Onda se nasmešila. „Ma beži, Malori!“
Svi smo se nasmejali.
Nagnuo sam se prema mrtvim ljudima; prvo sam pogledao grlo Adama Džonsa, a zatim Hjuga Baka. Po dužini, dubini i tami, rane su bile potpuno jednake.
„Jedan rez“, rekao sam odmahujući glavom. „Samo jedan rez na pravom mestu.“
„Ponekad je dovoljan samo jedan rez“, rekao je Malori. „Grupa atentatora ubola je noževima Julija Cezara dvadeset tri puta, ali rimski lekar koji ga je pregledao zaključio je da bi Cezar preživeo napad da nije bilo uboda u srce.“
Elza je pokazala ušivene rezove kroz koje je pregledala stomake.
„Kao što ste primetili po stisnutim pesnicama, gospodin Bak je imao kadaverični spazam u trenutku smrti - trenutni grč“, rekla je. „Ono što ti rado nazivaš pompejskim trenutkom, Malori. No kod gospodina Džonsa bilo je drugačije. Imao je grč u nogama, ali samo u nogama. Kao što znate, mrtvačka ukočenost počinje oko dva sata posle smrti ako nema kadaveričnog spazma - kao u slučaju gospodina Baka - ili gubitka energije u nekom delu tela. Spazam izaziva hemijska reakcija - gubitak adenozin-trifosfata - zbog čega se mišići ukrućuju i grče. Prema tome, grč u nogama znači samo jedno
- da su neposredno pre smrti mišići nogu radili.“ Pogledali smo leš Adama Džonsa.
„Znači, Džons je trčao“, rekao je Malori. „Ne...“
„Neko ga je jurio“, rekao sam ja.
Elza Olsen mi se nasmešila kao nastavnik svom najboljem učeniku. Podigla je ruku kao da sam osvojio nagradu.
„Ovo je pripadalo gospodinu Baku“, rekla je i spustila mi nešto na dlan. Nešto malo, plavo, okruglo i tvrdo zurilo je u mene s one strane groba.
„Hjugo Bak je imao stakleno oko“, rekla je.

Šest

BILO JE KASNO popodne i već se smrkavalo kad sam se parkirao ispred zgrade u parku Ridžent. Drveće u parku najlepše je u ovo doba godine, vatromet crvenog i zlatnog lišća koje još ne namerava ozbiljno da opadne. No neće još dugo tako, mislio sam prolazeći kroz staklena vrata i žaleći što nisam obukao kaput. Osećalo se da nailazi zima.
Vratar me je pustio. Nataša Bak mi je ponovo otvorila vrata u bademantilu. Nisam mogao da odredim da li je za ogrtač malo prerano ili veoma prekasno. No ovog puta kosa joj je bila suva. I ovog puta nije bila sama.
Kroz dnevnu sobu je prošao muškarac sa zaleđenom šampanjskom čašom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Besno me je pogledao. Prepoznao sam vozača koji je čekao u velikom crnom mercedesu. Prepoznao sam ga iako je bio samo u gaćama. Sigurno mi je pomogla dobra obuka.
„Zakasnili ste“, rekla je gospođa Bak.
„Ovo neće dugo potrajati“, odgovorio sam.
Vozač je došao navrata pijuckajući šampanjac. Uznapredovao je u svetu. „Ima li nekih problema?“ upitao je. „Nema još“, odgovorio sam. „Želiš li problem?“
„Biću u drugoj sobi“, rekao je. Pametan neki šofer. Otišao je i odneo svoju zaleđenu šampanjsku čašu. „Pričajte mi o oku vašeg muža“, rekao sam. „O onom koje je izgubio.“
„Šta vas zanima?“
„Šta se desilo.“
„Bilo je to u školi“, rekla je. „U Grnčarevom polju. Rekao mi je da je dobio udarac u oko dok je postizao poen u ragbiju. Hjugo je bio rođeni sportista.“ Zvučala je ponosno. „Svi ti sportovi koje su Englezi izmislili, ragbi, kriket, tenis, fudbal, u svima je bio dobar.“
„Znači, to mu se dogodilo kad je bio mali?“ Nataša Bak je klimnula glavom.
„Bio je odličan u svim sportovima“, rekla je.


Sutradan ujutru posle jutarnjeg sastanka krenuo sam iz stanice i sat kasnije parkirao X5 na kružnoj pošljunčanoj prilaznoj stazi i pogledao veliku kuću. Činilo mi se da sam na selu.
Adam Džons je pao s velike visine, mislio sam dok mi je služavka Filipinka otvarala vrata. Uvela me je u predvorje, pa sam kroz staklena vrata gledao u zadnju baštu čekajući pokojnikovu majku.
Ogromni vrt je bio zakorovljen i zapušten, a po površini vode u napuštenom bazenu ležao je sloj mrtvog lišća. Jedna lisica je spokojno dremala s druge strane bazena, kao da zna da baštovan neće skoro naići. Kuća je delovala napušteno. Ali nekada je tu bilo novca. Možda još ima novca. Možda je nestalo nečeg drugog, a ne novca.
Na zidu je visila jedna slika. Zrak sunca na zalasku obasjavao je stranu oblakodera. Slika je

prikazivala gradsku ulicu, ali ljudi nije bilo. Naslikao ju je isti umetnik kao one dve koje sam video u stanu Hjuga Baka, a u uglu sam našao iste inicijale napisane malim slovima.

j s

„Hvala vam što ste došli“, rekla je gospođa Džons silazeći niz stepenice pruženih ruku kao da sam joj došao u prijateljsku posetu.
Pokušao sam da ne delujem iznenađeno, ali prepoznao sam svrhu šarene marame kojom je umotala glavu i bledo naduveno lice kakvo nastaje posle dugih meseci intenzivne hemoterapije.
Ova dama umire.
Pa ipak, jasno se videla njena mladalačka lepota. Zasenčeno maramom, ispod tragova raka i hemoterapije, skrivalo se mlado glatko lice očuvano u vremenu kao neko začarano stvorenje iz zemlje čarolija.
„Gospođo Džons“, rekao sam, „ja sam detektiv pozornik Vulf. Razgovarali smo telefonom.“ Pokazao sam joj legitimaciju i ona se učtivo nasmešila. „Gospođo Džons“, nastavio sam, „žao mi je zbog vašeg gubitka.“
Usne su joj se izvile u grču bola, klimnula je glavom i pribrala se. Bila je ponosna žena i nije želela da pokazuje osećanja pred čovekom kog verovatno više nikada neće videti.
„Izvolite“, rekla je pozivajući me rukom u salon. Krenuo sam za njom. Kretala se oprezno, svesna da je telo izdaje. Sačekao sam da se spusti u fotelju, a onda sam seo na kauč preko puta nje. Stari crni labrador nečujno je ušao u sobu, onjušio mi ruku i legao do nogu svoje gospodarice. Došla je i služavka.
„Čaj, Rozalita, molim te“, rekla je gospođa Džons. Onda me je pogledala sjajnim očima, jasnoplavim iza naočara, inteligentnim očima još šokiranim od bola.
„Hvala vam što ste došli“, rekla je. „Kako napreduje vaša istraga? Jeste li već nekoga uhapsili?“
„Nismo, gospođo“, odgovorio sam, „ali ako biste mogli da mi odgovorite na neka pitanja, to bi u velikoj meri pomoglo našoj istrazi.“
Klimnula je glavom odsutno milujući crnog labradora po leđima. Pas je zadovoljno gunđao u
snu.
„Vaš sin“, rekao sam. „Adam. Pomoglo bi kad biste mi rekli nešto o Adamu.“ Oklevao sam. „U
vreme smrti nije imao stalno boravište.“
Njegova majka se nasmešila, sećajući se prohujalih dana.
„Bio je veoma nadaren dečak“, rekla je. „Izuzetno talentovan. Osetljiv. Sjajan muzičar. Sjajan!“
Pokazala je glavom sobu i video sam da je to hram posvećen njenom mrtvom sinu. Na policama za knjige stajali su trofeji, pehari i male bele biste ljudi s lošim frizurama. Betoven i ostali momci. Zidove između polica prekrivale su uramljene diplome, a na poklopcu malog klavira stajale su zbijene brojne fotografije u srebrnim okvirima.
„Moj sin je bio na Kraljevskoj muzičkoj akademiji“, rekla je gospođa Džons. „Jedan semestar.
Onda su ga zamolili da ode.“

Rozalita je donela čaj. Gospođa Džons je podigla ruku i služavka je shvatila da ćemo se poslužiti sami. Sačekao sam da izađe.
„Zašto su zamolili Adama da ode?“
Gospođa Džons počeša psa između ušiju, lica zgrčenog od napetosti, i shvatio sam da sigurno trpi neprestane bolove.
„Zato što je u njemu bilo mraka“, rekla je smešeći se tužno. „Ne znam kako drugačije to da objasnim. Bilo je mraka u mom sinu i taj mrak odveo ga je drogama. A onda su droge uzele sve.“
„Mislim da je pokušavao da prestane“, rekao sam. „Obdukcija je pokazala da u vreme smrti u Adamovom telu nije bilo droga.“
„Da, pokušavao je da prestane. Zaista se trudio.“ Pogledala me je. „Hvala vam“, rekla je, a ja nisam tačno znao na čemu mi zahvaljuje i nisam umeo da odgovorim. Sipala nam je čaj. Pogledao sam kroz prozore. Lisice u bašti više nije bilo.
„Kad ste poslednji put videli sina?“
„Pre mesec dana. Došao je da pozajmi malo novca.“ Nasmejala se. „Da pozajmi“, nastavila je.
„Dobar vic! Otac mu je pre dve godine umro i od tada je mom sinu bilo lakše da dolazi i traži - i pozajmljuje novac. Dok mu je otac bio živ bilo je teže. Svađe. Odbijanja. Povišeni glasovi. Plačna obećanja da će se promeniti. Možete da zamislite. I stvari su nam nestajale. Sat ostavljen na noćnom ormariću. Novac iz novčanika. Zbog toga je imao vrlo rđav odnos s ocem. Ali nikad nije krao od mene“, rekla je. „Od mene nikad. A neki kradu, znam to, neki zavisnici od heroina - a moj sin je svakako bio heroinski zavisnik - kradu od onih koje najviše vole.“
Otpio sam malo čaja. Adam Džons se polako pretvarao u nešto više od narkomana beskućnika pronađenog u uličici, u nešto više od nagog leša na hladnoj postelji od nerđajućeg čelika. Polako se preobražavao u nečijeg sina.
„A videla sam ga i sinoć“, rekla je gospođa Džons. „Mog sina. Adama. Videla sam ga u snu. Ili dok sam spavala. No nije mi delovalo kao san. Bio je vrlo tužan. Jeste li ikad čuli za tako nešto?“ Zasmejala se. Pas se uspravio, a zatim ponovo legao. „Jesam li malo šenula od starosti?“, upitala me je.
„To se stalno dešava“, odgovorio sam joj. „Drage osobe pojavljuju se u snu. Naročito u početku. Naročito kad ste ih tek izgubili. Mislim da je potrebno malo vremena da pokojnici nađu spokoj.“
Pogledala me je.
„Lako se umorim“, rekla je i nervozno mahnula rukom oko glave. „Zbog svega ovoga.“ Klimnuo sam glavom.
„Možda ne jedete dovoljno, gospođo Džons“, rekao sam i posle nekoliko trenutaka dodao: „Od hemoterapije hrana ima bljutav ukus.“
„Da, tako je“, složila se. „Stalno pričaju o gubitku kose i mučninama. Svi znaju za to. Ali niko ne govori o uticaju na čulo ukusa.“ Pogledala me je pravo u oči. „Izgleda da znate dosta o tome?“
„Ne baš. Moja baka je prošla kroz to. Ali to je bilo vrlo davno.“
„Sigurno ste bili bliski s bakom.“
„Ona me je odgajila“, rekao sam. „Brinula se o meni kad su mi roditelji umrli. Bila mi je kao

majka.“
„Shvatam. Izgleda da je bila sjajna žena.“
„Najbolja osoba koju sam ikad upoznao“, rekao sam.
„A onda je umrla.“
„Da“, odgovorio sam. „Molim vas, pričajte mi još o Adamu. Je li imao neprijatelja?“ Podigla je obrve.
„Neko ga je ubio. Neko mu je to uradio. Ali on je bio blag dečko. Svi su ga voleli. Svi koji su ga upoznali. Koliko ja znam.“
„Gospođo Džons, većina žrtava je poznavala ubice. Da li znate ko bi želeo da naškodi Adamu?
Kad je dolazio kući, je li govorio o svojim novčanim nevoljama? Koliko duguje, kome duguje?“
„Nevolje s novcem bile su način života mog sina“, odgovorila je. „Ali u njemu nije bilo zla. On je bio od ljudi koji menjaju svet nabolje. Onda je zalutao i nikada više nije našao svoj put. To je bilo rđavo - koliko god da smo ga voleli, koliko god smo patili, koliko god smo želeli da mu bude bolje. Koliko god je on sam to sebi želeo. Ništa od svega toga nije bilo važno. Ali duboko u duši bio je dobar dečko. Srećan dečko. Nije uvek nosio tugu u sebi. Nije uvek bilo tog mraka.“ Odjednom je izgledala veoma umorno. Pokazala je glavom klavir i brojne fotografije u srebrnim okvirima.
„Pogledajte sami. Pogledajte mog sina. Hajde.“ Ovo nije bio samo poziv. „Hajde, pogledajte.“
Prišao sam klaviru. Fotografija je bilo na desetine, ali na svima je Adam bio beba ili dečak, kao da Adam Džons nikada nije prevalio četrnaestu godinu.
Video sam ga kao mršavu bebu u kolevci i u majčinom naručju dok je bila mlada, lepa, zdrava, dok je volela život i svog sinčića, dok se smejala čudu rođenja, video sam ga kao detešce punačkih nogu kako drži za ruku oca, a obojica se smeše na nekoj sunčanoj engleskoj plaži, video sam Adama malo starijeg, sa šest ili sedam godina, dugokosog i sa širokim osmehom koji otkriva proređene zube, kako drži dečju violinu. Dečak je rastao pred mojim očima. Ali nije dorastao do muževnog doba. Ne na ovim fotografijama.
Pogledao sam gospođu Džons. Oči su joj se sklapale. Pas je iskoristio priliku da se popne uz nju. Glava joj je padala na grudi.
„Tako se brzo zamorim“, rekla je i oštro me pogledala. „Je li se i vaša baka tako zamarala?“
„Jeste, gospođo.“
Uzeo sam fotografiju Adama kao desetogodišnjaka; stajao je na pozornici, u večernjem odelu, a gledaoci, stari i mladi, ustali su da mu aplaudiraju. U rukama je držao obou dečje veličine.
Vratio sam fotografiju na klavir.
„Iscrpljeni ste od hemoterapije“, rekao sam.
Pogledao sam je i video da je zaspala. Okrenuo sam se klaviru i šetao pogledom po fotografijama čekajući da mi nešto saopšte. Nije bilo braće ni sestara. Adam kao dečačić u pidžami sa slikom Supermena. Snimak omladinskog orkestra. I još jedan, godinu-dve kasnije. Adam ispred majke na vrtešci, oboje se smeju i mašu dok njihov konj prolazi pored aparata.
Zbogom, tata, zbogom.
Uzeo sam jednu fotografiju i pre nego što sam shvatio zašto. Držao sam je dugo pre nego što sam shvatio da služavka, Filipinka Rozalita, stoji na vratima i posmatra me. Onda je ušla u sobu da

pokupi posuđe. Vratio sam se fotografiji.
Vojnici, video sam.
Mladići u uniformi, video sam.
Istu ovu fotografiju video sam u blistavom tornju kako stoji sama na radnom stolu Hjuga Baka, poprskana njegovom svežom krvlju. To su ista ona sedmorica s istim nepobedivim osmesima.
I ponovo sam zapazio da se samo na prvi pogled čini da je to snimak vojnika. Uprkos starinskim vojničkim uniformama bili su dečaci, a ne muškarci. Učenici prerušeni u ratnike. Ne, nisu muškarci - to su dečaci koji će ostati dečaci još vrlo kratko.
Jedna od njih bio je mladi čedni Adam Džons, a drugi, na drugom kraju, šiparac Hjugo Bak.
Upoznao sam ih tek dvadeset godina kasnije, kao mrtvace, kao žrtve ubistva, natopljene njihovom sopstvenom krvlju. Video sam ih samo kao leševe na odru od nerđajućeg čelika u hladnoj sobi instituta Ijan Vest.
Ali kad se bolje pogleda, kad se veoma pažljivo pogleda, bilo ih je lako prepoznati.
„Sigurno sam zadremala“, rekla je gospođa Džons. Odjednom se stvorila pored mene, tako blizu i neočekivano da sam gotovo kriknuo.
Uzela je fotografiju od mene, pogledala je kao da je dugo nije videla, a onda je vratila tačno tamo gde je stajala, u mali žleb prašine na crnom lakiranom poklopcu klavira.
Želela je da vidim, želela je da razumem, ali sada sam shvatio da ova učtiva, ljubazna samrtnica zapravo ne želi da dodirujem njene fotografije.
„Jeste li upoznali Hjuga Baka, gospođo Džons?“
„Hjuga? Nisam ga videla dvadeset godina. Zaposlio se u Sitiju. Koliko čujem, dobro mu ide.“
„A vaš sin je poznavao Hjuga Baka?“, upitao sam je. „Bili su prijatelji, zar ne?“ Klimnula je glavom.
„U Grnčarevom polju“, rekla je. „Išli su zajedno u školu.“

Sedam

VRATIO SAM SE u stanicu. Tog dana i veći deo sledećeg naša ekipa nije izašla iz Sobe za teške zločine broj jedan.
Otkriće druge fotografije sve je promenilo. Pružilo nam je GLI - glavnu liniju ispitivanja - i usredsredilo je istragu dvostrukog ubistva na sedam učenika u vojničkim uniformama koju su se smešili u aparat pre dvadeset godina.
„Krenite od fotografije stalno primenjujući pravilo Tri ne“, upozorio nas je detektiv viši inspektor Malori koračajući između radnih stolova za kojima smo tragali, s telefonima stalno na punjaču i s naslovnom stranom baze podataka Ministarstva unutrašnjih poslova na monitorima. „Ne pretpostavljajte ništa. Ne verujte ni u šta. Ne prihvatajte ništa bez temeljne provere.“ Nebo iznad krovova Mejfera bilo je ravno i belo kad je Malori stao pred nas i otvorio popodnevni sastanak. Prošao je rukom po temenu i neveselo otpio gutljaj hladnog čaja iz usputne kafeterije.
„Dobro“, rekao je. „Šta gledamo?“
Gledali smo veliki ravni ekran na zidu SZT-1, a na ekranu je bila fotografija koju sam video u kući majke Adama Džonsa i na radnom stolu Hjuga Baka.
Detektiv inspektor Vajtstounova, zamenik glavnog istražitelja ekipe, nakašljala se i rekla:
„Gospodine, ova fotografija je snimljena u školi Grnčarevo polje u proleće hiljadu devetsto osamdeset osme. Grnčarevo polje je internat za dečake od trinaest do osamnaest godina na granici Berkšira i Bakingemšira. Sedmorica dečaka na fotografiji nose uniforme Kombinovanog kadetskog odreda škole. Prvi sleva na fotografiji je Adam Džons. Prvi zdesna je Hjugo Bak.“ Pored ekrana je bio Malorijev zid, ogromna bela tabla s uvećanim fotografijama lica sedmorice dečaka, naizgled sićušnim uprkos veličini 20x25 cm, kao i sa odabranim fotografijama Džonsa i Baka snimljenim na mestu zločina i u institutu Ijan Vest.
Vajtstounova je nastavila: „Kombinovani kadetski odred je nešto slično Korpusu rezervnih oficira, koji i dalje obučava rezervne vojne starešine u mnogim starim privatnim školama.“
„A Grnčarevo polje je jedna od najstarijih“, reče Malori. „Postoji već koliko, pet vekova? Stara je kao Harou, Sent Pol, Vestminster, Vinčester, Ragbi i Marlboro. I, naravno, koliko i Opšta Kaljuga.“ Pogledao je naša zbunjena lica. „Iton“, objasnio je. „Tako učenici Itona zovu svoju školu, to je njihova mala šala. Odakle nam ova fotografija?“
„To je kopija koju sam dobio od majke Adama Džonsa, gospodine“, odgovorio sam.
„I potpuno smo sigurni da je ista takva bila na stolu Hjuga Baka?“, upitao je.
Detektiv inspektor Gejn podiže pogled s laptopa i odgovori: „Ona iz banke je neznatno oštećena, gospodine. Kapljice krvi zavukle su se pod staklo. Ali sama fotografija je ista.“
Malori upita: „A jesu li Džons i Bak ostali u vezi posle škole?“
„Izgleda da su otišli svaki na svoju stranu, gospodine“, rekao sam ja. „Džonsova majka nije videla Hjuga Baka dvadeset godina. Nije ni znala da je mrtav.“
„Zar ne čita novine?“, upita Gejn.

„Ona boluje od raka u poodmakloj fazi“, objasnio sam. „Mislim da ima važnijih briga.“
„To što Džonsova majka za to ne zna ne znači da nisu bili u kontaktu“, reče Gejn.
„Nataša Bak, udovica Hjuga Baka, ne seća se da je ikada videla Adama Džonsa“, rekao sam ja.
„Sigurno bi se setila da joj se na venčanju ili na vratima pojavio narkoman beskućnik.“
„Džons je pokušao da pronađe Baka na poslu“, rekla je Vajtstounova. „Razgovarala sam sa službenicom za odnose s javnošću Bakove banke i ona se setila da je neki čovek došao i tražio da ga vidi tvrdeći da mu je školski drug. To je bilo pre dve-tri godine. Rekla je da je taj čovek ličio na skitnicu. Čini se da je to bio Džons. Ali Bak je odbio da ga primi i obezbeđenje ga je izvelo iz zgrade. Po svemu sudeći, bio je to neprijatan prizor.“
„Narkos pokušava da izmuze lovu od bogatog drugara i dobije korpu“, rekao je Gejn.
„To je razborita pretpostavka“, saglasio se Malori.
„Znači, ovo izričito postaje istraga dvostrukog ubistva, gospodine?“, reče Gejn. „Ispitujemo teoriju da je oba ubistva izvršila ista osoba? Iako žrtve nisu bile u kontaktu - kako se ono zvaše škola
- od Grnčarevog polja?“
„Tako je“, potvrdio je Malori. „Metod, način smrti, školska veza - to je dovoljno, i više nego dovoljno. Kako ide s otiscima?“
„Identifikovali smo i eliminisali sve otiske nađene u Bakovoj kancelariji“, odgovorio je Gejn.
„Uličica u kojoj je Džons ubijen jeste istražiteljska noćna mora. Puna je otisaka koje ne možemo i nikada nećemo identifikovati.“
„Ima li otisaka rukavica?“, upitao je Malori.
„Ne, šefe. Žao mi je, šefe.“
Malori odmahnu obrijanom glavom. „Trebalo bi da bude otisaka rukavica.“ Zagledao se u fotografiju. „Ko su ostala petorica dečaka?“
„Radimo na tome, gospodine“, odgovorila je Vajtstounova. „Trebalo bi da dobijemo imena u toku dana. Detektiv pozornik Vulf razgovaraće ponovo sa Džonsovom majkom, a ja sam zvala školu. Upravnik je rekao da će mi se javiti.“
„A želim i fotografa, molim lepo“, reče Malori. „Saznajte ko je snimio fotografiju, inspektore Vajtstounova, molim vas. Inspektore Gejn, pokažite nam uvećani snimak.“
Gejn je uneo neke komande i objektiv kao da se pomerio. Sedam lica isplivalo je iz prošlosti u živopisan krupni plan.
Gledali smo ih u tišini.
U početku su mi svi dečaci bili isti. Sedam nasmejanih sinova povlašćenih porodica, kočoperni i samouvereni u vojnim uniformama i s grivama na glavi, ubeđeni da im pripada budućnost. No sada su sve više postajali pojedinci.
Adam Džouns, prvi sleva - mršavi dečko otvorenog bezazlenog lica, naizgled mnogo mlađi od ostalih. Jedini koji je još izgledao kao dete.
Hjugo Bak, prvi zdesna - tamnokos i muževan kao da se već brije svakodnevno, siguran u sebe, svoju snagu i svoje mesto u svetu.
Pažljivije sam gledao fotografiju, zapravo sam je prvi put gledao kako treba, i više nisu bili isti. Nisu se čak svi ni smešili.

U sredini grupe bio je ozbiljan dečak krhkog izgleda s tamnim naočarima, kose začešljane unazad sa visokog čela.
Levo i desno od njega stajali su identični blizanci, visoki, zgodni i hladni. Jednom je obraz bio išaran nizom nepravilnih ožiljaka.
Između tog blizanca i Adama Džonsa bio je punački iscereni šiparac s vrhom jezika u uglu usana.
Na drugoj strani, pored Baka, stajao je tamnoputi iskeženi momčić, možda Indijac, daleko viši od ostalih.
Samo uniforme su im bile iste.
„Pa, šta je tačno Kombinovani kadetski odred?“, upitao je Gejn. „Bogataška deca igraju se vojnika?“
„Oni to shvataju ozbiljno“, rekao je Malori. „Znatan broj dečaka dobija oficirski čin u tim školama. Kladim se da je britanska Kopnena vojska još najveći poslodavac nekadašnjih učenika Grnčarevog polja. Čak i danas. Kažu da bivši itonovci završavaju u vojsci, politici i pozorištu, a stari grnčari’ u vojsci, bankama i zatvoru.“
Zapitao sam se otkud Malori zna tako mnogo o tome.
„Dobro, ali u čemu je svrha?“, nastavio je Gejn. „Čemu služi Rezervni oficirski korpus, Kombinovani kadetski odred? Zašto bi gomila momaka iz privatnih škola želela da se prerušava u vojnike?“
Vajtstounova je pogledala beleške i odgovorila: „Odred postoji već dugo. Osnovan je hiljadu osamsto pete kao Streljački odred Grnčarevog polja.“
Malori se toplo smešio Gejnu, a lenonke su mu svetlucale pod sjajem sijalica na tavanici. „Da li vam ta godina nešto znači, inspektore Gejne? Hiljadu osamsto peta? Ne? Zemlja je strepela od Napoleonove invazije. Napoleon je na obali Lamanša imao vojsku od dvesta hiljada ljudi. Te bogate stare škole spremale su teritorijalnu stražu. Omladinski pokret za otpor napadaču.“
„A Napoleon je odustao od invazije, zar ne, gospodine?“, upitao je Gejn. „Izvinite na mom neznanju.“
„Tako je, Gejne. Napoleon je odustao.“ Malori se okrenuo monitoru. „Ali kako god zvali te jedinice, Rezervni oficirski korpus ili Kombinovani kadetski odred ili drugačije, sve škole su ih zadržale.“
„Stupaju u Odred sa šesnaest godina“, rekla je Vajtstounova. „Otprilike toliko imaju momci na fotografiji. Obučavaju ih aktivni oficiri redovne vojske. Uče veštine rukovođenja i komandovanja, signalizaciju. Uče i da pucaju. Jedan vikend provode na gađanju bojevom municijom.“
„Ima li još nešto?“, upitao je Malori.
„Kasapin Bob, gospodine“, rekao je Gejn. Onda se okrenuo ka meni.
„Mi ne razgovaramo s novinarima, u redu? Nikad ne razgovaramo s njima. Imamo službe koje to rade umesto nas. Prepusti to predstavnicima za medije, u redu? Zato što čim zineš pred novinarima, čim kreneš da iznosiš svoje teorijice, svaki mamin sin koji ima kompjuter i besan je na društvo izmili iz blata i počne da se razmeće na društvenim mrežama koliko je antisocijalan. A kad to urade - kad

krenu da tvrde da su oni Kasapin Bob - mi moramo to da istražimo, da tražimo njihove IP adrese, da idemo kod njih kući i govorimo im da su bili vrlo nevaljali. Zato ne govorimo ništa novinarima. Ni reči. U redu?“
„Pošteno“, rekao sam.
Video je da neću da se raspravljam s njim pa je omekšao.
„Naročito ne govorimo ništa toj Skarlet Buš“, nastavio je. „Ona je zlo. Kažu da ima tabloidni mozak i usta velika kao novine. Ili je obrnuto?“
Oklevao sam. „Ali Kasapina Boba shvatamo ozbiljno?“
„Nemamo izbora“, rekao je Gejn. „Ako neko tvrdi da je izvršio ubistvo, moramo ozbiljno da ga shvatimo. Da ga istražimo, to nam je posao.“
Malori upita: „Imamo li IP adresu tog Kasapina Boba?“
„Ne još, gospodine“, odgovorio je Gejn. „On šalje poruke preko nekih anonimizatora, to jest anonimnih proksija, verovatno preko Tora ili 12P. To su posrednici koji služe kao zid između korisnika i ostatka digitalnog sveta. Najvećim delom dečje pornografije na internetu barata se preko takvih posrednika. To je duboka mreža, stvorena da zatrpa IP adresu. Inače, ako nekog zanima, Bob se ponovo javio.“ Gejn je pritisnuo nekoliko tastera. Fotografiju dečaka na velikom ekranu zamenila je slika sajta društvene mreže.
Videh smo crno-belu fotografiju veličine poštanske marke. Prikazivala je muškarca mršavog lica, u odelu, s kravatom i šeširom; u uglu usana visila mu je cigareta. Lice iz prošlosti.
Malori je naglas pročitao poruku.
„Postao sam Smrt, uništitelj sveta“, rekao je. „Gledajte mračnog anđela ljudi, pravednog osvetnika obespravljenih. Kasapin Bob dolazi. Pobijte sve bankare. Pobijte sve svinje.
#pobijsvesvinje.“ Gejn se nasmejao.
„Evo nekoga ko previše igra kompjuterske igre“, rekao je. Malori se nije nasmejao.
„Prvi deo je izjava Roberta Openhajmera, oca atomske bombe“, rekao je. „Postao sam Smrt, uništitelj sveta. Na fotografiji je Openhajmer. Naveo je rečenicu iz Bagavadgite,hinduističkog svetog teksta. Izjavio je to posle prve probe atomske bombe. Kada se svet zauvek izmenio.“
„Naći ću ga“, rekao je Gejn pritiskajući tastere.
„Škola je ključ“, rekao je Malori. „Grnčarevo polje je ključ.“
„Grnčarevo polje“, rekla je Vajtstounova. „Školu je osnovao kralj Henri Osmi u prvoj godini svoje vladavine, hiljadu petsto devete. Ime je uzeto iz Biblije. Grnčarevo polje je komad zemlje koji ne valja ni za šta osim za groblje. Sveštenici su kupili grnčarevo polje za Judine krvave srebrnjake. Jevanđelje po Mateju, glava dvadeset sedma: A prvosveštenici uzeše srebrnike i rekoše: ne valja ih metnuti u hramovnu blagajnu, jer su plata za krv. Nego se dogovoriše te kupiše za njih lončarevu njivu za groblje strancima. Zato se ona njiva do danas zove Krvna njiva.“
Skromno se nasmešila.
„Veronauka?“, upita je Gejn.
„Gugl“, odgovori ona.

„Razlikovali su se mnogo više nego što sam mislio“, rekao sam ja. „Hjugo Bak potiče iz stare bankarske porodice. Adam Džons je u Polju bio na muzičkoj stipendiji. Nisu samo umrli u različitim svetovima. Potekli su iz različitih svetova.“
Malori klimnu glavom. „Naslednici. Skorojevići. Siromasi. Ali ko ih mrzi?“ Zurili smo u fotografiju Kombinovanog kadetskog odreda Grnčarevog polja. Čula se samo buka saobraćaja s ulice pet spratova ispod nas. Video sam kako Malori koristi tišinu, kako muk stvara prostor u koji kaplje istina.
„Možda mrze jedan drugog“, rekao sam.


Kasnio sam. Užasno sam kasnio.
Skaut je posle nastave imala dodatni čas. Modne ilustracije, šta god to bilo. Nešto za klince koji vole da crtaju, a roditelji im rade duže. No i pored tog časa kasnio sam.
Skaut je čekala sa svojom učiteljicom, gospođicom Dejvis, tik iza školske kapije. Svi ostali davno su otišli kući.
Njih dve su veselo ćeretale, to jest, Skaut je pričala, a plavokosa mlada Novozelanđanka je slušala, smešila se i klimala glavom ne uspevajući da ubaci ni reč. Skaut stvarno mnogo voli svoju učiteljicu.
Parkirao sam se što sam bliže mogao kapiji i potrčao ka njima.
„Izvinite“, rekao sam. „Saobraćajna gužva.“
Gospođica Dejvis se smešila, opuštena kao svi njeni zemljaci. Lice moje ćerke bilo je potpuno nedokučivo.
Za vreme vožnje kući gledao sam je u ogledalu kako gleda napolje.
„Skaut“, rekao sam. Pogledala me je u ogledalu.
„Molim?“
„Izvini.“
„Danas je bio tvoj red da dođeš po mene. Nije bio red na gospođu Marfi. Tvoj red je bio.“
„Smisliću nešto bolje“, rekao sam. „Možda bi gospođa Marfi mogla češće da dolazi. Ali neću više nikad zakasniti.“
Nije me više gledala.
„Skaut?“
“Šta je?“
„Oprosti mi.“
Ponovo je gledala napolje.
„Ja ti uvek oprostim“, rekla je. Razmišljao sam o tome sve do kuće.

Skaut se valjala po podu sa psom.
„On ponekad noću cvili“, rekla je. „Sten. Čujem ga.“ Klimnuo sam glavom. „I ja ga čujem.“
„Mislim da mu nedostaje stari dom.“
„Ne“, rekao sam. „Nedostaju mu majčini otkucaji srca. Pokazaću ti.“ Našao sam stari budilnik i gurnuo ga pod ćebe u Stenovoj korpi.
„Misliće da je to njegova mama keruša', rekao sam. „Čuće kucanje sata i misliće da je to njeno srce.“
Skaut me je gledala tako sumnjičavo da je i meni samom zamisao delovala budalasto. No uspelo je.
Te noći sam ležao budan do pred samo svitanje i okretao jastuk. Pijaca je utihnula, a svetlost u sobi postala je mlečnobela, ali dok mu je budilnik kucao ispod ćebeta kao srce njegove mame, Sten nije zacvileo nijednom.

Osam

CRNI MUZEJ Skotland jarda zapravo nije muzej.
Nije otvoren za posetioce i svi predmeti u njemu čuvaju se iza zaključanih vrata. Zvanično se čak i ne zove Crni muzej. Posle žalbi policajaca koji rade u oblastima s mnogo manjinskog stanovništva, dobio je naziv Muzej zločina Metropolitenske policije, i ta prinudna promena postarala se da ga zauvek zovemo Crni muzej.
Kao što sam rekao pozorniku Grinu, Crni muzej je sredstvo za obuku i nastavu. Zato je i osnovan još u viktorijansko doba i zato postoji i danas - da spasava živote policajaca učeći ih o alatima zločinaca.
Zato smo detektiv viši inspektor Malori i ja otišli u Crni muzej. Čitav dan proveo sam tragajući po bazi podataka Ministarstva unutrašnjih poslova za sumnjivcima koji ubijaju klanjem, a nisu mrtvi ili u zatvoru. Bio je to dug i neplodan dan s previše slepih ulica i još više kofeina.
Dok se dnevna svetlost gasila, krenuli smo da tražimo oružje ubistva.

***

Detektiv viši inspektor Malori i ja stajali smo ispred sobe Sto jedan u zgradi Novog Skotland jarda.
On se široko smešio.
„Soba Sto jedan“, zakikotao se. „Gotovo savršeno, zar ne?“ Sigurno sam delovao zbunjeno.
„Soba Sto jedan“, ponovio je Malori mršteći se od lakog razočaranja. „Soba za mučenje u Ministarstvu ljubavi. Džordž Orvel? Hiljadu devetsto osamdeset četvrta?“
Trudio sam se da ga shvatim. Čitao sam 1984. Kao dečak. Neko me je primorao.
„U toj sobi su pacovi“, rekao sam. „Pacovi u kavezu koji pričvrste Vinstonu na lice.“
„Soba Sto jedan je mesto najvećih strahova“, rekao je Malori. „U toj sobi je ono najgore na svetu. O’Brajen kaže Vinstonu da svi mi znamo šta nas čeka unutra.“
Malori je pokucao na vrata sobe Sto jedan i jedan glas nas pozva da uđemo.
Čak i detektiv viši inspektor Odeljenja za ubistva i teške zločine mora da zakaže posetu Crnom muzeju, ah kustos u sobi Sto jedan, narednik Džon Kejn, čovek s trideset godina službe na licu i bez grama sala na telu, pozdravio je Malorija kao starog prijatelja.
„Kako možemo da vam pomognemo, gospodine?“, upitao ga je čuvar Crnog muzeja dok su se rukovali.
„Tražimo nož, Džone“, odgovorio je Malori. „To jest, nekakvu dvoseklu oštricu.“ Otvorio je aktovku. „Mislim da je manja od mača, ali veća od noža.“ Izvadio je fasciklu s fotografijama i raširio ih po narednikovom stolu. „Nešto što može da uradi ovo.“
Narednik Kejn je spokojno gledao fotografije, kopije snimaka s mesta zločina i obdukcije s

Malorijevog zida u Sobi za teške zločine, a ja sam se osvrnuo naokolo. Zidovi su bili pokriveni policama za knjige i značkama policija iz celog sveta, verovatno darovanim u znak zahvalnosti za priliku da zavire u Crni muzej. Uzeo sam staru knjigu tvrdih korica s Kejnovog stola. Nije imala zaštitni omot. „Četrdeset godina u Skotland jardu, pisalo je unutra. „Zapisi iz dugogodišnje službe u Odseku za kriminalističke istrage“, iz pera Frederika Portera Venslija.
„Ne dirajte to“, rekao je narednik Kejn i ne gledajući me. Spustio sam knjigu na sto. Maloriju je rekao: „Jesu li ovo ubistva koja je izvršio Kasapin Bob?“
„Još ih povezujemo“, odgovorio je Malori.
„Ali postupate kao da je reč o dvostrukom ubistvu, gospodine, zar ne?“
Malori klimnu glavom. „Isti ubica. Isti način. Ali nisam ubeđen da je ubica Bob.“
Narednik Kejn me je pogledao hladno i negostoljubivo. Malori me je upozorio da je uzdržan pred neznancima, ali nije mi opisao njegov hladni prodorni neprijateljski pogled.
„Ovo je detektiv pozornik Vulf, novi član moje ekipe.“
Pružio sam ruku, ali Kejn kao da to nije video. Uživao je u prilici da me podseti da, kao narednik, ima viši čin od mene, iako sam ja u civilu.
„Dobro“, rekao je. „Ovo su pravila. Nema fotografisanja. Nema dodirivanja - osim ako ja ne kažem u svrhu demonstracije. Sve što kažem je nezvanično. U redu?“
„U redu, naredniče“, odgovorio sam.
„Odlično. Idemo.“
U sobi Sto jedan su bila zaključana vrata. Narednik Kejn ih je otključao i ušli smo u dnevnu sobu iz nekog prohujalog vremena. Imala je kamin, veliki prozor i plinsko osvetljenje. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je to sve obmana, da na sve strane ima oružja, i to pravog. Staklena polica puna vatrenog oružja. Sto prekriven hrpom mačeva. S tavanice je visila dželatova omča, što mi je delovalo malo preterano.
„Kako se beše zvao inspektor koji je osnovao muzej?“, upitao je Malori.
„Inspektor Nim, gospodine“, odgovorio je Kejn. „Hiljadu osamsto sedamdeset četvrte. Želite li da potražite ovde? Ima mnogo sečiva.“
Malori je gledao u nešto slično piratskoj sablji. „Da, molim“, rekao je. „Vi nastavite s detektivom Vulfom.“
Krenuo sam za narednikom kroz prolaz bez vrata.
„Čuo sam da nameravaju da otvore muzej“, rekao sam da ispunim tišinu. Kejn je zastao i oštro me pogledao. „Da ga otvore?“
„Za javnost“, objasnio sam. „Da bi prikupili novac.“
„Za javnost?“, rekao je s lakim gađenjem, kao da je upravo javnost odgovorna za ljudske jade prikazane u sobi Sto jedan. „Ko želi da otvori muzej za javnost?“
„Savet“, rekao sam žaleći što sam uopšte otvorio usta.
„Samo preko njih mrtvih“, rekao je narednik Kejn.
„Ne mislite valjda...?“
„Ja znam na koga mislim“, odvratio je. Zatim je pljesnuo rukama, mnogo vedriji, i podario mi

smrtonosni osmeh. „Niste od onih s osetljivim stomakom, je li?“, upitao me je. „Obavestite me ako vam užina krene napolje.“
„Bio sam ovde i ranije“, rekao sam. „U poseti s Kriminalističkom akademijom.“
„Ah“, reče on. „Stručnjak. Iskusan čovek. Da vidimo onda koliki si stručnjak, sinko.“ Uzeo je štap za šetnju. „Na šta ti ovo liči?“
„Na mač“, rekao sam nagađajući. „Mač sakriven u štap.“
Narednik Kejn se nasmešio. „Pametan si ti momak.“ Povukao je dršku i ukazala se trideset centimetara duga oštrica od blistavog šefildskog čelika. Onda je zatvorio štap.
„Znači, ako nasrnem na tebe...“
Zamahnuo je štapom prema meni. Uhvatio sam ga obema rukama.
„Zgrabiću ga pre nego što stignete da ga upotrebite kao mač“, rekao sam uvijajući štap i čupajući mu ga iz ruku. Dozvolio sam sebi laki osmejak, koji mi se ugasio na licu kad sam video da i dalje drži dršku. Dršku pištolja.
„I tako će mi ostati samo vatreno oružje“, rekao je nišaneći mi u lice. „Bang-bang. Mrtav si.“
„Radi li to?“, upitao sam vraćajući mu štap.
„O, ovde sve radi“, rekao je i pažljivo natakao štap na dršku. „U tome i jeste svrha.“ Malori je ušao u sobu.
„Jeste li našli nešto prikladno, gospodine?“, upitao ga je Kejn. Malori je odmahnuo glavom.
„Verovatno je negde ovde“, ohrabrio ga je kustos vedro.
Taj zaključak se sam nametao. U Crnom muzeju nalazi se svako oružje za ubistvo koje možete da zamislite, i mnoga koja ne možete. Svaki predmet u muzeju bio je upotrebljen. Na pultu ispred mene bila je sablja koju su koristila braća Krej. U sledećoj prostoriji raketni bacač Irske republikanske armije. U jednom trenutku učinilo mi se da Kejn u muzeju ima čajnu kuhinju, ali ispostavilo se da je to lonac u kom je serijski ubica Denis Nilsen kuvanjem skidao meso s kostiju svojih žrtava pre nego što ga prospe u kanalizaciju. A noževa je bilo više nego što sam video u podrumu svoje stanice.
Crni muzej je zauzimao nekoliko velikih urednih soba punih staklenih vitrina, polica i predmeta, kao i maski onih koji su otimali živote. Bila su to obična, banalna lica ljudi koji su pucali u svoje žrtve, trovali ih, ubadali, sekli, kuvali i jeli. Brojni bednici koju su naglo prekinuli sreću mnogih života, silni divljačni gadovi koji su sazidali planinu ljudskog jada.
Da, bio sam ovde i ranije.
Ali ovog puta bilo je drugačije. Sada nisam bio sa sebi ravnima.
Nije bilo skrivanja u masi ni vedrog smeha za popuštanje napetosti. Ovo nije bila školska poseta. Ovog puta Crni muzej me je dočekao svim svojim užasima, svojom zbirkom ljudske svireposti, i to je jednostavno bilo previše.
A možda je razlog bilo nešto drugo. Kad sam prvi put došao ovamo s Kriminalističkom akademijom, bio sam razmetljivi neoženjeni klinac i nisam znao šta je gubitak.
A sada sam znao.

Prvo me je oblio znoj, a onda sam odjednom čučao iznad korpe za otpatke i tiho povraćao kad su u sobu ušli Malori i narednik Kejn. Ako su i primetili moju nevolju, nisu to ničim pokazali.
„Oružje koje tražite možda je napravljeno po narudžbini“, govorio je Kejn. „Nekakav nož stvoren za klanje i ni za šta drugo. Nešto napravljeno samo u tu svrhu.“
Napolju je Big Ben otkucao šest. Gospođa Marfi je dovela Skaut iz škole i sprema večeru dok se moja ćerka i njen pas jurcaju po našem prostranom potkrovlju.
Ustao sam i posramljeno pogledao žutu žuč koju sam izbacio. Malori me je lako potapšao po ramenu.
Nisam još mogao da ga pogledam.
„Šta kažeš na finu šolju čaja?“, upitao je.

***

Malori me je poveo svojoj kući.
Dok smo se zaustavljali pred kućom u tihoj ulici u Pimliku, na vrata je izašla njegova žena - visoka vitka sedokosa žena s veselim sjajem u očima i filcanim papučama na nogama. Beli zapadnoškotski terijer stao je između gospodina i gospođe Malori dok su razgovarali telegrafskim jezikom dugogodišnjeg bračnog para. Govorili su istim aberdinskim naglaskom, kao da su se rodili i odrasli u istoj ulici.
„Gotovo za danas?“, upitala ga je i skrstila ruke na grudima. „Ne baš, dušo“, odgovorio je i cmoknuo je u obraz. „Znači, ponovo ideš.“
„Samo da se malo doteram.“
„Gladan?“
„Čaj bi mi prijao.“
„Ko je ovo?“
„Novi čovek. Detektiv pozornik Vulf.“
„Zdravo, dušo“, rekla je i široko se nasmešila. „Uđi.“ Gospođa Malori nam je donela čaj i keks. Bilo mi je bolje kad sam uneo u sebe šećer i kofein. Malori je ispio čaj u jednom gutljaju i izašao žvaćući kolačić sa đumbirom.
„Evo me za pet minuta“, rekao mi je.
Terijer je pošao za njim dahćući od zadovoljstva.
Njihov dom je bio mala uredna kuća na sprat. Fotografije na kaminu i policama za knjige, već izbledelih boja, prikazivale su nekadašnji život Malorijevih pod nekim tropskim suncem. Njih dvoje petnaest, dvadeset, dvadeset pet godina mlađi, nazdravljaju i stidljivo se smeše za stolom u nekom kafeu. Malori, već ćelav u tridesetoj, smeši se u kratkim pantalonama, košulji kratkih rukava i s crnom kapom sa štitnikom, a dvojica Azijaca u uniformi keze se levo i desno od njega. Ponovo Malori, nasmejan, sa gradom podignutim oko luke daleko iza sebe.
„Hongkong“, rekla je gospođa Malori. „Moj muž je bio u Kraljevskoj policiji Hongkonga petnaest godina. Služimo ponosno i brižno. Možda ti je pričao.“

„Nije, gospođo.“
Nasmejala se. „Zovi me Margaret.“
„Detektiv viši inspektor Malori nije mi ništa rekao o tome, gospođo, ovaj, Margaret.“
„Vratili smo se devedeset sedme. Posle vraćanja grada Kini. Kad je policija izgubila atribut ’kraljevska’. To nas je uzdrmalo. Nedostaje nam. Naravno, stari Hongkong više ne postoji.“
Fotografije su obuhvatale dva života, ali na njima nije bilo dece.
„A imaš li ti porodicu?“, upitala me je gospođa Malori.
„Imam ćerku“, odgovorio sam. „Moji roditelji su davno umrli. Nemam braće ni sestara.“ Zastao sam. „Izgubio sam ženu“, dodao sam.
Sačekala je, ali nisam rekao više ništa.
„Shvatam“, rekla je.
„Imam ćerku, Skaut. Njoj je pet godina.“ Promešao sam čaj. „Ostali smo samo nas dvoje“, rekao

sam.


Gospođa Malori je klimnula glavom.
„Znači, imaš porodicu“, rekla je i kupila me za čitav život.




Prešli smo preko reke dok je sunce zalazilo iznad Vestminstera. Grupe turista fotografisale su s mosta Vestminstersku palatu, Big Ben i Vestminstersku opatiju, veličanstvene na umirućem svetlu, a Londonci su žurili kući i ne opažajući svakodnevnu čaroliju svog grada.
„Eto, upoznao si moju ženu“, rekao je Malori. „Kad pređeš most, skreni u Lambet roud.“
„Razumem, gospodine.“
Vozio sam ka jugu dok iz sve gušće tame nisu izronila dva ogromna topa. Stajali su ispred zgrade s kupolom na kojoj je lepršala britanska zastava.
„Idemo u Imperijalni muzej rata?“, upitao sam.
„To je nekada bila Kraljevska bolnica Betlem“, odgovorio je Malori. „Ludnica. Utočište za ludake. Jesi li to znao? Možeš da se parkiraš pozadi u Ulici Svetog Đorđa. Nećemo ući na glavna vrata.“
Dok smo prolazili kroz vrt, pojavio se stražar. Sumnjičavo je zurio u nas dok nije čuo ženski

glas.


„U redu je, Čarli, došli su kod mene.“
Stražar se odmakao, a pojavila se devojka u invalidskoj stolici. Nasmešila se kad je videla

Malorija.
„Gospodine“, rekla je, nasmešila se još šire i pozdravila ga vojnički.
„Zdravo, Kerol“, rekao je on i sagnuo se da je poljubi u oba obraza. Predstavio me je, pa smo je sačekali da okrene kolica u tesnom prostoru. Pošao sam da joj pomognem, ali me je zaustavila kratko rekavši: „Sama ću.“
Krenuli smo za njom uskim hodnikom do glavne dvorane. Svetla su bila ugašena. Spitfajeri, meseršmiti, harikeni i leteće bombe V-2 visili su iznad nas, skamenjeni u letu, skamenjeni u vremenu.

„Kako mogu da vam pomognem, gospodine?“, upitala je Kerol.
Malori je otvarao aktovku. „Tražimo jedno oružje, Kerol.“ Pružio joj je fasciklu. Polako je prelistala fotografije.
„Pretpostavljamo da je oružje načinjeno isključivo za klanje“, rekao je Malori.
„Vaša pretpostavka je tačna, gospodine“, rekla je, ponovo s osmehom. „Znam tačno šta je to.
Imamo ga u skladištu. Pođite sa mnom, molim vas.“


Nož je bio malčice kraći od trideset centimetara, vrlo kratke drške, s dugačkom uskom dvoseklom oštricom načinjenom da lako zaseče ljudsko meso i preseče ga s lakoćom.
Malori mi je pružio nož. Iznenadila me je lakoća ovog oružja.
Drška je bila prstenasta i dobro je ležala u mojoj zatvorenoj desnoj pesnici. Nož je prosto zračio užasnom moći.
„Ferbern-Sajksov borbeni nož“, rekla je Kerol. „Stvorili su ga Vilijem Juart Ferbern i Erik Entoni Sajks dok su pre rata bili policajci u Šangaju.“
„Nož za komandose“, rekao je Malori. „Naravno.“ Nisam mogao da verujem koliko je lak. Držao sam ga bez napora. Oštar vrh, oštro sečivo. Dvosekla oštrica svetlucala je u polumraku skladišta.
„Ovo su izmislila dva policajca?“, upitao sam.
Kerol je klimnula glavom. „Ferbern je bio stručnjak za borbu prsa u prsa. Ovo je trebalo da bude savršen borbeni nož, ali ispostavilo se da je savršen za ubijanje. Bio je standardna oprema komandosa u Drugom svetskom ratu. Nemci su streljali na licu mesta kao špijune svakoga koga uhvate s ovim. Većina noževa nije posebno stvorena za ubijanje - osim ovog. Čini se da je lak za korišćenje, ali nije. Morate znati koje arterije su najbliže površini kože i nezaštićene odećom. Dodajte mi ga, molim vas.“
Devojka u invalidskim kolicima pokazala nam je kako se ovaj nož koristi. Prstima leve ruke izvela je pokret povlačenja žrtvine glave u stranu. Držeći nož u desnici ubola je postrance i zatim ga brzo povukla.
„Ubodi i povuci“, rekla je. „Zarij nož u stranu vrata i povuci ga preko grla. Takva rana ne može se zakrpiti kopčama i tabletama. Većina ljudi koja želi da preseče nečije grlo počinje spolja. Seku, testerišu i rezuckaju.“
Pokazala nam je i kako to izgleda.
„To je u redu ako želiš da im povrediš osećanja“, rekla je. „To je dobro ako želiš da im upropastiš dan. Ali ne i ako želiš da ih sigurno ubiješ.“
„Ubodi i povuci“, ponovio je Malori. „Tako se preseče traheja - dušnik - a onda imaš dobre izglede da presečeš i karotidne arterije.“
„Više nego dobre izglede“, rekla je Kerol. „Taj pokret zove se karotidni potez. Smisao i jeste u presecanju karotida. Ako žrtva ne umre odmah od šoka, umreće jer su joj karotide presečene i krv ne dopire iz srca do mozga.“
„Koliko brzo umiru?“, upitao sam.

„Moždana smrt nastaje munjevito“, odgovorila je. „Gubitak svesti za pet sekundi, smrt za dvanaest.“
„Kad su prestali da prave ovakve noževe?“
„Nisu nikad prestali da prave ovakve noževe“, rekla je Kerol. „Razvijaju se skoro sto godina. Ovo je savremena verzija koju koriste naše Specijalne jedinice. Najbolji borbeni nož svih vremena.“ Pogledala je Malorija, a ja sam se zapitao odakle se poznaju. „A sada Kasapin Bob ima jedan takav nož“, dodala je.
Malori se nasmešio.
„Ne znamo je li to Kasapin Bob“, rekao je. „Znamo samo da je ubica neko ko je prošao dobru obuku i ima pristup specijalnom oružju.“ Pogledao me je. „Ovaj nož svakako može da se kupi preko interneta?“
„Preko interneta može da se kupi sve“, odgovorio sam.
„Osim dugotrajne obuke“, rekla je Kerol. „Osim znanja koja se stiču godinama. Osim stručnosti neophodne za izvođenje karotidnog poteza. Pokušaj to da kupiš na internetu. A ni to nije sve.“
Gledali smo je kako odmerava Ferbern-Sajksov nož u ruci.
„Da ubiješ nekoga ovim - da mu zariješ nož u vrat i povučeš ga preko grla bez kolebanja“, pogledala je Malorija odozdo, „moraš zaista da ga mrziš, gospodine.“


Bio sam u ringu i noge su me izdavale.
Tekao je tek prvi minut treće runde sparingovanja, ali ja sam već bio iscrpljen, trom i disao sam kroz nos, padao sam na konopce, pritiskao laktove uz telo da zaštitim rebra, umorno dizao ruke da zaštitim glavu, crna koža rukavica od 14 unci mokra od znoja klizila mi je niz lice.
Udarci nisu prestajali.
Upućivao ih je sitan čovek duge sede kose ispod stare kacige. Široko se cerio mom umoru otkrivajući i svoju zlu crtu i plavi štitnik za zube. Pogrbljen iza visokog čvrstog garda, ne rizikujući ništa, krenuo je da me dokrajči.
Lica skrivenog duboko iza rukavica osećao sam kako me munjevito udara u trup. Bio je mršav, ali mišićav, i udarao me je u rebra veoma snažno. Leva, desna, leva, desna. Dublje sam zario laktove u slabine, ali i dalje sam osećao snagu njegovih udaraca.
Sada smo stajali licem u lice. Sa svojih metar i osamdeset nadnosio sam se nad protivnika - ime mu je Fred - ali prvo što sam naučio u ringu jest da je brzina važnija od snage. Što si veći protivniku si bolja meta.
Levi kroše je probio moju slabašnu odbranu, pogodio me u vita rebra i izbio mi vazduh iz grudi. Čvršće sam pribio laktove uza se ne želeći još jedan takav udarac, a čim sam spustio ruke za centimetar-dva, Fred me je zviznuo u slabo zaštićenu glavu.
Gore-dole, mislio sam proklinjući sebe što sam načinio početničku grešku i izložio jednu oblast štiteći drugu. Naslonio sam se na konopce terajući noge da prorade, pokušavajući da se vratim na prste.
Ali levi kroše pogodio me je u desni deo kacige, a onda i desni u levu stranu, još jači. Zazvonilo mi je u ušima uprkos debeloj koži kacige.

Sigurno sam za milimetar podigao ruke da zaštitim glavu, pošto mi se Fredov levi kroše zario duboko u vita rebra.
I on se zamarao. Neprestani udarci troše snagu. Usporavao je, ali od udaraca u trup čovek se oporavlja najsporije. Osetio sam da mi noge popuštaju i da mi čitavo telo govori da padnem. Ali nisam pao. Ostao sam na nogama, a držali su me samo konopci spolja i snaga volje iznutra.
Fred mi se iscerio i pokazao plavi štitnik. Gledao sam ga kako podiže levi lakat spremajući se za levi kroše. No lepota ravnoteže boksa i jeste u tome što protivnik može da te udari, ali možeš i ti njega.
Opazio sam priliku i iskoristio je.
Pre nego što je Fred stigao da me udari levicom u bolno telo ili u omamljenu glavu, pogodio sam ga kratkim levim aperkatom u vrh brade baš kad je zvono označilo kraj treće i poslednje runde.
Pali smo jedan drugom u zagrljaj, potpuno iznureni, i smejali se.
Kad smo se razdvojili, ostao sam u ringu presamićen i borio se za dah. Čuo sam zvuk preskakanja konopca, poslovne vesti s televizora pored trake za trčanje i trenera kako izgovara uputstva za jogu. Kad sam podigao glavu, Fred je skidao olupanu kacigu, a srebrna kosa mu se prosula niz leđa kao u nekog starog gusara. Izvadio je štitnik iz usta.
„Sreća tvoja što je ovo bio trening“, rekao je.
Podigao je ruku u rukavici i dodirnuo moju u znak pozdrava.
„Dobro je bilo“, rekao je, „ali drži te laktove uz telo i ne glumi spomenik. Kad udariš, sklanjaj se, nemoj da stojiš u mestu kao da fotografišeš. Čak i kad si izubijan. Naročito kad si izubijan.“
Disanje mi se polako smirivalo. „Teško je to“, uspeo sam da prostenjem.
Fred se nasmejao. „I treba da bude teško“, rekao je. „Da je lako svi bi to radili.“ Potapšao me je po leđima. „Vozi bicikl pola sata da se smiriš i ne zaboravi istezanje.“
Izašao je iz ringa, otišao do razglasa i stavio Džem. Ovo je bio Smitfildski amaterski bokserski klub, a Fred ga je vodio, pa je imao pravo da bira muziku. Razlegli su se zvuci pesme Going Underground.
Već sam se osećao bolje.
Rebra će me boleti ujutru, ali zujanje u ušima već je jenjavalo, a nisam bio nigde ozbiljno povređen. Ne iscrpljuje sam bol koliko šok od udarca. No i dalje me je iznenađivalo koliko malo zapravo boli kad te neko udari u lice. Najnaporniji su udarci u telo.
Onda sam shvatio da me neko posmatra.
Stajao je pored dela s tegovima i na rukama je imao rukavice, one bez prstiju za dizanje tegova, a po mesnatim ramenima reklo bi se da je podigao mnogo tegova u životu. Nema mnogo Azijaca koji ozbiljno dižu tegove. No čini mi se da ih sada ima više nego pre.
Dugo me je gledao u oči, a onda je skinuo rukavice i prišao polici na kojoj Fred drži boksersku opremu. Uzeo je crni štitnik za glavu i jarko žute rukavice. Onda je prešao preko dvorane i popeo se u ring. Do tada sam ga prepoznao. Iznad ruba majice virila mu je masnica tamo gde sam ga udario jer se podsmevao mom psu.
„Ja ću se boriti s tobom“, rekao je navlačeći rukavice.
„To se zove sparingovanje, a ne borba“, odvratio sam.

„Ali nema uzdržavanja, je li?“, upitao je. „Trudimo se da obeznanimo onog drugog, je li?“ Slegnuo sam ramenima.
„Naravno.“
Činilo mi se da nema smisla objašnjavati mu da u sparingovanju postoje pravila ponašanja, nepisani kodeks časti i veliki stepen poverenja. Nije mi delovao kao da ga to zanima.
Sparingovao sam s Fredom već pet godina, ali nismo nikad jedan drugom zadali nizak udarac niti smo iz ringa izašli besni. Postali smo prijatelji kroz grubu bliskost sparingovanja. No dizač tegova je rekao istinu - nismo se štedeli.
„Udario si me, kretenu“, rekao je dizač besno.
„Bio si grub prema mom psu.“
„Nisam tada bio spreman. Ali sada jesam.“
„Upravo sam odradio tri runde“, rekao sam.
„Hoću da vidim koliko si stvarno opasan“, rekao je. „Osim ako nisi kukavica.“
Gledao sam njegove žute rukavice marke Kleto-Rejes, od deset unci; bile su to najbolje bokserske rukavice na svetu, ručno sašivene u Meksiku, ali suviše lake za ozbiljan sparing. No to me nije brinulo. Počeo sam da razvezujem svoje rukavice.
„Neću da sparingujem s tobom“, rekao sam mu. Kad sam krenuo napolje iz ringa, stao mi je na put.
„Zašto nećeš?“
„Zato što nemaš štitnik za zube.“
„Ne treba mi.“
„Treba ti“, odgovorio sam. „Svakome treba štitnik za zube. Zato što mogu da te zakačim laktom, ili da te pogodim čelom, a postoji i neznatna mogućnost da te zaista udarim posred usta.“
Onda se pored nas stvorio Fred.
Uhvatio je dizača tegova za lakat i onako krupnog lako ga okrenuo. Fred je neko vreme radio i kao izbacivač.
„Vidiš li onaj natpis?“
Zidovi kluba bili su ukrašeni uramljenim fotografijama boksera. Bili su to bokseri posebne vrste
- rođeni borci, srčani i veliki, onakvi kakve je Fred voleo. Džek Dempsi, Džejk La Mota, Džo Frejzer, Marvin Hagler. Najčvršći bokseri. A bilo je i drugih fotografija - slika kubanskih klinaca kako boksuju, njih po desetak istovremeno u ringu, nagih do pojasa, mršavih, s rukavicama koje kao da su upravo iskopane iz smeća. Iznad svega toga bio je natpis

NEMA SPARINGOVANJA BEZ DOZVOLE

„Nemaš dozvolu“, rekao je Fred. Fred je bio najsitniji čovek u dvorani.
No u sali punoj raznih ludaka - policajaca koji dolaze radi održavanja kondicije, opakih

momaka iz socijalnih naselja željnih da savladaju slatko umeće udaranja, devojaka koje uče samoodbranu i rukovodilaca iz grada koji žele da stignu do granica izdržljivosti - niko se nije s njim raspravljao.
Rmpalija je izašao iz ringa.
„Zloupotreba steroida ima mnoge rđave posledice“, rekao je Fred, bokser i filozof. „Jaja ti se smanjuju. Dobijaš akne. Gubiš kosu. Ali najgore je što ti steroidi uništavaju deo mozga zadužen za obuzdavanje agresivnosti. Na kraju poželiš nekoga da ubiješ.“
Pored izlaza je visila teška vreća; pre nego što je izašao iz kluba, dizač tegova ju je udario iz sve snage.
Fred se prezrivo nasmejao.
„Nije važno koliko jako udaraš“, rekao je.

Devet

STEN JE ZNAO da se nešto dešava.
Od nas troje samo on je doručkovao; Skaut je stajala na prozoru oslonjena dlanovima na okno i trzala se od iščekivanja kad naiđu neka kola, a ja sam stalno gledao zidni sat, ručni sat, mobilni telefon.
Trebalo je već da stigne.
Sten je ležao kao sfinga nasred potkrovlja, svečano ispruženih prednjih šapa, i sumnjičavo nas posmatrao krupnim okruglim očima.
Imate nešto da mi kažete?
„O, o, o!“, rekla je Skaut, i kad sam prišao prozoru, video sam beli kombi prepun pasa.
Na suvozačkom mestu sedeo je irski vučji hrt i sa zanimanjem zurio u nosača u belom mantilu koji je izašao s pijace ruku do lakata umrljanih krvlju. Dva mopsa pritiskala su pljosnate njuške uz zadnja stakla, a iza njih je podrhtavala šuma uspravljenih repova dok su male njuške njušile velike zadnjice, a velike njuške male zadnjice. Devojka u blatnjavim vojničkim pantalonama izašla je s vozačkog mesta. S njom je izašao i jedan mešanac labradora i pudle. Vratila ga je u kombi i zatvorila vrata.
„Stene“, rekao sam, „stigla su ti kola.“
Devojku, veselu mladu Čehinju po imenu Hana, Sten je pozdravio kao starog prijatelja. Nije tu bilo ničeg ličnog. Sten je svakoga pozdravljao kao starog prijatelja. Skaut se opraštala od psa kad je Hana bez mnogo priče zgrabila povodac i krenula napolje.
Stali smo na prozor. Kudravi bišon nekako se provukao kroz poluotvorena vrata kombija i njušio je pločnik, a irski vučji hrt gledao ga je s gordim prezirom. Sten i Hana su se pojavili na ulici. Hana je uzela bišona pod jednu, a Stena pod drugu mišku i smestila ih pozadi. Onda su otišli. Stajali smo na prozoru sve dok zadnja svetla kombija nisu nestala.
„Nadam se da je Sten dobro“, rekla je Skaut.
„Mora da se šališ“, odvratio sam. „Provešće se nezaboravno s onim čoporom.“
Sišli smo do Smitsa od Smitfilda na doručak. Dok sam plaćao račun, Sten je prošao pored izloga vukući povodac za sobom. Skaut je izašla da ga uzme, a ja sam pozvao Hanu na mobilni. Čuo sam besni lavež, zvuke strave i užasa, ljudske i pseće nezadovoljne urlike.
„Kako je Sten?“, upitao sam je.
„Ah“, rekla je Hana. „Ovaj, da. Sem je vrlo dobro.“
Skaut se vratila u kafe sa Stenom. Pogled mu je bio izbezumljen i dahtao je od žeđi i umora. Ljubazni konobar mu je doneo veliku srebrnu činiju vode. Skaut je spustila Stena i on je počeo da lapće, vrlo glasno.
„Sigurni ste da je Sten dobro?“, upitao sam.
Na zvuk svog imena Sten me je pogledao krupnim očima punim pravednog gneva. Onda se ponovo posvetio vodi.

Skaut ga je milovala gde god je stigla. „Ah“, rekla je Hana. „Da, Sem, divni mali Sem, on je vrlo dobro. Sem, ovaj, uživa u divnom parku s drugarima. Eno ga! Ha, ha! Pravo u šumicu! Odlično, Seme!“
Pogledao sam Skaut i Stena na podu, oduševljene što vide jedno drugo, i shvatio da ćemo od sada sami šetati svog psa.


Na jutarnjem sastanku u STZ-1 detektiv inspektor Vajtstounova stajala je okrenuta leđima Malorijevom zidu. Uvećana fotografija sedmorice dečaka-vojnika jedva se videla iza nje. U ruci je držala spisak imena.
„Ostade ih četiri“, rekla je. „Nisu živa petorica - samo četvorica.“
Okrenula se zidu i pažljivo crvenom olovkom povukla krst preko dečaka prvog sleva. „Adam Džons - mrtav.“
Nacrtala je krst i preko dečaka prvog zdesna.
„Hjugo Bak - mrtav.“
Najzad je krst upisala i preko dečaka u sredini. Onog s tamnim naočarima. Onog koji se nije smešio.
„Ovo je Džejms plemeniti Satklif “, rekla je Vajtstounova. „Mlađi sin erla od Brotona. To jest, ovo je bio Džejms plemeniti Satklif. Dve godine pošto je ova fotografija snimljena, izvršio je samoubistvo. U moru na obali kod Amalfija, gde su njegovi roditelji iznajmili vilu.“ Svi smo ćutali.
„Tog leta je napunio osamnaest godina“, dodala je Vajtstounova.
Malori reče: „On ima i ćerku, zar ne? Dečakov otac, mislim. Erl od Brotona.“ Vajtstounova klimu glavom.
„Plemenita Kresida. Bila je malo neobuzdana osamdesetih. Pomokrila se na Grob neznanog junaka tokom demonstracija protiv kapitalizma.“
„To je ta“, reče Malori.
„Pobegla je s nekim nemačkim slikarom, trideset godina starijim od nje. Sada se pomirila s roditeljima, sve joj je oprošteno.“
„Kad se dečko ubio, je li italijanska policija našla oproštajno pismo?“, upitao je Malori.
„Nije, gospodine“, odgovorila je Vajtstounova. „Nisu našli ni telo. Samo njegovu odeću složenu na plaži i jedan nedovršeni crtež. Bio je umetnik. Po svemu sudeći, najtalentovaniji u društvu.“
Malori reče: „Zašto se pretpostavlja da se ubio ako nema oproštajnog pisma?“
„Džejms Satklif je patio od kliničke depresije“, objasnila je Vajtstounova. „Uzimao je mnogo lekova.“ Pročitala je iz beležaka. „Prozak. Luvoks, lustral, cipraleks. Imao je istoriju samopovređivanja.“
Gejn upita: „Zašto bi bogati momak kao što je on oduzeo sebi život?“
„Možda treba da pitamo njegove drugove“, reče Malori. Živa su još četvorica.
Blizanci - identični osim što je jedan imao ožiljke na licu. Visoki tamnoputi mršavi momak, po svemu sudeći stranac.

I iscereni debeljko isplaženog jezika.
Tri crvena krsta nekako su promenila staru fotografiju. Vajtstounova je uzela svežanj fotografija formata 20x25 cm. Fotografije preživelih. Uzela je sliku blizanca bez ožiljaka, koji je stajao između Džejmsa Satklifa i tamnoputog momka.
„Ben King“, rekla je. „On je čuven.“
Pričvrstila je fotografiju na Malorijev zid. Ozbiljni doterani mladić u odelu i s kravatom smešio se za nekakvu zvaničnu fotografiju. U njemu je bilo lako prepoznati dečaka od pre dvadeset godina. Njegovo lice mi je bilo nejasno poznato iz kasnih večernjih vesti na koje naiđem kad menjam kanale.
„Znam ga“, reče Malori. „Ben King. On je političar, zar ne?“
„Tako je“, potvrdila je Vajtstounova. „Njegov pokojni otac je bio advokat, specijalista za klevetu. Ben King je poslanik za Severni Hilingdon. Školovao se u Grnčarevom polju i na oksfordskom koledžu Bejliol. Završio je filozofiju, politiku i ekonomiju s najvišim ocenama. Brzo napreduje kroz hijerarhiju svoje stranke.“
Gejn upita: „Koje stranke?“
„Pogodi“, reče Vajtstounova. Gejn nije pogodio. Ne bih ni ja.
„O njemu se govori kao o budućem premijeru“, dodala je Vajtstounova.
„Privatno bogat, obrazovan u privatnim školama, dobar na televiziji“, reče Malori. „Nikada nije bio poslodavac, nikada nije vodio firmu, nikada nije radio ozbiljan posao.“ Malo je razmislio. „Da, savršen za premijera. A šta je s njegovim bratom? Onim s ožiljcima?“
„Ned King“, reče Vajtstounova. „Aktivni oficir britanske Kopnene vojske. Kapetan u Streljačkom puku brigade gurki. Dve smene u Avganistanu. Odlikovan za hrabrost. Pre petnaest godina osuđen je zbog telesnog napada.“
Pričvrstila je oficirovu fotografiju na zid. Ožiljci na levom obrazu izgledali su kao cena odlikovanja na svečanoj uniformi.
Pored ove stavila je fotografiju mršavog proćelavog muškarca u smokingu; leptir-mašna visila mu je oko žilavog vrata kao neko uginulo stvorenje. Toliko je oslabio za dvadeset godina da se u njemu gotovo nije ni nazirao debeli momčić iz školskih dana.
„Gaj Filips zvani Svinjče“, rekla je Vajtstounova. „Poznavao je braću King još iz osnovne škole. Otac mu se obogatio na tržištu nekretnina. Igrao je tenis na vrhunskom nivou. Plasirao se u polufinale Vimbldona za juniore. Onda mu je stradalo koleno. Predaje sportove u svojoj staroj školi, u Grnčarevom polju.“
„Koje sportove?“ upitao je Gejn.
„Tenis, mačevanje, kriket, skijanje. Otmene sportove, Gejne, shvataš? I trčanje na duge pruge.“
„Tako je i oslabio“, reče Malori.
Ostao je još jedan. Vajtstounova je na Malorijev zid zakačila fotografiju napetog tamnoputog čoveka. Pozirao je bez osmeha za nekakav kompanijski snimak i pažljivo je gledao u objektiv tamnim, gotovo crnim očima.
„Salman Kan“, rekla je. „Potomak bogate anglo-indijske porodice. Nasuprot rasnim stereotipima, porodica se bavi građevinarstvom. Njegov otac je stekao bogatstvo gradeći stambene

zgrade šezdesetih i sedamdesetih godina. Kan je takođe poznavao braću King i Filipsa iz osnovne škole. Radi kao advokat za ljudska prava u londonskom predstavništvu firme Baterfild, Hant i Vest. Smatraju ga zvezdom u usponu advokatske profesije. Uspešno je tužio Ministarstvo odbrane u ime ratnih veterana invalida.“
„Spomenula si da je Ned King bio osuđen za telesni napad“, rekao je Malori. „Ima li još nečega?“
„Adam Džons je više puta osuđivan za prekršaje vezane za drogu i za skitničenje. Šest meseci pošto je snimljena ona fotografija isključen je iz škole jer je prodavao zabranjene supstance iza trafike. Tablete. Drogu. I to mnogo.“
„Viši stalež je uvek šarolikiji nego što mu se priznaje“, reče Malori. „Šta je radio? Prodajom je zarađivao za sopstvene potrebe?“
„Tako deluje, gospodine. Adam je rano skrenuo s puta. Prešao je na heroin dok su ostali prelazili na Oksford, u vojnu akademiju i kod Goldman-Saksa.“
Malori reče: „Detektive Vulfe, je li Džons isključen s Kraljevske muzičke akademije zbog trgovine drogom?“
„Nije, gospodine“, odgovorio sam, „nije zbog droge. Bio je urađen do bezumlja na koncertu.
Zaspao je tokom Albinonijevog Adađa.“
„Zar nije strašno kad se to desi?“, reče Gejn.
„Naše dve žrtve“, reče Malori, „živele su opasno, zar ne? Jedan je bio zavisan od opijata. Drugi je bio nasilni preljubnik. Takav način života skraćuje ljudski vek.“ Nije izgovorio ono očigledno, ali svi smo shvatili - njihov način života ne objašnjava identične rane na grlu.
Pogledao sam tanku knjigu pred sobom. Očvrsni! Kako pobediti u borbi prsa u prsa kao što obučavaju britanske komandose i Oružane snage SAD. Autor je bio kapetan V. E. Ferbern, jedan od dvojice tvoraca komandoskog noža. Knjiga je bila otvorena na stranici o karotidnom potezu.
Tu je bio crtež dvojice boraca u borbenom zagrljaju. Delovao je kao slika iz nekog staromodnog stripa, ali ispod slike je bio manifest ubistva. Stavio sam žutu lepljivu ceduljicu na stranu koja mi je trebala, na onu koja objašnjava kako se izvodi karotidni potez.

Arterija #3. Nož u desnoj ruci, paralelan s tlom. Uhvati levom rukom protivnika za grlo s leđa i povuci mu glavu ulevo. Dobro zarij nož, onda povuci u stranu. Vidi sliku C.


Vajtstounova reče: „Svinjče Filips je osamdesetih godina tri puta osuđen za nanošenje materijalne štete za svega osamnaest meseci. Koliko sam shvatila, momci su voleli ponekad da polupaju neki restoran. Po svemu sudeći, nisu uvek mogli da se izvuku pomoću novca.“
„Dečaci ostaju dečaci“, reče Gejn. „Naročito kada tata plaća sve račune.“ Prezrivo je frknuo.
„Moj pas bi u Grnčarevom polju imao samo najviše ocene. I to dok liže sopstvena jaja.“
„Svinjče je uvek rado preuzimao krivicu na sebe“, nastavila je Vajtstounova. „Sudeći po napisima u mesnim novinama, jednom zamalo što nije bio osuđen zbog uvrede suda. Izgredničko, prezrivo i drsko ponašanje prema sudiji.“

Zurili smo u fotografije, u dečake kakvi su bili i u ljude kakvi su postali.
„Znači oni su bili bliska grupa?“, reče Gejn.
„I više od toga“, rekao sam ja. „Većina se poznavala od najranijeg detinjstva. Jedan je, kako čujemo, rado preuzimao na sebe krivicu za sve ostale. Zvuči kao da su bili... šta ja znam... skoro braća.“
„Ali je li se taj odnos završio s krajem zajedničkog školovanja ili se nastavio?“, reče Malori.
„To je sledeće pitanje. A možemo početi da odgovaramo na njega ako odemo na sahranu.“ Prišao je bliže zidu. „Šta im piše na bluzama?“, upitao je. „Ovo na latinskom iznad grba? Ne mogu da razaznam.“
Vajtstounova je zatvorila beležnicu.
„Aut vincere aut mori“, rekla je. „To je moto škole.“
„Pokori ili umri“, reče Malori. „Dobar moto.“
Pogled mi je odlutao na dečaka u sredini. Džejms Satklif. Onaj bez osmeha, onaj skrivenih očiju. Dečak s tragovima samopovreda na rukama koji je uredno složio odeću i ušao u more blizu Amalfija.
Od svih živih i mrtvih sedam momaka jedino Džejms Satklif nije na zidu bio predstavljen kao muškarac kakav je postao. Umro je od sopstvene ruke s osamnaest godina. Prisustvo neveselog Džejmsa Satklifa mnogo više od fotografija dvojice ubijenih doprinosilo je atmosferi smrtnosti na starom školskom snimku.
Ovi dečaci nisu odrastali, pomislio sam. Oni su jurili u svoje grobove.


Kasno popodnevno sunce zamiralo je iznad groblja Hajgejt kad je sa stolice u prvom redu prepune kapele ustao vojnik, besprekoran u crnoj svečanoj uniformi oficira Kraljevskog streljačkog puka gurki.
Kapetan Ned King je bio krupan i polako je prišao predikaonici, pogledavši usput veliku crno- belu fotografiju pokojnog Hjuga Baka postavljenu pored kovčega. Kapetan King je stao za predikaonicu i pogledao beleške, a poslednji zrak sunca prošao je kroz visoki vitraž i obasjao ga tako da su mu zasvetlucala odlikovanja na crnoj bluzi i bleda masa ožiljaka na levoj strani lica. Neko iz mnogobrojne pastve se nakašlja. Kapetan King je progovorio.
„Smrt je ništa“, čitao je odsečno i precizno kao čovek navikao da govori pred javnošću. „Samo sam se iskrao u drugu sobu. Ja sam ja, a ti si ti. Štagod smo bili jedno drugom - i dalje jesmo.“
Pogled mi je odšetao do mesta na kom je sedeo. Ostala trojica bila su tu. Ben King.
Salman Kan. Gaj Filips.
Pokojnikovi najstariji prijatelji, na počasnom mestu, u prvom redu pored roditelja Hjuga Baka i njegove udovice Nataše, čije je lice bilo skriveno iza crnog vela. Bakovi roditelji su zašli u šezdesete, ali bili su preplanuli i privlačni; delovali su kao da im se do sada ništa rđavo u životu nije desilo.
Nataša se okrenula i zagledala u mene, a ispod vela lice joj je bilo ravnodušno, bez ikakvog

znaka da me je prepoznala. Kad smo Malori i ja stigli na groblje, video sam njenog vozača kako puši na ulici s ostalim vozačima. Čak i sada je delovao kao njen vozač, a ne kao njen ljubavnik. Upitao sam se zašto mi je to, dođavola, uopšte važno.
„Šta god smo bili jedno drugom - i dalje jesmo“, rekao je kapetan King, a glas mu je zaplovio pod visokom tavanicom kapele. „Zovi me mojim starim imenom od milja. Govori mi jednostavno kao i uvek, istim tonom kao pre. Nemoj da zvučiš usiljeno svečano.“
Malori se nagnuo prema meni i rekao glasom tišim od šapata: „Gledaj.“
Salman Kan je plakao. Nisam mu video lice, ali ramena su mu se očigledno tresla od dubokih jecaja, a rukama je skrivao tugu na licu. Gledao sam kako Ben King polako okreće glavu, mrmlja mu reči utehe u uho i ponovo se okreće bratu. Gaj Filips je sve ovo posmatrao opušteno i ravnodušno.
Kan je protrljao lice dlanom. Činilo se da više ne plače.
„Život znači sve što je i značio“, govorio je kapetan King, i video sam kako mu je senka osmeha na trenutak zaigrala na privlačnom unakaženom licu. „Isti je kakav je i bio - postoji neprekinuto trajanje. Zašto bih bio izvan misli ako sam izvan pogleda?“ Zastao je. „Čekam te - za sada - negde sasvim blizu - odmah iza ugla.“ King je zatvorio beleške. „Sve je u redu“, rekao je. 5
Pogledao sam ožalošćene. Većinom su bili mladi. Muškarci i žene stari tridesetak godina, neki s bebama u naručju, neki zauzeti obuzdavanjem veće dece, svi bledi od šoka zbog prerane i brutalne smrti nekoga iz njihovog naraštaja.
Kapetan King se vratio na mesto. Reč je uzeo sveštenik. „Hodite blagosloveni Oca mog; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta.“ 6
Hjugo Bak je imao prijatelje. Mnoštvo prijatelja. Ali na kraju službe oko kovčega su stala četvorica iz prvog reda, i tada sam im prvi put jasno video lica.
Salman Kan - vitki uspešni poslovni čovek, sada pribran, ali očigledno pun tuge koja ga tišti kao breme.
Gaj Filips - rumen i snažan, otkopčanog gornjeg dugmeta košulje, očiju pospanih kao da se lako dosađuje, lica išaranog venama posle dvadeset godina pijančenja. Izgledao je kao trener iz filma, zračio je neophodnom vrstom srdačne surovosti.
I Ben King - spokojan, samouveren, upečatljiv; pored njega, glatkog i zdravog, lice njegovog blizanca delovalo je poput izgrebanog ogledala.
Na komandu Bena Kinga sva četvorica stali su uz kovčeg, blizanci napred, Filips i Kan nazad. Kapetan King je izdao novu komandu i svi su se sagnuli, ukrstili ruke, podigli kovčeg i ustali kao jedan. Polako su krenuli između klupa, a Bakovi roditelji i udovica pošli su za njima.
Čula se muzika. Ljudi su plakali. Među uplakanima je bio i Salman Kan. S teretom kovčega mrtvog prijatelja na levom ramenu, kao da ga je odjednom savladala tuga. Ovog puta prijatelji su ga pustili da plače. Muškarci i žene plakali su po čitavoj kapeli. Za svojim prijateljem i nad sobom. Ali udovica Hjuga Baka gledala je netremice pravo pred sebe, prolazila je ne gledajući ni levo ni desno, suvih zelenih očiju ispod dugačkog crnog vela.
Mladolika plavuša koja je delovala kao da ume s konjima delila je crvene ruže na vratima kapele. Malori i ja smo pustili ožalošćene ispred sebe, a kad smo izašli plavuše i ruža više nije bilo, a pastva je išla ka groblju.
Po naročitom zahtevu porodice, Hjugo Bak će biti sahranjen na Zapadnom groblju, a ono je

delovalo kao groblje iz sna. Sledeći ožalošćene uz strmu vijugavu stazu, prošli smo pored nizova velikih grobnica, ogromnih granitnih krstova i vojske kamenih anđela s licima istrošenim od vremena. Ogromni kameni pas zauvek je spavao pored grobnice svog gospodara. Jedan anđeo je nosio usnulo dete na nebesa. A sve spomenike kao da je gutala priroda. Prastaro drveće raslo je između grobova i zaklanjalo sunce. Bršljan je stezao nadgrobne ploče kao da su u njegovoj vlasti. Divlje cveće cvetalo je na sve strane među mrtvima. Stresao sam se kad je zaupokojena molitva dolebdela između stabala. Osećalo se da nailazi zima.
„Evo vam kazujem tajnu“, govorio je sveštenik.
„Prva poslanica Korinćanima“, reče Malori s odobravanjem. „Vaskrsnuće mrtvih. Da vidimo možemo li da se primaknemo bliže.“
„Jer nećemo svi pomreti, a svi ćemo se pretvoriti. Ujedanput, u trenuću oka, u poslednjoj trubi.“
Obišli smo okupljene s leđa. Zvuci plača sada su se jače čuli, na otvorenom, uz sveže iskopanu raku, a dečica su se takođe rasplakala, uznemirena što prvi put vide suze odraslih.
„Jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.“
Crvene ruže bile su mrlje jarke boje u moru crnine. Stali smo iza sveštenika, tačno preko puta ožalošćenih nad grobom. Video sam lica glavnih ožalošćenih preko ramena ostalih.
Roditelji Hjuga Baka raspadali su se pred zadatkom sahrane svog deteta.
Ben King ih je oboje grlio. Političar je imao utešnu misao za svakoga. Samo Nataša Bak nije pokazivala ništa, otupela od obreda žalosti.
„Pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac Gde ti je, dakle, pobeda?“ Začulo se električno zujanje kad je kovčeg krenuo da se spušta.
Kad je taj zvuk utihnuo, Ned King je nehajno ubacio ružu u raku. Svi ostali su bacili ruže na sanduk. Nešto se u pokojnikovim roditeljima slomilo kad su spustili cvetove. Bacili su ih u grob i okrenuli se, nesigurni na nogama. Sledeći je bio Gaj Filips. Zatim Salman Kan, sada pribran. Ali Ben King je zastao i s blagim osmehom pokazao Nataši da izađe napred.
„On stoji pred Gospodom, pred Isusom koji je rekao umirućem na krstu - DANAS ĆEŠ BITI UZ MENE U RAJU.“
Nataša je zakoračila prema njemu.
Video sam da je podigla veo, na trenutak ostala nepomična sa svojim uspomenama, a onda je vrlo pažljivo pljunula u grob svoga muža.
Zatim je, kao da se prekasno setila, bacila ružu na kovčeg.
Odjednom se sve oko groba uskomešalo. Video sam kako Nataša okreće glavu prema crvenom licu Gaja Filipsa; lice joj se izobličilo od bola i besa kad joj je on stručno zavrnuo ruku i odveo je.
Uspravna i ne opirući se, Nataša je prošla kroz masu, a Gaj Filips ju je držao za mišicu u izopačenoj parodiji brižnosti, kao da će ona možda pasti, pobeći ili se vratiti do groba njegovog mrtvog druga.
„Svinjče, jebote, to me boli“, rekla je.
Krenuo sam napred, ali Malori me je uhvatio za mišicu. Pogledao sam ga, a on je odmahnuo

glavom. Obuzeo me je stid što ne preduzimamo ništa, ali došli smo samo da posmatramo. Klimnuo sam glavom da pokažem Maloriju da sam razumeo, a onda smo pošli za Natašom i Gajem Filipsom prema kapiji groblja.
Vozači na ulici su stali mirno. Filips je otvorio zadnja vrata Natašinog automobila. Smatrao sam je jakom ženom, možda i okorelom, pa me je iznenadila njena krotkost dok ju je Filips smeštao u kola.
Filips se nagnuo nad prednji prozor i izdao vozaču neka uputstva. Video sam kako vozačev izraz pokazuje uznemirenost i bes, ali samo je nemo i poslušno klimnuo glavom i odvezao je. Filips ih je gledao kako odlaze. Malori i ja smo se vratili na groblje.
Većina prisutnih kao da nije primetila šta se dogodilo. Glave su se na trenutak okrenule da pogledaju skrhanu udovicu koju muževljev prijatelj odvodi, ali uskoro su svi ponovo gledali u cveće na sanduku. Samo jedan čovek je posmatrao čitav ružni prizor, neobično visok muškarac star šezdesetak godina kukastog nosa i netremičnog pogleda kao u ptice grabljivice. Sada je i on zurio u otvoren grob držeći ružu u ruci. Malori i ja smo gledali kako se Gaj Filips potpuno bezizraznog lica vraća na groblje, i znao sam da je i moj šef zapazio kako je trener delotvorno rešio problem s udovicom.
Masa se svrstala u red da baci cveće u grob i izjavi saučešće Bakovim roditeljima.
Ben King je i dalje stajao uz njih; kao slika i prilika političara, svakome je stegnuo ruku i nešto tiho rekao.
„Ne, Nataša je dobro“, govorio je. „Danas nije pri sebi. Da, hvala vam mnogo.“ Uhvatio je moj pogled i osmehnuo se.
Onda se odjednom sve završilo.
Molitve su izgovorene, kovčeg je spušten u raku i pokriven cvetovima. Živi su pobrisali oči i vratili se svojim kolima i svojim životima, svi, čak i otac i majka koji su sahranili sina.
Ali dok smo Malori i ja odlazili, video sam između drveća četiri muškarca uz još otvoreni grob; brisali su ruke, spojeni vezom tako snažnom da joj ni smrt ne može ništa.


Skaut je usred noći vrisnula.
Iako sam verovao da nikad ne spavam, bio sam svestan da se budim i iznenadilo me je to naglo izranjanje iz sna kog se neću setiti.
Pogledao sam budilnik - bilo je tri i deset - i oteturao do njene sobe. Sedela je na krevetu, lica mokrog od suza, štiteći oči rukavom pidžame.
Zagrlio sam je i držao neko vreme, a onda sam joj nadlanicom dodirnuo čelo. Bila je topla.
„Čudovišta“, rekla je.
„Anđele moj“, odgovorio sam, „čudovišta ne postoje.“
Sada se i pas probudio i cvileo u mraku. Pustio sam ga iz kaveza i krenuo je za mnom u sobu moje ćerke. Jednim nečujnim skokom našao se na njenom krevetu, a ona je automatski posegnula da ga počeška iza ušiju. Pas ju je umirio kako ja nikada ne bih mogao. No nije sasvim prestala da plače, i obuzeo me je treptaj panike kao i uvek pred njenim suzama. Plašio sam se da, ako se rasplače, nikada neće prestati.

„Zašto plačeš, Skaut?“
„Ne znam. Ne znam.“
Oboje smo znali zašto, nismo znali kako to da izgovorimo, odakle da počnemo. U životu moje ćerke postojala je praznina, i koliko god je voleo i koliko god se trudio, neću nikada uspeti da je ispunim. Od te pomisli kidalo mi se srce i bio sam i sam na ivici suza.
„Nemoj da ideš“, rekla je Skaut. Nasmešio sam se u mraku.
„Ne idem ja nikuda.“
Nikuda nije išao ni Sten. Sklupčao se uz nju tražeći toplotu, a ja sam odlučio da ga tu ostavim. Uskoro će oboje zaspati, Skaut će držati psa kao termofor, a pas će je pustiti da ga drži. Pogledao sam njen budilnik. Bilo je prerano za ustajanje i prekasno za povratak u postelju.
Znao sam da sada neću zaspati.
Zato sam ostao da sedim na njenom krevetu. Gledao sam moje dete i njenog psa dok je noć odmicala, kao mnogo puta ranije. No sitni noćni sati bili su veoma drugačiji dok sam posmatrao Skaut kako spava. Nisu delovali protraćeno.

Deset

KASAPIN BOB JE preko noći ostario za trideset godina.
Nova fotografija prikazivala je znatno starijeg muškarca, mladalačke kočopernosti i mangupskog šešira više nije bilo, umesto cigarete je držao lulu u stisnutim usnama. Na novoj fotografiji Robert Openhajmer je gledao pravo u objektiv, kosa mu je bila proređena, oči krupne i pune strašnog znanja kog pre tu nije bilo.
Uništitelj sveta.
Veliki ekran na Malorijevom zidu prikazivao je profil Kasapina Boba na društvenoj mreži, ali svi smo gledali u monitore svojih laptopova dok je Gejn čitao novu poruku.
„Bogataši su upoznali greh“, rekao je, „i tog znanja neće se moći osloboditi.“ Naslonio se.
„Pobij sve svinje. #pobijsvesvinje.“ Već sam pronašao izvor navoda.
„Openhajmer je zapravo rekao: Fizičari su upoznali greh, i tog znanja neće se moći osloboditi.“ Pogledao sam Gejna. „Ne bogataši, nego fizičari.“
Klimnuo je glavom. Onda je opsovao.
„Ovo bi trebalo da bude jednostavno. Poslali smo nalog za pretres društvenoj mreži i dobili izveštaj o IP adresi za dvadeset četiri sata. Kao što sam i očekivao, Bob ima anonimizator. To je posrednički server koji štiti privatnost korisnika od ostatka digitalnog sveta. Ako nije potpuni kreten, što je uvek moguće, logično je da ima takav server. Možda ih ima i više. Obično mogu da ih zaobiđem kad dobijem izveštaj o IP adresi.“ Zatresao je glavom. „Obično mogu. Ali Bob koristi neku vrstu napredne bezbednosne arhitekture. To se zove povezivanje glavicom luka. Reč je o Toru ili nekoj sličnoj nabudženoj anonimnoj mreži kakvu nikad nisam video. Ona usmerava podatke kroz brojne releje i svaki put ih šifruje i dešifruje. To je smišljeno radi bezbednosti onih koji otkrivaju korupciju u kompanijama ili državnom aparatu i za ljude koji žive pod diktaturom. Ne radi bezbednosti serijskih ubica.“
„Šta hoćeš da nam kažeš?“, upitao je Malori.
„Ukopao se dublje“, odgovorio je Gejn. „Bobovi digitalni otisci su kao njegovi otisci prstiju ili rukavica.“ Ponovo je zatresao glavom. „Nevidljivi“, rekao je.
„Isključi to“, reče mu Vajtstounova. „Muka mi je od tih idiota koji ga slave kao heroja.“
Profil Kasapina Boba proključao je kad je društvena mreža reagovala na njegovu poruku. Na ekranu je tekla neprestana bujica poruka obožavalaca, bračnih ponuda i poniznih pohvala. Gejn je pritisnuo taster i to je nestalo s ekrana, a pojavila se fotografija sedmorice dečaka iz Grnčarevog polja.
„Ne znam kako mogu da ga smatraju herojem“, rekla je Vajtstounova. „Čoveka koji ubija školske drugove.“
Malori se zamalo nasmešio.
„Ali oni ne znaju da on ubija školske drugove“, rekao je. „Oni misle da ubija bogataše.“

***

Posle jutarnjeg sastanka Malori i ja smo otišli pešice do Hanoverskog trga. Ispred zgrade Voga
visoke mršave devojke pušile su cigarete u blistavim čoporima.
Imali smo zakazan sastanak u advokatskoj firmi Baterfild, Hant i Vest, čije kancelarije su bile na severnoj strani zelenog prostranstva Hanoverskog trga. Sekretarica Salmana Kana uvela nas je u njegov kabinet i ponudila nam čaj, kafu i mineralnu vodu, gaziranu i negaziranu. Izbor je bio bogat pa nismo mogli da se odlučimo. No pre nego što smo stigli da joj odgovorimo, Salman Kan je ustao iza stola i rekao nam kako da radimo svoj posao.
„Vi morate više da se potrudite!“, izjavio je s naglaskom višeg staleža i jedva primetnom primesom Indije. „Ovo jednostavno nije dovoljno! Dva čoveka su ubijena a niste uhapsili nikoga? Ja sam preneražen! Nameravam da iznesem stvar načelnici Svajer, koja je prijateljica mog oca. Jesam li bio potpuno jasan?“
Malori se učtivo okrenuo sekretarici koja je još stajala na vratima.
„Za mene čaj, gospođice, molim vas. S malo mleka i dve kocke šećera.“ Pogledao me je iskosa.
„Ja ću kafu, hvala“, rekao sam. „Kratku, bez ičega.“
Sekretarica je potpuno nečujno zatvorila vrata, a mi smo se okrenuli Salmanu Kanu. Zurio je u nas krajnje ratoborno. Takva agresivnost viđa se kod rđavo vaspitanih pasa, pomislio sam. Oni ne laju jer su besni. Laju jer se plaše.
Galamio je još minut-dva. Pustili smo ga da da sebi oduška. Veliki deo našeg posla čine razgovori s uplašenim ljudima. S onima koji strepe od nevolja. S ljudima koji se plaše da će biti povređeni. S onima koji se boje da će biti povređeni više nego što već jesu. Ali nikada nisam video čoveka prestravljenog kao Salman Kan. Izgledao je kao da se plaši da će ga neko zaklati.
Kad je zastao da uzme vazduh, Malori nas je predstavio uobičajeno blagim glasom i obojica smo mu pokazali službene legitimacije. Kan se sručio nazad u veliku kožnu obrtnu stolicu, a mi smo se smestili preko puta. Malori ga je hrabrio govoreći mu o raznim tragovima koje sledimo, a ja sam ga posmatrao kako se igra neupaljenom cigaretom. U kancelarijama advokatske firme Baterfild, Hant i Vest pušenje je bilo zabranjeno, ali na Kanovom stolu stajala je srebrna tabakera, a on je premetao cigaretu među prstima kao brojanice.
„Shvatamo koliko je ovo bolno i strašno za vas, gospodine Kane“, rekao je Malori.
„Ne bi trebalo da razgovarate sa mnom“, odvratio je on i vratio cigaretu u srebrni kovčeg.
„Trebalo bi da tražite ubicu.“
„Šta mislite zašto bi neko želeo da ubije Hjuga Baka i Adama Džonsa, gospodine Kane?“
„Zato što su bili zavisnici“, odgovorio je Kan. „Jedan je bio zavisan od seksa, a drugi od droge. Hjugo mi je bio blizak prijatelj. Adam... Adama nisam video dvadeset godina. Ali obojica su bili, svaki na svoj način, beznadežni zavisnici. I to im je i došlo glave.“
Bila je to uverljiva teorija. Jedan je bio seksualni pustolov, a drugi narkos. Bili su žrtve nasumičnih ubistava, zločina besmislenih i nerazumnih kao i većina ubistava. To je sve vrlo tužno, ali živeli su opasno i umrli su jer su to i zaslužili.
Teorija nije objašnjavala neskriveni strah Salmana Kana.

„Dugo ste poznavah obojicu“, rekao je Malori. „Još iz škole...“
„Sećam se kako sam upoznao Adama“, rekao je Kan vrteći glavom. „Imao je trinaest godina.
Vraćali smo se s igrališta.
Svi mi. Nas šestorica. Ben i Ned. Svinjče Filips i Džimi Satklif. Hjugo i ja. Vraćali smo se s kvalifikacija u ragbiju. Krvavi i blatnjavi. A Adam je bio u novoj novcatoj školskoj uniformi s onom svojom oboom u kutiji. Čekao je čas muzike. A neko je, verovatno Svinjče, rekao hajde, novajlijo, odsviraj nam nešto. Rugao mu se, naravno. Ali Adam je izvadio instrument iz kutije, ljupko nam se nasmešio - i zasvirao Baha. Neka ovce spokojno pasu. Nikad u životu nisam čuo ništa lepše.“
Na zidovima Kanove kancelarije bilo je fotografija. Ustao sam da ih pažljivije pogledam. Uvek je korisno pogledati hram koji čovek načini samom sebi.
Kan u smokingu, smeši se primajući nagradu od drugog čoveka takođe u smokingu.
Kan drži govor na podijumu s natpisom Aut vincere aut mori - motom Grnčarevog polja. Pokori ili umri.
Kan kao šiparac na igralištu za kriket između blizanaca King, Gaj Filips - Svinjče - kezi se iza njih, svi u besprekorno beloj odeći za kriket, a Filips drži palicu na ramenu kao pećinski čovek batinu.
Ali nisam video fotografiju sedmorice dečaka u uniformi Kombinovanog kadetskog korpusa.
„Izvolite?“, rekao je Kan oštro.
„Odlazite li često u svoju staru školu, gospodine?“, upitao sam ga s osmehom. Odoleo je mom šarmu.
„Razgovaram s učenicima. Škola priređuje razne svečanosti. Još imam prijatelja tamo, među nastavnicima, mislim. Moja firma potpomaže razne školske dobrotvorne akcije za vojsku... slušajte, zašto me to pitate?“
„Najbolji dani vašeg života, zar ne?“
„Upravo tako.“
Na zidu je visila jedna slika. Skriveni kutak grada, kanjon između poslovnih zgrada prevučenih sjajnom izmaglicom, nalik gradu iz sna ili iz davnih sećanja. Nije bilo ljudi. Već sam znao čije ću inicijale naći u donjem desnom uglu. Bilo je to delo umetnika čije sam slike video u stanu Hjuga Baka i u porodičnoj kući Adama Džonsa.

j s

„Džejms Satklif“, rekao sam. „Džejms Satklif je naslikao ovu sliku.“
„Džejms je bio genije“, odgovorio je Kan. „Njegovi roditelji su mislili da će sve biti u redu ako ga skupi lekari iz Ulice Harli budu kljukali tabletama za sreću. No to ga je samo gurnulo preko ivice.“
„Stekli ste dobre prijatelje u Grnčarevom polju“, reče Malori.
Kan je stavio neupaljenu cigaretu u usta, a onda je izvadio. Stresao se od neskrivenog gađenja.
„Tome škola služi“, rekao je. Na trenutak mi se učinilo da će nas pitati u koje škole smo mi išli, ali odustao je. Znao je da nismo išli ni u kakve škole. Odjednom je pobesneo.

„Mržnja ih je ubila“, rekao je. „Ljubomora - ova zemlja je sada prožeta ljubomorom.“ Vratio je neupaljenu cigaretu u usta. „Zar to nije očigledno, dođavola?“, rekao je Salman Kan. „Zavist ih je ubila.“


Oficirska menza vazduhoplovne baze Brajz Norton gleda na aerodrom, pa sam kroz prozor video veliki trbušasti avion kako čeka na pisti. Četiri turbopropelerska motora radila su u prazno, a masa ljudi u žutim prslucima obavljala je poslednje provere.
Pod repom aviona - lokida C-130 herkules - bila je spuštena široka rampa, ali vojnici u maskirnim uniformama strpljivo su stajali na asfaltu kao da je čekanje nešto što su savladali na obuci, i to odlično. Kraljevski streljački puk gurki noćas poleće.
Gledao sam lica tih ljudi, posmatrao te sitne ratnike zlatne puti koji su nekako delovali istovremeno blago i žestoko, a u daljini sam video svetla Oksforda kako trepere i bleskaju u noći. Od Sevil roua do baze stigli smo za svega devedeset minuta vožnje posle popodnevnog sastanka, ali činilo mi se da je London neizmerno daleko.
Okrenuo sam se na zvuk oštrog muškog smeha.
Kapetan Ned King i detektiv viši inspektor Malori sedeli su jedan preko puta drugog na crvenim kožnim kaučevima u sobi zastrtoj crvenim tepihom. Malori se naginjao napred, ravnodušnog lica, bez osmeha, i puštao svog sagovornika da ispuni tišinu. Kao i vojnici na pisti, kapetan King je bio u maskirnoj uniformi.
„Izvinite“, rekao je široko se smešeći, „ali tu nema neke velike tajne. Adam - kog nisam video mnogo godina - bio je narkoman. A Hjugo je bio zavisnik od seksa. To su opasni načini razonode, detektive.“
„Ali ko bi želeo da ih ubije?“, upita Malori.
„Ovako napamet? Možda Adamovi drugovi narkosi. Možda Hjugova žena Ruskinja - ili neki njeni prijatelji Rusi.“
Malori je klimnuo glavom kao da razmišlja o tome.
„Zaista mislite da je žena Hjuga Baka u stanju da nekoga ubije?“, upitao sam ja. King je okrenuo unakaženo lice ka meni. Više se nije osmehivao.
„Ja mislim da je svako u stanju da ubije nekoga“, odgovorio je.
„Ali vaši prijatelji umrli su tačno na isti način“, nastavio sam. „Svi dokazi upućuju na jednog istog ubicu. Mislite li da je to samo podudarnost?“
Kapetan King slegnu ramenima.
„Ja mislim da je njihova smrt bila nasumična“, rekao je. „To mislim. I to znam.“
Iz dna menze čulo se kuckanje bilijarskih kugli. Dvojica oficira opušteno su se smejala.
„Samo u Avganistanu sam video da čovek u isto vreme ruča i izbacuje doručak“, govorio je jedan.
„Da, oni su četiri i po sata ispred nas“, odvratio je drugi. „I hiljadu godina iza nas.“ Napolju na pisti avionski motori zaurlaše i King je odjednom morao da podigne glas.
„Veoma bih voleo da se svi oni ljudi vrate kući“, rekao je. „Ne želim da ostanu obogaljeni. Ne

želim da poginu. Ne želim da gledam kako ih vraćaju u otadžbinu, kako se to danas jezivo kaže.“ Unakaženo lice zgrčilo mu se od gađenja, kao da mu je zaista muka od tog izraza. „Ne želim da se ti hrabri momci vrate i suočavaju sa sažaljenjem balavaca koji se muvaju ispred supermarketa.“ Neveselo se nasmešio.


„Svetino što užarenog oka kličeš vojsci, na licu ti radost...“
„Pomoli se da nikad ne spoznaš“, nastavi Malori, „pakao što guta smeh i mladost. “


King se zasmejao.
„Svaka čast, detektive. Gde ste išli?“
„Gde sam išao?“
„U školu.“
Malori se nasmešio.
„Nisam nigde išao. Pohađao sam državnu školu u Banfu, u Škotskoj. Prešao sam u Aberdin i nastavio. Ali mi volimo pesnike iz Prvog svetskog rata.“
„Ovo je Sigfrid Sasun, naravno“, reče King. „Doživeo je lepu starost. Umro je 1967. Ali njegov veliki prijatelj Vilfred Oven poginuo je svega sedam dana pre primirja. Sudbina ove dvojice velikih ratnih pesnika oslikava nasumičnu prirodu smrti. Ja želim da se svi ovi ljudi vrate kući. To se neće desiti. Stići ćemo u Avganistan usred noći kako nas ne bi pobih odmah. Ali s vremenom će se protivnik snaći. Oni zaista najnesrećniji biće ranjeni i preživeće. Amputacije, dvostruke amputacije, trostruke amputacije i poker - obe ruke i obe noge. Neki će ostati bez jaja, bez kite, bez lica. Koliko čujem, rekonstrukcija penisa je veoma tražen zahvat u poslednje vreme. A neće ih dočekati razdragano klicanje mase, nego bombe na putevima. Dočekaće ih ’prijateljska vatra naših drugara Amerikanaca ili naših avganistanskih saveznika. Neki mesni policajac će odlučiti da njegov bog želi da on digne u vazduh što više mojih ljudi. Moje momke ubijaće improvizovane eksplozivne naprave. Gaziće na mine koje su ostavili još Rusi, ali i talibani. Neki od onih mladića napolju vratiće se kući u invalidskim kolicima, a neki u sanducima. Smrt je cena koju plaćamo za život, gospodo, i ponekad račun stigne prerano. I to nije pošteno. Nije razumno. Vi ste policajci, vi to znate. Smrt ne igra po pravilima, zar ne?“ Ustao je. Vojnici napolju pripremali su se za ukrcavanje u avion. „Stižemo u nedelju, a nedelje su najopasnije. Oni se mole petkom, planiraju subotom i napadaju nedeljom. Nedelja nam tamo nije sveti dan, nego dan sranja. Ali, znate, ljudi su tamo izuzetno lepo vaspitani. Vrlo su učtivi. U logoru Bastion 7 nema smeća. A sada me izvinite, gospodo.“
„Hvala vam što ste odvojili vreme za nas, kapetane King“, rekao je Malori, pa smo obojica krenuli za kapetanom do vrata oficirske menze.
Kad je King zakoračio u hladnu oktobarsku noć, svi njegovi ljudi okrenuli su se da ga pogledaju. Neki su se stidljivo nasmešili, a mene su iznenadili njihova mladost, brdo raznolike opreme i očigledna ljubav prema komandantu.
Malori reče: „Zašto se Džejms Satklif ubio?“
King se trgnuo. „Pa“, rekao je, „to se desilo davno.“
„Ali sigurno ste razmišljali o tome.“

„Zašto ljudi oduzimaju sebi život?“, rekao je King. „Zato što su slabi.“
„Mislio sam da vam je bio prijatelj.“
„Džejms Satklif mi je bio više nego prijatelj. Daleko više. I mislim na njega svakodnevno. Ali bio je slabić.“
Malori zamišljeno klimnu glavom. „Izvinite što sam vas zadržao, kapetane King.“ Rukovali smo se.
„Žao mi je što nisam mogao više da vam pomognem.“
„Samo još nešto“, reče Malori. King je čekao.
„Šta vam se dogodilo s licem?“ King se glasno nasmejao.
„Ovo mi je uradio moj brat Ben“, rekao je. „Kad smo bili mali. Gađao me je čašom u glavu za doručkom. Sigurno sam ga nečim izazvao.“ Nasmešio se. „Niko me nikada to ne pita“, rekao je veselo, vrlo vedar sada kad se pridružuje svojim vojnicima. „Svi pretpostavljaju da sam stradao na dužnosti.“
Malori je zavrteo glavom. „Ne, ti ožiljci su suviše stari“, rekao je. „Znam dosta o ožiljcima.“

Jedanaest

SKAUT JE ĆUTALA za doručkom.
Znao sam da će jednom, možda uskoro, doći vreme kada će ona biti u stanju da sakrije svoja osećanja od mene. Ali s njenih pet godina to vreme još nije nastupilo. Seo sam preko puta nje, pomerio kutiju pahuljica sa slikom nasmejanih majmuna, i pogledao je u oči.
„Nešto nije u redu, Skaut“, rekao sam joj. „Šta nije u redu, anđele?“ Pogledala je smeđu kašu u svojoj činiji, a onda mene.
„Moraš da mi napraviš kostim“, rekla je. Naslonio sam se pokušavajući da shvatim.
„Zašto?“
„Kostim za našu predstavu. Za božićnu predstavu.“
„Za predstavu o Hristovom rođenju?“ Klimnula je glavom.
„Sve mame moraju da naprave kostime za decu.“ Trenutak sumnje. „I... i tate. Tako je rekla gospođica Dejvis.“
Ako je tako rekla gospođica Dejvis, onda je to urezano na kamene ploče koje je Mojsije glavom drhtavim rukama doneo s planine.
„Koji komad igrate?“
„Zove se Namćorasta ovca. O ovci koja neće da ide da vidi malog Hrista koji se rodio u jaslama. Svi idu da vide malog Hrista. Mudraci. Anđeli. Sve ostale ovce. Ali ona neće. Namćorasta ovca. Znaš li tu priču?“
„Ne znam.“
„Ona je namćor. Ta ovca. Posle je tužna. Onda joj je žao. Na kraju joj je mnogo žao. Shvata da je pogrešila.“
Kostim, pomislio sam. Kako se pravi kostim? Šta je potrebno za kostim?
„Koju ulogu ti igraš, Skaut?“
„Namćorastu ovcu.“
Zadivio sam se. „Dobila si glavnu ulogu?“
Ponosno se osmehnula. „Gospođica Dejvis me je odabrala da glumim Namćorastu ovcu“, potvrdila je.
„To je dobra uloga, Skaut. To je najbolja uloga.“ Moje laskanje joj nije skrenulo tok misli.
„Treba mi kostim“, rekla je. „Moraćeš da mi napraviš kostim.“
„Napraviću“, obećao sam iako nisam znao kako se to radi, čak ni odakle treba da počnem.

Umesto na jutarnji sastanak odvezao sam se na daleku periferiju grada. Moj BMW bio je sam u pustoj severnoj traci, a zbijena vozila milela su suprotnom trakom prema gradu.
Činilo mi se da niko živi ne ide tamo kuda sam ja krenuo. Isto sam se osećao i kad sam seo u zadnji red krematorijuma i čekao da naiđe masa.
Nije naišla.
Najzad je polako ušla šačica izgubljenih duša. Istetovirana lica, proređeni zubi, bleda koža zavisnika. Bilo ih je tako malo da je svako imao čitav red stolica za sebe. Svi su posedali pozadi, što dalje od jednostavnog kovčega spremnog za plamen.
Kad je Gaj Filips stigao, rumen od sinoćne utakmice ili žurke, izgledao je kao Džon Bul na banketu anoreksičara.
Seo je s druge strane prolaza. Ustao sam i seo do njega.
„Dobro jutro, Svinjče“, rekao sam mu. Ustuknuo je u stolici.
„Ja te znam“, odvratio je. „Bio si na Hjugovoj sahrani. Vas dvojica pajkana. Prepoznam vas na kilometar. Velika stopala i male kite.“
„Jeste li pili, gospodine?“
„Nisam dovoljno.“
„I ja sam tebe video. Bio si malo grub s devojkom, Svinjče. Mislim da si je povredio.“ Iscerio se.
„Natašu? Bila je umorna i potresena, to je sve. Držao sam je za ruku. Da joj pomognem.“ Pogledao me je bolje. „Bio si u Pakovoj kancelariji, zar ne?“
„Ko je Pak?“
„Paki Kan.“
„Gospodin Kan nije Pakistanac, zar ne? Koliko sam shvatio, on je anglo-indijskog porekla.“
„Ne bih da cepidlačim, pozorniče, ali to je isto, zar ne? Nisam ja rasista. To je stari školski nadimak. Od milja. Obožavam Indijce.“ Pogledao je ostale ožalošćene i uzdahnuo. „Gospode, ovo kao da je kongres prosjaka.“ Onda je odmahnuo krupnom crvenom glavom i dodao sebi u bradu:
„Adame, šta ti se to desilo?“
„Zašto ostali nisu došli? Staro društvo?“
„Pa, Ned je sada sigurno već u Avganistanu. Ben - Ben je javna ličnost. Ne bi bilo dobro da novine objave da je prisustvovao godišnjoj skupštini Udruženja anonimnih narkomana. A Pak verovatno na sudu zastupa ljudska prava neke propalice.“
„Izgovori, izgovori.“
„Znam. Strašno, zar ne? Ali, kao što vidite po njegovim novim drugarima, Adam je uvek bio malo drugačiji.“
„Zato što je bio narkoman, zar ne? Udaljili ste se od njega, zar ne?“ Filips se zakikotao.
„Mislite da nas je bilo briga za to? Neke najuglednije porodice imaju problema s drogom. Odvratna reč. Ne, Adam je uvek bio autsajder. Uvek je bio drugačiji. Drugačiji čak i od Pakija Kana

koji je, da to ne zaboravimo, Paki. Reći ću ti nešto o starom Pakiju. Vraški dobro je igrao kriket. Igrač sezone tri godine zaredom. Društvo prihvati tako dobrog igrača, znaš. Ali Adam je bio nešto potpuno posebno. Ne zbog droge. Zato što je bio stipendista. Nama ostalima roditelji su platili školovanje. Siroti Adam je morao da se pomuči. Da drnda bendžo. Da duva u frulu. O, sad sam te uvredio. Misliš da sam snob.“
„Kad si ga poslednji put video, Svinjče?“
„Molim te, prestani tako da me zoveš, važi? Prva tri-četiri puta bilo je donekle zabavno, ali sada bih to nazvao nametljivom intimnošću, pozorniče.“
„Detektive.“
„Naravno. Izvinjavam se, pozorniče.“
„Svinjče je samo stari školski nadimak“, rekao sam. „Od milja.“
„Ne sećam te se iz škole“, rekao je. „Jesi li tamo prao nužnike?“
„Hajde, Svinjče, kad si poslednji put video Adama Džonsa?“
„Pre dosta godina. Došao je kod mene i molio me za pare. Šmrc, šmrc. Jadan ja. Vidi šta sam uradio s venama. Ne znam kako ću da nabavim sledeći fiks. Sve to. Dao sam mu koliko sam imao, pa je otišao.“
„Nije te brinulo što će taj novac potrošiti na heroin?“
„Baš i nije. Znao sam da neće kupiti nemasni jogurt.“
„Ali zašto bi neko želeo da ga ubije? Za Hjuga Baka mi je jasno. Siledžija koji tuče ženu.“ Podmuklo me je pogledao.
„Nisi baš blag prema našoj Nataši, a? Ona je malo previše za takve kao što si ti, pretpostavljam.
Izvan tvog platnog razreda.“
Blago sam mu dodirnuo mišicu.
„Pitaću te još jednom. Krajnje učtivo. Zašto bi neko želeo da ubije narkomana i skitnicu, Svinjče?“
Besno me je prostrelio pogledom.
„Slušaj, ti nisi stekao pravo da me zoveš tako“, rekao je. „To je glup nadimak. Detinjast nadimak. Kako se ti zoveš? Pokaži mi legitimaciju. Šta ti uopšte radiš ovde?“
„Pokušavam da shvatim. Sigurno si i ti razmišljao o ovome. I nemoj da mi prosipaš priče o tome da je Hjugo Bak kresao sluškinje. Ne pričaj mi da je Adam Džons dobio šta je zaslužio. Tvoj prijatelj kapetan King tvrdi da njihova ubistva nisu povezana. Gospodin Kan nam je rekao to isto. Ah mislim da oni zapravo ne veruju u to. A mislim da ni ti u to ne veruješ, Svinjče.“ Ali on me više nije slušao.
U krematorijum su ušle gospođa Džons i Rozalita. Sele su u prvi red tačno ispred kovčega. Učinilo mi se da se Filips prenerazio videvši Adamovu majku. Ja sam je video mnogo skorije nego on, pa sam se i sam zapanjio. Lice joj je bilo naduveno od hemoterapije i izobličeno od tuge. Sanduk pred kojim je sedela mogao je biti njen. Ali Gaj Filips nije gledao gospođu Džons. Gledao je Rozalitu.
„Gospode“, rekao je. „To je ista ona služavka. Malo je ostarila.“

Sveštenik je otpočeo službu.
„Čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira.“
Kad je sanduk skliznuo u vatru, a zavese se čedno zatvorile preko vrata peći, ustao sam. \
„Ideš?“, rekao je Filips. „Hvala na razgovoru, pozorniče.“
„Nismo još završili, Svinjče“, odvratio sam.


Dok sam išao kroz prolaz, malobrojni ožalošćeni koji su krenuli na suprotnu stranu uzmakli su po nagonu ljudi naviknutih da se svima sklanjaju s puta.
Gospođa Džons je zamišljeno posmatrala prazne stolice.
„Trebalo je da sačekamo sa službom“, rekla je. „Možda bi došlo još ljudi.“
„Gospođo“, rekla je Rozalita, „imali smo termin. Četrdeset pet minuta, gospođo. Morali smo da počnemo, zar ne?“
Gospođa Džons se slabašno osmehnula kad me je videla.
„Došli ste“, rekla je. „Vrlo pažljivo s vaše strane.“ Uzela me je za ruke. „Uživala sam u našem razgovoru.“
„Želeo bih ponovo da porazgovaram s vama“, odgovorio sam. „O starim danima. Kad je Adam bio mali.“
Odjednom se uznemirila.
„To je bilo tako davno“, rekla je, povukla ruke i okrenula se ženi do sebe. „Ne sećam se.
Rozalita, kaži gospodinu, molim te.“
Rozalita ju je zagrlila jednom rukom i besno me pogledala.
„Sada ste je uzrujali.“
„Jednostavno se ne sećam.“
„Naravno, gospođo“, rekla je Rozalita. „Zašto biste se sećali? Sve je u redu.“
Otišle su u bočnu prostoriju da uzmu bednu malu posudu sa zemnim ostacima Adama Džonsa. Potražio sam pogledom Gaja Filipsa, ali već je bio otišao. Svi su već bili otišli. Dugo sam sedeo u prvom redu osećajući kako mi lice plamti od vreline vatre.
Parkiralište krematorijuma bilo je gotovo prazno kad sam se odvezao, ali na kraju tihe zelene ulice video sam Rozalitu na autobuskoj stanici.
Zaustavio sam se i spustio prozor.
„Ja se sećam“, rekla je.


Odveo sam je u mali kafe u četvrti Golders grin i poručio joj čaj. Rekla je da mora da pošalje poruku.
„Sinu“, objasnila je. „Da dođe po mene.“
Popio sam dvostruki espreso dok je kucala poruku. Onda sam je gledao kako zuri u svoju šolju.
Činilo mi se da je već zažalila što razgovara sa mnom.

„Čega se sećate, Rozalita?“
Klimnula je glavom s olakšanjem što smo počeli. „Adamovih drugova. Blizanaca. Onog Indijca. Svih njih se sećam. I onog što je umro. I onog što je bio danas tamo. Videla sam ga. Sad je čovek. Videla sam ga pozadi kako sedi s vama. I setila sam se.“
„Čega ste se setili?“ Ponovo je klimnula glavom.
„Dolazili su leti. Dečaci. Svi dečaci su dolazili. Kad gospodin i gospođa Džons nisu bili tu.“
„Kad su Adamovi roditelji bili na letovanju, njegovi drugovi su dolazili? Boravili su u kući dok su mu roditelji na putu?“
„Da.“
„Šta su radili?“ Tišina.
„Nisu bili dobri dečaci.“ Zavrtela je glavom.
Koliko joj je godina? Četrdesetak. Pre dvadeset godina imala je dvadesetak. Pre dve decenije bila je vrlo mlada.
„Adam je bio dobar dečko. Kad je bio mali, znate. Mio dečkić. Ali nije bio dobar kad su oni s njim.“
„Šta se dogodilo? Nešto se desilo, zar ne?“ Zurila je u svoj čaj.
Nije mogla da me pogleda.
„Uradili su nešto - uradili su nešto vama?“
Podigla je pogled kad je u kafe ušao jedan mladić od dvadesetak godina u plavom automehaničarskom kombinezonu. Obratio se majci na tagalogu.
„Ne želimo nikakve nevolje“, rekao je, uhvatio majku za mišicu i podigao je.
„Sačekajte“, rekao sam. „Kuda ćete? Šta nije u redu?“
„Ne želimo da razgovaramo s policijom“, odgovorio je. „Ne želimo nikakve nevolje.“
„Zbog čega ste zabrinuti?“, nisam odustao. „Nemate razloga za brigu.“
Ali više me nisu slušali. Raspravljali su se na svom jeziku. Rozalitu je sin i dalje držao za mišicu.
„Brinete se zbog viza?“, upitao sam. „Ne brinite zbog toga. To me ne zanima. Mogao bih i da vam pomognem.“ Krenuli su napolje.
„Rozalita“, rekao sam. „Šta se dogodilo u toj školi?“ Okrenula se na vratima malog kafea.
„Sve je otišlo dođavola“, odgovorila mi je.

Dvanaest

POZORNIK BILI GRIN podigao je ruke u rukavicama od dvanaest unci pred lice i polako krenuo preko ringa potpuno pravom linijom. Fred ga je čekao. Srce mi je klonulo dok sam ih gledao.
Ovo će biti pokolj.
Fred je zamahnuo, a Grin je, sada krupniji posle dugih sati provedenih za stolom, zaustavio udarac podigavši ruku. Udarac nije bio jak, ali je bio dovoljan da se Grinu ruka odbije u lice.
Video sam Grinove oči kako iznenađeno trepću iznad rukavica i ispod debele kožne kacige, a na korenu nosa pojavila mu se crvena ogrebotina. Fred je skakutao postrance, lak i elastičan kao baletski igrač na prstima, spuštenih ruku. Grin je polako krenuo za njim.
Fred je uputio munjeviti niz udaraca. Svi su se bezopasno odbili o Grinov čvrsti visoki gard. Ohrabren time, Grin je i sam stidljivo zamahnuo. Fredova glava poletela je u stranu kao na žici, a Grinova pesnica proletela mu je iznad ramena.
Sada je Fred bio u uglu. Mahnuo je Grinu da krene napred smešeći se i pokazujući plavi štitnik za zube. Mladić je naivno prihvatio poziv. Uputio je još jedan udarac. Fred je, kad to želi, držao gard čvrst kao nuklearni bunker - ruke visoko podignute i priljubljene, laktovi sabijeni uz rebra, brada spuštena. Odbijao se od konopaca mameći Grina da ga udari. I udario ga je. Direkt. Kroše. Direkt. Fred nije odgovarao.
Grinovo samopouzdanje vidljivo je raslo.
Pokušao je desni kroše, sporo kao proždrljivac kad ustaje od stola.
Fred se izmakao i, više nagonski nego pakosno, zviznuo Grina kratkim levim krošeom u rebra. Vazduh je čujno izleteo mladiću iz pluća; pao je na koleno, oborene glave, pritiskajući lakat uz rebra kao da se pita kako je nastao ovaj nagli i stravični bol.
Fred je odmah kleknuo pored mnogo krupnijeg Grina i prebacio mu zaštitnički ruku preko ramena.
„Znam da je trebalo da udaram jače“, rekao je Grin mršteći se od bola. „Izvini.“
„Nije važno koliko jako možeš da udariš“, odvratio je Fred, „nego koliko jak udarac možeš da podneseš - i da nastaviš dalje.“
U ovo doba sala je bila gotovo prazna, ali prešli su na strunjaču. Fred je držao izlizane kožne rukavice podignute da ih Grin udara i sve vreme mu davao savete.
„Brže taj direkt. Ne daj da ti zamah oslabi. Jače, brže, oštrije. Drži gard. Sreća tvoja što je ovo trening!“
A sve vreme osećalo se tajno znanje koje boks pruža. Ima nešto dobro u tebi. Bolji si nego što misliš.
Izašavši iz Fredovog kluba, stresao sam se na hladnom večernjem vazduhu i pogrbio se u kožnoj jakni. Na drugoj strani ulice radnici na pijaci Smitfild počinjali su noćni posao, smejali su se i dovikivali, a para im je izbijala iz usta. Zima više nije bila na pragu. Došla je. Puni žuti oktobarski mesec sijao je nisko iznad kupole Katedrale Svetog Pavla. Takav mesec viđa se samo jednom

godišnje. Lovčev mesec, tako ga zovu.
Podigao sam okovratnik da se zaštitim od hladnoće i pohitao kući da smenim gospođu Marfi.


Sutradan sam vrlo rano krenuo iz stanice na sastanak s gospodinom Benom Kingom, poslanikom Parlamenta, zakazan za dva po podne.
Adresa koju sam dobio vodila je odmah s druge strane Pikadilija, u Ulicu Sent Džejms, i mogao sam stići tamo za svega nekoliko minuta. No išao sam tamo-amo ulicom, gledao u prozore, vrata i adresu na cedulji, i osećao se kao potpuna budala.
Naime, klub Bena Kinga nalazio se iza jednih od brojnih neoznačenih vrata u toj ulici, i ako ne znate tačno gde je, nikada ga nećete naći.
Kroz jedan prozor ugledao sam nekoliko sedih glava, sve muških, kako klimaju iza novina. Rizikovao sam i isplatilo se. Ušao sam i predao jaknu uniformisanom vrataru za pultom. Okačio ju je na nešto slično nizu starinskih školskih kuka za odeću, a onda je primetio da sam još tu.
„Još nešto, gospodine?“, rekao je.
„Broj?“, izgovorio sam i smesta osetio da sam načinio glupu grešku.
„Da?“
„Zar ne treba da dobijem garderobni broj?“
Iza pulta je bio još jedan vratar; video sam ga kako se smejulji za sebe. Onaj prvi se široko i beskrajno dobroćudno nasmešio.
„O, ovde nema brojeva, gospodine“, rekao je. „Vaša jakna je potpuno bezbedna kod nas.“
Odveli su me u trpezariju, a lice mi je plamtelo. Trpezarija je ličila više na privatnu sobu nego na restoran. Usamljeni gosti mrmljali su sebi u bradu iza novina. Jedan postariji čovek u odelu s prslukom pijuckao je čašu crnog vina. Drugi je spokojno dremao, a pred njim se hladila posuda mlečnog krema s rabarbarom.
A Ben King, najmlađi u prostoriji, poslanik za Severni Hilingdon, s osmehom je ustajao da me pozdravi.
Sedeo je sam za stolom, ali konobar je sklanjao dva pribora. Zbog zakazanog vremena pretpostavio sam da sam pozvan na ručak, ali očigledno nije bilo tako. Na jednom tanjiru bile su kosti ribe sa žara, na drugom ostaci slabo pečenog bifteka.
„Detektive Vulfe“, rekao je King. „Žao mi je što je ovaj susret bilo tako teško zakazati. Izvinite, molim vas.“
Poručili smo kafu, obojica crnu bez ičega - nisam smeo da poručim svoj omiljeni trostruki espreso jer sam se plašio novih upitnih pogleda i potisnutog smeha - a King je upro u mene otvoreni prijateljski pogled, nagnuo se napred i potpuno mi se posvetio.
„Moj kabinet će vam pomoći u istrazi na svaki mogući način“, rekao je. „Kao i ja lično, naravno.“
Lice mu je bilo glatko i privlačno, netaknuta verzija lica njegovog brata. Delovao je pouzdano.
Shvatao sam zašto ljudi glasaju za njega.
„Ovo je sigurno veoma bolno za vas“, rekao sam. „Izgubili ste dva bliska prijatelja za kratko

vreme.“
Tužno se osmehnuo.
„Adama smo izgubili davno“, odgovorio je. Ćutali smo dok nam je konobar služio kafu.
„Strepeo sam godinama od telefonskog poziva i vesti da Adama više nema. Ali Hjugo - to je bio neočekivan udarac, da.“
„Znači, niste bili u kontaktu s Adamom Džonsom?“
„Pre nekoliko godina mi se obratio tražeći novac. To jest, obratio se mom kabinetu. Ja ga nisam video.“
„I niste mu dali novac?“
„Dao bih mu novac za rehabilitaciju. Dao bih mu novac za lečenje. Nisam mu dao novac za heroin. Mislim da se obratio mnogim starim drugovima, Gaj ga je video.“
„Da, rekao mi je“, potvrdio sam i odjednom pomislio - ali ti to već znaš.
„Strašno je što nije mogao da potraži pravu pomoć. Kakva šteta.“
Ben King me je pogledao. Shvatio sam da ume da pogleda sagovornika kao da ga prvi put jasno vidi. Nagnuo je glavu u stranu kao da prilagođava pogled, kao da je upravo ugledao nešto jedinstveno, značajno ili istinito. Kao da sam odjednom dobio na značaju, kao da govorim nešto do tada neizrečeno. Gledao me je kao da sam poslednji čovek na svetu. Tako me je posmatrao. Ali možda svi političari tako gledaju ljude.
„Trojica vaših starih školskih drugova umrla su prerano.“ Razmislio je o tome.
„Mislite na Džejmsa? To je bila tragedija. Što sam stariji, sve češće mislim na Džejmsa.“ Prvi put je delovao istinski ganuto; samoubistvo staro dvadeset godina nekako je bilo svežija rana od dva nedavna ubistva. „Hjugo i Adam“, rekao je. „Jesu li njihova ubistva povezana?“
„To nam je radna pretpostavka“, rekao sam. „Uskoro ćemo posetiti Grnčarevo polje.“ Otpio je gutljaj kafe pre nego što je progovorio mirnim i tihim glasom.
„Zašto biste išli u našu staru školu?“
„To je samo jedan trag koji pratimo. Koliko znamo, to je jedina veza između gospodina Baka i gospodina Džonsa - prošlost. Je li se tokom školskih dana desilo nešto...“
„Zbog čega bi neko želeo da ih ubije?“, dovršio je umesto mene, a uvežbani osmeh ublažio je oštrinu reči. Trudio se da mi se ne podsmehne. „Govorite kao da su ta ubistva nekako opravdana, detektive“, rekao je.
„Nisam želeo da ostavim takav utisak.“
„Siguran sam da niste“, uzvratio je tonom praštanja. Pogled mu je odlutao kao da se priseća.
„Bili smo obični dečaci“, rekao je. Onda se vratio meni. „Ali ako se nešto desi, odmah ću vam javiti, naravno. Želim isto što i vi“, dodao je. „Mogu li da dobijem vašu posetnicu?“
Dao sam mu posetnicu i shvatio da sam učtivo otpušten. I da neko drugi dolazi da ga vidi. Aljkav pregojen čovek sa strahopoštovanjem je treptao iza zamašćenih naočara, nekakav novinar koji je došao radi intervjua, a liči na turistu, rumen i usplahiren kao da je jedva našao neobeležena vrata gospodskog kluba u Ulici Sent Džejms. Trenutak kasnije stajao sam, rukovao se s Benom Kingom i zahvaljivao mu na odvojenom vremenu i na kafi.

Uzeo sam jaknu od nasmešenih vratara, izašao na ulicu i tek tada shvatio da je poslanik za Severni Hilingdon zakazao sastanke za svako jelo.
Ja sam bio desert.


„Ta njihova grupica“, rekao sam kad sam se vratio u STZ-1. „Glavna su bila braća King. Ben i Ned. Oni su bili alfa muž-jaci. Ben deluje kao vođa čopora.“
„Zašto tako misliš?“, upitao me je Malori.
„Zbog onoga što je uradio bratu. Gaj Filips im je bio pit-bul. Salman Kan bio je pudlica. Adam Džons - mislim da je on samo pratio vođu. Puštao ih da mu divljaju po kući kad mu otac i majka nisu tu. Adam je bio maskota. Psetance za zabavu.“
„A onaj što se ubio? Džejms Satklif?“
„Čini se da su ga svi voleli“, odgovorio sam. „Umro je mlad. Lep leš i tako dalje. Sumnjam da je bilo drugačije dok je bio živ. Osim toga, on je jedini među njima bio pravi aristokrata. Džejms plemeniti Satklif, mlađi sin erla od Brotona. Ti dečaci - ti ljudi - bili su imućni. Čak i Adam, iako stipendista, odrastao je u imućnoj porodici. Ali Džejms Satklif je jedini bio pravi plemić, jedini čija je porodica bila bogata pokolenjima. On je bio njihov heroj.“
Pogledali smo sliku sedmorice vojnika i dečaka u sredini, onog s tamnim naočarima i bez osmeha, kose začešljane unazad s visokog čela. Zamislio sam ga kako slaže odeću na pesak Amalfija i korača u more.
„Ako ne mrze jedan drugog“, rekao sam, „ko ih onda mrzi?“
„O, pa svi ih mrze“, reče Malori.
„Ne razumem, gospodine.“
„To je veoma britanska mržnja u čijoj srži je klasna mržnja. Mi sažaljevamo dečačiće kad ih pošalju u internate u kojima mokre u krevet i plaču za mamom, ali na kraju želimo da smo na njihovom mestu - zato što imaju nešto što mi ostali nikada nećemo imati.“
Posmatrao je veliki ekran i nasmejane dečake u uniformi.
„To je nešto više od samouverenosti“, nastavio je Malori. „Više od povlašćenosti. To je potpuno i nesumnjivo uverenje da budućnost pripada njima.“ Nasmešio mi se. „Ko to ne bi želeo?“
Sutradan smo se odvezli u Grnčarevo polje.

Trinaest

„SADA LEZITE NA zemlju“, rekao je Gaj Filips.
Pedeset dečaka, drhteći u majicama i šorcevima za trčanje, zurilo je u svog trenera. Glupavo su se kezili jedan drugom, i dalje se nadajući da se on samo šali. Hladan vetar šibao je školsko igralište. Bilo je tri po podne i već se smrkavalo.
„Odmah!“, zaurlao je Filips.
Svi su se polako spustili na šake i kolena. Hiljade krampona umesile su blatnjavu kašu na igralištu za ragbi, i to blato mljackalo je pod šakama i kolenima. Filips je u besprekorno beloj trenerci šetao između učenika, a osmeh mu se širio krupnim crvenim licem. Uživao je.
„Ne tako, punoglavci. Na stomak. Na leđa. Valjaj se. Tako je bolje. Okreni se na leđa, Noulse.
Koprcaj se, Dženkinse. Hajde, Patele, curice, trljaj malo jače...“
Uskoro im se odeća - beli šorcevi i majice bez rukava obrubljeni purpurnom i zelenom bojom
Grnčarevog polja -ulepila od vlage i blata. Ali Filips ih je ostavio da leže i polako krenuo ka nama.
„Idemo osam kilometara kroz šumu. Čekaću vas posle tuširanja“, rekao je Maloriju. „To je za oko sat vremena, plus još pola sata za debile. Je li to u redu?“
Malori je klimnuo glavom, a Filips je otrčao nazad do dečaka. Trener je očigledno bio dobro raspoložen.
„Ustaj, ustaj“, naredio je kao da su oni od svoje volje legli u blato. „Sada više nije važno hoćete li se uprljati, zar ne?“
„Nije, gospodine“, odgovorili su uglas.
„Onda kreći. Preko polja, kroz šumu do Starog mlina i svi da ste se vratili na vreme za večernju službu.“
Potrčali su preko polja, Filips savršeno beo između sitnih blatnjavih prilika. Najbrži su ga već okružili, a oni s naočarima, debeli i trapavi, zaostajali su. Ali uskoro su svi pretrčali polje i nestali u šumi. Dok se zimsko sunce spuštalo iza stabala, krenuli smo ka školi.
Grnčarevo polje bilo je veliki skup razbacanih viktorijanskih zgrada od crvene cigle, ali bilo je i savremenijih građevina, očigledno stambenih, a i nekih drevnijih, crnih i trošnih, nalik ostacima iz srednjeg veka. Vreme je letelo u treptaju oka.
Pored nas je prošla grupa dečaka. Nosili su slamne šešire za veslanje - šeširi starijih dečaka bili su otrcani i raspadali su se - zelene blejzere obrubljene purpurom i svetlosive pantalone. Svi su vukli knjige, sportsku opremu ili oboje.
„Škola se nije mnogo promenila otkako su tu bili Hjugo Bak i Adam Džons pre dvadeset godina“, reče Malori. „Hiljadu učenika. Samo dečaci. Svi ovde žive. Tri člana osoblja u svakom domu - nadzornik, nastavnik i domaćica.“
Zastali smo u dvorištu glavne zgrade da pogledamo statuu osnivača škole. Ne Henrija Osmog kao debelog bradatog kralja, nego kao dugokosog mladića, studenta i sportiste. Vitki mladić držao je knjigu, a do nogu su mu bila dva kamena španijela. Ovaj Henri Osmi ne bi ni mrava zgazio.

„I verovatno se nije promenila otkako ju je on osnovao“, nastavio je Malori. „Jesi li znao da je na imanju škole sahranio svoju najveću ljubav?“
„Koja je to od šest žena bila, gospodine?“
„Nije žena. Psi.“ Malori je pokazao španijele. „Henri je svoje pse ljubimce sahranio u
Grnčarevom polju. Trebalo bi da pogledamo njihov grob. Ne bih voleo to da propustim.“
Pet stotina godina. Nisam mogao da zamislim da bilo šta traje pet vekova. Bio sam srećan kad dočekam vikend.
Iza kapele se nalazilo malo groblje. Trošni spomenici s natpisima izlizanim od vremena i kiše. Pseći grob lako smo našli. Bila je to velika četvrtasta grobnica u samoj sredini groblja. Epitaf je bio kratak.

Braćo i sestre, Volite svog psa,
Al’ srce mu ne dajte, Iskidaće ga.


Dok smo išli prema glavnoj zgradi, iz autobusa su izlazili gosti - ekipa ragbista iz mesne državne škole. Ovi klinci su se zapanjeno cerili gledajući momke iz Grnčarevog polja u slamnim šeširima i zelenim blejzerima. Ali grnčari’ nisu obratili ni trunku pažnje, pa su podsmešljivi osmesi na licima državnih učenika delovali kao odbrambene rane.
Veoma visok čovek u togi kretao se među posetiocima, klimao glavom i smešio se nikome posebno; ruke je držao na leđima kao krunisana glava na smotri vojnika neke zemlje Trećeg sveta. Prepoznao sam ga - to je bio onaj dugajlija sa sahrane Hjuga Baka.
„To je upravitelj“, reče Malori. „Očekuje nas.“
***
Peregrin Vo, upravitelj Grnčarevog polja, stajao je na prozoru svoje radne sobe i zurio u igralište.
„Tri premijera, dvanaest nosilaca Viktorijinog krsta i četiri nobelovca“, rekao je. „Dva za medicinu i fiziologiju i dva za fiziku. Petnaest nosilaca olimpijskih medalja, četrdeset četiri poslanika i šest dobitnika nagrade BAFTA - naša dramska sekcija oduvek je bila vrlo aktivna, naši učenici su zapravo bili na daskama koje život znače mnogo pre nego što je prvi itonovac primljen na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti.“
„I dva ubistva“, rekao sam ja.
Pogledao me je preko naočara bez okvira.
„Kako?“, upitao je oštro.
„Hjugo Bak i Adam Džons“, rekao je Malori. „I oni su bili učenici Grnčarevog polja.“
„Da, da. Užasna tragedija. Oba. Jeste li uhapsili nekoga?“
„Nismo još“, rekao je Malori.
Vo se vratio za sto i ispustio vazduh gotovo kao da uzdiše.

„Mada, Džons je napustio školu pod senkom“, rekao je. „A i nisu prve žrtve ubistva iz naše škole, nažalost. Jedan Iračanin sedamdesetih godina. Odvratno bogat. Naftaš. Ljubavnica ga je ubila bocom šampanjca na Aveniji Bišop.“
Bledo nam se osmehnuo. „Povlastice nisu garancija za srećan život, pa čak ni za dug život“, rekao je. „A mi u Grnčarevom polju znamo da smo povlašćeni, gospodo. No mi nešto i dajemo, znate. To je deo naše tradicije. Deo našeg etosa. Oduvek je bilo tako. Služba na Dan primirja. Božićni koncerti za stanovništvo. Mi plaćamo gradskog čistača ulica. Gradski teniski klub koristi naša igrališta. A mesne škole i razna dobrotvorna udruženja često koriste naša igrališta, bazene i ostalo.“ Ustao je i vratio se prozoru. „Zapravo, mislim... da, tako je.“ Pogledao nas je s radosnim osmehom. „Pogledajte“, pozvao nas je.
Stali smo uz prozor i prostrana zelena igrališta škole pružala su se pred nama. Bila su pusta, ako se izuzmu tri prilike na ivici najbližeg terena za ragbi. Dvojica su očigledno bili invalidi.
Jedan je bio u kolicima, drugi se poštapao, a treći, njihov fizioterapeut, pokazivao im je vežbe istezanja. Svi su bili u majicama kratkih rukava. Terapeutovo lice delovalo je pomalo neprirodno, kao da nosi nekakvu masku.
Čovek u kolicima nije imao noge. Tamo gde bi trebalo da su mu noge, nije bilo ničega. Nešto slično dvema belim činijama bilo mu je pričvršćeno ispod pojasa. Jedna ruka bila mu je znatno svetlija od ostale crne kože, i tek kad se zrak bledog zimskog sunca odbio o krivi komad metala shvatio sam da nosi protezu.
Čovek sa štapom takođe je ostao bez nogu. Ib bez većeg dela nogu. Dve tanke crne šipke virile su mu iz nogavica vrećastog plavog šorca. Oko kolena ostatka desne noge imao je beli zavoj. Činilo mi se da mu je štap neophodan za ustajanje, ali trup mu je bio izuzetno mišićav. Obojica su gledala terapeuta, koji se i dalje istezao.
Sva trojica su se smejala.
„Britanske oružane snage i dalje su najveći poslodavac naših bivših učenika“, reče upravitelj.
„Uprkos opštem mišljenju, ne idu svi naši bivši đaci u Siti ili Kraljevsko Šekspirovo pozorište u Stratfordu. Mi ne zaboravljamo svoj dug otadžbini.“
Gledali smo tri čoveka kako izvode neke lake vežbe; onaj u kolicima i onaj sa štapom slušali su uputstva terapeuta, onog koji kao da je nosio masku.
„Sjajno, sjajno“, rekao je Vo i okrenuo se kad je zaključio da smo videli dovoljno.
„Poznavali ste ih“, rekao je Malori. To nije bilo pitanje. „Poznavali ste Hjuga Baka i Adama Džonsa. Dok su išli ovde u školu. I vi ste tada bili ovde, zar ne? Pre dvadeset godina. Zapravo, bili ste nadzornik njihovog doma.“
„Da, da“, potvrdi Vo. „Zar to nisam spomenuo?“ Malori je ćutao.
„Bak i Džons su bili u Opatiji. To je najstariji i najmanji dom u školi. Ne bi se očekivalo da će se zbližiti - sportista i muzičar. Ali momci se sprijatelje kad žive u istom domu.“
„Možete li nam objasniti ulogu nadzornika doma u Grnčarevom polju?“, upitao sam ga. Vo frknu.
„Ova vrsta škole je zapravo obična škola uz dodatak hotela“, rekao je. „Nadzornik doma zadužen je za hotel u kom dečaci žive. On preuzima ulogu roditelja - pruža im podršku i ohrabrenje i

stara se da u potpunosti učestvuju u školskom životu. Sprovodi disciplinu kad je neophodno.“ Bled osmeh. „Naravno, toga baš nema mnogo u poslednje vreme. Dečake ne kažnjavamo šibom i ne uče previše. Prema tome, što su dobili na jednoj strani, izgubili su na drugoj.“ S druge strane igrališta začulo se nekakvo graktanje. „Aha“, reče upravitelj. „Mislim da se gospodin Filips i dečaci vraćaju kući.“


Prvi su ih ugledali vojnici.
Malori i ja smo izašli iz upraviteljevog kabineta, stajali na ivici glavnog terena za ragbi i gledali kako domaćini deru goste iz državne škole, pa nismo ni primetili dečake kako kuljaju uz šume, blatnjavi, mlatarajući tankim rukama i nogama.
Ali vojnici su prekinuli laku strojevu vežbu i zurili u ivicu šume. Onda smo i mi videli. Svi dečaci su plakali.
Protrčali su pred nas, neki zanemeli i suznih lica, drugi životinjski cvileći od preneraženog bola. Uhvatio sam jednog za ruku.
„Šta se desilo?“, upitao sam ga.
„Molim vas, gospodine“, rekao je. „Gospodin Filips, gospodine. Molim vas, neko ga ubija.“ Onda je Gaj Filips izašao iz šume držeći se za grlo, a bela trenerka crvenela mu se od sveže

krvi.


Grlo mu je bilo presečeno.
Teturao je po igralištu jedva se držeći na nogama, a pogledom nam je govorio da se davi. Potrčali smo ka njemu i srušio se Maloriju u naručje; ruke su mu pale, a krv je pokuljala u

mlazevima.
Malori mu skinu kravatu, već krvavu, a ja videh ranu na Filipsovom grlu, mnogo tamniju od crvene krvi. Onda mu je Malori umotao kravatu oko prerezanog grla i pritisnuo je na ranu pokušavajući da zaustavi stravičnu bujicu čučeći pored njega u blatu. Izvadio je telefon jednom rukom, ali mu je iskliznuo, ljigav od krvi.
Čuo sam Malorija kako me doziva po imenu kad sam potrčao ka šumi.


U početku sam trčao protiv struje uplakanih dečaka.
No uskoro su svi pobegli i ostao sam sam u šumi. Trčao sam dok nisam stigao do čistine, gole kao površina Meseca.
Stao sam, zadihan, ne znajući da li da se vratim u šumu ili da nastavim preko pooranog polja. S druge strane polja bilo je imanje. Na stablu pored kog sam stao opazio sam savršen krvavi otisak dlana.
Pogledao sam imanje. Ništa se nije micalo. A onda se nešto promeškoljilo. Zatreperila je senka. Nisam znao da li mi se to pričinjava, da li je to neki čovek ili igra umirućeg svetla. Ipak, potrčao sam tamo.
Na farmi je bio nekakav četvrtasti obor od cigle, trošan od godina, a kad sam zastao, video sam

da su svi prozori na kući porazbijani. Ovde već godinama niko ne živi.
Naslonio sam se na niski zid i trgnuo se kad sam čuo nešto nalik na plač bebe. Pogledao sam u obor i video svinju. Zadnje noge bile su joj vezane nekakvom uzicom, kao da je spremljena za klanje. Prestravljeno je puzila na stomaku po blatu. Prekoračio sam oštećeni zid i čučnuo pored svinje. Skičala je od straha dok sam razvezivao uzicu. Onda je izbezumljeno pobegla.
Kad sam krenuo da ustanem, u potiljku mi je eksplodirao bol.
Onda mi se, toliko brzo da su se udarci gotovo stopili, unutrašnja strana podlaktice zabila u grlo, a pesnica me pogodila u krsta.
Snažne ruke su me obujmile. Napadač je bio tačno iza mene i vukao mi glavu unazad; bio je dovoljno blizu da ga šutnem u cevanice, ali odjednom nisam imao snage za to, bio je dovoljno blizu da mu otkinem jaja, ali iznenada sam bio toliko isceđen od šoka i bola da nisam ni pokušao.
Onda me je savladao.
Dlanom leve ruke pritisnuo mi je desni obraz, prsti su mu se zarivali u meso i zube dok mi je okretao lice u stranu. Spustio sam pogled i video nož.
Ferbern-Sajksov bodež za komandose. Jedini nož stvoren za presecanje karotida.
Uska dugačka oštrica pomerila se za milimetar i čelični vrh dodirnuo mi je vrat, napipao mišić koji mu se nije dopao, pomerio se napred, na trenutak dotakao Adamovu jabučicu, zatim se vratio na mesnati otporni deo grla i zastao tu pritiskajući jače.
Nož mi je probio kožu uz oštru strelu bola.
Osećao sam napadačev ravnomerni dah na bolnom potiljku. Topla vlažna sveža krv potekla mi je niz grlo.
Pokušao sam da spustim sopstveno težište. Već potpuno prestravljen, zamahnuo sam nogom unazad. Borio sam se s njim i sa svojim umorom, ujedao sam i psovao, nisam im dao da me savladaju.
Ali on me je stegnuo čvršće, a ja sam oslabio od bola; vrh noža prodirao je dublje i oštrica mi je već ulazila u meso.
Osetio sam da klonem u njegovim rukama.
„Molim te“, rekao sam. „Imam ćerku.“ Stao je.
Grudva metala na dršci noža udarila me je u desnu slepoočnicu. Zatim i u levu. To me je sigurno omamilo na nekoliko trenutaka, pošto sam se pribrao na kolenima, s vrtoglavicom i mučninom.
„Molim te“, rekao sam, a onda sam podigao pogled i video torbu. Gledstonku.
Torbu za ubistvo.
Čekala ga je na suvom komadu tla u svinjcu.
Metalni vrh cipele zario mi se punom snagom u krsta. Bol je bio zaslepljujući. Video sam žuta svetla i vatromet zvezda. Pao sam na leđa zgrčen od agonije.
Shvatio sam da urlam.
Bilo je buke i svetla, ali samo u mojoj glavi. Podigao sam se na šake i kolena. Nisam mogao da ustanem. Nastavio sam da puzim. Mišići su mi bili skamenjena masa bola i samo me je strah terao

dalje. Vreme je izgubilo značenje, ali znao sam da prolazi jer se tlo poda mnom menjalo od tvrdog blata pooranog polja do prostirke od opalog lišća u šumi. Najzad sam stigao na travu. Sada sam čuo glasove spolja, a ne u glavi.
Osetio sam vreli dah na licu i ustuknuo u samrtnom strahu.
„Molim te“, rekao sam.
Onda sam video njušku prestravljene svinje.

Drugi deo
Novembar: Snovi mrtvih


Četrnaest

LEŽAO SAM U svom krevetu u tami, a zvuci igre moje ćerke i njenog psa iz glavne sobe gurkali su me u san. Bili su to utešni zvuci - njen smeh nalik zveckanju praporaca i meko tapkanje psećih šapa za igračkom koju Skaut vuče pred njim. Ali onda me je obuzeo novi grč bola i razbudio sam se.
Našli su me na ivici igrališta i odvezli me u najbližu stanicu hitne pomoći u Grnčarevom Polju. Lekar je želeo da me zadrži preko noći, ali to je bilo nemoguće. Morao sam da se vratim kući, svom detetu.
Posle uobičajenih postupaka - svetlo u oči, pitanja o mučnini, provera ima li preloma - lekar je preko volje odobrio uniformisanom policajcu da me odveze kući, a gospođa Marfi me je pogledala i odmah me smestila u postelju govoreći kako će se javiti kući, pobrinuti se za Skaut i prenoćiti kod nas na kauču. Dan i noć proveo sam u krevetu; san mi je uvek bio tik izvan domašaja, a bol nikada daleko.
Talasi su nastajali u dnu kičme i valjah se sve do baze lobanje, i činilo mi se da mi se svi mišići leđa, ramena i vrata grče istovremeno. U početku je bol imao jasno središte - tačku u dnu leđa u koju me je napadač šutnuo.
Ali kako su se sati vukli u tom iscrpljujućem stanju između sna i jave, središte bola se selilo - u rame, duž rebara, u vrat, u samu sredinu leđa, kao da traži bolji dom, i nikad nisam znao gde će se sledeći put nastaniti.
Ali najgori su bili grčevi mišića. Prisiljavali su me da izvijam leđa, i kad je naišao novi talas zaslepljujućeg bola, samo što nisam kriknuo.
„Tata?“
Skaut je stajala na vratima. Mislio sam da sam je uplašio. Ali držala je telefon.
„Neka gospođa“, rekla je.
Sačekao sam da izađe; čuo sam gospođu Marfi kako joj tiho govori da moraju da joj srede frizuru.
„Vulf “, rekao sam.
„Skarlet Buš“, rekla je novinarka. Čuo sam uzbuđenje u njenom glasu. „Sreli ste ga. Sreli ste Kasapina Boba.“
„Ne znam koga sam sreo.“
„To je sigurno bio Bob.“
„Odakle vam ovaj broj?“
„Želimo da vam pomognemo da ga nađete“, rekla je. „Moj urednik je razgovarao s našim vlasnikom. Imamo punu podršku da vam pomognemo da privedete Kasapina Boba pravdi.“
„Smestili ste mi. U vašem prokletom članku piše da sam rekao nešto što nisam.“ Ostala je savršeno spokojna.
„Doktorov je rekao: ’Sklon sam da pomislim kako između mašte i stvarnosti ne postoji razlika u

uobičajenom smislu. Postoji samo priča.’“
„Mislite izmišljotine?“
„Ne baš. Hoću da kažem, postoje činjenice i postoji istina.“ Zastala je. „Je li se to vaša ćerka javila na telefon? Je li to bila Skaut?“
Trudio sam se da obuzdam gnev.
„Nemojte više da me zovete na kuću.“
„Jeste li mu videli lice?“
„Nemojte više da razgovarate s mojom ćerkom.“
„Je li vam nešto rekao?“
„Klonite je se.“
„Jeste li vi njemu nešto rekli?“
Grč bola izvio mi je leđa. Stisnuo sam zube i usne i isprekidano disao kroz nos. Novinarka je zbog toga pomislila da je na dobrom tragu.
„Rekli ste mu nešto, zar ne?“
Molim te. Imam ćerku.
Molio sam ga.
Preklinjao sam ubicu da mi poštedi život. Bolestan od straha. Uškopljen od užasa. Molim te.
„Šta ste mu rekli, detektive? Jeste li pokušali da ga urazumite? Jeste li mu pretili? Kako ste se osećali? Dobijamo izveštaje o oružju kojim je izvršio ubistva. Nekakav nož Specijalnih snaga? Starinski.“ Čuo sam je kako kuca po tastaturi. „Ferbern-Sajksov komandoski nož. Jeste li to videli?“
Opsovao sam u sebi. Odakle su to saznali?
„Poslednje pitanje“, rekla je. „Tehnička stvar. Treće ubistvo menja sve, zar ne?“ Ton joj je sada bio vedriji. Bila je srećna. „Jer kad imamo tri ubistva, onda je to zvanično. Imamo serijskog ubicu. To je tačno, zar ne?“
Prekinuo sam vezu.
Sten je ušao u sobu i sa zanimanjem me gledao kako pokušavam da se obučem. Nagnuo je glavu u stranu kad sam probao da obujem čarape. Leđa mi nisu bila dovoljno elastična da se nagnem napred.
„Ne smeš da ulaziš ovamo“, rekao sam mu. „Hajde, Stene, izađi.“
Legao je, i dalje me gledajući. Seo sam na krevet i obukao košulju. Sten je naslonio glavu na prednje šape. Zakopčao sam košulju i još jednom pokušao da se obujem. Nisam uspeo. Mišići leđa su mi se skamenili.
Stenu je očigledno dosadilo da gleda moje bedne napore, pa je ustao i zevnuo. Onda se proteglio, prvo je podigao rep uvis, grudima gotovo dodirujući pod, a onda se zanjihao na prednje noge i izvukao leđa i zadnje noge u gotovo pravu liniju.
Onda me je pogledao.

Probaj sad ti.
Ali ja sam znao da ću, ako legnem na pod, morati da zovem vatrogasce da me podignu. Ostao sam da stojim, rukama oslonjen na krevet, izbacio zadnjicu i osetio da mi se donji mišići leđa istežu. Onda sam se zabacio napred i osetio u gležnjevima slast naglog buđenja utrnulih mišića.
Nastavio sam s tim skromnim oponašanjem protezanja mog psa dok se nisam oznojio i zadihao.
Najzad sam se razmrdao dovoljno da sednem na krevet i obujem čarape.
Sten me je gledao.
Aha, kao da je govorio. Ukapirao si.
Skarlet Buš je imala pravo - posle tri ubistva više nismo tražili običnog, nego serijskog ubicu. Ali nismo mu još bili na tragu.
Svinjče Filips ležao je u bolničkoj postelji i disao pomoću aparata zbog rane na dušniku, a uniformisani policajci čuvali su ga danonoćno dok se tvrdoglavo držao za život.

Petnaest

U NAŠOJ STANICI postoji kantina, ali s druge strane Ulice Ridžent čitav Soho mami nas svim vrstama hrane na svetu. Za onoga ko radi u toj stanici, kantina su sporedne uličice Sohoa.
Našao sam Elzu Olsen u korejskom restoranu na vrhu Ulice Glashaus. Upravo je ispraznila činiju marinirane piletine i pirinča kuvanog na pari.
„Izgledaš kao podgrejan leš, Makse.“ Spustio sam se u stolicu preko puta nje.
„S obzirom na tvoju struku, Elza, shvatiću ovo kao kompliment.“ Mahnula je štapićima.
„Jesi li gladan?“ Odmahnuo sam glavom.
„Ako nisi došao na ručak, onda si tu da bi me pitao za čoveka s ranom od noža na dušniku“, rekla je.
Nasmešio sam joj se. „Tako me dobro poznaješ.“
„Zanima te hoće li preživeti.“
„Razmišljao sam o tome, da.“
„A to zavisi isključivo od težine ubodne rane.“
„To je ubodna rana, Elza. Nož je zariven u grlo Gaja Filipsa, ali mu nije prerezao grlo. Iznosim ti samo ono najglavnije, razumeš.“
„Razumem, ali ti moraš da shvatiš da nisu sve ubodne rane iste. Ubodne rane na dušniku kreću se od malih uboda do potpunog odvajanja dušnika. On je izdržao već - koliko, četrdeset osam sati?“
„Tako je.“
„Onda mislim da ima dobre izglede da preživi. Ali čak ni njegovi lekari neće to pouzdano znati.
Ako ne želiš da ručaš, onda bolje idi i pričaj s njima.“
„Ima još nešto, Elza.“
Spustila je štapiće preko činije s pirinčem i čekala da nastavim.
Nagnuo sam se napred. Glava mi je bolno zatutnjala. „Da li je izgubio svest?“, upitao sam je.
„Napadač mu je zario nož u grlo, onda ga je neko ili nešto omelo - ne znamo ni kako ni zašto - a Filips je uspeo da zaustavi krvarenje na dovoljno dugo da preživi, da ustane i pobegne. Je li za to vreme bio pri svesti? Ja sam dobio nekoliko udaraca u glavu pa sam kratko vreme bio potpuno omamljen. Ovaj čovek je dobio nož u grlo. Da li se onesvestio?“
Razmislila je.
„Ne znam.“
„Molim te, Elza. Daj mi neku pretpostavku.“
„Sumnjam da jeste. Da se onesvestio, iskrvario bi i umro. Ali možda je, baš kao i ti, na trenutke

gubio svest.“
„Kakav bi bio vremenski sled?“
„Ne postoji vremenski sled! Ovo je samo niz nagađanja.“
„Ali znamo da su Hjugo Bak i Adam Džons umrli gotovo trenutno.“
„Tako je, jer kad čoveku preseku karotidu on izgubi svest za pet sekundi. Ali čak i to je nagađanje. A ubica nije stigao Filipsu da preseče karoditu, zar ne?“
„Zato što je bio ometen. Ili se uspaničio. U toj šumi je bilo pedeset klinaca. Možda ga je preplašila neka ptica. Ili je video policajce. Nije dovršio posao. Dakle, da li se Gaj Filips onesvestio?“
„Ja ti govorim da bi presecanje bilo koje arterije s vremenom izazvalo gubitak svesti. S vremenom. Samoubice koje sebi preseku radijalne arterije, običnim jezikom krvne sudove na zglobovima ruku, imaju otprilike trideset sekundi da se predomisle pre nego što im padne roletna, a zatim još dva minuta pre nego što umru. Ali sve zavisi od težine povreda. Tačnije rečeno, od gubitka krvne plazme.“
„A kako stoji stvar s probijenim dušnikom, Elza? Ja pretpostavljam da je Filips sve vreme bio svestan. Čak i kad mu je presečen vrat. Čak i kad mu je probušen dušnik. Sve vreme je bio pri svesti. Tako ja mislim. Šta ti kažeš, Elza?“
„Znam tačno šta me pitaš, Makse, i neću ti odgovoriti. Zato što jednostavno ne znam! I zato što nikako ne mogu pouzdano da znam.“
Konobar je doneo činiju povrća i spustio je ispred nje. Elza nije gledala ni konobara, ni jelo, ni mene. Zurila je na ulicu, zapravo ulepšani prolaz između zgrada koji teče naporedo s Ulicom Ridžent. Uzdahnula je i zavrtela glavom.
Učinio sam ono što Malori često radi. Pustio sam da tišina raste i čekao da je Elza ispuni. Posle nekog vremena to je i učinila.
„Telo treba da izgubi samo petinu normalne količine krvi da nastane hipovolemični šok. Kod tolikog gubitka krvi srce prestaje da pumpa, vene se šire, krvni pritisak opada i posle nekog vremena...“
„Čovek se obeznani.“
„Tako je. Ako želiš da upotrebiš medicinski izraz, čovek se obeznani.“
„Ali to se Svinjčetu nije desilo jer nije izgubio dovoljno krvi. Izgubio je dosta, i te kako, ali ne dovoljno da izgubi svest.“
„To je razumna pretpostavka.“
„Znači, ubica mu je zario nož u grlo, probio mu je dušnik, ali nije dovršio posao jer ga je nešto omelo, pa mu je žrtva iskliznula iz ruku, ali se nije onesvestila? Da budemo načisto - Filips se nije onesvestio, je li tako?“
Elza je s oklevanjem klimnula glavom.
A onda mi je najzad dala ono po šta sam i došao u Soho.
„Znam šta hoćeš da me pitaš i odgovor je da“, rekla je. Uzela je štapiće i zahvatila malo povrća, a preliv od čilija preko kupusa bio je jarkocrven kao sveža krv.
„Postoje dobri izgledi da je Gaj Filips video napadačevo lice“, rekla je.

Uniformisani narednik stajao je pred glavnim ulazom u bolnicu i trupkao nogama; lice mu je bilo rumeno od popodnevne hladnoće.
„Još je živ“, rekao sam. To nije bilo pitanje.
Narednik mi se široko nasmešio pokazujući pustu ulicu ispred privatne bolnice.
„Znaćete čim krepa“, rekao je. „Svi će dotrčati.“
Klimnuo sam glavom. Ako Gaj Filips umre, novinari i kamere preplaviće ulicu jer ćemo tako dobiti serijskog ubicu.
Ispred liftova je bio još jedan uniformisani policajac. Nisam ga prepoznao, pa sam izvadio legitimaciju i pre nego što sam mu prišao.
„Je li sve u redu?“, upitao sam ga.
„Ove sestre nikako da me ostave na miru“, rekao je. „Vole muškarce u uniformi.“
Ušao sam u lift. „Moraćeš da budeš jak“, rekao sam misleći kako bi na akademiji trebalo da se predaje i ćaskanje.
Visoki mršavi pozornik Bili Grin stajao je ispred Odeljenja intenzivne nege. Delovao je pospano, ali je stao mirno kad me je ugledao.
„Opet si napolju“, rekao sam.
Nasmešio se. „Tako je, detektive Vulfe.“
„Ima li posetilaca?“
„Jedan gospodin je dolazio više puta“, odgovorio je Grin. „Njegov prijatelj. Političar.
Gospodin King. Posete su i dalje zabranjene, ali gospodin King je uticajan.“ Vrata su se otvorila i izašao je lekar.
„Doktore“, rekao sam, „kad mogu da razgovaram s vašim pacijentom?“
„Detektive“, odgovorio je, „gospodin Filips ima tešku povredu dušnika. Neko mu je, kao što znate, zario nož u grkljan. Trećina žrtava takvih povreda umre - većinom u prvih sat vremena.“
„Znam“, rekao sam. „Shvatam težinu povrede.“
„Nisam siguran u to. Gospodin Filips je trenutno pod sedativima i diše pomoću aparata. Ako preživi, biće mu neophodna hirurška obnova probijenog dušnika. Ako i pre-živi operaciju i ona bude uspešna, do kraja života imaće tegobe s disanjem zbog suženja disajnih puteva.“ Podigao je pogled s beležaka. „Da li me ozbiljno pitate kad možete da razgovarate s njim?“
„Verujemo da je video napadačevo lice“, rekao sam. „Ne mora da govori. Može da piše.“
Lekar me je pogledao ne skrivajući neprijateljstvo. „Nije u stanju da prima posete“, rekao je.
„Obavestiću vas kad možete da razgovarate s njim.“ Onda je otišao.
Dao sam Grinu svoju posetnicu.
„Ako se probudi, zovi me. Ako mu se stanje promeni, zovi me. A ako bude problema - šta ćeš da uradiš?“
„Zvaću vas.“

„Tako je.“
Ušao sam u Intenzivnu. Pozornik Grin je ušao za mnom i zabrinuto me gledao kako brižljivo perem ruke nad velikim umivaonikom kakvi se viđaju samo u odeljenjima intenzivne nege.
„Ne brini“, rekao sam mu. „Neću da ga operišem. I biću brz.“ U tami sobe pacijent je bio u polusedećem položaju. Ne bih u njemu prepoznao čoveka kog sam poslednji put video kako izlazi iz šume u Grnčarevom polju, a krv mu kulja između prstiju po grudima. Ne bih uopšte prepoznao Gaja Filipsa. Ličio je na jedinog preživelog iz neke velike nesreće. Izgledao je kao potpuni neznanac.
Tri cevi, dve debele i rebraste, jedna tanka i glatka, vijugale su preko ivice kreveta kao pipci u polumraku, prikačene za još jednu cev, koja je pak bila zakačena Filipsu za nos i grlo. Lekar mi je rekao da zbog rane na dušniku Filips može da diše samo pomoću ventilatora. Imao je pravo - nisam shvatao u potpunosti šta to znači dok nisam video svojim očima. Zbog aparata je svaki Svinjčetov udisaj zvučao kao mali rat.
Vrat mu je bio umotan u zavoje, pa je ličio na mumiju ili na žrtvu neuspelog odrubljivanja glave.
Nije bilo krvi.
„Detektive Vulf rekao je Ben King i tek tad sam ga video pogrbljenog u stolici na drugom kraju sobe. „Želim da vam zahvalim što ste Gaju spasli život.“
Govorio je tiho, i mada nismo mogli da probudimo čoveka u krevetu, odgovorio sam mu jednako prigušeno.
„Nisam ja za to zaslužan. Zahvalite detektivu višem inspektoru Maloriju. On je zaustavio krvarenje.“
„Naravno. Zahvaliću mu lično. Ima li kakvih tragova?“
„Ne.“ Oklevao sam trenutak-dva. „Ali mislimo da mu je Filips video lice. Mislimo da bi mogao prepoznati napadača. I verujem i da hoće, kad se probudi.“
„Kad se probudi“, ponovio je Ben King. „Nadajmo se onda da će se probuditi što pre.“
Ustao je i pomislio sam da odlazi, ali samo je hteo da se rukuje sa mnom. Suze su mu svetlucale u očima dok me je prodorno gledao. „Ovo mora da prestane“, rekao je. „Ova besmislena ubistva. Ovo neizrecivo nasilje.“
„Ja želim to da okončam“, rekao sam.
S plamenom u očima gledao me je u polutami bolničke sobe. Osetio sam punu snagu njegove ličnosti i shvatio sam zašto je tako brzo napredovao tako visoko.
„A ja želim isto što i vi“, rekao mi je Ben King.

Šesnaest

PREPOZNAO SAM JE čim sam sutradan ujutru ušao u STZ-1.
Bila je sama, došla je čak i pre Malorija; sedela je za stolom i gledala Priručnik za istragu ubistva na laptopu. Okrenula se i pogledala me mirno i samouvereno. Taj pogled sam video prvog dana u Ubistvima, u banci, kad je Hjugo Bak presečenog grla ležao na tepihu. O, prepoznao sam je tek po neukrotivoj crvenoj kosi. Sve ostalo je bilo drugačije jer ovog puta nije bila u uniformi.
„Detektive Vulfe?“, rekla je. „Ne znam da li me se sećate. Iz banke. Ja sam detektivski kandidat Renova.“
„Sećam se. Sada ste kandidat za detektiva pozornika? Kako se to desilo?“
„Uobičajeno. Položila sam Nacionalni istražiteljski ispit. Sada spremam ispit iz Istrage teških zločina. Znate ono - sposobnost, savladavanje načela i tako dalje.“
„A šta radite ovde?“
„Ja sam poštar istrage dvostrukog ubistva.“
„Naš poštar? Poštar je obično detektiv narednik ili detektiv pozornik.“
„Štednja“, odgovorila je.
Poštar je najniži na lestvici istrage, odgovoran neposredno starijem istražitelju - detektivu višem inspektoru Maloriju u ovom slučaju - ali pomaže u svemu što je potrebno. Setio sam se kako je pribrana bila Renova onda kad su ona i Grin našli Bakovo telo i bio sam uveren da će dobro raditi svoj posao.
„Znači, ovde se sve dešava“, rekla je.
„Ovde se dešava jedan deo“, rekao sam ja. „Dosta posla obavljamo napolju. Naučio sam da je istraga ubistva telesno naporan posao. U slučaju Jorkširskog Trboseka policija je proverila preko pet miliona registarskih automobilskih tablica.“
„Da, a ipak su uprskali istragu“, rekla je ona. „Jeste li videli novu poruku Kasapina Boba?“ Pritisnula je nekoliko tastera na laptopu. Pojavio se sajt društvene mreže. Nije bilo ničeg novog.
Fotografija Roberta Openhajmera iz kasnijih dana. Isto apokaliptično razmetanje.

Postao sam Smrt - uništitelj sveta.
Pobij zaštitnike bogatih. Pobij sve svinje.

„Video sam to već“, rekao sam.
„Ali jeste li videli link?“, upitala je Renova. „To je novo. I vi ste tamo.“
Kliknula je na link i pojavio sam se ja, na rukama i kolenima, a tanki potočić krvi curio mi je niz obraz iz rane na slepoočnici. Drugi mlaz slivao mi se niz vrat. Usta su mi bila otvorena i zurio sam u prazno.
I puzio sam.

Snimak je trajao svega nekoliko sekundi, ali se ponavljao napred-nazad, pa se činilo da puzim napred i vraćam se kao da se glupiram. U jednom uglu ekrana primicala mi se svinja, očiju iskolačenih od straha. Nosevi su nam se gotovo dodirnuli, a onda smo se odmicali jedno od drugog. Onda je ludi ples kretao iz početka.
Bilo je i muzike, shvatio sam. Ne baš prave muzike, ali čuo se neki ludački smeh, nekakvi histerični krici smeha preko živahnog ritma orkestra dok smo svinja i ja mileli jedno ka drugom i razmicali se. Onda sve ponovo. Smeh u mraku, smeh iz groba.
„Ko vas je snimio tamo?“, upitala je Renova.
„Ne znam.“
„Je li vas on snimao? Ubica? Je li Bob snimio ovo?“
„Sumnjam“, odgovorio sam. „To nije u njegovom stilu.“
„Ja bih rekla da je tačno u njegovom stilu“, rekla je ona. „Skinula sam tu pesmu. To je neka stara stvar iz mjuzik-holova. Nasmejani policajac Čarlsa Džolija.“

Kao na znak, Čarls Džoli je prestao da se smeje i zapevao. Kaže mi: „Ideš u maricu“,
A zašto - nije ni znao. Onda je razvalio vilicu, toliko se jako smejao!
A ha ha ha ha ha ha ha Ha ha ha ha ha!
A ha ha ha ha ha ha ha Ha ha ha ha ha!


„Svi su poludeli za ovim“, rekla je Renova. „Vidite li koliko ljudi je ovo pogledalo?“ Zazvonio mi je telefon.
Zvala je načelnica.
Zamislio sam je u kabinetu na vrhu nove zgrade Skotland jarda, s pogledom na reku ili na park.
A po ledenom besu njenog glasa shvatio sam da ne gleda ni reku ni park. Načelnica
Svajer gledala je moj mali film. Nisam više bio poslastica meseca. Bio sam slatkiš čija se proizvodnja obustavlja.
„Mislim da ste unapređeni preko svojih sposobnosti i iskustva“, rekla je. „Onog dana na železničkoj stanici imali ste pravo, a ja nisam. Dobili ste odlikovanje i povišicu i premeštaj u Malorijevu ekipu. Ali znate šta - mislim da vas ništa ne bi sprečilo da pregazite tog čoveka. Mislim da ste takvi, Vulfe. Mislim da biste ga pregazili i da je nosio pun ranac crnog luka. Mislim da ste zbog svoje lične istorije - ne čudite se, sve piše u dosijeu - potpuno van kontrole. Znate li zašto mi nismo naoružani, detektive?“
Znao sam odgovor napamet.
„Zato što nam oružje ne treba, gospođo. Zato što imamo obučene strelce. Zato što javnost ne želi da policija nosi oružje. I zato što bi standardi opali sa sadašnjeg visokog nivoa kad bi svi policajci

bili naoružani.“
„Ne“, odvratila je. „Pravi razlog što nismo naoružani su lakomislene budale kao što ste vi. U ratu pametnih bombi vi ste neeksplodirana eksplozivna naprava. Vas je nemoguće obuzdati, Vulfe.“
Prekinula je vezu i tada sam video da Malori stoji na vratima sale, drži plastičnu čašu čaja i zuri u mene.
Nisam mogao da ga pogledam u oči. Ne zato što mi se čitav svet smejao. Molim te. Imam ćerku.
Nego zato što me je čitav svet video kako puzim.


Nije mi se išlo u teretanu.
Ali znao sam da treba da odem, znao sam da moram, znao sam da moram izmoriti telo večeras, da mi mišići, krv i kosti moraju biti toliko premoreni da steknem makar nekakve izglede za nekoliko sati sna, da moram ispuniti glavu nečim drugim osim ponižavajuće nove karijere zvezde interneta.
U Fredovom klubu ima jedan natpis, i dok se sala praznila pred zatvaranje gledao sam ga. Nalazio se između crno-bele fotografije Sonija Listona u borbenoj pozi i slike desetak kubanskih klinaca kako sparinguju u ringu s konopcima sličnim običnom lastišu.

BOL JE SAMO SLABOST KOJA NAPUŠTA TELO.

Bila je to dobra misao, nekada sam verovao u nju i pomagala mi je. Ali ne večeras. Večeras mi se nije činilo da je tvrdi vreli čvor bola u mojim krstima samo slabost koja napušta telo.
Večeras je bol bio samo bol.
Fred je ušao u dvoranu. Prišao je muzičkom uređaju i petljao dok nije našao neke rane snimke Kleša. Salu su ispunili razorni akordi gitare Mika Džonsa i mitraljesko pevanje Džoa Stramera. Fred je podigao peškir koji je neko bacio i odneo ga na pranje. Kad se vratio, ja sam se naslanjao na konopce i zurio u pravougaonik koji zovemo ring. 8 Leđa su mi bila ukočena od bola i mislio sam kako je ono što me najviše boli za druge izvor razonode.
Fred i ja smo se naslanjali na konopce okruženi mirisom znoja. Kleš je odjekivao pojačan do daske, i nije nam bilo neprijatno što ćutimo.
Onda je Fred najzad progovorio.
„Nije važno koliko jako možeš da udariš“, rekao je. „Važno je koliko jak udarac možeš da podneseš i nastaviš dalje - dovoljno dugo da uzvratiš skotu.“

Sedamnaest

„PUSTI GA!“
Na drugoj strani livade svetlucave od jutarnje slane, Skaut je pustila psa i on je pojurio ka meni.
Hampsted Hit, rano nedeljno jutro. Šuma na vrhu Londona. Bili smo na visokoj livadi, a moju ćerku i mog psa kao da obuzimala vrtoglavica od sunca, svežeg vazduha i slobode. A svuda oko nas bilo je drveće s nešto zaostalih crvenih i zlatnih jesenjih listova. Iza stabala video se grad, od Kanari Vorfa do Poštanskog tornja. Činilo se da je čitav grad naš.
Trebalo bi ovo češće da radimo, pomislio sam. Trebalo bi ovo stalno da radimo.
Livada je delovala savršeno ravno dok Sten nije potrčao po njoj. Kad je dostigao punu brzinu, odjednom smo videli sva ulegnuća, džombe i zečje rupe. A kad je doskakao, pružao je prednje noge napred, a zadnje su im se dramatično primicale.
Izgledao je kao da leti. Skaut je povikala od radosti:
„Super pas!“
Sten je trčao ka meni, velike uši su mu lepršale iza glave, oči su mu sijale, dahtao je razjapljene vilice. Prvi put smo ga pustili s povoca i gotovo je podivljao od uzbuđenja. Baš kao i mi.
Spustio sam se na kolena uz oštar bol u leđima i raširio ruke da ga dočekam.
Onda se našao na meni, zadihan, njušeći poslasticu koju sam držao u šaci. Otvorio sam šaku i osetio njegov vlažni nosić na dlanu dok je jeo. Onda mi je Skaut dala znak i pustio sam ga.
Poleteo je ka njoj.
Hempsted Hit je raj za pse. Psi svih veličina prolazili su ovom livadom; neki su prilazili da onjuše Stena, drugi su bili izgubljeni u svom svetu mirisa i nezainteresovani za crveno klupko prvi put pušteno s povoca.
Psi su šetali duž ivice livade uz šumu i njušili tragove nekog odavno nestalog zeca ili lisice. Ali Skaut i ja smo ostali na livadi i Sten je trčao između nas dok se nije gotovo srušio od umora i ispraznio nam kese s poslasticama.
Oboje smo se kezili od vedrog olakšanja. Sten je pušten s povoca i nije se izgubio. Uzeo sam povodac. Bilo je vreme da krenemo kući.
A onda je Sten video ptice.
Dve debele vrane kljucale su tlo tik iza ivice šume. Prhnule su kad je Sten pojurio ka njima. Skaut i ja smo potrčali za njim, dozivali ga, ali ptice su mu dodirnule neku pradrevnu slabu tačku i odjednom ga više nismo zanimali ni mi ni naše poslastice.
U tom delu brda brestovi su stari i veliki, a krošnje gusto prepletene, pa ptice nisu mogle da odlete u nebo. Zato su letele nisko i uznemireno su mlatarale krilima ispod krošnji, nemoćne da pobegnu.
A Sten ih je jurio.

Za tren oka je nestao. Krenuli smo između stabala, dozivali ga i za minut-dva takođe se izgubili. Šuma je tu gusta i divlja, mada smo iz daljine čuli brujanje saobraćaja s Hempsted lejna i lako zamislili našeg psa pod točkovima. Skaut je briznula u plač. Plakala je tiho i neutešno. Zagrlio sam je i zvao Stena po imenu mada sam znao da je to uzaludno. Saobraćaj je sada bio bliži. U stomaku mi je nastajao čvor straha i tuge.
Onda smo ga ugledali.
Jedna žena izašla je iz šume držeći crvenog psa u rukama, a drugi pas trčkarao je slobodno pored nje. Mešanac pekinezera i čivave. Prepoznao sam psa pre nego što sam prepoznao Natašu Grin s pljosnatom kapom, u zelenim gumenim čizmama i crnoj nepromočivoj vetrovci. Gradska devojka obučena za prirodu.
Skaut i ja smo promucali reči zahvalnosti.
„Ne zahvaljujte meni“, rekla je i pokazala mešanku koja je otmeno žvakala zečji izmet pored njenih nogu. „Zahvalite Suzan.“
Zahvalili smo Suzan.
Zakačio sam Stenu povodac za ogrlicu i krenuli smo nazad na livadu, a Nataša nam je pričala kako se vraćala iz parka dvorca Kenvud kad je naišla na malog kavalir španijela kako drhti sam pod brestom. Onda nas je pitala želimo li šolju tople čokolade.
Pogledao sam Skaut, a ona je pogledala mene.
„Da, hvala“, odgovorili smo.
Vratili smo se do kola vodeći pse na povocu. Palo mi je na pamet da ličimo na porodice koje vikendom izvode pse u Hempsted Hit, one srećne porodice. Možda ne savršene, ali čitave.

***

U prvi mah pomislio sam da se seli.
Hodnik Natašinog stana bio je pun kutija, otvorenih i zatvorenih, natrpanih odećom i sportskom opremom, kao i kutija za cipele prepunih starih fotografija. Ali ona se samo oslobađala stvari svog pokojnog muža.
Donela nam je toplu čokoladu.
„Prvi put bez povoca?“, upitala je.
„Da“, odgovorila je Skaut. „Ne sviđa mi se to. Strašno je kad ga pustimo s povoca. Ne volim što može da pobegne.“
Nataša se nasmejala. Prvi put sam je video da se smeje kako treba, bez zadnjih misli.
„Ali moraš da ga pustiš“, rekla je. „Moraš mu dati slobodu. On je pas.“
„Znam ja da je on pas“, odvratila je Skaut, „ali ne sviđa mi se to.“
Sten je obilazio stan i njušio podne lajsne. Suzan ga je sledila i njušila mu zadnjicu. Nataša i Skaut su išle za njima i smejale se.
Neki ljudi koji nemaju dece preterano se trude. Nataša nije bila takva. Bila je opuštena, druželjubiva, i činilo mi se da je vidim prvi put. Neobuzdana devojka koja je poželela da se smiri,

ali je izabrala pogrešnog čoveka. Pogledala me je i nasmešila se. Zastale su kod prozora i pogledale park. Nataša je prebacila Skaut ruku preko ramena. Moja ćerka je podigla glavu da joj nešto kaže.
Ja sam pijuckao toplu čokoladu. Hjugo Bak je imao baš mnogo stvari, mislio sam gledajući kutije. Dve slike pustog grada nisu više bile na zidu. Video sam ih u starom sanduku za šampanjac.
Ustao sam i uzeo jednu. Stil mi je već bio dobro poznat. Tajnoviti uglovi grada, bez ljudi, preobraženi sutonom. Video sam to ovde, i na zidu porodične kuće Džonsovih, i ponovo u kabinetu Salmana Kana. Napušteni grad u mekom polusvetlu, London - pretpostavio sam da je to London - kao mesto samoće, senki i tuge, ispunjen nepomičnošću nedeljnog jutra koju je Džejms Satklif video u svetu.
Uzeo sam drugu sliku, onu s napuštenom prugom, i potražio njegove inicijale u uglu. Ali nije ih bilo.
U uglu je bilo ime koje nisam prepoznao.

Edvard Dankan

Zurio sam u nepoznati potpis, a onda sam uzeo sliku tunela od oblakodera pod mekim svetlom zore ili sumraka.
Džejms Satklif. Ko je Edvard Dankan? Stavio sam slike jednu uz drugu i video ono što mi je ranije promicalo. Stil je bio isti - toliko sličan da je bilo lako pretpostaviti da su dela istog umetnika.
Ali slika Edvarda Dankana bila je drugačija. Razlikovala se od slike potpisane inicijalima js u uglu, razlikovala se od slike na zidu kuće Adama Džonsa, razlikovala se od slike na zidu kancelarije Salmana Kana. Znao sam da to ima veze s umetnikovom upotrebom svetlosti.
Nataša mi je nešto govorila. Psi su mi se motali oko nogu a Skaut me je cimala za rukav. Ali nisam mogao da otrgnem pogled sa slika.
Edvard Dankan je stvarao sopstvenim stilom. Njegov svet je bio mnogo mračniji od onog koji je poznavao Džejms Satklif. Na Dankanovoj slici pustog grada svetlost nije bledela.
Umirala je.

Osamnaest

U PONEDELJAK RANO ujutru detektivski kandidat Renova i ja bili smo sami u STZ-1 i čitali novu poruku Kasapina Boba na njenom laptopu.


Kad bi se sjaj hiljadu sunaca odjednom razlio po nebu, to bi bilo nalik veličanstvu Svemogućega. #pobijsvesvinje


„Stidljiv, povučen momak“, rekla je Renova. „Vidite li koliko ga ljudi sada prati?“
Renova je uključila laptop u terminal i na monitoru na stolu video sam da se ulogovala u HOLMS - Glavnu bazu podataka o teškim zločinima Ministarstva unutrašnjih poslova. 9
Svaka mrvica dokaza pronađenih tokom istrage - posle napada na Gaja Filipsa nazvali su je Operacija Debeljko -unesena je u HOLMS: izjave svedoka, laboratorijski izveštaji, fotografije s mesta zločina, obdukcioni nalazi, i sve je obeleženo brojem, bezbednosnim stepenom i nivoom hitnosti.
Renova je otvorila Stranicu operativnog rukovođenja, žuti dokument koji je našoj ekipi odredio dnevni raspored rada, ali zapravo je gledala svoj laptop.
„Upravo šaljem Bobu poruku u kojoj mu kažem koliko ga volim“, rekla je. „Znam da verovatno neće odgovoriti, ali ako odgovori, naći ću njegovu IP adresu za minut.“
Gledao sam je kako šalje poruku Kasapinu Bobu.
„Dobri ste s ovim“, rekao sam. „Sa svim ovim digitalnim stvarima.“ Slegnula je ramenima s lažnom skromnošću. „Znam ponešto.“
„Mislite li da smo učinili sve što smo mogli da ga pronađemo?“, upitao sam je.
„Boba ili ubicu?“
„Mislio sam na Boba.“
„Svi ovde govore kao da su Bob i ubica jedna osoba. Ali vi tako ne mislite.“
Sada sam ja slegnuo ramenima. „Sve se svodi na ovo - da je Džek Trbosek aktivan danas, da li bi tvitovao? Da li bi Bostonski davitelj osvežavao svoj ljubavni status na Fejsbuku? Mislim da ne bi.“
Renova se nasmejala.
„Grešite. Ja mislim da bi upravo to radili. Razmislite! Džek Trbosekbi obožavao društvene mreže. Bostonski davitelj, Jorkširski Trbosek, sva ta stara garda, oni bi se ložili na digitalnu zajednicu. Zadirkivali bi policiju, prsili bi se, uživali bi u užasu koji seju. Digitalni svet je kao stvoren za sociopate. Sve dok ih ne uhvate.“
„Znači, mislite da nismo učinili dovoljno da uhvatimo Boba?“

Sklonila je pramen crvene kose s lica.
„Očigledno nismo“, odgovorila je, „pošto ga još nismo našli, zar ne? Ali za to nije kriv inspektor Gejn, i to zaista mislim. Bob se skriva iza brojnih zidova, sistema za detekciju uljeza - to je nešto kao kompjuterski alarm za provale - i silnih rutera, i svaka poruka se šifruje i dešifruje bezbroj puta kroz bezbrojne servere. Prema tome, trebaće nam nešto više od ljubavnog pisma da ga isteramo na čistinu.“
Odmakla je stolicu i uzela nešto slično debelom udžbeniku. Bila je to Knjiga dejstava, u koju se unose obavljeni zadaci, budući zadaci i imena zaduženih za obavljanje zadataka. Bila je to papirna bliznakinja Stranice operativnog rukovođenja na HOLMS-u. Malori je i dalje voleo da ima sve zapise na papiru.
„Vidim da danas idete u Grnčarevo polje“, rekla je. „Povešćete Specijalnu istražnu jedinicu na mesto gde ste napadnuti. Uzećete još izjava od dečaka koji su trčali s Gajem Filipsom. Nismo razgovarali sa svima jer su bili suviše traumatizovani.“ Osim nadzora nad Knjigom dejstava, Renova je bila zadužena za preuzimanje svih izjava, unošenje u HOLMS i zaštitu integriteta lanca dokaza, zapisa na papiru koji vode od mesta zločina preko STZ-1 sve do suda.
Bio je to ogroman posao i video sam da joj je krajnje dosadan. Pokazao sam njen laptop.
„Je li tačno ono što kažu da svako ostavlja digitalni otisak?“, upitao sam je.
„Ne bih išla tako daleko“, odgovorila je. „Svako ostavlja digitalnu senku. Svi živimo dva života
- telesni i digitalni. Svi mi. A najbolji umovi mog pokolenja trenutno smišljaju kako da nam prodaju ono što smo već kupili. Zbog toga postoje svi oni načini praćenja ljudi na internetu, zato one reklame kao da vas svuda prate, kao da nekom čarolijom znaju da ste to vi.“ Nasmejala se. „U svom šupljem srcu internet zapravo ne želi da bilo ko ostane anoniman. Zato što želi da nam prodaje robu.“
„Znači, svako ostavlja senku.“
„Tako je.“
„Odlično, pošto želim nekoga da nađem.“
„A, Kasapina Boba“, rekla je Renova. „Zato što vam je slomio kičmu. Zato što vas je izložio podsmehu miliona ljudi. I zato što je mogao da vas ubije da je hteo.“
„Ne Boba“, rekoh. „Mislim da Bob nema nikakve veze s ovim ubistvima. Ali čovek koga tražim možda ima. Trebalo bi da je star oko trideset pet godina. Zove se Edvard Dankan.“ Renova je uzela olovku.
„Edvard Dankan“, ponovila je. „Imamo li datum rođenja?“
„Mogu da nabavim mogući datum njegovog rođenja, ali shvatite ga samo okvirno.“
„U redu. Šta on radi, taj Edvard Dankan?“
„Radi s bojama.“
„Moler?“
„Slikar. Slika gradove.“
„Da ga unesem u Knjigu dejstava?“
Nasmešio sam joj se. Više se nije dosađivala.

„Ovo je nezvanično“, rekao sam joj.


Popodne je bivalo sve hladnije i mračnije, a ja sam stajao na ivici njive i gledao dvanaest uniformisanih pripadnika Specijalne istražne jedinice kako mile na kolenima i rukama i traže dokaze kao policijski fizički radnici.
Fotograf je stajao nasred njive i zurio u nešto na tlu. Prišao sam mu, pa smo se obojica zagledali u ulegnuće u zemlji i jedan jedini savršeni otisak stopala. Sva zemlja bila je tvrda kao cigla, ali u toj maloj udolini nekako se zadržalo dovoljno vlage da zemlja omekša i sačuva otisak.
S jedne strane otiska fotograf je postavio malu žutu oznaku s brojem jedan, a s druge strane plastični lenjir. Pevušio je za sebe, veseo kao da snima venčanje, postavljajući tronogi stativ, svetla i lestve.
„Nije vaš, je li?“, upitao je s osmehom i pokazao glavom otisak.
„Mislim da nije“, odgovorio sam.
„Pa“, rekao je podešavajući stativ, „možda je to otisak stopala seljakove žene. A možda našeg čoveka. Nikad se ne zna, zar ne?“
Saglasio sam se da se nikad ne zna i krenuo prema šumi. Leđa su mi se bolno pobunila što ih teram preko preoranog polja.
Kombi Jedinice bio je parkiran tik uz ivicu šume, a desetak policajaca sedelo je oko njega pijući čaj i jedući čokoladu. Uniforme su im bile prljave od potrage, a umorna lica prošarana pocrnelim linijama znoja kao u rudara.
Izašao sam iz šume na igrališta Grnčarevog polja. U daljini je zastava na krovu glavne školske zgrade lepršala na vetru. Baš kad sam krenuo tamo, osetio sam miris spaljenog lišća. Dim se izvijao iza kamene kućice na ivici igrališta za ragbi. Obišao sam kućicu i video starca kako istovaruje kolica puna lišća na malu lomaču.
„Izvinite, gospodine?“
Pokazao sam mu legitimaciju. Zaškiljio je u nju, klimnuo glavom i nastavio s poslom. Šta god da radiš, sagovorniku prvo uzmi ime i adresu, to je prvo čemu nas nauče u Hendonu.
„Kako se zovete, gospodine?“
„Ja sam niko i ništa. Ja samo održavam terene.“
Govorio je s neobičnom mešavinom naglasaka istočne Evrope i jugozapadne Engleske. Gledao sam ga kako istovaruje kolica. Nešto mu nije bilo u redu s rukama. Pogledao me je iskosa i video da još čekam odgovor.
„Len Zukov“, rekao je.
„Odakle ste, Lene?“ Oštro me je pogledao.
„Odavde sam“, odgovorio je. „A vi? Odakle ste vi?“ Naglasak mu je možda bio ruski.
„I ja sam odavde“, odgovorio sam.
„Znači, obojica smo odavde.“

„Radite li ovde dugo, Lene?“
Ćutao je neko vreme, kao da sabira.
„Trideset godina“, rekao je najzad.
„Sećate li se ovih dečaka?“
Pokazao sam mu fotografiju sedmorice dečaka u uniformi Kombinovanog kadetskog odreda.
Odmahnuo je glavom. Možda prebrzo?
„Mnogo dečaka dođe i ode.“
„Ovo je snimljeno osamdeset pete. U vaše vreme. Ne sećate ih se? Pogledajte pažljivije.
Blizanci King? Ne sećate se blizanaca?“
„Ne.“
Šta je najgore u policijskom poslu?
Ljudi nas lažu. Stalno lažu. Lažu jer strepe da će upasti u nevolje, lažu da se ne bi uvalili u još veće nevolje, a uglavnom lažu kako bi nas se otresli.
Ali možda je Len rekao istinu. To je bilo davno, a tačno je da mnogo dečaka dolazi i odlazi.
„Ali poznajete gospodina Filipsa“, rekao sam mu. „Trenera. Sigurno ga znate. I znate da je neko pokušao da ga ubije.“
Starac me je pogledao kao da sam malouman.
„Svi znaju“, rekao je.
Gledao sam ga kako istovaruje lišće na vatru i shvatio sam šta mu je s rukama. Prsti mu se nisu otvarali. Ložio je vatru pesnicama zgrčenim od, kako mi se činilo, poodmaklog artritisa.
„Bio sam u šumi“, rekao je. „Daleko odavde.“
Kad je istovario sve lišće obrisao je pesnice o pantalone i otišao pred kuću. Jedna prilika stajala je na vratima. Fizio-terapeut kog sam video na igralištu s invalidima. Sada sam video da ne nosi masku. Lice mu je bilo teško opečeno.
Pružio sam mu ruku.
„Ja sam narednik Tom Monk“, rekao je, „bivši pripadnik Kraljevsldh zelenih mundira.“ Stravično izgorelo lice razvuklo mu se u široki beli osmeh. Izgledao je kao pripadnik neke izgubljene rase i nisam verovao da ću jednog dana možda spokojno gledati takva lica. Kucnuo je petama u patikama, a Zukov se prvi put osmehnuo. Bio je mnogo opušteniji u Monkovom prisustvu.
„Vi se ovde bavite rehabilitacijom?“, upitao sam Monka.
„Jedno popodne nedeljno“, odgovorio je. „Uglavnom radim tamo niže. Ja sam viši fizioterapeut u Baringtonu. Ili viši pomoćnik fizioterapeuta. Da, to je tačnije.“
Čuo sam za Barington. To je rehabilitacioni centar za teške ratne invalide, uglavnom žrtve nagaznih mina iz Avganistana.
„Gospodin Vo nam je dozvolio da koristimo trkačku stazu četvrtkom po podne“, rekao je Monk.
„Što je vrlo zabavno - ustupio nam je stazu za trke, a većina nas nema noge.“ Nagonski sam pogledao niz Monkove izbledele farmerke, ali on se nasmejao.
„O, ne ja“, rekao je. „Ja još imam sve delove, samo su neki prepečeni.“

Bledo sam se nasmešio gledajući njegovo nasmejano pocrnelo lice.
„Kako mu je?“, upitao je Monk naglo se uozbiljivši. „Gospodinu Filipsu?“ Zavrteo sam glavom. „Znate“, rekao sam, „zaista ne znam.“
Rekao sam to jer sam video da je na drugoj strani igrališta zastava spuštena na pola koplja.
Telefon u džepu mi je zavibrirao.
Izvadio sam ga i video da me zove pozornik Grin, i da me je zvao već pet puta. Peregrin Vo išao je preko igrališta ka meni, a toga je lepršala oko njega.
Ali već sam shvatio. Svinjče Filips je mrtav.

Devetnaest

ČEKAO SAM BENA Kinga u glavnom predvorju Vestminsterske palate.
Ovo je najlepši zatvoreni prostor u Londonu - osmougaona dvorana s visokom tavanicom i ogromnim glavnim lusterom, popločana prefinjenim pločicama i osvetljena prirodnim svetlom kroz velike prozore.
U predvorju je vrvelo. Glasači su čekali da porazgovaraju sa svojim poslanicima. Novinari su ogovarali, cerekali se i ulizivali. Poslanici i lordovi išli su hodnicima do svojih odaja i nazad - lordovi ka jugu, poslanici ka severu.
Sa statuama kraljeva, kraljica i nacionalnih svetaca iznad četiri izlaza - Sveti Đorđe za Englesku, Sveti David za Vels, Sveti Andreja za Škotsku i Sveti Patrik za Severnu Irsku - glavno predvorje delovalo je značajnije od srca parlamenta, važnije od mesta na kom se ukrštaju putevi moći.
Delovalo je kao vrhovno sedište britanske vlasti.
Gledao sam Bena Kinga kako izlazi iz hodnika koji vodi u Donji dom. Bio je u grupi okupljenoj oko premijera. Video me je i izdvojio se.
Rukovali smo se i izašli na terasu u paviljon. Ljudi su sedeli za belim stolovima i pili čaj, ali mi smo im stajali okrenuti leđima, Vestminsterska palata uzdizala se iznad nas, a reka Temza tekla je daleko ispod.
„Moje saučešće“, rekao sam.
„Hvala vam.“
„Bili ste s Gajem Filipsom kad je umro.“
„Tako je. Proveo sam noć u njegovoj sobi.“
„Je li nešto rekao? Izvinite, ali moram to da vas pitam.“ Ben King je gledao prema reci, ali je nije video.
„Bilo je četiri ujutru. Spavao je. I ja sam spavao. Probudio sam se jer je aparat za praćenje rada srca emitovao drugačiji zvuk. Pozvao sam medicinsku sestru. I ona je spavala. Kad je ušla u sobu, odmah je pozvala lekara. Ali bilo je kasno.“ Pogledao me je. „Gaj je umro u snu. Znam šta me pitate. Ali nije došao svesti, nije rekao ništa o napadaču i umro je mirno u snu. Duboko sam zahvalan na toj maloj milosti, detektive.“ „Bili ste s njim svake noći u bolnici?“
„Jesam. Gaj se nije ženio. Roditelji su mu umrli. Moj brat i ja - svi njegovi prijatelji - bili smo mu porodica.“
„Mislim da je video napadačevo lice. Siguran sam u to.“
„Nije rekao ništa.“
Mlada plavuša se pojavila na ulazu u paviljon i pokušala da privuče Kingovu pažnju. On joj je rukom dao znak da je shvatio. Ali ja se nisam dao požurivati.
„Još nešto“, rekao sam. „Vi, vaš brat i gospodin Kan dobićete upozorenje o pretnji.“

„Kakvo upozorenje?“
„Kada policija ima razloga da veruje da nekome preti ubistvo ili teška povreda, izdaje zvanično upozorenje koje je ujedno i ponuda policijske zaštite.“
King se gotovo nasmešio.
„Zvuči kao da policija pokušava da zaštiti sebe od budućih tužbi za zanemarivanje dužnosti.“
„Ima i toga“, saglasio sam se. „Moje starešine će vam pismeno ponuditi policijsku zaštitu i daće vam savete o koracima koje možete preduzeti radi sopstvene bezbednosti.“
„Je li to zaista neophodno? Možda treba Salmanu. On se, koliko sam shvatio, plaši da izađe iz kuće. Ali ja sam u parlamentu okružen obezbeđenjem, a mog brata Neda čuva čitava britanska Kopnena vojska. Mislim da su za Neda veća opasnost talibani.“
„Naša je dužnost da upozorimo ljude kada su u smrtnoj opasnosti“, rekao sam. „Na stolu Hjuga Baka bila je fotografija sedmorice učenika Grnčarevog polja. Sigurno je znate.“
„Da, znam.“
„Sada su vas ostala samo četvorica.“ Ponovo se okrenuo reci.
„Trojica“, rekao je. „Džejms Satklif se ubio pre dvadeset godina u Italiji.“
„Naravno. Izvinjavam se. Trojica.“ Onda me je pogledao.
„Želim da se ovo završi“, rekao je. „Želim da vam pomognem na svaki mogući način. Želim da učestvujem u hvatanju ovog ubice.“ Uhvatio me je za mišicu i zagledao mi se u oči.
„Znam“, rekao sam. „Znam da želite.“ Vratili smo se unutra i oprostili se.
Dok je prolazio predvorjem, ljudi su mu prilazili - novinari, drugi poslanici, žene i muškarci, svi s očaranim poluosmehom, a on je svakome stigao nešto da kaže.
Ali nije zastajao, sve vreme je išao tim dugim lakim koracima, i najzad je nestao u hodniku prema Donjem domu, a ja sam prvi put video njegovu istinsku moć i shvatio koliko može da izgubi.

***

Od Vestminsterske palate do Novog Skotland jarda stiže se za pet minuta pešice. Iako nisam zakazao posetu Sobi sto jedan, znao sam da će biti sve u redu. Crni muzej nema mnogo posetilaca.
„Video sam tvoj film“, rekao je narednik Džon Kejn, čuvar Muzeja. Gledao me je prodorno, ali bez podsmeha. „Svi su videli tvoj film, zar ne?“
„Da li biste ga ponovo pogledali sa mnom?“ Začudio se. „Zašto?“
„Traje samo minut. Želim da čujem vaš savet. Znam da ste već videli film, ali pogledajte ga sa mnom, molim vas.“
Na stolu je stajao stari kompjuter. Kejn je pritisnuo nekoliko tastera i kompjuter je zujeći

oživeo.
„Na mom će biti brže“, rekao sam. Kejn frknu.
„Sve najbolje za tvoju stanicu, a?“
Izvadio sam mek pa smo ćutke sačekali da se uključi. Ćutali smo i kad sam tragao po društvenoj mreži dok nisam našao profil Kasapina Boba. Počeo sam da listam njegove postove.


Postao sam Smrt - uništitelj sveta. Pobij zaštitnike bogatih. Pobij sve svinje.


„Nije taj“, rekao sam. „Ovaj. Ovaj s linkom.“


Kad bi se sjaj hiljadu sunaca odjednom razlio po nebu, to bi bilo nalik veličanstvu Svemogućega. #pobijsvesvinje


Kliknuo sam link i začulo se nemilosrdno cerekanje Nasmejanog policajca, a kamera me je pratila dok puzim. Čim se pojavila svinja, pritisnuo sam pauzu.
„Vidite li ovo?“, upitao sam Kejna. „Ovo pored moje desne ruke?“ Nagnuo se bliže monitoru. „Bela linija.“
„Prava bela linija povučena po travi“, rekao sam. „To je granična linija igrališta za ragbi.
Igrališta najbližeg šumi Grnčarevog polja.“
Zajedno smo zurili u sliku. Kejn je slegnuo ramenima.
„Pa?“, upitao je.
„Zar to ne dokazuje da Kasapin Bob nije ubica?“
„Kako?“
„Taj film nije snimljen kad sam dobio batine. Šta god Bob govorio svojim odanim obožavaocima, on s tim nema nikakve veze.“
Narednik Kejn se zamislio.
Onda je rekao: „Misliš da onaj koji ti je držao nož pod grlom nije onaj koji ti je gurao kameru u lice?“
„Ne može da bude, zar ne?“, odvratio sam. „Onaj koji me je oborio ne bi me pratio, a onda snimio ovaj filmić pola sata kasnije, zar ne?“
„Koliko daleko si otpuzio?“
„Trčao sam kroz šumu možda pet minuta. Trebalo mi je mnogo više vremena da dopuzim nazad. Ali taj film nije snimljen ni blizu mesta na kom sam napadnut. Nije snimljen u svinjcu. Nije snimljen na njivi. Snimljen je kad sam se vratio u Grnčarevo polje. Snimljen je na ivici igrališta.“

„Pa ko ga je onda stavio na internet? Odakle Bobu ovaj film?“
„Ne znam. Nije ni važno. U toj školi ima hiljadu dečaka, a svi imaju mobilne telefone s kamerama. Škola je puna reportera. Svako nosi ekipu za snimanje u džepu. Ovaj film dokazuje - mislim da dokazuje - da je Kasapin Bob običan seronja. Onaj ko je snimio ovaj film nije nikoga ubio. A nije ni Bob.“
Zatvorio sam laptop pa smo se zgledali. Narednik Kejn je skrstio snažne ruke. Onda je klimnuo glavom.
„Da“, rekao je. „Mislim da si verovatno u pravu.“
„Hvala.“
„Nema na čemu. U čemu je stvar?“
„Stvar je u tome što svi gutaju sve što Bob pošalje“, rekao sam. „Sve snage usmerili smo u potragu za Kasapinom Bobom, serijskim ubicom godine. Operacija Debeljko ušla je u slepu ulicu.“
Grč bola popeo mi se uz kičmu pa sam stezao zube i izvijao se dok nije prošao. Kejn mi je klimnuo glavom.
„Želiš da nađeš onoga ko ti je sredio leđa.“
„Želim da nađem ubicu.“ Duboko sam udahnuo i izdahnuo. „A vi možete da mi pomognete.“
„Kako?“
„Želim da vidim Pismo iz pakla“, rekao sam.
Skrenuo je pogled, a onda me opet pogledao, odjednom besan.
„Pismo iz pakla? Znaš li ti šta tražiš? Pismo iz pakla je izgubljeno.“
„Mislim da nije“, rekao sam. „Mislim da je ovde negde. Ovde u ovoj sobi. Mislim da je kod vas.“
„Šta znaš o Pismu iz pakla, detektive?“
„Poznato je i kao Laskovo pismo“, rekao sam. „To pismo je hiljadu osamsto osamdeset osme poslala nepoznata osoba koja je tvrdila da je serijski ubica Džek Trbosek. Policija je mislila da je to zaista pismo od Džeka Trboseka zato što je stiglo s delom ljudskog unutrašnjeg organa.“
„Šta ti misliš, ko si ti?“, rekao je narednik Kejn vrteći glavom u neverici. „Madam Tiso? Ovo je mesto obuke policajaca koji se izlažu opasnosti, a ne cirkus čudaka.“
„Samo želim da vidim pismo.“
„Zašto uopšte misliš da je to pismo ovde?“
„Ne verujem da je izgubljeno. Ne mogu da poverujem u to. Jedino pismo od Džeka Trboseka?
Ma dajte. Sigurno je zavedeno, sačuvano, očuvano.“
„Zašto bismo lagali?“
„Ne želimo da se javnost uzbuđuje zbog nečiste relikvije, zar ne? Ne želimo da serijski ubica stekne širi kult nego što ga već ima. Ali mislim da smo ga sačuvali.“
„Mi?“
„Policija. Zakon. Met. Dobri momci. A ako je negde u Londonu, onda je u nekom skrivenom kutku Crnog muzeja.“ Kejn se nasmejao. „Možda ćeš i postati pravi detektiv jednog dana. Ali zašto bi

želeo da ga vidiš - pod uslovom da ja mogu da ti ga pokažem?“
„Želim da vidim kako izgleda prava stvar.“
Prišao je vratima; pomislio sam da će pozvati pomoć i izbaciti me. Ali naredniku Kejnu ne bi trebala pomoć da me izbaci.
Gledao sam ga kako zaključava Sobu sto jedan.
„Postoje stotine pisama navodno od Džeka Trboseka“, rekao je. „Pismo ’Dragi šefe’. Razglednica Prpošnog Džekija. Openšoovo pismo. Pismo iz pakla razlikuje se od njih jer je, kao što si kazao, uz njega stigla i kutijica s polovinom ljudskog bubrega.“
Gledao sam ga kako sa zida skida kalendar na kom je pisalo SREĆAN BOŽIĆ I NOVU GODINU ŽELI VAM METROPOLITENSKA POLICIJA.
U zidu je bio sef.
„Okreni se, detektive“, rekao je. Okrenuo sam glavu dok je unosio šest cifara šifre. Rekao je:
„Pismo je adresirano na Džordža Laska, predsednika vajtčepelskog Komiteta za budnost. Možeš da se okreneš.“
Na njegovom stolu je ležala tamnozelena fascikla. Otvorio ju je. U fascikli je bio plastični koverat, a u kovertu jedan list papira, crvenkast od starosti, krt kao da je izvučen iz vatre u poslednjem trenutku.
Velika crvena slova, desetak redova ispisanih brzo, ispisanih u groznici. „Neko je bacio bubreg“, rekao je narednik Kejn. „Izvini.“


Iz pakla


G. Lask Gospodine Šaljem vam po
Bubrega što sam izvadio iz jedne žene I sačuvao drugi komad
sam ispržio i pojeo bio je lep možda vam pošaljem krvav nož
što sam njime izvadio ako sačekate još malo.


Potpis Uvati me Ako možeš
Gospodine Lask

„Ovo je prava stvar, zar ne?“, rekao sam. „Vidi se. On ga je poslao. Džek Trbosek.“ Kejn klimnu glavom.
„Mnogo je nepismenije od ostalih pisama, ali tada se smatralo da je namerno tako napisano“, rekao je. „Prosto se vidi da je namerno napisao. Vidi. Navodno je nepismen, ali neke složenije reči napisao je ispravno. Za razliku od ostalih pisama, ovo nije potpisano sa Džek Trbosek. Ja mislim da je ovo on napisao i poslao - dodao je i ljudski bubreg.“
„Smučile su mu se varalice“, rekao sam. „Smučili su mu se ludaci koji su preuzimali odgovornost za ubistva za koja nisu bili ni dovoljno vešti ni dovoljno ludi. Isto će biti i ovog puta. Pre ili kasnije pravi ubica će se pokazati.“
Narednik Kejn me je gledao kako zurim u pismo. „Kasapin Bob je lažnjak“, rekao sam. „Ali ovo je pravo. Smem li da ga dodirnem?“
Čuvar Crnog muzeja je zurio u mene.
„Pažljivo“, rekao je.

Dvadeset

„JEDNO UBISTVO JE tragedija“, rekla je detektiv načelnik Elizabet Svajer. „Dva ubistva su tragična podudarnost. Tri ubistva su zabava u udarnom terminu.“
Pozvala je baš kad se Malori spremio da otvori jutarnji sastanak. Petnaest minuta kasnije bili smo u sali za sastanke na najvišem spratu Novog Skotland jarda. S te visine glavešine su imale savršen pogled na park Sent Džejms ili na Temzu. Ova sala gledala je na park, ali niko nije zapazio pogled.
Smrt Gaja Filipsa dovela je Operaciju Debeljko na naslovne strane svih novina. Kasapin Bob je proglašavan serijskim ubicom i postao je nacionalna zvezda. Popularna štampa je podivljala, ali s potajnim poštovanjem prema Bobovoj poremećenoj socijalnoj savesti. KASAPIN BOB - PLAŠE LIGA SE BOGATI, VOLE LI GA SIROMAŠNI?, pitao je San.
Ozbiljnije novine smatrale su Boba otelotvorenjem proključale mržnje u samoj pokvarenoj srži nepravednog društva. KASAPIN BOB - JE LI ON JEDNOČLANA POBUNA?, razmišljao je Gardijan, kao da Bob razbija izloge i krade plazma televizore.
Načelnica je bila nezadovoljna, a umela je genijalno da pokaže svoje nezadovoljstvo.
Bila je to pedesetogodišnja žena sa strogom punđom čvrstom od laka kao spartanski šlem. Ličila je na nedavno iskopani leš gospođe Tačer, ali s nešto manje ljudske topline.
Beživotnim očima je posmatrala detektiva višeg inspektora Malorija.
„U početku ste izrazili sumnju u to da je Kasapin Bob ubica“, rekla je.
„Tako je, gospođo.“
„Znači li to da ste ga eliminisali iz istrage?“
„Nismo još, gospođo“, odgovorio je Malori.
„’Nismo još, gospođo’“, rekla je tako zajedljivo da bi tim tonom mogla da se skida boja sa zidova.
Detektiv inspektor Gejn je, pomalo drhtavim glasom, progovorio o anonimnim mrežama, o ruterima, serverima i mnogostrukom šifrovanju.
Svajerova ga je prekinula oštrim pokretom glave.
„Da preskočimo tehničku priču“, rekla je. „Kažite mi ovo: koliko je verovatno da prosečni psihopata sa interneta ima tako složenu bezbednosnu strukturu?“
„To bi bilo... neobično“, odgovorio je Gejn.
Svajerova nije podigla obrvu u neverici, ali tako je delovalo.
„Samo neobično“, rekla je tiho. „Zaista? Ništa više od toga?“
„To bi bilo nezabeleženo, gospođo.“
Klimnula je glavom kao da smo najzad nekuda stigli.
„Šta je s najnovijim otiscima?“, upitala je. „Radite li na otiscima?“ Malori je prstima dodirnuo priručnik za starije istražitelje. Nakašljao se.

„Situacija je ista kao do sada, gospođo. Na mestima zločina nisu nađeni otisci.“ Svajerova se zagledala u njega.
„Mislite, ima glatkih otisaka rukavica?“
„Nema nikakvih otisaka, gospođo. Ni otisaka rukavica, ni delimičnih otisaka - nikakvih.
Odsustvo otisaka i dalje je... neobjašnjivo.“ Svajerova je ćutala neko vreme.
„Znači, on je duh“, rekla je najzad. Krsta su mi bolno pulsirala.
„On nije duh“, rekao sam. „Gospođo.“
Klimnula je glavom kao da je upravo donela odluku.
„Operacija Debeljko kreće iz početka“, rekla je. „Uvodim u istragu troje novih ljudi.“
Svajerova je stajala između dvojice muškaraca. Oni su sve vreme ćutali i izbegavali poglede nesposobne ekipe za istragu ubistava iz stanice „Centralni Vest end“. Bili su to mladić istočnoazijskog porekla s naočarima, očigledno kompjuterski štreber, i muškarac dosta stariji od njega, šezdesetogodišnjak meke sede kose koji nikako nije mogao biti pripadnik Meta jer je bio u odelu, ali bez kravate.
Sada su se pomerili.
Svajerova je kratko klimnula glavom Maloriju. „Vi za sada ostajete stariji istražitelj, ali ja ću sedeti s vama na jutarnjim sastancima i podnosićete izveštaje neposredno meni.“
Gejn i Vajtstounova su se zgledali. Maloriju vreme ističe. On je i dalje bio rukovodilac istrage, ali istraga više nije delovala kao da je njegova. Činilo se da se Operacijom Debeljko sada upravlja s Brodveja, iz Novog Skotland jarda, a ne iz ulice Sevil rou broj dvadeset sedam.
Malori je bio dobar čovek, ali svet ga je savladavao. Njegov autoritet je odjednom delovao krhko, kao da mu ga žena sa čela stola može oduzeti jednim potezom. Video sam da Vajtstounova i Gejn izbegavaju njegov pogled.
Svajerova je pokazala štrebera levo od sebe.
„Ovo je Kolin Čo iz Jedinice za elektronski kriminal“, rekla je. „Kao što znate, tu jedinicu zajednički su osnovali Ministarstvo unutrašnjih poslova i Met kako bi stvorili nacionalni odgovor na najozbiljnije slučajeve sajber kriminala. U nadležnost Jedinice ulazi i Kasapin Bob.“
„Nadam se da ću moći da vam pokažem ponešto“, rekao je Čo Gejnu; naglasak mu je bio nekako londonsko-hongkonški.
Gejn nije rekao ništa.
„Želim da isterate Boba na čistinu“, nastavila je načelnica. „Želim da ga izvučete iza njegovih zidina i želim da ga shvatite ozbiljno. Postali smo predmet sprdnje.“ Oštro mi je klimnula glavom. Ni vlas joj se nije pomerila. „Naročito posle seoske šetnje detektiva inspektora Vulfa.“
„Mi Boba shvatamo ozbiljno, gospođo“, pobunio se Malori.
Nije udarila šakom po stolu. Nije morala. Prostrelila je Malorija pogledom dovoljno hladnim da Snešku Beliću izazove hipotermiju.
„Ne dovoljno ozbiljno“, rekla je. „Poslanik za Severni Hilingdon je veoma cenjen u vladi i

parlamentu.“ Duboko je udahnula i polako izdahnula. „Imam telefonske pozive.“ Znači, o tome se radi, pomislio sam.
Ubistva su preblizu Bena Kinga i načelnicu vlada i premijer pritiskaju svom težinom.
Okrenula se starijem čoveku desno od sebe. „A ovo je doktor Džo Stiven iz londonskog Kraljevskog koledža. Predstavite se, doktore Stivene.“
„Ja sam forenzički psiholog i pomoći ću vam kako god mogu“, rekao je doktor Stiven. Govorio je s pevuckavim naglaskom čoveka iz Kalifornije koji već dvadeset godina živi u Londonu. Susret Hajd parka i Holivuda.
„Šta nam za sada možete reći?“, upitala ga je načelnica.
„Pa“, rekao je, „forenzička psihologija je više veština nego nauka. Ja mogu samo da pregledam dokaze i procenim kakav pojedinac bi mogao da počini te zločine.“ Pred njim je bila fascikla, pa ju je pogledao iako, osetio sam, nije bilo potrebe za tim. „Da bismo uhvatili nepoznatog počinioca, moramo da shvatamo da on preuređuje svet. Kada žene ubijaju, one gotovo uvek ubijaju nekoga koga poznaju. Muškarci ubice pak gotovo uvek ubijaju nepoznate. Serijske ubice bez izuzetka su muškarci.“
Gejn je skrstio ruke. „Znači, tražimo muškarca.“ S osmehom je pogledao Vajtstounovu, ali ona mu nije uzvratila ni pogled ni osmeh. „To sužava izbor“, promrmljao je.
Doktor Stiven je zurio u njega.
„Belog muškarca“, rekao je.
„A zašto?“, upitao je crni detektiv inspektor.
„Zato što su sve žrtve belci“, objasnio je doktor Stiven, „a serijske ubice gotovo nikad ne izlaze iz okvira sopstvene rase. To nije opšte pravilo, ali je dovoljno tačno da se podrazumeva.“ Delovao je malo uzdrmano. Došao je sa željom da nam bude prijatelj, a naterali smo ga da se brani.
„Kakav je to belac, doktore?“, upitala je Vajtstounova, daleko ljubaznije nego Gejn. „Možete li da pretpostavite koliko je star, koji su mu motivi, kojoj društvenoj grupi pripada?“
„To je belac koji pokušava da ispravi nešto što smatra nepravdom“, odgovorio je doktor Stiven.
„Čovek koji kažnjava svoje žrtve. Svi napadi su isplanirani. Veoma pažljivo isplanirani. Ova ubistva nisu nastala iz sukoba, nego iz osvete. Počinilac pokušava da ispravi nepravdu jedinim načinom koji mu je na raspolaganju - krajnjim nasiljem. On je proizvod sredine u kojoj je nasilje uobičajeno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.“
Mržnja je prosto izbijala iz Gejna, ali meni su reči doktora Stivena zvučale razumno. Setio sam se užasavajuće urednih karotidnih poteza i lakoće s kojom su otvorili arterije koje se više nikad neće zatvoriti. Te rane su delo čoveka koji preuređuje svet.
„Možda je jednostavno ludak“, reče Gejn.
Doktor Stiven mu se osmehnuo s nekakvim nelagodnim sažaljenjem.
„Onda je ludak - to je vaš izraz, inspektore, ne moj - koji preuzima kontrolu nad, kako smatra, poludelim svetom“, rekao je. „Čast. Moć. Kontrola. To mu je najvažnije. A kad ga nađete, kao što sigurno hoćete, videćete da je to čovek koji mora da kontroliše druge ljude, čovek kome je to potrebnije više od svega.“
„Znači, vi zapravo ne znate ništa o njemu?“, reče Gejn.

„Čujte, razlog što sam ovde jeste to što on ubija nepoznate ljude“, reče doktor Stiven. „U većini slučajeva ubistva koje istražujete ubica i žrtva su se poznavali. Muž ubije ženu zbog neverstva, majka ubije dete, trgovac drogom ubije poslovnog partnera.“ Zastao je. „Kod serijskih ubica ta vrsta veze ne postoji. On ne poznaje svoje žrtve. On im nije muž, saradnik, prijatelj. Ali i nepoznati počinilac ostavlja dokaze. Psihijatrijske dokaze. Tragove načina ponašanja. Dokaze o obredima. Ostatke maštarija i ludila.“
Video sam kako s druge strane staklenog zida u salu za sastanke dovode Skarlet Buš.
„Ovo je gospođica Buš“, rekla je načelnica. „Neki od vas već znaju da je ona dopisnik crne hronike Dejli posta.“
Novinarka je obišla sto i sa svima se rukovala smešeći se i gledajući nas u oči. Onda je sela u čelo stola, pored doktora Stivena.
„Plan je sledeći“, rekla je načelnica Svajer.
Na te reči Malori se preneraženo uspravio, a mene je prožeo bol u krstima. Vajtstounova i Gejn su se zapanjeno zgledali.
Koji plan?
Načelnica reče: „Doktor Stiven će izraditi podroban psihološki profil Kasapina Boba. Na osnovu tog profila gospođica Buš će napisati članak za Post sa ciljem da namami Boba da objasni svoje postupke u intervjuu na internetu, a gospodin Čo će biti u zasedi spreman da načini veliku rupu u njegovoj zaštiti.“
„Dirnućemo ga u živac“, rekla je Skarlet Buš. „Nateraćemo ga da prestane da se krije iza velikih misli Roberta Openhajmera i proviri preko grudobrana.“
Malori se s nelagodom promeškoljio u stolici.
„Zaista mislite da će odgovoriti ako ga... ako ga izvređate u novinama?“
„Da, ako izvedem sve kako treba“, odgovorila je novinarka. „Bob se ne bi šepurio po društvenoj mreži da nije sujetan, da ne žudi za pažnjom, da nije narcisoidan i da ne želi da se opravda pred svetom. Nećemo ga vređati - pristala sam da doktor Stiven odobri konačni članak - to će biti više zapažanja nego uvrede. Ali ipak dovoljno uvredljiva zapažanja da Bob oseti potrebu da dalje objasni svoja dela. Samo malo. Taman koliko treba.“
Na licu mi se sigurno jasno videla neverica. Novinarka je zurila u mene, sada bez osmeha.
„Razgovaraće sa mnom iz istog razloga zbog kog na kraju svi razgovaraju sa mnom“, rekla je.
„Ne zato što želi da čujemo njegovu stranu priče. Nego zato što ću ja ionako ispričati njegovu priču.
Prema tome, može da kaže šta ima ili da ćuti i pusti svet da misli šta hoće.“
„Znači, tako to ide, je li?“, rekao sam.
„Upravo tako to ide, detektive.“ Načelnica se okrenula Čou. „Koline?“
„Ja sam uveren da naša jedinica ima sredstava i načina da nađe slabe tačke njegove zaštite.“ Načelnica je redom pogledala utučenu ekipu iz stanice „Cental Vest end“.
„A onda ćete mi vi doneti njegovu glavu na koplju“, rekla nam je.
Malori je sumorno zurio u svoj priručnik. Snaga kao da ga je vidljivo napuštala. Načelnica je plan iznela kao da nema ništa lakše, pa sam se osećao kao izdajnik gledajući park i misleći - a zašto

ne bi uspelo?
Skarlet Buš se naslonila.
„Pa, doktore Stivene, kakav je čovek Kasapin Bob?“, upitala je.
„Mogu da vam kažem ponešto o nepoznatom počiniocu“, odgovorio je Amerikanac. „Verujem da mogu nešto da vam kažem i o Kasapinu Bobu. Ono što vam ne mogu reći jeste je li to jedna ista osoba.“
Svajerova i Bušova su se zgledale. Video sam koliko očajnički obe žude da je Kasapin Bob ujedno i naš ubica.
„Društvo se muči da shvati serijske zločince“, nastavio je doktor Stiven. „Serijske silovatelje i serijske ubice. Oni su često i jedno i drugo, ali u različitim fazama putovanja ka ludilu.“
„Ali u Bobovim zločinima nema seksualnih elemenata“, reče načelnica.
„Želim samo da naglasim da serijski silovatelji i serijske ubice imaju iste osnovne osobine“, reče doktor Stiven. „Pošto vode prestupničke živote, oni su privlačni, manipulativni, sujetni, nemilosrdni, moralno otupeli i lišeni svake mrvice ljudskog saosećanja. Počinilac ima bogat život u mašti, toliko bogat da mu je na kraju stvarniji od stvarnog života. Počinilac je verovatno gotovo genijalan lažljivac. Kao što znate, serijske ubice često dobro prođu na detektoru laži. Traume iz detinjstva se podrazumevaju. Često, mada ne uvek, takvi zločinci su bili žrtve mentalnog i seksualnog zlostavljanja.“ Skarlet Buš je živnula.
„Mislite da je Kasapin Bob bio zlostavljan u detinjstvu?“
„Moguće je. Racionalan um pokušava da shvati psihopatologiju neracionalnog. Ova ubistva su izraz muževnosti počinioca. Ova ubistva su predstave časti, moći i kontrole. Čast. Moć. Kontrola. Isključiva svrha ovih zločina jeste kazna za neku navodnu nepravdu nanesenu samom ubici ili nekom drugom. Ubica gotovo sigurno ne poznaje svoje žrtve. On ispravlja nepravdu - ili niz nepravdi.“
Skarlet Buš je užurbano pisala.
„Znači, tvrdite da je muževnost Kasapina Boba krhka?“
„Ne obavezno, ali načini na koje počinilac izražava svoju muževnost ograničeni su. On to ne može da izvede, na primer, u poslovnom svetu. Zato to čini nasiljem. Ispoljava se ubistvima.“
„Šta ako ja - to jest mi - nagovestimo da u ubistvima ima homoseksualnih elemenata?“ Doktor Stiven ju je hladno pogledao.
„Zbog toga mu se sigurno nećete dopasti. Slušajte, on stiče kontrolu, ili pokušava da stekne kontrolu, nad situacijom koja je potpuno van njegove kontrole. Za razliku od ogromne većine ubica, njegova je namera od samog početka da njegove žrtve svakako umru. Neobično je to što je najveći broj ubistava - a vi to znate bolje nego ja - usputna posledica krajnjeg nasilja. Većina žrtava ubistva jednostavno nije imala sreće.“
„Aha, kako da ne“, reče Gejn.
Doktor Stiven je naučio kako da ne obraća pažnju na njega.
„Medicinska pomoć je stigla prekasno“, nastavio je. „Vitalni organ je slučajno povređen. Smrt je nastala zbog udarca glavom u pločnik.“
Oštra tačka bola u vratu mi se probudila. Molim te. Posekotina ispod ožiljka koji mi je ostavio njegov nož. Molim te. Pokušao sam da obuzdam disanje kako ne bih izgubio vlast nad sobom. Molim

te. Imam ćerku.
„Naš počinilac kreće s namerom da ubije“, govorio je doktor Stiven. „Čast. Moć. Kontrola. Ako uopšte imam nešto da vam kažem, onda je to to - čast, moć, kontrola. To je motiv. Ova ubistva su izraz ugrožene muževnosti.“
Bob i ubica više mi nisu delovali kao različite osobe. Sada su mi se činili kao sušta suprotnost jedan drugom. Doktor Stiven se prijatno osmehnuo.
„Mogu besplatno da vam kažem još nešto“, rekao je. Svi smo ga pogledali.
„On neće stati“, izjavio je doktor Stiven.

Dvadeset jedan

LISICI SU NA raspolaganju bila sva igrališta.
Odvezao sam se u Grnčarevo polje na komemoraciju Gaju Filipsu, a pošto sam stigao sat ranije, krenuo sam u šetnju po igralištima sećajući se kako je Svinjče istrčao iz šume dok je život isticao iz njega.
Tereni za ragbi i fudbal sada su bili pusti. Po njima se kretala samo jedna lisica. Gledao sam je kako izlazi iz šume i korača duž granične linije daljeg igrališta prema kamenoj kućici.
Nisam video Lena Zukova, čuvara, ali lisica se kretala opreznije kad se primakla znacima civilizacije; usporila je i podigla glavu da onjuši vazduh. Telefon mi je zavibrirao baš kad je lisica skrenula od kućice u blatnjavo prostranstvo igrališta.
Zvala me je Renova. Nije bila u STZ-1. Čuo sam ulične zvuke i nepoznate glasove.
„Edvard Dankan“, rekla je.
„Da“, odgovorio sam.
„On nema policijski dosije“, nastavila je. „Nema vozačku dozvolu. Nema broj socijalnog osiguranja i nema pasoš. Nema kreditnu karticu, nema račun u banci i nema ženu.“ Bila je vrlo zadovoljna sobom. Zamislio sam je kako se zadovoljno smeši i sklanja pramen crvene kose s bledog lica. „A šta ima?“, upitao sam je.
„Edvard Dankan ima trgovca umetničkim delima.“ Trebalo mi je nekoliko trenutaka da ovo shvatim.
„Svaka čast.“
„Galerija lepih umetnosti Nerej. Mala je. Na severu Londona, na vrhu Ulice Hit prema Hempstedu. Malopre sam se provezla pored nje.“
„Nisam to tražio od vas, zar ne?“
„Opustite se, detektive. Nisam ušla. Ionako je bila zatvorena. Majušna je.“
„Galerija lepih umetnosti Nerej“, ponovio sam.
„Nerej“, potvrdila je Renova. „Po grčkom mitu. Nerej je bio bog mora. Bio je dobar i pravedan i imao je naročite moći.“
„Nastavite.“
„Imao je moć da menja obličje.“ Lisica je bez žurbe kaskala ka meni.
„Hvala vam“, rekao sam.
„Vidite? Svako ostavlja senku.“ Zapisao sam podatke o galeriji.
„Kada ćete otići u galeriju?“, upitala me je.
„Kad se vratim u grad“, rekao sam. „Večeras.“

„Dođite po mene u stanicu.“
„Zašto?“
„Zato što idem s vama.“
Samo što se nisam nasmejao. „Ne idete sa mnom. Ovo je nezvanično.“
„I upravo zato ja idem s vama“, odvratila je. „Nezvanično je, ja sam našla galeriju i idem s vama.“
Pomislio sam da raspravu odložim za kasnije.
„Ko je on?“, upitala je. „Ko je Edvard Dankan?“
Lisica je zastala na centru fudbalskog terena. Onjušila je vazduh, a onda zarila njušku u zemlju i počela besno da kopa. „Edvard Dankan je pokojnik“, odgovorio sam.


Zapanjio sam se kad sam ponovo video kapetana Neda Kinga.
Bio je u besprekornoj crnoj svečanoj uniformi svog puka, ali neobrijan i zakrvavljenih očiju, kao da je došao u kapelu Grnčarevog polja pravo iz baze, kao da je čitavu noć proveo u avionu. No zapravo sam se zapanjio videvši koliko Ned King liči na svog brata, a koliko je ipak drugačiji. Sedeli su jedan do drugog u drevnoj kapeli, a Peregrin Vo ih je streljao pogledom s govornice. Ben King s glatkim licem političara, kapetan King s unakaženim licem vojnika. Ipak, setio sam se da mu ožiljke nije načinio njegov zanat, nego njegov brat.
„Okupili smo se danas da se prisetimo gospodina Filipsa“, rekao je Vo, „nekadašnjeg učenika naše škole. Nastavnika. Prijatelja.“
Kao i većina dobrih govornika, Vo je pomalo glumatao. Rekao nam je da pogledamo prigodni letak. Rekao nam je da pogledamo koje godine se Gaj Filips rodio i koje je umro. Onda je rekao da te godine nisu važne. Da je najvažnije ono između njih. Rekao nam je da je crta najvažnija.
„Crta“, rekao je Vo. Rekao je da nije važno kad se Gaj Filips rodio ni kad je umro. Važna je crta između ta dva datuma. Njegov život.
Govorio je o Svinjčetu Filipsu kao da je nekakva mešavina Majke Tereze i Isusa Hrista.
Razmišljao sam o sirotom pokojnom Svinjčetu. Video sam ga kako grubo postupa s Natašom na pogrebu Hjuga Baka. Video sam ga kako tera učenike da se valjaju po blatu. Činilo mi se da je Svinjče svoju crtu proveo kao siledžija. No Peregrin Vo je bio upečatljiv govornik, pa sam čuo iza sebe šmrkanje i jecaje. Ali gledajući kameno lice upravitelja Grnčarevog polja, nisam mogao da dokučim da li mu je Gaj Filips značio sve.
Ili mu nije značio ništa.
Kapela je bila prepuna, kao da je na pomen došla čitava škola. Nastavnici u crnim togama sedeli su u prvim redovima, masa učenika u zeleno purpurnim uniformama tiskala se iza njih, a pod vitražom je bilo mesto za hor, šest redova nasuprot još šest redova. Dečaci i nastavnici stajali su uza zidove kapele i gurali se pred otvorenim vratima.
Školska kapela je bila mnogo manja nego što sam očekivao. Pročitao sam na internetu da je izgradnja bila obustavljena za vreme Ratova ruža 10 i da nikad nije nastavljena. Ponovo me je obuzeo onaj isti osećaj - da u Grnčarevom polju stotine godina prohuje za treptaj oka.

Za govornicu je stao kapetan King. „Naša zabava svršena je sada“, čitao je. „Naši su igrači duhovi bili, i iščezli su sada u nevidljivi vazduh. Kô nesuštastveno tkivo te vizije, tako će i kule visoke, i divni dvorci, i svečani hramovi, i sama lopta Zemljina, i sve na njoj, nestati kô ova iščezla, nestalna povorka, i neće za sobom ostaviti nikakav trag.“
Salman Kan je oborio glavu i zaplakao. Ben King je netremice gledao razoreno lice svoga brata.
A reči kapetana Kinga ispunile su drevnu kapelu.
„Mi smo građa od koje se prave snovi, i naš mali život nam je snom zaokružen.“ 11
Kapetan King je govorio trezveno, ali njegove su reči bile pune značenja. Beše pribran, ali prožet osećanjima. Govorio je odlično. S druge strane, imao je prilike da vežba.
Vratio se u prvi red, dodirnuo Salmana Kana po ramenu, a onda seo do svog brata.
Njihove žene i dečica sedeli su iza njih, ljupke žene i vaspitana deca s protezama. Žene su im bile vitke i privlačne, čak i u crnini. A na njima je blistalo krupno drago kamenje. Biće dovoljno novca i vremena za tela, umove i zube njihove dece. Braća King i Kan imali su porodice. I sigurno su voleli svoje porodice.
Ali ona prava veza, neraskidiva veza, doživotna veza, pružala se negde drugde. Povezivala je njih trojicu.
Posle službe sam se vratio na igrališta i obišao teren za ragbi, gde je već počeo čas. Dečaci su nosili crne trake na rukavu u znak žalosti za trenerom.
Zvuci udara mesa u meso, krampona u kost, cika i smeh utihnuli su iza mene dok sam išao prema kamenoj kućici u kojoj živi Len Zukov. Pokucao sam na vrata. Nije bilo odgovora. Obišao sam kuću i podigao okovratnik da se zaštitim od ledenog vetra. Zastao sam ugledavši lisicu.
Ležala je na vrhu hrpe komposta kao zgužvana vreća kostiju i krzna i čekala lomaču. Vrat joj je bio vrlo uredno slomljen.

***

Vratio sam se u grad u pet po podne. Novembarski dan je već bio mračan kao ponoć, a londonski trosatni saobraćajni špic dostizao je vrhunac. Poslao sam Renovoj poruku da sam na Pikadiliju i sačekala me je ispred stanice. Sela je u kola s pobedničkim osmehom.
„Da nije bilo mene“, rekla je, „vi biste još bauljali po Guglu. Da sam na vašem mestu, krenula bih kroz park Ridžent. Saobraćaj je iznenađujuće slab oko parka.“
Poslušao sam je i za petnaest minuta bili smo na Finčli roudu. Saobraćaj je bio gust, ali se ravnomerno kretao, onda se proredio, a ulica je krenula strmo uvis prema kraju Ulice Hit i najvišoj tački grada.
Shvatio sam da se nalazimo blizu livade na kojoj smo Skaut i ja pustili Stena s povoca i izgubili ga. Nikada do sada nisam primetio ove umetničke galerije. Kad izađete iz Hempsteda, one su poslednje što vidite, skup galerija svih oblika i veličina tik pre nego što vas okruži bujno zeleno prostranstvo Hempsted Hita.
Dok smo mileli uvis, video sam da su neke galerije skupe, prostrane i raskošne, s vrhunski osvetljenim platnima u izlozima, a da su druge mnogo skromnije, mesta u kojima umetnici iz kraja

prodaju radove stanovništvu iz kraja. Galerija koju smo tražili bila je jedva nešto bolja od mračne rupe u zidu.
„To je to“, rekla je Renova. NEREJ
Galerija lepih umetnosti
Usporio sam dok smo prolazili pored galerije i video sam sićušnu dvoranu iza ograde od kovanog gvožđa blistave pod svetlom uličnih svetiljki. Kanta za otpatke bila je prevrnuta i sve iz nje prosulo se na pločnik. Renova je već otkopčavala pojas dok sam izlazio na vrh brda. Našao sam mesto za parkiranje iza paba Zamak Džeka Stroa.
Ali kad smo se vratili do galerije Nerej otkrili smo da je zatvorena. U izlogu su bila dva mala pejzaža. Iza staklenih vrata video sam brdo reklamne pošte. Vraćam se odmah, lagao je natpis.
Odmakao sam se i pogledao. Zgrada je imala sprat. Mala galerija imala je podrumski stan ispod i stan iznad. Nagnuo sam se preko gvozdene ograde, a onda pogledao gore. Oba stana bila su mračna. Razbijeno staklo krckalo mi je pod nogama, a činilo se da su veliku kantu za smeće prekopale lisice s Hita. Nisu imale mnogo sreće. U kanti su bile samo prazne pivske boce i kutije za pice.
Pogledao sam ulicu. Bili smo na ivici hempstedskog uspeha. Poslovi su ovde ili cvetali ili propadali. Osim galerija, u ulici je bilo nekoliko restorana i prodavnica odeće, ali više od polovine bilo je zatvoreno. Zgrade su imale iste gvozdene ograde kao galerija Nerej. Plavocrvena svetla protivprovalničkih alarma treptala su čak i na najskromnijim zgradama.
„Idemo“, rekao sam. „Moram da obavim još jednu posetu. Gde da vas ostavim?“
„Poći ću s vama.“
Pogledao sam je. Koliko joj je godina? Dvadeset pet? Manje?
„Zar vas ne čeka život?“, upitao sam je.
„Ne mogu večeras da se vidim s dečkom.“ Pauza. „Mora da večera sa svojom ženom.“ Ponovo pauza. „Danas joj je rođendan.“
Zavukla je vrh stopala među razbijene pivske boce i odgurnula praznu kutiju za picu iz koje je curio prastari sir.
„Ovde živi muškarac“, rekla je.
„Otkud znate?“
„Samo muškarci ovako žive“, nasmejala se. „Muškarci i svinje.“


Holovej je od Hempsteda bio udaljen nekoliko kilometara i nekoliko svetlosnih godina.
Renova i ja smo stajali pred velikim prašnjavim izlogom. Počasno mesto je zauzimala velika lutka obučena u nemačku uniformu iz Drugog svetskog rata.
„Otud znate za ovu radnju?“, upitala me je Renova.
„Bauljao sam po Guglu“, odgovorio sam.
Pod šlemom sličnim kofi za ugalj lutka je imala blago napućen izraz mladog manekena, ali odeća na njoj bila je teška i gruba, sašivena za invaziju na Rusiju.

Debeli vuneni šinjel bio je prebačen preko bluze od oštre tkanine, kao i sam šinjel prevelik za krhku lutku uskih bokova, a vrećaste pantalone bile su utaknute u kožne čizme. Sve je delovalo neverovatno staro i trošno, kao da će se na prvi dodir raspasti.
„Pitam se šta je od ovoga originalno“, rekao sam.
„Čizme nisu“, rekla je Renova. „Ostalo možda jeste. Ali čizme - nikako. Švabama su čizme brzo propadale. Na Istočnom frontu Nemci su odsecali noge poginulim ruskim vojnicima i otapali ih u pećnicama nesrećnih seljaka samo da bi se domogli čizama.“
Zagledao sam se u nju.
„Mog tatu zanima Drugi svetski rat“, objasnila je. „Tako se kaže? Zanima ga. Ima dokumentarne filmove iz rata i sve to.“
Ostatak izloga bio je pun s ljubavlju nameštenih tričarija. Dugmad. Plakati. Izbledeli komadići metala, tkanine, kartona i kože poređani kao relikvije. DRUGI FRONT, pisalo je iznad prodavnice. ZA SAKUPLJAČE VOJNIH STVARI. Svetla u prodavnici su se gasila.
Pokucao sam na vrata. Dugokosi muškarac, ne više mlad, proturio je glavu kroz vrata.
„Zatvaram“, rekao je.
„Ne dozvolite da vas sprečavamo u tome.“
Kad je video moju legitimaciju, pomerio se u stranu pa smo ušli.
„Detektiv pozornik Vulf i detektiv kandidat Renova“, predstavio sam nas.
„Nik Kejdž“, rekao je on nevoljno. Video sam rite u staklenim vitrinama, zarđalo ordenje u kutijama, uramljene fotografije nasmejanih ljudi koji su umrli u mukama pre mnogo godina.
„Lepa radnja“, rekla je Renova. „Mom starom bi se dopala. Je li to pravi luger P-08?“ Pokazala je pištolj u kutiji od tamnog stakla.
„Kopija“, odgovorio je Kejdž gledajući me. „Ne može da puca.“
Otvorio sam aktovku i izvadio fasciklu. U njoj je bio svežanj fotografija formata 20x25 cm. Raširio sam ih po staklenoj vitrini i osetio kako mi udari bola koče krsta. Na svim fotografijama bio je nož stvoren za klanje. Nagnuo sam se napred, oslonio se dlanovima na vitrinu, protegao se i izdahnuo. Nije to bilo pravo pseće istezanje, ali osetio sam se bolje.
„Ja vas znam“, rekao je Kejdž. „Odakle vas znam? Film s Nasmejanim policajcem na Jutjubu?“
„On je vrlo slavan', rekla je Renova prebirući policu s otrcanim vojničkim bluzama kao da je u nekom butiku. „Svi su ludi za njim.“
Pogledao sam Kejdža.
„Ne znate me, u redu?“
„U redu“, odgovorio je.
„Znate li šta je ovo?“
Pogledao je fotografije jednu po jednu.
„To je Ferbern-Sajksov komandoski nož. Na svim slikama je taj nož. To su različite verzije istog noža. Mogao bih da budem tačniji kada bih ih video uživo. Ovaj sa zelenom drškom i oznakom KLPPPP je kanadski -Kanadski laki pešadijski puk princeze Patriše. Ovaj s natpisom na francuskom
- LE COMMANDO INOX, vidite? - njega su koristile francuske specijalne jedinice u Alžiru između

pedeset četvrte i šezdeset druge. Laici misle da je Ferbern-Sajksov nož korišćen samo u Drugom svetskom ratu, ali Vilkinson ga je proizvodio posle rata i prodavao ga specijalnim jedinicama širom sveta. Ovo ima veze s Kasapinom Bobom, zar ne?“
„Jeste li ikad prodali neki ovakav nož?“
Odmahnuo je glavom. „Video sam ih samo u muzeju.“
„U Imperijalnom ratnom muzeju?“
„Tako je.“
„Kakvi kupci dolaze ovamo?“
Posmatrao je Renovu kako razgleda radnju. „Sakupljači“, odgovorio je. Čuo sam prigušen smeh. Renova je stavila gas-masku na glavu.
„Mom tati bi se ovo dopalo“, rekla je. „A bliži se Božić.“
„Košta šest stotina funti“, rekao je Kejdž. „Ako je razbijete, kupili ste je.“ Skinula je masku. „Mislim da će ipak dobiti čarape i kolonjsku vodu.“
„Šta ih privlači?“, upitao sam Kejdža.
„Drugi svetski rat je bio najveći sukob u ljudskoj istoriji“, odgovorio je. „Odneo je živote miliona ljudi. Izmenio je Evropu i svet. Mi danas živimo u ostavštini tog rata. Zauvek ćemo živeti s njegovim posledicama. Ljudi koji dolaze ovamo - a svi su muškarci - misle da bi ih rat učinio boljima. Veruju da su nešto važno propustili jer su se rodili prekasno. I u pravu su. Zaista su nešto propustili. Sve su propustili. Propustili su najveći ispit dvadesetog veka, a možda i svih vremena.“
„Dozvolite da vas nešto pitam“, rekla je Renova. „Otkuda toliko predmeta vezanih za naciste? Oni su izgubili rat, zar ne? Pa ipak, veliki deo industrije ratnih uspomena vezan je za njih. To je kao kad biste želeli dres ekipe koja je izgubila u finalu kupa.“
„Mislim da vlada opšte mišljenje da su imali najjači osećaj za estetiku.“
„Imali su najbolju opremu?“, nasmešila se Renova.
„Tako je.“
„Kad bi samo bilo tako jednostavno“, rekla je, sada bez osmeha. „Kad bi svi zaista bili tako bezazleni.“
Pogladio sam fotografije na vitrini.
„Sećate li se je li vam neko nekad tražio ovakav nož?“, upitao sam.
„Naravno“, reče Kejdž. „To je jedan od najvažnijih kolekcionarskih predmeta iz Drugog svetskog rata.“ Oči su mu zadovoljno sevnule. „A u poslednje vreme sve više ga traže. Zbog ovog silnog publiciteta.“
„Možete li mi dati spisak ljudi koji su želeli da kupe ovakav nož?“ “Ne.“
„Zašto ne?“
„To je poverljiva informacija.“
Renova i ja smo se nasmešili jedno drugom.
„Čovek mora da položi Hipokratovu zakletvu da bi kupio neki predmet iz doba nacizma?“,

upitao sam ga.
Oblizao je usne i nije rekao ništa.
„Čujte“, nastavio sam, „nisam došao da vas hapsim.“ Nakostrešio se.
„Zbog čega biste me uhapsili?“ Nisam znao odakle da počnem.
„Opasno oružje. Noževi. Bajoneti. Vatreno oružje. Podsticanje na rasnu mržnju.“
„Pretpostavka da su moji klijenti fetišisti nacizma jednostavno nije tačna!“
„Nisu svi. Ali kladim se da neki jesu. A kladio bih se i da u zadnjoj sobi ili ispod tezge imate ponešto što ne biste stavili u izlog. Jesam li u pravu? Slušajte, ne želim da vas sprečavam da radite svoj posao...“
„Baš vam hvala.“
„Ako vi mene ne sprečavate da radim svoj.“
Ostavio sam mu posetnicu i nekoliko jednostavnih uputstava. Svetlo u prodavnici se ugasilo dok smo Renova i ja išli prema kolima. Lutka u uniformi Vermahta zurila je u holovejsku noć.
„Ne mislite valjda da je Bob stvarno ovde kupio nož?“, upitala me je.
„Ne mislim“, odgovorio sam. „Ali mislim da hoće.“


Ostavio sam Renovu kod njenih kola u blizini stanice i odvezao se južno od reke, do topova od sto tona smeštenih u malom zelenom vrtu. Parkirao sam se iza muzeja i pozvonio na sporedni ulaz. Otvorio mi je postariji čuvar; izgledao je kao da sam ga digao iz dremeža. Iza njega sam video Kerol kako se u kolicima provlači kroz uzani hodnik.
„U redu je“, rekla je. „Došao je kod mene.“ Izgledala je kao da me je očekivala.

Dvadeset dva

SUTRADAN SMO PONOVO otišli do galerije Nerej i ovog puta je radila. Ni otvorena nije delovala mnogo drugačije, ali jedna žena kratke kose stajala je nepomično u galeriji i zurila u pustu hempstedsku ulicu. Nije prodala nijedan od ona dva mala pejzaža.
„Možete i vi da uđete“, rekao sam Renovoj dok sam se parkirao iza paba.
„Baš lepo od vas“, odvratila je.
„Ali ja postavljam pitanja.“
„A šta ja da radim?“
„Ti mi reci ako sam nešto propustio.“


„Gospodin Dankan ne stvara mnogo“, rekla nam je vlasnica galerije. Bila je to sitna plavuša s naočarima u crnom okviru, privlačna na neki oštar način, i koristila je taman dovoljno šarma da me se što pre otarasi. „On je prilično povučen, znate. Ne izlaže dela, ne razgovara s novinarima. Ne mora. Sve njegove radove kupuju privatni sakupljači. Retko koje stigne na tržište. Ali ako mi ostavite posetnicu, zapisaću vaše podatke u dosije.“
„Volim njegov rad“, rekao sam, ne prvi put. I nisam lagao. Nikada nisam video takve slike.
Prikazivale su grad koji poznajem, ali samo iz snova.
Ali plavušu nije bilo briga šta ja volim.
„Molim vas, ostavite podatke“, rekla je, za stepen hladnije.
Renova je gledala platna na zidovima. Bilo je mnogo bujnog zelenila. Pretpostavljam da za tim vlada velika potražnja.
„Kako preživljava?“, upitala je Renova.
„Molim?“
„Od čega živi? Ako ne slika mnogo i ne prodaje mnogo i ako se ne trudi da proda više? Od čega plaća stanarinu?“
„Stanarinu?“
Galeristkinja se zagledala u Renovu, a ova u nju.
„Koliko ja znam, raspolaže nekim porodičnim novcem“, rekla je vlasnica Nereja.
„A“, rekla je Renova.
„Imamo neke zanimljive savremene radove“, nastavila je galeristkinja i dala mi svoju posetnicu.
„Jeste li vi vlasnica galerije?“, upitala ju je Renova.
„Vlasnica Nereja je moja majka.“ Ren se zamislila.
„Dakle, ako vam je otac erl, šta je onda vaša majka? Grofica, zar ne?“

Galeristkinji se osmeh ugasio.
„Vi niste kupci“, rekla je. „Vi ste prokleti novinari. Napolje. Izlazite napolje ili zovem policiju.“ Pogledao sam posetnicu.


PLEMENITA KRIS HIJETLIN GALERIJE NEREJ
Video sam isto što i Renova - da je Kris skraćeno od Kresida, da je Hijetlin prezime nemačkog slikara za kog se udala u devetnaestoj i od kog se pet godina kasnije razvela. Odalo ju je ono
„plemenita“ kome nije mogla da odoli. Kresida plemenita Satklif, jedina ćerka erla od Brotona, sestra pokojnog Džejmsa Satklifa.
Izašao sam na ulicu, uhvatio se za gvozdenu ogradu i pogledao uvis. Renova je izašla za mnom i gledala me kako prebiram razbijeno staklo pored kante za smeće. Sve je bilo od pivskih boca.
„Peroni.“ Italijansko pivo.
„Nešto nam promiče“, rekao sam uz krckanje stakla pod našim nogama. „Idem gore. Tamo živi mrtav čovek.“


Popeo sam se uz usko stepenište. Vrata nisu bila zaključana.
Iza sebe sam čuo plemenitu Kris Hijetlin kako se svađa s Renovom, onda se smiruje videvši legitimaciju, a zatim se svađa još malo.
Ušao sam u sobu punu slika okrenutih zidu. Osetio sam miris sveže boje. Na sredini male sobe, za štafelajem, stajao je čovek.
Platno pred njim bilo je prazno.
„Zdravo, Džejmse“, rekao sam.
Džejms Satklif je bio bradat i debeo, onako kako su debeli dugogodišnji ozbiljni alkoholičari. U njemu nisam video ni traga od onog lepog dečaka s naočarima za sunce koji se nije smešio pozirajući za fotografiju u uniformi Kombinovanog kadetskog odreda u Grnčarevom polju. Nekada gusta crna kosa začešljana unazad sada je bila duga, seda i proređena, i padala mu je po ramenima i širokoj slikarskoj bluzi
„Zdravo“, rekao je.
„Ja sam detektiv pozornik Vulf “, predstavio sam se. Čuo sam korake na stepeništu iza sebe.
„Ovo je detektivski kandidat Renova. Možemo li da porazgovaramo?“
„Da.“
Njegova sestra ušla je tik iza Renove.
„Ovo je još gore nego što sam mislila“, rekla je. „Nisu novinari, nego pajkani.“ Pogledao sam je setivši se njene radikalne prošlosti. Onda sam se okrenuo njenom bratu.

„Dopadaju mi se tvoje slike“, rekao sam mu. „Sviđaju mi se one rane, a volim i one kasnije, na kojima je grad mračniji.“
„Hvala vam.“
„Znaš li zašto sam došao?“
Pogledao je sestru preko mog ramena.
„Neko ubija tvoje prijatelje. Hjugo Bak. Adam Džons. Gaj Filips. Svi su mrtvi. Jesi li to znao?“ Lako je zatresao glavom; to je moglo da znači bilo šta.
„Pronaći ću ubicu“, rekao sam. „Zar ne želiš da mi pomogneš da uhvatim skota koji ubija tvoje prijatelje?“
Ponovo se usredsredio na mene.
„Oni nisu moji prijatelji“, rekao je.
„Lažirao si svoju smrt, zar ne? Onog leta u Italiji. Odeća ostavljena na plaži. Vrlo uverljivo. Ali zašto si to učinio, Džejmse?“
Zatvorio je oči i uzdahnuo kao da mu je dah dugo bio zarobljen u grudima. Kad je otvorio oči, video sam drevni bol u njima.
„Novi početak“, rekao sam. „Iznova od nule. Zbog toga? I ko je znao? Tvoja sestra. Koliko tvojih prijatelja? Svi?“
„Nijedan.“
„Hjugo Bak je znao.“
„Nije.“
„Imao je dve tvoje slike kod kuće na zidu. Jednu sliku Džejmsa Satklifa. Jednu Edvarda Dankana.“
Zapanjio se.
„Nemam nameru da te otkrijem', rekao sam. „Osim ako nisi učinio nešto ružno. Osim ako nisi prekršio zakon. Ako nisi nekoga povredio. Jesi li to učinio, Džejmse?“
Najzad mu se u očima pojavila panika.
„Znam kako si se izvukao s nestankom', rekao sam. „Verovali su ti jer si patio od depresije. Video sam da si uzimao gomilu lekova. Raznih veselih tableta. Ali zbog čega si bio depresivan? Šta se dogodilo u školi?“
Duboko je udahnuo. Ispustio je vazduh.
„Kad si mlad, isprobavaš svašta“, rekao je. „Eksperimentišeš. Upijaš kao sunđer, sve i svašta. Dragi gospodin Vo - bio je više od nadzornika doma. Bio nam je prijatelj. Naučio nas je mnogo čemu. Upoznao nas je s lepotom. Sa slikarima. Sa piscima.“ Pauza. „Naučio nas je kako da prevaziđemo sebe. Ako su vrata opažanja čista, čoveku će sve delovati kakvo jeste - neograničeno. 12 Koji šesnaestogodišnjak ne želi da prevaziđe sebe, jadnog i nikakvog? Izaći iz kolotečine običnog opažanja13 Svete vizije. Eksperimenti.“
„Droga?“
Kratko se nasmejao.

„Droga? Gospode, droga je bila samo početak.“
„Nastavi, Džejmse.“
Video sam da se setio svega, da je osećao olakšanje govoreći o tome.
„Bila je tu jedna devojka“, rekao je.

***

U sobi je zavladala tišina.
„Bila je jedna devojka“, podstakao sam ga.
„Džejmse?“ rekla je njegova sestra. „Idem da zovem majku. A majka će pozvati Berka. Sećaš li se Pitera Berka? Advokata, dušo. Nemoj reći više ništa ovim ljudima.“
„To je trebalo da bude... ne zabava“, rekao je on. „Eksperiment. Pomeranje granica iskustva.“ Više nije bio siguran u sebe.
Opazio sam blede narukvice samopovreda na njegovim ručnim zglobovima, široke kao znojnice i bele kao mrtva riba.
Povukao je rukave naniže, znajući šta sam video.
„Ko je bila ta devojka?“, upitao sam. „Kako se zvala? Gde ste je našli?“
„Koliko vas je bilo?“, pridružila se Renova.
„Šestorica“, rekao je. „Ne - sedmorica. I bila je fina.“
„Bila je fina?“, reče Renova.
„Jeste. U nekom drugom životu lako bi je bilo voleti. Ta noć mi je nejasna.“ Pogledao je u pod, a onda u mene. Jeste li ikada uzeli opijum? Izvinite, zaboravio sam vam ime.“
Sestra mu je prišla i ošamarila ga.
„Zaveži! Zaveži! Zaveži! Smučilo mi se više da te vučem. Smučilo mi se da te pokrivam. Samo umukni kad ti govorim.“
Onda ga je ponovo udarila. Sagnuo se i ustuknuo jedan korak. Renova je stala između njih i to je bilo dovoljno da se Kresida smiri.
„Ko je bio u toj sobi?“, upitao sam. „Rekao si sedmorica, je li tako?“
„Šestorica“, rekao je. „Sedmorica...“
„Vas sedmorica? Usredsredi se. Ti. Hjugo Bak. Adam Džons. Salman Kan. Gaj Filips. Ben King. Ned King. Svi ste bili tamo? Je li bilo još nekoga? Šta se dogodilo s devojkom?“
„Trebalo je da je pustimo“, rekao je. „Takav je bio plan.“
„Gadovi“, promrmljala je Renova za sebe.
„Trebalo je da je pustimo, ali povredila je nekoga. Teško. Sve se otelo kontroli. Sve.“
„Povredila je nekoga“, ponovio sam i setio se jutra na institutu Ijan Vest i onoga što mi je Elza Olsen spustila na dlan. „Povredila je nekome oko, zar ne?“
Začuđeno me je pogledao.

„Tako je“, potvrdio je. „Povredila je nekome oko. Zaista ga je povredila, mislim...“
„Povredila je Hjuga Baka, zar ne? Bak je imao stakleno oko.“ Zbunio se. „Hjugo? Je li to bio Hjugo? Nisam siguran...“
„Jeste, Hjugo Bak. On je imao stakleno oko.“ Džejms Satklif je pokrio lice rukama.
„Ne sećam se. To je bilo davno. U nekom drugom životu.“
„Znaš li kako znam, Džejmse?“, upitao sam. „Držao sam ga u ruci. Držao sam to stakleno oko u ruci dok su ga sekli na obdukcionom stolu.“
Renova upita: „Hoćete li podršku? Mislim da bi sada trebalo da pozovemo podršku, Vulfe.“
„Možemo ovo i sami“, odgovorio sam. „Šta se dogodilo s devojkom, Džejmse? I kako se zvala?“
Oborio je glavu. Odmahnuo je glavom. Reči nije bilo. „Mislim da ćemo morati da te privedemo, Džejmse“, rekao sam. „Ti si deo istrage ubistva.“
„Ubićete ga!“, povikala je njegova sestra.
Ali on me je pogledao, bistrih očiju i čvrstog glasa, čudnovato miran sada kad se uverio da će se sve uskoro okončati.
„U redu“, rekao je. „Mislim da sam spreman da pođem.“
Pogledao je ka prozoru. Noć je bila hladna i maglovita, a pusta ulica obavijena mutnim zimskim svetlima. Prizor je podsećao na neku njegovu sliku.
„Danas je lep dan“, rekao je prilazeći prozoru. A onda je potrčao, onako trapavo kako trče ljudi u rđavoj kondiciji.
Pozvao sam Renovu. Ali bilo je prekasno.
Proleteo je kroz zatvoren prozor u eksploziji stakla. Preko lomljave stakla čuo sam njegovu sestru kako vrišti i Renovu kako viče, a trenutak-dva kasnije čuli smo ogavni vlažni tupi udar.
Već sam trčao niz stepenice.
Ali ograda od kovanog gvožđa zaustavila je njegov pad. Krupno telo visilo mu je s ograde, jedan šiljak probo mu je stomak, drugi mu je prošao kroz obraz, a mnogi su mu se zarili duboko u utrobu.
Renova je sigurno već bila pozvala hitnu pomoć, pošto sam čuo sirene u istom trenutku kad sam ustuknuo kao da sam dobio šamar gušeći se od zadaha ljudskih pokidanih creva.

Dvadeset tri

SEDEO SAM U kolima u Ulici princa Alberta. S jedne strane bila su mi svetla stambenih zgrada, a s druge crno prostranstvo parka Ridžent. Osetio sam mučninu kad sam video Bena Kinga kako izlazi iz Natašine zgrade.
Iskreveljio sam se na njegov ljigavi vestminsterski osmeh kad mu je vratar ulizički otvorio vrata dodirnuvši glavu u znak pozdrava kao da povlači čuperak sa čela. Čak i šunjajući se kod udovice svog prijatelja po mraku, King je od glave do pete delovao kao državnik u zvaničnoj poseti.
Nataša je sigurno smatrala da će stići da ga otpravi pre nego što ja stignem. Ali zbog nečega je saobraćaj u okolini parka slab, pa sam došao ranije.
Nataša je bila obučena za sudar. Sveće na stolu. A1 Grin peva o ostanku zajedno. Miris pečenog crvenog mesa. I miris njenog parfema kad me je poljubila u obraz, pa u drugi obraz i najzad u usta. Miris koji bi čovek poželeo da udiše zauvek.
Doneo sam bocu vina, a ona ju je uzela vrlo pažljivo dok sam razmišljao kako je sve ovo pogrešno, izopačeno, neprikladno.
Sudar, mislio sam. Mi smo na sudaru.
Bes u meni bio je usmeren i na mene samog koliko i na nju. Pas je na kauču otvorio dremljive oči, pogledao me i ponovo ih zatvorio, ni najmanje impresioniran, a Nataša mi je donela bocu piva i zaleđenu čašu koja me je čekala u zamrzivaču. „Skaut je otišla kod drugarice?“, rekla je. „Da se igraju?“
„Prespavaće kod nje“, odgovorio sam. „Majka drugarice pokupila ih je posle škole.“ Nataša se ujela za donju usnu. Nasmejala se. Zatresla je glavom.
„Onda i ti možeš da prespavaš“, rekla je, primakla mi se, uhvatila me za mišicu, gledala me.
„Sigurno misliš da sam bezobraznica“, rekla je. Nasmejao sam se. Ona se više nije smešila.
„Šta nije u redu?“
Prišao sam kauču, ali nisam seo. Nisam nameravao da se zadržavam. Otpio sam gutljaj piva i rekao: „Znaš li šta znači za istragu ubistva kada istražitelj spava sa svedokom?“ Povukla se jedan korak. „Šta?“
„Znaš ti to dobro“, odvratio sam. „Naravno da znaš.“ Spustila mi je ruke na grudi. Skamenio sam se, a ona se povukla.
„Makse“, rekla je. „Molim te.“ Oči su joj sijale.
„Poštedi me suza“, rekao sam.
Ljutito je obrisala oči nadlanicom. „U redu“, rekla je. „Poštedeću te suza ako mi kažeš šta nije u redu. Mislila sam da ćemo provesti divnu noć zajedno.“
„Kad si nas srela na Hitu - to nije bilo slučajno, zar ne?“ Skrenula je pogled.

„Ti ne šetaš svog psa po Hitu, zar ne?“
„Ne.“
„Ti uopšte ne šetaš psa, zar ne?“
„Ne. Ja sam samo još jedna bogata kučka koja plaća nekoj bednoj istočnoevropskoj sluškinji da joj šeta psa.“
„A tvoj muž nije izgubio oko igrajući ragbi, zar ne?“
„Molim?“
„Tvoj muž. Dobri stari Hjugo. Ta priča o tome kako je izgubio oko. To je sve sranje, zar ne?“ Iskreno se iznenadila.
„Ali to je istina.“
„Jesi li bila tamo? Jesi li to videla?“
„Naravno da nisam.“
„Onda ne znaš pouzdano, zar ne?“
„Ali znam. Znam.“
Možda je stvarno verovala u to. Možda je verovala u laž o sportskoj povredi.
„Šta je Ben King radio ovde?“
Nasmejala se s nevericom. „O tome se radi, je li? Video si Bena kako odlazi? Zar nije malo prerano za posesivnost?“ „Krešeš se i s njim?“
Njen dlan me je snažno pljusnuo po obrazu. Pas je seo, najzad impresioniran.
„Ja se ne krešem ni sa kim. Naročito ne s tobom. Ben je došao da uzme neke Hjugove lične stvari.“
„Neke slike?“
„Želim da odeš, odmah.“
„Šta se desilo u toj školi?“
„Idi, molim te.“
„Hoćeš li da čuješ kako je tvoj muž izgubio oko? Želiš li zaista da saznaš?“ Odjednom je delovala veoma umorno.
„Baš me briga. On je mrtav. Nije važno.“
Progutala je knedlu i pogledala po stanu upijajući sve, sveće, Ala Grina, miris govedine. Prošla je prstima kroz kosu. Sve je propalo.
„Iskorišćavaš me, Nataša“, rekao sam. „Smeštaš mi. Lažeš me.“
„Ti si lažov“, rekla je, najzad besna. „Nosiš burmu, ali nisi oženjen.“
„Šta se dogodilo u toj školi? Šta su uradili? Ko je bila ta devojka?“
„Ne znam o čemu pričaš. Gde ti je žena? Šta se desilo s njom? Imaš burmu, ali ne i ženu? O čemu se tu radi, detektive? Lažljivče. Prokleti lažljivče.“
Gurala me je napolje, a ja se nisam opirao. Shvatio sam da je glupa koliko i ja. Još jedna

budala.
„Sve si pogrešno shvatio“, rekla je zatvarajući mi vrata ispred nosa.


Sutradan ujutru, tik iza glavnih vrata naše zgrade, dopola pokriven reklamama za picerije, na otiraču me je čekao paket s mojim imenom.
Dok je Sten njušio reklamna pisma, otvorio sam paket i izvadio video-kasetu. Delovala je jeftino, plastično, rasklimano. Neverovatno zastarelo. Pogledao sam hrbat. Tekst je bio ispisan flomasterom, štampanim slovima, vrlo pažljivo, kao da ga je pisalo neko pametno dete.


Naša prva utakmica protiv Haroua 10. 10. 88.


Pogledao sam u kutiju. Nije bilo poruke. Onda sam ponovo pogledao kasetu. Na kraju sam spustio pogled na psa.
„Kako ovo da vidim?“, upitao sam se glasno.



***
„Poroci“ rekla mi je Renova kad sam stigao na posao. „Dole na trećem spratu. Poroci imaju
video-rikordere iz starih dana.
Još nije bilo nikoga drugog u STZ-1. Renova je uvek stizala prva.
„Tražila sam nestale osobe u sistemu“, rekla je. „Počela sam od žena starih od petnaest do trideset godina koje su nestale osamdeset četvrte u krugu od petnaest kilometara od Grnčarevog polja.“
„Nastavi.“
„Hoću, ali ti moraš da porazgovaraš sa starijim istražiteljem“, rekla mi je. „Moraš da popričaš s Malorijem. O onome što je Džejms Satklif rekao pre smrti.“ Pauza. „O školi.“
„Načelnica diše Maloriju za vrat. A načelnica žarko želi da zaštiti Bena Kinga.“
„Ipak moraš da popričaš s njim.“ Pogledao sam kasetu u ruci.
„Znam“, rekao sam. „Ali šta nam je Džejms Satklif zapravo rekao? Ne znamo čak ni o kome je govorio, zar ne? Ko je bio u toj sobi?“
„Rekao nam je dovoljno“, uzvratila je ona. „Ne umiru oni zato što su bogati, zar ne? Ne umiru zato što su sinovi povlašćenih porodica, ni zato što su simboli društvene nepravde, ni zbog bilo čega što blebeće Kasapin Bob.“
„Tako je“, saglasio sam se. „Umiru zbog prošlosti.“

Našli smo u Porocima miran kutak s nekoliko prašnjavih video-rikordera i seli da pogledamo kasetu.
Svuda oko nas mladići i devojke gledali su na kompjuterskim monitorima tela kako se uvijaju i pokušavali da iz uobičajenih gadosti izdvoje one nezakonite koje bi mogle nekoga da pokvare.
„Je li ta vulva otvorena?“, upitao je jedan mladić.
„Mislim da je samo odškrinuta“, odgovorila mu je jedna devojka.
„Znači, ni tamo ni ovamo“, rekao je mladić beležeći.
Bili su ljubazni, ali ni Renova ni ja nismo poznavali nijednog od ovih vrlo mladih policajca u odseku.
„Ovde menjaju osoblje na svakih šest meseci“, šapnula mi je Renova. „Da im posao ne bi uticao na seksualni nagon, ovako ili onako.“
Stavila je kasetu u rikorder i pritisnula dugme. Daljinski upravljač odavno je izgubljen.
„Hoćete li da pregledamo ubrzano?“, upitala je.
„Samo pustite snimak“, odgovorio sam.
Prepoznao sam igrališta Grnčarevog polja. Šumu, kamenu kućicu, beskrajno prostranstvo zelenila s ugaženim blatom u centru terena. Samo frizure dečaka bile su drugačije.
Bilo je lako uočiti Hjuga Baka.
Krupan, ponosan, samouveren. Zgodni siledžija. Organizovao je igru. Grdio je drugove. Svađao se sa sudijom. Posle dvadesetak minuta postigao je poen pa se šepurio i kezio pred kamerom. Čuo sam snimatelja kako se smeje govoreći: „Svaka čast, Baki!“ Učinilo mi se da je to glas Bena Kinga.
Ono najvažnije dogodilo se pet minuta kasnije.
Lopta je odletela duboko u protivničku polovinu. ’Grnčari’ su poleteli za njom, na čelu sa Hjugom Bakom. Odbrambeni igrač Haroua ju je uhvatio, spleo se, ispustio loptu i ponovo je uhvatio. Svi su uzbuđeno vikali. Protivnik je pokušao da šutne loptu baš kad je Hjugo Bak stigao do njega.
Bak se bacio na protivnika. Ovaj je slepo zamahnuo nogom. Bak se bacio na tlo.
Vrh desne kopačke protivničkog igrača zario se u levo oko Hjuga Baka. Bak je zaurlao. Igra je stala. Igrači, učenici i nastavnici okupili su se oko dečaka na zemlji.
Ćutao je, ali nastavnici su vikali zovući hitnu pomoć. Kamerman je i dalje snimao. A baš pre nego što je trake nestalo, izašao je na teren i proturio kameru preko ramena dečaka i odraslih okupljenih oko Hjuga Baka.
Bakovo oko pretvorilo se u kašu.
Traka je naglo stala na poslednjoj krvavoj slici.
„Dakle“, rekla je Renova, „Hjugo Bak je izgubio oko igrajući ragbi.“
„Tako je.“
„Džejms Satklif nam je rekao da ga je povredila ta devojka. To nije tačno, zar ne?“ Ćutao sam i razmišljao.
„Je li nam on to zaista rekao? Džejms Satklif je bio urađen dvadeset godina. Bio je urađen u

školi. Bio je urađen kad je umro. Džejms Satklif je bio siroti bogataški sin koji je čitav život proveo na tabletama.“
„Ma dajte, Vulfe. Vi ste rekli da je žena Hjuga Baka lagala. Vi ste držali njegovo stakleno oko u ruci. Ali ona nije lagala, zar ne?“
Zurio sam u zamrznutu sliku na ekranu. Džejms Satklif greši u vezi s okom Hjuga Baka... U čemu je još grešio?
Vratili smo se u STZ-1. Odjednom je sve vrvelo od ljudi. Načelnica Svajer i Malori. Čo i doktor Stiven. Gejn i Vajtstounova. Sva lica su bila rumena od groznice lova koji se bliži kraju.
„Šta se dešava?“, upitao sam.
„Našli smo Boba“, odgovorio je Gejn.

Dvadeset četiri

MALORIJEVE OČI PLAMTELE su od nemog besa iza lenonki.
„Ljudski mamac“, rekao je tiho, a svaka reč kao da je bila odvaljena od aberdinskog granita.
Obrijana glava sijala mu je pod svetlima STZ-1. „To nije bilo u planu.“
„Promena plana“, rekla je načelnica.
„Neću da nosim pancir“, govorila je Skarlet Buš Vajtstounovoj. „Bob je bio vrlo određen. Dođi sama. Bez mikrofona koje ne vidim. Pomisliće možda da je pancir ozvučen. Neću da ga nosim.“
„Ovo nije pancir“, objasnila joj je Vajtstounova strpljivo. „Ovo je kevlar stelt. Vrlo je lak, najtanji koji imamo. Ne vidi se ispod odeće. Ja bih ga nosila da sam na vašem mestu.“
Na monitoru Gejnovog laptopa bio je Bobov profil. Bob je ponovo promenio sliku. Umesto zamišljenog lica Roberta Openhajmera s lulom u ustima stajala je slika atomske pečurke.


U snu - u zbunjenosti - u ponoru srama - čoveka brane ranija dobra dela. #pobijsvesvinje


„Gde je njegov odgovor?“, upitao sam.
„Nije joj odgovorio na mreži“, rekao je Gejn. „Zvao ju je.“ Nasmejao se. „Telefonom.
Fiksnim.“
Gejn se kezio, a Čo i njegovi drugari tehničari delovali su kiselo.
„Samo gledajte, momci!“, rekao je Gejn. „Možda ćemo moći da vas naučimo ponečemu!“
„Dajte inspektoru Gejnu svoj telefon da ugradi u njega uređaj za praćenje“, rekla je Vajtstounova Bušovoj.
„Neću da nosim ništa glomazno“, pobunila se novinarka. „To je kartica ili neki mali program“, prekinuo ju je Gejn. „Nećete ništa primetiti. Samo mi ćemo znati da je tamo, u redu? A znaćemo i gde se nalazite. Moći ćemo da odredimo vaš položaj u krugu od deset metara. Ako izađete iz unapred određene zone, uređaj će nam poslati znak za uzbunu.“ Reporterka mu je dala telefon.
„Kevlarski oklop i uređaj za praćenje“, rekla je. „Je li to sve?“ Vajtstounova je klimnula glavom.
„To je to. Za svaki slučaj.“
„Šta vam je Bob rekao?“, upitao sam novinarku. U očima joj se ogledao ponos.
„Rekao je da mu se dopao moj članak“, odgovorila je. „I da ćemo biti u vezi.“
„Kako znate da je to bio on?“
„Rekao mi je da će postaviti Openhajmerov citat na profil. U snu - u zbunjenosti - u ponoru srama - čoveka brane ranija dobra dela. Onda je to i učinio.“

Desetak primeraka njenih novina ležalo je razbacano po stolovima u STZ-1. U članku ipak nije izazivala Kasapina Boba. Nije bilo reči o seksualnim sklonostima, traumama iz detinjstva i mokrenju u krevet. Držala se scenarija doktora Stivena. Kasapin Bob je predstavljen kao zbunjeni ubilački manijak koji dejstvuje po sopstvenim pravilima (Čast, moć i kontrola očigledno su pokretači ovog najsloženijeg među serijskim ubicama),čije žrtve nisu sasvim nedužne (Teško daje Kasapin Bob slučajno za svoje žrtve odabrao bogatog investicionog bankara, trgovca drogom i iskusnog nasilnika) i koji je pomalo razdražljivi heroj obespravljenih (Ovo su stravični zločini - ali su i uzvik gneva u društvu u kom je besramni jaz između bogatih i siromašnih postao novi vid aparthejda).
To je više bila izjava za štampu nego novinarsko delo. Jasno se videlo zašto bi Kasapin Bob poželeo da izreže taj članak i zalepi ga u svoj album. U članku je delovao kao psihotični Robin Hud.
„Pozvaće centralu mog lista u sledeća dvadeset četiri sata“, rekla je Skarlet Buš.
„Postavićemo analitičare na vašu centralu“, rekao joj je Gejn. „Što ga duže budete zadržali da priča, to bolje. Ali čim pozove, imaćemo broj jednokratnog ili pripejd telefona, šta god da koristi. Previše bi bilo nadati se postpejd ili fiksnom telefonu. No imaćemo više nego što imamo sada. A kad vam predloži sastanak, dovešćete nas do njega.“
Maloriju se sve ovo nije dopadalo.
„Želim da ste od ovog trenutka pod policijskom zaštitom“, rekao je novinarki. „Želim da vas dva pozornika otprate nazad u redakciju i da pođu s vama do mesta sastanka, gde ćemo mi čekati.“
„Ne dolazi u obzir“, odvratila je. „Ovo je najvažnija priča u mojoj karijeri i neću dozvoliti da mi je upropastite.“
Malori je bespomoćno pogledao načelnicu Svajer, koja je samo slegnula ramenima.
„Mesto sastanka će opkoliti oklopna vozila i naoružani specijalci“, rekla je načelnica. „Biće dovoljno policajaca da je odbrane od nevolje. A i ja sam za to da ga ne preplašimo.“
„Onda želim policajce na samom mestu sastanka sat pre dogovorenog vremena“, rekao je Malori Bušovoj. „I hoću barikade na putevima pedeset metara, petsto metara i kilometar i po odatle. I svakako obucite kevlarski prsluk.“
„Bob kolje ljude“, nasmejala se Skarlet Buš i prvi put sam opazio njenu sirovu hrabrost. „Od kakve mi je koristi prsluk otporan na ubod noža?“
Načelnica se s odobravanjem zakikotala.
„A sada slušajte šta ja želim“, nastavila je Skarlet Buš. „Želim da porazgovaram s njim pre nego što upadnete da ga uhapsite.“
„Imaćete pet minuta“, rekao je Malori.
„Zajebi!“
Malori se vidljivo trgnuo na ovu nepristojnost.
„Želim najmanje jedan sat s njim“, rekla je Bušova.
„Daćemo vam pet minuta“, potvrdila je načelnica. „Ali na prvi znak agresivnosti oborićemo

ga.“


Gejn je vratio novinarki mobilni telefon.
„Šta je unutra?“, upitao ga je Malori.
„Na kraju sam se odlučio za softver zasnovan na primopredajniku“, rekao je Gejn. „Precizniji je

u ajfonu nego kartica.“
Malori je i dalje delovao nezadovoljno.
„I obavestite nas čim se javi“, rekao je. „Ne čekajte da mi pokupimo poziv s centrale.“
„Naravno“, rekla je Bušova i ubacila telefon u tašnu.
Načelnica ju je ispratila iz sale, a ja sam pomislio da ću sada prvi put čuti Malorija kako psuje.
No samo je prošao rukom po temenu i ljutito rekao: „A vi svi da ste obukli kevlar!“
U jedinom tihom kutku sale doktor Stiven je zurio u svoj laptop. Prišao sam mu i video da gleda profil Kasapina Boba.
Forenzički psiholog je delovao zamišljeno. Na profilu je i dalje stajala atomska pečurka.
„Ti ljudi u Hirošimi“, rekao je, „mesecima su očekivali masovno bombardovanje. Ali ono što su dobili bilo je kraj svega. Ono što su dobili bio je novi svet.“
„Šta to onda znači?“, upitao sam ga. „Pečurka? Šta želi da nam kaže?“ Odmahnuo je glavom.
„Ne bih da nagađam.“
„Samo izvolite.“
„Sledeća meta“, rekao je. „Odabrana je.“


Internet kafe se nalazio u Ulici Holovej. Renova i ja smo seli na suprotne strane sale dok je desetak umornih stranih studenata čitalo elektronsku poštu i razgovaralo s porodicama preko Skajpa. Kafe je delovao čudno za sastanak Skarlet i Boba. A kad sam u slušalici čuo Gejna kako psuje, znao sam da se neće ovde ni sastati.
I Renova je čula psovke. Pogledala me je, a ja sam zavrteo glavom.
U zadnjoj sobi je bila grupa naoružanih policajaca sličnih vojnicima iz sledećeg veka. Nosili su letačke naočari od crne gume, kevlarske šlemove i sjajne čizme. Držali su jurišne puške Hekler i Koh, električne pištolje i boce sa suzavcem. Usta su im bila tanke linije jedva obuzdavanog adrenalina. Malori i Vajtstounova su se grbili iznad Gejna i njegovog laptopa.
„Šta se dešava?“, upitao sam.
„Izgubili smo Skarlet“, rekao mi je Malori. „Ne signal iz njenog telefona. Samo nju.“
„Pobegla je našim ljudima u redakciji“, rekao je Gejn dižući pogled s monitora. „Mislimo da se išunjala kroz požarni izlaz. Samo tako.“
„Hoće malo da se druži s Bobom“, dodala je Vajtstounova. „Uređaj na njenom telefonu rekao nam je da je krenula ovamo“, nastavio je Gejn. „Ali sada se čini da nije tako. Signal se nije pomerio već deset minuta. Vidi.“
Crvena tačkica je treperila u paukovoj mreži ulica.
„Gde je to?“, upita Malori.
„Negde blizu Svetog Pavla, čini mi se.“
„Istočna Avenija Poltri, Istočni centar Jedan“, reče Gejn. „To je Barbikan.“
„To nije Barbikan“, rekao sam. „To je pijaca mesa.“

Malori zatrese glavom.
„Glupača“, reče. „O, kakva glupača.“


Kuke su visile svuda po prostoriji kao nizovi zastavica od nerđajućeg čelika, a nama je iz usta izlazila para u ledenoj magli hladnjače. Veliki komadi krvavog mesa visili su na vazduhu ohlađenom ispod nule. I tu sam čuo kako je Renova i Vajtstounova dozivaju imenom.
„Skarlet! Skarlet! Skarlet!“
Malori je odgurnuo krupno mrtvo june bez glave.
„Nema je ovde, je li?“, rekao je.
Gejn je trljao ruke nad zamagljenim monitorom laptopa.
„Ovde joj je telefon“, rekao je.
A onda sam video svinjsku glavu na mermernoj ploči.
Svinjska glava velikih klempavih ušiju. Istovremeno smešna i tragična. Bleda koža, više bela nego ružičasta, sa svega nekoliko sitnih krvavih mrlja. Oči stisnute kao od premora. I čudovišna njuška, spljoštena i krvava. Prilike su se kretale u magli hladnjače, psovale i sudarale se. Nikako nisu nalazile ono što traže. I dalje su je dozivale po imenu.
Kičmom mi je prostrujao bol kad sam posegao pod svinjsku njušku u svinjska usta i izvukao telefon umrljan zamućenom krvlju.
„Gospodine?“ rekao sam.
Malori uze telefon od mene. Pogledao je Gejna. A Gejn je klimnuo glavom i zatvorio laptop.
„Oteo ju je“, rekao je Malori.
Moj telefon je zavibrirao. Izvukao sam ga. ZOVE DRUGI FRONT, pisalo je na ekranu, a onda sam video da mi je svinjska krv po rukama, na telefonu, na odeći, svuda.
„Ovde Kejdž iz vojne prodavnice“, rekao je glas kao iz velike daljine.
„Šta se desilo?“, upitao sam.
„Prodao sam nož.“

Dvadeset pet

JEDAN KRUPAN TIP došao mi je u radnju“, govorio je Nik Kejdž. „Pa, ne baš krupan, ali nabildovan. Diže tegove, možda guta steroide. Nizak, ali napumpan, znate.“
Razgovarali smo u sobi za saslušanja u stanici. Malori, Gejn i ja. Maloriju se Kejdž nimalo nije dopadao.
„Pokušavam da vam pomognem“, rekao je Kejdž gledajući u mene.
„Znam“, odgovorio sam.
„Vi prodajete noževe“, rekao je Malori. „Prodajete mačeve. Bodeže.“
„Tako je.“
„Jeste li ikada videli šta nož može da uradi čoveku?“
„Prodajem sakupljačima.“
„Jeste li čuli za Zakon o napadačkom oružju?“ Kejdž je stisnuo usne.
„Znam ga napamet. Ova zemlja ima najstroži zakon o ograničenju prometa noževa na svetu. Ne bi se to reklo kad po urgentnim centrima vidite onolike klince izbodene ili prosutih creva. Slušajte - ja ne prodajem skakavce, mačeve sakrivene u štapove, lovačke noževe, noževe za bacanje ni bilo šta slično. Ja prodajem sakupljačima. Imam dozvolu. I želim da je zadržim. Zato sam fotokopirao njegovu legitimaciju, razumete li? Dakle, želite li da razgovarate s njim ili sa mnom?“
Proveravali smo podatke koje nam je Kejdž dao kroz nacionalnu policijsku bazu podataka. Bili su to podaci s britanske vozačke dozvole izdate, kako je to sistem prepoznao, osobi IC-1, to jest muškarcu, belcu.
Dobili smo lice, ime i datum rođenja. Mlad čovek od tridesetak godina, proređene kose, pokušavao je da se osmehne, ali osmejak je delovao pakosno. Tu je bila i adresa. Na samoj periferiji.
„Mislite li da je ovo on?“, upitao je Gejn Malorija. „Bob se potrudio da sagradi sigurnosnu tvrđavu na internetu, ali nema lažni dokument s fotografijom? Znate li koliko sajtova nudi lažne legitimacije?“
„Mnogo, ali rđave“, rekao je Kejdž. „Lako je nabaviti rđavu legitimaciju. Nije tako lako dokopati se dobre. Ova je prava. Ili je bolji lažnjak od svih koje sam video.“
„Je li poznavao materiju?“, upitao sam ga.
„Kako to mislite?“
„Je li znao šta kupuje?“
„Bio je krajnje određen. Ljudi koji dolaze u Drugi front su sakupljači. Svi su poznavaoci. Želeo je Ferbern-Sajksov komandoski nož. Bio je spreman dobro da plati. Našao sam mu nož, dobar primerak Vilkinsonove druge verzije.“
„A gde ste ga našli?“, upitao je Malori.

„To vam neću reći“, odgovorio je Kejdž i skrstio ruke.
Gejn je krenuo ka njemu kad se Vajtstounova pojavila na vratima.
„Našli smo ga“, rekla je.

***

Načelnica Svajer je ušla u STZ-1 lica napetog ispod šlema plave kose; ličila je na premijerku Tačer koja se sprema da pošalje flotu na južni Atlantik, zastrašujuće svesna da povoljan ishod sukoba nije garantovan.
Svi su se razmicali pred njom, a ona nije pogledala niko-ga dok nije stigla do radnog stola Edi Ren. Muško lice bilo je prikovano iza nje za monitor kao da je tek ulovljeno.
„Šta smo našli?“, upitala je načelnica Svajer.
Na monitoru je bila fotografija s vozačke dozvole, ali uvećana do prirodne veličine, pa su se sada videli oprezni inat u očima, bledi ožiljci od nekadašnjih akni i kosa začešljana preko proćelavog temena.
„Ijan Pek“, rekla je Renova. „Više puta osuđivan. Prvi put pre deset godina za posedovanje droge klase C - anabolički steroidi - i klase B - marihuana. Pek je kupovao u Amsterdamu i slao robu poštom na svoju kućnu adresu i na ime prethodnih stanara.“
„To je stari štos“, rekao je neko. Renova se spustila na stolicu.
„Dobio je godinu dana uslovno“, rekla je čitajući s monitora. Zatresla je glavom. „Četiri - ne, pet presuda za nasilje u porodici. Tada je živeo s devojkom. Dobio je sudsku zabranu prilaska. Pek je slobodni kompjuterski stručnjak. Posle raskida s devojkom vratio se kod mame i tate.“ Okrenula se i pogledala načelnicu. „I to je Kasapin Bob“, rekla je.
Načelnica je pobednički izvila usne.
„Svaka čast svima“, rekla je. „Počnite s pripremama. Pokupićemo ga u zoru.“
„Muškarac koji tuče devojku?“, rekao sam. „Zar zaista mislite da je naš ubica muškarac koji tuče devojku?“
Gledao sam doktora Stivena.
Psiholog je zavukao ruke duboko u džepove. Bio sam siguran da i on shvata.
„Naš počinilac ne napada žene“, rekao sam. Doktor Stiven me i dalje nije gledao. „Kako ste ono rekli? Čast. Moć. Kontrola.“ Pokazao sam lice koje nas je gledalo s monitora.
Svi su zurili u mene.
Načelnica je ostala sasvim pribrana.
„Jeste li ikada čuli za pajkana po imenu Džordž Oldfild?“ upitala me je.
Klimnuo sam glavom. Svi su čuli za pomoćnika šefa policije Džordža Oldfilda. On je predvodio lov na Jorkširskog Trboseka. Pisma i trake s tvrdnjama: „Ja sam Džek“, odvele su Oldfildovu istragu na severoistok dok je Piter Satklif, Jorkširski Trbosek, ubijao žene u drugim delovima zemlje.
„Ne nameravam da igram ulogu Džordža Oldfilda“, rekla je Svajerova. „Neću dozvoliti da mi naš ubica isklizne iz šaka.“ Progurala se pored mene, a čitava sala bacila se na posao.

Ali ja sam ostao da stojim i gledam lice na monitoru.
Čast. Moć. Kontrola.
Čovek koji tuče ženu, mislio sam. Šta u tome ima časno?


U osvit zore novog dana okupili smo se u periferijskoj ulici punoj skromnih kuća, a sve što sam čuo bila je moja krv.
Zvuči kao more, kao crveni talas, tako krv zvuči kad srce pumpa snažno. Dok smo čučali ispod niskog baštenskog zida i podešavali opremu u poslednjem trenutku - remenje na pancirima, kočnice na oružju - uz prigušeno mrmljanje radija slušao sam zvuk sopstvene krvi i shvatao šta je sve na kocki.
Život jedne devojke. Posao svih nas koji smo joj dozvolili da nam pomogne. I još nešto, nešto mnogo ličnije. Nikad ne znamo šta nas čeka s druge strane vrata ni šta će nam učiniti.
Pozornik s izlizanim crnim ovnom za razbijanje vrata prebačenim preko ramena krenuo je žustro baštenskom stazom.
Nije dugo trajalo.
Jedan, dva, tri koraka i bio je ispred vrata, skinuo ovna s ramena i zamahnuo prema bravi jednim slivenim i brutalnim pokretom.
Vrata su se raspala uz zvuk cepanja jeftinog drveta, pozornik se pomerio u stranu a mi smo urlajući pokuljali u kuću, urlajući koliko nas grlo nosi, urlajući da ulijemo strah u kosti svakome ko je s one strane vrata, urlajući da prikrijemo sopstveni strah.
Dvojica naoružanih policajaca na čelu odjednom su stala, i dalje vičući, uperenih automatskih pušaka.
Preko njihovih ramena video sam bolesnu mačku u dnu hodnika. Izvila je leđa i zašištala, puna karcinoma i prezira.
U dnu hodnika otvorila su se vrata. Ponovo smo zaurlali.
Starica u kućnim papučama polako je krenula hodnikom ne obazirući se na naređenja da stane.
Nije nas ni pogledala.
Video sam da iza uha ima staromodni slušni aparat, ružičast kao grudva isceđene gume za žvakanje. Nestala je iza vrata na drugom kraju hodnika, a mačka ju je pratila trljajući joj se o noge.
Krenuli smo i mi za njom niz hodnik i kroz vrata.
U dnevnoj sobi starica je sedela na kauču sa starcem kome je ruka s keksom zastala na pola puta do usta. Starac je munuo staricu laktom i ona nas je tek tada primetila. Oboje su zevali u automatske puške uperene u njih. Mačka nas je pljunula.
„Gospodine i gospođo Pek?“, rekao sam. „Gde vam je sin? Gde je Ijan?“ Ostali su nemi.
S druge strane hodnika bila je mala kuhinja.

„Čisto“, rekao je naoružani policajac izlazeći.
Čizme su zatutnjale po stepeništu. Slušao sam korake po spratu, urlanje, otvaranje vrata, a zatim tišinu razočaranja i olakšanja.
Ušao sam u kuhinju.
Iza kuće je bila mala bašta. Preko visoke baštenske ograde video sam još kevlarskih šlemova i gumenih naočara, napeto stisnuta usta i odsjaj automatskih pušaka.
Malori je iz bašte ušao u kuhinju. S njim su bili Vajtstounova i jedan naoružani pozornik. Kad je pozornik skinuo šlem, video sam da je to Bili Grin. Bledo lice bilo mu je mokro od znoja i straha, ali dobro se obuzdavao. Boks mu je činio dobro.
Vika je prestala.
„Ništa“, rekao sam.
„Je li neko proverio podrum?“, upitao je Malori.
Odmah pored kuhinje bila su drvena vrata, oguljena i bez brave. Otvorio sam ih, zavukao ruku i napipao prekidač za svetlo.
Negde dublje uključila se gola sijalica.
Oprezno sam sišao niz kratko stepenište udišući memlu i prašinu, a onda sam stigao ispod kuće.
Tavanica je bila tako niska da sam morao da se pogurim. Čuo sam tik iza sebe Malorijev glas.
„Ima li koga?“
Podrum je bio pun krša, razbijenog betona, polomljenih cigala. Gomila je dosezala gotovo do tavanice.
„Šta je sve ovo?“, upitao sam.
„Izgleda da je neko želeo da pretvori kuću u stanove“, rekao je Malori. „Morali su da zatrpaju podrum zbog protivpožarnih propisa. Onda je tržište nekretnina propalo i san se raspršio.“ Nije me gledao. Zurio je u mrak. „Izvini.“ Provukao se pored mene. „Ima nešto tamo u dnu.“
„Čisto“, čuo sam povik odozgo, a zatim kratak talas smeha sličan zajedničkom uzdahu olakšanja.
Činilo mi se da su vrlo daleko.
Malori je krenuo ka dnu podruma. Nešto sitno ali živo pretrčalo je preko gomila krša i srce mi je poskočilo. Rep debelog pacova kliznuo je preko zarđalog dečjeg bicikla.
„Ovde su neka vrata“, rekao je Malori. Odjednom mu se u ruci stvorila baterijska lampa; oštri beli mlaz prosekao je žućkastu polutamu.
Pogledao sam pozornika Grina. Krenuo je za Malorijem. Pošao sam i ja. Malori je pritisnuo kvaku.
Zaključano.
Onda su se svetla ugasila. Sva. Neko je isključio napajanje. Čuo sam glasove kako se bune iznad
nas.
Malori je gurao nekakvo sečivo između vrata i okvira. Uzeo sam mu svetiljku i usmerio je na
vrata; pomerao je sečivo levo-desno i podizao jezičak brave dok nije uspeo. Vrata su se otvorila uz prasak.
Iza vrata je bila metalna rešetka. A odnekud iza rešetke dopirali su ženski krici.

Upomoć upomoć upomoć upomoć upomoć...
Rešetka je zazveketala u mraku.
„Čuješ li ovo?“, upitao je Malori.
„Čujem.“
Sada smo šaputali. Malori je provukao ruku kroz rešetku; bila je zaključana iznutra, ali svežanj ključeva zveckao je na klinu. Uzeo ih je i rešetka se odjednom otvorila.
„Osećaš li miris?“, upitao je Malori.
„Da, gospodine, nanjušio sam.“ Smrad izmeta i benzina.
„Pazi ovde“, rekao je i zakoračio unutra.
Pošao sam za njim, osetio sam da je tlo pod nama grubo i neravno. Čuo sam Skarlet Buš kako vrišti, sada glasnije, i krenuli smo brže jer se prostor pred nama naglo otvorio. Našao sam se između Malorija i Grina kad je Malori poleteo napred; uhvatio sam ga za sako i zaustavio pad.
Ispod nas je bila nepravilna jama, duboka oko dva metra, a na dnu jame Skarlet Buš je štitila oči od snopa bele svetlosti, naga i mokra od benzina.
Roštiljska jama za pripremu ljudskog mesa.
Sevnulo je svetlo i video sam nekog čoveka kako obilazi jamu baš pre nego što je svetlo palo - hvuuuuš - pravo u nju, a Bili Grin kao da je pao za njim kad je plamen suknuo uz mučno pucketanje, i trenutak kasnije Grin je bio u jami sa Skarlet i udarao iznenadne plamenove golim šakama.
Čovek je bio nizak i snažan, dugokos i majmunolik, a kad me je udario u srce vazduh je izleteo iz mene, zaneo sam se unazad, pao i udario leđima u nekakav radni sto koji se srušio pod mojom punom težinom.
Osetio sam vatromet bola u leđima, a zatim udarac u potiljak kad sam glavom pogodio zid.
Uhvatio sam se za srce, napipao poderotinu na košulji i odjednom shvatio da me nije udario pesnicom.
Probo me je.
Dotakao sam ulegnuće na pancirnom prsluku koji mi je spasao život i osetio žaoku uboda ispod.
Zatvorio sam oči, omamljen i obuzet mučninom od udarca u potiljak, i sve se dalje odvijalo u iskidanim delićima.
Krici iz jame, sada muški. Grin mahnito mlati plamenove bluzom. Skarlet Buš se kobelja napolje, očiju iskolačenih od užasa. Svetlo u podrumu od vatre iz jame. Mnogo svetla, ali drhtavog i nejednakog, pa svi ličimo na sablasti.
I čovek - Kasapin Bob - udara Malorija u grudi, u mišicu, u slepoočnicu. Malori pada, lenonke mu spadaju s lica. Lice mu bez naočara nije čvrsto kao u nekog starog vikinga, nego ranjivo, izgubljeno i krhko.
Onda Kasapin Bob nestaje. Kroz tajni prolaz. Pored svih nas. Bezbrižno izlazi. A Vajtstounova ga čeka u podrumu.
Bob naleće na njenu podignutu podlakticu, udarac mu okreće glavu skoro za 180 stepeni, a detektiv inspektor Vajtstounova, onako sitna, skače mu na leđa, natiče mu lisice, čita mu prava i svaku

rečenicu naglašava udarajući mu glavom o tlo.
„Uhapšeni ste.“ Tras. „Ne morate ništa da kažete.“ Tras. Prisećam se rečenice sa školovanja. Zvanično hapšenje uvek se izvodi uz preuzimanje fizičke kontrole. To je obavila kako treba. „Ali može naškoditi vašoj odbrani ako tokom saslušanja ne spomenete nešto na šta ćete se kasnije pozvati pred sudom.“ Tras. „Sve što kažete može biti izneseno kao dokaz.“
Tras tras tras.
Kasapin Bob najzad počinje da moli.
A onda čujem kako neko urla Malorijevo ime, svetla se pale i meni pada zavesa.

Dvadeset šest

NAGLO ME JE probudio bol u leđima.
Krenuo je iz vitih rebara i probio se do kičme kao da se neki novi bol spaja s bolom koji je već tamo. Blistavi zrak zimskog sunca prolazi kroz razmak između zavesa i saopštava mi da nisam spavao duže od nekoliko sati.
Jeknuo sam i polako ustao iz kreveta.
Obukli su mi onu bolničku košulju koja otkriva moju zadnjicu čitavom svetu. Strgnuo sam je sa sebe i našao svoju odeću u plakaru male sobe. Sedeo sam na krevetu i mučio se da obujem čarape kad je ušla medicinska sestra, jedna od onih prsatih sestara koje očekuju potpunu poslušnost. Ova je bila Jamajčanka.
„Kako je dečko?“, upitao sam i naježio se misleći na pozornika Grina samog u jami kako gasi vatru golim rukama. Napor govora poslao mi je snažan udar bola u potiljak. Dodirnuo sam glavu očekujući da ću napipati zavoje ili krv. Nije bilo ničega. Samo talas bola.
„Ovog trenutka da ste se vratili u krevet“, rekla je sestra.
Nisam uspeo da obujem čarape. Nisam mogao dovoljno da se sagnem. Ostavio sam čarape, natukao sam cipele i ustao.
„Kako je dečko?“, upitao sam. Sad sam je razljutio.
„Mislite da ja imam čitav dan za vaše gluposti? Imate mogući potres mozga. Zadržali smo vas na posmatranju. Hoćete da zovem doktora? Da li to moram da uradim?“
Dok se vratila s lekarom, bio sam potpuno obučen. Osim čarapa. Lekar je bio mladi Indijac, preumoran i prezauzet da bi se raspravljao sa mnom. Ili dovoljno iskusan. Ali očigledno je mislio da sam budala.
„Nisam vas otpustio“, rekao je. „Je li to jasno? Napuštate bolnicu svojevoljno.“
„Shvatio sam. Gde je dečko?“
„Intenzivna nega. Najviši sprat. Odvešću vas.“


Pozornik Grin je spavao snom izazvanim teškim sedativima.
Obe šake bile su mu umotane u zavoje. Pored njega - stalak s infuzijom. To je bilo to. Samo šake. Ali to je verovatno bilo dovoljno da mu okonča karijeru policajca.
„Ima opekotine drugog stepena na rukama“, rekao je lekar. „To znači da su opekotine prodrle u dublje slojeve kože, ali koliko sam mogao da odredim, mišići i kosti nisu oštećeni. Kad se oporavi dovoljno, prebacićemo ga u Bolnicu kraljice Viktorije u zapadnom Saseksu. To je najbolja ustanova za opekotine u jugoistočnoj Engleskoj.“ Okrenuo se da pođe. „On je veoma hrabar mladić“, dodao je kao da se naknadno setio.
Pomislio sam na dan kada sam upoznao Bilija Grina, gotovo omamljenog posle njegovog prvog

leša, i setio sam se golog stida koji ga je obuzeo kad su od njega načinili kantinskog kauboja. Pitao sam se da li zna koliko dobra ima u njemu. I zapitao sam se od čega će živeti do kraja života. Onda sam otišao na posao.


Bob je bio u sobi za saslušanja.
Soba se mogla posmatrati kroz jednosmerno ogledalo ili preko kamera interne televizije. Mnogo ljudi koje nisam poznavao tiskalo se pred ogledalom. Podigao sam pogled na monitor.
Vajtstounova i Gejn sedeli su za stolom preko puta Boba i njegove zastupnice. Ona je bila mlada i ozbiljna, u crnom poslovnom kostimu. Advokati su sve mlađi, pomislio sam.
Bobu je bio slomljen nos, imao je plave masnice ispod oba oka, ali čak ni to mu nije izbrisalo podrugljivi osmejak s lica.
Izgledao je kao kočoperni majmunčić.
„Ijane Pek“, rekla je Vajtstounova, a zvučnici kao da su joj izmenili glas. „Optužujemo vas za ubistvo.“
Nisam mogao da verujem svojim ušima.
„Ali nije on ubica“, rekao sam.
Neki ispred ogledala su me pogledali. Onda su se okrenuli nazad.
„Ovo je sranje“, rekao sam.
Na vratima sobe za saslušanja stajao je krupni dežurni narednik.
„Ne možete da uđete“, rekao mi je. Odgurnuo sam ga.
Nije se opirao.
Svi su podigli glave kad sam ušao.
Vajtstounova i Gejn. Bob i njegova ljupka zastupnica. Neko je izgovorio moje ime.
Posegao sam u džep i izvadio Ferbern-Sajksov nož koji sam pozajmio od Kerol iz Imperijalnog muzeja rata. Zazveketao je po stolu.
„Pokaži mi kako si to uradio“, rekao sam.
Dežurni narednik je ušao za mnom, a sada me je, na znak glavom Vajtstounove, uhvatio za mišice. Odgurnuo sam ga. Bio je snažniji od mene, ali nije pokušao ponovo.
Zastupnica je ustala i zacvilela nešto o nekom zakonu što nisam najbolje shvatio. Bol mi je bio u kičmi, u lobanji i u očnim dupljama. Nož je ležao tačno ispred Boba.
„Hajde, faco“, rekao sam. „Pokaži mi kako si zaklao one ljude. Skote lažljivi, ludače posrani, kepecu bedni.“
Gejn je vikao na mene. Svi su vikali na mene. Svi osim Boba. On je pogledao mene, pa nož, pa ponovo mene, kao da nešto odmerava u glavi. Oblizao je usne. Ustao je.
Soba se najednom utišala.
„Hajde“, rekao sam, sada tiho, i nasmešio sam se da ga ohrabrim. „Pokaži mi kako si to izveo.“

Bob - Ijan, kako god se zvao - uze nož. Svi su se ponovo razgalamili.
Hvatale su me nečije ruke, stresao sam ih sa sebe, a Bob me je gledao držeći nož. Usporeno je izveo zamah.
„Isekao sam ih...“ Zakoračio sam napred.
„Govno jedno lažljivo“, rekao sam.
Zgrabio sam ga za ručni zglob jednom rukom, a drugom sam ga udario u mišicu. Nož je pao na sto.
„Vulfe“, rekla je Vajtstounova. „Makse, saslušaj me, molim te.“
„Nije on ubio one ljude“, rekao sam, „Hjuga Baka. Adama Džonsa. Gaja Filipsa. Kažem vam - on ne zna to da izvede. Nije on.“
Onda sam video suze u inspektorkinim očima. „Optužujemo ga zbog ubistva detektiva višeg inspektora Malorija“, rekla je. „Iskrvario je na putu do bolnice.“ Dežurni narednik me je sada držao.
„Žao mi je, Makse“, rekla je Vajtstounova. „Šef nije izdržao.“


Osim Renove u STZ-1 nije bilo nikoga.
Podigla je pogled kad sam ušao.
„Morate ovo da vidite, Vulfe.“
Prišao sam prozoru i zagledao se u ulicu.
Mislio sam na gospođu Margaret Malori i setio sam se kako mi je rekla da smo Skaut i ja porodica onda kad mi se činilo da nam čitav svet govori drugačije, da zapravo nismo prava porodica, onda su mi grunule suze, zamutile su ulicu ispod mene i iskrivile mi usta u grč sirove, neutešne tuge.
Dosad su joj sigurno saopštili, mislio sam, sada već zna da se njen muž više nikad neće vratiti kući, ostaće sama u njihovoj kućici u Pimliku, sama sa psom i fotografijama, sa sećanjima i zgnječenim srcem, i ta pomisao stezala mi je grlo i grebala mi utrobu i činilo mi se da moje beskorisne suze nikada neće presušiti.
„Makse?“, rekla je Edi Ren.
Pogledao sam preko krovova Sevil roua. Obrisao sam oči dlanom. Nisam se okrenuo.
„Detektiv viši inspektor Malori je mrtav“, rekao sam, a sopstveni glas zvučao mi je čudno, kao da sam sada neko drugi. „Od uboda nožem u vrat. Umro je na putu do bolnice.“
„Znam“, rekla je ona. „Bio je najljubazniji čovek kog sam ikad upoznala. I najbolji pajkan. Ali moraš ovo da vidiš. To je Bobova poslednja poruka. Postavio ju je pre nego što smo ga uhvatili. Slušaš li me?“
Zatresao sam glavom.
„Ne“, rekao sam. „Ne slušam te, Edi. Baš me briga. Šta god da tamo piše, zaista me baš briga.
Ne želim to da vidim. Ne zanima me šta je rekao.“
„Moraš, Makse. Zato što je ubica još na slobodi. Zato što je svet i dalje prepun zlih kretena.

Pogledaj ovo, molim te.“ Tišina.
Onda se Edi odjednom stvorila pored mene i povukla me ka svom stolu.
„Pogledaj, hoćeš?“, rekla je, ne baš nežno. Pogledao sam.
Poslednja poruka na profilu Kasapina Boba. Nije bilo slike Roberta Openhajmera.
Nije bilo atomske pečurke.
Umesto njih nalazila se mala crno-bela fotografija. Na prvi pogled delovala je kao besmislica - apstraktna sitna žvrljotina izlomljenih ravni. Ali kad sam pogledao pažljivije, video sam da je to grad. Bio je to čitav grad, uništen u treptaju oka. Pogled mi je odleteo na haštag, na zapovest milionu njegovih pratilaca.

#pobijsvesvinje


Onda sam pročitao poruku, nisam je razumeo, pročitao sam je ponovo, ritam brojeva i reči bio mi je toliko blizak da sam u prvi mah pomislio da nisu na monitoru, nego u mojoj glavi.
„Zar to nije tvoja kućna adresa?“, upitala me je Edi. Ali već sam izašao.

***

Vraćali su se kući iz škole.
Skaut, gospođa Marfi i Sten. Moja ćerka i gospođa Marfi gledale su psa i smejale se. Sten je veselo kaskao pored njih. Nosio je nešto u zubima. Komadić kifle. Osmesi su im zgasnuli kad su me videle.
„Šta nije u redu?“, upitala je gospođa Marfi.
„Moramo da idemo“, rekao sam. „Žao mi je.“
Smestio sam Skaut i Stena na zadnje sedište automobila, rekao sam Skaut da se veže i krenuo, vrlo brzo, tik ispred večernjeg špica. U ogledalu sam video gospođu Marfi kako stoji na ulici i posmatra nas dok odlazimo.
„Ali kuda idemo?“, upitala je Skaut kad smo prešli most Vaterlo.
„Idemo da vidimo tvoju majku“, odgovorio sam.


Stajala je na travnjaku ispred kuće, ka ulici. Lako bi bilo poverovati da se u tom delu grada nikad nije desilo ništa ružno.
Detence je puzilo pored nje, a u njoj je rasla beba.

Nisu to bila moja deca. To su bila deca njenog novog čoveka. En.
To je tako obično staromodno englesko ime, i mislio sam da ga nikad neću čuti a da me srce ne zaboli.
En, En, En.
Možda ne biste poverovali - i ja sam jedva da verujem u to - ali ne tako davno u nekom drugom svetu bili smo jedno s drugim bliskiji nego s bilo kim drugim u našim mladim životima. Bio je to svet u kom smo se stalno smejali, u kom nas je čekala divna zajednička budućnost, u kom smo svake večeri palili sveću u uglu naše spavaće sobe jer nismo mogli da zaspimo pošto bi to značilo rastanak na nekoliko sati. A sada toga više nema, mislio sam, a sada je sve to gotovo, rekla mi je, uz sićušni pokret stomaka okruglog od deteta drugog muškarca.
En, mislio sam, i dok sam je gledao sada na travnjaku, srećnu na novom mestu bez mene, prenerazilo me je nešto za šta nisam smeo da priznam da su ostaci naše ljubavi.
Pamtim bol, gnev i tugu rastanka. Pamtim podignute glasove, brige zbog novca i suze žene koja shvata da živi drugačiji život nego što je očekivala. Pamtim sve to, i pamtim pismo pristiglo dva dana pošto je rekla da odlazi na neko vreme kod roditelja kako bi razbistrila glavu. Dragi Makse, žao mije, ali moram da odem. Nisam želela da se ovo dogodi, ali volim ga i nosim njegovo dete. On se preselio, pa ne pokušavaj da ga tražiš...
Pamtimo sve to, ali zaboravljamo ljubav. Još je udarac prisetiti se ljubavi, priznati sebi da je postojala, i da možda i dalje postoji.
Parkirao sam se preko puta njene kuće u prelepoj ulici u južnom predgrađu Londona punom zelenila. Skaut i pas spavali su na zadnjem sedištu.
Nisam ih probudio.
A kad je drugi automobil stao pred kućom i drugi muškarac izašao iz njega, a En mu se nasmešila i poljubila ga u usta, znao sam da ih i neću buditi.
Gledao sam ih kako ulaze u kuću, novi muškarac s rukom oko Eninog trudnog struka. Pogledala je pravo u mene dok je zatvarala vrata. Naravno, tada je već bilo prekasno za sve.
Šta je sa Skaut? Ljudi me ponekad pitaju kako majka može da ostavi dete. Mogu samo da im kažem da neki ljudi steknu novi dom, neki novu porodicu, a neki - uglavnom muškarci, ali ne uvek - čitav život smišljaju izgovore za sebe i postignu ono što je moja žena ostvarila.
Oni steknu novi život.

***

Panika me je oterala tamo. Stvarnost me je vratila nazad. Ali dok je padalo veče, mračno i hladno, i dalje sam želeo isto.
Želeo sam da moja ćerka bude bezbedna.
Dok sam vozio nazad ka Smitfildu, znao sam da će Skaut uvek biti najbezbednija uz mene. Zato što bih ubio za nju i umro bih za nju. Učinio bih sve za Skaut jer mi je Skaut sve.

Ispred naše zgrade bila je gužva. Muškarci i žene petkom uveče, crvenih lica i belih zuba, bučni i nasmejani, s bocama i čašama u rukama, nisu ni pokušali da se sklone s puta čoveku s usnulim detetom u naručju i psom na povocu.
Probio sam se između njih, gurao sam se laktovima i ramenima, prilično snažno, čikao sam ih da mi nešto kažu, da nešto učine, da se otkriju. Da mi stave do znanja da su tu zbog mene, da su došli zbog mene i da je sada pravo vreme. Ali oči su mi bile zakrvavljene, lice mi je zračilo ubistvom, pa nisu rekli ništa. Sklanjali su mi se s puta.
Preko puta naše zgrade radnici su tek dolazili na pijacu dok sam smeštao Skaut u postelju ne probudivši je. Sten je skočio pored nje, privio se uz njenu toplotu, pa sam ih ostavio da se odmore.
Ali ja sam motrio s prozora, čekao sam da neko zao dođe po nas, najzad svestan da je napolju čisto zlo, svestan da ćemo se uskoro sresti, i gledao sam kako svetla na pijaci gore čitavu noć, zasenjuju nebo i gase zvezde.

Treći deo
Decembar: Prekinute veze


Dvadeset sedam

DVE SEDMICE KASNIJE došla je da me vidi.
En. Moja bivša žena. Došla je nenajavljena.
Stari svežanj ključeva sproveo ju je kroz glavna vrata, ali nije uspeo da otvori vrata našeg stana jer sam promenio brave kad me je napustila. Čuo sam ključeve kako zvekeću u bravi i video sam je kroz špijunku. Trebalo mi je dosta vremena da povučem reze i otključam vrata. Onda sam je video kako stoji na pragu. Prenerazio sam se. Ista žena, ali preobražena prohujalim vremenom, svim danima koje nismo podelili.
„Zdravo, Makse.“
„Zdravo, En.“
Nije bila našminkana, osim malo ruža na usnama. Svetlo iz hodnika obasjalo joj je kosu dugu do ramena i video sam jednu jedinu srebrnu vlas u tamnosmeđoj masi. Bila je tamnooka, beloputa, i videlo se odakle Skaut onaj oval lica od kog se srce kida. Teško je iz srca izbaciti nekoga u čijim crtama vidiš lice deteta koje voliš.
En nije donela svoj novi život sa sobom. Ništa osim bebe u sebi, koju je hrabrila i tešila gladeći stomak dlanom. Tišina između nas me je prestravila.
„Gde ti je sinčić?“, upitao sam je.
„Dadilja“, rekla je, kao da je to neko mesto.
Ušao sam za njom, opčinjen tom srebrnom vlasi u njenoj kosi. Ne zato što je ona potvrđivala da En stari i da će jednog dana biti stara - o čemu do sada nikad nisam razmišljao - nego zato što sam znao da će izgubiti taj naročiti sjaj u koji sam se zaljubio kad smo bili klinci. Taj sjaj će nestati i meni to ne bi donelo nikakvu razliku. Voleo bih je i bez tog naročitog sjaja mladosti. Možda bih je istinski voleo prvi put. Ali, naravno, za to neću imati prilike.
„Ne gledaj me tako, Makse. Ježim se.“
„Izvini.“
Skaut i Sten su izašli iz sobe. Svi smo zurili u našu gošću kao da je stigla s neke druge planete, a ne ulicom iz imućnog londonskog predgrađa. Onda se En spustila na kolena i obasula Skaut zagrljajima i poljupcima. To je nevolja kad ne viđaš često svoje dete. Ne možeš više da se ponašaš prirodno. Obuzeo me je takav talas gorčine da sam ga osetio u ustima.
Skaut bi trebalo da ti je važna, mislio sam. Skaut bi trebalo da ti je važnija od svega.
Sten je prišao En mašući uspravljenim repom. S nadom joj je onjušio nogu, a ona je ustala, jednom rukom držeći se za leđa, drugom mašući kao da joj je vruće, a ljupko zrelo lice prezrivo joj se namrštilo.
„Ne dodirujem pse“, rekla je. „Nikad ne znaš gde su gurali njušku.“
Uzeo sam Stena i odneo ga u sobu moje ćerke. Tužno me je gledao dok sam zatvarao vrata.

Kad sam se vratio, Skaut je pokazivala En dečje bokserske rukavice koje sam joj kupio. Skaut te rukavice zapravo uopšte nisu zanimale. Više je volela da crta, da se igra sa Stenom ili da razgovara s lutkama (stalno je tvrdila da se ne igra s njima, da „samo razgovaraju“). No video sam da oseća neki bezimeni poriv da pokaže majci nešto novo.
Da majka možda ovog puta ostane.
Razgovarale su. Majka i kći. Otišao sam u kuhinju i usred spremanja kafe veliki talas tuge dovaljao se do mene i usisao me. Tuga mi je stezala grlo, pekla mi oči i ispunjavala me osećajem da se više nikad neću pomeriti.
Onda je prošla.
Vratio sam se u sobu noseći na poslužavniku dve kafe i sok od narandže.
„Ja više ne uzimam kofein“, rekla je En. Zbunio sam se. Pa ona voli kafu.
„Idem po vodu“, rekao sam.
„Ne sedaj u čamac samo zbog mene“, rekla je i to me je nasmejalo. Uvek je umela da me nasmeje.
„Hoćeš da vidiš moje crteže?“, upitala ju je Skaut.
„Hoću!“ Gladila je stomak rukom. „Hoću, Skaut, hoću!“
Skaut je otišla u svoju sobu po crteže. En i ja smo se gledali. Video sam da se ona trudi.
Okrenuli smo se na zvuk glasa iz dečje sobe. Sten je bezuspešno pokušavao da pobegne.
„Ne, Stene“, rekla mu je Skaut ulazeći u sobu i zatvarajući vrata za sobom.
„Psi?“, rekla je En. „I boks?“
Izgovorila je to kao da vodim pušionicu opijuma.
Krenula je polako po potkrovlju kao da proverava je li ostavila nešto važno. Stala je na plišanog majmuna, koji je ogorčeno zaskičao.
„Tričarije svuda po podu“, rekla je. „I to čak ne njene tričarije.“
To je bilo tačno. Sten je imao svoje igračke. Pas u tom uzrastu isti je kao dete od dve-tri godine. Sten je svuda razbacivao svoje igračke - patku koja pišti, gumenu lopticu sa šiljcima, medveda s portiklom u bojama britanske zastave, razne komadiće ižvakanih koski i konopca.
„A je li to stvarno tvoj pas?“, upitala je En s vedrim prezirom kog sam se dobro sećao. „Ili ti ga je neko ostavio na čuvanje?“
„Psi su sjajni“, rekao sam.
Sten se vratio, pobegao je iz sobe kad je Skaut izašla noseći crteže. Kradomice me je pogledao.
„Psi ne mare jesi li bogat ili siromašan', rekao sam. „Psima nije stalo jesi li lep ili ružan, pametan ili glup, i baš ih briga koja kola voziš.“
„Tako je“, rekla je En. „Zato što su psi glupi. Kakav je to čudan miris?“
„Omletska kajgana“, rekla je Skaut spuštajući pred majku svežanj crteža. „Tati je izgoreo tiganj.“
„Omletska kajgana?“, rekla je En. „To ne postoji!“

„Ne, omletska kajgana je super“, rekla je Skaut, a meni samo što suze nisu udarile od njene odanosti mojim jednostavnim jelima. „Zato što u nju staviš šta hoćeš. Šunku. Sir. I jede se s prelivom za roštilj.“
En ju je dodirnula po kosi i nasmejala se.
„Dušo, postoji omlet i postoji kajgana. Ne postoji omletska kajgana.“ Skaut je razrogačila oči.
„Mnogi veliki kuvari su muškarci“, izjavila je.
En se nasmešila i zavrtela glavom. Pogledala je gornji crtež. „Šta je ovo?“
„To je iz škole“, rekla je Skaut i pažljivo pročitala naslov: „Moja porodica.“
En je oštro udahnula. „Ali na slici ste samo ti, tata i pas, dušo. Gde je mama? Gde ti je mali bata? Gde je Oliver?“
Novi čovek. Makar ga ne zove ujka Oliver, pomislio sam. Makar smo te ružne sudbine pošteđeni.
„Imam ja još crteža“, rekla je Skaut pre nego što je En stigla ponovo da se požali pa opet otišla u sobu.
„Slušaj“, rekla je En, „ako ti je teško da se prilagodiš...“
Zurio sam u nju. Nisam znao šta da kažem. Prilagođavanje? Da li je snalaženje isto što i prilagođavanje? Iznenadni bol prostrelio mi je krsta.
„Šta ti je?“, upitala je.
„Tata danas ne ide na posao“, rekla je Skaut, ruku punih crteža. „Povredio je leđa.“
„Koliko ti već leđa ne valjaju, Makse?“
„Dobro sam“, odgovorio sam.
„Spavaš li?“
„Kao beba.“
„Šta, budiš se noću upišan i vrištiš?“ Nasmešili smo se jedno drugom.
„Biću Namćorasta ovca“, objavila je Skaut spuštajući crteže na sto.
„Namćorasta ovca?“, rekla je En. „Šta je to?“
„Ovca koja nije htela da ide da vidi Hrista. Priča se zove Namćorasta ovca. Uloga koju igram je Namćorasta ovca. To piše u Bibliji.“
„To je božićna predstava koju spremaju u školi“, rekao sam. „Nisam siguran da je Namćorasta ovca u Bibliji, anđele.“
„Tata će mi napraviti kostim.“
En je podigla obrvu. „Srećno“, rekla je.
Bilo je vreme da krene. Bilo je obećanja da će se uskoro ponovo videti. Da će ponovo doći. Da će je pozvati kod sebe, da će je smestiti, da će se divno provoditi. Bilo je priča o bratu i nerođenoj sestrici koje Skaut ništa nisu značile. Obećanja, obećanja. Da su održana, sve bi bilo bolje. Ne savršeno. Ne obnovljeno. Ali bolje.

A uprkos svemu što se dogodilo, znao sam da En voli Skaut. Samo nije načinila mesta za nju u svom novom životu s novim čovekom na novom mestu. Ako i dok to ne učini, izgubiće Skaut, i naša prelepa ćerka nosiće te rane u sebi zauvek.
„Oh“, rekla je En, „neka devojka te čeka u prizemlju.“
„To se često dešava“, odvratio sam.
„Sigurna sam da je tako“, rekla je En odlazeći od nas svojoj novoj porodici, svom novom životu. „Verovatno im se dopada tvoj pas.“


„Zdravo, bolesniče“, rekla je Edi Ren. „Mislila sam da mi nećeš otvoriti. Šta je s tobom?“
„Pokidani unutrašnji interkostalni mišići“, odgovorio sam. Zatresla je glavom. „Moraćeš malo da mi pomogneš.“ „Interkostalni mišići podižu rebra kad udišemo i izdišemo.“
„Boli li?“
„Samo kad udišem i izdišem.“
„Nedostajao si nam na Malorijevoj sahrani. Bilo bi lepo da si došao, Makse. Njegova žena - Margaret - pitala je za tebe.“ Oborio sam glavu i progutao knedlu. „Ne mogu da se vidim s njom“, rekao sam. „Ne bih znao šta da joj kažem.“
„Ne moraš ništa da kažeš, blesane.“ Skaut i Sten su izašli da je pozdrave.
„Njegovo krzno je iste boje kao moja kosa!“, rekla je Edi mojoj ćerki.
Sve troje su se radovali. Sten je skakutao naokolo. Edi mu je pružila nadlanicu da je onjuši pre nego što ga je pomilovala. Videlo se da je odrasla sa psima.
„Kako se zoveš?“, upitala ju je Skaut.
„Edi!“, odgovorila je Renova.
„Gledaj ovo, Edi“, rekla je Skaut. Okrenula se Stenu. „Budi mrtav.“
Sten se srušio na bok, podigao glavu i iskolačenim očima buljio u poslasticu od piletine koju je Skaut držala u zatvorenoj šaci. Oblizao se. Glava mu je podrhtavala od iščekivanja. Zapravo, nije izgledao naročito mrtvo. Nije delovao čak ni pospano.
„To je neverovatno“, rekla je Renova. „Nikad nisam videla ništa slično. Vas dvoje treba da nastupate na televiziji. U onoj emisiji, kako se zvaše? Svaka čast.“
Blistajući od ponosa, Skaut i Sten su otišli u sobu.
„Kad se vraćaš na posao?“, upitala me je Renova.
„Sutra“, odgovorio sam. „Možda prekosutra.“
„Nije važno. Ovo je nezvanično.“
U ruci je držala fasciklu formata A4. Malu, tanku i zelenu. Pružila mi ju je, ali nisam ni pokušao da je uzmem.
„Nestale osobe“, rekla je.
„Molim?“

„Tražila sam nestale osobe, sećaš se? Devojke nestale pre dvadeset godina.“ Oči su joj zasvetlucale. „Ti si mi rekao. Sećaš li se?“
Samo što se nisam glasno nasmejao. Grč bola zahvatio mi je leđa.
„Gotovo je“, rekao sam. „Slučaj je zatvoren. Ubistva su rasvetljena. Počinilac je osuđen. Našli su svog ubicu, zar ne?“
Ijan Pek zvani Kasapin Bob preuzeo je krivicu za sva ubistva. Ne samo za Malorija. Ne samo za ono koje je zaista izvršio, nego i za ubistva Hjuga Baka, Adama Džonsa i Gaja Filipsa zvanog Svinjče.
Pek je bio zvanični serijski ubica, najveća zvezda istinitih zločina, a sledbenici Kasapina Boba još su ludovali po društvenim mrežama. Odjednom me je obuzeo neizreciv umor.
„Čuo sam da je Vajtstounova unapređena u detektiva višeg inspektora“, rekao sam.
„Tako je“, potvrdila je Renova. „I to zasluženo.“
„A Malori je posmrtno dobio Kraljičinu policijsku medalju.“
„A Skarlet Buš je izdala knjigu pod naslovom Svinjoubica.“
„Knjigu? Već?“
„Svinjoubica je elektronska knjiga, deko.“ Pucnula je prstima. „To se radi brzo. Još je nisam pročitala. Načelnica je zadovoljna. Izgleda da će svi iz naše ekipe biti unapređeni. Ti sediš kod kuće s tim tvojim povređenim leđima i sažaljevaš samog sebe.“
Zatresao sam glavom.
„Gotovo je“, ponovio sam.
„Nije“, usprotivila se Renova. „Tek počinje. Zato što još nisu pronađene.“
„Znaš li ti koliko ljudi nestane u ovoj zemlji?“, upitao sam je. „Svake godine?“
„Znam“, odgovorila je. „Jedna osoba svaka tri minuta. Većinom su mlade. Većinom su žene. Devojke koje beže iz hraniteljskih porodica. Devojke koje zlostavlja mamin najnoviji dečko. Devojke koje imaju nevolja s drogom, s pićem. Devojke koje su nezadovoljne svojim izgledom. One što seku vene, zavisnice svih vrsta. One bez roditelja i one posrnule. Nesrećnice koje socijalne službe previde - koje sve službe previde. Zatrudnele devojke. One koje misle da su zaljubljene. One koje roditelji verski fanatici smatraju droljama jer slušaju pop muziku.“
„To je otprilike to“, rekao sam.
„Znaš li koliko je devojaka nestalo te godine? Osamdeset osme? One godine koju istražujemo?“ Ćutao sam neko vreme.
„Mnogo, reklo bi se“, odgovorio sam najzad.
„Ne bi verovao koliko mnogo.“
„A ti ćeš ih sve pronaći, zar ne, Edi?“, rekao sam. „Sve ćeš ih osvetiti? Ispravićeš sve nepravde?“
„Neću sve. Samo jednu. Suzila sam izbor. Okviri koje si mi zadao su preširoki. Pojavilo se previše imena. Previše devojaka. Previše nestalih. Zato sam potražila po neposrednoj okolini Grnčarevog polja. Tražila sam nestale tokom školske godine. U proleće i leto osamdeset osme.“
„Ali nisu sve nestale osobe žrtve ubistva, Edi. Neke su - većinom su - samo prekinule veze s

bližnjima. Jesi li čula za prekinute veze? Jeste li već obrađivali prekinute veze u detektivskoj školi?“
„Dobro.“ Zatvorila je svoju tanku fasciklu. „Uradiću ovo sama.“
„Nestale osobe ponekad su samo prekinule veze, otišle, nastavile život i promenile ime, vraški srećne što su pobegle od užasa, kakvi god bili“, rekao sam.
„To je tačno“, potvrdila je. „Ali neke nestale osobe završe mrtve u podrumima. Ili žive - što je još gore. Žive u podrumu nekog skota po deset godina, prikovane lancima nage za neki zid. I ti znaš da je i to tačno. Zar ne, Makse?“
Ćutao sam neko vreme.
„Znam“, rekao sam najzad.
„Pa eto ti. Čuo si šta nam je Džejms Satklif rekao. Tamo je bila neka devojka, Makse. Sve je počelo s devojkom! Ako nađeš devojku, naći ćeš ubicu i naći ćeš motiv za sve. Ali prvo moraš da nađeš devojku. A mi moramo da nađemo tu devojku, zar ne? Ne možemo tek tako... da je ostavimo.“
„Sećam se. Satklif je rekao da je njegov drugar Hjugo Bak izgubio oko u toj sobi, s tom devojkom, ali to je sve sranje, zar ne? Bak je izgubio oko igrajući ragbi. Videla si snimak. Videli smo snimak.“
„Zar zaista želiš da ovo uradim sama? Ne mogu da verujem u to. Mislim da nisi takav, Makse.“
„Ti me ne poznaješ.“
„Verovatno ne.“
Otpratio sam je do vrata.
„Znaš li šta je najgore kad ostaneš sam s detetom?“, upitao sam je. „Mnogo manje ti je stalo do ostatka sveta. Ne bi verovala koliko ti je manje stalo. Jednostavno je tako. Srce ti otvrdne. Svet ti se suzi na tebe i tvoje dete. Želiš ovo da uradiš u slobodno vreme?“
Klimnula je glavom.
„Ali zašto?“, upitao sam je. „Nestali će i dalje biti nestali. Malori će i dalje biti mrtav. Kasapin Bob će i dalje dobijati bračne ponude u zatvoru.“
„Uradićemo ovo zato što će se oni inače izvući“, odgovorila mi je. „Ako to ne uradimo, bićemo najgori u svojoj vrsti -suviše uplašeni da radimo svoj posao. I uradićemo ovo zato što je važno. Zato što je ispravno
Pljesnula me je fasciklom po grudima. Ovog put sam je uzeo.
„Ti imaš ćerku, Makse“, rekla je Edi Ren. „Uradi to zbog nje.“


Kad je gospođa Marfi došla, sišao sam u kafe na pijaci da pogledam dosije.
Nije bio veliki. Tri lista papira. Fotografija za pasoš svetlokose devojke od petnaestak godina; nesigurno se smešila u objektiv. I ime. Anja Bauer.
Nemica? Možda je Nemica. U dosijeu je bio samo datum rođenja, 4. juli 1973. Druga stranica bila je kompjuterski ispis sa savremenog sajta o nestalim osobama s istom fotografijom i napomenom.

Napomena: dete možda izgleda znatno drugačije usled godina i stilskih promena.


Pogledao sam fotografiju i video da je Anja Bauer uredila kosu u nekakvu zamršenu približnu imitaciju frizure nekog svog nepoznatog idola, možda pop zvezde, a možda princeze. Madone ili princeze Dajane. Ne, bila je to Madona. S početka, dok je još nosila kratku kosu. Anja Bauer se trudila da deluje starije, da bude lepa - trudila se da postigne ono što žele svi šiparci na svetu. Anja Bauer je imala petnaestak godina krajem osamdesetih, što znači da je sada na pragu srednjih godina.
Ako je živa.
Na trećem i poslednjem listu bila je ista fotografija iste devojke nesigurnog osmeha. Strana 7 Novina Grnčarevog polja od 21. avgusta 1988. Jedna rečenica: Anja Bauer, 15, nestala je pre dva meseca i policija želi da stupi u kontakt s njom.“ Bio je tu i broj telefona koji danas sigurno više ne postoji.
Dugo sam gledao fotografiju Anje Bauer, a kad sam se popeo stepenicama do stana, baš pre nego što sam otvorio vrata, čuo sam Stenov lavež i nepomućenu radost smeha svoje ćerke.