Odlasci - Toni Parsons

Ovo je Hitrou kakav nikad niste videli – tajni grad naseljen sa sedamdeset pet miliona putnika koji prođu kroz njega svake godine, mesto na kom se putovanja i snovi završavaju, ili počinju.

Od genijalnih dvadesetogodišnjaka koji vladaju nebom iz Kontrolnog tornja do tihog čoveka koji se stara o psima, lavovima i prokrijumčarenim zvečarkama u Centru za prijem životinja, od imigracione službenice koja je videla i čula sve što postoji do vatrogasaca koji svoje veštine usavršavaju izazivajući požare u zelenom avionu, od naoružanih policajaca koji motre na moguće teroriste do pilota koji je dodirnuo Božje lice – Hitrou vrvi od života.

U Odlascima, svojoj prvoj zbirci priča, Toni Parsons nas vodi duboko u utrobu tajnog grada, u mesto najneverovatnijih priča i neočekivanih sudbina.

Dejvidu Morisonu, Bariju Hoju i Kevinu Stilu.
Negde istočno od Sueca.


Ako hoćeš drugu
Da platiš dobru cugu, Sjajno piće daju
U dalekom Bombaju.


FRENK SINATRA,
Come Fly With Me

1. Zeleni avion

Nije ona slabić.
Stojeći uz prozor, posmatrajući bledoplavo nebo i osvrćući se niz svojih dvadeset devet godina, Zoi nije videla ni trunke dokaza da je slaba, bojažljiva ili, kako bi trojica njene starije braće podrugljivo rekli, „slabotinja“.
Kad devojka raste okružena braćom, mislila je Zoi, nauči da prima udarce, da nikada ne plače pred njima i da se uvek pokaže čvršćom nego sto oni očekuju.
Zoi je sve to naučila, a kad su joj braća odrasla i otišla od kuće da žive svoje živote pa je mogla malo da se opusti i ne glumi sve vreme okorelost, provela je godinu dana između gimnazije i fakulteta lutajući sama Azijom (trebalo je da s njom pođe njena najbolja drugarica, ali upoznala je momka – stara priča). Zoi se vozila na preistorijskom iznajmljenom motociklu od Hanoja do Hošimina, tresla se od dizenterije u Mumbaju, spavala po parkovima u Kjotu kad je ostala bez para – Japan je bio mnogo skuplji nego što je očekivala – i čekala da joj roditelji pošalju novac za povratak kući.
Nisam ja slabić, mislila je toliko vatreno da je to gotovo izgovorila naglas. Nisam, nisam, nisam.
Ali dok je gledala u nebo, tanka crna linijica pojavila se naspram savršenog plavetnila, tanka kao rez britvom, i Zoi je osetila kako joj se dah skraćuje, kako je probija znoj, kako je obuzima panika.
Linijica se kretala sasvim polako. Avioni lete brzinom od oko osamsto kilometara na sat, ali ovaj je kao na usporenom snimku mileo iznad Londona, a onda se mlitavo okrenuo kao da se miri sa sudbinom.
Zoi nije plašljivica. Ali Zoi se plaši letenja.
„Anđele?“
Okrenula se od prozora i pogledala muža. Sedeo je za kuhinjskim stolom, držao njihovu trogodišnju kćer u krilu i sklanjao njene lepljive prstiće od laptopa pred sobom.
„Ovde piše“, rekao je, „da dvadeset pet odsto ljudi pati od nekog oblika straha od letenja, a da deset odsto ima istinsku psihološku fobiju.“
„Ali ja se ne plašim letenja“, odvratila je Zoi.
Usledila je tišina. Zoin muž Nik i njihova kći Skaj saosećajno su joj se osmehnuli kao da joj opraštaju ovu očiglednu laž.
Nik se vratio kompjuteru. Skaj je udarala ručicama po tastaturi kao da je klavijatura. Nik je jednom rukom uhvatio obe njene i pokazao monitor s oduševljenim osmehom od kog je Zoi uhvatila malodušnost.

„Postoje tečajevi za ljude koji, ovaj, ne vole da lete“, rekao je. „Ima ih i Britiš ervejz. Imali su tečaj pod nazivom ‘Samouvereni let’ – prestani, dušo (ovo njihovoj kćeri) – a sada se zove, ovaj, ‘Samouvereni let’.“
Zoi se gorko nasmejala. „Lukav potez. ‘Samouvereni let’ ohrabruje mnogo više nego ‘Strah od prokletog letenja’.“
Nikov izraz je kazivao da je povređen. „Ali to je dobro, zar ne? Pozitivan stav prema… odbojnosti.“
„Zvuči iracionalno“, reče ona. „Ti govoriš kao da je to iracionalno. Stotine i stotine ljudi zarobljene u metalnom valjku iznad oblaka. Možda si ti lud jer nisi… pomalo… zabrinut? Jesi li ikada razmislio o tome, Nik? Možda ste ludi i ti i čitav tvoj klub obožavalaca letenja. Možda sam ja zdrava.“
Okrenula se nazad prozoru. Gore ih je sada bilo nekoliko – njihov dom u istočnom Londonu nalazio se tačno ispod vazdušne putanje – i kretali su se kao duboke crne rane na nebu. Tako sporo, tako sporo. Kao da će svakog trenutka pasti. Obrisala je dlanove o farmerke i sve joj se odjednom vratilo.
Buka koja kao da označava kraj svega postojećeg. Paljenje motora – taj krik od kog se ledi krv u žilama. Samoubilački juriš prema kraju piste. Uzlet, dizanje nalik na mučninu u dubini stomaka. A onda, možda najgore od svega, zvuk podizanja točkova, konačan kao da vam neko uz tresak spušta poklopac na sanduk i zakiva eksere, i znate da povratka nema.
Zarobljeni ste.
Onda se Nik stvorio pored nje, sa Skaj u naručju. Devojčica je prešla iz očevih ruku u majčine, onako kako to rade majmuni i mala deca.
„Samo želim da pomognem“, reče Nik. Ona ga zagrli slobodnom rukom.
„Znam“, reče, „ali, Nik, stvar je u tome što se ja zaista ne plašim letenja.“ On se zbunio. „Ne plašiš se?“
„Plašim se samo poletanja i sletanja“, reče ona, ućuta i zatim dodade: „I pomalo onog u sredini.“
„Ovakav tečaj bi mogao da ti pomogne“, reče on. „Uveren sam u to. Mnogi ljudi osećaju se kao ti, Zoi. U pravu si, to nije ludilo. Na tečajevima razgovaraš s pilotima. Oni ti objašnjavaju zvuke. Znam da ne voliš te zvuke…“
Ona se odjednom ozari.
„A možemo da učinimo i nešto drugo“, reče.
„Da?“
„Možemo da ostanemo kod kuće“, reče Zoi ljuljuškajući dete u rukama, zasmejavajući je, i sama nasmešena. „Možemo jednostavno da ostanemo kod kuće, Nik. Da ne idemo.“
Nik je dugo zurio u svoju ženu.

Onda je odmahnuo glavom.
„Ali moramo da idemo“, reče.

Zeleni avion bio je u plamenu.
Motor je goreo. Pilotska kabina je gorela. Plamtela je kuhinja zelenog aviona, plamteo je stajni trap i plamtele su kočnice.
Zeleni avion goreo je jače dok su vatrogasci skakali s dva vozila – s kamiona, kako su ih oni zvali, a nisu uopšte izgledali kao bilo kakvi kamioni. Ova vatrogasna vozila, ti kamioni, bili su masivniji, sličniji tenkovima, spremniji za rat nego obična vatrogasna vozila. Bili su načinjeni da se kreću po pravoj liniji. Iz vatrogasnih stanica s oba kraja aerodroma Hitrou do aviona u nevolji. Kao što je zeleni avion.
Naftna mrlja se brzo širila ispod dva skraćena krila zelenog aviona. I ona je gorela, kao vatreni čaršav što se brzo uzdiže u zadivljujući plameni zid i ispušta crni dim dok mu se, pognuta pred užasnom vrelinom koja im pali grla, četvorica vatrogasaca primiču noseći creva slična sićušnom beskorisnom oružju, plastičnim mačevima u bici protiv zmaja, sve dok nisu počeli da zasipaju vatru penom, da je lišavaju vazduha za kojim žudi, da je guše, da je ubijaju.
Kamioni su stajali okrenuti ka nosu zelenog aviona i takođe izbacivali pokrivače pene preko plamena. Vatrogasni oficir Majk Truman je, stojeći na jednom kamionu, zadovoljno posmatrao šta se dešava i razmišljao o tome kako je zeleni avion vrio neobična letelica.
Majk, koji je stotinama puta gledao zeleni avion kako gori, znao je to jer je aerodromski zeleni avion bio načinjen od delova mnogih aviona. Zeleni avion imao je rep od letelice DC-10, a trup od džambo-džeta. Aerodromski zeleni avion bio je mešanac sklepan od delova drugih letelica kako bi vatrogasna služba Hitroua mogla da se pripremi za svaki požar na bilo kom avionu u bilo kom trenutku.
Požar zelenog aviona bio je vežba. Avioni koriste vazduhoplovno gorivo džet A-1, vodonično- ugljeničnu smesu, a plamenovi na zelenom avionu bili su plinski. Avioni se prave od ploča aluminijuma, a odnedavno i od lake plastike ojačane veštački načinjenim mineralnim vlaknima zvanim kompoziti, a zeleni avion bio je od čelika. Ovo je samo vežba. Ali postoji dvadeset šest različitih situacija za zeleni avion – dvadeset šest raznih načina da zeleni avion gori. Prema tome, ova vežba pripremala je vatrogasce aerodroma Hitrou za sve.
Kad je zeleni avion krajem prošlog veka stigao na aerodrom, iste godine kad i Majk, bio je besprekoran kao nov-novcat automobil tek sišao s pokretne trake. Zeleni je u to doba blistao. Ličio je na tek oprane helanke Robina Huda.
Sada, posle bezbrojnih požara koje su Majk i njegovi vatrogasci izazvali, zeleni avion pokazivao je znake starenja. Videli su mu se ožiljci, oguljena boja, udubljenja. Izgledao je pomalo sirovo. Baš kao ja, pomislio je Majk kezeći se za sebe.
Onda je pogledao u nebo i namrštio se.
Beskrajno plavo nebo nad aerodromom, bez ijednog oblačka. Divan dan, pomisli Majk zgađeno.
I samo zbog toga, po mišljenju Majka Trumana, ovo neće biti savršena vežba.

Požar zelenog aviona Majk je najviše voleo da gleda po rđavom vremenu. Voleo je kad je svetlo mutno i kad točkovi kamiona prskaju kišu ili bljuzgavicu dok jure ka mestu požara.
Avion, podsećao je Majk stalno svoje vatrogasce, nosi dovoljno goriva da se napuni pet tankera. Zamislite, govorio im je, samo zamislite kako izgleda kad se to zapali. Avion je bomba u kojoj sedi pet stotina ljudi. A naš posao je da ih sačuvamo od nesreće.
Prema tome, lepo vreme je nepoželjno kad zapalimo zeleni avion, mislio je Majk. Poželjan je neki odvratan dan. Zato što ćemo možda spasavati avion koji se vraća na aerodrom odmah po uzletanju, pun goriva. Zato što će to možda biti avion s ledom u rezervoarima i mrtvim motorima. Zato što će možda sleteti teško, pa će mu popucati deset guma na stajnom trapu, možda čak i dvadeset. Zato što može da se zapali na dvadeset šest mesta. I zato što moramo biti spremni na sve.
Majk je pogledao spisak putnika koji je držao u ruci. To je veoma važan deo vežbe; mora tačno da se zna ko se sve ukrcao u avion.
Jer ako ne zna ko je u zapaljenom avionu, njegovi ljudi će možda izložiti živote opasnosti pokušavajući da spasu nekoga koga tamo nema.

Zoi, Nik i Skaj prošli su bezbednosnu kontrolu i ušli u salon.
Tu je bila mala igraonica za decu. Skaj se zabavljala udarajući neke plastične kocke jednu o drugu, a Nik je pregledao prtljažne nalepnice na kartama za ukrcavanje, proverio je gde su im pasoši i pogledao displej s rasporedom poletanja da vidi na koji izlaz treba da odu. A onda je sve to obavio još jednom.
Zoi je gutala knedle. Ovo se dešava. Ovo se zaista dešava.
Iza visokih staklenih zidova salona avioni ogromni kao prekookeanski brodovi čekali su u redu na pisti. Džambo-džetovi, boinzi 777 i erbasovi 380 čekali su na red da se otisnu sa zemlje.
„Odmah se vraćam“, reče Zoi i na trenutak opazi uznemirenost na Nikovom licu dok se okretala i izlazila iz salona.
Putnici koji su tek prošli bezbednosnu proveru, pored vrata su prikupljali prtljag, stavljali kaiševe, vraćali ključeve, sitninu i mobilne telefone u džepove, gurali laptope u torbe, ponovo osvajali svoje dostojanstvo i svoju obuću. Iza detektora za metal i radnika obezbeđenja strpljivo je čekalo još ljudi. A iza udaljenog zida, znala je Zoi iako nije mogla da je vidi, bila je gospođa koja im je pregledala pasoše i karte za ukrcavanje i kazala Skaj da je lepotica, prava lepotica.
Sav saobraćaj je jednosmeran, pomislila je Zoi.
Sav saobraćaj tekao je ka tim avionima, neumitno kao što svaki život teče ka grobu. Nema izlaza. Nema bekstva.
Zoi je ušla u toalet, svesna da joj se dah skraćuje.
Zatvorivši vrata kabine za sobom, spustila je poklopac šolje, sela i izvadila iz tašne kutiju cigareta. Ostavila je pušenje pre dosta godina i zapanjila se videvši kako su zdravstvena upozorenja postala dramatična. SMRT, SMRT, SMRT, pisalo je na jednoj strani kutije. NESUMNJIVO ĆETE UMRETI. A možda joj se samo pričinilo.

Stavila je cigaretu u usta pitajući se šta dalje. Ukresala je šibicu.
Zapalila je cigaretu.
Uznemireno je pućkala, trudeći se da ne obraća pažnju na talas mučnine dok je razmišljala koliko mrzi pušenje.
Moram li da idem?, mislila je. Da li zaista moram da idem? Čak i sada, mogu li me naterati da pođem?
Ako objasnim…
A onda se oglasio požarni alarm.

„Pokret“, rekao je Majk, osećajući kako mu krv tutnji u žilama dok je stanični razglas izveštavao o krizi.
I krenuli su.
Majk je poveo dežurnu petočlanu grupu napolje prema kamionu. Kad su odgovorili na poziv upućen preko razglasa u vatrogasnoj stanici, nisu znali šta ih čeka. Moglo bi da bude bilo šta. A za bilo šta su se i obučavali, za to su se pripremali. Tek kad su se ukrcali na kamion i krenuli, glavna operativna služba aerodroma, „Zvezda“, prenela im je pojedinosti.
Za svaku kriznu situaciju postoje šifre. Za teroristički napad. Za telesni napad. Ali za ovo šifre nije bilo.
„Požar u Odlascima, terminal pet, ženski toalet pored ‘Gordona Remzija’. Osoblje terminala je na mestu.“
Majkov vozač se zakikotao, ali nije ni pipnuo kočnice kamiona dok su jurili prema zgradi terminala. Čak i ako nije ništa, oni moraju da reaguju.
„Uvek ima neki idiot koji se zavuče da krišom popuši pljugu pre poletanja“, reče vozač.
Majk je gledao kako aerodrom leti pored njih; lice mu se složilo u tvrde linije čoveka obučenog da se izlaže opasnosti zbog nepoznatih. Otkrio je da ne može da se smeši sa svojim drugovima.

Kao u snu, ispred Zoi se pojavio vatrogasac u punoj borbenoj opremi.
Bio je u glomaznom plavom kombinezonu sa srebrnim i žutim trakama na jakni i pantalonama. Na glavi je imao jarkožuti šlem, a na nogama teške crne gumene čizme. Na opasaču načičkanom zapanjujuće raznovrsnim alatkama pozavideo bi mu i sam Betmen. Zoi je pomislila da liči na pokretni švajcarski vojnički nož. Kada se kasnije prisećala trenutka kad ga je prvi put ugledala kako stoji ispred vrata toaleta, mogla se zakleti da je držao crevo. Ali to je nemoguće, zar ne?
„Zdravo“, rekao joj je Majk. „Imate li malo vremena?“
„Uplašila sam se“, rekla je Zoi. „To je sve.“
„Ali nema razloga da se plašite“, reče Majk.

Zoi se odvezla s vatrogascima nazad do stanice.
Usput su prošli pored zelenog aviona. Požari su već bili ugašeni i Zoi je pomislila da joj se priviđa kad je videla da je poligon za obuku okružen slupanim vozilima, raznovrsnim olupinama u različitim stepenima raspadanja. Bilo je i kombija i kamiona. Ležali su na boku ili na krovu. Smrskani, zgužvani i izudarani. Polupanih prozora, zgnječenih motora i spljeskanih krovova.
„Sečemo ih“, objasnio joj je Majk videvši šta posmatra, „da izvučemo ljude. A vidite li onaj zeleni avion? Palimo ga na dvadeset šest različitih načina. Uglavnom radimo to.“ Ovlašno ju je pogledao u lice. „Ništa loše se neće dogoditi“, rekao je. „Dajem vam reč. Ali ako se i dogodi – mi smo spremni.“
Majk ju je proveo kroz vatrogasnu stanicu. Pokazao joj je ogromne kamione s četiri i šest točkova. Nizove remenova, šlemova i creva toliko dugih da bi mogla, činilo joj se, da opašu čitav svet. Pokazivao joj je sve ovo s nekakvim neukrotivim ponosom i podsetio ju je na knjigu koju je pročitala kao učenica: Getsbi baca svoje košulje na krevet da bi ostavio utisak na Dejzi. Svi su bili veoma ljubazni prema njoj. Sve je bilo besprekorno čisto. Bio je to svet ljudi koji čekaju da se dogodi nešto strašno.
„Vrlo je čisto“, rekla je Zoi.
Majk se malo postideo. „Petak nam je dan za veliko spremanje“, rekao je. Bio je petak. „Možda nije uvek ovako čisto.“
Dali su joj šolju čaja s dosta šećera, a Majk je sve vreme govorio. Objasnio joj je da na aerodromu Hitrou ima sto deset vatrogasaca podeljenih u grupe od po dvadeset sedmoro, kao i da rade u smenama od dvanaest sati. Svi rade jednu dnevnu i jednu noćnu smenu, a onda se dve smene odmaraju kod kuće.
„Koja ste vi grupa?“, upitala je Zoi.
„Mi smo zelena grupa“, odgovorio je Majk.
„Kao avion koji ste zapalili“, primetila je.
„Tako je“, odgovori on kao da mu nikada do tada nije palo na pamet da je boja njegove smene usklađena sa zelenim avionom. „Želim nešto da vam pokažem“, rekao je.
Bile su to najviše lestve na svetu.
Majk ih je zvao PHL – u vatrogasnoj stanici sve se označava akronimima, shvatila je Zoi. Zamolila ih je da joj ponove dva puta pre nego što je upamtila da to znači platforma hidrauličnih lestava.
Onda joj je jedan vatrogasac pomogao da navuče narandžastu opremu, a kad je zakopčala sve kaiševe, pridružila se Majku na metalnom postolju PHL-a. Majk ih je oboje zakačio za ogradu metalne platforme, a onda je sprava, PHL, krenula uvis.
Podigla se iznad vatrogasne stanice.
Dizala se pravo uvis, zatim kao da se razmotala, onda su se pojavile još jedne lestve, dotad skrivene unutra, i krenula dalje.
Ispod njih su se pružale piste, videla je Zoi – dve, primetila je prvi put – a avioni su stajali

parkirani na mestima, rulali su duž pista ili su se ljupko dizali u plavetnilo letnjeg neba.
A onda se, neverovatno, platforma rascvetala još jednom; sada su im krov terminala broj pet i toranj za kontrolu leta bili u visini očiju. Nalazili su se na trideset metara visine i još su se dizali na lestvama daleko višim od bilo kojih lestava na bilo kom postojećem vatrogasnom vozilu.
Zoi je prvi put videla tajni aerodromski grad. Videla je tajni grad u svem njegovom spokojnom sjaju, u njegovom potpunom miru, videla je da sve uobičajeno radi i da se ništa rđavo nije dogodilo. S vrha vatrogasnih lestava Zoi je gledala aerodrom i videla bezbedan svet.
Majk je sve vreme govorio. Zoi je otkrila da može da se isključi i čuje samo suštinu.
„Ovde stoje dvojica vatrogasaca s crevom dugim sto metara koje izbacuje jedanaest hiljada litara vode za četiri minuta“, rekao je Majk.
Zoi se nasmešila. „To je baš lepo, Majk.“
Oboje su posmatrali aerodrom. Izgledao je kao mesto u kom ništa loše ne može da se dogodi. Čak i na suncem obasjanoj spokojnoj visini, Zoi je znala da to nije sasvim tačno. Ali znala je i da su spremni. I da je i sama spremna.
„Kuda putujete?“ upitao ju je Majk.
„U Sidnej“, odgovorila mu je. „Moji roditelji žive u Sidneju. Moj otac – nije baš najbolje. Kažu
– lekari kažu da mu nije ostalo još mnogo vremena. A nikad nije video našu kćer. Eto.“ Okrenula se da joj ne vidi lice.
„To je baš loše“, reče Majk. „Stvarno nesreća.“
„U redu je“, reče Zoi. „Ili je makar sada mnogo bolje.“

Baš pre nego što je avion probio oblake, čovek pored prozora prigušeno je kriknuo.
„Zeleni avion!“, rekao je. „Na zemlji! Video sam ga! Video sam zeleni avion kako gori!“
S druge strane prolaza, sedeći spokojno između muža i kćeri, Zoi je pijuckala šampanjac i smešila se za sebe.
Osećala je kako se avion penje.

2. Krzno, zapravo

Tim se spustio na kolena da bolje pogleda mladunče belog lava.
Lavić je bio u zelenom sanduku, iza malog prozora s rešetkama, a čak i u svežini senke teretnog terminala aerodroma Hitrou krzno mu se belelo poput kosti.
„Zdravo, mališa“, rekao je Tim tiho, smešeći se od stidljive radosti pri pogledu na ovo stvorenjce. Beli lavić je daleko više ličio na psa nego na mačku; poput mrzovoljnog šteneta razmetljivo je stupao krivim nogama prema prednjem delu sanduka da ogoli očnjake na Tima, kao da nije siguran da li da se igra s njim ili da mu iskida lice.
Tim je pogledao papire u rukama. Nakašljao se. „Ostaćeš malo s nama“, rekao je. „Znam da misliš da putuješ u zoološki vrt u Belgiji, ali ko god da je u Južnoj Africi spakovao tvoj sanduk, nije to uradio kako valja.“
Nezadovoljno je odmerio zeleni sanduk s belim lavićem. Otvori za ventilaciju bili su suviše mali. Nije bilo prave podloge, samo komad ćebeta. Sam sanduk bio je otprilike dovoljan za domaćeg džukca, stvarno premali za belog lavića.
„Postoje stroga pravila o transportu živih životinja“, reče Tim, a beli lavić nakrivi glavu kao da to prvi put čuje. „A ova kutija za cipele u koju su te strpali krši sva ta pravila. Pozvaćemo vazduhoplovnu kompaniju i daćemo im dva dana da ti načine sanduk kojim ću biti zadovoljan. Posle toga postaćeš vlasništvo Krune.“ Lavić ogoli zube i Tim ga pusti da mu gricka prste sve dok bol nije postao prejak. „Šta kažeš na tanjirić mleka kod mene?“, rekao je.
Sitna plavuša čučnula je pored Tima i pogledala u sanduk. Beli lavić ju je nekoliko trenutaka posmatrao, a onda je podigao prednju šapu kao za udarac.
„Šta je ovo?“, upitala je Džasvindar Smit zvana Džez iz Pogranične službe Velike Britanije.
„Nekakav neobičan pas?“
„To je lav“, odgovorio je Tim. „I upravo je propustio avion za Belgiju. Šta si mi još donela, Džez?“
„Svašta“, odgovorila je.
Ustali su, a Džez je uzela da lista svežanj papira.
„Na terminalu pet ogromna škorpija ušunjala se u kofer mladenaca koji se vraćaju iz Kankuna s medenog meseca“, rekla je. „A Pogranična služba zaplenila je jednog belogrlog varana. Ugrožena vrsta, znaš.“
Tim klimnu glavom zamišljajući krupno mišićavo telo, snažne kratke noge i opasni debeli rep ovog guštera. Moraće da se pazi tog repa.
„Neko je pokušao da ga prokrijumčari?“, rekao je pitajući se koliko danas na crnom tržištu vredi belogrli varan.

Džez odmahnu glavom. „Bio je u sanduku jabuka zlatni delišes iz Kejpa“, reče.
Tim se nasmeši. „Danas niko ne želi da se organsko voće prska pesticidima“, reče. „Zato nam stižu razni slepi putnici. To je sve?“
„Nije baš. Neki ludak vratio se iz Las Vegasa s dve čegrtuše u rancu“, reče Džez. „Pobegle su baš pred samo sletanje, kad su isključili muziku i filmove. Čistači odbijaju da uđu u avion. Imam i neke zaplenjene rogove nosoroga, ne znam jesu li pravi, treba da pogledaš, ali to može da sačeka. Sve može da sačeka. Najhitnije su zvečarke iz Las Vegasa.“
„Idem po jastučnicu“, reče Tim. „U kolima mi je. Biće im lepo u mojoj jastučnici.“
„O, divno“, odvrati Džez. „Znaš, to me je najviše brinulo – kako ćemo da usrećimo zvečarke.“
Tim je još jednom pogledao belog lavića, a onda je krenuo za Džez ka izlazu iz teretnog terminala. Ona je zastala na vratima, a kad ju je sustigao, Tim je video šta gleda. Iz ogromnog erbasa izlazilo je desetak konja, a konjušari su ih blago vodili prema tri kamiona s kavezima.
„Divno“, reče Džez.
„Stvarno jeste“, saglasi se Tim.
Bili su to konji za polo iz Argentine, punokrvni konji ukršteni s domaćom rasom krioljo. Svi na terminalu su na trenutak zastali da gledaju kako konje utovaruju u kamione. Bili su zaista prelepi.
Mada Timu Brejdiju uz Centra za prijem životinja aerodroma Hitrou nisu bili ništa lepši od belog lavića, belogrlog varana ili dveju odbeglih čegrtuša.

Tim nije znao mnogo o automobilima, ali znao je da je svoju nisan mikru na parkiralištu Centra za prijem životinja parkirao pored poršea. Ili ferarija. Ili možda maseratija.
Noseći jastučnicu u zgradu, pogledao je taj automobil s mlakim zanimanjem.
U čekaonici je video muškarca i ženu kako grozničavo razgovaraju. Oboje su bili visoki, preplanuli, i s naočarima za sunce. Oboje su poticali iz istog sveta povlastica, mada ne i iz istog naraštaja. Žena je bila petnaestak godina mlađa od muškarca, i zbog nečega nije ličila ni na jednu ženu koju je Tim u životu video.
Timova saradnica Vanda, koja se sjajno snalazila s reptilima, odjednom mu se unela u lice, široko se kezeći, i progovorila sumanutim šapatom.
„To je ona“, rekla je Vanda. „Zar je nisi prepoznao?“
„Nisam“, reče Tim. Vanda zamlatara rukama.
„Zar ne vidiš? To je ona! Glumila je u onom filmu – kako se ono zove? Džejn Ejr? Džejn Ostin? Gosford park? Finsberi park? Tamo gde onaj muškarac pokvasi pantalone – ili da nije bila košulja? – a onda nastane nesporazum – ali sve se na kraju sredi. Ma znaš.“
Ali Tim nije znao. Nije imao ni najmaglovitiju predstavu o čemu Vanda govori. Zatresao je glavom, odsutno pipkajući rub jastučnice.
„Pa dobro, sada nema onu starinsku kapu“, reče Vanda. „Zato je nisi prepoznao. Nije u onakvoj

odeći.“
Vanda je pogledala blistavi par – vitku prelepu devojku, očigledno i slavnu pored svega ostalog, i muškarca ozbiljnog lica, očigledno vrlo bogatog. Osmeh joj se ugasi.
„Čekaju tebe“, rekla je. „Vrlo su nezadovoljni. Zato što čekaju. Ali si rekao da baš ti moraš da razgovaraš s njima.“
„Jesam li?“
Vanda klimnu glavom. „Ono je bio njihov pas“, reče. „Onaj što je uginuo.“
„Ah“, reče Tim shvativši i pruži joj jastučnicu. Život u njoj kao da se meškoljio, vijugao i uzdisao. „Crotalus oreganus“, reče. „Dva komada. Pazi.“
Vanda se naceri. „Zvečarke?“, reče. „Sjajno.“ Uzela je jastučnicu i nestala.
Tim je duboko udahnuo, zadržao vazduh i ispustio ga, ali od toga mu nije bilo nimalo bolje.
Ušao je u čekaonicu, a žena i muškarac su ga pogledali.
„Jeste li vi tip koji treba da razgovara s nama?“, upita ga muškarac ustajući. Na košulji mu je bilo raskopčano jedno dugme previše – možda dva – i videla mu se šumica srebrnastih malja na preplanulim grudima.
„Da, ja sam“, reče Tim i pruži ruku. „Zovem se…“
Muškarac odmahnu glavom i nasmeja se, ne obazirući se na Timovu pruženu ruku. Tim ju je polako povukao.
„Da skratimo priču, drugar“, reče muškarac. Timu se učini da zvuči kao Amerikanac – i to možda više nego iko koga je Tim ikada video. „Šta je bilo sa psom moje verenice?“, upitao je oštro.
„Jeste li ga izgubili? Je li završio u Frankfurtu?“ Okrenuo se devojci. „Govorio sam ti da će biti nevolja“, reče pobednički. „Lepo sam ti rekao. Ovi glupavi smetenjaci izgubili su tvog psa i sad ćemo da slušamo njihove bedne izgovore i jadna izvinjavanja.“
Devojka je skinula naočari za sunce. Imala je najplavlje oči koje je Tim ikada video i od pogleda na njih prože ga istinska tuga. Ovo je strašno.
„Žao mi je“ reče obraćajući se devojci, a ne ovom muškarcu. „Vaš pas – zlatni retriver Fin, tri godine star – nije preživeo let iz Los Anđelesa. Uginuo je ovde – jutros – ali ubio ga je let.“
Zavladala je tišina.
Negde izdaleka čulo se kloparanje konjskih kopita. Onda je muškarac eksplodirao.
„Mrtav je?“, rekao je, a devojka se istinski trgla na tu reč. „Pas… pas je mrtav? To hoćeš da nam kažeš, drugar? Da je pas mrtav?“
„Tako je.“ Tim napokon klimnu glavom. „Verujte mi, znam da je ovo tužna i zapanjujuća vest…“
Muškarac se skljokao nazad u stolicu i s nevericom se zagledao u Tima. Devojka je otvorila usta i činilo se da se bori za dah.
„Ubili ste joj psa“, reče muškarac. „Ubili ste joj psa!“

„Fin“, reče devojka u iznenadnom naletu besa prigušenog suzama koje su joj navirale. „Zove se
– zvao se Fin. Prestani da ga zoveš pas.“ Muškarac se odjednom smirio.
„Tužiću te, čovečuljak“, rekao je upirući kažiprst u Tima. „I tužiću vazduhoplovnu kompaniju. A onda ću tužiti sve ostale. Ali prvo – prvo ću tužiti prokletu vazduhoplovnu kompaniju. Smestili su ga u tovarni prostor, zar ne?“, upitao je. „Stavili su ga s teretom kao da je torba sa štapovima za golf, dođavola.“
„Vazduhoplovna kompanija nije kriva“, reče Tim. „Postoje stroga pravila o grejanju, osvetljenju i ventilaciji za prevoz pasa. I svi ih se čvrsto pridržavaju. Fin nije zato uginuo.“
„Ko ti je šef?“, upita muškarac. „Hoću da razgovaram s tvojim šefom. Ko je ovde glavni?“
„To sam ja“, reče Tim.
„A šta si ti tačno?“, upita ga muškarac.
„Ja sam zdravstveni inspektor za životinje“, odgovori Tim. Muškarac se oštro nasmeja.
„Da ti ja nešto kažem, drugar – slabo radiš svoj posao.“ Plave oči su posmatrale Tima.
„Ako su… ako su vazduhoplovne kompanije toliko pažljive, zašto je Fin uginuo?“, upitala ga je.
Tim je odjednom opazio dve stvari. Prvo, da je Engleskinja, uprkos lakom otezanju nakalemljenom odozgo. Drugo, da nešto drži.
Držala je izlizan pseći povodac sa srebrnom pločicom za ime. Klizio joj je između prstiju kao brojanice.
Tim je seo pored nje tako da se našla između njega i svog verenika. Njega Tim više nije video, samo ga je čuo. Činilo se da verenik ćaska sam sa sobom.
„Ne mogu da verujem“, govorio je. „Volela je tog prokletog džukca.“
„Kroz aerodrom prođe stotinu životinja dnevno“, reče joj Tim tiho. Želeo je da ona shvati. Bilo mu je neophodno da razume. „Svaka životinja koju možete da zamislite, i mnoge koje ne možete. Trkački konji, gepardi i komodo zmajevi. Otrovne škorpije i kućni ljubimci. Životinje koje stignu redovnim putem, životinje koje neko krijumčari i životinje koje se sakriju u nečiji kofer ili sanduk s voćem. Deset hiljada pasa godišnje. Šest hiljada mačaka. Lasica…“ Zastao je jer nije znao poslednje statističke podatke o lasicama. „Lasica napretek. Trideset pet miliona riba. Mi primamo sve životinje. A ovo – ovo sad – ovo s vama – ovo što sada radimo – to je zaista najgori deo mog posla.“
Devojka klimnu glavom. „U redu“, reče. Njeno lice ipak mu je bilo poznato. Pomislio je da ga je možda video nekad u snu. „Ali šta se dogodilo Finu?“
„Fin je dobio suviše sredstva za smirenje“, reče Tim. „Siguran sam da je veterinar koji mu je dao sredstvo želeo da mu pomogne, da mu olakša nevolje prevoza od Los Anđelesa do Londona. Ali u teretnom prostoru aviona vlada pritisak kao na visini od tri hiljade metara, i ono što bi bila normalna doza na zemlji tri puta je jače u vazduhu – baš kao što vas čaša vina opije jače u avionu nego na tlu. Njegovo srce nije izdržalo opterećenje.“

Muškarac je ustao. Ljutito je pritiskao dugmiće neke sprave, a zatim mrmljao nešto o advokatu koji će s uživanjem sahraniti mamlaza kao što je Tim.
„To je to?“, reče devojka. „Samo to? Čini mi se, šta ja znam, da je to vrlo banalan razlog da Fin ugine.“
„Pročitao sam izveštaj vazduhoplovne kompanije o rukovanju“, reče Tim. „Pregledao sam putni kontejner. I pregledao sam svu dokumentaciju. Vaš pas – Fin – ispunjavao je sve uslove za putovanje kućnih ljubimaca. Primio je sve vakcine.“ Pogledao je povodac sa srebrnom pločicom. Nije bio siguran hoće li još dugo moći da gleda u te plave oči. „Vi ste, ako smem da kažem, očigledno odgovorna vlasnica koja voli svog ljubimca. I ovo je tragedija.“ Pogledao ju je u oči, možda poslednji put. „Ali nije nikakva misterija“, nastavio je. „Veterinar u Los Anđelesu dao je previše sredstva za smirenje… Finu.“
Devojka se zamislila.
„Gde je on sada?“, upitala je.
„Veterinar?“, reče muškarac. „Verovatno igra golf. Tužiću i njega.“
„Fin“, reče devojka.
„Ovde je“, odgovori joj Tim. „Fin je ovde. Obavićemo obdukciju ako zatražite. Ako ne želite obdukciju, možete poneti Fina sa sobom i sahraniti ga. A možete ga i ostaviti ovde u Centru za prijem životinja.“
Muškarac se podrugljivo isceri iznad sprave. „A vi ćete ga se otarasiti, je li?“ Tim nije skretao pogled s devojke.
„Tako je“, reče. „Mi ćemo ga ukloniti. Ako tako želite.“
„Želim da ga vidim“, reče devojka. „Želim da vidim Fina. I želim da ga ponesem sa sobom. I želim da ga sahranim kako dolikuje.“
Muškarac je ponovo eksplodirao. „Gospode bože! Za dva sata imamo zakazanu večeru u Bršljanu. Ne možemo da donesemo mrtvog psa u Bršljan. Šta da radimo s njim? Da ga ostavimo na garderobi s kišobranima? Da li si izgubila i to malo pameti što imaš?“
Devojka je ustala. Tim je ustao s njom. Iznenadio se koliko je sitna. Na licu i telu nije imala ni grama viška i zbog toga je delovala visoko. Shvatio je zašto se kamera zaljubila u nju na prvi pogled. Zašto se svako zaljubi u nju na prvi pogled.
„Hoćeš li smesta da ućutiš, molim te?“, rekla je devojka vereniku, a Tim vide da joj povodac podrhtava u ruci.
Muškarac je odjednom postao brižan, veoma pomirljiv.
„Dušo, jesi li sigurna da je pametno da vidiš, ovaj, Fina? On je sada u psećem raju, srce, i mi više ništa ne možemo da učinimo za njega.“ Telefon u ruci mu je zavibrirao i on ga brzo pogleda.
„Imali smo naporan dan. Umorna si. Čeka nas važna večera. Ne smemo da propustimo večeru u
Bršljanu. Taj pas – stari Fin, blažen bio – ne bi to želeo.“
„Ja sada idem da vidim Fina“, reče devojka. „A ti možeš da me sačekaš ovde. Ili možeš da odeš na tu važnu večeru. Radi šta hoćeš, ali ja želim da vidim svog psa.“

Pogledala je Tima.
„Ovuda“, rekao je on.
Pošla je za njim niz kratak hodnik do nekakve male svlačionice. Plavi i zeleni kaputi visili su na vešalicama, a ispod njih je stajao red gumenih čizama. Tu je bio i mali umivaonik za pranje ruku.
„Koliko se često to događa?“ upita devojka Tima. „Da pas ugine?“
„Ne događa se često“, odgovori Tim. „Psi, po svemu sudeći, dobijaju više pažnje od ostalih životinja.“ Setio se belog lavića u malom zagušljivom zelenom sanduku. „Ne dešava se često“, ponovio je. „Ali se dešava.“ Skinuo je zeleni mantil s vešalice. „Moramo da obučemo mantile, operemo ruke i stanemo u ovo“, reče pokazujući posudu na podu koja je mirisala na neko snažno sredstvo za dezinfekciju. „Čizme ne morate da obujete ako ne želite“, dodao je namršteno gledajući visoke potpetice njenih crvenih cipela. „Možete da ostanete u svojim cipelama ako želite, ali moraćete da ih potopite u ovo. To obično zavisi od toga koliko koštaju.“
„Ove su Kristijan Luboten“, reče ona i pogleda svoje cipele, a onda njega.
„I skupe su?“, upita je on.
Ona ga je posmatrala trenutak-dva. „Dajte mi čizme“, rekla je.
Oprali su ruke, obukli mantile i potopili đonove čizama u sredstvo za dezinfekciju. Onda su ušli u Centar.
Prošli su kroz vrata i našli se u kuhinji pretrpanoj mačjom i psećom hranom. U dugačkom nizu, sve su mašine za pranje rublja radile, a plastične korpe pune prljave ćebadi čekale su na red. Devojka je krenula za Timom napolje, pored dugog reda visokih kaveza, sada praznih i tihih.
„Deo za ptice“, reče Tim. „Pravila su u poslednje vreme toliko stroga da nam u deo za ptice malo ko dolazi“.
Na sledeća vrata ušli su u zgradu sa psima. Bila je to lepa zbirka pasa, čistokrvnih, veoma voljenih pasa, iskusnih svetskih putnika. Bilo je labradora, dalmatinera, nemačkih ovčara, danskih doga, akita i avganistanskih hrtova. Svaki je bio u sopstvenom prostranom kavezu s vratima pozadi koja vode u malo otvoreno dvorište. Izgledali su zdravo i ponosno.
„Fin je ovde“, reče Tim.
Odveo ju je do jednog kaveza i tu je bio Fin. Izgleda kao da spava, pomisli Tim. Timov otac, kad ga je Tim poslednji put video u bolnici, na licu je imao izraz smrti kakav nije imao nikad pre. Fin nije bio takav, izgledao je istinski spokojno.
Neko ga je umotao u ćebe kao da želi da ga ugreje. Devojka je sela pored svog psa i milovala ga. Posle nekog vremena pogledala je Tima i nasmešila se.
„Bio je voljen, znate“, rekla je. „Nisu voljeni samo ovi drugi psi ovde. I moj pas je bio voljen.“
Tim klimnu glavom. „Znam“, reče. „Znam da ste ga voleli. Niste vi za ovo krivi. Nije uginuo jer ga niste voleli dovoljno.“
„Dok smo leteli avionom, činilo mi se da ga čujem“, reče devojka. „Činilo mi se da čujem nekog psa kako cvili dole u tovarnom prostoru. Mog psa. Fina.“
„Niste prvi što mi to kaže“, reče Tim blago. „Ja mislim da je to nemoguće. Da čujete psa iz

tovarnog prostora. Ali možda grešim.“
Ostavio ju je rekavši joj samo da će je sačekati u susednom odeljenju. Osvrnuo se preko ramena I video je sagnutu nad zlatnim retriverom; još ga je milovala držeći povodac sa srebrnom pločicom, i šaputala mu je reči koje živa bića ne mogu da čuju.
Petnaest minuta kasnije osetio je da devojka stoji pored njega dok je gledao desetine malih šiljatih lica kako pritiskaju njuške uz rešetke kaveza i zure u njega sjajnim žutim očima oivičenim crnim krznom. Stvorenja su imala čupave crno-bele prugaste repove, a njihovo brbljanje podsećalo je na žamor jata poludelih ptica.
„Lemuri?“, upitala ga je.
Pogledao ju je, zadivljen. „Tako je“, reče. „Lemuri. Misle da im nosim grožđe. Obožavaju grožđe. I vi volite grožđe, zar ne? Ovi lemuri su zaplenjeni“, objasnio joj je. „Želim da ih negde smestim sve zajedno. Ne bih da rasturam društvenu grupu.“
„Jeste li vi veterinar?“, upitala ga je devojka.
„Nisam“, odgovorio je Tim. „Samo se staram o životinjama koje prolaze kroz aerodrom. Jeste li vi glumica?“
Ona odmahnu glavom. „Bila sam manekenka, a posle sam malo glumila“, reče. „Nastupila sam u jednom prilično uspešnom filmu. Ali nisam glumica. Ne još. Uzimam časove. Čujte – želim da vidim gde je uginuo. Možete li da me provedete?“
Kao da su ušli u privatni zoološki vrt.
Videla je divovske mravojede, otrovne žabe i komodo zmaja. Pokazao joj je četiri patuljasta krokodila koji će završiti u privatnom bazenu za plivanje u Putniju, kengure zaplenjene na putu iz Indonezije do trgovca u istočnoj Evropi, egipatsku pustinjsku bou konstruktor koja putuje u bankrotiralu prodavnicu kućnih ljubimaca u Birmingemu.
Videla je geparda koji je na putu za Švedsku isekao gubicu na oštru ivicu sanduka, pa ga je Pogranična služba zaplenila. Videla je razmetljivog kapucina ružičastog lica kog je policija pronašla tragajući za bombom. U staklenim vitrinama videla je škorpije koje stižu s tovarima voća iz svakog zelenog tropskog kutka sveta. Videla je stotine kornjača mekih oklopa kako se greju pod svetiljkama i hrane iz vode prepune pijavica. I kajmana koji je poleteo ka njenoj ruci pa je kriknula.
„Pazite“, rekao joj je Tim. „Poješće sve čega se dokopa. Pa i vaš prst.“
Izveo ju je napolje. Beli mesec lebdeo je na bledo-plavom nebu iznad aerodroma.
Konji su već izlazili iz štala. Gledali su neko vreme kako ih konjušari pažljivo uvode u kamione koji će ih odvesti iz Centra na igralište za polo južno od Londona.
Pored štala su bili kontejneri, uredne hrpe kutija, sanduka i kaveza za sve moguće vrste živih stvorenja. Ona se zagledala u jedan sanduk, a on je pogledao u šta gleda. „Zdravo, zovem se Fin“, pisalo je na prednjoj strani.
„On je bio stvarno dobar pas“, rekla je; nije mogla da skrene pogled sa sanduka. „Neki ljudi to ne shvataju. Koliko pas može da znači čoveku. Isto koliko i ljudsko biće. Ne shvataju toliku tugu. Moj dečko to ne shvata.“

„Ja shvatam“, reče Tim.
Tada ga je pogledala. „Znam da shvatate“, rekla je. „Neću poneti Fina sa sobom. Želim da ostane ovde. S vama. Ako je to u redu.“
„U redu je šta god odlučite“, reče on.
Pružila mu je izlizani pseći povodac sa srebrnom pločicom. Uzeo je povodac i držao ga pažljivo, kao da bi ga lako mogao slomiti.
Gledali su se neko vreme.
„Znači, to je sve?“, upitala je tiho. Timu se lice ozari.
„Jeste, osim zmija“, reče.
Imao je naročitu alatku za izvlačenje zmija. Drveni štap s metalnom kukom na vrhu. Pokazao joj je taj štap s nekakvim stidljivim ponosom dok su stajali pred policom punom staklenih kutija natrpanih zelenilom.
„Ne mogu ovo da izbegnu, ali to ne znači da im se dopada“, rekao je i izvukao jednu zmiju vrlo opakog izgleda iz kutije pune lišća.
Zmija se omotala oko štapa i Timove ruke; siktala je kao probušena guma dižući pljosnatu glavu da ga pogleda. Narandžastocrvene i bele poprečne pruge bile su joj obrubljene crnim kružićima.
„Nadam se da se ne bojite zmija“, reče Tim. „Znam da ih ljudi baš ne vole.“ Ona je jedva disala. „Mislim da se ne bojim“, rekla je.
„Hoćeš da me ošineš?“, reče on.
„Molim?“
„Govorio sam zmiji.“
„Aha.“
„Ovo je obična mlečna zmija“, nastavio je Tim. „Potpuno je bezopasna. Ti si bezopasna, zar ne?“ Zmija je zasiktala. „Ali mlečna zmija oponaša koralnu zmiju“, rekao je. „Potpuno su iste, tako da grabljivac, kad vidi mlečnu zmiju, pomisli da je vrlo otrovna.“
„Ali ona nije ono pravo“, reče devojka i usudi se da priđe malo bliže.
„Nije“, saglasi se on. „Ona nije ono pravo.“ Devojka se primakla još malo.
„Ali kako da prepoznamo ono pravo kad ga vidimo?“, upitala je. „Kad prvi put u životu vidimo nešto pravo, kako znamo da je to – to?“
On se zamislio. „Pretpostavljam da znamo kad vidimo“, rekao je. Sada je stajala tačno pored njega.
„Udajem se“, rekla je.
„To je dobro, zar ne?“, reče on.

„Nije“, odvrati ona. „To je obična lakrdija.“
Tim nije znao šta da kaže na ovo, pa se okrenuo zmiji i veselo joj gugutao dok je dizala opaku glavu. Onda mu se lice uozbiljilo.
„Ali shvatam zašto je vaš dečko ljut“, rekao je.
Devojka u prvi mah nije ništa rekla. Tim sjajnim plavim očima koje obožavaju milioni posmatrala je muškarca s crvenom mlečnom zmijom omotanom oko jedne ruke i izlizanim kožnim psećim povocem sa srebrnom pločicom u drugoj.
Primakla mu se još bliže.
Tim i mlečna zmija su je pogledali.
„On mi nije dečko“, reče devojka.

3. Pilotska soba

Pilot je video ono što većina ljudi ne vidi nikada.
Jednom je, na pola puta preko Atlantika, u boingu 777 na visini od jedanaest hiljada metara, video krvavocrveni mesec kako se uzdiže na crnom nebu, i neko vreme nije mogao da diše – kao da u svemiru nema ničeg drugog osim crvenog meseca, crnog neba i njegovog aviona.
A jednom je, leteći s istoka na zapad, rasplićući vreme, video dvostruku zoru – dva puta je u istom danu gledao sunčev izlazak, i činilo mu se da ne putuje visoko iznad Indijskog okeana, nego kroz samo vreme.
Jednom je pak leteo vrlo visoko kad je nebo oko njega eksplodiralo u kovitlacu zelene, plave i bele, i nije samo posmatrao polarnu svetlost; bio je u njoj.
Teško je objasniti čudesa koja je video. Pilot je fotografisao ta zemaljska čuda, ali to nije bilo isto kao kad je bio tamo. Ne može nikad biti isto. Na kraju je prestao i da priča o tome, prestao je da fotografiše, prestao je da objašnjava lepote i tajne svega što je video.
Zato što bi samo drugi pilot mogao da ga razume.

Pilot se probudio pre zore, dok je njegova porodica još spavala. Čitav mesec bio je rezerva, uzalud je čekao poziv da zameni nekog redovnog pilota, i shvatio je da čezne da ponovo poleti. Obrijao se, istuširao se i odlučio da s doručkom sačeka dok ne stigne na aerodrom. Izneo je bicikl iz ostave i odgurao ga niz prilaznu stazu.
Ispred susedne kuće debeo muškarac u odelu i s kravatom stajao je pored svog automobila i s veselim osmehom posmatrao pilota. To je bio Džordž, pilotov prvi sused, koga je uvek silno uveseljavalo da gleda pilota kako seda na bicikl. Džordž je liznuo kažiprst i pretvarao se da određuje pravac vetra.
„Je li vetar danas povoljan, kapetane? Pazite – očekujemo turbulencije oko Hangers lejna.
Molim vas, držite štipaljke na nogavicama sve vreme putovanja.“
Pilot se učtivo nasmešio i stavio biciklističku kacigu; Džordžov osmeh odzvanjao mu je unutra. Kad se doselio ovamo, pilot je Džordžu pokazao fotografije. Krvavocrveni mesec i potpuno crno nebo. Dvostruki izlazak sunca, Polarnu svetlost.
Ali Džordž je radio nešto u gradu. Nije bilo nikakvih izgleda da shvati.

Pilot je došetao do aerodroma.
Bio je obučen za let – bela košulja, plava kravata i srebrna krila na dvorednom sakou. Na rukavima je imao tri trake jer je bio stariji prvi oficir. Na glavi je imao šiljatu kapu, a u kapi važan dokument – pilotski raspored za tekući mesec. Kapa je delovala razmetljivo, ali nosila je pilotovu

neposrednu budućnost. U kapi je, ispod rasporeda, bila fotografija pilotove žene i njihovog sinčića.
Počinjalo je leto i na Odlascima terminala pet vladala je gužva. Pilot nije primetio starca sve dok se ovaj nije našao tačno ispred njega.
Starac nije delovao kao da će bilo kuda poleteti danas. Izgledao je izgubljeno, i to izgubljeno već mnogo godina. Bio je veoma mršav, neobrijan, a kad se nasmešio pilotu, pokazao je zube nalik na polomljene nadgrobne ploče. Zaudarao je jako, poput boce vina razbijene na prljavom pločniku. To je pilot najjače opažao. Starčev smrad.
Pilot mu je kratko klimnuo glavom i zakoračio u stranu pokušavajući da ga zaobiđe. Ali starac je krenuo uz njega, neobično okretan za nekoga ko miriše kao smrskani sanduk belog vina. Nestašno je pokazao glavom srebrna krila na pilotovim grudima, a onda ga pogledao u oči.
„Oh, zbacio sam sumorne okove zemlje i plesao sam nebom na smehom posrebrenim krilima“, rekao je starac. Glas mu je zvučao kao da neko vuče leš preko šljunka. „Pružio sam ruku – i dotakao lice Božje.“
Pilot se s nevericom zagledao u starca.
„Molim?“, rekao je. „Kako to mislite?“
Kao da je neko video crveni mesec kako izlazi na crnom nebu, ili posmatrao dvostruku zoru, ili leteo kroz polarnu svetlost. Kao da je neki neznanac, neki nepoznati brat, video sve to zajedno s pilotom, i sve shvatio.
Onda je došla policija. Dvojica policajaca. Inspektor i narednik. Policija aerodroma Hitrou nosi najviše oružja, pa su i inspektor i narednik bili naoružani automatskim puškama hekler i koh MP5, glokovima, lisicama, pištoljima za omamljivanje i palicama na razvlačenje. Ali smešili su se starcu s beskrajnom nežnošću.
„Idemo, ćale“, rekao je narednik blago podrugljivo. „Ostavi na miru ovog finog mladog pilota.“
„Već smo razgovarali o spopadanju pilota, zar nismo, ćale?“, reče inspektor. Starac je delovao očajno. I potajno gnevno.
„Nisam ga spopadao“, rekao je. „I uveren sam da ti nisam otac.“
Policajci su se dobroćudno zakikotali. Starac je brzo pogledao pilota i krenuo da uzmiče.
„Čekajte malo“, reče pilot. „Šta ste kazali? Kakve su to reči? Šta ste želeli da kažete?“ Ali starac je već nestao u masi, pa se pilot okrenuo policajcima. „Šta mi je rekao?“, upitao ih je.
Ali nisu mu odgovorili. Razmišljali su šta da urade sa starcem.
„Jadni stari“, reče narednik.
„Aha“, saglasi se inspektor. „Kažu da je bio pilot.“
Narednik klimnu glavom. „Jeste, a ja sam bio Hju Hefner“, reče. „Bilo je užasno – sve one zečice tamo u vili. Nikako da me ostave na miru.“
Puške su se zatresle od njihovog smeha. Onda se inspektor uozbiljio.
„Ne želim da zatražim sudsku zabranu pristupa za njega, ali tražiću“, rekao je. „Luta aerodromom bez valjanog razloga. A to je zabranjeno.“

„Želite li da pozovem socijalnu službu?“, upita narednik.
Inspektor odmahnu glavom. „Stari nije beskućnik“, reče. „Samo voli da bude na aerodromu.“
„Šta je to bilo?“, upita pilot. „Na šta je mislio? Plesao sam nebom na smehom posrebrenim krilima..“
Ali starac je otišao. A policajci nisu znali o čemu je govorio. Krenuli su dalje. A pilot je shvatio da je njegovo pitanje besmisleno.
Zato što je tačno znao na šta je starac mislio.


* * *


Pilotova kapa je bila beskrajno korisna.
Ne samo što je u postavi držao raspored letenja nego je duboka unutrašnjost bila zgodna za smeštanje stvari kad prolazi kroz posebnu bezbednosnu kontrolu za letačko osoblje, smeštenu u dnu pultova prve klase Britiš ervejza. Bez svoje kape pilot bi bio izgubljen.
Kad je prošao kontrolu, odmah je otišao u centar za osoblje, našao slobodan kompjuter i prijavio se pomoću legitimacije.
Na monitoru je video potvrdu da danas leti za Pariz i da će tamo prespavati – prva od deset noći koje će ovog meseca provesti van kuće. Saznao je koji će od trista pedeset kapetana kompanije leteti s njim i nasmešio se videvši ime. Leteli su zajedno dva puta i pilot je cenio spokojnu mudrost i letačko iskustvo svog starijeg kolege. Dobro je slagati se s kapetanom, pomisli pilot. Na kraju krajeva, biće satima zaključani iza neprobojnih vrata.
Pilot je pogledao plan leta, proverio vremenske uslove i odštampao mapu leta. Otišao je do sobe za sastanke letačkog osoblja, a kad je došlo vreme, zajedno s kapetanom krenuo prema izlazu iz terminala.
Bela sunčeva svetlost obasjavala je nos njihovog aviona dok su čekali da se šest tona goriva utovari.
Pilot je otišao u putničku kabinu da ponovo pogleda pedeset imitatora Elvisa Prislija koji lete s njim. Nasmešio se.
Onda su, pet minuta pre vremena, zbacili sumorne zemljane okove.

Aerodrom zapravo nikad ne spava, mislio je pilot. Samo sklopi oči i čeka svitanje.
Bilo je kasno kad se vratio na terminal 5. Toliko kasno da neće biti letova sve dok pre same zore ne počnu da stižu avioni iz istočne Azije.
Ipak, ljudi su spavali u terminalu, s koferima uza se i rancima umesto jastuka. Svi su izgledali kao da su zakasnili ili poranili na let, mada je pilot znao da policija uvek pazi da tu ne bude lažnih putnika, ljudi koji više vole da spavaju u klimatizovanom zdanju arhitekte Ričarda Rodžersa nego na

gradskim ulicama.
I starac je bio tu, kao što je pilot i znao da će biti. Stajali su i gledali se neko vreme. Pilot je prvi progovorio.
„To je pesma“, rekao je. „Otišao sam u englesku knjižaru u Ulici Rivoli. Nisu imali knjigu za prodaju, ali ovoliko sam saznao.“ Slegnuo je ramenima. „Znam samo njegovo ime.“
Starac klimnu glavom. „Džon Gilespi Magi Mlađi“, rekao je. „Rođen hiljadu devetsto dvadeset druge. Umro hiljadu devetsto četrdeset prve.“
Pilot se prenerazio. „Umro je s devetnaest godina? I ovako je pisao? Zar je to uopšte moguće?“ Starac otkri svoje uništene zube. „Rat, znate“, reče.
Onda su se opet pojavila dva policajca. Inspektor i narednik. Dobroćudno su se smešili iznad oružja.
„Je li sve ovde cakum-pakum?“, upitao je narednik.
Starac ih je pogledao s bleskom straha. Ali pilot je klimnuo glavom.
„Jeste“, rekao je. „Sve je u redu, naredniče.“
Policajci su otišli dalje svojim putem, gazeći oprezno između umornih putnika, nežno držeći automatske puške u naručju kao da nose bebe.

U praznom aerodromskom baru te noći ispričane su tri priče.
Prvo je pilot ispričao kako je počeo. Pričao je o svom detinjstvu na granici južnog Londona i Eseksa, ispod vazdušne staze aerodroma Hitrou, i kako mu se čini da je kao mali sve vreme gledao u nebo. Ali pripadao je takozvanom nesrećnom naraštaju – budućim pilotima koji su sazreli posle jedanaestog septembra, kad je posla bivalo sve manje. Zaposlio se kao mašinski inženjer u Fordu.
Ali stalno je gledao avione.
Slušao je predavanja na aerodromu Stejplford. Išao je u pilotsku školu u Prestviku. Otkrio je da ima smisla za to – kao vožnja u 3D, tako je mislio o letenju – pa je uložio sto hiljada funti pozajmljenog novca u sebe i u svoj san. Onda je dobio privatnu pilotsku dozvolu i posao u maloj irskoj vazduhoplovnoj kompaniji, a zatim mu se najzad ostvario san – našao je oglas za posao u Britiš ervejzu i razgovor je bio plodonosan.
„Na čemu letiš?“, upitao ga je starac; pijuckao je kafu, ali je zaudarao na vino.
„Trojke“, odgovorio je pilot.
„Boing sedam sedam sedam“, nasmešio se starac i zagledao se vodnjikavim očima nekuda u daljinu. „Prelep avion. Veliki motori, dugačak trup, nizak stajni trap.“
„To je taj“, reče pilot.
„Prvi komercijalni avion projektovan na kompjuteru“, reče starac. „Trojke, a? Bile bi to sjajne trojke.“
Onda je starac ispričao svoju priču. Bila je to priča o propalom braku, propaloj porodici i propalom čoveku. I o tome kako letenje i alkohol nikako ne idu zajedno. Starac je tvrdio da, iako je

pio, nikad nikoga nije ugrozio, i da mu je nanesena velika nepravda kad mu je oduzeta dozvola.
Pilot je klimao glavom, mada nije bio siguran koliko istine ima u starčevoj priči. Ali u jedno je bio siguran – starac je nekada bio pilot.
Najzad je starac ispričao priču o Džonu Gilespiju Magiju Mlađem, koji je trećeg septembra 1941. godine napisao pesmu nakon što je poleteo u svom spitfajeru na visinu od deset hiljada metara. Magi je nažvrljao pesmu na poleđini pisma svojim roditeljima, ocu Amerikancu i majci Engleskinji. Poginuo je u spitfajeru dva meseca kasnije.
„Džon je bio pilot“, rekao je starac. „Ali to si i sam pogodio.“
„Naravno.“
„Kao nas dvojica“, nastavi starac.
Bar je bio potpuno prazan. Čak se i aerodrom utišao. Starac je zadržao dah čekajući pilotov odgovor.
„Tako je“, reče pilot najzad. „Kao nas dvojica.“

Njegova žena je još bila budna kad se vratio kući. Sela je za kompjuter i na internetu mu odmah našla pesmu. Pročitala ju je i rekla mu da je prelepa. „Visoko u suncem okupanoj tišini“, rekla je. „Baš kao ti.“ On ju je zagrlio glasno se smejući i rekao joj koliko se raduje što je kod kuće. I rekao joj je da je i ona prelepa.

Njegova žena odštampala mu je pesmu pre sledećeg leta. Od tog dana, kao mnoge druge važne stvari
– raspored sledećih letova, fotografiju svoje porodice i ključeve od kuće kad prolazi kroz kontrolu – pilot je držao pesmu u kapi.

Visoki let
Džon Gilespi Magi Mlađi

Oh, zbacio sam sumorne okove zemlje
I plesao sam nebom na smehom posrebrenim krilima; Ka suncu sam stremio i ušao sam u metež smeha Suncem iskidanih oblaka – i radio sam stotine stvari
O kojima ni sanjali niste – kružio sam, stremio i vrteo se Visoko u suncem okupanoj tišini. Lebdeći gore,
Jurio sam razvikani vetar i bacio
svoj željni brod kroz bezdane dvorane vazduha…

Gore, gore u beskraju mahnitog plavetnog plama

Jahao sam vetrovite visine s ljupkošću lakom. Gde nikad ševa, čak ni orao leteo nije –
I dok sam gazio nečujno, oprezno, lako Visokom netaknutom svetošću prostora Pružio sam ruku,
I dotakao lice Božje.

Više nikada nije video starca.
Nekoliko meseci kasnije jedan policajac mu je rekao da je aerodromsko obezbeđenje našlo starca onesvešćenog na stepeništu i da je umro na putu do bolnice. Pilot je otišao da vidi to stepenište. Gledalo je na severnu pistu.
Pilot se dosta dugo zadržao na stepeništu. S njega su se lepo mogli posmatrati avioni.

4. Kaži zdravo, mahni za zbogom

Devojka u beloj venčanici ušla je u dvoranu za dolaske. Blistala je i posle dvanaest sati leta iz Seula u Južnoj Koreji.
Iako su tri aviona s dugih letova sletela gotovo istovremeno i donela oko hiljadu putnika koji moraju da pokažu putne isprave nekom od dvadesetoro graničnih službenika, Džasvindar Smit zvana Džez iz Pogranične službe Velike Britanije nekako je znala da će upravo ona pregledati pasoš nasmejane neveste.
Džez je uvek dobijala čudake.
Trideset minuta kasnije redovi su se smanjili, Džez je rekla: „Sledeći“, i nevesta je stala pred nju pružajući joj tamnozeleni pasoš Republike Koreje.
„Ovo je verovatno veoma glupo pitanje“, reče Džez uzimajući pasoš, „ali koja je svrha vašeg dolaska u Veliku Britaniju?“
Devojka se još šire nasmešila. Ne radi se samo o venčanici, pomisli Džez. Prelepa je.
„Udajem se“, reče devojka, osvrnu se preko ramena i klimnuvši glavom zahvali slabašnom pljesku ljudi koji ne pripadaju Evropskoj uniji.
„Čestitam“, reče Džez. Nevestin pasoš bio je biometrijski, pa je Džez vešto pročitala mikročip s pojedinostima o licu vlasnice – o razmaku između očiju, ušiju, nosa i usta. Kao i hiljadama puta ranije, Džez je proverila te pojedinosti prema fotografiji u pasošu i licu ispred sebe.
„Za princa Harija“, reče nevesta.
Džez je zatvorila pasoš, ali ga nije vratila devojci. „Molim?“, rekla je.
„Udajem se za princa Harija“, rekla je devojka. Džez je nastavila s proverama.
Je li devojci u venčanici ikada bio uskraćen ulazak u Veliku Britaniju? Ima li povratnu avionsku kartu? Ima li dovoljno sredstava za nameravani dvonedeljni boravak? Je li ikada bila deportovana? Da li joj je ikada bila uskraćena viza? Ima li u njenom dosijeu podataka koji bi je mogli teretiti? Postoji li mogućnost da se ipak neće udati za princa Harija?
Posle svega ovoga Džez je s osmehom pružila nevesti pasoš.
„Uživajte u svom najvažnijem danu“, rekla je, i devojka u venčanici ušla je u Veliku Britaniju.
Službenica za susednim pultom, sredovečna žena koja je izgledala kao Indijka ali je zvučala kao rođena koknijevka, pogledala je Džez.
„Sećam se kad su sve hrlile ovamo da se udaju za princa Čarlsa“, rekla je. Džez se nasmejala. „To je bilo pre mog vremena“, rekla je.
U dvoranu je stizalo još putnika. Džez je pogledala spisak letova, broj putnika i podatke o

nacionalnosti. Stižu Amerikanci, pomislila je.
„Sledeći.“
Čoveku je bilo možda četrdeset godina. Stajao je uz sam pult, pa je Džez morala da ga zamoli da se odmakne, što je on i učinio sramežljivo se izvinjavajući. Ali delovao je normalno – ili makar onoliko normalno koliko to može biti čovek koji je za pola dana doputovao s jednog kraja planete na drugi.
„Svrha posete?“, upitala ga je Džez. Čovek je duboko udahnuo.
„Barak Obama usadio mi je čip u mozak i trenutno mi šalje živi prenos slika u prednje režnjeve“, rekao je. „Zato sam došao ovamo da zatražim politički azil.“
Džez i putnik – u pasošu je pisalo da se zove Donald Herison – zurili su jedno u drugo trenutak- dva. Čudno, ali Džez ovo nije slušala prvi put.
„I želim da pogledam We Will Rock You“, nastavio je Donald Herison. „Znate, mjuzikl Fredija Merkjurija. Fredija Merkjurija iz Kvina.“
„Gledala sam ga, gospodine“, reče Džez čvrsto i ravnodušno. Pokazala je nekoliko ograđenih sedišta pored pultova pasoške kontrole – „ne-okej koral“, kako ih je zvala. „Moram vas zamoliti da sednete, gospodine.“
Oči su mu zasijale kad je čuo da je Džez gledala mjuzikl.
„Valja li?“, upitao ju je.
„Ja nisam baš obožavateljka Kvina“, priznala je Džez. „Moj muž ih voli. Kupila sam mu ulaznice za rođendan. Sedite, molim vas.“
Donald Herison je frknuo. „Ne volite Kvin?“, rekao je čovek s čipom predsednika Obame u mozgu. „Mora da ste ludi.“
Džez je brzo obradila dvadeset raznovrsnih posetilaca Velike Britanije – turista, poslovnih ljudi, članova porodica, studenata, mladih, starih i onih između.
Džez je rado govorila da njen posao nije da uskraćuje ulazak u Veliku Britaniju, nego da ima unutrašnji alarm – prilično sličan čipovima koje predsednik Obama ugrađuje ljudima u mozgove. A kad neko želi da uđe u Veliku Britaniju iz pogrešnih razloga, njen posao je da čuje kako alarm zvoni.
„Sledeći!“
Unutrašnji alarm zvonio je dugo i prodorno dok je gledala fotografiju u pasošu mladića obučenog u crnu majicu, crne farmerke i crne kaubojske čizme.
Gledala ga je, pogledala je fotografiju u pasošu, pročitala biometrijske podatke s mikročipa i nešto se nekako nije podudaralo. Mladić je na fotografiji izgledao kao da je bio na nekakvoj plastičnoj operaciji, ali uživo je delovao jednostavno bolesno.
„Sedite“, rekla mu je.
Pogledali su se i Džez uoči da je shvatio da je rasprava besmislena. Mladić u crnom pridružio se Donaldu Herisonu u ne-okej koralu. Džez je ponovo pogledala mladićevu fotografiju u pasošu.

Ona nije bila stručnjak za krivotvorene pasoše. Ali poznavala je jednog takvog stručnjaka.
„Sledeći!“
Amerikanka od osamnaestak godina, mila, plavokosa i ljupka. I izbegava da pogleda Džez u oči.
I premešta se s noge na nogu. I toliko je nervozna da samo što ne zvekeće.
„Koliko nameravate da ostanete, Megan?“
„Dve nedelje“, odgovorila je devojka brzo. „Samo dve nedelje. Dve nedelje i onda ću – znate – da se vratim kući.“
Džez se toplo osmehnu. „A šta nameravate da radite u Velikoj Britaniji?“
„Želim da vidim voštani muzej.“
Džez klimnu glavom. Muzej madam Tiso potpuno je opravdan razlog za posetu Velikoj Britaniji.
Voštani kipovi Nelsona Mandele i Breda Pita. Ko bi tome odoleo?
„Šta želite da vidite u muzeju?“, upitala je Džez.
Megan nije očekivala dalja pitanja o svetski poznatom muzeju voštanih figura.
„Sveće?“, rekla je nesigurno.
Džez pogleda mladu putnicu. Ova devojka ne bi trebalo da je problem, mislila je. Ali jeste…
„I želim da probam slavne britanske pice“, dodala je Megan, a Džez obuze hladna napetost, kao i uvek kad zna da je neko laže.
Džez je zapisala Meganine odgovore na poleđinu njenog ulaznog obrasca. Ti podaci čuvaće se zauvek. Činjenica da Megan želi da ode u najčuveniji muzej voštanih figura na svetu da bi gledala sveće. Činjenica da jedva čeka da proba najbolju picu koju britanska kuhinja može da ponudi. Sve je to ostalo uklesano u kamen.
Džez je poželela da devojka učini sebi uslugu i ućuti, jer kad god zine, oteža Džez da joj dozvoli ulazak u Veliku Britaniju.
„Mogu li da vidim tvoju povratnu kartu, Megan?“ Ali Megan nije imala povratnu kartu.
I to je odlučilo.
„Zamoliću te da sedneš, Megan“, rekla je Džez. „Uskoro ću doći kod tebe.“
Najzad ju je devojka pogledala u oči, i činilo se da je odmerava. Videla je sitnu plavušu, deset godina stariju od sebe, u plavoj suknji i beloj bluzi sa znakom Pogranične službe. Ljupko lice mlade Amerikanke izobličilo se u nekakvom podrugljivom preziru.
„A šta je s onom ludačom u venčanici?“, rekla je devojka. „Nju ste pustili.“ Džasvindar Smit iz Pogranične službe Velike Britanije duboko je udahnula.
„Jesam. Zato što me baš briga ako neko laže samog sebe“, rekla je Džez. „Ali ne podnosim kad lažu mene.“

„Ovaj pasoš je krivotvoren“, rekao je službenik Pogranične službe koji se razumeo u to. „I to dosta dobro. Mada ga ne bih ocenio više od toga.“
Ken je bio pripadnik Službe kome su se svi obraćali sa, kako se to zove, sumnjivim dokumentima. Radio je kao krtica u maloj kancelariji bez prozora pored sedišta Službe smeštenog na spratu iznad terminala za dolaske i skrivenog iza zida od mutnog stakla.
Službenici su u tom sedištu posmatrali ekrane interne televizije, proveravali dokumentaciju letova na kompjuterskim monitorima i motrili na redove pred pasoškom kontrolom. Svetlo se tu nije gasilo i vladao je večiti metež aviona i ljudi. Ali Kenova mračna kancelarijica bila je sušta suprotnost tome. U njoj nije bilo ničega osim samog Kena, aparata zvanog VSC 40 i stotina pasoša iz svih zemalja sveta.
Bilo je tu pasoša ukradenih, krivotvorenih i pozajmljenih. Bilo je pasoša kojima je istekla važnost, a prepravljani su da izgledaju kao važeći. Stranice su vađene ili dodavane, fotografije su menjane i doterivane, uklanjani su pravi vizni pečati, a otiskivani lažni. Ken i njegov aparat VSC 40 otkrivali su sve to.
„Sve u vezi s tim tipom deluje pogrešno“, reče Džez. „Šta ti misliš?“
Ken je podesio VCS 40. Aparat je umeo da čita mikročipove, da određuje kakvoću papira i tumači znake na površini kao što su vizni pečati. Umeo je da odgoneta vodene žigove, metalne trake i kakvoću mastila. Bio je to detektor laži za pasoše.
„Navodi me da se setim da bivši pripadnici KGB-a prave najbolje falsifikate“, reče Ken podešavajući aparat da zumira fotografiju iz pasoša. „Mi na ovom aerodromu viđamo najbolje falsifikate na svetu. Ovo ovde nije u toj kategoriji.“
Izvadio je pasoš i pružio ga Džez. „Stranice su vađene i dodavane“, rekao je. „Verovatno zbog nekih viza koje nije želeo da iko vidi. Morao je ručno da ušije stranice, i to kroz postojeće rupice – visoka tehnologija to ne može. Ovo je rad stare škole, ali izveden je kako valja. Pasošu su nanesena najmanja moguća oštećenja, a to je uvek pametno. No fotografija ih uvek oda.“
Džez je pogledala fotografiju čoveka u crnom. „Izgleda čudno“, rekla je.
„Zato što to nije on“, nasmeja se Ken. „To je neko drugi. Pogledaj delove oko usana i očiju. Drži fotografiju vodoravno. Vidiš li ogrebotine?“
Džez je podigla pasoš i zaškiljila. Odjednom je na fotografiji čoveka u crnom opazila vrlo blede ogrebotine – samo malobrojne sive tačkice, ništa više. Ali bile su tu. Ponovo je osetila ledenu ljutinu, kao i uvek kad shvati da je neko obmanjuje.
„Znači, ovo je neko drugi, a fotografija je izmenjena da liči na tipa dole“, upitala je Džez.
Ken klimnu glavom. „To nanosi manje štete pasošu nego lažna fotografija.“ Njegov osmeh obasja mračnu sobicu. „To nije loša zamisao ako prođe.“
Džez zatvori pasoš. „Hvala ti, Kene.“
„Misliš da pokušava da unese zabranjene supstance“, reče on.
„Mislim da je ovde i sada progutao više kokaina u kondomima nego što si ti popio kafe u životu“, odvrati ona.

„Ima samo jedna začkoljica u vezi s tom teorijom“, reče Ken. „Kuriri droge retko se muče da krivotvore pasoše. Trgovci drogom mogu da nađu dovoljno naivnih kurira da prenesu robu u utrobi. Posao im se zasniva na pretpostavci da će dovoljno njih proći. Kako to objašnjavaš?“
Džez odmahnu glavom. „Nikako“, reče. „Za sada. Možda ga je kurir opljačkao, pa mora da se snalazi.“
Na vratima se pojavio Džezin mladi kolega. Džez ga je pogledala i dala mu dozvolu da govori jedva primetno klimnuvši glavom. „Imaš troje zadržanih“, reče mladić. „Ona Amerikanka malo diže galamu. Viče da želi da vidi advokata. Možda bi trebalo prvo s njom da popričaš.“
„Ne“, reče Džez. „Prvo moramo da uhvatimo avion.“

Krenuli su prema izlazu upravo dok je avion sletao. Džez i mladi službenik – Norm – stali su tik iza zemaljske ekipe koja će javiti osoblju aviona kada mogu da otvore vrata. Džez je zapazila da Norm drhti od nervoze.
„Ti uglavnom radiš na carini, je li tako?“, upitala ga je. On klimnu glavom.
„Jutros je bila ludnica“, reče. „U odlascima smo otkrili tipa s dvadeset pet hiljada funti u postavi kofera. Imao je kartu za Istanbul.“ Norm se nasmeši i obrisa dlanove o pantalone. „Rekao je da mu je novac dat na čuvanje.“
„Pa, opreznosti nikad dovoljno“, reče Džez. „U poslednje vreme ovuda se muva dosta kojekakvog sveta.“
„Misliš da je krenuo da kupi drogu od proizvođača?“
„Možda. A možda tamo pere novac. A možda je nameravao da kupi nešto zaista skupo – skupo kao što su ljudi. Ljudi dosta koštaju. Znači, dali ste mu da bira hoće li da ostavi novac ili da ide pred sudiju i objašnjava?“
Norm klimnu glavom. „Rekao je: ‘Ja letim’.“
„Pametno.“
„A na dolascima je neki tip iz Dubaija doneo sa sobom zbirku diskova sa snimcima borbi kamila. Koji bolesnik bi želeo da gleda borbe kamila? A jedna žena iz Vilnjusa imala je pet hiljada cigareta u koferu.“
„Stvarno bi trebalo da smanji pušenje. Norme, hoćeš da mi učiniš nešto? Probaj da dišeš duboko, važi?“
„A bio je i neki starac iz Gane što je hteo da unese neke mrtve pacove na štapu.“
„To je zapadnoafrička vudu magija“, reče Džez. „Svakom svoje. Slušaj, smiri se malo, hoćeš? Blebećeš, Norme. Je li ovo tvoje prvo šifrovano sletanje?“ „Jeste.“ Ponovo je obrisao dlanove o nogavice.
„Jeste, gospođo Smit.“
„Biće sve u redu“, reče Džez. „Čovek kog čekamo irački je državljanin kom je odobren azil u

Grčkoj. Ali on ne želi da živi u Grčkoj. Želi da živi ovde. Zato stalno dolazi ovamo i pretvara se da je neko drugi. Moramo da ga uhvatimo čim se pojavi, važi? Takvi tipovi ili ostave pasoše u avionu ili ih unište u prvom toaletu na zemlji. Nećemo mu dozvoliti da stigne toliko daleko. Kapiraš?“
„Kapiram.“
„Odlično. Evo ih.“
Vrata su se otvorila i putnici pokuljaše iz aviona. Džez je uočila stjuardesu s užasnutim izrazom lica. Pratila je njen pogled do muškarca kovrdžave kose, starog dvadesetak godina, koji je cepao svoj pasoš i trpao ga u usta. „O, ovaj je dobar“, reče Džez. „Ovaj je odličan.“
Džez i Norm uhvatili su ga za mišice dok je izlazio iz aviona. Dok je kašljao, pljuvao i probavljao poslednje zalogaje svog grčkog pasoša, poveli su ga prema terminalu za dolaske.
„Kako je u Grčkoj ovih dana?“, upita ga Džez.
„Nikad nisam bio u Grčkoj“, reče mladić, a zatim im klonu u rukama i poče da se grči. „Ja sam iz Avganistana“, krkljao je, „gde su me talibani svirepo zlostavljali.“
„Povratiće“, predskaza Norm.
Stigli su do muškog toaleta. Džez je malo razmislila, a onda gurnula oba mladića prema ulazu.
„Samo ga ne ispuštaj iz vida“, dobacila je Normu.
Norm i žvakač pasoša nestali su u toaletu dok je dobro poznata prilika prolazila pored Džez polako, bez ikakve žurbe, zastajkujući da propusti novopridošle putnike koji su išli u suprotnom pravcu, prema terminalu za dolaske.
„Donalde?“, viknula je. „Hej, Donalde!“
Sustigla ga je. Pogledao ju je blago, pomalo i zbunjeno, kao da je vidi prvi put u životu.
„Ne idi nikuda, Donalde“, reče Džez. „Moramo da popričamo, važi?“
Donald se nasmešio, pa su zajedno krenuli ka terminalu. Norm je stajao ispred toaleta. Sam.
„Ne znam šta se desilo“, rekao je. „Prao sam ruke i…“
„Pazi na Donalda“, reče mu Džez.
Krenula je nazad ka izlazu, pretpostavljajući da će begunac pokušati da se prizemlji – da stigne na jedan terminal, a onda pokuša da pređe granicu na drugom. Nisu imali mnogo trkača, možda jednog godišnje, zato što nije moglo da se pobegne. Pre ili kasnije, mislila je Džez, udarićeš glavom u moju granicu.
Videla ga je u dnu dugog pustog hodnika, jednog od onih naizgled beskrajnih praznih prostora koji iznenada iskrsavaju po aerodromu. Potrčala je i stigla ga ispred staklenog zida iza kog se pružala pista kad je zastao da razmisli šta će dalje.
Gledali su se.
Bio je tridesetak centimetara viši od nje i dvostruko teži. Džez je krenula ka njemu.

„Ne teraj me da te oborim“, rekla je tiho.
On se nasmejao na ovo, ali kad je pokušao da se progura pored nje, podmetnula mu je nogu i snažno ga gurnula dlanovima u grudi. On se zaneo unazad i smesta se teško srušio na leđa. Ostavila ga je da leži i ječeći mrmlja nešto o tome kako on poznaje svoja ljudska prava i kako su ga talibani zlostavljali; uzela je njegovu torbu i u njoj potražila putne isprave. No činilo se da su sve pojedene.
On je skočio na noge i pokušao da joj otme torbu.
„Moja torba, moja torba!“, vikao je. „Vrati mi moju torbu!“
„Hej“, reče ona namršteno i odmače torbu van njegovog domašaja. „Lepo se ponašaj. Koja je čarobna reč?“
On ju je podmuklo pogledao, obrisao mrvicu pasoša s donje usne i rekao: „Azil. Čarobna reč je… azil…“

Kad prođete pasošku kontrolu, treba da skrenete levo, uzmete svoj prtljag i nastavite sa svojim životom. Ali, ako iz bilo kog razloga ne prođete pasošku kontrolu, onda treba da skrenete desno, pa će vas neko ispratiti iza natpisa SAMO ZA OVLAŠĆENO OSOBLJE, gde se nalazi niz zaključanih prostorija sa staklenim zidovima. To su sobe za zadržavanje.
Jedna soba je za porodice, puna prastarih šarenih igračaka, i trenutno su u njoj bili muškarac i žena vrlo umornog izgleda i sićušno dete koje je zamišljeno posmatralo vrlo otrcanog plišanog majmuna. U ostalim sobama bili su Megan, Donald i mladić u crnom.
Džez ih je posmatrala kroz staklo. Momak u crnom sedeo je presamićen i obilno se znojio. Donald je zurio u prazno i pevušio najveće hitove grupe Kvin, a Megan je zurila u Džez kroz staklo, ne plašeći se više da je gleda u oči. Usnama je oblikovala jednu reč.
Kučko.
„Počeću od nje“, reče Džez, provuče karticu kroz aparat i uđe u sobu.
„Ne možeš me držati ovako“, reče Megan.
„Mogu da te držim dvadeset četiri sata“, odvrati Džez. „Ali mislim da mi neće trebati toliko.
Mogu li da pogledam u tvoj ranac?“
Mnoštvo informacija može se dobiti iz prtljaga. Megan joj je bacila ranac.
Prvo što je Džez našla bila je čestitka. Izvadila ju je iz koverta i pročitala sledeće: „Srećno u novom životu.“
Čestitku je potpisalo mnogo ljudi – kao na svim čestitkama kada neko odlazi zauvek. Neki su po svemu sudeći mislili da više nikad neće videti Megan.
„Imaš li dečka ovde, Megan?“, upitala ju je Džez pokazujući joj čestitku. „Možda nekoga koga si upoznala u Americi? Nekoga ko ti je veoma drag? Britanca s kojim nameravaš da živiš u Velikoj Britaniji? Zaustavi me kad dođem blizu.“
„Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom“, reče Megan zajapurenog lica. „To se tebe ne tiče.“
„Ja imam policijska ovlašćenja“, nastavi Džez. „Mogu da te uhapsim, mogu da te optužim, i ako

se utvrdi da si kriva za neki ozbiljniji prekršaj, neko može da te pošalje u zatvor. A mogu i da naložim kompaniji koja te je dovezla da te vrati.“
„A šta ako odbiju?“
„Nikad ne odbijaju.“
Megan je sela i pokrila lice rukama. „Jesi li ikada bila zaljubljena?“, upitala je.
„Jednom“, odgovori Džez.
„A znaš li kako je kad bi sve učinila za njega? Baš sve?“
„Pa“, reče Džez, „nagovorio me je da odem na mjuzikl grupe Kvin.“

Mladić u crnom stajao je s rukama kruto spuštenim niz telo. Znoj mu je curio niz lice dok je čitavim svojim bićem pokušavao da zaustavi drhtavicu.
Izveli su ga iz sobe za zadržavanje i sad je bio u jednoj goloj crveno-zelenoj sobi.
„Evo šta će biti dalje“, rekla je Džez. „Mogu da odem kod svog starešine i zatražim od njega dozvolu za prepipavanje, pretres do gole kože ili intimni pregled. Pogodi šta ću da mu tražim?“ Pokazala je glavom Norma. „Intimni pregled obavlja službenik istog pola, pa neću ja imati to zadovoljstvo. Norme, jesi li odsekao nokte?“
U ruci je držala krpu kakvom se brišu naočari. Pružila je ruku i potapkala čelo mladiću u crnom.
„Ovo ide u aparat zvani skener jona“, rekla je. „Aparat će mi reći jesi li bio u blizini narkotika. Možda misliš da si bio veoma pažljiv, ali dajem ti reč da nisi bio dovoljno pažljiv. Uzeću ti bris sa obuće, s ruku, uzeću ti uzorak znoja. Nemoguće je da se nisi kontaminirao. A kad krenemo s aerodroma u pritvor, izaći ćeš s lisicama na rukama i promenićemo ti status od putnika na pritvorenika.“
Mladić u crnom zurio je u nju iskolačenih očiju i škrgutao zubima.
„Prva velika tura?“, reče Džez.
Proveli su ga kroz ogromni rendgenski aparat. Ličio je na detektor za metal kroz kakve se prolazi prilikom bezbednosnih kontrola, ali bio je nezamislivo veći.
„Ovo će nam lepo pokazati tvoju utrobu“, reče Džez. „Snimak zatim ide radiologu u bolnici
Sveti Bartolomej, a on će nam za dva-tri sata javiti šta je saznao.“
Čovek u crnom poče da se trese. Norm je nervozno pogledao Džez. Ona se primakla čoveku do

uha.


„Zapitaj se ovo“, prošaputala je. „‘Imam li ja dva-tri sata?’“
Najzad mu je pokazala naročiti toalet. Tu uvek zastanu da razmisle. Toalet je mnogo ličio na

srednjovekovna vešala. Strme metalne stepenice vodile su do metalne platforme, naizgled dovoljno čvrste da nosi spravu za mučenje. Ali umesto stuba srama, tu je stajala toaletna šolja bez poklopca. Tačno ispod nje bio je prozor u čeličnom okviru kroz koji su poput radoznalih zmija prolazile dve ugrađene dugačke gumene rukavice.
„Ovde postaje prljavo“, rekla je Džez. „Imaš, koliko? Sedamdeset do sto zapečaćenih paketa u

sebi? Viđala sam ljude koji su progutali narkotike umotane u aluminijumsku ili plastičnu foliju. Da ne poveruješ, zar ne? Ti nisi toliko glup, je li tako? Čak i kondomi krše svu silu zdravstvenih i bezbednosnih pravila, a i dalje je opasno. Zato što ponekad pucaju. Znaš li ti uopšte šta to radi ljudskom srcu?“
Mladić je progutao knedlu.
„Oboje smo profesionalci“, promucao je.
„Ne, ti nisi“, odvrati Džez. „Ti si amater. Ja ovako zarađujem za život. Pre nego što počnemo – želiš li nešto da mi kažeš?“
Mladić je zurio u nju potpuno iskolačenim očima. Uz ogroman napor odmahnuo je glavom. Nije više mogao da drži ruke uz telo. Otvorio je usta. Ništa se nije čulo.
Odjednom se nagnuo napred i Norm je uzviknuo nešto i uhvatio ga u padu. Norm je bio snažan momak, mlad i u formi, ali na kraju je morao blago da ga spusti na pod.
Nemoguće je dugo držati leš, pomisli Džez.

Pred kraj svoje devetočasovne smene Džez je sela u sobu za zadržavanje s Donaldom.
„Donalde, tvoja porodica je prijavila da si nestao“, rekla je. „Razgovarala sam s tvojom ženom.
Mnogo brine za tebe. Nedostaješ svima. Ženi, kćerki, unuku. Sećaš li ih se?“ On se zbunio. „Porodica?“
Pokazala mu je kartu za ukrcavanje. „Svi će te sačekati u Bostonu, Donalde. Kompanija koja te je dovezla vratiće te nazad.“ On je nesigurno gledao kartu. „Stavićemo te u avion, razumeš?“, reče Džez. „A tvoja porodica čekaće te kad sletiš.“
„U redu.“
Džez je ustala da izađe.
„Ali šta se desilo sa mnom?“, reče on. „Šta se desilo sa mnom, dođavola?“
Džez je zaustila da mu kaže da mu je uskraćen ulazak i da ga vraćaju kući. Da mu objasni zašto i kako.
Ali znala je da je on ne pita to, pa mu se samo ćutke osmehnula.

Džez je otpratila Megan do izlaza.
S rancem na leđima i kosom vezanom u rep, Megan je odjednom izgledala kao devojčica.
„Slušaj“, rekla je Džez. „Slušaj me, Megan. Odoleće. Hoće. Ako je pravo, onda neće izbledeti preko noći.“
Megan je uzdahnula i pružila službeniku kartu za ukrcavanje. Tupo se zagledala u odsečak koji joj je vratio.
„A otkud ti to znaš?“, upitala je. „Zbog tebe i tog kvinovca?“
„Samo mi veruj“, reče Džez. „Ako te voli, i ako vam je suđeno, čekaće te. Razumeš?“

Megan ju je pogledala i brzo okrenula glavu, očiju blistavih od suza. Izlaz se zatvarao.
„Sada moraš da kreneš“, rekla je Džez. „Možda ćemo se ponovo videti jednog dana.“
„Da“, reče Megan. „Hvala ti.“
Džez ju je gledala kako se ukrcava u avion. Stjuardesi na vratima žurilo se da ih zatvori i počne pripreme za poletanje. Megan se okrenula da mahne za zbogom.
„Kako se zove?“, upitala ju je Džez. „Kako se zove tvoj dečko iz Engleske?“ Mlada Amerikanka imala je divan osmeh.
„Hari“, rekla je. „Zove se princ Hari.“

5. Nema tornja za starce

Kroz zatamnjeno staklo kontrolnog tornja Spajku se džambo 747 ukazao kao zvezda iznad dalekih jasala, kao treperava tačka bele svetlosti naspram neba crnog poput mastila.
Tog dana sredinom leta do zore je ostao još jedan sat, i Spajk je uživao u ovom trenutku.
Zato što je zvezda uvek rasla i primicala se, zato što je mladić u tornju kontrole leta mogao golim okom da razazna druge zvezde, druge sjajne tačke svetlosti naređane iza nje, znajući da su ta svetla prvi dolasci dana, noćni letovi iz Hongkonga, Singapura i Bangkoka.
Ispred Spajka su se nizali monitori, ali pogled mu je bio uprt u nebo i u tačke svetlosti iznad udaljenog obrisa Londona.
Gore na nebu bila su tri aviona teška dvesta tona, udaljena četrdeset, trideset dva i dvadeset pet kilometara, a njihovih devetsto putnika budilo se i gledalo prostranstvo Londona pod sobom. Tri ogromne letelice jurile su ovamo prema kraju svog putovanja kroz noć.
A mladi Spajk će ih sve bezbedno spustiti pre nego što popije svoj jutarnji makijato.
Sada je pogledao niz monitora. Džambo iz Hong-konga pojavio se kao broj leta – BA-26, kao oznaka visine – 3.000 metara, i kao identifikacija aerodroma na koji sleće – LL za Hitrou. Ta grupa slova i brojeva na monitoru kretala se trzavo, poput neke video-igre iz prošlog veka. Spajk ih je posmatrao i primao je informacije, ali gotovo podsvesno. Najvažniji monitor, govorio je Spajk, jeste prozor.
A sada je iza prozora prošla senka. Spajk se nije obazirao na nju.
Ali Erl, Spajkov operater svetla, promeškoljio se videvši senku kako klizi preko prozora. Erl je sedeo na nižem nivou tornja, uz ivicu, a Spajk je gore na podijumu čuo kako se njegov operater smejulji sebi u bradu.
„Konačni prilaz“, mirno je rekao Spajk pilotu džamba. Avion više nije bio sjajno svetlo na letnjem nebu, nego prepoznatljiva širokotrupna letelica s četiri motora, sposobna da bez sletanja prenese 345 ljudi preko trinaest hiljada kilometara brzinom od 950 kilometara na sat. „‘Spidberd’ dvadeset šest uočen na sistemu za sletanje“, rekao je Spajk. „Nastavite s prilaskom, imate dozvolu za sletanje. Brzina vetra četrdeset osam kilometara na sat na visini od četiristo trideset metara. Mesto broj osamnaest. Pratite zeleno.“
Džambo se pojavio s neba. Erl je upalio niz zelenih svetala koja će pilota bezbedno navesti do njegovog mesta. To je zeleno – jedinstveni sistem osvetljenja koji jemči da ništa neće udariti u džambo, niti će džambo udariti u bilo šta.
„Levo ka B, držite link četiristo sedamnaest“, reče Spajk. „Pratite zeleno.“
„Opet senka“, reče Erl. „Vidi, Spajk.“

Spajk je najzad pogledao senku na staklu.
Sa spoljne strane tornja kontrole leta radio je perač prozora. Taj mršavi mladić od dvadesetak godina već nekoliko dana je ogromnom alatkom za pranje privezanom za ručni zglob do besprekornog sjaja ribao velike prozore od zatamnjenog stakla stojeći zakačen za hidraulični lift. Platforma na vrhu bila je nagnuta, pa se mladić stalno izvijao unazad radeći skoro devedeset metara iznad tla.
„To mora da je vrlo stresan posao“, reče Spajk za sebe.


* * *


Odlučili su da perača počaste šoljom čaja pre nego što se posao zahukta. Spajk i Erl mahali su mu nekoliko puta do sada, ali mladić je uvek skretao pogled i sramežljivo se krio iza svoje sprave za pranje. Sada im se činilo da je pogodan trenutak da ga uvedu.
Prvi let tog dana, 747 iz Hongkonga, stigao je na vreme, nešto pre pet sati. Saobraćaj će biti redak još sat vremena, a u šest će se nebesa otvoriti i svakog sata stizaće četrdeset šest, a poletaće pedeset četiri aviona.
Erl je otišao po momka, a Spajk je posmatrao nebo. Gledao je nebo kad je čuo glas s druge strane podijuma.
„Postarajte se da vaš gost ostavi kofu napolju“, rekao je glas suvo. Spajk se nasmešio za sebe. „Ne brini, Ijane“, rekao je. „Sve je u redu.“
„Odlično“, odvrati suvi glas.
Ijan je bio najstariji kontrolor u tornju. Spajk je s dvadeset tri godine bio najmlađi, i nije imao predstavu koliko tačno Ijan ima godina, ali znao je da mu je četrdeset, pedeset ili tu negde. Baš je star. Star kao ćale. Ijan je voleo stare grupe kao što su Smitsi.
Deliće dužnosti u smeni. Spajk će se brinuti o dolascima na severnoj pisti, a Ijan će voditi poletanja s južne piste. Znači, delićemo obaveze skoro jednako, mislio je Spajk. Iako to niko nije želeo da prizna, sletanja su daleko teži posao od poletanja – potrebni su mnogo brži refleksi da ih spustiš nego da ih digneš. Ijan je dobar kontrolor, mislio je Spajk. Možda čak i vrhunski kontrolor. Ali više mu nije dvadeset tri. A ako si kontrolor leta na aerodromu Hitrou, najopterećenijem aerodromu na svetu, onda igraš u Premijer ligi.
Erl se pojavio s mladim peračem prozora. Dečko je oko vrata nosio dve propusnice – jednu za pranje prozora napolju, a drugu da popije čaj u tornju. Polako se okrenuo oko sebe posmatrajući panoramski vidik aerodroma. Onda je pogledao njih. Zinuo je.
„Ja sam Spajk. Ovo je Erl.“
Perač je zurio u njih, preneražen. Spajk i Erl su se zgledali i nasmejali. Tačno su znali šta perač misli – kakvi su ovo klinci? Spajk u izlizanoj majici, vojničkim kratkim pantalonama i izgrebanim patikama, s tetovažom neke borilačke veštine na mišici, i Erl s kosom do ramena, skraćenim farmerkama i bosonog. O, znali su oni šta perač prozora misli – gde su ovde odrasli?

„Hvala ti što nam pereš prozore“, reče Spajk. „Odlično radiš svoj posao.“
Spajku se uvek činilo da kontrolni toranj spolja liči na olimpijsku baklju – visoki stub, a na vrhu čaša od zatamnjenog stakla. Ali kad se neko kreće gore-dole unutra, liči na svetionik. Vrlo visok. Erl je pružio peraču šolju čaja. Dečko ju je zaslužio.
„Gledao sam onaj film“, reče perač. „Onaj film o… o svemu ovome.“ Spajk se nasmeši. Očekivao je ovo.
„Kontrolori leta, znate?“, reče perač. „Gledao sam taj film triput. Jeste li gledali?“
Spajk i Erl klimnuše glavom, suzbijajući osmejke. Nisu hteli da uvrede malog, niti da on pomisli da mu se rugaju. Svi kontrolori gledali su taj film. To je bilo kao kad bi ljudi iz prodavnice ploča otišli da gledaju Hajfideliti, ili kad bi mafijaši išli da pogledaju Kuma.
„Dobro došli na moje nebo!“, naveli su uglas Spajk i Erl rečenicu iz filma, a onda su prsnuli u smeh.
Obožavali su taj film o tornju. Smatrali su ga izuzetnom komedijom. Bio je tako divno, vrhunski, urnebesno pogrešan. U tom filmu kontrolori su se svađali, doživljavali su nervne slomove, znojili su se, balavili i pevali. Spajk nikad nije video da se bilo koji kontrolor tako ponaša.
Ali najveća lakrdija u tom filmu, mislio je Spajk, bilo je to što su svi kontrolori jednostavno
stari.
Matorci s roštiljem za vikend, s bračnim nevoljama, ćelama, roditeljskim sastancima i stomacima.
Odakle to? Kontrola letenja je igra za mlade. Ali Spajk to nije mogao glasno da kaže. Ne s Ijanom u smeni.
Ijan je bio toliko star da je pamtio kad je toranj bio izvan ograde aerodroma, dvostruko manji nego sada i sazidan od crvene cigle. Bilo je to u ona davna vremena kad su dinosaurusi hodali zemljom. Pre, hm, oko tri godine.
„Taj film nije potpuno tačan“, reče Spajk diplomatski. „Sigurno ćeš zapaziti da ovde niko ne podiže glas.“
„Ali mora da ste vrlo napeti“, reče perač odmahujući glavom. „Toliki životi su u vašim rukama…“
Spajk se nasmeši.
„Da je tako“, reče spokojno, „ne bismo to mogli da radimo. Izvini me na trenutak.“
Pogledao je u monitor, pa u nebo, i čuo točkove Erlove stolice kako klize preko tepiha na svoje mesto.
„BA dvanaest, deset kilometara od oznake, održavajte hiljadu dok ne naiđete na lokator“, rekao je Spajk; glas mu je bio umirujući, hipnotišući, namešten da uliva poverenje. „Spustite se i održavajte hiljadu i po. Smanjite brzinu na dvesta dvadeset. Imate dozvolu za sletanje… i pratite zeleno.“
Ponovo je pogledao mladog perača prozora.
„Nema napetosti“, rekao je. „Ali ima hitnosti. Vreme je najvažnije. Na ovom aerodromu ne sme

se dugo zauzimati pista.“
Pogledao je Ijana. Stariji kontrolor sedeo je savršeno nepomično u polumraku tornja i gledao avione na svojim mestima. To je još jedan razlog što su sletanja teža od poletanja. Ograničenje buke značilo je da avioni smeju da sleću mnogo ranije nego da poleću. Ijan još nije ni počeo da radi.
„Pratite zeleno“, rekao je Spajk pilotu kad je avion iz Singapura dodirnuo tlo. „Skrenite levo kod E i stanite na tri dva dva.“
Glas zapucketa preko interkoma.
„Ali naš izlaz je ovde“, pobunio se pilot.
Spajk je očekivao britanski ili australijski naglasak, ali ovaj glas je pripadao Amerikancu. Spajk i Erl su se pogledali. Operator svetla je znao šta Spajk misli o američkim pilotima. Oni ponekad pomisle da su vladari divljih prostranstava. Pratite zeleno je tako jednostavno uputstvo, i obezbeđuje da niko ne doživi ništa neprijatno, da obavi let bez drama i trauma kakve se dešavaju na manjim aerodromima.
„Pratite zeleno, skrenite levo kod E i stanite na tri dva dva“, ponovio je Spajk, ovog puta čvršće.
„Da ne biste zalutali“, promrmljao je Erl.
Sunce je izašlo i zablistalo. Perač prozora štitio je oči dlanom gledajući Spajka na podijumu, pa se činilo da klinca ne zaslepljuje sunce, nego pojava mladog kontrolora leta. Spajk je pogledao dole i progovorio glasom mekim kao u molitvi.
„Kako se zoveš?“, upitao je.
Peračeva šolja kao da je zadrhtala. „Den“, rekao je.
„Den“, ponovio je Spajk. „Jesam li u pravu što mislim da ne želiš da pereš prozore do kraja života, Dene?“
„Mada nema ničeg lošeg u pranju prozora“, dodao je Erl.
„Naravno“, saglasio se Spajk. „Ali mislim da ne želiš to da radiš doveka. Jesam li u pravu, Dene?“
Glas perača prozora bio je jedva čujan. „Ne želim“, rekao je.
„Šta želiš da radiš u životu, Dene?“
„Želim… želim da radim nešto ovde na aerodromu“, odgovorio je nesigurno, a Spajk se smešio i ohrabrujuće klimao glavom. „Na aerodromu se osećam… ne znam kako da se izrazim… kao da sam povezan s ostatkom sveta.“
„Razumemo te“, reče Spajk.
„Stvarno?“
„Naravno“, potvrdi Spajk. „Slušaj, naša igra se menja. Kontrolori su nekada napredovali s oblasnih aerodroma. Više nije tako. Vazdušni saobraćaj se pojačava, na nebu je sve veća gužva. Možeš pravo s koledža da dođeš i spuštaš sedamsto aviona za jedan radni dan. Izvini me na trenutak, Dene.“

Bio je to erbas 380 iz Dubaija – širokotrupni avion na dva nivoa s četiri motora, najveći putnički avion na svetu. A kad je posle svega Spajk razmislio, zaključio je da nije bilo nikakvog opravdanog razloga za ono što se desilo.
Vremenski uslovi bili su savršeni. Vidljivost je bila odlična. Pista je bila suva. Ali erbas se teško spustio, Spajk je čuo kako dvadeset dva točka nezadovoljno cvile i video je kako nosne gume eksplodiraju.
„Taj avion!“, reče perač prozora.
„Samo ti pij čaj“, reče mu Spajk tiho i pritisnu veliko crveno dugme koje povezuje toranj s dve vatrogasne stanice, policijom i Centrom. „Erbas trista osamdeset na severnoj pisti, probušene nosne gume“, rekao je.
U glasu mu se nije čulo ništa, ali veliki komadi gume razleteli su se po pisti i Spajk je već video narandžasta svetla vozila zemaljskih ekipa kako jure na pistu.
„Sve sam zaustavio“, reče Ijan s druge strane tornja. „Daj mi sve što imaš, Spajk.“ I tako su to obavili.
Ijan je odmah obustavio sva poletanja. Spajk je stavio avione koji sleću na čekanje i preusmeravao ih je na drugu pistu, gde ih je Ijan spuštao. Iako su mu prednje gume bile pocepane, erbas je imao još dvadeset ispravnih točkova, pa mu je Erl rekao da prati zeleno i naveo ga do mesta za vanredne slučajeve.
Zemaljska ekipa je za nekoliko minuta dopremila ljude i opremu, između ostalog i mašinu za čišćenje komadića gume koji bi mogli izazvati nesreću ako ih usisa mlazni avion temperature hiljadu Celzijusovih stepeni. Ali jedan komad gume veličine čoveka mašina nikako nije mogla da ukloni. Spajk je gledao kad ju je jedan član ekipe prebacio preko ramena i odneo sa staze.
Vatrogasni kamioni i vozila hitne pomoći stajali su u pripravnosti, ali nisu bila potrebni. Kad je pista očišćena od stranih tela, Ijan je počeo da šalje avione, a Spajk da ih prima. Čitava drama trajala je pet minuta. Nijedan let nije kasnio.
Avion kompanije SAS iz Stokholma kružio je iznad aerodroma. Spajk ga je video kako lenjo lebdi nebom.
„SK pet dva pet, imate dozvolu za sletanje“, rekao je. Onda mu se, mada nije voleo da odstupa od učtive delotvornosti kontrole leta, učinilo da bi trebalo nešto da doda. „I hvala vam na strpljenju.“
„Sve je u redu“, odgovorio mu je ženski glas na savršenom engleskom, ali sa slabašnim naglaskom. „Razgledamo okolinu“, rekla je. „Divan dan, zar ne?“
Spajk se nasmejao.
„Jeste, SK pet dva pet“, rekao je. „Divan dan.“
Pogledao je Ijana i video da je stariji kontrolor bez trunke napora organizovao savršen niz poletanja. Jedan avion je poleteo, uzdigao se i skrenuo desno, zatim je poleteo drugi, uzdigao se i nastavio pravo, a posle njega je treći poleteo, uzdigao se i skrenuo levo. Jedan desno, jedan pravo, jedan levo. Prelepo. Spokojno nizanje aviona izazivalo je u Spajku toplinu – kao kad mu olovka leži uporedo s ivicom stola, ili kad su sve limenke u plakaru njegovog stana pažljivo postrojene kao limeni vojnici.

„Imate dozvolu za poletanje, pista dvadeset sedam levo“, rekao je Ijan mirno, a Spajk shvati da je od tog čoveka naučio da govori s ledenim spokojem.
„Ijane?“
„Molim?“
„Hvala ti“, rekao je Spajk.
Ijan se nasmešio. „Nema na čemu“, uzvratio je i pogledao ga preko naočara za čitanje. „Sto puta sam video pucanje guma.“
Spajk je to video samo jednom.
Odjednom je shvatio da je najveći problem s filmom Kontrolori leta to što svako boravi u svom malom svetu, izolovan i sam kao bokser. Ali najbolje smene u kontrolnom tornju uvek čine brzi pametni klinci i starci koji su videli sve i vole stare bendove kao što su Smitsi.
Spajk je pogledao perača prozora.
„Ne bih menjao ovaj posao ni za koji drugi na svetu“, rekao je osećajući potrebu da iznese zaključak. „Ali ovo nije posao za svakoga. Čak ni dobri kontrolori ne snađu se uvek na aerodromu Hitrou. Dolaze iz nekih tihih zabiti kao što su Lutoni ili Stensted i ne mogu da podnesu ovu brzinu. Ali ako si ozbiljan, ja ti mogu reći kako da dođeš do dozvole kontrolora leta.“
Den se stidljivo nasmeši. „Zapravo, ja bih želeo da postanem pilot.“ Spajk se zagleda u njega. „Pilot?“, ponovio je.
Čuo je kako se Ijan iza njega smeje.
„Želim da letim iznad oblaka i odozgo gledam svet u svem njegovom sjaju“, rekao je Den sa sanjalačkim izrazom na licu. „Želim da idem aerodromom u uniformi i da me svi gledaju…“ Podigao je šolju. „Mogu li da dobijem keks?“
„Ne“, reče Spajk glasom iznenada okovanim ledom, kao kad govori nekom američkom pilotu koji ne želi da prati zeleno. „Nema keksa.“
Kad je Erl ispratio perača prozora, Ijan je došao do Spajka i stao pored njega. Neko vreme su ćutali i gledali svetla aviona u daljini, a onda je Ijan progovorio ne skrećući pogled s neba.
„Ionako ne bi uspeo“, rekao je Ijan. „Prestar je.“

6. Mladić i nebo

Bio je dan za obuku, i čovek i dečko izašli su na stajanku. Obojica su bili u prslucima – visokovidljivim narandžasto-crvenim jaknama bez rukava. Čoveku je na leđima prsluka pisalo SLUŽBENIK ZA OBUKU. Na leđima mladićevog prsluka nije pisalo ništa.
„Pa?“, rekao je čovek.
Stajali su leđima okrenuti parkiranim letelicama i gledali u uredno potkresan majušni travnjak.
Na travi je stajala ptica. Čovek i dečko gledali su pticu. I ptica je gledala njih.
„Imaš li predstavu šta bi ovo moglo da bude?“, upitao je čovek.
Mladić je s bledunjavim osmehom na usnama pogledao čoveka. Ovo mu je bio prvi dan na poslu i podozrevao je da bi ovo moglo biti trik pitanje. Malo bezazlene šale na račun novog klinca. Kao ono kad je jednog leta radio na gradilištu, pa su ga poslali da donese čekić za levoruke.
Ali čovek se nije smešio.
Mladićev osmeh se ugasi. Mladić se usredsredio na pticu. Imala je mrlju boje čokolade na beloj glavi, dugačak crveni kljun i tanušne nožice. Bila je to samo ptica. Zurila je u njega sjajnim crnim okicama kao da uživa u njegovoj nelagodi.
„Pa, to je ptica“, reče mladić misleći kako je to dobar početak. Čovek ga je, kao i ptica, gledao netremice.
„Koja vrsta ptice?“, upitao je i zgroženo uzdahnuo.
Ptica je ispustila oštar zvuk koji joj je valjda bio poj – krkljav cerekav zvuk koji je nekako dodirnuo nerve u mladićevim zubima. Mladić se polako uzrujavao.
„Je li to važno?“, upitao je.
Čovek je gledao boing 777 kako uzleće.
„O, ne možeš ni zamisliti koliko je važno“, rekao je. „Zato što je ne možemo ukloniti ako ne znamo kojoj vrsti pripada, razumeš?“
„U redu“, reče dečko.
„I zato što smo mi odgovorni za kontrolu ptica“, nastavio je čovek. „I zato što avioni i ptice ne idu zajedno. I zato što smo delotvorni samo koliko i naš najnesposobniji radnik.“
Dečko je osetio da mu lice preliva rumenilo. Ali čovek je dodao so na ranu.
„Naš najnesposobniji radnik“, ponovio je. „A pogodi ko je to?“
Boing je nestao među oblacima i čovek se okrenuo mladiću. Ne bi se mogli telesno više razlikovati. Čovek je bio vitak, žilav, kratko podšišan. Dečko je bio mnogo viši i krupniji – krupni meki meda, visok i snažan, s lovorovim vencem mekih uvojaka boje žita na širokoj glavi. „Bucmasto

štene“, mrmljala je njegova majka s ljubavlju mu po drugi put sipajući.
Da, čovek i dečko razlikovali su se u svakom pogledu. Pa ipak, kad su se upoznali na razgovoru za posao u Zemaljskom održavanju, dečko je verovao da su potpuno isti.
Zato što je za vreme razgovora čovek video dečka onakvog kakav jeste – kao avionskog zavisnika. Kao jednog od momaka koji vide avione u ranom detinjstvu i zaljube se u njih, snažno i zauvek.
„S deset godina bežao sam iz škole, išao na aerodrom sa sendvičima i sokovima i posmatrao avione“, rekao je momak čoveku. „I, znate, divio im se.“
Čovek se znalački nasmešio.
„Divio si im se“, rekao je. „Da, to je to, zar ne?“
„Drugovi su dolazili sa mnom“, nastavio je dečko i shvatio da nikada pre nije mogao da govori o tome, ni s roditeljima ni s devojkom ni s bilo kim, sve dok nije upoznao ovog čoveka. „Igrali smo fudbal lopticom za stoni tenis na vrhu višespratne garaže.“ Krupno meko dečkovo lice opustilo se od uspomene na to vreme usamljenosti. „Onda su moji drugovi polako prestali da dolaze“, nastavio je.
„Zbog fudbala, zbog muzike, zbog devojaka. Ali ja sam ostajao. Stalno sam dolazio na aerodrom. Na školskim sveskama moji drugovi su ispisivali imena bendova i fudbalskih timova. ]a sam imao Pan amerikenovu nalepnicu za prtljag.“
Čovek je pustio dečka da priča jer je i on, naravno, radio sve to, pre dvadeset godina – odlazio je biciklom na Hitrou, pritiskao lice uz žičanu ogradu i satima posmatrao ogromne avione oble poput delfina kako grme nebom, ali nekako mu to nije bilo dovoljno. Čovek je to razumeo. Ovo nije aerodrom. Ovo je katedrala, sagrađena da izaziva strahopoštovanje. Dečko je posmatrao katedralu s odgovarajućim strahopoštovanjem.
„Zaluđenik?“, rekao je dečko, i mršavim čovekovim licem prvi put je prošao oblak.
„Ne volim taj izraz“, rekao je. „Zaluđenik. Uvredljiv je.“
„Posmatrač, kao posmatrači vozova?“, rekao je dečko trudeći se da povrati osećanje opuštenog bratstva. „Posmatrač aviona?“
„Suviše površno“, odvratio je čovek. „Meni se sviđa… zanesenjak.“
Rukovali su se i dečko je – taj krupni momak, taj blagi div, taj doživotni zanesenjak – dobio posao svojih snova u Zemaljskom održavanju.
Dečko je neumitno mislio da je razgovor nagovestio početak divnog prijateljstva. Očekivao je dane i noći u razgovorima o konkordu, o nastanku Kluba dvostruke zore1 u Drugom svetskom ratu i o nultoj godini – rođenju samog aerodroma Hitrou i otvaranju Londonskog aerodroma 1. januara 1946. godine.
Ali ne.
Ljubav prema konkordu, poznavanje Kluba dvostruke zore i toplina pri pomisli na nastanak aerodroma u posleratnim godinama odjednom više nisu bili dovoljni. Vožnje biciklom do aerodroma više se nisu računale. Ovo je njegov prvi dan na poslu i mora da se dokaže. S ovom prokletom ptičurinom.

„Je li to… morski galeb?“
Čovek je rekao dečku da pođe s njim nazad do vozila. Kad su seli, dečko je posmatrao pticu kroz vetrobransko staklo tragajući za nekim nagoveštajem.
Čovek je kucnuo po komandnoj tabli.
„Pogledaj ovo“, rekao je.
Na tabli je bio brojčanik, a na svakoj tački brojčanika naziv neke ptice. Momku se činilo da su tu zabeležene sve moguće ptice. Vrana. Gačac. Čvorak. Vivak. Svraka. Golub. Galebovima je pripao čitav jedan odeljak. Crnoglavi galeb. Obični galeb. Srebrnasti galeb.
„Vidiš li ovde morskog galeba?“, upitao je čovek.
Dečkove blage plave oči pregledale su brojčanik još jednom, pa još jednom. Nije bilo tačke s nazivom morskog galeba.
„Ne vidim“, rekao je.
„To je zato što morski galeb ne postoji“, reče čovek i zagrize gornju usnu. „Prva lekcija – morski galeb ne postoji.“ Okrenuo je brojčanik do tačke na kojoj je pisalo „crnoglavi galeb“ i podesio neke dugmiće s natpisom – PTICE – FUNKCIJA – NIVO ZVUKA.
Iz zvučnika na krovu vozila začuo se jeziv zvuk – oštri cerek kakav je ispustila ona ptica, ali daleko gori.
Ptica se preplašeno skamenila. Onda je prhnula, zalepršala krilima prema zgradi Zemaljskog održavanja, a onda odletela.
„To je zvuk crnoglavog galeba u nevolji“, reče čovek. „Imamo ovde sve vrste. Vetrušku. Čvorka. Kanadsku gusku. Labuda. Običnog galeba. Crnoglavog galeba. Srebrnastog galeba. Ali morskog galeba još nema.“ Zaćutao je i zamislio se. „Mada mislim da sam jednom video pticu dodo“, rekao je.
Dečko se nije osvrnuo na ovaj jeftini udarac.
„Da li zaista zvuče toliko različito?“, upitao je.
Čovek je zaskičao poput pacova. „Golub“, rekao je. Onda je ispustio zvuk sličan kriku patke koju neko davi. „Gačac“, rekao je. „Da li ti zvuče slično?“
„Nikako“, priznao je dečko.
Gledali su drugu pticu kako lunja po travnjaku.
„Vole travu“, rekao je čovek.
„Zašto se onda ne otarasimo trave?“, upitao je momak.
„Zbog površinskih voda“, odgovorio je čovek. „Trava upija englesku kišu. Ali kosimo travu na visinu od dvadeset do trideset centimetara – ne vole tu dužinu.“ Zatresao je glavom i nasmejao se šepurenju ptice po travnjaku. „Gledaj samo kako lenčari. Aerodrom je velik otvoren prostor, odličan za sve što ptice vole da rade – da jedu, piju, spavaju, pare se i dangube. A ti? Da li ti voliš da dangubiš?“
„Šta? Ja? Ne!“

„Odlično“, reče čovek. „Prema tome – rasterujemo ptice. Imamo zvuke ptica u nevolji. Imamo vazdušne puške, pištolje i sačmare. Imamo svoju sirenu.“ Pritisnuo je sirenu da pokaže. „A ponekad prosto izađemo iz vozila i mlataramo rukama.“
Dečko nije bio siguran je li ovo šala ili ne.
„Radimo sve što je neophodno za bezbednost aerodroma“, rekao je čovek i pogledao na sat.
„Ptice su samo deo toga.“
„Nisam ni znao da se ptice toliko međusobno razlikuju“, rekao je mladić trudeći se da se umili čoveku.
Čovek je klimnuo glavom.
„Vrana je inteligentna ptica“, rekao je. „Vetruška – vetruška je jedinstvena ptica. I preko volje divim se vetruškama. Ali neke ptice su jednostavno glupe“, rekao je čovek i značajno iskosa pogledao momka.

Kasnije su se parkirali tačno ispred erbasa 380, najveće letelice na svetu, sličnijeg prekookeanskom putničkom brodu nego avionu. Ogromna krila s četiri moćna motora savijala su se od tereta dvesta petnaest tona goriva.
„Avion ima sopstveni govor tela“, rekao je čovek vrlo tiho, kao da sede u crkvi. „Na avionu nema pokazivača pravca. Avion ne može da ti javi da će skrenuti levo u Aveniju bagremova. Ali avion govori. Avion mnogo govori. Samo treba da naučiš da slušaš. Crvena svetla na avionu nalaze se s desne strane – sa strane na kojoj sedi kapetan. Bela svetla su repna svetla. Po tim crvenim i belim svetlima svaki pilot zna u kom pravcu avion leti. Avioni nisu automobili, autobusi ili vozovi. Avioni su četiristo tona zabave koja leti na dvanaest hiljada metara i nosi petsto ljudskih stvorenja. I ima ih mnogo.“
Čovek pogleda divovski erbas 380.
„Flapsovi na ovom erbasu okrenuti su naniže“, reče čovek. „Znaš li zašto?“
„Za poletanje“, reče dečko.
„Po čemu se erbas razlikuje od boinga?“
„Vrhovi krila su savijeni kod erbasa“, reče mladić. „Kod boinga nije tako. Osim toga, erbas ima uspravno repno peraje i podignute donje uglove pilotskih prozora.“
Mladić je očekivao pohvalu, makar blagu i mlaku. Ali čovek je škiljio u nebo.
„Laste i čiope“, rekao je. „Letnje ptice. Vazdušni pacovi. Te dangube valja držati na oku.“
„U redu“, reče mladić. „Hoću.“
Čovek je duboko uzdahnuo. I mladić je osetio taj miris. Preko stalno prisutnog mirisa sveže pokošene trave i zadaha vrele gume koji avionski točkovi stvaraju po pisti prilikom sletanja, osećao se i naročiti miris aerodroma – miris kerozinskog okeana.
„Džet A-l“, reče čovek. „Avionsko gorivo. Obožavam ga“, reče čovek. „Obožavam miris avionskog goriva u letnje predvečerje.“

I mladić ga je voleo.
A iznad njih je prepuno nebo urlikalo.



* * *


Mladić je našao ono što je tražio u aerodromskoj knjižari.
Na polici posvećenoj britanskim znamenitostima, među vodičima kroz London, Jezersku oblast i Visove, pored dugačke police s koje su se zaslepljujuće smešili Kejt i Vilijem, našao je šareno džepno izdanje s naslovom KDZP Ptice Britanije i Evrope. Mladić je pomislio – KDZP? Kraljevsko društvo za zatiranje ptica?2
Nije znao da su ptice toliko omražene.
Samo na koricama bilo je dovoljno ptica da ih proučava do kraja života. Bilo je ptica svih veličina, oblika i boja. Za neke mladić nikad nije ni čuo. Morski papagaj. Ćuk. Siva čaplja. Grlica. Srebrnasti galeb. Vetruška. Bile su poređene u uredne nizove, fotografisane iz profila kao red pernatih sumnjivaca na policijskoj identifikaciji. Zločin – to je bio opšti utisak.
Upao je jedan pilot i upitao prodavca imaju li poeziju. Ali nisu imali poeziju. Pilot je razočarano izašao, odsutno pipkajući vrh kape.
Mladić je kupio knjigu o pticama i latio se čitanja za vreme pauze za ručak u kabini Održavanja; usput je jeo sendviče koje mu je majka spremila da održi snagu. Kad je podigao pogled s policijske smotre ptica, video je da ga netremice posmatraju čovekove krupne oči.
„Valja li?“, upitao ga je čovek tiho.
Mladić mu pokaza korice. „Napisana je naročito za one koji počinju da se bave posmatranjem ptica“, reče.
Čovek je klimnuo glavom.
„Znaš li zašto sam ovako oštar prema tebi?“, upitao je. Ali mladić nije znao.
„Zato što više ne pritiskaš nos uz ogradu aerodroma“, rekao je čovek. „Sada radiš u Zemaljskom održavanju. Mi smo odgovorni za bezbednost i delotvornost poletanja i sletanja. Hitrou godišnje ima sedamdeset miliona putnika. Ali mi nemamo nijednog. Shvataš li? Mi ne možemo sebi dozvoliti da ponesemo putnika.“
Gledali su se nekoliko dugih trenutaka.
„Ovo je dobra knjiga“, rekao je mladić. „Dobra je. Izdalo ju je Kraljevsko društvo za zatiranje ptica.“
Čovek se zagledao u njega.
„Velika sisa“, rekao je. Mladić je porumeneo.

Čovek je nestrpljivo kucnuo po koricama knjige. Pokazao je malu žutu pticu u gornjem nizu, smeštenu između kreje i zebe.
„Velika sisa“, ponovio je čovek. „Ptica. Šta si mislio o čemu govorim?“3


Bilo ih je posvuda.
Najvažnija tačka Održavanja nalazi se između stajanke i manevarskog prostora. Dvostruka bela linija razdvaja stajanku, na kojoj se avioni parkiraju, opravljaju i održavaju, i manevarski prostor pun kretanja – piste za rulanje, travnjake i dve aerodromske poletno-sletne piste.
Ljudi su po stajanki išli pojedinačno. Ali tamo gde su avioni sletali i poletali, uvek su radili u parovima – dva vozila s dve dvočlane ekipe. Četiri puta dnevno tražili su po pistama ST – strana tela
– a to je moglo biti bilo šta, od spajalice do motora. Posmatrane odozgo, piste izgledaju besprekorno čiste. Viđene izbliza… pa, mladić bi s njih mogao da jede mamine sendviče. A takve su zahvaljujući radu Zemaljskog održavanja. Kad je čuo šifrovane nazive dvaju vozila koja traže strana tela po pistama, mladić se zapanjeno zagledao u čoveka.
„Brojač i… Morski galeb?“, rekao je.
„Tako je“, uzvratio je čovek skrećući ka severnoj pisti. U daljini su videli drugo vozilo. „To je Brojač, a mi smo Morski galeb.“
„Ali mislio sam da morski galebovi ne postoje“, reče mladić.
„I ne postoje“, odvrati čovek. „Ovo je sigurno nečiji pokušaj šale.“
Ogromni erbas 380 je sletao, pa su mu se sklonili s puta i parkirali se pored crveno-bele ograde da ga gledaju kako prolazi. Čovek je škiljio u avion očima koje su videle milion sletanja. A onda je zatresao glavom. Mladić je znao da nešto nije u redu.
„Ovo će boleti ujutru“, rekao je čovek, a onda su videli kako se stajni trap oštro spušta, gledali su kako nosni točkovi dodiruju pistu i istog trenutka eksplodiraju u crveni vatromet usijanih komadića gume. Mladić još nije ni uzdahnuo, a čovek je već razgovarao s dežurnim u kontrolnoj sali Zemaljskog održavanja.
„Galama, Rode“, rekao je.
Onda su izašli na pistu. Erbas je ispred njih pratio zeleno na preostalih dvadeset guma, a čuli su kako kontrolni toranj preusmerava sva sletanja na drugu pistu i zadržava avione spremne za poletanje na njihovim mestima. Svi pripadnici Održavanja stigli su na pistu i čistili usijanu gumu razbacanu na sve strane. Videli su svetla vatrogasnih kamiona kako jure ka njima. A tačno na mestu gde je erbas dotakao pistu, dva momka iz Brojača mučila su se da odignu komad zadimljene gume, velik i težak kao vrlo krupan čovek.
„Trebaće nam naročita oprema da to podignemo“, reče čovek svom dežurnom. „I kaži tamo da zatvore pistu.“
Ali nisu imali naročitu opremu.
Mladić je rekao momcima iz Brojača da se odmaknu. Onda je čučnuo i obgrlio komad zadimljene gume kao da je ljudsko biće koje valja savladati.

Napete svake žilice tela, čvrsto zatvorenih očiju, uzdrhtalih vena na vratu i čelu, mladić se s mukom uspravio stežući gumu; noge su mu se tresle, para je izbijala iz njega. Vičući od napora, zabacio je gumu na leđa i teturajući se krenuo ka travnjaku. Tu se srušio na leđa po travi, a ogromni komad avionske gume još se pušio pored njega.
Čovek se radosno nasmejao.
„Pista je otvorena, Rode“, rekao je u svoj radio. „Sve je čisto ovde.“
Čovek je prišao mladiću. Visoko iznad aerodroma već je video da se jedan avion odvaja iz niza i sleće.
Video je odsjaj sunca na plavom znaku kompanije SAS na repu aviona. Pogledao je momke iz Brojača. Obojica su se nasmešili i odmahnuli glavom.
„Bio si dobar“, rekao je mladiću.
Mladić se osovio na laktove. Još se borio za dah, ali čovek je video da želi nešto da kaže.
Nagnuo se bliže.
„Jesi video ovo?“, rekao je dečko.
Čovek je ispratio njegov pogled. Dvadesetak metara dalje posmatrala ih je ptica opasnog izgleda i smeđeg perja. Njen oštri kljun očigledno je služio za kidanje živog mesa, ali krupne crne oči delovale su začuđeno, gotovo blago.
„Šta?“, upitao je čovek.
„To je vetruška.“

Noću je aerodrom svetlucao kao hrpa nakita koju je iz kutije istresao neki nemarni bog.
Videli su se oštri crveni sjaj i dijamantski bela svetla aviona koji gotovo do same ponoći stižu na aerodrom, zlatni sjaj svetala za prizemljenje, uporno narandžasto pulsiranje signalnih svetala na vozilima Zemaljskog održavanja i jarkozeleni blesak svetala što navode avion od piste do mesta za parkiranje. A terminal pet blistao je poput božićne jelke.
A kada nastupi trenutak kada više nema aviona sve dok divovi iz Azije ne dođu sa svitanjem, mladiću je aerodrom delovao kao grad duhova iz budućnosti, ili neko napušteno naselje s druge planete. Bilo je prelepo. A dok je vozio oko stajanke, znao je da i čovek to vidi.
Mladić je zaustavio vozilo iza repa boinga 777 koji je virio iz hangara.
„Avioni su sve veći“, rekao je čovek. „Ali hangari ostaju isti.“ Nasmejali su se savršeno skladno.

* * *


Kad su naišli snegovi, bili su spremni.
Zemaljsko održavanje radilo je čitave noći da očisti sve piste na aerodromu. Posle osamnaest

meseci na poslu, mladiću je ovo bila prva crvena snežna uzbuna, najviši stepen upozorenja na aerodromu, a kad je stigla zora, siva, maglovita i ledena, naslonio se na veliki žuti traktor koji je vozio celu noć, toliko iscrpljen da je mislio da mu se pričinjava.
Ali i čovek je video to isto.
Stajalo je na jednoj travnatoj površini blizu piste. Ličilo je na malu statuu nastalu preko noći, uspravnu i nepomičnu kao olovni vojnik, belu kao snežni nanosi koje su čistili s pista. Mladić se setio jedne knjige iz svog detinjstva, u kojoj je sva božja stvorenja zla zimska veštica okamenila.
„Nikada ovo nisam video“, rekao je čovek. „Za sve ove godine ovo nikad nisam video.“
„Ptica“, rekao je mladić. „Zaleđena ptica.“
„Au“, reče novi dečko. „Jadni morski galeb.“ Čovek i mladić se od srca nasmejaše na ovo.
Rekli su novom dečku da ode do jednog vozila održavanja, pogleda brojčanik na komandnoj tabli i vidi hoće li tamo naći signal za morskog galeba u opasnosti. Ali dok je novi dečko umorno trčao nazad do vozila, i čovek i mladić osetili su nešto.
Obojica su znali da će novi dečko biti dobar.
Radio je naporno i dobro i nije se nijednom požalio u ovoj crnoj, ledenoj noći. Ali što je mnogo važnije, novi dečko je kao mali dolazio biciklom do žice. Bežao je iz škole i dolazio na aerodrom iz istog razloga iz kog su čovek, mladić i svi oni dolazili na aerodrom u danima svog davno izgubljenog dečaštva.
Da se divi.

7. Poslednji poziv

Dejmon je razmaknuo zavese na prozoru njihove hotelske sobe i ukazao se aerodrom.
Čak i u sam osvit zore, aerodrom je vrveo od života. Video je crveno-belo-plavo repno peraje ogromnog boinga 777 kompanije Britiš ervejz kako skreće s piste prema mestu za parking, a kad nakrivi glavu, vidi i svetla aviona koji stižu s neba i uredno se postavljaju u red za sletanje. Pored prozora mu je protrčala purpurna mahuna, pa je protrljao oči misleći da mu se priviđa. Onda je projurila druga mahuna, kao iz neke prastare naučnofantastične vizije budućnosti. Od ovog živahnog meteža raspoloženje mu je splasnulo. Nadao se da će ustati pre ostatka sveta. Ali taj dan, taj naročiti dan, već je počeo.
Njegova žena Liz promeškoljila se pod svetlošću s prozora. Čuo ju je kako ustaje iz postelje i odlazi u drugu sobu kod njihovih kćeri, jedanaestogodišnje Saskije i devetogodišnje Edi. Čuo je umorne glasiće i psa koji je lanuo dvaput.
„Je li vreme?“, čuo je stariju devojčicu kako pita.
„Jeste“, odgovorila je njegova žena blago. „Vreme je da krenemo kući.“
Oni su bili Australijanci, a u Londonu su živeli već deset godina. Edi se u Londonu rodila, a Saskija je imala godinu dana kad su došli. Za obe devojčice Australija je značila bake i deke, rodbinu i sunce za Božić. Sve im se to prilično dopadalo, ali Australija je bila mesto kuda se odlazi za raspust. One su bile Londonke.
Škola, drugovi, uspomene i one mnogobrojne neraskidive veze – sve je bilo tu. A i Dejmon je postao Londonac. Kao i Liz. Dejmon je mislio da bi, iako nikada ne bi mogao postati Englez, iako je vrlo teško postati Britanac za pukih deset godina, svakako mogao da postane Londonac. Za njega je taj postupak počeo ovde – na londonskom aerodromu.
Dejmon je poslom putovao širom sveta i znao je da su aerodromi često samo interpunkcijski znaci jednog života, nejasne tačke između mesta i ljudi, ničija zemlja između onoga što se desilo i svega što će se tek dogoditi. Ali aerodromi mogu biti mnogo više od toga. Aerodrom može biti mesto početka novog života. Dejmon je to naučio na aerodromu Hitrou.
Dejmon je pamtio službenicu koja im je pregledala pasoše kad su stigli. Bili su potpuno omamljeni od dvadesetčetvorosatnog leta, tokom kog je jednogodišnja Saskija vrištala iz petnih žila, a Liz je, u poodmakloj trudnoći, neprestano povraćala. Službenica, sitna plavuša, veoma mlada, uzela je plišanu igračku njihove kćeri – jednog upadljivo odbojnog majmuna po imenu Džordž Radoznalac
– i njime udarila pečate u njihove australijske pasoše. Dete je istog trenutka prestalo da plače, zanemelo pred ovim čarobnim mestom u kom majmun može da te sprovede kroz pasošku kontrolu. Dejmon nikad nije zaboravio tu sitnu ljubaznost; ona je dala ton sledećoj deceniji sreće.
Pored njega se pojavila mlađa kći, trepćući da otera san s očiju. Edi je bila svetlokosa i veoma mršava, za šta su krivili njenu probirljivost u jelu. Dejmon ju je zagrlio; još je bila topla. Ganula ga je pomisao da je njen život počeo ovde.

„Pogledaj ovo“, rekao je. „Želim da ovo pamtiš zauvek.“ Zajedno su gledali aerodrom.
„Ali ja ništa ne vidim“, reklo je dete svojim londonskim naglaskom.


* * *


Službenica Pogranične službe koja im je vizirala pasoše Džordžom Radoznalcem u tom trenutku nalazila se na izlazu leta za Amsterdam i upozoravala ćelavog mladića sa španskom bradicom da više ne jede pasoše.
Džasvindar Smit zvana Džez iz Pogranične službe Velike Britanije ispravila se do svoje pune visine od sto pedeset osam centimetara, pružila ruku da svom kolegi Normu kaže da ostane gde je i pogledala mladića koji jede pasoše pravo u oči.
„Prestani odmah“, rekla je. „Ne teraj me da te oborim.“
Mladić s bradicom široko se nasmešio i odgrizao još jedan zalogaj pasoša. Džez je pogledala Norma i odmahnula glavom.
„Zašto se svi smeju kad im to kažem?“, rekla je Džez.
Načinila je hitro tri koraka, zabacila jednu nogu iza mladićevih listova i dlanovima ga gurnula u grudi. Mladić se srušio u grupu stjuardesa kompanije KLF. Norm je brzo kleknuo uz njega usred visokih potpetica i rubova sukanja i gurnuo mu prste u grlo da izvadi ostatke pasoša.
Džez ne bi prepoznala australijsku porodicu. Mlađa kći tada još nije bila ni rođena. Tiha samouverena jedanaestogodišnjakinja bila je rasplakana beba. Žena, Liz, bila je jedva nešto starija od nje, a sada se bliži četrdesetoj. A muškarac – i on je delovao starije. Ipak, njega bi Džez možda prepoznala, a svakako bi razumela njegovu tugu što se rastaje s ovim novim domom da bi se vratio u mnogo stariji.
Ali takav je aerodrom, rekla bi vam Džez. Niz susreta i rastanaka.
A sada je došlo vreme za nov rastanak.

Taksijem su stigli do Centra za prihvat životinja.
Dejmon je sedeo pored taksiste, a Liz i devojčice zauzele su zadnje sedište, držeći na krilu veliki plavi kontejner po kom je njihov pas uznemireno grebao. Devojčice su pokušavale da smire psa, a žena se trudila da uteši muža. Saskija i Edi gugutale su ime svog psa – Hokaj – a Liz se nagnula napred i dva puta potapšala Dejmona po ramenu.
Taj pokret je govorio neizrecivo mnogo.
Govorio je: ali ti znaš da je sada pravo vreme za povratak, zar ne? Govorio je: slušaj, roditelji su nam još živi, ali stare. Rekao je: znaš dobro koliko i ja da su godine procvata ove zemlje

okončane. Rekao je: povratak pre nego što devojčice krenu u srednju školu ispravan je potez, mudar potez.
On je znao da je sve to istina. Pa ipak, tugovao je.
A pomisao na njegovog oca – na glasne svađe i viku za vreme hiljada obroka, na prodorni pogled razočaranja koje starac ponekad nije ni prikrivao – tištala ga je i gušila. Ipak, bio je zahvalan ženi na tom pokretu dok su se zaustavljali ispred bezobličnih zdanja Centra za prihvat životinja aerodroma Hitrou.
U prijemnoj sobi zatekli su samo nesigurnog mladića i ženu toliko lepu da su svi morali da je pogledaju nekoliko puta kako bi se uverili da im se ne pričinjava.
Tim je pregledao Hokajevu dokumentaciju. Zadovoljan, pustio je psa iz kontejnera i stručno mu provukao prste kroz krzno na vratu. Hokaj je zažmurio i zinuo od zadovoljstva, a debeli ružičasti jezik mu se zanjihao. Lepotica je posmatrala Tima kako smiruje psa, a činilo se da i sama uživa.
„Dobro ćemo se starati o njemu“, rekao je Tim.
„Da, vidimo se u Sidneju, Hokaju“, rekla je Edi. „Videćemo se – sutra? Prekosutra?“ Obe devojčice su pogledale oca čekajući odgovor.
Ali Dejmonu se učinilo da već zvuče više australijski.

Karin je bila stariji kopilot kompanije SAS. Pored tri trake na rukavima njene uredne pilotske bluze i besprekorne uniforme, Spajk se osećao otrcano u majici i vojničkim kratkim pantalonama. Pomislio je da je možda trebalo da obuče čiste vojničke kratke pantalone.
Letela je na Arlandu, u Stokholm, s terminala 3, pa ju je tu Spajk sačekao, na spratu, u kafeu Kosta, odmah pored Odlazaka. Gledala ga je kako sipa tri kesice šećera u espreso, a onda prazne kesice ređa u niz.
„Zašto to radiš?“, nasmejala se. „Zašto sve ređaš?“
Engleski je govorila savršeno, ali zbog nečeg neuhvatljivog, čarobnog, bilo je jasno da joj to nije maternji jezik. Iako je s njenim engleskim bilo sve u redu, imao je neodoljivi šarm, i Spajku se srce stezalo od čežnje. Zašto sve ređaš? U toj rečenici nije bilo ničeg pogrešnog. Ali to je nepogrešivo, veličanstveno bila ona – kapetan Karin s leta SK 525 koja je rekla da bi rado malo razgledala okolinu kad ju je zamolio da kruži iznad aerodroma.
„Ne znam zašto to radim“, reče Spajk bespomoćno. Tako se osećao uz nju – bespomoćno. Bio je svestan da to nije baš ono što žene priželjkuju kod muškaraca, ali nije tu mogao ništa. „Kad se vraćaš?“, upitao ju je.
Nije uopšte to želeo da je pita. Želeo je da je pita ima li momka. Ili možda muža? Ili bivšeg muža? Ali nije se usudio. Isuviše mu se dopadala da bi se izložio opasnosti i čuo odgovor.
„Ne znam kad se vraćam“, rekla je, ustala i stavila na glavu pilotsku kapu. Spajk je takođe ustao. Bio je on visok momak, preko metar i osamdeset, ali gledali su se oči u oči. „Nikad se ne zna“, rekla je i veselo se nasmejala, kao da je to izraz koji je čula u školi i jedva je čekala da ga upotrebi.

„Tako je“, rekao je Spajk. „Nikad se ne zna.“
Otpratio ju je do terminala za odlaske. To je mesto za opraštanja. Jedan par se ljubio kao da je kraj sveta. Neki momak gledao je devojku sve dok nije nestala iza bezbednosne ograde. Jedna žena je plakala dok se muškarac udaljavao.
Iako će je voleti do kraja života, Spajk je sada video Karin prvi put, i bio je bolno svestan da mu to što joj je platio kapućino i čokoladicu ne daje pravo ni da je poljubi u obraz.
Pružila mu je ruku pa su se rukovali.
„Ovo nije zbogom“, rekla je, a Spajku se to učinilo divno. Gledao ju je kako prolazi kroz izlaz za članove posada. Ako se okrene, mislio je Spajk, imaćemo decu. Ako se samo okrene…
A kasnije, odozgo iz tornja, Spajk je gledao kako se Kvantasov erbas 380 priprema za let na drugi kraj sveta i mislio o onom filmu, o onom groznom filmu kome se svi kontrolori smeju. Ali Spajk se sada nije smejao.
Mislio je na roštilje vikendom, na decu na travnjaku i na roditeljske sastanke. Mislio je na starost uz nekoga. Mislio je na dom u kom živiš sa ženom koju si odabrao među svim ženama sveta, i koja je tebe odabrala među svim muškarcima sveta.
I prvi put u životu Spajk je u svemu tome video nekakav smisao.


* * *


Letnje nebo bilo je vedro nad zelenim avionom.
Vatrogasci su se saginjali ispod zapaljenog krila, izbacivali tepihe pene, a plamenovi su se poput pesnice zatvarali oko ogromnog boingovog motora i slali guste perjanice crnog dima u vedro plavo nebo.
Vatrogasni oficir Majk Truman sedeo je za volanom kamiona okrenutog prema nosu aviona, gledao savršeno nebo i uzdisao. Ovo vreme mi baš ide na nerve, mislio je. Majk nije znao, i nije mogao ni da zamisli, kakvi će vremenski uslovi biti kada jednom požar bude pravi.
Ipak, bio je uveren da neće biti ni nalik današnjim.
Ali to je u redu. Ako ti se vreme ne dopada, mislio je Majk, samo malo pričekaj. A ako ti se
dopada, pa…
Samo malo pričekaj.

Dejmonov crni oblak na trenutak se povukao dok su prolazili kroz bezbednosnu kontrolu.
Dok su ostali, priglupi putnici, aktivirali alarm kopčama na kaiševima, sitninom skrivenom u džepovima i metalom zaboravljenim oko vrata, zglobova i u pupku, Dejmon i njegova porodica glatko su prošli kroz detektore. Čak i devojčice su bile iskusni igrači – izule su se same, stavile su ručne satove u rančeve kao da se to podrazumeva, i tražile su od majke da proveri je li sve tečnosti i gelove spakovala u male zapečaćene plastične kese.

Ali kad su izašli iz terminala, tresnulo ga je snažno. Još jednom je prošao na drugu stranu. Ali ovog puta bilo je drugačije. Ovog puta nije putovao ni poslom ni iz zadovoljstva. Život je počeo na aerodromu. A sad se i završavao.
Veče uoči odlaska iz kuće susedi su im priredili zabavu na ulici. To zvuči kao nešto vrlo raskošno i pažljivo isplanirano, a zapravo su im prvi susedi svratili i doneli bocu šampanjca, pa su je popili sedeći na stepeništu jer je veče bilo lepo, a uskoro su i ostali izašli iz kuća, deca su trčala tamo-amo tihom ulicom severnog Londona, smračilo se tek oko deset sati, a Dejmon je mislio: ah, pa mi smo potpuno ludi što ostavljamo sve ovo radi zemlje koju više ne poznajemo. Aerodrom ima tu moć, uvideo je. Može tačno da odmeri koliko gubiš.
Dejmon je sada stajao usred šarene živahne gužve, a grlo mu se stezalo od tuge dok je gledao kćeri kako obuvaju patike, a njegova žena posmatra njega.
„Hej“, rekla je Liz. „Ti.“ Dejmon se okrenuo ka njoj.
„Znaš li ti koliko te volim?“, rekla je.
Zurio je u nju trenutak-dva, a onda ih je sve zagrlio, sve tri, ženu i dve kćeri; mlađa se još mučila da navuče patiku, starija ga je pitala šta misli da pas sada radi, i dok ih je grlio, znao je da je njegov dom uvek tamo gde su ova žena i ove dve devojčice. Da ste ih videli ulazeći u avion, da ste pažljivije pogledali ovu malu porodicu, pomislili biste da je ovo samo još jedan prizor kakvih svakodnevno ima milion na aerodromu.
Slika nekoga istinski voljenog, nekoga voljenog više nego što može i da zamisli, kako se najzad vraća kući.

Napomene

[←1]
Godine 1943, posle pada Singapura, Saveznici su osnovali tzv. Liniju dvostruke zore, koja je povezivala Australiju i Englesku, i to je bila najduža direktna avionska linija na svetu. Putnicima su se dodeljivala uverenja da su u vazduhu proveli više od 24 sata. (Prim. prev.)

[←2]
Engl.: Royal Society for Protection of Birds – akronim zapravo znači Kraljevsko društvo za zaštitu ptica. (Prim. prev.)

[←3]
Engl.: tit – senica; ali i nepristojna reč za dojku. (Prim. prev.)