7. Hari Poter i Relikvije Smrti

Posljednja knjiga serije o Hariju Poteru nudi brojne odgovore o tajnama glavnih likova: o samom Hariju, Ronu i Hermioni, ali o Dambldoru, Voldemoru i mnogim drugim. U pitanju je zaključna knjiga koja nudi mnoštvo zanimljivih uvida pisanih specifičnim nostalgičnim lirizmom o temama kao što su ljubav, čast, hrabrost i vjera. Dž. K. Roling je napisala maestralnu završnicu koja će svojim neočekivanim obrtima, uzbudljivom i napetom radnjom, još jednom oduševiti sve one koji su, kroz prethodnih šest knjiga, zavoljeli najpoznatijeg dječaka čarobnjaka na svijetu.

Posveta

ove knjige
podeljena je
na sedam
delova:
Nilu,
Džesiki,
Dejvidu,
Kenzi,
Daj,
En,
Vama, ukoliko

ste ostali
Harijem sve do samog kraja.

Avaj, muko nasleđena!

O krvava rano greha,
za pevanje nestvorena!
Avaj, brige nesnošljive!
Avaj, muko neprestana!

Za gnojavu tešku ranu

melem kući daće samo
naslednik joj, a ne stranac,
ljutim mačem krvavijem.
Donjim pevam bogovima.

Vi blaženi donji bozi,

čujte molbu i za pobedu
deci pomoć pošaljite!

Eshil, Pokajnice

(prepevao Miloš M. Đurić,
Dereta 2002)



Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive u onome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama. U ovom božanskom ogledalu suočeni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja – da, iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i društvo su, u najboljem smislu, zauvek prisutni, jer su besmrtni.

Vilijam Pen, Još plodova samoće

1. Uzdizanje Mračnog gospodara

Dva čoveka se niotkuda pojaviše na uskom, mesečinom obasjanom puteljku, nekoliko metara udaljeni jedan od drugog. Na trenutak su stajali posve mirno, svaki uperivši štapić u grudi onog drugog; zatim, uz međusobno prepoznavanje, odložiše štapiće ispod ogrtača i hitro se zaputiše u istom pravcu.

– Vesti? – upita viši čovek.
– Najbolje moguće – odgovori Severus Snejp.
Puteljak je sleva bio omeđen divljim niskim dračom, a zdesna visokom, uredno potkresanom živicom. Dok su hitro koračali dugi ogrtači lepršali su im oko gležnjeva.

– Pomislio sam da sam zakasnio – reče Jaksli, čije je tupe crte lica na trenutke zaklanjalo granje drveća koje ih je natkriljivalo, presecajući mesečinu. – Bilo je malo komplikovanije no što sam očekivao. Ali nadam se da će biti zadovoljan. Ti si uveren da će te dobro primiti?
Snejp klimnu glavom, ali ništa ne obrazloži. Skrenuli su desno, na širok prilaz koji se odvajao od staze. Visoka živica skretala je iza ugla zajedno s njima, gubeći se u daljini iza impresivne kapije od kovanog gvožđa koja im je preprečila put. Nisu ni

zastali. U tišini obojica podigoše levu ruku kao za nekakav pozdrav, i prođoše kroz dveri od tamnog metala kao da su od dima.
Tisova živica prigušila je zvuk njihovih koraka. Negde desno od njih začu se šuškanje: Jaksli ponovo izvuče štapić, uperivši ga preko glave svog saputnika, ali se ispostavilo da je izvor buke tek snežnobeli paun, koji se veličanstveno šepurio povrh živice.
– Lucijusu je uvek dobro išlo. Paunovi... – Jaksli uz frktaj zabi svoj štapić nazad pod ogrtač.
Velelepno zdanje izdizalo se iz tame na samom kraju pravog prilaza, a kroz njegove romboidno zastakljene prozore u prizemlju treperila je svetlost. Negde u mračnoj bašti iza živice žuborila je fontana. Šljunak je škriputao pod Snejpovim i Jakslijevim nogama dok su brzali ka ulaznim vratima, koja se širom raskriliše na unutra čim im priđoše, iako ih niko vidljiv nije otvorio.
Hodnik je bio prostran, oskudno osvetljen i raskošno dekorisan, s veličanstvenim tepihom koji je prekrivao gotovo čitavu površinu kamenog poda. Pogledi bledolikih portreta sa zidova pratili su Snejpa i Jakslija dok su hitali kraj njih. Pred teškim drvenim vratima koja su vodila u susednu prostoriju zastadoše, oklevajući koliko jedan otkucaj srca, a zatim Snejp okrenu bronzanu kvaku.
Salon je bio pun utihnulih ljudi koji su sedeli za dugačkim ukrašenim stolom. Uobičajeni nameštaj bio je nemarno gurnut uza zidove prostorije. Osvetljenje je poticalo iz rasplamsale vatre u masivnom mermernom kaminu nad kojim se uzdizalo pozlaćeno ogledalo. Snejp i Jaksli se na trenutak zadržaše na pragu. Dok su im se oči privikavale na slabo svetlo, poglede im privuče najčudniji element celog prizora: naizgled nesvesno ljudsko obličje koje je naglavačke visilo iznad stola, polako se okrećući, kao da visi o nekom nevidljivom konopcu, odražavajući se u ogledalu i na ogoljenoj, uglačanoj površini stola pod sobom. Niko od ljudi koji su sedeli ispod tog jedinstvenog prizora nije gledao u obličje, izuzev prebledelog mladića koji je sedeo gotovo tačno ispod njega. Kao da nije bio u stanju da se suzdrži da ne pogleda uvis na svakih minut.
– Jaksli. Snejpe – reče jasan, piskav glas s pročelja stola. – Umalo da zakasnite. Govornik je sedeo baš ispred kamina, tako da je pridošlicama isprva bilo teško da
razaznaju išta više od njegove siluete. Međutim, kad su mu se približili, njegovo lice zasja kroz pomrčinu, ćosavo, zmijoliko, s procepima umesto nozdrva i sjajnim crvenim očima uskih vertikalnih zenica. Bio je toliko bled da se činilo kao da zrači nekim bisernim sjajem.
– Severuse, ovamo – reče Voldemor, pokazavši sedište desno, tik pokraj sebe. – Jaksli, pored Dolohova.
Njih dvojica zauzeše dodeljena im mesta. Maltene sve oči oko stola behu uprte u Snejpa te se njemu i Voldemor prvi obrati.
– Dakle?

– Gospodaru, Red Feniksa namerava da naredne subote, u suton, premesti Harija Potera iz njegovog sadašnjeg bezbednog prebivališta.
Interesovanje ljudi za stolom primetno poraste: neki se ukrutiše, drugi uzvrpoljiše, pogleda uprtih u Snejpa i Voldemora.
– Subota... u suton – ponovi Voldemor. Njegove crvene oči zagledaše se u crne Snejpove tako prodorno da neki od posmatrača odvratiše pogled u stranu, očito u strahu da i njih ne ožeže silina tog pogleda. Snejp se, međutim, mirno zagleda u Voldemorovo lice i, nakon nekoliko trenutaka, Voldemorova usta bez usana iskriviše se u nešto nalik osmehu.
– Dobro. Vrlo dobro. A ova informacija dolazi...
– Od izvora o kom smo već govorili – reče Snejp.
– Gospodaru...
Jaksli se nagnu napred da bi video Voldemora i Snejpa preko dugačkog stola. Sva lica se okrenuše ka njemu.
– Gospodaru, ja sam čuo drugačije.
Jaksli sačeka, ali Voldemor ne progovori, stoga on nastavi: – Onom Auroru, Doulišu, omaklo se da Potera neće premeštati sve do tridesetog, noć pre nego što dečak napuni sedamnaest godina.
Snejp se smeškao.
– Moj izvor mi je otkrio da postoje planovi da se poture lažne informacije; biće da je to to. Bez sumnje je na Douliša bačena Zbunjujuća čin. Ne bi bilo prvi put, zna se da je prilično podložan tome.
– Uveravam vas, Gospodaru, Douliš se činio sasvim ubeđen u to – reče Jaksli.
– Ako je Zbunjen, naravno da je ubeđen – reče Snejp. – Ja uveravam tebe, Jaksli, da kancelarija Aurora neće imati nikakvu ulogu u zaštiti Harija Potera. Red veruje da smo se infiltrirali u Ministarstvo.
– Znači da je i Red najzad nešto pogodio, je li? – reče dežmekast čovek koji je sedeo nedaleko od Jakslija, i ispusti šištav kikot koji se tu i tamo proširi duž stola.
Voldemor se nije smejao. Pogled mu odluta naviše, ka telu koje se lagano okretalo iznad njih, i činilo se da je izgubljen u mislima.
– Gospodaru – nastavi Jaksli – Douliš veruje da će biti poslat čitav odred Aurora da prebaci dečaka...
Voldemor podiže krupnu, belu šaku i Jaksli smesta ućuta, ozlojeđeno posmatrajući kako se Voldemor okreće nazad ka Snejpu.
– Gde će zatim da sakriju dečaka?
– U kuću jednog od članova Reda – reče Snejp. – Tom mestu je, sudeći po mom izvoru, pružena svaka zaštita koju su Red i Ministarstvo zajedničkim silama mogli da obezbede. Mislim da su male šanse da ga otmemo kada bude bio tamo, Gospodaru, sem ukoliko, naravno, Ministarstvo ne bude palo pre sledeće subote, što nam može dati priliku da otkrijemo i onesposobimo većinu čini kako bismo uspeli da se

probijemo kroz preostale.

– Dakle, Jaksli? – Voldemor pozva preko stola dok se plamen kamina čudnovato odražavao u njegovim crvenim očima. – Hoće li Ministarstvo pasti do sledeće subote?
Ponovo se sve glave okrenuše. Jaksli ispravi ramena.
– Gospodaru, imam dobre vesti po tom pitanju. Uspeo sam, uz velike poteškoće i znatan trud, da bacim Kontrolišuću kletvu na Pija Glupsijea.
Mnogi od onih koji su sedeli oko Jakslija delovali su impresionirano; njegov sused, Dolohov, čovek dugog, izobličenog lica, potapša ga po leđima.
– I to je neki početak – reče Voldemor. – Ali Glupsije je samo jedan čovek. Skrimdžer mora biti potpuno okružen našim ljudima pre nego što ja stupim na scenu. Jedan neuspeo atentat na Ministra znatno bi me unazadio.
– Da, Gospodaru, u pravu ste, ali znate da, kao šef Odseka za sprovođenje magijskih zakona, Glupsije ima redovan kontakt s ministrom lično, ali i sa šefovima svih ostalih odseka Ministarstva. Mislim da ćemo, sad kad imamo tako visokog zvaničnika pod svojom kontrolom, lako pokoriti i ostale, a zatim mogu svi zajedno da rade na obaranju Skrimdžera.
– Samo da našeg prijatelja Glupsijea ne otkriju pre nego što preobrati ostale – reče Voldemor. – Bilo kako bilo, nije verovatno da će Ministarstvo biti moje pre sledeće subote. Ako ne možemo da priđemo dečaku na njegovom odredištu, onda to mora biti učinjeno dok je na putu.
– Tu smo u prednosti, Gospodaru – reče Jaksli, iznenada odlučan da zadobije bar malo odobravanja. – Sada imamo nekoliko ljudi ubačenih u Odsek magijskog transporta. Ako se Poter Prebaci ili upotrebi Flu-mrežu, smesta ćemo znati.
– Neće učiniti nijedno od ta dva – reče Snejp. – Red se odrekao bilo koje vrste transporta koju kontroliše ili reguliše Ministarstvo; nemaju poverenja ni u šta vezano za njega.
– Još bolje – reče Voldemor. – Moraće da izađe na otvoreno. Tako je daleko lakša meta.
Voldemor ponovo pogleda uvis ka telu koje se polako okretalo i nastavi: – Ja ću se lično pobrinuti za dečaka. Kada je Hari Poter u pitanju, dosad je bilo previše grešaka. Neke od njih su bile i moje. Poter je još uvek živ više zbog mojih grešaka nego zbog njegovih uspeha.
Družina oko stola zabrinuto je posmatrala Voldemora, svako od njih, sudeći po njegovom ili njenom izrazu lica, uplašen da će možda biti okrivljen za to što je Hari Poter i dalje u životu. Voldemor, međutim, kao da se više obraćao sebi nego ikom od njih, i dalje okrenut ka nesvesnom telu iznad njega.
– Bio sam nepažljiv, te sam dozvolio da me osujete zla kob i slučajnost, ti dželati svih sem najbolje skovanih planova. Ali sada znam šta mi je činiti. Razumem one stvari koje pre nisam shvatao. Ja moram biti taj koji će ubiti Harija Potera, i biću.
Iznenada, kao kakav odgovor na te reči, odjeknu užasan, otegnut jauk očajanja i

bola. Mnogi prisutni za stolom preneraženo pogledaše nadole, jer zvuk kao da je dolazio ispod njihovih stopala.
– Crvorepu – reče Voldemor, bez promene u svom tihom, zamišljenom tonu, i ne sklanjajući pogled s tela koje se okretalo iznad – nisam li ti već rekao da ućutkaš našeg zatvorenika?
– Da, G-Gospodaru – promuca nizak čovek negde na sredini stola, koji je dotad sedeo tako duboko zavaljen da se na prvi pogled činilo da je stolica prazna. Sad se iskobeljao iz svog sedišta i pohitao iz sobe, ne ostavivši za sobom ništa osim zagonetnog srebrnog sjaja.
– Kao što rekoh – nastavi Voldemor, ponovo gledajući u napeta lica svojih sledbenika – sada sve mnogo bolje shvatam. Na primer, pre nego što krenem da ubijem Potera, moraću da pozajmim čarobni štapić od nekoga među vama.
Na licima oko njega videlo se puko zaprepašćenje; kao da je objavio da će morati da pozajmi nečiju ruku.
– Nema dobrovoljaca? – reče Voldemor. – Da vidimo... Lucijuse, ne vidim nikakav razlog zbog čega bi ti i dalje trebalo da imaš čarobni štapić.
Lucijus Melfoj podiže pogled. Pod svetlošću kamina koža mu je delovala žućkasto i voštano, a oči mu behu upale i oivičene tamnim kolutovima. Kada je progovorio, glas mu beše promukao.
– Gospodaru?
– Tvoj štapić, Lucijuse. Potreban mi je tvoj štapić.
– Ja...
Melfoj iskosa pogleda svoju ženu. Ona je zurila pravo ispred sebe, bleda poput njega, duge plave kose spuštene niz leđa, ali se njeni tanki prsti ispod stola sklopiše na tren oko njegovog zgloba. Na njen dodir, Melfoj zavuče ruku u svoju odoru, isuče štapić i dodade ga Voldemoru, koji ga podiže do svojih crvenih očiju, pomno ga ispitujući.
– Od čega je?
– Brest, Gospodaru – prošapta Melfoj.
– A jezgro?
– Zmaj: zmajev srčani nerv.
– Dobro je – reče Voldemor. On isuka svoj štapić i uporedi dužine.
Lucijus Melfoj načini mahinalan pokret; delić sekunde se činilo kao da očekuje da dobije Voldemorov štapić u zamenu za svoj. Voldemor, kome nije promakao taj gest, zlobno razrogači oči.
– Da ti dam moj štapić, Lucijuse? Moj štapić? Neki iz mase se zakikotaše.
– Pružio sam ti slobodu, Lucijuse, zar ti to nije dovoljno? Ali primetio sam da ti i tvoja porodica odskora ne delujete preterano zadovoljno... šta je to u vezi s mojim prisustvom u tvom domu što te muči, Lucijuse?

– Ništa... ništa, Gospodaru!

– Čiste laži, Lucijuse...

Njegov meki glas nastavi da sikće čak i nakon što su njegova okrutna usta prestala da se miču. Jedan ili dva čarobnjaka jedva se suzdržaše da se ne stresu pošto je siktanje postajalo sve glasnije; začu se šum nečeg teškog što klizi po podu.
Ogromna zmija izroni ispod stola i polako se pope uz Voldemorovu stolicu. Uzdizala se naviše, naizgled beskrajna, i najzad se smirila na Voldemorovim ramenima: vrat joj je bio debljine čovečje butine, a oči, s uspravnim prorezima umesto zenica, netremične. Voldemor odsutno pogladi stvorenje svojim dugim, tankim prstima, i dalje gledajući u Lucijusa Melfoja.
– Zašto Melfojevi izgledaju tako nesrećni zbog svoje sudbine? Zar nije moj povratak, moj uspon na vlast baš ono što, kako godinama izjavljuju, i sami žele?
– Naravno, Gospodaru – reče Lucijus Melfoj. Ruka mu zadrhta dok je brisao znoj s gornje usne. – I jesmo želeli... želimo.
S Melfojeve leve strane njegova supruga čudno, kruto klimnu glavom, odvrativši pogled od Voldemora i zmije. S njegove desne strane, njegov sin Drako, koji je piljio u nepomično telo iznad njih, baci pogled na Voldemora, a zatim i on skrenu pogled u stranu, previše prestrašen da ga pogleda u oči.
– Gospodaru – reče tamnokosa žena negde sa sredine stola, glasa napregnutog od emocija – čast nam je što ste ovde, u našoj porodičnoj kući. Nema većeg zadovoljstva.
Sedela je kraj svoje sestre, razlikujući se od nje kako po izgledu, sa svojom tamnom kosom i podočnjacima, tako i po držanju i ponašanju, jer dok je Narcisa sedela kruto i bezvoljno, Belatriks se naginjala ka Voldemoru, budući da puke reči nisu mogle da dočaraju njenu čežnju za njegovom blizinom.
– Nema većeg zadovoljstva – ponovi Voldemor, nakrivivši glavu malo u stranu dok je odmeravao Belatriks. – To mi mnogo znači, Belatriks, pogotovu od tebe.
Njeno lice obli rumenilo, a oči joj se ispuniše suzama radosnicama.
– Moj Gospodar zna da ja samo govorim istinu!
– Nema većeg zadovoljstva... čak ni u poređenju sa srećnim događajem koji se, kako čujem, ove nedelje odigrao u tvojoj porodici?
Gledala je u njega, rastavljenih usana, vidno zbunjena.
– Ne znam na šta mislite, Gospodaru.
– Govorim o tvojoj sestričini, Belatriks. I vašoj, Lucijuse i Narcisa. Upravo se udala za vukodlaka, Remusa Lupina. Mora da si strašno ponosna.
Oko stola se prolomi podrugljiv smeh. Mnogi se nagnuše napred ne bi li razmenili zlurade poglede. Neki počeše da lupaju pesnicama o sto. Velika zmija, uznemirena tom bukom, širom otvori usta i ljutito prosikta. Ali je Smrtožderi ne čuše od silnog likovanja zbog poniženja Belatriks i Melfojevih. Belatriksino lice, do malopre rumeno od sreće, poprimi ružnu, flekavo-crvenu boju.

– Ona nije naša sestričina, Gospodaru – zavapi ona kroz more radosnih usklika. – Nas dve, Narcisa i ja, nismo ni pogledale našu sestru otkako se udala za Blatokrvnog. To derište nema nikakve veze s nama, niti bilo koja zver za koju se udaje.
– Šta ti kažeš, Drako? – upita Voldemor, i mada mu je glas bio tih, jasno se prolamao kroz dobacivanja i ruganja. – Hoćeš li ti biti dadilja njihovoj štenadi?
Burno veselje je eskaliralo. Drako Melfoj užasnuto pogleda u svog oca, koji je piljio sebi u krilo, a zatim uhvati majčin pogled. Ona gotovo neprimetno odmahnu glavom, a zatim i ona nastavi bezizražajno da zuri u zid naspram sebe.
– Dosta – reče Voldemor, mazeći razljućenu zmiju. – Dosta.
I smeh smesta zamre.
– Mnoga od naših najstarijih porodičnih stabala vremenom se pomalo razbole – reče on dok je Belatriks bez daha zurila u njega, preklinjućim pogledom.
– Morate da potkrešete bolesne grane da biste mu očuvali zdravlje, zar ne? Posecite one delove koji ugrožavaju zdravlje ostatka.
– Da, Gospodaru – prošaputa Belatriks, a oči joj se opet ispuniše suzama zahvalnosti. – Prvom prilikom!
– Imaćeš je – reče Voldemor. – A kako s tvojom porodicom, tako i s celim svetom... seći ćemo trulež koja nas izjeda sve dok ne ostanu samo oni prave krvi...
Voldemor podiže štapić Lucijusa Melfoja, uperivši ga pravo u siluetu koja se polako okretala u vazduhu iznad stola i lagano ga trznu. Silueta uz hroptaj poče da daje znake života i koprca se kao sputana nevidljivim sponama.
– Prepoznaješ li našeg gosta, Severuse? – upita Voldemor.
Snejp podiže pogled ka licu okrenutom naopačke. Svi Smrtožderi su sada gledali u zatočenika, kao da su najzad dobili dozvolu da ispolje radoznalost. Dok se okretala licem ka svetlosti kamina, žena se oglasi, napuklim i prestrašenim glasom: – Severuse! Pomozi mi!
– Ah, da – reče Snejp, dok se zatvorenica ponovo polako okretala u stranu.
– A ti, Drako? – upita Voldemor, gladeći zmijinu njušku rukom u kojoj nije držao štapić.
Drako drhtavo odmahnu glavom. Sada kada se žena probudila, kao da više nije mogao da gleda u nju.
– Ali da, ti ionako nisi pohađao njene časove – reče Voldemor. – Za vas koji ne znate, večeras nam se pridružila Milosna Berbidž, koja je donedavno predavala na Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo.
Oko stola se začuše tihi zvuci poimanja. Krupna pogrbljena žena šiljatih zuba se zacereka.
– Da... profesorka Berbidž je učila decu veštica i čarobnjaka o svemu što se tiče Normalaca... kako nisu toliko drugačiji od nas...
Jedan od Smrtoždera pljunu na pod. Milosna Berbidž se ponovo okrenula licem ka Snejpu.

– Severuse... molim te... molim te...

– Tišina – reče Voldemor, uz još jedan trzaj Melfojevog štapića, i Milosna zaneme kao da su joj zapušena usta. – Pošto nije bila zadovoljna pukim kvarenjem i trovanjem umova čarobnjačke dece, prošle nedelje je profesorka Berbidž napisala ostrašćeno pismo u odbranu Blatokrvnih u Dnevnom proroku . Čarobnjaci, kaže ona, moraju da prihvate ove kradljivce njihovog znanja i magije. Izumiranje Čistokrvnih je, po profesorki Berbidž, veoma poželjna okolnost... ona bi da se svi parimo s Normalcima... ili, bez sumnje, vukodlacima....
Ovoga puta niko se nije nasmejao: nije bilo moguće ne primetiti gnev i prezir u Voldemorovom glasu. Po treći put, Milosna Berbidž se okrenu licem u lice sa Snejpom. Suze su joj se iz očiju slivale niz kosu. Snejp joj uzvrati sasvim bezosećajnim pogledom, dok se ponovo lagano okretala u stranu.
– Avada Kedavra!
Blesak zelene svetlosti osvetli svaki kutak prostorije. Milosna uz glasan tresak pade na sto, koji zadrhta i zaškripa pod njom. Nekoliko Smrtoždera poskoči u stolicama, a Drako ispade iz svoje pravo na pod.
– Večera, Nagini – reče Voldemor nežno, a velika zmija se zaklati i odgmiza s njegovih ramena na uglačanu drvenu površinu stola.

2. In Memoriam

Hari je krvario. Stežući desnu šaku levom i psujući sebi u bradu, ramenom otvori vrata svoje spavaće sobe. Začu se krckanje slomljenog porcelana: nagazio je na šolju hladnog čaja koja je stajala na podu ispred vrata njegove spavaće sobe.

– Šta koj...?
Osvrnuo se oko sebe. Sprat kuće u Šimširovoj ulici broj četiri bio je pust. Možda je šolja čaja bila Dadlijevo viđenje lukave zamke. Držeći svoju raskrvarenu šaku podignutu, Hari drugom rukom sakupi komadiće šoljice i baci ih u već natrpanu korpu za otpatke, jedva vidljivu iza vrata njegove spavaće sobe. Zatim se odvuče hodnikom do kupatila da stavi prste pod slavinu.
Bilo je to glupo, besmisleno, i do zla boga ga je nerviralo što treba da prođu još četiri dana tokom kojih ne sme da izvodi magiju... ali morao je sebi da prizna da bi ga i tada ova rasekotina na prstu pobedila. Nikada nije naučio kako se vidaju rane i kad je sad malo razmislio o tome – pogotovu kad se u obzir uzmu njegovi neposredni planovi – to mu se činilo kao ozbiljan previd u njegovom magijskom obrazovanju. Pribeležio je sebi u glavi da zapamti i pita Hermionu kako se to radi, zgužva toalet

papir u veliku loptu i njome obrisa čaj što je bolje mogao, a potom se vrati u svoju spavaću sobu i zalupi vrata za sobom.
Hari je jutro proveo prazneći načisto svoj školski kovčeg po prvi put otkako ga je spakovao pre šest godina. Početkom svake od minulih školskih godina samo bi pročeprkao gornje tri četvrtine njegovog sadržaja, zamenio ih ili dopunio po potrebi, ostavljajući sloj raznoraznog krša na dnu – stara pera, rasute oči buba, rasparene čarape koje mu više nisu pasovale. Nekoliko minuta ranije Hari je gurnuo ruku u taj džumbus, osetio oštar bol u domalom prstu desne šake i brže-bolje je izvukao, videvši da obilato krvari.
Sada je nastavio malo pažljivije. Kleknuvši ponovo kraj kovčega, preturao je po dnu i, nakon što je izvukao stari bedž na kome su se slabašno trepereći smenjivala s l ova Navijajte za SEDRIKA DIGORIJA i POTER SMRDI, naprsli i oronuli šunjoskop i zlatan medaljon u kome se nalazila skrivena poruka potpisana s „R.A.B.“, najzad otkri oštricu koja ga je ozledila. Smesta ju je prepoznao. Bio je to komadić začaranog ogledala, dužine oko pet centimetara, koje mu je poklonio njegov pokojni kum, Sirijus. Hari ga odloži u stranu i obazrivo opipa po dnu sanduka u potrazi za ostatkom, ali od poslednjeg poklona njegovog kuma nije ostalo ništa više izuzev staklene prašine, koja se lepila po stvarima na najdubljem sloju krša poput svetlucave štroke...
Hari se pridiže i ispita nazubljen komadić na koji se posekao, ne videći ništa osim odraza sopstvenog svetlozelenog oka. Zatim stavi taj komadić na jutarnje izdanje Dnevnog proroka , koji je nepročitan ležao na krevetu, i pokuša da suzbije iznenadni nalet gorkih uspomena, žmaraca žalosti i čežnje koje je otkriće slomljenog ogledala izazvalo u njemu, lativši se raščišćavanja ostalog đubreta u kovčegu.
Trebalo mu je još čitavih sat vremena da ga potpuno isprazni, baci beskorisne predmete i sortira ostatak u gomile po kriterijumu hoće li mu odsad pa nadalje trebati ili neće. Svoje školske i kvidičke odore, kotao, pergament, pera i većinu školskih udžbenika stavio je na veliku gomilu u ćošku, koju ostavlja za sobom. Pitao se šta će njegovi tetka i teča da urade s tim. Verovatno će sve spaliti u gluvo doba noći, kao da je u pitanju dokaz nekog užasnog zločina. Njegova normalska odeća, Nevidljivi ogrtač, pribor za spravljanje napitaka, pojedine knjige, foto-album koji mu je Hagrid davno poklonio, gomila pisama i njegov štapić bili su prepakovani u jedan stari ranac. U prednjem džepu ranca nalazili su se Banditova mapa i medaljon u kome se krila poruka potpisana s „R.A.B.“. Medaljon nije dobio ovo počasno mesto zbog svoje vrednosti – po svim normalnim kriterijumima bio je bezvredan – već zbog cene koja je plaćena da bi se pribavio.
Ostala je još samo pozamašna hrpa novina koja je stajala na radnom stolu kraj njegove snežnobele sove, Hedvige: po jedan primerak za svaki dan koji je Hari ovog leta proveo u Šimširovoj ulici.
Ustao je s poda, protegao se i prišao svom radnom stolu. Hedviga se nije ni

pomerila kad je on počeo da pretura po novinama, bacajući ih jedne po jedne na gomilu đubreta; sova je spavala, ili se makar pretvarala. Bila je ljuta na Harija zbog trenutno ograničenog vremena koje joj je bilo dozvoljeno da provede van svog kaveza.

Kad se približio samom dnu gomile novina, Hari je usporio, tražeći jedno posebno izdanje za koje je znao da je dostavljeno preko leta, nedugo nakon što se vratio u Šimširovu ulicu; sećao se da je na naslovnoj strani bila mala vest o ostavci Milosne Berbidž, nastavnice Proučavanja Normalaca na Hogvortsu. Najzad ga je pronašao. Okrenuvši desetu stranu, utonuo je u svoju stolicu i ponovo pročitao članak za kojim je tragao.

SEĆANJE NA ALBUSA DAMBLDORA

piše Elfijas Dužd

Upoznao sam Albusa Dambldora s jedanaest godina, našeg prvog dana na Hogvortsu. Za našu uzajamnu privlačnost nesumnjivo je odgovorna činjenica da smo se obojica osećali kao tuđinci. Ja sam zaradio zmajske boginje nedugo pre polaska u školu, i mada više nisam bio zarazan, moj boginjavi lik i zelenkast ten obeshrabrivali su većinu dece da mi priđu. Što se Albusa tiče, stigao je na Hogvorts noseći sa sobom teret neželjene ozloglašenosti. Nepunih godinu dana ranije, njegov otac Persival osuđen je za divljački i u javnosti dobrano propraćen napad na troje mladih Normalaca.

Albus nikada nije ni pokušao da porekne da je njegov otac (koji će kasnije i umreti u Askabanu) počinio taj zločin; štaviše, kad sam najzad skupio hrabrost da ga to upitam, uveravao me je da je siguran u krivicu svoga oca. Ali izuzev toga, Dambldor je odbijao da govori o celoj toj tužnoj raboti, iako su mnogi pokušavali da ga podstaknu na to. Neki su čak bili skloni veličanju postupka njegovog oca i pomislili bi da je i Albus normalomrzac, od čega nije bilo veće zablude: kao što bi svi koji su poznavali Albusa mogli da posvedoče, on nikada nije pokazivao ni najmanje antinormalske tendencije. Čak je svojom odlučnom podrškom Pokretu za prava Normalaca stekao mnoge neprijatelje tokom godina koje će uslediti.
Međutim, u roku od nekoliko meseci, Albusova sopstvena slava već je gotovo zasenila očevu. Do kraja njegove prve godine više ga niko nije pamtio kao sina normalomrsca, već kao, ni manje ni više, najgenijalnijeg učenika koji je ikada pohađao tu školu. Oni među nama koji su imali tu čast da mu budu prijatelji ugledali su se na njega, uz njegovu svesrdnu pomoć i ohrabrenje, na kojima nije škrtario. Mnogo kasnije u životu priznao mi je da je već tad shvatao da mu podučavanje donosi najveće zadovoljstvo u životu.
Ne samo da je osvojio svako značajno priznanje koje je škola mogla da

ponudi, već je uskoro uspostavio redovnu prepisku s najznačajnijim imenima magije tog doba, uključujući Nikolasa Flamela, slavnog alhemičara, Batildu Torbarku, uglednu istoričarku i Adalberta Trabunjala, teoretičara magije. Nekoliko njegovih školskih radova dospelo je i u ugledne i renomirane časopise, kao što su Preobraženja danas, Čini i Činjenice i Navodi o Napicima. Činilo se da će Dambldorova predstojeća karijera imati vrtoglav uspon, i bilo je samo pitanje kada će postati ministar magije. Iako je u njegovim poznim godinama često navođeno da je bio na pragu da se prihvati tog posla, on zapravo nikada nije gajio ministarske ambicije.

Tri godine nakon što smo krenuli na Hogvorts, u školu je pristigao i Albusov brat Aberfort. Njih dvojica nisu bili nimalo slični: Aberfort nikada nije bio naklonjen knjizi i, za razliku od Albusa, radije je rasprave rešavao dvobojem nego razumnom diskusijom. Međutim, bilo bi veoma pogrešno tvrditi, kao što to neki i čine, da braća nisu bila prijatelji. Dobro su se slagali, koliko je to moguće kada su u pitanju dva tako različita dečaka. U Aberfortovu odbranu, mora se priznati da život u senci Albusa Dambldora svakako nije bio preterano prijatno iskustvo. Biti uvek u svemu nadmašen bio je jedan od izazova s kojima su se stalno suočavali njegovi prijatelji, a njegovom bratu nije moglo biti nimalo prijatnije.
Nakon što smo završili Hogvorts, Albus i ja smo planirali da pođemo na tada tradicionalan čarobnjački put oko sveta, da posećujemo i proučavamo strane čarobnjake, pre nego što se posvetimo svako svojoj karijeri. Međutim, tragedija se isprečila tim planovima. Veče uoči našeg puta preminula je Albusova majka, Kendra, tako da je Albus postao jedini hranilac i glava porodice. Ja sam odložio svoj polazak dovoljno da izrazim saučešće na Kendrinoj sahrani, a zatim sam se zaputio na, kako se ispostavilo, samotno putovanje. Budući da je Albus ostao da se stara o mlađem bratu i sestri, nije bilo nikakve šanse da će mi se pridružiti.
To je bilo ono razdoblje naših života kada smo najmanje bili u kontaktu. Pisao sam Albusu, opisujući, možda pomalo bezosećajno, čudesa kojima sam prisustvovao na svojim putešestvijima, od toga kako sam jedva izvukao živu glavu bežeći od himera u Grčkoj pa do eksperimenata egipatskih alhemičara. U svojim pismima otkrivao mi je vrlo malo o svom svakodnevnom životu, za koji sam pretpostavljao da je tako izuzetnom čarobnjaku frustrirajuće dosadan. Obuzet sopstvenim doživljajima, bio sam užasnut kada sam pred kraj svog jednogodišnjeg putovanja čuo da je porodicu Dambldor zadesila još jedna tragedija: smrt njegove sestre Arijane.
Iako je Arijana već duže vremena bila lošeg zdravlja, taj udarac, koji je usledio tako brzo nakon gubitka njihove majke, imao je dubok uticaj na oba njena brata. Svi koji su bili bliski Albusu – a i sebe smatram jednim od tih

malobrojnih srećnika – slažu se da su Arijanina smrt i Albusov osećaj da je lično odgovoran za nju (iako, naravno, nije bio ni najmanje kriv) zauvek ostavili traga na njemu.

Po povratku u domovinu zatekao sam mladića koji je iskusio patnje mnogo starijeg čoveka. Albus je bio povučeniji nego ranije i znatno manje veseo. A kao kruna svih njegovih patnji, gubitak Arijane nije doveo do ponovnog zbližavanja Albusa i Aberforta, već ih je otuđio. (Vremenom će se ovo promeniti – u proteklih nekoliko decenija ponovo su uspostavili, ako ne bliske, onda barem uljudne odnose.) Međutim, od tog trenutka pa nadalje retko je govorio o svojim roditeljima i o Arijani, a njegovi prijatelji su se naučili da ih ne spominju.

Tuđa pera će opisati njegove uspehe tokom godina koje su usledile: Dambldorov nemerljiv doprinos riznici čarobnjačkog sveznanja, uključujući njegovo otkriće dvanaest upotreba zmajeve krvi, čije će blagodeti osetiti mnogi budući naraštaji, kao i mudrost koju je iskazao u mnogim presudama koje je doneo kao Vrhovni veštac Vizengamota. I dan-danas pričaju kako nema čarobnjačkog dvoboja koji može da se meri s onim između Dambldora i Grindelvalda 1945. Oni koji su mu prisustvovali zabeležili su strah i divljenje koje su osećali dok su posmatrali bitku ova dva izuzetna čarobnjaka. Dambldorov trijumf i njegov uticaj na čarobnjački svet smatraju se prekretnicom u istoriji magije, koja se može porediti samo s uvođenjem Međunarodnog kodeksa o čarobnjačkoj tajnosti ili padom Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati.
Albus Dambldor nikada nije bio ni gord ni tašt; u svakome je mogao da pronađe nešto što bi cenio, ma koliko taj delovao naizgled beznačajno ili ubogo, i verujem da su ga navedeni gubici u ranoj mladosti učinili veoma humanim i saosećajnim. Nedostajaće mi njegovo prijateljstvo više nego što mogu da iskažem, ali moj gubitak je ništavan u poređenju s gubitkom čarobnjačkog sveta. Ne može se osporiti da je bio najinspirativniji i najvoljeniji od svih direktora Hogvortsa. Umro je kao što je i živeo: uvek radeći za dobrobit svih i do poslednjeg daha voljan da pruži ruku sitnom dečaku sa zmajskim boginjama, baš kao i onog dana kada sam ga upoznao.

Hari je završio s čitanjem ali je nastavio da pilji u sliku koja je pratila ovaj in memoriam. S nje se Dambldor osmehivao svojim poznatim, ljubaznim osmehom, ali dok je gvirio povrh svojih polumesečastih naočara, čak i s novinskog papira se činilo kao da rendgenskim pogledom skenira Harija, čija se tuga sada izmešala s poniženjem.

Mislio je da prilično dobro poznaje Dambldora, ali otkako je pročitao tekst u njegov pomen bio je primoran da se se suoči s činjenicom da gotovo ništa nije znao o

njemu. Nijednom nije zamislio Dambldorovo detinjstvo ili mladost – kao da je na svet došao onakav kakvog ga je Hari pamtio: srebrne kose, star i dostojanstven. Pomisao na Dambldora tinejdžera bila je naprosto čudna, kao da pokušava da zamisli glupu Hermionu ili prijateljski nastrojenog zadnjerasprskavajućeg skruta.

Nikada mu nije palo na pamet da Dambldora pita o njegovoj prošlosti. Bez sumnje bi zvučalo čudno, možda čak i drsko, ali ipak javno je zabeleženo da je Dambldor učestvovao u legendarnom dvoboju s Grindelvaldom, a Hari se nije ni setio da ga upita za to, niti i za jedno drugo Dambldorovo slavno dostignuće.
Ne, uvek bi pričali o Hariju, Harijevoj prošlosti, Harijevoj budućnosti, Harijevim planovima... i Hariju se sada činilo, uprkos tome što mu je sopstvena budućnost izgledala opasno i neizvesno, da je propustio nenadoknadive prilike kad je mogao da pita Dambldora da mu ispriča nešto o sebi, iako je jedino pitanje lične prirode koje je ikada postavio Dambldoru bilo i jedino na koje, podozrevao je, Dambldor nije iskreno odgovorio:
– Šta vi vidite kada pogledate u ogledalo?
– Ja? Vidim sebe kako držim par debelih, vunenih dokolenica.
Nakon što je nekoliko minuta sedeo zadubljen u misli, Hari iscepa tekst iz Proroka, pažljivo ga presavi i zadenu usred prvog toma Praktične odbrambene magije i njene upotrebe protiv Mračnih veština. Zatim baci ostatak novina na gomilu đubreta i okrenu se da pogledom obuhvati sobu. Bila je mnogo urednija. Jedine dve stvari koje su bile van svog mesta behu današnji Dnevni prorok , koji je još ležao na krevetu, i povrh njega komadić slomljenog ogledala.
Hari pređe na drugi kraj sobe, skinu delić ogledala s današnjeg Proroka i raširi novine. Kada je tog jutra preuzimao urolane novine od sove-raznosačice, samo je bacio pogled na naslovnu stranu i, čim je primetio da nema ni slova o Voldemoru, bacio ih u stranu. Stoga je tek sada video šta mu je promaklo.
Preko donje polovine naslovne strane, iznad slike Dambldora u hodu, potresenog izraza lica, nalazio se manji naslov:

NAJZAD ISTINA O DAMBLDORU?

Tokom sledeće nedelje objavićemo šokantnu priču o ovom nesavršenom geniju, koga mnogi smatraju najvećim čarobnjakom svoje generacije. Ogolivši popularnu fasadu smirene, srebrnobrade mudrosti, Rita Skiter otkriva burno detinjstvo, mladost protkanu sukobom sa zakonom, doživotne zavade i sramotne tajne koje je Dambldor poneo sa sobom u grob. ZAŠTO se ovaj čovek, od kojeg se očekivalo da postane ministar magije, zadovoljio time da ostane najobičniji direktor škole? ŠTA je bila prava svrha tajne organizacije poznate kao Red Feniksa? KAKO je, zapravo, Dambldor skončao?

Odgovori na ova i mnoga druga pitanja iznose se u bombastičnoj novoj

biografiji Život i laži Albusa Dambldora, autorke Rite Skiter. Beti Brejtvejt napravila je ekskluzivan intervju s autorkom, strana 13.

Hari, cepajući novine, pronađe stranu trinaest. Povrh članka nalazila se fotografija s još jednim poznatim likom: žena s naočarima optočenim draguljima i pažljivo uvijene plave kose, zuba iskeženih u nešto što je trebalo da bude osmeh koji pleni, mahala mu je vrhovima prstiju. Trudeći se iz petnih žila da ignoriše taj mrski mu prizor, Hari nastavi da čita.

Uživo je Rita Skiter mnogo prijatnija i blaža no što bi se dalo naslutiti iz njenih čuvenih okrutno pisanih portreta. Dočekala me je u predvorju svog udobnog doma, i povela me pravo u kuhinju na šoljicu čaja, krišku torte i, podrazumeva se, dobro prokrčkanu porciju najsvežijih tračeva.

„Pa, naravno, Dambldor je san svakog biografa“, kaže Skiterova. „Tako dug i ispunjen život. Sigurna sam da će moja knjiga biti tek prva od mnogih.“
Skiterova je prilično brzo reagovala. Njena knjiga od preko devet stotina strana završena je samo četiri nedelje nakon Dambldorove tajanstvene smrti u junu. Pitam je kako je uspela da izvede ovaj superbrz podvig.
„Oh, pa kada ste novinar toliko dugo kao ja, rad sa zadatim rokom dođe vam nešto najnormalnije. Znala sam da čarobnjački svet čezne za celom pričom, i želela sam da budem prva koja će toj potrebi izaći u susret.“
Podsećam je na skorašnje javne izjave Elfijasa Dužda, specijalnog savetnika Vizengamota i dugogodišnjeg prijatelja Albusa Dambldora, u kojima tvrdi da ’knjiga Skiterove sadrži manje činjenica od kartice iz čokoladnih žabica.’

Skiterova na spomen toga zabacuje glavu i smeje se.
„Dragi Duždevnjak! Da je on meni živ i zdrav, sećam se kada sam ga pre nekoliko godina intervjuisala povodom članka o siren-ljudskim pravima. Potpuno je šenuo, činilo se da misli da se nalazimo na dnu Vindermetskog jezera, i stalno mi je govorio da se čuvam pastrmki.“
Ipak, optužbe o neistinama, poput ovih Elfijasa Dužda, čuju se s još mnogo mesta. Veruje li Skiterova da su četiri kratke nedelje dovoljne da se stekne potpun uvid u Dambldorov dug i nesvakidašnji život?
„O, draga moja“, kezi se Skiterova, prijateljski me potapšavši po ruci, „i sama vrlo dobro znaš koliko se informacija može prikupiti pomoću pozamašne kese galeona, neprihvatanja ’ne’ kao odgovora i oštrog brzocitatnog pera! Uostalom, ljudi su maltene stajali u redu da bi prosuli svu prljavštinu o Dambldoru. Znaš, nisu svi mislili da je on tako divan – mnogim važnim ljudima stao je na žulj. Ali stari Dužd Duždevnjak mogao bi malko da siđe sa svog čarobnog pijedestala, jer ja sam imala pristup izvoru za koji bi se većina

novinara odrekla svog štapića, izvor koji nikada do sada nije govorio u javnosti, a koji je bio izuzetno blizak Dambldoru tokom najburnijeg i najtraumatičnijeg razdoblja njegove mladosti.“

Publicitet koji prati biografiju Skiterove svakako nagoveštava da će oni koji veruju da je Dambldor vodio besprekoran život biti šokirani. Pitam je koja su najveća iznenađenja koja je otkrila.
„Ma daj, Beti, ne misliš valjda da ću otkriti sve adute pre no što je iko kupio knjigu!“, smeje se Skiterova. „Ali mogu da obećam svima koji još misle da je Dambldor bio besprekorno čist i beo kao njegova brada da očekuju surovo otrežnjenje! Nek ostane na tome da niko ko ga je čuo kako žustro govori protiv Znate-Već-Koga nije mogao ni da sanja da se i on sam bavio Mračnim veštinama u svojoj mladosti! A za jednog čarobnjaka koji je svoje pozne godine proveo zalažući se za toleranciju, nije bio baš tako širokih shvatanja dok je bio mlađi! Da, Albus Dambldor ima izuzetno mutnu prošlost, da i ne pominjemo njegovu vrlo sumnjivu porodicu, koju je tako žestoko nastojao da sakrije od očiju sveta.“
Pitam Skiterovu da li time aludira na Dambldorovog brata, Aberforta, čija je osuda od strane Vizengamota zbog zloupotrebe magije izazvala omanji skandal pre petnaest godina.
„O, Aberfort je samo vrh balegobrega“, smeje se Skiterova. „Ne, ne, govorim o nečemu mnogo gorem od brata koji ima sklonost ka petljanju s kozama, gorem čak i od oca koji sakati Normalce – uostalom, Dambldor ni jedno ni drugo nije uspeo da zataška, pošto su obojici sudili u Vizengamotu. Ne, mene su zaintrigirale majka i sestra, i malo kopanje otkrilo je pravo gnezdo gnusnih tajni – ali, kao što rekoh, moraćete da sačekate i pročitate od devetog do dvanaestog poglavlja da biste saznali detalje. Za sada ću reći samo da nije ni čudo što Dambldor nikada nije govorio o tome kako je polomio nos.“
Ako i ostavimo porodične tajne po strani, da li Skiterova poriče Dambldorovu genijalnost koja je dovela do njegovih mnogobrojnih magijskih otkrića?
„Imao je kefalo“, pomirljivo će ona, „iako se mnogi već sada pitaju da li je zaista smeo sâm da preuzme pune zasluge za sva svoja navodna dostignuća. Kao što otkrivam u šesnaestom poglavlju, Ajvor Dilonsbi tvrdi da je on već bio otkrio osam primena zmajske krvi u trenutku kada je Dambldor ’pozajmio’ njegove beleške.“
Ali značaj nekih Dambldorovih dostignuća, usuđujem se da joj protivrečim, ne može se osporiti. Šta je s njegovom čuvenom pobedom nad Grindelvaldom?
„E, pa sad, drago mi je što si pomenula Grindelvalda“, kaže Skiterova, uz zagonetan osmeh. „Bojim se da one koji s divljenjem gledaju na Dambldorovu spektakularnu pobedu čeka prava bomba – da ne kažem balegobomba. Zaista,

vrlo prljava rabota. Kazaću vam samo da ne bi trebalo da budete toliko uvereni da je u pitanju zaista bio spektakularni dvoboj kao iz legendi. Nakon što pročitaju moju knjigu, ljudi će biti prisiljeni da zaključe kako je Grindelvald najverovatnije stvorio belu zastavu vrhom svog štapića i mirno se predao!“

Skiterova odbija dalje da pojasni ovu provokativnu temu, stoga se okrećemo vezi koja će bez sumnje fascinirati njene čitaoce više od bilo čega drugog.
„O da“, kaže Skiterova, žustro klimajući glavom, „posvetila sam čitavo jedno poglavlje tom odnosu između Potera i Dambldora. Nazivan je nezdravim, čak i zlokobnim. Ali ponavljam, vaši čitaoci će morati da kupe moju knjigu ne bi li došli do cele priče, ali nema sumnje da je Dambldor u samom početku ispoljio neprirodno interesovanje za Potera. Da li je to zaista bilo zarad dečakove dobrobiti – pa, ostaje da vidimo. Javna je tajna da je Poter imao vrlo burnu adolescenciju.“
Pitam Skiterovu da li je još uvek u kontaktu s Harijem Poterom, s kojim je napravila čuveni intervju prošle godine: revolucionaran tekst u kojem je Poter ekskluzivno govorio o svom uverenju da se Znate-Već-Ko vratio.
„O, da, postali smo izuzetno bliski“, kaže Skiterova. „Siroti Poter ima veoma malo iskrenih prijatelja, a i mi smo se upoznali tokom jednog od najvećih iskušenja njegovog života – Tročarobnjačkog turnira. Verovatno sam jedna od retkih osoba na ovom svetu koja može da kaže da poznaje pravog Harija Potera.“
Što nas taman dovodi do glasina koje još kruže o Dambldorovim poslednjim satima. Veruje li Skiterova da je Poter bio prisutan prilikom Dambldorove smrti?
„Pa, ne bih da odam previše – sve piše u knjizi – ali svedoci unutar samih zidina zamka Hogvorts videli su Potera kako beži s mesta gde se zbio taj tragičan događaj nekoliko trenutka nakon što je Dambldor pao, skočio ili bio gurnut. Poter je kasnije svedočio protiv Severusa Snejpa, čoveka prema kojem, svima je dobro poznato, odavno gaji netrpeljivost. Da li je sve takvo kakvim se čini? Na čarobnjačkoj zajednici je da odluči – nakon što pročita moju knjigu.“
I nakon te intrigantne izjave, napuštam njen dom. Nema sumnje da je Skiterova iz svog pera iznedrila instant bestseler. U međuvremenu, legije Dambldorovih obožavalaca imaju dovoljno razloga da strepe zbog podataka o njihovom junaku koji će uskoro biti obelodanjeni.

Hari je pročitao i sam kraj članka, ali je nastavio da tupo pilji u stranicu. Preplaviše ga gnušanje i gnev, preteći da izbiju iz njega poput povraćke. Zgužvao je novine i svom silinom ih bacio o zid, gde se pridružiše ostatku gomile đubreta nabacanog oko njegove prepune kante za otpatke.

Počeo je slepo da korača po sobi, otvarajući prazne fioke i podižući knjige tek da bi ih odmah vratio na iste gomile, jedva svestan svojih postupaka, dok su mu rečenice iz Ritinog teksta nasumice odzvanjale kroz glavu: čitavo jedno poglavlje o tom odnosu između Potera i Dambldora... nazivan je nezdravim, čak i zlokobnim... i on se sam bavio Mračnim veštinama u svojoj mladosti... jer sam ja imala pristup izvoru za koji bi se većina novinara odrekla svog štapića...

– Laži! – zagrme Hari, i kroz prozor spazi komšiju iz susedne kuće, koji je upravo zastao da ponovo uključi svoju kosilicu za travu, kako nervozno diže pogled naviše.
Hari silovito sede na krevet. Delić slomljenog ogledala odskoči od njega; on ga uze i stade da ga prevrće prstima, razmišljajući, razmišljajući o Dambldoru i lažima kojima ga je Rita Skiter klevetala...
Iznenada sevnu blesak najsvetlijeg plavetnila. Hari se sledi, ponovo nabivši svoj rasečeni prst na oštru ivicu ogledala. Pričinilo mu se, mora da mu se samo pričinilo. Bacio je pogled preko ramena, ali zid je bio boje bolešljive kajsije, po izboru tetka-Petunije: tamo nije bilo ničeg plavog što bi se odrazilo u ogledalu. On se ponovo zagleda u komadić ogledala, ali ne vide ništa izuzev sopstvenog svetlozelenog oka koje mu je uzvraćalo pogled.
Umislio je, nije bilo drugog objašnjenja; umislio je, zato što je razmišljao o svom mrtvom direktoru škole. Ako je išta bilo sigurno, onda je to da ga svetloplave oči Albusa Dambldora više nikada neće prostreliti svojim prodornim pogledom.

3. Odlazak Darslijevih


Tresak uz koji su se zalupila ulazna vrata odjeknu uza stepenice i začu se glas koji povika: – Ej! Ti!
Šesnaest godina ovakvog obraćanja nije u Hariju ostavilo ni tračak sumnje koga to njegov teča doziva. Svejedno, nije odmah reagovao. I dalje je zurio u komad ogledala u kojem mu se na delić sekunde učinilo da je spazio Dambldorovo oko. Tek kada je njegov teča povikao – MOMAK! – Hari polako ustade i zaputi se ka vratima spavaće sobe, zastavši tek da ubaci komad slomljenog ogledala u ranac natrpan stvarima koje će poneti sa sobom.
– Dugo ti je trebalo! – zagrme Vernon Darsli kada se Hari pojavi na vrhu stepenica. – Silazi ovamo, da porazgovaram s tobom!
Hari nabi ruke duboko u džepove farmerica i lagano se spusti niza stepenice. Kada je stigao do dnevne sobe, u njoj je zatekao sve troje Darslijevih. Bili su u putnoj odeći: teča Vernon u okerastoj jakni s rajsferšlusom, tetka Petunija u ispeglanom kaputu boje lososa, a Dadli, njegov krupan, plavokos, razbacan brat od tetke, u kožnoj jakni.

– Da? – Upita Hari.

– Sedi! – reče teča Vernon. Hari podiže obrve. – Molim te! – dodade teča Vernon, uz blag trzaj, kao da ga te reči grebu po grlu.
Hari sede. Činilo mu se da zna šta sledi. Njegov ujak poče nervozno da se šetka tamo-amo, a tetka Petunija i Dadli su ga u stopu sledili zabrinutih izraza lica. Najzad, kad mu se veliko purpurno lice već zbrčkalo od koncentracije, teča Vernon se zaustavi pred Harijem i progovori.
– Predomislio sam se – reče.
– Velikog li iznenađenja – reče Hari.
– Kakvim to tonom... – poče tetka Petunija kreštavim glasom, ali je Vernon Darsli ućutka pokretom ruke.
– Sve su to puke koještarije – reče teča Vernon, besno gledajući u Harija svojim svinjskim očicama. – Odlučio sam da ne verujem ni u jednu jedinu reč tih gluposti. Ne idemo nikud, ostaćemo ovde.
Hari pogleda naviše u svog teču, podjednako razdražen i zabavljen. Vernon Darsli se protekle četiri nedelje predomišljao svakih dvadeset i četiri sata, proprativši svaku promenu mišljenja pakovanjem, raspakivanjem i ponovnim pakovanjem. Njegov omiljeni trenutak bio je kada je teča Vernon svoj kofer, ne znajući da je Dadli od prošlog raspakivanja u njega stavio i tegove za vežbanje, pokušao da ubaci nazad u gepek, i sručio se na pod uz bolne urlike i mnogo psovki.
– Po tvojoj priči – reče sada Vernon Darsli, nastavivši svoje šetkanje po dnevnoj sobi – mi smo, Petunija, Dadli i ja, u opasnosti. Od... od...
– Nekih od ’moje sorte’, tako je – reče Hari.
– E pa, ne verujem ti – ponovi teča Vernon, ponovo se zaustavivši pred Harijem. – Probdeo sam celu noć dobrano razmišljajući o tome, i mislim da je u pitanju zavera da se otme kuća.
– Kuća? – ponovi Hari. – Kakva kuća?
– Ova kuća! – zakrešta teča Vernon, a vena na njegovom čelu poče da pulsira. – Naša kuća! Cene kuća u ovom naselju skočile su u nebesa! Hoćeš da nas skloniš sa puta, a zatim ćeš da izvedeš neki hokus-pokus, i dok kažeš keks tapija će glasiti na tvoje ime i...
– Jesi li sišao s uma? – odbrusi mu Hari. – Zavera da se otme ova kuća? Jesi li zaista toliko glup kao što izgledaš?
– Da se nisi usudio...! – ciknu tetka Petunija, ali je Vernon opet umiri rukom: uvrede na račun njegove pojave činile su mu se nevažnim spram opasnosti koju je uočio.
– Za slučaj da ste zaboravili – reče Hari – ja već imam kuću koju mi je ostavio moj kum. Šta će mi onda ova? Zbog svih tih srećnih uspomena?
Zavlada tajac. Hari pomisli da je čak uspeo da impresionira svog teču ovim argumentom.

– Ti tvrdiš – reče teča Vernon, opet počevši da šetka po sobi – da je taj Lord Štagod...
– Voldemor – reče Hari nestrpljivo – i prošli smo već ovo barem sto puta. To nije tvrdnja, to je činjenica, Dambldor vam je to rekao još lane, kao i Kingsli i gospodin Vizli...
Vernon Darsli ljutito povi ramena, a Hari pretpostavi da njegov teča pokušava da odagna sećanje na tu nenajavljenu posetu dva odrasla čarobnjaka, nekoliko dana nakon početka Harijevog letnjeg raspusta. Dolazak Kingslija Okovgroma i Artura Vizlija bio je veoma neprijatno iznenađenje za Darslijeve. Ipak, Hari je morao da prizna, s obzirom na to da je gospodin Vizli jednom prilikom demolirao pola njihove dnevne sobe, da teču Vernona nipošto nije moglo da obraduje njegovo ponovno pojavljivanje.
– ... Kingsli i gospodin Vizli su vam takođe objasnili – nastavi Hari bespoštedno.
– Kad napunim sedamnaest godina, zaštitna čin koja me čuva biće raskinuta, i time ćemo i vi i ja biti izloženi opasnosti. Red je ubeđen da će Voldemor napasti i vas, bilo da bi vas mučio i saznao gde sam ja, bilo zato što misli da će me namamiti da vas spasavam ukoliko vas uzme za taoce.
Teča Vernonu i Hariju pogledi se susretoše. Hari je bio siguran da su se u tom trenutku obojica isto zapitala. Zatim teča Vernon nastavi da korača, a Hari produži: – Morate da se sakrijete, i Red je spreman da vam pomogne. Nudimo vam najbolju moguću zaštitu.
Teča Vernon je ćutao, ali je i dalje šetkao po sobi, dok se sunce polako spuštalo iza šimširove živice. Komšijina kosilica ponovo je zaćutala.
– Mislio sam da postoji Ministarstvo magije – iznenada reče Vernon Darsli.
– Postoji – odgovori Hari, zatečen.
– Pa što nas onda oni ne zaštite? Čini mi se da je to što smo nevine žrtve, čiji je jedini greh to što skrivamo ucenjenu glavu, dovoljno da nas kvalifikuje za državnu zaštitu!
Hari nije mogao da se suzdrži, te se nasmeja. Bilo je tako tipično za njegovog teču da sve svoje nade polaže u državni poredak, čak i u ovom svetu koji je prezirao i od njega zazirao.
– Čuli ste šta su rekli gos’n Vizli i Kingsli – odgovori Hari. – Mislimo da su uspeli da se infiltriraju u Ministarstvo.
Teča Vernon se prošeta do kamina i nazad, lica i dalje purpurnog od usredsređenosti, tako teško dišući da su mu veliki crni brci podrhtavali.
– U redu – reče on, po ko zna koji put zastavši pred Harijem. – U redu, rasprave radi, recimo da i prihvatimo tu zaštitu. I dalje ne shvatam zašto ne možemo da dobijemo onog tipa Kingslija.
Hari se uz velike poteškoće suzdrža da ne prevrne očima. I na to pitanje je odgovorio bar pet-šest puta.

– Kao što sam vam rekao – procedi on kroz stegnute zube – Kingsli štiti Norm...

hoću reći, vašeg premijera!
– Baš zato – on je najbolji! – reče teča Vernon, prstom upirući u ugašen ekran televizora. Darslijevi su prepoznali Kingslija u vestima, kako diskretno hoda iza normalskog premijera, dok je ovaj bio u poseti nekoj bolnici. To je, zajedno s činjenicom da je Kingsli ovladao veštinom oblačenja kao Normalac, da i ne pominjemo lagan, umirujuć ton njegovog dubokog glasa – nateralo Darslijeve da Kingslija prihvate na način na koji nisu nijednog drugog čarobnjaka do tada, mada ga do sada nikada nisu videli s minđušom u uvetu.
– E pa, on je zauzet – reče Hari. – Ali Hestija Džouns i Dedalus Digl su i više nego sposobni za taj posao...
– Da smo barem videli njihov CV i preporuke... – poče teča Vernon, ali je Hari izgubio strpljenje. Ustavši, on krenu pravo na teču, sada i sâm pokazujući na TV.
– Sve ove nesreće nisu slučajne... sudari, eksplozije, iskakanja iz šina i šta god da se još izdešavalo otkako smo poslednji put gledali vesti. Ljudi nestaju i ginu, a iza svega stoji on – Voldemor. Govorim ti to iznova i iznova, on ubija Normalce zabave radi. Čak i ove magle, njih izazivaju dementori, a ako ne možeš da se setiš šta su oni, pitaj svog sina!
Dadli naglo prekri usta šakama. Kada vide da su svi pogledi uprti u njega, on ih ponovo spusti i upita: – Ima ih... još?
– Još? – nasmeja se Hari. – Misliš više od ona dva koja su napala nas dvojicu? Do sada ih sigurno ima na stotine, možda čak i hiljade, kad se uzme u obzir da se hrane strahom i očajanjem...
– U redu, u redu – promrmlja Vernon Darsli. – Shvatamo poentu...
– Nadam se da je tako – reče Hari – jer čim napunim sedamnaest godina, svi oni: Smrtožderi, dementori, možda čak i inferijusi, a to su leševi kojima uz pomoć čini upravlja Mračni čarobnjak, biće u stanju da vas nađu, a bogme i napadnu. A ako se setite poslednje prilike kada ste pokušali da uteknete čarobnjacima, mislim da ćete se složiti da vam je neophodna pomoć.
Zavlada kratak tajac, u kome kao da je iz prošlosti odzvonio dalek odjek Hagridovog razvaljivanja vrata. Tetka Petunija je pomno gledala u teču Vernona, dok je Dadli zurio u Harija. Najzad, teča Vernonu izlete: – Ali šta će biti s mojim poslom? Šta s Dadlijevom školom? Verovatno takve stvari nisu važne gomili čarobnjačkih danguba...
– Zar ne shvataš? – povika Hari. – Mučiće vas i ubiti kao što su to učinili i mojim roditeljima!
– Tata – reče Dadli glasno – tata... ja idem s tim ljudima iz Reda.
– Dadli – reče Hari – prvi put u životu da i ti kažeš nešto pametno.
Znao je da je izvojevao pobedu. Ako je Dadli dovoljno uplašen da prihvati pomoć Reda, njegovi roditelji poći će s njim: nije bilo govora da se odvoje od svog Dadliše.

Hari baci pogled na drevni sat sa drškom koji je stajao na kaminu.

– Biće tu za nekih pet minuta – reče on, a kada mu niko od Darslijevih ne odgovori, on napusti prostoriju. Pomisao na rastanak od svojih tetke, teče i brata od tetke, i to verovatno zauvek, bila je nešto što ga je veselilo, ali se izvesna nelagodnost ipak osećala u vazduhu. Šta reći nekom na samom svršetku šesnaest godina duge netrpeljivosti?
Vrativši se u svoju sobu, Hari je besciljno petljao oko svog ranca, a zatim ubaci nekoliko oraha kroz rešetke Hedviginog kaveza. Oni uz tupo zveketanje padoše na dno, dok ih je ona ignorisala.
– Uskoro ćemo krenuti, zaista – reče joj Hari. – A onda ćeš ponovo moći da letiš. Začu se zvono. Hari je oklevao, a zatim napusti sobu i siđe niza stepenice: bilo bi
previše očekivati od Hestije i Dedalusa da sami izađu na kraj s Darslijevima.
– Hari Poter! – ciknu uzbuđen glas istog trena kad Hari otvori ulazna vrata. Sitan čovek s ciklama cilindrom na glavi duboko mu se klanjao. – Čast mi je, kao i uvek!
– Hvala, Dedaluse – reče Hari, uputivši slabašan postiđen osmeh tamnokosoj Hestiji. – Zaista je lepo od vas što radite ovo... moji tetka, teča i brat su ovamo...
– Dobar vam dan, Harijevi rođaci – rekao je razdragano Dedalus hitro ulazeći u dnevnu sobu. Darslijevi pak nisu izgledali nimalo razdragano što ih je tako oslovio; Hari je gotovo očekivao još jednu promenu odluke. Dadli se pribio uz svoju majku na samu pojavu čarobnjaka i veštice.
– Vidim da ste spakovani i spremni. Sjajno! Kao što vam je Hari rekao, plan je vrlo jednostavan – reče Dedalus, a zatim izvuče ogroman džepni sat iz svog prsluka i pogleda na njega. – Napustićemo kuću pre Harija. Zbog opasnosti koje nosi upotreba magije u vašoj kući, budući da je Hari još uvek maloletan, to bi Ministarstvu moglo da pruži izgovor da ga uhapse, odvešćemo se nekih desetak milja dalje, pre nego što se Prebacimo u bezbedno skrovište koje smo vam odabrali. Pretpostavljam da umete da vozite? – učtivo upita teču Vernona.
– Da li umem da...? Naravno, do đavola, da umem da vozim! – uzviknu teča Vernon.
– Vrlo mudro od vas, gospodine, vrlo mudro, ja bih, lično, bio skroz-naskroz sluđen tim silnim prekidačima i dugmićima – reče Dedalus, očigledno ubeđen da laska Vernonu Darsliju, koji je primetno gubio poverenje u taj plan sa svakom Dedalusovom izgovorenom rečju.
– Ne umeju ni da voze – promrmlja on sebi u bradu, dok su mu se brci ljutito tresli, ali ga, na sreću, ni Dedalus ni Hestija izgleda nisu čuli.
– Hari – nastavi Dedalus – ti ćeš ovde sačekati svoju pratnju. Došlo je do male izmene u planu...
– Kako to misliš? – odmah će Hari. – Mislio sam da će Ludooki da dođe i odvede me pridruženim Prebacivanjem?
– Neizvodljivo – reče Hestija odsečno. – Ludooki će ti objasniti.

Kada se začu glasan povik: – Požurite! – Darslijevi, koji su sve ovo slušali s potpunim neshvatanjem na licima, poskočiše. Hari pogleda oko sebe, pre nego što shvati da je glas došao iz Dedalusovog džepnog sata.

– Tako je, imamo striktno određenu satnicu – reče Dedalus, klimajući glavom ka svom časovniku, a zatim ga zadenu nazad u svoj prsluk. – Pokušavamo da uskladimo tvoj odlazak iz kuće s Prebacivanjem tvoje porodice, Hari. Tako će se čin poništiti u trenutku kada svi budete na putu ka bezbednom utočištu. – On se okrenu ka Darslijevima. – Pa, da li smo svi spakovani i spremni za polazak?
Niko mu ne odgovori: teča Vernon je i dalje sablaznuto zurio u budžu na Dedalusovom džepu od prsluka.
– Dedaluse, možda bi trebalo da sačekamo ispred, u hodniku – promrmlja Hestija: očigledno je mislila da bi bilo prikladno da ne budu u sobi dok se Hari i Darslijevi s ljubavlju, a možda i u suzama, opraštaju.
– Nema potrebe – promrmlja Hari, ali teča Vernon učini svako dalje objašnjenje nepotrebnim glasno rekavši: – E pa, je li, biće da je ovo zbogom, dečače.
On pridiže svoju desnu ruku da se rukuje s Harijem, ali kao da u poslednjem trenutku nije bio u stanju da se suoči s time, te prosto skupi pesnicu i poče da klati ruku napred-nazad, kao metronom.
– Spreman, Didi? – upita tetka Petunija, brže-bolje proveravajući da li joj je tašna zakopčana ne bi li izbegla da uopšte i pogleda u Harija.
Dadli joj nije ništa odgovorio, već je samo stajao tu, malko razjapljenih usta, pomalo podsetivši Harija na džina Gropa.
– Hajde sad, krećemo – reče teča Vernon.
Već je stigao do vrata dnevne sobe kada Dadli promrmlja: – Ne razumem.
– Šta ne razumeš, Pufnice? – upita tetka Petunija, podigavši pogled ka svom sinu. Dadli podiže svoju veliku šaku nalik na šunku i prstom pokaza na Harija.
– Zašto on ne ide sa nama?
Teča Vernon i tetka Petunija se ukočiše u mestu, zureći u Dadlija kao da je upravo izrazio želju da postane balerina.
– Molim? – reče teča Vernon glasno.
– Zašto i on ne pođe? – upita Dadli.
– Pa, on... on ne želi – reče teča Vernon, okrenuvši se da pogledom prostreli Harija, dodajući: – Ne želiš, zar ne?
– Ni najmanje – reče Hari.
– E pa, eto ti – reče teča Vernon Dadliju. – A sada hajde, krećemo.
On žurnim korakom izađe iz sobe: začuše otvaranje ulaznih vrata, ali Dadli se nije pomerio i posle nekoliko nesigurnih koraka i tetka Petunija zastade.
– Šta je sada? – povika teča Vernon, ponovo se pojavivši na vratima.
Dadli kao da je pokušavao da izađe na kraj s pojmovima isuviše teškim da se pretoče u reči. Nakon nekoliko trenutaka očito bolne unutrašnje borbe, on reče: – Ali

gde će on da ide?

Tetka Petunija i teča Vernon razmeniše poglede. Bilo je jasno da je Dadli počeo da ih plaši. Hestija Džouns prekide tišinu.
– Ali... valjda znate kuda vaš sestrić ide? – upita ona s nevericom.
– Naravno da znamo – reče Vernon Darsli. – On ide kod nekih od vaše sorte, zar ne? Hajde, Dadli, idemo u kola, čuo si čoveka, u žurbi smo.
Vernon Darsli ponovo odmaršira sve do ulaznih vrata, ali Dadli se i dalje nije pomerao.
– Kod nekih od naše sorte?
Hestija je izgledala razjareno. Hari se već susreo s tim ponašanjem: veštice i čarobnjaci bili su zatečeni činjenicom da se njegovi najbliži živi rođaci toliko malo interesuju za čuvenog Harija Potera.
– U redu je – uveravao ju je Hari. – Nema veze, zaista.
– Nema veze? – ponovi Hestija, zloslutno povisivši ton. – Zar ovi ljudi ne shvataju šta si sve prošao? U kakvoj si opasnosti? Tvoje jedinstveno mesto u samom srcu antivoldemorskog pokreta?
– Ovaj... ne, ne shvataju – reče Hari. – Oni, zapravo, misle da sam levo smetalo, ali navikao sam da...
– Ja ne mislim da si levo smetalo.
Da Hari nije video Dadlijeve usne kako se miču, verovatno ne bi poverovao svojim ušima. Ovako je samo zurio u Dadlija nekoliko sekundi, pre nego što je prihvatio da mora da je njegov brat od tetke taj koji je progovorio, pogotovo pošto je Dadli skroz pocrveneo. A i Hari je bio posramljen i zapanjen.
– Pa... ovaj... hvala, Dadli.
Ponovo se činilo da Dadli pokušava da se izbori s mislima isuviše glomaznim da bi ih izrazio, pre nego što promumla: – Spasio si mi život.
– Ne baš – reče Hari. – Dementori bi ti uzeli samo dušu...
On ljubopitljivo pogleda u svog brata. Tokom ovog i prethodnog leta gotovo da nisu bili ni u kakvom kontaktu, pošto je Hari dolazio u Šimširovu ulicu samo nakratko, i vreme uglavnom provodio u svojoj sobi. Međutim, Hariju sada sinu da šoljica čaja na koju je tog jutra nagazio možda uopšte nije bila zamka. Iako prilično dirnut, Hari ipak oseti da mu je pomalo laknulo što je Dadli, čini se, izgubio sposobnost da izražava svoja osećanja. Nakon što je još jednom ili dvaput otvorio usta, pocrveneli Dadli zaćuta.
Tetka Petunija briznu u plač. Hestija Džouns je pogleda s odobravanjem, koje se pretvori u razjarenost kad vide da je tetka Petunija potrčala ka njima i zagrlila Dadlija, a ne Harija.
– T-tako si fin, Dadliša... – jecala je ona u njegove masivne grudi – t-tako divno dete... š-što si rekao hvala...
– Ali on se uopšte nije zahvalio! – ogorčeno će Hestija. – Samo je rekao kako

misli da Hari nije levo smetalo!

– Da, ali iz Dadlijevih usta to mu dođe kao ’volim te’ – reče Hari, rastrzan između ozlojeđenosti i želje da prasne u smeh, dok je tetka Petunija nastavila da steže Dadlija kao da je upravo spasio Harija iz kuće u plamenu.
– Idemo li ili ne? – zagrme teča Vernon, po ko zna koji put se pojavivši na vratima dnevne sobe. – Mislio sam da smo u stisci s vremenom!
– Da... da, jesmo – reče Dedalus Digl, koji je pomno pratio ovu scenu i tek sad se pribrao. – Zaista moramo da krenemo. Hari...
Saplićući se, on priđe Hariju i zgrabi mu ruku obema šakama.
– ... srećno. Nadam se da ćemo se ponovo susresti. Nade čarobnjačkog sveta počivaju na tvojim plećima.
– O – reče Hari – da. Hvala.
– Zbogom, Hari – reče Hestija, takođe mu stegnuvši ruku. – Mislićemo na tebe.
– Nadam se da će sve biti u redu – reče Hari, osvrnuvši se ka tetka-Petuniji i Dadliju.
– O, siguran sam da ćemo se vrlo brzo sprijateljiti – reče Digl vedro, mahnuvši šeširom dok je napuštao prostoriju. Hestija izađe za njim.
Dadli se nežno oslobodi majčinog stiska i priđe Hariju, koji je morao da suzbije poriv da mu pripreti magijom. Zatim Dadli ispruži svoju veliku ružičastu šaku.
– Pobogu, Dadli – reče Hari, praćen tetka-Petunijinim ponovnim jecajima – da ti nisu dementori ulili neku novu ličnost?
– Pojma nemam – promrmlja Dadli. – Vidimo se, Hari.
– Da... – reče Hari, stegnuvši Dadlijevu šaku. – Možda. Čuvaj se, Veliki Di. Dadli se umalo nasmeši a zatim se odgega iz sobe. Hari začu njegove teške korake

po pošljunčanom prilazu, praćene lupanjem automobilskih vrata.
Tetka Petunija, koja je uronila lice u svoju maramicu, osvrnu se na taj zvuk. Izgleda da nije očekivala da se nađe nasamo s Harijem. Brže-bolje odloživši mokru maramicu u džep, ona reče: – Pa... zbogom – i pohrli ka vratima i ne pogledavši ga.
– Zbogom – reče Hari.
Zastala je i osvrnula se. Hari je na trenutak imao čudan osećaj kako želi nešto da mu kaže: uputila mu je neuobičajen, drhtav pogled i kao da je bila na ivici da progovori, ali onda, gotovo neprimetno klimnuvši glavom, izjuri iz sobe za svojim mužem i sinom.

4. Sedam Potera



Hari otrča nazad uza stepenice do svoje spavaće sobe, stigavši do prozora taman na vreme da vidi kola Darslijevih kako se izvlače iz prilaza kući i odlaze niz ulicu. Na zadnjem sedištu, između tetka-Petunije i Dadlija, video se Dedalusov cilindar. Pri kraju Šimširove ulice kola skrenuše desno, prozori im na trenutak zasjaše skerletnim zracima zalazećeg sunca a zatim nestadoše s vidika.

Hari uze Hedvigin kavez, svoju Vatrenu strelu i ranac, poslednji put pređe pogledom po svojoj neprirodno urednoj sobi i trapavo se spusti do predvorja, gde odloži kavez, metlu i torbu u podnožje stepenica. Mrak je sada sve brže padao, a večernja svetlost predvorje je ispunila dugim senkama. Osećao se krajnje čudno stojeći tu u tišini, znajući da treba da napusti tu kuću poslednji put. Nekada davno, kada bi ostajao sâm dok su Darslijevi išli u grad da se provode, ti sati samoće bili su mu retko zadovoljstvo: zastavši tek da ukrade nešto ukusno iz frižidera, pohrlio bi uza stepenice da igra igrice na Dadlijevom kompjuteru, ili bi upalio televizor i menjao kanale do mile volje. Prisećanje na ta vremena ispunilo ga je čudnim osećanjem praznine: nalik uspomeni na davno izgubljenog mlađeg brata.

– Zar ne želiš poslednji put da obiđeš kuću? – upita on Hedvigu koja se, glave podvijene pod krilo, još uvek durila. – Više nikada nećemo biti ovde. Zar ne želiš da se prisetiš svih lepih vremena? Mislim, pogledaj samo ovaj otirač. Koliko uspomena... Dadli je povratio na njega nakon što sam ga spasio od dementora...

Ispostavilo se da mi je ipak zahvalan, da ne poveruješ!... a prošlog leta Dambldor je ušao na ta vrata...
Hari na trenutak izgubi nit misli, a Hedviga mu ničim nije pomogla da je ponovo pronađe, već je nastavila da sedi glave podvijene pod krilo. Hari stade leđima okrenut ulaznim vratima.
– A ovde, ispod, Hedviga... – Hari otvori vrata ispod samih stepenica – ... tu sam nekada spavao! Tada me još nisi poznavala... bokca mu, zaboravio sam koliko je skučeno.
Hari pređe pogledom po nagomilanim cipelama i kišobranima, setivši se kako se svako jutro budio gledajući u naličje stepeništa, koje je vrlo često bilo okićeno ponekim paukom. Behu to dani pre nego što je saznao svoj pravi identitet, pre nego što je saznao kako su mu roditelji umrli i zašto su se oko njega stalno zbivale čudne stvari. Ali Hari je i dalje mogao da se seti snova koji su ga još i tada morili: zbrkanih snova o bleštavoj zelenoj svetlosti a jednom – teča Vernon umalo nije slupao kola kada mu je Hari to spomenuo – čak i o letećem motociklu...
Negde u blizini se začu iznenadna, zaglušujuća buka. Hari se uz trzaj ispravi i temenom lupi o niski dovratak. Zastavši tek da izusti neke od najboljih psovki koje je pokupio od teče Vernona, otetura se nazad u kuhinju, držeći se za glavu i kroz prozor pogleda u zadnje dvorište.
Učini mu se kao da se tmina talasa, kao da i sâm vazduh poigrava. A zatim se, niotkuda, pojaviše obličja, jedno po jedno, kako bi poništili svoje Razočaravalačke čini. Hagrid je dominirao tom scenom, noseći šlem i zaštitne naočare, jašući ogroman motocikl s crnom bočnom prikolicom. Svuda oko njega ostali su silazili sa svojih metli, a u dva slučaja s krilatih crnih kosturskih konja.
Odškrinuvši zadnja vrata, Hari se sjuri među njih. Sa svih strana se začuše pozdravi, a Hermiona mu se baci oko vrata, Ron ga potapša po leđima a Hagrid reče:
– Kak’ si, Hari? Spreman da begamo?
– I te kako – reče Hari, smešeći se svima oko sebe. – Ali nisam vas očekivao u ovolikom broju!
– Promena plana – zareža Ludooki, koji je držao dva ogromna pretrpana džaka, dok mu se magično oko vrtoglavo okretalo čas ka smrknutom nebu, čas ka kući, čas ka bašti. – Hajde da se sklonimo s vidika pre nego što ti sve objasnimo.
Hari ih sve skupa povede u kuhinju gde su, veseli i raspričani, posedali na tetka-Petunijine uglačane radne površine ili se oslonili o njene besprekorno čiste kuhinjske aparate: Ron, visok i štrkljast; Hermiona, guste kose svezane u dugu pletenicu; Fred i Džordž, istovetno se kezeći; Bil, dugokos i gadno unakažen; gospodin Vizli, proćelav i

ljubaznog lika, blago nakrivljenih naočara; Ludooki, izbrazdan borbenim ožiljcima, jednonog, sa svetloplavim magičnim okom koje se divlje vrtelo u svojoj duplji; Tonks, koja je kratku kosu obojila u svoju omiljenu svetloroze boju; Lupin, prosed i izboran kao nikad ranije; Fler, vitka i predivna, sa svojom dugom srebrnastoplavom kosom; Kingsli, ćelav, crn, širokih ramena; Hagrid, sa svojom divljom kosom i bradom, pogrbljen da ne bi glavom udarao o plafon, i Mandangus Flečer, mali, prljav i ofucan, očiju podbulih kao u baseta i masne kose. Na taj prizor Harijevo srce zatitra i raširi se kao da će pući: svi su mu bili neverovatno dragi, čak i Mandangus, koga je pokušao da zadavi prilikom njihovog poslednjeg susreta.

– Kingsli, mislio sam da ti paziš na normalskog premijera? – povika ka drugom kraju prostorije.
– Može da izdrži jednu noć bez mene – reče Kingsli. – Ti si mnogo važniji.
– Hari, reci dragička! – reče Tonks sedeći na mašini za pranje veša, te mu mahnu levom šakom. Na njoj se presijavao prsten.
– Venčali ste se? – povika Hari, gledajući čas u nju čas u Lupina.
– Žao mi je što nisi mogao da prisustvuješ, Hari, bilo je vrlo tajno i skromno.
– To je sjajno, čestit...
– Hajde de, hajde de, biće kasnije vremena da se natenane ispričamo! – zagrme Ćudljivko kroz taj žamor, i kuhinjom najednom zavlada tajac. Ćudljivko baci vreće ispred sebe i okrenu se Hariju: – Kao što ti je Dedalus verovatno rekao, morali smo da dignemo ruke od plana A. Pije Glupsije pao je pod njihov uticaj, što je veliki problem za nas. Doneo je odluku po kojoj se svako povezivanje ove kuće na Flu-mrežu ili Prebacivanje, ovamo i odavde, smatra zločinom kažnjivim zatvorom. Sve to, naravno, zarad tvoje zaštite, da bi se sprečilo da te se Znaš-Već-Ko dočepa. Potpuno beskorisno, pošto čin tvoje majke to već čini. Zapravo je time sprečio tvoj bezbedan odlazak odavde.
– Drugi problem: maloletan si, što znači da još uvek imaš Trag na sebi.
– Ja ne...
– Trag, Trag! – nestrpljivo će Ludooki. – Čin koja detektuje magijske aktivnosti oko osoba ispod sedamnaest godina, i tako Ministarstvo saznaje za maloletničku magiju! Ako ti ili bilo ko u tvom okruženju bacite čin da bi se izvukao odavde, Glupsije će znati za to, a samim tim i Smrtožderi.
– Ne možemo da čekamo da Trag prestane da deluje, pošto ćeš u trenutku kad napuniš sedamnaest godina izgubiti i svu zaštitu koju ti je pružala tvoja majka. Ukratko: Pije Glupsije misli da te je valjano saterao u ćošak.
Hari nije mogao a da se ne složi s nepoznatim mu Glupsijem.
– Pa šta ćemo onda da radimo?
– Upotrebićemo malobrojna transportna sredstva koja su nam preostala, ona koja Trag ne može da detektuje, pošto nam ne trebaju čini da bismo ih koristili: metle, testrale i Hagridov motocikl.

Hari je odmah primetio slabe tačke ovog plana. Ipak, držao je jezik za zubima da bi dao prilike Ludookom da ih sam spomene.
– Elem, čin tvoje majke može se prekinuti samo u dva slučaja: kad postaneš punoletan, ili... – Ćudljivko rukom pokaza na besprekornu kuhinju – ...kad ovo mesto prestaneš da smatraš svojim domom. Ti i tvoji tetka i teča večeras ste se rastali potpuno svesni da nikada više nećeš živeti ovde, je li tako?
Hari klimnu glavom.
– Stoga, kada ovoga puta budeš napustio kuću, nema povratka, a čin će biti prekinuta čim budeš izašao iz njenog dometa. Odlučili smo da čin prekinemo ranije, jer nam je u suprotnom jedina mogućnost da čekamo da Znaš-Već-Ko dođe po tebe istog trenutka kad napuniš sedamnaest godina.
– Jedino naše preimućstvo je to što Znaš-Već-Ko ne zna da te večeras selimo. Ministarstvu smo servirali lažne informacije: misle da nećeš otići odavde pre tridesetog. Međutim, imamo posla sa Znaš-Već-Kim, stoga ne možemo da se oslonimo samo na to da će pogrešiti datum. Sigurno je već poslao par Smrtoždera da patroliraju nebom u ovom području, za svaki slučaj. Stoga smo svu raspoloživu zaštitu bacili na dvanaest različitih kuća. Sve one izgledaju kao mesta gde bismo mogli da te sakrijemo, sve imaju neke veze s Redom: moja kuća, Kingslijeva, kuća Moline tetka Mjurijel... shvataš i sâm.
– Aha – reče Hari, ne baš iskreno, jer je i dalje zapažao zjapeću rupu u tom planu.

– Ići ćeš u kuću Tonksinih roditelja. Kad budeš u dometu zaštitnih čini koje smo bacili na njihovu kuću, moći ćeš da iskoristiš teleportacioni ključ do Jazbine. Ima li nekih pitanja?
– Ovaj... da – reče Hari. – Možda isprva neće znati u koju sam se od dvanaest sigurnih kuća zaputio, ali zar neće biti pomalo providno kad nas... – on na brzaka prebroja glave – ... četrnaestoro poleti ka kući Tonksinih roditelja?
– Ah – reče Ćudljivko – zaboravio sam da spomenem ključnu stavku. Neće nas četrnaestoro leteti ka kući Tonksinih roditelja. Noćas će nebom proći sedam Harija Potera, svaki sa po jednim pratiocem, a svaki par će se zaputiti u drugu sigurnu kuću.

Ćudljivko izvadi iz svog ogrtača bočicu nečeg što je ličilo na blato. Nije morao ništa da objašnjava. Hari istog trena shvati ostatak plana.
– Ne! – reče glasno, a njegov glas stade da odzvanja kuhinjom. – Nema šanse!
– Rekla sam im da ćeš ovako reagovati – reče Hermiona, uz blag prizvuk samozadovoljstva.
– Ako mislite da ću dopustiti da šestoro ljudi rizikuje svoje živote...!
– ... pogotovu što bi nam to svima bio prvi put – reče Ron.
– Ovo je dugačije, pretvarajući se da ste ja...
– Pa, niko od nas nije baš oduševljen tom idejom, Hari – reče Fred iskreno. – Zamisli da nešto pođe naopako i da se zauvek zaglavimo u liku bubuljičavog zakržljalog bilmeza.

Hariju to nije bilo smešno.

– Ne možete to da uradite ako ne sarađujem, potrebno je da vam dam vlasi svoje kose.
– E pa, propade nam plan – reče Džordž. – Ako nećeš da sarađuješ, jasno je da nema šanse da dođemo do pramička tvoje kose.
– Aha, nas trinaestoro protiv tipa kome nije dozvoljeno da koristi magiju...
nemamo nikakve šanse – reče Fred.
– Duhovito – reče Hari. – Baš zabavno.
– Ako dođe dotle da moramo da primenimo silu, nek’ bude – zareža Ćudljivko, čije je magijsko oko sada blago titralo u očnoj duplji dok je zurio u Harija. – Svi su ovde punoletni, Poteru, i svi su spremni na rizik.
Mandangus slegnu ramenima i napravi grimasu. Magično oko pogleda u stranu ne bi li ga prostrelilo pogledom kroz Ćudljivkovu slepoočnicu.
– Nećemo više da se raspravljamo. Samo gubimo vreme. Hoću nekoliko tvojih dlaka, momče, odmah.
– Ali ovo je sumanuto, nema potrebe za...
– Nema potrebe!? – zareža Ćudljivko. – Sad kad je Znaš-Već-Ko na slobodi a pola Ministarstva pod njegovim uticajem? Ako budemo imali sreće, Poteru, progutaće lažni mamac i planiraće da te zaskoči tridesetog, mada bi bio lud da ne postavi bar jednog ili dva Smrtoždera u blizini, da te drže na oku, jer bih i ja tako postupio. Možda ne mogu da dođu do tebe ili ove kuće dok čin tvoje majke deluje, ali ona samo što nije popustila, a oni znaju okvirno njenu lokaciju. Jedina šansa nam je da koristimo mamce. Čak ni Znaš-Već-Ko ne može da se podeli na sedam delova.
Hari na trenutak uhvati Hermionin pogled, a zatim brže-bolje pogleda u stranu.
– Dakle, Poteru... pramen tvoje kose, moliću.
Hari pogleda u Rona, koji složi uradi-to-već-jednom grimasu.
– Odmah! – zagrme Ćudljivko.
Dok su svi netremice gledali u njega, Hari podiže ruku navrh glave, zgrabi pramen i povuče iz sve snage.
– Dobro je – reče Ćudljivko, hramljući ka njemu dok je vadio čep iz bočice napitka. – Ubaci tu, molim lepo.
Hari ubaci kosu u tečnost nalik blatu. Čim je dodirnula njegovu površinu, napitak poče da peni i dimi se, a onda odjednom postade bistrozlatan.
– Opa, Hari, deluješ mnogo ukusnije od Kreba i Gojla – reče Hermiona, ali kad spazi Ronove podignute obrve, pocrvene i dodade: – Ma, znaš na šta mislim: Gojlov napitak ličio je na slince.
– U redu, molio bih lažne Potere da se postroje ovamo – reče Ćudljivko.
Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Fler postrojiše se ispred tetka-Petunijine cakleće sudopere.
– Fali nam jedan – reče Lupin.

– Evo, drž’ – reče Hagrid grubo, podiže Mandangusa za kragnu i baci ga kraj Fler, koja teatralno nabra nos i premesti se između Freda i Džordža.
– Rekoh vam, rađe bih ja međ’ zaštitnike – reče Mandangus.
– Začepi – zareža Ćudljivko. – Kao što sam ti već rekao, kukavički crve, svaki Smrtožder na koga možda naletimo težiće, po svaku cenu, da zarobi Potera, a ne da ga ubije. Dambldor je oduvek govorio da će Znaš-Već-Ko hteti lično da dokrajči Harija. Zaštitnici su ti koji bi morali najviše da se brinu, njih će Smrtožderi hteti da ubiju.

Mandangus nije baš bio naročito uveren, ali Ćudljivko je već izvukao pola tuceta čašica nalik onima za jaja a zatim u svaku nasuo po malo višesokovnog napitka.
– U redu, svi naiskap...
Ron, Hermiona, Fred, Džordž, Fler i Mandangus popiše napitak. Čim im je napitak dospeo u grlo, svi do jednog počeše da dahću i prave grimase: istovremeno, njihove crte lica počeše da bubre i tope se poput vrelog voska. Hermiona i Mandangus počeli su da rastu. Ron, Fred i Džordž su se smanjivali. Kosa im je tamnela, a u slučaju Hermione i Fler kao da im se uvlačila nazad u lobanju.
Ćudljivko, koga sve to kao da se nije doticalo, poče da dreši velike vreće koje je doneo sa sobom: kada se ponovo uspravio, pred njim je dahtalo i uzdisalo šest Harija Potera.
Fred i Džordž se okrenuše jedan ka drugom i uglas rekoše: – Vau... identični smo!

– Ne znam, čini mi se da sam ja i dalje zgodniji – reče Fred, ispitujući svoj odraz u čajniku.
– Bah – reče Fler, odmeravajući se u vratima mikrotalasne – Bile, ne gledaj me...
ušasna sam.
– Za one kojima je odeća malo preširoka, imam ovde manju – reče Ćudljivko, pokazujući na prvi džak – i obratno. Ne zaboravite naočare, imate šest pari u džepu sa strane. A kada se presvučete, u drugom džaku naći ćete svoj prtljag.
Pravi Hari pomisli kako je ovo verovatno najbizarnija stvar koju je ikada video, a nagledao se svakojakih vrlo čudnih stvari. Posmatrao je svojih šest dvojnika kako kopaju po džakovima, vade komplete odeće, stavljaju naočare i trpaju unutra sopstvene stvari. Kad su počeli potpuno bez stida da se skidaju, došlo mu je da ih zamoli da pokažu malo više poštovanja prema njegovoj privatnosti, jer su očito bili mnogo spremniji u pokazivanju njegovog obnaženog tela nego što bi bili sa svojim sopstvenim.
– Znao sam da Džini laže za onu tetovažu – reče Ron, gledajući naniže u svoja prsa.
– Hari, vid ti je zaista užasan – reče Hermiona dok je stavljala naočare.
Kada su se obukli, lažni Hariji iz drugog džaka uzeše rančeve i kaveze, svaki sa po jednom prepariranom snežnobelom sovom unutra.
– Dobro je – reče Ćudljivko kada se sedam obučenih i natovarenih Harija s cvikerima najzad okrenuše ka njemu. – Parovi će biti sledeći: Mandangus će leteti sa

mnom, na metli...

– A što ja s tobom? – progunđa Hari najbliži zadnjim vratima kuće.
– Zato što te treba držati na oku – zareža Ćudljivko. I zaista, njegovo magično oko nije skidalo pogled s Mandangusa ni kad je nastavio: – Artur i Fred...
– Ja sam Džordž – reče blizanac na kojeg je Ćudljivko upro prstom. – Ne možete da nas raspoznate čak ni kad smo Hari?
– Izvini, Džordže...
– Ma samo vas vučem za štapić, ja sam zapravo Fred...
– Dosta zafrkavanja! – zagrme Ćudljivko. – Ovaj drugi, Džordž, Fred ili ko god već bio, ti si s Remusom. Gospođice Delaker...
– Ja idem s Fler na testralu – reče Bil. – Ona nije neki ljubitelj metli.
Fler istupi i stade kraj njega, uputivši mu sladunjav, potčinjen pogled za koji se Hari nadao da se više nikada neće pojaviti na njegovom licu.
– Gospođica Grejndžer s Kingslijem, takođe na testralu...
Hermioni kao da pade kamen sa srca dok je Kingsliju uzvraćala osmeh. Hari je znao da se ni ona ne oseća najsigurnije jašući metlu.
– I onda ostajemo još samo ti i ja, Rone! – reče Tonks veselo, i mahnu mu, oborivši stalak za šolje.
Ron nije delovao tako zadovoljno kao Hermiona.
– A ti si sas mene, Hari. Je l’ može? – reče Hagrid, delujući pomalo zabrinuto. – Bićemo na motociklu, pošto metle i testrali, je l’ te, ne mog’ da izdrže moju težinu, znaš. Al’ kad gi ja vozim, nem’ mnogo mesta na sedištu, pa’š ti da bidneš u prikolici sa strane.
– Odlično – reče Hari, ne baš sasvim iskreno.
– Mislimo da će Smrtožderi očekivati da budeš na metli – reče Ćudljivko, kao da je pogodio Harijeva osećanja. – Snejp je imao dovoljno vremena da im ispriča o tebi sve ono što im nikada ranije nije spomenuo, pa ako i naletimo na neke Smrtoždere, računamo na to da će izabrati onog Potera koji izgleda kao da se dobro snalazi na metli. Dakle – nastavi on, svezavši džak s odećom lažnih Potera, i povede ih sve nazad ka vratima – određujem polazak za tri minuta. Nema svrhe zaključavati zadnja vrata, to neće zadržati Smrtoždere kada dođu da te traže... Hajde...
Pre nego što se pridružio ostalima u mračnoj bašti iza kuće, Hari otrča u predvorje da pokupi ranac, Vatrenu strelu i Hedvigin kavez. Metle su sa svih strana uskakale u ruke. Hermionu su već podigli na velikog crnog testrala kraj Kingslija, a Fler na onog drugog kraj Bila. Hagrid je spremno stajao kraj motocikla, natakavši zaštitne naočare.

– Da li je to to? Da li je ovo Sirijusov motor?
– Baš taj – reče Hagrid, cereći se Hariju odozgo. – A poslednji put kad si se njime vozio mog’o s’ ceo da mi staneš u šaku!
Hari nije mogao a da se ne oseti malo poniženim dok je sedao u bočnu prikolicu. Tako je bio nekoliko stopa ispod svih ostalih: Ron se iskezi videvši ga kako tu sedi,

kao dete u vašarskom autiću za sudaranje. Hari strpa ranac i metlu dole uza stopala i ugura Hedvigin kavez među kolena. Bilo mu je krajnje neudobno.
– Artur gi je malko doteriv’o – reče Hagrid, potpuno nesvestan Harijeve stešnjenosti. Opkoračio je motocikl, koji malko zaškripa i utonu nekoliko centimetara u zemlju. – Sad si ima par trikova u volanu. Ovo j’ bila moja zamis’o.
On debelim prstom upre u ljubičasto dugme kraj brzinomera.
– Hagride, molim te budi oprezan – reče gospodin Vizli, koji je stajao pored njih s metlom u ruci. – I dalje nisam siguran da je to bilo preporučljivo, a svakako ga treba koristiti samo u slučaju krajnje nužde.
– U redu onda – reče Ćudljivko. – Svi se spremite, moliću. Hoću da skupa krenemo odavde u isto vreme, inače se gubi svrha ove diverzije.
Svi uzjahaše svoje metle.
– Sad se čvrsto drži, Rone – reče Tonks, a Hari vide da je Ron krišom uputio pogled krivca ka Lupinu pre nego što je stavio ruke oko njenog struka. Hagrid nogom startova motocikl: on zarika kao zmaj, a bočna kolica počeše da vibriraju.
– Srećno, svima vama – povika Ćudljivko. – Vidimo se svi za nekih sat vremena u Jazbini. Kad izbrojim do tri: jedan... dva... TRI!
Začu se glasno brundanje motocikla i Hari oseti kako se bočna kolica žestoko cimnuše: brzo se uzdizao kroz vazduh, oči mu malko zasuziše pri tom, a kosa se od naleta vazduha podiže sa čela. I metle oko njega jezdile su uvis: dug, crni rep testrala šibnu vazduh dok je proletao kraj njega. Njegove noge, priklještene u prikolici Hedviginim kavezom i njegovim rancem, već su bridele i počele da trnu. Toliko mu je bilo neudobno da umalo nije zaboravio da poslednji put baci pogled na kuću u Šimširovoj ulici broj četiri. Kad se setio da pogleda preko ivice prikolice, više nije mogao da je razazna od drugih kuća. Peli su se u nebo, sve više i više...
A zatim, niotkuda, ni iz čega, odjednom behu opkoljeni. Bar trideset silueta s kukuljicama lebdelo je u vazduhu, napravivši ogroman krug u čijem središtu su se, ne znajući, obreli članovi Reda...
Nasta vriska, zelena svetlost zablesnu ih sa svih strana: Hagrid zaurla i motocikl se prevrnu u vazduhu. Hari izgubi osećaj gde se nalazi: nad njim su bila ulična svetla, oko njega se čula vika, držao se za ivicu prikolice, pokušavajući da spasi živu glavu. Hedvigin kavez, Vatrena strela i njegov ranac skliznuše mu između kolena...
– Ne... HEDVIGA!
Metla je, vrteći se, padala prema tlu a on jedva uspe da zgrabi remen svog ranca i vrh kaveza kad se motor opet okrenu na pravu stranu. Nakon trenutka olakšanja usledi još jedan blesak zelene svetlosti. Sova zakrešta i pade na pod kaveza.
– Ne... NE!
Motocikl poče naglo da se uspinje. Hari spazi zakukuljene Smrtoždere kako beže kad se Hagrid probi kroz njihov krug.
– Hedviga... Hedviga...

Ali sova je ležala nepomično i žalosno na dnu svog kaveza, poput neke igračke. Nije mogao s tim da se pomiri i njegov strah za druge dostiže vrhunac. Bacio je pogled preko ramena i video gomilu uskomešanih ljudi, bleštavilo zelene svetlosti i dva para na metlama kako nestaju u daljini, ali nije mogao da razazna ko su...

– Hagride, moramo da se vratimo, moramo da se vratimo! – vikao je kroz gromoglasno drčanje motora, isukavši štapić i nabivši Hedvigin kavez na pod, odbijajući da poveruje da je mrtva. – Hagride, OKRENI!
– Moj pos’o je da te bezbedno dobacim onde, Hari – zagrme Hagrid i stisnu gas.
– Stani... STANI! – vikao je Hari. Ali kada se ponovo osvrnuo dva zraka zelene svetlosti proleteše mu kraj desnog uva: četiri Smrtoždera izdvojila su se iz kruga i dala se u poteru za njima, ciljajući u Hagridova široka leđa. Hagrid skrenu u stranu, ali Smrtožderi sustigoše motocikl. Mnoštvo kletvi ponovo polete ka njima, a Hari je morao skroz da utone u prikolicu ne bi li ih izbegao. Okrenuvši se unazad, on povika:

– Ošamuti! – i crvena kugla svetlosti polete iz njegovog štapića, napravivši procep između četvorice njihovih progonitelja Smrtoždera, koji se raštrkaše da ih ne bi pogodila.
– Drž’ se, Hari, ovo će ih sredi! – zagrme Hagrid, a Hari podiže pogled taman na vreme da ga vidi kako debelim prstom udara u zeleno dugme pored merača goriva.
Iz auspuha izniče zid, pravi pravcati zid od cigala. Iskrenuvši vrat, Hari vide kako se zid širi u vazduhu. Tri Smrtoždera skrenuše i izbegoše ga, ali četvrti nije bio te sreće: nestao je s vidika, a zatim pao kao kamen sa druge strane zida i metla mu se raspala u paramparčad. Jedan od njegovih saboraca uspori da ga spasi, ali čim se Hagrid nagnu nad volan i ubrza, i njih i lebdeći zid proguta tama.
Iz štapića dvojice preostalih Smrtoždera polete još više Ubitačnih kletvi tik pored Harijeve glave; ciljali su u Hagrida. Hari im uzvrati novim Ošamućivanjem: crveno i zeleno sudariše se u vazduhu stvarajući kišu raznobojnih varnica i Harija to na tren podseti na vatromet i na Normalce pod njima koji neće imati pojma šta se zapravo zbiva...
– Ajmo jovo nanovo, Hari, drž’ se! – povika Hagrid, i pritisnu drugo dugme. Ovoga puta iz auspuha iskoči velika mreža, ali su Smrtožderi sada bili spremni. Ne samo da su skrenuli da je izbegnu, već ih je sustigao i njihov saborac koji je bio usporio da bi spasio njihovog onesvešćenog prijatelja: iznenada je izronio iz tmine i sada su sva trojica jurili za motociklom, ispaljujući kletve za njim.
– Ovo će i’ sredi, Hari, drž’ se čvrsto! – zaurla Hagrid i Hari vide kako ovaj celom šakom udara po ljubičastom dugmetu kraj brzinomera.
Uz nepogrešivu potmulu riku, iz auspuha pokulja zmajska vatra, usijanobela i plava, a motocikl pojuri napred kao metak, uz zvuke krivljenja metala. Hari vide Smrtoždere kako skreću ne bi li izbegli smrtonosni plameni trag i istog trena oseti kako se bočna prikolica zloslutno klati: metalne spone koje su je povezivale s motociklom naprsle su od siline ubrzanja.

– Sve će bit’ u redu, Hari! – zagrme Hagrid, nagnut poleđuške od silne brzine. Sada više niko nije upravljao volanom, a pod naletom vazdušne struje prikolica poče mahnito da se uvija oko motocikla.

– Će da sredim, Hari, nemo’ da brigaš! – povika Hagrid i iz unutrašnjeg džepa svog kaputa izvuče svoj cvetnoroze kišobran.
– Hagride! Ne! Pusti mene!
– REPARO!
Začu se zaglušujuć prasak i prikolica se potpuno odvoji od motocikla: Hari je leteo napred, izbačen silom ubrzanja motocikla, a zatim prikolica poče da gubi visinu...
Hari u očajanju upre štapićem u prikolicu i povika: – Vingardium leviosa! Prikolica se podiže kao da pluta na vodi, otevši se svakoj kontroli, ali makar još
uvek u vazduhu. Međutim, njegovo olakšanje potraja samo delić sekunde jer kraj njega prolete još nekoliko kletvi: tri Smrtoždera su ih sustizala.
– Stižem, Hari! – zaurla Hagrid iz tame, ali Hari oseti kako prikolica ponovo počinje da ponire: sagnuvši se što je niže mogao, uperi štapić u središnju od tri nadolazeće siluete i povika: – Impedimenta!
Urok pogodi srednjeg Smrtoždera u grudi: na trenutak, čovek je groteskno lebdeo u vazduhu raširenih ruku i nogu, kao da je udario u nevidljivu barijeru; jedan od njegovih prijatelja samo što se nije sudario s njim...
Utom prikolica poče odistinski da pada, a preostali Smrtožder ispali kletvu tako blizu da je Hari morao da se sagne ispod ivice prikolice, izbivši zub ivicom svog sedišta...
– Stižem, Hari, stižem!
Ogromna šaka zgrabi Harija za kragnu odore i izvuče ga iz strmoglavljujuće prikolice. Dok se pridizao na sedište motocikla Hari povuče sa sobom svoj ranac i nađe se leđa uz leđa sa Hagridom. Dok su leteli uvis, što dalje od dva preostala Smrtoždera, Hari ispljunu krv iz usta, uperi svoj štapić na padajuću prikolicu i povika: – Konfringo!
U trenutku kad je prikolica eksplodirala, on oseti užasan, sveprožimajući bol zbog Hedvige. Prasak odbaci Smrtoždera najbližeg prikolici s njegove metle, te se on izgubi u tmini ispod njih. Njegov saborac se sjuri metlom naniže, pa i on nestade s vidika.
– Hari, žao mi je, strašno mi je žao – zavijao je Hagrid – nisam treb’o da pokušam da gi sam opravim... sad tu nemaš mesta...
– Nije problem, samo leti dalje! – doviknu mu Hari kad još dva Smrtoždera izroniše iz tmine, primičući im se sve bliže i bliže.
Kada kletve ponovo poleteše prostorom između njih, Hagrid skrenu i poče da vozi u cik-cak: Hari je znao da se Hagrid ne usuđuje da ponovo upotrebi dugme sa zmajskom vatrom, dok on sedi tako nestabilno. Hari je bacao jednu Ošamućujuću čin

za drugom u pravcu njihovih progonitelja, jedva ih držeći na odstojanju. Bacio je još jedan blokirajući urok ka njima: najbliži Smrtožder skrenu da ga izbegne i, pri crvenoj svetlosti svoje sledeće Ošamućujuće čini, Hari vide čudnovato prazno i bezizražajno lice Stenlija Stranputice... Stena...

– Ekspeliarmus! – povika Hari.
– On je, to je onaj pravi!
Povik zakukuljenog Smrtoždera dopre do Harija uprkos buci motora: sledećeg trena, oba progonitelja se povukoše i nestadoše s vidika.
– Hari, šta je bilo? – zagrme Hagrid. – Gde su nestali?
– Ne znam!
Ali Hari je strahovao: zakukuljeni Smrtožder je povikao „to je onaj pravi“ – otkud je znao? Osvrtao se na prividno praznu tminu i osećao njenu zlokobnu pretnju. Gde li su?
On se okrenu na sedištu da sedne licem napred i zgrabi Hagrida za kaput.
– Hagride, uradi ponovo ono sa zmajskom vatrom, hajde da se gubimo odavde!
– Onda se čvrsto drž’, Hari!
Ponovo se začu zaglušujuća, kreštava rika i beličastoplav plamen pokulja iz auspuha: Hari oseti kako klizi unazad s ono malo sedišta što mu je ostalo, Hagrid se nagnu unazad ka njemu, jedva održavajući stisak na upravljaču motora...
– Rek’o bi’ da smo im utekli, Hari, mislim da smo uspeli! – povika Hagrid.
Ali Hari nije bio toliko ubeđen: dok je gledao levo-desno, pogledom tražeći progonitelje za koje je znao da će doći, preplavi ga strah... zašto su se povukli? Jedan od njih je još uvek imao štapić... On je, to je onaj pravi... rekli su to odmah nakon što je pokušao da Razoruža Stena...
– Samo š’o nismo stigli, Hari, maltene smo tu! – povika Hagrid.
Hari oseti kako motocikl blago ponire, iako su mu se svetla na zemlji i dalje činila dalekim poput zvezda.
Uto ožiljak na čelu poče da ga žeže poput plamena: s obe strane motocikla pojavi se po jedan Smrtožder, dve Ubitačne kletve doleteše straga i promašiše Harija za nekoliko milimetara...
A zatim ga Hari spazi. Voldemor je lebdeo poput dima na vetru, bez metle ili testrala da ga održava u vazduhu, njegovo zmijoliko lice sijalo je iz crnila a njegovi beli prsti podigoše čarobni štapić...
Hagrid ispusti urlik straha i nagnuvši se na volan usmeri motocikl u vertikalni sunovrat. Držeći se svim silama, pokušavajući da spasi živu glavu, Hari je nasumično odašiljao Ošamućujuće čini u kovitlajuće noćno nebo. Video je telo kako pada kraj njega i znao je da je pogodio jednog od njih, ali zatim začu prasak i vide kako motor varniči – motocikl poče spiralno da pada, potpuno van kontrole...
Zeleni zraci svetlosti ponovo su leteli oko njih. Hari pojma nije imao šta je gore, a šta dole: ožiljak ga je i dalje pekao, očekivao je da će svakog trena umreti.

Zakukuljena silueta na metli nalazila se na nekoliko stopa od njega i on je vide kako podiže ruku sa štapićem...
– NE!
Uz gnevan krik, Hagrid se baci s motocikla na Smrtoždera. Na svoj užas, Hari vide kako i Smrtožder i Hagrid padaju naniže i nestaju s vidika, pošto je njihova zajednička težina bila veća nego što je metla mogla da izdrži...
Jedva kolenima stežući motocikl, Hari začu Voldemorov vrisak: – Moj si!
Bilo je gotovo: nije mogao ni da vidi ni da čuje gde se Voldemor nalazi. Spazi još

jednog Smrtoždera kako se sklanja s puta i začu: – Avada...
Bol od ožiljka nagna ga da zažmuri a njegov štapić nastavi da dela po sopstvenom nahođenju. Osetio je kako mu povlači ruku poput nekog velikog magneta, video mlaz zlatnog plamena kroz svoje polusklopljene kapke, čuo kvrc i besan krik. Preostali Smrtožder zaurla. Voldemor kriknu: – Ne! – Hari shvati da mu je dugme za zmajsku vatru na neki centimetar od nosa: on ga pritisnu svojom slobodnom šakom i motocikl ponovo ispali plamen uvis, jureći pravo ka tlu.
– Hagride! – viknu Hari, držeći se mahnito za motocikl – Hagride... asio, Hagrid! Motocikl ubrza, kao da ga nešto privlači tlu. Pošto mu lice beše u visini ručki,

Hari nije mogao da vidi ništa osim udaljenih svetala koja su postajala sve bliža i bliža: slupaće se a ne može ništa da učini da to spreči. Iza njega se još jednom začu urlanje:
– Tvoj štapić, Selvajne, daj mi tvoj štapić!
Osetio je Voldemora i pre nego što ga je video. Pogledavši u stranu, suočio se s crvenim očima i bio je siguran da će one biti poslednje što će ikada videti: Voldemora kako se sprema da ponovo baci kletvu na njega...
A onda Voldemor nestade. Hari spusti pogled i vide Hagrida ispruženog na tlu ispod njega: snažno povuče ručke motora da ne bi udario u poludžina, pokuša da stisne kočnicu, ali se uz zaglušujuć, zemljotresan prasak zakuca u blatnjavo jezerce.

5. Pali ratnik

– Hagride?

Koprcajući se, Hari se borio da se izvuče iz gomile metalno-kožnog krša koji ga je okruživao. Kad je pokušao da ustane, šake mu utonuše u desetak centimetara duboku blatnjavu vodu. Nije mogao da shvati gde je Voldemor nestao i očekivao je da se ovaj svakog časa ustremi na njega iz tmine. Nešto vrelo i vlažno curelo mu je s čela niz bradu. Ispuzao je iz jezerceta i posrćući se zaputio ka velikom, tamnom obličju na zemlji koje zapravo beše Hagrid.
– Hagride? Hagride, reci nešto...
Ali tamno obličje nije se pomerilo.
– Ko je tamo? Da li je to Poter? Jesi li ti Hari Poter?
Hari nije prepoznao muškarčev glas. A zatim neka žena povika: – Slupali su se, Tede! Srušili su se u baštu!
Hariju se zavrte u glavi.
– Hagride – glupavo ponovi a kolena mu otkazaše.
Kad se osvestio, ležao je poleđuške na, kako mu se činilo, jastucima od fotelje, a

rebra i desna ruka gadno su ga pekli. Izbijeni zub mu je ponovo bio izrastao. Ožiljak na njegovom čelu i dalje je pulsirao.
– Hagride?
On otvori oči i vide da leži na kauču u nepoznatoj mu dnevnoj sobi osvetljenoj lampama. Njegov ranac ležao je na podu nedaleko od njega, mokar i blatnjav. Plavokos čovek velikog stomaka zabrinuto je posmatrao Harija.
– Hagrid je u redu, sinko – reče čovek – supruga se upravo brine o njemu. Kako se osećaš? Da li ti je još nešto slomljeno? Sredio sam ti rebra, zub i ruku. Uzgred, ja sam Ted, Ted Tonks... Dorin otac.
Hari se podiže, očito suviše naglo: pred očima mu iskočiše svetlaci te oseti mučninu i vrtoglavicu.
– Voldemor...
– Polako sad – reče Ted Tonks, stavivši šaku na Harijevo rame, gurajući ga nazad na jastuke. – Preživeo si gadan pad. Šta je uopšte bilo? Nešto nije bilo u redu s motociklom? Da nije Artur Vizli opet zagrizao prevelik zalogaj, on i te njegove normalske skalamerije?
– Ne – reče Hari, a ožiljak mu je pulsirao kao otvorena rana. – Smrtožderi, gomila njih... jurili su nas...
– Smrtožderi? – reče Ted oštro. – Kako to misliš, Smrtožderi? Mislio sam da ne znaju da te večeras sele, mislio sam...
– Znali su – reče Hari.
Ted Tonks podiže pogled ka plafonu kao da kroz njega može da vidi nebesa iznad.

– Sad bar znamo da su naše Zaštitne čini uspešne, zar ne? Trebalo bi da nisu u stanju da nam priđu na bliže od sto metara, ma iz kog pravca dolazili.
Hari najzad shvati zašto je Voldemor nestao – bilo je to u trenutku kad je motocikl prešao barijeru čini koje je Red postavio. Nadao se da će čini nastaviti da deluju: zamišljao je Voldemora kako, stotinu metara iznad njih, baš u ovom času, traži način da prodre kroz ono što je Hari u glavi video kao veliki proziran mehur.
On spusti noge s kauča. Morao je svojim očima da vidi Hagrida i uveri se da je ovaj stvarno živ. Međutim, nije ni ustao kad se jedna vrata otvoriše i Hagrid se provuče kroz njih, lica prekrivenog blatom i krvlju, pomalo hramljući, ali nekim čudom živ.
– Hari!
Oborivši dva tanana stočića i sobnu biljku, on pređe preko sobe u dva koraka i privuče Harija u zagrljaj kojim mu umalo nije polomio netom zalečena rebra. – Bokca mu, Hari, kak’ si se izvuk’o iz onog sosa? Mislio sam obojica ćemo d’ izginemo.

– Aha, i ja. Ne mogu da verujem...
Hari zaćuta: upravo je opazio ženu koja je ušla u sobu za Hagridom.
– Ti! – povika on i zari ruku u džep, ali ovaj je bio prazan.
– Tvoj štapić je ovde, sinko – reče Ted, potapšavši njime Harija po ruci. – Pao je

odmah pored tebe, pa sam ti ga pokupio. A ova na koju si se upravo izdrao je moja supruga.
– Oh, ja... izvinite.
Dok im je gospođa Tonks prilazila, sličnost s njenom sestrom Belatriks bivala je sve manje izražena: kosa joj je bila nežne, svetlosmeđe nijanse a oči su joj bile otvorenije i ljubaznije. Ipak, nakon Harijevog usklika delovala je pomalo nadmeno.
– Šta se dogodilo s našom ćerkom? – upita ona. – Hagrid reče da su vas čekali u zasedi. Gde je Nimfadora?
– Ne znam – reče Hari. – Ne znamo šta se zbilo ni sa kim od njih.
Ona i Ted razmeniše poglede. Videvši njihove izraze lica, Harija obuze mešavina straha i krivice. Ukoliko je neko od ostalih poginuo, on je kriv za sve, samo on. Pristao je na njihov plan, dao im je svoju kosu...
– Teleportacioni ključ – reče on, iznenada se setivši. – Moramo da odemo nazad u Jazbinu i da saznamo... tada ćemo moći da vam pošaljemo vesti, ili... ili će Tonks, čim se bude...
– Dora će biti okej, Dromeda – reče Ted. – Razume se ona u svoj posao, već je bila u mnogim gustim situacijama s Aurorima. Teleportacioni ključ je ovamo – obrati se Hariju. – Trebalo bi da krene kroz tri minuta, ukoliko želite da pođete njime.

– Da, želimo – reče Hari. Zgrabi svoj ranac i prebaci ga preko ramena. – Ja...
Pogledao je u gospođu Tonks, želeći da se izvini za sav strah koji je zbog njega
pretrpela i za koji se osećao strašno odgovornim, ali nije mogao da nađe prave reči, koje mu ne bi zvučale šuplje i neiskreno.
– Reći ću Tonks – Dori – da vam se javi, kad se... hvala vam što ste nas zakrpili, hvala vam na svemu. Ja...
Bilo mu je drago kad je napustio prostoriju i pošao za Tedom Tonksom kroz kratak hodnik pravo u spavaću sobu. Hagrid dođe za njima, sagnuvši se da ne bi glavom udario u dovratak.
– Eto ga, sinko. To ti je teleportacioni ključ.
Gospodin Tonks je pokazivao na malu srebrnu četku za kosu koja je stajala na noćnom stočiću.
– Hvala – reče Hari, ispruživši prst da je dodirne, spreman da pođe.
– Ček’ malo – reče Hagrid, osvrćući se oko sebe. – Hari, ’di ti je Hedviga?
– Ona... pogodili su je – reče Hari.
Spoznaja toga konačno ga sustiže: dok su mu suze pekle oči osetio je užasan stid. Ta sova je bila njegov pratilac, njegova jedina sjajna veza s magijskim svetom kad god je bio primoran da se vrati kod Darslijevih.
Hagrid ispruži svoju ručerdu i bolno ga potapša po ramenu.
– Nema veze – reče on promuklo. – Nema veze. Proživela je sjajan život...
– Hagride! – povika Ted Tonks u znak upozorenja, pošto je četka počela da svetli jarkoplavim sjajem i Hagrid jedva uspe da na vreme ispruži svoj kažiprst.

Uz trzaj iza pupka, kao da ga neka nevidljiva udica povlači napred, Hari oseti da ga ništavilo usisava, nekontrolisano ga zavrtevši a prst mu se slepi za teleportacioni ključ dok su se on i Hagrid u kovitlacu udaljavali od gospodina Tonksa. Nekoliko trenutaka kasnije Harijeva stopala tresnuše o čvrsto tlo i on se četvoronoške sruči u dvorište Jazbine. Čuo je vrisku. Bacivši u stranu četku za kosu koja više nije sijala, Hari ustade, blago se klateći, a onda spazi gospođu Vizli i Džini kako trče niza stepenice pored zadnjih vrata dok se Hagrid, koji se takođe srušio na tlo, s naporom pridizao na noge.

– Hari? Ti si pravi Hari? Šta se dogodilo? Gde su ostali? – zavapi gospođa Vizli.
– Kako to mislite? Zar se niko drugi nije vratio? – prodahta Hari.

– Smrtožderi su nas čekali u zasedi – reče joj Hari. – Bili smo opkoljeni čim smo krenuli... znali su da je večeras... ne znam šta se dogodilo s ostalima. Nas su jurila četvorica, jedva smo uspeli da im pobegnemo, a onda nas je i Voldemor sustigao...

Jasno je u svom glasu čuo pravdajući ton, apel njoj da shvati zašto on ne zna šta je bilo s njenim sinovima, ali...
– Hvala nebesima što si živ i zdrav – reče ona, privukavši ga u, kako mu se činilo, nezaslužen zagrljaj.
– Da nemaš možda malkice brendija, a, Moli? – upita Hagrid pomalo drhtavim glasom. – U medicinske svrhe, naravski.
Mogla je da prizove piće magijom, ali dok ju je gledao kako hita ka naherenom kućerku, Hari je znao da želi da sakrije lice. On se okrenu ka Džini, koja istog trena usliši njegovu neizgovorenu molbu za informacijama.
– Trebalo je da se prvi vrate Ron i Tonks, ali su propustili svoj teleportacioni ključ, došao je bez njih – reče ona, prstom pokazujući na zarđalu kanticu za ulje koja je ležala na tlu nedaleko od njih. – A onim tamo – ona pokaza na prastaru patiku – trebalo je da dođu tata i Fred, oni bi bili drugi. Ti i Hagrid ste treći, a – ona pogleda na sat – ako su uspeli, Džordž i Lupin bi trebalo da se vrate za neki minut.
Gospođa Vizli se vrati noseći flašu brendija, koju dodade Hagridu. On je otčepi i ispi u jednom cugu.
– Mama! – povika Džini, pokazujući na mesto metar-dva od njih.
Plavičasto svetlo se rasplamsa u tami: postajalo je sve veće i sjajnije, i iz njega se u kovitlacu pojaviše Lupin i Džordž, i sručiše se na zemlju. Hari odmah uvide da nešto nije u redu: Lupin je pridržavao Džordža, koji je bio u nesvesti, lica oblivenog krvlju.
Hari pritrča i zgrabi Džordžove noge. On i Lupin zajedno uneše Džordža u kuću, kroz kuhinju do dnevne sobe, gde ga položiše na kauč. Čim je svetlost sobne lampe osvetlila Džordžovu glavu, Džini ciknu, a Hariju se prevrnu u stomaku: Džordžu je nedostajalo jedno uvo, a ta strana njegove glave i vrat bili su natopljeni vlažnom, uznemirujuće crvenom krvlju.

Čim se gospođa Vizli nadnela nad svojim sinom, Lupin zgrabi Harija za nadlakticu i ne preterano nežno ga odvuče u kuhinju, gde je Hagrid još uvek pokušavao da progura svoju masu kroz zadnja vrata.

– ’Ej! – reče Hagrid uvređeno. – Pušćaj ga! Pušćaj Harija! Lupin ga je ignorisao.
– Koje je stvorenje stajalo u ćošku moje kancelarije na Hogvortsu kada je Hari Poter prvi put kročio u nju? – upita on, blago protresavši Harija. – Odgovori mi!
– Ovaj... grindilo u akvarijumu?

– Š’a ti bi? – zagrme Hagrid.

– Izvini, Hari, ali morao sam da proverim – kratko će Lupin. – Neko nas je izdao. Voldemor je znao da te večeras premeštamo, a jedine osobe koje su mogle to da mu kažu jesu oni koji su neposredno učestvovali u planu. Mogao si da budeš uljez.
– A š’o onda ne proveravaš i mene? – prodahta Hagrid, još se boreći s provlačenjem kroz vrata.
– Ti si poludžin – reče Lupin, podigavši pogled ka Hagridu. – Višesokovni napitak pravljen je samo za ljude.
– Niko iz Reda ne bi rekao Voldemoru da krećemo noćas – reče Hari. Bila mu je strašna i sama pomisao na tako nešto, nije mogao da poveruje da je u pitanju iko od njih. – Voldemor me je sustigao tek na kraju, isprva nije znao jesam li ja onaj pravi. Da je bio upućen u plan, odmah bi znao da sam ja onaj koji ide s Hagridom.
– Voldemor vas je sustigao? – oštro će Lupin. – Šta se desilo? Kako ste pobegli? Hari ukratko objasni kako su ga Smrtožderi koji su ih progonili nekako prepoznali

kao pravog Harija, kako su obustavili poteru i kako mora da su nekako prizvali Voldemora, koji se pojavio malo pre nego što su Hagrid i on došli do utočišta kod Tonksinih roditelja.
– Prepoznali su te? Ali kako? Šta si uradio?
– Ja... – Hari pokuša da se seti; celo putovanje činilo mu se kao maglovita mešavina panike i zbrke. – Video sam Stena Stranputicu... znate onog tipa što je kondukter u Noćnom viteškom autobusu? I pokušao sam s Razoružavajućom čini umesto da... mislim, on ne zna šta radi, zar ne? Sigurno je pod Kontrolišućom kletvom!

Lupin je delovao preneraženo.
– Hari, prošlo je vreme za obično Razoružavanje! Ti ljudi pokušavaju da te zarobe i ubiju! Ako nisi spreman da ubijaš, barem Ošamuti!
– Bili smo stotine metara iznad zemlje! Sten nije pri sebi, a Ošamućen bi pao, i poginuo isto kao i da sam upotrebio Avadu Kedavru! Pre dve godine Ekspeliarmus me je spasio od Voldemora – dodade Hari prkosno. Lupin ga je podsećao na zluradog haflpafovca Zaharija Smita, koji se rugao Hariju kad je hteo Dambldorovu armiju da nauči kako se izvodi Razoružavanje.
– Da, Hari – reče Lupin, s naporom se suzdržavajući – a tome je tada prisustvovao

veliki broj Smrtoždera! Oprosti, ali i tad je to bio vrlo neobičan potez za nekog suočenog s neizbežnom smrću. Bilo je ravno samoubistvu ponoviti to večeras pred Smrtožderima, koji su ili prisustvovali tome onomad, ili su čuli za to!

– Znači mislite da je trebalo da ubijem Stena Stranputicu? – ljutito će Hari.
– Naravno da ne – odgovori Lupin – ali Smrtožderi, i ne samo oni, nego i većina ljudi, očekivali bi da uzvratiš napad! Ekspeliarmus je korisna čin, Hari, ali izgleda da Smrtožderi misle da je ta čin tvoj zaštitni znak, i ja te molim da ne dozvoliš da ona to zbilja i postane!
Hari se zbog Lupina osetio kao idiot, ali je u njemu, ipak, preostalo još zrnce prkosa.
– Neću da raznosim ljude samo zato što mi stoje na putu – reče Hari. – To je Voldemorov posao.
Lupin ne uspe da odgovori; uspevši konačno da se progura kroz vrata, Hagrid se otetura do stolice i sede; ona se uruši pod njim. Ignorišući njegove izmešane psovke i izvinjenja, Hari se ponovo obrati Lupinu.
– Hoće li Džordž biti okej?
Na to pitanje kao da nestade sva Lupinova razdražljivost zbog Harijevih postupaka.
– Mislim da hoće, iako nema nikakve šanse da mu zamenimo uvo, ne kad je otkinuto kletvom...
Napolju se začu komešanje. Lupin pohrli ka zadnjim vratima a Hari preskoči Hagridove noge i istrča u dvorište.
U dvorištu su se stvorile dve siluete i, dok je trčao ka njima, Hari shvati da su to Hermiona, koja se upravo vraćala u svoj normalan izgled, i Kingsli. Oboje su držali iskrivljenu žičanu vešalicu. Hermiona se baci Hariju u zagrljaj, ali Kingsli nije pokazivao nikakvo zadovoljstvo što ih vidi. Preko Hermioninog ramena Hari ga vide kako podiže svoj štapić i upire ga u Lupinove grudi.
– Koje su poslednje reči koje je Albus Dambldor uputio nama dvojici?
– „Hari nam je najbolja uzdanica koju imamo. Verujte mu“ – reče Lupin smireno.
Kingsli uperi svoj štapić u Harija, ali Lupin reče: – On je, proverio sam!
– U redu, u redu! – reče Kingsli, odlažući štapić u ogrtač. – Ali neko nas je izdao! Znali su, znali su da je to večeras!
– Čini se da je tako – odgovori Lupin – ali očigledno nisu znali da će biti sedam Harija.
– I to nam je neka uteha! – zareža Kingsli. – Ko se još vratio?
– Samo Hari, Hagrid, Džordž i ja.

– Šta se vama dogodilo? – upita Lupin Kingslija.

– Pratilo nas pet, povredio dvojicu, možda ubio jednog – nabrajao je Kingsli. –

Videli smo i Znaš-Već-Koga, negde na pola puta se pridružio hajci, ali je vrlo brzo nestao. Remuse, on može da...
– Leti – dovrši Hari. – I ja sam ga video, krenuo je za mnom i Hagridom.
– Znači zato je otišao... da bi krenuo za tobom! – reče Kingsli. – Nisam mogao da shvatim zašto je nestao. Ali zbog čega je promenio mete?
– Hari se poneo previše blagonaklono prema Stenu Stranputici – reče Lupin.
– Stenu? – ponovi Hermiona. – Ali mislila sam da je on u Askabanu?

– Hermiona, očito je došlo do masovnog bekstva koje je Ministarstvo zataškalo. Traversu je spala kapuljača s glave kad sam ga urekao, a i on bi trebalo da je unutra. Ali šta je bilo s tobom, Remuse? Gde je Džordž?

– Ostao je bez uveta – reče Lupin.
– Ostao bez...? – ponovi Hermiona piskutavo.
– Snejpovo maslo – reče Lupin.
– Snejp? – povika Hari. – Niste mi rekli...
– Spala mu je kapuljača tokom jurnjave. Sektumsempra je oduvek bila njegova specijalnost. Voleo bih da mogu da kažem da sam mu se odužio za to, ali jedva sam uspevao da održim Džordža na metli nakon što su ga povredili, naglo je izgubio previše krvi.
Svi četvoro zaćutaše i zagledaše se u nebo. Nije bilo nikakvog znaka kretanja. Zvezde su im uzvraćale pogled, netremice, nezainteresovano, nezaklonjene letećim prijateljima. Gde je Ron? Gde su Fred i gospodin Vizli? Gde su Bil, Fler, Tonks, Ludooki i Mandangus?
– Hari, deder nam pomozi! – povika Hagrid promuklo s vrata, na kojima se opet zaglavio. Srećan što ima šta da radi, Hari ga iščupa, a zatim se kroz praznu kuhinju zaputi nazad u dnevnu sobu, gde su gospođa Vizli i Džini i dalje brinule o Džordžu. Gospođa Vizli najzad uspe da mu zaustavi krvarenje, te Hari pri svetlosti lampe spazi čistu, zjapeću rupu na mestu gde je nekada bilo Džordžovo uvo.
– Kako je?
Gospođa Vizli se osvrnu i reče: – Ne mogu da učinim da ponovo izraste, ne ako je uklonjeno Mračnom magijom. Ali moglo je biti mnogo gore... živ je.
– Uh da – reče Hari. – Hvala bogu.
– Da li sam to čula još nekoga u dvorištu? – upita Džini.
– Hermiona i Kingsli – reče Hari.
– Hvala nebesima – prošaputa Džini. Oni izmeniše poglede. Hari je hteo da je zagrli, da je stegne, nije ga bilo briga ni što je gospođa Vizli tu, ali pre nego što je stigao da se prepusti tom porivu začu se glasan tresak iz pravca kuhinje.
– Kingsli, dokazaću ti ko sam tek kada vidim svog sina, a sada odbij, ako znaš šta je dobro za tebe!
Hari nikada ranije nije čuo gospodina Vizlija da tako viče. On ulete u dnevnu

sobu, ćele sjajne od znoja, naherenih naočara, s Fredom za petama, obojica prebledeli ali nepovređeni.
– Arture! – zajeca gospođa Vizli. – Oh, hvala nebesima!

– Kako mu je?
Gospodin Vizli pade na kolena kraj Džordža. Po prvi put otkako ga je Hari upoznao, Fred kao da je ostao bez reči. Zijao je preko naslona kauča u ranu svog blizanca, kao da ne može da poveruje u ono što vidi.
Možda razbuđen bučnim dolaskom Freda i njihovog oca, Džordž se promeškolji.
– Kako si, Džordži? – prošapta gospođa Vizli. Džordž opipa glavu prstima.
– Svetački – promrmlja on.
– Šta nije u redu s njim? – zagrakta Fred prestravljeno. – Da nije poremetio umom?
– Svetački – ponovi Džordž, otvarajući oči i gledajući u svog brata. – Vidiš...
produhovljen sam. Pro-uhovljen, Frede, kapiraš?
Gospođa Vizli zajeca glasnije no ikad. Boja navali u Fredovo prebledelo lice.
– Bedno – reče on Džordžu. – Baš bedno! Pored tolikog obilja štosova vezanih za uši, ti si se odlučio za prouhovljeno?
– Pa dobro – reče Džordž, kezeći se svojoj suznoj majci. – Sad ćeš makar moći da nas raspoznaješ, mama.
On se osvrnu oko sebe.
– Ćao Hari... ti jesi Hari, zar ne?
– Da, ja sam – reče Hari, prilazeći bliže kauču.
– Pa, makar smo tebe bezbedno doveli ovamo – reče Džordž. – A zašto Ron i Bil nisu šćućureni oko moje bolesničke postelje?
– Još se nisu vratili, Džordž – reče gospođa Vizli. Džordžov kez nestade. Hari pogeda u Džini i klimnu joj da krene napolje za njim. Dok su prolazili kroz kuhinju, ona tiho reče: – Trebalo bi da su se Ron i Tonks već vratili. Nemaju dug put da prevale, tetka Mjurijel ne živi toliko daleko odavde.
Hari ništa ne reče. Još otkad je stigao u Jazbinu pokušavao je da odagna strah, ali ga je taj osećaj sada preplavio, maltene je osećao da mu se širi po koži, lupa mu u grudima, steže ga u grlu. Dok su silazili niza stepenice iza kuće u mračno dvorište, Džini ga uhvati za ruku.
Kingsli se šetkao levo-desno, pogledajući ka nebu kad god bi zastao da se okrene. Harija on podseti na teču Vernona dok se – činilo mu se kao pre milion godina – šetkao po dnevnoj sobi. Hagrid, Hermiona i Lupin stajali su jedno do drugog i u tišini zurili uvis. Kad se Hari i Džini pridružiše njihovoj nemoj straži, niko se i ne osvrnu.

Minuti kao da su se pretvorili u godine. Na najmanji dašak vetra svi bi poskočili i okrenuli se ka šaptavom grmu ili drvetu u nadi da će, možda, neko od nedostajućih članova Reda zdrav i čitav da iskoči iz lišća...

A zatim se tačno iznad njih stvori metla i sjuri ka tlu...

– Oni su! – vrisnu Hermiona.
Ostavljajući za sobom duboke brazde od kočenja i odaslavši grumene zemlje i kamenčiće na sve strane, Tonks slete.
– Remuse! – povika Tonks, zateturavši se s metle pravo u Lupinov zagrljaj. On je delovao bledo i izmučeno: nije mogao ni da progovori. Ron se ošamućeno saplitao put Harija i Hermione.
– Dobro si – promrmlja on, pre nego što mu Hermiona pritrča i snažno ga zagrli.
– Pomislila sam... pomislila sam da...
– Dob’r sam – reče Ron, potapšavši je po leđima. – Sup’r.
– Ron je bio fantastičan – reče Tonks veselo, pustivši Lupina iz svog stiska. – Sjajan. Ošamutio je jednog Smrtoždera, pravo u glavu, a kada ciljate u pokretnu metu s leteće metle...
– Stvarno si to uradio? – reče Hermiona, podigavši pogled ka Ronu, s rukama još uvek oko njegovog vrata.
– Uvek zvučiš iznenađeno – reče on pomalo mrzovoljno, oslobađajući se njenog zagrljaja. – Jesmo li mi stigli poslednji?
– Ne – reče Džini – još čekamo Bila i Fler, kao i Ludookog i Mandangusa. Idem da javim mami i tati da si dobro, Rone...
Ona otrča nazad u kuću.
– Što ste se toliko zadržali? Šta se dogodilo? – Lupin je zvučao kao da je ljut na Tonks.
– Belatriks – reče Tonks. – Žudi da se dokopa mene, koliko i Harija, Remuse, iz sve snage se trudila da me ubije. Volela bih da sam je pogodila, dugujem joj osvetu. Ali smo svakako povredili Rodolfusa... a zatim smo stigli kod Ronove tetke Mjurijel, no već smo bili propustili naš teleportacioni ključ, a ona je krenula brižno da obleće oko nas...
Lupinu je titrao mišić na vilici. Klimnuo je glavom, ali nije bio u stanju ništa da kaže.
– A šta je bilo s vama? – upita Tonks, okrećući se ka Hariju, Hermioni i Kingsliju. Oni joj prepričaše dogodovštine sa svojih putovanja, ali ih je odsustvo Bila, Fler,

Ludookog i Mandangusa i dalje stezalo poput mraza, čije je ledene zube bilo sve teže i teže ignorisati.
– Moraću da se vratim u Dauning strit. Trebalo je tamo da budem još pre sat vremena – naposletku reče Kingsli, još jedanput prešavši pogledom preko neba. – Javite mi kad se vrate.
Lupin klimnu glavom. Mahnuvši ostalima, Kingsli zakorači u tminu u pravcu kapije. Hariju se učini da je čuo jedno tiho pop u trenutku kad se Kingsli Prebacio odmah izvan međa Jazbine.
Gospodin i gospođa Vizli dotrčaše niza stepenice, za njima je išla i Džini.

Roditelji najpre izgrliše Rona a onda se okrenuše ka Lupinu i Tonks.

– Hvala vam – reče gospođa Vizli – hvala vam za naše sinove.
– Ne pričaj gluposti, Moli – preseče je Tonks.
– Kako je Džordž? – upita Lupin.
– Šta nije u redu s njim? – oglasi se Ron.
– Izgubio je...
Ali ostatak rečenice gospođe Vizli zaguši opšta vika: na vidiku se upravo pojavio leteći testral koji slete na nekoliko koraka od njih. Bil i Fler skliznuše s njegovih leđa, razbarušeni vetrom, ali neozleđeni.
– Bile! Bogu hvala, bogu hvala...
Gospođa Vizli potrča ka njima, ali je Bil tek ovlaš zagrli. Gledajući pravo u svog oca, reče: – Ludooki je mrtav.
Niko ništa ne progovori, niko se i ne pomeri. Hari oseti da nešto u njemu propada, propada u zemlju, zauvek ga napuštajući.
– Sve smo videli – reče Bil, a Fler klimnu glavom, dok su joj se tragovi suza caklili na obrazima pri svetlosti koja je dopirala kroz kuhinjski prozor. – To se dogodilo odmah pošto smo se probili iz kruga: Ludooki i Mandanguba su bili blizu nas i zaputili su se ka severu. Voldemor, koji može da leti, krenuo je pravo za njima. Mandanguba se uspaničio, čuo sam ga kako vrišti, Ludooki je pokušao da ga zaustavi, ali se on Prebacio. Voldemorova kletva pogodila je Ludookog pravo u lice, pao je unatraške sa svoje metle i... ništa nismo mogli da uradimo, ništa, imali smo bar šestoricu drugih za vratom...
Bila izdade glas.
– Naravno da ništa niste mogli da učinite – reče Lupin.
Svi su nemo stajali i međusobno se gledali. Hari nije mogao da se pomiri s tim. Ludooki mrtav. Nije moguće... Ludooki, tako žilav, tako hrabar, oličenje preživljavanja...
Izgleda da konačno svi shvatiše, iako niko to nije izgovorio, da nema više svrhe čekati u dvorištu i svi u tišini pođoše za gospodinom i gospođom Vizli nazad u dnevnu sobu Jazbine, gde su se Fred i Džordž uglas smejali.
– Šta nije u redu? – upita Fred dok su ulazili, spazivši njihove izraze lica. – Šta se desilo? Ko je...?
– Ludooki – reče gospodin Vizli. – Mrtav.
Lica blizanaca zgrčiše se od šoka. Činilo se da niko ne zna šta im je činiti. Tonks je tiho plakala u maramicu; Hari je znao da je ona bila bliska s Ludookim, njegova miljenica i štićenica u Ministarstvu magije. Hagrid, koji je seo na pod u ćošku, gde je imao najviše prostora, brisao je oči svojom maramicom veličine stolnjaka.
Bil priđe kredencu i iz njega izvuče flašu vatroviskija i čaše.
– Evo – reče on, i potezom štapića odasla dvanaest punih čaša širom sobe, po jednu za svakog od njih, a sâm podiže trinaestu. – Za Ludookog.

– Za Ludookog – rekoše svi i otpiše po gutljaj.

– Za Ludookog – reče Hagrid s malim zakašnjenjem, štucajući.
Vatroviski ožeže Harijevo grlo, kao da mu tim plamom ponovo raspiruje život u telu, razbijajući otupelost i osećaj nestvarnosti, potpirujući ga nečim veoma nalik hrabrosti.
– Znači Mandangus je nestao? – reče Lupin, koji je u jednom gutljaju iskapio svoju čašu.
Atmosfera se istog trenutka promeni: svi su delovali napeto i Hariju se učini da pomno posmatraju Lupina, želeći da ovaj nastavi s pričom, istovremeno se malčice pribojavajući onoga što će možda čuti.
– Znam na šta ciljaš – reče Bil – i ja sam se isto to pitao na povratku ovamo, jer je izgledalo kao da su nas očekivali, zar ne? Ali nemoguće je da nas je Mandangus izdao. Nisu znali da će biti sedam Harija, to ih je zbunilo istog trenutka kad smo se pojavili, a za slučaj da si zaboravio, Mandangus je taj koji je predložio tu malu varku. Zašto bi onda propustio da im pomene glavnu stvar? Mislim da se Mandanguba prosto uspaničio. Ionako nije ni želeo da pođe, ali ga je Ludooki naterao, a Znaš-Već-Ko je krenuo pravo na njih: to je dovoljno da se svako uspaniči.
– Znaš-Već-Ko se ponašao baš kao što je Ludooki očekivao – šmrcala je Tonks. – Ludooki je rekao da će on očekivati da pravi Hari bude s najopasnijim, najiskusnijim Aurorima. Prvo je krenuo za Ludookim, a kada ih je Mandangus odao, prešao je na Kingslija...
– Da, i sfe je to baš fino i khrrrassno – obrecnu se Fler – ali to i dalje ne objašnjafa kako su snali da vešerrras phrrremeštamo ’Arija, sar ne? Morra da je neko bio nepašljif. Neko se islanuo sa datum nekom sa strane. To je jedino objašnjenje kako su mogli da snaju datum ali ne i čitaf plan.
Ona ih sve prostreli pogledom, i dalje s tragovima suza iscrtanim na prelepom licu, prećutno izazivajući bilo koga od njih da joj protivreči. Niko se ne odazva. Jedini zvuk koji je prekidao tišinu beše Hagridovo štucanje koje je dopiralo iza maramice. Hari pogleda u Hagrida, koga je voleo, kome je verovao, koji je već jednom bio prevaren da Voldemoru dâ ključne informacije u zamenu za zmajevo jaje...

– Ne – reče Hari glasno, a svi iznenađeno pogledaše u njega: glas kao da mu beše pojačan od vatroviskija. – Hoću da kažem... ako je neko pogrešio – nastavi Hari – i omaklo mu se, znam da to nije uradio namerno. Nije on kriv – ponovi on, opet malo glasnije nego što bi inače progovorio. – Moramo da verujemo jedni drugima. Ja vam svima verujem, ne verujem da bi me iko u ovoj prostoriji ikada prodao Voldemoru.
Posle njegovih reči opet usledi muk. Svi su i dalje gledali u njega. Hariju je ponovo bilo malo vruće, te otpi još jedan gutljaj vatroviskija, tek da nešto uradi. Dok je pio, mislio je na Ludookog. Ludooki je oduvek bio zajedljiv na račun Dambldorove spremnosti da veruje ljudima.
– Dobro si to rekao, Hari – neočekivano reče Fred.

– Aha, iz tvojih usta u moje uvo – reče Džordž, krajičkom oka pogledavši u Freda, čija usna zaigra.
Dok je gledao u Harija, Lupinovo lice poprimi čudan izraz, blizak sažaljenju.
– Mislite da sam budala? – hteo je Hari da zna.
– Ne, mislim da si kao Džejms – reče Lupin – koji bi nepoverenje u svoje prijatelje smatrao vrhuncem beščašća.
Hari je znao na šta Lupin cilja: da je njegovog oca izdao prijatelj, Piter Petigru. Oseti nerazložan bes. Želeo je da se svađa, ali mu Lupin okrenu leđa, spusti čašu na stočić sa strane i obrati se Bilu: – Imamo mnogo posla. Mogu da pitam Kingslija da li...
– Ne – reče Bil kao iz topa. – Ja ću, idem ja.
– Kuda idete? – upitaše Fler i Tonks u glas.
– Ćudljivkovo telo – reče Lupin. – Moramo da ga pronađemo.
– Zar ne može to da...? – poče gospođa Vizli, molećivo gledajući u Bila.
– Da sačeka? – reče Bil. – Ne, sem ukoliko ne biste radije da ga se dočepaju Smrtožderi?
Niko nije progovarao. Lupin i Bil se pozdraviše i odoše.
Ostali se sručiše u stolice, svi izuzev Harija, koji je ostao na nogama. Iznenadnost i sveobuhvatnost smrti učinila je njeno prisustvo u toj sobi gotovo opipljivim.
– I ja moram da idem – reče Hari.

– Ne budi šašav, Hari – reče gospođa Vizli. – Šta to govoriš?

– Ne mogu da ostanem ovde.
On protrlja čelo: ponovo ga je peckalo. Već više od godinu dana nije ga ovako bolelo.
– Svi ste u opasnosti dok sam ja ovde. Ne želim da...
– Ma ne pričaj gluposti! – reče gospođa Vizli. – Cela poenta ovog večeras bila je da tebe bezbedno dovedemo ovamo, i hvala nebesima – uspelo nam je. A Fler se složila da se venča ovde umesto u Francuskoj, sve smo sredili da bismo svi mogli da ostanemo ovde i staramo se o tebi...
Nije shvatala da time samo čini da se on oseća još gore, nipošto bolje.
– Ako Voldemor sazna da sam ovde...
– A zašto bi on to saznao? – upita gospođa Vizli.
– Ima bar tuce mesta na kojima bi sada mogao da budeš, Hari – reče gospodin Vizli. – Nema šanse da tačno sazna u kojoj si sigurnoj kući.
– Ne brinem se ja za sebe! – reče Hari.
– Znamo to – tiho će gospođa Vizli – ali ako bi otišao, svi naši večerašnji napori bili bi uzaludni.
– Ne’š ti ić’ nigde – zareža Hagrid. – Bokca mu, Hari, zar posle sveg š’o smo prošli ne bil’ te doveli ovdi?

– Aha, šta s mojim krvavim uvetom? – reče Džordž, pridigavši se s jastuka.

– Znam da...
– Ludooki ne bi želeo da...
– ZNAM! – zaurla Hari.
Osećao se ucenjeno i opkoljeno: zar su mislili da ne zna šta su sve učinili za njega, zar ne shvataju da baš iz tog razloga želi da ode sada, pre nego što budu prisiljeni da još propate radi njega? Zavladala je duga i neprijatna tišina, u kojoj je ožiljak nastavio da ga pecka i da pulsira, koju najzad prekinu gospođa Vizli.
– Gde je Hedviga, Hari? – upita ona pokušavajući da ga privoli. – Možemo da je stavimo kod Prasvidžena i damo joj nešto da pojede.
Stomak mu se stegnu poput pesnice. Nije mogao da joj kaže istinu. Iskapio je ostatak vatroviskija da bi izbegao da joj odgovori.
– Ček’ da se pročuje kak’ si opet uspeo, Hari – reče Hagrid. – Pobeg’o mu, odbranio s’ od njega kad samo š’o te nije ščep’o!
– Nisam to bio ja – reče Hari odsečno. – Bio je to moj štapić. Moj štapić je radio sam od sebe.
Nakon nekoliko trenutaka, Hermiona nežno reče: – Ali, Hari, to je nemoguće. Misliš da si izveo magiju a da to nisi nameravao. U stvari, reagovao si instinktivno.
– Ne – reče Hari. – Motocikl je padao. Nisam mogao da vidim gde je Voldemor, ali mi se štapić okrenuo u ruci, sam ga je pronašao i bacio čin na njega, koju čak nisam ni prepoznao. Nikada ranije nisam uspeo da napravim zlatan plamen.
– Često – poče gospodin Vizli – kada smo pod velikim pritiskom, u stanju smo da izvedemo magiju o kojoj ne bismo mogli ni da sanjamo. Deca, pre nego što ih obuče, često uspevaju da...
– Nije bilo tako – reče Hari kroz stisnute zube. Ožiljak mu je goreo: bio je besan i frustriran. Bila mu je mrska i sama pomisao da svi oni umišljaju kako on poseduje moć ravnu Voldemorovoj.
Niko ništa nije rekao, ali znao je da mu ne veruju. Sad kad je malo bolje razmislio, ni on nikada nije čuo da neki štapić sam izvodi magiju.
Ožiljak je plamteo od bola, i sada se jedva uzdržavao da naglas ne zastenje. Promrmljavši nešto o svežem vazduhu, on spusti čašu i izađe iz sobe.
Dok je išao kroz mračno dvorište, veliki kosturski testral podiže pogled, protrese svoja ogromna šišmišolika krila, a zatim nastavi da pase. Hari zastade kraj kapije koja vodi u baštu i zagleda se u ogromne biljke u njoj, trljajući se po pulsirajućem čelu i razmišljajući o Dambldoru.
Dambldor bi mu poverovao, bio je siguran u to. Dambldor bi znao kako i zašto je Harijev štapić radio samostalno, jer je Dambldor uvek imao odgovor na sve. Znao je za štapiće, objasnio je Hariju čudnu povezanost koja je postojala između njegovog i Voldemorovog štapića... ali Dambldor, kao i Ludooki i Sirijus, kao njegovi roditelji, kao njegova sirota sova, svi su oni otišli tamo gde Hari nikada više neće moći da

popriča s njima. Osetio je peckanje u grlu koje nije imalo nikakve veze s vatroviskijem...
A onda, najednom, bol u ožiljku doseže vrhunac. Dok je šakama stezao čelo i zatvarao oči, u njegovoj glavi zavrišta poznat glas.
– Rekao si mi da će se problem rešiti korišćenjem tuđeg štapića!
A u njegovoj svesti pojavi se vizija omršavelog starca koji leži u ritama na kamenom podu, urlajući užasnim, otegnutim kricima, kricima neizdržive agonije...
– Ne! Ne! Preklinjem vas, preklinjem...
– Slagao si Lorda Voldemora, Olivanderu!
– Nisam... kunem se da nisam...
– Pokušao si da pomogneš Poteru, da mu omogućiš da mi umakne!
– Kunem se da nisam... verovao sam da bi drugi štapić delovao...
– Objasni mi onda šta se dogodilo. Lucijusov štapić je uništen!
– Ne mogu da shvatim... veza.... postoji samo... između vaša dva štapića...
– Lažeš!
– Molim vas... preklinjem vas...
I Hari ugleda belu ruku kako podiže svoj štapić, oseti nalet Voldemorovog zlokobnog gneva i vide krhkog starca kako se u agoniji batrga po podu...
– Hari?
Vizija nestade naglo kao što se i pojavila: Hari je dršćući stajao u tami, držeći se za kapiju bašte, dok mu je srce bubnjalo, a ožiljak ga i dalje pekao. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je shvatio da su kraj njega Ron i Hermiona.
– Hari, vrati se u kuću – prošaputa Hermiona. – Nije valjda da i dalje razmišljaš o odlasku odavde?
– Dabome, moraš da ostaneš, druže – reče Ron, potapšavši Harija po leđima.
– Jesi li dobro? – upita Hermiona, sada već dovoljno blizu da može da vidi Harijevo lice. – Izgledaš užasno!
– Pa – reče Hari drhtavim glasom – verovatno izgledam bolje nego Olivander...
Kada je završio s prepričavanjem onoga što je video, Ron je delovao zgroženo,
ali Hermiona je bila potpuno prestravljena.
– Ali trebalo bi da je to prestalo! Tvoj ožiljak... ne bi trebalo to više da radi! Ne smeš da dozvoliš da se ta veza ponovo otvori... Dambldor je želeo da zatvoriš svoj um!
Kada joj on ne odgovori, ona ga stegnu za ruku.
– Hari, on preuzima Ministarstvo, novine i polovinu čarobnjačkog sveta! Ne daj mu da uđe i u tvoju glavu!

6. Akrep u pidžami

Udarac zbog gubitka Ludookog osećao se u kući u danima koji su usledili; Hari je stalno iščekivao da će ga videti kako hramljući ulazi na zadnja vrata, kao što su to činili ostali članovi Reda, stalno navraćajući da im prenesu novosti. Hariju se činilo da njegova osećanja krivice i žalosti može ublažiti samo brzo delanje, i da bi trebalo što pre da krene u ostvarenje svoje misije: da pronađe i uništi horkrukse.

– Pa, ne možeš ništa da preduzmeš povodom... – Ron bezglasno izusti reč horkruksa – dok ne napuniš sedamnaest godina. Još uvek si pod Tragom. A i ovde možemo da kujemo planove kao što bismo i bilo gde drugde, zar ne? Ili – glas mu se pretvori u šapat – nije valjda da već pretpostavljaš gde bi znaš-već-koji mogli da budu?
– Ne – priznade Hari.
– Mislim da je i Hermiona malo istraživala oko toga – reče Ron. – Rekla je da će da sačeka dok i ti ne stigneš da nam kaže šta je otkrila.
Sedeli su za stolom i doručkovali. Gospodin Vizli i Bil upravo su otišli na posao. Gospođa Vizli je otišla na sprat da probudi Hermionu i Džini, dok je Fler već bila

odlepršala da se okupa.

– Trag prestaje da važi trideset prvog – reče Hari. – To znači da moram da ostanem ovde još četiri dana. A onda ću moći...
– Pet dana – žustro ga ispravi Ron. – Moraćemo da ostanemo ovde na venčanju. One bi nas ubile da to propustimo.
Hari shvati da se „one“ odnosi na Fler i gospođu Vizli.
– To je samo dan duže – reče Ron, videvši da bi se Hari pobunio.
– Zar oni ne shvataju koliko je važno da...?
– Naravno da ne shvataju – reče Ron. – Pojma nemaju. Ali kad već spominješ, hteo sam da porazgovaram s tobom o tome.
Ron kroz vrata baci pogled u predsoblje, pazeći da gospođa Vizli slučajno ne naiđe, a onda se nagnu bliže Hariju.
– Mama je pokušavala da izvuče iz Hermione i mene šta je tačno posredi, šta to idemo da radimo. Ti si sledeći, zato se čuvaj. Lupin i tata su se takođe raspitivali o tome, ali kada smo rekli da ti je Dambldor naložio da o tome ne pričaš nikome osim nama, odustali su. Ali ne i mama. Uporna je, nema šta.
U roku od nekoliko sati Ronovo predviđanje se obistinilo: pred sam ručak, gospođa Vizli je odvojila Harija od ostalih zamolivši ga da joj pomogne da prepozna rasparenu mušku čarapu za koju misli da je možda ispala iz njegovog ranca. Čim ga je saterala u ćošak malene kuhinjske perionice, ona otpoče.
– Ron i Hermiona izgleda misle da ćete vas troje dići ruke od Hogvortsa – poče ona laganim, ležernim tonom.
– Ovaj – reče Hari. – Pa da, hoćemo.
Cediljka za veš u ćošku sama poče da radi i izbaci nešto što je ličilo na prsluk gospodina Vizlija.
– Smem li da pitam zašto se, moliću lepo, odričete svog obrazovanja? – obrati mu se gospođa Vizli.
– Pa, ovaj, Dambldor mi je ostavio da obavim... neke stvari – promrmlja Hari. – Ron i Hermiona znaju za to, te i oni žele da pođu.
– A kakve to „stvari“?
– Izvinite, ne mogu da...
– Pa, da budem iskrena, mislim da Artur i ja imamo puno pravo da znamo, a sigurna sam da bi se i gospodin i gospođa Grejndžer složili s nama – reče gospođa Vizli. Hari se pribojavao tog „zabrinuti roditelji“ napada. Naterao je sebe da je pogleda pravo u oči, primetivši, dok je zurio u njih, da su iste nijanse smeđe boje kao i Džinine. To mu nije nimalo pomoglo.
– Dambldor nije želeo da iko drugi zna za to, gospođo Vizli. Žao mi je. Ron i Hermiona ne moraju da pođu, to je već njihov izbor...
– Ne vidim zašto bi uopšte i ti išao! – obrerecnu se ona, prestavši s pretvaranjem i okolišanjem. – Jedva da ste punoletni! Sve je to čista glupost. Ukoliko je Dambldor

smatrao da nešto treba da se obavi, imao je čitav Red na raspolaganju! Mora da si ga pogrešno shvatio, Hari. Možda ti je pričao o nečemu što je želeo da se uradi, a ti si pogrešno razumeo da je hteo da ti...

– Nisam pogrešno shvatio – kratko uzvrati Hari. – Moram baš ja.
On joj vrati rasparenu čarapu koju je navodno trebalo da prepozna, dezeniranu zlatnim vezlicama.
– A ovo nije moje. Ne navijam za Padlmir junajted.
– Ne, naravno – reče gospođa Vizli, naglo i rastrojeno prešavši na svoj uobičajeni ton. – Trebalo je da znam. Pa, Hari, sigurno ti neće biti problem da nam malo pomogneš oko priprema Flerinog i Bilovog venčanja dok si još kod nas, zar ne? Ima još toliko toga da se uradi.
– Ne... ovaj... naravno da mi nije problem – reče Hari, zbunjen tom neočekivanom promenom teme.
– Baš si srce – uzvrati ona i nasmeši mu se dok je izlazila iz perionice.
Od tog trenutka pa nadalje, gospođa Vizli je neprestano Harija, Rona i Hermionu zatrpavala obavezama oko pripremanja svadbe, toliko da nisu imali ni trunku slobodnog vremena za razmišljanje. Najfinije objašnjenje toga bilo bi da gospođa Vizli želi da im odagna misli o Ludookom i užasima njihovog nedavnog putovanja. Međutim, posle dva dana neprekidnog glancanja escajga i usklađivanja boja ukrasa, traka i cveća, čišćenja vrta od baštenskih patuljaka i pomaganja gospođi Vizli da spremi brda kanape-sendvičića, Hari je počeo da podozreva da ona ima nešto drugačije pobude. Svi poslovi koje im je delila kao da su bili smišljeni da njega, Rona i Hermionu drže odvojene jedne od drugih. Posle prve večeri, kada im je ispričao kako je Voldemor mučio Olivandera, nije više imao prilike ni sa jednim od njih dvoje da porazgovara nasamo.
– Mislim da mama smatra da će, ukoliko vas spreči da se sastajete i kujete planove, moći da osujeti i vaš odlazak – tiho reče Džini Hariju, dok su treće večeri po njegovom dolasku postavljali sto za večeru.
– A šta onda misli da će se desiti? – promrmlja Hari. – Da će neko drugi da ubije Voldemora dok nas ona ovde zamajava pravljenjem punjenih slanih korpica?
Rekao je to ne razmišljajući, a onda vide kako je Džini prebledela u licu.
– Dakle, istina je? – reče ona. – To je ono što pokušavate da učinite?
– Ovaj... ne... šalio sam se – poče Hari da vrda.
Zurili su jedno u drugo, a Džinin izraz lica odavao je mnogo više od preneraženosti. Iznenada Hari postade svestan činjenice da su, od onih ukradenih sati koje su provodili po skrovitim kucima hogvortskog zemljišta, sada prvi put ponovo zajedno nasamo. Bio je siguran da se i ona priseća toga. U istom trenutku oboje poskočiše, jer se vrata upravo otvoriše i gospodin Vizli, Kingsli i Bil stupiše unutra.
U poslednje vreme često bi im se za večerom pridružili drugi članovi Reda, pošto je Jazbina postala glavni štab, umesto kuće u Ulici Grimold broj 12. Gospodin Vizli je

objasnio da je nakon smrti Dambldora, njihovog Čuvara Tajne, svako kome je Dambldor poverio gde se nalazi kuća u Ulici Grimold automatski postao čuvar tajne.
– A pošto nas ima dvadesetak, to umnogome razvodnjava moć Povereničke čini. Šanse Smrtoždera da od nekog izmame tajnu sada su dvadeset puta veće. Ne možemo očekivati da će ona još dugo ostati tajna.
– Ali zar nije Snejp dosad već sigurno odao Smrtožderima adresu? – upita Hari.
– Pa, Ludooki je bacio par kletvi protiv Snejpa, za slučaj da se ovaj ponovo pojavi tamo. Nadamo se da će biti dovoljno snažne da mu uskrate pristup i svežu mu jezik ukoliko pokuša da oda to mesto, ali ne možemo biti sigurni. Bilo bi suludo da i dalje koristimo to mesto kao štab, sad kad je zaštita koju ono nudi tako slabašna.
Te večeri kuhinja je bila do te mere krcata da je bilo teško baratati noževima i viljuškama. Hari je bio pritešnjen kraj Džini, a ono neizrecivo što je nedavno prostrujalo između njih učinilo je da poželi da se između njih ispreči bar još nekoliko ljudi. Iz petnih žila se trudio da ne okrzne njenu ruku, te je jedva uspevao da iseče svoju piletinu.
– Nema nikakvih vesti o Ludookom? – upita Hari Bila.
– Nikakvih – uzvrati Bil.
Nisu mogli Ćudljivku čak ni sahranu da prirede, pošto Bil i Lupin nisu uspeli da pronađu njegov leš. Zbog tmine i meteža bitke, bilo je gotovo nemoguće da otkriju gde je mogao da padne.
– Dnevni prorok nije objavio ni reč o njegovoj smrti, niti da je telo pronađeno – nastavi Bil. – Ali to ništa ne znači. Ovih dana se mnogo štošta prećutkuje.
– A još nisu zakazali saslušanje povodom sveg tog maloletničkog upražnjavanja magije koje sam počinio dok sam bežao od Smrtoždera? – dobaci Hari gospodinu Vizliju preko stola, a ovaj odmahnu glavom. – Da li je to zato što znaju da nisam imao izbora, ili zato što ne žele da javnost upoznam s činjenicom da me je Voldemor napao?
– Biće da je ovo drugo posredi. Skrimdžer ne želi da prizna da je Znaš-Već-Ko toliko moćan, niti da je došlo do masovnog bekstva iz Askabana.
– Dabome, što bi iznosili istinu u javnost? – reče Hari, stegnuvši svoj nož tako čvrsto da mu se na nadlanici desne šake pojavi bledi ožiljak: Neću više da lažem.
– Zar u Ministarstvu nema nikog ko je spreman da mu se suprotstavi? – ljutito upita Ron.
– Naravno da ima, Rone, ali ljudi su preplašeni – odgovori gospodin Vizli. – Preplašeni su da će oni sledeći nestati, da će njihova deca sledeća biti napadnuta! Svuda kolaju užasne glasine. Ja, recimo, ne verujem da je profesorka koja predaje Proučavanje Normalaca na Hogvortsu dala otkaz. Niko je već nedeljama nije video. U međuvremenu, Skrimdžer i dalje povazdan samo sedi u svojoj kancelariji: nadam se da bar smišlja neki plan.
Nastupi mali predah tokom kojeg je gospođa Vizli magijom sklonila u stranu sve

prazne tanjire i poslužila pitu s jabukama.

– Morrramo da odlušimo kako ćeš se prrrerušiti, ’Ari – reče Fler, nakon što su svi pojeli puding. – Sa sfadbu – dodade ona videvši zbunjen izraz na njegovom licu. – Narafno da meću zfanicama nema smrrtošdera, ali ne mošemo da jemčimo da se niko od njih neće islanuti kad se napiju šampanjca.
Na osnovu toga Hari zaključi da ona i dalje sumnja na Hagrida.
– Da, imaš pravo – reče gospođa Vizli s pročelja stola, gde je sedela s naočarima nataknutim povrh nosa, čitajući nepregledan spisak poslova naškraban na dugačkom svitku pergamenta. – Nego, Rone, jesi li raščistio svoju sobu?
– Zašto? – uskliknu Ron, tresnuvši kašikom o sto, pogledom streljajući majku. – Zašto moja soba uopšte mora da se raščišćava? Hariju i meni potpuno odgovara i ovakva kakva je.
– Slušaj, mladiću, ovde se kroz par dana pravi svadba tvoga brata...
– A hoće li se svadba održati baš u mojoj sobi? – upita Ron besno. – Ne! Pa zašto bih je onda raspremio, tako mi Merlinovog oklembešenog levog...
– Pazi kako razgovaraš s majkom! – strogo će gospodin Vizli. – I radi šta ti se kaže.
Ron je namršteno gledao roditelje, a onda podiže kašiku i baci se na preostalih nekoliko zalogaja pite s jabukama.
– Mogu ja da ti pomognem, deo nereda je i zbog mojih stvari – reče Hari Ronu, ali ga gospođa Vizli prekinu.
– Ne, Hari, dušo, više bih volela da pomogneš Arturu da počisti kokošinjac, a tebi, Hermiona, bila bih zahvalna kad bi promenila posteljinu za gospođu i gospodina Delaker, znaš da stižu sutra u jedanaest pre podne.
Ali, kako se ispostavilo, u kokošinjcu nije imalo mnogo toga da se radi.
– Nema potrebe da, ovaj, da ovo spominješ pred Moli – reče gospodin Vizli Hariju, preprečivši mu put prema kokošinjcu – ali, ovaj, Ted Tonks mi je poslao veći deo olupine Sirijusovog motora pa ga, ovaj, krijem... to jest čuvam... unutra. Fantastična stvarčica: ima izduvno crevce, bar mislim da se tako zove, kao i fantastičan akumulator, a sada imam sjajnu priliku da otkrijem na kom principu rade kočnice. Pokušaću da ga ponovo sastavim kad Moli ne bude... ovaj, kad budem imao vremena.
Kad su se vratili u kuću, od gospođe Vizli nije bilo ni traga ni glasa, pa se Hari iskrade uza stepenice do Ronovog tavanskog sobička.
– Evo, radim, radim...! O, ti si – reče Ron s olakšanjem kad Hari stupi u sobu. Ron se poleđuške baci na krevet koji je očigledno upravo napustio. Soba je bila neuredna kao i prethodnih nedelju dana, jedina promena bila je ta što je sada Hermiona sedela u udaljenom ćošku, sa svojim pufnastim riđim mačkom Krukšenksom kraj nogu, i slagala knjige, među kojima Hari prepozna i neke svoje, u dve velike gomile.

– Ćao, Hari – pozdravi ga dok je sedao na svoj poljski krevet.

– A kako si ti uspela da se izvučeš?

– Ma, Ronova mama je zaboravila da je još juče zamolila Džini i mene da presvučemo posteljinu – reče Hermiona. Ona baci Numerologiju i gramatiku na jednu gomilu, a Uspon i pad Mračnih veština na drugu.
– Baš smo pričali o Ludookom – reče Ron Hariju. – Ja kontam da je možda i uspeo da izvuče živu glavu.
– Ali Bil je video da ga je pogodila Ubitačna kletva – reče Hari.
– Da, ali i Bil je tada bio napadnut – reče Ron. – Kako može da bude siguran šta je tačno video?
– Čak i da ga je promašila Ubitačna kletva, Ludooki je ipak pao s visine od preko trista metara – reče Hermiona, odmeravajući sada u ruci Kvidičke timove Britanije i Irske.
– Mogao je da primeni Zaštitnu čin...
– Fler je rekla da su mu izbili štapić iz ruke – reče Hari.
– Pa dobro, neka vam bude, kad već želite da je mrtav – reče Ron namrgođeno, pesnicom istukavši jastuk da mu bude udobniji.
– Naravno da ne želimo da je mrtav! – reče Hermiona, delujući zaprepašćeno. – Užasno je što je mrtav! Samo se trudimo da budemo realni!
Po prvi put Hari zamisli Ćudljivkovo telo, smrskano kao što je i Dambldorovo bilo, dok mu ono oko i dalje poigrava u svojoj duplji. Oseti nalet mučnine, prožet bizarnom željom da se nasmeje.
– Verovatno su Smrtožderi počistili teren za sobom, i zbog toga ga niko nije našao

– poče da pametuje Ron.
– Dabome – reče Hari. – Kao i s Bartijem Čučnjem, koji je pretvoren u kosku i sahranjen u dvorištu ispred Hagridove kolibe. Verovatno su Preobrazili i Ćudljivka i strpali ga...
– Dosta! – ciknu Hermiona. Iznenađen, Hari je pogleda taman na vreme da primeti kako suze kaplju na njen primerak Spelmanovog bukvara.
– O, ne – reče Hari, pokušavajući da se iskobelja sa starog poljskog kreveta. – Hermiona, nisam hteo da te uznemirim...
Ali uz glasnu škripu zarđalih krevetskih federa, Ron skoči s kreveta i prvi se stvori kraj Hermione. Obgrlivši je jednom rukom, zavuče drugu u džep od farmerki i izvuče odvratno prljavu maramicu koju je prethodno koristio za čišćenje šporeta. Brže-bolje isuče štapić i uperi ga na tu krpu i reče: – Tergeo!
Štapić usisa najveći deo masne štroke. Prilično zadovoljan sobom, Ron tutnu Hermioni u ruke maramicu koja se još malčice pušila.
– Oh... hvala, Rone... izvini... – Ona izduva nos i štucnu. – To je baš uža... sno, zar ne? Odmah posle Dambldora... N-nikada nisam ni pomišljala da bi Ludooki mogao da pogine, uvek je delovao tako žilavo!
– Da, znam – reče Ron, stisnuvši je jače. – Ali znaš već šta bi nam rekao da je

kojim slučajem ovde...

– „S... stalni oprez“ – reče Hermiona brišući oči.
– Tako je – reče Ron, klimnuvši glavom. – Rekao bi nam da treba da izvučemo pouku iz onoga što se njemu desilo. A ja sam naučio da ne verujem onoj bednoj kukavičkoj ništariji, Mandangusu.
Hermiona se drhtavo nasmeja, kroz suze, i saže se da pokupi još dve knjige. Trenutak kasnije, Ron naglo povuče ruku s njenog ramena jer beše upravo ispustila Monstruoznu knjigu monstruma pravo na njegovo stopalo. Kaiš kojim su korice bile svezane se otkači i knjiga mučki škljocnu zubima i ščepa ga za gležanj.
– Izvini, izvini! – vrisnu Hermiona a Hari svom silom otrgnu knjigu od Ronove noge i ponovo je zatvori i sveza.
– Šta uošte radiš s tim silnim knjigama? – upita Ron, dohramavši nazad do kreveta.
– Samo pokušavam da se odlučim koje ćemo da ponesemo sa sobom – reče Hermiona. – Kad pođemo da tražimo horkrukse.
– Pa da – reče Ron, lupivši se rukom po čelu. – Zaboravio sam da ćemo tragati za Voldemorom u pokretnoj biblioteci.
– Ha, ha – reče Hermiona, spustivši pogled na Spelmanov bukvar. – Pitam se... da li ćemo morati da prevodimo rune? Moguće je... Mislim da je najbolje da ponesemo i ovo, za svaki slučaj.
Ona spusti bukvar na veću hrpu i uze Istoriju Hogvortsa.
– Slušajte – poče Hari.
On ispravi leđa. Ron i Hermiona ga pogledaše s veoma sličnim izrazima rezigniranosti i prkosa.
– Znam da ste mi posle Dambldorove sahrane rekli da želite da pođete sa mnom – poče Hari.
– Evo njega opet... – reče Ron Hermioni, prevrćući očima.
– Znali smo da će biti ovakav – uzdahnu ona, ponovo se okrenuvši knjigama. – Znaš, mislim da ćemo ipak poneti Istoriju Hogvortsa. Čak i da se više nikada ne vratimo tamo, ne bi mi srce bilo na mestu da mi ta knjiga nije pri ruci.
– Slušajte me! – ponovi Hari.
– Ne, Hari, ti slušaj – reče Hermiona. – Idemo s tobom. To je odlučeno mesecima unazad... ili bolje reći godinama.
– Ali...
– Ućuti – posavetova ga Ron.
– ...jeste li sigurni da ste dobro razmislili o tome? – bio je uporan Hari.
– Da vidimo – reče Hermiona žustrog izraza lica, tresnuvši Putovanja s trolovima na gomilu odbačenih knjiga. – Danima se već pakujem kako bismo bili spremni da krenemo u bilo kom trenutku, što je, za tvoje obaveštenje, zahtevalo da izvedem i neke prilično teške čarolije, moliću lepo, da i ne spominjem da sam Ronovoj mami ispred

nosa maznula čitavu zalihu Ćudljivkovog višesokovnog napitka.

– A pride sam i svojim roditeljima modifikovala pamćenje kako bi bili ubeđeni da se zapravo zovu Vendel i Monika Vilkins i da im je životna želja da se isele u Australiju, što su upravo i učinili. Tako ću otežati Voldemoru da ih pronađe i ispituje ih o meni... ili tebi, jer sam im, na nesreću, ispričala štošta o tebi.
– Ukoliko preživim našu potragu za horkruksima, naći ću mamu i tatu i skinuti te čini s njih. Ako ne... pa, mislim da sam bacila na njih sasvim dovoljno čini da budu bezbedni i srećni. Znate, Vendel i Monika Vilkins i ne znaju da imaju kćerku.
Hermioni ponovo navreše suze na oči. Ron opet ustade s kreveta, još jednom je zagrli i namršti se na Harija, kao da ga prekoreva zbog netaktičnosti. Hari nije znao šta da kaže, donekle i zbog toga što je bilo krajnje neuobičajeno da Ron bilo koga uči taktičnosti.
– Ovaj... Hermiona, izvini... nisam...
– Nisi shvatao da Ron i ja savršeno dobro znamo šta bi moglo da se dogodi ukoliko pođemo s tobom? E pa, znamo. Rone, pokaži Hariju šta si uradio.
– Neka, samo što je jeo – reče Ron.
– Hajde, mora da zna!
– Dobro, de, u redu. Hari, dođi ovamo!

– Hajde.

– Zašto? – upita Hari, izlazeći za Ronom iz sobe u malo predvorje na spratu.
– Disendo – promrmlja Ron, uperivši svoj štapić ka niskoj tavanici. Vratanca u plafonu se otvoriše tik iznad njihovih glava, a malene merdevine spustiše se iz otvora sve do njihovih stopala. Iz četvrtaste rupe dopirao je užasan polucoktav, polustenjuć vapaj, zajedno s neprijatnim zadahom kao iz otvorene kanalizacije.
– To je vaš akrep, zar ne? – upita Hari koji se, doduše, nikad nije susreo sa stvorenjem koje je ponekad narušavalo noćni muk.
– Da, to je on – reče Ron, penjući se uz merdevine. – Dođi da ga vidiš.
Hari se pope za Ronom uz nekoliko kratkih prečki do malog tavanskog prostora. Samo što je glavom i leđima izbio na tavan ugleda na nekoliko koraka od sebe nekakvo sklupčano stvorenje, čvrsto usnulo u toj sumornoj tmini, širom razjapljenih usta.
– Ali... kao da... Da li akrepi inače nose pidžame?
– Ne – reče Ron. – A nemaju ni riđu kosu, niti toliko čireva.
Hari je odmeravao to čudo s blagim gnušanjem. Bilo je ljudskog oblika i veličine, a na sebi je nosilo nešto za šta Hari, nakon što su mu se oči privikle na tminu, utvrdi da je očito Ronova stara pidžama. Bio je isto tako ubeđen da su akrepi inače prilično ljigavi i ćosavi, a ne tako upadljivo kosmati i posuti upaljenim crvenim plikovima.

– On je ja, zar ne vidiš? – reče Ron.
– Ne – reče Hari. – Ne vidim.

– Objasniću ti kad se vratimo u moju sobu, ovaj zadah već počinje da mi smeta – reče Ron. Spustiše se natrag niz merdevine, koje Ron vrati nazad na tavanicu i ponovo se pridružiše Hermioni koja je i dalje razvrstavala knjige.

– Čim odemo, akrep će da siđe i nastani se u mojoj sobi – reče Ron. – Mislim da jedva čeka... doduše teško je reći, pošto ne zna ništa drugo sem da ječi i balavi... ali odmah počne da klima glavom kad mu to spomeneš. U svakom slučaju, glumiće mene s flekavitisom. Sjajno, zar ne?
Hari samo pogledom iskaza svoju zbunjenost.
– Dabome da jeste! – reče Ron, vidno iznerviran što Hari nije dokučio veličanstvenost tog plana. – Vidi, kad se nas troje ne pojavimo na Hogvortsu, sigurno će svi pomisliti da smo Hermiona i ja s tobom, zar ne? Što znači da će Smrtožderi smesta nasrnuti na naše porodice da vide imaju li oni bilo kakvu informaciju o tome gde se ti nalaziš.
– Ipak, nadajmo se da će svima izgledati kao da sam ja otišla nekud s mamom i tatom, jer trenutno mnogi čarobnjaci normalskog porekla pričaju o povlačenju u ilegalu – reče Hermiona.
– A pošto ne možemo da sakrijemo celu moju porodicu, jer bi delovalo isuviše sumnjivo, niti mogu svi da napuste svoje poslove – reče Ron. – moraćemo da proturimo priču da imam gadan slučaj flekavitisa, i da zbog toga ne mogu da se vratim na nastavu. Ako iko dođe da proverava, mama ili tata mogu da im pokažu akrepa prekrivenog plikovima u mom krevetu. Flekavitis je vrlo zarazan, te neće ni hteti da mu se približe. Neće biti sumnjivo ni to što ništa ne govori, jer kad ti se gljivična infekcija proširi po krajnicima ionako ne možeš ni da bekneš.
– A tvoji mama i tata su upoznati s tim planom? – upita Hari.
– Tata jeste. Pomogao je Fredu i Džordžu u Preobražaju akrepa. A mama... pa, već si video kakva je. Neće se pomiriti s našim odlaskom sve dok ne budemo otišli.
U sobi nastade tajac, prekidan jedino nežnim lupkanjem, pošto je Hermiona nastavila da baca knjige čas na jednu, čas na drugu hrpu. Ron ju je netremice posmatrao s kreveta, a Hari je gledao čas u jedno čas u drugo, ostavši bez reči. Mere koje su preduzeli da zaštite svoje porodice učinile su, više nego išta drugo, da shvati da su oni zaista namerili da pođu s njim i da tačno znaju koliko sve to može biti opasno. Hteo je da im kaže koliko mu to znači, ali prosto nije uspevao da nađe dovoljno primerene reči.
Prigušeni povici gospođe Vizli, koji su dopirali četiri sprata ispod njih, narušiše tajac.
– Mora da je Džini preskočila trunku prašine na nekom prokletom držaču za salvete – reče Ron. – Uopšte mi nije jasno zašto ti Delakerovi moraju da dođu čitava dva dana pre venčanja.
– Flerina sestra je deveruša, mora da bude ovde ranije zbog probe, a previše je mlada da pođe sama – reče Hermiona, dok je neodlučno listala Odmor s vilom

zloslutnicom.

– E pa gosti nimalo neće ublažiti mamin stres – reče Ron.
– Sada bismo morali da odlučimo – poče Hermiona, zavitlavši Teoriju odbrambene magije u kantu a da je nije ni prelistala, i odmah uzevši Studiju o magijskom obrazovanju u Evropi – kuda ćemo da krenemo kad odemo odavde. Hari, znam da si rekao kako bi najpre želeo da odeš do Godrikove doline, jasno mi je i zašto, ali... pa, zar ne bi bilo preporučljivo da ipak horkruksima damo prednost?
– Kad bismo znali gde je makar jedan od horkruksa, složio bih se s tobom – reče Hari, koji nije verovao da Hermiona zaista shvata njegovu želju da se vrati u Godrikovu dolinu. Grobovi njegovih roditelja bili su tek deo njene privlačnosti: osećao je snažno, mada neobjašnjivo osećanje da to mesto krije odgovore koje traži. Možda i zbog toga što je upravo tamo preživeo napad Voldemorove Ubitačne kletve; a sad, kad se suočavao s izazovom da ponovi taj podvig, Harija je privlačilo mesto gde se to desilo, jer je želeo da razume šta se to zbilo.
– Zar ne misliš da postoji mogućnost da Voldemor drži pod prismotrom Godrikovu dolinu – upita ga Hermiona. – Možda očekuje da ćeš, čim budeš slobodan da pođeš kud god želiš, da se vratiš i posetiš grobove svojih roditelja?
Hariju to nije palo na pamet. Dok se borio da pronađe neki dobar protivargument, oglasi se Ron, očito sledeći neki svoj misaoni tok.
– Taj tip, R.A.B. – reče on. – Znaš već, onaj što je ukrao pravi medaljon? Hermiona potvrdno klimnu glavom.
– Zapisao je u svojoj belešci da će da ga uništi, zar ne?
Hari privuče svoj ranac ka sebi i izvadi lažni horkruks u kome se još uvek nalazila ispresavijana R.A.B.-ova beleška.
– „Ukrao sam pravi horkruks i nameravam da ga uništim što pre budem mogao“
– pročita Hari naglas.
– A šta ako ga je on stvarno i uništio? – upita Ron.
– Ili ona – dobaci Hermiona.
– Šta god – reče Ron – za nas bi to značilo da imamo jednog manje da se ratosiljamo!
– Pa da, ali i dalje ćemo morati nekako da uđemo u trag pravom medaljonu, zar ne? – reče Hermiona. – Da otkrijemo da li je stvarno uništen ili nije.
– A kad ga se i dokopamo, kako da uništiš horkruks? – upita Ron.
– Pa – reče Hermiona – baš sam to proučavala.
– Kako? – upita Hari. – Ne sećam se da u biblioteci postoji bilo kakva knjiga o horkruksima?
– Pa i ne postoji – reče Hermiona, naglo pocrvenevši. – Dambldor ih je sve uklonio, ali ih nije... nije ih uništio.
Ron se uspravi i izbeči oči.
– Kako si, Merlinovih ti čakšira, uspela da se dočepaš tih knjiga o horkruksima?

– Nisam... nisam ih ukrala! – reče Hermiona, gledajući čas u Harija čas u Rona s očajničkim izrazom lica. – To su i dalje bile bibliotečke knjige, iako ih je Dambldor sklonio s polica. Uostalom, da zaista nije hteo da ih se iko dokopa, sigurna sam da bi se mnogo više potrudio da oteža...

– Pređi na stvar! – reče Ron.
– Pa... bilo je lako – reče Hermiona tananim glasom. – Samo sam izvela Prizivajuće čini. Znaš već... Asio. A one su... one su same izletele kroz prozor Dambldorove radne sobe pravo u žensku spavaonicu.
– Ali kad si pre stigla to da uradiš? – upita Hari, posmatrajući Hermionu s mešavinom divljenja i neverice.
– Odmah posle njegove... Dambldorove... sahrane – reče Hermiona još tiše. – Čim smo se dogovorili da ćemo da napustimo školu i pođemo da potražimo horkrukse. Kada sam se popela gore po svoje stvari, pomislila sam... pomislila sam da što više saznamo o tim predmetima, to bolje... a bila sam potpuno sama... pa sam pokušala... i upalilo je. Dolepršale su pravo kroz otvoren prozor a ja... ja sam ih spakovala.

Ona proguta knedlu, a onda preklinjućim glasom nastavi: – Ne verujem da bi se Dambldor ljutio, to nije isto kao kad bismo tu informaciju iskoristili da mi napravimo horkruks, zar ne?
– Čuješ li nas da se bunimo? – reče Ron. – A gde su uopšte te knjige?
Hermiona pročeprka po hrpi knjiga i odmah zatim izvuče pozamašan tom u izbledelom crnom kožnom povezu. Izgledala je kao da joj je pomalo muka, a držala ga je tako obazrivo kao da je nešto nedavno uginulo.
– Ova knjiga daje direktna uputstva kako napraviti horkruks. Tajne najmračnije veštine – strašna knjiga, zbilja užasna, puna đavolske magije. Pitam se kad ju je Dambldor sklonio iz biblioteke... ukoliko to nije učinio pre nego što je postao direktor, kladim se da je Voldemor baš iz nje dobio sva potrebna uputstva.
– Zašto je onda morao da pita Pužoroga kako se pravi horkruks, ako ju je već bio pročitao? – zapita Ron.
– Samo je konsultovao Pužoroga da sazna šta bi se desilo ako bi se duša podelila na sedam delova – reče Hari. – Dambldor je bio ubeđen da je, u vreme kad se raspitivao kod Pužoroga, Ridl već znao kako se pravi horkruks. Mislim da si u pravu, Hermiona, moguće je da je baš tu pronašao uputstva.
– Što više čitam o njima – reče Hermiona – sve mi jezivije izgledaju, i sve manje sam spremna da poverujem da je napravio samo šest komada. Knjiga upozorava na to da preostali deo duše postaje krajnje nespokojan ukoliko je rascepkate, a to je kad se pravi samo jedan horkruks!
Hari se priseti šta mu je Dambldor rekao o Voldemorovom iskoraku iz „uobičajenog zla“.
– Zar ne postoji nikakav način da se ponovo sastaviš? – upita Ron.
– Postoji – reče Hermiona s muklim smeškom – ali je to nezamislivo bolno.

– Zašto? Kako se to radi?

– Pokajanjem – reče Hermiona. – Moraš uistinu da osetiš šta si uradio. U knjizi postoji i fusnota. Čini se da bol koji tom prilikom osetiš može da te uništi. Ne verujem da će Voldemor to da pokuša u skorijoj budućnosti, zar ne?
– Ne – reče Ron, pre nego što je Hari stigao da odgovori. – A da li u toj knjizi piše kako se uništava horkruks?
– Da – reče Hermiona, prevrćući krhke stranice kao da pretura po trulim iznutricama – tako što se upozoravaju mračni čarobnjaci da čarolije koje izvode nad njima moraju da budu izuzetno jake. Na osnovu svega što sam pročitala, ono što je Hari uradio s Ridlovim dnevnikom bio je jedan od malobrojnih delotvornih načina da se uništi horkruks.
– Šta, da ga proburaziš Baziliskovim očnjakom? – upita Hari.
– E pa super, sva sreća te imamo ogromne zalihe Baziliskovih očnjaka – reče Ron.

– Baš sam se pitao šta ćemo da radimo s njima.
– Ne mora baš da bude Baziliskov očnjak – reče Hermiona strpljivo. – Može da bude i nešto drugo, podjednako razorno, kako horkruks ne bi mogao da se popravi. Za Baziliskov otrov postoji jedan jedini protivotrov, koji je neverovatno redak...
– ... Feniksove suze – reče Hari, klimnuvši potvrdno.
– Tačno tako – reče Hermiona. – Problem je što bezmalo i nema tako razornih materija kao što je Baziliskov otrov, a sve su i suviše opasne da bismo ih vukli sa sobom. Taj problem ćemo nekako morati da rešimo, jer horkruks nećemo uništiti samo time što ćemo ga pocepati, razbiti ili polomiti. Moramo to izvesti tako da ga nikakva čarolija ne može popraviti.
– Ali čak i da uništimo tu stvar u kojoj živi – reče Ron – što taj komadić duše u njemu ne bi jednostavno izašao i nastavio da živi negde drugde?
– Zato što je horkruks suštinski potpuna suprotnost ljudskog bića.
Videvši da su Hari i Ron delovali krajnje zbunjeno, Hermiona brže bolje dodade:
– Vidiš, Rone, kad bih sad zgrabila neki mač i proburazila te njime, ne bih nimalo naudila tvojoj duši.
– Što bi za mene svakako bilo prava uteha – reče Ron.

– Zapravo, i trebalo bi da ti bude uteha! Ali hoću da kažem da će, šta god se desilo s tvojim telom, duša preživeti, neozleđena – reče Hermiona. – Samo je s horkruksom obrnut slučaj. Opstanak tog komadića duše u njemu zavisi od njegovog staništa, tog začaranog tela u koje je smešten. Bez njega ne može da opstane.

– Taj dnevnik kao da je umro kad sam ga probo – reče Hari, setivši se kako je mastilo šiknulo iz rascepanih stranica kao krv, i krika tog komadića Voldemorove duše dok je nestajao.
– A čim je dnevnik bio propisno uništen, komadić duše zarobljen u njemu više nije mogao da opstane. I Džini je pokušala da se reši dnevnika, još pre tebe, bacivši ga u

WC šolju, ali se on, naravno, vratio k’o nov.

– Čekaj – reče Ron, namrštivši se. – Komadić duše u tom dnevniku zaposeo je Džini, zar ne? Kako je to moguće?
– Dok god je taj čarobni predmet netaknut, delić duše u njemu može da se seli u nekoga i iz nekoga ukoliko se taj suviše približi tom predmetu. Ne mislim ako ga dugo bude držao, jer to nema nikakve veze s njegovim dodirivanjem – dodade ona pre nego što je Ron stigao bilo šta da kaže. – Mislim na emocionalnu blizinu. Džini je tom dnevniku otvorila svoje srce i učinila sebe neverovatno ranjivom. Ukoliko si isuviše privržen horkruksu, ili zavisan od njega, u gadnoj si nevolji.
– Pitam se kako je Dambldor uništio onaj prsten? – reče Hari. – Zašto ga nisam pitao? Nikada nisam zaista...
Glas mu zamre: razmišljao je o svim stvarima koje je trebalo da pita Dambldora, i kako je tek pošto je direktor umro postao svestan koliko je prilika propustio dok je Dambldor bio u životu da otkrije što više... da otkrije sve...
Iznenada, tišinu naruši otvaranje vrata, tako naglo da se zidovi zatresoše. Hermiona kriknu i ispusti Tajne najmračnije veštine . Krukšenks se stušti pod krevet, ljutito sikćući. Ron skoči s kreveta, okliznu se na bačeni omotač čokoladnih žabica i udari glavom o zid pred sobom, a Hari instinktivno posegnu za svojim štapićem pre nego što je uspeo da shvati da je pred njim gospođa Vizli, raščupane kose, lica izobličenog od besa.
– Žao mi je što prekidam ovo malo, prijatno okupljanje – reče drhtavim glasom. – Sigurna sam da vam je svima preko potreban odmor... ali u mojoj sobi je gomila svadbenih poklona koje treba razvrstati a ja sam imala utisak da ste vi pristali da mi pomažete.
– Oh, ovaj, da – reče Hermiona vidno prestrašena, skočivši na noge tako da se knjige razleteše na sve strane – hoćemo... izvinjavamo se...
Bolećivo pogledavši Rona i Harija, Hermiona izlete iz sobe za gospođom Vizli.
– Kao da smo kućni vilenjaci – bunio se Ron sebi u bradu, i dalje trljajući glavu, dok su Hari i on kretali za njima. – Samo što nas rad ne čini srećnim. Što se pre ova svadba završi, to bolje.
– Tako je – reče Hari – a onda nećemo morati ništa drugo da radimo sem da tražimo horkrukse... biće nam kao da smo na raspustu, je l’ da?
Ron poče da se smeje, ali kad u sobi gospođe Vizli spazi ogromnu hrpu svadbenih poklona koji su čekali na njih, naglo prestade.
Delakerovi su stigli sledećeg jutra u jedanaest sati. Dotle su Hari, Ron, Hermiona i Džini već osećali priličnu odbojnost prema Flerinoj porodici, te se Ron teška srca odvuče uza stepenice da obuje dve sparene čarape dok je Hari pokušavao da zagladi kosu. A kada su prošli kontrolu urednosti, zajednički su prodefilovali do dvorišta iza kuće da sačekaju goste.
Hari nikad dotad nije video ovu kuću tako blistavo čistu i urednu. Zarđali kotlovi i

stare velingtonke, koji su obično prekrivali stepenice zadnjeg ulaza, sklonjeni su i zamenjeni s dve nove sadnice tresižbunova u ovećim saksijama, po jednom s obe strane vrata. Mada nije bilo ni daška vetra, njihovo lišće se tromo njihalo, proizvodeći zanosan utisak mreškanja. Pilići su bili sklonjeni, dvorište pometeno, a obližnja baštica očišćena od opalog lišća i plodova, izgrabuljana i nalickana, mada je Hari, koji ju je voleo obraslu rastinjem, pomislio da deluje prilično pusto i jadno bez svoje uobičajene postave nestašnih baštenskih patuljaka.

Više nije znao ni broj silnih bezbednosnih čini i čaranja kojima su Red i Ministarstvo okružili Jazbinu, jedino je znao da više niko ne može direktno da dospe na ovo mesto čarolijom. Gospodin Vizli je već bio otišao da sačeka Delakerove na vrhu obližnjeg brežuljka, gde je trebalo da stignu pomoću teleportacionog ključa. Prvi znak njihovog dolaska bio je neobično piskav smeh, koji je, kako se ispostavilo, poticao od gospodina Vizlija. On se nekoliko trenutaka kasnije pojavi na kapiji, pretovaren prtljagom, vodeći divnu plavušu u dugoj lisnatozelenoj odori, koja nije mogla da bude niko drugi do Flerina majka.
– Maman! – vrisnu Fler, pojurivši joj u zagrljaj. – Papa!
Mesje Delaker nije bio ni približno privlačan kao njegova žena: bio je za glavu niži i izuzetno zdepast, s malom, špicastom crnom bradom. Međutim, delovao je dobroćudno. Skakućući u susret gospođi Vizli u svojim čizmama sa štiklom, on je poljubi u oba obraza, od čega se ona zajapuri.
– Baš ste se namušili – reče dubokim glasom. – Fler nam rrreče da ste fredno rrradili.
– Ama, nije to ništa, baš ništa – cvrkutala je gospođa Vizli. – Ma kakvi namučili, haj’te molim vas!
Ron dade oduška svojim osećanjima iz sve snage šutnuvši baštenskog patuljka koji je provirio iza jednog od novih tresižbunova.
– Dhrrrraga moja gospo! – reče mesje Delaker i dalje držeći šaku gospođe Vizli svojim dvema, punačkim, sav sijajući od sreće. – Saista smo počastfofani predstojećim spajanjem naše dfe porrrodice! Dosfol’te da fas uposnam sa sfojom suprrugom, Apolin.
Madam Delaker doplovi pred njih te se i ona sagnu da poljubi gospođu Vizli.
– Enchantée – reče. – Faš muš nam je uprafo pričao isusetno sabafne priče! Gospodin Vizli se pomalo histerično nasmeja. Gospođa Vizli ga popreko pogleda
i on smesta zaćuta i nabaci izraz koji više pristoji bdenju kraj bolesničke postelje bliskog prijatelja.
– Dabome, feć ste uposnali moju mlaću kći, Gabrrijel! – reče mesje Delaker. Gabrijel je bila Fler u malom. Ova jedanaestogodišnjakinja, srebrnastoplave kose koja joj je padala do pojasa, uputi gospođi Vizli bleštav osmeh i zagrli je, a onda pogleda Harija blistavim pogledom, očarano trepćući.
– Pa, uđite, uđite moliću lepo! – reče gospođa Vizli veselo i uvede Delakerove u

kuću, uz mnogobrojna: ’Ne, moliću!’, ’Posle vas!’ i ’Taman posla, insistiram!’. Delakerovi su, kako se ubrzo pokazalo, bili uslužni, prijatni gosti. Sve im je
godilo i ljubazno su pomagali u pripremama za venčanje. Mesje Delaker je sve, od rasporeda gostiju za stolom do mladinih cipela, proglašavao za „charmant!“. Madam Delaker je bila izuzetno vična činima za domaćinstvo, i za tren oka je temeljito očistila rernu. Gabrijel je trčkarala naokolo za svojom starijom sestrom, pokušavajući da joj pomogne kako god je znala i umela, neprestano ćeretajući na svom prebrzom francuskom.
Kao za inat, Jazbina nije bila građena da primi toliki broj ljudi. Gospodin i gospođa Vizli sada su spavali u dnevnoj sobi, nakon što su bespogovorno insistirali da njihovu spavaću sobu koriste mesje i madam Delaker.
Gabrijel je spavala sa Fler, u bivšoj Persijevoj sobi, a Bil je trebalo da deli sobu sa Čarlijem, svojim kumom, čim ovaj stigne iz Rumunije. Nije bilo bukvalno ni najmanje prilike da Hari, Ron i Hermiona zajednički kuju bilo kakve planove, i oni se iz očajanja dobrovoljno javiše da nahrane piliće, samo da pobegnu iz prenatrpane kuće.
– Ali ona nas i dalje ne pušta nasamo! – zareža Ron, kad je njihov drugi pokušaj da se sastanu u dvorištu osujetilo pojavljivanje gospođe Vizli s velikom korpom veša u rukama.
– Oh, odlično, nahranili ste piliće – oglasi se ona dok im se približavala. – Bolje da ih ponovo zatvorimo pre nego što sutra stignu majstori... da postave šatru za venčanje – objasni ona, zastavši da bi se naslonila na kokošinjac. Izgledala je iznureno. – Milamontove čarobne šatre... baš su dobre. Bil će ih dopratiti... bolje da ostanete u kući dok budu ovde, Hari. Moram da priznam da sve te silne bezbednosne čini oko kuće baš komplikuju organizovanje venčanja.
– Žao mi je – reče Hari skrušeno.
– Dušo, ne budi smešan – odmah skoči gospođa Vizli. – Nisam mislila... hoću reći, tvoja bezbednost je mnogo važnija! Zapravo, baš sam htela da te pitam kako želiš da proslaviš rođendan, Hari. Sedamnaesta godina, ipak, nije mala stvar...
– Ne želim nikakvu feštu – brzo reče Hari, zamislivši dodatni napor koji bi to iziskivalo od svih njih. – Zaista, gospođo Vizli, dovoljna će biti obična večera... to je baš dan uoči venčanja...
– Pa dobro, dušo, ako tako želiš. Da pozovem Remusa i Tonks, šta misliš? A možda i Hagrida?
– To bi bilo sjajno – reče Hari. – Ali nemojte, molim vas, da se opterećujete time.
– Ni najmanje... ni najmanje... nije to nikakav teret...
Pogledala ga je dugim, ispitivačkim pogledom, a onda se pomalo tužno nasmešila, pribrala se i otišla. Hari ju je posmatrao kako zamahuje štapićem blizu konopaca za veš, i kako se vlažna odeća podiže uvis i sama kači, i iznenada oseti kako ga preplavljuje kajanje zbog svih neprijatnosti i bola koje joj zadaje.

7. Testament Albusa Dambldora

Hodao je planinskim putem pri hladnom, plavičastom svetlu zore. Daleko ispod njega, obavijeni maglom, nazirali su se senoviti obrisi malenog grada. Da li je čovek za kojim je tragao bio tamo dole? Čovek koji mu je bio toliko preko potreban da ni na šta drugo nije mogao da misli, čovek koji je znao odgovor, odgovor na njegov problem...

– Ej, budi se!
Hari otvori oči. Ponovo je ležao na poljskom krevetu u Ronovoj aljkavoj sobi na tavanu. Sunce još nije izašlo i soba je i dalje bila ispunjena senkama. Prasvidžen je spavao glave uvučene pod svoje sićušno krilo. Harijev ožiljak na čelu je brideo.
– Nešto si mrmljao u snu.
– Jesam li?
– Aha. „Gregorovič.“ Neprekidno si ponavljao „Gregorovič“.
Hari nije imao naočare pa mu je Ronovo lice izgledalo pomalo zamućeno.
– Ko je Gregorovič?
– Pojma nemam, je l’ da? Ti si to govorio, ne ja.

Hari protrlja svoje čelo, razmišljajući. Kao kroz maglu mu se činilo da je već negde čuo to ime, ali nije mogao da se seti gde.
– Mislim da ga Voldemor traži.
– Sirotan – reče Ron žustro.
Hari se pridiže u krevetu, i dalje trljajući ožiljak, sada već potpuno razbuđen. Pokušao je da se priseti šta je tačno video u svom snu, ali jedino čega se sećao bio je horizont prepun planina i obrisi nekog seoceta šćućurenog duboko u udolini.
– Mislim da je negde u inostranstvu.
– Ko, Gregorovič?
– Voldemor. Mislim da je negde u inostranstvu, u potrazi za Gregorovičem. Nije mi ličilo ni na šta u Britaniji.
– Misliš da si opet gledao u njegov um?

– Učini mi uslugu i nemoj ovo da spominješ Hermioni – reče Hari. – Mada zaista ne znam kako ona očekuje od mene da prestanem da viđam stvari u snovima...
On podiže pogled ka kavezu malenog Prasvidžena, izgubljen u mislima... odakle mu je ime „Gregorovič“ bilo poznato?
– Mislim – reče on polako – da ima nekakve veze s kvidičem. Postoji neka veza, ali ne mogu... ne mogu da se setim koja.
– Kvidič? – ponovi Ron. – Jesi li siguran da ne misliš na Đorgovića?
– Koga?
– Dragomira Đorgovića. Gonič, prešao u Čadlijske topove pre dve godine za rekordnu sumu. Rekorder po broju ispuštenih kvaflova u jednoj sezoni.
– Ne – reče Hari. – Sigurno ne mislim na Đorgovića.
– Bogme, i ja se trudim da ne mislim – reče Ron. – Nego, srećan ti rođendan.
– A da... tako je, zaboravio sam! Navršio sam sedamnaestu!
Hari zgrabi čarobni štapić koji je ležao kraj njegovog poljskog kreveta, uperi ga ka prenatrpanom stolu na kome je ostavio svoje naočare i reče: – Asio naočare! – Iako su bile udaljene tek nekih pola metra, bio je neopisivo ushićen gledajući ih kako lete ka njemu, to jest sve dok ga nisu pogodile u oko.
– Baš si spretan – grohotom se nasmeja Ron.
Uživajući što je Trag skinut, Hari poče činima da lansira Ronove stvari svuda po sobi, usled čega se Prasvidžen probudi i usplahireno zaleprša po svom kavezu. Hari je pokušao i da veže pertle na svojim patikama magijom (čvor koji je proistekao iz tog pokušaja morao je nekoliko minuta rukama da raspetljava) i, iz čistog obesnog zadovoljstva, promenio je narandžaste odore Čadlijskih topova na Ronovim posterima

svetloplave.
– Da sam na tvom mestu, šlic bih ipak zakopčavao rukom – posavetova Ron Harija, zakikotavši se kad Hari istog trena spusti pogled da ga proveri. – Evo tvog poklona. Otpakuj ga ovde, nije za oči moje majke.

– Knjiga? – reče Hari, dok je uzimao pravougaoni paketić. – Malo odstupanje od tradicije, zar ne?
– Ovo nije bilo koja knjiga – reče Ron. – Zlata je vredna: Dvanaest oprobanih načina da Očarate veštice. Objašnjava ti sve što treba da znaš o devojkama. E, da sam je imao prošle godine, tačno bih znao kako da se otarasim Lavander i znao bih kako da se spanđam sa... nego, Fred i Džordž su mi dali jedan primerak, i mnogo toga sam naučio. Iznenadio bi se, većina toga čak nema nikakve veze s baratanjem štapićem.
Kad su sišli u kuhinju, dočekala ih je gomila poklona na stolu. Bil i mesje Delaker upravo su dovršavali doručak, dok je gospođa Vizli ćaskala s njima nadneta nad tiganjem.
– Artur mi je rekao da ti i u njegovo ime poželim srećan sedamnaesti rođendan, Hari – reče gospođa Vizli, veselo mu se osmehujući. – Morao je ranije da ode na posao, ali će se vratiti do večere. To na vrhu ti je poklon od nas.
Hari sede, uze četvrtasti paketić na koji mu je pokazala i odmota ga. Unutra se nalazio sat veoma nalik onome koji su gospodin i gospođa Vizli poklonili Ronu za njegov sedamnaesti rođendan. Bio je zlatan, sa zvezdama koje su kružile po njemu umesto kazaljki.
– Tradicija nalaže da se čarobnjaku pokloni sat kada postane punoletan – reče gospođa Vizli, nervozno ga posmatrajući s ognjišta. – Bojim se da nije nov kao Ronov, zapravo je pripadao mom bratu Fabijanu, a on nije previše brinuo o svojim stvarima, malčice je ulubljen pozadi, ali...
Nije dovršila ostatak svog govora, pošto je Hari ustao i zagrlio je. Pokušao je da u taj zagrljaj unese mnogo neizrečenih stvari, a možda ih je ona i shvatila pošto ga je trapavo potapšala po obrazu nakon što ju je pustio, a zatim nasumice mahnula štapićem, zbog čega je jedna kriška slanine izletela iz tiganja i pala na pod.
– Srećan rođendan, Hari! – reče Hermiona, žurno ulazeći u kuhinju i dodade svoj poklon na gomilu. – Nije bogzna šta, ali nadam se da će ti se svideti. Šta si mu ti uzeo? – dodade ona, obrativši se Ronu, koji kao da je nije čuo.
– Hajde sad, otvori Hermionin! – reče Ron.
Kupila mu je novi šunjoskop. U ostalim paketima bili su začarana britva od Bila i Fler („Ah, da, ofo će ti prušiti najbolje brijanje koje ćeš u šifotu imati“, uveravao ga je mesje Delaker, „ali moraš da mu prrrecisno kašeš šta šeliš... u suprotnom, moše se desiti da safršiš sa malo manje kose no što bi foleo...“), čokoladice od Delakerovih i ogromna kutija najnovijih proizvoda Vizlijevskih čarobnjačkih ludorija od Freda i Džordža.
Hari, Ron i Hermiona nisu se zadržavali za stolom pošto je s dolaskom madam Delaker, Fler i Gabrijel kuhinja postala neudobno prenatrpana.
– Ja ću ti ovo spakovati – reče Hermiona veselo, uzevši Hariju poklone iz ruku kad su se sve troje zaputili uza stepenice. – Maltene sam završila s pakovanjem,

čekam samo da se opere i poslednji par tvojih pantalona, Rone...

Ronovo zamuckivanje prekide otvaranje vrata na prvom spratu.
– Hari, možeš li da dođeš ovamo na trenutak?
Bila je to Džini. Ron se ukopa u mestu, ali ga Hermiona zgrabi za lakat i odvuče uza stepenice. Veoma nervozan, Hari pođe za Džini u njenu sobu.
Nikad ranije nije bio unutra. Bila je mala, ali puna svetlosti. Na jednom zidu se nalazio veliki poster čarobnjačkog benda Čudne sestre, a na drugom slika Gvenag Džouns, kapitenke kvidičkog tima Svetoglavske harpije, koji su sačinjavale isključivo veštice. Naspram otvorenog prozora nalazio se radni sto, dok je prozor gledao na voćnjak, u kome su on i Džini jednom igrali kvidič „dva na dva“ s Ronom i Hermionom, a gde se sada nalazila velika bisernobela šatra. Zlatna zastavica na samom vrhu šatre bila je u nivou Džininog prozora.
Džini se zagleda u Harijevo lice, duboko udahnu i reče: – Srećan sedamnaesti.
– Aha... hvala.
Netremice ga je posmatrala. Njemu je pak bilo teško da joj uzvrati pogled. Bilo je to kao da gleda u zaslepljujuće svetlo.
– Lep pogled – reče on nemoćno, pokazavši na prozor. Ona se nije obazirala na to. Nije je krivio.
– Nisam mogla da smislim šta da ti kupim – reče ona.
– Nisi morala ništa da mi kupuješ.

– Nisam znala šta bi ti bilo korisno. Ništa preveliko, pošto onda ne bi mogao da ga poneseš sa sobom.
On odluči da rizikuje i da pogleda u nju. Oči joj nisu bile suzne. To je bila jedna od mnogih divnih stvari u vezi sa Džini: retko kad bi se rasplakala. Hari je ponekad mislio da je verovatno očvrsla odrastajući uz šestoricu braće.
Ona mu priđe korak bliže.
– A onda sam pomislila kako želim da ti dam nešto po čemu ćeš me se sećati, znaš, ako upoznaš neku vilu dok budeš radio to, šta god da jeste.
– Da budem iskren, mislim da će šanse za zabavljanje s devojkama biti prilično mršave.
– To je baš sreća u nesreći koju sam priželjkivala – prošaputa ona, a sledećeg trenutka ga je ljubila onako kako nikad dotad nije, a Hari joj je uzvratio poljubac i beše to blažen zaborav, bolji od vatroviskija. Ona je bila jedina stvarna na ovome svetu, Džini, njen dodir, dok jednom rukom prelazi preko njenih leđa, a drugom kroz njenu dugu, mirisnu kosu...
Vrata iza njih uz tresak se otvoriše i oni se, prepadnuti, razdvojiše.
– Oh – zajedljivo reče Ron. – Izvin’te.
– Rone! – Hermiona se pojavi iza njega, pomalo zadihana. Zavlada napeta tišina, a zatim Džini progovori ravnodušnim glasom: – Pa u svakom slučaju, srećan ti

rođendan, Hari.

Ronove uši bile su tamnocrvene od besa. Hermiona je delovala nervozno. Hari je hteo da im zalupi vrata u lice, ali onog časa kad su se vrata otvorila kao da je u sobu ušla ledena promaja i probila njegov blistavi trenutak kao mehur od sapunice. Svi razlozi za njegov raskid sa Džini, svi razlozi zbog kojih bi trebalo da je se kloni kao da su se ušunjali u sobu zajedno s Ronom, a sav srećni zaborav nestade.
Pogledao je u Džini, želeći da joj nešto kaže, iako pojma nije imao šta, ali mu ona okrenu leđa. Učini mu se da je, po prvi put, popustila pred naletom suza. Pred Ronom nije smeo da učini ništa da je uteši.
– Videćemo se kasnije – reče on i izađe iz sobe u pratnji ovo dvoje.
Ron se sjuri niz stepenice, kroz još uvek krcatu kuhinju pa pravo u dvorište, a Hari je sve vreme držao korak s njim, dok je Hermiona kaskala iza njih, delujući prestrašeno.
Kada su došli do osamljenog i sveže pokošenog travnjaka, Ron se okrenu ka Hariju.
– Šutnuo si je. Šta sada radiš, zavlačiš je?
– Ne zavlačim je – reče Hari u trenutku kad ih je Hermiona sustigla.
– Rone...

– Bila je stvarno skrhana kada si okončao vezu...

– I ja sam. Znaš zašto sam raskinuo, nije bilo zbog toga što sam to želeo.
– Da, ali sad se eto ljubakaš s njom i samo ćeš opet da joj uliješ nadu...
– Ona nije idiot, zna da ništa neće biti od toga, ona ne očekuje da se... da se venčamo, ili...
Dok je to govorio, u Harijevoj svesti stvori se jasna slika Džini u beloj haljini, kako se udaje za zgodnog, bezličnog i neprijatnog neznanca. Istog vrtoglavog trena mu sinu: njena budućnost je slobodna i neopterećena, a njegova... u njoj nije mogao da vidi ništa izuzev Voldemora.
– Ako budeš nastavio da je pipkaš svaki put kad ugrabiš priliku...
– Neće se ponoviti – reče Hari oštro. Dan je bio vedar, ali se on osećao kao da je sunce zašlo za oblake. – U redu?
Ron je izgledao napola uvređen, napola snebivljiv. Na trenutak se klatio na nogama napred-nazad, a zatim reče: – Pa dobro, da, to je... u redu.
Do kraja tog dana Džini nije ponovo tražila priliku za susret s Harijem u četiri oka, niti je ijednim pogledom ili gestom pokazala da je među njima bilo ičeg više od ljubaznog razgovora u njenoj sobi. Uprkos tome, Čarlijev dolazak je za Harija predstavljao veliko olakšanje. Pružio mu je mogućnost da skrene misli, dok je posmatrao gospođu Vizli kako na silu gura Čarlija u stolicu, preteći diže svoj štapić i svima obznanjuje da će najzad propisno da ga ošiša.
Pošto bi Harijeva rođendanska večera napunila kuhinju Jazbine do tačke pucanja

čak i pre dolaska Čarlija, Lupina, Tonks i Hagrida, spojili su nekoliko stolova u bašti. Fred i Džordž su izmađijali nekoliko ljubičastih svetiljki – na svakoj je bio ispisan veliki broj 17 – koje su lebdele u vazduhu iznad gostiju. Zahvaljujući vidarskim sposobnostima gospođe Vizli, Džordžova rana je bila uredno očišćena, ali Hari se još nije privikao na mračan procep s jedne strane njegove glave, uprkos stalnim šalama blizanaca na njen račun.

Hermiona je učinila da iz vrha njenog štapića iskoče ljubičaste i zlatne ukrasne trake i da se umetnički obaviju oko drveća i žbunja.
– Lepo – reče Ron, kada je ona poslednjim potezom svog štapića obojila lišće divlje jabuke u zlatno. – Baš imaš oko za takve stvari.
– Hvala ti, Rone! – reče Hermiona, delujući istovremeno i zadovoljno i pomalo zbunjeno. Hari se okrenu u stranu, smeškajući se za sebe. Imao je čudan utisak da će, kada bude našao vremena da prelista svoj primerak Dvanaest oprobanih načina da Očarate veštice, tamo naći čitavo poglavlje o davanju komplimenata. On uhvati Džinin pogled i nasmeši joj se, pre nego što se setio obećanja datog Ronu, te brže-bolje zapodenu razgovor s mesje Delakerom.
– Sklanjajte mi se s puta, sklanjajte se s puta! – pevušila je gospođa Vizli, prolazeći kroz kapiju s nečim što je ličilo na džinovsku skrivalicu veličine lopte za plažu, koja je lebdela ispred nje. Nekoliko trenutaka kasnije Hari shvati da je u pitanju njegova rođendanska torta, koju je gospođa Vizli radije levitirala svojim štapićem nego da rizikuje prenoseći je na poslužavniku preko neravnog tla. Kada je torta najzad sletela nasred stola, Hari reče: – To izgleda neverovatno, gospođo Vizli.
– Oh, nije to ništa, dušice – reče ona nežno. Preko njenog ramena, Ron Hariju pokaza podignute palčeve i bezglasno reče: – Ta ti je dobra.
Do sedam sati su pristigli svi gosti, koje su Fred i Džordž dovodili do kuće, sačekavši ih prethodno na samom kraju njihove ulice. Hagrid je uveličao priliku obukavši svoje najbolje, i užasno, čupavosmeđe odelo. Iako se Lupin smeškao dok se rukovao s Harijem, Hariju se učini da izgleda prilično nesrećno. Sve to mu je bilo čudno, jer je Tonks, odmah kraj njega, prosto sijala od sreće.
– Srećan rođendan, Hari – reče ona, snažno ga zagrlivši.
– Sedamnaes’, je l’da! – reče Hagrid, dok je uzimao od Freda čašu vina veličine kofe. – Šes’ godina otkak’ smo se sreli, Hari, u dan, se sećaš?
– Kao kroz maglu – reče Hari, kezeći mu se. – Zar nisi ono beše probio ulazna vrata, napravio Dadliju praseći rep i rekao mi da sam čarobnjak?
– Već sam i sâm pozaborav’ljo detalje – kikotao se Hagrid. – Sve u redu, Rone, Hermiona?
– Mi smo sjajno – reče Hermiona. – Kako si ti?
– Eh, nije loše. Malko prezauzet, imamo neke tek oždrebljene mladunce jednoroga, će vam pokažem kad se vrnete... – Hari se trudio da izbegne poglede koje su mu uputili Ron i Hermiona dok je Hagrid petljao po svom džepu. – Evo, Hari... nisam

mog’o da se smislim š’a da ti uzmem, al’ sam se onda setio ovog. – On izvuče malu, pomalo čupavu kožnu kesu na dugačkoj vrpci, očito namenjenu za nošenje oko vrata – Od mokove* kože. Š’agod sakrio u nju, niko sem vlasnika neće moć’ da gi izvadi. Vrlo su retke.

– Hvala, Hagride!
– Nije to niš’ – reče Hagrid, odmahujući svojom šakom velikom kao poklopac kante za đubre. – A eve ga Čarli! Oduvek mi je drag... Hej! Čarli!
Čarli mu priđe, prolazeći pomalo žalosno prstima kroz svoju novu, svirepo kratku frizuru. Bio je niži od Rona, krupan, s brojnim opekotinama i ogrebotinama po svojim mišićavim rukama.
– Ćao, Hagride, šta ima?
– Eve, odavno se nakanjujem da ti napišem pisamce. Kak’ mi je Norbert?
– Norbert? – Čarli se nasmeja. – Norveški šiljkoleđi? Sada je zovemo Norberta!
– Š’a?! Norbert je cura?
– O, da – reče Čarli.
– Otkud znate? – upita Hermiona.
– Mnogo su ratobornije – reče Čarli. Osvrnu se preko ramena i utiša glas. – Voleo bih da tata požuri i dođe već jednom. Mama postaje nervozna.
Svi pogledaše u gospođu Vizli. Pokušavala je da priča s gospođom Delaker neprekidno bacajući pogled prema kapiji.
– Mislim da bi bilo najbolje da počnemo bez Artura – povika ona prisutnima u bašti nakon nekoliko trenutaka. – Mora da su ga zadržali u... iju!
Svi ga istog trena spaziše: svetlosni trag koji je preleteo preko dvorišta i zaustavio se na stolu, gde se pretvorio u sjajnu srebrnu lasicu, koja se izdigla na zadnje noge i progovorila glasom gospodina Vizlija.
– Ministar magije dolazi sa mnom.
Patronus se raprši u vazduhu, ostavivši Flerinu porodicu da zapanjeno pilji u mesto gde je nestao.
– Ne bismo smeli da budemo ovde – odmah reče Lupin. – Hari... žao mi je...
objasniću ti neki drugi put...
On zgrabi Tonks za ruku i odvuče je u stranu. Došli su do ograde, uzverali se preko nje i nestali s vidika. Gospođa Vizli je delovala unezvereno.
– Ministar... ali zašto...? Ne razumem...
Međutim, nije bilo vremena da se raspravlja o tome: trenutak kasnije gospodin Vizli se niotkuda pojavi na kapiji, u pratnji Rufusa Skrimdžera, prepoznatljivog po njegovoj dugoj, prosedoj grivi.
Dvojica novopridošlih žurno se uputiše kroz dvorište do bašte i stola osvetljenog lampionima, dok su svi sedeli u tišini, posmatrajući ih kako prilaze. Kad je Skrimdžer kročio pod svetla lampiona, Hari vide da deluje mnogo starije no kada ga je prošli put video, ovako suvonjav i smrknut.

– Žao mi je zbog smetnje – reče Skrimdžer, kad se hramljući dovukao pred sto. – Pogotovu što vidim da prekidam žurku.
Njegov pogled na trenutak se zaustavi na džinovskoj torti-skrivalici,
– Sve najlepše.
– Hvala – reče Hari.
– Želeo bih da nasamo porazgovaram s vama – nastavi Skrimdžer. – Takođe s gospodinom Ronaldom Vizlijem i gospođicom Hermionom Grejndžer.
– S nama? – reče Ron iznenađeno. – Što s nama?
– Reći ću vam kad se povučemo negde gde možemo da porazgovaramo nasamo – reče Skrimdžer. – Ima li neko takvo mesto? – upita on gospodina Vizlija.
– Da, naravno – reče gospodin Vizli, koji je delovao strašno nervozno. – U, ovaj, dnevnoj sobi, zašto ne biste tamo otišli?
– Ti možeš da nas povedeš tamo – reče Skrimdžer Ronu. – Nema potrebe da nas pratiš, Arture.
Dok su on, Ron i Hermiona ustajali od stola, Hari primeti kako gospodin i gospođa Vizli razmenjuju zabrinute poglede. Dok su u tišini išli prema kući, Hari je znao da i drugo dvoje razmišljaju o istoj stvari o kojoj i on: Mora da je Skrimdžer nekako saznao da njih troje planiraju da se ne pojave na Hogvortsu.
Skrimdžer nije progovarao dok su oni, jedno za drugim, prolazili kroz neurednu kuhinju sve do dnevne sobe Jazbine. Iako je bašta bila okupana mekim, zlatnim večernjim svetlom, ovde je već zavladao mrak: kad je ušao u tu prostoriju Hari štapićem pripali uljane lampe i one osvetliše sirotinjsku ali udobnu prostoriju. Skrimdžer sede u pohabanu i izobličenu fotelju u kojoj bi obično sedeo gospodin Vizli, te su Hari, Ron i Hermiona morali da se zbiju jedno uz drugo na kauču. Kada su seli, Skrimdžer progovori.
– Imam neka pitanja za vas troje, i mislim da bi najbolje bilo da to obavimo pojedinačno. Ako vas dvoje – on pokaza na Harija i Hermionu – možete da sačekate na spratu, počeo bih s Ronaldom.
– Ne idemo mi nikuda – reče Hari, dok je Hermiona žustro klimala glavom. – Možete da pričate sa svima nama zajedno, ili ni sa kim.
Skrimdžer odmeri Harija ledenim ispitivačkim pogledom. Hari je imao utisak da se ministar pita isplati li mu se da ovako rano počne s neprijateljskim stavom.
– Dobro, onda zajedno – reče on sležući ramenima. Pročistio je grlo. – Ja sam ovde, kao što sigurno znate, zbog testamenta Albusa Dambldora.
Hari, Ron i Hermiona se međusobno pogledaše.
– Očigledno je ipak u pitanju iznenađenje! Dakle, niste bili svesni da vam je Dambldor bilo šta ostavio?
– S-svima nama? – reče Ron. – Čak i meni i Hermioni?
– Da, svima va...
Ali Hari ga prekinu.

– Dambldor je ubijen pre više od mesec dana. Zašto vam je trebalo ovoliko dugo da nam date ono što nam je ostavio?
– Zar to nije očigledno? – reče Hermiona, pre nego što je Skrimdžer stigao da odgovori. – Hteli su da ispitaju to što nam je ostavio, šta god to bilo. Niste imali pravo to da učinite! – reče ona, a glas joj je blago podrhtavao.
– Imao sam svako pravo – reče Skrimdžer odsečno. – Dekret o opravdanoj konfiskaciji daje Ministarstvu moć da konfiskuje sadržaj testamenta...
– Taj zakon je donet kako bi sprečio čarobnjake da prenose testamentom Mračne rukotvorine – reče Hermiona – a Ministarstvo mora da poseduje jake dokaze da su predmeti koji su bili u posedu preminulog nezakoniti pre nego što ih konfiskuje. Hoćete li možda da mi kažete da je Dambldor pokušavao da nam ostavi nešto ukleto?

– Da li vi to planirate karijeru u magijskom zakonodavstvu, gospođice Grejndžer?

– upita Skrimdžer.
– Ne, ne planiram – uzvrati mu Hermiona. – Nameravam da učinim nešto dobro na ovome svetu!
Ron se nasmeja. Skrimdžerov pogled pređe na njega, a zatim se vrati nazad na Harija kada je ovaj progovorio.
– A zašto ste sada odlučili da nam date naše stvari? Ne možete da smislite nikakav izgovor da ih zadržite?
– Ne, biće da je to zato što je istekao trideset-i-jedan dan – odmah će Hermiona. – Ne mogu da zadrže predmete duže od toga sem ukoliko se ne dokaže da su opasni. Zar ne?
– Da li biste rekli da ste bili bliski s Dambldorom, Ronalde? – upita Skrimdžer, ignorišući Hermionu. Ron je delovao zatečeno i preneraženo.
– Ja? Ne... ne baš... Hari je uvek bio taj koji...
Ron se osvrnu u pravcu Harija i Hermione, i spazi kako mu Hermiona upućuje odmah-da-si-ućutao! pogled, ali šteta je već bila učinjena: Skrimdžer je izgledao kao da je čuo tačno ono što je očekivao i želeo da čuje. On se nakon Ronovog odgovora ustremi na njega poput price grabljivice.
– Ukoliko niste bili bliski Dambldoru, kako onda objašnjavate činjenicu da vas se setio u svom testamentu? U njemu je veoma malo ličnih zaveštanja. Veliku većinu svoje imovine – svoju ličnu biblioteku, svoje magijske instrumente i ostale lične predmete – ostavio je Hogvortsu. Zašto mislite da je baš vas izdvojio?
– Ja... pojma nemam – reče Ron. – Ja... kad kažem da nismo bili bliski... hoću reći, mislim da sam mu bio simpatičan...
– Skroman si, Rone – reče Hermiona. – Dambldoru si bio izuzetno drag.
Ovo je već bilo natezanje istine do granice pucanja. Koliko je Hari znao, Ron i Dambldor nikada nisu bili skupa nasamo, a direktnih kontakata između njih dvojice jedva da je bilo. Međutim, činilo se da ih Skrimdžer ne sluša. Gurnuo je ruku u svoj ogrtač i odatle izvukao kožnu kesu mnogo veću od one koju je Hagrid poklonio Hariju.

Iz nje izvadi svitak pergamenta, koji odmota i naglas pročita.

– „Poslednja volja i testament Albusa Persivala Vulfrika Brajana Dambldora“... da, evo nas... „Ronaldu Bilijusu Vizliju ostavljam moj Ugasivač, u nadi da će me se setiti kad ga bude upotrebljavao.“
Skrimdžer iz vreće izvadi predmet koji je Hari već video ranije: izgledao je poput srebrnog upaljača za cigarete ali je, znao je, imao moć da usisa svu svetlost s nekog mesta, i da je vrati, jednim jednostavnim pritiskom dugmeta. Skrimdžer se nagnu napred i dodade Ugasivač Ronu, koji ga uze i poče da ga prevrće u rukama, zabezeknuto.
– Ovo je vredan predmet – reče Skrimdžer, posmatrajući Rona. – Možda čak i jedinstven. Svakako ga je Dambldor sam izradio. Zašto bi vam ostavio tako redak predmet?
Ron zbunjeno zavrte glavom.
– Dambldor mora da je predavao hiljadama učenika – bio je uporan Skrimdžer. – A ipak, jedini kojih se setio u svom testamentu ste vas troje. Zašto? U koje svrhe je mislio da ćete upotrebljavati ovaj Ugasivač, gospodine Vizli?
– Da gasim svetla, valjda – promrmlja Ron. – Šta bih drugo mogao da radim s njim?
Očigledno ni Skrimdžer nije imao nikakvih sugestija. Nakon što je još malo čkiljio u Rona, on se vrati čitanju Dambldorovog testamenta.
– „Gospođici Hermioni Grejndžer ostavljam svoj primerak Pripovesti barda Bidla, u nadi da će joj biti zabavne i poučne.“
Skrimdžer sada iz kožne kese izvuče malu knjigu koja je delovala drevno kao i primerak Tajni najmračnije veštine , koji se nalazio na spratu iznad. Povez knjige bio je isflekan i mestimično oguljen. Hermiona bez ijedne reči uze knjigu od Skrimdžera. Držala je knjigu u krilu i piljila u nju. Hari vide da je naslov ispisan runama. Nikada nije naučio da ih čita. Dok je gledao u njih, na utisnute simbole kanu jedna suza.

– Šta mislite, zašto vam je Dambldor ostavio tu knjigu, gospođice Grejndžer? – upita Skrimdžer.
– On... znao je da volim knjige – reče Hermiona prigušenim glasom, brišući oči rukavom.
– Ali zašto baš tu knjigu?
– Ne znam. Verovatno je mislio da ću uživati u njoj.
– Da li ste ikada s Dambldorom pričali o šiframa, ili bilo kojem drugom načinu prenošenja tajnih poruka?
– Ne, nisam – reče Hermiona, i dalje rukavom brišući suze. – A ako Ministarstvo za trideset-i-jedan dan nije pronašlo nijednu skrivenu šifru u ovoj knjizi, sumnjam da ću ja uspeti.
Ona priguši jecaj. Bili su tako tesno zbijeni da je Ron jedva izvukao ruku da je prebaci preko Hermioninih ramena. Skrimdžer se vrati testamentu.

– „Hariju Džejmsu Poteru“ – pročita on, a Harijeva utroba se stegnu od naglog iščekivanja – „ostavljam skrivalicu koju je uhvatio na svojoj prvoj utakmici kvidiča na Hogvortsu, kao podsetnik na nagrade koje donose upornost i veština.“

Dok je Skrimdžer izvlačio sitnu zlatnu loptu veličine oraha, njena srebrna krila slabašno zatreperiše, a Hari nije mogao a da ne oseti razočaranje zbog tog antiklimaksa.
– Zašto vam je Dambldor ostavio ovu skrivalicu? – upita Skrimdžer.
– Pojma nemam – reče Hari. – Iz tih razloga koje ste upravo pročitali, pretpostavljam... da me podseti šta može sve da se postigne ako ste... uporni i šta god da je bilo ono drugo.
– Znači, smatrate da je ovo onda samo simbolična uspomena?
– Pretpostavljam da jeste – reče Hari. – Šta bi drugo moglo da bude?
– Ja sam taj koji postavlja pitanja – reče Skrimdžer, pomerivši svoju fotelju malo bliže kauču. Napolju je već uveliko bio suton. Šatra s druge strane prozora nadnosila se nad živicom poput duha.
– Primetio sam da je vaša rođendanska torta u obliku skrivalice – reče Skrimdžer Hariju. – Zašto?
Hermiona se podrugljivo nasmeja.
– Oh, to nikako ne bi moglo da bude zato što je Hari sjajan Tragač, to bi bilo previše očigledno – reče ona. – Mora da postoji neka tajna poruka od Dambldora skrivena u glazuri!
– Ne verujem da je bilo šta sakriveno u glazuri – reče Skrimdžer – ali skrivalica bi bila veoma dobro skrovište za nekakav mali predmet. Siguran sam da znate zašto.
Hari slegnu ramenima. Hermiona mu, međutim, odgovori; Hariju se činilo da je potreba za tačnim odgovaranjem na pitanja toliko duboko usađena u nju da nije mogla da suzbije taj poriv.
– Zato što skrivalice imaju dodirno pamćenje – reče ona.
– Šta? – rekoše Hari i Ron u glas. Obojica su Hermionino poznavanje kvidiča smatrali zanemarljivim.
– Tačno tako – reče Skrimdžer. – Skrivalica se ne dodiruje golom kožom pre nego što je puste, čak ni njen tvorac to ne radi, koji nosi rukavice. Ona u sebi nosi čaroliju kojom može da identifikuje prvo ljudsko biće koje ju je uhvatilo, u slučaju osporenog hvatanja. Ova skrivalica – on podiže sićušnu zlatnu kuglu – setiće se vašeg dodira, Poteru. Čini mi se da je Dambldor, koji je, kakve god da su mu bile mane, imao izvanredne magijske sposobnosti, možda začarao ovu skrivalicu tako da će se otvoriti samo za vas.
Harijevo srce poče ubrzano da radi. Bio je siguran da je Skrimdžer u pravu. Kako može da izbegne da skrivalicu uzme golom rukom pred Ministrom?
– Ništa ne govorite – reče Skrimdžer. – Možda već znate šta se nalazi u skrivalici?

– Ne – reče Hari, i dalje se pitajući kako da izvede da izgleda kao da dodiruje

skrivalicu a da to zapravo ne učini. Kad bi samo znao Legilimenciju, zaista dobro znao, i kad bi bio u stanju da pomoću nje pročita Hermionine misli. Maltene je mogao da čuje kako joj mozak grozničavo radi, tu pokraj njega.

– Uzmi je – reče Skrimdžer tiho.
Hari uhvati pogled Ministrovih žutih očiju i znao je da nema drugog izbora sem da se povinuje tom zahtevu. On ispruži ruku a Skrimdžer se ponovo nagnu napred i polako i smišljeno stavi skrivalicu na Harijev dlan.
Ništa se ne dogodi. Dok su se Harijevi prsti sklapali oko skrivalice, njena umorna krilašca zalepršaše a zatim se umiriše. Skrimdžer, Ron i Hermiona nastaviše da pomno zure u sada delimično skrivenu loptu, kao da se još uvek nadaju da će se na neki način preobraziti.
– Ovo je bilo baš dramatično – reče Hari smireno. I Ron i Hermiona se nasmejaše.
– To bi, onda, bilo to, zar ne? – upita Hermiona, krenuvši da se iskobelja s kauča.
– Ne sasvim – reče Skrimdžer, koji je sada već delovao zlovoljno. – Dambldor vam je ostavio još jedan amanet, Poteru.
– Šta je u pitanju? – upita Hari, s novorasplamsalim uzbuđenjem.
Skrimdžer se ovoga puta nije ni potrudio da pročita iz testamenta.
– Mač Godrika Grifindora – reče on.
Hermiona i Ron se ukočiše. Hari pogledom potraži rubinima optočen balčak, ali Skrimdžer ne izvuče mač iz svoje kožne kese koja je, u svakom slučaju, bila premala da bi u nju stao.
– Pa gde je, onda? – upita Hari sumnjičavo.
– Nažalost – reče Skrimdžer – taj mač nije pripadao Dambldoru, te ne može ni da ga poklanja. Mač Godrika Grifindora je važan istorijski artefakt, i kao takav pripada...
– Pripada Hariju! – reče Hermiona ostrašćeno. – Njega je izabrao, on je taj koji ga je našao, došao je k njemu iz Šešira za razvrstavanje...
– Prema pouzdanim istorijskim izvorima, mač će se ukazati svakom grifindorcu dostojnom da njime barata – reče Skrimdžer. – To ga ne čini ekskluzivnim vlasništvom gospodina Potera, šta god da je Dambldor odlučio. – Skrimdžer se počeša po loše obrijanom obrazu, odmeravajući Harija. – Šta mislite, zašto je...?
– Dambldor hteo da mi dâ mač? – reče Hari, trudeći se da obuzda svoj bes. – Možda je mislio da će lepo izgledati na mom zidu.
– Ovo nije za šalu, Poteru! – zareža Skrimdžer. – Da li je to zato što je Dambldor verovao da samo mač Godrika Grifindora može da pobedi Sliterinovog naslednika? Poteru, da li je želeo da ti dâ taj mač zato što je verovao, kao i mnogi drugi, da si ti predodređen da uništiš Onog Koji Se Ne Sme Imenovati?
– Zanimljiva teorija – reče Hari. – Da li je iko ikada pokušao da Voldemora probode mačem? Možda bi Ministarstvo moglo da pusti svoje službenike da se malo pozabave time, umesto što traće vreme rastavljajući Ugasivač ili zataškavajući

bekstva iz Askabana. Je li to ono čime ste se bavili, ministre, zatvoreni u svojoj kancelariji, pokušavali ste da otvorite skrivalicu? Ljudi umiru, umalo da i sâm budem jedan od njih, Voldemor me je ganjao preko tri okruga, ubio je Ludookog Ćudljivka, ali o tome nema ni reči u saopštenjima Ministarstva, zar ne? A vi i dalje očekujete da sarađujemo s vama!

– Preterao si! – povika Skrimdžer, ustavši. I Hari skoči na noge. Skrimdžer odhrama ka Hariju i snažno ga bocnu po grudima vrhom svog štapića, koji poput upaljene cigarete progori rupu u Harijevoj majici.
– Ej! – reče Ron, skočivši i podigavši sopstveni štapić, ali Hari reče: – Ne! Zar hoćeš da mu daš izgovor da nas uhapsi?
– Setili smo se da više nismo u školi, je li? – reče Skrimdžer, snažno dišući Hariju u lice. – Setili smo se da ja nisam Dambldor, koji vam je opraštao drskost i neposlušnost? Možda možeš da nosiš taj ožiljak kao da je kruna, Poteru, ali neće meni sedamnaestogodišnji dečak da govori kako da obavljam svoj posao! Došlo je vreme da se malo naučiš poštovanju!
– Došlo je vreme da ga vi zaslužite – reče Hari.
Pod zadrhta – začuše se trčeći koraci, a zatim se vrata dnevne sobe silom otvoriše i gospodin i gospođa Vizli nahrupiše unutra.
– Mi... mislili smo da smo čuli... – poče gospodin Vizli, delujući prilično uznemireno pred scenom u kojoj se Hari i ministar unose jedan drugom u lice.
– ... povišene glasove – prodahta gospođa Vizli.
Skrimdžer se odmače nekoliko koraka od Harija, zagledavši se u rupu koju je napravio u Harijevoj majici. Činilo se da je zažalio što je izgubio strpljenje.
– Nije... nije se ništa dogodilo – zareža on. – Ja... žalim zvog vašeg stava – reče on, ponovo pogledavši Harija pravo u lice. – Vi kao da smatrate kako Ministarstvo ne želi ono što vi želite, što je i sam Dambldor želeo. Trebalo bi da radimo zajedno.
– Ne sviđaju mi se vaši metodi, ministre – reče Hari. – Sećate se?
Po drugi put on podiže svoju desnu pesnicu i pokaza Skrimdžeru ožiljke koji su se još beličasto ocrtavali na njegovoj nadlanici, ispisujući Neću više da lažem. Izraz Skrimdžerovog lica se skameni. On se bez ijedne reči okrenu i odhrama iz sobe. Gospođa Vizli pojuri za njim. Hari je čuo da se zaustavila na zadnjim vratima. Kroz nekih minut, ona doviknu: – Otišao je!
– Šta je hteo? – upita gospodin Vizli, okrenuvši se ka Ronu, Hariju i Hermioni, dok je i gospođa Vizli hrlila ka njima.
– Da nam uruči ono što nam je Dambldor ostavio – reče Hari. – Tek su sada obznanili sadržaj njegovog testamenta.
Napolju, u bašti, tri predmeta koja im je Skrimdžer dao išla su iz ruke u ruku preko spojenih kuhinjskih stolova. Svi su se oduševili Ugasivačem i Pripovestima barda Bidla, i žalili što je Skrimdžer odbio da preda mač, ali niko nije mogao da ponudi nikakvo objašnjenje zbog čega bi Dambldor Hariju ostavio staru skrivalicu. Dok je

gospodin Vizli po treći ili četvrti put pomno ispitivao Ugasivač, gospođa Vizli diplomatski reče: – Hari, dušice, svi su strašno gladni, a nismo hteli da počnemo bez vas... da li da sada serviram večeru?

Svi su prilično brzo pojeli, a zatim, nakon žurno otpevanog „Danas nam je divan dan“ i mnogo gošćenja tortom, žurka beše gotova. Hagrid, koji je bio pozvan na sutrašnje venčanje ali je bio previše glomazan da bi spavao u ionako prenaseljenoj Jazbini, otišao je da podigne sebi šator na obližnjoj livadi.
– Naći ćemo se gore – prošaputa Hari Hermioni, dok su pomagali gospođi Vizli da baštu vrati u pređašnje stanje. – Kad svi legnu.
Gore, u sobičku na tavanu, Ron je proučavao Ugasivač a Hari je punio svoju kesu od mokove kože, ne zlatom, već onim predmetima koji su mu najviše značili, koliko god neki od njih delovali bezvredno: Banditova mapa, komadić Sirijusovog začaranog ogledala i R.A.B.-ov medaljon. On snažno zategnu njene uzice i stavi je oko vrata, a zatim je sedeo držeći staru skrivalicu i posmatrao je kako slabašno mlatara krilima. Najzad, Hermiona pokuca na vrata i na vrhovima prstiju se ušunja u sobu.

– Mufliato – prošaputa ona, mahnuvši štapićem u pravcu stepenica.
– Mislio sam da ne odobravaš tu čin? – reče Ron.
– Vremena se menjaju – odgovori Hermiona. – Nego, daj da vidimo taj Ugasivač. Ron se smesta povinova. Uzdigavši ga ispred sebe, on stisnu dugme. Jedina lampa

koju su upalili istog trena se ugasi.
– Stvar je u tome – prošaputa Hermiona kroz mrak – što smo to isto mogli da postignemo i peruanskim instant-mrak prahom.
Začu se tiho klik, i kugla svetlosti od lampe odlete nazad na svoje mesto na plafonu, ponovo ih obasjavši.
– Ipak je fora – reče Ron, pomalo odbrambenim tonom. – A sudeći po onome što su nam rekli, Dambldor ga je sâm izumeo!
– Znam, ali svakako te ne bi izdvojio u svom testamentu samo da bi nam pomagao da gasimo svetla!
– Misliš li da je znao da će Ministarstvo da konfiskuje njegov testament i da ispita sve što nam je ostavio? – upita Hari.
– Svakako – reče Hermiona. – U testamentu nije mogao da nam kaže zašto nam je ostavio ove stvari, ali to i dalje ne objašnjava...
– ... zašto nije mogao da nam dâ neki nagoveštaj dok je još bio živ? – upita Ron.
– Da, tačno tako – reče Hermiona, koja je sada prelistavala Pripovesti barda Bidla. – Ako su ove stvari dovoljno vredne da nam ih doturi pred samim nosom Ministarstva, čovek bi pomislio da bi nam rekao i zbog čega... sem ukoliko nije mislio da je to očigledno?
– E pa onda je pogrešio, zar ne? – reče Ron. – Oduvek sam govorio da je šenut. Genijalan i sve to, ali malo prolupao. Ostavio je Hariju staru skrivalicu... čemu uopšte sve to?

– Pojma nemam – reče Hermiona. – Kad te je Skrimdžer naterao da je uzmeš, Hari, bila sam sasvim sigurna da će se nešto dogoditi!
– Da, pa – reče Hari, a srce mu je sve brže lupalo dok je vrhovima prstiju pridizao skrivalicu. – Nisam hteo da se previše trudim pred Skrimdžerom, je li?
– Kako to misliš? – upita Hermiona.
– Skrivalica koju sam uhvatio na svojoj prvoj utakmici kvidiča? – reče Hari – Zar se ne sećaš?
Hermiona je bila skroz zbunjena. Ron, međutim, zinu u čudu, mahnito pokazujući čas na Harija čas na skrivalicu, sve dok nije uspeo da povrati sposobnost govora.
– To je ona koju umalo nisi progutao!
– Tačno tako – reče Hari, i dok mu je srce bubnjalo, on prisloni usne na skrivalicu.
Ona se ne otvori. U njemu poče da se skuplja razdražljivost i gorko razočaranje: on spusti zlatnu kuglu, kad Hermiona povika.
– Piše! Nešto piše na njoj, pogledajte, brzo!
Od iznenađenja i ushićenja umalo nije ispustio skrivalicu. Hermiona je imala pravo. Na glatkoj zlatnoj površini, na kojoj pre nekoliko trenutaka nije bilo ničega, nalazile su se ugravirane reči ispisane tankim, iskošenim rukopisom, koji Hari istog časa prepozna kao Dambldorov.
Otvaram se na svršetku.
Jedva da je imao vremena da ih pročita, pre nego što reči opet nestadoše.
– „Otvaram se na svršetku...“ Šta bi to trebalo da znači? Hermiona i Ron odmahnuše glavama, tupo ga gledajući.
– Otvaram se na svršetku... na svršetku... otvaram se na svršetku...
Ali ma koliko često ponavljali te reči, uz mnoga različita naglašavanja, nisu uspeli iz njih da izvuku neko drugo značenje.
– A mač – reče Ron, kad su naposletku odustali od pokušaja da odgonetnu značenje natpisa na skrivalici. – Zašto je hteo da Hariju pripadne mač?
– I zašto nije prosto mogao da mi to kaže? – reče Hari tiho. – Bio je tamo, bio je odmah tu, na zidu njegove kancelarije, tokom svih naših razgovora u proteklih godinu dana! Ako je želeo da ga imam, zašto mi ga tada nije dao?
Osećao se kao da sedi na ispitu sa zadatim pitanjem na koje bi trebalo da može s lakoćom da odgovori, ali ga mozak ne sluša. Da li je nešto propustio prilikom onih dugih razgovora s Dambldorom tokom protekle godine? Da li bi trebalo da zna šta sve to znači? Da li je Dambldor očekivao da on sve to shvati?
– A što se ove knjige tiče – reče Hermiona – Pripovesti barda Bidla... nikad nisam ni čula za njih!
– Nikad nisi čula za Pripovesti barda Bidla? – upita Ron s blagom nevericom. – Šališ se, zar ne?
– Ne, ne šalim se! – reče Hermiona iznenađeno. – Da li ti znaš za njih?

– Pa naravno da znam!

Hariju ovo odvrati pažnju s vlastitih misli, te podiže pogled. Slučaj da je Ron pročitao neku knjigu koju Hermiona nije bio je dosad nezabeležen. Ron je pak izgledao zbunjen njihovom iznenađenošću.
– Ma daj! Sve stare dečje priče trebalo bi da potiču od Bidla, zar ne? Vrelo velike sreće... Čarobnjak i skakućući lonac... Baka-Zekonja i njen cerekajući panj...
– Molim? – reče Hermiona, kikoćući se. – Kako reče da se zove ova poslednja?
– Ma nemojte da me zezate! – reče Ron, s nevericom gledajući čas u Harija, čas u Hermionu. – Mora da ste čuli za Baka-Zekonju...
– Rone, vrlo dobro znaš da smo Hari i ja odrastali s Normalcima! – reče Hermiona. – Nismo slušali takve priče kad smo bili mali, slušali smo Snežanu i sedam patuljaka i Pepeljugu...
– Šta je to, neka bolest? – upita Ron.
– Znači ovo su priče za decu? – upita Hermiona, ponovo se nadnevši nad rune.
– Aha – reče Ron nesigurno – mislim, priča se, znaš, kako sve ove stare priče potiču od Bidla. Ne znam kakve su u originalnim verzijama.
– Ali pitam se zašto je Dambldor smatrao da treba da ih pročitam?

– Verovatno je to samo Čarli koji se, sad kad je mama zaspala, iskrada da čarolijom natera kosu da mu ponovo izraste – reče Ron nervozno.
– Svejedno, trebalo bi da odemo na spavanje – prošaputa Hermiona. – Ne bi bilo dobro da se sutra uspavamo.
– Nipošto – složi se Ron. – Brutalno trostruko ubistvo koje bi počinila mladoženjina majka moglo bi malko da umanji svadbeno veselje. Ja ću da ugasim svetla.
I dok je Hermiona izlazila iz sobe on ponovo pritisnu Ugasivač.

8. Venčanje

Narednog dana u tri popodne, Hari, Ron, Fred i Džordž nacrtaše se pred velikom belom šatrom u voćnjaku, iščekujući dolazak svatova. Hari je popio veliku dozu višesokovnog napitka i sada je bio dvojnik riđokosog normalskog dečaka iz obližnjeg sela Oterija Sent Kečpola, kome je Fred ukrao nekoliko dlaka s glave pomoću Prizivajuće čini. Plan je bio da Harija predstave kao „rođaka Barnija“, u nadi da će uspeti da se utopi među mnogobrojnim rođacima Vizlijevih.

Sva četvorica su u rukama držali rasporede sedenja, kako bi mogli ljude da odvedu do njihovih mesta. Sat ranije pojavila se svita kelnera u belim odorama, u pratnji orkestra u zlatnim sakoima, te su svi oni sada sedeli pod drvetom nedaleko od njih. Hari je opazio da se s tog mesta širi plavičasta izmaglica dima iz lula.
Kroz ulaz u šatru, iza Harija, videli su se redovi i redovi krhkih zlatnih stolica postavljenih s obe strane dugog ljubičastog tepiha. Šipke koje su nosile šatru bile su obavijene belim i zlatnim cvećem. Tik iznad mesta gde će Bil i Fler uskoro postati muž i žena, Fred i Džordž privezali su gomile zlatnih balona. Napolju su leptiri i pčele lenjo lebdeli nad travom i živicom. Hari se osećao pomalo nelagodno. Normalski

dečak čiji je lik preuzeo bio je malo deblji od njega, pa se kuvao u svojoj sada pretesnoj odori na punom žaru tog letnjeg dana.
– Kad se ja budem ženio – reče Fred, razvlačeći kragnu svoje odore – neću se baktati sa svim ovim glupostima. Svi ćete moći da nosite šta želite, a na mamu ću da bacim Svezujuću kletvu sve dok se svadba ne završi.
– Ipak, kad se sve uzme u obzir, jutros nije bila toliko naporna – reče Džordž. – Malo je plakala što Persi nije ovde, ali kome on pa treba? O, bokca mu, spremite se...
evo ih, stižu...
Jedna po jedna, počeše da se pojavljuju šarene prilike niotkuda po obodu dvorišta. U roku od nekoliko minuta već se formirala povorka, koja zmijoliko zavijuga kroz baštu u pravcu šatre. Po veštičjim šeširima lepršali su egzotično cveće i omađijane ptice, a na mnogim čarobnjačkim kravatama presijavalo se drago kamenje. Dok se gomila približavala šatri, šum uzbuđenog čavrljanja postajao je sve glasniji i glasniji, zaglušivši zujanje pčela.
– Sjajno, mislim da sam spazio par Flerinih rođaka, vila – reče Džordž, iskrivivši vrat ne bi li ih bolje odmerio. – Biće im potrebna pomoć da razumeju naše engleske običaje, ja ću se pobrinuti za njih...
– Gde si krenuo, Bezuhi? – reče Fred i, sjurivši se kraj povorke sredovečnih veštica koje su predvodile grupicu, obrati se dvema zgodnim Francuskinjama rečima:
– Evo... permettez-moi da vam assister vous – na šta se one zakikotaše i dozvoliše mu da ih otprati unutra. Džordžu je preostalo da se bakće sa sredovečnim vešticama, a Ron se pobrinuo za Perkinsa, starog kolegu gospodina Vizlija iz Ministarstva, dok je Hariju zapao prilično nagluv star bračni par.
– Š’a ima? – reče mu poznat glas kad Hari ponovo izađe iz šatre i zateče Tonks i Lupina na samom pročelju reda. Za ovu priliku Tonks je postala plavuša. – Artur nam je rekao da si ti onaj s kovrčavom kosom. Izvini zbog onog sinoć – dodade ona šapatom, dok ih je Hari vodio između sedišta. – Ministarstvo je trenutno vrlo antivukodlački nastrojeno, pa smo mislili da ti naše prisustvo ne bi išlo u prilog.
– U redu je, razumem – reče Hari, obraćajući se više Lupinu nego Tonks. Lupin mu uputi hitar osmeh, ali dok su se okretali od njega Hari vide kako je Lupinovo lice ponovo izbrazdalo očajanje. Nije shvatao u čemu je stvar, ali nije bilo vremena da razmišlja o tome: Hagrid je upravo izazvao određenu dozu pometnje. Pošto je pogrešno shvatio Fredova uputstva, te umesto da sedne na magijski povećano i ojačano sedište koje mu je bilo namenjeno u zadnjem redu, seo je na pet stolica koje su sada podsećale na veliku hrpu zlatnih šibica.
Dok je gospodin Vizli popravljao štetu a Hagrid se bučno izvinjavao svima koji su hteli da ga saslušaju, Hari se žurno zaputi ka ulazu, gde zateče Rona licem u lice s najekscentričnijim čarobnjakom koga je ikada video. Pomalo zrikav, sede kose poput šećerne vune koja mu se spuštala do ramena, nosio je kapu čija mu je kićanka landarala tik ispred nosa, dok mu je odora bila zaslepljujuće, žumance žute boje. Na

zlatnom lancu koji je nosio oko vrata presijavao se čudan simbol, poput nekakvog trouglastog oka.
– Ksenofil Lavgud – reče on, pruživši ruku Hariju – moja ćerka i ja živimo odmah tu iza brda, pa je baš lepo od Vizlija što su nas pozvali. Ali verujem da već poznajete moju Lunu? – dodade on Ronu.
– Da – reče Ron. – Zar ona nije s vama?
– Ostala je u onoj šarmantnoj baštici da se pozdravi s baštenskim patuljcima, divnu najezdu imate! Mali broj čarobnjaka shvata šta sve možemo da naučimo od mudrih malih baštenskih patuljaka – ili da ih nazovem njihovim pravim imenom,
Gernumbli baštensi.
– Naši znaju baš mnogo sjajnih psovki – reče Ron – ali mislim da su ih tome naučili Fred i Džordž.
Taman je otpratio grupicu veštaca u šatru kad Luna dotrča.
– Ćao, Hari! – reče ona.
– Ovaj... moje ime je Barni – usplahireno će Hari.
– O, zar si i njega promenio? – upita ona vedro.
– Kako si znala...?
– Oh, ma samo po tvom izrazu – reče ona.
I Luna je, kao i njen otac, nosila jarkožutu odoru, koju je uklopila s velikim suncokretom u svojoj kosi. Kad bi se zanemarilo to drečavilo, celokupan izgled bio je dosta prijatan. Makar joj s ušiju nisu mlatarale rotkvice.
Ksenofil, udubljen u razgovor s nekim poznanikom, prečuo je ovu njihovu razmenu. Pozdravivši se s tim čarobnjakom, on se okrenu ka svojoj kćeri, koja podiže prst i reče: – Vidi, tata... jedan od patuljaka me je čak i ujeo!
– Divno! Pljuvačka baštenskih patuljaka izuzetno je blagotvorna! – reče gospodin Lavgud, zgrabivši Lunin ispruženi prst, ispitujući krvave tragove ugriza. – Luna, srećo moja, ako danas osetiš kako se u tebi razvija neki talenat – možda neočekivani poriv da pevaš operu ili da deklamuješ na sirenskom jeziku – nipošto ga ne suzbijaj! Možda su ti Gernumbli podarili tu sposobnost!
Ron, koji se upravo u tom trenutku mimoišao s njima, glasno frknu.
– Može Ron da se smeje do mile volje – reče Luna spokojno, dok je Hari vodio nju i Ksenofila ka njihovim mestima – ali moj otac je pomno proučavao magiju
Gernumblija.
– Zaista? – reče Hari, koji je odavno odlučio da ne dovodi u pitanje jedinstvene stavove Lune ili njenog oca. – Ipak, jesi li sigurna da ne želiš nešto da staviš na taj ugriz?
– Ne, u redu je – reče Luna, sneno sisajući svoj prst, odmeravajući Harija uzduž i popreko. – Lepo izgledaš. Rekla sam tati da će većina ljudi danas nositi svečane odore, ali on veruje da bi za venčanje trebalo da se obuku u boje sunca, za sreću, znaš.

Čim je ona zaneseno odlutala za svojim ocem, Ron se pojavi u pratnji starije

veštice koja ga je stezala za mišicu. Njen kljunast nos, zakrvavljene oči i perjani roze šešir činili su da izgleda kao narogušeni flamingos.
– ... a i kosa ti je predugačka, Ronalde, na trenutak sam pomislila da si Džinevra. Merlinove mi brade, šta ono nosi Ksenofil Lavgud? Izgleda kao kajgana. A ko si ti? – podviknu ona Hariju.
– A, da, tetka Mjurijel, ovo je naš rođak Barni.
– Još jedan Vizli? Razmnožavate se kao baštenski patuljci. Zar nije Hari Poter tu? Nadala sam se da ću ga upoznati. Mislila sam da ti je on nekakav prijatelj, Rone, ili si se samo hvalisao?
– Ne... nije mogao da dođe...
– Hmm. Servirao vam je neki izgovor, je li? Znači da nije toliko tupav kao što izgleda na fotografijama u štampi. Upravo sam podučavala mladu kako da najbolje nosi moju tijaru – viknu ona Hariju. – Goblinske je izrade, znaš, i već je vekovima u mojoj porodici. Zgodna je ona devojka, ali ipak... Francuskinja. De, de, Ronalde, nađi mi neko dobro mesto, imam sto sedam godina i ne bi trebalo da dugo stojim na nogama.
Prolazeći pokraj Harija, Ron mu uputi značajan pogled i neko vreme ga nije bilo: kada su se sledeći put susreli kod ulaza, Hari je već bio odveo desetak drugih ljudi do njihovih mesta. Šatra je sada bila već skoro puna, i prvi put ispred nje nije bio red.

– Mjurijel je prava noćna mora – reče Ron, rukavom brišući znoj sa čela. – Pre je imala običaj da svake godine dolazi za Božić, a onda se, hvala bogu, uvredila kad su joj jednom za večerom Fred i Džordž bacili balegobombu pod stolicu. Tata stalno govori kako ih je sigurno izbacila iz testamenta – kao da je njih briga; kako im je krenulo, postaće bogatiji od bilo koga u familiji... au! – dodade on, ubrzano trepćući kad im se Hermiona žurno približi. – Izgledaš sjajno!
– Uvek zvučiš iznenađeno – uzvrati mu Hermiona, doduše uz osmeh. Nosila je lepršavu haljinu boje jorgovana s cipelama na štiklu u istom tonu. Kosa joj je bila ravna i sjajna. – Tvoja tetka Mjurijel se ne bi složila, upravo sam je srela na spratu, dok je davala Fler tijaru. Rekla je: „O, gospode, da li je ovo ona mala normalskog porekla?“, a zatim dodala: „Ima loše držanje i mršave gležnjeve“.
– Ne primaj to k’ srcu, ona je neljubazna prema svima – reče Ron.
– Pričate o Mjurijel? – raspitivao se Džordž, ponovo izašavši iz šatre u pratnji Freda. – Aha, upravo mi je rekla da su mi uši asimetrične. Matori šišmiš. Samo mi je žao što stari strika Bilijus više nije sa nama. Bio je urnebesan na venčanjima.
– Zar to nije onaj koji je video Grima i umro dvadeset četiri sata kasnije? – upita Hermiona.
– Da, pa dobro, postao je malo čudan pred kraj života – zaključi Džordž.
– Ali pre nego što je šenuo bio je glavna atrakcija svake žurke – reče Fred. – Imao je običaj da sruči celu bocu vatroviskija, a zatim bi otrčao do podijuma za igru, zadigao odoru i počeo da izvlači bukete cveća iz...

– Da, zvuči kao pravi šarmer – reče Hermiona, a Hari se grohotom nasmeja.

– Iz nekog razloga, nikad se nije oženio – reče Ron.
– Ne prestaješ da me iznenađuješ – reče Hermiona.
Toliko su se smejali da niko od njih nije ni primetio zakasnelu pridošlicu, crnokosog mladića velikog, povijenog nosa i gustih crnih obrva, sve dok nije Ronu pružio svoju pozivnicu i gledajući u Hermionu rekao: – Divno izgledaž.
– Viktore! – ciknu ona i ispusti svoju torbicu s perlama, koja pade uz glasan tresak, krajnje neproporcionalan njenoj veličini. Brže-bolje se sagnuvši da je podigne, crveneći, reče: – Nisam znala da si... pobogu... divno je videti... kako si?
Ronove uši ponovo postadoše jarkocrvene. Pošto je razgledao Krumovu pozivnicu kao da ne veruje ni u jednu jedinu reč na njoj, on reče, i suviše glasno: – Otkud ti ovde?
– Fler me je pozvala – reče Krum, podignutih obrva.
Hari, koji nije bio kivan na Kruma, rukovao se s njim, a zatim, smatrajući da bi bilo pametno da odvede Kruma iz Ronove blizine, ponudi se da mu pokaže put do njegovog mesta.
– Tvoj prijatelj nije zrečan žto me vidi – reče Krum dok su ulazili u sada već krcatu šatru. – Ili ti je to neki rod? – dodade on, bacivši pogled na Harijevu riđu kovrdžavu kosu.
– Rođak – promrmlja Hari, ali Krum ga nije slušao. Njegovo prisustvo izazvalo je pravu pometnju, pogotovu među rođakama-vilama: ipak je on bio svetski čuveni igrač kvidiča. Dok su ljudi teglili vratove da ga bolje osmotre, Ron, Hermiona, Fred i Džordž žurno su išli između redova.
– Vreme je da sednemo – reče Fred Hariju – inače će nas mlada pregaziti.
Hari, Ron i Hermiona zauzeše svoja mesta u drugom redu iza Freda i Džordža. Hermiona je poprimila ružičastu boju, dok su Ronove uši i dalje bile skerletnocrvene. Malo potom, on promrmlja Hariju: – Jesi li video kako je pustio onu glupavu bradicu?

Hari neodređeno zahropta.
Vrela šatra ispunila se nervoznim iščekivanjem, a tu i tamo sveopšti žamor prekidali bi sporadični naleti uzbuđenog smeha. Gospodin i gospođa Vizli laganim korakom došetaše između redova, smeškajući se i mašući rođacima. Gospođa Vizli je nosila novu odoru boje ametista uz odgovarajući šešir.
Trenutak kasnije Bil i Čarli ustadoše na samom pročelju šatre, obojica u svečanim odorama s velikim belim ružama za reverom. Fred kicoški zazvižduka, a iz pravca rođaka-vila začu se kikotanje. Zatim se gomila utiša dok je muzika sve glasnije dopirala iz, kako se činilo, zlatnih balona iznad svatova.
– Uuuuu! – reče Hermiona, okrenuvši se na svom mestu ne bi li videla ulaz. Okupljenim vešticama i čarobnjacima ote se gromoglasan horski usklik divljenja
kad mesje Delaker i Fler pođoše laganim korakom prolazom između sedišta, Fler prosto klizeći po tlu, dok je mesje Delaker poskakivao i kezio se. Fler je nosila belu

haljinu veoma jednostavnog kroja i činilo se kao da zrači jakim srebrnastim sjajem. Mada je njeno zračenje obično sve ostale bacalo u drugi plan, danas je ulepšavalo sve koje bi obasjalo. Džini i Gabrijela, obe u zlatnim haljinama, izgledale su još lepše nego inače, a kad Fler stiže do Bila, i on je izgledao kao da se nikada nije susreo s Fenrirom Surim.

– Dame i gospodo – reče blago pevljiv glas i Hari, pomalo šokiran, spazi istog onog sitnog čupavog čarobnjaka koji je govorio na Dambldorovoj sahrani kako sada stoji ispred Bila i Fler. – Okupili smo se danas ovde da proslavimo stupanje dve verne duše u bračnu zajednicu...
– Da, moja tijara sve lepo uokviruje – reče tetka Mjurijel prilično glasnim šapatom. – Ali moram priznati da Džinevrina haljina ima i suviše dubok dekolte.
Džini se osvrnu sa širokim osmehom na licu, namignu Hariju, a zatim se brže-bolje ponovo okrenu napred. Harijeve misli odlutaše daleko od šatre, vrativši se u ona popodneva koja je sa Džini provodio po osamljenim ćoškovima školskog poseda. Činila su mu se tako daleka. Oduvek su mu izgledala i suviše dobra da bi bila istinita, kao da krade blistave trenutke iz života neke normalne osobe, osobe koja nema ožiljak u obliku munje na čelu...
– Da li ti, Vilijame Arture, uzimaš Fler Izabel...?
U prvom redu, gospođa Vizli i madam Delaker tiho su jecale u čipkane maramice. Zvuci nalik trubi iz zadnjeg reda šatre svima obznaniše da je Hagrid izvukao jednu od svojih maramica veličine stolnjaka. Hermiona se, sijajući od sreće, okrenu ka Hariju; njene oči takođe su bile pune suza.
– ... onda vas proglašavam spojenim do kraja života.
Čupavi čarobnjak podiže svoj štapić visoko iznad glava mladenaca i zasu ih kišom srebrnih zvezdica, koje su spiralno padale oko njihovih sada čvrsto pripijenih tela. Nakon što su Fred i Džordž podstakli zvanice da zaplješću, zlatni baloni iznad njihovih glava pukoše: iz njih poleteše rajske ptice i sućušna zlatna zvonca, priključujući se svojom pesmom i zvonjavom opštoj graji.
– Dame i gospodo! – povika čupavi čarobnjak. – Zamolio bih vas da ustanete!
Svi ga poslušaše, uz glasno gunđanje tetke Mjurijel. On mahnu svojim štapićem. Sedišta na kojima su sedeli graciozno se podigoše u vazduh dok su platneni zidovi šatre nestajali, te su sada stajali pod baldahinom koji su nosile zlatne šipke, s predivnim pogledom na suncem okupani voćnjak i okolne seoske predele. Zatim se po središtu šatre raširi lokva topljenog zlata koja se stvrdnu u sjajni podijum za ples. Lebdeće stolice se grupisaše oko malenih stolova s belim stolnjacima, koji potom svi graciozno dolebdeše do tla oko podijuma za ples, a članovi orkestra u svojim zlatnim sakoima pođoše ka maloj platformi.
– Valjano – reče Ron s odobravanjem, dok su sa svih strana navirali konobari, od kojih su neki nosili srebrne poslužavnike sa sokom od bundeve, krem-pivom i vatroviskijem, dok su ostali nosili naherene gomile kolača i sendviča.

– Trebalo bi da odemo da im čestitamo! – reče Hermiona, izdigavši se na vrhove prstiju da vidi gde su to Bil i Fler nestali u gomili onih koji su hteli da im požele sve najbolje.

– Imaćemo vremena kasnije – slegnu Ron ramenima, zgrabivši tri krem-piva s obližnjeg poslužavnika, dodajući jedno Hariju. – Hermiona, drži, hajde da nađemo neki sto... ne tamo! Bilo gde, samo da nije blizu Mjurijel...
Ron ih povede preko praznog podijuma za ples, osvrćući se pri tom levo-desno: Hari je bio siguran da gleda gde je Krum. Kad su najzad stigli do druge strane šatre, većina stolova već je bila popunjena: najprazniji je bio onaj za kojim je Luna sama sedela.
– Možemo li da ti se pridružimo? – upita Ron.
– O, da – reče ona veselo. – Tata je upravo otišao da uruči Bil i Fler naš poklon.
– Šta je u pitanju, doživotna zaliha gurdikorena? – upita Ron.
Hermiona pokuša da ga šutne ispod stola, ali umesto njega pogodi Harija. Očiju suznih od bola, Hari se na trenutak isključi iz razgovora.
Orkestar zasvira. Bil i Fler prvi stupiše na podijum, uz veliki aplauz. Posle nekog vremena, gospodin Vizli povede madam Delaker do podijuma, praćen gospođom Vizli

Flerinim ocem.
– Sviđa mi se ova pesma – reče Luna, klateći se u ritmu melodije slične valceru i koji tren kasnije ustade i zaneseno ode do podijuma, gde se posve sama okretala u mestu, zatvorenih očiju i raširenih ruku.
– Sjajna je, zar ne? – reče Ron s divljenjem. – Uvek te dobrano zabavi.
Ali osmeh istog trena nestade s njegovog lica: na Lunino prazno mesto sede Viktor Krum. Hermionu je to prijatno usplahirilo, ali ovoga puta Krum nije došao da joj uruči komplimente. Smrknutog lica on upita: – Ko je onaj čovek u žutom?
– To je Ksenofil Lavgud, on je otac naše prijateljice – reče Ron. Njegov ratoboran ton naglašavao je da se neće rugati Ksenofilu, uprkos jasnoj provokaciji. – Hajde da plešemo – dodade on naglo Hermioni.
Ona je delovala zatečeno, ali i zadovoljno, te ustade: skupa nestadoše u sve većoj gomili na podijumu za ples.
– Ah, zada zu zajedno? – upita Krum, zatečen na trenutak.
– Ovaj... tako nekako – reče Hari.
– A koji zi pa ti? – upita Krum.
– Barni Vizli.

– Ti, Barni... dobro poznajež ovog Lavguda?

– Ne, tek sam ga danas upoznao. Što pitaš?
Krum je preko svoje čaše mrko gledao u Ksenofila, koji je na drugoj strani podijuma ćeretao s nekoliko veštaca.
– Zato žto bih ga – reče Krum – da nije Flerin gozt, izazvao na dvoboj, ovde i

zada, zato žto nozi taj prljavi znak na grudima.

– Znak? – reče Hari, takođe pogledavši u Ksenofila. Na njegovim grudima sijalo je čudno trougaono oko. – Zašto? Šta nije u redu s njim?
– Grindelvald. To je Grindelvaldov znak.
– Grindelvald... Mračni čarobnjak kojeg je Dambldor pobedio?
– Baž tako.
Mišići na Krumovoj vilici stezali su se kao da žvaće, a onda reče: – Grindelvald je pobio mnoge ljude, mog dedu na primer. Naravno, nikada nije bio močan u ovoj zemlji, govorili zu da ze bojao Dambldora... a z pravom, z obzirom na to kako je zavržio. Ali ovo... – On prstom pokaza na Ksenofila. – Ovo je njegov zimbol, odmah zam ga prepoznao: Grindelvald ga je uklezao u zid na Durmstrangu kad je tamo bio učenik. Neki idioti zu ih precrtavali na zvoje knjige i odeću, valjda u želji da žokiraju, da oztave utizak... zve dok im mi koji smo zbog Grindelvalda oztali bez članova porodice nizmo pokazali zvojega boga.
Krum preteće krcnu zglavcima na rukama i nastavi pogledom da strelja Ksenofila. Hari je bio zbunjen. Izgledalo mu je krajnje neverovatno da je Lunin otac poštovalac Mračnih veština, a činilo se da niko drugi u šatoru nije prepoznao trouglasti oblik sličan runama.
– Da li si... ovaj... sasvim siguran da je to Grindelvaldov...?
– Nisam pogrežio – reče Krum ledeno. – Godinama zam prolazio pored tog znaka, znam ga vrlo dobro.
– Pa, postoji mogućnost – poče Hari – da Ksenofil zapravo i ne zna šta taj simbol znači. Lavgudovi su prilično... neobični. Mogao je vrlo lako da naleti negde na njega i pomisli da je u pitanju poprečni presek glave zgužvanorogog snorkaka ili nešto slično.

– Poprečni prezek čega?
– Pa, ne znam šta su, ali čini se da on i njegova ćerka tokom raspusta idu da tragaju za njima...
Hariju se činilo da mu ne polazi za rukom da objasni pravu prirodu Lune i njenog oca.
– To je ona – reče on, pokazavši na Lunu, koja je i dalje sama plesala, mlatarajući rukama oko glave kao neko ko pokušava da otera dosadne mušice.
– Žta to radi?
– Verovatno pokušava da se otarasi propastanaca – reče Hari, koji je prepoznao simptome.
Krum nije mogao da prosudi da li ga to Hari zavitlava ili ne. On izvuče svoj štapić iz unutrašnjosti odore i preteći se potapša njime po butini. Iz njegovog vrha izleteše varnice.
– Gregorovič! – reče Hari glasno, a Krum se trgnu, ali je Hari bio i suviše uzbuđen da bi ga bilo briga... pri pogledu na Krumov štapić prisetio se kako ga je Olivander pažljivo uzeo i pregledao pre Tročarobnjačkog turnira.

– Žta z njim? – sumnjičavo upita Krum.

– On pravi čarobne štapiće!
– Zveztan zam toga – reče Krum.
– On je napravio tvoj štapić! Zato sam pomislio... kvidič...
Krum je postajao sve sumnjičaviji.
– Otkud ti znaš da je Gregorovič napravio moj žtapič?
– Ja... ovaj... mislim da sam pročitao negde – reče Hari. – U... u časopisu tvojih obožavatelja – improvizovao je i Krum se primirio.
– Nisam zveztan da zam za fanovima razgovarao o zvom žtapiću – reče on.
– Nego... ovaj... gde je Gregorovič ovih dana?

– Penzionisao ze pre nekoliko godina. Ja sam bio jedan od poslednjih koji su kupili Gregorovičev žtapič. Oni zu najbolji... iako, naravno, znam da vi Britanci veoma cenite Olivandera.

Hari mu nije odgovorio. Pretvarao se da posmatra plesače, kao i Krum, ali je napregnuto razmišljao. Znači, Voldemor traga za proslavljenim tvorcem štapića, te Hari nije morao da mnogo razmišlja da bi shvatio iz kog razloga: bilo je to svakako zbog onoga što je Harijev štapić uradio one noći kada ga je Voldemor ganjao po nebu. Štapić od zelenike i Feniksovog pera pobedio je pozajmljeni štapić, a tako nešto Voldemor nije ni očekivao ni razumeo. Da li Gregorovič možda zna nešto više? Da li je zbilja bio veštiji od Olivandera, da li je znao tajne čarobnih štapića za koje Olivander nije ni čuo?
– Ova devojka je vrlo zgodna – reče Krum, prizvavši Harija nazad u svoje okruženje. Krum je pokazivao na Džini, koja se upravo pridružila Luni na podijumu. – Da li ti je i ona neka rođaka?
– Aha – reče Hari, odjednom iznerviran – i već ima dečka. Vrlo ljubomoran tip. Krupan. Ne bi želeo da mu se zameriš.
Krum frknu.
– Kakva je – reče on, iskapivši svoj pehar i ponovo ustavši – prednost biti međunarodna zvezda kvidiča ako zu zve zgodne devojke več zauzete?
I on odšeta dalje, ostavivši Harija da se posluži sendvičima s poslužavnika konobara koji je prolazio kraj njega i da produži ka rubu krcatog podijuma za ples. Želeo je da pronađe Rona, da mu kaže za Gregoroviča, ali je Ron plesao s Hermionom u samom središtu podijuma. Hari se naslonio na jedan od zlatnih stubova i posmatrao Džini, koja je sada plesala s Fredovim i Džordžovim prijateljem Lijem Džordanom, trudeći se da ne žali zbog obećanja koje je dao Ronu.
Nikada ranije nije bio na venčanju, tako da nije mogao da proceni koliko se čarobnjačke proslave razlikuju od normalskih, iako je bio prilično siguran da ove druge nemaju svadbenu tortu sa dve male makete Feniksa koje bi uzletele kad se torta raseče, ili boce šampanjca koje same lebde kroz gomilu. Kako se primicalo veče i

moljci počeli da uleću pod šatru, sada obasjanu zlatnim fenjerima, lumpovanje je postajalo sve žešće. Fred i Džordž su odavno nestali u mraku s dve Flerine rođake; u jednom ćošku Čarli, Hagrid i zdepasti čarobnjak u ljubičastom šeširiću pevali su „Pesmu o heroju Odou“.

Lutajući kroz gomilu ne bi li pobegao Ronovom pijanom stricu koji nije bio siguran da li je Hari njegov sin, Hari spazi jednog starog čarobnjaka kako sedi sam za stolom. Od oblaka sede kose izgledao je kao ostareli maslačak, a na glavi je nosio fes koji su izjeli moljci. Bio mu je odnekud poznat: vršljajući po sećanju, Hari shvati da je to Elfijas Dužd, član Reda Feniksa i autor in memoriama za Dambldora.
Hari mu priđe.
– Smem li da sednem?
– Naravno, naravno – reče Dužd. Imao je prilično piskav i šištav glas. Hari se nagnu ka njemu.
– Gospodine Dužd, ja sam Hari Poter.

– Dragi moj dečače! Artur mi je rekao da si ovde, maskiran... tako mi je drago, počastvovan sam!
Smeten od tog nervoznog zadovoljstva, Dužd nasu Hariju pehar šampanjca.
– Mislio sam da ti pišem – prošaputa on – nakon što je Dambldor... kakav šok... a i za tebe, sigurno...

– Video sam tekst koju ste napisali za Dnevni prorok – reče Hari. – Nisam znao da ste tako dobro poznavali profesora Dambldora.

– Pa, znao sam ga onoliko koliko je bilo ko mogao da ga zna – reče Dužd, salvetom brišući oči. – A svakako sam ga najduže znao, ako ne računaš Aberforta, a iz nekog razloga ljudi nikada ne računaju Aberforta.
– Kad smo već kod Dnevnog proroka... ne znam da li ste možda videli, gospodine Dužd...?
– Oh, zovi me Elfijas, dragi dečače.
– Elfijase, ne znam da li ste videli intervju s Ritom Skiter povodom Dambldora? Duždovo lice oblije gnevno rumenilo.
– O, da, Hari, video sam. Ta žena, ili bi možda precizniji termin bio lešinar, gnjavila me je da porazgovaram s njom. Sramota me je da priznam kako sam na kraju bio izuzetno bezobrazan prema njoj, te sam je nazvao dosadnom pastrmkom, što je, kako si već možda video, prouzrokovalo klevete na račun mog duševnog stanja.

– Pa, u tom intervjuu – nastavi Hari – Rita Skiter je aludirala da se profesor Dambldor bavio Mračnim veštinama u mladosti.
– Ne veruj ni jednu jedinu reč! – odmah će Dužd. – Ni reč, Hari! Ne dopusti da bilo šta ukalja tvoje uspomene na Albusa Dambldora!
Hari se zagleda u Duždovo iskreno lice s bolnom grimasom, i umesto da se oseti

razuverenim, samo se dodatno nervirao. Da li Dužd zaista misli da je to tako lako, da Hari prosto može da odluči da ne veruje? Zar Dužd nije shvatao Harijevu potrebu da bude siguran, da zna sve?

Možda je i Dužd posumnjao u Harijeva osećanja, pošto je zabrinutog izraza užurbano nastavio: – Hari, Rita Skiter je jedna užasna...
Ali ga prekinu piskavi kikot.
– Rita Skiter? Oh, obožavam je, uvek je čitam!
Hari i Dužd podigoše pogled i spaziše tetku Mjurijel kako stoji kraj njih s peharom šampanjca u ruci, dok joj je perje poigravalo na šeširu. – Znate li da je napisala knjigu o Dambldoru?
– Zdravo, Mjurijel – reče Dužd. – Da, upravo smo razgovarali o...
– Ti! Ustupi mi mesto, imam sto sedam godina!
Još jedan riđokosi rođak Vizlijevih skoči sa svoje stolice, prilično uzrujan, a tetka Mjurijel je s iznenađujućom snagom podiže i smesti se na nju između Dužda i Harija.

– Zdravo još jednom, Bari, ili kako god ti je ime – reče ona Hariju. – Nego, šta si to govorio o Riti Skiter, Elfijase? Znaš li da je napisala Dambldorovu biogafiju? Jedva čekam da je pročitam, moram da se setim da rezervišem primerak kod Kitnjavka i Mrljavka!
Dužd se na taj komentar ukruti i uozbilji, ali tetka Mjurijel iskapi svoj pehar i pucnu koščatim prstima prolazećem kelneru, tražeći da joj ga dopuni. Zatim ispi još jedan veliki gutljaj šampanjca, podrignu a zatim reče: – Što ste se sad ukočili k’o preparirane žabe! Pre nego što je postao tako poštovan i ugledan i sve te baljezgarije, o Albusu su kružile neke veoma čudne glasine!
– Neutemeljene klevete – reče Dužd, ponovo pocrvenevši kao rotkvica.
– Naravo da ćeš to da kažeš, Elfijase – zakikota se tetka Mjurijel. – Primetila sam kako si vešto zaobišao pipave detalje u onoj tvojoj smrtovnici!
– Žao mi je što tako misliš – reče Dužd, još ledenijim glasom. – Uveravam te da sam pisao od srca.
– O, svi mi vrlo dobro znamo da si obožavao Dambldora. Kladim se da bi mislio da je svetac čak i da se ispostavi da se zaista ratosiljao one svoje sestre Poruge!
– Mjurijel! – viknu Dužd.
Hari oseti kako ga u grudima prožima jeza koja nije imala nikakve veze s ohlađenim šampanjcem.
– Kako to mislite? – upita on Mjurijel. – Ko je rekao da je njegova sestra Poruga? Mislio sam da je bila bolesna?
– Onda si pogrešno mislio, zar ne, Bari! – reče tetka Mjurijel, oduševljena zbog efekta koji je proizvela. – Uostalom, kako bi ti i mogao da znaš bilo šta o tome? To se zbilo mnogo godina pre nego što si ti uopšte bio u planu, dragi moj, a istina je da ni mi koji smo tada bili živi nikad nismo saznali šta se zaista dogodilo. Zato jedva čekam da pročitam šta je to Rita Skiter iskopala! Dambldor je dovoljno dugo krio tu svoju

sestru!

– Neistina! – prošišta Dužd. – Potpuna neistina!
– Nikada mi nije rekao da mu je sestra Poruga – reče Hari bez razmišljanja, i dalje osećajući hladnoću iznutra.
– A zašto bi, za ime sveta, tebi rekao? – zakrešta Mjurijel, malčice se klateći na svom sedištu dok je pokušavala da usredsredi pogled na Harija.
– Mislio sam da je razlog zbog kog Albus nikad nije govorio o Arijani – poče Elfijas, glasom napregnutim od emocija – očigledan. Toliko je bio skrhan njenom smrću da...
– Zašto je niko nikada nije video, Elfijase? – vrisnu Mjurijel. – Zašto polovina nas nije ni znala da je postojala, sve dok nisu izneli njen kovčeg iz kuće i priredili joj sahranu? Gde je bio sveti Albus dok je Arijana čučala zaključana u podrumu? Šepurio se svojom genijalnošću na Hogvortsu, a nije ga bilo briga šta se zbiva u njegovom sopstvenom domu!
– Kako to mislite „čučala zaključana u podrumu“? – upita Hari. – O čemu vi to? Dužd se snuždio. Tetka Mjurijel se ponovo zakikota i odgovori Hariju.
– Dambldorova majka bila je stravična žena, prosto zastrašujuća. Normalskog porekla, iako sam čula da se pretvarala da nije...
– Nikada se ništa slično nije pretvarala! Kendra je bila valjana žena – prošaputa Dužd očajno, ali ga je tetka Mjurijel ignorisala.
– ... ponosna i vrlo dominantna, od one vrste veštica koje bi se užasnule da izrode Porugu...
– Arijana nije bila Poruga! – šištao je Dužd.
– Stalno to govoriš, Elfijase, ali objasni mi onda zašto nikada nije išla na Hogvorts! – reče tetka Mjurijel. Ona se okrenu nazad ka Hariju. – U naše doba, Poruge su često zataškavane. Mada, ići u krajnost i zapravo utamničiti devojčicu u kući i pretvarati se da ne postoji...
– Kažem ti, nije tako bilo! – reče Dužd, ali tetka Mjurijel se zahuktala kao parni valjak, i dalje se obraćajući Hariju.
– Poruge bi obično slali u škole za Normalce, gde bi ih podsticali da se uklope u normalsku zajednicu... što je bilo mnogo bolje nego da pokušavamo da im pronađemo mesto u čarobnjačkom svetu, gde uvek moraju da budu građani drugog reda. Ali, naravno, Kendra Dambldor ne bi ni u snu dopustila da joj kćer ide u školu za Normalce...
– Arijana je bila tako nežna! – očajnički uskliknu Dužd. – Zdravlje joj je uvek bilo isuviše loše da bi mogla da...
– Da bi mogla da napusti kuću? – zakikota se Mjurijel. – A ipak je nikad nisu odveli u Sent Mungo, niti su ikad pozvali ijednog vidara da je obiđe!
– Zaista, Mjurijel, otkud bi ti mogla da znaš da li je...
– Za tvoje obaveštenje, Elfijase, moj rođak Lanselot je u to doba bio vidar u Sent

Mungu, pa je rekao mojoj porodici u najstrožem poverenju da Arijana nikada nije bila tamo. Lanselotu je sve to bilo krajnje sumnjivo!
Dužd kao da je bio na ivici suza. Tetka Mjurijel, koja je izgleda strašno uživala u tome, pucnu prstima tražeći još šampanjca. Hari se uz tup osećaj priseti kako su ga nekada Darslijevi zatvarali, zaključavali, držali ga sakrivenog, a njegov jedini greh bio je to što je čarobnjak. Da li je Dambldorova sestra imala sličnu sudbinu iz suprotnih razloga: zatočena jer je rođena bez magije? I da li ju je Dambldor zaista prepustio toj sudbini otišavši na Hogvorts, da dokaže kako je sjajan i talentovan?
– E sad, da Kendra nije prva umrla – nastavi Mjurijel – rekla bih da je ona bila ta koja je dokrajčila Arijanu...
– Kako možeš tako, Mjurijel? – ječao je Dužd. – Majka da ubije sopstvenu kćer? Razmisli samo šta govoriš!
– Ako je dotična majka bila u stanju da godinama drži svoju kćerku zatočenu, što da ne? – slegnu tetka Mjurijel ramenima. – Ali, kao što rekoh, ne uklapa se, pošto je Kendra umrla pre Arijane... naravno, niko nikada nije saznao tačan uzrok...
– Naravno, mora da ju je Arijana ubila – reče Dužd u hrabrom pokušaju da zvuči podrugljivo. – Što da ne?
– Da, moguće je da je Arijana, u očajničkom pokušaju da se oslobodi, nehotice ubila Kendru – reče tetka Mjurijel zamišljeno. – Možeš da vrtiš glavom do sutra, Elfijase! Bio si na Arijaninoj sahrani, zar ne?
– Da, bio sam – reče Dužd kroz drhtave usne. – I ne sećam se tužnije i očajnije prilike. Albusu je srce bilo slomljeno...
– I ne samo srce. Zar nije Aberfort slomio Albusu nos usred službe?
Ako je Dužd i pre ovoga izgledao užasnuto, to nije bilo ništa u poređenju s njegovim izrazom lica u tom trenutku. Kao da ga je Mjurijel probola nožem. Ona se glasno zakikota i otpi još jedan gutljaj šampanjca, koji joj se slije niz bradu.
– Otkud ti...? – hroptao je Dužd.
– Moja majka je bila prijateljica s matorom Batildom Torbarkom – reče tetka Mjurijel veselo. – Batilda je mojoj majci prepričala ceo događaj dok sam ja prisluškivala iza vrata. Tuča kraj mrtvačkog sanduka! Kako nam je Batilda ispričala, Aberfort je vikao da je Dambldor kriv za Arijaninu smrt, a zatim ga je udario po licu. Po Batildinoj priči, Albus se nije čak ni branio, što je samo po sebi čudno, Albus je mogao da uništi Aberforta u dvoboju, čak i svezanih ruku.
Mjurijel otpi još šampanjca. Kao da ju je verglanje ovih starih skandala ushitilo isto onoliko koliko je Dužda užasnulo. Hari nije znao šta da misli, u šta da poveruje: želeo je istinu, ali Dužd je samo sedeo tu i slabašno meketao kako je Arijana bila bolesna. Hari nije mogao da poveruje da Dambldor ne bi reagovao da se takva okrutnost zbivala unutar njegovog sopstvenog doma, a ipak, bez sumnje je bilo nečeg čudnog u celoj toj priči.
– A da ti kažem još nešto – reče Mjurijel, blago štucajući dok je spuštala svoj

pehar. – Mislim da je Batilda sve istrtljala Riti Skiter. Svi oni nagoveštaji u intervjuu sa Skiterovom o značajnom izvoru bliskom Dambldorovima... Nebesa mi, svi znaju da je ona bila tamo dok je trajala ta priča s Arijanom, to bi se savršeno uklopilo!

– Batilda nikada ne bi pričala s Ritom Skiter! – prošaputa Dužd.
– Batilda Torbarka? – upita Hari. – Autorka Istorije Magije?
To ime bilo je ispisano na naslovnoj strani jednog od Harijevih udžbenika, mada, istini za volju, ne jednog od onih koje je najpažljivije čitao.
– Da – reče Dužd, uhvativši se za Harijevo pitanje kao davljenik za pojas za spasavanje. – Izuzetno darovit magijski istoričar i stara Albusova prijateljica.
– Čula sam da je potpuno pošašavila – reče tetka Mjurijel veselo.
– Ako je tako, onda je još nečasnije od Skiterove ako ju je iskoristila – reče Dužd
– i stoga se ne može verovati svemu što je Batilda možda i rekla!
– Oh, uvek postoje načini da se prizovu sećanja, a sigurna sam da ih Rita Skiter sve vrlo dobro zna – reče tetka Mjurijel. – Ali čak i da je Batilda skroz pošandrcala, sigurna sam da su joj ostale stare fotografije, možda čak i pisma. Godinama je poznavala Dambldorove... Mislim da bi se Riti makar zbog toga isplatio put u Godrikovu dolinu.
Hari, koji je taman počeo da pije krem-pivo, zagrcnu se. Dužd krenu da ga tapše po leđima dok je ovaj kašljao, suznim očima gledajući u tetku Mjurijel. Kad mu se najzad povratio glas, upita: – Batilda Torbarka živi u Godrikovoj dolini?
– Da, Bari, to sam upravo i rekla – reče tetka Mjurijel razdražljivo.
Hari se oseti isceđeno kao limun, prazno. Nijednom za šest godina Dambldor mu nije spomenuo da su obojica živeli i izgubili voljene osobe u Godrikovoj dolini. Zašto? Da li su Lili i Džejms sahranjeni blizu Dambldorove majke i sestre? Da li je Dambldor posećivao njihove grobove, prolazeći pri tom možda pokraj Lili i Džejmsa? A Hariju to nije ni spomenuo... Nije se ni potrudio da mu kaže...
A zašto je to bilo toliko važno, Hari ni samom sebi nije mogao da objasni, a ipak je osećao da je to što mu je Dambldor prećutao da su im to mesto i ta iskustva zajednički bilo ravno laganju. Zurio je ispred sebe, jedva primećujući šta se zbiva oko njega i nije shvatio da je Hermiona izronila iz gomile sve dok nije privukla stolicu kraj njega.
– Prosto ne mogu više da plešem – zadihano će ona, skinuvši jednu cipelu i trljajući stopalo. – Ron je otišao da nam nađe još krem-piva. Čudno, upravo sam videla Viktora kako se besno udaljava od Luninog oca, izgledalo je kao da su se svađali... – ona se zagleda u njega i tihim glasom dodade: – Hari, jesi dobro?
Hari nije znao odakle da počne, ali to ionako nije bilo važno. U tom trenutku nešto veliko i srebrno pade kroz krov šatre pravo na podijum za ples. Graciozan i svetlucav ris dočekao se na noge usred zapanjenih parova koji su plesali. Glave počeše da se okreću, dok oni najbliži njemu ostadoše ukočeni usred plesa u apsurdnim položajima. Zatim Patronus širom otvori čeljusti i progovori dubokim i snažnim glasom Kingslija

Okovgroma.

– Ministarstvo je palo. Skrimdžer je mrtav. Dolaze.

9. Skrovište

Sve je bilo nejasno, usporeno. Hari i Hermiona skočiše na noge i isukaše štapiće. Mnogi ljudi su tek tada shvatili da se dogodilo nešto čudno. Glave su se i dalje okretale ka srebrnoj mački dok je nestajala. Tišina se u hladnim talasima širila od mesta gde je Patronus sleteo. Zatim neko vrisnu.

Hari i Hermiona se sjuriše u uspaničenu gomilu. Gosti su trčali na sve strane.
Mnogi su se Prebacivali. Zaštitne čini oko Jazbine bile su raskinute.
– Rone! – povika Hermiona. – Rone, gde si?
Dok su se probijali preko podijuma, Hari spazi kako se među gomilom pojavljuju zakukuljene i maskirane figure. Zatim spazi Lupina i Tonks s podignutim štapićima, i začu kako oboje izvikuju: – Protego! – krik koji je sada odjekivao sa svih strana...

– Rone! Rone! – dozivala je Hermiona, napola jecajući dok su se ona i Hari sudarali s prestrašenim svatovima: Hari je zgrabi za ruku da bi bio siguran da se neće razdvojiti kad im u tom trenutku iznad glava prolete zrak svetlosti, da li zaštitna čin ili nešto zlokobno, nije mogao da prosudi...
A onda se pojavio Ron. Zgrabi Hermionu za drugu ruku, i Hari oseti kako se ona

okreće u mestu. Tmina koja ih je sa svih strana pritisnula poništila mu je sluh i vid. Osećao je samo Hermioninu ruku, gurnut kroz vreme i prostor, daleko od Jazbine, daleko od nadolazećih Smrtoždera, daleko možda i od samog Voldemora...

– Gde smo? – reče Ronov glas.
Hari otvori oči. Na trenutak pomisli da uopšte nisu napustili venčanje: činilo se da su i dalje okruženi ljudima.
– U Ulici Totnam kort – prodahta Hermiona. – Hodajte, samo hodajte, moramo da nađemo neko mesto da se presvučete.
Hari je posluša. Trčećim korakom su produžili širokom, mračnom ulicom krcatom ljudima koji su krenuli u noćni provod, duž koje su se nizale zatvorene radnje, a iznad njih treperile su zvezde. Blizu njih prozuja dabldeker iz kog ih je grupica veselih posetilaca pabova sa zanimanjem posmatrala u prolazu. Hari i Ron su još uvek nosili svečane odore.
– Hermiona, nemamo u šta da se presvučemo – reče joj Ron u trenutku kad mlada žena, ugledavši ga, prasnu u nepristojan kikot.
– Zašto nisam vodio računa da sve vreme imam Nevidljivi ogrtač pri ruci? – reče Hari, proklinjući u sebi svoju glupost. – Cele prošle godine držao sam ga uza sebe, a sad...
– U redu je, Ogrtač je kod mene, i imam odeću za obojicu – reče Hermiona. – Samo pokušajte da se normalno ponašate sve dok... ovo će poslužiti.
Povede ih u ulicu iza ćoška, a zatim pod okrilje senovite bočne uličice.
– Kad kažeš da imaš Ogrtač i odeću... – poče Hari, namrštivši se na Hermionu, koja nije nosila ništa izuzev malene torbice s perlama, po kojoj je upravo preturala.
– Da, ovde su – reče Hermiona, i na Harijevo i Ronovo veliko iznenađenje, izvuče pantalone, duksericu, par kestenjastih čarapa i, najzad, srebrnasti Nevidljivi ogrtač.
– Kako si, prokletog mu pakla...?
– Neotkrivajuća proširujuća čin – reče Hermiona. – Zeznuto, ali mislim da sam je dobro izvela. Bilo kako bilo, uspela sam unutra da smestim sve što nam je potrebno. – Ona protrese tananu torbicu a iz nje se začu jeka kao iz nekog skladišta kad unutra počeše da se sudaraju razni teški predmeti. – Oh, prokletstvo, biće da su to knjige – reče ona, gvireći u nju – a taman sam ih naslagala po oblastima... pa dobro... Hari, najbolje je da ti navučeš Nevidljivi ogrtač. Rone, požuri s presvlačenjem...

– Kad si sve ovo učinila? – upita Hari, dok je Ron skidao svoju odoru.
– Rekla sam ti još u Jazbini da sam najvažnije stvari spakovala još pre nekoliko dana, znaš, za slučaj da moramo hitno da pobegnemo. Jutros sam ti spakovala stvari u ranac, Hari, nakon što si se presvukao, pa sam i njega ubacila unutra... prosto sam imala predosećaj...
– Ti si neverovatna, zaista – reče Ron, dodajući joj svoju zgužvanu odoru.
– Hvala ti – reče Hermiona uz mali osmeh, gurnuvši odoru u torbicu. – Molim te, Hari, navuci taj ogrtač!

Hari prebaci Nevidljivi ogrtač na ramena i prevuče ga preko glave, nestavši s vidika. Tek je sada počinjao da shvata šta se zapravo dogodilo.
– A ostali... svi na venčanju...
– Ne možemo sada da brinemo o tome – prošaputa Hermiona. – Tebe traže, Hari, i ako se vratimo, samo ćemo dovesti ostale u još veću opasnost.
– U pravu je – reče Ron, koji kao da je znao da je Hari spreman da se raspravlja, iako nije mogao da mu vidi lice. – Tamo je bila većina članova Reda, oni će se pobrinuti za sve.
Hari klimnu glavom, a zatim se seti da ne mogu da ga vide, pa reče: – Aha. – Ali onda pomisli na Džini, i strah poče da mu kuva u stomaku poput kiseline.
– Hajde, mislim da bi trebalo da nastavimo da se krećemo – reče Hermiona. Vratiše se do bočne ulice a zatim ponovo izbiše na glavnu ulicu, gde je grupa ljudi

s druge strane druma pevala i krivudala po trotoaru.
– Čisto znatiželje radi, zašto baš Totnam kort? – upita Ron Hermionu.
– Pojma nemam, prosto mi je palo na pamet, ali sam sigurna da smo bezbedniji među Normalcima, neće očekivati da budemo tu.
– Istina – reče Ron, osvrćući se oko sebe – ali zar se ne osećaš malo... otkriveno?
– Gde smo drugde mogli da se sklonimo? – upita Hermiona, stresavši se kad muškarci s druge strane ulice počeše da zvižde za njom. – Nismo baš u prilici da rezervišemo sobe u Probušenom kotlu, zar ne? A Ulica Grimold otpada ukoliko Snejp može da uđe u nju... Pretpostavljam da bismo mogli da probamo kuću mojih roditelja, iako mislim da postoji šansa da će i tamo da nas traže... oh, volela bih da umuknu već jednom!
– Š’a ima, mala? – povika najpijaniji muškarac s druge strane ulice. – Jesi li za piće? Hajde otkači riđana i dođi kod nas na kriglu točenog!
– Hajde da sednemo negde – brže-bolje reče Hermiona kad Ron zausti da vikne preko ulice. – Evo, ovo će poslužiti, upadajte!
Bio je to malen i ofucan kafe koji je radio celu noć. Tanak sloj masti prekrivao je plastificirane površine stolova, ali je bar bilo prazno. Hari prvi skliznu u separe, a Ron sede kraj njega, preko puta Hermione, koja je sedela leđima okrenuta ulazu, što joj se nimalo nije dopadalo: toliko se često osvrtala preko ramena da se činilo da ima tik. Hariju se nimalo nije sviđalo što su stali: hodanje mu je makar pružalo iluziju da imaju nekakav cilj. Ispod Ogrtača je osećao kako i poslednji tragovi dejstva višesokovnog napitka polako nestaju, te su mu šake poprimale uobičajen oblik i dužinu. On izvuče naočare iz džepa i stavi ih.
Posle par minuta, Ron reče: – Znaš, nismo toliko daleko od Probušenog kotla, tu je, odmah kod Čering krosa...
– Rone, ne možemo! – prekide ga Hermiona.
– Nećemo da ostanemo tamo, već samo da saznamo šta se zbiva!
– Znamo već šta se zbiva! Voldemor je preuzeo Ministarstvo, šta još treba da

znamo?

– Važi, važi, bio je to samo predlog!
Utonuše u nervoznu tišinu. Kelnerica se dovuče do njih, žvaćući žvaku, i Hermiona naruči dva kapućina: pošto je Hari bio nevidljiv, bilo bi čudno da naruče i njemu jedan. Dva krupna fizikalca uđoše u kafe i zguraše se u susedni separe. Hermiona utiša glas do šapata.
– Predlažem da nađemo neko mirno mesto odakle možemo da se Prebacimo i krenemo ka unutrašnjosti. Kad se tamo skrasimo, možemo da pošaljemo poruku Redu.
– Znači li to da umeš da izvedeš onog pričajućeg Patronusa? – upita Ron.
– Vežbala sam, i mislim da ću moći – reče Hermiona.
– Dobro, pod uslovom da ih to ne uvali u probleme, mada je moguće da su već uhapšeni. Gospode, ovo je odvratno – dodade Ron otpivši gutljaj penušave sivkaste kafe. Kelnerica ga ču, dok se vukla da primi narudžbinu novopridošlih mušterija, te uputi Ronu gadan pogled. Veći radnik, koji je bio plavokos i delovao neverovatno krupno, sad kad ga je Hari malo bolje osmotrio, mahnu joj da ode. Ona se uvređeno zagleda u njega.
– Onda hajdemo odavde. Neću više da pijem ovaj bućkuriš – reče Ron. – Hermiona, imaš li normalske pare da ovo platiš?
– Da, uzela sam sav novac sa štedne knjižice pre nego što sam došla u Jazbinu. Kladim se da je sva sića na dnu – uzdahnu Hermiona, posegnuvši za svojom perlastom tašnicom.
Dvojica fizikalaca načiniše identične pokrete, a Hari bez razmišljanja i sam učini isto: sva trojica isukaše svoje štapiće. Ron, koji je s kojom sekundom zakašnjenja shvatio šta se događa, baci se preko stola, gurnuvši Hermionu postrance na klupicu. Od jačine smrtožderskih čini pločice na zidu gde je Ron maločas stajao razbiše se, a Hari, još nevidljiv, povika: – Ošamuti!
Zrak crvene svetlosti pogodi velikog plavokosog Smrtoždera pravo u lice: on se sruči u stranu, onesvešćen. Njegov saputnik, ne znajući ko je bacio tu čin, ispali još jednu kletvu ka Ronu: iz vrha njegovog štapića izleteše sjajni crni konopci i svezaše Rona od glave do pete... kelnerica vrisnu i potrča ka vratima... Hari odasla još jednu Ošamućujuću čin ka Smrtožderu izobličenog lica koji je svezao Rona, ali čin promaši, odbi se o prozorsko staklo i pogodi kelnericu, koja se sruči ispred ulaznih vrata.

– Ekspulso! – zagrme Smrtožder, a sto za kojim je Hari sedeo rasprsnu se u paramparčad. Silina eksplozije pritisnu ga uza zid, i dok je Ogrtač klizio s njega on oseti kako mu štapić ispada iz ruke.
– Petrifikus totalus! – vrisnu Hermiona negde izvan vidokruga i Smrtožder pade napred kao statua, uz krckav tresak, udarivši licem po kršu od krhotina porcelana, komada stola i prosute kafe. Hermiona ispuza ispod klupe, otresajući komadiće staklene pepeljare iz kose, sva se tresući.
– D-difindo! – reče ona, uperivši svoj štapić u Rona, koji zaurla od bola kad mu je

rasekla koleno kroz farmerke, ostavivši duboku posekotinu. – Oh, izvini Rone, drhti mi ruka! Difindo!
Presečeni konopci padoše na pod. Ron se pridiže na noge, mlatarajući rukama da povrati osećaj u njima. Hari pokupi svoj štapić i pope se preko krša i loma do mesta gde je veliki plavokosi Smrtožder ležao ispružen preko klupe.
– Trebalo je da ga prepoznam, bio je tu one noći kad je Dambldor umro – reče on. On nogom prevrnu tamnijeg Smrtoždera. Njegove oči su hitro pogledavale čas u Harija, čas u Rona, čas u Hermionu.
– To je Dolohov – reče Ron. – Prepoznajem ga sa starih poternica. Mislim da je ovaj krupni Torfin Rouli.
– Ma pusti sad kako se zovu! – reče Hermiona pomalo izvan sebe. – Kako su nas našli? Šta ćemo sada da radimo?
Kao da je njena panika razbistrila Harijeve misli.
– Zaključaj vrata – reče joj on – a ti, Rone, ugasi svetla.
On spusti pogled na paralizovanog Dolohova, grozničavo razmišljajući, ali tad se začu škljocanje brave i Ron upotrebi Ugasivač ne bi li kafić obavio tamom. Hari je u daljini i dalje čuo tipove koji su ranije dobacivali Hermioni kako sad to isto čine nekoj drugoj devojci.
– Šta da radimo s njima? – prošaputa Ron Hariju kroz tminu, a zatim još tiše doda:

– Da ih ubijemo? Oni bi ubili nas. Evo maločas su se dobrano potrudili.

– Dovoljno je samo da im izbrišemo sećanje – reče Hari. – To je najbolje, jer će ih odvesti na pogrešan trag. Kad bismo ih ubili, bilo bi očigledno da smo dolazili ovamo.

– Ti si glavni – reče Ron, s ogromnim olakšanjem u glasu. – Ali ja nikada nisam izvodio Memorijsku čin.
– Nisam ni ja – reče Hermiona – ali znam teoriju.
Ona duboko udahnu, smirujući se, a zatim uperi svoj štapić u Dolohovljevo čelo i reče: – Obliviate!
Istog trena Dolohovljeve oči postadoše neusredsređene i pospane.
– Sjajno! – reče Hari, potapšavši je po leđima. – Pobrini se za onog drugog i za kelnericu dok Ron i ja počistimo ovo.
– Počistimo? – reče Ron, osvrćući se ka delimično uništenom kafeu. – Zašto?
– Zar ne misliš da bi mogli da se zapitaju šta se dogodilo ako se probude i zateknu na mestu koje izgleda kao da je upravo bombardovano?
– A da, u pravu si...
Ron se malo batrgao dok je uspeo da izvuče svoj štapić iz džepa.
– Nije ni čudo što ne mogu da ga izvučem, Hermiona, spakovala si mi stare farmerke, koje su mi tesne.
– Oh, izvini, baš mi je žao – prosikta Hermiona i dok je odvlačila kelnericu što

dalje od prozora, Hari ču kako je promrmljala predlog gde bi Ron još mogao da zavuče svoj štapić.
Kada je kafić vraćen u pređašnje stanje, odvukoše Smrtoždere nazad u njihov separe i podigoše ih jednog naspram drugog.
– Kako li su nas pronašli? – upita Hermiona, gledajući čas u jednog nepomičnog čoveka čas u drugog. – Kako su znali gde smo?
Okrenu se ka Hariju.
– Misliš... misliš da možda još uvek imaš Trag na sebi, Hari?
– Nemoguće – reče Ron. – Trag nestaje kad napuniš sedamnaest godina, to je čarobnjački zakon, ne možeš staviti Trag na odraslu osobu.
– Otkud ti znaš? – reče Hermiona. – Šta ako su Smrtožderi pronašli način da ga primene na sedamnaestogodišnjaka?
– Ali u poslednja dvadeset i četiri sata Hari nije bio u blizini Smrtoždera. Ko je mogao da stavi novi Trag na njega?
Hermiona mu ne odgovori. Hari se osećao kao da je zaražen, zatrovan: jesu li ih Smrtožderi zaista tako pronašli?
– Ako ja ne mogu da upotrebljavam magiju, a ni vi u mojoj blizini a da ne odamo svoj položaj... – poče on.
– Nećemo da se razdvajamo! – reče Hermiona odlučno.
– Treba nam neko bezbedno skrovište – reče Ron. – Gde ćemo imati vremena da promislimo stvari.
– Ulica Grimold – reče Hari.

– Ne budi lud, Hari, Snejp može da dođe tamo!

– Ronov tata reče da su postavili uroke protiv njega... a čak i da nisu uspeli u tome

– preseče on Hermionu koja je počela da se raspravlja – pa šta? Kunem vam se, sad bih najradije voleo da sretnem Snejpa!
– Ali...
– Gde drugde, Hermiona? To nam je najbolje što imamo. Snejp je samo jedan Smrtožder. Ako i dalje imam Trag na sebi, gde god da odemo imaćemo gomile njih za vratom.
Nije mogla da se raspravlja s njim mada je izgledalo kao da bi to volela. Dok je otključavala vrata kafea, Ron pritisnu Ugasivač ne bi li vratio svetla. A zatim, kad je Hari izbrojao do tri, raskinuše čini sa svoje tri žrtve i pre nego što su kelnerica i Smrtožderi uspeli da se i promeškolje, Hari, Ron i Hermiona se okrenuše u mestu i ponovo nestadoše u pritiskajućoj tami.
Nekoliko trenutaka kasnije Hari s olakšanjem udahnu vazduh punim plućima i otvori oči: sad su stajali nasred dobro im poznatog malog i oronulog trga. Sa svih strana gledale su ih visoke, trošne kuće. Mogli su da vide kuću s brojem dvanaest jer su od Dambldora, njenog Čuvara tajne, saznali za njeno postojanje, te se sjuriše ka

njoj, svakih nekoliko metara proveravajući da li ih neko prati ili posmatra. Pojuriše uza kamene stepenice i Hari jedanput svojim štapićem kucnu po vratima. Začulo se škljocanje i čangrljanje lanca, a zatim se vrata uz škripu otvoriše i oni pojuriše preko praga.

Čim je Hari zatvorio vrata za njima, starinske lampe na plin oživeše, obasjavši hodnik treperavom svetlošću. Mesto je izgledalo baš kako ga se Hari i sećao: jezivi obrisi paučinom prekrivenih prepariranih glava kućnih vilenjaka ocrtavali su se duž zidova, bacajući čudne senke po stepeništu. Duge, tamne zavese skrivale su portret Sirijusove majke. Jedino stalak za kišobrane od trolove noge nije bio na svom mestu, srušen u stranu kao da ga je Tonks ponovo oborila.
– Mislim da je neko bio ovde – prošaputa Hermiona, pokazujući na stalak.
– To je moglo da padne i dok je Red odlazio – promrmlja Ron.
– A gde su ti uroci postavljeni za Snejpa? – upita Hari.
– Možda se aktiviraju samo ako se on pojavi? – predloži Ron.
Ipak su ostali zbijeni jedno uz drugo na otiraču, prislonivši leđa uz vrata, isuviše preplašeni da kroče dalje.
– Pa, ne možemo zauvek ostati ovde – reče Hari i zakorači napred.
– Severus Snejp?
Glas Ludookog Ćudljivka šaputao je iz tame, zbog čega sve troje poskočiše od straha. – Nismo mi Snejp! – zagrakta Hari, pre nego što ga zapahnu nešto poput hladnog vazduha, od čega mu se jezik uvio ka grlu, ne dajući mu da govori. Međutim, pre nego što je stigao da opipa unutrašnjost svojih usta, jezik mu se ponovo razveza.

Činilo se da je i drugo dvoje iskusilo isti neprijatan osećaj. Ron je ispuštao grcave zvuke kao da će da povrati, a Hermiona promuca: – M-mora da je t-to b-bila Jezikovezujuća kletva koju je Ludooki postavio za Snejpa!
Obazrivo, Hari načini još jedan korak napred. U senkama na kraju hodnika nešto se pomeri, i pre nego što je bilo ko od njih stigao i reč da progovori, iz tepiha se izdiže silueta boje prašine, visoka i užasavajuća: Hermiona vrisnu, a za njom i gospođa Blek, jer joj se istog trenutka razgrnu zavesa. Sivo obličje klizilo je ka njima, sve brže i brže, dok su mu se oko struka vijorili kosa i brada, lica upalog i bez mesa, praznih očnih duplji: užasavajuće poznata, strahovito izmenjena silueta podiže svoju sasušenu ruku, upirući u Harija.
– Ne! – povika Hari, i mada je podigao svoj štapić, nije mu padala na pamet nijedna čin. – Ne! Nismo to bili mi! Nismo vas mi ubili...
Na reč „ubili“ obličje se rasprsnu u veliki oblak prašine: kašljući, suznih očiju, Hari se osvrnu i spazi Hermionu, sklupčanu na podu kraj vrata s rukama preko glave, i Rona, koji se tresao od glave do pete, kako je trapavo tapše po ramenu i govori: – U r-redu je... o-otišlo je...
Oko Harija se poput magle kovitlala prašina, sijajući se pod plavom svetlošću plina, dok je gospođa Blek i dalje vrištala.

– Blatokrvni ološu, mrlje nečasti, sramoto što ste ukaljali kuću mojih očeva...

– UMUKNI! – zaurla Hari, uperivši svoj štapić ka njoj, a zavese se, uz tresak i nalet crvenih varnica, ponovo navukoše, ućutkavši je.
– To je... to je bio... – jecala je Hermiona, dok joj je Ron pomagao da se pridigne na noge.
– Aha – reče Hari – ali to zapravo i nije bio on, zar ne? Samo nešto što bi trebalo da uplaši Snejpa.
Da li je uspelo, pitao se Hari, ili je Snejp već razneo užasavajuću figuru s istom lakoćom s kojom je ubio i pravog Dambldora? I dalje krajnje napet, on povede drugo dvoje niz hodnik, napola iščekujući da pred njih iskrsne neki novi užas, ali ništa se nije pomeralo izuzev miša koji je trčkarao duž podne daske.
– Pre nego što produžimo, mislim da bi bilo bolje da proverimo – prošaputa Hermiona, te podiže svoj štapić i reče – Homenum revelio.
Ništa se ne dogodi.
– Pa dobro, upravo si preživela gadan šok – reče Ron nežno. – Šta je ta čin trebalo da uradi?
– Uradila je ono što sam i htela da uradi! – reče Hermiona, prilično iznervirano. – To je bila čin kojom se otkriva ljudsko prisustvo, a ovde nema nikog drugog osim nas!
– I starog Prašnjavka – reče Ron, bacivši pogled ka delu tepiha odakle se izdigla figura leša.
– Hajdemo gore – reče Hermiona, prestrašeno gledajući u to isto mesto, i povede ih uza škripave stepenice do salona na prvom spratu.
Hermiona mahnu štapićem ne bi li upalila stare plinske lampe, a zatim, blago dršćući u prohladnoj sobi, sede na kauč, čvrsto se obgrlivši rukama. Ron pređe preko sobe do prozora i razgrnu tešku somotsku zavesu nekoliko centimetara.
– Ne vidim nikoga napolju – podnese on izveštaj. – A da Hari još uvek ima Trag na sebi, valjda bi nas pratili ovamo. Znam da ne mogu da uđu u kuću, ali... šta je bilo, Hari?
Hari ispusti bolan krik: ožiljak ga je opet zapekao kao da mu je nešto blesnulo kroz um, poput jakog svetla po površini vode. Video je veliku senku i osetio kako mu telom kulja gnev za koji je znao da nije njegov lični, nasilan i kratak poput električnog šoka.
– Šta si to video? – upita Ron, prilazeći Hariju. – Da ga nisi video u mojoj kući?
– Ne, samo sam osetio gnev... strašno je besan...
– Ali to bi moglo da bude u Jazbini – reče Ron glasno. – Šta još? Zar ništa nisi video? Da nije bacao kletvu na nekoga?
– Ne, samo sam osetio bes... nisam uspeo da razaznam...
Hari je bio zbunjen i pod pritiskom, a ni Hermiona mu nije nimalo pomogla kada prestrašenim glasom reče: – Ponovo tvoj ožiljak? Ali šta se to zbiva? Mislila sam da se ta veza zatvorila!

– I jeste, na neko vreme – promrmlja Hari. Ožiljak ga je i dalje boleo, zbog čega mu je bilo teško da se koncentriše. – Ja... mislim da počinje da se otvara svaki put kada on izgubi kontrolu, tako je i pre...

– Ali onda moraš da zatvoriš svoj um! – reče Hermiona piskutavo. – Hari, Dambldor nije želeo da se koristiš tom vezom, želeo je da je presečeš, zato je trebalo da naučiš Oklumenciju! Inače bi Voldemor mogao da ti ubacuje lažne slike u um, seti se samo...
– Da, sećam se, hvala lepo – reče Hari kroz stisnute zube. Nije morala Hermiona da mu kaže kako je Voldemor već jednom upotrebio istu ovu vezu između njih ne bi li ga namamio u zamku, niti da ga podseća da je to prouzrokovalo Sirijusovu smrt. Voleo bi da im nije rekao šta je video i osetio. Time je Voldemor postajao još veća pretnja, kao da se nalazio tu, s druge strane prozora, a ipak, bol u ožiljku je sve više rastao, a on mu se suprotstavljao: bilo je to kao da se odupire porivu da povrati.
On okrenu leđa Ronu i Hermioni, pretvarajući se da ispituje staru tapiseriju s porodičnim stablom Blekovih, koja je visila na zidu. A zatim Hermiona vrisnu: Hari ponovo isuka štapić i osvrnu se, ali tamo spazi srebrnog Patronusa kako uleće kroz prozor salona i sleće ispred njih na pod, gde poprimi obličje lasice koja progovori glasom Ronovog oca.
– Porodica bezbedna, ne odgovaraj, posmatraju nas.
Patronus se rastoči u ništavilo. Ron ispusti nekakav zvuk, između cviljenja i hroptaja, i sruči se na kauč: Hermiona mu se pridruži, stežući ga za ruku.
– Dobro su, dobro su! – prošaputa ona, a Ron se gotovo nasmeja i zagrli je.
– Hari – reče on preko Hermioninog ramena – Nisam...
– Nije nikakav problem – reče Hari, kome je od bola u glavi pripalo muka – naravno da si bio zabrinut. I ja bih se tako osećao. – Pomislio je na Džini. – I osećam se tako.
Bol u njegovom ožiljku dostiže vrhunac, pekući ga kao onomad u bašti Jazbine. Kroz maglu začu Hermionu kako kaže: – Ne želim da budem sama. Možemo li da koristimo vreće za spavanje koje sam ponela i da noćas kampujemo ovde?
Čuo je Rona kako se složio s tim predlogom. Nije mogao još dugo da se bori s tim bolom: morao je da mu podlegne.
– Kupatilo – procedi i izađe iz prostorije što je brže mogao a da ne potrči.
Jedva je uspeo: drhtavim rukama zabravi vrata za sobom, uhvati se za svoju pulsirajuću glavu i pade na pod, a onda, na vrhuncu agonije, oseti kako mu dušu obuzima bes koji nije bio njegov, i vide dugačku sobu osvetljenu jedino kaminom, i velikog, plavokosog Smrtoždera na podu, kako vrišti i koprca se, dok nad njim stoji sitnija figura, ispruženog štapića, a onda Hari progovori piskavim, hladnim, nemilosrdnim glasom.
– Još, Rouli, ili da ti okončamo muke i nahranimo Nagini tobom? Lord Voldemor nije siguran da će ti ovoga puta oprostiti... Pozvao si me nazad samo da mi kažeš da je

Hari Poter ponovo pobegao? Drako, daj Rouliju da ponovo oseti naše nezadovoljstvo... učini to, ili ćeš sâm osetiti moj gnev!
Cepanica u kaminu pade: plamen se rasplamsa i njegova svetlost prelazila je preko prestrašenog špicastog belog lica – osetivši kao da je izronio iz neizmerno duboke vode, Hari očajnički udahnu i otvori oči.
Ležao je raskrečen na hladnom crnom mermernom podu, dok mu se na nekoliko centimetara od nosa nalazio jedan od srebrnih zmijskih repova koji su držali veliku kadu. On ustade. Melfojevo suvonjavo, skamenjeno lice i dalje mu je bilo jasno utisnuto pred očima. Hari je bio zgrožen onim što je video, načinom na koji je Voldemor koristio Draka.
Začu se oštro kucanje na vratima i Hari poskoči kada s druge strane odjeknu Hermionin glas.
– Hari, da li želiš svoju četkicu za zube? Tu mi je.
– Aha, sjajno, hvala – reče on, boreći se da mu glas zvuči što normalnije dok je ustajao s poda da je pusti da uđe.

10. Kričerova priča


Sledećeg jutra Hari se probudio rano, umotan u vreću za spavanje na podu salona. Između teških zavesa video se mali komad neba: bilo je hladne, vedre boje razvodnjenog mastila, negde između noći i zore, i ništa se nije čulo izuzev Ronovog i Hermioninog sporog dubokog disanja. Hari baci pogled na njihove mračne obrise na podu kraj sebe. Ron je imao napad galantnosti, pa je insistirao da Hermiona spava na jastucima s kauča, tako da je njena silueta bila izdignuta u odnosu na njegovu. Ruka joj se povijala ka podu, a prsti su joj bili nekoliko centimetara nadomak Ronovih. Hari se zapita da li su njih dvoje zaspali držeći se za ruke. Ta pomisao učini da se oseti čudnovato usamljenim.

Podigao je pogled ka osenčenom plafonu, ka lusteru prekrivenom paučinom. Pre nepunih dvadeset četiri sata stajao je pod sunčevom svetlošću na ulazu u šatru čekajući da ugosti svatove. Činilo mu se kao da je to bilo u nekom drugom životu. Šta će sada biti s njim? Ležao je na podu i razmišljao o horkruksima, o zastrašujućoj, složenoj misiji koju mu je Dambldor namenio... Dambldor...
Tuga koja ga je obuzimala još od Dambldorove smrti sada mu se činila drugačijom. Optužbe koje je čuo od Mjurijel na venčanju kao da su mu se ugnezdile u mozgu, poput klica, inficirajući mu sećanja na čarobnjaka kog je smatrao svojim idolom. Zar je Dambldor zaista dopustio da se onakve stvari dogode? Da li je i on,

poput Dadlija, bio u stanju da posmatra nemar i zlostavljanje dok god to nije direktno njega doticalo? Da li je bio sposoban da okrene leđa sestri koju su držali skrivenu i zatočenu?

Hari pomisli na Godrikovu dolinu, na grobove koje Dambldor nikad nije pominjao. Razmišljao je o misterioznim predmetima koji su im, bez ikakvog objašnjenja, bili ostavljeni Dambldorovim testamentom, i u toj tami u njemu poče da se rađa ozlojeđenost. Zašto im Dambldor nije ništa rekao? Zašto im nije objasnio? Da li je Dambldoru uopšte bilo stalo do Harija? Ili mu Hari nije bio ništa više do alatka koju je trebalo glancati i oštriti, ali joj nikada ne ukazati poverenje, nikada joj se ne poveriti?
Hari nije mogao da podnese da leži tu, sâm s gorkim mislima. Očajnički tražeći nešto čime bi se zabavio da sebi skrene misli, on se izvuče iz svoje vreće za spavanje, uze štapić i išunja se iz prostorije. U hodniku prošaputa – Lumos – i pri svetlosti štapića poče da se penje uza stepenice.
Na drugom spratu nalazila se spavaća soba u kojoj su on i Ron spavali kada su prošli put bili ovde. On proviri u nju. Vrata ormana bila su otvorena, a posteljina strgnuta s kreveta. Hari se seti prevrnute trolove noge u prizemlju. Neko je pretresao kuću nakon što ju je Red napustio. Snejp? Ili možda Mandangus, koji je mnogo toga pokrao iz ove kuće i pre i posle Sirijusove smrti? Harijev pogled odluta do portreta u kome je ponekad obitavao Fineas Nigelus Blek, Sirijusov čukundeda, ali je ovaj bio napušten, ne prikazujući ništa više osim blatnjave pozadine. Fineas Nigelus je očigledno noć provodio u direktorovoj kancelariji na Hogvortsu.
Hari nastavi da se penje stepenicama sve dok nije došao do poslednjeg sprata, na kojem su se nalazila samo dvoja vrata. Na onima pravo ispred njega nalazila se pločica na kojoj je pisalo Sirijus. Hari nikada ranije nije ušao u spavaću sobu svog kuma. Širom otvori vrata, i podigne štapić iznad glave ne bi li što više osvetlio prostoriju.
Soba je bila prostrana i nekada mora da je bila prilično lepa. Bio je tu veliki krevet s izrezbarenim drvenim uzglavljem, visok prozor koji su zaklanjale dugačke somotske zavese i luster prekriven debelim slojem prašine, u čijim su ležištima još počivali patrljci sveća, s kojih je stvrdnuti vosak visio poput ledenica. Tanak sloj prašine prekrivao je slike na zidovima i uzglavlju kreveta. Paukova mreža protezala se od lustera do vrha velikog ormana, i kad dublje zađe u sobu, Hari začu trčkanje preplašenih miševa.
Kad je bio tinejdžer, Sirijus je prekrio zidove tolikim silnim posterima i slikama da se jedva videlo ono malo zidne srebrnastosive svile. Hari je mogao samo da pretpostavi da Sirijusovi roditelji nisu bili u stanju da uklone Trajnolepljivu čin koja ih je držala pričvršćene za zid, pošto svakako nisu odobravali izbor dekoracije svog najstarijeg sina. Sirijus kao da se namerno trudio da nervira svoje roditelje. Bilo je tu nekoliko velikih grifindorskih zastava, izbledelih crveno-zlatnih boja, kojima je

valjda naglašavao svoju različitost od ostatka sliterinske porodice. Bilo je tu mnogo fotografija normalskih motocikala, kao i (Hari nije mogao a da se ne divi Sirijusovoj smelosti) nekoliko postera normalskih devojaka u bikinijima. Hari je zaključio da su Normalke jer su nepomično stajale unutar svojih slika, izbledelih osmeha i staklastih očiju sleđenih na papiru. Bile su kontrast jedinoj čarobnjačkoj fotografiji na tim zidovima, na kojoj su četiri hogvortska učenika stajala zagrljena smejući se u foto-aparat.

Poskočivši od radosti, Hari prepozna svoga oca: njegova neuredna crna kosa štrčala je na temenu baš kao i Harijeva, a i on je, takođe, nosio naočare. Kraj njega je bio Sirijus, nonšalantno zgodan, a njegovo pomalo arogantno lice bilo je mnogo mlađe i veselije nego što ga je Hari ikada video za njegovog života. Sa Sirijusove desne strane stajao je Petigru, barem za glavu niži, bucmast i vodnjikavih očiju, rumen od zadovoljstva što je uključen u tu kul družinu, zajedno s buntovnicima kojima su se svi divili, Džejmsom i Sirijusom. Sa Džejmsove leve strane nalazio se Lupin, već tada pomalo ofucan ali ozaren istim radosnim iznenađenjem što je prihvaćen i voljen... ili je prosto Hari sada znao kako su stvari tada stajale, pa je onda to video i na slici? Pokušao je da je skine sa zida, pošto je, uostalom, sada bila njegova – Sirijus mu je ostavio kuću i sve u njoj – ali se ona nije mogla pomeriti. Sirijus očigledno nije želeo da rizikuje da mu roditelji preurede sobu.
Hari se osvrnu naokolo, gledajući po podu. Nebo je postajalo sve svetlije: zrak svetlosti otkrivao je komadiće papira, knjige i druge sitne predmete razbacane po tepihu. Očito je i Sirijusova spavaća soba pretresena, iako se činilo da je njen sadržaj većim delom, ako ne i u potpunosti, procenjen kao bezvredan. Nekoliko knjiga je čak toliko grubo bilo protreseno da su se rastale od svojih korica, te je pod bio prekriven poispadalim stranicama.
Hari se sagnu, podiže nekoliko listova papira i pregleda ih. Za jedan je utvrdio da je list iz starog izdanja Istorije magije od Batilde Torbarke, a za drugi da je deo priručnika za servisiranje motocikla. Treći je bio pisan rukom i izgužvan: on ga ispravi.

Dragi Šaponja,

Hvala ti, mnogo ti hvala za Harijev rođendanski poklon! Taj mu je ubedljivo bio najbolji. Tek mu je godinu dana, a već jurca naokolo na igrački-metli, izgledao je tako veselo, pa ti u prilogu šaljem sliku da i sam vidiš. Znaš da se metla diže samo pola metra od zemlje, ali samo što nije ubio mačku i razneo je jednu užasnu vazu koju mi je Petunija poslala za Božić (na to se već ne žalim). Naravno, Džejms je mislio da je to urnebesno, kaže da će on postati sjajan igrač kvidiča, ali smo morali da spakujemo sve ukrase i da ne skidamo pogled s njega kad se zaleti.
Održali smo vrlo skromnu rođendansku čajanku, samo mi i stara Batilda,

koja je uvek bila fina prema nama i koja se prosto topi u Harijevom prisustvu. Žao nam je što nisi mogao da dođeš. Ali Red uvek mora da bude na prvom mestu, a Hari je ionako previše mali da zna da mu je rođendan! Džejms je malčice frustriran što je zatvoren ovde, trudi se da to ne pokazuje, ali primećujem – takođe, njegov Nevidljivi ogrtač je još uvek kod Dambldora, stoga nema šanse ni za kakve tajne izlete. Verujem da bi mu mnogo značilo kad bi mogao da ga posetiš. Crvonja je bio ovde prošlog vikenda, i činilo mi se da je veoma utučen, ali to je verovatno bilo zbog vesti o Mak Kinonima; plakala sam celo veče kada sam čula za to.

Batilda, to izuzetno zanimljivo staro stvorenje, navraća nam gotovo svakog dana s najneverovatnijim pričama o Dambldoru. Nisam sigurna da bi mu bilo drago kad bi znao za to! Ni sama ne znam koliko mogu da poverujem u to, pošto mi se čini neverovatnim da je Dambldor

Hariju kao da su utrnule i ruke i noge. Stajao je potpuno nepomično, držeći taj čudesni papir u svojim otupelim prstima, dok su od tihe erupcije njegovim venama podjednako strujali i radost i bol. Zateturavši se ka krevetu, on sede.

Ponovo je pročitao pismo, ali nije mogao iz njega da izvuče ništa više no što je to uspeo prvi put, te je svoju pažnju usmerio na sâm rukopis. Ona je pisala slovo „g“ isto kao i on: tražio je po pismu svako od tih slova, i svako mu se činilo kao prijateljsko mahanje s druge strane vela. Ovo pismo je bilo neprocenjivo blago, dokaz da je Lili Poter živela, zaista živela, da je njena topla ruka nekada prelazila iznad ovog pergamenta, mastilom opcrtavajući ova slova, ove reči, reči o njemu, Hariju, njenom sinu.
On ponovo pročita pismo, nestrpljivo brišući vlažne oči, ovaj put se koncentrišući na samo značenje. Činilo mu se kao da sluša davni glas koga se jedva sećao.

Imali su mačku... možda je i ona, kao i njegovi roditelji, nastradala u Godrikovoj dolini... ili je pobegla kada više nije bilo nikoga ko bi je hranio... Sirijus mu je kupio njegovu prvu metlu... njegovi roditelji su poznavali Batildu Torbarku; da li ih je Dambldor upoznao s njom? Njegov Nevidljivi ogrtač je još uvek kod Dambldora... nešto mu je tu zvučalo čudno...
Hari zastade, razmišljajući o majčinim rečima. Zašto je Dambldor uzeo Džejmsov Nevidljivi ogrtač? Hari se jasno sećao kako mu je njegov direktor pre nekoliko godina rekao: „Ne treba mi ogrtač da bih bio nevidljiv.“ Možda je nekom manje darovitom članu Reda bilo potrebno to njegovo svojstvo, pa je Dambldor bio samo kurir? Hari nastavi da čita...
Crvonja je bio ovde... Petigru, izdajica, delovao je „utučeno“, je li? Da li je bio svestan da poslednji put Džejmsa i Lili vidi žive?
I najzad, ponovo Batilda, koja je pričala neverovatne priče o Dambldoru: pošto mi se čini neverovatnim da je Dambldor...

Da je Dambldor šta? Ali bilo je toliko stvari u vezi s Dambldorom koje bi se mogle smatrati neverovatnim. Da je jednom dobio lošu ocenu na kontrolnom iz Preobražavanja, na primer, ili da se bavio čaranjem koza, kao Aberfort...

Hari se pridiže s kreveta i pređe pogledom po podu: možda je ostatak pisma tu negde. On zgrabi papire s poda, toliko željan da pronađe ostatak pisma da prema njima nije imao ništa više obzira neko onaj ko ih je prethodno pretresao: vadio je čitave fioke, tresao knjige, stao na stolicu ne bi li rukom prešao povrh ormana, zavlačio se ispod stola i fotelje.
Najzad, ispod komode s fiokama, lica prislonjenog uz pod, on spazi nešto što mu je ličilo na pocepano parče papira. Kada ga je izvukao, ispostavilo se da je u pitanju veći deo fotografije koju je Lili opisala u svom pismu. Crnokosa beba uletala je i izletala sa slike na sićušnoj metli, grohotom se smejući, dok je za njom trčao par nogu koje mora da su pripadale Džejmsu. Hari ubaci fotografiju u džep kraj Lilinog pisma i nastavi potragu za drugom stranicom.
Ipak, posle nekih četvrt sata, nevoljno zaključi da ostatak pisma njegove majke nije bio tu. Da li je prosto izgubljen tokom šesnaest godina koliko je prošlo otkako je napisano, ili ga je uzeo onaj ko je pretresao sobu? Hari ponovo pročita prvi list, ovoga puta tražeći nagoveštaje zbog čega bi drugi list možda bio toliko vredan. Njegova metla-igračka teško da bi bila zanimljiva Smrtožderima... Jedina naizgled korisna stvar koju je mogao da zapazi bile su moguće informacije o Dambldoru. Pošto mi se čini neverovatnim da bi Dambldor... šta?
– Hari? Hari! Hari!
– Ovde sam! – povika on. – Šta se dogodilo?

– Probudili smo se i nismo znali gde si! – reče ona bez daha. Okrenu se i viknu preko ramena: – Rone! Našla sam ga!
Nekoliko spratova ispod odjeknu Ronov ozlojeđen glas.
– Dobro je! Reci da sam mu poručio da je bilmez!
– Hari, molim te nemoj tako da nestaješ, prestravili smo se! Zašto si se uopšte popeo ovamo? – Ona baci pogled na istumbanu prostoriju. – Šta si to radio?
– Vidi šta sam našao!
On joj pruži majčino pismo. Hermiona ga uze i pročita dok ju je Hari posmatrao.
Kada je došla do kraja stranice, podiže pogled ka njemu.
– O, Hari...
– A ima i ovo.
Dao joj je pocepanu fotografiju, a Hermiona se nasmeši kad vide bebu kako uleće u sliku i izleće iz nje na igrački metli.
– Tražio sam ostatak pisma – reče Hari – ali nije ovde. Hermiona se osvrnu oko sebe.
– Jesi li ti napravio sav ovaj nered, ili je soba već bila takva kada si došao?

– Neko ju je pretresao pre mene – reče Hari.

– Tako sam i mislila. Svaka soba u koju sam zavirila dok sam se pela ovamo bila je u neredu. Šta misliš, šta su tražili?
– Podatke o Redu, ako je to bio Snejp.
– Ali zar već nema sve što mu je potrebno, mislim, i on je bio član Reda, zar ne?
– Pa dobro – reče Hari, spreman da brani svoju teoriju – onda možda podatke o Dambldoru? Drugu stranu ovog pisma, na primer. Znaš, ova Batilda koju je moja mama pomenula, znaš li ko je to?
– Ko?
– Batilda Torbarka, autorka...
– Istorije magije – reče Hermiona, delujući zaintrigirano. – Znači, tvoji roditelji su je poznavali? Ona je bila neverovatan istoričar magije.
– I još je živa – reče Hari – plus, živi u Godrikovoj dolini, Ronova tetka Mjurijel mi je pričala o njoj na venčanju. A poznavala je i Dambldorovu porodicu. Bilo bi prilično zanimljivo popričati s njom, zar ne?
U osmehu koji mu je Hermiona uputila bilo je malo previše razumevanja za Harijev ukus. On joj uze pismo i fotografiju i strpa ih u kesu oko svog vrata, da slučajno ne bi pogledao u nju i odao se.
– Razumem zašto bi voleo da popričaš s njom o svojim roditeljima, kao i o Dambldoru – reče Hermiona. – Ali to nam baš ne bi pomoglo u našoj potrazi za horkruksima, zar ne? – Hari joj ne odgovori, pa ona užurbano nastavi. – Hari, znam da zbilja želiš da odeš u Godrikovu dolinu, ali bojim se... bojim se zbog toga što su oni Smrtožderi juče uspeli da nas nađu. Zbog toga sam još više ubeđena da treba da izbegavamo mesto gde su sahranjeni tvoji roditelji, sigurna sam da očekuju da ga posetiš.
– Nije samo zbog toga – reče Hari i dalje izbegavajući da je pogleda. – Mjurijel je na venčanju pričala neke stvari o Dambldoru. Želim da saznam istinu...
On ispriča Hermioni sve što mu je Mjurijel rekla. Kada je završio, Hermiona reče: – Naravno, vidim zašto te je to uzrujalo, Hari...
– ... nisam uzrujan! – slaga on. – Samo bih želeo da saznam da li je to istina ili...
– Hari, zar zaista očekuješ istinu od zlobne starice kao što je Mjurijel, ili od Rite Skiter? Kako možeš da im veruješ? Poznavao si Dambldora!
– Mislio sam da jesam – promrmlja on.
– Ali znaš i sam koliko je bilo istine u svemu što je Rita Skiter pisala o tebi! Dužd je u pravu, kako možeš da dozvoliš tim ljudima da ti ukaljaju sećanje na Dambldora?
On skrenu pogled, trudeći se da ne oda koliko je bio ozlojeđen. Ponovo ista priča: biraj u šta ćeš da veruješ. On je želeo istinu. Zašto su svi bili toliko odlučni da ga spreče da dođe do nje?
– Hoćemo li da siđemo do kuhinje? – predloži Hermiona nakon kratkog muka. – Da nađemo nešto za doručak?

On se nevoljno složi, pođe za njom u hodnik, i prođe pokraj drugih vrata na spratu. Ispod malenog natpisa, koji nije primetio ranije u mraku, bile su duboke ogrebotine u farbi vrata. On zastade na samom vrhu stepenica ne bi li ga pročitao. Bio je to pompezan mali natpis, ispisan preciznim rukopisom, nešto što bi Persi Vizli možda okačio na vrata svoje spavaće sobe:

Ne ulaziti

bez izričite dozvole

Regulusa Arkturusa Bleka

Harija obuze uzbuđenje, mada u prvi mah nije bio siguran zbog čega. Ponovo je pročitao natpis. Hermiona je već bila na spratu ispod njega.
– Hermiona – reče on, iznenadivši se smirenošću svoga glasa. – Vrati se gore.
– Šta je bilo?
– R.A.B. Mislim da sam ga pronašao.
Začu se usklik iznenađenja, a zatim Hermiona potrča nazad uza stepenice.
– U pismu tvoje mame? Ali ja nisam videla...
Hari odmahnu glavom, pokazujući na Regulusov natpis. Ona ga pročita, a zatim toliko snažno stisnu Harijevu ruku da se on trže od bola.
– Sirijusov brat? – prošaputa.
– Bio je Smrtožder – reče Hari. – Sirijus mi je pričao o njemu. Prišao im je kad je bio veoma mlad, a onda se iznenada uplašio svega, i pokušao da istupi – pa su ga ubili.
– To se uklapa! – kliknu Hermiona. – Ako je bio Smrtožder, imao je pristup Voldemoru, a ako se razočarao u njega, možda je poželeo i da ga uništi!
Ona pusti Harija, nagnu se prego gelendera i vrisnu: – Rone! RONE! Penji se ovamo, brzo!
Minut kasnije pojavi se Ron, zadihan, sa štapićem na gotovs.
– Šta je bilo? Ako su ponovo u pitanju ogromni paukovi, hoću da doručkujem pre nego što...
Namrštio se dok je čitao natpis na Regulusovim vratima, na koji je Hermiona nemo pokazivala.
– Pa šta? To je bio Sirijusov brat, zar ne? Regulus Arkturus... Regulus... R.A.B.! Medaljon... mislite da je...?
– Hajde da otkrijemo – reče Hari. On gurnu vrata, ali su bila zaključana. Hermiona uperi svoj štapić u kvaku i reče: – Alohomora. – Začu se škljocanje, i vrata se širom otvoriše.
Zajedno pređoše preko praga, osvrćući se unaokolo. Regulusova soba bila je malo manja od Sirijusove, iako je odavala isti utisak davnašnje veličanstvenosti. Dok se Sirijus trudio da naglasi svoju različitost od ostatka porodice, Regulus je težio drugoj

krajnosti. Sliterinske boje, smaragdna i srebrna, bile su svuda istaknute, prekrivale su krevet, zidove i prozore. Grb porodice Blek bio je brižljivo naslikan iznad kreveta, zajedno s njihovim motom: Tojours Pur . Ispod toga se nalazila zbirka požutelih isečaka iz novina, prilepljenih na zid poput nekog ofucanog kolaža. Hermiona pređe preko sobe da ih pobliže ispita.

– Svi su o Voldemoru – reče ona. – Čini se da je Regulus bio njegov fan nekoliko godina pre nego što se priključio Smrtožderima...
Kada je sela na krevet da pročita isečke, s čaršava se podiže malen oblak prašine. Hari je, u međuvremenu, spazio još jednu fotografiju. Hogvortski kvidički tim smešio mu se i mahao iz rama. Prišao je bliže i spazio izvezene zmije na njihovim grudima: sliterinci. Odmah je prepoznao Regulusa kao dečaka koji sedi u sredini prvog reda: imao je istu tamnu kosu i pomalo nadmen stav kao i njegov brat, iako je bio sitniji, mršaviji i ne toliko zgodan kao što je bio Sirijus.
– Igrao je Tragača – reče Hari.
– Šta? – reče Hermiona odsutno. I dalje je bila okupirana Voldemorovim isečcima iz novina.
– Sedi u sredini prvog reda, to je gde Tragač... nema veze – reče Hari shvativši da ga niko ne sluša: Ron je četvoronoške zavirivao ispod ormana. Hari se osvrnu po sobi tražeći mesta koja su delovala kao dobra skrovišta i priđe pisaćem stolu. Opet je neko bio tu pre njega. Sadržaj fioka nedavno je preturan, sudeći po tragovima u prašini, ali tu nije bilo ničeg vrednog: stara pera, zastareli udžbenici koji su svedočili da se neko prema njima nemarno ponašao i nedavno razbijena bočica mastila, čiji su lepljivi ostaci pokrivali sadržaj fioke.
– Postoji i jedan mnogo lakši način – reče Hermiona, dok je Hari brisao mastiljave prste o svoje farmerke. Podiže štapić i reče: – Asio medaljon!
Ništa se nije dogodilo. Ron, koji je pretraživao nabore izbledelih zavesa, delovao je razočarano.
– Da li je to to, onda? Nije ovde?
– Oh, i dalje bi mogao biti ovde, ali pod uticajem protivčini – reče Hermiona. – Čini koje sprečavaju da ga neko magijski prizove, znaš.
– Kao one što je ih Voldemor bacio na kamenu posudu u pećini – reče Hari, setivši se kako nije bio u stanju da Prizove lažni medaljon.
– Pa kako onda da ga nađemo? – upita Ron.
– Tražićemo ručno – reče Hermiona.
– Sjajna ideja – reče Ron, prevrćući očima, i nastavi da pretražuje zavese.
U narednih sat vremena pretražili su svaki pedalj sobe, ali naposletku su bili primorani da zaključe kako medaljon nije tu.
Sunce je sada već izašlo: svetlost ih je zaslepljivala čak i kroz prljave prozore u hodniku.
– Ipak, možda bi mogao da bude negde drugde u kući – reče Hermiona,

pokušavajući da im podigne moral dok su se spuštali niza stepenice: kako su Hari i Ron padali u malodušnost, tako je ona postajala sve odlučnija. – Bilo da je uspeo da ga uništi ili ne, želeo bi da ga sakrije od Voldemora, je li? Sećate se svih onih užasnih stvari kojih smo morali da se otarasimo kada smo prošli put bili ovde? Onog sata koji je ispaljivao šrafove i one stare odore koja je pokušala da zadavi Rona. Možda ih je Regulus postavio ovde ne bi li zaštitio skrovište medaljona, iako mi to možda tada nismo... nismo...

Hari i Ron je pogledaše. Stajala je s nogom zaustavljenom usred koraka, zblanutog izraza lica nekoga ko je upravo Ošamućen. Čak joj je i pogled bludio.
– ... tada nismo shvatali – dovrši ona šapatom.
– Nešto nije u redu? – upita Ron.
– Bio je jedan medaljon.
– Šta? – rekoše Hari i Ron uglas.
– U vitrini u salonu. Niko nije mogao da ga otvori. Pa smo... mi smo...
Hari oseti kao da mu niz grudi klizi cigla, sve do stomaka. Setio se: čak je i on držao tu stvar u ruci dok su je dodavali unaokolo, pokušavajući svi redom da je na silu otvore. Bacili su ga u džak sa đubretom, zajedno s burmuticom bradavičastog praška i muzičkom kutijom od koje su svi postajali pospani...
– Kričer je u to doba mažnjavao mnoge stvari od nas – reče Hari. Bila im je to jedina šansa, jedina slabašna nada koja im je preostala, i nameravao je da je se drži sve dok ne bude prisiljen da je pusti. – Imao je čitavu gomilu stvari u svom kredencu u kuhinji. Haj’mo.
Trčao je niza stepenice preskačući po dva stepenika, dok su Ron i Hermiona jurili za njim. Napravili su toliku buku da su probudili portret Sirijusove majke dok su prolazili kroz predvorje.
– Prljavštino! Blatokrvni! Ološu! – vrištala je ona za njima dok su hitali u podrumsku kuhinju, zalupivši vrata za sobom.
Hari pretrča preko cele prostorije, zakočivši pred vratima Kričerovog kredenca koja širom otvori. Gnezdo od prljave, stare ćebadi u kojem je kućni vilenjak nekada spavao i dalje je bilo tu, ali više nije svetlucalo od sitnica koje je Kričer prikupio. Jedino što se tu nalazilo bio je stari primerak knige Prirodna plemenitost: Čarobnjačka genealogija. Odbijajući da poveruje svojim očima, Hari zgrabi ćebad i protrese ih. Iz njih ispade mrtav miš i sumorno se otkotrlja po podu. Bacivši se u kuhinjsku stolicu, Ron zahropta. Hermiona je sklopila oči.
– Još nije gotovo – reče Hari i podigavši glas pozva: – Kričeru!
Začu se glasno krc, i kućni vilenjak kog je Hari i mimo svoje volje nasledio od Sirijusa stvori se niotkuda ispred hladnog i praznog ognjišta: sićušan, upola ljudske visine, blede kože koja visi s njega u naborima i sede kose što bujno štrči iz njegovih šišmišolikih ušiju. Još uvek je nosio prljavu krpu koju je imao na sebi i onda kad su ga tek upoznali, a prezriv pogled koji je uputio Hariju pokazivao je da se njegov stav

spram promene vlasnika nije promenio ništa više no njegova odeća.

– Gospodaru – zagrakta Kričer svojim žabljim glasom, i duboko se nakloni, mrmljajući sebi u kolena – vratili ste se u staru kuću moje gospodarice, sa sve izdajicom svoje krvi Vizlijem i Blatokrvnom...
– Zabranjujem ti da ikoga nazivaš „izdajicom svoje krvi“ i „blatokrvnim“ – zareža Hari. Hariju bi Kričer, sa svojim svinjskim nosem i zakrvavljenim očima, bio vrlo odbojan čak i da vilenjak nije izdao Sirijusa Voldemoru.
– Imam jedno pitanje za tebe – reče Hari, s visine gledajući na vilenjaka, dok mu je srce ubrzano kucalo – i naređujem ti da na njega iskreno odgovoriš. Razumeo?
– Da, gospodaru – reče Kričer, ponovo se duboko naklonivši: Hari vide kako mu se usne pomeraju bez glasa, bez sumnje nemo izgovarajući uvrede koje mu je sada bilo zabranjeno da izusti.
– Pre dve godine – reče Hari, kome je srce sada bubnjalo o rebra – u salonu u prizemlju nalazio se veliki zlatni medaljon. Mi smo ga bacili. Da li si ga ti ukrao i vratio ovde?
Na trenutak zavlada tajac, tokom kojeg se Kričer ispravio da pogleda Harija pravo u lice. Zatim reče – Da.
– Gde je on sada? – upita Hari pobedonosno, dok su ga Ron i Hermiona radosno gledali.
Kričer sklopi oči kao da ne može da podnese da vidi njihovu reakciju na njegove sledeće reči.
– Nestao.
– Nestao? – ponovi Hari, a sve ushićenje nestade iz njega. – Kako to misliš, nestao?
Vilenjak zadrhta i poče da se klati.
– Kričeru – reče Hari žustro. – Naređujem ti...
– Mandangus Flečer – zakrešta vilenjak, i dalje čvrsto zatvorenih očiju. – Madangus Flečer je sve pokrao: slike gospođice Bele i gospođice Cisi, rukavice moje gospodarice, orden Merlinovog reda, orden Prve klase, pehare s porodičnim grbom, i, i...
Kričer se borio da dođe do daha: njegove šuplje grudi su se naglo dizale i spuštale, a zatim širom otvori oči i ispusti vrisak od kog se ledila krv u žilama.
– ... i medaljon, medaljon gospodara Regulusa, Kričer je pogrešio, Kričer nije izvršio svoja naređenja!
Hari je reagovao instinktivno: čim se Kričer ustremio ka žaraču koji je stajao između rešetaka kamina, on se baci na vilenjaka, prikucavši ga za tlo. Hermionin vrisak pomeša se s Kričerovim, ali Hari zaurla glasnije od oboje: – Kričeru, naređujem ti da se ne pomeraš!
Osetio je kako se vilenjak koči te ga pusti. Kričer je ležao ispružen na hladnom kamenom podu, dok su mu ispod otromboljenih kapaka tekle suze.

– Hari, pusti ga da ustane! – prošaputa Hermiona

– Da bi mogao da se bije žaračem? – frknu Hari, kleknuvši pokraj vilenjaka. – Neće moći. Dakle, Kričeru, hoću istinu: kako znaš da je Mandangus Flečer ukrao medaljon?
– Kričer ga je video! – prodahta vilenjak dok su suze curele preko njegove praseće njuške u usta puna posivelih zuba. – Kričer ga je video kako izlazi iz Kričerovog kredenca s punim rukama Kričerovog blaga. Kričer je rekao tom šunjolopovu da stane, ali se Mandangus Flečer nasmejao i p-potrčao...
– Rekao si da je medaljon od „gospodara Regulusa“ – reče Hari. – Zašto? Odakle potiče taj medaljon? Kakve je Regulus imao veze s njim? Kričeru, sedi i ispričaj mi sve što znaš o tom medaljonu i sve što je Regulus imao s time!
Vilenjak se pridiže u sedeći položaj, a zatim se skupi u loptu, obavivši ruke oko kolena, i poče da se klati napred-nazad. Kada je progovorio, glas mu je bio prigušen ali razaznatljiv u tihoj kuhinji punoj odjeka.
– Gospodar Sirijus je pobegao, daleko mu lepa kuća, jer bio je zao dečak i slomio je srce moje gospodarice svojim nezakonitim radnjama. Ali gospodar Regulus je znao šta je pravi ponos. Znao je šta ide uz prezime Blek i dostojanstvo njegove čiste krvi. Godinama je pričao o Mračnom gospodaru koji će izvući čarobnjake iz mišjih rupa kako bi zavladali Normalcima i onima normalskog porekla... a kada je napunio šesnaest godina, gospodar Regulus se priključio Mračnom gospodaru. Bio je tako ponosan, tako ponosan i spreman da ga služi...
– A jednog dana, godinu dana nakon što mu se priključio, gospodar Regulus je sišao u kuhinju da poseti Kričera. Gospodar Regulus je oduvek voleo Kričera. I gospodar Regulus je rekao... rekao je...
Stari vilenjak stade da se klati brže no ikada.
– ... rekao je da je Mračnom gospodaru potreban vilenjak...
– Voldemoru je bio potreban vilenjak? – ponovi Hari, osvrnuvši se ka Ronu i Hermioni, koji su delovali podjednako zbunjeno kao i on.
– O, da – jecao je Kričer. – A gospodar Regulus je dobrovoljno prijavio Kričera. Bila je to čast, rekao je gospodar Regulus, čast za njega i za Kričera, koji mora obavezno da uradi sve što mu Mračni gospodar naredi... a onda da d-dođe kući.
Kričer se sve brže klatio, dišući kroz jecaje.
– I tako je Kričer otišao kod Mračnog gospodara. Mračni gospodar nije rekao Kričeru šta će da rade, već je poveo Kričera sa sobom do pećine kraj mora. A iza pećine se nalazila špilja, a u špilji je bilo veliko, crno jezero...
Dlake na Harijevom vratu se nakostrešiše. Kričerov hropćući glas kao da je dopirao do njega preko te tamne vode. Video je ono što se događalo jasno kao da je bio prisutan.
– ... i bio je tu čamac...
Naravno da je tu bio čamac. Hari je znao taj čamac, avetinjski zelen i sićušan,

začaran da može da nosi jednog čarobnjaka i jednu žrtvu ka ostrvcetu u središtu jezera. Znači tako je Voldemor stavljao na probu odbrane koje su okruživale horkruks: tako što je pozajmio potrošno stvorenje, kućnog vilenjaka...

– Na ostrvcetu se nalazio s-sud pun napitka. M-mračni gospodar je naterao Kričera da ga popije...
Vilenjak se tresao od glave do pete.
– Kričer je pio, i dok je pio video je užasne stvari... Kričerova utroba je gorela...
Kričer je dozivao gospodara Regulusa da ga spasi, vikao je za svojom gospodaricom Blek, ali se Mračni gospodar samo smejao... naterao je Kričera da popije ceo napitak... onda je ubacio medaljon u prazan sud... a onda ga je ponovo napunio napitkom.
– A zatim je Mračni gospodar otplovio, ostavivši Kričera na ostrvu...
Hari je mogao da zamisli kako se to dogodilo. Posmatrao je Voldemorovo belo, zmijoliko lice kako nestaje u tmini, te crvene oči bez sažaljenja uperene u vilenjaka koji se koprca i čija će smrt nastuputi u roku od nekoliko minuta, čim podlegne očajničkoj žeđi koju gorući napitak izaziva u svojim žrtvama... ali Harijeva mašta nije išla dalje, pošto nije mogao da zamisli kako je Kričer pobegao.
– Kričeru je trebala voda, dovukao se do ivice ostrva i počeo da pije iz crnog jezera... a šake, mrtve šake, izašle su iz vode i povukle Kričera ispod površine...
– Kako si pobegao? – upita Hari, i nije se začudio što to izgovara šapatom.
Kričer podiže svoju ružnu glavu i pogleda u Harija krupnim, zakrvavljenim očima.

– Gospodar Regulus je rekao Kričeru da se vrati – reče on.
– Znam... ali kako si pobegao od inferijusa?

– Gospodar Regulus je rekao Kričeru da se vrati – ponovi on.

– Znam, ali...
– Pa očigledno je, zar ne, Hari? – reče Ron. – Prebacio se!
– Ali... nemoguće je Prebacivati se u pećinu ili iz nje – reče Hari – inače bi Dambldor...
– Vilenjačka magija nije ista kao čarobnjačka magija, zar ne? – reče Ron. – Mislim, oni mogu da se Prebacuju na Hogvorts i sa njega kad mi ne možemo.
Dok je Hari ovo pokušavao da shvati vladao je tajac. Kako je Voldemor mogao da napravi takvu grešku? Ali dok je mislio na to, Hermiona progovori, ledenim glasom.
– Naravno, Voldemor je, baš kao i svi oni Čistokrvni koji vilenjake tretiraju kao životinje, smatrao njihovu moć nedoraslu svojoj... nikada mu ne bi palo na pamet da oni imaju magijsku moć koju on nema.
– Naredba gospodara vrhovna je zapovest kućnog vilenjaka – odrecitova Kričer. – Kričeru je rečeno da dođe kući, pa se Kričer i vratio kući...
– Pa, onda si učinio ono što ti je rečeno, zar ne? – reče Hermiona nežno. – Nisi se oglušio o naređenje!

Kričer odmahnu glavom, klateći se sve brže i brže.

– Pa šta se dogodilo kad si se vratio? – upita Hari. – Šta je Regulus rekao kada si mu ispričao šta se zbilo?
– Gospodar Regulus je bio zabrinut, veoma zabrinut – zagrakta Kričer. – Gospodar Regulus je rekao Kričeru da ostane sakriven, i da ne napušta kuću. A onda...
kasnije... gospodar Regulus je posetio Kričera u njegovom kredencu jedne noći, i gospodar Regulus se ponašao čudno, ne onako kako se inače ponašao, bio je rastrojenog uma, Kričer je to mogao da primeti... i tražio je od Kričera da ga odvede do pećine, do pećine gde je Kričer bio s Mračnim gospodarem...
I tako su oni krenuli. Hari je mogao da ih jasno zamisli, prestrašenog starog vilenjaka i mršavog, mrkog Tragača koji je toliko podsećao na Sirijusa... Kričer je znao kako da otkrije tajni ulaz u podzemnu pećinu, znao je kako da podigne sićušni čamac. Ovoga puta je njegov voljeni Regulus otplovio s njim na ostrvce sa sudom punim otrova...
– I naterao te je da popiješ napitak? – reče Hari, zgađen.
Ali Kričer odmahnu glavom i zaplaka. Hermiona brzo šakom pokri usta: činilo se da je bar ona shvatila.
– G-gospodar Regulus je iz svog džepa izvadio medaljon nalik onom koji je imao Mračni gospodar – reče Kričer, dok su suze lile s obe strane njegovog svinjskog nosa.
– I rekao je Kričeru da ga uzme i, kada sud bude prazan, da zameni medaljone...
Kričerovi jecaji sada su bili sve glasniji i promukliji, pa je Hari morao da se
napregne ne bi li ga razumeo.
– I naredio je... Kričeru da ode... bez njega. I rekao je Kričeru... da ode kući... i da nikada ne kaže svojoj gospodarici... šta je učinio... ali da uništi... prvi medaljon. A onda je popio... sav napitak... a Kričer je zamenio medaljone... i posmatrao.... kako gospodara Regulusa... odvlače pod vodu... i...
– O, Kričeru! – zajeca Hermiona, koja se takođe rasplakala. Pala je na kolena kraj vilenjaka i pokušala da ga zagrli. On odmah skoči na noge, ustuknuvši pred njom, vidno zgrožen.
– Blatokrvna je dodirnula Kričera, on to neće dozvoliti, šta bi njegova gospodarica rekla?
– Rekao sam ti da je ne zoveš „blatokrvnom“! – zareža Hari, ali se vilenjak već kažnjavao: pao je na tlo i lupao čelom o pod.
– Zaustavi ga... zaustavi ga! – vrisnu Hermiona. – Oh, zar ne vidiš sada koliko je to sve bolesno, čemu sve moraju da se povinuju?
– Kričeru... prestani, prestani! – povika Hari.
Vilenjak se pruži po podu, dahćući i tresući se, dok mu se oko njuške sjajila zelena sluz, a modrica mu je već cvetala na bledom čelu, na mestu gde se udario, dok su mu oči bile naduvene, zakrvavljene i prepune suza. Hari nikada nije video nešto tako žalosno.

– I onda si doneo medaljon kući – reče on nemilosrdno, jer se nameračio da sazna celu priču. – I pokušao si da ga uništiš?
– Ništa što bi mu Kričer učinio ne bi ga ni ogrebalo – jecao je vilenjak. – Kričer je sve probao, sve što je znao, ali ništa, ništa nije uspevalo... Toliko moćnih čini na samoj površini, Kričer je bio siguran da će ga uništiti ako uspe da zaviri unutra, ali nije se dao otvoriti... Kričer je kaznio sebe i pokušao ponovo, pa je kaznio sebe, i opet pokušao. Kričer nije uspeo da izvrši naređenje, Kričer nije uspeo da uništi medaljon! A njegova gospodarica je poludela od bola zbog nestanka gospodara Regulusa, a Kričer nije smeo da joj kaže šta se dogodilo, ne, jer mu je gospodar Regulus z-z-zabranio da kaže bilo kome iz p-p-porodice šta se dogodilo u p-pećini...
Kričer poče da jeca tako silovito da se reči više nisu mogle razaznati. Suze su tekle niz Hermionine obraze dok je posmatrala Kričera, ali nije se usuđivala da ga ponovo dodirne. Čak je i Ron, koji nije bio velik ljubitelj Kričera, delovao kao da mu nije svejedno. Hari se čučećki nasloni na pete i protrese glavu ne bi li je razbistrio.
– Ne razumem te, Kričeru – reče on najzad. – Voldemor je pokušao da te ubije, Regulus je umro pokušavajući da svrgne Voldemora, ali si ti i pored svega drage volje izdao Sirijusa Voldemoru? Svojevoljno si otišao kod Narcise i Belatriks, i preko njih preneo informacije Voldemoru...
– Hari, Kričer ne razmišlja na taj način – reče Hermiona, nadlanicom brišući suze.

– On je rob, kućni vilenjaci su navikli na loš, čak i brutalan tretman. Ono što je Voldemor uradio Kričeru nije bilo toliko daleko od uobičajenog ophođenja. Šta čarobnjački ratovi znače jednom vilenjaku kao što je Kričer? On je odan ljudima koji su dobri prema njemu, a mora da je gospođa Blek bila takva, Regulus svakako jeste, pa ih je on predano služio i kao papagaj ponavljao njihova uverenja. Znam šta ćeš reći

– nastavi ona, kad je Hari krenuo da protestuje – da se Regulus predomislio... ali čini se da on to nije objasnio Kričeru, zar ne? A mislim da znam i zašto. Kričer i Regulusova porodica bili bi bezbedniji ukoliko bi se držali stare porodične linije Čistokrvnih. Regulus je pokušavao sve njih da zaštiti.
– Sirijus...
– Hari, Sirijus je bio užasan prema Kričeru, i džaba ti što me tako gledaš, znaš i sâm da je to istina. Kada je Sirijus došao da živi ovde Kričer je već mnogo godina bio sam, i verovatno gladan pažnje i naklonosti. Sigurna sam da su „gospođica Cisi“ i „gospođica Bela“ bile divne prema Kričeru kad se on pojavio, pa je on svima učinio uslugu i rekao im sve što su želele da znaju. Oduvek sam govorila da će se čarobnjacima kad-tad obiti o glavu to kako se ophode prema kućnim vilenjacima. E pa, Voldemoru se obilo... kao i Sirijusu.
Hari nije imao nikakav odgovor na to. Dok je posmatrao Kričera kako jeca na podu, setio se šta mu je Dambldor rekao, samo nekoliko sati nakon Sirijusove smrti: Ne verujem da me je Sirijus ozbiljno shvatio, niti da je ikada pomislio kako i Kričer može da bude biće s dubokim osećanjima, poput ljudskih...

– Kričeru – reče Hari, posle nekog vremena – kada budeš želeo, ovaj... molim te sedi.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Kričer prestao da grca i zaćutao. Zatim se ponovo podigao u sedeći položaj, trljajući šakama oči poput malog deteta.
– Kričeru, zamoliću te da učiniš nešto – reče Hari. Pogleda u Hermionu, tražeći pomoć: želeo je da mu nežno izda naređenje, ali istovremeno nije mogao da se pretvara da nije u pitanju naređenje. Ipak, čini se da je promena u njegovom tonu naišla na njeno odobravanje, i ona mu se ohrabrujuće osmehnu.
– Kričeru, molim te, želim da odeš i pronađeš Mandangusa Flečera. Moramo da saznamo gde je medaljon... gde je medaljon gospodara Regulusa. To je veoma važno. Hoćemo da dovršimo posao koji je gospodar Regulus započeo, hoćemo da se... ovaj...

pobrinemo da njegova smrt ne bude uzaludna. Kričer spusti pesnice i podiže pogled ka Hariju.
– Da pronađem Mandangusa Flečera? – zagrakta on.
– I da ga dovedeš ovamo, u Ulicu Grimold – reče Hari. – Misliš li da bi mogao to da nam učiniš?
Dok je Kričer klimao glavom i pridizao se na noge, Hari naglo dobi inspiraciju. Izvukao je Hagridovu kesu i iz nje izvadio lažni horkruks, lažni medaljon u kojem je Regulus pohranio poruku za Voldemora.
– Kričeru, hteo bih, ovaj, hteo bih da ti dam ovo – reče on, stavivši medaljon u vilenjakovu šaku. – Ovo je pripadalo Regulusu i siguran sam da bi ti želeo da ga zadržiš kao mali znak zahvalnosti za ono što si...
– Sad ga pretera, druže – reče Ron, nakon što je vilenjak bacio pogled na medaljon a zatim ispustio bolan uzdah šoka i očajanja, i ponovo se bacio na tlo.
Trebalo im je gotovo pola sata da smire Kričera, koji je bio toliko ophrvan osećanjima što mu je na poklon dato staro nasledstvo Blekovih da su mu kolena i suviše klecala da bi mogao da se drži na nogama. Kada je najzad bio u stanju da pređe nekoliko koraka, sve troje ga otpratiše do njegovog kredenca, posmatrajući ga kako bezbedno ušuškava medaljon u svoju prljavu ćebad, uveravajući ga da će im zaštita medaljona biti prioritet dok njega ne bude bilo. On se zatim dvaput duboko nakloni Hariju i Ronu, pa čak uputi i čudan mali trzaj u pravcu Hermione, koji je možda bio pokušaj pozdrava punog poštovanja, pre nego što se Prebacio uz uobičajeno glasno krc.

11. Mito


Ako je Kričer mogao da pobegne iz jezera punog inferijusa, Hari je bio ubeđen da će zarobljavanje Mandangusa trajati nekoliko sati uvrh glave, i čitavo jutro se šetkao po kući u napetom iščekivanju. Međutim, Kričer se nije vratio tog jutra, niti popodne. Do sumraka, Hari je već bio obeshrabren i zabrinut, a nije mu pomogla ni večera, koja se sastojala uglavnom od plesnivog bajatog hleba, na kom je Hermiona pokušala da izvede brojna neuspela Preobražavanja.

Kričer se nije vratio ni sutradan, a ni dan posle toga. Međutim, na trgu ispred broja 12 pojavila su se dva čoveka pod kapuljačama, i ostala tamo sve do duboko u noć, zureći u pravcu kuće koju nisu mogli da vide.
– Smrtožderi, nema sumnje – reče Ron, dok su ih on, Hari i Hermiona posmatrali s prozora salona. – Misliš da znaju da smo unutra?
– Ne verujem – reče Hermiona, mada je izgledala prestrašeno – inače bi poslali Snejpa da nas potraži, zar ne?
– Misliš li da je možda već bio ovde i da su mu usta svezana Ćudljivkovom kletvom? – upita Ron.

– Da – reče Hermiona – inače bi ispričao ovima kako se ulazi, zar ne? Ali oni verovatno motre da vide hoćemo li se pojaviti. Uostalom, znaju da je Hari vlasnik ove kuće.

– Otkud znaju...? – poče Hari.
– Ministarstvo ispituje testamente čarobnjaka, zar se ne sećaš? Znaće da ti je Sirijus ostavio ovu kuću.
Prisustvo Smrtoždera napolju povećalo je zloslutno raspoloženje unutar zidova kuće s brojem 12. Nisu čuli ni glasa ni od koga izvan kuće Grimold još od Patronusa gospodina Vizlija, i tenzija je počinjala da raste. Nemiran i razdražljiv, Ron je razvio iritantnu naviku da se igra s Ugasivačem u svom džepu: to je naročito izluđivalo Hermionu, koja je u iščekivanju Kričera ubijala vreme proučavajući Pripovesti barda Bidla i nije joj se nimalo dopadalo što se svetlo stalno pali i gasi.
– Dosta već jednom s tim! – povika ona treće večeri Kričerovog odsustva, kad je ponovo nestalo svetla u gostinskoj sobi.
– Izvini, izvini! – reče Ron, pritisnuvši Ugasivač i vrativši svetlo. – Nisam ni svestan da to radim!
– Zar ne možeš nečim korisnijim da se baviš?
– Šta na primer, da čitam priče za malu decu?
– Rone, ovu knjigu mi je ostavio Dambldor...
– ... a meni je ostavio Ugasivač, možda i ja treba da ga upotrebljavam!
Ne mogavši više da podnese čarkanje, Hari se neopaženo iskrade iz sobe. Zaputio se dole u kuhinju, u koju je često navraćao, jer je bio siguran da će se Kričer najverovatnije ponovo pojaviti upravo tamo. Na polovini stepeništa, međutim, začu kuckanje na ulaznim vratima a zatim škljocanje metala i zveket lanca.
Oseti da mu se svaki mišić u telu zateže: isukao je svoj štapić, sklonio se među senke iza odrubljenih vilenjačkih glava i čekao. Vrata se otvoriše: video je odsjaj spoljašnjih svetiljki s trga i zakukuljena pojava oprezno uđe u hodnik i zatvori vrata za sobom. Uljez stupi korak dalje i glas Ludookog upita: – Severus Snejp? Tada silueta načinjena od prašine izroni s kraja hodnika i sjuri se ka njemu, podižući svoju mrtvu ruku.
– Nisam te ja ubio, Albuse – reče jedan tih glas.
Urok prestade da deluje: prašnjava figura se ponovo rasprši i kroz gust siv oblak koji je urok ostavio za sobom bilo je nemoguće razaznati pridošlicu.
Hari uperi štapić u taj oblak.
– Ne miči!
Zaboravio je na portret gospođe Blek; čuvši njegov povik, zavesa koja ju je krila se razgrnu i ona poče da vrišti: – Blatokrvni i ološ što obeščašćuju ovu kuću...
Ron i Hermiona se sjuriše niza stepenice iza Harija, uperivši štapiće, kao i on, u neznanca koji je sada stajao u hodniku ispod njih, ruku podignutih uvis.
– Obustavi paljbu, to sam ja, Remus!

– O, hvala bogu – reče Hermiona slabašno, uperivši sada svoj štapić u gospođu Blek; zavesa se uz prasak ponovo navuče i nastade tajac. Ron takođe spusti štapić, ali ne i Hari.

– Pokaži se! – dobaci mu.
Lupin se pomeri napred ka svetlosti lampi, i dalje držeći ruke podignute u gest predaje.
– Ja sam Remus Džon Lupin, vukodlak, ponekad znan i kao Mesečko, jedan od četvorice tvoraca Banditove mape, oženjen Nimfadorom, poznatijom kao Tonks, i učio sam te kako da napraviš Patronusa, Hari, koji poprima oblik jelena.
– U redu je – reče Hari spustivši štapić – ali morao sam da proverim, je l’da?
– Kao tvoj bivši nastavnik Odbrane od Mračnih veština, potpuno se slažem da si morao da proveriš. Rone, Hermiona, nije trebalo tako brzo da spustite gard.
Oni pohrliše niza stepenice ka njemu. Obmotan debelim crnim putnim ogrtačem, delovao je iscrpljeno, ali i zadovoljno što ih vidi.
– Dakle, ni traga od Severusa? – upita.
– Ne – reče Hari. – Šta se zbiva? Jesu li svi dobro?
– Da – reče Lupin – ali svi smo pod prismotrom. Na trgu ispred kuće je nekoliko Smrtoždera...
– ... znamo...
– Morao sam da se Prebacim tačno na najviši stepenik ispred ulaznih vrata da bih bio siguran da me neće videti. Ne verujem da znaju da si ovde, inače sam siguran da bi imali još ljudi ispred: nadziru sva mesta koja imaju bilo kakve veze s tobom, Hari. Siđimo dole, imam mnogo toga da vam ispričam, a hteo bih i da znam šta se desilo s vama pošto ste napustili Jazbinu.
Spustiše se u kuhinju, gde Hermiona uperi svoj štapić u ognjište. Vatra se smesta raspiri: davala je privid topline oštrim kamenim zidovima i presijavala se na dugačkom drvenom stolu. Lupin izvuče iz svog putnog ogrtača nekoliko krem-piva i oni sedoše.
– Bio bih ovde još pre tri dana, ali sam prethodno morao da se otresem Smrtoždera koji me je uhodio – reče Lupin. – Dakle, došli ste ovamo pravo posle venčanja?
– Ne – reče Hari – nego tek pošto smo nabasali na par Smrtoždera u kafiću u Ulici Totnam kort.
Lupin prosu veći deo svog krem-piva sebi niz grudi.
– Šta?
Objasnili su mu šta se dogodilo. Kada su završili priču, Lupin je bio zaprepašćen.
– Ali kako su te pronašli tako brzo? Nemoguće je pratiti nekog ko se Prebacuje, sem ukoliko ga ne zgrabiš u trenutku dok nestaje!
– A nije baš verovatno ni da su se upravo u to vreme sasvim slučajno šetali Totnam kortom.

– Pitali smo se – reče Hermiona obazrivo – da Hari nije možda i dalje pod Tragom?
– To je nemoguće – reče Lupin. Ron je delovao samozadovoljno, a Hari oseti ogromno olakšanje. – Sve i da je tako, da je Hari i dalje pod Tragom, tada bi zasigurno znali da je ovde, zar ne? Ali ne vidim kako su mogli da te prate do Ulice Totnam kort, to je zabrinjavajuće, krajnje zabrinjavajuće.
Izgledao je uznemireno ali, bar što se Harija tiče, to pitanje je moglo da čeka.
– Ispričaj nam šta se dešavalo pošto smo otišli, nismo čuli ama baš ništa još otkad nam je Ronov tata rekao da je porodica bezbedna.
– Pa, Kingsli nas je spasao – reče Lupin. – Zahvaljujući njegovom upozorenju većina svatova mogla je da se Prebaci pre nego što su ovi stigli.
– Jesu li to bili Smrtožderi, ili ljudi iz Ministarstva? – upade mu Hermiona u reč.
– I jedni i drugi: ali što se nas tiče, sve je to sada jedno te isto – reče Lupin. – Bilo ih je desetak i više, ali nisu znali da si ti tamo, Hari. Artur je čuo glasine da su pokušavali mučenjem da izvuku tvoje boravište od Skrimdžera pre nego što su ga ubili. Ako je to tačno, on te nije odao.
Hari pogleda u Rona i Hermionu: na njihovim licima ogledala se mešavina preneraženosti i zahvalnosti koju je i sam osećao. Skrimdžer mu se nikada nije naročito sviđao, ali ako je to što je Lupin rekao istina, onda je poslednji čin tog čoveka bio pokušaj da zaštiti Harija.
– Smrtožderi su temeljno pretražili Jazbinu – nastavi Lupin. – Pronašli su akrepa, ali nisu želeli da mu se previše približavaju... a onda su satima ispitivali sve nas koji smo ostali. Pokušavali su da dobiju bilo kakvu informaciju o tebi, Hari, ali, naravno, niko osim članova Reda nije znao da si bio tamo.
– Istovremeno dok su ovi rasturali svadbu, Smrtožderi širom zemlje upadali su u svaku kuću koja ima veze s Redom. Nije bilo mrtvih – dodade brzo, predupredivši njihovo pitanje – ali su bili grubi. Spalili su do temelja kuću Dedalusa Digla, ali, kao što znate, on nije bio tamo, i primenili su Bolnu kletvu na Tonksinu porodicu, opet pokušavajući da otkriju gde si otišao nakon što si ih posetio. Svi su dobro... vidno potreseni, naravno, ali osim toga u redu.
– Smrtožderi su probili sve one zaštitne čarolije? – upita Hari, prisetivši se koliko su one bile efikasne one noći kada se survao u baštu Tonksinih roditelja.
– Moraš da shvatiš, Hari, da Smrtožderi sada imaju svu moć Ministarstva na svojoj strani – reče Lupin. – Mogu slobodno da izvode razne svirepe čini bez bojazni od prepoznavanja ili hapšenja. Uspeli su da probiju svaku Odbrambenu čin koju smo bacili da ih sprečimo da dopru do nas, a kad su najzad dospeli unutra, bili su vrlo otvoreni po pitanju razloga svog dolaska.
– Trude li se uopšte da daju bilo kakvo opravdanje što muče ljude kako bi iz njih izvukli Harijevo boravište? – upita Hermiona, jedva čujnim glasom.
– Pa sad... – reče Lupin. Oklevao je a zatim izvukao presavijeni primerak

Dnevnog proroka.

– Evo – reče, gurnuvši ga preko stola ka Hariju – ionako ćeš, pre ili kasnije, saznati. Ovo je njihov izgovor što te gone.
Hari razvi novine. Naslovnu stranu ispunjavala je njegova ogromna fotografija. Pročitao je naslov iznad nje:

TRAŽI SE RADI ISPITIVANJA

POVODOM SMRTI

ALBUSA DAMBLDORA

Ron i Hermiona besno zaurlaše, ali Hari ne reče ništa. Odgurnuo je novine u stranu. Nije želeo da čita dalje: znao je šta može da piše. Niko osim onih koji su bili na vrhu kule kada je Dambldor poginuo nije znao ko ga je u stvari ubio a, kao što je Rita Skiter već ispričala čarobnjačkom svetu, nekoliko trenutaka nakon što je Dambldor pao Hari je viđen kako beži s mesta gde se to desilo.

– Žao mi je, Hari – reče Lupin.
– Dakle, Smrtožderi su preuzeli i Dnevni prorok? – upita Hermiona besno. Lupin klimnu glavom.
– Ali ljudi sigurno shvataju šta se dešava?
– Udar je izveden mirno i gotovo nečujno – reče Lupin. – Zvanična verzija Skrimdžerovog ubistva je da se on povukao, zamenio ga je Pije Glupsije, koji je pod Kontrolišućom kletvom.
– Zašto Voldemor nije samog sebe proglasio ministrom magije? – upita Ron. Lupin se nasmeja.
– Nema potrebe, Rone. On praktično i jeste ministar, pa što bi onda sedeo za stolom u Ministarstvu? Njegova marioneta, Glupsije, vodi računa o svakodnevnim poslovima, ostavljajući Voldemoru punu slobodu da širi svoju moć i izvan Ministarstva.
– Naravno, mnogi ljudi su dokučili šta se desilo: u poslednjih nekoliko dana politika Ministarstva dramatično se promenila, i šuška se da mora da sâm Voldemor stoji iza toga. Međutim, u tome i jeste stvar: šuška se. Ne usuđuju se ni jedni drugima da se povere, ne znaju kome smeju da veruju: plaše se da svoje sumnje glasno izgovore, za slučaj da su osnovane i da su njihove porodice na meti. Da, Voldemor igra vrlo lukavu igru. Ukoliko bi sebe proglasio ministrom, to bi moglo da izazove otvorenu pobunu; time što je ostao pod maskom stvorio je pometnju, neizvesnost i strah.
– A ta dramatična promena u politici Ministarstva – reče Hari – obuhvata i upozorenje čarobnjačkom svetu na opasnost od mene, umesto od Voldemora?
– To je svakako deo te promene – reče Lupin – i to je majstorski potez. Sad kad je Dambldor mrtav, Dečak Koji Je Preživo, to jest ti, sigurno bi postao simbol i

ujedinjujuća figura svakog otpora Voldemoru. Ali nagoveštavajući da si ti umešan u smrt tog starog junaka, Voldemor ne samo da je uspeo da uceni tvoju glavu već je posejao sumnju i strah među mnogima koji bi te branili.

– U međuvremenu, Ministarstvo je počelo da povlači poteze protiv čarobnjaka normalskog porekla.
Lupin pokaza na Dnevni prorok.
– Pogledaj drugu stranu.
Hermiona okrenu stranu s maltene istim izrazom odvratnosti koji je nabacila dok je držala u ruci Tajne najmračnije veštine.
– „Registracija čarobnjaka normalskog porekla“ – pročita naglas. – „Ministarstvo magije radi popis takozvanih čarobnjaka normalskog porekla, ne bi li bolje razumelo kako su uspeli da dođu u posed magijskih tajni.“
– „Skorašnje istraživanje koje je sproveo Odsek za misterije otkriva da se magija prenosi s jedne osobe na drugu kada se čarobnjaci razmnožavaju. Stoga se za osobe kod kojih se ne može ustanoviti dokazivo čarobnjačko poreklo smatra da su ’normalskog porekla’ te da su najverovatnije stekli magijsku moć krađom ili nasilnim putem.
– „Ministarstvo je odlučno u naumu da iskoreni takve uzurpatore magijske moći, i u tom cilju upućuje poziv svim takozvanim čarobnjacima normalskog porekla da se prijave radi ispitivanja pred novoimenovanom Komisijom za registraciju čarobnjaka normalskog porekla.“
– Ljudi neće dozvoliti da se tako nešto dogodi – reče Ron.
– Rone, to se već događa – reče Lupin. – Dok mi ovde razgovaramo, oni već hapse čarobnjake normalskog porekla.
– Ali kako su to oni mogli da „ukradu“ magiju? – reče Ron. – To je sumanuto, kad bi mogao da ukradeš magiju ne bi postojale Poruge, zar ne?
– Znam – reče Lupin. – Svejedno, sem ukoliko ne možeš da dokažeš da imaš bar jednog bliskog rođaka koji je čarobnjak, smatra se da si svoju čarobnjačku moć stekao nezakonito i stoga moraš da budeš kažnjen.
Ron baci pogled ka Hermioni a onda reče: – Šta ako se Čistokrvni i Polukrvni zakunu da je osoba normalskog porekla deo njihove porodice? Svima ću reći da je Hermiona moja rođaka...
Hermiona spusti svoju šaku na njegovu i stisnu je.
– Hvala ti, Rone, ali ne bih mogla da ti dozvolim da...
– Nećeš imati izbora – žustro će Ron, uzvrativši joj stisak. – Naučiću te detalje mog porodičnog stabla da bi mogla da odgovoriš na pitanja u vezi s njim.
Hermiona se drhtavo nasmeja.
– Rone, pošto se trenutno nalazimo u bekstvu s Harijem Poterom, najtraženijom osobom u zemlji, mislim da to ionako nije važno. Drukčije bi bilo da se vraćam u školu. Šta Voldemor smera s Hogvortsom? – upita ona Lupina.

– Sada sve mlade veštice i čarobnjaci moraju da pohađaju nastavu – odgovori on.

– Objavljeno je juče. To jeste promena jer nastava nije nikada bila obavezna. Naravno da su bezmalo sve veštice i čarobnjaci stekli obrazovanje na Hogvortsu, ali njihovi roditelji imali su pravo i da ih sami podučavaju kod kuće, ili da ih šalju u inostranstvo, ukoliko im se to više dopada. Ovako će Voldemor držati na oku celokupno čarobnjačko stanovništvo još od malih nogu. A i to je još jedan način da se eliminišu čarobnjaci normalskog porekla, pošto učenici moraju imati Krvni status – što će reći da su dokazali Ministarstvu svoje čarobnjačko poreklo – pre nego što im se dozvoli da pohađaju školu.
Hari oseti mučninu i bes: u ovom času uzbuđeni jedanaestogodišnjaci pažljivo čitaju novokupljene knjige o činima ne sluteći da nikad neće videti Hogvorts, a možda ni svoje porodice.
– To je... to je... – mrmljao je, boreći se da nađe reči koje bi bile dovoljno oštre da opišu sav užas njegovih primisli, ali Lupin tiho reče: – Znam.
Lupin je oklevao.
– Hari, razumeću i ukoliko odbiješ to da mi potvrdiš, ali članovi Reda imaju utisak da ti je Dambldor poverio nekakvu misiju.
– Jeste – odgovori Hari – a Ron i Hermiona su takođe uključeni u to i idu sa mnom.
– Možeš li mi poveriti kakve je prirode ta misija?
Hari pogleda u njegovo prerano zborano lice, uokvireno gustom ali prosedom kosom i požele da može da mu pruži drugačiji odgovor.
– Ne mogu, Remuse, izvini. Ako ti to sâm Dambldor nije rekao, mislim da ne mogu ni ja.
– I mislio sam da ćeš tako nešto da kažeš – reče Lupin, delujući razočarano. – Ali smatram da bih ipak mogao da ti budem od koristi. Znaš šta sam i šta sve mogu da uradim. Mogao bih da pođem s vama i pružim vam zaštitu. Ne bi bilo potrebno da mi kažeš šta si tačno naumio.
Hari je oklevao. Ponuda je bila vrlo primamljiva, mada nije mogao da zamisli kako bi mogli da sačuvaju tajnost svoje misije od Lupina ukoliko bi on sve vreme bio s njima.
Hermiona je, međutim, bila zbunjena.
– A šta je s Tonks? – upita ona.
– Šta s njom? – odvrati Lupin.
– Pa – reče Hermiona, namrštivši se – ti si oženjen! Kako bi ona gledala na to da pođeš sa nama?
– Tonks će biti potpuno bezbedna – reče Lupin. – Biće u kući svojih roditelja. Bilo je nečeg čudnog u Lupinovom tonu. Zvučao je gotovo hladno. Bilo je isto
tako nečeg čudnog u pomisli da Tonks ostane skrivena u kući svojih roditelja. Ona je, ipak, bila član Reda i, koliko ju je Hari poznavao, verovatno bi želela da se uključi u

akciju.

– Remuse – reče Hermiona oprezno – je li sve u redu... znaš već... između tebe i...

– Sve je u redu, hvala na pitanju – odbrusi joj Lupin.
Hermiona pocrvene. Ponovo zavlada tajac, čudan i nelagodan, a onda Lupin reče, kao da sili sebe da prizna nešto neprijatno: – Tonks čeka bebu.
– O, divno! – ciknu Hermiona.
– Sjajno! – oduševljeno će Ron.
– Čestitam – reče Hari.
Lupin se usiljeno nasmeši, osmehom više nalik na grimasu, a onda reče: – Dakle... prihvatate li moju ponudu? Hoće li nas biti četvoro umesto troje? Ne verujem da bi Dambldor imao nešto protiv, uostalom, on me je i postavio za tvog nastavnika Odbrane od Mračnih veština. A moram ti reći da verujem da ćemo se suočiti s magijom kakvu mnogi od nas nikada nisu ni čuli ni videli.
Ron i Hermiona pogledaše u Harija.
– Nego... nego, da nešto raščistimo – reče on. – Želiš da ostaviš Tonks u domu njenih roditelja i pođeš s nama?
– Biće tamo savršeno bezbedna, oni će paziti na nju – reče Lupin. Govorio je s nekakvom bespogovornošću koja se graničila s ravnodušnošću. – Hari, siguran sam da bi Džejms želeo da budem uz tebe.
– E pa – reče Hari polako – ja nisam. Štaviše, prilično sam siguran da bi moj otac želeo da zna zašto nisi uz svoje rođeno dete.
Lupin preblede. Temperatura u kuhinji kao da je opala za nekoliko stepeni. Ron je zurio unaokolo po sobi kao da mu je neko naredio da upamti sve u njoj, dok je Hermionin pogled šetao s Harija na Lupina, i obratno.
– Ti to ne shvataš – najzad reče Lupin.
– Pa, hajde, objasni mi – reče Hari.

– Ja... napravio sam ozbiljnu grešku oženivši se s Tonks. Učinio sam to protiv svog ubeđenja, i odmah zažalio zbog toga.
– Shvatam – reče Hari – i zato ćeš tek tako da šutneš i nju i dete i da pobegneš s nama?
Lupin skoči na noge: stolica se prevrnu unazad, a on se zagleda u njih tako netremice da Hari vide, po prvi put otkad ga zna, vučju senku na njegovom ljudskom licu.
– Zar ne shvataš šta sam učinio svojoj ženi i svom nerođenom detetu? Nisam nipošto smeo da se oženim njome, napravio sam od nje izopštenicu!
Lupin šutnu u stranu stolicu koju je srušio.

– Vi ste mene viđali samo među pripadnicima Reda, ili na Hogvortsu, pod Dambldorovom zaštitom! Ne znate kako najveći deo čarobnjačkog sveta gleda na stvorenja kao što sam ja! Kad čuju za moju muku, jedva da su u stanju da prozbore sa

mnom! Zar ne shvatate šta sam učinio? Čak je i njena vlastita porodica zgrožena našim brakom, jer koji bi roditelji poželeli da se njihova kćer jedinica uda za vukodlaka? A dete... to dete...

Lupin stade da čupa kosu obema rukama: izgledao je krajnje sumanuto.
– Moja vrsta se uglavnom ne razmnožava! To dete će biti isto kao ja, ubeđen sam... kako da oprostim sebi to što sam svesno rizikovao da prenesem svoje vlastito stanje na nevino dete? A ukoliko, nekim čudom, ne bude nalik meni, biće mu stoput bolje bez oca kojeg bi se uvek stideo!
– Remuse! – šapatom će Hermiona, sa suzama u očima. – Ne govori tako... kako bi se ijedno dete stidelo tebe?
– Pa ne znam baš, Hermiona – reče Hari. – Ja bih ga se prilično stideo.
Hari nije znao otkud potiče sav taj bes u njemu, ali ga upravo to natera da skoči na noge. Lupin je izgledao kao da ga je Hari udario.
– Ako nova vlast smatra lošim čarobnjake normalskog porekla – reče Hari – šta će tek da rade poluvukodlaku čiji je otac pripadnik Reda? Moj otac je izgubio život pokušavajući da zaštiti moju majku i mene, a ti misliš da bi ti rekao da napustiš svoje dete ne bi li krenuo u pustolovinu s nama?
– Kako... kako se samo usuđuješ? – reče Lupin. – Ovde se ne radi ni o kakvoj želji za... za opasnošću ili ličnom slavom... kako se samo usuđuješ da pretpostaviš...
– Mislim da se osećaš kao kakav nebojša – reče Hari. – Hteo bi da budeš dostojna zamena Sirijusu...
– Nemoj, Hari! – preklinjala ga je Hermiona, ali on nastavi da zuri u Lupinovo pomodrelo lice.
– Da ne poveruješ! – reče Hari. – Čovek koji me je učio kako da se borim protiv dementora... obična kukavica.
Lupin izvuče štapić tako brzo da Hari jedva da je i posegao za svojim: začu se glasan prasak i on oseti kako leti unazad kao da ga je neko udario pesnicom. Kad je tresnuo o kuhinjski zid i sručio se na pod, krajičkom oka spazi skute Lupinovog ogrtača kako nestaju iza vrata.
– Remuse, Remuse, vrati se! – vrisnu Hermiona, ali Lupin ne odgovori. Trenutak kasnije začuše kako se ulazna vrata zalupiše.
– Hari! – zacvile Hermiona. – Kako si mogao?
– Sasvim lako – reče Hari. On ustade. Mogao je da oseti kako mu, na mestu gde je udario glavom u zid, natiče čvoruga. I dalje je sav cepteo od ljutnje.
– Nemoj tako da me gledaš! – obrecnu se na Hermionu.
– Nemoj da vičeš na nju! – zareža Ron.
– Ne... ne... ne smemo da se svađamo! – reče Hermiona, isprečivši se između njih dvojice.
– Nisi smeo to da kažeš Lupinu – reče Ron Hariju.
– Zaslužio je to – reče Hari. U glavi su mu se rojile iskidane slike: Sirijus pada

kroz Veo, Dambldor lebdi u vazduhu, slomljen, blesak zelene svetlosti i majčin glas koji preklinje za milost...
– Roditelji – reče Hari – ne smeju da napuštaju svoju decu sem... sem ukoliko ne moraju.
– Hari... – poče Hermiona, pružajući mu ruku utehe, ali je on odgurnu i odšeta malo dalje od njih, očiju uprtih u vatru koju je Hermiona prizvala. Jednom je iz tog kamina razgovarao s Lupinom, tražeći da mu ovaj ponovo učvrsti veru u Džejmsa, i Lupin ga je utešio. Sad mu se učini da Lupinovo napaćeno, bledo lice lebdi u vazduhu ispred njega. Oseti mučan talas pokajanja. Ni Ron ni Hermiona nisu progovarali, ali Hari je bio ubeđen da se gledaju iza njegovih leđa, nemušto se domunđavajući.

Okrenu se i uhvati ih kako žurno skreću pogled jedno od drugog.
– Znam da nije trebalo da ga nazovem kukavicom.
– Nisi, nipošto – odmah će Ron.
– Ali tako se ponaša.
– Svejedno... – reče Hermiona.
– Znam – reče Hari. – Ali ako ga to natera da se vrati Tonks, vredelo je, zar ne? Nije mogao da prikrije molećivost u svom glasu. Hermiona je izgledala
saosećajno a Ron neodlučno. Hari obori pogled, misleći na svog oca. Da li bi Džejms podržao Harija u svemu što je izgovorio Lupinu, ili bi bio ljut zbog načina na koji se njegov sin poneo prema njegovom starom prijatelju?
Utihnula kuhinja kao da je brujala od šoka zbog minule scene i Ronovih i Hermioninih neizgovorenih prekora. Dnevni prorok koji je Lupin doneo još je ležao na stolu, Harijevo vlastito lice piljilo je u plafon s naslovne strane. Odšetao je do stola i seo, nasumice otvorio novine i pretvarao se da čita. Nije bio u stanju da razabere reči, i dalje je u mislima bio zaokupljen susretom s Lupinom. Bio je siguran da su Ron i Hermiona, s one strane Proroka, nastavili svoje nemušto sporazumevanje. Bučno je okrenuo stranicu i pred njega iskoči Dambldorovo ime. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da pojmi značenje fotografije na kojoj je bio prikazan neki porodični skup. Ispod fotografije je bilo ispisano: Dambldorova porodica: sleva nadesno, Albus, Persival, drži novorođenče Arijanu, Kendra i Aberfort.

Zaintrigiran, Hari pažljivije zagleda sliku. Dambldorov otac Persival bio je zgodan čovek, čije su oči svetlucale čak i na ovoj staroj, izbledeloj fotografiji. Beba, Arijana, bila je malčice duža od vekne hleba, i nije se mnogo razlikovala od nje. Majka Kendra imala je zift crnu kosu, podignutu u punđu. Lice joj je bilo kao isklesano. Uprkos svilenoj haljini s visokim okovratnikom koju je imala na sebi, Harija njene tamne oči, istaknute jagodice i prav nos podsetiše na američke urođenike. Albus i Aberfort imali su identične žakete sa čipkanim okovratnicima i identičnu kosu do ramena. Albus je izgledao nekoliko godina stariji, ali su u svemu ostalom dvojica dečaka bila veoma slična, jer je slika napravljena pre nego što je Dambldor slomio nos i pre nego što je počeo da nosi naočare.

Porodica je delovala sasvim normalno i srećno, spokojno se smešeći iz tih novina. Arijanina bebeća ručica neodređeno je mahala iz šala u koji je bila umotana. Hari pogleda iznad slike i vide naslov:

EKSKLUZIVAN ODLOMAK IZ BIOGRAFIJE ALBUSA DAMBLDORA KOJA USKORO IZLAZI IZ ŠTAMPE iz pera Rite Skiter

Pomislivši da ionako ne može da bude goreg raspoloženja no što jeste, Hari poče da čita:

Gorda i nadmena, Kendra Dambldor nije mogla da podnese da ostane u Buđavištu na Ravaništu nakon javnog hapšenja njenog muža Persivala, i njegovog utamničenja u Askabanu. Stoga je odlučila da izmesti čitavu porodicu i preseli se u Godrikovu dolinu, seoce koje će kasnije postati slavno po sceni čudnovatog bekstva Harija Potera od Znate-Već-Koga.

Kao i Buđavište na Ravaništu, Godrikova dolina bila je dom brojnim čarobnjačkim porodicama, ali pošto Kendra nije poznavala nijednu, bila je pošteđena raspitivanja radoznalih suseda o zločinu njenog muža, s kojim se suočavala u svom bivšem zaseoku. Neprestanim odbijanjem prijateljskih usluga svojih novih čarobnjačkih komšija uskoro je postigla da njenu porodicu ostave na miru.
„Kad sam jednom otišla da joj poželim dobrodošlicu, noseći joj tanjir domaćih kazanskih kolača, zalupila mi je vrata pred nosom“, kaže Batilda Torbarka. „Prve godine njihovog boravka uvek sam viđala samo dvojicu dečaka. Ne bih ni znala da ima i kćerku da sledeće zime po njihovom dolasku nisam skupljala Bukavice na mesečini i spazila Kendru kako izvodi Arijanu u baštu iza kuće. Prošetala ju je oko travnjaka, čvrsto je držeći za ruku, a onda je ponovo vratila unutra. Nisam znala šta da mislim o tome.“
Čini se da je Kendra verovala da je preseljenje u Gordikovu dolinu bilo savršena prilika da jednom za svagda sakrije Arijanu, što je verovatno godinama smerala. Trenutak je bio savršen. Arijana je imala nepunih sedam godina kad je iščezla s vidika, a sedam godina je uzrast do kog se, po mišljenju većine stručnjaka, magija ispolji ukoliko je prisutna. Niko živi ne pamti da je Arijana ikada ispoljila bilo kakvu magijsku sposobnost. Stoga je jasno da je Kendra donela odluku da sakrije postojanje svoje kćerke, radije nego da trpi sramotu priznajući da je rodila Porugu. Odselivši se daleko od prijatelja i suseda koji su znali Arijanu, mogla je utoliko lakše da je drži zatočenu. Mogla je da računa da će, otada pa nadalje, ono malo ljudi koji su znali za Arijanino

postojanje čuvati tajnu, uključujući i dvojicu Arijanine braće, koja su predupređivala nezgodna pitanja odgovarajući onako kako ih je majka naučila: „Moja sestra je isuviše krhka da bi pohađala školu.“

Sledeće nedelje: Dambldor na Hogvortsu – nagrade i neistine.

Hari se prevario: ono što je pročitao zaista mu je pogoršalo raspoloženje. Ponovo je pogledao fotografiju naizgled srećne porodice. Da li je to bilo istina? Kako to da sazna? Poželeo je da ode u Godrikovu dolinu, čak i ako Batilda nije više u stanju da razgovara s njim. Hteo je da poseti mesto gde su i on i Dambldor izgubili svoje voljene osobe. Baš je hteo da spusti novine i da upita Rona i Hermionu šta misle o tome kad se kuhinjom prolomi jedno zaglušujuće krc.

Prvi put u ta tri dana Hari je potpuno zaboravio na Kričera. Isprva je pomislio da se to Lupin s treskom vratio u prostoriju i u prvi mah nije ni primetio masu razgoropađenih udova koji su se ni iz čega stvorili pokraj njegove stolice. Žurno je ustao u trenutku kada je Kričer uspeo da se razmrsi i, duboko se poklonivši Hariju, zagraktao: – Kričer se vratio s lopužom Mandangusom Flečerom, gospodaru.
Mandangus se iskobelja i isuče svoj čarobni štapić. Hermiona je, međutim, bila i suviše brza za njega.
– Ekspeliarmus!
Mandangusov štapić se vinu u vazduh i Hermiona ga uhvati. Mahnitog pogleda,
Mandangus polete ka stepenicama. Ron ga obori na zemlju veštim ragbi-zahvatom, i
Mandangus tresnu o kameni pod s prigušenim krckanjem.
– Šta je? – razdera se on, grčeći se u pokušaju da se oslobodi Ronovog stiska. – Š’a sam uradio? Nahuškali ste ovog prokletog kućanskog vilenjaka na mene, kakvu bre to igru igrate, š’a sam vam pa ja to uradio, pušćaj, pušćaj me, il’ ću...
– Nisi baš u prilici da pretiš – reče Hari. On baci novine u stranu, pređe kuhinju u nekoliko krupnih koraka i kleče na kolena pored Mandangusa, koji je prestao da se opire i delovao prestrašeno. Ron se podiže, dahćući, i vide kako Hari namerno upire štapić u Mandangusov nos. Mandangus je zaudarao na ustajali znoj i duvan: kosa mu je bila umršena a odora isflekana.
– Kričer se izvinjava zbog odocnelog privođenja lopova, gospodaru – zagrakta vilenjak. – Flečer zna kako da izbegne hvatanje, ima mnogo skrovišta i mnogo saučesnika. Ali je Kričer na kraju ipak saterao tu lopužu u ćošak.
– Zaista si to dobro izveo, Kričeru – reče Hari i vilenjak se nakloni.
– Dobro, imamo neka pitanja za tebe – reče Hari Mandangusu, koji odmah povika:

– Uspaničio sam se, u redu? Nisam ni ’teo da pođem s tobom, bez uvrede, druškane, al’ nikad se nisam dobrovoljno prijavio da izginem za tebe, a onaj prokleti Znaš-Već-Ko dojezdio je do mene, svako bi gled’o da se izvuče odande, sve vreme sam govorio da neću to da radim...

– Za tvoju informaciju, niko od nas ostalih nije se Prebacio na bezbedno – reče Hermiona.
– Pa vi ste onda prava grupica prokletih junačina, je l’ da, ali ja se nikad nisam pretvar’o da sam spreman da se ubijem...
– Ne zanima nas zašto si napustio Ludookog – reče Hari, primakavši svoj štapić bliže Mandangusovim podbulim, zakrvavljenim očima. – Već znamo da si nepouzdani šljam.
– Pa kog me onda đavola jure ovi kućevni vilenjaci? Il’ se opet radi o onim peharima? Nije mi nijedan od ti’ preostao, il’ bi’ vam i’ dao...
– Ne radi se ni o peharima, mada si sve bliže – reče Hari. – Umukni i slušaj. Osećao se divno što može nešto da učini, što ima nekog od koga može da zahteva
makar mali delić istine. Harijev štapić sada je bio tako blizu Mandangusovog nosa da Mandangus ukrsti oči pokušavajući da ga zadrži na vidiku.
– Pošto si već ovu kuću opelješio od svih vrednih stvarčica... – poče Hari, ali ga Mandangus ponovo prekide:
– Sirijus nikada nije mario za tu starudiju...
Začu se sitan bat koraka, zasja se bakreni blesak, potom uslede ječeći zveket i krik agonije: Kričer se zaleteo na Mandangusa i tresnuo ga tiganjem po glavi.
– Oteraj ga, oteraj ga, treba ga zaključati! – zaurla Mandangus, pokrivši se rukama kad Kričer ponovo podiže tiganj teškog dna.
– Nemoj, Kričeru! – povika Hari.
Kričerove mršave ruke zadrhtaše pod težinom tiganja, i dalje preteće uzdignutog.
– Možda samo još jednom, gospodaru, za sreću? Ron se nasmeja.
– Potreban nam je pri svesti, Kričeru, ali ako nam bude trebalo da ga ubeđujemo, ti ćeš imati tu čast – reče Hari.
– Mnogo vam hvala, gospodaru – reče Kričer naklonivši se i povuče se malo unazad, i dalje s mržnjom fiksirajući Mandangusa svojim velikim, bledim očima.
– Kad si opelješio ovu kuću od svih dragocenosti koje si uspeo da nađeš – ponovo poče Hari – uzeo si i pregršt stvarčica iz kuhinjskog kredenca. Tu je bio i jedan medaljon. – Hariju iznenada zasušiše usta: mogao je da oseti Ronovo i Hermionino uzbuđenje i napetost. – Šta si uradio s njim?
– Što? – upita Mandangus. – Je li to nešto dragoceno?
– I dalje je kod tebe! – povika Hermiona.
– Ne, nije kod njega – reče Ron domišljato. – Samo se pita da li je možda trebalo da traži više novca za njega.
– Više? – reče Mandangus. – To bi bilo teško u tri lepe. Morao sam da ga prokleto poklonim, je l te. Nisam im’o izbora.
– Kako to misliš?
– Prodav’o sam stvari u Dijagon-aleji, a ona mi je prišla i upitala me imam li

dozvolu da trgujem magijskim predmetima. Prokleto njuškalo. ’tela da me kazni, al’ joj se svideo medaljon i rekla mi je da će ga uzme i progledi mi taj put kroz prste, i kak’ treba da se smatram srećnim.

– Ko je bila ta žena? – upita Hari.
– ’Tkud znam, neka babuskera iz Ministarstva. Mandangus se na tren zamisli, podigavši obrve.
– Mala žena, s mašnicom na vr’ glave.
Namrštio se, a zatim dodade: – Ličila je na žabu.
Hariju ispade štapić iz ruke, pogodi Mandangusa posred nosa i prsnu crvene varnice po njegovim obrvama, koje se zapališe.
– Agvamenti! – vrisnu Hermiona, a iz njenog štapića pokulja mlaz vode, prelivši Mandangusa koji poče da muca i da se davi. Hari pogleda naviše i vide odraz vlastitog zaprepašćenja na Ronovom i Hermioninom licu. Ožiljci na nadlanici njegove desne šake ponovo počeše da peckaju.

12. Magija je moć


Kako se bližio kraj avgusta, zapušteni travnjak trga u Ulici Grimold sve je više venuo na suncu, sve dok nije postao krt i smeđ. Niko iz okolnih kuća nije nikad video stanovnike broja dvanaest, niti sam broj dvanaest. Normalci koji su stanovali u Ulici Grimold odavno su se pomirili s greškom u numerisanju koja je učinila da se broj jedanaest naslanja na broj trinaest.

A ipak je taj travnjak sada privlačio veliki broj posetilaca kojima je ta anomalija delovala izuzetno intrigantno. Gotovo da nije bilo dana u kome bar jedan ili dva posetioca ne bi pristigla u Ulicu Grimold bez, kako se činilo, ikakvog drugog cilja izuzev da se naslone na ogradu stepeništa što oivičava brojeve jedanaest i trinaest, i posmatraju spoj između dve kuće. Ti radoznalci nikada nisu dolazili dva dana uzastopce, ali je svima koji su navraćali bila zajednička odbojnost prema normalnom oblačenju. Većina Londonaca koji su prolazili pored njih bila je naviknuta na ekscentrično odevene tipove i nisu ni obraćali pažnju na njih, mada bi se povremeno poneko osvrnuo da ih osmotri, pitajući se zašto bi iko nosio toliko dugačku kabanicu po ovoj vrućini.

Posmatrači izgleda nisu imali veliku vajdu od svog bdenja. Povremeno bi neko od njih uzbuđeno pohitao napred, kao da je konačno video nešto zanimljivo, ali bi se odmah zatim razočarano vratio.

Prvog septembarskog dana na trgu je bilo više radoznalaca nego ikad. Pola tuceta ljudi u dugim ogtačima stajalo je nemo i budno motrilo, zureći kao i uvek u kuće broj jedanaest i trinaest, ali im je stvar na koju su čekali i dalje izmicala. Dok se bližilo veče, donoseći, posle mnogo nedelja, neočekivan nalet hladne kišice, zbio se jedan od onih neobjašnjivih trenutaka kad bi im se učinilo da vide nešto zanimljivo. Čovek izobličenog lica pokaza prstom, a njegov najbliži pratilac, debeljuškast bledunjav tip, krenu napred, da bi se već za koji trenutak ponovo opustili i vratili u prethodno stanje neaktivnosti, frustrirani i razočarani.
U međuvremenu, u broju dvanaest, Hari je upravo ušao u predvorje. Maltene je izgubio ravnotežu nakon što se Prebacio pravo na najviši stepenik ispred ulaznih vrata, te pomisli da su Smrtožderi možda mogli da primete odblesak njegovog lakta koji im se na trenutak ukazao. Pažljivo zatvorivši ulazna vrata, on skide Nevidljivi ogrtač, prebaci ga preko ruke i pohita sumornim holom prema vratima koja su vodila u podrum, stežući u ruci ukradeni primerak Dnevnog proroka.
Pozdravi ga uobičajeni tihi šapat: – Severus Snejp? – a potom ga zapahnu hladan vetar i jezik mu se na tren sveza.
– Nisam te ja ubio – reče on, kad mu se ponovo razvezao jezik, a zatim zadrža dah u trenutku kad se prašnjava figura uroka rasprsnula. Sačekao je da stigne na pola puta niza stepenice do kuhinje, izvan zvučnog domašaja gospođe Blek i oblaka prašine, pre nego što ih dozva: – Imam novosti i neće vam se dopasti.
Kuhinja je bila skoro neprepoznatljiva. Svaki kutak je sada blistao: bakarni lonci i tiganji bili su uglancani do rozikastog sjaja, površina drvenog stola se caklila, pehari i tanjiri već su bili postavljeni za večeru, i presijavali se pri svetlosti vatre koja je veselo plamtela, a povrh koje se nalazio kazan u kome se nešto krčkalo. Međutim, ništa u toj prostoriji nije se toliko drastično izmenilo kao kućni vilenjak, koji je sada trkom došao do Harija, odeven u snežnobeli peškir, čistih i pufnastih ušnih dlačica nalik vati, dok mu je Regulusov medaljon poskakivao na mršavim grudima.

– Izujte se moliću lepo, gospodaru Hari, i operite ruke pre jela – graknu Kričer, zgrabi Nevidljivi ogrtač i tromo se odvuče da ga okači na kukicu na zidu, kraj nekoliko starinskih odora koje behu oprane.
– Šta se desilo? – upita Ron sa zebnjom. On i Hermiona su pažljivo iščitavali pregršt naškrabanih beležaka i rukom crtanih mapa koje su bile pobacane na jednom kraju povećeg kuhinjskog stola, ali sada su posmatrali Harija koji se krupnim koracima zaputi do njih i baci novine preko njihovih razbacanih pergamenata.
Ogromna slika poznatog, crnokosog čoveka kukastog nosa piljila je u sve njih ispod naslova koji je glasio: SEVERUS SNEJP IMENOVAN ZA DIREKTORA HOGVORTSA.

– Ne! – glasno rekoše Ron i Hermiona.

Hermiona je bila najbrža. Ščepala je novine i počela glasno da čita prateći članak.

– „Severus Snejp, dugogodišnji majstor napitaka u Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake, danas je imenovan za direktora u najvažnijoj od nekoliko kadrovskih promena u toj drevnoj školi. Nakon nedavne ostavke dosadašnje nastavnice Proučavanja Normalaca, Alekto Kerou preuzeće to mesto dok će njen brat Amikus popuniti upražnjeno mesto profesora Odbrane od Mračnih veština.“
– „Pozdravljam pruženu mi priliku da podržim naše najbolje čarobnjačke tradicije i vrednosti...“ Kao što je ubijanje i odsecanje ušiju, pretpostavljam! Snejp direktor! Snejp u Dambldorovom kabinetu... Merlinovih mi čakšira! – vrisnu ona, nateravši Harija i Rona da poskoče. Ona skoči od stola i izlete iz sobe, doviknuvši dok je izlazila: – Vraćam se za minut!
– „Merlinovih mi čakšira“? – ponovi Ron, uveseljen tim izrazom. – Mora da je uzrujana. – On privuče novine k sebi i prelete članak o Snejpu.
– Drugi nastavnici neće to prihvatiti. Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica znaju istinu, znaju kako je Dambldor poginuo. Neće pristati da im Snejp bude direktor. A ko su ti Kerouovi?
– Smrtožderi – reče Hari. – Imaš tu i njihove fotografije. Bili su na vrhu kule kada je Snejp ubio Dambldora, tako da je sada celo društvo na okupu. A ne vidim – nastavi Hari s gorčinom, privukavši stolicu – imaju li ostali nastavnici neki drugi izbor sem da ostanu. Ako Ministarstvo i Voldemor stoje iza Snejpa, mogu jedino da biraju između toga da ostanu i predaju, ili da provedu nekoliko lepih godina u Askabanu... i to ako budu imali sreće. Računam da će ostati, ne bi li pokušali da zaštite učenike.

Kričer užurbano priđe stolu držeći u rukama ogromnu činiju i kutlačom im nasu supu u starinske zdele, pri tom zviždućući kroz zube.
– Hvala, Kričeru – reče Hari, bacivši Prorok da ne bi gledao Snejpovo lice. – Sad bar tačno znamo gde je Snejp.
On uze kašiku i baci se na supu. Kvalitet Kričerovog kuvanja dramatično se popravio otkako je dobio Regulusov medaljon: ova današnja francuska supa s lukom bila je najbolja koju je Hari ikad probao.
– Gomila Smrtoždera i dalje motri na kuću – reče on Ronu za vreme jela – ima ih mnogo više nego inače. Kao da se nadaju da ćemo izmarširati napolje sa školskim kovčezima i zaputiti se na Hogvorts ekspres.
Ron pogleda na svoj ručni sat.
– Ceo dan razmišljam o tome. Otišao je pre skoro šest sati. Malo je čudno što nismo u njemu, zar ne?
U svojoj uobrazilji Hari zamisli skerletnu parnu lokomotivu onakvu kako je izgledala kada su je jednom on i Ron pratili iz vazduha, kako svetluca između brda i dolina, zahuktala skerletna gusenica. Bio je siguran da u ovom trenutku Džini, Nevil i Luna sede zajedno, pitajući se možda gde su on, Ron i Hermiona, ili raspravljaju kako

da na najbolji način podrivaju novi Snejpov režim.

– Umalo me nisu spazili, sad kad sam se vraćao – reče Hari. – Loše sam se dočekao na najvišem stepeniku i Ogrtač mi je malčice skliznuo.
– Meni se to svaki put dešava. O, evo je – dodade Ron, obrnuvši se na sedištu da vidi Hermionu koja je upravo ulazila u kuhinju. – A šta ti je to, Merlinovih mi najkomotnijih gaćerona?
– Setila sam se ovoga – dahćući reče Hermiona.
Nosila je ogromnu uramljenu sliku koju sada spusti na pod pre nego što će s kuhinjskog ormana dohvatiti svoju torbicu ukrašenu perlama. Otvori je i poče na silu da gura sliku unutra, i uprkos tome što je bila očigledno prevelika da bi stala u tu malenu torbu, ona, kao i mnogo štošta drugo, za tili čas nestade u prostranim dubinama torbice.
– Fineas Nigelus – objasni Hermiona, bacivši torbicu na kuhinjski sto uz uobičajeni rezonantni, odzvanjajući tresak
– Izvini, šta reče? – upita Ron, ali Hari odmah shvati. Naslikani lik Fineasa Nigelusa mogao je da prelazi između svog portreta u Ulici Grimold i onog koji je visio na zidu direktorove kancelarije na Hogvortsu: kružne sobe na vrhu kule u kojoj Snejp, bez sumnje, baš sada sedi, pobedonosno preuzevši Dambldorovu zbirku osetljivih srebrnih čarobnih instrumenata, kameno Sito-za-misli, Šešir za razvrstavanje i, ukoliko nije sklonjen negde drugde, Grifindorov mač.
– Snejp bi mogao da pošalje Fineasa Nigelusa da za njegov račun osmotri unutrašnjost ove kuće – objasni Hermiona Ronu dok je ponovo sedala na svoje mesto.
– Ali da ga vidim da sad pokuša, sve što će Fineas moći da vidi jeste unutrašnjost moje torbice.
– Dobro si se toga setila! – reče Ron, impresioniran.
– Hvala – nasmeši se Hermiona, privukavši sebi zdelu sa supom. – Nego, Hari, šta ti se još desilo danas?
– Ništa – reče Hari. – Nekoliko sati sam motrio na ulaz u Ministarstvo. Ni traga od nje. Međutim, video sam tvog tatu, Rone. Izgleda dobro.
Ron mu zahvalno klimnu glavom na tu vest. Složili su se već da je i suviše opasno da probaju da komuniciraju s gospodinom Vizlijem kad ulazi i izlazi iz Ministarstva jer je uvek okružen drugim činovnicima. Ali je ipak bilo ohrabrujuće videti ga makar u prolazu, čak i kad bi delovao napeto i zabrinuto.
– Tata nam je uvek govorio da većina ljudi u Ministarstvu koristi Flu-mrežu da dođe na posao – reče Ron. – Zato nismo videli Ambridžovu, ona nikad ne bi išla pešice, verovatno smatra da je previše važna ličnost za tako nešto.
– A šta je s onom smešnom starom vešticom i sitnim čarobnjakom u modroplavim odorama? – upita Hermiona.
– A da, čova iz Magijskog održavanja – reče Ron.
– Kako znaš da radi u službi Magijskog održavanja? – upita Hermiona, zaustavivši

kašiku sa supom u vazduhu.

– Tata mi je rekao da svi u Magijskom održavanju nose modroplave odore.
– Ali nama to do sada nisi rekao!
Hermiona ispusti kašiku i privuče k sebi snop beleški i mapa koje su ona i Ron proučavali do trenutka kada je Hari stigao u kuhinju.
– Ovde ne piše ništa o modroplavim odorama, baš ništa! – reče, grozničavo premećući stranice.
– A zašto je to toliko važno?
– Sve je važno, Rone! Ukoliko ćemo da uđemo u ministarstvo a da se ne odamo kad su oni sigurno na oprezu zbog mogućih uljeza, svaki sitni detalj je važan! Već smo milion puta pričali o ovome, mislim, koja je svrha svih ovih izviđačkih putovanja ako se ti čak i ne trudiš da nam...
– Daj, Hermiona, zaboravim na jednu sitnicu...
– Nadam se da si svestan da za nas u ovom trenutku verovatno nema opasnijeg mesta na svetu od Ministarstva...
– Mislim da bi trebalo to sutra da izvedemo – reče Hari.

– Sutra? – ponovi Hermiona. – Ne misliš valjda ozbiljno, Hari?

– Mislim – reče Hari. – Ne verujem da ćemo biti išta spremniji nego što smo sada ni da se još mesec dana skrivamo oko ulaza u Ministarstvo. Što duže odlažemo, medaljon će biti sve dalje. Postoji mogućnost da ga se Ambridžova već otarasila: ta stvarčica se ne otvara.
– Sem ukoliko nije – reče Ron – otkrila kako se otvara, i sada je i sama opsednuta.

– Kod nje se ne bi ni primetila razlika, i pre toga je bila zla do daske – sleže Hari ramenima.
Hermiona je grizla usnu, zadubljena u misli.
– Znamo ono najbitnije – nastavi Hari, obraćajući se Hermioni. – Znamo da su obustavili Prebacivanje prilikom ulaska i izlaska iz Ministarstva. Znamo da je većini starijih članova Ministarstva sada dozvoljeno da povežu svoje domove na Flu-mrežu, jer je Ron čuo onu dvojicu Neizrecivih da gunđaju zbog toga. A znamo u grubim crtama gde je kancelarija Ambridžove, na osnovu onog što si čuo da je bradati čova pričao svom drugaru...
– „Biću na prvom nivou, Dolores želi da me vidi“ – smesta izrecitova Hermiona.
– Tačno tako – reče Hari. – A znamo da se ulazi uz pomoć tih smešnih novčića, ili žetona, ili čega već, jer sam video onu vešticu kako pozajmljuje jedan od svog prijatelja...
– Ali mi nemamo nijedan žeton!
– Ako plan upali, imaćemo – nastavi Hari smireno.
– Ne znam, Hari, ne znam... ima tu strašno mnogo stvari koje mogu da krenu naopako, toliko toga zavisi od slučajnosti...

– Tako će biti i ako naredna tri meseca provedemo u pripremama – reče Hari. – Vreme je za akciju.
Po izrazima Ronovog i Hermioninog lica zaključio je da su uplašeni. Ni sâm nije osećao naročito samopouzdanje, ali ipak je bio uveren da je kucnuo čas da se njihov plan sprovede.
Prethodne četiri nedelje proveli su tako što su na smenu navlačili Nevidljivi ogrtač i motrili na glavni ulaz u Ministarstvo, za koji je Ron, zahvaljujući gospodinu Vizliju, znao još od detinjstva. Pratili su zaposlene u Ministarstvu na putu do tamo, prisluškivali njihove razgovore i pažljivim posmatranjem saznali ko se od njih obično pojavljuje sam, u isto vreme svakoga dana. Povremeno bi im se ukazala prilika da iz nečije aktovke izvuku Dnevni prorok. Postepeno su pravili beleške i nedovršene mape koje su sada bile naslagane ispred Hermione.
– U redu – reče Ron polako – recimo da krenemo sutra... Mislim da treba da idemo samo ja i Hari..
– O, nemoj opet da počinješ! – uzdahnu Hermiona. – Mislila sam da smo to već raščistili.
– Jedno je motati se oko ulaza ispod Ogrtača, ali ovo je nešto drugo, Hermiona. – Ron zabode prst u primerak Dnevnog proroka s datumom od pre deset dana. – Ti si na spisku čarobnjaka normalskog porekla koji se nisu prijavili za ispitivanje!
– A ti bi trebalo da umireš u Jazbini od flekavitisa! Ako iko ne sme da ide, onda je to Hari, čija je glava ucenjena na deset hiljada galeona...
– Lepo, onda ja ostajem ovde – reče Hari. – Javite mi ako ikada sami pobedite Voldemora, važi?
Dok su se Ron i Hermiona smejali, Hari oseti oštar bol u ožiljku na čelu. Ruka mu mahinalno polete ka njemu: video je kako se Hermionine oči sužavaju, i pokuša taj svoj potez da prikrije sklanjajući kosu s očiju.
– Pa, ukoliko idemo sve troje, moraćemo odvojeno da se Prebacujemo – govorio je Ron. – Više ne možemo svi da stanemo ispod Ogrtača.
Harija je ožiljak boleo sve jače. On ustade. Kričer odjednom jurnu ispred njega.
– Gospodar nije pojeo supu, da li bi gospodar radije jeo ukusan paprikaš, ili možda pitu od melase koju gospodar naročito voli?
– Hvala, Kričeru, ali odmah se vraćam... ovaj... odoh do toaleta.
Svestan da ga Hermiona sumnjičavo posmatra, Hari požuri uza stepenice do predvorja a onda do hodnika na prvom spratu, gde se stušti u kupatilo i ponovo navuče rezu na vrata. Stenjući od bola, nagnuo se iznad crnog lavaboa sa slavinama u obliku zmija otvorenih čeljusti, i sklopio oči...
Klizio je duž neke sumračne ulice. Zgrade s obe strane imale su visoke tesane zabate, izgledale su kao kućice od kolača.
Prišao je jednoj od njih, a onda spazio belinu vlastite dugoprste šake na vratima.
Pokucao je. Osećao je kako uzbuđenje u njemu raste...

Vrata se otvoriše. Na njima je stajala nasmejana žena. Kad vide Harijevo lice,

njen osmeh nestade, a zameni ga prestravljenost...
– Gregorovič? – reče piskav, hladan glas.
Ona odmahnu glavom: pokušavala je da zatvori vrata. Bela ruka ih čvrsto uhvati,
sprečivši je da mu ih zalupi pred nosom...
– Treba mi Gregorovič.
– Er wohnt hier nicht mehr! – vrisnu ona, odmahujući glavom. – On živela ne ovde! On živela ne ovde! Ja ne poznam njega!
Odustavši od pokušaja da zatvori vrata, ona poče da uzmiče kroz mračan hodnik, a Hari ju je pratio, klizeći ka njoj dok je u svojoj dugoprstoj šaci držao isukan štapić.
– Gde je on?
– Das weiß ich nicht! Odselio! Ja ne zna ništa, ne zna ništa!
On podiže štapić. Žena vrisnu. Dvoje mališana dotrča u hodnik. Ona pokuša da ih zaštiti svojim rukama. Blesnu zelena svetlost...
– Hari! HARI!
On otvori oči; stropoštao se na pod. Hermiona je ponovo lupala po vratima.
– Hari, otvori!
Vrisnuo je, znao je to. On ustade i skinu rezu s vrata; Hermiona upade unutra, zatim povrati ravnotežu i sumnjičavo pogleda naokolo. Odmah iza nje bio je Ron, sav rastrojen, sa štapićem uperenim naizmenično ka ćoškovima hladnjikavog kupatila.

– Šta si to radio? – strogo upita Hermiona.
– Šta misliš da sam radio? – upita Hari, s neubedljivom razmetljivošću.
– Urlao si na sav glas! – reče Ron.
– A da... mora da sam zadremao ili...
– Hari, ne vređaj našu inteligenciju, molim te – reče Hermiona, duboko uzdahnuvši. – Znamo da te je ožiljak zaboleo još dole, a sad si bled kao krpa.
Hari sede na ivicu kade.
– U redu. Upravo sam video Voldemora kako ubija neku ženu. Dosad je već verovatno pobio celu njenu porodicu. A nije morao. To je bilo kao sa Sedrikom, po ko zna koji put, prosto su bili tu...
– Hari, ne bi trebalo da dozvoliš da ti se to ponovo desi! – povika Hermiona, a glas joj odjeknu kupatilom. – Dambldor je hteo da koristiš Oklumenciju! Mislio je da je ta veza opasna... Voldemor može to da iskoristi, Hari! Koja je korist od toga što ga gledaš kako ubija i kinji, kako to može da pomogne?
– Zato što tako znam šta on radi – reče Hari.
– Znači ti čak i ne pokušavaš da ga isključiš?
– Ne mogu, Hermiona. Znaš da sam bio loš u Oklumenciji, nikad je nisam dobro savladao.
– Nikad nisi ni pokušao! – reče ona usplahireno. – Ne shvatam, Hari.. da li se tebi dopada što imate tu posebnu vezu, ili odnos, ili šta... šta god...

Zbunila se dovršavajući rečenicu zbog pogleda koji joj je uputio dok je ustajao s ivice kade.
– Dopada? – reče on tiho. – Da li bi se tebi dopadalo?
– Ja... ne... izvini, Hari, nisam mislila......
– Mrzim to, mrzim činjenicu da on može da uđe u mene, da moram da ga posmatram kada je najopasniji. Ali hoću to da iskoristim.
– Dambldor...
– Zaboravi Dambldora. Ovo je moj izbor i ničiji više. Hoću da znam zašto proganja Gregoroviča.
– Koga?
– On je inostrani majstor za pravljenje štapića – reče Hari. – Napravio je Krumov štapić, i Krum smatra da je sjajan.
– Ali prema onome što kažeš – reče Ron – Voldemor negde drži Olivandera pod ključem. Šta će mu još jedan štapić-majstor, kad već ima jednog?
– Možda se slaže s Krumom, možda smatra da je Gregorovič bolji... ili možda misli da će Gregorovič moći da mu objasni šta je to moj štapić uradio dok me je on proganjao, pošto Olivander to nije znao.
Hari se zagleda u napuklo, prašnjavo ogledalo i vide Rona i Hermionu kako razmenjuju skeptične poglede iza njegovih leđa.
– Hari, ti stalno pričaš o tome šta je tvoj štapić uradio – reče Hermiona. – Ali ti si to učinio! Zašto tako uporno odbijaš da preuzmeš na sebe odgovornost za svoju vlastitu moć?
– Zato što znam da to nisam bio ja! Kao što i Voldemor zna, Hermiona! Obojica znamo šta se stvarno dogodilo!
Besno su piljili jedno u drugo. Hari je znao da nije ubedio Hermionu i da ona prikuplja protivargumente, kako za njegovu teoriju o svom čarobnom štapiću tako i za to što on dopušta sebi da vidi šta je u Voldemorovoj glavi. Na njegovo olakšanje, umeša se Ron.
– Pusti to sada – posavetova je on. – To je njegova odluka. A ako ćemo sutra da idemo u Ministarstvo, zar ne misliš da bi trebalo da još jednom pretresemo čitav plan?
Nevoljno, primetiše njih dvojica, Hermiona diže ruke od te teme, mada je Hari bio ubeđen da će ga prvom prilikom ponovo napasti. U međuvremenu, ponovo siđoše u podrumsku kuhinju, gde ih Kričer posluži paprikašem i pitom od melase.
Otišli su na spavanje tek kasno u noć, pošto su satima pretresali plan sve dok ga nisu naučili napamet, do poslednjeg slova. Hari, koji je sada spavao u Sirijusovoj sobi, ležao je u krevetu uperivši snop svetlosti svog štapića u staru fotografiju na kojoj su bili njegov otac, Sirijus, Lupin i Petigru, i još desetak minuta poluglasno je izgovarao plan. Međutim, kada je ugasio štapić, nije više mislio ni na višesokovni napitak, ni na bljuvačke bombone, niti na modroplave odore službe Magijskog

održavanja. Mislio je na Gregoroviča, štapić-majstora, i na to koliko će dugo ovaj uspevati da se krije budući da ga Voldemor tako odlučno traži.
Zora je, činilo se, nepristojno žurno smenila ponoć.
– Izgledaš užasno – pozdravi Ron Harija, ušavši u sobu da ga probudi.
– Neću još dugo – reče Hari, zevnuvši.
Dole u kuhinji zatekoše Hermionu. Kričer ju je upravo posluživao kafom i vrućim zemičkama, i imala je pomalo izbezumljen izraz lica, koji je Hari uglavnom vezivao za iščekivanje rezultata ispita.
– Odore – reče ona sebi u bradu, potvrđujući da ih je primetila nervoznim klimanjem glavom i nastavljajući da čeprka po svojoj perlama ukrašenoj torbici. – Višesokovni napitak... Nevidljivi ogrtač... lažni detonatori.... treba i vi da uzmete po nekoliko komada, za svaki slučaj... bljuvačke bombone, krvavonosni nugat, produžne uši...
Pojedoše doručak a onda se uputiše uza stepenice, dok ih je Kričer ispraćao klanjanjem i obećanjem da će ih čekati odrezak i pita od bubrega kada se vrate.
– Blagosloven bio – reče Ron sa simpatijom. – Kad samo pomislim da sam nekad fantazirao kako ću mu odrubiti glavu i nataknuti je na ovaj zid!
Krajnje oprezno se probiše do prednjeg stepenika na ulazu: mogli su da vide par Smrtoždera podbulih očiju koji su s trga obavijenog maglom motrili na kuću. Hermiona se najpre Prebaci s Ronom, a zatim se vrati po Harija.
Posle uobičajenog kratkotrajnog osećaja tmine i gušenja, Hari se obreo u malenoj uličici gde je trebalo da se odigra prva etapa njihovog plana. Zasad je bila pusta, ako se izuzme par velikih kanti za đubre. Prvi radnici Ministarstva obično se nisu pojavljivali tu pre osam sati.
– Dakle – reče Hermiona, pogledavši na svoj ručni sat. – Trebalo bi da se pojavi ovde kroz nekoliko minuta. Kada je budemo Ošamutili...
– Hermiona, to znamo – reče Ron žustro. – A ja sam mislio da treba da otvorimo ova vrata pre nego što se ona ovde pojavi?
Hermiona ciknu.
– Umalo da zaboravim. Odmaknite se...
Ona uperi štapić u vrata s katancem, skroz išarana grafitima, koja se uz prasak otvoriše. Mračan hodnik iza njih vodio je, koliko su znali iz brižljivih izviđačkih izleta ovamo, u prazno pozorište. Hermiona privuče vratanca ka sebi, da bi izgledalo kao da su još uvek zatvorena.
– A sad – reče, okrenuvši se prema njima dvojici – ponovo navlačimo Nevidljivi ogrtač...
– ... i čekamo – završi Ron, bacivši ga preko Hermionine glave kao čoju preko papige i prevrnu očima ka Hariju.
Posle par minuta začu se slabašno pop, i mala veštica iz Ministarstva razbarušenih sedih vlasi Prebaci se na korak od njih, trepćući od iznenadne svetlosti: sunce se

upravo pomolilo iza oblaka. Međutim, nije čestito ni stigla da oseti neočekivanu toplinu kad je Hermionina nečujna Ošamućujuća kletva pogodi u grudi i ona se sruši.
– Lepo si to izvela, Hermiona – reče Ron, provirivši iza kante pored ulaza u pozorište kad Hari skide Nevidljivi ogrtač. Zajednički odnesoše malu vešticu u mračni prolaz koji je vodio iza scene. Hermiona iščupa nekoliko vlasi iz veštičine kose i stavi ih u bočicu s mutnim višesokovnim napitkom koju je izvadila iz svoje torbice. Ron je preturao po novčaniku sitne veštice.
– Ovo je Mafalda Hopkirk – reče, pročitavši malu karticu koja je identifikovala njihovu žrtvu kao pomoćnika u Odeljenju za nepropisnu upotrebu magije. – Bolje ti uzmi ovo, Hermiona, a evo i žetona.
On joj predade nekoliko malih zlatnih novčića iz veštičinog novčanika, na kojima su bila utisnuta slova M.M.
Hermiona ispi višesokovni napitak, koji je sada bio prijatne ljubičastoroze boje, i za tren oka pred njima se stvori dvojnica Mafalde Hopkirk. Dok je ona skidala naočare s Mafalde i stavljala ih sebi, Hari je pogledao na sat.
– Kasnimo, gos’n Magijsko održavanje samo što nije stigao.
Oni brže-bolje pohitaše da zatvore vrata za pravom Mafaldom. Hari i Ron prebaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe ali Hermiona ostade na vidiku, iščekujući. Nekoliko trenutaka kasnije začu se još jedno pop i pred njima se stvori mali čarobnjak lasičjeg lika.
– O, zdravo, Mafalda.
– Zdravo! – reče Hermiona drhtavim glasom. – Kako si mi ti danas?
– Pa ne baš dobro – odgovori maleni čarobnjak, koji je izgledao skroz utučeno. Dok su Hermiona i čarobnjak išli prema glavnoj ulici, Hari i Ron su se prikradali
za njima.
– Žao mi je što čujem da se ne osećaš dobro – reče Hermiona, uporno se obraćajući malom čarobnjaku dok je on pokušavao da joj detaljno izloži svoje probleme. Bilo je od presudnog značaja da mu ne dozvoli da se domogne ulice. – Evo, uzmi bombonu.
– A? O, ne, hvala...
– Insistiram! – reče Hermiona agresivno, zatresavši mu kesicu bombona pravo u lice. Prilično iznenađen, mali čarobnjak uze jednu.
Dejstvo beše trenutno. Samo što je bombona dotakla njegov jezik, mali čarobnjak poče tako gadno da povraća da nije ni primetio da mu je Hermiona počupala pregršt vlasi sa glave.
– O bože! – reče mu ona, dok je on zalivao uličicu bljuvotinom. – Možda je bolje da uzmeš slobodan dan?
– Ne... ne! – zagrcnu se on i opet povrati, pokušavajući da nastavi svojim putem iako nije bio sposoban da hoda uspravno. – Moram... danas... moram da idem...
– Ali to je suludo! – reče Hermiona uznemireno. – Ne možeš na posao u ovakvom

stanju... mislim da bi trebalo da odeš u Sent Mungo da te dovedu u red.

Čarobnjak se već beše srušio na sve četiri, bljujući i dalje, ali je još uvek nastojao da otpuzi do glavne ulice.
– Ne možeš nipošto u ovakvom stanju na posao! – povika Hermiona.
Najzad i do njega dopre neumitna istina njenih reči. Koristeći zgroženu Hermionu da se ponovo pridigne u stojeći položaj, on se okrenu u mestu i iščeze, ne ostavljajući za sobom ništa osim torbe, koju mu je Ron oteo iz ruke dok je nestajao, i nekoliko letećih komada povraćke.
– Fuj – reče Hermiona, podižući skute svoje odore da bi izbegla barice povraćke.
– Bio bi manji nered da sam i njega Ošamutila.
– Dabome – reče Ron, promolivši se ispod ogrtača, stiskajući čarobnjakovu torbu
– ali još uvek mislim da bi čitava hrpa besvesnih tela privukla mnogo veću pažnju. A tip je baš željan posla, je l’ da? Nego, dobaci mi već jednom tu kosu i napitak.
Za manje od dva minuta Ron se pojavi pred njima, mali i lasičastog lika kao i čarobnjak kome je bilo muka, odeven u modroplavu odoru do maločas složenu u čarobnjakovoj torbi.
– Baš čudno što je danas nije obukao, zar ne, kad je već toliko želeo da ide na posao? Bilo kako bilo, ja sam Redž Ketermol, sudeći po etiketi na leđima.
– Pričekaj malo ovde – reče Hermiona Hariju, koji je i dalje bio ispod nevidljivog ogrtača – vraćamo se uskoro s nekim dlačicama za tebe.
Hari je čekao deset minuta, ali mu se to činilo mnogo dužim dok se sam samcit krio u uličici isprskanoj bljuvotinom, kraj vrata koja su krila Ošamućenu Mafaldu. Najzad se Ron i Hermiona ponovo pojaviše.
– Ne znamo ko je – reče Hermiona, pružajući Hariju nekoliko kovrdžavih, crnih dlaka – ali otišao je kući s užasnim krvarenjem iz nosa! Evo, prilično je visok, biće ti potrebna veća odora...
Ona izvuče komplet starih odora koje je Kričer oprao za njih, i Hari se povuče da bi iskapio napitak i presvukao se.
Čim je bolni preobražaj završen, postao je gotovo dva metra visok i, sudeći po mišićavim rukama, prilično razvijen. Takođe je imao bradu. Smestivši Nevidljivi ogrtač i naočare ispod svoje nove odore, on se pridruži njima dvoma.
– Bokca mu, jezivo – reče Ron, pogledavši u Harija koji je sada bio daleko viši od njega.
– Uzmi jedan od Mafaldinih žetona – reče Hermiona Hariju – i pođimo, već je skoro devet.
Skupa izađoše iz prolaza. Pedesetak metara dalje na pretrpanom trotoaru nalazile su se dve zašiljene balustrade koje su oivičavale dva stepeništa, jedno s natpisom „Gospoda“, drugo s natpisom „Dame.
– Vidimo se za koji tren – reče Hermiona nervozno i otetura niza stepenice do ženskih toaleta. Hari i Ron pridružiše se skupini čudno odevenih muškaraca koji su se

spuštali u nešto što je ličilo na običan javni podzemni toalet, ozidan štrokavim crnim i belim pločicama.

– ’Bro jutro, Redž! – dobaci mu drugi čarobnjak u modroplavoj odori, čim je Ron, ubacivši zlatni žeton u prorez na vratima, ušao u separe. – Koja je ovo gnjavaža, je li? Prisiljavaju nas da svi idemo na posao ovim putem. Šta uopšte zamišljaju, ko će da se pojavi, Hari Poter?
Čarobnjak se grohotom nasmeja svojoj dosetki. Ron se usiljeno zakikota.
– Nego šta – reče – baš glupo, zar ne?
On i Hari uđoše u susedne separee.
S Harijeve leve i desne strane dopiralo je klokotanje vode iz kazančeta. On čučnu i proviri kroz rupu pri dnu pregrade, taman na vreme da vidi par nogu u čizmama kako se uspinju u susedni toalet. Pogleda levo i vide Rona kako zbunjeno trepće.
– Moramo sami sebe da pustimo kroz šolju? – prošaputa on.
– Biće da je tako – došapnu mu Hari. Glas mu je bio dubok i hrapav. Obojica se uspraviše. Osetivši se izuzetno glupo, Hari se uzvera u toalet.
Istog trena je znao da je ispravno postupio. Mada mu se činilo da stoji u vodi,
cipele, stopala i odora na njemu bili su potpuno suvi. Ispružio je ruku, povukao lanac i sledećeg trenutka propao niz kratak odvod i izašao iz kamina u Ministarstvu magije.

Nespretno je ustao. Telo mu beše masivnije nego što je navikao. Veliki Atrijum izgledao je mračniji nego što ga je Hari upamtio. Ranije je središnji deo predvorja ispunjavala zlatna fontana, koja je bacala svetlucave pege svetlosti preko uglačanog drvenog poda i zidova. Sada je tim prizorom dominirala džinovska skulptura od crnog kamena. Bila je prilično zastrašujuća, predstavljala je vešticu i čarobnjaka koji sede na dva kitnjasto izrezbarena prestola, gledajući s visine na radnike Ministarstva kako ispadaju iz kamina ispod njih. U podnožju statue, slovima velikim gotovo pola metra, bile su uklesane reči:

MAGIJA JE MOĆ.

Hari oseti težak udarac u noge otpozadi. Neki drugi čarobnjak upravo je izleteo iz kamina iza njega.
– Sklanjaj se s puta, što ne... O, izvini, Rankorne!
Vidno prepadnut, proćelavi čarobnjak žurno se udalji. Očigledno je čovek koga je Hari oličavao bio veoma zastrašujuć.
– Psst! – reče neki glas a on se osvrnu oko sebe i spazi krhku malu vešticu i čarobnjaka koji je ličio na lasicu iz Magičnog održavanja kako mu rukama daju znak da dođe do statua. Hari ubrza da im se pridruži.
– Bez problema si ušao, dakle? – šapnu Hermiona Hariju.
– Ne, još uvek je zaglavljen u klonji – reče Ron.
– Baš smešno... užasno, zar ne? – obrati se ona Hariju, koji je zurio u statuu. – Jesi

li video na čemu sede?

Hari pogleda izbliza i shvati da ono za šta je mislio da su rezbarijama ukrašeni prestoli zapravo predstavlja gomilu isklesanih ljudskih bića: stotine i stotine nagih tela muškaraca, žena i dece, svi prilično glupih, ružnih lica, izvijali su se i stiskali ne bi li poduprli težinu lepo odevenih čarobnjaka.
– Normalci – prošaputa Hermiona. – Na mestu koje im priliči. Hajde, idemo dalje.
Priključiše se reci veštica i čarobnjaka koji su se kretali u pravcu zlatnih kapija na kraju predvorja, gledajući unaokolo što je moguće diskretnije, ali od karakterističnog lika Dolores Ambridž nije bilo ni traga ni glasa. Prođoše kroz kapije u manji hol, gde su se već napravili redovi ispred dvadeset zlatnih rešetkastih pregrada u kojima je bilo isto toliko liftova. Jedva su se priključili najbližoj gomili kad neki glas reče: – Ketermole!
Oni se osvrnuše. Hariju se stomak izvrnu. Jedan od Smrtoždera koji je prisustvovao Dambldorovoj pogibiiji išao je krupnim koracima ka njima. Službenici Ministarstva oko njih odmah umuknuše, spustivši poglede. Hari je mogao da oseti strah kako kola među njima. Čovekovo namrgođeno, pomalo grubijansko lice donekle je odudaralo od njegove veličanstvene odore do poda, protkane mnoštvom zlatnih niti. Neko iz gomile oko liftova ulagivački mu doviknu: – ’Bro jutro, Jaksli! – ali ga je Jaksli ignorisao.
– Tražio sam nekog iz Magijskog održavanja da sredi moju kancelariju, Ketermole. Tamo još pada kiša.
Ron pogleda naokolo kao da se nada da će neko drugi da interveniše, ali niko se ne javi.
– Kiša... u vašoj kancelariji? To... to ne valja, je l’ da?

– Misliš da je to smešno, Ketermole, zar ne?

– Ne – reče Ron – nipošto...

– Shvataš li da sam upravo pošao dole da ispitujem tvoju ženu, Ketermole? Zapravo, prilično sam iznenađen što nisi dole da je držiš za ručicu dok čeka. Već si je otpisao kao propalu investiciju, je li? Verovatno ti je to mudar potez. Sledeći put gledaj da se oženiš Čistokrvnom.

Hermioni se ote mali uzvik užasa. Jaksli je pogleda. Ona se slabašno nakašlja i okrenu.
– Ja... ja... – mucao je Ron.
– Ali da su moju ženu optužili da je Blatokrvna – reče Jaksli – ... mada nikad ne bih pogrešio da takvu prljavušu uzmem za ženu... i da šefu Odseka za sprovođenje magijskih zakona treba da se obavi neki possao, smatrao bih da mi je to prioritet, Ketermole. Da li me razumeš?

– Da – prošaputa Ron.

– Onda prioni na posao, Ketermole, a ako moja kancelarija ne bude potpuno suva za sat vremena, Krvni status tvoje žene biće pod još većim znakom pitanja no što je sada.
Zlatne rešetke pred njima razmakoše se tandrčući. Uz pozdrav glavom i neprijatan smešak upućen Hariju, od koga je očigledno očekivao da podrži ovakvo tretiranje Ketermola, Jaksli zbrisa ka drugom liftu. Hari, Ron i Hermiona uđoše u njihov, ali niko ne uđe za njima: kao da su bili kužni. Rešetke se sa zveketom zatvoriše i lift krenu nagore.
– Šta da radim? – upita ih Ron oboje. Izgledao je kao gromom pogođen. – Ako se ne pojavim, moja žena... hoću reći, Ketermolova žena...
– Poći ćemo s tobom, moramo da se držimo zajedno... – poče Hari, ali Ron grozničavo odmahnu glavom.
– To je sumanuto, nemamo mnogo vremena. Vas dvoje pronađite Dolores Ambridž, a ja ću da odem da sredim Jakslijevu kancelariju... Ali kako ću da zaustavim kišu u njoj?
– Probaj Finite inkantatem – reče Hermiona istog časa – to bi moglo da zaustavi kišu, ukoliko su u pitanju čini ili kletva. Ako ne, nešto je pošlo naopako s Atmosferskim činima, što će biti teže popraviti, stoga kao privremenu meru probaj Impervius ne bi li zaštitio njegove stvari...
– Ponovi mi to, ali polako... – reče Ron, očajnički pretražujući džepove da nađe pero, ali u tom trenutku lift se zatrese i zaustavi. Bestelesni ženski glas reče: – Četvrti nivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući Odeljenje za zveri, bića i duhove, Kancelariju za odnose s goblinima i Savetodavni biro za štetočine. – Rešetke se tada ponovo otvoriše, propuštajući par čarobnjaka i nekoliko bledoljubičastih papirnih aviona koji zalepršaše oko lampe na plafonu lifta.
– ’Bro jutro, Alberte – reče čovek žbunastih brkova, smešeći se Hariju. Pogledao je u Rona i Hermionu dok je lift ponovo škriputao. Hermiona je sada mahnito šaptala uputstva Ronu. Čarobnjak se nagnu prema Hariju, nacerivši se i promrmlja: – Dirk Kresvel, je li? Iz Kancelarije za odnose s goblinima? Odlično si obavio posao, Alberte. Prilično sam siguran da ću sada ja dobiti njegov posao.
On mu namignu. Hari mu uzvrati osmeh u nadi da će to biti dovoljno. Zatim lift stade. Rešetke se još jednom rastvoriše.
– Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenja za nepropisnu upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu – reče bestelesni veštičji glas.
Hari vide kako Hermiona blago gurka Rona i on pohita napolje iz lifta u pratnji ostalih čarobnjaka, ostavljajući Harija i Hermionu nasamo. U trenutku kada se zlatna vrata zatvoriše Hermiona brzo reče: – U stvari, Hari, mislim da je bolje da pođem za njim. Ne verujem da zna šta radi, i ako ga uhvate cela stvar će...

– Prvi nivo, ministar magije i prateće osoblje.

Zlatne rešetke se ponovo razdvojiše i Hermiona se skoro zagrcnu. Ispred njih je stajalo četvoro ljudi, od kojih je dvoje bilo zadubljeno u razgovor: dugokosi čarobnjak u veličanstvenoj crno-zlatnoj odori i jedna zdepasta žabolika veštica sa somotskom mašnicom u svojoj kratko ošišanoj kosi, koja je uz grudi stiskala malu tablicu za pisanje.

Komisija za registraciju čarobnjaka normalskog porekla


– Ah, Mafalda! – reče Doroti Ambridž, pogledavši Hermionu. – Šalje te Travers, je li tako?
– D-da – zacijuka Hermiona.
– Dobro, poslužićeš. – Ambridžova se potom obrati čarobnjaku u crnom i zlatnom:

– Onda smo i taj problem rešili, ministre, ukoliko biste Mafaldu oslobodili ostalih dužnosti da bi nam vodila zapisnik, i možemo odmah da počnemo. – Ona konsultova svoju tablicu sa spiskovima. – Danas imamo deset osoba, a jedna je čak supruga činovnika Ministarstva! C-c-c... čak i ovde, u samom sedištu Ministarstva! – Ona zakorači u lift kraj Hermione, kao i dva čarobnjaka koja su slušala razgovor Ambridžove s ministrom. – Idemo pravo dole, Mafalda, u sudnici ćeš naći sve što ti je potrebno. Dobro jutro, Alberte, zar ti ne izlaziš ovde?
– Da, naravno – reče Hari dubokim Rankornovim glasom.
Hari iskorači iz lifta. Zlatne rešetke se uz zveket zatvoriše za njim. Osvrnuvši se preko ramena, Hari vide Hermionino zabrinuto lice kako polako nestaje s vidika, sa

po jednim visokim čarobnjakom s obe strane, i plišanu mašnicu Ambridžove u visini njenih ramena.
– Kojim dobrom, Rankorne? – upita novi ministar magije. Duga crna kosa i brada bile su mu protkane srebrnim vlasima, a veliko ispupčeno čelo zasenilo mu je sjajne oči, podsećajući Harija na raka koji izviruje iza stene.
– Moram nešto da porazgovaram – Hari je oklevao delić sekunde – s Arturom Vizlijem. Neko mi reče da je ovde, na Prvom nivou.
– Ah – reče Pije Glupsije – da ga nisu uhvatili kako održava kontakte s nekim od Nepoželjnih?
– Ne – reče Hari, a grlo mu se osuši. – Ništa te vrste.
– A, pa dobro, to je samo pitanje vremena – reče Glupsije. – Ako mene pitaš, izdajice svoje krvi i roda nisu ništa bolji od Blatokrvnih. Prijatan dan, Rankorne.
– Prijatno, ministre.
Hari je posmatrao Glupsijea kako odlučnim korakom odlazi hodnikom zastrtim debelim tepihom. U trenutku kada je ministar iščezao s vidika, Hari izvuče Nevidljivi ogrtač ispod svog teškog crnog plašta, nabaci ga preko sebe i zaputi se hodnikom u suprotnom pravcu. Rankorn je bio izuzetno visok te je Hari morao da ide pognut kako bi bio siguran da su njegova ogromna stopala skrivena.
U stomaku mu je panično pulsiralo. Dok je prolazio pokraj niza uglačanih drvenih vrata, svaka s malom pločicom s imenom i zanimanjem činovnika koji u njoj sedi, do te mere mu se nametala svest o moći Ministarstva, njegovoj složenosti, neprobojnosti, da mu se plan koji je poslednjih nedelja brižljivo smišljao zajedno s Ronom i Hermionom učini smešno detinjast. Usmerili su sve svoje napore na to da prodru unutra a da ih ne otkriju: ni na trenutak nisu pomislili šta će da rade budu li prisiljeni da se razdvoje. I sada je Hermiona zaglavila kao sudski zapisničar, što će, bez sumnje, potrajati satima; Ron se iz petnih žila trudi da izađe na kraj s magijom za koju je Hari bio ubeđen da je iznad njegovih mogućnosti, a od čijeg je ishoda zavisila sloboda jedne žene; a on, Hari, tumara po poslednjem spratu iako sasvim dobro zna da je osoba zbog koje je došao upravo sišla liftom.
Zastao je, oslonio se o zid i pokušao da smisli šta mu je činiti. Tišina ga je pritiskala: ovde nije bilo ni užurbane vreve, ni razgovora, niti lakog bata koraka, hodnici s ljubičastim tepih-stazama bili su tihi kao da je na njih bačena Mufliato čin.
Mora da je njena kancelarija ovde negde, pomisli Hari.
Izgledalo mu je krajnje neverovatno da bi Ambridžova čuvala svoj nakit u kancelariji, a opet, bilo bi glupo da je ne pretrese, ne bi li bio sasvim siguran. Stoga se ponovo zaputio hodnikom, ne mimoišavši se usput ni sa kim osim s namrgođenim čarobnjakom koji je mrmljao uputstva peru koje je lebdelo ispred njega, škrabajući po odmotanom svitku pergamenta.
Obraćajući sada pažnju na imena s natpisa na vratima, Hari zađe za ćošak. Otprilike na polovini sledećeg hodnika izroni široka, prostrana prostorija u kojoj su

desetine veštica i čarobnjaka sedele za nizovima malih radnih stolova, ne mnogo različitih od školskih klupa, mada mnogo uglačanijih i bez grafita i škrabotina. Hari je zastao da ih osmotri, jer je ceo prizor bio gotovo hipnotišuć. Svi su istovremeno mahali i tresli svojim čarobnim štapićima, a četvrtasti listovi obojene hartije leteli su u svim pravcima, nalik malim ružičastim papirnatim zmajevima. Posle nekoliko trenutaka, Hari shvati da u procesu koji se pred njim odvija postoji određeni ritam, da svi papiri na sebi imaju isti obrazac i posle još nekoliko sekundi shvati da zapravo prisustvuje proizvodnji pamfleta, da su četvrtasti papiri bili stranice koje bi, kada se skupe, presaviju i magijom rasporede, padale u uredne gomile iza svake veštice ili čarobnjaka.

Hari priđe bliže, mada su radnici bili tako zaneti svojim poslom da je sumnjao da bi i primetili korake prigušene tepihom, te skide gotov pamflet s hrpe iza jedne mlade veštice. Proučio ga je ispod Nevidljivog ogrtača. Njegove ružičaste korice ukrašavao je zlatan natpis:

BLATOKRVNI

i opasnost koju predstavljaju

za miroljubivo društvo Čistokrvnih

Ispod naslova nalazila se slika crvene ruže, s usiljeno nasmejanim licem usred latica, koju je davio zeleni korov s namrštenim likom i iskeženim očnjacima. Iznad naslova pamfleta nije bilo ispisano ime autora, pa ipak, dok ga je ispitivao, ožiljci pri vrhu nadlanice njegove desne šake počeše da ga peckaju. Zatim mlada veštica pored njega potvrdi njegovu slutnju izjavivši, dok je i dalje mahala i šarala štapićem:

– Zna li iko hoće li ona babuskera ceo dan da ispituje Blatokrvne?
– Pazi šta pričaš – reče čarobnjak za stolom pored njenog, nervozno se osvrćući oko sebe: jedna od njegovih stranica iskliznu i pade na pod.
– Što, da nema sada i čarobne uši, a ne samo oko?
Veštica pogleda u pravcu lakiranih vrata od mahagonija, koja su gledala na prostoriju punu pamfletopisara. I Hari pogleda tamo, a bes se uskomeša u njemu poput zmije. Tamo gde se na vratima Normalaca obično nalazila špijunka, u drvo je bilo usađeno bistro, okruglo oko s jarkoplavom zenicom; oko koje je bilo zapanjujuće poznato svakom ko je poznavao Alastora Ćudljivka.
U deliću sekunde Hari zaboravi gde se nalazi i šta tu traži: čak je zaboravio i da je nevidljiv. Žustro pohita prema tim vratima da prouči oko. Nije se pomeralo: samo je slepo zurilo uvis, zamrznuto. Na pločici ispod njega pisalo je

Dolores Ambridž

Viši podsekretar ministra

Ispod toga, na malo sjajnijoj i novijoj pločici, pisalo je:

Šef Komisije za registraciju čarobnjaka

normalskog porekla

Hari ponovo pogleda u desetine pamfletopisara: mada su bili zaneti svojim poslom, teško je mogao da pretpostavi da ne bi primetili ako bi se vrata prazne kancelarije pred njima otvorila. Stoga je iz unutrašnjeg džepa izvukao čudan predmet s lelujavim nožicama i telom u obliku gumene trubice. Čučnuvši ispod Ogrtača, spustio je lažni detonator na tlo.

Ovaj odmah projuri napred, između nogu veštica i čarobnjaka. Nekoliko trenutaka kasnije, dok je Hari čekao s rukom na kvaki, začu se glasan prasak i iz ćoška pokulja smrdljiv crn dim. Mlada veštica u prvom redu vrisnu: ružičasti listovi razleteše se na sve strane a njene kolege poskočiše, osvrćući se naokolo u potrazi za izvorom pometnje. Hari okrenu kvaku, zakorači u kancelariju Dolores Ambridž i zatvori vrata za sobom.
Osećao se kao da se vratio unazad kroz vreme. Prostorija je bila identična njenoj kancelariji na Hogvortsu: čipkaste draperije, miljei, šustikle i suvo cveće prekrivali su svaku dostupnu površinu. Zidovi su imali iste ukrasne prevlake, svaka ponaosob prikazivala je šareno obojene mačiće s mašnicama što skakuću i vrte repićima s bljutavom ljupkošću. Radni sto bio je prekriven cvetnim stolnjakom s karnerom. Iza Ludookovog oka protezao se teleskopski nastavak koji je Ambridžovoj omogućavao da špijunira radnike s druge strane vrata. Hari pogleda kroz oko i vide da su svi oni i dalje okupljeni oko lažnog detonatora. On iščupa teleskop iz vrata, ostavljajući rupu u njima, izvuče magičnu očnu jabučicu iz njih i stavi je u džep. Zatim se ponovo okrenu ka prostoriji, podiže štapić i povika: – Asio medaljon!
Ništa se ne desi, ali to je i očekivao; Ambridžova je bez sumnje dobro poznavala zaštitne čini i kletve. Stoga on pohita do njenog pisaćeg stola i poče da otvara fioke. Pronašao je perca, beležnice i činotejp, začarane spajalice koje su poput zmije vijugale napolje iz svoje ladice i koje je na silu morao da vrati nazad. Mala čipkasta kutija za sitnice bila je puna rezervnih mašnica za kosu i spajalica, ali od medaljona nije bilo ni traga.
Iza stola je bio orman s dosijeima: Hari poče da ga pretražuje. Kao i Filčovi ormani s dosijeima na Hogvortsu, bio je pun fascikala, a na svakoj je pisalo ime. Tek kad je stigao do najniže fioke Hari otkri nešto što mu odvrati pažnju od daljeg pretraživanja: dosije gospodina Vizlija.
On ga izvadi i otvori.

ARTUR VIZLI

Krvni status: Čistokrvni, ali s neprihvatljivim pronormalskim sklonostima. Poznati član Reda Feniksa

Porodica: Žena (Čistokrvna), sedmoro dece, dvoje najmlađih na Hogvortsu.

NB: Najmlađi sin trenutno kod kuće, ozbiljno bolestan, potvrdili inspektori Ministarstva.

Bezbednosni status: POD PRISMOTROM. Nadzire se svaka njegova aktivnost. Postoje veliki izgledi da će ga Nepoželjni Broj 1 kontaktirati (već boravio kod porodice Vizli).

– „Nepoželjni Broj 1“ – tiho promrmlja Hari, vrativši dosije gospodina Vizlija na mesto i zatvori fioku. Mislio je da zna ko bi to mogao da bude i, naravno, čim se ispravio i pogledao po kancelariji tražeći druga potencijalna skrovišta ugledao je na zidu plakat sa svojim likom, s natpisom NEPOŽELJNI BR. 1 ispisanim preko njegovih grudi. Za plakat je bila zakačena ružičasta ceduljica, sa sličicom mace u uglu. Hari priđe da je pročita i vide da je Ambridžova zapisala: „Da se kazni“.

Bešnji nego ikad, nastavio je da zavlači ruke do dna vaza i korpica sasušenog cveća, ali nije bio ni najmanje iznenađen što medaljon nije tu. Još jednom je preleteo pogledom celu kancelariju i srce mu naglo zalupa. Iz malog pravougaonog ogledala oslonjenog na orman za knjige iza pisaćeg stola, u njega je zurio Dambldor.
Hari pretrča preko sobe i ščepa ga, ali čim ga je dodirnuo shvati da to uopšte nije ogledalo. Dambldor mu se čežnjivo smešio sa glatke prednje korice knjige. Hari isprva nije primetio izvijen zeleni natpis na njegovom čarobnjačkom šeširu: Život i laži Albusa Dambldora, niti malo sitniji podnaslov preko njegovih grudi: napisala Rita Skiter, bestseler pisac knjige Armando Dipet: Direktor ili dileja?
Hari nasumice otvori knjigu i vide preko cele strane fotografiju na kojoj se dvojica zagrljenih tinejdžera od srca smeju. Dambldor, s kosom do lakta, pustio je malu, retku bradicu nalik onoj na Krumovom licu koja je Rona toliko iritirala. Dečak pokraj Dambldora, koji se grohotom smejao u toj nečujnoj razonodi, delovao je razdragano i raskalašno. Zlatni uvojci kose padali su mu preko ramena. Hari se zapita da li je to mladi Dužd, ali pre nego što je uspeo da pogleda potpis ispod slike, vrata kancelarije se otvoriše.
Da se Glupsije nije osvrtao preko ramena kad je ulazio, Hari ne bi imao vremena da prebaci Nevidljivi ogrtač preko sebe. Ovako mu se učinilo da je Glupsije možda krajičkom oka zapazio nekakav pokret, jer je na trenutak stao potpuno nepomičan, radoznalo zureći u mesto gde je Hari upravo iščezao. Možda zaključivši da je to što je video bio zapravo Dambldor koji se češkao po nosu na naslovnoj strani knjige, koju je Hari žurno bio vratio na policu, Glupsije napokon došeta do pisaćeg stola i uperi svoj štapić u perce koje je stajalo spremno u mastionici. Ono izlete i poče da škraba

belešku namenjenu Ambridžovoj. Vrlo lagano, gotovo ne dišući, Hari se unatraške iskrade iz kancelarije u prostoriju ispred nje.
Pamfletopisari su i dalje bili načičkani oko ostataka lažnog detonatora, koji je još uvek slabašno trubio, pušeći se. Hari pohita hodnikom baš u trenutku kad ona mlada veštica reče: – Kladim se da se došunjao dovde iz Eksperimentalnih čini, oni su tako nepažljivi, sećaš li se one patke-otrovnice?
Žureći nazad prema liftovima, Hari ponovo razmotri mogućnosti koje su mu na raspolaganju. Nikada nije bilo preterano verovatno da je medaljon ovde u Ministarstvu, a dogod Ambridžova sedi u krcatoj sudnici nije bilo ni govora da činima iz nje izvuče gde se on nalazi. Sada je njihov primarni zadatak bio da napuste Ministarstvo pre nego što ih otkriju, te da ponovo pokušaju sledećeg dana. Trebalo bi odmah da pronađe Rona, a potom da zajednički smisle način da izvuku Hermionu iz sudnice.
Lift stiže, prazan. Hari uskoči u njega i skinu Nevidljivi ogrtač čim lift krenu nadole. Na njegovo ogromno olakšanje, kad se uz škripu zaustavio na Drugom nivou, u lift uđe mokar i razrogačen Ron.
– ’B... bro jutro – promuca on Hariju kad lift ponovo krenu.
– Rone, ja sam, Hari!
– Hari! Bokca mu, zaboravio sam kako izgledaš... zašto Hermiona nije s tobom?
– Morala je da siđe u sudnicu s Ambridžovom, nije mogla da odbije i...
Ali pre nego što je Hari mogao da dovrši, lift se ponovo zaustavi: vrata se otvoriše i unutra kroči gospodin Vizli, razgovarajući sa starijom vešticom čija je plava kosa bila podignuta tako visoko da je ličila na mravinjak.
– ... potpuno shvatam šta hoćeš da kažeš, Vakanda, ali bojim se da ne mogu da budem učesnik u...
On naglo ućuta; primetio je Harija. Bilo mu je čudno da ga gospodin Vizli gleda s tolikom odbojnošću. Vrata lifta se zatvoriše i njih četvoro se ponovo zaljuljaše naniže.
– O, zdravo, Redž – reče gospodin Vizli osvrnuvši se na šum ceđenja vode s Ronove odore. – Zar nije tvoja žena danas na ispitivanju? Ovaj... šta ti se dogodilo? Zašto si tako mokar?
– U Jakslijevoj kancelariji pada kiša – reče Ron. Obraćao se ramenu gospodina Vizlija i Hari je bio sasvim siguran da se boji da bi otac mogao da ga prepozna ukoliko ga pogleda pravo u oči. – Nisam uspeo da je zaustavim, pa su me poslali da dovedem Bernija... Pilsvorta, mislim da su tako rekli...
– Da, u poslednje vreme u mnogim kancelarijama pada kiša – reče gospodin Vizli.

– Jesi li pokušao Meteorolourok rekanto? Uspelo je kod Bličlija.
– Meteorolourok rekanto? – prošaputa Ron. – Ne, nisam. Hvala, t... ovaj, hvala ti, Arture.
Vrata lifta se otvoriše. Stara veštica s mravinjakom od frizure izađe a Ron izlete pored nje i nestade s vidika. Hari pokuša da izađe za njim, ali mu se na putu ispreči

Persi Vizli, koji upravo kroči u lift zadubljen u novine koje je čitao.

Persi nije shvatio da je u liftu sa svojim ocem sve dok se vrata nisu ponovo zveketavo zatvorila. Podigao je pogled, video gospodina Vizlija, pocrveneo kao rotkvica, i izašao iz lifta čim su se vrata ponovo otvorila. I Hari pokuša da izađe, ali ovoga puta mu put prepreči ruka gospodina Vizlija.
– Samo trenutak, Rankorne.
Vrata lifta se zatvoriše i dok su se klackali do sledećeg sprata, gospodin Vizli reče: – Čujem da si ti poturio informaciju o Dirku Kresvelu.
Hari je imao utisak da je bes gospodina Vizlija pojačan susretom s Persijem.
– Molim? – odgovori mu.
– Nemoj da se praviš blesav, Rankorne – reče gospodin Vizli ljutito. – Ti si pronašao onog čarobnjaka koji mu je falsifikovao porodično stablo, zar ne?
– Ja... pa šta i da jesam? – reče Hari.
– Pa, Dirk Kresvel je deset puta bolji čovek i čarobnjak od tebe – reče gospodin Vizli tiho, dok se lift sve dublje spuštao. – I ako preživi Askaban, njemu ćeš da odgovaraš, da i ne spominjem njegovu ženu, njegove sinove i prijatelje...
– Arture – prekinu ga Hari – znaš da si pod prismotrom, zar ne?
– Je l’ ti to pretiš, Rankorne? – upita gospodin Vizli glasno.
– Ne – reče Hari – to je činjenica! Prate svaki tvoj potez...
Vrata lifta se otvoriše. Stigli su u Atrijum. Gospodin Vizli oštro pogleda Harija i izlete iz lifta. Hari ostade u njemu, potresen. Voleo bi da je uzeo nečiji drugi lik, a ne Rankornov... Vrata lifta se ponovo uz zveket zatvoriše.
Hari ponovo navuče Nevidljivi ogrtač preko sebe. Pokušaće da na svoju ruku izvuče Hermionu dok se Ron bakće s pljuskom u kancelariji. Kad su se vrata otvorila, iskorači u bakljama osvetljen kameniti prolaz, sasvim različit od hodnika s tepisima i drvenim oplatama na gornjim spratovima. Kad lift ponovo čangrljajući krenu, Hari se lako strese, pogledavši u udaljena crna vrata koja su predstavljala ulaz u Odsek za misterije.
Zaputio se ne prema crnim vratima, već hodnikom s leve strane kojeg se sećao, što izbija na stepenice koje vode do sudskih odaja. Dok je silazio niza njih njegov um se hvatao u koštac s raznoraznim mogućnostima: i dalje je imao par lažnih detonatora, ali možda bi bilo bolje da jednostavno zakuca na vrata sudnice i zamoli da na trenutak popriča s Mafaldom? Naravno, nije znao da li je Rankorn dovoljno značajna osoba da mu to prođe tek tako, a čak i kad bi uspeo, Hermionino nevraćanje moglo bi izazvati potragu za njom pre nego što uspeju da pobegnu iz Ministarstva...
Zadubljen u misli, nije odmah primetio neprirodnu hladnoću koja ga je obuzimala, kao da silazi u maglu. Sa svakim korakom bilo mu je sve hladnije i hladnije: jeza mu je silazila niz grlo i cepala mu pluća. A onda oseti kako ga ispunjava onaj prikradajuć osećaj očajanja, beznađa, kako se širi po njemu...
Dementori, pomisli.

I čim se spustio do podnožja stepenica i okrenuo nadesno, ugleda užasan prizor. Mračni prolaz ispred sudnica bio je prepun visokih figura s crnim kapuljačama, čija su lica bila potpuno skrivena, a jedini zvuk koji se čuo bilo je njihovo hrapavo disanje. Okamenjeni čarobnjaci normalskog porekla koji su dovedeni radi ispitivanja zgrčeno su sedeli i drhtali na tvrdim drvenim klupama. Većina je skrivala lice rukama, u instinktivnom pokušaju da se zaštite od pohlepnih dementorskih usta. Neki su bili u pratnji porodice, drugi su sedeli sami. Dementori su klizili tamo-amo ispred njih, a hladnoća, beznađe i očaj kojima je mesto odisalo nadneše se nad Harijem poput kletve...

Odupri se, naredi sebi, mada je znao da ovde neće moći da prizove Patronusa a da se istog trenutka ne oda. Stoga je nastavio napred, što je nečujnije mogao, a sa svakim korakom njegov mozak kao da je sve više zahvatala nekakva otupelost, no prisilio je sebe da misli na Hermionu i Rona kojima je bio potreban.
Prolazak između izuzetno visokih, crnih figura koje su se nadnosile nad njim bio je zastrašujuć: lica bez očiju skrivena ispod kapuljača okretala su se ka njemu dok je prolazio pored njih i bio je siguran da su ga osetili, da su, možda, osetili prisustvo čoveka u kome i dalje ima neke nade, otpora...
A onda, naglo i šokantno, usred ledene tišine, jedna od vrata tamnice s leve strane naglo se otvoriše i kroz njih odjeknuše krici.
– Ne, ne, ja sam Polukrvni, Polukrvni, kažem vam! Moj otac je bio čarobnjak, zaista, potražite ga, Arki Olderton, poznati proizvođač metli, potražite ga, kad vam kažem... sklanjaj ruke s mene, sklanjaj ih...
– Ovo ti je poslednja opomena – reče meki glasić Ambridžove, čarolijom pojačan tako da se jasno čuo i nadjačavao čovekove očajničke krike. – Ako se budeš opirao, bićeš podvrgnut dementorovom poljupcu.
Čovekovi krici uminuše, ali su suvi jecaji nastavili da odjekuju hodnikom.
– Vodite ga – reče Ambridžova.
Na pragu sudnice pojaviše se dva dementora, i svojim trulećim, krastavim šakama zgrabiše za nadlaktice čarobnjaka koji je postajao sve bleđi. Otklizaše niz hodnik s njim, a tmina koju su posejali za sobom zakloni ih s vidika.
– Sledeća... Meri Ketermol – pozva Ambridžova.
Sićušna žena ustade, drhteći od glave do pete. Tamna kosa bila joj je smotana u punđu i imala je na sebi običnu dugačku odoru. Lice joj je bilo bez kapi krvi. Hari primeti da se stresla dok je prolazila pored dementora.
Instinktivno je to uradio, bez ikakvog nauma, pošto mu se nije nimalo svidelo to što sama ulazi u tamnicu: čim su vrata počela da se zatvaraju, neopaženo se uvukao u sudnicu s njom.
To nije bila ista prostorija u kojoj je jednom i sâm ispitivan zbog nepropisne primene magije. Ova je bila mnogo manja, mada je njena tavanica bila podjednako visoka. Ostavljala je teskoban utisak da ste zaglavljeni na dnu dubokog bunara.

Unutra je bilo još dementora, koji su celo mesto zapahnuli svojim ledenim strujanjem. Stajali su kao stražari bez lica u udaljenim ćoškovima, daleko od visoke uzdignute platforme. A tu je, iza balustrade, sedela Ambridžova, s Jakslijem s jedne i Hermionom, bledom baš kao gospođa Ketermol, s druge strane. U podnožju platforme jedna sjajna srebrnasta, dugodlaka mačka krstarila je gore-dole, gore-dole i Hari shvati da je ona tu da bi zaštitila tužioce od očajanja koje su širili dementori: ono je bilo namenjeno samo optuženima, ne i tužiteljima.

– Sedi – reče Ambridžova svojim mekim, svilenkastim glasom.
Gospođa Ketermol se otetura do izdvojenog sedište nasred poda ispod uzdignute platforme. Čim je sela, lanci s naslona stolice zazvečaše i prikovaše je za stolicu.
– Ti si Meri Elizabet Ketermol? – upita Ambridžova. Gospođa Ketermol drhtavo klimnu glavom.
– Udata za Redžinalda Ketermola iz Odeljenja za magijsko održavanje? Gospođa Ketermol briznu u plač.
– Ne znam gde je, trebalo je ovde da se nađemo!

– Majka Mejzi, Eli i Alfreda Ketermola? Gospođa Ketermol zajeca jače nego ikad.

– Preplašeni su, misle da možda neću doći kući...
– Poštedi nas jadikovki – obrecnu se Jaksli. – Ne gajimo saosećanje za derišta Blatokrvnih.
Jecaji gospođe Ketermol prikriše zvuk Harijevih koraka dok se pažljivo probijao prema stepenicama koje su vodile do uzdignute platforme. U trenutku kada je prošao kraj mesta gde je patrolirao mačji Patronus, on oseti promenu temperature; tu beše toplo i ugodno. Patronusa je, bio je siguran u to, prizvala Ambridžova i jarko je svetleo zato što je ona tu bila vrlo srećna, u svom elementu, dok sprovodi naopake zakone koje je i sama pisala. Polako i vrlo obazrivo probio se duž platforme iza Ambridžove, Jakslija i Hermione i seo baš iza ove poslednje. Bojao se da ne natera Hermionu da poskoči. Pomišljao je da baci Mufliato čin na Ambridžovu i Jakslija, ali bi čak i samo mrmljanje te reči možda iznenadilo Hermionu. Utom Ambridžova povisi ton obraćajući se gospođi Ketermol i Hari iskoristi priliku.
– Iza tebe sam – prošaputa Hermioni u uvo.
Kao što je i očekivao, ona je poskočila tako snažno da je umalo prevrnula bočicu mastila kojim je trebalo da zapisuje saslušanje, ali su i Ambridžova i Jaksli bili toliko usredsređeni na gospođu Ketermol da je to prošlo neopaženo.
– Danas, po vašem dolasku u Ministarstvo, oduzet vam je štapić, gospođo Ketermol – govorila je Dolores Ambridž. – Osam i tri-četvrt inča, trešnjevina, sa središtem od dlake iz repa jednoroga. Da li prepoznajete ovaj opis?
Gospođa Ketermol klimnu glavom, brišući oči rukavom.
– Možete li nam, molim vas, reći kojoj ste veštici ili čarobnjaku uzeli taj štapić?

– U-uzela? – zajeca gospođa Ketermol. – Nisam ga n-nikome u-uzela. K-kupila sam ga kad sam imala jedanaest godina. On...on... on... me je sâm izabrao.
I zaplaka se jače nego ikad.
Ambridžova se nasmeja mekim, devojačkim smehom koji u Hariju probudi želju da je napadne. Nagnula se preko ograde, da bolje osmotri svoju žrtvu, a nešto zlatno na njoj takođe se zaljulja u vazduhu: medaljon.
I Hermiona ga je videla i ote joj se kratak pisak, ali Ambridžova i Jaksli, i dalje ustremljeni na svoj plen, behu gluvi za bilo šta drugo.
– Ne – reče Ambridžova – ne, neće biti, gospođo Ketermol. Štapići biraju samo veštice i čarobnjake. Vi niste veštica. Ovde imam vaše odgovore na upitnik koji vam je poslat... Mafalda, dodaj mi ih.
Ambridžova isturi malu ruku: u tom trenutku izgledala je toliko žaboliko da je Hari bio iznenađen što ne vidi opnastu kožicu između njenih zdepastih prstiju. Hermionine ruke tresle su se od šoka. Nespretno je preturala po hrpi dokumenata naslaganih na stolici pored nje, izvukavši najzad svežanj pergamenata s imenom gospođe Ketermol.

– To... to ti je baš lepo, Dolores – reče ona, pokazujući na privezak koji je svetlucao na čipkastim naborima Doloresine bluze.
– Šta? – obrecnu se Ambridžova, spustivši pogled. – A da... staro porodično nasleđe – reče, potapšavši medaljon koji joj je padao preko bujnih nedara. – „S“ kao Selvajn... Ja sam u rodu sa Selvajnovima... Zaista, malo je porodica Čistokrvnih s kojima nisam u srodstvu... Šteta – nastavi ona glasnije, pogledom preletevši preko upitnika gospođe Ketermol – što se isto ne može reći i za vas. Zanimanje roditelja: piljari.
Jaksli se podrugljivo nasmeja. Ispod njih, pufnasta srebrna maca patrolirala je gore-dole dok su dementori u iščekivanju stajali po ćoškovima.
Od laži koju je Ambridžova upravo izgovorila Hariju udari krv u glavu i zaslepi njegovo osećanje opreza: koristila je medaljon koji je uzela kao mito od sitnog kriminalca da učvrsti uvrenje o svojoj vlastitoj čistokrvnosti. Podigao je štapić, čak se i ne potrudivši da ga drži skrivenog ispod Nevidljivog ogrtača i reče: – Ošamuti!
Blesnu crvena svetlost. Ambridžova se presamiti i udari čelom u ivicu balustrade: spisi o gospođi Ketermol skliznuše joj s krila na pod, a skroz dole maca koja je patrolirala nestade. Ledeni vazduh zapahnu ih naglo kao nalet vetra. Jaksli je zbunjeno gledao naokolo tražeći izvor nevolje i ugleda Harijevu isturenu ruku bez tela i štapić uperen u sebe. Pokušao je da izvadi vlastiti štapić, ali već je bilo prekasno.

– Ošamuti!

– Hari!

– Hermiona, ako misliš da bih sedeo tamo tek tako i dopustio joj da se pretvara...
– Hari, gospođa Ketermol!
Hari se brzo okrenu, zbacivši Nevidljivi ogrtač: skroz dole, dementori su

iskoračili iz svojih ćoškova. Polako su klizili prema ženi lancima vezanoj za stolicu. Bilo zbog nestanka Patronusa, bilo zbog toga što su osetili da njihovi gospodari više nemaju kontrolu nad njima, čini se da su prestali da se obuzdavaju. U trenutku kada je mršava ruka prekrivena krastama ščepala za grlo i zabacila joj lice unazad, gospođa Ketermol užasnuto kriknu od straha.

– EKSPEKTO PATRONUM!
S vrha Harijevog štapića vinu se srebrni jelen i skoči prema dementorima, koji ustuknuše i ponovo se stopiše s mračnim senkama. Svetlost koju je bacao jelen, snažnija i toplija od zaštite mačke, ispuni celu tamnicu dok je on laganim galopom kružio po odaji.
– Uzmi horkruks – reče Hari Hermioni.
On strča niza stepenice, ubacivši Nevidljivi ogrtač natrag u torbu i priđe gospođi Kertermol.
– Ti? – prošaputa ona, zureći u njegovo lice. – Ali... ali Redž je rekao da si ti bio taj koji je stavio moje ime na spisak za saslušavanje!
– Jesam li? – promrmlja Hari, cimajući lance koji su joj vezivali ruke. – Pa, sad sam novi čovek. Difindo! – Ništa se ne desi. – Hermiona, kako da je oslobodim ovih lanaca?
– Čekaj, pokušavam nešto ovde da...
– Hermiona, okruženi smo dementorima...
– Znam, Hari, ali ako se probudi i vidi da nema medaljon... moram da napravim duplikat... Geminio! Evo... to će je zavarati...
Hermiona strča dole.
– Da vidimo... Relašio!
Lanci zazvečaše i uvukoše se u naslon stolice. Gospođa Ketermol je i dalje delovala prestrašeno.
– Ne shvatam – prošaputa.
– Sada ćete otići odavde s nama – reče Hari, pomogavši joj da se pridigne i ustane. – Idite kući, pokupite decu i bežite, bežite iz ove zemlje ako morate. Prerušite se i bežite. Videli ste kako stoje stvari, ovde vam neće biti pruženo pošteno saslušanje.
– Hari – reče Hermiona – kako ćemo da izađemo napolje kraj svih tih dementora pred vratima?
– Pomoću Patronusa – reče Hari, uperivši štapić ka svom Patronusu: jelen uspori i, još uvek jarko svetleći, pođe prema vratima. – Treba da ih napravimo što više možemo. Napravi i ti svog, Hermiona.
– Ekspek... ekspekto patronum – reče Hermiona. Ništa se ne desi.
– To je jedina čin s kojom je ikada imala problema – reče Hari potpuno zbunjenoj gospođi Ketermol. – Pomalo baksuzno, doduše... hajde, Hermiona...
– Ekspekto patronum!

S vrha Hermioninog štapića prasnu srebrna vidra i graciozno zaplovi kroz vazduh da se pridruži jelenu.
– Hajdemo – reče Hari i povede Hermionu i gospođu Ketermol prema vratima. Kad Patronusi kliznuše iz tamnice, začuše se preneraženi krici ljudi koji su čekali
napolju. Hari pogleda naokolo: sa svih strana dementori su uzmicali pred njima, stapajući se s tminom, bežeći pred srebrnastim stvorovima.
– Odlučeno je da svi odete kući i pođete u ilegalu sa svojim porodicama – reče Hari okupljenim čarobnjacima normalskog porekla, koji behu zaslepljeni svetlošću Patronusa, još u blagom uzmicanju. – Ako možete, idite u inostranstvo. Samo što dalje od Ministarstva. To je... ovaj... nov zvaničan stav. A sada samo idite za Patronusima i moći ćete da izađete iz Atrijuma.
Popeše se nekako kamenitim stepenicama nesmetano, ali kad su se približili liftovima Hari poče da oseća nesigurnost. Nekako mu se činilo da će, ako se u Atrijumu pojave sa srebrnim jelenom i vidrom koja plovi pored njega u društvu dvadeset i kusur ljudi, od kojih su polovina optuženi čarobnjaci normalskog porekla, sigurno privući neželjenu pažnju. Taman je došao do ovog neprijatnog zaključka kada se lift uz zveket zaustavi ispred njih.
– Redž! – vrisnu gospođa Ketermol i baci se u Ronovo naručje. – Rankorn me je oslobodio, napao je Ambridžovu i Jakslija i rekao nam da napustimo zemlju. Mislim da je bolje da ga poslušamo, Redž, zaista. Požurimo kući i pokupimo decu i... što si tako mokar?
– Od vode – promrmlja Ron, iskobeljavši se iz njenog zagrljaja. – Hari, znaju da su u Ministarstvu uljezi, nešto u vezi s rupom na vratima kancelarije Ambridžove. Mislim da imamo pet minuta, možda i manje...
Hermionin Patronus nestade uz jedno zvučno pop, a ona se preneraženog lica okrenu Hariju.
– Hari, ako nas ovde uhvate u zamku...!
– Neće, ako se budemo brzo kretali – reče Hari. On se obrati ljudima u nečujnoj grupi iza sebe, koji su ga zabezeknuto gledali.
– Ko ima štapić?

– U redu, svi koji nemaju štapiće neka se prikače uz one koji imaju. Moramo da budemo brzi... pre nego što nas zaustave. Hajdemo.
Uspeli su nekako da se utrpaju u dva lifta. Harijev Patronus stražario je ispred zlatnih rešetki pre nego što se one zatvoriše i liftovi počeše da se penju uvis.
– Osmi nivo – reče hladan glas veštice. – Atrijum.
Hari istog trenutka shvati da su u nevolji. Atrijum je bio pun ljudi koji su se kretali od jednog do drugog kamina, potpuno ih pregrađujući.
– Hari – ciknu Hermiona. – Šta ćemo da ...
– STOJ! – zagrme Hari i Atrijumom se prolomi Rankornov silan glas: čarobnjaci

koji su zatvarali kamine se slediše. – Za mnom – prošaputa on grupi preplašenih čarobnjaka normalskog porekla, koji u gomili krenuše napred, praćeni Ronom i Hermionom.

– Šta se zbiva, Alberte? – upita isti onaj proćelavi čarobnjak koji je nešto ranije stigao za Harijem iz kamina. Izgledao je nervozno.
– Ovi ljudi moraju da odu pre nego što se zapečate svi izlazi – reče Hari najautoritativnije što je mogao.
Čarobnjaci ispred njega zgledaše se između sebe.
– Rečeno nam je da zagradimo sve izlaze i ne dozvolimo nikom...
– Je l’ vi meni protivrečite? – zapreti Hari. – Hoćete li da ispitam i vaša porodična stabla, kao što sam to uradio Dirku Kresvelu?
– Izvini! – užasnuto izusti proćelavi čarobnjak, ustuknuvši. – Nisam ništa loše mislio, Alberte, samo sam mislio... mislio sam da su oni ovde radi saslušanja i...
– Njihova krv je čista – reče Hari, a njegov duboki glas upečatljivo je odjekivao predvorjem. – Čistija nego krv mnogih među vama, ako smem da primetim. Idite! – dreknu on na čarobnjake normalskog porekla koji jurnuše u kamine i počeše u parovima da nestaju. Čarobnjaci iz Ministarstva su se uzdržavali, neki zbunjeni, drugi zaplašeni i ozlojeđeni. A onda...
– Meri!
Gospođa Ketermol pogleda preko ramena. Pravi Redž Ketermol, koji više nije povraćao, ali je bio bled kao krpa, upravo je istrčao iz lifta.
– R... Redž?
Pogled joj prelete s njenog muža na Rona, koji glasno opsova.
Proćelavi čarobnjak zinu, smešno okrećući glavu od jednog Redža Ketermola do drugog.
– Hej... šta se zbiva? Šta je ovo?
– Zatvaraj izlaz! ZATVORI!
Iz drugog lifta upravo je izleteo Jaksli i sada je trčao prema grupi pored kamina kroz koji su već nestali svi čarobnjaci normalskog porekla, izuzev gospođe Ketermol. Kad proćelavi čarobnjak podiže svoj štapić, Hari podiže svoju ogromnu pesnicu i tresnu ga tako da ovaj prolete kroz vazduh. – Pomagao je čarobnjacima normalskog porekla da pobegnu, Jaksli! – povika Hari.
Kolege proćelavog čarobnjaka počeše da viču, što Ron iskoristi da ugrabi gospođu Ketermol, ugura je u još uvek otvoren kamin i nestane s njom. Pometen, Jaksli odmeri Harija i čarobnjaka koga je ovaj tresnuo, dok je pravi Redž Ketermol vrištao: – Moja žena! Ko je to bio s mojom ženom? Šta se dešava?
Hari vide kako Jaksli okreće glavu, vide po izrazu njegovog sirovog lica da ovaj počinje da nazire istinu.
– Hajdemo! – povika Hari Hermioni. Uhvati je za ruku i zajedno uskočiše u kamin u trenutku kad Jakslijeva kletva prelete iznad Harijeve glave. Nekoliko sekundi su se

obrtali pre nego što iskočiše iz klozetske šolje u pregradu. Hari naglo otvori vrata. Tamo je stajao Ron, pored kazančeta, još uvek pokušavajući da se otrese gospođe Ketermol.

– Redž, ne razumem...
– Puštaj me, nisam ja tvoj muž, moraš da ideš svojoj kući!
Začu se tresak u separeu iza njih. Hari se osvrnu: upravo se pojavio Jaksli.
– IDEMO! – zaurla Hari. Zgrabi Hermioninu šaku i Ronovu ruku i okrenu se u mestu.
Sve ih prekri tama, praćena osećanjem da ih nešto steže preko grudi, poput zavoja, ali nešto nije bilo u redu... Kao da mu je Hermionina šaka klizila iz stiska...
Pitao se da li će se ugušiti, nije mogao ni da diše ni da gleda, a jedine pouzdane stvari na svetu behu Ronova ruka i Hermionini prsti, koji su mu lagano izmicali...
A onda ugleda vrata s brojem dvanaest u Ulici Grimold, i njihov zmijski zvekir, ali pre nego što je uspeo da povrati dah, prolomi se krik i blesnu ljubičasta svetlost. Hermionina šaka iznenada se sklopi iznad njegove kao stega, i sve ponovo postade mračno.

14. Kradljivac


Hari otvori oči i namah ga zaslepi nekakav sjaj, zlatan i zelenkast; nije imao pojma šta se zbilo, znao je samo da leži na, kako mu se činilo, lišću i grančicama. Boreći se da udahne vazduh u spljoštena pluća, on zatrepta i shvati da je to drečavo bleštavilo zapravo sunčeva svetlost koja dopire kroz kupolu drveća visoko iznad njega. Zatim se neki predmet trznu blizu njegovog lica. On se baci na šake i kolena, spreman da se suoči s nekim malim opakim stvorenjem, ali vide da je taj predmet Ronovo stopalo. Osvrnuvši se, spazi njega i Hermionu kako leže na šumskom tlu, naizgled sami.

Hari najpre pomisli na Zabranjenu šumu i na tren, mada je znao da bi bilo glupo i opasno da se pojave na zemljištu Hogvortsa, srce mu poskoči pri pomisli da se između drveća došunja do Hagridove kućice. Ipak, kroz nekoliko trenutaka, koliko je Ronu trebalo da tiho zaječi i Hariju da počne da puzi prema njemu, shvatio je da ovo nije Zabranjena šuma. Drveće je izgledalo mlađe, bilo je raštrkanije, a tlo čistije.
Zateče Hermionu, takođe na kolenima i šakama, kraj Ronove glave. U trenutku kad je pogledao u Rona, sve druge brige iščileše iz Harijeve glave, jer je cela Ronova

leva strana bila natopljena krvlju a njegovo sivkastobelo lice odudaralo je od tla posutog lišćem. Slabilo je dejstvo višesokovnog napitka: po spoljnom izgledu Ron je bio negde na pola puta između Ketermola i sebe samog, kosa mu je postajala sve više riđa, a lice mu je napuštalo ono malo preostale boje.

– Šta mu se desilo?
– Pričvrljen – reče Hermiona, već žurno petljajući prstima po Ronovom rukavu, gde je bilo najviše krvi.
Hari je užasnuto posmatrao kako ona cepa Ronovu košulju. Oduvek mu se Pričvrljenje činilo kao nešto komično, ali ovo... Kad je Hermiona spustila razgolićenu Ronovu ruku na kojoj je nedostajao veliki komad mesa, kao izdubljen nožem, Hariju se nešto prevrnu u stomaku.
– Hari, brzo, imam u torbici bočicu s natpisom Esencija od jasenka...
– Torbica... važi...
Hari pohita do mesta gde se Hermiona spustila, zgrabi malu perlastu torbicu i zavuče ruku unutra. Odjednom, predmeti počeše da se predočavaju njegovom dodiru: osećao je kožne rikne knjiga, vunene rukave džempera, potpetice cipela...
– Brzo!

– Asio jasenak!

Mala smeđa bočica izlete iz torbice; on je uhvati i žurno pohita nazad do Hermione i Rona, čije su oči sada bile polusklopljene, a kroz prorez između kapaka jedva su se nazirale bele jabučice...
– Onesvestio se – reče Hermiona, koja je takođe bila prilično bleda. Nije više izgledala kao Mafalda, mada joj je kosa ponegde i dalje bila seda. – Otčepi je umesto mene, Hari, ruke mi drhte.
Hari odvrnu zatvarač na bočici, Hermiona je uze i nasu tri kapi na ranu koja je krvarila. Iz nje pokulja zelenkast dim, a kada se raščistio Hari vide da je krvarenje prestalo. Rana je sada izgledala nekoliko dana stara: preko onog što je doskora bilo živo meso izrasla je nova koža.
– Au! – reče Hari.
– Samo ovo smem da pokušam – reče Hermiona drhtavim glasom. – Ima još čini, koje bi ga potpuno oporavile, ali ne usuđujem se da pokušam da ih ne bih pogrešno primenila i prouzrokovala još veću štetu... Već je izgubio previše krvi...
– Kako se ozledio? Mislim – Hari odmahnu glavom, pokušavajući da je razbistri, da nađe neki smisao u svemu što se upravo dogodilo – zašto smo ovde? Mislio sam da se vraćamo u Ulicu Grimold?
Hermiona duboko uzdahnu. Izgledalo je kao da je na ivici suza.
– Hari, mislim da više ne možemo tamo da se vratimo.
– Kako to...?
– Dok smo se Prebacivali, Jaksli me je ščepao, i nisam mogla da ga se oslobodim,

bio je isuviše jak i još uvek me je držao kada smo stigli u Ulicu Grimold, a onda... pa, mislim da je sigurno video vrata i pomislio da ćemo tu da se zaustavimo, te je oslabio svoj stisak, a ja sam uspela da ga se otresem i dovela sam nas umesto toga ovamo!
– Pa gde je on onda? Čekaj... ne misliš valjda da je u kući u Ulici Grimold? Ne može valjda tamo da uđe?
Oči su joj blistale od suza koje je zadržavala da ne poteku dok je klimala glavom.
– Hari, mislim da može. Ja... ja... prisilila sam ga da me pusti, uz pomoć Odvraćajućeg uroka, ali on je sâm već bio u području dejstva Povereničke čini. Pošto je Dambldor umro, mi smo Čuvari tajne, tako da sam mu ja odala tajnu, zar ne?

Nije bilo dileme: Hari je bio siguran da je ona u pravu. Pretrpeli su ozbiljan udarac. Ukoliko Jaksli sada može da upadne u kuću, nisu nipošto smeli da se vrate u nju. Možda već sada Prebacuje tamo druge Smrtoždere. Koliko god sumorna i depresivna, ta kuća je bila njihovo jedino sigurno pribežište: štaviše, otkad je Kričer postao veseliji i prijateljskije nastrojen, bila im je kakav-takav dom. Uz blago žaljenje koje nije imalo nikakve veze s hranom, Hari zamisli kućnog vilenjaka kako se zamajava oko bifteka i pite od bubrega koje Hari, Ron i Hermiona nikada neće pojesti.
– Hari, izvini, izvini molim te!
– Ne budi glupa, nije to tvoja krivica! Ako je uopšte nečija, onda je moja...
Hari zavuče ruku u džep i izvadi Ludookovo oko. Hermiona ustuknu, užasnuta.
– Ambridžova ga je zatakla na vrata svoje kancelarije, da bi špijunirala ljude. Nisam mogao tamo da ga ostavim... ali tako su saznali da su im upali uljezi.
Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, Ron zastenja i otvori oči. I dalje je bio siv a lice mu se sjajilo znojem.
– Kako se osećaš? – prošaputa Hermiona.
– Užasno – zastenja Ron, trgnuvši se od bola u ozleđenoj ruci. – Gde smo?
– U šumama gde se održavalo Svetsko prvenstvo u kvidiču – reče Hermiona. – Htela sam da odemo negde gde je ograđeno, tajno, a ovo je bilo...
– ... prvo mesto na koje si pomislila – završi Hari umesto nje, gledajući naokolo u očito pust proplanak. Nije mogao da se ne seti šta se ovde dogodilo kad su se poslednji put Prebacili na prvo mesto koje je Hermiona zamislila: kako su ih Smrtožderi pronašli u roku od nekoliko minuta. Da li je to bila Legilimencija? Da li su Voldemor ili njegove pristalice već sada znali gde ih je Hermiona dovela?
– Misliš li da bi trebalo da odemo odavde? – upita Ron Harija, a ovaj se mogao zakleti, bacivši pogled na Rona, da i on to isto pomišlja.
– Pojma nemam.
Ron je i dalje bio bled i vlažan od znoja. Nije ni pokušavao da se pridigne, činilo se da je isuviše slab da to učini. Sama pomisao da moraju da ga premeštaju obeshrabrila ih je u tom naumu.
– Da ostanemo zasad ovde? – reče Hari.

Hermiona s vidnim olakšanjem skoči na noge.

– Gde ćeš? – upita Ron.
– Kad već ostajemo, trebalo bi da postavimo zaštitne vradžbine oko ovog mesta – uzvrati ona i podigavši štapić, poče da korača u širokom krugu oko Harija i Rona, mrmljajući inkantacije u hodu. Hari primeti blagu zamućenost u vazduhu oko njih: kao da je Hermiona bacila neko vrelo isparenje na njihov proplanak.
– Salvio heksia... Protego totalum... Repelo Normalcum... Mufliato... Mogao bi da izvadiš šator, Hari...
– Šator?
– U torbici!
– U... naravno – reče Hari.
Ovoga puta uopšte se nije mučio da pretura po unutrašnjosti torbice već je ponovo upotrebio Prizivajuću čin. Šator iskoči pred njih u obliku grudvaste mase platna, kanapa i motki. Hari ga prepozna, delimično na osnovu mirisa mačaka, kao onaj isti u kome su prespavali noć u vreme održavanja Svetskog prvenstva u kvidiču.
– Mislio sam da je pripadao onom tipu Perkinsu iz Ministarstva? – upita, raspetljavajući šatorske kočiće.
– Nije hteo da ga uzme nazad, ima gadan lumbago – reče Hermiona, koja je sada štapićem izvodila složenu figuru od osam pokreta – pa je Ronov tata rekao da mogu da ga pozajmim. Erekto! – dodade, uperivši štapić u zgužvano platno od šatora, koji u jednom lepršavom zamahu uzlete uvis i postavi se, potpuno sklopljen, na tlo ispred Harija, iz čijih se iznenađenih šaka šatorski kočić vinu da bi se konačno, uz tup udarac, spustio na sâm kraj kanapa.
– Kave inimikum – završi Hermiona, mahnuvši štapićem ka nebu. – To je sve što mogu da učinim. U najmanju ruku, trebalo bi da znamo da dolaze. Ne mogu da garantujem da će zadržati Vol...
– Ne izgovaraj to ime! – preseče je Ron grubim glasom.

– Žao mi je – reče Ron, tiho ječeći u pokušaju da se pridigne i pogleda ih – ali zvuči kao... neki urok, ili tako nešto. Možemo li da ga zovemo Znaš-Već-Ko, molim vas?

– Damblodor je rekao da je strah od imena... – poče Hari.
– Ukoliko nisi primetio, druškane, Dambldoru na kraju nimalo nije pomoglo to što je Znaš-Već-Koga zvao po imenu – odbrusi mu Ron. – Samo pokaži malo poštovanja prema Znaš-Već-Kome, hoćeš li?
– Poštovanja? – ponovi Hari, ali ga Hermiona prostreli upozoravajućim pogledom. Očigledno mu nije bilo dozvoljeno da se svađa s Ronom sad kad je toliko slabašan.
Hari i Hermiona napola prenesoše napola odvukoše Rona kroz ulaz u šator. Unutrašnjost je bila tačno onakva kakvu je Hari zapamtio: mali stan s kupatilom i

kuhinjicom. Usput je gurnuo staru fotelju i pažljivo spustio Rona na donji ležaj kreveta na sprat. Čak i ovo kratko pomeranje učinilo je Rona još bleđim, a kad su ga najzad smestili na madrac ponovo je sklopio oči i neko vreme nije progovarao.

– Spremiću ti čaj – reče Hermiona bez daha, izvlačeći čajnik i šolje iz dubina svoje torbice i zaputi se prema kuhinji.
Hariju je vruć napitak dobro došao, kao i vatroviski one noći kad je Ludooki poginuo. Činilo mu se da mu sagoreva ono malo straha što mu se uskovitlalo u grlu. Posle par minuta Ron prekinu ćutanje.
– Šta misliš, šta se dogodilo s Ketermolima?
– Uz malo sreće, moguće je da su odmaglili – reče Hermiona stežući vrelu šolju u pokušaju da se uteši. – Ako je gospodin Ketermol brzouman, potrudiće se da gospođu Ketermol pridruženim Prebacivanjem odvede odande, i biće da trenutno već beže iz zemlje, zajedno s decom. To joj je i Hari savetovao da učini.
– Bokca mu, nadam se da su se spasili – reče Ron, oslonivši se na jastuke. Izgleda da mu je čaj prijao, ponovo je malo povratio boju. – Doduše, sudeći po načinu na koji su svi ostali razgovarali sa mnom dok sam bio on, nemam osećaj da je Redž Ketermol toliko oštrouman. Bože, nadam se da su uspeli... Ako oboje završe u Askabanu zbog nas...
Hari pogleda u Hermionu a pitanje koje je hteo da postavi – da li bi gospođu Ketermol to što nema štapić sprečilo da se pridruženo Prebaci sa svojim mužem – zamre mu na usnama. Hermiona je posmatrala Rona kako se sekira zbog sudbine Ketermola, i na njenom licu ogledala se tolika nežnost da je Hari imao utisak kao da je prekinuo možda baš kad je htela da ga poljubi.
– Pa, jesi li ga uzela? – upita je Hari, delimično i da je podseti da je prisutan.
– Uzela... šta da li sam uzela? – upita ona trgnuvši se malo.
– Ono zbog čega smo prošli kroz sve ono? Medaljon! Gde je medaljon?
– Uzeli ste ga? – viknu Ron, pridigavši se na jastucima. – A meni niko ništa ne govori! Bokca mu, mogla si to makar da spomeneš!
– Pa, bežali smo od Smrtoždera, spasavajući živu glavu, zar ne? – reče Hermiona.

– Evo ga.
Ona izvuče medaljon iz džepa odore i predade ga Ronu.
Bio je velik kao kokošje jaje. Pri rasutoj svetlosti što se probijala kroz krov od šatorskog platna, tupo se presijavalo kitnjasto slovo „S“, optočeno mnogobrojnim sićušnim zelenim kamenčićima.
– Nema šanse da ga je neko uništio otkad je otišao iz Kričerovih ruku? – upita Ron pun nade. – Hoću reći, da li smo sigurni da je to još uvek horkruks?
– Rekla bih da jeste – reče Hermiona uzevši ga ponovo od njega i izbliza ga razgledajući.– Da je uništen nekom magijom, videli bi se tragovi oštećenja.
Ona ga dodade Hariju, koji stade da ga premeće prstima. Predmet je delovao savršeno, prastaro. Setio se iskidanih ostataka dnevnika i kako je kamen u prstenu-

horkruksu bio napuknut kad ga je Dambldor uništio.

– Mislim da je Kričer u pravu – reče Hari. – Pre nego što ga uništimo, moraćemo da smislimo kako da ga otvorimo.
Izgovorivši to, Hari iznenada postade svestan šta on sadrži, šta živi unutar tih malih zlatnih vratanca. Uprkos svim silnim naporima da ga nađu, oseti silovitu potrebu da baci medaljon što dalje od sebe. Ponovo se pribravši, pokuša da razdvoji stranice medaljona prstima, a zatim isproba čin koju je Hermiona koristila da otvori vrata Regulusovog kupatila. Ni jedno ni drugo nije upalilo. Vratio je medaljon Ronu i Hermioni koji se oboje svojski potrudiše da ga otvore, ali nisu bili nimalo uspešniji od njega u tom pokušaju.
– Možeš li bar da ga osetiš? – upita Ron prigušenim glasom, držeći ga čvrsto svojom stisnutom pesnicom.
– Kako to misliš?
Ron predade horkruks Hariju. Nakon par trenutaka, Hariju se učini da zna na šta Ron misli. Da li je to što oseća njegova vlastita krv što pulsira u venama, ili je nešto unutar medaljona pulsiralo, kao nekakvo sićušno metalno srce?
– Šta ćemo da radimo s njim? – upita Hermiona.
– Da ga čuvamo na sigurnom dok ne otkrijemo kako da ga uništimo – uzvrati Hari i, mada nije to i želeo, okači lančić oko vrata, ubacivši medaljon ispod odore, sklonivši ga s vidika, gde se ovaj nasloni na njegove grudi, pored kese koju mu je Hagrid poklonio.
– Mislim da bi trebalo na smenu da čuvamo stražu ispred šatora – reče on Hermioni, ustavši i protegnuvši se. – A moraćemo da razmislimo i šta ćemo da jedemo. Ti ostani tu – dodade oštro kad Ron pokuša da sedne i naglo pozelene.
Sa šunjoskopom koji je Hermiona poklonila Hariju za rođendan pažljivo smeštenim na stolu u šatoru, Hari i Hermiona provedoše ostatak dana deleći ulogu stražara. Međutim, šunjoskop je bio čitav dan potpuno nem i nepomičan, i da li zbog zaštitnih vradžbina i Normalodbijajućih čini što ih je Hermiona razbacala oko njih, ili zbog toga što su ljudi retko zalazili ovim putem, tek, deo šume u kom su se smestili bio je i dalje pust, izuzev povremenih upada ptica i veverica. Ni uveče se ništa nije promenilo. Kad je oko deset sati smenio Hermionu na straži, Hari upali štapić i pogleda pustoš naokolo, zapazivši šišmiše koji su lepršali visoko iznad njega preko jedinog delića zvezdanog neba vidiljivog s njihovog zaštićenog proplanka.
Sada je bio baš gladan i pomalo ošamućen. Hermiona u svoju čarobnu torbu nije spakovala ništa za jelo, jer je pretpostavljala da će se te noći vratiti u Ulicu Grimold, te nisu imali ništa da pojedu osim divljih pečuraka koje je Hermiona sakupila ispod obližnjeg drveća i izdinstala u kamperskom loncu. Posle nekoliko zalogaja Ron odgurnu svoju porciju kao da mu je muka. Hari istraja u jelu tek toliko da ne uvredi Hermionu.
Tišinu koja ih je okruživala prekinu čudno šuštanje i nešto što je zvučalo kao

krckanje grančica. Hari pomisli da su to izazvale životinje a ne ljudi, ali ipak je čvrsto stezao štapić na gotovs. Mučnina u stomaku, prouzrokovana pojedenim gumastim pečurkama, sada se pojača. Ranije je mislio da će biti ushićen ako uspeju da ukradu horkruks, ali nije se tako osećao. Sve što je osećao, sedeći zagledan u tamu čiji je delić osvetljavao njegov pripaljeni štapić, bila je zabrinutost zbog onog što im predstoji. Kao da je nedeljama, mesecima, možda i godinama hrlio ka ovoj tački, ali je, kad je stigao do kraja, naglo zakočio jer mu je ponestalo puta.

Tamo negde postoje i drugi horkruksi, ali nije imao pojma gde, čak nije znao ni šta su neki od njih. U međuvremenu, nije znao ni kako da otvori jedini horkruks koji su pronašli, koji mu je trenutno počivao uz kožu na grudima. Čudno, nije poprimao toplotu njegovog tela, već mu je posve hladan ležao na koži kao da je tek izašao iz ledene vode. Povremeno bi Hari osetio, ili je možda umišljao da oseća, majušne nepravilne otkucaje srca naizmenično sa svojim vlastitim.
Dok je sedeo tu, u tmini, obuzimale su ga neimenovane slutnje: pokušavao je da im se odupre, a ipak su ga nemilosrdno opsedale. Dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi. Ron i Hermiona, koji su sada nežno ćaskali u šatoru iza njegovih leđa, mogli su da dignu ruke od ovoga, ukoliko to požele: on nije. A Hariju se, dok je tu sedeo pokušavajući da savlada vlastitu bojazan i iscrpenost, činilo da mu horkruks na njegovim grudima otkucava vreme koje mu je preostalo... Glupa pomisao, reče sebi, nemoj to da misliš...
Ožiljak je ponovo počinjao da ga pecka. Bojao se da možda i sâm izaziva to peckanje, takvim mislima, i pokuša da ih usmeri nekim drugim tokom. Pomisli na sirotog Kričera koji ih je čekao kod kuće, a umesto njih je dočekao Jakslija. Da li će kućni vilenjak da ćuti, ili će odati Smrtožderima sve što zna? Hari je hteo da veruje da se poslednjih meseci Kričerov odnos prema njemu promenio, da će on sada biti odan, ali ko zna šta može da se desi? Šta ako Smrtožderi stave vilenjaka na muke? Hari zamisli morbidne prizore i pokuša i njih da odagna, jer ionako nije ništa mogao da učini za Kričera: on i Hermiona već su odlučili da ne pokušavaju da ga prizovu – šta ako mu se pridruži i neko iz Ministarstva? Nisu mogli da računaju s tim da bi vilenjakovo Prebacivanje proteklo bez iste one omaške kojom je i Jaksli dospeo u Ulicu Grimold držeći se za rub Hermioninog rukava.
Harijev ožiljak sada je već goreo. Pomisli da ima toliko stvari koje ne znaju: Lupin je bio u pravu u pogledu magije s kojom se nikad nisu susreli niti je zamišljali. Zašto im Dambldor to nije detaljnije objasnio? Da li je mislio da ima vremena, da će živeti još godinama, možda i vekovima, kao njegov prijatelj Nikolas Flamel? Ako je tako, prevario se... Snejp se postarao za to... Snejp, uspavana guja koja ga je napala na vrhu Kule...
A Dambldor je pao... pao...
– Daj mi ga, Gregoroviču.
Harijev glas bio je piskav, jasan i hladan: držao je svoj štapić pred sobom

dugoprstom belom šakom. Čovek u koga je upirao štapić bio je naglavačke obešen u vazduhu, mada nije visio ni o kakvom konopcu. Njihao se tamo, vezan nečim nevidljivim i sablasnim, s udovima obmotanim oko sebe, prestrašenog lica u nivou Harijevog, rumen od krvi koja mu je navirala u glavu. Kosa mu je bila sasvim bela, i imao je gustu, žbunastu bradu: pravi vezani Božić Bata.

– Nemam ga, ja ga više nemam! Ukrali su mi ga pre mnogo godina!
– Ne laži Lorda Voldemora, Gregoroviču. On zna... on uvek zna.
Zenice obešenog čoveka bile su ogromne, proširene od straha i izgledalo je da se uvećavaju i uvećavaju, sve dok njihova tmina nije progutala Harija...
A sada je Hari hitao mračnim hodnikom za sitnim, dežmekastim Gregorovičem koji je držao pridignut fenjer: Gregorovič ulete u sobu na kraju hodnika i njegov fenjer osvetli nešto što je ličilo na radionicu. Piljevina i zlato presijavali su se na lelujavoj svetlosti a na ivici prozora sedeo je, nasađen kao neka džinovska ptica, mladić zlatne kose. U deliću sekunde svetlost fenjera ga obasja i Hari vide veselje na njegovom privlačnom licu, a zatim uljez ispali Ošamućujuću čin iz svog štapića i spretno skoči unazad kroz prozor uz likujuć smeh.
I sada je Hari hrlio nazad iz tih širokih tunelastih zenica, a Gregorovičevo lice beše užasnuto.
– Ko je taj kradljivac, Gregoroviču? – reče piskav, hladan glas.
– Ne znam, nikad nisam znao, neki mladić... ne... molim vas... MOLIM VAS! Beskrajan krik, a zatim prasak zelene svetlosti...
– Hari!
On otvori oči, dahćući, dok mu je čelo pulsiralo. Onesvestio se pored šatora: skliznuo je niz šatorsko platno i prućio se po tlu. Pogledao je u Hermionu čija je gusta kosa zaklanjala ono malo neba vidljivog kroz tamno granje iznad njih.
– Samo san – reče, brzo se uspravivši u sedeći položaj i pokušavajući da Hermionino mrštenje dočeka nevinog izraza lica. – Mora da sam zadremao, izvini.
– Znam da ti je ožiljak proradio! Vidi ti se na licu! Gledao si u Vol...
– Ne izgovaraj njegovo ime – dopre Ronov ljutiti glas iz dubine šatora.
– U redu – uzvrati Hermiona. – Onda u um Znaš-Već-Koga!
– Nisam hteo da se to desi! – reče Hari. – To je bio san! Možeš li ti da kontrolišeš ono o čemu sanjaš, Hermiona?
– Da si naučio kako da primenjuješ Oklumenciju...
Ali Hariju nije bilo do spočitavanja. Hteo je da razmotri ono što je maločas video.
– Pronašao je Gregoroviča, Hermiona, i mislim da ga je ubio, ali pre nego što ga je ubio pročitao je Gregorovičeve misli i video sam...
– Ako si toliko umoran da si zaspao, mislim da je bolje da ja preuzmem stražu – hladno reče Hermiona.
– Mogu da završim svoju smenu!

– Ne, očigledno si iscrpljen. Idi lezi.

Ona se s tvrdoglavim izrazom spusti kraj šatorskog otvora. Ljutit, ali želeći da izbegne kavgu, Hari pognuto uđe unutra.
Iz donjeg ležaja izvirivalo je Ronovo još uvek bledo lice: Hari se pope na ležaj poviše njega, leže i pogleda u mračni pokrov šatora iznad sebe. Posle kratkog vremena Ron progovori tihim glasom da ga Hermiona, zgrčena na ulazu, ne može čuti:

– Šta Znaš-Već-Ko radi?
Hari začkilji u pokušaju da se seti svih detalja, a onda prošaputa u tmini:
– Pronašao je Gregoroviča. Svezao ga je i mučio.
– Pa kako će Gregorovič da mu napravi nov štapić ako je vezan?
– Pojma nemam... baš čudno, zar ne?
Hari sklopi oči misleći na sve što je video i čuo. Što se više prisećao, sve
besmislenije mu je sve to izgledalo.... Voldemor nije ništa rekao o Harijevom štapiću,

ništa o identičnim jezgrima, niti o tome da Gregorovič treba da napravi novi i još
moćniji štapić kojim će da pobedi Harijev...
– Hteo je nešto od Gregoroviča – reče Hari i dalje čvrsto sklopljenih očiju. –
Tražio je da mu to dâ, ali mu je Gregorovič rekao da mu je to ukradeno... a onda...
onda...
Priseti se kako je i on, kao i Voldemor, kroz Gregorovičeve oči uleteo u njegova
sećanja...
– Pročitao je Gregorovičeve misli, a ja sam video tog klinca nasađenog na prozorsku dasku baš u trenutku kad je bacio kletvu na Gregoroviča, iskočio napolje i nestao s vidika. On je to ukrao, ukrao je šta god da je to za čim Znaš-Već-Ko traga. A mislim da sam ga već negde video...
Hariju je bilo žao što nije uspeo da baci još jedan pogled na nasmejano lice tog momka. Prema Gregorovičevom sećanju, ta krađa se zbila pre mnogo godina. Zašto mu je onda mladi lopov izgledao poznato?
U samom šatoru šum okolnog drveća bio je prigušen. Hari je mogao da čuje samo Ronovo disanje. Posle nekog vremena Ron šapnu: – Zar nisi mogao da vidiš šta to lopov drži?
– Ne... mora da je bilo nešto maleno.
– Hari?

– Hari, misliš li da možda Znaš-Već-Ko traži nešto drugo što će da pretvori u horkruks?
– Ne znam – reče Hari polako. – Možda. Ali zar ne bi bilo opasno po njega da napravi još jedan? Zar nije Hermiona rekla da je već rastočio svoju dušu do krajnosti?
– Da, ali moguće je da on to ne zna?
– Da... moguće je – reče Hari.

Bio je siguran da Voldemor traži način da zađe u problem identične srži dva štapića, siguran da je Voldemor od starog štapić-majstora tražio rešenje... a ipak ga je ubio, očito mu ne postavivši niti jedno pitanje o štapićarskom zanatu.

Šta je Voldemor pokušavao da pronađe? Zašto je otišao tako daleko, pošto je već pokorio i Ministarstvo magije i ceo čarobnjački svet, nameran da potraži neki predmet koji je Gregorovič jednom posedovao i koji mu je ukrao nepoznati kradljivac?

Hari je i dalje mogao da vidi lice plavokosog momka, bilo je veselo, mahnito; bilo je u njemu neke ohole fred-i-džordžovske pobedonosne lukavštine. Izleteo je s prozorske daske kao ptica, a Hari ga je već video ranije, ali nije mogao da se seti gde...
Pošto je Gregorovič mrtav, lopov nasmejanog lica je taj koji je sada u opasnosti, i dok je Ron sve gromkije hrkao s donjeg ležaja, Hari je i sâm ponovo lagano tonuo u san, misli usredsređenih na tog kradljivca.

15. Goblinova osveta

Rano sledećeg jutra, pre nego što se ono dvoje probudilo, Hari izađe iz šatora da ispita okolnu šumu u potrazi za najstarijim, najčvornovatijim i najizdržljivijim drvetom koje može da nađe. U njegovom hladu sahranio je oko Ludookog Ćudljivka, i označio to mesto utisnuvši čarobnim štapićem mali krst na kori drveta. To nije bilo bogzna šta ali je Hari osećao da bi se Ludookom to mnogo više svidelo nego da ostane prikovan na vratima kancelarije Dolores Ambridž. Zatim se vrati u šator da sačeka da se i ostali probude, pa da razmotre šta će dalje da rade.

Hari i Hermiona mislili su da je najbolje da nigde ne ostaju predugo a Ron se složio s tim, uz jedan jedini uslov – da ih njihova sledeća selidba odvede negde gde ima sendviča sa slaninom. Stoga Hermiona ukloni sve vradžbine koje je postavila oko proplanka, dok su Hari i Ron za to vreme uništavali sve tragove i otiske u tlu koji bi mogli da ukažu da su oni tu kampovali. Zatim se Prebaciše do oboda male pijačne varoši.
Kada su postavili šator u zaklon malog čestara i okružili ga sveže bačenim odbrambenim vradžbinama, Hari, zaogrnut Nevidljivim ogrtačem, pođe u nabavku.

To, međutim, nije išlo onako kako je planirao. Tek što je ušao u gradić neka neprirodna hladnoća, magla koja se naglo spuštala i iznenada smračeno nebo prikovaše ga u mestu.

– Ali ti umeš da napraviš sjajnog Patronusa! – pobuni se Ron kad je Hari stigao natrag u šator praznih ruku i bez daha, i izustio jednu jedinu reč: – Dementori.
– Nisam mogao... da ga napravim – dahtao je on, stiskajući mesto gde ga je uhvatio grč. – Nije... hteo da izađe.
Izrazi preneraženosti i razočaranja na njihovim licima nagnaše Harija da se postidi. Za njega je to bila prava noćna mora, prizor dementora koji u daljini izranjaju iz magle, i poimanje, u trenutku kada mu parališuća hladnoća pritiska pluća a udaljeni krici ispunjavaju uši, da nije u stanju da se zaštiti. Hari je iskoristio svu snagu svoje volje da se iščupa s tog mesta i potrči, ostavljajući bezoke dementore da klize između Normalaca, koji možda nisu bili kadri da ih vide, ali su sigurno mogli da osete očajanje koje su ovi sejali kud god krenu.
– Znači da i dalje nemamo ništa za jelo.
– Zaveži, Rone – obrecnu se Hermiona. – Hari, šta se desilo? Šta misliš, zašto nisi uspeo da napraviš Patronusa? Juče ti je to sjajno pošlo za rukom!
– Ne znam.
Seo je u jednu od niskih starih Perkinsovih fotelja, osećajući se u tom trenutku još više poniženim. Bojao se da nešto nije u redu s njim. Jučerašnji dan činio mu se davno prošlim: kao da mu je danas ponovo bilo trinaest godina, kao da je ponovo onaj jedini koji se onesvestio u Hogvorts ekspresu.
Ron šutnu nogu od stolice.
– Šta je? – zareža on na Hermionu. – Umirem od gladi! Sve što sam okusio otkad umalo nisam na smrt iskrvario jesu dve zlatače!
– Pa idi onda i probij se sam kroz dementore – reče Hari zajedljivo.
– Bih, ali mi je ruka u zavoju, ukoliko nisi primetio!
– To je baš zgodno.
– A šta bi to trebalo da...?
– Pa da! – uzviknu Hermiona, pljesnuvši se šakom po čelu i natera ih obojicu da ućute od iznenađenja. – Hari, daj mi medaljon! Hajde – reče nestrpljivo, pucnuvši prstima ka njemu kad on nije odreagovao. – Horkruks, Hari, još uvek ga nosiš!
Ona ispruži ruke a Hari skinu zlatan lančić preko glave. U trenutku kad ga je odvojio od svoje kože oseti se oslobođenim i neobično lakim. Sve dok se nije rešio tih osećaja nije ni bio svestan da je vlažan od znoja niti da mu je neka težina pritiskala stomak...
– Je li ti bolje? – upita Hermiona.
– Da, neuporedivo bolje!
– Hari – reče ona, čučnuvši ispred njega i progovori glasom koji ga podseti na obraćanje teškom bolesniku – ne misliš da si bio opsednut, zar ne?

– Šta? Ne! – reče on kao da se brani. – Sećam se svega što smo radili dok sam ga nosio. Da sam bio opsednut, ne bih znao šta sam radio, zar ne? Džini mi je rekla da je bilo perioda kad nije mogla ničega da se seti.

– Hm – reče Hermiona, pogledavši u teški medaljon. – Pa, možda ne bi trebalo da ga nosimo. Možemo da ga čuvamo u šatoru.
– Nećemo da ostavljamo horkruks da leži unaokolo – odlučno izjavi Hari. – Ako ga izgubimo, ako ga neko ukrade...
– U redu, u redu – reče Hermiona, stavi ga oko svog vrata i zavuče ga ispod bluze da se ne vidi. – Ali nosićemo ga na smenu, da ga niko ne bi držao kod sebe predugo.
– Sjajno – reče Ron srdito – a sad kad smo to rešili, možemo li, molim vas, da nađemo nešto za jelo?
– U redu, ali tražićemo negde drugde – reče Hermiona letimice pogledavši Harija.

– Nema svrhe da ostajemo ovde kad znamo da dementori kidišu naokolo.
Na kraju se za tu noć skrasiše u nekoj zabačenoj njivi, u posedu usamljene farme s koje su uspeli da se snabdeju hlebom i jajima.
– Ovo nije krađa, je l’ da? – reče Hermiona zabrinutim glasom, dok su halapljivo jeli tost s kajganom. – Ne ako sam im ostavila novac u kokošinjcu?
Ron prevrnu očima i reče, punih usta: – ’Er-mi-ona, ’rev-iše se b’ineš. Opus’ se!
I zaista, sitima im je bilo daleko lakše da se opuste: te noći, zahvaljujući smehu i šali, zaboraviše na raspravu o dementorima, i kad je preuzeo prvu od tri smene noćne straže Hari beše vedar, čak pun nade.
To je bio njihov prvi susret s činjenicom da pun stomak znači dobro raspoloženje, a prazan prepirku i turobno raspoloženje. Hari je bio najmanje iznenađen time, zato što je kod Darslijevih iskusio periode gladovanja. Hermiona se držala vrlo dobro tokom onih noći kada nisu uspevali da sakupe ništa osim bobica ili ustajalih dvopeka, možda bi bila manje tolerantna nego inače a njeno ćutanje prilično turobno. Ron je, međutim, bio naviknut da svakog dana ima tri ukusna obroka, zahvaljujući predusretljivosti svoje majke ili hogvortskih kućnih vilenjaka, i glad ga je činila nerazumnim i plahovitim. Kad god bi se nestašica hrane podudarila s periodom kad Ron nosi horkruks, postao bi krajnje neprijatan.
– Gde ćemo sad? – ponavljao je papagajski. Iako sâm nije imao nikakav predlog, očekivao je da Hari i Hermiona iznesu neki plan dok on sedi i pati nad oskudnim zalihama hrane. Zbog toga su Ron i Hermiona uzalud proveli mnoge sate pokušavajući da odluče gde bi mogli da potraže druge horkrukse i kako da unište onaj koji već imaju, stalno ponavljajući jedne te iste priče, jer nisu imali novih informacija.

Pošto je Dambldor ranije izneo Hariju svoje uverenje da je Voldemor sakrio horkrukse na mesta koja su mu važna, stalno su recitovali, kao neku dosadnu litaniju, sve lokacije za koje su znali da je Voldemor na njima živeo ili ih posećivao. Sirotište u kome je rođen i odrastao; Hogvorts, gde se školovao; prodavnica kod Bordžina i Berksa, gde je radio nakon što je napustio školu; zatim Albanija, gde je proveo godine

izgnanstva: sve su to bila polazišta njihovih razmišljanja.

– Da, hajdemo u Albaniju. Biće nam dovoljno jedno popodne da pretražimo čitavu zemlju – reče Ron sarkastično.
– Nemoguće je da tamo ičeg ima. Pre nego što je otišao u izgnanstvo već je bio napravio pet horkruksa, a Dambldor je bio ubeđen da je zmija šesti – reče Hermiona.
– Znamo da zmija nije u Albaniji, obično je s Vol...
– Zar te nisam zamolio da to više ne izgovaraš!
– Pa, lepo! Zmija je obično sa Znaš-Već-Kim... Jesi li sad zadovoljan?
– Ne naročito!
– Ne mogu da zamislim da išta krije kod Bordžina i Berksa – reče Hari, koji je ovo već bezbroj puta naglasio, ali je to sada ponovo učinio, tek da razbije neprijatnu tišinu. – Bordžin i Berks bili su stručnjaci za Mračne predmete, odmah bi prepoznali horkruks.
Ron zajedljivo zevnu. Potiskujući snažan poriv da ga nečim gađa, Hari nastavi dalje: – I dalje mislim da bi mogao biti sakriven negde na Hogvortsu.
Hermiona uzdahnu.
– Ali, Hari, Dambldor bi ga našao!
Hari ponovi argument koji je stalno iznosio u prilog ovoj svojoj teoriji.
– Dambldor je preda mnom rekao da nikad nije ni tvrdio da zna sve hogvortske tajne. Kažem ti, ako postoji neko mesto koje je Vol...
– Ej!
– ZNAŠ-VEĆ-KO, onda! – povika Hari, isprovociran preko svake mere. – Ako postoji mesto koje je Znaš-Već-Kome bilo važno, onda je to Hogvorts!
– Ma, daj – naruga mu se Ron. – Njegova škola?
– Da, njegova škola! Bila mu je prvi pravi dom, mesto koje je smatrao nečim posebnim, značila mu je sve, a čak i nakon što je otišao iz nje...
– Sada govorimo o Znaš-Već-Kome, je li tako? A ne o tebi? – pitao se Ron. Cimao je lanac s horkruksom oko vrata: Hari oseti želju da ščepa lanac i pridavi ga njime.
– Rekao si nam da je Znaš-Već-Ko, nakon što je otišao, tražio da mu Dambldor dâ posao – reče Hermiona.
– Tako je – reče Hari.
– A Dambldor je pomislio da on hoće da se vrati samo da bi potražio nešto, možda još neki predmet njihovih osnivača, i pretvorio ga u još jedan horkruks?
– Baš tako – reče Hari.
– Ali nije dobio posao, je li tako? – reče Hermiona. – Znači, nikad nije ni imao priliku da tamo nađe neku stvarčicu koja je pripadala osnivačima i sakrije je u školi?
– U redu – reče Hari, pobeđen. – Zaboravite Hogvorts.
Nemajući nikakav drugi trag, otputovaše u London i, skriveni ispod Nevidljivog ogrtača, krenuše u potragu za sirotištem u kom je Voldemor odrastao. Hermiona je

krišom upala u biblioteku i pronašla u njihovim spisima da je pre mnogo godina to mesto srušeno. Posetili su ga i na njemu zatekli ulicu s poslovnim soliterima.
– Da probamo da kopamo ispod temelja? – predloži Hermiona nevoljno.
– Ne bi ovde sakrio horkruks – reče Hari. Znao je to sve vreme: to sirotište je bilo mesto iz kog je Voldemor jedva čekao da pobegne. Nikad ne bi tamo sakrio delić svoje duše. Dambldor je ukazao Hariju na to da je Voldemor u svojim skrovištima težio izvesnoj veličanstvenosti ili mističnosti; ovaj sumoran, siv londonski kutak bio je toliko različit i od Hogvortsa i od Ministarstva i od bilo koje zgrade nalik Gringotsu, čarobnjačkoj banci sa zlatnim vratima i mermernim podovima.

Ostavši bez ikakve nove ideje, nastavili su da lutaju po unutrašnjosti zemlje, iz predostrožnosti podižući šator svake noći na drugom mestu. Svakog jutra su proveravali da li su uklonili sve tragove svog prisustva, a onda bi krenuli da potraže neko drugo samotno i izdvojeno mesto, putujući uz pomoć Prebacivanja do šuma, hladovitih zjapećih litica, do purpurnih pustopoljina, planinskih padina prekrivenih štipavicom, a jednom čak i do zaklonjene i pošljunčane pećine. Otprilike svakih dvanaest sati predavali bi jedan drugom horkruks kao da igraju neku izopačenu, usporenu igru vrućeg krompira, gde su se bojali da muzika ne prestane, jer je nagrada bila dvanaest sati pojačane bojazni i zebnje.
Harija je ožiljak stalno peckao. Najčešće, zapazio je, dok je nosio horkruks. Ponekad nije mogao da se obuzda da ne reaguje na taj bol.
– Šta je? Šta si video? – raspitivao se Ron čim bi primetio da se Hari trza.
– Lice – mrmljao je Hari, svaki put. – Ono isto lice. Lopova koji je opljačkao Gregoroviča.
A Ron bi se okrenuo, ne pokušavajući da prikrije svoje razočaranje. Hari je znao da Ron očekuje vesti o svojoj porodici, ili o ostalim pripadnicima Reda Feniksa ali, na kraju krajeva, Hari nije bio televizijska antena. Mogao je jedino da vidi šta Voldemor misli u određeno vreme, a ne da se našteluje na ono što se njemu sviđa. Voldemor se očigledno beskrajno zadržavao na nepoznatom momku razdraganog lica, čije ime i boravište, Hari je bio siguran u to, Voldemoru nisu bili ništa manje poznati nego njemu. Dok je ožiljak nastavljao da ga peče a veseli plavokosi mladić da se stalno vrzma i dosađuje mu u mislima, Hari je naučio da potiskuje svaki, i najmanji znak bola ili nelagode, jer ono dvoje, kad god bi spomenuo lopova, nisu ispoljavali ništa osim nestrpljivosti. Nije mogao sasvim da ih krivi zbog toga, jer su već očajnički iščekivali bilo kakav putokaz koji će ih odvesti do horkruksa.
Dok su dani i nedelje odmicali, Hari poče da sumnja da Ron i Hermiona vode tajne razgovore bez njega i o njemu. Nekoliko puta su naglo prekidali razgovor čim bi Hari ušao u šator, a dvaput je slučajno naleteo na njih, šćućurene na malom odstojanju od njega, kako pribijenih glava užurbano pričaju. Oba puta su zamukli čim su shvatili da im se on približava i brže-bolje se napravili da su zauzeti skupljanjem drva ili vode.

Hari nije mogao da se ne zapita nisu li oni krenuli s njim u ovo što im je sada ličilo na besmisleno i rasplinuto putešestvije samo zato što su mislili da on ima neki tajni plan koji će im blagovremeno otkriti. Ron nije ni pokušavao da prikrije svoje loše raspoloženje, a Hari je sve više strepeo da je i Hermiona razočarana njegovim neveštim vođstvom. U očajanju je pokušavao da zamisli moguće lokacije horkruksa, ali jedina koja mu se i dalje javljala bio je Hogvorts, no pošto se ostalima to nije činilo nimalo verovatnim, prestao je to da im predlaže.

Dok su prolazili seoskim krajolicima jesen je stizala. Sada su naticali šator preko pokrova od suvog lišća. Prirodna magla združila se s onom koju su pravili dementori, a njihovim nevoljama doprinosili su i vetar i kiša. Činjenica da je Hermiona bila sve bolja u prepoznavanju jestivih pečuraka nije mogla potpuno da nadomesti njihovu neprestanu izolovanost, odsustvo društva drugih ljudi, niti njihovu potpunu neupućenost u bilo šta što se zbiva u ratu protiv Voldemora.
– Moja majka – reče Ron jedne noći dok su sedeli u šatoru na rečnoj obali u Velsu

– može da stvori dobru klopu niotkuda.
On sumorno nabode komadić ugljenisane sive ribe u svom tanjiru. Hari mahinalno pogleda u Ronov vrat i vide, kao što je očekivao, da na njemu svetluca zlatni lanac s horkruksom. Uspe da se savlada i ne opsuje Rona, čije će se držanje, znao je, blago popraviti kada dođe vreme da skine medaljon.
– Tvoja majka ne može da stvori hranu niotkuda – reče Hermiona. – Niko ne može. Hrana je prvi od pet Primarnih izuzetaka po Gampovom zakonu elementarnog Preobraž...
– Govori normalno, je l’ možeš? – reće Ron, iščačkavši riblju kost zaglavljenu između zuba.
– Nemoguće je napraviti dobro jelo ni iz čega! Možeš da ga prizoveš ako znaš gde je, možeš da ga Preobraziš, možeš da povećaš količinu ako već imaš nešto hrane...
– ... pa dobro, ne moraš da se trudiš da povećavaš količinu ovoga, odvratno je – reče Ron.
– Hari je uhvatio ribu, a ja sam dala sve od sebe da je spremim! Primetila sam da sam uvek ja ta koja na kraju sprema hranu, zato što sam devojka, pretpostavljam!
– Ne, to je zbog toga što bi trebalo da si najbolja u magiji! – doviknu joj Ron. Hermiona skoči a ogrisci pečene štuke skliznuše s njenog limenog tanjira na pod.
– E pa, sutra ti kuvaj, Rone, ti nađi sastojke, uzmi i začaraj sve to u nešto dostojno ručka, a ja ću sedeti ovde, praviti kiselo lice i kukati, pa da vidiš kako će se tebi...
– Ućuti! – reče Hari, skočivši na noge i podigavši ruke uvis. – Ućuti, smesta! Hermiona je delovala krajnje uvređeno.
– Kako možeš da staneš na njegovu stranu, on skoro nikad ne ku...
– Hermiona, ćuti, čujem da neko ide!
Pomno je osluškivao, i dalje uzdignutih ruku, upozoravajući ih da ne govore. Zatim, i pored buke i huke mračne reke, ponovo začu glasove. On pogleda u

šunjoskop. Nije se pomerao.

– Bacila si Mufliato čin na nas, je l’da? – došapnu on Hermioni.
– Sve što treba: Mufliato, Normalodbojne i Razočaravalačke čini, sve. Ne bi trebalo da su u stanju ni da nas čuju ni da nas vide, ko god da su.
Teški vukući koraci i struganje, uz zvuk odvaljenog kamenja i grančica, ukazaše im da se nekoliko ljudi spušta niz strmu pošumljenu padinu gde su razapeli šator. Isukali su štapiće, iščekujući. Vradžbine koje su nabacili na sebe trebalo bi da su dovoljna zaštita, u gotovo potpunoj pomrčini, od pogleda Normalaca i običnih veštica i čarobnjaka. Ako su to Smrtožderi, možda će po prvi put moći da ispitaju svoju odbrambenu moć protiv Mračnih čarolija.
Kad grupica ljudi stiže do obale glasovi postadoše prodorniji, ali ne i razaznatljivi. Hari proceni da su oni kojima ti glasovi pripadaju udaljeni manje od dvadesetak stopa, ali mu je obrušavanje reke onemogućavalo da bude siguran u to. Hermiona je zgrabila torbicu ukrašenu perlicama i počela da pretura po njoj. Odmah zatim izvadi tri para produžnih ušiju i baci po jedan par Hariju i Ronu, koji nestrpljivo ubaciše po jedan kraj niti boje mesa u svoje uši a drugi baciše kod ulaza u šator.
Kroz nekoliko trenutaka Hari začu iznuren muški glas.
– Ovde mora da ima i lososa, ili misliš da je i suviše rano za početak sezone.
Asio, losos!
Začuše se jasni zvuci izranjanja iz vode, a zatim zvuk bacakanja ribe po nečijoj koži. Neko zahvalno zahropta. Hari ugura produžno uvo još dublje u svoje: kroz romorenje reke razabirao je još glasova, ali nisu govorili ni engleski niti bilo koji ljudski jezik koji je kada čuo. Bio je to grub i nemelodičan govor, čegrtavo grleno glasanje, i činilo se da su u pitanju dva sagovornika, jedan malo dubljeg glasa i sporijeg govora.
S druge strane šatorskog platna rasplamsa se vatra. Između šatora i plamenova prođoše ogromne senke. Sada ih je spolja mamio slastan miris pečenog lososa. Zatim se začu zveckanje pribora za jelo po tanjirima i prvi čovek ponovo progovori.
– Griphuk, Gornuk, poslužite se.
– Goblini! – bezglasno zausti Hermiona Hariju, koji klimnu glavom.
– Hvala – rekoše goblini uglas na engleskom.
– Dakle, otkad ste vas trojica u bekstvu? – upita nov, milozvučan i prijatan glas; bio je odnekud maglovito poznat Hariju, koji odmah dočara sebi sliku trbušastog čovečuljka vedrog lica.
– Šest, sedam nedelja... već sam i zaboravio – reče onaj umorni čovek. – Sreo sam Griphuka već nakon par dana, a nedugo zatim udružili smo se s Gornakom. Lepo je imati društvo. – Nastupi pauza u kojoj se čulo grebuckanje noževa po tanjirima a limeni lončići su se dizali i ponovo spuštali na tlo. – Zbog čega si ti otišao, Tede? – nastavi onaj čovek.

– Znao sam da dolaze po mene – odgovori milozvučni Ted, i Hari iznenada shvati ko je on: Tonksin otac. – Prošle nedelje sam čuo da su Smrtožderi u okolini i odlučio da zbrišem. Vidiš, iz principa nisam hteo da se registrujem k’o čarobnjak normalskog porekla, pa sam znao da je samo pitanje vremena kada ću morati da odem. Mojoj ženi neće nauditi, ona je Čistokrvna. A onda sam ovde sreo Dina, kad ono beše, sinko, pre nekoliko dana, a?

– Aha – reče drugi glas a Hari, Ron i Hermiona se uzbuđeno zagledaše, sigurni da su prepoznali glas Dina Tomasa, njihovog drugara iz Grifindora.
– Normalskog porekla, je li? – upita prvi čovek.
– Nisam siguran – reče Din. – Moj otac je napustio mamu kad sam bio dete. Doduše, nemam nikakvog dokaza da je bio čarobnjak.
Nasta kratak tajac u kome se čulo samo mljackanje. Zatim Ted ponovo progovori.

– Moram da kažem, Dirk, da sam iznenađen što sam naleteo na tebe. Prijatno, ali ipak iznenađen. Pričalo se da si uhvaćen.
– Bio sam – reče Dirk. – Već sam bio na pola puta za Askaban kad sam pobegao, Ošamutio Douliša i drpio mu metlu. Bilo je lakše no što bi pomislio, nije mi izgledao sasvim svoj u tom trenutku. Kao da je bio pod dejstvom Zbunjujuće čini. Ako je tako, voleo bih da stisnem ruku veštici ili čarobnjaku koji je to učinio, verovatno mi je spasao život.
Nastupi još jedna pauza u kojoj je vatra pucketala a reka žuborila. A onda Ted reče: – A otkud vas dvojica u svemu tome? Ovaj, imao sam utisak da su goblini mahom uz Znate-Već-Koga.
– E pa, imao si pogrešan utisak – reče goblin s piskavijim glasom.– Mi ne biramo strane. Ovo je čarobnjački rat.
– A zašto ste onda u ilegali?
– Iz predostrožnosti – reče goblin s dubljim glasom. – Kad sam odbio da izvršim ono što sam smatrao drskim zahtevom, bilo mi je jasno da je moja lična bezbednost ugrožena.
– Šta su to tražili od tebe? – upita Ted.
– Da izvršim nešto što je neprimereno dostojanstvu moje rase – odgovori goblin grubljim glasom, manje nalik ljudskom. – Ja nisam kućni vilenjak.
– A šta je s tobom, Griphuk?
– Slični su mi razlozi – reče goblin s piskavijim glasom. – Gringots više nije pod isključivom kontrolom moje rase. A ja ne priznajem nijednog čarobnjaka kao gospodara.
On reče nešto Griphuku ispod glasa na goblinskom, a Griphuk se nasmeja.
– U čemu je vic? – upita Din.
– Rekao je – uzvrati Dirk – da ima stvari koje ni čarobnjaci ne mogu da prepoznaju.
Zavlada kratak tajac.

– Ne kapiram – reče Din.

– Pre nego što sam otišao sproveo sam svoju malu osvetu – reče Griphuk na engleskom.
– Svaka čast, čoveče... gobline, to jest – ispravi se Ted brže-bolje. – Da nisi slučajno uspeo da zatvoriš nekog Smrtoždera u jednu od tih drevnih vrhunski obezbeđenih riznica?
– Da jesam, ni taj mač mu ne bi pomogao da pobegne – odgovori Griphuk. Gornak se ponovo nasmeja, a čak se i Dirk suvo zakikota.
– Din i ja i dalje ne kapiramo – reče Ted.
– Kao ni Severus Snejp, mada on toga nije svestan – reče Griphuk i oba goblina se grohotom zlobno nasmejaše.
U šatoru, Hari je sve pliće disao od uzbuđenja: on i Hermiona se zgledaše, i dalje pomno osluškujući.
– Zar nisi čuo za to, Tede? – upita Dirk. – Za onu decu koja su pokušala da ukradu Grifindorov mač iz Snejpove kancelarije na Hogvortsu?
Harija kao da ošinu struja i prikova ga u mestu, zatresavši mu svaki živac.
– Ni reči – reče Ted. – Nije pisalo u Proroku, je li?
– Teško – frktao je Dirk. – Griphuk mi je to ispričao, a on je čuo od Bila Vizlija, koji radi u banci. Jedno od dece koja su pokušala da otmu mač je Bilova mlađa sestra.
Hari pogleda Hermionu i Rona, koji su grčevito stezali produžne uši kao da su uže za spasavanje.
– Ona i još nekoliko njenih drugara upali su u Snejpovu kancelariju i razbili staklenu vitrinu u kojoj je očigledno držao mač. Snejp ih je uhvatio dok su pokušavali da ga prokrijumčare niza stepenice.
– O, živi bili! – reče Ted. – Šta su mislili, da će moći da upotrebe taj mač protiv Znaš-Već-Koga? Ili protiv samog Snejpa?
– Šta god da su smerali s tim da urade, Snejp je zaključio da mač nije bezbedan tu gde je – reče Dirk. – Posle par dana, pretpostavljam nakon što je dobio odobrenje od Znate-Već-Koga, poslao ga je u London, da bude pohranjen u Gringotsu.
Goblini se ponovo nasmejaše.
– I dalje ne kapiram u čemu je fora – reče Ted.
– To je falsifikat – hroptao je Griphuk.
– Grifindorov mač!
– Da, da. To je samo kopija... doduše odlična kopija... ali je čarobnjačke izrade. Original su pre mnogo vekova iskovali goblini i dali mu izvesna svojstva koja poseduje samo oružje goblinske izrade. Gde god da je pravi Grifindorov mač, svakako nije u riznici Gringots banke.
– Shvatam – reče Ted. – A pretpostavljam da niste našli za shodno da to saopštite Smrtožderima?
– Nisam video razlog zašto ih uznemiravati tom informacijom – reče Griphuk

samozadovoljno, a Ted i Din se sada takođe pridružiše Griphukovom i Dirkovom smehu.
U šatoru, Hari sklopi oči, poželevši da neko postavi pitanje na koje je želeo odgovor, i posle nepunog minuta, koji mu se učinio desetostruko dužim, Din mu najzad izađe u susret. I on je bio (Hari se štrecnu kad se toga seti) Džinin bivši dečko.

– Šta je bilo s Džini i ostalima? Onima što su pokušali da ga ukradu?
– O, kažnjeni su, i to surovo – reče Griphuk nehajno.
– Ali, sada su u redu, zar ne? – brzo upita Ted. – Hoću reći, Vizlijevima bi samo falilo da im još jedno dete bude povređeno, je l’ da?
– Nisu pretrpeli ozbiljnije povrede, koliko znam – reče Griphuk.
– Imali su sreće – reče Ted. – Imajući u vidu Snejpov učinak, treba da budu srećni što su živi.
– Ti, dakle, veruješ u tu priču, Tede, zar ne? – upita Dirk. – Veruješ da je Snejp ubio Dambldora?
– Naravno da verujem – reče Ted. – Nećeš valjda da kažeš kako smatraš da je Poter umešan u to?
– Danas je teško znati u šta treba verovati – promrmlja Dirk.
– Ja poznajem Harija Potera – reče Din. – I ja mislim da je on zaista prava stvar – Izabrani, ili kako god želite da ga nazovete.
– Dabome, mnogi bi hteli da veruju da je on taj, sinko – reče Dirk – uključujući i mene. Ali gde je on? Zbrisao, kako mi se čini. Ako već zna nešto što mi ne znamo, ili je imao neko naročito saznanje, čovek bi pomislio da bi upravo sada trebalo da se priključi borbi, da organizuje otpor, umesto što se krije. I da znate, Prorok je izneo neke valjane argumente protiv njega...
– Prorok? – podrugnu se Ted. – I zaslužuješ da te lažu kod očiju ako još uvek čitaš to đubre, Dirk. Ako želiš činjenice, uzmi Cepidlaku.
Odjednom se začu glasno krkljanje, iskašljavanje, a zatim i zvuk udaranja po leđima. Sudeći po zvuku, Dirk se zagrcnuo ribljom kosti. Najzad reče, isprekidanim glasom: – Cepidlaka? Onaj sumanuti tabloid Ksenoa Lavguda?
– Ovih dana i nije tako sumanut – reče Ted. – Trebalo bi da baciš oko na njega. Kseno objavljuje sve što Prorok prećutkuje, a u poslednjem broju nijednom nije spomenuo zgužvanoroge snorkake. Dokle će mu to dozvoljavati, ne znam. Ali Kseno u svakom broju na naslovnoj strani poručuje da svaki čarobnjak koji je protiv Znaš-Već-Koga mora nastojati da pomogne Hariju Poteru.
– Pa nije baš ni lako pomoći dečaku koji je nestao s lica zemlje – reče Dirk.
– Čuj, sama činjenica da ga još nisu uhvatili već je vraško dostignuće – reče Ted.
– Rado bih saslušao njegov savet. Jer to i svi mi pokušavamo, da ostanemo slobodni, zar ne?
– Da, pa dobro, to stoji – reče Dirk utučeno. – Pošto ga svi iz Ministarstva i njihovi doušnici traže, očekivao bih da je dosad već uhvaćen. Nego, ko može da

garantuje da ga već nisu uhvatili i ubili a da to nisu objavili?

– Nemoj to da pričaš, Dirk – promrmlja Ted.
Nastupi duga pauza ispunjena ponovnim zveckanjem noževa i viljušaka. Kad su ponovo progovorili, raspravljali su treba li da spavaju na obali ili se povuku natrag na šumsku padinu. Zaključivši da im drveće nudi bolji zaklon, ugasiše vatru, a onda se ponovo popeše uz strminu i uskoro se njihovi glasovi izgubiše u daljini.
Hari, Ron i Hermiona smotaše produžne uši. Hari, kome je što su duže prisluškivali bilo sve teže da ćuti, više nije bio u stanju da kaže ništa drugo sem: – Džini... mač...
– Znam – reče Hermiona.
Naglo posegnu za torbicom ukrašenom perlama, i ovoga puta zavuče ruku u nju sve do pazuha.
– Evo... ga... – reče kroz stisnute zube izvlačeći nešto što je očigledno bilo na dnu torbice. Polako se promoli ivica kitnjastog rama od slike. Hari požuri da joj pomogne. Dok su izvlačili prazan portret Fineasa Nigelusa iz Hermionine torbice, držala je štapić uperen u njega, spremna da svakog trenutka baci kletvu.
– Ako je neko zamenio pravi mač lažnim dok je bio u Dambldorovoj kacelariji – govorila je dahtavo dok su uspravljali sliku uz šatorsko krilo – Fineas Nigelus je sigurno video šta se dogodilo, on visi baš pored te staklene vitrine!
– Sem ukoliko nije spavao – reče Hari, ali ipak zadrža dah kad Hermiona kleče ispred praznog platna, uperivši štapić u središte, pročisti grlo a onda reče: – Ovaj...
Finease? Finease Nigeluse? Ništa se ne desi.
– Finease Nigeluse? – ponovi Hermiona. – Profesore Blek? Molim vas, možemo li da porazgovaramo s vama? Molim vas?
– „Molim vas“ uvek pomaže – reče hladan podrugljiv glas, i Fineas Nigelus skliznu u svoj portret. Istog trena Hermiona viknu: – Obskuro!
Preko lukavih tamnih očiju Fineasa Nigelusa pojavi se crni povez, zbog čega on udari u ram i vrisnu od bola.
– Šta... kako se usuđuješ... šta to...?
– Izvinjavam se, zaista, profesore Blek – reče Hermiona – ali to je neophodna mera predostrožnosti.
– Skloni mi taj odvratni povez. Smesta! Sklanjaj ga, kad kažem! Upropaštavaš jedno veliko umetničko delo! Gde sam? Šta se zbiva?
– Nije važno gde smo – reče Hari, a Fineas Nigelus se ukoči, odustavši od pokušaja da skine povez naslikan preko očiju.
– Nije valjda da je to glas neuhvatljivog gospodina Potera?
– Moguće – reče Hari, znajući da će time da pobudi interesovanje u Fineasu. – Hteli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja... o Grifindorovom maču.
– Ah – reče Fineas Nigelus, okrećući glavu tamo-amo ne bi li krajičkom oka

ugledao Harija – da. Ona šašava devojčica postupila je krajnje lakomisleno...

– Ne diraj mi sestru – reče Ron grubo. Fineas Nigelus podiže obrve.
– Ko je još ovde? – upita on, okrećući glavu levo-desno. – Ne dopada mi se tvoj ton! Ta devojčica i njeni prijatelji postupili su krajnje nepromišljeno. Krasti od direktora!
– Nisu krali – reče Hari. – Mač nije Snejpov.
– Pripada školi profesora Snejpa – reče Fineas Nigelus. – A kakva prava ta Vizlijeva devojčica polaže na njega? Zaslužila je kaznu, kao i onaj idiot Longbotom i ona čudakinja Lavgud!
– Niti je Nevil idiot, niti je Luna čudakinja! – reče Hermiona.
– Gde sam? – ponovi Fineas Nigelus, ponovo se boreći da ukloni povez s očiju. – Gde ste me to doveli? Zašto ste me preselili iz kuće mojih predaka?
– To sad nije bitno! A kako je Snejp kaznio Džini, Nevila i Lunu? – ljutito upita Hari.
– Profesor Snejp ih je poslao u Zabranjenu šumu da obave neki posao za onog tikvana Hagrida.
– Hagrid nije tikvan – reče Hermiona piskavim glasom.
– A Snejp je možda mislio da je to kazna – reče Hari – ali Džini, Nevil i Luna su se verovatno sjajno provodili s Hagridom. Zabranjena šuma... velika stvar! Suočili su se oni i s mnogo gorim stvarima od Zabranjene šume!
Osetio je olakšanje. Zamišljao je nešto užasno, Bolnu kletvu u najmanju ruku.
– Ono što bismo zapravo hteli da znamo, profesore Blek, jeste da li je još neko, ovaj, uzimao taj mač? Možda ga je nosio na čišćenje ili... ili tako nešto?
Fineas Nigleus ponovo načas odustade od pokušaja da oslobodi oči i zakikota se.
– Normalska deca – reče. – Oružje goblinske izrade ne iziskuje čišćenje, glupačice. Goblinsko srebro ne prima ovozemaljsku prljavštinu, upija samo ono što ga ojačava.
– Ne nazivaj Hermionu glupačom – reče Hari.
– Dosadilo mi je već vaše stalno protivrečenje – reče Fineas Nigelus. – Možda je vreme da se vratim u direktorovu kancelariju?
I dalje s povezom preko očiju, poče da ispipava unutrašnju stranu svoga rama pokušavajući da oseti gde je izlaz iz slike i da se vrati u onu na Hogvortsu. Hari iznenada dobi nadahnuće.
– Dambldor! Možete li da nam dovedete Dambldora?
– Molim? – upita Fineas Nigelus.
– Portret profesora Dambldora ... možete li da ga dovedete ovamo sa sobom, u vašu sliku?
Fineas Nigelus okrenu lice u pravcu odakle je dopirao Harijev glas.
– Očigledno nisu samo oni normalskog porekla neuki, Poteru. Hogvortski portreti mogu međusobno da se posećuju, ali ne mogu da putuju izvan zamka, osim u posetu

svom portretu koji visi negde drugde. Dambldor ne može da dođe ovamo sa mnom, a nakon toga kako ste sa mnom postupali budite uvereni da vas neću ponovo posetiti!
Pomalo pokunjen, Hari je posmatrao Fineasa koji je udvostručio napor da napusti svoj ram.
– Profesore Blek – reče Hermiona – da li biste nam barem rekli, molim vas, kad je poslednji put mač izvađen iz svoje vitrine? Hoću reći, pre nego što ga je Džini uzela?
Fineas nestrpljivo frknu.
– Verujem da sam video da je mač Grifindora poslednji put napustio svoju vitrinu kada ga je profesor Dambldor iskoristio da preseče nekakav prsten.
Hermiona se okrenu da pogleda Harija. Niko se nije usudio da bilo šta kaže u prisustvu Fineasa Nigelusa, koji je najzad uspeo da otkrije izlaz.
– Pa, laka vam noć – reče pomalo zajedljivo i ponovo poče da nestaje s vidika. U trenutku kad mu se video još samo krajičak oboda šešira, Hari iznenada vrisnu.
– Čekaj! Jeste li rekli Snejpu da ste to videli?
Fineas Nigelus ponovo pomoli svoju glavu s povezom kroz sliku.
– Profesor Snejp se bavi mnogo važnijim stvarima od raznoraznih ekscentričnosti Albusa Dambldora. Zbogom, Poteru!
I rekavši to, potpuno nestade s vidika, ostavljajući za sobom samo mračnu pozadinu.
– Hari! – vrisnu Hermiona.
– Znam! – povika Hari. Ne mogavši da se suzdrži, on lupi pesnicom kroz vazduh: to je bilo više nego što je smeo da se nada. Poče da šetka tamo-amo po šatoru, osećajući da bi mogao da pretrči čitavu milju. Više nije osećao glad. Hermiona je ponovo ubacivala portret Fineasa Nigelusa u svoju perlastu torbicu. Kad je učvrstila kopču, baci torbicu u stranu i podiže svoje ozareno lice prema Hariju.

– Taj mač može da uništi horkrukse! Oštrice koje su izradili goblini upijaju samo ono što ih ojačava... Hari, taj mač je impregniran Baziliskovim otrovom!
– A Dambldor mi ga nije dao jer mu je još bio potreban, hteo je da ga iskoristi za medaljon...
– ... sigurno je shvatio da ti ga neće proslediti ako to napiše u testamentu...
– ... pa je napravio kopiju...
– ... i stavio lažnjak u staklenu vitrinu...
– ... a gde je onda ostavio pravi... gde?
Zgledaše se međusobno. Hari oseti da odgovor nevidljivo leluja u vazduhu iznad njih, gotovo ih mameći. Zašto mu Dambldor nije rekao? Ili je, u stvari, on to i rekao Hariju ali Hari tada to nije shvatio?
– Razmisli! – prošaputa Hermiona. – Razmisli! Gde je mogao da ga ostavi?
– Ne na Hogvortsu – reče Hari, nastavljajući da korača po šatoru.
– Negde u Hogsmidu? – predloži Hermiona.
– U Vrištećoj kolibi? – reče Hari. – Tamo niko nikada ne zalazi.

– Ali Snejp zna kako da uđe u nju, zar ne bi bilo pomalo rizično?

– Dambldor je verovao Snejpu – podseti je Hari.
– Ali ne toliko da bi mu rekao da je zamenio mačeve – reče Hermiona.
– Dabome, imaš pravo! – reče Hari i oseti se još veselijim na pomisao da je Dambldor gajio izvesne rezerve, ma koliko neznatne, u Snejpovu pouzdanost. – Pitanje je da li bi, onda, sakrio mač daleko od Hogsmida? Šta ti misliš Rone? Rone?
Hari se osvrnu naokolo. Na trenutak zbunjeno pomisli da je Ron napustio šator, a onda shvati da Ron leži u senci nižeg ležaja, kamenog izraza lica.
– O, setili ste me se, je li? – reče.
– Šta?
Ron frknu, zureći u dno gornjeg ležaja.
– Samo nastavite, vas dvoje. Ne dozvolite da vam ja kvarim zabavu.
Zbunjen, Hari pogleda Hermionu tražeći pomoć, ali ona odmahnu glavom, očigledno zbunjena kao i on.
– U čemu je problem? – upita Hari.
– Problem? Nema problema – reče Ron, i dalje odbijajući da pogleda u Harija. – Bar ne sudeći po tebi, u svakom slučaju.
Začu se ponovljeno kap po šatorskom platnu iznad njihovih glava. Počela je kiša.
– Pa, ti očigledno imaš neki problem – reće Hari. – Hajde, gukni već jednom, hoćeš li!
Ron skloni svoje duge noge s kreveta i sede. Izgledao je zlobno, nimalo nalik sebi.

– U redu, guknuću. Ne očekujte od mene da skakućem od radosti po šatoru zato što postoji još jedna prokleta stvar koju treba da nađemo. Samo je dodaj spisku svih onih stvari koje ne znaš.
– Koje ne znam? – ponovi Hari. – Koje ja ne znam?
Kap, kap, kap, padala je kiša sve jače i jače. Dobovala je po lišćem posutoj obali svuda oko njih i po reci, romoreći kroz tminu. Strah priguši Harijevo ushićenje: Ron je govorio upravo ono što je Hari podozrevao i plašio se da on misli.
– Nije da se ne provodim ludo ovde – reče Ron – znaš već, s osakaćenom rukom, bez ičega za jelo i smrznute zadnjice svake noći. Samo sam se nadao, znaš, da ćemo posle nekoliko nedelja zamajavanja ipak nešto postići.
– Rone – reče Hermiona, ali tako tihim glasom da je Ron mogao da se pravi da ga je prečuo usled sve glasnijeg povečerja koje je kiša dobovala po šatoru.
– Mislio sam da znaš za šta si se dobrovoljno prijavio – reče Hari.
– Da, i ja sam mislio.
– A koji to deo, moliću lepo, nije ispunio tvoja očekivanja? – upita Hari. Obuze ga gnev dok se branio. – Jesi li mislio da ćemo odsesti u hotelu s pet zvezdica? I svakog drugog dana pronaći poneki horkruks? Jesi li očekivao da ćeš se vratiti mamici do Božića?
– Mislili smo da znaš šta radiš! – povika Ron, ustajući a njegove reči zabadale su

se u Harijevu svest kao usijani noževi. – Mislili smo da ti je Dambldor rekao šta da radiš, mislili smo da imaš pravi plan!
– Rone! – reče Hermiona, ovoga puta još glasnije da bi nadjačala kišu koja je lupala po krovu šatora, ali se on i dalje pravio da je ne čuje.
– Pa, žao mi je što sam vas izneverio – reče Hari, potpuno smirenim glasom, iako se osećao prazno i nedostojnim očekivanja. – Bio sam iskren prema vama od samog početka, ispričao sam vam sve što mi je Dambldor rekao. A u slučaju da niste primetili, pronašli smo jedan horkruks...
– Da, i bliži smo načinu kako da ga se otarasimo koliko i nalaženju ostalih horkruksa... što će reći, bliži u tri lepe!
– Skidaj taj medaljon, Rone – reče Hermiona neobično piskavim glasom. – Molim te, skini ga. Ne bi tako govorio da ga ne vučeš oko vrata čitav dan.
– Dabome da bi – reče Hari, koji nije hteo da prihvati nikakvo opravdanje za Rona. – Mislite da nisam primetio kako se vas dvoje po ceo dan došaptavate iza mojih leđa? Mislite da nisam pogodio da ovo mislite?
– Hari, nismo...
– Ne laži! – ustremi se Ron na nju. – I ti si to rekla, rekla si da si razočarana, da si mislila da je imao nešto više od čega će da krene nego...
– Nisam tako rekla... Hari, nisam! – kriknu ona.
Kiša je udarala po šatoru, suze su se slivale niz Hermionino lice, a uzbuđenje od pre nekoliko minuta iščeze kao da ga nije ni bilo; beše to kratkotrajan vatromet koji je buknuo i zamro, ostavljajući za sobom tamu, vlagu i hladnoću. Grifindorov mač bio je sakriven ko zna gde, a oni su bili samo troje tinejdžera pod šatorom čije je jedino dostignuće to što, bar zasad, još nisu mrtvi.
– Pa što si još uvek ovde? – upita Hari Rona.
– Ne znam ni sam – reče Ron.
– Idi onda kući – reče Hari.
– Da, možda i hoću! – povika Ron i pođe nekoliko koraka prema Hariju, koji ne uzmaknu.
– Jesi li čuo šta su rekli za moju sestru? Ali tebi je stalo do toga koliko i do lanjskog snega, zar ne, to je samo Zabranjena šuma, Harija Video-Sam-Ja-I-Gore Potera nije briga šta se njoj tamo događa, e pa, ja brinem, znaš, džinovski pauci i svakojake sumanute stvari...
– Samo sam hteo da kažem... da je zajedno s ostalima, da su s Hagridom...
– ... dabome, shvatam, nije te briga! A šta je s ostatkom moje porodice. „Vizlijevima bi samo falilo da im još jedno dete bude povređeno“, jesi li to čuo?
– Da, ja...
– Nisi se nimalo zapitao šta to znači?
– Rone! – reče Hermiona, probivši se između njih – ne verujem da to znači da se išta novo desilo, nešto za šta ne znamo. Razmisli, Rone, Bil je već dovoljno unakažen,

dosad su mnogi već primetili da je Džordž izgubio uvo, a ti si, navodno, smrtno bolestan od flekavitisa, sigurna sam da je on samo to hteo da kaže...
– A sigurna si, je l’ da? U redu onda, neću da se opterećujem zbog njih. Vama dvoma je lako, je l’ da, vaši roditelji su na sigurnom...
– Moji roditelji su mrtvi – zaurla Hari.
– A možda će i moji biti uskoro! – povika Ron.
– Pa onda IDI! – zagrme Hari. – Vrati im se, pravi se da si preboleo flekavitis i mamica će moći lepo da te nahrani i...
Ron napravi iznenadan pokret: Hari je munjevito reagovao, ali pre nego što su izvukli štapiće iz džepova, Hermiona je već podigla svoj.
– Protego! – povika ona i oko nje i Harija odmah se stvori jedan nevidljivi štit, a oko Rona drugi. Od siline čini svi su bili primorani da ustuknu nekoliko koraka, a Hari i Ron gledali su se kroz prozirne pregrade kao da se vide prvi put. Hari oseti kako ga nagriza mržnja prema Ronu: nešto je puklo između njih.
– Ostavi horkruks! – reče Hari.
Ron strže lančić preko glave i baci medaljon u obližnju stolicu. Okrenu se prema Hermioni.
– Šta ćeš ti da radiš?
– Kako to misliš?
– Ostaješ li, ili ne?
– Ja... – činilo se da je na mukama. – Da... da, ostajem, Rone, rekli smo da ćemo ići s Harijem, rekli smo da ćemo mu pomoći...
– Kapiram. Njega si izabrala.
– Ne, Rone... molim te... vrati se, vrati se!
Saplete se o vlastitu Zaštitnu čin, a dok ju je uklonila on je već izjurio u noć. Hari je stajao nepomično, bez reči, slušajući je kako jeca i doziva Ronovo ime među drvećem.
Posle nekoliko minuta vratila se, mokre kose slepljene uz lice.
– O-o-otišao je! Prebacio se!
Ona se baci u stolicu, sklupča se i poče da plače.
Hari je bio ošamućen. Sagnuo se, pokupio horkruks i stavio ga oko vrata. Skinuo je ćebad s Ronovog ležaja i prebacio ih preko Hermione. Zatim se popeo na svoj krevet i zagledao se u mračni šatorski krov, osluškujući udaranje kiše.

16. Godrikova dolina

Kad se Hari sledećeg dana probudio, trebalo mu je nekoliko trenutaka da se seti šta se dogodilo. Zatim se naivno ponadao da je to bio san, da je Ron još uvek tu i da nije ni otišao. Ipak, čim je pomerio glavu s jastuka video je Ronov prazan ležaj. Privukao mu je pogled kao da je neka lešina. Hari skoči sa svog kreveta, odvraćajući pogled od Ronovog. Hermiona, koja je već radila po kuhinji, nije poželela ni dobro jutro Hariju, već je brže-bolje okrenula glavu na drugu stranu dok je prolazio pored nje.

Otišao je, reče Hari sebi. Otišao. Morao je stalno sebi to da ponavlja dok se umivao i oblačio, kao da će ponavljanje odagnati šok zbog te činjenice. Otišao je i ne vraća se. I to je bila sva istina, Hari je to znao, jer su njihove zaštitne čini značile da Ron neće moći da ih ponovo pronađe kad budu napustili ovo mesto.
On i Hermiona ćutke pojedoše doručak. Hermionine oči bile su naduvene i crvene. Izgledala je kao da nije spavala. Dok su pakovali stvari Hermiona je bila usporena. Hari je znao zašto ona odugovlači dok su tu, na obali reke. Nekoliko puta ju je video kako živahno podiže pogled, i bio je siguran da se zavarava mišlju da je čula korake

kroz jaku kišu, ali među drvećem nikako da se pojavi riđokosi lik. I Hari bi svaki put postupio isto kao ona, pogledao naokolo (jer nije mogao a da se i sâm ne nada) i, kad ne bi video ništa sem kišom zalivenog drveća, u njemu bi svaki put prasnula nova iskrica besa. Začuo bi Rona kako kaže: – Mislili smo da znaš šta radiš! – i nastavio da pakuje stvari s nekom težinom u stomaku.

Blatnjava reka pored njih naglo je bujala i svakog časa mogla je da poplavi obalu na kojoj su oni bili. Zadržali su se čitavih sat vremena duže nego inače pre nego što su napustili mesto logorovanja. Najzad, pošto je već triput prepakovala torbicu s perlama, Hermiona kao da više nije mogla da nađe dalje razloge za odlaganje: ona i Hari se uhvatiše za ruke i Prebaciše, ponovo se obrevši na nekoj vetrometini, na padini brežuljka obraslog vresom.
Čim su stigli Hermiona ispusti Harijevu ruku i udalji se od njega, da bi najzad sela na jedan veliki kamen, zaronivši licem u kolena, sva se tresući od nečeg za šta je znao da su jecaji. Posmatrao ju je, pretpostavljajući da treba da joj priđe i uteši je, ali je zbog nečeg ostao prikovan u mestu. Iznutra je osećao neizmernu hladnoću i teskobu. Ponovo je video onaj prezrivi izraz na Ronovom licu. Hari pođe kroz vresište, kružeći na malom odstojanju oko mesta gde je Hermiona sedela, i poče da baca čini koje je obično ona izvodila da im obezbedi zaštitu.
Sledećih dana uopšte nisu raspravljali o Ronu. Hari je bio rešen da nipošto ne spominje njegovo ime, a Hermiona je izgleda znala da nema svrhe da nameće tu temu, mada bi je ponekad noću čuo da plače, misleći da on spava. U međuvremenu, Hari je počeo da iznosi Banditovu mapu i proučava je pri svetlosti štapića. Čekao je trenutak kada će se tačkica s Ronovim imenom ponovo pojaviti u hogvortskim hodnicima, pokazujući da se vratio u udobno okrilje zamka, zaštićen svojim čistokrvnim statusom. Međutim, Ron se nije pojavljivao na mapi, i posle nekog vremena Hari uhvati sebe kako je izvlači samo da bi zurio u Džinino ime u devojačkoj spavaonici, pitajući se da li snaga kojom je posmatra može da dopre u njen san, sluti li možda da on misli na nju, nadajući se da je dobro.
Dani su im prolazili u pokušajima da odrede moguće lokacije Grifindorovog mača, ali što su više pretresali mesta na kojima je Dambldor mogao da ga sakrije, sve su im beznadežnije i nategnutije te spekulacije postajale. Iako je naprezao vijuge preko svake mere, Hari nije mogao da se seti da je Dambldor ikad spomenuo bilo koje mesto gde bi mogao nešto da sakrije. Bilo je trenutaka kad nije znao da li se više ljuti na Rona ili na Dambldora. Mislili smo da znaš šta radiš... Mislili smo da ti je Dambldor rekao šta da radiš... mislili smo da imaš pravi plan!
Nije mogao to da sakrije od sebe: Ron je bio u pravu. Dambldor mu nije ostavio doslovno ništa. Otkrili su jedan horkruks, ali nisu znali kako da ga unište: drugi su bili nedostižni kao i uvek. Beznađe je pretilo da ga preplavi. Nije mogao ni da se ne čudi vlastitoj drskosti da neupitno prihvati ponudu svojih prijatelja da ga prate na ovom tumarajućem, besciljnom putovanju. Ništa nije znao, nije imao nikakvih ideja, i bio je

u stalnom bolnom iščekivanju bilo kakvog nagoveštaja da će i Hermiona uskoro reći kako joj je svega dosta, kako odlazi.
Mnoge večeri proveli su gotovo bez reči, a Hermiona je običavala da izvadi portret Fineasa Nigelusa i nasloni ga uz stolicu, kao da ta slika može da ispuni deo zjapeće praznine nastale Ronovim odlaskom. Uprkos ranije izrečenoj tvrdnji da ih više nikad neće ponovo posetiti, Fineas Nigelus izgleda nije mogao da propusti priliku da sazna nešto više o tome šta Hari smera, i pristao je da se pojavljuje svakih nekoliko dana, s povezom preko očiju. Hariju je čak bilo milo što ga vidi, jer mu je pravio društvo, ma koliko bio sarkastičan i podrugljiv. Uživali su da čuju bilo kakve vesti o zbivanjima na Hogvortsu, mada Fineas Nigelus nije bio baš idealan izveštač. Poštovao je Snejpa, prvog sliterinskog direktora od vremena kad je on, Nigelus, upravljao školom, i morali su da paze da ga ne kritikuju mnogo niti da postavljaju drska pitanja o njemu, jer bi Fineas Nigelus smesta napustio svoju sliku.
Međutim, nešto bi mu se i omaklo. Izgleda da se Snejp suočavao s neprestanim tinjajućim otporom samih đaka. Džini je bilo zabranjeno da ide u Hogsmid. Snejp je ponovo ozvaničio stari proglas Dolores Ambridž kojim se zabranjuju okupljanja troje i više učenika, ili bilo kakva nezvanična đačka udruživanja.
Na osnovu svega toga, Hari je zaključio da su Džini, i verovatno Nevil i Luna skupa s njom, činili sve što je u njihovoj moći da nastave misiju Dambldorove armije. Te šture vesti nagnale su Harija da tako silno poželi da vidi Džini da je gotovo osećao bol u stomaku; ali ga je navelo i da ponovo misli na Rona i na Dambldora, pa i na sâm Hogvorts, koji su mu nedostajali maltene koliko i njegova bivša devojka. I zaista, dok je Fineas Nigelus pričao o Snejpovoj strahovladi, Hari je u deliću sekunde zamislio sulud prizor u kom se jednostavno vraća u školu da doprinese potkopavanju Snejpovog režima: biti nahranjen, u mekoj postelji, dok je neko drugi glavni učinilo mu se u tom trenutku kao najlepša stvar na svetu. Ali odmah se setio da je proglašen za Nepoželjnog Broj 1, da je njegova glava ucenjena na deset hiljada galeona i da je ušetati na Hogvorts ovih dana podjednako opasno kao ušetati u Ministarstvo magije. I Fineas Nigelus je nenamerno naglašavao tu činjenicu ubacujući u razgovor usputna pitanja o Harijevom i Hermioninom boravištu. Svaki put kad bi to učinio Hermiona bi ga gurnula natrag u perlastu torbicu, a Fineas Nigelus bi, po pravilu, nekoliko dana posle takvog neformalnog oproštaja odbijao da se ponovo pojavi.

Vreme je bivalo sve hladnije. Nisu se usuđivali nigde da ostanu predugo te su, umesto da borave na jugu Engleske, gde im je najveća briga bilo smrznuto tlo, nastavljali da bazaju po celoj zemlji, hrabro se noseći s planinskim kosinama na kojima im je susnežica šibala šator, sa širokim močvarnim ravnicama gde im je šator natapala ledena voda i s majušnim ostrvom usred nekog škotskog jezera gde je sneg preko noći napola zatrpao šator.
Već su primetili božićne jelke kako svetlucaju kroz prozore nekolikih dnevnih soba pre nego što je došlo veče kada se Hari ponovo usudio da predloži ono što mu se

činilo jedinim neistraženim putem koji im je preostao. Upravo su večerali neuobičajeno obilat obrok: Hermiona je bila u samoposluzi, zaogrnuta Nevidljivim ogrtačem (i obzirno je ostavila neki novac u fioku kase dok je izlazila), i Hari pomisli da će je lakše ubediti sad kad se sita najela špageta bolonjeze i kompota od krušaka. Takođe se na vreme setio da joj predloži da nekoliko sati prestanu da nose horkruks, koji je sada visio na ivici ležaja pored njega.

– Hermiona?
– Hmm? – Bila je sklupčana u jednoj od pohabanih fotelja s Pripovestima barda Bidla. Nije mogao da shvati šta još može da izvuče iz te knjige, koja, uostalom, i nije bila velika. Ali je očigledno i dalje nešto dešifrovala u njoj, pošto joj je na naslonu fotelje ležao otvoren Spelmanov bukvar.
Hari pročisti grlo. Osećao se isto kao pre nekoliko godina u sličnoj prilici, kada je pitao profesorku Mek Gonagal da li sme da ide u Hogsmid, uprkos činjenici da nije ubedio Darslijeve da mu napišu dozvolu za odlazak.
– Hermiona, mislio sam da možda...
– Hari, možeš li nešto da mi pomogneš?
Očigledno ga nije slušala. Nagnula se napred i uzela Pripovesti barda Bidla.
– Pogledaj ovaj simbol – rekla je, pokazujući na vrh strane. Iznad nečeg što je, pretpostavljao je Hari, bio naslov (nije bio siguran, pošto nije umeo da čita rune) nalazila se slika nekakvog trouglastog oka, čija je zenica bila presečena vertikalnom crtom.
– Nikad nisam pohađao časove Drevnih runa, Hermiona.
– Znam, ali to nije runa a nema ga ni u rečniku. Sve vreme sam mislila da je to slika nečijeg oka, ali verujem da nije! Ispisano je mastilom, vidi, neko ga je tu docrtao, to u stvari nije deo knjige. Razmisli, da li si ga ikada ranije video?
– Ne... ne, stani malo. – Hari ga bliže osmotri. – Zar to nije isti onaj znak koji je Lunin otac nosio na leđima?
– Pa to sam i ja pomislila!
– Onda je to Grindelvaldov znak.

– Šta?

– Krum mi je rekao...
Prepričao joj je ono što mu je Viktor Krum ispričao na venčanju. Hermiona je bila zapanjena.
– Grindelvaldov znak?
Skrenula je pogled s Harija na čudan znak i natrag. – Nikad nisam čula da je Grindelvald imao svoj znak. O tome nema ni pomena u knjigama koje sam čitala o njemu.
– Pa, kao što rekoh, Krum kaže da je taj simbol ugraviran na zidu u Durmstrangu i da ga je Grindelvald tamo ostavio.

Ona se ponovo zavali u fotelju, mršteći se.

– Baš čudno. Ako je to simbol Mračne magije, šta on traži u knjizi dečjih priča?
– Da, baš uvrnuto – reče Hari. – A logično je da bi ga i Skrimdžer prepoznao. Bio je ministar, trebalo bi da je stručnjak za sve što je u vezi s Mračnom magijom.
– Znam... možda je, kao i ja, pomislio da je to neko oko. Sve druge priče imaju male sličice iznad naslova.
Ona ništa ne reče, već nastavi da pažljivo razgleda čudni znak. Hari pokuša ponovo.
– Hermiona?
– Hmm?
– Razmišljao sam. Hoću... hoću da idem u Godrikovu dolinu.
Ona ga pogleda ali su joj oči bile negde drugde, i bio je siguran da još razmišlja o tajanstvenom znaku u knjizi.
– Da – reče ona. – Da, i ja sam se to pitala. Mislim da bi zaista trebalo da odemo.
– Jesi li me dobro čula?
– Naravno. Hoćeš da ideš u Godrikovu dolinu. Slažem se, mislim da bi trebalo da odemo tamo. Mislim, ne znam gde bi drugde mogao da bude. Biće opasno, ali što više mislim na to, sve mi je verovatnije da je tamo.
– Ovaj... šta je tamo? – upita Hari.

– Pa mač, Hari! Dambldor je sigurno znao da ćeš želeti tamo da se vratiš, a osim toga, Godrikova dolina je i rodno mesto Godrika Grifindora...
– Stvarno? Grifindor je rodom iz Godrikove doline?
– Hari, jesi li ikad makar otvorio Istoriju magije?
– Pa, ovaj – reče on, nasmešivši se, valjda prvi put u poslednjih nekoliko meseci. Mišići na licu bili su mu čudnovato kruti. – Možda sam je i otvorio, znaš, kad sam je kupio... samo tad...
– Pa pošto je selo nazvano po njemu, pomislila sam da si možda povezao te dve stvari – reče Hermiona. Mnogo je više ličila na onu staru Hermionu nego u poslednje vreme. Hari je maltene očekivao da izjavi kako mora brzo u biblioteku. – Čekaj, u Istoriji magije čak i piše nešto o tom selu...
Otvorila je torbicu s perlama, malo preturala po njoj i najzad izvukla primerak svog starog školskog udžbenika Istorija magije od Batilde Torbarke.
– „Nakon potpisivanja Međunarodnog statuta o tajnosti, čarobnjaci su se trajno povukli u ilegalu. Bilo je, stoga, prirodno da formiraju svoje male zajednice unutar one čarobnjačke. Mnogobrojna sela i zaseoci privukli bi nekoliko čarobnjačkih porodica, koje bi se tu okupile radi uzajamne podrške i zaštite. Seoca Tinvort u Kornvolu, Gornji Flegli u Jorkširu i Oteri Sent Kečpol na južnoj obali Engleske postali su ugledna utočišta grupama čarobnjačkih porodica koje su živele pored tolerantnih i ponekad Zbunjenih Normalaca. Možda najslavnije od tih

polučarobnjačkih naselja jeste Godrikova dolina, selo u zapadnom delu zemlje gde je rođen slavni čarobnjak Godrik Grifindor i gde je Strelac Rajt, čarobnjački kovač, iskovao prvu zlatnu skrivalicu. Njegovo groblje puno je imena drevnih čarobnjačkih porodica i to je, bez sumnje, doprinelo pričama o duhovima koji vekovima pohode malenu crkvu.“

– Ti i tvoji roditelji se ne spominjete – reče Hermiona, sklopivši knjigu – zato što profesorka Torbarka pokriva samo period do kraja devetnaestog veka. Ali vidiš? Godrikova dolina, Godrik Grifindor, Grifindorov mač. Zar ne misliš da je Dambldor očekivao da ti to povežeš?
– O, da...
Hari nije želeo da prizna da uopšte nije razmišljao o maču kad je predložio da odu u Godrikovu dolinu. Njega je to selo mamilo zbog grobova njegovih roditelja, kuće u kojoj je jedva izbegao smrt i ličnosti Batilde Torbarke.
– Sećaš se šta je Mjurijel rekla? – upita on najzad.
– Ko?
– Znaš – oklevao je: nije hteo da spominje Ronovo ime. – Džinina baba-tetka. Na venčanju. Ona što je rekla da imaš žgoljave članke.
– Aha – reče Hermiona.
Bio je to pipav trenutak. Hari je znao da i ona oseća Ronovo ime negde u pozadini. On žurno nastavi: – Rekla je da Batilda Torbarka još uvek živi u Godrikovoj dolini.
– Batilda Torbarka – promrmlja Hermiona, prevlačeći kažiprstom preko Batildinog ispupčenog imena na prednjoj korici Istorije magije. – Pa, pretpostavljam...
A onda ona tako dramatično uzdahnu da Hari pretrnu; izvukao je štapić, gledajući prema ulazu i napola očekujući da ugleda ruku kako razgrće platnena vrata šatora grabeći unutra, ali tamo nije bilo ničega.
– Šta je? – reče, napola ljutito napola s olakšanjem. – Zašto si to učinila? Pomislio sam da si ugledala Smrtoždera kako otvara rajsferšlus na šatoru...
– Hari, šta ako je mač kod Batilde? Šta ako joj ga je Dambldor poverio na čuvanje?
Hari razmotri tu mogućnost. Mora da je Batilda sada već veoma ostarila i, sudeći po Mjurijel, već je „pošašavila“. Koliko je verovatno da bi Dambldor kod nje sakrio mač? Ako je tako, pomisli Hari, Dambldor je i te kako rizikovao; jer Dambldor mu nikada nije otkrio da je umesto pravog stavio lažni mač, niti je spominjao svoje prijateljstvo s Batildom. Pa ipak, nije bio trenutak da dovodi u sumnju Hermioninu teoriju, ne sad kad je i sama bila iznenađujuće voljna da ispuni Harijevu najdražu želju.
– Da, možda je to učinio! Dakle, idemo li u Godrikovu dolinu?
– Idemo, ali moraćemo dobro da promislimo, Hari. – Sada je sedela uspravljeno a

Hari je bio ubeđen da ju je, baš kao i njega, oraspoložila mogućnost da ponovo imaju neki plan. – Kao prvo, moraćemo zajedno da vežbamo Prebacivanje ispod Nevidljivog ogrtača, mada ima smisla da vežbamo i Razočaravalačku čin, sem ukoliko ne misliš da idemo do kraja i iskoristimo višesokovni napitak? U tom slučaju moraćemo da uzmemo nečiju kosu. Zapravo, mislim da bi to bilo bolje, Hari, što se više prerušimo, to bolje...

Hari je pusti da priča, klimajući glavom i slažući se s njom kad god bi zastala, ali uopšte nije pratio šta priča. Bio je uzbuđen, po prvi put otkako je otkrio da je Grifindorov mač lažnjak.
Vraća se svom domu, mestu gde je nekada imao porodicu. Da nije bilo Voldemora, on bi tu, u Godrikovoj dolini, odrastao i u njoj bi provodio svaki školski raspust. Pozivao bi drugove da dođu u njegovu kuću u goste... Možda bi čak imao braću i sestre... i njegova majka bi mu napravila tortu za sedamnaesti rođendan. Život koji je izgubio nikad mu nije izgledao tako stvaran kao u ovom trenutku, kad je saznao da ide da vidi mesto koje mu je uskraćeno. Te noći, kad je Hermiona otišla na spavanje, Hari je tiho izvukao svoj ranac iz njene perlaste torbice, a iz njega album s fotografijama koji mu je Hagrid davno poklonio. Prvi put posle mnogo meseci razgledao je stare fotografije svojih roditelja, koji se smeše i mašu mu sa tih slika, koje su sada sve što mu je od njih ostalo.
Hari bi se već sutradan rado zaputio u Godrikovu dolinu, ali je Hermiona mislila drukčije. Ubeđena, kao i obično, da Voldemor očekuje od Harija da se vrati na poprište pogibije svojih roditelja, odlučila je da krenu tamo tek kad budu sigurni da su se prerušili najbolje što mogu. Stoga je prošlo čitavih nedelju dana – u međuvremenu su se krišom snabdeli vlasima nedužnih Normalaca koji su pošli u božićnu kupovinu i uvežbavali Prebacivanje do tamo i natrag, zajedno ispod Nevidljivog ogrtača – dok Hermiona nije dala pristanak da krenu na putovanje.
Nameravali su da se Prebace u selo pod velom tame, tako da je bilo kasno popodne kad su najzad ispili višesokovni napitak, pri čemu se Hari preobrazio u ćelavog sredovečnog Normalca, a Hermiona u njegovu sićušnu i mišoliku ženu. Perlasta torbica koja je sadržala sve njihove stvarčice (izuzev horkruksa, koji je Hari nosio oko vrata) bila je skrivena u unutrašnjem džepu Hermioninog zakopčanog kaputa. Hari je navukao Nevidljivi ogrtač preko njih a zatim su se, uz okret, ponovo upustili u gušeću tamu.
Dok mu je srce lupalo u grudima kao da će da iskoči, Hari otvori oči. Stajali su držeći se za ruke na malom, snegom posutom puteljku ispod tamnoplavog neba, na kome su već slabašno svetlucale prve zvezde. S obe strane uskog puta bile su kućice kroz čije su prozore svetlucali božićni ukrasi. Malo dalje ispred njih sjaj zlatnih uličnih svetiljki ukazivao je da je tamo centar sela.
– Koliko snega! – šapnu Hermiona ispod Ogrtača. – Kako se nismo setili snega? Uprkos svim merama predostrožnosti, ostavićemo tragove za sobom! Moraćemo da ih

se rešimo... ti idi ispred, ja ću to da izvedem...

Hari nije želeo da uđu u selo pod plaštom, kao neki pozorišni konj, pokušavajući da ostanu skriveni, a istovremeno čarolijom brišući svoje tragove.
– Hajde da skinemo Ogrtač – reče Hari, a kad vide njen prestrašen izraz, reče joj:
– Ma daj, ne ličimo na sebe, a naokolo nema nikoga.
Stavio je Ogrtač ispod jakne i oni nesputano krenuše napred a ledeni vetar štipao im je lica dok su prolazili pored kućica: svaka od njih mogla je biti ona u kojoj su Džejms i Lili nekad živeli, ili gde sada živi Batilda. Hari je zurio u njihova ulazna vrata, snegom opterećene krovove i tremove, pitajući se pamti li ijedan od njih, a znajući duboko u sebi da je to nemoguće, da je imao tek malo više od godinu dana kada je zauvek napustio ovo mesto. Nije čak bio siguran ni da li će uopšte moći da vidi tu kućicu. Nije znao šta se desilo nakon što su lica koja su bila pod kontrolom Povereničke čini umrla. A zatim puteljak kojim su išli skrenu ulevo i pred njim se ukaza malen trg, srce sela.
Svuda je bio iskićen raznobojnim lampionima a u samom središtu nalazilo se nešto što je ličilo na spomenik žrtvama rata, delimično zaklonjen od vetra iskošenom božićnom jelkom. Tu su se nalazili još i nekoliko dućana, pošta, pab i mala crkva, čiji su raznobojni vitraži poput dragog kamenja obasjavali trg.
Sneg je sad postao gušći. Bio je težak i klizav tamo gde su ga ljudi čitavog dana utabavali. Pred njima su tamo-amo išli seljaci čije bi figure na mahove bile obasjane uličnim svetiljkama. Povremeno bi začuli smeh i pop muziku kad bi se vrata paba otvorila, a zatim su iz male crkve začuli pojanje božićnih pesama.
– Hari, mislim da je ovo Badnje veče! – reče Hermiona.
– Je l’ jeste?

– Sigurna sam da jeste – reče Hermiona uperivši pogled u crkvu. – Oni su... tamo, zar ne? Tvoji mama i tata? Vidim groblje tamo iza.
Hari oseti drhtaj koji je nadilazio uzbuđenje, i više nalikovao strepnji. Sad kad je tako blizu, pitao se da li, posle svega, želi to da vidi. Hermiona kao da je pogodila kako se oseća, pošto ga dohvati za ruku i po prvi put preuze vođstvo, vukući ga za sobom. Kad su prešli pola trga, ona odjednom stade kao ukopana.
– Hari, pogledaj!
Pokazivala je na ratni spomenik. Kad su prošli kraj njega, on se preobrazio. Umesto obeliska s ispisanim imenima, bile su tu tri skulpture. Muškarac razbarušene kose s naočarima, dugokosa žena milog, lepog lica i muško detence koje je sedelo u majčinom naručju. Sneg im je napadao po glavama, poput paperjastih belih kapa.
Hari priđe bliže, zureći u lica svojih roditelja. Nikad nije zamišljao da će ovde naići na spomenik... Bilo je čudno videti sebe predstavljenog u kamenu, kao srećnu bebu bez ožiljka na čelu...
– Hajdemo – reče Hari kad se zasitio gledanja, i oni krenuše dalje prema crkvi.

Dok su prelazili ulicu, on pogleda preko ramena. Skulpture su se ponovo preobrazile u ratni spomenik.
Što su bili bliže crkvi, pojanje je postajalo sve glasnije. Od njega Harija nešto steže u grlu jer ga neodoljivo podseti na Hogvorts, na Pivsove bučne, bezobrazne verzije božićnih pesmica koje bi dopirale iz starih oklopa, na dvanaest božićnih jelki u Velikoj sali, na Dambldora sa starinskim ženskim šeširićem na glavi, koji je dobio u praskavoj bomboni, na Rona u ručno pletenom džemperu...
Na ulazu u groblje nalazila se kapijica. Hermiona je gurnu što je tiše mogla i oni se provukoše kroz nju. S obe strane klizave staze ka crkvenim dverima sneg je bio dubok i netaknut. Išli su oko zgrade držeći se senke ispod sjajećih prozora, ostavljajući za sobom duboke rovove u snegu.
Iza crkve bili su nanizani nadgrobni spomenici koji su izvirivali iz bledoplavičastog pokrova prošaranog zaslepljujuće crvenim, zlatnim i žutim, u zavisnosti od toga kakav je odsjaj s vitraža padao na sneg. Čvrsto stežući rukom štapić u džepu jakne, Hari priđe najbližem grobu.
– Vidi ovo, neki Abot, možda je neki Hanin davno izgubljeni rođak!
– Tiše! – preklinjala ga je Hermiona.
Gazili su sve dublje i dublje kroz groblje, dubeći tamne tragove u snegu za sobom, zastajući da zavire u natpise na starim nadgrobnim pločama, svaki čas škiljeći tamo-amo da bi bili sasvim sigurni da ih niko ne prati.
– Hari, ovamo!
Hermiona je bila udaljena nekih dva reda spomenika, te je morao da se probije nazad kroz sneg do nje, dok mu je srce silno lupalo u grudima.
– Je li to...?
– Ne, ali pogledaj!
Ona pokaza na taman kamen. Hari se sagnu nad njim i na smrznutom, lišajevima prošaranom granitu vide reči: Kendra Dambldor, a odmah ispod njenog datuma rođenja i smrti, i njena kćerka Arijana. Tu je bio i citat:

Gde je nekom blago, tu je srcu drago.

Dakle, Rita Skiter i Mjurijel ipak su baratale i ponekom činjenicom. Dambldorova porodica zaista je živela ovde a neki njeni članovi ovde su i umrli.
Videti grob bilo mu je mnogo teže nego slušati o njemu. Hari se nije mogao oteti pomisli da i on i Dambldor imaju svoje duboke korene u ovom groblju, i da je Dambldor morao to da mu kaže, a ipak nije nikad ni pomislio da mu poveri tu njihovu povezanost. Mogli su i zajedno da posete to mesto, i Hari za trenutak zamisli sebe kako dolazi ovamo s Dambldorom, i kakva bi to spona bila, koliko bi mu to značilo. Ali izgleda da je za Dambldora činjenica da su njihove porodice ležale jedna uz drugu na istom groblju bila tek nevažna slučajnost, verovatno sasvim beznačajna za posao

koji je želeo da Hari obavi.

Hermiona je gledala u Harija, a njemu beše drago što mu je lice skriveno u senci. Ponovo je pročitao reči na nadgrobnom spomeniku. Gde je nekom blago, tu je srcu drago. Nije shvatao šta te reči znače. Biće da ih je Dambldor izabrao, budući da je on bio najstariji član porodice nakon što je njegova majka umrla.
– Jesi li siguran da nikad nije spomenuo...? – poče Hermiona.
– Nije – reče Hari osorno, a onda dodade: – Hajde da nastavimo da tražimo – i okrenu se, poželevši da nije video taj kamen, jer nije hteo da njegovu ushićenu strepnju uprlja ozlojeđenost.
– Ovamo! – ponovo posle nekoliko trenutaka povika Hermiona iz tmine. – O, ne, izvini, mislila sam da piše Poter!
Protrljala je trošan, mahovinasti kamen, i zurila u njega blago namrštena.
– Hari, vrati se načas.
Nije želeo opet da skreće sa staze, i nevoljno se vratio kroz sneg do nje.
– Šta je?
– Pogledaj ovo!
Grob je bio prastar, oštećen zubom vremena tako da Hari nije uspeo da razazna ime na njemu. Hermiona mu pokaza simbol ispod njega.
– Hari, to je znak iz one knjige!
On gvirnu tamo gde mu je pokazala: kamen je bio toliko propao da se jedva videlo šta je u njega urezano, mada se činilo da je tu zaista bio nekakav trouglasti znak ispod gotovo nečitljivog imena.
– Da... moguće...
Hermiona osvetli svoj štapić i uperi ga u ime na nadgrobnoj ploči.
– Piše Ig... Ignat, čini mi se...
– Nastaviću da tražim moje roditelje, je l’ važi? – reče joj Hari pomalo nervoznim glasom i ponovo se zaputi nazad, ostavljajući je da čuči pokraj starog groba.
Svaki čas bi prepoznao neko prezime s kojim se, kao s Abotovim, susreo na Hogvortsu. Ponegde na groblju bilo je zastupljeno po nekoliko generacija iste čarobnjačke porodice: na osnovu datuma Hari je mogao da zaključi da je neka porodica izumrla, ili da su se njeni živi članovi odselili iz Godrikove doline. Sve dublje je zalazio između grobova i svaki put kad stigne do nove nadgrobne ploče osetio bi mali titraj zebnje i iščekivanja.
Iznenada mu se učini da tmina i tišina postaju sve gušće. Hari se zabrinuto osvrnu naokolo, pomislivši na dementore, a onda shvati da se pojanje božićnih pesmica završilo i da čavrljanje i komešanje vernika postaje sve tiše kako se vraćaju nazad ka trgu. Neko je upravo ugasio svetlo u crkvi.
Iz tmine po treći put odjeknu Hermionin glas, oštar i prodoran, udaljen nekoliko metara.
– Hari, ovde su... evo ovde.

A po njenom tonu znao je da su to ovog puta njegovi majka i otac: krenuo je ka njoj osećajući neki teret na grudima, isti onakav kakav je osetio odmah posle Dambldorove smrti, tugu koja mu je nalegla na srce i pluća.

Nadgrobna ploča nalazila se samo dva reda iza Kendrine i Arijanine. Bila je od belog mermera, baš kao Dambldorov grob, i utoliko je bilo lakše da se pročita, jer se činilo kao da blista u mraku. Hari nije morao ni da klekne niti da se skroz približi da bi razaznao reči koje su na njoj urezane.

A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt

Hari polako pročita reč po reč, kao da ima samo jednu priliku da dokuči njihovo značenje, a poslednje pročita naglas:
– „A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt“... Pade mu na pamet užasna misao, a uz nju se pomalo javi i panika. – Zar to nije smrtožderska ideja? Šta će to tu?
– To ne znači poraz smrti na način na koji to Smrtožderi zamišljaju, Hari – reče Hermiona nežnim glasom. – To znači... znaš već... Život iza smrti. Život posle smrti.
Ali oni nisu živi, pomisli Hari: nema ih više. Prazne reči ne mogu da prikriju činjenicu da istrunuli ostaci njegovih roditelja leže tu, ispod snega i kamena, ravnodušni, neznajući. Suze mu navreše pre nego što je stigao da ih zaustavi, najpre vrele, da bi se odmah zatim ohladile na njegovom licu, i da li je uopšte imalo svrhe da ih briše ili se pretvara da ne plače? Pustio ih je neka teku, skupivši usne, gledajući u debeo sneg koji je skrivao od njegovog pogleda mesto gde leže ostaci Lili i Džejmsa, sad već sigurno pretvoreni u kosti, ili prah, ne znajući ili ne mareći što njihov preživeli sin stoji tako blizu, sa srcem koje još uvek kuca, koji živi zato što su se oni žrtvovali i koji u ovom trenutku gotovo želi da i sâm sniva pod snegom zajedno s njima.
Hermiona ga je ponovo uhvatila za ruku i čvrsto je stezala. Nije smeo da je pogleda, već joj je uzvratio stisak, oštro i duboko udišući noćni vazduh, pokušavajući da se smiri, da se obuzda. Trebalo je da im nešto donese, nije se toga setio, a svaka biljka na groblju beše bezlisna i zamrznuta. Ali Hermiona podiže svoj štapić, opisa njime krug po vazduhu i venac božićnih ruža odjednom se rascveta pred njima. Hari ga uhvati i položi na grob svojih roditelja.
Čim se ponovo uspravio poželeo je da ode: nije mogao više ni trenutka da ostane. Prebacio je ruku preko Hermioninih ramena a ona svoju oko njegovog struka, ćutke se okrenuše i kroz sneg udaljiše natrag prema mračnoj crkvi i kapiji koja se više nije ni nazirala.

17. Batildina tajna


– Hari, stani!

– Šta nije u redu?

– Neko je tamo. Neko nas posmatra. Kažem ti. Eno, tamo preko, kod grmlja. Stadoše sasvim nepomično, držeći se jedno za drugo, zureći u gustu crnu
grobljansku među. Hari nije video ništa.
– Jesi li sigurna?
– Videla sam nešto kako se kreće, zaklela bih se da jesam...
Ona mu se otrže da bi oslobodila ruku sa štapićem.
– Ličimo na Normalce – podseti je Hari.
– Normalce koji su upravo položili cveće na grob tvojih roditelja! Hari, sigurna sam da tamo ima nekoga!
Hari se seti Istorije magije: pretpostavljalo se da ovo groblje posećuju duhovi: šta ako...? A onda začu šuškanje i vide malo kovitlanje stresenog snega u grmlju koje mu je Hermiona pokazala. Duhovi ne mogu da pomeraju sneg.

– To je mačka – reče Hari posle par trenutaka – ili ptica. Da je Smrtožder, dosad bismo već bili mrtvi. Ali ipak hajdemo odavde, pa možemo ponovo da navučemo Nevidljivi ogrtač.

Neprestano su se osvrtali odlazeći sa groblja. Hari, koji nije bio tako bezbrižan kako se pretvarao da jeste, obradovao se kad stigoše do kapije i klizavog pločnika. Ponovo prebaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe. U pabu je bilo više gostiju nego pre: mnoštvo glasova unutra sada je pevalo božićnu pesmu koju su čuli dok su prilazili crkvi. Hari je na trenutak pomislio da predloži da se sklone unutra, ali pre nego što je stigao išta da izusti, Hermiona promrmlja: – Idemo ovim putem – i povuče ga kroz mračnu ulicu koja je vodila prema izlazu iz sela u pravcu suprotnom od onog kojim su došli. Hari je mogao da razazna tačku gde se završavao niz kuća a puteljak ponovo zalazio u seosko zemljište. Išli su onoliko brzo koliko su se usuđivali, pored mnogih prozora koji su se iskrili višebojnim svetlima, dok su se kroz zavese nazirali obrisi božićnih jelki.
– Kako ćemo da nađemo Batildinu kuću? – upita Hermiona, koja je pomalo drhtala i neprestano se osvrtala preko ramena. – Hari? Šta misliš? Hari?
Cimnula ga je za ruku, ali Hari nije obraćao pažnju. Gledao je u mračnu masu koja je stajala na samom kraju ovog reda kuća. Sledećeg trenutka je ubrzao vukući Hermionu sa sobom. Ona se umalo ne okliznu na ledu.
– Hari...
– Vidi... pogledaj tamo, Hermiona...
– Ne vidim... o!
Mogao je da je vidi: Poverenička čin mora da je nestala zajedno s Džejmsom i Lili. Živica je divlje zarasla tokom šesnaest godina otkad je Hagrid odveo Harija iz ruševina koje su sada ležale rasute u travi do pojasa. Najveći deo kućice i dalje je stajao, mada sasvim prekriven tamnim bršljanom i snegom, ali je desna strana gornjeg sprata razneta; to je bilo mesto, Hari je bio ubeđen u to, gde je kletva zakazala, okrenuvši se protiv onog koji ju je bacio. On i Hermiona zastadoše na kapiji, pogledom upijajući ruševine onog što nekad beše kućica ista kao i one pored nje.

– Pitam se zašto je niko nikad nije obnovio? – prošaputa Hermiona.
– Možda i ne može da se obnovi? – odgovori Hari. – Možda je to isto kao ozlede od Mračne magije, gde šteta ne može da se popravi?
On izvuče ruku ispod Ogrtača i zgrabi snežnu i prilično zarđalu kapiju, ne želeći da je otvori, već samo da stegne deo te kuće.
– Ne želiš valjda da uđeš? Ne deluje bezbedno, moglo bi... O, Hari, pogledaj! Biće da je to izazvalo njegovo dodirivanje kapije. Pred njima iz tla iznenada
izniknu natpis, probivši se kroz splet koprive i korova, kao neki bizaran brzorastući cvet, a na drvenoj tabli je zlatnim slovima pisalo:

Na ovom mestu su, u noći 31. oktobra 1981,

izgubili živote Lili i Džejms Poter. Njihov sin Hari postao je jedini čarobnjak koji je ikada preživeo Ubitačnu kletvu.

Ova kuća, nevidljiva za Normalce, ostavljena je
u ruševnom stanju kao spomenik Poterovima
i kao podsetnik na nasilje
koje je razorilo njihovu porodicu.

A svuda oko tih elegantno ispisanih reči bile su dodate žvrljotine drugih veštica i čarobnjaka koji su obišli mesto odakle se spasio Dečak Koji Je Preživeo. Neki su samo ispisali svoja imena neizbrisivim mastilom. Drugi su ugravirali inicijale u drvetu, dok su neki pak ostavili poruke. Najnovije, koje su jarko sijale preko tih šesnaest godina ispisivanih čarobnih grafita, sadržale su slične poruke.

Srećno, Hari, gde god bio.

Ako čitaš ove redove, Hari, seti se da smo svi uz tebe!
Živeo Hari Poter!

– Nisu smeli da pišu po natpisu! – reče Hermiona ogorčeno. Ali Hari joj se nasmeši.
– Sjajni su. Drago mi je što su to učinili. Ja...
On zastade. Stazom prema njima hramala je jedna skroz umotana figura čija se silueta ocrtavala pri jarkoj svetlosti s udaljenog trga. Mada mu je bilo teško da prosudi, Hariju se učini da je u pitanju ženska figura. Kretala se polako, možda iz straha da se ne oklizne po snežnom tlu. Njena pognutost, njena punoća, njen neravnomeran hod, sve je odavalo utisak veoma stare osobe. Posmatrali su je nemo kako se približava. Hari je čekao da vidi hoće li da svrati u neku od kućica pored kojih je prolazila, ali je instinktivno znao da neće. Najzad je zastala, na nekoliko metara od njih i samo je stajala tamo nasred zaleđenog puta, okrenuta ka njima.
Nije bilo potrebe da ga Hermiona uštine za ruku. Nije bilo gotovo ni najmanje šanse da je ta žena Normalka: stajala je tamo, zureći u kuću koja je za nju trebalo da bude potpuno nevidljiva, sem ukoliko nije veštica. Međutim, njeno ponašanje bilo je čudno čak i pod pretpostavkom da je veštica: izašla je iz kuće po ovoj hladnoći samo da bi pogledala staru ruševinu. Po svim pravilima uobičajene magije, ne bi trebalo da vidi ni Hermionu ni njega. Ipak, Hari je imao neobičan osećaj da ona zna da su njih dvoje tamo, kao i da zna ko su. Tek što je došao do tog neugodnog zaključka, ona je podigla ruku u rukavici i mahnula im da priđu.
Hermiona mu priđe ispod Ogrtača, pribivši svoju ruku uz njegovu.
– Otkud zna?
On odmahnu glavom. Žena ponovo poče da ih rukom doziva, još energičnije. Dok

su tako stajali u toj pustoj ulici, okrenuti jedno ka drugom, Hari je mogao da navede mnoštvo razloga da se ne povinuje tom dozivanju, a ipak su njegove slutnje u pogledu njenog identiteta svakog časa bivale sve jače.

Je li moguće da ih je čekala tokom svih ovih dugih meseci? Da joj je Dambldor rekao da ih čeka jer će Hari na kraju doći? Nije li možda ona bila ta što se kretala u senci groblja i pratila ih do ove tačke? Čak i njena sposobnost da ih oseti nagoveštavala je neku dambldorovsku moć s kojom se nikad ranije nije sreo.
Najzad Hari progovori.
– Jeste li vi Batilda?
Umotana figura klimnu glavom i ponovo ga dozva rukom.
Hari i Hermiona se pogledaše ispod Ogrtača. Hari se namršti a Hermiona nervozno, jedva primetno klimnu glavom.
Oboje zakoračiše prema ženi, a ona se, odjednom, okrenu i poče da ćopa natrag istim putem kojim su došli. Idući ispred njih dok su prolazili pored nekoliko kuća, najzad skrenu u jednu kapiju. Pratili su je ulaznom stazom kroz baštu zaraslu maltene kao ona koju su upravo napustili. Nekoliko trenutaka nespretno je baratala ključem u ulaznim vratima, a onda ih je otvorila i povukla se korak unazad da ih propusti da uđu.

Malo je zaudarala, ili je miris možda poticao iz kuće: Hari nabra nos dok su prolazili pored nje i skinu Ogrtač. Sad kad je bio kraj nje shvatio je koliko je sitna, pogrbljena od starosti, bila mu je gotovo u nivou grudi. Zatvorila je vrata za njima, čukljevitim prstima koji su se plaveli i šareneli na oljuštenoj boji vrata, a onda se okrenula i unela se Hariju u lice. Oči su joj bile zamućene kataraktom i upale u nabore prozirne kože, a celo lice joj beše prošarano ispucalim kapilarima i staračkim pegama. Pitao se može li uopšte da ga vidi. Čak i da može, videla bi samo nekog ćelavog Normalca čiji je identitet ukrao.
Zadah starosti, prašine, neoprane odeće i ustajale hrane pojačao se kad je odmotala moljcima izjeden crni šal, otkrivajući glavu s retkom belom kosom kroz koju se jasno ocrtavala lobanja.
– Batilda? – ponovi Hari.
Ona ponovo klimnu glavom. Hari postade svesniji medaljona na svojoj koži. Stvar koja se nalazila u njemu, i ponekad otkucavala ili lupkala, sada se razbudila. Kroz hladno zlato mogao je da oseti kako pulsira. Da li je znala, da li je mogla da oseti da je predmet koji će je uništiti u blizini?
Batilda se odgega pored njih, gurnuvši Hermionu u stranu kao da je ne vidi i nestade u, sudeći po izgledu, dnevnoj sobi.
– Hari, nisam sigurna da je ovo pametno – prodahta Hermiona.
– Pogledaj kolicka je. Mislim da bismo mogli da je savladamo ako budemo morali

– reče Hari. – Znaš, trebalo je da ti kažem, znao sam da nije čitava, Mjurijel je rekla da je „pošašavila.“
– Dođite! – pozva ih Batilda iz susedne sobe.

Hermiona skoči i ščepa Harija za ruku.

– Sve je u redu – reče Hari bodreći je i pođe ispred nje u dnevnu sobu.
Batilda je teturala po sobi paleći sveće, ali je i dalje bilo vrlo mračno, a i neverovatno prljavo. Debeo sloj prašine škripao je pod njihovim nogama a Harijev nos otkri, ispod vonja memle i buđi, miris nečeg još goreg, poput pokvarenog mesa. Pitao se kad je poslednji put neko kročio u Batildinu kuću da vidi kako se snalazi sama. Izgleda da je zaboravila da može i čarolije da izvodi, jer je nespretno palila sveće rukom, a njene dugačke čipkaste manžetne mogle su svakog časa da se zapale.
– Pustite mene da to uradim – ponudi se Hari i uze joj šibice. Stajala je i posmatrala ga dok svuda po sobi nije upalio ostatke sveća u tacnama, nesigurno nataknute na gomile knjiga i stočiće pretrpane naprslim i ubuđalim šoljama.
Poslednja površina na kojoj je Hari ugledao sveću bila je komoda s fiokama na kojoj je stajalo mnoštvo fotografija. Kad se plamen razgoreo, njegov odsjaj treperio je po njihovom prašnjavom staklu i srebrnim okvirima. Zapazio je na nekim slikama blago kretanje. Dok je Batilda nespretno baratala cepanicama za potpalu, promrmljao je: – Tergeo. – S fotografija nestade prašine i on odjednom vide kako iz najvećih i najukrašenijih ramova nedostaje desetak fotografija. Pitao se da li ih je sklonila Batilda, ili neko drugi. Zatim mu pažnju privuče fotografija na samom kraju i on je zgrabi.
Na njoj je bio plavokosi, veseli lopov, momak koji je sedeo na prozorskoj dasci kod Gregoroviča, i lenjo se smešio Hariju iz srebrnog rama. A Hari se odmah seti gde ga je ranije video: u Životu i lažima Albusa Dambldora, rame uz rame s tinejdžerom Dambldorom, a biće da su i sve druge fotografije koje su nedostajale završile tamo: u Ritinoj knjizi.
– Gospođo... gospođice Torbarko? – reče on, pomalo drhtavim glasom. – Ko je ovo?
Batilda je stajala nasred sobe posmatrajući Hermionu kako pripaljuje vatru u kaminu.
– Gospođice Torbarko? – ponovi Hari i krenu napred, sa slikom u ruci, dok se vatra razgorevala u kaminu. Batilda podiže pogled čuvši njegov glas a horkruks na njegovim grudima brže zalupa.
– Ko je ovo? – upita je Hari, gurajući sliku napred.

– Znate li ko je to? – ponovi on, mnogo sporije i glasnije nego inače. – Ovaj čovek? Poznajete li ga? Kako se zove?
Batilda je samo zbunjeno zurila i Hari oseti užasno razočaranje. Kako li je Rita Skiter otključala Batildine uspomene?
– Ko je ovaj čovek?
– Hari, šta to radiš? – upita Hermiona.
– Ova slika, Hermiona, to je lopov, onaj lopov što je opljačkao Gregoroviča!

Molim vas! – reče on Batildi. – Ko je ovo?

Ali ona je samo zurila u njega.
– Zašto ste nas pozvali da dođemo kod vas, gospođo... gospođice... Torbarko? – upita Hermiona, povisivši glas. – Jeste li hteli nešto da nam kažete?
Ničim ne pokazavši da je čula Hermionu, Batilda se sada dogega nekoliko koraka bliže Hariju. Klimnu glavom i pogleda nazad u predsoblje.
– Hoćete da odemo? – upita on.
Ona ponovi pokret, ovog puta pokazujući najpre na njega, pa na sebe, a zatim na tavanicu.
– Ahaaa... Hermiona, mislim da hoće da pođem na sprat s njom.
– U redu – reče Hermiona. – Hajdemo.
Ali kad Hermiona krenu, Batilda iznenađujuće energično odmahnu glavom, još jednom pokazujući najpre na Harija a zatim na sebe.
– Hoće da pođem s njom, sam.
– Zašto? – upita Hermiona a glas joj odzvoni oštro i razgovetno u sobi osvetljenoj svećama; od tog glasnog zvuka starica blago zatrese glavom.
– Možda joj je Dambldor rekao da mač dâ meni i nikom drugom?
– Da li stvarno veruješ da zna ko si?
– Da – reče Hari, gledajući naniže u te mlečne oči koje su mu netremice uzvraćale pogled. – Mislim da zna.
– U redu onda, Hari, ali požuri.
– Povedite me – reče Hari Batildi.
Izgledalo je kao da je razumela, pošto se odgegala ispred njega prema vratima. Hari se osvrnu ka Hermioni i ohrabrujuće joj se nasmeši, ali nije bio siguran da li ga je videla: stajala je obgrlivši se rukama usred svećama osvetljene prljavštine, gledajući u pravcu police ormana za knjige. Dok je izlazio iz sobe, pazeći da ga ni Hermiona ni Batilda ne vide, Hari brzo smota fotografiju nepoznatog lopova sa srebrnim ramom u svoju jaknu.
Stepenice su bile strme i uske. Hari je delimično bio u iskušenju da stavi ruke na punačku Batildinu zadnjicu da bi bio siguran da se neće srušiti na njega odozgo, što je izgledalo više nego verovatno. Polako, pomalo šišteći, ona se pope na sprat, smesta skrenu desno i povede ga u spavaću sobu s niskom tavanicom.
Bila je potpuno mračna i užasno je smrdela: Hari je samo uspeo da razazna nošu kako viri ispod kreveta pre nego što je Batilda zatvorila vrata te je čak i to progutala tama.
– Lumos – reče Hari i njegov štapić se upali. On se trgnu: za tih nekoliko sekundi u tami Batilda se primakla bliže njemu a on nije čuo da mu se približila.
– Ti si Poter? – prošaputa ona.
– Da, ja sam.
Ona polako klimnu glavom. Hari oseti da horkruks bije ubrzano, brže od njegovog

vlastitog srca: bio je to neprijatan, iritirajuć osećaj.

– Imate li nešto za mene? – upita Hari, ali se činilo da joj je pažnju odvraćao osvetljeni vrh njegovog štapića.
– Imate li nešto za mene? – ponovi.
Zatim ona sklopi oči i već sledećeg trenutka istovremeno se desi nekoliko stvari: Harija bolno zapeče ožiljak; horkruks se trzao tako jako da se prednji deo njegovog džempera dizao; mračna, smrdljiva soba istog trena se rastopi. On oseti nalet euforije i progovori piskavim, hladnim glasom: drži ga!
Hari se zaljulja u mestu. Mračna smrdljiva soba kao da se ponovo sklopi oko njega. Nije bio svestan šta mu se upravo desilo.
– Imate li nešto za mene? – upita on po treći put, mnogo glasnije.
– Ovamo – prošaputa ona, pokazujući ka ćošku. Hari podiže štapić i ispod prozora sa zavesom spazi obrise pretrpanog toaletnog stočića.
Ovog puta ona ga ne povede. Hari se s uzdignutim štapićem provuče između nje i neraspremljenog kreveta. Nije skidao pogled s nje.
– Šta je to? – upita kad je stigao do toaletnog stočića, do vrha natrpanog nečim što je izgledalo i zaudaralo kao prljav veš.
– Tamo – reče ona, pokazujući na bezobličnu masu.
U trenutku kada je skrenuo pogled, tražeći po izmešanoj gomili balčak mača ili rubin, primetio je krajičkom oka da se ona čudno pomerila; panično se okrenuo i paralisao od užasa videći njeno staro telo kako se stropoštava dok iz mesta gde joj je bio vrat izniče velika zmija.
Zmija ga napade čim je podigao štapić: snaga ujeda u podlakticu odbaci štapić koji obrćući se polete prema tavanici, a njegova svetlost vrtoglavo se razlete po sobi i ugasi: zatim mu udarac moćnog repa u dijafragmu izbi vazduh iz pluća, i on pade nauznak na toaletni stočić, u brdo prljavog veša...
Otkrotrljao se u stranu, jedva izbegavši zmijin rep koji udari u stočić gde je bio sekundu ranije: krhotine staklene površine popadaše po njemu u trenutku kad udari u pod. Odozdo je čuo Hermionu kako doziva: – Hari?
Nije mogao da uvuče dovoljno vazduha u pluća da joj se odazove: zatim ga teška, glatka masa tresnu o pod i on oseti kako to klizi po njemu, moćno, mišićavo...
– Ne! – dahtao je, prikovan za pod.
– Da – prošaputa onaj glas. – Jessste... držim te... držim te...
– Asio... Asio, štapić...
Ali ništa se ne desi, a šake su mu bile potrebne da nekako zbaci zmiju sa sebe dok mu se obmotavala oko struka, izbijajući mu vazduh i prikivajući mu horkruks na grudi, komad leda koji je pulsirao životom na jedva pedalj od njegovog vlastitog mahnitog srca, i njegov um preplavi hladna bela svetlost, svaka misao beše mu izbrisana, izgubio je dah, čuo se zvuk udaljenih koraka, sve je postalo...
Metalno srce na njegovim grudima lupalo je iz sve snage i sada je leteo, leteo s

pobedonosnim osećanjem u srcu, bez metle ili testrala...

Naglo se probudio u tami koja je kiselkasto zaudarala: Nagini ga je oslobodila. Ispetljao se i pri svetlosti iz hodnika spazio zmijin obris: ustremila se za napad a Hermiona se s krikom baci u stranu. Njena kletva promaši cilj i pogodi prozor sa zavesom koji se rasprši u paramparčad. Sobu ispuni ledeni vazduh a Hari se sagnu da bi izbegao kišu slomljenog stakla i noga mu se okliznu na nešto poput olovke... na njegov štapić...
On se sagnu i ščepa ga ali utom zmija ispuni celu sobu, mlatarajući repom. Hari nigde nije video Hermionu, i na tren pomisli najgore, ali onda začu glasan tresak i vide blesak crvene svetlosti a zmija polete uvis kroz vazduh, pri tom ošinuvši Harija po licu, dok se navoj za navojem njenog tela izdizao ka plafonu. Hari podiže štapić i u tom času ožiljak ga zapeče bolno i snažno kako nije godinama.
– On dolazi! Hermiona, on dolazi!
Dok je urlao, zmija pade, divlje sikćući. Nastupi potpuni haos: zmija odvali police sa zidova i razlupani porcelan polete na sve strane, a Hari skoči preko kreveta i ščepa tamno obličje za koje je znao da je Hermiona...
Ona bolno zavrišta dok ju je povlačio unazad preko kreveta: zmija se ponovo propela, ali Hari je znao da dolazi nešto gore od zmije, da je možda već tu, na kapiji, pomisli da će mu se glava raspolutiti od bola u ožiljku...
Kad je poskočio i jurnuo, vukući Hermionu za sobom, zmija se baci na njega. U trenutku kad je zmija napala, Hermiona vrisnu: – Konfringo!– a njena kletva polete kroz sobu, raznevši orman s ogledalom i rikošetirajući nazad ka njima, odskačući od poda do plafona: Hari oseti na svojoj nadlanici kako ga njena vrelina prži. Staklo mu raseče obraz kad, vukući Hermionu sa sobom, skoči s kreveta na razbijeni toaletni stočić a onda pravo kroz smrskano okno u ništavilo; njen se krik prolamao kroz noć dok su se okretali u vazduhu...
Tada se njegov ožiljak rasprsnu i on postade Voldemor, i jurio je preko smradne spavaće sobe, hvatao svojim dugim, belim šakama ivicu prozora, i gledao ćelavog muškarca i ženicu kako se uvijaju i iščezavaju, te vrisnu od jarosti, krikom koji se izmeša s devojčinim i odjeknu kroz mračne bašte nadjačavši brujanje crkvenih zvona koja su najavljivala Božić...
A njegov krik beše Harijev krik, i njegov bol beše Harijev bol... da se to desi ovde, gde se već ranije desilo... ovde, u vidokrugu te kuće gde umalo nije spoznao kako je to umreti... umreti... taj bol je bio užasan... otkinut od svog tela... ali zašto ga je glava toliko bolela, kad već nije imao telo, kako je mogao tako nepodnošljivo da ga oseća ako je bio mrtav, zar bol ne iščezava sa smrću, zar ne nestaje...
Vlažna i vetrovita noć, dva deteta prerušena u bundeve gegaju se preko trga, a izlozi su prekriveni papirnatim paucima, svom tom kičastom normalskom odećom što pripada svetu u koji nisu verovali... a on je klizio s osećanjem svrhovitosti, moći i ispravnosti u sebi, koje bi ga uvek obuzimalo u takvim prilikama... ne ljutnjom... to

je za duše slabije od njegove... ali trijumf da... dugo je čekao na ovo, nadao se tome...

– Lep kostim, gospodine!
Video je kako se dečačićev osmeh gasi čim je dojurio dovoljno blizu da pogleda ispod kapuljače ogrtača, video je kako mu strah zamračuje oslikano lice, a onda se dete okrenulo i pobeglo... ispod odore napipao je dršku svog štapića... jedan prost pokret i dete nikad neće stići do svoje majke... ali bespotrebno, sasvim bespotrebno...

I kretao se dalje novom i mračnijom ulicom, i konačno ugledao svoje odredište, Poverenička čin beše razbijena, iako oni to još nisu znali... prikradao se tiše od opalog lišća što se valjalo po trotoaru, dok se peo do nivoa tamne živice i pogledao preko nje...
Nisu bili navukli zavese, te ih je video sasvim jasno u njihovoj maloj dnevnoj sobi, visokog, crnokosog muškarca s naočarima što izbacuje iz svog štapića kolutove šarenog dima, zabavljajući malog crnokosog dečačića u plavoj pidžami. Detešce se smejalo i pokušavalo da uhvati dim, da ga zgrabi svojom malenom pesnicom...

Vrata se otvoriše i uđe majka, govoreći nešto što nije mogao da čuje, a duga, tamnoriđa kosa padala joj je preko lica. Sad otac uhvati dete obema rukama i predade ga majci. Baci svoj štapić na kauč i proteže se, zevajući...
Kapija malčice zaškripa dok ju je otvarao, ali Džejms Poter je nije čuo. On tad belom šakom izvuče svoj štapić ispod ogrtača, uperi ga u vrata, koja se uz tresak otvoriše.
Već je prekoračio prag kad Džejms dotrča u predsoblje. Bilo je lako, i suviše lako, nije čak ni uzeo svoj štapić...
– Lili, uzmi Harija i beži! On je! Idi! Trči! Zadržaću ga...
Da ga zadrži, bez štapića u ruci!... nasmejao se pre nego što je bacio kletvu...
– Avada kedavra!
Zelena svetlost ispuni tesno predsoblje, osvetli kolica za bebu prislonjena uza zid, ograda stepeništa blesnu kao da je gromobran, a Džejms Poter pade kao marioneta čiji su konci prekinuti...
Čuo je njene krike sa sprata, gde beše uhvaćena u zamku, ali dok god bude razumna, ona lično neće imati čega da se boji... popeo se uza stepenice, osluškujući s neznatnim zadovoljstvom njene pokušaje da se zabarikadira... ni ona nije imala štapić kod sebe... kako su bili glupi i puni poverenja misleći da je njihova bezbednost u rukama prijatelja, verujući da makar na tren mogu da odlože oružje...
Silom je otvorio vrata, jednim nehajnim potezom štapića odgurnuo u stranu stolicu i u žurbi nabacane kutije uz njih... i ugledao ju je kako stoji, s detetom u naručju. Videvši ga, ispustila je sinčića u krevetac iza sebe i raširila ruke, kao da to može da pomogne, kao da će, ako ga skloni s vidika, on izabrati nju umesto

njega...

– Nemoj Harija, nemoj Harija, molim te nemoj Harija!
– Sklanjaj se, glupačo... sklanjaj se, smesta...
– Nemoj Harija, molim te, uzmi mene, ubij mene umesto...
– Poslednji put te upozoravam...
– Nemoj Harija! Molim te... imaj milosti... imaj milosti... Nemoj Harija! Nemoj Harija! Molim te... učiniću sve...
– Sklanjaj se... sklanjaj se, ženo...
Mogao je silom da je odgura od kreveca, ali mu se činilo mnogo prikladnijim da ih sve dokrajči...
Zelena svetlost blesnu po sobi i ona pade kao i njen muž. Sve vreme dete nije ni zaplakalo: moglo je da stoji, držeći se za šipke kreveca, i gledalo je u lice uljeza s bistrim interesovanjem, možda pomislivši da se to njegov otac krije ispod ogrtača i ponovo pravi raznobojnu svetlost, a da će njegova majka svakog trenutka da poskoči, smejući se...
Pažljivo je uperio štapić u detinje lice: hteo je da vidi da se to doista zbiva, uništenje ove jedine, neobjašnjive pretnje. Detence poče da plače: videlo je da on nije Džejms. Nije mu se svidelo što plače, nikad nije bio u stanju da svari kuknjavu mališana u sirotištu...
– Avada kedavra!
A onda se slomio: on je bio ništa, ništa, samo bol i užas, i morao je da se sakrije, ne ovde u ruševinama srušene kuće, gde je dete bilo zarobljeno i vrištalo, već daleko... daleko...
– Ne! – zajeca on.
Zmija se uskomeša po prljavom, šutom prekrivenom podu, a on je ubio dečaka, a
opet, on je i bio taj dečak...

A sada je stajao kraj razbijenog prozora Batildine kuće, zadubljen u uspomene na svoj najveći poraz, a velika zmija pod njegovim nogama gmizala je preko razbijenog porculana i stakla.... pogleda dole i vide nešto... nešto neverovatno...

– Ne...
– Hari, sve je u redu, dobro si!
Zastao je i podigao izlomljenu fotografiju. To je bio on, nepoznati kradljivac, kradljivac kog sve vreme traži...
– Ne... ispala mi je... ispala...
– Hari, sve je u redu, probudi se, probudi se!



– Hari – prošaputa Hermiona. – Da li... da li ti je dobro?

– Da – slaga on.

Bio je u šatoru, položen na donji ležaj ispod gomile ćebadi. Sudeći po miru i hladnoj, horizontalnoj svetlosti koja je dopirala izvan šatorskog pokrova, uskoro će zora. Bio je natopljen znojem, osećao ga je i na čaršavima i ćebadi...

– Pobegli smo.
– Da – reče Hermiona. – Morala sam da upotrebim Lebdeću čin da te stavim na ležaj, nisam mogla da te podignem... Bio si... pa, nisi bio sasvim...
Ispod njenih smeđih očiju videli su se modri podočnjaci, a u ruci joj primeti mali sunđer: njime mu je brisala lice.
– Bio si bolestan – završi ona. – Baš si bio bolestan.
– Kada smo otišli?
– Pre nekoliko sati. Već je skoro jutro.
– A ja sam bio... šta, u nesvesti?
– Ne baš – reče Hermiona teskobno. – Vikao si i jecao i... svašta – dodade tonom od kog se Hari uznemiri. Šta je to radio? Urlao kletve kao Voldemor, plakao kao beba u krevecu?
– Nisam mogla da skinem horkruks sa tebe – reče Hermiona i znao je da želi da promeni temu. – Bio je pričvršćen, pričvršćen za tvoje grudi. Ostao ti je trag, izvini. Morala sam da upotrebim Sekuću čin da ga uklonim. I zmija te je ujela, ali sam očistila ranu i stavila malo jasenka na nju...
Skinuo je znojavu majicu i pogledao se. Na mestu gde je srce video je krvavocrven ovalan pečat gde ga je medaljon opekao. Video je i poluzalečene tragove ujeda na podlaktici.
– Gde si stavila horkruks?
– U moju torbicu. Mislim da neko vreme ne treba da ga stavljamo na sebe. Ponovo se zavalio u jastuke i pogledao njeno bolno zgrčeno, pepeljasto lice.
– Nije trebalo da idemo u Godrikovu dolinu. Ja sam kriv, za sve sam ja kriv, Hermiona, izvini.
– Nisi ti kriv. I ja sam htela da idem. Stvarno sam pomislila da je Dambldor mogao tamo da ostavi mač za tebe.
– Da, pa... pogrešili smo, zar ne?
– Šta se desilo, Hari? Šta se desilo kad te je starica povela gore? Da li je zmija bila negde sakrivena? Je li iskočila, ubila nju i napala te?
– Ne – reče on. – Ona je bila zmija... ili je zmija bila ona... sve vreme.
– Š... šta?
Sklopio je oči. Još je na sebi osećao vonj Batildine kuće, što je celu stvar činilo užasno živom i upečatljivom.
– Mora da je Batilda već neko vreme bila mrtva. Ta zmija je bila... bila je u njoj. Znaš-Već-Ko ju je postavio tamo, u Godrikovu dolinu, da čeka. Bila si u pravu. Znala je da ću se vratiti.
– Zmija je bila u njoj?

Ponovo je otvorio oči. Hermiona je delovala zgroženo, zgađeno.

– Lupin je rekao da ćemo se susresti s magijom koju ne možemo ni da zamislimo – reče Hari. – Nije htela da priča pred tobom jer je sve vreme govorila nemuštim jezikom, što ja nisam shvatao mada sam, naravno, mogao da je razumem. Čim smo došli gore u sobu zmija je poslala poruku Znaš-Već-Kome, čuo sam to u svojoj glavi, osetio sam da se uzbudio, rekao joj je da me zadrži tamo... a onda...
Setio se kako je zmija izašla iz Batildinog vrata. Hermiona nije morala da zna detalje.
– ... promenila se, pretvorila se u zmiju, i napala. Spustio je pogled na tragove ujeda na koži.
– Nije trebalo da me ubije, samo da me zadrži dok Znaš-Već-Ko ne dođe.
Samo da je uspeo da ubije tu zmiju, isplatilo bi se, sve to... Tužnog srca, uspravi se u krevetu i zbaci prekrivače.
– Hari, nemoj, moraš da se odmaraš!
– Ti si ta koja treba da se naspava. Bez uvrede, ali izgledaš užasno. Dobro mi je. Ja ću malo da stražarim. Gde mi je štapić?
Ona ne odgovori, samo ga je gledala.
– Gde je moj štapić, Hermiona?

– Hari...

– Gde je moj štapić?
Ona posegnu ispod kreveta i prinese mu ga.
Štap od zelenike i Feniksovog pera bio je maltene prelomljen nadvoje. Jedna krhka struna Feniksovog pera pridržavala je oba dela koja su visila. Drvo se sasvim rascepilo. Hari ga uze u ruke kao da je živo biće koje je pretrpelo tešku ozledu. Nije bio sposoban da razmišlja kako valja: sve kao da je bilo prekriveno koprenom panike i straha. Zatim pruži štapić Hermioni.
– Popravi ga. Molim te.
– Hari, ne verujem da mogu, kad je ovako slomljen...
– Molim te, Hermiona, pokušaj!
– R-Reparo.
Polovina štapića koja je visila prilepi se uz drugu. Hari ga podiže.

Štapić slabo zaiskri a onda se ugasi. Hari ga uperi u Hermionu.

– Ekspeliarmus!
Hermionin štapić se trznu, ali se ne pomeri iz njene ruke. Taj slabašan pokušaj magije bio je previše za Harijev štapić, koji se ponovo raspoluti nadvoje. On je zurio u njega, zaprepašćen, nesposoban da shvati ono što mu je pred očima... štapić koji je toliko toga pregrmeo...
– Hari – prošaputa Hermiona, tako tiho da ju je jedva čuo. – Izvini, molim te

izvini. Mislim da sam ja to učinila. Dok smo odlazili, znaš, zmija se okomila na nas te sam bacila Razarajuću kletvu, a ona je odskočila svuda naokolo, i mora da sam... mora da sam pogodila...

– To je bila nezgoda – reče Hari mehanički. Osećao se ispražnjeno, ošamućeno. – Naći ćemo... naći ćemo način da ga popravimo.
– Hari, ne verujem da ćemo uspeti – reče Hermiona, a suze joj potekoše niz lice. – Sećaš se... sećaš li se Rona? Kad je slomio svoj štapić kad ste slupali kola? Više nikad nije bio isti, morao je da nabavi novi.
Hari pomisli na Olivandera, kog je Voldemor oteo i drži ga kao taoca, na Gregoroviča, koji je mrtav. Kako će da nabavi sebi nov štapić?
– Pa dobro – reče lažno nehajnim glasom – onda ću da pozajmim tvoj, zasad. Dok stražarim.
Lica sjajnog od suza, Hermiona mu predade svoj štapić, a on je ostavi da sedi kraj njegovog kreveta, želeći samo da pobegne od nje.

18. Život i laži Albusa Dambldora

Sunce se pomaljalo: nad Harijem se prostirala čista, bezbojna nebeska praznina, ne mareći ni za njega niti za njegovu patnju. Hari sede ispred ulaza u šator i duboko udahnu svež vazduh. Biti živ i posmatrati izlazak sunca preko iskričavog snežnog brežuljka bilo je, valjda, najveće blago na kugli zemaljskoj, a on ipak to nije umeo da ceni: čula su mu bila otupela zbog nesrećnog gubitka štapića. Pogledao je na dolinu pokrivenu snegom, a udaljena crkvena zvona skladno su zvonila kroz svetlucavu tišinu.

Nije ni osetio da je zario prste u ruke kao da pokušava da se odupre fizičkom bolu. Dosad je nebrojeno puta prolio sopstvenu krv: jednom je izgubio sve kosti u desnoj ruci, a na ovom putovanju već je zaradio ožiljke na grudima i podlaktici, ali nikad dosad nije se osetio tako fatalno oslabljenim, ranjivim i razgolićenim, kao da mu je oduzet najbolji deo njegove čarobne moći. Tačno je znao šta bi Hermiona rekla ukoliko bi išta od toga izrekao: štapić vredi samo onoliko koliko i čarobnjak koji njime upravlja. Ali nije u pravu, njegov slučaj je drugačiji. Ona nije osetila u ruci štapić koji se vrti kao kazaljka kompasa i ispaljuje zlatne plamenove na njegovog

neprijatelja. Izgubio je zaštitu identičnih jezgra, a tek sada kada ga više nije imao shvatio je koliko se oslanjao na njega.
Izvadio je slomljene komadiće štapića iz džepa i, ne pogledavši ih, sakrio u Hagridovu kesu koju je nosio oko vrata. Kesa je već bila prepuna raznih slomljenih i nepotrebnih stvarčica da bi mogla da primi još nešto. Kroz mokovu kožu Hari napipa staru skrivalicu i morao je, na trenutak, da potisne iskušenje da je izvuče i baci. Neprobojna, beskorisna, ni od kakve pomoći, kao i sve što je Dambldor ostavio za sobom...
I bes na Dambldora preplavi ga poput lave, paleći ga iznutra, brišući svako drugo osećanje. Iz čistog očajanja su naterali sebe da poveruju da Godrikova dolina krije odgovore i ubedili se da moraju da se vrate, da je sve to deo nekakve tajne putanje koju im je Dambldor iscrtao. Ali nije bilo mape, niti plana. Dambldor ih je ostavio da pipaju po mraku, da se sami i bez ičije pomoći hvataju u koštac s nepoznatim i nesanjanim užasima: ništa im nije objašnjeno, ništa im nije dobrovoljno dato, nisu imali mač, a sad Hari više nije imao ni štapić. Uz to, ispustio je fotografiju lopova i sada će Voldemor sigurno s lakoćom da otkrije ko je... Voldemor sada ima sve podatke...
– Hari?
Hermiona je izgledala preplašeno kao da očekuje da baci na nju kletvu pomoću njenog sopstvenog štapića. Lica izbrazdanog suzama, čučnula je pored njega, drhtavo držeći dve šolje čaja u ruci i nešto glomazno pod miškom.
– Hvala – reče on uzevši jednu šolju čaja.
– Smeta li ti da malo porazgovaramo?
– Ne – reče on, ne želeći da je uvredi.
– Hari, hteo si da znaš ko je onaj čovek na slici. Pa... uzela sam knjigu.
Ona mu je bojažljivo gurnu u krilo, nov novcijat primerak Život i laži Albusa Dambldora.
– Gde... kako...?
– Bila je u Batildinoj dnevnoj sobi, bačena na pod... Na njoj je bila zataknuta ova beleška.
Hermiona pročita naglas nekoliko šiljastih, otrovnozelenih redova rukopisa.
– „Draga Bati, hvala na pomoći. Šaljem ti primerak knjige, nadam se da će ti se svideti. Sve si mi rekla, iako se možda toga i ne sećaš. Rita.“ Rekla bih da je stigla dok je Batilda još bila živa, ali možda nije bila dovoljno pri sebi da je pročita?
– Ne, verovatno nije.
Hari pogleda u Dambldorovo lice i oseti nalet divljeg zadovoljstva: sad će saznati sve ono čega Dambldor nikada nije hteo da ga udostoji i ispriča mu, želeo Dambldor da on to sazna ili ne.
– I dalje si strašno ljut na mene, zar ne? – reče Hermiona. Podigavši pogled prema njoj, on ugleda nov potok suza iz njenih očiju, i shvati da mu se na licu očitava bes.

– Ne – reče tiho. – Ne, Hermiona. Znam da je to bilo slučajno. Pokušavala si da nam izvučeš živu glavu i bila si neverovatna. Da nisi bila tamo da mi pomogneš, bio bih mrtav.

Hteo je da joj ponovo izmami smešak kroz suze a onda obrati pažnju na knjigu. Rikna joj je bila kruta. Očigledno nikada nije ni otvorena. Brzo je preleteo njene stranice, tražeći fotografije. Maltene odmah je naleteo na onu koju je tražio, mladi Dambldor i njegov zgodni drugar grohotom se smeju nekoj davno zaboravljenoj šali. Hari spusti pogled na potpis:

Albus Dambldor, nedugo nakon majčine smrti, sa svojim prijateljem Gelertom Grindelvaldom.

Hari zinu kad pročita ovu poslednju reč. Pogleda postrance u Hermionu koja je još uvek zamišljeno gledala u to ime, kao da i dalje ne može da poveruje svojim očima. Lagano je podigla pogled ka Hariju.

– Grindelvald?
Ne obraćajući pažnju na preostale fotografije, Hari pretraži stranice oko njih da vidi da li se negde ponovo pojavljuje to kobno ime. Ubrzo ga nađe i žudno pročita šta piše, ali se načisto zbuni: morao je da se vrati unazad da bi razabrao bilo kakav smisao, i najzad se nađe na samom početku poglavlja pod nazivom „Opšte dobro“. On i Hermiona zajedno počeše da čitaju:

Pre nego što će napuniti osamnaest godina, Dambldor je napustio Hogvorts ovenčan slavom – glavešina dečaka, asistent, dobitnik nagrade „Barnabus Finkli“ za izuzetno bacanje čini, predstavnik britanske omladine u Vizengamotu, dobitnik zlatne medalje za pionirski doprinos na Međunarodnoj alhemičarskoj konferenciji u Kairu. Dambldor je nameravao da odmah zatim krene na veliku turneju s Elfijasom „Smrduždom“ Duždom, priglupim ali odanim pajtašem kog je stekao u školi.

Dva mladića su odsela u Probušenom kotlu u Londonu, pripremajući se da idućeg jutra otputuju u Grčku, kada im je sova donela vest o smrti Dambldorove majke. Elfijas „Smrdužd“, koji je odbio da dâ intervju za ovu knjigu, pružio je javnosti vlastitu sentimentalnu verziju onoga što se potom zbilo. Kendrinu smrt on predstavlja kao tragičan udarac, a Dambldorovu odluku da odustane od putešestvija kao čin uzvišenog samopožrtvovanja.
Izvesno je da se Dambldor smesta vratio u Godrikovu dolinu, navodno da „brine“ o svom mlađem bratu i sestri. Ali koliko je zaista brinuo o njima?
„Imao je podstanara u glavi, taj Aberfort“, veli Enida Smik, čija je porodica u to vreme živela na obodu Godrikove doline. „Potpuno je pomahnitao. Naravno, pošto je izgubio mamu i tatu, trebalo bi da vam ga je žao, ali me je

stalno gađao kozjom balegom. Ne verujem da se Albus mnogo zamajavao njime, u svakom slučaju, nikad ih nisam videla zajedno.“

Pa šta li je Albus radio, ako već nije ugađao svom obesnom mladom bratu? Odgovor je, čini se, da se brinuo da njegova sestra ostane u trajnom zatočeništvu. Jer, mada je njen prvi tamničar bio mrtav, žalosno stanje Arijane Dambldor bilo je nepromenjeno. I dalje je za njeno postojanje znalo tek nekoliko osoba sa strane, na koje se, kao na Elfijasa „Smrdužda“, moglo računati da će da poveruju u priču o njenoj „bolešljivosti“.
Drugi takav lakoverni porodični prijatelj bila je Batilda Torbarka, slavna istoričarka magije koja već godinama živi u Godrikovoj dolini. Naravno, Kendra je oterala Batildu prvi put kada je pokušala ovoj porodici da poželi dobrodošlicu u njihovo selo. Međutim, nekoliko godina kasnije ova autorka je poslala sovu Albusu Dambldoru u Hogvorts, veoma impresionirana njegovim napisom o pretvaranju u druge vrste u Preobraženjima danas. Ovaj početni kontakt omogućio joj je da upozna čitavu porodicu Dambldor. U vreme Kendrine smrti Batilda je bila jedina osoba u Godrikovoj dolini s kojom je Dambldorova majka htela da razgovara.
Na nesreću, briljantnost koju je Batilda ispoljavala u svom ranijem životu sada je presahla. „Vatra gori, a kotao prazan“, kao što mi reče Ajvor Dilonsbi ili, da upotrebim malo sočniju frazu Enide Smik, „fijuknula je k’o veveričji prdež“. Ipak, kombinacija proverenih i oprobanih novinarskih metoda omogućila mi je da izvučem dovoljno bisera među čvrstim činjenicama i da od njih sastavim ovu skandaloznu priču.
Kao i sav čarobnjački svet, Batilda prevremenu Kendrinu smrt pripisuje rikošetiranoj čini, a istu priču ponavljali su kasnije godinama i Albus i Aberfort. Batilda takođe ponavlja kao papagaj porodičnu izmišljotinu o Arijani, nazivajući je „krhkom“ i „nežnom“. Ipak, bar što se jedne teme tiče, isplatilo mi se što sam Batildi davala veritaserum, jer ona jedina zna do tančina priču o najčuvanijoj tajni u životu Albusa Dambldora. Sad, kad je najzad prvi put otkrivena, ona dovodi u pitanje sve ono u šta su Dambldorovi obožavaoci verovali: njegovu navodnu mržnju prema Mračnim veštinama, njegovo suprotstavljanje tlačenju Normalaca, čak i njegovu privrženost vlastitoj porodici.
Onog istog leta kad je Dambldor otišao u svoj dom u Godrikovoj dolini, sad već kao siroče i glava porodice, Batilda je pristala da u kuću primi svog pranećaka Gelerta Grindelvalda.
Grindelvaldovo ime s pravom je čuveno: na listi Najopasnijih mračnih čarobnjaka našeg doba morao je da ustupi prvo mesto jedino zato što se pojavio Znate-Već-Ko, generaciju kasnije, da mu otme presto. Međutim, budući da Grindelvald nikad nije svoju strahovladu proširio i na Britaniju,

detalji njegovog uspona na vlast kod nas nisu dovoljno poznati.

Školovan na Durmstrangu, školi još tada čuvenoj po svojoj nesrećnoj popustljivosti prema Mračnim veštinama, Grindelvald se pokazao podjednako briljantnim kao i Dambldor. Umesto da iskoristi svoje sposobnosti za sticanje nagrada i priznanja, Gelert Grindelvald je, međutim, bio posvećen drugim pregnućima. Iako mu je bilo tek šesnaest godina, čak su i na Durmstrangu smatrali da više ne mogu da zatvaraju oči pred iščašenim eksperimentima Gelerta Grindelvalda, te je bio izbačen.
Dosad se o Grindelvaldovim narednim potezima znalo samo da je „otputovao u inostranstvo na nekoliko meseci“. Sada se najzad može otkriti da je Grindelvald odlučio da poseti svoju pratetku u Godrikovoj dolini, i da je tamo, ma koliko mnogima zvučalo šokantno da to čuju, sklopio blisko prijateljstvo ni s kim drugim nego s Albusom Dambldorom.
„Delovao mi je kao šarmantan dečak“, brblja Batilda, „šta god da je kasnije postao. Normalno, upoznala sam ga sa sirotim Albusom, kome je nedostajalo društvo momaka njegovog uzrasta. I dečaci su odmah osetili uzajamnu simpatiju.“
Zaista jesu. Batilda mi pokazuje pismo koje je sačuvala, a koje je Albus Dambldor poslao Gelertu Grindelvaldu u gluvo doba noći.
„Da, čak i nakon što bi čitav dan proveli u raspravi, a pošto su obojica bili tako briljantni momci, slagali su se kao kotao i vatra, ponekad bih čula sovu da kuca na prozor Gelertove spavaće sobe i uručuje mu Albusovo pismo! Sinula bi mu neka ideja, i poželeo bi da i Gelert odmah sazna za nju!“
A kakve su to samo ideje bile! Iako će ih Dambldorovi fanovi smatrati
krajnje šokantnim, ovde prilažemo razmišljanja njihovog sedamnaestogodišnjeg junaka, onakva kako ih je poslao svom novom najboljem prijatelju (kopija originalnog pisma može se videti na strani 463):

Gelerte,

Tvoja ideja da je čarobnjačka prevlast ZA VLASTITU DOBROBIT SAMIH NORMALACA – to je, mislim, ključna stavka. Da, nama je data moć, i da, ta moć daje nam pravo da vladamo, ali nam nalaže i odgovornost za one nad kojima vladamo. Moramo da naglasimo tu ideju, ona će biti kamen temeljac na kome ćemo dalje graditi. Tamo gde nam se suprotstave, kao što će se sigurno desiti, ovo mora da bude osnova svih naših kontraargumenata. Mi preuzimamo kontrolu ZARAD OPŠTEG DOBRA. Iz toga sledi da gde god naiđemo na otpor moramo koristiti samo neophodnu silu, ništa više. (To je bila tvoja greška na Durmstrangu! Ali ne žalim se, jer da te nisu izbacili, nikad se ne bismo upoznali.)

Albus

Iako će mnogi njegovi obožavaoci biti zaprepašćeni i užasnuti, ovo pismo predstavlja dokaz da je Albus Dambldor jednom sanjao da poništi Statut o tajnosti i uspostavi čarobnjačku vladavinu nad Normalcima. Kakav udarac za one koji su uvek oslikavali Dambldora kao najvećeg pobornika čarobnjaka normalskog porekla! Kako sada šuplje zvuče svi ti govori u kojima se zagovaraju prava Normalaca u svetlu ovog optužujućeg novog dokaza! Koliko nam dostojnim prezrenja Albus Dambldor izgleda dok kuje zaveru da osvoji vlast umesto da oplakuje svoju majku i brine o svojoj sestri!

Nema sumnje da će oni koji su rešeni da zadrže Dambldora na pijedestalu koji se urušava pod njim blejati da on, uprkos svemu, nije ni pokušao da sprovede svoje planove, da se sigurno predomislio, da se urazumio. Utoliko šokantnije ova istina deluje.
Posle nepuna dva meseca svog velikog novosklopljenog prijateljstva, Dambldor i Grindelvald su se razdvojili i nikad se više nisu sreli sve do njihovog legendarnog dvoboja (videti poglavlje 22). Šta je prouzrokovalo taj nagli raskid? Da li se Dambldor urazumio? Da li je rekao Grindelvaldu da ne želi više da učestvuje u njegovim planovima? Avaj, ne.
„Mislim da je tome doprinela smrt sirote male Arijane“, kaže Batilda. „To je došlo kao užasan šok. Gelert je bio kod njih kada se to desilo i vratio se u moju kuću sav uzrujan, i rekao mi da želi sledećeg dana da se vrati svojoj kući. Bio je užasno rastresen, shvataš. Stoga sam mu zakazala teleportacioni ključ, i tada sam ga poslednji put videla.“
„Albus je bio izvan sebe zbog Arijanine smrti. To je bilo strašno za dvojicu braće. Nisu imali više nikoga, osim jedan drugog. Nije ni čudo što su postali još plahovitije naravi. Aberfort je optuživao Albusa, znate već, kao što ljudi inače čine u sličnim situacijama. Ali Aberfort je uvek govorio pomalo sumanute stvari, siroti dečak. Ipak, to što je Albusu razbio nos na sahrani nije bilo pristojno. Da je Kendra mogla da ih vidi kako se tuku nad odrom njene kćeri, to bi je uništilo. Šteta što Gelert nije mogao da ostane na sahrani... u najmanju ruku, pružio bi Albusu utehu...“
Ta užasna tuča pokraj kovčega, za koju znaju samo oni koji su bili na sahrani Arijane Dambldor, nameće nekoliko pitanja. Zašto je, zapravo, Aberfort Dambldor okrivio svog brata za sestrinu smrt? Je li to bio, kako Batilda hoće da veruje, puki izliv bola? Ili je možda postojao mnogo opipljiviji razlog njegovoj srdžbi? Grindelvald, koji je bio izbačen s Durmstranga zbog učestalih napada na svoje drugove s umalo smrtnim ishodom, napustio je zemlju nekoliko sati posle devojčine smrti i Albus ga (od stida, ili od straha?)

nije nikada više video, bar ne do onog trenutka kada su ga na to naterali apeli čarobnjačkog sveta.

Izgleda da od tada ni Dambldor ni Grindelvald nikada više nisu pominjali svoje kratko mladalačko prijateljstvo. Međutim, nema sumnje da je Dambldor čitavih pet godina, punih nemira, ljudskih žrtava i nestanaka, odlagao napad na Grindelvalda. Je li Dambldor oklevao zbog i dalje prisutne privrženosti tom čoveku, ili iz straha da se ne otkrije da mu je jednom bio najbolji prijatelj? Da li se Dambldor protiv svoje volje latio posla da uhvati čoveka koji ga je toliko očarao čim ga je upoznao?
I kako je tajastvena Arijana umrla? Da li je bila nenamerna žrtva nekog Mračnog rituala? Da li je nabasala na nešto što nije trebalo da vidi dok su dvojica mladića uvežbavala kako će da osvoje slavu i prevlast? Je li moguće da je Arijana Dambldor prva osoba koja je izgubila život „zarad Opšteg dobra“?



Tu se poglavlje završilo i Hari ponovo podiže pogled. Hermiona je pre njega stigla do kraja. Istrgla je Hariju knjigu iz ruku, pomalo uznemirena njegovim izrazom lica i sklopila je i ne pogledavši je, kao da krije nešto nepristojno.

– Hari...
On samo odmahnu glavom. Neka unutaranja izvesnost urušila se u njemu. Osećao se isto kao kada je Ron otišao. Verovao je Dambldoru, verovao da je on otelovljenje dobrote i mudrosti. Ali sve se to pretvorilo u prah: koliko će toga još morati da izgubi? Ron, Dambldor, štapić s Feniksovim perom...
– Hari. – Činilo se kao da mu Hermiona čita misli. – Čuj me... Nije... nije baš prijatno čitati...
– ... da, moglo bi se reći da nije...
– ... ali Hari, ne zaboravi da to piše Rita Skiter.
– Pročitala si ono pismo Grindelvaldu, jesi li?
– Da, je... jesam. – Oklevala je, delujući potišteno, prigrlivši hladnim šakama čaj.
– Mislim da je to najgori deo. Znam da je Batilda mislila da je to samo prazna priča, ali je „zarad Opšteg dobra“ postao Grindelvaldov slogan, njegovo opravdanje za sve zločine koje je kasnije počinio. I... stoga... izgleda kao da mu je Dambldor dao tu ideju. Kažu da je „Zarad Opšteg dobra“ čak bilo uklesano na ulazu u Nurmengard.
– Šta je Nurmengard?
– Zatvor koji je Grindelvald sagradio da u njega smesti svoje protivnike. I sâm je tamo završio kad ga je Dambldor uhvatio. Ipak, strašno je... strašno je i pomisliti da su Dambldorove ideje pomogle da Grindelvald dođe na vlast. A s druge strane, čak ni Rita ne može da se pravi kao da ne zna da se nisu družili više od nekoliko meseci jednog leta dok su obojica bili vrlo mladi i...
– I pomislio sam da ćeš to da kažeš – reče Hari. Nije hteo da dozvoli sebi da

iskaljuje bes na njoj, ali mu je bilo teško da zadrži staložen ton. – I pomislio sam da ćeš reći da su „bili mladi“. Bili su istog uzrasta kao mi sada. A evo gde smo mi, rizikujemo svoje živote u borbi s Mračnim veštinama, dok je on tad grlio svog novog najboljeg prijatelja zajedno s njim kujući zaveru da osvoji vlast nad Normalcima.

Nije više mogao da obuzdava svoje neraspoloženje: ustao je i prošetao naokolo pokušavajući da savlada to što ga je mučilo.
– Ne pokušavam da branim to što je Dambldor napisao – reče Hermiona. – Sve te koještarije o „pravu da vladaju“, to mu dođe jedno te isto kao i „Magija je moć“. Ali Hari, majka tek što mu je umrla, bio je teskoban i sasvim sâm u kući...
– Sam? Nije bio sam! Bio je u društvu svog brata i svoje sestre, svoje sestre Poruge koju je držao pod ključem...
– Ne verujem u to – reče Hermiona. I ona ustade. – Ma šta da nije bilo u redu s tom devojčicom, mislim da nije bila Poruga. Dambldor koga mi poznajemo ne bi nikad, ama baš nikad, dozvolio ...
– Dambldor koga smo mislili da poznajemo nije želeo da silom pokori Normalce
– povika Hari. Njegov glas odjeknu preko praznog vrha brega i nekoliko kosova prhnu u vazduh, bučno krešteći i kružeći po bisernastom nebu.
– On se promenio, Hari, promenio se! Zar ti je teško da u to poveruješ? Možda je i poverovao u sve te stvari kad je imao sedamnaest godina, ali je ostatak života posvetio borbi protiv Mračnih veština! Dambldor je taj koji je zaustavio Grindelvalda, on je taj koji je uvek glasao za zaštitu Normalaca i prava svih koji su rođeni kao Normalci, koji se od početka borio protiv Znaš-Već-Koga i koji je umro pokušavajući da ga sruši s vlasti!
Ritina knjiga ležala je na zemlji između njih tako da im se lice Albusa Dambldora oboma setno smešilo.
– Hari, izvini, ali mislim da si ti zapravo tako ljutit samo zato što ti Dambldor nikad ništa od ovoga nije sâm ispričao.
– Možda i jesam! – prodera se Hari i zabaci ruke preko glave ne znajući da li pokušava da obuzda bes ili se zaštiti od tereta vlastitog razočaranja. – Pogledaj samo šta je tražio od mene! Rizikuj svoj život, Hari! Pa opet! I opet! I ne očekuj da ti sve objasnim, samo mi slepo veruj, veruj da znam šta radim, veruj mi iako ja ne verujem tebi! Nikad da kaže celu istinu! Nikad!
Glas ga izdade od tog naprezanja i stajali su neko vreme tako, gledajući se u toj belini i pustoši, a Hariju se učini da su pod tim prostranim nebom beznačajni poput insekata.
– Voleo te je – prošaputa Hermiona. – Znam da te je voleo.

– Ne znam koga je voleo, Hermiona, ali to nikad nisam bio ja. Ovaj haos u koji me je uvalio, to nije ljubav. Čini se da je neuporedivo više delio svoja prokleto iskrena razmišljanja s Gelertom Grindelvaldom no što je mene ikada udostojio.

Hari pokupi Hermionin štapić, koji je bio ispustio u sneg, i ponovo sede kraj ulaza

šator.
– Hvala ti za čaj. Završiću stražu. Ti se vrati na toplo.
Oklevala je ali shvati da je rasprava završena. Podigla je knjigu i ušla pored njega u šator, ali je usput lako kliznula šakom preko njegove glave. Osetivši taj dodir, sklopio je oči i mrzeo samog sebe zbog toga što je priželjkivao da je ono što mu je rekla istina: da ga je Dambldor zaista voleo.

19. Srebrna košuta


Kada je Hermiona te noći preuzela stražu već je snežilo. Harijevi snovi behu zbrkani i uznemirujući: Nagini se uvijala oko njih, najpre kroz džinovski, naprsli prsten, a onda kroz venac božićnih ruža. Stalno se budio, uspaničen, ubeđen da ga neko doziva iz daljine, umišljajući da to što šiba oko šatora nije vetar, već koraci ili glasovi.

Najzad je ustao u tmini i pridružio se Hermioni, koja je sedela šćućurena na ulazu u šator, čitajući Istoriju magije pri svetlosti svog štapića. I dalje je padao gust sneg i ona odahnu s olakšanjem kad ču njegov predlog da se rano izjutra spakuju i krenu dalje.
– Idemo negde gde ćemo biti bolje zaklonjeni – složi se ona, drhteći dok je navlačila duksericu preko pidžame. – Stalno mislim da čujem ljude koji se kreću napolju. Čak mi se jednom ili dvaput učinilo da nekog vidim.
Hari zaćuta dok je i sâm navlačio džemper i pogleda nečujni, nepokretni šunjoskop na stolu.
– Sigurna sam da mi se pričinilo – reče Hermiona pomalo nervozno – sneg tu i

tamo ume da stvori takvu obmanu... ali bi, za svaki slučaj, možda trebalo da se prebacimo ispod Nevidljivog ogratača?
Pola sata kasnije, pošto su spakovali šator, Hari noseći horkruks a Hermiona stežući perlastu torbicu uz sebe, Prebaciše se. Ponovo ih proguta uobičajen tesnac: Harijeva stopala rastadoše se od snežnog tla a onda snažno tresnuše na nešto što je ličilo na smrznutu zemlju prekrivenu lišćem.
– Gde smo? – upita, piljeći naokolo na novu gomilu drveća, a Hermiona otvori torbicu s perlama i poče da izvlači šatorske kočiće.
– U Dinovoj šumi – reče. – Jednom sam ovde kampovala s mamom i tatom.
I ovde je sneg svuda prekrio drveće i bila je ciča zima, ali su barem bili zaštićeni od vetra. Najveći deo dana proveli su pod šatorom, šćućureni, da se bolje zagreju, oko korisnih jarkoplavih plamičaka koje je Hermiona tako vešto umela da pravi a koji su se mogli zgrabiti i nositi naokolo u tegli. Hari se osećao kao da se oporavlja od neke kratke ali ozbiljne bolesti, a Hermionina zabrinutost samo je pojačavala taj njegov utisak. Sveže popodnevne pahuljice padale su po njima te je i njihov zaklonjeni proplanak bio zasut sitnom snežnom prašinom.
Posle dve gotovo besane noći Harijeva čula behu mnogo izoštrenija nego obično. Jedva su se spasili iz Godrikove doline, tako da im se Voldemor sada činio bližim nego ikada ranije, i predstavljao je mnogo veću pretnju. Kad je ponovo pao mrak, Hari odbi Hermioninu ponudu da stražari i reče joj da ide na spavanje.
Hari pomeri staro jastuče do ulaza u šator i sede, obukavši sve dukserice koje je imao ali i dalje drhteći od zime. Sati su prolazili a mrak je postajao sve gušći dok nije postao gotovo neprobojan. Taman je hteo da izvadi Banditovu mapu da bi neko vreme posmatrao Džininu tačkicu kad se seti da je Božićni raspust i da bi ona trebalo da je u Jazbini.
U toj nepreglednoj šumi svaki majušni pokret delovao je strašno uveličano. Hari je znao da šuma verovatno vrvi od živih stvorenja, ali je želeo da svi ostanu nepomični i tihi da bi mogao da razlikuje njihovo nevino jurcanje i šunjanje od buke koju bi mogla da proizvede neka druga, zlokobna aktivnost. Setio se zvuka povlačenja ogrtača preko uvelog lišća pre mnogo godina i pre nego što se mentalno razdrmao učini mu se da ga ponovo čuje. Njihove zaštitne čini nedeljama su dobro delovale, što bi sada bile razbijene? A ipak nije mogao da se otme osećanju da je noćas nešto drugačije.
Nekoliko puta se naglo uspravio, bolnog vrata, jer bi zaspao uz ivicu šatora iskrivljen pod čudnim uglom. Somotska pomrčina postala je gusta kao da je zaglavljen u limbu između dva Prebacivanja. Upravo je bio podigao ruku ispred lica da vidi razabire li svoje prste kad se to dogodilo.
Pravo ispred njega pojavila se neka jarkosrebrnasta svetlost, krećući se između drveća. Ma šta bio njen izvor, kretala se bešumno. Učini mu se da ta svetlost plovi ka njemu.

Skočio je na noge, glas mu beše zamro u grlu, i podigao Hermionin štapić. On začkilji kad svetlost postade zaslepljujuća a obrisi drveća ispred nje se zacrneše, ali je ta stvar bila sve bliže...

A onda izvor svetlosti izađe iz zaklona debla jednog hrasta. Bila je to srebrnobela košuta, sjajna kao mesec i zaslepljujuća, nabadala je put još uvek nečujna po tlu, ne ostavljajući tragove papaka po finom snežnom prahu. Koračala je prema njemu uzdignute glave, krupnooka s dugim trepavicama.
Hari je zurio u to stvorenje, ispunjen čuđenjem, ne zbog njene neobičnosti već zato što mu je izgledala neobjašnjivo poznato. Osećao se kao da je očekivao njen dolazak ali je bio zaboravio, sve do tog časa, da su se dogovorili da se susretnu. Njegov impuls da dozove Hermionu, prethodnog trenutka tako jak, odjednom nestade. Znao je, mogao je da se kladi u svoj život, da je došla po njega i samo po njega.

Nekoliko dugih trenutaka zurili su jedno u drugo, a onda se ona okrenu i ode. – Ne – reče on, a glas mu beše zarđao od ćutanja. – Vrati se!
Nastavila je odmereno da se kreće između drveća i uskoro je njen sjaj bio ispresecan njihovim debelim, crnim deblima. Oklevao je tek jedan drhtav trenutak. Opreznost ga je tiho opominjala da to može da bude trik, mamac, zamka. Ali mu je instinkt, sveprožimajući instinkt, govorio da to nije Mračna magija. Pošao je za njom.

Sneg mu je škripao pod nogama ali košuta je bešumno prolazila između drveća, jer ju je tvorila sama svetlost. Vodila ga je sve dublje u šumu a Hari je hitro koračao, siguran da će mu, kad se zaustavi, dozvoliti da joj sasvim priđe. A onda će progovoriti i taj glas će mu reći ono što treba da zna.
Najzad se zaustavila. Još jednom je okrenula svoju prelepu glavu ka njemu, a on je potrčao, s pitanjem koje je buktelo u njemu, ali čim je rastvorio usne da je to upita iščezla je.
Mada ju je tmina celu progutala, njena sjajna slika i dalje mu je bila utisnuta u zenice: zamračivala mu vidik, svetlucajući čim bi spustio kapke, dezorijentišući ga. I tad ga, odjednom, obuze strah: jer njeno je prisustvo značilo sigurnost.
– Lumos! – prošaputa, a vrh štapića se pripali.
Dok je tako stajao osluškujući šumske zvukove, udaljeno krckanje grančica i meko fijukanje snega, obris košute postajao je sve bleđi sa svakim njegovim treptajem. Sprema li se neko da ga napadne? Da li ga je namamila u zasedu? Umišlja li da neko stoji, tik van dometa svetlosti njegovog štapića, i posmatra ga?
Podigao je štapić još više. Niko ne jurnu na njega, nije bilo praska zelene svetlosti iza drveta. Zašto ga je, onda, dovela baš na ovo mesto?
Pri svetlosti štapića nešto zasvetluca i Hari se mahinalno obrnu u tom pravcu, ali to beše samo smrznuto jezerce čija ispucala, crna površina zasvetluca kad on visoko izdiže štapić da je bolje osmotri.
On veoma oprezno priđe i pogleda dole. U ledu su se odražavali njegova izvrnuta senka i mlaz svetlosti iz štapića, ali duboko ispod debele, zamagljene sive kore

svetlucalo je nešto drugo. Veliki srebrni krst...

Srce mu poskoči kao da će da mu izleti na usta: pao je na kolena pored ivice jezerca i iskrivio štapić tako da što više svetlosti iz njega preplavi njegovo dno. Tamnocrveni odsjaj... Bio je to mač sa svetlucavim rubinima u balčaku... Na dnu šumskog jezerceta ležao je Grifindorov mač.
Zurio je u njega jedva dišući. Kako je to moguće? Kako je uopšte dospeo tu, položen na dno šumskog jezerca, tako blizu mesta gde kampuju? Ili je mač tu stavljen tek pošto su ovamo stigli, upravo stoga što su tu? U tom slučaju, gde je osoba koja je naumila da ga preda Hariju? Ponovo je uperio štapić prema okolnom drveću i grmlju, tražeći ljudske obrise, motreći krajičkom oka, ali tamo se nije ništa videlo. U svakom slučaju, kad je ponovo obratio pažnju na mač koji počiva na dnu smrznute barice njegovo ushićenje bilo je donekle razvodnjeno pojačanim strahom.
Uperio je štapić u srebrno obličje i promrmljao: – Asio, mač!
Nije se ni pomerio. To je i očekivao. Da je to tako lako, mač bi sada ležao na zemlji ispred njega da ga pokupi, a ne u dubinama zaleđenog jezerceta. Krenuo je oko tog ledenog kruga grozničavo razmišljajući o trenutku kad mu se mač poslednji put sâm predao. Tada je bio u velikoj opasnosti i tražio je pomoć.
– Upomoć – promrmljao je, ali je mač i dalje stajao na dnu jezerceta, ravnodušan, nepokretan.
Šta mu je ono Dambldor rekao, zapita se Hari (nastavljajući da korača), kada je poslednji put izvadio mač? Samo pravi grifindorac može da ga izvuče iz Šešira. A kakva to svojstva odlikuju grifindorca? Glasić u Harijevoj glavi odgovori: Smelost, drskost i viteštvo grifindorce izdvajaju.
Hari prestade da korača i duboko uzdahnu, a njegov magličast dah začas se rasprši po smrznutom vazduhu. Znao je šta mora da učini. Da bude iskren, pomislio je da će možda do toga doći čim je ugledao mač ispod leda.
Ponovo je osmotrio okolno drveće ali sada je bio ubeđen da ga niko neće napasti. Imali su priliku dok je išao sâm kroz šumu i još mnogo drugih dok je ispitivao jezerce. Jedini razlog što je to odlagao sve do ovog trenutka bio je taj što ga je pomisao na taj poduhvat duboko odbijala.
Drhtavim prstima Hari poče da uklanja višestruke slojeve odeće sa sebe. Gde se „viteštvo“ uklapa u sve to nije bio sasvim siguran, ukoliko se pod viteštvom ne računa to što nije pozvao Hermionu da to učini umesto njega.
Dok se svlačio negde zahuča sova i on s bolom pomisli na Hedvigu. Sada je već drhtao, zubi su mu užasno cvokotali a ipak je nastavio da se skida sve dok nije ostao u donjem vešu, bosonog u snegu. Smestio je kesu u kojoj su bili njegov štapić, majčino pismo, krhotina Sirijusovog ogledala i stara skrivalica povrh odeće, a onda uperio Hermionin štapić u led.
– Difindo.
Raspukao se, bučno, kao metak kroz tišinu: zaleđena površina se razbila a debeli

komadi tamnog leda klatili su se na površini uzburkane vode. Koliko je Hari mogao da prosudi, nije bila duboka, ali da bi povratio mač moraće potpuno da zaroni.
Promišljanje poduhvata koji mu je predstojao neće ga učiniti nimalo lakšim, niti vodu toplijom. Stao je na ivicu jezerceta i spustio Hermionin još uvek osvetljen štapić na tle. Zatim, pokušavajući da ne misli na to koliko će mu ledeno biti niti koliko će uskoro cvokotati od zime, on skoči.
Svaka pora njegovog tela zaurla u znak protesta: učinilo mu se da mu se i sam vazduh u plućima zamrznuo kad je do ramena utonuo u ledenu vodu. Jedva je disao: drhtao je tako silovito da se voda prelivala preko ivica jezerca, opipavao je mač svojim otupelim stopalima. Želeo je samo jednom da zaroni.
Iz sekunde u sekundu Hari je odlagao trenutak potpunog uranjanja, dahćući i tresući se sve dok najzad nije rekao sebi da to mora da učini, skupio svu svoju hrabrost i zaronio.
Hladnoća je bila mučna: napala ga je poput plamena. Čak i sam mozak kao da mu se sledio dok je plivao kroz mračnu vodu do dna, a zatim posegnuo rukom, opipavajući u potrazi za mačem. Prsti su mu se sklopili oko balčaka. Povuče ga nagore.
A onda ga nešto čvrsto stegnu oko vrata. Pomisli na vodeni korov, mada ga ništa nije okrznulo dok je ronio i podiže slobodnu ruku da se oslobodi. Nije bio korov: lanac s horkruksom se stegao i polako mu je stiskao dušnik.
Hari se divlje ritnu, pokušavajući da se odbaci natrag na površinu, ali samo okrznu kamenitu ivicu jezerceta. Batrgajući se i gušeći, pokuša rukama da napipa lanac koji ga je davio, ali njegovi smrznuti prsti nisu bili u stanju da ga olabave i već počeše svetlaci da mu iskaču pred očima, udaviće se, nije mu ništa drugo preostalo, ništa više ne može da učini, a ruke koje su se stezale oko njegovih grudi sigurno su pripadale Smrti...
Krkljajući i grcajući, natopljen vodom i smrznut kao nikad u životu, on dođe k svesti, s licem u snegu. Tu pored njega neka druga osoba je dahtala, kašljala i teturala se. Hermiona je ponovo došla, kao što je došla i kada ga je zmija napala... a ipak nije zvučala kao ona, ne s tim dubokim kašljem, ne sudeći po težini koraka...
Hari nije imao snage da podigne glavu i vidi identitet svog spasioca. Mogao je samo da podigne drhtavu ruku do grla i opipa mesto gde mu se medaljon čvrsto usekao u kožu. Nije ga bilo, neko ga je oslobodio. Zatim neki dahtavi glas prozbori iznad njegove glave: – Jesi ... li... ti... lud?
Da ga nije šokirao taj glas, Hari ne bi uspeo da skupi snagu da ustane. Žestoko drhteći, on se teturavo pridiže na noge. Pred njim je stajao Ron, potpuno obučen ali mokar do gole kože, kose prilepljene uz lice, s Grifindorovim mačem u jednoj ruci i horkruksom koji je visio s pokidanog lanca u drugoj.
– Zašto, do đavola... – dahtao je Ron, podižući horkruks koji se ljuljao napred-nazad na skraćenom lancu, kao u nekoj parodiji hipnoze – nisi skinuo ovu stvar pre

nego što si zaronio?

Hari nije mogao da odgovori. Nije mogao ni da poveruje u to: Srebrna košuta nije bila ništa, ama baš ništa u poređenju s Ronovim ponovnim pojavljivanjem. Drhteći od hladnoće zgrabio je hrpu odeće koja je još uvek ležala pored vode i počeo da je navlači na sebe. Dok je oblačio jednu po jednu duksericu preko glave, Hari je piljio u Rona, napola očekujući da nestane kad god ga izgubi iz vida, a ipak je morao da bude realan: Ron je upravo skočio u jezerce, spasao mu je život.
– To si bio t... ti? – reče najzad Hari dok su mu zubi cvokotali a glas zvučao slabije no inače usled malopređašnjeg pridavljivanja.
– Ovaj, dabome – reče Ron blago smeteno.
– Ti... ti si prizvao činima onu košutu?
– Šta? Ne, naravno da nisam! Mislio sam da to ti radiš!
– Moj Patronus je jelen.
– A da. I pomislio sam da izgleda drugačije. Nema jelenske rogove.
Hari vrati Hagridovu kesu oko svog vrata, navuče poslednju duksericu, sagnu se da podigne Hermionin štapić i ponovo se okrenu prema Ronu.
– Otkud ti?
Ron se očigledno nadao da će do te tačke doći kasnije, ako uopšte dođu.
– Pa, ja sam... znaš već... vratio sam se. Ukoliko me.... – On pročisti grlo. – Znaš već. I dalje primate.
Nastupi kratak predah u kome se tema Ronovog odlaska isprečila poput zida između njih. A ipak je ovde. Vratio se. Upravo je Hariju spasio život.
Ron spusti pogled ka svojim rukama. Iznenadi se kad vide šta sve u njima drži.
– A da, izneo sam ga – reče on, krajnje bespotrebno, podigavši mač da ga Hari vidi. – Zbog njega si uskočio u jezerce, zar ne?
– Da – reče Hari. – Pa ipak ne razumem. Kako si došao ovamo? Kako si nas pronašao?
– To je duga priča – reče Ron. – Satima sam vas tražio, ova šuma je baš velika, zar ne? I baš sam mislio da ću morati da spavam ispod drveta i sačekam jutro kad videh da dolazi jelen a ti za njim.
– Nisi video nikog drugog?
– Ne – reče Ron. – ja...
Ali je oklevao, pogledavši ka dva drveta urasla jedno uz drugo, nekoliko metara dalje.
– ... mislim da sam ipak video nešto kako se kreće tamo, ali sam u to vreme baš trčao prema jezercetu jer si ti ušao u njega a nisi izašao, pa nisam nameravao da skrenem s puta da... Hej!
Hari je već jurio prema mestu koje je Ron pokazao. Dva hrasta bila su gotovo srasla, ali je između njih bila pukotina od nekoliko centimetara u visini očiju, idealno mesto da gledate a da vas ne vide. Međutim, zemlja oko korenja nije bila pod snegom

i Hari nije mogao da otkrije otiske stopala. Vratio se do mesta gde ga je Ron iščekivao, još uvek držeći mač i horkruks u rukama.
– Ima li nečeg tamo? – upita Ron.
– Ne – reče Hari.
– A kako je mač dospeo u to jezerce?
– Mora da ga je tu stavio onaj ko je prizvao i onog Patronusa, ko god da je. Obojica pogledaše u ukrašeni srebrni mač, njegov rubinima optočen balčak koji je

svetlucao pri svetlosti Hermioninog štapića.
– Misliš da je pravi? – upita Ron.
– Postoji samo jedan način da to proverimo, zar ne? – reče Hari.
Horkruks se i dalje klatio u Ronovoj ruci. Medaljon se neznatno trzao. Hari je znao da je stvar koja je unutra ponovo uzrujana. Osećala je prisustvo mača i pokušala da ubije Harija da ga se ne bi dokopao. Nije bilo vreme za duge rasprave: došao je trenutak da medaljon bude uništen jednom za svagda. Hari se osvrnuo, visoko uzdigavši Hermionin štapić, i video savršeno mesto: zaravnjenu stenu u senci javorovog drveta.
– Dođi ovamo – reče on i pođe napred, pobrisa sneg s površine stene i pruži ruku da uzme horkruks. Ali kad mu Ron ponudi mač, on odmahnu glavom.
– Ne, ti treba to da učiniš.
– Ja? – reče Ron preneraženo. – Zašto?
– Zato što si ti izvukao mač iz jezerceta. Mislim da si ti predodređen da to uradiš. Nije bio ni ljubazan ni velikodušan. Kao što je znao da je košuta dobrohotna, znao

je i da Ron mora da zamahne tim mačem. Dambldor je ipak naučio Harija ponešto o izvesnim vrstama magije, o neizmernoj snazi izvesnih postupaka.
– Ja ću ga otvoriti – reče Hari – a ti ga probodi. Smesta, važi? Jer šta god bilo unutra, odmah će krenuti u napad. Delić Ridla u onom dnevniku pokušao je da me ubije.
– Kako ćeš da ga otvoriš? – upita Ron. Izgledao je prestravljeno.
– Zamoliću ga da se otvori, na nemuštom jeziku – reče Hari. Odgovor mu je tako lako skliznuo s usana kao da je to oduvek znao negde duboko u sebi: možda ga je nedavni susret s Nagini nagnao da to shvati. Pogledao je u zmijoliko „S“ ukrašeno svetlucavozelenim dragim kamenjem. Bilo mu je lako da ga zamisli kao minijaturnu zmiju, sklupčanu na hladnoj steni.
– Ne – reče Ron. – Ne otvaraj ga! Ozbiljno ti kažem!
– Zašto da ne? – upita Hari. – Hajde da se već jednom oslobodimo te proklete stvari, mesecima već...
– Ne mogu, Hari, ozbiljan sam... Ti to uradi...
– Ali zašto?
– Jer je ta stvar pogubna za mene! – reče Ron, uzmičući od medaljona na steni. – Ne mogu to da učinim! Ne tražim opravdanje, Hari, za svoje ponašanje, ali on na mene

deluje gore nego što je delovao na tebe ili Hermionu. Naterao me je da razmišljam o stvarima o kojima sam inače mislio ali je sve izgledalo neuporedivo gore, ne znam kako to da objasnim, a onda bih ga skinuo i odmah bih se vratio u normalu, a onda bih morao tu j...nu stvar ponovo da stavim... Ne mogu to da učinim, Hari!

Ustuknuo je, vukući mač sa strane, odmahujući glavom.
– Možeš ti to – reče Hari – možeš! Upravo si dobio mač. Znam da je predviđeno da ga ti i upotrebiš. Molim te, reši ga se, Rone.
Zvuk njegovog imena delovao je kao podsticaj. Ron proguta knedlu, a onda, i dalje teško dišući kroz svoj dugi nos, ponovo zakorači ka steni.
– Reci kad treba – reče promuklo.
– Na tri – reče Hari, ponovo pogledavši u medaljon a oči mu se suziše, usredsređujući se na slovo „S“, zamišljajući zmiju, dok se sadržaj medaljona batrgao kao zarobljena bubašvaba. Da ga posekotina na vratu nije tako pekla, možda bi se i sažalio na nju.
– Jedan... dva... tri... otvori!
Poslednja reč izlete iz njega kao siktanje i režanje, a zlatna vratanca medaljona raširiše se uz mali „klik“.
Iza oba unutrašnja staklena okna treptalo je živo oko, mračno i zgodno kao što su bile oči Toma Ridla pre nego što ih je pretvorio u crvene, suženih zenica.
– Probodi – reče Hari, držeći medaljon čvrsto prikovan na steni.
Ron drhtavim rukama podiže mač: njegov vrh njihao se tik iznad očiju koje su mahnito kolutale naokolo a Hari čvrsto zgrabi medaljon, spremivši se, već zamišljajući kako krv curi iz praznih okana.
A zatim iz horkruksa zašišta neki glas.
– Video sam tvoje srce i sad si moj.
– Ne slušaj ga – reče Hari oštro. – Probodi ga!
– Video sam tvoje snove, Ronalde Vizli, i spoznao tvoje strahove. Sve što želiš moguće je, kao što je moguće i ono od čega strepiš...
– Probodi ga! – povika Hari, a glas mu se odbi o okolno drveće, vrh mača zadrhta i Ron se zapilji dole u Ridlove oči.
– Oduvek najmanje voljen, od majke koja je žudela za kćerkom... najmanje voljen i sada, od devojke koja više voli tvog prijatelja... uvek drugorazredan, večito u senci...
– Rone, probodi ga sad! – viknu Hari. Mogao je da oseti kako mu medaljon podrhtava u stegnutoj ruci i uplašio se onog što dolazi. Ron podiže mač još više i kad to učini, Ridlove oči zasjaše krvavocrvenim sjajem.
Iz dva okna medaljona, iz očiju, rascvetaše se, kao dva groteskna balona, Harijeva i Hermionina glava, čudno izobličene.
Ron vrisnu od šoka i ustuknu kad njihove figure ižđikljaše iz medaljona, najpre grudi, zatim strukovi, onda noge, sve dok nisu stajale od glave do pete na medaljonu,

jedna uz drugu kao stabla sa zajedničkim korenom, nadvijajući se nad pravim Ronom i pravim Harijem, koji je povukao svoje prste što dalje od medaljona koji iznenada poče da peče, vreo do belog usijanja.

– Rone! – povika on, ali Ridl-Hari sada progovori Voldemorovim glasom a Ron ga je, hipnotisan, gledao pravo u lice.
– Što si se vratio? Bilo nam je lepše bez tebe, bili smo srećniji bez tebe, bilo nam je drago što si odsutan... smejali smo se tvojoj gluposti, tvom kukavičluku, tvojoj pretencioznosti...
– Pretencioznosti! – ponovi kao jeka Ridl-Hermiona, lepša a ipak strašnija od prave Hermione dok se tako njihala, kikotavo, ispred Rona, koji je izgledao užasnut a ipak paralisan, dok mu je mač besciljno visio sa strane. – Ko bi te i pogledao, ko bi tebe ikad pogledao, pored Harija Potera? Šta si ti ikad uradio, u poređenju s Izabranim? Šta si ti, u poređenju s Dečakom Koji Je Preživeo?
– Rone, probodi ga! PROBODI! – urlao je Hari ali Ron se nije micao: oči su mu bile raširene a u njima su se ogledali Ridl-Hari i Ridl-Hermiona, kosa im se uvijala poput plamenova, oči blistale crvenilom, a glasovi bili povišeni u đavoljem duetu.
– Tvoja majka je priznala – podrugivala se Ridl-Hermiona, dok se Ridl-Hari rugao – da bi više volela da sam joj ja sin i da bi te rado zamenila...
– Ko ne bi radije uzeo njega, koja bi žena izabrala tebe? Ti nisi ništa, baš ništa u poređenju s njim – pevušila je Ridl-Hermiona protežući se kao zmija, i uplete se oko Ridl-Harija, obujmivši ga u snažan zagrljaj: usne im se spojiše.
Na tlu ispred njih, Ronovo lice ispuni se bolom: on podiže mač visoko, a ruke su mu drhtale.
– Učini to, Rone! – vrisnu Hari.
Ron pogleda ka njemu i Hari pomisli da vidi tračak crvenila u njegovim očima. – Rone...?
Mač sevnu, i sjuri se naniže. Hari se baci u stranu, začu se zveket metala i dug, otegnut krik. Hari se otkotrlja, klizajući se po snegu, držeći štapić spreman da se odbrani: ali nije bilo ničeg s čim bi se borio.
Čudovišne prikaze njega i Hermione već behu nestale: tu je bio samo Ron, uspravljen, s mačem koji je mlitavo držao u ruci, koji je gledao dole u slomljene komadiće medaljona na zaravnjenoj steni.
Hari mu polako priđe, ne znajući šta da kaže ili učini. Ron je teško disao. Oči mu nisu više bile crvene, već plave kao što treba da budu, i bile su vlažne.
Hari se sagnu, pretvarajući se da to nije video i pokupi slomljeni horkruks. Ron je probio staklo u oba okna: Ridlovih očiju nije više bilo, a obojena svilena postava medaljona blago se dimila. Stvar koja je živela u horkruksu bila je iščezla. Mučenje Rona bilo je poslednje što je uradila.
Ron ispusti mač koji odzvoni. On pade na kolena, s glavom u rukama. Drhtao je, ali ne od zime, shvati Hari. Zatim nagura komadiće slomljenog medaljona u džep,

kleče pored Rona i oprezno spusti ruku na njegova leđa. Učini mu se dobrim znakom što je Ron nije zbacio.
– Kad si otišao – reče tihim glasom, srećan što je Ronovo lice sakriveno – plakala je nedelju dana. Možda i duže, samo nije želela da ja to vidim. Bilo je noći kad ne bismo ni reč progovorili. Pošto te nije bilo...
Nije mogao da završi. Tek sad kad je Ron ponovo bio tu, Hari je u potpunosti shvatio koliko ih je njegova odsutnost koštala.
– Ona mi je kao sestra – nastavi. – Volim je kao sestru i mislim da i ona isto oseća prema meni. Uvek je tako bilo. Mislio sam da znaš.
Ron ne odgovori, već okrenu lice od Harija i bučno obrisa nos rukavom. Hari ponovo ustade i odšeta do mesta gde je, nekoliko metara dalje, ležao Ronov pozamašni ranac, koji je on odbacio pohrlivši u jezerce da spasi Harija od davljenja. Podiže ga na leđa i odšeta do Rona koji, čim mu Hari priđe, ustade, zakrvavljenih očiju ali inače pribran.
– Žao mi je – reče dubokim glasom. – Žao mi je što sam otišao. Znam da sam bio...
Osvrnuo se po tmini kao da se nada da će mu pasti na pamet neka izuzetno ružna reč kojom će sebe krstiti.
– Večeras si to doduše nadoknadio – reče Hari. – Izvadio si mač. Uništio horkruks. Spasio mi život.
– Zvuči više kul no što sam zaista učinio – promrmlja Ron.
– Takve stvari uvek zvuče više kul no što zaista jesu – reče Hari. – Godinama pokušavam to da ti objasnim.
Istovremeno priđoše jedan drugom i zagrliše se, Hari stegnuvši leđa Ronove jakne, s koje se još uvek cedila voda.
– A sad – reče Hari kad su se razdvojili – još samo da ponovo nađemo šator.
Ali to nije bilo teško. Mada je hod kroz mračnu šumu za košutom izgledao dug, sad kad je išao s Ronom povratak je trajao iznenađujuće kratko. Hari je jedva čekao da probudi Hermionu i ušao je u šator s rastućim uzbuđenjem, dok je Ron malo zaostajao za njim.
Posle jezerca u šumi u njemu je bilo božanstveno toplo, a jedino osvetljenje bili su plavičastobeli plamičci u ćupu na podu. Hermiona je čvrsto spavala, sklupčana ispod ćebadi i nije se pomerala iako su je Hari i Ron dozvali više puta po imenu.
– Hermiona!

Ona se promeškolji a onda brzo sede, sklonivši kosu s lica.
– Je l’ nešto nije u redu? Hari? Jesi li dobro?
– Sve je u redu, sve je dobro. Više nego dobro. Ja sam sjajno. A ovde je još neko.
– Kako to misliš? Ko...?
Ona ugleda Rona, koji je stajao malo dalje držeči mač dok se s njega cedila voda na pohaban ćilim. Hari se povuče u senovit kutak, skide Ronov ranac i pokuša da se

stopi sa šatorom.

Hermiona skliznu sa svog ležaja i pođe kao mesečar prema Ronu, ne skidajući pogled s njegovog bledog lica. Stade ispred njega, blago razdvojenih usana, razrogačenih očiju. Ron joj se slabašno, pun nade, nasmeši i napola pruži ruke.
Hermiona se baci napred i poče da ga udara gde god je uspela da ga dohvati.
– Jao... joj... pušćaj me! Šta ti...? Hermiona... JAO!
– Ti... seronjo... jedan... nikakvi... Ronalde... Vizli!
Svaka reč bila je propraćena udarcem: Ron uzmaknu, štiteći glavu, dok je Hermiona kidisala na njega.
– Dovlačiš... se... ovamo... posle... toliko... nedelja... oh, gde mi je štapić? Izgledalo je kao da će da ga otme iz Harijevih ruku te je on instinktivno reagovao.
– Protego!
Između Rona i Hermione odjednom se stvori nevidljivi štit: od njegove jačine ona pade leđima na pod. Pljuckajući kosu iz usta, ona ponovo skoči.
– Hermiona! – reče Hari. – Smiri...
– Neću da se smirim! – vrisnu ona. Nikad ranije nije je video da tako izgubi kontrolu: izgledala je sasvim izluđeno.
– Vrati mi štapić! Vrati mi ga!
– Hermiona, hoćeš li, molim te da...
– Nemoj da mi govoriš šta da radim, Hari Poteru! – zaurla ona. – Da se nisi usudio! Vrati mi ga sad! A TI!
Pokazivala je na Rona ozbiljno ga optužujući: izgledalo je kao da ga proklinje i Hari nije krivio Rona što je uzmakao nekoliko koraka.
– Trčala sam za tobom! Zvala te! Preklinjala da se vratiš!
– Znam – reče Ron. – Izvini, Hermiona, zaista mi je žao...
– A, žao ti je!
Ona se nasmeja piskavim, nekontrolisanim tonom. Ron pogleda u Harija tražeći pomoć, ali Hari mu grimasom odgovori da je bespomoćan.
– Vraćaš se sad, posle toliko nedelja... nedelja... i misliš da će sve biti u redu ako samo kažeš da ti je žao?
– Pa dobro, šta drugo da kažem? – povika Ron, a Hariju je bilo drago što joj Ron uzvraća.
– Pa ne znam! – povika Hermiona krajnje sarkastično. – Mućni malo glavom, Rone, to će potrajati samo nekoliko sekundi...
– Hermiona – umeša se Hari, koji je mislio da je to nizak udarac – upravo mi je spasio...
– Baš me briga! – vrisnu ona. – Baš me briga šta je uradio! Posle toliko nedelja mogli smo da budemo i mrtvi a da on i ne zna...
– Znao sam da niste mrtvi! – dreknu Ron, prvi put nadjačavši njen glas i približivši joj se koliko god je mogao s obzirom na Zaštitnu čin između njih. – Hari je

stalno u Proroku, na radiju, traže te svuda, pronose se glasine i svakojake sumanute priče, da ste mrtvi saznao bih to istog trenutka. Ne znate kako je meni bilo...

– Kako je tebi bilo?
Glas joj je sada bio toliko kreštav da bi, ukoliko tako nastavi, uskoro samo šišmiši mogli da ga čuju.
– Hteo sam da se vratim čim sam se Prebacio, ali sam naleteo pravo na bandu Otimača, Hermiona, i nisam mogao nikuda da idem!
– Bandu čega? – upita Hari, a Hermiona se baci u stolicu tako čvrsto ukrstivši ruke i noge da se činilo da ih neće raspetljati narednih nekoliko godina.
– Otimači – reče Ron. – Ima ih svuda, to su bande koje pokušavaju da zgrnu zlato hvatajući čarobnjake normalskog porekla i izdajice svog roda. Ministarstvo je raspisalo nagradu za svakog koga uhapse. Pošto sam išao sasvim sâm a ličio sam na školarca po uzrastu, obradovali su se, mislili su da sam normalskog porekla i u ilegali. Morao sam brzo da ih slažem da me ne bi odvukli u Ministarstvo.
– Šta si im rekao?
– Rekao sam im da sam Sten Stranputica. Prvi kog sam se setio.
– I poverovali su ti?
– Nisu bili baš najbistriji. Jedan od njih je definitivno upola trol, osetio sam po mirisu...
Ron pogleda u Hermionu, očito se nadajući da bi je ovo zrnce humora moglo smekšati, ali njeno lice ostade skamenjeno iznad čvrsto isprepletanih udova.
– U svakom slučaju, posvađali su se oko toga jesam li ili nisam Sten. Bilo je to jadno, pravo da vam kažem, ali njih je ipak bilo pet a ja sam bio sâm, i uzeli su mi štapić. Zatim su se dvojica njih potukla i dok su ostali na trenutak obratili pažnju na njih uspeo sam da pogodim onog što me je držao u stomak, oteo mu štapić, Razoružao tipa koji je držao moj štapić i Prebacio se. Nisam to uradio tako vešto, ponovo sam se Pričvrljio – Ron podiže desnu ruku da pokaže kako mu nedostaju dva nokta na prstima. Hermiona hladno izvi obrve – i izašao sam miljama daleko od mesta gde ste bili. Dok sam se vratio na obalu gde smo bili... vi ste već bili otišli.
– Bože moj, kakva uzbudljiva priča – reče Hermiona uzvišenim glasom koji je koristila kada je htela nekog da povredi. – Mora da si se strašno uplašio. A mi smo, u međuvremenu, otišli u Godrikovu dolinu i, da vidimo, šta se beše tamo desilo, Hari? A da, zmija Znaš-Već-Koga iskočila je i umalo nas je oboje ubila, a onda je došao i lično Znaš-Već-Ko i promašio nas za sekundu.
– Šta? – reče Ron, zabezeknuto gledajući čas nju čas Harija, ali Hermiona ga je potpuno ignorisala.
– Zamisli da izgubiš nokte, Hari? To stvarno baca novo svetlo na naše patnje, zar
ne?
– Hermiona! – reče Hari tiho – Ron mi je upravo spasio život.
Ona kao da ga nije čula.

– Ipak bih jedno htela da znam – reče, zagledavši se u neku tačku na stopu iznad Ronove glave. – Kako si nas zapravo pronašao noćas? To je važno. Kad saznamo bićemo sigurni da nas nije posetio neko koga ne želimo da vidimo.

Ron se zagleda u nju a onda izvadi mali srebrni predmet iz džepa farmerki.
– Evo kako.

– Ugasivač? – upita tako iznenađeno da je zaboravila da treba da izgleda hladno i svirepo.
– On ne služi samo da pali i gasi svetlo – reče Ron. – Ne znam kako radi niti zašto se to desilo tada a ne neki drugi put, pošto sam čim sam otišao jedva čekao da se vratim. Ali slušao sam radio, rano ujutro na Božić, i čuo sam... čuo sam te.
Gledao je u Hermionu.
– Čuo si me na radiju? – upita ona ne verujući svojim ušima.
– Ne, čuo sam da dopire iz mog džepa. Tvoj glas – on ponovo uze Ugasivač – dopirao je odavde.
– A šta sam tačno rekla?
– Moje ime. „Ron.“ I rekla si... nešto o štapiću...
Hermiona naglo plamteće pocrvene. Hari se seti – bilo je to onda kada su prvi put otkad je otišao izgovorili njegovo ime naglas. Hermiona ga je spomenula dok su razgovarali o popravci Harijevog štapića.
– I tako sam ga izvadio – nastavi Ron, gledajući u Ugasivač – i nije izgledao nimalo drugačije, ništa posebno, ali bio sam siguran da sam te čuo, pa sam ga pripalio. A po sobi se razlilo svetlo, ali se i napolju, kroz prozor, pojavilo drugo svetlo.
Ron podiže praznu ruku i pokaza pred sobom, očiju usmerenih na nešto što ni Hari ni Hermiona nisu mogli da vide.
– To je bila svetlosna lopta, pulsirajuća i plavičasta kao ona svetlost što se javlja oko teleportacionog ključa, znaš?
– Da – rekoše Hari i Hermiona u isti glas mahinalno.
– Znao sam da je to to. – reče Ron. – Zgrabio sam stvari i spakovao ih, a onda sam stavio ranac na leđa i izašao u baštu.
– Tamo je lebdela mala loptica svetlosti, iščekujući me, a kad sam stigao malo je poskakivala naokolo i ja sam je pratio iza šupe, i onda je... pa, onda je ušla u mene.
– Izvini, šta reče? – upita Hari, ubeđen da nije dobro čuo.
– Lebdela je ka meni – reče Ron opisujući njeno kretanje slobodnim kažiprstom – pravo u moje grudi, a onda... samo je prošla kroz mene. Bila je tu – on dotače tačku blizu srca – mogao sam da je osetim, bila je vrela. A kad je već ušla u mene znao sam šta treba da uradim, znao sam da će me odvesti tamo kuda treba da idem. Tako sam se Prebacio i izašao na padinu nekog brežuljka. Svuda naokolo bio je sneg...

– Bili smo tamo – reče Hari – proveli smo tamo dva dana, a druge noći mi se

stalno činilo da čujem nekoga ko se kreće naokolo u tami i doziva!

– Da, pa biće da sam to bio ja – reče Ron. – U svakom slučaju tvoje zaštitne čini su delovale, jer nisam mogao ni da vas vidim ni da vas čujem. Bio sam siguran da ste u blizini, pa sam na kraju zaspao u vreći za spavanje i čekao da se neko od vas pojavi. Mislio sam da ćete morati da se pokažete kad budete pakovali šator.
– Zapravo ne – reče Hermiona. – Prebacivali smo se ispod Nevidljivog ogrtača zbog dodatne predostrožnosti. I otišli smo rano izjutra, jer smo, kako je Hari rekao, čuli nekog da baza naokolo.
– Pa, ostao sam na tom brežuljku ceo dan – reče Ron. – Nadao sam se da ćete se pojaviti. Ali kad je počelo da se smrkava znao sam da sam se sigurno mimoišao s vama, pa sam ponovo upalio Ugasivač. Pojavila se plava svetlost i ušla u mene, Prebacio sam se i stigao ovamo, u ovu šumu. Nisam vas video, pa sam se nadao da će se jedno od vas dvoje pojaviti na kraju... a onda se pojavio Hari. Naravno, najpre sam video košutu.
– Šta si video? – upita Hermiona žustro.
Objasnili su joj šta se zatim dogodilo, i kako je priča o srebrnoj košuti i maču u jezercetu odmicala Hermiona se mrštila čas na jednog čas na drugog, usredsređujući se tako snažno da je zaboravila da drži prekrštene ruke i noge.
– Ali to mora da je bio Patronus! – reče ona. – Zar nisi video ko ga je poslao? Zar nikog nisi video? I odveo te je do mača! Ne mogu da verujem! A šta se onda desilo?
Ron objasni da je video Harija koji je skočio u baru i da je čekao da ponovo izroni na površinu, te da je kad je shvatio da nešto nije u redu zaronio i spasio Harija, a onda se vratio po mač. Došao je do otvaranja medaljona, a onda je oklevao te se Hari ubaci:
– ... i Ron ga je probo mačem.
– I... i nestao je? Tek tako? – prošaputa ona.
– Pa... vrištao je – reče Hari, pogledavši krišom Rona. – Evo ga.
On joj baci medaljon u krilo. Oprezno ga je pokupila i pregledala njegova probijena okna.
Zaključivši da je sad bezbedno, Hari ukloni Zaštitnu čin zamahom Hermioninog štapića i okrenu se prema Ronu.
– Jesi li ti malopre spomenuo da si se vratio od Otimača s rezervnim štapićem?
– Šta? – reče Ron koji je posmatrao Hermionu kako ispituje medaljon. – O... ovaj,

da.
On razveza uzicu na svom rancu i izvadi kratak, taman štapić iz njegovog džepa. – Evo ga. Mislio sam da je uvek korisno da imam rezervni pri ruci.
– U pravu si – reče Hari, ispruživši ruku. – Moj se slomio.
– Zezaš me? – reče Ron, ali u tom trenutku Hermiona skoči a on ponovo oseti zebnju.
Hermiona ubaci razoreni horkruks u torbicu s perlicama, a onda se ponovo pope u

svoj krevet i smesti se bez ijedne reči.

Ron predade Hariju novi štapić.
– Rekao bih da si prošao bolje nego što si mogao da se nadaš – reče Hari.
– Dabome – reče Ron. – Moglo je i gore. Sećaš se onih ptica koje je napujdala na mene?
– Još nisam isključila tu mogućnost – oglasi se Hermionin prigušen glas ispod ćebadi, a Hari vide da se Ron blago nasmešio vadeći svoju kestenjastu pidžamu iz ranca.

20. Ksenofil Lavgud


Hari nije očekivao da Hermionin gnev nestane preko noći, stoga nije bio iznenađen što je ona narednog jutra komunicirala uglavnom prekim pogledima i zajedljivim ćutanjem. Ron je na to odgovorio time što je u njenom prisustvu bio neprirodno sumoran i ozbiljan, kao znak da se i dalje kaje. Zapravo, kada su sve troje bili zajedno Hari se osećao kao jedini neožalošćeni na veoma slabo posećenoj sahrani. Međutim, u retkim trenucima koje bi proveo nasamo s Harijem (dopunjavajući zalihe vode i pretresajući žbunje u potrazi za pečurkama), Ron bi postao bestidno veseo.

– Neko nam je pomogao – neprekidno je ponavljao. – Neko je poslao onu košutu. Neko je na našoj strani. Jedan horkruks manje, druže!
Ohrabreni uništenjem medaljona, počeli su da raspravljaju o mogućim lokacijama drugih horkruksa i, mada su toliko puta do sada pričali o tome, Hari je bio optimističan, siguran da će nakon ovog prvog uslediti još poduhvata. Hermionino durenje nije moglo da naškodi njegovom bodrom raspoloženju: to što im je naglo lepo krenulo, pojava misteriozne košute, povraćaj Grifindorovog mača i, iznad svega,

Ronov povratak toliko su usrećili Harija da mu je bilo prilično teško da zadrži ozbiljan izraz lica.
Kasnije popodne on i Ron su ponovo utekli Hermioninom štetnom prisustvu i, pod izgovorom da će pretresati ogolelo grmlje u potrazi za nepostojećim kupinama, nastavili su da razmenjuju novosti. Hari je najzad uspeo da ispriča Ronu detaljno o njegovim i Hermioninim svakovrsnim lutanjima, uključujući i celu priču o tome šta se zbilo u Godrikovoj dolini; Ron je onda Harija uputio u ono što je otkrio o dešavanjima u čarobnjačkom svetu tokom svojih nedelja odsustvovanja.
– ... a kako ste saznali za Tabu? – upita Harija, nakon što mu je ispričao o mnogobrojnim očajničkim pokušajima čarobnjaka normalskog porekla da pobegnu od Ministarstva.
– Za šta?
– Ti i Hermiona ste prestali da izgovarate ime Znaš-Već-Koga!
– A da. Ma, to je samo loša navika koju smo razvili – reče Hari. – Ali ja nemam problema da ga zovem V...
– NE! – zaurla Ron, nateravši Harija da odskoči u žbunje, a Hermionu (koja je na ulazu u šator bila zakopala nos u knjigu) da ih mrko pogleda. – Izvini – reče Ron, izvlačeći Harija iz trnjike – ali ime je ureknuto, Hari, tako uspevaju da pronađu ljude! Izricanje njegovog imena razbija zaštitne čini, izaziva nekakav magijski poremećaj – tako su nas našli u Totnam kortu!
– Zato što smo izgovorili njegovo ime?
– Baš tako! Moraš da im odaš priznanje, ima smisla. Samo su se ljudi ozbiljni u svojim namerama da mu se suprotstave, poput Dambldora, usuđivali da ga upotrebe. Sad su stavili Tabu na ime, mogu da uđu u trag svakome ko ga izgovori – brz i lak način da pronađu članove Reda! Umalo nisu uhvatili Kingslija...
– Zezaš me?
– Jašta, Bil kaže da ga je gomila Smrtoždera saterala u ćošak, ali je uspeo da se izbori i probije kroz njih. Sad je u bekstvu, baš kao i mi. – Ron se zamišljeno počeša po bradi vrhom svog štapića. – Šta misliš, da nije možda Kingsli poslao onu košutu?
– Njegov Patronus je ris, videli smo ga na venčanju, sećaš se?
– A da...
Oni se pomeriše malo dublje u grmlje, što dalje od šatora i Hermione.
– Hari... da nije možda u pitanju bio Dambldor?
– Šta Dambldor?
Ron je delovao malo postiđeno, ali tihim glasom reče: – Dambldor, košuta?
Mislim – Ron pogleda Harija krajičkom oka – on je poslednji imao pravi mač, zar ne?

Hari se nije ni nasmejao Ronu, jer je i suviše dobro razumeo čežnju koja je nametnula to pitanje. Pomisao da je Dambldor uspeo da im se nekako vrati, da ih čuva, bila bi neizrecivo utešna. On odmahnu glavom.
– Dambldor je mrtav – reče on. – Video sam kako se to dogodilo, video sam telo.

Zaista ga nema više. U svakom slučaju, njegov Patronus je bio Feniks, a ne srna.

– Ipak, Patronusi mogu da se promene, zar ne? – reče Ron. – Tonksin se promenio, je l’ da?
– Da, ali ako je Dambldor živ, zašto se ne bi pokazao? Zašto nam prosto ne bi uručio mač?
– Pojma nemam – reče Ron. – Možda iz istog razloga zbog kog ti ga nije dao dok je bio živ? Onog istog zbog kog je tebi ostavio u amanet staru skrivalicu, a Hermioni knjigu dečjih priča?
– A koji bi to razlog bio? – upita Hari, okrenu se i pogleda Rona pravo u lice, očajnički žudeći za odgovorom.
– Mene pitaš! – reče Ron. – Ponekad, kad se pomalo iznerviram, pomislim da se prosto sprdao s nama, ili... ili da je samo hteo da nam oteža. Ali više ne mislim tako. Znao je šta radi kada mi je dao Ugasivač, zar ne? On... pa – Ronove uši postadoše jarkocrvene i on iznenada usmeri svu svoju pažnju ka busenu trave kraj svojih stopala, koji je čačkao nožnim prstom – mora da je znao da ću pobeći od vas.
– Ne – ispravi ga Hari. – Mora da je znao da bi svakako poželeo da nam se vratiš. Ron je delovao zahvalno, ali mu je i dalje bilo neprijatno. Delimično da bi
promenio temu, Hari reče: – Kad smo već kod Dambldora, da li si čuo šta je Skiterova napisala o njemu?
– A da – odmah će Ron – ljudi dosta pričaju o tome. Naravno, da su stvari drugačije, bile bi to velike vesti da je Dambldor bio drugar s Grindelvaldom, ali sad je to samo nešto što će nasmejati ljude koji nisu voleli Dambldora i mali šamar u lice svima koji su mislili da je bio tako dobar tip. Ne znam čemu tolika frka, doduše. Bio je zaista mlad kada su se...
– Naše godište – reče Hari, baš kao što je odbrusio i Hermioni, a nešto u izrazu njegovog lica natera Rona da ne sili više tu temu.
Veliki pauk smestio se usred svoje injem prekrivene mreže u grmlju. Hari ga nanišani štapićem koji mu je Ron sinoć dao, a koji se Hermiona u međuvremenu udostojila da pregleda i zaključi da je napravljen od crnog gloga.
– Engordžio.
Pauk malko zadrhta, neznatno odskačući u svojoj mreži. Hari ponovo pokuša. Ovaj put pauk malčice poraste.
– Prestani – reče Ron oštro. – Izvini što sam rekao da je Dambldor bio mlad, okej?
Hari je zaboravio da Ron mrzi paukove.
– Izvini... reducio.
Pauk se nije smanjio. Hari spusti pogled na štapić od crnog gloga. Svaka manja čin koju je toga dana bacio njime kao da je bila znatno slabija od onih koje je proizvodio svojim Feniksovim štapićem. Ovaj novi mu se činio nametljivo stranim, kao da mu je umesto sopstvene ruke prišivena nečija tuđa.

– Samo moraš da vežbaš – reče Hermiona, koja im je bešumno prišla s leđa i zabrinuto posmatrala Harija kako pokušava da poveća i smanji pauka. – Sve je to pitanje samouverenosti, Hari.

Znao je zašto je ona želela da sve bude u redu: još uvek se osećala krivom što mu je slomila štapić. On se ugrize za usnu da joj ne odbrusi ono što je pomislio: ako zaista misli kako nema nikakve razlike, neka onda ona uzme štapić od crnog gloga, a on će uzeti njen. Ipak, pošto je želeo da svi opet budu prijatelji, složio se s njom; ali kad je Ron uputio Hermioni osmeh, pokušavajući da ispipa teren, ona se oholo udalji i ponovo nestade iza svoje knjige.
Kada se smrklo, sve troje se vratiše nazad u šator a Hari preuze prvu stražu. Sedeći na ulazu, pokušao je da štapićem od crnog gloga natera kamenčiće kraj svojih stopala da levitiraju, ali se njegova magija i dalje činila slabijom i trapavijom no što je pre bila. Hermiona je ležala na svom krevetu i čitala, dok je Ron, nakon mnogih nervoznih pogleda njoj upućenih, izvadio mali drveni radio iz svog ranca i pokušao da ga našteluje.
– Ima jedan program – reče on Hariju tiho – koji prenosi vesti onakve kakve jesu. Svi ostali su na strani Znaš-Već-Koga i serviraju priču Ministarstva, ali ovaj... ček samo da ga čuješ, sjajan je. Samo ne mogu da ga puštaju svake noći, neprekidno moraju da menjaju lokaciju za slučaj racije, a treba ti i lozinka da bi se uključio... ali problem je što sam propustio poslednje emitovanje...
Lagano je lupkao svojim štapićem po radiju, mrmljajući nevezane reči sebi u bradu. Stalno je krišom gledao u Hermionu, očito strahujući od izliva besa, ali što se nje ticalo, kao da nije bio tu, s obzirom na to koliko mu je pažnje posvećivala. Narednih desetak minuta Ron je kuckao i mrmljao, Hermiona okretala stranice svoje knjige, a Hari nastavio da vežba sa štapićem od crnog gloga.
Najzad Hermiona siđe sa svog ležaja. Ron istog časa prestade da lupka.
– Ako ti smeta, prestaću! – reče nervozno Hermioni.
Hermiona ga nije ni udostojila odgovora, već priđe Hariju.
– Moramo da porazgovaramo – reče ona.
On pogleda u knjigu koju je još uvek držala u ruci. Bila je to knjiga Život i laži Albusa Dambldora.
– Šta je bilo? – reče oprezno. Kroz glavu mu je proletelo da u knjizi postoji i poglavlje o njemu. Nije bio siguran da je spreman da čuje Ritinu verziju svojeg odnosa s Dambldorom. Hermionin odgovor je, međutim, bio potpuno neočekivan.
– Hoću da odemo u posetu Ksenofilu Lavgudu.

– Molim?

– Ksenofilu Lavguda. Luninom ocu. Hoću da odem da popričam s njim!
– Ovaj... zašto?
Ona duboko udahnu, kao da prikuplja hrabrost, a zatim reče: – To je onaj znak,

znak iz Barda Bidla. Pogledaj ovo!

Ona baci Život i laži Albusa Dambldora nevoljnom Hariju pod nos, i on vide fotografiju originalnog pisma koje je Dambldor napisao Gridenvaldu, svojim poznatim, tankim iskošenim rukopisom. Bilo mu je mrsko da gleda neoboriv dokaz da je Dambldor zaista napisao one reči, da one nisu Ritina izmišljotina.
– Potpis – reče Hermiona. – Pogledaj potpis, Hari!
On je posluša. Na trenutak nije imao pojma o čemu priča, ali kad je pomnije pogledao pri svetlosti svog štapića, video je da je Dambldor zamenio „A“ u imenu „Albus“ sićušnom verzijom onog istog trouglastog znaka koji je bio ispisan na Pripovestima barda Bidla.
– Ovaj... o čemu vi to...? – upita Ron krotko, ali ga Hermiona pogledom ućutka i okrenu se nazad ka Hariju.
– Neprekidno se pojavljuje, zar ne? – reče ona. – Znam da je Viktor rekao da je to Grindelvaldov znak, ali je nesporno bio i na onom starom grobu u Godrikovoj dolini, a datumi na nadgrobnom spomeniku potiču iz vremena davno pre nego što se Grindelvald pojavio! A sad i ovo! Pošto ne možemo da upitamo ni Dambldora niti Grindelvalda šta to znači – ne znam da li je Grindelvald još uvek živ – možemo da upitamo gospodina Lavguda. Nosio je taj simbol na venčanju. Sigurna sam da je ovo važno, Hari!
Hari joj nije odmah odgovorio. Zagledao se u njeno napeto, željno lice a zatim u tminu koja ih je okruživala, razmišljajući. Nakon duže pauze, reče: – Hermiona, nije nam potrebna još jedna Godrikova dolina. Ubedili smo sebe da odemo tamo i...
– Ali neprekidno se pojavljuje, Hari! Dambldor mi je ostavio Pripovesti barda Bidla, otkud znaš da nije trebalo da otkrijemo ovaj znak?
– Opet ista priča! – Hari je već pomalo gubio strpljenje. – Nepekidno pokušavamo da ubedimo sami sebe kako nam je Dambldor ostavio tajne znakove i tragove...
– Za Ugasivač se na kraju ispostavilo da je veoma koristan – oglasi se Ron. – Mislim da je Hermiona u pravu, trebalo bi da posetimo Lavguda.
Hari ga mrko pogleda. Bio je sasvim siguran da Ronova podrška Hermioni nema nikakve veze sa željom da dozna značenje trouglaste rune.
– Neće biti kao u Godrikovoj dolini – dodade Ron. – Lavgud je na tvojoj strani, Hari, Cepidlaka te od početka podržava, a on svima govori kako moraju da ti pomognu!
– Sigurna sam da je ovo važno! – reče Hermiona iskreno.
– Ali zar ne misliš da bi mi Dambldor to ispričao pre nego što je umro, da je zaista važno?
– Možda... možda je u pitanju nešto što si morao sâm da otkriješ – reče Hermiona, uz blag prizvuk hvatanja za slamku.
– Aha – reče Ron ulagivački – to ima smisla.

– Ne, nema – reče Hermiona – ali i dalje mislim da treba da popričamo s gospodinom Lavgudom. Simbol koji povezuje Dambldora, Grindelvalda i Godrikovu dolinu? Hari, sigurna sam da bi trebalo da saznamo šta je to!

– Mislim da treba da glasamo – reče Ron. – Ko je za to da odemo da vidimo Lavguda...
Njegova ruka podigla se uvis pre Hermionine. Njena usna sumnjičavo zadrhta kad i sama podiže ruku.
– Nadglasan si, Hari, žao mi je – reče Ron, potapšavši ga po leđima.
– U redu – reče Hari, poluzabavljen, poluiznerviran. – Pod uslovom da nakon što vidimo Lavguda krenemo da potražimo još neki horkruks, može? Uostalom, gde žive Lavgudovi? Da li neko od vas zna?
– Aha, žive nedaleko od moje kuće – reče Ron. – Nemam pojma gde tačno, ali mama i tata uvek pokazuju na brda kad god ih pomenu. Ne verujem da će biti teško naći ih.
Kad se Hermiona vratila na svoj ležaj, Hari spusti glas.
– Složio si se s njom samo da je odobrovoljiš.
– U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno – reče Ron veselo – a ovo delom spada i pod jedno i pod drugo. Razvedri se, božićni su praznici, Luna će sigurno biti kod kuće!
S vetrovitog brda na koje su se Prebacili narednog jutra imali su sjajan pogled na selo Oteri Sent Kečpol. Pod sjajnim kosim zracima sunčeve svetlosti, koji su se kroz procepe između oblaka prostirali sve do tla, s tog je uzvišenja selo izgledalo kao zbirka kućica-igačaka. Zastali su na minut-dva, gledajući naniže ka Jazbini, šakama zaklonivši oči, ali mogli su da razaznaju samo visoke živice i drveće iz voćnjaka, koji su nakrivljeni kućerak štitili od pogleda Normalaca.
– Čudno je biti ovako blizu a ne otići u posetu – reče Ron.
– Pa nije baš da ih dugo nisi video. Bio si tu za Božić – reče Hermiona ledeno.
– Nisam bio u Jazbini! – reče Ron, nasmejavši se s nevericom. – Zar si mislila da bih otišao tamo i svima rekao da sam vas napustio? Dabome, Fred i Džordž bi to sjajno primili. A i Džini bi bila puna razumevanja.
– Pa gde si onda bio? – upita Hermiona iznenađeno.
– U Bilovoj i Flerinoj novoj kući, Školjkolibi! Bil je uvek bio fin prema meni. On... nije baš bio oduševljen kad je čuo šta sam učinio, ali nije mi prebacivao. Znao je da mi je stvarno žao. Niko drugi u porodici nije znao da sam tamo. Bil je rekao mami da on i Fler neće doći kući za Božić jer hoće da ga provedu sami. Znaš već, prvi praznici otkako su se venčali. Ne verujem da je Fler to preterano smetalo. Znaš i sam koliko mrzi Celestinu Vorbek.
Ron okrenu leđa Jazbini.
– Pokušajmo ovde gore – reče on, vodeći ih ka vrhu brda.
Hodali su nekoliko sati, a Hari je, na Hermionino insistiranje, bio skriven ispod Nevidljivog ogrtača. Nekoliko niskih brda delovalo je nenastanjeno, izuzev jedne

omanje kolibe koja je izgledala napušteno.

– Misliš li da je njihova a da su otišli negde za Božić? – upita Hermiona, vireći kroz prozor u urednu malu kuhinju s geranijumima na prozorskom simsu. Ron frknu.
– Čuj, čini mi se da bismo mogli da prepoznamo ko unutra živi kad bismo pogledali kroz prozor Lavgudovih. Hajde da pokušamo po sledećem nizu brda.
Stoga se Prebaciše nekoliko milja severnije.
– Aha! – povika Ron, dok su im se kosa i odeća vijorili na vetru. Ron je pokazivao nagore, na vrh brda na koje su dospeli, gde se ka nebu uzdizala krajnje čudnovata kuća, veliki crni cilindar iza kog se na popodnevnom nebu, poput duha, ocrtavao Mesec. – Mora da je to Lunina kuća, ko bi drugi živeo na takvom mestu? Izgleda kao džinovski top!
– Uopšte ne liči na artiljeriju! – reče Hermiona, namršteno gledajući toranj.
– Mislio sam na šahovski top – reče Ron. – Iliti kulu, za neupućene kao što si ti. Ron je imao najduže noge te je prvi stigao do vrha brda. Kada su ga Hari i
Hermiona sustigli, zadihani, držeći se za bok gde ih je probadalo od napora, zatekli su ga kako se kezi od uva do uva.
– Njihova je – reče Ron. – Pogledajte.
Na raspalu kapiju bila su prikucana tri rukom ispisana natpisa. Na prvom je pisalo

Cepidlaka. Urednik: K. Lavgud,

na drugom

Idi beri svoju imelu,

a na trećem

Ne gazi dirižabl-šljive.

Kapija zaškripa dok su je otvarali. Cik-cak staza koja je vodila do ulaznih vrata bila je obrasla raznovrsnim čudnim biljkama, uključujući grm prekriven narandžastim rotkvičastim plodovima koje je Luna ponekad nosila kao minđuše. Hariju se učinilo da je prepoznao snargalufa, te je zaobišao sasušeni panj u širokom luku. Dva drevna drveta divljih jabuka, povijena od vetra, lišća potpuno opalog ali i dalje puna crvenih plodova veličine bobica i žbunastim krunicama bele imele, čuvala su stražu s obe strane ulaznih vrata. S jedne od grana u njih je piljila malena sova blago plosnate, jastrebaste glave.

– Bolje da skineš Nevidljivi ogrtač, Hari – reče Hermiona. – Gospodin Lavgud želi da pomogne tebi, a ne nama.
On posluša taj predlog, dodavši joj Ogrtač da ga skloni u perlastu torbicu. Ona

zatim triput pokuca na masivna crna vrata, optočena gvozdenim klinovima, sa zvekirom u obliku orla.
Nije prošlo ni deset sekundi a vrata se širom otvoriše i na njima je stajao Ksenofil Lavgud, bosonog i odeven u, kako se činilo, uflekanu mušku spavaćicu. Njegova duga bela kosa nalik šećernoj vuni bila je prljava i neočešljana. U poređenju s ovim, Ksenofil na Bilovoj i Flerinoj svadbi bio je krajnje nalickan.
– Šta je? Šta je bilo? Ko ste vi? Šta hoćete? – povika piskavim ljutitim glasom, gledajući prvo u Hermionu, zatim u Rona i najzad u Harija, nakon čega mu se usta razjapiše u savršeno okruglo, komično slovo „O“.
– Dobar dan, gospodine Lavgud – reče Hari, pruživši ruku. – Ja sam Hari, Hari Poter.
Ksenofil nije pružio ruku Hariju, iako je onim okom koje nije razroko gledalo u vrh njegovog nosa upravio pogled u ožiljak na Harijevom čelu.
– Možemo li da uđemo? – upita Hari. – Nešto bismo želeli da vas pitamo.
– Ja... nisam siguran koliko je to preporučljivo – prošaputa Ksenofil. On proguta knedlu i hitro se osvrnu po bašti. – Kakvo iznenađenje... časti mi... ja... žao mi je, ali mislim da zaista ne bi trebalo da...
– Neće trajati dugo – reče Hari, pomalo razočaran tom nimalo toplom dobrodošlicom.
– Ja... oh, u redu, onda. Uđite, brzo. Brzo!
Tek što su prešli preko praga kad Ksenofil zalupi vrata za njima. Stajali su u najčudnijoj kuhinji koju je Hari ikada video. Soba je bila potpuno kružnog oblika, te se osećao kao da je u džinovskom mlinu za biber. Sve je bilo zaobljeno, da bi se uklopilo uza zidove: šporet, sudopera i plakari, i sve je bilo oslikano cvetićima, insektima i pticama u jarkim osnovnim bojama. Hariju se činilo da je prepoznao Lunin stil: imao se blag utisak prenatrpanosti, pogotovu u tako skučenom prostoru.
Nasred poda nalazilo se spiralno stepenište od kovanog gvožđa koje je vodilo na gornje nivoe. Sa sprata iznad čulo se bučno čangrljanje i treskanje: Hari se pitao šta li to Luna radi.
– Bolje da pođete gore – reče Ksenofil, kao da mu je i dalje pomalo neugodno, te ih povede uza stepenice.
Prostorija iznad njih izgledala je kao mešavina dnevne sobe i radnog mesta, i stoga bila u još većem neredu nego kuhinja. Iako je bila mnogo manja i potpuno okrugla, ta soba ga je malo podsećala na Sobu-po-potrebi u onoj nezaboravnoj prilici kada se pretvorila u džinovski lavirint sastavljen od vekovima skrivanih predmeta. Ovde su se nalazile gomile i gomile knjiga i papira koji su prekrivali svaku ravnu površinu. S plafona su visile detaljne krhke makete stvorenja koje Hari nije prepoznavao, koje su mlatarale krilima ili škljocale čeljustima.
Luna nije bila tu: ono što je pravilo toliku buku bio je drveni predmet prekriven zupčanicima i koturima koji su se magijom pokretali. Ličilo je na nekakav bizaran

izdanak radioničkog stola i starih polica, ali ubrzo Hari shvati da je u pitanju starinska štamparska presa, jer je izbacivala iz sebe primerke Cepidlake.
– Izvinite me – reče Ksenofil i krupnim koracima priđe mašini, zgrabi prljavi stolnjak ispod velike gomile knjiga i papira, koji se svi sručiše na pod, i prebaci ga preko prese, donekle prigušivši glasno lupanje i zveket. Zatim se okrenu ka Hariju.
– Zašto ste došli ovamo?
Međutim, pre nego što je Hari uspeo da progovori, Hermiona ispusti tih i preneražen vrisak.
– Gospodine Lavgud... šta je ono?
Pokazala je na ogroman siv spiralni rog izložen na zidu, ne mnogo različit od jednorogovog, koji je štrčao nekoliko stopa u sobu.
– To je rog zgužvanorogog snorkaka – reče Ksenofil.
– Ne, nije! – reče Hermiona.
– Hermiona – promrmlja Hari postiđeno – sad baš i nije pravi trenutak...
– Ali, Hari, to je rog raznosoroga!* To je trgovinsko dobro B klase, stvar i suviše opasna da se drži u kući!
– Otkud znaš da je u pitanju rog raznosoroga? – upita Ron, odmakavši se od roga što je brže mogao, s obzirom na izuzetnu zakrčenost prostorije.
– Postoji njegov opis u Fantastičnim zverima i gde ih naći! Gospodine Lavgud, morate odmah da ga se otarasite, zar ne znate da može da eksplodira i na najmanji dodir?
– Zgužvanorogi snorkak – reče Ksenofil vrlo razgovetno, s tvrdoglavim izrazom lica – stidljivo je i izuzetno magično stvorenje, a njegov rog je...
– Gospodine Lavgud, prepoznajem žlebasta obeležja oko osnove, to je raznosorogov rog i izuzetno je opasan... ne znam odakle vam...
– Kupio sam ga – reče Ksenofil bespogovorno – pre dve nedelje od jednog divnog mladog čarobnjaka koji je znao da se zanimam za fascinantnog snorkaka. To je božićno iznenađenje za moju Lunu. No – reče on, okrećući se ka Hariju – zašto ste tačno došli kod mene, gospodine Poter?
– Potrebna nam je pomoć – reče Hari pre nego što je Hermiona ponovo počela istu priču.
– Ah – reče Ksenofil. – Pomoć. Hm. – On ponovo usmeri svoje normalno oko na Harijev ožiljak. Izgledao je istovremeno i prestravljen i opčinjen. – Da. Stvar je u tome što je... pružanje pomoći Hariju Poteru... prilično opasno...
– Zar niste vi taj koji svima govori kako je svakome primarna dužnost da pomogne Hariju Poteru? – reče Ron. – U tom vašem časopisu?
Ksenofil baci pogled iza sebe ka skrivenim štamparskim presama, koje su i dalje lupale i čangrljale ispod stolnjaka.
– Ovaj... da, izrazio sam takav stav. Međutim...
– ... to važi za sve ostale, ali ne i za vas lično? – reče Ron.

Ksenofil mu ne odgovori. Neprekidno je gutao knedle, vrludajući očima po njima troma. Hari je imao utisak da vodi bolnu unutrašnju borbu.
– Gde je Luna? – upita Hermiona. – Da vidimo šta ona misli.
Ksenofil glasno proguta pljuvačku. Činilo se kao da prikuplja hrabrost. Najzad progovori, drhtavim glasom jedva čujnim od buke štamparske mašine: – Luna je dole kod potoka, peca slatkovodne plimpije.* Ona... želela bi da vas vidi. Idem da je pozovem a onda... da, u redu. Pokušaću da vam pomognem.
On nestade niza spiralne stepenice i oni začuše otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata. Međusobno se pogledaše.
– Matora kukavica – reče Ron. – Luna ima deset puta više petlje.
– Verovatno brine šta će biti s njima ako Smrtožderi saznaju da sam bio ovde – reče Hari.
– E pa ja se slažem s Ronom – reče Hermiona. – Gadni stari licemer, svima govori kako treba da ti pomažu, a sâm pokušava to da izvrda. I držite se podalje od tog roga, ako boga znate.
Hari ode do prozora na suprotnom kraju sobe. Video je potok, tanku, svetlucavu traku koja je ležala daleko ispod njih u samom podnožju brda. Bili su veoma visoko. Dok je zurio u pravcu Jazbine, koja se sada više nije videla od još jednog reda brda u daljini, kraj prozora prolete ptica. Džini je bila tamo negde. Danas su bili najbliže jedno drugom još od Bilovog i Flerinog venčanja, ali ona nije imala pojma da on sada gleda u njenom pravcu, misleći na nju. Pretpostavljao je da treba da mu bude drago zbog toga; svako ko bi stupio u kontakt s njim bio bi u opasnosti, Ksenofilovo ponašanje bilo je samo još jedan dokaz za to.
On se okrenu od prozora i njegov pogled pade na još jedan čudnovat predmet koji je stajao na natrpanoj zaobljenoj komodi: kamenu bistu prelepe veštice strogog pogleda na čijoj je glavi stajao krajnje bizaran ukras. Dva predmeta koja su ličila na zlatne trubice za nagluve izvijala su joj se s temena. Sićušan par blistavih plavih krila bio je prikačen na kožni remen koji joj je išao preko temena, dok je na drugi remen, koji joj je išao preko čela, bila prikačena jedna od onih narandžastih rotkvica.
– Vidi ovo – reče Hari.
– Elegantno – reče Ron. – Čudi me da to nije nosio na venčanju.
Začuše kako se ulazna vrata zatvaraju i trenutak kasnije Ksenofil se uzvera nazad u prostoriju uza spiralne stepenice, noseći poslužavnik s različitim šoljicama za čaj i zadimljenim čajnikom, a na žgoljavim nogama sada je imao čizme velingtonke.
– A, primetili ste moj omiljeni izum – reče, gurnuvši poslužavnik Hermioni u ruke i pridruži se Hariju kraj uzglavlja biste. – Napravljen, prikladno, po obliku glave predivne Rovine Rejvenklo. Od mudrosti bez premca većeg blaga nema!
On pokaza na predmete nalik trubicama za nagluve.
– Ovo su levci za propastance: služe da odstrane sve izvore rasejanosti iz neposrednog okruženja mislioca. A ovo je – on pokaza na tanana krilca – propeler

tintilinića,* za uzdizanje stanja svesti. I na kraju – pokaza on na narandžastu rotkvicu – dirižabl-šljiva, čija je svrha da poveća sposobnost prihvatanja neverovatnog.

Ksenofil trknu nazad ka poslužavniku, koji je Hermiona uspela da natakne na jedan od prenatrpanih bočnih stočića.
– Mogu li vas sve ponuditi rastvorom od gurdikorenja? – upita Ksenofil. – Sami ga pravimo. – Kad je krenuo da im sipa piće, tamnoljubičasto poput soka od cvekle, dodade: – Luna je dole iza Donjeg mosta, veoma je ushićena što ste ovde. Ne bi trebalo dugo da se zadrži, maltene je nahvatala dovoljno plimpija da spremi supu za sve nas. Slobodno sedite, poslužite se šećerom.
– A sada – on skloni naherenu gomilu novina iz fotelje i sede, prekrstivši noge u velingtonkama – kako mogu da vam pomognem, gospodine Poter?
– Pa – poče Hari, bacivši pogled ka Hermioni, koja mu ohrabrujuće klimnu glavom – tu smo povodom onog simbola koji ste nosili oko vrata na venčanju Bila i Fler, gospodine Lavgud. Pitali smo se šta znači.
Ksenofil podiže obrve.
– Mislite na znak relikvija Smrti?

21. Priča o tri brata



Hari se osvrnu da pogleda u Rona i Hermionu. Ni oni nisu razumeli šta je to Ksenofil izgovorio.
– Relikvija Smrti?
– Tako je. – reče Ksenofil. – Niste čuli za njih? Ne čudi me. Veoma, veoma mali broj čarobnjaka su vernici. Uzmite za primer onog bandoglavog mladića na venčanju vašeg brata – klimnu on ka Ronu – koji me je napao što nosim simbol dobro znanog Mračnog čarobnjaka! Kakvo neznanje. Nema ničeg Mračnog u vezi s relikvijama... ili bar ne u tom grubom smislu. Simbol se nosi kao znak raspoznavanja za druge vernike, s nadom da će jedan drugom moći da pomognu u Potrazi.
On ubaci nekoliko kocki šećera u svoj rastvor gurdikorena i otpi malo.
– Izvinite – reče Hari. – Meni i dalje ništa nije jasno.
Pokušavajući da bude uljudan, i on otpi gutljaj iz svoje šoljice i umalo ne povrati: tečnost je bila krajnje odvratna, kao da je neko iz kutija Berti-Botovih bombona svih ukusa povadio i rastopio samo bombone s ukusom slinaca.
– Pa vidiš, vernici tragaju za relikvijama Smrti – reče Ksenofil, cokćući usnama,

očigledno uživajući u rastvoru gurdikorenja.

– Ali šta su relikvije Smrti? – upita Hermiona. Ksenofil odloži u stranu svoju praznu šoljicu.
– Pretpostavljam da ste svi upoznati s „Pričom o Tri brata“? Hari reče: – Ne – ali Ron i Hermiona oboje odgovoriše sa: – Da. Ksenofil sumorno klimnu glavom.
– E pa, gospodine Poteru, cela stvar počinje „Pričom o Tri brata“... imam primerak ovde negde...
On se ovlaš osvrnu po sobi gledajući gomile pergamenata i knjiga, ali Hermiona reče: – Imam ja primerak, gospodine Lavgud, imam ga pri sebi.
I ona izvuče Pripovesti barda Bidla iz malene perlaste torbice.
– Original? – upita Ksenofil oštro, a kada ona klimnu glavom, on reče: – Dobro, onda, zašto nam ne pročitate naglas? To bi bilo najbolje, da bi svi razumeli.
– Ovaj... u redu – reče Hermiona nervozno. Otvorila je knjigu, a Hari opazi da se simbol koji su istraživali nalazi na samom vrhu stranice, kada se ona nakašlja i poče da čita.
– „Bila jednom tri brata koja su putovala pustim, vijugavim putem u suton...“
– Ponoć, nama je mama uvek govorila da je bila ponoć – reče Ron, koji se ispružio s rukama iza glave, spreman da sluša. Hermiona ga prostreli iznerviranim pogledom.
– Izvini, samo mislim da je jezivije ako je u pitanju ponoć! – reče Ron.
– Aha, malo nam je straha u životu – reče Hari pre nego što je stigao da se obuzda. Činilo se da Ksenofil nimalo ne obraća pažnju, već je kroz prozor zurio u nebo. – Nastavi, Hermiona.
– „Posle nekog vremena braća dođoše do reke koja je bila odveć duboka da bi je pregazili i previše opasna da bi je preplivali. Međutim, braća su bila vična magijskim veštinama, stoga prosto mahnuše štapićima i učiniše da se preko ove opasne vode stvori most. Napola su ga prešli kada im put prepreči figura s kapuljačom.“
– „I Smrt im se obrati...“
– Izvini – ubaci se Hari – ali, Smrt im se obrati?
– To je bajka, Hari!
– U redu, izvini. Nastavi.
– „I Smrt im se obrati. Bila je besna što je na prevaru ostala bez tri nove žrtve, pošto bi se putnici obično udavili u reci. Ali Smrt je bila lukava. Pravila se da čestita trojici braće na njihovoj magiji, te reče da je svaki od njih zaslužio nagradu zato što su bili tako mudri da joj izmaknu.
– „I tako najstariji brat, koji beše ratoboran čovek, zatraži štapić moćniji od ijednog drugog: štapić koji uvek mora da donese pobedu svom gospodaru, štapić dostojan čarobnjaka koji je pokorio samu Smrt! Stoga Smrt ode do starog zovinog

drveta na obali reke i od jedne njegove grane napravi štapić, koji dade najstarijem bratu.

– „Zatim drugi brat, koji beše ohol čovek, odluči da još više ponizi Smrt, te joj zatraži moć da prizove i druge iz Smrti. A Smrt uze kamen s obale reke i dade ga drugom bratu, rekavši mu da će kamen imati moć da vrati mrtve.
– „A onda Smrt upita trećeg i najmlađeg brata šta bi on želeo. Najmlađi brat je bio najskromniji ali i najmudriji od njih trojice, i nije imao poverenja u Smrt. Stoga je zatražio nešto što će mu omogućiti da ode s tog mesta a da ga Smrt ne prati. I Smrt mu, krajnje nevoljno, predade sopstveni Nevidljivi ogrtač.“
– Smrt ima Nevidljivi ogrtač? – ponovo je prekinu Hari.
– Da bi mogla da se prikrada ljudima – reče Ron. – Ponekad joj dosadi da trči ka njima, mašući rukama i vrišteći na sav glas... izvini, Hermiona.
– „Tada se Smrt skloni u stranu i dozvoli trojici braće da nastave svojim putem, što oni i učiniše, čudeći se pustolovini koju su upravo doživeli i diveći se darovima koje im je Smrt dala.
– „Vremenom, braća se razdvojiše i svaki se zaputi svojim putem.
– „Prvi brat je putovao dalje nekih nedelju dana, i stigavši u jedno zabačeno selo potraži čarobnjaka s kojim je bio u zavadi. Naravno, sa Starozovnim štapićem kao svojim oružjem, nije mogao da izgubi u dvoboju koji je usledio. Ostavivši svog neprijatelja mrtvog na tlu, najstariji brat produži do krčme, gde se glasno hvalisao moćnim štapićem koji je oteo od Smrti lično, i kako ga je on učinio nepobedivim.
– „Iste te noći, drugi čarobnjak se prišunjao najstarijem bratu dok je ovaj ležao u postelji, naliven vinom. Lopov je uzeo štapić, a usput i prerezao grkljan najstarijem bratu.
– „I tako je Smrt prisvojila prvog brata.
– „U međuvremenu, drugi brat se zaputio ka svom domu, gde je živeo sam. Tu je izvadio kamen koji je imao moć da dozove mrtve i triput ga okrenuo u ruci. Na njegovo iznenađenje i radost, obličje devojke koju je nekada želeo da oženi, pre njene prerane smrti, istog trena se pojavi pred njim.
„Ali ona bejaše tužna i hladna, kao da ju je od njega odvajao nekakav veo. Iako se vratila u svet smrtnih, ona nije zaista pripadala tu, te je patila. Najzad drugi brat, poludevši od beznadežne čežnje, ubi sebe ne bi li joj se zbilja pridružio.
„I tako je Smrt prisvojila i drugog brata.
„Ali iako je mnogo godina tragala za trećim bratom, Smrt nikako nije uspevala da ga pronađe. Tek kada je zašao u duboku starost, najmlađi brat najzad skinu Ogrtač nevidljivosti i dade ga svome sinu. A zatim se pozdravi sa Smrću kao sa starim prijateljem i drage volje pođe s njom, te oni, ravnopravni, zajedno napustiše ovaj život.“
Hermiona zatvori knjigu. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je Ksenofil shvatio da je prestala da čita a zatim odvoji pogled od prozora i reče: – Pa, eto vam.

– Molim? – reče Hermiona zbunjeno.

– To su relikvije Smrti – reče Ksenofil.
On uze pero s krcatog stola kraj svog lakta i izvadi pocepan list pergamenta iz mora knjiga.
– Starozovni štapić – reče on i nacrta uspravnu pravu crtu na pergamentu. – Kamen vaskrsnuća – reče, i dodade krug preko linije. – Ogrtač nevidljivosti – završi on, opcrtavši trougao oko linije i kruga, napravivši simbol koji je toliko zaintrigirao Hermionu. – Zajedno – reče on – čine relikvije Smrti.
– Ali u priči se uopšte ne spominju reči „relikvije Smrti“ – reče Hermiona.
– Pa naravno da ne – reče Ksenofil, izluđujuće oholo. – To je priča za decu, ispričana da zabavi a ne da poduči. Oni među nama koji se, ipak, razumeju u te stvari prepoznaju da se drevna priča poziva na tri predmeta, iliti relikvije koje, sjedinjene, onoga u čijem su posedu čine gospodarem Smrti.
Zavlada kratak tajac koji Ksenofil iskoristi da baci pogled kroz prozor. Sunce je već bilo nisko na nebu.
– Luna bi trebalo uskoro da nakupi dovoljno plimpija – reče on tiho.
– Kada kažete „gospodar Smrti“... – poče Ron.
– Gospodar – reče Ksenofil, živahno mašući rukom kroz vazduh. – Pokoritelj. Uništitelj. Koji god vam termin više odgovara.
– Ali onda... znači li to... – reče Hermiona polako, a Hari primeti kako se trudi da otkloni svaki trag skepse iz svog glasa – da vi verujete kako ti predmeti... te relikvije... zaista postoje?
Ksenofil ponovo podiže obrve.
– Pa naravno.
– Ali – reče Hermiona, a Hari je mogao da čuje kako joj uzdržanost popušta – gospodine Lavgud, kako uopšte možete da verujete...?
– Luna mi je ispričala sve o vama, mlada damo – reče Ksenofil. – Vi, koliko shvatam, niste neinteligentni, već samo bolno uskogrudi. Zatucani. Ograničenih shvatanja.
– Možda bi trebalo da probaš onaj šešir, Hermiona – reče Ron, klimnuvši glavom ka urnebesnoj kapi. Glas mu je podrhtavao od napora da se ne nasmeje.
– Gospodine Lavgud – ponovo poče Hermiona – svi znamo da postoje takve stvari kao što su ogrtači nevidljivosti. Retki su, ali postoje. Ali...
– Ah, ali treća relikvija je istinski Nevidljivi ogrtač, gospođice Grejndžer! Htedoh reći, to nije putni ogrtač obdaren Razočaravalačkom čini, niti omađijan Obnevidećim urokom, niti ispleten od poluskrivačeve* dlake, koji prvobitno mogu da skriju svog nosioca ali s godinama sve više blede, dok najzad ne postanu prozirni. Pričamo o ogrtaču koji nosioca čini zaista i potpuno nevidljivim, i koji večito traje, pruža neprekidno i neprozirno skrovište, bez obzira na to kakve se čini bace na njega. Koliko ste takvih ogrtača videli, gospođice Grejndžer?

Hermiona zausti da odgovori, ali zatim ponovo zatvori usta, delujući zbunjenije no ikada. Ona, Hari i Ron međusobno se zgledaše i Hari je vrlo dobro znao da misle na isto. Igrom slučaja, isti takav ogrtač kakav je Ksenofil upravo opisao baš se u tom trenutku nalazio s njima u prostoriji.

– Tačno tako – reče Ksenofil, kao da ih je sve pobedio u razložnoj raspravi. – Niko od vas nije ni video nešto takvo. Njegov nosilac bi svakako bio neverovatno bogat, zar ne?
On ponovo baci pogled kroz prozor. Nebo je sada poprimalo najsvetliju nijansu ružičaste.
– Dobro – reče Hermiona uznemireno. – Recimo da je Ogrtač i postojao... šta je s kamenom, gospodine Lavgud? S onom stvari koju zovete Kamenom vaskrsnuća?
– Šta s njim?
– Pa kako može biti stvaran?
– Dokažite da nije – reče Ksenofil.

– Ali to je... izvinite, ali to je potpuno sumanuto! Kako bih uopšte mogla da dokažem da ne postoji? Očekujete li da se... da se dokopam svih kamenčića na svetu i da ih testiram? Mislim, mogli biste za bilo šta da tvrdite da je stvarno ukoliko vam je jedini dokaz postojanja to što niko nije dokazao da ne postoji!

– Da, mogao bih – reče Ksenofil. – Drago mi je što vidim kako bar malo uspevate da proširite vidike.
– A taj Starozovni štapić – brže-bolje će Hari, pre nego što je Hermiona mogla da odgovori – mislite da i on postoji?
– E pa, u tom slučaju postoji beskrajan niz dokaza – reče Ksenofil. – Starozovni štapić je relikvija kojoj je najlakše ući u trag, zbog načina na koji se prenosi iz ruke u ruku.
– A to je? – upita Hari.
– A to je da ga nosilac štapića mora oteti od njegovog prethodnog vlasnika ukoliko zaista želi da gospodari njime – reče Ksenofil. – Svakako ste čuli kako je štapić došao u posed Egberta Ozloglašenog, nakon što je masakrirao Emerika Zlog? Ili kako je Godelot umro u sopstvenom podrumu nakon što mu je njegov sin, Herevard, uzeo štapić? Ili za stravičnog Loksijasa, koji je štapić uzeo Barnabasu Devirilu, kojeg je ubio? Stranice čarobnjačke istorije isprskane su krvavim tragovima Starozovnog štapića.
Hari baci pogled na Hermionu. Ona se sada mrštila na Ksenofila, ali mu ničim nije protivrečila.
– Pa šta mislite, gde je sada Starozovni štapić? – upita Ron.
– Avaj, ko će ga znati? – reče Ksenofil, dok je zamišljeno zurio kroz prozor. – Ko zna gde je skriven Starozovni štapić? Trag nestaje kod Arkusa i Livusa. Ko će ga znati ko je od njih dvojice zaista pobedio Loksijasa, i koji je od njih uzeo štapić? A ko nam

može reći ko je možda njih pobedio? Istorija nam, avaj, to ne govori.

Zavlada muk. Najzad, Hermiona usiljeno upita: – Gospodine Lavgud, da li porodica Peverel ima nekakve veze s relikvijama Smrti?
Ksenofil je delovao zatečeno, a Hariju nešto zagolica sećanje ali nije mogao da ga se priseti. Peverel... negde je već čuo to ime...
– Ali, mlada gospođice, vi me sve vreme zavlačite! – reče Ksenofil, sada sasvim uspravljen u svojoj stolici, izbečivši se na Hermionu. – Mislio sam da ste novi u Potrazi za relikvijama! Mnogi među nama Tragačima veruju da Pevereli imaju sve – ama baš sve – veze s relikvijama!
– Ko su Peverelovi? – upita Ron.
– To je bilo ime na grobu s ovim znakom, u Godrikovoj dolini – reče Hermiona, i dalje gledajući u Ksenofila. – Ignat Peverel.
– Tačno tako! – reče Ksenofil, pedantno podigavši kažiprst. – Znak relikvija Smrti na Ignatovom grobu neoboriv je dokaz!
– Čega? – upita Ron.
– Pa toga da su tri brata iz priče zapravo bila braća Peverel, Antioh, Kadmije i Ignat! Da su oni bili prvobitni vlasnici relikvija!
Ponovo bacivši pogled ka prozoru on ustade, uze poslužavnik i zaputi se ka spiralnom stepeništu.
– Ostaćete na večeri? – povika on, dok je ponovo nestajao niza stepenice. – Ko god proba traži naš recept za supu od slatkovodnih plimpija.
– Verovatno da bi ga pokazali Odeljenju za trovanje u Sent Mungu – reče Ron sebi u bradu.
Hari je sačekao sve dok nije čuo Ksenofila kako se kreće po kuhinji ispod njih pre nego što je progovorio.
– Šta ti misliš? – upita on Hermionu.
– Oh, Hari – reče ona iznureno – sve su to najobičnije baljezgarije. Nemoguće je da je to pravo značenje simbola. Mora da je to samo njegovo uvrnuto shvatanje priče. Čisto gubljenje vremena.
– Pa ipak, govorimo o čoveku koji nam je doneo zgužvanoroge snorkake – reče Ron.
– Ni ti ne veruješ? – upita ga Hari.
– Jok, ta priča je samo jedna od onih stvari koje pričaš deci da bi ih naučio lekcijama, zar ne? „Ne traži nevolje, ne izazivaj kavgu, nemoj da se petljaš u stvari koje je najbolje ne dirati! Samo pogni glavu, gledaj svoja posla i bićeš okej.“ Kad bolje razmislim – dodade Ron – možda se baš zbog ove priče zovini štapići smatraju nesrećnim.
– O čemu ti to?
– Pa to je jedno od onih sujeverja, zar ne? „Veštice rođene u mesecu maju za Normalce se udaju.“ „U suton bačene čini nestaće na mesečini.“ „Štapić od zove

neuspeh prizove.“ Sigurno ste ih čuli. Moja mama ih zna milion.

– Harija i mene su podigli Normalci – podseti ga Hermiona – nas su učili nešto drugačijim sujeverjima. – Ona duboko uzdahnu kada odozdo iz kuhinje do nje dopre izuzetno opor miris. Jedina korist od njene narogušenosti na Ksenofila bila je ta da je zbog toga zaboravila da je ljuta na Rona. – Mislim da si u pravu – reče mu ona. – To je samo poučna priča, očigledno je koji od darova je najbolji, koji bi izabrao...
Sve troje progovoriše u isti glas. Hermiona je rekla: – Ogrtač. – Ron reče: – Štapić. – A Hari: – Kamen.
Njih troje se pogledaše, poluiznenađeno, poluzasmejano.
– Očekuje se da kažeš Ogrtač – reče Ron Hermioni – ali ne bi morao da budeš nevidljiv ako već imaš štapić. Daj, bre, Hermiona, nepobedivi štapić!
– Već imamo Nevidljivi ogrtač – reče Hari.
– I za slučaj da nisi primetio, mnogo nam je pomogao! – reče Hermiona. – Dok bi štapić sigurno privukao nevolje...
– ... samo ako bi lajao o njemu na sav glas – tvrdio je Ron. – Samo ako si dovoljan klipan da skakućeš naokolo, mašući njime nad glavom, i pevajući: „Imam nepobedivi štapić, čik probaj da me napadneš ako misliš da si dovoljno jak.“ Dok god bi držao jezik za zubima...
– Da, ali da li bi mogao da držiš jezik za zubima? – upita Hermiona sa skeptičnim izrazom. – Znaš, jedina istinita stvar koju nam je do sada rekao jeste to da već stotinama godina postoje priče o izuzetno moćnim štapićima.
– Postoje? – upita Hari.
Hermiona je delovala razdraženo: taj izraz je Hariju i Ronu bio tako drag i poznat da su razmenili poglede, kezeći se od uva do uva.
– Smrtoštap, Štapić sudbine, kroz vekove se pojavljuju pod različitim imenima, obično u posedu nekog Mračnog čarobnjaka koji se hvališe njime. Profesor Bins je spomenuo neke od njih, ali... ma, sve su to gluposti. Štapići su moćni koliko i čarobnjaci koji ih koriste. Neki čarobnjaci samo vole da se hvališu kako su njihovi veći i bolji od tuđih.
– Ali otkud znaš – reče Hari – da ti štapići, Smrtoštap i Štapić sudbine, nisu jedan te isti štapić koji tokom vekova isplivava na površinu pod različitim imenima?
– Šta, i svi su zapravo Starozovni štapić koji je napravila lično Smrt? – reče Ron. Hari se nasmeja: uostalom, čudna ideja koja mu je pala na pamet zbilja je bila
urnebesna. Podsetio je sebe da je njegov štapić napravljen od zelenike, a ne od zove, te da ga je napravio Olivander, bez obzira na to šta je učinio one noći kad ga je Voldemor proganjao preko neba. A i da je bio nepobediv, kako je mogao da bude slomljen?
– A zašto bi ti uzeo kamen? – upita ga Ron.
– Pa kad bi mogao da vraćaš ljude u život, mogli bismo da vratimo Sirijusa...
Ludookog... Dambldora... moje roditelje...

Ni Ron ni Hermiona nisu se nasmešili.

– Ali, prema bardu Bidlu, oni ne bi želeli da se vrate, zar ne? – reče Hari, razmišljajući o priči koju je upravo čuo. – A pretpostavljam da nema još mnogo priča o kamenu koji može da vrati mrtve, je li? – upita on Hermionu.
– Ne – odgovori mu ona tužno. – Ne verujem da bi se iko sem gospodina Lavguda zaluđivao mišlju da je to moguće. Bidl je verovatno preuzeo tu ideju od Kamena mudrosti. Znaš, umesto kamena koji bi te učinio besmrtnim, kamen koji bi mogao da poništi smrt.
Miris iz kuhinje postajao je sve jači: podsećao je na zapaljene gaće. Hari se pitao da li će biti u stanju da ono što im Ksenofil kuva pojede u količinama dovoljnim da ga ne uvredi.
– Pa ipak, šta s Ogrtačem? – polako reče Ron. – Zar ne shvatate da je u pravu? Toliko sam se navikao na Harijev Ogrtač i na to koliko je dobar, da nikada nisam ni razmišljao o njemu. Nikad nisam čuo ni za jedan nalik Harijevom. Ne može da omane. Nikada nismo bili primećeni pod njim...
– Naravno da nismo... kad smo pod njim, nevidljivi smo, Rone!
– Ali sve ono što je napričao o drugim ogrtačima – a ni oni nisu baš tri za knut – znaš, istina je! Pre mi nikada nije palo na pamet, ali čuo sam kako bi posle nekog vremena čini na ogrtačima popustile, ili da bi ih uroci pocepali pa bi imali rupe u sebi. Harijev je prvo bio u vlasništvu njegovog oca, znači nije baš nov, je li, ali je prosto... savršen!
– Dobro, u redu, Rone, ali kamen...
Dok su se njih dvoje šapatom raspravljali, Hari se šetkao po sobi, napola ih slušajući. Kad je došao do spiralnog stepeništa, zamišljeno je podigao pogled ka sledećem nivou i odmah mu nešto privuče pažnju. S plafona sobe iznad gledalo ga je sopstveno lice.
Posle trenutka čuđenja, shvatio je da nije u pitanju ogledalo, već slika. Radoznalo krenu uza stepenice.
– Hari, šta to radiš? Ne bi trebalo da zaviruješ unaokolo dok on nije tu! Ali Hari se već popeo na sledeći sprat.
Luna je oslikala plafon svoje spavaće sobe divnim portretima pet osoba: Harija,
Rona, Hermione, Džini i Nevila. Nisu se pomerali kao portreti na Hogvortsu, ali je svejedno bilo neke magije u njima: Hariju se učini da dišu. Oko slika kao da je bio isprepleten fini zlatan lanac, ali pošto ga je minut ili dva proučavao, Hari shvati da je lanac zapravo jedna jedina reč, ispisana hiljadu puta zlatnim mastilom: prijatelji... prijatelji... prijatelji...
Hari iznenada oseti veliku naklonost prema Luni. Bacio je pogled po sobi. Pokraj kreveta se nalazila velika fotografija male Lune i žene koja je veoma ličila na nju. Grlile su se. Luna je na toj slici delovala mnogo urednije nego što ju je Hari ikada video. Fotografija je bila prašnjava. To je Hariju izgledalo pomalo čudno. Osvrnuo se

oko sebe.

Nešto nije bilo u redu. Bledoplavi tepih takođe je bio prekriven prašinom. U ormanu, čija su vrata bila širom otvorena, nije bilo garderobe. Krevet je delovao hladno i neprijateljski, kao da se u njemu nedeljama nije spavalo. Preko najbližeg mu prozora, naspram krvavocrvenog neba prostirala se paukova mreža.
– Šta nije u redu? – upita Hermiona, dok je Hari silazio niza stepenice, ali pre nego što je mogao da odgovori, Ksenofil se pojavi na stepenicama koje su vodile do kuhinje, noseći poslužavnik krcat činijama.
– Gospodine Lavgud – reče Hari. – Gde je Luna?
– Molim?
– Gde je Luna?

– V-već sam vam rekao. Dole kod Donjeg mosta, peca plimpije.

– A zašto ste onda na poslužavniku servirali samo četiri činije?
Ksenofil zausti da nešto kaže, ali ne pusti ni glasa. Jedini zvuci koji su se čuli bili su neprekidno štancovanje štamparske prese i blago zveckanje poslužavnika u Ksenofilovim drhtavim rukama.
– Mislim da Luna već nedeljama nije ovde – reče Hari. – Odeća joj nije tu, a u njenom krevetu nije spavano. Gde je ona? I zašto neprekidno gledate kroz prozor?
Ksenofil ispusti poslužavnik: činije odskočiše i razbiše se. Hari, Ron i Hermiona isukaše svoje štapiće: Ksenofil se ukoči, spreman da gurne šaku u džep. U tom trenutku uz glasan tresak iz štamparske prese, mnogobrojni primerci Cepidlake pokuljaše na pod ispod stolnjaka. Presa najzad utihnu.
Hermiona se sagnu i uze jedan primerak časopisa i dalje držeći štapić uperen u gospodina Lavguda.
– Hari, pogledaj ovo.
On joj priđe što je brže mogao kroz taj silni krš. Na naslovnoj strani Cepidlake bila je njegova slika, propraćena rečima Nepoželjna Osoba Broj 1 i iznosom nagrade za njegovo hvatanje.
– Znači, Cepidlaka prelazi na izveštavanje iz novog ugla? – upita Hari ledeno, brzo sve povezavši. – Jeste li to radili kada ste sišli u baštu, gospodine Lavgud? Slali sovu Ministarstvu?
Ksenofil obliza usne.
– Uzeli su moju Lunu – prošaputa on. – Zbog onog što sam pisao. Uzeli su moju Lunu i ne znam gde je, ni šta su joj uradili. Ali možda će mi je vratiti ako... ako ja...
– Predate Harija? – dovrši Hermiona rečenicu umesto njega.
– Nema šanse – reče Ron odsečno. – Sklanjajte se s puta, odlazimo.
Ksenofil je delovao avetinjski, kao da je ostario čitav jedan vek, a usne mu se izviše u jeziv kez.
– Biće ovde svakog časa. Moram da spasim Lunu. Ne smem da izgubim Lunu. Ne

smete da odete.

On raširi ruke preko stepeništa, a Hari iznenada zamisli svoju majku kako to isto čini pred njegovom kolevkom.
– Ne terajte nas da vas povredimo – reče Hari. – Sklonite se s puta, gospodine Lavgud!
– HARI! – vrisnu Hermiona.
Kraj prozora su proletale siluete na metlama. Kada sve troje skrenuše poglede s njega, Ksenofil isuka svoj štapić. Hari je na vreme uvideo njihovu grešku: bacio se postrance, gurnuvši Rona i Hermionu u stranu kad Ksenofilova Ošamućujuća čin prelete preko sobe i udari u raznosorogov rog.
Bila je to kolosalna eksplozija, čiji zvuk kao da raznese čitavu sobu: komadići drveta, papira i šuta leteli su na sve strane, zajedno s neprozirnim gustim oblakom bele prašine. Hari polete kroz vazduh a zatim tresnu o pod, obnevidevši kada taj krš poče da pada po njemu, prekrivši glavu rukama. Začuo je Hermionin vrisak, Ronov usklik i niz groznih metalnih udaraca, na osnovu kojih je zaključio da je Ksenofila eksplozija odbacila te je pao unazad niza spiralne stepenice.
Napola zatrpan kršem, Hari je pokušao da se pridigne: od prašine nije gotovo ni disao ni video. Polovina tavanice se urušila a kroz rupu je provirivao kraj Luninog kreveta. Bista Rovine Rejvenklo ležala je pokraj njega bez polovine lica, a kroz vazduh su leteli komadići pocepanog pergamenta, dok je veći deo štamparske prese ležao izvrnut na stranu, blokirajući vrh stepeništa za kuhinju. A zatim se kraj njega pomeri još jedno belo obličje i Hermiona, prekrivena prašinom poput neke statue, pritisnu prst na usta.
Vrata u prizemlju se uz tresak otvoriše.
– Zar ti nisam rekao da nema razloga za žurbu, Traverse? – začu se grub glas. – Zar ti nisam rekao da ovaj fijuk bulazni, po običaju?
Začu se tresak i Ksenofilov bolni krik.
– Ne... ne... na spratu... Poter!
– Rekao sam ti još prošle nedelje, Lavgude, ne vraćamo se osim ako nemaš pouzdane informacije! Sećaš se prošle nedelje? Kad si hteo da zameniš onu glupu kapu za svoju kćer? Ili one tamo nedelje... – još jedan tresak, još jedan krik – ... kad si mislio da ćemo ti je vratiti ako nam pružiš dokaze za postojanje zgužva... – tras – ...

norogih... – tras – ... snorkaka?
– Ne... ne... preklinjem vas! – jecao je Ksenofil. – Zaista je tu Poter! Zaista!
– A sada ispada da si nas pozvao ovamo da bi pokušao da nas digneš u vazduh! – grmeo je Smrtožder, i začu se niz udaraca izmešanih s Ksenofilovim jecajima agonije.
– Selvajne, ovo mesto izgleda kao da će da se sruši – reče drugi ledeni glas, odjekujući uza iskrivljeno stepenište. – Stepenice su potpuno blokirane. Da li da ih uopšte raščišćavamo? Možda se cela zgrada uruši.
– Lažljivo smeće – povika čarobnjak zvani Selvajn. – U životu nisi video Potera,

zar ne? Mislio si da nas namamiš ovde i ubiješ, je li? Zar si mislio da ćeš time vratiti svoju devojčicu?
– Kunem se... kunem se... Poter je gore!
– Homenum revelio – reče glas u podnožju stepenica.
Hari ču Hermionin iznenađen povik i obuzme ga čudan osećaj da se nešto nadvilo nad njim, zasenivši njegovo telo.
– Tamo gore ima nekoga, Selvajne – oštro će drugi čovek.
– To je Poter, kažem vam, to je Poter! – jecao je Ksenofil. – Molim vas... molim vas... vratite mi Lunu, samo mi vratite Lunu...
– Dobićeš svoju kćerkicu, Lavgude – reče Selvajn – ako se popneš uza te stepenice i dovedeš mi Harija Potera ovamo. Ali ako je ovo zavera, podvala, ako gore imaš saučesnika koji nas čeka u zasedi, pitanje je hoćemo li moći da skrpimo makar delić tvoje ćerke da imaš šta da sahraniš.
Ksenofil ispusti jecaj straha i očajanja. Začu se komešanje i grebanje: Ksenofil je pokušavao da se probije kroz krš na stepeništu.
– Hajde – prošaputa Hari – moramo da bežimo odavde.
I poče sam sebe da otkopava prikriven bukom koju je Ksenofil pravio na stepeništu. Ron je bio najviše zatrpan: Hari i Hermiona se, što su tiše mogli, popeše preko ruševina do mesta gde je on ležao, pokušavajući da pomeri tešku komodu s fiokama sa svojih nogu. Dok je Ksenofilovo treskanje i komešanje postajalo sve bliže, Hermiona je uspela da oslobodi Rona pomoću Lebdeće čini.
– U redu – dahćući reče Hermiona, kad je slomljena štamparska presa koja je blokirala vrh stepenica počela da podrhtava. Ksenofil je bio na svega nekoliko koraka od njih. I dalje je bila bela od prašine. – Veruješ li mi, Hari?
Hari klimnu glavom.
– Dobro – prošaputa Hermiona. – Onda mi daj Nevidljivi ogrtač. Rone, ti ćeš ga navući.
– Ja? Ali Hari...
– Molim te, Rone! Hari, čvrsto me drži za ruku, Rone, uhvati se za moje rame. Hari ispruži levu ruku. Ron nestade pod Ogrtačem. Štamparska presa koja je
blokirala stepenice počela je da vibrira: Ksenofil je pokušavao da je pomeri pomoću Lebdeće čini. Hari nije znao šta Hermiona čeka.
– Čvrsto se držite – prošaputa ona. – Čvrsto se držite... samo što nije...
Ksenofilovo lice bledo k’o krpa pojavi se povrh komode.
– Obliviate! – viknu Hermiona, uperivši štapić prvo u njegovo lice, a zatim u patos pod njima: – Deprimo!
Eksplozija probi rupu u podu dnevne sobe. Sve troje padoše poput kamenja, Hari i dalje se svom snagom držeći za njenu ruku, ispod se začuo vrisak i on spazi dva čoveka kako pokušavaju da se sklone s puta dok ogromne količine kamenja i slomljenog nameštaja padaju svuda oko njih s raznetog plafona. Hermiona se izvi u

vazduhu, a tutnjava kuće koja se urušava i dalje je odzvanjala u Harijevim ušima kada ga je ponovo povukla u tminu.

22. Relikvije Smrti


Hari dahćući pade na travu i odmah se žurno podiže na noge. Izgleda da su sleteli na sam rub neke sutonom oblivene poljane. Hermiona je već trčala oko njih, mašući štapićem.

– Protego totalum... Salvio heksia...
– Izdajnički matori mufljuz! – stenjao je Ron, izronivši ispod Nevidljivog ogrtača, koji baci Hariju. – Hermiona, ti si genije, suvi genije, ne mogu da poverujem da smo se izvukli odande!
– Kave inimikum... jesam li rekla da je u pitanju rog raznosoroga? Zar mu nisam lepo rekla? I sad mu je cela kuća razneta!
– Tako mu i treba – reče Ron, odmeravajući svoje pocepane farmerke i posekotine na nogama. – Šta misliš, šta će mu uraditi?
– Oh, nadam se da ga neće ubiti! – zaječa Hermiona. – Zato sam želela da Smrtožderi na tren spaze Harija pre nego što smo nestali, kako bi znali da Ksenofil nije lagao!
– A što si onda mene sakrila? – upita Ron.

– Trebalo bi da si u krevetu s flekavitisom, Rone! Kidnapovali su Lunu jer je njen otac podržavao Harija! Šta bi bilo s tvojom porodicom kad bi znali da si s njim?
– Ali šta će biti s tvojim roditeljima?
– Oni su u Australiji – reče Hermiona. – Trebalo bi da budu u redu. Oni ništa ne znaju.
– Ti si genije – ponovi Ron, zadivljeno je gledajući.
– Jes vala, Hermiona, stvarno jesi – složi se Hari žustro. – Ne znam šta bismo bez tebe.
Lice joj se ozari, ali se odmah potom smrknu.
– A šta je s Lunom?
– Pa, ako govore istinu i ako je još uvek živa... – poče Ron.
– Ne govori to, ne govori to! – ciknu Hermiona. – Sigurno je živa, mora da jeste!
– Biće da je onda u Askabanu – reče Ron. – Međutim, da li će preživeti boravak tamo... mnogi ne prežive...
– Preživeće – reče Hari. Nije mogao da podnese pomisao na suprotan ishod. – Žilava je Luna, žilavija no što bi se reklo. Verovatno sad sve zatvorenike podučava o propastancima i narglovima.
– Nadam se da si u pravu – reče Hermiona. Ona šakom prekri oči. – Bilo bi mi tako žao Ksenofila da...
– ... da nije upravo pokušao da nas proda Smrtožderima, jašta – reče Ron.
Oni podigoše šator i povukoše se u njega, a Ron im skuva čaj. Nakon što su za dlaku umakli opasnosti, to prohladno, ustajalo mesto delovalo im je kao dom, bezbedno, poznato i prijateljsko.
– Oh, zašto li smo otišli tamo? – prozuklo reče Hermiona posle par minuta tišine.
– Bio si u pravu, Hari, bilo je isto kao u Godrikovoj dolini, potpuno gubljenje vremena! Relikvije Smrti... koja glupost... mada – kao da joj je iznenada nešto palo na pamet – možda je sve to i izmislio, zar ne? Verovatno ni on ne veruje u relikvije Smrti, verovatno je samo hteo da nas zamajava dok ne dođu Smtožderi!
– Ne bih rekao – ubaci se Ron. – Kad si pod stresom mnogo je teže izmišljati stvari nego što ti se čini. To sam otkrio kada su me uhvatili Otimači. Bilo mi je mnogo lakše da se pretvaram da sam Sten, pošto znam nešto o njemu, nego da izmislim potpuno novu osobu. Stari Lavgud je bio pod velikim pritiskom dok je pokušavao da nas natera da ostanemo. Mislim da nam je rekao istinu, ili bar ono u šta on veruje da je istina, ne bi li nas zagovorio.
– Pa, ionako nije važno – uzdahnu Hermiona. – Čak i da je bio iskren, nikada u životu nisam čula veće gluposti.
– Čekaj malo – reče Ron. – I Dvorana tajni je navodno bila samo mit, zar ne?
– Ali relikvije Smrti ne mogu da postoje, Rone!
– Stalno to govoriš, ali jedna od njih može – reče Ron. – Harijev Nevidljivi ogrtač...

– „Priča o Tri brata“ je bajka – reče Hermiona. – Bajka o tome kako se ljudi boje smrti. Da se preživljavanje svodi na prosto skrivanje pod Nevidljivim ogrtačem, to bi značilo da sada već imamo sve što nam je potrebno!

– Ne znam baš. Ne bi nam bio na odmet nepobedivi štapić – reče Hari, prevrćući u prstima štapić od crnog gloga koji mu je bio toliko mrzak.
– Tako nešto ne postoji, Hari!
– I sama si rekla da je bilo mnogo štapića... Smrtoštap i kako god se još zvali...
– U redu, čak i ako želiš da se zavaravaš mišlju da Starozovni štapić postoji, šta je s Kamenom vaskrsnuća? – Ona prstima napravi navodnike dok je izgovarala to ime, a glas joj je bio natopljen sarkazmom. – Nijedna magija ne može da vrati mrtve, i tačka!

– Kad se moj štapić povezao sa štapićem Znaš-Već-Koga, učinio je da se pojave moji mama i tata... i Sedrik...
– Ali nisu se stvarno vratili iz mrtvih, zar ne? – reče Hermiona. – Te neke... te blede imitacije nisu isto što i istinski vratiti nekoga u život.
– Ali ni ona devojka iz priče, ni ona se nije zaista vratila u život, zar ne? Priča kaže da kad je neko mrtav, mesto mu je među mrtvima. Ali drugi brat je i dalje mogao da je vidi i da priča s njom, zar ne? Čak je neko vreme i živeo s njom...
U Hermioninom pogledu video je zabrinutost i nešto što nije tako lako mogao da definiše. A kada je pogledala u Rona, Hari shvati da je u pitanju strah: uplašio ju je svojom pričom o življenju s mrtvacima.
– A onaj tip Peverel koji je sahranjen u Godrikovoj dolini – žurno reče on, trudeći se da zvuči normalno i zdravorazumski – ne znaš ništa o njemu, je li?
– Ne – odgovori ona, s vidnim olakšanjem zbog promene teme. – Potražila sam ga nakon što smo videli znak na njegovom grobu. Da je bio neko poznat ili da je učinio nešto važno, sigurna sam da bi bio u nekoj od naših knjiga. Jedino mesto gde sam uspela da pronađem prezime „Peverel“ jeste u Prirodna plemenitost: Čarobnjačka genealogija. Pozajmila sam je od Kričera – objasni ona, spazivši Ronove podignute obrve. – U njoj ima spisak svih čistokrvnih porodica koje su ugašene po muškoj liniji. Čini se da su Peverelovi bili jedna od prvih porodica koja je nestala.

– „Ugašene po muškoj liniji“? – ponovi Ron.
– To znači da je ime izumrlo – reče Hermiona. – U slučaju Peverelovih, pre nekoliko vekova. Doduše, i dalje mogu da imaju žive potomke, samo bi se zvali drugačije.
A zatim se Hari iznenada seti šta ga je toliko kopkalo na pomen imena Peverel: prljavi starac koji je mahao ružnim prstenom u lice zvaničnika Ministarstva, i on naglas povika: – Mervolodomos Ispijeni!
– Molim? – rekoše Ron i Hermiona u glas.
– Mervolodomos Ispijeni! Deda Znate-Već-Koga! U Situ-za-misli! S Dambldorom! Mervolodomos Ispijeni je rekao da je potomak Peverelovih!
Ron i Hermiona su delovali unezvereno.

– Prsten, prsten koji je postao horkruks, Mervolodomos Ispijeni je rekao da je na njemu grb Peverelovih! Video sam ga kako njime maše u lice nekom tipu iz Ministarstva, samo što mu ga u nos nije nabio!

– Grb Peverelovih? – reče Hermiona. – Da li si uspeo da vidiš kako je izgledao?
– Ne baš – reče Hari, pokušavajući da se priseti. – Koliko sam mogao da vidim, nije to bilo ništa kitnjasto, možda par uklesanih crtica. Video sam ga izbliza tek kada je bio polomljen.
Hari vide kako Hermiona raširi oči, shvativši. Ron je gledao čas u njega, čas u nju, zapanjen.
– Bokca mu... misliš li da je opet u pitanju ovaj znak? Znak relikvija?
– Što da ne? – reče Hari uzbuđeno. – Mervolodomos Ispijeni bio je neuki matori krelac koji je živeo kao prase i jedino što ga se ticalo bilo je njegovo poreklo. Ako je taj prsten vekovima bio prenošen s kolena na koleno, možda nije znao šta je to zaista. U toj kući nije bilo knjiga, a veruj mi, on nije bio od onih koji bi svojoj deci čitali bajke. On bi voleo da veruje kako su ogrebotine na kamenu bile grb, pošto je po njemu biti čistokrvan značilo da si maltene plemstvo.
– Da... i to je sve veoma zanimljivo – reče Hermiona oprezno – ali Hari, ako misliš ono što mi se čini da misliš...
– Pa što da ne? Što da ne? – reče Hari, odbacivši oprez. – U pitanju je bio kamen, zar ne? – On pogleda u Rona, tražeći podršku. – Šta ako je u pitanju bio Kamen vaskrsnuća?
Ron zinu u čudu. – Bokca mu... ali da li bi i dalje funkcionisao ako ga je Dambldor polomio...
– Funkcionisao? Funkcionisao? Rone, on nikada nije funkcionisao! Kamen vaskrsnuća ne postoji! – Hermiona skoči na noge, iznervirana i ljuta. – Hari, pokušavaš sve da uklopiš u priču o relikvijama...
– Da sve uklopim? – ponovi on. – Hermiona, samo se uklapa! Znam da je znak relikvija Smrti bio na tom kamenu! Ispijeni je rekao da je potekao od Peverelovih!
– Pre minut si nam rekao da nisi dobro video znak na kamenu!
– Šta misliš, gde je sada prsten? – upita Ron Harija. – Šta li je Dambldor uradio s njim nakon što ga je polomio?
Ali Harijeva mašta već je odavno pretekla i Ronovu i Hermioninu...
Tri predmeta, iliti relikvije koje, sjedinjene, onoga u čijem su posedu čine gospodarem Smrti... gospodar... pokoritelj... uništitelj... A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt...
A zatim vide sebe, vlasnika relikvija, kako se sučeljava s Voldemorom, čiji horkruksi mu nisu bili ni prineti... dok jedan ne umre drugi neće moći da živi... da li je to bio odgovor? Relikvije protiv horkruksa? Da li je ipak postojao način da osigura svoj trijumf? Da je on gospodar relikvija Smrti, da li bi bio bezbedan ?
– Hari?

Ali gotovo da nije ni čuo Hermionu: izvukao je Nevidljivi ogrtač i provlačio ga kroz prste, tkaninu gipku kao voda, laganu poput vazduha. Nikada za nepunih sedam godina provedenih u čarobnjačkom svetu nije video ništa ravno tome. Ogrtač je bio upravo ono što je Ksenofil opisao: pričamo o ogrtaču koji zaista i potpuno nosioca čini nevidljivim i koji večito traje, pruža neprekidno i neprozirno skrovište, bez obzira na to kakve se čini bace na njega...

A zatim, uz krik iznenađenja, on se seti...
– U noći kada su moji roditelji umrli Ogrtač je bio kod Dambldora!
Glas mu je podrhtavao i mogao je da oseti kako mu lice rumeni, ali nije ga bilo briga. – Moja mama je rekla Sirijusu da je Dambldor pozajmio Ogrtač! Eto zašto! Hteo je da ga ispita, pošto je mislio da je u pitanju Treća relikvija! Ignat Peverel je sahranjen u Godrikovoj dolini... – Hari je mahnito koračao po šatoru, osećajući kao da su se pred njim na sve strane otvarali široki novi horizonti istine. – On je moj predak! Ja sam potomak trećeg brata! Sada sve ima smisla!
Nije se ni najmanje kolebao u svojoj veri u relikvije, kao da mu je sama pomisao o njihovom posedovanju pružala zaštitu, i bio je ispunjen radošću kada se okrenuo ka drugim dvoma.
– Hari – ponovi Hermiona, ali on je bio prezauzet drešenjem kese koju je nosio oko vrata, dok su mu se prsti strahovito tresli.
– Pročitaj ga – reče joj on, gurnuvši joj majčino pismo u ruku. – Pročitaj! Dambldor je imao Ogrtač, Hermiona. Šta će mu? Nije mu bio potreban, mogao je da izvede tako moćnu Razočaravalačku čin da bude potpuno nevidljiv i bez njega!
Nešto pade na pod i, svetlucajući, otkotrlja se pod stolicu: dok je izvlačio pismo izvukao je i skrivalicu, a zatim mu novootkriveni izvor čudesnih mogućnosti pruži još jedan dar, i on, kipteći od ushićenja i čuda, povika:
– UNUTRA JE! Ostavio mi je prsten... nalazi se u skrivalici!
– Mi-misliš?
Nije mogao da shvati zašto Ron deluje tako zatečeno. Hariju je to bilo tako očigledno, tako jasno: sve se uklapalo, sve... njegov Ogrtač je bio Treća relikvija, a kada otkrije kako da otvori skrivalicu, imaće i drugu, a zatim je samo potrebno da pronađe Prvu relikviju, Starozovni štapić i onda će...
Ali kao da je odjednom zavesa pala na osvetljenu scenu: sve njegovo uzbuđenje, sve njegove nade i sreća ugašeni su jednim potezom i on ostade sam u tami, a ta radosna čin kao da beše razbijena.
– To je ono za čime traga.
Promena u njegovom glasu još više je uplašila Rona i Hermionu.
– Znate-Već-Ko traga za Starozovnim štapićem.
On okrenu leđa njihovim napetim, skeptičnim licima. Znao je da je to istina. Sve je imalo smisla. Voldemor nije tragao za novim štapićem, tragao je za jednim starim, veoma starim štapićem. Hari je otišao do ulaza u šator, zaboravivši na Rona i

Hermionu dok je gledao u noć i razmišljao...

Voldemor je odrastao u normalskom sirotištu. Niko nije mogao da mu čita Pripovesti barda Bidla kad je bio dete, kao što ni Hari nije mogao da čuje za njih. Gotovo da nije bilo čarobnjaka koji su verovali u relikvije Smrti. Da li je onda uopšte verovatno da je Voldemor znao za njih?
Hari je zurio u tminu... da je Voldemor znao za relikvije Smrti, sigurno bi ih potražio, učinio sve što je u njegovoj moći da dođe do njih: tri predmeta koja su svog nosioca činila Gospodarem Smrti? Da je znao za relikvije Smrti, možda mu uopšte ne bi ni trebali horkruksi. Zar nije sama činjenica da je uzeo jednu od relikvija i pretvorio je u horkruks ukazivala na to da nije znao za ovu poslednju veliku čarobnjačku tajnu?
Što bi značilo da Voldemor traga za Starozovnim štapićem ne shvatajući njegovu punu moć, ne shvatajući da je on jedan od tri predmeta... jer štapić je bio relikvija koja se nije mogla sakriti, čije je postojanje najbolje zabeleženo... stranice čarobnjačke istorije isprskane su krvavim tragovima Starozovnog štapića...
Hari je posmatrao oblačno nebo, dimnosive i srebrne obline koje su klizile preko lica belog meseca. Osetio je blagu vrtoglavicu od ushićenja zbog svih ovih otkrića.
Okrenuo se nazad ka šatoru. Zaprepastio se kad je spazio Rona i Hermionu kako stoje na istom mestu gde ih je i ostavio, Hermiona i dalje držeći u ruci Lilino pismo, dok je Ron stajao kraj nje, delujući pomalo zabrinuto. Zar ne shvataju koliki su put prevalili u poslednjih nekoliko minuta?
– To je to – reče Hari, pokušavajući da i na njih prenese sjaj svog ushićenog ubeđenja. – Ovim se sve objašnjava. Relikvije Smrti su stvarne, a ja imam jednu...
možda i dve...
On pridiže skrivalicu.
– ... a Znate-Već-Ko traga za trećom, ali ne shvata... on samo misli da je u pitanju moćan štapić...
– Hari – reče Hermiona, prišavši mu i vrativši Lilino pismo – žao mi je, ali mislim da grešiš, da silno grešiš.
– Ali zar ne vidiš? Sve se uklapa...
– Ne, ne uklapa se – reče ona. – Ne uklapa se, Hari, samo si se zaneo. Molim te – reče kad je on zaustio da odgovori – molim te, odgovori mi samo jedno. Ako su relikvije Smrti zaista postojale, i ako je Dambldor znao za njih, znao da će osoba koja bude posedovala sve tri biti Gospodar Smrti... Hari, zašto ti nije rekao? Zašto?
On je već imao spreman odgovor.
– Ali i sama si rekla, Hermiona! Moraš sam da saznaš za njih! To je Potraga!
– Ali rekla sam to samo da bih te ubedila da pođemo do Lavgudovih! – povika Hermiona očajavajući. – Nisam zaista verovala u to!
Hari se nije obazirao na to.
– Dambldor bi me inače uvek puštao da sam saznam stvari. Puštao me da oprobam

svoju snagu, da rizikujem. Ovo mi se čini kao nešto što bi on uradio.

– Hari, ovo nije igra, ovo nije vežba! Ovo je nešto stvarno, a Dambldor ti je ostavio vrlo jasna uputstva: pronađi horkrukse i uništi ih! Taj simbol ništa ne znači, zaboravi na relikvije Smrti, ne možemo sebi da priuštimo skretanje s koloseka...
Hari je gotovo nije ni slušao. Neprekidno je prevrtao skrivalicu u rukama, napola očekujući da se sama raspoluti, da mu otkrije Kamen vaskrsnuća, da dokaže Hermioni da je on u pravu, da su relikvije Smrti stvarne.
Ona je apelovala na Rona.
– Nije valjda da i ti veruješ u ovo?

– Pojma nemam... mislim... neki delovi zaista kao da se uklapaju – reče Ron s nelagodom. – Ali kad sagledaš celu stvar... – On duboko udahnu. – Mislim da bi trebalo da se otarasimo horkruksa, Hari. To je ono što nam je Dambldor rekao da uradimo. Možda... možda bi trebalo da zaboravimo na celu ovu priču s relikvijama.

– Hvala ti, Rone – reče Hermiona. – Ja ću prva da stražarim.
I ona prođe pored Harija i sede na ulazu u šator, stavivši time tačku na celu diskusiju.
Ali Hari jedva da je spavao te noći. Pomisao na relikvije Smrti posve ga je obuzela, te nije imao mira dok su mu se umom rojile nervozne misli: Štapić, Kamen i Ogrtač, kad bi samo mogao da dođe u posed sva tri...
Otvaram se na svršetku... ali šta je bilo na svršetku? Zašto nije sada mogao da dođe do Kamena? Samo kad bi imao Kamen, mogao bi lično da postavi Dambldoru sva ta pitanja... i Hari poče da u tmini mrmlja skrivalici reči, pokušavajući sve, čak i da joj se obrati nemuštim jezikom, ali se zlatna lopta nije otvarala...
A štapić, Starozovni štapić, gde li je on sakriven? Gde sada Voldemor traga? Hari je priželjkivao da ga ožiljak zapeče i pokaže mu Voldemorove misli, pošto su po prvi put on i Voldemor bili ujedinjeni u želji za istom stvari... naravno, Hermioni se ne bi dopala ta ideja... ali ona ionako ne veruje... Ksenofil je donekle bio u pravu...

Uskogruda. Zatucana. Ograničenih shvatanja. Ona se, zapravo, boji same pomisli na relikvije Smrti, pogotovu na Kamen vaskrsnuća... i Hari ponovo pritisnu skrivalicu na usne, ljubeći je, gotovo je progutavši, ali hladan metal nije popuštao...
Bila je već skoro zora kad se setio Lune, same u ćeliji u Askabanu, okružene dementorima i iznenada se postideo. U svom grozničavom razmišljanju o relikvijama potpuno je zaboravio na nju. Kada bi samo mogli da je spasu, ali nebrojeni dementori bili bi gotovo nesavladivi. Kad je malo bolje razmislio o tome, još uvek nije pokušao da stvori Patronusa štapićem od crnog gloga... moraće to da pokuša ujutru...

Kad bi mogao ikako da dođe do boljeg štapića...
I ponovo ga obuze želja za Starozovnim štapićem, Smrtoštapom, nepobedivim, nesavladivim...
Narednog jutra su spakovali šator i produžili kroz turoban pljusak. Provala oblaka

pratila ih je sve do obale, gde su postavili šator za prenoćište, ne prestajući tokom cele nedelje, kroz mokre pejzaže koji su se Hariju činili sumornim i depresivnim. Mogao je da misli samo o relikvijama Smrti. Kao da je u njemu upaljen plamen koji ništa nije moglo da ugasi, čak ni Hermionina potpuna neverica, niti Ronove stalne sumnje. A ipak, što se čežnja za relikvijama žustrije rasplamsavala u njemu, to je bio neveseliji. Krivio je Rona i Hermionu: njihova nepokolebljiva ravnodušnost bila je podjednako odgovorna kao i neumorna kiša za kvarenje njegovog raspoloženja, ali ni jedno ni drugo nije moglo da podrije njegovo ubeđenje, koje je i dalje bilo apsolutno. Čežnja i verovanje u relikvije toliko su ga obuzeli da se osećao potpuno izolovanim od drugo dvoje i njihove opsesije horkruksima.

– Opsesijom? – reče Hermiona tihim, ljutitim glasom, kada je Hari jedne večeri bio dovoljno nepažljiv da upotrebi tu reč, nakon što ga je Hermiona prekorila zbog nedovoljne zainteresovanosti za pronalaženje ostalih horkruksa. – Nismo mi ti s opsesijom, Hari! Mi smo oni koji pokušavaju da urade ono što je Dambldor hteo da učinimo!
Ali on se nije obazirao na nevešto zamaskirane kritike. Dambldor je ostavio znak relikvija Hermioni da ga dešifruje, a takođe je, bio je ubeđen u to, ostavio Kamen vaskrsnuća skriven u zlatnoj Skrivalici. Dok jedan ne umre drugi neće moći da živi...
gospodar smrti... Zašto Ron i Hermiona nisu mogli da shvate?
– „A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt“ – Hari smireno citira.
– Mislila sam da se borimo protiv Znaš-Već-Koga? – uzvrati Hermiona, i Hari diže ruke od nje.
Hariju se sada čak i misterija srebrne košute, o kojoj su drugo dvoje neprekidno pokretali raspravu, činila manje važnom, beše to tek jedva zanimljiva propratna pričica. Jedino za šta je sada mario bio je ožiljak koji je ponovo počeo da ga pecka, iako je činio sve što je bilo u njegovoj moći da sakrije tu činjenicu od njih dvoje. Kad god bi se to dogodilo pokušavao je da se osami, ali je ostajao razočaran onim što bi video. Vizije koje je delio s Voldemorom promenile su se: postale su mutne, nepregledne, kao da im se stalno menjala oštrina. Hari je jedva uspeo da razazna nejasne obrise nekog predmeta koji je ličio na lobanju i nečeg nalik planini, više senke nego nečeg opipljivog. Pošto je bio naviknut na slike oštre poput same stvarnosti, Harija je uznemirila ova promena. Bojao se da je veza između njega i Voldemora oštećena, veza koje se istovremeno bojao i koju je, ma šta rekao Hermioni, smatrao dragocenom. Hari je nekako povezao ove nezadovoljavajuće, nejasne slike s uništenjem svog štapića, kao da je štapić od crnog gloga bio kriv što on više ne može da ima tako dobar uvid u Voldemorov um kao ranije.
Kako su nedelje odmicale, Hari nije mogao da ne primeti, čak i pored svoje obuzetosti sobom, da Ron, činilo se, preuzima vođstvo. Možda zato što je odlučio da se iskupi za to što ih je napustio, a možda je baš Harijev sunovrat u ravnodušnost podstakao njegove pritajene sklonosti ka vođstvu, no bilo kako bilo, Ron je sada bio

taj koji je ohrabrivao i podsticao drugo dvoje na akciju.

– Ostala su još samo tri horkruksa – neprekidno je ponavljao. – Treba nam plan akcije, hajde! Gde još nismo tražili? Hajde da ponovimo. Sirotište...
Dijagon-aleja, Hogvorts, kuća Ridlovih, Kod Bordžina i Berksa, Albanija, svako mesto za koje su znali da je Tom Ridl ikada živeo, radio u njemu, posetio ga ili ubio tamo Ron i Hermiona su iznova i iznova pretresali, a Hari bi im se pridružio samo da bi Hermiona prestala da ga gnjavi. Bio bi zadovoljan i da samo sedi u tišini pokušavajući da pročita Voldemorove misli, da sazna još nešto o Starozovnom štapiću, ali je Ron insistirao da nastave da putuju na sve neverovatnija mesta, a Hari je bio svestan da to čini samo da bi ih održao u pokretu.
– Nikad se ne zna – glasio je Ronov stalni refren. – Gornji Flegli je čarobnjačko selo, možda je i tamo hteo da živi. Hajde da svratimo i bacimo oko.
Ova česta zalaženja na čarobnjačke teritorije prouzrokovala su da tu i tamo spaze Otimače.
– Neki od njih bi trebalo da su maltene gori od Smrtoždera – reče Ron. – Oni koji su mene zarobili bili su malo jadni, ali Bil smatra da su neki od njih zaista opasni. Rekli su na Čuvarima Potera...
– Na čemu? – reče Hari.
– Čuvarima Potera, zar ti nisam rekao da se tako zove? Ona emisija koju sam pokušavao da uhvatim na radiju, jedina koja govori istinu o onome šta se zbiva! Gotovo sve stanice emitiju ono što Znaš-Već-Ko želi, sve sem Čuvara Potera. Zaista želim da ga čuješ, ali je komplikovano priključiti se...
Ron je gotovo svako veče provodio koristeći svoj štapić da lupka različite ritmove po radiju dok su se regleri okretali. Tu i tamo bi uhvatili odlomke saveta kako se leče zmajske boginje, a jednom i par strofa „Kotlića punog jake, vrele ljubavi“. Dok je lupkao, Ron je i dalje pokušavao da pogodi pravu lozinku, mrmljajući niz nepovezanih reči sebi u bradu.
– Uglavnom imaju nekakve veze s Redom – reče im on. – Bil je imao dara da ih pogađa. Sigurno ću i ja kad-tad pogoditi pravu...
Ali sreća nije poslužila Rona sve do marta. Hari je sedeo na ulazu u šator, na straži, odsutno zureći u busen plavih zumbula koji su iznikli iz ledenog tla, kada Ron ushićeno povika iz unutrašnjosti šatora.
– Uspeo sam, uspeo sam! Lozinka je „Albus“! Hari, dolazi ovamo!
Po prvi put posle nekoliko dana otrgnut od misli o relikvijama Smrti, Hari požuri nazad u šator gde zateče Rona i Hermionu kako kleče na podu kraj malenog radija. Hermiona, koja je glačala Grifindorov mač tek da ima šta da radi, sedela je razjapljenih usta, zureći u sićušni zvučnik iz kog je dopirao veoma poznat glas.
– ... izvinjavamo se zbog privremenog odsustvovanja iz etra, prouzrokovanog velikim brojem kućnih poseta našoj oblasti od strane onih šarmantnih Smrtoždera.
– Ali to je Li Džordan! – reče Hermiona.

– Znam! – kezio se Ron. – Kul, je l’ da?

– ... smo sada pronašli drugu bezbednu lokaciju – govorio je Li – i sa zadovoljstvom vam mogu reći da su mi se večeras pridružila dva naša redovna saradnika. Dobro veče, momci!
– Ćao.
– Dobro veče, Rečni.
– „Rečni“, to je Li – objasni im Ron. – Svi imaju šifrovana imena, ali obično možeš da provališ...
– Psst! – reče Hermiona.
– Ali, pre nego što čujemo Kraljevskog i Romulusa – nastavi Li – prvo ćemo da vas izvestimo o smrtima koje Vesti čarobnjačke radijske mreže i Dnevni prorok ne smatraju dovoljno važnim da se pomenu. S velikim žaljenjem obaveštavamo naše slušaoce o ubistvima Teda Tonksa i Dirka Kresvela.
Hari oseti mučno komešanje u stomaku. On, Ron i Hermiona se međusobno pogledaše, užasnuti.
– Takođe je ubijen i goblin po imenu Gornuk. Smatra se da su čarobnjak normalskog porekla Din Tomas i još jedan goblin, za koje se veruje da su putovali s Tonksom, Kresvelom i Gornukom, možda pobegli. Ako nas Din sluša, ili ako bilo ko od naših slušalaca ima neke informacije o njegovom prebivalištu, njegovi roditelji i sestra očajnički čekaju bilo kakve vesti.
– U međuvemenu, u Gedliju je pronađena petočlana normalska porodica ubijena u svom domu. Normalske vlasti ovu smrt pripisuju napukloj plinskoj cevi, ali su me članovi Reda Feniksa obavestili da je u pitanju bila Ubitačna kletva – još jedan dokaz, kao da nam ih još treba, činjenice da ubistva Normalaca postaju sport i rekreacija pod novim režimom.
– Najzad, sa žaljenjem obaveštavamo naše slušaoce da su u Godrikovoj dolini otkriveni ostaci Batilde Torbarke. Dokazi ukazuju na to da je umrla pre nekoliko meseci. Red Feniksa obaveštava nas da je njeno telo imalo nepobitne tragove povreda nanetih Mračnom magijom.
– Slušaoci, pozivam vas da nam se pridružite u minutu ćutanja u znak sećanja na Teda Tonksa, Dirka Kresvela, Batildu Torbarku, Gornuka i neimenovane, ali ništa manje vredne oplakivanja, Normalce koje su pobili Smrtožderi.
Zavlada muk a Hari, Ron i Hermiona nisu progovarali. Hari je napola priželjkivao da čuje dalje, a napola se bojao onoga što bi moglo da usledi. Posle dužeg vremena po prvi put se osećao povezanim sa spoljašnjim svetom.
– Hvala vam – reče Lijev glas. – A sada prelazimo na našeg redovnog saradnika, Kraljevskog, koji nam donosi novosti o tome kako novi čarobnjački poredak utiče na normalski svet.
– Hvala, Rečni – reče prepoznatljiv, dubok, odmeren, umirujuć glas.
– Kingsli! – izlete Ronu.

– Znamo! – reče Hermiona, ućutkujući ga.

– Iako i dalje podnose teške gubitke, Normalci još uvek nisu svesni izvora svoje patnje – reče Kingsli. – Međutim, neprestano slušamo zaista inspirativne priče o vešticama i čarobnjacima koji rizikuju sopstvenu bezbednost ne bi li zaštitili svoje prijatelje i komšije Normalce, često bez njihovog znanja. Želeo bih da apelujem na sve naše slušaoce da se povedu za njihovim primerom, možda tako što ćete baciti neku zaštitnu čin na sve normalske građevine u vašoj ulici. Preduzimanjem tih jednostavnih mera mogu se spasiti mnogi životi.
– A šta bi rekao onim našim slušaocima koji odgovaraju da bi u ovim opasnim vremenima trebalo da budu „čarobnjaci pre svega“, Kraljevski? – upita Li.
– Rekao bih im da je od „čarobnjaci pre svega“ mali korak do „Čistokrvni pre svega“, a zatim do „Smrtožderi“ – odgovori Kingsli. – Svi smo mi ljudi, zar ne? Svaki ljudski život podjednako je važan, i samim tim vredan spasavanja.
– Odlično rečeno, Kraljevski, budeš li se kandidovao za ministra magije, možeš da računaš na moj glas, ako ikada uspemo da se izvučemo iz ovih neprilika – reče Li.
– A sada, prelazimo na Romulusa i našu popularnu rubriku: Poterovi pajtosi.
– Hvala, Rečni – reče još jedan dobro znan glas. Ron zausti da nešto kaže, ali ga Hermiona šapatom preduhitri.
– Znamo da je to Lupin!
– Romuluse, da li i dalje smatraš, kao što je bio slučaj tokom svih tvojih gostovanja u ovom programu, da je Hari Poter još živ?
– Smatram – reče Lupin odlučno. – Nema nikakve sumnje da bi Smrtožderi njegovu smrt oglasili na sva zvona, pošto bi to zadalo smrtonosan udarac moralu svih koji se odupiru novom režimu. Dečak Koji Je Preživeo ostaje i dalje simbol svega za šta se borimo: trijumfa dobra, moći nevinosti, potrebe da nastavimo da se odupiremo.

Harija obuze mešavina zahvalnosti i stida. Da li je to značilo da mu je Lupin oprostio za one užasne stvari koje mu je rekao kada su se prošli put sreli?
– A šta bi ti, Romuluse, poručio Hariju Poteru kad bi znao da nas sluša?
– Rekao bih mu da smo svi duhom uz njega – reče Lupin, a zatim uz blago oklevanje nastavi: – I rekao bih mu da sluša svoje instinkte, koji su dobri i gotovo uvek u pravu.
Hari pogleda u Hermionu, čije su oči bile prepune suza.
– Gotovo uvek u pravu – ponovi ona.
– A zar ti nisam rekao? – reče Ron iznenađeno. – Bil mi je rekao da Lupin ponovo živi s Tonks! A čujem i da je postala baš krupna.
– ... a naš redovni izveštaj o onim prijateljima Harija Potera koji ispaštaju zbog svoje odanosti njemu? – govorio je Li.
– Pa, kao što naši redovni slušaoci znaju, nekoliko glasnijih pristalica Harija Potera sada je utamničeno, uključujući Ksenofila Lavguda, nekadašnjeg urednika Cepidlake... – reče Lupin.

– Makar je još uvek živ! – promrmlja Ron.

– Takođe smo u poslednjih nekoliko sati čuli izveštaje da je Rubeus Hagrid... – sve troje zabrinuto kriknuše, umalo propustivši ostatak rečenice – ... dobro poznati čuvar lovišta škole Hogvorts, za dlaku izbegao hapšenje na tlu Hogvortsa gde je, sudeći po glasinama, u svojoj kući oranizovao žurku pod parolom „Podržite Harija Potera“. Međutim, Hagrid nije priveden, te se smatra da je u bekstvu.
– Pretpostavljam da kad bežiš od Smrtoždera nije na odmet imati polubrata visokog osam metara? – upita Li.
– Da, to može da vam pruži malu prednost – složi se Lupin smrknuto. – Mogu li samo da dodam da, iako svi mi ovde u Čuvarima Potera cenimo Hagridov žar, ipak apelujemo na najvatrenije pristalice Harija Potera da ne slede Hagridov primer. U sadašnjoj klimi žurke pod parolom „Podržite Harija Potera“ nisu mudar postupak.
– Potpuno si u pravu, Romuluse – reče Li – stoga vam preporučujemo da svoju odanost čoveku s ožiljkom u obliku munje iskazujete slušanjem Čuvara Potera! A sada pređimo na vesti koje se tiču čarobnjaka koji se pokazao podjednako neuhvatljivim kao i Hari Poter. Zovemo ga Glavni Smrtožder, a svoje stavove o nekim od sumanutijih glasina koje kruže o njemu izneće naš novi saradnik, koji je sada sa nama u studiju: Glodar.
– „Glodar“? – reče još jedan poznat glas, a Hari, Ron i Hermiona uglas povikaše:

– Fred!
– Ne... da nije Džordž?
– Fred je, bar mi se tako čini – reče Ron, nagnuvši se bliže radiju, a blizanac, koji god da je, reče: – Neću da budem „Glodar“, nema šanse, rekao sam ti da hoću da budem „Rapir“!
– Oh, dobro de. „Rapire“, možeš li nam, molim te, izneti svoj stav o raznoraznim pričama koje čujemo o Glavnom Smrtožderu?
– Da, Rečni, mogu – reče Fred. – Kao što naši slušaoci dobro znaju, sem ukoliko se nisu sakrili na dnu baštenskog jezerceta ili negde slično, strategija skrivanja u senci Znate-Već-Koga stvorila je baš finu klimu panike. Mada, ukoliko su svi navodni izveštaji o njegovom pojavljivanju istiniti, mora da imamo dobrih devetnaest Znate-Već-Kojih što jurcaju unaokolo.
– Što njemu, naravno, odgovara – reče Kingsli. – Veo tajanstvenosti stvara više straha nego da se lično pokaže.
– Slažem se – reče Fred. – Stoga, ljudi, probajte malo da se smirite. Situacija je dovoljno loša i bez izmišljanja raznoraznih stvari. Na primer, ova nova priča kako Znate-Već-Ko može da vas ubije jednim pogledom. To je Bazilisk, dragi slušaoci. Evo prostog testa: proverite da li stvar koja gleda u vas ima noge. Ako ima, bezbedno je da je pogledate u oči, mada ako je zaista u pitanju Znate-Već-Ko, to će vam i dalje verovatno biti poslednje što ćete videti.
Prvi put nakon nekoliko nedelja Hari se smejao: mogao je da oseti kako ga balast

napetosti i nervoze napušta.

– A glasine da ga stalno viđaju u inostranstvu? – upita Li.
– Pa, nakon sveg truda koji je uložio ovde, ko ne bi poželeo lep mali odmor? – upita Fred. – Ljudi, glavna stvar je da ne dopustite da vas uljuljka lažni osećaj bezbednosti jer mislite da je van zemlje. Možda jeste, možda i nije, ali činjenica je da je, ako to poželi, u stanju da se kreće brže nego Severus Snejp kad mu pokažete šampon, stoga ne računajte na to da je on daleko, ukoliko planirate da se izlažete riziku. Nikada nisam mislio da ću čuti sebe kako to izgovaram, ali bezbednost je na prvom mestu!
– Hvala ti na tim mudrim rečima, Rapiru – reče Li. – Slušaoci, ovim završavamo još jedno izdanje Čuvara Potera. Ne znamo kada ćemo biti u stanju ponovo da emitujemo, ali možete biti sigurni da ćemo se vratiti. Nastavite da okrećete dugmiće za biranje frekvencija: sledeća lozinka biće „Ludooki“. Čuvajte jedni druge: ne gubite veru. Laku noć.
Dugme na radiju se okrenu a svetla iza brojača frekvencija se ugasiše. Hari, Ron i Hermiona i dalje su imali osmehe na licima. To što su čuli poznate, prijateljske glasove bilo je kao neki neverovatan eliksir. Hari se toliko navikao na izolaciju da je gotovo i zaboravio da se i drugi ljudi odupiru Voldemoru. Bilo je to poput buđenja iz dugog sna.
– Dobro je, a? – reče Ron veselo.
– Sjajno – reče Hari.
– Tako su hrabri – reče Hermiona zadivljeno. – Kad bi ih pronašli...
– Pa, neprekidno su u pokretu – reče Ron. – Kao i mi.
– Ali da li si čuo šta je Fred rekao? – upita Hari uzbuđeno. Sad kad je emitovanje bilo gotovo, ponovo je usmerio misli na svoju sveprožimajuću opsesiju. – U inostranstvu je! I dalje traga za štapićem, znao sam!
– Hari...
– Daj, Hermiona, zašto toliko tvrdoglavo odbijaš da priznaš? Vol...
– HARI, NE!
– ... demor traga za Starozovnim štapićem!
– To ime je Tabu! – zagrme Ron, skočivši na noge, kada se ispred šatora začu glasno krc. – Rekao sam ti, Hari, rekao sam ti, ne smemo više da ga izgovaramo...
moramo da vratimo zaštite oko nas... brzo... tako pronalaze...
Ali Ron je prestao da govori, a Hari je znao i zašto. Šunjoskop na stolu se upalio i počeo da se vrti. Mogli su da čuju glasove kako im se primiču sve bliže i bliže: grube, uzbuđene glasove. Ron izvuče Ugasivač iz svog džepa i pritisnu ga: njihove lampe se ugasiše.
– Izađite s podignutim rukama! – začu se promukao glas iz tmine. – Znamo da ste unutra! U vas je upereno pola tuceta štapića i briga nas koga ćemo prokleti!