4. Hari Poter i vatreni pehar

First topic message reminder :



Dnevnik
13.01.2002.
Hari Poter i vatreni pehar
Voldemar je (konačno!) uskrsnuo
Kada je došlo do scene obreda uskrsnuća Roulingova se odlučila da ova bude toliko holivudska (groblje, noć, ljudi u ogrtačima i kapuljačama) da je starije čitaoce stavila na ozbiljno iskušenje da batale dalje druženje sa Poterom

Mada je više puta tvrdila novinarima da ima "u glavi" čitavu sedmotomnu sagu o Hariju Poteru, očigledno je da ambicije DŽoan K. Rouling rastu iz knjige u knjigu. Vidljivo je to, kako u debljanju svakog sledećeg pisanija (od tristotinak u prvom do gotovo 600 strana u četvrtom), tako i u samim zamislima i izvedbama istih (tako da je četvrti deo, najnoviji i kod nas i u svetu, mnogo komplikovaniji i zahtevniji od prethodnih).
Uostalom, bilo je i krajnje vreme da se stvari zapletu, jer tri knjige su sasvim dovoljne za uvod. Svako odlaganje svelo bi Harija Potera na nivo TV ili palp serijala, u kojima se zna ko je dobar a ko loš momak, pa je svaka nova epizoda samo prilika za odmeravanje njihovih snaga bez bitnog pomaka, jer se u sledećim nastavcima kreće sa starih pozicija.

Jedne mračne noći

Roulingova je, pak, odlučila da ne krene tim putem, već da priču vodi u zaplet i onda rasplet a, kako se iz četvrtog dela da naslutiti, ono što sledi moglo bi imati epske razmere. Jer, Mračni gospodar Voldemar je konačno uskrsnuo, sakupio stare pristalice Smrtoždere i voljan je da pokori svet. Da bi dobio svoje telo on je morao da smisli zapetljan plan u kome će mu pomoći neki od starih podanika a jedan se, čak, ubacuje u Harijevu školu i isporučuje dečaka kako bi njegova krv postala bitni sastojak formule za obnavljanje tela. Tako se ponavlja situacija od pre trinaest godina kada je Mračni gospodar harao, da bi ga grupa čarobnjaka oborila po cenu pogibije a ključni tren desio se kada je Hari, iako beba, zaštićen majčinom samrtnom magijom, odoleo napadu Voldemara i lišio ga moći. Posle nestanka gospodara dobri momci su pohvatali i osudili njegove sluge i tako, činilo im se, pobedili.
Ali, bilo je krivaca koji su se provukli kroz prste pravde, onih koji su se pokajali, ali i drugih, prikrivenih, spremnih da ponovo stanu uz lošeg momka (čim se povrati). A to se, dakle, i desi jedne mračne noći. Dok se bivši pobednici, barem oni koji su se dohvatili fotelja, kolebaju, vreme protiče a valja delati... Profesor Dambldor preuzima inicijativu i (samo)organizuje se za otpor. Poter, pošto je preživeo dvoboj sa ubicom svojih roditelja, više nema prava na detinjstvo i sprema se da odradi posao koji oni iz prethodne generacije nisu priveli kraju.

Nepoznate cake

Široki zamah priče preselio je autorku da se pozabavi popriličnim brojem likova i sudbina i splete ih u klupko, paziće da se nit ne prekine. Ovo joj je koliko-toliko uspelo, uprkos njenom naporu da sakrije mračne valere. No, kako je priča odmicala bivalo je jasnije da ta nakana neće moći da se ispoštuje u potpunosti. Kad je došlo do scene obreda uskrsnuća Roulingova se odlučila da ova bude toliko holivudska (groblje, noć, ljudi u ogrtačima i kapuljačama...) da je starije čitaoce stavila na ozbiljno iskušenje da batale dalje druženje sa Poterom i samo činjenica da je kraj već blizu mogla bi ih odobrovoljiti; naravno, pošto je ciljna grupa ove knjige drugačija, autorka je smatrala da sme da zabušava no, nevolje tu nisu prestale jer nevaljalci, ipak, moraju biti to što jesu. U poslednjih stotinak strana sledile su i dve ispovesti u stilu krimi-romana, jer se u njima objašnjava kako je zamišljen i izveden zločin. No, dok se pisci klasičnog detektivskog zapleta - raspleta (npr. Agata Kristi) drže pravila da kombinovanjem čitaocu već poznatih elemenata objasne kako je ubica obavio posao, Roulingova stalno ubacuje nepoznate cake u objašnjenje, što nije fer a postoji i opasnost da se njen čitalac oseti prevarenim.

Globalni sukob Dobrih i Loših

Ma koliko se autorka trudila da balansira sa "nedetinjim" sadržajima, neke stvari je morala da uradi (jer, rekosmo, nevaljalci moraju to da budu, a njihov gospodar je najbezobzirniji od svih njih), te je tako i zato jedan dobri dečak ubijen bez pardona, zatim sledi scena odsecanja sopstvene ruke (Voldemarovog sluge) i, konačno, u knjizi se omakne i jedna ne baš pristojna reč (govno). Sve ovo i nije preporuka za dečiju knjigu, iako pre i posle ima sasvim šarmantno prigodnih dešavanja (čak i jedan bal koji prate adolescentske muke prvih simpatija). Kako bilo da bilo, zle sile i predstojeći rat s njima i nisu "nežne" teme. Ostaje da vidimo kako će autorka izbalansirati globalni sukob Dobrih i Loših sa uobičajenom dečijom slikom sveta koju, naravno, određuju i cenzurišu odrasli.
Ilija Bakić

– Severuse, ne možeš se pretvarati da se ovo ne događa! – Karkarofov glas je zvučao zabrinuto i tiho, kao da pazi da ga neko ne čuje. – Već mesecima postaje sve jasniji i jasniji, ozbiljno sam zabrinut, ne mogu poricati...
– Onda beži – reče Snejpov glas odsečno. – Beži, ja ću već smisliti neki izgovor. Ja pak ostajem na Hogvortsu.
Snejp i Karkarof skrenuše iza ugla. Snejp je izvukao svoj štapić, i njime krčio put kroz žbunje, s najzloslutnijim mogućim izrazom lica. Iz mnogih žbunova začu se vriska, i iz njih izleteše neka mračna obličja.
– Deset poena manje za Haflpaf, Fosetova! – zareža Snejp, kad jedna devojčica projuri pored njega. – I deset poena manje za Rejvenklo, Stebinse! – reče, kad za njom projuri i dečak. – A šta vas dvojica radite? – dodade, videvši Harija i Rona na stazi ispred njih. Hari primeti da je Karkarof pomalo zbunjen što ih je tu zatekao. Ruka mu nervozno odluta do njegove jareće bradice, i on ponovo poče da je uvrće oko prsta.

– Šetamo se – kratko reče Ron Snejpu. – Nije valjda protivzakonito?

– Onda nastavite sa šetnjom! – zareža Snejp, i prođe pored njih dok se za njim vijorio njegov dugi crni plašt. Karkarof požuri za Snejpom. Hari i Ron produžiše stazom.

– Zbog čega je Karkarof toliko zabrinut? – promrmlja Ron.
– I otkad su on i Snejp prešli na ’ti’? – reče Hari polako.
Upravo behu stigli do velikog kamenog irvasa, iznad kojeg su videli svetlucav mlaz visokog vodoskoka. Na kamenoj klupi nazirali su se senoviti obrisi dvoje ogromnih ljudi koji su posmatrali vodu na mesečini. A zatim Hari začu Hagrida kako govori.

– Čim sam te vid’o, znao sam – reče on, čudnovato promuklim glasom.
Hari i Ron se slediše. Ovo nije zvučalo kao scena u koju bi trebalo uleteti... Hari se osvrnu nazad niz stazu, i spazi Fler Delaker i Rodžera Dejvisa kako stoje poluskriveni u ružinom grmu nedaleko od njih. Hari potapša Rona po ramenu, i okrenu glavu, pokušavajući da mu kaže da bi vrlo lako mogli da se odšunjaju a da ih niko ne primeti (Fler i Dejvis su Hariju delovali vrlo zauzeto), ali Ron, razrogačivši oči čim je spazio Fler, žustro zavrte glavom, i povuče Harija dublje u senku iza irvasa.

– Šta ste snali, ’Agride? – reče Madam Maksim, naglašeno predući svojim utišanim glasom.
Hari zaista nije želeo ovo da sluša. Znao je da Hagrid ne bi voleo da ga bilo ko čuje u ovakvoj situaciji (Hari je znao da ni sâm to ne bi voleo) – da je bilo moguće, gurnuo bi prste u uši i počeo glasno da huči, ali to zaista nije bilo moguće. Umesto toga, pokušao je da se koncentriše na bubu koja je puzala niz leđa kamenog irvasa, ali buba jednostavno nije bila dovoljno zanimljiva da nadjača i blokira sledeće Hagridove reči.
– Prosto sam znao... znao da’s’ i ti k’o ja... Da l’ ti je bijo otac, il’ majka?
– Ja... ja ne snam na šta mislite, ’Agride...
– Meni je bila majka – reče Hagrid tiho. – Ona j’ bila jedna od zadnjih u Britaniji. Narafski, ne sećam je se baš najbolje... otišla je, vidiš. Kad sam im’o oko tri godine. Nije baš bila majčinski nastrojena. Pa... i nije im baš u prirodi, je l’? Pojma nemam šta joj s’ dogodilo... možda je i mrtva, kol’ko znadem...
Madam Maksim ne reče ništa. Hari ipak skrenu pogled s bube, preko irvasovih rogova, osluškujući... nikada dosad nije čuo Hagrida kako priča o svom detinjstvu.
– Mom ćaći se slomilo srce kad je otišla. Bio je tako sićušan tip, moj ćaća. Kad sam napunijo šes’ godina, već sam mog’o da ga podignem i stavim na vr’ ormana ak’ me je živcirao. On se na to samo smejao... – Hagridov dubok glas delovao je slomljeno. Madam Maksim je slušala, nepokretna, očigledno zureći u srebrnkastu fontanu. – Ćaća me je odgajio... al’ je umro tek što sam kren’o u školu. Od tada se sâm snalazim. Ipak, Dambldor mi je mnogo pomog’o. Bio je vrlo dobar prema meni, vala baš...
Hagrid izvuče veliku tufnastu svilenu maramicu i žestoko izduva nos. – I tako...
nego... dosta o meni. Š’a je s’ tobom? Od koga si ti nasledila?

Ali Madam Maksim iznenada ustade.

– Prohladno je – reče ona, ali vreme, kakvo god bilo, nije bilo ni izbliza tako hladno kao njen glas. – Mislim da ću sada poći unutra.
– A? – reče Hagrid tupo. – Ne, nemo’ ići! Ja... Nikad dosad nisam upoznao još nekog od ti’!
– Još jednog šta, zaprafo? – upita Madam Maksim ledenim tonom.
Hari je možda mogao da dobaci Hagridu da je bolje da ne odgovori. Stajao je u senci, škrgućući zubima, nadajući se da Hagrid neće odgovoriti – ali nije vredelo.
– Još jednog poludžina, naravski! – reče Hagrid.
– Kako se usućuješ! – cičala je Madam Maksim. Glas joj se prolomio kroz miran noćni vazduh kao sirena za maglu. Iza sebe, Hari začu Fler i Rodžera kako ispadaju iz svog ružinog grma. – Nikat dosat nisam bila toliko ufrećena u celom sfom šifotu! Pola-džin? Moi? Ja samo... samo imam krupne kosti!
Ona odjuri niz stazu. Gde god bi prošla ljutito razgrćući žbunje, veliki, šareni rojevi vila izletali su u vazduh. Hagrid je i dalje sedeo na klupi, zureći za njom. Bilo je previše mračno da bi mu Hari razaznao izraz lica. Onda, posle otprilike minut, on ustade i ode, ne nazad u zamak, već preko mračnog imanja u pravcu svoje kolibe.
– Hajde – reče Hari, vrlo tiho, Ronu. – Idemo...
Ali Ron se nije micao.
– Šta je bilo?– upita Hari, gledajući u njega.
Ron se osvrnu ka Hariju, zbilja vrlo ozbiljnog izraza lica.
– Da li si znao? – prošaputa on. – Da je Hagrid poludžin?
– Ne – reče Hari, sležući ramenima. – Pa šta?
Odmah je znao, po pogledu koji mu je Ron uputio, da je po ko zna koji put pokazao svoje nepoznavanje čarobnjačkog sveta. Pošto su ga odgojili Darslijevi, on nije bio upućen u mnoštvo stvari koje su čarobnjaci uzimali zdravo za gotovo, i one su za Harija bile otkrovenje, ali što je duže pohađao školu, takva iznenađenja su postajala sve ređa. Sada je, međutim, shvatio da većina čarobnjaka ne bi rekla: – Pa šta? – ukoliko bi saznali da je majka jednog od njihovih prijatelja bila džin.
– Objasniću ti unutra – reče Ron tiho. – Hajdemo...
Fler i Rodžer Dejvis su nestali, verovatno u nekom malo diskretnijem žbunju. Hari i Ron su se vratili u Veliku salu. Parvati i Padma sada su sedele za udaljenim stolom s gomilom bobatonskih dečaka, a Hermiona je ponovo plesala s Krumom. Hari i Ron sedoše za sto podalje od podijuma za ples.
– Pa? – požurivao je Hari Rona. – U čemu je problem sa džinovima?
– Pa, oni su... oni su... – Ron se borio da nađe pravu reč – ne baš fini – završi on glupavo.
– Koga je briga? – reče Hari. – Hagridu ništa ne fali!
– Znam da mu ne fali, ali... bokca mu, nije čudo što to krije – reče Ron, vrteći glavom. – Uvek sam mislio da se slučajno našao na putu nekoj lošoj Čini rasta kad je

bio dete, ili tako nešto. Nisam hteo to da spominjem...

– Ali kakve veze ima i da mu je majka doista bila od džinovske sorte? – upita Hari.

– Pa... niko ko ga poznaje neće mariti za to, pošto znaju da nije opasan – reče Ron polako. – Ali... Hari, džinovi, oni su baš opaki. Što reče Hagrid, to im je u prirodi, oni su kao trolovi... jednostavno vole da ubijaju, to svi znaju. Ipak, u Britaniji ih više nema.
– Šta se desilo s njima?
– Pa, već su bili počeli prirodno da odumiru, a onda je gomila njih izginula od ruke Aurora. Trebalo bi da ih ima još u inostranstvu, međutim... uglavnom se kriju u planinama...
– Ne znam koga Madam Maksim zavarava – reče Hari, posmatrajući Madam Maksim kako sedi sama za stolom sa sudijama, vrlo natmurena. – Ako je Hagrid poludžin, onda je sigurno i ona. Krupne kosti... ma jedino dinosaurus ima veće kosti od nje.
Hari i Ron su ostatak bala proveli u svom ćošku, raspravljajući o džinovima i ne nameravajući više da plešu. Hari je pokušavao da ne gleda u Čo i Sedrika: taj prizor je u njemu budio jaku želju da nešto šutne.
Kada su u ponoć Čudne sestre završile svirku, svi ih poslednji put pozdraviše aplauzom i počeše da se probijaju prema Ulaznoj dvorani. Mnogi su uzdisali što bal ne traje duže, ali Hari je bio savršeno zadovoljan što ide u krevet. Što se njega tiče, veče nije bilo mnogo zabavno.
Ispred sale, u Ulaznoj dvorani, Hari i Ron videše Hermionu kako se oprašta od Kruma pre nego što će se on zaputiti u durmstranški brod. Ona uputi Ronu leden pogled i bez reči projuri pored njega uz mermerne stepenice. Hari i Ron krenuše za njom, ali na pola puta uz mermerno stepenište, Hari začu kako ga neko zove.
– Hej... Hari!
Bio je to Sedrik Digori. Hari je video Čo kako ga čeka u Ulaznoj dvorani ispod njih.
– Da? – reče Hari hladno, kad Sedrik potrča uza stepenice ka njemu.
Sedrik kao da nije želeo da kaže to što je hteo pred Ronom, koji slegnu ramenima, činilo se besno, i nastavi da se penje uza stepenice.
– Slušaj... – Sedrik spusti glas kad Ron nestade. – Dugujem ti jednu uslugu, pošto si mi rekao ono o zmajevima. Znaš ono zlatno jaje? Da li tvoje ječi kad ga otvoriš?
– Da – reče Hari.
– Pa... okupaj se, važi?
– Šta?
– Okupaj se i... ovaj... ponesi i jaje sa sobom, i... pa... samo dobro mućni glavom u toploj vodi. Pomoći će ti da razmisliš... veruj mi.
Hari je zurio u njega.
– Znaš šta – reče Sedrik – idi u kupatilo za asistente. Četvrta vrata sleva od one

statue Borisa Obeznanjenog, na petom spratu. Šifra je svež kao bor. Moram da idem...

hoću da poželim laku noć...
On se ponovo nasmeši Hariju i požuri nazad niza stepenice, ka Čo.
Hari je sâm otišao do grifindorskog tornja. Savet koji je dobio bio je vrlo čudan. Zašto bi mu kupanje pomoglo da sazna šta znači jaje koje zavija? Da ga Sedrik možda ne zafrkava? Da ne pokušava možda da napravi budalu od Harija, kako bi ga Čo još više volela?
Debela Dama i njena prijateljica Vi hrkale su u slici koja je pokrivala rupu u zidu. Hari je morao da viče: – Vilin-svetla! – sve dok ih nije probudio, a kada je konačno uspeo u tome, bile su izuzetno nervozne. On se pope do dnevnog boravka i zateče Rona i Hermionu kako se žučno svađaju. Stojeći na udaljenosti od desetak stopa, urlali su jedno na drugo, oboje skerletnocrveni u licu.
– Pa, ako ti se ne dopada, znaš šta je rešenje, zar ne? – vikala je Hermiona. Kosa joj se već rasipala iz elegantne punđe, a lice joj je bilo izobličeno od besa.
– Je li? – zaurla Ron zauzvrat. – Šta?
– Sledeći put kad bude neki bal, pozovi me pre nego što me pozove neko drugi, a ne kao poslednju rezervu!
Ron nešto nemo zausti, kao zlatna ribica na suvom, a Hermiona se naglo okrenu i stušti se uza stepenice ka devojačkoj spavaonici. Ron se okrenu ka Hariju.
– Pa – promumla on kao gromom pogođen – pa... eto, to pokazuje... potpuno je promašila poentu...
Hari ništa ne reče. Bilo mu je i suviše drago što ponovo razgovara s Ronom da bi mu sad kazao šta zapravo misli – ali nekako mu se činilo da je Hermiona pogodila poentu mnogo bolje nego Ron.

24. Ekskluziva Rite Skiter


Prvog dana posle Božića svi su kasno ustali. Grifindorski dnevni boravak bio je mnogo tiši nego što je bio u poslednje vreme, a dokoni razgovori bili su isprekidani čestim zevanjem. Hermionina kosa ponovo je bila neukrotiva; priznala je Hariju da je pred bal koristila malo slobodnije količine Glatkovog rastvora za kosu: – Ali, prevelika je gnjavaža da bih to radila svaki dan – dodala je kao da se to podrazumeva, češkajući iza ušiju Krukšenksa koji je preo.

Ron i Hermiona su izgleda sklopili prećutni sporazum da ne govore o svojoj svađi. Bili su vrlo prijateljski nastrojeni jedno prema drugom, iako čudnovato formalni. Ron i Hari nisu gubili vreme, već su odmah ispričali Hermioni sve o razgovoru koji su čuli između Madam Maksim i Hagrida, ali Hermiona, za razliku od Rona, nije bila šokirana vešću da je Hagrid poludžin.
– Pa, i mislila sam da mora tako nešto da bude – reče ona sležući ramenima. – Znala sam da ne može da bude pravi džin, pošto su oni visoki oko šest-sedam metara. Ali pošteno govoreći, čemu sva ta histerija oko džinova. Ne mogu svi biti tako užasni... to su iste predrasude kakve ljudi imaju i prema vukodlacima... rasna netrpeljivost, zar ne?

Ron bi joj vrlo rado pakosno odgovorio, ali očigledno nije želeo još jednu svađu pošto se zadovoljio time da s nevericom odmahne glavom onda kada ga Hermiona nije posmatrala.

Došlo je vreme da se misli o domaćim zadacima koje su zapostavili tokom prve nedelje praznika. Sad kad je Božić prošao, svi su bili prilično nezainteresovani – to jest svi sem Harija, koji je (ponovo) počinjao pomalo da oseća nervozu.
Problem je bio u tome što mu je dvadeset četvrti februar delovao mnogo bliže s ove strane Božića, a još ništa nije uradio da reši zagonetku zlatnog jajeta. Stoga je počeo da vadi jaje iz svog kovčega kad god bi se popeo u spavaonicu, otvorio bi ga i pažljivo osluškivao, svaki put se nadajući da će otkriti neki smisao. Upinjao se da se seti na šta ga taj zvuk još podseća, osim na trideset muzičkih testera, ali nikada nije čuo ništa nalik tome. Zatvorio bi jaje, protresao ga iz sve snage, i ponovo otvorio, da bi video nije li se zvuk možda promenio, ali on je i dalje bio isti. Pokušavao je da postavlja pitanja jajetu, urlajući kako bi nadglasao zavijanje, ali ništa nije pomagalo. Čak je i bacio jaje preko cele sobe – mada nije zaista očekivao da će mu to pomoći.
Hari nije zaboravio na nagoveštaj koji mu je Sedrik dao, ali zbog svojih ne baš prijateljskih osećanja prema Sedriku nije bio previše voljan da prihvati njegovu pomoć, ukoliko može da je izbegne. U svakom slučaju, činilo mu se da bi Sedrik, da je zaista hteo da mu pomogne, sigurno bio mnogo detaljniji. Hari je Sedriku tačno rekao šta ga čeka u prvom poduhvatu – a Sedrikov pojam fer trampe bio je da mu kaže da se okupa. E pa, nije mu potrebna tako glupa pomoć – svakako ne od nekog ko neprekidno prolazi kroz hodnike ruku pod ruku sa Čo. I tako, kada je došao prvi dan novog polugodišta, Hari se zaputio na časove opterećen knjigama, pergamentima i perima, kao i uvek, ali i skrivenom brigom o jajetu koja mu je pritiskala stomak, kao da i samo jaje nosi sa sobom.
Sneg je i dalje u debelom sloju pokrivao imanje, a prozori staklene bašte bili su toliko zamagljeni kondenzovanom parom da za vreme Herbologije nisu mogli ništa da vide napolju. Niko se nije previše radovao Brizi o magijskim stvorenjima po ovakvom vremenu, mada će ih, kako je Ron rekao, skruti verovatno fino zagrejati – bilo da krenu da ih jure, bilo da se rasprskavaju svom snagom sve dok se Hagridova koliba ne zapali.
Međutim, kada su došli do Hagridove kolibe, tamo su zatekli stariju vešticu kratko podšišane sede kose i vrlo isturene brade kako stoji na ulaznim vratima.
– Požurite, hajdete, zvono je zvonilo pre pet minuta – obrecnu se ona na njih, dok su se probijali kroz sneg ka njoj.
– Ko si ti? – reče Ron, zureći u nju. – Gde je Hagrid?
– Zovem se profesorka Truli-Daska – reče ona odsečno – ja sam vaša zamena za profesora Brige o magijskim stvorenjima.
– Gde je Hagrid? – ponovi Hari glasnije.
– Sprečen je da prisustvuje nastavi – reče profesorka Truli-Daska kratko.

Do Harijevih ušiju dopre mek i neprijatan smeh. On se okrenu: Drako Melfoj i ostali sliterinci upravo su pristizali na nastavu. Bili su veseli, svi do jednog, i niko od njih nije delovao iznenađen što vidi profesorku Truli-Dasku.

– Ovuda, molim – reče profesorka Truli-Daska, i odšeta se do obora gde su ogromni bobatonski konji drhtali. Hari, Ron i Hermiona su je pratili, osvrćući se preko ramena ka Hagridovoj kolibi. Sve zavese su bile navučene. Da li je Hagrid unutra, sâm i bolestan?
– Šta nije u redu s Hagridom? – upita Hari, žureći da stigne profesorku Truli-Dasku.
– To se tebe ne tiče – reče ona, kao da misli da je Hari čisto znatiželjan.
– Tiče me se – reče Hari zajapureno. – Šta nije u redu s njim?
Profesorka Truli-Daska se ponašala kao da ga ne čuje. Povela ih je pored obora gde su stajali bobatonski konji, šćućureni od hladnoće, a zatim prema drvetu na rubu šume, gde je bio privezan krupan lep jednorog.
Mnoge devojčice rekoše: – Auuuuuu! – čim ga ugledaše.
– Oh, kako je lep! – prošaputa Lavander Braun. – Odakle joj? Njih je zbilja teško uhvatiti!
Jednorog je bio toliko beo da je sneg oko njega izgledao sivo. Nervozno je udarao svojim zlatnim kopitima o zemlju, i zabacivao svoju rogatu glavu.
– Dečaci, ostanite pozadi! – razdera se profesorka Truli-Daska, ispruži ruku i snažno uhvati Harija za grudi. – Jednorozi više vole dodir žene. Devojčice, istupite napred, i priđite mu pažljivo. Hajde, polako...
Ona i devojčice priđoše polako jednorogu, ostavljajući dečake da stoje pored ograde i gledaju.
Čim se profesorka Truli-Daska udaljila dovoljno da ne može da ih čuje, Hari se okrenu Ronu. – Šta misliš, šta nije u redu s njim? Ne misliš da ga je možda neki skrut...?
– Oh, niko ga nije napao, Poteru, ukoliko si na to mislio – reče Melfoj mirno. – Ne, samo ga je stid da pokaže svoje veliko ružno lice.
– Na šta ciljaš? – reče Hari oštro.
Melfoj gurnu ruku u džep svoje odore, i izvuče ispresavijan isečak iz novina.
– Evo – reče on. – Žao mi je što sam ja taj koji ti donosi loše vesti, Poteru...
Zlobno se smeškao, a Hari zgrabi isečak, razvi ga, i pročita zajedno s Ronom,
Šejmusom, Dinom i Nevilom, koji su mu virili preko ramena. Bio je to članak s Hagridovom slikom na vrhu, na kojoj je ovaj delovao izuzetno prepredeno.

DAMBLDOROVA

DŽINOVSKA GREŠKA


Albus Dambldor, ekscentrični direktor Hogvortske škole za veštičarenje i

čarobnjaštvo, uvek je bio sklon zapošljavanju kontroverznog osoblja, piše Rita Skiter, specijalni izveštač. U septembru ove godine, zaposlio je Alastora ’Ludookog’ Ćudljivka, ozloglašenog bivšeg Aurora, lakog na obaraču kad je bacanje kletvi u pitanju, kako bi predavao Odbranu od Mračnih veština, i ta je odluka izazvala veliku pažnju u Ministarstvu magije, kad se uzme u obzir Ćudljivkova dobro znana navika da napada svakog ko napravi nagli pokret u njegovom prisustvu. Ludooki Ćudljivko, međutim, deluje odgovorno i dobroćudno kada se uporedi s polučovekom koga je Dambldor zaposlio da predaje Brigu o magijskim stvorenjima.

Rubeus Hagrid, koji i sâm priznaje da je izbačen s Hogvortsa još kad je bio u trećem razredu, od tada drži poziciju čuvara školskog imanja, posao koji mu je obezbedio Dambldor. Prošle godine pak, Hagrid je iskoristio svoj misteriozni uticaj na direktora kako bi sebi obezbedio i dodatnu poziciju nastavnika Brige o magijskim stvorenjima, dobivši mesto u konkurenciji mnogo kvalifikovanijih kandidata.
Začuđujuće velik i svirepog izgleda, Hagrid je koristio svoj novostečeni autoritet da plaši učenike koji su mu povereni nizom užasavajućih stvorenja. Dok se Dambldor na sve to pravio gluv, Hagrid je povredio nekoliko učenika tokom serije predavanja za koje mnogi priznaju da su ’vrlo zastrašujuća’.
– Mene je napao hipogrif, a mog prijatelja Vinsenta Kreba gadno je ujeo magijski sluzocrv – kaže Drako Melfoj, učenik četvrte godine. – Svi mrzimo Hagrida, ali se i suviše bojimo da bismo išta rekli.
Hagrid pak nema nikakvu nameru da prekine svoju kampanju zastrašivanja. U razgovoru s reporterom Dnevnog proroka, prošlog meseca, priznao je da uzgaja stvorenja koja je sâm nazvao ’zadnjerasprskavajući skruti’, izuzetno opasnu mešavinu mantikore i vatrenih kraba. Stvaranje novih vrsta magijskih stvorenja je, naravno, aktivnost koja je uvek pod strogom pažnjom Odseka za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. Hagrid, čini se, smatra da je iznad takvih tričavih ograničenja.
– Ja sam se samo malko zabavljao – kaže on, pre nego što brzo promeni temu.
Ali, kao da to nije dovoljno, Dnevni prorok je upravo obelodanio dokaze da Hagrid nije – kao što se dosad pretvarao – čistokrvni čarobnjak. On, zapravo, nije ni čistokrvan čovek. Njegova majka, kako ekskluzivno saznajemo, nije niko drugi do džinica Fridvulfa, čije je prebivalište trenutno nepoznato.
Krvožedni i brutalni, džinovi su tokom prošlog veka sami sebe doveli do granice istrebljenja ratujući međusobno. Šačica onih koji su opstali pridružila se redovima Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati, i odgovorna je za neka od najvećih masovnih ubistava Normalaca tokom njegove strahovlade.
Kada su većinu džinova koji su služili Onome Koji Se Ne Sme Imenovati

pobili Aurori – borci protiv Mračne strane, Fridvulfa nije bila među njima. Moguće je da je pobegla u neku od džinovskih zajednica koje još postoje u inostranim planinskim lancima. Sudeći po njegovom ludiranju za vreme časova Brige o magijskim stvorenjima, Fridvulfin sin je izgleda nasledio njenu brutalnu prirodu.

U krajnje bizarnom obrtu događaja, Hagrid se, izgleda, blisko sprijateljio s dečakom koji je doveo do propasti Znate-Već-Koga – i time oterao Hagridovu rođenu majku, zajedno s ostatkom Znate-Već-Čijih sluga u bekstvo. Možda je Hari nesvestan neprijatne istine o svom velikom prijatelju – ali dužnost Albusa Dambldora zasigurno jeste i da se pobrine da Hari Poter, zajedno sa svojim školskim drugovima, bude upozoren na opasnosti druženja s poludžinovima.

Hari završi sa čitanjem i pogleda ka Ronu, čija je vilica zjapila otvorena.

– Kako li je ona saznala? – prošaputa on. Ali Harija nije to brinulo.
– Šta si mislio pod tim: ’Svi mrzimo Hagrida’? – Hari siknu na Melfoja. – Kakve su ti to budalaštine o tome da je njega – on pokaza ka Krebu – gadno ujeo magijski sluzocrv? Oni čak i nemaju zube!
Kreb se kikotao, očigledno vrlo zadovoljan samim sobom.
– Pa, rekao bih da će ovo staviti tačku na nastavničku karijeru tog tikvana – reče Melfoj, sa sjajem u očima. – Poludžin... a ja sam sve vreme mislio da je jednostavno popio celu bocu Kostorasta kada je bio mali... mamicama i taticama se ovo neće dopasti... bojaće se da im ne pojede dečicu, ha ha...
– Ti...
– Da li vi tamo dole pazite?
Glas profesorke Truli-Daske dopre konačno do dečaka. Devojčice su se već sve okupile oko jednoroga i mazile ga. Hari je bio toliko besan da mu se članak iz Dnevnog proroka tresao u ruci kad se okrenuo da se tupo upilji u jednoroga, čije je brojne magijske karakteristike profesorka Truli-Daska upravo naglas nabrajala, kako bi je čuli i dečaci.
– Nadam se da će nam ova profesorka i ostati! – reče Parvati Petil, kada se završio čas i svi pošli natrag u zamak na ručak. – Ovako sam zamišljala časove Brige o magijskim stvorenjima... s prikladnim stvorenjima poput jednoroga, a ne sa čudovištima...
– A šta je s Hagridom? – upita Hari ljutito, dok su se penjali uza stepenice.
– Šta s njim? – reče Parvati ledenim glasom. – On i dalje može da bude čuvar imanja, zar ne?
Parvati je bila izrazito hladna prema Hariju još od bala. Pretpostavljao je da je trebalo da joj posveti više pažnje, ali se činilo da se uprkos tome lepo provela. Već je govorila svakome ko bi hteo da je sasluša kako se dogovorila da se nađe s onim

dečakom iz Bobatonsa u Hogsmidu, prvog sledećeg slobodnog vikenda.

– To je bilo baš dobro predavanje – reče Hermiona, dok su ulazili u Veliku salu. – Nisam znala polovinu stvari koje nam je profesorka Truli–Daska ispričala o jedno...
– Pogledaj ovo! – zareža Hari, i gurnu joj članak iz Dnevnog proroka pod nos. Hermionina vilica razjapi se dok je čitala. Njena reakcija bila je ista kao i Ronova.
– Kako je ta užasna žena uopšte saznala za to? Ne mislite da joj je Hagrid rekao?
– Ne – reče Hari, vodeći ih ka grifindorskom stolu, i bacivši se u stolicu, besan. – Nije čak ni nama rekao, zar ne? Pretpostavljam da je bila besna što joj nije rekao gomile prljavština o meni, pa je počela da čeprka po njegovoj prošlosti da mu se osveti.
– Možda ga je čula dok je razgovarao s Madam Maksim na balu – reče Hermiona tiho.
– Videli bismo je u bašti! – reče Ron. – U svakom slučaju, zabranjeno joj je da ulazi u školu, Hagrid nam je rekao da joj je Dambldor zabranio...
– Možda ima Nevidljivi ogrtač – reče Hari, kutlačom sipajući pileći paprikaš u svoj tanjir i prskajući besno njime svuda oko sebe. – Baš liči na nju, zar ne, da se krije po žbunju i prisluškuje razgovore.
– Misliš, kao ti i Ron? – reče Hermiona.
– Nismo ga prisluškivali! – reče Ron zgranuto. – Nismo imali izbora! Glupavi kreten, priča o svojoj džinovskoj majci tamo gde ga svako može čuti!
– Moramo da ga vidimo – reče Hari. – Večeras, posle Predskazivanja. Da mu kažemo da želimo da se vrati... Ti želiš da se on vrati, zar ne? – obrecnu se on na Hermionu.
– Ja... pa, neću se pretvarati da mi nije prijalo jedno pravo predavanje iz Brige o magijskim stvorenjima, za promenu... ali i ja želim da se Hagrid vrati, dabome! – dodade Hermiona žurno, popustivši pod Harijevim razjarenim pogledom.
To veče, posle večere, njih troje ponovo napustiše zamak, i spustiše se niza zamrznuto imanje do Hagridove kolibe. Pokucaše, a odgovori im Fengovo duboko lajanje.
– Hagride, mi smo! – povika Hari, lupajući po vratima. – Otvori!
On im ne odgovori. Čuli su Fenga kako grebe po vratima, i cvili, ali se ona nisu otvorila. Lupali su po njima narednih desetak minuta. Ron je čak pokucao i na jedan od prozora, ali odgovora nije bilo.
– Zašto nas izbegava? – reče Hermiona, kada su konačno odustali, i krenuli natrag u školu. – Ne misli valjda da nam je bitno to što je on poludžin?
Ali izgleda da je Hagrid zbilja to pomislio. Nisu ga videli cele nedelje. Nije se pojavljivao ni za nastavničkim stolom u vreme obroka, niti su ga viđali kako obavlja dužnosti čuvara imanja vrzmajući se travnjakom, a profesorka Truli-Daska je nastavila da predaje Brigu o magijskim stvorenjima. Melfoj je likovao kad god bi mu se ukazala prilika.

– Nedostaje ti tvoj prijatelj mešanac? – šapnuo bi Hariju kad god bi neki profesor bio u blizini, kako bi izbegao Harijevu odmazdu. – Nedostaje ti čovek-slon?
Sredinom januara bila je predviđena poseta Hogsmidu. Hermiona je bila iznenađena kada je čula da Hari planira da ide.
– Mislila sam da ćeš hteti da iskoristiš priliku kad dnevni boravak bude tih i prazan

– reče ona – da zaista počneš da radiš na tom jajetu.
– Oh, ja... rekao bih da imam prilično dobru ideju o čemu se zapravo radi – slaga je Hari.
– Znaš, zaista? – reče Hermiona, vidno impresionirana. – Sjajno!
Hariju stomak poče da se prevrće od griže savesti, ali nije se obazirao na to. Najzad, ima još čitavih pet nedelja da reši zagonetku jajeta, što nije malo... a ako bude išao u Hogsmid, možda naleti na Hagrida, pa će imati priliku da ga ubedi da se vrati.

On, Ron i Hermiona zajedno napustiše zamak u subotu, i zaputiše se hladnim i vlažnim imanjem prema kapiji. Dok su prolazili pored durmstranškog broda ukotvljenog u jezeru, videli su Viktora Kruma kako izlazi na palubu, obučen samo u kupaće gaće. Bio je izrazito mršav, ali očigledno mnogo žilaviji nego što je delovao, pošto se popeo na ogradu broda, ispružio ruke i skočio pravo u jezero.
– Poludeo je! – reče Hari, zureći u Krumovu tamnu glavu, kad ova izroni na sredini jezera. – Mora da je ledeno, januar je mesec!
– Tamo odakle on dolazi mnogo je hladnije – reče Hermiona. – Pretpostavljam da je njemu sasvim toplo.
– Da, ali tu je i dalje džinovska sipa – reče Ron. Nije zvučao zabrinuto... zapravo, zvučalo je, pomalo, kao da to priželjkuje. Hermiona oseti taj ton u njegovom glasu i namršti se.
– On je zbilja fin, znaš – reče ona. – Nije onakav kakav misliš da jeste, iako dolazi iz Durmstranga. Njemu se više dopada ovde, rekao mi je.
Ron ne reče ništa. Još od bala nije ni spomenuo Viktora Kruma, ali je Hari dan posle Božića našao sićušnu ruku ispod svog kreveta, koju kao da je neko otkinuo s malene figurice u bugarskoj kvidičkoj odori.
Dok je išao niz bljuzgavu Visoku ulicu, Hari je pažljivo gledao naokolo, ne bi li spazio Hagrida, i predložio je da posete Tri metle čim se uverio da Hagrida nema ni u jednoj od lokalnih radnji.
Gostionica je bila puna kao i uvek, ali je brz pogled preko svih stolova bio dovoljan da uveri Harija da Hagrid nije tu. Pomalo obeshrabren, on ode do šanka sa Ronom i Hermionom, naruči tri krem-piva od Madam Rozmerte, i, smrknut, pomisli kako je mogao da ostane u zamku i da sluša jaje kako zavija.
– Zar on nikad ne ide u svoju kancelariju? – iznenada prošaputa Hermiona. – Pogledajte!
Pokaza ka ogledalu iza šanka, i Hari u njegovom odrazu vide Luda Torbara, kako sedi u mračnom uglu s gomilom goblina. Torbar je brzo i tihim glasom govorio nešto

goblinima, koji su svi do jednog skrstili ruke i delovali pomalo preteće.

Baš je čudno, pomisli Hari, da je Torbar ovde, u Tri Metle, za vreme vikenda kada se ne održava nijedan Tročarobnjački događaj, i stoga nije potrebno nikakvo sudijsko prisustvo. Posmatrao je Torbara u ogledalu. Opet je delovao iscrpljeno, baš kao i one noći u šumi pre nego što se pojavio Mračni znak. A onda Torbar pogleda prema šanku, primeti Harija i ustade.
– Samo trenutak, samo trenutak! – začu ga Hari kako se osorno obraća goblinima, i netom Torbar pojuri kroz krčmu ka Hariju, vrativši ponovo svoj dečački osmeh na lice.
– Hari! – reče on. – Kako si? Nadao sam se da ću naleteti na tebe! Da li je sve kako treba?
– Fino, hvala – reče Hari.
– Pitao sam se da li bih mogao nakratko da porazgovaram s tobom nasamo, Hari? – reče Torbar nestrpljivo. – Vas dvoje, molim vas, izvinite na trenutak?
– Ovaj... dobro – reče Ron, i on i Hermiona krenuše da nađu sto.

– Pa, samo sam hteo da ti ponovo čestitam na sjajnoj pobedi protiv onog šiljorepog, Hari – reče Torbar. – Zbilja savršeno.
– Hvala – reče Hari, ali znao je da to ne može biti sve što je Torbar hteo da kaže, pošto je mogao da mu čestita i pred Ronom i Hermionom. Torbaru se pak nije žurilo da kaže to što ima; Hari primeti kako ovlaš baca poglede ka goblinima u ogledalu, koji su ćutke motrili na njega i Harija svojim tamnim, kosim očima.
– Prava noćna mora – reče Torbar Hariju ispod glasa, primetivši da i Hari posmatra gobline. – Njihov engleski nije baš najbolji... kao da sam ponovo na Svetskom prvenstvu u kvidiču sa svim onim Bugarima... ali oni su makar umeli da koriste jezik znakova koji drugi ljudi umeju da prepoznaju. Ova družina samo priča na brbljarskom... a ja znam samo jednu reč na brbljarskom. Bladvak. To znači ’pijuk’. Ne želim da je koristim u razgovoru, kako ne bi pomislili da im pretim. – On se kratko i zvonko zacereka.
– Šta oni uopšte hoće? – upita Hari, primetivši kako goblini i dalje pomno motre na Torbara.
– Ovaj... pa... – reče Torbar, iznenada se unervozivši. – Oni... ovaj... oni traže Bartija Čučnja.
– Zašto ga traže ovde? – reče Hari. – On je u Ministarstvu u Londonu, zar ne?
– Ovaj... istini za volju, pojma nemam gde je – reče Torbar. – On je, kako da kažem... prestao da dolazi na posao. Odsutan je već nekoliko nedelja. Mladi Persi, njegov asistent, tvrdi da je bolestan. Očito je da mu je slao instrukcije putem sove. Ali nemoj ovo nikom da govoriš, važi, Hari? Pošto Rita Skiter još uvek čeprka gde god može, kladim se da bi pokušala da poveže Bartijevu bolest sa nečim zlokobnim. Verovatno bi rekla da je nestao kao Berta Džorkins.

– Da li ste čuli nešto o Berti Džorkins? – upita Hari.

– Ne – reče Torbar, ponovo delujući iscrpljeno. – Poslao sam ljude da tragaju za njom, naravno... – (Bilo je i vreme, pomisli Hari) – i sve mi deluje strašno čudno. Znamo sigurno da je stigla u Albaniju, pošto se tamo srela sa svojom dalekom rođakom. A onda je napustila rođakinu kuću kako bi produžila južno i posetila tetku...

i čini se da je na putu do tamo nestala bez traga. Proklet da sam ako znam gde je nestala... na primer, ona nije tip žene koja bi pobegla... ali ipak... šta mi to radimo, pričamo o goblinima i Berti Džorkins? Hteo sam, zapravo, da te pitam – on spusti ton

– kako napreduješ sa svojim zlatnim jajetom?
– Ovaj... dobro – reče Hari neiskreno.

– Slušaj, Hari – reče on (i dalje vrlo tihim glasom) – vrlo mi je žao zbog svega ovoga... tebe su gurnuli u ovaj turnir, nisi se dobrovoljno prijavio... i ako – glas mu je sada bio toliko tih da je Hari morao da se nagne bliže kako bi ga čuo – ... ako ikako mogu da ti pomognem... da te usmerim na pravi put... zavoleo sam te... način na koji si prošao pored onog zmaja!... Eto, samo reci.

Hari pogleda u Torbarevo okruglo, rozikasto lice i krupne, bebeće plave oči.
– Trebalo bi da sami prokljuvimo zagonetke, zar ne? – reče on, pazeći da mu ton glasa bude uobičajen, kako ne bi zvučalo da optužuje šefa Odseka za magijske igre i sportove da krši pravila.
– Pa... pa, da – reče Torbar nestrpljivo – ali... ma daj, Hari... svi mi želimo pobedu Hogvortsa, zar ne?
– Da li ste Sedriku ponudili pomoć? – upita Hari.

– Ne, nisam – reče on. – Ja... pa, kao što sam rekao, zavoleo sam te. Samo sam mislio da ti ponudim...
– Pa, hvala – reče Hari – ali mislim da sam skoro završio sa jajetom... još koji dan i rešiću to.
Ni sâm nije bio siguran zašto odbija Torbarevu pomoć, izuzev što je Torbar za njega ipak skoro potpuni stranac, i ako bi prihvatio pomoć od njega, to bi više ličilo na varanje nego kad bi zatražio savet od Rona, Hermione ili Sirijusa.
Torbar je delovao gotovo uvređeno, ali nije stigao ništa više da kaže, pošto se u tom trenutku pojaviše Fred i Džordž.
– Dobar dan, gospodine Torbar – reče Fred veselo. – Možemo li da vas počastimo pićencem?
– Ovaj... ne – reče Torbar, uputivši poslednji razočarani pogled ka Hariju – ne hvala, momci...
Fred i Džordž su delovali razočarano baš kao i Torbar, koji je posmatrao Harija kao da ga je ovaj duboko izneverio.
– Pa, moram da krenem – reče on. – Drago mi je što sam vas sve video. Srećno,

Hari.

On žurno izađe iz krčme. Goblini redom skliznuše sa svojih sedišta i izađoše za njim. Hari ode da se pridruži Ronu i Hermioni.
– Šta je hteo? – reče Ron, čim je Hari seo.
– Ponudio se da mi pomogne oko zlatnog jajeta – reče Hari.
– Ne bi smeo to da radi! – reče Hermiona, vidno preneražena. – On je jedan od sudija! A uostalom, ti si već rešio problem – zar ne?
– Ovaj... skoro – reče Hari.
– Pa, mislim da se Dambldoru ne bi svidelo kada bi znao da Torbar pokušava da te ubedi da varaš! – reče Hermiona sa žestokim neodobravanjem. – Nadam se da pokušava da pomogne i Sedriku!
– Ne pokušava. Pitao sam ga – reče Hari.
– Koga je briga da li Digoriju neko pomaže? – reče Ron. Hari se u sebi saglasi.
– Oni goblini nisu baš delovali prijateljski – reče Hermiona, srkćući krem-pivo. – Šta rade ovde?
– Sudeći prema Torbaru, traže Čučnja – reče Hari. – I dalje je bolestan. Nije se pojavljivao na poslu.
– Možda ga Persi truje – reče Ron. – Verovatno veruje da će, ukoliko Čučanj odapne, njega, Persija, postaviti na mesto šefa Odseka za međunarodnu magijsku saradnju.
Hermiona uputi Ronu ne-šali-se-s-takvim-stvarima pogled, i reče: – Čudno, ako goblini traže gospodina Čučnja... bilo bi normalno da kontaktiraju s Odsekom za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja.
– Čučanj govori mnoštvo različitih jezika – reče Hari. – Možda im treba prevodilac.
– Brineš se za sirote male gobline, je li? – upita Ron Hermionu. – Razmišljaš da osnuješ U.Z.R.G. ili nešto slično? Udruženje za zaštitu ružnih goblina?
– Ha, ha, ha – reče Hermiona sarkastično. – Goblinima ne treba zaštita. Zar niste slušali šta nam je profesor Bins pričao o pobunama goblina?
– Ne – rekoše Hari i Ron u glas.
– Pa, oni su sasvim sposobni da izađu na kraj s čarobnjacima – reče Hermiona, dosipajući sebi još krem-piva. – Vrlo su pametni. Nisu kao kućni vilenjaci, koji nikad ne ustaju u odbranu svojih prava.
– Oh, ne... – reče Ron, zureći u vrata.
Rita Skiter je upravo ušla. Tog dana nosila je bananažutu odoru. Dugi nokti bili su joj obojeni u drečavoružičasto, a pratio ju je dežmekasti fotoreporter. Naručila je piće za oboje, a onda se ona i njen fotoreporter probiše kroz gomilu do stola blizu Harija, Rona i Hermione, koji su je posmatrali dok je prilazila. Pričala je vrlo brzo i delovala zadovoljno zbog nečega.
– ... nije bio baš raspoložen da priča s nama, je li, Tupko? Šta misliš, zbog čega? I

uopšte, šta on radi sa čoporom goblina? Pokazuje im turističke atrakcije... kakva glupost... nikad nije umeo da laže. Misliš li da tu ima nečega? Možda bi trebalo da malo čeprkamo? Osramoćeni bivši šef Odseka za magijske sportove, Ludo Torbar ... dobar početak rečenice, Tupko... samo nam još treba priča u koju ćemo je uklopiti...

– Pokušavaš još nekom da upropastiš život? – reče Hari glasno.
Nekoliko ljudi se okrenu. Oči Rite Skiter raširiše se iza njenih draguljima optočenih naočara kad vide onog ko je to izgovorio.
– Hari! – reče ona, osmehujući se. – Divno! Zašto nam se ne pridružiš...?
– Ne bih ti prišao ni na metli od tri metra – reče Hari besno. – Zašto si to uradila Hagridu?
Rita Skiter podiže svoje žestoko iscrtane obrve.

– Naši čitaoci moraju da znaju istinu, Hari, ja sam jednostavno radila svoj...
– Čak i ako jeste poludžin, koga to zanima? – povika Hari. – Njemu ništa ne fali! Cela gostionica se naglo utiša. Madam Rozmerta je zurila u njih iza šanka,
očigledno nesvesna činjenice da se krigla koju je punila medovinom već uveliko preliva.
Na licu Rite Skiter na trenutak zaigra neprimetan osmeh, ali ona ga gotovo odmah potisnu, zatim otvori svoju tašnu od krokodilske kože, izvadi brzocitatno pero i reče: – Kako bi bilo da mi daš intervju o Hagridu koga ti poznaješ, Hari? O čoveku iza silesije mišića? O vašem izuzetnom i neverovatnom prijateljstvu, i razlozima koji stoje iza toga. Da li bi ga nazvao ocem koga nikada nisi imao?
Hermiona ustade vrlo naglo, stežući u ruci svoje krem-pivo, kao da je granata.
– Ti, užasna zloćo od žene – reče ona, kroz stisnute zube – nije te briga, zar ne, sve bi učinila da dobiješ svoju priču, i nije ti uopšte bitno ko će ti poslužiti za to, je li? Čak i Ludo Torbar...
– Sedi dole, šašava klinko, i ne pričaj o stvarima koje ne razumeš – reče Rita Skiter hladno, a pogled joj se skameni na Hermioni. – Znam neke stvari o Ludu Torbaru od kojih bi ti se kosa ukovrdžala... Mada, izgleda da ti to nije potrebno – dodade ona, prešavši pogledom preko Hermionine guste, razbarušene kose.
– Idemo – reče Hermiona. – Hajdemo, Hari... Rone...
Oni pođoše ka izlazu. Dok su odlazili, mnogi su zurili u njih. Kada su stigli do vrata, Hari se osvrnu. Rita Skiter je ponovo izvadila svoje brzocitatno pero: ono je letelo tamo-amo preko lista pergamenta na stolu.
– Sad će se okomiti na tebe, Hermiona – reče Ron tihim i zabrinutim glasom dok su brzo prolazili niz ulicu.
– Samo neka proba! – reče Hermiona piskavo. Drhtala je od besa. – Pokazaću joj ja! Šašava klinka, ja? Oh, osvetiću joj se za ovo, prvo Hari, onda Hagrid...
– Veruj mi, ne želiš da se zameraš Riti Skiter – reče Ron nervozno. – Ozbiljan sam, Hermiona, iskopaće nešto o tebi...
– Moji roditelji ne čitaju Dnevni prorok , ne može me uplašiti! – reče Hermiona,

grabeći sada već tako brzim hodom da su Hari i Ron jedva držali korak s njom. Poslednji put kad je Hari video Hermionu ovako besnu, udarila je Melfoja u lice. – I Hagrid se neće više kriti! Nije uopšte ni smeo da dopusti tom bednom izgovoru za ljudsko biće da ga uznemiri! Hajdemo!

Potrčavši ispred njih, išla je napred sve vreme puta, kroz kapiju s krilatim veprovima, i preko školskog imanja do Hagridove kolibe.
Zavese su i dalje bile navučene, a dok su se približavali, čuli su Fenga kako laje.
– Hagride! – povika Hermiona, lupajući na njegova ulazna vrata. – Hagride, dosta je bilo! Znamo da si unutra! Nikoga nije briga čak i ako ti je majka bila džinica, Hagride! Ne smeš dopustiti onoj prokletoj Skiterovoj da ti ovo uradi! Hagride, izađi napolje, ponašaš se kao...
Vrata se otvoriše. Hermiona reče: – Bilo je i vr...! – a zatim prekide, i to naglo, pošto se našla licem u lice ne s Hagridom, već s Albusom Dambldorom.
– Dobar dan – reče on prijazno, nasmešivši im se.
– Mi... ovaj... hteli smo da vidimo Hagrida – reče Hermiona tanušnim glasom.
– Da, toliko sam i sâm shvatio – reče Dambldor, sa sjajem u očima. – Zašto ne uđete?
– Oh... pa... važi – reče Hermiona.
Ona, Ron i Hari uđoše u kolibu. Čim je Hari ušao, Feng se baci na njega, lajući kao da je pomahnitao, i pokušavajući da mu lizne uši. Hari se odbrani od Fenga, i osvrnu se oko sebe.
Hagrid je sedeo za stolom, na kojem su bile dve velike šolje čaja. Izgledao je zaista zapušteno. Lice mu je bilo naduveno, oči iskolačene, a što se kose tiče, izgleda da je otišao u sasvim drugu krajnost: daleko od toga da je pokušavao da je sredi, sada je ličila na periku od izuvijane žice.
– Zdravo, Hagride – reče Hari. Hagrid podiže pogled.
– Zdravo – reče on, skroz promuklim glasom.
– Treba nam još čaja, rekao bih – reče Dambldor, zatvorivši vrata iza Harija, Rona i Hermione, izvuče svoj štapić i mahnu njime: u vazduhu se pojavi rotirajući poslužavnik s čajem i tanjirom s keksima. Dambldor odmađija poslužavnik da bi ga spustio na sto, i svi sedoše. Nastupi kratka pauza, a potom Dambldor reče: – Da li si možda kojim slučajem čuo šta je gospođica Grejndžer vikala, Hagride?
Hermiona porumene, ali joj se Dambldor osmehnu, i nastavi: – Hermiona, Hari i Ron izgleda i dalje žele da se druže s tobom, sudeći po načinu na koji su pokušavali da sruše vrata.
– Naravno da i dalje želimo da se družimo s tobom! – reče Hari, zureći u Hagrida.
– Zar misliš da bi bilo šta što bi ona krava Skiterova... oprostite profesore – dodade on brzo, gledajući u Dambldora.
– Privremeno sam ogluveo i pojma nemam šta si upravo rekao – reče Dambldor,

vrteći palčeve i gledajući u tavanicu.

– Ovaj... da – reče Hari nevino. – Samo sam mislio... kako si uopšte mogao i da pomisliš da nam je stalo šta ta... žena... piše o tebi?
Dve krupne suze otkinuše se iz Hagridovih kao ugalj crnih očiju, i padoše polako u njegovu umršenu bradu.
– Eto ti živi dokaz onoga o čemu sam ti govorio, Hagride – reče Dambldor, i dalje pažljivo gledajući u tavanicu. – Pokazao sam ti pisma nebrojenih roditelja koji te se sećaju iz doba dok su još oni išli u ovu školu. Kažu da bi, ukoliko bih te otpustio, svi oni sigurno imali nešto da kažu povodom toga...
– Ne svi – reče Hagrid promuklo. – Neće svi da ostanem.
– Zbilja, Hagride, ukoliko očekuješ univerzalnu popularnost, bojim se da ćeš još dugo vremena ostati u ovoj kolibi – reče Dambldor, sada vireći strogo preko svojih polumesečastih naočara. – Otkako sam postao direktor ove škole, ne prođe ni nedelju dana a da ne dobijem makar jednu sovu s pritužbama na način na koji rukovodim. Ali šta bi onda trebalo da radim? Da se zabarikadiram u svoju radnu sobu i odbijam s bilo kim da pričam?
– Vi... vi neste poludžin! – reče Hagrid hrapavo.
– Hagride, pogledaj samo kakve ja imam rođake! – reče Hari besno. – Pogledaj samo Darslijeve!
– Sjajan argument – reče profesor Dambldor. – Moj rođeni brat, Aberfort, bio je krivično gonjen zato što je primenjivao neprikladne čini na kozama. Bilo je u svim novinama, ali da li se Alberfort sakrio? Ne, nikako! Išao je uzdignutog čela i nastavio da obavlja svoj posao kao da se ništa nije dogodilo! Naravno, nisam baš siguran da on ume da čita, tako da to možda i nije bila hrabrost...
– Vrati se ponovo da predaješ, Hagride – reče Hermiona tiho – molim te, vrati se, zaista nam nedostaješ.
Hagrid proguta knedlu. Suze mu ponovo krenuše niz obraze pa u njegovu umršenu bradu. Dambldor ustade.
– Odbijam da prihvatim tvoju ostavku, Hagride, i očekujem da se vratiš na posao u ponedeljak – reče on. – Priključićeš mi se na doručku u Velikoj sali u osam i trideset. Nema nikakvih izgovora. Prijatno, i doviđenja svima.
Dambldor napusti kolibu, zastavši samo da počeše Fenga iza ušiju. Kada su se vrata zatvorila za njim, Hagrid poče da jeca u svoje šake veličine poklopaca za kante. Hermiona ga je neprekidno tapšala po ruci i, napokon, Hagrid podiže pogled svojih vrlo crvenih očiju, i reče: – Velik’ čovek, Dambldor... zbilja velik’...
– Da, jeste – reče Ron. – Mogu li da uzmem jedan od ovih kolača, Hagride?
– Posluž’ se, slobodno – reče Hagrid, brišući suze rukom. – Auh, u pravu je, naravski – svi ste u pravu... bijo sam glupav... moj stari ćaća bi me se stidijo, kak’ sam se ponaš’o... – potekoše mu nove suze, ali ih on još jače otre, i reče: – Nikad vam nisam pokaz’o sliku mog ćalca, je l’ da? Eve...

Hagrid ustade, ode do komode, otvori fioku i izvuče sliku niskog čarobnjaka, s Hagridovim naboranim crnim očima, kako se smeši dok sedi na Hagridovom ramenu. Hagrid je bio visok dobrih dva i nešto metra, sudeći po jabukovom drvetu pored njega, ali lice mu je bilo golobrado, mlado, okruglo i glatko – izgledao je jedva nešto stariji od jedanaest godina.

– To j’ slikano baš pošto sam primljen u Hogvorts – reče Hagrid, prozuklo. – Ćaća je bio tol’ko zadovoljan... mislijo je da može bit’ neću postat’ čarobnjak, znaš, zbog moje mame... pa, znate i sami već. Naravski, nikad nisam bijo baš neš’o dobar u magiji, zbilja... al’ makar me nije vid’o izbačenog iz škole. Umro je, znate, dok sam bijo u drugom razredu i...
– Dambldor je bijo taj koj’ se zauzeo za mene kad mi je tatko o'šo. Pribavijo mi posao čuvara imanja... veruje on ljudima, vala. Daje im drugu priliku... to gi izdvaja od ostali’ glavonja, vidite. On će primi svakog na Hogvorts, dok god imaju talenat. Znaje da ljudi mogu ispasti okej, čak i ako im familije nisu... pa... baš najuglednije. Al’ neki to ne razumeju. Neki bi vam to uzeli za zlo... neki bi se čak pretvarali kak’ imaju velike kosti umesto da ustanu i kažu: Ja sam to što jesam, i nije me sramota. Nikad nemoj da se stidiš, to mi je moj tatko govorijo, ima nekih koji će ti to uzet’ za zlo, al’ oni nisu vredni da se bakćeš s’ njima. I bijo je u pravu. Ponaš’o sam se ko idijot. E pa, s njom se više neću baktati, to vam obećajem. Velike kosti... Daću joj ja velike kosti.
Hari, Ron i Hermiona se pogledaše nervozno. Hari bi radije izveo u šetnju pedeset zadnjerasprskavajućih skruta nego da prizna Hagridu da je slučajno čuo njegov razgovor s Madam Maksim, ali Hagrid je i daje pričao, nesvestan da je izgovorio nešto čudno.
– Znaš š’a, Hari? – reče on, podigavši pogled s fotografije svog oca, sada već bistrog pogleda. – Kad sam te tek upozn’o, podsetio si me na mene, malkice. Bez mame i ćaće, i oseć’o si se k’o da ne pripadaš Hogvortsu, sećaš se? Nisi bijo siguran da l’ si spreman za to... a gle sad, Hari! Školski šampion!
On pogleda Harija na trenutak i reče, vrlo ozbiljno: – Znaš š’a bih voleo, Hari? Voleo bih da ti pobediš, zbilja bi’. To bi im svima pokazalo... ne moraš bit’ Čistokrvni da bi to uradijo. Ne moraš se stidet’ toga š’o jesi. To bi im pokazalo da je Dambldor taj koji ima pravo, š’o pušća svakoga ovdi, dok god umeju da rade mađiju. Kako ti ide s’ onim jajetom, Hari?
– Sjajno – reče Hari. – Stvarno sjajno.
Hagridovo očajno lice preobrazi širok, mokar osmeh: – To je moj momak... pokaži im, Hari, svima im pokaži. Sve gi pobedi.
Lagati Hagrida nije bilo isto što i lagati nekoga drugoga. Kada se Hari kasnije tog popodneva vratio u zamak s Ronom i Hermionom, nije nikako mogao da se otrese slike srećnog izraza na Hagridovom obraslom licu dok je taj čestiti džin zamišljao kako Hari osvaja turnir. Nerešiva zagonetnka jajeta ležala je na Harijevoj savesti

čitave večeri, teža no ikada, a kada je pošao na spavanje već je odlučio – vreme je da se okane vlastitog ponosa i vidi može li mu Sedrikov nagoveštaj ikako pomoći.

25. Jaje i oko

Pošto Hari nije imao pojma koliko dugo bi trebalo da se kupa dok ne otkrije tajnu zlatnog jajeta, odlučio je da to uradi noću, kad sve može da se obavi natenane. Takođe, teška srca što će morati da prihvati još jedan Sedrikov savet, odlučio je da se posluži kupatilom za asistente. Znatno manje ljudi imalo mu je pristup, tako da je bilo malo verovatno da će ga neko uznemiriti.

Hari je pažljivo isplanirao svoj noćni izlet, pošto su ga jednom, u gluvo doba noći već uhvatili izvan kreveta i izvan dozvoljenih granica, a uhvatio ga je niko drugi do Filč, domar, i Hari uopšte nije imao želju da ponovi to iskustvo. Nevidljivi ogrtač će, naravno, biti neophodan, a Hari je odlučio da, kao dodatnu meru opreza, ponese i Banditovu mapu, koja je, pored Ogrtača, bila najkorisnije pomagalo prilikom kršenja pravila koje je Hari imao. Mapa je prikazivala ceo Hogvorts, zajedno s mnogobrojnim prečicama i tajnim prolazima, i što je najvažnije, pokazivala je ljude unutar zamka kao minijaturne obeležene tačkice koje šetaju hodnicima, kako bi Hari bio unapred upozoren ako se neko približi kupatilu.
U četvrtak uveče, Hari se odšunjao do svog kreveta, stavio Nevidljivi ogrtač, tiho

sišao niza stepenice, i baš kao što je učinio one večeri kada mu je Hagrid pokazao zmajeve, sačekao da se portret otvori. Ovoga puta je Ron čekao napolju kako bi Debeloj Dami rekao lozinku (banana uštipci). – Srećno – promrmljao mu je Ron, dok se peo u dnevni boravak, a Hari se išunjao pored njega.

Te večeri mu je bilo nezgodno da se kreće ispod Ogrtača pošto je nosio teško jaje u jednoj ruci, a drugom držao mapu ispred nosa. Međutim, mesečinom osvetljeni hodnici bili su prazni i tihi, i proveravanjem mape u strateškim intervalima Hari je mogao da se osigura da ne naleti na one koje je želeo da izbegne. Kada je došao do statue Borisa Obeznanjenog, čarobnjaka koji je delovao pomalo pogubljeno i koji je rukavice držao na pogrešnim rukama, on pronađe prava vrata. Nagnu se blizu njih, i promrmlja lozinku, svež kao bor, baš kao što mu je Sedrik rekao.
Vrata se uz škripu otvoriše. Hari skliznu unutra, zabravi vrata za sobom, i skinu Nevidljivi ogrtač sa sebe, osvrćući se naokolo.
Njegova prva reakcija bila je da pomisli kako se isplati postati asistent makar samo da bi mogao da koristi ovo kupatilo. Bilo je blago osvetljeno predivnim lusterom sa svećama, a unutra je sve bilo od mermera, uključujući i nešto što je ličilo na prazan bazen koji se nalazio na sredini kupatila. Bazen je okruživalo stotinak zlatnih česmi, a svakoj je u slavinu bio utisnut dragulj različite boje. Tu je bila i skakaonica. Na prozorima su visile duge bele, lanene zavese. U uglu je bila naslagana velika gomila čupavih i mekih belih peškira, a na zidu se nalazila jedna jedina slika sa zlatnim ramom. Na njoj je bila naslikana plavokosa sirena koja je čvrsto spavala na steni, a duga kosa zalepršala bi joj iznad lica svaki put kad bi zahrkala.

Hari odloži Ogrtač, jaje i mapu, i stupi napred, gledajući oko sebe, dok su mu se koraci s odjekom odbijali o zidove. Koliko god da je veličanstveno ovo kupatilo – i koliko god želeo da isproba neke od onih slavina – sad kad je dospeo tu nije mogao da se otarasi osećaja da ga je Sedrik možda prevario. Kako bi, za ime sveta, ovo moglo da mu pomogne da razreši misteriju jajeta? Svejedno, on stavi jedan od paperjastih peškira, Ogrtač, mapu i jaje na ivicu kade veličine bazena, kleknu i odvrnu nekoliko slavina.
Odmah je primetio da svaka slavina ispušta drugačiju vrstu penušave kupke pomešane s vodom, iako su to bile penušave kupke kakve Hari nikad dotad nije iskusio. Iz jedne slavine kuljali su ružičasti i plavi mehuri veličine fudbalskih lopti, dok je iz druge kuljala ledenobela pena koja je bila toliko gusta da se Hariju činilo kako bi mogla da izdrži njegovu težinu kada bi probao da se kupa u njoj. Iz treće su pak izlazili teško naparfemisani ružičasti oblaci koji su lebdeli iznad površine vode. Hari se neko vreme zabavljao odvrtanjem i zavrtanjem raznih slavina, posebno uživajući u egzibicijama jedne čiji se mlaz odbijao od površine vode u velikim lukovima. A onda, kada se duboki bazen napunio toplom vodom, penom i mehurićima (punjenje je trajalo vrlo kratko, ako se uzme u obzir njegova veličina), Hari isključi sve slavine, skinu pidžamu, papuče i bade-mantil, i skliznu u vodu.

Voda je bila toliko duboka da su mu stopala jedva dodirivala dno, i on prvo otpliva nekoliko krugova pre nego što je došao do ivice i počeo da zuri u jaje. Koliko god uživao da pliva u toploj i penušavoj vodi s oblacima raznobojne pare koji su lelujali svuda oko njega, nikakva genijalna ideja nije mu sinula, niti ikakav nagli blesak razumevanja.

Hari ispruži ruke, podiže jaje svojim mokrim šakama i otvori ga. Kupatilo se ispuni zavijajućim, kreštavim zvukom, odjekujući i odbijajući se o mermerne zidove, ali mu je i dalje sve zvučalo nerazumljivo kao i dotad, ako ne i više, i pored svih odjeka. Onda ga naglo zatvori, brinući da buka ne privuče Filča, i pitajući se nije li to od početka bio Sedrikov plan – a onda neko progovori, zbog čega on poskoči tako naglo da mu jaje ispade i otkotrlja se preko mermernog poda u kupatilu.
– Da sam na tvom mestu, probala bih da ga stavim u vodu.
Sasvim u šoku, Hari proguta veću količinu mehurića. Pridiže se, krkljajući, i ugleda duh devojčice vrlo sumornog izgleda, kako prekrštenih nogu sedi povrh jedne od slavina. Bila je to Jecajuća Mirta, koja je obično neprekidno jecala u cevima ženskog kupatila tri sprata niže.
– Mirta! – reče Hari zaprepašćeno. – Ja... nemam ništa na sebi!
Pena je bila toliko gusta, da to baš i nije bilo značajno, ali Hari je imao čudan osećaj da ga je Mirta špijunirala iz jedne od slavina otkad je došao.
– Zažmurila sam dok si ulazio – reče ona, trepćući kroz svoje debele naočare. – Godinama nisi dolazio da me posetiš.
– Da... pa... – reče Hari, savivši malo kolena, kako bi bio siguran da Mirta ne može da vidi ništa drugo osim njegove glave. – Nisam smeo da ulazim u tvoje kupatilo, zar ne? To je žensko kupatilo.
– Nekad ti to nije bilo važno – reče Mirta očajno. – Ranije si stalno bio tamo.
To je bilo istina, ali samo zbog toga što su Hari, Ron i Hermiona smatrali da je Mirtino kupatilo, koje ne radi, bilo odlično mesto za pravljenje višesokovnog napitka u tajnosti – u pitanju je bio zabranjeni napitak koji je Harija i Rona pretvorio u žive dvojnike Kreba i Gojla, kako bi mogli da se nesmetano ušunjaju u sliterinski dnevni boravak.
– Zabranili su mi da ulazim tamo – reče Hari, što je delimično bilo istina. Persi ga je jednom uhvatio kako izlazi iz Mirtinog kupatila. – Mislio sam da je bolje da se ne vraćam posle toga.
– Oh... shvatam... – reče Mirta, češkajući bubuljicu na svojoj bradi na izuzetno mrzovoljan i depresivan način. – Pa... u svakom slučaju... ja bih jaje stavila u vodu. Tako je uradio i Sedrik Digori.
– Zar si i njega špijunirala? – reče Hari s neodobravanjem. – Šta ti to radiš, šunjaš se ovde uveče da bi posmatrala asistente kako se kupaju?
– Ponekad – reče Mirta prevejano – ali nikad dosad nisam izlazila da s nekim porazgovaram.

– Počastvovan sam – reče Hari mračno. – Zatvori oči!

Kada se uverio da je Mirta prekrila svoje naočare, Hari izađe is kupke, čvrsto obavi peškir oko sebe i krenu po jaje.
Kada se vratio u vodu, Mirta proviri kroz prste i reče: – Hajde, onda... otvori ga pod vodom!
Hari spusti jaje ispod penušave površine, i otvori ga... ovoga puta nije ni počelo da zavija. Čuo se grgutav zvuk iz njega, poput pesme čije reči nije mogao da razume kroz vodu.
– Treba da staviš i glavu pod vodu – reče Mirta, koja je očigledno uživala da mu naređuje. – Hajde!
Hari duboko udahnu, i zaroni pod vodu – i sada, dok je sedeo na mermernom dnu zapenušane kupke, začu hor jezivih glasova kako peva iz jajeta u njegovim rukama:

Hodi, potraži nas gde nas možeš čuti,

Jer na kopnu mi ne znamo pevati,
I dok nas tražiš, o ovome razmisli:
Nešto do čega ti je stalo mi smo ti uzeli,
Sat vremena imaćeš opet da ga nađeš,
I to što ti uzesmo za se da povratiš,
Al’ posle tog sata – šanse neće biti veće,
Prekasno je, nestalo je, vratiti se neće.

Hari otpluta nazad na površinu i izroni kroz penušavi sloj, sklanjajući kosu s očiju.

– Jesi li čuo? – zapita Mirta.
– Aha... Hodi, potraži nas gde nas možeš čuti... kao da mi je potrebno dodatno ubeđivanje... pričekaj, moram ponovo da čujem... – On ponovo zaroni pod vodu.
Hari je još tri puta odslušao pesmu pod vodom pre nego što ju je naučio napamet. Potom je neko vreme hodao kroz vodu, napregnuto razmišljajući, dok je Mirta sedela i posmatrala ga.
– Moram da idem i potražim ljude čiji se glasovi ne čuju na kopnu – reče on polagano. – Ovaj... ko bi to mogao biti?
– Baš sporo razmišljaš, zar ne?
Nikada dotad nije video Jecajuću Mirtu tako veselu, sem onog dana kada je Hermionin višesokovni napitak izazvao dlakavost po Hermioninom licu i učinio da joj izraste mačji rep.
Hari je piljio naokolo po kupatilu, razmišljajući... ako se glasovi mogu čuti samo pod vodom, onda ima smisla ideja da ti zvuci pripadaju podvodnim stvorenjima. On predoči ovu teoriju Mirti, koja mu se zlobno naceri.
– Pa, to je i Digori mislio – reče ona. – Ležao je tu, pričajući sam sa sobom dugo, dugo... Skoro svi mehurići bili su nestali...

– Pod vodom – reče Hari polako – Mirta... šta još živi u jezeru osim džinovske sipe?
– Oh, sve i svašta – reče ona. – Ja ponekad silazim tamo... ponekad čak nemam izbora, ukoliko neko povuče vodu u mom toaletu kad to ne očekujem...
Pokušavajući da odagna pomisao na Jecajuću Mirtu koja juri niz cev u jezero, zajedno sa sadržajem školjke, Hari reče: – Pa, ima li tamo nekih stvorenja s ljudskim glasom? Stani malo...
Harijev pogled pade na sliku usnule sirene na zidu. – Mirta, da nema možda siren-ljudi tamo dole?
– Oh, vrlo dobro – reče ona, dok su joj se naočare presijavale. – Digoriju je trebalo mnogo duže od toga! I to još dok je ona bila budna – Mirta glavom pokaza ka sireni s izrazom velike netrpeljivosti – kikotala se, razmetala i mahala perajima...
– To je to, zar ne? – reče Hari uzbuđeno. – Drugi podvig je da idemo i nađemo siren-ljude u jezeru i... i...
Ali onda mu iznenada sinu šta govori, i oseti kako njegovo uzbuđenje čili, kao da mu je neko pritisnuo prekidač u stomaku. Nije bio baš najbolji plivač. Nikada nije dovoljno vežbao da to postane. Dadli je išao na časove plivanja kad je bio mali, ali se tetka Petunija i teča Vernon, bez sumnje u nadi da će se Hari jednog dana udaviti, nisu potrudili da Harija nauče da pliva. Preplivati nekoliko puta bazen u ovom kupatilu sasvim je lako izvodljivo, ali jezero je vrlo veliko i vrlo duboko... a siren-ljudi sigurno žive na samom dnu...
– Mirta – reče Hari polako – kako ću ja da dišem?

– Neuviđavno! – mrmljala je ona, preturajući po svojoj odori tražeći maramicu.

– Šta je neuviđavno? – reče Hari, zabezeknut.
– Pričati o disanju u mom prisustvu! – reče ona piskutavim glasom koji glasno odjeknu kupatilom. – Kad ja ne mogu... kad ja nisam... Već godinama... – ona ukopa lice u svoju maramicu i glasno šmrknu.
Hari se seti koliko je Mirta oduvek bila osetljiva na činjenicu da je mrtva, ali niko od ostalih duhova koje je poznavao nije pravio toliku frku oko toga. – Izvini – reče on nestrpljivo. – Nisam hteo... jednostavno sam zaboravio...
– Oh, da, lako je zaboraviti da je Mirta mrtva – reče Mirta, gledajući ga otečenim očima. – Nikome nisam nedostajala čak ni dok sam bila živa. Trebali su im sati i sati da pronađu moje telo – znam, jer sam sedela tamo, čekajući ih. Oliva Hornbi je ušla u kupatilo. „Da li si opet tu da bi se durila, Mirta?“, upitala me ona. „Pošto me je profesor Dipet zamolio da te potražim...“ – a onda je videla moje telo... ooh, toga će se sećati do svoje smrti, za to sam se već ja pobrinula... pratila sam je svuda i podsećala je, jesam, kada se samo setim venčanja njenog brata...
Ali Hari je nije slušao. Ponovo je razmišljao o pesmi siren-ljudi. Nešto do čega ti je stalo mi smo ti uzeli. To je zvučalo kao da će mu ukrasti nešto njegovo, nešto što će

morati da povrati. Šta bi mogli da mu uzmu?

– ... a onda je, naravno, otišla u Ministarstvo magije kako bi me sprečila da je proganjam, pa sam morala da se vratim ovde i živim u svom toaletu.
– Dobro – reče Hari nejasno. – Pa, odmakao sam više nego što sam i mislio...
zatvori ponovo oči, molim te, izlazim.
On uze jaje s dna bazena, izađe iz vode, obrisa se i obuče pidžamu i bade-mantil.
– Hoćeš li opet doći ponekad da me posetiš u mom kupatilu? – žalosno upita Jecajuća Mirta, dok je Hari uzimao Nevidljivi ogrtač.
– Ovaj... pokušaću – reče Hari, iako je u sebi mislio da bi njeno kupatilo ponovo posetio samo kada bi sva ostala kupatila u zamku bila pokvarena. – Vidimo se Mirta...
hvala na pomoći.
– Baj baj – reče ona sumorno, i dok se ogrtao Nevidljivim ogrtačem, Hari vide kako se sjurila nazad u slavinu.
Napolju, u mračnom hodniku, Hari pregleda Banditovu mapu kako bi proverio da li je put čist. Da, tačkice koje su pripadale Filču i Gospođi Noris bile su bezbedno ušuškane u njihovoj kancelariji... ništa drugo nije se kretalo osim Pivsa, koji je skakutao po sobi s trofejima na spratu iznad njega... Hari je upravo zakoračio ka grifindorskom tornju, kada mu nešto na mapi privuče pogled... nešto izuzetno čudno.
Pivs nije bio jedina tačkica koja se kretala. Jedna tačkica se šetala po sobi u donjem desnom uglu – u Snejpovoj kancelariji. Ali tačkica nije bila označena sa „Severus Snejp“... bio je to Bartemijus Čučanj.
Hari je zurio u tačkicu. Gospodin Čučanj je, navodno, bio i suviše bolestan da bi išao na posao ili da bi prisustvovao Božićnom balu – šta onda traži šunjajući se po Hogvortsu u jedan ujutru? Hari je pomno pratio tačkicu koja je kružila po sobi, zastajući tu i tamo...
Hari je oklevao, razmišljajući... ali, ipak, njegova radoznalost prevlada. Okrenu se i pođe u suprotnom pravcu, ka najbližem stepeništu. Krenuo je da vidi šta to Čučanj smera.
Hari siđe niza stepenice što je tiše mogao, iako su se lica na pojedinim portretima okretala na škriputanje podnih daski, ili na šuškanje njegove pidžame. On se prošunja donjim hodnikom, odgurnu u stranu tapiseriju koja je bila nasred hodnika i produži niz uže stepenište, zapravo prečicu koja će ga odvesti dva sprata niže. Neprekidno je gledao u mapu, pitajući se... jednostavno mu nije išlo u glavu da bi se odani poštovalac zakona, kakav je gospodin Čučanj, šunjao po nečijoj tuđoj kancelariji ovako kasno noću...
A onda, na pola puta niza stepenice, pre nego što je shvatio šta čini, usredsređen ni na šta drugo osim na čudnovato ponašanje gospodina Čučnja, Hariju noga iznenada prolete kroz stepenik-zamku koju je Nevil uvek zaboravljao da preskoči. On se nezgrapno zatetura, i zlatno jaje, još mokro od kupanja, skliznu mu iz ruke – on se baci napred da ga uhvati, ali bilo je prekasno. Jaje poče da pada niz dugačko stepenište s

treskom, glasnom kao udaranje u bubanj, na svakom stepeniku – Nevidljivi ogrtač skliznu – Hari pokuša da ga zgrabi, pri čemu mu Banditova mapa ispade iz ruke, i pade šest stepenika niže, gde, pošto je propao u stepenik do kolena, Hari nije mogao da je dohvati.

Zlatno jaje propade kroz tapiseriju u podnožju stepenica, otvori se i poče glasno da zavija u donjem hodniku. Hari izvuče svoj štapić i nagnu se da njime dodirne Banditovu mapu, kako bi je izbrisao, ali ona je bila previše daleko da bi je dohvatio...

Navlačeći Ogrtač preko sebe, Hari se uspravi, osluškujući napeto, očiju razrogačenih od straha... i, gotovo u istom trenutku...
– PIVSE!
Bio je to nepogrešiv borbeni poklič Filča, domara. Hari je čuo njegove brze, saplićuće korake kako prilaze sve bliže i bliže, dok je podizao svoj glas, brekćući od besa.
– Kakva je ovo buka? Probudio bi ceo zamak, je li? Uhvatiću te, Pivse, uhvatiću te i platićeš... a šta je ovo?
Filčovi koraci se zaustaviše. Začu se zvuk naleganja metala na metal i zavijanje prestade – Filč je pokupio jaje i zatvorio ga. Hari je stajao vrlo mirno, dok mu je noga i dalje bila duboko zaglavljena u magičnom stepeniku, osluškujući. Svakog trenutka, Filč će skloniti tapiseriju, očekujući da spazi Pivsa... a Pivsa neće biti... ali, ako bude krenuo uza stepenice, spaziće Banditovu mapu... i onda, bio s Ogrtačem ili bez njega, mapa će ipak pokazivati tačkicu „Hari Poter“, kako stoji tu pored njega.
– Jaje? – reče Filč tiho u podnožju stepenica. – Mila moja! – Gospođa Noris je očigledno bila s njim – Ovo je Tročarobnjačka zagonetka! Ovo pripada školskom šampionu!
Hari oseti da mu je muka. Srce mu je damaralo neverovatnom brzinom...
– PIVSE! – zagrme Filč radosno. – Bio si u krađi!
On strgnu tapiseriju u podnožju stepeništa, i Hari vide njegovo užasno naduto lice, i iskolačene, blede oči kako zure uz mračno i (za Filča) napušteno stepenište.
– Kriješ se, je li? – reče on nežno. – Dolazim po tebe, Pivse... ukrao si Tročarobnjačku zagonetku, Pivse... Dambldor će te zbog toga izbaciti, ti prljavi lopovski poltergajstu...
Filč krenu uza stepenice, dok ga je njegova žgoljava, prašnjava mačka pratila u stopu. Reflektorske oči Gospođe Noris, toliko nalik na oči njenog gospodara, bile su fiksirane tačno na Harija. Hari je dosad već bio u prilici da se zapita deluje li Nevidljivi ogrtač i na mačke... Bolestan od iščekivanja, posmatrao je Filča kako prilazi sve bliže i bliže u svom starom flanelskom šlafroku – očajnički je pokušavao da oslobodi svoju zaglavljenu nogu, ali je ona samo utonula još desetak centimetara – svakog trenutka Filč će spaziti mapu, ili naleteti pravo na njega...
– Filče? Šta se ovde dešava?
Filč zastade nekoliko koraka ispod Harija i okrenu se. U podnožju stepenica stajala

je jedina osoba koja je mogla da pogorša Harijevu situaciju – Snejp. Nosio je dugačku sivu spavaćicu i delovao modro od besa.
– U pitanju je Pivs, profesore – prošaputa Filč zlobno. – Bacio je ovo jaje niza stepenice.
Snejp se brzo pope uza stepenice i zaustavi se pored Filča. Hari stisnu zube, uveren da će ga glasni otkucaji vlastitog srca izdati svakog trenutka...
– Pivs? – reče Snejp tiho, zureći u jaje u Filčovim rukama. – Ali Pivs nije mogao da uđe u moju kancelariju...
– Ovo jaje je bilo u vašoj kancelariji, profesore?
– Naravno da nije – obrecnu se Snejp – čuo sam treskanje i zavijanje...
– Da, profesore, to je bilo jaje...
– ...i taman sam pošao da to ispitam...
– ...Pivs ga je bacio, profesore...
– ...kada prođoh pored svoje kancelarije i videh da su upaljene baklje unutra, a vrata od plakara odškrinuta! Neko je preturao po njoj!
– Ali Pivs nije mogao da...
– Znam da nije mogao, Filče! – obrecnu se Snejp. – Ja uvek zapečatim svoju kancelariju činima koje ne može da razbije niko osim čarobnjaka! – Snejp pogleda uza stepenice, pravo kroz Harija, a potom u hodnik ispod. – Hoću da pođeš sa mnom i pomogneš mi da nađem uljeza, Filče.
– Ja... da, profesore... ali...
Filč pogleda čežnjivo uza stepenice, pravo kroz Harija, koji je video da ovaj nije voljan da propusti šansu da uhvati Pivsa na delu. Idi, Hari ga je nemo preklinjao, idi sa Snejpom... idi... Gospođa Noris je provirivala iza Filčovih nogu... Hari je imao čudan osećaj da može da ga namiriše... Zašto je morao da napuni kupku s toliko mirišljave pene?
– Vidite, profesore, stvar je u tome – reče Filč melanholično – što će direktor sada morati da me sasluša: Pivs je pokrao učenika, ovo mi je, možda, šansa da ga jednom za svagda izbacim iz zamka...
– Filče, briga mene za tog prokletog poltergajsta, moja kancelarija je ta koja...
Klank. Klank. Klank.
Snejp naglo prestade sa svojom pričom. I on i Filč pogledaše niza stepenice. Hari
vide Ludookog Ćudljivka kako ćopajući ulazi u vidno polje kroz uski procep između glava ove dvojice. Ćudljivko je nosio svoj stari putni ogrtač preko spavaćice i, po običaju, oslanjao se na svoj štap.
– Žurka u pidžamama, je li? – zareža on uza stepenice.
– Profesor Snejp i ja smo čuli neku buku, profesore – kao iz topa reče Filč. – Pivs poltergajst je, po običaju, bacao stvari unaokolo – a onda je profesor Snejp otkrio da mu je neko provalio u kance...
– Umukni! – prosikta Snejp Filču.

Ćudljivko se još više približi podnožju stepeništa. Hari vide njegovo oko kako prelazi preko Snejpa, a onda, nepogrešivo, i preko samog Harija.
Harijevo srce poskoči od užasa. Ćudljivko može da vidi kroz Nevidljive ogrtače... samo on je mogao u potpunosti da shvati koliko je ta situacija delovala čudno... Snejp u svojoj spavaćici, Filč čvrsto steže jaje, a on, Hari, zarobljen u stepeništu iza njih. Ćudljivkova nakrivljena zasekotina od usta raširi se od iznenađenja. Nekoliko sekundi su se on i Hari gledali pravo u oči. Potom Ćudljivko zatvori usta i ponovo okrenu svoje plavo oko ka Snejpu.
– Da li sam ja to dobro čuo, Snejpe? – upita on polako. – Neko ti je provalio u kancelariju?
– Učenik, rekao bih – reče Snejp. Hari primeti kako vena na Snejpovoj masnoj slepoočnici užasavajuće pulsira. – Dešavalo se već. Nestajali su sastojci za napitke iz mog ličnog plakara sa zalihama... učenici pokušavaju da prave zabranjene napitke, bez sumnje...
– Misliš da su hteli sastojke za napitke, je li? – reče Ćudljivko. – Da ne kriješ možda još nešto u svojoj kancelariji, a?
Hari primeti kako je ivica Snejpovog žućkastog lica poprimila prljavu boju cigle, dok mu je vena na slepoočnici sve jače pulsirala.
– I sâm znaš da ja ništa ne krijem, Ćudljivko – reče on, blagim ali opasnim glasom
– pošto si lično prilično temeljno pretražio moju kancelariju.
Ćudljivkovo lice se iskezi u osmeh. – Privilegija Aurora, Snejpe. Dambldor mi je rekao da pripazim na...
– Meni Dambldor veruje – reče Snejp kroz stisnute zube. – Odbijam da poverujem da ti je izdao naređenje da mi pretražiš kancelariju!
– Naravno da ti Dambldor veruje – zareža Ćudljivko. – On je čovek koji veruje mnogima, zar ne? Veruje da svakom treba dati drugu šansu. Ali ja... ja kažem da se neke mrlje ne mogu oprati, Snejpe. Mrlje koje se ne skidaju, znaš li na šta mislim?
Snejp iznenada učini nešto vrlo čudno. On grčevito zgrabi svoju levu podlakticu desnom rukom, kao da ga je nešto povredilo.
Ćudljivko se nasmeja. – Vrati se u krevet, Snejpe.
– Ti nemaš ovlašćenja da me bilo gde šalješ! – prosikta Snejp, puštajući svoju ruku kao da je besan na samoga sebe. – Ja imam podjednaka prava da se šunjam ovom školom kada padne mrak kao i ti!
– Samo se ti šunjaj – reče Ćudljivko, ali glas mu je bio pun zlobe. – Unapred se radujem što ću te jednom sresti u nekom mračnom hodniku... uzgred, ispustio si nešto...
Obuzet užasom, Hari vide kako Ćudljivko pokazuje na Banditovu mapu, koja je još uvek ležala na stepeništu šest stepenika ispod njega. Dok su se i Snejp i Filč okretali da je pogledaju, Hari baci opreznost niz vetar; on podiže ruke ispod Ortača i poče grčevito da maše Ćudljivku, ne bi li privukao njegovu pažnju, ustima nemo govoreći:

– Moja je! Moja!

Snejp posegnu za njom, s užasnim izrazom otkrovenja na licu...

– Asio pergament!
Mapa polete kroz vazduh, skliznu kroz Snejpove ispružene prste i odjezdi niza stepenice u Ćudljivkovu ruku.
– Moja greška – reče Ćudljivko smireno. – Moje je... mora da sam je ranije ispustio...
Ali Snejpove crne oči grozničavo su letele s jajeta u Filčovom naručju do mape u Ćudljivkovoj ruci i Hari vide kako ovaj spaja dva i dva, kao što je samo Snejp umeo...
– Poter – reče on tiho.
– Šta si rekao? – reče Ćudljivko smireno, savijajući mapu i stavljajući je u džep.
– Poter! – zaurla Snejp, odmah okrenu glavu i zagleda se pravo u mesto gde je Hari stajao, kao da je odjednom mogao da ga vidi. – To jaje je Poterovo jaje. To parče pergamenta pripada Poteru. Video sam ga već, prepoznajem ga! Poter je ovde! Poter, u svom Nevidljivom ogrtaču!
Snejp ispruži svoje ruke kao da je slep, i poče da se kreće uza stepenice. Hari se mogao zakleti da se njegove prevelike nozdrve šire, pokušavajući da ga nanjuše – zaglavljen, Hari se nagnuo unazad, pokušavajući da izbegne Snejpove prste, ali svakog trenutka...
– Tamo nema ničega, Snejpe! – viknu Ćudljivko. – Ali biću više nego srećan da kažem direktoru kojom brzinom si se setio Harija Potera!
– Što znači šta? – zareža Snejp, ponovo se okrećući da pogleda u Ćudljivka, ruku i dalje ispruženih na nekoliko centimetara od Harijevih grudi.
– Što znači da je Dambldor izuzetno zainteresovan da sazna ko šta ima protiv tog dečaka! – reče Ćudljivko, došepavši još bliže podnožju stepeništa. – A i ja sam, Snejpe... veoma zainteresovan... – preko njegovog unakaženog lica zatreperi svetlost baklje, tako da su ožiljci, i deo nosa koji mu je nedostajao, izgledali dublji i mračniji nego ikada.
Snejp je gledao naniže u Ćudljivka, te Hari nije mogao da vidi izraz na njegovom licu. Na trenutak, niko se nije pomerao niti progovarao. Potom Snejp polako spusti ruke.
– Samo sam mislio – reče Snejp, glasom usiljene smirenosti – da Potera, ako se ponovo smuca naokolo noću... što je njegova nesrećna navika... da ga treba zaustaviti. Radi... radi njegove lične bezbednosti.
– Ah, vidim – reče Ćudljivko nežno. – Samo misliš na Poterovo dobro, je li?
Nasta pauza. Snejp i Ćudljivko i dalje su zurili jedan u drugoga. Gospođa Noris ispusti glasno mjau, i dalje provirujući iza Filčovih nogu, tražeći izvor mirisa Harijeve penušave kupke.
– Mislim da ću se vratiti na spavanje – reče Snejp osorno.
– To ti je najbolja ideja tokom čitave ove večeri – reče Ćudljivko. – Nego, Filče,

kada bi mi još i ti dao to jaje...

– Ne! – reče Filč, stežući jaje kao da mu je sin prvenac. – Profesore Ćudljivko, ovo je dokaz Pivsovog izdajstva!
– Ono je vlasništvo šampiona kome ga je ukrao – reče Ćudljivko. – Predaj ga ovamo, odmah.
Snejp siđe niza stepenice i prođe pored Ćudljivka bez ijedne reči. Filč ispusti cvrkutav zvuk Gospođi Noris, koja je još nekoliko sekundi tupo zurila u Harija pre nego što se okrenula i pošla za svojim gospodarem. I dalje ubrzano dišući, Hari ču Snejpa kako korača dalje niz hodnik. Filč predade Ćudljivku jaje, pa i on, takođe, nestade s vidika, mrmljajući Gospođi Noris: – Nema veze, slatka moja... videćemo Dambldora ujutru... reći ćemo mu šta je Pivs uradio...
Neka vrata se zalupiše. Hari je i dalje stajao i piljio dole u Ćudljivka, koji je stavio svoj štap na najniži stepenik i s naporom počeo da se penje ka njemu, ispuštajući tupo klank na svakom drugom stepeniku.
– Za dlaku, Poteru – promrmlja on.
– Da... ja, ovaj... hvala – reče Hari slabašno.
– Šta je ovo? – reče Ćudljivko, izvadivši Banditovu mapu iz svog džepa i rasklopivši je.
– Mapa Hogvortsa – reče Hari, nadajući se da će ga Ćudljivko uskoro izvući iz stepeništa. Noga je počinjala sve jače da ga boli.
– Merlinove mi brade – prošaputa Ćudljivko, zureći u mapu, dok mu je magično oko poigravalo kao pomahnitalo. – Ovo... ovo je baš dobra mapa, Poteru!
– Da, ona je... zbilja korisna – reče Hari. Oči počeše da mu suze od bola. – Ovaj...
profesore Ćudljivko, da li biste mogli da mi pomognete...?
– Šta? Oh! Da... da, naravno...
Ćudljivko uhvati Harija za ruke i povuče. Harijeva noga se oslobodi trik-stepenika, i on se pope na onaj iznad.
Ćudljivko je i dalje zurio u mapu. – Poteru... – reče on polako – da nisi možda, kojim slučajem, video ko je provalio u Snejpovu kancelariju, je li? Na ovoj mapi, hoću reći?
– Ovaj... da, jesam... – prizna Hari. – Bio je to gospodin Čučanj.
Ćudljivkovo magično oko pređe preko čitave površine mape. Iznenada je delovao uznemireno.
– Čučanj? – reče on. – Da li... da li si siguran, Poteru?
– Sto posto – reče Hari.
– Pa, ovde ga više nema – reče Ćudljivko, dok mu je oko i dalje prelazilo preko mape. – Čučanj... to je vrlo... vrlo interesantno...
On ne reče ništa u narednom minutu, već je i dalje zurio u mapu. Hari je video da ove vesti nešto znače Ćudljivku, i mnogo ga je zanimalo šta je posredi. Pitao se sme li to da ga i pita. Ćudljivko ga je pomalo plašio... ipak, Ćudljivko mu je upravo

pomogao da izbegne užasnu nepriliku...

– Ovaj... profesore Ćudljivko... šta mislite, šta je gospodin Čučanj tražio u Snejpovoj kancelariji?
Ćudljivkovo magično oko napusti mapu i zastade, podrhtavajući, na Hariju. Bio je to prodoran pogled, i Hari je imao utisak da ga Ćudljivko odmerava, pitajući se da li da mu odgovori ili ne, ili koliko toga da mu kaže.
– Hajde da ti to ovako objasnim, Poteru – konačno promrmlja Ćudljivko. – Kažu da je stari Ludooki opsednut hvatanjem Mračnih čarobnjaka... ali Ludooki nije ništa – ništa – u poređenju s Bartijem Čučnjem.
On nastavi da zuri u mapu. Hari je izgarao od želje da sazna više.
– Profesore Ćudljivko? – reče on ponovo. – Da li mislite... da li bi ovo moglo da ima veze sa... možda gospodin Čučanj misli da se nešto dešava...
– Kao na primer šta? – reče Ćudljivko oštro.
Hari se pitao koliko toga sme da kaže. Nije želeo da Ćudljivko pomisli kako on ima izvore informacija izvan Hogvortsa. To bi moglo da dovede do škakljivih pitanja o Sirijusu.
– Ne znam – promrmlja Hari – u poslednje vreme dešavale su se čudne stvari, zar ne? Pisalo je u Dnevnom proroku... Mračni znak na Svetskom prvenstvu, Smrtožderi, i sve ostalo...
Oba Ćudljivkova rasparena oka se raširiše.
– Ti si bistar momak, Poteru – reče. Njegovo magično oko ponovo se usmeri na Banditovu mapu. – Čučanj bi mogao da razmišlja na sličan način – reče on polako. – Vrlo verovatno... bilo je nekih čudnih glasina koje su kružile u poslednje vreme – zahvaljujući Riti Skiter, naravno. Unervozile su mnoge ljude, rekao bih. – Njegova iskrivljena usta izobličiše se u sumoran osmeh. – Oh, ako postoji nešto što najviše mrzim – promrmlja on, više za sebe nego za Harija, a njegovo oko usredsredi se na donji levi ugao mape – to je Smrtožder koji je ostao na slobodi...
Hari je zurio u njega. Da li je moguće da Ćudljivko misli isto ono šta Hari misli da on, Ćudljivko, misli?
– A sada hoću ja tebi da postavim pitanje, Poteru – reče Ćudljivko poslovnim tonom.
Hari se obeshrabri. Slutio je da će doći do toga. Ćudljivko će ga pitati odakle mu mapa, koja je vrlo sumnjiv magični predmet – a priča kako je ona pala u njegove ruke kompromituje ne samo njega već i njegovog oca, Freda i Džordža Vizlija, i profesora Lupina, njihovog poslednjeg profesora Odbrane od Mračnih veština. Ćudljivko mahnu mapom ispred Harijevog lica, koji se pripremi za...
– Mogu li ovo da pozajmim?
– Oh! – reče Hari. Mapa mu je bila veoma draga, ali, s druge strane, izuzetno mu je laknulo što ga Ćudljivko nije pitao odakle mu, a nema sumnje da on, Hari, duguje uslugu Ćudljivku. – Da, u redu.

– Dobar si ti momak – zareža Ćudljivko. – Ovo će mi zbilja poslužiti... ovo je možda baš ono što sam tražio... u redu, u krevet, Poteru, hajde sad...
Oni se zajedno popeše uza stepenice, dok je Ćudljivko i dalje ispitivao mapu kao da je blago na kakvo dotad nije naišao. U tišini odšetaše do Ćudljivkove kancelarije, gde on stade i pogleda u Harija. – Da li si ikada razmišljao o tome da postaneš Auror, Poteru?
– Ne – reče Hari, zatečen.
– Možda bi trebalo da razmisliš o tome – reče Ćudljivko, klimajući glavom, i gledajući u Harija zamišljeno. – Da, zaista... a uzgred... pretpostavljam da večeras nisi tek tako izveo to jaje u šetnju?
– Ovaj... ne – reče Hari, cereći se. – Rešavao sam zagonetku.
Ćudljivko mu namignu, dok mu je magično oko ponovo pošandrcalo. – Ništa ne daje tako dobre ideje kao noćna šetnja, Poteru... vidimo se ujutru... – On se vrati u svoju kancelariju, ponovo zureći u Banditovu mapu, i zatvori vrata sa sobom.
Hari se polako odšeta do grifindorskog tornja, zadubljen u misli o Snejpu i Čučnju, pitajući se šta sve to znači... Zašto se Čučanj pretvara da je bolestan kad može da dođe na Hogvorts kad god hoće? I šta on misli da Snejp krije u svojoj kancelariji?

A Ćudljivko je pomislio da on, Hari, treba da postane Auror! Zanimljiva ideja... ali kad Hari tiho uđe u svoj krevet s baldahinom deset minuta kasnije, nakon što su jaje i Ogrtač već bili bezbedno sklonjeni u njegov kovčeg, ipak pomisli kako prvo treba da proveri koliko su unakaženi preostali Aurori, pre nego što odluči da mu to bude buduće zanimanje.

26. Drugi podvig

– Rekao si da si već rešio zagonetku jajeta! – reče Hermiona uvređeno.

– Tiše malo! – reče Hari iznervirano. – Samo još da... da razjasnim neke stvari, u redu?
On, Ron i Hermiona sedeli su u samom dnu učionice na času Čini, sami za zasebnim stolom. Danas je trebalo da uvežbavaju čin suprotnu od Prizivajuće – Uklanjajuću čin. Pošto, kad predmeti počnu da lete po učionici, lako mogu da se dese gadne nezgode, profesor Flitvik je svakom učeniku dao po gomilu jastuka na kojima će vežbati, pošto teorijski gledano jastuci ne bi trebalo nikoga da povrede ukoliko promaše metu. Bila je to dobra teorija, ali u praksi nije najbolje funkcionisala. Nevilov nišan je bio tako loš da mu se neprekidno dešavalo da slučajno natera mnogo teže stvari da lete preko sobe – kao na primer profesora Flitvika.

– Zaboravi to jaje na trenutak, u redu? – prosikta Hari u trenutku kada je profesor Flitvik negodujući prozujao pored njih, sletevši na vrh velikog ormana. – Pokušavam da vam kažem za Snejpa i Ćudljivka...
Taj čas je bio idealna maska za privatne razgovore, pošto su se svi odviše

zabavljali da bi obraćali pažnju na druge. Hari je čitavih pola sata šapatom prepričavao svoje dogodovštine od prethodne večeri.
– Snejp je rekao da je Ćudljivko pretražio i njegovu kancelariju? – prošaputa Ron, dok su mu oči sijale od znatiželje a on pokušavao da Ukloni jedan jastuk zamahom štapića (jastuk prolete kroz vazduh i obori Parvatin šešir). – Šta... misliš li da je Ćudljivko ovde da bi držao i Snejpa na oku, kao i Karkarofa?
– Pa, ne znam da li ga je Dambldor zamolio da to učini, ali on to definitivno radi – reče Hari, zamahnuvši štapićem bez mnogo pažnje, tako da je njegov jastuk, skočivši sa stola, izveo čudan salto. – Ćudljivko je rekao da je jedini razlog što Dambldor Snejpu dozvoljava da ostane ovde to što mu je pružio drugu priliku, ili tako nešto...
– Šta? – reče Ron, razrogačivši oči kad je njegov sledeći jastuk poleteo visoko u vazduh, vrteći se, odbio se od lustera i tresnuo o Flitvikov sto. – Hari... možda Ćudljivko misli da je Snejp ubacio tvoje ime u Vatreni pehar!
– Oh, Rone – reče Hermiona, vrteći glavom skeptično – i pre smo mislili da Snejp pokušava da ubije Harija, pa se ispostavilo da je spasavao Harijev život, sećaš se?
Ona Ukloni jedan jastuk koji odlete preko sobe i spusti se u kutiju u koju je trebalo svi da ciljaju. Hari pogleda u Hermionu, zamišljeno... istina je da mu je Snejp jednom spasao život, ali najčudnije je to što ga Snejp nesumnjivo prezire, baš kao što je prezirao i Harijevog oca dok su zajedno išli u školu. Snejp je obožavao da skida Hariju poene, i nijednom nije propustio priliku da ga kazni, ili predloži da Harija izbace iz škole.
– Briga me šta Ćudljivko kaže – nastavi Hermiona – Dambldor nije glup. Imao je pravo kada je verovao Hagridu i profesoru Lupinu, iako im mnogi drugi ne bi dali posao, dakle zašto ne bi bio u pravu i za Snejpa, čak iako je Snejp pomalo...
– ... zao – dovrši Ron hitro. – Hajde, Hermiona, a zašto mu onda svi ovi lovci na Mračne čarobnjake preturaju po kancelariji?
– A zašto se gospodin Čučanj pretvara da je bolestan? – reče Hermiona, ignorišući Rona. – Zaista je pomalo čudno, zar ne, da ne može da dođe na Božićni bal, ali može da se šetka ovde usred noći kad god mu se hoće?
– Ti ne voliš Čučnja zbog onog vilenjaka, Vinki – reče Ron, poslavši jedan jastuk da jezdi kroz prozor.
– A ti samo želiš da veruješ da Snejp nešto smera – reče Hermiona, poslavši svoj jastuk uredno u kutiju.
– Ja samo hoću da znam šta je Snejp uradio sa svojom prvom šansom, ako je sada dobio drugu – reče Hari tmurno, a njegov jastuk, na njegovo veliko iznenađenje, prelete preko sobe, i savršeno se spusti povrh Hermioninog.

* * *

Pokoravajući se Sirijusovoj želji da sazna za svaku čudnu stvar koja se desi na

Hogvortsu, Hari mu to veče posla po smeđoj sovi pismo u kome mu je potanko objasnio kako je gospodin Čučanj provalio u Snejpovu kancelariju, i Ćudljivkov i Snejpov razgovor. Potom se Hari usredsredi na najskoriji problem s kojim će se suočiti: da preživi sat vremena pod vodom dvadeset četvrtog februara.

Ronu se veoma dopadala ideja da Hari ponovo iskoristi Prizivajuću čin – Hari mu je ranije objasnio šta je ronilačka oprema, i Ron nije shvatao zašto Hari jednostavno ne bi Prizvao jedan komplet opreme iz najbližeg normalskog grada. Hermiona je ovaj plan pustila niz vodu ukazujući im da bi, čak i u krajnje neverovatnom slučaju da Hari uspe da nauči da rukuje ronilačkom opremom tokom zadatog sata, sigurno bio diskvalifikovan zbog kršenja Međunarodnog kodeksa o čarobnjačkoj tajnosti – bilo bi i suviše očekivati da nijedan Normalac ne primeti ronilačku opremu kako leti kroz polja i šume do Hogvortsa.
– Naravno, idealno rešenje bilo bi da sebe Preobraziš u podmornicu ili nešto slično

– reče ona. – Kamo sreće da smo dosad već vežbali Preobražavanje ljudi! Ali mislim da ćemo to početi da učimo tek u šestom razredu, a pogrešna primena te čini može izazvati gadne probleme...
– Da, baš i nemam neku želju da se šetam unaokolo s periskopom koji mi viri iz glave – reče Hari. – Pretpostavljam da bih uvek mogao da napadnem nekoga pred Ćudljivkom, on bi me odmah Preobrazio...
– Ipak, ne verujem da bi te pustio da biraš u šta će da te pretvori – reče Hermiona ozbiljno. – Ne, mislim da ti je najbolja šansa neka čin.
I tako Hari, misleći kako će se uskoro zasititi biblioteke za ceo život, ponovo uroni u prašnjave knjižurine tražeći bilo koju čin koja bi čoveku omogućila da opstane bez kiseonika. Ipak, mada su on, Ron i Hermiona tražili za vreme pauze za ručak, uveče, pa i preko vikenda – iako je Hari zatražio od profesorke Mek Gonagal dozvolu da koristi Zabranjeni odeljak, pa je čak pitao za pomoć i razdražljivu bibliotekarku koja je ličila na lešinara, Madam Pins – nisu našli ništa što bi Hariju pomoglo da provede sat vremena pod vodom, i preživi da bi pričao o tome.
Harija ponovo obuze dobro poznat napad panike, a naročito mu je bivalo sve teže da se koncentriše na časovima. Jezero, koje je Hari uvek uzimao zdravo za gotovo kao deo školskog imanja, privlačilo mu je pogled kad god bi bio blizu prozora u učionici, velika gvozdenosiva masa hladne vode, čije su mračne i ledene dubine počinjale da mu izgledaju udaljeno poput Meseca.
Baš kao što je bilo pre nego što se susreo sa šiljorepim, i sada je vreme proticalo kao da je neko začarao satove da idu superbrzo. Ostalo je još samo nedelju dana do dvadeset četvrtog februara (još je bilo vremena)... potom još samo pet dana (svaki čas, samo što nije naišao na nešto)... tri dana (molim te da nešto pronađem... molim te...)
Kad su mu preostala još samo dva dana, Hari je ponovo prestao da jede. Jedina dobra stvar u vezi s doručkom u ponedeljak bio je povratak njegove smeđe sove koju

je poslao Sirijusu. On skinu pergament s njene noge, razmota ga i pročita najkraće pismo koje mu je Sirijus ikada napisao.

Pošalji datum sledećeg hogsmidskog vikenda po povratnoj sovi.

Hari okrenu pergament s druge strane, i pogleda na poleđinu, nadajući se da će naići još na nešto, ali pergament je bio prazan.
– Vikend posle idućeg – prošaputa Hermiona, koja je pročitala pismo preko Harijevog ramena. – Evo... uzmi moje pero i odmah pošalji ovu sovu nazad.
Hari je naškrabao datum na poleđini Sirijusovog pisma, privezao ga nazad na nožicu smeđe sove, i posmatrao je kako ponovo uzleće. Šta je očekivao? Savet kako da preživi pod vodom? Toliko je bio obuzet time da Sirijusu kaže sve o Snejpu i Ćudljivku, da je potpuno zaboravio da spomene zagonetku jajeta.
– Zašto ga zanima kada je sledeći hogsmidski vikend? – reče Ron.
– Pojma nemam – reče Hari tupo. Trenutna sreća koja je zaiskrila u njemu kad je ugledao sovu već je bila zamrla. – Hajdemo... počinje Briga o magijskim stvorenjima.
Da li je Hagrid pokušavao da se iskupi zbog zadnjerasprskavajućih skruta, ili je možda, pošto su samo dva skruta preživela, pokušavao da dokaže da može da uradi sve što i profesorka Truli-Daska, Hari nije znao, tek, on je nastavio da predaje njene lekcije o jednorozima otkad se vratio na posao. Ispostavilo se da je Hagrid znao o jednorozima skoro isto toliko koliko i o čudovištima, iako je bilo jasno da je razočaran što nemaju otrovne očnjake.
Za taj dan uspeo je da uhvati dva ždrebeta jednoroga. Za razliku od odraslih jednoroga, ovi su bili kao od čistog zlata. Parvati i Lavander su podivljale od sreće kada su ih videle, čak je i Pensi Parkinson morala dobrano da se potrudi da prikrije koliko joj se dopadaju.
– Lakše ih je uočit’ od odrasli’ – Hagrid reče učenicima. – Kada napune dve godine, preboje se u srebrno, a rogovi im izrastu s četir’ godine. Ne pobele dok ne porastu skroz-naskroz, znači oko sedme godine. Lakoverniji su kad su bepci... dečaci im ne smetaju mnogo... hajd’, pribliš’te se malko, možete ih pomazit’ ak’ ’oćete...
dajte im malo ovi’ kocki šećera...
– Jesi l’ okej, Hari? – promrmlja Hagrid, pomerivši se u stranu, dok su ostali uglavnom pohrlili ka bebama jednoroga.
– Aha – reče Hari.
– Samo malkice neurotičan, je l’ da? – reče Hagrid.
– Malko – reče Hari.
– Hari – reče Hagrid, potapšavši ga svojom ogromnom rukom po ramenu, tako da Harijeva kolena klecnuše pod njenom težinom – Brinuo bi’ se za te, da nisam vid’o kak’ si sredijo onog šiljorepog, al’ sad znam da ti možeš sve na šta se nameračiš. Uopšte se ne brinem. Sve će bidne dobro s tobom. Jesi l’ već prokljuvio svoju

zagonetku, a?

Hari klimnu obuzet sumanutom željom da prizna kako pojma nema kako da preživi na dnu jezera čitavih sat vremena. Podiže pogled ka Hagridu – možda je i on morao da uđe ponekad u jezero, da se brine o stvorenjima u njemu? Napokon, brinuo se i o svima ostalima na kopnu...
– Ima da pobediš – zareža Hagrid, ponovo tapšući Harija po leđima, tako da Hari zbilja oseti kako tone nekoliko centimetara u blatnjavu zemlju. – Siguran sam. Osećam to. Ima da pobediš, Hari.
Hari jednostavno nije mogao da natera sebe da skine taj srećni, samouvereni osmeh s Hagridovog lica. Pretvarajući se da je zainteresovan za mlade jednoroge, on mu uzvrati usiljenim osmehom, i krenu napred da ih pomazi, zajedno s ostalim đacima.

* * *

Uveče uoči drugog podviga, Hari se osećao kao da je zarobljen u noćnoj mori. Čak i kad bi uspeo da nađe odgovarajuću čin, bio je sasvim svestan da bi imao velikih problema da je savlada preko noći. Kako je mogao da dozvoli da mu se ovo dogodi? Zašto nije ranije počeo da radi na odgonetanju jajeta? Zašto je dopustio da mu misli lutaju na časovima – šta ako je nekad neki nastavnik spomenuo kako treba da se diše pod vodom?

Dok je sunce napolju zalazilo, on, Ron i Hermiona sedeli su u biblioteci, grozničavo prelazeći stranu po stranu knjige o činima, skriveni jedno od drugoga ogromnim hrpama knjiga na stolu pred sobom. Harijevo srce bi poskočilo svaki put kada bi video reč „voda“ na nekoj stranici, ali najčešće bi to bilo samo: Uzmite dva decilitra vode, kilogram iseckanih listova mandragore i daždevnjaka...
– Ne verujem da se to uopšte i može izvesti – začu se Ronov ravnodušan glas s druge strane stola. – Nema ničega. Ničega. Najbliže što smo našli bila je ona stvar za isušivanje bara i jezeraca, ona Sušna čin, ali nije ni izbliza toliko moćna da isuši ovoliko jezero.
– Mora da postoji nešto – promrmlja Hermiona, približivši sveću k sebi. Oči su joj bile toliko umorne da se sasvim nadnela nad sitan tekst u Starodrevnim i zaboravljenim mađijama i čarolijama, tako da joj je nos bio tek na nekoliko centimetara od stranice. – Nikad ne bi zadali podvig koji je neizvodljiv.
– E pa jesu – reče Ron. – Hari, samo siđi do jezera sutra, znaš, i gurni glavu unutra, vikni siren-ljudima da ti vrate to što su ti drpili i vidi da li će ti ga izbaciti napolje. To je sve što možeš da uradiš, druže.
– Postoji način da se to uradi! – reče Hermiona iznervirano. – Mora da postoji! Činilo se da nedostatak informacija u biblioteci prima kao ličnu uvredu: dotad je
nikad nije izneverila.
– Znam šta je trebalo da uradim – reče Hari, odmarajući se, lica položenog preko

Drskih trikova za lukave tipove. – Trebalo je da naučim da budem animagus kao Sirijus.

– Da, mogao bi da se pretvoriš u zlatnu ribicu kad god poželiš! – reče Ron.
– Ili žabu – zevnu Hari. Bio je iscrpljen.
– Treba da prođu godine da se postane animagus, a i onda moraš da se registruješ i sve ostalo – reče Hermiona nerazgovetno, sada žmirkavo prelazeći preko sadržaja Uvrnutih čarobnjačkih dilema i njihovih rešenja . – Profesorka Mek Gonagal nam je to rekla, seti se... moraš da se registruješ u Odeljenju za nepropisnu upotrebu magije...

da prijaviš u koju se životinju pretvaraš, i njena obeležja, kako ne bi mogao da zloupotrebiš svoju moć...
– Hermiona, šalio sam se – reče Hari iznureno. – Znam da do sutra ujutru nemam nikakve šanse da se pretvorim u žabu ...
– Oh, ovo nije ni od kakve koristi – reče Hermiona, zalupivši Uvrnute čarobnjačke dileme. – Ko za ime sveta želi da mu dlačice u nosu rastu u uvojcima?
– Meni ne bi smetalo – reče glas Freda Vizlija. – Bila bi to sjajna tema za razgovor, zar ne?
Hari, Ron i Hermiona podigoše pogled. Fred i Džordž upravo su izronili iza polica s knjigama.
– Šta vas dvojica radite ovde? – upita Ron.
– Tražimo tebe – reče Džordž. – Mek Gonagalova te traži, Rone. I tebe, Hermiona.

– Zašto? – reče Hermiona, delujući iznenađeno.
– Pojma nemam... mada, delovala je sumorno – reče Fred.
– Mi treba da vas odvedemo do njene kancelarije – reče Džordž.
Ron i Hermiona pogledaše u Harija, koji oseti kako mu stomak tone. Da li profesorka Mek Gonagal namerava da izgrdi Rona i Hermionu? Možda je primetila koliko vremena provode pomažući mu, umesto da on sâm prokljuvi kako da izvede sledeći podvig?
– Videćemo se gore u dnevnom boravku – reče Hermiona Hariju, ustajući da krene s Ronom... oboje su delovali veoma zabrinuto. – Ponesi što više knjiga sa sobom, važi?
– Nego šta – reče Hari uznemireno.
Do osam sati, Madam Pins je pogasila sve lampe i došla da istera Harija iz biblioteke. Teturajući se pod teretom knjiga, jer je poneo koliko god je mogao, Hari se vrati u grifindorski dnevni boravak, odvuče sto u ćošak i nastavi da pretražuje. U Vragolastoj magiji za blesave vešce nije bilo ničega... Niti u Vodiču kroz srednjovekovno čarobnjaštvo... ni pomena o podvodnim istraživanjima u Antologiji čini osamnaestog veka, niti u Užasnim stanovnicima dubina, ni u Moćima koje niste ni znali da imate i šta da radite s njima sad kad ste se opametili.
Krukšenks se ušunja u Harijevo krilo i sklupča se, potmulo predući. Dnevni boravak se polako praznio. Ljudi su neprekidno prilazili da mu požele sreću za

sledeće jutro, veselim, sigurnim glasovima poput Hagridovog, svi očigledno uvereni da će on izvesti još jednu zapanjujuću predstavu kao onu tokom prvog podviga. Hari nije mogao da im odgovori, samo bi klimnuo glavom, osećajući se kao da mu je loptica za golf zastala u grlu. Od deset sati do ponoći bio je sâm u sobi s Krukšenksom. Pretražio je sve preostale knjige, a Ron i Hermiona se još nisu vratili.

Gotovo je, reče on sebi. Ne možeš ti to. Moraćeš da siđeš do jezera ujutru, i da kažeš sudijama...
Zamišljao je sebe kako objašnjava da ne može da izvede podvig. Zamislio je Torbara izbečenog od iznenađenja, Karkarofov zadovoljan, žutozub osmeh. Već je mogao da čuje Fler Delaker kako govori: – Snala sam... on je prefiše mlad, on je samo mali dešak. – Video je Melfoja kako maše svojim bedževima POTER SMRDI ispred gomile, video je Hagridovo potišteno lice, s izrazom neverice...
Zaboravljajući da mu je Krukšenks u krilu, Hari naglo ustade. Krukšenks besno prosikta čim se dočekao na noge, uputi Hariju zgađen pogled i odšunja se, visoko uzdignutog četkastog repa, ali Hari je već žurio uza spiralne stepenice ka svojoj spavaonici... ima da zgrabi svoj Nevidljivi ogrtač, i da se vrati u biblioteku, ostaće tamo čitavu noć ako treba...
– Lumos – prošaputa Hari petnaest minuta kasnije, dok je otvarao vrata biblioteke. Šunjao se između polica s osvetljenim vrhom štapića, skidajući s njih još knjiga –
knjiga čarolija i čini, knjiga o sirenama i vodenim čudovištima, knjiga o poznatim čarobnjacima i vešticama, o magijskim izumima, o bilo čemu što bi sadržalo i najmanji osvrt na preživljavanje pod vodom. Odneo ih je do stola, a zatim se bacio na posao, pretražujući ih uskim zrakom svog štapića, povremeno gledajući na svoj sat...

Jedan ujutru... dva ujutru... jedini način na koji je mogao da izdrži bio je taj da sebi neprestano ponavlja: – Sledeća knjiga... u sledećoj... sledećoj...

* * *

Sirena na slici u kupatilu za asistente se smejala. Hari je plutao kao pampur u penušavoj vodi pored njene stene dok je ona držala Vatrenu strelu visoko iznad njegove glave.

– Dođi i uzmi je! – kikotala se vragolasto. – Hajde, skoči!
– Ne mogu – dahtao je Hari, pokušavajući da zgrabi Vatrenu strelu , i boreći se da ne potone. – Daj mi je!
Ali ona ga je samo bolno bockala drškom od metle, smejući mu se.
– To boli... beži... jao...
– Hari Poter se mora probuditi, gos’n!
– Prestani da me guraš...
– Dobi mora da gura Hari Potera, gos’n, on se mora probuditi!
Hari otvori oči. I dalje je bio u biblioteci. Nevidljivi ogrtač mu je spao s glave dok

je spavao, a lice mu je bilo slepljeno uz stranice knjige Gde ima štapića, ima i šanse.

On se pridiže, i stade da namešta svoje naočari, trepćući usled jake sunčeve svetlosti.
– Hari Poter mora da požuri! – cijukao je Dobi. – Drugi podvig počinje kroz deset minuta, i Hari Poter...
– Deset minuta? – kriknu Hari. – Deset... deset minuta?
On pogleda na svoj sat. Dobi je bio u pravu. Bilo je devet i dvadeset. Hariju se učini kako mu se ogroman teret sručio s grudi pravo u stomak.
– Požuri, Hari Poteru! – cijukao je Dobi, vukući Harija za rukav. – Vi treba da si kod jezera s ostalim šampionima, gos’n!
– Prekasno je, Dobi – reče Hari beznadežno. – Neću da izvedem ovaj podvig, ne znam kako...
– Hari Poter će uraditi podvig! – proskviča vilenjak. – Dobi je znao da Hari Poter nije pronašao pravu knjigu, pa je Dobi to uradio umesto njega!
– Šta? – reče Hari. – Ali ti i ne znaš šta je drugi podvig...
– Dobi znaje, gos’n! Hari Poter mora ići u jezero i naći svoga Vizija...
– Da nađem moga šta?
– ... i da povrati svoga Vizija od siren-ljudi!
– Šta je Vizi?
– Vaš Vizi, gos’n, vaš Vizi... Vizi koji je Dobiju dao njegov džemper!
Dobi prstom pokaza na skupljeni kestenjasti džemper koji je sada nosio preko svog šortsa.
– Šta? – prodahta Hari. – Ima... imaju Rona?
– Stvar koja će Hariju Poteru najviše da nedostaje, gos’n! – cičao je Dobi. – Al’ posle tog sata...
– ... šanse neće biti veće – odrecitova Hari, zureći, užasnut, u vilenjaka. – Prekasno je, nestalo je, vratiti se neće... Dobi... šta treba da uradim?
– Trebate da pojedete ovo, gos’n! – zaskviča vilenjak, gurnu ruku u džep svoga šortsa i izvuče komad nečega što je ličilo na sluzave, sivkastozelene pacovske repove.
– Pre no što zaronite, gos’n... uzmite škrgorov!
– Kako to deluje? – upita Hari, zureći u škrgorov.
– Omogućiće Hariju Poteru da diše pod vodom, gos’n!
– Dobi – reče Hari mahnito – slušaj... da li si siguran u vezi s ovim?
Nije sasvim zaboravio da je prošli put kad je Dobi pokušao da mu „pomogne“, završio bez ijedne koščice u svojoj desnoj ruci.
– Dobi je sasvim siguran, gos’n! – reče vilenjak iskreno. – Dobi čuje stvari, gos’n, on je kućni vilenjak, on se šeće svuda po zamku dok loži kamine i čisti patose, Dobi je čuo profesorku Mek Gonagal i profesora Ćudljivka u zbornici kako pričaju o sledećem podvigu... Dobi ne može da dopusti da Hari Poter izgubi svoga Vizija!
Harijeve sumnje se razvejaše. Skočivši na noge, on strgnu Nevidljivi ogrtač sa sebe, gurnu ga u torbu, zgrabi škrgorov i stavi ga u džep, zatim izjuri iz biblioteke s

Dobijem za petama.

– Dobi bi trebalo da je u kuhinjama, gos’n! – ciknu Dobi kada su izbili u hodnik. – Primetiće da Dobija nema... srećno, gos’n Hari Poteru, srećno!
– Vidimo se kasnije, Dobi! – povika Hari, i strča niz hodnik, pa niza stepenice, preskačući po tri stepenika odjednom.
U Ulaznoj dvorani bilo je nekoliko zakasnelih učenika, koji su svi do jednog upravo napuštali Veliku salu posle doručka i kretali se ka velikim dvokrilnim hrastovim vratima kako bi posmatrali drugi podvig. Zurili su u Harija koji je protrčao pored njih, a zatim oborio Kolina i Denisa Kriveja dok je skakao niz kamene stepenice, i najzad istrčao na sunčan, ali ipak hladnjikav školski teren.
Dok je jurcao preko travnjaka, video je da su sedišta, koja su u novembru bila raspoređena oko zmajskog obora, sada poređana na suprotnoj obali, načičkana po tribinama koje su bile pretrpane i ogledale se u površini jezera. Uzbuđena graja gomile čudnovato je odzvanjala preko vode, dok je Hari trčao punom brzinom oko druge strane jezera, prema sudijama, koji su sedeli za zlatom prekrivenim stolom na obali. Sedrik, Fler i Krum bili su pored sudijskog stola, posmatrajući Harija kako dotrčava ka njima.
– Evo... me... – dahtao je Hari, a onda prikoči u blatu, i slučajno isprlja Flerinu odoru.
– Gde si bio dosad? – reče zapovednički, negodujući glas. – Podvig samo što nije počeo!
Hari se osvrnu. Persi Vizli je sedeo za sudijskim stolom – gospodin Čučanj je opet bio sprečen da dođe.
– De, de, Persi! – reče Ludo Torbar, koji je delovao kao da mu je kamen spao sa srca čim je spazio Harija. – Pusti ga da dođe do daha!
Dambldor se nasmeši Hariju, ali Karkarof i Madam Maksim uopšte nisu delovali zadovoljno što ga vide... po izrazima njihovih lica bilo je očigledno da su mislili da se neće pojaviti.
Hari se sagnu, držeći ruke na kolenima, pokušavajući da dođe do daha. Sa strane ga je probadalo kao da mu je neko zario nož među rebra, ali sada nije bilo vremena da razmišlja o tome. Ludo Torbar je već prolazio pored šampiona, raspoređujući ih duž obale na rastojanju od po deset stopa. Hari je bio na samom kraju, pored Kruma, koji je nosio kupaće gaće i držao svoj štapić u pripravnosti.
– Sve u redu, Hari? – prošaputa Torbar, pomerajući Harija još par stopa dalje od Kruma. – Znaš šta ćeš da uradiš?
– Da – prodahta Hari, masirajući svoja rebra.
Torbar ga lagano stisnu za rame, i vrati se do sudijskog stola. Uperi štapić ka svom grlu, baš kao što je učinio i na Svetskom prvenstvu, i reče: – Sonorus! – a njegov glas zagrme preko tamne vode ka gledalištu.
– Pa, svi naši šampioni su spremni za drugi podvig, koji će početi na moj znak.

Imaju tačno jedan sat da vrate ono što im je uzeto. Na tri, onda. Jedan... dva... tri! Pištaljka glasno odjeknu kroz hladan vazduh bez daška vetra. Tribine zatreštaše od

pokliča i aplauza. Ne okrećući se da vidi šta ostali šampioni rade, Hari izu svoje cipele i čarape, izvuče škrgorov iz džepa, strpa ga u usta i poče da gaca kroz jezero.
Jezero je bilo tako hladno da je osećao kako ga peče po koži na nogama, kao da ide kroz vatru a ne kroz ledenu vodu. Dok je gazio sve dublje i dublje, njegova natopljena odora vukla ga je naniže. Sad mu je voda bila preko kolena, a njegova utrnula stopala svaki čas bi kliznula preko mulja i pljosnatog, ljigavog kamenja. Žvakao je škrgorov što je jače i brže mogao. Bio je neprijatno ljigav i gumenkast, kao pipci od hobotnice. Kada je uronio do struka u ledenu vodu, stao je, progutao ga, i čekao da se nešto dogodi.
Čuo je smeh u gomili, i znao je da sigurno izgleda glupavo, tako šetajući po jezeru a ne pokazujući nikakav znak magijske moći. Deo tela koji mu još nije bio mokar sav se naježio. Napola utonuo u hladnu vodu, dok mu je okrutni povetarac podizao kosu, Hari naglo poče da drhti. Izbegavao je da gleda u pravcu tribina. Smeh je postajao sve jači, a čuli su se i zvižduci i rugalice sliterinaca...
Onda, sasvim iznenada, Hari oseti kao da mu je preko usta i nosa prebačen nevidljiv jastuk. Pokušavao je da diše, ali mu se od toga vrtelo u glavi. Pluća su mu bila prazna, i on iznenada oseti prodoran bol s obe strane vrata...
Hari stavi ruke oko vrata, i oseti dva velika procepa tik ispod ušiju, kako landaraju na hladnom vazduhu... imao je škrge. Ne zastajkujući da razmisli, on učini jedino što mu se činilo razumnim – baci se u vodu.
Prvi gutljaj ledene jezerske vode delovao mu je kao dodir života. Prestalo je da mu se vrti u glavi. On udahnu još jedan veliki gutljaj vode i oseti kako mu nežno prolazi kroz škrge, šaljući kiseonik ka mozgu. Ispruži šake ispred sebe i zagleda se u njih. Pod vodom su bile zelene i avetinjske, i postale su opnaste. On se okrenu i pogleda u svoje bose noge – izdužile su se, a nožni prsti su mu takođe bili spojeni opnama: izgledao je kao da su mu izrasla peraja.
Ni voda mu više nije delovala ledeno... naprotiv, bila je prijatno hladna, i vrlo lagana... Hari ponovo zapliva, diveći se koliko daleko i kojom brzinom ga njegova perajolika stopala odbacuju kroz vodu, a zapazio je i da sad mnogo bolje vidi, kao i da uopšte više ne mora da trepće. Uskoro je otplivao toliko daleko ka sredini jezera da više nije video dno. Okrenuo se i zaronio u dubinu.
Dok je jezdio nad čudnim, mračnim i maglovitim pejzažem, tišina mu je pritiskala uši. Mogao je da vidi samo desetak stopa oko sebe, tako da su, dok je jurio kroz vodu, novi prizori iznenada izranjali iz tmine pred njim: čitave šume lelujave, zapletene, crne trave, široke ravne površine blata prekrivene tupim, sjajnim kamenjem. Plivao je sve dublje i dublje ka sredini jezera, širom otvorenih očiju, zu-reći kroz jezivu sivkastu vodu oko sebe ka senkama malo dalje od njega, gde je voda postajala neprozirna.

Sitne ribe su titrale kraj njega kao srebrne strele. Jednom ili dvaput mu se učinilo da vidi nešto veliko kako se kreće ispred njega, ali kad bi se približio otkrio bi da je to samo veliki, pocrneli panj, ili gusto upletena travuljina. Nije bilo ni traga ostalim šampionima, sirenama, Ronu – niti, hvala bogu, džinovskoj sipi.

Pred njim se, dokle god mu je pogled sezao, prostirao svetlozeleni jezerski korov dubok pola metra, poput poljane veoma zarasle trave. Hari je, ne trepćući, zurio ispred sebe pokušavajući da razazna oblike kroz tamu... a onda, bez ikakvog upozorenja, nešto ga zgrabi za članak.
Hari izvi svoje telo i vide grindila, malog rogatog vodenog demona, kako viri iz trave, obavijajući svoje dugačke prste čvrsto oko Harijeve noge, iskeženih šiljatih očnjaka – Hari brzo gurnu svoju opnastu šaku u unutrašnjost svoje odore i poče da pretura, tražeći svoj štapić – ali pre nego što je stigao da ga ščepa, još dva grindila izroniše iz jezerske trave, i zgrabiše Harijevu odoru, pokušavajući da ga povuku ka dnu.
– Relašio! – povika Hari, ali nikakav zvuk ne izađe iz njegovih usta...već samo veliki mehur, a njegov štapić, umesto da ispaljuje varnice na grindila, stade da ih šiba nečim što je ličilo na mlaz ključale vode, jer gde god bi ga uperio po njihovoj zelenoj koži bi se pojavljivale paprenocrvene opekotine. Hari izvuče svoj članak iz grindilovog stiska i zapliva što je jače mogao, povremeno bacajući još mlazeva vrele vode preko ramena, nasumično. Tu i tamo osetio bi kako ga neki od grindila ponovo hvata za nogu, a tada bi počeo da se rita iz sve snage. Najzad oseti kako mu se stopalo sudara s rogatom lobanjom i, osvrnuvši se, ugleda ošamućenog grindila kako pluta, razrokih očiju, dok su njegovi saplemenici besno pretili Hariju stisnutim pesnicama, i vraćali se nazad u travuljinu.
Hari malo uspori, vrati štapić u odoru i osvrnu se oko sebe, ponovo osluškujući. Iznova napravi pun kolut pod vodom, dok ga je tišina pritiskala po bubnim opnama jače no ikad. Znao je da je sada verovatno još dublje u jezeru, ali ništa se nije pomeralo osim talasaste trave.
– Kako se snalaziš?
Hari pomisli da ga je strefila srčka. Hitro se okrenu, i vide Jecajuću Mirtu kako pluta lelujajući se ispred njega, gledajući ga prodorno kroz svoje debele biserne naočare.
– Mirta! – pokuša Hari da vikne, ali ponovo ništa ne izađe iz njegovih usta osim veoma velikog mehura. Jecajuća Mirta se čak nasmeja.
– Trebalo bi da probaš tamo da odeš! – reče ona, upirući prstom. – Ja neću poći s tobom... ne dopadaju mi se, uvek me jure kad se previše približim...
Hari podiže palac u znak zahvalnosti, i ponovo krenu, pazeći da pliva iznad travuljine kako bi izbegao neka druga grindila koja možda tamo vrebaju.
Plivao je, kako mu se činilo, dobrih dvadesetak minuta. Sada je prolazio kroz nepregledna prostranstva crnog blata, koje bi se preteće uskovitlalo dok je brzao kroz

vodu. Onda, napokon, začu delić jezive siren-pesme:

Sat vremena imaćeš opet da ga nađeš,

I to što ti uzesmo za se da povratiš...

Hari zapliva još brže, i uskoro vide veliku stenu kako izranja iz blatnjave vode ispred njega. Po njoj su bili oslikani siren-ljudi: nosili su koplja, i jurili nešto nalik na džinovsku sipu. Hari prepliva stenu, prateći siren-pesmu.

...već pola vremena je prošlo, stoga požuri

Da ono što išteš ne bi dole ostalo da truli...

Odjednom iz tmine, sa svih strana, poče da se pomalja blok grubih kamenih građevina prekrivenih algama. Tu i tamo, na mračnim prozorima, Hari bi spazio lica... lica koja nisu imala nikakve sličnosti sa slikom sirene u kupatilu za asistente...

Siren-ljudi imali su sivkastu kožu i dugu, divlje razbarušenu, tamnozelenu kosu. Oči su im bile žute, kao i njihovi polomljeni zubi, a oko vrata su nosili masivne niske belutaka. Zlobno su posmatrali Harija dok je plivao pored njih. Jedan ili dvojica izroniše iz svojih pećina ne bi li ga bolje osmotrili, mlatarajući po vodi svojim moćnim, srebrnim ribljim repovima, grčevito stežući koplja u rukama.
Hari ubrza, gledajući oko sebe, i uskoro obitavališta postadoše još brojnija. Oko nekih su bile bašte s travuljinom, čak je ispred jednih vrata video i kućnog ljubimca – grindila privezanog za kočić. Siren-ljudi su sada izranjali sa svih strana znatiželjno ga posmatrajući i pokazujući na njegove opnaste šake i škrge, i ćaskali međusobno pokrivši usta šakama. Hari požuri iza ćoška, i zateče vrlo čudan prizor.
Ispred kuća koje su zajedno formirale nešto nalik na sirensku verziju seoskog trga, plutala je čitava gomila siren-ljudi. Hor siren-ljudi pevao je u sredini, dozivajući šampione k sebi, a iza njih se uzdizala grubo obrađena statua: džinovsko siren-biće isklesano u kamenu. Četvoro ljudi bilo je čvrsto svezano za rep kamenog siren–bića.
Ron je bio vezan između Hermione i Čo Čang. Tu je bila i devojčica koja nije izgledala starije od osam godina, s oblacima srebrnaste kose koji uveriše Harija da je u pitanju bila sestra Fler Delaker. Sve četvoro su izgleda bili u dubokom snu. Glave su im se klatile na ramenima, a iz usta su im izlazili tanušni mlazevi mehurića.
Hari požuri ka taocima, napola očekujući da siren-ljudi spuste svoja koplja i krenu na njega, ali oni ne učiniše ništa. Konopci od travuljine koji su vezivali taoce za statuu bili su debeli, ljigavi i veoma jaki. Na tren pomisli na nožić koji mu je Sirijus poklonio za Božić – koji je bio bezbedno zaključan u njegovom sanduku u zamku, pola kilometra dalje, koji mu sad nije bio ni od kakve koristi.
On se osvrnu oko sebe. Mnogi siren-ljudi koji su ga okruživali nosili su koplja. On hitro otpliva ka siren-čoveku dvometrašu s dugom zelenom bradom i ogrlicom od

očnjaka ajkule, i pokuša pantomimom da zatraži koplje na pozajmicu. Siren-čovek se nasmeja i zavrte glavom.
– Mi ne pomažemo – reče on grubim, promuklim glasom.
– Ma HAJDE! – reče Hari besno (ali samo mehurići izroniše iz njegovih usta), i pokuša da istrgne koplje iz ruku siren-čoveka, ali ovaj ga samo povuče nazad ka sebi, i dalje vrteći glavom i smejući se.
Hari se obrnu naokolo. Nešto oštro... bilo šta...
Dno jezera bilo je prekriveno kamenjem. On zaroni, zgrabi jedan izrazito nazubljen i vrati se do statue. Poče da seče konopce koji su vezivali Rona, i posle nekoliko minuta napornog rada, oni popustiše. Ron poče da pluta, u nesvesti, nekoliko centimetara od dna jezera, klateći se usled strujanja vode.
Hari se osvrnu oko sebe. Nije bilo nijednog šampiona na vidiku. Šta misle? Zašto ne požure? On se okrenu nazad ka Hermioni, podigavši nazubljeni kamen i poče da reže i njene veze...
Istog trena, zgrabi ga nekoliko pari snažnih sivih ruku. Šestorica siren-ljudi odvlačili su ga od Hermione, vrteći svojim zelenokosim glavama i smejući se.
– Uzmi svog taoca – reče mu jedan od njih. – Ostale ostavi...
– Nema šanse! – reče Hari ljutito, ali iz njegovih usta izađoše samo dva velika mehura.
– Tvoj zadatak je da vratiš svog prijatelja... ostavi ostale...
– Ona mi je takođe prijatelj! – povika Hari, pokazujući ka Hermioni, dok mu je iz usta izlazio ogroman srebrnast mehur, bez ikakvog zvuka. – A ne želim ni oni da umru!
Čoina glava bila je na Hermioninom ramenu. Mala srebrnokosa devojčica bila je sablasno zelena i bleda u licu. Hari se trudio da se izbori sa siren-ljudima, ali oni su se smejali glasnije no ikad, držeći ga čvrsto. Hari se divljački osvrtao. Gde li su ostali šampioni? Da li će imati vremena da iznese Rona na površinu, i da se vrati po Hermionu i ostale? Da li će moći ponovo da ih pronađe? On baci pogled na svoj sat da vidi koliko mu je vremena ostalo – ali on je prestao da radi.
Ali siren-ljudi oko njega počeše uzbuđeno da pokazuju iznad njegove glave. Hari pogleda uvis i vide Sedrika kako pliva ka njima. Oko glave mu se nalazio ogroman mehur, zbog čega mu je lice delovalo čudnovato široko i rastegnuto.
– Bio sam se izgubio! – pokaza on ustima, delujući panično. – Fler i Krum dolaze! Osećajući neverovatno olakšanje, Hari je posmatrao Sedrika kako izvlači perorez
iz džepa i seče Čoine veze. On je podiže uvis i otpliva izvan vidika.
Hari se osvrnu oko sebe, čekajući. Gde su Fler i Krum? Vremena je bilo sve manje, a sudeći po pesmi, taoci će biti izgubljeni po isteku jednog sata...
Siren-ljudi počeše uzbuđeno da vrište. Oni koji su držali Harija popustiše stisak, zureći iza sebe. Hari se okrenu i vide nešto čudovišno kako seče vodu i kreće se prema njima: ljudsko telo u kupaćim gaćama, s glavom ajkule... bio je to Krum. Delovalo je kao da se Preobrazio – ali loše.

Čovek-ajkula otpliva pravo do Hermione i poče da grize njene veze: problem je bio u tome što su Krumovi zubi bili postavljeni pod takvim uglom da nije mogao da zagrize ništa manje od delfina, i Hari je bio posve siguran da će, ako ne bude pazio, Krum pocepati Hermionu na dva dela. Jurnuvši ka njemu, Hari udari Kruma iz sve snage u rame i pridiže nazubljeni kamen. Krum ga zgrabi i poče da seče Hermionine veze. U roku od nekoliko sekundi, oslobodio ju je: zatim zgrabi Hermionu oko struka i, ne pogledavši za sobom, poče hitro da izranja ka površini.

– Šta sada? – očajnički je razmišljao Hari. Kada bi samo bio siguran da Fler dolazi... Ali od nje i dalje nije bilo ni traga ni glasa... Nije mu preostalo ništa drugo...
On zgrabi kamen koji je Krum ispustio, ali siren-ljudi sada okružiše Rona i devojčicu, odmahujući glavama ka njemu.
Hari isuka svoj štapić. – Sklanjajte se s puta!
Iz njegovih usta izleteše samo mehurići, ali mu se činilo da su ga siren-ljudi razumeli, pošto su iznenada prestali da se smeju. Žućkaste oči bile su im prikovane za Harijev štapić, a oni sami delovali su uplašeno. Jeste da su mnogobrojniji, ali po izrazima na njihovim licima, Hari je video da se u magiju razumeju koliko i džinovska sipa.
– Imate vremena dok izbrojim do tri! – povika Hari. Iz njegovih usta prasnu mlaz mehurića, ali on podiže tri prsta kako bi se uverio da su shvatili poruku. – Jedan... – (on spusti jedan prst) – dva... – (on spusti drugi)...
Oni se razbežaše. Hari jurnu napred i poče da reže konopce koji su vezivali devojčicu za statuu. Najzad je i ona bila oslobođena. On zgrabi devojčicu oko struka, a Rona za okovratnik njegove odore, i odrazi se sa dna jezera.
Sve je išlo vrlo sporo. Više nije mogao da se koristi svojim opnastim šakama kako bi se otisnuo uvis. Mahao je perajima iz sve snage, ali Ron i Flerina sestra bili su kao dva džaka puna krompira, koji su ga vukli naniže... on fiksira svoj pogled ka površini, iako je znao da je izvesno još uvek veoma duboko, voda iznad njega bila je izuzetno mračna...
Siren-ljudi su se dizali uporedo s njim. Mogao je da ih vidi kako s lakoćom plivaju posmatrajući ga kako se muči kroz vodu... da li će ga povući nazad u dubinu kada istekne vreme? Da nisu možda ljudožderi? Harijeve noge grčile su se od napora da nastavi da pliva. Ramena su ga užasno bolela pošto je vukao sa sobom Rona i devojčicu...
Udisao je s velikim naporom. Ponovo je osećao bol u vratu... ponovo postajao svestan koliko je mokra voda u njegovim ustima... ipak, tama se razilazila... video je svetlost dana iznad sebe...
On poče još jače da se rita perajima, i otkri da su ona ponovo postala stopala...
voda mu je prodirala kroz usta u pluća... počelo je da mu se vrti u glavi, ali znao je da su svetlost i vazduh samo desetak stopa iznad njega... mora da stigne tamo... mora...
Hari poče da mlatara nogama tako brzo i snažno da mu se činilo kao da mu mišići

urlaju u znak protesta; osećao je kao da mu je i mozak natopljen, nije mogao da diše, trebalo mu je kiseonika, morao je nastaviti da ide, nije smeo da stane...
A onda oseti kako glavom razdvaja površinu jezera: predivan, hladan vazduh peckao ga je po mokrom licu. Gutao ga je, osećajući se kao da nikada dotad nije kako treba disao i, dahćući, on izvuče Rona i devojčicu sa sobom. Svuda oko njega iz vode su izranjale divlje, zelenokose glave, ali su mu se smešile.
Publika na tribinama pravila je ogromnu buku: činilo se da su svi na nogama, da viču i vrište. Hariju se činilo da oni misle kako su Ron i devojčica mrtvi, ali nisu bili u pravu... oboje su otvorili oči: devojčica je delovala uplašeno i zbunjeno, ali je Ron samo ispljunuo veliku količinu vode, trepnuo od prejake svetlosti, okrenuo se Hariju i rekao: – Mokro je, zar ne? – Zatim je spazio Flerinu sestru. – Što si nju poveo?
– Fler se nije pojavila. Nisam mogao da je ostavim – dahtao je Hari.
– Hari, bilmezu jedan – reče Ron – nisi valjda ozbiljno shvatio onu pesmu, zar ne? Dambldor ne bi dopustio da se bilo ko od nas udavi!
– Ali pesma je rekla...
– Samo da bi obezbedili da se vratite u određenom vremenskom roku! – reče Ron. – Nadam se da nisi traćio vreme izigravajući junačinu!
Hari se osećao glupo i ozlojeđeno. Ronu je sve bilo potaman: on je spavao, nije osetio kako je jezivo dole u jezeru, u okruženju siren-ljudi naoružanih kopljima, koji su delovali više nego kadri da ubiju.
– Hajde – reče Hari kratko – pomozi mi oko nje, ne bih rekao da ume baš dobro da pliva.
Oni povukoše Flerinu sestru kroz vodu, plivajući ka obali, odakle su ih posmatrale sudije, u pratnji dvadesetak siren-ljudi koji su ličili na nekakvu počasnu gardu i pevali svoje užasne kričave pesme.
Hari je video Madam Pomfri kako jurca oko Hermione, Kruma, Sedrika i Čo, koji su bili umotani u debelu ćebad. Dambldor i Ludo Torbar su se smešili Hariju sa obale, dok su se njih dvojica plivajući približavali, ali Persi, koji je delovao vrlo bledo i nekako mnogo mlađe nego inače, pojuri im kroz vodu u susret. U međuvremenu je Madam Maksim pokušavala da obuzda Fler Delaker, koja je bila potpuno histerična, i borila se iz sve snage da se vrati u vodu.
– Gabrijela! Gabrijela! Da li je šifa? Da li je pofrećena?
– U redu je! – pokuša Hari da joj kaže, ali bio je toliko iscrpljen da je jedva mogao da priča, a kamoli da viče.
Persi zgrabi Rona i odvuče ga ka obali (Čibe, Persi, u redu sam!); Dambldor i Torbar su izvlačili Harija iz vode. Fler se oslobodila stiska Madam Maksim, i grlila je svoju sestru.
– Bili su to grindilofci... napali su me... Oh, Gabrijela, mislila sam... mislila sam...
– Ej vi, dolazite ovamo – reče glas Madam Pomfri. Ona zgrabi Harija i odvuče ga do Hermione i ostalih, umota ga u ćebe tako čvrsto da se osećao kao da je u ludačkoj

košulji, i silom ga natera da popije vruć napitak. Para mu pokulja iz ušiju.

– Hari, sjajno! – povika Hermiona. – Uspeo si, pronašao si način, sâm samcijat!
– Pa... – reče Hari. Rekao bi joj za Dobija, ali upravo je primetio da ga Karkarof posmatra. On je bio jedini sudija koji nije napustio sto. Jedini sudija koji nije pokazivao znake zadovoljstva i olakšanja što su Hari, Ron i Flerina sestra stigli nazad živi i zdravi. – Da, tako je – reče Hari, neznatno podigavši glas, kako bi ga Karkarof čuo.
– Imaš fodenu bubu u kosi, Hermonina – reče Krum.
Hari je imao utisak da Krum skreće pažnju na sebe. Možda da bi je podsetio da ju je upravo spasao iz jezera, ali Hermiona nestrpljivo otrese bubu iz kose i reče: – Ipak, dobrano si prekoračio vremenski rok, Hari... da li ti je dugo trebalo da nas nađeš?

– Ne... brzo sam vas našao...
Hari se osećao sve gluplje. Sad, kad je izašao iz vode, izgledalo mu je savršeno jasno da Dambldorove mere predostrožnosti ne bi dozvolile da dođe do smrti taoca samo zato što se njihov šampion nije pojavio. Zašto jednostavno nije zgrabio Rona i otišao? Prvi bi se vratio... Sedrik i Krum nisu gubili vreme brinući se za bilo koga drugog, nisu ozbiljno shvatili siren-pesmu...
Dambldor je čučao na obali, udubljen u razgovor sa, činilo se, poglavarkom siren-ljudi, osobito divljom i naizgled krvožednom ženkom. Ispuštao je iste škriputave zvuke kakve su siren-ljudi pravili kada su bili izvan vode. Očigledno, Dambldor je govorio sirenskim jezikom. Napokon se uspravio, vratio svojim kolegama sudijama i rekao: – Mislim da bismo mogli malo da se posavetujemo pre nego što damo ocene.
Sudije se zbiše jedni uz druge i počeše da se domunđavaju. Madam Pomfri je otišla da spase Rona iz Persijevog stiska. Odvela ga je do Harija i ostalih, dala mu ćebe i malo bibernog Živni-sad napitka, a zatim krenu po Fler i njenu sestru. Fler je imala mnogo posekotina na licu i rukama, a odora joj je bila iscepana, ali ona nije marila za to, niti je dozvolila Madam Pomfri da je sredi.
– Pasite na Gabrijelu – reče joj ona, a zatim se okrenu Hariju. – Spasio si je – reče ona bez daha. – Šak iako ona nije bila tfoj talac.
– Da – reče Hari, koji bi sada više voleo da je ostavio sve tri devojčice kod statue. Fler se sagnu, poljubi Harija dvaput u svaki obraz (osetio je kako mu lice gori, i ne
bi ga iznenadilo da para opet počne da mu izlazi na uši), a zatim reče Ronu: – A ti... i ti si pomogao...
– Aha – reče Ron, pun nade – da, pomalo...
Fler spopade i njega, i poljubi ga. Hermiona je izgledala besno, ali utom se pored njih zaori magično pojačan glas Luda Torbara, od kojeg svi poskočiše, a masa na tribinama najednom se utiša.
– Dame i gospodo, doneli smo odluku. Siren-poglavarka Merkus nam je rekla šta se tačno dogodilo na dnu jezera, i stoga smo odlučili da podelimo sledeće ocene, od jedan do pedeset, šampionima...

– Gospođicu Fler Delaker, koja je pokazala da ume sjajno da primenjuje Glavobalonsku čin, napali su grindili dok se približavala svom cilju, te nije uspela da povrati svog taoca. Dajemo joj dvadeset pet poena.

S tribina se začu aplauz.
– Zaslušujem nulu – reče Fler promuklo, vrteći svojom predivnom glavom.
– Gospodin Sedrik Digori, koji je takođe koristio Glavobalonsku čin, bio je prvi koji se vratio sa svojim taocem, iako se vratio minut posle vremenskog limita od sat vremena. – Haflpafovci iz mase počeše da kliču iz sve snage. Hari vide Čo kako upućuje Sedriku pogled pun divljenja. – Stoga mu dodeljujemo četrdeset sedam poena.
Hariju se noge odsekoše. Ako je Sedrik prekoračio vremenski limit, on ga je prekoračio još i više.
– Gospodin Viktor Krum nije do kraja primenio Preobražavajuću čin, koja je ipak bila delotvorna, i bio je drugi po redu koji se vratio sa svojim taocem. Dodeljujemo mu četrdeset poena.
Karkarof snažno i nadmeno zatapša.
– Gospodin Hari Poter je vrlo efikasno primenio škrgorov – nastavi Torbar. – Vratio se poslednji, i dobrano prekoračio vremenski limit od jednog sata. Međutim, siren-poglavarka nas je obavestila da je gospodin Poter bio prvi koji je stigao do taoca, a da je zadržavanje prilikom njegovog povratka izazvala njegova odlučnost da sve taoce vrati bezbedno na površinu, a ne samo svog.
Ron i Hermiona pogledaše Harija poluogorčeno, polusaosećajno.
– Većina sudija – na ovo Torbar uputi Karkarofu vrlo opak pogled – smatra da to pokazuje jake moralne standarde i zaslužuje maksimalan broj poena. Ipak... rezultat gospodina Potera je četrdeset pet poena.
Harijev stomak poskoči – sada je delio prvo mesto sa Sedrikom. Ron i Hermiona su iznenađeno zurili u Harija, a potom se nasmejaše i počeše da aplaudiraju iz sve snage, zajedno s publikom.
– Eto ti, Hari! – povika Ron pokušavajući da nadglasa masu. – Ipak nisi ispao kreten... pokazao si jake moralne standarde!
I Fler je tapšala iz sve snage, ali Krum uopšte nije delovao srećno. Ponovo je pokušao da uvuče Hermionu u razgovor, ali ona je bila previše zauzeta bodrenjem Harija, da bi ga slušala.
– Treći i konačan podvig održaće se u sumrak dvadeset četvrtog juna – nastavi Torbar. – Šampioni će biti obavešteni o svemu tačno mesec dana pre događaja. Hvala vam svima za vašu podršku šampionima.
Gotovo je, pomisli Hari ošamućeno, kad Madam Pomfri poče da odvodi šampione i taoce nazad u zamak, kako bi se presvukli u suvu odeću... gotovo je, pregurao je sve...
sada ne mora da brine ni o čemu do dvadeset četvrtog juna...
Kad sledeći put bude u Hogsmidu, odlučio je, dok je koračao kamenim stepenicama

natrag ka zamku, ima da kupi Dobiju po par čarapa za svaki dan u godini.

27. Povratak Šaponje

Jedna od najboljih stvari posle drugog podviga bila je ta što su svi bili željni da čuju detalje o svemu što se odigralo u jezeru, što je značilo da će makar jednom i Ron biti u centru pažnje zajedno s Harijem. Hari je primetio kako se Ronova verzija događaja neznatno menja kad god je ponovo prepričava. Na početku, pričao je ono što je bilo istinito. U svakom slučaju poklapalo se s Hermioninom pričom – Dambldor je sve taoce uspavao začaranim snom u kancelariji profesorke Mek Gonagal, najpre ih sve ubedivši da će biti sasvim bezbedni i da će se probuditi čim ponovo budu izašli iz vode. Nedelju dana kasnije, međutim, Ron je pripovedao uzbudljivu priču o otmici, kojom prilikom se borio goloruk protiv pedeset teško naoružanih siren-ljudi koji su morali da ga pretuku skoro namrtvo kako bi ga svezali.

– Ali bio sam sakrio svoj štapić u rukav – uveravao je on Padmu Petil, kojoj se Ron izgleda mnogo više dopadao sad kad je bio u centru pažnje, i koja je nastojala da zapodene razgovor s njim svaki put kada bi ga srela u hodniku. – Mogao sam da savladam one siren-idiote svakog trenutka, da sam hteo.
– Šta bi im uradio, hrkao na njih? – bocnu ga Hermiona. Ljudi su je toliko

zadirkivali zbog toga što je ona bila stvar koja bi najviše nedostajala Viktoru Krumu da je postala pomalo razdražljiva.
Ronu se uši zacrveneše, te se nakon toga ipak vrati na prvu verziju događaja sa začaranim snom.
Kako je mart odmicao, vreme je postajalo sve suvlje, ali od opakog vetra bi im promrzli šake i lica svaki put kad izađu napolje. Bilo je zastoja u pošti; sove su neprestano kasnile jer bi ih vetar oduvao s njihovog puta. Smeđa sova koju je Hari poslao Sirijusu s datumom sledećeg hogsmidskog vikenda pojavila se tokom doručka u petak ujutro a polovina perja štrčala joj je pod pogrešnim uglom. Hari jedva da joj je skinuo Sirijusov odgovor a ona je odletela, očigledno se plašeći da će je ponovo poslati napolje.
Sirijusovo pismo bilo je kratko kao i prethodno.

Budi kod kapije na kraju puta koji vodi iz Hogsmida (iza Derviša i Bengsa) u subotu popodne u dva sata. Ponesi hrane što više možeš.

– Nije se valjda vratio u Hogsmid? – reče Ron s nevericom.

– Deluje tako, zar ne? – reče Hermiona.
– Ne mogu da verujem – reče Hari nervozno. – Šta ako ga uhvate...
– Ipak, dosad im je izmicao, zar ne? – reče Ron. – A nije baš ni da se dementori još motaju naokolo.
Hari presavi pismo, razmišljajući. Da bude iskren prema sebi, zaista želi ponovo da vidi Sirijusa. On se zaputi na poslednji popodnevni čas – dvočas Napitaka – mnogo raspoloženiji nego inače kad bi silazio niza stepenice u tamnice...
Melfoj, Kreb i Gojl stajali su zbijeni ispred učionice sa družinom sliterinskih devojčica koje je predvodila Pensi Parkinson. Svi su gledali u nešto što Hari nije mogao da vidi, i svi do jednog su se razdragano kikotali. Pensino prćasto lice ushićeno je virilo iza Gojlovih širokih leđa, dok su se Hari, Ron i Hermiona približavali.
– Eno ih, eno ih! – kikotala se ona, i grupica sliterinaca se raspade. Hari vide da Pensi u rukama drži časopis – Veštičji nedeljnik. Pokretna slika na naslovnoj strani pokazivala je kovrdžavu vešticu kako se iskeženo smeje i svojim štapićem pokazuje na veliku biskvit-tortu.
– Možda će te nešto odavde zainteresovati, Grejndžerova! – reče Pensi naglas, i baci magazin ka Hermioni, koja ga uhvati, delujući preneraženo. U tom trenutku, vrata podrumske tamnice se otvoriše i Snejp ih sve utera unutra.
Hermiona, Hari i Ron se, po običaju, uputiše ka stolu u dnu. Kada im je Snejp okrenuo leđa, da bi napisao na tabli listu sastojaka potrebnih za današnji napitak, Hermiona užurbano prelista časopis ispod klupe. Najzad, negde pri sredini, Hermiona nađe ono što je tražila. Hari i Ron se nagnuše bliže. Harijeva fotografija u boji stajala

je iznad kratkog teksta nazvanog

TAJNI LJUBAVNI JADI HARIJA POTERA

Iako je, možda, izuzetan dečak koji se razlikuje od drugih – ipak je i on samo dečak koji prolazi kroz uobičajene muke adolescencije, piše Rita Skiter. Lišen ljubavi još od vremena tragične smrti svojih roditelja, četrnaestogodišnji Hari Poter je pomislio da je utehu pronašao u svojoj stalnoj devojci na Hogvortsu, devojčici normalskog porekla, Hermioni Grejndžer. Nije ni slutio da će uskoro pretrpeti još jedan emocionalni udarac u životu već prepunom ličnih gubitaka.

Izgleda da gospođica Grejndžer, obična ali ambiciozna devojčica, ima istančan ukus za poznate čarobnjake, koji sâm Hari ne može da zadovolji. Međutim otkako je na Hogvorts došao Viktor Krum, bugarski Tragač i junak poslednjeg Svetskog prvenstva u kvidiču, gospođica Grejndžer se poigrava emocijama oba dečaka. Krum, koji ne krije svoja osećanja prema prevrtljivoj gospođici Grejndžer, već ju je pozvao da ga poseti u Bugarskoj tokom letnjeg raspusta, i insistira da ’nikad dosad nije ovako nešto osećao ni prema jednoj drugoj devojčici’.
Ipak, izgleda da prirodni šarm gospođice Grejndžer nije ono što je zaintrigiralo ove nesrećne dečake.
– Ona je zbilja ružna – kaže Pensi Parkinson, lepa i živahna učenica sa četvrte godine – ali moguće je da je napravila ljubavni napitak, pošto je prava sveznalica. Mislim da joj to tako polazi za rukom.
Ljubavni napici su, naravno, zabranjeni na Hogvortsu, i Albus Dambldor bi bez sumnje trebalo da ispita ove tvrdnje. U međuvremenu, oni koji Hariju Poteru žele sve najbolje mogu se jedino nadati da će, sledeći put, svoje srce pokloniti nekoj dostojnijoj kandidatkinji.

– Rekao sam ti! – prosikta Ron na Hermionu, dok je ona zurila u članak. – Rekao sam ti da se ne zameraš Riti Skiter! Napravila je od tebe neku... neku bludnicu!

Hermiona više nije delovala preneraženo, već prasnu u smeh.
– Bludnicu? – ponovi ona pošto se okrenula ka Ronu, tresući se od potisnutih kikotaja.
– Tako ih moja mama zove – promrmlja Ron, a uši mu ponovo pocrveneše.
– Ako je to najbolje što Rita može da uradi, onda ona gubi svoj dar – reče Hermiona i baci Veštičji nedeljnik na praznu stolicu pored sebe, još uvek se kikoćući.
– Kakva gomila đubreta.
Ona pogleda u sliterince, koji su svi do jednog pomno posmatrali nju i Harija s druge strane učionice, kako bi videli da li ih je članak uznemirio. Hermiona im uputi sarkastičan osmeh, i mahnu im. Zatim ona, Hari i Ron počeše da vade sastojke koji će

im biti potrebni za pravljenje Napitka pronicljivosti.

– Ipak je tu nešto čudno – reče Hermiona deset minuta kasnije, držeći svoj tučak nad činijom skarabej-buba. – Kako je Rita Skiter mogla da zna...?
– Da zna šta? – reče Ron brzo. – Nisi valjda pravila ljubavne napitke, je li?
– Ne budi glup – obrecnu se Hermiona, ponovo počevši da lupka po svojim bubama. – Ne, samo... kako je saznala da me je Viktor pitao da ga posetim preko letnjeg raspusta?
Hermiona pocrvene u licu dok je to govorila, i odlučno izbegnu Ronov pogled.
– Šta? – reče Ron, ispustivši svoj tučak uz glasan tresak.
– Pitao me je odmah pošto me je izvukao iz jezera – promrmlja Hermiona. – Čim se otarasio svoje ajkuline glave. Madam Pomfri nam je oboma dala po ćebe i onda me je on odvukao dalje od sudija, kako nas ne bi čuli, i pitao me da li bih možda, ukoliko ne radim ništa preko leta, htela da...
– A šta si ti rekla? – upita Ron, koji je već podigao tučak i njime udarao o svoj sto, dobrih dvadesetak centimetara od svoje činije, jer je gledao u Hermionu.
– I zaista je rekao da nikada ništa slično nije osećao ni prema kojoj drugoj – nastavi Hermiona, toliko se zacrvenevši da je Hari maltene mogao da oseti toplotu koja zrači iz njenog pravca – ali kako je Rita Skiter mogla da ga čuje? Ona nije bila tu... ili možda jeste? Možda i ona ima Nevidljivi ogrtač, možda se ušunjala na imanje kako bi posmatrala drugi podvig...
– A šta si ti rekla? – ponovi Ron, udarajući svojim tučkom tako jako da je ulubio sto.
– Pa, bila sam previše zauzeta gledajući da li ste ti i Hari dobro da bih...
– Ma koliko vaš lični život nesumnjivo bio fascinantan, gospođice Grejndžer – reče jedan ledeni glas iza njih – moram vas zamoliti da o njemu ne raspravljate na mojim časovima. Deset poena manje za Grifindor.
Snejp se prišunjao njihovom stolu dok su razgovarali. Ceo razred je sada gledao u njih. Melfoj iskoristi priliku da blesne svojom značkom POTER SMRDI preko tamnice ka Hariju.
– Ah... čitate časopis ispod klupe, pride? – dodade Snejp, zgrabivši primerak Veštičjeg nedeljnika . – Još deset poena manje za Grifindor... oh, pa naravno... – Snejpove crne oči zasijaše kada osmotri članak Rite Skiter. – Poter mora da sakuplja isečke o sebi...
Tamnica zaječa od smeha sliterinaca, a Snejpova tanka usta iskriviše se u neprijatan osmeh. Na Harijev bes, on poče da čita članak naglas.
– Tajni ljubavni jadi Harija Potera... bože, bože, Poteru, šta te sada muči? Iako je, možda, izuzetan dečak koji se razlikuje od drugih...
Hari je sada osećao kako njegovo lice gori. Snejp bi zastao na kraju svake rečenice kako bi dopustio sliterincima da se od srca nasmeju. Članak je zvučao deset puta gore kada ga je Snejp čitao.

– ...oni koji Hariju Poteru žele sve najbolje, mogu se jedino nadati da će, sledeći put, svoje srce pokloniti nekoj dostojnijoj kandidatkinji. Zbilja dirljivo – naceri se Snejp podrugljivo, a potom uvi časopis u rolnu dok su se sliterinci i dalje smejali. – Pa, mislim da bi bilo najbolje da vas troje razdvojim, kako biste svoju pažnju usmerili na napitke, umesto na svoje zamršene ljubavne živote. Vizli, ti ostani ovde. Gospođice Grejndžer, vi pored gospođice Parkinson. Poteru – idi za onaj sto ispred katedre. Miči se. Smesta.

Sav besan, Hari ubaci sastojke i svoju torbu u kotlić, i odvuče ga do prednjeg dela tamnice, do praznog stola. Snejp ga je pratio, zatim sede za svoj sto i poče da posmatra Harija kako prazni svoj kotao. Rešen da ne gleda u Snejpa, Hari nastavi da gnječi svoje skarabej-bube, zamišljajući da svaka ima Snejpovo lice.
– Sva ova medijska pažnja udarila ti je u tvoju ionako veliku glavu, Poteru – reče Snejp tiho kada se ostatak razreda smirio.
Hari mu ne odgovori. Znao je da Snejp pokušava da ga isprovocira, to je dosad već mnogo puta radio. Bez sumnje se nadao nekom izgovoru da oduzme okruglih pedeset poena Grifindoru pre isteka časa.
– Možda živiš u iluzijama da je čitav čarobnjački svet lud za tobom – nastavi Snejp, tako tiho da ga niko drugi nije mogao čuti (Hari nastavi da sitni svoje skarabeje, iako ih je već pretvorio u vrlo fini prah) – ali mene se ne tiče koliko ti se puta slika pojavila u novinama. Za mene, Poteru, ti nisi ništa više nego opaki mali dečak koji veruje da je iznad bilo kakvih pravila.
Hari sasu bube u prahu u svoj kotlić i poče da secka korenje đumbira. Ruke su mu pomalo drhtale od besa, ali je spustio pogled, kao da ne čuje šta mu Snejp priča.
– Stoga te pošteno upozoravam, Poteru – nastavi Snejp, mekšim i opasnijim glasom

– bio ti superpoznata ličnost ili ne... ako te još jednom uhvatim da si mi provalio u kancelariju...
– Nisam bio ni blizu vaše kancelarije! – reče Hari besno, zaboravljajući na svoju lažnu gluvoću.
– Ne laži me – prosikta Snejp, kad su se njegove nedokučive oči susrele s Harijevim. – Iseckana koža drekavca. Škrgorov. I jedno i drugo potiče iz mojih ličnih zaliha, i znam ko ih je ukrao.
Hari je zurio u Snejpa, odlučan da i ne trepne, niti da deluje kao da je kriv. Istini za volju, nije ukrao nijednu od te dve stvari od Snejpa. Hermiona je uzela seckanu kožu drekavca još dok su bili u drugom razredu – trebala im je za višesokovni napitak – i mada je Snejp tada posumnjao na Harija, nikad to nije uspeo da dokaže. Dobi je, naravno, ukrao škrgorov.
– Ne znam o čemu govorite – Hari hladno slaga.
– Nisi bio u krevetu one noći kad su mi provalili u kancelariju! – prosikta Snejp. – Znam to, Poteru! Iako se možda i Ludooki Ćudljivko pridružio klubu tvojih obožavalaca, ja neću tolerisati tvoje ponašanje! Još jedna noćna šetnja do moje

kancelarije, Poteru, i platićeš mi!

– U redu – reče Hari hladno, ponovo se vrativši svom korenu od đumbira – imaću to na umu ako me ikad spopadne želja da uđem tamo.
Snejpu se oči zacakliše. Zavukao je ruku u svoju crnu odoru. U jednom sumanutom trenu, Hari pomisli da će Snejp da izvuče svoj štapić i baci kletvu na njega – a onda vide da Snejp vadi malu kristalnu bočicu potpuno prozirnog napitka. Hari se zagleda u njega.
– Znaš li šta je ovo, Poteru? – reče Snejp, a oči mu ponovo opasno zasijaše.
– Ne – reče Hari, ovoga puta potpuno iskreno.
– To je veritaserum... serum istine, toliko jak da bi tri kapi bile dovoljne da celom ovom razredu ispričaš svoje najintimnije tajne – reče Snejp zlobno. – Ipak, korišćenje ovog napitka pod strogom je kontrolom Ministarstva. Ali, ukoliko ne budeš pazio šta radiš, može se desiti da mi se ruka omakne – on neznatno protrese kristalnu bočicu – baš iznad tvog večernjeg soka od bundeve. A onda, Poteru... onda ćemo otkriti jesi li bio u mojoj kancelariji ili nisi.
Hari ne reče ništa. Ponovo se usredsredi na svoj koren od đumbira, uze nož i nastavi da ga secka. Uopšte mu se nije dopadala pomisao na taj napitak istine, niti je mislio da bi se Snejp ustručavao da mu sipne malčice toga u sok. Jedva se obuzda da ne zadrhti na samu pomisao šta bi sve moglo da mu izleti iz usta, ukoliko bi Snejp to zaista učinio... osim što bi uvalio u probleme gomilu ljudi – Hermionu i Dobija, za početak – bilo je još toliko drugih stvari koje je krio... kao što je činjenica da je i dalje u kontaktu sa Sirijusom... i – stomak mu se prevrnu na ovu pomisao – šta oseća prema Čo... On presu seckani koren od đumbira u svoj kotao, i zapita se ne bi li trebalo da se ugleda na Ćudljivka i počne da pije samo iz sopstvene čuturice.
Neko pokuca na vrata tamnice.
– Uđite – reče Snejp uobičajenim glasom.
Ceo razred se osvrnu kada se vrata otvoriše. Na njih uđe profesor Karkarof. Svi su ga posmatrali dok je išao ka Snejpovom stolu. Ponovo je uvrtao svoju bradicu kažiprstom, i izgledao iznervirano.
– Moramo da popričamo – reče Karkarof iznenada, kada je došao do Snejpa. Bio je toliko rešen da niko ne čuje ono što ima da kaže, da je jedva i otvarao usne, nalik kakvom prilično lošem trbuhozborcu. Hari je prikovao pogled za koren đumbira, napregnuto osluškujući.
– Pričaću s tobom posle časa, Karkarofe... – promrmlja Snejp, ali ga Karkarof prekinu.
– Hoću da pričam s tobom sada, kad ne možeš da pobegneš, Severuse. Izbegavaš me u poslednje vreme.
– Posle časa – obrecnu se Snejp.
Pretvarajući se da diže mericu ka svetlu kako bi video da li je sipao dovoljno oklopnikove žuči, Hari uspe krišom da ih obojicu iskosa pogleda. Karkarof je delovao

izuzetno zabrinuto, a Snejp ljutito.

Karkarof je obletao oko Snejpovog stola sve do kraja dvočasa. Činilo se da nema nameru da dozvoli Snejpu da zbriše na kraju časa. Radoznao da čuje šta to Karkarof ima da kaže, Hari namerno obori svoju bočicu oklopnikove žuči dva minuta pred kraj časa, što mu je dalo izgovor da se sagne ispod svog kotla i počne da briše pod, kad ostatak razreda bučno krenu ka izlazu.
– Šta je tako hitno? – čuo je Snejpa kako sikće na Karkarofa.
– Ovo – reče Karkarof, i Hari, provirujući preko ivice svog kotlića, vide kako Karkarof zavrće levi rukav na odori, i pokazuje Snejpu nešto na unutrašnjoj strani podlaktice.
– Pa? – reče Karkarof, i dalje se trudeći da ne pomera svoje usne. – Vidiš li? Nikad nije bio ovako jasan, još od...
– Sklanjaj to! – zareža Snejp, prelazeći svojim crnim očima preko učionice.
– Ali sigurno si primetio... – poče Karkarof sada već razdraženim glasom.
– Pričaćemo o tome kasnije, Karkarofe! – prosikta Snejp. – Poteru! Šta to radiš?
– Čistim s poda žuč od oklopnika, profesore – reče Hari nevino, uspravljajući se i pokazujući Snejpu vlažnu krpu koju je držao u ruci.
Karkarof se naglo okrenu i išeta iz tamnice. Delovao je i zabrinuto i besno. Pošto nije želeo da ostane nasamo s izuzetno ljutitim Snejpom, Hari nabaca svoje knjige i sastojke nazad u torbu i izjuri velikom brzinom, žureći da ispriča Ronu i Hermioni ono čemu je upravo prisustvovao.

* * *

Oni izađoše iz zamka sutradan u podne, dok je nad školskim imanjem sijalo bledunjavo srebrnasto sunce. Vreme je bilo blaže nego što je bilo tokom cele godine, i dok su došli do Hogsmida sve troje su poskidali ogrtače i prebacili ih preko ramena. Hrana koju im je Sirijus poručio bila je u Harijevoj torbi: prokrijumčarili su dvanaest pilećih bataka, veknu hleba i flašu soka od bundeve, koje su uzeli tokom ručka.

Otišli su u radnju Veselokrpa – odeća za čarobnjake, da kupe poklon za Dobija, gde su se zabavljali biranjem najgroznijih čarapa koje su mogli da nađu, uključujući par sa svetlećim srebrnim i zlatnim zvezdama, i jedan par koji bi počeo da vrišti na sav glas kad bi postao previše smrdljiv. A zatim se, u pola jedan, zaputiše Visokom ulicom, pored Derviša i Bengsa, a potom ka ivici sela.
Hari nikada dotad nije išao u tom pravcu. Vijugava staza ih je vodila ka divljim predelima oko Hogsmida. Tu su kolibe bile sve ređe, a njihove bašte sve veće. Odšetali su se do podnožja planine u čijoj je senci ležao Hogsmid. Potom, kad skrenuše iza jednog ugla, videše kapiju na kraju staze. Oslonjen prednjim šapama na ogradu, čekajući ih, tamo se nalazio ogroman, ofucan crni pas koji je u ustima držao novine, i koji im je delovao poznato...

– Zdravo, Sirijuse – reče Hari, kad stigoše do njega.

Crni pas željno omirisa Harijevu torbu, potom jednom mahnu repom, i okrenu se, hitajući dalje od njih preko žbunastog terena, koji se uspinjao kako bi se spojio s kamenim podnožjem planine. Hari, Ron i Hermiona preskočiše ogradu i krenuše za njim.
Sirijus ih je odveo do samog podnožja planine, gde je zemljište bilo prekriveno stenama i kamenjem. Njemu je bilo lako da ide, na sve četiri šape, ali Hari, Ron i Hermiona su uskoro ostali bez daha. Pratili su Sirijusa uzbrdo, penjući se uz planinu. Gotovo pola sata su se peli uza strmu, vijugavu i kamenu stazu prateći Sirijusov razmahan rep, znojeći se na suncu, dok su se kaiševi torbe usecali Hariju u ramena.
Zatim Sirijus najzad nestade s vidika, i kada dođoše do mesta gde je iščezao, videše uzan procep u steni. Provukoše se kroz njega, i nađoše se u hladnjikavoj, poluosvetljenoj pećini. U samom dnu pećine, privezan konopcem koji je bio obmotan oko jedne velike stene, nalazio se Bakbik, hipogrif. Napola sivkast konj, napola džinovski orao, Bakbik ih okrznu svojim okrutnim narandžastim očima. Sve troje mu se nakloniše, i nakon što ih je zapovednički posmatrao nekoliko trenutaka, Bakbik kleknu na svoja ptičja kolena, i dopusti Hermioni da mu priđe i pomazi njegov pernati vrat. Hari je pak gledao u crnog psa, koji se upravo pretvorio u njegovog kuma.

Sirijus je nosio iscepanu sivu odoru, istu onu koju je nosio otkad je napustio Askaban. Njegova crna kosa bila je duža nego što je bila onda kada se pojavio iz plamena, i ponovo je bila neuredna i umršena. Izgledao je veoma mršavo.
– Piletina! – reče on promuklo, pošto je iz usta izvadio stare brojeve Dnevnog proroka i bacio ih na pod pećine.
Hari otvori torbu i dodade mu smotuljak s batacima i hlebom.
– Hvala – reče Sirijus, razmotavši ga, zgrabi jedan batak, sede na pod pećine i poče zubima da kida velike komade. – Uglavnom sam živeo od pacova. Ne smem previše da kradem iz Hogsmida. Privukao bih pažnju.
On se naceri Hariju, ali mu Hari nevoljno uzvrati osmeh.
– Šta radiš ovde, Sirijuse? – reče on.
– Ispunjavam svoju kumovsku dužnost – reče Sirijus, glođući pileću kost na vrlo pseći način. – Ne brini za mene, pretvaram se da sam ljupki pas-lutalica.
I dalje se cerio, ali kada je video uznemirenost na Harijevom licu, reče malo ozbiljnije: – Hoću da budem u blizini. Tvoje poslednje pismo... pa, recimo samo da stvari postaju sumnjivije. Krao sam novine svaki put kada bi ih neko bacio, i po svemu sudeći, nisam jedini koji je zabrinut.
On pokaza glavom prema požutelim brojevima Dnevnog proroka na podu pećine, a Ron ih uze i rasklopi.
Hari je pak nastavio da zuri u Sirijusa. – Šta ako te uhvate? Šta ako te neko vidi?
– Vas troje i Dambldor ste jedini u ovom kraju koji znaju da sam animagus – reče Sirijus, sležući ramenima, i nastavljajući halapljivo da jede batak.

Ron gurnu Harija i dodade mu Dnevne proroke . Bila su dva broja. U prvom se isticao krupan naslov Misteriozna bolest Bartemijusa Čučnja, a na drugom: I dalje nema ni traga ni glasa od veštice iz Ministarstva – Ministar magije se lično angažovao.

Hari pogleda članak o Čučnju. Određeni delovi rečenica kao da su mu sami upadali

u oči: ... nije viđen u javnosti još od novembra... kuća naizgled potpuno napuštena...
Bolnica Sv. Munga za magijske bolesti i povrede odbila da komentariše...
Ministarstvo odbija da potvrdi glasine o ozbiljnoj bolesti...
– Pišu kao da je na samrti – reče Hari polako. – Ali nemoguće je da je toliko bolestan ako je uspeo da dođe dovde...
– Moj brat je Čučnjev lični asistent – obavesti Ron Sirijusa. – On tvrdi da Čučanj pati od premorenosti.
– Doduše, zaista je delovao bolesno poslednji put kada sam ga video izbliza – reče Hari polako, i dalje čitajući članak. – One noći kad je pehar izbacio moje ime...
– Stigla ga je zaslužena kazna zato što je otpustio Vinki, zar ne? – reče Hermiona hladno. I dalje je mazila Bakbika, koji je krckao Sirijusove pileće kosti. – Kladim se da je sada zažalio što ju je otpustio, kladim se da sad oseća kakva je razlika kada nema nikog da brine o njemu.
– Hermiona je opsednuta kućnim vilenjacima – promrmlja Ron Sirijusu, uputivši Hermioni prezriv pogled.
No Sirijus je delovao zainteresovano. – Čučanj je otpustio svog kućnog vilenjaka?
– Da, na Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Hari, i upusti se u priču o pojavi Mračnog znaka, i o Vinki koju su pronašli kako grčevito drži Harijev štapić u svojoj ruci, i o besu gospodina Čučnja.
Kada je Hari završio, Sirijus je ponovo bio na nogama, i počeo nervozno da šetka levo-desno po pećini. – Da vidim da li sam ovo dobro razumeo – reče on posle nekog vremena, izvlačeći novi batak iz torbe. – Prvi put ste videli vilenjakinju u gornjoj loži. Čuvala je mesto za Čučnja, je l’ tako?
– Tako je – rekoše Hari, Ron i Hermiona uglas.
– Ali Čučanj se nije pojavio na utakmici?
– Ne – reče Hari. – Mislim da je kasnije rekao kako je bio previše zauzet.
Sirijus je koračao po pećini u mrtvoj tišini. Potom reče: – Hari, jesi li proveravao svoje džepove da vidiš da li ti je štapić tu nakon što si napustio gornju ložu?
– Ovaj... – Hari se zamisli. – Ne – reče on konačno. – Nisam imao potrebe da ga koristim dok nismo došli do šume. A kada sam gurnuo ruku u džep, u njemu su se nalazili samo moji omniokulari – on je zurio u Sirijusa. – Misliš li da je onaj ko je prizvao Mračni znak, ko god bio, morao da mi ukrade štapić u gornjoj loži?
– Moguće je – reče Sirijus.
– Vinki nije ukrala Harijev štapić! – povika Hermiona negodujući.
– Vilenjakinja nije bila sama u loži – reče Sirijus, nabravši obrve dok je nastavljao

da šeta. – Ko je još sedeo iza tebe?

– Gomila ljudi – reče Hari. – Neki bugarski ministri... Kornelijus Fadž...
Melfojevi...
– Melfojevi! – reče Ron iznenada, tako glasno da mu je glas odjekivao po celoj pećini, a Bakbik nervozno zabaci glavu. – Kladim se da je u pitanju Lucijus Melfoj!
– Još neko? – upita Sirijus.
– Niko – reče Hari.
– Da, bio je, gore je bio i Ludo Torbar – podseti ga Hermiona.
– Oh, da...
– Ja ne znam ništa o Torbaru, osim da je nekad bio Jurišnik za Vimburnske obade – reče Sirijus, i dalje koračajući. – Kakav je on?
– U redu je – reče Hari. – Stalno se nudi da mi pomaže oko podviga na Tročarobnjačkom turniru.
– Ma nemoj? – reče Sirijus, još se više namrštivši. – Pitam se zašto to radi?
– Kaže da me je zavoleo – reče Hari.
– Hmm – reče Sirijus zamišljeno.
– Videli smo ga u šumi baš pre nego što se Mračni znak pojavio na nebu – reče Hermiona Sirijusu. – Sećate se? – reče potom Hariju i Ronu.
– Da, ali nije ostao u šumi, zar ne? – reče Ron. – Čim smo mu rekli za nerede, odmah je otišao u kamp.
– Otkud znaš? – Hermiona se obrecnu. – Otkud znaš gde se Prebacio?
– Ma daj – reče Ron skeptično – pokušavaš li da kažeš da je Ludo Torbar prizvao Mračni znak?
– Verovatnije je da je on to uradio, nego Vinki – reče Hermiona tvrdoglavo.
– Rekao sam vam – reče Ron, uputivši Sirijusu značajan pogled – rekao sam vam da je opsednuta kućnim...
Ali Sirijus podiže ruku da ućutka Rona. – Kada je prizvan Mračni znak, i kada su našli kućnog vilenjaka s Harijevim štapićem, šta je Čučanj uradio?
– Otišao da pogleda u žbunje – reče Hari – ali tamo nije bilo nikoga drugog.
– Naravno – promrmlja Sirijus, šetkajući se gore-dole – naravno, pokušao bi to da prikači svakom drugom, osim svojoj kućnoj vilenjakinji... a onda ju je otpustio?
– Da – reče Hermiona besnim glasom – otpustio ju je, samo zato što nije ostala u svom šatoru i dopustila da je pregaze...
– Hermiona, prekini već jednom s tim kućnim vilenjakom! – reče Ron.
Ali Sirijus zavrte glavom i reče: – Ona je bolje prokljuvila Čučnja nego ti, Rone. Ako želiš da znaš kakav je neki čovek, bolje pogledaj kako se ophodi s onima koji su inferiorniji od njega, a ne sa sebi ravnima.
On pređe rukom preko svog neobrijanog lica, očigledno napregnuto razmišljajući. – Sve ovo odsustvovanje Bartija Čučnja... toliko se namučio da bi bio siguran da će mu njegov kućni vilenjak sačuvati sedište na Svetskom prvenstvu u kvidiču, a onda se nije

čak ni potrudio da se pojavi. Toliko naporno radi da ponovo obnovi Tročarobnjački turnir, a onda i tu prestane da dolazi... to ne liči na Čučnja. Ako je ijedan dan izostao s posla pre ovoga, poješću Bakbika sa sve perjem.

– Ti poznaješ Čučnja? – reče Hari.
Sirijusovo lice se smrači. Iznenada je opet delovao preteće kao one noći kad ga je Hari prvi put sreo, one noći dok je Hari još uvek verovao da je Sirijus ubica.
– Oh, znam ja Čučnja i te kako – reče on tiho. – On je taj koji je izdao naređenje da me pošalju u Askaban – bez suđenja.
– Šta? – rekoše Ron i Hermiona u glas.
– Mora da se šališ! – reče Hari.
– Ne, ne šalim se – reče Sirijus, uzevši još jedan veliki zalogaj piletine. – Čučanj je nekada bio šef Odseka za sprovođenje magijskih zakona, zar niste to znali?
Hari, Ron i Hermiona zavrteše glavama.
– Pričalo se da će on biti sledeći ministar magije – reče Sirijus. – On je veliki čarobnjak, taj Barti Čučanj, vrlo moćan što se magije tiče... i gladan moći. Oh, nije nikada bio Voldemorov pristaša – reče on, pročitavši izraz na Harijevom licu. – Ne, Barti Čučanj je uvek otvoreno istupao protiv Mračne strane... ma, ne biste vi to razumeli... previše ste mladi...
– To je i moj tata rekao na Svetskom prvenstvu – reče Ron, s prizvukom srdžbe u glasu. – Isprobajte nas, šta vas košta?
Preko Sirijusovog mršavog lica blesnu osmeh. – U redu, isprobaću vas...
On još jednom pređe preko pećine, pa nazad, a potom reče: – Zamislite da je Voldemor sada izuzetno moćan. Ne znate ko su njegovi sledbenici, ne znate ko radi za njega, a ko ne. Znate da može da kontroliše ljude tako što ih nagoni da rade užasne stvari bez oklevanja. Bojite se za sebe, svoju porodicu, svoje prijatelje. Svake nedelje stižu vesti o umiranju, o nestancima, o mučenju... Ministarstvo magije je u rasulu, ne znaju šta da rade, pokušavaju sve to da sakriju od Normalaca, ali u međuvremenu i Normalci umiru. Svuda užas... panika... zabuna... eto, tako je nekada bilo.
– E pa, u takvim vremenima kod nekih ljudi dolazi do izražaja ono najbolje, a kod drugih najgore. Moguće je da su Čučnjevi principi bili dobri na početku – ne bih znao. Brzo je napredovao u Ministarstvu, i počeo je da nalaže vrlo oštre mere protiv Voldemorovih sledbenika. Aurorima su data nova ovlašćenja – ovlašćenja da nekog ubiju umesto da ga zarobe, na primer. A ja nisam bio jedini koga su odveli pravo kod dementora bez suđenja. Čučanj je na nasilje uzvratio nasiljem, i odobrio korišćenje Neoprostivih kletvi protiv osumnjičenih. Čini mi se da je postao neumoljiv i okrutan poput mnogih na Mračnoj strani. I on je imao sledbenike, da znate, mnogi su smatrali da je to što radi ispravno, a mnoge veštice i čarobnjaci hteli su da ga postave za ministra magije. Kada je Voldemor nestao, izgledalo je kao da je pitanje vremena kada će Čučanj dobiti taj posao. Ali, onda se desilo nešto zbilja nesrećno... – Sirijus

se sumorno nasmeši. – Čučnjev rođeni sin uhvaćen je s grupom Smrtoždera koji su uspeli da se izvuku i ne odu u Askaban. Očigledno su pokušavali da pronađu Voldemora i vrate ga na vlast.

– Uhvatili su Čučnjevog sina? – uzbuđeno procedi Hermiona.
– Aha – reče Sirijus, bacivši pileću kost Bakbiku, potom kleknu na zemlju pored vekne hleba, koju prelomi napola. – Baš gadan udarac za starog Bartija, rekao bih. Trebalo je da provodi više vremena kod kuće s porodicom, zar ne? Trebalo je da, s vremena na vreme, dolazi kući ranije s posla... da bolje upozna svog sina.
On poče da guta velike komade hleba.
– A da li je njegov sin bio Smrtožder? – upita Hari.
– Pojma nemam – reče Sirijus, i dalje proždirući hleb. – Bio sam u Askabanu kada su ga doveli. Ovo su uglavnom stvari koje sam saznao tek nakon što sam pobegao. Tog momka su zaista uhvatili u društvu ljudi za koje bih bio spreman da se zakunem da su Smrtožderi – ali možda je jednostavno bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, baš kao i onaj kućni vilenjak.
– Da li je Čučanj pokušao da oslobodi svog sina? – prošaputa Hermiona.
Sirijus se zasmeja, mada je taj smeh više ličio na lavež. – Čučanj da oslobodi svog sina? Mislio sam da si ga barem ti prokljuvila, Hermiona? On je otklanjao sve što je pretilo da mu ukalja reputaciju, ceo svoj život posvetio je tome da postane ministar magije. Videla si kako je otpustio svog vernog kućnog vilenjaka zbog toga što ga je to stvorenje na neki način povezivalo s Mračnim znakom – zar ti to ne govori kakav je on? Čučnjevi očinski nagoni jedva da su ga naterali da svom sinu obezbedi suđenje, ali je i ono, po svemu sudeći, bilo samo izgovor da Čučanj pokaže koliko mrzi tog momka... A onda ga je poslao pravo u Askaban.
– Predao je rođenog sina dementorima? – upita Hari tiho.
– Tako je – reče Sirijus, i sada nije delovao nimalo veselo. – Video sam kada su ga dementori dovodili, posmatrao ga kroz rešetke svoje ćelije. Nije izgledao stariji od devetnaest godina. Ubacili su ga u ćeliju blizu moje. Plakao je, tražeći svoju majku sve dok nije pao mrak. Onda se pak ućutao na par dana... svi se na kraju ućute... sem kada cvile u snu...
Na trenutak, samrtnički pogled u Sirijusovim očima postade naglašeniji nego ikad, kao da su se iza njih spustile roletne.
– Dakle, još uvek je u Askabanu? – reče Hari.
– Ne – reče Sirijus tupo. – Ne, više nije tamo. Umro je godinu dana nakon što su ga tamo doveli.
– Umro je?
– Nije bio jedini – reče Sirijus ogorčeno. – Većina tamo poludi, a mnogi od njih prestanu da jedu pred kraj. Izgube volju za životom. Uvek si mogao da primetiš kad se nekom bliži kraj, pošto su dementori to mogli da osete pa bi se uzbudili. Taj momak je delovao prilično bolešljivo i kad je stigao. Pošto je Čučanj bio važan član

Ministarstva, njemu i njegovoj ženi bila je dozvoljena poseta na samrtnoj postelji. Tada sam poslednji put video Bartija Čučnja, kako napola pridržava svoju ženu pored moje ćelije. Zapravo, i ona je nedugo zatim umrla. Od bola. Kopnila je kao i taj momak. Čučanj nikada nije došao da preuzme telo svog sina. Dementori su ga sahranili ispred tvrđave, gledao sam ih kako to čine.

Sirijus baci u stranu komad hleba koji je upravo podigao ka ustima, i umesto toga uze flašu soka od bundeve i iskapi je.
– I tako, stari Čučanj je izgubio sve baš kada je mislio da je uspeo – nastavi on, brišući usta nadlanicom. – Jednog trenutka junak, predodređen da postane ministar magije... a već sledećeg sin mu je mrtav, žena mrtva, porodično ime obeščašćeno i, kako sam čuo nakon što sam pobegao, popularnost mu je strašno opala. Kad je taj momak umro, ljudi su mu postali malo naklonjeniji i počeli da se pitaju kako je tako fin mladić iz ugledne porodice uspeo tako duboko da zabrazdi. Zaključak je bio da njegov otac nikada nije mnogo brinuo o njemu. Stoga je najviši položaj pripao Kornelijusu Fadžu, a Čučanj je skrajnut, u Odsek za međunarodnu magijsku saradnju.

Nastupi dug tajac. Hari se prisećao kako je Čučanj izbečio oči kada je pogledao u svog neposlušnog kućnog vilenjaka, u šumi za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču. To je, dakle, razlog zašto je Čučanj onako reagovao kada su našli Vinki ispod Mračnog znaka. To mu je prizvalo uspomene na sina, na stari skandal i na nezadovoljstvo Ministarstva.
– Ćudljivko kaže da je Čučanj opsednut hvatanjem Mračnih čarobnjaka – reče Hari Sirijusu.
– Da, čuo sam da mu je to postala prava manija – reče Sirijus, klimajući glavom. – Ako mene pitaš, on i dalje misli da može da povrati staru popularnost ukoliko uhvati još jednog Smrtoždera.
– A onda se ušunjao da bi preturao po Snejpovoj kancelariji! – reče Ron likujuće, gledajući u Hermionu.
– Da, i to nema nikakvog smisla – reče Sirijus.
– Naravno da ima! – reče Ron uzbuđeno.
Ali Sirijus zavrte glavom. – Slušaj, ako Čučanj hoće da proverava Snejpa, zašto se onda ne pojavljuje da sudi na turniru? To bi mu bio sjajan izgovor da redovno posećuje Hogvorts i da ga drži na oku.
– Znači, misliš da Snejp ipak nešto smera? – upita Hari, ali ga Hermiona prekinu.
– Slušajte, briga me šta vi kažete, Dambldor veruje Snejpu...
– Ma daj, Hermiona – reče Ron nestrpljivo – znam da je Dambldor genije i sve to, ali to ne znači da neki vrlo pametan Mračni čarobnjak ne bi mogao da ga prevari...
– A zašto je onda Snejp spasao život Hariju u prvoj godini? Zašto ga jednostavno nije pustio da umre?
– Pojma nemam... možda je mislio da će ga Dambldor izbaciti...
– Šta ti misliš, Sirijuse? – upita Hari glasno, a Ron i Hermiona prestadoše da se

svađaju, kako bi ga saslušali.

– Mislim da oboje imate pravo – reče Sirijus, gledajući zamišljeno u Rona i Hermionu. – Još otkad sam saznao da Snejp predaje ovde, pitao sam se zašto ga je Dambldor zaposlio. Snejpa su oduvek fascinirale Mračne veštine, bio je poznat po njima u školi. Prevejani, ljigavi klinac masne kose, eto kakav je bio – dodade Sirijus, a Hari i Ron se naceriše jedan drugome. – Kada je došao u školu, Snejp je znao više kletvi od većine učenika sedmog razreda, i pripadao je grupi sliterinaca koji su gotovo svi kasnije postali Smrtožderi.
Sirijus podiže prste i poče da nabraja imena. – Rosijer i Vilks – obojicu su ubili Aurori godinu dana pre Voldemorovog pada. Lestrejndžovi – bračni par – trenutno su u Askabanu. Ejveri – po onome što sam čuo, on se izmigoljio iz nevolje pričom da je delovao pod dejstvom Kontrolišuće kletve – i dalje je na slobodi. Ali, koliko znam, Snejp nikada nije bio optužen da je Smrtožder – mada to ne znači mnogo. Mnoge od njih nikad nisu uhvatili. A Snejp je svakako dovoljno pametan i lukav da se kloni nevolja.
– Snejp izgleda odlično poznaje Karkarofa, ali se trudi to da prikrije – reče Ron.
– Da, trebalo je da vidiš Snejpovo lice kada se Karkarof pojavio na času Napitaka juče! – reče Hari brzo. – Karkarof je hteo da popriča sa Snejpom, tvrdeći da ga ovaj izbegava. Karkarof je delovao zbilja zabrinuto. Pokazao je Snejpu nešto na svojoj ruci, ali nisam mogao da vidim šta.
– Pokazao je Snejpu nešto na svojoj ruci? – reče Sirijus pomalo zgranuto. On prođe rasejano prstima kroz svoju prljavu kosu, a potom slegnu ramenima. – Pa, pojma nemam šta bi to moglo da bude... ali ako je Karkarof veoma zabrinut, i obraća se Snejpu za rešenje...
Sirijus je zurio u zid pećine, a zatim napravi iznerviranu grimasu. – I dalje stoji činjenica da Dambldor veruje Snejpu, a ja znam da Dambldor veruje mnogim ljudima kojima drugi ne bi, ali ne verujem da bi pustio Snejpa da predaje na Hogvortsu ako je ovaj nekad radio za Voldemora.
– Zašto su onda Ćudljivko i Čučanj toliko zapeli da se uvuku u Snejpovu kancelariju? – reče Ron.
– Pa – reče Sirijus polako – ne bi me iznenadilo da je Ludooki pretražio sve nastavničke kancelarije kada je stigao na Hogvorts. On ti ozbiljno shvata Odbranu od Mračnih veština, taj Ćudljivko. Nisam siguran da on bilo kome veruje, a posle svih stvari koje je video i preživeo, nije ni iznenađujuće. Ipak, nešto ću vam reći za Ćudljivka: on nikad nikoga nije ubio ukoliko je mogao to da izbegne. Bio je opasan, ali se nikad nije spuštao na nivo Smrtoždera. Čučanj pak... on je nešto drugo... da li je zbilja bolestan? Ako jeste, zašto se toliko trudio da se dovuče do Snejpove kancelarije? A ako nije... šta je onda namerio? Šta je to radio za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču što je bilo toliko važno da nije mogao da se pojavi u gornjoj loži? Šta je radio u vreme kad je trebalo da sudi na turniru?

Sirijus ućuta, i dalje zureći u zid pećine. Bakbik je tragao po kamenom podu, pokušavajući da pronađe neku kost koja mu je možda promakla.
Najzad Sirijus pogleda u Rona. – Kažeš da je tvoj brat Čučnjev lični asistent? Da li bi mogao da ga pitaš viđa li Čučnja u poslednje vreme?
– Mogu da probam – reče Ron sumnjičavo. – Ali ipak je bolje da ne kažem da sumnjamo da Čučanj nešto muti. Persi obožava Čučnja.
– A kad već to budeš radio, raspitaj se i imaju li vesti o potrazi za Bertom Džorkins

– reče Sirijus, pokazujući glavom ka drugom primerku Dnevnog proroka.
– Torbar mi je rekao da nemaju ništa – reče Hari.
– Da, citirali su ga u članku ovde – reče Sirijus, klimajući glavom ka novinama. – Trtljao je o tome kako je Bertino pamćenje loše. Pa, možda se promenila od vremena kada sam je poznavao, ali Berta koju sam znao uopšte nije bila zaboravna – naprotiv. Bila je malo priglupa, ali je imala sjajno pamćenje za tračeve. Zbog toga se uvaljivala u velike probleme, nikad nije znala kad treba da drži jezik za zubima. Jasno mi je da bi time mogla da postane problem u Ministarstvu magije... Možda se zato Torbar nije previše trudio da je nađe...
Sirijus duboko uzdahnu i protrlja svoje mračne oči. – Koliko je sati?
Hari pogleda na sat, a zatim se priseti da on ne radi još odonda kada je proveo sat vremena u jezeru.
– Sada je pola četiri – reče Hermiona.
– Bolje da se vratite u školu – reče Sirijus, skočivši na noge. – Sada me pažljivo saslušajte... – on posebno pogleda Harija. – Ne želim da se iskradate iz škole da biste me videli, važi? Samo mi šaljite pisma ovamo. I dalje želim da saznam sve što je iole čudno. Ali Hogvorts nećete napuštati bez dozvole, bila bi to idealna prilika da vas neko napadne.
– Do sada niko nije pokušao da me napadne, osim zmaja i par grindila – reče Hari. Ali Sirijus se namršti na njega. – Ne tiče me se... odahnuću onda kada se ovaj turnir

završi, a to će biti tek u junu. I ne zaboravite, ako pričate o meni između sebe, zovite me Njuško, u redu?
On vrati Hariju praznu maramicu i flašu, i ode da potapše Bakbika u znak oproštaja.

– Otpratiću vas do sela – reče Sirijus – da vidim mogu li da iskopam negde još koje novine.
Pre nego što su napustili pećinu, on se ponovo preobrati u velikog crnog psa, i oni se spustiše niz planinu s njim, preko kamenitog terena, pa nazad do kapije. Tu on svima dopusti da ga pomaze po glavi, pre nego što se okrenu i otrča do kuća na obodu sela.
Hari, Ron i Hermiona se uputiše nazad u Hogsmid, a potom uzbrdo ka Hogvortsu.
– Pitam se zna li Persi sve ove stvari o Čučnju? – reče Ron dok su hodali prema kapiji zamka. – Ali možda ga i nije briga... verovatno bi se zbog toga samo još više divio Čučnju. Da, Persi obožava pravila. Samo bi rekao da je Čučanj odbio da ih

prekrši radi sopstvenog sina.

– Persi ne bi nikada bacio nekoga iz svoje porodice dementorima – reče Hermiona oštro.
– Nisam siguran – reče Ron. – Ukoliko bi pomislio da mu stoje na putu ka uspehu u karijeri... Persi je veoma ambiciozan, znaš...
Popeše se uz kamene stepenike do Ulazne dvorane, gde do njih dopreše primamljivi mirisi večere iz Velike sale.
– Siroti stari Njuško – reče Ron, duboko udahnuvši vazduh. – Mora da te stvarno mnogo voli, Hari... zamisli da moraš da živiš od pacova.

28. Ludilo gospodina Čučnja



U nedelju posle doručka Hari, Ron i Hermiona sa popeše u sovarnik da bi poslali Persiju pismo u kome ga pitaju, kao što je Sirijus i predložio, da li je skoro video gospodina Čučnja. Iskoristili su Hedvigu, pošto je prošlo dosta vremena otkad je ona nešto raznosila. Pošto su je ispratili pogledom kroz prozor sovarnika, produžiše dole do kuhinja da bi Dobiju dali nove čarape.

Kućni vilenjaci ih dočekaše uz vesele povike, naklone i pozdrave, jureći naokolo, i ponovo im napraviše čaj. Dobi je bio presrećan zbog svog poklona.
– Hari Poter je previše dobar prema Dobiju! – ciknu on, brišući krupne suze iz svojih ogromnih očiju.
– Spasao si mi život s onim škrgorovom, Dobi, zaista jesi – reče Hari.
– Može li da se dobije još malo onih čokoladnih eklera, je li? – reče Ron, zagledan u iskežene kućne vilenjake koji su se stalno klanjali.
– Upravo si doručkovao! – reče Hermiona iznervirano, ali je veliki poslužavnik s čokoladnim eklerima već jurio ka njima, na leđima četvorice vilenjaka.
– Trebalo bi da pošaljemo malo hrane Njušku – promrmlja Hari.

– Dobra ideja – reče Ron. – Da damo Prasetu nešto da radi. Da li biste mogli da nam date malo hrane ekstra, je l’ te? – reče on vilenjacima koji su se nalazili oko njih, a oni se oduševljeno nakloniše i požuriše da donesu još hrane.

– Dobi, gde je Vinki? – upita ga Hermiona, osvrćući se naokolo.
– Vinki je tamo pored ognjišta, gospođice – reče Dobi tiho, malčice oklembesivši uši.
– Oh, bože – reče Hermiona, kad spazi Vinki.
I Hari pogleda prema kaminu. Vinki je sedela na istoj stoličici kao i prošli put, ali je dopustila sebi da postane tako prljava da se jedva razaznavala na pozadini zida pocrnelog od dima. Odeća joj je bila iscepana i neoprana. Grčevito je stezala bocu krem-piva i malčice se klatila na svojoj stolici, zureći u vatru. Dok su je posmatrali, ona glasno štucnu.
– Vinki je prešla na šest boca dnevno – prošaputa Dobi Hariju.
– Pa, to uopšte nije jako – reče Hari.
Ali Dobi zavrte glavom. – Jes’ jako za kućnog vilenjaka, gos’n – reče on.
Vinki ponovo štucnu. Vilenjaci koji su doneli eklere uputiše joj prekorne poglede, krećući nazad na posao.
– Vinki tuguje, Hari Poteru – prošaputa Dobi tužno. – Vinki hoće kući. Vinki i dalje misli da je gospodin Čučanj njen gospodar, gos’n, i ništa što joj Dobi kaže neće je ubediti da je profesor Dambldor sada njen gospodar.
– Hej, Vinki – reče Hari, obuzet naglim naletom inspiracije, prišavši joj i sagnuvši se da bi popričao s njom – da ne znaš ti, možda, šta je s gospodinom Čučnjem, je li? Jer prestao je da dolazi na Tročarobnjački turnir da sudi.
Vinkine oči zaiskriše. Njene ogromne zenice usredsrediše se na Harija. Ponovo se malkice zaklati, a potom reče: – G-gospodar je prestajao da – hik – dolazi?
– Aha – reče Hari – nismo ga videli još od prvog podviga. Dnevni prorok tvrdi da je bolestan.
Vinki se još jednom zaklati, mutno posmatrajući Harija. – Gospodar – hik – bolestan?
Njena donja usna poče da se trese.
– Ali nismo sigurni da li je to istina – reče Hermiona brzo.
– Gospodaru treba njegova – hik – Vinki! – zakuka vilenjakinja. – Gospodar ne mogla – hik – sve da postiže – hik – sâm...
– Znaš, Vinki, drugi ljudi postižu da sami obave sve kućne poslove – reče Hermiona pomalo okrutno.
– Vinki – hik – ne radi samo – hik – kućne poslove za gospodina Čučnja! – zaskiča Vinki prkosno, klateći se sve više i više, prosipajući krem-pivo po svojoj već poprilično isflekanoj bluzi. – Gospodar – hik – poverava Vinki – hik – svoje najvažnije – hik – najtajnije...
– Šta? – reče Hari.

Ali Vinki zavrte glavom iz sve snage, prosuvši još krem-piva po sebi.

– Vinki čuva – hik – tajne svog gospodara – reče ona prkosno, sada se već opasno klateći, mršteći se na Harija, razrokog pogleda. – Ti jeste – hik – njuškalo, eto šta je.
– Vinki ne sme tako da priča s Harijem Poterom! – reče Dobi ljutito. – Hari Poter je hrabar i plemenit, i Hari Poter nije njuškalo!
– On njuška – hik – u privatnost i tajnu – hik – mojeg gospodara a – hik – Vinki je dobra kućni vilenjak – hik – Vinki ćutila – hik – kad ljudi pokušava da njuškaju i čeprkaju – hik...
Vinki sklopi očne kapke i iznenada, bez ikakvog upozorenja, skliznu sa stolice na pod ispred kamina, glasno hrčući. Prazna boca krem-piva otkotrlja se preko kamenog poda.
Šest kućnih vilenjaka dojuriše, zgađeni. Jedan od njih pokupi flašu, ostali prekriše Vinki velikim kariranim stolnjakom i uredno ušuškaše krajeve, sklanjajući je s vidika.
– Nas je žao što vi morali to da vidi, gospodo i gospođice! – procijuka najbliži vilenjak, vrteći glavom i delujući veoma postiđeno. – Mi se nada da nećete suditi o svima nama prema Vinki, gospodo i gospođice!
– Ona je nesrećna! – reče Hermiona ogorčeno. – Zašto ne pokušate da je razveselite, umesto da je prikrivate?
– Molim za oproštaj, gospođice – reče kućni vilenjak, ponovo se duboko poklonivši – ali kućni vilenjaci nema pravo da bude nesrećni kada ima posao da se radi i gospodari da se služe.
– Oh, za ime sveta! – reče Hermiona ljutito. – Slušajte me, svi vi! Imate podjednaka prava kao i čarobnjaci da budete nesrećni! Imate pravo na platu i odmore i prikladnu odeću, ne morate da radite sve što vam se kaže... pogledajte samo Dobija!

– Gospođica neka ne meša Dobija u ovo, molim – promumla Dobi, uplašeno. S lica kućnih vilenjaka u kuhinji nestadoše osmesi. Odjednom su gledali u Hermionu kao da je luda i opasna.
– Evo vami hrane ekstra! – procijuka jedan vilenjak ispod Harijevog lakta, i gurnu mu veliku šunku, tuce kolača i nešto voća u ruke. – Zbogom!
Kućni vilenjaci opkoliše Harija, Rona i Hermionu, i počeše da ih isteruju iz kuhinje, gomila sićušnih ruku gurala ih je u donji deo leđa.
– Hvala vam za čarape, Hari Poteru! – oglasi se Dobi potišteno iz ognjišta, gde je stajao pored kvrgavog stolnjaka koji je zapravo bio Vinki.
– Nisi mogla da držiš jezik za zubima, je li, Hermiona? – reče Ron ljutito, kad su se kuhinjska vrata zalupila za njima. – Sad više neće dati da ih posećujemo! Mogli smo da saznamo više stvari o Čučnju od Vinki!
– Oh, kao da ti brineš o tome! – naruga mu se Hermiona. – Ti ovde voliš da dolaziš samo zbog hrane!
Nakon toga, atmosfera je tog dana bila zapaljiva. Hari je bio toliko umoran od Rona i Hermione i njihovih prepirki dok su radili domaći u dnevnom boravku da je te

večeri sâm odneo hranu za Sirijusa u sovarnik.

Prasvidžen je bio previše mali da sâm ponese celu šunku do planine, pa je Hari uposlio i dve školske sove kukuvije pride. Kad su se one otisnule u sumrak, delujući izuzetno čudno s velikim paketom koji su nosile između sebe, Hari se nasloni na prozorski sims i zagleda se u imanje, u mračne, šumeće vrhove drveća Zabranjene šume, i lelujava jedra durmstranškog broda. Jedna orlovska sova prolete kroz dim koji se dizao iz Hagridovog dimnjaka. Potom nastavi da leti ka zamku, oko sovarnika, i konačno nestade s vidika. Gledajući dole, Hari vide Hagrida kako energično kopa ispred kolibe. Hari se pitao šta to radi. Izgledalo je kao da pravi novu baštu. Dok je posmatrao, Madam Maksim izađe iz bobatonske kočije i odšeta se do Hagrida. Činilo se da pokušava da stupi u razgovor s njim. Hagrid se naslonio na ašov, ali kao da nije bio sklon da produži razgovor, pošto se Madam Maksim ubrzo vrati u kočiju.

Nevoljan da se vrati u grifindorski toranj i da sluša Rona i Hermionu kako se prepiru i reže jedno na drugo, Hari je posmatrao Hagrida kako kopa dok ga tama nije progutala, i dok sove oko Harija nisu počele da se bude, proleću pored njega i odlaze u noć.

* * *

Sledećeg jutra za doručkom, Ron i Hermiona nisu više bili loše raspoloženi, a na Harijevo veliko olakšanje, Ronova mračna predviđanja da će kućni vilenjaci slati lošiju hranu za grifindorski sto, pošto ih je Hermiona uvredila, pokazala su se neosnovanim: slanina, jaja i usoljena riba bili su izvrsni, kao i obično.

Kada su pristigle poštanske sove, Hermiona željno podiže pogled: izgledala je kao da nešto očekuje.
– Nije bilo dovoljno vremena da Persi odgovori – reče Ron. – Hedvigu smo poslali tek juče.
– Ne, nije to – reče Hermiona. – Pretplatila sam se na Dnevni prorok , dosadilo mi je da sve saznajem od sliterinaca.
– Dobro si se setila! – reče Hari, takođe gledajući u sove. – Hej, Hermiona, mislim da imaš sreće...
Siva sova je letela ka Hermioni.
– Doduše, ne donosi novine – reče ona, delujući razočarano. – To je...
Ali na njeno iznenađenje, siva sova slete ispred njenog tanjira, a za njom četiri sove kukuvije, jedna smeđa i jedna žutomrka.
– Koliko si to pretplata uplatila? – reče Hari zgrabivši Hermionin pehar, da ga ne obore klepetanjem krila sove koje su se gurale ne bi li došle do nje, svaka pokušavajući da joj prva dostavi svoje pismo.
– Šta, za ime sveta...? – reče Hermiona, uzimajući pismo od sive sove, otvarajući ga i počevši da ga čita. – Oh, zaista! – promumla ona, poprilično pocrvenevši.

– Šta je bilo? – upita Ron.

– To je... oh, kakva smejurija... – ona baci pismo ka Hariju, koji primeti da nije rukom napisano, već sastavljeno od slova koja su izgleda bila isečena iz Dnevnog proroka.

Ti si OpaKa dEvOJČICa

HaRI PotEr zasLužuje BolJe
VRaĆaJ sE Odakle sI i dOŠLA
nOrmalKo

– Sva su takva! – reče Hermiona očajno, otvarajući pisma jedno za drugim. – Hari Poter može da nađe mnogo bolje od takve kao što si ti... Zaslužuješ da te skuvaju u žabljoj ikri... Jao!

Upravo je otvorila poslednji koverat, kad iz njega iscure žućkasto-zelena tečnost koja je jako zaudarala na benzin, i rasu joj se po rukama, na kojima počeše da iskaču veliki žuti čirevi.
– Nerazređeni gnoj buboničkih cevki! – reče Ron, pažljivo pokupivši koverat i omirisavši ga.
– Jao! – reče Hermiona, a na oči joj navreše suze dok se trudila da obriše ruke salvetom, ali su joj sada prsti toliko bili prekriveni otocima da je izgledalo kao da nosi par debelih, kvrgavih rukavica.
– Bolje idi u bolničko krilo – reče Hari, kad sove oko Hermione uzleteše – mi ćemo reći profesorki Mladici gde si otišla...
– Upozorio sam je! – reče Ron, kad Hermiona izjuri iz Velike sale, krijući šake. – Upozorio sam je da se ne zamera Riti Skiter! Vidi samo ovo... – On pročita jedno od pisama koje je Hermiona ostavila za sobom: – Pročitala sam u Veštičjem nedeljniku o tome kako varaš Harija Potera, a taj dečak se dovoljno napatio, i sledećom poštom ti šaljem kletvu, čim uspem da nađem dovoljno veliki koverat. Bokca mu, bolje bi joj bilo da se pripazi.
Hermiona se nije pojavila na Herbologiji. Kada su Hari i Ron napustili staklenu baštu i krenuli na čas Brige o magijskim stvorenjima, videli su Melfoja, Kreba i Gojla kako se spuštaju niz kamene stepenice što vode iz zamka. Iza njih, Pensi Parkinson se došaptavala i kikotala sa svojom družinom sliterinskih devojčica. Kada su videli Harija, Pensi povika: – Poteru, da li si ti to raskinuo sa svojom devojkom? Zašto je bila toliko uzrujana za doručkom?
Hari se pravio da je ne primećuje. Nije hteo da joj pruži to zadovoljstvo da sazna koliko je nevolja izazvao članak u Veštičjem nedeljniku.
Hagrid, koji im je na prošlom času rekao da su završili s jednorozima, čekao ih je ispred svoje kolibe sa svežom zalihom otvorenih sanduka ispod nogu – nije valjda još jedno leglo skruta? – ali kada se Hari približio dovoljno da može da vidi šta je unutra,

nađe se pred gomilom paperjastih čupavih crnih stvorenja s dugim njuškama. Njihove prednje šape bile su iznenađujuće ravne, nalik na ašove, i treptali su na decu iz razreda prijatno iznenađeni pažnjom koja im se poklanja.

– To s’ njuškavci – reče Hagrid, kada se razred okupio oko njega. – Uglavnom ih nalazite kod rudnika. Volu šljašteće stvarčice... eto, vidite.
Jedan od njuškavaca iznenada skoči i pokuša da odgrize sat Pensi Parkinson s ručnog zgloba. Ona vrisnu i poskoči unazad.
– Korisni mali detektori blaga – reče Hagrid veselo. – Mislijo sam da se malko zabavimo s njima danaske. Vidite ono tamo? – on pokaza na veliku gomilu sveže raskopane zemlje, one koju je Hari s prozora sovarnika video da je Hagrid prekopava.

– Zakop’o sam malo zlatni’ novčića. Dajem nagradu onom ko izabere njuškavca koji će da iskopa najviše zlata. Samo skin’te svoje dragocenosti, izaber’te njuškavca i sprem’te se da ih pustite.
Hari skinu svoj sat, koji je ionako nosio samo iz navike, pošto ovaj više nije radio, i gurnu ga u džep. Zatim izabra njuškavca. Ovaj gurnu svoju dugačku njušku u Harijevo uvo i poče veselo da njuška. Bio je zbilja cakan.
– Ček’ malo – reče Hagrid, pogledavši dole u sanduk – ovdi imamo jednog njuškavca viška... ko nedostaje? Gdi je Hermiona?
– Morala je da ode do bolničkog krila – reče Ron.
– Objasnićemo ti kasnije – promrmlja Hari. Pensi Parkinson je prisluškivala.
To je verovatno bio najzabavniji čas Brige o magijskim stvorenjima koji su ikad imali. Njuškavci su uskakali i iskakali iz prekopane zemlje kao da je voda, žureći ka učenicima koji su ih odabrali, izbacujući zlato u njihove ruke. Ronov je bio posebno efikasan: uskoro mu je napunio krilo novčićima.
– Mogu li se oni kupiti kao ljubimci, Hagride? – upita on uzbuđeno, dok je njegov njuškavac uranjao nazad u zemlju, isprljavši mu odoru.
– Tvoja mama se ne bi obradovala, Rone – reče Hagrid, cereći se – oni raskopaju kuću, ti njuškavci. Rek’o bi’ da su dosad sve već sakupili – dodade on, koračajući po prekopanoj zemlji, dok su njuškavci nastavljali da rone. – Zakop’o sam samo sto novčića. Oh, tu l’ si, Hermiona!
Hermiona je išla ka njima preko travnjaka. Šake su joj bile u zavojima i delovala je očajno. Pensi Parkinson ju je prodorno posmatrala.
– Pa, da vidimo kak’ ste prošli! – reče Hagrid. – Prebrojte novčiće! I nema svrhe ni pokušavati da neke ukradete, Gojl – dodade on, sužavajući svoje buba-crne oči. – To je leprikonsko zlato. Nestaje posle nekol’ko sati.
Gojl isprazni svoje džepove, izuzetno nadureno. Činilo se da je Ronov njuškavac bio najuspešniji, pa mu je Hagrid dao ogromnu tablu čokolade iz Mednog vojvode kao nagradu. Preko poljane se oglasi zvono za ručak. Ostatak razreda uputi se nazad ka zamku, a Hari, Ron i Hermiona ostadoše da pomognu Hagridu da vrati njuškavce nazad u kutije. Hari primeti kako ih Madam Maksim posmatra kroz prozor kočije.

– Šta ti bi sas rukama, Hermiona? – reče Hagrid zabrinuto.

Hermiona mu ispriča sve o pismima koja su joj stigla tog jutra, i o koverti punoj gnoja od buboničkih cevki.
– Aaaa, nemoj da brigaš – reče Hagrid nežno, gledajući naniže ka njoj. – I ja sam gi dobijo, također, pošto je Rita Skiter pisala o mojoj mami. Ti si čudovište i trebalo bi te zatvoriti... Tvoja majka je pobila nevine ljude, i da imaš imalo pristojnosti, skočijo bi u jezero.
– Nije valjda! – reče Hermiona, delujući šokirano.
– Aha – reče Hagrid, ostavljajući sanduke s njuškavcima pored zida svoje kolibe. – To su ti sve same lujke, Hermiona. Ak’ ih dobiješ još, ne otvaraj ih. Turi ih pravo u vatru.
– Propustila si zaista dobro predavanje – reče Hari Hermioni kad su se ponovo zaputili ka zamku. – Baš su sjajni ovi njuškavci, je l’ da, Rone?
Ron se pak mrštio na čokoladu koju mu je Hagrid dao. Delovao je vrlo snuždeno zbog nečega.
– Šta nije u redu? – reče Hari. – Pogrešna aroma?
– Ne – reče Ron kratko. – Zašto mi nisi rekao za zlato?
– Kakvo zlato? – reče Hari.
– Zlato koje sam ti dao na Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Ron. – Leprikonsko zlato koje sam ti dao za moje omniokulare. U gornjoj loži. Zašto mi nisi rekao da je nestalo?
Hari je morao da razmisli na trenutak, pre no što je shvatio o čemu to Ron priča.
– Oh... – reče on kada mu se pamćenje konačno vratilo. – Pojma nemam... nisam ni primetio da ga nema. Bio sam previše zabrinut zbog mog štapića, zar ne?
Oni se popeše uza stepenice u Ulaznu dvoranu i uđoše u Veliku salu na ručak.
– Mora da je lepo – reče Ron iznenada, kada su seli i počeli da se služe pečenicom i jorkširskim pudingom. – Imati toliko novca da i ne primetiš kad ti nestane pun džep galeona.
– Slušaj, imao sam punu glavu briga te noći! – reče Hari nestrpljivo. – Svi smo imali, sećaš se?
– Nisam znao da leprikonsko zlato nestaje – promrmlja Ron. – Mislio sam da ti vraćam dug. Nije trebalo da mi pokloniš onaj šešir Čadlijskih topova za Božić.
– Ma zaboravi, važi? – reče Hari.
Ron probode pečeni krompir krajem viljuške, zureći u nju. Zatim dodade: – Mrzim što sam siromašan.
Hari i Hermiona razmeniše poglede. Nijedno od njih dvoje zaista nije znalo šta da kaže.
– Baš je bez veze – reče Ron, i dalje zureći u svoj krompir. – Ne krivim Freda i Džordža što pokušavaju da zarade neku dodatnu lovu. Voleo bih da i ja mogu. Voleo bih da imam njuškavca.

– Pa, makar znamo šta da ti poklonimo za sledeći Božić – reče Hermiona veselo. Onda, pošto je Ron i dalje delovao utučeno, reče: – Hajde, Rone, ima i gorih stvari. Makar ti prsti nisu puni gnoja. – Hermiona je imala velikih problema da se služi nožem i viljuškom, prsti su joj bili potpuno ukočeni i naduveni. – Mrzim tu Skiterovu!
– prasnu ona divljački. – Osvetiću joj se, pa makar mi to bilo poslednje!

* * *

Tokom cele naredne nedelje pisma mržnje su Hermioni i dalje stizala, i mada je poslušala Hagridov savet i prestala da ih otvara, nekoliko njenih dušmana je poslalo pisma-Drekavce, koji bi eksplodirali za grifindorskim stolom i urlali uvrede namenjene njoj tako glasno da ih može čuti cela Sala. Čak su i oni koji ne čitaju Veštičji nedeljnik sada saznali sve o navodnom ljubavnom trouglu Hari-Krum-Hermiona. Hariju je dozlogrdilo da govori ljudima da mu Hermiona nije devojka.

– Ipak, smiriće se to – reče on Hermioni – ako se mi ne budemo osvrtali na te stvari... ljudima je dosadilo da slušaju o onom što je prošli put napisala o meni...
– Hoću da znam kako prisluškuje tuđe privatne razgovore, kad bi trebalo da joj je zabranjen pristup školskom imanju! – reče Hermiona ljutito.
Posle sledećeg časa Odbrane od Mračnih veština Hermiona zastade da nešto pita profesora Ćudljivka. Ostatak razreda jedva je čekao da ode. Ćudljivko im je dao tako jezivo komplikovan test iz skretanja uroka, da su mnogi dobili lakše povrede. Hariju je pak zapao baš loš urok Mrdajućih ušiju, te je morao da ih drži pokrivene rukama dok je izlazio iz učionice.
– Pa, Rita sigurno ne koristi Nevidljivi ogrtač! – prodahta Hermiona pet minuta kasnije, sustižući Harija i Rona u ulaznoj dvorani i sklanjajući Harijevu ruku s jednog njegovog treperećeg uha, da bi je čuo. – Ćudljivko kaže da nije video nikog u blizini sudijskog stola za vreme drugog podviga, niti igde blizu jezera!
– Hermiona, ima li svrhe da ti kažemo da to batališ? – reče Ron.
– Ne! – reče Hermiona tvrdoglavo. – Želim da znam kako me je čula kad sam pričala s Viktorom! I kako li je samo otkrila ono o Hagridovoj mami!
– Možda ti je podmetnula bubicu – reče Hari.
– Bubicu? – reče Ron tupo. – Šta... zarazila je buvama, ili tako nešto?
Hari poče da objašnjava sve o skrivenim mikrofonima i opremi za snimanje zvuka. Ron je bio fasciniran, ali ga Hermiona prekinu. – Zar vas dvojica nikada nećete

pročitati Istoriju Hogvortsa?
– Čemu? – reče Ron. – Ti je očigledno znaš napamet, možemo jednostavno tebe da pitamo šta nas interesuje.
– Sve te zamene za magiju koje Normalci koriste – elektricitet, kompjuteri, radar i sve te stvarčice – sve one pošize u blizini Hogvortsa, u vazduhu ima previše magije. Ne, Rita sigurno koristi magiju kako bi prisluškivala... kada bih samo znala kako to

radi... oho, ako je protivzakonito, imam je...

– Zar nemamo već dovoljno briga? – upita je Ron. – Moramo li, pride, i da se svetimo Riti Skiter?
– Ne tražim vašu pomoć! – obrecnu se Hermiona. – Uradiću ja to sama!
Ona odmaršira uz mermerne stepenice, ne osvrnuvši se. Hari je bio siguran da ide u biblioteku.
– U šta se kladiš da će se vratiti s punom kutijom Ja mrzim Ritu Skiter bedževa? – reče Ron.
Hermiona, u svakom slučaju, nije tražila nikakvu pomoć od Harija i Rona dok je kovala osvetu Riti Skiter, na čemu su joj obojica bili veoma zahvalni, pošto se količina domaćih zadataka koje je trebalo da urade do uskršnjeg raspusta samo povećavala. Hari se iskreno divio činjenici da Hermiona uspeva da istražuje magijske metode prisluškivanja i da postiže sve ostalo što su imali da rade. On se ubijao od posla samo da bi stigao da završi sve svoje domaće, mada se trudio da redovno šalje pakete s hranom Sirijusu u planinsku pećinu: posle iskustva od prošlog leta nije zaboravio kako je to biti neprekidno gladan. Uz paket je stavio i poruku za Sirijusa, u kojoj mu je napisao da se ništa neobično nije deslio, i da i dalje očekuju odgovor od Persija.
Hedviga se nije vratila sve do kraja uskršnjih praznika. Persijevo pismo bilo je u paketu uskršnjih jaja koja im je poslala gospođa Vizli. Jaja za Harija i Rona bila su velika kao zmajska, i punjena domaćim karamelama. Hermionino je pak bilo manje od kokošijeg. Lice joj se snuždi kad ga je videla.
– Da ne čita tvoja mama kojim slučajem Veštičji nedeljnik, je li, Rone? – upita ona tiho.
– Aha – reče Ron, kome su usta bila puna karamela. – Uzima ga zbog recepata. Hermiona tužno pogleda u svoje maleno jaje.
– Zar ne želiš da znaš šta je Persi napisao? – upita je Hari brzo.
Persijevo pismo bilo je kratko i puno srdžbe.

Kao što već neprekidno govorim Dnevnom proroku, gospodin Čučanj je na svom odavno zasluženom odmoru. Redovno mi šalje sove sa uputstvima. Ne, nisam ga zapravo video, ali mislim da umem da prepoznam rukopis sopstvenog šefa. Trenutno imam dovoljno stvari o kojima moram da se brinem, i bez pokušaja da ugušim ove besmislene glasine. Molim vas da me ne uznemiravate ponovo, ukoliko nije posredi nešto važno. Srećan Uskrs.

* * *

Početak letnjeg tromesečja obično bi značio da Hari mora da trenira za poslednji meč kvidiča u sezoni. Međutim, ove godine trebalo je da se sprema za treći i poslednji

podvig za Tročarobnjački turnir, ali i dalje nije znao šta treba da uradi. Najzad, poslednje nedelje maja, profesorka Mek Gonagal ga zadrža posle časa Preobražavanja.

– Večeras, tačno u devet, treba da odeš do terena za kvidič, Poteru – reče mu ona. – Gospodin Torbar će biti tamo da šampionima saopšti detalje oko trećeg podviga.
I tako u pola devet te večeri, Hari ostavi Rona i Hermionu u grifindorskom tornju, i siđe do terena. Dok je prolazio kroz Ulaznu dvoranu, na njega nalete Sedrik, koji je upravo došao iz haflpafskog dnevnog boravka.
– Šta misliš, šta će biti? – upita on Harija, dok su zajedno silazili niz kamene stepenice, i potom izašli u oblačnu noć. – Fler stalno priča o nekim podzemnim tunelima, ona misli da je naš zadatak da nađemo neko blago.
– To i ne bi bilo tako loše – reče Hari, misleći kako bi jednostavno zamolio Hagrida da mu da njuškavca koji bi odradio posao umesto njega.
Spustiše se mračnim travnjakom do stadiona za kvidič, skrenuše kroz prolaz među tribinama, i izađoše na teren.
– Šta su to uradili s njim? – upita Sedrik zgroženo, ukočivši se u mestu.
Teren za kvidič više nije bio gladak i ravan. Izgledao je kao da je svuda po njemu neko izgradio dugačke, niske zidiće, koji su se ukrštali i uvijali u svim pravcima.
– To su živice! – reče Hari, sagnuvši se da ispita najbližu živicu.
– Zdravo svima! – povika veseo glas.
Na sredini terena stajao je Ludo Torbar s Krumom i Fler. Hari i Sedrik se zaputiše ka njima, pentrajući se preko živica. Fler se nasmeši Hariju čim joj on priđe. Otkad joj je izvukao sestru iz jezera, njen stav prema njemu se potpuno promenio.
– Pa, šta kažete? – reče Torbar veselo, kad Hari i Sedrik preskočiše poslednju živicu. – Fino rastu, zar ne? Dajte im mesec dana, i Hagrid će od njih napraviti zidove visoke dvadesetak stopa. Ne brinite – dodade on cereći se, primetivši ne baš srećne izraze lica Harija i Sedrika – vratićemo vam vaš teren za kvidič u normalno stanje čim se završi podvig! Dakle, pretpostavljam da možete i sami da pogodite šta to pravimo ovde?
Na tren niko ništa ne reče. A zatim...
– Lavirint – progunđa Krum.
– Tako je! – reče Torbar. – Lavirint. Treći podvig je prilično jednostavan. Tročarobnjački pehar biće smešten u središtu lavirinta. Šampion koji ga prvi dodirne dobija najveći broj poena.
– Dakle, jednostafno trebamo da proćemo kros lafirint? – reče Fler.
– Biće prepreka – reče Torbar veselo, skakućući s pete na petu. – Hagrid će obezbediti nekoliko stvorenja... a biće tu i čini koje se moraju razbiti... i sve tako, znate i sami. E sad, šampioni koji su u vođstvu prvi će krenuti kroz lavirint. – Torbar se naceri Hariju i Sedriku. – Potom će ući gospodin Krum... a tek onda gospođica Delaker. Ali svi ćete imati podjednake šanse, u zavisnosti od toga koliko ćete biti

efikasni u savladavanju prepreka. Biće zabavno, zar ne?

Hari, koji je i suviše dobro znao kakva će stvorenja Hagrid najverovatnije pripremiti za ovakav događaj, pomisli kako uopšte neće biti zabavno. Ipak, i on uljudno klimnu glavom, zajedno s ostalim šampionima.
– U redu... ukoliko nemate pitanja, vratićemo se natrag u zamak, je l’ tako, postaje malo prohladno...
Kad krenuše da prokrče sebi put kroz rastući lavirint,Torbar krenu ukorak s Harijem. Hari je imao predosećaj da će opet početi da mu nudi pomoć, ali baš tada Krum potapša Harija po ramenu.
– Mož’ da pričamo?
– U redu, važi – reče Hari, pomalo iznenađen.
– Hočež da ze prožetamo?
– Okej – reče Hari radoznalo.
Torbar je delovao pomalo uznemireno. – Da te pričekam onda, Hari?
– Neka, u redu je, gospodine Torbar – reče Hari, potiskujući osmeh – mislim da ću moći i sam da nađem zamak, hvala.
Hari i Krum zajedno napustiše stadion, ali se Krum ne zaputi ka durmstranškom brodu. Umesto toga, skrenuo je ka Šumi.
– Zašto idemo ovuda? – upita Hari, dok su prolazili pored Hagridove kolibe, i osvetljene bobatonske kočije.
– Da nas ne prisluškuju – reče Krum kratko.
Kada su napokon došli do tihog proplanka, nedaleko od bobatonskog obora za konje, Krum zastade u senci drveća i okrenu se licem ka Hariju.
– Hođu da znam – reče on, streljajući ga pogledom – žta ima izmeđ’ Hermonine i tebe?
Hari, koji je zbog Krumove tajanstvenosti očekivao nešto mnogo ozbiljnije od ovoga, pogleda u Kruma iznenađeno.
– Ništa – reče on. Ali Krum ga je i dalje streljao pogledom, i Hari, odjednom zatečen činjenicom koliko je Krum u stvari visok, stade da objašnjava:
– Mi smo drugari. Ona mi nije devojka, niti je ikad bila. To samo ona Skiterova izmišlja stvari.
– Hermonina često priča o tebi – reče Krum, gledajući Harija sumnjičavo.
– Aha – reče Hari – zato što smo drugari.
Nije mogao da poveruje da vodi ovakav razgovor s Viktorom Krumom, čuvenim međunarodnim igračem kvidiča. Činilo se kao da osamnaestogodišnji Krum smatra njega, Harija, sebi ravnim – pravim rivalom...
– Nizi nigada... nipoždo...
– Ne – reče Hari odlučno.
Krum je delovao malčice srećnije. Na trenutak se zagleda u Harija, a onda reče – Dobro letiž. Pozmatrao zam te pril’kom prvog podviga.

– Hvala – reče Hari, cereći se od uva do uva, iznenada se i sâm osetivši mnogo višim. – Ja sam tebe video na Svetskom prvenstvu u kvidiču. Ona Vronski finta, zaista je...

Ali nešto se pomeri među drvećem iza Kruma, i Hari, koji je već imao iskustva sa stvarima koje vrebaju u Šumi, instinktivno zgrabi Kruma za ruku i povuče ga unazad.
– Žta je bilo?
Hari zavrte glavom, zureći u mesto gde je video da se nešto kreće. Zavuče ruku u odoru, posegnuvši za štapićem.
Sledećeg trenutka iza visokog hrasta istetura neki čovek. Na trenutak ga Hari nije prepoznao... a onda shvati da je u pitanju gospodin Čučanj.
Izgledao je kao da već danima putuje. Tkanina preko njegovih kolena bila je pocepana i krvava. Lice mu je bilo izgrebano, neobrijano i posivelo od iscrpljenosti. Njegova uredna kosa i brčići bili su prljavi i zarasli. Ipak, njegova čudna pojava nije bila ništa spram načina na koji se ponašao. Mrmljajući i gestikulirajući, gospodin Čučanj je izgleda pričao s nekim koga je samo on mogao da vidi. Harija je živo podsetio na jednog starog klošara kog je video jednom prilikom kad je išao s Darslijevima u kupovinu. I taj čovek je, takođe, divljački razgovarao s vazduhom. Tetka Petunija je tada zgrabila Dadlija za ruku i odvukla ga na drugu stranu ulice da bi ga zaobišla. Zatim je teča Vernon celu porodicu počastio dugačkim predavanjem o tome šta bi on voleo da uradi s prosjacima i klošarima.
– Zar on nije zudija? – upita Krum, zureći u gospodina Čučnja. – Zar to nije onaj iz važeg Minisdarzdva?
Hari klimnu glavom, na tren neodlučno zastade, a potom priđe gospodinu Čučnju, koji nije gledao u njega već je nastavio da priča s obližnjim drvetom: – ...a kada završiš s tim, Vederbi, pošalji sovu Dambldoru da potvrdiš broj durmstranških učenika koji će prisustvovati turniru, Karkarof je rekao da će ih biti dvanaest...
– Gospodine Čučanj? – reče Hari oprezno.
– ... a onda pošalji još jednu sovu Madam Maksim, pošto će i ona možda hteti da poveća broj učenika koje dovodi, sad kad je Karkarof svoje zaokružio na tuce... učini to, Vederbi, hoćeš li? Hoćeš li? Hoćeš... – gospodin Čučanj iskolači oči. Stajao je zureći u drvo, mrmljajući bezglasno ka njemu. Onda se zatetura u stranu i pade na kolena.
– Gospodine Čučanj? – reče Hari glasno. – Da li ste dobro?
Čučnjeve oči su se izvrtale prema unutrašnjosti glave. Hari baci pogled na Kruma, koji beše pošao za njim kroz drveće i zabrinuto zurio u Čučnja.
– Žda nije u redu z njim?
– Pojma nemam – promrmlja Hari. – Slušaj, bolje idi i dovedi nekoga...
– Dambldora! – prodahta gospodin Čučanj. On posegnu šakom i zgrabi Harija za odoru, privlačeći ga bliže sebi, iako su mu oči gledale iznad Harijeve glave. – Moram... da vidim... Dambldora...

– U redu – reče Hari – ako ustanete, gospodine Čučanj, možemo da pođemo do...

– Učinio... sam... glupost... – prodahta gospodin Čučanj. Delovao je sasvim lud. Oči su mu se prevrtale i kolačile, a niz bradu su mu curile bale. Kao da ga je svaka reč koju izgovori koštala velikog napora. – Moram... reći... Dambldoru...
– Dižite se, gospodine Čučanj – reče Hari glasno i jasno. – Dižite se, ja ću vas odvesti do Dambldora!
Oči gospodina Čučnja iskrenuše se ka Hariju.
– Ko... ti? – prošaputa on.
– Ja sam učenik iz škole – reče Hari, okrećući se ka Krumu, očekujući neku pomoć, ali Krum je stajao iza njega i delovao veoma nervozno.
– Ti nisi... njegov? – prošaputa Čučanj, oklembesivši usnu.
– Ne – reče Hari, nemajući ni blagu ideju o čemu Čučanj uopšte govori.
– Dambldorov si?
– Tako je – reče Hari.
Čučanj ga je privlačio bliže k sebi. Hari je pokušao da olabavi stisak Čučnjeve ruke kojom ga je ovaj vukao za odoru, ali bio je i suviše jak.
– Upozori... Dambldora...
– Dovešću Dambldora ukoliko me pustite – reče Hari. – Samo me pustite, gospodine Čučanj, i dovešću ga...
– Hvala, Vederbi, a kad to budeš učinio, prijala bi mi šoljica čaja. Moja supruga i sin će uskoro doći, večeras idemo na koncert s gospodinom i gospođom Fadž. – Čučanj je sada ponovo veoma razgovetno pričao s drvetom, i izgledao potpuno nesvestan Harijevog prisustva, što je Harija toliko iznenadilo da nije ni primetio da ga je Čučanj pustio. – Da, moj sin je nedavno osvojio dvanaest O.Č.N.-a, što je izuzetno zadovoljavajuće, da, hvala, da, veoma sam ponosan. Nego, da li biste mogli da mi donesete onaj dopis od Andoranskog ministra magije, mislim da ću imati vremena da sastavim odgovor...
– Ti ostani ovde s njim! – reče Hari Krumu. – Ja ću dovesti Dambldora, brže ću stići, znam gde mu je kancelarija...
– On je lud – reče Krum sumnjičavo, zureći dole u Čučnja, koji je i dalje ćeretao s drvetom, očigledno ubeđen da je to Persi.
– Samo ostani s njim – reče Hari, krenuvši da ustane, ali njegov pokret je, izgleda, izazvao još jednu naglu promenu kod gospodina Čučnja, koji čvrsto zgrabi Harija za kolena i povuče ga nazad na tlo.
– Ne... ostavljaj... me! – prošaputa on, ponovo iskolačivši oči. – Ja... pobegao...
moram upozoriti... moram reći... videti Dambldora... moja krivica... sve moja krivica... Berta... mrtva... sve moja krivica... moj sin... moja krivica... reci Dambldoru... Hari Poter... Mračni gospodar... jača... Hari Poter...
– Dovešću Dambldora ukoliko me pustite, gospodine Čučanj! – reče Hari. On se besno okrenu ka Krumu. – Pomozi mi već jednom!

Delujući krajnje obazrivo, Krum se pomeri napred i kleknu na zemlju pored gospodina Čučnja.
– Samo ga čuvaj tu – reče Hari, otrgnuvši se iz zagrljaja gospodina Čučnja. – Ja ću se vratiti s Dambldorom.
– Požuri, hođež li? – povika Krum za njim, dok Hari odjuri iz Šume i nastavi uzbrdo preko mračnog imanja. Bilo je potpuno napušteno. Torbar, Sedrik i Fler su nestali. Hari šmugnu uz kamene stepenice, kroz ulazna vrata od hrastovine, a onda uz mermerno stepenište, do drugog sprata.
Pet minuta kasnije hitao je ka kamenom gargojlu, koji je stajao na sredini praznog hodnika.
– Limun-bombonice! – prodahta on.
Ovo je bila lozinka za tajno stepenište koje je vodilo do Dambldorove kancelarije
– to jest bila je pre dve godine. Lozinka je očigledno bila promenjena, pošto kameni gargojl nije naprasno oživeo i skočio u stranu, već je stajao ukočen u mestu i zlokobno zurio u Harija.
– Miči se! – povika Hari na njega. – Hajde!
Ali ništa se na Hogvortsu nije pomeralo samo zbog toga što bi neko podviknuo. Znao je da to ne pomaže. On pogleda niz prazan hodnik. Možda je Dambldor u zbornici? On poče da trči što je brže mogao ka stepeništu...
– POTERU!
Hari prikoči i osvrnu se.
Snejp je upravo iskrsnuo sa skrivenog stepeništa iza kamenog gargojla. Zid iza njega se još zatvarao kad on pokaza glavom Hariju da mu priđe. – Šta radiš ovde, Poteru?
– Moram da vidim profesora Dambldora! – reče Hari, trčeći uz hodnik i prikočivši ispred Snejpa. – U pitanju je gospodin Čučanj... upravo se pojavio... eno ga u Šumi...
traži...
– Kakve su to gluposti? – reče Snejp, a crne oči mu zasijaše. – O čemu to pričaš?
– Gospodin Čučanj! – povika Hari. – Iz Ministarstva! Nije mu dobro ili tako nešto... eno ga u Šumi, hoće da vidi Dambldora! Samo mi dajte lozinku za...
– Direktor je zauzet, Poteru – reče Snejp, a tanka usta iskriviše mu se u neprijatan osmeh.
– Moram da kažem Dambldoru! – povika Hari.
– Zar me nisi čuo, Poteru?
Hari uvide da Snejp uživa baš u tome da Hariju uskrati ono što očajnički želi.
– Čujte – reče Hari ljutito – Čučanj nije pri sebi... on je... on je poludeo – kaže da hoće da upozori...
Kameni zid iza Snejpa skliznu i otvori se. Tamo je stajao Dambldor, u dugoj zelenoj odori, s izrazom blage radoznalosti.
– Ima li problema? – reče on, gledajući naizmenično u Harija i Snejpa.

– Profesore! – reče Hari, obišavši Snejpa, pre nego što je ovaj stigao da progovori.

– Gospodin Čučanj je ovde... dole je, u Šumi, hoće da popriča s vama!
Hari je očekivao da Dambldor počne da postavlja pitanja, ali, na njegovo olakšanje, Dambldor to ne učini. – Povedi me tamo – reče on odmah, i krenu niz hodnik za Harijem, ostavivši Snejpa da stoji pored gargojla, izgledajući dvaput ružnije od kamene statue.
– Šta je gospodin Čučanj rekao, Hari? – upita Dambldor, dok su žurno išli niz mermerno stepenište.
– Kaže da hoće da vas upozori... kaže da je učinio nešto užasno... spomenuo je svog sina... i Bertu Džorkins... i – i Voldemora... nešto o tome kako Voldemor jača...
– Zbilja – reče Dambldor, i ubrza korak dok su žurili napolje u mrkli mrak.
– Ne ponaša se normalno – reče Hari, držeći korak s Dambldorom. – Kao da ne zna gde je. Razgovara kao da misli da je Persi Vizli tu, a onda se naglo promeni, i kaže da mora da vidi vas... ostavio sam ga s Viktorom Krumom.
– Jesi li? – reče Dambldor oštro, i poče da hoda još krupnijim koracima, tako da je Hari sada trčao da bi održao korak s njim. – Znaš li da li je još neko video gospodina Čučnja?
– Ne – reče Hari. – Krum i ja smo razgovarali, gospodin Torbar je upravo završio s davanjem uputstava za treći podvig, mi smo zaostali iza njih, i onda smo videli gospodina Čučnja kako izlazi iz Šume...
– Gde su oni? – reče Dambldor, dok je iz tame izranjala bobatonska kočija.
– Ovamo – reče Hari, krećući se ispred Dambldora, pokazujući mu put kroz drveće. Više nije mogao da čuje Čučnjev glas, ali znao je kuda treba da ide: to mesto nije bilo mnogo udaljeno od bobatonske kočije... ovde negde...
– Viktore? – povika Hari.

– Bili su ovde – reče Hari Dambldoru. – Sigurno su bili ovde negde...

– Lumos – reče Dambldor, upalivši svoj štapić i podižući ga.
Uski svetlosni zrak iz štapića putovao je od jednog crnog stabla do drugog, osvetljavajući zemlju. A onda naiđe na par stopala.
Hari i Dambldor pojuriše napred. Krum je ležao ispružen na šumskom tlu. Izgleda da je bio onesvešćen. Nije bilo ni traga ni glasa od gospodina Čučnja. Dambldor se nagnu nad Krumom i nežno mu podiže kapak.
– Ošamućen – reče on blago. Njegove naočare u obliku polumeseca svetlucale su na mesečini, dok je virkao naokolo kroz obližnje drveće.
– Da odem i dovedem nekoga? – reče Hari. – Madam Pomfri?
– Ne – reče Dambldor hitro. – Ostani ovde.
On podiže svoj štapić uvis i usmeri ga ka Hagridovoj kolibi. Hari vide nešto nalik na srebrnu strelu kako izleće iz njega i šiba kroz drveće nalik na duh neke ptice. Onda se Dambldor opet nadnese poviše Kruma, uperi svoj štapić u njega i promrmlja: –

Renervate.

Krum otvori oči. Izgledao je ošamućeno. Kad je ugledao Dambldora, pokušao je da se uspravi, ali mu Dambldor stavi ruku na rame i pokaza mu da ostane da leži.
– Napao me je! – promrmlja Krum, prinoseći ruku glavi. – Onaj matori ludak me napao! Ozvrnuo zam ze da vidim gde ode Poter, a on me je napao odpozadi!
– Lezi načas mirno! – reče Dambldor.
Do njih dopre bat gromoglasnih koraka, i pred njima se odjednom stvori Hagrid, dahćući, s Fengom za petama. Nosio je svoj samostrel.
– Profesore Dambldor! – reče on, razrogačivši oči. – Hari... šta se...?
– Hagride, idi i dovedi profesora Karkarofa – reče Dambldor. – Njegov učenik je napadnut. Kad to učiniš, molim te alarmiraj profesora Ćudljivka...
– Nema potrebe za tim, Dambldore – reče promukli režeći glas. – Ovde sam. – Ćudljivko je ćopao ka njima oslanjajući se na štap, s upaljenim čarobnim štapićem.
– Prokleta noga – reče on besno. – Inače bih ovde stigao ranije... šta se desilo? Snejp je spomenuo nešto o Čučnju...
– Čučnju? – ponovi Hagrid tupo.
– Zovi Karkarofa, molim te, Hagride! – reče Dambldor oštro.
– Oh, da... u pravu ste, profesore... – reče Hagrid, okrenu se i nestade među mračnim drvećem, a Feng otkaska za njim.
– Ne znam gde je Barti Čučanj – reče Dambldor Ćudljivku – ali je od najveće važnosti da ga pronađemo.
– Radim na tome – zareža Ćudljivko, isuka svoj štapić i otćopa u Šumu.
Ni Dambldor ni Hari ne progovoriše ni reči dok ne začuše zvuke koji su nepogrešivo označavali povratak Hagrida i Fenga. Za njima je brzao Karkarof. Nosio je svoje elegantno srebrno krzno, i delovao bledo i uznemireno.
– Šta je ovo? – povika on, kada vide Kruma na zemlji, i Dambldora i Harija pored njega. – Šta se dešava?
– Napadnut zam! – reče Krum, pridižući se, i trljajući glavu. – Onaj gozpodin Džudžanj ili kako ze veđ zove...
– Čučanj te je napao? Čučanj te je napao? Tročarobnjački sudija?
– Igore – poče Dambldor, ali Karkarof se približi grčevito stežući svoje krzno uz sebe, delujući razjareno.
– Izdaja! – zaurla on, upirući prstom u Dambldora. – To je zavera! Vi i vaše Ministarstvo magije namamili ste me ovamo pod lažnim izgovorima, Dambldore! Ovo nije ravnopravno takmičenje! Prvo krišom ušunjate Potera na turnir, iako je maloletan! A sad čovek iz vašeg Ministarstva i vaš prijatelj pokušava da onesposobi mog šampiona! Sve mi ovo smrdi na dvostruku igru i korupciju, a ti, Dambldore, s tim tvojim pričama o bliskim međunarodnim čarobnjačkim vezama i ponovnom uspostavljanju starih veza, o zaboravljanju starih razmirica – evo šta mislim o tebi!
Karkarof pljunu na zemlju ispred Dambldorovih nogu. Jednim brzim potezom,

Hagrid zgrabi Karkarofa za krznenu kragnu, podiže ga iznad sebe, i tresnu ga o obližnje drvo.
– Izvin’ se! – zareža Hagrid, dok se Karkarof borio da dođe do daha, s Hagridovom masivnom pesnicom preko grla, i nogama što su landarale po vazduhu.
– Hagride, ne! – povika Dambldor, a oči mu sevnuše.
Hagrid skloni ruku kojom je prikovao Karkarofa za drvo, a Karkarof skliznu niz deblo, pade kod njegovog korenja i ostade u čučećem položaju. Nekoliko grančica i lišće sručiše mu se na glavu.
– Budi ljubazan i otprati Harija nazad do zamka, Hagride – reče Dambldor oštro. Teško dahćući, Hagrid uputi Karkarofu pogled pun mržnje. – Možda j’ bolje da
ostanem ovdi, direktore...
– Odvešćeš Harija nazad u školu, Hagride – ponovi Dambldor strogo. – Odvedi ga do grifindorskog tornja. A ti, Hari... hoću da ostaneš tamo. Sve što bi možda hteo da uradiš, sve sove koje bi možda hteo da pošalješ, sve može da pričeka do jutra, jesi li me razumeo?
– Ovaj... da – reče Hari, zureći u njega. Kako je Dambldor mogao da zna da on upravo u tom trenutku razmišlja da istog časa pošalje Prasvidžena pravo Sirijusu, da mu javi šta se desilo?
– Ostaviću Fenga sas vama, direktore – reče Hagrid, i dalje preteće zureći u Karkarofa, koji je i dalje ležao opružen u podnožju drveta, upleten u krzno i korenje. – Feng, ostani. Ajmo, Hari.
Oni u tišini prođoše pored bobatonske kočije, a potom krenuše uzbrdo ka zamku.
– Kak’ se samo usuđuje – režao je Hagrid, dok su koračali pored jezera. – Kak’ se usuđuje da optuži Dambldora. K’o da bi Dambldor učinijo tak’ nešto. K’o da je Dambldor ’teo da ti učestvuješ u turniru. Zabrinut! Ne znam kad’ sam vid’o Dambldora više zabrinutog neg’ što je u poslednje vreme. A ti! – Hagrid se iznenada besno okrenu ka Hariju, koji pogleda uvis u njega, vidno zatečen. – Šta s’ ti radijo, lutajuć’ okolo s prokletim Krumom? On ti je sas Durmstranga, Hari! Mog’o je da te prokune na mestu, zar ne? Zar te Ćudljivko nije niš’ naučio? Zamisli samo, dopustijo da ga namame nasamo...
– Krum je sasvim u redu! – reče Hari, dok su se penjali uz stepenice u Ulaznu dvoranu. – Nije pokušavao da me prokune, samo je hteo da priča o Hermioni...
– Popričaću i sas njom oko toga, ondak – reče Hagrid sumorno, trupkajući nogama uza stepenice. – Što manje posla imate s ovi stranci, biće vam bolje. Njima ne mo’š verovat’.
– Ti si se fino slagao s Madam Maksim – reče Hari ozlojeđeno.
– Nemo’ da mi je pominješ! – reče Hagrid, i na trenutak je delovao krajnje zastrašujuće. – Sad sam je prozreo! Pokušava da mi se ulaguje da bi joj rek’o šta će bit’ za treći podvig. Ha! Njima ne mo’š verovat’!
Hagrid je bio tako loše raspoložen da je Hari jedva dočekao da se pozdravi s njim

ispred portreta Debele Dame. On se pope kroz rupu iza portreta u dnevni boravak, i pohita pravo do ćoška gde su sedeli Ron i Hermiona, da im ispriča šta se dogodilo.

29. San

– Sve se svodi na sledeće – reče Hermiona, trljajući čelo. – Ili je gospodin Čučanj napao Viktora, ili je neko drugi napao obojicu u trenutku kad Viktor nije gledao.
– Mora da je Čučanj – odmah reče Ron. – Zato ga nije bilo kada su stigli Hari i Dambldor. Pobegao je.
– Ne bih rekao – reče Hari, zavrtevši glavom. – Delovao je stvarno slabašno... ne verujem da je mogao da se Prebaci, ili nešto slično.
– Pa i ne možeš da se Prebacuješ na hogvortskom imanju, koliko puta treba da vam kažem? – reče Hermiona.
– Okej... a šta kažete na ovu teoriju – reče Ron uzbuđeno – Krum je napao Čučnja – ne, sačekajte da završim – a onda Ošamutio sam sebe!
– A gospodin Čučanj je prosto ispario, je li? – reče Hermiona ledeno.
– A, da...
Bila je zora. Hari, Ron i Hermiona su se veoma rano iskrali iz svojih spavaonica i zajedno požurili u sovarnik da pošalju pismo Sirijusu. Sada su stajali i gledali u maglovito imanje. Sve troje su imali podočnjake i bili izuzetno bledi, pošto su do

kasno u noć raspravljali o gospodinu Čučnju.

– Da ponovimo još jednom, Hari – reče Hermiona. – Šta je gospodin Čučanj tačno rekao?
– Rekao sam ti, nije imalo mnogo smisla – reče Hari. – Rekao je da hoće da upozori Dambldora na nešto. Definitivno je spomenuo Bertu Džorkins, i iz nekog razloga je verovao da je mrtva. Neprekidno je ponavljao da je on kriv za sve...
spomenuo je i svog sina.
– Pa, to i jeste bila njegova krivica – reče Hermiona iznervirano.
– Kao da je skrenuo s uma – reče Hari. – Pola vremena kao da je verovao da su mu žena i sin još uvek živi, a neprekidno je razgovarao s Persijem o poslu i davao mu instrukcije.
– I... podseti me, šta je rekao o Znaš-Već-Kome? – reče Ron nelagodno.
– Rekao sam ti već – ponovi Hari tupo. – Rekao je da je sve jači.
Zavlada tajac.
Onda Ron progovori lažno sigurnim glasom: – Ali on je poludeo, kao što si i rekao, tako da je polovina svega toga ionako samo buncanje...
– Delovao je najnormalnije kada je pokušavao da govori o Voldemoru – reče Hari, ignorišući Ronovo trzanje na pomen tog imena. – Imao je velikih problema da sklopi makar dve reči skupa, ali tada je delovao kao da zna gde je, i šta hoće da uradi. Samo je ponavljao da hoće da vidi Dambldora.
Hari se okrenu od prozora i pogleda uvis ka zidnim pregradama. Polovina mnogobrojnih stalaka za sove bila je prazna. Tu i tamo, pokoja sova bi uletela kroz neki od prozora, vraćajući se iz noćnog lova s mišem u kljunu.
– Da me Snejp nije zadržavao – reče Hari ogorčeno – možda bismo i stigli tamo na vreme. Direktor je zauzet, Poteru... Kakve su to gluposti? Zašto mi se jednostavno nije sklonio s puta?
– Možda nije želeo da stigneš tamo! – reče Ron brzo. – Možda... sačekaj... šta misliš, koliko je brzo mogao da stigne do Šume? Misliš li da je mogao da bude brži od tebe i Dambldora?
– Ne, sem ukoliko se nije pretvorio u slepog miša ili nešto slično – reče Hari.
– Ni to nije isključeno – promrmlja Ron.
– Moramo da nađemo profesora Ćudljivka – reče Hermiona. – Moramo da saznamo da li je pronašao gospodina Čučnja.
– Ukoliko je kod sebe imao Banditovu mapu, onda mu je bilo lako da ga nađe – reče Hari.
– Ukoliko Čučanj već nije bio izvan školskog imanja – reče Ron – pošto mapa pokazuje samo do granica, a ne i...
– Psst! – reče Hermiona iznenada.
Neko se penjao uza stepenice ka sovarniku. Hari je mogao da čuje dva glasa kako se svađaju, približavajući se sve više i više.

– ...to je ucena, eto šta je, zbog toga bismo mogli da upadnemo u more problema...

– ...pokušali smo da budemo ljubazni, vreme je da igramo prljavo, kao i on. Ne bi voleo da Ministarstvo magije sazna šta je uradio...
– Kažem ti, ukoliko to učiniš napismeno, onda je to ucena!
– Da, ali nećeš se žaliti ukoliko nam stigne lepa velika uplata, je li?
Vrata sovarnika se uz tresak otvoriše. Fred i Džordž pređoše preko praga, a potom se ukočiše u mestu, kad spaziše Harija, Rona i Hermionu.
– Šta vi radite ovde? – upitaše Ron i Fred uglas.
– Šaljemo pismo – rekoše istovremeno Hari i Džordž.
– Šta, ovako rano? – rekoše Hermiona i Fred.
Fred se naceri. – U redu: mi nećemo pitati vas šta radite, ukoliko vi ne budete pitali nas – reče on.
U rukama je držao zapečaćen koverat. Hari baci pogled na njega, ali Fred, slučajno ili namerno, okrenu ruku tako da nije moglo da se vidi ime primaoca.
– Pa, ne dozvolite da vas mi zadržavamo – reče on, lažno se naklonivši, i pokaza prema vratima.
Ron se ne pomeri. – Koga to ucenjujete? – upita on.
Kez iščeznu s Fredovog lica. Hari primeti da je Džordž brzo pogledao u Freda, pre nego što se nasmešio Ronu.
– Ne budi glup, samo sam se šalio – reče on bezbrižno.
– Nije mi tako zvučalo – reče Ron.
Fred i Džordž se pogledaše.
Onda Fred naglo progovori: – Rekao sam ti već jednom, Rone, ne guraj nos u ono što te se ne tiče, ukoliko želiš da ostane u sadašnjem obliku. Ne vidim zašto bi to želeo, ali...
– Ovo me se tiče, ukoliko nekog ucenjujete – reče Ron. – Džordž je u pravu, mogli biste da upadnete u ozbiljnu nevolju zbog toga.
– Rekao sam ti, samo sam se šalio – reče Džordž. On priđe Fredu, uze pismo od njega i poče da ga kači za nogu najbliže smeđe sove. – Zaista počinješ da zvučiš pomalo kao naš dragi stariji brat, Rone. Samo nastavi ovako i postaćeš asistent.
– Ne, neću! – reče Ron besno.
Džordž odnese sovu do prozora i ona odlete.
Potom se okrenu i naceri se Ronu. – Pa, onda prestani da govoriš ljudima šta da rade. Vidimo se kasnije.
On i Fred napustiše sovarnik. Hari, Ron i Hermiona se zgledaše.
– Šta misliš, da ne znaju oni možda nešto o svemu ovome? – prošaputa Hermiona. – O Čučnju i svemu ostalom?
– Ne – reče Hari. – Da je posredi nešto tako ozbiljno, rekli bi nekome. Rekli bi Dambldoru.
Ron je pak delovao kao da mu je neprijatno.

– Nešto nije u redu? – upita ga Hermiona.

– Pa... – reče Ron polako – ne znam da li bi baš rekli. Oni su... oni su u poslednje vreme opsednuti sticanjem novca, primetio sam to družeći se s njima... dok... znate...
– Dok nismo govorili – dovrši Hari rečenicu umesto njega. – Da, ali ucena...
– To je zbog one ideje o prodavnici šala koju su smislili – reče Ron. – Mislio sam da su to pričali samo da bi nervirali mamu, ali oni su zaista ozbiljni, pokušavaju da je osnuju. Preostala im je još samo godina dana na Hogvortsu i stalno pričaju o tome kako je vreme da razmisle o svojoj budućnosti, tata im ne može pomoći, a treba im dosta zlata da bi započeli neki posao.
Sada je Hermioni bilo neprijatno. – Da, ali... oni ne bi učinili ništa protivzakonito da bi se dokopali zlata. Zar ne?
– Ne bi? – reče Ron, skeptično. – Pojma nemam... nije baš da im smeta da krše pravila, je li?
– Da, ali ovo je zakon – reče Hermiona, sada već uplašeno. – Ovo nije neko glupo školsko pravilo... za ucenu će dobiti mnogo više od kaznene nastave! Rone... možda bi bilo najbolje da kažeš Persiju...
– Jesi li ti poludela? – reče Ron. – Da kažem Persiju? On bi se verovatno ugledao na Čučnja, i predao ih vlastima. – On se zagleda u prozor kroz koji je odletela Fredova i Džordžova sova, a potom reče: – Hajde, idemo na doručak.
– Šta misiliš, je li previše rano da potražimo profesora Ćudljivka? – upita Hermiona, kad siđoše niza spiralno stepenište.
– Da – reče Hari. – Verovatno bi nas razneo kroz vrata, kada bismo ga probudili u cik zore, pomislio bi da pokušavamo da ga napadnemo dok spava. Pričekajmo do velikog odmora.
Istorija magije retko kada je proticala tako sporo. Hari je neprekidno gledao na Ronov sat, pošto se konačno odvojio od svog, ali se Ronov pomerao tako polako da je mogao da se zakune da je i on prestao da radi. Sve troje su bili toliko umorni da su mogli da spuste glave na klupe i zaspe. Čak ni Hermiona nije hvatala svoje uobičajene beleške, već je sedela pridržavajući glavu rukama, zureći u profesora Binsa neusredsređenim pogledom.
Kada je konačno zvonilo, oni izjuriše u hodnik ka učionici Odbrane od Mračnih veština, i zatekoše profesora Ćudljivka kako izlazi iz nje. Delovao je umorno bar koliko i oni. Kapak njegovog normalnog oka bio je napola sklopljen, zbog čega mu je lice delovalo izobličenije nego obično.
– Profesore Ćudljivko? – pozva ga Hari, kad se probiše ka njemu kroz gomilu.
– Zdravo, Poteru – zareža Ćudljivko. Njegovo magično oko pratilo je pogledom nekoliko prvaka u prolazu, koji ubrzaše, delujući nervozno. Potom se ponovo okrenu prema unutrašnjosti Ćudljivkove glave, i najpre stade da posmatra iza njega, a potom profesor ponovo progovori. – Uđite ovamo.
On se pomeri unazad, propuštajući ih u praznu učionicu, potom doćopa iza njih i

zatvori vrata.

– Jeste li ga pronašli? – upita Hari, bez ikakvog okolišanja. – Gospodina Čučnja?
– Ne – reče Ćudljivko. On priđe svom stolu, sede, ispruži drvenu nogu s blagim uzdahom i izvuče čuturicu.
– Da li ste upotrebili mapu? – upita Hari.
– Naravno – reče Ćudljivko, gucnuvši iz čuture. – Ugledao sam se na tebe, Poteru. Prizvao sam je iz moje kancelarije u Šumu. Nije ga bilo nigde na njoj.
– Ipak se Prebacio? – upita Ron.
– Nemoguće je Prebacivati se unutar hogvortskog imanja, Rone! – reče Hermiona. – Ima drugih načina pomoću kojih je mogao da nestane, zar ne, profesore?
Ćudljivkovo magično oko zadrhta kada se zaustavilo na Hermioni.
– I ti bi mogla da porazmisliš o karijeri Aurora – reče joj on. – Tvoj mozak radi upravo na taj način, Grejndžerova.
Hermiona pocrvene od zadovoljstva.
– Pa, nije bio nevidljiv – reče Hari. – Ova mapa pokazuje nevidljive ljude. Stoga mora da je napustio imanje.
– Ali nije svojevoljno ispario? – reče Hermiona brzo. – Možda ga je neko naterao?
– Da, neko je mogao... mogao da ga smesti na metlu i da odleti s njim, zar ne? – reče brzo Ron, gledajući u Ćudljivka pogledom punim nade, kao da je i on hteo da mu se kaže da bi bio dobar Auror.
– Ne možemo odbaciti otmicu kao mogućnost – zareža Ćudljivko.
– Pa – nastavi Ron – mislite li da je negde u Hogsmidu?
– Mogao bi biti bilo gde – reče Ćudljivko, vrteći glavom. – Jedno zasigurno znamo: ovde nije.
On glasno zevnu, tako da mu se ožiljci raširiše, a njegova iskrivljena usta otkriše da mu fali nekoliko zuba.
Potom reče: – E pa, Dambldor mi je rekao da vas troje sebe smatrate nekim istraživačima, ali ništa ne možete učiniti za Čučnja. Njega će odsad da traži Ministarstvo, Dambldor ih je obavestio. Poteru, ti se samo koncentriši na treći podvig.

– Šta? – reče Hari. – Oh, da...
Nije ni pomislio na lavirint, otkad ga je prethodne večeri napustio zajedno s Krumom.
– Ovaj će ti baš biti po volji – produži Ćudljivko, gledajući u Harija, i češkajući svoju unakaženu i zaraslu bradu. – Po onome što sam čuo od Dambldora, kada si bio u prvom razredu uspeo si da prebrodiš niz prepreka koje su branile pristup Kamenu mudrosti, zar ne?
– Mi smo mu pomogli – brzo upade Ron. – Ja i Hermiona smo pomogli.
Ćudljivko se naceri. – Pa, pomozite mu onda da se spremi za ovo, i biću veoma iznenađen ukoliko ne bude pobedio – reče on. – U međuvremenu... stalni oprez, Poteru. Stalni oprez. – On cugnu još jedan veliki gutljaj iz svoje čuture, a njegovo

magično oko okrenu se ka prozoru. Kroz njega se videlo najviše jedro durmstranškog broda.
– Vas dvoje – upravi on svoje normalno oko ka Ronu i Hermioni – budite u Poterovoj blizini, važi? I ja držim stvari na oku, ali svejedno... nikada ne možete biti dovoljno oprezni.

* * *

Sledećeg jutra Sirijus im je vratio sovu s pismom. Ona slete pored Harija u istom trenutku kad i jedna siva sova pored Hermione, držeći primerak Dnevnog proroka u kljunu. Ona uze novine, pregleda prvih nekoliko strana, reče: – Ha! Još nije ni nanjušila ovu priču o Čučnju! – a potom se pridruži Ronu i Hariju da zajedno pročitaju Sirijusov odgovor na čudnovate događaje dve večeri ranije.

Hari – šta uopšte izvodiš, lutajući tek tako po šumi s Viktorom Krumom? Hoću da mi se zakuneš, povratnom sovinom poštom, da se nećeš više ni sa kim šetati noću. Na Hogvortsu se nalazi neko ko je krajnje opasan. Jasno mi je da su hteli da spreče Čučnja da se vidi s Dambldorom, a ti si najverovatnije bio na samo par koraka od njih, u mraku. Mogli su da te ubiju.

Tvoje ime nije slučajno dospelo u Vatreni pehar. Ukoliko neko pokušava da te napadne, sad mu je poslednja prilika za to. Budi uvek blizu Rona i Hermione, ne napuštaj grifindorski toranj uveče i pripremi se za treći podvig. Vežbaj Ošamućivanje i Razoružavanje. Ne bi bilo na odmet da osim toga uvežbaš i nekoliko uroka. Povodom Čučnja ne možeš ništa da učiniš. Kloni se nevolja i čuvaj se. Čekam tvoje pismo u kome mi obećavaš da nećeš više noću da izlaziš izvan zamka.
Sirijus

– Ko je on, da mi pridikuje da ne izlazim iz zamka? – reče Hari, blago iznerviran, čim savi Sirijusovo pismo i stavi ga u odoru. – Posle svega što je on radio u školi!
– Zabrinut je za tebe! – reče Hermiona oštro. – Baš kao i Ćudljivko i Hagrid! Stoga ih poslušaj!
– Cele godine niko nije pokušao da me napadne – reče Hari. – Niko mi ništa nije uradio...
– Osim što je stavio tvoje ime u Vatreni pehar – reče Hermiona. – A to su sigurno uradili s razlogom, Hari. Njuško je u pravu. Moguće je da su pokušavali da dobiju na vremenu. Možda je ovo podvig na kome će pokušati da te srede.
– Vidi – reče Hari nestrpljivo – recimo da je Njuško u pravu, i da je neko ošamutio Kruma da bi kidnapovao Čučnja. Pa, onda su bili u drveću oko nas, zar ne? Ali su sačekali da im se sklonim s puta pre nego što su reagovali, zar ne? Stoga ne izgleda da

sam im ja meta, je li tako?

– Da su te ubili u Šumi, ne bi mogli da udese da izgleda kao da je nesrećan slučaj! – reče Hermiona. – Ali, ako bi poginuo tokom izvođenja podviga...
– Nije ih bilo briga hoće li neko primetiti da je Krum napadnut, zar ne? – reče Hari.

– Zašto nisu i mene isto tako sredili? Mogli su da izvedu da sve izgleda kao da smo Krum i ja imali nekakav dvoboj, ili nešto slično.
– Hari, ni ja to ne razumem – reče Hermiona očajnički. – Samo znam da se dešavaju raznorazne čudnovate stvari, i to mi se ne dopada... Ćudljivko je u pravu – Njuško je u pravu – moraš da počneš da treniraš za treći podvig, iz ovih stopa. I obavezno napiši pismo Njušku, obećaj mu da se više nećeš sâm šunjati po školi.

* * *

Hogvortsko imanje nikad nije izgledalo primamljivije nego sad, kad je Hari morao da ostane u školi. Sledećih nekoliko dana provodio je sve slobodno vreme ili u biblioteci s Hermionom i Ronom, obrađujući lekcije o urocima, ili u praznim učionicama u koje bi se ušunjali da bi vežbali. Hari je pokušavao da se koncentriše na Ošamućujuću čin, koju nikad dotad nije koristio. Problem je bio u tome što je vežbanje ove čini zahtevalo izvesne žrtve od Rona i Hermione.

– Zar ne možemo jednostavno da kidnapujemo Gospođu Noris? – predloži Ron u ponedeljak, tokom ručka, dok je ležao ispružen na leđima posred učionice u kojoj su slušali Čini, nakon što ga je Hari upravo Ošamutio i ponovo probudio, po peti put zaredom. – Zašto malo ne Ošamutiš nju. Ili bi mogao da iskoristiš Dobija, Hari, kladim se da bi sve učinio da ti pomogne. Nije da se bunim, ili nešto slično – on se oprezno uspravi na noge, trljajući zadnjicu – ali me zaista sve boli...
– Pa, to je zato što neprekidno promašuješ jastuke, zar ne! – reče Hermiona nestrpljivo, nameštajući ponovo gomilu jastuka koje su koristili za Uklanjajuće čini, a koje je profesor Flitvik ostavio u kabinetu. – Samo probaj da padneš unazad!
– Kad si Ošamućen, ne možeš baš najbolje da ciljaš, Hermiona! – reče Ron ljutito.
– Zašto ti ne probaš malo?
– Pa, mislim da se Hari već uhodao – reče Hermiona brže-bolje. – A ne moramo da se brinemo za Razoružavanje, pošto on to već odavno ume da radi ... mislim da bi večeras trebalo da počnemo da radimo neki od ovih uroka.
Ona pogleda listu koju su sastavili u biblioteci.
– Sviđa mi se kako ovaj izgleda – reče ona – ovaj Onesposobljavajući urok. Trebalo bi da uspori sve što bi pokušalo da te napadne, Hari. Počećemo s njim.
Zvono se oglasi. Oni žurno pobacaše jastuke nazad u Flitvikov orman i iskradoše se iz učionice
– Vidimo se na večeri! – reče Hermiona i krenu na čas Aritmantije, dok se Hari i Ron uputiše prema severnom tornju, na čas Predskazivanja. Široke trake zaslepljujuće

zlatne sunčeve svetlosti spuštale su se preko hodnika kroz visoke prozore. Napolju je nebo bilo toliko jarkoplavo, da je delovalo kao da je prelakirano.
– Biće pakleno u sobi profesorke Treloni, ona nikad ne gasi ono svoje ognjište – reče Ron, dok su se uspinjali uz stepenice ka srebrnim merdevinama i vratancima u plafonu.
Bio je sasvim u pravu. U blago osvetljenoj prostoriji bilo je sparno. Mirisi iz naparfemisane vatre bili su teži no ikad. Hariju se malo zamuti u glavi dok se probijao do jednog od prozora sa zavesom. Dok je profesorka Treloni gledala u suprotnom pravcu, pokušavajući da raspetlja šal koji se zapleo u lampu, on odškrinu prozor nekoliko centimetara, i uvali se u fotelju presvučenu cicom, tako da mu je blag vetrić prelazio preko lica. Bilo je izuzetno prijatno.
– Dušice moje – reče profesorka Treloni, sedajući u svoju široku fotelju ispred razreda, sve ih gledajući svojim čudnovato uvećanim očima – skoro smo završili naš rad na Predskazivanju pomoću planeta. Danas ćemo imati sjajnu priliku da ispitamo uticaj Marsa, pošto je njegov položaj trenutno izuzetno zanimljiv. Ukoliko svi pogledate ovamo, prigušiću svetla...
Ona mahnu štapićem, i sva svetla se ugasiše. Vatra je sada bila jedini izvor svetlosti. Profesorka Treloni se sagnu, i ispod svoje fotelje izvuče minijaturni model solarnog sistema, smešten ispod staklene kupole. Bila je to predivna stvar. Oko svake od devet planeta svetlucali su njihovi meseci u svojim putanjama, kao i vatreno sunce, levitirajući u vazduhu iza stakla. Hari je lenjo posmatrao kako profesorka Treloni pokazuje fascinirajuće uglove koje Mars pravi u odnosu na Neptun. Preplaviše ga teška naparfemisana isparenja, a vetrić koji je duvao kroz prozor nežno mu je prelazio preko lica. Čuo je nekog insekta kako nežno zuji iza zavese. Kapci počeše da mu se sklapaju...
Jahao je na leđima orlovske sove, jezdeći kroz bistro plavo nebo ka staroj, rastinjem prekrivenoj kući koja je stajala visoko na brdu. Leteli su sve niže i niže, a vetrić je prijatno ćarlijao po Harijevom licu, dok nisu stigli do mračnog i polomljenog prozora na gornjem spratu kuće i ušli kroz njega. Sada su leteli kroz sumoran hodnik, ka sobi na samom kraju... prošli su kroz vrata, u mračnu sobu čiji su prozori bili zabarikadirani daskama...
Hari siđe sa sovinih leđa... i posmatrao ju je, kako leprša po sobi i sleće u stolicu koja mu je bila okrenuta leđima... na podu pored stolice stajala su dva mračna obličja... oba su se pomerala...
Jedno obličje beše ogromna zmija... drugo je bilo čovek... nizak, proćelav čovek, čovek suznih očiju i šiljatog nosa... on je dahtao i jecao na ćilimu ispred kamina...
– Imaš sreće, Crvorepu – reče hladan, piskav glas iz stolice na koju je sova sletela.
– Zbilja imaš mnogo sreće. Tvoja brljotina nije baš sve upropastila. Mrtav je.
– Gospodaru! – zacvile čovek na podu. – Gospodaru moj, ja sam... toliko sam zadovoljan... i toliko mi je žao...

– Nagini – reče hladni glas – ti nemaš sreće. Ipak te neću nahraniti Crvorepom, uprkos svemu... ali nema veze, nema veze... tu je još uvek Hari Poter...
Zmija prosikta. Hari je mogao da vidi njen jezik kako palaca.
– A sada, Crvorepu – reče hladni glas – samo još jedan mali podsetnik da neću više tolerisati nijednu tvoju brljotinu...
– Gospodaru... ne... preklinjem vas...
Iz stolice se pojavi vrh štapića. Bio je uperen u Crvorepa. – Krucio – reče hladni glas.
Crvorep vrisnu, vrisnu kao da mu svaki nerv u telu plamti, Harijeve uši ispuniše se kricima, dok mu je ožiljak na čelu buktao od bola: i on je vrištao... Voldemor će ga čuti, znaće da je tu...
– Hari! Hari!
Hari otvori oči. Ležao je na podu sobe profesorke Treloni, s rukama na licu.
Ožiljak ga je i dalje toliko pekao da su mu suze navirale na oči. Bol je bio stvaran.
Ceo razred je stajao oko njega, a Ron je klečao pored njega, užasnut.
– Da li si dobro? – upita ga on.
– Naravno da nije! – reče profesorka Treloni, delujući vrlo uzbuđeno. Njene ogromne oči pređoše preko Harija i upiljiše se u njega. – Šta je bilo, Poteru? Predskazanje? Priviđenje? Šta si video?
– Ništa – slaga Hari. On sede na zemlju. Osetio je da se trese. Nije mogao a da se osvrće ka senkama iza sebe. Voldemorov glas zvučao je tako blizu...
– Držao si se za svoj ožiljak! – reče profesorka Treloni. – Valjao si se po podu, stiskajući ožiljak! Hajde, de, Poteru, imam ja iskustva s ovakvim stvarima!
Hari pogleda u nju.
– Mislim da moram da odem do bolničkog krila – reče on. – Imam gadnu glavobolju.
– Dušice moja, nesumnjivo si podlegao stimulacijama čudnovatih vidovitih vibracija moje sobe! – reče profesorka Treloni. – Ukoliko sad odeš, izgubićeš priliku da vidiš dalje nego što si ikad mogao da...
– Trenutno ne želim da vidim ništa osim leka za glavobolju – reče Hari.

– Vidimo se kasnije – promrmlja Hari Ronu, pokupi svoju torbu, i krenu ka vratima u podu, ignorišući profesorku Treloni, koja je delovala veoma frustrirano, kao da joj je upravo uskraćena prava poslastica.

Ipak, kad je sišao niz njene merdevine, Hari se nije uputio ka bolničkom krilu. Nije ni imao nameru da ide tamo. Sirijus mu je rekao šta da uradi ako ga ponovo bude zaboleo ožiljak, i Hari je bio spreman da posluša njegov savet: pošao je pravo u Dambldorovu kancelariju. On odmaršira kroz hodnik, razmišljajući o onome što je video u snu... taj san je bio podjednako stvaran, kao i onaj koji ga je probudio u Šimširovoj ulici... on se još jednom priseti svih detalja u sebi, kako bi bio siguran da

će moći da ih se seti kasnije... čuo je Voldemora kako optužuje Crvorepa da je napravio brljotinu... ali je sova donela dobre vesti, brljotina je ispravljena, neko je bio mrtav... tako da Crvorep ipak neće postati hrana za zmiju... umesto njega, biće to on, Hari...

Hari prođe pravo pored kamenog gargojla koji je čuvao ulaz u Dambldorovu kancelariju, ne primetivši... Onda trepnu, osvrnu se oko sebe, shvati šta je učinio i vrati se nazad, zaustavivši se ispred njega. Potom se seti da ne zna lozinku.
– Limun-bombonica? – pokuša on nesigurno. Gargojl se ne pomeri.
– Okej – reče Hari, zureći u njega. – Kolač od kruške? Ovaj – štapić od sladića. Praskava zujalica. Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake. Berti Botove bombonice svih aroma... oh, ne, on ih ne voli, zar ne?... oh, ma samo se otvori, hoćeš li? – reče on ljutito. – Zaista moram da ga vidim, hitno je!
Gargojl je i dalje bio nepomičan.
Hari ga šutnu, ne postigavši ništa osim mučno jakog bola u svom nožnom palcu.
– Čokoladna žabica! – povika on ljutito, stojeći na jednoj nozi. – Šećerno pero! Buba-švabonica!
Gargojl ožive i skoči u stranu. Hari trepnu.
– Buba-švabonica? – reče on, zgranut. – Samo sam se šalio...
On požuri kroz procep u zidu i, kad se vrata za njim zatvoriše, zakorači na spiralno kameno stepenište, koje polako krenu da klizi naviše, noseći ga do lakiranih hrastovih vrata s mesinganim zvekirom.
Čuo je glasove kako dopiru iz kancelarije. On iskorači s pokretnog stepeništa i oklevaše da uđe, prisluškujući.
– Dambldore, bojim se da ne vidim nikakvu vezu, uopšte je ne vidim! – bio je to glas ministra magije, Kornelijusa Fadža. – Ludo kaže da je Berta savršeno sposobna da se sama izgubi. Slažem se da smo očekivali da ćemo je dosad već pronaći, ali svejedno, nema nikakvog dokaza ni o kakvoj prljavoj igri, ama baš nikakvog. Baš kao što nema nikakvog dokaza da je njen nestanak povezan s nestankom Bartija Čučnja!

– A šta mislite da se dogodilo Bartiju Čučnju, ministre? – reče Ćudljivkov režeći glas.
– Alastore, vidim samo dve mogućnosti – reče Fadž. – Ili je Čučanj konačno pukao

– što je i više nego verovatno, siguran sam da ćete se složiti sa mnom, uzevši u obzir ono što mu se privatno dogodilo – i onako lud, odlutao nekud...
– U tom slučaju, odlutao je tamo nekud neverovatno brzo, Kornelijuse – reče Dambldor smireno.
– Ili je... pa... – Fadž je zvučao posramljeno. – Pa, uzdržaću se od davanja svog mišljenja dok ne budem video mesto gde su ga pronašli, ali kažete da je to bilo malo dalje od Bobatonske kočije? Dambldore, ti znaš šta je ta žena, zapravo?
– Da, vrlo sposobna direktorka... i fantastična plesačica – reče Dambldor tiho.
– Ma hajde, Dambldore! – reče Fadž besno. – Zar ne misliš da si pristrasan zbog

Hagrida? Ispostavi se, neretko, da nisu svi oni bezazleni – ukoliko, zapravo, i Hagrida možeš nazvati bezazlenim, s tom njegovom obuzetošću čudovištima...
– Ne sumnjam u Madam Maksim ništa više nego u Hagrida – reče Dambldor, podjednako smireno. – Mislim da si možda ti taj koji je pristrasan, Kornelijuse.
– Možemo li da završimo ovu diskusiju? – zareža Ćudljivko.
– Da, da, hajdemo onda na imanje – reče Kornelijus nestrpljivo.
– Ne, ne radi se o tome – reče Ćudljivko – nego, Poter bi da porazgovara s vama, Dambldore. Eno ga, ispred vrata.

30. Sito-za-misli


Vrata kancelarije se otvoriše.

– Zdravo, Poteru – reče Ćudljivko. – Hajde, uđi.
Hari stupi unutra. Već je jednom bio u Dambldorovoj kancelariji. Bila je to predivna, kružna soba, prekrivena portretima prethodnih direktora i direktorki Hogvortsa, koji su čvrsto spavali, a grudi su im se blago dizale i spuštale.
Kornelijus Fadž je stajao pored Dambldorovog stola, u svom uobičajenom kariranom ogrtaču, a u ruci je držao svoj limunzeleni polucilindar.
– Hari! – reče Fadž veselo, krenuvši napred. – Kako si?
– Fino – slaga Hari.
– Baš smo pričali o noći kada se gospodin Čučanj pojavio na školskom imanju – reče Fadž. – Ti si bio taj koji ga je našao, zar ne?
– Da – reče Hari. Onda, osećajući da je beskorisno pretvarati se da nije čuo šta su pričali, dodade – nisam nigde u blizini video Madam Maksim, a ona ne bi baš mogla da se sakrije, zar ne?
Dambldor se nasmeja Hariju iza Fadžovih leđa, a u očima mu blesnu dobro znani

sjaj.

– Da, pa – reče Fadž, naizgled posramljen – upravo smo se spremali da krenemo u kratku šetnju po imanju, Hari, te ćeš morati da nam oprostiš što te napuštamo... možda bi bilo dobro da se vratiš na čas...
– Hteo sam da popričam s vama, profesore – reče Hari brzo, gledajući u Dambldora, koji mu uzvrati brzim, upitnim pogledom.
– Pričekaj me ovde, Hari – reče on. – Naš pregled imanja neće dugo potrajati.
Oni izađoše pored njega u tišini i zatvoriše vrata. Posle manje od minuta, Hari ču kako se bat Ćudljivkove drvene noge sve više udaljava u donjem hodniku. On se osvrnu oko sebe.
– Zdravo, Fokse – reče.
Foks, Feniks profesora Dambldora, stajao je na zlatnom stalku pored vrata. Velika kao labud, veličanstvenog skerletnog i zlatnog perja, ptica mahnu dugačkim repom i dobroćudno namignu Hariju.
Hari sede u stolicu ispred Dambldorovog stola. Nekoliko minuta je tako sedeo, posmatrajući stare direktore i direktorke kako hrču u ramovima, razmišljajući o onome što je upravo čuo, i prelazeći prstima preko svog ožiljka. Sada je prestao da ga boli.

Osećao se nekako mnogo smirenije, sad kad je u Dambldorovoj kancelariji, znajući da će mu uskoro ispričati svoj san. Hari pogleda u zid iza stola. Na polici je stajao zakrpljen i ofucan Šešir za razvrstavanje. Staklena vitrina pored njega čuvala je veličanstveni srebrni mač, s velikim rubinima utisnutim u dršku, koji Hari prepozna kao onaj mač koji je lično izvukao iz Šešira za razvrstavanje kad je bio u drugom razredu na Hogvortsu. Mač je nekad pripadao Godriku Grifindoru, osnivaču Harijeve kuće. Zurio je u njega, sećajući se kako mu je mač pritekao u pomoć kada se činilo da je svaka nada izgubljena, i u tom istom trenutku primeti srebrnast odsjaj kako igra i blešti na staklenoj vitrini. Hari se osvrnu oko sebe, tražeći izvor svetlosti, i vide zrak srebrnobele svetlosti kako sija iz crne vitrine, čija vrata nisu bila zatvorena kako valja. Hari je malo oklevao, pogledao u Foksa, a potom ustao, prešao preko kancelarije i širom otvorio vrata vitrine.
Tamo je ležala plitka kamena zdela, s čudnovatim rezbarijama po ivici. Bile su to rune i simboli koje Hari nije umeo da rastumači. Srebrnasta svetlost dopirala je iz sadržaja zdele, koji je bio nešto što Hari nikad dotad nije video. Nije mogao da proceni je li u pitanju tečnost ili gas. Bilo je to nešto bistro, beličastosrebrno, i neprekidno u pokretu. Sama površina bi se zatalasala kao voda na vetru, a onda se, poput oblaka, razdvojila i nežno zalelujala. Izgledalo je kao tečna svetlost – ili nekakav čvrst vetar – Hari nije mogao da se odluči.
Želeo je da je dodirne, da je oseti, ali bezmalo četiri godine iskustva s magijskim svetom naučile su ga da bi guranje ruku u nepoznatu supstancu bilo veoma glupo. Stoga izvuče svoj štapić iz odore, baci nervozan pogled preko kancelarije, ponovo pogleda u sadržaj zdele i gurnu štapić unutra. Površina srebrnaste tvari u njoj poče da

se kovitla velikom brzinom.

Hari se nagnu bliže, zavukavši glavu pravo u vitrinu. Srebrnasta supstanca upravo je postala providna: ličila je na staklo. On pogleda dole u nju, očekujući da vidi kameno dno zdele – i umesto toga, ispod površine tajanstvene supstance vide veliku sobu, sobu u koju je gledao kroz neku vrstu kružnog prozora na tavanici.
Soba je bila prigušeno osvetljena: čak mu se činilo da bi mogla biti i pod zemljom, pošto nije imala prozore, već samo baklje u njihovim ozidanim ležištima, kao one koje osvetljavaju zidove Hogvortsa. Približivši lice, tako da mu je nos bio na svega nekoliko centimetara od površine staklaste supstance, Hari vide da uza svaki zid sede redovi i redovi čarobnjaka i veštica, na klupicama izdignutim u više nivoa. U samoj sredini sobe nalazila se jedna prazna stolica. Nešto u vezi s tom stolicom izazva zlokobno osećanje u Hariju. Oko njenog naslona bili su obmotani lanci, kao da su oni koji bi sedeli na stolici obično vezivani za nju.
Gde se nalazilo ovo mesto? To sigurno nije Hogvorts. U zamku nikad nije video sobu nalik ovoj. Štaviše, masu ljudi u tajanstvenoj sobi na dnu zdele činili su odrasli, a Hari je znao da na Hogvortsu nema ni izbliza toliko profesora. Izgledaju, pomisli Hari, kao da čekaju na nešto. Iako je mogao da im vidi samo vrhove šiljatih šešira, činilo se da su svi okrenuti u istom pravcu i da ne komuniciraju međusobno.
Pošto je zdela bila kružna, a soba koju je posmatrao četvrtasta, Hari nije mogao da razazna šta se događa u ćoškovima sobe. On se nagnu još više, spustivši glavu, pokušavajući da vidi...
Vrh njegovog nosa dodirnu čudnu supstancu u koju je zurio.
Dambldorova kancelarija iznenada se nagnu – Hari se zanese napred i naglavačke ulete u supstancu u zdeli...
Ali ne udari glavom u kameno dno. Padao je kroz nešto ledeno hladno i crno. Bilo je to kao da ga je usisao neki mračni vrtlog...
I odjednom, obreo se na klupi u ćošku sobe unutar zdele, na klupi izdignutoj više od svih ostalih. On pogleda uvis ka visokoj kamenoj tavanici, očekujući da vidi kružni prozor kroz koji je maločas gledao, ali tamo nije bilo ničeg osim tamnog, čvrstog kamena.
Dišući teško i ubrzano, Hari se osvrnu. Niko od čarobnjaka i veštica u sobi (a bilo ih je najmanje dve stotine) nije gledao u njega. Niko od njih izgleda da nije ni primetio da je četrnaestogodišnji dečak upravo pao s tavanice među njih. Hari se okrenu ka čarobnjaku na klupici pored sebe, i ispusti glasan usklik iznenađenja, koji odjeknu tihom sobom.
Sedeo je tik pored Albusa Dambldora.
– Profesore! – reče Hari, prigušenim šapatom. – Žao mi je... nisam hteo da... samo sam pogledao onu zdelu u vašoj vitrini – ja – gde smo to mi?
Ali Dambldor se nije pomerao niti progovarao. Potpuno je ignorisao Harija. Kao i svi drugi čarobnjaci na klupicama, zurio je u udaljeni ugao sobe, gde su se nalazila

vrata.

Hari je piljio, zbunjeno, u Dambldora, potom u tihu gomilu posmatrača, potom nazad u Dambldora. A onda mu sinu...
Hari se već jednom bio našao negde gde ga niko nije mogao ni čuti ni videti. Tada je upao kroz stranicu u začaranom dnevniku, baš u nečije tuđe sećanje... i ukoliko sada nije u velikoj zabludi, ponovo mu se dogodilo nešto slično ...
Hari podiže svoju desnu ruku, na trenutak je oklevao, a onda energično mahnu njome ispred Dambldorovog lica. Dambldor nije ni trepnuo, nije se ni okrenuo ka Hariju, niti se iole pomerio. I to je, po Harijevom mišljenju, zapečatilo stvar. Dambldor ga ne bi tako ignorisao. Bio je unutar sećanja i ovo nije bio Dambldor iz sadašnjice. Ali kakvo je ovo mesto? Šta to iščekuju svi ovi čarobnjaci?
Hari se pažljivije osvrnu oko sebe. Soba je, kao što je ranije i pretpostavio kada ju je posmatrao odozgo, izvesno bila ispod zemlje – više tamnica nego soba, pomisli on. Celo mesto je ostavljalo sumoran i zloslutan utisak. Na zidovima nije bilo slika, niti bilo kakve dekoracije: samo zbijeni redovi klupica, koji su se dizali po nivoima iznad poda, svuda po sobi, postavljeni tako da sve imaju jasan vidik na onu stolicu s okovima na naslonima za ruke.
Pre nego što je Hari mogao da donese još neke zaključke u vezi s tim gde se nalazi, začu korake. Vrata u uglu tamnice se otvoriše, i troje ljudi uđe unutra – ili, zapravo, jedan čovek u pratnji dva dementora.
Hariju se stomak sledi. Dementori, visoka zakukuljena stvorenja čija su lica bila skrivena, polako su klizili ka stolici u centru sobe, svaki držeći po jednu čovekovu ruku svojim mrtvim i trulim šakama. Čovek između njih delovao je kao da će se upravo onesvestiti, a Hari ga je potpuno razumeo... znao je da dementori ne mogu da mu naude unutar sećanja, ali se Hari suviše dobro sećao njihove moći. Posmatrači blago ustuknuše kad dementori postaviše čoveka u stolicu s okovima i otklizaše nazad, izlazeći iz sobe. Vrata se zalupiše za njima.
Hari pogleda čoveka koji je sada sedeo u stolici i vide da je to Karkarof.
Za razliku od Dambldora, Karkarof je delovao mnogo mlađe: kosa i jareća bradica behu mu crne. Nije bio obučen u svoje elegantno krzno, već u tanku i iscepanu odoru. Tresao se. Dok je Hari posmatrao, okovi na naslonu stolice iznenada sinuše zlatnim sjajem, i polako se Karkarofu obmotaše oko ruku, prikovavši ga za stolicu.
– Igore Karkarof – reče osoran glas s Harijeve leve strane. Hari se osvrnu, i vide gospodina Čučnja kako ustaje sa sredine klupe pored njega. Čučnjeva kosa bila je tamna, lice mnogo manje izborano, i izgledao je budno i oprezno. – Doveden si iz Askabana da bi svedočio pred Ministarstvom magije. Koliko shvatamo, imaš neke značajne informacije za nas.
Karkarof se ispravi što je bolje mogao, onako čvrsto vezan za stolicu.
– Imam, gospodine – reče on i, mada mu je glas bio veoma uplašen, Hari je i dalje mogao da oseti njegov prepoznatljiv slatkorečiv prizvuk. – Želeo bih da budem od

koristi Ministarstvu. Želeo bih da pomognem. Ja... ja znam da Ministarstvo pokušava da... da sakupi poslednje sledbenike Mračnog gospodara. Râd sam da pomognem na bilo koji način ako mogu...

U klupama nastade žamor. Neki čarobnjaci i veštice posmatrali su Karkarofa s interesovanjem, drugi s naglašenim nepoverenjem. A onda Hari začu, sasvim razgovetno, s druge Dambldorove strane, poznat, režeći glas kako kaže: – Šljam.
Hari se nagnu napred kako bi video ko je pored Dambldora. Tamo je sedeo Ludooki Ćudljivko – mada je bila primetna razlika u njegovom izgledu. Nije imao magično oko, već dva normalna. Oba su gledala dole u Karkarofa, i oba su se suzila u znak jakog neprijateljstva.
– Čučanj će ga pustiti – prodahta Ćudljivko tiho Dambldoru. – Nagodio se s njim. Trebalo mi je šest meseci da ga pronađem i uhvatim, a sad će ga Čučanj pustiti ukoliko dobije dovoljno novih imena. Ja predlažem da čujemo nove informacije, a onda da ga ponovo bacimo dementorima.
Dambldor tiho, neodobravajuće frknu kroz svoj dugi, povijeni nos.
– Ah, zaboravio sam... ti ne voliš dementore, zar ne, Albuse? – reče Ćudljivko sa sarkastičnim osmehom.
– Ne – reče Dambldor smireno – bojim se da ih ne volim. Već odavno smatram da je Ministarstvo pogrešilo što se povezalo s tim stvorenjima.
– Ali za ovakav šljam... – reče Ćudljivko nežno.
– Tvrdiš da imaš imena za nas, Karkarofe – nastavi Čučanj. – Da ih čujemo, moliću lepo.
– Morate da shvatite – reče Karkarof užurbano – da je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati uvek radio u najvećoj tajnosti... više je voleo da mi – hoću reći, njegovi sledbenici – i sada najdublje žalim što sam se ikad svrstao među njih...
– Požuri već jednom – naruga se Ćudljivko.
– ... nikada nismo znali imena svih naših kompanjona – samo je on znao ko smo svi mi...
– Što je bio mudar potez, zar ne, pošto je sprečavao neke kao što si ti, Karkarofe, da ih sve ocinkariš – promrmlja Ćudljivko.
– Ipak, ti tvrdiš da imaš neka imena za nas? – reče gospodin Čučanj.
– I... imam – reče Karkarof bez daha. – I pazite, to su važni sledbenici. Ljudi koje sam sopstvenim očima video kako ispunjavaju njegove naredbe. Dajem ove informacije kao znak da ga se potpuno i sasvim odričem, i da sam ispunjen kajanjem toliko velikim, da jedva mogu da...
– A ta imena su? – reče gospodin Čučanj oštro.

– Bio je tu Antonin Dolohov – reče on. – Ja... video sam ga kako muči nebrojene Normalce i... i one koji su odbijali da podržavaju Mračnog gospodara.
– I pri tom si mu pomagao – promrmlja Ćudljivko.

– Već smo uhvatili Dolohova – reče Čučanj. – Uhvaćen je nedugo posle tebe.

– Zbilja? – reče Karkarof, razrogačivši oči. – Ja... drago mi je što to čujem!
Ali nije delovao tako. Hari je video da su za njega ove vesti bile pravi udarac.
Jedno od njegovih imena bilo je beskorisno.
– Još neko? – reče Čučanj hladno.
– Ovaj, da... bio je tu Rosijer – reče Karkarof užurbano. – Evan Rosijer.
– Rosijer je mrtav – reče Čučanj. – I on je uhvaćen nedugo posle tebe. Bilo mu je draže da se bori, nego da mirno pođe s nama, i nastradao je u toj borbi.
– I sa sobom u smrt poneo i deo mene – prošaputa Ćudljivko s Harijeve desne strane. Hari se ponovo osvrnu ka njemu, i vide ga kako Dambldoru pokazuje veliki deo nosa koji mu je nedostajao.
– Ništa... ništa bolje Rosijer nije ni zaslužio! – reče Karkarof, sad već s notom prave panike u glasu. Hari je primećivao da ovaj već strepi da njegove informacije neće biti ni od kakve koristi Ministarstvu. Karkarofove oči su stalno krišom pogledale ka vratima u uglu, iza kojih su, nesumnjivo, i dalje čekali dementori.
– Još neko? – upita Čučanj.
– Da! – povika Karkarof. – Bio je tu Travers... on je pomogao da se pobiju Mek Kinoni! Malsiber... on se specijalizovao za Kontrolišuću kletvu, primorao je nebrojene ljude da čine užasavajuće stvari! Rukvud, koji je bio špijun, i koji je Onome Koji Se Ne Sme Imenovati prenosio korisne informacije iz samog Ministarstva!
Hari je mogao da vidi da je Karkarof ovoga puta naišao na zlatnu žicu. Posmatrači na tribinama svi su uglas nešto mrmljali.
– Rukvud? – reče gospodin Čučanj, klimnuvši glavom veštici koja je sedela ispred njega, a koja odmah poče nešto da piskara na svom listu pergamenta. – Augustus Rukvud iz Odseka za misterije...?
– Baš taj – reče Karkarof željno. – Verujem da je koristio mrežu dobro raspoređenih čarobnjaka, i unutar Ministarstva i spolja, kako bi sakupljao informacije...
– Ali Traversa i Malsibera imamo – reče gospodin Čučanj. – Vrlo dobro, Karkarofe, ukoliko je to sve, bićeš vraćen u Askaban, dok mi ne odlučimo...
– Ne još! – vrisnu Karkarof, delujući krajnje očajno. – Čekajte, imam još!
Hari je video kako se znoji pod svetlošću baklji, a njegova bela koža potpuno je odskakala od njegove crne kose i brade.
– Snejp! – povika on. – Severus Snejp!
– Snejpa je ovaj konzilijum oslobodio – reče Čučanj hladno. – Za njega je garantovao Albus Dambldor.
– Ne! – povika Karkarof, napregnuvši se, okovan lancima koji su ga vezivali za stolicu. – Uveravam vas! Severus Snejp je Smrtožder!
Dambldor se pridiže na noge. – Već sam vam dao dokaze oko ovoga – reče on

smireno. – Severus Snejp je zbilja bio Smrtožder. Ipak, pridružio se našoj strani pre pada Lorda Voldemora, i bio naš špijun, uprkos velikom ličnom riziku. On sada nije Smrtožder ništa više nego ja.

Hari se okrenu da pogleda Ludookog Ćudljivka. Iza Dambldorovih leđa, njegovo lice izražavalo je duboku skeptičnost.
– Vrlo dobro, Karkarofe – reče Čučanj hladno – bio si nam od koristi. Razmotriću tvoj slučaj. U međuvremenu, bićeš vraćen u Askaban...
Glas gospodina Čučnja poče da se gubi. Hari se osvrnu oko sebe. Tamnica oko njega se rastvarala, kao da je sastavljena od dima: sve je bledelo, mogao je da vidi samo svoje telo, sve ostalo je bilo kovitlajuća tmina...
A onda se tamnica opet pojavi. Hari je ovoga puta sedeo na drugom sedištu. I dalje je bio na najvišoj klupi, ali sada s leve strane gospodina Čučnja. Atmosfera je bila sasvim drugačija – opuštena, čak vesela. Svuda uza zidove čarobnjaci i veštice pričali su međusobno, kao da su na nekoj sportskoj manifestaciji. Hariju zapade za oko veštica u srednjem redu klupica naspram njega. Imala je kratku plavu kosu, nosila je crvenu odoru i grickala vrh otrovnozelenog pera. Bila je to, nije bila posredi nikakva greška, mlađa Rita Skiter. Hari se osvrnu oko sebe. Dambldor je ponovo sedeo pored njega, ovoga puta u drugačijoj odori. Gospodin Čučanj je delovao umornije i nekako strože, ispijenije... Hari shvati. Bilo je to neko drugo sećanje, neki drugi dan... neko drugo suđenje.
Vrata u uglu se otvoriše, i u prostoriju stupi Ludo Torbar.
Ovo pak nije bio propali Ludo Torbar, već Ludo Torbar na vrhuncu svoje kvidičke karijere. Nos mu još nije bio polomljen: bio je visok, vitak i mišićav. Torbar je delovao nervozno dok je sedao u stolicu s okovima, ali ga ona ne veza, kao što je vezala Karkarofa, i Torbar, možda ohrabren time, pogleda naokolo po masi posmatrača, mahnu nekolicini i uspe i da se osmehne.
– Ludo Torbaru, izveden si ovde pred Savet za magijske zakone da odgovoriš na optužbe koje te povezuju sa aktivnostima Smrtoždera – reče gospodin Čučanj. – Čuli smo dokaze koji te optužuju, i treba tek da donesemo presudu. Imaš li nešto da dodaš svedočenjima pre nego što ti izreknemo kaznu?
Hari nije mogao da poveruje svojim ušima. Ludo Torbar, Smrtožder?
– Samo – reče Torbar, smeškajuči se s nelagodom – pa, znam da sam se poneo pomalo kao idiot...
Jedno ili dvoje čarobnjaka i veštica u okolnim sedištima nasmešiše se povlađujuće. Ali gospodin Čučanj izgleda nije delio njihova osećanja. Zurio je u Luda Torbara s izrazom krajnjeg prezira i strogoće.
– Živa istina, dečače – promrmlja suvim glasom Dambldoru neko iza Harija. On se okrenu iza sebe i vide Ćudljivka kako ponovo sedi tamo. – Da nisam znao da je oduvek bio priglup, pomislio bih da mu je neka od onih Bladžerki pomutila razum...
– Ludoviče Torbaru, uhvaćen si na delu prilikom prenošenja informacija

Voldemorovim sledbenicima – reče gospodin Čučanj. – Za taj zločin, predlažem da odslužiš kaznu u Askabanu koja će trajati ne manje od...
Ali se iz okolnih klupa začuše besni povici. Nekoliko veštica i čarobnjaka koji su sedeli uza zidove ustade vrteći glavama, i čak pesnicama preteći gospodinu Čučnju.
– Ali, rekao sam vam, pojma nisam imao! – povika Torbar iskreno, nadglasavajući žamor mase, raširivši svoje plave okice. – Pojma nisam imao, uopšte! Stari Rukvud je bio prijatelj mog tate... nikada mi ne bi palo na pamet da je bio zajedno sa Znate-Već-Kim! Mislio sam da prikupljam informacije za našu stranu! A Rukvud je neprekidno pričao kako će mi kasnije naći posao u Ministarstvu... kad prođe moja kvidička karijera, znate... hoću reći, ne mogu celog života da primam bubotke od Bladžerki, zar ne?
Začu se kikot iz gomile.
– Stavićemo na glasanje – reče gospodin Čučanj hladno. On se okrenu prema onom delu tamnice sa svoje desne strane. – Porota će podići ruke... oni koji su za kažnjavanje...
Hari pogleda udesno. Nijedna osoba nije podigla ruku. Mnogi čarobnjaci i veštice počeše da aplaudiraju. Jedna od veštica iz porote ustade.
– Da? – obrecnu se Čučanj.
– Samo bismo hteli da čestitamo gospodinu Torbaru na njegovom sjajnom nastupu za reprezentaciju Engleske u kvidičkom meču protiv Turske prošle subote – reče veštica bez daha.
Gospodin Čučanj je delovao besno. Tamnica se orila od aplauza. Torbar se pridiže na noge i pokloni se, ozaren.
– Nedopustivo – prodera se gospodin Čučanj ka Dambldoru, ponovo sedajući, kad Torbar izađe iz tamničke dvorane. – Da mu Rukvud nađe posao, ma nemoj... dan kad nam se Ludo Torbar pridruži biće crn dan za Ministarstvo...
I tamnica se opet rasplinu. Kada se ponovo pojavila, Hari se osvrnu oko sebe. On i Dambldor i dalje su sedeli pored gospodina Čučnja, ali atmosfera je sada bila toliko različita da različitija nije mogla biti. Vladala je potpuna tišina, koju su prekidali samo suvi jecaji krhke, nežno građene veštice koja je sedela pored gospodina Čučnja. Grčevito je držala maramicu preko usta svojim drhtavim rukama. Hari pogleda naviše u Čučnja, koji je stajao, i vide da ovaj deluje ispijenije i sivlje nego ikad dotad. Na slepoočnici mu je pulsirala vena.
– Uvedite ih – reče on, a glas mu odjeknu kroz tihu tamnicu.
Vrata u uglu se ponovo otvoriše. Šest dementora uđe, ovoga puta, opkoljavajući grupicu od četvoro ljudi. Hari vide kako se posmatrači u gomili okreću i gledaju u gospodina Čučnja. Neki od njih počeše da se došaptavaju.
Dementori smestiše svakog od njih četvoro na po jednu od četiri stolice s okovima koje su se nalazile na podu tamnice. Bio je tu zdepast čovek koji je tupo zurio u Čučnja, jedan mršaviji i nervozniji čovek, čije su oči prelazile tamo-amo preko

gomile, žena guste, sjajne crne kose i s velikim podočnjacima, koja je sedela u okovanoj stolici kao da je na tronu, i momak u kasnom pubertetu, koji je delovao prestrašeno. Drhtao je, dok mu je preko lica padala kosa boje slame, a pegava koža bila mu je bela poput mleka. Krhka mala veštica pored Čučnja poče da se klati napred-nazad na svom sedištu, jecajući u maramicu.

Čučanj ustade. Pogleda naniže u četvorku pred sobom, i na licu mu se pojavi čista mržnja.
– Dovedeni ste ovde, pred Savet za magijske zakone – reče on jasno i glasno – kako bismo doneli presudu za zločin toliko gnusan...
– Oče – reče dečak s kosom boje slame. – Oče... molim te...
– ... da smo retko kada čuli za sličan na ovom sudu – reče Čučanj, govoreći sve glasnije, kako bi ugušio glas svoga sina. – Čuli smo dokaze protiv vas. Vas četvoro ste optuženi da ste zarobili Aurora – Frenka Longbotoma – i podvrgli ga Bolnoj kletvi, verujući da on zna za prebivalište vašeg prognanog gospodara, Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati...
– Oče, nisam ja! – vrištao je momak u lancima ispod njega. – Nisam, kunem se, oče, ne vraćaj me dementorima...
– Dalje ste optuženi – urlao je gospodin Čučanj – da ste Bolnu kletvu primenili na ženi Frenka Longbotoma, kada je on odbio da vam dâ informacije. Planirali ste da vratite Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati na vlast i da nastavite nasilnički život koji ste vodili dok je on bio moćan. Sad ću upitati porotu...
– Majko! – vrisnu momak odozdo, a tanušna veštica pored Čučnja poče da jeca, klateći se sve jače napred-nazad. – Majko, zaustavi ga, Majko, nisam to učinio, nisam to bio ja!
– Sada ću zamolititi porotu – vikao je gospodin Čučanj – da podignu ruke, ukoliko veruju, kao ja, da ovi zločini zaslužuju doživotnu kaznu u Askabanu.
Kao jedan, veštice i čarobnjaci s desne strane tamnice podigoše ruke. Gomila koja je sedela uza zidove poče da aplaudira, kao što su aplaudirali Torbaru, dok im se na licima video divlji trijumf. Momak poče da vrišti.
– Ne! Majko, ne! Nisam to učinio, nisam to učinio, nisam znao! Ne šaljite me tamo, ne dozvoli mu to!
Dementori ponovo uđoše u sobu. Tri pratioca onog momka tiho ustadoše sa svojih sedišta. Žena s podočnjacima pogleda u Čučnja, i reče: – Mračni gospodar će se ponovo uzdići, Čučnju! Baci nas slobodno u Askaban, sačekaćemo mi! On će se ponovo uzdići, i doći po nas, i nagraditi nas više nego sve ostale svoje sledbenike! Mi smo mu jedini verni! Jedino smo mi pokušali da ga pronađemo!
Ali momak je pokušavao da se izbori s dementorima, mada je Hari primetio da je njihova hladna, ispijajuća moć počela da deluje na dečaka. Gomila se rugala i dobacivala, neki su već bili na nogama dok su ženu odvlačili iz tamnice, a momak nastavljao da se bori.

– Ja sam tvoj sin! – vrisnu on Čučnju. – Ja sam ti sin!

– Nisi ti moj sin! – urliknu gospodin Čučanj, naglo iskolačivši oči. – Ja nemam sina!
Krhka veštica pored njega duboko uzdahnu, i prući se preko svog sedišta. Onesvestila se. Izgledalo je da Čučanj to nije ni primetio.
– Vodite ih! – zareža Čučanj na dementore, dok mu je pljuvačka letela iz usta. – Vodite ih i neka istrunu tamo!
– Oče! Oče, nisam bio umešan! Ne! Ne! Oče, molim te!
– Mislim, Hari, da je vreme da se vratimo u moju kancelariju – reče tihi glas u Harijevo uvo.
Hari se ukoči. Osvrnu se oko sebe. Potom pogleda nadesno od sebe.
Albus Dambldor je sedeo s njegove desne strane, posmatrajući kako Čučnjevog sina odvode dementori – a s njegove leve strane takođe je sedeo Albus Dambldor posmatrajući ga.
– Hajde – reče Dambldor s njegove leve strane i uhvati Harija pod ruku. Hari oseti kako se diže u vazduh. Tamnica oko njega nestade. Na trenutak, sve je bilo tmina, a onda oseti kao da je napravio kolut u vazduhu, usporeno, odjednom se dočekavši na noge u bleštavom svetlu Dambldorove suncem osvetljene kancelarije. Kamena zdela je podrhtavala u vitrini ispred njega, a Albus Dambldor je stajao pred njim.
– Profesore – Hari udahnu – znam da nije trebalo... nisam hteo... vrata vitrine su bila odškrinuta i ja...
– Potpuno razumem – reče Dambldor. On podiže zdelu, odnese je do svog stola, stavi je na njegovu uglačanu površinu, i sede na stolicu iza njega. On pokaza Hariju da sedne ispred njega.
Hari to i učini, zureći u kamenu zdelu. Njen sadržaj se vratio u svoje prvobitno, srebrnastobelo stanje, talasajući se i kovitlajući pod njegovim pogledom.
– Šta je to? – upita Hari nesigurno.
– Ovo? Zove se Sito-za-misli – reče Dambldor. – Ponekad shvatim, a siguran sam da i ti znaš taj osećaj, da jednostavno imam previše misli i sećanja zbijenih u svom umu.
– Ovaj... – reče Hari, koji nije mogao da kaže iskreno da se ikada tako osetio.
– Tada – reče Dambldor, pokazujući ka kamenoj zdeli – koristim Sito-za-misli. Čovek jednostavno izbaci misli koje su mu višak iz svog uma, sipa ih u zdelu i kasnije ih pregleda po svojoj volji. Tako je lakše uočiti veze između stvari, razumeš, kada su u ovom obliku.
– Hoćete reći... da su ove stvari zapravo vaše misli? – reče Hari, zureći u kovitlajuću belu supstancu u zdeli.
– Naravno – reče Dambldor. – Da ti pokažem.
Dambldor izvuče svoj štapić iz unutrašnjosti odore i prisloni njegov vrh na svoju srebrnu kosu, blizu svoje slepoočnice. Kada je sklonio štapić, činilo se kao da se

njegova kosa zadržala za vrh – ali Hari onda primeti da je to zapravo sjajna nit iste čudnovate srebrnkastobele materije koja je ispunjavala Sito-za-misli. Dambldor dodade ovu svežu misao u zdelu, i Hari, zabezeknut, vide sopstveno lice kako pluta na površini zdele.

Dambldor stavi svoje duge šake s obe strane Sita-za-misli, i poče da ga trese, kao što bi ga tresao tragač za zlatom, u potrazi za zlatnom prašinom... a Hari vide kako se njegovo lice pretapa u Snejpovo, koji otvori svoja usta i progovori ka tavanici, dok mu je glas pomalo odjekivao: – Vraća se... i Karkarof... jači i jasniji no ikada...
– Zaključak do kog sam mogao da dođem i sâm, bez ičije pomoći – uzdahnu Dambldor – ali nema veze. – On proviri preko vrha svojih naočari u obliku polumeseca ka Hariju, koji je zurio u Snejpovo lice, koje je nastavilo da se kovitla po zdeli. – Upravo sam koristio Sito-za-misli, kada je gospodin Fadž stigao na naš zakazani sastanak, te sam morao da ga sklonim prilično užurbano. Bez sumnje nisam dobro zatvorio vrata vitrine. Prirodno, privuklo ti je pažnju.
– Žao mi je – promrmlja Hari.

– Radoznalost nije greh – reče on. – Ali trebalo bi da ispoljavamo i obazrivost, uporedo s našom radoznalošću... da, svakako...
Blago se namrštivši, on bocnu misli u zdeli vrhom svog štapića. Istog trenutka, iz nje izraste figura, figura bucmaste, namrštene devojčice od nekih šesnaestak godina, koja poče polako da se okreće, dok su joj stopala i dalje bila u zdeli. Nije se uopšte obazirala ni na Harija niti na profesora Dambldora. Kada je progovorila, glas joj je odjekivao, baš kao i Snejpov, kao da dopire iz dubine kamene zdele: – Bacio je urok na mene, profesore Dambldor, a ja sam ga samo začikavala, gospodine, samo sam mu rekla da sam ga videla kako se ljubaka s Florens iza staklene bašte prošlog četvrtka...

– Ali zašto, Berta – reče Dambldor tiho, podigavši pogled prema devojčici koja se tiho okretala – zašto si uopšte morala da ga pratiš?
– Berta? – prošaputa Hari, gledajući gore ka njoj. – Da li je to... Berta Džorkins?
– Da – reče Dambldor, gurnuvši misli nazad u zdelu svojim štapićem. Berta utonu među ostale misli, i one ponovo postadoše srebrnaste i neprozirne. – To je Berta kakvu pamtim iz škole.
Srebrna svetlost iz Sita-za-misli osvetli Dambldorovo lice i Hari primeti koliko on najednom izgleda star. Znao je, naravno, da Dambldor postaje sve stariji, ali nikada nije razmišljao o Dambldoru kao o starcu.
– Dakle, Hari – reče Dambldor tiho. – Pre nego što si se izgubio u mojim mislima, hteo si nešto da mi saopštiš.
– Da – reče Hari. – Profesore... bio sam na Predskazivanju maločas, i... ovaj...
zaspao sam.
On na trenutak zastade, pitajući se da li da očekuje prekor, ali Dambldor jednostavno reče: – Sasvim razumljivo. Nastavi.

– Pa, usnuo sam san – reče Hari. – San o Lordu Voldemoru. Mučio je Crvorepa...

znate ko je Crvorep...
– Naravno da znam – reče Dambldor, podstičući ga da nastavi. – Molim te, pričaj dalje.
– Voldemor je dobio pismo preko sove. Rekao je otprilike nešto kao da je Crvorepova brljotina ispravljena. Rekao je da je neko mrtav. Onda je rekao da ipak neće nahraniti svoju zmiju Crvorepom – bila je to zmija pored njegove stolice. Rekao je – rekao je da će umesto toga zmiju nahraniti mnome. Onda je izveo Bolnu kletvu na Crvorepu – a mene je zaboleo moj ožiljak – reče Hari. – To me je probudilo, toliko me je jako zaboleo.
Dambldor ga samo pogleda.
– Ovaj... to je sve – reče Hari.
– Vidim – reče Dambldor tiho. – Vidim. Dakle, da li te je ožiljak boleo još neki put tokom ove godine, osim onda kada te je probudio tokom leta?
– Ne, ja... kako ste znali da me je probudio tokom leta? – reče Hari, zaprepašćen.
– Nisi jedini koji se dopisuje sa Sirijusom – reče Dambldor. – I ja sam u kontaktu s njim otkako je napustio Hogvorts prošle godine. Ja sam taj koji mu je predložio planinsku pećinu kao najbezbednije utočište za njega.
Dambldor se pridiže i poče da se šetka levo-desno iza svog stola. Tu i tamo, prislonio bi vrh štapića na slepoočnicu i izvukao još koju svetleću misao, koju bi potom smestio u sito. Misli u njemu počeše da kruže tako brzo da Hari nije mogao ništa da razazna. Bila je to samo gomila zamućenih boja.
– Profesore? – reče on tiho, posle nekoliko minuta.

– Izvinjavam se – reče on tiho. Zatim ponovo sede za svoj sto.

– Da li... da li znate zašto me ožiljak boli?
Dambldor na trenutak napregnuto pogleda u Harija, a onda reče: – Imam jednu teoriju, ništa više od toga... Verujem da te ožiljak boli kad je Lord Voldemor blizu tebe, ili pak kad oseća snažan napad mržnje.
– Ali... zašto?
– Zato što ste ti i on povezani kletvom koja nije uspela – reče Dambldor. – To nije običan ožiljak.
– Dakle, mislite... san... da li se stvarno dogodio?
– Moguće je – reče Dambldor. – Čak bih rekao – verovatno. Hari, da li si video Voldemora?
– Ne – reče Hari. – Samo naslon njegove stolice. Ali – i ne bih imao šta da vidim, zar ne? Hoću reći, on nema telo, zar ne? Ali... ali kako je onda mogao da drži štapić?
– reče Hari polako.
– Kako, zbilja? – promrmlja Dambldor. – Zbilja, kako...
Neko vreme ni Hari ni Dambldor nisu progovarali. Dambldor je gledao po sobi, s

vremena na vreme stavljajući svoj štapić na slepoočnicu, i dodavao još poneku svetlucavu, srebrnu misao u kovitlavu masu unutar Sita-za-misli.
– Profesore – reče Hari napokon – mislite li da on jača?
– Voldemor? – reče Dambldor, gledajući u Harija preko sita. Bio je to karakterističan, prodoran pogled koji mu je Dambldor upućivao i u drugim prilikama, a koji je Hariju davao osećaj kao da Dambldor gleda kroz njega, na način na koji to nije moglo ni Ćudljivkovo magično oko. – Ponavljam, Hari, mogu ti pružiti samo svoje sumnje.
Dambldor ponovo uzdahnu. Delovao je starije i umornije no ikada.
– Godine Voldemorovog uzdizanja – reče on – bile su obeležene brojnim nestancima. Berta Džorkins je nestala bez traga na mestu gde je Voldemor poslednji put viđen. Gospodin Čučanj je takođe nestao... baš unutar ovog školskog imanja. A bio je i treći nestanak, jedan kome Ministarstvo, sa žalošću moram primetiti, ne pridaje nikakvu važnost, pošto se radilo o jednom Normalcu. Njegovo ime je Frenk Brajs, živeo je u selu u kome je odrastao Voldemorov otac, i nije viđen od prošlog avgusta. Vidiš, ja čitam i normalske novine, za razliku od većine mojih prijatelja iz Ministarstva.
Dambldor pogleda Harija mrtav ozbiljan. – Ovi nestanci su, po mom mišljenju, povezani. Ministarstvo se ne slaže sa mnom – kao što si možda i čuo, dok si stajao ispred moje kancelarije.
Hari klimnu glavom. Tišina se ponovo spusti, dok je Dambldor opet povremeno izvlačio svoje misli. Hari je osećao da bi trebalo da ode, ali radoznalost ga je držala u stolici.
– Profesore? – reče on ponovo.
– Da, Hari? – reče Dambldor.
– Ovaj... mogu li da vas pitam nešto... o suđenju kome sam prisustvovao u Situ?
– Možeš – reče Dambldor teško. – Prisustvovao sam mnogim, ali neka suđenja mi se vraćaju u misli jasnije nego druga... pogotovo sada...
– Znate... znate ono suđenje u kome ste me zatekli? Ono sa Čučnjevim sinom? Pa...

da li su to pričali o Nevilovim roditeljima? Dambldor oštro pogleda Harija.
– Da li ti je Nevil ikad rekao zašto je odrastao sa svojom bakom? – upita on.
Hari zavrte glavom, pitajući se, dok je to činio, kako je mogao da nikad ne pita Nevila o tome, tokom skoro četiri godine koliko ga već poznaje.
– Da, govorili su o Nevilovim roditeljima – reče Dambldor. – Njegov otac, Frenk, bio je Auror, baš kao profesor Ćudljivko. Njega i njegovu ženu su mučili kako bi izvukli informacije o tome gde se nalazio Voldemor nakon što je izgubio svoje moći, kao što si i sâm čuo.
– Znači, mrtvi su? – reče Hari tiho.
– Ne – reče Dambldor, glasom punim gorčine kakvu Hari nikad pre nije čuo –

poludeli su. Oboje se nalaze u Bolnici svetog Munga za magijske bolesti i povrede. Verujem da ih Nevil posećuje preko raspusta, sa svojom bakom. Oni ga ne prepoznaju.

Hari je sedeo tamo, užasnut. Nikada nije mogao ni da pomisli... nikada, za četiri godine, nije se ni potrudio da sazna...
– Longbotomovi su bili veoma popularni – reče Dambldor. – Napadi na njih odigrali su se posle Voldemorovog pada, baš kada su svi pomislili da su bezbedni. Ti napadi su izazvali talas besa kakav nikada nisam video. Ministarstvo je bilo pod velikim pritiskom da uhvati one koji su to počinili. Nažalost, dokazi koje su Longbotomovi mogli da pruže nisu bili – uzevši u obzir njihovo stanje – baš previše pouzdani.
– Onda, sin gospodina Čučnja možda i nije bio umešan? – reče Hari polako. Dambldor zavrte glavom. – Što se toga tiče, nemam baš nikakvu ideju.
Hari je ponovo sedeo u tišini, posmatrajući kovitlavi sadržaj Sita-za-misli. Bila su
još dva pitanja koja je izgarao da postavi... ali su se ticala krivica živih ljudi...
– Ovaj – reče on – gospodin Torbar...
– ... odonda nije bio optužen ni za kakve Mračne aktivnosti – reče Dambldor mirno.

– U redu – reče Hari užurbano, ponovo zureći u sadržaj Sita, koji se sada sporije kovitlao, pošto je Dambldor prestao da ubacuje nove misli. – I... ovaj...
Ali je Sito-za-misli izgleda sâmo postavilo pitanje umesto njega. Snejpovo lice ponovo je plutalo po površini. Dambldor pogleda u njega, a onda u Harija.
– Što važi i za profesora Snejpa – reče on.
Hari se zagleda u Dambldorove svetloplave oči, i ono što je zaista želeo da sazna izlete mu iz usta pre nego što je uspeo da ga zaustavi. – Zbog čega ste tako sigurni da je on zaista prestao da podržava Voldemora, profesore?
Dambldor je gledao Harija nekoliko sekundi, a onda reče: – To je, Hari, nešto između profesora Snejpa i mene.
Hari je znao da je razgovor završen. Dambldor nije delovao ljutito, ali je u njegovom glasu bio prizvuk koji je Hariju govorio da je vreme da ide. On ustade, a za njim i Dambldor.
– Hari – reče on, kad Hari dođe do vrata. – Molim te da ne govoriš nikom o Nevilovim roditeljima. On ima pravo da to sâm obznani, kad bude spreman.
– Da, profesore – reče Hari, okrenuvši se da izađe.
– I još nešto...
Hari se osvrnu.
Dambldor je stajao nad Sitom, lica osvetljenog srebrnim snopovima svetlosti, delujući starije no ikada. Na trenutak je zurio u Harija, a onda reče: – Želim ti sreću u trećem podvigu.

31. Treći podvig


– Dambldor takođe misli da Znaš-Već-Ko postaje sve jači? – prošaputa Ron.

Sve što je Hari video u Situ-za-misli, i bezmalo sve što mu je Dambldor rekao i pokazao potom, u međuvremenu je podelio s Ronom i Hermionom – i, naravno, sa Sirijusom, kome je poslao sovu čim je izašao iz Dambldorove kancelarije. Hari, Ron i Hermiona su te večeri sedeli do kasno u dnevnom boravku, pričajući o tome sve dok Hariju u glavi nije počelo da zuji, i dok nije konačno shvatio šta je Dambldor mislio rekavši da mu je glava bila toliko prepuna misli da mu je bilo pravo olakšanje da ih negde prespe.
Ron je zurio u ognjište dnevnog boravka. Hariju se učinilo da je Ron malčice zadrhtao, iako je veče bilo toplo.
– I on veruje Snejpu? – reče Ron. – Zaista veruje Snejpu, iako zna da je bio Smrtožder?
– Da – reče Hari.
Hermiona nije progovorila već deset minuta. Sedela je s glavom među rukama, zureći u svoja kolena. Hari pomisli da i ona izgleda kao da bi joj dobro došlo jedno

Sito-za-misli.

– Rita Skiter – promrmlja ona najzad.
– Kako možeš sad da brineš o njoj? – reče Ron, s nevericom.
– Ne brinem o njoj – reče Hermiona svojim kolenima. – Samo razmišljam... sećaš se šta mi je rekla u Tri Metle? ’Znam neke stvari o Ludu Torbaru, od kojih bi ti se kosa ukovrdžala.’ Na ovo je mislila, zar ne? Bila je izveštač s njegovog suđenja. I znala je da je prenosio informacije Smrtožderima. A i Vinki takođe, sećate se?...
’Gospon Torbar je loš čarobnjak. ’ Čučanj je sigurno bio besan što se ovaj izvukao, pa je o tome verovatno pričao kod kuće.
– Da, ali Torbar nije namerno prenosio informacije, zar ne?

– A Fadž misli da je Madam Maksim napala Čučnja? – reče Ron, okrenuvši se Hariju.

– Aha – reče Hari – ali to govori samo zato što je Čučanj nestao blizu bobatonske kočije.
– Nikada nismo ni sumnjali na nju, zar ne? – reče Ron polako. – Mada ona definitivno ima džinovske krvi u sebi, a ne želi to da prizna...
– Naravno da ne želi – reče Hermiona oštro, podižući pogled. – Vidi samo šta se dogodilo Hagridu kada je Rita saznala za njegovu majku. Vidi Fadža, kako odmah preuranjeno donosi zaključke o njoj samo zbog toga što je delom džin. Kome trebaju takve predrasude? I ja bih verovatno tvrdila da imam krupne kosti kada bih znala da će mi se isto to dogoditi ako budem govorila istinu.
Hermiona pogleda na svoj sat.
– Nismo uopšte vežbali! – reče ona, delujući preneraženo. – Trebalo je da vežbamo Onesposobljavajući urok! Moraćemo sutra da se bacimo na to! Hajde, Hari, moraš da se naspavaš.
Hari i Ron se polako popeše do spavaonice. Dok je navlačio pidžamu, Hari pogleda u Nevilov krevet. Održavši reč koju je dao Dambldoru, nije rekao Ronu i Hermioni za Nevilove roditelje. Dok je skidao naočare, i uvlačio se u krevet s baldahinom, Hari je pokušavao da zamisli kako bi se osećao da su mu roditelji i dalje živi ali da ne mogu da ga prepoznaju. Hari je stalno pridobijao simpatije nepoznatih ljudi zato što je bio siroče, ali dok je slušao Nevila kako hrče, mislio je kako Nevil sve to zaslužuje više od njega. Ležeći u tami, Hari je osećao kako u njemu narastaju bes i mržnja prema ljudima koji su mučili gospodina i gospođu Longbotom... prisetio se dobacivanja gomile dok su dementori odvlačili Čučnjevog sina i njegove prijatelje iz sudnice... razumeo je kako su se osećali... a onda se priseti mlečnobelog lica dečaka koji vrišti, i prenuvši se shvati kako je ovaj umro godinu dana kasnije...
Bio je to Voldemor, mislio je Hari, zureći u baldahin na svom krevetu u toj tmini, sve se na kraju svodilo na Voldemora... on je bio taj koji je rasturio sve te porodice, koji im je svima upropastio živote...

* * *

Trebalo je da Ron i Hermiona spremaju ispite, koje će polagati na dan trećeg podviga, ali oni su sav svoj trud uložili u to da pomognu Hariju da se pripremi.
– Ne brini za to – reče Hermiona kratko, kada im je Hari to predočio i rekao da mu ne bi smetalo ukoliko neko vreme sâm vežba. – Makar ćemo dobiti najviše ocene iz Odbrane od Mračnih veština, na času nikako ne bismo mogli da naučimo sve ove uroke.
– Ukoliko jednom svi budemo Aurori, ovo nam je dobra vežba za to – reče Ron uzbuđeno, isprobavajući Onesposobljavajući urok na osi koja je zujeći uletela u sobu, i učinivši da osa ostane ukočena u vazduhu.
Početkom juna, raspoloženje u zamku ponovo je postajalo napeto i uzbuđenje je raslo. Svi su željno iščekivali treći podvig, koji je trebalo da se odigra nedelju dana pre kraja školske godine. Svakog slobodnog trenutka Hari je vežbao uroke. Osećao je veće samopouzdanje kad je reč o ovom podvigu nego u prethodna dva. Iako će taj podvig nesumnjivo biti opasan i težak, Ćudljivko je u pravu: Hari je dosad već uspevao da prođe pored magijskih prepreka i monstruoznih stvorenja, a sad čak ima i izvesno predznanje, neku šansu da se pripremi za ono što ga čeka.
Kad joj je već dosadilo da ih hvata na delu po celoj školi, profesorka Mek Gonagal je dala Hariju dozvolu da koristi praznu učionicu Preobražavanja za vreme ručka. Uskoro je savladao Onesposobljavajući urok, čin koja bi usporila i zaustavila svakog napadača, Rasparčavajuću kletvu, kojom bi mogao da raznese svaki čvrsti predmet koji bi mu preprečio put, i Četvorostranu čin – Hermionino korisno otkriće – koja je mogla da natera njegov štapić da pokazuje ka severu, kako bi mogao da proveri kreće li se pravim smerom unutar lavirinta. Ipak, i dalje je imao problema sa Zaštitnom čini. Trebalo je da ta čin stvori privremeni nevidljivi zid oko njega, koji bi odbijao manje kletve i uroke. Hermiona je ipak uspela da je probije dobro usmerenim Urokom gumenih nogu. Hari se lelujao po sobi čitavih deset minuta, pre nego što je Hermiona uspela da nađe protivurok.
– Mada ti i dalje ide vrlo dobro – reče Hermiona ohrabrujuće, gledajući svoj spisak, prekriživši čini koje su dotad već naučili. – Neke od ovih će ti sigurno koristiti.
– Dođite da vidite ovo – reče Ron, koji je stajao pored prozora. Zurio je u imanje oko škole. – Šta to Melfoj radi?
Hari i Hermiona priđoše da vide. Tu ispod njih, Melfoj, Kreb i Gojl stajali su u senci drveta. Kreb i Gojl su, izgleda, bili na straži: obojica su se zlobno smeškala. Melfoj je držao ruku na ustima i nešto govorio u nju.
– Izgleda kao da koristi voki-toki – reče Hari radoznalo.
– Nemoguće – reče Hermiona – rekla sam vam, takve stvari ne funkcionišu u blizini

Hogvortsa. Hajde, Hari – dodade ona živahno, okrenu se od prozora i krenu ka sredini sobe – probaj ponovo tu Zaštitnu čin.

* * *

Sirijus je sada slao po jednu sovu dnevno. Kao i Hermiona, i on je hteo da se, više no na išta drugo, usredsrede na to da Hari uspešno prebrodi poslednji podvig. U svakom pismu podsećao je Harija da nije odgovoran nizašta što se zbiva izvan hogvortskih zidina, niti je u Harijevoj moći da na to iole utiče.

Ukoliko Voldemor zaista ponovo postaje sve jači, meni je najpreče da obezbedim tvoju sigurnost. Nema šanse da te se on dočepa dok si pod Dambldorovom zaštitom, ali svejedno, nemoj ništa da rizikuješ: koncentriši se na to da bezbedno pro|eš kroz lavirint, a onda ćemo moći da usmerimo našu pažnju na druge stvari.

Što se više bližio dvadeset četvrti jun, Hari se sve više živcirao, ali ništa nije bilo ni upola onako strašno kao što je bilo pred prvi i drugi podvig... Prvo, bio je siguran da je ovoga puta učinio sve što je u njegovoj moći da se pripremi za podvig. Drugo, bio je to poslednji deo i, koliko god ga dobro ili loše uradio, turnir će najzad biti gotov, što će predstavljati ogromno olakšanje.

* * *

Ujutro uoči trećeg podviga, za vreme doručka, za grifindorskim stolom bilo je veoma bučno. Doletele su poštanske sove, a s njima i pismo s najboljim željama od Sirijusa. Bilo je to samo parče pergamenta, presavijeno i s blatnjavim otiskom šape, ali Hariju je i to mnogo značilo. Jedna sova kukuvija dolete i do Hermione, noseći, kao i obično, jutarnji primerak Dnevnog proroka . Ona otvori novine, pogleda naslovnu stranu i, zagrcnuvši se, ispljunu puna usta soka od bundeve po sebi.

– Šta je bilo? – rekoše Hari i Ron uglas, zureći u nju.
– Ništa – reče Hermiona brzo, pokušavajući da gurne novine izvan njihovog vidokruga, ali ih Ron zgrabi.
I on pogleda u naslov, pa reče: – Nemoguće. Ne danas. Ta matora krava.
– Šta? – reče Hari. – Opet Rita Skiter?
– Ne – reče Ron, i kao i Hermiona, pokuša da skloni novine pod sto.
– O meni je, zar ne? – reče Hari.
– Ne – reče Ron, potpuno neubedljivim tonom.
Ali pre nego što je Hari stigao da zatraži novine, Drako Melfoj se sa sliterinskog stola razdra preko Velike sale.

– Hej, Poteru! Poteru! Kako ti je glava? Da li ti je dobro? Jesi li siguran da nam nećeš ovde podivljati?

Melfoj je takođe držao primerak Dnevnog proroka. Sliterinci su se smejali za svojim stolom, okrećući se na stolicama da bi videli Harijevu reakciju.
– Daj da vidim – reče Hari Ronu. – Daj ovamo.
Vrlo nevoljno, Ron mu predade novine. Hari ih okrenu i vide sopstvenu sliku ispod krupnog naslova:

HARI POTER

’POREMEĆEN I OPASAN’

Dečak koji je pobedio Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati mentalno je labilan, a moguće i opasan, piše Rita Skiter, specijalni dopisnik. Nedavno su svetlost dana ugledali uznemirujući dokazi koji svedoče o čudnovatom ponašanju Harija Potera, a koji bacaju senku sumnje na njegovu spremnost da se takmiči na zahtevnom takmičenju kakvo je Tročarobnjački turnir, pa čak i da pohađa nastavu u Hogvortskoj školi.

Poter se redovno onesvešćuje po školi, ekskluzivno otkriva Dnevni prorok, i često se žali na bol u predelu ožiljka na njegovom čelu (suvenir od kletve kojom je Znate-Već-Ko pokušao da ga ubije). Prošlog ponedeljka, nasred časa Predskazivanja, vaša verna reporterka Dnevnog proroka prisustvovala je sceni kada je Poter naprasno izleteo sa časa, tvrdeći da ga ožiljak boli toliko jako da ne može da ostane na času.
Moguće je, tvrde eksperti u Bolnici svetog Munga za magijske bolesti i povrede, da je Poterov mozak na neki način oštećen posle napada Znate-Već-Koga, i da je njegovo insistiranje na bolu u predelu ožiljka zapravo izraz njegove duboko potisnute zbunjenosti.
– Možda se čak i pretvara – rekao je jedan specijalista – mogao bi to biti način da privuče pažnju.
Dnevni prorok je pak otkrio zabrinjavajuće činjenice o Hariju Poteru, koje je Albus Dambldor, direktor Hogvortsa, pažljivo čuvao od čarobnjačke javnosti.

– Poter ume da govori nemuštim jezikom – otkriva Drako Melfoj, učenik četvrte godine na Hogvortsu. – Pre par godina bilo je mnogo napada na učenike, i većina ljudi je mislila da Poter stoji iza njih, pošto su ga videli kako je izgubio strpljenje u Klubu dvoboja i napujdao zmiju na nekog drugog dečaka. Naravno, sve je zataškano. Ali kasnije se, takođe, sprijateljio s vukodlacima i džinovima. Mislimo da bi on uradio bilo šta da stekne makar trunku moći.
Nemušti jezik, mogućnost komuniciranja sa zmijama, odavno se smatra

jednom od Mračnih veština. Zapravo, najpoznatiji poznavalac nemuštog jezika našeg doba bio je niko drugi do Znate-Već-Ko, lično. Član Lige za zaštitu od Mračnih sila, koji nije želeo da bude imenovan, izjavio je da svakog čarobnjaka koji ume da govori nemuštim jezikom smatra ’vrednim istraživanja’: ’Lično, bio bih krajnje sumnjičav prema svakome ko ume da razgovara sa zmijama, pošto se zmije često koriste u najgorim vrstama Mračne magije, i tokom istorije su često povezivane sa zlim čarobnjacima. Takođe, Svako ko pronalazi društvo među takvim opakim stvorenjima kao što su vukodlaci i džinovi verovatno je sklon nasilju.’

Albus Dambldor bi obavezno trebalo da razmotri treba li dečaku poput ovoga dozvoliti da se takmiči na Tročarobnjačkom turniru. Neki strahuju da bi Poter mogao da pribegne Mračnim veštinama u očajničkom pokušaju da pobedi na turniru, čiji se treći podvig odigrava večeras.

– Malo me je pustila na miru, je li? – reče Hari nehajno, presavijajući novine.

Za sliterinskim stolom, Melfoj, Kreb i Gojl su mu se smejali, lupkajući se prstima po glavi, praveći groteskno ludačke izraze i palacajući jezicima kao zmije.
– Kako li je samo znala da te je ožiljak boleo na Predskazivanju? – upita Ron. – Nije bilo šanse da se ušunja unutra, nikako nije mogla da čuje...
– Prozor je bio otvoren – reče Hari. – Ja sam ga otvorio da se nadišem vazduha.
– Bio si na vrhu severnog tornja! – reče Hermiona. – Tvoj glas se nije mogao čuti dole na imanju!
– Pa, ti si ta koja bi trebalo da istražuje magijske metode prisluškivanja! – reče Hari. – Ti meni reci kako je to uradila!
– Pokušavala sam da saznam! – reče Hermiona. – Ali ja... ali...
Čudnovat, snen izraz pređe preko Hermioninog lica. Ona polako podiže ruku i prstima prođe kroz kosu.
– Da li ti je dobro? – upita Ron, namrštivši se.
– Da – reče Hermiona bez daha. Ponovo prođe prstima kroz kosu, a onda približi ruku svojim ustima, kao da govori u nevidljivi voki-toki. Hari i Ron se pogledaše zbunjeno.
– Upravo mi je pala jedna ideja na pamet – reče Hermiona, zureći u prazno. – Mislim da znam... pošto onda niko ne bi mogao da vidi... čak ni Ćudljivko... a ona bi mogla da se popne na sims od prozora... ali nije joj dozvoljeno... definitivno joj nije dozvoljeno... Mislim da je imamo! Samo mi dajte dve sekunde da odem u biblioteku...

samo da se uverim!
Zatim Hermiona zgrabi torbu i odjuri iz Velike sale.
– Ej! – povika Ron za njom. – Imamo ispit iz Istorije magije kroz deset minuta! Bokca mu – reče on, okrećući se ka Hariju – mora da zaista mrzi onu Skiterovu kad rizikuje da propusti početak ispita. Šta ćeš ti raditi na Binsovom času – ponovo ćeš da

čitaš?

Izuzet sa ispita i testova na kraju godine, pošto je Tročarobnjački šampion, Hari je na svakom ispitnom času do sada sedeo u dnu učionice, tražeći nove čini i magije za treći podvig.
– Verovatno – reče Hari Ronu. Ali upravo tada, profesorka Mek Gonagal priđe grifindorskom stolu, i krenu pravo ka njemu.
– Poteru, šampioni se skupljaju u sobi pored Sale posle doručka – reče ona.
– Ali podvig je tek večeras! – reče Hari, slučajno prosuvši kajganu po svojoj odori, plašeći se da je pogrešno shvatio u koliko sati se podvig održava.
– Znam, Poteru – reče ona. – Porodice šampiona pozvane su da posmatraju poslednji podvig, znaš. Ovo je samo prilika da se pozdravite s njima.
Ona produži dalje. Hari ostade zabezeknut.
– Ne očekuje valjda da se Darslijevi pojave, je li? – upita on Rona tupo.
– Pojma nemam – reče Ron. – Hari, bolje da požurim, zakasniću na Binsov ispit. Vidimo se kasnije.
Hari dovrši doručak u Velikoj sali koja se praznila. On primeti Fler Delaker kako ustaje od rejvenkloovskog stola i pridružuje se Sedriku, koji prođe preko sale u susednu prostoriju i uđe u nju. Nedugo zatim, tromo se gegajući, pridruži im se Krum. Hari ostade gde je bio. Nije mu se baš išlo u tu prostoriju. On nema porodicu – bar ne porodicu koja bi navratila da vidi kako on rizikuje svoj život. Ali baš kad je ustao, pomislivši kako bi mogao da se popne do biblioteke i još malo se pozabavi obnavljanjem gradiva o činima i urocima, vrata susedne sobe se otvoriše, i Sedrik promoli glavu.
– Hari, hajde, čekaju te!
Potpuno zbunjen, Hari ustade. Darslijevi nikako nisu mogli biti ovde, zar ne? On pređe preko Sale i otvori vrata susedne odaje.
Sedrik i njegovi roditelji bili su odmah kod vrata. Viktor Krum je bio u jednom ćošku i pričao sa svojim tamnokosim roditeljima na brzom i nerazumljivom bugarskom. Od oca je nasledio svoj povijeni nos. Na drugoj strani sobe Fler je ćaskala sa svojom majkom na francuskom. Flerina mlađa sestra, Gabrijela, držala je majku za ruku. Ona mahnu Hariju, koji joj uzvrati pozdrav. Onda vide gospođu Vizli i Bila kako stoje ispred kamina, široko mu se osmehujući.
– Iznenađenje! – reče gospođa Vizli uzbuđeno, kad se Hari radosno nasmeši i odšeta do njih. – Mi rešili da dođemo i da te posmatramo, Hari! – Ona se sagnu i poljubi ga u obraz.
– Jesi li dobro? – reče Bil, kezeći se Hariju i rukova se s njim. – Čarli je želeo da dođe, ali nije mogao da odvoji slobodnog vremena. Rekao je da si bio neverovatan u borbi protiv šiljorepog.
Preko ramena svoje majke, Fler Delaker je, primeti Hari, posmatrala Bila s velikim interesovanjem. Hari je uočio da joj nipošto ne smetaju ni duga kosa, niti minđuše s

očnjacima.

– To je zbilja lepo od vas – promrmlja Hari gospođi Vizli. – Na trenutak sam pomislio – Darslijevi...
– Hmm – reče gospođa Vizli, napućivši usne. Uvek se suzdržavala od kritikovanja Darslijevih pred Harijem, ali uvek bi joj oči blesnule na sâm pomen njihovog imena.
– Sjajno je biti ponovo ovde – reče Bil, okrećući se po sobi (Violeta, prijateljica Debele Dame namignu mu iz svog rama). – Nisam bio ovde jedno pet godina. Da li je slika onog ludog viteza još tu? Ser Kadogana?
– O, da – reče Hari, koji je ser Kadogana upoznao još prošle godine.
– A Debela Dama? – upita Bil.
– Ona je bila tu i u moje doba – reče gospođa Vizli. – Jednom me je tako izgrdila, kad sam se vraćala u spavaonicu u četiri ujutru...
– Šta si ti radila van svoje spavaonice u četiri ujutru? – upita Bil, gledajući u gospođu Vizli s čuđenjem.
Gospođa Vizli se nasmeši, a u očima joj se pojavi čudan sjaj.
– Tvoj otac i ja smo išli u noćnu šetnju – reče ona. – Njega je uhvatio Apolion Pringl – on je tada bio domar – tvoj otac još uvek ima ožiljke.
– Da li bi nas proveo malo, Hari? – reče Bil.
– Da, važi – reče Hari i svi izađoše u Veliku salu.
Dok su prolazili pored Amosa Digorija, on se osvrnu. – Tu si, je li? – reče on, odmeravajući Harija uzduž i popreko. – Kladim se da nisi više tako samouveren, sad kad ti se Sedrik približio po broju poena, je li?
– Šta? – reče Hari.
– Ignoriši ga – reče Sedrik tiho Hariju, mršteći se na svog oca. – Ljut je još od kada je Rita Skiter napisala članak o Tročarobnjačkom turniru – znaš, kada je ispalo da si ti jedini hogvortski šampion.
– Nije se mnogo trudio da je ispravi, zar ne? – reče Amos Digori, dovoljno glasno da ga Hari čuje, dok je izlazio kroz vrata s gospođom Vizli i Bilom. – Pa ipak...
pokazaćeš mu ti, Sede. Već si ga jednom pobedio, zar ne?
– Rita Skiter je ta koja pravi nevolje, Amose! – reče gospođa Vizli ljutito. – Rekla bih da bi ti to morao znati, pošto radiš za Ministarstvo!
Gospodin Digori je izgledao kao da će nešto ljutito da izusti, ali ga njegova žena uhvati za ruku te on mirno slegnu ramenima i okrenu se.
Hari je proveo prijatno jutro šetajući se preko osunčanog imanja s Bilom i gospođom Vizli, pokazujući im bobatonsku kočiju i durmstranški brod. Gospođu Vizli je zaintrigirala Mlatarajuća vrba, koja je posađena tek pošto je ona završila školu, i nadugo i naširoko se prisećala čuvara imanja pre Hagrida, čoveka po imenu Og.

– Kako je Persi? – upita Hari, dok su se šetali oko staklene bašte.
– Nije dobro – reče Bil.
– Veoma je uznemiren – reče gospođa Vizli, snizivši ton i osvrćući se oko sebe. –

Ministarstvo pokušava da prikrije nestanak gospodina Čučnja, ali su Persija priveli na ispitivanje zbog instrukcija koje mu je Čučanj slao. Misle da postoji šansa da ih nije napisao gospodin Čučanj. Persi je pod velikim pritiskom. Nisu mu dopustili da zamenjuje gospodina Čučnja kao peti sudija večeras. Umesto njega, biće to Kornelijus Fadž.

Oni se vratiše u zamak na ručak.
– Mama, Bile! – reče Ron, zapanjeno, kada se priključio grifindorskom stolu. – Šta

radite ovde?
– Došli smo da gledamo Harija na poslednjem zadatku! – reče gospođa Vizli veselo. – Moram priznati, prijatno je što, za promenu, ne moram ja da kuvam. Kako je bilo na ispitu?
– Oh... Dobro – reče Ron. – Nisam mogao da se setim imena svih goblinskih pobunjenika, pa sam nekoliko sâm izmislio. U redu je – reče on, posluživši se kornvolskom paštetom, dok ga je gospođa Vizli strogo posmatrala – ionako se svi zovu nešto kao Bodrod Bradati, ili Urg Uprljani, tako da nije bilo teško.
Fred, Džordž i Džini takođe priđoše da sednu pored njih, a Hariju je bilo tako lepo da se osećao kao da je ponovo u Jazbini. Zaboravio je da treba da brine o večerašnjem podvigu, i tek kad je Hermiona došla, na polovini ručka, setio se da je ona imala neku ideju o Riti Skiter.
– Hoćeš li nam reći...?
Hermiona odmahnu glavom u znak upozorenja, i pogleda u gospođu Vizli.
– Zdravo, Hermiona – reče gospođa Vizli, mnogo formalnije nego inače.
– Zdravo – reče Hermiona, čiji se smešak rasplinu u susretu s hladnim izrazom lica gospođe Vizli.
Hari pogleda u njih dve, a onda reče: – Gospođo Vizli, nije valjda da ste poverovali u ono đubre koje je Rita Skiter napisala u Veštičjem nedeljniku ? Pošto Hermiona nije moja devojka.
– Oh! – reče gospođa Vizli. – Ne... naravno da nisam!
Ali od tog trenutka bila je mnogo ljubaznija prema Hermioni.
Hari, Bil i gospođa Vizli proveli su popodne u dugoj šetnji oko zamka, a potom se vratili u Veliku salu na večernju gozbu. Ludo Torbar i Kornelijus Fadž ponovo su se priključili nastavničkom stolu. Torbar je delovao posve veselo, ali Kornelijus Fadž, koji je sedeo pored Madam Maksim, delovao je strogo i ništa nije pričao. Madam Maksim se usredsredila na svoj tanjir, a Hari primeti da su joj oči pomalo crvene. Hagrid je neprekidno gledao preko stola ka njoj.
Bilo je više jela nego inače, ali Hari, koji je već postajao prilično nervozan, nije mnogo pojeo. Kad začarana tavanica iznad njih poče da prelazi iz plave u sumračnoljubičastu, Dambldor ustade, a za nastavničkim stolom nasta tajac.
– Dame i gospodo, kroz pet minuta zamoliću vas da se uputite ka terenu za kvidič, da prisustvujete trećem i poslednjem podvigu Tročarobnjačkog turnira. Da li bi

šampioni bili ljubazni, moliću lepo, da odmah pođu s gospodinom Torbarom do stadiona?
Hari ustade. Grifindorci duž celog stola su mu aplaudirali. Vizlijevi i Hermiona mu poželeše sreću, i on izađe iz Velike sale zajedno sa Sedrikom, Fler i Krumom.
– Je l’ sve u redu, Hari? – upita ga Torbar, dok su silazili niz kamene stepenike na imanje. – Siguran si u sebe?
– Dobro sam – reče Hari. Na neki način, to je bila istina. Bio je nervozan ali se, dok su koračali, neprekidno u glavi preslišavao i podsećao svih uroka i čini koje je vežbao, i bilo mu je lakše čim je uvideo da svih može da se seti.
Oni izađoše na teren za kvidič, koji je sada bio neprepoznatljiv. Svuda duž ivice terena protezala se živica visoka nekoliko metara. Ispred njih se nalazio procep: ulaz u ogroman lavirint. Prolaz iza njega delovao je mračno i jezivo.
Pet minuta kasnije, tribine polako počeše da se pune. Kad stotine učenika nahrupiše ka svojim sedištima, vazduh se ispuni uzbuđenim glasovima i trupkanjem stopala. Nebo je sada bilo tamnoplavo ali vedro, i već su se pojavljivale prve zvezde. Hagrid, profesor Ćudljivko, profesorka Mek Gonagal i profesor Flitvik ušetaše na stadion i priđoše Torbaru i šampionima. Nosili su velike crvene svetleće zvezde na šeširima, svi osim Hagrida, koji je svoju stavio na leđa kaputa od krtičjeg krzna.
– Mi ćemo patrolirati oko lavirinta – reče profesorka Mek Gonagal šampionima. – Ukoliko upadnete u nevolju, i želite da vas spasemo, samo pošaljite crvene varnice uvis, i neko od nas će doći da vas pokupi, razumete li?
Šampioni klimnuše.
– Krenite onda! – reče Torbar veselo patrolirajućoj četvorki.
– Srećno, Hari – prošaputa Hagrid i njih četvoro krenuše različitim putevima, kako bi se postavili na različitim stranama lavirinta. Onda Torbar uperi svoj štapić ka svom grlu i promrmlja: – Sonorus – i njegov magijski pojačan glas razleže se tribinama.

– Dame i gospodo, treći i finalni podvig Tročarobnjačkog turnira samo što nije počeo! Da vas podsetim kako trenutno izgleda rang lista! Izjednačeni na prvom mestu, svaki sa po osamdeset pet poena... gospoda Sedrik Digori i Hari Poter, obojica s Hogvortske škole! – povici i aplauz nateraše ptice iz Zabranjene šume da odlepršaju u zamračeno nebo. – Na drugom mestu: gospodin Viktor Krum, s Durmstranškog instituta! – ponovo aplauz. – I na trećem mestu – gospođica Fler Delaker, s Bobatonske akademije!
Negde na sredini tribina Hari je mogao da razazna gospođu Vizli, Bila, Rona i Hermionu koji su uljudno aplaudirali Fler. On im mahnu, a oni mu uzvratiše, osmehujući mu se.
– I tako... na moj signal, Hari i Sedriče! – reče Torbar. – Tri... dva... jedan...
On kratko dunu u pištaljku, a Hari i Sedrik pohrliše u lavirint.
Visoke živice bacale su crne senke po stazi i, da li zato što su bile visoke i guste, ili zato što su bile začarane, zvuk gomile koja ih je okruživala nestade čim su ušli u

lavirint. Hari se osećao maltene kao da je ponovo pod vodom. On izvuče štapić, promrmlja: – Lumos – i začu Sedrika kako to isto čini tik iza njega.
Posle dvadesetak metara, put se račvao. Pogledaše se međusobno.
– Vidimo se – reče Hari, i krenu levim putem, dok Sedrik krenu desno.
Hari je čuo Torbarev pisak po drugi put. Krum je ušao u lavirint. Hari požuri. Put koji je izabrao izgledao je sasvim pust. On skrenu udesno i požuri, držeći štapić visoko iznad glave, pokušavajući da vidi što dalje ispred sebe. Ipak, na vidiku nije bilo ničega.
Torbareva pištaljka oglasi se po treći put. Sada su svi šampioni bili u lavirintu. Hari se neprekidno osvrtao. Ponovo mu se javi onaj stari osećaj da ga neko posmatra. Svakog minuta lavirint je postajao sve mračniji, dok se nebo iznad njih skroz zatamnelo. On naiđe na drugo račvanje.
– Usmeri me – prošaputa on svome štapiću, držeći ga na dlanu.
Štapić se okrenu jedanput, i pokaza na njegovu desnu stranu, ka zidu od živice. Tamo je bio sever, a Hari je znao da mora ići severozapadno kako bi došao do centra lavirinta. Najbolje što je mogao da učini bilo je da krene levim putem, a da skrene desno prvom mogućom prilikom.
Put pred njim takođe je bio prazan, i kad dođe do desnog skretanja, i krenu tim pravcem, Hari vide da opet nema nikakvih prepreka na putu. Nije znao zašto, ali zbog tog nedostatka prepreka osećao je nelagodu. Sigurno je dosad već trebalo da naiđe na nešto? Činilo mu se kao da ga lavirint uljuljkuje u lažni osećaj sigurnosti. Onda začu korake iza sebe. On ispruži štapić, spreman da napadne, ali njegov zrak pade na Sedrika, koji je upravo dojurio sa staze zdesna. Sedrik je delovao ozbiljno potresen. Rukav njegove odore se pušio.
– Hagridovi zadnjerasprskavajući skruti! – prosikta on. – Ogromni su... jedva sam im pobegao!
On zavrte glavom, i nestade s vidika, odjurivši nekom drugom stazom. Željan da se što više udalji od skruta, Hari ponovo požuri. A onda, kad skrenu iza ugla, vide...
Ka njemu je nečujno klizio dementor. Četiri metra visok, lica skrivenog ispod kapuljače, ispruženih trulih, krastavih ruku, napredovao je ka njemu, slepo osećajući Harijevo prisustvo. Hari je mogao da čuje njegov hrapav dah. Osetio je kako ga obuzima hladnoća, ali znao je šta mora da uradi...
On prizva najsrećniju misao koje je mogao da se seti, potpuno se usredsredivši na pomisao kako će se iskobeljati iz lavirinta i proslavljati s Ronom i Hermionom, podiže štapić i povika: – Ekspekto patronum!
Iz Harijevog štapića izlete srebrni jelen i odgalopira ka dementoru, koji ustuknu i saplete se o rub svoje odore... Hari nikad nije video dementora kako se spotiče.
– Stani malo! – povika on, krenuvši za svojim srebrnim Patronusom – ti si bauk!
Ridikulus!
Začu se glasan prasak i biće koje menja oblike eksplodira i nestade u pramenu

dima. Srebrni jelen nestade s vidika. Hari je žalio što nije mogao da ostane, dobro bi mu došlo neko društvo... ali nastavi dalje što je brže i tiše mogao, osluškujući pažljivo, ponovo visoko podignutog štapića.

Levo... desno... opet levo... dvaput se nađe u ćorsokaku. Ponovo izvede Četvorostranu čin, i otkri da je dotad išao previše istočno. Okrenu se, skrenu nadesno i vide čudnu zlatnu maglu kako lebdi ispred njega.
Hari joj pažljivo priđe, upirući svetlećim štapićem u nju. Ličila mu je na neku čaroliju. Pitao se da li bi mogao da je raznese i oslobodi sebi prolaz.
– Redukto! – reče on.
Čin prolete pravo kroz maglu, ostavivši je nedirnutu. Trebalo je da zna: Rasparčavajuća kletva delovala je na čvrste predmete. Šta bi se dogodilo ako bi prošao kroz maglu? Vredi li rizikovati, ili da požuri nazad?
I dalje je oklevao, kada nečiji vrisak probi tišinu.
– Fler? – povika Hari.
Nasta muk. On krenu da zagleda svuda oko sebe. Šta joj se dogodilo? Njen vrisak je izgleda došao spreda. On duboko udahnu i protrča kroz začaranu izmaglicu.
Svet se okrenu naopačke. Hari je visio sa zemlje, nakostrešene kose, dok su mu naočare landarale s nosa, preteći da padnu u nebo bez dna. On ih pribi na vrh nosa i ostade tu da visi, sav prestravljen. Osećao se kao da su mu stopala zalepljena za travu, koja je sada postala tavanica. Ispod njega su se tamna, zvezdama prošarana nebesa gubila u daljini. Osećao je da bi, ako pokuša da pomeri stopala, pao sa zemlje
nebo.
– Razmisli – reče sebi, kad mu sva krv jurnu u glavu – razmisli...
Ali nijedna od čini koje je vežbao nije bila podesna za borbu protiv iznenadne zamene mesta zemlje i neba. Sme li da se usudi da pomeri nogu? Osećao je kako mu krv bubnja u ušima. Imao je dva izbora – da proba da se pomeri, ili da baci crvene varnice uvis, i da ga spasu i diskvalifikuju iz podviga.
On sklopi oči, da ne bi gledao u beskrajni svemir ispod sebe, i odvoji desnu nogu što je jače mogao od travnate tavanice.
Istog trenutka svet se ispravi. Hari pade na kolena, dodirujući fantastično čvrstu zemlju. Na trenutak je bio mlitav od šoka. On duboko udahnu, kako bi se pribrao, a potom opet ustade i požuri napred, osvrćući se preko ramena dok je istrčavao iz zlatne izmaglice, koja je nevino svetlucala na mesečini.
On napravi pauzu na raskršću dveju staza i osvrnu se naokolo, tražeći bilo kakav znak Flerinog prisustva. Bio je siguran da je ona vrisnula. S čim li se susrela? Da li je dobro? Nije bilo ni traga od crvenih varnica – znači li to da je uspela sama da se izvuče iz nevolje, ili da je u toliko golemoj nevolji da ne može ni da se dokopa svog štapića? Hari skrenu nadesno, s rastućom nelagodom... ali, u isto vreme, nije mogao a da ne pomisli: jedan šampion manje...
Pehar je bio negde u blizini, a činilo se da Fler više nije u konkurenciji. Daleko je

dogurao, zar ne? Šta ako uspe da pobedi? Nesigurno, i prvi put otkad je postao šampion, on zamisli sebe kako diže Tročarobnjački pehar ispred ostatka škole...
Narednih deset minuta nije naleteo ni na šta osim na ćorsokake. Dvaput je pogrešno skrenuo na istom mestu. Najzad je našao novi put i sjurio se njime, mašući osvetljenim štapićem, zbog čega mu je senka svetlucala i izobličavala se po zidovima lavirinta. Onda skrenu iza još jednog ugla, i nađe se licem i lice sa zadnjerasprskavajućim skrutom.
Sedrik je bio u pravu – zbilja je bio ogroman. Preko tri metra dugačak, ličio je više no išta na džinovskog škorpiona. Dugačka žaoka beše mu savijena na leđima. Njegov debeli oklop svetlucao je pri svetlosti Harijevog štapića, uperenog u njega.
– Ošamuti!
Ova čin pogodi skrutov oklop i odbi se. Hari se sagnu u pravi čas, ali oseti miris nagorele dlake. Skrut mu je spalio vrh vlasi na glavi. Zatim skrutov zadnji deo eksplodira i vatra suknu ka njemu.
– Impedimenta! – povika Hari. Čin ponovo pogodi skrutov oklop i odbi se. Hari se zatetura nekoliko koraka unazad i pade. – IMPEDIMENTA!
Skrut je bio na nekoliko centimetara od njega kada se naglo ukoči – uspeo je da pogodi njegov mesnat, neoklopljen stomak. Dahćući, Hari se otrže od njega i potrča, iz sve snage, u suprotnom pravcu – Onesposobljavajući urok nije bio trajan, te bi skrut svakog trenutka mogao da povrati kontrolu nad sopstvenim udovima.
On skrenu levo i opet naiđe na ćorsokak, potom desno, i naiđe na još jedan: nateravši sebe da stane, dok mu je srce bubnjalo, on ponovo izvede Četvorostranu čin, vrati se istim putem kojim je došao i izabra stazu koja će ga voditi na severozapad.

Već nekoliko minuta je žurio novim putem, kada na stazi koja je išla paralelno s njegovom začu nešto od čega se na mestu ukoči.
– Šta to radiš? – povika Sedrikov glas. – Šta kog vraga misliš da radiš?

– Krucio!

Vazduh se najednom ispuni Sedrikovim povicima. Užasnut, Hari poče da jurca svojom stazom, pokušavajući da nađe put ka Sedrikovoj stazi. Pošto nije uspeo, ponovo pokuša s Rasparčavajućom kletvom. Nije baš najbolje uspela, ali progorela je malu rupu u živici, koju je Hari probio i proširio nogom, šutirajući granje i stabljike dok se nisu slomili i napravili otvor. Zatim se probi kroz rupu, pocepavši odoru i, pogledavši nadesno, vide Sedrika kako se trza i grči na zemlji, dok je Krum stajao iznad njega.
Hari se iskobelja i uperi svoj štapić u Kruma, baš kad je ovaj pogledao u njega.
Krum se okrenu i poče da beži.
– Ošamuti! – povika Hari.
Čin pogodi Kruma u leđa. On se ukoči na mestu, pade napred i ostade da leži, nepomičan, lica zabijenog u travu. Hari odjuri do Sedrika, koji je prestao da se trza, i

sada je ležao na zemlji, držeći ruke na licu, boreći se za dah.

– Jesi li dobro? – upita Hari pomalo grubo, grabeći Sedrika za ruku.
– Aha – dahtao je Sedrik. – Da... ne mogu da poverujem... prišunjao mi se... čuo sam ga, i kada sam se okrenuo, uperio je svoj štapić u mene...
Sedrik ustade. I dalje se tresao. On i Hari pogledaše dole u Kruma.
– Ne mogu da poverujem... mislio sam da je on momak na mestu – reče Hari, zureći u Kruma.
– I ja sam – reče Sedrik.
– Da li si malopre čuo Fler kako vrišti? – upita Hari.
– Da – reče Sedrik. – Ne misliš valjda da je i nju sredio Krum?
– Pojma nemam – reče Hari polako.
– Hoćemo li da ga ostavimo ovde? – promrmlja Sedrik.
– Ne – reče Hari. – Mislim da bi bilo najbolje da izbacimo crvene varnice u vazduh. Neko će doći da ga pokupi... inače će ga verovatno pojesti skruti.
– To je i zaslužio – promrmlja Sedrik, ali ipak podiže štapić i ispali mlaz crvenih varnica u vazduh, koje ostaše da lebde visoko iznad Kruma, obeležavajući mesto gde je ležao.
Hari i Sedrik ostadoše na trenutak tu u tami, osvrćući se oko sebe. Potom Sedrik reče: – Pa... mislim da je najbolje da ponovo krenemo...
– Šta? – reče Hari. – Oh... da... u pravu si...
Bio je to čudan trenutak. On i Sedrik su nakratko bili ujedinjeni protiv Kruma – ali sada im obojici sinu da su i dalje protivnici. Oni produžiše niz mračnu stazu ne progovarajući, a onda Hari skrenu levo, a Sedrik desno. Sedrikovi koraci ubrzo se izgubiše.
Hari nastavi napred, primenjujući i dalje Četvorostranu čin, kako bi se osigurao da ide u pravom smeru. Sada je sve zavisilo od njega i Sedrika. Želja da prvi dođe do pehara plamtela je sada u njemu jače no ikad, ali bilo mu je teško da poveruje u ono što je upravo video da Krum radi. Korišćenje jedne od Neoprostivih kletvi na drugom ljudskom biću značilo je doživotnu robiju u Askabanu, to im je Ćudljivko rekao. Nije valjda da Krum želi da osvoji Tročarobnjački pehar, makar i po tu cenu... Hari ubrza.

Malo, malo, pa bi naleteo na ćorsokak, ali ga je sve veća tmina uveravala da se približava srcu lavirinta. Onda, dok je brzao dugom, pravom stazom, ponovo vide neki pokret, i zrak svetlosti iz njegovog štapića pade na neverovatno stvorenje, koje je dotad video samo na slici u Monstruoznoj knjizi monstruma.
Bila je to sfinga. Imala je telo ogromnog lava, velike šape s kandžama i dugačak žućkast rep sa smeđim čuperkom na vrhu. Njena glava je pak bila glava žene. Kad joj se Hari približi, ona okrenu svoje duge, bademaste oči ka njemu. On podiže štapić, oklevajući. Nije se pritajila na zemlji kao da se sprema da skoči na njega, već je špartala levo-desno stazom, blokirajući mu put.
Onda progovori, dubokim, promuklim glasom. – Vrlo si blizu cilja. Najbrži put je

preko mene.

– Dakle... hoćete li se onda pomeriti, molim vas? – reče Hari, znajući unapred koji je odgovor.
– Ne – reče ona, nastavljajući da se šetka. – Ne, ukoliko ne odgovoriš na moju zagonetku. Odgovoriš li iz prvog pokušaja – pustiću te da prođeš. Odgovoriš li pogrešno – napašću te. Ukoliko ne budeš ništa odgovorio – pustiću te da odeš od mene, neozleđen.
Harija nešto preseče u stomaku. Hermiona je bila ta koja je briljirala u ovakvim stvarima, ne on. On odmeri svoje šanse. Ukoliko zagonetka bude preteška, moći će da prećuti i ode od nje neozleđen, kao i da potom pronađe drugi put ka središtu.
– Važi – reče on. – Mogu li da čujem zagonetku?
Sfinga sede na zadnje noge, posred srede staze, i odrecitova:

Sedi i razmisli, ne brzaj k’o metak,

šta je prvo od prvog, čime počinje početak?
Potom mi reci glas koji često kažeš,
Dok komplikovanu reč pokušavaš da nađeš?
I konačno mi kaži, pošto vreme odmiče,
Bez kog slova klupa povećalo postaje?
Potom odgovore spoji u jedno rešenje,
Pa mi reci, koje ne bi hteo da poljubiš stvorenje?

Hari je blenuo u nju.

– Mogu li da čujem ponovo... malo sporije? – upita on nesigurno. Ona trepnu, nasmeši se, i ponovi pesmu.
– I svi odgovori zajedno daju stvorenje koje ne bih želeo da poljubim? – upita Hari. Ona mu se samo nasmeši svojim zagonetnim osmehom. Hari to shvati kao DA. On

napregnu mozak. Bilo je mnogo životinja koje ne bi hteo da poljubi. Prva pomisao bili su mu zadnjerasprskavajući skruti, ali nešto mu je govorilo da to nije pravi odgovor. Moraće da pokuša da odgonetne pitalicu...
– Početak početka – ponovi Hari. – Ovaj... pojma nemam... prvo od prvoga... mogu li da čujem sledeći deo pesme, molim?
Ona ponovi sledeće stihove.
– Glas koji često kažem, dok komplikovanu reč pokušavam da nađem – reče Hari. – Au... to bi bilo... au... čekajte malo... AU! AU je zvuk!
Sfinga mu se osmehnu.
– Mogu li ponovo da čujem poslednji deo?

– Slovo koje klupu pretvara u povećalo – promrmlja Hari, zureći u nju – Da nije možda slovo L? Ne, to nije moj odgovor! Možda – K? Vratiću se na to... sačekajte

samo malo...

– Au... K... au... k... – reče Hari, šetkajući se i sâm levo-desno. – Stvorenje koje ne bih želeo da poljubim... pauk!
Sfinga se još šire nasmeši. Ustade, protegnu svoje prednje noge, a onda se pomeri da ga propusti.
– Hvala! – reče Hari i, zapanjen sopstvenom genijalnošću, pojuri napred.
Sad već mora da je blizu, sigurno... štapić mu je govorio da je na pravom putu: ako ne naleti na nešto baš užasno, još ima šanse...
Put ispred njega ponovo se račvao. – Usmeri me! – prošaputa on svom štapiću ponovo, a ovaj se zavrte i pokaza prema desnom prolazu. On pojuri niz taj prolaz i vide svetlo ispred sebe.
Tročarobnjački pehar sijao je na postolju, stotinak metara od njega. Hari poče da trči ka njemu, kad mu put prepreči neka tamna figura.
Sedrik će stići prvi. Sedrik je jurio ka peharu što je brže mogao, i Hari je znao da ga nikad neće sustići, Sedrik je bio mnogo viši, imao je mnogo duže noge...
Onda Hari spazi nešto ogromno iznad živice s leve strane, kako se kreće duž staze koja se spaja s njegovom. Kretalo se tako brzo da bi Sedrik mogao da naleti pravo na to, a Sedrik, zagledan u pehar, nije ga primećivao...
– Sedriče! – povika Hari. – Pazi se sleva!
Sedrik se osvrnu taman na vreme da se baci u stranu i izbegne da se sudari s tom ogromnom stvari, ali se, u žurbi, saplete. Hari vide kako je Sedriku štapić izleteo iz ruku, dok je džinovski pauk išao stazom ka njemu.
– Ošamuti! – povika Hari ponovo. Čin pogodi paukovo džinovsko, čupavo crno telo, ali Hariju bi verovatno više vredelo da ga je gađao kamenom. Pauk se trgnu, okrenu, i potrča ka Hariju, umesto ka Sedriku.
– Ošamuti! Impedimenta! Ošamuti!
Ali bilo je uzaludno – pauk je bio ili prevelik, ili previše magičan, te čini nisu delovale drukčije sem da ga naljute – Hari na trenutak vide osam sjajnih crnih očiju, i kao žilet oštre čeljusti, pre nego što se ovaj sjuri na njega.
Pauk podiže Harija u vazduh svojim prednjim nogama. Besno se otimajući, Hari pokuša da ga šutne: noga mu udari u njegove čeljusti i sledećeg trenutka on oseti zaslepljujuć bol – mogao je da čuje Sedrika kako takođe viče – Ošamuti! – ali ni njegove čini nisu imale veće dejstvo od Harijevih – Hari podiže štapić dok je pauk opet otvarao čeljusti, i povika: – Ekspeliarmus!
Uspelo je – Razoružavajuća čin naterala je pauka da ga ispusti, ali to je značilo da je Hari pao s visine od tri-četiri metra, na svoju već povređenu nogu, koja popusti pod njegovom težinom. Ne zaustavljajući se da razmisli, on nacilja na donji deo paukovog stomaka, kao što je učinio i sa skrutom, i povika: – Ošamuti! – u istom trenutku kad i Sedrik.
Dve sjedinjene čini učiniše ono što jedna nije mogla – pauk se prevrnu u stranu,

sravnivši obližnju živicu i prekri stazu isprepletanim dlakavim nogama.

– Hari! – začu on Sedrika kako viče. – Da li si dobro? Da li je pao na tebe?
– Ne – odazva se Hari dahćući. On pogleda u svoju nogu. Žestoko je krvarila. Video je i neku gustu, lepljivu sluz s paukovih čeljusti na svojoj pocepanoj odori. Pokušao je da ustane, ali noga mu se strahovito tresla i nije mogla da izdrži njegovu težinu. On se nasloni na živicu, boreći se da dođe do daha, i pogleda oko sebe.
Sedrik je stajao na nekoliko stopa od Tročarobnjačkog pehara, koji se sijao iza njega.
– Uzmi ga, onda – prodahta Hari ka Sedriku. – Hajde, uzmi ga. Stigao si.
Ali Sedrik se nije pomerao. Samo je stajao tamo, gledajući u Harija. Potom se okrenu da pogleda u Pehar. Hari vide izraz žudnje na njegovom licu obasjanom zlatnom svetlošću. Sedrik ponovo pogleda u Harija, koji se sada pridržavao za živicu kako bi se pridigao.
Sedrik duboko udahnu. – Ti ga uzmi. Ti si zaslužio da pobediš. Dosad si mi dvaput spasio život u ovom lavirintu.
– Ne ide to tako – reče Hari. Bio je ljut: noga ga je strašno bolela, sav se tresao otkad je pokušao da se otrese pauka, i posle sveg truda koji je uložio, Sedrik je stigao prvi, baš kao što je stigao prvi da pita Čo da ide s njim na bal. – Ko prvi stigne do pehara dobija poene. To si ti. Kažem ti, nikakvu trku neću dobiti s ovakvom nogom.
Sedrik pođe još nekoliko koraka prema Ošamućenom pauku, udaljavajući se od pehara, vrteći glavom.
– Ne – reče on.
– Prestani da budeš plemenit – reče Hari iznervirano. – Samo ga uzmi, a onda možemo da izađemo odavde.
Sedrik je posmatrao Harija kako se pridiže, čvrsto se držeći za živicu.
– Ti si mi rekao za zmajeve – reče Sedrik. – Ne bih uspeo da prođem prvi podvig da me ti nisi upozorio šta sledi.
– I ja sam imao pomoć oko toga – obrecnu se Hari, pokušavajući odorom da obriše svoju krvavu nogu. – Ti si mi pomogao oko jajeta – izravnao si dug.
– I meni su pomogli oko jajeta – reče Sedrik.
– I dalje ne dugujemo ništa jedan drugom – reče Hari, oprezno pokušavajući da se nasloni na svoju nogu. Ona se naglo zatrese kada Hari stade svom težinom na nju. Uganuo je članak kad ga je pauk ispustio.
– Trebalo je da dobiješ više poena na drugom podvigu – reče Sedrik, i dalje tvrdoglavo ostajući pri svome. – Ostao si poslednji kako bi oslobodio sve taoce. Trebalo je da ja to učinim.
– Jedini sam ja bio dovoljno glup da onu pesmu shvatim ozbiljno! – reče Hari ogorčeno. – Samo uzmi pehar!
– Ne – reče Sedrik.
On prekorači preko paukovih umršenih nogu kako bi se pridružio Hariju, koji je

zurio u njega. Sedrik je bio ozbiljan. Odricao se časti i slave kakvu haflpafska kuća nije imala vekovima.
– Hajde – reče Sedrik. Izgledao je kao da ga ovo košta svakog grama odlučnosti koju je imao, ali lice mu je bilo neumoljivo, ruke prekrštene i delovao je kao da neće promeniti mišljenje.
Hari pogleda u pehar iza Sedrika. Na jedan blistavi trenutak, vide sebe kako izlazi iz lavirinta, držeći ga u rukama. Video je sebe kako drži Tročarobnjački pehar u vazduhu, video je Čoino lice kako sija od divljenja, jasnije nego što ga je ikada video u prirodi... a onda slika nestade, i on sebe zateče kako zuri u Sedrikovo osenčeno, tvrdoglavo lice.
– Obojica – reče Hari.
– Šta?
– Uzećemo ga u isto vreme. Svejedno je hogvortska pobeda. Bićemo izjednačeni. Sedrik je zurio u Harija. On otkrsti ruke. – Si... siguran si?
– Aha – reče Hari. – Jesam... pomogli smo jedan drugom, zar ne? Obojica smo stigli dovde. Hajdemo i da ga uzmemo zajedno.
Na trenutak, Sedrik je delovao kao da ne veruje svojim ušima: a zatim mu se lice razvuče u širok osmeh.
– Važi se – reče on. – Dođi ovamo.
On ščepa Harija za ruku tik ispod ramena, i pomože mu da otćopa do postolja na kom je stajao pehar. Kad su stigli do njega, obojica ispružiše ruke ka blistavim ručkama pehara.
– Na tri, važi? – reče Hari. – Jedan... dva... tri...
On i Sedrik zgrabiše ručke.
Istog trena, Hari oseti trzaj negde ispod pupka. Noge mu se odlepiše od tla. Nije
mogao da ispusti Tročarobnjački pehar: vukao ga je napred, u vihoru vetra i stopljenih boja, zajedno sa Sedrikom.

32. Meso, krv i kost

Hari oseti kako mu stopala udaraju o zemlju. Njegova povređena noga poklecnu i on pade napred. Najzad je uspeo da odlepi ruku od Tročarobnjačkog pehara. On podiže glavu.

– Gde smo? – upita.
Sedrik zavrte glavom. Potom ustade, podiže Harija na noge, i obojica se osvrnuše oko sebe.
Potpuno su napustili hogvortsko imanje. Očigledno su putovali kilometrima – možda čak i stotinama kilometara – pošto su čak i planine koje su okruživale zamak nestale. Umesto toga, stajali su u mračnom i obraslom groblju. Iza velikog tisovog drveta s desne strane videli su se tamni obrisi malene crkve. Iznad njih, s leve strane, izdizalo se neko brdašce. Hari je jedva nazirao obrise lepe stare kuće na vrhu brda.
Sedrik pogleda dole u Tročarobnjački pehar, a zatim u Harija.
– Da li je tebi neko spominjao da je pehar zapravo teleportacioni ključ? – upita on.
– Jok – reče Hari. Osvrtao se naokolo po groblju. Ono je bilo potpuno tiho i pomalo jezivo. – Da li bi ovo trebalo da bude deo podviga?

– Pojma nemam – reče Sedrik. Zvučao je pomalo nervozno. – Da izvadimo štapiće, šta misliš?
– Aha – reče Hari, radostan što je Sedrik to prvi predložio, a ne on.
Oni isukaše štapiće. Hari se neprekidno osvrtao. Opet je imao onaj čudan osećaj da ih neko posmatra.
– Neko dolazi – reče on naglo.
Žmireći napeto kroz tminu, posmatrali su siluetu kako im se približava, sigurno koračajući između grobova. Hari nije mogao da razazna lice. Ali po načinu na koji je hodala, i držala ruke, primetio je da figura nešto nosi. Ko god beše, bio je nizak i nosio je ogrtač s kapuljačom navučenom preko glave kako bi prikrio lice. I – kad im priđe nekoliko koraka bliže, dok se rastojanje između njih sve više smanjivalo – vide da stvar u naručju te osobe liči na bebu... ili je to samo presavijena odora?
Hari malčice spusti svoj štapić, i iskosa pogleda u Sedrika. Sedrik mu uzvrati upitnim pogledom. Obojica okrenuše pogled ka figuri koja se približavala.
Ona se zaustavi pored visokog mermernog spomenika, na samo dva metra od njih.
Na trenutak su se Hari, Sedrik i niska figura samo međusobno gledali.
A onda, bez ikakvog upozorenja, Harijev ožiljak buknu od silnog bola. Bila je to agonija kakvu nikad dotad nije osetio. Dok je prinosio šake svom licu, štapić mu kliznu iz prstiju. Kolena mu klecnuše, bio je na zemlji i ništa nije mogao da vidi, a osećao se kao da će glava da mu se raspukne.
Izdaleka, negde iznad svoje glave, čuo je piskav, hladan glas kako kaže: – Ubij onog drugog.
Začu se fijuk, i drugi glas vrisnu u noć: – Avada kedavra!
Blesak zelene svetlosti projuri kroz Harijeve kapke, i on ču kako nešto teško pada na zemlju pored njega. Bol u ožiljku zapeče ga do usijanja, tako da se on zagrcnu kao da će da povrati, a onda bol nestade. Užasnuto iščekujući šta će da vidi, on otvori oči koje su ga pekle.
Sedrik je ležao ispružen na zemlji pored njega. Bio je mrtav.
U sekundi koja je u sebi sadržala večnost, Hari je zurio u Sedrikovo lice, u njegove otvorene sive oči, prazne i bezizrazne kao prozori napuštene kuće, u njegova napola otvorena usta, koja su delovala pomalo iznenađeno. A onda, pre nego što je Harijev um mogao da prihvati ono što vidi, pre nego što je mogao da oseti bilo šta drugo osim tupe neverice, osetio je kako ga neko diže na noge.
Niski čovek u odori spusti svoj zavežljaj, osvetli vrh svog štapića, i poče da vuče
Harija ka nadgrobnom mermernom spomeniku. Pod treperavom svetlošću štapića,
Hari vide urezano ime na spomeniku, pre nego što beše svom silinom bačen na njega.

TOM RIDL

Zaogrnuti čovek sada je činima pritezao užad oko Harija, vezujući ga od vrata do

članaka za spomenik. Iz dubina kapuljače, Hari je čuo plitke, brze udisaje. On se otimao i čovek ga udari – udari ga rukom kojoj je nedostajao prst. I Hari shvati ko je ispod kapuljače. Crvorep.

– Ti! – prodahta on.
Ali Crvorep, koji je završio s privezivanjem užadi, ništa ne odgovori. Bio je zauzet proveravanjem da li su dobro zategnuta, dok su mu se prsti nekontrolisano tresli, prelazeći preko čvorova. Kada se uverio da je Hari toliko čvrsto vezan za spomenik da ne može da se pomeri ni pedalj, Crvorep izvuče komad nekog crnog materijala i grubo ga nabi Hariju u usta. Zatim se bez ijedne reči okrenu od Harija i požuri dalje. Hari nije mogao ni da bekne, niti da vidi kuda je Crvorep otišao. Nije mogao da okrene glavu da vidi šta je iza nadgrobnog spomenika. Mogao je da vidi samo ono što je ispred njega.
Sedrikovo telo ležalo je nekoliko metara dalje. Nešto dalje iza njega, svetlucajući pod sjajem zvezda, ležao je Tročarobnjački pehar. Harijev štapić je ležao na zemlji ispod njegovih nogu. Zavežljaj od odore, za koji je Hari bio pomislio da je beba, bio je u blizini, na samom grobu. Činilo se da se žestoko koprca. Hari ga je posmatrao, i njegov ožiljak ga ponovo bolno zapeče... odjednom je shvatio da ne želi da vidi šta je u tom zavežljaju... ne želi da smotuljak ikad bude otvoren...
Čuo je neke šumove kraj svojih nogu. On pogleda nadole i vide džinovsku zmiju kako klizi kroz travu, opkolivši nadgrobni spomenik za koji je bio vezan. Crvorepovo ubrzano, dahtavo disanje bivalo je sve glasnije. Zvučalo je kao da vuče nešto teško po zemlji. Potom se vrati u Harijev vidokrug i Hari ga vide kako gura kameni kotao do podnožja groba. Bio je pun vode, ili se makar tako činilo Hariju – mogao je da je čuje kako pljuska unutar kotla – i bio je veći od bilo kog kotla koji je Hari ikada koristio. Bilo je to veliko kameno grotlo, dovoljno prostrano da u sebe primi odraslog čoveka u sedećem položaju.
Stvor unutar zavežljaja od odore, dole na zemlji, sve se upornije koprcao, kao da pokušava da se oslobodi. Sad je Crvorep nešto petljao pri dnu kotla svojim štapićem. Najednom se ispod kotla začu pucketanje plamenova. Ogromna zmija odgmiza u tamu.

Tečnost u kotlu se, izgleda, vrlo brzo zagrevala. Njena površina ne samo da je proključala već je počela i da izbacuje plamteće varnice, kao da sama voda gori. Para se zgusnula, zamaglivši obrise Crvorepa koji raspiruje vatru. Pokreti zavežljaja postadoše još nervozniji. I Hari opet začu hladni, piskavi glas.
– Požuri!
Sada je cela površina vode bila ispunjena varnicama. Izgledala je kao da je prekrivena dijamantima.
– Spremno je, gospodaru.
– Sada... – reče hladni glas.
Crvorep otvori zavežljaj na zemlji, otkrivši ono što se nalazilo u njemu, i Hariju se ote krik koji priguši klupko od krpe kojim su mu usta bila začepljena.

Izgledalo je kao da je Crvorep podigao kamen i ispod njega pronašao nešto ružno, ljigavo i slepo – ali još gore, stotinu puta gore. Stvar koju je Crvorep nosio imala je oblik skupljenog ljudskog deteta, osim što Hari u životu nije video ništa što je manje ličilo na dete. Bilo je ćosavo i ljuspičavo, tamno, sirovo, crvenkastocrno. Ruke i noge su mu bile tanke i slabašne, a lice – nijedno živo dete nikad nije imalo takvo lice – beše pljosnato i zmijoliko, sa svetlucavim crvenim očima.

Delovalo je skoro bespomoćno. Podiglo je svoje tanke ručice, stavilo ih oko Crvorepovog vrata, i Crvorep ga podiže. Dok je to činio, kapuljača mu spade s lica, i Hari pri svetlosti vatre primeti izraz gađenja na Crvorepovom iznemoglom, bledunjavom licu, dok je nosio stvorenje ka ivici kotla. Na trenutak, Hari spazi zlo, pljosnato lice osvetljeno varnicama koje su plesale po površini napitka. A onda Crvorep spusti stvorenje u kotao: začu se šištanje, i ono nestade pod površinom. Hari ču kako njegovo krhko telo dodirnu dno tupim udarcem.
Pusti ga da se udavi, pomisli Hari, dok mu je ožiljak goreo bezmalo izvan svih granica izdržljivosti, molim te... pusti da se udavi...
Crvorep je nešto govorio. Glas mu je podrhtavao, delovao je preplašen do izbezumljenosti. On podiže štapić, zatvori oči i progovori u noć. – Kosti oca, data bez znanja, ti ćeš obnoviti svoga sina!
Površina groba pod Harijevim stopalima poče da puca. Prestrašen, Hari je posmatrao kako se fini mlaz prašine diže u vazduh na Crvorepovu komandu, i pada nežno u kazan. Dijamantska površina vode poče da pršti i sikće. Iskrila je varnice u svim pravcima, i poprimila jarku, otrovnoplavu boju.
Sada je Crvorep drhtao. On izvuče dugačak, tanak i svetlucav srebrni bodež iz unutrašnjosti odore. Glas mu se rastoči u preplašen jecaj. – Meso – sluge – d-dobrovoljno dato – oživećeš – svoga – svoga gospodara.
On ispruži desnu šaku ispred sebe – šaku bez prsta. Čvrsto stegnu bodež u levoj ruci i podiže ga uvis. Hari shvati šta će Crvorep uraditi sekundu pre nego što će se to desiti – on zatvori oči što je jače mogao, ali nije mogao da blokira vrisak koji je presekao noć i prošao kroz Harija kao da je i on proboden bodežom. On ču kako nešto pada na zemlju, ču Crvorepovo bolno dahtanje, a potom bolestan pljusak nečega ubačenog u kotao. Hari nije mogao da podnese da gleda... ali napitak poprimi plamtećecrvenu boju, čija je svetlost probijala kroz Harijeve sklopljene kapke...
Crvorep je dahtao i jecao u agoniji. Sve dok Hari nije osetio Crvorepov mučni dah na svom licu, nije shvatio da je Crvorep tik ispred njega.
– K-krvi neprijatelja... nasilno uzeta... ti ćeš... oživeti svog zakletog dušmana. Hari nije mogao ništa da učini da ga spreči, bio je i suviše čvrsto vezan...
žmirkajući naniže, beznadežno se ritajući ispod konopaca kojima je bio svezan, vide srebrni bodež kako se trese u Crvorepovoj preostaloj šaci. On oseti kako mu oštrica probija lakat desne ruke, i kako mu krv kulja niz rukav pocepane odore. Crvorep je, i dalje dahćući od bola, preturao po džepu tražeći staklenu epruvetu, koju prisloni na

Harijevu rasekotinu, tako da u nju pade mlaz krvi.

On se otetura nazad do kotla zajedno s Harijevom krvlju. Zatim je usu unutra. Tečnost u kotlu trenutno poprimi zaslepljujuće belu boju. Kada je obavio svoj posao, Crvorep pade na kolena pored kotla, a potom se presamiti postrance i ostade da leži na zemlji, držeći krvavi patrljak svoje ruke, jecajući i dahćući.
Kotao je buktao, šaljući dijamantske varnice u svim pravcima, koje su bile tako zaslepljujuće svetle, da su sve ostalo pretvarale u somotsko crnilo. Ništa se ne dogodi...
Samo da se udavilo, mislio je Hari, samo da je nešto krenulo naopako...
A onda, iznenada, varnice koje su iskrile iz kotla nestadoše. Umesto njih, iz kotla izlete oblak bele pare, ispunjavajući prostor ispred Harija, tako da nije mogao da vidi ni Crvorepa, ni Sedrika, niti bilo šta osim pare koja je visila u vazduhu... krenulo je naopako, mislio je on... udavilo se... molim te... molim te, samo da je mrtvo...
Ali onda, kroz maglu ispred njega, on vide, osetivši ledene žmarce užasa, tamne obrise čoveka, visokog i koščato mršavog, kako se polako diže iz kotla.
– Ogrni me – reče visok hladan glas kroz paru, i Crvorep, koji je jecao i jaukao, i dalje pridržavajući svoju osakaćenu ruku, zakoprca se kako bi uzeo crnu odoru sa zemlje, pridiže se na noge i jednom rukom je navuče preko glave svoga gospodara.
Mršavi čovek iskorači iz kotla, zureći u Harija, a Hari se zagleda u lice koje ga je poslednje tri godine pohodilo u košmarima. Belje od lobanje, sa širokim, krvavocrvenim očima, i nosom koji je bio pljosnat kao zmijski, s tankim prorezima kao nozdrvama...
Lord Voldemor se ponovo uzdigao.

33. Smrtožderi



Voldemor odvrati pogled od Harija i poče da ispituje sopstveno telo. Šake su mu bile kao dva velika, bleda pauka: dugim belim prstima prelazio je preko svojih grudi, ruku, lica, njegove crvene oči, čije su zenice bile tanki procepi, poput mačjih očiju, još jače zasvetleše kroz tminu. On podiže šake i promrda prstima, ushićenog i likujućeg izraza lica. Uopšte nije obraćao pažnju ni na Crvorepa, koji je ležao, trzajući se i uvijajući se na zemlji, niti na veliku zmiju, koja je ponovo ugmizala u vidokrug, i ponovo kružila sikćući oko Harija. Voldemor gurnu svoju ruku nenormalno dugih prstiju u dubok džep, i odatle izvadi čarobni štapić. Pogladi i njega nežno, a onda ga podiže, i uperi u Crvorepa, koji odmah zatim bi podignut sa zemlje i odbačen ka spomeniku za koji je Hari bio vezan. On pade u njegovo podnožje, i ostade da leži tamo sklupčan, plačući. Voldemor okrenu svoje skerletne oči ka Hariju, smejući se piskavim, hladnim, neveselim smehom.

Crvorepova odora sada se sijala od krvi. Njome je obmotao patrljak svoje ruke. – Gospodaru moj... – gušio se on – gospodaru moj... obećali ste... sećate se, obećali ste...

– Ispruži ruku – reče Voldemor lenjo.

– Oh, gospodaru... hvala vam gospodaru...
On ispruži krvareći patrljak, ali se Voldemor ponovo nasmeja. – Drugu ruku, Crvorepe.
– Gospodaru... molim vas... molim vas...
Voldemor se sagnu, i povuče Crvorepovu drugu ruku: naglo savi rukav Crvorepove odore do iznad lakta, i Hari tamo vide nešto na koži, nešto nalik na jasnu crvenu tetovažu – lobanju, sa zmijom koja joj izlazi iz usta – istu sliku koja se pojavila na nebu za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču: Mračni znak. Voldemor ga pažljivo prouči, ne obazirući se na Crvorepovo nekontrolisano jecanje.
– Vratio se – reče on nežno – mora da su svi primetili... a sad, videćemo... sad ćemo znati... – on pritisnu sliku na Crvorepovoj ruci svojim dugim, belim kažiprstom.
Ožiljak na Harijevom čelu ponovo poče da žeže prodornim bolom, a Crvorep ispusti novi krik: Voldemor ukloni svoje prste s Crvorepovog znaka, i Hari vide da je ovaj postao ziftcrn.
S izrazom okrutnog zadovoljenja na licu, Voldemor se uspravi, zabaci glavu unazad, i pogleda okolo po mračnom groblju.
– Koliko će ih biti dovoljno hrabro da se vrati čim ga osete? – prošaputa on, fiksirajući zvezde svojim svetlećim crvenim očima. – A koliko će ih biti dovoljno budalasto da se ne pojavi?
On poče da korača levo-desno ispred Harija i Crvorepa, sve vreme očima prelazeći preko groblja. Posle minut-dva, on ponovo pogleda dole u Harija, iskrivivši svoje zmijoliko lice u okrutan osmeh.
– Stojiš nad ostacima mog pokojnog oca, Hari Poteru – prosikta on tiho. – Normalac i budala... veoma nalik na tvoju dragu majku. Ali oboje su poslužili svrsi, zar nije tako? Tvoja majka je umrla kako bi tebe odbranila dok si još bio dete... a ja sam ubio svog oca, i vidi koliko mi se korisnim pokazao mrtav...
Voldemor se ponovo nasmeja. Šetkao se levo-desno, osvrćući se oko sebe dok je hodao, a zmija je nastavila da kruži po travi.
– Vidiš onu kuću na brdu, Poteru? Tamo je živeo moj otac. Moja majka, veštica koja je živela ovde, u ovom selu, zaljubila se u njega. Ali on ju je napustio kada mu je priznala šta je ona zapravo... nije voleo magiju, moj otac...
– Ostavio ju je i vratio se svojim normalskim roditeljima pre nego što sam ja i rođen, Poteru, a ona je umrla dok me je porađala, ostaviviši me da rastem u normalskom sirotištu... ali ja sam se zavetovao da ga nađem... osvetio sam mu se, toj budali koja mi je dala svoje ime... Tom Ridl...
I dalje je koračao, dok su mu crvene oči lutale od groba do groba.
– Čuj me samo, ponovo proživljavam porodičnu istoriju... – reče on tiho. – Čini se da postajem prilično sentimentalan... Ali vidi, Hari! Moja prava porodica se vraća...
Vazduh se iznenada ispuni šumovima lepršanja ogrtača. Čarobnjaci su se

Prebacivali između grobova, iza tisovog drveta, i na svakom senovitom mestu. Svi su bili pod kapuljačama i maskama. I kretali se napred, jedan po jedan... polako, obazrivo, kao da jedva veruju svojim očima. Voldemor je stajao u tišini, očekujući ih. Jedan od Smrtoždera pade na kolena, otpuza do Voldemora, i poljubi skut njegove crne odore.

– Gospodaru... gospodaru... – poče da mrmlja.
Smrtožderi iza njega učiniše isto. Svaki od njih bi se približio Voldemoru na kolenima, i poljubio mu rub odore, pre nego što bi se povukao i ustao, dok nisu tako formirali tihi krug, koji je okruživao grob Toma Ridla, Harija, Voldemora i jecajuću i trzajuću gomilu, koja je zapravo bila Crvorep. Ipak, ostavili su praznine u krugu, kao da očekuju još ljudi. Voldemor pak, činilo se, nije očekivao nikog više. Osvrtao se i posmatrao zakukuljena lica naokolo i, mada nije bilo ni daška vetra, njihovim krugom pronese se blago šušketanje, kao da oni sami podrhtavaju.
– Dobrodošli, Smrtožderi – reče Voldemor tiho. – Trinaest godina... trinaest je godina prošlo od našeg poslednjeg susreta. Ipak, odazivate se mom zovu kao da to beše juče... Dakle, još uvek smo ujedinjeni pod Mračnim znakom! To jest, jesmo li?
On ponovo nabaci užasnu grimasu i poče da njuška, šireći svoje proreze od nozdrva.
– Kao da njušim krivicu – reče on. – U vazduhu se oseća izvestan zadah krivice. Krugom ponovo prostruja drhtaj, kao da je svaki njegov pripadnik želeo, ali se nije

usuđivao, da uzmakne od njega.
– Vidim vas sve, zdrave i čitave, s nedirnutim moćima – tako ste se brzo pojavili! – i pitam se... zašto ova grupa čarobnjaka nikad nije došla da pomogne svom gospodaru, kome se zaklela na večnu odanost?
Niko ne progovori. Niko se nije pomerao, osim Crvorepa, koji je bio na zemlji i dalje jecajući nad svojom krvavom rukom.
– A onda sâm sebi odgovaram – prošaputa Voldemor – mora da su poverovali da sam slomljen, mislili su da me nema. Uvukli su se među moje neprijatelje, i fingirali nevinost, neznanje, i začaranost...
– A onda se pitam, kako su mogli i da poveruju da se neću ponovo uzdići? Oni što su znali koje sam korake, još odavno, preduzeo da se zaštitim od smrtnosti običnih ljudi? Oni što su videli dokaze o snazi moje moći u vreme kada sam bio silniji od bilo kog živog čarobnjaka?
– A onda sâm sebi odgovaram, možda su verovali da postoji neka još jača sila, ona koja je zbrisala čak i Lorda Voldemora... možda su se sada drugom zakleli na vernost... možda onom heroju običnih ljudi, Blatokrvnih i Normalaca, Albusu Dambldoru?
Na pomen Dambldorovog imena, pripadnici kruga se uskomešaše, a neki počeše da mrmljaju i da vrte glavama.
Voldemor nije obraćao pažnju na njih. – To je veliko razočaranje za mene...

priznajem da sam razočaran...

Jedan od ljudi se naglo baci napred, razbivši krug. Drhteći od glave do pete, on se sruči ispred Voldemorovih nogu.
– Gospodaru! – vrisnu on. – Gospodaru, oprosti mi! Oprosti nam svima! Voldemor poče da se smeje. On podiže svoj štapić. – Krucio!
Smrtožder na zemlji poče da se uvija i kriči. Hari je bio siguran da se njegov zvuk
proneo i do okolnih kuća... neka dođe policija, mislio je očajnički... bilo ko... bilo šta...
Voldemor podiže štapić. Izmučeni Smrtožder je ležao na zemlji boreći se za dah.
– Diži se, Ejveri – reče Voldemor meko. – Ustani. Tražiš oproštaj? Ja ne opraštam. Ja ne zaboravljam. Trinaest dugih godina... hoću da mi se vrati tih trinaest godina pre nego što ti oprostim. Ovaj ovde Crvorep, već je otplatio deo svog duga, je li tako, Crvorepu?
On spusti pogled na Crvorepa, koji je nastavio da jeca.
– Vratio si se meni ne zbog odanosti, već iz straha od svojih starih prijatelja. Zaslužuješ ovaj bol, Crvorepu. Znaš to, zar ne?
– Da, gospodaru – jecao je Crvorep – molim vas, gospodaru... molim vas...
– Ipak, pomogao si mi da povratim svoje telo – reče Voldemor hladno, posmatrajući Crvorepa kako jeca na zemlji. – Ma kolika ništarija i izdajica bio, ipak si mi pomogao... a Lord Voldemor nagrađuje svoje pomagače...
Voldemor ponovo podiže štapić i prođe njime kroz vazduh. Nit nečega nalik na srebro ostade da visi u vazduhu, sijajući gde god bi štapić prošao. Na trenutak bezoblično, malo se komešalo, a onda poprimilo oblik svetlucave imitacije ljudske šake, sjajne kao mesečina, koja polete naniže i spoji se sa Crvorepovim krvarećim zglobom.
Crvorepovo jecanje naglo prestade. Sada je disao grubo i neujednačeno, a onda podiže glavu i s nevericom poče da zuri u srebrnu šaku, koja je sada savršeno prianjala uz njegovu ruku, kao da je navukao neku zaslepljujuću rukavicu. On promrda sjajnim prstima, a onda, drhteći, pokupi malenu grančicu sa zemlje, i smrska je u fini prah.
– Lorde – prošaputa on. – Gospodaru... predivna je... hvala vam... hvala vam...

– I da tvoja odanost nikada više ne posustane, Crvorepu – reče Voldemor.

– Neće, moj Lorde... nikada, Lorde...
Crvorep ustade i zauze mesto u krugu, zureći u svoju novu moćnu šaku, dok mu je lice i dalje sijalo od suza. Tada Voldemor priđe čoveku sa Crvorepove desne strane.
– Lucijuse, moj nepouzdani prijatelju – prošaputa on, zastavši pred njim. – Rečeno mi je da se nisi odrekao starih navika, iako svetu prikazuješ ugledno lice. Čujem da si i dalje spreman da preuzmeš vođstvo na mestu mučitelja Normalaca? Ipak, nikada nisi ni pokušao da me pronađeš, Lucijuse... tvoja priredba na Svetskom prvenstvu u

kvidiču bila je zabavna, priznajem... ali nisu li tvoji napori mogli biti jače usmereni na pronalaženje i pomaganje svom gospodaru?
– Lorde, bio sam stalno na oprezu – odmah se začu glas Lucijusa Melfoja, ispod kapuljače. – Da je bilo ikakvog znaka od vas, bilo kakve informacije o vašem prebivalištu, ništa me ne bi moglo sprečiti da...
– A ipak, pobegao si od mog Znaka kad ga je jedan verni Smrtožder poslao na nebo prošlog leta? – reče Voldemor lenjo, a gospodin Melfoj naglo ućuta. – Da, znam sve o tome, Lucijuse... razočarao si me... ubuduće očekujem da mi vernije služiš.

– Naravno, moj Lorde, naravno... milostivi ste, hvala vam...
Voldemor produži dalje i zastade, zureći u prostor dovoljno veliki za dvojicu – koji je odvajao Melfoja od sledećeg čoveka.
– Ovde bi trebalo da stoje Lestrejndžovi – reče Voldemor tiho. – Ali oni su utamničeni u Askabanu. Oni su bili odani. Radije su otišli u Askaban, nego da me se odreknu... kad Askaban jednom bude oslobođen, Lestrejndžovi će biti počastvovani više no što bi mogli i da zamisle. Dementori će nam se priključiti... oni su naši prirodni saveznici... pozvaćemo prognane džinove... sve moje odane sluge će mi se vratiti, i armija stvorenja kojih se svi boje...
On nastavi da korača tamo-amo. Pored nekih Smrtoždera bi prošao ćutke, dok bi pred drugima zastao i progovorio.
– Makneru... Čujem od Crvorepa da uništavaš opasne zveri za Ministarstvo? Uskoro ćeš imati mnogo bolje žrtve od toga, Makneru. Lord Voldemor će ih obezbediti...
– Hvala vam, gospodaru... hvala vam – promrmlja Makner.
– A ovde – Voldemor priđe dvema najkrupnijim zakukuljenim figurama – imamo Kreba... ovaj put ćeš se bolje ponašati, zar ne, Krebe? I ti, Gojle?
Oni se trapavo pokloniše, tupo mrmljajući.
– Da, gospodaru...
– Hoćemo, gospodaru...
– Isto važi i za tebe, Not – reče Voldemor tiho, dok je prolazio pored pognute figure u senci gospodina Gojla.
– Lorde moj, padam ničice pred vama, ja sam vaš najverniji...
– To je dosta – reče Voldemor.
Sad je došao do najveće praznine u krugu i tu zastade, osmatrajući je svojim praznim, crvenim očima, kao da može da vidi ljude koji tu treba da stoje.
– A ovde imamo šest Smrtoždera koji nedostaju... troje je mrtvo jer su služili meni. Jedan je prevelika kukavica da se vrati... platiće on to. Drugi, za koga verujem da me je zauvek napustio... biće ubijen, naravno... i još jedan, koji ostaje moj najverniji sluga, a koji je već ponovo stupio u moju službu.
Smrtožderi se uskomešaše. Hari vide kako šaraju iskosa očima ispod maske jedni u druge.

– On je na Hogvortsu, taj moj verni sluga, i zahvaljujući njegovim naporima naš mladi prijatelj je i dospeo ovde večeras...
– Da – reče Voldemor, a usta bez usana iskriviše mu se u kez kad osobe iz kruga usmeriše poglede ka Hariju. – Hari Poter je bio toliko ljubazan da se pridruži mojoj novorođendanskoj žurci. Čak bih otišao toliko daleko da ga nazovem svojim počasnim gostom.
Nasta tišina. Onda Smrtožder sa Crvorepove desne strane kroči napred, i glas Lucijusa Melfoja progovori ispod maske.
– Gospodaru, izgaramo da saznamo... preklinjemo vas da nam kažete... kako ste postigli ovo... ovo čudo... kako ste uspeli da nam se vratite...
– Ah, to je sjajna priča, Lucijuse – reče Voldemor – koja počinje, i završava se, s mojim mladim prijateljem ovde.
On se lenjo odšeta do Harija, tako da su oči celog kruga sada bile uprte u njih. Zmija nastavi da kruži.
– Znate, naravno, da su ovog dečaka nazvali mojom propašću? – reče Voldemor meko, gledajući crvenim očima u Harija, koga njegov ožiljak zapeče tako jako da je jedva uspeo da obuzda vrisak agonije. – Svi znate da sam one noći kada sam izgubio svoje moći, i svoje telo, pokušao da ga ubijem. Njegova majka je umrla pokušavajući da ga spase – i, ne znajući, dala dečaku zaštitu kakvu, priznajem, nisam mogao predvideti... nisam mogao ni da taknem dečaka.
Voldemor podiže jedan od svojih dugih belih prstiju, i zaustavi ga tik uz Harijev obraz. – Njegova majka ostavila je na njemu tragove svoje žrtve... to je drevna magija, trebalo je da je se setim, bio sam glup što sam je prevideo... ali nema veze. Sada mogu da ga pipnem.
Hari oseti dodir hladnog vrška dugog belog prsta i pomisli da će mu glava pući od bola.
Voldemor se nežno nasmeja Hariju u uvo, a potom ukloni svoj prst i nastavi da se obraća Smrtožderima. – Preračunao sam se, prijatelji, priznajem. Moja kletva se odbila o budalastu žrtvu te žene, i pogodila mene... Aaah... kakav nezamisliv bol, prijatelji moji. Ni na koji način nisam bio spreman za to. Otrgnut sâm od svog tela, bio sam manje od utvare, manje od najopakijeg duha... pa ipak, bio sam živ. Šta sam bio, to čak ni sâm ne znam... Ja, koji sam otišao dalje no iko stazom koja vodi ka besmrtnosti. Vi znate za moj cilj – da pokorim smrt. A sad, stavljen sam na probu, i čini se da je jedan, ako ne i više mojih eksperimenata, uspeo... jer nisam bio ubijen, iako je to trebalo da bude posledica ove kletve. Svejedno, bio sam bespomoćan kao najslabije stvorenje na svetu, lišen bilo kakvog načina da sâm sebi pomognem... zato što nisam imao telo, a svaka čin koja bi mogla da mi pomogne iziskivala bi upotrebu štapića...
– Sećam se samo da sam primoravao sebe da i dalje opstajavam, bez sna, bez kraja, bez predaha, iz časa u čas... smestio sam se u udaljenom kutku šume, i čekao... sigurno

će neko od mojih vernih Smrtoždera pokušati da me nađe... ili će makar neko od njih doći i izvesti magiju koju ja nisam mogao, kako bi me vratio u moje telo... ali, uzalud sam čekao...

Krugom Smrtoždera koji su pažljivo slušali ponovo se pronese drhtanje. Voldemor pusti da tišina jezovito prostruji, pre nego što nastavi. – Preostala mi je jedna jedina moć. Mogao sam da zaposedam tela drugih. Ali nisam se usuđivao da idem tamo gde ima mnogo ljudi, jer sam znao da su Aurori i dalje na oprezu i da me traže. Ponekad bih se nastanio u životinjama – zmijama, naravno, pošto su mi omiljene – ali u njima mi je bilo tek malčice bolje, nego kada sam bio čist duh, pošto njihova tela nisu prilagođena za izvođenje magije... a samim preuzimanjem njihovih tela skraćivao bih im život. Nijedna od njih nije dugo živela...
– A onda... pre četiri godine... činilo se da mi se ukazao način za povratak. Jedan čarobnjak – mlad, budalast i lakoveran – naleteo je na mene u šumi u kojoj sam se udomio. Oh, učinilo mi se da je on šansa na koju sam čekao... pošto je bio nastavnik u Dambldorovoj školi... lako je podlegao mojoj volji... on me je doveo nazad u ovu zemlju i, posle izvesnog vremena, zaposeo sam njegovo telo, kako bih ga izbliza nadgledao dok ispunjava moje naredbe. Ali moj plan je propao. Nisam uspeo da ukradem Kamen mudrosti. Nisam sebi mogao da obezbedim večni život. Bio sam osujećen... osujećen, još jedanput, od strane Harija Potera...
Ponovo nasta tajac. Ništa se nije micalo, čak ni lišće na tisovom drvetu. Smrtožderi su bili potpuno nepomični, dok su njihove svetlucave oči ispod maski bile prikovane za Voldemora i Harija.
– Taj sluga je umro kada sam napustio njegovo telo, a ja sam ostao slab, baš kao što sam bio i dotad – nastavi Voldemor. – Vratio sam se u moje udaljeno skrovište, i neću se pretvarati da se nisam bojao da možda nikad neću povratiti svoje moći... da, možda je to bio moj najmračniji trenutak... nisam smeo da se nadam da će mi naići još neki čarobnjak da ga zaposednem... a potpuno sam bio izgubio nadu da iko od mojih Smrtoždera mari šta se desilo sa mnom...
Jedno ili dvoje čarobnjaka u krugu s nelagodom se pomeri, ali Voldemor se nije obazirao na to.
– A onda, pre nepunih godinu dana, kada sam skoro napustio svaku nadu, konačno se i to dogodilo... jedan sluga mi se vratio: ovog Crvorepa ovde, koji je lažirao svoju smrt kako bi izbegao pravdi, isterali su iz skrovišta oni koje je nekada smatrao prijateljima, i odlučio je da se vrati svom gospodaru. Potražio me je u zemlji za koju se pričalo da su me u njoj poslednji put videli... pomogli su mu, naravno, pacovi koje je usput sreo. Crvorep ima čudne sklonosti ka pacovima, je li tako, Crvorepu? Njegovi prljavi mali drugari rekli su mu da duboko u albanskim šumama postoji mesto koje izbegavaju, gde male životinje poput njih umiru kad ih zaposedne mračna senka...

– Ali njegovo putešestvije do mene nije išlo glatko, zar ne, Crvorepu? Jer je, jedne noći, gladan, na ivici baš te šume u kojoj se nadao da će me pronaći, budalasto zastao

u jednoj gostionici kako bi uzeo nešto hrane... i zamislite koga je tamo sreo, izvesnu Bertu Džorkins, vešticu iz Ministarstva magije!
– Vidite sada kako sudba voli Lorda Voldemora. To je mogao biti Crvorepov kraj, i kraj moje poslednje nade da se obnovim. Ali Crvorep – pokazavši prisebnost uma kakvu nikada ne bih očekivao od njega – ubedio je Bertu Džorkins da pođe s njim u noćnu šetnju. Savladao ju je... i doveo je k meni. A Berta Džorkins, koja je mogla sve da upropasti, umesto toga je postala blagodet kakvu nisam mogao ni da zamislim... jer je – uz malo ubeđivanja – postala pravi rudnik informacija.
– Ispričala mi je da će se ove godine na Hogvortsu održati Tročarobnjački turnir. Ispričala mi je i da zna za jednog vernog Smrtoždera koji bi bio i više nego voljan da mi pomogne, ukoliko bih samo mogao da ga kontaktiram. Ispričala mi je još štošta...
ali sredstva koja sam primenio da bih razbio Memorijsku čin kojom je bila začarana bila su moćna, i kada sam iz nje izvukao sve korisne informacije, njen duh i telo bili su poremećeni, bez ikakve mogućnosti da se oporave. Već je bila poslužila svojoj svrsi. Nisam mogao da je zaposednem. Otarasio sam je se.
Voldemor se nasmeši svojim užasnim osmehom, njegove crvene oči bile su bezizrazne i nemilosrdne.
– Crvorepovo telo, naravno, nije bilo prikladno da ga zaposednem, pošto su ga svi smatrali mrtvim i, ako bi bio viđen, privukao bi preveliku pažnju. Ipak, bio je sluga zdravog tela kakav mi je bio potreban i, mada je bio loš čarobnjak, Crvorep je ipak bio u stanju da sledi moja uputstva, koja bi mogla da me vrate u neko nesavršeno, slabašno telo, telo u kojem bih mogao da stanujem dok čekam na sastojke za moj istinski preporod... na čin ili dve, koje sam sâm izmislio... uz malu pomoć moje drage Nagini – Voldemorove crvene oči padoše na zmiju koja je neprekidno kružila – na napitak sastavljen od jednorogove krvi i zmijskog otrova kojim me je Nagini snabdela... uskoro sam se maltene vratio u ljudsko obličje i bio sam dovoljno jak da putujem.
– Više nije bilo nade da ukradem Kamen mudrosti, pošto sam znao da će se Dambldor potruditi da Kamen bude uništen. Ali, bio sam spreman da ponovo prihvatim smrtni život pre nego što krenem u potragu za besmrtnim. Zadovoljio sam se manjim... zadovoljio sam se svojim starim telom i svojom starom snagom.
– Znao sam da, ukoliko želim to da postignem – u pitanju je neki stari recept Mračne magije, napitak koji me je oživeo večeras – moram imati tri moćna sastojka. Pa, jedan od njih je već bio pri ruci, zar ne, Crvorepu? Meso koje bi mi sluga dobrovoljno dao...
– Kost moga oca je, prirodno, značila da bismo morali da dođemo ovamo, gde je on sahranjen. Ali krv neprijatelja... Crvorep je hteo da iskoristim bilo kog čarobnjaka, zar nije tako, Crvorepu? Bilo kog čarobnjaka koji me je mrzeo... a mnogi me još uvek mrze. Ali ja sam znao koga moram da iskoristim ukoliko hoću ponovo da se uzdignem, moćniji nego što sam bio kada sam propao. Hteo sam krv Harija Potera. Želeo sam

krv onoga koji me je pre trinaest godina lišio moći, pošto bi onda trajna zaštita koju mu je njegova majka nekad dala počivala i u mojim venama...
– Ali, kako bih se uopšte domogao Harija Potera? Jer, on je bio bolje zaštićen nego što je i sâm pretpostavljao, zaštićen merama koje je Dambldor smislio pre mnogo godina, kada je njemu zapalo da odredi dečakovu budućnost. Dambldor je prizvao drevnu magiju kako bi obezbedio da dečak bude zaštićen dok je pod paskom svoje rodbine. Tamo ga čak ni ja ne mogu dotaći. Onda, naravno, tu je bilo Svetsko prvenstvo u kvidiču... mislio sam da bi njegova zaštita mogla biti oslabljena tamo, podalje od rodbine i Dambldora, ali još nisam bio dovoljno jak da pokušam da izvedem otmicu usred horde čarobnjaka iz Ministarstva. A onda bi se dečak vratio na Hogvorts, gde je od jutra do mraka bio pod povijenim nosom one budale što voli Normalce. I kako bih onda mogao da ga otmem?
– Kako... pomoću informacija koje sam izvukao od Berte Džorkins, naravno. Iskoristio sam mog jedinog vernog Smrtoždera, smeštenog na Hogvortsu, kako bih bio siguran da je dečakovo ime ubačeno u Vatreni pehar. Iskoristio sam mog Smrtoždera da bih obezbedio da dečak pobedi na turniru – da prvi dodirne Tročarobnjački pehar

– pehar što ga je moj Smrtožder pretvorio u teleportacioni ključ, koji će ga dovesti ovamo, izvan domašaja Dambldorove pomoći i zaštite, pravo u moje šake. I evo ga...
dečak za kog ste svi verovali da je zapečatio moju sudbinu...
Voldemor se polako pomeri napred, i okrenu se da pogleda Harija u lice. On podiže svoj čarobni štapić. – Krucio!
Bio je to bol kakav Hari nikad dotad nije iskusio. Kao da su mu same kosti gorele, glava mu se, izvesno, cepala duž ožiljka, oči su mu se ludački prevrtale u glavi: želeo je da se sve završi... da se onesvesti... da umre...
A onda ga više nije bilo. Mlitavo je visio u konopcima koji su ga vezivali za nadgrobni spomenik Voldemorovog oca, gledajući uvis u one svetlocrvene oči kroz neku izmaglicu. Smeh Smrtoždera odzvanjao je kroz noć.
– Vidite, mislim, koliko je budalasto bilo i pomisliti da bi ovaj dečak ikako mogao biti jači od mene – reče Voldemor. – Ali ne bih da u bilo čijem umu ostane i trunka sumnje. Hari Poter mi je izmakao srećnom slučajnošću. A sad ću da dokažem svoju moć time što ću ga ubiti, ovde i sada, pred svima vama, sad kad nema Dambldora da mu pomogne, niti majke koja bi umrla zbog njega. Daću mu priliku. Biće mu dozvoljeno da se bori i u vašim umovima neće ostati ni senka sumnje koji je od nas dvojice jači. Još samo malo, Nagini – prošaputa on i zmija otkliza kroz travu, ka Smrtožderima koji su stajali i posmatrali.
– Sada ga odveži, Crvorepu, i vrati mu njegov štapić.

34. Priori inkantatem

Crvorep priđe Hariju, koji se koprcao kako bi se dočekao na noge, i oslonio se na njih svom težinom pre nego što ga sasvim odvežu. Crvorep podiže svoju novu srebrnu šaku, izvuče komad tkanine kojim je ućutkao Harija a onda, jednim zamahom, preseče veze koje su Harija držale prikovanog za spomenik.

Možda je na delić sekunde, dok je stajao na obraslom grobu, Hari pomislio da bi mogao pokušati da pobegne, ali njegova povređena noga podrhtavala je pod njim, i dok su se Smrtožderi pregrupisavali, formirajući uži krug oko njega i Voldemora, tako da popune praznine gde je trebalo da budu Smrtožderi koji nedostaju, Crvorep je iskoračio iz kruga ka mestu gde je ležalo Sedrikovo telo, i vratio se s Harijevim štapićem, koji je grubo tutnuo Hariju u ruku, ne gledajući u njega. Zatim i Crvorep zauze mesto u krugu smrtožderskih posmatrača.
– Naučili su te kako da se boriš u dvoboju, Hari Poteru? – reče Voldemor meko, dok su mu crvene oči sijale kroz mrak.
Na ove reči, Hari se priseti – kao da je reč o nečemu iz njegovog bivšeg života – Kluba dvoboja na Hogvortsu, koji je kratko pohađao pre dve godine... sve što je tamo

naučio bila je Razoružavajuća čin, Ekspeliarmus... ali koliko bi mu uopšte koristila, čak i kad bi mogao da oduzme Voldemoru štapić iz ruke, kada je okružen Smrtožderima, koji su u najmanju ruku brojno nadmoćniji, trideset na jednog? Nikad nije učio ništa što bi mu sada iole pomoglo. Znao je da se suočava sa stvarima na koje ih je Ćudljivko uvek upozoravao... sa nezaustavljivom Avada kedavra kletvom – a Voldemor je bio u pravu – ovoga puta, njegova majka nije bila tu da umre umesto njega... bio je sasvim nezaštićen...

– Prvo se poklonimo jedan drugome, Hari – reče Voldemor, nagnuvši se malo, ali i dalje zmijolikim licem okrenut Hariju. – Hajde, ovakve sitnice se moraju poštovati...
Dambldor bi voleo da pokažeš lepe manire... pokloni se smrti, Hari...
Smrtožderi su se ponovo smejali. Voldemorova usta bez usana su se smešila. Hari se ne pokloni. Nije želeo da dopusti Voldemoru da se poigrava s njim pre nego što ga ubije... nije hteo da mu pruži to zadovoljstvo...
– Rekao sam: pokloni se – reče Voldemor, podižući svoj štapić – i Hari oseti kako mu se kičma krivi, kao da ga ogromna nevidljiva ruka okrutno savija napred, a Smrtožderi se grohotom nasmejaše.
– Vrlo dobro – reče Voldemor meko i, kako je podizao štapić nagore, pritisak na Harija poče da popušta. – Dakle, suoči se sa mnom kao čovek... uspravne kičme i ponosit, onako kako je tvoj otac umro...
– A sad – dvoboj.
Voldemor podiže štapić, i pre nego što je Hari stigao išta da uradi da se odbrani, pre nego što je stigao i da se pomeri, ponovo ga pogodi Bolna kletva. Bol je bio toliko jak, sveobuzimajuć, da više nije znao gde je... kao da su noževi zagrejani do belog usijanja probijali svaki pedalj njegove kože, glava će mu sigurno eksplodirati od bola: urlao je glasnije no ikad u životu...
A onda bol prestade. Hari se prevrnu u stranu i podiže na noge. Nekontrolisano je drhtao, baš kao Crvorep kada je sebi odsekao šaku. On se otetura postrance ka zidu Smrtoždera, koji ga odgurnuše nazad ka Voldemoru.
– Mali predah – reče Voldemor, dok su mu se prorezi-nozdrve širili od uzbuđenja – mala pauza... to te je zabolelo, zar ne, Hari? Ne bi želeo da to ponovo uradim?
Hari mu ne odgovori. Umreće baš kao i Sedrik, one nemilosrdne crvene oči su mu to govorile... umreće, a ne može ništa da učini da to spreči... ali ne mora ni da igra njegovu igru. Neće se pokoriti Voldemoru... neće ga preklinjati...
– Pitao sam te želiš li da ti to ponovo uradim? – reče Voldemor blago. – Odgovori mi! Imperio!
I Hari iskusi, po treći put u životu, osećaj da su mu sve misli zbrisane iz uma... ah, kakvo blaženstvo, ne razmišljati, bilo je to kao da pluta, da sanja... samo reci NE...
reci NE... samo odgovori NE...
Neću, reče mnogo jači glas, u dubini njegove glave, neću odgovoriti...
Samo odgovori NE...

Neću to uraditi, neću to reći...

Samo odgovori NE...
– NEĆU DA ODGOVORIM!
I ove reči izleteše iz Harijevih usta. One odjeknuše preko groblja, i osećanje da sanja nestade tako naglo kao da su ga polili hladnom vodom – ponovo su se vratili bolovi koje je Bolna kletva ostavila svuda po njegovom telu – ponovo se vratila spoznaja o tome gde je i sa čim se suočava...
– Nećeš? – reče Voldemor tiho, a Smrtožderi se sada više nisu smejali. – Nećeš da kažeš NE? Hari, poslušnost je vrlina kojoj moram da te naučim pre nego što umreš...
možda uz još jednu dozu bola?
Voldemor podiže štapić, ali ovoga puta Hari je bio spreman. S refleksima koje je stekao trenirajući kvidič, on se baci na zemju: otkotrlja se iza mermernog spomenika Voldemorovog oca i ču kako mermer puca, nakon što ga je kletva pogodila.
– Hari, ne igramo se žmurke ovde – reče Voldemorov meki, hladni glas dok se približavao, a Smrtožderi se ponovo smejali. – Od mene se ne možeš sakriti. Da li ovo znači da si umoran od našeg dvoboja? Da li ovo znači da bi radije želeo da sve okončam sad, Hari? Hajde, Hari... izađi onda da se igramo... biće brzo... možda će čak biti bezbolno... ne bih ti tačno znao reći... nikad nisam umro...
Hari kleknu iza nadgrobnog spomenika, i znao je da je došao kraj. Nije bilo nade...

ničega što bi mu priteklo u pomoć. I dok je slušao kako se Voldemor približava, znao je samo jednu stvar, koja je bila iznad svakog straha ili razuma – neće umreti čučeći ovde kao dete koje se igra žmurke. Neće umreti klečeći pred Voldemorovim nogama...

umreće uspravno, kao njegov otac, i umreće pokušavajući da se odbrani, iako nikakva odbrana nije moguća...
Pre nego što je Voldemor uspeo da gurne svoje zmijoliko lice iza nadgrobnog spomenika, Hari ustade... čvrsto stegnu štapić u ruci, izbaci ga pred sebe, i baci se ispred spomenika, suočivši se licem u lice s Voldemorom.
Voldemor je bio spreman. Kad Hari povika: – Ekspeliarmus! – Voldemor povika:
– Avada kedavra!
Mlaz zelene svetlosti izlete iz Voldemorovog štapića, baš kad je mlaz crvene pojurio iz Harijevog – one se sudariše u vazduhu – i odjednom, Harijev štapić poče da vibrira kao da kroz njega prolazi električno pražnjenje. Šaka oko štapića mu se ukoči: nije mogao da ga ispusti ni da je hteo – uski zrak svetlosti sada je spajao dva štapića, ni crven ni zelen, već sjajne zlatne boje – i Hari, prateći zrak zaprepašćenim pogledom, vide da Voldemorovi dugi prsti takođe grčevito drže štapić koji se trese i vibrira.
A onda – Hari ničim nije bio pripremljen za ono što je usledilo – oseti kako mu stopala napuštaju zemlju. On i Voldemor počeše obojica da se dižu u vazduh, njihove štapiće i dalje je spajala nit blistave zlatne svetlosti. Klizili su sve dalje od groba Voldemorovog oca, dok se nisu zaustavili na delu tla na kome nije bilo grobova...

Smrtožderi su vikali, tražili su uputstva od Voldemora. Približili su se, ponovo formirali krug oko Harija i Voldemora, dok im je zmija gmizala za petama, neki od njih su čak isukali štapiće...

Zlatna spona koja je povezivala Harija i Voldemora razdvoji se u mnoštvo sićušnih. Iako su štapići ostali povezani, hiljade drugih zraka se razdvojilo i podiglo visoko iznad Harija i Voldemora, i počelo da se razleće u cikcak oko njih, sve dok se obojica ne nađoše zatvoreni u zlatnoj mrežastoj kupoli, svetlosnom kavezu, iza koga su Smrtožderi kružili poput šakala, dok su njihovi povici sada delovali čudnovato prigušeni...
– Ništa ne preduzimajte! – vrištao je Voldemor Smrtožderima, i Hari primeti kako su se njegove crvene oči raširile od čuđenja kad je video šta se dogodilo, opazi kako se Voldemor bori da prekine svetlosnu nit koja je i dalje povezivala njegov štapić s Harijevim. Hari još čvršće steže svoj štapić, s obe ruke, a zlatna nit ostade neprekinuta. – Ništa ne preduzimajte sem ako ja ne zapovedim! – povika Voldemor Smrtožderima.
A onda se vazduh ispuni nezemaljskim i predivnim zvukom... poticao je iz svake strune svetlošću istkane mreže koja je kroz vazduh vibrirala oko Harija i Voldemora. Bio je to zvuk koji je Hari odmah prepoznao, iako ga je čuo samo jednom u svom životu... Feniksova pesma...
Za Harija je to bio zvuk nade... najlepša i najveličanstvenija stvar koju je ikad u životu čuo... osećao se kao da je ta pesma u njemu, umesto oko njega... bio je to zvuk koji je on povezivao s Dambldorom, i imao je osećaj kao da mu neki prijatelj govori u uvo...
Ne prekidaj vezu.
Znam, reče Hari muzici, znam da ne smem... ali još to nije ni pomislio do kraja, a već mu se učini mnogo teže izvodljivim. Njegov štapić poče da vibrira jače no ikad...
sada je zrak između njega i Voldemora izgledao drugačije... kao da su se ogromne čestice svetla kretale uzduž i popreko po niti koja je spajala štapiće – Hari oseti kako mu štapić podrhtava pod rukom, dok su svetlosne kapi počinjale da klize polako, ali sigurno, ka njemu... smer zračnog kretanja sada je bio upravljen od Voldemora ka njemu, i on oseti kako mu štapić ljutito poskakuje...
Dok se najbliža kapljica svetlosti približavala vrhu Harijevog štapića, drvo pod njegovim prstima postade tako toplo da se on uplaši da će mu se štapić zapaliti. Što se kapljica više približavala, to je jače Harijev štap vibrirao. Bio je siguran da njegov štapić neće preživeti sudar s njom: osećao je kao da će mu se drvo rasprsnuti pod prstima...
Usredsredio je i poslednji atom svog uma pokušavajući da natera kapljicu da krene nazad ka Voldemoru, uši su mu bile pune Feniksove pesme, a oči besne, fiksirane... i polako, veoma polako, kapljice se zaustaviše, a onda, isto tako polako, počeše da se kreću u suprotnom smeru... sada je Voldemorov štapić bio taj koji žestoko vibrira...

Voldemor je delovao zapanjeno, i skoro uplašeno...

Jedna od kapljica svetlosti zadrhta na nekoliko centimetara od vrha Voldemorovog štapića. Hari nije razumeo zašto ovo radi, nije shvatao šta će time postići... ali se sada usredsredio jače no ikad u životu pokušavajući da natera tu kapljicu svetlosti da se vrati u Voldemorov štapić... i polako.. veoma polako... ona krenu duž zlatne niti... na tren ponovo zadrhta... a onda dotače...
Odjednom, Voldemorov štapić poče da ispušta ječeće krike bola... a zatim – Voldemorove crvene oči razrogačiše se od šoka – gusta, maglovita ruka izlete iz vrha štapića i nestade... duh šake koju je napravio Crvorepu... odjeknuše još neki bolni krici... a onda se nešto mnogo veće rascveta iz vrha Voldemorovog štapića, nešto veliko, sivkasto, što je izgledalo kao da je napravljeno od najčvršćeg, najgušćeg dima... bila je to glava... a onda i grudi i ruke... torzo Sedrika Digorija.
Kad bi Hari uopšte mogao da ispusti svoj štapić iz ruku od šoka, bilo bi to sada, ali instinkt mu je nalagao da ga čvrsto stišće, kako bi nit zlatne svetlosti ostala neprekinuta, iako je gusti sivi duh Sedrika Digrija (da li je to bio duh?; izgledao je tako čvrsto) potpuno izronio iz vrha Voldemorovog štapića, kao da se izvlači iz vrlo uskog tunela... no, ta sena od Sedrika ustade, pogleda levo i desno duž zlatne niti, i progovori.
– Drži se, Hari – reče.
Glas mu je bio udaljen i ječeći. Hari pogleda u Voldemora... njegove raširene, crvene oči i dalje su bile preneražene... ni on ovo nije očekivao, ništa više nego Hari... a onda, sasvim prigušeno, Hari začu prestrašene povike Smrtoždera, koji su se šunjali duž ivica zlatne kupole...
Iz štapića ponovo odjeknuše krici bola... a onda nešto drugo izroni iz njegovog vrha... gusta senka druge glave, ubrzo praćena rukama i telom... starac koga je Hari video jednom u snu sada se izvlačio iz vrha štapića, kao što to Sedrik već beše uradio... i njegov duh, ili njegova senka, ili šta god bilo, pade pored Sedrikove, i s blagim iznenađenjem osmotri Harija i Voldemora, zlatnu mrežu i spojene štapiće, naslonivši se na svoj štap za hodanje...
– Dakle, on je zasta pravi čarobnjak? – reče starac, pogleda prikovanog za Voldemora. – Taj me je ubio... potuci ga, dečače...
Ali već poče da izranja sledeća glava... a ta glava, siva kao statua od dima, bila je ženska... dok su mu se obe ruke tresle, i dok se borio da drži štapić pravo, Hari vide kako žena pada na zemlju i uspravlja se poput ostalih, zureći...
Senka Berte Džorkins osmotri bitku koja se odvijala pred njenim širom otvorenim očima.
– Ne daj se! – povika ona, i njen glas odjeknu kao i Sedrikov, iz velike daljine. – Ne daj mu da te pobedi, Hari... ne posustaj!
Ona i druge dve senovite figure krenuše duž unutrašnjeg zida zlatne mreže, dok su Smrtožderi uzbuđeno trčkali spolja... a kako su opkoljavale dvojicu protivnika u

dvoboju, Voldemorove mrtve žrtve su šaputale, šaputale reči ohrabrenja Hariju, i siktale Voldemoru reči koje Hari nije mogao da čuje.
A onda još jedna glava izroni iz vrha Voldemorovog štapića... i Hari je znao, čim ju je ugledao, ko će to biti... znao je, kao da ju je očekivao od trenutka kada se Sedrik pojavio iz štapića... znao, pošto je žena koja se pojavljivala bila ona na koju je večeras mislio više nego na ikoga...
Dimna senka mlade žene duge kose pade na zemlju kao Berta maločas, ispravi se i pogleda u njega... i Hari, dok su mu se ruke sada već mahnito tresle, pogleda u lice duha svoje majke.
– Tvoj otac dolazi... – reče ona tiho. – Hoće da te vidi... sve će biti u redu... drži se...
I on dođe... prvo njegova glava, potom njegovo telo... visoko, s neurednom kosom poput Harijeve, dimno, zasenčeno obličje Džejmsa Potera procveta iz vrha Voldemorovog štapića, pade na zemlju i ispravi se, baš kao i njegova žena. On priđe Hariju, gledajući ga, i progovori istim udaljenim, ječećim glasom kao i ostali, ali tiho, kako ga Voldemor, čije je lice sada bilo ispunjeno strahom i užasom, dok su njegove žrtve kružile oko njega, ne bi čuo...
– Kada veza bude prekinuta, mi ćemo opstati još samo nekoliko trenutaka... ali ćemo ti pomoći da dobiješ na vremenu... moraš se vratiti do teleportacionog ključa, on će te vratiti na Hogvorts... da li si me razumeo, Hari?
– Da – prodahta Hari. Borio se da zadrži svoj štapić, koji mu je sada klizio pod prstima.
– Hari... – prošaputa Sedrikova figura – vrati moje telo, hoćeš li? Vrati moje telo mojim roditeljima...
– Hoću – reče Hari, lica izobličenog od napora da zadrži štapić.
– Učini to sada – prošaputa mu očev glas. – Budi spreman da trčiš... učini to sada...

– SAD! – povika Hari. Nije verovao da će uspeti da izdrži još koji trenutak duže – jakim trzajem podiže svoj štapić uvis i zlatna nit se prekinu. Kavez svetlosti nestade, Feniksova pesma se prekinu – ali senovite figure Voldemorovih žrtvi ne nestadoše – nadnosile su se nad Voldemorom, krijući Harija od njegovog pogleda...
A Hari potrča kao što nikad u životu nije, oborivši dva ošamućena Smrtoždera dok je prolazio. Projurio je cik-cak između nadgrobnih spomenika, osećajući kako njihove kletve lete za njim, kako udaraju u kamene ploče nad grobovima – izbegavao je kletve i grobove, jureći ka Sedrikovom telu, sada potpuno nesvestan bola u nozi, svim svojim bićem usredsređen na ono što mora da uradi...
– Ošamutite ga! – čuo je Voldemora kako vrišti.
Udaljen još samo desetak stopa od Sedrika, Hari skoči iza mermernog anđela kako bi izbegao zrake crvene svetlosti i vide kako se vrh jednog anđeoskog krila raspade pogođen činima. Čvršće stegnuvši štapić, on izjuri iza anđela...
– Impedimenta! – zaurla, uperivši svoj štapić neprecizno preko ramena ka

Smrtožderima koji su trčali za njim.

Po prigušenom vrisku učini mu se da je zaustavio makar jednog, ali nije bilo vremena da se okrene i pogleda. On preskoči pehar i doskoči na zemlju kada začu zvuk novih mlazeva svetlosti kako izleću iz štapića iza njega. Oni preleteše iznad njegove glave čim pade, ispruživši šaku kako bi zgrabio Sedrika za ruku...
– Pomerite se! Ja ću ga ubiti! On je moj! – kriknu Voldemor.
Harijeva šaka sklopi se oko Sedrikovog zgloba. Sada je samo jedan nadgrobni spomenik razdvajao njega i Voldemora, ali Sedrik je bio previše težak da bi mogao da ga ponese, a pehar je bio van domašaja...
Voldemorove crvene oči gorele su u tmini. Hari vide kako mu se usne krive u osmeh, vide ga kako podiže štapić.
– Asio! – povika Hari, uperivši svoj štapić u Tročarobnjački pehar. On polete kroz vazduh i dojezdi do njega – Hari ga uhvati za ručku...
Začu Voldemorov besan krik u istom trenutku kada oseti i trzaj ispod pupka, koji je

značio da je teleportacioni ključ proradio – i vodi ga daleko odatle u kovitlacu vetra i boja, zajedno sa Sedrikom... vraćaju se...

35. Veritaserum


Hari oseti kako s treskom udara u zemlju. Lice mu je bilo u travi: njen miris mu je ispunjavao nozdrve. Dok ga je teleportacioni ključ prenosio, zatvorio je oči i još uvek ih je držao zatvorene. Nije se pomerao. Potpuno je izgubio dah: toliko mu se vrtelo u glavi, da je osećao kako se zemlja pod njim trese kao paluba broda. Da bi se stabilizovao, on čvršće stegnu dve stvari koje je još uvek držao – glatku, hladnu ručku Tročarobnjačkog pehara, i Sedrikovo telo. Osećao je kao da će, ukoliko pusti ijedno od ta dva, odlebdeti u tamu koja mu se skupljala po rubovima mozga. Šok i iscrpljenost držali su ga na zemlji, dok je udisao miris trave, čekajući... čekajući da neko nešto učini... da se nešto dogodi... a sve vreme, ožiljak na čelu ga je tupo pekao... Zagluši ga i zbuni bujica zvukova, glasovi su bili svuda oko njega, koraci, vriska...

on ostade tu gde je bio, licem pritiskajući travu kako bi blokirao buku, kao da je to samo noćna mora koja će proći...
Onda ga par ruku grubo zgrabi i okrenu na drugu stranu.
– Hari! Hari! On otvori oči.
Gledao je u zvezdano nebo, a nad njim je čučao Albus Dambldor. Oko njega su se
gurale tamne senke gomile, pokušavajući da se približe. Hari je osećao kako tlo pod njim odzvanja od njihovih koraka.
Ponovo je bio na rubu lavirinta. Mogao je da vidi tribine kako se izdižu nad njim,

obrise ljudi koji se kreću po njima i zvezde iznad njih.

Hari pusti pehar, ali stegnu Sedrika još čvršće ka sebi. Podiže svoju slobodnu ruku i zgrabi Dambldorov zglob, dok mu se Dambldorovo lice mutilo i izoštravalo pred očima.
– Vratio se – prošaputa Hari. – Vratio se. Voldemor.
– Šta se dešava? Šta se dogodilo?
Izvrnuto naopačke, lice Kornelijusa Fadža pojavi se iznad Harija. Izgledalo je belo, zgranuto.
– Gospode bože... Digori! – prošaputa ono. – Dambldore... on je mrtav!
Ove reči ponoviše senovite figure koje su se gurale oko njih... a onda i drugi povikaše – vrisnuše – u noć: – Mrtav je! Mrtav je! Sedrik Digori! Mrtav!
– Hari, pusti ga! – čuo je Hari Fadžov glas, i on oseti kako nečiji prsti pokušavaju da ga otrgnu od Sedrikovog mlitavog tela, ali Hari nije hteo da ga pusti.
Onda Dambldorovo lice, koje je i dalje bilo zamagljeno i jedva vidljivo, priđe bliže. – Hari, više mu ne možeš pomoći. Gotovo je. Pusti ga.
– Želeo je da ga vratim – promrmlja Hari kome se činilo važnim da to objasni. – Želeo je da ga vratim njegovim roditeljima...
– Tako je, Hari... sada ga samo pusti...
Dambldor se sagnu i, snagom neverovatnom za tako starog i mršavog čoveka, podiže Harija sa zemlje, i postavi ga na noge. Hari poče da se klati. Glava mu je bubnjala. Njegova povređena noga više nije mogla da podrži njegovu težinu. Masa oko njih se gurala, boreći se da priđe bliže... – Šta se dogodilo? – ... – Šta nije u redu s njim? – ... – Digori je mrtav!
– Moraće da ide u bolničko krilo! – govorio je Fadž glasno. – Bolestan je, povređen... Dambldore, Digorijevi roditelji, ovde su, na tribinama...
– Ja ću uzeti Harija, Dambldore, ja ću ga uzeti...
– Ne, više bih voleo da...
– Dambldore, Amos Digori trči... dolazi ovamo... zar ne misliš da bi trebalo da mu kažeš – pre nego što vidi...?
– Hari, ostani ovde...
Devojčice su vrištale, jecajući histerično... cela scena je čudnovato treperila pred Harijevim očima...
– U redu je, sinko, imam te... hajde... u bolničko krilo...
– Dambldor je rekao da ostanem – reče Hari tupo, dok je od pulsiranja u ožiljku osećao kao da će da povrati. Vid mu se mutio gore no ikad.
– Moraš da prilegneš... hajde, sada...
Neko veći i jači od Harija napola ga povuče, a napola pronese kroz prestrašenu gomilu. Hari je čuo kako ispuštaju povike iznenađenja, kako vrište i viču dok se čovek koji ga je nosio probijao kroz gomilu, noseći ga nazad u zamak. Preko travnjaka, pored jezera i pored durmstranškog broda, Hari nije čuo ništa osim teškog disanja

čoveka koji mu je pomagao da korača.

– Šta se dogodilo, Hari? – upita ga najzad čovek, koji ga je nosio uz kamene stepenike. Klank. Klank. Klank. Bio je to Ludooki Ćudljivko.
– Pehar je bio teleportacioni ključ – reče Hari, dok su prolazili kroz ulaznu dvoranu. – Odneo je Sedrika i mene na neko groblje... i Voldemor je bio tamo... Lord Voldemor...
Klank. Klank. Klank. Uz mermerne stepenike...
– Mračni gospodar je bio tamo? Šta se onda dogodilo?
– Ubio Sedrika... ubili su Sedrika...
– A onda?

– Napravio napitak... povratio je svoje telo...

– Mračni gospodar je povratio svoje telo? Vratio se?
– A onda su došli Smrtožderi... i onda smo imali dvoboj...
– Imao si dvoboj s Mračnim gospodarom?
– Pobegao sam mu... moj štapić... uradio nešto čudno... video sam moje mamu i tatu... izašli su iz njegovog štapića...
– Ovamo, Hari... uđi i sedi... biće sve u redu... popij ovo...
Hari začu kako ključ škljoca u bravi i oseti šolju koja mu je gurnuta u ruke.
– Popij to... osećaćeš se bolje... hajde, Hari, moram da znam šta se tačno dogodilo...
Ćudljivko pomože Hariju da saspe tečnost niz grlo. Zakašljao se, dok mu je grlo pekao biberast ukus. Ćudljivkova kancelarija se izoštri, kao i sâm Ćudljivko... bio je bled kao i Fadž, a oba oka su mu bila netremice prikovana za Harijevo lice.
– Voldemor se vratio, Hari? Da li si siguran da se vratio? Kako je to izveo?
– Uzeo je nešto iz groba svoga oca, i od Crvorepa, i od mene – reče Hari. Glava mu se pomalo razbistrila. Ožiljak ga više nije tako jako boleo. Mogao je jasno da razazna Ćudljivkovo lice, iako je kancelarija bila u mraku. I dalje je čuo vrisku i povike sa udaljenog kvidičkog terena.
– Šta je Mračni gospodar uzeo od tebe? – upita Ćudljivko.
– Krv – reče Hari, podigavši ruku. Rukav mu je bio pocepan tamo gde ga je zasekao Crvorepov bodež.
Ćudljivko izdahnu, dugo i tiho šišteći. – A Smrtožderi? Vratili su se?
– Da – reče Hari. – Mnogo njih...
– Kako se ophodio prema njima? – upita Ćudljivko tiho. – Da li im je oprostio?
Ali Hari se iznenada seti. Treba da kaže Dambldoru, treba odmah da im kaže... – Jedan Smrtožder se nalazi na Hogvortsu! Ovde je jedan Smrtožder – on je ubacio moje ime u Vatreni pehar, i učinio sve da ja istrajem do kraja...
Hari pokuša da ustane, ali Ćudljivko ga ponovo odgurnu dole.
– Znam ko je taj Smrtožder – reče on tiho.

– Karkarof? – reče Hari mahnito. – Gde je? Da li ste ga uhvatili? Da li je zarobljen?
– Karkarof? – reče Ćudljivko s čudnovatim smehom. – Karkarof je pobegao večeras, čim je osetio da ga Mračni znak na njegovoj ruci peče. Izdao je i suviše velik broj vernih sledbenika Mračnog gospodara da bi želeo da ih sretne... ali sumnjam da će daleko odmaći. Mračni gospodar ima način da prati tragove svojih neprijatelja.

– Karkarof je pobegao? Otišao je? Ali onda – nije on stavio moje ime u pehar?
– Ne – reče Ćudljivko polako. – Ne, nije on. To sam bio ja.

– Ne, niste vi – reče on. – Niste to bili vi... niste to mogli da uradite...

– Uveravam te da jesam – reče Ćudljivko, a njegovo magično oko se okrenu i ostade fiksirano na vratima, i Hari shvati da proverava ima li nekog ispred njih. U isto vreme, Ćudljivko izvuče svoj štapić, i uperi ga u Harija.
– Oprostio im je, dakle – reče on. – Smrtožderima koji su ostali na slobodi? Onima koji su izbegli da odu u Askaban?
– Šta? – reče Hari.
Gledao je u štapić koji je Ćudljivko uperio u njega. Bio je to loš vic, mora da je to samo loš vic.
– Pitao sam te – reče Ćudljivko tiho – da li je oprostio ološu koji nikad nije otišao ni da ga potraži. Onim izdajničkim kukavicama koje nisu htele da se zbog njega suoče s Askabanom. Nevernoj, bezvrednoj đubradi koja je bila dovoljno smeona da se šepuri pod maskama na Svetskom prvenstvu u kvidiču, ali je pobegla na prvi prizor Mračnog znaka, čim sam ga ispalio u nebo.
– Vi ste ga ispalili... o čemu to govorite...?
– Rekao sam ti, Hari... rekao sam ti. Ako išta mrzim više od svega, to je Smrtožder koji je ostao na slobodi. Oni su ti koji su okrenuli leđa mom gospodaru kad su mu bili najpotrebniji. Očekivao sam da će ih kazniti. Očekivao sam da će ih mučiti. Kaži mi da ih je povredio, Hari... – Ćudljivkovo lice najednom se ozari sumanutim osmehom.

– Kaži mi da im je rekao da sam jedini ja ostao veran... bio sam spreman da rizikujem sve kako bih mu izručio ono što je želeo više od svega ostalog... tebe.
– Niste... to... to niste mogli biti vi...
– Ko je ubacio tvoje ime u Vatreni pehar, pod imenom druge škole? Ja. Ko je zaplašio svaku osobu za koju sam mislio da može da te povredi ili spreči da pobediš na turniru? Ja. Ko je nagovorio Hagrida da ti pokaže zmajeve? Ja. Ko ti je pomogao da shvatiš jedini način na koji možeš da pobediš zmaja? Ja.
Ćudljivkovo magično oko sada je skrenulo pogled s vrata. Ponovo se usredsredilo na Harija. Njegova iskrivljena i izobličena usta cerila su se šire no ikad. – Nije bilo lako, Hari, da te provedem kroz sve ove podvige a da ne izazovem sumnju. Morao sam da iskoristim svaki delić lukavosti koji sam posedovao kako moj uticaj ne bi bio primetan u tvom uspehu. Dambldor bi bio veoma sumnjičav da si sve to s lakoćom

izveo. Hteo sam da uspeš da uđeš u lavirint po mogućstvu s veoma pristojnom prednošću – onda bih, znao sam, imao šanse da se otarasim ostalih šampiona, a tebi da utrem put do trofeja. Ali takođe sam morao da se takmičim s tvojom glupošću. Drugi podvig... tada sam se najviše zabrinuo da ćemo propasti. Držao sam te na oku, Poteru. Znao sam da nisi rešio zagonetku jajeta, pa sam morao malčice da ti pomognem...

– Nisi mi ti pomogao – reče Hari promuklo. – Sedrik mi je rekao šta da...
– Ko je rekao Sedriku da ga otvori pod vodom? Ja. Pretpostavljao sam da će ti preneti informaciju. Pristojnim ljudima se tako lako može manipulisati, Poteru. Bio sam siguran da će Sedrik želeti da ti se oduži zbog toga što si mu ispričao za zmajeve, i bio sam u pravu. Ali čak i tada, Poteru, čak i tada je malo falilo da ne uspeš. Posmatrao sam te sve vreme... svih onih sati u biblioteci. Zar nisi shvatio da je knjiga koja ti je trebala sve vreme bila u tvojoj spavaonici? Tamo sam je još ranije podmetnuo, kada sam je dao Longbotomu, zar se ne sećaš? Magične mediteranske vodene biljke i njihove svojstvenosti. Ona bi ti kazala sve što je trebalo da znaš o škrgorovu. Očekivao sam da ćeš pitati sve i svakoga za pomoć. Longbotom bi ti rekao istog trenutka. Ali nisi... nisi... ti imaš tu žicu ponosa i nezavisnosti koja je sve mogla da upropasti.
– I šta sam mogao da uradim? Da ti doturim informaciju iz nekog drugog nevinog izvora. Na Božićnom balu si mi pričao o kućnom vilenjaku po imenu Dobi, koji ti je dao poklon za Božić. Pozvao sam tog vilenjaka u nastavničku zbornicu da uzme neke odore i odnese ih na čišćenje. Iscenirao sam glasan razgovor s profesorkom Mek Gonagal o taocima koji su odvedeni, i pitao je šta misli, hoće li Poter iskoristiti škrgorov. A tvoj mali vilenjak je otrčao pravo u Snejpov kabinet i iz njegovog plakara ukrao malo...
Ćudljivkov štapić je i dalje bio uperen u Harijevo srce. Iza njegovog ramena, u dušman-staklu na zidu, kretali su se magloviti oblici. – Bio si toliko dugo u tom jezeru, Poteru, da sam pomislio da si se udavio. Ali, na svu sreću, Dambldor je tvoj idiotizam shvatio kao plemenitost, i dao ti visoke ocene za to. Ponovo sam mogao da odahnem.

– Naravno, večeras si prošao kroz lavirint lakše no što je trebalo – reče Ćudljivko.
– To je zato što sam ja patrolirao oko njega, i što sam mogao da vidim kroz živice, i da uklonim mnoge prepreke s tvog puta. Ošamutio sam Fler Delaker dok je prolazila pored mene. Bacio sam Kontrolišuću kletvu na Kruma kako bi on dokusurio Digorija, i utro ti put do pehara.
Hari je zurio u Ćudljivka. Nije mogao da shvati kako je ovo moguće... Dambldorov prijatelj, čuveni Auror... onaj koji je pohvatao toliko Smrtoždera... to nije imalo smisla... nikakvog smisla...
Magloviti oblici u dušman-staklu izoštravali su se i postajali sve jasniji. Hari je preko Ćudljivkovog ramena mogao da vidi obrise troje ljudi, kako se približavaju sve više i više. Ali Ćudljivko ih nije video. Njegovo magično oko bilo je prikovano za Harija.

– Mračni gospodar nije uspeo da te ubije, Poteru, a toliko je želeo – prošaputa Ćudljivko. – Zamisli samo koliko će me nagraditi kada bude saznao da sam to učinio umesto njega. Prineo sam te njemu – jedinu stvar koja mu je još trebala da bi se obnovio – a onda sam te ubio zarad njega. Biću počastvovan daleko više od svih ostalih Smrtoždera. Postaću njegov najdraži, najbliži sledbenik... bliži nego sin...

Ćudljivkovo normalno oko se iskolači, a magično je i dalje bilo upereno u Harija. Vrata su bila zabravljena, i Hari je znao da ni u kom slučaju neće stići do svog štapića na vreme...
– Mračni gospodar i ja – reče Ćudljivko, i sada je delovao potpuno suludo, nagnuvši se nad Harijem, cereći mu se podrugljivo – imamo toliko toga zajedničkog. Obojica smo, na primer, imali vrlo razočaravajuće očeve... veoma razočaravajuće. Obojica smo patili zbog sramote što nosimo njihova imena. I obojica smo imali to zadovoljstvo... izuzetno zadovoljstvo... da ubijemo svoje očeve kako bismo osigurali nesmetan uspon Mračnog poretka!
– Ti si lud – reče Hari, koji nije mogao da se obuzda – ti si lud!
– Lud, jesam li? – reče Ćudljivko, nekontrolisano podižući glas. – Videćemo! Videćemo ko je lud, sad kad se Mračni gospodar vratio, sa mnom na svojoj strani! On se vratio, Hari Poteru, nisi ga porazio – a sad – ja ću tebe da porazim!
Ćudljivko podiže svoj štapić, otvori usta, Hari gurnu ruku u svoju odoru...
– Ošamuti! – Crvena svetlost zaslepljujuće blesnu, i uz velik prasak i ivericu koja polete kroz vazduh vrata Ćudljivkove kancelarije eksplodiraše...
Ćudljivko je odbačen unazad na pod kancelarije. Hari, koji je i dalje zurio u mesto gde je maločas stajalo Ćudljivkovo lice, vide Albusa Dambldora, profesora Snejpa i profesorku Mek Gonagal kako ga gledaju iz dušman-stakla. On se okrenu, i vide njih troje kako stoje na vratima, Dambldor ispred, sa isukanim štapićem.
U tom trenutku, Hari prvi put shvati zašto ljudi tvrde da je Dambldor jedini čarobnjak koga se Voldemor ikada plašio. Izraz na Dambldorovom licu dok je gledao u onesvešćeno telo Ludookog Ćudljivka na podu bio je užasniji no što je Hari ikad mogao i da zamisli. Na Dambldorovom licu nije više bilo onog bezazlenog osmeha, niti je bilo sjaja u očima iza naočara. Na svakoj crti tog drevnog lica bio je ispisan hladan bes. Iz Dambldora je zračila plamteća moć.
On zakorači u kancelariju, podvuče stopalo ispod Ćudljivkovog onesvešćenog tela i šutnu ga tako da se ovaj iskrenu na leđa, kako bi mu lice bilo vidljivo. Snejp ga je pratio, gledajući u dušman-staklo, na kome se i dalje videlo njegovo lice kako gleda u ovu prostoriju.
Profesorka Mek Gonagal priđe pravo Hariju.
– Hajdemo, Poteru – prošaputa ona. Tanka crta njenih usta zadrhta, kao da će da zaplače. – Hajde... u bolničko krilo...
– Ne – reče Dambldor oštro.
– Dambldore, morao bi – vidi ga samo – prebrodio je toliko toga večeras...

– Ostaće ovde, Minerva, pošto bi bilo dobro da ovo razume – reče Dambldor odsečno. – Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju, a jedino uz prihvatanje može doći do oporavka. Mora da zna ko ga je bacio u ovo teško iskušenje kroz koje je prošao večeras, i zašto.

– Ćudljivko – reče Hari. I dalje je bio u stanju potpune neverice. – Kako je to mogao da bude Ćudljivko?
– Ovo nije Alastor Ćudljivko – reče Dambldor tiho. – Ti nikad nisi upoznao pravog Ćudljivka. Pravi Ćudljivko te nikad ne bi sklonio izvan mog vidokruga posle ovoga što se večeras dogodilo. Čim te je pokupio, znao sam – i pratio ga.
Dambldor se sagnu nad Ćudljivkovim mlitavim telom i gurnu ruku ispod njegove odore. Odatle izvuče Ćudljivkovu džepnu čuturicu, i niz ključeva na velikom kolutu. Onda se okrenu profesorki Mek Gonagal i Snejpu.
– Severuse, molim te donesi mi najjači napitak istine koji poseduješ, a potom idi u kuhinju, i dovedi ovamo kućnu vilenjakinju po imenu Vinki. Minerva, budi ljubazna i siđi do Hagridove kolibe, gde ćeš zateći velikog crnog psa kako sedi u aleji s bundevama. Odvedi psa do moje kancelarije, reci mu da ću mu se uskoro pridružiti, a onda se vrati ovamo.
Ukoliko su Snejp ili Mek Gonagalova ova uputstva i smatrali čudnovatim, vešto su prikrili zbunjenost. Oboje se odmah okrenuše i napustiše kancelariju. Dambldor priđe kovčegu sa sedam brava, gurnu prvi ključ u bravu i otvori ga. Unutra je bila gomila knjiga čini. Dambldor zatvori kovčeg, gurnu drugi ključ u drugu bravu, i ponovo otvori kovčeg. Knjige čini su nestale. Ovog puta unutra je bio čitav asortiman polomljenih šunjoskopa, nekoliko pergamenata i pera, i nešto što je ličilo na srebrnasti Nevidljivi ogrtač. Hari je posmatrao, zgranut, dok je Dambldor stavljao treći, četvrti, peti i šesti ključ u odgovarajuće brave, i svaki put kada bi ga otvorio, otkrio bi drugačije sadržaje. Onda ubaci sedmi ključ u bravu, odškrinu poklopac i Hari ispusti krik čuđenja.
Gledao je u neku vrstu jame, podzemne sobe, a na podu, nekih desetak stopa dublje, očigledno čvrsto spavajući, mršav i izgladneo, sudeći po izgledu, bio je pravi Ludooki Ćudljivko. Njegove drvene noge nije bilo, kapak pod kojim je trebalo da bude njegovo magično oko delovao je prazno, a nedostajali su mu i pramenovi njegove bujne kose. Hari je zurio, kao gromom pogođen, prvo u uspavanog Ćudljivka u kovčegu, a onda u onesvešćenog Ćudljivka koji je ležao na podu kancelarije.

Dambldor se uvukao u kovčeg, spustio se dole i lagano pao na pod pored uspavanog Ćudljivka. Nagnuo se nad njim.
– Ošamućen... pod uticajem Kontrolišuće kletve... veoma slab – reče on. – Naravno, bio im je potreban živ. Hari, baci dole uljezov ogrtač, Alastor se smrzava. Madam Pomfri će morati da ga pregleda, ali ne deluje kao da je u neposrednoj opasnosti.
Hari učini ono što mu je rečeno. Dambldor prekri Ćudljivka ogrtačem, ušuška ga

njime i ponovo se iskobelja iz sanduka. Onda pokupi čuturicu sa stola, otvori je, i prevrnu naopako. Gusta i lepljiva tečnost pljusnu na pod kancelarije.
– Višesokovni napitak – reče Dambldor. – Vidiš li jednostavnost celog plana i njegovu briljantnost, jer Ćudljivko nikada i ne pije, osim iz svoje čuturice, po tome je dobro poznat. Uljez je morao, naravno, da drži pravog Ćudljivka u blizini, kako bi ovaj mogao i dalje da mu pravi napitak. Vidiš li njegovu kosu... – Dambldor pogleda dole ka Ćudljivku u sanduku. – Uljez ju je sekao cele godine, vidiš kako je neravnomerna? Ali mislim da je, usled večerašnjih uzbuđenja, naš lažni Ćudljivko možda zaboravio da ga pije onoliko često koliko treba... na sat... svakog sata...
videćemo.
Dambldor privuče stolicu stolu i sede na nju, očima fiksirajući onesvešćenog Ćudljivka na podu. Hari je takođe zurio u njega. Minuti su prolazili u tišini...
Onda, pred Harijevim očima, lice čoveka na podu poče da se menja. Ožiljci su nestajali, koža je postajala glatka. Unakaženi nos postade ceo, i poče da se smanjuje. Duga griva razbarušene i neuredne sive kose povlačila se ka temenu i postajala slamnaste boje. Odjednom, uz glasno klank, drvena noga pade na zemlju, a na njenom mestu poče da raste zdrava noga. Sledećeg trenutka, magično oko iskoči sa čovekovog lica, a zameni ga pravo oko. Magično oko se otkotrlja po podu i poče da koluta u svim pravcima.
Hari pogleda u čoveka koji leži pred njim, bledunjavog, pomalo pegavog, sa četkastom svetlom kosom. Znao je ko je on. Video ga je u Dambldorovom Situ-za-misli, posmatrao ga je dok su ga dementori izvodili iz sudnice, dok je pokušavao da ubedi gospodina Čučnja da je nevin... ali sad je imao bore oko očiju, i delovao je mnogo starije...
U hodniku ispred vrata začuše se žurni koraci. Snejp se vrati, u stopu praćen vilenjakinjom Vinki. Profesorka Mek Gonagal išla je tik iza njih.
– Čučanj! – reče Snejp, zaustavivši se trenutno na vratima. – Barti Čučanj!
– Nebesa! – reče profesorka Meg Gonagal, zastajući i zureći u čoveka na podu. Prljava i razbarušena, Vinki proviri iza Snejpove noge. Usta joj se širom otvoriše i
ona ispusti prodoran krik. – Gospodaru Barti, gospodaru Barti, šta vi radiš ovde? Ona se baci napred na grudi mladića. – Vi si ga ubila! Vi si ga ubila! Vi ubila
gospodarevog sina!
– Samo je Ošamućen, Vinki – reče Dambldor. – Skloni se u stranu, molim te. Severuse, imaš li napitak?
Snejp dodade Dambldoru malu bočicu s potpuno prozirnom tečnošću. Bio je to veritaserum kojim je pretio Hariju na času. Dambldor ustade, nagnu se nad čovekom na podu i postavi ga u sedeći položaj uza zid ispod dušman-stakla, iz kojeg su odrazi Dambldora, Snejpa i Mek Gonagalove i dalje zurili u sve njih. Vinki je ostala na kolenima, drhteći, rukama prekrivši lice. Dambldor silom otvori čovekova usta i usu tri kapi u njih. Onda uperi svoj štapić u čovekove grudi, i reče: – Renervate.

Čučnjev sin otvori oči. Lice mu je bilo opušteno, pogled neusredsređen. Dambldor kleknu pored njega, tako da su im lica bila u istoj ravni.
– Da li me čuješ – upita Dambldor tiho. Čovekovi kapci zatreptaše.
– Da – promrmlja.
– Želeo bih da nam kažeš – reče Dambldor blago – kako si dospeo ovamo. Kako si pobegao iz Askabana?
Čučanj duboko, drhturavo udahnu, a potom poče da priča ravnim, bezizražajnim glasom. – Moja majka me je spasila. Znala je da umire. Ubedila je mog oca da me izbavi, i time joj ispuni poslednju volju. Voleo ju je kao što mene nikada nije. Pristao je. Došli su mi u posetu. Dali su mi gutljaj višesokovnog napitka, koji je u sebi sadržao i jednu vlas moje majke. Ona je popila gutljaj višesokovnog napitka s jednom mojom vlasi. Razmenili smo obličja.
Vinki je vrtela glavom, drhteći. – Ne pričaj više, gospodaru Barti, ne govori više, ti uvalila svoga oca u nevolju!
Ali Čučanj ponovo duboko udahnu i nastavi istim monotonim glasom. – Dementori su slepi. Osetili su jednu zdravu i jednu umiruću osobu kako ulaze u Askaban. Osetili su jednu zdravu i jednu umiruću osobu kako ga napuštaju. Otac me je prokrijumčario napolje, prerušenog u moju majku, za slučaj da su nas neki zatvorenici videli kroz svoja vrata.
– Moja majka je nedugo potom umrla u Askabanu. Vodila je računa i pila višesokovni napitak sve do samog kraja. Sahranjena je pod mojim imenom i s mojim likom. Svi su verovali da sam to bio ja.
Njegovi kapci ponovo zatreperiše.
– A šta je tvoj otac učinio s tobom, kad te je doveo kući? – upita Dambldor tiho.
– Iscenirao je smrt moje majke. Tihu, privatnu sahranu. Taj grob je prazan. Kućni vilenjak me je negovao dok nisam ozdravio. Ali sam i dalje morao da budem skriven. Morao sam da budem pod kontrolom. Moj otac je morao da primeni veliki broj čini kako bi me obuzdao. Čim sam povratio snagu, mislio sam samo na to kako da pronađem svog gospodara... i da se vratim u njegovu službu.
– Kako te je otac obuzdavao? – upita Dambldor.
– Pomoću Kontrolišuće kletve – reče Čučanj. – Bio sam pod kontrolom svog oca. Bio sam primoran da danonoćno nosim Nevidljivi ogrtač. Stalno sam bio s kućnim vilenjakom. Ona je bila moj čuvar i brinula se o meni. Ona me je sažaljevala. Ubeđivala bi oca da me povremeno počasti. Da me nagradi za moje dobro ponašanje.
– Gospodaru Barti, gospodaru Barti – jecala je Vinki kroz svoje ručice. – Vi ne trebala da im kažete, mi upala u nevolju...
– Da li je ikad iko otkrio da si još uvek živ? – reče Dambldor nežno. – Da li je još neko znao, osim tvog oca i kućnog vilenjaka?
– Da – reče Čučanj, dok su mu oči ponovo treperile. – Veštica iz kancelarije moga

oca. Berta Džorkins. Došla je do kuće, s nekim papirima koje je otac trebalo da potpiše. On nije bio kod kuće. Vinki ju je uvela i vratila se u kuhinju, kod mene. Ali Berta Džorkins je čula Vinki kako priča sa mnom. Došla je da ispita šta se dešava. Čula je dovoljno da pogodi ko se krije ispod Nevidljivog ogrtača. Moj otac je došao kući. Ona se suočila s njim. Bacio je na nju vrlo moćnu Memorijsku čin, kako bi zaboravila šta je otkrila. Previše moćnu. Rekao je da joj je trajno oštetila pamćenje.

– Što si je uopšte došla da gura nos u privatni poslovi mog gospodara? – jecala je Vinki. – Što nas ne pustila na miru?
– Pričaj mi o Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Dambldor.
– Vinki je nagovorila mog oca na to – reče Čučanj, i dalje istim monotonim glasom.

– Mesecima ga je ubeđivala. Već godinama nisam napuštao kuću. Voleo sam kvidič. Pustite ga da ide, rekla je ona. Biće u svom Nevidljivom ogrtaču. Moći će da posmatra. Pustite ga da se malo nadiše svežeg vazduha. Rekla je da bi moja majka to želela. Rekla je mom ocu da je moja majka umrla kako bi meni dala slobodu. Rekla je da me majka nije spasila da bih živeo u tamnci. Na kraju se i on složio.
– Sve je bilo pažljivo isplanirano. Moj otac je ranije uveo mene i Vinki u gornju ložu. Vinki je trebalo da kaže kako čuva mesto za mog oca. Trebalo je da ja sedim na njemu, Nevidljiv. Kada svi napuste ložu, i mi bismo izašli. Vinki bi delovala kao da je sama. Niko ne bi ništa saznao.
– Ali Vinki nije znala da sam ja ojačao. Počeo sam da se odupirem Kontrolišućoj kletvi moga oca. Bilo je kraćih perioda kad bih maltene opet bio svoj. Bili su to kratki periodi, kada mi se činilo da sam van njegove kontrole. Tako se desilo i tada, u gornjoj loži. Bilo je to kao buđenje iz dubokog sna. Našao sam se u gomili, usred meča, i spazio štapić kako štrči iz džepa dečaka ispred mene. Nisam imao pristup štapiću još pre nego što sam dospeo u Askaban. Ukrao sam ga. Vinki nije znala. Vinki se boji visine. Držala je lice pokriveno.
– Gospodaru Barti, nevaljali dečače! – prošaputa Vinki, dok su joj suze tekle niz prste.
– Znači uzeo si taj štapić – reče Dambldor – i šta si onda uradio s njim?
– Vratili smo se nazad u šator – reče Čučanj. – A onda smo ih čuli. Čuli smo Smrtoždere. One koji nikada nisu otišli u Askaban. One koji nikada nisu propatili zbog mog gospodara. One koji su mu okrenuli leđa. Oni nisu bili utamničeni kao ja. Mogli su slobodno da ga potraže, ali nisu to učinili. Samo su se poigravali s Normalcima. Zvuk njihovih glasova me je probudio. Moj um je bio bistriji no što je bio godinama. Bio sam besan. Imao sam štapić. Želeo sam da ih napadnem zbog njihove nelojalnosti mom gospodaru. Moj otac je napustio šator, otišao je da oslobodi Normalce. Vinki se uplašila kada me je videla toliko ljutog. Iskoristila je sopstvenu magiju kako bi me vezala za sebe. Izvukla me je iz šatora, odvela me je u šumu, što dalje od Smrtoždera. Pokušao sam da je se otarasim. Želeo sam da se vratim do kampa. Želeo sam da pokažem tim Smrtožderima šta znači vernost Mračnom gospodaru, i da ih kaznim zbog

njihove nelojalnosti. Iskoristio sam ukradeni štapić kako bih prizvao Mračni znak na nebu.
– Stigli su čarobnjaci iz Ministarstva. Ispalili su Ošamućujuće čini na sve strane. Jedna od čini proletela je do drveća gde smo Vinki i ja stajali. Veza između nas bila je prekinuta. Oboje smo bili Ošamućeni.
– Kad su otkrili Vinki, moj otac je znao da i ja moram biti u blizini. Pretražio je žbunje u kome su je našli i napipao me kako ležim tamo. Sačekao je da ostali članovi Ministarstva napuste šumu. Ponovo je na mene bacio Kontrolišuću čin i odveo me kući. Otpustio je Vinki. Izneverila ga je. Dopustila je da se domognem štapića. I umalo mi nije dopustila da pobegnem.
Vinki ispusti jecaj očajanja.
– Sada smo u kući ostali samo otac i ja. A onda... a onda... – Čučnjeva glava se zaklati na vratu a njegovim licem razli se ludački kez. – Moj gospodar je došao po mene.
– Došao je u našu kuću kasno jedne večeri, u rukama njegovog sluge Crvorepa. Moj gospodar je saznao da sam još živ. Zarobio je Bertu Džorkins u Albaniji. Mučio ju je. Ispričala mu je štošta. Ispričala mu je za Tročarobnjački turnir. Ispričala mu je da će stari Auror, Ćudljivko, predavati na Hogvortsu. Mučio ju je dok nije probio Memorijsku čin koju je moj otac bacio na nju. Ispričala mu je da sam pobegao iz Askabana. Ispričala mu je da me moj otac drži utamničenog kako bi me sprečio da potražim svog gospodara. I tako je moj gospodar saznao da sam ja i dalje njegov verni sluga – možda najverniji od svih. Moj gospodar je skovao plan, na osnovu informacija koje mu je Berta dala. Samo sam mu još ja trebao. U našu kuću je došao u ponoć. Moj otac je otvorio vrata.
Čučnjevim licem razli se osmeh kao da se priseća najlepše uspomene u životu. Vinkine uplašene smeđe oči jedva su se videle kroz njene prste. Bila je i suviše zgranuta da bi pričala.
– Sve se desilo vrlo brzo. Moj gospodar je bacio Kontrolišuću kletvu na oca. Sad je moj otac bio taj koji je utamničen, kontrolisan. Moj gospodar ga je naterao da nastavi sa svojim uobičajenim poslom, da se ponaša kao da je sve u redu. A ja sam bio oslobođen. Probudio sam se. Ponovo sam bio pri sebi, življi nego što sam se godinama osećao.
– A šta je Lord Voldemor tražio da uradiš? – upita Dambldor.
– Pitao me je da li sam spreman sve da rizikujem zbog njega. Bio sam spreman, moj san, moja najveća ambicija, bila je da mu služim, da mu se dokažem. Rekao mi je da mora da postavi nekog svog vernog slugu na Hogvorts. Slugu koji bi vodio Harija Potera kroz Tročarobnjački turnir a da se to ne primeti. Slugu koji bi bdio nad Harijem Poterom. Koji bi omogućio da on dospe do Tročarobnjačkog pehara. Koji bi pretvorio pehar u teleportacioni ključ, a ključ bi odveo prvu osobu koja ga dodirne do mog gospodara. Ali najpre...

– Trebao vam je Alastor Ćudljivko – reče Dambldor. Njegove plave oči su gorele od gneva, iako mu je glas bio pribran.
– Crvorep i ja smo to zajedno izveli. Unapred smo pripremili višesokovni napitak. Otputovali smo do njegove kuće. Ćudljivko se odupirao. Nastala je prava gungula. Uspeli smo da ga obuzdamo taman na vreme. Ugurali smo ga u pregradu njegovog sopstvenog čarobnog kovčega. Uzeli smo malo njegove kose i dodali je u napitak. Ja sam ga popio i postao Ćudljivkov dvojnik. Uzeo sam mu nogu i oko. Bio sam spreman da se suočim s Arturom Vizlijem kad je došao da se pobrine za Normalce koji su čuli gužvu. Ja sam naterao kante za đubre da se pomeraju po dvorištu. Rekao sam Arturu Vizliju da sam čuo uljeze u dvorištu, koji su aktivirali kante za đubre. Onda sam spakovao Ćudljivkovu odeću i detektore Mračnih veština, strpao ih u kovčeg s Ćudljivkom i uputio se u Hogvorts. Držao sam ga živog, pod Kontrolišućom kletvom. Hteo sam da imam mogućnost da ga ispitujem. Da upoznam njegovu prošlost, da naučim njegove navike, kako bih uspeo da prevarim čak i Dambldora. Takođe mi je trebala i njegova kosa kako bih napravio višesokovni napitak. Ostali sastojci su bili jednostavni. Krao sam kožu drekavca iz tamnice. Kad me je majstor Napitaka zatekao u njegovoj kancelariji, rekao sam da imam naređenje da je pretražim.

– A šta se desilo sa Crvorepom, nakon što si napao Ćudljivka? – upita Dambldor.
– Crvorep se vratio kako bi se brinuo o mom gospodaru, u kući mog oca, i da bi pazio na mog oca.
– Ali tvoj otac je pobegao – reče Dambldor.
– Da. Posle određenog vremena, počeo je da se odupire Kontrolišućoj kletvi, kao što sam i ja učinio. Bilo je trenutaka kada je znao šta se događa. Moj gospodar je zaključio da više nije bezbedno da moj otac napušta kuću. Naterao ga je da umesto toga šalje pisma Ministarstvu. Naterao ga je da im napiše da je bolestan. Ali Crvorep je zanemario svoju dužnost. Nije bio dovoljno oprezan. Moj otac je pobegao. Gospodar je pretpostavljao da se uputio ka Hogvortsu. Otac je sve hteo da kaže Dambldoru, da prizna. Nameravao je da prizna da me je prokrijumčario iz Askabana.
– Gospodar mi je javio za očevo bekstvo. Rekao mi je da ga zaustavim po svaku cenu. Stoga sam čekao i motrio. Koristio sam mapu koju sam uzeo od Harija Potera. Mapu koja samo što nije sve upropastila.
– Mapu? – reče Dambldor brzo. – Kakva je to mapa?
– Poterova mapa Hogvortsa. Poter me je video na njoj. Jedne noći Poter me je video kako kradem sastojke za višesokovni napitak iz Snejpove kancelarije. Pomislio je da sam ja moj otac, pošto imamo isto ime. Te noći sam oduzeo mapu Poteru. Rekao sam mu da moj otac mrzi Mračne čarobnjake. Poter je poverovao da se moj otac nameračio na Snejpa.
– Nedelju dana sam čekao dok otac nije stigao u Hogvorts. Napokon, jedne večeri, mapa mi je pokazala da moj otac ulazi na imanje. Navukao sam svoj Nevidljivi ogrtač i otišao da ga presretnem. On se kretao ivicom šume. Onda je došao Poter, pa Krum.

Ja sam čekao. Nisam smeo da naudim Poteru, pošto je bio potreban mom gospodaru. Poter je otrčao da dovede Dambldora. Ja sam Ošamutio Kruma. Potom sam ubio svog oca.

– Neeeee! – zacvile Vinki. – Gospodaru Barti, gospodaru Barti, šta to vi govoriš?
– Ubio si svog oca – ponovi Dambldor, istim blagim glasom. – Šta si uradio s telom?
– Odneo sam ga u Šumu. Prekrio ga Nevidljivim ogrtačem. Mapa je bila kod mene. Gledao sam Potera kako hita do zamka. Tamo je sreo Snejpa. Dambldor im se pridružio. Posmatrao sam Potera kako dovodi Dambldora iz zamka. Izašao sam iz Šume, otrčao iza njih, i krenuo da se sretnem s njima. Dambldoru sam ispričao kako me je Snejp uputio gde da dođem.
– Dambldor mi je rekao da idem da potražim svog oca. Otišao sam natrag do očevog tela. Posmatrao sam mapu. Kad su svi otišli, preobrazio sam telo svoga oca. Postao je kost... nju sam sahranio, zaogrnut Nevidljivim ogrtačem, u sveže prekopanu zemlju ispred Hagridove kolibe.
Sada nastade potpuna tišina, osim Vinkinog neprekidnog jecanja. Onda Dambldor reče: – A večeras...
– Ponudio sam se da odnesem Tročarobnjački pehar u lavirint pre večere – prošaputa Barti Čučanj. – Pretvorio sam ga u teleportacioni ključ. Plan moga gospodara je uspeo. On je povratio svoje moći i on će me nagraditi više no što ijedan čarobnjak može da zamisli.
Sumanuti osmeh ponovo obasja njegove crte lica, a glava mu pade na rame, dok je Vinki jecala i uzdisala pored njega.

36. Razdvajanje puteva

Dambldor ustade. Za trenutak je zurio naniže u Bartija Čučnja, s izrazom gađenja na licu. Zatim još jednom podiže štapić i iz njega izađoše konopci, konopci koji se obmotaše oko Bartija Čučnja, čvrsto ga uvezavši.

Onda se Dambldor okrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva, mogu li da te zamolim da ostaneš ovde i čuvaš stražu, dok ja odvedem Harija gore?
– Naravno – reče profesorka Mek Gonagal. Izgledala je pomalo zgađeno, kao da je upravo videla kako se neko ispovraćao. Ipak, kada je izvukla svoj štapić i uperila ga u Bartija Čučnja, ruka joj nije nimalo zadrhtala.
– Severuse – Dambldor se okrenu ka Snejpu – molim te reci Madam Pomfri da siđe ovamo. Moramo da odnesemo Alastora Ćudljivka u bolničko krilo. Onda siđi do školskog imanja, pronađi Kornelijusa Fadža i dovedi ga u ovu kancelariju. On će nesumnjivo hteti lično da ispita Čučnja. Reci mu da ću biti u bolničkom krilu kroz pola sata, ukoliko mu budem potreban.
Snejp tiho klimnu glavom i izlete iz sobe.
– Hari? – reče Dambldor nežno.

Hari ustade i ponovo se zaljulja. Bol u nozi, koji uopšte nije primećivao sve dok je slušao Čučnja, povrati mu se svom silinom. Takođe je shvatio da drhti. Dambldor ga zgrabi za ruke i pomože mu da izađe iz prostorije u mračan hodnik.

– Hteo bih najpre da svratimo do moje kancelarije, Hari – reče on tiho, dok su išli hodnikom. – Tamo nas čeka Sirijus.
Hari klimnu glavom. Obuze ga nekakva ošamućenost i osećanje potpune nestvarnosti, ali bilo mu je sasvim svejedno. Čak mu je bilo i drago zbog toga. Voleo bi da ne mora uopšte da razmišlja ni o čemu što se dogodilo otkad je prvi put dotakao Tročarobnjački pehar. Nije želeo da preispituje sećanja, sveža i oštra poput fotografija, koja su mu neprekidno bleskala u umu. O Ludookom Ćudljivku, unutra u onom kovčegu. O Crvorepu, ispruženom na zemlji, koji pridržava svoj patrljak od ruke. O Voldemoru, koji se izdiže iz zaparenog kotla. O Sedriku... mrtvom... Sedriku, koji traži da ga vrate njegovim roditeljima...
– Profesore – promrmlja Hari – gde su gospodin i gospođa Digori?
– Oni su s profesorkom Mladicom – reče Dambldor. Njegov glas, koji je bio toliko miran prilikom ispitivanja Bartija Čučnja, prvi put neznatno zadrhta. – Ona je glavešina Sedrikove kuće, i najbolje ga je poznavala.
Došli su do kamenog gargojla. Dambldor reče lozinku, i ovaj se pomeri u stranu, a on i Hari krenuše uz pokretne spiralne stepenice koje su vodile ka hrastovim vratima. Dambldor ih otvori.
Tamo je stajao Sirijus. Lice mu je bilo belo i ispijeno kao kada je pobegao iz Askabana. On u tren oka pređe preko sobe. – Hari, da li si dobro? Znao sam... znao sam da će se nešto ovako... šta se dogodilo?
Ruke su mu se tresle dok je pomagao Hariju da sedne u stolicu ispred stola.
– Šta se dogodilo? – upita on još žurnije.
Dambldor poče da prepričava Sirijusu sve što je Barti Čučanj rekao. Hari ga je samo ovlaš slušao. Bio je toliko umoran da ga je svaka koščica u telu bolela, nije želeo ništa više nego da ostane da sedi tu, bez ikakvog uznemiravanja, satima i satima, sve dok ne zaspi i ne bude više morao da misli ili oseća bilo šta.
Začu se lepršanje krila. Foks, Feniks, napustio je svoje postolje, preleteo preko kancelarije i sleteo na Harijevo koleno.
– Zdravo, Fokse – reče Hari tiho. Mazio je Feniksovo prelepo skerletno i zlatno perje. Foks je miroljubivo treptao ka njemu. Bilo je nečeg utešnog u njegovoj toploj težini.
Dambldor je završio s pričom. Seo je preko puta Harija, za svoj sto. Gledao je u Harija, koji je izbegavao njegov pogled. Dambldor se spremao da ga ispituje. Nateraće Harija da sve to ponovo preživi.
– Moram da znam šta se dogodilo nakon što si dodirnuo teleportacioni ključ u lavirintu, Hari – reče Dambldor.
– To valjda može da sačeka do jutra, zar ne, Dambldore? – reče Sirijus prekorno.

Spustio je šaku na Harijevo rame. – Pusti ga da odspava. Pusti ga da se odmori.

Hari oseti navalu zahvalnosti prema Sirijusu, ali Dambldor se nije obazirao na Sirijusove reči. On se nagnu napred, ka Hariju. Veoma nevoljno, Hari podiže glavu i pogleda u njegove plave oči.
– Kad bih mislio da mogu da ti pomognem – reče Dambldor nežno – time što bih te bacio u začarani san i dopustio ti da odložiš trenutak kada ćeš morati da razmisliš o ovome što se dogodilo večeras, učinio bih to. Ali znam šta bi bilo još bolje. Ako se bol zatupi na neko vreme, to će ga samo pojačati onda kad ga najzad ponovo osetiš. Ispoljio si veću hrabrost no što bih ikad očekivao od tebe. Tražim da svoju hrabrost pokažeš još jednom. Tražim od tebe da nam kažeš šta se dogodilo.
Feniks ispusti jednu meku, podrhtavajuću notu. Ona ostade da treperi u vazduhu, i Hari oseti kao da mu je kap neke tople tečnosti skliznula niz grlo i pala u stomak, zagrevajući ga i dajući mu snagu.
On duboko udahnu, i poče svoju priču. Dok je pričao, ponovo su mu pred očima iskrsavali prizori svega što mu se desilo te noći: video je svetlucavu površinu napitka koji je oživeo Voldemora, video je Smrtoždere kako se Prebacuju između grobova oko njih, video je Sedrikovo telo kako leži na zemlji pored pehara.
Jednom ili dvaput, Sirijus bi ispustio zvuk kao da namerava nešto da kaže, i dalje držeći ruku na Harijevom ramenu, ali bi Dambldor podigao ruku da ga zaustavi, i Hariju je bilo drago zbog toga, pošto mu je bilo lakše da priča onako kako je sâm počeo. Bilo mu je čak i olakšanje. Osećao je kao da se iz njega izvlači nešto otrovno: koštalo ga je svaku trunku odlučnosti da nastavlja da priča, ali ipak je osećao da će mu, kad završi, biti bolje.
Dok je Hari pričao kako mu je Crvorep zasekao ruku bodežom, Sirijus ispusti žustar uzvik, a Dambldor ustade tako brzo da se Hari trže. Dambldor optrča oko stola i reče Hariju da ispruži ruku. Hari im obojici pokaza mesto gde mu je odora bila pocepana i posekotinu ispod nje.
– Rekao je da će ga moja krv učiniti jačim nego da uzme nečiju tuđu – Hari reče Dambldoru. – Rekao je da će zaštita – zaštita koju mi je moja majka ostavila – preći i na njega. I bio je u pravu – mogao je da me dodirne a da se ne povredi, dodirnuo mi je lice.
U trenu, Hari pomisli da je video zračak trijumfa u Dambldorovim očima. Ali sledećeg trenutka, bio je siguran da mu se to samo učinilo, pošto je Dambldor, kada se vratio na svoje mesto iza stola, izgledao staro i izmoreno kakvog ga Hari nikad dotad nije video.
– Dobro – reče on, ponovo sedajući. – Voldemor je prevazišao tu prepreku. Hari, nastavi, molim te.
Hari nastavi svoju priču. Objasnio je kako je Voldemor izronio iz kotla i ispričao im sve čega je mogao da se seti iz Voldemorovog govora Smrtožderima. Onda im je objasnio kako ga je Voldemor odvezao, vratio mu štapić i spremio se za dvoboj.

Ali kada je došao do dela kada opisuje kako je zrak zlatne svetlosti spojio njegov i Voldemorov štapić, otkrio je da mu je grlo otkazalo. Pokušao je da nastavi da priča, ali sećanja na ono što je izašlo iz Voldemorovog štapića preplaviše mu misli. Mogao je da vidi Sedrika kako izranja, potom starca, Bertu Džorkins... svoju majku... svog oca...

Bilo mu je drago kada je Sirijus prekinuo tišinu.
– Štapići su se povezali? – reče on, gledajući prvo u Harija, pa u Dambldora. – Zašto?
Hari ponovo podiže pogled ka Dambldoru, na čijem licu je bila okamenjena grimasa.
– Priori inkantatem – promrmlja on.
Njegove oči se usredsrediše na Harijeve, i činilo se kao da je nevidljiv zrak razumevanja prošao između njih.
– Obrnuto dejstvo čini? – reče Sirijus oštro.
– Tačno tako – reče Dambldor. – Harijev i Voldemorov štapić imaju istu srž. Svaki od njih ima pero iz repa istog Feniksa. Ovog Feniksa, zapravo – dodade on i pokaza na crveno-zlatnu pticu koja je mirno sedela na Harijevom kolenu.
– Pero za moj štapić je Foksovo? – reče Hari, u čuđenju.
– Da – reče Dambldor. – Gospodin Olivander mi je, čim si napustio njegovu radnju pre četiri godine, pisao da mi javi kako si ti kupio onaj drugi štapić.
– A šta se dešava kada štapić sretne svog brata? – upita Sirijus.
– Neće dobro delovati jedan protiv drugog – reče Dambldor. – Ukoliko ih pak vlasnici štapića primoraju na bitku... dogodiće se jedan veoma redak fenomen.
– Jedan od štapića primoraće onaj drugi da izbaci čini koje je izveo – unazad. Prvo najskoriju... a onda one koje su mu prethodile...
On ispitivački pogleda u Harija, a Hari klimnu glavom.
– Što znači – reče Dambldor polako, očiju prikovanih na Harijevo lice – da se neko Sedrikovo obličje moralo pojaviti.
Hari ponovo klimnu.
– Digori je oživeo? – reče Sirijus oštro.
– Nijedna čin ne može oživeti mrtve – reče Dambldor teško. – Sve što bi se dogodilo bio bi neki obrnuti eho. Iz štapića bi izašla senka živog Sedrika... da li sam u pravu, Hari?
– Obratio mi se – reče Hari. Najednom se ponovo tresao. – D... duh Sedrika, ili šta je već bio, progovorio je.
– Eho – reče Dambldor – koji je zadržao Sedrikovo obličje i karakter. Pretpostavljam da su se pojavila i druga slična obličja... prethodne žrtve Voldemorovog štapića...
– Jedan starac – reče Hari, i dalje grčem stegnutog grla. – Berta Džorkins. I...
– Tvoji roditelji? – upita Dambldor tiho.

– Da – reče Hari.

Sirijusov stisak na Harijevom ramenu bio je sada toliko čvrst da je bio bolan.
– Poslednja ubistva koja je štapić izveo – reče Dambldor, klimajući glavom. – Obrnutim redosledom. Još bi ih se pojavilo, naravno, da si održao vezu. Vrlo dobro Hari, ti odjeci, te senke... šta su uradile?
Hari mu opisa kako su obličja koja su izašla iz štapića počela da kruže ivicom zlatne mreže, kako ih se Voldemor izgleda plašio, kako mu je sen Harijevog oca rekla šta da radi, kako mu je Sedrik uputio svoju poslednju molbu.
U tom trenutku, Hari otkri da ne može da nastavi. Osvrnuo se ka Sirijusu i video da je ovaj prekrio lice rukama.
Hari najednom postade svestan da je Foks napustio njegovo koleno. Feniks je sleteo na pod. Naslonio je svoju prelepu glavu na Harijevu povređenu nogu a guste, biserne suze počeše da padaju na ranu koju mu je napravio pauk. Bol nestade. Koža zaraste. Noga mu se zacelila.
– Reći ću ti ponovo – reče Dambldor, kada je Feniks poleteo u vazduh i ponovo se smestio na svom postolju pored vrata. – Večeras si ispoljio veću hrabrost no što sam mogao očekivati, Hari. Ispoljio si hrabrost ravnu srčanosti onih koji su umrli boreći se s Voldemorom na vrhuncu njegove moći. Izdržao si teret koji bi bio pozamašan i za odraslog čarobnjaka, i pokazao da si dorastao izazovu – i pružio nam sve što s pravom očekujemo od tebe. Sad ćeš poći sa mnom u bolničko krilo. Ne želim da se noćas vraćaš u svoju spavaonicu. Potreban ti je Uspavljujući napitak i malo mira...
Sirijuse, da li bi želeo da ostaneš s njim?
Sirijus klimnu glavom i ustade. Ponovo se preobrazi u velikog crnog psa, i zaputi se s Harijem i Dambldorom izvan kancelarije, prateći ih niza stepenice prema bolničkom krilu.
Kada je Dambldor otvorio vrata, Hari ugleda gospođu Vizli, Bila, Rona i Hermionu okupljene oko iznervirane Madam Pomfri. Kao da su hteli da saznaju gde je Hari i šta mu se dogodilo.
Kad Hari, Dambldor i crni pas uđoše, svi se odmah okrenuše ka njima, a gospođa Vizli ispusti prigušen vrisak. – Hari! Oh, Hari!
Ona pojuri ka njemu, ali Dambldor stade između njih.
– Moli – reče on, podigavši ruku – molim te saslušaj me na trenutak. Hari je večeras prošao kroz strašna iskušenja. Upravo je sve to morao ponovo da preživi preda mnom. Sada su mu potrebni san, mir i tišina. Ukoliko bude želeo da ostanete s njim – dodade on, osvrnuvši se ka Ronu, Hermioni i Bilu – možete. Ali ne želim da ga ispitujete ni o čemu, dok on sâm ne bude spreman da vam odgovori, a svakako ne večeras.
Gospođa Vizli klimnu glavom. Bila je bleda.
Ona se okrenu ka Ronu, Hermioni i Bilu, kao da su oni ti koji su radoznali, i prosikta: – Da li ste čuli? Treba mu tišina!

– Direktore – reče Madam Pomfri, zureći u velikog crnog psa, koji je zapravo bio Sirijus – mogu li da znam šta...?
– Ovaj pas će neko vreme ostati s Harijem – reče Dambldor jednostavno. – Uveravam vas, izuzetno dobro je obučen. Hari, sačekaću ovde dok ne budeš legao.
Hari oseti neopisivu zahvalnost prema Dambldoru, što nije dopustio da ga ostali ispituju. Nije se radilo o tome da ne želi da budu tu. Ali sama pomisao da ponovo objašnjava sve što je proživeo, sama pomisao da to još jednom proživljava, bila je više no što je mogao da podnese.
– Vratiću se da te obiđem, nakon što se budem sastao s Fadžom, Hari – reče Dambldor. – Želeo bih da ostaneš ovde do sutra, sve dok se ne obratim školi. On izađe.
Kad Madam Pomfri povede Harija do obližnjeg kreveta, on na trenutak spazi pravog Ćudljivka kako leži nepokretan u krevetu na drugom kraju sobe. Njegova drvena noga i magično oko ležali su na noćnom stočiću.
– Da li mu je dobro? – upita Hari
– Biće sve u redu – reče Madam Pomfri, dajući Hariju pidžamu, i navlačeći zastore oko njega. On skinu svoju odoru, navuče pidžamu i uđe u krevet. Ron, Hermiona, Bil, gospođa Vizli i crni pas zaobiđoše zavese i smestiše se u stolice s obe strane kreveta. Ron i Hermiona su ga gledali obazrivo, kao da ga se boje.
– Dobro mi je – reče im on. – Samo sam umoran.
Oči gospođe Vizli napuniše se suzama dok mu je bespotrebno ispravljala nabore na čaršavima.
Madam Pomfri, koja beše odjurila do svoje kancelarije, vrati se s peharom i malom bočicom nekog ljubičastog napitka.
– Treba da popiješ ovo, Hari – reče ona. – To je napitak za san bez snova...
Hari uze pehar i otpi par gutljaja. Odjednom oseti kako mu se sve više muti u glavi. Sve oko njega postade maglovito. Činilo mu se da mu lampe po bolničkom krilu prijateljski namiguju kroz zastor oko kreveta, i kao da mu telo sve dublje tone u toplinu perjanog madraca. Pre nego što je ispio svu količinu napitka, pre nego što je stigao da izusti još koju reč, njegova premorenost ga baci u san.

* * *

Hari se probudi, tako topao i tako užasno pospan da nije otvarao oči, želeći da nastavi da spava. Soba je i dalje bila prigušeno osvetljena. Bio je siguran da je i dalje noć, i imao je osećaj da nije dugo spavao.

Onda začu šapat oko sebe.
– Probudiće ga ako ne ućute!
– Zbog čega uopšte viču? Ništa se više nije dogodilo, zar ne?
Hari otvori svoje krmeljive oči. Neko mu je bio skinuo naočari. Video je mutne

oblike gospođe Vizli i Bila u blizini. Gospođa Vizli je bila na nogama.

– To je Fadžov glas – prošaputa ona. – A ovo je Minerva Mek Gonagal, zar ne? Ali oko čega se svađaju?
Sada ih je i Hari mogao čuti: ljudi su vikali i trčali ka bolničkom krilu.
– Zbilja mi je žao, ali ipak, Minerva... – govorio je glasno Kornelijus Fadž.
– Nije ni trebalo da ga uvodite u zamak! – povika profesorka Mek Gonagal. – Kad Dambldor otkrije...
Hari začu kako su se vrata bolničkog krila uz tresak otvorila.
Onda se pridiže u sedeći položaj, i stavi svoje naočare a da niko od ljudi koji su stajali oko njegovog kreveta i zurili u vrata kada je Bil raširio zastore to nije primetio.
Fadž je hitao kroz bolničku sobu. Profesori Mek Gonagal i Snejp bili su mu za petama.
– Gde je Dambldor? – hteo je Fadž da zna, gledajući u gospođu Vizli.
– Nije ovde – reče gospođa Vizli ljutito. – Ovo je bolničko krilo, ministre, zar ne mislite da bi bilo bolje da...
Ali vrata se opet otvoriše, i sada Dambldor projuri kroz bolničko odeljenje.
– Šta se dogodilo? – reče Dambldor oštro, gledajući čas u Fadža čas u profesorku Mek Gonagal. – Zašto uznemiravate ove ljude? Minerva, razočarala si me – zamolio sam te da čuvaš Bartija Čučnja...
– Više nema potrebe da ga čuvam, Dambldore! – vrištala je ona. – Ministar se pobrinuo za to!
Hari nikada nije video profesorku Mek Gonagal da tako izgubi kontrolu nad sobom. Obrazi su joj bili crveni od besa, a šake su joj bile stisnute u pesnice. Drhtala je od gneva.
– Kada smo rekli gospodinu Fadžu da smo uhvatili Smrtoždera odgovornog za večerašnje događaje – reče Snejp tiho – on je, izgleda, pomislio da je njegova lična bezbednost ugrožena. Insistirao je da prizove dementora koji bi ga otpratio do zamka. Odveo ga je do kancelarije gde je Barti Čučanj...
– Rekla sam mu da se nećeš složiti s time, Dambldore! – besnela je profesorka Mek Gonagal. – Rekla sam mu da nikada nećeš dopustiti dementoru da kroči u zamak, ali...
– Poštovana gospođo! – urlao je Fadž, koji je takođe delovao bešnje no što ga je Hari ikada video. – Kao ministar magije imam pravo da odlučujem želim li sa sobom da vodim zaštitu kad razgovaram s potencijalno opasnim...
Ali glas profesorke Mek Gonagal zaguši Fadžov.
– Čim je ta... ta stvar ušla u sobu – vrištala je ona, upirući prstom u Fadža, sva drhteći – ustremila se na Čučnja, i... i...
Hari oseti jezu u stomaku dok je profesorka Mek Gonagal pokušavala da pronađe reči da opiše ono što se dogodilo. Nije morala da dovrši rečenicu. Znao je šta je dementor uradio. Primenio je svoj smrtonosni poljubac na Bartiju Čučnju. Isisao mu je dušu kroz usta. To je bilo gore od smrti.

– Po svemu sudeći, to nije nikakav gubitak! – prasnu Fadž. – Izgleda da je bio odgovoran za smrt više osoba!
– Ali sad ne može da svedoči, Kornelijuse – reče Dambldor. Napeto je zurio u Fadža, kao da ga prvi put u životu vidi. – Sada ne može da svedoči zbog čega je ubio one ljude.
– Zašto ih je ubio? Pa, to nije nikakva misterija, zar ne? – obrecnu se Fadž. – Bio je pomahnitali ludak! Po onome što su mi Minerva i Severus rekli, mislio je da radi po uputstvima Znate-Već-Koga!
– Lord Voldemor mu je zaista davao uputstva, Kornelijuse – reče Dambldor. – Smrt svih onih ljudi samo je sporedni deo plana da se Voldemor uzdigne u svojoj punoj moći. Plan je uspeo. Voldemor je povratio svoje telo.
Fadž je delovao kao da mu je neko upravo bacio težak teret na lice. Ošamućen i žmirkav, zurio je u Dambldora, kao da ne može da poveruje u ono što je upravo čuo.
Počeo je da muca, i dalje zverajući u Dambldora. – Znaš-Već-Ko... se vratio? Nečuveno. Ma daj, Dambldore...
– Kao što su ti Minerva i Severus nesumnjivo rekli – reče Dambldor – čuli smo priznanje Bartija Čučnja. Pod uticajem veritaseruma, rekao nam je kako je prokrijumčaren iz Askabana i kako je Voldemor – saznavši za njegovo postojanje od Berte Džorkins – otišao da ga oslobodi od njegovog oca i iskoristio ga da zarobi Harija. Plan je uspeo, kažem ti. Čučanj je pomogao Voldemoru da se vrati.
– Pazi sada, Dambldore – reče Fadž, a Hari se prenerazi kad na njegovom licu vide mali osmeh – ti... ti ne veruješ ozbiljno u to. Znaš-Već-Ko se vratio? Ma daj... Biće da je sâm Čučanj, izvesno, možda verovao da radi po naređenjima Znaš-Već-Koga – ali uzeti reč takvog ludaka zdravo za gotovo, Dambldore...
– Kada je Hari dodirnuo Tročarobnjački pehar večeras, bio je prenesen pravo kod Voldemora – reče Dambldor nepokolebljivo. – Prisustvovao je ponovnom rođenju Lorda Voldemora. Sve ću ti objasniti, ukoliko budeš ljubazan da odeš do moje kancelarije.
Dambldor se osvrnu ka Hariju, i primeti da je budan, ali zavrte glavom i reče: – Bojim se da ne mogu večeras da ti dopustim da ispitaš Harija.
Fadž zadrža na licu svoj upitni osmeh.
I on pogleda u Harija, a onda ponovo u Dambldora, pa reče: – Ti si... ovaj...
spreman da poveruješ Hariju, zar ne, Dambldore?
Nastupi trenutak tišine, koji prekinu Sirijusovo režanje. Dlake na leđima mu se nakostrešiše i on iskezi zube ka Fadžu.
– Naravno da verujem Hariju – reče Dambldor. Oči su mu sada plamtele. – Čuo sam Čučnjevo priznanje i čuo sam Harijev opis događaja koji su se odvijali pošto je dodirnuo Tročarobnjački pehar. Obe priče imaju smisao, objašnjavaju sve što se dogodilo otkad je prošlog leta Berta Džorkins nestala.
Fadž je i dalje imao onaj čudni osmeh na svom licu. Ponovo je pogledao u Harija

pre nego što će odgovoriti. – Spreman si da poveruješ da se Lord Voldemor vratio, da poveruješ rečima ludaka-ubice i dečaka koji je... pa...
Fadž ponovo pogleda u Harija, i Hari iznenada shvati.
– Čitali ste članke Rite Skiter, gospodine Fadž – reče on tiho.
Ron, Hermiona, gospođa Vizli i Bil skupa poskočiše. Niko od njih nije znao da je Hari budan.
Fadž neznatno pocrvene, ali licem mu pređe prkosan i tvrdoglav pogled.
– Pa šta i da jesam? – reče on, gledajući u Dambldora. – Šta i da sam otkrio da brižno kriješ neke činjenice o dečaku? Nemušti jezik, je li? I stalno ima čudne ispade svuda po školi...
– Pretpostavljam da govoriš o bolovima koje je Hari osećao u predelu svog ožiljka? – reče Dambldor hladno.
– Dakle, priznaješ da je imao te bolove? – reče Fadž brzo. – Glavobolje? Noćne more? Možda čak i... halucinacije?
– Slušaj me, Kornelijuse – reče Dambldor, kročivši ka Fadžu, i činilo se da ponovo zrači onim neodređenim osećajem moći koji je Hari osetio kada je Dambldor ošamutio mladog Čučnja. – Hari je normalan baš kao ti ili ja. Taj ožiljak na čelu nije mu pomutio mozak. Verujem da ga boli svaki put kada je Lord Voldemor u blizini, ili kada je Voldemor izuzetno ubilački nastrojen.
Fadž ustuknu pola koraka od Dambldora, ali nije delovao ništa manje tvrdoglavo. – Oprostićeš mi, Dambldore, ali nikad ranije nisam čuo da ožiljci od kletve deluju kao neka vrsta upozorenja...
– Čujte, video sam kako se Voldemor vratio! – povika Hari. Pokušao je da izađe iz kreveta, ali ga gospođa Vizli silom ugura natrag. – Video sam Smrtoždere! Mogu vam dati i njihova imena! Lucijus Melfoj...
Snejp se naglo trže, ali kada ga Hari pogleda, Snejp ponovo skrenu pogled na Fadža.
– Melfoj je oslobođen sumnje! – reče Fadž, vidno uvređen. – Oni su vrlo stara porodica – daju priloge u dobrotvorne svrhe...
– Makner! – nastavi Hari.
– Takođe oslobođen sumnje! Sad radi za Ministarstvo!
– Ejveri... Not... Kreb... Gojl...
– Samo ponavljaš imena onih koji su oslobođeni sumnje da su bili Smrtožderi pre trinaest godina! – reče Fadž besno. – Ta imena si mogao da nađeš u starim izveštajima sa suđenja! Za ime sveta, Dambldore – dečak je bio pun sumanutih priča i na kraju prošle školske godine – njegove laži postaju sve veće, a ti ih i dalje prihvataš – dečak govori sa zmijama, Dambldore, a ti i dalje misliš da mu se može verovati?

– Budalo jedna! – povika profesorka Mek Gonagal. – Sedrik Digori! Gospodin Čučanj! Te smrti nisu bile nasumična dela jednog ludaka!
– Ne vidim nikakve dokaze koji pokazuju suprotno! – povika Fadž, sad već besan

koliko i ona, lica ljubičastog od gneva. – Meni se čini da ste svi vi rešeni da izazovete paniku koja će destabilizovati sve što smo postigli tokom ovih trinaest godina!

Hari nije mogao da veruje svojim ušima. Uvek je mislio o Fadžu kao o blagonaklonoj figuri, pomalo smotanoj, pomalo nadmenoj, ali u suštini dobroćudnoj. Ali sada je pred njim stajao niski, ljutiti čarobnjak koji odbija, bespogovorno, da prihvati makar i samu mogućnost pometnje u svom udobnom i sređenom svetu – da poveruje da je Voldemor vaskrsao.
– Voldemor se vratio – ponovi Dambldor. – Ukoliko odmah prihvatiš tu činjenicu, Fadže, i preduzmeš neophodne mere predostrožnosti, možda ćemo i uspeti da spasemo situaciju. Prvi i najbitniji korak jeste da Askaban oslobodimo kontrole dementora...

– Nečuveno! – ponovo povika Fadž. – Da sklonimo dementore! Bio bih smenjen čim bih to predložio! Više od polovine naših građana oseća se bezbedno noću u svojim krevetima zbog toga što znamo da dementori čuvaju stražu u Askabanu!
– A mi ostali ne spavamo tako bezbedno u našim krevetima, Kornelijuse, zato što znamo da si Voldemorove najopasnije sledbenike poverio brizi stvorenja koja će mu se pridružiti čim ih ovaj bude pitao! – reče Dambldor. – Oni ti neće ostati odani, Fadže! Voldemor može da im ponudi mnogo veću nagradu za njihove moći i veća zadovoljstva nego ti! Kada bude imao dementore uza se, i kada mu se vrate njegovi stari sledbenici, više nećeš moći da sprečiš da se ne domogne iste onolike moći kakvu je imao pre trinaest godina!
Fadž je otvarao i zatvarao usta, kao da ne postoje reči kojima bi hteo da iskaže svoje zaprepašćenje.
– Drugi korak koji moraš da preduzmeš – i to odmah – nastavi Dambldor – jeste da pošalješ izaslanike džinovima.
– Izaslanike džinovima? – vrisnu Fadž, ponovo povrativši moć govora posle šoka.
– Kakvo je sad to ludilo?
– Pruži im, odmah, prijateljsku ruku, pre nego što bude prekasno – reče Dambldor – inače će ih Voldemor ubediti, kao što je i ranije činio, da će, od svih čarobnjaka, jedino on moći da im obezbedi sva njihova prava i slobodu!
– Ti... nije valjda da ozbiljno misliš! – prodahta Fadž, vrteći glavom, i povlačeći se dalje od Dambldora. – Ako čarobnjačka zajednica bude saznala da sam kontaktirao džinove – ljudi ih mrze, Dambldore – kraj moje karijere...
– Zaslepljen si – reče Dambldor, sada već povišenim tonom, s maltene opipljivom aurom moći oko sebe, dok su mu oči ponovo plamtele – ljubavlju prema položaju koji poseduješ, Kornelijuse! Preveliku važnost pridaješ, kao što si i uvek činio, takozvanoj čistoti krvi! Ne shvataš da nije važno ko je gde rođen, već u šta izraste! Tvoji dementori su upravo uništili poslednjeg preživelog člana čistokrvne porodice koja je bila starija od većine drugih – a vidi šta je taj čovek odlučio da napravi od svog života! Kažem ti sada – preduzmi korake koje sam ti predložio, i bićeš zapamćen, u kancelariji i van nje, kao jedan od najhrabrijih i najvećih ministara magije kog smo

ikada imali. Ukoliko ih ne preduzmeš – istorija će te upamtiti kao čoveka koji je ustuknuo i pružio Voldemoru drugu šansu da uništi svet koji smo pokušali iznova da sazdamo!

– Sumanut! – prošaputa Fadž, ponovo ustuknuvši. – Lud...
A onda nastupi tišina. Madam Pomfri je stajala sleđena pored Harijevog kreveta, s rukama preko usta. Gospođa Vizli se nadnela nad Harijem, šake položene preko njegovog ramena, kako bi ga sprečila da ustane. Bil, Ron i Hermiona zurili su u Fadža.

– Ukoliko istraješ u svojoj rešenosti da zažmuriš pred ovim, Kornelijuse – reče Dambldor – onda je kucnuo čas da nam se putevi razdvoje. Moraš delati onako kako sâm nađeš za shodno. A ja – ja ću delovati kako ja mislim da treba.
Dambldorov glas nije imao nikakav prizvuk pretnje. Zvučao je više kao izjava, ali Fadž se naroguši kao da je Dambldor krenuo na njega sa čarobnim štapićem.
– Gle, sad, Dambldore – reče on, preteći ispruživši kažiprst. – Uvek sam ti davao odrešene ruke, uvek. Mnogo sam te poštovao. Možda se i nisam slagao s nekim tvojim odlukama, ali sam ćutao. Ne bi ti baš svako dopustio da zaposliš vukodlaka, ni da zadržiš Hagrida, niti da sam odlučuješ kako i čemu ćeš da podučavaš svoje učenike a da ne polažeš račune Ministarstvu. Ali ukoliko hoćeš da radiš protiv mene...

– Jedini kome ću da se suprotstavljam – reče Dambldor – jeste Lord Voldemor. Ukoliko si protiv njega, Kornelijuse, onda ćemo i dalje biti na istoj strani.
Fadž izgleda nije mogao da smisli nikakav odgovor na to. Na trenutak se zaljulja napred-nazad na svojim malim stopalima i poče da vrti svoj polucilindar u rukama.
Najzad reče, s prizvukom molbe u glasu: – Nemoguće je da se vratio, Dambldore, jednostavno nije moguće...
Snejp istupi ka njemu, pored Dambldora, zasukavši levi rukav svoje odore dok je prilazio. On isturi svoju podlakticu i pokaza je Fadžu, koji ustuknu.
– Eto – reče Snejp grubo. – Eto. Mračni znak. Nije jasan kao što je bio pre nekih sat vremena ili više, kada se zacrneo od plama, ali je i dalje vidljiv. Svaki Smrtožder ima ovaj znak koji mu je utisnuo Mračni gospodar. Bio je to znak međusobnog raspoznavanja, kao i sredstvo kojim nas je prizivao. Čim bi Voldemor dodirnuo znak bilo kog Smrtoždera, trebalo je da se svi, istog trena, Prebacimo do njega. Ovaj beleg je tokom cele ove godine bivao sve jasniji. I Karkarofov, takođe. Šta misliš, zašto je Karkarof pobegao večeras? Obojica smo osetili znak kako nas peče. Obojica smo znali da se vratio. Karkarof se boji Mračnog gospodara i njegove osvete. Već je i suviše svojih prijatelja Smrtoždera izdao da bi se iole nadao da će ga ovaj primiti s dobrodošlicom.
Fadž ustuknu i od Snejpa. Odmahivao je glavom. Izgledalo je kao da nije poverovao ni reč od onoga što je Snejp rekao. Zurio je, očigledno zgrožen, u ružan beleg na Snejpovoj ruci, a potom pogleda u Dambldora i prošaputa: – Ne znam kakvu igru igrate ti i tvoje osoblje, Dambldore, ali čuo sam dovoljno. Nemam više šta da dodam. Kontaktiraću te sutra, Dambldore, da popričamo o rukovođenju ovom školom.

Moram da se vratim u Ministarstvo.

Već je stigao do vrata, kad zastade. Okrenu se, sjuri se niz spavaonicu i stade pored Harijevog kreveta.
– Tvoja nagrada – reče on kratko, izvadivši veliku vreću zlata iz svog džepa, i bacivši je na Harijev noćni stočić. – Hiljadu galeona. Trebalo je da bude ceremonija uručenja, ali pod ovim okolnostima...
On natuče polucilindar na glavu i išeta iz sobe, zalupivši vrata za sobom. Čim je nestao, Dambldor se okrenu ka grupi okupljenoj oko Harijevog kreveta.
– Imamo dosta posla – reče on. – Moli... jesam li u pravu kad mislim da mogu da računam na tebe i Artura?
– Naravno da možeš – reče gospođa Vizli. Sada su joj čak i usne prebledele, ali izgledala je odlučno. – On zna kakav je Fadž. Svih ovih godina, Arturu je njegova ljubav prema Normalcima smetala da bude unapređen. Fadž misli da mu nedostaje pravog čarobnjačkog ponosa.
– Onda moram da mu pošaljem poruku – reče Dambldor. – Svi koje možemo da ubedimo u istinu moraju biti obavešteni iz ovih stopa, a Artur je osoba koja može da kontaktira i one iz Ministarstva koji nisu tako kratkovidi kao Kornelijus.
– Ja ću javiti tati – reče Bil, ustajući. – Idem odmah.
– Odlično – reče Dambldor. – Objasni mu šta se dogodilo. Reci mu da ću ga ubrzo i lično kontaktirati. Ipak, moraće da bude diskretan. Ukoliko Fadž posumnja da se mešam u rad Ministarstva...
– Prepustite to meni – reče Bil.
On potapša Harija po ramenu, poljubi majku u obraz, navuče svoj ogrtač i brzo izjuri iz sobe.
– Minerva – reče Dambldor, okrenuvši se profesorki Mek Gonagal – hoću da vidim Hagrida u mojoj kancelariji što je pre moguće. Takođe – ukoliko pristane da dođe – Madam Maksim.
Profesorka Mek Gonagal klimnu glavom i izađe bez reči.
– Popi – reče Dambldor Madam Pomfri – da li bi bila ljubazna da odeš do kancelarije profesora Ćudljivka, gde ćete, verujem, pronaći kućnu vilenjakinju po imenu Vinki u stanju ozbiljnog rastrojstva? Učinite sve što možete za nju, i odvedite je u kuhinju. Mislim da će se Dobi postarati za nju umesto nas.
– U... u redu – reče Madam Pomfri, delujući preneraženo, pa i ona izađe.
Pre nego što će ponovo progovoriti, Dambldor proveri da li su vrata dobro zatvorena, i da li su koraci Madam Pomfri utihnuli.
– A sad – reče on – vreme je da dvoje iz naših redova reše razmirice između sebe. Sirijuse... da li bi mogao da poprimiš svoj uobičajeni oblik.
Veliki crni pas pogleda u Dambldora, a onda se, u trenu, pretvori ponovo u čoveka. Gospođa Vizli vrisnu i odskoči od kreveta.
– Sirijus Blek! – kriknu ona, upirući prstom u njega.

– Mama, ućuti! – povika Ron. – U redu je!

Snejp nije ni vrisnuo, niti je ustuknuo, ali mu je na licu titrao izraz besa pomešan s užasom.
– On! – zareža Snejp, zureći u Sirijusa, čije je lice pokazivalo podjednaku netrpeljivost. – Šta on radi ovde?
– Došao je ovamo na moj poziv – reče Dambldor, gledajući između njih dvojice – baš kao i ti, Severuse. Obojici vam verujem. Došlo je vreme da ostavite po strani stare razmirice i počnete da verujete jedan drugome.
Hari pomisli da Dambldor traži da se dogodi čudo. Sirijus i Snejp su se odmeravali s najvećim prezirom.
– Zasad, zadovoljiću se makar – reče Dambldor, s notom nestrpljivosti u glasu – prekidom otvorenog neprijateljstva. Rukovaćete se. Sad ste obojica na istoj strani. Imamo malo vremena i ako mi malobrojni koji znamo istinu ne budemo ujedinjeni i složni, nema nade ni za koga od nas.
Sasvim lagano – gledajući se i dalje kao da ne žele jedan drugom ništa osim onog najgoreg – Sirijus i Snejp krenuše jedan ka drugome i rukovaše se. I što je brže moguće pustiše ruke.
– To će biti dovoljno za početak – reče Dambldor, stajući između njih dvojice još jedanput. – A sad imam zadatke za obojicu. Fadžov stav prema svemu ovome, iako ne baš neočekivan, menja sve. Sirijuse, moraš odmah da kreneš. Treba da uzbuniš Remusa Lupina, Arabelu Fig, Mandangusa Flečera – staru družinu. Neko vreme se pritaji kod Lupina, ja ću te kontaktirati tamo.
– Ali... – reče Hari.
Želeo je da Sirijus ostane. Nije želeo da se tako brzo ponovo oprašta od njega.
– Videćeš me uskoro, Hari – reče Sirijus, okrenuvši se ka njemu. – Obećavam ti. Ali moram da učinim sve što je u mojoj moći, shvataš, zar ne?
– Da – reče Hari. – Da... naravno da shvatam.
Sirijus mu nakratko pridrža ruku, klimnu Dambldoru, ponovo se pretvori u crnog psa i otrča kroz sobu ka vratima, čiju kvaku okrenu šapom. A onda iščeze.
– Severuse – reče Dambldor, okrenuvši se ka Snejpu – znaš šta moram da tražim od tebe. Ukoliko si spreman... ukoliko si se pripremio...
– Jesam – reče Snejp.
Delovao je malo bleđe nego inače, a njegove hladne, crne oči čudnovato su sijale.
– Onda, srećno – reče Dambldor, posmatrajući Snejpa s pomalo zabrinutim izrazom na licu, kako bez reči ide za Sirijusom.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Dambldor ponovo progovorio.
– Moram da siđem dole – reče on napokon. – Moram da se vidim s Digorijevima. Hari – popij ostatak napitka. Ponovo ću vas sve posetiti kasnije.
Kad Dambldor iščeze, Hari se ponovo nasloni na jastuk. Hermiona, Ron i gospođa Vizli su ga posmatrali. Dugo vremena niko nije progovarao.

– Moraš da popiješ ostatak napitka, Hari – reče najzad gospođa Vizli. Rukom odgurnu u stranu vrećicu zlata koja je stajala na njegovom noćnom stočiću, da bi dohvatila bočicu i pehar. – Dobro se naspavaj. Pokušaj da neko vreme misliš na nešto drugo... misli na to šta ćeš da kupiš sebi parama od nagrade!

– Ne želim to zlato – reče Hari bezizraznim glasom. – Vi ga uzmite. Neka ga bilo ko uzme. Nije ni trebalo da ga osvojim. Trebalo je da bude Sedrikovo.
Ono protiv čega se neprekidno borio, još otkako je izašao iz lavirinta, pretilo je da ga opet obuzme. Osećao je kako ga nešto pecka i bocka u uglovima očiju. On zatrepta i poče da zuri u plafon.
– Nisi ti kriv, Hari – prošaputa gospođa Vizli.
– Rekao sam mu da uzmemo pehar zajedno – reče Hari.
Sada mu je i grlo izgaralo. Želeo je da Ron prestane da ga gleda.
Gospođa Vizli stavi napitak na noćni stočić, nagnu se, i zagrli Harija. Hari se nije sećao da ga je iko tako zagrlio, majčinski. Dok ga je gospođa Vizli privijala, sve što je te večeri doživeo sruči se na njega svom silinom. Lice njegove majke, glas njegovog oca, prizor Sedrika kako leži mrtav na zemlji, sve poče da mu se vrti u glavi, sve dok više nije bio u stanju to dalje da trpi, sve dok lice nije počelo da mu se grči u kriku očajanja koje se otimalo da izađe iz njega.
Začu se glasan tresak, i gospođa Vizli i Hari se razdvojiše. Hermiona je stajala pored prozora. Nešto je čvrsto stezala u ruci.
– Izvinite – prošaputa ona.
– Tvoj napitak, Hari – reče gospođa Vizli brzo, brišući suze nadlanicom.
Hari ga popi naiskap. Dejstvo je bilo trenutno. Preplaviše ga teški, neodoljivi talasi sna bez snova, i on pade nazad na jastuke, ne misleći više ni na šta.

37. Početak


Čak i kada se posle mesec dana ponovo osvrtao na sve što mu se dogodilo, Hari je otkrio da se maltene uopšte ne seća šta je bilo narednih dana. Kao da je pregrmeo toliko toga da više nije mogao ništa drugo da upamti. Ono malo stvari kojih se prisećao bilo je veoma bolno. Verovatno najbolniji bio je njegov sastanak s Digorijevima, sledećeg jutra nakon poslednjeg podviga.

Nisu ga krivili za ono što se dogodilo. Naprotiv, oboje su mu se zahvalili što im je vratio Sedrikovo telo. Gospodin Digori je jecao tokom većeg dela razgovora. Bol gospođe Digori je, izgleda, bio toliki da čak nije mogla ni da plače.
– Onda, nije mnogo patio, zar ne – reče ona kada im je Hari rekao kako je Sedrik umro. – Ipak, Amose... umro je upravo kada je osvojio turnir. Mora da je bio veoma srećan.
Kada su ustali, ona pogleda u Harija i reče: – Ti se odsada čuvaj. Hari zgrabi vreću zlata koja je stajala na noćnom stočiću.
– Vi uzmite ovo – promrmlja joj on. – Trebalo je da bude Sedrikovo, on je tamo prvi stigao, vi ga uzmite...

Ali ona ustuknu od njega. – Oh, ne, tvoje je, dušo, mi ne bismo mogli... ti ga zadrži.

* * *

Hari se vratio u grifindorski toranj već sledeće večeri. Prema onome što su mu Hermiona i Ron rekli, Dambldor se tog jutra za doručkom obratio školi. Samo ih je zamolio da ostave Harija na miru, da mu niko ne postavlja pitanja i ne gnjavi ga da priča o onom što se dogodilo u lavirintu. Većina se, primetio je Hari, odmicala od njega u hodnicima dok je prolazio, neki su se i nešto došaptavali, krijući usta rukama. Pretpostavljao je da su mnogi od njih poverovali u članak Rite Skiter, u to da je poremećen i potencijalno opasan. Možda su sklapali sopstvene teorije o tome kako je Sedrik umro. Otkrio je da ga nije mnogo briga za to. Najlepše mu je bilo kada je bio s Ronom i Hermionom, i kada su pričali o drugim stvarima, ili kada su ga puštali da sedi u tišini dok igraju šah. Osećao je da su sve troje došli do one tačke razumevanja kada su im reči suvišne, da sve troje čekaju na neki znak, neku reč o tome šta se dešava izvan Hogvortsa – i da je beskorisno spekulisati o tome šta može da se dogodi dok ne budu sigurni u nešto. Jedan jedini put su se dotakli te teme kada je Ron ispričao Hariju o sastanku koji je gospođa Vizli imala s Dambldorom pre nego što je otišla kući.

– Otišla je da ga pita da li bi mogao da dođeš pravo kod nas ovog leta – reče on. – Ali on hoće da ideš pravo kod Darslijevih, makar za početak.
– Zašto? – reče Hari.
– Rekla je da Dambldor ima svoje razloge – reče Ron, mračno vrteći glavom. – Pretpostavljam da treba da mu verujemo, zar ne?
Jedina osoba s kojom je Hari mogao da razgovara, osim Rona i Hermione, bio je Hagrid. Pošto više nisu imali nastavnika Odbrane od Mračnih veština, te časove nisu pohađali. Tako su, umesto njih, četvrtak popodne iskoristili da obiđu Hagrida u njegovoj kolibi. Bio je svetao i sunčan dan. Kad su se približili, Feng je izjurio kroz otvorena vrata lajući i sumanuto mašući repom.
– Ko je to? – povika Hagrid, prilazeći vratima. – Hari!
On im izjuri u susret, zgrabi Harija u zagrljaj jednom rukom, počeška ga po kosi, i reče: – Sjajno je š’o te vidim, ortak. Baš sjajno.
Kada su ušli u Hagridovu kolibu, primetiše dve šolje veličine kofa i isto tolike tanjire ispred kamina.
– Baš sam pijuckao čajče sas Olimpom – reče Hagrid – upravo je otišla.
– S kim? – reče Ron radoznalo.
– S Madam Maksim, naravski! – reče Hagrid.
– Znači, vas dvoje ste se pomirili, je li? – reče Ron.
– Pojma nemam o čem’ pričaš – reče Hagrid ležerno, izvadivši još šoljica iz plakara. Kad je skuvao čaj i izneo im okrugli poslužavnik s biskvitima od testa,

zavalio se u stolicu i pažljivo osmotrio Harija svojim očima crnim poput bubica.

– Jesi l’ dobro? – upita grubim glasom.
– Aha – reče Hari.
– Ne, nisi – reče Hagrid. – Naravski da nisi. Al’ ćeš bit’. Hari ne reče ništa.
– Znao sam da će se vratit’ – reče Hagrid, a Hari, Ron i Hermiona zaprepašćeno pogledaše uvis u njega. – Znao sam to godinama, Hari. Znao sam da j’ tamo negdi i da čeka pravi trenutak. Moralo je to da se desi. E pa, sad kad se dogodilo, moraćemo jednostavno da nastavimo s time. Borićemo se. Možda ga i zaustavimo pre nego š’o se dobrano zahukta. To je Dambldorov plan, u svakom slučaju. Velik’ čovek, taj Dambldor. Dokle god gi imamo, nisam tol’ko zabrinut.
Hagrid podiže svoje guste obrve, spazivši izraz neverice na njihovim licima.
– Nema svrhe sedeti i brinut’ se oko toga – reče on. – Šta bude – biće, i s’ tim ćemo se suočit’ kad se zbije. Dambldor mi je rek’o š’a si uradijo, Hari.
Dok je gledao u Harija, Hagridu su se grudi nadimale. – Učinijo si ono š’o bi tvoj otac učinijo, i veću slavopojku od te ti ne mogu dati.
Hari mu uzvrati osmeh. Prvi put se nasmejao u poslednjih nekoliko dana.
– Šta je Dambldor tražio da uradiš, Hagride? – upita on. – Poslao je profesorku Mek Gonagal da pozove tebe i Madam Maksim da se sastanete s njim... one noći.
– Naš’o mi je mali poslić preko leta – reče Hagrid. – Ipak, to je tajna. Ne smem da pričam o tom, čak ni vama, društvance. Olimpa – Madam Maksim za vas – možda će poć’ sa mnom. Mislim da ’oće. Mislim da sam je ubedijo.
– Ima li to neke veze s Voldemorom?

– Mož’ bit’ – reče on tajnovito. – A sad, ko ’oće da obiđe poslednjeg skruta sa mnom? Šalijo sam se – šalijo! – dodade on užurbano, kad vide izraz na njihovim licima.

* * *

Noć uoči povratka u Šimširovu ulicu, Hari je teška srca spakovao svoj kovčeg u spavaonici. Pribojavao se oproštajne gozbe, koja je obično bila razlog za slavlje, kada su se objavljivala imena pobednika šampionata među kućama u zamku. Još otkad je napustio bolničko krilo izbegavao je da bude u Velikoj sali kad je puna, radije je jeo kada je bila gotovo prazna, ne bi li izbegao poglede svojih školskih drugova.

Kada su on, Ron i Hermiona ušli u Salu, odmah su primetili kako nedostaju ukrasi. Velika sala je obično bila ukrašena u bojama pobedničke kuće za Oproštajnu gozbu. Večeras je pak bila prekrivena crnim zavesama na zidu iza nastavničkog stola. Hari je odmah znao da su one tu u znak pošte prema Sedriku.
Pravi Ludooki Ćudljivko bio je za nastavničkim stolom, a njegova drvena noga i

magično oko bili su na svom mestu. Bio je izuzetno nervozan, poskakivao svaki put kad bi mu se neko obratio. Hari nije mogao da ga krivi: Ćudljivkov strah od napada verovatno se strahovito povećao posle desetomesečnog tamnovanja u sopstvenom kovčegu. Stolica profesora Karkarofa bila je prazna. Dok je sedeo s ostalim grifindorcima, Hari se pitao gde je Karkarof sada, da li ga je Voldemor sustigao.

Madam Maksim je i dalje bila tu. Sedela je pored Hagrida. Nešto su se tiho došaptavali. Dalje niz sto, pored profesorke Mek Gonagal, sedeo je Snejp. Njegov pogled na trenutak pade na Harija dok ga je ovaj posmatrao. Njegov izraz bilo je teško protumačiti. Delovao je ogorčeno i neprijatno kao i uvek. Hari je nastavio da ga posmatra, dugo, i nakon što je Snejp skrenuo pogled.
Šta je to Snejp učinio po Dambldorovim naređenjima one noći kada se Voldemor vratio? I zašto... zašto... je Dambldor toliko ubeđen da je Snejp zaista na njihovoj strani? Bio je njihov špijun, Dambldor mu je to rekao u Situ-za-misli. Snejp je špijunirao Voldemora, „uprkos velikom ličnom riziku“. Da li je to taj posao koga se sada ponovo latio? Da li je, možda, kontaktirao Smrtoždere? Pretvarao se da nikada nije zbilja prešao kod Dambldora, da, kao i Voldemor, samo čeka pravi trenutak?
Harijeva razmišljanja prekinuo je profesor Dambldor, koji je ustao za nastavničkim stolom. Velika sala, koja je u svakom slučaju bila manje bučna nego obično prilikom Oproštajne gozbe, postade veoma tiha.
– Kraj – reče Dambldor, gledajući ih sve naokolo – još jedne godine.
On zastade, i pogled mu pade na haflpafovski sto. To je bio najtiši sto još pre nego što je ustao, i za njim su sedela najtužnija i najbleđa lica u sali.
– Mnogo toga bih želeo da vam kažem večeras – reče Dambldor – ali prvo moram da obznanim gubitak veoma dobre osobe, koja bi trebalo da sedi ovde – on pokaza ka haflpafovcima – i da uživa u gozbi s nama. Želeo bih, molim vas, da svi ustanemo i podignemo čaše za Sedrika Digorija.
Učiniše to, bez izuzetka. Klupe zaškripaše kad svi u Sali ustadoše, podigoše pehare, i izgovoriše jednim, žuborećim glasom: – Za Sedrika Digorija.
Hari opazi Čo kroz gomilu. Niz njeno lice tiho su klizile suze. Kad su svi ponovo seli, on se zagleda u sto.
– Sedrik je bio osoba koja je bila uzor za mnoge osobine koje izdvajaju haflpafovsku kuću – nastavi Dambldor. – Bio je dobar i veran prijatelj, marljiv radnik, poštovao je fer-plej. Njegova smrt je uticala na sve vas, bilo da ste ga poznavali, ili ne. Mislim da, stoga, imate pravo da znate kako se to dogodilo.
Hari podiže pogled, i poče da zuri u Dambldora.
– Sedrika Digorija ubio je Lord Voldemor.
Velikom salom prostruja paničan šapat. Ljudi su zurili u Dambldora s nevericom, sa užasom. Delovao je savršeno mirno, posmatrajući ih kako međusobno mrmljaju, sve dok nije nastupila tišina.
– Ministarstvo magije – nastavi Dambldor – ne želi da vam to saopštim. Moguće je

da će roditelji nekih od vas biti užasnuti što sam to učinio – bilo zato što ne veruju da se Lord Voldemor vratio, bilo zato što misle da ne bi trebalo da vam to kažem, pošto ste tako mladi. Moje uverenje je pak da je istina uglavnom bolja od laži, i da bi svaki pokušaj da poverujemo kako je Sedrik umro od posledica neke nesreće, ili vlastite brljotine, bio uvreda uspomeni na njega.

Ošamućena i preplašena lica u sali listom se okrenuše ka Dambldoru... ili gotovo sva. Za sliterinskim stolom, Hari vide Draka Melfoja kako mrmlja nešto Krebu i Gojlu. Hari oseti vreo, bolestan nalet besa u stomaku. Silom pogleda nazad u Dambldora.
– Postoji još neko koga valja spomenuti u vezi sa Sedrikovom smrću – nastavi Dambldor. – Mislim, naravno, na Harija Potera.
Velika sala se blago zatalasa, čak se nekoliko glava okrenulo u Harijevom pravcu, pre nego što se vratiše na Dambldora.
– Hari Poter je uspeo da umakne Lordu Voldemoru – reče Dambldor. – Rizikovao je sopstveni život da bi vratio Sedrikovo telo na Hogvorts. Pokazao je, u svakom pogledu, vrstu hrabrosti kakvu je malo koji čarobnjak pokazao u prisustvu Lorda Voldemora, i zbog toga mu odajem priznanje.
Dambldor se sumorno okrenu ka Hariju i još jednom podiže pehar. Skoro svi u Velikoj sali učiniše isto. Promrmljali su njegovo ime, baš kao što su i Sedrikovo, i ispili u njegovo zdravlje. Ali on opazi prazninu među figurama koje su stajale, i vide da su Melfoj, Kreb i Gojl ostali prkosno na svojim mestima, ne dodirnuvši svoje pehare. Dambldor, koji ipak nije posedovao nikakvo magično oko, nije to primetio.
Kada su svi seli, Dambldor nastavi: – Cilj Tročarobnjačkog turnira bio je da produbi i raširi magijsko razumevanje. U svetlu onoga što se dogodilo – mislim na povratak Lorda Voldemora – te veze su važnije no ikad.
Dambldor pogleda u Madam Maksim i Hagrida, potom u Fler Delaker i njene kolege s Bobatonsa, pa onda u Viktora Kruma i durmstranške učenike za sliterinskim stolom. Krum je, Hari vide, delovao zabrinuto i izmoreno, skoro prestrašeno, kao da očekuje da Dambldor kaže nešto grubo.
– Svaki gost u ovoj Sali – reče Dambldor, a njegov pogled se zadrža na durmstranškim učenicima – biće dobrodošao u bilo koje doba, ukoliko bude želeo ovamo da dođe. Ponovo vam kažem, svima – u svetlu povratka Lorda Voldemora, jaki smo onoliko koliko smo ujedinjeni, a slabi onoliko koliko smo podeljeni.
– Dar Lorda Voldemora za širenje nesloge i mržnje veoma je velik. Možemo mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze prijateljstva i poverenja. Razlike u navikama, običajima i jeziku su ništavne ukoliko su nam ciljevi isti, a naša srca otvorena.
– Čvrsto verujem – a nikada se u životu nisam ovoliko nadao da možda grešim – da su pred nama mračna i teška vremena. Neki od vas, u ovoj sali, već su propatili od ruke Lorda Voldemora. Porodice mnogih od vas su se raspale. Pre nedelju dana, jedan

učenik je istrgnut iz našeg društva.

– Sećajte se Sedrika. Setite se, ukoliko dođe vreme da morate da birate između onog što je ispravno i onog što je lakše, setite se šta se dogodilo dečaku koji je bio dobar, pažljiv i hrabar pošto je zalutao na put Lordu Voldemoru. Setite se Sedrika Digorija.

* * *

Harijev kovčeg bio je spakovan. Hedviga je bila ponovo u svom kavezu poviše njega. On, Ron i Hermiona čekali su u prepunoj Ulaznoj dvorani, zajedno s ostalim četvrtacima na kočije koje će ih odvesti nazad do Hogsmidske stanice. Bio je još jedan prelep letnji dan. Hari je pretpostavljao da će, kad bude stigao, Šimširova ulica biti topla i olistala, a njeno cveće najrazličitijih boja. Ta pomisao nije mu pričinjavala nikakvo zadovoljstvo.

– ’Ari!
On se osvrnu. Fler Delaker je hitala uz kamene stepenike u zamak. Iza nje, daleko preko travnjaka, Hari je mogao da vidi Hagrida kako pomaže Madam Maksim da upregne dva džinovska konja u kočiju. Bobatonska kočija spremala se da krene.
– Natam se da ćemo se opet fideti – reče Fler kad je stigla do njega. – Natam se da ću uspeti da nažem posao ofde, kako pih poprafila sfoje poznafanje engleskog.
– I sada je dovoljno dobro – reče Ron, davljeničkim glasom. Fler mu se nasmeši. Hermiona se namršti.
– Sbogom, ’Ari – reče Fler, okrenuvši se da pođe. – Pilo je sadofoljstvo uposnati te!
Hari nije mogao a da se bar malo ne oraspoloži posmatrajući Fler kako žuri preko travnjaka ka Madam Maksim, dok joj je srebrnasta kosa lepršala na sunčevom sjaju.
– Pitam se kako će se durmstranški učenici vratiti? – reče Ron. – Misliš li da će moći da upravljaju onim brodom bez Karkarofa?
– Karkarof nije upravljao – reče jedan osoran glas. – On bi ozdao u zvojoj kabini, i pustio naz da radimo zav pozao. – Krum je upravo došao da se oprosti od Hermione.
– Možemo li da porazgovaramo? – upita je on.
– Oh... da... naravno – reče Hermiona pomalo usplahireno, i pođe za Krumom kroz masu, gubeći im se iz vida.
– Bolje vam je da požurite! – povika Ron glasno za njom. – Kočije će biti ovde za koji minut!
On ipak pusti Harija da čeka kočije, i narednih nekoliko minuta proveo je vireći iznad glava u gomili ne bi li video šta rade Krum i Hermiona. Vratili su se veoma brzo. Ron je zurio u Hermionu, ali njeno lice bilo je nedokučivo.
– Zviđao mi ze Digori – reče Krum najednom Hariju. – Uveg je bio ljubazan prema meni. Uveg. Iako zam bio iz Durmstranga – za Karkarofom – dodade on, namrštivši se.

– Da li ste već dobili novog direktora? – upita Hari.

Krum slegnu ramenima. On ispruži ruku, kao što je i Fler učinila, rukova se s Harijem, a onda i s Ronom.
Ron je izgledao kao da se u njemu razbuktava neka bolna unutrašnja bitka. Krum je već odlazio, kada Ron prasnu: – Mogu li da dobijem tvoj autogram?
Hermiona se okrenu, smešeći se u pravcu kočija bez konja. One su sada kloparale uz put ka njima, dok je Krum, iznenađen, ali prijatno, potpisivao parče pergamenta Ronu.

* * *

Vreme na putu do stanice Kings kros nije bilo mnogo drugačije nego onda kada su putovali do Hogvortsa prošlog septembra. Na nebu nije bilo ni oblačka. Hari, Ron i Hermiona uspeli su da nađu kupe samo za njih. Prasvidžen je opet bio skriven ispod Ronove svečane odore, kako bi ga sprečio da neprekidno hukće. Hedviga je dremala, s glavom ispod krila, a Krukšenks se sklupčao u slobodnom sedištu, kao veliki, krzneni narandžasti jastuk. Hari, Ron i Hermiona pričali su više i slobodnije nego što su mogli tokom cele prošle nedelje, dok je voz ubrzavao ka jugu. Hari je osećao da je Dambldorov govor za vreme Oproštajne gozbe uspeo da ga nekako ponovo pokrene. Sad mu je bilo manje bolno da priča o tome šta se dogodilo. Tek kada stigoše kolica s ručkom, prestadoše da pričaju o akcijama koje je Dambldor preduzeo, ili ih možda trenutno preduzima, u pokušaju da zaustavi Voldemora.

Kada se vratila u kupe, i stavila novac u školsku torbu, Hermiona iz nje izvuče primerak Dnevnog proroka.
Hari pogleda u njega, ne znajući da li zaista želi da vidi šta možda piše u njemu, ali Hermiona, videvši ga kako gleda u novine, reče mirno: – Unutra nema ničega. Možeš i sâm da pogledaš, ali nema baš ničega. Proveravala sam svakog dana. Samo mali članak posle trećeg podviga, u kom je pisalo da si pobedio na turniru. Sedrika nisu čak ni spomenuli. Ništa, ama baš ništa. Ako mene pitaš, Fadž ih je naterao da sve zataškaju.
– Nikad neće uspeti da ućutka Ritu Skiter – reče Hari. – Ne kada je u pitanju ovakava priča.
– Oh, Rita nije napisala ništa još od trećeg podviga – reče Hermiona, čudnovato suzdržanim glasom. – Zapravo – dodade ona, a glas joj je sada pomalo podrhtavao – Rita Skiter neće ništa pisati neko vreme. Ne, sem ukoliko ne želi da ja ispričam nešto o njoj.
– O čemu pričaš? – reče Ron.
– Otkrila sam kako je prisluškivala privatne razgovore, iako nije smela da ulazi na školsko imanje – brzo dodade.
Hari je imao utisak da Hermiona već danima umire od želje da im ovo kaže, ali da

se suzdržavala, posle svega ostalog što se dogodilo.

– Kako je to radila? – upita Hari odmah.
– Kako si je otkrila? – reče Ron, zureći u nju.
– Pa, ti si zapravo taj koji mi je dao ideju, Hari – reče ona.
– Jesam li? – reče Hari zaprepašćeno. – Kako?
– Postavljanje bubica – reče Hermiona veselo.
– Ali rekla si da one ne rade...
– Oh, ne elektronske bubice – reče Hermiona. – Ne, vidite, Rita Skiter je – Hermionin glas zadrhta tihim trijumfom – neregistrovani animagus. Ona može da se pretvori...
Hermiona izvuče malu zapečaćenu staklenu teglicu iz svoje torbe.
– ... u bubu.
– Šališ se – reče Ron. – Nisi valjda... ona nije...
– Oh, naravno da jeste – reče Hermiona veselo, mašući teglicom pred njima. Unutra je bilo nekoliko grančica i lišće, i jedna velika, debela buba.
– To nije... šališ se – prošaputa Ron, prinoseći teglicu svojim očima.
– Ne, ne šalim se – reče Hermiona, blistajući od sreće. – Uhvatila sam je na prozorskom simsu u bolničkom krilu. Pogledaj izbliza i videćeš da joj šare oko antena liče na one užasne naočare koje nosi.
Hari pogleda, i vide da je sasvim u pravu. Takođe se seti nečega.
– Bila je neka buba na statui one večeri kad smo čuli kako Hagrid priča Madam Maksim o svojoj mami!
– Tačno tako! – reče Hermiona. – A Viktor je izvukao bubu iz moje kose kada smo pričali pored jezera. A ukoliko se grdno ne varam, Rita je bila na prozoru na času Predskazivanja onog dana kada te je zaboleo ožiljak. Zujala je od priče do priče, tokom cele godine.
– Kad smo videli Melfoja ispod onog drveta... – reče Ron polako.
– Pričao je s njom, bila mu je u ruci – reče Hermiona. – On je znao, naravno. Tako je dobijala sve one lepe male intervjue sa sliterincima. Nije ih bilo briga da li ona radi nešto protivzakonito dok god su mogli da joj pričaju užasne stvari o nama i o Hagridu.
Hermiona uze staklenu teglicu od Rona i nasmeši se bubi, koja je ljutito zujala uz staklo.
– Rekla sam joj da ću je pustiti kad se vratimo u London – reče Hermiona. – Bacila sam Neraskidivu čin na teglu, vidite, da ne bi mogla da se preobrazi. I upozorila sam je da drži svoje pero za zubima godinu dana. Da vidimo može li da se reši te užasne navike da priča strašne laži o ljudima.
Mirno se smešeći, Hermiona vrati bubu natrag u svoju školsku torbu. Vrata kupea se otvoriše.
– Baš pametno, Grejndžerova – reče Drako Melfoj.

Kreb i Gojl su stajali iza njega. Sva trojica su delovali toliko samozadovoljno, arogantno i preteći, da ih Hari nikada dotad takve nije video.
– Dakle – reče Melfoj polako, neznatno se unoseći u kupe, i osvrćući se ka njima, dok mu je na licu titrao opak osmeh. – Uhvatila si neku bednu reporterku, i Poter je ponovo Dambldorov omiljeni dečko. Mnogo važno.
On se još više iskezi. Kreb i Gojl se zlobno zakikotaše.
– Pokušavamo da ne razmišljamo o tome, je li? – reče Melfoj nežno, gledajući sve troje. – Pokušavate da se pretvarate da se ništa nije ni dogodilo?
– Izađi – reče Hari.
Nije bio u Melfojevoj blizini još otkad ga je video kako se domunđava s Krebom i
Gojlom tokom Dambldorovog govora o Sedriku. Osećao je kako mu zvoni u ušima.
Ruka mu posegnu za štapićem ispod odore.
– Izabrao si gubitničku stranu, Poteru! Upozorio sam te! Rekao sam ti da moraš pažljivije da biraš sebi društvo, sećaš se? Onda kada smo se sreli u vozu, prvog dana na Hogvortsu? Rekao sam ti da se ne družiš s ovakvim ološem! – On pokaza glavom na Rona i Hermionu. – Sada je prekasno, Poteru! Oni će prvi da poginu sad kad se Mračni gospodar vratio! Blatokrvni i Normalcoljupci! Ovaj – drugi – Digori je bio prv...
Izgledalo je kao da je neko zapalio celu kutiju petardi i vatrometa u kupeu. Zaslepljen sjajem čini koje su poletele iz svih pravaca, zaglušen serijom prasaka, Hari trepnu, i pogleda na pod.
Melfoj, Kreb i Gojl ležali su onesvešćeni na vratima. On, Ron i Hermiona su stajali, i sve troje bacali različite kletve. A nisu bili jedini koji su to učinili.
– Rešili smo da svratimo do vas, da vidimo šta radite – reče Fred ravnodušno, zgazivši Gojla dok je ulazio u kupe. Držao je isukan štapić, kao i Džordž, koji je pazio da ne promaši nogom Melfoja, kad uđe za Fredom.
– Zanimljiv efekat – reče Džordž, gledajući dole u Kreba. – Ko je upotrebio Furnunkulus kletvu?
– Ja – reče Hari.
– Čudno – reče Džordž veselo. – Ja sam upotrebio Gumen-noge. Izgleda da te dve ne valja mešati. Čini se da su mu izrasli mali pipci svuda po licu. Pa, hajde da ih ne ostavljamo ovde, ne doprinose mnogo dekoru kupea.
Ron, Hari i Džordž išutiraše, otkotrljaše i izguraše, onesvešćene Melfoja, Kreba i Gojla – koji su izgledali jedan gore od drugog, zbog gomile kletvi i uroka koji su ih pogodili – u hodnik, a potom uđoše nazad u kupe i zatvoriše vrata.
– Hoće li neko da odigra partiju praskavih puckavaca? – upita Fred, izvukavši špil. Već su bili usred pete partije, kada je Hari odlučio da ih upita.
– Hoćete li nam već jednom reći? – obrati se on Džordžu. – Koga ste ucenjivali?
– Oh – reče Džordž sumorno. – To.
– Nije važno – reče Fred, vrteći glavom nestrpljivo. – Nije bilo ništa važno. Makar

više nije.

– Odustali smo – reče Džordž, slegnuvši ramenima.
Ali Hari, Ron i Hermiona su navaljivali s pitanjima, i napokon Fred reče: – U redu, u redu, ukoliko zaista želite da znate... bio je to Ludo Torbar.
– Torbar? – reče Hari oštro. – Da li tvrdite da je bio umešan u...
– Jok – reče Džordž smrknuvši se. – Ništa slično. Glupavi kreten. Ne bi on imao mozga za to.
– Pa šta je onda? – upita Ron.
Fred je oklevao, a onda reče: – Sećate se one opklade koju smo sklopili s njim, na Svetskom prvenstvu u Kvidiču? Kako će Irska da pobedi, a Krum će da uhvati Skrivalicu?
– Aha – rekoše polako Hari i Ron.
– Pa, mamlaz nam je platio leprikonskim zlatom koje je pokupio od irskih maskota.

– Pa?
– Pa – reče Fred nestrpljivo – Nestalo je, zar ne? Do sutra ujutru, nije ga bilo!
– Ali... mora da je bilo slučajno, zar ne?– reče Hermiona.
Džordž se ogorčeno nasmeja. – Da, to smo i mi isprva pomislili. Smatrali smo da će, ako mu budemo pisali, i objasnili mu da je napravio grešku, on odmah ispljunuti pare. Ali ništa od toga. Ignorisao je naše pismo. Pokušavali smo da popričamo s njim o tome na Hogvortsu, ali uvek je izmišljao neke izgovore kako bi nas se otarasio.
– Na kraju je postao zbilja gadan – reče Fred. – Rekao nam je da smo previše mladi da bismo se kockali, i da nam neće dati ništa.
– Onda smo tražili da nam vrati naš ulog – reče Džordž, besno.
– Nije valjda odbio! – prenerazi se Hermiona.
– Upravo tako! – reče Fred.
– Ali to je bila cela vaša ušteđevina! – reče Ron.
– Pričaj mi o tome – reče Džordž. – Naravno, na kraju smo saznali o čemu se radi. Otac Lija Džordana takođe je imao probleme da izvuče pare koje mu je Torbar dugovao. Ispostavilo se da se Torbar do guše zadužio kod goblina. Pozajmio je silno zlato od njih. Gomila njih ga je saterala u tesnac u šumi posle svetskog prvenstva, i uzeli su mu sve zlato koje je imao, ali ni to nije bilo dovoljno da pokrije njegov dug. Pratili su ga sve do Hogvortsa, kako bi ga držali na oku. Sve je izgubio na kocki. Nema dva galeona da protrlja jedan o drugi. A znaš li kako je idiot pokušao da plati goblinima?
– Kako? – reče Hari.
– Kladio se na tebe, druškane – reče Fred. – Uložio je veliki ulog u opkladu da ćeš ti pobediti na turniru. Kladio se s goblinima.
– Znači zato je stalno pokušavao da mi pomogne da pobedim! – reče Hari. – Pa...
pobedio sam, zar ne? Sad može da vam dâ vaše zlato!
– Jok – reče Džordž, vrteći glavom. – Goblini igraju prljavo, baš kao i on. Rekli su

da je ishod bio nerešen, pobedili ste i ti i Digori, a Torbar se kladio samo na tebe. I tako je Torbar morao da pobegne. Zbrisao je odmah posle trećeg podviga.
Džordž duboko uzdahnu, i poče ponovo da deli karte.
Ostatak putovanja prošao je prilično prijatno. Hari je, zapravo, poželeo da ovako provede celo leto, i da nikad ne stigne na stanicu Kings kros... Ali, kao što je protekle godine teškom mukom naučio, vreme neće usporiti kada nešto neprijatno vreba u bliskoj budućnosti, i nije prošlo dugo, a Hogvorts ekspres je usporavao na peronu devet i tri četvrtine. Uobičajena trka i buka ispuni hodnike čim učenici počeše da se iskrcavaju. Ron i Hermiona se probiše pored Melfoja, Kreba i Gojla, noseći kovčege.

Hari pak ostade u kupeu. – Frede, Džordže... sačekajte trenutak.
Blizanci se okrenuše. Hari otvori kovčeg, i izvuče svoju nagradu s Tročarobnjačkog turnira.
– Uzmite – reče on, i ubaci vreću u Džordžove ruke.
– Šta? – reče Fred, delujući zatečeno.
– Uzmite – ponovi Hari strogo. – Ja ga ne želim.
– Ti si poblesavio – reče Džordž, pokušavajući da je gurne nazad Hariju.
– Ne, nisam – reče Hari. – Uzmite ga vi, i počnite da smišljate te svoje... Ovo je za prodavnicu šala.
– On je zaista poblesavio – reče Fred glasom punim divljenja.
– Slušajte – reče Hari strogo. – Ako ga vi ne uzmete, baciću ga u slivnik. Ja ga ne želim, niti mi treba. Ali bi mi dobro došlo malo smeha. Svima bi nam dobro došlo. Imam predosećaj da će nam uskoro svima trebati više nego inače.
– Hari – reče Džordž slabašno, odmeravajući rukama novac u vrećici – unutra mora da ima hiljadu galeona.
– Aha – reče Hari, cereći se. – Samo pomisli koliko je to kanarinac-vanilica. Blizanci su zurili u njega.
– Samo nemojte reći mami odakle vam... doduše, kad bolje razmislim, ona sada više neće možda toliko želeti da se zaposlite u Ministarstvu...
– Hari – poče Fred, ali Hari izvuče svoj štapić.
– Slušaj – reče on ozbiljno – uzmi ga, ili ću na tebe baciti urok. Sad znam nekoliko baš dobrih. Samo mi učinite uslugu, važi? Kupite Ronu neku drugu svečanu odoru, i recite da je od vas.
On napusti kupe pre nego što su stigli slovo da izuste, gazeći preko Melfoja, Kreba i Gojla, koji su i dalje ležali na podu, prekriveni tragovima kletvi.
Teča Vernon je čekao pored barijere. Gospođa Vizli je stajala blizu njega. Ona čvrsto zagrli Harija čim ga vide, i prošaputa mu u uvo: – Mislim da će ti Dambldor dopustiti da dođeš kod nas kasnije tokom leta. Budimo u vezi, Hari.
– Vidimo se, Hari – reče Ron, potapšavši ga po leđima.
– Ćao, Hari! – reče Hermiona, i uradi nešto što nije uradila nikad dotad: poljubi ga u obraz.

– Hari... hvala – promrmlja Džordž, dok je Fred žustro klimao glavom pored njega. Hari im namignu, okrenu se ka teča-Vernonu i u tišini pođe za njim prema izlazu iz

stanice. Nema svrhe da i dalje brine, rekao je sebi dok je ulazio na zadnja vrata u kola Darslijevih.
Što reče Hagrid, šta bude, biće... a kad kucne čas, i on će morati da se suoči s tim.