5. Hari Poter i Red Feniksa

First topic message reminder :



Prije nego što počne petu godinu školovanja u Hogwartsu, Harry će morati provesti još jedne užasne praznike kod Dursleyjevih. Iako u Dnevnom proroku nema nikakvih novih vijesti, Harry zna da se Voldemort sprema ponovno preuzeti vlast nad svijetom čarobnjaka. Međutim, čini se da ni Harryju ni Dumbledoreu nitko ne vjeruje. A da stvar bude gora, Dumbledore je osobno zapovjedio da nitko, baš nitko, čak ni Ron ni Hermiona ni Sirius ne smiju Harryju odati što se zaista događa. I kada Harry pomisli da će izludjeti od neizvjesnosti, njegovo ljeto prekinut će se na najjezovitiji mogući način. A nakon toga, svima će postati jasno da Red feniksa mora stupiti na scenu! Nakon godina iščekivanja na peti nastavak o čarobnjaku koji je osvojio srca bezjaka i čarobnjaka diljem svijeta, mašta i pero J.K.Rowling iznjedrili su najdužu i najnapetiju priču dosad.

22. Sent Mungova bolnica za magijske bolesti i povrede

Hariju je toliko laknulo što ga je ona shvatila ozbiljno da ni trenutka nije oklevao, već je smesta iskočio iz kreveta, navukao kućni ogrtač i stavio naočare.
– Vizli, i ti bi trebalo da pođeš – reče profesorka Mek Gonagal.
Oni krenuše iz spavaonice za njom pored nemih figura Nevila, Šejmusa i Dina, niza spiralne stepenice ka dnevnom boravku, kroz rupu u portretu, a zatim mesečinom osvetljenim hodnikom Debele Dame. Hari se osećao kao da će ga svakog trenutka preplaviti panika. Hteo je da trči, da dozove Dambldora. Dok oni tako smireno koračaju, gospodin Vizli negde krvari, a šta ako su oni očnjaci (Hari se svim silama trudio da ne pomisli „moji očnjaci“) bili otrovni? Prošli su pored Gospođe Noris, koja je uperila svoje oči nalik fenjerima u njih i tiho frknula, ali joj profesorka Mek Gonagal reče – Iš! – i ova se povuče nazad u senku, a oni za par minuta dođoše do kamenog gargojla koji je čuvao ulaz u Dambldorovu kancelariju.
– Praskave zujalice – reče profesorka Mek Gonagal.
Gargojl ožive i odskoči u stranu. Zid iza njega se otvori i otkri kameno stepenište koje se kretalo naviše poput spiralnog lifta. Sve troje stadoše na pokretne stepenice.

Zid se uz tup udar zatvori za njima, i oni krenuše gore u sitnim krugovima, sve dok nisu došli do izuzetno uglačanih hrastovih vrata s mesinganim zvekirom u obliku grifona.

Iako je ponoć već dobrano prošla, iz sobe su se čuli glasovi, i to velika graja. Po zvuku bi se reklo da je Dambldor ugostio barem desetak ljudi.
Profesorka Mek Gonagal triput pokuca grifonskim zvekirom, i glasovi naglo utihnuše, kao da ih je neko ugasio. Vrata se sama od sebe otvoriše, i profesorka Mek Gonagal uvede Harija i Rona.
Soba je bila u pomrčini. Čudnovati srebrni instrumenti koji su stajali na stočićima bili su nemi i nepokretni, umesto da bruje i izbacuju oblačiće dima kao što su inače činili. Portreti starih direktora i direktorki koji su prekrivali zidove dremali su u svojim ramovima. Na stalku iza vrata spavala je veličanstvena crveno-zlatna ptica, podvivši glavu ispod krila.
– Oh, to ste vi, profesorko Mek Gonagal... i... ah.
Dambldor je sedeo za radnim stolom u fotelji s velikim naslonom, nagnut prema svetlosti sveća koje su osvetljavale papire prostrte pred njim. Nosio je veličanstveno izvezenu ljubičasto-zlatnu odoru preko snežnobele spavaćice, ali delovao je posve budno, i odmah je usredsredio svoje prodorne svetloplave oči na profesorku Mek Gonagal.
– Profesore Dambldor, Poter je imao... pa, noćnu moru – reče profesorka Mek Gonagal. – Kaže...
– To nije bila noćna mora – brzo uskoči Hari.
Profesorka Mek Gonagal se okrenu ka Hariju, malčice se mršteći.
– Dobro, Poteru, onda ti ispričaj direktoru o tome.
– Ja... pa, jesam spavao... – poče Hari i, uprkos svojoj užasnutosti i očajničkoj potrebi da natera Dambldora da shvati, pomalo ga je nerviralo što direktor ne gleda u njega, već pogledom ispituje sopstvene isprepletane prste. – Ali to nije bio običan san... bilo je stvarno... video sam kada se dogodilo... – On duboko udahnu. – Ronovog tatu, gospodina Vizlija, napala je džinovska zmija.
Činilo se da su te reči nastavile da odjekuju pošto ih je izgovorio, delujući pomalo nebulozno, čak i komično. Zavlada tajac, tokom kojeg se Dambldor zavali u naslon i zagleda se u tavanicu, meditirajući. Ron je gledao čas u Harija, čas u Dambldora, prebledeo i šokiran.
– Kako si to video? – upita Dambldor tiho, i dalje ne gledajući u Harija.
– Pa... ne znam – reče Hari, prilično ljutito jer, uostalom, kakve to veze ima? – U svojoj glavi, valjda...
– Nisi me razumeo – reče Dambldor istim smirenim tonom. – Mislio sam... možeš li da se setiš... ovaj... gde si se ti nalazio dok si posmatrao taj napad? Da li si stajao pored žrtve, ili si celu scenu gledao odozgo?
Pitanje je bilo tako čudnovato da Hari zinu, piljeći u Dambldora. Kao da ovaj

zna...

– Ja sam bio zmija – reče. – Sve sam video iz perspektive same zmije.
Na trenutak svi zaćutaše, a zatim Dambldor, sada gledajući u Rona, i dalje prebledelog, upita drugačijim, oštrijim glasom: – Da li je Artur ozbiljno povređen?
– Da – reče Hari žustro. Zašto svi toliko sporo kapiraju, zar ne shvataju koliko čovek krvari kada mu tako dugački očnjaci probiju bok? I zašto Dambldor neće ni da ga udostoji pogleda?
Ali Dambldor ustade, tako brzo da Hari poskoči, i obrati se jednom od starih portreta koji je visio tik uz plafon. – Everarde? – reče on odsečno. – I ti isto, Dilis!
Čarobnjak žućkastog tena u tankom crnom ramu i veštica pored njega dugih srebrnih uvojaka odmah otvoriše oči, iako se činilo da su u najdubljem snu.
– Slušali ste? – upita Dambldor.
Čarobnjak klimnu glavom, a veštica reče: – Naravno.
– Čovek ima riđu kosu i naočare – reče Dambldor. – Everarde, ti ćeš morati da digneš uzbunu, postaraj se da ga pronađu pravi ljudi...
Oboje klimnuše glavom i postrance izađoše iz ramova, ali umesto da se pojave u susednim slikama (kao što je to obično bivalo na Hogvortsu), oni se ne pojaviše uopšte. U jednom ramu se sada nalazila samo pozadina tamne zavese, a u drugom lepa kožna fotelja. Hari primeti da mnogi drugi direktori i direktorke po zidovima, iako su vrlo ubedljivo hrkali i balavili, neprekidno krišom gledaju u njega kroz trepavice, i iznenada shvati ko je to govorio kada su zakucali na vrata.
– Everard i Dilis bili su dvoje najslavnijih direktora Hogvortsa – reče Dambldor, obilazeći Harija, Rona i profesorku Mek Gonagal kako bi prišao veličanstvenoj usnuloj ptici na stalku kraj vrata. – Njihove zasluge su toliko velike da su im portreti okačeni i u drugim važnim čarobnjačkim institucijama. Pošto se slobodno kreću između svojih portreta, mogu da nam kažu šta se dešava na drugim mestima...
– Ali gospodin Vizli bi mogao da bude bilo gde! – reče Hari.
– Molim vas, sedite, sve troje – reče Dambldor, kao da Hari ništa nije rekao. – Everard i Dilis se možda neće vratiti još nekoliko minuta. Profesorka Mek Gonagal, ako biste mogli da prizovete još stolica.
Profesorka Mek Gonagal izvuče štapić iz džepa svoje kućne haljine i mahnu njime. Tri stolice se stvoriše niotkuda, ravnih naslona i drvene, ni nalik udobnim cicanim foteljama koje je Dambldor stvorio na Harijevom saslušanju. Hari sede, posmatrajući Dambldora preko ramena. Dambldor prstom pomiluje Foksovu zlatnu perjanu glavu. Feniks se istog trena probudi. Visoko podiže svoju prelepu glavu i osmotri Dambldora sjajnim crnim očima.
– Trebaće nam – reče Dambldor ptici, veoma tiho – upozorenje.
Blesnu plamen, i Feniks nestade.
Dambldor se sada nadvi nad jedan od krhkih srebrnih instrumenata, čiju funkciju Hari nikada nije shvatio, prenese ga do svog stola, sede ponovo preko puta njih i

nežno ga dodirnu vrhom svog štapića.

Instrument istog trena ožive i oglasi se ritmičnim čangrljanjem. Sićušni oblaci bledozelenog dima pokuljaše iz minijaturne srebrne cevčice na samom vrhu aparata. Dambldor se pomno zagleda u dim, nabravši čelo. Posle nekoliko sekundi, sićušni oblačići postadoše postojan mlaz dima koji se zgušnjavao i uvijao u vazduhu... na jednom kraju dima pojavi se zmijska glava, širom otvorivši usta. Hari se pitao da li taj instrument potvrđuje njegovu priču: željno je gledao u Dambldora, tražeći neki znak da je u pravu, ali Dambldor ne podiže pogled ka njemu.
– Naravno, naravno – promrmlja Dambldor za sebe, još uvek proučavajući trag dima, bez trunke iznenađenja. – Ali podvojene bíti?
Hari nije mogao da uhvati to pitanje ni za glavu ni za rep. Dimna zmija se, međutim, istog trena podeli u dve zmije, koje su se uvijale i talasale mračnim vazduhom. S izrazom sumorne satisfakcije, Dambldor ponovo nežno potapša instrument svojim štapićem: čangrljanje se uspori i prestade, a dimna zmija izbledi, pretvori se u bezobličnu izmaglicu i ispari.
Dambldor vrati instrument na stočić s vretenastim nožicama. Hari vide kako ga mnogi stari direktori s portreta prate pogledom, a onda, shvativši da ih Hari gleda, brže-bolje ponovo počeše da se prave da spavaju. Hari htede da upita čemu služi taj čudni srebrni uređaj, ali pre nego što je stigao to da zausti začu se povik sa samog vrha zida s njihove desne strane. Čarobnjak zvani Everard ponovo se pojavio u svom portretu, malčice zadihan.
– Dambldore!
– Kakve su vesti? – odmah će Dambldor.
– Vikao sam dok neko nije dotrčao – reče čarobnjak, koji je brisao znoj sa čela zavesom iza sebe – rekao sam im da sam čuo kako se nešto kreće dole niza stepenice
– nisu bili sigurni da li da mi poveruju, ali su ipak sišli da provere – znaš da dole nema nikakvih portreta kroz koje bih mogao da posmatram. Bilo kako bilo, par minuta kasnije preneli su ga gore. Ne izgleda dobro, obliven je krvlju, otrčao sam do portreta Elfride Kreg da bih ga bolje osmotrio, dok su izlazili...
– Dobro – reče Dambldor kada se Ron grčevito trže. – Pretpostavljam da će ga Dilis videti kako stiže, a onda...
Koji trenutak kasnije, i veštica srebrnih uvojaka pojavi se na sopstvenom portretu. Ona kašljući utonu u svoju fotelju i reče: – Da, odveli su ga u Sent Mungo, Dambldore... proneli su ga pored mog portreta... izgleda loše...
– Hvala ti – reče Dambldor. On se osvrnu ka profesorki Mek Gonagal.
– Minerva, molim te idi i probudi ostalu decu Vizlijevih.
– Naravno...
Profesorka Mek Gonagal ustade i hitro krenu ka vratima. Hari iskosa pogleda u Rona, koji je bio potpuno prestravljen.
– Dambldore... šta ćemo s Moli? – upita profesorka Mek Gonagal, zastavši na

vratima.

– To će biti posao za Foksa, kad završi s osmatranjem da li neko nailazi – reče Dambldor. – Ali možda već i zna... onaj njen izvrsni sat...
Hari je znao da Dambldor govori o satu koji nije pokazivao vreme, već gde su i u kakvom stanju svi članovi porodice Vizli, i trže se na pomisao da kazaljka gospodina Vizlija mora da ovog trenutka pokazuje na smrtnu opasnost. Ali bilo je veoma kasno. Gospođa Vizli verovatno spava, te neće videti sat. Hari se smrznu pri pomisli na bauka koji se na oči gospođe Vizli pretvorio u beživotno telo gospodina Vizlija, kome se krv slivala niz lice s nakrivljenim naočarima... ali gospodin Vizli neće umreti... ne sme...
Dambldor je sada čeprkao po plakaru iza Harija i Rona. Zatim izroni iz njega noseći pocrneli crni čajnik koji pažljivo smesti na svoj sto. Podigao je štapić i promrmljao: – Portus! – Čajnik na trenutak zadrhta, svetleći čudnim plavim sjajem. Zatim se polako smiri, ponovo postavši ziftcrn.
Dambldor odmaršira do još jednog portreta, na kome je bio naslikan čarobnjak mudrog izgleda sa šiljatom bradicom, obučen u sliterinske srebrno-zelene boje, i očigledno tako duboko usnuo da nije čuo Dambldorov glas kada je ovaj pokušao da ga probudi.
– Finease. Finease.
Stanovnici portreta koji su prekrivali zidove sobe više se nisu pretvarali da spavaju. Sada su se mrdali u ramovima kako bi što bolje videli šta se događa. Kada je čarobnjak-mudrijaš nastavio da se pretvara da spava, neki od njih takođe povikaše njegovo ime.
– Finease! Finease! FINEASE!
Više nije mogao da se pretvara. On se teatralno trže i širom otvori oči.
– Da li me je to neko zvao?
– Treba ponovo da posetiš svoj drugi portret, Finease – reče Dambldor. – Imam još jednu poruku.
– Da posetim moj drugi portret? – reče Fineas piskavim glasom, široko i lažno zevajući (pogled mu pređe preko sobe i usredsredi se na Harija). – A ne, Dambldore, previše sam umoran noćas.
Nešto u Fineasovom glasu Hariju je bilo izuzetno poznato, gde li ga je već čuo? Ali pre nego što je stigao da razmisli, portreti na okolnim zidovima zagrajaše u znak protesta.
– To je neposlušnost, gospodine! – zagrme korpulentni čarobnjak crvenog nosa, zavitlavši preteće pesnicama. – Zanemarivanje dužnosti!
– Mi smo čašću obavezani da služimo trenutnog direktora Hogvortsa! – povika krhki stari čarobnjak, kojeg Hari prepozna kao Dambldorovog prethodnika Armanda Dipeta. – Sram te bilo, Finease!
– Da li da ga ja ubedim, Dambldore? – upita veštica prodornog pogleda,

podigavši neobično debeo štapić koji je veoma ličio na brezovu granu.

– Ma, dobro de – reče čarobnjak po imenu Fineas, posmatrajući njen štapić s blagom strepnjom – iako je dosad možda već uništio moju sliku, kao što je učinio i s većinom porodičnih...
– Sirijus zna da ne sme da uništi tvoj portret – reče Dambldor, i Hari istog trena shvati gde je već čuo Fineasov glas: dopirao je iz naizgled praznog rama u njegovoj spavaćoj sobi u Ulici Grimold. – Prenećeš mu poruku da je Artur Vizli teško povređen i da će njegova supruga, deca i Hari Poter uskoro stići u njegovu kuću. Da li si me razumeo?
– Artur Vizli povređen, supruga, deca i Hari Poter dolaze da ostanu – odrecitova Fineas s dosadom u glasu. – Da, da... u redu...
On skrenu s portreta i nestade s vidika u trenutku kada se vrata kancelarije ponovo otvoriše. Profesorka Mek Gonagal uvede unutra Freda, Džordža i Džini, sve troje raščupane i šokirane, još uvek u noćnoj odeždi.
– Hari – šta se to zbiva? – upita Džini, koja je delovala prestrašeno. – Profesorka Mek Gonagal kaže da si video tatu povređenog...
– Vaš otac je povređen na dužnosti za Red Feniksa – reče Dambldor, pre nego što je Hari stigao i da progovori. – Odveden je u Sent Mungovu bolnicu za magijske bolesti i povrede. Šaljem vas sve nazad u Sirijusovu kuću, koja je mnogo bliža bolnici od Jazbine. Tamo ćete se naći sa majkom.
– Kako idemo tamo? – upita Fred, delujući potreseno. – Flu-praškom?
– Ne – reče Dambldor. – Flu-prašak trenutno nije bezbedan, mreža je pod prismotrom. Ići ćete pomoću teleportacionog ključa. – On pokaza na stari čajnik koji je nevino stajao povrh njegovog stola. – Čekamo samo da Fineas Nigelus podnese izveštaj... hoću da budem siguran da je sve bezbedno, pre nego što vas pošaljem...
U samom središtu kancelarije buknu plamen, iz kojeg izlete jedno jedino zlatno pero i nežno pade na pod.
– To je Foksovo upozorenje – reče Dambldor, uzevši pero čim je dodirnulo tlo. – Mora da je profesorka Ambridž saznala da niste u krevetima... Minerva, idi i preseci joj put... reci joj bilo šta...
Profesorka Mek Gonagal odjuri, zavijorivši kariranom noćnom haljinom.
– On kaže da će mu biti neizmerno drago da ih primi – reče s dosadom glas iza Dambldora: čarobnjak po imenu Fineas ponovo se pojavio ispred sliterinske zastave.
– Moj čukununuk je oduvek imao čudan ukus kad je u pitanju odabir gostiju.
– Dođite ovamo, onda – reče Dambldor Hariju i Vizlijevima – i to brzo, pre nego što nam se još neko pridruži.
Hari i ostali se skupiše oko Dambldorovog stola.
– Da li ste svi već koristili teleportacioni ključ? – upita Dambldor, a oni klimnuše glavama, ispruživši ruke da dodirnu neki deo pocrnelog čajnika. – Dobro. Dakle, kada izbrojim do tri, jedan... dva...

Zbilo se to u deliću sekunde: tokom beskrajno malog zastoja pre nego što je Dambldor rekao ’tri’, Hari podiže pogled ka njemu – bili su vrlo blizu jedan drugome

– i pogled Dambldorovih bistrih plavih očiju pređe s teleportacionog ključa na Harijevo lice.
Istog trena Harijev ožiljak se usijao, pekući ga kao da se stara rana ponovo otvorila – i u Hariju se rasplamsa tako moćna mržnja, nepozvana, neželjena, ali zastrašujuće jaka, da on na tren oseti kako bi najradije od svega želeo da napadne – ugrize – da uroni svoje očnjake u čoveka pred sobom...
– ... tri.
Hari oseti snažan trzaj ispod pupka, tlo mu nestade pod nogama, a ruka mu se prilepi za čajnik. Udarao je u ostale dok su leteli kroz vrtlog boja i nalet vetra, prilepljeni za čajnik koji ih je vukao napred... sve dok ne oseti kako mu stopala tako snažno udaraju o tlo da mu kolena klecnuše, čajnik začangrlja po podu, a negde kraj njega nečiji glas reče:
– Ponovo ste se vratili, izdajnička derišta. Da li je istina da im otac umire?
– NAPOLJE! – zagrme drugi glas.
Hari se pridiže na noge i osvrnu se oko sebe. Stigli su u sumornu podrumsku kuhinju u Ulici Grimold broj dvanaest. Jedini izvor svetlosti bili su kamin i treperava sveća koja je osvetljavala ostatke usamljeničke večere. Kričer je upravo nestajao kroz vrata koja su vodila ka hodniku, zlobno se osvrćući ka njima dok je pridizao svoje rite da se ne saplete o njih; Sirijus im je žurno prilazio, zabrinutog izraza. Bio je neizbrijan i još uvek u dnevnoj odeći. Takođe je pomalo zaudarao na ustajalo piće, poput Mandangusa.
– Šta se zbiva? – upita on, ispruživši ruku da pridigne Džini. – Fineas Nigelus je rekao da je Artur gadno povređen...
– Pitaj Harija – reče Fred.
– Da, i ja hoću to lično da čujem – reče Džordž.
Blizanci i Džini zurili su u njega. Kričerovi koraci zaustaviše se na stepenicama koje su vodile iz sobe.
– Bilo je... – poče Hari. Ovo je bilo još gore nego kad je govorio Mek Gonagalovoj i Dambldoru. – Imao sam... nekakvu... viziju...
I on im ispriča sve što je video, iako je izmenio priču tako da je zvučalo kao da je posmatrao sa strane dok je zmija napadala, a ne zmijskim očima. Ron, koji je još uvek bio veoma bled, pogleda ga, ali ne progovori. Kada je Hari završio, Fred, Džordž i Džini na trenutak nastaviše da zure u njega. Hari nije znao da li to umišlja, ali činilo mu se da ima nečeg optužujućeg u njihovim pogledima. Pa, ako će već da ga krive samo zato što je video napad, drago mu je što im nije rekao da je tom prilikom bio u samoj zmiji.
– Da li je mama stigla? – upita Fred, okrenuvši se ka Sirijusu.
– Ona verovatno još uvek ne zna šta se dogodilo – reče Sirijus. – Bilo je važno da

vas sklonimo pre nego što bi Ambridžova mogla da se umeša. Pretpostavljam da Dambldor upravo obaveštava Moli.
– Moramo da idemo u Sent Mungo – reče Džini uzbuđeno. Osvrnu se ka svojoj braći. Svi su, naravno, još uvek bili u pidžamama. – Sirijuse, možeš li da nam pozajmiš ogrtače ili nešto slično?
– Čekajte malo, ne možete sada da upadate u Sent Mungo! – reče Sirijus.
– Naravno da možemo u Sent Mungo ako hoćemo – reče Fred tvrdoglavog izraza lica. – On je naš tata!
– A kako ćete objasniti da ste znali da je Artur napadnut, pre nego što je bolnica uopšte i obavestila njegovu ženu?
– Kakve to ima veze? – upita Džordž žustro.
– Ima veze, jer ne želimo da skrećemo pažnju na činjenicu da Hari ima vizije stvari koje se događaju stotinama milja daleko! – reče Sirijus ljutito. – Imate li pojma šta bi Ministarstvo uradilo da to dozna?
Fred i Džordž su delovali kao da ih nije briga šta bi Ministarstvo uradilo. Ron je još uvek bio pepeljast u licu i nem.
Džini reče: – Mogao je neko drugi da nam kaže... mogli smo da čujemo od nekog drugog, a ne od Harija.
– Od koga? – upita Sirijus nestrpljivo. – Čujte, vaš otac je povređen dok je bio na dužnosti za Red, i okolnosti su već dovoljno sumnjive i bez toga da njegova deca saznaju za to nekoliko sekundi pošto se desilo. Mogli biste naneti ozbiljnu štetu Redu...
– Baš nas briga za glupavi Red! – povika Fred.
– Radi se o životi i smrti našeg oca! – zaurla Džordž.
– Vaš otac je znao u šta se upušta, i neće vam biti zahvalan ako upropastite ceo Red! – reče Sirijus, podjednako ljutito. – Tako stoje stvari... zato vi niste u Redu, jer ne razumete... postoje stvari za koje vredi umreti!
– Lako je tebi da to kažeš kad si stalno ovde! – zagrme Fred. – Ne vidim da ti stavljaš glavu u torbu!
Ono malo boje u Sirijusovom licu izblede. Na trenutak je izgledalo kao da bi vrlo rado udario Freda, ali kada je progovorio glas mu je bio odlučan i smiren.
– Znam da vam je teško, ali svi moramo da se ponašamo kao da još uvek ništa ne znamo, bar dok ne čujemo neke vesti od vaše majke, u redu?
Fred i Džordž su ga još uvek buntovnički gledali. Džini pak priđe najbližoj stolici i uvali se u nju. Hari pogleda u Rona, koji izvede čudan pokret, nešto između klimanja glavom i sleganja ramenima, pa i njih dvojica sedoše. Blizanci su još minut mrko gledali u Sirijusa, a zatim se smestiše levo i desno od Džini.
– Tako je – reče Sirijus, ohrabrujući ih – hajde da svi... da svi popijemo nešto dok čekamo. Asio krem-pivo!
On pridiže štapić kada je to izgovorio, i šest boca dolete ka njemu iz plakara,

kliznu po stolu razbacavši ostatke Sirijusovog obroka, i uredno se zaustavi ispred njih šestoro. Svi su pili, i neko vreme čulo se samo pucketanje kuhinjske vatre i tupo udaranje njihovih flaša o površinu stola.

Hari je pio samo da bi imao šta da radi s rukama. Stomak mu je bio ispunjen vrelom kiptećom krivicom. Ne bi bili ovde da nije bilo njega. Još uvek bi svi spavali u svojim krevetima. I nije mu vredelo što je ponavljao sebi da je podigavši uzbunu pomogao da pronađu gospodina Vizlija, pošto je to otvaralo neizbežno pitanje ko je uopšte napao gospodina Vizlija.
Ne budi glup, ti nemaš očnjake, reče sebi, pokušavajući da se smiri, iako mu se ruka kojom je držao krem-pivo tresla, ležao si u krevetu, nisi nikoga napao...
Ali šta se onda upravo zbilo u Dambldorovoj kancelariji, upita se. Kao da sam hteo da napadnem i Dambldora...
On spusti bocu malo jače no što je nameravao, i ona se prevrnu po stolu. Niko nije reagovao. A onda blesak vatre u vazduhu osvetli prljave tanjire pred njima i, kad vrisnuše od zaprepašćenja, svitak pergamenta pade na sto uz tup udarac, praćen jednim jedinim zlatnim perom iz Feniksovog repa.
– Foks! – reče odmah Sirijus, zgrabivši pergament. – Ovo nije Dambldorov rukopis – mora da je poruka od vaše majke – evo...
On gurnu pismo u šake Džordžu, koji ga otvori i naglas pročita: – Tata je još živ. Upravo krećem za Sent Mungo. Ostanite gde ste. Poslaću vest čim budem u prilici. Mama.
Džordž se osvrnu ka ostalima za stolom.
– Još uvek živ... – reče on polako. – Ali to zvuči kao da...
Nije morao da dovrši rečenicu. I Hariju je zvučalo kao da gospodin Vizli lebdi negde između života i smrti. Još uvek izuzetno bled, Ron je piljio u poleđinu majčinog pisma, kao da će mu ono izgovoriti nekakve reči utehe. Fred istrže pergament iz Džordžovih ruku i sâm ga pročita, a zatim podiže pogled ka Hariju, koji oseti kako mu ruka s krem-pivom ponovo drhti, te je steže još jače, kako bi je zaustavio.

Ako je Hari ikada i presedeo neku dužu noć, nije toga mogao da se seti. Sirijus je u jednom trenutku čak predložio, ne baš ubeđen, da svi odu u krevet, ali su zgroženi izrazi lica Vizlijevih bili dovoljan odgovor. Uglavnom su u tišini sedeli oko stola, posmatrajući fitilj sveće kako sve niže dogoreva u rastopljenom vosku, i tek bi povremeno prineli flašu ustima, progovarajući samo da bi se raspitali koliko je sati, ili da se naglas zapitaju šta se zbiva i da druge uvere da će, bude li loših vesti, odmah saznati za to jer gospođa Vizli mora da je već odavno stigla u Sent Mungo.
Fred je zadremao, glava mu se klatila na ramenima. Džini se sklupčala kao mačka u svojoj stolici, ali su joj oči bile otvorene. Hari je mogao u njima da vidi odblesak vatre iz ognjišta. Ron je sedeo glave uronjene u šake, i nije se moglo reći spava li ili je budan. Hari i Sirijus su često razmenjivali poglede, dva uljeza u porodičnoj žalosti, čekali... i čekali...

U pet i deset ujutru po Ronovom satu, kuhinjska vrata se širom otvoriše i gospođa

Vizli uđe u kuhinju. Bila je izuzetno bleda, ali kada se svi okrenuše da je pogledaju,
Fred, Ron i Hari napola ustavši iz stolica, ona im se slabo osmehnu.
– Biće sve u redu s njim – reče ona, glasom slabim od umora. – Spava. Moći ćemo svi kasnije da ga vidimo. Bil sada dežura pokraj njega. Uzeće jedno jutarnje odsustvo s posla.
Fred se zavali nazad u stolicu, prekrivši lice rukama. Džordž i Džini ustadoše, žurno priđoše svojoj majci i zagrliše je. Ron se izuzetno drhtavo nasmeja i dokrajči krem-pivo u jednom gutljaju.
– Doručak! – reče Sirijus glasno i veselo, skočivši na noge. – Gde je onaj prokleti kućni vilenjak? Kričeru! KRIČERU!
Ali Kričer se ne odazva na taj poziv.
– Ma zaboravi, onda – promrmlja Sirijus, brojeći ljude pred sobom. – Dakle, doručak za... da vidimo... sedam... porcija jaja sa slaninom, recimo, i malo čaja i tosta...
Hari potrča ka pećnici da mu pomogne. Nije želeo da ometa sreću Vizlijevih, i strepeo je od trenutka kada će mu gospođa Vizli zatražiti da joj ispriča svoju viziju. Međutim, samo što je uzeo tanjire iz plakara gospođa Vizli mu ih istrže iz ruku i privuče ga k sebi u zagrljaj.
– Ne znam šta bi se dogodilo da nije bilo tebe, Hari – reče ona prigušenim glasom. – Artura možda satima niko ne bi našao, a onda bi već bilo prekasno. Ali zahvaljujući tebi on je živ, a Dambldor je uspeo da smisli dobru priču da opravda zato je Artur bio tamo gde je bio, pojma nemaš u kolikoj bismo inače nevolji bili, pogledaj samo sirotog Sterdžisa...
Hari jedva da je mogao da podnese njenu zahvalnost, ali ona ga, na svu sreću, ubrzo ispusti i okrenu se ka Sirijusu da mu se zahvali što joj je pripazio decu tokom noći. Sirijus reče da je srećan što je mogao da pomogne, i da se nada da će svi ostati kod njega dok god je gospodin Vizli u bolnici.
– Oh, Sirijuse, toliko sam ti zahvalna... oni misle da će morati još malo da se zadrži tamo, a bilo bi divno kada bismo mu bili bliže... naravno, to znači da ćemo možda ovde provesti Božić.
– Što nas je više, to bolje! – reče Sirijus s tako očiglednom iskrenošću da se lice gospođe Vizli ozari, i ona nabaci kecelju i poče da pomaže oko spremanja doručka.
– Sirijuse – promrmlja Hari, ne mogavši više da izdrži. – Možemo li nakratko da porazgovaramo? Ovaj – odmah?
On uđe u mračnu ostavu, a Sirijus krenu za njim. Bez ikakvog uvoda, Hari ispriča kumu svaki detalj svoje vizije, uključujući i činjenicu da je on sâm bio zmija koja je napala gospodina Vizlija.
Kada je napokon zastao da dođe do daha, Sirijus reče: – Jesi li rekao Dambldoru za to?

– Da – reče Hari nestrpljivo – ali nije mi rekao šta to znači. Uostalom, on mi više ništa ne govori.
– Siguran sam da bi ti rekao da je u pitanju nešto zbog čega treba da se brineš – reče Sirijus odlučnim glasom.
– Ali to nije sve – reče Hari, glasom tek nešto jačim od šapata. – Sirijuse, ja...
mislim da počinjem da ludim. Noćas, u Dambldorovoj kancelariji, kada smo uzeli teleportacioni ključ... na nekoliko sekundi mi se činilo da sam zmija, osećao sam se kao da jesam – ožiljak me je strašno zaboleo kada sam pogledao u Dambldora – Sirijuse, hteo sam da ga napadnem!
Mogao je da vidi samo krajičak Sirijusovog lica, ostatak je bio u tmini.
– To mora da je bila samo posledica vizije, ništa više – reče Sirijus. – Još uvek si mislio na san, ili šta god to bilo, pa si...
– Nije bilo tako – reče Hari, vrteći glavom – kao da se nešto uzdiglo u meni, kao da je zmija u meni!
– Moraš da spavaš – reče Sirijus strogo. – Doručkovaćeš, zatim ćeš otići gore da prilegneš malo, a posle ručka možeš s ostalima da posetiš Artura. Još uvek si u šoku, Hari. Kriviš sebe za nešto čemu si samo prisustvovao, a sva je sreća što jesi video, inače bi Artur možda umro. Prestani već jednom da se brineš.
On potapša Harija po ramenu i izađe iz ostave, ostavljajući Harija da stoji sam u mraku.

* * *

Svi izuzev Harija su ostatak prepodneva proveli spavajući. Popeo se u spavaću sobu koju je delio s Ronom poslednjih nedelja leta, ali dok se Ron uvukao u krevet i zaspao za nekoliko minuta, Hari je sedeo potpuno obučen, pogrbljen i naslonjen na hladne metalne rešetke kreveta, namerno se trudeći da mu bude što neudobnije, rešen da ne dopusti sebi da zadrema, užasnut od mogućnosti da ponovo postane zmija u svom snu i kada se probudi otkrije da je napao Rona, ili da je odgmizao kroz kuću i ubio nekog od ostalih...

Kada se Ron probudio, Hari se pretvarao da je i on uživao u okrepljujućoj dremki. Dok su ručali, kovčezi su im stigli s Hogvortsa, tako da su mogli da se obuku kao Normalci za put do Sent Munga. Svi osim Harija bili su ushićeni i pričljivi dok su se presvlačili iz svojih odora u farmerke i majice. Kada su se Tonks i Ludooki pojavili da ih otprate kroz London, oni ih veselo pozdraviše, smejući se polucilindru koji je Ludooki nosio nakrivljenog kako bi pokrio svoje magično oko, iskreno ga uveravajući da će Tonksina kosa, koja je ponovo bila kratka i svetloružičasta, privlačiti manje pažnje od njega u podzemnoj železnici.
Tonks je bila veoma zainteresovana za Harijevu viziju napada na gospodina Vizlija, o čemu Hari nije želeo da diskutuje.

– Da nemaš možda vidovnjačke krvi u svojoj porodici? – upita ga ona radoznalo, dok su sedeli jedno pored drugog u metrou koji je kloparao ka centru grada.
– Ne – reče Hari koji, setivši se profesorke Treloni, shvati to gotovo kao uvredu.
– Ne – reče Tonks, zamislivši se – ne, pretpostavljam da ti zapravo ne proričeš, zar ne? Mislim, ti ne vidiš budućnost, ti vidiš sadašnjost... čudno ti je to, je l’ da? Mada, može biti korisno...
Hari joj ne odgovori. Na svu sreću, siđoše na sledećoj stanici, u samom srcu Londona, i u komešanju prilikom izlaska iz vagona on uspe da propusti Freda i Džordža između sebe i Tonks, koja je vodila. Svi krenuše za njom uz pokretne stepenice, dok je Ćudljivko ćopao na samom začelju grupice, s nakrivljenim polucilindrom i izobličenom šakom uvučenom između dugmadi kaputa, stežući čarobni štapić. Hariju se učini da ga njegovo skriveno oko pomno osmatra. Trudeći se da izbegne nova pitanja o svom snu, on upita Ludookog gde je skrivena bolnica Sent Mungo.
– Nedaleko odavde – zagrme Ćudljivko kad su izašli na zimski vazduh široke ulice pune prodavnica i božićnih kupaca. On gurnu Harija malko ispred sebe, ćopajući tik iza njega. Hari je znao da mu se ispod nakrivljenog šešira oko okreće u svim pravcima. – Nije bilo lako naći dobru lokaciju za bolnicu. Nijedno mesto u Dijagon-aleji nije bilo dovoljno veliko, a nismo mogli da je držimo pod zemljom, kao Ministarstvo – ne bi bilo zdravo. Na kraju su uspeli da se dokopaju jedne zgrade ovde. Stav je bio da će bolesni čarobnjaci moći da dolaze i odlaze, utapajući se u masu ljudi.
On zgrabi Harija za rame da se ne bi razdvojili kada se pored njih progura buljuk kupaca rešenih da stignu do obližnje prodavnice električnih aparata.
– Evo nas – reče Ćudljivko koji trenutak kasnije.
Stigli su pred veliku staromodnu robnu kuću od crvene cigle, po imenu Čistka i rašlje, d.d. Celo mesto je bilo zapušteno i trošno; u izlozima je bilo nekoliko nasumično razbacanih okrnjenih lutaka s nakrivo nameštenim perikama, koje su na sebi imale odeću izašlu iz mode pre barem desetak godina. Veliki natpisi na svim prašnjavim vratima poručivali su: Zatvoreno zbog renoviranja. Hari ču krupnu ženu natovarenu plastičnim kesama punim kupljene robe, kako u prolazu govori prijateljici:

– Ovo mesto nikada nije otvoreno...
– U redu – reče Tonks, pozivajući ih da priđu izlogu u kome nije bilo ničega osim izuzetno ružne ženske lutke. Lažne trepavice su joj se odlepile, a bila je obučena u zelenu najlonsku haljinu s keceljom. – Jeste li svi spremni?
Oni klimnuše glavama, i okupiše se oko nje. Ćudljivko ponovo munu Harija među lopatice, kako bi ga usmerio napred, a Tonks se nagnu ka staklu izloga, gledajući u izuzetno ružnu lutku, zamaglivši dahom staklo. – Š’a ima – reče ona – došli smo da vidimo Artura Vizlija.
Hari pomisli kako je apsurdno što očekuje da je lutka čuje kad govori tako tiho

kroz stakleni izlog, uz sve te silne autobuse koji brundaju iza nje, i uz silnu gungulu ulice pune kupaca. A zatim se seti da lutke ionako ne mogu da čuju. Sledećeg trenutka zinu u čudu kad lutka neznatno klimnu glavom, i pozva ih svojim zgrčenim prstom da priđu, a Tonks zgrabi Džini i gospođu Vizli za laktove, zakorači kroz staklo izloga i nestade.

Fred, Džordž i Ron zakoračiše za njima. Hari se osvrnu ka gomili kupaca koji su se gurali iza njega. Činilo se da niko ne gleda u tako ružne izloge kao što su oni u Čistka i rašlje d.d., i da niko ne primećuje kako je šestoro ljudi zakoračilo kroz njihovo staklo i jednostavno isparilo.
– Ajde – zareža Ćudljivko, još jedanput gurnuvši Harija u leđa, i oni zajedno zakoračiše kroz, kako se Hariju činilo, sloj hladne vode, izronivši potpuno topli i suvi na drugu stranu.
Tamo gde su se obreli nije bilo ni traga ni glasa od one ružne lutke. Bili su, kako se činilo, na prepunom prijemnom odeljenju, gde su veštice i čarobnjaci sedeli na nizovima klimavih drvenih stolica, neki naoko posve normalni, listajući stare brojeve Veštičjeg nedeljnika, dok su drugi imali užasna izobličenja u vidu slonovske surle ili dodatnih ruku koje su im štrčale iz grudi. Sama prostorija bila je tek malo manje bučna od ulice s druge strane barijere, jer su mnogi pacijenti ispuštali veoma čudnovate zvuke: veštica znojavog lica u sredini prednjeg reda, koja se žustro hladila primerkom Dnevnog proroka, neprekidno je ispuštala piskav zvižduk, a para joj je kuljala iz usta. Ofucani veštac u ćošku odzvanjao je kao gong svaki put kada bi se pomerio, a sa svakim zvonom glava mu je tako užasno vibrirala da je morao da se uhvati za uši ne bi li je primirio.
Veštice i čarobnjaci u limunzelenim odorama išli su duž redova stolica postavljajući pitanja, a zatim upisivali odgovore u beležnice nalik Ambridžovoj. Hari zapazi vezeni amblem na njihovim grudima: ukršteni čarobni štapić i kost.
– Da li su oni doktori? – upita on Rona tiho.
– Doktori? – upita Ron, delujući preneraženo. – Misliš na one normalske ludake koji seckaju ljude? Jok, ovo su vidari.
– Ovamo! – povika gospođa Vizli, nadglasavajući se s ponovnom zvonjavom vešca u ćošku, i oni pođoše za njom do reda ispred kojeg je punačka plavokosa veštica sedela za šalterom s natpisom Informacije. Zid iza nje bio je prekriven obaveštenjima i posterima koji su poručivali: ČIST KOTAO SPREČAVA DA NAPITAK POSTANE NEPITAK i PROTIVOTROVI SU POLUOTROVI, SVE DOK IH NE ODOBRI KVALIFIKOVAN VIDAR. Bio je tu i veliki portret veštice sa srebrnim uvojcima, na kome je pisalo:

DILIS DERVENT

Vidar Sent Munga
1722–1741

Direktorka Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo

1741–1768

Dilis je posmatrala Vizlijeve kao da ih prebrojava. Kada je uhvatila Harijev pogled, ona mu krišom namignu, a zatim postrance izađe iz svog portreta i nestade.
U međuvremenu, na početku reda, jedan mlad čarobnjak je izvodio čudan ples i pokušavao, između bolnih jauka, da objasni svoju nevolju veštici za pultom.
– To su ove – jao! – cipele koje mi je dao brat – au! – izjedaju mi – JOJ! – stopala

– pogledajte ih samo, mora da je na njih bačena neka– AAAH! – kletva, a ne mogu– AUU! – da ih skinem. – Cupkao je s noge na nogu, kao da igra po užarenom ugljevlju.
– Cipele vas ne sprečavaju da čitate, zar ne? – reče plavokosa veštica, iznervirano pokazujući na veliki znak s leve strane njenog pulta. – Treba vam Šteta od kletvi, četvrti sprat. Baš kao što piše na putokazu kroz bolnicu. Sledeći!
Kad je čarobnjak postrance ocupkao iz reda, svi se pomeriše napred i Hari pročita plan bolnice:

NEZGODE S PRIBOROM → Prizemlje

Eksplozije kotlova, povratno ispaljivanje čini iz štapića, saobraćajne nezgode s
metlama, itd.
POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJA→ Prvi sprat

Ujedi, ubodi, opekotine, nabijena kičma, itd.
MAGIJSKI VIRUSI → Drugi sprat

Zarazne bolesti, npr. zmajske boginje, nestajuće bolesti, skrofungulus, itd.
TROVANJE NAPICIMA I BILJKAMA → Treći sprat

Osip, povraćanje, nekontrolisano kikotanje, itd.
ŠTETA OD ČINI → Četvrti sprat

Neotklonjive kletve, uroci, nepropisno primenjene čini, itd.
ČAJDŽINICA ZA POSETIOCE / BOLNIČKA RADNJA → Peti sprat

AKO NISTE SIGURNI KUDA DA IDETE, NISTE U STANJU NORMALNO DA GOVORITE, ILI NE MOŽETE DA SE SETITE ZAŠTO STE OVDE, NAŠA VEŠTICA-HOSTESA RADO ĆE VAM POMOĆI.

Veoma star, pogrbljen čarobnjak sa slušnom trubicom odvuče se do vrha reda. – Došao sam da posetim Broderika Bouda! – prošišta on.
– Odeljenje četrdeset devet, ali bojim se da samo trošite vreme – reče veštica odsečno. – Potpuno je smeten, znate – još uvek misli da je čajnik. Sledeći!
Mrzovoljan čarobnjak čvrsto je držao ćerkicu za nožni članak, dok mu je ona lepršala oko glave pomoću ogromnih, pernatih krila koja su joj izrasla na leđima

benkice.

– Četvrti sprat – reče veštica umornim glasom, i ne upitavši šta je posredi, i čovek nestade kroz dvostruka vrata pored pulta držeći ćerku kao neki balon čudnovatog oblika. – Sledeći!
Gospođa Vizli priđe pultu.
– Dobar dan – reče ona – moj suprug, Artur Vizli, trebalo je danas da bude prebačen na drugo odeljenje, možete li nam reći...?
– Artur Vizli? – ponovi veštica, prelazeći prstom niz dugačak spisak ispred sebe.
– Da, prvi sprat, druga vrata desno, Odeljenje Daja Levelina.
– Hvala vam – reče gospođa Vizli. – Hajdemo, svi.
Oni pođoše za njom kroz dupla vrata, uskim hodnikom ispunjenim portretima čuvenih vidara i osvetljenim kristalnim balončićima punim sveća, koji su plutali tavanicom poput džinovskih mehura od sapunice. Nemali broj čarobnjaka i veštica u limunzelenim odorama ulazio je i izlazio na vrata kraj kojih su prolazili. Kada su prošli pored jednih vrata, hodnik se ispuni žućkastim gasom odvratnog mirisa, i malo-malo pa bi začuli jaukanje i urlanje u daljini. Popeli su se stepeništem na sprat i ušli u hodnik s oznakom POVREDE OD MAGIJSKIH STVORENJA, gde su na drugim vratima zdesna bile ispisane reči Odeljenje ’Opasnog’ Daja Levelina: teški ugrizi . Ispod toga se nalazila kartica u mesinganom držaču s rukom ispisanim: Dežurni vidar: Hipokrat Smetvik. Vidar na obuci: Augustus Paj.
– Mi ćemo sačekati ispred, Moli – reče Tonks. – Arturu ne bi prijalo previše posetilaca odjednom... trebalo bi najpre da uđe porodica.
Ćudljivko odobravajuće zareža na tu ideju i osloni se uza zid hodnika, dok mu se magijsko oko obrtalo u svim pravcima. I Hari se povuče u stranu, ali gospođa Vizli ispruži ruku i progura ga kroz vrata govoreći: – Ne budi smešan, Hari, Artur hoće da ti se zahvali.
Odeljenje je bilo malo i donekle sumorno, pošto je jedini prozor u sobi bio uzan i postavljen visoko, preko puta vrata. Svetlost je uglavnom dopirala iz kristalnih balončića skupljenih nasred tavanice. Zidovi su bili od hrastovih ploča, a na zidu se nalazio portret prilično zlokobnog čarobnjaka, potpisan kao: Urkhart Tlačitelj, 1612– 1697, izumitelj Utroboodstranjujuće kletve.
U sobi su bila samo tri pacijenta. Gospodin Vizli je zauzimao krevet na samom kraju sobe, tik ispod sićušnog prozora. Hariju je laknulo kad je video kako ovaj sedi poduprt s nekoliko jastuka, i čita Dnevni prorok pod usamljenim zrakom sunca koji mu je padao na krevet. Kada krenuše ka njemu, on podiže pogled, i široko se nasmeši videvši ih.
– Zdravo! – dozva ih, bacivši Prorok u stranu. – Bil samo što je otišao, Moli, morao je da se vrati na posao, ali kaže da će kasnije da svrati do tebe.
– Kako si, Arture? – upita gospođa Vizli, sagnuvši se da ga poljubi u obraz, i zabrinuto mu se zagleda u lice. – Još uvek si pomalo bled.

– Osećam se savršeno dobro – reče gospodin Vizli veselo, ispruživši nepovređenu ruku da zagrli Džini. – Kada bi mi samo skinuli ove zavoje, mogao bih da idem kući.

– Zašto ne mogu da ih skinu, tata? – upita Fred.
– Pa, počinjem da krvarim k’o lud svaki put kada pokušaju – reče gospodin Vizli radosno, posegnuvši za svojim štapićem, koji je ležao na noćnom stočiću, zatim mahnu tako da se šest stolica stvori kraj njegovog uzglavlja, kako bi svi mogli da sednu. – Čini se da je u zmijinim zubima bio neki stvarno neobičan otrov, koji ne dâ rani da se zaceli. Mada su sigurni da će pronaći protivotrov, kažu da su imali mnogo gore slučajeve od mene, a u međuvremenu samo moram da pijem krvodopunjujući napitak svakih sat vremena. Ali onog momka tamo – reče on, spustivši glas i klimnuvši glavom ka krevetu preko puta njega, u kojem je bolešljivi čovek, zelen u licu, zurio u plafon. – Ujeo ga je vukodlak, siroto momče. Nema nikakvog leka.
– Vukodlak? – prošaputa gospođa Vizli, delujući zaplašeno. – Da li je bezbedno držati ga na javnom odeljenju? Zar ne bi trebalo da bude smešten sâm u zasebnoj sobi?
– Ima još dve nedelje do punog meseca – podseti je tiho gospodin Vizli. – Pričali su s njim jutros, vidari, znate, pokušavajući da ga ubede da će moći da vodi gotovo normalan život. Rekao sam mu – ne spominjući imena, naravno – ali rekao sam mu da lično poznajem jednog vukodlaka, vrlo finog čoveka, koji prilično lako podnosi to stanje.
– I šta ti je odgovorio? – upita Džordž.
– Rekao mi je da će i mene da ujede ako ne umuknem – tužno će gospodin Vizli. – A ona žena tamo – pokaza on na preostali zauzeti krevet, tik uz vrata – neće da kaže vidarima šta ju je ujelo, zbog čega svi mislimo da mora biti nešto što je ilegalno uzgajala. Šta god da je, odgrizlo joj je dobro parče noge, i vrlo gadno zaudara kad joj menjaju zavoje.
– Dakle, tata, hoćeš li nam reći šta se dogodilo? – upita Fred, privukavši stolicu bliže krevetu.
– Pa, već znate, zar ne? – reče gospodin Vizli, znalački pogledavši u Harija. – Vrlo je prosto: imao sam veoma naporan dan, zadremao sam, prišunjala mi se i ujela me.
– Da li u Proroku piše da si napadnut? – upita Fred, pokazavši na novine koje je gospodin Vizli bacio u stranu.
– Ne, naravno da ne piše – reče gospodin Vizli, s pomalo ogorčenim osmehom – Ministarstvo ne bi htelo da se zna da je velika prljava zmijurina upala...
– Arture! – upozori ga gospođa Vizli.
– ... ovaj... napala... mene – dodade žurno gospodin Vizli, iako je Hari bio siguran da nije nameravao to da kaže.
– A gde si bio kada se to dogodilo, tata? – upita Džordž.
– To je moja stvar – reče gospodin Vizli, mada se blago osmehnu. Zgrabi Dnevni

prorok, otvori ga i reče: – Upravo sam čitao o hapšenju Vilija Videršinsa kada ste došli. Znate li da se ispostavilo da Vili stoji iza onih povraćajućih javnih toaleta od letos? Jedna od njegovih kletvi je rikošetirala, toalet je eksplodirao, pa su ga našli onesvešćenog u olupini toaleta, od glave do pete prekrivenog...

– Rekao si da si ’bio na dužnosti’ – prekinu ga Fred tiho – šta si to radio?
– Čuli ste vašeg oca – prošaputa gospođa Vizli – o tome nećemo ovde da raspravljamo! Nastavi o Viliju Videršinsu, Arture.
– Pa, ne pitajte me kako, ali uspeo je čak da se izvuče od optužbi za toalete – reče gospodin Vizli smrknuto. – Mogu samo da nagađam da je zlato prešlo u nečije ruke...
– Ti si ga čuvao, zar ne? – upita Džordž tiho. – Oružje? Onu stvar koju Znaš-Već-Ko pokušava da otme?
– Džordže, ućuti! – obrecnu se gospođa Vizli.
– U svakom slučaju – nastavi gospodin Vizli glasnije – ovoga puta su uhvatili Vilija kako prodaje ujedajuće kvake Normalcima, i mislim da sad neće uspeti da se izvuče jer, sudeći po ovom članku, dva Normalca su ostala bez prstiju, i sada se nalaze u Sent Mungu radi urgentnog ponovnog rasta kostiju i modifikovanja pamćenja. Zamislite samo, Normalci u Sent Mungu! Pitam se na kom su odeljenju?
I on se željno osvrnu oko sebe, kao da se nada da će videti neki putokaz.
– Zar nisi rekao da Znaš-Već-Ko ima zmiju, Hari? – upita Fred, gledajući kako će njegov otac odreagovati. – I to ogromnu? Video si je one noći kad se vratio, zar ne?
– Sad je već dosta – reče gospođa Vizli iznervirano. – Ludooki i Tonks su napolju, Arture, hoće da te vide. A vi ćete da sačekate ispred – dodade ona svojoj deci i Hariju. – Posle ćete moći da uđete i da se oprostite. Hajde.
Oni izađoše u hodnik. Ludooki i Tonks uđoše i zatvoriše vrata odeljenja za sobom. Fred je bio skeptičan.
– Neka – reče on ledeno, petljajući po džepovima – budite takvi. Nemojte ništa da nam kažete.
– Ovo tražiš? – upita Džordž, pruživši mu nešto što je ličilo na umršenu žicu boje mesa.
– Čitaš mi misli – reče Fred, iskezivši se. – Dakle, da vidimo da li i u Sent Mungu stavljaju Neprobojne čini na vrata odeljenja?
On i Džordž raspetljaše žicu i odvojiše pet produžnih ušiju jedne od drugih. Fred i Džordž ih razdeliše. Hari je oklevao da ih uzme.
– Hajde, Hari, uzmi! Spasao si tati život. Ako iko ima pravo da ga prisluškuje, onda si to ti.
Nasmejavši se protiv svoje volje, Hari zgrabi kraj žice i ubaci ga sebi u uvo, baš kao što su učinili blizanci.
– Pa, hajde onda! – prošaputa Fred.
Žičice boje mesa uzmigoljiše se kao dugački tanki crvi i provukoše se ispod vrata. Isprva Hari nije mogao ništa da čuje, a onda poskoči kada ču Tonks kako šapuće tako

jasno, kao da stoji tik uz njega.

– ... pretražili su čitavu oblast, ali nigde nisu mogli da pronađu zmiju. Izgleda da je nestala čim te je napala, Arture... ali Znaš-Već-Ko nije valjda očekivao da će zmija moći da uđe tamo, zar ne?
– Mislim da ju je poslao kao izvidnicu – zareža Ćudljivko – jer mu dosad ništa nije polazilo za rukom, je l’ da? Ne, mislim da on pokušava da sklopi jasniju sliku onog sa čim se suočava, i da Artur nije bio tamo, ta zver bi verovatno imala više vremena da razgleda naokolo. Dakle, Poter kaže da je video kako se to sve dogodilo?
– Da – reče gospođa Vizli. Zvučala je kao da joj je pomalo neugodno. – Znaš, Dambldor kao da je očekivao da Hari vidi ovako nešto.
– Pa da – reče Ćudljivko – ima nečeg čudnog u tom malom Poteru, to svi znamo.
– Učinilo mi se da je Dambldor stvarno zabrinut za Harija kada sam pričala s njim jutros – prošaputa gospođa Vizli.
– Naravno da je zabrinut – zagrme Ćudljivko. – Dečak vidi stvari kroz oči Znaš-Već-Čije zmije. Očigledno je da Poter ne shvata šta to znači, ali ako ga Znate-Već-Ko zaposeda...
Hari izvuče produžno uvo iz svog pravog, dok mu je srce užurbano tuklo a toplina se razlivala po licu. Osvrnu se ka ostalima. Svi su zurili u njega, sa žicama koje su im i dalje visile iz ušiju, iznenada delujući preplašeno.

23. Božić na zatvorenom odeljenju

Da li zato Dambldor više nije mogao da pogleda Harija u oči? Da li je očekivao da će u njima ugledati Voldemora kako pilji, i da će njihova jarkozelena boja iznenada postati skerletnocrvena, s mačje uskim zenicama? Hari se seti kako je Voldemorovo zmijoliko lice izbilo na potiljku glave profesora Kvirela, i pređe rukom po sopstvenom, pitajući se kakav bi to bio osećaj kad bi mu Voldemor štrčao iz lobanje.

Osećao se prljavo, ukaljano, kao da je zaražen nekim smrtonosnim virusom, nedostojan da sedi u podzemnoj železnici prilikom povratka iz bolnice s nevinim, čistim ljudima čiji su umovi i tela bili slobodni od Voldemorovog dodira... a on ne samo da je video zmiju već je i bio zmija, sada to zna...
Pade mu na pamet istinski užasavajuća misao, na površinu svesti ispliva mu uspomena od koje utroba poče da mu se uvija poput zmije.
A šta on to još želi, osim sledbenika?
Stvari do kojih može da dođe isključivo krišom... Nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.

Ja sam to oružje, pomisli Hari, i učini mu se da mu otrov kola venama, hladeći ga, zbog čega poče da se znoji dok se klackao u vagonu koji je hitao kroz mračan tunel. Ja sam taj koga Voldemor pokušava da iskoristi, zato postavljaju čuvare oko mene, gde god da krenem, ne radi moje zaštite, već radi ostalih ljudi, samo što im ne vredi, ne mogu da postave nekog da me uhodi sve vreme dok sam na Hogvortsu... ja sam noćas napao gospodina Vizlija, to sam bio ja. Voldemor me je naterao da to učinim, a možda je baš sada u meni i osluškuje moje misli...

– Da li si dobro, Hari, dušo? – prošaputa gospođa Vizli, nagnuvši se preko Džini da bi mu se obratila, dok je voz kloparao mračnim tunelom. – Ne izgledaš mi dobro. Da li ti je muka?
Svi su gledali u njega. On silovito odmahnu glavom, i zagleda se iznad sebe u reklamu za kućno osiguranje.
– Hari, dušice, jesi li siguran da ti je dobro? – upita gospođa Vizli zabrinutim glasom dok su prelazili preko zapuštenog travnjaka u Ulici Grimold. – Tako si mi bled... jesi li siguran da si spavao jutros? Odmah da si otišao gore u krevet da se naspavaš par sati pre večere, važi?
On klimnu glavom. Pružila mu je sjajan izgovor da ne razgovara s ostalima, što je upravo i želeo, i kada se ulazna vrata otvoriše, on projuri pored stalka za kišobrane napravljenog od trolove noge, pa uza stepenice, i uđe u svoju i Ronovu spavaću sobu.

Tu poče da se šetka levo-desno, pored dva kreveta i praznog rama za slike Fineasa Nigelusa, dok mu je mozak vrveo silnim pitanjima i ključao od užasnih pomisli.
Kako je postao zmija? Možda je animagus... ne, nemoguće je, znao bi... možda je Voldemor animagus... da, pomisli Hari, to se uklapa, on bi se pretvorio baš u zmiju, naravno... a kada me obuzima, onda se obojica transformišemo... to i dalje ne objašnjava kako sam uspeo da odem do Londona i vratim se u svoj krevet u roku od pet minuta... a, opet, Voldemor je gotovo najmoćniji čarobnjak na svetu, osim Dambldora, pa mu verovatno ne predstavlja problem da tako prenosi ljude.
A onda, strašno se uspaničivši, pomisli, ali to je sumanuto – ako me Voldemor obuzima, upravo sada mu pružam sjajan pogled na sedište Reda Feniksa! Znaće ko je u Redu, i gde je Sirijus... a i ja sam čuo gomilu stvari koje nisam smeo, sve što mi je Sirijus rekao prve noći kada sam došao ovamo...
Preostalo mu je samo jedno: moraće odmah da napusti Ulicu Grimold. Provešće Božić na Hogvortsu bez ostalih, tako da će biti bezbedni makar tokom praznika... ali ne, neće moći tako, na Hogvortsu još uvek ima dovoljno ljudi koje može da napadne i povredi. Šta ako sledeći put to budu Šejmus, Din ili Nevil? On prestade da se šetka i zagleda se u prazan ram Fineasa Nigelusa. Kao da mu se stomak ispunio olovom. Nije mu bilo druge: moraće da se vrati u Šimširovu ulicu, i potpuno se odvoji od svih čarobnjaka.
Pa, ako već mora to da uradi, pomisli on, nema svrhe da se zadržava. Svojski se

trudeći da ne razmišlja kako će Darslijevi reagovati kada ga zateknu na kućnom pragu šest meseci ranije nego što su očekivali, on priđe svom kovčegu, zalupi poklopac i zaključa ga, a zatim se automatski osvrnu ka Hedvigi, pre nego što se setio da je ona još uvek na Hogvortsu – pa, makar neće morati da nosi još i njen kavez – zgrabi bočnu ručku svog kovčega i već je bio na pola puta da izađe iz sobe kada jedan pakostan glas reče: – Bežimo, je li?

On se osvrnu. Fineas Nigelus pojavio se na platnu svog portreta i, naslonjen o ram, posmatrao Harija, izgledajući kao da se zabavlja.
– Ne bežim, ne – reče Hari kratko, odvukavši kovčeg još koji metar preko sobe.
– Mislio sam – reče Fineas Nigelus, gladeći svoju šiljatu bradu – da ako pripadaš grifindorskoj kući moraš da budeš hrabar? Meni se čini da bi ti bilo bolje da si ušao u moju kuću. Mi sliterinci smo hrabri, da, ali ne i glupi. Na primer, ako nam se omogući da sami biramo, uvek ćemo izabrati da prvo spasimo sopstvenu kožu.
– Ne spasavam ja svoju kožu – reče Hari osorno, cimajući kovčeg ka vratima, preko ispupčenog dela tepiha koji su već dobrano izgrizli moljci.
– Aha, tako dakle – reče Fineas Nigelus, još uvek gladeći bradu – ovo nije kukavički beg... to je zapravo plemenit čin.
Hari ga je ignorisao. Ruka mu je već bila na kvaki kad Fineas Nigelus lenjo reče:
– Imam poruku za tebe od Albusa Dambldora.

– Kako glasi?

– Ostani tu gde si.
– Nisam se ni pomerio! – reče Hari, još uvek držeći ruku na kvaki. – Dakle, kako glasi poruka?
– Upravo sam ti je rekao, tupavče – reče Fineas Nigelus uglađeno. – Dambldor poručuje: Ostani tu gde si.
– Zašto? – upita Hari željno, spustivši kraj svog kovčega. – Zašto hoće da ostanem? Šta je još rekao?
– Ama baš ništa – reče Fineas Nigelus, podigavši tanku cnu obrvu, kao da Harijevo pitanje smatra drskim.
Harijev bes izbi na površinu, nalik zmiji koja iskače iz dugačke trave. Bio je izmoren, krajnje zbunjen, iskusio je užas, olakšanje, a zatim ponovo užas, i sve to u poslednjih dvanaest sati, a Dambldor još uvek ne želi da priča s njim!
– Znači tako? – upita on glasno. – Ostani tu gde si? To je jedino što su imali da mi kažu i pošto su me napali oni dementori! Samo ti pričekaj, Hari, dok odrasli ne srede stvar! Ipak, nećemo se potruditi da ti išta kažemo jer tvoj sićušni mozak ne bi mogao da se nosi s tim!
– Znaš – reče Fineas Nigelus, glasnije nego Hari – baš zato sam mrzeo da budem nastavnik! Mladi ljudi su toliko prokleto ubeđeni da su potpuno u pravu u svemu. Da li ti je slučajno palo na pamet, moj uobraženi mladi prijatelju, da možda postoji odličan

razlog zašto ti direktor Hogvortsa ne poverava sve sićušne detalje svojih planova? Zar nikada, dok su bio uvređen silnom nanetom ti nepravdom, nisi stao da malo razmisliš kako nikada nisi upao u nevolju kad si sledio Dambldorova uputstva? Ne. Ne, kao i svi mladi, posve si siguran da jedino ti znaš da misliš, da jedino ti prepoznaješ opasnost, da si jedini ti dovoljno mudar da shvatiš šta Mračni gospodar možda smera...

– Dakle, on ipak smera da učini nešto sa mnom? – upita Hari hitro.
– Jesam li ja to rekao? – reče Fineas Nigelus, dokono gledajući u svoje svilene rukavice. – A sada, izvini, ali imam pametnija posla nego da slušam adolescentsko prenemaganje... želim ti prijatan dan.
On odšeta ka ivici rama, i nestade s vidika.
– Dobro onda, idi! – povika Hari u prazan ram. – I reci Dambldoru: hvala ni na čemu!
Prazno platno ostade nemo. Besneći, Hari odvuče kovčeg nazad do podnožja svog kreveta, a zatim se baci licem na čaršave koje su izjeli moljci, sklopivši oči, umornog i bolnog tela.
Činilo mu se da je proputovao desetine kilometara... izgledalo mu je nemoguće da

mu je pre manje od dvadeset četiri sata Čo Čang prišla pod imelom... bio je toliko
umoran... bojao se da zaspi... a ipak, nije znao koliko će dugo moći da se odupire...
Dambldor mu je poručio da ostane... to sigurno znači da mu je dozvoljeno da spava...
ali se plašio... šta ako se to ponovo dogodi?
Tonuo je u senke...
Kao da je u glavi imao film koji je samo čekao na njega da bi počeo. Išao je
praznim hodnikom prema običnim crnim vratima pored grubih kamenih zidova, baklji,

i otvorenih vrata, pored kojih se nalazilo stepenište koje je vodilo naniže...
Stigao je do crnih vrata, ali nije mogao da ih otvori... stajao je i zurio u njih,
očajnički želeći da uđe... ono što je svim srcem želeo ležalo je s druge strane...
nagrada kakvu nije mogao ni da zamisli... samo kada bi ožiljak prestao da ga pecka...
onda bi mogao jasnije da razmišlja...
– Hari – začu Ronov glas izdaleka – mama kaže da je večera gotova, ali će ti sačuvati nešto, ako želiš da ostaneš u krevetu.
Hari otvori oči, ali Ron je već bio izašao iz sobe.
Ne želi da bude nasamo sa mnom, pomisli Hari. Ne posle onoga što je Ćudljivko rekao.
Pretpostavljao je da više niko od njih ne želi njegovo društvo, sada kada znaju šta je u njemu.
Neće sići dole na večeru. Neće im nametati svoje prisustvo. Okrenuo se na drugi bok i, posle nekog vremena, ponovo pao u san. Probudio se mnogo kasnije, u ranim jutarnjim satima, stomak ga je već boleo od gladi, i spazio Rona kako hrče u susednom krevetu. Žmirćkajući po sobi, on vide mračne obrise Fineasa Nigelusa, koji je ponovo

stajao u svom portretu, i Hariju pade na pamet da je Dambldor verovatno poslao Fineasa Nigelusa da ga drži na oku, za slučaj da ponovo nekoga napadne.
Osećaj da je nečist postade još jači. Već je napola priželjkivao da nije poslušao Dambldora... ako će mu od sada život u Ulici Grimold biti ovakav, možda bi mu ipak bilo bolje u Šimširovoj ulici.

* * *

Svi ostali su naredno jutro proveli kačeći božićne ukrase. Hari nije mogao da se seti da je Sirijus ikada bio tako dobro raspoložen. Čak je pevao božićne pesme, očigledno oduševljen što će imati društvo za praznik. Hari je čuo njegov glas kako odjekuje celim spratom, dok je sâm sedeo u hladnoj gostinskoj sobi posmatrajući kroz prozor nebo kako postaje sve belje, preteći snegom, i sve vreme osećajući divlje zadovoljstvo što je ostalima pružio priliku da pričaju o njemu, što verovatno upravo i čine. Kada je čuo gospođu Vizli kako ga nežno zove po imenu iz podnožja stepeništa baš u vreme ručka, on se povuče još više i nastavi da je ignoriše. Oko šest sati te večeri oglasi se zvono na vratima, i gospođa Blek ponovo poče da vrišti. Pretpostavivši da je Mandangus ili neki drugi član Reda došao u posetu, Hari se samo udobno smesti uza zid Bakbikove sobe, gde se krio, pokušavajući da zaboravi na vlastitu glad, dok je hranio hipogrifa mrtvim pacovima. Blago se zapanjio kada neko, koji minut kasnije, iz sve snage zalupa na vrata.

– Znam da si unutra – reče Hermionin glas. – Hoćeš li da izađeš, molim te? Hoću da razgovaram s tobom.
– Šta ti radiš ovde? – upita je Hari, otvorivši vrata, a Bakbik nastavi da grebe po slami na podu, tražeći parčiće pacova koji su mu možda ispali. – Mislio sam da si na skijanju s mamom i tatom?
– Pa, pravo da ti kažem, baš i ne volim skijanje – reče Hermiona. – Zato sam došla ovamo za Božić. – Imala je sneg u kosi, a lice joj je bilo ružičasto od mraza. – Ali nemoj da kažeš Ronu. Rekla sam mu da je skijanje baš super, jer se neprekidno cerekao. Mama i tata su pomalo razočarani, ali rekla sam im da su svi koji ozbiljno shvataju ispite ostali na Hogvortsu da uče. Oni hoće da dobro prođem, tako da će razumeti. Svejedno – reče ona odsečno – hajdemo do tvoje sobe, Ronova mama nam je tamo upalila vatru i poslala sendviče.
Hari pođe za njom do drugog sprata. Kada je ušao u sobu, iznenadio se kada je zatekao Rona i Džini kako ih čekaju, sedeći na Ronovom krevetu.
– Ja sam stigla Noćnim viteškim autobusom – reče Hermiona nonšalantno, skinuvši jaknu pre nego što je Hari stigao da progovori. – Dambldor mi je već jutros rekao šta se dogodilo, ali morala sam da sačekam da se polugođe zvanično završi, pre nego što sam mogla da krenem. Ambridžova već besni što ste joj vi nestali ispred nosa, iako joj je Dambldor rekao da je gospodin Vizli u Sent Mungu, i da vam je

svima dao dozvolu da ga posetite. I tako...

Ona sede pored Džini, i njih dve i Ron se zagledaše u Harija.
– Kako se osećaš? – upita Hermiona.
– Dobro – reče Hari kruto.
– Ma nemoj da nas lažeš, Hari – reče ona nestrpljivo. – Ron i Džini mi kažu da se kriješ od svih još otkako ste se vratili iz Sent Munga.
– To ti kažu, je li? – reče Hari, prostrelivši pogledom Rona i Džini. Ron izbeže njegov pogled i zagleda se u svoje cipele, ali Džini nije bila nimalo posramljena.
– Pa, i jesi se krio! – reče ona. – I nećeš nikog od nas ni da pogledaš!
– Vi ste ti koji mene ne smete da pogledate! – reče Hari ljutito.
– Možda se međusobno gledate na smenu, pa nikako da vam se sretnu pogledi – nagovesti Hermiona, dok su joj se krajevi usana trzali kao da će da se nasmeje.
– Baš smešno – obrecnu se Hari, okrenuvši se.
– Ma, prestani da se praviš kako si neshvaćen – reče Hermiona oštro. – Čuj, ostali su mi rekli šta ste čuli sinoć produžnim ušima...
– Ma nemoj? – zareža Hari, zarivši ruke duboko u džepove dok je posmatrao kako napolju pada gust sneg. – Svi ste se lepo ispričali o meni, iza mojih leđa? Pa, već sam se navikao na to.
– Hteli smo da pričamo s tobom, Hari – uzvrati mu Džini – ali pošto se kriješ još otkako smo se vratili...
– Nisam hteo da pričam ni sa kim – reče Hari, koji je bivao sve bešnji.
– Pa, to ti je bilo prilično glupo – reče Džini ljutito – uzevši u obzir da, osim mene, ne poznaješ nikoga koga je zaposeo Znaš-Već-Ko, i da jedino ja mogu da ti kažem kakav je to osećaj.
Hari se ukoči na mestu kada shvati značenje ovih reči. Zatim se okrenu i pogleda je u lice.
– Zaboravio sam na to – reče.
– E pa, ja nisam te sreće – reče Džini ledeno.
– Izvini – reče Hari, ozbiljno to misleći. – Dakle... misliš da sam i ja zaposednut?
– Pa reci mi, možeš li da se setiš svega što si radio? – upita ga Džini. – Imaš li velikih praznina u pamćenju, da ne možeš da se setiš ničega šta si radio?
Hari preispita pamćenje.
– Ne – reče.
– Onda te Znaš-Već-Ko nijedanput nije zaposeo – reče Džini kratko i jasno. – Kada je to meni činio, nisam mogla da se setim gde sam bila satima, niti šta sam radila. Zatekla bih se na nekom mestu ne znajući kako sam tamo dospela.
Hari se jedva usudi da joj poveruje, ali ipak mu je bilo lakše oko srca.
– Ipak, onaj moj san o tvom tati i zmiji...
– Hari, imao si i ranije takve snove – reče Hermiona. – I prošle godine si imao kratke vizije o tome šta Voldemor smera.

– Ovoga puta je bilo drugačije – reče Hari, odmahnuvši glavom. – Bio sam unutar zmije. Kao da sam ja bio zmija... šta ako me je Voldemor nekako preneo u London...?

– Jednoga dana – reče Hermiona, potpuno očajna – pročitaćeš Istoriju Hogvortsa, i možda ćeš shvatiti da se ne možeš Prebacivati ni s Hogvortsa, niti na njega. Čak ni Voldemor ne bi mogao da te natera da izletiš iz svoje spavaonice, Hari.
– Nisi napuštao krevet, druškane – reče Ron. – Video sam te kako se bacakaš u snu najmanje minut pre nego što smo uspeli da te probudimo.
Hari opet poče da korača levo-desno po sobi, razmišljajući. Ono što su mu govorili nije bilo samo utešno, već je imalo smisla... potpuno automatski, on uze sendvič s poslužavnika na krevetu i proždrljivo ga ugura u usta.
Ja ipak nisam ono oružje, pomisli Hari. Srce mu se ispuni srećom i olakšanjem, i kada začu Sirijusa kako prolazi kraj njihovih vrata, penjući se ka Bakbikovoj sobi, i peva na sav glas: „Bog vam dao mir, veseli hipogrifi“, dođe mu da se pridruži pesmi.

* * *

Kako je uopšte moglo da mu padne na pamet da se vrati u Šimširovu ulicu za Božić? Sirijusovo veselje što je kuća ponovo puna, a pogotovo što je Hari ponovo s njim, bilo je zarazno. To više nije bio onaj njihov smrknuti domaćin od letos. Sada je, čini se, sebi zacrtao da svi moraju da se zabavljaju isto, ako ne i lepše no što bi se provodili na Hogvortsu, pa je neumorno radio na pripremama za Badnji dan, čisteći i ukrašavajući kuću uz njihovu pomoć, tako da je, kada su svi krenuli na spavanje te Badnje večeri, kuća bila gotovo neprepoznatljiva. Potamneli lusteri više nisu bili obavijeni paučinom, već venčićima zelenike i zlatnim i srebrnim trakama. Magični sneg je svetlucao po izlizanim tepisima. Velika božićna jelka, koju je Mandangus nekako nabavio, ukrašena živim vilama, skrivala je Sirijusovo porodično stablo, a preparirane glave vilenjaka u hodniku imale su dedamrazovske kapice i bele brade.

Kada se Hari probudio na božićno jutro, otkrio je gomilu poklona u podnožju kreveta, dok je Ron već uveliko otvarao još veću gomilu svojih.
– Dobar ulov ove godine – obavesti on Harija, uronivši u brdo ukrasnog papira. – Hvala ti na kompasu za metlu, odličan je. Definitivno je bolji od Hermioninog poklona – kupila mi je organizator domaćih zadataka...
Hari pročeprka po svojim poklonima i pronađe jedan s Hermioninim rukopisom. I njemu je poklonila knjižicu koja je podsećala na dnevnik, samo što je, svaki put kada bi otvorio stranu, ona glasno govorila stvari poput: – Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra!
Sirijus i Lupin su Hariju poklonili komplet odličnih knjiga pod naslovom Praktična odbrambena magija i njeno korišćenje protiv Mračnih veština, koje su imale fenomenalne pokretne ilustracije svih kontrakletvi i mađija koje su unutra bile opisane. Hari željno prelista prvi tom. Shvatio je da će mu biti od neizmerne koristi u

planovima za DA. Hagrid mu je poslao smeđi krzneni novčanik s očnjacima, koji su, verovatno, bili tu kao preventiva od krađa, ali su nažalost sprečavali i Harija da stavi novac u njega a da ne ostane bez prstiju. Tonks mu je poklonila malenu leteću igračku Vatrene strele , koju je Hari čežnjivo posmatrao kako leti kroz sobu, priželjkujući da još uvek ima svoju metlu, u punoj veličini. Ron mu je poklonio ogromnu kutiju bombonica svih aroma. Gospodin i gospođa Vizli darovali su mu već tradicionalni ručno pleteni džemper i pitu s mesom, a Dobi naročito užasnu sliku za koju je Hari podozrevao da ju je vilenjak sam naslikao. Upravo ju je okrenuo naopačke, da vidi hoće li tako bolje izgledati kada se, uz glasno kvrc, Fred i Džordž Prebaciše u podnožje njegovog kreveta.

– Srećan Božić – reče Džordž. – Nemojte neko vreme da silazite.
– Zašto? – upita Ron.
– Mama opet plače – reče Fred ozbiljno. – Persi je vratio svoj božićni džemper.
– Bez ikakve poruke – dodade Džordž. – Nije čak ni pitao kako je tata, niti ga je posetio.
– Mi smo pokušali da je utešimo – objasni Fred, obišavši oko kreveta da pogleda u Harijev portret. – Rekli smo joj da je Persi obična gomila pacovskih brabonjaka.
– Ni to nije upalilo – reče Džordž, posluživši se čokoladnom žabicom. – Pa je zato Lupin preuzeo na sebe da je uteši. Najbolje bi bilo da ga pustimo da je razveseli, pre nego što siđemo na doručak.
– Šta bi to uopšte trebalo da predstavlja? – upita Fred, čkiljeći ka Dobijevoj slici.
– Liči na majmuna s modricama oko očiju.
– To je Hari! – primeti Džordž, pokazujući na naličje slike – tako bar piše na poleđini!
– Pa, i liči – dodade Fred, iskezivši se. Hari baci na njega svoj novi organizator domaćih zadataka, koji udari o zid preko puta njega, i pade na pod, gde veselo reče: – Ako si stavio tačku i na poslednje slovo ’i’, možeš se do mile volje provoditi!
Ustali su i obukli se. Mogli su da čuju razne posetioce u kući kako jedni drugima čestitaju Božić. Kada su krenuli dole, sretoše Hermionu.
– Hvala ti na knjizi, Hari – reče ona veselo. – Već godinama želim da imam Novu teoriju numerologije! A i onaj parfem je zaista neobičan, Rone.
– Nema na čemu – reče Ron. – Za koga je to? – dodade, klimnuvši glavom ka uredno uvijenom poklonu koji je nosila.
– Za Kričera – reče Hermiona veselo.
– Bolje bi ti bilo da unutra nije odeća! – upozori je Ron. – Znaš šta je Sirijus rekao: Kričer previše zna, ne možemo da ga oslobodimo!
– Nije odeća – reče Hermiona – mada, da se ja pitam, svakako bih mu dala da nosi nešto drugo, a ne onu prljavu staru krpu. Ne, ovo je pačvork jorgan, mislila sam da će mu ulepšati sobu.
– Kakvu sobu? – upita Hari šapatom, dok su prolazili pored portreta Sirijusove

majke.

– Pa, Sirijus mu kaže da nije baš soba, već više nekakav... brlog – reče Hermiona.

– Čini se da spava ispod bojlera u onom plakaru u kuhinji.
Kada su sišli u podrumsku kuhinju, u njoj je bila samo gospođa Vizli. Stajala je kraj ognjišta, i zvučala kao da je gadno prehlađena kada je svima poželela srećan Božić, te oni odvratiše poglede od nje.
– Dakle, ovo je Kričerova spavaća soba? – reče Ron, prišavši ofucanim vratancima u ćošku preko puta ostave. Hari ih nikada nije video otvorena.
– Da – reče Hermiona, sada već pomalo nervozno. – Ovaj... mislim da će biti najbolje da prvo pokucamo.
Ron pesnicom pokuca po vratancima, ali bez odgovora.
– Mora da se šunja negde gore – reče on, i bez odlaganja širom otvori vrata. – Fuj!
Hari proviri unutra. Veći deo plakara zauzimao je izuzetno veliki starinski bojler, ali je u podnožju cevi Kričer napravio sebi nešto poput gnezda. Gomila raznoraznih krpa i smrdljive stare ćebadi bila je nabacana na podu, a maleno udubljenje u sredini pokazivalo je mesto gde bi se Kričer svake noći sklupčao da spava. Tu i tamo po tkaninama bilo je mrvica hleba i buđavih komada starog sira. U udaljenom kutku svetlucali su maleni predmeti i novčići za koje je Hari pretpostavljao da ih je Kričer, poput svrake, spasavao od Sirijusove čistke po kući, a uspeo je da pronađe i fotografije Sirijusove porodice u srebrnim ramovima, koje je Sirijus letos bacio. Iako su im stakla bila razbijena, maleni crno-beli ljudi na njima nadmeno su gledali u njih, uključujući i – on oseti blag trzaj u stomaku – tamnoputu ženu s podočnjacima čijem je suđenju prisustvovao u Dambldorovom situ-za-misli: Belatriks Lestrejndž. Čini se da je to bila Kričerova omiljena fotografija: stavio ju je preko svih drugih, i trapavo izlepio staklo činotejpom.
– Mislim da ću ovde da mu ostavim poklon – reče Hermiona, uredno spustivši paketić nasred udubljenja u krpama i ćebadi, a zatim tiho zatvori vrata. – Pronaći će ga kasnije, tako je najbolje.
– Kad malo bolje razmislim – reče Sirijus, izronivši iz ostave baš kad su zatvorili plakar, noseći veliku ćurku – da li je neko uopšte skoro video Kričera?
– Ja ga nisam video još od one noći kada smo došli ovamo – reče Hari. – Ti si mu naredio da izađe iz kuhinje.
– Aha... – reče Sirijus, mršteći se. – Znaš, mislim da sam ga i ja tada poslednji put video... mora da se krije negde na spratovima.
– Nije mogao da pobegne, zar ne? – upita Hari. – Mislim, kada si rekao ’Marš napolje’, možda je pomislio da hoćeš da izađe iz kuće?
– Ne, ne, kućni vilenjaci ne mogu da izađu, sem ukoliko ne dobiju odeću. Vezani su za kuću svoje porodice – reče Sirijus.
– Mogu da izađu iz kuće, ako to stvarno žele – usprotivi mu se Hari. – Dobi je to

činio, napuštao je Melfojeve da bi me upozoravao, pre dve godine. Posle toga je morao sebe da kažnjava, ali ipak je to i dalje činio.
Sirijus je na trenutak delovao pomalo zabrinuto, a onda reče: – Potražiću ga malo kasnije, verovatno ću ga pronaći gore kako lije suze nad podsuknjom moje majke, ili nešto slično. Naravno, možda se uvukao u neki plakar i crkao... makar mogu tome da se nadam.
Fred, Džordž i Ron se nasmejaše. Hermiona ih pak prekorno pogleda.
Kada su pojeli božićni ručak, Vizlijevi, Hari i Hermiona rešiše da ponovo posete gospodina Vizlija, u pratnji Ludookog i Lupina. Mandangus je svratio taman na vreme za božićni puding, pošto je uspeo da „pozajmi“ kola za tu priliku, jer podzemna železnica nije radila na Božić. Kola, za koja je Hari podozrevao da su od vlasnika uzeta bez odobrenja, bila su iznutra uvećana činima, baš kao i stari ford anglija Vizlijevih. Iako je spolja bio normalnih proporcija, unutra je uspelo da stane desetoro ljudi, zajedno s Mandangusom koji je vozio. Gospođa Vizli je oklevala pre nego što je ušla unutra – Hari je znao da ona, koliko neodobrava Mandangusove metode, gotovo podjednako prezire putovanja bez pomoći magije – ali su napokon hladnoća i kuknjava njene dece prevladali, i ona se smesti na zadnje sedište između Freda i Bila.

Put do Sent Munga bio je prilično kratak, pošto na putevima skoro da nije bilo saobraćaja. Malena grupa čarobnjaka i veštica krišom se šunjala gotovo pustom ulicom, krenuvši u posetu bolesnicima. Hari i ostali izađoše iz kola, a Mandangus se odveze iza ćoška da ih sačeka. Ležerno su se odšetali do izloga u kome je stajala lutka u zelenoj najlonskoj suknji, a onda, jedan po jedan, zakoračiše kroz staklo.
Prijemno odeljenje izgledalo je veselo i praznično: kristalne kugle koje su osvetljavale Sent Mungo bile su obojene u crveno i zlatno, te su se pretvorile u džinovske božićne ukrase. Iznad svakih vrata visio je venac zelenike, a u svakom ćošku nalazile su se sjajne bele jelke prekrivene magičnim snegom i ledenicama, svaka sa sjajnom zlatnom zvezdom na vrhu. Bila je znatno manja gužva nego kada su prošli put bili tu, iako jedna veštica s pomorandžom u nozdrvi gurnu Harija u stranu nasred hodnika.
– Porodična prepirka, je li? – iskezi joj se plavokosa veštica za pultom. – Vi ste treći slučaj danas... Šteta od čini, četvrti sprat.
Zatekli su gospodina Vizlija poduprtog u krevetu, s ostacima ćurke na tanjiru u krilu, i prilično nevinog izraza lica.
– Da li je sve u redu, Arture? – upita gospođa Vizli, kada su se svi pozdravili s gospodinom Vizlijem i uručili mu svoje poklone.
– Da, sve je fino – odgovori gospodin Vizli, i suviše srdačno. – Da... ovaj... nisi kojim slučajem videla vidara Smetvika, je li?
– Ne – reče gospođa Vizli sumnjičavo – zašto?
– Ništa, ništa – reče gospodin Vizli olako, i krenu da otpakuje svoje poklone. – Pa, da li su se svi danas lepo proveli? Šta ste dobili za Božić? O, Hari... ovo je

apsolutno fantastično! – Otvorio je Harijev poklon, u kojem su bili osigurači i šrafcigeri.

Čini se da gospođa Vizli nije bila posve zadovoljna odgovorom gospodina Vizlija. Kada se njen suprug nagnuo da se rukuje s Harijem, ona se zagleda u zavoje ispod njegove noćne košulje.
– Arture – reče ona, sa škljocanjem u glasu koje je podsećalo na mišolovku – promenili su ti zavoje. Zašto su ti promenili zavoje dan ranije, Arture? Rekli su mi da to neće biti potrebno sve do sutra.
– Šta? – upita gospodin Vizli, pomalo uplašeno, navlačeći jorgan preko grudi. – Ne, ne... nije to ništa... samo... ja...
Kao da se smanjivao pod prodornim pogledom gospođe Vizli.
– Ovaj... nemoj sada da se uzbuđuješ, Moli, ali Augustus Paj je imao jednu ideju...

on je vidar na obuci, znaš ga, sjajno mlado momče, i veoma zainteresovan za... ovaj...

dopunsku medicinu... mislim... neke od onih starih normalskih lekova... pa, zovu se šavovi, Moli, i vrlo dobro uspevaju na.... pa, na normalskim ranama...
Gospođa Vizli ispusti zloslutan zvuk, nešto između krika i režanja. Lupin se udalji od kreveta i priđe vukodlaku, koji nije imao posetioce, pa je prilično čežnjivo posmatrao gomilu oko gospodina Vizlija. Bil promrmlja nešto o tome da ide po šoljicu čaja, a Fred i Džordž u skoku krenuše za njim, kezeći se.
– Da li ti to pokušavaš da mi kažeš – reče gospođa Vizli, sve glasnija sa svakom izgovorenom rečju, očigledno nesvesna da ostali koji su došli s njom žurno beže tražeći zaklon – da si petljao s normalskim lekovima?
– Nisam petljao, Moli, dušo – reče gospodin Vizli molećivo – bilo je to samo...
samo nešto što smo Paj i ja pomislili da bismo mogli da pokušamo... samo, nažalost...

pa, na ovakve rane... ne deluje baš tako dobro kao što smo se nadali...
– Što znači?
– Ovaj... pa, ne znam da li znaš šta... šta su to uopšte šavovi?
– Zvuči mi kao da si pokušavao da šiješ svoju kožu – reče gospođa Vizli, uz ne preterano veseli frktaj smeha – ali čak ni ti, Arture, ne bi bio toliko glup...
– I ja sam za šoljicu čaja – reče brzo Hari, skočivši na noge.
Hermiona, Ron i Džini gotovo otrčaše do vrata zajedno s njim. Kada su se ona zatvorila za njima, začuše krik gospođe Vizli: – KAKO TO MISLIŠ DA SAM OTPRILIKE U PRAVU?
– Tipično za tatu – reče Džini, vrteći glavom dok su se zaputili kroz hodnik. – Šavovi... mislim, stvarno...
– Pa, da znaš, prilično dobro deluju na nemagijskim ranama – reče Hermiona iskreno. – Pretpostavljam da ih zmijski otrov rastvara ili nešto slično. Pitam se gde je čajdžinica?
– Peti sprat – reče Hari, setivši se putokaza pored pulta veštice-hostese.
Išli su hodnikom, prošli dupla vrata i naišli na klimavo stepenište prepuno portreta

vidara brutalnog izgleda. Dok su se penjali njima, raznorazni vidari su ih dozivali, davali im čudne dijagnoze i preporučivali užasavajuće lekove. Ron se ozbiljno uvredio kada mu je jedan srednjovekovni čarobnjak rekao da očigledno ima gadan slučaj flekavitisa.

– A šta bi to trebalo da bude? – upita on ljutito, dok ga je vidar pratio kroz još šest narednih portreta, gurajući njihove stanare sebi s puta.
– Najsvirepija bolest kože, mladi gospodaru, od koje će vam ostati ospice grozomornije od ovijeh koje sada imate...
– Koga, bre, ti zoveš grozomornim?! – upita Ron, pocrvenelih ušiju.
– ... a jedini je lijek da uzmeš žabinu jetru, da je tijesno vežeš oko grkljana, i da tako nag stojiš u buretu punom očiju jegulja kada je pun mjesec...
– Ja nemam flekavitis!
– Ali ti pogani belezi na vašem licu, mladi gospodaru...
– To su pegice! – reče Ron gnevno. – A sada marš u svoju sliku i pusti me na miru!
On se okrenu ka ostalima, koji su se trudili da zadrže ozbiljne izraze lica.
– Koji je ovo sprat?
– Mislim da je peti – reče Hermiona.
– Jok, četvrti – reče Hari – imamo još jedan...
Ali kada je zakoračio na sprat, naglo zastade, zureći u mali prozorčić na duplim vratima koja su pokrivala početak hodnika s natpisom ŠTETA OD ČINI. Kroz prozorčić je virio jedan čovek, nosa pritisnutog uz staklo. Imao je talasastu plavu kosu, jarkoplave oči i širok isprazan osmeh koji je otkrivao zaslepljujuće bele zube.
– Bokca mu! – reče Ron, takođe se zagledavši u čoveka.
– O, gospode – iznenada reče Hermiona, gotovo bez daha. – Profesor Lokhart! Njihov bivši nastavnik Odbrane od Mračnih veština otvori vrata i krenu ka njima,
obučen u dugačak lila kućni ogrtač.
– Pa, zdravo mi bili! – reče on. – Pretpostavljam da želite moj autogram, zar ne?
– Pa, i nije se baš mnogo promenio, zar ne? – promrmlja Hari Džini, koja se nasmeja.
– Ovaj... kako ste, profesore? – upita Ron, s prizvukom krivice. Ronov pokvareni štapić oštetio je pamćenje profesora Lokharta tako gadno da je završio u Sent Mungu, mada ga Hari nije previše sažaljevao, pošto je Lokhart u tom trenutku zapravo pokušavao da izbriše pamćenje Hariju i Ronu.
– Ja sam sasvim dobro, hvala na pitanju! – reče Lokhart veselo, izvukavši prilično izlomljeno i ofucano paunovo pero iz džepa. – Dakle, koliko autograma želite? Znate, sada umem da pišem i spojena slova!
– Ovaj... ne treba nam nijedan trenutno, hvala – reče Ron, podigavši obrve i pogleda u Harija, koji upita: – Profesore, da li uopšte smete da lutate hodnicima? Zar ne bi trebalo da ste u bolničkoj sobi?

S Lokhartovog lica polako izblede osmeh. Na trenutak je pomno posmatrao Harija, a onda upita: – Da li smo se već upoznali?
– Ovaj... da, jesmo – reče Hari. – Nekada ste nam predavali na Hogvortsu, sećate li se?
– Predavao? – ponovi Lokhart, kao da mu je pomalo neugodno. – Ja? Jesam li?
A onda mu se osmeh ponovo pojavi na licu, tako naglo, da je bilo prilično zastrašujuće.
– Pretpostavljam da sam vas naučio sve što znate, zar ne? Pa, šta kažete onda na te autograme? Da kažemo okruglo desetak, da možete da ih poklonite svim svojim malim prijateljima, tako da se niko ne oseti izostavljenim!
Ali upravo u tom trenutku jedna glava proviri kroz vrata na samom kraju hodnika, i neki glas pozva: – Gilderoje, nevaljalo momče. Gde li si sada odlutao?
Vidarka majčinskog izgleda, sa šljokičastim vencem u kosi, dojuri niz hodnik i toplo se osmehnu Hariju i ostalima.
– O, Gilderoje, pa ti imaš posetioce! Baš divno, i to baš na Božić! Znate, njega nikada niko ne posećuje, siromah, a ne shvatam zašto, baš je pravi medenjak, jesi li?
– Potpisujem autograme! – reče Gilderoj vidarki uz još jedan blistav osmeh. – Hoće čitavu gomilu, ne primaju ne kao odgovor! Samo se nadam da ćemo imati dovoljno fotografija!
– Čujte ga samo – reče vidarka, uzimajući Lokharta za ruku, nežno mu se osmehnuvši, kao da je neki napredni dvogodišnjak. – Bio je prilično poznat pre nekoliko godina, i nadamo se da je ova sklonost ka davanju autograma znak da mu se pamćenje polako vraća. Hoćete li doći ovamo? On je u zatvorenom odeljenju, znate, mora da je šmugnuo dok sam unosila božićne poklone, vrata su inače stalno zaključana... nije da je opasan! Samo – ona stiša glas do šapata – pomalo je opasan po sebe, živ mi bio... ne zna ko je, shvatate, odluta, i ne zna kako da se vrati... baš lepo od vas što ste došli da ga posetite.
– Ovaj – reče on, bezuspešno pokazujući na sprat iznad njih – zapavo, mi smo samo... ovaj...
Ali vidarka im se osmehivala s iščekivanjem, i Ronovo slabašno mrmljanje –
...krenuli na šoljicu čaja... – proguta tišina. Bespomoćno se pogledaše, a zatim krenuše za Lokhartom i njegovom vidarkom niz hodnik.
– Nemojmo dugo da se zadržavamo – reče Ron tiho.
Vidarka pokaza na vrata odeljenja Janusa Tikija, i promrmlja: – Alohomora. – Vrata se širom otvoriše i ona ih uvede, čvrsto držeći Gilderoja za ruku, sve dok ga nije smestila u fotelju pored njegovog kreveta.
– Ovo je odeljenje za naše dugogodišnje pacijente – obavesti ona Harija, Rona, Hermionu i Džini prigušenim glasom. – Za trajnu štetu od čini, znate. Naravno, uz jaku terapiju lekovitim napicima, čini i malo sreće, možemo da napravimo neka poboljšanja. Čini se da se Gilderoju pomalo vraća pamćenje. A videli smo i veliko

poboljšanje kod gospodina Bouda, čini se da mu sjajno ide, ponovo mu se vraća moć govora, iako još uvek ne govori nijednim jezikom koji možemo da prepoznamo. Nego, moram da uručim božićne poklone, pa ću vas ostaviti da malo proćaskate.

Hari se osvrnu oko sebe. Odeljenje je nosilo nedvosmislene znake da je postalo stalan dom svojim pacijentima. Bilo je mnogo više ličnih predmeta oko kreveta nego u odeljenju gospodina Vizlija. Zid iznad Gilderojevog uzglavlja, na primer, bio je prekriven njegovim slikama, koje su se cerile i mahale pridošlicama. Mnoge od njih je posvetio samom sebi, iskrivljenim, dečjim rukopisom. Čim ga je vidarka stavila u fotelju, Gilderoj je zgrabio novu gomilu fotografija, uzeo pero i počeo grozničavo da ih potpisuje.
– Možete ih staviti u koverte – reče on Džini, bacajući potpisane fotografije u njeno krilo, kako bi koju završio. – Nisam ja zaboravljen, da znate, nipošto, i dalje primam ogroman broj pisama obožavatelja... Gledis Gadžeon mi piše svake nedelje...

samo bih voleo da znam zašto... – On zastade, delujući pomalo zbunjeno, a onda se ponovo nasmeši i nastavi da potpisuje s novim žarom. – Pretpostavljam da je to zbog toga što sam zgodan...
Čarobnjak sumornog izgleda i žućkaste kože ležao je u krevetu preko puta, zureći u tavanicu. Mumlao je nešto za sebe, i činilo se da je potpuno nesvestan okoline. Dva kreveta dalje ležala je žena čija je cela glava bila prekrivena krznom. Hari se seti da se nešto slično dogodilo Hermioni tokom njihove druge godine, mada, na svu sreću, u njenom slučaju preobražaj nije bio trajan. Na udaljenom kraju odeljenja oko dva kreveta bile su navučene cvetne zavese, kako bi pacijenti i njihovi posetioci imali malo privatnosti.
– Evo, Agnes – reče veselo vidarka ženi s krznenim licem, uručivši joj omanju gomilu božićnih poklona. – Vidiš, nisi zaboravljena, zar ne? A tvoj sin je poslao sovu da kaže kako će večeras da te obiđe, baš lepo od njega, je l’ da?
Agnes nekoliko puta glasno zalaja.
– A vidi, Broderiče, tebi su poslali biljčicu u saksiji i divan kalendar s različitim hipogrifom za svaki mesec. Oni će baš da učine ovo mesto veselijim, zar ne? – reče vidarka prilazeći čoveku koji je mumlao, stavivši mu prilično ružnu biljku s dugačkim uvijajućim pipcima na noćni stočić, i prilepljujući kalendar na zid pomoću svog štapića. – I... oh, gospođo Longbotom, zar već odlazite?
Hari okrenu glavu. Zavese oko dva kreveta na samom kraju odeljenja bile su sada razgrnute, i dva posetioca su krenula između kreveta: stroga stara veštica koja je nosila dugu zelenu haljinu, moljcima izjedeno krzno od lisice i šiljat šešir ukrašen nečim što je nepogrešivo ličilo na punjenog lešinara, a iza nje je, vidno deprimiran, išao – Nevil.
Uz iznenadan blesak razumevanja, Hari shvati ko su ljudi u krevetima na samom kraju sobe. On stade divlje da se osvrće oko sebe tražeći nešto čime će skrenuti pažnju ostalima, kako bi Nevil mogao da napusti odeljenje neprimećen, a da mu oni ne

postavljaju glupa pitanja, ali se i Ron trgao na pomen prezimena Longbotom, i pre nego što je Hari stigao da ga spreči, on povika: – Nevile!
Nevil poskoči i skupi se kao da ga je metak upravo promašio za dlaku.
– To smo mi, Nevile! – reče Ron veselo, pridigavši se na noge. – Da li si video...? I Lokhart je ovde! Koga si ti posećivao?
– To su tvoji drugovi, Nevile, dušo? – upita Nevilova baka graciozno, ustremivši se ka njima.
Nevil je izgledao kao da bi radije bio bilo gde drugde na svetu, samo ne tu. Dok je izbegavao njihove poglede, tamnoljubičasto rumenilo obli mu bucmasto lice.
– Ah, da – reče njegova baka zureći u Harija, i ispruži svoju smežuranu šaku nalik kandži da se rukuju. – Da, da, znam ko si ti, naravno. Nevil priča lepe stvari o tebi.
– Ovaj... hvala – reče Hari, rukujući se. Nevil nije gledao u njega, već je piljio u sopstvena stopala, a lice mu je postajalo sve tamnije.
– A vas dvoje ste očigledno Vizlijevi – nastavi gospođa Longbotom, pruživši zatim ruku Ronu i Džini. – Da, znam vam roditelje; ne preterano dobro, razume se, ali dobri su ljudi, i te kako... a ti mora da si Hermiona Grejndžer?
Hermiona je delovala pomalo preneraženo što gospođa Longbotom zna njeno ime, ali se svejedno rukovala s njom.
– Da, Nevil mi je pričao sve o tebi. Pomogla si mu nekoliko puta da se izvuče iz škripca, zar ne? Dobar je on dečko – reče ona, uputivši strog pogled Nevilu preko svog prilično koščatog nosa – ali nije nasledio očev talenat, nažalost. – I ona klimnu glavom u pravcu dva kreveta na samom kraju odeljenja, tako da se punjeni lešinar preteći zaklati povrh njene glave.
– Šta? – reče Ron začuđeno. (Hari je hteo da nagazi Rona, ali tako nešto je mnogo teže izvesti neprimećeno kad nosite farmerke umesto odora.) – Da li je to tvoj tata tamo na kraju, Nevile?
– Šta je sad ovo? – reče gospođa Longbotom oštro. – Zar nisi rekao prijateljima za svoje roditelje, Nevile?
Nevil duboko udahnu, pogleda u plafon, i odmahnu glavom. Hari nije mogao da se seti da mu je ikada bilo više žao nekoga, ali nije mogao da smisli nikakav način da pomogne Nevilu da se izvuče iz ove situacije.
– Pa, to nije nešto čega se treba stideti! – reče gospođa Longbotom ljutito. – Treba da budeš ponosan, Nevile, ponosan! Nisu se oni odrekli svog zdravlja i razuma samo zato da bi ih se njihov sin jedinac stideo, da znaš!
– Ne stidim se – reče Nevil vrlo tiho, i dalje gledajući svuda sem u Harija i ostale. Ron se sada popeo na vrhove prstiju kako bi pogledao pacijente u ta dva kreveta.
– Pa, pokazuješ to na stvarno čudan način! – reče gospođa Longbotom. – Mog sina i njegovu ženu – reče ona, nadmeno se okrenuvši ka Hariju, Ronu, Hermioni i Džini – mučile su do ludila pristalice Znate-Već-Koga.

Hermiona i Džini prisloniše šake usnama. Užasnut, Ron prestade da izvija vrat kako bi bolje video Nevilove roditelje.
– Bili su Aurori, znate, i veoma ugledni članovi čarobnjačke zajednice – nastavi gospođa Longbotom. – Izuzetno nadareni, oboje. Ja sam... da, Alisa, dušo, šta je bilo?
Nevilova majka im polagano priđe iz dna sobe, u spavaćici. Više nije imala punačko, veselo lice koje je Hari zapazio na Ćudljivkovoj fotografiji prvobitnog Reda Feniksa. Lice joj je bilo mršavo i iznureno, oči su joj delovale i suviše krupne, a kosa, koja je skroz pobelela, bila je paperjasta i mrtvačka. Činilo se da neće da govori, ili možda da ne može, ali je stidljivo pokazivala na Nevila, držeći nešto u ispruženoj ruci.
– Opet? – reče gospođa Longbotom, delujući pomalo umorno. – Dobro de, Alisa, dušo, u redu. Nevile, uzmi to, šta god da je.
Ali Nevil je već bio ispružio ruku, u koju njegova majka ubaci prazan omotač Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake.
– Baš lepo, dušo – reče Nevilova baka lažno veselim glasom, potapšavši njegovu majku po ramenu.
Ali Nevil tiho reče: – Hvala, mama.
Njegova majka se otetura nazad odeljenjem, pevušeći za sebe. Nevil se okrenu ka ostalima, prkosnog izraza lica, kao da ih čika da se nasmeju, ali Hariju se činilo da nikada u životu nije video ništa manje smešno od toga.
– Pa, bolje da se vratimo – uzdahnu gospođa Longbotom, navlačeći dugačke zelene rukavice. – Drago mi je što sam vas upoznala. Nevile, baci taj papirić u kantu, mora da ti je dosad dala dovoljno da oblepiš celu sobu.
Ali dok su odlazili, Hari je bio siguran da je video Nevila kako gura omotač slatkiša u džep.
Vrata se zatvoriše za njima.
– Pojma nisam imala – reče Hermiona, koja je bila na ivici suza.
– Ni ja – reče Ron pomalo promuklo.
– Ni ja – prošaputa Džini.

– Ja sam znao – reče on sumorno. – Dambldor mi je rekao, ali sam obećao da nikome neću reći... eto zašto je Belatriks Lestrejndž poslata u Askaban, upotrebila je Bolnu kletvu na Nevilovim roditeljima, sve dok nisu potpuno izgubili razum.

– Belatriks Lestrejndž je to uradila? – prošaputa Hermiona, užasnuta. – Ona žena čiju sliku Kričer drži u svom brlogu?
Zavlada duga tišina, koju prekide Lokhartov ljutiti glas.
– Čujte, nisam ja džabe učio da pišem spojena slova, znate!

24. Oklumencija

Ispostavilo se da je Kričer čučao na tavanu. Sirijus je rekao da ga je zatekao tamo, prekrivenog prašinom, bez sumnje u potrazi za ostalim relikvijama porodice Blek koje je hteo da sakrije u svom plakaru. Iako je Sirijus izgleda bio zadovoljan tom pričom, Hari je bio prilično sumnjičav. Činilo se da je Kričer mnogo bolje raspoložen otkako se ponovo pojavio, sve je manje mrmljao, naređenja je izvršavao krotkije nego do tada, a Hari je jednom ili dvaput uhvatio kućnog vilenjaka kako ga pomno posmatra, ali bi uvek brzo skrenuo pogled čim vidi da ga je Hari primetio.

Hari nije spominjao svoje nejasne sumnje Sirijusu, čija je veselost posle Božića brzo počela da bledi. Što se više bližio datum njihovog povratka na Hogvorts, postajao je sve skloniji onome što je gospođa Vizli zvala „napadima mrzovolje“, tokom kojih bi postajao povučen i namćorast, često provodeći sate u Bakbikovoj sobi. Njegova turobnost širila se kućom, provlačeći se ispod vrata poput nekog zagušujućeg gasa, tako da su svi bili inficirani njome.
Hari nije želeo da ostavi Sirijusa ponovo samog s Kričerom. Zapravo, po prvi put u životu nije se radovao povratku na Hogvorts. Odlazak u školu značio je da će ponovo biti pod tiranijom Dolores Ambridž, koja je bez sumnje za vreme njihovog odsustva uspela da progura još nekoliko dekreta. Sada, kada mu je zabranjeno da igra, nije mogao da se raduje ni kvidiču. Sva je prilika da će im se hrpe domaćih zadataka povećavati kako se ispiti približavaju, a Dambldor je uzdržaniji no ikada. Zapravo, da

nije DA, Hari bi, činilo mu se, preklinjao Sirijusa da mu dozvoli da napusti Hogvorts i ostane sa njim u Ulici Grimold.
A onda, poslednjeg dana raspusta, desilo se nešto zbog čega je Hari stvarno počeo da zazire od povratka u školu.
– Hari, dušo – reče gospođa Vizli, proturivši glavu kroz vrata njegove i Ronove spavaće sobe, gde su njih dvojica igrali čarobnjački šah, a Hermiona, Džini i Krukšenks ih posmatrali – možeš li da siđeš do kuhinje? Profesor Snejp bi hteo da popriča s tobom.
Hari nije odmah registrovao šta mu je rekla. Jedan od njegovih topova upravo se upustio u tuču s Ronovim pionom, i on ga je veselo pujdao.
– Zgnječi ga – zgnječi ga, on je samo pešak, idiote jedan. Izvinite, gospođo Vizli, šta ste rekli?
– Profesor Snejp, dušo. U kuhinji. Hteo bi da popričate.
Hari zinu od užasa. Osvrnuo se ka Ronu, Hermioni i Džini, koji su iznenađeno zijali u njega. Krukšenks, kojeg je Hermiona uz velike poteškoće obuzdavala u naručju proteklih četvrt sata, veselo skoči za šahovsku tablu i stade da juri figure, koje pobegoše u zaklon, skičeći na sav glas.
– Snejp? – ponovi Hari tupo.
– Profesor Snejp, dušice – prekorno će gospođa Vizli. – Hajde sada, brzo, kaže da ne može dugo da ostaje.
– Šta li hoće od tebe? – upita Ron, delujući nervozno, kada se gospođa Vizli povukla iz sobe. – Nisi ništa zgrešio, zar ne?
– Ne! – reče Hari prkosno, prebirajući po glavi da bi se setio šta je mogao da uradi zbog čega bi ga Snejp tražio u Ulici Grimold. Da nije dobio „T“ na svom poslednjem domaćem?
Minut ili dva kasnije on otvori kuhinjska vrata, i zatekne Sirijusa i Snejpa kako sede za dugačkim kuhinjskim stolom, smrknuto gledajući u suprotnim pravcima. Tišina koja je tu vladala bila je puna uzajamne mržnje. Na stolu ispred Sirijusa ležalo je otvoreno pismo.
– Ovaj... – poče Hari, kako bi obznanio svoje prisustvo.
Snejp se okrenu ka njemu, lica uramljenog dugom masnom crnom kosom.
– Sedi, Poteru.
– Znaš – reče Sirijus glasno, klackajući se na zadnjim nogama svoje stolice, obraćajući se plafonu – voleo bih kad ne bi izdavao naređenja ovde, Snejpe. Vidiš, ovo je moja kuća.
Ružno rumenilo preplavi Snejpovo bledunjavo lice. Hari sede na stolicu pored Sirijusa, suočivši se sa Snejpom s druge strane stola.
– Trebalo je da te vidim nasamo, Poteru – reče Snejp, i već poznati kez mu iskrivi usne – ali je Blek...
– Ja sam njegov kum – reče Sirijus, veoma glasno.

– Ja sam ovde po Dambldorovom naređenju – reče Snejp, čiji je glas, kao kontrast Sirijusovom, postajao sve tiši i razdražljiviji – ali slobodno ostani, Blek, znam da voliš da misliš kako si... u toku.

– Šta bi to trebalo da znači? – reče Sirijus, pustivši da mu stolica ponovo padne na sve četiri noge uz glasan tresak.
– Samo to da sam siguran da mora da si... ha... frustriran činjenicom da ne možeš da uradiš ništa korisno – Snejp nežno naglasi tu reč – za Red.
Sada je bio red na Sirijusa da pocrveni u licu. Snejpove usne se trijumfalno izviše kada se okrenuo ka Hariju.
– Poteru, direktor me je poslao da te obavestim o njegovoj želji da ovog polugođa učiš Oklumenciju.
– Šta da učim? – upita Hari tupo.

– Oklumenciju, Poteru. Magijsku odbranu uma od spoljnih upada. Opskurna grana magije, ali krajnje korisna.
Harijevo srce poče da bije strašno brzo. Odbrana od spoljnih upada? Ali nije bio opsednut, svi su se složili s tim...
– Zašto moram da učim tu Oklu... šta god? – izlete mu iz usta.
– Zato što direktor smatra da je to dobra ideja – reče Snejp uglađeno. – Imaćeš privatne časove jedanput nedeljno, ali nikome nećeš reći šta radiš, a nipošto Dolores Ambridž. Da li si me razumeo?
– Da – reče Hari. – Ko će me podučavati?
Snejp podiže obrvu.
– Ja – reče.
Hari je imao užasan osećaj, kao da mu se utroba topi. Dodatni časovi kod Snejpa
– šta li je zgrešio da to zasluži? On se brzo osvrnu ka Sirijusu, tražeći podršku.
– Zašto ne može Dambldor da podučava Harija? – upita Sirijus agresivno. – Zašto baš ti?
– Pretpostavljam da je direktorska privilegija da prepušta drugima obavljanje neprijatnih zadataka – reče Snejp svilenkasto. – Uveravam te da nisam sâm tražio ovaj posao. – On se pridiže. – Očekujem te u ponedeljak u šest uveče, Poteru, u mojoj kancelariji. Ako iko pita, imaš dopunsku nastavu iz Napitaka. Ko god te je video na mojim časovima potvrdiće da ti je odista potrebna.
Okrenu se da izađe, zalepršavši svojim crnim putnim ogrtačem.
– Stani malo – reče Sirijus, ispravivši se u naslonu stolice.

– U velikoj sam žurbi, Blek. Za razliku od tebe, ja nemam neograničeno slobodno vreme.
– Onda ću preći na stvar – reče Sirijus, ustavši. Bio je dosta viši od Snejpa, koji je, primeti Hari, stegao pesnicu u džepu svog ogrtača, gde je, Hari je bio siguran,

držao svoj štapić. – Ako samo čujem da koristiš ove časove Oklumencije da bi kinjio Harija, meni ćeš da odgovaraš.
– Baš dirljivo – iskezi se Snejp. – Ali siguran sam da si primetio koliko je Poter nalik svome ocu?
– Da, jesam – reče Sirijus ponosno.
– Dobro, onda sigurno znaš i da je toliko arogantan da je potpuno gluv za svaku kritiku – reče Snejp uglađeno.
Sirijus grubo odgurnu stolicu u stranu i zaobiđe sto, pošavši ka Snejpu, izvlačeći usput štapić. Snejp izvuče svoj. Stadoše da se odmeravaju, Sirijus je delovao gnevno, a Snejp proračunato, dok mu je pogled prelazio sa Sirijusovog štapića na njegovo lice.
– Sirijuse! – reče Hari glasno, ali ovaj kao da ga nije čuo.
– Upozorio sam te, Slinavuse – reče Sirijus, zaustavivši se na petnaestak centimetara od Snejpovog lica – briga me što Dambldor misli da si rehabilitovan, ja dobro znam...
– Ah, pa zašto mu onda to ne kažeš? – prošaputa Snejp. – Ili se možda bojiš da neće ozbiljno shvatiti savet čoveka koji se već šest meseci krije u majčinoj kući?
– Reci mi, kako je Lucijus Melfoj ovih dana? Pretpostavljam da se raduje što njegovo verno kučence radi na Hogvortsu, zar ne?
– Kad smo već kod kučića – reče Snejp nežno – znaš li da te je Lucijus Melfoj prepoznao kada si poslednji put rizikovao da se prošetaš napolju? Mudra ideja, Blek, da te vide na bezbednoj železničkoj stanici... time si dobio čvrst izgovor da ubuduće uopšte ne napuštaš svoje malo skrovište, zar ne?
Sirijus podiže svoj štapić.
– NE! – povika Hari, preskočivši preko stola, pokušavajući da stane između njih dvojice. – Sirijuse, nemoj!
– Da li me ti to zoveš kukavicom? – zagrme Sirijus, pokušavajući da odgurne Harija, ali ovaj se nije dao.
– Pa, da, mislim da te zbilja tako zovem – reče Snejp.
– Hari – sklanjaj – mi – se – s – puta! – zareža Sirijus, gurajući ga u stranu slobodnom rukom.
Kuhinjska vrata se otvoriše i cela porodica Vizli, zajedno s Hermionom, uđe unutra, a svi su delovali veoma srećno dok je gospodin Vizli ponosno koračao među njima, obučen u prugastu pidžamu preko koje je nosio kišni mantil.
– Izlečen! – objavi on razdragano svima u kuhinji. – Potpuno izlečen!
On i ostali Vizlijevi zastadoše na pragu, zureći u scenu koja se odvijala pred njima, a čiji se akteri takođe ukočiše zahvaljujući tom prekidu. I Sirijus i Snejp su gledali u vrata, uperivši štapiće jedan drugom u lice, a Hari je nepokretno stajao između njih, ruku ispruženih ka obojici, pokušavajući da ih razdvoji.
– Merlinove mi brade – reče gospodin Vizli, a osmeh mu skliznu s lica – šta se to

ovde zbiva?

I Sirijus i Snejp spustiše štapiće. Hari je gledao čas u jednog čas u drugog. Obojici je na licu bio vidljiv krajnji prezir, a ipak, neočekivan ulazak tolikog broja svedoka malo ih je prizvao pameti. Snejp gurnu svoj štapić u džep i pojuri iz kuhinje, prošavši pored Vizlijevih bez ikakvog komentara. Na vratima se okrenu i reče:

– Šest sati, ponedeljak uveče, Poteru.
I nestade. Sirijus je besno gledao za njim, držeći štapić uz bok.
– Šta se to dešava? – ponovi gospodin Vizli.
– Ništa, Arture – reče Sirijus, zadihan kao da je upravo pretrčao dugačak put. – Samo prijateljsko ćaskanje dvojice starih školskih drugova. – Uz ogroman trud, on se nasmeši. – Dakle... izlečen si? To su odlične vesti, sjajne.
– Baš tako, zar ne? – reče gospođa Vizli, vodeći svog muža napred ka stolici. – Vidar Smetvik je na kraju uspeo da izvede svoju magiju, i pronašao je protivotrov za šta god da je ona zmija imala u svojim očnjacima, a Artur je naučio da ubuduće ne petlja s normalskom medicinom, zar ne, dušo? – dodade ona, pomalo preteće.
– Da, Moli, draga – reče gospodin Vizli krotko.
Večera je trebalo da bude vesela, pošto je gospodin Vizli ponovo bio s njima. Hari je video da se Sirijus trudi da ulepša veče, međutim, kad god se ne bi silom smejao Fredovim i Džordžovim šalama ili ih sve nutkao hranom, izraz lica njegovog kuma ponovo bi postajao sumoran i tužan. Između Harija i Sirijusa sedeli su Mandangus i Ludooki, koji su svratili da čestitaju gospodinu Vizliju. Hteo je da razgovara sa Sirijusom, da mu kaže da ne sluša ni reč od onoga što mu Snejp govori, da ga Snejp namerno provocira, i da niko drugi ne smatra Sirijusa kukavicom zato što je poslušao Dambldora i ostao u Ulici Grimold. Ali nije imao priliku da to učini, a opazivši gadan izraz Sirijusovog lica, Hari se čak pitao da li bi se usudio to da mu spomene, i kad bi imao priliku. Umesto toga, ispričao je šapatom Ronu i Hermioni da mora da ide na časove Oklumencije kod Snejpa.
– Dambldor hoće da spreči te tvoje snove o Voldemoru – odmah će Hermiona. – Pa, nećeš baš žaliti ako ih više ne budeš imao, zar ne?
– Dodatni časovi kod Snejpa? – zgrozi se Ron. – Radije bih imao noćne more! Trebalo je da se sutradan vrate na Hogvorts Noćnim viteškim autobusom, ponovo

u pratnji Tonks i Lupina, koje su sledećeg jutra Hari, Ron i Hermiona zatekli kako doručkuju u kuhinji. Dok je otvarao vrata, Hariju se učinilo da odrasli nešto razgovaraju šapatom, ali svi se odmah žurno okrenuše i zanemeše.
Posle doručka s nogu, svi navukoše jakne i šalove kako bi se izborili s jezovitim sivim januarskim jutrom. Hari je osećao neprijatno žiganje u grudima: nije hteo da se oprosti sa Sirijusom. Imao je loš predosećaj u vezi s ovim rastankom. Nije znao kada će se sledeći put videti, i činilo mu se da je obavezan da nešto kaže Sirijusu, ne bi li ga sprečio da uradi nešto glupo – Hari se brinuo da je Snejpova optužba za kukavičluk previše pogodila Sirijusa, te da ovaj možda već planira neki nepromišljen izlet iz

Ulice Grimold. Međutim, pre nego što je smislio šta da mu kaže, Sirijus ga pozva k sebi.
– Hoću da uzmeš ovo – reče mu tiho, tutnuvši Hariju u ruke loše umotan paket veličine omanje knjige.
– Šta je to?
– Način da me obavestiš da li te Snejp maltretira. Ne, ne otvaraj ga ovde! – reče Sirijus obazrivo pogledavši u gospođu Vizli, koja je ubeđivala blizance da navuku njene ručno ispletene rukavice. – Sumnjam da bi se Moli ovo svidelo – ali hoću da ga upotrebiš ako ti ikada zatrebam, u redu?
– Dobro – reče Hari, i sakri paket u unutrašnji džep jakne, ali znao je da ga nikada neće upotrebiti, šta god da je. Neće on, Hari, biti taj koji će izmamiti Sirijusa s jedinog bezbednog mesta, ma koliko ružno se Snejp odnosio prema njemu na predstojećim časovima Oklumencije.
– Hajde, onda – reče Sirijus, potapšavši Harija po ramenu. Smrknuto se nasmeši i pre nego što je Hari stigao išta da kaže, zaputiše se uz stepenice, i zaustaviše se pred teško okovanim i zabravljenim ulaznim vratima, okruženi Vizlijevima.
– Zbogom, Hari, i čuvaj se – reče gospođa Vizli, zagrlivši ga.
– Vidimo se, Hari, i čuvaj me od zmija! – reče gospodin Vizli ljubazno, rukujući se s njim.
– Važi... hoću – reče Hari rasejano. Ovo mu je bila poslednja šansa da kaže Sirijusu da se pazi. Okrenuo se, pogledao svog kuma u lice i zaustio da progovori, ali pre nego što je stigao, Sirijus ga kratko zagrli rukom i reče promuklo: – Čuvaj se, Hari. – Sledećeg trena Harija izguraše na ledeni zimski vazduh, i Tonks ga (tog dana potpuno prerušena u visoku, strogu ženu železnosede kose) povede niz stepenice.
Vrata kuće broj dvanaest zalupiše se za njima. Sišli su s Lupinom. Kada su došli do trotoara, Hari se osvrnu. Ulaz broj dvanaest hitro se skupljao, dok su ga susedne kuće istiskivale s vidika. Trenutak kasnije, više ga nije bilo.
– Hajde, što brže uhvatimo autobus, to bolje – reče Tonks, a Hariju se učini da vidi nervozu u pogledima koje je bacala po trgu. Lupin ispruži desnu ruku.
TRAS.
Pred njima se stvori drečavoljubičasti tripl-deker, za dlaku izbegavši obližnju banderu, koja odskoči u stranu, sklonivši mu se s puta.
Mršav, bubuljičav klempav mladić u ljubičastoj uniformi skoči na trotoar i reče: – Dobrodošli u...
– Da, da, znamo već, hvala – brzo će Tonks. – Hajde, hajde, upadajte...
I ona gurnu Harija napred ka stepenicima, pored konduktera, koji se zablenu u Harija dok je ovaj prolazio pored njega.
– ’Ej, pa to je ’Ari...!
– Ako vikneš njegovo ime, prokleću te do sudnjeg dana – promrmlja Tonks preteće, sada gurajući Džini i Hermionu napred.

– Oduvek sam hteo da se vozim ovim čudom – reče Ron veselo, i uđe za Harijem osvrćući se oko sebe.
Prošli put kada je Hari putovao Noćnim viteškim autobusom bilo je veče, pa su njegova tri sprata bila puna mesinganih kreveta. Sada, u rano jutro, bio je prepun raznoraznih stolica, nasumično poređanih uz prozore. Neke od njih su izgleda popadale kada se autobus naglo zaustavio u Ulici Grimold. Nekoliko veštica i čarobnjaka još uvek se pridizalo s poda gunđajući, a nečija torba s namirnicama kliznula je preko celog autobusa: neprijatna mešavina žabljih jajašaca, bubašvaba i kolača s vanilom prosula se svuda po podu.
– Izgleda da ćemo morati da se razdvojimo – reče Tonks odsečno, tražeći pogledom prazne stolice. – Fred, Džordž i Džini, zauzmite mesta pozadi... Remus će ostati s vama.
Ona, Hari, Ron i Hermiona produžiše do najvišeg sprata autobusa, gde su našli dve slobodne stolice na samom začelju, i dve na pročelju autobusa. Sten Stranputica, kondukter, pođe željno za Harijem i Ronom ka začelju autobusa. Dok je Hari prolazio, glave su se okretale, a kada je seo, vide kako se sva lica odjednom ponovo usmeravaju napred.
Kada su Hari i Ron dali Stenu po jedanaest sikla, autobus ponovo krenu, zloslutno se klateći. Brundao je duž Ulice Grimold vrludajući čas po drumu čas po trotoaru, a onda, uz još jedno gromoglasno TRAS, svi su bili odbačeni unazad. Ronova stolica se prevrnu i Prasvidžen, kojeg je držao u krilu, izlete iz kaveza i cvrkućući odlete do prednjeg dela autobusa, gde slete na Hermionino rame. Hari, koji je za dlaku izbegao pad uhvativši se za zidni svećnjak, pogleda kroz prozor: sada su već, kako se činilo, jurili nekim autoputem.
– Tu smo, odma’ pored Birmingema – reče Sten veselo, odgovorivši na Harijevo neizrečeno pitanje, dok se Ron teškom mukom pridizao s poda. – Jesi l’ dobro, ondak, ’Ari? Viđ’o sam ti ime puno puta u novinama tokom leta, al’ nikad nije bil’o neš’o lepo. Rek’o sam Ernu, rek’o sam mu, nije mi se činijo k’o ludaja kad sam gi upozn’o, eto vi’š, nikad ne znaš ko je kaki, je l’ da?
On im uruči karte i nastavi da zuri u Harija kao opčinjen. Očigledno Stena nije bilo briga koliko je neko lud ako je dovoljno poznat da mu se ime pojavi u novinama. Viteški autobus se preteće klatio, pretičući kolonu kola s unutrašnje strane puta. Pogledavši ka prednjem delu autobusa, Hari vide kako Hermiona rukama prekriva oči, dok joj se Prasvidžen veselo njiše na ramenu.
TRAS.
Stolice ponovo skliznuše unazad kada Viteški autobus skoči s Birmingemskog autoputa na tihi seoski drum pun vijugavih krivina. S obe strane puta rasle su žive ograde, koje su im se sklanjale s puta dok su vozili po ivičnjaku. Odatle pređoše na glavnu ulicu u središtu prometnog grada, zatim na vijadukt okružen visokim brdima, a onda na vetrovit put među izdignutim zaravnima, svaki put uz glasno TRAS.

– Predomislio sam se – promrmlja Ron, šesti put se pridižući s patosa. – Više nikada ne želim da se vozim ovime.
– Čuj, ’Ogvorts je sledeća stan’ca posle ove – reče Sten veselo, klateći se ka njima. – Ona šefica tam’ napred koja je ušla s’ vama dala nam je malen bakšiš da vas malko ranije iskrcamo. Sam’ ćemo ipak prvo da odbacimo Madam Močvarnu...
odozdo se začu zvuk povraćanja, praćen užasnim šljapkanjem – ... nije joj baš najbolje.
Koji minut kasnije, Viteški autobus uz škripu zakoči pred malenom krčmom, koja se izvi s puta ne bi li izbegla sudar. Čuli su kako Sten izvodi nesrećnu Madam Močvarnu iz autobusa, dok njeni doskorašnji saputnici s drugog sprata mrmljaju s olakšanjem. Autobus ponovo krete, sve više ubrzavajući, sve dok...
TRAS.
Kotrljali su se kroz snežni Hogsmid. Hari na tren spazi Veprovu glavu u bočnoj uličici, videvši znak s odsečenom glavom vepra kako se klati na zimskom vetru. Snežne pahulje počeše da padaju po velikom prozoru na samom pročelju autobusa. Napokon stadoše pred kapijom Hogvortsa.
Lupin i Tonks im pomogoše da iznesu prtljag iz autobusa, a zatim izađoše da se oproste s njima. Hari pogleda u tri niza prozora Noćnog viteškog autobusa i vide da svi putnici zure u njega, pritisnuvši noseve o stakla.
– Bićete bezbedni čim kročite na školsko imanje – reče Tonks, obazrivo se osvrnuvši ka pustom drumu. – Lepo se provedite u ovom polugođu, važi?
– Čuvajte se – reče Lupin, rukujući se sa svima, a posebno s Harijem. – I čuj... – on spusti glas dok su ostali razmenjivali poslednje pozdrave s Tonks – Hari, znam da ne voliš Snejpa, ali on je vrhunski oklumens, a svi mi, uključujući i Sirijusa, želimo da naučiš da se štitiš, zato marljivo radi na tome, važi?
– Da, važi – reče Hari nevoljno, podigavši pogled ka Lupinovom prerano izboranom licu. – Vidimo se, onda.
Njih šestoro se odvukoše klizavim putem ka zamku, tegleći kovčege. Hermiona je već pričala kako će da ištrika nekoliko vilenjačkih kapica pre spavanja. Kada su stigli do velikih hrastovih ulaznih vrata, Hari se osvrnu. Noćni viteški autobus već je bio otišao, a on je, znajući šta ga sutra uveče čeka, napola želeo da je još uvek u njemu.

* * *

Hari je veći deo sutrašnjeg dana proveo strahujući od večeri. Tokom jutarnjeg dvočasa Napitaka nije pronašao ništa što bi te strepnje odagnalo, pošto je Snejp po običaju bio strašno neprijatan. Raspoloženje mu je dodatno kvarilo to što su mu članovi DA-e neprekidno prilazili u hodnicima između časova, zapitkujući ga puni nade hoće li te večeri biti novog sastanka.

– Javiću vam uobičajenim načinom kada zakažem sledeći – ponavljao je Hari

stalno iznova – ali ne mogu večeras, moram... ovaj... na dopunsku nastavu iz Napitaka.

– Ideš na dopunsku iz Napitaka? – upita Zaharije Smit oholo, kada je priterao Harija u ćošak u Ulaznoj dvorani posle ručka. – Bože blagi, mora da baš nemaš pojma. Snejp inače nikome ne daje dodatne časove, zar ne?
Dok se Smit iritirajuće razmetljivo udaljavao, Ron ga je streljao pogledom.
– Da li da ga ureknem? Još uvek mogu da ga pogodim odavde – reče on, podigavši štapić i nanišanivši tačno između Smitovih lopatica.
– Ma zaboravi – reče Hari sumorno. – To će svi da pomisle, zar ne? Da sam užasno glu...
– Zdravo, Hari – reče glas iza njega. On se okrenu i vide Čo.
– Oh – reče Hari, dok mu je stomak neugodno poskakivao. – Zdravo.
– Mi ćemo biti u biblioteci, Hari – reče Hermiona strogo, zgrabi Rona za lakat i odvuče ga ka mermernom stepeništu.
– Jesi li se lepo proveo za Božić? – upita Čo.
– Aha, nije bilo loše – reče Hari.
– Kod mene je bilo prilično tiho – reče Čo. Iz nekog razloga, delovala je veoma posramljeno. – Ovaj... idućeg meseca ima još jedan izlet u Hogsmid, da li si video obaveštenje?
– Šta? A, ne, nisam proverio oglasnu tablu otkako sam se vratio.
– Da, i to baš na Dan zaljubljenih...
– Dobro – reče Hari, pitajući se zašto mu to govori. – Pa, pretpostavljam da želiš da...?
– Samo ako ti želiš – brzo će ona.
Hari se zablenu u nju. Upravo je zaustio da kaže: „Pretpostavljam da želiš da znaš kada je sledeći sastanak DA-e?“, ali njen odgovor nije bio u skladu s time.
– Ja... ovaj... – reče on.
– Oh, u redu je ako nećeš – reče ona, delujući prestravljeno. – Ne brini... Ja...
vidimo se.
Ona se okrenu i ode. Hari je stajao i zurio u nju, dok mu je mozak grozničavo radio. A onda nešto kvrcnu u njegovoj glavi, i sve leže na svoje mesto.
– Čo! Hej – Čo!
On potrča za njom, i sustiže je na polovini mermernog stepeništa.
– Ovaj... hoćeš li da ideš sa mnom u Hogsmid na Dan zaljubljenih?
– Oooo, da! – reče ona, pocrvenevši kao bulka, i lice joj se ozari.
– Važi... pa... dobro, dogovoreno – reče Hari, i osećajući da taj dan nije bio potpuni promašaj, gotovo odlete do biblioteke po Rona i Hermionu, da ne zakasne na popodnevna predavanja.
Do šest uveče pak, čak ni sjaj toga što je Čo prihvatila poziv na sastanak nije mogao da razbije zloslutan predosećaj, koji je postajao sve gori sa svakim Harijevim korakom na putu do Snejpove kancelarije.

Kada je najzad stigao do vrata, zastao je pred njima, želeći da je bilo gde drugde, a onda je duboko udahnuo, pokucao i ušao.
Senovita soba bila je obložena policama sa stotinama staklenih tegli u kojima su ljigavi komadi životinja i biljki plutali u raznobojnim napicima. U jednom kutku nalazio se plakar pun sastojaka, za koje je Snejp jednom optužio Harija da ih je pokrao – i to s razlogom. Hari, međutim, odmah usmeri pažnju na sto, na kome je stajala plitka kamena zdela s ugraviranim runama i simbolima po obodu, osvetljena svećama. Hari je odmah prepozna – bilo je to Dambldorovo Sito-za-misli. Pitajući se šta ono tu traži, za ime sveta, on poskoči kada se Snejpov ledeni glas prolomi iz senke.
– Zatvori vrata za sobom, Poteru.
Hari ga posluša, imajući užasan osećaj da je time samog sebe utamničio. Kada se ponovo okrenuo ka sobi, Snejp izađe na svetlo i nemo mu pokaza na stolicu preko puta stola. Hari sede, a za njim i Snejp, netremice ga gledajući hladnim crnim očima, dok mu se u svakoj bori na licu ogledao prezir.
– Dakle, Poteru, znaš zašto si ovde – reče on. – Direktor me je zamolio da te podučavam Oklumenciji. Mogu samo da se nadam da ćeš u tome biti veštiji nego što si s Napicima.
– Dobro – reče Hari odsečno.
– Ovo možda i nije običan čas, Poteru – reče Snejp, zlobno suzivši oči – ali ja sam ti i dalje nastavnik, i stoga ćeš me stalno zvati ’gospodine’ ili ’profesore’.
– Da... gospodine – reče Hari.
– Dakle, Oklumencija. Kao što sam ti već rekao u kuhinji tvog dragog kuma, ova grana magije zaključava um, kako bi on odoleo magijskim upadima i uticajima.
– A zašto profesor Dambldor smatra da mi je to potrebno, gospodine? – upita Hari, gledajući Snejpa pravo u oči, pitajući se hoće li mu uopšte odgovoriti.
Snejp mu na trenutak uzvrati pogled, a onda prezrivo reče: – Čak bi i ti to dosad shvatio, Poteru. Mračni gospodar je izuzetno vešt u Legilimenciji...
– Šta je to? Gospodine?
– To je sposobnost izvlačenja osećanja i sećanja iz uma drugih osoba...
– On ume da čita misli? – reče Hari brzo, kada je čuo potvrdu svojih najvećih strahovanja.
– Ti stvarno nemaš osećaj za finese, Poteru – reče Snejp, zacaklivši svojim tamnim očima. – Ne razumeš finese koje čine razliku. To je jedan od tvojih nedostataka zbog kojih tako žalosno spravljaš napitke.
Snejp na trenutak zastade, očigledno želeći što duže da uživa u toj uvredi, pre nego što nastavi.
– Samo Normalci govore o ’čitanju misli’. Um nije nekakva knjiga koja se po volji može otvoriti i razgledati. Misli nisu urezane unutar lobanje, da može da ih iščita svaki uljez. Um je kompleksna i slojevita stvar, Poteru – bar je većina umova takva. –

On se prezrivo iskezi. – Istina je pak da oni koji ovladaju Legilimencijom jesu u stanju da, pod određenim uslovima, urone u um svojih žrtava i da tačno protumače stvari koje u njima zapaze. Mračni gospodar, na primer, gotovo uvek zna kada ga neko laže. Samo oni vični Oklumenciji umeju da izoluju osećanja i uspomene koji protivreče izgovorenoj laži, pa tako mogu da izgovaraju neistine u njegovom prisustvu a da ne budu otkriveni.

Šta god Snejp govorio, Legilimencija je Hariju zvučala kao čitanje misli, i nimalo mu se nije dopadalo to što čuje.
– Dakle, mogao bi upravo sada da zna šta mi mislimo? Gospodine?
– Mračni gospodar je prilično daleko, a zidove i zemljište Hogvortsa čuvaju mnoge drevne čini i mađije, kako bi oni koji prebivaju u njima bili zaštićeni, telesno i mentalno – reče Snejp. – Vreme i prostor su značajni faktori u magiji, Poteru. Kontakt očima često je neophodan prilikom Legilimencije.
– Pa dobro, zašto onda moram da učim Oklumenciju?
Snejp osmotri Harija, prelazeći dugačkim tankim prstom preko usana.
– Čini se da za tebe ne važe uobičajena pravila, Poteru. Kletva koja nije uspela da te ubije izgleda da je napravila neku sponu između tebe i Mračnog gospodara. Dokazi ukazuju na to da kada ti je um najopušteniji i najranjiviji – kad spavaš, na primer – ti deliš misli i emocije Mračnog gospodara. Direktor misli da nije preporučljivo da se to nastavi. Želi da te naučim kako da zatvoriš svoj um pred Mračnim gospodarem.

Harijevo srce ponovo stade silovito da pumpa. Ništa mu se nije uklapalo.
– Ali zašto profesor Dambldor želi to da spreči? – upita iznenada. – Ni meni se to ne dopada, ali pokazalo se korisnim, zar ne? Mislim... video sam da je ona zmija napala gospodina Vizlija, a da nisam, profesor Dambldor ne bi bio u stanju da ga spasi, zar ne? Gospodine?
Snejp je nekoliko trenutaka zurio u Harija, još uvek prelazeći prstom oko usana. Kada je napokon progovorio, učinio je to polako i zamišljeno, kao da odmerava svaku svoju reč.
– Čini se da Mračni gospodar donedavno nije bio svestan povezanosti između tebe i njega. Čini se da si do sada doživljavao njegove emocije, i delio njegove misli a da on to nije ni znao. Međutim, vizija koju si imao neposredno pred Božić...
– Ona sa zmijom i gospodinom Vizlijem?
– Ne prekidaj me, Poteru – reče Snejp opasnim glasom. – Kao što rekoh, vizija koju si imao neposredno pred Božić bila je tako moćan upad u misli Mračnog gospodara...
– Ali video sam kroz zmijine oči, ne kroz njegove!
– Mislim da sam ti upravo rekao da me ne prekidaš, Poteru!
Ali Harija nije bilo briga da li je Snejp ljut. Napokon je uspeo da prodre do srži stvari. Pomerio se u stolici, tako da je, i ne primetivši, seo na samu ivicu, napet kao da će da poleti.

– Kako to da sam video kroz zmijine oči ako delim misli s Voldemorom?

– Ne izgovaraj ime Mračnog gospodara! – prodra se Snejp.
Nastupi gadna tišina. Streljali su jedan drugog pogledom preko Sita-za-misli.
– Profesor Dambldor izgovara njegovo ime – reče Hari tiho.
– Dambldor je izuzetno moćan čarobnjak – promrmlja Snejp. – Ako se on možda i oseća dovoljno sigurnim u sebe da sme da izgovori to ime... mi ostali... – On, očigledno nesvesno, protrlja levu nadlakticu, gde mu je, Hari je to vrlo dobro znao, Mračni znak bio utisnut u kožu.
– Samo sam hteo da znam – ponovo poče Hari, trudeći se da mu glas zvuči ljubazno – zašto...
– Čini se da si se obreo u zmijinom umu zato što se Mračni gospodar u tom trenutku nalazio u njemu – zareža Snejp. – Upravo je bio zaposeo zmiju, tako da si i ti sanjao da si u njoj.
– A Vol... on... je shvatio da sam ja unutra?
– Čini se da je tako – reče Snejp hladno.
– Otkud znate? – upita Hari brže-bolje. – Da li to profesor Dambldor samo nagađa, ili...?
– Rekao sam ti – reče Snejp, ukrutivši se u stolici – da me zoveš ’gospodine’.
– Da, gospodine – reče Hari nestrpljivo – ali otkud znate da...?
– Dovoljno je to što znamo – prekinu ga Snejp. – Važno je to da je Mračni gospodar sada svestan da imaš uvid u njegove misli i osećanja. Takođe je zaključio da verovatno proces može da funkcioniše i obrnutim tokom. To jest, shvatio je da će on moći da pristupi tvojim mislima i osećanjima...
– I da će moći da me natera da činim stvari protiv svoje volje? – upita Hari. – Gospodine? – dodade brzo.
– Moguće je – reče Snejp hladno i nimalo zabrinuto. – Što nas vraća na temu Oklumencije.
Snejp izvuče štapić iz unutrašnjeg džepa svoje odore, a Hari se napeto ukoči u stolici, ali Snejp prosto podiže štapić do slepoočnice i zadenu njegov vrh u koren svoje masne kose. Kada ga je izvukao, na njemu se nalazila neka srebrnasta supstanca koja se rastezala od slepoočnice do štapića kao debela nit paučine, odlomila se čim on malo jače povuče štapić, i graciozno pala u Sito-za-misli, gde stade da se uvija, prelivajući se u srebrnastobelim nijansama, niti gas niti tečnost. Još dvaput Snejp podiže štapić do slepoočnice, i svaki put stavi srebrnastu tvar u kamenu zdelu, a onda, bez ikakvog objašnjenja, pažljivo pridiže Sito-za-misli, skloni ga na policu sa strane i ponovo se suoči licem u lice s Harijem, držeći štapić na gotovs.
– Ustani i izvadi štapić, Poteru.
Hari se pridiže, strašno nervozan. Odmeravali su se sa suprotnih strana stola.
– Možeš da upotrebiš štapić da pokušaš da me razoružaš, ili da se odbraniš na bilo koji drugi način koji ti padne na pamet – reče Snejp.

– A šta ćete vi da radite? – upita Hari, obazrivo osmatrajući Snejpov štapić.

– Pokušaću da prodrem u tvoj um – reče Snejp nežno. – Videćemo koliko ćeš se uspešno odupreti. Rečeno mi je da si već pokazao sklonost da se odupreš Kontrolišućoj kletvi. Shvatićeš da su ti i za ovo potrebne slične moći... spremi se sada. Legilimens!
Snejp činima pogodi Harija pre nego što se ovaj spremio, pre nego što je čak i počeo da prikuplja snagu da se odupre. Kancelarija mu se zaleluja pred očima i nestade. Kroz glavu počeše da mu proleću slike, jedna za drugom, poput treperavog filma, toliko živopisnog da Hari postade slep za sve što ga je okruživalo.
Imao je pet godina, i posmatrao je Dadlija kako vozi novi crveni bicikl, a srce mu je izgaralo od ljubomore... imao je devet godina, i sakrio se od buldoga Trboseka popevši se na drvo, dok su mu se Darslijevi smejali odozdo s travnjaka... sedeo je pod Šeširom za razvrstavanje, koji mu je govorio da će dobro proći u Sliterinu...
Hermiona je ležala u bolničkom krilu, lica pekrivenog gustim crnim dlakama... stotinu dementora ga je opkolilo pored mračnog jezera... Čo Čang mu je prilazila sve bliže pod imelom...
Ne, reče glas unutar Harijeve glave, dok se sećanje na Čo sve više približavalo, nećeš to videti, nećeš to videti, to je lično...
On oseti snažan bol u kolenu. Snejpova kancelarija ponovo mu iskrsnu pred očima, i on shvati da je pao na pod i bolno udario kolenom o nogu Snejpovog stola. Podigao je pogled ka Snejpu, koji je spustio štapić i trljao ručni zglob. Na njemu je imao gadan trag, poput opekotine.
– Da li si nameravao da izvedeš Ubodni urok? – upita ga Snejp hladno.
– Ne – reče Hari s gorčinom, ustajući s poda.
– Tako sam i mislio – reče Snejp nezadovoljno. – Dopustio si mi da zadrem i suviše duboko. Izgubio si kontrolu.
– Da li ste videli sve što i ja? – upita Hari, ne znajući želi li zbilja da zna odgovor na to.
– Neke fragmente – reče Snejp, izvivši usnu u osmeh. – Kome pripada onaj pas?
– Mojoj tetki Mardž – promrmlja Hari, mrzeći Snejpa.
– Pa, za prvi pokušaj, nije bilo toliko loše koliko je moglo da bude – reče Snejp, ponovo podigavši štapić. – Na kraju si uspeo da me zaustaviš, iako si trošio vreme i energiju vičući. Moraš da ostaneš usredsređen. Odbij me svojim umom, i nećeš morati da pribegavaš upotrebi štapića.
– Pokušavam – reče Hari ljutito – ali mi vi ne govorite kako!
– Pazi na ponašanje, Poteru – reče Snejp preteći. – Sada hoću da sklopiš oči.
Hari mu uputi opak pogled pre no što je uradio šta mu je rečeno. Nije mu se sviđala pomisao da stoji tu sklopljenih očiju, dok je Snejp ispred njega sa štapićem.
– Isprazni um, Poteru – reče Snejpov ledeni glas. – Otarasi se svih emocija...
Ali Harijev bes na Snejpa nastavi da teče njegovim venama poput otrova. Da se

oslobodi besa? Lakše bi se otarasio sopstvenih nogu...

– Ne činiš šta ti govorim, Poteru... trebaće ti više discipline ... sada se fokusiraj...
Hari pokuša da isprazni um, pokuša da ne razmišlja, da se ne priseća, niti da išta
oseća...
– Hajdemo sada ponovo... kada izbrojim do tri... jedan – dva – tri – Legilimens! Veliki crni zmaj pomaljao se pred njim... otac i majka su mu mahali iz začaranog
ogledala... Sedrik Digori je ležao na zemlji, zureći u njega praznim očima...
– NEEEEE!
Hari je opet bio na kolenima, uronivši licem u šake dok ga je mozak boleo kao da je neko pokušao da mu ga iščupa iz lobanje.
– Ustaj! – oštro će Snejp. – Diži se! Ne trudiš se, uopšte ne pokušavaš. Dopuštaš mi da pristupam sećanjima kojih se bojiš, sâm mi daješ oružje da ga upotrebim protiv tebe!
Hari se ponovo uspravi, dok mu je srce divlje lupalo, kao da je stvarno video Sedrika kako umire na groblju. Snejp je bio bleđi no inače, i bešnji, mada ni približno besan kao Hari.
– Trudim... se – procedi on kroz stisnute zube.
– Rekao sam ti da se oslobodiš emocija!
– Je l’ da? Pa, to mi trenutno baš i nije lako – zareža Hari.
– Onda ćeš biti lak plen Mračnom gospodaru! – reče Snejp jarosno. – Budale koje ponosno nose svoje srce zadenuto za pojas, koje ne mogu da kontrolišu svoja osećanja, valjaju se u svojim tužnim uspomenama i dopuštaju sebi da budu lako izazvani – jednom rečju slabići – takvi nemaju nikakve šanse protiv njegovih moći! Njemu će biti smešno lako da prodre u tvoj um, Poteru!
– Ja nisam slabić – reče Hari tihim glasom, dok mu je gnev već kolao celim telom, tako da mu se činilo da bi mogao svakog časa da napadne Snejpa.
– Onda to i dokaži! Ovladaj samim sobom! – razdra se Snejp. – Kontroliši bes, disciplinuj um! Pokušaćemo ponovo! Spremi se! Legilimens!
Posmatrao je teču Vernona kako zakucava dasku na prorez za pisma... stotinu dementora plutalo je preko jezera i zemljišta ka njemu... trčao je hodnikom bez prozora zajedno s gospodinom Vizlijem... približavali su se običnim crnim vratima na samom kraju hodnika... Hari je očekivao da će proći kroz njih... ali ga gospodin Vizli povede nalevo, niz kamene stepenice...
– ZNAM! ZNAM!
Opet je bio na sve četiri na podu Snejpove kancelarije, dok ga je ožiljak neprijatno peckao, ali je glas kojim je upravo uzviknuo te reči bio trijumfalan. Ponovo se pridigao i zatekao Snejpa kako zuri u njega s podignutim štapićem. Izgledalo je kao da je ovoga puta Snejp skinuo čini s njega pre nego što je pokušao da mu se odupre.

– Šta je bilo, Poteru? – upita on odmeravajući Harija.
– Video sam... setio sam se – prodahta Hari. – Upravo sam shvatio...

– Šta si shvatio? – upita Snejp odsečno.

Hari mu ne odgovori odmah. Još uvek je gustirao taj trenutak zaslepljujućeg poimanja dok se trljao po čelu...
Već mesecima je sanjao hodnik bez prozora koji se završava zaključanim vratima, ne shvatajući da se radi o stvarnom mestu. Sada, kad je ponovo sagledao svoja sećanja, znao je da je sve vreme sanjao hodnik kroz koji je protrčao s gospodinom Vizlijem dvanaestog avgusta, kad su žurili u sudnicu u Ministarstvu. Bio je to hodnik koji je vodio do Odseka za misterije, a gospodin Vizli nalazio se u njemu one noći kada ga je napala Voldemorova zmija.
On podiže pogled ka Snejpu.
– Šta se nalazi u Odseku za misterije?
– Šta si rekao? – upita tiho Snejp, a Hari s velikim zadovoljstvom primeti da se Snejp unervozio.
– Rekoh, šta se nalazi u Odseku za misterije, gospodine? – reče Hari.
– A zašto – reče Snejp polako – uopšte pitaš tako nešto?
– Zato – odgovori Hari, pomno gledajući Snejpa da vidi kako će ovaj reagovati – što hodnik koji sam upravo video – koji sanjam već mesecima, upravo sam ga prepoznao – vodi do Odseka za misterije... a mislim da Voldemor želi nešto odande...

– Rekao sam ti da ne izgovaraš ime Mračnog gospodara!
Njih dvojica razmeniše ubilačke poglede. Harijev ožiljak ponovo poče da žeže, ali njega nije bilo briga. Snejp je delovao iznervirano, ali kada je ponovo progovorio, zvučao je kao da pokušava da izgleda smireno i bezbrižno.
– U Odseku za misterije ima mnogo stvari, od kojih bi retko koju uspeo da razumeš, a nijedna te se ne tiče. Da li sam dovoljno jasan?
– Da – reče Hari, još uvek trljajući svoj brideći ožiljak, koji je postajao sve bolniji.
– Hoću da te vidim ovde u isto vreme u sredu. Tada ćemo nastaviti da vežbamo.
– Dobro – reče Hari. Očajnički je želeo da izađe iz Snejpove kancelarije i pronađe Rona i Hermionu.
– Svake noći pre spavanja ima da rešiš um svih emocija, rasteretiš ga, učiniš ga praznim i smirenim, da li me razumeš?
– Da – reče Hari, koji jedva da ga je slušao.
– Upozoravam te, Poteru... Znaću ako ne budeš vežbao...
– Važi – promrmlja Hari. On uze školsku torbu, prebaci je preko ramena i stušti se ka vratima kancelarije. Kada ih je otvorio, pogleda nazad ka Snejpu, koji je Hariju okrenuo leđa i skupljao sopstvene misli iz Sita-za-misli vrhom svog štapića, vraćajući ih pažljivo u glavu. Hari izađe bez reči, pažljivo zatvorivši vrata za sobom, dok mu je ožiljak i dalje bolno pulsirao.
Zatekao je Rona i Hermionu u biblioteci, gde su radili gomilu najnovijih domaćih zadataka za Ambridžovu. Ostali učenici, gotovo svi petaci, sedeli su za obližnjim

stočićima s lampicama, noseva zabijenih u knjige, grozničavo grebuckajući perima, dok je nebo s druge strane prozora postajalo sve crnje. Jedini drugi zvuk bio je tiho škriputanje cipela Madam Pins, bibliotekarke, dok je preteće šetala između polica, dišući za vrat onima koji bi taknuli njene dragocene knjige.

Hariju klecnuše kolena. Ožiljak ga je još uvek boleo, osećao se kao da ima groznicu.
Kada je seo preko puta Rona i Hermione, spazio je svoj odraz u prozoru. Bio je veoma bled, a ožiljak mu je bio izraženiji no inače.
– Kako je bilo? – prošaputa Hermiona, a onda, delujući zabrinuto, nastavi: – Da li ti je dobro, Hari?
– Aha... fino... pojma nemam – reče Hari nestrpljivo, trgavši se kada mu bol ponovo prostruja ožiljkom. – Čujte... upravo sam nešto shvatio...
I on im ispriča šta je upravo video i zaključio.
– Dakle... kažeš da je... – prošaputa Ron, dok je Madam Pins prošla pored njih, škripućući cipelama – da se oružje – ono što Znaš-Već-Ko pokušava da ukrade – nalazi u Ministarstvu magije?
– U Odseku za misterije, mora da je tamo – prošaputa Hari. – Video sam ta vrata kada me je tvoj tata vodio na saslušanje, a to su bez sumnje ista ona koja je čuvao kad ga je ujela zmija.
Hermiona ispusti dug, spor uzdah.
– Naravno – prostenja ona.
– Šta naravno? – upita Ron prilično nestrpljivo.
– Rone, razmisli malo o tome... Sterdžis Podmor je pokušavao da prođe kroz neka vrata u Ministarstvu magije... mora da su to bila ta, prevelika je slučajnost!
– Otkud to da je Sterdžis pokušao da provali kroz njih, kada je on na našoj strani?

– Pa, ne znam – priznade Hermiona. – To je stvarno pomalo čudno...
– A šta je uopšte u Odseku za misterije? – upita Hari Rona. – Da li je tvoj tata ikada to spominjao?
– Znam da ljude koji rade tamo zovu ’Neizrecivi’ – reče Ron, mršteći se. – Zato što niko zapravo ne zna šta oni rade... čudno mesto da se drži oružje.
– Nije nimalo čudno, savršeno ima smisla – reče Hermiona. – Pretpostavljam da je to sigurno nešto strogo poverljivo na čemu Ministarstvo radi... Hari, siguran si da ti je dobro?
Hari je upravo obe ruke svom snagom pritisnuo na čelo, kao da pokušava da ga ispegla.
– Da... u redu sam... – reče on spustivši ruke, koje su mu drhtale. – Samo se osećam pomalo... nimalo mi se ne dopada Oklumencija.
– Pretpostavljam da bi svako bio rastresen da mu je neko stalno iznova napadao um – reče Hermiona saosećajno. – Čuj, hajde da se vratimo u dnevni boravak, tamo će nam biti malo udobnije.

Ali dnevni boravak je bio prepun i orio se cikom, smehom i uzbuđenjem. Fred i Džordž su demonstrirali najnoviji proizvod namenjen njihovoj budućoj prodavnici šala i zevzevata.

– Bezglavi šeširi! – vikao je Džordž, dok je Fred mahao šiljatim šeširom ukrašenim pufnastim ružičastim perom ka okupljenim učenicima. – Dva galeona komad, gledajte Freda.
Fred sav ozaren stavi šešir na glavu. Na trenutak je samo izgledao glupavo, a onda i šešir i njegova glava nestadoše.

– Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš! – povika Džordž, opipavajući na tren rukom po vazduhu iznad njegovog ramena. A onda mu se glava ponovo pojavi, čim je s nje skinuo šešir s ružičastim perom.

– Pa kako ti šeširi uopšte rade to? – upita Hermiona, previše sluđena čitavom gungulom da bi radila domaći. Posmatrala je Freda i Džordža. – Mislim, očigledno je u pitanju neka Čin nevidljivosti, ali prilično je pametno što su proširili polje nevidljivosti van granica začaranog predmeta... mada, pretpostavljam da sama čin ne bi bila preterano dugog veka.
Hari joj ne odgovori. Bilo mu je muka.
– Moraću ovo da dovršim sutra – promrmlja on, odgurnuvši u stranu udžbenike koje je upravo izvadio iz torbe.
– Pa zapiši to onda u organizator domaćih zadataka! – ohrabri ga Hermiona. – Da ne bi zaboravio!
Hari i Ron razmeniše ozlojeđene poglede kad on poseže za torbom, izvadi organizator i reda radi ga otvori.
– Nemoj da nisi vredan, zabušantu jedan! – izgrdi ga knjiga kada Hari zapisa da treba da uradi domaći za Ambridžovu. Hermiona se nasmeši na to.
– Mislim da ću da pođem na spavanje – reče Hari, strpavši organizator domaćih zadataka nazad u svoju torbu, i natera sebe da zapamti da ga prvom prilikom baci u vatru.
On prođe kroz dnevni boravak, izbegavši Džordža, koji je pokušao da mu natakne bezglavi šešir na glavu, i stiže do mira i tišine hladnog kamenog stepeništa koje je vodilo u dečačke spavaonice. Ponovo mu je bilo muka, baš kao i one noći kada je imao viziju zmije, ali mislio je da će sve biti u redu kad malo prilegne.
Otvorio je vrata spavaonice i samo što je zakoračio u nju, oseti tako oštar bol da pomisli kako ga je neko zasekao po glavi. Nije znao gde je, da li stoji ili leži, nije znao čak ni sopstveno ime.
U ušima mu je odzvanjao manijakalan smeh... bio je srećniji no što je zadugo bio...

ushićen, ekstatičan, pobedonosan... zbila se divna, predivna stvar...
– Hari? HARI!
Neko ga udari po licu. Ludački smeh preseče bolan krik. Veselje ga je polako

napuštalo, ali smeh se nastavljao...

Otvorio je oči, i čim je to učinio postade svestan da divljački smeh dopire iz njegovih usta. Istog trena kada je to shvatio on prestade. Hari je ležao na podu, dahćući, zureći u tavanicu, a ožiljak na čelu mu je strahovito pulsirao. Ron se nadvijao nad njim, delujući veoma zabrinuto.
– Šta je bilo? – upita.
– Ja... ne znam... – prostenja Hari, pridižući se. – Mnogo je srećan... stvarno je veseo...
– Znaš-Već-Ko?
– Nešto dobro mu se desilo – promumla Hari. Drhtao je kao onda kada je video zmiju kako napada gospodina Vizlija, i bilo mu je strašno muka. – Nešto čemu se nadao.
Te reči mu izleteše iz usta, baš kao i u svlačionici grifindorskog tima, kao da ih je neki neznanac izgovorio, a ipak je znao da su istinite. Duboko je udisao, snagom volje sprečavajući sebe da se ne ispovraća po Ronu. Bilo mu je veoma drago što ovoga puta Din i Šejmus nisu tu da ga vide.
– Hermiona mi je rekla da te obiđem – reče Ron tiho, pomažući Hariju da ustane.
– Kaže da će ti odbrambeni mehanizmi trenutno biti oslabljeni, pošto ti je Snejp čeprkao po umu... ipak, pretpostavljam da će ti to pomoći na duge staze, zar ne?
On sumnjičavo pogleda u Harija dok mu je pomagao da ode do kreveta. Hari bez ikakvog ubeđenja klimnu glavom i sruči se poleđuške na jastuke, sav bolan od silnog padanja na pod te večeri, dok ga je ožiljak još uvek peckao. Nije mogao da se odupre pomisli da je njegov prvi pokušaj bavljenja Oklumencijom oslabio otpor njegovog mozga, umesto da ga ojača, i pitao se, s velikom zebnjom, zbog čega je Lord Voldemor srećniji no što je ikada bio u poslednjih četrnaest godina.

25. Bubica na uzici

Hari je već sledećeg jutra dobio odgovor na svoje pitanje. Čim je stigao Hermionin Dnevni prorok , ona ga rasklopi, na trenutak se zapilji u naslovnu stranu, a zatim tako zacvile da su je svi u blizini pogledali.

– Šta je? – upitaše Hari i Ron zajedno.
Umesto odgovora ona raširi novine po stolu pred njima i pokaza deset crno-belih fotografija koje su zauzimale celu prvu stranu. Devet je prikazivalo lica čarobnjaka, a na desetoj je bila veštica. Neke osobe na fotografijama su se nemo i zlobno kezile, druge su drsko dobovale prstima po ramu svojih slika. Svaka slika bila je potpisana imenom i zločinom zbog kojeg je ta osoba bila poslata u Askaban.
Antonin Dolohov, pisalo je u legendi ispod čarobnjaka dugog, bledog, izopačenog lica okrenutog u stranu, koji se cerio Hariju, osuđen za surova ubistva Gideona i Fabijana Pruita.
Augustus Rukvud, objašnjavao je potpis ispod čoveka s ožiljcima od boginja na licu i masnom kosom, koji se naslonio na ivici slike, vidno se dosađujući, osuđen zbog odavanja tajni Ministarstva magije Onom Koji Se Ne Sme Imenovati.

Ali Hari je fiksirao pogledom sliku veštice. Njeno lice mu je privuklo pažnju čim je video naslovnu stranu. Imala je dugu tamnu kosu koja je delovala neočešljano i razbarušeno na slici, mada je bila glatka, gusta i sjajna kad ju je ranije video. Zurila je u njega kroz teške kapke, dok joj je oko tankih usana titrao arogantan, gord osmeh. Poput Sirijusa, zadržala je tragove nekadašnjeg sjajnog izgleda ali je zbog nečega – možda Askabana – najveći deo te lepote nestao.

Belatriks Lestrejndž, osuđena zbog mučenja i izazivanja trajne nesposobnosti Frenka i Alise Longbotom.
Hermiona ga gurnu laktom i pokaza mu naslov poviše slika, koji Hari, koncentrisan na Belatriks, još nije pročitao.

MASOVNO BEKSTVO IZ ASKABANA

MINISTARSTVO STRAHUJE DA BLEK OKUPLJA STARE SMRTOŽDERE

– Blek? – reče Hari glasno. – Nije valjda...?

– Psst! – prošaputa Hermiona očajnički. – Ne tako glasno – samo čitaj!

Ministarstvo magije je kasno sinoć objavilo da je došlo do grupnog bekstva iz Askabana.

Obraćajući se reporterima u svojoj privatnoj kancelariji, Kornelijus Fadž, ministar magije, potvrdio je da je desetak najčuvanijih zatvorenika pobeglo sinoć u ranim večernjim satima, i da je već obavestio normalskog premijera o opasnoj prirodi tih pojedinaca.
– Nalazimo se, na nesreću, u istom položaju kao i pre dve i po godine, kada je pobegao ubica Sirijus Blek – rekao je Fadž sinoć. – Takođe smatramo da su ova dva bekstva povezana. Takvo bekstvo sugeriše da su imali pomoć spolja, a imajmo na umu da je Blek, kao prva osoba koja je ikad pobegla iz Askabana, u idealnoj poziciji da pomogne i ostalima da pođu njegovim stopama. Smatramo vrlo verovatnim da su ove osobe, među kojima je i Blekova rođaka Belatriks Lestrejndž, izabrale Bleka za vođu. Mi, međutim, činimo sve što je u našoj moći da uhvatimo ove kriminalce, i molimo čarobnjačku zajednicu da ostane u stanju opreza i pripravnosti. Ovim osobama ne treba prilaziti ni po koju cenu.

– Eto ti, Hari – reče Ron, pun strepnje. – Zato je on bio tako srećan prošle noći.

– Ne mogu da verujem – zareža Hari – Fadž krivi Sirijusa za to bekstvo?
– Šta mu drugo preostaje? – reče Hermiona ogorčeno. – Ne može baš da kaže: ’Žao mi je, ljudi, Dambldor me je upozorio da bi se to moglo desiti, čuvari Askabana su se priključili Lordu Voldemoru’ – prestani da cviliš, Rone – ’i sada su najokorelije pristalice Lorda Voldemora takođe zbrisale.’ Mislim, on već šest meseci svima priča da ste ti i Dambldor lažovi, zar ne?

Hermiona žustro otvori novine i poče da čita ceo izveštaj na unutrašnjim stranama, dok se Hari osvrtao po Velikoj sali. Nije mogao da shvati zašto ostali učenici nisu nimalo preplašeni, niti zašto makar ne raspravljaju o užasnoj vesti na prvoj strani. Ali retko ko je kupovao novine svaki dan, kao Hermiona. Eto ih tu, pričaju o domaćim zadacima, kvidiču i ko zna kojim glupostima, dok su izvan ovih zidova Voldemorovi redovi pojačani za još deset Smrtoždera.

Pogledao je u sto za nastavnike. Tamo je situacija bila sasvim drukčija: Dambldor i profesorka Mek Gonagal bili su zadubljeni u razgovor, oboje krajnje smrknuti. Profesorka Mladica je naslonila Prorok na bocu s kečapom i čitala naslovnu stranu s takvom usredsređenošću da nije ni primetila kako joj s nepomične kašike žumance nežno kaplje u krilo. U međuvremenu, na udaljenijem kraju stola, profesorka Ambridž je halapljivo proždirala kašu. Njene kesaste žablje oči, za promenu, nisu pretraživale Veliku salu tražeći nestašne učenike. Mrštila se dok je gutala hranu, svaki čas bacajući zlobne poglede duž stola ka Dambldoru i Mek Gonagalovoj, koncentrisanim na razgovor.
– O, gospode... – reče Hermiona iznenađeno, i dalje zureći u novine.
– Šta je sad? – upita Hari brzo. Bio je krajnje nervozan.
– To je... užasno – reče Hermiona, vidno potresena. Presavila je novine na strani deset i pružila ih Hariju i Ronu.

TRAGIČNA SMRT RADNIKA MINISTARSTVA MAGIJE

Bolnica Svetog Munga obećala je sinoć da će sprovesti punu istragu nakon što je saradnik Ministarstva magije Broderik Boud, 49, pronađen mrtav u svom krevetu, zadavljen biljkom iz saksije. Vidari, koji su odmah stigli na mesto događaja, nisu bili u stanju da ožive gospodina Bouda, koji je bio povređen u nesreći na radnom mestu nekoliko nedelja pre svoje smrti.

Vidarka Mirijam Straut, za vreme ovog incidenta dežurna na odeljenju gde je smešten gospodin Boud, koji je bio privremeno suspendovan s posla, juče nije želela da dâ bilo kakav komentar, dok je portčarobnjak bolnice dao sledeću izjavu:
– Bolnica Sent Mungo duboko žali zbog smrti gospodina Bouda, koji je bio na dobrom putu da se oporavi pre ovog tragičnog nesrećnog slučaja.
– Mi imamo stroga pravila o dozvoljenim ukrasima na našim odeljenjima, ali čini se da je vidarka Straut, prezauzeta tokom božićnih praznika, previdela opasnost od biljke smeštene pokraj postelje gospodina Bouda. Pošto je gotovo povratio sposobnost govora i kretanja, vidarka Straut je podsticala gospodina Bouda da se sâm brine o biljci, ne sluteći da to nije bezopasna treperavka, već izdanak đavolje zamke koja je, kad ju je Boud dotakao, dotičnog smesta pridavila.

Sent Mungo još nije u stanju da objasni prisustvo te biljke na odeljenju, i moli sve veštice i čarobnjake koji imaju neku informaciju da nas obaveste.

– Boud... – reče Ron. – Boud. Zvuči mi poznato...

– Videli smo ga – prošaputa Hermiona. – U Sent Mungu, sećate se? Bio je u krevetu preko puta Lokhartovog, samo je ležao i zurio u plafon. Čak smo videli i đavolju zamku kako stiže. Ona – vidarka – rekla je da je to božićni poklon.
Hari ponovo pogleda u članak. Oseti kako mu se uz grlo, poput žuči, penje neka jeza.
– Kako to da nismo prepoznali đavolju zamku? Već smo je ranije videli... mogli smo to da sprečimo.
– Ko bi očekivao đavolju zamku u bolnici, skrivenu u saksiji? – reče Ron odsečno. – Nismo mi krivi, već onaj ko ju je poslao tom čoveku! Taj mora da je pravi kreten, što nije proverio šta kupuje?
– Ma daj, Rone! – reče Hermiona drhtavo. – Ne verujem da bi iko stavio đavolju zamku u saksiju a da ne zna kako ona pokušava da ubije svakoga ko je takne? To je...
to je bilo ubistvo... i to pametno... Ako je biljka poslata anonimno, kako će se otkriti ko je to učinio?
Hari nije razmišljao o đavoljoj zamci. Sećao se kako je sišao liftom na deveti nivo Ministarstva na dan svog saslušanja, i čoveka žućkastog lica koji je ušao na nivou Atrijuma.
– Upoznao sam Bouda – reče polako. – Video sam ga u Ministarstvu s tvojim ocem.
Ron zinu u čudu.
– Čuo sam tatu kako priča o njemu kod kuće! On je bio Neizrecivi – radio je u Odseku za misterije!
Na to se sve troje zgledaše, a onda Hermiona ponovo privuče novine sebi, zatvori ih, na trenutak se s mržnjom zagleda u slike desetoro odbeglih Smrtoždera na naslovnoj strani, a onda skoči na noge.
– Gde ćeš? – upita Ron iznenađeno.
– Da pošaljem pismo – odgovori Hermiona, prebacivši torbu preko ramena. – Bilo bi... pa, ne znam baš da li bi... ali vredi pokušati... a ja sam jedina koja to može.
– Mrzim kada nam to uradi – progunđa Ron, kad on i Hari ustadoše od stola i zaputiše se, malo laganijim hodom, iz Velike sale. – Šta bi joj falilo da nam barem jednom kaže šta je naumila? Trebalo bi joj samo desetak sekundi više – hej, Hagride!

Hagrid je stajao pored vrata koja su vodila u Ulaznu dvoranu, čekajući da prođe gomila rejvenkloovaca. I dalje je imao gadne modrice, kao i onog dana kad se vratio iz svoje misije među džinovima, a imao je i novu posekotinu preko celog nosa.
– Je l’ ste dobro vas dvojica? – upita, pokušavajući da nabaci osmeh na lice, ali uspe da napravi samo bolnu grimasu.

– Jesi li ti dobro, Hagride? – upita Hari, prateći ga dok se ovaj gegao iza rejvenkloovaca.
– Fino, fino – reče Hagrid nevešto, pokušavajući da deluje razdragano. Odmahnuo je rukom, za dlaku promašivši prestravljenog profesora Vektora, koji je upravo prolazio. – Samo sam zauzet, znaš već, k’o i uvek... imam lekcije da gi pripremim...

nekol’ko daždevnjaka ima trulež krljušti... a ja sam dobijo probni rad – promumla on.

– Ti si na probnom radu ? – upita Ron vrlo glasno, tako da su se mnogi učenici koji su tuda prolazili ljubopitljivo osvrnuli. – Izvini... ovaj... dakle, sada si na probnom radu? – prošaputa on.
– Da – reče Hagrid. – Niš’a drugo nisam ni očekiv’o, da ti pravo kažem. Mož’ bit da nisi primetijo, al’ ona inspekcija nije baš dobro prošla, da znadeš... svejedno – on uzdahnu duboko. – Moram da dadnem onim daždevnjacima malko čilija u prahu, il’ će da im otpadnu repovi. Vidimo se, Hari... Rone...
On ode trupkajući kroz velika ulazna vrata napolje, pa niz kamene stepenice ka vlažnom imanju. Hari ga je posmatrao, pitajući se koliko će još loših vesti moći da izdrži.

* * *

U narednih nekoliko dana Hagridov probni rad postao je javna tajna ali, na Harijevo razočaranje, gotovo niko se nije uzbuđivao oko toga. Zapravo, neki ljudi, naročito Drako Melfoj, bili su čak i radosni zbog toga. Što se tiče grozomorne smrti službenika tajanstvenog Odseka za misterije u Sent Mungu, Hari, Ron i Hermiona kao da su bili jedini koji su za to znali ili marili. Po hodnicima se sada pričalo samo o jednoj temi: desetorici odbeglih Smrtoždera, o čemu je priča konačno procurela po školi od nekoliko osoba koje su čitale novine. Čule su se i glasine da su neki od robijaša primećeni u Hogsmidu, da se navodno kriju u Vrištećoj kolibi i da nameravaju da provale u Hogvorts, kao što je jednom učinio i Sirijus Blek.

Oni poreklom iz čarobnjačkih porodica odrasli su slušajući kako se imena tih Smrtoždera izgovaraju s gotovo istim strahom kao i Voldemorovo. Zločini koje su počinili u vreme Voldemorove vladavine postali su legenda. Među učenicima na Hogvortsu bilo je i rođaka njihovih žrtava, koji su sad dobili jeziv publicitet kad god bi prošli hodnicima: Suzan Bouns, čiji su ujak, ujna i rođaci nastradali od ruke jednog od desetorice, žalosno je rekla za vreme Herbologije da najzad zna kako se Hari oseća.
– Ne znam kako ti to podnosiš... užasno je – reče mu tupo, izručivši mnogo više zmajeve balege u svoj poslužavnik sa sadnicama vrištipaljke, zbog čega se one skvrčiše i uznemireno zaskičaše.
Istina je da je Hari bio predmet ponovnih mrmljanja i pokazivanja prstom po hodnicima tih dana, ali bio je siguran da je uočio promenu u tonu razgovora. Sada su

zvučali radoznalo, ne neprijateljski, a jednom ili dvaput bio je siguran da je čuo odlomke razgovora koji su sugerisali da nisu svi zadovoljni Prorokovom verzijom toga kako je i zašto desetoro Smrtoždera uspelo da pobegne iz tvrđave Askaban. U svojoj pometenosti i strahu, ti koji su sumnjali sada su se priklanjali jedinom zadovoljavajućem odgovoru: onom koji su Hari i Dambldor iznosili još od prethodne godine.

Nije se promenilo samo raspoloženje đaka. Sada nije bilo ništa neobično sresti dvoje-troje nastavnika na hodniku kako razgovaraju tihim, užurbanim šapatom, i prekidaju razgovor čim vide kako im se đaci približavaju.
– Očigledno više ne mogu slobodno da pričaju u zbornici – reče Hermiona ispod glasa, dok su ona, Hari i Ron jednog dana prolazili pored profesorke Mek Gonagal, Flitvika i Mladice, šćućurenih ispred učionice za Čini. – Bar ne dok je tamo Ambridžova.
– Misliš li da znaju nešto novo? – upita Ron, zureći preko ramena u troje nastavnika.
– Ako i znaju, neće nam reći, zar ne? – reče Hari ljutito. – Ne posle Dekreta... koji ono beše broj? – Jer, na oglasnim tablama školskih kuća istog jutra nakon vesti o bekstvu iz Askabana pojavila su se nova obaveštenja:

PO NAREĐENJU VELIKOG INKVIZITORA HOGVORTSA

Nastavnicima se zabranjuje da đacima pružaju bilo kakva obaveštenja koja nisu tesno vezana za predmet koji su plaćeni da predaju.

Gore navedeno je u skladu s Dekretom o obrazovanju broj dvadeset šest.

potpis:

Dolores Ambridž,
Veliki inkvizitor

Poslednji dekret bio je predmet velikog broja šala među učenicima. Li Džordan je ukazao Ambridžovoj da prema novim pravilima ona ne sme da grdi Freda i Džordža zato što igraju praskave puckavce u zadnjim redovima učionice.

– Praskavi puckavci nemaju nikakve veze s Odbranom od Mračnih veština, profesorka! To nisu informacije vezane za predmet koji predajete!
Kada je Hari sledeći put sreo Lija, ovome je nadlanica gadno krvarila. Hari mu je preporučio murtlapovu esenciju.
Hari je pomislio da će bekstvo iz Askabana bar malo obuzdati Ambridžovu, da će biti makar malo postiđena zbog katastrofe koja se desila pred nosom njenog voljenog Fadža. Činilo se, međutim, da je to samo pojačalo njenu besomučnu želju da svaki vid života na Hogvortsu stavi pod svoju kontrolu. Rešila je, izgleda, da uskoro makar

nekome dâ otkaz, samo je bilo pitanje ko će biti prvi, profesorka Treloni ili Hagrid. Svaki čas Predskazivanja i Brige o magijskim stvorenjima sada se odvijao u
prisustvu profesorke Ambridž i njene tablice. Vrebala je pored kamina u žestoko naparfemisanoj kuli, prekidajući sve histeričniji govor profesorke Treloni raznim teškim pitanjima o ornitomantiji i heptomologiji, insistirajući da ova predvidi odgovore učenika pre nego što ih oni daju i zahtevajući da joj, naizmenično, demonstrira svoju veštinu gledanja u kristalnu kuglu, listiće čaja i kamenčiće s runama. Hari je mislio da će profesorka Treloni uskoro pući pod tolikim pritiskom. Nekoliko puta je prošao pored nje hodnikom – što je samo po sebi bilo neobično, pošto je ona najčešće boravila u svojoj sobi u kuli – a ona bi divlje mrmljala nešto za sebe, kršeći ruke i preplašeno se osvrćući preko ramena, sve vreme bazdeći na kuvani šeri. Da nije bio toliko zabrinut za Hagrida, bilo bi mu je žao – ali, ako jedno od njih treba da izbace s Hogvortsa, Hari je znao koga bi više voleo da zadrže.
Na nesreću, Hari nije primećivao da Hagrid čini išta bolje nego profesorka Treloni. Mada je postupao po Hermioninim savetima, i nije dovodio na čas nikakvu životinju strašniju od krupa – stvorenja koje se ni po čemu ne razlikuje od džek rasel terijera, osim po račvastom repu – izgleda da je i njemu posle Božića ponestalo hrabrosti. Na časovima je bio čudnovato rasejan i nervozan, zaboravljao bi šta je upravo pričao razredu, pogrešno odgovarao na pitanja, i sve vreme nervozno poglédao u Ambridžovu. Takođe se više nego ikad distancirao od Harija, Rona i Hermione, i strogo im zabranio da ga posećuju nakon što padne mrak.
– Ak’ vas slučajno u’vati, ima svima da nam lete glave – reče im on jednoličnim glasom, i oni prestadoše da odlaze u njegovu kolibu u večernjim satima, ne želeći da učine ništa što bi mu ugrozilo posao.
Hariju se činilo da ga Ambridžova postepeno lišava svega što je njegov život na Hogortsu činilo vrednim življenja: poseta Hagridovoj kolibi, pisama od Sirijusa, Vatrene strele i kvidiča. Svetio joj se kako je jedino znao i umeo – udvostručivši trud prilikom organizovanja DA-e.
Hariju je bilo drago što vidi da su svi oni, čak i Zaharije Smit, prionuli da vežbaju marljivije no ikada kad su čuli vest da je sada još deset Smrtoždera na slobodi, ali niko nije ispoljio takav napredak kao Nevil. Vest da je osoba koja je napala njegove roditelje pobegla u njemu je izazvala čudnu i pomalo alarmantnu promenu. Nije ni spomenuo svoj susret s Harijem, Ronom i Hermionom na zatvorenom odeljenju Sent Munga, a sledeći njegov primer, nisu ni oni. Niti je išta rekao na temu bekstva Belatriks i njene družine mučitelja. Zapravo, Nevil jedva da je progovarao tokom časova DA-e, već je neumorno uvežbavao svaku novu čin i kontrakletvu koju bi mu Hari pokazao. Njegovo okruglasto lice zgrčilo bi se od koncentracije, a on očito nije mario za ozlede i neprijatnosti, radeći upornije od ikoga u razredu. Napredovao je tako brzo da je to bilo pomalo zastrašujuće, a kada mu je Hari pokazao Zaštitnu čin – način odbrane od manjih čini tako da se one odbiju ka napadaču – samo ju je

Hermiona savladala brže od njega.

Hari bi sve dao da i on u Oklumenciji napreduje tako brzo kao što je Nevil napredovao na sastancima DA-e. Harijevi časovi sa Snejpom, koji su ionako rđavo počeli, nisu se poboljšali. Naprotiv, Hariju se činilo da sa svakim časom postaje sve gori.
Pre nego što je počeo da uvežbava Oklumenciju, ožiljak bi mu tek povremeno brideo, obično noću, ili bi tu i tamo sledio neki od onih strašnih flešbekova Voldemorovih misli ili raspoloženja. Ovih dana, međutim, ožiljak nije prestajao da ga boli, a on sam je često osećao nervozne ili radosne trzaje koji nisu imali veze s onim što mu se u tom trenutku dešavalo, uvek praćene posebno bolnim probadanjem u predelu ožiljka. Imao je užasan utisak da se polako pretvara u neku vrstu antene, naštelovane da hvata tanane promene u Voldemorovom raspoloženju, i bio je siguran da je ta pojačana osetljivost počela baš od prvog časa Oklumencije sa Snejpom. Štaviše, sada je gotovo svake noći sanjao da korača hodnikom ka ulazu u Odsek za misterije, a ti snovi bi se obično završili njegovim čežnjivim stajanjem ispred onih običnih crnih vrata.
– Možda je to kao neka bolest – reče Hermiona zabrinuto, kada se Hari poverio njoj i Ronu. – Groznica ili nešto slično. Mora da se pogorša pre nego što krene nabolje.
– Časovi sa Snejpom su ti koji pogoršavaju stanje – reče Hari ravnodušno. – Već mi je muka od tog bola u ožiljku, i dosadilo mi je da svake noći silazim niz taj hodnik. On ljutito protrlja čelo. – Voleo bih da se ta vrata već jednom otvore, sit sam već od stajanja i piljenja u njih...
– To nije smešno – oštro će Hermiona. – Dambldor uopšte ne želi da ti sanjaš taj hodnik, inače ne bi terao Snejpa da te podučava Oklumenciji. Samo treba malo više da se trudiš na tim časovima.
– Trudim se i te kako! – reče Hari uvređeno. – Mogla bi i ti koji put da probaš – to što Snejp pokušava da ti se uvuče u glavu nije baš vesela stvar, znaš!
– Možda... – poče Ron polako.
– Šta možda? – reče Hermiona, prilično žustro.
– Možda nije Harijeva greška što ne može da zatvori svoj um – zaključi Ron mračno.
– Kako to misliš? – reče Hermiona.
– Pa, možda Snejp zapravo i ne pokušava da pomogne Hariju...
Hari i Hermiona se zagledaše u njega. Ron je gledao mračno i značajno čas u nju, čas u njega.
– Možda – ponovo će on, tišim glasom – on zapravo pokušava da još malo otvori Harijev um... da olakša Znaš-Već-Kome...
– Umukni, Rone – reče Hermiona ljutito. – Koliko si samo puta sumnjao u Snejpa, i kada si bio u pravu? Dambldor mu veruje, on radi za Red, treba da ti je to dovoljno.

– Nekada je bio Smrtožder – reče Ron tvrdoglavo. – A nikad nismo videli nikakav dokaz da je zaista promenio stranu.
– Dambldor mu veruje – ponovi Hermiona. – A ako ne verujemo Dambldoru, kome uopšte da verujemo?

* * *

Uz silne brige i još više obaveza – zapanjujuća količina domaćih zadataka, koji su terali petake da neprestano rade do posle ponoći, sastanci DA-e i redovni časovi sa Snejpom – činilo se da će januar brzo proleteti. Pre nego što je Hari toga postao svestan, stigao je februar, donoseći vlažnije i toplije vreme i iščekivanje druge posete Hogsmidu u toj godini. Hari jedva da je stigao da razgovara s Čo otkako su se dogovorili da zajedno posete selo, ali iznenada se suočio s Danom zaljubljenih koji je ceo trebalo da provede u njenom društvu.

Četrnaestog februara ujutru obukao se posebno pažljivo. On i Ron su stigli na doručak taman na vreme za sovinu poštu. Hedviga nije bila tu – niti ju je Hari očekivao – ali dok su sedali, Hermiona je upravo izvlačila pismo iz kljuna neke nepoznate smeđe sove.
– Taman na vreme! Da nije stiglo danas... – reče ona, žustro cepajući koverat i izvlačeći mali komad pergamenta. Oči su joj brzo letele sleva nadesno dok je čitala poruku, a licem joj se raširi izraz sumornog zadovoljstva.
– Čuj, Hari – reče ona, gledajući u njega – ovo je vrlo važno. Misliš li da možeš da se nađeš sa mnom u Tri metle, danas oko podne?
– Pa... ne znam – reče Hari nesigurno. – Možda Čo očekuje da ceo dan provedem s njom. Nismo se dogovarali šta ćemo da radimo.
– Pa, povedi je ako moraš – reče Hermiona žurno. – Ali, dolaziš?
– Ovaj... dobro, ali zašto?
– Nemam vremena da ti sad pričam, treba hitno da odgovorim na ovo.
I ona izjuri iz Velike sale, s pismom u jednoj ruci i parčetom tosta u drugoj.
– Ideš li? – pozva Hari Rona, ali ovaj je odmahivao glavom, delujući nespokojno.
– Ne mogu u Hogsmid, Anđelina želi da ceo dan treniramo. Bar da može nešto da nam pomogne. Stvarno smo najgori tim koji sam ikad video. Treba da vidiš Slopera i Kirka, igraju baš jadno; gori su čak i od mene. – On teško uzdahnu. – Ne znam zašto mi Anđelina ne dopušta da se povučem.
– Zato što si dobar kada si u formi, eto zašto – reče Hari srdito.
Bilo mu je teško da ima razumevanja za Ronovu situaciju, kad bi on sâm dao skoro sve da zaigra u predstojećem meču protiv Haflpafa. Ron je izgleda primetio Harijev ton, jer više nije spominjao kvidič za doručkom, a u načinu na koji su se nešto kasnije pozdravili osetila se izvesna hladnoća. Ron je krenuo ka terenu za kvidič, a Hari, posle pokušaja da zaliže kosu ogledajući se na sjajnoj poleđini kašičice, krenu sâm ka

Ulaznoj dvorani da se nađe s Čo, osećajući nelagodu, i pitajući se o čemu li će uopšte razgovarati s njom.
Čekala ga je stojeći tik uz velika ulazna vrata od hrastovine, delujući baš zgodno s kosom svezanom u dug konjski rep. Dok je išao ka njoj, Hariju se činilo da su mu stopala prevelika u odnosu na telo, a iznenada je postao užasno svestan svojih ruku i koliko one možda izgledaju glupo dok mu se klate na bokovima.
– Ćao – reče Čo, skoro bez daha.
– Ćao – uzvrati Hari.
Na trenutak su zurili jedno u drugo, a onda Hari reče: – Pa... ovaj... hoćemo li, onda?
– A... da...
Pridružiše se koloni đaka kojima je Filč potpisivao dozvolu, povremeno uhvativši jedno drugom pogled i povremeno se smeškajući, ali ne razgovarajući međusobno. Hariju laknu kada su izašli na svež vazduh, jer shvati da je lakše šetati se zajedno u tišini, nego stajati i čudno se gledati. Bio je svež, blago vetrovit dan i dok su prolazili kraj kvidičkog stadiona, Hari na tren spazi Rona i Džini kako glatko klize duž tribina i oseti užasan grč zbog toga što on nije tamo gore s njima.
– Stvarno ti nedostaje, zar ne? – reče Čo.
On se okrenu ka njoj i vide da ga ona pomno posmatra.
– Da – uzdahu Hari. – Strašno.
– Sećaš se kad smo prvi put igrali jedno protiv drugog, na trećoj godini? – upita ga ona.
– Da – odgovori Hari smejuljeći se. – Stalno si me blokirala.
– A Drvce ti je rekao da nije trenutak da budeš džentlmen, i da me zbaciš s metle ako treba – reče Čo, prisećajući se sa smeškom. – Čujem da ga je preuzeo Ponos Portrija, je li tako?
– Ne, ne oni, već Padlmor junajted. Sreo sam ga prošle godine na Svetskom prvenstvu u kvidiču.
– I ja sam tebe videla, sećaš se? Bili smo u istom kampu. Baš je bilo dobro, je l’
da?
Razgovor na temu Svetskog kupa u kvidiču držao ih je sve dok nisu prešli prilazni put i izašli kroz kapiju. Hari nije mogao da veruje da mu je tako lako da priča s njom
– ništa teže nego kad ćaska s Ronom i Hermionom – i baš kad je počeo, sav srećan, da prikuplja samopouzdanje, velika grupa sliterinskih devojčica prođe kraj njih, među njima i Pensi Parkinson.
– Poter i Čang! – zakrešta Pensi kroz hor podrugljivog kikota. – Fuj, Čang, baš nemaš ukusa... Digori je barem bio zgodan!
Devojčice odjuriše, upadljivo razgovarajući i vrišteći, prenaglašeno se osvrćući ka Hariju i Čo, ostaviviši za sobom neprijatnu tišinu. Hari nije mogao da smisli šta još da kaže o kvidiču, a Čo je, pomalo zajapurena, gledala u svoja stopala.

– Dakle... gde želiš da idemo? – upita je Hari dok su ulazili u Hogsmid. Visoka ulica bila je puna đaka koji su se šetkali gore-dole, vireći u izloge, šetkajući trotoarima.

– Oh... svejedno mi je – reče Čo, slegnuvši ramenima. – Ovaj... hoćemo li da obiđemo radnje ili nešto slično?
Odlutali su do Derviša i Bengsa. U izlogu je visio veliki plakat, a nekoliko Hogsmidovaca ga je pažljivo proučavalo. Kad su Hari i Čo prišli, oni se razmakoše i Hari se još jednom nađe pred slikama desetoro odbeglih Smrtoždera. Plakat Po naređenju Ministarstva magije nudio je nagradu od hiljadu galeona svakoj veštici ili čarobnjaku za bilo kakvo obaveštenje koje bi dovelo do hapšenja nekog od robijaša na slici.
– Čudno je to, zar ne – reče Čo spuštenim glasom, zureći u slike Smrtoždera – sećaš se kad je Sirijus Blek pobegao, i kada je Hogsmid bio pun dementora koji su ga tražili? A sada je deset Smrtoždera na slobodi, a nema nijednog dementora na vidiku...

– Da – reče Hari, skrenuvši pogled s lica Belatriks Lestrejndž da bi pogledao duž Visoke ulice. – Da, to je veoma čudno.
Nije mu bilo žao što nema dementora, ali, kada malo bolje razmisli o tome, njihovo odsustvo je odista bilo značajno. Ne samo da su pustili Smrtoždere da pobegnu već se ne trude ni da ih pronađu... izgleda da su sada zaista izvan kontrole Ministarstva.
Deset odbeglih Smrtoždera zurilo je u njih iz svakog izloga pored kojeg su on i Čo prošli. Dok su prolazili kraj Skrivenšaftove radnje, počela je kiša. Hladne, teške kapljice vode poprskaše Harija po licu i vratu.
– Ovaj... hoćeš li da odemo na kafu? – predloži Čo oklevajući, kad je kiša počela još jače da pada.
– Da, važi – reče Hari, osvrćući se. – Gde?
– Oh, pa ima jedno fino mesto tu malo iznad. Zar nikada nisi bio kod Madam Padifut? – upita ona vedro, vodeći ga bočnom uličicom u malu čajdžinicu koju Hari nikad ranije nije zapazio. Bilo je to skučeno mestašce ispunjeno parom, gde je sve bilo ukrašeno trakama i mašnama. Harija ono neprijatno podseti na kancelariju Ambridžove.
– Cakano, zar ne? – reče Čo veselo.
– Ovaj... da – reče Hari neiskreno.
– Vidi, stavila je ukrase za Dan zaljubljenih! – reče Čo, pokazujući na gomilu zlatnih anđelčića koji su lebdeli iznad svakog od malih, okruglih stočića, povremeno bacajući ružičaste konfete na one koji tu sede.
– Aha...
Sedoše za jedini slobodan sto, koji se nalazio pored prozora zamagljenog parom. Rodžer Dejvis, kapiten rejvenkloovskog kvidičkog tima, sedeo je pola metra dalje s jednom slatkom plavušom. Držali su se za ruke. Hari oseti nelagodu pred tim

prizorom, posebno kada je, osvrnuvši se po čajdžinici, zapazio da su u njoj sve sami parovi koji se drže za ruke. Možda Čo očekuje da i on nju uzme za ruku.
– Čime mogu da vas ponudim, dušice moje? – upita Madam Padifut, veoma punačka žena sa sjajnom crnom punđom, teškom mukom se probijajući između njihovog i Dejvisovog stola.
– Dve kafe, molim – reče Čo.
Dok su čekali da im stigne kafa, Rodžer Dejvis i njegova devojka počeše da se ljube povrh činije sa šećerom. Hari bi više voleo da nisu; osećao je da Dejvis daje primer koji će Čo očekivati da i on sledi. Osećao je da lice počinje da mu gori, i pokuša da se zagleda kroz prozor, ali je ovaj bio toliko zamagljen da nije mogao da vidi ulicu napolju. Da bi odložio trenutak kada će morati da pogleda u Čo, on se upilji u tavanicu kao da istražuje kako je okrečena i odmah ga zapljusnu pregršt konfeta s anđelčića koji je lebdeo iznad njihovog stola.
Posle nekoliko bolnih minuta, Čo spomenu Ambridžovu. Hari se s olakšanjem usredsredi na tu temu, i provedoše nekoliko veselih trenutaka otrcavajući je, ali tu su temu već mnogo puta iscrpli tokom sastanaka DA, te ih sada nije dugo držala. Ponovo zavlada tajac. Hari je bio vrlo svestan glasnog cmakanja sa susednog stola, i očajnički se trudio da smisli šta još da kaže.
– Ovaj... čuj, hoćeš li sa mnom do Tri metle u vreme ručka? Treba da se nađem tamo s Hermionom Grejndžer.
– Sastaješ se s Hermionom Grejndžer? Danas?
– Da. Ovaj, zamolila me je, pa sam pomislio da bi trebalo. Hoćeš li sa mnom? Rekla je da joj ne bi smetalo.
– Oh... pa... to je baš lepo od nje.
Ali Čo je zvučala kao da joj to nije lepo ni najmanje. Naprotiv, ton joj je bio hladan i iznenada je delovala prilično odbojno.
Još nekoliko minuta prođe u apsolutnoj tišini, Hari je ispijao kafu tako brzo da mu je uskoro bila potrebna još jedna šolja. Pored njih, Rodžer Dejvis i njegova prijateljica kao da su lepkom spojili usne, jer se nisu razdvajali.
Čo je držala ruku na stolu pored kafe i Hari oseti jak poriv da je prihvati. Uradi to, reče sebi, dok mu je iz grudi naviralo uzbuđenje izmešano s panikom, samo ispruži ruku i zgrabi je. Za divno čudo, bilo mu je teže da ispruži svoju ruku dvadesetak centimetara da bi dodiruo njenu, nego da uhvati brzajuću Skrivalicu u vazduhu...

Ali baš kad je pomerio ruku napred, Čo svoju povuče sa stola. Sada je s blago radoznalim izrazom lica posmatrala Rodžera Dejvisa kako se ljubi sa svojom devojkom.
– Pozvao me je da izađemo, znaš – reče ona tihim glasom. – Pre nekoliko nedelja, Rodžer. A ja sam ga odbila.
Hari, koji je zgrabio činiju sa šećerom da bi opravdao svoj iznenadni pokret rukom preko stola, nije mogao da zamisli zašto mu ona to govori. Ako je želela da

sedi za susednim stolom i da je Rodžer strasno ljubi, zašto je prihvatila da izađe s njim, Harijem?
On ništa ne reče. Njihov anđelak baci još jednu pregršt konfeta na njih. Neke padoše u ostatak hladne kafe koju je Hari upravo hteo da ispije.
– Bila sam ovde sa Sedrikom prošle godine – reče Čo.
Za par sekundi, koliko mu je trebalo da do njega dopre to što je rekla, Hari oseti kao da u sebi ima ledeni breg. Nije mogao da veruje da ona želi da priča o Sedriku sada, kada su okruženi parovima koji se ljube, a anđelčić im lebdi iznad glava.
Kad je Čo ponovo progovorila, glas joj je bio prilično povišen.
– Odavno sam htela to da te pitam... da li je Sedrik... da li me je uopšte spo-spo-spomenuo pre nego što je poginuo?
To je bila poslednja stvar na svetu o kojoj je Hari sada želeo da razgovara, a pogotovu sa Čo.
– Pa... ne... – reče on tiho. – Nije... nije bilo vremena da bilo šta kaže. Ovaj... da li... da li često ideš na utakmice kvidiča kad si na raspustu? Navijaš za Tornada, je li tako?
Glas mu je zvučao lažno vedro i veselo. Na njegov užas, on primeti da se njene oči ponovo pune suzama, kao i na poslednjem sastanku DA pre Božića.
– Čuj – reče on očajnički, nagnuvši se ka njoj, da niko drugi ne čuje – hajde da ne pričamo sada o Sedriku... hajde da pričamo o nečem drugom...
Ali očigledno je rekao pogrešnu stvar.
– Mislila sam – reče ona, dok su joj suze kapale na sto – mislila sam da ćeš makar ti r-r-razumeti! Potrebno mi je da razgovaram o tome! Sigurno je i tebi p-potrebno da pričaš... o tome! Mislim, ti si video kada se to desilo, z-zar ne?
Sve je krenulo naopako, kao u najgoroj noćnoj mori. Devojka Rodžera Dejvisa odlepila se od njega da bi pogledala u uplakanu Čo.
– Pa... razgovarao sam ja o tome – reče joj Hari šapatom – s Ronom i Hermionom, ali...
– S Hermionom Grejndžer, znači, hoćeš da pričaš o tome! – reče ona prodornim glasom, lica sjajnog od suza. Još nekoliko zaljubljenih parova se razdvoji da bi se zagledalo u njih. – A nećeš da pričaš sa mnom! M-možda bi bilo najbolje da... da platimo, pa da odeš da se nađeš s Hermionom Grejndžer, što očigledno i želiš!
Hari je zurio u nju, potpuno zbunjen, kad ona uze salvetu i njome nežno obrisa svoje blistavo lice.
– Čo? – upita on slabašno, poželevši da Rodžer zgrabi svoju devojku i ponovo počne da je ljubi, kako bi prestali da pilje u njega i Čo.
– Hajde, idi! – reče ona, plačući u salvetu. – Ne znam zašto si me uopšte pozvao da izađemo, ako si imao planove da se odmah posle mene vidiš s drugim devojkama...
s koliko ćeš ih se još videti posle Hermione?
– Nije tako kako misliš! – reče Hari, i oseti takvo olakšanje, kad je konačno

shvatio zbog čega je uznemirena, da se nasmeja, ali je sekundu prekasno shvatio da je i to bila greška.
Čo skoči na noge. Cela čajdžinica je zamukla, i sada su svi gledali u njih.
– Vidimo se, Hari – reče ona dramatično i, lagano štucajući, pođe ka vratima, besno ih otvori i izjuri na kišu koja je lila kao iz kabla.
– Čo! – povika Hari za njom, ali vrata su se već bila zalupila za njom uz milozvučan zvon.
U čajdžinici je vladao potpuni muk. Sve su oči bile uprte u Harija. On baci galeon na sto, strese ružičaste konfete iz kose i pođe za Čo.
Sada je već jako pljuštalo, a nje nije bilo na vidiku. Prosto nije mogao da shvati šta se desilo. Pre pola sata im je bilo baš lepo krenulo.
– Žene! – promrmlja on besno, šljapkajući mokrom ulicom s rukama u džepovima.

– Zašto je uopšte htela da razgovara o Sedriku? Zašto uvek počinje temu od koje se pretvori u ljudsku fontanu?
On skrenu desno i poče gacajući da trči kroz barice kišnice, i za nekoliko minuta ulete u Tri metle. Znao je da je i suviše rano da se nađe s Hermionom, ali pomisli da je unutra verovatno bar neko s kim bi mogao da provede preostalo vreme. Otresao je vlažne pramenove kose s očiju i pogledao naokolo. Hagrid je sedeo sâm u uglu, delujući zlovoljno.
– Zdravo, Hagride – reče mu, kada se probio između zakrčenih stolova i privukao stolicu kraj njegove.
Hagrid poskoči i pogleda nadole u Harija, kao da ga jedva prepoznaje. Hari vide da ima dve sveže posekotine na licu i nekoliko novih modrica.
– O, to si ti, Hari – reče Hagrid. – Jesi l’ u redu?
– Da, baš fino – slaga Hari. Ali našavši se kraj tako izubijanog i žalostivog Hagrida, on shvati da zapravo i nema na šta da se požali. – Ovaj... jesi li ti okej?
– Ja? – reče Hagrid. – O, da, baš sam superiška, Hari, superiška.
On se zagleda u dno svoje plehane krigle, velike kao kofa, i uzdahnu. Hari nije znao šta da mu kaže. Nekoliko trenutaka ćutke su sedeli jedan kraj drugog. Zatim Hagrid naglo reče: – U istom smo sosu, ti i ja, je l’ da ’Ari?
– Ovaj... – reče Hari.
– Da... k’o š’o sam ti već rek’o... oboj’ca smo autsajderi, izgleda – reče Hagrid, mudro klimajući glavom. – I oboj’ca siročići. Aha... oboj’ca siročići.
On povuče dobar cug iz krigle.
– Stvarno mnogo znači kad imadeš dobru porodicu – reče on. – Moj tatko je bio pristojan tip. I tvoji tata i mama su bili pristojni. Da su poživeli, život bi bijo sasvim drugojačiji, je l’ da?
– Da... verovatno i bi – reče Hari oprezno. Hagrid je izgleda bio u vrlo čudnom raspoloženju.
– Porodica – reče Hagrid sumorno. – Neka kaže ko šta ’oće, krv nije voda...

I on obrisa suzu s oka.

– Hagride – reče Hari, ne mogavši da se obuzda – odakle ti sve te silne povrede?
– A? – reče Hagrid, delujući preneraženo. – Kak’e povrede?
– Sve ove! – reče Hari, pokazavši na Hagridovo lice.
– A... ma to su ti samo normalne bubotke i modrice, Hari – reče Hagrid kategorički. – Takav mi pos’o.
On ispi kriglu do kraja, vrati je na sto i ustade.
– Vid’mo se, Hari... čuvaj se.
I on se odgega iz krčme, snuždeno, i nestade pod snažnim pljuskom. Hari ga je posmatrao kako odlazi, i osećao se bedno. Hagrid je nesrećan i nešto krije, ali je izgleda rešen da ne prihvati ničiju pomoć. Šta se to zbiva? Ali pre nego što je mogao da razmisli o tome, Hari začu kako ga neko zove po imenu.
– Hari! Hari, ovamo!
Hermiona mu je mahala s druge strane prostorije. Ustao je i probio se kroz gužvu u krčmi. Bio je još nekoliko stolova udaljen od nje kad shvati da Hermiona nije sama. Bila je u društvu najneverovatnijih saputnika koje je mogao da zamisli: Lune Lavgud i nikog drugog do Rite Skiter, bivše novinarke Dnevnog proroka i jedne od Hermioninih najneomiljenijih osoba na svetu.
– Poranio si! – reče Hermiona, pomerivši se da mu oslobodi prostor da sedne. – Mislila sam da si sa Čo, očekivala sam te najranije za sat vremena!
– Čo? – reče Rita odjednom, okrenuvši se u sedištu da bi se željno upiljila u Harija. – Devojka?
Ona naglo zgrabi svoju tašnu od krokodilske kože i stade da pretura po njoj.
– Ne tiče te se, čak i da je Hari sa stotinu devojaka – hladno će Hermiona Riti. – Tako da možeš odmah to da ostaviš.
Rita je upravo htela da izvuče iz tašne otrovnozeleno pero. Izgledajući kao da su je naterali da proguta smrdeljsok, ona ponovo zatvori tašnu.
– Šta smerate? – upita Hari dok je sedao, gledajući naizmenično u Ritu, Lunu i Hermionu.
– Mala gospođica Savršena upravo je htela to da mi kaže, kada si ti stigao – reče Rita, otpivši veliki gutljaj svog pića. – Pretpostavljam da smem da razgovaram s njim, zar ne? – dobaci ona Hermioni.
– Da, pretpostavljam da možeš – reče Hermiona hladno.
Nezaposlenost nije odgovarala Riti. Kosa, koja je nekoć bila sva u pedantnim uvojcima, sada je visila opuštena i nesređena oko lica. Skerletni lak na prst dugim kandžama se ljuštio, a na njenim izvijenim ramovima za naočare nedostajalo je nekoliko lažnih dragulja. Ona uze još jedan veliki gutljaj i reče krajičkom usana: – Zgodna devojka, je li, Hari?
– Još jedna reč o Harijevom ličnom životu, i gotovo je s našim dogovorom, to ti obećavam – reče Hermiona ljutito.

– Kakvim dogovorom? – iznenadi se Rita, brišući usta nadlanicom. – Nisi još spomenula nikakav dogovor, gospođice Prznice, samo si mi rekla da dođem ovamo. Oh, jednog dana ima da ti... – ona duboko i drhtavo uzdahnu.

– Da, da, jednog dana pisaćeš još užasnije priče o meni i Hariju – reče Hermiona nemarno. – Nađi nekog kome je još stalo do toga, hoćeš li?
– Već su objavili toliko užasnih priča o Hariju ove godine i bez moje pomoći – reče Rita, pogledavši je iskosa preko vrha svoje čaše i dodade grubim šapatom: – Kako se osećaš zbog toga, Hari? Izdan? Sluđen? Neshvaćen?
– Ljut je, naravno – reče Hermiona odlučnim, jasnim glasom. – Zato što je rekao istinu ministru magije, a ovaj je i suviše veliki idiot da bi mu poverovao.
– Dakle, i dalje ostaješ pri tome da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio? – reče Rita, snizivši ton i ispitivački se zagleda u Harija, dok joj je prst čežnjivo prelazio po kopči krokodilske tašne. – I dalje stojiš iza tih gluposti koje Dambldor priča svima, o povratku Znaš-Već-Koga i kako si ti jedini svedok toga?
– Nisam bio jedini – zareža Hari. – Bilo je tamo još desetak Smrtoždera. Želiš li njihova imena?
– Volela bih – prodahta Rita, ponovno posegavši za tašnom, i zureći u njega kao da je nešto najdivnije što je ikad videla. – Veliki zacrnjeni naslov: Poter optužuje...
Podnaslov: Hari Poter imenuje Smrtoždere koji su još uvek među nama. A onda,
ispod tvoje velike i lepe fotografije: Poremećeni tinejdžer, koji je preživeo napad Znate-Već-Koga, Hari Poter, star 15 godina, izazvao je juče skandal, optuživši ugledne i istaknute članove čarobnjačke zajednice da su Smrtožderi...
Brzocitatno pero već joj se pojavilo u ruci, i bilo je već na pola puta ka ustima, kad joj zaneseni izraz zamre na licu.
– Ali, naravno – reče ona, spuštajući pero i gledajući s ljutnjom u Hermionu – mala gospođica Savršena ne bi želela da se ta priča pojavi. Zar ne?
– Zapravo – reče Hermiona slatkim tonom – mala gospođica Savršena baš to i želi.
Rita je zurila u nju. Baš kao i Hari. Luna je pak sanjivo pevušila „Vizli je naš car“ sebi u bradu, mešajući svoje piće s koktel-lukom na štapiću.
– Ti želiš da izveštavam o tome šta on priča o Onome Koji Se Ne Sme Imenovati?

– upita Rita Hermionu šapatom.
– Da, baš tako – reče Hermiona. – Pravu istinu. Sve činjenice. Onako kako ih Hari saopšti. Daće ti sve detalje, reći će ti imena neotkrivenih Smrtoždera koje je tamo video, reći će ti kako Voldemor sada izgleda – ma daj, kontroliši se – reče ona prezrivo, bacivši joj salvetu preko stola, jer je na pomen Voldemorovog imena Rita tako poskočila da je prosula pola svog vatroviskija po sebi.
Rita njome obrisa svoj isflekani kišni mantil, još uvek zureći u Hermionu. Zatim joj otvoreno reče: – Prorok to nikada ne bi objavio. U slučaju da nisi primetila, niko ne veruje u njegovu nebuloznu priču. Svi misle da je šenuo. Ali, ako mi dozvoliš da

napišem priču iz tog ugla...

– Ne treba nam još jedna priča o tome kako je Hari izgubio razum – reče Hermiona besno. – Toga već ima na pretek, hvala lepo! Hoću da mu se dâ prilika da kaže istinu!
– Ne postoji tržište za takvu priču – reče Rita hladno.
– Misliš, Prorok neće to da štampa jer im Fadž neće dozvoliti – reče Hermiona ljutito.
Rita uputi Hermioni dug, prodoran pogled. Zatim, nagnuvši se preko stola ka njoj, reče poslovnim tonom: – Dobro, istina je da Fadž pritiska Prorok, ali sve mu izlazi na isto. Neće da štampaju nikakvu priču u kojoj je Hari prikazan u dobrom svetlu. Niko to ne želi da čita. To je suprotno javnom mnjenju. Poslednje bekstvo iz Askabana već je dovoljno uznemirilo ljude. Ljudi ne žele da poveruju da se Znaš-Već-Ko vratio.

– Dakle, Dnevni prorok postoji da bi ljudima govorio ono što žele da čuju, je li?
– reče Hermiona zajedljivo.
Rita se ponovo uspravi u stolici, podigavši obrve i iskapi svoj vatroviski.
– Prorok postoji da bi se prodavao, budalasta devojko – uzvrati joj hladno.
– Moj tata misli da su to užasne novine – reče Luna, neočekivano se ubacivši u razgovor. Sisajući luk iz koktela, zurila je u Ritu svojim ogromnim, istaknutim i pomalo ludačkim očima. – On objavljuje važne priče za koje smatra da javnost ima pravo da ih sazna. Nije ga briga za novac.
Rita je s nipodaštavanjem gledala u Lunu.
– Pretpostavljam da tvoj otac vodi neke glupe male seoske novine? – reče ona. – Verovatno objavljuje glupave priče kao što su Dvadeset pet načina da se utopite među Normalce, ili datume sledeće donesi-i-beži rasprodaje?
– Ne – reče Luna, umačući luk u svoj sok – on je glavni urednik Cepidlake.
Rita tako glasno šmrknu da se ljudi za okolnim stolovima prepadnuto osvrnuše.
– ’Važne priče za koje smatra da javnost ima pravo da ih sazna’, nije nego? – reče ona pakosno. – Mogla bih da nađubrim baštu sadržajem te krpe od novina.
– Pa, ovo ti je šansa da im malčice podigneš nivo, zar ne? – reče Hermiona ljubazno. – Luna kaže da će njen otac rado objaviti intervju s Harijem. Eto ko će da ti ga objavi.
Rita se na trenutak zablenu u njih dve, a onda prasnu u smeh.
– Cepidlaka! – reče, kikoćući se. – Misliš da će ga ljudi ozbiljno shvatiti ako to objavimo u Cepidlaki?
– Neki neće – reče Hermiona savršeno ravnim glasom. – Ali, priča o bekstvu iz Askabana koju je objavio Dnevni prorok ima velikih rupa. Mislim da se mnogi pitaju postoji li neko bolje objašnjenje onoga što se desilo, a mi im nudimo alternativnu priču, pa makar bila objavljena u... – ona iskosa pogleda Lunu – u... ovaj, jednom neuobičajenom magazinu... mislim da bi je vrlo rado pročitali.
Rita je nekoliko trenutaka ćutala, ali je prepredeno gledala u Hermionu, malo

naherivši glavu.

– U redu, recimo na trenutak da sam zainteresovana za to – reče ona naglo. – Kakav će biti moj honorar?
– Mislim da tata ne plaća ljude koji pišu za magazin – reče Luna sanjivo. – Oni to čine jer im je to čast i, naravno, da bi pročitali svoje ime u novinama.
Rita Skiter je ponovo izgledala kao da su joj usta puna smrdeljsoka dok se okretala ka Hermioni.
– Trebalo bi da ovo radim za džabe?
– Pa, da – reče Hermiona smireno, srknuvši svoje piće. – Inače, kao što vrlo dobro znaš, obavestiću vlasti da si ti neregistrovani animagus. Naravno, Prorok bi mogao da ti plati pristojnu cenu za ekskluzivnu autentičnu reportažu o životu u Askabanu.
Rita je pogleda kao da bi najradije zgrabila papirni kišobrančić iz Hermioninog pića i zabola joj ga u nos.
– Izgleda da baš i nemam neki izbor, zar ne? – reče Rita, dok joj je glas malo podrhtavao. Ona ponovo otvori svoju krokodilsku tašnu, izvadi iz nje list pergamenta i podiže svoje brzocitatno pero.
– Tata će biti veoma zadovoljan – reče Luna vedro. Riti besno zatitra mišić na vilici.
– Pa, Hari? – reče Hermiona, okrenuvši se ka njemu. – Jesi li spreman da javnosti kažeš istinu?
– Valjda jesam – reče Hari, posmatrajući kako Rita stavlja brzocitatno pero na pergament koji je ispružila između njih.
– Možeš da počneš, Rita – reče Hermiona svečano, loveći trešnju po dnu svoje čaše.

26. Viđeno i nepredviđeno

Luna je nagovestila da ne zna kada će se Ritin intervju s Harijem pojaviti u Cepidlaki jer njen otac očekuje jedan divan, dugačak članak o najnovijim posmatranjima zgužvanorogih snorkaka – … a to će, naravno, biti vrlo važna priča, tako da će intervju s Harijem možda morati da sačeka do sledećeg broja – rekla je Luna.

Hariju nije bilo lako da priča o noći Voldemorovog povratka. Rita je insistirala na svakom sitnom detalju, a on joj je rekao sve čega se sećao, znajući da je to jedinstvena prilika da kaže istinu svetu. Pitao se kako će ljudi reagovati na tu priču. Pretpostavljao je da će učvrstiti mnoge u uverenju da je on potpuno poludeo, verovatno i zbog toga što će se njegova priča pojaviti paralelno s totalnim budalaštinama o zgužvanorogim snorkacima. Ali bekstvo Belatriks Lestrejndž i njenih pajtaša Smrtoždera probudilo je u Hariju žarku želju da učini makar nešto, pa ako uspe, uspe; ako ne...
– Jedva čekam da vidim šta Ambridžova misli o tvom pojavljivanju u javnosti – reče Din vidno zadivljen, za večerom u ponedeljak uveče. Šejmus je, sedeći pored

Dina, tamanio velike količine piletine i pite sa šunkom, ali Hari je znao da i on sluša.

– Učinio si pravu stvar, Hari – reče Nevil, koji je sedeo preko puta njega. Bio je prilično bled, ali nastavi ispod glasa: – Mora da ti je bilo... teško... da pričaš o tome...
zar ne?
– Da – promumla Hari – ali ljudi treba da znaju šta je sve Voldemor u stanju da učini, zar ne?
– Tako je – reče Nevil, klimajući glavom – kao i njegovi Smrtožderi... ljudi treba da znaju...
Nevil ne dovrši rečenicu i vrati se svom pečenom krompiru. Šejmus podiže pogled, ali kad se srete s Harijevim, brzo se ponovo zagleda u tanjir. Posle nekog vremena, Din, Šejmus i Nevil odoše u grifindorski boravak, dok Hari i Hermiona ostadoše za stolom da sačekaju Rona, koji još nije stigao da večera zbog treninga kvidiča.
Čo Čang uđe u salu sa svojom drugaricom Marijetom. Harijev stomak neprijatno zakrča, ali ona i ne pogleda ka grifindorskom stolu, već sede okrenuvši mu leđa.
– Oh, zaboravila sam da te pitam – reče Hermiona vedro, poglédajući ka rejvenkloovskom stolu – kako je prošao tvoj sastanak sa Čo? Zašto si se tako rano vratio?
– Ovaj... pa, bilo je... – reče Hari, privlačeći sebi porciju kolača od rabarbare da uzme repete – totalni fijasko, kad već pitaš.
I ispriča joj šta se desilo u čajdžinici Madam Padifut.
– ... i onda – završi on priču nekoliko minuta kasnije, kad je nestao i poslednji komadić kolača – ona skoči, znaš, kaže mi: ’Vidimo se, Hari’, i izjuri napolje! – On spusti kašiku i pogleda u Hermionu. – Mislim, o čemu se tu uopšte radi? Šta joj bi?
Hermiona pogleda u Čoin potiljak i uzdahnu.
– O, Hari – reče ona tužno. – Pa, žao mi je, ali stvarno si bio pomalo netaktičan.
– Ja, netaktičan? – reče Hari besno. – U jednom trenutku nam je bilo baš lepo, a već sledećeg mi je ispričala da ju je Rodžer Dejvis pozvao da izađe s njim, i kako je imala običaj da ide u tu glupu čajdžinicu sa Sedrikom, da se ljubaka s njim... šta je trebalo da uradim kad sam to čuo?
– Pa, vidiš – reče Hermiona, strpljivim tonom osobe koja nekom preterano osetljivom klinji objašnjava da su jedan i jedan dva – nije trebalo da joj usred sastanka kažeš kako treba da se nađeš sa mnom.
– Ali – prosikta Hari – ali... ti si mi rekla da se nađemo u podne i da nju povedem. Kako to da učinim a da joj ne kažem?
– Trebalo je da joj kažeš na drukčiji način – reče Hermiona, i dalje s izluđujućom strpljivošću. – Trebalo je da joj kažeš kako te stvarno nervira, ali da sam te ja gnjavila dok mi nisi obećao da ćeš doći do Tri metle, mada ti se ne ide, već bi radije proveo ceo dan s njom ali, nažalost, misliš da bi stvarno trebalo da se nađeš sa mnom i da je moliš, lepo je moliš, da pođe s tobom jer se nadaš da ćeš tako moći brže da se

izvučeš odatle. Bilo bi dobro i da si spomenuo kako misliš da sam baš ružna – dodade Hermiona naknadno.
– Ali ne mislim da si ružna – reče Hari zbunjeno. Hermiona se nasmeja.
– Hari, gori si od Rona... pa dobro, od njega nisi – uzdahnu ona, jer baš tad Ron trupkajući ulete u salu, umrljan blatom, delujući stvarno mrzovoljno. – Vidi... rastužio si Čo kad si spomenuo da ćeš da se vidiš sa mnom, pa je pokušala da te napravi ljubomornim. To je bio njen način da otkrije koliko joj se sviđaš.
– Zar je to radila? – reče Hari, kad Ron pade na klupu preko puta njih i privuče sve poslužavnike na vidiku ka sebi. – Zar ne bi bilo lakše da me je prosto pitala da li mi se sviđa više nego ti?
– Devojke ne postavljaju takva pitanja – reče Hermiona.
– Pa, trebalo bi! – reče Hari silovito. – Onda bih joj jednostavno rekao da mi se sviđa, i ne bi morala ponovo da se prenemaže zbog Sedrikove smrti!
– Ne kažem da je to što je učinila bilo razumno – reče Hermiona, kad im se pridružila Džini, blatnjava kao i Ron, i isto toliko mrzovoljna. – Samo pokušavam da ti razjasnim kako se ona tada osećala.
– Mogla bi da napišeš knjigu – reče Ron Hermioni dok je seckao krompiriće – u kojoj bi prevela sve ludosti koje devojke čine, kako bi dečaci lakše mogli da ih razumeju.
– Da – reče Hari grozničavo, osvrćući se ka rejvenkloovskom stolu. Čo je upravo ustala i, ni dalje ga ne gledajući, izašla iz Velike sale. Pomalo potišten, on ponovo pogleda u Rona i Džini. – Pa, kako je bilo na treningu kvidiča?
– Prava noćna mora – reče Ron ogorčenim glasom.
– Ma daj – odbrusi Hermiona, pogledavši u Džini. – Sigurna sam da nije bilo toliko...
– Jeste, bilo je – reče Džini. – Baš je bilo grozno. Anđelina je skoro zaplakala pred sam kraj treninga.
Posle večere, Ron i Džini odoše da se okupaju, a Hari i Hermiona se vratiše u prepun grifindorski boravak i prionuše na svoju uobičajenu gomilu domaćih zadataka. Hari se već pola sata borio s novom zvezdanom mapom za čas Astronomije, kada se pojaviše Fred i Džordž.
– Ron i Džini nisu tu? – upita Fred, gledajući naokolo dok je privlačio stolicu, a kad Hari odmahnu glavom, on reče: – Dobro je. Posmatrali smo ih kako vežbaju. Razoriće ih. Bez nas trojice su skroz propali.
– Ma daj, Džini i nije toliko loša – reče Džordž iskreno, sedajući do Freda – zapravo, ne znam otkud je toliko dobra kad joj nikad nismo dozvoljavali da igra s nama.
– Provaljivala vam je u baštensku šupu još od svoje šeste godine, i naizmenično vam uzimala metle kada ne biste gledali – reče Hermiona iza svoje opasno nakrivljene

hrpe knjiga o drevnim runama.

– Oh – reče Džordž, blago impresioniran. – Pa... to sve objašnjava.
– Da li je Ron uspeo da spasi neki gol? – upita Hermiona, izvirujući iza Magičnih hijeroglifa i logograma.
– Pa, može on to, kad misli da ga niko ne gleda – reče Fred, prevrnuvši očima. – Samo treba da zamolimo sve navijače da mu okrenu leđa i međusobno porazgovaraju svaki put kada Kvafl krene ka njegovim gol-stativama u subotu.
On ponovo ustade i nervozno priđe prozoru, zagledavši se u mračno školsko zemljište.
– Znaš, kvidič je bio jedina stvar zbog koje je vredelo ostati ovde.

– Približavaju vam se ispiti!

– Već smo ti rekli, uopšte se ne uzbuđujemo zbog O.I.Č.T.-a – reče Fred. – Zabušantske bombonjere su spremne za prodaju, napokon smo otkrili kako da se otarasimo onih čireva; par kapi esencije murtlapa ih sasvim lepo otklanja, Li nas je uputio na to.
Džordž jako zevnu i neutešno se zagleda u oblačno noćno nebo.
– Ne znam da li uopšte želim da gledam ovu utakmicu. Ako nas Zaharije Smit pobedi, moraću da se ubijem.
– Bolje njega da ubiješ – reče Fred odlučno.
– To je problem kod kvidiča – reče Hermiona odsutno, ponovo se udubivši u prevode runa – što stvara svu tu zlu krv i tenziju između kuća.
Ona potraži svoj primerak Spelmanovog bukvara, i uhvati Freda, Džordža i Harija kako zure u nju, s prezirom i nevericom.
– Pa, istina je! – reče ona nestrpljivo. – To je samo igra, zar ne?
– Hermiona – reče Hari, vrteći glavom – dobro si upućena u osećanja i slične stvari, ali stvarno pojma nemaš o kvidiču.
– Možda i nemam – reče ona smrknuto, vraćajući se prevodu – ali moja sreća bar ne zavisi od Ronove sposobnosti da odbrani golove.
I mada bi Hari radije skočio s astronomskog tornja nego da joj to prizna, do početka utakmice sledeće subote platio bi ko zna koliko galeona, samo da ni sâm ne mari za kvidič.
Najbolje što bi se moglo reći o tom meču jeste da je bio kratak. Grifindorski navijači morali su da istrpe samo dvadeset dva minuta agonije. Teško je reći šta je bilo najgore: Hari je mislio da je to mrtva trka između Ronovog četrnaestog primljenog gola, Sloperovog neuspelog pokušaja da pogodi Bladžerku, kad je umesto nje palicom udario Anđelinu po nosu, i Kirkovog vriska dok je padao s metle kad se Zaharije Smit ustremio ka njemu noseći Kvafl. Bilo je čudo što je Grifindor izgubio samo s deset poena razlike: Džini je uspela da ščepa Skrivalicu pravo ispred nosa haflpafovskog Tragača Samerbija, tako da je konačan rezultat bio dvesta četrdeset

prema dvesta trideset.

– Dobro si je uhvatila – reče Hari Džini u dnevnom boravku, gde je atmosfera bila kao na veoma žalosnom sprovodu.
– Imala sam sreće – slegnu ona ramenima. – Nije bila neka brza Skrivalica, a Samerbi je prehlađen, pa je kinuo, zatvorivši oči baš u pogrešnom trenutku. Ali kad se ti vratiš u tim...
– Džini, imam doživotnu zabranu.
– Zabranjeno ti je samo dok je Ambridžova u školi – ispravi ga Džini. – To je velika razlika. Svejedno, kada se budeš vratio, mislim da ću probati da budem Gonič. Anđelina i Alisija odlaze iduće godine, a ja u svakom slučaju više volim da dajem golove nego da budem Tragač.
Hari pogleda ka Ronu, koji se skupio u ćošku, zureći u svoja kolena i stežući u ruci bocu krem-piva.
– Anđelina mu i dalje ne dozvoljava da se povuče – reče Džini, kao da čita Harijeve misli. – Zna, kaže, da je talentovan.
Hariju se sviđalo što Anđelina ima toliko vere u Rona, ali ujedno je mislio da bi bilo uviđavnije dozvoliti mu da izađe iz tima. Ron je ponovo napustio teren, praćen bučnim horom sliterinaca, sada favorita za osvajanje Kvidičkog kupa, koji su s velikim guštom pevali „Vizli je naš car“.
Fred i Džordž se došetaše do Harija.
– Nemam više srca ni da mu se rugam – reče Fred, gledajući u Ronovu snuždenu figuru. – Mada... kada je primio četrnaesti gol...
On stade besomučno da maše rukama, kao da pliva kerećim stilom.
– ... pa, da sačuvam tu imitaciju za žurke, a?
Ron se ubrzo posle toga odvuče u krevet. Poštujući njegova osećanja, Hari malo sačeka pre nego što se i sâm popeo u spavaonicu, kako bi Ron mogao da se pravi da spava, ukoliko želi. I zaista, kada je Hari najzad ušao u sobu, Ron je hrkao malčice preglasno da bi bio sasvim uverljiv.
Hari se uvuče u krevet razmišljajući o utakmici. Bilo je neizmerno frustrirajuće posmatrati ga s tribina. Bio je stvarno impresioniran Džininom igrom, ali znao je da bi on, da je igrao, i ranije uhvatio Skrivalicu... u jednom trenu je lebdela blizu Kirkovog članka. Da nije oklevala, Džini je mogla ranije da je zgrabi i obezbedi pobedu Grifindora.
Ambridžova je sedela nekoliko redova ispod Harija i Hermione. Jednom ili dvaput se onako zdepasto okrenula na svom sedištu da bi ga pogledala, i razvukla svoja žablja usta u nešto nalik na trijumfalni osmeh. Pri pomisli na to obuze ga gnev dok je ležao u tami. Posle nekoliko minuta, međutim, seti se da treba da se oslobodi emocija pre spavanja, kao što mu je Snejp savetovao na kraju svakog časa Oklumencije.
Pokušavao je da to učini na trenutak, ali je pomisao na Snejpa, posle svih sećanja

na Ambridžovu, samo pojačala njegov osećaj mračne zlovolje, i on se i protiv svoje volje usredsredio na pomisao koliko ih oboje mrzi. Polako, Ronovo hrkanje zamre i zameni ga duboko sneno disanje. Hariju je trebalo mnogo duže da zaspi. Telo mu je bilo umorno, ali mu je trebalo mnogo vremena da isključi mozak.

Sanjao je da Nevil i profesorka Mladica igraju valcer u Sobi po potrebi, a profesorka Mek Gonagal svira gajde. Neko vreme ih je radosno posmatrao, a onda je odlučio da krene i potraži ostale članove DA.
Ali kada je napustio tu prostoriju, umesto tapiserije s Barnabasom Blesavim, spazio je plamteću baklju u niši na kamenom zidu. Lagano je okrenuo glavu nalevo. Tamo, na udaljenom kraju hodnika bez prozora, bila su obična crna vrata.
Pošao je ka njima, osećajući kako njegovo uzbuđenje raste. Imao je neverovatno čudan osećaj da će ovoga puta konačno imati sreće i da će smisliti neki način da ih otvori... bio je na stopu od njih kada, uz radostan trzaj, primeti da se s njihove desne strane nazire blistava traka bledoplave svetlosti... vrata su bila odškrinuta... on ispruži ruku da ih gurne i otvori i...
Ron zahrka tako snažno i grubo da se Hari odmah probudi, ispruživši ruke pred sobom u tami, pokušavajući da otvori vrata koja su bila na stotine kilometara daleko. S izmešanim osećanjima razočaranja i krivice, on pusti da mu ruka padne kraj tela. Znao je da nije trebalo da vidi ta vrata, ali je istovremeno bio toliko obuzet radoznalošću da sazna šta se iza njih nalazi, da se pomalo ljutnuo na Rona... samo da je sačekao još koji minut s tim svojim hrkanjem.

* * *

U ponedeljak su stigli u Veliku salu na doručak u isto vreme kad i sovina pošta. Hermiona više nije bila jedina koja je željno iščekivala Dnevni prorok: gotovo svi su žudeli da saznaju novosti o odbeglim Smrtožderima koji su, uprkos mnogim izveštajima da su primećeni, još uvek bili na slobodi. Dala je knut sovi koja joj ga je uručila i žustro otvorila novine dok se Hari služio sokom od pomorandže. Pošto je on dobio samo jedno pismo tokom cele godine, kada je prva sova uz tup udarac sletela pred njega bio je siguran da je pogrešila.

– Ko ti treba? – upita je, bezvoljno odmakavši sok od njenog kljuna, nagnuvši se da vidi ime i adresu primaoca:

Hari Poter

Velika sala
Hogvortska škola

Namrštivši se, on krete da uzme pismo od sove, ali pre nego što je stigao to da učini, još tri, četiri, pet sova slete pored nje, boreći se za mesto, upadajući u puter i

obarajući so, dok je svaka pokušavala da mu prva uruči svoje pismo.

– Šta se zbiva? – upita Ron zapanjeno kad se ceo grifindorski sto okrenu da ih posmatra, a još sedam sova slete među one prve, kričeći, hukćući i klepećući krilima.
– Hari! – reče Hermiona bez daha, gurnuvši ruke u gomilu perja, izvlačeći kreštavu sovu s dugim, cilindričnim paketom: – Mislim da znam šta to znači – otvori najpre ovaj!
Hari otcepi vrh smeđeg omota. Iz njega ispade tesno uvijen martovski broj Cepidlake. On ga odmota i spazi svoje lice kako se nevino ceri s naslovne strane. Preko slike, velikim crvenim slovima, bilo je ispisano:

HARI POTER NAPOKON PROGOVORIO:

ISTINA O ONOME KOJI SE NE SME IMENOVATI

I O NOĆI U KOJOJ SAM PRISUSTVOVAO NJEGOVOM POVRATKU

– Baš je dobro, zar ne? – reče Luna koja se zaneseno dotetura do grifindorskog stola i zgura se na klupu između Freda i Rona. – Juče je izašlo. Zamolila sam tatu da ti pošalje besplatan primerak. Pretpostavljam da su ovo – reče ona, pokazujući na skupinu sova koje su se i dalje komešale po stolu ispred Harija – pisma čitalaca.

– To sam i ja pomislila – reče Hermiona živahno. – Hari, da li bi ti smetalo ako bismo...?
– Samo izvolite – reče Hari, zadubljen u misli.

– Ovo je od tipa koji misli da si potpuno skrenuo – reče Ron, gledajući u svoje pismo. – Pa dobro...
– Ova žena ti preporučuje da se podvrgneš dugotrajnoj terapiji Šok-činima u Sent Mungu – reče Hermiona, delujući razočarano dok je gužvala drugo pismo.
– Ovo mi, doduše, zvuči okej – reče Hari polako, iščitavajući dugačko pismo od veštice iz Pejslija. – Hej, ova kaže da mi veruje!
– Ovaj se dvoumi – reče Fred, koji im se oduševljeno priključio u otvaranju pisama.
– Kaže da mu ne deluješ kao luda osoba, ali zaista ne želi da poveruje da se Znaš-Već-Ko vratio, pa sad ne zna šta da misli. Boga mu, koje arčenje pergamenta.
– Evo još jednog kog si ubedio, Hari! – reče Hermiona uzbuđeno. – Pošto sam pročitao tvoju priču, prisiljen sam da zaključim da se Dnevni prorok nije pošteno poneo prema tebi... iako ne želim da poverujem da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio, prisiljen sam da prihvatim da govoriš istinu... O, pa to je divno!
– Još jedan koji smatra da si prolupao – reče Ron, bacajući zgužvano pismo preko svog ramena – ... ali ova ovde kaže da si je preobratio, i sada misli da si pravi junak – stavila je i svoju fotografiju... opa!
– Šta se to ovde zbiva – reče lažno sladak, devojački glasić.

Hari diže pogled, s rukama punim koverata. Profesorka Ambridž je stajala iza Freda i Lune, odmeravajući svojim izbuljenim žabljim očima gungulu sova i pisama na stolu ispred Harija. Iza nje, on vide da ih mnogi učenici pomno posmatraju.

– Zašto ste dobili sva ta pisma, gospodine Poteru? – upita ona lagano.
– Zar je to zločin? – upita Fred glasno. – Primanje pošte?
– Pazite šta govorite, gospodine Vizli, ili ću morati da vam odredim kaznenu nastavu – reče Ambridžova. – Dakle, gospodine Poteru?
Hari je oklevao, ali nije video kako bi mogao da zataška ono što je uradio. Bilo je pitanje vremena kada će primerak Cepidlake privući pažnju Ambridžove.
– Ljudi su mi pisali povodom intervjua koji sam dao – reče Hari. – U vezi s onim što mi se desilo prošlog juna.
Iz nekog razloga, dok je to izgovarao, pogledao je ka nastavničkom stolu. Hari je imao čudan osećaj da ga je samo trenutak ranije Dambldor posmatrao, ali kada se okrenuo ka direktoru, činilo se da je ovaj zaokupljen razgovorom s profesorom Flitvikom.
– Intervju? – ponovi Ambridžova, glasom tanjim i povišenijim nego ikad. – Kako to misliš?
– Pa ovako, reporterka mi je postavljala pitanja, a ja sam odgovarao – reče Hari.
– Evo...
I on joj baci primerak Cepidlake. Ona ga ščepa i zapilji se u naslovnu stranu.
Njeno bledo, gnjecavo lice ispuni se ružnim ljubičastim flekama.
– Kada si ovo uradio? – upita ona, s blagim drhtajem u glasu.
– Za vreme prošlog Hogsmidskog vikenda – reče Hari.
Ona ga pogleda, kipteći od gneva, tresući časopis u svojim kvrgavim prstima.
– Od sada pa nadalje nećete više ići u Hogsmid, gospodine Poteru – prošaputa ona. – Kako se samo usuđujte... kako ste smeli... – Ona duboko udahnu. – Stalno sam pokušavala da vas naučim da ne govorite laži. Ta poruka, očito, još nije doprla do vas. Oduzimam pedeset poena Grifindoru, a vama sledi još jedna nedelja kaznene nastave.
Ona produži dalje, čvrsto prislonivši Cepidlaku na grudi, praćena brojnim znatiželjnim pogledima učenika.
Već u toku prepodneva, po celoj školi bili su izlepljeni ogromni natpisi upozorenja, i to ne samo na oglasnim tablama već i po hodnicima i učionicama.

PO NAREĐENJU HOGVORTSKOG VELIKOG INKVIZITORA

Svaki učenik u čijem se posedu nađe časopis Cepidlaka biće izbačen iz škole.
Ovo je u skladu s Dekretom o obrazovanju broj dvadeset sedam.


Potpis:

Dolores Džejn Ambridž,

Veliki inkvizitor

Iz nekog razloga, Hermiona bi, kad god primeti neko od tih upozorenja, zasjala od zadovoljstva.
– Što si toliko vesela? – upita je Hari.
– O, Hari, zar ne vidiš? – uzbuđeno će Hermiona. – Zabrana je jedino što može naterati učenike na Hogvortsu da svi do jednog pročitaju tvoj intervju!
I čini se da je Hermiona bila potpuno u pravu. Do kraja dana, mada Hari nije nigde po školi video ni traga Cepidlaki, svi su jedni drugima citirali taj intervju. Hari ih je čuo kako šapuću o tome za vreme časova, dok ih je Hermiona obavestila da se i u svakom separeu ženskih toaleta samo o tome priča, nakon što je banula u jedan od njih pred početak časa Drevnih runa.
– Zatim su me opazile i, očito znajući da te znam, saletele su me pitanjima – reče Hermiona Hariju sa sjajem u očima – i mislim da ti veruju, Hari, zaista, mislim da si ih konačno ubedio!
Profesorka Ambridž je, u međuvremenu, vrebala po školi, nasumice zaustavljajući učenike, zahtevajući da izvrnu džepove i otvore torbe: Hari je znao da traži primerke Cepidlake, ali đaci su bili nekoliko koraka ispred nje. Strane koje su sadržale Harijev intervju bile su začarane da liče na odlomke iz čitanki svima osim vlasniku časopisa, ili bi magijom izbeleli stranice, sve dok ne bi ponovo poželeli da ih pročitaju. Uskoro se činilo da su svi u školi pročitali intervju.
Nastavnicima je Dekretom o obrazovanju broj dvadeset šest bilo zabranjeno da spominju intervju, ali oni su svejedno nalazili načine da izraze šta misle o tome. Profesorka Mladica je nagradila Girifindor s dvadeset poena kada joj je Hari dodao kanticu za polivanje biljaka. Sijajući od zadovoljstva, profesor Flitvik mu je na kraju časa Čini tutnuo kutiju cijukavih miševa od šećera, rekao: – Psst! – a zatim odjurio. Profesorka Treloni je pak histerično zajecala za vreme Predskazivanja i objavila zapanjenom razredu i Ambridžovoj, kojoj to nije nimalo prijalo, da Hari ipak neće prerano umreti, već će doživeti duboku starost, postati ministar magije i imati dvanaestoro dece.
Ali Hari je bio najsrećniji kada ga je Čo sustigla dok je žurio na čas Preobražavanja sledećeg dana. Pre nego što je i shvatio šta se desilo, njena ruka bila je u njegovoj, i ona mu prodahta u uvo: – Izvini, strašno mi je žao. Onaj intervju je tako hrabar... naterao me je da zaplačem.
Bilo mu je žao što je ona još i na to trošila suze, ali i drago što ponovo govore, a još više se obradovao kad ga je hitro poljubila u obraz i ponovo odjurila. I neverovatno, tek što je stigao do učionice za Preobražavanje, desi mu se nešto podjednako lepo: Šejmus iskorači iz reda đaka i stade pred njega.
– Samo sam hteo da ti kažem – promumla on, piljeći u Harijevo levo koleno – da ti verujem. Čak sam mojoj mami poslao jedan primerak časopisa.

Ako je išta moglo da upotpuni Harijevu sreću, bila je to reakcija Melfoja, Kreba i Gojla. Video ih je kako se, pribijenih glava, nešto domunđavaju tog popodneva u biblioteci. Bili su sa štrkljastim dečakom za kojeg im Hermiona šapnu da se zove Teodor Not. Osvrnuše se ka Hariju dok je on pretraživao police tražeći knjigu koja mu je bila potrebna za Delimično nestajanje: Gojl preteći zapucketa zglavcima pesnica, a Melfoj šapnu Krebu nešto nesumnjivo zlobno. Hari je savršeno dobro znao zašto se tako ponašaju: on je očeve svih njih označio kao Smrtoždere.

– A najbolja stvar je to – prošaputa Hermiona veselo kad su napustili biblioteku – što ne smeju da ti protivreče, jer ne smeju da priznaju da su pročitali članak!
Kao vrhunac, Luna mu tokom večere reče da se nikada nijedan primerak Cepidlake nije brže prodao od ovog.
– Tata doštampava tiraž! – reče ona Hariju, uzbuđeno izbečivši oči. – Ne može da poveruje, kaže da su ljudi zainteresovaniji za ovo nego za zgužvanoroge snorkake!
Te noći je Hari bio junak u grifindorskom boravku. Fred i Džordž su namerno bacili Uveličavajuće čini na naslovnu stranicu Cepidlake i okačili je na zid, tako da je Harijeva džinovska glava zurila u okupljene đake, tu i tamo glasno progovorivši nešto poput: – U MINISTARSTVU SU MORONI! – i – JEDI BALEGU, AMBRIDŽOVA! – Hermioni to nije bilo mnogo zabavno. Rekla je da joj ometa koncentraciju, i na kraju je ljutito otišla u krevet pre vremena. Hari je morao da prizna da mu taj poster posle nekoliko sati nije više bio zabavan, pogotovu kada je čin koja govori počela da bledi, te je samo vikala nepovezane reči poput „BALEGA“ i „AMBRIDŽOVA“, sve češće i sve tanjim glasom. Zapravo, od toga je zabolela glava, a ožiljak ponovo poče neprijatno da ga pecka. Uz razočarane povike gomile koja je sedela oko njega, moleći ga da po ko zna koji put ponovo prepriča svoj intervju, on im objavi da i sâm mora ranije u krevet.
Spavaonica je bila prazna kada je stigao u nju. Na trenutak je prislonio glavu uz hladno staklo prozora pored kreveta. Smirivalo mu je bol u ožiljku. Zatim se svuče i leže u krevet, želeći da se reši glavobolje. Osećao se i pomalo bolešljivo. Okrenuo se na stranu, sklopio oči i gotovo odmah zaspao...
Stajao je u zamračenoj sobi sa zavesama, osvetljenoj jednim jedinim svećnjakom. Ruke su mu bile čvrsto sklopljene preko stolice ispred njega. Šake su mu bile dugoprste i bele, kao da godinama nisu videle sunca, i ličile su na velike blede paukove na tamnom somotu stolice.
Iza stolice, okupan svetlošću koju su sveće bacale s poda, klečao je čovek u crnoj odori.
– Izgleda da su me loše savetovali – reče Hari piskavim, hladnim glasom koji je pulsirao od gneva.
– Gospodaru, preklinjem vas da uvažite moje izvinjenje – zahropta čovek koji je klečao na podu. Teme mu se presijavalo pod svetlošću sveća. Činilo se da drhti.
– Ne krivim te, Rukvude – reče Hari istim hladnim, surovim glasom.

Prestao je da stiska stolicu, već je obišao oko nje, približavajući se čoveku sklupčanom na podu, dok nije stao tik ispred njega u tmini, gledajući u njega s visine veće no inače.

– Siguran si u svoje činjenice, Rukvude? – upita Hari.
– Da, moj gospodaru... ipak, nekada sam radio u tom odseku... uostalom...
– Ejveri mi je rekao da će Boud biti u stanju da ga ukloni.
– Boud nikada ne bi mogao da ga uzme, Gospodaru... Boud je trebalo da zna da ne može... zato se, bez sumnje, tako oštro suprotstavio Melfojevoj Kontrolišućoj kletvi...
– Ustani, Rukvude – prošaputa Hari.
Čovek koji je klečao skoro pade u žurbi da ga posluša. Lice mu je bilo puno starih ožiljaka od boginja. Svetlost sveća je isticala rupice po njegovom licu. Iako je stajao, bio je malo pogrbljen, kao da se napola klanja, i bacao je preplašene poglede na Harijevo lice.
– Dobro je što si mi to rekao – reče Hari. – Dobro onda... izgleda da sam potrošio nekoliko meseci na jalove planove... ali nije važno... sada krećemo ispočetka. Lord Voldemor ti se zahvaljuje, Rukvude...
– Gospodaru... da, moj gospodaru – procedi Rukvud, glasom promuklim od olakšanja.
– Trebaće mi tvoja pomoć. Trebaju mi sve informacije koje mi možeš dati.
– Svakako, gospodaru, svakako... sve...
– Vrlo dobro... možeš da ideš. Pošalji mi Ejverija.
Rukvud se klanjajući povuče unazad i nestade kroz vrata.
Ostavši sâm u mračnoj sobi, Hari se okrenu ka zidu. Naprslo ogledalo, umrljano od trajanja, visilo je na zidu u senci. Hari krenu ka njemu. Njegov odraz postajao je sve veći i jasniji u tami... lice belje od lobanje... crvene oči s tankim prorezima umesto zenica...
– NEEEEEEEEE!
– Šta je bilo? – povika glas pored njega.
Hari se divlje bacakao, upetljao se u zastore i pao s kreveta. Nekoliko trenutaka nije znao gde je. Bio je ubeđen da će baš tad ugledati tu belu lobanju kako se nadvija nad njim iz tmine, a onda vrlo blizu njega Ronov glas reče:
– Hoćeš li prestati da se bacakaš kao manijak, da mogu da te iščupam odatle!
Ron raširi zavese i Hari se zagleda u njega, obliven mesečinom, ispružen na
leđima, dok ga je ožiljak bolno pekao. Ron je izgledao kao da se upravo spremao da legne; jednu ruku je već bio izvukao iz odore.
– Da li je opet neko napadnut? – upita Ron, grubo pomogavši Hariju da se pridigne. – Je li tata? Je l’ opet ona zmija?
– Ne... svi su dobro... – reče Hari, boreći se da dođe do daha, i osećajući kao da mu se čelo zapalilo. – Dobro su... ali Ejveri nije... on je u nevolji... dao mu je pogrešnu informaciju... Voldemor je vrlo ljut...

Hari zastenja i drhteći utonu u svoj krevet, trljajući ožiljak.

– Ali Rukvud će mu odsad pomagati... ponovo je na pravom tragu...
– O čemu ti to pričaš? – reče Ron, zvučeći preplašeno. – Ne misliš valjda... jesi li ti to upravo video Znaš-Već-Koga?
– Ja sam bio Znaš-Već-Ko – reče Hari i ispruži ruke u tami, pridigavši ih ka licu, proveravajući da li su još samrtnički bele i dugoprste. – Bio je s Rukvudom, on je jedan od Smrtoždera koji su pobegli iz Askabana, sećaš se? Rukvud mu je upravo rekao da Boud to ne bi mogao da učini.
– Učini šta?
– Da nešto uzme... rekao je da je Boud trebalo da zna da ne može to da učini...
Boud je bio pod Kontrolišućom kletvom... Mislim da ju je Melfojev otac bacio na njega.
– Boud je bio začaran da nešto uzme? – reče Ron. – Ali... Hari, to mora da je...
– Ono oružje – dovrši Hari rečenicu umesto njega. – Znam.
Vrata spavaonice se otvoriše i u nju uđoše Din i Šejmus. Hari ponovo diže noge na krevet. Nije hteo da primete da se nešto čudno dešava, budući da je Šejmus tek prestao da u Hariju vidi ludaka.
– Reče li ti to – promrmlja Ron spustivši glavu ka Harijevoj, praveći se da hoće da uzme vodu iz krčaga pored kreveta – da si ti bio Znaš-Već-Ko?
– Aha – reče Hari tiho.
Ron uze nepotrebno veliki gutljaj vode. Hari vide kako mu se prosipa niz bradu na grudi.
– Hari – reče on, dok su se Din i Šejmus bučno muvali oko njih, skidajući odore i razgovarajući – moraš da kažeš...
– Ne moram nikome da kažem – reče Hari kratko. – Ništa od toga ne bih ni video da sam uspeo da uvežbam Oklumenciju. Trebalo je da sam već naučio da se ogradim od ovakvih stvari. To oni žele.
Pod oni, Hari je mislio na Dambldora. Vratio se u krevet i otkotrljao u stranu, okrenuvši leđa Ronu, i posle nekog vremena začu kako Ronov dušek zaškripa, kada je i on legao. Harijev ožiljak poče da gori. On iz sve snage zagrize jastuk, kako ne bi ni pisnuo. Tamo negde, znao je, Ejverija sustiže kazna.

* * *

Hari i Ron su sačekali veliki odmor sutradan prepodne pre nego što su Hermioni rekli šta se tačno desilo. Hteli su da budu apsolutno sigurni da ih niko neće čuti. Stojeći u njihovom uobičajenom uglu hladnog i vetrovitog dvorišta zamka, Hari joj ispriča svaki detalj sna kojeg je mogao da se seti. Kada je završio, ona nekoliko trenutaka ne reče ništa, već je samo zurila gotovo bolno u Freda i Džordža, bezglave jer su prodavali svoje čarobne šešire ispod ogrtača s druge strane dvorišta.

– Dakle, zato su ga ubili – reče ona tiho, skrenuvši najzad pogled s Freda i Džordža. – Kada je Boud pokušao da ukrade to oružje, nešto čudno mu se dogodilo. Mislim da postoje neke odbrambene čini na njemu, ili oko njega, kako bi sprečile ljude da ga uzmu. Zato je on bio u Sent Mungu, zato je sišao s uma i nije mogao da govori. Ali sećate se šta nam je vidarka rekla? On se oporavljao. A oni nisu smeli da rizikuju da mu bude bolje, zar ne? Mislim, šok od nečega, šta god da mu se to desilo kada je dodirnuo oružje, verovatno je zbrisao dejstvo Kontrolišuće kletve. Tako da bi, kad mu se povrati moć govora, mogao da objasni šta je radio, zar ne? Saznalo bi se da je bio poslat da ukrade to oružje. Naravno, Lucijusu Melfoju je bilo lako da baci Kontrolišuću kletvu na njega. Taj i ne izlazi iz Ministarstva, zar ne?

– Čak se motao tamo i onog dana kada sam imao saslušanje – reče Hari. – U...
čekaj malo... nastavi lagano. – Bio je u hodniku Odseka za misterije tog dana! Tvoj tata je rekao da verovatno pokušava da se ušunja dole i otkrije šta se desilo na mom saslušanju, ali šta ako...
– Sterdžis! – prošaputa Hermiona, kao gromom pogođena.
– Molim? – reče Ron zbunjeno.
– Sterdžis Podmor... – reče Hermiona bez daha – uhapšen je zato što je pokušao da provali kroz neka vrata! Mora da je Lucijus Melfoj i njega zavrbovao! Kladim se da je to učinio onog dana kad si ga video tamo, Hari. Sterdžis je imao Ćudljivkov Nevidljivi ogrtač, zar ne? Dakle, šta ako je on stajao i čuvao stražu pored vrata, nevidljiv, a Melfoj ga čuo kako se kreće – ili pogodio da tu nekoga ima – ili je samo bacio Kontrolišuću kletvu, za slučaj da tu ima nekog čuvara? Dakle, kada je sledeći put Sterdžis dobio priliku – verovatno kada je ponovo došao njegov red da stražari – pokušao je da uđe u Odsek, da ukrade to oružje za Voldemora – Rone, ućuti – ali uhvatili su ga i poslali u Askaban...
Ona se zagleda u Harija.
– A sada je Rukvud otkrio Voldemoru kako da se dokopa oružja?
– Nisam čuo ceo razgovor, ali je tako nekako zvučalo – reče Hari. – Rukvud je nekada radio tamo... možda će Voldemor poslati Rukvuda da to učini?
Hermiona klimnu glavom, očito i dalje zadubljena u misli. Zatim iznenada reče: – Ali to nije trebalo da vidiš, Hari.
– Šta? – reče on, zatečen.
– Trebalo je da učiš kako da zatvoriš svoj um pred takvim stvarima – reče Hermiona strogo, iznenada.
– Znam da treba – reče Hari. – Ali...
– Pa, mislim da bi trebalo da zaboravimo šta si video – reče Hermiona odlučno. – A ti odsad treba malo više da se usredsrediš na svoje vežbe Oklumencije.
Ni tokom sledeće nedelje stvari se nisu popravile. Hari je dobio još dva „U“ iz Napitaka. I dalje se brinuo da li će Hagrid dobiti otkaz. A nije mogao da ne razmišlja o snu u kojem je on sâm bio Voldemor – mada svoje misli više nije delio s Ronom i

Hermionom. Nije želeo da mu Hermiona održi još jednu pridiku. Voleo bi da može o tome da razgovara sa Sirijusom, ali to nije dolazilo u obzir, pa je pokušao da celu stvar potisne u neki udaljeni kutak svog uma.

Na nesreću, taj kutak njegovog uma nije više bio tako bezbedno mesto kao nekad.

– Ustani, Poteru.
Nekoliko nedelja posle njegovog sna o Rukvudu, Hari se ponovo obreo na podu Snejpove kancelarije, klečeći i pokušavajući da razbistri um. Ponovo je bio prisiljen da proživi niz vrlo ranih sećanja, za koja čak nije ni shvatao da ih još ima, a većina se ticala poniženja koja su mu Dadli i njegova banda priređivali u osnovnoj školi.
– To poslednje sećanje – reče Snejp. – Šta je to bilo?
– Ne znam – reče Hari iznureno, jedva se pridižući na noge. Bilo mu je sve teže da razluči odvojene uspomene od naleta slika i zvukova koje je Snejp i dalje prizivao. – Mislite na ono u kojem moj rođak pokušava da me natera da stojim u klozetskoj šolji?

– Ne – reče Snejp meko. – Mislim na ono sa čovekom koji kleči usred zamračene sobe...
– To... nije ništa – reče Hari.
Snejpove tamne oči uneše se u Harijeve. Setivši se kako je Snejp govorio da je kontakt okom ključan za Legilimenciju, Hari trepnu i skrenu pogled.
– Odakle su ti se taj čovek i ta soba stvorili u glavi, Poteru? – upita Snejp.
– To... – reče Hari, gledajući svuda sem u Snejpa – to je bio... samo san koji sam sanjao.
– San? – ponovi Snejp.
Nastade pauza u kojoj je Hari netremice zurio u veliku mrtvu prepariranu žabu u tegli s ljubičastom tečnošću.
– Ti znaš zbog čega smo ovde, Poteru, zar ne? – reče Snejp, tihim, opasnim glasom. – Znaš zbog čega ja trošim svoje večeri da radim ovaj zamorni posao?
– Da – reče Hari kruto.
– Podseti me zašto si ovde, Poteru.
– Da bih mogao da ovladam Oklumencijom – reče Hari, gledajući sada u mrtvu jegulju.
– Tačno, Poteru. I koliko god da si tup... – Hari ponovo pogleda u Snejpa, mrzeći ga – ... pomislio bih da bi nakon dva meseca trebalo koliko-toliko da napreduješ. Koliko si još snova o Mračnom gospodaru sanjao?
– Samo taj jedan – slaga Hari.
– Možda – poče Snejp, a njegove tamne, hladne oči neznatno se suziše – možda ti zapravo uživaš da imaš te vizije i snove, Poteru. Možda ti pomažu da se osećaš posebnim – i značajnim?
– Ne, nimalo – reče Hari, ukrutivši vilicu, i čvrsto obavi prstie oko drške svog štapića.
– Tako bi i trebalo, Poteru – reče Snejp hladno – pošto nisi ni naročit ni značajan,

i nije na tebi da otkrivaš šta to Mračni gospodar govori svojim Smrtožderima.

– Ne, to je vaš posao, zar ne? – uzvrati mu Hari.
Nije hteo to da kaže, prosto mu je izletelo u besu. Nekoliko dugih trenutaka zurili su jedan u drugog, i Hari je bio ubeđen da je otišao predaleko. Ali na Snejpovom licu pojavi se znatiželjan, gotovo zadovoljan izraz dok je odgovarao.
– Da, Poteru – reče dok su mu oči svetlucale. – To je moj posao. Dakle, ako si spreman, počećemo ponovo.
On podiže štapić: – Jedan – dva – tri – Legilimens!
Stotine dementora hitale su ka Hariju preko jezera... on zgrči lice koncentrišući se... dolazili su mu sve bliže... mogao je da im vidi mračne rupe ispod kukuljica...
Ipak, istovremeno je mogao da vidi i Snejpa kako stoji pred njim, očiju fiksiranih za njegovo lice, mrmljajući nešto nečujno... I nekako, Snejp je postajao sve jasniji, a dementori sve bleđi...
Hari podiže vlastiti štapić.
– Protego!
Snejp se zatetura – štapić mu odlete uvis, daleko od Harija – i iznenada – Harijev um preplaviše uspomene koje nisu bile njegove: čovek s kukastim nosom vikao je na šćućurenu ženu, dok je mali tamnokosi dečak plakao u uglu... tinejdžer masne kose sedeo je sâm u mračnoj spavaćoj sobi ubijajući muve svojim štapićem uperenim u plafon... neka devojka se smejala dok je štrkljasti dečak pokušavao da uzjaše metlu koja je poskakivala...
– DOSTA!
Hari oseti kao da ga je neko grubo gurnuo u prsa. Zateturao se nekoliko koraka unazad, udario u police koje su pokrivale Snejpove zidove i čuo kako je nešto kvrcnulo. Snejp se blago tresao, veoma bled u licu.
Leđa Harijeve odore bila su skroz vlažna. Jedna od tegli iza njega razbila se kad je naleteo na nju. Preparirano, ljigavo stvorenje iz nje uvijalo se u napitku koji je curio.
– Reparo – prosikta Snejp i tegla sa odmah sastavi. – Dobro, Poteru... to je svakako bio napredak... – Lako dahćući, Snejp ispravi Sito-za-misli u kojem je već bio pohranio neke od svojih uspomena pre početka časa, kao da proverava da li su još tu. – Ne sećam se da sam ti rekao da upotrebiš Zaštitnu čin... ali ovo je bez sumnje bilo efektno...
Hari mu ne odgovori. Činilo mu se da bi bilo opasno bilo šta reći. Bio je siguran da je upravo prodro u Snejpove uspomene, da je upravo video prizore iz Snejpovog detinjstva. Pomisao da taj mali dečak koji je posmatrao svoje roditelje kako viču jedno na drugo sada stoji pred njim, s takvim prezirom u očima, bila je onespokojavajuća.
– Pokušajmo ponovo, hoćemo li? – upita Snejp.
Hari oseti jezivu drhtavicu. Sad će da plati zbog ovog što se desilo, bio je siguran

u to. Ponovo se vratiše na poziciju sa stolom između njih, a Hari oseti da će mu ovoga puta biti mnogo teže da isprazni svoj mozak.
– Dakle, kada izbrojim do tri – reče Snejp, podižući još jednom štapić. – Jedan...
dva...
Hari nije imao vremena da se sabere i pokuša da očisti um pre nego što Snejp povika: – Legilimens!
Jurio je hodnikom ka Odseku za misterije, pored praznih kamenih zidova, pored baklji – obična crna vrata postajala su sve veća. Išao je tako brzo kao da će se sudariti s njima, bio je na stopu od njih i ponovo je mogao da vidi taj tračak bledoplavog svetla...
Vrata se širom otvoriše! Najzad je ušao kroz njih, u unutrašnjost kružne sobe crnih zidova i crnog poda, osvetljene plavim plamenovima sveća, a svuda oko njega bilo je još mnoštvo vrata – morao je da produži dalje – ali koja vrata da otvori...?
– POTERU!
Hari otvori oči. Ponovo je ležao na leđima, ne sećajući se kako je dospeo u taj položaj. Takođe je dahtao kao da je zaista pretrčao ceo hodnik Odseka za misterije, kao da je stvarno uleteo kroz crna vrata i našao okruglu sobu.
– Objasni svoje postupke! – reče Snejp, koji je stajao poviše njega, besan.
– Ja... ne znam šta se desilo – reče Hari iskreno, ustajući. Na mestu gde je udario o pod iskočila mu je čvoruga i hvatala ga je groznica. – Nisam to još nikad video. Mislim, rekao sam vam, sanjao sam ta vrata... ali ih nikad ranije nisam otvorio...
– Ne radiš dovoljno marljivo!
Iz nekog razloga, Snejp je delovao još bešnje nego dva minuta pre toga, kada je Hari prodro u sećanja svog nastavnika.
– Ti si lenj i aljkav, Poteru, nije ni čudo što Mračni gospodar...
– Možete li mi nešto reći, gospodine? – reče Hari, ponovo planuvši. – Zašto Voldemora zovete Mračni gospodar? Jedino sam još Smrtoždere čuo da ga tako zovu.
Snejp otvori usta kao da će zarežati – i začu se ženski vrisak negde izvan sobe. Snejp trgnu glavu naviše. Zurio je u tavanicu.
– Šta, do đavola... ? – promumla on.
Hari začu nekakvo prigušeno komešanje koje je dolazilo, reklo bi se, iz Ulazne dvorane. Snejp se osvrnu ka njemu, namrštivši se.
– Jesi li video nešto neobično na putu dovde, Poteru?
Hari zavrte glavom. Negde iznad njih, žena ponovo vrisnu. Snejp se sjuri kroz vrata svoje kancelarije, još uvek držeći štapić na gotovs, i nestade s vidika. Hari je oklevao na trenutak, a onda krenu za njim.
Krici su doista dopirali iz Ulazne dvorane. Postajali su sve glasniji dok je Hari jurio prema kamenim stepenicama koje su vodile do tamnica. Kada je stigao u prizemlje, otkrio je da je Ulazna dvorana prepuna. Učenici su navirali iz Velike sale, gde je večera i dalje bila u toku, da vide šta se to dešava. Drugi su se nagurali uz

mermerno stepenište. Hari se probi kroz gomilu visokih sliterinaca, i vide da su posmatrači formirali veliki prsten, neki su delovali šokirano, drugi čak uplašeno. Profesorka Mek Gonagal je stajala direktno preko puta Harija na suprotnoj strani dvorane. Delovala je kao da joj je muka od onog što vidi.

Profesorka Treloni je stajala nasred Ulazne dvorane sa štapićem u jednoj i praznom bocom šerija u drugoj ruci, delujući krajnje mahnito. Kosa joj je bila nakostrešena, naočari su joj bile nakrivljene, te joj je jedno oko delovalo veće od drugog, a njeni mnogobrojni šalovi i marame s ramena vukli su se po podu za njom, stvarajući utisak da i ona sama puca po šavovima. Dva velika kovčega ležala su na podu pred njom, jedan skroz prevrnut. Delovao je kao da je bačen niz stepenice. Profesorka Treloni je zurila, očito zastrašena, u nešto što Hari nije mogao da vidi, što je stajalo u podnožju stepenica.
– Ne! – urlala je. – NE! To ne može biti... nemoguće... odbijam da to prihvatim!
– Niste videli da će se ovo dogoditi? – reče piskav devojački glasić, bezosećajno veselo, a Hari se polako pomeri udesno i vide da užasavajuća vizija profesorke Treloni nije niko drugi do profesorka Ambridž. – Iako ste nesposobni da predskažete čak i sutrašnju vremensku prognozu, sigurno ste čak i vi shvatili da vaši žalosni rezultati za vreme mojih inspekcija, i odsustvo bilo kakvog napretka, neizbežno vode ka tome da ćete biti otpušteni?
– N-ne možete tako! – zavijala je profesorka Treloni, dok su joj se suze slivale niz lice ispod ogromnih naočara – n-ne možete da me otpustite! Ovde s-sam već šesnaest godina! H-Hogvorts je m-moj d-dom!
– Bio je vaš dom – reče profesorka Ambridž, a Hari se zgrozi kad vide kako se njenim žabolikim licem razliva užitak dok posmatra profesorku Treloni kako polako pada, nekontrolisano jecajući, na jedan od svojih kovčega – do pre sat vremena, kada je ministar magije potpisao naredbu o vašem otpuštanju. Sada, budite ljubazni i napustite ovu Dvoranu. Brukate nas.
Međutim, ona sama je stajala i, s izrazom zluradog uživanja, gledala kako se profesorka Treloni trese i stenje, bacakajući se napred-nazad po svojim kovčezima u naletima tuge. Hari začu prigušeno jecanje sleva i osvrnu se. Lavander i Parvati su tiho šmrcale, zagrlivši se. Onda začu korake. Profesorka Mek Gonagal se probila kroz gomilu posmatrača, domarširala pravo pred profesorku Treloni i čvrsto je potapšala po leđima, izvlačeći veliku maramicu iz svoje odore.
– De, de, Sibil... smiri se... obriši nos ovim... nije tako strašno kao što misliš sada... nećeš morati da napustiš Hogvorts...
– Ma nemojte, profesorka Mek Gonagal? – reče Ambridžova mrtvačkim glasom, istupivši nekoliko koraka napred. – A vaš autoritet za takvu tvrdnju je...?
– Pre će biti da je moj – reče jedan dubok glas.
Ulazna hrastova vrata se skroz otvoriše. Učenici kraj njih brzo odskočiše s puta kad se Dambldor pojavi na ulazu. Šta je radio napolju u dvorištu, Hari nije mogao ni

da pretpostavi, ali bilo je nečeg impresivnog u njegovoj pojavi, uramljenoj vratima s pozadinom čudnovato maglovite noći. Ostavivši širom otvorena vrata za sobom, on se probi kroz krug posmatrača ka uplakanoj profesorki Treloni, koja je drhtala na svom kovčegu, i profesorki Mek Gonagal, koja je stajala kraj nje .

– Vaš, profesore Dambldor? – reče Ambridžova, uz neprijatan smeh. – Bojim se da ne shvatate situaciju. Ovde imam... – ona izvuče svitak pergamenta iz svoje odore –
... naredbu o otpuštanju koju smo potpisali ja i ministar magije. Prema Dekretu o obrazovanju broj dvadeset tri, Velika inkvizitorka Hogvortsa ima vlast da vrši inspekciju, stavlja na probni rad i otpušta svakog nastavnika za kojeg ona – to jest ja – smatra da ne ispunjava standarde koje zahteva Ministarstvo magije. Odlučila sam da profesorka Treloni nije dorasla tome. Otpustila sam je.
Na Harijevo veliko iznenađenje, Dambldor nastavi da se smeška. Pogledao je u profesorku Treloni, koja je i dalje jecala i grcala na svom kovčegu, pa reče: – Naravno, potpuno ste u pravu, profesorka Ambridž. Kao Velika inkvizitorka imate sva prava da otpuštate moje nastavnike. Međutim, nemate vlast da ih izbacujete iz zamka. Bojim se – nastavi on, uz učtiv mali naklon – da tu vlast i dalje ima direktor, a moja želja je da profesorka Treloni nastavi da živi na Hogvortsu.
Na to se profesorka Treloni divlje nasmeja, jedva prikrivajući štucanje.
– Ne... ne, o-otići ću, Dambldore! Na-napustiću Hogvorts i po-potražiću sreću negde drugde...
– Ne – reče Dambldor oštro – ja baš želim da ostaneš, Sibil.

– Mogu li vas zamoliti da otpratite Sibil natrag uza stepenice, profesorka Mek Gonagal?
– Naravno – reče Mek Gonagalova. – Hajde, Sibil, ustani...
Profesorka Mladica žurno istupi iz gomile i zgrabi profesorku Treloni za drugu ruku. Zajedno je povedoše pored Ambridžove, a zatim uz kamene stepenice. Profesor Flitvik potrča za njima, držeći štapić pred sobom. Zaskičao je: – Lokomotor kovčezi!

– a prtljag profesorke Treloni diže se u vazduh i polete stepeništem za njom, dok je profesor Flitvik išao na začelju kolone.
Profesorka Ambridž je i dalje kruto stajala u mestu, zureći u Dambldora, koji se još uvek dobroćudno smeškao.
– A šta – reče ona šapatom koji se pronosio svuda po Ulaznoj dvorani – šta ćete da radite s njom kad imenujem novog nastavnika Predskazivanja, kome će biti potreban njen prostor za smeštaj?
– O, to neće biti problem – reče Dambldor ljubazno. – Vidite, ja sam već našao novog nastavnika Predskazivanja, a on će više voleti da ima smeštaj negde u prizemlju.
– Našli ste... ? – reče Ambridžova kreštavo. – Vi ste našli? Mogu li vas podsetiti, Dambldore, da po Dekretu o obrazovanju broj dvadeset dva...

– Ministarstvo ima pravo da imenuje podesnog kandidata ako – i samo ako – direktor nije u stanju sâm da pronađe takvog – reče Dambldor. – A srećan sam što mogu da vam kažem da sam u ovom slučaju uspeo. Mogu li vam ga predstaviti?

On se okrenu ka otvorenim ulaznim vratima kroz koja je tada dopirala noćna izmaglica. Hari začu topot kopita. Dvoranom se pronese preneražen žamor, a oni koji su bili najbliži vratima žurno se odmakoše još dalje unazad, neki od njih su se čak saplitali u žurbi da raščiste put pridošlici.
Kroz izmaglicu se pojavi lice koje je Hari već video jedne mračne, opasne noći u Zabranjenoj šumi: platinastoplava kosa i zadivljujuće plave oči, glava i poprsje čoveka spojeni s kremzlatastim telom konja.
– Ovo je Firenzi – veselo reče Dambldor zgranutoj Ambridžovoj. – Mislim da ćete se složiti da je sasvim prikladan.

27. Kentaur i tužibaba

– Kladim se da ti je sad žao što si digla ruke od Predskazivanja, zar ne, Hermiona? – upita je Parvati smejuljeći se.
Bilo je to u vreme doručka dva dana pošto je otpuštena profesorka Treloni, i Parvati je čarobnim štapićem uvijala trepavice, ispitujući učinak na poleđini kašike. Tog jutra trebalo je da imaju prvi čas kod Firenzija.
– Ne baš – reče Hermiona nemarno, čitajući Dnevni prorok . – Konji mi se nikad nisu naročito dopadali.
Ona okrenu stranicu novina i prelete očima preko stubaca.
– On nije konj, već kentaur! – reče Lavander, šokirana.
– Predivan kentaur... – uzdahnu Parvati.
– Bilo kako bilo, ipak ima četiri noge – reče Hermiona hladno. – U svakom slučaju, mislila sam da ste vas dve veoma potištene jer vam je Trelonijeva otišla?
– I jesmo! – uveravala ju je Lavander. – Otišle smo u njenu kancelariju da je vidimo, odnele joj malo zelenkada – ali ne onih trubećih koje ima profesorka Mladica, već pravih, lepih.

– Kako je ona? – upita Hari.

– Ne baš najbolje, sirotica – reče Lavander saosećajno. – Plakala je i rekla nam da bi radije zauvek napustila zamak nego da ostane ovde gde je Ambridžova, i ne osuđujem je, jer Ambridžova je bila baš užasna prema njoj, zar ne?
– Imam utisak da Ambridžova tek počinje da biva užasna – reče Hermiona mračno.
– Nemoguće – reče Ron, koji se zagnjurio u ogroman tanjir jaja sa slaninom. – Ne može biti gora nego što jeste.
– Zapamtite šta vam kažem, tražiće način da se osveti Dambldoru zato što je imenovao novog nastavnika ne posavetovavši se s njom – reče Hermiona, sklapajući novine. – Pogotovo što je u pitanju još jedan polučovek. Videli ste joj izraz lica kad je ugledala Firenzija.
Posle doručka Hermiona ode na čas Aritmantije, dok Hari i Ron pođoše za Lavander i Parvati ka Ulaznoj dvorani, na Predskazivanje.
– Zar ne idemo u Severni toranj? – upita Ron začuđeno, kad Parvati zaobiđe mermerno stepenište.
Parvati ga prezrivo pogleda preko ramena.
– Kako očekuješ da se Firenzi popne uz lestvice? Sada smo u učionici broj jedanaest, pisalo je juče na oglasnoj tabli.
Učionica jedanaest bila je u prizemlju, u hodniku koji je vodio iz Ulazne dvorane do Velike sale na suprotnom kraju. Hari je znao da je to jedna od učionica koje se nikad nisu redovno koristile, i stoga deluju pomalo zapušteno, poput neke ostave ili skladišta. Kada je ušao u nju za Ronom odjednom se našao usred šumskog proplanka i zapanjio se.
– Šta...?
Pod učionice bio je prekriven prolećnom mahovinom, a iz njega je raslo drveće. Razlistale grane pružale su se preko plafona i prozora, tako da je prostorija bila puna iskošenih snopova nežne, razlivene zelene svetlosti. Učenici koji su već bili stigli sedeli su na zemljanom podu, naslonjeni na stabla drveća ili kamenje, ruku obavijenih oko kolena ili čvrsto skrštenih preko grudi, svi pomalo nervozni. Nasred čistine, gde nije bilo drveća, stajao je Firenzi.
– Hari Poteru – reče on, pružajući mu ruku kada Hari uđe.
– Ovaj... zdravo – reče Hari, rukujući se s kentaurom, koji ga je netremice ispitivački gledao svojim zadivljujuće plavim očima, ali se ne nasmeši. – Pa... drago mi je što te vidim.
– I meni... – reče kentaur, klimnuvši svojom platinastoplavom glavom. – Bilo je predskazano da ćemo se ponovo sresti.
Hari zapazi osenčen podliv u obliku kopita na Firenzijevim prsima. Kad se okrenuo da se priključi ostatku razreda, vide da ga svi gledaju preneraženo, očito duboko impresionirani time što on tako ćaska s Firenzijem, koji je njima delovao

zastrašujuće.

Kad su se vrata zatvorila, i poslednji učenik seo na panj pored korpe za otpatke, Firenzi pokaza rukom po učionici.
– Profesor Dambldor je bio ljubazan da uredi ovu učionicu za nas – reče Firenzi, kad svi sedoše – kao imitaciju mog prirodnog staništa. Više bih voleo da vas podučavam u Zabranjenoj šumi koja je – do ponedeljka – bila moj dom... ali to više nije moguće.
– Moliću lepo... ovaj... gospodine... – reče Parvati bez daha, podižući ruku – zašto da ne? Bili smo tamo s Hagridom, ne bojimo se!
– Ne radi se o vašoj hrabrosti – reče Firenzi – već o mom položaju. Ne mogu se vratiti u Šumu. Moje krdo me je prognalo.
– Krdo? – upita Lavander zbunjenim glasom, a Hari je znao da je pomislila na krave. – Šta – oh!
A onda joj se na licu pojavi izraz poimanja. – Ima vas još? – nastavi ona zapanjeno.
– Da li vas je Hagrid odgajao, kao testrale? – upita Din živahno.
Firenzi polako okrenu glavu da osmotri Dina, koji odjednom shvati da je rekao nešto vrlo uvredljivo.
– Nisam... mislio sam... izvinite – dovrši Din stišanim glasom.
– Kentauri nisu ni sluge, ni igračke ljudi – reče Firenzi tiho. Nastade pauza, a zatim Parvati ponovo diže ruku.
– Izvinite, gospodine... zašto su vas drugi kentauri prognali?
– Jer sam prihvatio da radim za profesora Dambldora – reče Firenzi. – Oni to smatraju izdajom naše vrste.
Hari se seti kako je, pre gotovo četiri godine, kentaur Bejn izgrdio Firenzija što je dopustio Hariju da na njemu odjaše na bezbedno mesto, daleko od Lorda Voldemora. Nazvao ga je „običnom mazgom“. Pitao se da li je to Bejn šutnuo Firenzija u grudi.

– Da počnemo – reče Firenzi. On zamahnu dugim platinastim repom, podiže ruku ka lisnatom zastoru poviše svoje glave, zatim je lagano spusti, a kad je to uradio u sobi se smrači, tako da im se činilo da sede na šumskom proplanku u sumrak, i na tavanici se pojaviše zvezde. Začuše se usklici „oh“ i uzdasi, a Ron glasno reče: – Bokca mu!
– Ispružite se leđima na zemlju – reče Firenzi mirnim glasom – i posmatrajte nebesa. Tu je zapisana, za one koji to mogu da vide, sudbina naših rasa.
Hari se ispruži na leđa i stade da zuri naviše u tavanicu. Iznad glave, jedna treperava crvena zvezda mu namignu.
– Znam da ste učili imena planeta i njihovih meseca na astronomiji – reče Firenzi mirnim glasom – i da ste radili mapu zvezdanih kretnji po nebu. Kentauri su vekovima odgonetali misterije tih kretanja. Naša otkrića uče nas da se budućnost može odslikati na nebu iznad nas...

– Profesorka Treloni je radila astrologiju s nama! – reče Parvati uzbuđeno, podižući ruku ispred sebe tako da se ona vinu u vazduh, pošto je Parvati ležala na leđima. – Mars izaziva nesreće i požare i slične stvari, a kada napravi zaokret ka Saturnu, kao sada... – ona pokaza ugao nadesno u vazduhu poviše nje – ... to znači da ljudi treba da budu naročito pažljivi kad rukuju s vrelim stvarima...

– To je – reče Firenzi mirno – obična ljudska glupost.

– Banalne ozlede, sitne ljudske nesreće – reče Firenzi dok su mu kopita trupkala travnatim tlom. – One za stanje vaseljene nemaju značaj ništa veći od trke mrava, i nisu nimalo povezane s kretanjima planeta.

– Profesorka Treloni... – poče Parvati povređenim i ogorčenim glasom – ...jeste ljudsko biće – reče Firenzi jednostavno. – I stoga je zaslepljena i sputana ograničenjima vaše vrste.
Hari neznatno okrete glavu da pogleda Parvati. Delovala je vrlo uvređeno, kao i nekolicina đaka oko nje.
– Sibil Treloni je možda i vidovita, ne znam – nastavi Firenzi, a Hari ču kako mu rep ponovo fijuknu dok se šetkao levo-desno ispred njih – ali gubi vreme, uglavnom, na samolaskajuće gluposti koji ljudi nazivaju proricanjem sudbine. Ja sam, međutim, ovde, da bih vam objasnio mudrost kentaura, koja je bezlična i nepristrasna. Mi posmatramo nebesa tražeći velike plime zla ili promene koje su tamo neretko označene. Ponekad je potrebno i čitavih deset godina da bismo bili sigurni šta to zapravo vidimo.
Firenzi pokaza na crvenu zvezdu direktno iznad Harija.
– U protekloj deceniji bilo je nagoveštaja da čarobnjačka vrsta prolazi kroz tek kratkotrajno primirje između dva rata. Mars, uzročnik borbe, jarko blista nad nama, sugerišući da uskoro ponovo mora izbiti sukob. Koliko brzo, kentauri mogu pokušati da predskažu spaljivanjem izvesnih trava i lišća, posmatranjem dima i plamena...
Bio je to najneobičniji čas kojem je Hari ikada prisustvovao. Stvarno su palili žalfiju i slez na podu učionice, a Firenzi im je rekao da obrate pažnju na neke oblike i simbole u dimu oštrog mirisa. Njega kao da nimalo nije interesovalo to što niko od njih ne može da vidi nijedan od znakova koje im je opisivao, govoreći im da ljudi nikad nisu bili dobri u tome, i završio je čas rekavši im da bi ionako bilo glupo da polažu i suviše nade u te stvari, pošto ih čak i kentauri ponekad pogrešno protumače. Nije ličio ni na jednog nastavnika iz redova ljudi koga je Hari imao. Njemu nije bilo najvažnije da ih nauči onome što zna, već pre da im utisne u svest kako ništa, pa ni znanje kentaura, nije nesporno.
– Nije baš određen ni u čemu, zar ne? – reče Ron tihim tonom dok su palili vatru od sleza. – Mislim, ja bih ipak voleo da čujem malo više detalja o tom ratu koji nam predstoji, zar ne bi i ti?
Izvan učionice oglasi se školsko zvono i svi skočiše. Hari je potpuno zaboravio da

su još uvek u zamku, i izgledalo mu je da su zaista u Šumi. Deca iz razreda polako izađoše, pomalo zbunjena.
Hari i Ron su baš krenuli za njima kad Firenzi reče: – Hari Poteru, samo jedan tren, moliću.
Hari se okrenu. Kentaur se pomeri ka njemu. Ron je oklevao.
– Možeš da ostaneš – reče mu Firenzi. – Samo, molim te, zatvori vrata. Ron pojuri da ga posluša.
– Hari Poteru, ti si Hagridov prijatelj, zar ne? – upita kentaur.
– Da – odgovori mu Hari.
– Molim te, prenesi mu moje upozorenje. Njegov pokušaj neće upaliti. Bolje mu je da se toga mane.
– Njegov pokušaj neće upaliti? – ponovi Hari tupo.
– I bolje da se mane toga – reče Firenzi, klimajući glavom. – Lično bih upozorio Hagrida, ali sam prognan... ne bi bilo mudro da idem blizu Šume... Hagrid ima dovoljno problema i bez borbe kentaura.
– Ali... šta to Hagrid pokušava da uradi? – upita Hari nervozno.

– Hagrid mi je nedavno učinio veliku uslugu – reče Firenzi – a još odavno je zadobio moje duboko poštovanje zbog brige koju ispoljava prema svim živim bićima. Neću da izdam njegovu tajnu. Ali mora da se dozove pameti. Taj pokušaj neće upaliti. Reci mu to, Hari Poteru. Prijatan ti dan.

* * *

Sreća koju je Hari osetio posle intervjua u Cepidlaki odavno je isparila. Dok se tromi mart pretapao u olujni april, život je iznova počinjao da mu liči na dugi niz briga i problema.

Ambridžova je nastavila da pohodi sve časove Brige o magijskim stvorenjima, tako da mu je bilo teško da Hagridu prenese Firenzijevo upozorenje. Najzad je Hari uspeo to da izvede, pretvarajući se da je zagubio svoj primerak udžbenika Fantastične zveri i gde ih naći, i jednog dana se vratio do njega posle časa. Kada mu je preneo Firenzijevu poruku, Hagrid se na trenutak upilji u njega svojim naduvenim modrim očima, vidno zatečen. A onda kao da se pribrao.
– Fin tipus, Firenzi – reče on grubim glasom – al’ pojma nema š’a govori o ovome. Taj pokušaj se, bo’me, baš super odvija.
– Hagride, šta to smeraš? – upita ga Hari ozbiljno. – Moraš da budeš pažljiv, Ambridžova je već otpustila Trelonijevu i, ako mene pitaš, njena moć je u usponu. Ako učiniš išta što ne bi smeo, bićeš...
– Neke stvarke su važnije od stalnog zaposlenja – reče Hagrid, mada mu se ruke lako zatresoše kad je to izgovorio, tako da se činija puna knarlovog izmeta sruči na

pod. – Nema razloga da se brineš za mene, Hari, a sad ajde budi dobar dečko, i idi nazad.
Hari nije imao izbora, već je ostavio Hagrida da briše izmet s patosa, ali osećao se duboko potištenim dok se polako vukao nazad ka zamku.
U međuvremenu, kao što su ih Hermiona i nastavnici stalno opominjali, O.Č.N.-i su se sve više približavali. Svi petaci su u izvesnoj meri bili pod stresom, ali Hana Abot je bila prva koja je morala da dobije napitak za smirenje od Madam Pomfri, pošto se naglo rasplakala posle Herbologije i zajecala kako je i suviše glupa za polaganje ispita i da želi smesta da napusti školu.
Da nije bilo časova koje je držao pripadnicima DA-e, Hari bi bio krajnje nesrećan; ili mu se bar tako činilo. Ponekad je osećao da živi za sate koje će provesti u Sobi po potrebi, gde je naporno radio, ali istovremeno i uživao, rastući od ponosa kad bi pogledao svoje drugare, članove DA-e, i video koliko su daleko odmakli. I stvarno, Hari se ponekad pitao kako će Ambridžova reagovati kad svi članovi DA dobiju „natprosečno“ na O.Č.N. testovima iz Odbrane od Mračnih veština.
Konačno su počeli da rade Patronuse, koje su svi priželjkivali da uvežbaju, mada ih je Hari stalno podsećao da je stvaranje Patronusa usred jarko osvetljene učionice, gde im ne preti nikakva opasnost, nešto sasvim različito od njegovog stvaranja onda kada su suočeni s nečim poput dementora.
– O, ne kvari nam zabavu – reče Čo vedro, posmatrajući svog srebrnastog labudolikog Patronusa kako lebdi po Sobi po potrebi tokom njihovog poslednjeg časa pred Uskrs. – Tako su zgodni!
– Ne treba da budu zgodni, već da te štite – reče Hari strpljivo. – Ono što nam u stvari treba jeste bauk ili nešto slično. Tako sam ja to naučio, morao sam da prizovem Patronusa dok se bauk pretvarao da je dementor...
– Ali to bi bilo stvarno jezivo! – reče Lavander, koja je izbacivala pramenove srebrne izmaglice iz vrha svog štapića. – A ja još ne mogu… da ga izvedem! – dodade ljutito.
I Nevil je imao problema. Lice mu se zgrčilo od koncentracije, ali su iz vrha njegovog štapića iskakale samo tanke niti srebrnastog dima.
– Moraš da misliš na nešto što te usrećuje – podseti ga Hari.
– Pokušavam – žalosno reče Nevil, koji se toliko trudio da mu se okruglo lice već dobro sijalo od znoja.
– Hari, mislim da sam uspeo! – vrisnu Šejmus, kojeg je, po prvi put, na ovaj sastanak DA-e doveo Din. – Vidi... ah... nestalo je... ali je definitivno bilo nešto kosmato, Hari!
Hermionin Patronus, blistava srebrnasta vidra, poskakivala je oko nje.
– Pa i jesu lepi, zar ne? – reče ona, gledajući je nežno.
Vrata Sobe po potrebi otvoriše se i zatvoriše. Hari se okrenu da vidi ko je to ušao, ali činilo se da nema nikoga. Kroz nekoliko trenutaka on shvati da su ljudi pored vrata

zaćutali. Odmah zatim shvati da ga nešto vuče za odoru, u visini kolena. Pogleda dole i vide, na svoje zaprepašćenje, kućnog vilenjaka Dobija, koji je piljio u njega ispod svojih uobičajenih osam vunenih šeširića.

– Ćao, Dobi! – reče on. – Šta radiš ov... šta nije u redu?
Vilenjakove oči bile su razrogačene od užasa i sav se tresao. Članovi DA-e najbliži Hariju već su se ućutali i svi u sobi sada su gledali u Dobija. Nekoliko Patronusa koje su prisutni uspeli da prizovu izblede u vidu srebrne izmaglice, od čega soba postade mračnija nego ranije.
– Gos’n Hari Poteru... – zaskiča vilenjak, drhteći od glave do pete – gos’n Hari Poteru... Dobi došao da vas upozori... ali kućni vilenjaci su upozoreni da ne kažu...
On se zalete glavom u zid. Hari, koji je već imao iskustva s Dobijevim navikama samokažnjavanja, skoči da ga uhvati, ali Dobi samo odskoči od kamenog zida, jer je njegovih osam šeširića ublažilo udarac. Hermiona i nekoliko drugih devojčica kriknuše od straha i sažaljenja.
– Šta se desilo, Dobi? – upita Hari, zgrabivši tanušnu vilenjakovu ruku, držeći ga podalje od svega za čim bi mogao da posegne i sebi naudi.
– Hari Poter... ona... ona...
Dobi se jako udari po nosu svojom slobodnom pesnicom. Hari i nju ščepa. – Ko to ’ona’, Dobi?
Ali, pomisli da i sâm zna, sigurno postoji samo jedna „ona“ koja može da izazove takav strah u Dobiju? Patuljak ga pogleda, pomalo ukrstivši oči i bezglasno izgovori.

– Ambridžova? – upita Hari prestravljen.
Dobi klimnu, a onda pokuša da tresne glavom o Harijeva kolena.
Hari ga zadrža na odstojanju svoje ispružene ruke.
– Šta je s njom? Dobi – nije valjda saznala za ovo – za nas – za DA?
On pročita odgovor u vilenjakovom iznenađenom licu. Iako mu je Hari čvrsto držao ruke, vilenjak pokuša da šutne samog sebe, i pade na pod.
– Da li dolazi ovamo? – upita Hari tiho.
Dobi jauknu i poče iz sve snage da udara bosim stopalima o pod.
– Da, Hari Poteru, da!
Hari se ispravi i pogleda u nepomične, prestrašene đake, zagledane u vilenjaka koji se ritao.
– PA ŠTA ONDA ČEKATE! – zaurla Hari. – BEŽITE!
Svi pojuriše ka izlazu u isti mah, zaglavivši se na vratima, a onda se probiše napolje. Hari je mogao da ih čuje kako jure hodnikom i nadao se da će biti dovoljno pametni da ne pokušaju svi da se probiju do spavaonica. Tek je deset do devet, ako se sklone u biblioteku ili u sovarnik, koji su bliži...
– Hari, hajde! – vrisnu Hermiona iz središta klupka ljudi koji su se borili da izađu. On pokupi Dobija, koji je i dalje pokušavao sebi da nanese ozbiljne ozlede, i

izjuri s vilenjakom u rukama da bi sustigao gomilu.

– Dobi – ovo je naređenje – vrati se u kuhinju kod ostalih vilenjaka i, ako te iko pita da li si me upozorio, laži i reci da nisi! – reče Hari. – I zabranjujem ti da se povređuješ! – dodade, ispustivši vilenjaka kad je konačno prošao kroz vrata i zalupio ih za sobom.

– Hvala, Hari Poteru! – proskiča Dobi i odjuri. Hari pogleda levo i desno, svi drugi su tako brzo odmaglili da je tu i tamo uhvatio samo krajičke peta u trku na krajevima hodnika, pre nego što i oni nestadoše. On odjuri nadesno, odmah tu bilo je muško kupatilo, i mogao bi se pretvarati da je sve vreme bio tamo, samo da ga se dokopa...
– AUUUH!
Nešto ga ščepa oko članaka, i on spektakularno pade, preletevši oko metar i po, pre nego što se zaustavio. Neko iza njega se smejao. On se otkotrlja unazad i vide Melfoja skrivenog u niši ispod ružne vaze u obliku zmaja.
– Saplićuća kletva, Poteru! – reče on. – Hej, profesorka – PROFESORKA! Imam jednoga!
Ambridžova žurno dojuri iz udaljenog kraja hodnika, jedva dišući, ali s veselim smeškom.
– To je on! – reče ona trijumfalno, ugledavši Harija na podu. – Odlično, Drako, odlično, vrlo dobro – pedeset poena za Sliterin! Odavde ga ja preuzimam... ustani Poteru!
Hari stade na noge, oboje ih streljajući pogledom. Nikad nije video Ambridžovu tako srećnu. Ona ga snažno zgrabi za ruku i okrenu se ka Melfoju, sijajući od zadovoljstva.
– Ti nastavi dalje i vidi možeš li još neke da uhvatiš, Drako – reče ona. – Reci ostalima da pogledaju u biblioteci – svakog ko je ostao bez daha – proveri kupatila, gospođica Parkinson može da proveri ženska... hajde, idi... a ti – dodade, svojim najmekšim i najopasnijim glasom, kad se Melfoj udaljio – možeš da pođeš sa mnom do direktorove kancelarije, Poteru.
Kroz nekoliko minuta stigli su do kamenog gargojla. Hari se pitao koliko ih je još uhvaćeno. Pomislio je na Rona – gospođa Vizli će ga ubiti – i kako bi se Hermiona osećala kad bi bila izbačena iz škole pre nego što uspe da položi O.Č.N. Šejmusu je ovo bio tek prvi sastanak... a Nevilu je tako dobro krenulo...
– Praskava zujalica – otpeva Ambridžova. Kameni gargojl odskoči u stranu, zid iza njega se širom rastvori i oni krenuše uz pokretne kamene stepenice. Stigli su do lakiranih vrata s grifonskim zvekirom, ali Ambridžova se nije udostojila da pokuca, već je uletela pravo unutra, i dalje čvrsto držeći Harija.
Kancelarija je bila puna ljudi. Dambldor je sedeo za stolom, smirenog izraza lica, spojivši vrhove svojih dugih prstiju. Profesorka Mek Gonagal je kruto stajala pored njega, krajnje napetog izraza. Kornelijus Fadž, ministar magije, njihao se napred-nazad na vrhovima prstiju pored kamina, očigledno beskrajno zadovoljan razvojem

situacije. Kingsli Okovgrom i još jedan čarobnjak okrutnog izgleda vrlo kratke žičaste kose, kojeg Hari nije prepoznao, bili su smešteni s obe strane vrata, poput čuvara, a pegavo, cvikerasto obličje Persija Vizlija ustreptalo je iščekivalo pored zida, s perom i teškim svitkom pergamenta u rukama, očito spremnim za vođenje zapisnika.

Portreti starih direktora i direktorki te večeri nisu folirali da spavaju. Svi su bili pripravni i ozbiljni, i posmatrali šta se zbiva ispod njih. Kad je Hari ušao, nekoliko ih jurne u ramove svojih suseda i hitro stade da im nešto šapuće na uvo.
Kada se vrata zatvoriše za njima, Hari se iskobelja iz stiska Ambridžove.
Kornelijus Fadž je gledao u njega s izvesnim zlobnim zadovoljstvom na licu.
– Dakle – reče on. – Vidi, vidi, vidi...
Hari mu uzvrati najbezobraznijim pogledom koji je mogao da prizove. Srce mu je besno bubnjalo, ali mu je um bio savršeno hladan i bistar.
– Bio se zaputio nazad u grifindorsku kulu – reče Ambridžova. U njenom glasu osećalo se izvesno nepristojno ushićenje, isto ono bezobzirno zadovljstvo koje je Hari čuo i dok je posmatrala profesorku Treloni kako očajno jeca u Ulaznoj dvorani – Melfojev mali ga je presreo.
– Je li, baš on? – reče Fadž s razumevanjem. – Ne smem da zaboravim da to spomenem Lucijusu. Pa, Poteru... pretpostavljam da znaš zašto si ovde?
Hari je baš nameravao da odgovori jednim prkosnim „da“: samo što je zaustio i napola izgovorio tu reč, kad mu pogled pade na Dambldorovo lice. Dambldor nije gledao direktno u Harija – oči su mu fiksirale neku tačku tik iznad njegovog ramena – ali dok je Hari zurio u njega, on neznatno odmahnu glavom na jednu, pa na drugu stranu.
Hari se preusmeri usred reči.
– D... ne.
– Molim? – reče Fadž.
– Ne – reče Hari odlučno.
– Ne znaš zašto si ovde?
– Ne, ne znam – reče Hari.
Fadž je s nevericom gledao čas u Harija, čas u profesorku Ambridž. Hari iskoristi njegovu trenutnu nepažnju da još jednom krišom pogleda Dambldora, koji je sada najneprimetnije klimnuo glavom prema tepihu, i gotovo mu namignuo.
– Dakle, nemaš pojma – reče Fadž, glasom koji se gušio od sarkazma – zašto te je profesorka Ambridž dovela u ovu kancelariju? Nisi svestan da si prekršio bilo kakvo školsko pravilo?
– Školsko pravilo? – reče Hari. – Ne.
– Niti ijedan dekret Ministarstva? – dodade Fadž ljutito.
– Koliko ja znam, ne – reče Hari tupo.
Srce mu je i dalje ubrzano lupalo. Skoro da je vredelo izreći ove laži samo da bi video kako Fadžu skače pritisak, a opet, nije imao pojma kako će, za ime sveta, uspeti

da se izvuče s tim lažima. Ako je neko otkucao Ambridžovoj za DA, onda on, njihov vođa, može odmah da spakuje svoj kovčeg.
– Dakle, za tebe je to novost, je li – reče Fadž, glasom promuklim od ljutnje – da je u ovoj školi otkrivena ilegalna učenička organizacija?
– Da, tako je – reče Hari, s neubedljivim izgledom nevinog iznenađenja na licu.
– Ministre, ja mislim – poče Ambridžova svilenim glasom negde pored njega – da bismo možda brže napredovali ako dovedem našeg doušnika.
– Da, da, učinite to – reče Fadž, klimajući glavom, i zlobno pogleda u Dambldora kad je Ambridžova napustila sobu. – Nema ničeg boljeg od dobrog svedoka, zar ne, Dambldore?
– Tačno tako, Kornelijuse – reče Dambldor ozbiljno, nakrivivši glavu u stranu. Nekoliko minuta vladalo je iščekivanje, i za to vreme niko ni u koga nije gledao, a

zatim Hari ču kako se vrata iza njega otvaraju. Ambridžova uđe u sobu, vukući za rame Čoinu kovrdžavu drugaricu, Marijetu, koja je skrivala lice rukama.
– Ne plaši se, draga, ne plaši se – reče profesorka Ambridž nežno, tapšući je po ramenu – sada je sve u redu. Uradila si pravu stvar. Ministar je veoma zadovoljan tobom. Reći će tvojoj mami kako si bila dobra devojka. Marijetina majka, ministre – dodade ona, pogledavši u Fadža – je Madam Edžkom iz Odseka magijskog transporta, Uprava Flu-mreže – ona nam pomaže da motrimo na hogvortske kamine, znate.

– Izvrsno, izvrsno! – reče Fadž radosno. – Kakva majka, takva ćerka, je li? Pa, hajde, sada, dušo, pogledaj nas, ne stidi se, da čujemo to što imaš da nam...
galopirajućih mi gargojla!
Kada je Marijeta podigla glavu, Fadž odskoči unazad od šoka, gotovo uletevši u kamin. On opsova, i poče hitro nogama da gazi rub svog ogrtača, koji je počeo da se dimi. Marijeta glasno zajeca i povuče kragnu odore sve do očiju, ali pre toga svi videše da joj je lice užasno izobličeno nizom zbijenih crvenih gnojanica koje su joj se raširile po nosu i obrazima, oblikujući reč „TUŽIBABA“.
– Ne brini sada za te flekice, draga – reče Ambridžova nestrpljivo – samo skloni odoru s usta i reci ministru...
Ali Marijeta ponovo prigušeno zajeca i mahnito odmahnu glavom.
– O, pa dobro, budalasta devojko, ja ću mu reći – procedi Ambridžova. Ona povrati svoj gadni osmeh i reče: – Dakle, ministre, gospođica Edžkom je došla u moju kancelariju večeras odmah posle večere i rekla da ima nešto da mi kaže. Rekla je da bih, ako odem do tajne sobe na sedmom spratu, poznate i pod imenom Soba po potrebi, mogla naći nešto što bi me veoma zanimalo. Ispitivala sam je malo detaljnije i priznala mi je da će se tu održati neka vrsta sastanka. Ne nesreću, u tom trenutku je ovaj urok – ona nestrpljivo mahnu ka Marijetinom skrivenom licu – počeo da deluje i, spazivši slučajno lice u mom ogledalu, devojčica je postala previše uznemirena da bi mogla išta više da mi ispriča.
– Dakle, sad – reče Fadž, fiksirajući Marijetu nečim što je očito smatrao

ljubaznim, očinskim pogledom – vrlo je hrabro od tebe, dušice, što si došla to da ispričaš profesorki Ambridž. Učinila si pravu stvar. A sad mi reci šta se desilo na tom sastanku? Kakva mu je bila svrha? Ko je bio tamo?

Ali Marijeta nije htela da govori. Samo je ponovo odmahnula glavom, razrogačenih, preplašenih očiju.
– Zar nemamo neki kontraurok za ovo? – nestrpljivo upita Fadž Ambridžovu, pokazujući na Marijetino lice. – Da bi mogla slobodno da govori?
– Još nisam uspela da ga pronađem – priznade Ambridžova mrzovoljno, a Hari oseti nalet ponosa zbog Hermioninih urokljivih moći. – Ali nije važno što neće da govori, ja ću da nastavim priču odavde.
– Setićete se, ministre, da sam vam još u oktobru poslala izveštaj da se Poter susreo s izvesnim brojem učenika iz škole u Veprovoj glavi u Hogsmidu...
– A kakav dokaz imate za to? – preseče je profesorka Mek Gonagal.
– Imam svedočenje Vilija Videršinsa, Minerva, koji je igrom slučaja bio tada u krčmi. Doduše, bio je sav u zavojima, ali mu je sluh bio neoštećen – reče Ambridžova samozadovoljno. – Čuo je svaku reč koju je Poter izgovorio, i brže-bolje dojurio u školu da me izvesti...
– Aha, znači zato mu nije suđeno zbog pravljenja onih silnih povraćajućih toaleta!

– reče profesorka Mek Gonagal, izvijajući obrve. – Kakav interesantan uvid u naš pravosudni sistem!
– Očigledna korupcija! – zagrme portret korpulentnog čarobnjaka s crvenim nosem na zidu iza Dambldorovog stola. – U moje doba, Ministarstvo nije pravilo dogovore sa sitnim kriminalcima, ne gospodine, nipošto!
– Hvala ti, Forteskju, to će biti dovoljno – reče Dambldor meko.
– Svrha Poterovog susreta s tim učenicima – nastavi profesorka Ambridž – bila je da ih ubedi da mu se pridruže u ilegalnom društvu čiji je cilj bio da se nauče čini i kletve za koje je Ministarstvo odlučilo da su nepodesni za školski uzrast...
– Mislim da ćeš otkriti da u tome grešiš, Dolores – reče Dambldor mirno, izvirujući iza svojih polumesečastih naočara nakrivljenih nasred kukastog nosa.
Hari je zurio u njega. Nije mogao da shvati kako će ga Dambldor izvući iz ovoga. Ako je Vili Videršins zaista čuo svaku reč koju je izgovorio u Veprovoj glavi , onda mu nema spasa.
– Oho! – reče Fadž, ponovo cupkajući na petama. – Da, hajde da čujemo poslednju nebuloznu priču koja će mladog Potera izvući iz nevolje. Hajde onda, Dambldore, nastavi – Vili Videršins je lagao, je li? Ili je možda Poterov identični blizanac toga dana bio u Veprovoj glavi ? Ili je tu uobičajeno prosto objašnjenje koje uključuje povratak kroz vreme, mrtvaca koji je ponovo oživeo i par nevidljivih dementora?
Persi Vizli se od srca nasmeja.
– O, dobar štos, ministre, baš dobar!

Hari bi ga najradije šutnuo. A onda, na svoje iznenađenje, vide da se i Dambldor ljubazno smeška.
– Kornelijuse, ja ne poričem – a siguran sam da neće ni Hari – da je bio u Veprovoj glavi toga dana, niti da je pokušavao da ubedi učenike da se priključe grupi za Odbranu od Mračnih veština. Samo ukazujem na to da Dolores nije u pravu kada tvrdi da je takva grupa tada bila ilegalna. Ako se sećate, dekret Ministarstva kojim se zabranjuju sva đačka udruženja stupio je na snagu tek dva dana posle Harijevog sastanka u Hogsmidu, tako da on tada u Veprovoj glavi nije prekršio nijedno pravilo.
Persi je izgledao kao da ga je neko pljesnuo nečim teškim po licu. Fadž se ukoči usred balansiranja na petama, razjapljenih usta. Ambridžova se prva pribrala.
– Sve je to vrlo fino, direktore – reče ona, smejući se slatko – ali do sada je prošlo skoro šest meseci od uvođenja Dekreta o obrazovanju broj dvadeset i četiri. Ako prvi sastanak i nije bio ilegalan, svi koji su se od tada desili svakako jesu.
– Pa – reče Dambldor, osmotrivši je s učtivim zanimanjem preko vrhova svojih isprepletanih prstiju – svakako da bi bili, da su oni nastavili s time posle stupanja dekreta na snagu. Imate li ikakav dokaz da su se takvi sastanci nastavili?
Dok je Dambldor govorio, Hari začu neko šuškanje, i učini mu se da je Kingsli nešto prošaputao. Mogao bi se takođe zakleti da je osetio kako mu se nešto očešalo o bok, nešto nežno poput daška vetra ili ptičjeg krila ali, kad je pogledao dole, ne vide ništa.
– Dokaz? – ponovi Ambridžova, s onim užasnim žabolikim osmehom. – Zar nisi slušao, Dambldore? Šta misliš, šta gospođica Edžkom traži ovde?
– Oh, može li nam onda ona reći nešto o broju sastanaka tokom šest meseci? – reče Dambldor, podigavši obrve. – Ja sam bio ubeđen da je ona samo prijavila večerašnji sastanak.
– Gospođice Edžkom – odmah će Ambridžova – recite nam koliko dugo se ti sastanci već održavaju, dušo. Samo klimni ili odmahni glavom, mislim da ti se bubuljice od toga neće pogoršati. Da li su se ti sastanci održavali redovno tokom poslednjih šest meseci?
Hari oseti užasnu težinu u stomaku. To je to, saterani su u ćorsokak neoborivih dokaza koje čak ni Dambldor neće biti u stanju da opovrgne.
– Samo klimni ili odmahni glavom, dušo – reče Ambridžova nagovarajući Marijetu – hajde, to neće ponovo aktivirati urok.
Svi u sobi zurili su u vrh Marijetinog lica. Jedino su joj se oči videle između izdignutih krajeva odore, kao i krajičak njenih kovrdža. Možda je to bila igra svetlosti koja je dopirala iz kamina, ali oči su joj izgledale čudno prazne. A onda – na Harijevo potpuno iznenađenje – Marijeta zavrte glavom.
Ambridžova brzo pogleda Fadža, a onda natrag u Marijetu.
– Mislim da nisi dobro razumela pitanje, draga, zar ne? Pitam te da li si odlazila na te sastanke u proteklih šest meseci? Jesi, zar ne?

Marijeta ponovo odmahnu glavom.

– Šta podrazumevaš pod tim odmahivanjem glave, draga? – upita Ambridžova razdražljivim glasom.
– Mislim da je značenje toga bilo sasvim jasno – reče profesorka Mek Gonagal oštro – nije bilo nikakvih tajnih sastanaka u proteklih šest meseci. Je li to tačno, gospođice Edžkom?
Marijeta klimnu.
– Ali bio je sastanak večeras, gospođice Edžkom, rekli ste mi za njega, u Sobi po potrebi! A Poter je bio vođa, zar ne, Poter je to organizovao, Poter je – zašto odmahuješ glavom, devojko?
– Pa, obično kada osoba odmahuje glavom – reče Mek Gonagalova hladno – ona misli ’ne’. Dakle, sem ukoliko gospođica Edžkom ne koristi neki oblik znakovnog jezika još nepoznat ljudskom rodu...
Profesorka Ambridž zgrabi Marijetu, okrenu je ka sebi da joj vidi lice i poče iz sve snage da je drmusa. Trenutak kasnije, Dambldor je bio na nogama, podigavši štapić. Kingsli zakorači napred, a Ambridžova odskoči od Marijete, mlatarajući rukama po vazduhu kao da se opekla.
– Ne mogu ti dozvoliti da fizički napadaš moje učenike, Dolores – reče Dambldor i, po prvi put te večeri, delovao je ljutito.
– Bolje bi vam bilo da se smirite, madam Ambridž – reče Kingsli svojim dubokim, laganim glasom. – Ne želite valjda sebe da uvalite u nevolju.
– Ne – reče Ambridžova, ostavši bez daha, gledajući u Kingslijevu visoku figuru.
– Mislim, da... u pravu si, Okovgrome... ja... ja... zanela sam se.
Marijeta je stajala tačno na mestu gde ju je Ambridžova pustila. Na njoj se nije videla ni uznemirenost zbog iznenadnog napada Ambridžove, niti olakšanje kad ju je ova oslobodila; i dalje je stezala odoru navučenu do svojih čudno tupih očiju, i zurila pravo ispred sebe.
U Hariju se javi iznenadna sumnja, povezana s Kingslijevim šaputanjem i onim što je osetio da je prohujalo pored njega.
– Dolores – reče Fadž, s izgledom osobe koja hoće nešto da raščisti jednom za svagda – večerašnji sastanak – onaj za koji definitivno znamo da je održan...
– Da – reče Ambridžova, sabravši se – da... pa, gospođica Edžkom mi je odala informaciju i ja sam odmah krenula na sedmi sprat, u pratnji izvesnih učenika od poverenja, kako bih grupu uhvatila na delu. Međutim, čini se da su bili prethodno upozoreni na moj dolazak, jer su, kad sam došla na sedmi sprat, već bežali u svim pravcima. Nije važno, uostalom, jer ovde imam zapisana sva njihova imena, gospođica Parkinson je uletela u Sobu po potrebi da vidi jesu li nešto ostavili za sobom. Bio nam je potreban dokaz, i ta soba nam ga je pružila.
I na Harijev užas, ona izvuče iz džepa spisak imena koji je bio prikačen na zidu Sobe po potrebi, i uruči ga Fadžu.

– Čim sam videla Poterovo ime na spisku, znala sam sa čime imamo posla – reče ona unjkavo.
– Odlično – reče Fadž, a osmeh mu se raširi preko lica – odlično, Dolores. I... sto mu gromova...
On pogleda u Dambldora, koji je i dalje stajao pored Marijete, držeći štapić labavo u ruci.
– Vidiš kako su se nazvali? – reče Fadž tiho. – Dambldorova armija.
Dambldor posegnu rukom i uze komad pergamenta od Fadža. Zurio je u naslov koji je Hermiona pre nekoliko meseci naškrabala, i na trenutak kao da nije bio u stanju da progovori. A onda podiže pogled, smejući se.
– Pa, uhvatili ste me – reče on prosto. – Hoćeš li pisano priznanje od mene, Kornelijuse – ili će biti dovoljna usmena izjava pred ovim svedocima?
Hari vide kako Mek Gonagalova i Kingsli razmeniše poglede. Na njihovim licima video se strah. Hari nije shvatao šta se dešava, a očigledno ni Fadž.
– Izjavu? – upita Fadž polako – Šta... ne razumem...?
– Dambldorova armija, Kornelijuse – reče Dambldor, još uvek se smešeći dok je mahao spiskom imena pred Fadžovim licem. – Ne Poterova armija. Dambldorova armija.
– Ali... ali...
Na Fadžovom licu iznenada se pojavi blesak razumevanja. On prestrašeno ustuknu, vrisnu, i ponovo iskoči iz kamina.
– Ti? – prošaputa, ponovo skačući po svom zapaljenom ogrtaču.
– Tako je – ljubazno reče Dambldor.
– Ti si ovo organizovao?
– Jesam – reče Dambldor.
– Ti si regrutovao ove učenike u... u svoju vojsku?
– Večeras je trebalo da nam bude prvi sastanak – reče Dambldor, klimajući glavom. – Samo sam hteo da vidim da li bi ih zanimalo da mi se priključe. Dabome, sad vidim da je bila greška što sam pozvao i gospođicu Edžkom.
Marijeta klimnu glavom. Fadž skrenu pogled s nje na Dambldora, a prsa počeše da mu se nadimaju.
– Dakle ti si zaista kovao zaveru protiv mene! – kriknu on.
– Tako je – reče Dambldor veselo.
– NE! – povika Hari.
Kingsli ga prostreli upozoravajućim pogledom, Mek Gonagalova preteći razrogači oči, ali Hariju je upravo sinulo šta Dambldor smera, a on nije smeo da dozvoli da se to desi.
– Ne... profesore Dambldor...!
– Smiri se, Hari, ili ćeš, bojim se, morati da napustiš moju kancelariju – reče Dambldor mirno.

– Da, zaveži, Poteru – zakevta Fadž, koji je i dalje žudno posmatrao Dambldora s nekom vrstom užasnutog oduševljenja. – Vidi, vidi, vidi... došao sam večeras ovamo očekujući da isključim Potera, a umesto toga...

– Umesto toga si dobio priliku da mene uhapsiš – reče Dambldor smešeći se. – To je kao da si izgubio knut, a našao galeon, zar ne?
– Vizli! – povika Fadž, sad već drhteći od zadovoljstva – Vizli, da li si sve zapisao, sve što je rekao, njegovo priznanje, imaš li ga?
– Da, gospodine, mislim da imam, gospodine! – reče žustro Persi, čiji je nos bio isprskan mastilom zbog brzine kojom je hvatao beleške.
– I onaj ključni deo, kako je pokušavao da napravi vojsku protiv Ministarstva, kako je radio na tome da me destabilizuje?
– Da, gospodine, imam i to, da! – reče Persi, radosno preletevši svoje beleške očima.
– Vrlo dobro, onda – reče Fadž, sada zračeći veseljem – iskopiraj te beleške, Vizli, i smesta pošalji jedan primerak Dnevnom proroku . Ako pošaljemo brzom sovom, moći će da uđe u jutarnje izdanje! – Persi izlete iz sobe, zalupivši vrata za sobom, a Fadž se ponovo okrenu Dambldoru. – Sada ćemo te sprovesti u Ministarstvo, gde ćeš biti formalno optužen, a onda ćemo te poslati u Askaban da tamo sačekaš suđenje!
– Ah – reče Dambldor učtivo – da. Da, znao sam da ćemo doći i do te začkoljice.
– Začkoljice? – reče Fadž, dok mu je glas i dalje radosno vibrirao. – Ne vidim nikakvu začkoljicu, Dambldore?!
– Pa – reče Dambldor izvinjavajućim tonom – bojim se da je ja vidim.
– Ma nemoj?
– Pa, vidiš... čini se da si ti u zabludi da ću ja da – kako ono beše? – mirno pođem. Bojim se da uopšte neću mirno poći, Kornelijuse. Nemam ama baš nikakvu nameru da vam dozvolim da me pošaljete u Askaban. Mogao bih naravno, da pobegnem odatle – ali to bi bilo gubljenje vremena, a iskreno govoreći, imam čitav niz stvari kojima bih se radije bavio.
Lice Ambridžove postajalo je sve crvenije. Izgledala je kao da se polila ključalom vodom. Fadž je zurio u Dambldora s vrlo blesavim izrazom lica, kao da je ošamućen iznenadnim udarcem, pa ne može da poveruje da se to desilo. On tiho zakrklja, a onda se osvrnu ka Kingsliju i čoveku kratke prosede kose, jedinom od prisutnih koji se do tada nije oglasio. Ovaj drugi ohrabrujuće klimnu Fadžu, i malo se pomeri napred, odmakavši se od zida. Hari vide kako mu ruka gotovo ležerno klizi ka džepu.
– Ne budi smešan, Doulišu – reče Dambldor ljubazno. – Siguran sam da si odličan Auror – sećam se da si dobio ’natprosečno’ na svim O.I.Č.T. testovima – ali ako samo pokušaš da me... ovaj... silom privedeš, moraću da te povredim.
Čovek po imenu Douliš gotovo glupavo zatrepta. Ponovo je pogledao ka Fadžu,

kao da od njega očekuje nagoveštaj šta dalje da preduzme.

– Tako dakle – zlobno se isceri Fadž, pribravši se – nameravaš da sâm samcijat središ Douliša, Okovgroma, Dolores i mene, bez ičije pomoći, je li, Dambldore?
– Merlinove mi brade, ne – reče Dambldor smešeći se – sem ukoliko ne budete toliko budalasti da me primorate na to.
– Neće biti sam! – reče profesorka Mek Gonagal glasno, gurnuvši ruku u odoru.
– Biću, Minerva! – reče Dambldor oštro. – Potrebna si Hogvortsu!
– Dosta s tim glupostima! – reče Fadž, izvlačeći vlastiti štapić. – Doulišu! Okovgrome! Drž’te ga!
Sobom blesnu tanak zrak srebrne svetlosti. Začu se prasak poput hica iz puške, i pod zadrhta. Neka ruka ščepa Harija za vrat otpozadi i baci ga snažno na pod u trenutku kad sevnu još jedan srebrni zrak. Nekoliko portreta poče da viče, Foks zakriča, a vazduh se ispuni oblakom prašine. Kašljucajući od prašine, Hari vide kako jedna tamna figura ispred njega pada na pod uz tresak. Začuše se krik i tup udarac, a neko povika: „Ne!“ Zatim se začu zvuk slomljenog stakla, izbezumljeno trupkanje stopalima, hroptaj... i tišina.
Hari se iskobelja i osvrnu kako bi video ko ga je to napola davio, i spazi profesorku Mek Gonagal kako čuči kraj njega. Odgurnula je i njega i Marijetu da ne budu ozleđeni. Uskovitlana prašina polako se slegala po njima. Pomalo zadihan, Hari vide veoma visoku figuru kako se kreće prema njima.
– Jeste li dobro? – upita Dambldor.
– Da! – reče profesorka Mek Gonagal, ustajući i povlačeći Harija i Marijetu sa sobom.
Prašina se raščistila. Pred njima se ukazaše jadni ostaci kancelarije, Dambldorov radni sto beše prevrnut, svi stočići s vretenastim nogama behu oboreni na pod, a srebrni instrumenti razbijeni u paramparčad. Fadž, Ambridžova, Kingsli i Douliš ležali su nepokretni na podu. Iznad njih je u širokom luku kružio Feniks Foks, nežno pojući.
– Na nesreću, morao sam da začaram i Kingslija, ili bi delovalo krajnje sumnjivo
– reče Dambldor tihim glasom. – Zaista je vrlo brzo shvatio šta treba da uradi, pa je modifikovao sećanje gospođice Edžkom, dok su svi gledali na drugu stranu – zahvali mu se u moje ime, hoćeš li, Minerva?
– Dakle, svi će se ubrzo probuditi i najbolje je da ne znaju da smo imali vremena da se dogovaramo – morate se pretvarati da je prošao tek trenutak, kao da su samo pali na pod, neće se ni setiti...
– Gde ćeš ti, Dambldore? – prošaputa profesorka Mek Gonagal. – U Ulicu Grimold?
– O, ne – reče Dambldor sa smrknutim osmehom – ja se neću sakrivati. Fadž će uskoro poželeti da me nikada nije ni pomerio s Hogvortsa, to vam obećavam.
– Profesore Dambldor... – poče Hari.

Nije znao šta prvo da kaže: koliko mu je žao što je pokrenuo DA i izazvao sve ove probleme, ili kako se užasno oseća što Dambldor odlazi da bi njega, Harija, spasao od izbacivanja? Ali ga Dambldor preseče pre nego što je išta stigao da izusti.

– Slušaj me Hari – reče on žurno. – Moraš da učiš Oklumenciju što bolje možeš. Jesi li me razumeo? Čini sve što ti profesor Snejp kaže, i vežbaj to svake večeri pred spavanje, kako bi svoj um zatvorio za rđave snove. Vrlo brzo ćeš i sâm shvatiti zašto, ali moraš mi obećati...
Čovek po imenu Douliš poče da se mrda. Dambldor stegnu Harijev ručni zglob.
– Zapamti... zatvori svoj um...
Ali kad se Dambldorovi prsti sklopiše oko Harijeve kože, on oseti bolno
probadanje u ožiljku na čelu, i ponovo oseti tu užasnu, zmijsku čežnju da napadne
Dambldora, da ga ugrize, da ga povredi...

– ... i shvatićeš – prošapta Dambldor.
Foks je kružio po kancelariji i iznenada prolete tik iznad njega. Dambldor pusti Harija, podiže ruku i čvrsto se uhvati za Feniksov dugački zlatni rep. Blesnu plamen i njih dvojica nestadoše.
– Gde je on? – vrisnu Fadž, odrazivši se s poda. – Gde je?
– Ne znam! – povika Kingsli, koji takođe skoči na noge.
– Pa, nije moguće da se Prebacio! – povika Ambridžova. – To se ne može izvesti iz škole...
– Stepenice! – vrisnu Douliš i baci se na vrata, otvori ih i nestade kroz njih, praćen Kingslijem i Ambridžovom. Fadž je oklevao, a onda se polako pridiže na noge, tresući prašinu s odore. Zavlada dug, bolan tajac.
– Pa, Minerva – reče Fadž pakosno, ispravljajući svoj zarozani rukav – bojim se da je to kraj tvog prijatelja Dambldora.
– To ti misliš, je li? – reče profesorka Mek Gonagal prezrivo.
Fadž kao da je nije čuo. Gledao je po razbucanoj kancelariji. Nekoliko portreta zasikta ka njemu, a jedan ili dva mu pokazaše vrlo ružne gestove rukom.
– Bolje pošalji ovo dvoje u krevet – reče Fadž, osvrnuvši se ka profesorki Mek Gonagal i glavom joj pokaza da odvede Harija i Marijetu.
Profesorka Mek Gonagal ništa ne reče, već izmaršira gurajući Harija i Marijetu kroz vrata. Dok su se ona zatvarala za njima, Hari začu glas Fineasa Nigelusa.
– Znate, ministre, ja se u mnogim stvarima ne slažem s Dambldorom... ali ne možete poreći da ima stila...

28. Snejpova najgora uspomena

Dolores Džejn Ambridž (Veliki inkvizitor) zamenila je Albusa Dambldora na mestu direktora Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo.

Gore navedeno je u skladu s Dekretom o obazovanju broj dvadeset osam.

Potpisao:

Kornelijus Osvald Fadž,
Ministar magije

Ovakva obaveštenja su osvanula po celoj školi, ali nisu objašnjavala otkud svaka osoba u zamku saznala da je Dambldor savladao dva Aurora, Veliku inkvizitorku, ministra magije i njegovog mlađeg savetnika da bi pobegao. Gde god Hari krenuo po zamku, jedina tema razgovora bila je Dambldorov beg, i mada su neki detalji iskrivljeni u silnom prepričavanju (Hari je čuo jednu drugakinju kako ubeđuje drugaricu da Fadž trenutno leži u Sent Mungu s bundevom umesto glave), bilo je iznenađujuće koliko su ostale informacije bile tačne. Svi su, na primer, znali da su

Hari i Marijeta bili jedini đaci koji su prisustvovali sceni u Dambldorovoj kancelariji i, pošto je Marijeta sada bila u bolničkom krilu, Harija su opsedali zahtevima da podnese izveštaj iz prve ruke.

– Dambldor će se brzo vratiti – reče samouvereno Erni Makmilan dok su se vraćali s Herbologije, pošto je pažljivo saslušao Harijevu priču. – Nisu mogli da ga uklone kad smo bili na drugoj godini, a neće im ni sada uspeti. Debeli Fratar mi je rekao... – on zaverenički spusti glas, tako da su Hari, Ron i Hermiona morali da se nagnu bliže njemu da bi ga čuli – ... da je Ambridžova sinoć pokušala da se vrati u njegovu kancelariju, pošto su pročešljali zamak i imanje u potrazi za njim. Nije mogla da prođe pored gargojla. Direktorska kancelarija se zapečatila i odbija da je propusti.

– Erni se zlobno iskezi. – Čujem da je posle toga imala pravi mali napad besnila.
– Oh, ne sumnjam da je već videla sebe kako sedi gore u direktorovoj kancelariji
– reče Hermiona, dok su koračali uz kamene stepenike ka Ulaznoj dvorani. – Da gospódari odatle svim nastavnicima, ta glupa, naduvana, moći željna stara...
– Da li stvarno želiš da dovršiš tu rečenicu, Grejndžerova?
Drako Melfoj je iskrsnuo iza vrata, praćen Krebom i Gojlom. Njegovo bledo šiljato lice bilo je ozareno zlobom.
– Bojim se da ću morati da skinem nekoliko poena Grifindoru i Haflpafu – otezao je on.
– Samo nastavnici mogu da skidaju poene kućama, Melfoje – odmah će Erni.
– Da, a mi smo asistenti, zar se ne sećaš? – zareža Ron.
– Znam da asistenti ne mogu da skidaju poene, Vižljav-care – iskezi se Melfoj. Kreb i Gojl se zakikotaše. – Ali pripadnici Inkvizitorskog odreda...
– Čega? – upita Hermiona oštro.
– Inkvizitorskog odreda, Grejndžerova – reče Melfoj, pokazujući na sićušno srebrno „I“ na svojoj odori, tik ispod asistentske značke. – Elitna grupa đaka koji podržavaju Ministarstvo magije, koje je profesorka Ambridž lično odabrala. U svakom slučaju, članovi Inkvizitorskog odreda imaju ovlašćenje da oduzimaju poene...

stoga, Grejndžerova, tebi oduzimam pet jer si nepristojno govorila o našoj novoj direktorki. Tebi smanjujem pet poena, Makmilane, zato što si mi protivrečio. Pet uzimam i tebi, Poteru, jer mi se ne dopadaš. Vizli, košulja ti nije uvučena u pantalone, pet poena manje. Ah, da, umalo da zaboravim, Grejndžerova, ti si Blatokrvna, i to će te koštati deset poena.
Ron izvuče štapić, ali ga Hermiona odgurnu u stranu, došapnuvši mu: – Nemoj!
– Mudar potez, Grejndžerova – Melfoj se gušio od uzbuđenja. – Novi direktor, novo doba... budi dobar, Poteriću... i ti, Vižljav-care...
Od srca se nasmejavši, on produži dalje praćen Krebom i Gojlom.
– Blefirao je – reče Erni, delujući zgroženo. – Nemoguće je da mu je dozvoljeno da skida poene... to bi bilo smešno... potpuno bi potkopalo sistem asistenata.
Ali Hari, Ron i Hermiona već su bili automatski pogledali ka džinovskim

peščanicima koji su stajali u nišama duž zida iza njih, a koji su beležili poene kuća. Tog jutra Grifindor i Rejvenklo bili su izjednačeni u vođstvu. Pred njihovim očima kamenčići poleteše uvis, smanjujući količinu u nižim delovima. Zapravo, jedini peščanik koji je ostao nepromenjen bio je smaragdima napunjen sliterinski.

– Primetili ste, je li? – začu se Fredov glas.
On i Džordž su se upravo spustili niz mermerno stepenište, pridruživši se Hariju, Ronu, Hermioni i Erniju u podnožju peščanika.
– Melfoj nam je upravo svima skupa skinuo jedno pedeset poena – reče Hari besno, dok su posmatrali kako još nekoliko kamenčića izleće iz grifindorskog peščanika uvis.
– Da, Montagju je pokušao i nas da kazni tokom odmora – reče Džordž.
– Kako to misliš, ’pokušao’? – brzo će Ron.
– Nije uspeo sve da izgovori – reče Fred – zahvaljujući činjenici da smo ga ubacili naglavačke u onu Nestajuću vitrinu na prvom spratu.
Hermiona je bila vidno šokirana.
– Ali upašćete u velike nevolje!
– Ne dok se Montagju ponovo ne pojavi, a to može da bude tek kroz nekoliko nedelja, pojma nemam kuda smo ga poslali – reče Fred, mrtav hladan. – A i svejedno nam je... rešili smo da više ne brinemo hoćemo li upasti u nevolju.
– Zar vas je ikada bilo briga? – upita Hermiona.
– Naravno da jeste – odgovori Džordž. – Nikada nas nisu izbacili iz škole, zar ne?

– Uvek smo znali gde da povučemo crtu – reče Fred.
– ... možda bismo tu i tamo nagazili na nju – priznade Džordž.
– Ali bismo uvek stali pre nego što bismo izazvali pravi džumbus – reče Fred.
– A sada? – upita Ron znatiželjno.
– Pa, sada... – reče Džordž.
– ... pošto više nema Dambldora... – reče Fred.
– ... mislimo da je malo nereda... – reče Džordž.
– ... baš ono što naša nova direktorka zaslužuje – reče Fred.
– Ne smete! – prošaputa Hermiona. – Stvarno ne smete! Ona bi baš volela da joj date razlog da vas izbaci!
– Ti ne kapiraš, Hermiona, je li? – reče Fred, nasmešivši joj se. – Više nam se i ne ostaje ovde. Otišli bismo iz ovih stopa da nismo odlučili da prvo učinimo ono što je u našoj moći, u Dambldorovo ime. A ionako – on pogleda na sat – prva faza samo što nije počela. Ja bih se pojavio u Velikoj sali za vreme ručka, da sam na vašem mestu, kako bi nastavnici videli da vi nemate nikakve veze s tim.
– Da nemamo nikakve veze sa čim? – upita Hermiona zabrinuto.
– Videćeš – reče Džordž. – Hajde sada, idite.
Fred i Džordž se okrenuše i nestadoše u sve većoj masi učenika koji su silazili niz stepenice na ručak. Delujući krajnje uznemireno, Erni Makmilan promrmlja nešto o

nedovršenom domaćem iz Preobražavanja, i odjuri dalje.

– Mislim da bi stvarno trebalo da se sklonimo odavde, znate – reče Hermiona nervozno. – Za svaki slučaj...
– Aha, važi – reče Ron, i sve troje krenuše ka ulazu u Veliku salu, ali Hari jedva da je i pogledao u začaranu tavanicu koja je pokazivala brzajuće bele oblake kad ga neko potapša po ramenu i on se, okrenuvši se, nađe nosem u nos sa domarom Filčom. Hari odskoči nekoliko žurnih koraka unazad: Filča je bilo najbolje gledati s distance.

– Direktorka bi htela da te vidi, Poteru – isceri se on.
– Nisam ja – ote se glupavo Hariju, koji je odmah pomislio na ono što su Fred i Džordž planirali, šta god to bilo. Filčova vilica zatrese se od tihog smeha.
– Nečista savest, je li? – dahtao je. – Pođi za mnom.
Hari se osvrnu ka Ronu i Hermioni, koji su izgledali zabrinuto. On slegnu ramenima, i pođe za Filčom nazad u Ulaznu dvoranu, kroz nadolazeću plimu gladnih učenika.
Filč je bio u izuzetnom raspoloženju. Pevušio je promuklo sebi u bradu dok su se penjali uz mermerne stepenice. Kada su došli do prvog sprata, on reče: – Stvari se ovde menjaju, Poteru.
– Primetio sam – reče Hari hladno.
– Dabome... godinama sam govorio Dambldoru da je previše popustljiv prema svima vama – reče Filč, zlobno se kikoćući. – Vi, prljave male zverke, nikada ne biste bacali smrdibombe kad biste znali da imam ovlašćenje da vas bičujem dok ne prokrvarite, je li? Niko ne bi ni pomislio da baca zubate frizbije po hodnicima kada bih ja mogao da vas obesim za noge u mojoj kancelariji, zar ne? Ali kada Dekret o obrazovanju broj dvadeset devet stupi na snagu, Poteru, moću ću sve to da radim...
plus je ona zamolila ministra da potpiše naređenje za izbacivanje Pivsa iz škole... oh, stvari će ovde biti mnogo drugačije, sada kada je ona glavna...
Ambridžova se očigledno svojski potrudila da pridobije Filča na svoju stranu, pomisli Hari, a najgore je bilo to što će se on verovatno pokazati kao važno oružje: jedino su Vizlijevi blizanci znali više od njega o školskim tajnim prolazima i skrovištima.
– Evo nas – reče on, kezeći se Hariju dok je triput kucao na vrata kancelarije profesorke Ambridž, i širom ih otvori. – Mali Poter je tu da vas vidi, gospoja.
Kancelarija Ambridžove, koju je Hari tako dobro upoznao na svojim mnogobrojnim kaznenim časovima, bila ja ista kao pre, izuzev velike drvene ploče na njenom stolu, na kojoj je zlatnim slovima pisalo: DIREKTORKA. Takođe, njegova Vatrena strela i Fredove i Džordžove Čistačice, na čiji prizor se trže, bile su okovane lancima i zaključane katancem za debelu gvozdenu alku na zidu iza njenog stola.
Ambridžova je sedela za stolom, žurno škrabajući po svom ružičastom pergamentu, ali čim oni uđoše podiže pogled i široko se nasmeši.

– Hvala ti, Arguse – reče ona sladunjavim glasom.

– Nema na čemu, gospo, nema na čemu – reče Filč, naklonivši se koliko mu je njegov reumatizam dopuštao, i izađe unatraške kroz vrata.
– Sedi – reče Ambridžova odsečno, pokazujući na stolicu. Hari sede. Ona još nekoliko trenutaka nastavi da škraba. On je za to vreme posmatrao odvratne mačiće koji su skakutali po svojim posudama iznad njene glave, pitajući se kakav mu novi užas sprema.
– E, pa – reče ona najzad i odloži pero, nalik žabi koja se sprema da proguta izuzetno sočnu muvu. – Šta bi hteo da popiješ?
– Molim? – reče Hari, siguran da ju je pogrešno čuo.
– Da popiješ, gospodine Poteru – reče ona, još šire se nasmešivši. – Čaj? Kafu? Sok od bundeve?
Kako je koje piće nudila, kratko bi zamahnula štapićem, i šolja ili čaša bi se pojavili na njenom stolu.
– Ništa, hvala – reče Hari.
– Insistiram da piješ sa mnom – reče ona, a glas joj postade preteće sladunjav. – Izaberi šta ćeš.
– U redu... čaj, onda – reče Hari, slegnuvši ramenima.
Ona ustade i napravi čitavu predstavu od sipanja mleka u čaj, okrenuvši mu pri tom leđa. Onda obiđe oko stola sa šoljicom, smešeći se na zloslutno sladak način.
– Eto – reče ona, dodajući mu šoljicu. – Popij ga pre nego što se ohladi, hoćeš li? Dakle, sada, gospodine Poter... Mislim da bi trebalo malo da proćaskamo, posle sinoćnih uznemirujućih događaja.
On joj ništa ne odgovori. Ona se smesti nazad na svoje mesto i pričeka. Posle nekoliko dugih trenutaka u tišini, ona veselo reče: – Ne piješ!
On pridiže čašu usnama a onda je iznenada spusti. Jedno od užasnih naslikanih mačića imalo je velike okrugle plave oči, poput magičnog oka Ludookog Ćudljivka, i Hariju upravo pade na pamet šta bi Ludooki rekao kada bi čuo da je Hari popio nešto što mu je ponudio dobro mu poznat neprijatelj.
– Šta je bilo? – reče Ambridžova, koja ga je još uvek pomno posmatrala. – Hoćeš li malo šećera?
– Ne – reče Hari.
On ponovo pridiže šolju usnama, pretvarajući se da je otpio gutljaj, iako je držao usta čvrsto zatvorena. Ambridžovoj se lice ozari osmehom.
– Dobro – prošaputa ona. – Vrlo dobro. Dakle, sada... – ona se malčice nagnu ka njemu. – Gde je Albus Dambldor?
– Pojma nemam – odmah će Hari.
– Pij, pij – reče ona, još uvek se smešeći. – A sada, gospodine Poter, nemojmo da se igramo dečjih igara. Znam da znaš kuda je on otišao. Ti i Dambldor ste zajedno u ovome još od početka. Razmotri svoj položaj, gospodine Poter...

– Ne znam gde je on.

Hari isfolira još jedan gutljaj.
– Vrlo dobro – reče Ambridžova izgledajući nezadovoljno. – U tom slučaju, budi ljubazan i reci mi gde je trenutno prebivalište Sirijusa Bleka.
Hariju se prevrnu stomak, a ruka kojom je držao šoljicu zadrhta mu tako da šoljica začangrlja na svojoj tacni. On prinese šoljicu ustima, stisnuvši usne, i malo vrele tečnosti prosu mu se po odori.
– Ne znam – reče, malo prebrzo.
– Gospodine Poter – reče Ambridžova – podsetiću te da sam ja ta koja umalo nisam uhvatila kriminalca Bleka u grifindorskom kaminu u oktobru. Savršeno dobro znam da se sastajao s tobom, i da sam imala ikakav dokaz za to, nijedan od vas dvojice danas ne bi bio na slobodi, to ti garantujem. Ponoviću, gospodine Poter... gde je Sirijus Blek?
– Nemam blage veze – reče Hari glasno. – Pojma nemam.
Zurili su jedno u drugo toliko dugo da Hari oseti kako mu oči suze. Onda Ambridžova ustade.
– Vrlo dobro, Poteru, ovoga puta ću ti verovati na reč, ali upozoravam te: moć Ministarstva stoji iza mene. Svi kanali komunikacije s ovom školom su pod prismotrom. Uprava Flu-mreže motri na svaki kamin u Hogvortsu – izuzev mog, razume se. Moj Inkvizitorski odred otvara i čita svu sovinu poštu koja dolazi i odlazi odavde. A gospodin Filč motri na sve tajne prolaze koji vode iz zamka. Ako pronađem i trunčicu dokaza...
BUUM!
Pod kancelarije zadrhta. Ambridžova skliznu u stranu, i uhvati se za sto tražeći oslonac, posve šokirana.
– Šta to bi...?
Zurila je u vrata. Hari iskoristi tu priliku da isprazni svoju gotovo punu šoljicu čaja u najbližu vazu sa suvim cvećem. Čuo je ljude kako trče i vrište nekoliko spratova ispod njih.
– Nazad na ručak, Poteru! – povika Ambridžova podigavši štapić, i izlete iz kancelarije. Hari joj dade nekoliko sekundi prednosti, a onda pojuri za njom da vidi šta je izvor tog silnog meteža.
Nije ga bilo teško pronaći. Samo sprat ispod njih vladala je paklena pometnja. Neko (a Hari je imao prilično jasnu ideju ko bi to mogao biti) potpalio je, činilo se, ogroman sanduk pun začaranih vatrometa.
Zmajevi, celi sačinjeni od zelenih i zlatnih varnica, jezdili su gore-dole hodnicima ispuštajući vatrene kugle i izazivajući glasne eksplozije dok su proletali; drečavoružičasti vatreni vrtuljci, prečnika skoro dva metra, preteće su fijukali kroz vazduh, poput mnogobrojnih letećih tanjira; rakete su se odbijale od zidova ostavljajući za sobom trag od sjajnih srebrnih zvezda; prskalice su same od sebe

iskricama ispisivale psovke po vazduhu; petarde su eksplodirale poput mina gde god bi Hari pogledao i, umesto da dogore, nestanu s vidika ili se šišteći zaustave, ova pirotehnička čuda kao da su dobijala na snazi i ubrzanju što ih je duže gledao.

Filč i Ambridžova su stajali nasred stepenica, očito ukočeni od užasa. Dok ih je Hari posmatrao, jedan od većih vatrenih vrtuljaka kao da požele više prostora za manevrisanje, pa se zavrte ka Ambridžovoj i Filču, uz zloslutno fiiiijuuuuu. Oni prestrašeno vrisnuše i čučnuše, a vrtuljak izlete pravo kroz prozor iza njih i odjezdi preko imanja. U međuvremenu, nekoliko zmajeva i veliki ljubičasti slepi miš koji se zlokobno dimio, iskoristili su priliku i pobegli na drugi sprat kroz otvorena vrata na kraju hodnika.
– Požuri, Filč, brzo! – zakrešta Ambridžova – razići će se po celoj školi, ako nešto ne učinimo – Ošamuti!
Iz vrha njenog štapića izlete mlaz crvenih varnica i pogodi jednu od raketa. Umesto da se ukoči u vazduhu, ona eksplodira s takvom silinom da napravi rupu u slici setne veštice nasred livade. Ova je taman na vreme pobegla i, koji trenutak kasnije pojavila se na susednoj slici, gde se nekoliko čarobnjaka koji su igrali karte žurno pridigoše da joj ustupe mesto.
– Nemoj da ih Ošamućuješ, Filč! – povika Ambridžova ljutito da je svi čuju, kao da je to bila njegova čin.
– Dobro, direktorka! – dahćući reče Filč koji, budući Poruga, nije mogao da Ošamuti vatromete ništa više nego što bi mogao da ih proguta. On odjuri do najbližeg plakara, izvuče metlu i poče njom da mlati vatromete po vazduhu. Za koju sekundu vrh metle je goreo.
Hari je dovoljno video. Smejući se, sagnuo se što je niže mogao, potrčao ka vratima za koja je znao da se kriju iza tapiserije malo dalje niz hodnik, i skliznuo kroz njih, da bi tu zatekao Freda i Džordža kako se kriju, slušaju krike Ambridžove i Filča i tresu se od potisnutog veselja
– Impresivno – reče Hari tiho, kezeći se. – Veoma impresivno... istisnućete doktora Filibastera iz posla, bez problema...
– Hvala – prošaputa Džordž, brišući suze od smeha s lica. – Oh, nadam se da će sledeći put pokušati da ih natera da Nestanu... umnožavaju se desetostruko kad pokušaš tu čin.
Vatrometi su nastavili da gore i šire se po celoj školi u toku popodneva. Iako su izazvali mnogo pometnje, pogotovu petarde, ostalim nastavnicima nisu mnogo smetali.
– Bože, bože – reče profesorka Mek Gonagal sarkastično, kad jedan od zmajeva ulete u njenu učionicu, bljujući vatru uz seriju praštavih eksplozija. – Gospođice Braun, možete li da otrčite do direktorke i obavestite je da imamo odbegli vatromet u našoj učionici?
Konačan ishod bio je da je profesorka Ambridž provela svoje prvo popodne kao direktorka trčeći po celoj školi, odgovarajući na pozive ostalih nastavnika, od kojih

izgleda niko nije bio u stanju da oslobodi svoje učionice vatrometa bez njene pomoći. Kada se i poslednje zvono oglasilo, i đaci se zaputili ka grifindorskoj kuli s torbama na leđima, Hari uz neizmerno zadovoljstvo primeti razbarušenu i garavu Ambridžovu kako se lica oblivenog znojem tetura iz pravca Flitvikove učionice.

– Mnogo vam hvala, profesorka! – reče profesor Flitvik svojim piskavim glasićem. – Naravno, mogao sam i sâm da se oslobodim ovih prskalica, ali nisam bio siguran da li imam ovlašćenje.
Smešeći se, on zatvori vrata svoje učionice pred njenim režećim licem.
Te večeri su Fred i Džordž bili heroji u grifindorskom boravku. Čak se i Hermiona probila kroz uzbuđenu gomilu da im čestita.
– Bio je to divan vatromet – reče ona s divljenjem.
– Hvala – reče Džordž, istovremeno iznenađen i zadovoljan. – Vizlijevski požarni čarobnjakometi. Jedini problem je što smo istrošili čitave zalihe. Sada moramo da ih pravimo ispočetka.
– Ipak, vredelo je – reče Fred, koji je primao narudžbine od razgalamljenih grifindoraca. – Ako hoćeš da staviš svoje ime na listu čekanja, Hermiona, koštaju pet galeona komplet Osnovni plamičak, a dvadeset Usijanje deluks...
Hermiona se vrati za sto gde su sedeli Hari i Ron, zureći u svoje školske torbe, kao da se nadaju da će njihovi domaći zadaci iskočiti iz njih i sami se napisati.
– Pa dobro, zašto ne uzmemo jedno slobodno veče? – upita Hermiona veselo, kada srebrnorepa vizlijevska raketa projuri pored prozora. – Uostalom, uskršnji raspust počinje u petak, tada ćemo imati vremena na pretek.
– Da li ti je dobro? – upita Ron, zureći u nju s nevericom.
– Pa sad, kad si već spomenuo – reče Hermiona veselo – znaš... mislim da se osećam pomalo... buntovno.
Hari je i dalje mogao da čuje daleke odjeke odbeglih petardi kada su, sat vremena kasnije, on i Ron otišli u krevet, a dok se presvlačio jedna prskalica prolete pored tornja, i dalje odlučno ispisujući reč „KAKA“.
On se uzvera u krevet, zevajući. Pošto je skinuo naočare, vatrometi koji bi povremeno proleteli pored prozora izgledali su mu zamagljeni, poput iskričavih oblaka, prelepi i misteriozni na crnom nebu. Okrenuo se na bok, pitajući se kako je Ambridžovoj, posle prvog dana na Dambldorovom radnom mestu, i kako će Fadž reagovati kada čuje da je škola veći deo dana bila u stanju haosa. Nasmešivši se, Hari sklopi oči...
Zujanje i eksplozije odbeglih vatrometa po imanju postajali su, činilo se, sve udaljeniji... ili se možda on udaljavao od njih...
Pao je pravo u hodnik koji je vodio u Odsek za misterije. Jurio je ka običnim crnim vratima... neka se otvore... neka se otvore...
Tako i bi. Obreo se u kružnoj sobi punoj vrata... prošao je kroz nju, stavio ruku na istovetna, druga vrata i otvorio ih...

Sada je bio u dugačkoj, pravougaonoj sobi ispunjenoj čudnovatim mehaničkim

škljocanjem. Po zidu su se kretale razigrane mrlje svetlosti, ali nije zastao da ih
pobliže osmotri... morao je da produži dalje...
Na samom kraju sobe bila su još jedna vrata... i ona se otvoriše na njegov dodir...
I sada je bio u prigušeno osvetljenoj sobi, visokoj i širokoj poput crkve, u kojoj su

se nalazili samo redovi i redovi visokih polica, svaka prepuna malih, prašnjavih
staklenih kugli... Harijevo srce stade ubrzano da lupa od uzbuđenja... znao je kuda
treba da ide... potrčao je napred, ali njegovi koraci ne napraviše nikakav zvuk u
ogromnoj napuštenoj sobi...
U ovoj prostoriji bilo je nešto što strašno mnogo želi...
Nešto što želi... ili što neko drugi želi...
Ožiljak ga zabole...
TRAS!
Hari se istog trena probudi, zbunjen i ljut. Mračna spavaonica odzvanjala je od
smeha.
– Kul! – reče Šejmus, čija se silueta nazirala nasuprot prozoru. – Mislim da je jedan od onih vrtuljaka udario u raketu, i kao da su se sparili, dođite da vidite!
Hari začu kako Ron i Din iskaču iz kreveta da bi bolje videli. On je ležao potpuno miran i nem dok mu se bol u ožiljku smirivao, a razočaranje počinjalo da ga preplavljuje. Osećao se kao da mu je neko u poslednjem trenutku istrgnuo iz ruku predivno blago... ovoga puta bio je tako blizu.
Pored prozora grifindorskog tornja sada su proletali svetlucajući ružičastosrebrnasti krilati prasići. Hari je ležao i slušao razdragane zvižduke grifindoraca u spavaonicama ispod njih. Stomak mu se mučno zgrči na pomisao da naredne večeri ima Oklumenciju.

* * *

Hari je ceo sledeći dan proveo strepeći šta će Snejp reći ako otkrije koliko je duboko prodro u Odsek za misterije u svom poslednjem snu. Obuzet osećanjem krivice, on shvati da nije nijedanput vežbao Oklumenciju od njihovog poslednjeg susreta: previše toga se događalo od Dambldorovog odlaska. Bio je siguran da ne bi mogao da isprazni svoj um čak i da je pokušao. Međutim, sumnjao je da će Snejp prihvatiti takvo opravdanje.

Toga dana, tokom nastave, pokušao je u poslednji čas malo da provežba te stvari, ali nije vredelo. Kad god bi zaćutao i pokušao da se oslobodi svih misli i emocija, Hermiona bi neprekidno zapitkivala šta nije u redu. Uostalom, nije bio najbolji trenutak da isprazni um dok nastavnici nasumično ispituju đake gradivo iz prethodnih lekcija.
Pripremivši se na najgore, on se posle večere zaputi do Snejpove kancelarije.

Međutim, na pola puta kroz Ulaznu dvoranu Čo dotrča do njega.

– Ovamo – reče Hari, srećan što ima razlog da odloži svoj susret sa Snejpom, pokazujući joj da pređu u ćošak Ulazne dvorane, gde su stajali ogromni peščanici. Grifindorski je sada bio gotovo prazan. – Jesi li dobro? Ambridžova te nije zapitkivala oko DA-e?
– Oh, ne – žurno će Čo. – Ne, samo sam... pa, samo sam htela da ti kažem... Hari, nisam mogla ni da zamislim da će Marijeta da kaže...
– Da, pa šta ćeš – reče Hari smrknuto. Smatrao je da Čo treba malo pažljivije da bira prijatelje. Bila je slaba uteha što je, prema poslednjim vestima, Marijeta još bila u bolničkom krilu, a Madam Pomfri nije uopšte bila u stanju da zaleči njene bubuljice.

– Ona je inače stvarno divna osoba – reče Čo. – Samo je pogrešila...

– Divna osoba koja je pogrešila? Sve nas je prodala, uključujući i tebe!

– Da, ali... svi smo se izvukli, zar ne? – reče Čo molećivo. – Znaš već, njena mama radi u Ministarstvu, stvarno joj je teško...
– I Ronov tata radi u Ministarstvu! – reče Hari besno. – A za slučaj da nisi primetila, njemu ne piše ’tužibaba’ na licu...
– To je bio stvarno užasan trik Hermione Grejndžer – reče Čo žustro. – Trebalo je da nam kaže da je bacila urok na onaj spisak...
– Ja mislim da je to bila fenomenalna ideja – reče Hari hladno. Čo porumene, a oči joj blesnuše.
– Oh, da, zaboravila sam... naravno, pa to je ideja tvoje drage Hermione...
– Nemoj samo opet da mi plačeš – upozori je Hari.
– Taman posla! – povika ona.
– Da... pa... dobro, onda – reče on. – Trenutno imam dovoljno briga i bez toga.
– Onda idi pa ih brini! – reče Čo gnevno, okrenu se na peti i odjuri od njega. Besneći, Hari se spusti niza stepenice ka Snejpovoj tamnici i, mada je iz iskustva
znao da će Snejpu biti mnogo lakše da mu prodre u um ako dođe besan i uznemiren, on je, sve dok nije došao do vrata tamnice, razmišljao samo o tome šta je još trebalo da kaže Čo o Marijeti.
– Kasniš, Poteru – reče Snejp hladno kada je Hari zatvorio vrata za sobom.
Snejp je stajao leđima okrenut Hariju, po običaju vadeći neke od svojih misli, i pažljivo ih smeštao u Dambldorovo Sito-za-misli. On ubaci poslednju srebrnu nit u kamenu zdelu i okrenu se Hariju.
– Dakle – upita on. – Da li si vežbao?
– Da – slaga Hari, pomno posmatrajući nogu Snejpovog stola.
– Pa, uskoro ćemo otkriti da li je tako, zar ne? – reče Snejp resko. – Izvadi štapić, Poteru.
Hari zauze svoju uobičajenu pozu, suočivši se sa Snejpom, sa stolom između njih. Srce mu je bubnjalo od ljutnje na Čo i strepnje koliko će Snejp uspeti da izvuče iz

njegovog uma.

– Kada izbrojim do tri, onda – reče Snejp lenjo. – Jedan... dva...
Vrata Snejpove kancelarije se uz tresak otvoriše i Drako Melfoj ulete unutra.
– Profesore Snejp, gospodine... oh... izvinite...
Melfoj je, vidno iznenađen, zurio u Snejpa i Harija.
– U redu je, Drako – reče Snejp, spustivši štapić. – Poter je ovde radi dopunske časove iz Napitaka.
Hari nije video Melfoja toliko srećnog otkako je Ambridžova izvršila inspekciju na Hagridovom času.
– Nisam znao – reče on kezeći se Hariju, koji je znao da mu je lice pocrvenelo. Dao bi sve na svetu da može da vikne istinu Melfoju u lice – ili, još bolje, da ga pogodi jednom dobrom kletvom.
– Dakle, Drako, šta je bilo? – upita Snejp.
– Profesorka Ambridž, gospodine... potrebna joj je vaša pomoć – reče Melfoj. – Pronašli su Montagjua, gospodine, stvorio se zaglavljen u toaletu na četvrtom spratu.
– Otkud on tamo? – insistirao je Snejp.
– Ne znam, gospodine, i sâm je pomalo zbunjen.
– Dobro, onda. Poteru – reče Snejp – nastavićemo ovu lekciju sutra uveče.
On se okrenu i izjuri iz učionice. Melfoj nečujno reče Hariju: – Dopunski časovi iz Napitaka? – a onda se okrenu i pođe za Snejpom.
Kipteći od besa, Hari vrati štapić u odoru i krenu da napusti sobu. Makar je dobio još dvadeset četiri časa da vežba. Znao je da treba da bude zahvalan što se za dlaku izvukao iz neprijatne situacije, mada po cenu da Melfoj celoj školi ispriča kako je njemu, Hariju, potrebna dopunska nastava iz Napitaka.
Već je bio na vratima kancelarije kad ga primeti: odblesak srebrnaste svetlosti koji je treperio na dovratku. On zastade, i zagleda se u njega, prisetivši se nečega... a zatim mu sinu: bilo je nalik svetlima koja je video prošle noći u snu, svetlima u drugoj sobi kroz koju je prošao na putu kroz Odsek za misterije.
On se osvrnu. Svetlost je dopirala iz Sita-za-misli koje je stajalo na Snejpovom stolu. Srebrnastobeli sadržaj kovitlao se i talasao u njemu. Snejpove misli... stvari koje on nije želeo da Hari vidi, ako bi se kojim slučajem probio kroz njegove blokade...
Hari se zagleda u Sito-za-misli, dok je u njemu rasla znatiželja... šta je to Snejp toliko želeo da sakrije od Harija?
Srebrnasta svetlost je podrhtavala na zidu... Hari zakorači dva koraka ka stolu, naprežući um. Da li je to možda informacija o Odseku za misterije, koju je Snejp rešio da sakrije od njega?
Hari se osvrnu preko ramena, a srce mu je bubnjalo jače i brže no ikad. Koliko će Snejpu trebati da oslobodi Montagjua iz klozeta? Hoće li se posle toga vratiti pravo u kancelariju, ili će otpratiti Montagjua do bolničkog krila? Svakako ovo poslednje...

Montagju je bio kapiten sliterinskog kvidičkog tima, Snejp će želeti da zna da li je sve u redu s njim.
Hari pređe preostalih nekoliko koraka do Sita-za-misli i stade nad njim, zureći u njegove dubine. Oklevao je, osluškujući, a onda ponovo izvuče štapić. Kancelarija i hodnik ispred nje bili su potpuno nemi. On malčice pročačka sadržaj Sita-za-misli vrhom štapića.
Srebrna tvar u njemu poče veoma brzo da se kovitla. Hari se nagnu ka njoj, i primeti da je postala prozirna. Ponovo je gledao u neku sobu, kao kroz kružni prozor na tavanici... zapravo, ukoliko se nije grdno prevario, gledao je baš u Veliku salu.
Dahom je čak uspeo da zamagli površinu Snejpovih misli... um kao da mu je bio u limbu... bilo bi sumanuto učiniti ono što je bio u sve većem iskušenju da uradi...
drhtao je... Snejp bi mogao da se vrati svakog časa... ali Hari pomisli na Čoin bes, Melfojevo podrugljivo lice, i obuze ga nesmotrena smelost.
On duboko udahnu vazduh, i uroni lice u površinu Snejpovih misli. Istog trena, pod kancelarije se zatrese, i ubaci Harija naglavačke u Sito-za-misli...
Padao je kroz hladnu tminu, mahnito se okrećući, a onda...
Stajao je nasred Velike sale, ali u njoj nisu bila četiri stola školskih kuća. Umesto njih, bilo je više od stotinu manjih stolova, svi okrenuti na istu stranu, i za svakim je sedeo po jedan učenik, nisko pognute glave, škrabajući na svitku pergamenta. Jedini zvuk koji se čuo bilo je grebuckanje pera i povremeno šuškanje kada bi neko podesio svoj pergament. Očigledno je to bio neki ispit.
Sunčeva svetlost padala je kroz visoke prozore po njihovim pognutim glavama, koje su se presijavale u kestenjastim i bakarnim i zlatnim bojama pod njenim zracima. Hari se pažljivo osvrnu oko sebe. Snejp mora da je tu negde... ovo je ipak njegovo sećanje...
I bio je, za stolom tik iza Harija. Hari se upilji u njega s nevericom. Tinejdžer Snejp bio je vižljast i bled, poput biljke koja raste u mraku. Kosa mu je bila dugačka i masna, i padala mu je po stolu, a dok je piskarao, kukasti nos je držao tek na centimetar od površine pergamenta. Hari se pomeri iza Snejpa i pročita naslov ispitnog zadatka:

ODBRANA OD MRAČNIH VEŠTINA

– OBIČAN ČAROBNJAČKI NIVO

Znači, Snejp mora da je imao petnaest ili šesnaest godina, baš kao Hari sada. Ruka mu je prosto letela preko pergamenta. Napisao je najmanje tridesetak centimetara više od svog najbližeg suseda, a rukopis mu je bio sićušan i skučen.

– Još pet minuta!
Hari poskoči na zvuk toga glasa. Okrenuvši se, vide vrh glave profesora Flitvika kako se kreće između stolova nedaleko od njega. Profesor Flitvik je prolazio pored

dečaka s neurednom crnom kosom... veoma neurednom crnom kosom...

Hari se pomeri tako brzo da bi, da je bio opipljiv, oborio đačke klupe. Umesto toga, kao da je u snu, klizio je između dve klupe ka trećoj. Leđa crnokosog dečaka bila su mu sve bliža i... on se sada uspravi, odloži pero, privukavši svitak pergamenta ka sebi, da proveri šta je napisao...
Hari stade ispred klupe i zagleda se u svog petnaestogodišnjeg oca.
Uzbuđenje ga pogodi negde u dubini stomaka: kao da gleda u samog sebe, ali uz nekoliko namernih grešaka. Džejmsove oči bile su boje lešnika, nos malčice duži od Harijevog, i nije imao ožiljak na čelu, ali imao je isto mršavo lice, ista usta, iste obrve. Džejmsova kosa je štrčala na potiljku, baš kao i Harijeva, a Hari shvati da bi, kada bi Džejms ustao, bili iste visine, koji centimetar manje-više.
Džejms široko zevnu i razbaruši svoju kosu, učinivši je još neurednijom no što je bila. A onda, pogledavši u profesora Flitvika, okrenu se u sedištu i iskezi dečaku koji je sedeo četiri klupe iza njega.
Uz još jedan šok iznenađenja, Hari vide Sirijusa kako Džejmsu pokazuje uzdignute palčeve. Sirijus se raskomotio u svojoj stolici, klateći se na zadnje dve noge. Bio je veoma zgodan. Tamna kosa padala mu je preko očiju s nekakvom ležernom elegancijom kakvu ni Džejmsova ni Harijeva kosa nikada ne bi mogle da postignu, a devojčica koja je sedela iza njega gledala ga je puna nade, iako se činilo da je on i ne primećuje. A dva sedišta iza te devojčice – Harijev stomak ponovo zadovoljno poskoči – bio je Remus Lupin. Bio je prilično bled i bolešljiv (da li se to približavao izlazak punog meseca?) i bio je zaokupljen ispitom: dok je ponovo iščitavao svoje odgovore, češao se po bradi vrhom pera, neznatno se namrštivši.
To znači da i Crvorep mora da je ovde negde... i tačno tako, Hari ga spazi u roku od nekoliko sekundi: sitan dečak mišjesive kose, sa šiljastim nosom. Crvorep je delovao zabrinuto. Grizao je nokte, zureći u svoj rad, stružući nožnim prstima po podu. Svaki čas bi bacio pogled pun nade u rad svog suseda. Hari je na trenutak gledao u Crvorepa, a onda pogleda nazad u Džejmsa, koji je sada žvrljao po parčetu pergamenta. Nacrtao je Skrivalicu, i sada je ispisivao slova „L.E.“. Šta li ona znače?
– Spustite pera, moliću! – ciknu profesor Flitvik. – I ti, Stebinse! Molim vas da ostanete na mestima dok ne pokupim vaše pergamente! Asio!
Preko stotinu svitaka pergamenta projuri vazduhom i ulete u ispružene ruke profesora Flitvika, oborivši ga na leđa. Nekoliko đaka se nasmeja, a nekoliko ih iz prvih klupa skoči, pridigne profesora Flitvika za laktove i uspravi ga ponovo na noge.

– Hvala vam... hvala vam... – prodahta profesor Flitvik. – Dobro, deco, možete da idete!
Hari spusti pogled ka svom ocu, koji žurno preškraba slova ’L.E.’ koja je podebljavao, skoči na noge, ugura pero i prazne listove pergamenta u torbu, koju prebaci preko ramena, i sačeka Sirijusa da mu se pridruži.
Hari se osvrnu i nedaleko odatle spazi Snejpa, kako pored klupa ide ka vratima

Ulazne dvorane, još uvek udubljen u sopstveni kontrolni. Pognutih ramena, hodao je na strašno čudan način koji je podsećao na paukovo kretanje, a uljasta kosa mu je poigravala oko lica.

Grupa ćeretavih devojčica razdvajala je Snejpa od Džejmsa, Sirijusa i Lupina, i postavivši se kraj njih, Hari je uspeo da drži Sejpa na oku, dok je istovremeno naćulio uši da čuje glasove Džejmsa i njegovih prijatelja.
– Kako ti se svidelo deseto pitanje, Mesečko? – upita Sirijus kada su izašli u Ulaznu dvoranu.
– Oduševilo me je – reče Lupin resko. – Navedite pet znakova po kojima se raspoznaje vukodlak. Sjajno pitanje.
– Misliš da si uspeo da navedeš sve znakove? – upita Džejms kao fol zabrinutim glasom.
– Rekao bih da jesam – reče Lupin ozbiljno, kada su se priključili gomili koja se skupljala oko vrata zamka, željni da izađu napolje na suncem obasjano školsko imanje. – Pod jedan: sedi u mojoj stolici. Pod dva: nosi moju odeću. Pod tri: ime mu je Remus Lupin.
Crvorep se jedini nije nasmejao.
– Ja sam opisao oblik njuške, zenice očiju i pufnasti rep – reče on zabrinuto – ali nisam mogao da se setim ničeg drugog...
– Baš si glup, Crvorepu – reče Džejms nestrpljivo. – Trčkaraš naokolo sa vukodlakom jednom mesečno...
– Tiše malo – preklinjao ga je Lupin.
Hari se ponovo zabrinuto osvrnu iza sebe. Snejp je bio u blizini, i dalje nosa zabijenog u pitanja s kontrolnog – ali ovo je bila Snejpova uspomena, i Hari je bio siguran da ako Snejp odluči da odluta, on, Hari, više neće moći da prati Džejmsa. Međutim, na njegovo neizmerno olakšanje, kada su Džejms i njegova tri drugara krenuli travnjakom ka jezeru, Snejp krenu za njima, i dalje udubljen u pitanja s kontrolnog, očigledno pojma nemajući kuda se zaputio. Hodajući malo ispred njega, Hari je mogao izbliza da motri na Džejmsa i ostale.
– Pa, ja mislim da je test bio prost k’o pasulj – ču Sirijusa kako govori. – Iznenadio bih se ako ne dobijem najmanje ’natprosečno’ na njemu.
– I ja – reče Džejms. On zavuče ruku u džep i izvuče koprcajuću Zlatnu skrivalicu.

– Odakle ti to?
– Drpio sam je – reče Džejms ležerno. Počeo je da se igra sa Skrivalicom, puštajući je da odleti na dvadesetak centimetara od njega, pre no što bi je ponovo zgrabio. Refleksi su mu bili odlični. Crvorep ga je zadivljeno posmatrao.
Zastali su u senci istog onog brezovog drveta na ivici jezera gde su Hari, Ron i Hermiona jednom proveli nedelju završavajući domaće, i bacili se na travu. Hari se ponovo osvrnu preko ramena i, na svoju radost, vide da se Snejp smestio u debeloj hladovini gustog žbunja. Bio je i dalje kao opčinjen svojim pitanjima za O.Č.N., pa je

Hari mogao da sedne na travu između breze i žbunja, i posmatra četvorku ispod drveta. Sunčeva svetlost blistala je po glatkoj površini jezera, na čijoj obali je sedela grupica raskikotanih devojčica koja su upravo napustile Veliku salu, izule cipele i čarape, i brčkale stopala u vodi.

Lupin izvuče knjigu i poče da čita. Sirijus je gledao učenike kojima je travnjak vrveo, delujući prilično uobraženo i smoreno, ali i veoma privlačno. Džejms se još uvek igrao sa Skrivalicom, puštajući je da mu odleti sve dalje i dalje, gotovo mu pobegavši, ali bi je uvek uhvatio u poslednjem trenutku. Crvorep ga je posmatrao, usta otvorenih u čudu. Svaki put kada bi Džejms izveo izuzetno teško hvatanje, Crvorep bi odahnuo i zatapšao. Posle pet minuta, Hari se pitao zašto Džejms nije rekao Crvorepu da se malo sabere, ali činilo se da Džejms uživa u pažnji. Hari primeti da njegov otac ima naviku da razbaruši kosu kako mu ne bi delovala previše uredno, i da neprekidno gleda u devojčice na ivici jezera.
– Hoćeš li već jednom da skloniš to – reče napokon Sirijus kad je Džejms izveo izvanredno hvatanje, a Crvorep počeo da mu kliče – pre nego što se Crvorep upiški od uzbuđenja.
Crvorep postade pomalo ružičast u licu, ali se Džejms iskezi.
– Dobro, ako ti smeta – reče, uguravši Skrivalicu nazad u džep. Hari je stekao utisak da je Sirijus jedini zbog koga bi Džejms prestao da se razmeće.
– Dosadno mi je – reče Sirijus. – Voleo bih da je pun mesec.
– Ja ne bih – reče Lupin smrknuto iza svoje knjige. – Još uvek imamo ispit iz Preobražavanja, pa ako ti je dosadno, možeš da me preslišaš. Evo... – i on mu pruži svoju knjigu.
Ali Sirijus frknu. – Ne treba mi to đubre, znam ga napamet.
– Ovo će te razveseliti, Šaponjo – reče Džejms tiho. – Vidi ko je tamo...
Sirijus okrenu glavu. Odmah se primirio, poput psa koji je nanjušio zeca.
– Odlično – reče on nežno. – Slinavus. Hari se okrenu da vidi šta to Sirijus gleda.
Snejp je ponovo bio na nogama, i upravo je odlagao svoj O.Č.N. sastav u torbu.
Kada je napustio senku žbunja i zaputio se livadom, Sirijus i Džejms ustadoše.
Lupin i Crvorep su ostali da sede: Lupin je i dalje zurio u knjigu, iako mu se oči nisu pomerale, a između obrva se moglo naslutiti blago mrštenje. Crvorep je gledao čas u Sirijusa, čas u Džejmsa, čas u Snejpa s izrazom željnog iščekivanja.
– Šta ima, Slinavuse? – upita Džejms glasno.
Snejp je reagovao tako brzo kao da je očekivao napad: spustio je torbu, gurnuo
ruku u odoru i već napola izvukao štapić, kada Džejms povika: – Ekspeliarmus!
Snejpov štapić polete pet metara uvis i uz tanan udarac pade u travu iza njega.
Sirijus se kevtavo nasmeja.
– Impedimenta! – reče, uperivši štapić u Snejpa, oborivši ga s nogu kad ovaj skoči ka svom ispalom štapiću.

Sa svih strana učenici se okrenuše da posmatraju. Neki od njih su čak ustali i prilazili bliže. Neki su izgledali zabrinuto, neki zabavljeno.
Snejp je ležao na zemlji, dahćući. Džejms i Sirijus krenuše ka njemu, podignutih štapića, a Džejms se pri tom osvrtao preko ramena ka devojčicama na obali jezera. Crvorep je sada ustao, gladno ih posmatrajući, obišavši Lupina da bi bolje video.
– Kako ti je prošao ispit, Slinavi? – upita Džejms.
– Ja sam ga posmatrao, nos mu je dodirivao pergament – reče Sirijus zlobno. – Imaće velike masne fleke po njemu, ništa neće moći da pročitaju.
Nekoliko posmatrača se nasmeja. Snejp, očigledno, nije bio popularan. Crvorep se piskavo smejuljio. Snejp je pokušavao da ustane, ali je urok još uvek delovao. Otimao se, kao da ga vezuju nevidljivi konopci.
– Samo... čekaj – reče on dahtavo, zureći u Džejmsa s izrazom najčistijeg prezira
– samo... ti... čekaj!
– Šta da čeka? – upita Sirijus hladno. – Šta ćeš da nam uradiš, Slinavko, da obrišeš nos o nas?
Snejp ih zasu gomilom psovki i kletvi, ali pošto mu je štapić bio udaljen nekoliko metara, ništa se ne desi.
– Bolje bi ti bilo da ispereš ta pogana usta sapunom – reče Džejms hladno. –
Osapunjaj!
Ružičasti balončići sapunice odmah pokuljaše iz Snejpovih usta. Pena mu je prekrivala usne, zagrcnuvši ga, gušeći ga...
– Pusti ga NA MIRU!
Džejms i Sirijus se osvrnuše. Džejms odmah polete slobodnom rukom ka kosi. Bila je to jedna od devojčica s ivice jezera. Imala je gustu, tamnocrvenu kosu koja joj je padala na ramena, i zapanjujuće zelene oči u obliku badema – Harijeve oči.
Harijeva majka.
– Kako je, Evansova? – upita Džejms, a ton mu se iznenada preobrazi u prijatan, dublji, odrasliji.
– Ostavi ga na miru – ponovi Lili. Gledala je u Džejmsa s izrazom velikog prezira.

– Šta ti je on ikada učinio?
– Pa – reče Džejms, kao da objašnjava svoj stav – stvar je više u samoj činjenici da on postoji, ako znaš na šta mislim...
Mnogi od okupljenih učenika se nasmejaše, uključujući i Sirijusa i Crvorepa, ali ne i Lupin, naizgled još uvek udubljen u knjigu, baš kao ni Lili.
– Misliš da si smešan – reče ona ledeno. – A zapravo si samo jedan arogantni gadni siledžija, Poteru. Pusti ga na miru.
– Hoću, ako pristaneš da izađeš sa mnom, Evansova – brzo će Džejms. – Hajde...
izađi sa mnom, i više neću ni da taknem starog Slinavka.
Iza njega, Onesposobljavajući urok polako je popuštao. Snejp je polako počeo da puzi ka svom ispalom štapiću, pljujući sapunicu dok se vukao po zemlji.

– Ne bih izašla s tobom ni kad bih morala da biram između tebe i džinovske sipe – reče Lili.
– Nemaš sreće, Rogonjo – žustro će Sirijus, i okrenu se nazad ka Snejpu. – EJ! Ali prekasno. Snejp je već uperio štapić pravo u Džejmsa. Blesnu zaslepljujuća
svetlost, i na Džejmsovom licu pojavi se posekotina, poprskavši mu odoru krvlju. Džejms se okrenu: posle drugog bleska svetlosti, Snejp je visio naglavačke u vazduhu, dok mu se odora srozala preko glave, otkrivajući mršave, bledunjave noge i posivele gaće.
Mnogi đaci iz okupljene gomile radosno uskliknuše. Sirijus, Džejms i Crvorep valjali su se od smeha.
Lili, čiji je besni izraz na trenutak popustio, kao da će i sama da se nasmeje, reče:
– Spusti ga dole!
– Svakako – reče Džejms i cimnu štapić nagore. Snejp pade poput zgužvane mase na tlo. Iskobeljavši se iz svoje odore, on brzo skoči na noge, ali Sirijus reče: – Petrifikus totalus! – i Snejp se opet sruči dole, krut kao daska.
– PUSTITE GA NA MIRU! – povika Lili. Sada je i ona izvukla svoj štapić. Džejms i Sirijus ga obazrivo osmotriše.
– Ah, Evansova, ne teraj me da te ureknem – reče Džejms ozbiljno.
– Onda skini kletvu s njega!
Džejms duboko uzdahnu, a zatim se okrenu ka Snejpu i promrmlja kontrakletvu.
– Eto ti – reče on, dok se Snejp pridizao na noge. – Imaš sreće što je Evansova ovde, Slinavuse...
– Ne treba mi pomoć od prljavih malih Blatokrvnih kao što je ona!

– Dobro – reče ona hladno. – Ubuduće se više neću ni truditi. I oprala bih gaće, da sam na tvom mestu, Slinavuse.
– Izvini se Evansovoj! – zagrme Džejms na Snejpa, preteći uperivši štapić u njega.

– Neću da ga ti teraš da se izvini – povika Lili, okrenuvši se ka Džejmsu. – Ti si podjednako loš kao i on.
– Šta? – zakevta Džejms. – Ja te NIKADA ne bih nazvao... znaš-već-kako!
– Mrsiš sebi kosu samo zato što misliš da to izgleda kul, kao da si tek sišao s metle, razmećeš se s onom glupom Skrivalicom, ideš hodnicima i bacaš kletve na sve koji ti smetaju samo zato što ti se može... čudi me kako uopšte možeš da poletiš sa zemlje s tom metlom kad imaš tako veliku uobraženu glavudžu. GADIŠ mi se!
Ona se okrenu na peti i odjuri odatle.
– Evansova! – povika Džejms za njom. – Hej, EVANSOVA!

– Koji joj je đavo? – upita Džejms, bezuspešno pokušavajući da pitanje zvuči kao da mu odgovor nimalo nije važan.
– Čitajući između redova, rekao bih da misli da si malčice uobražen, druže – reče

Sirijus.

– Aha – reče Džejms, koji je sada kipteo od besa – nije nego...
A onda bi još jedan blesak, i Snejp je ponovo visio naglavačke u vazduhu.
– Ko hoće da vidi kako Slinavku skidam gaće?
No da li je Džejms stvarno skinuo Snejpu gaće, Hari nikada nije saznao. Oko njegove nadlaktice sklopi se nečija šaka, stisnuvši ga poput klješta. Trgavši se, Hari se okreni da vidi ko ga je to zgrabio, i uz nalet užasa, spazi ogromnog, potpuno odraslog Snejpa kako stoji tik uz njega, pobeleo od gneva.
– Lepo se provodiš?
Hari oseti kako poleće u vazduh. Letnji dan iščeze oko njega. Plutao je naviše kroz ledeno crnilo, dok ga je Snejpova ruka i dalje čvrsto stiskala za nadlakticu. A onda, uz vrtoglavi osećaj kao da ga je neko u vazduhu okrenuo naglavačke, stopala mu udariše

kameni pod Snejpove tamnice, i on se ponovo nađe pored Sita-za-misli na Snejpovom stolu u senovitoj sadašnjosti učionice gospodara napitaka.
– Dakle – reče Snejp, stegnuvši Harijevu ruku toliko jako da mu je šaka utrnula. – Dakle... uživao si, Poteru?
– N-ne – reče Hari, pokušavajući da otrgne ruku.
Bilo je zastrašujuće: Snejpove usne su podrhtavale, lice mu je bilo potpuno belo, a zubi iskeženi.
– Bio je zabavan čovek, tvoj otac, zar ne? – upita Snejp, tresući Harija tako jako da su mu naočare pale na vrh nosa.
– Ja... nisam...
Snejp iz sve snage odbaci Harija od sebe. Hari silovito pade na pod tamnice.
– To što si video nećeš nikome reći! – zagrme Snejp.
– Ne – reče Hari, ustajući, pri tom pokušavajući da se što više udalji od Snejpa. – Neću, naravno, ja sam...
– Napolje, gubi se, da te više nikad ne vidim u ovoj kancelariji!
A kada Hari pojuri ka vratima, tegla mrtvih buba-švaba razbi mu se iznad glave. On širom otvori vrata i odjuri niz hodnik, zastavši tek kada su ga od Snejpa razdvajala tri sprata. Tu se naslonio o zid, dahćući i trljajući svoju povređenu ruku.
Nije imao nameru da se tako rano vrati u grifindorsku kulu, niti da kaže Ronu i Hermioni šta je upravo video. Hari je bio užasnut i nesrećan – ne zbog činjenice da je Snejp urlao i gađao ga teglama, već zato što je znao kako izgleda biti ponižen usred gomile posmatrača, znao je tačno kako se Snejp osećao kada ga je njegov otac provocirao i, sudeći po onome što je video, njegov otac je stvarno bio veoma arogantan, kao što mu je Snejp oduvek govorio.

29. Profesionalna orijentacija


– Ali zašto više nemaš časove Oklumencije? – upita Hermiona, mršteći se.

– Već sam ti rekao – promrmlja Hari. – Snejp misli da mogu sada i sâm da nastavim, pošto sam već ovladao osnovnim tehnikama.
– Dakle, prestao si da sanjaš čudne snove? – Hermiona će skeptično.
– Uglavnom – reče Hari, ne gledajući je u oči.
– Pa, ja mislim da Snejp ne bi trebalo da prestane sa časovima sve dok ne budeš potpuno siguran da možeš da ih kontrolišeš! – reče Hermiona prkosno. – Hari, mislim da bi trebalo da se vratiš kod njega i zamoliš ga...
– Ne – Hari će silovito. – Mani se toga, Hermiona, važi?
Bio je prvi dan uskršnjeg raspusta i Hermiona je, po običaju, provela veći deo dana praveći rasporede obnavljanja lekcija za sve troje. Hari i Ron su je pustili da im to uradi. Bilo je to mnogo lakše nego raspravljati se s njom, a moglo bi i da im koristi.

Ron se prenerazio kad je otkrio da imaju još samo šest nedelja do ispita.
– Zašto te to toliko zaprepašćuje? – upita ga Hermiona, štapićem dodirujući sve kockice na Ronovom rasporedu učenja redom, kako bi svaki predmet svetleo drugom

bojom.

– Pojma nemam – reče Ron – svašta se u međuvremenu izdešavalo.
– E pa, eto ti – reče ona, dodajući mu raspored učenja – ako ga budeš pratio, sve će biti u redu.
Ron smrknuto pogleda u raspored, ali onda se razveseli.
– Dala si mi jedno slobodno veče svake nedelje!
– To ti je za trening kvidiča – reče Hermiona.

– Čemu to uopšte? – upita on. – Naše šanse da osvojimo kvidički kup iste su kolike i šanse mog tate da postane ministar magije.
Hermiona ništa ne reče. Zagledala se u Harija, koji je prazno zurio u zid na drugom kraju dnevnog boravka, dok mu se Krukšenks trljao o ruku, pokušavajući da mu iznudi češkanje iza ušiju.
– Šta nije u redu, Hari?
– Šta? – brzo će on. – Ništa.
On zgrabi svoj primerak Teorije odbrambene magije , pretvarajući se da nešto traži u sadržaju. Krukšenks diže ruke od njega i zavuče se ispod Hermionine stolice.
– Videla sam Čo maločas – reče Hermiona obazrivo. – I ona je delovala skroz očajno... zar ste se vas dvoje opet posvađali?
– Št... a, da, jesmo – reče Hari, zahvalno se uhvativši za taj izgovor.
– Zbog čega?
– Zbog one njene drugarice tužibabe, Marijete – reče Hari.
– Pa, nimalo te ne krivim! – reče Ron ljutito, odloživši svoj raspored obnavljanja gradiva. – Da nije bilo nje...
I Ron započe tiradu o Marijeti Edžkom, što je Hariju dobro došlo. Trebalo je samo da izgleda ljuto, da klima glavom i govori „Aha“ i „Baš tako“ svaki put kad bi Ron zastao da udahne vazduha, a zapravo se prepusti razmišljanju, osećajući se još jadnije, o onome što je video u Situ-za-misli.
Osećao je da ga sećanje na to izjeda iznutra. Bio je toliko siguran u to da su njegovi roditelji bili divni ljudi da je uvek, bez i najmanje razmišljanja, mogao da odbaci Snejpove klevete o ličnosti njegovog oca. Zar mu ljudi poput Hagrida i Sirijusa nisu stalno govorili kako je njegov otac bio divan? (Dabome, ali, pogledaj kakav je i sâm Sirijus tada bio, reče zvocajući glas u Harijevoj glavi, i on je bio jednako loš, zar ne?) Istina, i sâm je jednom načuo profesorku Mek Gonagal kako govori da su njegov otac i Sirijus bili problematični u školi, ali ih je opisala kao prethodnike Vizlijevih blizanaca, a Hari nije mogao da zamisli Freda i Džordža kako nekoga okreću naglavačke samo da bi se zabavili... sem ukoliko ga ne bi zaista prezirali... možda Melfoja, ili nekoga drugog ko je to stvarno zaslužio...
Hari je pokušao da sve opravda mišlju da je Snejp verovatno zaslužio ono što mu je Džejms učinio: ali zar nije Lili upitala: „Šta ti je on ikada učinio?“, na šta joj je

Džejms odgovorio „Stvar je više u samoj činjenici da on postoji, ako znaš na šta mislim“. Zar nije Džejms sve i započeo samo zato što je Sirijus rekao da mu je dosadno? Hari se seti da je još u Ulici Grimold Lupin rekao da ga je Dambldor imenovao za asistenta u nadi da će moći malo da kontroliše Džejmsa i Sirijusa... ali, u Situ-za-misli, Lupin je samo sedeo i puštao stvari da idu svojim tokom...

Hari je neprekidno podsećao sebe da je Lili intervenisala. Njegova majka je bila pristojna osoba. A ipak ga je sećanje na izraz njenog lica dok je vikala na Džejmsa uznemirilo više od svega ostalog. Očigledno je da je prezirala Džejmsa, i Hari nikako nije mogao da shvati kako su se oni na kraju venčali. Jednom ili dvaput se čak zapitao da li ju je Džejms primorao na to...
Gotovo pet godina mu je pomisao na oca bila izvor utehe, inspiracije. Kad god bi mu neko rekao da je kao Džejms, on bi zasijao od ponosa. A sada... sada je osećao hladnoću i očaj na samu pomisao na njega.
Dok je uskršnji raspust odmicao, vreme je postajalo vetrovitije, vedrije i toplije ali je Hari, zajedno s ostalim petacima, bio zatočen unutra, obnavljajući gradivo, odlazeći samo do biblioteke i nazad. Hari se pretvarao da su predstojeći ispiti jedini uzrok njegovog lošeg raspoloženja, a pošto je njegovim kolegama grifindorcima takođe bila muka od učenja, niko nije posumnjao u njegov izgovor.
– Hari, tebi se obraćam, da li me čuješ?
– A?
On se okrenu. Veoma zadihana, Džini Vizli mu se u biblioteci pridruži za stolom, za kojim je sedeo sam samcijat. Bilo je kasno nedeljno veče: Hermiona se vratila u grifindorski toranj da obnovi drevne rune, a Ron je imao trening kvidiča.
– Oh, zdravo – reče Hari, privukavši svoje knjige bliže sebi. – Kako to da nisi na treningu?
– Trening je gotov – reče Džini. – Ron je morao da odvede Džeka Slopera do bolničkog krila.
– Zašto?
– Pa, nismo sigurni, ali mislimo da je sâm sebe onesvestio sopstvenom palicom. – Ona duboko uzdahnu. – Svejedno... stigao nam je paket... tek što je prošao novi sistem pretresa Ambridžove.
Ona položi kutiju umotanu u smeđi papir na sto. Očigledno je bila raspakovana i potom ponovo nemarno upakovana. Na njoj je crvenim mastilom bila naškrabana poruka: Prošlo inspekciju hogvortskog Velikog inkvizitora.
– To su uskršnja jaja od mame – reče Džini. – Evo jedno za tebe... drži.
Ona mu dodade lepo čokoladno jaje ukrašeno malenim Skrivalicama od šlaga koje je, sudeći po paketu, sadržalo kesicu praskavih zujalica. Hari ga na trenutak pogleda, a onda, na svoj užas, oseti kako mu se knedla penje uz grlo.
– Je li sve u redu, Hari? – upita Džini tiho.
– Da, dobro sam – reče Hari promuklo. Grudva u grlu je sada već postala bolna.

Nije shvatao zašto bi se tako užasno osećao na sâm prizor uskršnjeg jajeta.

– U poslednje vreme deluješ mnogo snuždeno – bila je uporna Džini. – Znaš, sigurna sam da, kada bi samo popričao sa Čo...
– Nije Čo ta s kojom bih želeo da popričam – reče Hari osorno.
– Nego s kim onda? – upita Džini.
– Ja...
On se osvrnu oko sebe da bi se uverio da niko ne prisluškuje. Madam Pins je bila nekoliko polica dalje, izdavala gomilu knjiga Hani Abot, koja je delovala pomalo izbezumljeno.
– Želeo bih da mogu da razgovaram sa Sirijusom – promrmlja on. – Ali znam da ne mogu.
Više da bi se nečim zanimao, a ne zato što je stvarno želeo, Hari odmota svoje uskršnje jaje, odlomi veliki deo i stavi ga u usta.
– Pa – reče Džini polako, i sama se posluživši parčetom jajeta – ako zaista želiš da pričaš sa Sirijusom, pretpostavljam da bismo mogli da smislimo kako to da izvedemo.
– Ma daj – reče Hari očajnički. – Dok Ambridžova nadgleda ognjišta i čita nam svu poštu?
– Kad odrastaš uz Freda i Džordža, najbolja stvar je to – reče Džini zamišljeno – što počneš da veruješ kako ništa nije nemoguće ukoliko si dovoljno odvažan.
Hari je pogleda. Možda od dejstva čokolade – Lupin ju je oduvek preporučivao nakon susreta s dementorima – ili možda zato što je najzad naglas izgovorio želju koja je tinjala u njemu već više od nedelju dana, ali u njemu se iznenada pojavi tračak nade.
– ŠTA TO RADIŠ?
– O, prokletstvo – prošaputa Džini, skočivši na noge. – Zaboravila sam...
Madam Pins se obrušila na njih, dok joj se smežurano lice izobličilo od ljutnje. – Čokolada u biblioteci! – vrisnu ona. – Napolje – napolje – NAPOLJE!

I, isukavši štapić, ona natera Harijeve knjige, torbu i mastionicu da izjure njega i Džini iz biblioteke, neprekidno ih treskajući po glavi dok su bežali.

* * *

Da bi se istakla važnost njihovih predstojećih ispita, po stolovima u grifindorskoj kuli nedugo pred kraj raspusta pojavila se gomila pamfleta, letaka i informacija o raznovrsnim čarobnjačkim zanimanjima, zajedno s još jednim obaveštenjem na oglasnoj tabli, na kome je pisalo:

PROFESIONALNA ORIJENTACIJA

Svi petaci su obavezni da prisustvuju kratkom sastanku s glavešinom svoje kuće

tokom prve nedelje leta, kako bi se posavetovali o svojim budućim profesijama.

Vremena pojedinačnih sastanaka navedena su u prilogu.

Hari pogleda spisak ispod ovoga i otkri da ga očekuju u kancelariji profesorke Mek Gonagal u ponedeljak u pola dva, što znači da će propustiti veći deo Predskazivanja. On i ostali petaci proveli su veći deo poslednjeg vikenda uskršnjeg raspusta čitajući sva posvuda istaknuta obaveštenja o mogućim profesijama.

– Pa, ne privlači me vidarstvo – reče Ron poslednje večeri raspusta. Zadubio se u pamflet koji je spreda nosio amblem ukrštene kosti i čarobnog štapića, simbol Sent Munga. – Ovde piše da moraš da imaš najmanje ’I’ na O.I.Č.T. nivoima iz Napitaka, Herbologije, Preobražavanja, čini i Odbrane od Mračnih veština. Mislim... boga mu...

ne traže mnogo, je li?
– Pa dobro, to je ipak vrlo odgovoran posao, zar ne? – reče Hermiona odsutno. Bila je zaokupljena drečavim ružičasto-narandžastim letkom koji je bio naslovljen
’DAKLE, MISLITE DA BISTE VOLELI DA RADITE NA ODNOSIMA S NORMALCIMA?’ – Izgleda da ti nisu potrebne visoke kvalifikacije da bi radio s Normalcima. Traže samo O.Č.N. iz Normalskih studija: Mnogo važniji su vaš entuzijazam, strpljenje i dobar smisao za humor!
– Trebalo bi ti mnogo više od dobrog smisla za humor da komuniciraš s mojim tečom – reče Hari smrknuto. – Još više dobri refleksi i osećaj kad da se sagneš. – On je pak čitao pamflet o čarobnjačkom bankarstvu. – Čujte ovo: Tragate li za izazovnom karijerom koja uključuje putovanje, avanturu i izdašne bonuse za svaki uključen rizik i opasnost? Onda razmislite o zaposlenju u čarobnjačkoj banci Gringots, koja trenutno regrutuje razbijače kletvi, i nudi uzbudljive prilike u inostranstvu... mada, traže Aritmantiju. Ti bi mogla time da se baviš, Hermiona!
– Ne privlači me bankarstvo – reče Hermiona rasejano, zadubivši se u „IMATE LI POTREBNE SPOSOBNOSTI DA OBUČAVATE TROLOVE BEZBEDNJAKE?“.
– Hej – reče jedan glas kraj Harijevog uva. On se osvrnu. Fred i Džordž su im se upravo pridružili. – Džini je malo popričala s nama o tebi – reče Fred, ispruživši noge na stočić ispred njih, i oborivši na pod nekoliko letaka u prilog karijeri u Ministarstvu magije. – Kaže da moraš da razgovaraš sa Sirijusom?
– Šta? – oštro će Hermona, ukočivši ruku kojom se spremala da uzme pamflet s naslovom „NAPRAVITE BUM U ODSEKU ZA MAGIJSKE NESREĆE I KATASTROFE“.
– Aha... – reče Hari, trudeći se da zvuči ležerno – aha, mislio sam da bi bilo...
– Ne budite smešni – reče Hermiona, uspravivši se i gledajući ga kao da ne može da poveruje svojim očima. – Dok Ambridžova prepipava ognjišta i pretresa sve sove?
– Pa, mi mislimo da možemo to da zaobiđemo – reče Džordž, protegavši se uz osmeh. – Stvar je prosto u tome da treba napraviti diverziju. Dakle, možda si primetila da smo bili prilično uzdržani u nestašlucima za vreme uskršnjih praznika?

– Koja je svrha, upitali smo se, remetiti vreme namenjeno za odmor? – nastavi Fred. – Nikakva, odgovorili smo sami sebi. A naravno, time bismo i ostalima poremetili obnavljanje gradiva, a to nikako nismo želeli da učinimo.

On pokorno klimnu glavom ka Hermioni. Ona je delovala prilično zatečena njihovom obzirnošću.
– Ali od sutra ponovo kreće sve po starom – nastavi Fred živahno. – A ako ćemo već da izazovemo metež, što ga ne bismo izveli tako da Hari to iskoristi da proćaska sa Sirijusom?
– Da, ali ipak – reče Hermiona, tonom osobe koja objašnjava veoma prostu stvar nekom izuzetno tupom i zadrtom – čak i da izazovete diverziju, kako će Hari da popriča s njim?
– U kancelariji Ambridžove – reče Hari tiho.
Cele nedelje je razmišljao o tome, i nije mogao da smisli nikakvu alternativu.
Sama Ambridžova mu je rekla da jedino njen kamin nije pod prismotrom.
– Da li... si ti – lud? – upita Hermiona prigušenim glasom.
Ron spusti svoj letak o poslovima u trgovini kultivisanim gljivama, sa strepnjom prateći tok razgovora.
– Ne bih rekao – odgovori joj Hari, sležući ramenima.
– A kako ćeš uopšte da uđeš tamo?

– Sirijusov perorez – reče on.

– Molim?
– Pretprošlog Božića Sirijus mi je poslao džepni nožić koji može da otvori svaku bravu – reče Hari. – Tako da, čak i da je začarala vrata da predupredi Alohomora čin, u šta sam gotovo siguran...
– Šta ti misliš o ovome? – htela je Hermiona da čuje Ronovo mišljenje, što Harija neodoljivo podseti na gospođu Vizli kad je tražila podršku od svog muža tokom Harijeve prve večeri u Ulici Grimold.
– Pojma nemam – reče Ron, zbunjen što se od njega traži da iznese svoj stav. – Ako Hari hoće to da uradi, onda sâm treba da donese odluku, zar ne?
– Reči istinskog prijatelja i pravog Vizlija – reče Fred, potapšavši Rona iz sve snage po leđima. – Dobro, onda. Mislili smo to da izvedemo sutra, odmah posle časova, jer ćemo izazvati najveću gungulu ako svi budu u hodnicima – Hari, aktiviraćemo je negde u istočnom krilu, kako bismo Ambridžovu odvukli što dalje od njene kancelarije – mislim da bismo mogli da ti garantujemo, koliko, jedno dvadesetak minuta? – reče on, gledajući u Džordža.
– Bez problema – reče Džordž.
– Kakva će to biti diverzija? – upita Ron.
– Videćeš, batice – reče Fred, i on i Džordž se ponovo digoše. – Videćeš, ako svratiš do hodnika Gregorija Prepredenog sutra oko pet sati.

* * *

Hari se sutradan probudio vrlo rano, osećajući zabrinutost gotovo kao onog jutra uoči saslušanja pred disciplinskom komisijom u Ministarstvu magije. Nije bio nervozan samo zbog predstojećeg provaljivanja u kancelariju Ambridžove i korišćenja njenog kamina za razgovor sa Sirijusom, mada se dovoljno grozno osećao pri samoj pomisli na to. Danas će se, takođe, prvi put naći u Snejpovoj blizini otkako ga je ovaj izbacio iz svoje kancelarije.

Pošto je neko vreme ležao u krevetu, razmišljajući o predstojećem danu, Hari ustade, priđe prozoru pokraj Nevilovog kreveta, i zagleda se u odista predivno jutro. Nebo je bilo vedro, pomalo maglovito i opalnoplavo. Tačno ispred sebe, Hari spazi raskošno brezovo drvo ispod kojeg je njegov otac nekada mučio Snejpa. Nije bio siguran da li će išta što bi mu Sirijus mogao reći, uspeti da odagna crne misli koje su ga morile otkako je video ono u Situ-za-misli, ali očajnički je želeo da čuje Sirijusovu verziju događaja, da čuje postoje li možda neke olakšavajuće okolnosti, bilo kakvo opravdanje za ponašanje njegovog oca...
Nešto iznenada privuče Harijevu pažnju: kretanje na rubu Zabranjene šume. Hari začkilji u smeru tek izlazećeg sunca, i spazi Hagrida kako izranja između drveća. Kao da je ćopao. Dok ga je Hari posmatrao, Hagrid se otetura do vrata svoje kolibe i nestade kroz njih. Hari je nekoliko minuta posmatrao kolibu. Hagrid više nije izlazio, ali iz se dimnjaka izvijao dim, što je značilo da Hagrid nije previše povređen, čim može da raspiruje vatru.
Hari se okrenu od prozora, zaputi se nazad do svog kovčega, i poče da se oblači. S obzirom na predstojeće obijanje kancelarije Ambridžove, Hari nije ni očekivao
da mu taj dan bude naročito miran, ali svakako nije računao na Hermionine gotovo neprekidne pokušaje da ga odgovori od onoga što je naumio da uradi u pet sati. Po prvi put je i ona pokazala jednaku nepažnju na predavanju profesora Binsa na času Istorije magije kao Hari i Ron, sipajući šapatom neprekidnu bujicu upozorenja koja je Hari svojski pokušavao da ignoriše.
– ... a ako te i uhvati tamo, osim što će te izbaciti iz škole, moći će da pogodi da si pričao s Njuškom, a onda mislim da će te silom naterati da popiješ veritaserum i odgovoriš joj na pitanja...
– Hermiona – reče Ron, tihim i ogorčenim glasom – hoćeš li da prestaneš da grdiš Harija, i da malo slušaš Binsa, ili ću morati sâm sebi da hvatam beleške?
– Hvataj ti beleške malo, za promenu, neće te to ubiti!
Kada su stigli do tamnica, ni Hari ni Ron više nisu pričali s Hermionom. Nimalo obeshrabrena time, iskoristila je njihovo ćutanje da im neprekidno upućuje kobna upozorenja, žustro i siktavo, zbog čega je Šejmus protraćio čitavih pet minuta proveravajući da li mu kotao propušta.

U međuvremenu, Snejp je izgleda odlučio da se ponaša kao da je Hari nevidljiv. Hari je, naravno, bio već navikao na ovakav tretman, pošto je to bila jedna od teča Vernonovih omiljenih taktika, i čak je bio zahvalan što ne mora da podnosi nešto gore. Zapravo, u poređenju s uobičajenim ruganjem i zajedljivim primedbama, koje je inače morao da trpi od Snejpa, ovaj novi pristup činio mu se kao prilično poboljšanje, a bilo mu je drago kad je otkrio da mu ide bolje kada ga niko ne ometa, jer je s lakoćom uspeo da spravi okrepljujući rastvor. Na samom kraju časa, on prikupi malo napitka u bočicu, začepi je i odnese do Snejpovog stola na ocenjivanje, osećajući da će ovoga puta moći da dobije najmanje „I“.

Tek što se okrenuo, začu kako se nešto razbija. Melfoj se kreštavo nasmeja. Hari se hitro osvrnu. Bočica s njegovim napitkom ležala je razbijena u paramparčad na podu, a Snejp ga je posmatrao likujući.
– Ups – reče on nežno. – Znači, još jedna nula, Poteru.
Hari je bio i suviše razjaren da bi mogao da progovori. On odjuri nazad do svog kotla, kako bi napunio još jednu bočicu i naterao Snejpa da je oceni, ali na svoj užas spazi da je ostatak napitka nestao.
– Izvini! – reče Hermiona, prekrivši usta rukama. – Stvarno mi je žao, Hari. Mislila sam da si završio, pa sam počistila!
Hari nije mogao da natera sebe da joj odgovori. Kada se oglasilo zvono, on izjuri iz tamnice ne osvrnuvši se, a postarao se da tokom ručka sedi između Nevila i Šejmusa, kako Hermiona ne bi mogla opet da počne da mu zvoca zbog planiranog upada u kancelariju Ambridžove.
Kada je došao čas Predskazivanja, bio je tako loše raspoložen da je potpuno zaboravio na svoj sastanak o profesionalnoj orijentaciji s profesorkom Mek Gonagal, setivši se tek kada ga je Ron upitao zašto nije u njenoj kancelariji. On odjuri uz stepenice, i sav zadihan stiže s nekoliko minuta zakašnjenja.
– Izvinite, profesorka – reče sav zadihan, zatvarajući vrata. – Zaboravio sam.
– Nema veze, Poteru – reče ona odsečno, ali kada je progovorila neko drugi šmrknu iz samog ćoška sobe. Hari se osvrnu.
Tamo je sedela profesorka Ambridž, s beležnicom na kolenu, sa kitnjastim okovratnikom od čipke i tananim, odvratno samozadovoljnim osmehom na licu.
– Sedi, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal strogo. Ruke joj neznatno zadrhtaše dok je prelistavala mnogobrojne pamflete koji su joj bili razbacani po stolu.
Hari sede, okrenuvši leđa Ambridžovoj, svojski se trudeći da se pretvara kako ne čuje grebuckanje njenog pera po beležnici.
– Pa, Poteru, svrha ovog sastanka je da popričamo o zanimanjima kojima bi voleo da se baviš, i pomognemo ti da odlučiš koje predmete bi trebalo i dalje da učiš tokom šestog i sedmog razreda – reče profesorka Mek Gonagal. – Da li si razmišljao čime bi želeo da se baviš kad napustiš Hogvorts?
– Ovaj... – poče Hari.

Grebuckanje iza njega užasno mu je smetalo.

– Da? – podstače Harija profesorka Mek Gonagal.
– Pa, mislio sam, možda, da budem Auror – promumla Hari.
– Za to će ti trebati visoke ocene – reče profesorka Mek Gonagal, izvukavši malen, taman letak ispod hrpe papira na njenom stolu, i otvori ga. – Vidim, traže najmanje pet O.I.Č.T.-a, i to ništa ispod ocene ’iznad očekivanja’. A onda ćeš morati da prođeš seriju strogih testova karaktera i sklonosti u Kancelariji Aurora. To je teška karijera, Poteru, primaju samo najbolje. Zapravo, mislim da nikoga nisu primili u poslednje tri godine.
U tom trenutku profesorka Ambridž se gotovo nečujno nakašlja, kao da pokušava to da uradi što je tiše moguće. Profesorka Mek Gonagal ju je ignorisala.
– Pretpostavljam da želiš da znaš koje predmete bi trebalo da nastaviš da izučavaš? – nastavi ona, govoreći za nijansu glasnije nego maločas.
– Da – reče Hari. – Valjda moram da učim Odbranu od Mračnih veština?
– Naravno – reče profesorka Mek Gonagal jezgrovito. – Takođe bih ti savetovala...
Profesorka Ambridž se ponovo nakašlja, ovoga puta malo glasnije. Profesorka Mek Gonagal na trenutak sklopi oči, zatim ih ponovo otvori, i nastavi kao da se ništa nije dogodilo.
– Takođe bih ti savetovala Preobražavanje, jer Aurori često moraju da Preobražavaju stvari u obavljanju svog posla. A trebalo bi da ti odmah kažem, Poteru, da ja na svoja O.I.Č.T. predavanja ne primam učenike koji nisu postigli makar ’iznad očekivanja’ ili veću ocenu na običnim čarobnjačkim nivoima. Rekla bih da ti trenutno u proseku postižeš ’prihvatljivo’, tako da ćeš morati svojski da se potrudiš na predstojećim ispitima ukoliko želiš uopšte da dobiješ šansu da nastaviš. Zatim moraš da pohađaš Čini, koje su uvek korisne, i Napitke. Da, Poteru, Napitke – dodade ona, uz mali osmeh. – Poznavanje otrova i protivotrova Aurorima je neophodno. A moram da ti kažem da profesor Snejp ni po koju cenu ne prima učenike koji dobiju ocenu nižu od ’natprosečno’ na O.Č.N.-u, tako da...
Profesorka Ambridž se nakašlja još glasnije.
– Mogu li da te ponudim bombonicama protiv kašlja, Dolores? – upita profesorka Mek Gonagal osorno, i ne pogledavši u profesorku Ambridž.
– Oh, ne, hvala lepo – reče Ambridžova, uz onaj usiljeni smeh koji je Hari strašno mrzeo. – Pitam se da li bih mogla da te na trenutak prekinem, Minerva?
– Čini se da možeš – uzvrati profesorka Mek Gonagal kroz čvrsto stisnute zube.
– Samo sam se pitala da li gospodin Poter iole poseduje temperament kakav je potreban za jednog Aurora? – reče profesorka Ambridž sladunjavo.
– Jesi li? – reče profesorka Mek Gonagal oholo. – Dakle, Poteru – nastavi ona, kao da ovog prekida nije ni bilo – ako misliš da ozbiljno istraješ u ovoj svojoj ambiciji, savetovala bih ti da se ozbiljno potrudiš da dovedeš svoje rezultate iz

Napitaka i Preobražavanja na zavidan nivo, pod konac. Vidim da te je profesor Flitvik tokom poslednje dve godine ocenjivao uglavnom između ’prihvatljivo’ i ’iznad očekivanja’, te izgleda da je tvoje baratanje Činima sasvim zadovoljavajuće. Što se Odbrane od Mračnih veština tiče, tvoje ocene su uglavnom bile visoke, a profesor Lupin je pogotovo smatrao da si... da li si sasvim sigurna da nećeš bombonicu protiv kašlja, Dolores?

– Oh, nema potrebe, hvala ti, Minerva – usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž, koja se upravo nakašljala glasnije no ikad. – Samo se brinem da možda nemaš Harijeve najnovije ocene iz Odbrane od Mračnih veština pred sobom. Sasvim sam sigurna da sam ti poslala belešku o njima.
– Šta, ovo čudo? – reče profesorka Mek Gonagal, zgađenim tonom, dok je izvlačila list ružičastog pergamenta između korica Harijevog dosijea. Ona pogleda u njega, neznatno podignutih obrva, a zatim ga bez komentara vrati nazad u fasciklu.
– Dakle, kao što sam govorila, Poteru, profesor Lupin je mislio da si iskazao naglašenu sklonost ka tom predmetu, što je, očigledno, za jednog Aurora...
– Zar nisi razumela moju belešku, Minerva? – upita profesorka Ambridž medenim glasom, ovoga puta potpuno zaboravivši da se nakašlje.
– Naravno da sam je razumela – reče profesorka Mek Gonagal, toliko stisnuvši zube da su joj reči bile pomalo prigušene.
– Pa, onda sam potpuno zbunjena... Bojim se da ne razumem zašto pružaš gospodinu Poteru lažnu nadu da...
– Lažnu nadu? – ponovi profesorka Mek Gonagal, i dalje odbijajući da se okrene ka profesorki Ambridž. – On je postizao visoke ocene na svim ispitima Odbrane od Mračnih veština...
– Žao mi je što moram da ti protivrečim, Minerva, ali kao što se može zaključiti iz moje beleške, Hari je na mojim časovima postigao veoma loše rezultate...
– Trebalo je da se jasnije izrazim – reče profesorka Mek Gonagal, napokon se okrenuvši da pogleda Ambridžovu pravo u oči. – Postizao je visoke ocene na svim ispitima Odbrane od Mračnih veština koje su držali sposobni nastavnici.
Osmeh profesorke Ambridž uznenada nestade, poput sijalice koja je pregorela. Ona se zavali nazad u svoju stolicu, okrenu list na svojoj beležnici i poče strašno brzo da škraba, pomerajući svoje izbuljene oči levo-desno. Profesorka Mek Gonagal se okrenu nazad ka Hariju, raširivši svoje tanke nozdrve, s plamenom u očima.
– Imaš li nekih pitanja, Poteru?
– Da – reče Hari. – Kakvim će me to testovima karaktera i sposobnosti Ministarstvo podvrgnuti, ako dobijem dovoljno O.I.Č.T.-a?
– Pa, moraćeš da demonstriraš sposobnost da dobro podnosiš pritisak, i slično – reče profesorka Mek Gonagal. – Zatim upornost i predanost, pošto trening za Aurora traje još dodatne tri godine, a da ne spominjemo veoma veliku sposobnost iz praktične Odbrane. To će značiti mnogo više učenja, čak i kada završiš školu, stoga, sem

ukoliko nisi spreman da...

– Mislim da ćeš takođe videti – poče Ambridžova, sada veoma ledenim glasom – da Ministarstvo proverava dosijee onih koji se prijavljuju za Aurore. Njihove kriminalne dosijee.
– ... sem ukoliko nisi spreman da polažeš još više ispita posle Hogvortsa, stvarno bi trebalo da razmotriš neku drugu...
– Što znači da ovaj dečak ima podjednake šanse da postane Auror, koliko i Dambldor da se ikada vrati u ovu školu.
– Dakle, ima veoma dobre šanse – reče profesorka Mek Gonagal.
– Poter ima kriminalni dosije – Ambridžova će glasno.
– Poter je oslobođen svih optužbi – reče Mek Gonagalova, još glasnije. Profesorka Ambridž ustade. Bila je toliko niska da i nije bila velika razlika, ali je
njen sitničavi usiljeni osmeh nestao, a zamenio ga je gnev od kojeg je njeno široko, mlitavo lice delovalo čudnovato zlokobno.
– Poter nema ama baš nikakve šanse da postane Auror!
Profesorka Mek Gonagal takođe ustade, a u njenom slučaju bio je to mnogo impresivniji potez; nadvila se visoko iznad profesorke Ambridž.
– Poteru – reče ona zvonkim glasom – ja ću ti pomoći da postaneš Auror, makar mi to bilo poslednje! Ako moram, svake noći ću te obučavati, i postaraću se da postigneš željene rezultate!
– Ministar magije nikada neće zaposliti Harija Potera! – reče Ambridžova, ljutito povisivši glas.
– Dok Poter bude spreman da pristupi Aurorima, možda dođe i novi ministar magije! – povika profesorka Mek Gonagal.
– Aha! – zakrešta profesorka Ambridž, uperivši svoj zdepasti prst u Mek Gonagalovu. – Da! Da, da, da! Naravno! To ti želiš, je li, Minerva Mek Gonagal? Hoćeš da Albus Dambldor smeni Kornelijusa Fadža! Misliš da ćeš ti biti na mom mestu, zar ne: Stariji podsekretar ministra i direktorka!
– Bulazniš – reče profesorka Mek Gonagal, s ogromnim prezrenjem. – Poteru, ovim završavamo razgovor o profesionalnoj orijentaciji.
Hari prebaci torbu preko ramena i izjuri iz sobe, ne usudivši se da pogleda u profesorku Ambridž. Dok je odlazio hodnikom, celim putem je čuo nju i profesorku Mek Gonagal kako i dalje viču jedna na drugu.
Kada je to popodne profesorka Ambridž ušla u njihovu učionicu za Odbranu od Mračnih veština, još uvek je teško dahtala, kao da je upravo istrčala maraton.
– Nadam se da si se predomislio povodom onog što si planirao da uradiš, Hari – prošaputa Hermiona, čim su otvorili svoje udžbenike na trideset četvrtom poglavlju: „Neuzvraćanje i pregovaranje“. – Ambridžova je već dovoljno loše raspoložena...
Jer, Ambridžova je svaki čas pogledom streljala Harija, koji je držao pognutu glavu, neusredsređeno zureći u Teoriju odbrambene magije, i razmišljao…

Mogao je čak i da zamisli reakciju profesorke Mek Gonagal u slučaju da ga uhvate kako provaljuje u kancelariju Ambridžove samo nekoliko sati pošto se ona zauzela za njega... ništa ga nije sprečavalo da se jednostavno vrati u grifindorski toranj i nada se da će možda tokom sledećeg letnjeg raspusta imati priliku da upita Sirijusa za scenu koju je video u Situ-za-misli... ništa osim pomisli da bi se, postupivši tako razborito, osećao kao da nosi nekakav olovni teret u stomaku... A tu su bili i Fred i Džordž, čija je diverzija već bila isplanirana, da ne govorimo o perorezu koji mu je Sirijus dao, a koji je trenutno počivao u njegovoj školskoj torbi, tik uz stari Nevidljivi ogrtač njegovog oca.

Ali, ako bi ga ipak uhvatili...
– Dambldor se žrtvovao da bi te zadržao u školi, Hari! – prošaputa Hermiona, pridižući knjigu da sakrije lice od Ambridžove. – A ako te danas izbace iz škole, sve će to biti uzalud!
Mogao je da odustane od tog plana i da prosto nauči da živi sa svešću o tome šta je njegov otac uradio jednog letnjeg dana pre više od dvadeset godina...
A onda se setio Sirijusove glave u kaminu, gore u grifindorskom dnevnom boravku...
Izgleda da nisi toliko nalik svome ocu, koliko sam mislio... Džejmsu bi to bilo zabavno baš zbog rizika...
Ali, da li je uopšte toliko želeo da bude nalik svome ocu?
– Hari, ne čini to, molim te nemoj! – reče Hermiona očajničkim tonom, kada je zvono označilo kraj časa.
On joj ne odgovori. Nije znao šta da radi.
Ron je izgleda bio odlučan da mu niti kaže svoje mišljenje, niti mu dâ savet. Nije čak ni gledao u Harija, mada je, kad je Hermiona ponovo pokušala da ga odgovori, tiho rekao: – O’ladi malo, okej? Može on sâm da odluči.
Kad je napustio učionicu, Hariju je srce užurbano kucalo. Bio je na polovini puta hodnikom kad je iz daljine začuo nepogrešive zvuke diverzije. Negde iznad njih odjekivala je cika i vriska. Ljudi koji su izlazili iz učionica svuda oko Harija zastajali su u mestu i prestrašeno gledali u tavanicu...
Ambridžova izjuri iz svoje učionice brzo koliko su joj to njene kratke noge dopuštale. Izvukavši štapić, ona otrča u suprotnom smeru: bilo je sad il’ nikad.
– Hari... molim te! – slabašno ga je preklinjala Hermiona.
Ali on se već odlučio. Čvrsto pritegavši torbu na ramenu, on otrča pravo kroz gomilu učenika koji su sada žurili u suprotnom pravcu, da vide kakva je to gužva u istočnom krilu.
Hari je stigao do hodnika koji je vodio do kancelarije Ambridžove, i otkrio da je potpuno pust. Hitro zašavši iza velikog oklopa, čiji se šlem okrenu u stranu da bi ga posmatrao, on otvori svoju torbu, zgrabi Sirijusov perorez, i navuče Nevidljivi ogrtač. Onda se polako i pažljivo išunja iza oklopa, produživši hodnikom sve dok nije stigao

do vrata kancelarije.

Gurnuo je oštricu magičnog peroreza u pukotinu oko vrata i nežno ga pomerao gore-dole, a zatim ga izvuče. Začu se tanano „klik“, i vrata se širom otvoriše. On se ušunja u kancelariju, brzo zatvori vrata za sobom i osvrnu se naokolo.
Unutra se ništa nije pomeralo, izuzev onih užasnih mačića, koji su još uvek cupkali na zidovima iznad zaplenjenih metli.
Hari skinu Ogrtač i, prišavši kaminu, u roku od par sekundi pronađe ono što je tražio: malenu kutiju u kojoj se nalazio blistavi flu-prašak.
On čučnu ispred praznog kamina, dok su mu ruke podrhtavale. Nikada ranije nije ovo radio, iako je mislio da zna kako to funkcioniše. Gurnuvši glavu u kamin, uze veliki prstohvat praška i baci ga na uredno poređane cepanice ispod sebe. One gotovo istog trena eksplodiraše, zahvaćene smaragdnozelenim plamenovima.
– Ulica Grimold, broj dvanaest! – reče Hari jasno i glasno.
Bio je to jedan od najčudnijih osećaja koji je ikada iskusio. Naravno, i ranije je putovao flu-praškom, ali tada se celo njegovo telo vrtelo, vijorilo i kovitlalo u plamenu kroz mrežu čarobnjačkih kamina, koja se protezala širom zemlje. Ovoga puta pak, njegova kolena su čvrsto ostala na hladnom podu kancelarije Ambridžove, samo mu je glava hitala kroz smaragdnu vatru...
A onda, naglo kao što je i počelo, vrtoglavo obrtanje prestade. Osećajući blagu mučninu, a pod utiskom da mu je oko glave obmotan izuzetno topao šal, Hari otvori oči, otkrivši da gleda kroz kuhinjski kamin u dugačak drveni sto za kojim je neki čovek sedeo nagnut nad listom pergamenta.
– Sirijuse?
Čovek poskoči i osvrnu se oko sebe. To nije bio Sirijus, već Lupin.
– Hari! – reče on, posve zaprepašćeno. – Šta ti to... šta se dogodilo, da li je sve u redu?
– Aha – reče Hari. – Samo sam se pitao... mislim, hteo sam da... proćaskam sa Sirijusom.
– Pozvaću ga – reče Lupin, skočivši na noge, i dalje delujući zbunjeno – otišao je gore da potraži Kričera, izgleda da se ovaj opet krije na tavanu...
Hari pogledom isprati Lupina iz kuhinje. Sada je mogao da gleda samo u nogare od stolica i stola. Pitao se zašto mu Sirijus nikada nije spomenuo koliko je u kaminu neugodno; njegova kolena su već bolno protestovala zbog dugotrajnog kontakta s hladnim kamenim podom kancelarije Ambridžove.
Lupin se koji trenutak kasnije vratio, u stopu praćen Sirijusom.
– Šta je bilo? – upita Sirijus brže-bolje, sklonivši svoju dugu tamnu kosu s očiju, i kleknu na tlo ispred vatre, tako da mu je glava bila u visini Harijeve. I Lupin kleknu, delujući veoma zabrinuto. – Jesi li dobro? Da li ti treba pomoć?
– Ne – reče Hari – nije ništa... samo sam hteo da porazgovaramo... o mom ocu. Njih dvojica razmeniše vidno iznenađene poglede, ali Hari nije imao vremena da

se stidi ili da mu bude neprijatno. Kolena su mu svakog trenutka postajala sve bolnija, a činilo mu se da je od početka diverzije prošlo bar pet minuta. Džordž mu je garantovao samo dvadeset. Stoga istog trenutka otpoče priču o onome što je video u Situ-za-misli.

Kada je završio, ni Sirijus ni Lupin na trenutak nisu progovorili. A onda Lupin tiho reče: – Ne bih voleo da sudiš o svome ocu po onome što si tamo video, Hari. Imao je samo petnaest godina...
– I ja imam petnaest godina! – reče Hari žučno.
– Slušaj, Hari – reče Sirijus umirujuće – Džejms i Snejp su se mrzeli od trenutka kada su se prvi put pogledali, bila je to, prosto, jedna od tih stvari, valjda možeš to da razumeš? Mislim da je Džejms bio sve što je Snejp želeo da bude – popularan, dobar u kvidiču – zapravo dobar u svemu. A Snejp je bio jedan mali čudak do nosa bio zaglibljen u proučavanje Mračnih veština, dok je Džejms – kako god ti inače izgledao, Hari – oduvek mrzeo Mračne veštine.
– Da – reče Hari – ali napao je Snejpa bez ikakvog razloga, samo zato... pa, samo zato što si ti rekao da ti je dosadno – završi on, pomalo izvinjavajućim tonom.
– Ne ponosim se time – brzo će Sirijus.
Lupin popreko pogleda Sirijusa, a onda reče: – Slušaj, Hari, moraš da razumeš da su tvoj otac i Sirijus bili najbolji u školi, čime god da su se bavili, svi su mislili da su oni sam krem škole. Ako bi se ponekad i zaneli...
– Misliš, ako bismo ponekad i bili arogantni mali skotovi – reče Sirijus. Lupin se nasmeši.
– Neprekidno je nameštao kosu da mu bude razbarušena – nastavi Hari, s bolnim prizvukom u glasu.
– Skroz sam zaboravio da je imao običaj to da radi – reče Sirijus nežno.
– Da li se igrao sa Skrivalicom? – upita Lupin znatiželjno.
– Da – reče Hari, ne shvatajući zašto se Sirijus i Lupin, prisećajući se toga, širom osmehuju. – Pa... čini mi se da je bio pomalo idiot.
– Naravno da je bio pomalo idiot! – reče Sirijus živahno – svi smo bili idioti! Pa dobro... Mesečko baš i nije – reče on iskreno, pogledavši u Lupina.
Ali Lupin odmahnu glavom. – Da li sam vam ikada rekao da se okanete Snejpa? – upita. – Jesam li ikada imao petlje da vam kažem kako mislim da ste prevršili svaku meru?
– Da, ali – podseti ga Sirijus – ponekad si nas terao da se stidimo svojih postupaka... i to je bilo nešto...
– Ali – Hari je bio uporan, odlučivši da kaže sve što ga je mučilo, sada kada je već bio tu – neprekidno je gledao u devojčice kraj jezera nadajući se da ga posmatraju!
– Pa dobro, uvek je pravio budalu od sebe kad god je Lili bila u blizini – reče Sirijus, sležući ramenima – nije mogao da prestane da se razmeće kad bi se našao

blizu nje.

– Kako to da se ona udala za njega? – upita Hari očajno. – Mrzela ga je!
– Ma nije – reče Sirijus.
– Počela je da izlazi s njim u sedmom razredu – reče Lupin.
– Kada se Džejms malo spustio sa svojih uobraženih visina – reče Sirijus.
– I kada je prestao da baca kletve i uroke na ljude samo da bi se zabavio – reče Lupin.
– Čak i na Snejpa? – upita Hari.
– Pa – polako će Lupin – Snejp je bio poseban slučaj. Mislim, on nikada nije propustio priliku da baca kletve na Džejmsa, a Džejms nije mogao da pusti da to prođe nekažnjeno, zar bi ti mogao?
– A mojoj mami to nije smetalo?
– Da ti pravo kažem, ona nije ni znala mnogo o tome – reče Sirijus. – Mislim, Džejms nije baš vodio Snejpa na sastanke s Lili samo da bi ga urekao pred njom, zar ne?
Sirijus namrgođeno pogleda Harija, koji i dalje nije bio ubeđen.
– Slušaj – reče on – tvoj otac je bio najbolji prijatelj kojeg sam ikada imao, i bio je dobra osoba. Mnogi ljudi su idioti s petnaest godina. On je to prerastao.
– Da, dobro – reče Hari utučeno. – Samo, nikada nisam ni pomislio da će mi biti žao Snejpa.
– Pa, kad si već spomenuo – reče Lupin, a između obrva mu se stvori blaga bora – kako je Snejp reagovao kada je otkrio da si sve to video?
– Rekao mi je da me više nikada neće učiti Oklumenciju – reče Hari nezainteresovano – kao da je to neko veliko razočaranje...
– Šta je URADIO? – povika Sirijus, nateravši Harija da poskoči i udahne puna usta pepela.
– Ti to ozbiljno, Hari? – brzo će Lupin. – Prestao je da ti drži časove?
– Aha – reče Hari, iznenađen tom preteranom reakcijom, kakvu nije očekivao. – Ali u redu je, briga me, pravo da vam kažem, čak mi je i stvarno laknu...
– Idem ja tamo da popričam sa Snejpom! – reče Sirijus silovito, i čak krenuo da ustane, ali ga Lupin povuče nadole.
– Ako iko treba da popriča sa Snejpom, biću to ja! – reče on strogo. – Ali, Hari, pre toga, moraš sâm da odeš do Snejpa i kažeš mu da ni po koju cenu ne sme prestati da te podučava... kad Dambldor čuje za ovo...
– Ne smem to da mu kažem, ubiće me! – reče Hari, sablažnjen. – Niste videli kakav je bio kada smo izašli iz Sita-za-misli.
– Hari, za tebe nema ničeg važnijeg od učenja Oklumencije! – reče Lupin prekorno. – Da li si me razumeo? Ništa nije važnije!
– Dobro, dobro – reče Hari, prilično uznemiren, a i pomalo ljut. – Ja ću...

pokušaću da mu nešto kažem... ali neće biti la...

On zaneme. Čuo je korake u daljini.

– Da li to Kričer silazi odozgo?
– Ne – reče Sirijus, osvrnuvši se preko ramena. – Mora da je neko kod tebe. Harijevo srce preskoči nekoliko otkucaja.
– Bolje da idem! – reče žurno, i izvuče glavu iz kamina u Ulici Grimold. Na trenutak mu se činilo kao da mu se glava okreće na ramenima, a zatim se nađe, klečeći, ispred kamina Ambridžove, posmatrajući smaragdni plamen kako treperi i dogoreva.

– Brzo, brzo! – promrmlja šišteći glas ispred vrata kancelarije. – Hm, ostavila ih je otvorena...
Hari skoči ka Nevidljivom ogrtaču, i tek što ga je navukao na sebe, Filč ulete u kancelariju. Izgledao je vrlo radostan zbog nečega, i grozničavo je pričao sâm sa sobom dok je prelazio preko sobe, otvarao fioku na radnom stolu Ambridžove, i preturao po papirima u njoj.
– Odobrenje za bičevanje... odobrenje za bičevanje... napokon smem da ih bičujem... već godinama im to sleduje...
On izvuče list pergamenta, poljubi ga, a onda žurno izjuri kroz vrata, čvrsto ga prislonivši na grudi.
Hari skoči na noge i, proverivši da nije zaboravio torbu, i da li ga Nevidljivi ogrtač potpuno prekriva, on širom otvori vrata i izjuri iz kancelarije za Filčom, koji je hramao brže no što je Hari ikada video.
Kada je bio na spratu ispod kancelarije Ambridžove, Hari pomisli kako je bezbedno da ponovo postane vidljiv. Skinuo je Ogrtač, nagurao ga u ranac i žurno produžio dalje. Iz Ulazne dvorane dopirali su gromoglasna vika i komešanje. On strča niz mermerne stepenice i tamo zateče okupljen, činilo se, veći deo škole.
Prizor je izgledao isto kao one večeri kada je Trelonijeva otpuštena. Učenici su stajali duž zidova formirajući jedan veliki krug (neki od njih bili su prekriveni nečim što je Harija strašno podsećalo na smrdeljsok). Nastavnici i duhovi takođe su bili u gomili. Među posmatračima su se isticali članovi Inkvizitorskog odreda, koji su delovali izuzetno zadovoljno, i Pivs, koji je hitro obletao iznad cele scene, zureći u Freda i Džordža koji su stajali u središtu dvorane, s nepogrešivim izrazima lica dvojice ljudi upravo uhvaćenih na delu.
– Dakle! – reče Ambridžova trijumfalno. Hari shvati da ona stoji samo nekoliko stepenika ispod njega, ponovo gledajući s visine na svoj plen. – Dakle... mislite da je zabavno pretvoriti školski hodnik u močvaru, je li?
– Aha, prilično zabavno – reče Fred, gledajući naviše ka njoj bez trunke straha. Filč se progura do Ambridžove, gotovo plačući od sreće.
– Imam formular, direktorka – reče promuklo, mašući listom pergamenta koji je Hari upravo video kako uzima iz njenog stola. – Imam formular, i spremne bičeve...
oh, pustite me da ih odmah izbičujem...
– Vrlo dobro, Arguse – reče ona. – Vas dvojica – nastavi ona, zureći u Freda i

Džordža – upravo ćete da naučite šta biva s prestupnicima u mojoj školi.

– Znaš šta? – reče Fred. – Mislim da nećemo. On se okrenu ka svom blizancu.
– Džordže – reče Fred – Mislim da smo prerasli opšte obrazovanje.
– Da, i meni se tako čini – reče Džordž bezbrižno.
– Misliš da je vreme da isprobamo svoje talente u stvarnom svetu? – upita Fred.
– Svakako – reče Džordž.
I pre nego što je Ambridžova stigla da bekne, oni podigoše svoje štapiće i uglas rekoše:
– Asio metle!
Hari začu glasan tresak negde u daljini. Osvrnuvši se nalevo, uspeo je da se sagne baš na vreme. Metle Freda i Džordža, od kojih je jedna još uvek za sobom vukla teški lanac i metalnu alku kojom ih je Ambridžova prikovala za zid, jurile su hodnikom ka svojim vlasnicima. Skrenule su ulevo, sjurile se niza stepenice i naglo se zaustavile ispred blizanaca, dok je lanac glasno začangrljao po kamenom podu.
– Nećemo se više videti – reče Fred profesorki Ambridž, opkoračivši svoju metlu.

– Da, ne trudi se da nas kontaktiraš – reče Džordž zajahavši svoju.
Fred se osvrnu ka učenicima okupljenim u pažljivoj i nemoj gomili.
– Ako neko želi da kupi portabl močvaru, kakva je demonstrirana na spratu iznad, svratite u Dijagon-aleju broj devedeset tri – Vizlijevske čarobnjačke ludorije – reče on glasno. – Naše nove prostorije!
– Poseban popust hogvortskim učenicima koji se zakunu da će naše proizvode koristiti da se otarase ove matore koze – dodade Džordž, pokazujući na profesorku Ambridž.
– ZAUSTAVITE IH! – zakrešta Ambridžova, ali već je bilo prekasno. Kada je Inkvizitorski odred krenuo ka njima, Fred i Džordž se odraziše od tla i poleteše desetak metara uvis, dok se gvozdena alka na lancu opasno klatila ispod njih. Fred pogleda preko dvorane ka poltergajstu koji je lebdeo u masi.
– Priredi joj pakao u naše ime, Pivse.
A Pivs, kojeg Hari nikada pre nije video da prima naređenje od učenika, skinu svoj šeširić s glave i vojnički im otpozdravi, a Fred i Džordž se okrenuše, uz gromoglasan aplauz učenika ispod njih, i izleteše kroz širom otvorena vrata ka veličanstvenom zalasku sunca.

30. Grop


Priča o Fredovom i Džordžovom bekstvu na slobodu prepričavala se sledećih nekoliko dana toliko često da je Hari očekivao da uskoro postane deo hogvortskih legendi: za manje od nedelju dana, čak su i očevici bili gotovo ubeđeni da su videli blizance kako se obrušavaju ka Ambridžovoj na svojim metlama, gađajući je balegobombama pre nego što su izleteli kroz vrata. Neposredno posle njihovog odlaska naišao je pravi talas priče o tome kako bi i drugi trebalo da pođu njihovim primerom. Hari je često slušao učenike kako govore: „Časna reč, ima dana kad mi dođe da i ja skočim na metlu i odem odavde“, ili: „Još jedan ovakav čas, i možda i ja izvedem nešto vizlijevsko“.

Fred i Džordž su se postarali da ih niko ne zaboravi tako brzo. Ako ništa drugo, nisu ostavili uputstvo kako se uklanja močvara, koja je sada ispunjavala hodnik na petom spratu istočnog krila. Ambridžova i Filč su primećeni kako pokušavaju da je odstrane raznoraznim sredstvima, ali bez uspeha. Napokon, ceo taj deo je oivičen konopcima, a Filč, koji je besno škrgutao zubima, dobio je zadatak da preko njega prevozi učenike čamcem do učionica. Hari je bio siguran da bi nastavnici poput Mek Gonagalove ili Flitvika mogli za tren oka tu močvaru da uklone. Ali, kao i u slučaju

Fredovih i Džordžovih čarobnjakometa, izgleda da su više voleli da posmatraju Ambridžovu kako se sama nosi s time.
Zatim su tu bile i dve velike rupe u obliku metli na vratima kabineta Ambridžove, koja su Fredove i Džordžove Čistačice probile da bi se pridružile svojim vlasnicima. Filč je postavio nova vrata i preneo Harijevu Vatrenu strelu dole u tamnice, gde je, kako se govorkalo, Ambridžova postavila naoružanog trola iz obezbeđenja da je čuva. Ipak, nije se ni nazirao kraj njenim mukama.
Inspirisani Fredovim i Džordžovim primerom, mnogi učenici su se sada otimali za tek upražnjene pozicije glavnih mangupa. Uprkos novim vratima, neko je uspeo u kabinet Ambridžove da ubaci kosmatog njuškavca, koji je celu kancelariju rasturio u potrazi za nekim svetlucavim predmetima, a onda skočio na Ambridžovu, kada je ova ušla, i pokušao da odgrize prstenje s njenih zdepastih prstiju. Balegobombe i smrdibombe tako su se često bacale po hodnicima, da je među učenicima zavladala nova moda da izvode Glavobalonske čini na sebi pre nego što napuste čas, što im je obezbeđivalo dovoljne zalihe svežeg vazduha, mada im je davalo čudan izgled, kao da na glavama nose izvrnute akvarijume za zlatne ribice.
Filč je krstario hodnicima s korbačem spremnim u ruci, očajnički želeći da uhvati prekršioce, ali problem je bio što ih je sada bilo toliko mnogo da nikad nije znao kuda da krene. Inkvizitorski odred je pokušavao da mu pomogne, ali su se njegovim članovima neprekidno dešavale čudne stvari. Vorington iz sliterinskog kvidičkog tima prijavio se u bolničko krilo s užasnim oboljenjem kože, zbog kojeg je izgledao kao da se uvaljao u kukuruzne pahuljice. Pensi Parkinson je, na Hermioninu radost, propustila sve časove sledećeg dana, jer su joj iznikli jelenski rogovi.
U međuvremenu, postalo je jasno koliko su zabušantskih bombonjera Fred i Džordž uspeli da prodaju pre nego što su napustili Hogvorts. Bilo je dovoljno da Ambridžova uđe u svoju učionicu, pa da učenici okupljeni u njoj preblede, stanu da povraćaju, dobiju opasne groznice ili da počne krv da im šiklja iz obe nozdrve. Urlajući od besa i frustracije, pokušavala je da prati tajanstvene simptome i pronađe uzroke, ali su joj učenici tvrdoglavo odgovarali da pate od „ambridžitisa“. Pošto su četiri razreda jedan za drugim dobili kaznenu dopunsku nastavu a da nije uspela da otkrije tajnu njihovih boljki, bila je prisiljena da najzad odustane, i učenicima koji su krvarili, padali u nesvest ili povraćali dozvoli da u čoporima napuštaju njene časove.
Ali ni korisnici bombonjera nisu mogli da se takmiče s majstorom haosa kakav je bio Pivs, koji je, izgleda, Fredove oproštajne reči zbilja primio k srcu. Ludački se kikoćući, jezdio je po školi, prevrćući stolove, s praskom izlećući iz školskih tabli, obarajući skulpture i vaze. Dvaput je zatvorio Gospođu Noris u oklop, iz kojeg bi je, kada bi stala da glasno mjauče, napokon spasio pomahnitali domar. Pivs bi razbijao fenjere i gasio sveće, žonglirao sa upaljenim bakljama iznad glava đaka koji su vrištali, ili bi pobacao kroz prozor i u kamine gomile lepo naslaganih pergamenata. Poplavio je ceo drugi sprat kada je izvadio sve slavine u kupatilima, ispustio je vreću

tarantula usred Velike sale za doručkom, a kad god bi hteo da se odmori, provodio je sate lebdeći za Ambridžovom, glasno je izviždavši kad god bi progovorila.
Niko od osoblja, osim Filča, nije se trudio da joj pomogne. Zapravo, nedelju dana posle Fredovog i Džordžovog odlaska, Hari je svojim očima video profesorku Meg Gonagal kako prolazi mimo Pivsa, koji je odlučno pokušavao da razlabavi lustere, i mogao se zakleti da ju je čuo kako je kroz ugao usana poltergajstu procedila: – Odšrafljuje se na drugu stranu.
Kao vrhunac svega, Montagju se još nije oporavio od svog boravka u klozetu. I dalje je bio zbrkan i rastresen, i jednog utorka izjutra mogli su se videti njegovi roditelji kako se penju putem ka ulazu, delujući krajnje ljutito.
– Treba li nešto da kažemo? – upita Hermiona zabrinutim glasom, pritisnuvši obraz uz prozor učionice Čini, da bi bolje videla gospodina i gospođu Montagju kako marširaju unutra. – O tome šta mu se desilo? Možda bi moglo da pomogne Madam Pomfri da ga izleči?
– Ma kakvi, oporaviće se on – reče Ron nemarno.
– U svakom slučaju, više nevolje za Ambridžovu, zar ne? – reče Hari zadovoljnim glasom.
On i Ron su kuckali svojim štapićima po šoljama koje je trebalo da začaraju. Harijevoj šolji iznikle su četiri vrlo kratke noge, koje nisu mogle da dosegnu do stola, te su se besciljno koprcale u vazduhu. Ronovoj šolji su pak izrasle četiri vrlo tanke i duge nožice, koje su s velikom poteškoćom pridigle šolju sa stola, na trenutak zadrhtale, a onda popustile, pa je šolja pala i razbila se na dva dela.
– Reparo – reče Hermiona brzo, i jednim zamahom štapića ponovo sastavi šolju. – Sve je to dobro, ali šta ako je Montagju trajno povređen?
– Koga je briga? – izusti Ron razdraženo, dok se njegova šolja ponovo uspravljala kao pijana, divlje se tresući u kolenima. – Montagju nije trebalo da pokuša da oduzme sve te poene Grifindoru, zar ne? Ako već hoćeš da brineš o nekome, Hermiona, brini o meni!
– O tebi? – upita ona, uhvativši svoju šolju dok je ova veselo trčkala preko klupe na svoje četiri čvrste male karirane nožice, i ponovo je smesti ispred sebe. – Što bih brinula o tebi?
– Kada mamino sledeće pismo konačno prođe cenzuru kod Ambridžove – reče Ron s gorčinom, sada pridržavajući svoju šoljicu, čije su krhke nožice slabašno pokušavale da ponesu sopstvenu težinu – biću u gadnoj nevolji. Ne bih se iznenadio da mi pošalje još jednog Drekavca.
– Ali...
– Ja ću ispasti kriv što su Fred i Džordž otišli, čekajte samo i videćete – reče Ron mračno. – Reći će da je trebalo da ih sprečim da odu, da je trebalo da zgrabim krajeve njihovih metli i okačim se o njih ili nešto slično... da, za sve ću ja biti kriv.
– Pa, ako stvarno to kaže, zaista će biti nepravedna, ti tu ništa nisi mogao da

uradiš! Ali, sigurna sam da ona to neće reći. Mislim, ako je zbilja istina da su dobili prostorije u Dijagon-aleji, mora da su to odavno planirali.
– Da, ali to je već druga priča, kako su dobili prostorije? – reče Ron, pogodivši svoju šolju tako snažno štapićem, da su joj se noge ponovo skljokale i grčile se pred njim. – Sve mi je to pomalo sumnjivo, je l’ da? Treba im gomila galeona da bi mogli sebi da priušte iznajmljen lokal u Dijagon-aleji. Ona će hteti da zna šta su to uradili te su se dočepali toliko zlata.
– Pa da, i ja sam se to pitala – reče Hermiona, pustivši svoju šolju da džogira u urednim malim krugovima oko Harijeve, čije zdepaste nožice i dalje nisu mogle da dodirnu površinu stola. – Pitala sam se da ih nije Mandangus ubedio da prodaju ukradenu robu ili nešto još strašnije.
– Ne, nije on – reče Hari odsečno.
– Otkud znaš? – upitaše Ron i Hermiona uglas.
– Zato što... – Hari je oklevao, ali mu se učini da je konačno došao trenutak priznanja. Nema svrhe da i dalje ćuti ako će zbog toga neko posumnjati kako su Fred i Džordž kriminalci. – Zato što su to zlato dobili od mene. Prošlog juna sam im dao moju nagradu od Tročarobnjačkog turinira.
Na trenutak zavlada tišina ispunjena preneraženošću, a onda Hermionina šoljica za čaj odskoči pravo s ivice stola i smrska se o pod.
– O, Hari, nisi valjda! – reče ona.
– Da, jesam – reče Hari pobunivši se. – I nije mi uopšte žao, meni nije trebalo zlato, a oni su kao stvoreni da rukovode prodavnicom šala i zevzevata.
– Ali, to je sjajno! – reče Ron uzbuđeno. – Ti si kriv za sve, Hari – mama neće moći ništa da mi prigovori. Smem li da joj kažem?
– Da, verovatno je tako i najbolje – reče Hari tupo – naročito ako misli da oni preprodaju ukradene kazane ili nešto slično.
Hermiona ne reče ništa do kraja časa, ali je Hari podozrevao da će njena uzdržanost uskoro popustiti. I zaista, čim su izašli iz zamka za vreme odmora, dok su stajali na slabom majskom suncu, ona pogleda Harija sjajnim okruglastim očima i odlučno zausti da nešto kaže.
Hari je preseče pre nego što je i počela.
– Nema svrhe da mi zanovetaš, to je gotova stvar – reče odlučno. – Fred i Džordž su dobili zlato... a kako vidim, već su i potrošili dobar deo, i ja ne mogu sad da im ga uzmem natrag, a i ne želim. Dakle, ne moraš uzalud da se naprežeš, Hermiona.
– Nisam htela ništa da kažem o Fredu i Džordžu! – reče ona uvređenim glasom. Ron frknu s nevericom, a Hermiona ga zloćudno pogleda.
– Ne, nisam! – reče ona ljutito. – Zapravo sam htela da pitam Harija kada će ponovo otići do Snejpa i tražiti od njega da nastavi da mu daje časove Oklumencije!
Hari klonu. Kada su napokon iscrpli temu Fredovog i Džordžovog dramatičnog odlaska, za šta im je, razumljivo, trebalo mnogo sati, Ron i Hermiona su želeli da čuju

vesti o Sirijusu. Pošto im Hari isprva nije poverio razlog zbog kojeg je hteo da razgovara sa Sirijusom, bilo mu je teško da zamisli šta sada da im kaže. Na kraju im je rekao, iskreno, da Sirijus od njega traži da nastavi s časovima Oklumencije. Naravno, do sada se već mnogo puta pokajao zbog toga. Hermiona nije htela da pređe preko te teme i stalno se na nju vraćala, baš kada je Hari to najmanje očekivao.

– Nemoj mi reći da si prestao da sanjaš čudne snove – reče Hermiona – pošto mi je Ron ispričao da si ponovo mrmljao u snu prošle noći.
Hari besno prostreli Rona pogledom. Ron je bio dovoljno ljubazan da se pretvara kako se stidi.
– Samo si malčice mumlao – reče on izvinjavajućim tonom. – Nešto kao ’samo malo dalje’.
– Sanjao sam tebe kako igraš kvidič – slaga Hari bezobzirno. – Pokušavao sam da te nateram da se još malo istegneš i zgabiš Kvafl.
Ronu se zacrveneše uši. Hari oseti neku vrstu osvetničkog zadovoljstva. Naravno da nije sanjao ništa slično.
Prethodne noći još jednom je krenuo na isto putešestvije hodnikom Odseka za misterije. Prošao je kroz kružnu sobu, zatim kroz sobu punu zveckave i razigrane svetlosti, dok se ponovo nije našao u pećinastoj sobi punoj polica na kojima su bile poređane prašnjave staklene kugle.
Brzo je pojurio pravo do reda s brojem devedeset sedam, skrenuo nalevo i potrčao duž njega... možda je baš tada izgovorio te reči... samo malo dalje... jer je osećao da se njegovo svesno ja bori da se probudi... i pre nego što je stigao do kraja tog reda, ponovo se našao u krevetu, kako leži i zuri u baldahin.
– Ti pokušavaš da zaključaš svoj um, zar ne? – reče Hermiona gledajući Harija okruglastim očima. – I dalje sâm redovno vežbaš Oklumenciju?
– Naravno da vežbam – reče Hari, pokušavajući da zvuči kao da ga to pitanje vređa, ali izbegavajući njen pogled. A zapravo je bio do te mere radoznao da otkrije šta se krije u toj sobi punoj prašnjavih kugli da je i te kako željno iščekivao te snove.
Problem je bio što je, i pored toga što mu je do ispita preostalo još samo mesec dana i što je svaki slobodan minut posvećivao obnavljanju gradiva, njegov um izgleda bio toliko prezasićen informacijama kada bi otišao na spavanje, da mu je bilo vrlo teško da zaspi. A ako bi i uspeo, njegov preopterećeni mozak bi najveći deo noći sanjao glupe snove o ispitima. Takođe je sumnjao da jedan deo njegovog uma – deo koji je često progovarao Hermioninim glasom – oseća krivicu u prilikama kada bi zalutao niz taj hodnik koji se završava crnim vratima, i pokušavao da ga probudi pre nego što stigne do kraja tog puta.
– Znaš – reče Ron, kome su uši i dalje bile plamtećecrvene – ako se Montagju ne oporavi pre nego što Sliterin bude igrao s Haflpafom, možda i imamo šanse da osvojimo kup.
– Da, valjda – reče Hari, srećan što su promenili temu razgovora.

– Mislim, jednu smo dobili, jednu izgubili – ako Sliterin izgubi od Haflpafa iduće subote...
– Da, tako je – reče Hari, već zaboravivši sa čime se to slaže. Preko dvorišta je upravo prošla Čo Čang, namerno ga ne gledajući.

* * *

Finalna utakmica kvidičke sezone, Grifindor protiv Rejvenkloa, trebalo je da se odigra poslednjeg majskog vikenda. Mada je Sliterin s malom razlikom izgubio od Haflpafa u prethodnoj utakmici, Grifindor nije smeo da računa na pobedu, najviše zbog (mada se niko nije usuđivao da mu to kaže) Ronove očajne odbrane. Ali on je, izgleda, gajio novootkriveni optimizam.

– Mislim, ne mogu biti gori, zar ne? – reče on smrknuto za doručkom, tog jutra pred utakmicu. – Nemam šta da izgubim, zar ne?
– Znaš – reče Hermiona, dok su ona i Hari nešto kasnije silazili ka terenu usred vrlo uzbuđene gomile – mislim da bi Ron zaista mogao bolje da igra, sad kad mu se Fred i Džordž ne motaju u blizini. Nikad mu nisu ukazivali mnogo poverenja.
Luna Lavgud ih prestiže s nečim nalik živom orlu nataknutom navrh glave.
– Bože moj, zaboravila sam! – reče Hermiona, posmatrajući orla kako klepeće krilima dok je Luna dostojanstveno prolazila pored grupe sliterinaca koji su se kikotali i pokazivali na nju. – Čo će igrati, zar ne?
Hari, koji nije zaboravio na to, samo potvrdno frknu.
Našli su mesta u najvišem redu tribina. Bio je lep, vedar dan, ni Ron ne bi poželeo bolji, i Hari otkri kako se nada, uprkos svemu, da Ron neće pružiti sliterincima povod da opet oduševljeno pevaju: Vizli je naš car.
Li Džordan, koji je bio veoma utučen otkako su Fred i Džordž otišli, bio je, po običaju, komentator. Dok su timovi izletali na teren, imenovao je igrače s malo manjim užitkom nego inače.
– ... Bredli... Dejvis... Čang – reče, a Hari oseti kako mu se stomak prevrće, ne kao salto unazad, već više u vidu slabog trzaja, kada Čo izađe na teren, sa sjajnom crnom kosom koja joj se vijorila na lakom povetarcu. Više nije bio siguran šta želi da se desi, osim da ne bi podneo još jednu svađu. Čak i kad ju je spazio kako živahno ćaska s Rodžerom Dejvisom, dok su se spremali da uzjašu metle, u sebi oseti tek neznatno žiganje ljubomore.
– I krenuli su! – reče Li. – Dejvis smesta uzima Kvafl, kapiten Rejvenkloa Dejvis s Kvaflom, eskivirao je Džonsonovu, prevario Belovu, izbegao je i Spinetovu... ide pravo ka golu! Sprema se da šutira... i... i... – Li vrlo glasno opsova. – I pogađa.
Hari i Hermiona zaječaše s ostalim grifindorcima. Na njihov užas, mada očekivano, sliterinci s druge strane tribina počeše da pevaju:

Vizli uvek uprska stvar

Ne zna da spreči ni slabašan udar...

– Hari – reče jedan promukli glas u Harijevo uvo. – Hermiona...

Hari se okrenu i spazi ogromno bradato Hagridovo lice kako štrči između sedišta. Očito se jedva ugurao u red iza njih, jer su prvaci i drugaci pored kojih je upravo prošao delovali uzrujano i sabijeno. Iz nekog razloga Hagrid se sagnuo, kao da ne želi da ga vide, mada je i dalje bio barem metar viši od svih.
– Čujte – šapnu on. – Možete li poć’ sa mnom? Odma’? Dok ostali glede utakmicu?
– Ovaj... zar to ne može da pričeka, Hagride? – upita Hermiona. – Bar dok se ne završi utakmica?
– Jok – reče Hagrid. – Ne, Hari, mora smesta da s’ ide... dok svi glede na drugu stranu... molim vas?
Hagridov nos je blago krvario. Oči su mu bile modre. Hari ga nije video izbliza još otkako se vratio u školu. Delovao je potpuno očajno.
– Naravno – smesta prihvati Hari. – Naravno da ćemo poći.
On i Hermiona se provukoše do kraja reda uz veliko gunđanje učenika koji su morali da im ustaju. Ljudi u Hagridovom redu nisu se žalili, već su se samo trudili da se što više skupe ne bi li ga propustili.
– Fala vam, oboma, puno vam fala – reče Hagrid kad su se domogli stepenica. I dalje se nervozno osvrtao dok su se spuštali do travnjaka. – Sam’ se nadam da gi neće primetiti da smo otišli.
– Misliš, Ambridžova? – reče Hari. – Neće, ceo Inkvizitorski odred sedi pored nje, zar nisi video? Mora da očekuje neku gužvu na utakmici.
– Aha, pa vidiš, malčice gužve ne bi bilo zgoreg – reče Harid, zastavši da bi povirio preko ivice tribina i uverio se da je put preko livade ka njegovoj kolibi pust.
– Dobili bismo više vremena.
– O čemu se radi, Hagride? – upita Hermiona, gledajući ga zabrinutog izraza dok su brzali preko trave ka ivici Šume.
– Će da... će da vidite za tili čas – reče Hagrid, osvrnuvši se preko ramena kad se začu velika graja s tribina iza njih. – Hej... je l’ to neko dao gol?
– Biće da je Rejvenklo – reče Hari turobno.
– Dobro... dobro... – reče Hagrid rastreseno. – To je dobro...
Morali su da potrče da bi išli uporedo s njim dok je grabio krupnim koracima preko travnjaka, osvrćući se pri svakom koraku. Kada su stigli do kolibe, Hermiona mahinalno skrenu levo ka ulaznim vratima. Hagrid, međutim, krenu mimo nje, pravo u senku drveća na najisturenijem delu Šume, gde pokupi samostrel naslonjen o drvo. Kad shvati da nisu više s njim, okrenu se.
– Idemo ’vamo – reče on, klimnuvši svojom obraslom glavom ka Šumi.

– U Šumu? – reče Hermiona zbunjeno.

– Jes’ vala – reče Hagrid. – Ajmo sad, brzo, pre neg’ nas spaze!
Hari i Hermiona se pogledaše, a onda uroniše u senku drveća za Hagridom, koji je već hitao sve dalje ispred njih u mračno zelenilo, sa samostrelom preko ramena. Hari i Hermiona pojuriše da bi ga stigli.
– Hagride, zašto si naoružan? – upita Hari.
– Puka predostrožnos’ – odgovori Hagrid, slegnuvši masivnim ramenima.
– Nisi nosio samostrel onog dana kada si nam pokazivao testrale – reče Hemiona bojažljivo.
– Jok, pa, nismo išli tak’ daleko – reče Hagrid. – A uostalom, to je bilo pre nego š’o je Firenzi otiš’o iz Šume, je l’ da?
– U čemu je razlika sad, kad je Firenzi otišao? – upita Hermiona znatiželjno.
– Jerbo su drugi kentauri dobrano ljuti na mene, eto u čem’ je razlika – reče Hagrid tiho, gledajući naokolo. – Pre su bili... pa ne bi se moglo reć’ da su bili prijateljski nastrojeni, al’ smo se sasvim dobro slagali. Držal’ su se jedni uz druge, al’ bi se uvek pojavili, ak’ bi’ ’teo da popričam s njima. A sad jok.
On duboko uzdahnu.
– Firenzi kaže da se ljute zato što je on, Firenzi, došao da radi kod Dambldora – reče Hari, saplevši se o koren koji je štrčao iz zemlje jer je pomno proučavao Hagridov profil.
– Aha – reče Hagrid turobno. – Mis’im, ’ljuti’ je preblaga reč. Vraški su pobesneli. Da se nisam umeš’o, mislim da bi išutirali Firenzija na smrt...
– Napali su ga? – upita Hermiona zaprepašćeno.
– Jes’ vala – reče Hagrid promuklo, krčeći put kroz nekoliko nisko spuštenih grana. – Pola krda se okomilo na njega.
– A ti si ih sprečio? – upita Hari zadivljen i impresioniran. – Sam samcijat?
– Narafski da jesam, nisam vala mog’o samo da stojim i gledim kak’ ga ubijaju, je l’ da? – reče Hagrid. – Sreća što sam prolazio tuda, uistinu... i mislijo sam da će se Firenzi toga setit’, pre neg’ š’o počne da mi šalje tak’a glupa upozorenja! – dodade on ljutito i neočekivano.
Hari i Hermiona se zbunjeno pogledaše, ali im namršteni Hagrid ne pojasni šta je time hteo da kaže.
– Bilo kak’ bilo – reče, dahćući malo teže nego inače – od onda su drugi kentauri besni na mene, a problem je u tom’ š’o imadu vel’ki uticaj u Šumi... najmudrija su stvorenja ovdi, znate.
– Jesmo li zbog njih ovde, Hagride? – upita Hermiona. – Zbog kentaura?
– Jok more – reče Hagrid, odmahujući glavom – ne zbog njih. Mislim, naravski, oni bi mogli dobrano da iskomplikuju stvari, jašta... al’ strpite se još malko i videćete na š’a mislim.
Posle te neshvatljive primedbe on ućuta i izbi ispred njih, prelećući jednim

korakom ono što oni pređu u tri, tako da su imali muke da idu uporedo.

Staza je bivala sve obraslija rastinjem, a drveće tako blizu jedno drugog da je, što su dublje zalazili u Šumu, postajalo sve tamnije, kao da je sumrak. Uskoro su odavno prešišali čistinu na kojoj im je Hagrid pokazao testrale, ali Hari nije osećao nikakvu nelagodu, sve dok Hagrid iznenada nije iskoračio sa staze i počeo da se probija kroz drveće ka mračnom srcu Šume.
– Hagride! – povika Hari, krčeći sebi put kroz debeo, čvornovat drač, preko kojeg je Hagrid s lakoćom preskočio, živo se sećajući šta mu se jednom drugom prilikom desilo kad je skrenuo sa staze u Šumi. – Kuda idemo?
– Još malko dalje – reče mu Hagrid preko ramena. – Ajde, Hari... jerbo sad treba da se držimo skupa.
Bio im je veliki napor da drže korak s Hagridom, kroz gusto granje i trnje, kroz koje je Hagrid marširao kao kroz paučinu, a koje se zaplitalo u Harijevu i Hermioninu odeću, često se tako snažno obavijajući oko njih da bi morali da zastanu na po nekoliko minuta da se oslobode. Uskoro su Harijeve ruke i noge bile prekrivene posekotinama i ogrebotinama. Sada su već toliko duboko zagazili u Šumu da je Hari povremeno u toj tami uspevao da vidi tek jedan masivni crni obris koji je predstavljao Hagrida. U prigušenoj tišini, svaki zvuk je delovao preteće. Krckanje slomljene grančice glasno bi odjeknulo, a svaki, i najmanji šušanj, čak i kad bi ga izazvao nevini vrabac, naterao bi Harija da viri kroz tamu tražeći vinovnika. Činilo mu se da nikad nije uspeo ovako duboko da prodre u Šumu a da ne sretne nikakvo stvorenje usput. Njihovo odsustvo delovalo mu je prilično zloslutno.
– Hagride, da li bi bilo u redu da izvadimo štapiće? – upita Hermiona tiho.
– Ovaj... u redu – prošaputa Harid. – Zapravo...
On iznenada stade i okrenu se. Hermiona nalete pravo na njega i bi odbačena unazad. Hari je uhvati pre no što je pala na šumsko tlo.
– Možda bi bilo bolje da malkice zastanemo na koj’ tren, da vas... uputim – reče Hagrid. – Pre neg’ š’o stignemo tamo.
– Dobro! – složi se Hermiona, kad ju je Hari ponovo postavio na noge. Oboje promrmljaše: – Lumos! – i vrhovi njihovih štapića zasvetleše. U tami se pojavi Hagridovo lice, osvetljeno s dva talasasta snopa svetlosti, a Hari ponovo primeti da je nervozan i tužan.
– Daklem – reče Hagrid. – Vidiš... stvar je u ovom...

– Pa, postoje vel’ke šanse da me ovi’ dana otpuste – reče on.

– Ali već si ovoliko izdržao... – reče Hermiona oprezno. – Zbog čega misliš da...
– Ambridžova misli da sam joj ja ubacijo njuškavca u kabinet.
– Pa, jesi li? – ote se Hariju.
– Ne, do đavola, nikako! – reče Hagrid ogorčeno. – Samo š’o ona misli da sve š’o ima veze s magičnim stvorenjcima ima veze i sa mnom. Znate kol’ko već vreba šansu

da me se reši, još otkako sam se vrnuo. Ja, naravski, neću da idem, al’ da nije tih... pa... specijalnih okolnosti koje ću vam sad objasnit’, otiš’o bi’ sad odma’, pre nego š’o se njoj pruži prilika da to učini pred celom školom, kao š’o je uradila Trelonijevoj.

Hari i Hermiona se bučno usprotiviše, ali Hagrid ih ućutka zamahom svoje ogromne šake.
– Nije to kraj sveta, čim više ne bidnem ovde, moći ću da pomognem Dambldoru, ima da budem koris’an za Red. A vi, deco, imaćete Truli-Dasku, pa ćete... pa ćete lepo proć’ na ispitima...
Glas mu zadrhta i zamuknu.
– Ne brin’te se za mene – reče žurno, kad ga Hermiona potapša po ruci. On izvuče ogromnu tufnastu maramicu iz džepa prsluka i njome obrisa oči. – Vidite, ne bi’ vam ja prič’o ovo da ne moram. Vidite, ako otidem... pa, ne mogu otići bez... a da nekom ne kažem... jerbo... jerbo će da mi treba vaša pomoć. I Ronova, ako ’oće.
– Naravno da ćemo ti pomoći – odmah će Hari. – Šta treba da uradimo?
Hagid jako šmrknu i bez reči potapša Harija po ramenu s takvom silinom da se Hari zakuca u drvo sa strane.
– Znao sam da ćeš reć’ da ’oćeš – reče Hagrid sebi u maramicu – to ti neću...
nikad... zaboravit’... ajde... još samo malčice ovuda... paz’ se, to su vam koprive...
Još petnaest minuta su išli ćutke. Hari je taman zaustio da pita koliko još treba da idu kad Hagrid izbaci desnu ruku i pokaza im da stanu.
– Samo lagano – reče meko. – Sad bidnite vrlo tihi...
Oni se polako odšunjaše napred i Hari vide da je pred njima ogromno, ravno utabano brdo zemlje, visoko gotovo kao Hagrid, za koje pomisli, presekavši se od straha, da je brlog neke ogromne životinje. Svuda oko brdašca ležalo je drveće počupano s korenom, tako da se ono uzdizalo na proplanku okruženom hrpama debala i granja, koje su oblikovale svojevrsnu ogradu ili barikadu, iza koje su sada stajali Hari, Hermiona i Hagrid.
– Pajki – reče Hagrid dahćući.
I naravno, Hari shvati da čuje udaljeno ritmično gruvanje, poput zvuka golemih pluća koja rade svom snagom. On pogleda iskosa u Hermionu, koja je zurila u brdo neznatno razjapljenih usta. Izgledala je skoz prestravljena.
– Hagride – reče ona šapatom jedva čujnim od zvuka usnulog stvorenja – ko je on? Hari pomisli da je to čudno pitanje... Upravo se spremao da upita: – Šta je to?
– Hagride, rekao si nam... – poče Hermiona dok joj je štapić drhtao u ruci – rekao si nam da niko od njih nije hteo da pođe!
Hari skrenu pogled s Hermione na Hagrida, a onda kao gromom pogođen shvati i, pogleda nazad u brdašce, prenerazivši se od užasa.
Veliko brdo zemlje, na koje su on, Hermiona i Hagrid komotno mogli da stanu, lagano se dizalo i spuštalo u ritmu dubokog roktavog disanja. To uopšte nije bilo

brdašce. Bila su to pognuta leđa nečega što je očigledno...

– Ovaj... ne... on nije ’teo da dođe – reče Hagrid očajničkim glasom. – Ali sam mor’o da gi dovedem, Hermiona, mor’o sam!
– Ali zašto? – upita Hermiona, koja je zvučala kao da će da zaplače. – Zašto...
šta... o, Hagride!
– Znao sam da, ak’ ga samo vrnem ovdeka – reče Hagrid, cvileći kao da će i sâm da pusti suzu – i... i naučim ga nekak’im manirima... da ću moć’ da ga izvedem i pokažem svima kak’ je bezopasan!
– Bezopasan! – reče Hermiona prodorno, a Hagrid stade izbezumljeno da ih ućutkuje rukama, kad ogromno stvorenje pred njima glasno groknu i okrenu se u snu. – On te sve vreme ranjava, zar ne? Eto odakle ti sve te povrede!
– On samo nije svestan svoje snage – reče Hagrid iskreno. – I sve je bolji, više se ne opire tol’ko jako k’o pre...
– Dakle, zato ti je trebalo dva meseca da dođeš kući! – reče Hermiona rasejano. – O, Hagride, zašto si ga doveo ovamo ako nije želeo da pođe? Zar ne bi bio srećniji sa svojim narodom?
– Svi su ga zlostavljali, Hermiona, jer je tolicki mali! – reče Hagrid.
– Mali? – ponovi Hermiona. – Mali?
– Hermiona, nisam mog’o da gi ostavim – reče Hagrid, a suze mu krenuše niz izubijano lice, nestajući u njegovoj kuštravoj bradi. – Vidiš – on je moj brat!
Hermiona se samo zagleda u njega, zinuvši u čudu.
– Hagride, kad kažeš ’brat’ – poče Hari polako – misliš na...?
– Pa dobro... polubrat – ispravi se Hagrid. – Ispostavilo se da je moja mama bila sas nekim drugim džinom kad je napustila mog tatka, pa je rodila ovog ovdi Gropa...
– Gropa? – ponovi Hari.
– Aha... pa, tak’ nekako zvuči kad on izgovori svoje ime – reče Hagrid brižno. – Ne zna baš dobro engleski... pokušavam da gi naučim... svejedno, rek’o bih da ga nije volela mnogo više neg’ mene. Vidiš, kod džinica ti je važno da prave dobru vel’ku decu, a on ti je oduvek bijo prcvoljak – samo pet metara...
– O, da, sićušan je! – reče Hermiona, s nekakvim histeričnim sarkazmom. – Ma minijaturan!
– A tamo su ga svi ćuškali tamo-amo – prosto nisam mog’o da gi ostavim...
– Je li Madam Maksim htela da ga dovedeš? – upita Hari.
– Ona – pa, vid’la je da mi to mnogo znači – reče Hagrid, uvrćući svoje ogromne šake. – Al’... al’ se malkice umorila od njega posle nekog vremena, pravo da vi kažem... pa smo se rastali na putu kući... mada, obećala je da neće nikom reć’...
– Kako si ga, za ime sveta, doveo ovamo a da niko ne primeti? – upita Hari.
– Pa znaš, zato mi je i trebalo tol’ko dugo – reče Hagrid. – Mog’o sam da putujem samo noću, i to kroz divljinu i tako to. Dabome, on sasvim brzo hoda, kad ’oće, al’ je stalno ’teo da se vrne.

– O, Hagride, zašto ga nisi ostavio? – reče Hermiona, skljokavši se na jedno odlomljeno drvo i zaroni ruke u lice. – Šta misliš da radiš sa džinom-nasilnikom, koji pri tom i ne želi da bude ovde!

– Pa sad... ’nasilnik’... to mi zvuči malko grubo – reče Hagrid, i dalje uzrujano lomeći prste. – Priznajem da me je možda par puta klepnuo, kad je bijo loše volje, al’ je sve bolji, stvarno, lepo se privikava.
– A čemu onda služe ovi konopci? – upita Hari.
Upravo je primetio konopce debele kao mladice drveća, koji su se prostirali od najvećih obližnjih šumskih stabala ka mestu gde je Grop ležao sklupčan na zemlji, leđima im okrenut.
– Moraš da ga držiš vezanog? – reče Hermiona tiho.
– Pa... da... – reče Hagrid, pomalo zabrinuto. – Vidite... k’o š’o sam vam rek’o...
on stvarno ne zna kol’ko je snažan.
Hari tek tada shvati zašto je ovaj deo Šume tako sumnjivo prazan, bez ijednog živog stvorenja.
– Dakle, šta želiš da ja, Hari i Ron učinimo? – upita Hermiona s nelagodom.
– Pazite mi na njega – reče Hagrid graktavo. – Kad me više ne bidne.
Hari i Hermiona razmeniše očajne poglede, Hari neprijatno svestan da je već obećao Hagridu da će učiniti sve što mu zatraži.
– Šta... šta to tačno podrazumeva? – upita Hermiona.
– Ne da gi ’ranite, niš’a slično! – reče Hagrid brže-bolje. – Može on sâm sebi da nađe klopu, bez problema. Ptice, jeleni, tako to... ne, njemu sad treba društvanjce. Kad bi’ znao da on ima nekog’ ko će da gi... malko podučava, znate.
Hari ne reče ništa, već se okrenu i pogleda u džinovsko obličje koje je ležalo usnulo na tlu ispred njih. Za razliku od Hagrida, koji je jednostavno ličio na prevelikog čoveka, Grop je izgledao čudnovato izobličen. U onome za šta je Hari u početku mislio da je prostrana i zaobljena mahovinasta stena sada je prepoznao Gropovu glavu. Bila je mnogo nesrazmernija spram tela nego ljudska glava, skoro savršeno okrugla i pokrivena čvrstim loknama gusto zbijene dlake boje paprati. Obod njegovih ogromnih, mesnatih ušiju dopirao je do vrha glave, koja je, kao kod teče Vernona, bila nasađena direktno na ramena, s vrlo kratkim vratom, ili bez njega, između nje i ramena. Leđa, pokrivena nečim što je izgledalo kao prljava braonkasta kecelja sastavljena od grubo prišivenih životinjskih koža, bila su široka i, dok je Grop spavao, činilo se da pomalo rastežu grube šavove tih kožica. Noge su mu bile podvijene ispod tela. Hari je mogao da vidi tabane ogromnih, prljavih, bosih stopala velikih kao sanke, kako se odmaraju jedno povrh drugog na zemljanom tlu Šume.
– Hoćeš da ga mi podučavamo – reče Hari šupljim glasom. Sada je shvatio značenje Firenzijevog upozorenja. Njegov pokušaj neće upaliti. Bolje mu je da se toga mane. Naravno, mora da su i druga stvorenja koja žive u Šumi čula Hagridove bezuspešne pokušaje da Gropa nauči engleskom jeziku.

– Aha... ak’ može, malko da razgovarate sas njim – reće Hagrid pun nade. – Jerbo mislem da, ako bidne mog’o da razgovara sas ljudima, bolje će da shvati da smo i mi k’o i on, a ondak će ’teti da ostane.

Hari pogleda Hermionu, a ona mu uzvrati pogled, provirivši kroz prste kojima je prekrivala lice.
– Dođe ti da poželiš da još uvek ima Norberta, zar ne? – reče on, i drhtavo se nasmeja.
– Učinićete mi to, ondak? – reče Hagrid, koji izgleda nije shvatio šta je Hari upravo rekao.
– Mi ćemo... – poče Hari, osećajući da ga obećanje obavezuje. – Pokušaćemo, Hagride.
– Znao sam da mož’ da računam na tebe, Hari – reče Hagrid, sijajući od sreće, i ponovo stade da briše lice maramicom. – A ne želim da se mnogo bakćete... jerbo znam da imate ispite... kad biste mogli da jednom nedeljno trknete s onim Nevidljivim ogrtačem i malčice proćaskate sas njim. Sa’ ću da gi probudim... da vas upoznam...

– Šta... ne! – viknu Hermiona, poskočivši. – Hagride, ne, nemoj da ga budiš, stvarno, nema potrebe...
Ali Hagrid je već zakoračio preko debla velikog drveta ispred njih, i krenuo ka Gropu. Kad mu se približio na tri metra, podiže dugu, izlomljenu granu sa zemlje, preko ramena se ohrabrujuće osmehnu Hariju i Hermioni, a onda vrhom grane stade snažno da bocka Gropa po leđima.
Džin tako urliknu da tiha Šuma zaječi. Ptice na vrhovima drveća iznad njihovih glava krešteći prhnuše s grana na kojima su sedele i odleteše. U međuvremenu, ispred Harija i Hermione, divovski Grop pridizao se sa zemlje, koja se zatrese kad je na nju spustio svoju ogromnu šaku da bi se pridigao na kolena. On okrenu glavu da vidi ko i šta ga je to uznemirilo.
– Š’a ima, Gropi? – reče Hagrid, tobože veselim glasom, uzmičući s podignutom dugačkom granom, spreman da ponovo bocne Gropa. – Jesi lepo pajkio, a?
Hari i Hermiona uzmakoše što su dalje mogli a da i dalje mogu da vide džina. Grop je klečao između dva drveta koja još nije stigao da počupa iz korena. Oni pogledaše u njegovo zapanjujuće ogromno lice, koje je ličilo na neki veliki sivi pun mesec što se pomalja na mračnom šumskom proplanku. Izgledao je kao da su mu crte lica isklesane na velikoj kamenoj lopti. Nos mu je bio zatupast i bezobličan, usta iskrivljena i puna krivih žutih zuba velikih kao cigle. Oči, sitne za jednog džina, bile su blatnjavozelenkasto-smeđe, i trenutno su bile napola slepljene od sna. Grop podiže prljave zglavke prstiju, svaki veličine lopte za kriket, do očiju, žustro ih protrlja, a onda se, bez upozorenja, podiže na noge iznenađujuće brzo i spretno.
– O, bože! – začu Hari Hermionino prestravljeno skičanje pored sebe.
Drveće, za koje su bili privezani drugi krajevi užadi vezani oko Gropovih ručnih i nožnih članaka, poče zloslutno da krcka. Bio je, kao što im je Hagrid već rekao, visok

barem pet metara. Zureći krmeljavim očima naokolo, Grop izvuče ruku veličine suncobrana za plažu, zgrabi ptičje gnezdo s gornjih grančica bora koji ga je nadvisivao, i izvrnu ga, ričući nezadovoljno što u njemu nema ptica. Jaja popadaše na tlo poput granata, i Hagrid prebaci ruke preko glave da se zaštiti.

– Čuj, Gropi – povika Hagrid, gledajući sa zebnjom uvis, za slučaj da još neko jaje padne – doveo sam ti neke moje prijatelje da i’ upoznaš. Sećaš se, rek’o sam ti da ću to d’ uradim? Sećaš se, kad sam ti rek’o da bi mog’o da odem na mali put, i prepustim im da malko paze na tebe? Sećaš se, Gropi?
Ali Grop samo ponovo potmulo riknu. Bilo je teško odrediti da li je slušao Hagrida i da li je uopšte prepoznavao kao govor zvuke koje je Hagrid ispuštao. Sada je zgrabio vrh bora i vukao ga ka sebi, očito radi pukog zadovljstva posmatranja koliko će daleko da odskoči unazad kad ga pusti.
– Gropi, nemoj to da radiš! – povika Hagrid. – Tak’ si počup’o i ostalo drveće...
Hari je sasvim dobro video kako se u zemlji oko korenja drveta polako javljaju
pukotine.
– Dov’o sam ti društvo! – povika Hagrid. – Vidiš, društvanjce! Pogledaj dole, budaletino jedna, dov’o sam ti drugare!
– O, Hagride, nemoj – zastenja Hermiona, ali je Hagrid već ponovo podigao granu i oštro bocnuo Gropa u koleno.
Džin ispusti vrh drveta, koje se opasno zanjiha i zasu Hagrida kišom borovih iglica, i pogleda dole.
– Ovaj ovdi – reče Hagrid, žureći ka mestu gde su Hari i Hermiona stajali – to je Hari, Grope! Hari Poter! On će te obilazit’ ak’ bidnem mor’o na put, s’vataš?
Džin je tek sad primetio da su Hari i Hermiona tu. Posmatrali su ga, s velikom strepnjom, dok je spuštao svoju ogromnu kamenčugu od glave kako bi ih pogledao svojim krmeljavim očima.
– A ovo je Hermiona, vidiš? Her... – Hagrid je oklevao. Okrećući se Hermioni, on reče: – Je l’ ti smeta da te zovem Hermi, Hermiona? Jerbo mislim da će mu bit’ teško da zapamti celo ime.
– Ne, nimalo – proskiča Hermiona.
– Ovo je Hermi, Grope! I ona će da ti svraća i tako to! Je l’ da da je to lepo? Dva drugara da te... GROPI, NE!
Gropijeva ruka niotkuda iskrsnu pred Hermionom. Hari je zgrabi i povuče je unazad iza drveta, tako da je Gropova pesnica očešala deblo i sklopila se u vazduhu.
– NEVALJALI GROPI! – čuše Hagrida kako vrišti, dok se Hermiona privila uz Harija iza drveta, tresući se i jecajući. – SRAM DA TE BIDNE! NEMO’ DA JE DIRAŠ – JOJ!
Hari pomoli glavu iza trupla i vide Hagrida kako leži na leđima, držeći ruku preko nosa. Očito izgubivši interesovanje, Grop se uspravi, i ponovo poče da vuče vrh bora što je jače mogao.

– Dobro de – reče Hagrid tupo, ustajući, te jednom rukom zapuši nos koji mu je krvario, a drugom zgrabi samostrel – pa... eto vam gi na... vid’li ste ga i... i sa’će vas prepoznat’ kad se vrnete. Daklem... pa...

On pogleda u Gropa, koji je sada povlačio bor s potpuno neosetljivim izrazom zadovoljstva na kamenom licu. Korenje stade da krcka dok ga je čupao iz tla.
– Pa, mislim da mu je dosta za jedan dan – reče Hagrid. – Mi ćemo... ovaj... sa’ ćemo da pođemo nazad, ’oćemo li?
Hari i Hermiona klimnuše. Hagrid ponovo prebaci samostrel na rame i, još uvek držeći nos zapušen, povede ih natrag kroz drveće.
Neko vreme niko ništa nije govorio, čak ni kada su iz daljine začuli lomljavu koja je značila da je Grop konačno iščupao bor. Hermionino lice bilo je bledo i bezizražajno. Hari nije mogao da smisli šta da kaže. Šta će se, za ime sveta, desiti ako neko sazna da je Hagrid sakrio Gropa u Zabranjenoj šumi? A on je obećao da će s Ronom i Hermionom nastaviti Hagridov potpuno besmislen pokušaj da civilizuje džina. Kako Hagrid može, čak i kraj sve svoje beskrajne sposobnosti zavaravanja da su narogušeni oštrozubi monstrumi ljupki i bezopasni, do te mere da se zaluđuje kako će Grop ikada postati toliko prilagođen da može da izlazi među ljude?
– Ček’ malo – reče Hagrid naglo, baš dok su se Hari i Hermiona iza njega teškom mukom probijali kroz gusto grmlje čvoraste trave. Izvadio je strelu iz toboca s ramena i uglavio je u samostrel. Hari i Hermiona podigoše štapiće. Sad kad su prestali da hodaju, i oni začuše zvuke kretanja u blizini.
– Oh, boga mu – reče Hagrid tiho.
– Mislim da smo ti rekli, Hagride – reče dubok muški glas – da više nisi dobrodošao ovde.
Kroz šarenu zelenu polusvetlost, na trenutak im se ukaza goli muški torzo kako lebdi ka njima. Zatim videše da je njegov struk spojen s kestenjastim konjskim telom. Ovaj kentaur je imao gordo lice s istaknutim jagodicama i dugu crnu kosu. Poput Hagrida, i on je bio naoružan: preko ramena su mu bili prebačeni pun tobolac strela i veliki luk.
– Kak’ si, Magorijane? – upita Hagrid obazrivo.
Drveće iza kentaura zašušta i još četiri ili pet kentaura iskrsnu iza njega. Hari prepozna vranog i bradatog Bejna, koga je sreo pre skoro četiri godine, iste noći kad i Firenzija. Bejn ničim ne pokaza da je ikada ranije video Harija.
– Dakle – reče on sa zlobnom intonacijom u glasu, pre nego što će se okrenuti ka Magorijanu. – Mislim da smo se saglasili šta da radimo ako ovaj čovek ikad pomoli lice u Šumi?
– ’Taj čovek’, tako me sad zovete, je l’? – reče Hagrid ljutito. – Samo zato š’o sam vas sve sprečijo da počinite ubistvo?
– Nije trebalo da se mešaš, Hagride – reče Magorijan. – Naši putevi nisu kao tvoji, baš kao ni naši zakoni. Firenzi nas je izdao i obeščastio.

– Ne znadem otkud vam sad pa to – reče Hagrid nestrpljivo. – Nije uradio niš’a, sem š’o je pomog’o Albusu Dambldoru...
– Firenzi je stupio u ropsku službu kod ljudi – reče sivi kentaur tvrdog, duboko izbrazdanog lica.
– Ropsku službu! – reče Hagrid uvređeno. – On samo čini uslugu Dambldoru...
– On deli naše znanje i tajne s ljudima – reče Magorijan tiho. – Posle takve sramote, nema mu povratka.
– Ak’ ti tako kažeš – reče Hagrid, slegnuvši ramenima – ali lično mislim da grdno grešiš...
– Ti si taj koji greši, čoveče – reče Bejn – pošto si ponovo došao u našu Šumu, iako smo te upozorili...
– E sad ima da me saslušaš – reče Hagrid ljutito. – Nemo’ da mi pričaš tu o ’vašoj’ Šumi, molim lepo. Ne odlučujete vi ko ovde sme da uđe, a ko mora da bega...
– Niti to odlučuješ ti, Hagride – reče Magorijan mirno. – Danas ću te pustiti, jer si u pratnji tvojih mladunaca...
– Nisu oni njegovi! – prekide ga Bejn prezrivo. – Učenici, Magorijane, iz škole! Verovatno su se već okoristili učenjem izdajice Firenzija.
– Svejedno – reče Magorijan smireno – ubijanje ždrebadi je užasan zločin – mi ne diramo nevine. Danas ćeš proći, Hagride. Ubuduće, drži se podalje od ovog mesta. Lišio si se prijateljstva kentaura kada si pomogao izdajici Firenziju da nam pobegne.

– Neće mene gomila stari’ mazgi, k’o š’o ste vi, držat’ podalje od Šume – reče Hagrid glasno.
– Hagride – reče Hermiona, piskavim i prestrašenim glasom, kad Bejn i sivi kentaur počeše besno da lupaju o tlo kopitima – hajdemo, molim te, hajdemo!
Hagrid krenu napred, ali je i dalje držao podignut samostrel, dok je očima preteće fiksirao Magorijana.
– Mi znamo šta čuvaš u Šumi, Hagride! – povika Magorijan za njim, dok su kentauri iščezavali s vidika. – A naša trpeljivost je na izmaku!
Hagrid se okrenu, kao da želi smesta da se vrati do Magorijana.
– Ima da gi trpite dok god je ovdi! Šuma je njegova isto kol’ko i vaša! – povika on, dok su ga Hari i Hermiona iz sve snage vukli za prsluk od krtičje kože, pokušavajući da ga spreče da se vrati. I dalje mrko gledajući, on spusti pogled. Na licu mu se smesta očita blago iznenađenje kad vide kako ga oboje guraju. Kao da to uopšte nije ni osetio.
– Smir’te se, vas dvoje – reče on, nastavljajući put, dok su oni dahćući kaskali za njim. – Vraške stare mazge, je l’ da?
– Hagride – reče Hermiona bez daha, obilazeći koprive kroz koje su prošli na putu ovamo – ako kentauri ne žele ljude u Šumi, onda Hari i ja nećemo moći da...
– Ma, čula si š’a su rekli – reče Hagrid nehajno – neće da povređuju ždrebad – mislim, decu. A ionako ne mož’ da dozvolimo da nam ta rulja govori š’a da radimo.

– Dobar pokušaj – reče Hari Hermioni, koja je delovala pokunjeno.

Na kraju izbiše na stazu, i posle deset minuta drveće poče da se proređuje. Bili su u stanju da vide komade plavog neba i, u daljini, nepogrešivo radosne pokliče i viku.
– Je l’ to još jedan gol? – upita Hagrid, zastavši u zaklonu drveća, kad im se na vidiku ukaza stadion za kvidič. – Il’ misliš da je gotova utakmica?
– Ne znam – reče Hermiona očajno. Hari vide da je sva raščupana. Kosa joj je bila puna grančica i lišća, odora poderana na nekoliko mesta, a po licu i rukama imala je mnoštvo ogrebotina. Znao je da ni on verovatno ne izgleda mnogo bolje.
– Znaš, mislim da je završena! – reče Hagrid, i dalje škiljeći ka stadionu. – Vidite, ljudi već izlaze – ak’ požurite, moći ćete da se umešate u gomilu i niko neće ni znati da niste bili tamo!
– Dobra ideja – reče Hari. – Pa dobro... vidimo se kasnije, Hagride.
– Da ne poveruješ – reče Hermiona vrlo uznemirenim glasom, čim su bili van dometa Hagridovog uha. – Da ne poveruješ. Stvarno da ne poveruješ.
– Smiri se – reče Hari.
– Smiri se! – uzvrati ona grozničavo. – Džin! Džin u Šumi! A mi treba da mu dajemo časove engleskog! Pod pretpostavkom, razume se, da uspemo da prođemo pored krda ubilački nastrojenih kentaura na putu do tamo i nazad! Da – ne – poveruješ!
– Zasad ništa ne moramo da radimo! – stade Hari da je uverava tihim glasom, kad su se pridružili koloni brbljivih haflpafovaca koji su se zaputili ka zamku. – Ništa ne traži od nas sem ukoliko ga ne izbace, a to se možda neće ni desiti.
– Ma daj, Hari – reče Hermiona ljutito, odjednom se ukopavši u mestu, tako da su oni koji su išli iza nje morali da skrenu da bi je izbegli. – Naravno da će ga izbaciti, a da budem savršeno iskrena, posle onog što smo upravo videli, ko još može da krivi Ambridžovu?
Nastupi mali pauza tokom koje je Hari zurio u nju, dok su joj se oči polako punile suzama.
– To ne misliš ozbiljno – reče Hari tiho.
– Ne... pa... u redu... ne mislim – reče ona, ljutito brišući oči. – Ali zašto mora toliko da otežava život sebi... i nama?
– Pojma nemam...

Vizli je naš car,

Vizli je naš car,
Kvafl ne propušta, toliko je dobar!
Vizli je naš car...

– Kad bi bar prestali da pevaju tu glupu pesmu – reče Hermiona žalosno – zar se nisu dovoljno naslađivali?

Veliki talas učenika kretao sa od terena ka travnatoj kosini.

– Hajde da uđemo pre nego što naletimo na sliterince – reče Hermiona.

Vizli nikad ne uprska stvar,

Zna da spreči i najjači udar,
Grifindor mu je spevao pesmu na dar,
Vizli je naš car.

– Hermiona... – reče Hari lagano.

Pesma je postajala sve glasnija, ali nije dopirala iz gomile srebrno-zelenih sliterinaca, već iz mase crveno-zlatnih navijača koji su se lagano kretali ka zamku, noseći jednu figuru na ramenima.

Vizli je naš car,

Vizli je naš car,
Kvafl ne propušta, toliko je dobar!
VIZLI JE NAŠ CAR...

– Nemoguće? – reče Hermiona prigušenim glasom.

– DA! – povika Hari.
– HARI! HERMIONA! – vrisnu Ron, mašući srebrnim kvidičkim kupom po vazduhu, potpuno van sebe od sreće. – USPELI SMO! POBEDILI SMO!
Lica im se ozariše dok je prolazio pored njih. Na vratima zamka nastade gužva i Ronova glava gadno lupi o gornju gredu dovratka, ali uprkos tome niko nije želeo da ga spusti. I dalje pevajući, gomila se tiskala i nestajala u Ulaznoj dvorani. Sijajući od sreće, Hari i Hermiona posmatrali su ih kako ulaze, sve dok i poslednji odjeci pesme Vizli je naš car ne utihnuše. Zatim se okrenuše jedno drugom, a osmesi im izbledeše.
– Sačuvaćemo naše vesti za sutra, važi? – reče Hari.
Zajedno se popeše stepenicama. Ispred ulaznih vrata oboje instinktivno pogledaše ka Zabranjenoj šumi. Hari nije bio siguran da li umišlja, ali učinilo mu se da je u daljini spazio oblačić ptica kako uzleće u vazduh povrh drveća, kao da je drvo na kojem su se gnezdile neko upravo počupao iz korena.

31. O.Č.N.

Ronova euforija zbog njegovog ličnog doprinosa Grifindorovom osvajanju Kvidičkog kupa bila je tolika da čitavog sledećeg dana nije mogao da se skrasi. Samo je hteo da priča o utakmici, pa je Hariju i Hermioni bilo izuzetno teško da pronađu način da mu spomenu Gropa. A nisu se previše ni trudili, jer niko nije hteo da bude taj koji će Rona vratiti u stvarnost na tako surov način. Pošto je i sledeći dan bio jedan od lepih i toplih, ubediše ga da im se pridruži u obnavljanju gradiva ispod brezovog drveta pored jezera, gde je bilo manje šanse da ih neko prisluškuje nego u dnevnom boravku. Ronu se isprva nije baš dopala ta zamisao, uživao je da ga svaki grifindorac koji prođe kraj njegove stolice potapše po leđima, a da se i ne spominju povremene provale pesme Vizli je naš car . Ali posle izvesnog vremena složio se da bi mu prijao svež vazduh.

Raširili su udžbenike u hladu brezovog drveta i seli, dok im je Ron po ko zna koji put prepričavao svoju prvu uspešnu golmansku odbranu na utakmici.
– Pa, ovaj, već sam bio propustio onu Dejvisovu, tako da se nisam osećao mnogo sigurnim u sebe, ali, nemam pojma, kada je Bredli krenuo na mene, stvorivši se niotkud, pomislio sam – možeš ti to! A imao sam samo sekundu da odlučim u kom pravcu da poletim, znaš, pošto je izgledalo da cilja u desni obruč – moj desni,

naravno, a njegov levi – ali imao sam neki čudan osećaj da fingira, i zato sam iskoristio priliku i poleteo ulevo – njegovo desno, valjda... i... pa... i sami ste videli šta se desilo – zaključi on skromno, zabacujući kosu unazad, potpuno nepotrebno, da bi delovala neobično razbarušena, osvrnuvši se da vidi da li su ga čuli đaci koji su im bili najbliži – gomila haflpafovskih trećakinja-tračerki. – A onda, kada je Čejmbers krenuo na mene, pet minuta kasnije... Šta je bilo? – upita Ron, zastavši usred rečenice, kad je video izraz na Harijevom licu. – Zašto se tako ceriš?

– Ma ništa – reče Hari brzo, i spusti pogled na svoje beleške iz Preobražavanja, pokušavajući da uozbilji lice. A zapravo, Ron je upravo podsetio Harija na jednog drugog grifindorskog igrača kvidiča, koji je nekada takođe razbarušio svoju kosu pod istim ovim drvetom. – Samo mi je drago što smo pobedili, to je sve.
– Da – reče Ron lagano, uživajući u svojim rečima – pobedili smo. Jesi li video izraz na licu Čangove kad joj je Džini otela Skrivalicu pred nosom?
– Pretpostavljam da je zaplakala, je l’ da? – reče Hari s gorčinom.
– Pa, da... mada, više od besa, nego od bilo čega drugog... – Ron se malčice namršti. – Ali video si kako je bacila metlu kad je sletela, zar ne?
– Ovaj... – poče Hari.
– Pa, u stvari... ne, Rone – reče Hermiona, teško uzdahnuvši, a zatim spusti knjigu i pogleda ga izvinjavajuće. – Zapravo, jedini deo utakmice koji smo Hari i ja videli bio je Dejvisov prvi gol.
Ronova pažljivo razbarušena kosa kao da splasnu od razočaranja. – Niste gledali?

– reče on slabim glasom, gledajući čas u jedno, čas u drugo. – Niste videli nijednu moju odbranu?
– Ovaj... ne – reče Hermiona, pružajući svoju smirenu ruku ka njemu. – Ali, Rone... nismo hteli da odemo – morali smo!
– Ma nemoj? – reče Ron, sve više crveneći u licu. – Otkud to?
– Radi se o Hagridu – reče Hari. – Odlučio je da nam kaže zašto je toliko izranjavljen otkako se vratio od džinova. Hteo je da pođemo s njim u Šumu. Nismo imali izbora, i sâm znaš kakav je. Svejedno...
Trebalo im je pet minuta da mu ispričaju celu priču, posle čega Ronovo razočaranje zameni izraz totalne neverice.
– Doveo je jednog sa sobom i sakrio ga u Šumi?
– Aha – reče Hari smrknuto.
– Ne – reče Ron kao da bi tom rečju mogao da potre istinu. – Ne, nije moguće.
– E pa, jeste – reče Hermiona odlučno. – Grop je visok oko pet metara, čupa drveće od sedam metara, a mene – ona frknu – zna kao Hermi.
Ron se nervozno nasmeja.
– A Hagrid želi da mu...?
– Da mu dajemo časove engleskog, tačno tako – reče Hari.
– Potpuno je pošandrcao – reče Ron, s primesom strahopoštovanja u glasu.

– Jeste – reče Hermiona iznervirano, okrećući stranicu Srednjeg kursa Preobražavanja, i zagleda se u niz dijagrama koji su pokazivali kako se sova pretvara u operski dvogled. – Da, i meni se tako čini. Ali na nesreću, naterao je Harija i mene da mu obećamo.

– Pa dobro, onda ćete morati da prekršite reč – reče Ron odlučno. – Mislim, daj...
imamo ispite, a ovolicko nam fali... – on podiže ruku, gotovo dodirujući kažiprst palcem – ... da nas izbace, kako stvari stoje. A, uostalom... sećate li se Norberta? Sećate li se Aragoga? Je li ikad izašlo na dobro kad smo se petljali s bilo kojim Hagridovim čudovišnim drugarom?
– Znam, ali... obećali smo mu – reče Hermiona skrušenim glasom.

– Pa – uzdahnu – Hagrid još nije otpušten, zar ne? Kad je već ovoliko dugo izdržao, možda će izdržati i do kraja polugodišta, pa nećemo morati ni da se približimo tom Gropu.

* * *

Imanje oko zamka blistalo je na suncu kao da je sveže naslikano. Nebo bez oblačka smešilo se samo sebi u mirnom svetlucavom jezeru. Zeleni satenski travnjaci povremeno su se talasali na lakom povetarcu. Stigao je jun, ali za petake je to značilo samo jedno: O.Č.N.-i su najzad pred njima.

Nastavnici im više nisu zadavali domaće. Časove su posvećivali obnavljanju onih tema za koje su mislili da bi najverovatnije mogle da dođu na ispitu. Ta grozničava atmosfera obuzetosti jednim jedinim ciljem izbrisala je Hariju iz glave sve što nema veze s O.Č.N.-ima, mada se povremeno, tokom časova Napitaka, pitao da li je Lupin ikada rekao Snejpu da nastavi da ga podučava Oklumenciji. Ako i jeste, Snejp je očito ignorisao Lupina, kao što je sada sasvim ignorisao Harija. To je Hariju sasvim odgovaralo. Bio je prezauzet i napet i bez dopunskih časova sa Snejpom, a na njegovo olakšanje, i Hemiona je tih dana bila i suviše zaokupljena da bi ga gnjavila Oklumencijom. Provodila je veliki deo vremena mrmljajući sama za sebe, i već danima nije ostavila nijedan komad odeće za vilenjake.
Ona nije bila jedina koja se čudno ponašala, što su se O.Č.N.-i više približavali. Erni Makmilan je već bio razvio iritirajuću naviku da propituje ljude o tome kako obnavljaju gradivo.
– Koliko sati dnevno radite? – upitao je Harija i Rona, s manijačkim sjajem u očima dok su stajali u redu za Herbologiju.
– Pojma nemam – reče Ron. – Par sati.
– Više ili manje od osam?
– Manje, pretpostavljam – reče Ron, delujući pomalo uzrujano.
– Ja radim osam – reče Erni, isprsivši se. – Osam ili devet. Radim po jedan sat

pre doručka svakog dana. Osam mi je prosek. Mogu i po deset preko vikenda. Radio sam devet i po u ponedeljak. U utorak nisam bio tako dobar – samo sedam i četvrt. A u sredu...

Hari je bio veoma zahvalan profesorki Mladici, koja ih je u tom trenutku uvela u staklenu baštu, nateravši Ernija da prestane sa svojim recitovanjem.
U međuvremenu, Drako Melfoj je otkrio drugačiji način da izazove paniku.
– Naravno, nije važno šta i koliko znate – čuli su ga kako glasno priča Krebu i Gojlu ispred učionice Napitaka, nekoliko dana pred početak ispita – već koga znate. Recimo, moj tata je već godinama prijatelj sa šeficom čarobnjačke ispitne komisije, starom Grizeldom Marčbenks... bila nam je na večeri i tako to...
– Misliš da je to istina? – prošaputa Hermiona, sva usplahirena, Hariju i Ronu.
– Čak i da jeste, šta mi tu možemo? – reče Ron sumorno.
– Ne bih rekao da je to istina – reče Nevil tiho iza njih. – Pošto je Grizelda Marčbenks bakina prijateljica, a nikada nam nije pominjala Melfojeve.
– Kakva je ona, Nevile? – odmah će Hermiona. – Je li stroga?
– Pa, kao moja baka – reče Nevil pokunjenim glasom.
– Ipak, to što je poznaješ neće ti baš škoditi, zar ne? – reče mu Ron, hrabreći ga.
– Oh, mislim da to nema nikakve veze – odgovori Nevil, još jadnijim glasom. – Baka uvek govori profesorki Marčbenks da nisam tako dobar kao moj tata... uostalom, videli ste je i sami u Sent Mungu...
Nevil se upilji u pod. Hari, Ron i Hermiona se pogledaše, ali nisu znali šta da kažu. Bio je to prvi put da je Nevil spomenuo njihov susret u čarobnjačkoj bolnici.
U međuvremenu, među petacima i sedmacima cvetalo je crno tržište sredstava za koncentraciju, poboljšanje mentalnih sposobnosti i budnosti. Hari i Ron su bili u iskušenju da kupe bočicu Barufiovog moždanog eliksira, koju im je ponudio šestak Edi Karmajkl iz Rejvenkloa, a za koji se kleo da mu je prethodne godine doneo devet ocena „natprosečno“na O.Č.N.-ima, a nudio im je čak pola litra za bednih dvanaest galeona. Ron je uveravao Harija da će mu nadoknaditi svoju polovinu cene čim ode s Hogvortsa i zaposli se, ali pre nego što su stigli da sklope dogovor, Hermiona je zaplenila bočicu od Karmajkla i sasula njen sadržaj u toalet.
– Hermiona, hteli smo da je kupimo! – povika Ron.
– Ne budi glup – zareža ona. – Zašto onda prosto ne uzmeš zmajeve kandže u prahu od Harolda Dingla, kad si već željan takvih stvari.
– Dingl ima zmajeve kandže u prahu? – željno upita Ron.
– Više nema – reče Hermiona. – I to sam zaplenila. Nijedna od tih stvari zapravo ne deluje, znaš.
– Zmajeve kandže deluju! – reče Ron. – Kažu da su neverovatne, stvarno ti podstiču mozak, postaneš strašno lukav i mudar na nekoliko sati... Hermiona, daj mi bar jedan prstohvat, hajde, ne može da škodi...
– Ovo može – reče Hermiona smrknuto. – Pogledala sam ga, i to je zapravo

osušeni izmet kalašturica.

Ronu i Hariju ovo obaveštenje ubi svaku želju za moždanim stimulansima.
Na sledećem času Preobražavanja dobili su raspored ispita i detalje procedure za O.Č.N.
– Kao što vidite – reče profesorka Mek Gonagal razredu, dok su prepisivali datume i vreme ispita sa table – vaši O.Č.N.-i su raspoređeni u dve uzastopne nedelje. Pre podne ćete raditi teorijske ispite, a popodne praktične. Praktično ispitivanje iz astronomije će se, naravno, odvijati noću.
– Moram i da vas upozorim da su na ispitnim papirima izvedene najčvršće Protivprepisivačke čini. Samoodgovarajuća pera su zabranjena u ispitnoj sali, kao i Nezaboravci, prepisivačke manžetne na rasklapanje i samoispravljajuće mastilo. Moram vam reći da se, nažalost, svake godine pojavi bar jedan učenik koji misli da može da izigra pravila čarobnjačke ispitne komisije. Samo se nadam da to neće biti niko iz Grifindora. Naša nova... direktorka... – profesorka Mek Gonagal izgovori tu reč s istim izrazom kojim bi tetka Petunija osmatrala koji zalutali trun prljavštine – ...

zamolila je starešine kuća da svojim učenicima saopšte da će varanje biti najstrože kažnjavano – pošto će, naravno, vaši ispitni rezultati odražavati direktorkin novi režim u školi...
Profesorka Mek Gonagal tiho uzdahnu. Hari primeti kako se nozdrve njenog oštrog nosa šire.
– ... međutim, nema razloga da ne date sve od sebe. Morate da razmišljate o sopstvenoj budućnosti.
– Izvinite, profesorka – reče Hermiona, podigavši ruku – kad ćemo saznati rezultate?
– Dobićete sovu tokom jula – reče profesorka Mek Gonagal.
– Odlično – reče Din Tomas glasnim šapatom – ne moramo o tome da brinemo sve do raspusta.
Hari zamisli kako kroz šest nedelja sedi u svojoj sobi u Šimširovoj očekujući rezultate svojih O.Č.N.-a. Pa, pomisli on, sada je siguran da će tokom leta dobiti barem jedno pismo.
Prvi ispit, Teorija čini, bio je zakazan za ponedeljak ujutro. Hari se složio da propituje Hermionu posle ručka u nedelju, ali je gotovo odmah zažalio. Bila je veoma nervozna, i stalno mu je otimala knjigu da bi proverila je li sasvim tačno odgovorila, da bi ga na kraju iz sve snage udarila po nosu oštrom ivicom Dostignuća u činima.

– Što to onda ne uradiš sama? – reče on strogo, vraćajući joj knjigu, dok su mu oči suzile od bola.
Ron je, u međuvremenu, čitao dvogodišnje beleške iz Čini, s prstima u ušima, bezglasno pomerajući usne. Šejmus Finigan se poleđuške ispružio na podu i recitovao definiciju Opredmećujuće čini, dok je Din njegov odgovor proveravao u Standardnoj knjizi čini za peti razred. Parvati i Lavander, koje su vežbale osnovne Animirajuće

čini, naterale su svoje pernice da se trkaju oko ivice stola.

Večera je te noći delovala stvarno umirujuće. Hari i Ron nisu mnogo govorili, već su jeli s apetitom, pošto su ceo dan vredno učili. Hermiona je pak neprekidno odlagala nož i viljušku na sto, saginjala se da uzme svoju torbu, iz koje bi izvlačila knjige da proveri neku činjenicu ili brojku. Ron joj je upravo objašnjavao da treba da pojede pristojan obrok inače te noći neće moći da spava, kad joj viljuška ispade iz mlitavih prstiju i zvučno zveknu o tanjir.
– O, zaboga – reče ona slabašnim glasom, zureći u Ulaznu dvoranu. – Jesu li to oni? Jesu li to ispitivači?
Hari i Ron se naglo okrenuše na svojoj klupi. Kroz vrata Velike sale mogli su da vide Ambridžovu kako stoji s omanjom grupom veštica i čarobnjaka drevnog izgleda. Ambridžova je, na Harijevo zadovoljstvo, delovala prilično nervozno.
– Hoćemo li da ih osmotrimo izbliza? – predloži Ron.
Hari i Hermiona klimnuše, i sve troje se žurno zaputiše ka dvostrukim vratima koja su vodila do Ulazne dvorane, usporavajući kad su prešli prag, kako bi mirno prošli pored ispitivača. Hari pomisli da profesorka Marčbenks mora da je ona mršava, pogrbljena veštica lica toliko izbrazdanog da se činilo da je prekriveno paučinom. Ambridžova joj se obraćala s velikim poštovanjem. Profesorka Marčbenks je izgleda bila pomalo nagluva. Odgovarala je profesorki Ambridž veoma glasno, ako se ima u vidu da su bile međusobno udaljene tek tridesetak centimetara.

– Fino smo putovali, fino smo putovali, već smo toliko puta dolazili ovamo! – reče ona nestrpljivo. – Nego, u poslednje vreme nisam čula nikakve vesti od Dambldora! – dodade, vireći naokolo po sali, kao da se nada da bi on iznenada mogao da iskoči iz ostave za metle. – Nemate pojma gde je, pretpostavljam?
– Ne, uopšte – reče Ambridžova, bacajući zlovoljan pogled na Harija, Rona i Hermionu, koji su sada zverali u podnožju stepeništa dok se Ron pretvarao da vezuje pertlu. – Ali nema sumnje da će ga Ministarstvo magije vrlo brzo uhvatiti.
– Sumnjam – povika majušna profesorka Marčbenks – nemaju šanse, sem ukoliko Dambldor ne želi da ga uhvate! A ja vam to najbolje znam... lično sam ga ispitivala Preobražavanja i Čini kada je radio O.I.Č.T... štapićem je izvodio stvari kakve nikada nisam videla.
– Da... pa... – poče profesorka Ambridž, dok su Hari, Ron i Hermiona vukli noge uz mermerno stepenište što su sporije mogli – dozvolite da vas provedem kroz zbornicu. Pretpostavljam da bi vam prijala šolja čaja posle puta.
Bilo je to vrlo neprijatno veče. Svi su u zadnji minut pokušavali nešto da obnove, ali izgleda da niko nije uspevao u tome. Hari je rano otišao u krevet, ali je potom ležao budan, kako mu se činilo, satima. Setio se svog razgovora o profesionalnoj orijentaciji i besne izjave Mek Gonagalove da će mu pomoći da postane Auror makar joj to bilo poslednje. Sada, kada je došlo vreme ispita, poželeo je da je tada ispoljio neke ostvarljivije ambicije. Znao je da nije jedini koji leži budan, ali niko od ostalih u

spavaonici nije govorio, i jedan po jedan najzad zaspaše.

Ni sutradan za doručkom nije bilo mnogo razgovora među petacima: Parvati je šapatom uvežbavala bajanje, dok je slanik pred njom podrhtavao, Hermiona je ponovo iščitavala Dostignuća u činima tako brzo da su joj oči izgledale zamagljene, a Nevilu su nož i viljuška stalno ispadali iz ruku, i stalno je prevrtao teglu s marmeladom.
Kad su završili s doručkom, petaci i sedmaci su se nagurali u Ulaznu dvoranu, dok su ostali đaci otišli na predavanja. U pet do devet pozvaše ih da, jedno po jedno odeljenje, ponovo uđu u Veliku salu, koja je bila nameštena tačno onako kako je Hari video u Situ-za-misli, kada su njegov otac, Sirijus i Snejp radili svoje O.Č.N.-e. Stolovi četiri kuće bili su uklonjeni, a umesto njih je bilo mnoštvo klupa za po jednog učenika, sve okrenute prema delu Velike sale u kojem je bio sto za nastavnike i osoblje, gde je stajala profesorka Mek Gonagal, okrenuta ka njima. Kad su svi seli i primirili se, ona reče: – Možete početi – i okrenu veliki peščanik na stolu pored sebe, na kojem su takođe bili rezervna pera, bočice s mastilom i rolne pergamenta.

Hari okrenu svoj papir, dok mu je srce snažno dumbaralo – tri reda desno od njega i četiri mesta ispred Hermiona je već uveliko škrabala – i baci oko na prvo pitanje: a) Navesti bajanje i b) Opisati pokrete štapića potrebne da se predmeti nateraju da lete.

Hariju u trenutku umom prolete sećanje na batinu koja se vinula visoko u vazduh i glasno sletela na debelu trolovu lobanju... blago se smešeći, on se nadvi nad pergament i poče da piše.

* * *

– Pa, nije bilo tako loše, zar ne? – upita Hermiona zabrinuto, dva sata kasnije u Ulaznoj dvorani, i dalje čvrsto stežući ispitna pitanja u ruci. – Nisam sigurna da li sam dovoljno napisala o Razveseljavajućim činima, nije bilo dovoljno vremena. Jesi li stavio kontračin za štucanje? Nisam bila sigurna da li i to treba, činilo mi se da bi bilo previše... a u dvadeset trećem pitanju...

– Hermiona – reče Ron strogo – već smo prošli kroz to... nećemo sad ponovo da razglabamo o svakom ispitu, dosta mi je što smo ih i taj jedan put radili.
Petaci su imali ručak zajedno s ostalim đacima u školi (stolovi četiri kuće ponovo su se pojavili u vreme ručka), zatim su ubačeni u malu sobu kraj Velike sale, gde su morali da čekaju dok ih ne pozovu na praktični deo ispita. Pošto su prozivali male grupe učenika po azbučnom redu, oni koji su ostajali mrmljali su čaranja i vežbali pokrete štapićem, povremeno greškom bockajući jedni druge u leđa ili oči.
Prozvali su i Hermionu. Dršćući, ona napusti sobu s Entonijem Goldstinom, Gregorijem Gojlom i Dafni Gringras. Učenici koji su već bili testirani nisu se posle toga vraćali, tako da Hari i Ron nisu imali pojma kako je Hermiona prošla.
– Biće sve u redu s njom, sećaš se kako je dobila sto dvadeset procenata na onom

testu iz Čini? – reče Ron.

Deset minuta kasnije, profesor Flitvik prozva: – Parkinson, Pensi... Petil, Padma...

Petil, Parvati... Poter, Hari.
– Srećno – reče Ron tiho. Hari uđe u Veliku salu, stežući štapić tako čvrsto da mu se ruka tresla.
– Profesor Tofti je slobodan, Poteru – zaskiča profesor Flitvik, koji je stajao kod samih vrata. On pokaza Hariju u pravcu, činilo se, najstarijeg i najćelavijeg ispitivača, koji je sedeo za malim stolom u udaljenom uglu Sale, na malom rastojanju od profesorke Marčbenks, koja je već uveliko ispitivala Draka Melfoja.
– Poter, je li tako? – upita profesor Tofti, proveravajući beleške i izvirujući preko svojih cvikera u Harija, dok mu je ovaj prilazio. – Čuveni Poter?
Krajičkom oka Hari iz daljine spazi kako ga Melfoj ubojito gleda. Vinska čaša koju je Melfoj Levitirao pade na pod i razbi se. Hari nije mogao da sakrije osmeh. Profesor Tofti mu se takođe ohrabrujuće nasmeši.
– Tako je – reče drhtavim staračkim glasom – nema potrebe da budeš nervozan. Dakle, ako smem da te zamolim, uzmi ovu posudicu za jaja i nateraj je da pravi akrobacije.
Hariju se činilo da je, u celini, sve prošlo prilično dobro. Njegova Levitirajuća čin bila je sigurno daleko bolja od Melfojeve, mada bi voleo da nije pobrkao Bojeće čini i Čini rasta, tako da se pacov, kojeg je trebalo da oboji u narandžasto, iznenada povećao na veličinu jazavca, pre nego što je Hari stigao da ispravi grešku. Bilo mu je drago što Hermiona tog trenutka nije bila u Sali, a ni kasnije joj to nije pomenuo. Ronu je pak smeo da kaže jer je ovaj čak uspeo da natera tanjir da mutira u džinovsku pečurku, i pojma nije imao kako se to desilo.
Te noći nije bilo vremena za odmor. Posle večere otišli su pravo u boravak i posvetili se obnavljanju Preobražavanja za sutrašnji ispit. Hari je otišao u krevet glave pune složenih modela i teorija čini.
Sledećeg jutra, dok je radio pismeni ispit, zaboravio je definiciju Promenljivih čini, ali mu se činilo da bi na praktičnom delu mogao i mnogo gore da prođe. Makar je uspeo da natera svoju iguanu da potpuno Nestane, dok je sirota Hana Abot za susednim stolom potpuno izgubila glavu i nekako uspela da pretvori svoju lasicu u jato flamingosa, zbog čega je ispit prekinut na desetak minuta, dok ptice nisu pohvatali i izneli ih iz Sale.
U sredu su imali ispit iz Herbologije (izuzev malog ujeda zubatog geranijuma, Hari je imao utisak da ga je prilično dobro uradio), a u četvrtak Odbranu od Mračnih veština. Tu je, po prvi put, Hari bio sasvim siguran da je prošao. Nije imao nikakvih problema ni sa jednim pismenim pitanjem, a posebno je uživao da, tokom praktičnog dela ispita, izvodi sve te kontrakletve i odbrambene čini ispred same Ambridžove, koja ga je hladno posmatrala stojeći kraj vrata Ulazne dvorane.
– O, bravo! – povika profesor Tofti, koji je ponovo ispitivao Harija, kada Hari

izvede savršenu Kletvu za proterivanje bauka. – Vrlo dobro zaista! Pa, mislim da je to sve, Poteru... osim...
On se malo nagnu napred.
– Čuo sam, od mog dragog prijatelja Tiberijusa Ogdena, da možete da izvedete Patronusa? Za ekstra poene...?
Hari podiže štapić, pogleda direktno u Ambridžovu i zamisli da su je otpustili.
– Ekspekto patronum!
Njegov srebrnasti jelen izlete iz vrha štapića i krenu laganim galopom duž cele sale. Svi ispitivači se okrenuše da bi ga posmatrali kako kaska, a kada se konačno rastvorio u srebrnastu izmaglicu, profesor Tofti oduševljeno zapljeska svojim žilavim čvornovatim šakama.
– Izvrsno! – reče. – Vrlo dobro, Poteru, slobodan si!
Dok je Hari prolazio pored Ambridžove, koja je stajala kraj vrata, pogledi im se susretoše. Oko njenih širokih, otromboljenih usana lebdeo je gnusan osmeh, ali njemu to nije smetalo. Ukoliko se grdno ne vara (a nije planirao da bilo kome išta kaže o svojim slutnjama, za slučaj da se prevario), upravo je dobio „natprosečni“ O.Č.N.

Hari i Ron su u petak imali slobodan dan, dok je Hermiona polagala ispit iz Drevnih runa, ali pošto su imali ceo vikend pred sobom, dopustili su sebi mali predah od obnavljanja gradiva. Teglili su se i zevali pored otvorenog prozora, kroz koji je ulazio topli letnji vazduh dok su igrali čarobnjački šah. Hari je mogao da vidi u daljini Hagrida, kako drži nastavu na rubu Šume. Pokušavao je da pogodi koja stvorenja proučavaju – činilo mu se da mora da su jednorozi, pošto su dečaci stajali malo pozadi – kad se rupa u portretu otvori i Hermiona se pope unutra, delujući izuzetno zlovoljno.
– Kako su prošle Rune? – upita Ron, zevajući i tegleći se.
– Pogrešno sam prevela ehvaz – reče Hermiona besno. – To znači partnerstvo, a ne odbrana. Pobrkala sam ga s eihvaz.
– Pa dobro – reče Ron lenjo – ako je to jedina greška, ipak ćeš dobiti...
– Ma, zaveži! – reče Hermiona ljutito. – Jedna greška može odlučiti o tome prolaziš li ili padaš na ispitu. Štaviše, neko je ponovo stavio njuškavca u kancelariju Ambridžove. Ne znam kako su ga uneli kroz ta nova vrata, ali sam baš prolazila pored nje, a Ambridžova je urlala na sav glas... a koliko sam čula, izgleda da je pokušao da joj otkine komad noge...
– Dobro je – rekoše Hari i Ron istovremeno.
– Nije dobro! – odbrusi Hermiona plahovito. – Ona misli da joj to Hagrid radi, sećaš se? A mi ne želimo da izbace Hagrida!
– On trenutno drži čas, ne može njega da okrivi – reče Hari, pokazujući kroz prozor.
– O, ponekad si tako naivan, Hari. Zar stvarno misliš da će Ambridžova čekati na dokaze? – reče Hermiona, koja je izgleda rešila da besni, i odjuri u žensku

spavaonicu, zalupivši vrata za sobom.

– Kakva slatka i dobroćudna devojka! – reče Ron tiho, gurnuvši svoju kraljicu napred da napadne jednog od Harijevih konja.
Hermionino loše raspoloženje potrajalo je gotovo ceo vikend, mada je Hariju i Ronu bilo sasvim lako da je ignorišu pošto su subotu i nedelju uglavnom proveli obnavljajući gradivo za test iz Napitaka u ponedeljak, ispit koji je Hari iščekivao s najmanje žara – a za koji je bio siguran da će značiti sunovrat njegovih ambicija da postane Auror. I tačno tako, pismeni je bio težak, mada je pomislio kako bi mogao dobiti maksimum poena za pitanje o višesokovnom napitku. Mogao je detaljno da opiše njegovo dejstvo, jer ga je, kad je bio u drugom razredu, jednom tajno uzeo.
Popodnevni praktični deo nije bio tako strašan kao što je očekivao. Pošto je Snejp bio odsutan prilikom ispita, on otkri da je, dok je pravio napitke, mnogo opušteniji nego inače. Nevil, koji je sedeo veoma blizu Harija, takođe je izgledao srećniji nego što ga je Hari ikad video na časovima Napitaka. Kada je profesorka Marčbenks rekla:

– Odmaknite se od svojih kazana, molim vas, ispit je gotov – Hari začepi svoju flašicu, osećajući da možda nije dobio visoku ocenu ali je, uz malo sreće, izbegao padanje.
– Još samo četiri ispita – reče Parvati Petil iscpljeno kad su krenuli ka grifindorskom boravku.
– Samo! – obrecnu se Hermiona. – Ja imam Aritmantiju, a to je verovatno najteži predmet od svih!
Niko nije bio dovoljno lud da joj uzvrati, tako da nije bila u stanju da izlije svoj jed ni na koga od njih, i sve se svelo na to da je izgrdila neke prvake zato što su se glasno kikotali u dnevnom boravku.
Hari je bio rešen da se dobro pokaže na ispitu iz Brige o magijskim stvorenjima u utorak, kako ne bi izneverio Hagrida. Praktični deo ispita odvijao se popodne, na travnjaku kod ruba Zabranjene šume, gde su od učenika tražili da tačno identifikuju knarla skrivenog među desetinom ježeva (trik je bio ponuditi im svima mleko: knarli, krajnje sumnjičave životinje čije bodlje imaju mnoga čarobna svojstva, obično pomahnitaju od besa jer u tome vide pokušaj trovanja). Zatim je trebalo da prikažu kako se ispravno postupa s drvobrižnikom, da nahrane i očiste vatrenu krabu a da ne dobiju ozbiljne opkotine i da izaberu, iz obilja raznovrsne hrane, dijetu koju bi prepisali bolesnom jednorogu.
Hari je mogao da vidi Hagrida kako ih nervozno posmatra kroz prozor svoje kolibe. Kada se Harijev ispitivač, ovoga puta punačka mala veštica, nasmešila i rekla mu da može da ide, Hari pokaza Hagridu podignute palčeve, pre nego što se zaputio natrag u zamak.
Teorijski pismeni sastav iz Astronomije u sredu izjutra prošao je prilično dobro. Hari nije bio siguran da je tačno naveo imena svih Jupiterovih meseca, ali je bar bio uveren da nijedan od njih nije naseljen miševima. Morali su da sačekaju veče da bi i

praktično polagali Astronomiju pa je, umesto toga, popodne održan ispit iz Predskazivanja.
Čak i prema Harijevim niskim standardima u Predskazivanju, ispit je prošao veoma loše. Isto bi mu bilo i da je pokušao da vidi pokretne slike na površini stola, umesto što ih je tražio po tvrdoglavo praznoj kristalnoj kugli. Potpuno je izgubio glavu za vreme čitanja znakova iz listića čaja, rekavši da mu se čini da će profesorka Marčbenks uskoro sresti okruglastog, mračnog i mokrog neznanca, a ceo fijasko zaokružio je pomešavši linije života i uma na njenom dlanu, obavestivši je da je trebalo da umre prethodnog utorka.
– Pa dobro, tu smo i očekivali da ćemo pasti na ispitu – reče Ron sumorno, dok su se peli uz mermerne stepenice. Upravo je pomogao Hariju da se malo bolje oseća rekavši mu kako je ispitivaču do detalja opisao ružnog čoveka s bradavicom na nosu koga vidi u svojoj kristalnoj kugli, da bi, čim je podigao pogled, shvatio da se zapravo radi o odrazu njegovog ispitivača.
– Uopšte nije trebalo da izaberemo taj glupi predmet – reče Hari.
– Pa dobro, makar možemo nakon ove godine da odustanemo od njega.
– Da – reče Hari. – Ne moramo više da se pretvaramo kako marimo šta se zbiva kad se Jupiter i Uran i suviše sprijatelje.
– I odsad, neće me biti briga i ako mi lišće čaja prikaže slovima: umri Rone, umri... ima da ga bacim u kantu, gde mu je i mesto.
Hari se nasmeja, i to baš u trenutku kad Hermiona dotrča do njih, pa naglo prestade, da je slučajno ne iznervira.
– Pa, mislim da sam sve dobro uradila na Aritmantiji – reče ona a Hari i Ron uzdahnuše s olakšanjem. – Sad je pravi trenutak da brzo pregledam zvezdane karte pre večere, a onda...
Kada su stigli u astronomski toranj u jedanaest sati uveče, noć je bila savršena za posmatranje zvezda, mirna i bez oblaka. Imanje oko zamka kupalo se u srebrnastoj mesečini, a u vazduhu se osećala blaga jeza. Svako od njih postavio je svoj teleskop, a onda, kada je profesorka Marčbenks dala znak, nastaviše da popunjavaju prazne karte sazvežđa koje su im prethodno date.
Profesorka Marčbenks i profesor Tofti šetali su između njih, posmatrajući ih kako unose precizne pozicije zvezda i planeta koje su posmatrali. Sve je bilo tiho, izuzev šuškanja pergamenta, povremene škripe teleskopa koji bi neko podešavao na stalku, i škrabanja mnogobrojnih pera. Prošlo je pola sata, pa sat. Mali kvadratići koji su, svetlucajući na tlu, odražavali zlatnu svetlost počeše da nestaju kako su se gasila svetla iza prozora zamka.
Međutim, kad je Hari dovršio Orionovo sazvežđe na svojoj zvezdanoj karti, ulazna vrata zamka otvoriše se neposredno ispod osmatračnice za kojom je on stajao, tako da se svetlost razli niz kamene stepenice preko dela travnjaka. Hari pogleda dole dok je podešavao položaj svog teleskopa, i vide pet ili šest izduženih senki kako se

kreću po jarko osvetljenoj travi pre nego što se vrata zatvoriše i travnjak ponovo utonu u more tame.
Hari ponovo pogleda kroz teleskop i fokusira ga, ispitujući sada Veneru. Pogledao je svoju mapu, da bi na nju uneo planetu, ali nešto mu odvrati pažnju. Zastavši s perom u vazduhu poviše pergamenta, on poviri dole na mračno tlo i vide šest silueta kako gaze po travnjaku. Da nisu bili u pokretu i da im mesečina nije obasjavala vrhove glava, ne bi se razaznavali na mračnom tlu po kojem su hodali. Čak i s ovog rastojanja, Hari je imao čudan osećaj da je prepoznao korak najzdepastije od njih, koja je izgleda predvodila grupicu.
Nije mogao da zamisli zašto bi Ambridžova organizovala šetnju izvan zamka posle ponoći, i to u pratnji još petoro. Onda se neko pored njega nakašlja, i on se seti da je tek na polovini ispita. Potpuno je zaboravio položaj Venere. Prilepivši oko uz teleskop, ponovo ju je našao, i baš je hteo ponovo da je unese u svoju zvezdanu kartu kad, osluškujući bilo kakav čudni šum, začu udaljeno kuckanje koje odjeknu pustim imanjem, odmah zatim praćeno prigušenim lajanjem velikog psa.
On podiže pogled, a srce stade da mu bubnja. Na Hagridovim prozorima sada su se upalila svetla, a ljudi koje je opazio kako idu preko travnjaka sada su se ocrtavali ispred njih. Vrata se otvoriše i on u daljini opazi šest oštro ocrtanih silueta kako prelaze preko praga. Vrata se ponovo zatvoriše i zavlada tišina.
Hari oseti snažan nespokoj. Osvrnuo se da vidi da li su Ron i Hermiona primetili isto što i on, ali u tom trenutku profesorka Marčbenks došeta do njega i, ne želeći da izgleda kao da pokušava da zaviri u nečiji tuđ rad, Hari se žurno nadvi nad svoju zvezdanu mapu, pretvarajući se da dopisuje beleške po njoj, a zapravo je virio preko svoje osmatračnice ka Hagridovoj kolibi. U prozorima se videlo kako se siluete kreću kolibom, privremeno zaklanjajući svetlost.
Mogao je da oseti pogled profesorke Marčbenks na svom vratu, i on ponovo prisloni oko uz teleskop, zureći u Mesec, mada je već sat ranije markirao njegov položaj. Ali čim profesorka Marčbenks produži dalje, iz udaljene kolibe začu buku koja je odjekivala kroz mrak sve do vrha astronomskog tornja. Nekoliko učenika oko Harija skrenu pogled s teleskopa i stade da zuri u pravcu Hagridove kolibe.
Profesor Tofti se ponovo suvo nakašlja.
– Pokušajte da se koncentrišete, momci i devojke – reče meko.
Većina se vrati svojim teleskopima. Hari pogleda nalevo. Hermiona je kao opčinjena zurila u Hagridovu kolibu.
– Ahem... dvadeset minuta do kraja – reče profesor Tofti.
Hermiona poskoči i istog časa se ponovo okrenu svojoj zvezdanoj karti. Hari pogleda u svoju i vide da je pogrešno označio Veneru kao Mars. Nagnuo se da to ispravi.
Imanjem odjeknu glasno BENG. Nekoliko ljudi povika: – Jao! – nabovši se na svoje teleskope u žurbi da osmotre šta se to dole zbiva.

Hagridova vrata se naglo otvoriše i, pri svetlosti koja se probijala iz kolibe, videše ga sasvim jasno: masivnu siluetu koja je urlala i zamahivala pesnicama, okruženu šestoricom ljudi od kojih je svaki, sudeći po tankim odsjajima crvene svetlosti koju su mu bacali u lice, pokušavao da ga Ošamuti.

– Ne! – vrisnu Hermiona.
– Drago dete! – reče profesor Tofti skandalizovanim glasom. – Ovo je ispit!
Ali niko više nije obraćao ni najmanju pažnju na zvezdane karte. Snopovi crvene svetlosti i dalje su leteli oko Hagridove kolibe, a ipak je izgledalo da se one nekako odbijaju od njega. Bio je i dalje uspravljen i, koliko je Hari mogao da vidi, još uvek se borio. Krici i vika odjekivali su preko imanja. Muški glas povika: – Budi razuman, Hagride!
Hagrid zaječa: – Vraga razuman, mene se, vala, ne’š tako lako dočepat’, Doulišu! Hari je mogao da vidi tanke obrise Fenga, koji je pokušavao da odbrani Hagrida
uporno skačući na čarobnjake koji su ih opkolili, sve dok ga jedna Ošamućujuća čin nije pogodila i bacila na zemlju. Hagrid besno urliknu, silovito podiže vinovnika sa zemlje i baci ga u stranu. Čovek prelete, kako se činilo, nekih tri metra, i više ne ustade. Hermiona vrisnu, sklopivši ruke preko usta. Hari se osvrnu ka Ronu i vide da i on deluje preplašeno. Niko od njih nikad ranije nije video Hagrida kad se stvarno ražesti.
– Pogledajte! – proskiča Parvati, koja se nagnula na svoju osmatračnicu i pokazivala ka podnožju zamka, gde se ulazna vrata ponovo otvoriše. Mračni travnjak ponovo bi osvetljen, i sada je jedna jedina dugačka senka hitala preko travnjaka.
– Ama zbilja – reče profesor Tofti brižno. – Imate još samo šesnaest minuta, da znate!
Ali niko nije obraćao ni najmanju pažnju na njega: posmatrali su osobu koja je sada žurno hitala ka poprištu bitke kraj Hagridove kolibe.
– Kako se usuđujete! – povika ta figura dok je trčala. – Kako se samo usuđujete!
– To je Mek Gonagalova! – prošaputa Hermiona.
– Pustite ga na miru! Na miru, kad vam kažem! – reče glas profesorke Mek Gonagal kroz tamu. – Zbog čega ga napadate? Nije ništa učinio, ništa što bi iziskivalo takvu...
Hermiona, Parvati i Lavander zavrištaše. Siluete oko kolibe baciše najmanje četiri Ošamućujuće čini na profesorku Mek Gonagal. Na pola puta između kolibe i zamka crveni zraci se sudariše s njom. Na trenutak beše sva osvetljena i obasjana sablasnim crvenilom, a onda bi pokošena, snažno udari leđima o tlo i više se ne pomeri.

– Galopirajućih mi gargojla! – povika profesor Tofti, koji je izgleda potpuno zaboravio da je ispit. – I to bez ikakvog upozorenja! Nečuveno ponašanje!
– KUKAVICE! – kriknu Hagrid. Glas mu se pronosio razgovetno sve do vrha njihove kule, i u zamku se ponovo upališe neka svetla. – PROKLETE KUKAVICE! EVO VI GA NA... I OVO...

– O, gospode... – prenerazi se Hermiona.

Hagrid dvaput snažno udari najbliže napadače. Sudeći po tome kako su se odmah srušili, nokautirao ih je. Hari vide kako se Hagrid spušta na tlo i pomisli da su ga konačno savladale čini. Međutim, sledećeg trenutka Hagrid se ponovo uspravi s nečim poput vreće na leđima – a onda Hari shvati da je preko ramena prebacio Fengovo mlitavo telo.
– Drž’te ga, drž’te ga! – vrisnu Ambridžova, ali njen jedini preostali pomagač nije imao nameru da priđe nadohvat Hagridovih pesnica. Zapravo, uzmicao je tako brzo da se sapleo preko jednog od svojih onesvešćenih kolega i pao. Hagrid se okrenu i stade da trči, još uvek noseći Fenga oko vrata. Ambridžova uputi za njim još jednu, poslednju, Ošamućujuću čin, ali ga promaši, a Hagrid, jureći u punoj brzini ka udaljenim kapijama, nestade u tmini.
Čitav minut je vladala mrtva tišina, dok su svi otvorenih usta piljili u zemljište. Zatim glas profesora Toftija slabašno izgovori: – Ovaj... još pet minuta, deco.
Mada je popunio samo dve trećine mape, Hari je očajnički želeo da se ispit što pre završi. Kad je najzad bio gotov, on, Ron i Hermiona naguraše trapavo teleskope u njihove futrole i sjuriše se spiralnim stepeništem. Niko od učenika nije otišao u krevet. Svi su glasno i uzbuđeno pričali u podnožju stepenica o onome čemu su upravo prisustvovali.
– Ta zla ženturača! – dahtala je Hermiona, koja je jedva govorila od besa. – Pokušava da se prišunja Hagridu u gluvo doba noći!
– Očito je želela da izbegne još jednu scenu poput one s Trelonijevom – reče Erni Makmilan znalački, probijajući se ka njima.
– Hagrid se dobro držao, zar ne? – reče Ron koji je delovao više uzrujano nego impresionirano. – Kako to da su se čini odbijale od njega?
– Biće da je to zbog njegove džinovske krvi – reče Hermiona drhtavim glasom. – Teško je Ošamutiti džina, oni su ti kao trolovi, zaista su otporni... ali sirota profesorka Mek Gonagal... četiri Ošamućujuće čini pravo u grudi, a nije baš mlada, zar ne?

– Užasno, užasno – reče Erni, pompezno odmahujući glavom. – Pa, odoh u krevet. ’Ku noć, svima.
Ljudi oko njh stadoše da se razilaze, i dalje uzbuđeno pričajući o onome što su upravo videli.
– Makar nisu uspeli da odvedu Hagrida u Askaban – reče Ron. – Pretpostavljam da je otišao da se pridruži Dambldoru, zar ne?
– Valjda jeste – reče Hermiona, kao da će da zaplače. – O, pa to je strašno, stvarno sam se nadala da će se Dambldor uskoro vratiti, a sada smo izgubili i Hagrida.
Oni se odvukoše natrag u grifindorski boravak, koji je bio dupke pun. Gungula na imanju ispred zamka probudila je nekoliko ljudi, koji su odmah požurili da razbude svoje prijatelje. Šejmus i Din, koji su tamo stigli pre Harija, Rona i Hermione, sada

su svima pričali šta su videli i čuli s vrha astronomskog tornja.

– Ali zašto baš sada da otpusti Hagrida? – upita Anđelina Džonson, odmahujući glavom. – On nije kao Trelonijeva, ove godine je čak predavao mnogo bolje nego inače!
– Ambridžova mrzi poluljude – reče Hermiona ogorčeno, sručivši se u fotelju. – Od početka joj je bila namera da izbaci Hagrida.
– A pri tom je još i mislila da joj Hagrid ubacuje njuškavce u kabinet – zapišta Kejti Bel.
– O, boga mu – reče Li Džordan, pokrivši usta. – Ja sam joj stavljao te njuškavce u kancelariju. Fred i Džordž su mi ostavili par komada. Levitirao sam ih unutra kroz njen prozor.
– Ionako bi ga izbacila – reče Din. – Isuviše je bio blizak s Dambldorom.
– To je istina – reče Hari, utonuvši u fotelju pored Hermionine.
– Nadam se samo da je profesorka Mek Gonagal dobro – reče Lavander sva u suzama.
– Preneli su je u zamak, videli smo kroz prozor spavaonice – reče Kolin Krivej. – Nije baš dobro izgledala.
– Madam Pomfri će je srediti – reče Alisija Spinet odlučno. – Nikad još nije omanula.
Bilo je gotovo četiri izjutra kada se boravak ispraznio. Hari je bio sasvim budan. Neprestano ga je proganjao prizor Hagrida koji beži u mrak. Bio je tako ljut na Ambridžovu da nije mogao da zamisli koja bi kazna za nju bila dovoljno teška, mada je Ronov predlog da njome nahrane kutiju pregladnelih zadnjerasprskavajućih skruta imao svojih draži. Zaspao je smišljajući što užasniju osvetu, i ustao iz kreveta tri sata kasnije, osećajući da nije dovoljno odmoran.
Poslednji ispit, Istorija magije, trebalo je da se održi tek popodne. Hari bi baš voleo da je mogao da se vrati u krevet posle doručka, ali je računao da izjutra na brzinu obnovi gradivo, pa je umesto toga sedeo pored prozora u boravku, oslonivši glavu na ruke, uporno pokušavajući da ne zadrema dok je čitao neke od metar visokih beleški koje mu je Hermiona pozajmila.
Petaci uđoše u Veliku salu u dva sata i zauzeše mesta ispred ispitnih papira. Hari je bio potpuno iscrpljen. Samo je hteo da se ovo što pre završi, kako bi otišao da se naspava. Zatim će, sutradan, s Ronom otići do kvidičkog terena... leteće na Ronovoj metli... i uživati u tome što više ne moraju da obnavljaju gradivo.
– Okrenite svoje papire – reče profesorka Marčbenks sa pročelja Sale, prevrnuvši džinovski peščanik. – Možete početi.
Hari je uporno zurio u prvo pitanje. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što shvati da nije upamtio nijednu njegovu reč. Neka osa je zujala u daljini, pokušavajući da izleti kroz jedan od visokih prozora. Polako, s naporom, on najzad stade da piše odgovor.

Bilo mu je teško da se seti imena, i stalno je brkao datume. Pitanje broj četiri je prosto preskočio (Da li je, po vašem mišljenju, ozakonjenje nošenja čarobnih štapića doprinelo goblinskim pobunama u osamnaestom veku, ili dovelo do njihove bolje kontrole?), misleći da će se vratiti na njega na kraju, ako mu ostane vremena. Usredsredio se na pitanje broj pet (Kako je Statut o tajnosti prekršen 1749. i koje su mere uvedene da bi se sprečilo njegovo ponovno kršenje ?), ali ga je stalno kopkala sumnja da je propustio nekoliko važnih tačaka. Imao je utisak da cela ta priča ima neke veze s vampirima.

Potražio je pitanje na koje bi definitivno mogao da odgovori, i oči mu se zadržaše na pitanju broj deset: Opišite okolnosti koje su dovele do stvaranja Međunarodne konfederacije čarobnjaka i objasnite zašto su magovi iz Lihtenštajna odbili da se priključe.
To znam, pomisli Hari, mada mu je mozak radio tromo. U svesti je video naslov, napisan Hermioninim rukopisom: Formiranje Međunarodne konfederacije čarobnjaka.... čitao je te beleške baš tog jutra.
Počeo je da piše, stalno podižući pogled da bi proveravao veliki peščanik na stolu pored profesorke Marčbenks. Sedeo je tik iza Parvati Petil, kojoj je duga tamna kosa padala preko naslona stolice. Jednom ili dvaput je uhvatio sebe kako zuri u tanku zlatnu svetlost koja se presijavala na njoj kada bi neznatno pomerila glavu, i morao je malo da prodrma vlastitu glavu da bi se izbistrila.
... prvi najviši izabranik Međunarodne konfederacije čarobnjaka bio je Pjer Bonakord, ali je njegovo imenovanje osporila čarobnjačka zajednica Lihtenštajna zato što...
Svuda oko Harija pera su škripavo parala pergament, kao da rastrčani pacovi rovare po njemu. Sunce mu je udaralo po glavi otpozadi. Šta li je to Bonakord uradio da toliko uvredi čarobnjake Lihtenštajna? Hariju se činilo da to ima neke veze s trolovima... Ponovo je tupo zurio u Parvatinu kosu. Kad bi samo mogao da izvede Legilimenciju i otvori prozorče na njenoj glavi otpozadi, da sazna nešto više o trolovima koji su izazvali razdor između Pjera Bonakorda i Lihtenštajna...
Hari sklopi oči i zari lice u ruke, tako da mu je svetlucavo crvenilo unutar kapaka postajalo sve mračnije i hladnije. Bonakord je hteo da zaustavi lov na trolove i trolovima obezbedi neka prava... ali Lihtenštajn je imao problema s plemenom posebno zloćudnih brdskih trolova... to je to.
Otvorio je oči. One ga zapekoše i zasuziše pred jarkom belinom pergamenta. Lagano, on ispisa dva reda o trolovima, zatim pročita sve što je dotad uradio. Nije mu delovalo mnogo informativno niti detaljno, mada je bio siguran da su Hermionine beleške o toj konfederaciji imale gomilu strana.
Ponovo je sklopio oči, pokušavajući da ih vidi, pokušavajući da se seti...
Konfederacija se prvi put sastala u Francuskoj, da, to je već napisao...
Goblini su pokušali da prisustvuju, ali su ih izbacili... i to je napisao...

A niko iz Lihtenštajna nije hteo da dođe...

Razmisli, reče sebi, s licem u rukama, dok su sva pera oko njega strugala,
ispisujući beskrajne odgovore, a pesak cureo u peščaniku pred njima...
Ponovo je išao hladnim, mračnim hodnikom kroz Odsek za misterije, odlučnim
hodom s jasnim ciljem, povremeno potrčavši, rešen da konačno stigne tamo kud je
naumio... Crna vrata mu se naglo otvoriše kao i uvek, i on se nađe u kružnoj sobi s
mnoštvom vrata...
Pravo preko kamenog poda, pa kroz druga vrata... svuda po zidovima i podu
odsjaji treperavih svetala, i to čudno mehaničko kliktanje, ali nema vremena da

istražuje, mora da požuri...
On pretrča poslednjih nekoliko metara do trećih vrata, koja se naglo otvoriše, baš
kao i ostala...
Ponovo se obreo u sobi velikoj poput katedrale, punoj polica i staklenih kugli...
srce mu je sad vrlo brzo udaralo... ovog puta rešio je da stigne tamo... Kada je došao
do broja devedeset sedam, skrenuo je levo i požurio kroz prolaz između dva reda...
Ali na samom kraju spazi neko obličje na podu, crno obličje koje se micalo po
podu poput ranjene životinje... Harijev stomak se zgrči od straha... od uzbuđenja...
Iz usta mu se izvi nekakav glas, prodoran, hladan glas lišen svake ljudske
dobrote...
– Uzmi mi to, umesto mene... spusti ga dole, sada... ja ga ne mogu dodirnuti... ali ti možeš...
Crni oblik na podu malo se pomeri. Na kraju vlastite ruke, Hari vide belu šaku dugih prstiju kako podiže štapić... i ču kako taj visok, hladan glas izgovara: – Krucio!
Čovek na podu bolno kriknu, pokušavajući da ustane, ali ponovo pade unazad, previjajući se. Hari se smejao. Podigao je svoj štapić, skidajući kletvu, a ona figura zaječa i ostade nepokretna.
– Lord Voldemor čeka...
Vrlo lagano, dok mu je ruka drhtala, čovek na podu podiže ramena desetak-petnaestak centimetara i uspravi glavu. Lice mu je bilo umrljano krvlju i ispijeno, izobličeno od bola, a ipak kruto i prkosno...
– Moraćeš da me ubiješ – prošaputa Sirijus.
– Bez sumnje i hoću, na kraju – reče onaj hladan glas. – Ali ćeš mi ga najpre doneti, Blek... misliš da si dosad iskusio šta je bol? Razmisli ponovo... imamo sate pred sobom, i niko te neće čuti kako vrištiš...
Ali neko vrisnu čim je Voldemor ponovo spustio štapić. Neko zaurla i pade postrance s vrele klupe na hladan kameni pod. Hari se probudi kad je udario o tlo, i dalje urlajući, dok mu je ožiljak goreo, i Velika sala buknu svuda oko njega.

32. Izlazak iz vatre


– Neću da idem... Ne treba mi bolničko krilo... ne želim...

Govorio je nerazgovetno, pokušavajući da se odmakne od profesora Toftija koji je vrlo brižno gledao u Harija, nakon što mu je pomogao da izađe u Ulaznu dvoranu, dok su ostali učenici zurili u njega.
– Ja... sasvim sam dobro, gospodine – promuca Hari, brišući znoj s lica. –
Zaista... Samo sam zaspao... imao sam noćnu moru...
– Veliki pritisak ispita! – reče stari čarobnjak saosećajno, potapšavši drhtavom rukom Harija po leđima. – Dešava se, mladiću, dešava! Dakle, popij malo vode da te osveži, i možda ćeš biti spreman da se vratiš u Veliku salu? Ispit je skoro završen, ali ćeš možda biti u stanju da lepo zaokružiš poslednji odgovor?
– Da – reče Hari izbezumljeno. – Ovaj... ne... uradio sam... mislim da sam uradio koliko sam mogao...
– Vrlo dobro, vrlo dobro – reče stari čarobnjak ljubazno. – Idem da pokupim tvoj ispitni rad, a tebi savetujem da odeš i malo prilegneš.
– Učiniću to – reče Hari, žustro klimajući glavom. – Mnogo vam hvala.

Čim su starčeve pete iščezle preko praga Velike sale, Hari potrča uz mermerno stepenište, jureći hodnicima tako brzo da portreti pored kojih je prolazio počeše nezadovoljno da gunđaju, zatim ponovo krenu naviše, preskačući stepenike, i najzad kao uragan ulete kroz dvostruka vrata bolničkog krila, nateravši Madam Pomfri, koja je upravo sipala kašikom neku plavu tečnost u Montagjuova otvorena usta, da vrisne sva uzbunjena.

– Poteru, šta to radiš?
– Moram da vidim profesorku Mek Gonagal – reče Hari zadihan, izbacujući vazduh iz pluća. – Odmah... hitno je!
– Ona nije ovde, Poteru – reče Madam Pomfri tužno. – Jutros je prebačena u Sent Mungo. Četiri Ošamućujuće čini pravo u grudi, u njenim godinama? Čudo da je nisu ubili.
– Nje... nema? – reče Hari, zapanjen.
Zvono zazvoni baš ispred te spavaonice, i on iz daljine začu uobičajenu tutnjavu učenika koji su se slivali hodnicima iznad i ispod njega. Ostade sasvim miran, gledajući u Madam Pomfri. Sve više ga je obuzimao užas.
Nije više imao kome to da ispriča. Dambldora nema, Hagrida takođe, ali je, nekako, uvek očekivao da će profesorka Mek Gonagal biti tu, stroga i nepopustljiva možda, ali uvek pouzdana, stalno prisutna...
– Ne čudi me što si šokiran, Poteru – reče Madam Pomfri, s izrazom žestokog odobravanja na licu. – Kao da bi neko od njih mogao i smeo da Ošamuti Minervu Mek Gonagal licem u lice, na videlu dana! Kukavičluk, eto šta je... podli kukavičluk... da se ne brinem šta bi se vama učenicima desilo bez mene, dala bih otkaz u znak protesta.

– Da – reče Hari tupo.
Slepo je izleteo iz bolničkog krila u hodnik pun đaka, dok ga je masa gurkala, a panika u njemu narastala poput otrovnog gasa, tako da mu se vrtelo u glavi i nikako nije mogao da smisli šta da radi...
Ron i Hermiona, reče mu glas u glavi.
Ponovo potrča, gurkajući učenike sebi s puta, nesvestan njihovih ljutitih protesta. Ponovo se sjuri dva sprata niže i već beše stigao do vrha mermernog stepeništa, kada ih vide kako jure ka njemu.
– Hari! – odmah će Hermiona, delujući vrlo preplašeno. – Šta se desilo? Jesi li dobro? Da nisi bolestan?
– Gde si bio? – zahtevao je Ron da zna.
– Pođite sa mnom – brzo će Hari. – Hajde, moram nešto da vam ispričam.
Poveo ih je hodnikom na prvom spratu, provirujući kroz vrata učionica dok na kraju nije našao jednu praznu, u koju ulete zatvarajući vrata za Ronom i Hermionom čim uđoše, nasloni se na njih i okrenu se ka oboma.
– Voldemor je uhvatio Sirijusa.
– Šta?

– Kako ti to...?

– Video. Maločas. Kad sam zaspao na ispitu.
– Ali... ali gde? Kako? – reče Hermiona, čije lice beše belo.
– Ne znam kako – reče Hari. – Ali znam tačno gde. Postoji jedna soba u Odseku za misterije puna polica prekrivenih tim malim staklenim kuglama, a oni su na kraju reda devedeset sedam... on pokušava da iskoristi Sirijusa da se dokopa nečega odatle, šta god to bilo... muči ga... kaže da će ga na kraju ubiti!
Hari shvati da mu se glas trese, baš kao i kolena. Prišao je najbližoj klupi i seo na nju, pokušavajući da se kontroliše.
– Kako ćemo da dođemo do tamo? – upita ih on.

– U Odsek za misterije, kako bismo spasili Sirijusa! – reče Hari glasno.

– Ali... Hari... – reče Ron slabim glasom.
– Šta? Šta? – povika Hari.
Nije mogao da shvati zašto oboje zijaju u njega kao da im traži da učine nešto suludo.
– Hari – reče Hermiona prilično preplašenim glasom – ovaj... kako... kako je Voldemor ušao u Ministarstvo magije a da niko ne primeti da je on tamo?
– Otkud znam? – zagrme Hari. – Pitanje je kako ćemo mi tamo ući!
– Ali... Hari, razmisli – reče Hermiona, zakoračivši ka njemu – sada je pet popodne... Ministarstvo magije mora da je puno službenika... Kako su Voldemor i Sirijus mogli da uđu a da ih niko ne vidi? Hari... oni su verovatno dva najtraženija čarobnjaka na svetu... misliš li da bi mogli neopaženi da uđu u zgradu punu Aurora?
– Pojma nemam, Voldemor je možda koristio Nevidljivi ogrtač ili nešto slično! – povika Hari. – Uostalom, Odsek za misterije uvek je bio potpuno prazan kad god sam bio...
– Ti nikad nisi bio tamo – reče Hermiona mirno. – Samo si sanjao to mesto, to je sve.
– To nisu normalni snovi! – doviknu joj Hari u lice, ustavši, i zakorači ka njoj. Hteo je da je prodrma. – Kako onda objašnjavaš Ronovog tatu, o čemu se tu radilo, kako sam znao šta mu se desilo?
– U pravu je – reče Ron tiho, pogledavši Hermionu.
– Ali, to je tako... tako neverovatno! – reče Hermiona očajnički. – Hari, kako bi se, za ime sveta, Voldemor mogao dokopati Sirijusa kad je on sve vreme u Ulici Grimold?
– Sirijus je možda pukao i uželeo se malo svežeg vazduha – reče Ron, zvučeći zabrinuto. – On već odavno očajnički želi da izađe iz te kuće...
– Ali zašto? – nastavi Hermiona – zašto bi, zaboga, Voldemor želeo da iskoristi Sirijusa da se dokopa tog oružja, ili šta god bilo?
– Nemam pojma, može biti hiljadu razloga! – razdra se Hari na nju. – Možda je

Sirijus samo neko za koga je Voledmora baš briga ako ga vidi povređenog...

– Znate šta, palo mi je nešto na pamet – reče Ron tihim glasom. – Sirijusov brat je bio Smrtožder, zar ne? Možda je on odao Sirijusu tajnu kako da se domogne tog oružja!
– Da... i zato je Dambldor uporno pokušavao da drži Sirijusa pod ključem sve vreme! – reče Hari.
– Čujte, žao mi je – viknu Hermiona – ali to što pričate nema nikakvog smisla, jer ni za šta od svega toga nemamo dokaze, čak ni za to da su Voldemor i Sirijus uopšte tamo...
– Hermiona, Hari ih je video! – reče Ron, okrenuvši se ka njoj.
– Dobro – reče ona, delujući preplašeno ali odlučno. – Samo sam htela da kažem da...
– Šta?
– Ti... nemoj da misliš da je ovo neka kritika, Hari! Ali previše si... ovaj... zar ne misliš da si pomalo u „spasavam svet“ fazonu?
On je prostreli pogledom.
– A šta to treba da znači: „spasavam svet“ fazon?
– Pa... ti... – delovala je puna zebnje. – Mislim... prošle godine, na primer... u jezeru... za vreme Turnira... nije trebalo... mislim, nije bilo potrebe da spasavaš onu malu Delakerovu... pomalo si... pomalo si se zaneo...
Hari oseti kako mu telom struji vreo, brideći gnev: kako može sada da ga podseća na tu grešku?
– Mislim, to je bilo zaista lepo od tebe i sve to – dodade Hermiona brzo, istinski prestravljena izrazom na Harijevom licu – svi su mislili da je to što si uradio divna stvar...
– Baš čudno – reče Hari drhtavim glasom – pošto se sasvim jasno sećam kako je Ron rekao da sam traćio vreme izigravajući junačinu... da li na to misliš? Smatraš da opet želim da izigravam junaka?
– Ne, ne, ne! – reče Hermiona delujući preneraženo. – Uopšte nisam to mislila.
– Pa, hajde, reci već jednom to što imaš, pošto ovde već gubimo vreme! – povika Hari.
– Pokušavam da ti kažem... Voldemor te zna, Hari! Odveo je Džini u Dvoranu tajni da bi tebe namamio tamo, on se služi takvim stvarima, zna da si ti... osoba koja bi pritekla Sirijusu u pomoć! Šta ako samo pokušava tebe da namami u Odsek za mist...?

– Hermiona, nije bitno da li je to učinio da me namami ili ne – odveli su Mek Gonagalovu u Sent Mungo, na Hogvortsu više nema nikoga iz Reda kome možemo reći, a ako ne odemo, Sirijus je mrtav!
– Ali, Hari... šta ako je tvoj san... bio samo to, san?
Hari frustrirano zaurla. Hermiona odmah ustuknu od njega, vidno uplašena.
– Ti ne shvataš! – povika Hari na nju. – Nemam noćne more, i nije tačno da su to

samo snovi! Šta misliš, čemu služi sva ta Oklumencija, zašto misliš da je Dambldor želeo da me sačuva da ne vidim te stvari? Zato što su one STVARNE, Hermiona – Sirijus je uhvaćen, video sam ga, Voldemor ga se dočepao, a niko drugi to ne zna, što znači da jedino mi možemo da ga spasimo, i ako ne želite to da učinite, odlično, ali ja idem, razumete? A ako se dobro sećam, nije ti smetalo to što sam u „spasavam-svet“ fazonu kad sam tebe spasavao od dementora, ili... – on se okrete ka Ronu – ... kada je u pitanju bila tvoja sestra koju sam spasavao od Baziliska...

– Ja nikada nisam ni rekao da mi to smeta! – reče Ron žučno.
– Ali, Hari, upravo si sâm to rekao – reče Hermiona oštro. – Dambldor je hteo da naučiš kako da izbaciš te stvari sebi iz glave, i da si dobro savladao Oklumenciju, nikada to ne bi ni video...
– AKO MISLIŠ DA ĆU JEDNOSTAVNO DA SE PONAŠAM KAO DA NISAM NIŠTA VIDEO...
– Sirijus ti je rekao da je najvažnije od svega da naučiš da zatvaraš svoj um!
– PA, VEROVATNO BI REKAO NEŠTO SASVIM DRUGO DA JE ZNAO ŠTA SAM UPRAVO...
Vrata učionice se otvoriše. Hari, Ron i Hermiona se naglo okrenuše. Džini uđe, delujući radoznalo, a za njom Luna, koja je, po običaju, delovala kao da je slučajno tu zalutala.
– Zdravo – reče Džini nesigurno. – Prepoznale smo Harijev glas. O čemu to galamite?
– To te se ne tiče – reče Hari grubo.
– Nema potrebe da sa mnom razgovaraš tim tonom – reče ona hladno – samo sam se pitala mogu li nekako da pomognem.
– E pa, ne možeš – reče Hari kratko.
– Baš si nepristojan, da znaš – reče Luna smireno.
Hari opsova i okrenu se. U ovom trenutku je najmanje od svega želeo da razgovara

Lunom Lavgud.
– Čekaj – reče Hermiona iznenada. – Čekaj... Hari, one mogu da pomognu. Hari i Ron je pogledaše.
– Saslušajte me – reče ona nestrpljivo – Hari, moramo da proverimo da li je Sirijus stvarno napustio sedište Reda.
– Rekao sam ti, video sam...
– Hari, preklinjem te! – reče Hermiona očajnički. – Molim te, daj da proverimo da Sirijus nije kod kuće, pre nego što odjurimo za London. Ako otkrijemo da nije tamo, onda ti se kunem da te neću zaustavljati. Poći ću i ja, učiniću s-sve što treba da ga spasemo.
– Sirijusa muče upravo u OVOM trenutku! – povika Hari. – Nemamo vremena za gubljenje.
– Ali ako je to Voldemorov trik, Hari, onda moramo da proverimo, moramo.

– Kako? – upita Hari. – Kako ćemo da proverimo?

– Moraćemo da iskoristimo kamin Ambridžove, da vidimo možemo li da ga kontaktiramo – reče Hermiona, i sama prestravljena na tu pomisao. – Ponovo ćemo da odmamimo Ambridžovu što dalje možemo, ali trebaju nam stražari, a za to možemo da iskoristimo Džini i Lunu.
Mada se očito još uvek trudila da shvati šta se to događa, Džini spremno reče: – Da, učinićemo to – a Luna upita: – Kad kažeš ’Sirijus’, da li misliš na Patrljka Daskala?
Niko joj ne odgovori.
– Važi – reče Hari naprasito Hermioni. – Važi, ako možeš da smisliš način da to izvedemo brzo, ja se slažem, inače idem smesta u Odsek za misterije.
– Odsek za misterije? – reče Luna, delujući blago iznenađena. – Ali kako ćeš tamo da uđeš?
Hari ju je opet ignorisao.
– Dakle – reče Hermiona, dok je špartala gore-dole između klupa kršeći ruke. – U redu... neko od nas će potražiti Ambridžovu i... i uputiti je u pogrešnom pravcu, zadržavajući je što dalje od njene kancelarije. Mogli biste joj reći... recimo... da Pivs smera nešto strašno, po običaju...
– Ja ću to da učinim – reče Ron odjednom. – Reći ću joj da Pivs uništava učionicu za Preobražavanje ili nešto slično, to je kilometrima daleko od njene kancelarije. Kad bolje razmislim, mogao bih čak da ubedim Pivsa da to i učini, ako ga usput sretnem.

Videlo se koliko je situacija ozbiljna, kada Hermiona nije ništa prigovorila uništavanju učionice za Preobražavanje.
– U redu – reče ona, nabravši obrve, i dalje se šetkajući. – E sad, moramo da zadržimo učenike podalje od njene kancelarije dok budemo provaljivali, inače će nas neki sliterinac primetiti i javiti joj.
– Luna i ja možemo da stojimo na oba kraja hodnika – reče Džini spremno – i da upozoravamo ljude da ne idu tuda jer je neko ispustio tonu Zagušujućeg gasa. – Hermionu iznenadi spremnost s kojom je Džini smislila tu laž. Džini slegnu ramenima i dodade: – Fred i Džordž su planirali to da učine, pre nego što su otišli.
– U redu – složi se Hermiona. – Onda, Hari, ti i ja ćemo se sakriti ispod Nevidljivog ogrtača, a onda ćemo se ušunjati u kancelariju, da bi ti porazgovarao sa Sirijusom...
– On nije tamo, Hermiona!
– Mislim... da bi mogao da... da proveriš je li Sirijus kod kuće, ili nije, dok ja čuvam stražu. Mislim da ne bi smeo da budeš sâm unutra; Li je već dokazao da je prozor slaba tačka kad je ubacivao njuškavce kroz njega.
Besan i nestrpljiv, Hari je ipak Hermioninu želju da ide s njim u kancelariju Ambridžove protumačio kao znak solidarnosti i odanosti.
– Ja... važi, hvala – promrmlja on.

– Dobro, pa, čak i ako sve to učinimo, mislim da nećemo biti u stanju da se zadržimo duže od pet minuta – reče Hermiona, kojoj je laknulo što je Hari, izgleda, prihvatio njen plan – pogotovo dok Filč i onaj bedni Inkvizitorski odred cunjaju naokolo.

– Pet minuta će biti dovoljno – reče Hari. – Hajde, krenimo...
– Sada? – reče Hermiona preneraženo.
– Sada, naravno! – reče Hari ljutito. – Šta si mislila, čekaćemo do posle večere ili tako nešto? Hermiona, Sirijus je u ovom trenutku na mukama!
– Ja... pa dobro, u redu – reče ona nemajući kud. – Idi i donesi Nevidljivi ogrtač, pa ćemo se sresti na kraju hodnika kod Ambridžove, važi?
Hari ne odgovori, već izlete iz sobe i poče da se probija kroz mileću gomilu napolju. Dva sprata iznad srete Šejmusa i Dina, koji ga veselo pozdraviše i rekoše mu da planiraju žurku „do zore“ u dnevnom boravku, povodom završetka ispita. Hari jedva da ih je čuo. Popeo se kroz rupu u portretu, dok su se njih dvojica i dalje gložili oko toga koliko će krem-piva nabaviti ispod ruke, i ponovo se vratio istim putem, noseći u torbi Nevidljivi ogrtač i Sirijusov nož, pre nego što su i primetili da je otišao.
– Hari, hoćeš li i ti da priložiš par galeona? Harold Dingl misli da bi mogao da nam proda malo vatroviskija...
Ali Hari je već odmakao dalje hodnikom, i nekoliko minuta kasnije preskočio je poslednjih pet stepenica da bi se pridružio Ronu, Hermioni, Džini i Luni, koji su se zbili jedni uz druge na kraju hodnika ispred kancelarije Ambridžove.
– Uzeo sam – reče zadihano. – Jeste li spremni?
– Da – prošaputa Hermiona, dok je družina glasnih šestaka prolazila kraj njih. – Dakle Rone... idi i pronađi Ambridžovu... Džini, Luna, počnite da izvodite ljude iz hodnika... Hari i ja ćemo uzeti Ogrtač i sačekati dok se prostor ne raščisti...
Ron ode dugim koracima i sve do kraja prolaza mogli su da vide njegovu jarkocrvenu kosu. U međuvremenu, Džinina podjednako živopisna glava vrzmala se među uskomešanim đacima i usmeravala ih u drugom pravcu, praćena Luninom plavokosom.
– Dođi ovamo – promrmlja Hermiona, povukavši Harija za ručni zglob, i odvede ga u nišu gde je ružna kamena glava srednjovekovnog čarobnjaka nešto mrmljala za sebe, nasađena na stub. – Jesi... jesi li siguran da ti je dobro, Hari? I dalje si vrlo bled.
– Dobro sam – reče on kratko, izvlačeći Nevidljivi ogrtač iz torbe. Zapravo, ožiljak ga je bolno probadao, ali ne toliko jako koliko bi boleo da je Voldemor već zadao Sirijusu smrtonosni udarac. Pekao ga je mnogo gore one noći kada je Voldemor kažnjavao Ejverija...
– Hajde – reče on, prebacivši Ogrtač preko njih dvoje, i zatim počeše pažljivo da osluškuju kamenu skuplturu ispred njih koja je mumlala na latinskom.

– Ne možete ovuda, nipošto! – vikala je Džini gomili đaka. – Ne. Žao mi je, moraćete okolo pored pokretnih stepenica, neko je pustio Zagušujući gas odmah tu blizu...

Čuli su kako se neki žale, a jedan zlovoljan glas reče: – Ne vidim nikakav gas.
– To je zato što je bezbojan – reče Dini ubedljivim iznerviranim glasom – ali ako hoćete da prođete kroz njega, izvolite, pa ćemo onda vaše telo da pokažemo kao dokaz sledećem idiotu koji nam ne bude verovao.
Gomila se polako proredila. Vesti o Zagušujućem gasu proširile su se izgleda po školi, jer ljudi više nisu dolazili tu. Kada se najzad hodnici svuda naokolo isprazniše, Hermiona tiho reče: – Hari, mislim da bolje od ovoga ne može da bude... hajde, idemo.
Njih dvoje krenuše, pokriveni Ogrtačem. Luna je stajala na udaljenom kraju hodnika, leđima okrenuta njima. Dok su prolazili pored Džini, Hermiona prošaputa: – Dobro si to izvela... ne zaboravi na signal!
– Šta je signal? – promrlja Hari, kad su se približili vratima Ambridžove.
– Glasno pevanje refrena Vizli je naš car ako vide Ambridžovu kako dolazi – uzvrati mu Hermiona, dok je Hari ubacivao oštricu Sirijusovog noža u procep između vrata i zida. Brava škljocnu i oni uđoše u kancelariju.
Šareni mačići su se grejali na poznom popodnevnom suncu koje je obasjavalo njihove posude, ali je, inače, kancelarija izgledala sasvim mirno i nenastanjeno, kao i prošli put. Hermiona odahnu.
– Mislila sam da je možda dodatno obezbedila sobu posle drugog njuškavca.
Oni skinuše Ogrtač. Hermiona odjuri do prozora, pazeći da je niko spolja ne vidi, izvirujući ka školskom imanju s isukanim štapićem. Hari otrča do kamina, zgrabi činiju s flu-praškom i baci prstohvat u rešetku, gde se odmah pojavi smaragdni plamen. On brzo kleknu, gurnu glavu u lelujave plamenove i povika: – Ulica Grimold broj dvanaest!
Glava poče da mu se vrti kao da je upravo sišao s vrteške, mada su mu kolena bila čvrsto prikovana za hladan kameni pod. Izvrnuo je oči u pravcu vrtloga pepela, a kada je kovitlanje prestalo, on otvori oči i otkri da gleda u dugačku, hladnu kuhinju kuće u Ulici Grimold.
Tamo nije bilo nikoga. To je i očekivao, pa ipak mu nije bilo prijatno što mu se stomak prevrće od panike i jeze pred prizorom napuštene sobe.
– Sirijuse? – povika on. – Sirijuse, da li si tu?
Njegov glas odjekivao je prostorijom, ali nije bilo nikakvog odgovora, osim tananog komešanja desno od kamina.
– Ko je tamo? – povika on, pitajući se da nije to samo miš.
A onda pred njim iskrsnu Kričer, kućni vilenjak. Delovao je veoma radosno, mada je izgleda nedavno gadno povredio obe ruke, koje su bile skroz u zavojima.
– To je glava malog Potera u kaminu – objasni Kričer praznoj kuhinji, gledajući

kradomice i čudnovato trijumfalno ka Hariju. – Zbog čega dolazi, pita se Kričer?

– Gde je Sirijus, Kričeru? – zahtevao je Hari da zna. Kućni vilenjak se piskavo zakikota.
– Gospodar je izašao, Hari Poteru.
– Kuda je otišao? Kuda je otišao, Kričeru?

– Pazi šta radiš! – reče Hari, potpuno svestan da je svaka pretnja kaznom Kričeru skoro neizvodljiva u njegovom položaju. – Šta je s Lupinom? Ludookim? Da li je bilo ko od njih ovde?

– Nikoga nema, osim Kričera! – reče vilenjak razdragano i okrenuvši leđa Hariju, krenu lagano ka vratima na kraju kuhinje. – Kričer će malo da proćaska sa svojom gospodaricom, dabome, nije imao prilike za to dugo, dugo vremena. Kričerov gospodar ga je dugo držao podalje od nje...
– Kuda je otišao Sirijus? – vrisnu Hari za vilenjakom. – Kričeru, da li je otišao u Odsek za misterije?
Kričer se ukoči u mestu. Hari je jedva razaznavao potiljak njegove ćelave glave od Šume nogu stolica koje su stajale pred njim.
– Gospodar ne govori sirotom Kričeru gde ide – reče patuljak tiho.
– Ali ti znaš! – povika Hari. – Zar ne? Znaš gde je on!
Na trenutak nasta muk, a onda se vilenjak zakikota što je glasnije mogao.
– Gospodar se neće vratiti iz Odseka za misterije! – reče on razdragano. – Kričer i njegova gospodarica ponovo su zajedno, sami!
On odjuri i nestade kroz vrata koja su vodila gore u predvorje.
– Ti...!
Ali pre nego što je stigao da izgovori ijednu kletvu ili pogrdu, Hari oseti jak bol navrh glave, naguta se pepela i, gušeći se, oseti kako ga nešto vuče unazad kroz plamenove, sve dok se iznenada, na svoj užas, ne suoči sa širokim, bledim licem profesorke Ambridž koja ga je izvukla iz kamina za kosu i sada mu je povlačila glavu unazad, koliko god je mogla, kao da namerava da mu prereže grkljan.
– Misliš li – prošaputa ona, povukavši Harijevu glavu još više unazad, tako da je sada gledao u plafon – da ću posle dva njuškavca dozvoliti još nekoj maloj odvratnoj lešinarskoj spodobi da mi uđe u kancelariju bez mog znanja? Odmah pošto se poslednji stvor uvukao unutra, ugradila sam Čini za otkrivanje tajnih upada svuda oko vrata, budalasti dečače. Uzmi mu štapić – zakevta ona nekome koga nije mogao da vidi, i on oseti kako mu nečija ruka pipka po gornjem džepu odore i uklanja štapić. – I njen.
Hari začu komešanje u blizini vrata i shvati da su i Hermioni oteli njen štapić.
– Hoću da znam šta tražite u mojoj kancelariji – reče Ambridžova, tresući ruku kojom ga je vukla za kosu tako da on stade da posrće.
– Hteo sam... pokušavao sam da uzmem moju Vatrenu strelu! – zagrakta Hari.

– Lažeš. – Ona ponovo zatrese ruku. – Tvoja Vatrena strela je pod strogom stražom u tamnici, i ti to vrlo dobro znaš, Poteru. Držao si glavu u mom kaminu. S kim si komunicirao?

– Ni sa kim... – reče Hari, pokušavajući da se iščupa iz njenog stiska. Osetio je kako mu je počupala nekoliko vlasi.
– Lažeš! – povika Ambridžova. Odbaci ga i on udari o njen radni sto. Sada je mogao da vidi da je Milisent Balstroud čvrsto prikovala Hermionu uza zid. Melfoj se naslonio na prozorski sims i, zlobno se smeškajući, bacao Harijev štapić rukom u vazduh i ponovo ga hvatao.
Začu se neka gungula napolju i nekoliko krupnih sliterinaca uđe, svako od njih držeći Rona, Džini, Lunu i – na Harijevo zaprepašćenje – Nevila, kojeg je Kreb tako jako stezao oko vrata, da je izgledalo da će ga ugušiti. Svakom od njih četvoro usta su bila zapušena.
– Sve sam ih po’vatao – reče Vorington, grubo gurnuvši Rona u sobu. – Ovaj ovde

– on pokaza svojim debelim prstom u Nevila – pokušao je da me spreči da uhvatim ovu – on pokaza na Džini, koja je pokušavala da pozamašnu sliterinku koja ju je držala šutne u potkolenicu – pa sam i njega doveo.
– Dobro, dobro – reče Ambridžova, posmatrajući Džinino opiranje. – Pa, izgleda da će Hogvorts uskoro biti oslobođen od Vizlijevih, zar ne?
Melfoj se glasno i ulizički nasmeja. Ambridžova se široko, samozadovoljno nasmeši, smesti se u cicom prekrivenu fotelju, i treptavo se zapilji u svoje zarobljenike kao tele u šarena vrata.
– Tako znači, Poteru – reče ona. – Postavio si stražare oko moje kancelarije i poslao ovog pajaca – ona klimnu glavom ka Ronu, na šta se Melfoj još glasnije nasmeja – da mi kaže kako poltergajst pravi haos u učionici za Preobražavanje, iako sam savršeno dobro znala da je u to vreme prezauzet premazivanjem okulara školskih teleskopa mastilom – o čemu me je gospodin Filč upravo bio obavestio.
– Očigledno ti je bilo veoma stalo da razgovaraš s nekim. S Albusom Dambldorom? Ili s onim polutanom Hagridom? Ne verujem da si pričao s Minervom Mek Gonagal. Čujem da je i dalje i suviše bolesna da bi bila u stanju da priča s bilo kim.
Melfoj i još nekoliko članova Inkvizitorskog odreda još jače se nasmejaše na te reči. Hari shvati da se sav trese od besa i mržnje.
– Ne tiče vas se s kim ja razgovaram – zareža on.

– Tako, dakle – reče svojim najopakijim i lažno medenim glasom. – Dobro, onda, gospodine Poteru... ponudila sam ti šansu da mi dobrovoljno priznaš. Odbio si. Nemam drugog izbora već da te nateram. Drako – dovedi profesora Snejpa.

Melfoj ubaci Harijev štapić u džep svoje odore i izađe iz sobe zlobno se kezeći, ali Hari to skoro da i ne primeti. Upravo je nešto shvatio: neverovatno je koliko je bio

glup to da zaboravi. Mislio je da su svi članovi Reda, svi koji su mogli da mu pomognu da spasi Sirijusa otišli – ali nije bio u pravu. Na Hogvortsu je još uvek bio jedan član Reda – Snejp.

U sobi zavlada tišina, izuzev vrpoljenja i komešanja prilikom pokušaja sliterinaca da zadrže Rona i ostale pod kontrolom. Ronu je usna krvarila na tepih Ambridžove, dok se opirao Voringtonovom zahvatu. Džini je i dalje pokušavala da stane na nogu šestakinji koja joj je čvrsto stegla obe ruke. Nevil je postajao sve ljubičastiji u licu, izvlačaći svoje ruke iz Krebovih, a Hermiona je uzalud pokušavala da zbaci Milisent Balstroud sa sebe. Luna je, međutim, mlitavo stajala kraj onog ko ju je zarobio, zureći prazno kroz prozor kao da joj je sve što se dešava prilično dosadno.

Hari ponovo pogleda Ambridžovu, koja ga je pomno posmatrala. On namerno opusti lice i na njega nabaci tup izraz, kad iz hodnika dopreše koraci i Drako Melfoj se vrati u sobu, otvarajući vrata Snejpu.
– Hteli ste da me vidite, direktorka? – reče Snejp, osvrćući se ka parovima učenika koji su se koškali s izrazom potpune ravnodušnosti.
– Ah, profesore Snejp – poče Ambridžova sa širokim osmehom, i ponovo ustade.
– Da, volela bih još jednu bocu veritaseruma, najbrže što možete, moliću.
– Uzeli ste mi poslednju bočicu da biste ispitali Potera – reče on, posmatrajući je hladno kroz masne zavese svoje crne kose. – Niste valjda sve potrošili? Rekao sam vam da će tri kapi biti sasvim dovoljne.
Ambridžova pocrvene.
– Možete mi napraviti još, zar ne? – reče ona, a glas joj postade devojački sladunjav, kao i uvek kad bi se razbesnela.
– Svakako – reče Snejp, a usna mu se izvi u osmeh. – Potreban je pun mesečev ciklus da napitak sazri, tako da će vam biti gotov za oko mesec dana.
– Mesec dana? – zaskiča Ambridžova, naduvši se kao žaba. – Mesec dana? Ali meni treba večeras, Snejpe! Upravo sam zatekla Potera kako koristi moj kamin da bi komunicirao s nekom nepoznatom osobom ili osobama!
– Stvarno? – reče Snejp, pokazujući prvi, blag znak zainteresovanosti dok se okretao ka Hariju. – Pa, ne iznenađuje me. Poter nikad nije pokazivao velike sklonosti ka poštovanju školskih pravila.
Njegove hladne, tamne oči udubiše se u Harijeve, koji sa zebnjom susrete Snejpov pogled, čvrsto se koncentrišući na ono što je video u snu, poželevši da Snejp može da mu pročita misli, da shvati...
– Želim da ga ispitam! – povika Ambridžova ljutito, a Snejp ponovo odvrati pogled od Harija ka njenom besnom drhtavom licu. – Želim da mi obezbedite napitak koji će ga naterati da mi kaže istinu!
– Već sam vam rekao – odgovori joj Snejp mirno – da nemam više zaliha veritaseruma. Ukoliko ne želite da otrujete Potera – a uveravam vas da bih imao veliko razumevanje ako učinite tako nešto – ne mogu vam pomoći. Jedini je problem

što većina otrova deluje i suviše brzo da bi ostavila žrtvi dovoljno vremena da otkrije istinu.
Snejp ponovo pogleda u Harija, koji je zurio u njega, izbezumljeno se upirući da komunicira s njim bez reči.
Volemor drži Sirijusa u Odseku za misterije, razmišljao je on očajnički.
Voldemor drži Sirijusa...
– Od sada ste na probnom radu! – vrisnu profesorka Ambridž, a Snejp ponovo pogleda u nju, neznatno izvivši obrve. – Namerno odbijate da mi pomognete! Više sam očekivala od vas, Lucijus Melfoj ima visoko mišljenje o vama! Gubite se iz moje kancelarije!
Snejp joj se ironično nakloni i okrenu se da ode. Hari je znao da mu i poslednja šansa da dojavi Redu šta se dešava izlazi kroz ta vrata.
– Uhvatio je Šaponju! – povika on. – Uhvatio je Šaponju na mestu gde je ono skriveno!
Snejp zastade s rukom na kvaki.
– Šaponja? – vrisnu profesorka Ambridž, željno prebacivši pogled s Harija na Snejpa. – Šta je Šaponja? Gde je šta skriveno? Šta mu to znači, Snejpe?
Snejp se osvrnu ka Hariju. Lice mu je bilo nedokučivo. Hari nije mogao da zna je li ovaj shvatio ili ne, ali nije se usudio da kaže išta direktnije pred Ambridžovom.
– Nemam pojma – reče Snejp hladno. – Poteru, kad budem hteo da te slušam kako uzvikuješ gluposti, daću ti Brbljajući napitak. A ti, Krebe, popusti malo stisak. Ako se Longbotom uguši, moraću da popunjavam gomilu zamorne papirologije, a bojim se da ću morati to da zabeležim zajedno s preporukama u tvom dosijeu, za slučaj da ikad budeš tražio neki posao.
On zalupi vrata za sobom, ostavljajući Harija u stanju gore zbrke nego ranije: Snejp mu je bio poslednja nada. On pogleda u Ambridžovu koja se, izgleda, osećala isto kao on. Grudi su joj se nadimale od besa i frustriranosti.
– Tako dakle – reče ona, i izvuče svoj štapić. – Tako dakle... nema mi druge... ovo je važnije od pitanja školske discipline... u pitanju je bezbednost Ministarstva... da...
da...
Činilo se da nagovara sebe na nešto. Nervozno se premetala s noge na nogu zureći u Harija, i lupkala štapićem po svom praznom dlanu, teško dišući. Dok ju je posmatrao, Hari se oseti užasno bespomoćnim bez svog čarobnog štapića.
– Sâm si me na ovo primorao, Poteru... ja to ne želim – reče Ambridžova, i dalje se nervozno vrpoljeći u mestu – ali ponekad okolnosti opravdavaju primenu... sigurna sam da će ministar shvatiti da nisam imala izbora...
Melfoj ju je posmatrao s pohlepnim izrazom na licu.
– Bolna kletva će ti valjda olabaviti jezik – reče Ambridžova tiho.
– Ne! – vrisnu Hermiona. – Profesorka Ambridž... to je nezakonito!
Ali Ambridžova nije obraćala pažnju na nju. Na njenom licu pojavi se ružan,

požudan, uzbuđen izraz, koji Hari nikad ranije nije video. Ona podiže štapić.

– Ministar ne želi da vi kršite zakon, profesorka Ambridž! – vrisnu Hermiona.
– Ono što ne zna Kornelijusa ne može uznemiriti – reče Ambridžova, koja je sada lagano dahtala, upirući štapićem u razne delove Harijevog tela, očito pokušavajući da odluči gde bi ga najviše zabolelo. – Nikad nije saznao da sam naredila dementorima da napadnu Potera prošlog leta, ali je, svejedno, bio očaran što je dobio priliku da ga isključi.
– To ste bili vi? – prenerazi se Hari. – Vi ste poslali dementore na mene?
– Neko je morao nešto da preduzme – dahtala je Ambridžova, prislonivši štapić direktno na Harijevo čelo. – Svi su trućali o tome da te treba nekako ućutkati – diskreditovati – ali ja sam bila jedina koja je nešto i uradila povodom toga... samo što si se tada izmigoljio, zar ne, Poteru? Ali nećeš danas, ne sada... – I duboko uzdahnuvši, ona povika: – Kruc...
– NE! – vrisnu Hermiona ispucalim glasom iza Milisent Balstroud. – Ne... Hari...
moraćemo da joj kažemo!
– Nikako! – zaurla Hari, zureći u onaj delić Hermione koji je mogao da vidi.
– Moraćemo, Hari, prisiliće te na to u svakom slučaju... u čemu je razlika?
I Hermiona stade nemoćno da plače po leđima Milisentine odore. Milisent smesta prestade da je pribija uz zid i skloni joj se s puta pomalo zgađena.
– Vidi, vidi, vidi! – reče Ambridžova, delujući pobednički. – Mala gospođica Osporavalica će nam dati neke odgovore! Hajde, devojko, govori!
– ’Er-mi-ona... ne! – promumla Ron kroz povez preko svojih usta.
Džini je zurila u Hermionu kao da je nikad ranije nije videla. Nevil, i dalje se gušeći da dođe do vazduha, takođe je netremice gledao u nju. Ali Hari opazi nešto. Mada je Hermiona očajnički jecala kroz ruke, nije bilo ni traga suza.
– Žao mi je... žao mi je, ljudi – reče Hermiona. – Ali... ja to ne mogu da podnesem...
– Tako je, tako je, devojko! – reče Ambridžova, hvatajući Hermionu za ramena, položivši je u praznu stolicu s cicom i nasloni se preko nje. – Dakle... s kim je Poter komunicirao baš sada?
– Pa – reče Hermiona kroz ruke, progutavši knedlu – pa, pokušavao je da govori s profesorom Dambldorom.
Ron se sledi, razrogačenih očiju. Džini prestade da gazi nožne prste svoje čuvarke. Čak je i Luna delovala blago iznenađeno. Srećom, pažnja Ambridžove i njenih miljenika bila je toliko pomno usredsređena na Hermionu da nisu primetili te sumnjive znakove.
– Dambldorom? – reče Ambridžova žustro. – Znači, znate gde je Dambldor?
– Pa... ne – jecala je Hermiona. – Pokušali smo u Probušenom kotlu u Dijagon-aleji i u Tri metle, pa čak i u Veprovoj glavi...
– Glupa devojko... Dambldor neće sedeti u nekoj krčmi, dok ga celo Ministarstvo

traži! – povika Ambridžova, a na svakom deliću lica videlo joj se razočaranje.

– Ali... ali treba da mu kažemo nešto važno! – i dalje je cvilela Hermiona, još čvršće držeći ruke preko lica, ne od muke, Hari je to znao, već da prikrije nedostatak suza.
– Da? – reče Ambridžova, s ponovo probuđenim uzbuđenjem. – Šta ste to hteli da mu kažete?
– Mi... hteli smo da mu kažemo da je s-spremno! – grcala je Hermiona.
– Šta je spremno? – zahtevala je Ambridžova da zna i, zgrabivši ponovo Hermionu za ramena, lako je protrese. – Šta je spremno, devojko?
– To... oružje – reče Hermiona.
– Oružje? Oružje? – reče Ambridžova, a oči joj se izbečiše od ushićenja. – Razvijali ste neki metod otpora? Oružje koje biste mogli da iskoristite protiv Ministarstva? Po naređenju profesora Dambldora, razume se?
– D-d-da – dahtala je Hermiona – ali je morao da ode pre nego što je bilo gotovo i s-s-sada smo ga m-m-mi završili umesto njega, ali n-n-ne možemo d-d-da ga nađemo da mu t-t-to kažemo!
– Kakvo je to oružje? – upita Ambridžova oštro, još uvek držeći zdepastim šakama Hermionu za ramena.
– Mi to b-b-baš i ne shvatamo – reče Hermiona, glasno šmrkćući. – Samo s-s-smo uradili ono š-š-što nam je p-p-profesor Dambldor r-r-rekao.
Ambridžova se ispravi, likujući.
– Povedi me do tog oružja – reče ona.
– Neću da ga pokažem... njima – reče Hermiona kreštavo, vireći u sliterince kroz prste.
– Nije na tebi da određuješ uslove – reče profesorka Ambridž grubo.
– Dobro – reče Hermiona, sada ponovo jecajući ispod svojih ruku. – Fino... neka vide; nadam se da će ga primeniti na vama! Zapravo, volela bih da pozovete gomilu ljudi da vide! T-tako vam i treba... oh, volela bih kad bi... c-cela škola znala gde je i k-kako da ga u-u-upotrebi, a onda, ako se bilo kome od njih zamerite, m-moći će da vas s-s-srede!
Te reči su snažno delovale na Ambridžovu: ona stade da se sumnjičavo osvrće ka svom Inkvizitorskom odredu, zadržavši na trenutak svoje buljave oči na Melfoju, koji je i suviše sporo prikrio izraz žudnje i pohlepe na svom licu.
Ambridžova je jedan dugi trenutak posmatrala Hermionu, premišljajući se, a onda progovori nečim što je očito smatrala majčinskim glasom.
– U redu je, dušice, idemo samo ti i ja... a povešćemo i Potera, što da ne? Hajde sad, diži se.
– Profesorka – reče Melfoj žustro. – Profesorka Ambridž, mislim da neko iz odreda treba da pođe s vama, da bi pripazili...
– Ja sam visokokvalifikovani službenik Ministarstva, Melfoje, zar zaista misliš da

ne mogu sama da se nosim s dvoje tinejdžera bez njihovih štapića? – upita Ambridžova oštro. – U svakom slučaju, ne zvuči mi da je to oružje nešto što đaci treba da vide. Ostaćeš ovde dok se ne vratim, da budemo sigurni da niko od ovih... – ona pokaza na Rona, Džini, Nevila i Lunu – ne pobegne.

– U redu – reče Melfoj mrzovoljno i razočarano.
A vas dvoje pođite ispred mene i pokažite mi put – reče Ambridžova, uperivši svoj štapić u Harija i Hermionu. – Vodite me.

33. Bitka i let


Hari nije imao pojma šta Hermiona smera, ni ima li ona ikakav plan. Išao je pola koraka iza nje dok su se spuštali hodnikom ispred kancelarije Ambridžove, znajući da bi bilo vrlo sumjivo ako bi delovao kao da ne zna kuda idu. Nije se usuđivao da zapodene razgovor s njom. Ambridžova im je išla za petama, te je mogao da čuje njeno prozuklo disanje.

Hermiona je predvodila niza stepenice ka Ulaznoj dvorani. Kroz dvostruka vrata Velike sale odjekivali su glasni žagor i zveckanje pribora za jelo po tanjirima – Hariju je bilo neverovatno da na samo dva-tri metra od njih ljudi sede i uživaju u večeri, slaveći kraj ispita, bez ijedne brige na svetu...
Hermiona je izašla pravo na hrastova vrata, pa niz kamene stepenice na prijatan večernji vazduh. Sunce je upravo zalazilo za vrhove drveća u Zabranjenoj šumi i dok je Hermiona namerno koračala kroz travu – a Ambridžova trčkarala da bi držala korak s njom – njihove duge mračne senke vijorile su se po travi za njima, poput ogrtača.

– Skriveno je u Hagridovoj kolibi, je li? – reče Ambridžova radoznalo Hariju u uvo.
– Naravno da nije – uzvrati Hermiona pakosno. – Hagrid bi mogao nehotice da ga aktivira.
– Da – reče Ambridžova čije je uzbuđenje izgleda sve više raslo. – Da, taj veliki

polutanski mamlaz svakako bi mogao to da učini.

Ona se nasmeja. Hari oseti snažnu potrebu da se okrene i ščepa je za gušu, ali odupre se iskušenju. Ožiljak mu je vibrirao na mekom večernjem vazduhu, ali još se nije zapalio do belog usijanja, kao što bi se desilo u slučaju da se Voldemor sprema da ubije nekoga.
– Pa onda... gde je to? – upita Ambridžova, s trunkom nesigurnosti u glasu kad Hermiona nastavi da gazi krupnim koracima ka Šumi.
– Tamo, naravno – reče Hermiona, pokazujući ka mračnom drveću. – Moralo je da bude negde gde đaci ne mogu ni slučajno da ga nađu, zar ne?
– Naravno – reče Ambridžova, mada je već zvučala pomalo nervozno. – Naravno... vrlo dobro, onda... vas dvoje idite ispred mene.
– Možemo li bar da dobijemo vaš štapić, ako već idemo prvi? – upita je Hari.
– Ne, ne bih rekla, gospodine Poteru – reče Ambridžova slatkorečivo, bockajući ga njime otpozadi. – Bojim se da Ministarstvo mnogo više ceni moj život od vaših.
Kada su stigli u debelu hladovinu prvog drveća, Hari pokuša da uhvati Hermionin pogled. Ići u Šumu bez štapića izgledalo mu je gluplje od svega što je te večeri uradio. Ona, međutim, samo nipodaštavajuće pogleda Ambridžovu i odlučno nastavi pravo kroz drveće, odmičući takvim korakom da je Ambridžova, sa svojim kratkim nožicama, imala teškoće da se nosi s njom.
– Je li to daleko unutra? – upita Ambridžova, kad joj trnje zapara odoru.
– O, da – reče Hermiona – baš je dobro sakriveno.
Hari je osećao sve veći nespokoj. Hermiona nije pošla stazom kojom su išli da vide Gropa, već onom koju je Hari sledio pre tri godine, što vodi do brloga čudovišnog Aragoga. Hermiona nije bila s njim tada, i Hari posumnja da ona nema pojma kakva opasnost vreba na kraju tog puta.
– Ovaj... da li si sigurna da idemo pravim putem? – upita je on zajedljivo.
– O, da – reče ona čeličnim glasom, probijajući se kroz rastinje uz, pomisli on, gotovo nepotrebnu buku. Iza njih, Ambridžova se saplete preko jedne polegle mladice. Nijedno od njih ne zastade da joj pomogne da ustane. Hermiona je samo grabila, glasno je pozivajući preko ramena: – Još malo dublje!
– Hermiona, spusti malo glas – promrmlja Hari, žureći da je sustigne. – Ne znaš ko sve može da nas čuje...
– I hoću da nas čuju – odgovori ona tiho, dok je Ambridžova bučno trčkala za njima. – Videćeš...
Činilo se da već dugo hodaju, dok ne zađoše u Šumu toliko duboko da im je gusto tkanje drveća potpuno zaklanjalo svetlost. Hari je, više no ikada pre, imao osećaj da ga u Šumi posmatraju nevidljive oči.
– Koliko još dalje? – Ambridžova je ljutito zahtevala da zna, idući za njim.
– Ne mnogo! – povika Hermiona, kad stigoše na pomalo mračan i vlažan proplanak. – Još samo malo...

U tom trenutku jedna strela prolete kroz vazduh i, uz zlokobni tup udarac, zabi se u drvo tik iznad njene glave. Vazduh se iznenada ispuni zvukom kopita. Hari oseti kako šumsko tlo podrhtava. Ambridžova tiho vrisnu i gurnu ga ispred sebe, poput štita...
On se oslobodi njenog stiska i okrenu se. Pedesetak kentaura naviralo je sa svih strana, s podignutim i zapetim lukovima, uperenim u Harija, Hermionu i Ambridžovu. Njih troje lagano uzmakoše do sredine proplanka, Ambridžova ispuštajući čudne krike užasa. Hari iskosa pogleda Hermionu. Na licu joj je lebdeo pobedonosan osmeh.

– Ko ste vi? – upita jedan glas.
Hari pogleda nalevo. Kestenjasti kentaur po imenu Magorijan išao je ka njima, izdvojivši se iz kruga: i on je, kao i ostali, držao podignut luk. Desno od Harija, Ambridžova je i dalje drhtala, a štapić joj se divljački tresao dok ga je upirala u kentaura koji joj se približavao.
– Pitao sam vas ko ste vi, ljudi – reče Magorijan grubo.
– Ja sam Dolores Ambridž! – reče Ambridžova piskavim, prestravljenim glasom.
– Stariji podsekretar ministra magije i direktorka i Veliki inkvizitor Hogvortsa!
– Ti si iz Ministarstva magije? – reče Magorijan, a mnogi kenturi koji su ih opkolili stadoše da se komešaju.
– Tako je! – reče Ambridžova još piskavijim glasom – zato vodite računa! Po zakonima koje je doneo Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, svaki napad polutana kao što ste vi na nekog čoveka...
– Kako si nas to nazvala? – povika crni kentaur divljeg izgleda, u kojem Hari prepozna Bejna. Začu se ljutito gunđanje svuda naokolo, praćeno zatezanjem lukova.
– Ne zovite ih tako! – reče Hermiona besno, ali Ambridžova je izgleda nije čula. I dalje držeći štapić uperen u Magorijana, ona nastavi: – Zakon 15B jasno tvrdi da ’bilo koji napad magijskog stvorenja za koje se veruje da ima inteligenciju približnu ljudskoj, te se stoga smatra odgovornim za svoje postupke...’
– ’Inteligenciju približnu ljudskoj’? – ponovi Magorijan, dok Bejn i nekolicina ostalih zagrmeše od gneva i stadoše kopitima da riju po tlu. – Mi to smatramo grdnom uvredom, ti, ljudski stvore! Naša inteligencija, na našu sreću, daleko nadmašuje vašu.

– Šta tražite u našoj Šumi? – zagrme sivi kentaur oštrih crta lica, kojeg su Hari i Hermiona videli prilikom svog poslednjeg izleta u Šumu. – Zašto ste ovde?
– U vašoj Šumi? – reče Ambridžova, tresući se sada, kako se činilo, ne samo od straha već i od prkosa. – Podsetila bih vas da obitavate ovde samo zato što vam Ministarstvo magije dozvoljava da koristite izvesne predele zemlje...
Strela joj prolete tako blizu glave, da u prolazu okrznu njenu mišju kosu: ona prodorno vrisnu i zabaci ruke preko glave, dok su neki kentauri odobravajuće podvikivali, a drugi se grohotom smejali. Zvuk njihovog divljeg, njištećeg smeha odjekivao je po mračno osvetljenom proplanku, a prizor njihovih rijućih kopita delovao je krajnje obeshrabrujuće.
– Čija je to Šuma sada, ljudski stvore?

– Prljavi polutani! – vrisnu ona, još uzvek čvrsto rukama stežući glavu. – Zveri! Nekontrolisane životinje!
– Ćutite! – povika Hermiona, ali bilo je prekasno: Ambridžova uperi štapić u Magorijana i vrisnu: – Zarobi!
Konopci proleteše kroz vazduh, poput debelih zmija, čvrsto se obmotavši oko kentaurovih prsa, sputavši mu ruke: on gnevno kriknu i prope se na zadnje noge, pokušavajući da se oslobodi, dok su drugi kentauri kretali ka njima.
Hari zgrabi Hermionu i povuče je na zemlju. Licem okrenut ka šumskom tlu, on oseti užasan strah u trenutku kad kopita protutnjaše pored njega, ali kentauri ih preskočiše i obiđoše, besno urlajući i vičući.
– Neeeee! – začu on Ambridžovu kako vrišti. – Neeeeee... ja sam stariji podsekretar... ne smete... oslobodite me, životinje jedne... neeeee!
Hari vide blesak crvene svetlosti, i bi mu jasno da je pokušala da Ošamuti jednog od njih. Zatim ona vrisnu na sav glas. Podigavši glavu za desetinu centimetara, Hari vide da ju je Bejn zgrabio otpozadi i podigao je uvis, dok se ona koprcala i vrištala od straha. Štapić joj ispade na tlo i Hariju srce poskoči. Kad bi samo mogao da ga se dokopa...
Ali baš kad je ispružio ruku, kentaurovo kopito spusti se na štapić i on se prelomi nadvoje.
– Sad! – zagrme glas Hariju u uvo, i jedna debela kosmata ruka spusti se niotkuda i povuče ga uvis. I Hermionu su dizali na noge. Preko raznobojnih glava i leđa kentaura, Hari vide kako Bejn odnosi Ambridžovu kroz drveće. Iako je neprestano vrištala, glas joj je postepeno postajao sve slabiji, i najzad ga više nisu mogli čuti od topota kopita koja su ih okruživala.
– A ovi? – reče sivi kentaur oštrih crta lica, držeći Hermionu.
– To je mladunčad – reče spor melanholičan glas iza Harija. – Mi ne napadamo ždrebad.
– Oni su je doveli, Ronane – odgovori kentaur koji je tako čvrsto držao Harija. – A i nisu tako mladi... ovaj ovde će uskoro dostići zrelost.
I on protrese Harija držeći ga za okovratnik odore.
– Molim vas – reče Hermiona skoro bez daha – molim vas, nemojte da nas napadate, mi ne mislimo kao ona, mi nismo zaposleni u Ministarstvu magije! Došli smo ovamo samo zato što smo se nadali da ćete nam je skinuti s vrata.
Hari je, spazivši izraz lica sivog kentaura koji je držao Hermionu, znao da je načinila užasnu grešku što je to rekla. Sivi kentaur zabaci glavu unazad, besno trupkajući zadnjim nogama i povika: – Vidiš, Ronane? Već poseduju aroganciju svojstvenu njihovoj vrsti! Dakle, trebalo je da vam mi odradimo taj prljavi posao, zar ne, ljudska devojko? Trebalo je da vam budemo sluge, da vam oteramo neprijatelje kao poslušni psi?
– Ne! – užasnuto zaskiča Hermiona. – Molim vas... nisam mislila tako! Samo sam

se nadala da ćete biti u stanju... da nam pomognete...

Ali činilo se da srlja iz tiganja u vatru.
– Mi ne pomažemo ljudima! – zareža kentaur koji je držao Harija, pojačavši stisak, ujedno se propevši na zadnje noge, tako da se Harijeva stopala na tren odvojiše od tla. – Mi smo zasebna rasa i ponosimo se time. Nećemo vam dozvoliti da odete odavde i hvalite se da smo uradili ono što ste hteli od nas!
– Nećemo reći ništa slično! – povika Hari. – Znamo da niste to učinili zato što smo mi to hteli...
Ali izgleda da ga niko nije slušao.
Bradati kentaur u zadnjim redovima gomile uzviknu: – Došli su ovamo nepozvani, moraju da snose posledice!
Te reči proprati gromko odobravanje, a sivkasto-smeđi kentaur viknu: – Mogu da se pridruže onoj ženi!
– Rekli ste da nećete da povredite nevine! – povika Hermiona, a niz lice joj sada krenuše prave suze. – Nismo vas ničim povredili, nismo koristili ni štapiće, ni pretnje, samo hoćemo natrag u školu, molim vas pustite nas da odemo natrag...
– Mi nismo kao onaj izdajnik Firenzi, ljudska devojko! – povika sivi kentaur, što izazva još više njištećeg odobravanja. – Možda si mislila da smo mi samo zgodni konji koji govore? Mi smo drevni narod koji neće trpeti čarobnjačke najezde i uvrede! Mi ne priznajemo vaše zakone, ne prihvatamo vašu nadmoćnost, mi smo...
Ali nisu stigli da čuju šta su još kentauri, jer u tom trenutku do njih dopre tako glasna razorna buka s ivice proplanka da se svi, Hari, Hermiona i pedesetak kentaura osvrnuše da pogledaju. Kentaur koji je držao Harija pusti ga da ponovo padne na zemlju, mašivši se rukama za svoj luk i tobolac sa strelama. Hermionu takođe ispustiše, i Hari pojuri ka njoj pošto se dva debela stabla zlokobno razdvojiše, a u procepu između njih pojavi se čudovišno obličje diva Gropa.
Kentauri blizu njega uzmičući naleteše na one iza sebe. Proplanak se ispuni lukovima sa strelama, spremnim da opale, svim uperenim naviše u ogromno sivkasto lice koje se sada nadvijalo iznad njih, odmah ispod debelog spleta rastinja. Gropova iskrivljena usta bila su glupo razjapljena. Videli su mu žućkaste zube, velike poput cigli, kako se cakle na polusvetlu, a glupe oči boje mulja bile su mu sužene, dok je žmirkajući gledao stvorenja ispod svojih nogu. S oba članka visili su mu iskidani konopci.
On još više raširi usta.
– Hager.
Hari nije znao šta „hager“ znači, niti iz kog jezika potiče, a nije mnogo ni mario za to. Posmatrao je Gropova stopala, koja su bila duga gotovo kao celo Harijevo telo. Hermiona ga čvrsto steže za ruku. Kentauri su se sasvim utišali, zureći u džina čija se ogromna okrugla glava okretala čas na jednu, čas na drugu stranu, dok je on i dalje piljio između njih kao da traži nešto što je ispustio.

– Hager! – reče ponovo, mnogo zahtevnije.

– Gubi se odavde, džine! – viknu mu Magorijan. – Nisi dobrodošao kod nas!
Ove reči uopšte ne ostaviše utisak na Gropa. On sa malo pognu (kentauri zategnuše svoje lukove), a onda zagrme: – HAGER!
Nekoliko kentaura sada je delovalo zabrinuto. Hermiona međutim, zabezeknuto stavi ruku na usta.
– Hari! – prošaputa ona. – Mislim da pokušava da kaže ’Hagrid’!
Upravo u tom trenutku Grop ih primeti, jedino dvoje ljudi u moru kentaura. On spusti glavu još pola metra niže, netremice zureći u njih. Hari je mogao da oseti kako se Hermiona trese kad Grop ponovo raširi usta i reče dubokim, brundavim glasom: – Hermi.
– O, bože – reče Hermiona, zgrabivši Harijevu ruku tako čvrsto da mu ona utrnu, dok je Hermiona delovala kao da će se svaki čas onesvestiti: – On... on se seća!
– HERMI! – riknu Grop – GDE HAGER?
– Ne znam! – zaskiča Hermiona, prestrašena. – Žao mi je, Grope, ne znam!
– GROP ’OĆE HAGER!
Jedna od džinovih masivnih šaka posegnu nadole. Hermiona ispusti glasan vrisak, odjuri nekoliko koraka unazad i pade. Pošto nije imao štapić, Hari se spremi da udara, šutira, grize ili šta god treba, dok je džinova šaka išla ka nemu, pokosivši usput snežnobelog kentaura.
Kentauri su baš na to i čekali – Gropovi ispruženi prsti bili su na pola metra od Harija kad pedeset strela polete visoko kroz vazduh ka džinu, zabadajući mu se po ogromnom licu, od čega on stade da zavija od bola i besa, uspravivši se, trljajući lice ogromnim ručerdama, kidajući drške strela, ali zabadajući njihove vrhove još dublje u kožu.
On urliknu i stade da lupa svojim ogromnim stopalima, a kentauri mu se skloniše s puta, kud koji. Ogromne kapi Gropove krvi, veličine oblutaka, poprskaše Harija dok je dizao Hermionu na noge, a oni zatim oboje pojuriše što su brže mogli u zaklon drveća. Kad su se sklonili, osvrnuše se. Grop je naslepo i nasumice udarao po kentaurima, dok mu se krv slivala niz lice. Ovi su se raštrkani povlačili, galopirajući kroz drveće na drugoj strani čistine. Hari i Hermiona posmatrali su Gropa kako ponovo besno urliče i baca se ka njima, usput smrskavši još drveća.
– O, ne – reče Hermiona, tresući se tako snažno da joj kolena klecnuše. – O, baš je bilo užasno. Možda će sve da ih pobije.
– Pravo da ti kažem, ne uzrujavam se baš mnogo zbog toga – reče Hari ogorčeno. Zvuci galopirajućih kentaura i teturajućeg džina postajali su sve slabiji i slabiji.
Dok ih je osluškivao, Hari ponovo oseti kako ga snažno probada u ožiljku i preplavljuje talas užasa.
Protraćili su mnogo vremena, a sada su imali manje šanse da spasu Sirijusa nego onda kada mu se vizija javila. Ne samo da je Hari uspeo da ostane bez štapića već su

bili zarobljeni usred Zabranjene šume, bez ikakvog prevoznog sredstva.

– Pametan plan – zasikta on na Hermionu, ne znajući kako drukčije da izrazi bes. – Zaista pametan plan. Gde ćemo sad da idemo odavde?
– Moramo da se vratimo u zamak – reče Hermiona slabim glasom.
– Dok to uradimo, Sirijus će verovatno biti mrtav! – reče Hari, besno šutnuvši obližnje drvo. Iznad njihovih glava začu se piskutavo ćeretanje. Hari podiže pogled i spazi ljutite drvobrižnike kako mu prete svojim dugim prstima, nalik grančicama.
– Pa, ne možemo ništa da uradimo bez štapića – reče Hermiona beznadežno, ponovo usporivši. – A kako si uopšte i planirao da stignemo čak do Londona, Hari?
– Da, i mi smo se upravo to pitali – reče poznati glas iza nje.
Hari i Hermiona se istovremeno instinktivno okrenuše i zagledaše u drveće. Najpre se pojavi Ron, a za njim Džini, Nevil i Luna. Izgledali su ofucano i
raščupano – duž Džininog obraza bilo je nekoliko dugačkih ogrebotina. Iznad Nevilovog desnog oka ispupčila se velika crvena čvoruga. Ronova usna krvarila je gore nego ikad – ali svi su delovali zadovoljni sobom.
– Dakle – reče Ron, odgurnuvši u stranu dugačku granu, držeći Harijev štapić – jeste li nešto smislili?
– Kako ste pobegli? – upita Hari zapanjeno, uzimajući štapić od Rona.
– Par Ošamućujućih čini, jedna Razoružavajuća, dok je Nevil izveo zaista lepu Onesposobljavajuću – reče Ron ležerno, dodajući sada i Hermionin štapić. – Ali Džini je bila najbolja: sredila je Melfoja svojom Šišmišoslinavom kletvom – bilo je vrhunski, celo lice mu se osulo tim ogromnim lepršavim stvarčicama. U svakom slučaju, videli smo kroz prozor kako krećete u Šumu i pošli smo za vama. Šta ste uradili s Ambridžovom?
– Odneli su je negde – reče Hari. – Celo krdo kentaura.
– A vas su ostavili? – upita Džini zapanjeno.
– Ne, već ih je rasterao Grop – reče Hari.
– Ko je Grop? – upita Luna zainteresovano.
– Hagridov mali braca – reče Ron spremno. – U svakom slučaju, to sada nije bitno. Hari, šta si otkrio u kaminu? Da li se Znaš-Već-Ko dokopao Sirijusa ili...?
– Da – reče Hari, a ožiljak ga ponovo bolno zapeče – i siguran sam da je Sirijus još živ, ali ne vidim kako ćemo stići tamo da mu pomognemo.
Svi zaćutaše, delujući prilično preplašeno. Problem s kojim su se suočili izgledao im je nepremostiv.
– Pa, moraćemo da letimo, zar ne? – reče Luna, najprozaičnijim glasom koji je Hari ikad čuo od nje.
– Važi – reče Hari razdražljivo, okomivši se na nju. – Kao prvo, mi ništa nećemo da radimo ukoliko to uključuje i tebe; a drugo, Ron jedini ima metlu koju ne čuva trolovsko obezbeđenje, tako...
– I ja imam metlu! – reče Džini.

– Da, ali ti ne ideš! – reče Ron ljutito.

– Izvini, ali i ja brinem šta će desiti Sirijusu, baš kao i ti! – reče Džini, prkosno izbacivši vilicu, tako da se odjednom moglo videti koliko liči na Freda i Džordža.
– Ti si i suviše... – poče Hari, ali Džini reče gnevno: – Imam tri godine više nego što si ti imao kada si se tukao sa Znaš-Već-Kim oko Kamena mudrosti, a zbog mene je onaj Melfoj ostao u kancelariji Ambridžove da se nosi sa džinovskim letećim slinama koje ga napadaju...
– Da, ali...
– Svi smo zajedno bili u DA – reče Nevil tiho. – I to zato da bismo naučili da se borimo protiv Znaš-Već-Koga, zar ne? A ovo nam je prva prilika da stvarno nešto učinimo – ili je sve to bila samo neka igra?
– Ne... naravno da nije... – reče Hari nestrpljivo.
– Onda bi trebalo i mi da pođemo – reče Nevil jednostavno. – Želimo da pomognemo.
– Tako je – reče Luna, veselo se smešeći.
Hari susrete Ronov pogled. Znao je da Ron misli isto što i on: da je mogao da bira još nekog pripadnika DA, osim sebe, Rona i Hermione, da mu se pridruže u pokušaju da spasi Sirijusa, sigurno ne bi izabrao Džini, Nevila, niti Lunu.
– Dobro, to ionako nije bitno – reče Hari frustrirano – pošto i dalje ne znamo kako da stignemo tamo...
– Mislila sam da smo to sredili – reče Luna ljutito. – Letećemo!
– Slušaj – reče Ron, jedva suzdržavajući bes – možda ti možeš da letiš bez metle, ali nama ostalima ne mogu da izniknu krila kad god nam se...
– Ima i drugih načina letenja, osim na metli – reče Luna smireno.
– Pretpostavljam da ćemo leteti na leđima zgužisnorgla, ili kako se god zove? – navaljivao je Ron.
– Zgužvanorogi snorkak ne može da leti – reče Luna gordim glasom – ali oni mogu, a Hagrid kaže da su vrlo dobri u pronalaženju mesta koje njihovi jahači traže.
Hari se obrnu. Između dva stabla, s jezivim sjajem u očima, stajahu dva testrala, posmatrajući njihov šaptavi razgovor kao da razmeju svaku reč.
– Da! – prošaputa on, krenuvši ka njima. Oni izdigoše svoje reptilske glave, zabacujući unazad duge crne grive, a Hari željno ispruži ruku i pomilova najbližeg po blistavom vratu. Zar je moguće da ih je ikada smatrao ružnim?
– Jesu li to one luda konjska stvorenja? – upita Ron nesigurno, zureći u tačku malo ulevo od testrala kojeg je Hari mazio. – Ona koja ne možeš da vidiš ako nisi posmatrao kako su nekog koknuli?
– Da – reče Hari.
– Koliko ih je?
– Samo dva.
– Pa, trebaće nam tri – reče Hermiona, koja je i dalje izgledala malo potreseno,

ali ipak odlučno.

– Četiri, Hermiona – reče Džini, namrštivši se.
– Zapravo, mislim da nas ima šestoro – reče Luna mirno, brojeći ih.
– Ne budi glupa, ne možemo svi da idemo! – reče Hari ljutito. – Slušajte, vas troje... – on pokaza na Nevila, Džini i Lunu – vi niste upetljani u ovo, vi niste...
Oni stadoše glasno da protestuju. Njegov ožiljak još jednom zasvrdla, još bolnije. Svaki trenutak bio je i suviše dragocen da bi odlagali polazak. Nije imao vremena za svađu.
– Važi, u redu, sami ste tražili – reče on odsečno – ali ukoliko ne nađemo više testrala, nećete moći...
– O, doći će ih još – samouvereno reče Džini, koja je, kao i Ron, čkiljila u sasvim pogrešnom pravcu, očito uverena da gleda pravo u krilate konje.
– Na osnovu čega to misliš?
– Zbog toga što ste, za slučaj da niste primetili, i ti i Hermiona prekriveni krvlju – reče ona hladno – a znamo da Hagrid mami testrale sirovim mesom. Verovatno su se baš zbog toga i ta dva pojavila.
U tom trenutku Hari oseti kako ga nešto blago vuče za odoru i spustivši pogled, opazi kako mu najbliži testral liže rukav natopljen Gropovom krvlju.
– Dobro onda – reče on, a u glavi mu sinu – Ron i ja ćemo uzeti ovo dvoje i krenuti prvi, a Hermiona može da ostane ovde s vama i da privuče još testrala...
– Ja neću da ostajem za vama! – reče Hermiona besno.
– Nema potrebe – primeti Luna sa smeškom. – Vidite, evo dolaze i drugi... vas dvoje stvarno bazdite...
Hari se okrenu: šest-sedam testrala probijalo se kroz drveće, s velikim kožastim krilima čvrsto pripijenim uz telo, dok su im oči svetlucale u tami. Više nije imao nikakav izgovor.
– U redu – reče on ljutito – odaberite po jednog i krećemo onda.

34. Odsek za misterije



Hari se čvrsto uhvatio za grivu najbližeg testrala, stavio nogu na obližnji panj i trapavo se popeo na svilenkasta konjska leđa. Konj se nije bunio već je izvijao glavu naokolo, ogoljenih očnjaka, pokušavajući da nastavi da mu liže odoru.

Hari otkri da može da zaglavi noge iza pregiba krila, zbog čega se oseti sigurnijim, a onda se osvrnu ka drugima. Nevil se pridigao preko leđa sledećeg testrala, i sada je pokušavao da prebaci kratku nogu preko leđa tog stvorenja. Luna je već bila na konju, sedela je popreko i nameštala odoru kao da to svakodnevno čini. Ron, Hermiona i Džini, međutim, i dalje se nisu micali s mesta, otvorenih usta, zureći

prazno.
– Šta je? – upita on.
– Kako misliš da uzjašemo? – reče Ron slabim glasom. – Kad ne možemo da ih vidimo?
– O, pa to je lako – reče Luna, skliznuvši predusretljivo sa svog testrala i privodeći ga ka njemu, Hermioni i Džini. – Dođite ovamo...
Ona ih odvuče do drugih testrala koji su stajali naokolo i jednom po jednom

pomože da se popnu na njihova leđa. Sve troje su izgledali krajnje nervozno kad im je postavila ruke oko konjskih griva i rekla im da ih čvrsto stisnu, pre nego što se vratila na svog konja.

– Ovo je suludo – promrmlja Ron, pipavo pomerajući ruku gore-dole niz konjski vrat. – Suludo... kad bih bar mogao da ga vidim...
– Bolje ti je da bude nevidljiv – reče Hari mračno. – Dakle, jesmo li svi spremni? Svi klimnuše glavom i on vide pet pari kolena kako ispod odora čvrsto stežu tela
nevidljivih konja.
– Dobro...
On pogleda u teme sjajnocrne glave svog testrala, i proguta knedlu.
– Ministarstvo magije, ulaz za posetioce, London – reče on nesigurno. – Ovaj...
ako znate... kuda da idete...
Harijev testral je na trenutak bio nepomičan. A onda, jednim zamahom, koji njega zamalo sruši, krila s obe strane se raširiše. Konj malčice čučnu, a onda uzlete uvis tako brzo i tako strmoglavo, da je Hari morao rukama i nogama čvrsto da se zakači za konja kako ne bi skliznuo naniže s koščate konjske zadnjice. Sklopio je oči i pribio lice uz svilenkastu konjsku grivu dok su se probijali kroz najviše grane drveća i jezdili ka krvavocrvenom zalasku sunca.
Hari pomisli da se nikad nije kretao tako velikom brzinom: testrali preleteše iznad zamka, snažno mašući širokim krilima. Sve hladniji vazduh udarao je Hariju u lice. On zažmuri zbog naleta vetra, osvrnu se oko sebe i vide svojih pet drugara kako lete pored, svako što je moguće niže pripijen uz svog testrala, ne bi li se zaštitio od vazdušne struje.
Preleteli su hogvortsko imanje, prošli preko Hogsmida. Hari je ispod sebe mogao da vidi planine i jaruge. Kako je dnevna svetlost počinjala da bledi, Hari je mogao da primeti male grupice svetala dok su prolazili iznad sela, a zatim i vijugav put kojim su jedna jedina kola milela ka svom domu preko brežuljaka...
– Ovo je bizarno! – Hari jedva ču kako Ron uzvikuje negde iza njega, i zamisli kako se oseća neko ko juri na ovoj visini bez ikakvog vidljivog oslonca.
Počelo je da se smrkava: nebo je polako postajalo tamnoljubičasto, prekriveno sitnim srebrnim zvezdama, i uskoro su još samo svetlosti normalskih gradova nagoveštavale koliko su udaljeni od zemlje, i kojom brzinom putuju. Harijeve ruke su se čvrsto obavijale oko konjskog vrata, dok je on snagom volje pokušavao da ga natera da leti još brže. Koliko je vremena prošlo otkad je video Sirijusa kako leži na podu Odseka za misterije? Koliko će još dugo Sirijus moći da se odupire Voldemoru? Hari je bio siguran jedino u to da se njegov kum nije povinovao Voldemorovim željama, i da nije mrtav, ubeđen kako bi svaki ishod, bio to Voldemorov trijumf ili bes, fizički osetio jer bi ga ožiljak bolno zapekao, baš kao one noći kada je napadnut gospodin Vizli.
Leteli su tako kroz sve gušću pomrčinu. Hari je osećao kako mu lice postaje

ukrućeno i hladno, a noge utrnule od čvrstog stezanja testralovih slabina, ali nije smeo da promeni položaj da ne bi skliznuo... oguglao je na zaglušujuću buku vazduha u ušima, a usta su mu bila suva i promrzla od hladnog noćnog vetra. Izgubio je osećaj za razdaljinu koju su prešli. Svu nadu polagao je u zver ispod sebe, koja je i dalje jezdila kroz noć ka svom cilju, klepećući krilima i stalno brzajući napred.

Šta ako su zakasnili...
On je i dalje živ, i dalje se bori, osećam to...
A šta ako Voldemor shvati da se Sirijus neće slomiti...
Znao bih...
Hariju se stomak prevrnu. Testralova glava iznenada se ustremi ka tlu i on zapravo skliznu petnaestak centimetara naniže niz njegov vrat. Najzad se spuštaju... Pomisli da je čuo neki krik iza sebe i opasno se iskrenuo unazad, ali nije video ni traga od nekog tela koje pada... verovatno su se svi preplašili zbog nagle promene pravca, baš kao i on.
A sada su jarkonarandžasta svetla sa svih strana postajala sve veća i okruglija. Mogli su da vide vrhove zgrada, snopove reflektorskih svetala poput sjajnih očiju insekta, bledožute kvadratiće koji su predstavljali prozore. Sasvim iznenada, činilo se, ustremiše se ka trotoaru. Hari ščepa testrala ostacima snage, spreman na nagli udar, ali konj dodirnu tamno tlo lako kao sena, i Hari skliznu s njegovih leđa, osvrnuvši se po ulici, i spazi poplavljenu kanalizacionu rešetku nedaleko od demolirane telefonske govornice, a sve beše preliveno jednoličnim narandžastim sjajem uličnih svetiljki.
Ron se prizemi nedaleko od njega i odmah se otetura sa svog testrala na trotoar.
– Nikad više – reče on, pokušavajući da stane na noge. Hteo je da uzmakne od svog testrala, ali pošto nije mogao da ga vidi, sudari se s njegovim zadnjim nogama i umalo ponovo ne pade. – Nikad, nikad više... ovo je bilo najgore...
S obe njegove strane sleteše Hermiona i Džini. One skliznuše s konja gracioznije od Rona, mada s istim izrazom olakšanja što ponovo imaju čvrsto tlo pod nogama. Nevil skoči dole, tresući se, a Luna mirno sjaha.
– Onda, gde ćemo sada? – upita ona Harija učtivo zainteresovanim glasom, kao da je ovo neki prilično zanimljiv izlet.
– Ovuda – reče on. Zahvalno pomilova svog testrala, a onda brzo sve povede ka razbijenoj telefonskoj govornici i otvori vrata. – Hajde! – požurivao je ostale koji su oklevali.
Ron i Džini poslušno stupiše unutra. Hermiona, Nevil i Luna nahrupiše za njima. Hari još jednom pogleda nazad ka testralima koji su pokušavali da pronađu ostatke trule hrane unutar poplavljenog kanalizacionog odvoda, a onda se ugura u govornicu iza Lune.
– Onaj ko je najbliži aparatu, neka okrene broj šest-dva-četiri-četiri-dva! – reče
on.

Ron to i učini, ruke groteskno savijene da bi dosegao brojčanik. Dok se ovaj zujavo vraćao na mesto, u kabini se začu hladan ženski glas.
– Dobro došli u Ministarstvo magije. Molim vas recite svoje ime i razlog posete.
– Hari Poter, Ron Vizli, Hermiona Grejndžer – reče Hari veoma brzo. – Džini Vizli, Nevil Longbotom, Luna Lavgud... došli smo da spasimo nekoga, ako vaše Ministarstvo to ne učini pre nas!
– Hvala – reče hladni ženski glas. – Posetioci, molim vas uzmite bedževe i zakačite ih spreda na odore.
Šest znački iskliznu iz metalnog otvora iz kog su se obično pojavljivali vraćeni novčići. Hermiona ih zahvati rukom i nemo dodade Hariju preko Džinine glave. On pogleda onaj na samom vrhu, na kome je pisalo Hari Poter, spasilačka misija.
– Posetioci Ministarstva, morate se podvrgnuti pretresu i priložiti svoje štapove radi registracije na pultu obezbeđenja koji se nalazi na kraju Atrijuma.
– U redu! – reče Hari glasno, osetivši kako ga ožiljak ponovo probada. – Možemo li sada da krenemo?
Pod govornice se odjednom zatrese, a trotoar pored njenih providnih prozora poče da se diže. Izgladneli testrali iščezavali su s vidika. Tmina im se sklopi nad glavama i, s tupom škripom, oni utonuše u dubine Ministarstva magije.
Mlaz meke zlatne svetlosti udari im u noge i, postajući sve širi, podiže se preko njihovih tela. Hari povi kolena i spremi štapić na gotovs, provirujući kroz staklo da vidi očekuje li ih neko u Atrijumu, ali je on izgleda bio potpuno prazan. Svetlo je bilo prigušenije nego danju. Nije bilo zapaljenih vatri ispod kamina u zidovima, ali kad je lift polako stao, video je da zlatni simboli i dalje krivudavo trepere po tamnoplavom plafonu.
– Ministarstvo magije želi vam prijatno veče – reče ženski glas.
Vrata telefonske govornice naglo se otvoriše. Hari pojuri kroz njih, a za njim Nevil i Luna. Jedini zvuk u Atrijumu beše uporno obrušavanje vode iz zlatne fontane, u kojoj su štapići veštice i čarobnjaka, vrh kentaurove strele i uši kućnog vilenjaka i dalje sipali vodu u bazenče.
– Hajdemo – tiho reče Hari, i njih šestoro otrčaše niz dvoranu, s Harijem na čelu, pored fontane i pored pulta, za kojim je onomad sedeo čarobnjački čuvar koji je premerio Harijev štapić, a koji sada beše pust.
Hari je bio siguran da tu mora biti čuvar iz obezbeđenja, uveren da je njegovo odsustvo zloslutan znak, a to predosećanje mu se pojača dok su prolazili kroz zlatne kapije ka liftovima. Pritisnu najbliže dugme s oznakom „dole“ i lift se odmah pojavi, zlatne rešetke se razdvojiše uz glasno odjekujuće čangrljanje, i oni nahrupiše u njega. Hari pritisnu dugme s brojem devet: rešetke se uz tresak zatvoriše i lift stade da se spušta, škripeći i kloparajući. Onog dana kada je bio tu s gospodinom Vizlijem, Hari nije primetio koliko su ti liftovi bučni. Bio je siguran da bi takva škripa uzbunila svakog službenika obezbeđenja u zgradi, a ipak, kada se lift zaustavio, hladan ženski

glas reče: – Odsek za misterije – i rešetke skliznuše u stranu. Oni izađoše u hodnik u kome se ništa nije mrdalo, osim obližnjih baklji koje su treperavo svetlucale od vazdušnog strujanja izazvanog otvaranjem lifta.

Hari se okrenu ka običnim crnim vratima. Posle mnogo meseci u kojima ih je sanjao, konačno je tu, pred njima.
– Idemo – prošaputa on i povede ih hodnikom. Luna je išla odmah iza njega, zureći naokolo, neznatno otvorenih usta.
– U redu, slušajte – reče Hari, ponovo zastavši na koji metar od vrata. – Možda...
možda bi dvoje trebalo da ostanu ovde kao... kao straža, i...
– A kako da ti javimo da nešto dolazi? – upita Džini podignutih obrva. – Mogao bi biti kilometrima daleko.
– Idemo s tobom, Hari – reče Nevil.
– Krenimo već jednom – odlučno reče Ron.
Hari i dalje nije želeo da ih sve povede sa sobom, ali se činilo da nema izbora.
Okrenuo se licem ka vratima, zakoračio i poveo ostale preko praga.
Našli su se u prostranoj kružnoj sobi. Sve je u njoj bilo crno, uključujući pod i tavanicu, identična neobeležena crna vrata bez kvaka bila su na pravilnom rastojanju raspoređena svuda duž crnih zidova, tu i tamo ispresecanih zidnim svećnjacima koji su goreli plavim plamenovima, dok je njihova hladna, lelujava svetlost, koja se odražavala na blistavom mermernom podu, činila da deluje kao da stoje u nekoj tamnoj vodi.
– Neka neko zatvori vrata – promrmlja Hari.
Istog trenutka kada ga je Nevil poslušao, Hari je zažalio što je to rekao. Bez dugog procepa svetlosti iz bakljama osvetljenog hodnika, ovo mesto postade tako tamno da su za trenutak mogli da vide jedino gomilu treperavih plavih plamenova sa zidova i njihov sablasni odraz na podu.
U svom snu, Hari se uvek kretao kroz ovu prostoriju s određenim ciljem, ka vratima tačno preko puta ulaza u nju, te bi nastavio dalje. Ali ovde je bilo i tuce drugih vrata. Baš dok je zurio u vrata nasuprot sebi, pokušavajući da odredi koja su prava, začu se snažna tutnjava i sveće počeše da se pomeraju u stranu. Kružni zid se okretao.
Hermiona ščepa Harija za ruku, kao da se boji da će se i pod pokrenuti, ali to se ne desi. Posle nekoliko sekundi, plavi plamenovi oko njih pretopiše se u zamagljene svetlosne mrlje nalik neonkama, dok se zid sve brže okretao. A onda, naglo kao što je i počela, tutnjava prestade i sve ponovo postade nepomično.
Hariju u očima zaigraše plave plamteće prugice. To je bilo sve što je mogao da vidi.
– Šta to bi? – prošaputa Ron prestrašeno.
– Mislim da je to zato da ne bismo znali kroz koja smo vrata ušli – reče Džini prigušenim glasom.

Hari odjednom shvati da je ona u pravu: lakše bi razaznao mrava na ziftcrnom podu nego što bi odredio kroz koja su vrata ušli. A vrata kroz koja je trebalo da produže mogla su biti bilo koja od desetine onih koja su ih okruživala.

– Kako ćemo da izađemo odavde? – upita Nevil s nelagodom.
– Pa, to sada nije ni važno – reče Hari silovito, žmirkajući ne bi li izbrisao te plave linije iz svog vidnog polja, stežući svoj štapić čvršće nego ikad – neće nam biti potreban izlaz sve dok ne nađemo Sirijusa...
– Samo nemoj da kreneš da ga dozivaš! – reče Hermiona žurno, ali Hariju njen savet nikad nije bio manje potreban. Instinkt mu je nalagao da bude što je moguće tiši.
– Gde ćemo onda, Hari? – upita Ron.
– Nemam po... – poče Hari. Zatim proguta knedlu u grlu. – U snovima sam prolazio kroz vrata na kraju hodnika koji vodi od lifta, pravo u mračnu sobu – to je ova – a onda sam išao kroz sledeća vrata u sobu koja je nekako... svetlucava. Treba da ispitamo nekoliko vrata – reče on plahovito. – Prepoznaću pravi put čim ga vidim. Hajdemo.
On pođe pravo ka vratima koja su bila pred njim. Dok su ga ostali sledili, položi levu ruku na njihovu hladnu, svetlucavu površinu, podiže štapić, spreman da napadne čim se vrata otvore, i gurnu ih.
Ona se sasvim lako otvoriše.
Posle tmine u prvoj sobi, lampe koje su ovde visile nisko na zlatnim lancima s tavanice odavale su utisak da je ova dugačka, pravougaona soba mnogo svetlija, mada nije bilo ni traga sjajnim treperavim svetlima koja je Hari video u svojim snovima. Prostorija je bila potpuno prazna, izuzev nekoliko radnih stolova i, u samom središtu sobe, ogromnog staklenog akvarijuma s tamnozelenom tekućinom, dovoljno velikog da svi zaplivaju u njemu. Izvestan broj bisernobelih predmeta lenjo je plutao u toj tečnosti.
– Šta predstavljaju te stvari? – prošapta Ron.
– Pojma nemam – reče Hari.
– Jesu li to ribice? – upita Džini dahćući.
– Vodene larve! – povika Luna uzbuđeno. – Tata mi je rekao da ih Ministarstvo tajno uzgaja...
– Ne – reče Hermiona. Glas joj je bio čudan. Ona priđe malo napred da bi pogledala kroz zid posude. – To su mozgovi.
– Mozgovi?
– Da... pitam se šta rade s njima?
Hari joj se pridruži kod posude. Tačno, nije bilo sumnje, sada kad ih je pogledao izbliza. Jezivo svetlucajući, pojavljivali su se i nestajali s vidika, u mračnim dubinama zelene tečnosti, ličeći na nekakve ljigave karfiole.
– Hajdemo odavde – reče Hari. – Ovo nije prava soba, moramo da probamo i druga vrata.

– Ima i ovde vrata – reče Ron, pokazujući na zidove. Hari se istog trena oneraspoloži. Koliko je ovo mesto veliko?
– U mom snu sam prošao kroz mračnu sobu pravo u tu drugu – reče on. – Mislim da treba da se vratimo i probamo odande.
Svi požuriše nazad u mračnu okruglu sobu. Umesto plavih plamenova sveća, pred Harijevim očima sada su plutala sablasna obličja mozgova.
– Sačekajte! – reče Hermiona oštro, kada je Luna krenula da za sobom zatvori vrata sobe s mozgovima. – Flagrate!
Ona zamahnu svojim štapićem kroz vazduh i na vratima se pojavi vatrena oznaka „X“. Čim su vrata škljocnula i zatvorila se, ponovo se začu velika tutnjava i zid još jednom poče da se okreće veoma brzo, ali sada je u gomili zamagljenih bledoplavih plamičaka bio jedan crvenozlatni, i kada se sve smirilo, vatreni krst je i dalje goreo, pokazujući vrata kroz koja su već prošli.
– Dobro si se setila – reče Hari. – Dobro, probajmo sada ova...
Ponovo se stuštio pravo na vrata nasuprot njemu, i naglo ih gurnuo, još uvek podignutog štapića, dok su mu ostali bili za petama.
Ova soba je bila veća nego prethodna, mutno osvetljena i pravougaona, a njeno središte bilo je utonulo, formirajući oveće kameno udubljenje dubine oko desetak metara. Stajali su na najvišem redu kamenih tribina koje su se protezale po čitavoj sobi i spuštale stepenasto kao nekakav amfiteatar, ili sudnica u kojoj je Harija isleđivao Vizengamot. Umesto stolice s okovima, međutim, u sredini udubljenja bio je mali kameni podijum na kojem se nalazio kameni lučni prolaz koji je delovao tako drevno, ispucalo i trošno da se Hari začudio kako ta stvar i dalje stoji. Bez zidova koji bi ga podupirali, lučni prolaz bio je pokriven iskrzanim crnim zastorom ili velom koji je, uprkos potpunoj mirnoći hladnog vazduha oko njega, lelujao vrlo lagano, kao da ga je neko upravo dodirnuo.
– Ko je tamo? – reče Hari, skočivši na tribinu ispod njihove. Niko ne odgovori, ali veo nastavi da treperi i da se njiše.
– Pažljivo! – prošaputa Hermiona.
Hari se stušti naniže tribinama, preskačući jednu po jednu, dok nije stigao do kamenog dna utonule sobe. Koraci su mu glasno odjekivali dok je lagano koračao ka podijumu. Špicasti lučni prolaz izgledao mu je mnogo viši odavde gde je sada stajao, nego kada ga je gledao odozgo. Veo se i dalje blago njihao, kao da je neko upravo prošao kroz njega.
– Sirijuse? – reče Hari ponovo, ali sada mnogo tiše, jer se približio luku.
Imao je veoma čudan osećaj da neko stoji baš iza tog vela, s druge strane luka. Čvrsto stežući štapić, on obiđe oko ivice podijuma, ali tamo nije bilo nikoga. Samo se videla druga strana mreškavog crnog vela.
– Hajdemo – pozva ih Hermiona s polovine kamenih stepenica. – Ovo nije prava soba, Hari, hajde, pođimo.

Zvučala je uplašeno, mnogo zaplašenija nego kad su bili u sobi gde su plivali mozgovi. Uprkos svemu, Hari pomisli da taj lučni prolaz ima izvesnu lepotu u sebi, ma koliko bio star. Zaintrigiralo ga je nežno talasanje vela. Osetio je jaku težnju da se popne na podijum i prođe kroz njega.

– Hari, idemo, važi? – reče Hermiona još žustrije.
– Važi – reče on, ali se ne pomeri. Upravo je nešto čuo. Neki slabašan šapat, mrmljanje, dopiralo je s druge strane vela.
– Šta to govorite? – upita on vrlo glasno, tako da mu reči odjeknuše odbijajući se o kamene klupe.
– Niko ništa ne govori, Hari! – reče Hermiona primakavši mu se.
– Neko nešto šapuće tamo iza – reče on, izmakavši se izvan njenog dometa i nastavi namršteno da gleda veo. – Jesi li to ti, Rone?
– Ovde sam, druškane – reče Ron pojavivši se sa strane luka.
– Zar niko drugi to ne čuje? – hteo je Hari da zna, jer je šaputanje i mrmljanje postajalo glasnije. Iako to nije nameravao, vide da mu je noga već kročila na podijum.
– I ja čujem – reče Luna teško dišući, prišavši sa strane luku i zureći u veo koji se ljuljao. – Unutra ima ljudi!
– Kako to misliš unutra? – odlučno upita Hermiona, skočivši s najnižeg stepenika, zvučeći mnogo bešnje nego što je situacija iziskivala – nema tu nikakvog unutra, to je samo luk, nema tu mesta ni za koga. Hari, prestani već jednom s tim, hajdemo...

Ona ga zgrabi za ruku i povuče, ali on se odupirao.
– Hari, mi smo ovde zbog Sirijusa! – reče ona povišenim, napetim glasom.
– Sirijusa – ponovi Hari, i dalje zureći kao hipnotisan u veo koji se neprestano njihao. – Da...
Najzad mu nešto ponovo sinu u glavi. Sirijus, zatočen, vezan i trpi muke, a on zuri u taj luk...
On ustuknu nekoliko koraka od podijuma i jedva odvrati pogled od vela.
– Hajdemo – reče on.
– To sam upravo pokušavala da ti... dobro, hajde, idemo! – reče Hermiona i povede ih nazad oko podijuma. S druge strane, Džini i Nevil su takođe zurili u veo, kao u transu. Bez reči, Hermiona uhvati Džini za ruku, a Ron Nevila, snažno ih izguraše do najniže kamene tribine i pomogoše im da se popnu nazad do vrata.
– Šta misliš, šta taj luk predstavlja? – upita Hari Hermionu, kad su ponovo stupili u mračnu okruglu sobu.
– Ne znam, ali šta god bilo, mora da je opasno – reče ona odlučno, ponovo urezavši vatreni krst u vrata.
Još jednom, zid se zavrte i ponovo umiri. Hari nasumice izabra sledeća vrata i gurnu ih. Ona se ne pomeriše.
– Nešto nije u redu? – upita Hermiona.
– Zaključana su... – reče Hari, bacivši se svom težinom na vrata, ali ona se i ne

pomeriše.

– To je onda to, zar ne? – reče Ron uzbuđeno, priključivši se Hariju u pokušaju da silom otvori vrata. – Mora da je to!
– Sklonite se s puta! – reče Hermiona oštro. Ona uperi štapić u mesto gde se obično nalazi kvaka i reče: – Alohomora!
Ništa se ne desi.
– Sirijusov nož! – reče Hari. Izvadi ga iz odore i gurnu u pukotinu između vrata i zida. Svi su ga pomno posmatrali dok ga je povlačio od vrha do dna procepa, izvukao ga, a zatim se ponovo zaleteo ramenima na vrata. Ona i dalje ostadoše čvrsto zatvorena. Štaviše, kad Hari pogleda dole u nož, vide da se oštrica istopila.
– U redu, dižemo ruke od ove sobe – reče Hermiona odlučno.
– Ali šta ako je to baš ova? – reče Ron, zureći u vrata s mešavinom strepnje i čežnje.
– Ne može biti, Hari je u svom snu uspeo da prođe kroz sva vrata – reče Hermiona, označivši vrata još jednim vatrenim krstom, dok je Hari spremao sada beskorisnu ručku Sirijusovog noža u džep.
– Znaš li šta bi moglo da bude u njoj? – upita Luna žustro, kad zid ponovo poče da se vrti.
– Nešto sumanuto, bez sumnje – reče Hermiona sebi u bradu, a Nevil se nervozno nasmeja.
Zid se zaustavi i Hari gurnu sledeća vrata s osećanjem rastućeg očaja.
– Ovo je!
Znao je to istog časa, na osnovu divnih razigranih, dijamantski svetlucavih odsjaja. Kad mu se oči privikoše na taj blistavi sjaj, Hari primeti kako sa svake površine svetlucaju satovi, veliki i mali, starinski stojeći, s tegovima, ili na stalku, čvrsto zbijeni u prostoru između polica za knjige, ili na stolovima koji su se protezali duž sobe, tako da je njihovo neumorno kuckanje odzvanjalo prostorom poput hiljadu minijaturnih marširajućih koraka. Izvor razigrane dijamantski sjajne svetlosti bilo je uzdignuto kristalno zvono, na udaljenom kraju sobe.
– Ovuda!
Sad kad je znao da su na pravom tragu, Harijevo srce poče izbezumljeno da pulsira. Predvodio ih je uskim prostorom između redova stolova zaputivši se, kao u svom snu, ka izvoru svetlosti, staklenom zvonu, visokom koliko i on, smeštenom na jednom stolu i izgleda punom uskovitlanog svetlucavog vetra.
– O, pogledajte! – reče Džini, kad su se približili, pokazujući na samo središte kristalnog zvona.
Plutajući tamo-amo u svetlucavoj struji, unutra se nalazilo majušno, poput dragulja blistavo jaje. Dok se podizalo u zvonu, ono se rastvori i iz njega se pojavi kolibri, koji polete sve do vrha zvona, ali onda ulete u vazdušnu struju i perje mu postade raskvašeno i slepljeno i, dok je tonuo ka dnu vaze, jaje se ponovo sklopi oko njega.

– Nastavite dalje – reče Hari oštro, jer je izgledalo kao da Džini želi da zastane i posmatra pretvaranje jajeta u pticu.
– I ti si se sâm onoliko zadržao kod onog starog luka – uzvrati mu ona, ali pođe za njim pored staklenog zvona ka jedinim vratima iza nje.
– To je to – reče Hari ponovo, a srce mu je sada tako snažno i brzo pulsiralo da je osetio kako mora da govori bilo šta: – Kroz ova vrata...
On se zagleda u svakog od njih. Svi behu isukali štapiće i odjednom su bili ozbiljni i zabrinuti. On pogleda nazad u vrata i gurnu ih. Ona se otvoriše.
Bili su tu, pronašli su to mesto: visoko poput crkve i prepuno visokih polica prekrivenih malim, prašnjavim staklenim kuglama. Prigušeno su svetlucale na svetlosti mnogih sveća postavljenih na određenom razmaku u svećnjacima po policama. Poput plamenova u kružnoj sobi, i njihovi plamičci su goreli plavičastim sjajem. Soba je bila vrlo hladna.
Hari se probi napred i proviri niz jedan od osenčenih prolaza između dva reda polica. Nije ništa čuo, niti je video i najmanji pokret.
– Rekao si da je to red devedeset sedam – prošaputa Hermiona.
– Da – dahćući reče Hari, gledajući prema kraju najbližeg reda. Ispod grančice plavičastih plamičaka sveća, izbijajući iz njih, svetlucala je srebrna brojka pedeset tri.
– Moramo da idemo desno, čini mi se – prošaputa Hermiona, čkiljeći ka susednom redu. – Dabome... ovo je pedeset četiri...
– Spremite štapiće – reče Hari tiho.
Prikradali su se napred, osvrćući se iza sebe dok su napredovali duž ogromnih nizova polica ka udaljenijem kraju koji je bio u potpunoj pomrčini. Preko svake staklene kugle na polici bila je nalepljena mala žućkasta nalepnica. Neke su ispuštale čudan, tečan sjaj, druge su bile mutne i tamne iznutra, poput pregorele sijalice.
Prođoše red osamdeset četiri... osamdeset pet... Hari je pomno osluškivao i najmanji šum ili pokret, jer su Sirijusu sada možda zapušena usta, ili je u nesvesti... ili je, reče mu nezvani glas u glavi, možda već mrtav...
Osetio bih to, reče sam sebi, dok mu je srce sada bubnjalo sve do Adamove jabučice, već bih znao...
– Devedeset sedam! – prošaputa Hermiona.
Stali su zbijeni na kraju reda, zureći niz prolaz iza njega. Tamo nije bilo nikoga.
– On je skroz dole, na kraju – reče Hari, ubeđen sa svakim korakom sve više da će pred njima iskrsnuti odrpana Sirijusova figura, na mračnom podu. – Ovde negde... baš blizu...
– Hari? – reče Hermiona oklevajući, ali on nije želeo da joj odgovori. Usta su mu bila vrlo suva.
– Ovde... negde... – reče on.
Bili su već na kraju reda i probijali se kroz znatno prigušeniju svetlost sveća. Nije

bilo nikoga. Samo ječeća, prašnjava tišina.

– Možda je onamo... – prošaputa Hari promuklo, izvirujući niz sledeći red. – Ili možda... – On požuri da pogleda niz red iza tog.
– Hari? – ponovo reče Hermiona.
– Šta je? – zareža on.
– Ja... ne verujem da je Sirijus ovde.
Niko ne progovori ni reči. Hari nije želeo da pogleda ni u koga. Bilo mu je muka. Nije shvatao zašto Sirijusa nema ovde. Morao bi biti ovde. Bio je ovde, Hari ga je video...
On pojuri sve do kraja polica, zagledajući ispod njih. Kraj njega su promicali, jedan po jedan, potpuno prazni prolazi. Potrčao je u drugom pravcu, natrag ka svojoj družini koja je zurila u njega. Nigde ni traga Sirijusu, niti bilo kakvog nagoveštaja borbe.
– Hari? – pozva ga Ron.
– Šta je?
Nije želeo da čuje šta Ron ima da mu kaže, nije želeo da čuje kako mu Ron govori da je ispao glup ili mu predloži da se vrate na Hogvorts, već mu lice obli nekakva vrućina i on oseti kako bi radije ostao dugo, dugo skriven ovde u tami pre nego što izađe gore na svetlost Atrijuma i susretne se s njihovim optužujućim pogledima...

– Jesi li video ovo? – upita Ron.
– Šta? – reče Hari, ali ovoga puta življe – mora da je to neki znak da je Sirijus bio ovde, neki ključ zagonetke. Žurno se vratio do mesta gde su svi stajali, malo niže od reda devedeset sedam, ali ne vide ništa osim Rona koji je zurio u jednu od prašnjavih staklenih kugli na polici.
– Šta je? – ponovi Hari sumorno.
– Ovde... tvoje ime je na njoj – reče Ron.
Hari priđe malo bliže. Ron je pokazivao na jednu od malih staklenih kugli koja je ispuštala mutnu svetlost iznutra, mada je bila vrlo prašnjava i izgledala kao da je niko godinama nije ni pipnuo.
– Moje ime? – reče Hari tupo.
On stupi napred. Pošto nije bio visok kao Ron, morao je da izvije vrat kako bi pročitao žućkastu etiketu pričvršćenu na polici tačno ispod prašnjave staklene kugle. Paučinastim rukopisom bio je ispisan neki datum od pre šesnaest godina, a ispod njega

S.P.T. za A.P.V.B.D.

Mračni gospodar
i (?) Hari Poter

Hari se zagleda u natpis.

– Šta je to? – upita Ron, zvučeći nervozno. – Šta će tu tvoje ime? On baci pogled i na ostale etikete duž te police.
– Mene tu nema – reče on zbunjeno. – Niti ikog od nas ovde.
– Hari, mislim da ne bi smeo to da diraš – reče Hermiona oštro, kad on ispruži ruku.
– Što da ne? – reče on. – To ima nekakve veze sa mnom, zar ne?
– Nemoj, Hari – reče Nevil iznenada. Hari ga pogleda. Nevilovo okruglasto lice blago je sijalo od znoja. Gledao ga je kao da ne može da podnese tu neizvesnost.
– Na njemu piše moje ime – reče Hari.
I osećajući se kao da čini nešto nesmotreno, on sklopi prste oko prašnjave površine kugle. Očekivao je da oseti hladnoću, ali nije bilo tako. Naprotiv, delovala je kao da je satima ležala na suncu, kao da ju je sjaj unutrašnje svetlosti zagrevao. Očekujući, čak se i nadajući, da će se desiti nešto dramatično, što bi najzad njihovo dugo i opasno putovanje dovde učinilo vrednim truda, Hari uze staklenu kuglu s police i zagleda se u nju.
Ama baš ništa se ne desi. Ostali priđoše Hariju, zureći u kuglu dok je on s nje brisao nagomilanu prašinu.
A onda, tik iza njih, jedan otežući glas progovori.
– Vrlo dobro, Poteru. Sada se lepo i polako okreni, i daj mi to.

35. Iza vela


Oko njih su se niotkuda pojavljivala crna obličja, preprečujući im put levo i desno, dok su im oči sijale kroz proreze na kukuljicama. Tuce svetlećih vrhova štapića bilo je upereno pravo u njihova srca. Džini preneraženo kriknu.

– Meni, Poteru – ponovi otežući glas Lucijusa Melfoja, dok je pružao ruku s dlanom okrenutim nagore.
Hariju se stomak premetnu od mučnine. Uhvaćeni su u zamku i nadjačani, dvoje na jednog.
– Meni – ponovo će Melfoj.
– Gde je Sirijus? – upita Hari.
Nekoliko Smrtoždera se nasmeja. Grub ženski glas iz senovite gomile ljudi levo od Harija pobedonosno uskliknu: – Mračni gospodar uvek zna!
– Uvek – ponovi pažljivo Melfoj. – A sada mi daj to proročanstvo, Poteru.
– Hoću da znam gde je Sirijus!
– Hoću da znam gde je Sirijus! – podražavala ga je žena levo od njega.
Ona i ostali Smrtožderi već su bili na metar od Harija i ostalih, a svetlost iz

njihovih štapića zaslepljivala je Harija.

– Uhvatili ste ga – reče Hari, ne mareći za paniku koja mu je narastala u grudima, strah s kojim se borio još otkako je došao do police s brojem devedeset sedam. – On je ovde. Znam da jeste.
– Bebica se plobudila plestlasena i pomislila da je to sto je sanjala istina – reče žena užasnim, tobože bebećim glasom. Hari oseti kako se Ron iza njega sprema za napad.
– Ništa ne čini – promrmlja mu Hari. – Ne još...
Žena koja ga je imitirala nasmeja se grubim kreštavim glasom.
– Jeste li ga čuli? Jeste li ga čuli? Daje uputstva ostaloj deci, valjda misli da će da se bori s nama!
– O, ne znaš ti Potera kao što ga ja znam, Belatriks – primeti Melfoj blago. – Junaštvo mu je velika slabost. Mračni gospodar shvata tu njegovu crtu. A sad mi daj to proročanstvo, Poteru.
– Znam da je Sirijus ovde – reče Hari, mada mu je panika grčila grudi tako da nije mogao normalno da diše: – Znam da ste ga zarobili!
Još nekoliko Smrtoždera se nasmeja, mada se ona žena smejala najglasnije.
– Vreme je da shvatiš razliku između života i snova, Poteru – posavetova ga Melfoj. – Daj mi sada to proročanstvo, ili ćemo početi da koristimo štapove.
– Samo izvolite – reče Hari, podižući vlastiti štapić do visine grudi. Čim je to učinio, s obe njegove strane iskrsnu još pet štapića koje su izvadili Ron, Hermiona, Nevil, Džini i Luna. Čvor u Harijevom stomaku još više se steže. Ako Sirijus stvarno nije tu, poveo je svoje prijatelje u smrt ni zbog čega...
Ali Smrtožderi ih ne napadoše.
– Dodaj mi to proročanstvo i niko neće biti povređen – reče Melfoj hladno.

– Da, kako da ne! – reče on. – Da vam dam ovo... proročanstvo, je li? A vi ćete nas tek tako pustiti da odmaglimo kući, zar ne?
Još to nije do kraja ni izgovorio, kad Smrtožderka vrisnu: – Asio proro...
Hari je bio spreman na to. Uzviknuo je: – Protego! – pre nego što je dovršila svoju čin, i mada mu je staklena kugla iskliznula do vrhova prstiju, uspeo je da je zadrži.
– O, pa on ume i da se igra, mala majušna beba Poter – reče ona, a njene mahnite oči zurile su kroz proreze na kukuljici. – Dobro, onda ćemo...
– REKOH TI, NE! – zagrme Lucijus Melfoj na ženu. – Ako ga razbiješ...
Harijev mozak je brzo radio. Smrtožderi žele tu prašnjavu staklenu kuglu. Njega ona ne zanima. Samo bi hteo da ih sve izvede odavde žive... Da bude siguran da niko od njegovih prijatelja neće platiti užasnu cenu njegove gluposti...
Žena zakorači napred, odvojivši se od svoje družine, i skide kapuljaču. Askaban je lice Belatriks Lestrejndž usukao, učinivši ga upalim i nalik lobanji, ali je ono i

dalje bilo živahno, grozničavog fanatičnog sjaja.

– Treba li još da te ubeđujemo? – upita ona, dok su joj se grudi ubrzano nadimale i spuštale. – Vrlo dobro... uzmite najmanju – naredi ona Smrtožerima kraj nje. – Neka gleda kako mučimo ovu devojčicu. Ja ću to učiniti.
Hari oseti kako se ostali zbijaju oko Džini. On iskorači u stranu, tako da je sada bio tačno ispred nje, držeći proročanstvo na svojim grudima.
– Moraćete da smrskate ovo ako želite da napadnete nekoga od nas! – reče on Belatriks. – Mislim da se vaš gazda neće baš obradovati ako se vratite bez toga, je l’ da?
Ona se ne pomeri. Samo je zurila u njega, vlažeći vrhom jezika svoja tanka usta.
– Dakle – reče Hari – o kakvom se proročanstvu uopšte radi?
Nije znao šta drugo da uradi, sem da nastavi da govori. Nevilova ruka bila je prislonjena uz njegovu i mogao je da oseti kako se ovaj trese. Još je nečiji ubrzan dah osećao na svom potiljku. Nadao se da svi pomno razmišljaju o načinima da se izbave odavde, jer je njegov mozak bio potpuno prazan.
– O kakvom proročanstvu? – ponovi Belatriks, a izveštačeni osmeh iščeze joj s lica. – Mora da se šališ, Hari Poteru.
– Jok, ne šalim se – reče Hari, pomno posmatrajući jednog po jednog Smrtoždera, tražeći neku slabu tačku, pukotinu kroz koju bi mogli da pobegnu. – Otkud to da ga Voldemor želi?
Nekoliko Smrtoždera sasvim tiho siknu.
– Usuđuješ se da izgovoriš njegovo ime? – prošapta Belatriks.
– Da – reče Hari, pojačavši stisak oko staklene kugle, očekujući nov pokušaj da mu je činima otmu. – Da, nemam nikakvih problema da izgovorim Vol...
– Začepi gubicu! – vrisnu Belatriks. – Usuđuješ se da izgovaraš njegovo ime svojim bezvrednim usnama, usuđuješ se da ga uprljaš svojim polukrvnim jezikom, usuđuješ se...
– Jeste li znali da je i on polukrvni? – reče Hari bahato. Do uva mu dopre Hermionin blagi jauk. – Voldemor? Aha, majka mu je bila veštica, ali otac mu je bio Normalac... ili vam je možda pričao priče o tome kako je on Čistokrvni?
– OŠAM...
– NE!
S vrha štapića Belatriks Lestrejndž izlete mlaz crvene svetlosti, ali ga Melfoj brzo skrenu. Njegova čin odbi taj mlaz prema podnožju police levo od Harija i nekoliko staklenih kugli na njoj se rasprsnu.
Dve figure, sedefastobele poput duhova i fluidne poput dima, izviše se iz parčića razbijenog stakla s poda i svaka poče da govori. Glasovi su im se nadjačavali, tako da su se od Belatriksinih i Melfojevih povika mogli čuti tek delići onog što su govorili.

– ... u vreme ravnodnevice nastupiće novo... – reče figura bradatog starca.
– NE NAPADAJ! POTREBNO NAM JE TO PROROČANSTVO!

– Usudio se... usuđuje se da... – urlala je Belatriks nepovezano. – Stoji tamo...

prljavi polukrvni...
– SAČEKAJ DOK NE DOBIJEMO TO PROROČANSTVO! – prodera se Melfoj.

– ... a posle toga više niko neće doći... – reče obličje mlade žene.
Dve siluete koje su se uznele iz razbijenih kugli nestadoše. Ništa ne ostade od njih, niti od njihovih pređašnjih boravišta, izuzev krhotina stakla po podu. To je, međutim, Hariju dalo ideju. Ali je bio problem kako da je prenese i ostalima.
– Niste mi rekli šta je tako posebno u vezi s tim proročanstvom koje hoćete da vam dam – reče on, pokušavajući da dobije na vremenu. Polako je pomicao stopalo u stranu, pokušavajući da njime dodirne stopalo nekog od svojih drugova.
– Ne igraj se s nama, Poteru – reče Melfoj.
– Ne igram se ja – reče Hari, napola razgovarajući, a istovremeno tražeći stopalo. A onda oseti nečije nožne prste i pritisnu ih. Oštar uzdah iza njega reče mu da su Hermionini.
– Šta je? – prošaputa ona.
– Dambldor ti nikada nije rekao da je razlog zbog kojeg nosiš taj ožiljak skriven u unutrašnjosti Odseka za misterije? – podrugljivo se nasmeja Melfoj.
– Ja... šta? – reče Hari. Na trenutak je sasvim zaboravio svoj plan. – Šta je s mojim ožiljkom?
– Šta je bilo? – šapnu Hermiona još žurnije iza njega.
– Da li je to moguće? – reče Melfoj, zlobno veselo. Neki Smrtožderi ponovo počeše da se smeju, a pod okriljem njihovog smeha, Hari procedi Hermioni, mičući usne što je manje moguće: – Razbij police...
– Dambldor ti nikad nije rekao? – ponovi Melfoj. – Pa, to objašnjava zašto nisi ranije došao, Poteru, Mračni gospodar se pitao zašto...
– ... kad kažem sad...
– ... nisi dojurio odmah kad ti je u tvojim snovima pokazao mesto gde je skriveno. Mislio je da će te prirodna radoznalost nagnati da poželiš da čuješ tačne reči...
– To je mislio? – reče Hari. Iza sebe više oseti nego što je čuo kako Hermiona prenosi poruku ostalima, a on je gledao da nastavi razgovor, da bi odvratio pažnju Smrtoždera. – Zato je hteo da sâm dođem i uzmem ga, je li? Zašto?
– Zašto? – Melfoj je bio neverovatno oduševljen. – Jer jedino oni na koje se proročanstvo odnosi, smeju da uzmu proročanstvo iz Odseka za misterije, Poteru, što je Mračni gospodar otkrio pokušavajući da iskoristi druge da ga ukradu za njega.
– A zašto on želi da ukrade proročanstvo o meni?
– O vama oboma, Poteru, oboma... zar se nisi nikad zapitao zašto je Mračni gospodar pokušao da te ubije kao bebu?
Hari je zurio u proreze na kukuljici kroz koje su svetlucale Melfojeve sive oči. Da li je to proročanstvo razlog pogibije Harijevih roditelja, razlog zbog kojeg nosi ožiljak u obliku munje? Da li on upravo u ruci drži odgovor na sve to?

– Neko je nešto prorekao o Voldemoru i meni? – reče on tiho, zureći u Lucijusa Melfoja, stežući prstima toplu staklenu kuglu u ruci. Bila je jedva nešto veća od Skrivalice i još uvek prekrivena prašinom. – A on me je naterao da dođem i uzmem ga umesto njega? Zašto nije došao sâm da ga uzme?

– Da ga sâm uzme? – vrisnu Belatriks, nadglasavši ludačko kikotanje ostalih Smrtoždera. – Da Mračni gospodar sâm ušeta u Ministarstvo magije, dok oni tako lepo ignorišu njegov povratak? Da se Mračni gospodar sâm otkrije Aurorima, dok oni trenutno gube vreme s mojim dragim rođakom?
– Dakle, sad je tebe našao da mu odradiš prljavi posao, je li? – reče Hari. – Kao što je i Sterdžis trebalo da mu ga ukrade... i Boud?
– Vrlo dobro Poteru, vrlo dobro... – reče Melfoj polako. – Ali Mračni gospodar zna da nisi neinteli...
– SAD! – vrisnu Hari.
Pet glasova iza njega zaurlaše: – REDUKTO! – Pet kletvi polete u pet različitih pravaca i police koje su njima bile pogođene odmah eksplodiraše. Njihove visoke konstrukcije zaljuljaše se kad se stotinu staklenih kugli svaka ponaosob rasprsnuše, a sedefastobele figure se razviše u vazduhu i ostadoše tu da lebde, obnavljajući eho neke davno zamrle prošlosti, usred gomile razbijenog stakla i drvenog iverja koje je padalo po podu...
– BEŽIMO! – zaurla Hari, kad se police opasno nakriviše i ostatak staklenih kugli poče da pada s njih. On zgrabi Hermionu za odoru i povuče je napred, držeči drugu ruku povrh glave dok su iverje s polica i krhotine stakla prštali po njima. Jedan Smrtožder jurnu u napad kroz oblak prašine i Hari ga snažno udari laktom po maskiranom licu. Svi su urlali, čuli su se krici bola i zaglušujuć prasak dok su se police stropoštavale na njih, čudno odzvanjajući fragmentima proročanstava oslobođenih iz kugli...
Hari otkri da je put pred njima čist i vide Rona, Džini i Lunu kako jure ka njemu, s rukama preko glave. Nešto teško ga pogodi postrance lica, ali on samo pognu glavu i odjuri dalje. Jedna ruka ga uhvati za rame i on ču kako Hermiona povika: – Ošamuti!

– Ruka ga istog trena pusti...
Bili su na kraju reda devedeset sedam. Hari skrenu desno i potrča najbrže moguće. Mogao je da čuje bat koraka odmah iza sebe i Hermionin glas kako požuruje Nevila. Pravo ispred njega, vrata kroz koja su već ranije ušli bila su malo odškrinuta. Hari je uspeo da vidi svetlucavi sjaj staklenog zvona. On se zalete kroz vrata, još uvek čvrsto i bezbedno stežući proročanstvo u ruci, i sačeka da i ostali projure preko praga, pre nego što zalupi vrata za njima...
– Koloportus! – dahćući reče Hermiona, a vrata se zaključaše uz čudno škljockanje.
– Gde su... gde su ostali? – prodahta Hari.
Mislio je da su Ron, Luna i Džini ispred njih, da će ih čekati u ovoj sobi, ali tu

nije bilo nikoga.

– Mora da su krenuli pogrešnim putem! – prošaputa Hermiona, prestravljenog lica.

– Slušajte! – šapnu Nevil.
Iza vrata koja su upravo zatvorili odjeknuše koraci i povici. Hari prisloni uvo uz vrata ne bi li oslušnuo i začu Lucijusa Melfoja kako grmi: – Pustite Nota, ostavite ga, kad vam kažem – njegove povrede su ništavne ako Mračni gospodar izgubi to proročanstvo. Džagsone, vraćaj se ovamo, moramo da se organizujemo! Podelićemo se u parove da ih potražimo, i ne zaboravite, budite nežni s Poterom sve dok ne uzmemo proročanstvo, ostale možete da ubijete ako je neophodno... Belatriks, Rodolfuse, vi idite levo. Krebe, Rabastane, idite desno... Džagsone, Dolohove, vi idite kroz vrata tačno ispred vas... Makner i Ejveri, onuda... Rukvude, ti tamo... Malsibere, pođi sa mnom!
– Šta da radimo? – upita Hermiona Harija, drhteći od glave do pete.
– Pa, za početak, nećemo stajati ovde i čekati da nas otkriju – reče Hari. – Hajdemo što dalje od ovih vrata.
Pojuriše što su tiše mogli, pored sjajnog staklenog zvona, u kojem se majušno jaje stalno izlegalo i ponovo zatvaralo, prema izlazu u kružni hodnik na udaljenom kraju sobe. Već su gotovo stigli, kad Hari začu kako nešto ogromno i teško udara o vrata koja je Hermiona začarala.
– Sklonite se u stranu! – reče jedan grubi glas. – Alohomora!
Kad se vrata naglo otvoriše, Hari, Hermiona i Nevil baciše se ispod stolova. Mogli su videti donje delove dve smrtožderske odore kako im se približavaju, brzo koračajući.
– Možda su izjurili pravo u hodnik – reče onaj grubi glas.
– Proveri ispod stolova – dodade drugi.
Hari vide kolena Smrtoždera kako se savijaju. Izvadivši štapić ispod stola, on povika: – OŠAMUTI!
Mlaz crvene svetlosti pogodi najbližeg Smrtoždera. On pade nauznak na starinski časovnik s tegovima i obori ga. Drugi Smrtožder pak skoči u stranu da izbegne Harijevu čin, i uperi vlastiti štapić u Hermionu, koja je puzala ispod stola da bi bolje nanišanila.
– Avada...
Hari se baci na pod i zgrabi Smrtoždera oko kolena, oborivši ga i nateravši ga da promaši cilj. Nevil prevrnu sto u želji da pomogne i, uperivši štapić svom snagom u par koji se borio, povika:
– EKSPELIARMUS!
I Hariju i Smrtožderu štapići izleteše iz ruku i sjuriše se kroz vazduh ka ulazu u Dvoranu proročanstava. Obojica se uspraviše na noge i pojuriše za njima, Smrtožder ispred, Hari njemu za petama, a Nevil na kraju, iza njih, vidno ustravljen onim što je učinio.

– Skloni se s puta, Hari! – vrisnu Nevil, očito rešen da popravi štetu. Hari se baci u stranu, a Nevil ponovo nanišani i povika:
– OŠAMUTI!
Zraci crvene svetlosti proleteše pravo preko Smrtožderovog ramena i pogodiše staklenu vitrinu na zidu, punu različito oblikovanih peščanika. Vitrina pade na pod i razbi se, a staklo polete na sve strane, odbijajući se o zidove. Zatim se podiže i spoji, a onda ponovo pade i potpuno se rasprsnu...
Smrtožder se dokopa svog štapića, koji je ležao na podu pored blistavog staklenog zvona. Hari čučnu ispod najbližeg stola kad se čovek okrenu. Maska mu je skliznula tako da nije ništa video. On je strgnu slobodnom rukom i povika: – OŠAM...

– OŠAMUTI! – vrisnu Hermiona, koja ih je upravo sustigla. Snop crvene svetlosti pogodi Smrtoždera u grudi: on se ukoči, još uvek uzdignute ruke, štapić mu s treskom ispade na pod i on se sruči unazad ka staklenom zvonu. Hari je očekivao da čuje krc, kad čovek udari u čvrsto staklo i sruši zvono na pod, ali umesto toga Smrtožderova glava potonu kroz površinu zvona kao kroz mehur od sapunice i on ostade da leži ispružen po stolu, dok mu je glava bila u zvonu punom svetlucavih vazdušnih struja.

– Asio štapić! – povika Hermiona. Harijev štapić polete iz mračnog ugla pravo u njenu ruku i ona mu ga dobaci.
– Hvala! – reče on. – Dobro, hajdemo sada odav...
– Pazite! – viknu Nevil, užasnut. Zurio je u Smrtožderovu glavu u staklenom zvonu. Sve troje ponovo podigoše štapiće, ali niko ne zamahnu: svi su gledali, širom

razjapljenih usta, šta se dešava s čovekovom glavom.
Ona se ubrzano smanjivala, postajući sve ćelavija, dok su mu se crna kosa i čekinje povlačili u lobanju. Obrazi mu postadoše glatki, lobanja se zaokrugli i prekri maljicama poput breskvinih...
Sada je bebeća glava bila groteskno nasađena na debeli, mišićav vrat Smrtoždera, koji se borio da ponovo ustane. Ali dok su oni i dalje zijali, glava ponovo poče da se vraća u prvobitne proporcije. Debele crne dlake ponovo stadoše da niču po glavi i po obrazima...
– To je Vreme – reče Hermiona glasom punim strahopoštovanja – Vreme...
Smrtožder ponovo protrese svoju ružnu glavu, pokušavajući da je izbistri, ali pre
nego što je uspeo da se sabere ona ponovo stade da se smanjuje i vraća u uzrast bebe...
Iz susedne prostorije začu se uzvik, zatim lomljava, pa vrisak.
– RONE? – povika Hari, brzo odvrativši pažnju od čudovišnog preobražavanja koje se pred njim odvijalo. – DŽINI? LUNA?
– Hari! – vrisnu Hermiona.
Smrtožder je izvadio glavu iz staklenog zvona. Izgledao je krajnje bizarno s majušnom glavom bebe koja je glasno plakala i opasno mlatarajući debelim rukama na sve strane, za dlaku promašivši Harija, koji se brže-bolje sagnuo. Hari podiže štapić

ali, na njegovo zaprepašćenje, Hermiona ga uhvati za ruku.

– Ne smeš da povrediš bebu!
Nije bilo vremena da se raspravljaju o tome. Hari začu korake iz Dvorane proročanstava i shvati, prekasno, da nije trebalo da viče i tako oda njihov položaj.
– Hajdemo! – reče i oni se, ostavivši ružnog beboglavog Smrtoždera da tetura za njima, sjuriše ka drugom delu sobe i vratima koja su vodila u okruglo predvorje.
Bili su već na pola puta kad Hari spazi kroz otvorena vrata dva Smrtoždera kako jure preko crne sobe ka njima; naglo skrenuvši ulevo, on ulete u mračnu pretrpanu kancelariju i zalupi vrata za njima.
– Kolo... – poče Hermiona, ali pre nego što je dovršila čin, vrata se s praskom otvoriše i dvojica Smrtoždera nahrupiše unutra.
S trijumfalnim usklikom, obojica zaurlaše:
– IMPEDIMENTA!
Hari, Hermiona i Nevil odmah su bili odbačeni unazad. Nevil odlete preko stola i nestade s vidika. Hermiona se sruči na policu s knjigama i teški tomovi obrušiše se na nju poput kaskadnog vodopada. Hari potiljkom udari o kameni zid iza sebe, pred očima mu blesnuše svetlaci i za trenutak oseti kako je i suviše ošamućen da bi reagovao.
– UHVATILI SMO GA! – povika Smrtožder do Harija. – U KANCELARIJI...
– Silencio! – povika Hermiona, i muški glas zamuče. On nastavi da otvara usta kroz prorez maske, ne ispuštajući nikakav zvuk. Njegov sudrug Smrtožder gurnu ga u stranu.
– Petrifikus totalus! – povika Hari kad drugi Smrtožder podiže štapić. Ovom se ruke i noge spojiše, i on pade licem na tepih ispod Harijevih nogu, krut poput daske i nesposoban da se pomeri.
– Odličan potez, Ha...
Ali Smrtožder kojeg je Hermiona ućutkala iznenada zamahnu svojim štapićem, i zrak nečeg nalik ljubičastom plamenu prođe kroz Hermionine grudi. Ona samo slabašno uzviknu: – Oh! – kao da je iznenađena, i sruči se na pod, gde ostade da leži nepomična.
– HERMIONA!
Hari kleče pored nje dok je Nevil brzo puzao po podu ka njoj, izvlačeći se ispod stola, s isturenim štapićem ispred sebe. Smrtožder snažno šutnu Nevila u glavu čim se pomolila iz skloništa – zgazi njegov štapić i prepolovi ga, dokačivši usput Nevilovo lice. Nevil bolno jauknu i prući se unazad, uhvativši se za usta i nos. Hari se obrnu, visoko držeći svoj štapić i vide da je Smrtožder strgao svoju masku i uperio štapić pravo u Harija, koji odmah prepozna izduženo, bledo i usukano lice iz Dnevnog proroka: Antonina Dolohova, čarobnjaka koji je ubio Pruitove.
Dolohov se iskezi. Slobodnom rukom pokaza na proročanstvo koje je Hari i dalje čvrsto stezao u ruci, zatim na sebe, a potom na Hermionu. Mada više nije mogao da

govori, značenje tog pokreta nije moglo biti jasnije. Daj mi to proročanstvo, ili ćeš proći isto kao ona...
– Kao da nas ionako nećeš ubiti, čim ti ga dam! – reče Hari.
Nalet panike u glavi sprečavao je Harija da ispravno razmišlja: jedna ruka mu je i dalje bila na Hermioninom ramenu, koje je još bilo toplo, ali ipak se nije usuđivao da je bolje osmotri. Samo da nije mrtva, samo da nije mrtva, ja sam kriv ako je mrtva...
– Šta gob urabio, Hari – reče Nevil goropadno ispod stola, spuštajući šake da bi otkrio svoj očigledno slomljeni nos i krv koja mu je curila niz usta i bradu – neboj to ba bu baš!
Uto se začu tresak ispred vrata i Dolohov pogleda preko ramena – beboglavi Smrtožder pojavio se na dovratku, kmečeći, još uvek nekontrolisano mlatarajući pesnicama gde god stigne. Hari iskoristi priliku:
– PETRIFIKUS TOTALUS!
Čin pogodi Dolohova pre nego što je stigao da je blokira, te se on sruči napred, pravo preko svog drugara, obojica kruti kao daske, nesposobni da se maknu.
– Hermiona – reče Hari drmusajući je, čim beboglavi Smrtožder ponovo iščeze s vidika. – Hermiona, probudi se...
– Šba joj je to urabio? – upita Nevil, ispuzavši ispod stola da bi i sâm kleknuo s njene druge strane, dok mu je krv u potoku tekla iz nosa koji je postajao sve naduveniji.
– Pojma nemam...
Nevil uhvati Hermionu za zglob šake.
– Iba buls, Hari, siguran sab u to.
Hari oseti takvo olakšanje, da mu se glava odmah izbistri.
– Živa je?
– Aha, bislib ba jeste.
Zavlada kratak tajac, tokom kojeg je Hari pomno osluškivao neće li čuti još neke korake, ali mogao je da čuje samo cviljenje i teturanje beboglavog Smrtoždera u susednoj sobi.
– Nevile, nismo mnogo daleko od izlaza – šapnu Hari – sad smo baš pored okrugle sobe... Kad bismo samo mogli da te prebacimo preko nje i nađemo prava vrata pre nego što naiđu neki drugi Smrtožderi, kladim se da možeš da odneseš Hermionu kroz hodnik pa u lift... a onda nađi nekog... digni uzbunu...
– A šta ćeš ti ba rabiš? – Nevil je brisao svoj okrvavljeni nos rukavom, mršteći se na Harija.
– Idem da potražim ostale – reče Hari.
– Pa, onba i ja ibem s tobom da ih nabebo – reče Nevil odlučno.
– Ali Hermiona...
– Pobešćemo je s naba – reče Nevil još odlučnije. – Nosiću je... ti ćeš ih lakše naći ob bene...

On ustade i prihvati Hermionu ispod ruke, gledajući u Harija, koji je oklevao, a onda zgrabi njenu drugu ruku i pomože Nevilu da prebaci Hermionino mlitavo obličje preko ramena.

– Čekaj – reče Hari, podigavši Hermionin štapić s poda i gurajući ga Nevilu u ruke – bolje uzmi i ovo.
Dok su polako išli ka vratima, Nevil šutnu u stranu polomljene komadiće svog štapića.
– Baba će ba be ubije – promumla Nevil, a krv mu je šikljala iz nosa dok je govorio – to je bio stari štabić boga tate.
Hari pomoli glavu kroz vrata i pažljivo pogleda naokolo. Beboglavi Smrtožder je urlao i sudarao se sa stvarima oko sebe, obarao stojeće starinske satove i prevrtao radne stolove. Dok je zbunjeno kmečao, staklena vitrina pored zida iza njih, za koju je Hari sada sumnjao da sadrži vremenske okretače, nastavljala je da pada, lomi se i ponovo sve parčiće spaja i popravlja.
– Taj nas neće ni primetiti – prošaputa on. – Hajde... drži se odmah iza mene...
Oni se išunjaše iz kancelarije i krenuše nazad ka vratima u crnom predvorju, koje
je sada delovalo skroz pusto. Krenuše nekoliko koraka napred, Nevil malčice posrćući pod Hermioninom težinom. Vrata Dvorane vremena zalupiše se za njima i zidovi ponovo stadoše da se obrću. Harija je malopređašnji udarac u potiljak izbacio iz ravnoteže. On skupi oči, malčice se klateći, dok zidovi nisu prestali da se obrću. S velikim razočaranjem, Hari vide da su Hermionini vatreni krstići izbledeli s vrata.
– Dakle, kojim putem misliš...
Ali pre nego što je stigao da odluči kojim putem, vrata s njihove desne strane silovito se otvoriše i troje ljudi upade kroz njih.
– Rone! – promuklo reče Hari, stuštivši se ka njima. – Džini... jeste li svi...?
– Hari – reče Ron slabo se kikoćući, zanevši se unapred, hvatajući prednji deo Harijeve odore i unezvereno se upilji u njega – tu ste... ha, ha, ha... izgledaš smešno, Hari... pogledaj se na šta ličiš...
Ronovo lice bilo je sasvim belo, a nešto tamno mu je curelo iz ugla usana. Sledećeg trenutka kolena ga izdadoše, ali je i dalje stezao Harijevu odoru, tako da je Hari morao da se povije.
– Džini – reče Hari sa zebnjom u glasu. – Šta se desilo?
Ali Džini samo odmahnu glavom i skliznu niza zid u sedeći položaj, stenjući i držeći se za nožni članak.
– Mislim da je slomila članak, čula sam da je nešto kvrcnulo – prošaputa Luna, koja se nadnela nad njom i jedina izgleda bila nepovređena. – Četvorica su nas saterala u mračnu sobu punu planeta. Baš čudno mesto, neko vreme smo samo lebdeli u mraku...
– Hari, videli smo izbliza Urin! – reče Ron, i dalje se slabašno kikoćući. – Kapiraš, Hari? Videli smo Urin... ha, ha, ha...

Mehurić krvi izbi iz ugla Ronovih usta i rasprsnu se.

– ... ali svejedno, jedan od njih zgrabio je Džini za stopalo, ja sam primenila Rasparčavajuću kletvu i raznela mu Pluton pravo u lice, ali...
Luna bespomoćno pokaza na Džini, koja je jedva disala, dok su joj oči još uvek bile sklopljene.
– A šta je s Ronom? – upita Hari strepeći, pošto je Ron nastavio da se kikoće, još uvek viseći o prednjem delu Harijeve odore.
– Ne znam čime su ga pogodili – reče Luna tužno – ali je skroz pošašavio, ne mogu nikako da izađem na kraj s njim.
– Hari – reče Ron, privukavši Harijevo uvo ka svojim ustima, i dalje se slabašno smejuljeći – Znaš li ko je ta devojka, Hari? To je Lujka... Lujka Lavgud... ha ha ha...
– Moramo da izađemo odavde – reče Hari odlučno. – Luna, možeš li da pomogneš Džini?
– Da – reče Luna, zadenuvši svoj štapić iza uva za svaki slučaj, a onda podvuče ruku oko Džininog struka i pridiže je.
– Ma samo sam povredila članak, mogu ja i sama – reče Džini nestrpljivo, ali sledećeg trenutka pade postrance i zgrabi Lunu radi oslonca. Hari prebaci Ronovu ruku preko svog ramena kao što je, pre mnogo meseci, bio prebacio Dadlijevu. Osvrnu se: šansa da isprva pogode izlaz bila je jedan prema dvanaest...
On stade da tegli Rona sa sobom ka jednim vratima. Bili su na metar od njih kada se druga vrata na suprotnom kraju sale otvoriše i troje Smrtoždera ulete unutra, s Belatriks Lestrejndž na čelu.
– Eno ih! – kriknu ona.
Ošamućujuće čini prasnuše preko sobe. Hari se naglo sruči kroz vrata pred sobom, baci Rona ne baš preterano pažljivo, i sagnu se da bi pomogao Nevilu da iznese Hermionu. U poslednji čas prešli su prag i zalupili vrata ispred Belatriks.
– Koloportus! – povika Hari, i začu kako tri tela udaraju iz sve snage u vrata s njihove druge strane.
– Nije bitno! – reče muški glas. – Ima i drugih puteva – UHVATILI SMO IH, TU SU!
Hari se osvrnu. Bili su ponovo u Dvorani mozgova i, zaista, svuda naokolo po zidovima nalazila su se vrata. Mogao je da čuje korake u hodniku iza njih, jer je još nekoliko Smrtoždera dotrčalo da se pridruži onim prvim.
– Luna... Nevile... pomozite mi!
Njih troje se raštrkaše po sobi, zapečativši vrata usput. Hari se sruči na jedan sto i otkotrlja se po njemu u žurbi da što pre dosegne sledeća vrata.
– Koloportus!
Svuda iza vrata čuli su se trčeći koraci, svaki čas bi se neka telesina zaletela na jedna od njih, od čega bi ona zaškripala i zatresla se. Luna i Nevil su bacali čini na vrata duž suprotnog zida... A onda, kad je Hari stigao do samog kraja sobe, začu kako

Luna viče:

– Kolo.... auuuuuuuuh...
Okrenu se taman na vreme da je vidi kako leti kroz vazduh. Pet Smrtoždera nahrupi u sobu kroz vrata do kojih nije uspela da stigne na vreme. Luna udari o sto, skliznu preko njegove površine, pa na pod s druge strane, gde se prući, nepomična kao Hermiona.
– Drž’te Potera! – kriknu Belatriks i potrča pravo na njega. On se naglo skloni u stranu i pojuri natrag preko sobe. Bio je siguran, dok god misle da mogu da pogode proročanstvo...
– Hej! – reče Ron, koji se nesigurno pridigao na noge i sada se pijano teturao ka Hariju, kikoćući se. – Hej, Hari, ovde su mozgovi, ha, ha, ha, zar to nije uvrnuto, Hari?
– Rone, sklanjaj se s puta, sagni se...
Ali Ron je već uperio svoj štapić ka akvarijumu.
– Časna reč, Hari, to su mozgovi... gledaj... Asio mozgu!
Svi odjednom stadoše kao ukopani. Hari, Džini i Nevil i svi Smrtožderi okrenuše se da pogledaju vrh akvarijuma, kad mozak izroni iz zelene tečnosti kao riba u letu: za trenutak se zadržao u vazduhu, a onda poleteo ka Ronu, usput se obrćući, a s njega se razlete nešto nalik na trake pokretnih slika, odmotavajući se poput rolni filma...

– Hi hi hi, Hari, pogledaj ga... – reče Ron, posmatrajući ga kako izbacuje svoju upadljivu nutrinu. – Hari, dođi, i pipni ga. Kladim se da je skroz sumanuto...
– RONE, NE!
Hari nije znao šta bi se desilo kad bi Ron dodirnuo pipke misli, koji su sada leteli oko mozga, ali bio je siguran da ne bi nikako izašlo na dobro. On se naglo baci napred, ali Ron je već uhvatio mozak ispruženim rukama.
Čim su dotakli njegovu kožu, pipci istog trena počeše da se obmotavaju oko Ronovih ruku kao konopci.
– Hari, vidi šta se desilo... Ne... ne... to mi se ne dopada... prestani... prestani...
Ali tanke trake su se sada namotavale oko Ronovih grudi. On se otimao i borio
dok se mozak obmotavao oko njega čvrsto poput hobotnice.
– Difindo! – vrisnu Hari, pokušavajući da razdvoji pipke koji su se čvrsto obmotavali oko Rona pred njegovim očima, ali nisu hteli da se otkinu. Ron pade, još uvek se boreći s onim što ga je sputavalo.
– Hari, ugušiće ga! – vrisnu Džini, koju je njen slomljeni članak držao prikovanu za pod – a onda s jednog od smrtožderskih štapića izlete zrak crvene svetlosti i pogodi je pravo u lice. Ona se sruči postrance na pod i ostade da leži tamo u nesvesti.

– OŠABUTI! – povika Nevil, okrenuvši se i mašući Hermioninim štapićem ka nadolazećim Smrtožderima: – OŠABUTI, OŠABUTI!
Ali ništa se ne desi.
Jedan Smrtožder baci sopstvenu Ošamućujuću čin na Nevila, koja ga promaši za

nekoliko centimetara. Hari i Nevil su sada ostali sami u borbi protiv pet Smrtoždera, od kojih dvojica ispališe zrake srebrne svetlosti poput strela, koji su promašili cilj ali napravili kratere u zidu iza njih. Hari se dade u beg kad Belatriks Lestrejndž pojuri za njim: držeći proročanstvo visoko uzdignuto poviše glave, on otrča nazad kroz sobu, ne uspevši da smisli ništa bolje nego da odvuče Smrtoždere što dalje od ostalih.

Izgleda da mu je to pošlo za rukom. Oni se stuštiše za njim, razbacujući usput stolice i stolove o koje su udarali, ali nisu se usuđivali da ga začaraju da ne bi oštetili proročanstvo, i Hari se sjuri kroz jedina vrata koja su bila otvorena, ona na koja su Smrtožderi ušli, moleći se u sebi da Nevil ostane s Ronom i nađe neki način da ga oslobodi. Uleteo je nekoliko metara u novu sobu i osetio kako pod iščezava...
Padao je naniže niz kamene tribine, stepenik po stepenik, odbijajući se o svaki red, do poslednje stepenice i s treskom, koji mu izbi sav vazduh, slete i opruži se nauznak na tlu, u dnu udubljenja na kojem je kameni luk stajao na svom podijumu. Cela soba je odzvanjala smehom Smrtoždera. On podiže pogled i vide petoro koji su bili u Dvorani mozgova kako se spuštaju ka njemu, dok ih je još više naviralo kroz druga vrata i poskakivalo s tribine na tribinu ka njemu. Hari ustade, mada su mu se noge tako gadno tresle da su ga jedva držale. Proročanstvo je i dalje nekim čudom bilo neoštećeno u njegovoj levoj ruci, dok je u desnoj čvrsto stezao štapić. On ustuknu, gledajući naokolo, pokušavajući da sve Smrtoždere zadrži u vidokrugu. Zadnjim delom nogu udari u nešto čvrsto: stigao je do podijuma na kojem je stajao luk. On se natraške pope na njega.
Svi Smrtožderi zastadoše, zureći u njega. Neki su dahtali snažno kao i on. Jedan je gadno krvario. Dolohov, oslobođen Svezujuće kletve, zlobno ga je gledao, upirući štapićem pravo u Harijevo lice.
– Poteru, tvoja trka je gotova – reče Lucijus Melfoj razvlačećim glasom, skidajući masku s lica – sad budi dobar dečko i dodaj mi proročanstvo.
– Pustite... pustite ostale da odu, i daću vam ga! – reče Hari očajnički.

– Nisi u poziciji da se pogađaš, Poteru – reče Lucijus Melfoj, a bledo lice mu se zacrvene od zadovoljstva. – Vidiš, nas je desetoro, a ti si sâm... ili te, možda, Dambldor nije naučio ni da brojiš?

– On nije sab! – povika glas poviše njih. – I dalje iba bene!
Hariju potonuše sve lađe. Nevil je žurno silazio niz kamene klupe ka njima, čvrsto stežući Hermionin štapić u svojoj drhtavoj ruci.
– Nevile... ne... vrati se Ronu...
– OŠABUTI! – ponovo povika Nevil, upirući štapić ka svakom Smrtožderu naizmenično. – OŠABUTI! OŠAB...
Jedan od najkrupnijih Smrtoždera zgrabi Nevila otpozadi, savivši mu ruke uz telo. On se borio i šutirao ih, a nekoliko Smrtoždera se nasmeja.
– To beše Longbotom, zar ne? – isceri se Lucijus Melfoj. – Pa, tvoja baka je već

navikla da gubi članove porodice u borbi s nama... zato joj tvoja smrt neće biti veliki šok.
– Longbotom? – ponovi Belatriks, a đavolski osmeh joj zablista na licu. – Opa, ja sam imala to zadovoljstvo da upoznam tvoje roditelje, dečače.
– ZNAB BA JESI! – zagrme Nevil i stade tako da se koprca u stisku svog čuvara da Smrtožder povika: – Neka ga neko Ošamuti!
– Ne, ne, ne – reče Belatriks. Sva se zanela, živnula od uzbuđenja dok je gledala čas Harija čas opet Nevila. – Ne, da vidimo koliko dugo će Nevil da izdrži pre nego što pukne kao i njegovi roditelji... osim ukoliko Poter ne želi da nam dâ to proročanstvo.
– NEBOJ BA IB GA BAŠ! – grmeo je Nevil, koji je bio van sebe, šutirao i otimao se svom snagom, dok se Belatriks približavala njemu i njegovom čuvaru. – NEBOJ BA IB GA BAŠ, HARI!
Belatriks podiže svoj štapić. – Krucio!
Nevil vrisnu, privukavši noge ka grudima tako da ga Smrtožder koji ga je sada držao iznad poda ispusti i on pade dole, previjajući se i vrišteći u agoniji.
– Ovo je bila samo proba! – reče Belatriks, podižući svoj štapić tako da Nevilovi krici prestadoše i on ostade da leži jecajući pod njenim nogama. Ona se okrenu i zagleda u Harija. – A sada, Poteru, ili nam daj proročanstvo, ili ćeš gledati kako tvoj mali prijatelj umire u teškim mukama!
Hari nije morao da razmišlja. Nije imao izbora. Proročanstvo je bilo zagrejano od vreline njegove čvrsto stisnute ruke kad ga ispruži. Melfoj skoči napred da bi ga uzeo.
Ali u istom trenu gore, poviše njih, još dvoja vrata se naglo otvoriše, i još pet ljudi utrča u prostoriju: Sirijus, Lupin, Ćudljivko, Tonks i Kingsli.
Melfoj se okrenu i podiže svoj štapić, ali je Tonks već poslala Ošamućujuću čin pravo na njega. Hari nije sačekao da vidi da li je pogodila cilj, već skoči s podijuma i skloni se s puta. Smrtožderi su bili potpuno pometeni pojavom članova Reda, koji su sada bacali kišu čini dole na njih, napredujući korak po korak ka utonulom dnu dvorane. Između uskomešanih tela i sevanja svetlosti, Hari je video kako Nevil puzi po tlu. On izbegnu novi zrak crvene svetlosti i baci se na tlo da bi dostigao Nevila.
– Jesi li dobro? – zaurla on, kad druga kletva prelete na desetak centimetara iznad njegove glave.
– Aha – reče Nevil, pokušavajući da se pridigne.
– A Ron?
– Bislib ba je u rebu – i balje se borio brotiv bozga kab sab izašao...
Kameni pod između njih eksplodira kad ga pogodi jedna čin, ostavljajući krater baš na mestu gde se nekoliko trenutaka ranije nalazila Nevilova šaka. Obojica se žurno oteturaše s tog mesta, kad se jedna debela ruka pojavi niotkuda, ščepa Harija za vrat i povuče ga uvis, tako da su mu vrhovi prstiju jedva dodirivali pod.
– Daj mi to – režao mu je neki glas u uvo – daj mi to proročanstvo...

Čovek je tako snažno stiskao Harija za dušnik da on nije mogao da diše. Kroz zamagljene oči video je kako se tri metra dalje Sirijus bori s jednim Smrtožderom. Kingsli se borio s dvojicom odjednom. Tonks, i dalje na sredini kamenih tribina, zasula je odozgo Belatriks pravom paljbom čini... izgleda da niko nije primećivao da se Hari guši. On okrete svoj štapić u pravcu čoveka koji ga je stezao, ali nije imao dovoljno daha da prizove čin, i čovekova slobodna ruka posegnu za rukom u kojoj je Hari stezao proročanstvo...

– AAAH!
Iznenada, Nevil beše iskočio niotkuda i, nesposoban da pravilno izgovori kletvu, zabio Hermionin štapić pravo u očni prorez na Smrtožderovoj maski. Čovek smesta ispusti Harija, bolno zavijajući. Hari se obrnu da bi se suočio s njim u lice i, boreći se da dođe do vazduha, prodahta:
– OŠAMUTI!
Smrtožder se preturi unazad i maska mu spade. Bio je to Makner, Bakbikov nesuđeni ubica, a jedno oko bilo mu je naduveno i krvavo.
– Hvala! – reče Hari Nevilu, odvlačeći ga u stranu, pošto su se Sirijus i njegov Smrtožder obreli baš kraj njih, boreći se tako žestoko da su im štapići bili tek maglovita obličja. A onda Hari pod stopalom oseti nešto okruglo i čvrsto, i okliznu se. Za trenutak je pomislio da je ispustio svoje proročanstvo, a onda spazi Ćudljivkovo magično oko kako se kotrlja po podu.
Njegov vlasnik ležao je postrance, dok mu je glava krvarila, a njegov napadač se sada opasno približavao Hariju i Nevilu: bio je to Dolohov, čije je duguljasto bledo lice bilo izobličeno od zadovoljstva.
– Tarantalegra! – povika ovaj, upirući štapić ka Nevilu, čije noge odmah počeše da mahnito plešu, izbacivši ga iz ravnoteže, primoravši ga da ponovo padne na pod. – A sada, Poteru...
On fijuknu svojim štapićem onako kako je to učinio s Hermionom baš kad Hari zaurla: – Protego!
Hari oseti kako mu po licu klizi nešto nalik tupoj oštrici noža. Silina udarca ga obori u stranu i on pade preko Nevilovih bacakajućih nogu, ali je Zaštitna čin uspela da zaustavi ono najgore.
Dolohov ponovo podiže štapić. – Asio proro...
Sirijus se odjednom stvori niotkuda, zalete se iz sve snage ramenom na Dolohova, tako da ovaj odlete podalje. Proročanstvo beše ponovo iskliznulo do vrhova Harijevih prstiju, ali on uspe da ga zadrži u stisku. Sada su Sirijus i Dolohov vodili dvoboj, štapići su im sevali kao mačevi, njihovi vrhovi isijavali varnice...
Dolohov povuče štapić unazad da bi izveo isti onaj fijukavi potez koji je već upotrebio na Hariju i Hermioni. Uspravljajući se, Hari vrisnu: – Petrifikus totalus! – Dolohovljeve ruke i noge se ponovo čvrsto spojiše, i on se preturi unazad, uz tresak udarivši leđima o pod.

– Dobar potez! – povika Sirijus, pritisnuvši Hariju glavu nadole kad par Ošamućujućih čini polete ka njima. – Sada hoću da odeš oda...
Obojica se ponovo sagnuše. Mlaz zelene svetlosti za dlaku promaši Sirijusa. Na drugom kraju prostorije Hari spazi kako Tonks pada sa sredine kamenih tribina, a njeno mlitavo telo poče da se kotrlja sa stepenika na stepenik, dok je Belatriks trijumfalno hitala natrag u bitku.
– Hari, uzmi to proročanstvo, zgrabi Nevila i trči! – vrisnu Sirijus, hrleći u susret Belatriks. Hari nije video šta se dalje desilo: Kingsli mu zapreči vidik, boreći se s rošavim Rukvudom, koji sada beše bez maske. Još jedan mlaz zelene svetlosti prelete iznad Harijeve glave dok se probijao ka Nevilu...
– Možeš li da stojiš? – zagrme on Nevilu na uvo, dok su se Nevilove noge i dalje trzale i nekontrolisano poskakivale. – Prebaci ruku preko mog ramena...
Nevil to i učini. Hari se s velikim naporom uspravi. Nevilove noge su i dalje letele u svim pravcima, i nisu bile u stanju da ga nose, a onda, baš niotkuda, jedan čovek nasrnu na njih i obojica padoše unazad. Nevilove noge divlje se razmahaše, nalik prevrnutoj bubi, a Hari izvi levu ruku u vazduh, pokušavajući da spasi malu staklenu kuglicu da se ne razbije.
– Proročanstvo, daj mi to proročanstvo, Poteru! – zareža glas Lucijusa Melfoja tik kraj njegovog uva, a Hari oseti kako mu se vrh Melfojevog štapića čvrsto zabija među rebra.
– Ne... gubi se... od mene... Nevile... hvataj ga!
Hari snažno dobaci proročanstvo preko poda, Nevil izvi leđa i čvrsto prihvati kuglu na grudi. Melfoj sad uperi štapić na Nevila, ali Hari prebaci vlastiti štapić preko ramena i povika: – Impedimenta!
Snažan udar odbaci Melfoja iza njegovih leđa. Kad se Hari ponovo uspravio na noge, pogledao je oko sebe i spazio Melfoja kako udara o podijum na kojem su se sada borili Sirijus i Belatriks. Melfoj ponovo uperi štapić ka Hariju i Nevilu, ali pre nego što je uspeo da povrati dah i izgovori čin, Lupin skoči između njih.
– Hari, okupi ostale i BEŽI!
Hari zgrabi Nevila za ramena odore i ponese ga celim svojim telom do prvog reda kamenih tribina. Nevilove noge su se i dalje izvijale i pocupkivale, ne mogavši da izdrže njegovu težinu. Hari ga pridiže preostalom snagom, i njih dvojica se popeše na sledeći stepenik...
Jedna čin pogodi kameni stepenik kraj same Harijeve pete. On se rasprsnu i Hari propade stepenik niže. Nevil pade na tlo, dok su mu noge i dalje pocupkivale i mlatarale, i zavuče proročanstvo u džep.
– Hajde! – reče Hari očajnički, vukući ga za odoru iz sve snage. – Pokušaj da se odraziš nogama...
On učini još jedan izuzetan napor da ga uspravi i Nevilova odora se iscepa duž čitavog levog šava – mala zavaljena staklena kugla ispade mu iz džepa i, pre nego što

će je se iko dokopati, Nevilova noga je šutnu i ona polete tri metra ulevo i smrska se o stepenik ispod njih. Dok su obojica zurili u mesto gde se razbila, preneraženi onim što se desilo, bisernobela figura s nesvakidašnje uvećanim očima izdiže se u vazduh, a da je niko sem njih dvojice ne primeti. Hari je mogao da vidi kako joj se usta kreću, ali od lomljave, pokliča i urlika oko njih nije mogao da čuje nijednu reč proročanstva. Figura prestade da govori, i rastopi se u ništavilo.

– Hari, žao bi je! – zaplaka Nevil, s grimasom bola na licu, dok su mu se noge i dalje sumanuto bacakale. – Žao bi je, Hari. Nisab ’teo ba to...
– Nije važno! – uzviknu Hari. – Samo pokušaj da ustaneš, pa da izađemo odav...
– Dabldor! – reče Nevil, a njegovo znojavo lice iznenada se preobrazi, zureći preko Harijevog ramena.
– Šta?
– DABLDOR!
Hari se okrenu da pogleda u šta to Nevil zuri. Tačno poviše njih, na pragu vrata Dvorane mozgova, stajao je Albus Dambldor, bledog i gnevnog lica. Hari oseti kako mu nekakav električni naboj prožima svaki delić tela – spaseni su.
Dambldor se sjuri niz stepenice pored Nevila i Harija, koji više nisu ni pomišljali da odu. Dambldor je već bio pri dnu stepenica kad Smrtožder koji mu je bio najbliži shvati da je on tu i upozoravajuće vrisnu ostalima. Jedan Smrtožder stade da beži, uspinjući se poput majmuna uz stepenice na drugom kraju dvorane. Dambldorova čin ga povuče unazad lako i bez ikakvog napora, kao da ga je uhvatio nekim nevidljivim lasom...
Samo se još jedan par borio, očigledno nesvestan pridošlice. Hari vide kako Sirijus izbegava Belatriksin zrak crvene svetlosti: smejao joj se.
– Hajde, možeš ti i bolje! – urlao je on, dok mu je glas odzvanjao pećinastom dvoranom.
Drugi zrak svetlosti pogodi ga pravo u grudi.
Osmeh mu još uvek nije sasvim zamro na licu, ali su mu se oči razrogačile od šoka.
Hari pusti Nevila, mada toga nije ni bio svestan. Ponovo stade da preskače niz stepenice, izvukavši štapić, kada se i Dambldor okrenu ka podijumu.
Izgledalo je kao da je Sirijusu bila potrebna čitava večnost da padne: telo mu se graciozno izvilo dok je tonuo unazad kroz poderani veo koji je visio s luka.
Hari spazi izraz pomešanog straha i iznenađenja na nekada privlačnom ispijenom licu svog kuma dok je padao kroz drevni prolaz i nestajao iza vela, koji za trenutak zaleprša kao na jakom vetru, a onda se ponovo vrati na mesto.
Hari začu pobedonosni vrisak Belatriks Lestrejndž, ali znao je da to ništa ne znači

– Sirijus je samo propao kroz lučni prolaz, i svakog časa će se pojaviti s druge strane...
Ali se Sirijus ne pojavi.

– SIRIJUSE! – visnu Hari. – SIRIJUSE!

Spustio se na pod, grabeći vazduh. Sirijus mora da je tu iza zavese, i on, Hari, ima da ga izvuče natrag...
Ali baš kada je dodirnuo tlo i jurnuo ka podijumu, Lupin uhvati Harija oko prsa, vukući ga unazad.
– Ne možeš više ništa da učiniš, Hari...
– Idemo po njega, spasimo ga, samo je prošao na drugu stranu!
– ... prekasno je, Hari.
– Još uvek možemo da ga dohvatimo... Hari se iz sve snage opirao, ali Lupin ga nije ispuštao...
– Ništa ne možeš da učiniš, Hari... ništa... nema ga više.

36. Jedini koga se on ikada bojao

– Nije tačno da ga nema! – povika Hari.

Nije verovao u to. Nije hteo da poveruje. Još uvek se opirao Lupinu svakom trunkom preostale snage. Lupin ne razume. Iza te zavese krili su se ljudi. Hari ih je čuo kako šapuću, prvi put kad je ušao u sobu. Sirijus se samo sakrio, prosto ga nisu videli...
– SIRIJUSE! – zaurla on. – SIRIJUSE!
– Ne može da se vrati, Hari – reče Lupin, a glas ga izdade dok se borio da obuzda Harija. – Ne može da se vrati, zato što je mr...
– ON – NIJE – MRTAV! – zagrme Hari. – SIRIJUSE!
Oko njih se sve kretalo, beskorisno komešalo, mnogobrojne čini su obasjavale prostoriju. Za Harija je sve to bila tek besmislena buka, odbijene kletve koje su letele oko njih nisu bile važne, ništa nije bilo važno, osim da Lupin prestane da se pravi kao da Sirijus – koji je stajao na samo nekoliko koraka od njih, iza one stare zavese – neće da se pojavi svakog časa, tresući svojom tamnom kosom, željan da se ponovo priključi bici.

Lupin odvuče Harija s podijuma. Hari, koji je još uvek zurio u prolaz, sada je bio ljut na Sirijusa što ga ostavlja da ga čeka...
Boreći se da se oslobodi Lupinovog stiska, jedan deo njega shvati da ga Sirijus nikada nije ostavljao da ga čeka... Sirijus je uvek sve rizikovao da bi video Harija, da bi mu pomogao... ako Sirijus nije izašao iz tog prolaza kad ga je Hari tako glasno dozivao, kao da mu život od toga zavisi, jedino moguće objašnjenje bilo je da nije mogao da se vrati... da je zaista...
Dambldor je veći deo preostalih Smrtoždera okupio na sredini prostorije, onesposobivši ih, kako se činilo, nevidljivim konopcima. Ludooki Ćudljivko je otpuzao preko prostorije do mesta gde je Tonks ležala, i sada je pokušavao da je oživi. Iza podijuma su još uvek dopirala bleštava svetla, hroptaji i povici – Kingsli je pritrčao da nastavi Sirijusov dvoboj sa Belatriks.
– Hari?
Nevil beše skliznuo niz kamene tribine, do mesta gde je Hari stajao. Hari se više nije odupirao Lupinu, koji ga je još uvek čvrsto držao za ruku, predostrožnosti radi.
– Hari... sbarno bi je žao... – reče Nevil. Noge su mu još uvek nekontrolisano plesale. – Ba li je taj čobvek bio – ba li je Sirijus Blek bio tvoj... brijatelj?
Hari klimnu glavom.
– Evo – poče Lupin tiho, i uperivši svoj štapić u Nevilove noge reče: – Finite. – Čin beše skinuta: Nevilove noge se sručiše na pod, iznenada se smirivši. Lupin je bio beo u licu. – Hajde... hajde da pronađemo ostale. Gde su oni, Nevile?
Lupin se okrenu od lučnog prolaza dok je govorio. Zvučao je kao da mu svaka izgovorena reč zadaje bol.
– Sbi su obamo – reče Nevil. – Jeban od bozgova je nabao Rona, ali bislib ba bu je bobro... a Herbiona je u nesbesti, ali smo joj obibali buls...
Iza podijuma se začu glasan tresak, za kojim usledi krik. Hari vide Kingslija kako pada na pod, urlajući od bola: Belatriks Lestrejndž pobeže, podvijenog repa, kada se Dambldor okrenu ka njoj. On nanišani čin na nju, ali je ona odbi od sebe. Sada je već bila na pola puta uz kamene tribine...
– Hari... ne! – povika Lupin, ali Hari je već istrgao ruku iz Lupinovog opuštenog stiska.
– UBILA JE SIRIJUSA! – zaurla Hari. – UBILA GA JE... SADA ĆU JA NJU DA UBIJEM!
I on pojuri za njom, preskačući kamene tribine. Neki ljudi su vikali za njim, ali njega nije bilo briga. Rub Belatriksine odore lepršajući nestade s vidika ispred njega, i oni se ponovo nađoše u sobi u kojoj su plutali mozgovi...
Ona nanišani kletvu preko ramena. Akvarijum polete u vazduh i prevrnu se. Harija preplavi napitak odvratnog mirisa, koji pokulja iz akvarijuma: mozgovi su klizili i padali niz njega, mlatarajući svojim dugačkim šarenim pipcima, ali on povika: – Vingardium leviosa! – i oni poleteše s njega u vazduh. Klizajući i spotičući se, on

potrča ka vratima. Preskočio je preko Lune, koja je stenjala na podu, projurio pored Džini, koja reče: – Hari... šta... ? – pored Rona, koji se slabašno kikotao, i najzad kraj Hermione, koja je još uvek bila u nesvesti. Silovito je otvorio vrata od kružne crne sobe, i video Belatriks kako nestaje kroz vrata na drugom kraju prostorije. Pred njom se nalazio hodnik koji je vodio nazad ka liftovima.

On potrča, ali ona zalupi vrata za sobom, i zidovi već počeše da se okreću. Ponovo je bio okružen prugama plave svetlosti od brzajućih svećnjaka koji su se okretali u krug.
– Gde je izlaz? – povika očajno, kad se zidovi ponovo zaustaviše uz tutnjavu. – Kuda se izlazi odavde?
Soba kao da je samo čekala da je to upita. Vrata tik iza njega se širom otvoriše: iza leđa mu se prostirao hodnik koji vodi ka liftovima, osvetljen bakljama i napušten. On potrča...
Čuo je čangrljanje lifta pred sobom. On jurnu niz hodnik, zađe za ugao i pesnicom tresnu dugme da pozove drugi lift. On se spuštao sve niže, uz treskanje i tandrkanje. Rešetke se otvoriše i Hari ulete unutra, sada udarajući po dugmetu na kome je pisalo Atrijum. Vrata skliznuše u ležište i on krenu nagore...
Izvukao se iz lifta pre nego što su se rešetke skroz otvorile, i osvrnuo se oko sebe. Belatriks je gotovo stigla do lifta koji je vodio do telefonske govornice, a koji se nalazio na suprotnom kraju dvorane, ali se okrenu unazad kad on potrča za njom, i ispali još jednu čin ka njemu. On se izmaknu iza fontane Magičnog bratstva: čin prolete pored njega i pogodi zlatnu kovanu kapiju na suprotnom kraju Atrijuma, tako da ova odjeknu poput zvona. Više se nisu čuli koraci. Prestala je da trči. On čučnu iza statua, osluškujući.
– Izađi, izađi, mali Hari! – povika ona svojim lažnim bebećim glasom, koji je odjekivao po uglačanom drvenom podu. – Zašto si onda i pošao za mnom? Mislila sam da si došao da osvetiš mog dragog rođaka!
– I hoću! – povika Hari, a mnoštvo bledih Harijevih duhova kao da u horu povika:

– I hoću! I hoću! I hoću! – širom prostorije.
– Aaaaah... da li si ga voleo, bebice Poteru?
Harija obuze mržnja kakvu nikada pre nije spoznao. On se baci iza fontane i zagrme: – Krucio!
Belatriks vrisnu: čin ju je srušila, ali nije se koprcala i uvijala od bola, kao što je to činio Nevil – već je ponovo bila na nogama, bez daha, više se ne smejući. Hari ponovo uzmače iza zlatne fontane. Njena kontračin pogodi glavu zgodnog čarobnjaka, koja odlete i uz tresak pade petnaestak metara dalje, ostavljajući duboke brazde po drvenom podu.
– Nikada pre nisi koristio neku Neoprostivu kletvu, je li, dečače? – povika ona. Sada je odbacila svoj bebeći glas. – Moraš da ih zaista i misliš, Poteru! Moraš zaista da poželiš da naneseš bol – da uživaš u njemu – pravedan gnev neće me dugo boleti –

da ti pokažem kako se to radi, važi? Da te naučim...

Hari je baš puzao oko fontane s druge strane, kad ona povika: – Krucio! – i primora ga da se ponovo sagne. Tog trena se kentaurova ruka, stežući luk, odlomi i slete na pod nedaleko od zlatne čarobnjakove glave.
– Poteru, ne možeš me pobediti! – vrisnu ona.
Čuo ju je kako se kreće nadesno, pokušavajući da ga jasno nacilja. On nastavi da joj uzmiče oko statue, čučnuvši iza kentaurovih nogu, dok mu je glava bila u ravni s glavom kućnog vilenjaka.
– Bila sam, i još uvek sam, najverniji sluga Mračnog gospodara. On me naučio Mračnim veštinama, i znam čini toliko moćne, s kojima ti, jadni dečače, nikada nećeš moći da se nosiš...
– Ošamuti! – povika Hari. Bio se povukao do mesta gde je stajao goblin, smešeći se ka sada obezglavljenom čarobnjaku, i nanišanio u nju dok je provirivala iza fontane. Ona je reagovala tako brzo da je jedva imao vremena da se sagne.
– Protego!
Mlaz crvene svetlosti, njegova sopstvena Ošamućujuća čin, odbi se nazad ka njemu. Hari se otetura nazad iza fontane, a jedno goblinovo uvo odlete preko sobe.
– Poteru, pružiću ti još jednu šansu! – povika Belatriks. – Daj mi proročanstvo – otkotrljaj ga sada ka meni – i možda ti i poštedim život!
– Pa, onda ćeš morati da me ubiješ, jer ga više nema! – zagrme Hari i, kada to povika, bol mu se proširi čelom. Ožiljak mu se ponovo usijao, i on oseti nalet besa koji nije imao nikakve veze s njegovim sopstvenim gnevom. – I on to zna! – reče Hari, uz ludački smeh koji je mogao da se meri i sa samim Belatriksinim. – Tvoj voljeni stari drugar Voldemor zna da ga više nema! Neće baš biti zadovoljan tobom, je li?

– Šta? Kako to misliš? – vrisnu ona, i po prvi put u njenom glasu pojavi se primetan strah.
– Proročanstvo se razbilo dok sam pokušavao da podignem Nevila uza stepenike! Šta misliš, onda, šta će Voldemor reći na to?
Njegov ožiljak ga je probadao i pekao... od tog bola niz oči mu krenu bujica suza...
– LAŽOVE! – kriknu ona, ali je on sada razaznavao užas ispod njenog besa. – KOD TEBE JE, POTERU, I IMA DA MI GA DAŠ! Asio proročanstvo! ASIO PROROČANSTVO!
Hari se ponovo nasmeja, jer je znao da će je to razjariti, dok je bol narastao tako snažno u njegovoj glavi da je mislio da će mu lobanja prsnuti. On mahnu svojom praznom rukom iza jednouhog goblina i brzo je povuče, čim ona posla još jedan mlaz zelene svetlosti ka njemu.
– Vidiš, nema ničega! – povika on. – Ničega što bi prizvala! Razbilo se, i niko nije čuo šta je govorilo, reci to svome šefu!
– Ne! – vrisnu ona. – Nije tačno, lažeš! GOSPODARU, POKUŠALA SAM,

POKUŠALA SAM... NE KAŽNJAVAJTE ME...

– Ne troši dah! – povika Hari, zažmurivši zbog bola u ožiljku, koji je sada bio užasniji nego ikad. – Odavde te ne može čuti!
– Ne mogu, Poteru? – reče piskavi, ledeni glas.
Hari otvori oči.
Visok, mršav, i ogrnut crnom kukuljicom, belog i upalog zmijolikog lica, zureći u njega svojim skerletnocrvenim očima s uskim prorezima umesto zenica... Lord Voldemor se stvorio nasred dvorane, uperivši štapić u Harija, koji je stajao ukočen, ne mogavši ni da mrdne.
– Dakle, razbio si moje proročanstvo? – reče Voldemor nežno, zureći u Harija tim nemilosrdnim crvenim očima. – Ne, Bela, on ne laže... osećam da istina dopire do mene iz njegovog bezvrednog uma... meseci priprema, meseci truda... a moji Smrtožderi su dopustili da mi Hari Poter opet osujeti planove...
– Gospodaru, žao mi je, nisam znala, borila sam se protiv animagusa Bleka! – zajeca Belatriks, bacivši se pred Voldemorova stopala, kada joj se on polako približi.
– Gospodaru, morate da znate...
– Ćuti, Bela – reče Voldemor preteći. – Za koji trenutak ću se pozabaviti i tobom. Misliš li da sam ušao u Ministarstvo magije da bih slušao tvoja balava izvinjenja?
– Ali gospodaru... on je ovde... on je dole...

– Tebi nemam više ništa da kažem, Poteru – reče on tiho. – Predugo i prečesto si me ometao. AVADA KEDAVRA!
Hari nije čak ni otvorio usta da pokuša da mu se odupre. Um mu je bio prazan dok je štapićem beskorisno upirao ka podu.
Ali bezglava zlatna statua čarobnjaka iz fontane ožive, skočivši sa svog postolja, i uz tresak slete između Harija i Voldemora. Čin se odbi o grudi statue, koja je istog trena raširila ruke da zaštiti Harija.
– Šta...? – kriknu Voldemor, osvrćući se oko sebe. A onda procedi: – Dambldor! Hari se osvrnu iza sebe, dok mu je srce bubnjalo. Dambldor je stajao ispred
zlatnih kapija.
Voldemor podiže štapić i još jedan mlaz zelene svetlosti polete ka Dambldoru, koji se okrete i nestade u vihoru svog ogrtača. Sledećeg trenutka, stvori se iza Voldemora, i mahnu štapićem ka ostatku fontane. I ostale statue oživeše. Statua veštice potrča ka Belatriks, koja vrisnu i stade da baca čini koje su se beskorisno odbijale od statuinih grudi, sve dok ova ne skoči na nju, prikovavši je za pod. U međuvremenu, goblin i kućni vilenjak odjuriše do kamina postavljenih duž zida, a jednoruki kentaur odgalopira ka Voldemoru, koji nestade i ponovo se pojavi kraj bazenčića. Bezglava statua čarobnjaka odbaci Harija unazad, dalje od bitke, u trenutku kad Dambldor pojuri ka Voldemoru, a zlatni kentaur ih obojicu zaobiđe.
– Budalasto od tebe što si noćas došao ovamo, Tome – reče Dambldor smireno. –

Aurori su već krenuli ovamo...

– Dok oni dođu, ja više neću biti ovde, a ti ćeš biti mrtav! – siknu Voldemor. On posla još jednu Ubitačnu kletvu ka Dambldoru, ali promaši i pogodi šalter čuvara iz obezbeđenja, koji nestade u plamenu.
Dambldor zamahnu sopstvenim štapićem: sila čini koja polete iz njega bila je takva da Hari, iako zaklonjen svojim zlatnim čuvarem, oseti kako mu se dlake naježiše dok je prolazila, i Voldemor je ovoga puta bio prinuđen da niotkuda prizove sjajni srebrni štit, ne bi li je odbio. Čin, kakva god da je bila, nije nanela nikakvu vidljivu štetu štitu, već on samo odjeknu duboko poput gonga – čudnovato jezivim zvukom.

– Ne pokušavaš da me ubiješ, Dambldore? – povika Voldemor, suzivši svoje skerletne oči iznad vrha štita. – Ti si iznad takvih brutalnosti, je li?
– Obojica znamo da ima i drugih načina da se čovek uništi, Tome – reče Dambldor smireno, nastavljajući da ide ka Voldemoru, kao da se ničega na svetu ne boji, kao da se nije desilo ništa što bi poremetilo njegovu šetnju dvoranom. – Priznajem da me ne bi zadovoljilo da ti samo oduzmem goli život...
– Ne postoji ništa gore od smrti, Dambldore! – zareža Voldemor.
– Veoma grešiš – reče Dambldor, i dalje prilazeći Voldemoru, govoreći ležerno kao da o tome raspravljaju uz piće. Hari se uplaši kad ga vide kako mirno hoda, nezaštićen. Hteo je da vrisne u znak upozorenja, ali ga je njegov bezglavi čuvar neprekidno gurao unazad ka zidu, blokirajući svaki njegov pokušaj da izađe iz zaklona. – Zapravo, nesposobnost da pojmiš kako postoje mnogo gore stvari od smrti oduvek ti je bila najveća slabost...
Iza srebrnog štita polete još jedan mlaz zelene svetlosti. Ovoga puta je jednoruki kentaur, koji je galopirao ispred Dambldora, primio udar i raspao se u stotine komadića, ali pre nego što su ti komadići dodirnuli pod, Dambldor je već ponovo izvukao svoj štapić i mahnuo njime kao da vitla bičem. Dugačak tanak plamen pokulja iz njegovog vrha i obavi se oko Voldemora, sa sve štitom. Na trenutak se činilo da je Dambldor pobedio, ali onda vatreni konopac postade zmija, koja smesta popusti svoj stisak oko Voldemora i okrenu se, besno sikćući, ka Dambldoru.
Voldemor nestade. Zmija se pridiže s poda, spremna za napad...
Iznad Dambldora buknu kovitlac plamenova, baš kada se Voldemor ponovo pojavio, stojeći na postolju usred bazenčića, gde je donedavno stajalo pet statua.
– Pazite! – povika Hari.
Ali dok je vikao, još jedan mlaz zelene svetlosti polete ka Dambldoru iz Voldemorovog štapića, a zmija napade...
Foks dojezdi odozgo ispred Dambldora, širom otvori kljun i proguta ceo mlaz zelene svetlosti: pretvori se u buktinju i pade na pod, mali, izboran i nemoćan da poleti. U istom trenu, Dambldor zamahnu svojim štapićem, dugim, gipkim pokretom – zmija, koja samo što nije uronila svoje očnjake u njega, polete visoko u vazduh i nestade u pramenu tamnog dima, a voda u bazenčiću se podiže i prekri Voldemora,

poput kakve čaure od topljenog stakla.

Na nekoliko trenutaka Voldemor je bio vidljiv samo kao mračna, treperava, bezlična figura, svetlucava i neraspoznatljiva na postolju, očito se trudeći da odbaci masu koja ga je gušila...
A onda nestade, i voda uz pljusak pade nazad u bazenčić, divlje se prelivajući preko rubova, nakvasivši uglačani pod.
– GOSPODARU! – vrisnu Belatriks.
Siguran da je sve gotovo, siguran da je Voldemor odlučio da pobegne, Hari krenu da istrči iza zaklona svoje statue čuvara, ali Dambldor zagrme: – Ostani tu gde si, Hari!
Po prvi put, Dambldor je zvučao preplašeno. Hari nije mogao da shvati zašto: dvorana je bila sasvim prazna, izuzev njih dvojice, jecajuće Belatriks, još uvek zarobljene pod statuom veštice, i bebe Feniksa Foksa, koja je slabašno graktala na podu...
A onda se Harijev ožiljak širom otvori, i on je znao da je mrtav: bio je to nezamisliv bol, neizdrživ bol...
Više nije bio u dvorani, bio je u stisku stvorenja crvenih očiju, toliko čvrsto prikovan da Hari nije znao gde se završava njegovo, a gde počinje telo stvorenja: bili su slepljeni u jedno, okovani bolom, i nije bilo bekstva...
A kada stvorenje progovori, koristilo je Harijeva usta, tako da on u svojoj agoniji oseti kako mu se vilica pomera...
– Ubij me sada, Dambldore...
Oslepljen, umirući, dok mu je svaki delić bića vapio da se oslobodi, Hari oseti kako ga stvorenje ponovo koristi...
– Ako smrt nije ništa, Dambldore, ubij dečaka...
Samo neka bol prestane, pomisli Hari... neka nas ubije... okončaj sve to,
Dambldore... smrt nije ništa, u poređenju s ovim...
I ponovo ću videti Sirijusa...
Dok se Harijevo srce punilo osećanjima, stisak stvorenja popusti, bol nestade.
Hari je ležao licem prislonjen uz pod, bez svojih naočara, drhteći kao da leži na ledu,
a ne na drvetu...
A dvoranom su odjekivali glasovi, više glasova nego što je trebalo da ih bude...
Hari otvori oči i spazi svoje naočare kako leže kraj peta obezglavljene statue koja ga
je čuvala, ali je sada ležala na leđima, naprsla i nepokretna. On ih stavi i malčice
pridiže glavu, samo da bi zatekao Dambldorov zakrivljeni nos na nekoliko centimetara

od sopstvenog.
– Jesi li dobro, Hari?
– Da – reče Hari, toliko se snažno tresući, da nije mogao da pravilno podigne glavu. – Da, jesam... gde je Voldemor, gde... ko su svi ovi... šta se...
Atrijum je bio pun ljudi. Po podu su se ogledali smaragdnozeleni plamenovi koji

su plamteli u svim kaminima duž jednog zida, a iz njih su kuljali čarobnjaci i veštice. Kada ga je Dambldor pridigao na noge, Hari spazi sićušne zlatne statue kućnog vilenjaka i goblina, kako ka njima vode gotovo obeznanjenog Kornelijusa Fadža.

– Bio je tamo! – povika čovek s konjskim repom u skerletnoj odori, pokazujući ka gomili zlatnog krša na drugoj strani dvorane, gde je pre samo nekoliko trenutaka ležala zarobljena Belatriks. – Video sam ga, gospodine Fadž, kunem se da je to bio Znate-Već-Ko, zgrabio je neku ženu i prebacio se!
– Znam, Vilijamsone, znam, i ja sam ga video! – promumla Fadž, koji je ispod svog kariranog ogrtača još uvek nosio pidžamu, i dahtao kao da je upravo pretrčao maraton. – Merlinove mi brade... ovde... ovde!... u Ministarstvu magije!... nebesa...
izgleda mi nemoguće... za ime sveta... kako je ovo moguće...?
– Ako produžiš niz stepenice u Odsek za misterije, Kornelijuse – reče Dambldor, očigledno zadovoljan što je Hari dobro, zakoračivši napred, kako bi pridošlice shvatile da je tu (nekoliko njih pridigoše štapiće, dok su drugi prosto delovali zaprepašćeno; statue vilenjaka i goblina stadoše da aplaudiraju, a Fadž toliko poskoči da mu stopala u papučama potpuno napustiše pod) – zateći ćeš nekoliko odbeglih Smrtoždera zarobljenih u Dvorani smrti, vezane Protivprebacujućom kletvom, kako čekaju da odlučiš šta ćeš da radiš s njima.
– Dambldore! – procedi Fadž, van sebe od čuda. – Ti... ovde... ja... ja...
On se divlje osvrnu ka Aurorima koje je doveo sa sobom, i nije moglo biti jasnije da se sprema da uzvikne: – Držite ga!
– Kornelijuse, spreman sam da se borim s tvojim ljudima... i da ih ponovo pobedim! – reče Dambldor gromkim glasom. – Ali si pre nekoliko minuta sopstvenim očima video dokaz da ti već godinu dana govorim istinu. Lord Voldemor se vratio, već dvanaest meseci juriš pogrešnog čoveka, i sada je vreme da poslušaš glas razuma!

– Ja... neću... pa... – promuca Fadž, osvrćući se oko sebe, kao da se nada da će mu neko reći šta da čini. Kada to niko ne uradi, on reče: – Dobro onda... Douliše! Vilijamsone! Otidite dole u Odsek za misterije i pogledajte... Dambldore, ti... ti ćeš morati da mi kažeš šta tačno... Fontana Magičnog bratstva... šta se to dogodilo? – dodade on cvileći, zureći u pod, na kome su sada ležali razbacani ostaci statua veštice, čarobnjaka i kentaura.
– Raspravljaćemo o tome tek kada budem poslao Harija nazad na Hogvorts – reče Dambldor.
– Harija... Harija Potera?
Fadž se okrenu i zagleda u Harija, koji je još uvek stajao naslonjen na zid kraj pale statue koja ga je čuvala tokom Voldemorovog i Dambldorovog dvoboja.
– On... ovde? – reče Fadž. – Zašto... o čemu se ovde radi?
– Sve ću ti objasniti – ponovi Dambldor – čim Hari bude ponovo u školi.
On se udalji od bazenčića, zaputivši se ka mestu gde je zlatna čarobnjakova glava ležala na podu. Uperi svoj štapić u nju i promrmlja: – Portus. – Glava zasvetle

plavim sjajem i nekoliko sekundi je bučno podrhtavala na drvenom podu, a onda ponovo postade nepomična.
– Pazi ovamo, Dambldore! – reče Fadž, kad je Dambldor podigao glavu i odneo je nazad do Harija. – Nemaš ovlašćenje za taj teleportacioni ključ! Ne smeš da radiš takve stvari pred ministrom magije, ti... ti...
Glas mu se prekide kada ga Dambldor autoritativno osmotri preko svojih naočara u obliku polumeseca.
– Izdaćeš naređenje da se Dolores Ambridž ukloni s Hogvortsa – reče Dambldor.
– Reći ćeš svojim Aurorima da prestanu da tragaju za mojim nastavnikom Brige o magijskim stvorenjima, kako bi mogao da se vrati nazad na posao. Pokloniću ti... – Dambldor izvuče sat s dvanaest kazaljki iz svog džepa i pogleda na njega – ... pola sata svog vremena večeras, a za to vreme mislim da ćemo moći da pokrijemo i više od glavnih tačaka svega što se odigralo ovde. Posle toga, moraću da se vratim u moju školu. Naravno, ako ti i dalje bude potrebna moja pomoć, više si nego dobrodošao da me kontaktiraš na Hogvortsu. Pisma adresirana na direktora stići će do mene.

Fadž se izbeči gore no ikada. Usta su mu bila otvorena, a okruglo lice ispod neuredne sede kose postajalo mu je sve ružičastije.
– Ja... ti...
Dambldor mu okrenu leđa.
– Uzmi ovaj teleportacioni ključ, Hari.
On ispruži zlatnu glavu statue i Hari stavi ruku na nju, više ne brinući šta će sledeće da učini, ni gde će sada otići.
– Videćemo se za pola sata – reče Dambldor tiho. – Jedan... dva... tri...
Harija obuze poznat osećaj kao da mu kuka izvlači utrobu kroz pupak. Uglačani drveni pod iščeze pod njegovim nogama. Atrijum, Fadž i Dambldor redom nestadoše, i on polete napred kroz kovitlac boja i zvukova...

37. Izgubljeno proročanstvo

Harijeva stopala udariše o čvrsto tlo. Kolena mu malo klecnuše, a zlatna čarobnjakova glava pade na pod, uz odzvanjajuće kling. On se osvrnu oko sebe i shvati da se stvorio u Dambldorovoj kancelariji.

Sve kao da se popravilo samo od sebe tokom direktorovog odsustva. Delikatni srebrni instrumenti ponovo su stajali na stočićima s vretenastim nožicama, mirno brujeći i izbacujući oblačiće dima. Portreti direktora i direktorki dremali su u svojim ramovima, glava zabačenih na naslone fotelja ili prislonjenih uz ivice slike. Hari pogleda kroz prozor. Preko horizonta se protezala hladna bledozelena linija: uskoro će svanuti.
Mir i tišina, koje bi tek povremeno poremetio pokoji hroptaj ili šmrktanje uspavanih portreta, bili su mu nepodnošljivi. Kad bi okruženje moglo da oslika osećanja u njemu, slike bi vrištale od bola. Šetkao se po tihoj, prelepoj kancelariji ubrzano dišući, trudeći se da ne razmišlja. Ali morao je da misli... od toga se nije moglo pobeći...
On je kriv što je Sirijus mrtav. Sve je to njegova krivica. Da on, Hari, nije bio

toliko glup da nasedne na Voldemorov trik, da nije bio toliko ubeđen da je ono što je video u svom snu stvarno, da je dozvolio mogućnost da se Voldemor, baš kao što je Hermiona rekla, oslanjao na Harijevu potrebu da uvek izigrava junaka...

Bilo je nepodnošljivo, nije hteo da razmišlja o tome, nije mogao to da izdrži... u njemu je zjapila užasna praznina, koju nije hteo da oseća niti ispituje, mračna rupa na mestu gde je nekada bio Sirijus, kroz koju je Sirijus nestao. Nije hteo da bude sâm s tim velikim, nemim prostorom, nije mogao da izdrži...
Slika iza njega naročito glasno zahrka, i jedan ledeni glas reče: – Ah... Hari Poter...
Fineas Nigelus dugo zevnu, protežući ruke, i posmatraše Harija prepredenim, suženim očima.
– A šta tebe dovodi ovde, u ranim jutarnjim satima? – napokon reče Fineas. – Trebalo bi da je ova kancelarija zatvorena za sve izuzev za pravog direktora. Ili te je možda Dambldor poslao ovamo? Oh, nemoj mi reći... – on ponovo drhtavo zevnu. – Još jedna poruka za mog bezvrednog čukununuka?
Hari nije bio u stanju da progovori. Fineas Nigelus nije znao da je Sirijus mrtav, a Hari nije mogao to da mu kaže. Reći to naglas učinilo bi stvar konačnom, apsolutnom, nepovratnom.
Još neki portreti se promeškoljiše. Užasnut mišlju da će sada biti podvrgnut ispitivanju, Hari otrča preko sobe i zgrabi kvaku.
Nije htela da se okrene. Bio je zarobljen unutra.
– Nadam se da ovo znači – reče korpulentni čarobnjak crvenog nosa, koji je visio na zidu iza direktorovog stola – da će Dambldor uskoro ponovo biti među nama?
Hari se okrenu. Čarobnjak ga je posmatrao s velikim zanimanjem. Hari klimnu. Ponovo je iza svojih leđa pokušao da okrene kvaku, ali ona ostade nepomična.
– Oh, odlično – reče čarobnjak. – Bilo je veoma dosadno bez njega, zaista strašno dosadno.
On se primiri na stolici nalik prestolu, na kojoj beše naslikan, i blagonaklono se nasmeši Hariju.
– Dambldor ima veoma visoko mišljenje o tebi, siguran sam da to već i sâm znaš – reče on ležerno. – O, da. Veoma te ceni.
Krivica koja je ispunjavala Harijeve grudi poput kakvog čudovišnog, teškog parazita sada se zakoprca i stade da se uvija. Hari nije mogao ovo da podnese, nije više mogao da podnese što je taj koji jeste... nikada se još nije osećao do te mere zatočenikom sopstvenog uma i tela, nikada nije toliko žarko priželjkivao da bude neko, bilo ko, drugi...
Prazan kamin buknu smaragdnozelenim plamenom, zbog čega Hari odskoči od vrata, zureći u čoveka koji se kovitlao u rešetki. Kada se Dambldorovo visoko obličje uspravilo iz vatre, čarobnjaci i veštice po portretima na okolnim zidovima uz trzaj se probudiše, mnogi uskliknuvši u znak dobrodošlice.

– Hvala vam – reče Dambldor prijazno.

Isprva nije pogledao u Harija, već je prišao stalku kraj vrata i iz unutrašnjeg džepa izvukao sićušnog, ružnog, golišavog Foksa, kojeg je nežno smestio na tacnu s mekim pepelom ispod zlatnog stalka na kome je odrasli Foks obično stajao.
– Pa, Hari – reče Dambldor, napokon se okrenuvši od ptičeta – biće ti drago da čuješ da niko od tvojih drugova neće snositi trajne posledice večerašnjih događaja.
Hari je pokušao da kaže: – Dobro je – ali mu nikakav glas ne izađe iz usta. Činilo mu se kao da ga Dambldor podseća na to koliko je štete prouzrokovao, i mada je Dambldor najzad gledao pravo u njega, i uprkos tome što mu je izraz lica bio blag, a ne optužujuć, Hari nije mogao da ga pogleda u oči.
– Madam Pomfri ih sve upravo krpi – reče Dambldor. – Nimfadora Tonks će možda morati da provede neko vreme u Sent Mungu, ali izgleda da će se potpuno oporaviti.
Hari se zadovoljio time da samo klimne glavom, zureći u tepih, koji je postajao sve svetliji što je nebo napolju postajalo bleđe. Bio je siguran da svi portreti u sobi žudno slušaju svaku reč koju bi Dambldor izgovorio, pitajući se gde su Dambldor i Hari bili, i zašto je bilo povređenih.
– Znam kako se osećaš, Hari – reče Dambldor veoma tiho.
– Ne, ne znate – reče Hari, a glas mu iznenada postade glasan i jak; kipteo je od usijanog besa; Dambldor nema pojma šta on, Hari, oseća.
– Vidiš, Dambldore? – reče Fineas Nigelus lukavo. – Nikada ne pokušavaj da razumeš učenike. Oni to mrze. Radije bi da budu tragično neshvaćeni, da se potpuno predaju samosažaljenju, da se krčkaju u sopstvenom...
– Dosta, Finease – reče Dambldor.
Hari okrenu leđa Dambldoru i odlučno se zagleda kroz prozor. Video je teren za kvidič u daljini. Jednom prilikom Sirijus se pojavio tamo, maskiran u ofucanog crnog psa, da bi mogao da posmatra Harija kako igra... verovatno je bio došao da vidi da li je Hari dobar kao što je bio Džejms... Hari ga to nikada nije pitao...
– Ne treba da se stidiš toga što osećaš, Hari – reče Dambldorov glas. – Naprotiv... sama činjenica da možeš da osetiš toliki bol jeste tvoja najveća vrlina.
Hari oseti kako mu užareni gnev izjeda unutrašnjost, plamteći u užasnoj praznini, ispunjavajući ga željom da povredi Dambldora zbog njegove smirenosti i praznih reči.

– Moja najveća vrlina, je l’ te? – reče Hari drhtavim glasom, dok je zurio u teren za kvidič, više ga ne videći. – Pojma vi nemate... ne znate kako je...
– Šta ja to ne znam? – upita Dambldor smireno.
To je prevršilo svaku meru. Hari se okrenu ka njemu, drhteći od besa.
– Ne želim da pričam o svojim osećanjima, u redu?
– Hari, ovakva patnja dokazuje da si još uvek čovek! Ovaj bol je deo ljudskog...
– ONDA – NE – ŽELIM – DA – BUDEM – ČOVEK! – zagrme Hari, zgrabi sa stočića kraj sebe krhki srebrni uređaj s vretenastim nožicama, i baci ga preko sobe.

On se razbi o zid na stotinu sićušnih delića. Nekoliko portreta kriknu od besa i straha, a portret Armanda Dipeta reče: – Pa stvarno!
– NIJE ME BRIGA! – povika Hari na njih, zgrabi lunoskop i baci ga u kamin. – SAD MI JE DOSTA, DOVOLJNO SAM VIDEO, HOĆU NAPOLJE, HOĆU DA SE SVE ZAVRŠI, VIŠE ME NIJE BRIGA...
On zgrabi stočić na kome je srebrni instrument stajao, pa i njega baci. On se razbi o pod, a noge mu se otkotrljaše u suprotnim pravcima.
– Jeste te briga – reče Dambldor. Nije se ni trgao, niti je ijednim pokretom pokušao da zaustavi Harija u demoliranju njegove kancelarije. Izraz lica mu je bio smiren, gotovo dalek. – Toliko te je briga da osećaš kao da ćeš iskrvariti na smrt od tolikog bola.
– JA... NIJE TAČNO! – vrisnu Hari tako glasno da oseti kao da će mu grlo pući, i na trenutak je hteo da pojuri ka Dambldoru, da i njega polomi. Da razbije u komadiće to smireno staro lice, da ga protrese, povredi, da ga natera da i on oseti makar delić užasa koji njega, Harija, iznutra razdire.
– O, da, tačno je – reče Dambldor, još mirnije. – Do sada si izgubio majku, oca i jedinu osobu koju si ikada upoznao a da ti je bila nalik na roditelja. Naravno da te je briga.
– VI NE ZNATE KAKO SE OSEĆAM! – zaurla Hari. – VI... SAMO STOJITE TU... VI...
Ali reči više nisu bile dovoljne, a razbijanje stvari nije bilo ni od kakve pomoći. Hteo je da potrči, hteo je samo da trči i da se nikada ne osvrne za sobom, želeo je da bude negde gde neće moći da vidi te bistre plave oči kako zure u njega, to mrsko staro smireno lice. On potrča ka vratima, ponovo zgrabi kvaku i cimnu je.
Ali vrata nisu htela da se otvore. Hari se okrenu nazad ka Dambldoru.
– Pustite me napolje – reče. Drhtao je od glave do pete.
– Neću – prosto mu odgovori Dambldor.

– Pustite me napolje – ponovi Hari.

– Neću – ponovi Dambldor.
– Ako me ne pustite... ako me ovde zadržite... ako me ne pustite...
– Slobodno nastavi da uništavaš moje stvari – reče Dambldor spokojno. – Ako smem da primetim, ionako ih imam previše.
On obiđe svoj sto i sede za njega, posmatrajući Harija.
– Pustite me napolje – reče Hari po ko zna koji put, glasom koji je bio hladan i smiren, gotovo kao Dambldorov.
– Ne, sve dok ne kažem šta imam – reče Dambldor.
– Da li... da li mislite da hoću... da li mislite da me je biriga... NE TIČE ME SE ŠTA VI IMATE DA KAŽETE! – zagrme Hari. – Ne želim da čujem ništa što vi imate

da kažete!

– Saslušaćeš – reče Dambldor odlučno. – Zato što nisi ni upola ljut na mene koliko bi trebalo da budeš. Ako ćeš već da me napadneš, a znam da si veoma blizu da to učiniš, voleo bih da to sasvim zaslužim.
– O čemu vi pričate...?
– Ja sam kriv za Sirijusovu smrt – reče Dambldor jasno. – Ili bi, možda, trebalo da kažem, ja sam gotovo sasvim kriv – neću da budem toliko arogantan da preuzimam celu odgovornost na sebe. Sirijus je bio hrabar, pametan i energičan čovek, a takvi ljudi obično nisu zadovoljni kad sede kod kuće, krijući se, ako veruju da su drugi u opasnosti. Uprkos tome, ni na trenutak nisi smeo da poveruješ da je trebalo večeras da odeš u Odsek za misterije. Da sam bio iskren prema tebi, Hari, kao što je trebalo da budem, ti bi odavno znao da će Voldemor možda pokušati da te namami u Odsek za misterije, i večeras nikako ne bi uspeo da te tamo odvuče na prevaru. A Sirijus ne bi morao da pođe za tobom. Krivica za to je moja, i samo moja.
Hari je i dalje stajao s rukom na kvaki, ali više ni sâm toga nije bio svestan. Zurio je u Dambldora, gotovo ne dišući, i slušao, mada je jedva shvatao to što čuje.
– Molim te, sedi – reče Dambldor. To nije bilo naređenje, već molba.
Hari je oklevao, a onda polako krenu duž prostorije, sada prekrivene srebrnim zupčanicima i komadićima drveta, i sede preko puta Dambldorovog stola.
– Da li to znači – reče Fineas Nigelus polako, s Harijeve desne strane – da je moj čukununuk, poslednji iz loze Blekovih, mrtav?
– Da, Finease – reče Dambldor.
– Ne verujem u to – odsečno će Fineas.
Hari okrenu glavu u stranu taman na vreme da vidi Fineasa kako izleće iz svog portreta, znajući da je otišao da poseti svoju drugu sliku u Ulici Grimold. Možda će ići od portreta do portreta, dozivajući Sirijusa kroz kuću...
– Hari, dugujem ti objašnjenje – reče Dambldor. – Objašnjenje grešaka jednog starca. Jer sada shvatam da ono što sam učinio, i ono što nisam, nosi sve znake staračkog posustajanja. Mladost ne može da zna kako starost misli i oseća. Ali starci su sami krivi ako zaborave kako je to biti mlad... a čini se da sam ja to odnedavno zaboravio...
Sunce se sada već valjano pomaljalo. Iznad planina se video rub zaslepljujućenarandžaste, a nebo iznad njega bilo je bezbojno i osvetljeno. Svetlost obasja Dambldora, njegove srebrne obrve i bradu, brazde duboko urezane u njegovo lice.
– Kada sam, pre petnaest godina, video ožiljak na tvom čelu – reče Dambldor – pretpostavio sam šta bi on mogao da znači. Pretpostavio sam da je to možda znak spone koja je stvorena između tebe i Voldemora.
– Profesore, to ste mi već rekli – reče Hari odsečno. Nije ga bilo briga što je drzak. Više ga gotovo ništa nije brinulo.

– Da – reče Dambldor izvinjavajućim tonom. – Da, ali vidiš... neophodno je da počnem od tvog ožiljka. Jer, nedugo pošto si se ponovo priključio magijskom svetu, postalo je očigledno da sam bio u pravu, i da ti ožiljak pruža upozorenja kada ti je Voldemor blizu, ili kada oseća snažne emocije.

– Znam – reče Hari iznureno.
– A ta tvoja sposobnost – da otkriješ Voldemorovo prisustvo čak i kada je maskiran, i da znaš šta oseća kada mu se osećanja uspale – postajala je sve izraženija otkako je Voldemor povratio svoje telo i pune moći.
Hari se nije potrudio ni da klimne glavom. Sve je to već znao.
– Odskora – nastavi Dambldor – zabrinuo sam se da će Voldemor shvatiti da ta veza između vas postoji. I naravno, desilo se da si jednom ušao dovoljno duboko u njegov um i misli da oseti tvoje prisustvo. Govorim, naravno, o noći kada si prisustvovao napadu na gospodina Vizlija.
– Aha, Snejp mi je to rekao – promrmlja Hari.
– Profesor Snejp, Hari – ispravi ga Dambldor tiho. – Ali, zar se nisi pitao zašto ti ja nisam to objasnio? Zašto te ja nisam učio Oklumenciji? Zašto te već mesecima nisam ni pogledao?
Hari podiže pogled. Sada je video da Dambldor deluje tužno i umorno.
– Aha – promrmlja on. – Da, pitao sam se.
– Vidiš – nastavi Dambldor – verovao sam da neće proći dugo vremena a Voldemor će pokušati silom da ti prodre u um, da ga pogrešno usmerava i manipuliše tvojim mislima, a nisam bio râd da mu pružim još više razloga za to. Bio sam siguran da bi, ukoliko bi shvatio da je naš odnos bliži od odnosa direktora i đaka – ili da je ikada takav bio – iskoristio prvu priliku da te upotrebi kao sredstvo da me špijunira. Strahovao sam od toga kako bi sve mogao da te upotrebi, strepeo od mogućnosti da će pokušati da te obuzme. Hari, verujem da sam bio u pravu kada sam mislio da će Voldemor pokušati da te iskoristi na takav način. U onim retkim prilikama kada smo bili u bliskom kontaktu, činilo mi se da vidim njegovu senku kako vreba iza tvojih očiju...
Hari se priseti kako mu se činilo kao da u njemu vreba zmija, spremna da napadne, u retkim trenucima kada bi on i Dambldor uspostavili kontakt očima.
– Cilj zbog kojeg je Voldemor želeo da te obuzme, kao što je večeras i pokazao, nije bio moje uništenje, već tvoje. Nadao se, kada te je maločas nakratko zaposeo, da ću ja žrtvovati tebe u nadi da ću ga ubiti. Stoga sam, distancirajući se od tebe, pokušavao da te zaštitim, Hari. Staračka greška...
On duboko uzdahnu. Hari je pustio njegove reči da prolaze mimo njega. Pre nekoliko meseci bio bi veoma zainteresovan da sazna sve ovo, ali sada mu je to bilo besmisleno u poređenju sa zjapećim bezdanom koji je u njemu ostavio gubitak Sirijusa. Ništa od toga više nije bilo važno...
– Sirijus mi je rekao da si osetio kako se Voldemor budi u tebi one noći kada si

imao viziju napada na Artura Vizlija. Odmah sam znao da su se moji najgori strahovi obistinili: Voldemor je shvatio da može da te upotrebi. Da bih te opremio protiv Voldemorovih upada u tvoj um, dogovorio sam ti časove Oklumencije s profesorom Snejpom.

On zastade. Hari je posmatrao sunčevu svetlost, koja je sada polako klizila preko uglačane površine Dambldorovog stola, osvetljavajući srebrnu mastionicu i lepo skerletnocrveno pero. Hari je znao da su portreti oko njega već svi budni i da pomno slušaju Dambldorovo objašnjenje. Čuo bi povremeno šuškanje odora, tiho pročišćavanje grla. Fineas Nigelus još se nije bio vratio...
– Profesor Snejp je otkrio – nastavi Dambldor – da već mesecima sanjaš vrata Odseka za misterije. Voldemor je, naravno, još otkako je povratio svoje telo, bio opsednut mogućnošću da čuje proročanstvo. I pošto su njegove misli neprekidno bile usmerene ka tim vratima, bile su i tvoje, iako nisi znao šta to znači.
– A onda si video Rukvuda, koji je radio u Odseku za misterije pre svog hapšenja, kako govori Voldemoru ono što smo mi sve vreme znali – da su proročanstva u Ministarstvu magije žestoko zaštićena. Samo ljudi na koje se ona odnose mogu ih podići s polica a da ne polude: u ovom slučaju, ili bi sâm Voldemor morao da uđe u Ministarstvo magije, i da rizikuje da se napokon oda – ili bi ti morao da ga uzmeš umesto njega. Zato je postalo još važnije i hitnije da ovladaš Oklumencijom.

– Ali nisam – promrmlja Hari. Rekao je to naglas da bi pokušao da olakša mrtvi teret krivice koji je nosio u sebi: mora da će mu priznanje makar malo olakšati stravičan pritisak koji oseća oko srca. – Ja nisam vežbao, nisam se potrudio, mogao sam da sprečim te svoje snove, Hermiona mi je neprekidno govorila da to vežbam, a da jesam, on nikada ne bi mogao da mi pokaže kuda da idem, i... Sirijus ne bi... Sirijus ne bi...
Hariju nešto puče u glavi: potreba da se opravda, da objasni...
– Probao sam da proverim da li su stvarno zarobili Sirijusa, otišao sam u kancelariju Ambridžove, pričao sam s Kričerom iz kamina, a on mi je rekao da Sirijus nije tu, rekao je da je otišao!
– Kričer te je lagao – reče Dambldor smireno. – Ti nisi njegov gospodar, mogao je da te laže a da ne mora posle sebe da kazni. Kričer je želeo da ti odeš u Ministarstvo magije.
– On... on me je namerno poslao tamo?
– O, da. Bojim se da je Kričer već mesecima služio više no jednog gospodara.
– Kako? – upita Hari tupo. – Već godinama nije izašao iz Ulice Grimold.
– Kričer je ugrabio svoju priliku nedugo pre Božića – reče Dambldor – Kada mu je Sirijus, očigledno, viknuo: ’Marš napolje’. On je poslušao Sirijusove reči, i protumačio to kao naređenje da napusti kuću. Otišao je do jedinog člana porodice Blek kojeg je još uvek poštovao... do Blekove rođake Narcise, sestre Belatriks a žene Lucijusa Melfoja.

– Kako znate sve to? – upita Hari. Srce mu je ubrzano lupalo. Bila mu je muka. Sećao se kako se brinuo zbog Kričerovog čudnovatog odsustva tokom Božića, setivši se kako se ponovo pojavio na tavanu...

– Kričer mi je sinoć rekao – odgovori Dambldor. – Vidiš, kada si profesoru Snejpu uputio ono zagonetno upozorenje, on je shvatio da si imao viziju Sirijusa utamničenog u dubini Odseka za misterije. I on je, kao i ti, smesta pokušao da kontaktira Sirijusa. Moram da ti objasnim da članovi Reda Feniksa imaju pouzdanije metode komuniciranja od kamina u kancelariji Dolores Ambridž. Profesor Snejp je otkrio da je Sirijus živ i bezbedan u Ulici Grimold.
– Međutim, kada se ti nisi vratio s puta u Šumu s Dolores Ambridž, profesor Snejp je posumnjao da ti možda još uvek veruješ kako je Sirijus zatočenik Lorda Voldemora. Smesta je uzbunio određene članove Reda.
Dambldor duboko uzdahnu i nastavi: – Kada je Snejp uspostavio kontakt, u sedištu su bili Alastor Ćudljivko, Nimfadora Tonks, Kingsli Okovgrom i Remus Lupin. Svi su se složili da ti odmah priskoče u pomoć. Profesor Snejp je zahtevao da Sirijus ostane, pošto je neko morao da ostane u sedištu, da meni ispriča šta se dogodilo jer je trebalo da stignem svakog časa. U međuvremenu je on, profesor Snejp, nameravao da pročešlja Šumu u potrazi za tobom.
– Ali Sirijus nije želeo da ostane u pozadini, dok drugi kreću u potragu za tobom. Naložio je Kričeru da me izvesti šta se dogodilo. I stoga, kada sam stigao u Ulicu Grimold, nedugo pošto su svi otišli u Ministarstvo, vilenjak mi je saopštio – grohotom se smejući – gde je Sirijus otišao.
– Smejao se? – reče Hari šupljim glasom.
– O, da – reče Dambldor. – Vidiš, Kričer nije mogao da nas potpuno izda. On nije čuvar tajni Reda, i nije mogao Melfojevima da oda naše prebivalište, niti poverljive planove Reda, jer mu je bilo zabranjeno da ih ikome otkrije. Bio je vezan čarolijom svoje vrste, što znači da nije smeo da se ogluši o direktno naređenje svog gospodara, Sirijusa. Ali je Narcisi dao informacije koje su bile veoma dragocene Voldemoru, a koje su Sirijusu pak delovale i suviše trivijalno da bi i pomislio da mu zabrani da ih ponovi.
– Kakve?
– Recimo činjenicu da si ti Sirijusu najvažnija osoba na celom svetu – reče Dambldor tiho. – Ili to da si počeo Sirijusa da smatraš mešavinom oca i brata. Voldemor je, naravno, već znao da je Sirijus u Redu, i da ti znaš gde je on – ali Kričerove informacije su ga naterale da shvati da je Sirijus Blek jedina osoba za koju bi sve učinio da je spaseš.
Harijeve usne bile su hladne i utrnule.
– Dakle... kada sam sinoć upitao Kričera da li je Sirijus tu...
– Melfojevi su mu – nesumnjivo po Voldemorovim instrukcijama – rekli da mora pronaći način da drži Sirijusa podalje kada ti budeš doživeo viziju da ga muče. Tako

bi, ako ti odlučiš da vidiš je li Sirijus kod kuće ili nije, Kričer mogao da se pretvara da ovaj nije tu. Kričer je juče povredio hipogrifa Bakbika i, u trenutku kada si se pojavio u kaminu, Sirijus je bio na spratu, baveći se oko njega.

Hariju kao da je ponestajalo vazduha u plućima. Disanje mu je bilo brzo i plitko.
– A Kričer vam je sve to rekao... i nasmejao se? – reče on promuklo.
– Nije želeo da mi kaže – reče Dambldor. – Ali sam i sâm dovoljno spretan legilimens da znam kada me neko laže pa sam ga... ubedio... da mi ispriča celu priču, pre nego što sam se zaputio u Odsek za misterije.
– A Hermiona – prošaputa Hari, stegnuvši šake u hladne pesnice na svojim kolenima – Hermiona nam je neprekidno govorila da budemo fini prema njemu...
– I bila je potpuno u pravu, Hari – reče Dambldor. – Kada smo odabrali Ulicu Grimold broj dvanaest za naše sedište, upozorio sam Sirijusa da prema Kričeru mora da se ophodi s blagonaklonošću i poštovanjem. Takođe sam mu rekao da bi Kričer mogao da bude opasan po nas. Ne verujem da me je Sirijus ozbiljno shvatio, niti da je ikada pomislio kako i Kričer može biti biće s dubokim osećanjima, poput ljudskih...

– Nemojte da krivite... nemojte tako da... govorite... o Sirijusu, kao da je... – Hari poče da gubi dah, nije mogao propisno da izgovori reči, ali bes koji je bio nakratko splasnuo ponovo se rasplamsa u njemu: neće dopustiti Dambldoru da kritikuje Sirijusa. – Kričer je lažljivi... pogani... zaslužio je...
– Kričer je onakav kakvim su ga čarobnjaci načinili, Hari – reče Dambldor. – Da, treba ga sažaljevati. Život mu je bio jad i beda, baš kao i tvom prijatelju Dobiju. Bio je primoran da izvršava Sirijusove naredbe jer je Sirijus bio poslednji član porodice čiji je bio rob, ali nije osećao nikakvu istinsku lojalnost prema njemu. I kakve god bile Kričerove mane, mora se priznati da Sirijus nije učinio ništa da Kričeru olakša život...
– NE GOVORITE TAKO O SIRIJUSU! – povika Hari.
Ponovo je skočio na noge, pobesneo, spreman da skoči na Dambldora, koji očigledno uopšte nije razumeo ni Sirijusa, niti koliko je on bio hrabar, koliko je propatio...
– A šta je sa Snejpom? – siknu Hari. – O njemu ne govorite, je li? Kada sam mu rekao da je Voldemor zarobio Sirijusa, on mi se samo iskezio, po običaju...
– Hari, i sâm znaš da profesor Snejp nije imao drugog izbora pred Dolores Ambridž nego da se pretvara da te ne shvata ozbiljno – reče Dambldor strpljivo – ali, kao što sam ti već objasnio, obavestio je članove Reda što je pre mogao o onome što si mu rekao. On je taj koji je zaključio kuda si otišao, kada se nisi vratio iz Šume. Takođe je profesorki Ambridž dao lažni veritaserum kada je pokušavala da te prisili da joj odaš Sirijusovo prebivalište.
Hari ostade gluv za to. Osećao je divlje zadovoljstvo dok je krivio Snejpa, činilo mu se da tako umanjuje sopstveni osećaj užasne krivice, i želeo je da se Dambldor složi s njim.

– Snejp... Snejp se r-rugao Sirijusu što ostaje u kući... tvrdio je da je Sirijus kukavica...
– Sirijus je bio odveć star i pametan da bi dozvolio da ga takve bedne provokacije povrede – reče Dambldor.
– Snejp je prestao da mi drži časove Oklumencije! – zareža Hari. – Izbacio me je iz svoje kancelarije!
– Svestan sam toga – reče Dambldor sumorno. – Već sam rekao da je bila greška što te nisam sâm podučavao, iako sam tada bio siguran da ništa ne bi moglo biti opasnije od toga da otvoriš svoj um ka Voldemoru dok si u mom prisustvu...
– Snejp je sve činio još gorim, ožiljak bi me uvek mnogo jače boleo posle časova kod njega... – Hari se seti Ronovih komentara na tu temu i nastavi – ... kako uopšte znate da on nije pokušavao da me još više oslabi za Voldemora, da mu olakša da mi uđe u...
– Ja verujem Severusu Snejpu – prosto će Dambldor. – Ali sam zaboravio – još jedna staračka greška – da neke rane zadru i suviše duboko da bi potpuno zacelile. Mislio sam da će profesor Snejp moći da prevaziđe svoja osećanja prema tvom ocu...
pogrešio sam.
– Ali to je u redu, je li? – povika Hari, ignorišući preneražena lica i neodobravajuće mrmljanje portreta sa zidova. – U redu je da Snejp mrzi moga tatu, ali nije u redu da Sirijus mrzi Kričera?
– Sirijus nije mrzeo Kričera – reče Dambldor. – Smatrao ga je slugom koji nije dostojan pažnje. Ravnodušnost i nemar često nanose više štete od čiste mržnje...
fontana koju smo večeras uništili govorila je laž. Mi čarobnjaci smo predugo zloupotrebljavali i zlostavljali svoju sabraću, i sada žanjemo to što smo posejali.
– ZNAČI SIRIJUS JE DOBIO ONO ŠTO JE ZASLUŽIO, JE LI? – zaurla Hari.
– To nisam rekao, niti ćeš me ikada čuti da to izgovaram – odgovori mu Dambldor tiho. – Sirijus nije bio okrutan čovek, uglavnom je bio blagonaklon prema kućnim vilenjacima. Nije nimalo voleo Kričera jer je Kričer bio živi podsetnik na dom koji je Sirijus mrzeo.
– Da, mrzeo ga je! – reče Hari, promuklim glasom, okrećući leđa Dambldoru i udaljavajući se. Sunce je sada jarko obasjavalo sobu, a svi portreti su ga pratili pogledom dok je hodao, ni sam ne znajući šta radi, uopšte ne primećujući kancelariju pred sobom. – A vi ste ga naterali da bude zatočen u onoj kući, koju je mrzeo, zato je i hteo da izađe sinoć...
– Pokušavao sam da održim Sirijusa u životu – reče Dambldor tiho.
– Ljudi ne vole da su zatvoreni! – reče Hari besno, naglo se okrenuvši ka njemu. – Meni ste to priredili celog prošlog leta...
Dambldor sklopi oči i ukopa lice u svoje dugoprste šake. Hari ga je posmatrao, ali ga taj, za Dambldora nekarakterističan, znak iscrpljenosti, tuge, ili čega god već nimalo nije smekšao. Štaviše, osećao je još veći bes što Dambldor pokazuje znake

slabosti. Ne bi smeo da bude slab, ne sada kada Hari namerava da besni i viče na njega.
Dambldor spusti šake i osmotri Harija kroz svoje polumesečaste naočari.
– Vreme je – reče on – da ti kažem ono što je trebalo da ti saopštim pre pet godina, Hari. Molim te sedi. Reći ći ti sve. Zauzvrat tražim samo malo strpljenja. Imaćeš prilike da besniš na mene – da radiš šta god ti je volja – kada završim. Ja te neću sprečavati.
Hari ga je na trenutak streljao pogledom, a onda se baci na stolicu preko puta Dambldora, čekajući.
Dambldor se na trenutak zagleda koz prozor, ka suncem osvetljenom imanju zamka, a zatim ponovo pogleda u Harija i reče: – Pre pet godina, stigao si na Hogvorts, Hari, bezbedan i čitav, baš kao što sam planirao i nameravao. Pa... ne baš čitav. Propatio si. Znao sam da hoćeš, još onda kada sam te ostavio na pragu kod tetke i teče. Znao sam da sam te osudio na deset mračnih i teških godina.

– Možda ćeš upitati – i to s dobrim razlogom – zašto je moralo da bude tako. Zašto nije mogla da te primi neka čarobnjačka porodica? Mnogi bi to učinili, i više nego rado, bila bi im čast i zadovoljstvo da te podižu kao svog sina.

– Moj odgovor je da mi je preče od svega bilo da te održim u životu. Bio si u velikoj opasnosti, ali sam izgleda samo ja shvatao u kolikoj. Voldemor je samo nekoliko sati pre toga bio poražen, ali njegove pristalice – a mnogi od njih bili su strašni gotovo kao i on – i dalje su bile na slobodi, ljute, očajne i nasilne. I morao sam da donesem odluku, uzimajući u obzir i godine koje će uslediti. Da li sam verovao da je Voldemor zauvek nestao? Ne. Nisam znao hoće li proći deset, dvadeset ili pedeset godina pre nego što se vrati, ali sam bio siguran da hoće, a bio sam i siguran, znajući ga dobro, da se neće smiriti dok te ne bude ubio.
– Znao sam da je Voldemorovo poznavanje magije možda čak sveobuhvatnije nego veština bilo kog drugog čarobnjaka na planeti. Znao sam da čak ni moje najkomplikovanije i najsloženije čini ne bi bile neraskidive ako bi ikada povratio svoju punu moć.
– Ali znao sam, takođe, i gde leže Voldemorove slabosti. Stoga sam doneo odluku. Bićeš zaštićen drevnom magijom, za koju on zna, koju prezire i koju je, stoga, oduvek potcenjivao – na svoju štetu. Govorim, naravno, o činjenici da je tvoja majka poginula da bi te spasila. Dala ti je trajnu zaštitu kakvu on nikada nije očekivao, zaštitu koja i dan-danas teče tvojim venama. Zato sam se pouzdao u tvoje majke krv. Poverio sam te njenoj sestri, njenom jedinom preživelom rođaku.
– Ona me ne voli – odmah će Hari. – Briga nju za...
– Ali te je prihvatila – prekide ga Dambldor. – Možda te je prihvatila besno gunđajući, nevoljno, ogorčeno, ali te je ipak prihvatila, a učinivši to zapečatila je čin koju sam na tebe bacio. Žrtva tvoje majke napravila je od krvnog srodstva najjači štit

koji sam mogao da ti pružim.

– Ja i dalje ne...
– Dok god možeš da nazoveš domom mesto gde boravi krv tvoje majke, Voldemor te u njemu ne može dodirnuti niti povrediti. On je prolio njenu krv, ali ona živi u tebi i njenoj sestri. Njena krv postala je tvoje utočište. Moraš da se vraćaš tamo samo jedanput godišnje, ali dok god možeš to mesto da nazoveš svojim domom, dok god si tamo, on te ne može povrediti. Tvoja tetka to dobro zna. Objasnio sam joj šta sam učinio, u pismu koje sam ostavio zajedno s tobom na njenom kućnom pragu. Ona zna da te je time što te je držala u kući verovatno održala u životu poslednjih petnaest godina.
– Čekajte – reče Hari. – Stanite malo.

– Vi ste poslali ono pismo, Drekavca. Vi ste joj rekli da se seti... bio je to vaš glas...
– Pomislio sam – reče Dambldor, neznatno nakrivivši glavu u stranu – da će joj možda biti potreban podsetnik na pakt koji je zapečatila kada te je primila. Podozrevao sam da bi napad dementora mogao da je navede da razmišlja o opasnostima koje je vrebaju ako te zadrži kao usvojenika.
– Tako je i bilo – reče Hari tiho. – Pa... više je to bio moj teča nego ona. Hteo je da me izbaci na ulicu, ali pošto je stigao Drekavac, ona... rekla je da moram da ostanem.
Na trenutak se zagleda u pod, a onda reče: – Ali kakve to ima veze sa...
Nije mogao da izgovori Sirijusovo ime.
– A onda, pre pet godina – nastavi Dambldor, kao da uopšte nije zastao u svom pripovedanju – ti si stigao na Hogvorts i, mada nisi bio sit i veseo koliko bih voleo, ipak si bio živ i zdrav. Nisi bio baš prinčevski tretiran, ali bio si normalan dečak koliko su ti to okolnosti dozvoljavale da budeš. Do tog trenutka, moj plan je savršeno funkcionisao.
– A onda... pa, i sâm se sećaš događaja s tvoje prve godine na Hogvortsu, možda čak i jasnije od mene. Veličanstveno si pokazao da si dorastao izazovu s kojim si se suočio, i ranije – mnogo ranije – nego što sam očekivao našao si se licem u lice s Voldemorom. Ponovo si preživeo. Učinio si i više od toga. Odložio si njegov ponovni uspon ka punoj snazi i moći. Borio si se kao čovek. Bio sam... ponosniji na tebe nego što mogu da iskažem.
– A ipak, u mom divnom planu postojala je jedna mana – reče Dambldor. – Očigledna mana, tako da sam ja još onda znao da će nas ona jednog dana možda sve osuditi na propast. Doduše, znajući koliko je važno da moj plan uspe, rekao sam sebi da neću dopustiti da ga ta slabost upropasti. Samo sam ja mogao to da sprečim, stoga sam morao da budem jak. A tu je bio i moj prvi test, dok si ti ležao u bolničkom krilu, malaksao posle svog sukoba s Voldemorom.

– Ne razumem šta govorite – reče Hari.

– Zar se ne sećaš da si me, dok si ležao u bolničkom krilu, pitao zašto je Voldemor pokušao da te ubije kada si bio beba?
Hari klimnu glavom.
– Da li je tada trebalo da ti kažem?
Hari se zagleda u plave oči pred sobom i ne reče ništa, ali srce mu je ponovo uzlupalo.
– Još uvek ne vidiš slabost u mom planu? Ne... možda ne. Pa, kao što znaš, odlučio sam da ti ne odgovorim. S jedanaest godina, rekao sam sebi, previše si mlad da znaš. Nisam ni nameravao da ti kažem istinu u tim godinama. Ta spoznaja bila bi ti preteška u tako mladom uzrastu.
– Trebalo je da još onda prepoznam znake opasnosti. Trebalo je da se upitam zašto me nije uznemirilo to što si ti već i sâm postavio pitanje na koje sam dobro znao da ću jednoga dana morati da ti pružim užasavajuć odgovor. Trebalo je da primetim da sam bio i suviše srećan što to ne moram da učinim baš tog dana... bio si mlad... i suviše mlad.
– I tako dolazimo do tvoje druge godine na Hogvortsu, kada si se ponovo suočio s izazovima s kakvima se čak ni odrasli čarobnjaci nisu mogli izboriti. Ponovo si dokazao da si bolji nego što sam ikada mogao i da sanjam. Međutim, nisi me ponovo upitao zašto ti je Voldemor ostavio taj ožiljak na čelu. Razgovarali smo o tvom ožiljku, o da... došli smo veoma blizu samoj temi. Zašto ti nisam rekao sve?
– Pa, činilo mi se da dvanaest godina teško da je nešto bolje od jedanaest za takvo saznanje. Dopustio sam ti da me napustiš, krvav, iznuren, ali radostan, a ako sam i osetio bolni grč nelagodnosti, misleći da je možda ipak trebalo da ti tada kažem, ubrzo sam ga potisnuo. Vidiš, još uvek si bio tako mlad, a ja nisam imao srca da ti pokvarim tu noć trijumfa...
– Vidiš li, Hari? Da li sad vidiš grešku u mom briljantnom planu? Upao sam u zamku koju sam i sâm predvideo, za koju sam sebi rekao da ću je izbeći, da moram da je izbegnem.
– Ne razumem...
– Previše sam brinuo za tebe – reče Dambldor kratko. – Više sam brinuo o tvojoj sreći, nego o tome da saznaš istinu; više sam brinuo za tvoj duševni mir, nego za svoj plan; više sam brinuo za tvoj život, nego za sve druge živote koji bi mogli biti izgubljeni ako taj plan propadne. Drugim rečima, poneo sam se tačno onako kako Voldemor očekuje da se mi, budale koje umeju da vole, ponašamo.
– Mogu li da se odbranim? Posle svega što si propatio, čikam svakoga ko bi te posmatrao pomno kao što sam ja to činio – a posmatrao sam te pažljivije nego što možeš i da zamisliš – da kaže kako ne bi poželeo da te poštedi dodatnog bola. Šta me se ticalo što će mnogobrojni bezimeni i bezlični ljudi i stvorenja stradati u neizvesnoj budućnosti, samo da si mi ti uvek, sada i ovde, živ, zdrav i srećan? Nisam ni sanjao da

ću ikada imati takvu osobu kraj sebe.

– Došla je i treća godina tvog školovanja. Posmatrao sam te izdaleka kada si se borio da odbiješ dementore, kada si pronašao Sirijusa, shvatio šta je on, i spasao ga. Da li je tada trebalo sve da ti kažem, u trenutku kada si pobedonosno oteo svog kuma iz ralji Ministarstva? Ali pošto si tada imao već trinaest godina, ponestajalo mi je izgovora. Koliko god bio mlad, već si dokazao da si izuzetan. Savest mi je bila nečista, Hari. Znao sam da će uskoro kucnuti čas...
– A onda si prošle godine izašao iz lavirinta pošto si upravo video Sedrika Digorija kako umire, pošto si i sâm za dlaku izbegao smrt... a ja ti opet nisam rekao, iako sam znao da ću, sada kada se Voldemor vratio, to morati da učinim vrlo brzo. Tek sada, večeras, znam da si već dugo spreman za saznanje koje sam toliko dugo krio od tebe, jer si dokazao da je mnogo ranije trebalo da prenesem taj teret na tebe. U svoju odbranu mogu jedino da dodam da sam te posmatrao kako se boriš, opterećen s daleko više briga i muka no ijedan drugi učenik koji je prošao kroz ovu školu, i zato nisam imao srca da ti dodam još jedan teret – i to najveći od svih.
Hari sačeka da Dambldor nastavi, ali ovaj to ne učini.
– I dalje ne razumem.
– Kada si bio dete, Voldemor je pokušao da te ubije zbog proročanstva izrečenog nedugo pre tvog rođenja. Znao je za to proročanstvo, ali ne i za njegov potpuni sadržaj. Namerio se da te ubije dok si još beba verujući da time ispunjava uslove proročanstva. Tek kada se kletva koja je trebalo da te ubije vratila ka njemu, otkrio je, na svoju veliku štetu, da je pogrešio. I tako, čim je povratio svoje telo, a pogotovu otkako si mu prošle godine pobegao, čvrsto je rešio da čuje celo to proročanstvo. To je bilo oružje za kojim je tako mukotrpno tragao još od svog povratka: saznanje kako da te uništi.
Sunce je sada već sasvim izašlo. Dambldorova kancelarija kupala se u njegovim zracima. Staklena vitrina u kojoj je počivao mač Godrika Grifindora svetlela je belim, bleštavim sjajem, komadići instrumenata koje je Hari pobacao po podu svetlucali su poput kapi kiše, a iza njega, beba Foks ispuštala je nežne cvrkutave zvuke u svom gnezdu od pepela.
– Proročanstvo je razbijeno – reče Hari tupo. – Vukao sam Nevila uz one stepenice u... u sobi gde se nalazio lučni prolaz, kada mi se pocepala odora i ono je palo...
– Stvar koja se razbila samo je zapis proročanstva koji je čuvao Odsek za misterije. Ali proročanstvo je nekome bilo izrečeno, a ta osoba ima sredstva da ga se celog priseti.
– Ko ga je čuo? – upita Hari, mada mu se činilo da već i sâm zna odgovor.
– Ja – reče Dambldor. – Jedne hladne, kišne noći pre šesnaest godina, u krčmi Veprova glava , u sobi iznad šanka. Otišao sam tamo da vidim kandidata za mesto profesora Predskazivanja, iako nisam nameravao da zadržim predmet Predskazivanja

u školi. Kandidatkinja je, međutim, bila čukun-čukununuka veoma poznate i darovite proročice, te sam smatrao da mi učtivost nalaže da je vidim. Razočarao sam se. Činilo mi se da ona sama ne poseduje ni trunku vidovnjačkog dara. Rekao sam joj, vrlo ljubazno, bar se nadam, da mislim kako nije pogodna za to mesto. Okrenuo sam se da odem.

Dambldor ustade i prođe pored Harija do crne vitrine koja je stajala kraj Foksovog stalka. Sagnuo se, skinuo rezu i odatle izvadio plitku kamenu zdelu runama izrezbarenim duž ivice, u kojoj je Hari video svog oca kako muči Snejpa. Dambldor se vrati do stola, stavi Sito-za-misli na njega i pridiže štapić do slepoočnice. Iz nje izvuče srebrne niti misli, nežne poput paučine, koje su se prilepile za štapić, i stavi ih u zdelu. Potom sede za svoj sto i na trenutak stade da posmatra svoje misli kako se kovitlaju i lebde unutar Sita-za-misli. A onda, uz uzdah, podiže štapić i njegovim vrhom promeša srebrnastu tvar.
Iz nje izraste figura, obmotana šalovima, očiju strašno uvećanih iza naočara, i stade polako da se okreće, sa stopalima u zdeli. Ali kada je Sibil Treloni progovorila, nije to bio njen uobičajni nestvarni, mistični glas, već grubi, promukli tonovi kakve je Hari samo jedanput ranije čuo da koristi:

– Onaj ko ima moć da porazi Mračnog gospodara se približava... rođen od onih koji su mu triput prkosili, rođen u trenutku umiranja sedmog meseca... i Mračni gospodar će ga obeležiti kao sebi ravnog, ali će ovaj imati moć za koju Mračni gospodar ne zna... i jedan mora umreti od ruke drugog, jer dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi... onaj koji ima moć da porazi Mračnog gospodara rodiće se kad sedmi mesec bude na samrti...

Polako se obrćući, profesorka Treloni utonu nazad u srebrnu masu ispod sebe, i nestade.
Tišina u kancelariji bila je potpuna. Ni Dambldor, ni Hari, niti ijedan od portreta nisu mogli ni da pisnu. Čak je i Foks zanemeo.
– Profesore Dambldor? – reče Hari veoma tiho, jer je Dambldor delovao potpuno izgubljen u mislima, zagledan u Sito-za-misli. – To... da li to znači... šta to znači?
– Znači – reče Dambldor – da je jedina osoba koja ima iole šanse da zauvek pobedi Lorda Voldemora rođena krajem jula, pre gotovo šesnaest godina. Tog dečaka mogli su da izrode roditelji koji su već tri puta prkosili Voldemoru.
Hari je osećao kao da se nešto strašno nadvija nad njim. Ponovo mu je bilo teško da diše.
– Znači da sam to... ja?
– Čudna je stvar, Hari – reče on nežno – što to nije moralo da se odnosi na tebe. Sibilino proročanstvo moglo je da se primeni na dva dečaka, oba rođena krajem jula te godine. Obojici su roditelji bili u Redu Feniksa i tri puta su za dlaku pobegli

Voldemoru. Jedan dečak si, naravno, bio ti. Drugi je bio Nevil Longbotom.

– Ali onda... ali, zašto je onda moje ime bilo na proročanstvu, a Nevilovog nije bilo?
– Zvanična zabeleška je preimenovana kada te je Voldemor napao kao bebu – reče Dambldor. – Čuvaru Dvorane proročanstava činilo se očiglednim da je Voldemor pokušao da te ubije zato što je znao da jedino ti možeš biti taj na koga je Sibil mislila.

– Znači... možda to ipak nisam ja? – upita Hari.
– Bojim se – reče Dambldor polako, kao da s naporom izgovara svaku reč – da nema nikakve sumnje da to ipak jesi ti.
– Ali rekli ste... i Nevil je rođen krajem jula... a i njegovi mama i tata...
– Zaboravljaš na sledeći deo proročanstva, poslednju odliku dečaka koji će moći da porazi Voldemora... Voldemor će ga lično obeležiti kao sebi ravnog. Što je i učinio, Hari. Izabrao je tebe, a ne Nevila. Dao ti je ožiljak koji se pokazao i kao blagoslov i kao kletva.
– Ali možda je on pogrešno izabrao! – reče Hari. – Možda je obeležio pogrešnu osobu!
– Izabrao je dečaka za kojeg je verovao da će mu predstavljati veću pretnju – reče Dambldor. – Obrati pažnju na sledeće, Hari: nije odabrao Čistokrvnog (koji je, prema njegovim ubeđenjima, jedina vrsta čarobnjaka koji treba da postoji), već polukrvnog, kao što je i on sâm. Video je sebe u tebi i pre nego što te je prvi put ugledao, a obeleživši te tim ožiljkom nije te ubio, kao što je nameravao, već ti je dao moći, i budućnost, koji su ti omogućile da mu umakneš ne jednom, već četiri puta do sada – nešto što ni tvoji roditelji, ni Nevilovi, nikada nisu uspeli.
– Zašto je to onda uopšte učinio? – upita Hari, koji je osećao utrnulost i hladnoću.

– Zašto je pokušao da me ubije dok sam bio beba? Trebalo je da sačeka da odrastemo i da vidi ko deluje opasnije, Nevil ili ja, pa da onda ubije onog pravog...
– To bi, u svakom slučaju, bio najpraktičniji redosled – reče Dambldor – međutim Voldemorove informacije o proročanstvu bile su nepotpune. Krčma Veprova glava , koju je Sibila izabrala zbog skromne cene, oduvek je privlačila, da tako kažemo, mnogo zanimljiviju klijentelu nego Tri metle. A kao što ste ti i tvoji prijatelji otkrili na svoju štetu, a i ja na moju te sudbonosne noći, to je mesto gde uvek postoji mogućnost da vas još neko čuje. Naravno, kada sam krenuo da se sastanem sa Sibilom Treloni, nisam ni sanjao da ću čuti išta što bi bilo opasno da i neko drugi čuje. Ja...

mi... imali smo sreće što je prisluškivač otkriven čim je krenula da izgovara proročanstvo, i ubrzo zatim izbačen iz krčme.
– Tako da je čuo samo...?
– Čuo je samo početak proročanstva, deo koji predskazuje rođenje dečaka čiji su roditelji triput prkosili Voldemoru, u julu. Shodno tome, nije mogao da upozori svog gospodara da će napadom na tebe rizikovati da ti prebaci sopstvene moći, obeleživši te kao sebi ravnog. Zbog toga Voldemor nije ni slutio u kakvu opasnost srlja kada te je

napao, nije ni slutio da bi bilo mudrije da sačeka, da sazna više. Nije znao da ćeš ti posedovati moć za koju Mračni gospodar ne zna...
– Ali ja je ne posedujem! – reče Hari, prigušenim glasom. – Ja nemam nikakvu moć koju on nema, večeras nisam mogao da se borim kao on, ja ne mogu da obuzimam ljude ni... ni da ih ubijam...
– Postoji jedna soba u Odseku za misterije – prekide ga Dambldor – koja je stalno zaključana. U njoj se nalazi sila istovremeno divnija i strašnija od smrti, od ljudskog intelekta, od sila prirode. To je možda i najmisterioznija stvar među mnogobrojnim misterijama koje se tamo proučavaju. Moć sadržana u toj sobi ista je ona koju ti poseduješ u tako silnoj meri, a koju Voldemor uopšte nema. Ta moć te je noćas naterala da odeš da spasiš Sirijusa. Ta moć te je takođe spasila da te Voldemor ne obuzme, jer nije mogao da podnese da prebiva u telu prepunom sile koju on toliko prezire. Na kraju krajeva, nije ni bilo važno možeš li da zatvoriš svoj um pred njim, ili ne. Upravo tvoje srce te je spasilo.
Hari sklopi oči. Da nije otišao da spase Sirijusa, Sirijus ne bi poginuo... Više da odloži trenutak kada će ponovo morati da razmišlja o Sirijusu, Hari upita, iako ga se odgovor nije mnogo ticao: – A kraj proročanstva... bilo je nešto o tome kako dok jedan ne umre...
– ... drugi neće moći da živi – dovrši Dambldor.
– Onda – reče Hari, izvlačeći reči iz, kako mu se činilo, ogromnog bunara očaja u sebi – da li to znači da... da će jedan od nas dvojice morati da ubije drugog... na samom kraju?
– Da – reče Dambldor.
Dugo vremena nijedan od njih dvojice nije progovarao. Negde daleko, iza zidova kancelarije, Hari je mogao da čuje glasove, možda učenika koji silaze u Veliku salu na rani doručak. Izgledalo mu je nemoguće da na svetu još uvek postoje ljudi koji i dalje imaju potrebu za hranom, koji se smeju, koji ne znaju, niti ih je briga, da je Sirijus Blek zauvek nestao. Činilo mu se da je Sirijus udaljen već milionima kilometara. Čak i sada, jedan deo Harija još uvek je verovao da bi, kada bi razvukao onaj veo, zatekao Sirijusa kako gleda u njega, pozdravljajući ga, možda, svojim smehom sličnim lavežu...
– Mislim da ti dugujem još jedno objašnjenje, Hari – reče Dambldor oklevajući. – Možda si se pitao zašto te nisam izabrao za asistenta? Moram priznati... da sam mislio... kako već imaš dovoljno odgovornosti na svojim plećima.
Hari podiže pogled ka njemu i spazi suzu kako se sliva niz Dambldorovo lice, nestajući u njegovoj dugoj srebrnoj bradi.

38. Drugi rat počinje


ONAJ KOJI SE NE SME IMENOVATI SE VRATIO

U kratkoj izjavi u petak veče, ministar magije Kornelijus Fadž potvrdio je da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio u ovu zemlju, i da je ponovo aktivan.

– S velikim žaljenjem moram da potvrdim da je čarobnjak koji sebe zove Lord – ma, znate i sami na koga mislim – živ, i ponovo među nama – rekao je Fadž, delujući umorno i usplahireno dok se obraćao reporterima. – S gotovo podjednakim žaljenjem objavljujem da je došlo do masovne pobune dementora iz Askabana, koji su odbili dalju poslušnost Ministarstvu. Verujemo da dementori trenutno primaju naređenja od Lorda... znate već.
– Molimo magijsku populaciju da bude na oprezu. Ministarstvo trenutno štampa vodiče za osnovnu kućnu i ličnu odbranu, koji će narednog meseca biti besplatno dostavljeni svim čarobnjačkim domovima.
Ministrovu izjavu čarobnjačka zajednica dočekala je s užasom i zabrinutošću jer je Ministarstvo do prošle srede u svojim saopštenjima

uveravalo da ’nema nikakve istine u upornim glasinama da Znate-Već-Ko ponovo operiše među nama’.

Detalji događaja koji su doveli do ovakve promene u stavu Ministarstva još uvek su nejasni, iako se veruje da je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati, praćen odabranom grupom sledbenika (poznatiji kao Smrtožderi) upao u sâmo Ministarstvo magije u četvrtak uveče.
– Albus Dambldor, odskora reimenovani direktor Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, ponovoprimljeni član Međunarodne konfederacije čarobnjaka i ponovopostavljeni vrhovni veštac Vizengamota, do sada nije bio u mogućnosti da komentariše. On je tokom poslednjih godinu dana uporno tvrdio da Znate-Već-Ko nije mrtav, kao što su svi verovali i nadali se, već da regrutuje sledbenike za novi pokušaj da se dočepa vlasti. U međuvremenu, ’Dečak koji je preživeo’...

– Eto ti ga nà, Hari, znala sam da će nekako i tebe ubaciti u celu priču – reče Hermiona, pogledavši ga preko vrha novina.
Bili su u bolničkom krilu. Hari je sedeo na rubu Ronovog kreveta, i obojica su slušali Hermionu kako naglas čita naslovnu stranu Nedeljnog proroka . Džini, čiji je polomljeni članak Madam Pomfri zacelila za tren oka, sklupčala se u podnožju Hermioninog kreveta. Nevil, čiji je nos na isti način vraćen na normalnu veličinu i oblik, sedeo je u stolici između dva kreveta, a Luna, koja je navratila u posetu stežući najnovije izdanje Cepidlake, čitala je časopis naopačke, očigledno ne upijajući ni reč onoga što je Hermiona govorila.
– A sada je ponovo ’Dečak koji je preživeo’, je li? – reče Ron smrknuto. – Više nije tamo neki ’poremećeni razmetljivac’, a?
On zgrabi punu šaku čokoladnih žabica s ogromne gomile na svom noćnom stočiću, baci po nekoliko komada Hariju, Džini i Nevilu, a zatim zubima pokida omotač sa svoje kesice. Na podlakticama je još uvek imao modrice, na mestima gde su se pipci onog mozga obmotali oko njega. Prema rečima Madam Pomfri, misli bi mogle da ostave dublje ožiljke od bilo čega drugog, mada se, otkako je počela da primenjuje obilne količine zaboravljačke pomade doktora Zaboravka, činilo da mu se stanje poboljšava.
– Da, sada su ti stvarno naklonjeni, Hari – reče Hermiona, prelazeći pogledom niz ostatak članka. – Usamljeni glas istine... smatran za neuravnoteženog, a ipak se nijedanput nije pokolebao u svemu što je pričao... prisiljen da se nosi s porugom i klevetama... Hmm – reče ona, mršteći se – vidim, ne spominju činjenicu da su baš oni iz Proroka ti koji su te klevetali i rugali ti se...
Ona se malčice trže i prisloni šaku sebi na rebra. Kletva koju je Dolohov bacio na nju, iako manje efikasna no što bi bila da je čin izgovorio naglas, svejedno je izazvala, prema rečima Madam Pomfri, „dovoljno štete sama po sebi“. Hermiona je

svakoga dana morala da pije deset različitih vrsta napitaka, ali joj je bilo sve bolje, i dosadilo joj je bolničko krilo.
– Znate-Već-Čiji najnoviji pokušaj preuzimanja vlasti, strane dva, tri i četiri, Šta je Ministarstvo trebalo da nam kaže, strana pet, Zašto niko nije slušao Albusa Dambldora, strane šest, sedam, osam, Ekskluzivni intervju s Harijem Poterom, strana devet... Pa – reče Hermiona, presavijajući novine i bacajući ih u stranu – svakako su dobili dovoljno tema za pisanje. A ni intervju s Harijem nije ekskluzivan, to je isti onaj koji se pojavio u Cepidlaki pre par meseci...
– Tata im ga je prodao – reče Luna izgubljeno, okrećući stranicu Cepidlake. – A pride je i dobio veoma dobru cenu za njega, tako da ovog leta pravimo ekspediciju po Švedskoj, da vidimo možemo li da ulovimo zgužvanorogog snorkaka.
Pokušavajući da se ne nasmeje, Hermiona reče: – To zvuči divno. Džini pogleda u Harija, a onda brzo skrenu pogled, smejuljeći se.
– Dobro, svejedno – reče Hermiona, malčice se uspravivši, pri tom se ponovo trže

– šta se dešava u školi?
– Pa, Flitvik se otarasio Fredove i Džordžove močvare – reče Džini – uradio je to za tri sekunde. Ali je ostavio mali kutak ispod prozora, koji je ogradio konopcem...
– Zašto? – upita Hermiona preneraženo.
– Oh, pa kaže da je to stvarno bio dobar primer magije – reče Džini, sležući ramenima.
– Ja mislim da je to ostavio kao spomenik Fredu i Džordžu – reče Ron, ustima punim čokolade. – Oni su mi poslali sve ovo – dodade, pokazujući Hariju na omanje brdo čokoladnih žabica kraj njega. – Mora da im ide dobro s onom njihovom prodavnicom šala i zevzevata, je l’ da?
Hermiona ga neodobravajuće pogleda, i upita: – Da li su sve nevolje prestale, sada kada se Dambldor vratio?
– Da – reče Nevil – sve se vratilo u normalu.
– Pretpostavljam da je Filč srećan, a? – upita Ron, naslonivši sličicu iz čokoladne žabice s Dambldorovim likom na svoj krčag s vodom.
– Nimalo – reče Džini. – Zapravo, baš je očajan... – Zatim poče da šapuće. – Stalno govori da je Ambridžova bila najbolje što se Hogvortsu ikada dogodilo...
Sve šestoro se osvrnuše. Profesorka Ambridž je ležala u krevetu preko puta njih, zureći u tavanicu. Dambldor je sâm odjurio u Šumu da je spase od kentaura. Kako je to učinio – kako li je izronio iz drveća pridržavajući profesorku Ambridž, bez ijedne ogrebotine na sebi – niko nije znao, a Ambridžova nije nikome govorila. Otkako se vratila u zamak nije, koliko im je bilo poznato, progovorila ni reči. Takođe, niko nije znao šta nije u redu s njom. Njena obično uredna mišja kosa bila je strašno raščupana, prepuna grančica i lišća, ali je sama Ambridžova, inače, delovala nedirnuto.

– Madam Pomfri kaže da je ona samo u šoku – prošaputa Hermiona.
– Pre će biti da se duri – reče Džini.

– Aha, i pokazuje znake života kada uradiš ovako – reče Ron, i coktanjem stade da imitira zvuk kopita. Ambridžova se uspravi kao strela u svom krevetu, mahnito se osvrćući oko sebe.

– Nešto nije u redu, profesorka? – pozva je Madam Pomfri, proturivši glavu kroz vrata svoje kancelarije.
– Ne... ne... – reče Ambridžova, utonuvši nazad u svoje jastuke. – Ne, mora da sam sanjala...
Hermiona i Džini prigušiše smeh čaršavima.
– Kad smo već kod kentaura – reče Hermiona, kada se malo povratila – ko je sada nastavnik predskazivanja? Da li Firenzi ostaje?
– Moraće – reče Hari. – Ostali kentauri neće ga primiti nazad, zar ne?
– Izgleda da će i on i Trelonijeva predavati – reče Džini.
– Kladim se da Dambldor žali što se nije otarasio Trelonijeve za sva vremena – reče Ron, proždirući već četrnaestu žabicu. – Mada, ako mene pitate, ceo predmet je besmislen, ni Firenzi nije mnogo bolji...
– Kako možeš da kažeš tako nešto? – zaprepasti se Hermiona. – Sada, kada smo upravo otkrili da postoje prava proročanstva?
Harijevo srce mahnito se uzlupa. Nije rekao Ronu, Hermioni, niti bilo kome drugom kakvo je zapravo proročanstvo. Nevil im je rekao da se ono razbilo dok ga je Hari dizao uza stepenice u Dvorani smrti, a Hari ih je pustio da tako misle. Nije bio spreman da im vidi izraz lica kada im kaže da će morati da bude ili ubica ili žrtva, i da nema trećeg puta...
– Šteta što se slomilo – reče Hermiona tiho, vrteći glavom.
– Aha, jeste – reče Ron. – Ipak, ni Znate-Već-Ko nikada neće saznati kako ono glasi... gde si krenuo? – dodade on, delujući iznenađeno i razočarano kada Hari ustade.
– Ovaj... do Hagrida – reče Hari. – Znaš, upravo se vratio, pa sam mu obećao da ću da skoknem da ga posetim i kažem mu kako ste vas dvoje.
– Oh, u redu onda – reče Ron mrzovoljno, gledajući kroz prozor spavaonice ka jarkoplavom nebu. – Voleo bih da možemo da ti se pridružimo.
– Pozdravi ga u naše ime! – povika Hermiona, kada je Hari krenuo niz spavaonicu.

– I pitaj ga šta se zbiva s... s njegovim malim prijateljem!
Hari joj mahnu da bi pokazao da ju je čuo i razumeo, a zatim napusti spavaonicu. Zamak je bio veoma tih, čak i za nedelju. Očito su svi bili napolju na osunčanom
imanju, uživali u kraju ispita i činjenici da narednih nekoliko dana do kraja polugođa neće biti opterećeni obnavljanjem gradiva i domaćim zadacima. Hari je polako išao pustim hodnicima, usput vireći kroz prozore. Video je ljude kako se zamajavaju u vazduhu iznad terena za kvidič, a nekoliko učenika plivalo je u jezeru, dok im je društvo pravila džinovska sipa.
Bilo mu je teško da odluči želi li da bude u društvu: kad god je bio s nekim, želeo

je da pobegne; kad god bi ostao sam, priželjkivao je da ima društvo. Pomislio je da bi stvarno mogao da svrati do Hagrida, pošto nije s njim pošteno razgovarao otkako se vratio...

Tek što se Hari spustio niz poslednji mermerni stepenik i našao se u Ulaznoj dvorani, kada iz vrata s desne strane, za koja je Hari znao da vode do sliterinskog dnevnog boravka, iskoračiše Melfoj, Kreb i Gojl. Hari se ukopa u mestu. Isto učiniše Melfoj i ostali. Jedini zvuci bili su povici, smeh i praćakanje koji su u Dvoranu dopirali sa imanja, kroz otvorena ulazna vrata zamka.
Melfoj se osvrnu oko sebe – Hari je znao da proverava ima li nastavnika u blizini
– a zatim se okrenu nazad ka Hariju i tihim glasom reče: – Mrtav si, Poteru. Hari ga skeptično pogleda.
– Čudno – reče on – čovek bi pomislio da bih u tom slučaju prestao da se šetkam naokolo...
Melfoj je delovao bešnje no što ga je Hari ikad video. On oseti neku vrstu uzdržanog zadovoljstva pri pogledu na njegovo bledo, šiljato lice, izobličeno od gneva.
– Ima da mi platiš – reče Melfoj, glasom jedva glasnijim od šapata. – Ja ću te naterati da mi platiš za ono što si učinio mome ocu...
– E, baš sam se uplašio – reče Hari sarkastično. – Pretpostavljam da je Lord Voldemor bio samo predigra u odnosu na vas trojicu – šta je bilo? – dodade on, kad vide da Melfoj, Kreb i Gojl deluju kao gromom pogođeni na pomen tog imena. – Pa on je pajtaš tvog oca, zar ne? Nije valjda da ga se bojiš, je li?
– Misliš da si tako veliki, Poteru – reče Melfoj, sada već krenuvši na njega, okružen ogromnim Krebom i Gojlom. – Samo ti čekaj. Srediću te. Ne možeš da strpaš mog oca u zatvor...
– Mislim da sam to upravo i učinio – reče Hari.
– Dementori su napustili Askaban – reče Melfoj tiho. – Tata i ostali će čas posla izaći...
– Da, pretpostavljam da hoće – reče Hari. – Ipak, sada bar svi znaju kakva su oni đubrad...
Melfojeva ruka polete ka štapiću, ali je Hari bio brži. Potegao je svoj štapić pre nego što su Melfojevi prsti dosegli do unutrašnjeg džepa njegove odore.
– Poteru!
Nečiji glas odjeknu Ulaznom dvoranom. Snejp se pojavio na stepenicama koje vode nadole ka njegovoj kancelariji i, kada ga spazi, Hari oseti takav nalet mržnje, kakav nikada nije osetio ni prema Melfoju... šta god Dambldor rekao, on nikada neće oprostiti Snejpu... nikada...
– Šta to radiš, Poteru? – upita Snejp, hladno kao i uvek, dok je koračao ka njima četvorici.
– Pokušavam da odlučim koju kletvu da upotrebim na Melfoju, gospodine – reče

Hari žustro.

Snejp je zurio u njega.
– Odmah da si sklonio taj štapić – reče on odsečno. – Deset poena manje za Grif...

Snejp pogleda ka džinovskim peščanicima duž zidova i podrugljivo se iskezi.
– Ah. Vidim da u grifindorskom peščaniku više i nema poena da se oduzmu. U tom slučaju, Poteru, moraćemo prosto da...
– Dodamo još poena?
Profesorka Mek Gonagal je upravo dohramala uz kamene stepenice na ulazu u zamak. U jednoj ruci nosila je kariranu putnu torbu, a drugom se snažno oslanjala na štap za hodanje, ali je uprkos tome delovala sasvim čilo.
– Profesorka Mek Gonagal! – reče Snejp, krenuvši ka njoj. – Vidim, izašli ste iz Sent Munga!
– Da, profesore Snejp – reče profesorka Mek Gonagal, skidajući putni ogrtač – sad sam kao nova. Vas dvojica... Krebe... Gojle...
Ona ih zapovednički pozva rukom, i oni joj priđoše, vukući svoja ogromna stopala po podu, i bilo je očigledno da im nije prijatno.
– Evo – reče profesorka Mek Gonagal, gurnuvši svoju putnu torbu na Krebove grudi, a putni ogrtač na Gojlove – odnesite ovo u moju kancelariju.
Oni se okrenuše i oteturaše uz mermerno stepenište.
– Dakle – reče profesorka Mek Gonagal, gledajući u peščanike na zidu. – Pa, mislim da Poter i njegovi prijatelji zaslužuju po pedeset poena svaki, zato što su upozorili ceo svet na povratak Znate-Već-Koga! Šta vi mislite, profesore Snejp?
– Šta? – obrecnu se Snejp, iako je Hari znao da ju je savršeno dobro čuo. – Oh...
pa... pretpostavljam...
– Dakle, po pedeset za Potera, dvoje Vizlijevih, Longbotoma i gospođicu Grejndžer – reče profesorka Mek Gonagal, i gomila rubina sruči se u donju poluloptu grifindorskog peščanika dok je to govorila. – Oh... i pedeset poena za gospođicu Lavgud, pretpostavljam – dodade ona, a nekoliko safira pade u rejvenkloovski peščanik. – Dakle, profesore Snejp, čini mi se da ste upravo nameravali da oduzmete deset poena gospodinu Poteru – i eto...
Nekoliko rubina povuče se u gornju poluloptu, ostavljajući ipak veliku količinu za sobom.
– No, Poteru, Melfoje, mislim da treba da budete napolju po ovako divnom danu – resko nastavi profesorka Mek Gonagal.
Hariju nije trebalo dvaput da se kaže. On ugura štapić nazad u odoru i zaputi se pravo ka ulaznim vratima, i ne pogledavši Snejpa i Melfoja.
Kada je krenuo niz travnjak ka Hagridovoj kolibi, snažno ga zapahnu sunčeva vrelina. Učenici, koji su ležali po travi, sunčali su se, razgovarali, čitali Nedeljni prorok i jeli slatkiše, podizali su pogled ka njemu dok je prolazio. Neki su ga dozivali, ili mu mahali, očigledno željni da pokažu kako su oni, baš kao i Prorok,

shvatili da je on pravi junak. Hari im ništa ne reče. Nije imao pojma koliko znaju o onome što se odigralo pre tri dana, ali je do sada izbegao da ga ispituju o tome, a želeo je da tako i ostane.

Kada je zakucao na vrata Hagridove kolibe, isprva je pomislio da ovaj nije tu, ali onda Feng izjuri iza ćoška i gotovo ga obori svojom radosnom dobrodošlicom. Hagrid je, kako se ispostavilo, brao boraniju u bašti iza kolibe.
– Kak’ je, Hari! – reče on, smešeći se, kada je Hari prišao ogradi bašte. – Uđi, deder, uđi, će da popijemo po čašicu soka od maslačka...
– Kako stoje stvari? – upita ga Hagrid, kada su seli za drveni sto, sa čašama ledenog soka ispred sebe. – Je l’ ti... ovaj... dobro, a?
Hari je po brižnom izrazu na Hagridovom licu znao da ovaj ne misli na njegovo zdravlje.
– Dobro sam – reče Hari brže-bolje, jer nije mogao da podnese razgovor o onome za šta je znao da Hagrid ima na umu. – Dakle, gde si ti bio?
– Krijo sam se po planinama – reče Hagrid. – Gore u pećini, baš k’o š’o je Sirijus radijo, kad je...
Hagrid zamuknu, promuklo pročisti grlo, pogleda u Harija, a onda otpi dug gutljaj soka.
– No, svejedno, sad sam se vrnuo – reče on slabašno.
– Ti... ovaj... izgledaš mnogo bolje – reče Hari, koji se odlučno trudio da razgovor skrene sa Sirijusa.
– Š’a? – reče Hagrid, podigavši svoju masivnu ruku da opipa lice. – O... o, da. Pa, Gropi je sad mnogo bolje vaspitan, vala. Čini mi se da je stvarno srećan kad je vid’o da sam se vratijo, pravo da ti reknem. On je stvarno dobro momče... Čak sam se mislijo da pokušam da mu nađem neku drugaricu, baš tako...
Hari bi ranije smesta pokušao da odgovori Hagrida od te sumanute ideje. Sama pomisao na još jednog džina u Šumi, možda čak surovijeg i mahnitijeg od Gropa, bila je krajnje zabrinjavajuća, ali Hari nije mogao da prikupi dovoljno snage da raspravlja o tome. Ponovo je počinjao da priželjkuje samoću, i u želji da što pre ode, on otpi nekoliko velikih gutljaja soka od maslačka, napola ispraznivši čašu.
– Sad svi znadu da si govorijo istinu, Hari – reče Hagrid nežno i neočekivano. – Mora da ti je sada bolje, je l’ da?
Hari slegnu ramenima.
– Pazi ’vamo... – Hagrid se nagnu ka njemu preko stola – poznav’o sam Sirijusa duže od tebe... pogin’o je u borbi, a tako je on i ’teo da ode...
– On uopšte nije ni hteo da ode! – reče Hari ljutito.

– Jes, vala, u pravu si, nije ni ’teo – reče on tiho. – Al’ svejedno, Hari... on nije bio jedan od oni’ koji bi mirno sedeli u kući i pustili druge da se bore. Ne bi mog’o da živi sâm sa sobom da nije otiš’o da ti pomogne...

Hari skoči sa stolice.

– Moram da posetim Rona i Hermionu u bolničkom krilu – reče on mehanički.
– O – reče Hagrid, delujući prilično potreseno. – O... pa dobro, ondak, Hari...
čuvaj se, i svrati ak’ budeš imao još vre...
– Aha... važi...

Hari priđe vratima što je brže mogao i otvori ih. Ponovo se obreo napolju na suncu, i izgubio se preko travnjaka pre nego što je Hagrid i završio s pozdravljanjem. Dok je prolazio, ljudi su ga ponovo dozivali. Sklopio je oči na nekoliko trenutaka, priželjkujući da svi nestanu, da se, kada otvori oči, nađe sâm na livadi...
Pre nekoliko dana, uoči završetka ispita, još pre no što je doživeo viziju koju mu je Voldemor usadio u um, dao bi gotovo sve da čarobnjački svet sazna kako on govori istinu, da poveruju da se Voldemor vratio, i da saznaju da on nije ni lažov ni ludak. Sada, međutim...
On malo prošeta oko jezera, sede na obalu, žbunjem zaštićen od pogleda prolaznika, i zagleda se u svetlucavu vodu, razmišljajući...
Možda je razlog želji za samoćom taj što se, još od razgovora s Dambldorom, osećao izolovanim od svih drugih. Nevidljiva barijera delila ga je od ostatka sveta. Bio je – i to oduvek – obeležen čovek. Samo što nikada nije shvatao šta to stvarno znači...
A ipak, dok je sedeo tu, na obali jezera, uz užasan teret tuge koja ga je pritiskala, jer je gubitak Sirijusa još uvek bio tako živ i svež u njegovom sećanju, nije mogao da oseti neki veliki strah. Bilo je sunčano, a imanje oko njega bilo je puno nasmejanih đaka, i mada se osećao udaljenim od njih, kao da pripada nekoj sasvim različitoj rasi, još uvek mu je bilo teško da poveruje da će u svom životu morati da ubije, ili da bude ubijen.
Dugo je tu sedeo i zurio u vodu, pokušavajući da ne razmišlja o svom kumu, da se ne priseća kako se tačno preko puta, na suprotnoj obali, Sirijus jednom obeznanio pokušavajući da se odbrani od stotinu dementora...
Sunce je već bilo zašlo kad je primetio da mu je hladno. Ustao je i vratio se u zamak, usput brišući suze o rukav.

* * *

Ron i Hermiona su napustili bolničko krilo, potpuno izlečeni, tri dana pred kraj polugođa. Hermiona je neprekidno pokazivala znake da želi da razgovara o Sirijusu, ali ju je Ron stalno ućutkivao, kad god bi spomenula njegovo ime. Hari još uvek nije bio siguran da li želi da razgovara o svom kumu, ili ne. Želje su mu se menjale s raspoloženjem. Mada je bio siguran u jedno: koliko god se trenutno osećao nesrećnim, Hogvorts će mu strašno nedostajati kada se kroz nekoliko dana vrati u Šimširovu ulicu broj četiri. Iako je sada potpuno razumeo zašto mora da se vraća tamo svakog leta,

nije mu bilo bolje zbog toga. Zapravo, nikada nije više strepeo od svog povratka. Profesorka Ambridž je napustila Hogvorts dan pre kraja polugođa. Čini se da se
iskrala iz bolničkog krila tokom večere, očigledno se nadajući da će uteći neprimećena. Ali, na njenu nesreću, usput je naletela na Pivsa, koji je ugrabio poslednju priliku da uradi ono što su mu Fred i Džordž naredili. Ne krijući oduševljenje što je više neće sretati, on je najuri iz zamka na smenu je udarajući čas štapom za hodanje, čas čarapom punom krede. Mnogi učenici pojurili su u Ulaznu dvoranu da je posmatraju kako beži niz stazu, a glavešine kuća jedva da su se trudile da ih obuzdaju. Profesorka Mek Gonagal je utonula nazad u svoju stolicu za nastavničkim stolom posle nekoliko slabašnih opomena učenicima, i glasno izrazila žaljenje što ne može i sama da, veselo kličući, pojuri Ambridžovu, jer je Pivs pozajmio njen štap.
Došlo je i njihovo poslednje veče u školi. Većina dece je upravo završila s pakovanjem, i već su se zaputili na gozbu povodom kraja školske godine, ali Hari još nije ni počeo da sprema stvari.
– Ma, uradićeš to sutra! – reče Ron, koji ga je čekao kraj vrata spavaonice. – Hajdemo, umirem od gladi.
– Neću dugo... čuj, idi ti, brzo ću ja...
Ali kada su se vrata spavaonice za Ronom zatvorila, Hari nije nimalo ubrzao pakovanje. Oproštajna gozba bila je poslednja stvar kojoj je želeo da prisustvuje. Brinuo se da ga Dambldor neće mimoići u svom govoru. Sigurno će spomenuti Voldemorov povratak. Uostalom, o tome je pričao i prošle godine...
Hari izvuče jednu izgužvanu odoru sa samog dna kovčega, kako bi napravio mesto za one složene. Tek tada primeti loše umotan paket u samom ćošku kovčega. Pojma nije imao šta to traži tu. On se sagnu, izvadi ga ispod svojih trenerki i ispita ga.

U roku od nekoliko sekundi shvatio je šta je to. Sirijus mu ga je dao ispred vrata broja dvanaest u Ulici Grimold. – Hoću da ga upotrebiš ako ti ikada zatrebam, važi?
Hari se baci na svoj krevet i odmota paket. Iz njega ispade maleno, četvrtasto ogledalo. Delovalo je veoma staro, a svakako je bilo prilično prljavo. Hari ga diže ka licu i vide kako mu sopstveni odraz uzvraća pogled.
On okrenu ogledalo. Na poleđini je bila naškrabana poruka od Sirijusa.

Ovo je dvosmerno ogledalo, ja imam drugo. Ako želiš da govoriš sa mnom, samo reci moje ime u njega. Pojavićeš se na mom ogledalu, a ja ću moći da govorim kroz tvoje. Džejms i ja smo ih stalno koristili kada bi nas razdvojili tokom kaznene nastave.

Harijevo srce poče užurbano da lupa. Setio se kako je video svoje mrtve roditelje pre četiri godine u ogledalu Ejnduž. Moći će ponovo da razgovara sa Sirijusom, sad odmah, bio je siguran u to...

On se osvrnu oko sebe ne bi li se uverio da u sobi nema nikoga. Spavaonica je bila prazna. On pogleda nazad u ogledalo, pridiže ga ispred svog lica drhtavim rukama i glasno i jasno reče: – Sirijuse.

Dahom je zamaglio staklenu površinu. Prineo je ogledalo još bliže, dok ga je preplavljivalo uzbuđenje, ali oči koje su treptale ka njemu kroz izmaglicu svakako su bile njegove sopstvene.
On obrisa površinu ogledala i reče, tako da je svaki slog jasno odjeknuo sobom:
– Sirijuse Blek!
Ništa se ne desi. Obeshrabreno lice koje ga je gledalo iz ogledala još uvek je nesumnjivo bilo njegovo...
Sirijus nije imao svoje ogledalo kada je prošao kroz kameni luk, reče maleni glasić u Harijevoj glavi. Zato ne radi...
Hari je na trenutak stajao potpuno miran, a zatim zafrljači ogledalo nazad u svoj kovčeg, gde se ovo rasprsnu. Bio je ubeđen, na čitav jedan divan minut, da će videti Sirijusa, da će ponovo pričati s njim...
Razočaranje ga je peklo u grlu. Ustao je i počeo zbrda-zdola da baca stvari u kovčeg, preko razbijenog ogledala...
Ali onda mu na pamet pade jedna ideja... ideja mnogo bolja od ogledala... mnogo veća, važnija ideja... kako se ranije nije toga setio – zašto nikada nije upitao?
Istrčao je iz spavaonice i sjurio se spiralnim stepenicama, i ne primećujući da usput udara u zidove. Sjurio se kroz prazni dnevni boravak, kroz rupu u portretu i niz hodnik, ignorišući Debelu Damu, koja povika za njim: – Gozba samo što nije počela, znaš, pazi da ne zakasniš!
Ali Hari nije imao nameru da ide na gozbu...
Kako to da u zamku prepunom duhova nema nijednog kada ti zatrebaju...
Trčao je niz stepenice a zatim hodnicima, ne srećući nikoga, ni žive ni mrtve. Očito su svi bili u Velikoj sali. Zastao je ispred učionice za Čini, dahćući i razmišljajući neutešno kako će morati da sačeka do kraja gozbe...
Ali baš kada je digao ruke, video ga je – prozirno obličje koje lebdi na samom kraju hodnika.
– Hej... hej, Nik! NIK!
Duh proturi svoju glavu kroz zid, otkrivši ekstravagantni šešir s perjem i opasno klimavu glavu Ser Nikolasa de Mimsi-Porpingtona.
– Dobro veče – reče on, provlačeći ostatak tela kroz čvrst kamen, smešeći se Hariju. – Dakle, nisam jedini koji celog života kasni? Doduše – uzdahnu on – u mom slučaju to je samo igra reči...
– Nik, mogu li nešto da te upitam?
Posve čudan izraz pređe preko lica Skoro Obezglavljenog Nika kad je ubacio prst u kruti okovratnik malčice ga ispravljajući, i očigledno pokušavajući da dobije na vremenu. Prestao je s tim tek kada se činilo da će se njegov gotovo presečeni vrat

potpuno otkinuti.

– Ovaj... sada, Hari? – reče Nik, delujući uznemireno. – Zar ne može to da sačeka do posle gozbe?
– Ne... Nik... molim te – reče Hari – stvarno moram da pričam s tobom. Možemo li da uđemo ovamo?
Hari otvori vrata najbliže učionice, a Skoro Obezglavljeni Nik uzdahnu.
– O, pa dobro – reče on, pomirivši se sa sudbinom. – Ne mogu da se pretvaram da nisam ovo očekivao.
Hari mu pridrža otvorena vrata, ali on umesto toga prođe kroz zid.
– Šta si očekivao? – upita Hari, dok je zatvarao vrata.
– Da ćeš doći da me potražiš – reče Nik, sada odjezdivši do prozora, posmatrajući sve mračnije zemljište. – Dešava se, ponekad... kada neko pretrpi...
gubitak.
– Pa – reče Hari, ne dopustivši mu da skrene temu. – Bio si u pravu, ja... došao sam da te nađem.
Nik ništa ne reče.
– Stvar je... – poče Hari, kome je ovo bilo mnogo neprijatnije nego što je očekivao – stvar je u tome što si ti... mrtav. Ali si još uvek ovde, zar ne?
Nik uzdahnu i nastavi da zuri u zemljište.
– Tako je, zar ne? – podstaknu ga Hari. – Umro si, ali ja pričam s tobom... ti možeš da se šetaš po Hogvortsu, i sve ostalo, zar ne?
– Da – reče Skoro Obezglavljeni Nik. – Hodam i govorim, tako je.
– Znači, vratio si se, zar ne? – reče Hari hitro. – Ljudi mogu da se vrate, zar ne? Kao duhovi. Ne moraju potpuno da nestanu. Dakle? – dodade on nestrpljivo, kada je Nik nastavio da ćuti.
Skoro Obezglavljeni Nik je oklevao, a onda reče: – Ne može svako da se vrati kao duh.
– Kako to misliš? – upita Hari brzo.
– Mogu samo... samo čarobnjaci.
– O – reče Hari, i gotovo se nasmeja od olakšanja. – Pa, onda je sve u redu, osoba o kojoj se raspitujem jeste čarobnjak. Tako da može da se vrati, je l’ da?
Nik se okrenu od prozora i žalostivo pogleda u Harija.
– On se neće vratiti.
– Ko?
– Sirijus Blek – reče Nik.
– Ali ti si se vratio! – reče Hari ljutito. – Ti si se vratio... ti si mrtav, ali nisi nestao...
– Čarobnjaci mogu da ostave svoj otisak za sobom, da bledo hode tamo gde su nekada živi koračali – reče Nik očajno. – Ali retko koji čarobnjak odabere takav put.
– Zašto? – upita Hari. – U svakom slučaju... nije važno... Sirijusa nije briga koliko

je to neuobičajeno, on će se vratiti, znam da hoće!

Toliko je bilo jako njegovo uverenje, da je Hari čak okrenuo glavu ka vratima, uveren na delić sekunde da će zateći Sirijusa, bisernobelog i prozirnog, ali nasmejanog, kako prolazi kroz njih.
– On se neće vratiti – ponovi Nik. – On je... prešao dalje.
– Kako to misliš, ’prešao dalje’? – brzo će Hari. – Gde je prešao? Slušaj... šta se uopšte dešava kada umreš? Kuda odlaziš? Zašto se svi ne vraćaju? Zašto ovo mesto nije prepuno duhova? Zašto...?
– Ne mogu da ti odgovorim – reče Nik.
– Ti si mrtav, zar ne? – reče Hari razdraženo. – Ko će mi bolje odgovoriti od tebe?
– Ja sam se bojao smrti – reče Nik nežno. – Odlučio sam da ostanem ovde. Ponekad se zapitam da li sam pametno postupio... pa dobro, tu i tamo... a u stvari, ja nisam ni tu ni tamo... – On se kratko i tužno zakikota. – Ne znam ništa o tajnama smrti, Hari, jer sam umesto nje odabrao svoju slabašnu imitaciju života. Čini mi se da učeni čarobnjaci proučavaju takve stvari u Odseku za misterije...
– Ne spominji mi to mesto! – reče Hari žučno.
– Žao mi je što nisam bio od veće pomoći – reče Nik nežno. – Pa... izvini, sada moram da te napustim... gozba, znaš...
I on izađe iz sobe, ostavivši Harija samog da tupo zuri u zid kroz koji je Nik nestao.
Izgubivši nadu da će ikada moći da ga vidi ili porazgovara s njime, Hari se osećao gotovo kao da je još jednom izgubio svog kuma. Očajan, vraćao se polako praznim zamkom, pitajući se da li će ikada više moći da oseti radost.
Zamakao je u hodnik koji vodi ka Debeloj Dami, kada vide ispred sebe kako neko pričvršćuje oglas na zidni pano. Na drugi pogled vide da je to Luna. U blizini nije bilo dobrih mesta za skrivanje, mora da je čula njegove korake; uostalom, Hari trenutno nije imao snage da bilo koga izbegava.
– Zdravo – reče Luna izgubljeno, osvrnuvši se ka njemu dok se udaljavala od obaveštenja.
– Kako to da nisi na gozbi? – upita je Hari.
– Pa, pogubila sam veći deo svojih stvari – reče Luna smireno. – Ljudi mi ih uzimaju i sakrivaju, znaš. Ali pošto je ovo poslednja noć u školi, stvarno moram da ih vratim, pa sam zato kačila obaveštenja.
Ona pokaza ka oglasnoj tabli na koju je prikačila spisak svih svojih nestalih knjiga i odeće, uz molbu da joj se vrate.
Čudan osećaj stade da se budi u Hariju; osećanje potpuno drugačije od ljutnje i bola koji su ga ispunjavali od Sirijusove smrti. Prošlo je nekoliko trenutaka pre no što je postao svestan da mu je žao Lune.
– Zašto ti sakrivaju stvari? – upita je on mršteći se.

– O... pa... – ona slegnu ramenima – čini mi se da misle da sam pomalo čudna, znaš. Neki ljudi me čak zovu ’Lujka’ Lavgud.
Hari je pogleda i novi nalet sažaljenja bolno ga obuze.
– To nije razlog da ti uzimaju stvari – reče on odsečno. – Hoćeš li da ti pomognem da ih pronađeš?
– O, ne – reče ona, smeškajući mu se. – Vratiće se one, uvek tako bude. Samo sam htela da se večeras spakujem. Svejedno... zašto ti nisi na gozbi?
Hari slegnu ramenima. – Prosto mi se nije išlo.
– Da – reče Luna, osmotrivši ga svojim čudnovato zamagljenim, izbuljenim očima.

– Verovatno i nije. Onaj čovek kojeg su Smrtožderi ubili bio je tvoj kum, zar ne? Džini mi je rekla.
Hari odsečno klimnu glavom, ali shvati da mu iz nekog razloga ne smeta da s Lunom priča o Sirijusu. Upravo se setio da i ona može da vidi testrale.
– Da li si... – poče on. – Mislim, ko... da li je neko koga si ti poznavala ikada umro?
– Da – prosto će Luna – moja majka. Ona je bila baš izuzetna veštica, znaš, ali volela je da eksperimentiše, pa joj je jedna od njenih čini jednog dana pošla užasno naopako. Imala sam devet godina.
– Žao mi je – promumla Hari.
– Da, bilo je zaista strašno – reče Luna pričljivo. – Još uvek sam ponekad veoma tužna zbog toga. Ali, još uvek imam tatu. A ionako, nije da više nikada neću videti mamu, zar ne?
– Ovaj... pa, zar nije tako? – reče Hari nesigurno.

– Ma daj. Čuo si ih, odmah s druge strane vela, zar nisi?

– Misliš...?
– U onoj sobi s kamenim lukom. Samo su se skrivali s vidika, to je sve. Čuo si ih. Oni se pogledaše. Luna mu se blago smešila. Hari nije znao šta da kaže, šta da
misli. Luna je verovala u toliko neverovatnih stvari... a ipak, bio je siguran da je i sâm čuo glasove s druge strane vela.
– Jesi li sigurna da ne želiš da ti pomognem da potražiš svoje stvari? – upita.
– O, ne – reče Luna. – Neka, mislim da ću da siđem dole i pričekam da se sve same pojave... tako uvek i bude, na kraju... pa, lepo se provedi tokom raspusta, Hari.
– Aha... i ti isto.
Ona se udalji od njega i, dok ju je posmatrao kako odlazi, otkri da mu je onaj užasni teret u stomaku postao malo lakši.

* * *

Sutrašnji povratak kući Hogvorts ekspresom bio je bogat događajima. Prvo su

Melfoj, Kreb i Gojl, koji su očigledno čekali celu nedelju da napadnu bez prisustva nastavnika, pokušali Harija da uvuku u zasedu u vozu, dok se vraćao iz toaleta. Napad bi im možda i uspeo da ne bi činjenice da su, i ne znajući, izabrali da napad izvedu pred kupeom punim članova DA, koji su kroz staklo videli šta se zbiva, i kao jedan priskočili Hariju u pomoć. Kada su Erni Makmilan, Hana Abot, Suzan Bouns, Džastin Finč-Flečli, Entoni Goldstin i Teri But završili s bacanjem najraznovrsnijih kletvi i uroka kojima ih je Hari naučio, Melfoj, Kreb i Gojl su neverovatno ličili na tri džinovska puža ugurana u hogvortske odore, te ih Hari, Erni i Džastin podigoše na police za prtljag, ostavivši ih tu da se cede.

– Moram priznati da jedva čekam da vidim lice Melfojeve majke kada on izađe iz voza – reče Erni, s primesom zadovoljstva, dok je posmatrao Melfoja kako se migolji iznad njega. Erni nikada nije prežalio poniženje kada je Melfoj skinuo poene Haflpafu, dok je nakratko obavljao dužnost u Inkvizitorskom odredu.
– Mada, Gojlova mama će biti veoma zadovoljna – reče Ron, koji je došao da ispita uzrok buke. – Sada je mnogo zgodniji... nego, Hari, kolica s hranom su upravo stala, ako hoćeš nešto da kupiš...
Hari se zahvali ostalima i pođe s Ronom nazad u njihov kupe, gde je kupio veliku gomilu kazanskih kolača i pita bundevara. Hermiona je ponovo čitala Dnevni prorok , Džini je rešavala kviz u Cepidlaki, a Nevil je mazio svoju mimbulus mimbltoniju, koja je prilično narasla tokom godine, i sada bi čudno pevušila ako biste je dodirnuli.

Hari i Ron su proveli veći deo putovanja igrajući čarobnjački šah, dok im je Hermiona čitala pokoji odlomak iz Proroka. Sada je bio pun članaka o tome kako odbiti dementore, izveštaja o pokušajima Ministarstva da pronađu poznate Smrtoždere i histeričnih pisama u kojima su ljudi tvrdili da su videli Lorda Voldemora kako im je to jutro prošao ispred kuće...
– Još uvek nije stvarno počelo – uzdahnu Hermiona smrknuto, ponovo presavijajući novine. – Ali uskoro će...
– Hej, Hari – reče Ron tiho, klimnuvši glavom ka staklenom prozoru koji je gledao na hodnik.
Hari se osvrnu. Čo je prolazila kraj njihovog kupea, praćena Marijetom Edžkom, koja je nosila maramu na glavi. Njegove i Čoine oči sretoše se na trenutak. Čo porumene u licu i produži dalje. Hari spusti pogled na šahovsku tablu taman na vreme da vidi kako Ronov konj izbacuje jednog od njegovih piona s polja.
– Šta se... ovaj... uopšte zbiva između vas dvoje? – upita Ron tiho.
– Ništa – reče Hari iskreno.
– Ja... ovaj... čula sam da sada izlazi s nekim drugim – reče Hermiona obazrivo. Hari se iznenadi kada shvati da ga ta vest uopšte ne boli. Želja da impresionira Čo

kao da je pripadala prošlosti koja više uopšte nije bila povezana s njim. Tako je osećao i u pogledu mnogih stvari koje je želeo pre Sirijusove smrti... nedelja koja je prošla otkako je poslednji put video Sirijusa kao da je trajala mnogo, mnogo duže.

Protezala se kroz dva različita sveta; jedan u kojem se nalazio Sirijus, i drugi u kojem ga više nema.
– Bolje ti je bez nje, druže – reče Ron pomalo na silu. – Mislim, baš je zgodna i sve to, ali tebi treba neko malo veseliji.
– Verovatno je mnogo veselija u društvu nekog drugog – reče Hari, sležući ramenima.
– S kim je ona sada, uopšte? – upita Ron Hermionu, ali mu Džini odgovori.
– S Majklom Kornerom – reče.
– Majklom... ali... – reče Ron, okrenuvši se sa svog mesta da bi se zapiljio u nju. – Ali ti si izlazila s njim!
– Više ne – reče Džini odlučno. – Nije mu se dopalo što je Grifindor pobedio Rejvenklo u kvidiču, pa se strašno nadurio, i ja sam ga šutnula, a on je otrčao da pronađe utehu kod Čo. – Ona se odsutno počeša po nosu vrhom pera, okrenu Cepidlaku naopačke i poče da beleži odgovore. Ron je delovao krajnje oduševljeno.
– Pa, meni se oduvek činio kao neki idiot – reče on, gurnuvši svoju kraljicu ka Harijevom dršćućem topu. – Drago mi je zbog tebe. Samo se potrudi da sledeći put izabereš nekog... boljeg.
On krišom uputi čudan pogled Hariju dok je to izgovarao.
– Pa, izabrala sam Dina Tomasa, da li bi rekao da je on bolji? – upita Džini nezainteresovano.
– ŠTA? – povika Ron, oborivši šahovsku tablu: Krukšenks se baci za razletelim figurama, a Hedviga i Prasvidžen ljutito zacvrkutaše i zahuktaše odozgo.
Dok je voz usporavao prilazeći stanici Kings kros, Hari pomisli da ga nikada dosad nije tako nerado napuštao. Čak se na tren zapitao šta bi bilo kada bi prosto odbio da siđe, već tvrdoglavo ostao da sedi unutra sve do prvog septembra, kada bi ga ovaj odvezao nazad na Hogvorts. Međutim, kada je voz napokon hukćući stao, on spusti Hedvigin kavez i spremi se da, po običaju, odvuče svoj kovčeg iz voza.
Kada je kondukter signalizirao Hariju, Ronu i Hermioni da mogu bezbedno da prođu kroz magičnu pregradu između perona devet i deset, čekalo ga je iznenađenje s druge strane: pred njim je stajala grupa ljudi koje uopšte nije očekivao, spremna da ga pozdravi.
Bio je tu Ludooki Ćudljivko, koji je delovao prilično zastrašujuće s polucilindrom navučenim preko svog magičnog oka, kao što bi delovao i bez njega, stežući dugačak štap u izobličenim šakama, a tela obmotanog ogromnim putnim ogrtačem. Tonks je stajala tik iza njega, dok joj se jarka žvakaroze kosa sijala na sunčevoj svetlosti koja je prodirala kroz prljava stakla na tavanici železničke stanice, odevena u skroz iskrpljene farmerke i jarkoljubičastu majicu na kojoj je pisalo Čudne sestre. Odmah kraj Tonks nalazio se Lupin, bledog lica, prosede kose, obučen u dugačak pohaban mantil koji mu je prekrivao ofucane pantalone i džemper. Na pročelju grupe stajali su gospodin i gospođa Vizli, obučeni u svoju najbolju normalsku odeću, i Fred i Džordž,

koji su nosili nove-novcijate jakne od nekog bledozelenog, krljuštastog materijala.

– Rone, Džini! – pozva ih gospođa Vizli, pojurivši napred da čvrsto zagrli svoju decu. – Oh, Hari, dušice... kako si ti?
– Dobro – slaga Hari, dok ga je ona privlačila u čvrst zagrljaj. Preko ramena Hari vide Rona kako pilji u novu odeću blizanaca.
– Štra bi to trebalo da bude? – upita on, pokazujući na njihove jakne.
– Najfinija zmajska koža, batice – reče Fred, malčice podesivši svoj rajsferšlus. – Posao cveta, pa rekosmo da se malo častimo.
– Zdravo, Hari – reče Lupin, kada gospođa Vizli pusti Harija i okrenu se da pozdravi Hermionu.
– Zdravo – reče Hari. – Nisam očekivao... šta svi vi radite ovde?
– Pa – reče Lupin uz blag osmeh – mislili smo da malo proćaskamo s tvojim tetkom i tečom pre nego što ih pustimo da te odvedu kući.
– Ne znam da li je to dobra ideja – odmah će Hari.
– Oh, mislim da jeste – zareža Ćudljivko, koji je doćopao malo bliže Hariju. – Biće da su to oni, je li, Poteru?
On palcem pokaza preko svog ramena. Očigledno mu je magično oko virilo kroz potiljak glave i polucilindra. Hari se pomeri nekoliko centimetara ulevo da vidi gde Ludooki pokazuje, i tamo, baš kao što je i rekao, stajaše troje Darslijevih, koji su delovali krajnje zgroženi Harijevim odborom za doček.
– Ah, Hari! – reče gospodin Vizli, okrenuvši se od Hermioninih roditelja, koje je upravo radosno pozdravio, i koji su sada na smenu grlili Hermionu. – Pa... hoćemo li, onda?
– Da, mislim da je vreme, Arture – reče Ćudljivko.
On i gospodin Vizli povedoše ostale duž stanice ka Darslijevima, koji su očigledno bili prikovani kao da su pustili korenje na mestu gde su stajali. Hermiona se nežno odvoji iz zagrljaja svoje majke, da bi se priključila grupici.
– Dobar vam dan – reče gospodin Vizli teča Vernonu prijatnim glasom, kada je stao tik ispred njega. – Možda me se sećate, zovem se Artur Vizli.
S obzirom na to da je gospodin Vizli sam samcijat uništio veći deo dnevne sobe Darslijevih dve godine ranije, Hari bi bio veoma iznenađen da ga je teča Vernon zaboravio. I naravno, lice teča Vernona poprimi tamnoljubičastu boju dok je pogledom streljao gospodina Vizlija, ali je odlučio da ništa ne odgovori, delimično i zbog toga što su Darslijevi bili brojčano nadjačani, s dva prema jedan. Tetka Petunija je delovala i uplašeno i osramoćeno. Neprekidno se osvrtala oko sebe, kao da se plaši da će je neki njen poznanik videti u takvom društvu. Dadli se, u međuvremenu, trudio da deluje što sitnije i beznačajnije, što mu nikako nije polazilo za rukom.

– Hteli smo malo da popričamo s vama o Hariju – reče gospodin Vizli, još uvek se smeškajući.
– Aha – zareža Ćudljivko. – O tome kako se ophodite prema njemu dok je kod vas.

Brkovi teča-Vernona kao da se nakostrešiše od ogorčenja. Verovatno zato što je zbog polucilindra stekao utisak da je reč o njemu srodnoj duši, on se obrati Ćudljivku.

– Nisam znao da se vas tiče šta se dešava u mojoj kući...
– Pretpostavljam da bismo mogli da napunimo mnogo knjiga stvarima koje ti ne znaš, Darsli – zareža Ćudljivko.
– No, nije stvar u tome – ubaci se Tonks, čija je ružičasta kosa, čini se, vređala tetka Petuniju više od svega ostalog zajedno, jer je zatvorila oči da ne bi morala da gleda u nju. – Stvar je u sledećem, ako otkrijemo da ste bili užasni prema Hariju...
– ... a, da ne bude greške, verujte da ćemo saznati za to – dodade Lupin ljubazno.
– Da – reče gospodin Vizli – čak ako ne dozvolite Hariju da se koristi feletonom...

– Telefonom – prošaputa Hermiona.
– ... baš tako, i ako dobijemo i najmanji nagoveštaj da ste na bilo koji način maltretirali Potera, moraćete nama da odgovarate – reče Ćudljivko.
Teča Vernon se zloslutno naduo. Izgleda da je bes pretegao čak i nad njegovim strahom od ove gomile čudaka.
– Da li mi vi to pretite, gospodine? – reče on, tako glasno, da su se prolaznici okrenuli da pogledaju u njega.
– Da, baš tako – reče Ćudljivko, prilično zadovoljan što je teča Vernon tako brzo shvatio tu činjenicu.
– A da li vam ja ličim na čoveka koga možete da zastrašite? – zakevta teča Vernon.
– Pa... – poče Ćudljivko, pridigavši polucilindar da bi otkrio svoje zlokobno kolutajuće magično oko. Teča Vernon poskoči unazad od užasa, i bolno se sudari s obližnjim kolicima za prtljag. – Da, rekao bih da mi ličiš baš na takvog, Darsli.
On se okrenu od teča Vernona ka Hariju.
– Dakle, Poteru... zovni nas ako ti ikada zatrebamo. Ako ne dobijemo vesti od tebe tri dana uzastopce, poslaćemo nekog da te obiđe...
Tetka Petunija žalosno zadrhta. Nije moglo biti očiglednije da je razmišljala šta bi komšije rekle kad bi videle ove ljude kako idu kroz njihovu baštu.
– Onda, zbogom Poteru – reče Ćudljivko, na trenutak uhvativši Harija za rame svojom deformisanom šakom.
– Čuvaj se, Hari – reče Lupin tiho. – Bićemo u kontaktu.
– Hari, sklonićemo te odatle čim budemo mogli – prošaputa gospođa Vizli, ponovo ga zagrlivši.
– Vidimo se uskoro, druže – reče Ron zabrinuto, rukujući se s Harijem.
– Vrlo skoro, Hari – dodade Hermiona. – Obećavamo.
Hari klimnu glavom. Iz nekog razloga nije mogao da pronađe reči kojima bi im opisao koliko mu znači to što ih sve vidi kraj sebe. Umesto da nešto kaže, on se nasmeši i podiže ruku u znak pozdrava. Zatim se okrenu i izađe prvi iz stanice na osunčanu ulicu, dok su teča Vernon, tetka Petunija i Dadli žurno išli za njim.