6. Hari Poter i Polukrvni Princ

First topic message reminder :




Sredina je ljeta, ali neobična, neočekivana magla pritiska prozore. Hari Poter nervozno iščekuje u svojoj sobi u kući Darsijevih posjetu profesora Dambldora lično. Poslednji put je upravnika Hogvortsa vidio tokom žestokog okršaja sa mračnim gospodarom Voldemorom i Hari ne može da vjeruje da će profesor Dambldor pojaviti upravo kod Darslijevih. Zašto profesor dolazi da ga posjeti? Šta je to što ne može da sačeka nekoliko sedmica dok se Hari ne vrati natrag u Hogvorts?

Dok Dambldor priprema Harija za njegov sudbinski okršaj sa Voldemorom, otkriće mu i zapanjujuće detalje o prošlosti mračnog gospodara - ko su bili njegovi roditelji, šta se dogodilo pošto je napustio Hogvorts i mnogo toga drugog.

29. Feniksova tužbalica


– Dođ’ vamo, Hari...

– Ne.
– Ne mo’š da ostaneš ovdi, Hari... hajd’, sad...
– Ne.
Nije želeo da napusti Dambldorovo uzglavlje, nije želeo da se bilo gde pomeri.
Hagridova ruka na njegovom ramenu je drhtala. A zatim drugi glas reče: – Hajde Hari.

Mnogo manja i toplija šaka ga uhvati za ruku i povuče ga naviše. On se povinova njenom pritisku bez razmišljanja. Tek kada je slepo krenuo kroz gomilu, shvatio je, po tragu cvetnog mirisa, da ga Džini odvodi u zamak. Okruživali su ga nerazaznatljivi glasovi, jecaji i povici su parali noć, ali Hari i Džini su išli dalje, uza stepenice do Ulazne dvorane: lica su se lelujala po ivicama Harijevog vidokruga, ljudi su piljili u njega, šaputali, pitali se, a kada su se zaputili ka mermernom stepeništu, grifindorski rubini zasijaše na podu kao kapi krvi.
– Idemo u bolničko krilo – reče Džini.
– Nisam povređen – reče Hari

– Naređenja Mek Gonagalove – reče Džini. – Svi su tamo, Ron i Hermiona, i Lupin i svi...
U Harijevim grudima ponovo se probudi strah: zaboravio je na nepomična tela koja je ostavio za sobom.
– Džini, ko je još mrtav?
– Ne brini, niko od nas.
– Ali Mračni znak... Melfoj je rekao da je zakoračio preko tela...
– Zakoračio je preko Bila, ali sve je u redu, živ je.

– Jesi li sigurna?

– Naravno da sam sigurna... on je... malko je razbucan, ništa više. Suri ga je napao. Madam Pomfri kaže da više... više neće izgledati kao pre... – Džinin glas malko zadrhta. – Ne znamo kakve će sve posledice zaista biti... mislim, pošto je Suri vukodlak, ali nije u tom trenutku bio preobražen.
– Ali ostali... bilo je još tela na zemlji...
– Nevil je u bolničkom krilu, ali Madam Pomfri misli da će se potpuno oporaviti, a profesor Flitvik je bio onesvešćen, ali je u redu, samo je malko potresen. Insistirao je da ode gore da se postara za rejvenkloovce. I jedan Smrtožder je mrtav, pogodila ga je Ubitačna kletva koju je onaj ogromni plavokosi ispaljivao na sve strane... Hari, da nismo imali tvoj feliks-napitak, mislim da bismo svi bili pobijeni, ali čini se da nas je sve za dlaku promašivalo...
Oni dođoše do bolničkog krila: gurnuvši vrata, Hari vide Nevila kako leži, očigledno usnuo, u krevetu kraj vrata. Ron, Hermiona, Luna, Tonks i Lupin skupili su se oko drugog kreveta, na suprotnom kraju bolničkog odeljenja. Kada su začuli da se vrata otvaraju, svi podigoše pogled. Hermiona potrča ka Hariju i zagrli ga. I Lupin krenu ka njemu, delujući zabrinuto.
– Hari, jesi li dobro?
– Dobro sam... kako je Bil?
Niko mu ne odgovori. Hari pogleda preko Hermioninog ramena i vide neprepoznatljivo lice kako leži na Bilovom jastuku, toliko gadno iskidano i rasečeno, da je delovalo groteskno. Madam Pomfri mu je natapala rane nekom zelenom mašću oštrog mirisa. Hari se setio kako je Snejp s lakoćom zacelio Melfojeve rane od Sektumsempre svojim štapićem.
– Zar ih ne možete popraviti nekom čini, ili tako nešto? – upita on bolničarku.
– Nijedna čin neće delovati na ove rane – reče Madam Pomfri. – Pokušala sam sve što znam, ali nema leka za ujed vukodlaka.
– Ali nije ugrizen za vreme punog meseca – reče Ron, koji je zurio u bratovljevo lice kao da bi nekako mogao da ga isceli pogledom. – Suri se nije preobrazio, pa Bil sigurno neće biti... pravi...?
On nesigurno pogleda u Lupina.

– Ne, ne verujem da će Bil biti pravi vukodlak – reče Lupin – ali to ne znači da neće biti određene kontaminacije. To su uklete rane. Mala je verovatnoća da će ikada u potpunosti zarasti, a... a Bil bi u budućnosti mogao da poprimi neke vučje osobine.

– Ipak, Dambldor će možda znati nešto što bi upalilo – reče Ron. – Gde je on? Bil se borio s tim manijacima po Dambldorovom naređenju, Dambldor mu toliko duguje, ne može da ga ostavi u ovakvom stanju...
– Rone... Dambldor je mrtav – reče Džini.
– Ne! – Lupin je mahnito gledao čas u Džini, čas u Harija, kao da se nada da će joj Hari možda protivurečiti, ali kada Hari to ne učini, Lupin se sruči u stolicu kraj Bilovog kreveta, rukama prekrivši lice. Hari nikada ranije nije video da je Lupin izgubio kontrolu. Osećao se kao da je neželjeni posmatrač nečeg ličnog, nepristojnog. Okrenuo se i umesto njega pogledao u Rona, razmenivši s njim nemi pogled kojim je potvrdio ono što je Džini rekla.
– Kako je umro? – prošaputa Tonks. – Kako se to dogodilo?
– Snejp ga je ubio – reče Hari. – Bio sam prisutan, sve sam video. U povratku smo stigli do astronomskog tornja, jer se tamo nalazio Znak... Dambldoru nije bilo dobro, bio je slab, ali mislim da je shvatio da je u pitanju zamka čim je čuo nečije korake kako trče uza stepenice. Učinio me je nepokretnim, nisam ništa mogao da uradim, bio sam pod Nevidljivim ogrtačem... a onda je Melfoj došao kroz vrata i Razoružao ga...

Hermiona šakama poklopi usta, a Ron zahropta. Lunine usne zadrhtaše.
– ...došli su još neki Smrtožderi... a onda Snejp... i Snejp je to uradio. Avadu Kedavru. – Hari nije mogao da nastavi.
Madam Pomfri briznu u plač. Niko nije obratio pažnju na nju izuzev Džini, koja prošaputa: – Psst! Slušajte!
Gutajući suze, Madam Pomfri prisloni prste na usta, razrogačenih očiju. Negde napolju u tmini, Feniks je zapevao, na način kakav Hari nikada nije čuo, potresnu tužbalicu zastrašujuće lepote. I Hari oseti, kao što je i pre osećao kada je u pitanju pesma Feniksa, da se muzika nalazi unutar njega, a ne izvan: kao da je njegova sopstvena tuga magijom pretvorena u pesmu koja je odjekivala preko imanja i kroz prozore zamka.
Nije znao koliko su svi zajedno stajali tu, slušajući, ni zašto se činilo da im taj zvuk njihovog tugovanja malo olakšava bol, ali izgledalo je kao da su se tek mnogo, mnogo kasnije vrata bolničkog krila ponovo otvorila, i profesorka Mek Gonagal ušla u odeljenje. Kao i svi ostali, nosila je tragove nedavne borbe: na licu je imala ogrebotine, a odora joj je bila poderana.
– Moli i Artur su se zaputili ovamo – reče ona, a magija muzike kao da se prekinu. Svi se prenuše kao da se bude iz transa, ponovo se okrećući da pogledaju Bila, ili da protrljaju oči, zavrte glavom. – Hari, šta se dogodilo? Po Hagridovoj priči, ti si bio s profesorom Dambldorom kada je... kada se to dogodilo. On kaže da je profesor Snejp bio umešan u neku...

– Snejp je ubio Dambldora – reče Hari.

Zurila je u njega na trenutak, a zatim stade zabrinjavajuće da se zanosi. Madam Pomfri, koja se izgleda malo pribrala, pritrča, niotkuda stvorivši stolicu, koju zatim gurnu pod Mek Gonagalovu.
– Snejp – ponovi Mek Gonagalova padajući u stolicu. – Svi smo se pitali.... ali on mu je verovao... uvek... Snejp... ne mogu da poverujem...
– Snejp je bio veoma vešt Oklumens – reče Lupin netipično oštrim glasom. – Oduvek smo to znali.
– Ali Dambldor se kleo da je on na našoj strani! – prošaputa Tonks. – Oduvek sam mislila da Dambldor zna nešto o Snejpu što mi ne znamo...
– Oduvek je nagoveštavao da ima neoboriv dokaz zašto veruje Snejpu – promrmlja profesorka Mek Gonagal brišući uglove svojih suznih očiju maramicom obrubljenom tartanom. – Mislim... sa Snejpovom prošlošću... naravno da su se ljudi pitali... ali bi im Dambldor eksplicitno odgovarao da je Snejpovo pokajanje potpuno iskreno... nije želeo da čuje ni reč protiv njega!
– Voleo bih da znam šta mu je Snejp rekao da bi ga ubedio – reče Tonks.
– Ja znam – reče Hari, i svi se okrenuše da ga pogledaju. – Snejp je Voldemoru preneo informacije zbog kojih je Voldemor krenuo na moje mamu i tatu. A onda je Snejp rekao Dambldoru kako tada nije shvatio šta radi, da mu je stvarno žao što je to učinio, da mu je žao što su mrtvi.
– A Dambldor je poverovao u to? – reče Lupin s nevericom. – Dambldor je poverovao Snejpu da mu je žao što je Džejms mrtav? Snejp je mrzeo Džejmsa...
– A nije mislio ni da je moja majka išta vrednija – reče Hari – zato što je bila iz normalske porodice... „Blatokrvna“, tako ju je zvao...
Niko nije upitao Harija odakle sve to zna. Svi su se činili izgubljenim od užasnog šoka i u pokušaju da svare čudovišnu istinu onoga što se zbilo.
– Ja sam kriva za sve – iznenada reče profesorka Mek Gonagal. Delovala je dezorijentisano, uvrćući svoju mokru maramicu u rukama. – Moja krivica. Ja sam poslala Filijusa da večeras ode po Snejpa, ja sam ga pozvala da dođe i da nam pomogne! Da nisam upozorila Snejpa šta se događa, on nikada ne bi udružio snage sa Smrtožderima. Ne verujem da je znao da su oni tu pre nego što mu je Filijus rekao, mislim da nije znao da dolaze.
– Nisi ti kriva, Minerva – reče Lupin odlučno. – Svi smo želeli pojačanje, bilo nam je drago što smo mislili da je Snejp na putu da nam se pridruži...
– Znači, kada se priključio borbi, pridružio se Smrtožderima? – upita Hari, koji je želeo da sazna svaki detalj Snejpove dvoličnosti i sramote, grozničavo prikupljajući još razloga da ga mrzi, da se zakune na osvetu.
– Ne znam kako se sve tačno dogodilo – reče profesorka Mek Gonagal rastrojeno.

– Sve je tako zbunjujuće... Dambldor nam je rekao da će napustiti školu na nekoliko sati i da bi trebalo da patroliramo hodnicima, za svaki slučaj... Remus, Bil i

Nimfadora trebalo je da nam se pridruže... i tako smo patrolirali. Sve je izgledalo mirno. Svaki tajni prolaz koji je vodio iz škole bio je pokriven. Znali smo da niko ne može da doleti, na svakom ulazu u zamak stajale su moćne čini. I dalje ne znam kako su Smrtožderi mogli da uđu...

– Ja znam – reče Hari, i ukratko objasni sve o paru Nestajućih vitrina i magijskom prolazu koji formiraju. – Ušli su kroz Sobu po potrebi.
On gotovo protiv svoje volje pogleda Rona, a zatim Hermionu, koji su izgledali očajno.
– Zabrljao sam, Hari – reče Ron sumorno. – Uradili smo kao što si nam i rekao: proverili smo Banditovu mapu i nismo mogli da nađemo Melfoja na njoj, pa smo pomislili kako mora da je u Sobi po potrebi, te smo Džini, Nevil i ja sišli da motrimo na nju... ali je Melfoj uspeo da prođe pored nas.
– Izašao je iz Sobe nekih sat vremena nakon što smo počeli da držimo stražu – reče Džini. – Bio je sam, stezao je onu užasnu sasušenu ruku i...
– Njegovu Ruku slave – reče Ron. – Pruža svetlost samo onome ko je drži, sećaš
se?
– U svakom slučaju – nastavi Džini – mora da je proveravao da li je bezbedno da pusti Smrtoždere napolje, jer čim nas je video bacio je nešto u vazduh, i sve je postalo potpuno crno...
– Peruanski „Instant prašak za trenutni mrak“ – reče Ron ogorčeno. – Fredov i Džordžov. Moram da popričam s njima o tome kome sve dopuštaju da kupuje njihove proizvode.
– Sve smo pokušali... Lumos, Insendio – reče Džini. – Ništa nije moglo da probije tamu. Mogli smo samo da napipamo put iz hodnika, a u međuvremenu smo čuli ljude kako jurcaju kraj nas. Melfoj je očigledno mogao da vidi zbog te svoje Ruke, te ih je vodio, ali mi se nismo usuđivali da bacamo kletve ili nešto slično da ne bismo pogodili jedni druge, a kada smo najzad došli do hodnika u kome je bilo svetla, oni su već bili nestali.
– Na svu sreću – reče Lupin promuklo – Ron, Džini i Nevil naleteli su na nas gotovo odmah nakon toga, i rekli nam šta se dogodilo. Pronašli smo Smrtoždere nekoliko minuta kasnije, kad su se zaputili u pravcu astronomskog tornja. Melfoj očigledno nije očekivao da toliko ljudi bude na oprezu, ili se makar čini da je potrošio svoju zalihu mraka u prahu. Izbila je borba, oni su se raštrkali a mi pojurili za njima. Jedan od njih, Gibon, odvojio se i pošao uza stepenice tornja...
– Da postavi Znak? – upita Hari.
– Biće da je tako, da, mora da su to već unapred dogovorili pre nego što su napustili Sobu po potrebi – reče Lupin. – Ali mislim da se Gibonu nije svidela ideja da tamo sâm čeka Dambldora, jer je strčao niza stepenice da se priključi borbi, pa ga je pogodila Ubitačna kletva koja je upravo promašila mene.
– Znači, ako je Ron nadzirao Sobu po potrebi sa Džini i Nevilom – reče Hari

okrenuvši se ka Hermioni – da li si ti bila...?

– Ispred Snejpove kancelarije, da – prošaputa Hermiona, očiju blistavih od suza – sa Lunom. Veoma dugo smo stajale ispred i ništa se nije dogodilo... nismo znale šta se zbiva tamo gore, Ron je poneo sa sobom Banditovu mapu... bila je skoro ponoć kada je profesor Flitvik dotrčao u tamnicu. Vikao je nešto o Smrtožderima u zamku, mislim da čak nije ni primetio da smo Luna i ja tu, samo je uleteo kod Snejpa u kancelariju i čule smo ga kako kaže Snejpu da mora poći s njim, da pomogne, a onda smo čuli glasan udarac i Snejp je istrčao iz svoje sobe, video nas i... i...

– Šta? – nestrpljivo reče Hari.
– Bila sam tako glupa, Hari! – reče Hermiona piskavim šapatom. – Rekao je da se profesor Flitvik onesvestio i da bi trebalo da uđemo i postaramo se za njega dok on...
dok on ode da pomogne u borbi sa Smrtožderima...
Ona pokri lice od stida i nastavi da govori kroz prste, pa joj je glas bio prigušen.
– Ušle smo u njegovu kancelariju da vidimo možemo li da pomognemo profesoru Flitviku, i zatekle ga onesvešćenog na podu... i, oh, sada je sve toliko očigledno, Snejp mora da je Ošamutio Flitvika, ali mi to nismo shvatile, Hari, nismo shvatile, samo smo pustile Snejpa da ode!
– Niste vi krive – reče Lupin odlučno. – Hermiona, da nisi poslušala Snejpa i sklonila mu se s puta, verovatno bi ubio i tebe i Lunu.
– A onda je otišao gore – reče Hari, koji je u glavi zamišljao Snejpa kako trči uz mermerno stepenište, dok se njegova crna odora vijori za njim kao i uvek, i izvlači štapić ispod ogrtača dok se penje – i pronašao mesto gde ste se svi vi borili...
– Bili smo u nevolji, gubili smo – reče Tonks tihim glasom. – Gibon je bio mrtav, ali ostali Smrtožderi bili su spremni da se bore do smrti. Nevil je bio povređen, Suri je rascepao Bila... sve je bilo mračno... kletve su letele na sve strane... mali Melfoj je nestao, mora da je skliznuo kraj nas, uza stepenice ka tornju... a za Melfojem je potrčalo još nekoliko njih, ali je jedan od njih blokirao stepenice nekom kletvom...

Nevil je potrčao ka njima i bio odbačen u vazduh...
– Niko od nas nije mogao da se probije – reče Ron – a onaj ogromni Smrtožder i dalje je ispaljivao kletve na sve strane, odbijale su se o zidove i za dlaku nas promašivale...
– A onda se Snejp obreo tu – reče Tonks – a zatim je nestao...
– Videla sam ga kako trči ka nama, ali me je onda zamalo promašila kletva tog ogromnog Smrtoždera i ja sam se sagnula i izgubila konce onog što se dešava – reče Džini.
– Ja sam ga video kako trči pravo kroz tu prokletu barijeru kao da je nema – reče Lupin. Pokušao sam da ga pratim, ali bio sam odbačen unazad, baš kao i Nevil...
– Mora da je znao neku čin koju mi nismo – prošaputa Mek Gonagalova. – Uostalom... bio je nastavnik Odbrane od Mračnih veština... samo sam pretpostavila da mu se žurilo da stigne Smrtoždere koji su pobegli u toranj...

– I jeste – reče Hari divljački – ali da im pomogne, a ne da ih zaustavi... i kladim se da ne biste mogli da prođete kroz tu barijeru ukoliko nemate Mračni beleg... a šta se desilo kada je sišao nazad?

– Pa, veliki Smrtožder je ispalio kletvu od koje se pola tavanice urušilo, ali je time takođe i raskinuo kletvu koja je blokirala stepenice – reče Lupin. – Svi smo potrčali napred... ili makar oni koji su još bili na nogama... a onda su Snejp i dečak izronili iz prašine... naravno, niko ih nije napao...
– Samo smo ih pustili da prođu – reče Tonks šupljim glasom – mislili smo da ih Smrtožderi jure... a sledećeg trena ostali Smrtožderi i Suri su se vratili, i ponovo smo se borili... učinilo mi se da sam čula Snejpa kako nešto viče, ali ne znam šta...
– Povikao je: „Gotovo je“ – reče Hari. – Obavio je ono što je nameravao.
Svi zaćutaše. Foksova tužbalica i dalje je odjekivala mračnim imanjem. Dok je muzika treperila u vazduhu, nepozvane, neželjene misli ugnezdiše se u Harijevom umu... da li su već sklonili Dambldorovo telo iz podnožja tornja? Šta će sada biti s njim? Gde će ga položiti? On čvrsto stegnu pesnice u džepovima. Na zglobovima svoje desne šake osećao je malen hladan oblik lažnog horkruksa.
Vrata bolničkog krila se otvoriše, od čega svi poskočiše: gospodin i gospođa Vizli išli su kroz odeljenje, a Fler tik iza njih, s užasnutim izrazom na svom prelepom licu.

– Moli... Arture... – reče profesorka Mek Gonagal skočivši i požurivši da ih pozdravi. – Tako mi je žao...
– Bile – prošaputa gospođa Vizli projurivši kraj profesorke Mek Gonagal kada je videla Bilovo unakaženo lice. – O, Bile!
Lupin i Tonks žurno ustadoše i povukoše se kako bi gospodin i gospođa Vizli mogli da priđu bliže krevetu. Gospođa Vizli se nagnu nad svojim sinom i pritisnu usne na njegovo krvavo čelo.
– Rekoste da ga je Suri napao? – rasejano upita gospodin Vizli profesorku Mek Gonagal. – Ali nije se preobrazio? Šta to onda znači? Šta će biti s Bilom?
– Još ne znamo – reče profesorka Mek Gonagal, bespomoćno gledajući u Lupina.
– Verovatno će doći do izvesne zatrovanosti, Arture – reče Lupin. – Ovo je čudan slučaj, možda čak i jedinstven... ne znamo kakvo bi njegovo ponašanje moglo da bude kada se probudi...
Gospođa Vizli uze pomadu užasnog mirisa od Madam Pomfri i stade da vida Bilove rane.
– A Dambldor... – reče gospodin Vizli. – Minerva, da li je istina... da li je stvarno...?
Kada je profesorka Mek Gonagal klimnula glavom, Hari oseti kako se Džini pomera pokraj njega i pogleda je. Njene blago sužene oči bile su fiksirane na Fler, koja je zurila nadole u Bila sleđenog izraza lica.
– Dambldora više nema – prošaputa gospodin Vizli, ali gospođa Vizli je videla i čula samo svog najstarijeg sina. Ona poče da jeca, a suze su joj kapale na Bilovo

unakaženo lice.

– Naravno, nije važno kako izgleda... st-stvarno nije važno... ali bio je veoma zgodan m-momak... uvek veoma zgodan... i t-trebalo je da se venča!
– A šta bi to trrrebalo da snači? – iznenada glasno reče Fler. – Kako to mislite, thrrrebalo je da se fenča?
Gospođa Vizli podiže svoje uplakano lice, delujući preneraženo.
– Pa... samo to da...
– Fi mislite da Bil neće fiše hteti da me ošeni? – htela je da zna Fler. – Mislite da, sbog ofih ujeda, on me fiše neće foleti?
– Ne, nisam to...
– Jer ’oće! – reče Fler uspravljajući se u punoj visini, zabacivši svoju dugu grivu srebrne kose. – Biće potrrrebno mnogo fiše od jednog fukodlaka da Bil prrrestane da me foli!
– Pa, da, sigurna sam – reče gospođa Vizli – ali sam mislila da možda... pošto je...

kako je on...
– Mislili ste da ja fiše neću ’teti da se udam sa njega? Il’ ste se mošta tome nadali? – reče Fler, besno raširivši nozdrve. – Šta mene briga kako on isgleda? Ja sam dofoljno sgodna za nas oboje, sar ne! Ofi ošiljci samo pokazuju koliko je moj muš hrabar! I ja ću to da rrradim! – dodade ona žustro, gurnuvši gospođu Vizli u stranu, i otimajući joj pomadu.
Gospođa Vizli ustuknu nazad ka svom mužu i posmatraše kako Fler vida Bilove rane s krajnje čudnim izrazom na licu. Niko ništa ne reče. Hari se nije usuđivao da se pomeri. Kao i svi ostali, očekivao je eksploziju.
– Naša pratetka Mjurijel – reče gospođa Vizli nakon duge pauze – ima veoma lepu tijaru... goblinske izrade... i sigurno bih mogla da je ubedim da ti je pozajmi da nosiš na venčanju. Ona mnogo voli Bila, znaš, a tijara bi ti se divno slagala s kosom.
– Hfala fam – reče Fler kruto. – Sigurrrna sam da će to biti difno.
A onda, u tren oka, pre nego što je Hari uopšte stigao da vidi kako se to dogodilo, dve žene su odjednom plakale i grlile jedna drugu. Potpuno zbunjen, pitajući se da li je ceo svet pošandrcao, on se okrenu: Ron je izgledao preneraženo kao i Hari, a Džini i Hermiona su razmenjivale iznenađene poglede.
– Vidiš! – reče jedan napregnuti glas. Tonks je streljala Lupina pogledom. – Ona i dalje želi da se uda za njega, iako je ujeden! Nije je briga!
– To je drugačije – reče Lupin, gotovo ne pomerajući usne, iznenada delujući veoma napeto. – Bil neće biti pravi vukodlak. Slučajevi su potpuno...
– Ali ni mene nije briga, nije me briga! – reče Tonks, zgrabivši prednji deo Lupinove odore, tresući ga. – Rekla sam ti milion puta...
I značenje Tonksinog patronusa i mišje boje kose, kao i razlog što je potrčala da pronađe Dambldora kada je čula glasine da je Suri nekoga napao, sve iznenada postade savršeno jasno Hariju. Ipak nije Sirijus taj u koga se Tonks zaljubila...

– A ja sam tebi rekao milion puta – reče Lupin odbijajući da je pogleda, zureći u pod – da sam i suviše star za tebe, i suviše siromašan... i suviše opasan...

– Od početka ti govorim da zaista ideš u idiotsku krajnost s tim, Remuse – reče gospođa Vizli preko Flerinog ramena, dok ju je tapšala po leđima.
– Ne ponašam se idiotski – reče Lupin smireno. – Tonks zaslužuje nekog mladog i čitavog.
– Ali ona želi tebe – reče gospodin Vizli s blagim smeškom. – A, uostalom, Remuse, ni mladi i čitavi ljudi ne ostaju takvi zauvek. – On tužno pokaza na svog sina koji je ležao između njih.
– Ovo... nije trenutak da o tome raspravljamo – reče Lupin izbegavajući svačiji pogled dok se uznemireno osvrtao oko sebe. – Dambldor je mrtav...
– Dambldor bi bio srećniji od bilo koga kada bi znao da će na svetu biti malčice više ljubavi – reče profesorka Mek Gonagal odsečno, baš kada se bolnička vrata ponovo otvoriše, i Hagrid uđe u sobu.
Ono malo lica što mu nije bilo zaklonjeno kosom i bradom beše mokro i naduveno. Drhtao je od plača, s ogromnom tufnastom maramicom u ruci.
– U-učinijo sam to, profesorka – grcao je on. – P-premestijo sam ga. Profesorka Mladica je vrnula dečicu nazad na spavanje. Profesor Flitvik je prileg’o, al’ kaže da će za tili čas da s’ oporavi, a profesor Pužorog kaže da j’ Ministarstvu javljeno.
– Hvala ti, Hagride – reče profesorka Mek Gonagal, odmah ustavši i okrenuvši se ka grupici oko Bilovog kreveta. – Moraću da se vidim s onima iz Ministarstva čim budu stigli. Hagride, molim te reci glavešinama kuća... Pužorog može da predstavlja Sliterin... da želim smesta da ih vidim u mojoj kancelariji. Volela bih da nam se i ti pridružiš.
Kada je Hagrid klimnuo glavom, okrenuo se i odgegao iz sobe, ona spusti pogled na Harija.
– Pre nego što se sastanem s njima, želela bih kratko da porazgovaram s tobom, Hari. Ako bi bio ljubazan da pođeš za mnom...
Hari ustade, promrmlja: – Vidimo se uskoro – Ronu, Hermioni i Džini, i pođe za profesorkom Mek Gonagal niz bolničko odeljenje. Hodnici su bili pusti, i jedini zvuk koji se čuo beše udaljena Feniksova pesma. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Hari postao svestan da se nisu zaputili u kancelariju profesorke Mek Gonagal, već u Dambldorovu, a još nekoliko sekundi pre nego što je shvatio da je, naravno, ona zamenik direktora... očigledno je sada postala direktor... znači da je soba iza gargojla sada njena...
U tišini su se popeli uz pokretno spiralno stepenište i ušli u kružnu kancelariju. Nije znao šta je očekivao: da će soba možda biti u crnini, ili čak da će možda Dambldorovo telo ležati ovde. Zapravo, kancelarija je izgledala gotovo identično kao kada su je on i Dambldor napustili pre samo nekoliko sati: srebrni instrumenti su se uvijali i dimili na svojim stočićima vretenastih nožica, Grifindorov mač je sijao pod

mesečinom u svojoj staklenoj vitrini, Šešir za razvrstavanje bio je na polici iza stola. Ali Foksovo postolje bilo je prazno. On je i dalje zapévao svoju tužbalicu iznad imanja. A jedan nov portret pridružio se redovima mrtvih direktora i direktorki Hogvortsa... Dambldor je dremao u zlatnom ramu iznad stola, sa svojim polumesečastim naočarima nataknutim na zakrivljeni nos, delujući mirno i bezbrižno.

Pošto je ovlaš pogledala u taj portret, profesorka Mek Gonagal načini čudan pokret, kao da se čeliči, a zatim obiđe oko stola da bi pogledala u Harija, lica napregnutog i izboranog.
– Hari – reče ona – želela bih da znam šta ste ti i profesor Dambldor radili večeras kada ste napustili školu.
– Ne mogu to da vam kažem, profesorka – reče Hari. Očekivao je to pitanje, i već je imao spreman odgovor. Baš mu je ovde, u ovoj prostoriji, Dambldor rekao da ne poverava sadržaje njihovih časova nikome izuzev Ronu i Hermioni.
– Hari, moglo bi da bude važno – reče profesorka Mek Gonagal.
– I jeste – reče Hari – veoma je važno, ali on nije želeo da bilo kome kažem. Profesorka Mek Gonagal ga prostreli pogledom.
– Poteru – (Hari primeti naglo korišćenje njegovog prezimena) – budući da je profesor Dambldor mrtav, mislim da moraš da shvatiš kako se situacija donekle promenila...
– Ne bih rekao – reče Hari sležući ramenima. – Profesor Dambldor mi nikada nije rekao da prestanem da poštujem njegova naređenja ako on umre.
– Ali...
– Ipak, postoji jedna stvar koju bi trebalo da znate pre nego što Ministarstvo dođe ovamo. Madam Rozmerta je pod Kontrolišućom kletvom, ona je pomagala Melfoju i Smrtožderima, tako su se ogrlica i otrovana medovina...
– Rozmerta – reče profesorka Mek Gonagal s nevericom, ali pre nego što je mogla da nastavi, začu se kucanje na vratima i profesori Mladica, Flitvik i Pužorog uđoše u prostoriju praćeni Hagridom, koji je još neutešno plakao, dok se njegovo ogromno telo treslo od žalosti.
– Snejp! – izlete Pužorogu, koji je delovao najviše potresen, bled i oznojan. – Snejp! Ja sam ga učio! Mislio sam da ga poznajem!
Ali pre nego što je iko od njih mogao da odgovori na to, oštar glas progovori visoko sa zida: čarobnjak žućkastog lika s kratkom crnom kragnom upravo je ušetao u svoje prazno platno.
– Minerva, ministar će biti ovde za nekoliko trenutaka, upravo se Prebacio iz Ministarstva.
– Hvala ti, Everarde – reče profesorka Mek Gonagal, i brzo se okrenu ka svojim nastavnicima.
– Hoću da porazgovaram s vama o tome šta će biti s Hogvortsom pre nego što on dođe ovamo – reče ona užurbano. – Lično, nisam ubeđena da škola treba da bude

otvorena iduće godine. Smrt direktora od ruke našeg kolege užasna je mrlja na istoriji Hogvortsa. To je strahotno.
– Sigurna sam da bi Dambldor želeo da škola ostane otvorena – reče profesorka Mladica. – Ja smatram da, ako makar jedan učenik želi da se vrati, škola treba da ostane otvorena zbog njega.
– Ali, hoćemo li imati ijednog učenika posle ovoga? – reče Pužorog brišući znojavo čelo svilenom maramicom. – Roditelji će hteti da zadrže decu kod kuće, i ne mogu reći da ih krivim. Lično ne verujem da smo u većoj opasnosti na Hogvortsu nego drugde, ali ne možete očekivati od majki da tako misle. Neće dati da im se porodice razdvajaju, što je sasvim prirodno.
– Slažem se – reče profesorka Mek Gonagal – A u svakom slučaju, nije istina da Dambldor nije zamislio situaciju u kojoj bi škola mogla da bude zatvorena. Kada je Dvorana tajni ponovo otvorena, on je razmatrao mogućnost zatvaranja škole... a moram priznati da je meni ubistvo profesora Dambldora mnogo potresnije nego pomisao da Sliterinovo čudovište živi neotkriveno u utrobi zamka...
– Moramo da konsultujemo nadzorni odbor – reče profesor Flitvik piskavim glasićem. Imao je veliku modricu na čelu, ali je inače delovao nepovređen uprkos svom kolapsu u Snejpovoj kancelariji. – Moramo da sledimo ustanovljene procedure. Ne treba donositi odluku na brzinu.
– Hagride, ti nisi ništa rekao – reče profesorka Mek Gonagal. – Kakvi su tvoji stavovi, treba li Hogvorts da ostane otvoren?
Hagrid, koji je tokom celog ovog razgovora nečujno plakao u svoju veliku tufnastu maramicu, podiže naduvene crvene oči i zagrakta: – Pojma nemam, profesorka... to treba da si odluče glaveš’ne kuća i direktorka...
– Profesor Dambldor je oduvek cenio tvoje mišljenje – reče profesorka Mek Gonagal nežno – baš kao i ja.
– Pa, ja ostajem – reče Hagrid, dok su mu krupne suze i dalje tekle iz uglova očiju u zamršenu bradu. – Ovdi mi je dom, živim ovdi još otkako sam im’o trinaes’ godina. A ak’ ima dece koj’ bi ’teli da i’ podučavam, ima to i da radim Al’... ne znadem...

Hogvorts bez Dambldora...
On proguta knedlu i ponovo nestade iza svoje maramice, te zavlada tajac.
– Dobro onda – reče profesorka Mek Gonagal bacajući pogled kroz prozor ka zemljištu, proveravajući da li se ministar približava – onda moram da se složim s Filijusom da je najbolje da konsultujemo nadzorni odbor, koji će doneti konačnu odluku.
– A sada, što se tiče vraćanja učenika kućama... Postoje razlozi zašto bi to trebalo da obavimo pre, a ne kasnije. Mogli bismo da sredimo da Hogvorts ekspres dođe već sutra, ako je neophodno...
– A šta je s Dambldorovom sahranom? – najzad progovori Hari.
– Pa... – reče profesorka Mek Gonagal, izgubivši malo oštrine kad joj glas

zadrhta. – Ja... ja znam da je Dambldorova želja bila da bude ostavljen da počiva ovde, na Hogvortsu...
– Onda će tako i biti, zar ne? – upita Hari žustro.
– Ako Ministarstvo to bude smatralo prikladnim – reče profesorka Mek Gonagal.
– Nijedan drugi direktor ni direktorka nisu...
– Nijedan drugi direktor ili direktorka nisu dali više za ovu školu – zareža Hagrid.

– Hogvorts bi trebalo da bude Dambldorovo poslednje konačište – reče profesor Flitvik.
– Apsolutno – reče profesorka Mladica.
– A u tom slučaju – reče Hari – ne bi trebalo da šaljete učenike kućama sve dok sahrana ne bude gotova. Želeće da se oproste i da mu kažu...
Poslednja reč mu zastade u grlu, ali profesorka Mladica dovrši rečenicu umesto njega.
– Zbogom.
– Dobro rečeno – ciknu profesor Flitvik. – Zbilja dobro rečeno! Naši učenici bi trebalo da mu odaju poštu, to je jedino prikladno. Možemo da organizujemo prevoz kućama nakon toga.
– Slažem se – zakevta profesorka Mladica.
– Pretpostavljam da... slažem se... – reče Pužorog, prilično uzrujanim glasom, dok Hagrid ispusti prigušen jecaj u znak pristanka.
– Dolazi – reče profesorka Mek Gonagal iznenada, gledajući dole na imanje. – Ministar... a po svemu sudeći, doveo je sa sobom čitavu delegaciju...
– Mogu li da odem, profesorka? – odmah reče Hari.
Nije imao nikakvu želju da večeras vidi Rufusa Skrimdžera, niti da ga ovaj ispituje.
– Možeš – reče profesorka Mek Gonagal – i to brzo.
Ona odjuri do vrata i otvori mu ih. On se sjuri niza spiralno stepenište i odjuri napuštenim hodnikom. Ostavio je Nevidljivi ogrtač na vrhu astronomskog tornja, ali to mu nije bilo važno. U hodnicima nije bilo nikog ko bi ga video da prolazi, čak ni Filča, ni Gospođe Noris, niti Pivsa. Nije sreo ni žive duše sve dok nije skrenuo u hodnik koji vodi do grifindorskog dnevnog boravka.
– Da li je istina? – prošaputa Debela Dama dok joj je prilazio. – Da li je stvarno istina? Dambldor... mrtav?
– Da – reče Hari.
Ona stade da jeca i, ne sačekavši lozinku, otvori se da ga propusti.
Kao što je Hari i očekivao, dnevni boravak je bio krcat. Čim se popeo kroz rupu iza portreta, soba se utiša. Video je Dina i Šejmusa kako sede u obližnjoj grupici: to je značilo da spavaonica mora da je prazna, ili barem gotovo prazna. Ne progovorivši ni sa kim, nikoga ne pogledavši, Hari prođe pravo duž sobe i kroz vrata ka muškim spavaonicama.

Kao što se i nadao, Ron ga je čekao, i dalje potpuno obučen, sedeći na krevetu.

Hari sede na svoj krevet s baldahinom i, na trenutak, njih dvojica su se samo gledali.
– Pričaju o zatvaranju škole – reče Hari.
– Lupin je i rekao da hoće – reče Ron. Zavlada tišina.
– Dakle? – reče Ron veoma tihim glasom, kao da misli da bi i nameštaj mogao da ih prisluškuje. – Da li ste ga pronašli? Da li ste ga uzeli? Horkruks?
Hari odmahnu glavom. Sve što se zbilo oko tog crnog jezera sada mu se činilo kao stari košmar. Da li se to stvarno zbilo pre samo nekoliko sati?
– Niste ga uzeli? – reče Ron, delujući pokunjeno. – Nije bio tamo?
– Ne – reče Hari. – Neko ga je već uzeo i ostavio lažni na njegovo mesto.
– Već ga je uzeo...?
Bez reči, Hari izvuče lažni medaljon iz svog džepa, otvori ga i dodade Ronu. Cela priča je mogla i da sačeka... noćas to nije važno... ništa nije bilo važno izuzev kraja, kraja njihove besmislene avanture, kraja Dambldorovog života...
– R.A.B. – prošaputa Ron – ali ko je to?
– Pojma nemam – reče Hari, ležući na svoj krevet potpuno obučen, tupo zureći uvis. Nije osećao nikakvu radoznalost povodom R.A.B.-a: sumnjao je da će ikada više osećati znatiželju. Dok je tu ležao, iznenada je postao svestan da na imanju oko škole vlada tišina. Foks je prestao da peva.
I znao je, ne znajući odakle to zna, da je Feniks nestao, da je napustio Hogvorts zauvek, baš kao što je Dambldor napustio školu, napustio ovaj svet... napustio Harija.

30. Bela grobnica


Sva predavanja su obustavljena, a ispitivanja odložena. Neke učenike su roditelji žurno izvukli s Hogvortsa u narednih nekoliko dana... bliznakinje Petil su otišle pre doručka sutradan ujutro posle Dambldorove smrti, a Zaharija Smita je iz zamka ispratio njegov nadmeni otac. Šejmus Finigan je pak odbio da pođe sa svojom majkom kući. Nadvikivali su se i svađali u Ulaznoj dvorani, sve dok se njegova majka nije složila da sme da ostane na sahrani. Šejmus je rekao Hariju i Ronu da je imala poteškoće da pronađe krevet u Hogsmidu, jer su mnogi čarobnjaci i veštice nagrnuli u selo, spremajući se za poslednji oproštaj od Dambldora.

Kasno po podne uoči sahrane, bledoplava kočija veličine kuće, koju je vuklo dvanaest džinovskih krilatih beličastih konja, sletela je s neba na ivicu šume, izazvavši uzbuđenje među mlađim učenicima koji je nikada dotad nisu videli. Hari je posmatrao kroz prozor kako je divovska zgodna žena maslinaste kože i crne kose sišla niza stepenice kočije i bacila se u Hagridovo naručje koje ju je spremno čekalo. U međuvremenu je u zamku već boravila delegacija zvaničnika Ministarstva, uključujući i ministra magije lično. Hari je pažljivo izbegavao kontakt s njima. Bio je siguran da će ga, pre ili kasnije, ponovo zamoliti da objasni Dambldorov poslednji izlet izvan

Hogvortsa.

Hari, Ron, Hermiona i Džini neprestano su bili zajedno. Predivno vreme kao da im se rugalo. Hari je mogao da zamisli kako bi bilo da Dambldor nije umro, te da mogu sve ovo vreme da provedu zajedno na samom kraju školske godine, kad Džini završi s ispitima, a pritisak domaćih zadataka nestane... i sat za satom je odlagao da kaže ono što je znao da će morati da kaže, znajući da je ispravno da tako postupi, jer bilo mu je i suviše teško da se odrekne svog najvećeg izvora utehe.
Posećivali su bolničko krilo dvaput dnevno: Nevila su već otpustili, ali je Bil ostao pod brižnom negom Madam Pomfri. Njegovi ožiljci bili su i dalje grozni. Zapravo, sada je donekle ličio na Ludookog Ćudljivka, mada, hvala nebesima, s obe noge i oba oka, ali mu se ličnost nimalo nije promenila. Činilo se da je samo razvio veliku sklonost prema sasvim živim odrescima mesa.
– ...tako da je sfa srrreća da se šeni sa mnom – reče Fler veselo, nameštajući Bilove jastuke – jer Brrrritanci ufek prrrepeku sfoje meso, to sam odufek goforrrila.
– Moraću, valjda, da se pomirim s tim da će se stvarno oženiti njome – uzdahnu Džini kasnije te večeri, kada su ona, Hari, Ron i Hermiona seli kraj otvorenog prozora grifindorskog dnevnog boravka, gledajući napolje preko sumračno osvetljenog imanja.

– Nije ona toliko loša – reče Hari. – Ali je zato ružna – dodade brže-bolje, kada Džini sumnjičavo podiže obrve, te se ona nevoljno zakikota.
– Pa, pretpostavljam da, ako mama može da je podnese, mogu i ja.
– Da li je umro još neko koga poznajemo? – upita Ron Hermionu, koja je listala Večernji prorok.
Hermiona se trže osetivši usiljenu okrutnost u njegovom glasu.
– Ne – reče prekorno, previjajući novine. – Još traže Snejpa, ali nema mu ni traga...
– Naravno da nema – reče Hari, koji bi se razbesneo svaki put kada bi se dotakli te teme. – Neće pronaći Snejpa sve dok ne pronađu Voldemora, a pošto za sve ovo vreme nisu uspeli to da urade...
– Idem u krevet – zevnu Džini. – Nisam se dobro naspavala još otkako... pa...
dobro bi mi došlo malo sna.
Ona poljubi Harija (Ron zajedljivo okrenu glavu u stranu), mahnu drugim dvoma i zaputi se ka ženskoj spavaonici. Čim su se vrata zatvorila za njom, Hermiona se nagnu ka Hariju s krajnje hermionskim izrazom lica.
– Hari, pronašla sam nešto jutros, u biblioteci...
– R.A.B.? – reče Hari, uspravivši se u sedištu.
Nije osećao kao što je, inače, ranije često osećao, uzbuđenje, radoznalost, želju da razotkrije neku misteriju. Prosto je znao da mora da dovrši zadatak i otkrije istinu o pravom horkruksu pre nego što nastavi dalje mračnim i vijugavim putem koji ga čeka, putem kojim su se on i Dambldor zaputili zajedno, a koji će sada morati da pređe sam. Tamo negde postoje možda čak četiri horkruksa, i svaki će morati da bude nađen i

uklonjen kako bi se stvorila mogućnost da Voldemor bude ubijen. Neprekidno je recitovao te reči u sebi, kao da će time uspeti da ih približi sebi: medaljon... šolja... zmija... nešto što je pripadalo Grifindoru ili Rejvenkloovoj... medaljon... šolja...

zmija... nešto što je pripadalo Grifindoru ili Rejvenkloovoj...
Ova mantra je pulsirala u Harijevom umu kada bi noću zaspao, te su mu snovi bili prepuni šolja, medaljona i misterioznih predmeta koje nije uspevao da dohvati, iako se Dambldor nudio da pomogne Hariju, pružajući mu merdevine od konopca koje su se pretvarale u zmije istog časa kada bi krenuo da se penje...
Jutro posle Dambldorove smrti pokazao je Hermioni poruku u medaljonu i, mada nije odmah prepoznala inicijale koji možda pripadaju nekom opskurnom čarobnjaku o kome je čitala, od tada je jurcala u biblioteku malo češće no što je neophodno nekom ko nije imao nikakve domaće zadatke.
– Ne – reče ona – trudim se, Hari, ali ništa nisam pronašla... postoji nekoliko ne preterano poznatih čarobnjaka s tim inicijalima – Rozalinda Antigona Bangs... Rupert „Astalosekač“ Brukstenton... ali se oni ni po čemu ne uklapaju. Sudeći po toj poruci, osoba koja je ukrala horkruks poznavala je Voldemora, a ja ne mogu da pronađem ni najmanji dokaz da su Bangsova ili Astalosekač imali ikakve veze s njim... ne, zapravo, u pitanju je... pa, Snejp.
Delovala je nervozno pri samom pomenu tog imena.
– Šta s njim? – upita Hari sumorno, ponovo se pogrbivši u stolici.
– Pa, ispalo je da sam donekle bila u pravu za celu tu stvar oko Polukrvnog Princa

– reče ona obazrivo.
– Moraš li da mi to nabijaš na nos, Hermiona? Šta misliš, kako se sada osećam zbog toga?
– Ne... ne... Hari, nisam tako mislila! – reče ona užurbano, osvrćući se da proveri da ih niko ne čuje. – Samo se ispostavilo da sam bila u pravu rekavši da je Ajlin Princ nekad bila vlasnica knjige. Vidiš... ona je bila Snejpova majka!
– Pa i videlo se da je bila ružna – reče Ron. Hermiona ne obrati pažnju na njega.
– Prebirala sam po starim Prorocima, i tamo je bilo sićušno obaveštenje da se Ajlin Princ udaje za čoveka po imenu Tobija Snejp, a kasnije obaveštenje da je rodila...
– ...ubicu – procedi Hari.
– Pa... da – reče Hermiona. – Tako... tako da sam donekle bila u pravu. Snejp mora da se ponosio što je bio „polu Princ“, vidiš? Prema onome što je pisalo u Proroku, Tobija Snejp je bio Normalac.
– Aha, to se uklapa – reče Hari. – Naglasio je svoju čistokrvnu stranu kako bi mogao da se druži s Lucijusom Melfojem i ostalima... isti je kao Voldemor. Čistokrvna majka, normalski otac... obojica su se stideli svojih roditelja, pokušavali pomoću Mračnih veština da uteruju ljudima strah, dali sami sebi impresivna nova imena... Lord Voldemor... Polukrvni Princ... kako je Dambldor mogao to da previdi..?

On zaćuta, gledajući kroz prozor. Nije mogao da prestane da razmišlja o Dambldorovom neoprostivom poverenju u Snejpa... ali, kao što ga je Hermiona sada nenamerno podsetila, i on, Hari, bio je podjednako zavaran... uprkos sve većoj opakosti tih naškrabanih čini, on je odbijao da poveruje išta loše o dečaku koji je bio tako pametan, koji mu je toliko pomogao...

Pomogao... to je sada bila gotovo neizdrživa pomisao...
– Još ne kapiram zašto te nije prijavio što si koristio tu knjigu – reče Ron. – Mora da je znao odakle sve to izvlačiš.
– Znao je – reče Hari ogorčeno. – Znao je kada sam upotrebio Sektumsempru. Nije mu uopšte trebala Legilimencija... možda je znao čak i pre toga, pošto je Pužorog svima pričao koliko sam sjajan u Napicima... nije trebalo da ostavi svoj stari udžbenik na dnu onog plakara, zar ne?
– Ali zašto te nije prijavio?
– Mislim da nije želeo sebe da dovede u vezu s knjigom – reče Hermiona. – Ne verujem da bi se Dambldoru mnogo dopalo da je saznao. A čak i kad bi se Snejp pretvarao da nije njegova, Pužorog bi odmah prepoznao njegov rukopis. Uostalom, knjiga je ostavljena u Snejpovoj staroj učionici, a kladim se da je Dambldor znao da se njegova majka prezivala „Princ“.
– Trebalo je da pokažem knjigu Dambldoru – reče Hari. – Sve vreme mi je pokazivao kako je Voldemor bio zao još dok je bio u školi, a ja sam imao dokaz da je i Snejp takođe bio...
– „Zao“ je previše jaka reč – reče Hermiona tiho.
– Ti si ta koja mi je sve vreme govorila kako je knjiga opasna!
– Pokušavam da kažem, Hari, kako previše svaljuješ krivicu na sebe. Ja sam mislila da Princ ima gadan smisao za humor, ali nikada ne bih pogodila da je on potencijalni ubica...
– Niko od nas ne bi pogodio da će Snejp... znaš već – reče Ron.
Zavlada tajac, svako od njih bio je izgubljen u sopstvenim mislima, ali je Hari bio siguran da i oni, kao on, misle o sledećem jutru, kada će Dambldorovo telo biti položeno u grob. Hari nikada nije prisustvovao sahrani. Kada je Sirijus umro, nije bilo tela koje bi sahranili. Nije znao šta da očekuje, i malčice se brinuo šta će videti, kako će se osećati. Pitao se da li će mu se Dambldorova smrt činiti stvarnijom kada se sahrana završi. Iako je bilo trenutaka kada je ta užasavajuća činjenica pretila da ga preplavi, postojali su periodi prazne otuđenosti kada mu je, uprkos činjenici da niko u celom zamku nije pričao ni o čemu drugom, i dalje bilo teško da poveruje da je Dambldor zauvek otišao. Istini za volju, nije, kao što je bio slučaj sa Sirijusom, očajnički tragao za nekim izlazom, nekim načinom da se Dambldor vrati... on u džepu potraži hladan lanac lažnog horkruksa, koji je sada nosio svuda sa sobom, ne kao talisman, već kao podsetnik koliko ga je koštao i šta mu je još ostalo da učini.
Hari je sledećeg jutra ustao rano da bi se spakovao; Hogvorts ekspres će krenuti

sat vremena nakon sahrane. Kada je sišao, zatekao je suzdržano raspoloženje u Velikoj sali. Svi su obukli svoje najbolje odore i niko se nije činio mnogo gladan. Profesorka Mek Gonagal ostavila je stolicu nalik prestolu usred stola za osoblje praznu. I Hagridova stolica bila je prazna: Hari je pomislio kako ovaj nije u stanju da se suoči s doručkom. Ali Snejpovo mesto je bez pompe zauzeo Rufus Skrimdžer. Hari je izbegavao pogled njegovih žućkastih očiju dok su ove pregledale Salu. Hari je imao neprijatan osećaj da Skrimdžer traži baš njega. U Skrimdžerovoj sviti Hari spazi crvenu kosu i naočare s rožnatim ramom Persija Vizlija. Ron ničim ne pokaza da je svestan Persijevog prisustva, izuzev što je viljuškom ubadao komadiće usoljene ribe s neuobičajenom žestinom.

Tamo za stolom sliterinaca, Kreb i Gojl su zajedno nešto mrmljali. Tako ogromni momci izgledali su čudnovato usamljeno bez visoke, blede figure Melfoja između njih, koji bi ih muštrao. Hari nije mnogo razmišljao o Melfoju. Njegova mržnja bila je rezervisana za Snejpa, ali nije zaboravio strah u Melfojevom glasu, tamo na vrhu tornja, niti činjenicu da je ovaj spustio štapić pre nego što su ostali Smrtožderi stigli. Hari nije verovao da bi Melfoj ubio Dambldora. I dalje je prezirao Melfoja zbog njegove opčinjenosti Mračnim veštinama, ali se sada s njegovom nenaklonošću izmešala sićušna kap sažaljenja. Gde je Melfoj sada, pitao se Hari, i šta li ga Voldemor tera da radi pod pretnjom da će ubiti njega i njegove roditelje?
Harijeve misli prekinu Džini, koja ga munu u rebra. Profesorka Mek Gonagal je ustala i sumoran žamor u Sali odmah zamre.
– Uskoro će biti vreme – reče ona. – Molim vas da pođete za svojim glavešinama kuća napolje na imanje. Grifindorci, pođite sa mnom.
Izađoše iza svojih klupa u gotovo potpunoj tišini. Hari spazi Pužoroga na čelu reda sliterinaca, kako nosi veličanstvenu smaragdnozelenu odoru izvezenu srebrom. Nikada nije video profesorku Mladicu, glavešinu haflpafovaca, da izgleda tako čisto. Na njenom šeširu nije bilo nijednog busena, a kada su stigli do Ulazne dvorane, zatekoše Madam Pins kako stoji kraj Filča, ona prekrivena debelim crnim velom koji joj je padao do kolena, a on s kravatom i u prastarom crnom odelu koje je zaudaralo na naftalin.
Zaputili su se, primeti Hari kada je zakoračio na kamene stepenice ispred ulaznih vrata, ka jezeru. Toplina sunca milovala mu je lice dok je u tišini išao za profesorkom Mek Gonagal ka mestu gde je stotine stolica bilo poređano u redovima. U sredini između njih nalazio se prolaz: napred je stajao mermerni sto, prema kome su bile okrenute sve stolice. Bio je to najlepši dan tog leta.
Neobična skupina raznih ljudi već je popunila polovinu stolica: ofucani i doterani, stari i mladi. Hari većinu nije prepoznao, ali bilo ih je nekoliko koje je uspeo da prepozna, uključujući i članove Reda Feniksa: Kingslija Okovgroma, Ludookog Ćudljivka, Tonks, čija se kosa nekim čudom vratila u jarkoružičastu boju, Remusa Lupina, s kojim se držala za ruke, gospodina i gospođu Vizli, Bila, koga je Fler

pridržavala, u pratnji Freda i Džordža, koji su nosili sakoe od crne zmajske kože. Tu je zatim bila Madam Maksim, koja je sama zauzimala dve i po stolice, Tom, krčmar iz Probušenog kotla, Arabela Fig, Harijeva komšinica Poruga, kosmati basista iz čarobnjačkog benda Čudne sestre, Erni Sudarski, vozač Noćnog viteškog autobusa, Madam Aljkavuša, iz prodavnice odora u Dijagon-aleji, i neki ljudi koje je Hari znao samo iz viđenja, kao što je bio barmen iz Veprove glave i veštica koja je gurala kolica u Hogvorts ekspresu. I duhovi iz zamka su bili tu, jedva vidljivi pri jarkom suncu, razaznatljivi samo kada bi se pomerali, nematerijalno trepereći na osunčanom vazduhu.

Hari, Ron, Hermiona i Džini poređaše se na stolicama pri samom kraju reda pored jezera. Ljudi su međusobno šaputali. Sve je zvučalo kao lahor u travi, ali je ptičja pesma bila neuporedivo glasnija. Masa ljudi je rasla. Uz strašan nalet naklonosti prema oboma, Hari vide Lunu kako pomaže Nevilu da sedne. Od cele DA, samo su se oni odazvali Hermioninom pozivu one noći kada je Dambldor umro, a Hari je znao i zašto: oni su ti kojima je DA najviše nedostajala... verovatno jedini koji su redovno proveravali svoje novčiće u nadi da će biti još neki sastanak...
Kornelijus Fadž prođe pokraj njih ka prvim redovima, očajnog izraza lica, po običaju nervozno vrteći u rukama zeleni polucilindar. Hari zatim prepozna Ritu Skiter, koja je, razbesneo se kada je video, držala svesku u ruci s crvenim kandžama. A zatim, uz još gori trzaj besa, spazi Dolores Ambridž, s neubedljivim izrazom žalosti na žabolikom licu, s crnom somotskom mašnom navrh njenih tamnosivih kovrdža. Ona se trže na prizor kentaura Firenzija, koji je kao čuvar stajao pored vode, i zatim žurno odjuri na sedište što dalje od njega.
I osoblje je najzad selo. Hari je primetio da Skrimdžer deluje smrknuto i dostojanstveno, u prednjem redu s profesorkom Mek Gonagal. Pitao se da li je Skrimdžeru ili bilo kome od ovih važnih ljudi zaista žao što je Dambldor mrtav. Ali zatim začu muziku, čudnu, nezemaljsku muziku, i potpuno zaboravi na svoju zlovolju prema Ministarstvu, osvrćući se oko sebe u potrazi za njenim izvorom. Nije bio jedini: mnoge glave su se okretale, pomalo zabrinuto tražeći otkud dopire.
– Onamo – šapnu Džini Hariju na uvo.
I on ih ugleda, u bistroj, zelenoj, suncem osvetljenoj vodi, nekoliko centimetara od površine, i užasno ga podsetiše na inferijuse. Bio je to hor siren-ljudi koji su pevali na čudnom jeziku koji nije razumeo, dok su im se bleda lica talasala, a ljubičasta kosa vijorila svuda oko njih. Od te muzike Hariju se naježi kosa na potiljku, a ipak nije bila neprijatna. Veoma jasno je govorila o gubitku i očajanju. Dok je gledao dole u pomamna lica pevača, on oseti da je makar njima žao zbog Dambldorove smrti. A zatim ga Džini opet munu i on se osvrnu.
Hagrid je polako išao kroz prolaz između stolica. Tiho je plakao, lica sjajnog od suza, a u njegovim rukama, Hari je to znao, obmotano ljubičastim somotom ukrašenim zlatnim zvezdama, nalazilo se Dambldorovo telo. Na taj prizor, oštar bol prođe kroz

Harijevo grlo: na trenutak mu se činilo da ta čudna muzika i spoznaja da je Dambldorovo telo tako blizu oduzimaju svu toplinu tom danu. Ron je bio prebledeo i u šoku. U Džinino i Hermionino krilo brzo su kapale krupne suze.

Nisu mogli jasno da vide šta se dešava napred. Hagrid je izgleda pažljivo položio telo na mermernu ploču. Onda se povukao između redova, bučno izduvavajući nos, nalik zvuku trube, što privuče skandalizovane poglede nekih prisutnih, uključujući, primeti Hari, Dolores Ambridž... ali Hari je znao da Dambldoru ne bi smetalo. Pokušao je da uputi Hagridu prijateljski gest dok je ovaj prolazio pored njega, ali su Hagridove oči bile toliko naduvene da je bilo čudo što uopšte vidi kuda ide. Hari se osvrnu ka zadnjem redu, kuda se Hagrid zaputio, i shvati šta ga tamo vodi, jer se tamo, odeven u sako i pantalone veličine manje nadstrešnice, nalazio džin Grop, pognute velike ružne glave veličine stene, smiren, gotovo čovekolik. Hagrid sede kraj svog polubrata, a Grop snažno potapša Hagrida po glavi, te mu noge od stolice utonuše u zemlju. Harija spopade fantastičan, trenutan poriv da se nasmeje. Ali zatim muzika prestade, i on se opet okrenu licem napred.
Sićušan čupav čovek u običnoj crnoj odori ustao je i sada je stajao ispred Dambldorovog tela. Hari nije mogao da čuje šta govori. Preko stotina i stotina glava do njih su doletale čudne reči. „Plemenitost duha“... „intelektualni doprinos“...
„veličina srca“... ništa od toga nije mnogo značilo. To je imalo vrlo malo veze s Dambldorom kojeg je Hari poznavao. Iznenada se setio nekoliko Dambldorovih reči koje je voleo da uputi skupinama: „papan“ „čudotarije“, „čvarak“ i „cinculiranje“, i ponovo je morao da suzbije osmeh... šta ga je spopalo?
Začu se nežan zvuk talasa i on vide da su se i siren-ljudi probili na površinu da bi slušali. Setio se kako je Dambldor čučao na ivici jezera pre dve godine, veoma blizu mesta gde je Hari sada sedeo, pričajući na sirenskom s poglavicom siren-ljudi. Bilo je toliko toga što ga nikada nije upitao, toliko toga što je trebalo da mu kaže...
A onda, bez upozorenja, obuze ga ta strašna istina, potpunija i neporecivija nego što je dotad bila. Dambldor je mrtav, nema ga više... on stegnu hladan medaljon u ruci tako jako da ga je zabolelo, ali nije mogao da spreči vrele suze da mu ne poteku iz očiju: on odvrati pogled od Džini i ostalih, i zagleda se u jezero, ka Šumi, dok je čovečuljak u crnom nastavljao da truća... među drvećem nastupi komešanje. I kentauri su došli da iskažu poštovanje. Nisu izašli na otvoreno, ali ih Hari vide kako stoje potpuno mirno, napola skriveni u senkama, posmatrajući čarobnjake, s lukovima obešenim preko slabina. I Hari se seti svog prvog košmarnog puta u Šumu, kada se prvi put susreo s nečim što je tada bio Voldemor, kako se suočio s njim, i kako su on i Dambldor nedugo potom raspravljali o vođenju borbe koja se gubi. Važno je, rekao je Dambldor, boriti se iznova i iznova, i nastaviti s borbom, jer samo se tako može odagnati zlo, iako se nikada ne može potpuno uništiti...
I Hari jasno shvati, dok je sedeo tu, pod vrelim suncem, kako su se ljudi kojima je bilo stalo do njega celog života postavljali ispred njega, jedan za drugim, njegova

majka, njegov otac, njegov kum, i najzad Dambldor, svi odlučni da ga zaštite. Ali sada je svršeno s tim. Nije mogao da dopusti da se bilo ko drugi postavi između njega i Voldemora. Moraće zauvek da napusti iluziju koju je trebalo da izgubi još kada je imao godinu dana: da zaklon roditeljskog naručja znači da ga ništa ne može povrediti. Iz ovog košmara nema buđenja, nikakvog utešnog šapata koji će mu u mraku reći da je bezbedan, da je sve to samo plod njegove mašte. Poslednji i najveći od svih njegovih zaštitnika je umro i sada je sâm, samotniji no što je ikada bio.

Najzad je čovečuljak u crnom završio s pričom i vratio se na mesto. Hari je čekao da neko drugi ustane. Očekivao je govore, verovatno od ministra, ali niko se ne pomeri.
A zatim nekoliko ljudi vrisnu. Jarki, beli plamenovi buknuše oko Dambldorovog tela i ploče na kojoj je ležalo: dizali su se sve više i više, zaklonivši telo. Beli dim se spiralno kovitlao kroz vazduh, praveći čudne oblike. Hari na jedan, srceparajuć trenutak pomisli da je video Feniksa kako veselo leti ka plavetnilu neba, ali sledećeg trenutka vatra nestade. Umesto nje nalazila se bela mermerna grobnica, unutar koje je bilo Dambldorovo telo i ploča na kojoj je prethodno počivao.
Začu se još nekoliko uzvika zaprepašćenja kad pljusak strela polete kroz vazduh, ali one padoše malo dalje od mase ljudi. Bila je to, znao je Hari, kentaurska počast: on ih vide kako se okreću i nestaju među hladnim drvećem. Isto tako, siren-ljudi polako potonuše nazad u zelenu vodu i nestadoše s vidika.
Hari pogleda u Džini, Rona i Hermionu: Ronovo lice bilo je stisnuto, kao da ga sunčeva svetlost zaslepljuje. Hermionino lice beše mokro od suza, ali Džini nije više plakala. Ona uzvrati Hariju pogled s istom žustrinom koju je video kada ga je zagrlila nakon osvajanja prvenstva u kvidiču za vreme njegovog odsustva, i u tom trenutku je znao da se savršeno razumeju, i da, kada joj bude rekao šta namerava, ona neće reći: „Budi pažljiv“, niti: „Ne čini to“, već će prihvatiti njegovu odluku, jer ništa manje ne bi od njega očekivala. I tako se on ohrabri da kaže ono što je znao da joj mora reći još otkako je Dambldor umro.
– Džini, slušaj – reče on veoma tiho, dok je žagor oko njih postajao sve glasniji a ljudi polako ustajali. – Ne mogu više da budem s tobom. Moramo da prestanemo da se viđamo. Ne možemo da budemo zajedno.
Ona reče, uz čudnovato iskrivljen osmeh: – To je iz nekog glupog, plemenitog razloga, zar ne?
– Ovih poslednjih nekoliko nedelja sa tobom bilo je... kao nešto iz nečijeg tuđeg života – reče Hari. – Ali ja ne mogu... mi ne možemo... sada mi predstoje stvari koje moram sâm da uradim.
Nije zaplakala, samo je gledala u njega.
– Voldemor koristi ljude koji su bliski njegovim neprijateljima. Već te je jednom iskoristio kao mamac, a to je bilo samo zato što si sestra mog najboljeg prijatelja. Zamisli u kolikoj bi opasnosti bila ako bismo nastavili s ovim. On će znati, otkriće.

Pokušaće preko tebe da dopre do mene.

– Šta ako me nije briga? – reče Džini žustro.
– Mene je briga – reče Hari. – Šta misliš kako bih se osećao da je ovo tvoja sahrana... i da sam ja kriv za sve...
Ona skrenu pogled s njega i zagleda se u jezero.
– Nikada nisam stvarno digla ruke od tebe – reče ona. – Ne zaista. Uvek sam se nadala... Hermiona mi je rekla da najpre malo upoznam život, da možda prvo izlazim s nekoliko drugih momaka, da se malčice opustim u tvojoj blizini, jer ranije nikada nisam bila u stanju da pričam ako si ti u sobi, sećaš se? A ona je mislila da bi me možda više primećivao kada bih bila malo više... ja.
– Pametna devojka, ta Hermiona – reče Hari, pokušavši da se nasmeje. – Samo mi je žao što te nisam ranije pitao. Mogli smo da dobijemo više vremena... meseci...
možda i godina...
– Ali ti si bio previše zauzet spasavanjem čarobnjačkog sveta – reče Džini, napola se smejući. – Pa... ne mogu reći da sam iznenađena. Znala sam da će se ovo desiti na kraju. Znala sam da se nećeš osećati srećnim ukoliko ne pođeš u lov na Voldemora. Možda si mi se zato toliko i dopao.
Hari nije mogao da podnese da sve to sluša, niti je mislio da će istrajati u svojoj odlučnosti ukoliko nastavi da sedi kraj nje. Ron je sad, primeti on, držao Hermionu i gladio je po kosi, dok mu je ona jecala na ramenu, a i njemu su suze tekle s vrha njegovog dugačkog nosa. Uz gest očajanja, Hari ustade, okrenu leđa Džini i Dambldorovoj grobnici i pođe oko jezera. Kretanje mu je bilo mnogo podnošljivije od sedenja u mestu: baš kao što će mu što skoriji polazak da pronađe horkrukse i ubije Voldemora više prijati od odugovlačenja da to učini...
– Hari!
On se okrenu. Rufus Skrimdžer je hitro hramao ka njemu obalom, oslonjen o štap.

– Nadao sam se da ćemo moći da popričamo... da li ti smeta ako malko pođem s tobom?
– Ne – reče Hari nezainteresovano, i ponovo krenu.
– Hari, ovo je užasna tragedija – reče Skrimdžer tiho – ne mogu ti reći koliko sam bio zgrožen kada sam čuo za to. Dambldor je bio veoma veliki čarobnjak. Imali smo mi svoje razmirice, kao što i sâm znaš, ali niko ne zna bolje od mene...
– Šta želite? – upita Hari odsečno.
Skrimdžer je delovao iznervirano, ali, kao i pre, brže-bolje nabaci izraz žalosnog razumevanja.
– Ti si, naravno, skrhan – reče on. – Znam da si bio veoma blizak s Dambldorom. Mislim da si mu možda bio i najdraži učenik kojeg je ikada imao. Veza između vas dvojice...
– Šta želite? – ponovi Hari, zastavši.
I Skrimdžer stade, nasloni se na štap i zagleda se u Harija, sada prepredenog

izraza lica.

– Priča se da si bio s njim kada je napustio školu one noći kada je umro.
– Ko to priča? – upita Hari.
– Neko je ošamutio jednog Smrtoždera na vrhu tornja nakon što je Dambldor umro. Tamo su, osim toga, bile dve metle. Ministarstvo ume da sabere dva i dva, Hari.
– Drago mi je što to čujem – reče Hari. – Pa, kuda sam ja išao s Dambldorom i šta smo radili moja je stvar. On nije želeo da iko zna za to.
– Takva lojalnost je vredna divljenja, naravno – reče Skrimdžer, koji je izgleda s velikim poteškoćama obuzdavao srdžbu – ali Dambldora više nema, Hari. Nema ga.
– On će napustiti ovu školu zauvek tek kada ovde ne bude više onih koji su mu odani – reče Hari smeškajući se uprkos samom sebi.
– Moj dragi dečače... čak ni Dambldor ne može da se vrati iz...
– Ne kažem da može. Vi to ne biste razumeli. Ali ja nemam šta da vam kažem. Skrimdžer je oklevao, a zatim reče tonom koji je očigledno trebalo da bude
delikatan: – Ministarstvo može da ti ponudi sve vrste zaštite, znaš, Hari. Bilo bi mi drago da stavim nekoliko Aurora u tvoju službu...
Hari se nasmeja.
– Voldemor želi da me lično on ubije, i Aurori ga u tome neće sprečiti. Zato sam vam zahvalan na ponudi, ali ne hvala.
– Dakle – reče Skrimdžer, sada ledenim glasom – zahtev koji sam ti uputio za Božić...
– Kakav zahtev? A, da... onaj gde ja treba da kažem celom svetu kako obavljate divan posao, u zamenu za...
– ...za dizanje kolektivnog morala! – obrecnu se Skrimdžer.
Hari ga je na trenutak odmeravao.
– Da li ste već pustili Stena Stranputicu na slobodu?
Skrimdžer poprimi gadnu nijansu ljubičaste, veoma nalik teča-Vernonu.
– Vidim da si...
– Dambldorov čovek, skroz-naskroz – reče Hari. – Tako je.
Skrimdžer ga je streljao pogledom još koji trenutak, a zatim se okrenu i othrama bez ijedne reči. Hari je mogao da vidi Persija i ostatak delegacije Ministarstva kako ga čekaju, nervozno bacajući poglede na jecajućeg Hagrida i Gropa, koji su još bili na svojim sedištima. Ron i Hermiona su brzali prema Hariju, mimoišavši se sa Skrimdžerom. Hari se okrenu i polako produži dalje, čekajući da ga sustignu, što oni najzad i učiniše pod senkom bukovog drveta, pod kojom su sedeli u neka srećnija vremena.
– Šta je Skrimdžer želeo? – prošaputa Hermiona.
– Isto što je hteo i za Božić – slegnu Hari ramenima. – Želeo je da mu dam poverljive informacije o Dambldoru i da budem nova maskota Ministarstva.

Ron se na trenutak borio sa samim sobom, a zatim glasno reče Hermioni: – Čuj, pusti me da se vratim i mlatnem Persija!
– Ne – reče ona odlučno, zgrabivši ga za ruku.
– Osećaću se bolje!
Hari se nasmeja. Čak se i Hermiona malčice iskezila, iako joj je osmeh izbledeo čim je pogledala ka zamku.
– Ne mogu da podnesem pomisao da se možda nikada nećemo vratiti – reče ona nežno. – Kako mogu da zatvore Hogvorts?
– Možda i neće – reče Ron. – Ovde nismo u većoj opasnosti nego kod kuće, zar ne? Sada je svuda isto. Čak bih rekao da je na Hogvortsu bezbednije, unutra ima više čarobnjaka da ga brane. – Šta ti misliš, Hari?
– Ja se ne vraćam, čak ni ako bude i dalje otvoren – reče Hari.
Ron zinu, ali Hermiona tužno reče: – Znala sam da ćeš to reći. Ali šta ćeš onda da radiš?
– Vratiću se kod Darslijevih, još samo jednom, jer bi Dambldor želeo da to učinim – reče Hari. – Ali biće to kratka poseta, a onda zauvek odlazim.
– Ali kuda ćeš ići ako se ne vratiš u školu?
– Mislio sam da se vratim u Godrikovu dolinu – promrmlja Hari. Ta ideja mu se vrzmala po glavi još od noći Dambldorove smrti. – Za mene je sve počelo tamo, cela ta priča. Prosto imam osećaj da moram tamo da odem. A mogu i da posetim grob svojih roditelja, to bih voleo.
– A šta onda? – upita Ron.
– Onda moram da pronađem ostale horkrukse, zar ne? – reče Hari, gledajući u odraz Dambldorove bele grobnice na vodi, s druge strane jezera. – To je nešto što je on želeo da učinim, zato mi je i ispričao sve o njima. Ako je Dambldor bio u pravu...
a siguran sam da jeste... ima ih još četiri, ko zna gde. Moram da ih pronađem i sve ih uništim, a zatim moram da odem po sedmi deo Voldemorove duše, onaj deo koji je još u njegovom telu, a ja sam taj koji će ga ubiti. A ako usput sretnem Severusa Snejpa – dodade on – tim bolje po mene, tim gore po njega.
Zavlada dug tajac. Masa ljudi se gotovo razišla, dok bi retki zaostali u širokom krugu zaobilazili monumentalnu figuru Gropa, koji je milovao Hagrida, čiji su žalosni jauci i dalje odjekivali preko vode.
– Mi ćemo biti uz tebe, Hari – reče Ron.
– Šta?
– U kući tvoje tetke i teče – reče Ron. – A zatim idemo s tobom, kud god pošao.
– Ne... – reče Hari brzo. Nije računao s tim, mislio je da će oni shvatiti kako se sâm upušta u ovo veoma opasno putovanje.
– Već si nam jednom rekao – progovori Hermiona tiho – kako je vreme da odustanemo ako to želimo. Imali smo vremena za to, zar ne?
– Bićemo s tobom, šta god da se desi – reče Ron. – Ali, druže, moraćeš da dođeš

u kuću mojih mame i tate pre nego što bilo šta uradimo, čak i pre odlaska u Godrikovu dolinu.
– Zašto?
– Bilovo i Flerino venčanje, sećaš se?
Hari ga pogleda, preneražen. Pomisao da nešto tako normalno kao što je venčanje još postoji delovala mu je neverovatno, a ipak divno.
– Aha, ne bismo smeli to da propustimo – reče najzad.
Njegova šaka se automatski sklopi oko lažnog horkruksa, ali uprkos svemu, uprkos mračnom i vijugavom putu koji mu je predstojao, uprkos njegovom konačnom susretu s Voldemorom, za koji je znao da će morati da se desi, bilo za mesec dana, godinu, ili deset, oseti kako mu je srce zaigralo na pomisao da mu je preostao još jedan poslednji, veličanstveni dan mira u kome će uživati s Ronom i Hermionom.

- KRAJ -

1 Nogorepi su demoni koji se mogu naći u seoskim područjima širom Evrope, Rusije i Amerike. Podsećaju na nedorasle prasiće s dugačkim nogama, debelim kratkim repovima i uskim crnim očima. Nogorep se uvlači u svinjac i sisa mleko obične krmače zajedno s njenim mladuncima. Što duže nogorep ostane neotkriven, to veća pošast na farmi...Nogorep je izuzetno brz i teško ga je uhvatiti. Međutim, ukoliko ga sa farme najuri sasvim beo pas, nikad se više neće vratiti. Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja (pododsek za gamad) drži desetak albino lovačkih pasa isključivo u tu svrhu. – Iz knjige Fantastične zveri i kako ih naći Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)