John Green - U potrazi za Aljaskom

Nagrada Američkog udruženja biliotekara za najbolji roman za mlade 2006. godine

Majls Halter je očaran čuvenim oproštajnim riječima - i umoran od bezbjednog života u okrilju kuće. Zato odlazi u internat u potrazi za nečim što je pjesnik Fransoa Rable na samrti nazvao velikim možda. Majlsa očekuje mnogo toga u Kalver Kriku, uključujući i Aljasku Jang. Pametna, zabavna, uvrnuta i ubistveno seksi, Aljaska će uvući Majlsa u svoj lavirint i katapultirati ga u pravcu velikog možda.
U potrazi za Aljaskom prati neizbrisivi uticaj koji jedan život može ostaviti na drugi. Zadivljujući debi Džona Grina obilježava dolazak jednog važnog novog glasa u savremenoj prozi.

Džon Grin je napisao moćan roman - roman koji naglavačke srlja u lavirint života, ljubavi i tajni vezanih za ljudsko postojanje. Ova knjiga će vam uzdrmati život, zato je nemojte čitati sedeći. Ustanite i zakoračite u susret velikom možda.

K. L. Going

Mojoj porodici:

Sidniju Grinu, Majku Grinu i Henku Grinu

„Iz sve snage sam se trudio da postupam ispravno.“

(Poslednje reči predsednika Grovera Klivlenda)

PRE



Sto trideset šest dana pre

Nedelju dana pre nego nego što sam napustio porodicu, Floridu i ostatak mog maloletničkog života zbog odlaska u internat u Alabami, moja majka uporno je navaljivala da mi priredi oproštajnu zabavu. Reći da sam imao mala očekivanja značilo bi dramatično potceniti čitavu stvar. Iako sam bio manje-više prinuđen da pozovem sve svoje „školske drugare”, to jest, gomilu odrpanaca sa glume i čudaka sa engleskog pored kojih sam iz društvene pristojnosti morao da sedim u mračnoj kafeteriji moje državne škole, znao sam da neće doći. Pa ipak, u zanosu obmane da sam nekako sve ove godine tajio od nje svoju popularnost, majka nije odustajala. Spremila je omanju planinu namaza od artičoke. Okitila je dnevnu sobu zelenim i žutim trakama, bojama moje nove škole. Kupila je dva pakovanja konfeta i poredala ih po ivici stočića za kafu.
A kad je petak konačno stigao, i ja uglavnom priveo pakovanje kraju, u 16.56 min sela je pored tate i mene na sofu u dnevnoj sobi da strpljivo sačeka dolazak Majlsove oproštajne konjice. Žalosno je što se konjica sastojala od tačno dvoje ljudi: Meri Loson, jedne sićušne plavuše sa pravougaonim naočarima i njenog debeljuškastog (da ne budem previše grub) dečka, Vila.
„Hej, Majlse”, rekla je Meri, sedajući.
„Hej”, rekao sam.
„Kako si proveo leto?”, upitao me je Vil.
„Dobro. Ti?”
„Fino. Izvodili smo predstavu Isus Hrist superzvezda. Pomagao sam oko kulisa. Meri je radila svetla”, rekao je Vil.
„Strava.” Upućeno sam klimnuo glavom i time su uglavnom sve naše teme za razgovor bile potrošene. Mogao sam ih pitati ponešto o Isusu Hristu superzvezdi, osim što pod jedan, nisam znao šta je to, pod dva, nije me ni zanimalo da saznam, a pod tri, neobavezno ćaskanje mi nikad nije išlo od ruke. Moja mama, međutim, može satima neobavezno da ćaska, pa je produžila neprijatnu situaciju raspitujući se o rasporedu po kome su izvođene probe, kako je prošla predstava i da li je imala uspeha.
„Pretpostavljam da jeste”, rekla je Meri. „Mnogo ljudi je videlo, pretpostavljam.”
Meri je od onih ljudi što mnogo vole da pretpostavljaju.
Konačno je Vil rekao: „Pa, samo smo svratili da se pozdravimo. Moram da vratim
Meri kući do šest. Lepo se provedi u internatu, Majlse.”
„Hvala”, odgovorio sam, odahnuvši. Jedino gore od zabave na koju ti niko ne dođe jeste zabava na koju ti dođu samo dva izrazito i duboko nezanimljiva lika.
Oni su otišli, a ja ostao da sedim sa roditeljima i da buljim u isključen televizor, koji sam želeo da uključim mada sam bio svestan da ne bi trebalo. Osećao sam tla me oboje posmatraju, očekujući da briznem u plač ili štogod slično, kao da od samog početka nisam znao da će sve tačno tako ispasti. Osim što jesam znao. Osećao sam s kolikim su sažaljenjem umakali čips u namaz od artičoka namenjen mojim izmišljenim prijateljima, iako nije bilo potrebe da žale više od mene. Nisam bio razočaran. Moja su se očekivanja ispunila.
„Da li zbog ovoga želiš da odeš?”, pitala je mama.
Na trenutak sam se zamislio, vodeći računa da je ne pogledam. „Ovaj, pa ne”, rekao sam.
„Pa, zašto onda?”, pitala je. To nije bio prvi put da me to pita. Mama nije bila previše oduševljena što odlazim u internat, a nije se ni trudila da to sakrije.
„Je l’ zbog mene?”, pitao je tata. I on je išao u Kalver Krik, isti taj internat u koji sam i ja polazio, baš kao i oba njegova brata i sva njihova deca. Mislim da mu se dopadala ideja da ću krenuti njegovim stopama. Stričevi su mi ispredali priče o tome kako je moj otac bio čuven u kampusu po tome što je u isto vreme pravio urnebes i dobijao najviše ocene iz svih predmeta. To je zvučalo kao bolji život u poređenju s ovim koji sam ja vodio na Floridi. Ali ne, ni tata nije bio razlog. Ne sasvim.
„Sačekaj”, rekao sam. Otišao sam u tatinu radnu sobu i pronašao biografiju Fransoa
Rablea. Voleo sam da čitam biografije pisaca, čak iako nikad nisam (kao što je bio slučaj i sa gospodinom Rableom) pročitao neko njihovo pravo delo. Prelistao sam knjigu do kraja i pronašao označeni citat („NIKAD NE PODVLAČI MARKEROM MOJE KNJIGE”, tata mi je ponovio hiljadu puta. Ali kako zamišlja da drugačije pronađem ono što tražim?)
„Dakle, ovaj tip”, rekao sam, stojeći u dovratku dnevne sobe. „Fransoa Rable. Bio je pesnik. Poslednje reči su mu bile: ’Krećem u potragu za velikim možda’. Eto zašto idem.
Da ne bih čekao da budem na samrti pa da počnem da tragam za velikim možda.”
I to ih je ućutkalo. Pošao sam za velikim možda, a i njima je bilo jasno, baš kao i meni, da ga sigurno neću pronaći sa likovima kao što su Vil i Meri. Ponovo sam seo na sofu, između mame i tate, i tata mi je prebacio ruku preko ramena, i ostali smo tako, da zajedno ćutimo na sofi, još neko vreme, dok mi se nije učinilo da je u redu da uključimo televizor, pa smo večerali namaz od artičoka i gledali kanal Histori, i s obzirom na to kakvih oproštajnih zabava ima, ova i nije tako loše ispala.

Sto dvadeset osam dana pre

Florida je, naravno, prilično topla, a i vlažna. Toliko je zapravo topla da se odeća lepi za telo kao selotejp, a graške znoja se poput suza slivaju sa čela pravo u oči. Ali toplo je samo napolju, a ja sam napolje uglavnom izlazio jedino kada bih prelazio iz jedne klimatizovane prostorije u drugu.
Zato nisam bio pripremljen na jedinstvenu vrstu vrućine koja me je dočekala dvadeset pet kilometara južno od Bermingama u Alabami, u privatnoj srednjoj školi Kalver Krik. Moji roditelji su parkirali na travnjak svoj SUV\'7b1\'7d, svega nekoliko koraka dalje od moje spavaonice, sobe 43. Ali svaki put kad sam napravio tih nekoliko koraka između sobe i automobila, ne bih li izneo ono što mi se tog časa činilo kao nepotrebna gomila stvari, sunce mi je takvom opakom žestinom pržilo kožu kroz odeću, da sam se najozbiljnije uplašio paklenog ognja.
Mami, tati i meni bilo je potrebno svega nekoliko minuta da iznesemo stvari iz kola, ali moja neklimatizovana soba, iako srećom skrivena od sunca, bila je jedva nešto hladnija. Iznenadila me je njena unutrašnjost; zamišljao sam debele tepihe, zidove obložene lamperijom, viktorijanski nameštaj. Osim jednog jedinog luksuza - zasebnog kupatila - dobio sam kutiju. Sa zidovima od cigle prekrivenim debelim slojem belog kreča i linoleumskim podom na zeleno-bele kocke, mesto je pre podsećalo na bolničku sobu nego na spavaonicu iz mojih snova. Kreveti na sprat od neobrađenog drveta sa dušecima u vinilskom omotaču nagurani su preko puta prozora u dnu sobe. Stolovi, komode i police sa knjigama visili su na zidovima ne bi li se predupredilo njihovo kreativno razmeštanje po podu. I nije bilo rashladnog uređaja.
Dok sam sedeo na donjem krevetu, mama je otvorila sanduk sa stvarima, zgrabila naramak biografija od kojih je moj otac pristao da se odvoji i počela da ih ređa na police.
„Mogu i sam da se raspakujem, mama”, rekao sam. Tata je ustao. Bio je spreman za polazak.
„Pusti da ti barem krevet namestim”, rekla je mama.
„Ne, stvarno. Mogu i sam. U redu je.” Zato što jednostavno ne možeš doveka odlagati tako nešto. U nekom trenutku jednostavno povučeš flaster i zaboli te, ali onda sve prođe pa odahneš.
„Bože, baš ćeš nam nedostajati”, odjedanput rekla je mama, pažljivo gazeći preko minskog polja od kofera na putu do kreveta. Ustao sam i zagrlio je. Prišao je i tata, pa smo stajali tako zajedno. Bilo je previše toplo i bili smo previše znojavi da bi taj zagrljaj mogao predugo da traje. Znao sam da se očekuje da zaplačem, ali živeo sam sa roditeljima šesnaest godina, pa mi se činilo da smo prerasli probno razdvajanje.
„Ne brinite”, osmehnuo sam se. „Još ću da naučim da govorim po južnjački.” Mama se nasmejala.
„Ne pravi gluposti”, rekao je tata.
„Dobro.”
„Nema droge. Nema pića. Nema pušenja.” Kao maturant Kalver Krika radio je ono o čemu sam samo mogao da sanjam: tajne zabave, jurnjava preko pokošenih poljana (uvek se vajkao kako su u to vreme u školu išli samo dečaci), droga, piće i cigarete. Bilo mu je potrebno neko vreme da prestane da puši, ali sad je već odavno ostavio za sobom to burno vreme.
„Volim te”, ispalili su oboje u isto vreme. Trebalo je i to da se kaže, ali su te reči čitavu stvar učinile stravično neprijatnom, kao kad gledaš dedu i babu kako se ljube.
„Volim i ja vas. Javljaću se svake subote.” U sobama nismo imali telefone, ali su moji roditelji zahtevali da me smeste pored jednog od pet javnih telefona Kalver Krika.
Ponovo su me zagrlili - prvo mama, pa tata - i na tome se završilo. Kroz stražnji prozor gledao sam kako se odvoze vijugavim putem iz kampusa. Pretpostavljam da je trebalo da osetim ljigavu, razneženu tugu. Ali kako mi je uglavnom bilo samo do toga da se nekako rashladim zgrabio sam jednu od radnih stolica i seo ispred vrata u senku strehe, iščekujući dašak vetra koji nikako da stigne. Napolju je vazduh bio nepomičan i težak kao i onaj unutra. Zverao sam po mom novom prebivalištu; šest jednospratnica, u svakoj po šesnaest soba, obrazovale su šestougao oko velikog travnatog kruga. Podsećale su na neki predimenzionirani starinski motel. Na sve strane grlili su se momci i devojke, osmehivali i šetkali. Gajio sam slabašnu nadu da će mi neko prići i obratiti mi se. Zamišljao sam taj razgovor:
„Hej. Ovo ti je prva godina ovde?”
„Aha. Aha. Sa Floride sam.”
„Strava. Onda ti sigurno ne smeta ova vrućina?”
„Smetala bi mi sve i da sam iz Hajdsa”, našalio bih se. Ostavio bih dobar prvi utisak. Oh, duhovit je. Taj tip Majls je baš otkačen.
Naravno, to se nije dogodilo. Nikad se ništa nije dogodilo onako kako sam zamišljao.
Smoren, vratio sam se unutra, skinuo košulju, legao na donji krevet, na usijani dušek u vinilskom omotaču i zatvorio oči. Nikad se ne bih ponovo rodio zbog krštenja i plakanja i tako toga, ali ništa nije bilo bolje ni roditi se kao čovekbez poznate prošlosti.
Prisetio sam se ljudi o kojima sam čitao - Džona F. Kenedija, Džejmsa Džojsa, Hernfrija Bogarta - koji su išli u internate, i njihovih dogodovština - Kenedi je, na primer, obožavao da pravi smicalice. Pomislio sam na veliko možda i na ono što me možda čeka, i na ljude koje bih mogao upoznati, i na to kakav će mi cimer biti (nekoliko nedelja ranije dobio sam pismo u kome sam saznao da se zove Čip Martin, ali ništa više od toga). Ko god bio taj Čip Martin, nadao sam se da će doneti arsenal snažnih ventilatora, jer ja nijedan nisam spakovao, a već sam osećao kako mi znoj natapa dušek u vinilskom omotaču, što mi je do te mere bilo gadno da sam odustao od razmišljanja i podigao dupe ne bih li pronašao peškir da njime obrišem znoj. A onda sam pomislio, pa, pre pustolovina prvo dolazi raspakivanje.
Uspeo sam da zalepim kartu sveta na zid i da spakujem većinu odeće u fioke, pre nego što sam zaključio da se od toplog, vlažnog vazduha i zidovi znoje, i rešio da nije pravi trenutak za fizički rad. Vreme je bilo za jedan veličanstveno hladan tuš.

Iza vrata malog kupatila visilo je jedno veliko ogledalo, od poda do plafona, tako da nisam mogao izbeći odraz mog nagog tela kad sam se nagnuo da odvrnem slavinu tuša. Uvek bi me prenerazilo koliko sam mršav; činilo mi se da mi se tanušne ručice nimalo ne popunjavaju u predelu od lakata do ramena, a prsima je nedostajala i najmanja naznaka bilo sala bilo mišića, zbog čega sam se postiđeno zapitao šta bi se moglo učiniti sa tim ogledalom. Razmaknuo sam jednostavnu belu zavesu tuša i uskočio unutra.
Nažalost, tuš je izgleda bio namenjen nekome ko je visok metar i žilet, pa sam uspeo da pokvasim samo donji deo grudnog koša - slavinom koja je jedva kapala. Da bih umio lice natopljeno znojem morao sam da raširim noge i prilično se sagnem. Siguran sam da Džon F. Kenedi (koji je prema biografiji bio visok preko metar osamdeset, baš kao i ja) sigurno nije morao da čuči u svom internatu. Ali ovo je bila grozota posebne vrste, i dok mi je tuš jedva kvasio telo, pitao sam se da li ću ovde uopšte pronaći veliko možda ili sam se samo žestoko prešao.
Kad sam posle tuširanja otvorio vrata kupatila, samo sa peškirom oko struka, ugledao sam niskog, mišićavog tipa sa žbunom smeđe kose. Vukao je ogromnu maslinastozelenu platnenu torbu kroz vrata moje sobe. Jedva metar i po visok, lepo građen, poput umanjene skulpture Adonisa, uneo je za sobom reski miris duvana. Sjajno, pomislio sam, go upoznajem cimera. Uvukao je platnenu torbu u sobu, zatvorio vrata i prišao mi.
„Ja sam Čip Martin”, objavio je dubokim glasom, glasom radio-voditelja. Pre nego što sam uspeo da odgovorim, dodao je: „Pružio bih ti ruku, ali mislim da je pametnije da ne puštaš taj peškir, bar dok ne navučeš neku odeću.”
Nasmejao sam se, klimajući mu glavom (to je kul, zar ne? to klimanje?), i rekao: „Ja sam Majls Halter. Drago mi je.”
„Majls, kao u odlazim pre spavanja?”,upitao je.
“A?”
„Pesma Roberta Frosta. Čuo si za njega?” Odmahnuo sam glavom.
„Računaj onda da imaš sreće.” Osmehnuo se.
Zgrabio sam čisto rublje, plavi adidas fudbalski šore i belu majicu, promrmljao da se vraćam za čas i odjurio u kupatilo. Toliko o dobrom prvom utisku.
,,I, gde su ti roditelji?”, upitao sam ga iz kupatila.
„Moji roditelji? Otac mi je trenutno u Kaliforniji. Možda se uvalio u svoju la-z-boj4 fotelju. Možda vozi kamion. U svakom slučaju, opija se. A mama verovatno ovog časa napušta kampus.”

,,Oh”, izustio sam, već obučen i ne baš siguran šta da kažem na tako lične podatke. Nije trebalo da pitam, valjda, ako nisam hteo da znam.
Čip je dograbio neki čaršav i prebacio ga preko gornjeg kreveta. „Ja sam od onih što spavaju na gornjem. Nadam se da ti ne smeta?”
„Ovaj, ne. Svejedno mi je.”
„Vidim da si ukrasio sobu”, rekao je, pokazujući rukom na kartu sveta. „Dopada mi se.”

A onda je počeo da nabraja zemlje. Govorio je jednoličnim glasom, kao da je to činio već hiljadu puta.
Avganistan.
Albanija.
Alžir.
Američka Samoa.
Andora.
I tako dalje. Završio je slovo A i pre nego što je stigao da podigne glavu i da primeti moj zapanjeni pogled.
„Mogao bih da nastavim, ali neću da te ugušim. To sam naučio preko leta. Gospode, ne možeš ni da pretpostaviš kako je leti dosadno u Nju Houpu u Alabami. Kao da gledaš soju kako raste. Odakle si ti, inače?”
„Sa Floride”, rekao sam.
„Nikad bio.”
„Baš neviđeno, to sa zemljama”, kazao sam.
„Da, svako ima neki dar. Ja mogu da pamtim. A ti...?”
„Pa, znam poslednje reči mnogih ljudi.” Uživao sam u tome da učim poslednje reči. Drugi su imali čokoladu, a ja posmrtne izjave.
„Na primer?”
„Dopadaju mi se reči Henrika Ibzena. On je bio pisac.” O Ibzenu sam dosta znao, ali nikad nisam pročitao nijednu njegovu dramu. Nisam voleo da čitam drame. Voleo sam da čitani biografije.
„Da, znam ko je on bio”, rekao je Čip.
„Dobro, pa, on je neko vreme bolovao i bolničarka mu je rekla: ’Čini se da vam je od jutros bolje’, a Ibzen ju je pogledao i rekao: ’Naprotiv’, i umro.”
Čip se nasmejao. „Morbidno. Ali dopada mi se.”
Ispričao mi je da je već treću godinu u Kalver Kriku. Došao je u osmom razredu, a sad je kao i ja, treći srednje. Stipendista je, kazao je. Sa punom vožnjom. Čuo je bio da je Kalver Krik najbolja škola u Alabami, pa je u prijavi napisao da bi voleo da se upiše u školu u kojoj se čitaju dugačke knjige. Nevolja je, objasnio je u svom radu, što je njegov tata kod kuće imao običaj da ga gađa knjigama, pa je iz bezbednosnih razloga držao samo tanke knjige u mekom povezu. Roditelji su mu se razveli u drugom srednje. Dopadao mu se „Krik”, kako ga je nazvao, „ali ovde moraš da se čuvaš učenika i nastavnika. A ja mrzim da se čuvam”. Nacerio se. Ni ja nisam voleo da se čuvam - ili sam barem želeo da se tako predstavim.

Sve mi je to ispričao kopajući po platnenoj torbi i ubacujući garderobu u fioke potpuno rasterećeno. Čip nije verovao u odvojene fioke za čarape i majice. Verovao je da su sve fioke stvorene ravnopravne i punio ih je dokle god su mogle da prime stvari. Moja mama bi umrla kada bi to videla.
Čim je završio „raspakivanje”, Čip me je grubo udario u rame, rekavši: „Nadam se da si jači nego što izgledaš”, i izašao na vrata, ostavivši ih otvorena. Posle nekoliko sekundi je provirio i zatekao me kako mirno stojim. „Pa kreni, Majlse da prepešačim do Haltera. Treba da obavimo neka sranja.”
Probili smo se do TV sale, koja je prema Čipovim recima posedovala jedini kablovski televizor u kampusu. Preko leta služila je kao skladište. Skoro do plafona napakovana kaučima, frižiderima i uvijenim tepisima, TV sala je vrvela od učenika koji su pokušavali da pronađu i odvuku svoje stvari. Čip se javio nekolicini, ali me ni sa kim nije upoznao. Dok je koračao kroz lavirint od kauča ja sam stajao pored ulaza u sobu, svojski se trudeći da ne preprečujem put parovima cimera koji su pokušavali da provuku nameštaj kroz uzana vrata.
Čipu je bilo potrebno deset minuta da pronađe svoje stvari, a još čitav sat da ih iz TV sale u četiri ture prenesemo preko kruga spavaonice do sobe 43. Na kraju sam želeo da se uvučem u Čipov mini frližider i prespavam sto godina, ali Čipu kao da nisu smetali ni umor ni vrućina. Seo sam na njegov kauč.
„Pronašao sam ga na ulici u komšiluku pre nekoliko godina”, rekao je za kauč, dok je pokušavao da montira moj plejstejšen 2 na svoj ormarić pored kreveta. „Znam da je koža malo ispucala, ali šta mari. To je jedan stvarno dobar kauč.” Koža je bila više nego ispucala - ostalo je svega trideset procenata svetloplave veštačke kože, ostalih sedamdeset posto činilo je penasto punjenje - ali meni je ipak bio stvarno dobar.
„Dobro”, rekao je. „To bi otprilike bilo to.” Prišao je svom stolu i izvadio kotur samolepljive trake iz fioke. „Sad nam još samo treba tvoj sanduk.”
Ustao sam, izvukao sanduk ispod kreveta a Čip ga je namestio između kauča i plejstejšena 2, a onda počeo da cepka komadiće lepljive trake. Ispisao je njima na sanduku STOČIĆ.
„Eto”, rekao je. Seo je i podigao noge na, ovaj, stočić. „Gotovo.”
Seo sam pored njega, a on me je pogledao i najedared rekao: „Pazi. Nemam nameru da te uvodim u društveni život Kalver Krika.”
„Ovaj, dobro”, rekao sam, ali sam osetio kako mi reči zapinju u grlu. Upravo sam ovom tipu dovukao kauč po neverovatno jakom suncu a nisam mu čak ni simpatičan.
„Uglavnom, ovde imaš dve grupe ljudi”, objasnio je, govoreći sa naglašenim nestrpljenjem. „Imaš uobičajene stanare, kao što sam ja, i NedeJjne ratnike; i oni stanuju ovde, samo što su oni bogataška deca iz Bermingama koja svakog vikenda odlaze u klimatizovane kuće svojih roditelja. To su ti kul klinici. Ja ih ne volim, a ni oni ne vole mene, pa ako si došao ovde ubeđen da ćeš kao glavni seronja iz svoje državne škole i ovde moći da izigravaš glavnog seronju, onda ti je pametnije da te ne viđaju sa mnom. A išao si u državnu školu, zar ne?”

„Uh...”, rekao sam. Rasejano sam počeo da čupkam rascepe na koži kauča, zabadajući prste u penastu belinu.
„Naravno da jesi, inače bi ti taj blesavi šorc stajao kako treba da si išao u privatnu školu.” Nasmejao se.
Nosio sam šorc ispod kukova, jer sam mislio da tako kul izgledam. Konačno sam rekao: „Da, išao sam u državnu školu. Ali nisam tamo bio glavni seronja, Čipe. Bio sam običan seronja.”
„Ha! Ta ti je dobra. I ne zovi me Čip. Zovi me Pukovnik.” Suzdržavao sam se da se ne nasmejem.
„Pukovnik?”
„Da. Pukovnik. A tebe ćemo zvati... hmm. Buca.”
„A?”
„Buca”, rekao je Pukovnik. „Zato što si mršav. To se zove ironija, Buco. Čuo si za nju? A sad idemo po cigare, pa da počnemo ovu godinu kao što je red.”
Izašao je iz sobe, pretpostavivši da ću ga slediti, što sam ovaj put i učinio. Na sreću, sunce je zalazilo ka horizontu. Otišli smo pet vrata niže do sobe 48. Na vratima je samolepljivom trakom bila zalepljena tabla za pisanje. Na njoj je plavim markerom pisalo: Aljaska je sama u sobi!
Pukovnik mi je objasnio da je pod jedan, to Aljaskina soba, pod dva, da je sama u njoj zato što je devojka koja je trebalo da joj bude cimerka izbačena pred kraj prošle godine, i pod tri, da Aljaska ima cigarete, mada pri tome Pukovnik nije našao za shodno da me pita da li pod četiri, i ja pušim, što pod pet, nisam radio.
Pokucao je jednom, glasno. Glas iza zatvorenih vrata je odjeknuo: ,,Oh, bože, upadaj ti skraćeni čovečuljku da ti ispričam neviđenu priču.”
Ušli smo. Okrenuo sam se da zatvorim vrata, ali Pukovnik je odmahnuo glavom i rekao: „Posle sedam moraš da ostaviš otvorena vrata kad si u sobi kod devojke”, što sam jedva čuo zato što je ispred mene stajala najžešća devojka u istoriji ljudskog roda, u teksas šorcu od isečenih farmerki i majici na bretele boje kajsije. I pričala je, nadjačavajući Pukovnika, i to glasno i brzo.
„Znači, prvog dana raspusta, ja u dobroj staroj Stanici Vajn sa tim momkom koji se zove Džastin, i mi tako sedimo kod njega kući na kauču i gledamo televiziju - a, dozvoli samo da te podsetim, ja se tad već zabavljam sa Džejkom - zapravo, i dalje se zabavljam sa njim, što je već dovoljno neverovatno, ali Džastin mi je drugar otkad smo bili klinci, pa tako sedimo i gledamo televiziju, i bukvalno ćaskamo o ispitima ili tako nečemu, kad me Džastin zagrli, a ja pomislim, Oh, baš fino, odavno se znamo i ovo mi uopšte nije neprijatno, i nastavljamo da ćaskamo, kad se na pola moje rečenice, o analogiji ili tako nečemu, on obrušava kao jastreb i zatrubi mi na sisu. ZATRUBI. I to jedno previše snažno, u trajanju od dve do tri sekunde, TRUBLJENJE. I prvo što pomislim je, Dobro, kako da otkačim ove kandže sa sise pre nego što mi ostanu trajni ožiljci?, a sledeće sam pomislila, bože, jedva čekam da ispričam Takumiju i Pukovniku.”
Pukovnik se nasmejao. Buljio sam, delimično zapanjen jačinom glasa koji je dopirao iz sićušne (mada, gospode, pune oblina) devojke, a delimično ogromnim hrpama knjiga nasloženim uza zidove. Njena biblioteka zauzimala je sve police a onda nastavljala da se preliva po čitavoj sobi u slojevima visokim do pasa, nemarno prislonjenim na zidove. Da se samo jedna od njih pomeri, pomislio sam, domino-efekat bi nas zatrpao lavinom literature i ugušio.
„Ko je tip što se ne smeje mojoj vrlo smešnoj priči?”, upitala je.
„Da, tačno. Aljaska, ovo je Buca. Buca pamti poslednje reči ljudi. Buco, ovo je Aljaska. Njoj su preko leta trubili na sisu.” Krenula je prema meni, pruživši ruku, a onda je u poslednjem času brzo čučnula i svukla mi šore.
„To je najveći šorc u državi Alabami.”
„Volim kad mi visi”, rekao sam, posramljeno, i podigao ga. Kod kuće na Floridi izgledao je kul.
„Otkad se poznajemo, Buco, previše puta sam video te tvoje pileće nožice”, rekao je Pukovnik bezizrazno. „Pa, Aljaska. Prodaj nam malo cigareta.” A onda me je Pukovnik nekako obrlatio da platim pet dolara za paklu marlboro lajta koje nikad nisam imao nameru da pušim. Pozvao je Aljasku da nam se pridruži, ali ona je rekla: „Moram da nađem Takumija i ispričam mu za Trubicu.” Okrenula se prema meni i upitala me: „Jesi li ga video?” Nisam imao predstavu da li sam video Takumija, pošto nisam imao pojma ko je on. Samo sam odmahnuo glavom.
„Važi. Onda se vidimo kod jezera za koji minut.” Pukovnik je klimnuo glavom.

Na obodu jezera, malo ispred peščane (mada mi je Pukovnik rekao veštačke) plaže seli smo na veliku drvenu baštensku ljuljašku. Napravio sam neizbežnu šalu: „Nemoj da me hvataš za sisu”. Pukovnik se neizbežno nasmejao, a onda me upitao: „Hoćeš dim?” Nikad nisam probao da pušim, ali ko se u kolo uhvati...
„Je l’ ovde bezbedno?”
,,I ne baš”, rekao je, a onda upalio cigaretu i pružio mi je. Uvukao sam dim.
Zakašljao se. Zašištao. Pokušao da udahnem vazduh. Ponovo se zakašljao. Pomislio da ću povratiti. Dok mi se vrtelo u glavi, ščepao sam naslon ljuljaške, bacio cigaretu na zemlju i zgazio je, uveren da moje veliko možda ne uključuje cigarete.
„Mnogo pušiš?” Nasmejao se, a onda mi pokazao prstom belu mrlju sa druge strane jezera i rekao: „Vidiš ono?”
„Aha”, rekao sam. „Šta je to? Neka ptica?”
„Labud”, rekao je.
„Vau. Škola sa labudom. Vau.”
„Taj labud je potomak satane. Nikad mu ne prilazi bliže od ovoga.”
„Zašto?”
„Ima neki problem sa ljudima. Valjda su ga zlostavljali, ili tako nešto. Ima da te rastrgne na komadiće. Orao ga je doneo da nas spreči da idemo na drugu stranu jezera da pušimo.”
„Orao?”
„Gospodin Starns. Šifrovano ime: Orao. Prodekan za učenike. Većina nastavnika živi u kampusu, i svi mogu da te uhvate. Ali samo Orao živi u krugu spavaonica, i on sve vidi. Taj može da namiriše cigarete na pet kilometara.”
„Zar njegova kuća nije tamo?”, upitao sam, pokazujući je. I pored sumraka sam sasvim jasno razaznavao kuću, što je značilo da i on nas može da vidi.
„Da, ali nema običaj da preduzima blickrig dok ne počne nastava”, rekao je Čip nonšalantno.
„Gospode, ako se uvalim u nevolju roditelji će me ubiti”, rekao sam.
„Pretpostavljam da preteruješ. Ali vidi, upadaćeš u nevolje. Samo što devedeset devet posto vremena roditelji neće morati da znaju za to. Škola ne želi da tvoji roditelji pomisle da su te ovde sjebali isto kao što ni ti ne želiš da tvoji roditelji misle da si se sjebao.” Snažno je izdahnuo tanku prugu dima prema jezeru. Morao sam da priznam, izgledao je kul dok to radi. Kao da je nekako postao viši. „Kako bilo, čak i ako upadneš u nevolju, nikom ništa ne odaj. Mislim, mrzim ove bogate balavce ovde sa vatrenom žestinom, koju uglavnom čuvam samo za zubare i mog oca. Ali to ne znači da bih mogao da ih cinkarim. Uglavnom, jedino što je važno je da nikad, nikad nikad ne cinkariš.”
„Dobro”, rekao sam, mada sam se zapitao: šta ako me neko opali po njušci, da li treba da istrajavam u priči kako sam naleteo na vrata? Malo mi je to delovalo glupo. Kako da se obračunaš sa siledžijama i seronjama ako ne možeš da ih uvališ u nevolju? Mada nisam to pitao Čipa.
„Dobro, Buco. Stigli smo do tačke večeri kad sam prinuđen da ustanem i potražim svoju devojku. I zato mi daj nekoliko cigareta, koje ionako nikad nećeš popušiti, pa se vidimo kasnije.”
Rešio sam da još neko vreme ostanem na ljuljašci, delimično zbog toga što je temperatura padala na prijatnih, mada doduše sparnih, trideset stepeni, a delimično zbog toga što sam se nadao da će se Aljaska pojaviti. No, samo što je Pukovnik otišao na mene su nasrnuli insekti: nevidljive bubice (koje, samo da se zna, mogu da se vide) i komarci su se rojili oko mene u neopisivom broju, proizvodeći kakofoniju mahanjem sićušnih krila. I tad sam rešio da zapalim cigaru.
Tako ću, mislio sam, dimom oterati bube. I, uspeo sam u tome, do izvesne mere. Lagao bih, međutim, ako bih tvrdio da sam propušio zato što sam hteo da oteram insekte. Pušač sam postao pod jedan, zato što sam sedeo sam na ljuljašci, pod dva, imao sam kod sebe cigarete i pod tri, zaključio sam da ako svi ostali mogu da puše cigarete bez kašljanja, onda, do vraga, mogu i ja. Ukratko, nisam imao valjan razlog. I zato, neka bude pod četiri, da su bube krive.
Uspeo sam da povučem čitava tri dima pre nego što sam osetio mučninu, vrtoglavicu i samo poluprijatnu ošamućenost. Ustao sam da krenem. Tad sam začuo glas iza sebe.
,,I stvarno pamtiš poslednje reči?”
Pritrčala mi je s leđa, zgrabila me za ramena i povukla natrag na baštensku ljuljašku.
„Aha”, rekao sam. Potom sam, oklevajući dodao: „Hoćeš da me ispitaš?”
,,Dž. F. K.”, rekla je.
„To je bar očigledno”, odgovorio sam.
„Ma, je li?”, rekla je.
„Ma, ne. To su mu poslednje reči. Neko mu je rekao: ’Gospodine predsedniče, ne možete reći da vas Dalas ne voli’, a on je odgovorio: ’To je bar očigledno’, i tad su ga upucali.”
Nasmejala se. „Goveče, to je strašno. Ne bi trebalo da se smejem. Ali šta mogu”, pa se ponovo nasmejala. „Dobro, dragi gospodine Poslednje Reči Velikana, imam pitanje za tebe.” Zavukla je ruku u pretrpani ruksak i izvadila jednu knjigu. „Gabriel Garsija Markes. General u svom lavirintu. Bez sumnje jedna od mojih omiljenih. O Simonu Bolivaru.” Nisam imao pojma ko je Simon Bolivar, a ona mi nije dala ni priliku da je pitam. „To je istorijski roman, pa nisam sigurna da je tačno, ali znaš li koje su mu poslednje reči u knjizi? Ne, ne znaš. Onda ću ti ja reći, senjor Oproštajne Izjave.”
I tad je upalila cigaretu i tako snažno uvukla dim da sam mislio da će u jednom cugu stići do filtera. Ispustila je vazduh i počela da čita:
„’Potreslo ga je’ - misli se na Simona Bolivara - ’zapanjujuće otkriće da se mahnita trka njegovih nesreća i snova tog trenutka bližila završnici. Sve ostalo je bilo u mraku. „Do vraga”, uzdahnuo je. „Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta!”’
Umeo sam da prepoznam dobre poslednje reči kad ih čujem, pa sam zabeležio u glavi da moram naći biografiju tog tipa Simona Bolivara. Sjajne poslednje reči, mada nisam u potpunosti razumeo na šta misli. ,,I, kakav je to lavirint?”, upitao sam je.
Ovde nije zgoreg pomenuti da je ona bila prelepa. U tami pokraj mene, mirisala je na znoj, sunce i vanilu, a pri slaboj večernjoj mesečini mogao sam da razaznam samo njenu siluetu, osim kad povuče dim, pa joj žar cigarete oboji lice slabašnim crvenkastim sjajem. No, čak sam i u sumraku mogao da joj vidim oči - divlje smaragde. Imala je jedne od onih očiju koje čoveka teraju da tu osobu podržava u svakom njenom nastojanju. Ali nije samo bila lepa, već i opasno zgodna, i grudi su joj se ocrtavale ispod tanušne majice na bretele, dok je lepo oblikovanim nogama mahala napred-nazad ispod ljuljaške, tako da su joj sa nožnih prstiju nalakiranih tirkiz plavim lakom visile japanke. I upravo tada, između mog pitanja o lavirintu i njenog odgovora, uvideo sam značaj oblina, značaj onih stotina mesta na kojima se jedan deo devojačkog tela pretapa u drugi, od risa noge preko gležnja ka listu, od lista ka kuku, struku i grudima pa sve do vrata, prćastog nosa, čela, ramena i nazad preko izvijenog luka leđa do guzova i tako dalje. Naravno da sam i ranije primećivao obline, samo nikad nisam do kraja umeo da cenim njihov značaj.
Dok je govorila primakla mi se ustima dovoljno blizu da joj osetim dah, topliji od vazduha: ,,U tome i jeste tajna, zar ne? Da li je to lavirint smrti ili života? Šta od toga pokušava da izbegne - svet ili njegov kraj?” Čekao sam da nastavi da priča, ali je posle nekog vremena postalo jasno da ona očekuje neki odgovor.
„Ovaj, ne znam”, konačno sam rekao. „Jesi li zaista pročitala sve one knjige u sobi?”
Nasmejala se. ,,Oh, bože, nisam. Možda svega trećinu. Ali nameravam da ih sve pročitam. Zovem ih mojom Životnom bibliotekom. Još kad sam bila mala počela sam svakog leta da obilazim garažne rasprodaje i kupujem svaku knjigu koja mi se učini vrednom. Tako uvek imam nešto za čitanje. Ali toliko drugih stvari ima da se uradi: cigareta da se popuši, ljubavi da se vodi, ljuljaški da se ljulja na njima. Imaću više vremena za čitanje kad ostarim i razbolim se.”
Kazala mi je da je podsećam na Pukovnika kad je stigao u Kalver Krik. Oboje su iste godine došli u školu, objasnila mi je, kao stipendisti sa, kako je rekla, „zajedničkim zanimanjem za piće i nestašluke”. Izraz piče i nestašluci me je zabrinuo da sam upao u ono što bi moja majka nazvala „lošim društvom”, ali oboje su delovali previše pametno za loše društvo. Dok je pikavcem palila novu cigaretu ispričala mi je da je Pukovnik pametan samo što se nije dovoljno iživeo pre dolaska u Krik.
„Ali brzo sam rešila taj problem.” Nasmejala se. „Do novembra sam mu nabacila prvu devojku, savršeno finu ne-Nedeljnu ratnicu po imenu Dženis. Šutnuo ju je posle mesec dana zato što je bila i suviše bogata za njegovu siromaštvom natopljenu krv, ali nema veze. Te godine smo izveli našu prvu smicalicu - napunili smo učionicu 4 tankim slojem klikera. Naravno, od tada smo prilično napredovali.” Nasmejala se. I tako je Čip postao Pukovnik - vojni strateg njihovih smicalica, a Aljaska je oduvek Aljaska, neverovatna, stvaralačka sila iza njih.
„Bistar si isto kao i on”, rekla je. „Doduše, tiši si. I slađi, ali pravićemo se da to nisam rekla, zato što volim mog dečka.”
„Da, ni ti nisi loša”, rekao sam, pošto me je njen kompliment oborio s nogu. „Ali, pravićemo se da to nisam rekao zato što volim moju devojku. Oh, čekaj. Pa, ja nemam devojku.”
Nasmejala se. „Aha, ne brini, Buco. Ako nešto mogu, to je da ti pronađem devojku. Hajde da se dogovorimo: ti prokljuvi šta je mislio pod lavirintom i kako se iz njega izlazi, a ja ću ti srediti da povališ nešto.”
„Dogovoreno.” Rukovali smo se.

Kasnije smo Aljaska i ja krenuli ka krugu spavaonica. Cikade su brujale svoju melodiju u istom tonu, kao i kod kuće na Floridi. Okrenula se prema meni dok smo hodali kroz mrak i rekla: „Da li ti se nekad, dok šetaš noću, desi da se utronjaš, i mada znaš da je glupo, poželiš da trčiš sve do kuće?”
To mi se priznanje činilo previše tajnim i ličnim, da bih ga otkrio potpunom strancu, ali njoj sam ipak rekao: „Da, skroz.”
Za trenutak je zaćutala. Onda me je zgrabila za ruku, prošaputala: „Trk, trk, trk”, i pojurila, vukući me za sobom.

Sto dvadeset sedam dana pre

Žmirkajući od znoja u očima, sutradan sam u rano popodne lepio Van Gogov poster na vrata. Pukovnik je sa kreveta vodio računa da li poster stoji ravno i pokušavao da mi odgovori na beskrajna pitanja o Aljaski. Koja je njena priča? „Ona je iz Stanice Vajn. Verovatno bi prošao pored tog mesta da ga ne primetiš - a, koliko sam shvatio, tako je najbolje. Dečko joj ima Vanderbiltovu stipendiju. Svira bas u nekom bendu. O njenoj porodici ne znam mnogo.” Znači, stvarno joj se dopada? „Valjda. Ne vara ga, što je prvi put.” I sve tako. Čitavo jutro nisam mogao ni o čemu drugom da mislim, ni o Van Gogovom posteru, ni o video igricama, pa čak ni o rasporedu časova, koji mi je Orao tog jutra doneo. Tako smo se i upoznali:
„Dobro došli u Kalver Krik, gospodine Halter. Ovde ćete imati široku slobodu. Zloupotrebite je i zažalićete. Delujete kao fin momak. Ne bih voleo da se oprostim od vas.”
A onda se zagledao u mene na način koji je bio ili ozbiljan ili ozbiljno zao. „Aljaska to zove pogled prekog suda”,rekao mi je Pukovnik pošto je Orao izašao. „Sledeći put kad ti ga uputi znaj da si nadrljao.”
„Dobro, Buco”, kazao je Pukovnik dok sam se odmicao od postera koji je bio nedovoljno ravan. „Dosta priče o Aljaski. Po mojoj računici u školi ima još devedeset dve devojke, i sve do jedne su manje lude od Aljaske, koja, ako mogu i to da dodam, već ima dečka. Idem na ručak. Danas je bufrido dan.” Izašao je, ostavivši otvorena vrata za sobom. Osećajući se potpuno sluđeno i idiotski ustao sam da zatvorim vrata. Na pola kruga spavaonice Pukovnik se osvrnuo: „Čoveče, imaš li ti nameru da kreneš?”
O Alabami može svašta ružno da se kaže, ali ne i da se njeni žitelji nepotrebno plaše da upotrebe fritezu. U menzi su nam, te prve nedelje u Kriku, služili pohovanu piletinu, pohovane pileće šnicle, pohovanu okru, što je obeležilo moj prvi susret sa specijalitetima od pohovanog povrća. Zato me ne bi čudilo ni da pohuju zelenu salatu. Ali ništa se nije moglo porediti sa bufridom, jelom koje je smislio Morin, neverovatno (mada razumljivo) gojazan kuvar Kalver Krika. Burito sa pasuljem pohovan u fritezi, ili bufrido, nesumnjivo je živi dokaz da pohovanje uvek poboljšava ukus hrane. Sedeći za okruglim stolom menze tog popodneva, u društvu Pukovnika i još petorice momaka koje nisam poznavao, zario sam zube u hrskavi omotač mog prvog bufrida i doživeo kulinarski orgazam. Moja mama je pristojno kuvala, ali tog časa sam poželeo da dovedem Morina kući za Dan zahvalnosti.
Pukovnik me je predstavio (kao „Bucu”) momcima za klimavim drvenim stolom, ali jedino sam zapamtio ime Takumi, koje je Aljaska prethodnog dana pomenula. Mršavi Japanac, svega nekoliko centimetara viši od Pukovnika, pričao je punih usta dok je polako žvakao, uživajući u hrskavom pasulju.
„Bože”, rekao mi je Takumi, „nema ništa bolje nego gledati čoveka koji proba svoj prvi bufrido.”
Nisam mnogo pričao - delom zbog toga što me niko ništa nije ni pitao, a delom zbog toga što sam želeo da pojedem što više mogu. Ali Takumija nije krasila takva pristojnost - on je mogao da jede, žvaće i guta dok priča, što je i činio.

Za ručkom se poveo razgovor o devojci koja je nekad bila Aljaskina cimerka, Mariji, i njenom dečku, Polu, Nedeljnom ratniku. Kako sam saznao, izbacili su ih poslednje nedelje prošle školske godine zbog nečega što je Pukovnik nazvao „trifekta” - uhvaćeni su kako u isto vreme krše tri pravila zbog kojih se leti iz Kalver Krika. Orao ih je uhvatio gole u krevetu („genitalni kontakt” kao prestup br. 1), kako već pijani (br. 2) puše džoint (br. 3). Kolale su glasine da ih je neko otkucao, a Takumi je izgleda namerio i da otkrije ko - ili je barem bio dovoljno rešen da o tome naglas priča ustima punih bufrida.
„Pol je bio seronja”, rekao je Pukovnik. ,,I mada ih nikad ne bih otkucao, tako joj i treba kad se spanđala sa Nedeljnim ratnikom u jaguaru, kao što je Pol.”
„Bate”, odvratio je Takumi, „toja deojka”, progutao je zalogaj, „isto je Nedeljna ratnica.”
„Istina.” Pukovnik se nasmejao. „Koliko god mi bilo teško da to priznam, ali to je neosporna činjenica. Samo što ona nije toliki seronja kao Pol.”
,,I nije.” Takumi se nacerio. Pukovnik se ponovo nasmejao, a ja sam se zapitao zašto se ne založi za svoju devojku. Bilo bi me briga i da mi je devojka Kiklop sa bradom u jaguaru - bio bih srećan samo da imam s kim da se zabavljam.
Kad je te večeri Pukovnik svratio do sobe 43 samo da pokupi cigarete (zaboravljajući izgleda da su, tehnički, one moje) stvarno me nije pogodilo što me nije pozvao da pođem sa njim. U državnoj školi poznavao sam gomilu kojima je prešlo u naviku da mrze ovu ili onu vrstu ljudi - štreberi su mrzeli pozere, i slično - što mi se oduvek činilo velikim gubljenjem vremena. Pukovnik mi nije kazao ni gde je proveo popodne, ni gde ima nameru da provode veče, već je na izlasku zatvorio vrata, po čemu sam zaključio da nisam dobrodošao.
Nema ni veze; veče sam proveo pretražujući internet (bez porno sajtova, kunem se) i čitajući Poslednje dane, knjigu o Ričardu Niksonu i Votergejtu. Za večeru sam u mikrotalasnoj zagrejao bufride koje je Pukovnik maznuo iz menze. To me je podsetilo na večeri na Floridi - samo sa ukusnijom hranom i bez rashladnog uređaja. Izležavanje u krevetu i čitanje se činilo prijatno poznatim.
Odlučio sam da poslušam ono što bi me rođena majka sigurno posavetovala i da se dobro naspavam pre prvog dana škole. Francuski II počinjao je u osam i deset, i, pošto sam zaključio da mi neće biti potrebno više od osam minuta da se obučem i odšetam do učionice, podesio sam budilnik na osam i dva. Istuširao sam se, a onda legao u krevet, iščekujući san koji će me spasiti od vrućine. Oko jedanaest zaključio sam da bi maleni ventilator zakačen za moj krevet možda i imao neku svrhu ako bih skinuo majicu, što sam i učinio, konačno zaspavši na čaršavima samo u boksericama.
Zbog te odluke zažalio sam nekoliko časova kasnije, kad su me probudile dve znojave, mesnate ruke, istresajući boga iz mene. Istog trena potpuno sam se razbudio i podigao u sedeći položaj, prestravljen, ali iz nekog razloga nesposoban da razumem glasove, zapravo, nisam razumeo otkud uopšte glasovi tu, i koliko do vraga uopšte ima sati? Konačno mi se glava dovoljno razbistrila da čujem: „Ajde momak. Nećeš valjda da te šutiramo u dupe. Ustani lepo sam”, da bih potom sa gornjeg kreveta čuo, „Zaboga, Buco. Ustani samo.” I tako sam ustao, tek tad spazivši tri prilike u senci. Dvojica su me zgrabila, po jedan ispod svake miške, i izveli iz sobe. Na izlazu Pukovnik je promrmljao: „Lepo se provedi. Kevine, ne preteruj s njim.”
Poveli su me, gotovo trčećim korakom, iza zgrade moje spavaonice, a onda preko fudbalskog igrališta. Tlo je negde bilo travnato negde šljunkovito, pa sam se zapitao zbog čega nisu pokazali makar osnovnu pristojnost da me upozore da obujem cipele, i šta uopšte tražim napolju u gaćama, pokazujući svetu svoje kokošije nožice? Hiljade poniženja mi je proletelo kroz glavu: Eno novog učenika, Majlsa Haltera, sprovode ga vezanih ruku do fudbalskog gola, samo u boksericama. Zamišljao sam kako me odvode u šumu, pravcem kojim smo izgleda tog časa išli, i tamo me prebijaju na mrtvo ime da bih što lepše izgledao prvog dana škole. I sve to vreme nisam prestajao da zurim u svoje noge, izbegavajući da gledam u njih trojicu strahujući da ne padnem, nego sam vodio računa gde stajem, trudeći se da zaobilazim veće kamenje. Osećao sam kako u meni iznova narasta refleks bori se ili beži, ali isto tako sam znao da nikad ranije nisam uspeo ni da se borim ni da pobegnem. Odveli su me zaobilaznim putem do lažne plaže, i znao sam šta će se dogoditi - jedno dobro, klasično bacanje u jezero - pa sam se smirio. S tim mogu da izađem na kraj.
Kad smo stigli na plažu rekli su mi da priljubim ruke uz telo, pa je najveća sirovina od njih dograbila dve rolne lepljive trake iz peska. Dok sam držao ruke uz bokove kao vojnik u stavu mirno, uvili su me kao mumiju od ramena do šaka. A onda su me oborili na zemlju; pesak lažne plaže ublažio je pad, ali svejedno udario sam glavom. Dvojica su mi držala sastavljene noge dok se treći - Kevina sam provalio - nadneo četvrtastim licem sa snažnom vilicom tik iznad moje glave, tako da su me vršci njegove ježić frizure, zacementirani gelom, bockali po licu, i rekao mi: „Ovo je zbog Pukovnika. Bolje nemoj da se družiš sa tim govnarom.” Zalepili su mi noge, od gležnjeva do butina. Ličio sam na srebrnu mumiju. Uspeo sam samo da prozborim: „Molim vas, momci, nemojte”, pre nego što su mi prelepili usta. Onda su me podigli i bacili u vodu.
Tonuo sam. Tonuo, ali umesto da osetim paniku ili nešto slično, shvatio sam da su „molim vas, momci, nemojte” jezive poslednje reči. Ali onda je na delo stupilo veliko čudo ljudske prirode - naša sposobnost plutanja - i kad sam osetio da isplivavam na površinu, počeo sam da se izvijam i uvrćem najbolje što umem dok prvo nosem nisam osetio topao noćni vazduh i tek onda sam prodisao. Nisam mrtav niti ću umreti.
Pa, pomislio sam, nije ispalo toliko loše.
Još me je, međutim, čekala ta beznačajna sitnica doplivavanja do obale pre nego što svane jutro. Ali prvo sam morao odrediti položaj vis-a-vis obale. Kad bih nakrenuo glavu previše čitavo telo je počinjalo da mi se okreće, a na dugom spisku najneprijatnijih načina da se umre, „ničice u mokrim belim boksericama” nalazilo se pri samom vrhu. Zato sam umesto toga kolutao očima, držeći ih gotovo u vodi, i izvijao vrat, dok nisam utvrdio da se obala - ne više od tri metra udaljena - nalazi tačno iza moje glave. Zaplivao sam, kao neka srebrna sirena bez ruku, krećući se samo kukovima, dok konačno nisam dupetom zagrebao prljavo dno jezera. Okrenuo sam se i upotrebio kukove i struk da se još triput zakotrljam dok se nisam našao na obali kraj prljavog zelenog peškira. Ostavili su mi peškir. Baš brižno sa njihove strane.

Voda se probila ispod lepljive trake i olabavila stisak oko moje kože, ali kako je na nekim mestima bila obmotana u tri sloja, bio sam prinuđen da se koprcam kao riba na suvom. Na kraju se dovoljno razdvojila da mogu da podignem levu ruku, izvučem je preko grudi i pocepam traku.
Umotao sam se u peškir prekriven peskom. Nisam želeo da se vratim u sobu gde ću zateći Čipa, jer nisam imao predstavu šta je Kevin mislio - možda će me, ako se vratim u sobu, sačekati tamo i srediti izistinski; možda je trebalo da im kažem: „Dobro, shvatio sam poruku. On mi je samo cimer, a ne prijatelj”. Uostalom, nisam gajio neka neviđeno prijateljska osećanja prema Pukovniku. Lepo se provedi, rekao je. Aha, pomislio sam, baš je bilo ludo.
I tako sam otišao u Aljaskinu sobu. Nisam znao koje je doba, ali primetio sam slabašnu svetlost ispod vrata. Tiho sam pokucao.
„Da”, rekla je, pa sam ušao, onako sav mokar i prljav od peska, samo sa peškirom i natopljenim boksericama. Naravno da to nije izdanje u kome želiš da te vidi najžešća cura na svetu, ali pomislio sam da bi mi ona mogla objasniti šta se maločas dogodilo.
Spustila je knjigu i ustala sa kreveta, s prebačenim čaršavom preko ramena. Za trenutak delovala je zabrinuto. Ličila je na devojku koju sam juče upoznao, devojku koja je rekla da sam sladak i koja je čavrljala sa puno poleta, šašavosti i bistrine. A onda se nasmejala.
„Izgleda da si bio na kupanju, a?” Izgovorila je to sa takvom opuštenom zlobom da sam stekao utisak da su svi znali, što me je navelo da se zapitam zašto je cela prokleta škola unapred pristala na moguće davljenje Majlsa Haltera. Ali Aljaska je volela Pukovnika, pa sam zbunjen nastalom situacijom samo tupo piljio u nju, ni sam ne znajući šta da je pitam.
„Oladi malo”, rekla je. „Stvarno. Znaš šta? Postoje ljudi sa pravim problemima. Ja imam prave probleme. Nema ti ovde mamice, i zato se čisti, veliki dečko.”
Izašao sam bez reči, zalupivši vratima za sobom, i uputio se u svoju sobu, gde sam probudio Pukovnika i odmarširao u kupatilo. Ušao sam pod tuš ne bih li sprao alge i jezersku vodu sa sebe, ali me je urnebesna slavina ispalila više nego ikad, i kad su pre i Aljaska i Kevin i svi ostali ljudi stigli da me već ne vole? Pošto sam završio tuširanje i obrisao se peškirom, ušao sam u sobu da pronađem odeću.
,,I?”, rekao je. „Gde si dosad? Zaboravio si put do kuće?”
„Rekli su da je to zbog tebe”, odgovorio sam, a glas mi je odavao bes. „Rekli su da ne bi trebalo da se družim sa lobom.”
„Šta? Ma ne, svako prođe kroz to”, rekao je Pukovnik. ,,I ja sam. Bace te u jezero. Ti isplivaš. Vratiš se kući.”
„Pa nisam mogao tek tako da isplivam”, rekao sam tiho, navlačeći teksas šore ispod peškira. „Oblepili su me samolepljivom trakom. Zapravo, jedva sam prstom mogao da mrdnem.”
„Ček, ček”, rekao je i skočio sa kreveta, piljeći u mene kroz pomračinu. „Oblepili su te? Kako?” I pokazao sam mu; stao sam kao mumija, priljubivši nogu uz nogu i ruke uz bokove, da mu dočaram kako su me umotali. A onda sam se sručio na kauč.

„Isuse! Mogao si da se udaviš! Trebalo je samo da te u gaćama bace u vodu i da pobegnu!”, povikao je. „Šta su dođavola mislili? Ko je to bio? Kevin Ričman i ko još? Jesi li im zapamtio lica?”
„Da, valjda.”
„Kog su vraga uradili tako nešto?”, čudio se.
„Jesi li im se nekako zamerio?”, upitao sam ga.
„Nisam, ali sad mogu da potpišem da posle ovog hoću. Sredićemo ih.”
„Nije strašno. Uspeo sam da se snađem.”
„Mogao si da umreš.” I jesam mogao, pretpostavljam. Ali nisam.
„Pa, možda bi trebalo da odem sutra kod Orla i ispričam mu sve”, rekao sam.
„Ne dolazi u obzir”, odgovorio je. Prišao je svom zgužvanom šorcu bačenom na pod i izvadio paklu cigareta. Upalio je dve i pružio mi jednu. Popušio sam čitavu prokletu stvar. „Nećeš ići”, nastavio je, „zato što se ovde tako ne rešavaju sranja. Osim toga, nećeš valjda da ti prikače da si cinkaroš. Ali obračunaćemo se mi s tim ološem, Buco. Obećavam ti. Zažaliće što su mi dirali druga.”
Ako je Pukovnik mislio da ću stati uz njega zato što me je nazvao drugom, pa, nije se prevario. „Aljaska se ponela malo ružno prema meni večeras”, rekao sam. Nagnuo sam se, otvorio praznu fioku stola i upotrebio je kao improvizovanu pepeljaru.
„Pa rekao sam ti, ćudljiva je.”
U krevet sam legao u majici, šorcu i čarapama. Koliko god mi bilo žalosno vruće, rešio sam da ću svake večeri u Kriku spavati obučen, obuzet - verovatno prvi put u životu - strahom i uzbuđenjem zbog toga što živim na mestu gde nijednog trena ne znaš šta ti se sve može dogoditi.

Sto dvadeset šest dana pre

„Pa,ovo je zvanično rat”, povikao je Pukovnik sutradan ujutru. Okrenuo sam se na bok i pogledao u sat: 7.52. Do mog prvog časa u Kalver Kriku, francuskog jezika, ostalo je još osamnaest minuta. Trepnuo sam nekoliko puta i podigao pogled prema Pukovniku, koji je, stojeći između kauča i STOČIĆA, držao za pertle svoje prilično iznošene, nekad bele patike. Dugo je tako piljio u mene pa sam i ja piljio u njega. A onda mu se, gotovo kao na usporenom filmu, lice lagano razvuklo u kez.
„Mada im moram odati priznanje”, konačno je rekao. „Ovo je bilo prilično domišljato.”
„Šta?”, upitao sam.
„Sinoć - pre nego što su tebe probudili, pretpostavljam -ispišali su mi se u patike.”
„Jesi siguran?”, rekao sam, pokušavajući da suzbijem smeh.
„Hoćeš da pomirišeš?”, upitao me je, prinoseći mi patike, „jer ja sam se odvažio i pomirisao ih, i da, siguran sam. Ako nešto znam, to je kad ugazim u mokraću drugog čoveka. Ili, što moja majka ima običaj da kaže: ’Mis’iš da šetaš po vodi, a ono ti se samo neko pomokrio u cipelu’. Pokaži mi te tipove danas ako ih vidiš”, dodao je, „zato što moramo da provalimo zašto su me, uh, ovako prepisali. A onda idemo dalje i bacamo se na smišljanje načina da im zagorčamo te njihove male bedne živote.”

Kad sam tog leta dobio informator Kalver Krika i s radošću primetio da u „Pravilniku o oblačenju” stoje samo tri reči, skromno i opušteno, uopšte mi nije palo na pamet da će se tek razbuđene devojke pojavljivati na časovima u donjim delovima kratkih pidžama, majicama i japankama. Skromno, valjda, i opušteno.
A imalo je nečega u devojkama koje nose kratke pidžame (čak i ako su skromne), što je moglo učiniti francuski u 8.10 ujutru podnošljivim, da sam imao makar blagu predstavu o čemu madam O’Mali govori. Comment dis-tu. ,,Oh, bože, ne znam dovoljno francuskog ni da prođem francuski II” en francais? Časovi francuskog koje sam pohađao na Floridi nisu me pripremili za madam O’Mali, koja je preskočila učtivosti tipa „kako ste proveli leto” i smesta prešla na nešto što se zove passe compose, a očigledno je neko glagolsko vreme. Aljaska je sedela tačno preko puta mene za stolovima raspoređenim u krug, ali nijednom me nije pogledala tokom čitavog časa, mada sam ja primećivao malo šta osim nje. Možda ume da bude zla... ali kako je samo one prve večeri razgovarala sa mnom o izlasku iz lavirinta - tako pametno. I kako su joj se usta sve vreme izvijala na desnu stranu, kao da će se svakog časa naceriti, kao da je savladala desnu polovinu Mona Lizinog neponovljivog osmeha...

Iz moje sobe učenička populacija mi je delovala podnošljivo, ali u zgradi sa učionicama, jednoj jedinstvenoj, dugačkoj građevini, odmah iza kruga spavaonica, jednostavno me je porazila. Zgradu je činilo četrnaest prostorija s pogledom na jezero. Svi su se tiskali na uzanom prostoru ispred učionica, i mada nisam imao muke da pronađem onu u kojoj mi se održava čas (čak i sa mojim jadnim osećajem za orijentaciju uspeo sam da pređem iz učionice 3, gde sam imao francuski, u broj 12 za predračun), čitavog dana sam bio uznemiren. Nikog nisam poznavao, a nisam ni mogao da prokljuvim koga bi trebalo da upoznam, osim toga, i predmeti su bili teški, čak i prvog dana. Tata mi je rekao da ću morati da učim a posle ovoga sam znao daje govorio istinu. Nastavnici su bili ozbiljni i pametni, i mnogi su imali ,,dr” ispred imena, tako da sam, kad je došlo vreme za poslednji čas pre ručka, religije sveta, osetio neverovatno olakšanje. Smatrajući taj predmet zaostatkom iz vremena kad je Kalver Krik bila hrišćanska škola za dečake, zaključio sam da će religije sveta, obavezan predmet i u starijim i u nižim razredima, biti laka petica.
Bio je to jedini čas tog dana gde stolovi nisu bili raspoređeni u krug ili u četvorougao, pa sam, ne želeći da ispadnem preterano revnostan, seo u treći red u 11.03.
Stigao sam sedam minuta ranije, delimično zato što sam voleo tačnost, a delimično i zbog toga što nisam imao s kim da ćaskam u hodniku. Ubrzo posle mene ušao je Pukovnik sa Takumijem, pa su seli s moje leve i desne strane.
„Čuo sam za ono sinoć”, kazao je Takumi. „Aljaska je popizdela.”
„Baš čudno, s obzirom da je sinoć ispala prava gadura”, istrtljao sam.
Takumi je samo odmahnuo glavom. „Da, pa, nije čula celu priču. A i ljudi su ćudljivi, brate. Moraš se navići na život s njima. Mogao si steći i gore prijatelje od ...”
Pukovnik ga je prekinuo. „Dosta je bilo psihopomoći, Draga Saveto. Hajde da pričamo o uzvratnom udarcu.” Razred je počeo da se puni, pa se Pukovnik nagnuo prema meni i došapnuo mi: „Ako vidiš nekog od njih obavesti me, važi?Evo, stavi X na mesto gde sede”, a onda je iscepao stranicu iz sveske i nacrtao umesto svakog stola po kvadrat. Dok su đaci ulazili prepoznao sam jednog od njih - onog visokog sa savršenom jež frizurom - Kevina. Prolazeći pored nas Kevin se zablenuo u Pukovnika, ali je tako zablenut zaboravio da povede računa kuda ide pa je butinom zakačio sto. Pukovnik se nasmejao. Iza Kevina je naišao jedan od one dvojice, ili malo debeljuškast ili previše mišićav od vežbanja, u širokim, sportskim pantalonama mrke boje i uzanoj crnoj majici kratkih rukava. Dok su sedali precrtao sam kvadrate na Pukovnikovoj šemi i predao mu papir. A onda je u učionicu došepao Starac.
Disao je, usporeno i s primetnim naporom, držeći razjapljena usta. Katedri se približavao sitnim koracima, ne stižući petama mnogo dalje od nožnih prstiju. Pukovnik me je gurnuo i ležerno mi pokazao svoju svesku na kojoj je pisalo: Starac ima samo jedno plućno krilo, u šta sam smesta poverovao. Njegovi glasni, gotovo očajnički udasi podsetili su me na dedino disanje kad je umirao od raka pluća. Dežmekast i prastar, Starac je odavao utisak nekog ko bi svakog časa mogao umreti, čak i pre nego što se dovuče do podijuma.
„Zovem se”, rekao je, „doktor Hajd. Imam, naravno, i ime. Što se vas tiče, ono glasi
Doktor. Vaši roditelji daju mnogo novca da bi ste vi pohađali ovu školu, pa očekujem da ćete im se na neki način odužiti za njihovo ulaganje, i to tako što ćete čitati ono što vam kažem i kad vam kažem da pročitate, ali i tako što ćete redovno dolaziti na ove časove. A kad se već nađete ovde, onda ćete slušati šta ja pričam.” Očigledno ni govora od lake petice.
„Ove godine ćemo izučavati tri verske tradicije: islam, hrišćanstvo i budizam.
Sledeće godine ćemo se dotaći još tri religije. Na časovima sam uglavnom ja taj koji priča, a vi uglavnom slušate. I to ne zato što tvrdim da niste pametni,ali ja sam pametan duže od vas. Siguran sam da se nekima od vas neće dopasti što na časovima držim predavanja, ali kao što ste verovatno i sami primetili, nisam više mlad kao nekad. Iako bih voleo da do poslednjeg daha ćaskam sa vama o pojedinostima prošlosti islama, nije nam ostalo mnogo vremena. Zato ja moram da pričam, a vi da me slušate, jer se sada upuštamo u najznačajniju potragu u istoriji: potragu za smislom. Šta nama kao osobama određuje prirodu? Na koji način se postaje najbolja osoba? Kako smo nastali, i šta će biti sa nama kad nas više ne bude bilo? Ukratko: koja su pravila ove igre i kako da je što bolje odigramo?”
Priroda lavirinta, naškrabao sam u svesci povezanoj spiralom, i kako izaći iz njega.
Ovaj nastavnik razbija. Mrzeo sam diskusione časove. Mrzeo sam kad ja treba da pričam,i mrzeo sam da slušam ostale dok mucajući traže prave reči i trude se da uobliče misli na najtrapaviji mogući način, u strahu da ne ispadnu glupi, i mrzeo sam što se u suštini sve svodilo na igru odgonetanja onoga šta nastavnik želi da čuje pa da se to onda ispriča. Došao sam na čas, i zato me učite. A da me je naučio, jeste; za tih pedeset minuta Starac me je naterao da se ozbiljno zamislim nad pitanjima u vezi sa religijom. Nikad nisam bio religiozan, ali on nam je objasnio da je vera važna, verovali mi u nešto ili ne, isto kao što su istorijski događaji važni bez obzira da li si ih lično doživeo. A onda nam je za sutradan zadao da pročitamo pedeset strana - iz knjige pod naslovom Izučavanje religije.
Tog popodneva imao sam dva predavanja i dva slobodna časa. Svakog dana imali smo po devet pedesetominutnih časova, što je značilo da su uglavnom svi imali tri „časa za učenje” (osim Pukovnika, koji je imao dodatni samostalni čas iz matematike, na račun toga što je neverovatno poseban genije). Pukovnik i ja smo zajedno imali biologiju, gde sam mu pokazao i trećeg momka koji me je prošle noći oblepio samolepljivom trakom. U gornjem uglu svoje sveske Pukovnik je napisao, Longvel Čejs. Nedeljni ratnik, stariji razred. Sarini prijatelji. Čudno. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se prisetim ko je Sara: Pukovnikova devojka.
Slobodne časove proveo sam u sobi pokušavajući da čitam o religiji. Saznao sam da mit ne znači laž, već označava narodnu priču koja nam govori nešto o tom narodu i njegovom pogledu na svet, kao i onome što je taj narod smatrao svetim. Zanimljivo.
Takode sam otkrio da sam posle sinoćnog događaja previše umoran da bih se bavio mitovima ili bilo čim drugim, pa sam najveći deo poslepodneva prespavao, opružen preko nerazmeštenog kreveta, dok me Aljaska nije probudila, pevajući: „PROBUDI SE, MALI BUUCO!”, pravo u moju levu usnu školjku. Knjigu o religiji sam iz sve snage pritisnuo na grudi, kao neko malo sigurnosno ćebe od papira.
„To je bilo strašno”, rekao sam. „Kako mogu da budem siguran da mi se to više nikad neće ponoviti?”
„Ništa ne možeš da uradiš!”, uzbuđeno je rekla. „Ja sam nepredvidljiva. Zaboga, zar ti doktor Hajd nije odvratan?Ne, stvarno? Sav je tako nadmen.”
Uspravio sam se i rekao: „Meni se čini da je genije”, delimično zato što sam stvarno tako mislio, a delimično zato što mi je došlo da joj protivrečim.
Sela je na krevet. „Da li uvek spavaš obučen?”
„Da.”
„Čudno”, rekla je. „Prošle noći nisi imao baš mnogo odeće na sebi.” Samo sam je pogledao.
„Ma, daj, Buco. Zezam te. Ovde moraš da budeš jak. Nisam znala da je toliko bilo ozbiljno - žao mi je, a oni će platiti zbog toga - ali i ti moraš da očvrsneš.” A onda je otišla. Nije imala više šta da kaže na tu temu. Slatka je, pomislio sam, ali šta će mi devojka koja se ponaša prema meni kao da imam deset godina. Dovoljno mi je što imam mamu.

Sto dvadeset dva dana pre

Po završetku poslednjeg časa moje prve nedelje u Kalver Kriku, ušao sam u sobu 43 i zatekao neobičan prizor: malecki Pukovnik se go do pasa, presamičen iznad daske za peglanje, rvao sa ružičastom košuljom. Graške znoja slivale su mu se niz lice i grudi dok je s neverovatnim poletom peglao, desnom rukom tako strasno trljajući peglom čitavu dužinu košulje, da je bezmalo počeo da se bori za vazduh kao doktor Hajd.
„Izlazim sa devojkom”, objasnio mi je. „Vanredna situacija.” Zastao je da udahne.
„Da li znaš” - udah - „da peglaš?”
Prišao sam ružičastoj košulji. Bila je izgužvana kao koža starice koja je mladost provela sunčajući se. Samo kad Pukovnik ne bi umotavao u lopte sve svoje stvari i nasumice ih trpao u fioke ormara. „Mislim da samo treba da je uključiš i pritisneš na košulju, zar ne?”, rekao sam. „Ne znam. Nisam čak ni znao da imamo peglu.”
,,I nemamo. Takumijeva je. Ali ni Takumi ne zna da pegla. A kad sam pitao Aljasku počela je da viče: ’Kako se usuđuješ da meni namećeš taj patrijarhalni obrazac.’ Oh, bože, moram da zapalim, ali ne smem da bazdim na duvan kad se budem video sa Sarinim roditeljima. Dobro, zajebi sad to. Pušićemo u kupatilu sa puštenim tušem. Tuš pravi paru. Para će ispraviti nabore, zar ne?”
„Uzgred”, rekao je dok sam išao za njim u kupatilo, „ukoliko želiš da pušiš preko dana, samo pusti tuš. Dim sa parom ide u ventilator.”
Mada bez ikakvog naučnog opravdanja, izgleda da je delovalo. Slab pritisak u slavini i nisko postavljene česme učinile su tuš beskorisnim za tuširanje, ali je zato odlično služio kao dimna zavesa.
Nažalost, slabo je peglao. Pukovnik je još jednom pokušao da ispegla košulju („Ima da zapnem iz sve snage, pa kud puklo da puklo.”), da bi je na kraju obukao izgužvanu. Uz nju je stavio plavu kravatu na poprečne prugice sa ružičastim flamingosima.
„Jedino što me je moj smrdljivi otac naučio je”, pričao je Pukovnik, dok je spretnim prstima vezivao savršen čvor, „kako da vežem kravatu. Mada to zapravo nema smisla, s obzirom na to da ne mogu zamisliti priliku u kojoj bi je on stavio.”
I baš tog časa Sara je pokucala na vrata. Pre toga sam je video svega jedanput ili dvaput, samo što nas tad Pukovnik nije upoznao, ali, ni te večeri nam se nije pružila prilika za upoznavanje.
,,Oh. Bože. Zar nisi barem mogao košulju da ispeglaš?”, upitala je, i pored toga što je Pukovnik stajao kraj daske za peglanje. „Izlazimo sa mojim roditeljima!” Sara je izgledala izuzetno lepo u plavoj letnjoj haljini. Dugu, svetloplavu kosu zakačila je u punđu, pustivši po pramen s obe strane lica. Ličila je na neku filmsku zvezdu - neku od onih gadura.
„Pazi, dao sam sve od sebe. Nemamo svi služavke da nam peglaju.”
„Čipe, ta izgužvana košulja te čini još zgužvanijim nego inače.”
„Bože, zar ne možemo ni na vrata da izađemo a da se ne posvađamo?”
„Samo ti kažem. Idemo u operu. Mojim roditeljima je to veoma bitno. Nema ni veze.
Polazimo.” I meni je došlo da odem negde, ali izgledalo mi je glupo da se krijem u kupatilu, a i Sara je stajala na vratima, jednom rukom podbočena o struk dok je drugom mahala ključevima od kola, kao da poručuje: kreni.
„Ma i smoking da obučem tvoji roditelji bi me i dalje mrzeli!”, viknuo je.
„Nisam ja kriva za to! Ti ih ljutiš!” Poturila mu je ključeve pod nos. „Vidi, ili ćemo odmah krenuti ili uopšte ne idemo.”
„Jebi ga. S tobom ne idem nigde”, rekao je Pukovnik.
„Dobro. Lepo se provedi večeras.” Sara je tako snažno zalupila vrata da je podebela biografija Lava Tolstoja (poslednje reći bile su mu: „Istina je... mnogo mi je stalo... što su oni...”) pala s police i tresnula o kockasti pod kao eho treskanja vrata.
„AHHHHH!!!!!!”, povikao je on.
„Znači to je Sara”, rekao sam.
„Da.”
„Deluje baš fino.”
Pukovnik se nasmejao, kleknuo ispred mini frižidera i izvadio tetrapak mleka.
Otvorio ga je, otpio gutljaj, namrštio se, gotovo zakašljao, i seo na kauč stavivši tetrapak između nogu.
„Da se nije ukiselilo?”
,,Oh, trebalo je ranije da ti kažem. Ovo nije mleko. Pet delova mleko i jedan votke. Ja to zovem ambrozija. Božansko piće. Votka se gotovo i ne oseća u mleku, pa Orao ne može da me uhvati, osim ako ga ne proba. Loša strana je što ima ukus kiselog mleka i alkohola za dezinfekciju, ali petak je veče, Buco, a moja devojka je gadura. Hoćeš malo?”
„Mislim da ću preskočiti.” Osim nekoliko gutljaja šampanjca za Novu godinu pod budnim okom mojih roditelja, nikad nisam stvarno pio alkohol, a „ambrozija” mi nije ličila na piće od koga treba početi. Spolja se začula zvonjava javnog telefona. S obzirom na činjenicu da je na sto devedeset stanara dolazilo pet telefona zapanjio sam se kako retko zvone. Nije nam bilo dozvoljeno da držimo kod sebe mobilne telefone, ali primetio sam da ih pojedini Nedeljni ratnici krišom nose. Ali većina ne-ratnika je redovno zvala svoje roditelje, baš kao i ja, tako da su roditelji zvali samo kad deca zaborave da se jave.
„Hoćeš li da se javiš?”, pitao me je Pukovnik. Nije mi se dopadalo što mi naređuje, ali nije mi bilo do svađe.
Odšetao sam kroz šašavi suton do javnog telefona, okačenog za zid između soba 44 i 45. S obe strane telefona je olovkom i flomasterima bilo ispisano na desetine telefonskih brojeva i ezoteričnih poruka [205.555.1584; Tomi na aerodrom u 4 i 20; 773.573.6521; DžG - Kufs?). Zvanje sa javne govornice zahtevalo je poprilično strpljenje. Javio sam se posle otprilike devetog zvona.
„Možeš li da mi pozoveš Čipa?”, zamolila je Sara. Zvučalo je kao da zove sa mobilnog telefona.
„Aha, sačekaj.”
Okrenuo sam se, ali on je već stajao iza mene, kao da je znao da će ga ona zvati. Pružio sam mu slušalicu i otišao nazad u sobu.

Minut kasnije, kroz gust, nepomičan, već gotovo večernji vazduh Alabame, do sobe su se probile četiri reči. „Jebi se i ti!”, viknuo je Pukovnik.
Kad se vratio u sobu, seo je sa ambrozijom i rekao mi: „Kaže mi da sam ja cinkario Pola i Mariju. Tako pričaju Ratnici. Da sam ih ja cinkario. Ja. Zato su mi se ispisali u cipele. Zato su tebe zamalo ubili. ’Zato što živiš sa mnom, a za mene se priča da sam cinkaroš’.”
Pokušao sam da se setim ko su Pol i Marija. Imena su mi bila poznata, ali protekle nedelje sam čuo toliko novih imena, pa „Pola” i „Mariju” nisam mogao da povezem s njihovim licima. A onda sam se setio i zašto: nikad ih nisam video. Izbačeni su prethodne godine, zato što su počinili trifektu.
„Koliko se već zabavljate?”, upitao sam ga.
„Devet meseci. Nikad se nismo slagali. Mislim, nije nam čak ni kratko bilo lepo. Kao moji mama i tata - tata popizdi, a onda ubije boga u mami. Posle se sav prepodobi, pa ponovo imaju medeni mesec. Ali ja sa Sarom nikad nisam stigao do medenog meseca. Bože, kako može da pomisli da sam cinkaroš? Znam, znam: Zašto ne raskinete?” Prošao je rukom kroz kosu, uhvativši punu šaku na temenu, i rekao: „Valjda ne raskidam sa njom zato što ni ona ne raskida sa mnom. A ni to nije lako. Ja sam loš dečko. Ona je loša devojka. Zaslužujemo jedno drugo.”
„Ali...”
„Ne mogu da verujem da su to pomislili”, rekao je, prilazeći polici sa knjigama i vadeći atlas. Potegao je dobar gutljaj ambrozije. „Prokleti Nedeljni ratnici. Verovatno je neko do njih otkucao Pola i Mariju, pa sad mene krive da prikriju trag. Nema ni veze, pravo veče za sedenje u sobi. Sedenje u sobi sa Bucom i ambrozijom.”
,,I dalje...”, rekao sam, nameravajući da kažem da ne mogu da razumem kako neko može da se ljubi sa nekim ko za njega misli da je cinkaroš, ako biti cinkaroš znači nešto najgore na svetu, ali Pukovnik me je prekinuo.
„Dosta je bilo priče o tome. Znaš li koji je glavni grad Sijera Leonea?”
„Ne.”
„Ni ja”, odgovorio je, „ali nameravam da saznam.” Rekavši to, nabio je nos u atlas i završio razgovor.

Sto deset dana pre

Uspevao sam da držim korak sa gradivom mnogo lakše no što sam očekivao. Moja načelna sklonost da mnogo vremena provodim čitajući u sobi obezbedila mi je ozbiljnu prednost nad prosečnim učenicima Kalver Krika. Do treće nedelje škole koža mnogih učenika poprimila je onu zlatno hraon nijansu bufridoa, pošto su dane provodili pržeći se na suncu otkrivenog kruga ispred spavaonica i ćaskajući za vreme slobodnih časova. Moja je koža jedva bila ružičasta: učio sam.
I pazio sam na času, ali te srede ujutru, kad je doktor Hajd počeo priču o budističkom verovanju u međusobnu isprepletanost svih stvari, počeo sam da zveram kroz prozor. Zagledao sam se u blagu, šumovitu padinu brda iza jezera. A tako gledane stvari, iz Hajdove učionice, zaista jesu delovale isprepletano: brdo kao da je zaogrnulo drveće, i baš kao što nisam mislio da ću ikad obratiti pažnju na baš tu jednu posebnu pamučnu nit u neverovatno pripijenoj narandžastoj majici na bretele koju je Aljaska tog dana nosila, tako ni od drveća nisam video šumu - sve je bilo tako složeno povezano da nije imalo smisla razdvajati jedno drvo od brega. I tad sam čuo svoje ime i znao sam da sam u nevolji.
„Gospodine Halter”, rekao je Starac. „Stojim pred vama i naprežem pluća ne bih li vas nečemu naučio. Pa ipak, izgleda da napolju postoji nešto što vas je zainteresovalo na način na koji ja očigledno nisam u stanju. Molim vas, recite nam šta ste to tamo otkrili?” Sad sam i sam osetio da mi se skraćuje dah, dok je čitav razred piljio u mene i zahvaljivao bogu što niko od njih nije na mom mestu. Doktor Hajd je već u tri navrata izbacivao učenike sa časa zato što ga nisu slušali ili su razmenjivali poruke.
„Ovaj, samo sam gledao napolje, ovaj, u brdo i razmišljao o, ovaj, drveću i šumi, kao što ste ranije pomenuli, o načinu...”
Očigledno ne podnoseći vokalizovano lupetanje, Starac me je prekinuo. „Zamoliću vas da napustite čas, gospodine Halter, da lepo možete da izađete napolje i otkrijete vezu između ovaj-drveća i onaj-šume. A sutra, ako rešite da ozbiljno shvatite nastavu, rado ću vas primiti nazad.”
Sedeo sam nepomično, sa olovkom u ruci, otvorenom sveskom ispred sebe, lica oblivenog rumenilom, naglašeno stisnutih vilica, što je stari trik kad neću da izgledam tužno ili uplašeno. Dva reda iza mene zaškripala je stolica, a kad sam se osvrnuo, ugledao sam Aljasku kako ustaje, prebacujući ranac preko ramena.
„Izvinite, ali to je sranje. Ne možete tek tako da ga izbacite sa časa. Svakog bogovetnog dana po ceo čas tupite, ali nama nije dozvoljeno ni pogled da bacimo kroz prozor?”
Starac je zurio u Aljasku, kao bik u matadora, a onda je prineo ruku izboranom licu i polako protrljao bele čekinje na obrazima. „Pedeset minuta dnevno, pet dana u nedelji poštovaćete moja pravila. Ili padate. Izbor je na vama. Oboje napolje.”
Nagurao sam sveske u ranac i izašao iz učionice, ponižen. Dok su se vrata zatvarala za mnom osetio sam kuckanje po levom ramenu. Okrenuo sam se nalevo, ali nikog nije bilo. Onda sam se okrenuo na drugu stranu i Aljaska mi se osmehnula, od čega joj se koža između očiju i slepoočnica zrakasto naborala. „Prastari trik iz knjige”, rekla je, „ali svi padaju na njega.”
Pokušao sam da se osmehnem, ali nisam mogao da izbijeni iz glave doktora Hajda. Gore od incidenta sa samolepljivom trakom, zato što sam oduvek znao da me nijedan Kevin Ričman ovog sveta ne voli. Ali nastavnici su zato oduvek bili počasni članovi kluba obožavalaca Majlsa Haltera.
„Rekla sam ti da je seronja”, kazala je.
,,I dalje mislim da je genije. Imao je pravo. Nisam ga slušao.”
„Dobro, ali nije morao da se ponaša kao magarac zbog toga. Kao da nema drugog načina da dokaže svoju moć nego tako što će te poniziti?! Nije ni važno”, rekla je, „jedini pravi genijalci su umetnici: Jejts, Pikaso, Garsija Markes: genijalci. Doktor Hajd: ogorčeni starac.”
Potom je objavila da ćemo do kraja časa tražiti detelinu sa četiri lista, a onda ćemo ići da pušimo sa Pukovnikom i Takumijem, „koji su, i jedan i drugi”, dodala je, „ispali pravi govnari zato što nisu izmarširali za nama sa tog časa”.
Kad Aljaska Jang sedne u turski sed i nagne se iznad parčeta zemlje obraslog sezonski zelenom detelinom, u potrazi za primercima sa četiri lista, pa joj se jasno ukaže prilično široki pojas beličaste kože između pantalona i majice, prosta je činjenica ljudske fiziologije da je nemoguće pridružiti joj se u traganju za detelinom. Već sam upao u dovoljno nevolja samo zato što sam gledao tamo gde ne treba, ali ipak...
Pošto je otprilike dva minuta pročešljavala travu dugim prljavim noktima Aljaska je zgrabila detelinu sa tri lista i jednim zakržljalim, četvrtim prcvoljkom, a onda pogledala gore u mene, jedva mi ostavivši vremena da skrenem pogled.
„Uprkos tome što je očigledno da nisi obavio svoj deo posla u potrazi za detelinom, nevaljalče”, rekla je zajedljivo, „svejedno bih ti rado poklonila ovu detelinu. Samo što je sreća za glupake.” Pritisnula je prcvoljak od lista između noktiju palca i kažiprsta i otkinula ga. „Evo”, obratila se detelini koju je bacila na zemlju. „Sad više nisi genetska nakaza.”
„Uh, hvala”, rekao sam. Oglasilo se zvono, i Takumi i Pukovnik su se prvi pojavili na vratima. Aljaska je piljila u njih.
„Šta?”, upitao je Pukovnik. Ali ona je samo zakolutala očima i počela da hoda. U tišini smo krenuli za njom preko kruga spavaonice, a onda produžili preko fudbalskog terena. Zašli smo u šumu, prateći nejasnu stazicu oko jezera dok nismo izbili na prašnjavi put. Pukovnik je dotrčao do Aljaske, pa su zapodenuli svađu oko nečega, dovoljno tiho da osim obostranog neprijateljstva nisam mogao da razaberem nijednu reč, te sam konačno upitao Takumija kuda idemo.
„Ovaj put se završava kod ambara”, rekao je. „Dakle, možda smo pošli tamo. Ali verovatno u pušačku rupu. Videćeš.”
Odavde je šuma izgledala potpuno drugačije nego iz učionice doktora Hajda. Tlo je prekrivao debeo sloj popadalih grančica, trulih borovih iglica, i drač zelenih grmova; staza je vijugala između mlađih borova, vitkih i visokih, koji su bockastim iglicama pravili čipkastu senku, štiteći nas od još jednog vrelog sunčanog dana. A na nešto nižim hrastovima i javorima, neprimetnim iz učionice doktora Hajda onako skrivenim iza daleko nadmoćnijih borova, nazirali su se prvi znaci po ovakvoj vrućini još neočekivane jeseni: počeli su da im opadaju i dalje zeleni listovi.
Stigli smo do rasklimatanog drvenog mosta - najobičnije debele daske od šperploče položene na betonski temelj - preko rečice Kalver, jednog krivudavog potočića, koji je u dvostrukim zavojima tekao po obodu kampusa. Na drugi kraj mosta nadovezivala se uzana stazica koja se spuštala niz strmu padinu. Ne čak ni prava stazica, već pre niz nagoveštaja da tuda ponekad prolaze ljudi - slomljena grana ovde, parčence ugažene trave onde. Dok smo koračali jedan iza drugog, Aljaska na čelu, zatim Pukovnik, Takumi, i na kraju ja, dodavali smo između sebe jednu gustu javorovu granu, dok je, kao poslednji u nizu, nisam pustio da odleti na svoje mesto. A tamo, ispod mosta, prava oaza. Betonska ploča, metar široka i tri metra dugačka, i plave plastične stolice, ukradene još ko zna kad iz neke učionice. Rashlađen blizinom rečice i senkom mosta, prvi put za poslednjih nekoliko nedelja nisam bio skuvan.
Pukovnik je delio cigarete. Takumi ih je dodavao; mi smo palili.
„Samo kažem da nije imao pravo da nas ponizi”, kazala je Aljaska, nastavljajući razgovor sa Pukovnikom. „Buca je završio sa buljenjem kroz prozor, a ja sa tiradama o tome, ali to ne menja činjenicu da je on jedan užasan nastavnik, i nećeš me ubediti u suprotno.”
„Dobro”, rekao je Pukovnik. „Samo nemoj više da praviš scene. Čoveče, malo je falilo da ubiješ sirotog starog skota.”
„Najozbiljnije, nikad nećeš pobediti suprotstavljajući se Hajdu”, rekao je Takumi.
„Ima živu da te pojede, iskenja, a onda šutne na đubre. Što, uzgred budi rečeno, i mi treba da uradimo onome ko je otkucao Mariju. Je l’ neko nešto čuo?”
„Mora da su Nedeljni ratnici”, rekla je Aljaska. „Samo što oni očigledno sumnjaju na Pukovnika. I ko će ga onda znati. Možda se Orlu jednostavno posrećilo. Ona je ispala glupa; uhvaćena je; izbačena; i gotovo. To ti se desi kad si glup pa te uhvate.” Aljaska je napravila krug ustima, kao zlatna ribica kad jede, u bezuspešnom nastojanju da napravi prsten od dima.
„Vau”, kazao je Takumi, „ako me ikad izbace, podseti me da lično izravnam račune, jer nema svrhe oslanjati se na vas.”
„Ne budi smešan”, odgovorila je, ne toliko ljutito koliko s neodobravanjem. „Ne razumem zašto te toliko opseda da provališ svaku stvar koja se ovde dogodi, kao da smo dužni da objasnimo svaku misteriju. Bože, gotovo je. Takumi, moraš prestati da kradeš tuđe probleme i da nadeš neke svoje.” Takumi je ponovo pokušao nešto da kaže, ali Aljaska je podigla ruku kao da hoće da se odbrani od svakog daljeg razgovora.
Ja ništa nisam rekao - ne samo zato što nisam poznavao Mariju, već i zato što je moja glavna strategija u društvu bila da slušam ćutke.
„Nema ni veze”, Aljaska se obratila meni. „Samo mislim da je način na koji se poneo prema tebi jednostavno grozan. Došlo mi je da zaplačem. Htela sam da te poljubim da prođe.”
„Šteta što nisi”, rekao sam mrtav hladan, a oni su se nasmejali.
„Neodoljiv si”, rekla je, a ja sam osetio svu silinu njenog pogleda na sebi pa sam nervozno pogledao u stranu. „Šteta što volim mog dečka.” Zurio sam u isprepletano korenje drveća na obali potoka, iz sve snage se trudeći da ne izgledam kao neko kome su maločas rekli da je neodoljiv.
Samo što ni Takumi nije mogao da poveruje svojim ušima, pa mi je prišao, razbarušio mi rukom kosu, a onda počeo da repuje za Aljasku. „Aha, Buca je neodoljiv / ali tebi treba neko neponovljiv / a Džejk je uz to izdržljiv / zato što je on tako - do vraga. Do vraga. Skoro sam našao četiri reči da se rimuju sa neodoljiv. Jedino mi još pada na pamet nenadmašljiv, što uopšte i nije reč.”
Aljaska se nasmejala. „Zbog ovog sam sad prestala da se ljutim na tebe. Bože, repovanje je baš seksi. Buco, imaš li ti uopšte predstavu da se družiš sa najbolesnijim reperom u Alabami?”
„Ovaj, ne.”
„Počni da udaraš ritam, Pukovniče Propasti”, rekao je Takumi, a pomisao da jedan tako nizak i šašav lik kao Pukovnik može da ima repersko ime naterala me je da se nasmejem. Pukovnik je skupio ruke oko usta i počeo da ispušta neke budalaste zvuke kojima je navodno proizvodio ritam. Pu-ći. Pu-pupu-ći. Takumi se nasmejao.
„Ovde, kraj reke, ti bi da te zviznem / da je cigareta sladoled, mogao bih da je liznem / odavno se bavim rimom, zato sam baš iskusan / Pukovnikov ritam jadan je k’o Artur Milerov Vili Loman / Nekad mi prebacuju da sam pravi šoumen / znam da rimujem dugo, ali nekad završim za tren.”
Zastao je, udahnuo, a onda je usledila završnica.
„Kao Emili Dikinson, volim ludu rimu / to je kraj stiha, reper je ispario u dimu.”
Iako nisam primećivao razliku između lude i obične rime, bio sam propisno zadivljen. Nagradili smo Takumija rundom tihog aplauza. Aljaska je popušila cigaretu i bacila je opušak u reku.
„Zašto pušiš tako prokleto brzo?”, upitao sam je.
Pogledala me je i nasmešila se široko, i da nije imala te savršeno otmene zelene oči jedan takav osmeh bi na njenom uzanom licu mogao izgledati pritupo. Osmehujući se radosno, kao malo dete na Božično jutro, kazala je: „Vi pušite zato što uživate u tome. Ja pušim da umrem.”

Sto devet dana pre

Sutradan smo za večeru u menzi imali ćufte sa mesom, jedno od retkih jela koja nisu pohovana u fritezi, zbog čega su možda upravo ćufte bile Morinov najveći promašaj - onako žilave, u gnjecavom sosu, prava splačina koja nije imala skoro ništa zajedničko ni sa ćuftama ni sa mesom. Aljaska, koja je očigledno imala kola, mada se dotad nikad nisam vozio u njima, ponudila je Pukovniku i meni da nas odveze do Mekdonaldsa, ali Pukovnik je bio bez novca, a i meni su se rezerve prilično istanjile, s obzirom da sam neprekidno plaćao njegovu skupu pušačku naviku.
Zato smo Pukovnik i ja podgrejali dva dana stare bufridoe - za razliku od, recimo, pomfrita, bufrido iz mikrotalasne nije gubio ništa od svog ukusa ili prijatne hrskavosti – posle čega je Pukovnik navalio na mene da se pojavimo na prvoj košarkaškoj utakmici Krika u sezoni.
„Otkud košarka u jesen?”, upitao sam ga. „Ne razumem se previše u sport, ali zar se tad ne igra fudbal?”
„Škole u našoj ligi su previše male da imaju fudbalske timove, pa zato igramo košarku u jesen. Mada bi, čoveče, fudbalski tim Kalver Krika zaista bio opasan prizor. Ti bi s tim tvojim koščatim dupetom verovalno mogao da zaigraš u odbrani. Kako god, košarkaške utakmice su sjajne.”
Mrzeo sam sportove. I ne samo da sam mrzeo sportove, mrzeo sam i ljude koji ih igraju, i one koji ih gledaju, a mrzeo sam i one koji ne mrze ljude koji gledaju ili igraju sportove. Kad sam bio treći razred - što je poslednja godina kad možeš da igraš bejzbol u maloj ligi - moja mama je pokušala da mi pronađe neke prijatelje, pa me je ubacila u Gusare Orlanda. Sprijateljio se jesam - sa gomilom predškolaca, ali mi to nije popravilo društveni status kod vršnjaka. Na prvom mestu zbog toga što sam bio za glavu viši od svih ostalih igrača, te godine sam zamalo upao u olstar tim male lige. Klinja koji me je pretekao, Klej Vurcel, imao je samo jednu ruku. Ja sam bio neobično visok trećak sa dve ruke, a pobedio me je predškolac Klej Vurcel. A nije čak bila ni u pitanju ona fora da sam puštao klinca sa jednom rukom. Klej Vurcel umeo je da odalami loptu iz sve snage, dok sam je ja često promašivao i kad stoji na kupici. Jedna od stvari koje su me najviše privukle kod Kalver Krika jeste ta što me je otac uverio da fizičko obrazovanje nije obavezan predmet.
„Postoji samo jedan slučaj kad ostavljam po strani moju strastvenu mržnju prema Nedeljnim ratnicima i njihovom foliranju sa privatnim sportskim klubovima”, kazao mi je Pukovnik. ,,A to je onda kad puste sve klima uređaje u fiskulturnoj sali Kalver Krika zbog malo staromodne košarke. Nedopustivo je propustiti prvu utakmicu u godini.”
Dok smo prilazili fiskulturnoj sali sličnoj aerodromskom hangaru, koju sam doduše još ranije primetio ali kojoj ni u najluđim snovima nisam mislio da ću se približiti,
Pukovnik mi je otkrio najvažniju stvar u vezi sa našim košarkaškim timom: nisu baš sjajni. „Zvezda” tima, kazao je Pukovnik, je učenik starijeg razreda, po imenu Henk Volsten, i on predvodi napad uprkos činjenici da je visok svega metar i sedamdeset. Glavni razlog Henkove slave u kampusu, što sam već i sam znao, bio je taj što uvek ima travu, a Pukovnik mi je još rekao i da za četiri godine Henk nijednu jedinu utakmicu nije odigrao da se prethodno nije naduvao.
„Taj ti voli travu kao Aljaska seks”, kazao je Pukovnik. „On ti je jednom napravio bong samo od cevi vazdušne puške, zrele kruške i jedne opasne, dvadeset puta dvadeset pet centimetara, fotografije Ane Kurnjikove. Nije baš neka cvećka, ali čovek mu se mora diviti zbog te njegove jednoumne posvećenosti zloupotrebi droga.”
Od Henka, kazao mi je Pukovnik, sve ide nizbrdo do Vilsona Karboda, centra, visokog bezmalo metar osamdeset. „Tako smo loši”, kazao je Pukovnik, „da nemamo čak ni maskotu. Prozvao sam nas Kalver Krik ništarije.”
„Znači, baš ništa ne valjaju”, zaključio sam. Nisam baš do kraja nalazio smisao u tome da gledamo jedan jezivi tim kako trpi poraz, mada su za mene i rashladni uređaji predstavljali dovoljno jak razlog.
„Ne,ne valjaju”, odgovorio je Pukovnik. „Ali obavezno sahranimo školu za gluve i slepe.” Košarka očigledno nije spadala među glavne prioritete Škole za gluve i slepe Alabame, pa smo sezonu uglavnom završavali samo sa jednom pobedom.
Kad smo stigli, u dupke punu salu su se manje-više sjatili svi učenici Kalver Krika - primetio sam, na primer, tri devojke u gotik fazonu iz Krika kako popravljaju ajlajnere, sedeći na poslednjem redu klupa. Kod kuće se nisam pojavio ni na jednoj košarkaškoj utakmici, ali sumnjam da je tamošnja skupina bila ovako šarolika. I pored toga sam se iznenadio kad je tačno ispod moje klupe seo niko drugi do Kevin Ričman, dok je grupa protivničkih navijačica (njihove nesrećne školske boje bile su blatosmeda i žuta boje dehidrirane mokraće) pokušavala da zapali u masi šačicu navijača gostujućeg tima. Kevin se okrenuo i zabuljio u Pukovnika.
Kao i većina ostalih Ratnika, i Kevin se oblačio kicoški,pa je ličio na nekog ko samo što nije postao advokat, koji obožava golf. Kosu, plavu i metlastu, sa strane kratko podšišanu a na temenu u šiljatim pramenovima, uvek je toliko natapao gelom, da je neprekidno izgledala kao da je mokra. Ja ga, naravno, nisam mrzeo koliko i Pukovnik, zato što gaje Pukovnik mrzeo iz principa, a mržnja iz principa je neuporedivo jača od „čoveče, baš niste morali da me mumificirate i bacite u jezero” mržnje. I uprkos tome što sam odvažno pokušavao da zurim u njega, dok je on zevao u Pukovnika, nije mi bilo lako da zaboravim da je taj tip pre neku nedelju video moje koščato dupe samo u boksericama.
„Ti si cinkario Pola i Mariju.Mi smo ti vratili. Primirje?”, upitao je Kevin.
„Nisam ih ja cinkario. A tek ih Buca sasvim sigurno nije cinkario, ali vi ste se sve jedno poigrali s njim. Primirje? Hmm, čekaj da sprovedeni kraću anketu.” Navijačice su posedale, privivši svoje kićanke na grudi, kao da se mole. „Hej, Buco”, obratio mi se Pukovnik. „Šta misliš o primirju?”
„To mi liči na ono kad su Nemci tražili od Sjedinjenih Država da se predaju u Bici za izbočinu”, rekao sam. „Ja bih najradije na ovu mirovnu ponudu odgovorio isto što i general Mekolif tada: Besmislica.”
„Kako si mogao da pokušaš da ubiješ ovog tipa, Kevine? Pa on je genije. Tvoje primirje je besmislica.”
„Daj, brate. Znam da si ih ti otkucao, a mi smo morali da osvetimo našeg druga, ali sad smo kvit. Hajde da stavimo tačku na ovo.” Delovao je potpuno iskreno, možda zbog toga što je Pukovnika bio glas da ume da pravi smicalice.
„Nudim ti pogodbu. Izaberi jednog mrtvog američkog predsednika. Ako Buca ne bude znao njegove poslednje reči, imaš primirje. Ako bude znao, ostatak života ćeš provesti proklinjući dan kad si mi se ispisao u cipele.”
„To je debilno.”
„Dobro, onda ništa od primirja”, uzvratio je Pukovnik.
,,U redu. Milard Filmor”, kazao je Kevin. Pukovnik me je panično pogledao, kao da me očima pita, da li je taj tip uopšte bio predsednik? Samo sam se osmehnuo.
„Filmor je na samrti bio neverovatno gladan. Ali doktori su ga izgleda izgladnjivali do smrti, zbog groznice ili ko zna čega već. Kako Filmor, međutim, nije prestajao da priča o tome šta bi sve rado pojeo, doktori su mu konačno dali jednu kašičicu supe. Na to je Filmor, s puno zajedljivosti rekao: ’Hrana je baš jestiva’, a onda je umro. Nema primirja.”
Kevin je zakolutao očima i udaljio se, a meni je palo na pamet da sam mirne duše mogao da izmislim bilo koje poslednje reči Milarda Filmora i Kevin bi mi po svoj prilici poverovao, samo je trebalo da ih izgovorim istim onim samouverenim tonom koji sam pokupio družeći se sa Pukovnikom.
„Ovo je prvi trenutak kad si ispao car!”, nasmejao se Pukovnik. „Sad, istina je da sam ti nabacio laku metu. Ali ipak. Bio si odličan.”

Na nesreću Kalverk Krik ništarija te večeri nismo igrali protiv škole za slepe i gluve. Igrali smo protiv neke Hrišćanske škole iz centra Bermingama, a oni su imali tim pun džinovski velikih čovekolikih majmuna sa gustim bradama i prezirom prema okretanju drugog obraza.
Rezultat je bio 20:4 na kraju prve četvrtine.
I tad je počela zabava. Pukovnik je podgrejao navijanje.
„Kukuruz”, povikao je.
„KOKOŠKE!”, uzvratila je publika.
„Jagode su!”
„CRVENE!”
A onda svi zajedno: „BOLJE SU NAM OCENE!”
,,A sad svi u glas!”, povikao je Pukovnik.
„JEDNOG DANA RADIĆETE ZA NAS!”
Navijačice protivničkog tima su pokušale da odgovore na naše navijanje sa: „Krov, krov, krov gori! U pakao će svako ko iskušenju ne odoli!”, ali mi smo svaki put uspevali da ih nadmašimo.
„Kupi!”
„PRODAJ!”
„Vi bogati!”
„MI BOGATIJI!”
„VI STE VEĆI, A MI PAMETNIJI!”

Kad posetioci izvode slobodna bacanja, nema tog kutka na zemlji gde domaći navijači neće podići veliku larmu, vičući i udarajući nogama o pod. To ne pali, zato što su igrači već oguglali na buku. Mi smo u Kalver Kriku zato smislili mnogo bolju strategiju. Prvo bi svi vikali i drali se kao na običnoj utakmici. Onda bi se pronelo jedno „pssst!”, posle čega bi nastupio potpuni tajac. I baš kad bi naš omraženi protivnik zastao i pripremio se da gađa, Pukovnik bi ustao i prodrao se, nešto kao: „Za ime boga, molim te obrij ta leđa!” Ili: „Treba mi spas! Možeš li da me ispovediš posle šuta?”

Pred kraj treće četvrtine trener Hrišćanske škole zatražio je tajm-aut i požalio se sudiji, besno pokazujući na Pukovnika. Gubili smo sa 56:13. Pukovnik je ustao. „Šta je?! Imaš neki problem sa mnom?!”
Trener je povikao: „Ometaš mi igrače!”
,,U TOME I JESTE SMISAO, ŠERLOČE!”, doviknuo mu je Pukovnik. Sudija je prišao i izbacio ga iz sale. Pošao sam za njim.
„Izbacili su me sa trideset sedam utakmica uzastopce”, rekao je.
„Do vraga.”
„Da. Jedanput ili dvaput sam stvarno morao da poludim. Istrčao sam na igralište jedanaest sekundi pre kraja i ukrao loptu protivničkom timu. Baš je bilo ludo. Jer, znaš, ne smem da prekidam pobednički niz.”
Pukovnik je jurnuo ispred mene, likujući zbog izbacivanja, pa sam potrčao za njim, prateći ga u stopu. I sam sam poželeo da budem jedan od onih koji ne žele da prekidaju pobednički niz, koji žare i pale svojom pojavom. Ali barem sam za početak upoznao takve ljude, i postao sam im potreban, baš kao i kometi njen rep.

Sto osam dana pre

Sledećeg dana doktor Hajd me je zamolio da ostanem posle časa. Tek kad sam prvi put stao ispred njega postalo mi je jasno koliko su mu ramena pogrbljena, i odjednom mi je došao nekako tužan i star. „Dopada ti se ovaj predmet, zar ne?”, upitao me je.
„Da.”
„Imaš čitav život pred sobom da lupaš glavu o budističkom shvatanju međusobne povezanosti.” Svaku rečenicu je izgovarao kao da ju je unapred negde zapisao, naučio napamet i sad je recituje. „Ali dok si gledao kroz prozor, propustio si priliku da istražiš podjednako zanimljivo budističko verovanje da treba biti prisutan u svakom trenutku svog svakodnevnog života, istinski prisutan. Budi prisutan na ovim časovima. A onda, kad se završe, budi prisutan tamo napolju”, rekao je, pokazujući glavom na jezero i predeo iza njega.
„Da, gospodine.”

Sto jedan dan pre

Prvog oktobarskog jutra znao sam da nešto ne valja čim sam se taman toliko osvestio da isključim alarm na satu. Krevet mi je mirisao drugačije. I ja sam se osećao drugačije. Morao je da prođe čitav trenutak ošamućenosti da bih shvatio: osetio sam hladnoću. Pa, barem mi se činilo da mi mali ventilator zakačen za krevet odjednom više nije potreban. „Hladno je!”, povikao sam.
,,Oh, bože, koliko je sati?”, začuo sam glas iznad sebe.
„Osam i četiri”, kazao sam.
Pukovnik, koji nije imao budilnik ali se gotovo uvek budio na vreme da se istušira pre nego što se oglasi moj alarm, prebacio je kratke noge preko ivice kreveta, doskočio na patos i jurnuo do ormara. „Pretpostavljam da sam propustio svoju zlatnu priliku za tuširanje”, rekao je, oblačeći zelenu Kalver Krik košarkaški tim majicu i šorc. „Pa, dobro. Uvek mi ostaje sutra. I nije hladno. Ima barem dvadeset pet stepeni.”
Srećan što sam spavao potpuno odeven, samo sam navukao cipele, pa smo Pukovnik i ja otrčali do učionice. Uvukao sam se na mesto dvadeset sekundi pre početka nastave. Kad se na polovini časa madam O’Mali okrenula da napiše nešto na francuskom na tabli, Aljaska mi je dodala ceduljicu.
Još si raščupan od spavanja. Hoćeš da učimo u Meku za vreme ručka?
Kako je do prvog važnog testa iz predračuna ostalo još samo dva dana, Aljaska je nahvatala još šestoro ljudi sa tog predmeta, koje nije smatrala Nedeljnim ratnicima, i potrpala nas u svoja mala kola sa dvoje vrata. Sticajem srećnih okolnosti u mom krilu je završila jedna slatka devojka sa druge godine, po imenu Lara. Lara je rođena u Rusiji ili tako negde, i govorila je sa blagim akcentom. Pošto nas je samo četiri sloja odeće delilo od toga da uradimo ono, iskoristio sam priliku da joj se predstavim.
„Znam ko si.” Osmehnula se. „Ti si Aljaskin prijatelj sa Floride.”
„Aha. Pripremi se da čuješ gomilu glupih pitanja zato što sam loš iz predračuna”, rekao sam.
Taman kad je htela da mi odgovori, Aljaskino izletanje sa parking mesta bacilo ju je na mene.
„Klinci, upoznajte Plavi Citrus. Tako se zove zato što je limun”, rekla je Aljaska.
„Plavi Citruse upoznaj klince. Slobodno se vežite, ako uspete da nađete pojaseve. Buco, ti bi mogao da poslužiš kao Larin pojas.” Ograničenja u brzini auta Aljaska je nadoknađivala tako što je odbijala da skine nogu sa gasa, ni najmanje ne hajući za posledice. Nismo još ni čestito izašli iz kampusa a Lara se bespomoćno zanosila u stranu svaki put kad Aljaska naglo skrene, pa sam poslušao Aljaskin savet i obuhvatio je rukama oko struka.
„Hvala”, rekla je, gotovo nečujno.
Nakon tri brza i nesmotrena kilometra do Mekdonald-sa, naručili smo sedam velikih zajedničkih pomfrita i izašli napolje na travnjak. Posedali smo ukrug oko poslužavnika sa pomfritom, i Aljaska nam je održala čas, pušeći sve vreme u toku jela.

Kao i svaki dobar nastavnik, nije pokazivala razumevanje za drugačija mišljenja. Gotovo čitav sat bez prestanka je pušila, pričala i jela, a ja sam švrljao po svesci dok su mi se lagano bistrile mutne vode tangensa i kosinusa. Ali nisu svi imali toliko sreće.
Kad je samo preletala preko nečega što joj se u linearnim jednačinama činilo očiglednim, naduvani igrač Henk Volsten je rekao: „Čekaj malo. Nisam to razumeo.”
„To je zato što ti radi još samo osam moždanih ćelija.”
„Izučavanja pokazuju da marihuana manje šteti zdravlju od tih tvojih cigareta”, kazao je Henk.
Aljaska je progutala punu šaku pomfrita, povukla dim cigarete, i dunula ga na Henka. „Ja ću možda umreti mlada”, rekla je, „ali ću barem umreti pametna. A sad da se vratimo na tangense.”

Sto dana pre

„Ne bih da postavljam glupo pitanje, ali zašto baš Aljaska?”, upitao sam je. Samo što smo dobili rezultate testa iz predračuna, pa sam bio preplavljen talasom divljenja prema Aljaski, budući da mi je njena pomoć u učenju utrla put do B plus. Nas dvoje smo te sumorne subote sami sedeli u TV sali i gledali MTV. Ustajao vazduh u TV sali punoj kauča, koje su za sobom ostavljala prethodna pokolenja učenika Kalver Krika, osećao se na prašinu i buđ - što je upravo možda bio osnovni razlog da je gotovo uvek zujila prazna. Aljaska je popila gutljaj mauntin djua i ščepala me za ruku.
„Neizbežno stignemo do toga. Pa dobro, moja mama bila je kao neki hipik kad sam ja bila mala. Znaš ono, nosila je prevelike džempere koje je sama štrikala, pušila je travu, i tako dalje. A tata mi je bio pravi republikanac, i tako, kad sam se rodila, mama je htela da mi da neko ime kao Prolećna Pesma Jang, a tata je hteo da se zovem Meri Frensis Jang.” Dok je pričala sve vreme je klimala glavom napred-nazad, u ritmu muzike sa MTV-ja, mada su puštali neku od onih štancovanih pop balada, za koje je tvrdila da ih mrzi.
„Onda su, umesto da me nazovu Pesma ili Meri, odlučili da puste mene da izaberem. I tako, dok sam bila mala, zvali su me Meri. Mislim, tepali su mi dušo ili kako god već, ali su na obrascima za školu i ostalim formularima pisali Meri Jang. A onda su mi za sedmi rođendan poklonili to da izaberem svoje ime. Kul, a? I tako sam čitav dan provela vrteći tatin globus da nađem neko stvarno kul ime. Prvi mi je izbor bio Čad, kao ona zemlja u Africi. Ali onda mi je tata rekao da je to muško ime, pa sam izabrala Aljaska.”
Voleo bih da su i mene roditelji pustili da sam sebi izaberem ime. Ali oni su razmišljali unapred i odlučili se za isto ono ime koje se čitav vek daje svim sinovima prvencima u porodici Halters. „Ali zašto baš Aljaska?”, upitao sam je.
Osmehnula se desnim uglom usne. „Pa, tek sam kasnije otkrila pravo značenje reči. Potiče iz aleutskog jezika, Alyeska. Znači ona o koju se razbija more, i dopalo mi se. Ali tada sam samo videla Aljasku. I bila je velika, kao što sam ja želela da budem. A i bila je prokleto daleko od Stanice Vajn u Alabami, kao što sam i ja želela da budem.”
Nasmejao sam se. ,,I sad si odrasla i nalaziš se prilično daleko od kuće”, rekao sam, uz osmeh. „Pa čestitam.” Prestala je da klimata glavom i pustila moju (na žalost, znojavu) ruku.
„Nije lako otići”, ozbiljno je rekla, netremice me gledajući u oči, kao da ja znam gde se nalazi izlaz ali neću da joj kažem. A onda kao da je usred razgovora iznenada promenila taktiku. „Kao ono, kad završim koledž, znaš šta bih da radim? Da podučavam ometenu decu. Dobra sam nastavnica, je l’ da? Sranje, ako tebe mogu da naučim predračun, onda svakog mogu da učim. Recimo autističnu decu, možda.”
Govorila je tiho i zamišljeno, kao da mi poverava neku tajnu, pa sam joj se primakao još bliže, odjednom obuzet osećanjem da moramo da se poljubimo, da bi trebalo da se poljubimo baš tu, na tom prašnjavom narandžastom kauču sa rupama od cigareta i višedecenijskom prašinom. I učinio bih to: nastavio bih da joj se približavam dok ne stignem do tačke kad neizbežno moram da iskosim glavu, ne bih li izbegao njen prćast nos, i tad bih naleteo na njena tako meka usta. Učinio bih to stvarno. Ali ona kao da se onda trgla.
„Ne”,rekla je, a meni isprva nije bilo jasno da li je pročitala moje poljupcem opsednute misli ili samoj sebi odgovara naglas. Okrenula je glavu, i rekla tiho, možda samo za sebe: „Zaboga, ne pada mi na pamet da se pretvorim u one ljude što samo sede i pričaju o tome šta nameravaju da rade. Jednostavno, hoću to i da uradim. Zamišljanje budućnosti je na neki način nostalgično.”
,,A?”, upitao sam.
„Čitav život provedeš zaglavljen u lavirintu, razmišljajući o tome kako ćeš jednog dana pobeći iz njega, i kako će to biti sjajno, i upravo te to zamišljanje budućnosti sve vreme pokreće, ali ti nikad to stvarno ne uradiš. Samo koristiš budućnost da pobegneš iz sadašnjosti.”
Pretpostavljam da je to imalo smisla. Zamišljao sam da će život u Kriku biti nešto uzbudljiviji nego što jeste - u stvarnosti sam imao mnogo više domaćih zadataka nego dogodovština - ali da nisam maštao o tome kako će biti, verovatno nikad ne bih ni došao u Krik.
Ponovo se okrenula prema televizoru, na kome je tog časa išla reklama za neki automobil, pa se našalila kako mora da smisli reklamu za Plavi Citrus. Podražavajući duboki, strastveni glas glumca koji čita reklame, rekla je: „Možda jeste mali, i spor, i usran, ali ide. Ponekad. Plavi Citrus: potražite ga kod svog prodavca automobila.” Ali ja sam želeo da nastavimo priču o njoj, i o Stanici Vajn i o budućnosti.
„Ponekad te ne razumem”, rekao sam.
Nije me čak ni pogledala. Samo se osmehnula televizoru i rekla: „Nikad me i nećeš razumeti. U tome i jeste čitava stvar.”

Devedeset devet dana pre

Veći deo sledećeg dana proveo sam u krevetu, zadubljen u tužno nezanimljiv izmišljeni svet Itana Froma, dok je Pukovnik sedeo za stolom, odgonetajući tajne diferencijala ili tako nečeg. Iako smo pokušali da smanjimo broj pauza za pušenje ispod pare tuša, još pre mraka smo ostali bez cigareta, što je zahtevalo odlazak do Aljaskine sobe. Ona je ležala na podu, držeći knjigu iznad glave.
„Idemo da pušimo”, rekao je Pukovnik.
„Šta, ostali ste bez cigara?”, upitala je, ne podižući pogled.
„Pa, da.”
„Imaš pet banki?”, upitala je.
„Jok.”
„Buca?”, upitala je.
„Aha, važi.” Ispecao sam petaka iz džepa, i Aljaska mi je pružila paklicu marlboro lajta. Iako svestan da ću popušiti možda svega pet cigareta, dokle god sam omogućavao
Pukovniku da puši nije me stvarno mogao optužiti da sam samo još jedno bogataško dete, Nedeljni ratnik, koji jedino ne živi u Bermingamu.
Pokupili smo i Takumija i prošetali do jezera, smejući se i skrivajući između retkog drveća. Pukovnik je pravio prstenove od dima, koje je Takumi nazivao „pretencioznim”, a Aljaska pratila prstom, bockajući ih kao dete koje pokušava da probuši balon.
A onda smo čuli pucketanje grane. Mogao je biti i jelen, ali Pukovnik se svejedno dao u trk. Tačno iza naših leđa jedan glas je rekao: „Nemoj da bežiš Čipere”, i Pukovnik je stao, okrenuo se i pokunjeno nam se pridružio.
Orao je prilazio polako, prezrivo stisnutih usana. Imao je belu košulju i crnu kravatu, kao i uvek. Svakome ponaosob je uputio Preki sud pogled.
„Mirišete kao kao zapaljena polja duvana u Severnoj Karolini”, kazao je.
Mi smo ćutke stajali. Osetio sam preterano jak užas, kao da su me upravo uhvatili da napuštam mesto ubistva. Da li će obavestiti moje roditelje?
„Vidimo se pred porotom sutra u pet”, saopštio je, posle čega se udaljio. Aljaska je čučnula, podigla bačeni pikavac i povukla dim. Okrenuo se na peti, šestim čulom namirisavši nepokornost pred osobom od autoriteta. Aljaska je ispustila pikavac i zgazila ga. Orao je odmahnuo glavom, i, mada je bez ikakve sumnje morao biti besan kao ris, kunem se bogom da se osmehnuo.
„Voli me”, rekla mi je Aljaska na povratku u krug spavaonica. „Ma, sve nas voli. Samo što školu voli više. U tome je stvar. On veruje da je učinio nešto dobro i za školu i za nas time što nas je uhvatio. To ti je večita borba, Buco. Dobri protiv nevaljalih.”
„Veoma mnogo filozofiraš za devojku koju su upravo uhvatili kako pravi gluposti”, rekao sam joj.
„Ponekad izgubiš neku bitku. Ali nevaljalstvo uvek dobije rat.”

Devedeset osam dana pre

Porota je bila jedinstvena odlika Kalver Krika. Svakog semestra nastavničko veće je biralo dvanaest učenika, po tri iz svakog razreda, da obavljaju porotničku dužnost. Porota je razrezivala kazne za prekršaje koji nisu povlačili isključenje iz škole, što je obuhvatalo sve: od izlazaka posle propisanog vremena do pušenja. Uglavnom je u pitanju bilo pušenje ili boravak u ženskoj sobi posle sedam sati. Dakle, izađeš pred porotu, izneseš svoj slučaj, i oni te kazne. Orao je izigravao sudiju sa ovlašćenjem da ospori odluku porote (baš kao u pravom američkom pravosudnom sistemu), što on gotovo nikad nije činio.
Po završetku poslednjeg časa uputio sam se ka učionici 4 - četrdeset minuta ranije, za svaki slučaj. Sedeo sam u hodniku leđima oslonjen na zid i čitao udžbenik iz istorije Amerike (što je, iskreno govoreći, za mene bila neka vrsta dodatnog štiva) dok nije naišla Aljaska i spustila se kraj mene. Grickala je donju usnu, pa sam je pitao da li je nervozna.
„Pa, da. Čuj, ti samo mirno sedi i ćuti”, rekla mi je. „Ti nemaš zašto da budeš nervozan. Ali ja sam sedmi put uhvaćena kako pušim. Prosto samo neću - nema ni veze. Neću da uznemirim tatu.”
„Šta, je l’ tvoja mama puši?”, upitao sam je.
„Ne više”, odgovorila je Aljaska. ,,U redu je. Bićeš ti dobro.”
Počeo sam da brinem tek u deset do pet, jer se Pukovnik i Takumi još nisu pojavili. Članovi porote su stizali jedan po jedan, pazeći da im se u prolazu ne ukrste pogledi s našim, zbog čega sam se osetio samo još gore. Do četiri minuta do pet sam izbrojao svih dvanaest porotnika, uključujući i Orla.
U dva minuta do pet iza ugla su se pojavili Pukovnik i Takumi i pošli prema učionici.
Nikad nisam video ništa slično. Takumi je nosio uštirkanu belu košulju i crvenu kravatu sa crnim vijugavim šarama; Pukovnik je nosio izgužvanu košulju sa ružičastim dugmićima i kravatu sa flamingosima. Koračali su istom nogom, podignutih glava i zabačenih ramena, kao dva junaka iz akcionog filma.
Čuo sam Aljaskin uzdah. „Pukovnik izvodi svoj Napoleonov korak.”
„Sve je u redu”, kazao mi je Pukovnik. „Ti samo ćuti.”
Ušli smo u učionicu - njih dvojica sa kravatama, a nas dvoje u starim majicama - i Orao je, svega mi, udario pravim čekićem o katedru ispred sebe. Porota je sedela u jednom redu za pravougaonim stolom. U prednjem delu učionice, ispred table, stajale su četiri stolice. Posedali smo na njih, a onda je Pukovnik objasnio šta se tačno dogodilo.
„Aljaska i ja smo pušili pored jezera. Obično izađemo izvan kampusa, ali ovaj put smo se zaboravili. Žao nam je. Neće se ponoviti.”
Nisam shvatao šta se zbiva. No, znao sam šta mi je činiti: samo treba da sedim mirno i da ćutim. Jedan dečko je pogledao Takumija i upitao: „Šta je sa tobom i Haltersom?”
„Samo smo im pravili društvo”, smireno je odgovorio Takumi.
Dečko se okrenuo prema Orlu i upitao ga: „Da li ste videli nekog od njih da puši?”
„Video sam samo Aljasku, ali Čip je pokušao da klisne, što mi se čini baš kukavičkim postupkom, podjednako kao i ova Majlsova i Takumijeva ništa mi nismo krivi taktika”, kazao je Orao, prostrelivši me Pogledom prekog suda. Nisam hteo da odajem utisak krivca, ali stvarno nisam mogao da podnesem njegovo piljenje, pa sam spustio pogled na svoje ruke.
Pukovnik je zaškrgutao zubima, kao da ga boli što mora da laže. „Stvarno je bilo tako, gospodine.”
Orao nas je upitao imamo li šta da dodamo, zatim i da li ima još pitanja, posle čega nas je poslao napolje.
„Šta se do vraga događa?”, upitao sam Takumija kad smo izašli.
„Samo sedi mirno, Buco.”
Zašto je Aljaska priznala ako je već toliko puta uhvaćena u prekršaju? Zašto Pukovnik, kad on bukvalno nije smeo dopustiti sebi da se nađe u ozbiljnom sosu? Zašto ne ja?
Mene i onako nikad nisu uhvatili. Ja sam imao najmanje da izgubim. Posle nekoliko minuta Orao je izašao i pozvao nas rukom da se vratimo.
„Aljaska i Čipe”, rekao je jedan član porote, „dobijate deset radnih sati - pranja i sudova u menzi - i sad vas zvanično deli samo jedna greška od poziva kući. Takumi i Majlse, ne postoji pravilo koje zabranjuje gledanje drugih kako puše, ali porota će se setiti ove priče ako ponovo napravite neki prestup. Pošteno?”
„Pošteno”, tiho je odgovorila Aljaska, očigledno odahnuvši. Na izlazu me je Orao povukao da se okrenem. „Ne zloupotrebljavaj svoje povlastice u školi, mladiću, da ne bi zažalio.” Klimnuo sam glavom.

Osamdeset devet dana pre

„Našli smo ti devojku”, kazala mi je Aljaska. I dalje mi niko nije objasnio šta se dogodilo prošle nedelje pred porotom. Što se Aljaske tiče, nju to očigledno uopšte nije doticalo, budući da je, pod jedan, došla u našu sobu posle mraka i zatvorila vrata, a pod dva, sela sa upaljenom cigaretom na penasti kauč. Nagurala je peškir ispod vrata, uporno tvrdeći da je dovoljno bezbedno, ali ja sam ipak brinuo - što zbog cigarete što zbog „devojke”.
„Sad mi još samo preostaje”, kazala je, „da tebe ubedim da ti se ona dopadne a nju da joj se ti dopadneš.”
„Baš uzvišen zadatak”, istakao je Pukovnik. Ležao je na gornjem krevetu i čitao lektiru iz engleskog jezika, Mobi Dika.
„Kako možeš da čitaš i da pričaš u isto vreme?”, upitao sam ga.
„Pa, obično ne mogu, ali u ovom slučaju ni knjiga ni razgovor nisu osobito intelektualno izazovni.”
„Meni se dopada ta knjiga”, kazala je Aljaska.
„Znam.” Pukovnik se osmehnuo i nagnuo preko gornjeg kreveta da može da je vidi.
„Ništa čudno. Veliki beli kit je metafora za sve i svašta. Ti živiš za pretenciozne metafore.”
Aljaska se nije dala zbuniti. „Pa, Buco, kakvo je tvoje mišljenje o bivšem sovjetskom bloku?”
„Ovaj. Za njega sam?”
Otresla je pepeo u moju posudu za olovke. Zamalo da se pobunim, ali zaista nije imalo smisla truditi se. „Znaš onu devojku što ide sa nama na predračun”, kazala je Aljaska, „nežan glas, kaže maja, umesto moja. Znaš ko je?”
„Da, Lara. Sedela mi je u krilu na putu do Mekdonaldsa.”
„Tako je. Znam. I ti se njoj dopadaš. Ti si mislio da ona šapuće o predračunu, dok je ona očigledno pričala o vrućem seksu sa tobom. Eto zašto sam ti ja potrebna.”
„Ima opasne grudi”, kazao je Pukovnik, ne podižući pogled sa kita.
„NE GOVORI O ŽENSKOM TELU KAO DA JE STVAR!”, viknula je Aljaska.
Tu je već podigao pogled. „Izvini. Ima jedre grudi.”
„To nije ništa bolje!”
„Nego šta nego da jeste”, rekao je. „Opasne je sud o ženskom telu. Jedre su najobičnije zapažanje. A da jesu jedre, jesu. Mislim, zaboga.”
„Nemoguć si”, rekla je. „Dakle, Buco, ona misli da si ti sladak.”
„Lepo.”
„To ništa ne znači. Tvoj problem je što će te to tvoje ovaj-onaj odvesti pravo u propast, čim počneš da razgovaraš s njom.”
„Ne budi tako gruba prema njemu”, prekinuo ju je Pukovnik, kao da mi je on mama. „Čoveče, shvatio sam anatomiju kita. Možemo li sad da krenemo dalje, Hermane?”

„I tako Džejk ove nedelje dolazi u Bermingam, pa ćemo izaći u tri para. Pa, zapravo, tri i po, pošto će i Takumi izaći sa nama. Bez velikog pritiska. Nećeš imati prilike da zabrljaš nešto, zato što ću ja sve vreme biti uz tebe.”
„Dobro.”
,,A s kim ja izlazim?”, upitao je Pukovnik.
„Izlaziš sa svojom devojkom.”
„Važi”, rekao je, a onda je ravnodušno dodao: „samo što se nas dvoje ne slažemo baš nešto najbolje.”
„Znači, petak? Jeste li nešto planirali za petak?” Na to sam se nasmejao, zato što ni Pukovnik ni ja nismo ništa planirali ne samo za taj petak, već ni za jedan petak do kraja života.
„Tako sam i mislila.” Nasmešila se. ,,A sad u menzu na pranje sudova, Čipere. Zaboga, šta još sve neću morati da radim za vas.”

Osamdeset sedam dana pre

Naš izlazak u tri i po para počeo je prilično dobro. Bio sam kod Aljaske u sobi - u cilju pronalaženja devojke za mene, pristala je da mi ispegla zelenu košulju - kad se Džejk pojavio. Plave kose do ramena, sa tamnim čekinjama na obrazima i onim izgledom lažnog grubijana, koji je donosio posao fotomodela, Džejk je izgledao upravo onoliko dobro koliko se i moglo očekivati od Aljaskinog dečka. Naskočila je na njega i obgrlila ga nogama (Ne daj bože da neko tako skoči na mene, pomislio sam, ima da se srušim). Slušao sam Aljasku kako priča o ljubljenju, ali do tada je nikad nisam video kad se stvarno ljubi: dok ju je on pridržavao oko struka, nagnula se napred, rastvorila napućene usne, jedva malo nakrivila glavu, i spustila usta na njegova s takvom strašću, da nisam mogao da odvojim oči iako sam osećao da bi trebalo.
Nekoliko dobrih trenutaka kasnije odmakla se od Džejka i predstavila me.
„Ovo je Buca”, rekla je. Džejk i ja smo se rukovali.
„Mnogo mi je pričala o tebi.” Govorio je sa blagim južnjačkim naglaskom, jednim od onih kojima sam čuo da se govori ispred Mekdonaldsa. „Nadam se da ćeš uspeti večeras, jer ne bi’ vol’o da mi mazneš Aljasku.”
„Bože, presladak si”, rekla je Aljaska, pre nego što sam stigao da mu odgovorim, i ponovo počela da ga ljubi. „Izvini.” Nasmejala se. „Izgleda da jednostavno ne mogu da prestanem da ljubim mog dečka.”
Obukao sam sveže ispeglanu zelenu košulju, pa smo zajedno pokupili Pukovnika, Saru, Laru i Takumija, a onda pošli u fiskulturnu salu da gledamo kako Kalver Krik ništarije razvaljuje Harsden akademija, privatna škola sa Mauntin bruka, najbogatijeg naselja u Bermingamu. Pukovnikova mržnja prema Harsdenu planula je do neba.
„Jedino što mrzim više od bogataša”, kazao mi je na putu do sale, „jesu glupaci. A ova deca iz Harsdena, pored toga što su bogata, još su i previše glupa da bi ih primili u Krik.”
Imajući u vidu da sam izašao na sastanak sa devojkom i tako to, zaključio sam da ću za vreme utakmice sedeti pored Lare, ali kad sam se uputio prema njoj, pokušavši da zaobiđeni Aljasku na njenom sedištu, ona me je samo prostrelila pogledom i potapšala prazno mesto kraj sebe na klupi.
„Zar nemam prava da sedim pored devojke sa kojom sam izašao?”, upitao sam je.
„Buco, jedno od nas dvoje je devojka otkad zna za sebe. Ono drugo nikad nije stiglo ni do druge baze. Da sam na tvom mestu, sela bih, izgledala slatko i izigravala svoje prijatno rezervisano ja.”
„Okej. Kako ti kažeš.”
Džejk je kazao: „To je više-manje i moja strategija kad hoću da udovoljim Aljaski.”
„Uh”, rekla je, „to je tako slatko! Buco, jesam li ti rekla da Džejk snima album sa svojim bendom? Neviđeni su. Oni su ti kao neka mešavina Rejdioheda i Flejmin lipsa. Jesam li ti rekla da sam im ja smislila ime, Hikmen teritori?” Da bi onda, shvativši da izgleda šašavo, dodala: „Jesam li ti rekla da Džejk ima onu stvar kao konj i da je predivan, senzualan ljubavnik?”
„Mala, zaboga”, nasmejao se Džejk. „Nemoj tako pred decom.”

Stvarno sam želeo da mrzim Džejka, ali dok sam ih gledao kako se smeju i neprekidno skaču jedno na drugo, nisam mogao. I naravno da sam želeo da budem on, ali pokušao sam da podsetim sebe da se nalazim na navodnom sastanku sa drugom devojkom.
Zvezda Akademije Harsden bio je jedan Golijat od dva metra, po imenu Trevis Istman, koga su svi - uključujući i njegovu majku, pretpostavljam - iz milošte zvali Zver.
Prvi put kad je Zver stao na liniju slobodnih bacanja, Pukovnik mu se narugao, bezuspešno se trudeći da ne bude prost:
„Sve ti je to tatica obezbedio, ti glupo neuko belo kopile.”
Zver se okrenuo i ošinuo ga pogledom, i Pukovnika bi verovatno izbacili sa utakmice i pre prvog slobodnog bacanja, da se nije nasmejao sudiji i rekao: „Izvin’te!”
„Rešio sam da se na ovoj zadržim što duže mogu”, kazao mi je.
Na početku druge polovine, koju je Krik gubio sa zapanjujuće mršavom razlikom od samo dvadeset četiri boda, Zver je stao na liniju slobodnih bacanja, a Pukovnik je pogledao Takumija i rekao: „Vreme je”. Obojica su ustali, a kroz publiku se pronelo
„Pssst...”
„Ne znam da li je pravi trenutak da ti kažem”, doviknuo je Zveri, „ali ovaj Takumi ti se pre utakmice vatao sa devojkom.”
Na to su svi počeli da se smeju - svi osim Zveri, koji se okrenuo sa linije i polako uputio, sa loptom u ruci, ka nama.
„Mislim da treba da se čistimo”, rekao je Takumi.
„Nisu me još izbacili”, kazao je Pukovnik.
„Drugi put”, rekao je Takumi.
Ne znam da li zbog neke neodređene strepnje koju sam osećao zato što sam izašao na sastanak sa devojkom (mada je između mene i moje nazovi devojke sedelo petoro ljudi) ili vrlo određene strepnje, zbog toga što je Zver piljio u mom pravcu, ali iz nekog razloga sam i ja potrčao za Takumijem. Zamičući iza ugla tribine, pomislio sam da smo na bezbednom, ali onda sam krajičkom oka spazio okrugli narandžasti predmet, koji je postajao sve veći i veći, dok mi se kao sunce približavao velikom brzinom.
Pomislio sam: Mislim da će me udariti.
Pomislio sam: Valjalo hi da se sagnem.
Ali u onom raskoraku između javljanja uobličene misli i trenutka njenog sprovođenja u delo, lopta me je tresnula pravo posred lica. Pao sam, udarivši potiljkom o pod sale. Onda sam munjevito ustao, i kao da mi nije ništa, napustio salu.
Sa poda sale sam se podigao zahvaljujući ponosu, ali čim smo se našli napolju, seo sam.
„Imam potres mozga”, objavio sam, potpuno uveren u sopstvenu dijagnozu.
„Nije ti ništa”, rekao je Takumi, trčeći prema meni. „Bolje da se gubimo odavde pre nego što nas ubiju.”
„Žao mi je”, kazao sam. „Ali ne mogu da ustanem. Pretrpeo sam blagi potres mozga.”
Za nama je izjurila Lara i sela pokraj mene.
„Jesi li dobro?”
„Imam potres mozga”, odgovorio sam.
I Takumi je seo pored mene i zagledao mi se u oči. „Da li znaš šta ti se dogodilo?”
„Zver me je pogodio.”
„Da li znaš gde si?”
„Izašli smo u tri i po para.”
„Nije ti ništa”, kazao je Takumi. „Kreći.”
Ali ja sam se samo nagnuo napred i povratio po Larinim pantalonama. Ne mogu baš reći zašto se nisam povukao unazad ili se izvio u stranu. Ne, ja sam se nagnuo napred i usmerio usta pravo na njene farmerke - jedne fine, uz guzu pripijene farmerke, koje devojka voli da obuče kad hoće da izgleda lepo ali tako da se ne vidi da se posebno trudila da izgleda lepo - i ispovraćao se svud po njima.
Uglavnom buter od kikirikija, ali očigledno i malo kukuruza.
,,Oh!”, izustila je, iznenađena i pomalo užasnuta.
,,Oh, bože”, odvratio sam. „Izvini.”
„Mislim da možda imaš potres mozga”, kazao je Takumi, kao da trenutak pre toga nisam izneo tu ideju.
„Osećam mučninu i vrtoglavicu, obično karakteristične za blagi potres mozga”, izrecitovao sam. Takumi je otišao po Orla, Lara da presvuče pantalone, a ja sam za to vreme ostao da ležim na betonskoj stazi. Orao se vratio sa školskom bolničarkom, koja mi je postavila dijagnozu - pazite sad - potres mozga, posle čega me je Takumi odvezao do bolnice, sa Larom na prednjem sedištu. Onako opružen na zadnjem sedištu, navodno sam lagano ponavljao sledeće reči: „Simptomi. Karakteristični. Za. Potres. Mozga.”
I tako sam izlazak proveo u bolnici, sa Larom i Takumijem. Doktor me je poslao kući da se dobro naspavam, ali da vodim računa da me neko budi na otprilike svaka četiri sata.
Kao kroz maglu sećam se Lare, kako stoji u dovratku zamračene sobe, napolju je mrak, i sve je mekano i ušuškano,ali malčice se vrti, a svet kao da pulsira u ritmu nekog velikog basa. I sećam se kao kroz maglu kako mi se Lara osmehuje sa vrata, onim titravim dvosmislenim devojačkim osmehom, kao da obećava odgovor na pitanje ali ga nikako ne daje. I to na ono pitanje, ono koje stalno postavljamo, još otkad su devojke prestale da nam budu odvratne, pitanje previše prosto da bi bilo jednostavno: Da li joj se dopadam ili joj se dopadam? A onda sam utonuo u dubok, beskrajan san i spavao sam sve do tri ujutru, kad me je Pukovnik probudio.
„Šutnula me je”, kazao je.
„Imam potres mozga”, odgovorio sam.
„Čuo sam. Zato te i budim. Hoćeš igricu?”
„Važi. Ali skroz utišaj ton. Boli me glava.”
„Aha. Čuo sam da si bacio peglu na Laru. Baš ljupko.”
„Dobio si nogu?”, odvratio sam, ustajući.
„Aha. Sara je ispričala Džejku da mi se diže na Aljasku. Tim rečima. Tačno tako. Na to sam ja rekao: ’Pa, trenutno mi se ne diže ni na šta. Možeš i sama da proveriš’, i Sara je zaključila da sam strašno nestalan, valjda, zato što je onda rekla da sto posto zna da sam se vatao sa Aljaskom. Što je, slučajno, smešno, jer ja ne varam,” kazao je, a onda, kad se igrica konačno učitala, nastavio sam da ga slušam s pola mozga, jer sam vozio trkačka kola u krug po utišanom trkalištu Taladege. Od kruženja mi je pripadala muka, ali nisam odustajao.
„Uglavnom, Aljaska je zbog toga pošandrcala.” Počeo je da podražava Aljaskin glas, ali tako da je zvučao piskavije i izazivao mnogo jaču glavobolju od pravog. „’Nijedna žena ne bi trebalo da govori laži o drugoj ženi! Pogazila si tajni sporazum između žena! Kako ćemo tačno da se izdignemo iznad patrijarhalnih okova ako zabijamo jedna drugoj nož u leđa?!’ I tako dalje. Onda je Džejk stao na Aljaskinu stranu, rekavši da ga ona nikad ne bi prevarila zato što ga voli, na šta sam ja rekao samo: ’Ne brinite zbog Sare. Ona jednostavno uživa da maltretira ljude’. Onda je Sara mene pitala zašto ja nju nikad ne branim, i otprilike tu negde sam je već nazvao ludom kučkom, što nije naišlo na posebno dobar prijem. Onda nas je kelnerica zamolila da odemo, pa smo izašli na parking i ona je rekla: ’Dosta mi je bilo’, na šta sam je ja samo gledao, pa je rekla: ’Naša veza je završena’.”
Tu je zaćutao. „Naša veza je završena?”, ponovio sam. Osećao sam se mnogo čudno, pa mi se činilo da je najbolje da samo ponavljam poslednju rečenicu svega što Pukovnik kaže, kako bih ga podsticao da nastavi da priča.
„Aha. I to je to. A znaš staje bedak, Buco? Meni je stvarno stalo do nje. Mislim, jesmo bili beznadežni. Loš par. Ali ipak. Mislim, rekao sam da je volim. Izgubio sam nevinost s njom.”
„Izgubio si nevinost s njom?”
„Aha. Aha. Nikad ti to nisam rekao? Ona je jedina devojka sa kojom sam spavao. Ne znam. Uprkos tome što smo se svađali, ono, devedeset pet posto vremena, stvarno sam tužan.”
„Stvarno si tužan?”
,,U svakom slučaju, tužniji nego što sam mislio da ću biti. Mislim, znao sam da je to neizbežno. Pa čitavu godinu nismo sastavili lep trenutak. Otkad sam stigao ovde, znaš, nemilosrdno smo kidisali jedno na drugo. Trebalo je da budem bolji prema njoj. Ne znam. To je baš tužno.”
„Baš je tužno”, ponovio sam.
„Mislim, glupo je što mi nedostaje neko s kim se nisam čak ni slagao. Ali, ne znam, bilo je, znaš, lepo imati nekog s kim uvek možeš da se posvađaš.”
„Da se posvađaš”, rekao sam, a onda, zbunjen, jedva u stanju da vozim, dodao, „je lepo.”
„Tako je. Ne znam šta ću sad. Mislim, prijalo mi je da budem s njom. Ja sam besan tip, Buco. Šta sad da radim s tim?”
„Možeš da se svađaš sa mnom”, kazao sam. A onda sam spustio upravljač, naslonio se na penasti kauč i zaspao. Dok sam tonuo u san, čuo sam Pukovnika kako kaže:
„Kako da se ljutim na tebe, ti bezopasni žgoljavi klipane.”

Osamdeset četiri dana pre

Tri dana kasnije, počela je kiša. Glava me je i dalje bolela, a povelika čvoruga iznad leve slepoočnice podsećala je, po Pukovnikovom mišljenju, na umanjenu topografsku kartu Makedonije, za koju do tada nisam znao ni da postoji, a kamoli da je zemlja. I dok smo tog ponedeljka Pukovnik i ja koračali preko sasušene, polumrtve trave, rekao sam:
„Pretpostavljam da će nam dobro doći malo kiše”, na šta je Pukovnik podigao pogled prema niskim oblacima koji su se preteći brzo skupljali: „Pa, sviđalo se nama ili ne, ona će jebeno sigurno pasti.”
I jebeno sigurno je pala. Dvadeset minuta po početku francuskog, Madam O’Mali menjala je glagol verovati u participu. Que je croie. Que tu croies. qu’il ou qu’elle croie.
Ponavljala je i ponavljala, kao da nije u pitanju glagol, već budistička mantra. Que je croie; que tu croies; qu’il ou qu’elle croie. Kako je smešno iznova ponavljati: ja bih mogao da verujem, ti bi mogao da veruješ, on ili ona bi mogli da veruju. Verovati u šta? I baš kad sam to pomislio počela je kiša.
Stuštila se odjednom, kao pobesnela bujica, kao da se Bog naljutio na nas i resio da nas potopi. Iz dana u dan, iz noći u noć, nije prestajala da pada. Toliko je lila da nisam mogao da vidim preko puta kruga spavaonica, a jezero je toliko nadošlo, da je opkolilo veliku baštensku ljuljašku i progutalo pola lažne plaže. Trećeg dana sam sasvim odbacio kišobran i otad sam svuda išao u stanju neprekidne vlažnosti. U menzi je sva hrana dobila blago kiselkasti ukus kišnice i zaudarala je na buđ, dok su tuševi postali smehotresno izlišni, zato što je sva voda na svetu imala bolji pritisak nego ona u slavini.
Kiša nas je sve pretvorila u samotnjake. Pukovnik je svaki trenutak izvan školskih časova provodio na kauču, čitajući atlas i igrajući video igrice, a meni baš nije bilo jasno da li želi da razgovaramo ili prosto želi da sedi na penastom belom punjenju kauča i u miru ispija ambroziju.
Posle propasti od našeg „izlaska”, mislio sam da je najpametnije da se ni u ludilu ne obraćam Lari, kako ne bih ponovo pretrpeo potres mozga i/ili novi napad povraćanja, mada mi je već sledećeg dana na predračunu rekla da to „nije ništa strašno”.
Aljasku sam viđao samo na časovima, ali ni reč nisam uspevao da prozborim sa njom, zato što je na časove kasnila, a sa njih izlazila čim se oglasi zvono, i pre nego što stignem da poklopim penkalo i zatvorim svesku. Pete večeri od početka kiše sam otišao u menzu, načisto pomiren s tim da ću se vratiti u sobu i večerati podgrejani bufrido, ako ne zateknem Aljasku i/ili Takumija kako jedu (za Pukovnika sam bio više nego siguran da se nalazi u sobi 43, gde večera mleko i votku). Ali ostao sam, zato što sam ugledao Aljasku kako sedi sama, leđima okrenuta prozoru išaranom kišnim kapima. Zgrabio sam prepun tanjir pohovane okre i seo pored nje.
„Čoveče, kao da nikad neće prestati”, kazao sam, misleći na kišu.
„Baš tako”, kazala je. Mokra kosa visila joj je u pramenovima i uglavnom zaklanjala lice. Pojeo sam malo hrane. I ona je pojela malo hrane.
„Kako si?”, upitao sam je konačno.
„Zaista nisam raspoložena da odgovaram na pitanja koja počinju sa kako, kad, gde, šta i zašto.”
„Šta nije u redu?”, upitao sam je.
„To je šta. Trenutno mi nije do šta. Dobro, biće bolje da krenem.” Stisla je usne i polako izdahnula vazduh, kao Pukovnik kad puši cigaretu.
„Šta - “ Tu sam se zaustavio i potražio druge reči. „Jesam li ja učinio nešto?”
Prvo je podigla poslužavnik i ustala, pa mi tek onda odgovorila. „Naravno da nisi, srce.”
Njeno „srce” zvučalo je snishodljivo, a ne romantično, kao da dečko, koji proživljava svoju prvu biblijsku kišu, jednostavno nije u stanju da razume njene probleme - koji god oni bili. Najiskrenije sam morao da se potrudim da ne zakolutam očima pred njom, mada ona to ne bi ni primetila, pošto je izašla iz menze, dok joj se mokra kosa lepila po licu.

Sedamdeset šest dana pre

„Bolje se osećam”, kazao mi je Pukovnik, devetog dana od početka kišne oluje, dok je na verskoj nastavi zauzimao mesto pored mog. „Doživeo sam proviđenje. Sećaš se one večeri kad je došla u našu sobu i ponela se kao prava pravcata gadura?”
„Aha. Opera. Kravata sa flamingosima.”
„Tako je.”
„I šta s tim?”, upitao sam ga.
Pukovnik je izvadio svesku povezanu spiralom, čija je gornja korica bila natopljena kišom, i polako je prelistavajući našao stranu gde je stao. „Pa to je proviđenje. Ona je prava pravcata gadura.”
Hajd je dohramao, svom snagom se oslanjajući na crni štap. Vukući se ka stolici, suvo je primetio: „Moje reumatično koleno me opominje da bi uskoro mogla pasti kiša. Pa se bolje pripremite.” Stao je ispred stolice, pažljivo se nagnuo unazad, s obe ruke uhvatio za ručke i sručio u nju, isprativši postupak nizom kratkih, plitkih izdaha - kao žena na porođaju.
„Iako je do tada ostalo još dva meseca, danas ćete dobiti teme za rad u ovom semestru. E sad, prilično sam uveren da ste pročitali obaveznu literaturu za ovaj predmet sa takvom marljivošću i posvećenošću, da je dosad već pohranjena na sigurnom mestu u vašoj memoriji.” Zlobno se nacerio. ,,I zapamtite: rad čini pedeset posto vaše ocene. Opominjem vas da ga ozbiljno shvatite. A sad, da se vratimo na tog momka Isusa.”
Hajd je pričao o Jevanđelju po Marku, koje sam pročitao tek prethodnog dana, mada sam hrišćanin. Valjda. Pa, bio sam u crkvi, sve ukupno neka četiri puta. Što je mnogo češće nego što sam išao u džamiju ili sinagogu.
Ispričao nam je kako su u prvom veku, oko Isusovog dolaska, na pojedine rimske novčiće stavljali sliku imperatora Avgusta i ispod nje pisali Filius Dei. Sin božiji.
„Pričamo”, rekao je, ,,o vremenu u kome su bogovi imali sinove. Tad nije bilo ništa neobično biti sin božji. Ono što jeste bilo čudo, barem u to vreme i na tom mestu, je to što je Isus - seljak, Jevrejin, niko i ništa u carstvu kojim su vladali isključivo oni koji su neko i nešto - bio sin baš tog Boga, svemoćnog Boga Avrama i Mojsija. Taj sin Božji nije bio car. Čak ni učeni rabin. Običan seljak i jevrejin. Nikogović poput vas. I dok je Buda poseban po tome što se odrekao svog bogatstva i plemenitog porekla u potrazi za prosvećenjem, Isus je poseban po tome što nije imao ni bogatstvo ni plemenito poreklo, ali je nasledio da bude najplemenitiji od svih: kralj nad kraljevima. Čas je završen. Na izlazu možete da uzmete primerak završnog ispita. Ostanite suvi.” I tek kad sam ustao da krenem primetio sam da je Aljaska izostala sa časa - kako može da propušta jedini čas koji vredi pohađati? Zgrabio sam primerak ispita i za nju.
Završni ispit: Koje je najvažnije pitanje na koje ljudska bića moraju da odgovore? Mudro izaberi pitanje, a onda razmotri kako islam, budizam i hrišćanstvo pokušavaju da odgovore na njega.

„Stvarno se nadam da će siroti gad dočekati kraj školske godine”, rekao je Pukovnik dok smo trčali kući po kiši, „zato što sam zaista počeo da uživam na njegovim časovima. Koje je po tebi najvažnije pitanje?”
Nakon trideset sekundi trčanja,već sam se zadihao.„Šta biva sa nama...pošto... umremo?”
„Zaboga, Buco, ako ne prestaneš da trčiš, ubrzo ćeš sam da otkriješ.” Usporio je i počeo da korača. „Moje pitanje je: Zbog čega život iskvari dobre ljude? Jebem ti sunce, jel ono Aljaska?”
Trčala je prema nama koliko je noge nose, i vrištala je, ali od dobovanja kiše ništa nisam mogao da je razumem, sve dok nije prišla dovoljno blizu da vidim kako joj pljuvačka prska na sve strane.
„Seronje su mi poplavile sobu. Uništili su mi najmanje sto knjiga! Prokleti bili smradovi od Nedeljnih ratnika. Pukovniče, probušili su rupu u odvodnoj cevi i zakačili za nju plastično crevo koje su mi ubacili u sobu! Celo mesto je potopljeno. Moja knjiga General u svom lavirintu potpuno je uništena.”
„Prilično dobro smišljeno”, rekao je Pukovnik, kao umetnik koji se divi delu drugog umetnika.
„Hej!”, povikala je ona.
„Izvini. Ne brini, sestro”, kazao je. „Bog će kazniti nevaljalce. Ali pre Njega ćemo to učiniti mi.”

Sedamdeset sedam dana pre

Znači, ovako se i Noje osećao. Samo se probudiš jednog jutra i otkriješ da ti je Bog oprostio, i onda čitav dan provedeš žmirkajući, zato što si zaboravio kako sunce ume da te žari i pecka po koži, kao tatin poljubac u obraz, a čitav svet je prozračniji i čistiji nego ikad, kao da se Centralna Alabama dve nedelje prala u mašini za veš sa neviđeno snažnim deterdžentom koji pojačava boje, pa je otud trava zelenija a bufridoi hrskaviji.
Čitavo popodne sam proveo ispred učionica, leškareći potrbuške na tek osušenoj travi i čitajući Američku istoriju - Građanski rat, koji je u ovim krajevima poznatiji kao rat između država. Za mene je to rat koji je proizveo hiljadu dobrih poslednjih reči. Kao što su reči generala Alberta Sidnija Džonstona, koji je, kad su ga pitali da li je povređen, odgovorio: „Jesam, i to bojim se ozbiljno” Ili Roberta E. Lija koji je mnogo godina posle rata, u smrtnom ropcu izjavio: „Skinite šator!”
Dok sam razmišljao o tome kako su generali Konfederacije imali bolje poslednje reči od onih iz Unije (poslednje reči Julisisa S. Granta bile su: „Vode”, što je prilično šuplje), primetio sam da mi jedna senka zaklanja sunce. Kako je prošlo neko vreme bez sene malo sam se uznemirio. Podigao sam pogled.
„Doneo sam ti užinu”, kazao je Takumi, bacivši pitu od ovsene kaše sa slatkom pavlakom na moju knjigu.
„Baš hranljivo.” Osmehnuo sam se.
„Imaš ovas. Imaš kašu. Imaš slatku pavlaku. Prava jebena piramida ishrane.”
„Do vraga, tako je.”
I posle toga više nisam znao šta da mu kažem. Takumi se dobro razumeo u hip hop; ja sam se dobro razumeo u poslednje reči i video igrice. Naposletku sam ipak rekao:
„Ne mogu da verujem da su oni tipovi poplavili Aljaskinu sobu.”
„Aha”, kazao je Takumi, ne gledajući me. „Pa, imali su svoje razloge. Moraš biti svestan da je Aljaska poznata među svima, uključujući i Nedeljne ratnike, po svojim smicalicama. Mislim, prošle godine smo stavili folksvagen Bubu u biblioteku. Zato čim nađu neki povod da izravnaju račune, iskoriste ga. A prilično su se genijalno dosetili da skrenu vodu iz slivnika u njenu sobu. Mislim, ne želim da zvuči kao da im se divim...”
Nasmejao sam se. „Aha. To će biti teško nadmašiti.” Odmotao sam pitu i zagrizao je. Mmm... stotine najukusnijih kalorija po zalogaju.
„Smisliće ona već nešto”, rekao je. „Buco”, nastavio je. „Ovaj. Buco, potrebna ti je cigareta. Hajde da prošetamo.”
Osetio sam nervozu, koja me obavezno obuzme kad me neko dvaput uzastopce oslovi po imenu, sa ovaj između. Ali ustao sam, ostavivši knjige na travi, i pošao u pravcu pušačke rupe. No, čim smo se dohvatili oboda šume Takumi je skrenuo sa blatnjavog puta. „Nisam siguran da je rupa sigurna”, rekao je. Nije sigurna?, pomislio sam. Nema sigurnijeg mesta za pušenje u čitavom poznatom svemiru. Ali samo sam pošao za njim kroz gusto grmlje, koje se preteći uvijalo oko borova, između žbunova drača visokih do pojasa. Posle nekog vremena jednostavno je seo. Od povetarca sam šakom zaklonio plamen upaljača i upalio cigaru.

„Aljaska je otkucala Mariju”, rekao je. „Zato postoji mogućnost da Orao zna i za pušačku rupu. Ne znam. Nisam ga doduše nikad video da ide u tom pravcu, ali ko zna šta mu je sve ispričala.”
„Čekaj, otkud znaš?”, upitao sam ga sumnjičavo.
„Pa, kao prvo, sam sam to prokljuvio. A kao drugo, i Aljaska mi je priznala. Barem mi je rekla deo istine, kako je jedan dan, pred kraj prošle školske godine, posle gašenja svetla pokušala da se izvuče iz kampusa da bi posetila Džejka, i tad je uhvaćena. Rekla je da je pazila - nije palila farove i sve ostalo - ali Orao ju je uhvatio, a pošto je imala i flašu vina u kolima, skroz je najebala. I onda ju je odveo u svoju kuću i ponudio joj je isto što nudi i svakom drugom koga tako tragično uhvati. ’Ili mi ispričaj sve što znaš ili se vraćaj u sobu i pakuj stvari.’ I tako je Aljaska pukla i priznala mu da su Marija i Pol pijani i da se tog časa nalaze u njenoj sobi. A onda mu je ispričala i ko zna šta sve još. I Orao ju je pustio, zato što su mu potrebni pacovi da bi radio svoj posao. Stvarno je ispala lukava što je otkucala svoju prijateljicu, jer nikome ne pada na pamet da posumnja na druga. Zato je Pukovnik tako uveren da su krivi Kevin i njegovi momci. Ni ja nisam pomišljao da bi to mogla biti Aljaska, sve dok nisam shvatio da je ona jedina u kampusu znala šta Marija radi. Posumnjao sam i na Polovog cimera, Longvela - jednog od tipova koji su te pretvorili u sirenu bez ruku. Ispostavilo se da je on te večeri bio kod kuće. Tetka mu je umrla. Proverio sam umrlicu u novinama. Holis Bernis Čejs - opasno ime za ženu.”
,,I znači Pukovnik ništa ne sluti?”, upitao sam, zapanjen. Ugasio sam cigaretu, iako je nisam popušio do kraja, zato što sam se osetio jezivo. Nikad ne bih pomislio da Aljaska može ispasti nelojalna. Ćudljiva, da. Ali ne i cinkaroš.
„Ne, i ne sme da zna, zato što će poludeti i postarati se da je izbace. Pukovnik ozbiljno shvata to sranje sa čašću i odanošću, ako nisi primetio.”
„Primetio sam.”
Takumi je odmahnuo glavom i rukama razmaknuo lišće da bi rio po još vlažnom blatu. „Samo ne shvatam zašto se toliko plaši da je ne izbace. Ni ja ne bih voleo da me izbace, ali moraš da podneseš kaznu. Ne kapiram.”
„Pa, očigledno joj se ne sviđa kod kuće.”
„Istina je. Kući ide jedino za Božić i preko leta, kad je i Džejk tamo. Ali kakve veze ima. Ni meni se ne dopada kod kuće. Samo nikad Orlu ne bih priuštio to zadovoljstvo.”
Takumi je podigao grančicu i zabo je u mekano crveno blato. „Slušaj, Buco. Ne znam kakvu će smicalicu Aljaska i Pukovnik do kraja da smisle, ali siguran sam da ćemo i nas dvojica učestvovati u tome. Ovo ti govorim samo da bi znao u šta se uvaljuješ, tek da znaš šta te čeka ako te uhvate.”
Pomislio sam na Floridu, na moje školske drugove, i po prvi put shvatio da bi mi Krik mnogo nedostajao kad bih morao da ga napustim. Zureći u grančicu koju je Takumi ostavio da viri iz blata, rekao sam: „Kunem se bogom da neću cinkariti.”
I konačno sam shvatio onaj dan pred porotom. Aljaska je želela da nam dokaže da joj možemo verovati. Preživljavanje u Kalver Kriku podrazumeva odanost, što je ona pogazila. Ali onda mi je pokazala kako se treba ponašati. Ona i Pukovnik su pali da bi meni pokazali kako se to radi, da znam šta mi je činiti kad za to kucne čas.

Pedeset osam dana pre

Otprilike nedelju dana kasnije probudio sam se u pola sedam ujutru - pola sedam ujutru u subotu! - uz umilnu muziku Dekapitacije: u pozadini sevanja automatske rafalne paljbe čula se zlokobna, od basova otežala muzička pratnja video igrice. Okrenuo sam se na bok i ugledao Aljasku kako povlači džojstik na gore i u desno, kao da će joj to pomoći da izbegne sigurnu smrt. I sam sam imao istu ružnu naviku.
„Zar ne možeš barem da utišaš zvuk?”
„Buco”,rekla je lažno nadmenim tonom, „zvuk je sastavni deo umetničkog izraza ove video igrice. Igrati Dekapitaciju bez tona bilo bi ravno čitanju svake druge reči Džejn Ejr. Pukovnik se probudio još pre pola sata. Učinilo mi se da se malčice iznervirao, pa sam mu rekla da ode u moju sobu da spava.”
„Mogu li i ja da mu se pridružim?”, rekao sam pospano.
Umesto da mi odgovori na pitanje, rekla je: ,,I, čujem da ti je Takumi rekao. Aha, ja sam ocinkarila Mariju, i kajem se, i nikad više neću uraditi tako nešto. Što se ostalog tiče, ostaješ li ovde za Dan zahvalnosti? Zato što ja ostajem.”
Okrenuo sam se nazad do zida i navukao ćebe preko glave. Nisam znao da li da verujem Aljaski, a njene nepredvidljivosti mi je svakako bio pun nos - jednog dana hladna, drugog slatka; u jednom času neodoljivo zavodljiva, sledećeg časa nepodnošljivo nesnosna. Više mi se dopadao Pukovnik: on je brate imao razlog kad je mrzovoljan.
Pokoravajući se neodoljivoj pospanosti, ubrzo sam uspeo da utonem u san, uveren da su krici čudovišta na umoru i Aljaskino oduševljeno cičanje samo prijatna zvučna podloga za moje snove. Probudio sam se pola sata kasnije kad je sela na moj krevet, pritisnuvši guzu uz moj kuk. Pomislio sam, dele nas samo njen veš, farmerke, ćebe, moja trenerka i bokserice. Pet slojeva, a ipak sam je osećao, nervoznu vrelinu dodira - samo bledi odraz vatrometa usana priljubljenih uz usne, ali svejedno odraz. I, s obzirom na trenutnu situaciju, bilo mi je dovoljno stalo. Nisam bio siguran da li mi se uopšte dopada, i pitao sam se mogu li joj verovati, ali bilo mi je dovoljno stalo da pokušani da otkrijem. Ona na mom krevetu, gleda me širom otvorenim zelenim očima. I ta neprekidna nedorečenost njenog lukavog, skoro podsmešljivog osmeha. Pet slojeva između nas.
Nastavila je kao da do maločas nisam spavao. „Džejk mora da uči. Zato neće da dođem u Nešvil. Kaže da ne može da se posveti muzikologiji dok sam mu pred očima.
Rekoh mu da ću nositi burku, ali nisam uspela da ga ubedim, pa zato ostajem ovde.”
„Baš mi je žao”, kazao sam.
,,Oh, nema potrebe. Imam gomilu stvari da završim. Treba smisliti i smicalicu. Ali pomislila sam da bi i ti mogao da ostaneš. Zapravo, napravila sam spisak.”
„Kakav spisak?”
Stavila je ruku u džep, izvadila grubo presavijen list papira iz sveske i počela da čita.
„Zašto Buca treba da ostane u Kriku za Dan zahvalnosti: spisak sastavila Aljaska Jang.”
„Jedan. Zato što je on jedan vrlo savestan učenik. Buca je ostao uskraćen za mnoga predivna iskustva iz Kalver Krika, uključujući, mada ne isključivo, pod A, pijenje vina sa mnom u šumi, pod B, ustajanje u rano subotnje jutro da bismo doručkovali u Meknejestivom, a onda se odvezli u širu okolinu Bermingama da pušimo cigarete i pričamo kako je jadno dosadna šira okolina Bermingama, i pod C, da kasno uveče ležimo na rosom prekrivenom fudbalskom terenu i čitamo na mesečini knjigu Kurta Vonegata.”
„Dva. I mada se svakako ne ističe u poduhvatima, kao što je, na primer, predavanje francuskog, madam O’Mali opasno puni ćurku i poziva na večeru za Dan zahvalnosti sve učenike koji ostanu u kampusu. Što se obično svodi na mene i na studenta na razmeni iz Južne Koreje, ali nema ni veze. I Buca će biti dobrodošao.”
„Tri. U stvari, nemam baš tri, ali i jedan i dva zvuče neviđeno dobro.”
Naravno da su mi i jedan i dva delovali privlačno, ali najviše od svega mi se dopadala ideja da ona i ja ostanemo sami u kampusu. „Razgovaraću sa roditeljima. Čim se probude”, rekao sam. Namamila me je na sofu, pa smo igrali Dekapitaciju zajedno dok nije naglo spustila džojstik.
„Neću da flertujem. Samo sam umorna”, rekla je, šutnuvši japanke. Podigla je noge na penasti kauč, zavukla ih iza jastuka i spustila mi glavu u krilo. Moja trenerka. Moje bokserice. Dva sloja. Osećao sam vrelinu njenog obraza na butini.
Postoje slučajevi kad je prihvatljivo, pa čak i poželjno, dobiti erekciju u trenutku kad se nečije lice nade u velikoj blizini tvog penisa.
Ali ovo nije bio jedan od tih slučajeva.
Zato sam prestao da razmišljam o slojevima i vrelini, utišao ton na televizoru i usredsredio se na Dekapitaciju.
U pola devet sam isključio igricu i izvukao se ispod Aljaske. I dalje usnula, okrenula se na leđa, a na obrazu su joj se ocrtavale šare moje trenerke.

Obično sam roditelje zvao samo nedeljom popodne, i zato, kad mi je čula glas, mama se smesta preterano uzbudila: „Šta nije u redu, Majlse? Jesi li dobro?”
„Dobro sam, mama. Valjda - mislim, ako se slažeš, možda bih ostao ovde za Dan zahvalnosti. Mnogo mojih drugara ostaje” (laž) - ,,a imam i mnogo posla” (još jedna laž). „Nisam imao predstavu koliko su teški predmeti, mama” (istina).
,,Oh, dušice. Mnogo nam nedostaješ. A čeka te i velika ćurka za Dan zahvalnosti. I tone sosa od brusnice koji možeš da pojedeš.”
Mrzeo sam sos od brusnice, ali moja mama je iz nekog razloga uporno istrajavala u životnom ubeđenju da je to moja omiljena hrana, mada sam svakog bogovetnog Dana zahvalnosti ljubazno odbijao da ga sipam na tanjir.
„Znam, mama. I vi meni, ljudi, nedostajete. Ali stvarno želim da mi ovde dobro krene” (istina) - „osim toga, baš je lepo što imam, ono, prijatelje” (istina).
Znao sam daje dovoljno da zaigram na kartu prijatelja pa da zagrize mamac, i nisam se prevario. Pošto sam joj prethodno obećao da ću svaki minut Božićnog raspusta provesti sa njima (kao da sam nameravao nešto drugo da radim), dala mi je blagoslov da ostanem u kampusu.

Jutro sam proveo za kompjuterom, malo pišući rad iz engleskog a malo iz verske. Ostale su nam bile još samo dve nedelje nastave do ispita - jedna pred nama i jedna nakon Dana zahvalnosti - a najbolji lični odgovor koji sam uspeo da smislim na pitanje:
„Šta biva sa ljudima nakon smrti?” bio je: „Pa nešto. Valjda.”
Pukovnik je došao u podne, noseći knjigu iz više matematike.
„Upravo sam video Saru”, kazao je.
„I kako je ispalo?”
„Loše. Rekla je da me i dalje voli. Bože, kao da je ’volim te’ neka laka droga za rastanak. Reći ’volim te’ dok prelaziš preko kruga spavaonica neizbežno vodi do ’volim te’ dok radite ono. Pa sam jednostavno šmugnuo.” Nasmejao sam se. On je izvadio svesku i seo za svoj sto.
„Da. Ha-ha. I, Aljaska kaže da ostajete ovde.”
„Da. Mada me malo grize savest što sam otkačio roditelje.”
„Pa, da. Ako ostaješ ovde u nadi da ćeš se smuvati sa Aljaskom, bolje bi ti bilo da to ne radiš. Ako i uspeš da je otkačiš od stene po imenu Džejk, tek onda nek nam je bog u pomoći. Da znaš da bi to bila prava drama. A moje pravilo je da drame treba izbegavati.”
„Nije razlog to što hoću da se muvam sa njom.”
„Čekaj malo.” Zgrabio je olovku i počeo uzbuđeno da švrlja po papiru, kao da mu je upravo sinulo neko neverovatno matematičko rešenje, da bi onda ponovo pogledao u mene. „Posle manjeg proračuna došao sam do zaključka da neviđeno sereš.”

I bio je u pravu. Kako mogu da izneverim roditelje, koji su toliko ljubazni da mi plaćaju školovanje u Kalver Kriku, roditelje koji su me oduvek voleli, samo zato što mi se možda dopada tamo neka devojka koja ima dečka? Kako mogu da ih ostavim same sa ogromnom ćurkom i potocima nejestivog sosa od brusnice? I tako sam za vreme trećeg časa pozvao mamu na posao. Pretpostavljam da sam samo hteo da čujem da je u redu što ostajem u Kriku za Dan zahvalnosti, ali svakako nisam očekivao da će mi uzbuđeno saopštiti kako su ona i tata kupili avionske karte za Englesku istog časa pošto sam ih zvao, i da nameravaju da provedu Dan zahvalnosti u nekom zamku na drugom medenom mesecu.
,,Oh, pa - to je strava”, kazao sam, a onda brzo prekinuo vezu da ne čuje kako plačem. Pretpostavljam da je Aljaska iz svoje sobe čula kako sam zalupio slušalicu, zato što je otvorila vrata kad sam se okrenuo, ali nije izustila ni reč. Zaputio sam se preko kruga spavaonice, pa pravo preko fudbalskog terena, i stuštio se kroz šumu, dok nisam stigao do obale rečice Kalver, tačno ispod mosta. Spustivši dupe na kamen a stopala na mrko blato obale, počeo sam da bacam kamenčiće u bistru, plitku vodu, proizvodeći tupo plop, jedva čujno zbog huka vode koja je poskakivala u pravcu juga. Svetlost je treperila kroz lišće i borove iglice, kao kroz neku čipku, prekrivajući tlo tačkastom senkom.
Pomislio sam na jednu stvar kod kuće koja mi je posebno nedostajala, na tatinu radnu sobu sa masivnim policama od poda do plafona, i pregradama iskrivljenim pod težinom debelih biografija, i na crnu kožnu stolicu u kojoj mi je bilo taman toliko neudobno da ne mogu da zaspim dok čitam. Bilo je glupo što sam se toliko uzrujao, ja sam njih otkačio, mada sam imao osećaj da je obratno. Svejedno sam osećao nesumnjivu nostalgiju za kučom.
Podigavši pogled prema mostu ugledao sam Aljasku na jednoj od plavih stolica iz
Pušačke rupe, i mada mi se činilo da bi mi prijalo da budem sam, shvatio sam da izgovaram: „Hej” A onda, kad se nije okrenula, prodrao sam se: „Aljaska!” Pošla je ka meni.
„Tražila sam te”, kazala je, pridruživši mi se na kamenu.
„Hej.”
„Stvarno mi je žao, Buco”, kazala je, i zagrlila me, spustivši mi glavu na rame.
Sinulo mi je da iako nema pojma šta se dogodilo, ipak zvuči iskreno.
„Šta sad da radim?”
„Da provedeš Dan zahvalnosti sa mnom, ludice. Ovde.”
,,I zašto ti ne ideš kući za raspust?”, upitao sam je.
„Plašim se duhova, Buco. A kuća ih je puna.”

Pedeset dva dana pre

Pošto su svi otišli i pošto se Pukovnikova mama pojavila u razvaljenom automobilu sa troja vrata i on ubacio ogromnu platnenu torbu na zadnje sedište; i pošto je rekao:
„Nisam od onih koji vole da se opraštaju. Vidimo se za nedelju dana. Ne radi ništa što ja ne bih” i pošto je po Laru, čiji je otac bio jedini doktor u nekoj varošici na jugu Alabame, stigla zelena limuzina; i pošto sam Aljaski pravio društvo na mučnoj, šta-će-nam- smrdljive-kočnice vožnji do aerodroma gde smo ostavili Takumija; i pošto je kampus potonuo u sablasnu tišinu, bez treskanja vrata, sviranja muzike, smeha i vriske; posle svega toga uputili smo se u pravcu fudbalskog terena. Dovela me je do ivice igrališta gde počinje šuma, istim putem kojim sam prošao kad su hteli da me bace u jezero. Pri svetlosti punog Meseca ocrtavala se senka, i lepo se videla krivina od struka do bokova, a onda je malo dalje stala i rekla: „Kopaj.”
Ja sam ponovio: „Kopaj?”, a ona je kazala: „Kopaj”, pa smo tako nastavili još neko vreme, dok nisam kleknuo i počeo da razgrćem rastresitu crnu zemlju na obodu šume, I pre nego što sam stigao previše duboko prstima sam zagrebao po staklu, pa sam kopao oko njega da bih na kraju izvukao flašu crvenog vina - zvalo se Stroberi hil, valjda zato što je umesto ukusa sirćeta sa tragom javorovog sirupa trebalo da ima ukus jagoda.
„Imam lažnu ličnu kartu”, rekla je, „samo što ništa ne valja. I zato svaki put kad odem u prodavnicu pića probam da kupim deset flaša ovoga i malo votke za Pukovnika. I kad mi konačno upali mirna sam čitav semestar. Pukovniku dam njegovu votku, koju on stavi gde god da je stavlja, a ja moje ponesem i zakopam.”
„Kao pravi gusar”, kazao sam.
„Aha, drugar. Upravo tako. Mada je potrošnja vina malčice porasla ovog polugodišta, pa ćemo sutra morati da krenemo u nabavku. Ovo je poslednja flaša.” Odvrnula je zatvarač - ma kakav pampur - otpila gutljaj i pružila je meni. „Večeras ne brini za Orla”, kazala je. „Raduje se što su svi otišli. Verovatno prvi put ovog meseca masturbira.”
Brinuo sam o tome čitav čas, držeći bocu za grlić, ali želeo sam da joj verujem, što sam i učinio. Otpio sam najmanji mogući gutljaj, i čim sam ga progutao osetio sam kako mi se telo buni protiv ljutog sirupa. Piće mi je pohrlilo uz jednjak, ali progutao sam iz sve snage i uspeo. Pio sam u kampusu.
Legli smo u visoku travu između fudbalskog terena i šume, dodajući flašu između sebe i naginjući glavu da bi gucnuli vino od kog sam se svaki put trgnuo. I kao što je obećala u svom spisku, Aljaska je ponela knjigu Kurta Vonegata, Kolevka za mačku, i počela je i naglas da mi čita, a blagi glas joj se mešao sa kreketom žaba i laganim sletanjem skakavaca oko nas. Nisam se toliko trudio da razaznam reči koliko sam osluškivao ritam njenog glasa. Očigledno ju je pročitala mnogo puta ranije, pa je čitala samouvereno i bez zastajkivanja, i mogao sam da čujem kako se osmehuje dok čita, i zvuk tog smeha me je nagnao da pomislim da bi mi se romani možda mnogo više sviđali kad bi mi ih čitala Aljaska Jang. Kad je posle nekog vremena spustila knjigu, osećao sam se zagrejano mada ne i pijano, i flaša je stajala između nas - ja sam grudima dodirivao flašu i ona ju je dodirivala grudima, ali nas dvoje se nismo dodirivali, a onda mi je stavila ruku na nogu.
Njena šaka malo iznad mog kolena, dlan ravan i mekan na mojim farmerkama, i stala je da kažiprstom lagano, lenjo ispisuje krugove, koji su mileli ka unutrašnjoj strani moje butine, a između nas samo jedan sloj, i bože kako sam je samo poželeo. Ležeći tako, u visokoj, mirnoj travi, ispod neba opijenog zvezdama, i samo jednim uhom osluškujući nečujan zvuk njenog ritmičnog disanja i bučnu tišinu žaba bukača, skakavaca, i udaljenih kola koja su neprekidno tutnjala drumom I-65, pomislio sam da je možda kucnuo čas da izgovorim te DVE MALE REČI. Bodrio sam sebe da ih kažem, zureći u najzvezdaniju noć, lično uveren da se i ona oseća isto, i da je njena ruka tako živa i stvarna na mojoj nozi mnogo više nego samo razigrana, i ko jebe Laru i ko jebe Džejka zato što, Aljaska Jang, ja te volim. Ima li išta važnije od toga i od mojih usana spremnih da progovore, ali pre nego što sam uspeo da prevalim te reči, ona je kazala:
„Nisu u pitanju život i smrt, u lavirintu.”
„Ovaj, da. Nego šta?”
„Patnja”, kazala je. „Krivo postupiš i zadese te loše stvari. To je problem. Bolivar je pričao o bolu, a ne o životu i smrti. Kako se izlazi iz lavirinta patnje?”
„Šta nije u redu?”, upitao sam je. Osećao sam odsustvo njene ruke na sebi.
„Sve je u redu. Ali uvek je tu neka patnja, Buco. Domaći, ili malarija, ili tvoj dečko koji živi predaleko dok ti ležiš pored drugog slatkog dečka. Patnja je univerzalna. To je jedina stvar zbog koje brinu i budisti i hrišćani i muslimani.”
Okrenuo sam se prema njoj. ,,Oh, znači časovi doktora Hajda možda nisu potpuno sranje.” I dok smo oboje tako ležali na boku, ona se osmehnula, a nosevi nam se gotovo dotakli, moj pogled netremice na njoj, njeno lice rumeno od vina, i ponovo sam razdvojio usta, samo ovaj put nisam hteo ništa da kažem, ali ona je ispružila ruku, stavila mi prst preko usana i rekla: „Ššš. Nemoj da kvariš.”

Pedeset jedan dan pre

Sledećeg jutra nisam čuo kucanje, ako ga je uopšte bilo. Samo sam čuo: „USTAJ! Znaš li koje je vreme?!”
Pogledao sam u sat i promrmljao sanjivo: „Sedam i trideset šest.”
„Ne, Buco. Vreme je za zabavu! Ostalo nam je još samo sedam dana pre nego što se ostali vrate. Oh, bože, ne mogu ti opisati koliko je lepo što si ovde. Prošlog Dana zahvalnosti sam sve vreme pravila jednu ogromnu svecu topeći vosak malih sveca.
Bože, što je to bilo dosadno. Brojala sam pločice na tavanici. Šezdeset sedam uzduž, osamdeset četiri popreko. Tako izgleda patnja! Mučenje do kraja.”
„Stvarno sam umoran. Ja - “, kazao sam, ali me je ona prekinula.
„Siroti, Buca. Oh, siroti mali Buca. Hoćeš da ti se uvalim u krevet i da te nunam?”
„Pa, kad se već nudiš - “
„JOK! USTAJ! SMESTA!”
Dovukla me je iza krila sa sobama Nedeljnih ratnika - od broja 50 do 59 - i zaustavila se ispred jednog prozora, pritisla šake na njega i gurala sve dok nije uspela da ga odškrine, a onda se provukla unutra. Pošao sam za njom.
„Šta vidiš ovde, Buco?”
Video sam sobu - s istim zidovima od cigle, istih razmera, čak i isto nameštenu kao i moju. Samo što je njihov kauč bio lepši i imali su pravi stočić umesto STOČIĆA. I na zidu su im visila dva postera. Na jednom je bio debeo svežanj novčanica od sto dolara sa natpisom NAJTEŽE JE ZARADITI PRVI MILION. Na naspramnom zidu, poster crvenog ferarija. „Ovaj, pa vidim spavaonicu.”
„Ne gledaš pažljivo, Buco. Kad udem u vašu sobu ja vidim dva momka koja vole video igrice. Kad uđem u moju sobu vidim devojku koja voli knjige.” Prišla je kauču i podigla plastičnu flašu od soka. „Vidi ti ovo”, kazala je, i tad sam primetio da je dopola puna neke gadne mrke tečnosti. Šlajm. „Znači pljuju u flašu. I pri tome očigledno ne mare previše za higijenu. Da li će im onda smetati da im se popišamo na četkice za zube? Sigurno neće svisnuti od bola. Vidi. Reci mi šta vole ovi momci.”
„Vole novac”, kazao sam, pokazujući na poster. U očajanju je podigla ruke.
„Svi oni vole novac, Buco. Dobro, idi u njihovo kupatilo. Reci mi šta vidiš tamo.”
Ta mi je igra već malčice išla na živce, ali ipak sam otišao u kupatilo, a ona je sela na primamljivi kauč. U tuš kabini pronašao sam na desetine flašica sa šamponima i balzamima. U ormariću za lekove našao sam valjkastu flašu sa nečim što se zove Revind.
Otvorio sam je - plavkasti gel je mirisao na cveće i alkohol za dezinfekciju, kao u nekom otmenom frizerskom salonu. (Ispod lavaboa sam pronašao i tubu vazelina, tako veliku da je mogla imati samo jednu moguću svrhu, o kojoj nisam želeo da razmišljam.) Vratio sam se u sobu i uzbuđeno izjavio: „Oni vole svoju kosu.”
„Upravo tako!”, povikala je. „Baci pogled na gornji krevet.” Rizično ostavljena da stoji na tankom drvenom uzglavlju kreveta, nalazila se bočica Stavet gela. „Kevin ne ustane tek tako sa onom svojom frizuricom nakostrešeni ježić, Buco. On mora da se potrudi za nju. On voli svoju kosu. Svoja sredstva za negu kose ostavljaju ovde, Buco, zato što kod kuće imaju ista takva. Svi ti dečaci. A znaš li zašto?”
„Zato što im je to kompenzacija za malecke penise?”, upitao sam.
,,Ha-ha. Ne. Zbog toga izigravaju mačo seronje. A kosu vole zato što nisu dovoljno pametni da vole nešto zanimljivije. I zato ćemo ih udariti po onome što ih boli: po temenu.”
„Dooobro”, kazao sam, ne baš siguran kako se pravi smicalica na račun nečijeg temena.
Ustala je i pošla prema prozoru, a onda proturila glavu da se izvuče napolje. „Ne gledaj mi u dupe”, kazala je, pa sam joj pogledao u dupe, koje se širilo ispod tankog struka. Bez napora se provukla kroz odškrinuti prozor. Moj je pristup bio da krenem prvo nogama, i čim sam osetio tlo pod njima, izvio sam gornji deo tela ispod prozora, kao da igram limbo.
„Pa”, kazala je. „To je baš izgledalo čudno. Idemo do Pušačke rupe.”
Sve do mosta je vukla noge, šutirajući sasušenu narandžastu prašinu po putu, što je više ličilo na hodanje na skijama nego na šetnju. Dok smo od mosta silazili zamalo pa postojećom stazicom do Rupe, zastala je, okrenula se i pogledala me. „Pitam se gde bismo mogli naći plavu profesionalnu farbu za kosu”, kazala je, a onda mi pridržala granu da prođem.

Četrdeset devet dana pre

Dva dana kasnije - u ponedeljak, prvog pravog dana raspusta - čitavo jutro proveo sam pišući rad iz veronauke i u Aljaskinu sobu sam otišao tek popodne. Ona je čitala u krevetu.
„Oden”, objavila je. „Koje su mu bile poslednje reči?”
„Otkud znam. Nikad nisam čuo za njega.”
„Nikad nisi čuo za njega? Jadni, neuki momče. Evo, pročitaj ovaj redak.” Prišao sam i pogledao stihove koje mi je pokazivala kažiprstom. „Volećeš svog uvrnutog suseda / Svim svojim uvrnutim srcem”, pročitao sam naglas. „Aha. Prilično je dobro”, kazao sam.
„Prilično dobro? Vidi, bufrido je prilično dobar. Seks je prilično zabavan. Sunce je prilično toplo. Isuse, ali kad nešto ovako jako govori o ljubavi i bolu - to je onda savršeno.”
„Hm.” Neubedljivo sam klimnuo glavom.
„Beznadežan si. ’Oćeš u lov na porniće?”
,,A?”
„Kako da volimo svoje susede dok ne otkrijemo koliko su uvrnuti? Zar ne voliš porniće?”, upitala me je osmehujući se.
„Ovaj”, odgovorio sam. Istina je da nisam odgledao mnogo pornića, ali pomisao da ih gledam sa Aljaskom imala je izvesnu čar.
Počeli smo od krila sa sobama iznad broja 50, i nastavili unazad preko šestougla - otvarala je stražnje prozore dok sam ja čuvao stražu i vodio računa da neko ne naiđe.
U većinu soba nikad ranije nisam ušao. Posle tri meseca sam poznavao dosta ljudi, ali redovno sam razgovarao samo sa nekolicinom - zapravo samo sa Pukovnikom, Aljaskom i Takumijem. No, posle nekoliko sati prilično sam dobro upoznao i ostale đake.
Vilson Karbord, centar Kalver Krik ništarija imao je hemoroide, ili je barem krio mast protiv hemoroida u poslednjoj fioci stola. Čandra Kilers, slatka devojka koja je malo previše volela matematiku, a koju je Aljaska videla kao buduću Pukovnikovu devojku, skupljala je Kebidž peč lutkice. Pri tome ne mislim da je Kebidž peč lutkice skupljala kad je imala, recimo, pet godina. Ne, ona ih je sad skupljala - imala je na desetine lutaka - crnih, belih, Latino, Azijatkinja, dečaka i devojčica, bebica obučenih kao seljančice ili budući biznismeni, jedna starija Nedeljna ratnica po imenu Holi Mozer je ugljenom crtala nage autoportrete, prikazujući svoje obline u punom sjaju.
Zapanjilo me je koliko ljudi drži piće. Čak su i Nedeljni ratnici, koji su svaki vikend provodili kod kuće, skrivali pivo i alkohol na raznim mestima, od vodokotlića do korpi sa prljavim vešom.

„Bože, mogla sam bilo koga da ocinkarim”, tiho je rekla Aljaska, pošto je iskopala litarsku bocu magnum piva sa većim procentom alkohola iz ormara Longvela Čejsa. Posle toga mi nije bilo jasno zašto je izabrala baš Pola i Mariju.
Aljaska je takvom brzinom provaljivala tuđe tajne da sam posumnjao da ih zna već od ranije, ali nije bilo šanse da unapred zna tajne Rut i Margot Bloker, bliznakinja iz devetog razreda koje su kao i ja bile nove i još se izgleda lošije uklapale od mene. Pošto smo im se ušunjali u sobu Aljaska je munjevito preletela pogledom po stvarima, a onda prišla polici sa knjigama. Zagledala se u nju, zatim izvukla Bibliju kralja Džejmsa, i u njoj - Mjau Vau roze.
„Baš lukavo”, kazala je, odvrćući zatvarač. Iskapila je flašu u dva velika gutljaja, a onda uzviknula: „Mjau VAU!”
„Shvatiće da si im ulazila u sobu!”, viknuo sam.
Iskolačila je oči. ,,Oh ne, u pravu si, Buco!”, kazala je. „Šta ako odu pravo kod Orla i kažu mu da im je neko ukrao vince!” Nasmejala se i nagnula kroz prozor, bacivši praznu flašu u travu.
I pronašli smo hrpu porno časopisa nasumice naguranih između dušeka i metalnog dna kreveta. Ispostavilo se da je Henk Volsten ipak voleo još nešto osim košarke i trave:
Sise. Ali film smo pronašli tek u sobi 32, u kojoj su živela dva momka sa Misisipija, po imenu Džo i Markus. Išli su sa nama na versku i ponekad sedeli sa mnom i sa Pukovnikom na ručku, ali zapravo sam ih jedva poznavao.
Aljaska je pročitala nalepnicu na video kaseti. „Kučke iz Okruga Medison. Pa, zar to nije baš sjajno.”
Odjurili smo u TV salu, navukli zavese, zaključali vrata i pustili film. Počeo je sa ženom koja stoji na mostu raširenih nogu dok pred njom kleči neki tip i daje joj oralni seks. Valjda nije bilo vremena za uvodni dijalog. Do trenutka kad su prešli na stvar,
Aljaska je već komentarisala sa pravedničkim gađenjem. „Jednostavno se ne trude da seks prikažu kao zabavan i za ženu. Devojka je puki objekat. Gledaj! Vidi ti to!”
Ima li potrebe reći da sam već gledao. Žena je bila na sve četiri noge, dok je tip klečao iza nje. Neprekidno je ponavljala: „Stavi mi ga” i stenjala, i mada su joj oči, smeđe i prazne, odavale nedostatak zanimanja, nisam se mogao suzdržati da ne pravim mentalne beleške. Ruke na njenim ramenima, zapamtio sam. Brzo, ali ne previše, inače će se prebrzo završiti. Stenji što tiše možeš.
Kao da mi čita misli, rekla je: „Zaboga, Buco. Nemoj nikad da budeš tako grub. Boleće je. Ovo liči na mučenje. A njoj samo preostaje da sedi i da ga prima? Ovo nisu muškarac i žena. To su penis i vagina. Šta je u tome erotično? Gde je tu ljubljenje?”
,,S obzirom na položaj u kome se nalaze, mislim da ne mogu da se ljube”, primetio sam.
„Upravo to i hoću da kažem. Sam način na koji to rade svodi ženu na objekat. Ni lice joj se ne vidi! Eto šta može da se dogodi ženi, Buco. Ta žena je nečija ćerka. Vidi šta nas terate da radimo za novac.”
„Pa, ja je ne teram”, rekao sam braneći se. „Mislim, ne tehnički. Mislim, ja ne pravim porno filmove.”
„Pogledaj me u oči i kaži da te ovo nije napalilo, Buco.”

Nisam mogao. Nasmejala se. U redu je, kazala je. To je zdravo. A onda je ustala, zaustavila traku, legla na stomak preko kauča i promrmljala nešto.
„Šta si rekla?”, upitao sam je, pošto sam joj prišao i spustio ruku na krsta.
„Psst”, kazala je. „Spavam.”
Tek tako. U jednoj nanosekundi je prešla put od sto kilometara na sat do spavanja. Strahovito sam poželeo da legnem pored nje na kauč, zagrlim je i tako zaspim. Ne da je jebem, kao u tim filmovima. Ne čak ni da imam seks sa njom. Samo da spavam pored nje, u najčednijem smislu te reči. Ali nisam imao hrabrosti, a i ona je imala dečka, a ja sam bio trapav a ona božanstvena, i bio sam beznadežno dosadan a ona beskrajno fascinantna. Zato sam otišao u svoju sobu i sručio se na donji krevet, pomislivši da kad bi ljudi bili kiša ja bih bio sipeća kiša a ona uragan.

Četrdeset sedam dana pre

U sredu ujutru probudio sam se nosa punog jedne sasvim nove Alabame, sveže i hladne. Dok sam tog jutra išao do Aljaskine sobe mrazna trava krčkala mi je pod cipelama. Na Floridi se čovek retko sreće sa mrazom - zato sam skakutao gore-dole kao da hodam po kesi sa mehurićima vazduha. Krc. Krc. Krc.
Aljaska je u ruci držala upaljenu zelenu svecu okrenutu naopačke, kapajući vosak u jedan poveći vulkan, domaće izrade, koji je pomalo podsećao na Tehnikolor vulkane za prirodne nauke u višim razredima osnovne škole.
„Pazi da se ne opečeš”, kazao sam, dok je plamen lizao gore prema njenoj ruci.
„Noć brzo pada. Danas je već prošlost”, rekla je, ne podižući pogled.
„Čekaj. Pročitao sam to već negde. Šta je to?”, upitao sam je.
Slobodnom rukom zgrabila je knjigu i bacila je prema meni. Pala mi je na nogu.
„Pesma”, kazala je. „Edna Sent Vinsent Milej. Pročitao si je? Zapanjena sam.”
,,Oh, pročitao sam njenu biografiju! Doduše, nije pisalo koje su joj poslednje reči.
Malo je bila ogorčena. Sećam se samo da je imala mnogo seksa.”
„Znam. Ja joj se divim”, kazala je Aljaska, bez trunke ironije. Nasmejao sam se, što nije ni primetila. „Zar ti se ne čini malo čudnim što uživaš u biografijama velikih pisaca mnogo više nego u njihovim delima?”
„Ne!”, izjavio sam. „To što su oni bili zanimljive osobe ne znači da mi je stalo da saznam šta im se noću motalo po glavi.”
,,U pitanju je depresija, tupane.”
,,Oh, ma nemoj? Pa, vidi, onda je briljantna”, odgovorio sam.
Uzdahnula je. „Dobro. Možda na zimu mog nezadovoljstva pada sneg, ali barem imam zajedljivo društvo. Sedi, oćeš?”
Seo sam pored nje prekrstivši noge tako da su nam se kolena dodirivala. Ispod kreveta je izvukla providnu plastičnu kutiju sa desetinama sveća. Nekoliko trenutaka razgledala je sadržaj, a onda mi dodala belu i upaljač.
Čitavo jutro proveli smo goreći sveće - pa, tu i tamo smo palili i cigarete na zapaljene sveće, pošto prvo naguramo peškir ispod vrata. Za ta dva sata dodali smo čitavo podnožje njenom polihromatskom vulkanu od voska.
„Planina Sveta Jelena na kiselini”, kazala je.
U pola jedan, pošto sam je dva sata preklinjao da nas odveze do Mekdonaldsa,
Aljaska je odlučila da je vreme za ručak. Na putu do studentskog parkinga ugledao sam neobična kola. Mala zelena kola sa troja vrata. Ta su mi kola poznata, pomislio sam. Gde li sam ih video. I tad je iz njih iskočio Pukovnik i potrčao nam u susret.
Umesto da kaže, ne znam, nešto kao „zdravo” ili nešto slično, Pukovnik je počeo sa:
„Naloženo mi je da vas pozovem na večeru za Dan zahvalnosti kod Čeza Martina.”
Aljaska mi je šapnula na uvo šta da mu odgovorim, pa sam se nasmejao, a polom rekao: „Naloženo mi je da prihvatim vaš poziv”. Onda smo otišli do Orlove kuće, rekli mu da idemo da jedemo ćurku u prikolici pored puta i odjurili u kolima sa troja vrata.

Pukovnik nam je sve razjasnio tokom dvočasovne vožnje na jug. Gužvao sam se pozadi zato što je Aljaska izrazila želju da sedi napred. Obično je ona vozila kola, ali kad nije, izigravala je kraljicu koja mora da se vozi napred. Kad je čula da smo ostali u kampusu Pukovnikova majka nije mogla da se pomiri s tim da ćemo Dan zahvalnosti provesti sami umesto u krugu porodice. Pukovnik nije crkavao posebno od radosti zbog te ideje: „Moraću da spavam u šatoru”, kazao je, a ja sam se nasmejao.
Međutim, zaista se ispostavilo da mora da spava u šatoru, koji je doduše bio lep i zelen polujajastog oblika, namenjenom za četiri osobe, ali ipak šatoru. Pukovnikova mama je živela u prikolici, jednoj od onih koje vuče veliki kamionet, osim što je konkretno ova bila stara i trulila je na ciglama. Verovatno je ne bi bilo moguće prikačiti za kamionet da se ne raspadne. A nije čak bila ni neka posebno velika prikolica. Kad se potpuno ispravim malo je nedostajalo da glavom zakačim tavanicu. Tek tad sam shvatio zašto je Pukovnik nizak - nije imao gde da poraste više. U pitanju je zapravo bila jedna dugačka soba, sa pravim krevetom u prednjem delu, čajnom kuhinjom, delom za sedenje sa televizorom u zadnjem, i malim kupatilom - tako malim da si morao da se tuširaš uglavnom sedeći na šolji.
„Nije nešto”, kazala je Pukovnikova mama („Dolores, a ne gospođa Martin”). „Al barem ćete dobiti ćurku veliku ko kujna.” Nasmejala se. Posle munjevitog obilaska Pukovnik nas je izbacio napolje, pa smo pošli da se šetamo po komšiluku, zapravo nizu prikolica i pokretnih kuća poređanih duž prašnjavih puteva.
„Sad vam je jasno zašto mrzim bogataše.” I bilo mi je jasno. Nisam mogao da shvatim kako je Pukovnik odrastao na tako tesnom prostoru. Čitava prikolica bila je manja od naše sobe u školi. Nisam znao šta da mu kažem, šta da učinim da ga poštedim stida.
„Žao mi je ako se osećate nelagodno”, kazao je. „Znam da vam verovatno izgleda čudno.”
„Meni ne”, izvalila je Aljaska.
„Pa ti barem ne živiš u prikolici”, kazao joj je.
„Beda je beda.”
„Valjda”, kazao je Pukovnik.

Aljaska je odlučila da pomogne Dolores oko večere. Kazala je da je seksistički uvaliti ženama kuvanje, ali da je ipak bolje jesti dobru seksističku hranu nego splačine koje spremaju muškarci. Tako smo Pukovnik i ja sedeli na kauču na razvlačenje u dnevnoj sobi, igrali video igrice i razgovarali o školi.
„Završio sam rad iz verske. Ali moram da ga otkucam na tvom kompjuteru kad se vratim. Mislim da sam spreman za završne ispite, što je dobro, s obzirom da moramo da ramo-plani našu calicu-smi.”
„Zar tvoja mama ne razume šatrovački?”
„Ne, ako brzo govorim. Čoveče, ne viči.”
Hrana - pržena okra, kuvani kukuruz u klipu i goveđi ribić, tako mekan da se raspadao i pod plastičnom viljuškom - ubedila me je da je Dolores bolja kuvarica čak i od Morina. Okra je bila manje masna, a hrskavija od one iz Kalver Krika. Dolores je osim toga bila i najzabavnija mama koju sam ikad upoznao. Kad ju je Aljaska pitala šta radi, nasmejala se i rekla: „Ja sam inženjer kulinarstva. To zapravo znači da sam kuvarica za brza jela u Vafl hausu.”
„Ali najboljem Vafl hausu u Alabami.” I tek kad se Pukovnik osmehnuo shvatio sam da se on uopšte ne stidi svoje mame. Samo je strepeo da ćemo se ponašati kao naduvani snobovi iz internata. Oduvek sam smatrao da je Pukovnikov mrzim bogataše stav malo preteran, sve dok ga nisam video sa njegovom mamom. Isti onaj Pukovnik, samo sad u potpuno drugačijem okruženju. Dovoljno da u meni probudi nadu da ću jednom možda upoznati i Aljaskinu porodicu.
Dolores je navalila da Aljaska i ja spavamo u istom krevetu, dok je ona uzela krevet na razvlačenje a Pukovniku prepustila šator. Plašio sam se da će mu biti hladno, ali iskreno, nije bilo šansi da se odreknem spavanja u krevetu sa Aljaskom. Dobili smo svako svoje ćebe, i sve vreme je između nas bilo barem tri sloja, ali samo postojanje mogućnosti držalo me je budnim do pola noći.

Četrdeset šest dana pre

Najbolja hrana za Dan zahvalnosti koju sam ikad jeo. Ni traga od bljutavog sosa od brusnice. Samo veliki odresci sočnog belog mesa, kukuruz i grašak, dinstani sa dovoljno masnoće od slanine, da nije bilo zdravo koliko su ukusni, hleb sa močom, bundevara za dezert i po čaša crvenog vina za svakog od nas. ,,E sad, čini mi se”, kazala je Dolores, „da uz ćurku po pravilu ide belo vino - doduše ne znam za vas, al mene zabole dupe za to pravilo.”
Smejali smo se i pili vino, a nakon obeda svako je kazao na čemu je zahvalan. U mojoj porodici zahvaljivali smo uvek pre jela, i onda smo žurili da to što pre otaljamo, i odmah se bacali na hranu. A nas četvoro smo, još sedeći za stolom, posle jela izrazili svoju zahvalnost. Ja sam zahvalio na ukusnoj hrani i prijatnom društvu, i na tome što sam Dan zahvalnosti proveo kod kuće. ,,Il’ barem u prikolici”, našalila se Dolores.
„Važi, sad je na mene red”, kazala je Aljaska. „Zahvaljujem na najboljem Danu zahvalnosti u poslednjih deset godina.”
A onda je Pukovnik rekao: „Ja sam zahvalan samo zbog tebe, mama”. Na to se Dolores nasmejala i dodala: „To ne pije vodu, momče.”
Nisam bio sasvim siguran šta je time htela da kaže, ali očigledno nešto kao: „To nije dovoljno”, pošto je nakon toga Pukovnik proširio spisak, saopštivši da je zahvalan i na tome što je „najpametniji ljudski stvor u parku prikolica”, a Dolores se nasmejala i rekla:
„Dovoljno je”.
A Dolores? Ona je bila zahvalna na tome što su joj ponovo uključili telefon, što joj je sin došao kući, što joj je Aljaska pomogla oko kuvanja i što sam joj ja skinuo Pukovnika s vrata, i što ima stalan posao i fine kolege, i što ima gde da spava i dečka koji je voli.
Sedeo sam na zadnjem sedištu automobila i kad smo se vraćali kući - a tako sam tog časa mislio o školi: kao o kući - i zaspao sam uljuljkan jednoličnom uspavankom autoputa.

Četrdeset četiri dana pre

„Celokupan poslovni promet ’Prodavnice pića Kusa’ vrti se oko prodaje cigareta maloletnicima i alkohola odraslima.” Aljaska mi je uznemirujuće često upućivala poglede dok je vozila, pogotovo s obzirom na činjenicu da smo vijugali uzanim, brdovitim drumom južno od škole, na putu do gorepomenute ’Prodavnice pića Kusa’. Bila je subota, poslednji dan pravog raspusta. „Što je odlično, ako su ti potrebne samo cigarete. Ali nama treba i piće. A oni traže ličnu kartu za piće. Samo što je moja lična karta bezveze. Zato moram da očijukam da bih uspela.” Naglo, ne dajući migavac, smotala je levo, izletevši na put, sa obe strane omeđen livadama, koji se strmoglavo spuštao niz padinu, i grčevito je stegla volan dok smo ubrzavali, čekajući poslednji mogući čas da prikoči, malo pre nego što smo stigli u podnožje brda. Tu se nalazila benzinska pumpa, u kojoj se više nije prodavao benzin, sa zgradom od šper ploče na čijem je krovu bio prikucan izbledeli znak: PRODAVNICA PIĆA KUSA: MI LEČIMO VAŠU ŽEÐ.
Aljaska je ušla sama i posle pet minuta izašla na vrata sa dve papirne kese pune krijumčarene robe: tri boksa cigareta, pet flaša vina i sedam deci votke za Pukovnika. Na putu do kuće je rekla: „Da li voliš kuc-kuc viceve?”
„Kuc-kuc viceve?”, ponovio sam. „Misliš ono kao: ’Kuc-kuc...’“
„Ko je?”, odgovorila je Aljaska.
„Ko?”
„Ko ko?”
„Šta si ti, sova?”, završio sam. Trulo.
„Savršeno”, rekla je Aljaska. „Imam i ja jedan. Ti počni.”
„Dobro. Kuc-kuc.”
„Ko je?”, rekla je Aljaska.
Bledo sam piljio u nju. Minut kasnije shvatio sam i nasmejao se.
„Mama mi je ispričala taj vic kad sam imala šest godina. I dalje mi je smešan.”

I zato je malo reći da sam se iznenadio kad se jecajući pojavila u sobi 43, baš kad sam radio završno doterivanje na mom radu iz engleskog. Sela je na kauč, a svaki izdah joj je bio mešavina plača i vriska.
„Izvini”, kazala je, uzdišući. Niz bradu joj se otegla bala.
„Šta je bilo?”, upitao sam je. Dohvatila je klineks maramicu sa STOČIĆA i obrisala lice.
„Ne znam...”, počela je, ali onda je jecaj provalio iz nje kao cunami, a krik je bio tako glasan i nalik dečjem da sam se prepao, pa sam ustao, seo pored nje i zagrlio je. Okrenula mi je leđa i zagnjurila glavu u penasti kauč. „Ne razumem zašto sve moram da zajebem”, rekla je.
„Šta, misliš ono sa Marijom? Možda si se samo uplašila.”
„Strah nije opravdanje!”, izdrala se u kauč. „Strah je izgovor koji svi uvek koriste!”
Nije mi bilo jasno ko su ti „svi”, pa čak ni šta znači „uvek”, i ma koliko se trudio da razumem njene dvosmislice, sve me je više živcirala ta njena tajnovitost.

„Zbog čega si baš sad našla da se nerviraš oko toga?”
„Nije samo to u pitanju. Svašta drugo. Ali rekla sam Pukovniku u kolima.” Još je šmrcala, ali kao daje završila sa jecanjem. „Dok si spavao pozadi. Rekao je da me nikad više neće ispuštati iz vida kad pravimo smicalice. I da mi više ne veruje kad ostanem sama. I ne krivim ga. Ni samoj sebi ne verujem.”
„Trebalo je skupiti petlju da mu priznaš”, kazao sam.
„Imam ja petlju, samo ne onda kad treba. Hoćeš li - ovaj”, sela je pravo a onda mi se primakla, podigla mi ruku i briznula u plač, sručivši mi se na žgoljave grudi. Osećao sam se loše zbog nje, ali sama je bila kriva za to. Nije morala da cinkari.
„Ne želim da te uznemiravam, ali možda bi jednostavno bilo najbolje da nam svima kažeš zašto si otkucala Mariju. Jesi li se plašila da te ne vrate kući ili tako nešto?”
Odlepila se od mene i ošinulu me Pogledom prekog suda, na kome bi joj i Orao pozavideo, a mene je obuzeo osećaj da ili mrzi mene ili mrzi moje pitanje ili i jedno i drugo, ali onda je okrenula glavu, pogledala kroz prozor, u pravcu fudbalskog terena i rekla: „Ne postoji kuća.”
„Ali, i ti imaš porodicu”, nastavio sam da navaljujem. Pa, koliko tog jutra mi je pričala o svojoj majci. Kako je moguće da se devojka koja mi je pre tri sata ispričala vic odjednom ovako zaroza od plača?
I dalje zureći u mene, rekla je: „Znaš, pokušavam da se ne plašim. Ali ipak sve na kraju upropastim. Ipak sve sjebem.”
„Dobro”, kazao sam. ,,U redu je.” Nisam više imao predstavu o čemu priča. Sve jedna nejasna misao za drugim.
„Zar ne shvataš koga voliš, Buco? Ti voliš devojku koja te zasmejava, pušta ti porniće i pije vino sa tobom. A ne ludu, uplakanu gaduru.”
I bilo je nečega u tome, da budem iskren.
Božić

Za Božični raspust svako je otišao svojoj kući - pa čak i navodna beskućnica Aljaska. Na poklon sam dobio lep sat i novi novčanik - „darove za velike”, kako ih je moj tata zvao. Ali uglavnom sam te dve nedelje proveo učeći. Budući da nam je to bila poslednja prilika za spremanje ispita, koji su počinjali dan pošto se vratimo, Božični raspust i nije raspust u pravom smislu. Usredsredio sam se na predračun i biologiju, dva predmeta koja su najozbiljnije ugrožavala moj zamišljeni prosek od 3,4. Voleo bih reći da me je ponela radost učenja, ali uglavnom je cilj bila radost upisa na neki pristojan koledž.
Dakle, da, većinu vremena proveo sam kod kuće, vežbajući matiš i bubajući francuske reči, baš kao što sam radio i pre Kalver Krika. I stvarno, te dve nedelje kod kuće izgledale su potpuno isto kao moj život pre Kalver Krika, izuzev što su mi roditelji bili potpuno raspilavljeni. Vrlo malo su pričali o svom putu u London. Mislim da su osećali grižu savesti. To je baš smešno sa roditeljima. Iako sam za Dan zahvalnosti ostao u Kalver Kriku uglavnom zato što sam sam tako hteo, moje roditelje je i dalje pekla savest. Fino je imati ljude koje grize savest zbog tebe, mada mi ništa ne bi smetalo ni da živim bez majke koja se rasplače za svaki bogovetni porodični ručak. A onda izjavi: „Ja sam loša majka”, na šta tata smesta uskoči sa: „Ne, nisi.”
Čak mi je i tata, koji jeste osećajan, ali ne onako bljutavo, povremeno govorio, dok gledamo Simpsone, da mu nedostajem. Ja sam odgovarao da i on meni nedostaje, što i jeste bilo tačno. Na neki način. Oni su baš fini ljudi. Išli smo u bioskop i igrali karte, pričao sam im priče za koje sam znao da ih neće preneraziti, a oni su slušali. Moj tata, najnačitaniji stvor koga znam, koji je zarađivao za život prodajući nekretnine, razgovarao je sa mnom o knjigama koje sam čitao za engleski jezik, a mama je zahtevala da sedim sa njom u kuhinji ne bih li naučio da spremam jednostavna jela - makarone, kajganu - zato što sad „živim sam”. Šta ima veze što tamo nemam, a i ne želim da imam, kuhinju. I koga briga što ne volim ni jaja ni makarone sa sirom. Do Nove godine sam svejedno naučio da ih pravim.
Kad sam polazio oboje su plakali, i mama je objašnjavala da je samo u pitanju sindrom praznog gnezda, da su mnogo ponosni na mene i da me mnogo vole. Od toga mi je zastala knedla u grlu, i Dan zahvalnosti mi više nije bio važan. Imao sam porodicu.

Osam dana pre

Prvog dana po povratku sa Božičnog raspusta Aljaska je ušetala u našu sobu i sela na kauč pored Pukovnika. Pukovnik, koji je imao pune ruke posla, trudio se da obori trkački rekord na Plejstejšnu.
Nije nam rekla ni da smo joj nedostajali, niti da joj je drago što nas vidi. Samo je pogledala kauč i rekla: „Potreban vam je novi kauč.”
„Molim te, ne obraćaj mi se za vreme trke”, kazao je Pukovnik. „Bože. Da li i Džef
Gordon mora da trpi ova sranja?”
„Imam ideju”, kazala je. „Sjajna je. Nama je potrebna predsmicalica koja će se poklopiti sa napadom na Kevina i njegove ljubimce”, kazala je.
Sedeo sam na krevetu i za sledeći dan spremao iz udžbenika ispit iz Američke istorije.
„Predsmicalica?”, ponovio sam.
„Smicalica izvedena u cilju uljuljkavanja administracije u lažno osećanje sigurnosti”, odgovorio je Pukovnik, živcirajući se zbog ometanja. „Posle predsmicalice Orao će pomisliti da su mlađi razredi završili sa svojom smicalicom i neće očekivati ono što sledi.” Svake godine u nekom trenutku školske godine i mladi i stariji razredi izvedu svoju smicalicu - obično nešto neubedljivo, kao vatromet u krugu spavaonice u pet ujutru u nedelju.
„Da li se uvek izvodi predsmicalica?”, upitao sam.
„Ne, idiote”, rekao je Pukovnik. „Kad bi se uvek izvodile predsmicalice onda bi Orao očekivao dve smicalice. Poslednji put je predsmicalica izvedena - hmm, da, tačno,
1987. Tad je predsmicalica bila sečenje struje u kampusu, a prava smicalica je bila da se u ventilacione cevi učionica ubaci pet stotina cvrčaka. I danas možeš ponekad da ih čuješ kako cvrče.”
„Tvoja sirova memorija je, ovaj, baš impresivna”, kazao sam.
„Vas dvojica me podsećate na neki matori bračni par.” Aljaska se osmehnula. „Na jezivi način.”
„Nije to još ništa”, kazao je Pukovnik. „Treba da vidiš mališu kad pokušava da mi se uvali u krevet usred noći.”
„Hej!”
„Da se vratimo na temu!”, rekla je Aljaska. „Predsmicalica. Ovog vikenda, pošto je mlad mesec, sakrićemo se u ambaru. Ti, ja, Pukovnik, Takumi, i, kao poseban poklon za tebe, Buco, Lara Buterskaja.”
„Lara Buterskaja koju sam ispovraćao?”
„Samo je stidljiva. I dalje joj se dopadaš.” Aljaska se nasmejala. „Zbog povraćanja deluješ - ranjivo.”
„Baš jedre sike”, kazao je Pukovnik. ,,A Takumija vodiš zbog mene?”
„Ti neko vreme treba da se primiriš.”
„Istina je”, odgovorio je Pukovnik.
„Igraj još koji mesec video igrice”, rekla je. „Dobro će ti doći ta koordinacija oči ruka kad stigneš do treće baze.”
„Bogte, godinama nisam čuo da neko koristi taj sistem sa bazama. A treću bazu mislim da sam i zaboravio”, odgovorio je Pukovnik. „Zakolutao bih očima, ali ne smem da skrećem pogled sa ekrana.”
„Poljubac, pipanje, prst, prcanje. Kao da si preskočio treći razred”, kazala je Aljaska.
„Ja i jesam preskočio treći razred”, uzvratio je Pukovnik.
„Dakle”, kazao sam, „šta će biti naša predsmicalica?”
„To ćemo već razraditi Pukovnik i ja. Nema potrebe da i tebe uvaljujemo u nevolje - još.”
„Oh. Dobro. Ovaj, odoh onda da popušim cigaretu.”
I otišao sam. Nije to bio prvi put da me Aljaska izopšti iz kružoka. Ipak, posle toliko vremena koje smo zajedno proveli za Dan zahvalnosti, delovalo mi je smešno da bez mene planira smicalicu sa Pukovnikom. Kome su majice bile natopljene njenim suzama? Meni. Ko ju je slušao kako čita Vonegata? Ja. Ko je bio pirilnut najsmešnijeg kuc-kuc vica na svetu? Ja. Otišao sam do kioska Sani preko puta škole da pušim. Ovo mi se nikad nije desilo na Floridi, ova oh-tako-srednjoškolska sekiracija oko toga ko koga više voli, i mrzeo sam sebe što se tako osećam. Ne mora da ti se sviđa, kazao sam sebi. Ko je jebe.

Četiri dana pre

Pukovnik nije hteo ni reč da mi kaže o predsmicalici, osim da je zovemo Noć u ambaru, i da treba da ponesem stvari za dva dana kad se budem pakovao.
Ponedeljak, utorak i sreda bili su pravo mučenje. Pukovnik je sve vreme visio sa Aljaskom, a da mene nijednom nisu pozvali da im se pridružim. Zbog toga sam prekovremeno učio za završne ispite, što je značajno popravilo moj prosek. I konačno sam završio rad iz verske.
Moj odgovor na zadato pitanje bio je zapravo vrlo iskren i jednostavan. Većina hrišćana i muslimana veruje u raj i pakao, mada postoji dosta neslaganja oko toga čime čovek zaslužuje jedan ili drugi život posle smrti. Budisti su komplikovaniji - zbog Budine doktrine anala, koja u suštini kaže da ljudi nemaju večne duše. Po njima ljudi poseduju izvesnu količinu energije i ona je prelazna, iz jednog tela se premešta u drugo, beskrajno se reinkarnirajući dok naposletku ne dostigne prosvetljenje.
Oduvek sam mrzeo da pišem zaključke u radovima - oni zapravo samo služe da ponoviš ono što si već rekao, počinjući izrazima Da ponovim, ili Da zaključim. Nisam to učinio - umesto toga sam napisao zbog čega mislim da je to važno pitanje. Ljudima je, napisao sam, potrebna sigurnost. I to zato što ne mogu podneti pomisao da je smrt jedno veliko crno ništavilo, zato što ne mogu podneti pomisao da njihovi voljeni prestaju da postoje, a ne mogu čak ni da zamisle da oni sami jednom neće postojati. Konačno sam zaključio da ljudi veruju u zagrobni život zato što ne mogu podneti da ne veruju.

Tri dana pre

U petak, nakon iznenađujuće uspešnog ispita iz predračuna, koji je označio kraj mog prvog roka završnih ispita u Kalver Kriku, spakovao sam odeću („Neka bude po njujorškoj modi”, posavetovao me je Pukovnik. „Neka bude crno. Neka bude razumno. Udobno, ali toplo.”) i vreću za spavanje u ranac, pa smo pokupili Takumija u njegovoj sobi i otišli do Orlove kuće. Orao je nosio svoje uvek isto odelo, zbog čega sam se zapitao da li on zapravo ima trideset istovetnih belih košulja i trideset istovetnih crnih kravata u ormaru. Zamislio sam ga kako se ujutru budi, i, buljeći u orman, pita, hmm... hmmm... možda bela košulja i crna kravata? Nekim tipovima bi stvarno dobro došla žena.
„Vodim za vikend Majlsa i Takumija kući u Njuhoup”, rekao mu je Pukovnik.
„Zar se Majlsu toliko dopao ukus Njuhoupa?”, upitao me je Orao.
„Nego šta! Napravićemo žurku u parku prikolica!”, rekao je Pukovnik. Stvarno je umeo da odglumi južnjački naglasak kad je hteo, mada nije govorio tako, kao ni najveći broj učenika u Kalver Kriku.
„Sačekaj da pozovem tvoju mamu”, Orao je kazao Pukovniku.
Takumi me je pogledao, jedva prikrivajući paniku, a ja sam osetio kako mi se ručak - pohovana piletina - uzburkava u stomaku. Ali Pukovnik se samo osmehnuo.
„Naravno.”
„Da li će Čip, Majls i Takumi provesti vikend kod vas kući?... da gospođo... Ha!... dobro. Dovidenja.” Podigao je pogled prema Pukovniku. „Mama ti je divna žena.” Potom se osmehnuo.
„Meni kažete”, nacerio se Pukovnik. „Vidimo se u nedelju.”

Na putu do parkinga ispred fiskulturne sale, Pukovnik je rekao: „Pozvao sam je juče i zamolio da me pokriva, a ona me čak nije ni pitala zašto. Samo je kazala: ’Imam sine u tebe poverenja’, što je do vraga i istina.” Čim smo izašli iz vidokruga Orlove kuće, naglo smo skrenuli desno u šumu.
Blatnjavim putem prešli smo preko mosta i vratili se do školskog ambara, jedne trošne građevine sklone prokišnjavanju, koja je pre podsećala na davno napuštenu brvnaru nego na ambar. I dalje su tu držali seno, mada mi nije bilo jasno zbog čega. Nije baš da smo u ponudi škole imali i časove jahanja ili štogod slično. Pukovnik, Takumi i ja smo stigli prvi, pa smo rasprostrti vreće za spavanje po najmekšim balama. Bilo je pola sedam.
Ubrzo je stigla i Aljaska, koja je Orlu rekla da vikend provodi sa Džejkom. Orao njenu priču nije proveravao zato što je Aljaska barem jedan vikend mesečno provodila kod dečka, osim toga, znao je i da njene roditelje nije briga. Lara se pojavila pola sata kasnije. Ona je Orlu rekla da putuje do Atlante u posetu jednom starom prijatelju iz Rumunije. Orao je pozvao Larine roditelje da proveri da li znaju da će vikend provesti izvan kampusa, i oni nisu imali ništa protiv.
„Veruju mi.” Osmehnula se.
„Ponekad ti se uopšte ne čuje akcenat kad govoriš”, kazao sam, što je bilo prilično glupo, mada neupoređivo bolje od povraćanja po njoj.
„To je samo zbog mekog i.”
„U Rusiji nema mekog i?”, pitao sam je.
,,U Rumuniji”, ispravila me je. Ispada da je i rumunski jezik. Ko bi rekao? Moj koeficijent kulturne osetljivosti bi morao značajno da poraste ako sam nameravao da u bliskoj budućnosti spavam sa Larom u istoj vreći za spavanje.
Svi smo sedeli na vrećama za spavanje, Aljaska je pušila, otvoreno zanemarujući sveprožimajuću zapaljivost građevine, kad je Pukovnik izvukao list papira odštampanog na kompjuteru i počeo da čita sa njega.
„Smisao večerašnje svečanosti jeste da jednom za svagda dokažemo da smo mi za smicalice isto što i Nedeljni ratnici za sisanje. Ovo veče nam, takođe, pruža priliku i da
Orlu zagorčamo život, što je užitak koji uvek rado pnhvatamo. I tako”, kazao je, napravivši pauzu za zvuk bubnjeva, „večeras bitku vodimo na tri fronta:
’Prvi front: Predsmicalica: Na izvestan način ćemo potpaliti vatru pod Orlovim dupetom.
Drugi front: Operacija ćelavko: Gde Lara odlazi sama u osvetničku misiju tako otmeno i surovo smišljenu, da je mogla nastati samo, ovaj, u mojoj glavi.”
„Hej!”, prekinula gaje Aljaska. „Ideja je moja.”
„Dobro, de. Ideja je Aljaskina.” Nasmejao se. ,,I konačno, treći front, izveštaji o uspehu: provalićemo u školsku kompjutersku mrežu i iskoristiti bazu podataka sa ocenama da pošaljemo obaveštenja Kevinovoj porodici i porodicama njegovih drugara da su pali iz nekih predmeta.”
„Sasvim sigurno će nas izbaciti”, kazao sam.
„Nadam se da kosookog nisi poveo sa sobom u nadi da je kompjuterski genije. Zato što nije”, kazao je Takumi.
„Neće nas izbaciti i kompjuterski genije sam ja. Vi ostali služite kao radna snaga i odvlačite pažnju. Neće nas izbaciti sve i da nas uhvate zato što ovde nema prekršaja za izbacivanje - osim pet flaša Stroberi hila u Aljaskinom ruksaku, a njih ćemo dobro sakriti. Samo ćemo, znate, malo iz osvete da napravimo urnebes.”
Izloženi plan bio je takav da nije ostavljao mesta za greške. Pukovnik se do te mere oslanjao na savršen vremenski sklad, da je dovoljno bilo da samo jedan od nas makar malo zataji i čitav poduhvat će doživeti potpuni krah.
Svakome je odštampao poseban plan, uključujući i tačna vremena u sekundama.
Usklađenih satova, u crnoj odeći, sa rančevima na leđima, dahom vidljivim po zimi, umovima krcatim najsitnijim pojedinostima plana, dok su nam srca tukla kao luda, izašli smo skupa iz ambara negde oko sedam, tek kad se potpuno smračilo. Nikad mi nije bilo hladnije nego dok smo nas petoro u tišini koračali u koloni. Veliko možda se nadvilo nad nama i bili smo nepobedivi.
Posle pet minuta svako je pošao na svoju stranu. Ja sam ostao sa Takumijem. Mi smo služili za skretanje pažnje.
„Nas dvojica smo jebeni marinci”, kazao je.
„Prvi u napad. Prvi u smrt”, nervozno sam se složio.
„Do vraga, tako je.” Zastao je i otvorio torbu.
„Ne ovde, drugar”, rekao sam. „Tek kad priđemo Orlovoj kući.”
„Znam, znam. Samo - sačekaj.” Izvukao je debelu traku za glavu. Smeđe boje, koja je napred imala našivenu plišanu glavu lisice. Stavio ju je. Nasmejao sam se. „Šta ti je to, čoveče?”
„Moja lisičija kapa.”
„Lisičija kapa?”
„Da, Buco. Moja lisičija kapa.”
„Zbog čega si stavio lisičiju kapu?”, upitao sam ga.
„Zato što niko ne može da uhvati jebenu liju.”
Dva minuta kasnije čučali smo iza drveća na petnaest metara od Orlovih stražnjih vrata. Srce mi je udaralo kao tehno bubnjevi.
„Trideset sekundi”, prošaputao je Takumi, a ja sam osetio istu onu jezivu uznemirenost kao i one prve večeri sa Aljaskom kad me je zgrabila za ruku i prošaputala trk - trk - trk. Ali ostao sam pribran.
Pomislio sam: Nismo dovoljno blizu.
Pomislio sam: Neće nas čuti.
Pomislio sam: Čuće nas i izleteće napolje takvom brzinom da nećemo stići da zbrišerno.
Pomislio sam: Dvadeset sekundi. Disao sam kratko i brzo.
„Hej, Buco”, prošaputao je Takumi, „možeš ti to, druže. Samo treba da trčiš.”
„Tačno.” Samo da trčim. Imam dobra kolena. Pluća su mi zdrava. Samo treba da trčim.
„Pet”, rekao je. „Četiri. Tri. Dva. Jedan. Pali. Pali. Pali.”
Šištanje plamena podsetilo me je na proslavu Četvrtog jula u krugu porodice. Nanosekundu ostali smo nepomični, zureći u fitilj, da se uverimo da se zapalio. A sad, pomislio sam. Sad, trk - trk - trk. Ali nisam se pomerio dok nisam čuo Takumija kako vičući šapuće: „Kreni, kreni, jebote, kreni.”
I krenuli smo.
Tri sekunde kasnije, talas snažnih prasaka. Meni su zvučali kao automatska paljba u Dekapitaciji, osim što se jače čulo. Već smo odmakli dvadesetak koraka, a mislio sam da će mi popucati bubne opne.
Pomislio sam: Pa, nema sumnje da će čuti.
Projurili smo pored fudbalskog terena i zamakli u šumu, trčeći uzbrdo, vođeni krajnje maglovitim osećajem za pravac. U mraku su popadale grančice i kamenje prekriveno mahovinom iskrsavali kad se najmanje nadaš, pa sam se saplitao i neprekidno padao, ali zabrinut da će nas Orao stići, jednostavno sam uslajao i nastavljao da trčim uporedo sa Takumijem, u pravi u suprotnom od učionica i kruga spavaonice. Trčali smo kao da imamo zlatne patike. Trčao sam kao gepard - pa, kao gepard koji previše puši. A onda, posle tačno jednog minuta trčanja, Takumi je stao i trzanjem otvorio ranac.
Na mene je bio red da brojim. Zagledao sam se u sat. Prestravljen. Dosad je već sigurno izašao napolje. Sigurno trči. Pitao sam se da li je brz. Jeste star, ali sigurno će biti ljut.

„Pet, četiri, tri, dva, jedan” i šištanje. Ovaj put nismo čekali, samo smo pojurili, još zapadnije. Dahćući. Pitao sam se da li ću moći da izdržim ovako čitavih trideset minuta. Petarde su eksplodirale.
Kad se pucnjava završila, prolomio se glas: „SMESTA STANITE!” Samo što mi nismo stali. Nije nam tako pisalo u planu.
„Ja sam jebena lija”, prošaputao je Takumi tako da čujemo i on i ja. „Niko ne može uhvatiti liju.”
Minut kasnije, našao sam se na zemlji. Takumi je brojao. Fitilj se upalio. Pojurili smo.
Ali ovaj je bio ćorak. Očekivali smo jedan ćorak, pa smo poneli dodatni lanac petardi. Ako i taj zataji, to će Aljasku i Pukovnika koštati jedan minut. Takumi je čučnuo, upalio fitilj i potrčao. Počela je paljba. Petarde su bengbengbengovale u ritmu otkucaja mog srca.
Kad se praskanje završilo čuo sam: „STANITE ILI ĆU ZVATI POLICIJU!” I mada je dopiralo sa velike udaljenosti, osećao sam na sebi Pogled prekog suda.
„Svinje ne mogu da zaustave liju; prebrza je za njih”, rekao je Takumi za sebe.
„Toliko sam vešt da u trku smišljam stih.”
Upozoravajući nas na pretnje policijom Pukovnik nam je rekao da ne brinemo. Orao ne voli da dovlači policiju u kampus. To je loša reklama. Pa smo nastavili da trčimo. Preko, ispod i između svih mogućih sorti drveća, žbunja i granja.
Padali smo. Ustajali. Jurišali. Ako nije mogao da nas prati po petardama, sto posto je mogao da nas prati po šaputanju reči sranje, kojom smo propratili svako naše saplitanje o posečene panjeve i sve padove u trnovito grmlje.
Jedan minut. Kleknuo sam, upalio fitilj. Beng.
Potom smo potrčali u pravcu severa, uvereni da smo prošli jezero. U tome je bio ključni deo plana. Što smo dalje odmicali, ostajući unutar granica kampusa, to nas je Orao dalje sledio. A što nas je dalje sledio, to se više udaljavao od učionica, gde su Pukovnik i Aljaska izvodili magiju. Naš plan je bio da presečemo nazad pored učionica i da teramo na istok uz rečicu dok ne stignemo do mosta kod naše Pušačke rupe, odakle bismo izbili na put i pobedonosno se vratili u ambar.
Ali tu nas je sačekala jedna caka: Malčice smo se okliznuli u navigaciji. Umesto da smo prošli jezero našli smo se pred poljanom ispred jezera. Kako smo bili previše blizu učionicama da bismo bežali na bilo koju drugu stranu osim uz obalu jezera, pogledao sam Takumija, sa kojim sam uporedo trčao, a on je samo rekao: „Daj sad jednu.”
Bacio sam se na zemlju, upalio fitilj, a onda smo potrčali. Jurnuli smo preko čistine, i ako nam je Orao bio za petama, jasno je mogao da nas vidi. Domogavši se južnog kraja jezera, pohrlili smo uz obalu. Jezero zapravo uopšte nije bilo veliko - tek nekih četiristotinak metara u prečniku, te nismo daleko odmakli kad sam ga ugledao.
Labuda.
Plivao je prema nama kao lud. Besno je mlatarao krilima dok je izlazio iz vode, a onda nas je već čekao na obali, podižući larmu kakvu nikad ranije nisam u životu čuo, nalik kombinaciji najgorih zvukova umirućeg zeca i bebinog plača, ali nismo imali kud do da nastavimo da trčimo prema njemu. Na labuda sam naleleo u punoj brzini i osetio kako me grize za dupe. Produžio sam da trčim primetno vukući nogu, zato što mi je dupe bridelo, i pomislio sam u sebi, Od čega je ova labuđa pljuca kad ovoliko peče?
Dvadeset treći lanac petardi bio je ćorak, što nas je koštalo minut. U toj tački sam se već obradovao tom minutu. Umirao sam. Osećaj peckanja u mom levom guzu je prešao u snažan tup bol, koji se povećavao svaki put kad se oslonim na levu nogu, zbog čega sam trčao kao ranjena gazela pred čoporom lavova. Brzina nam se, ima li potrebe reći, značajno smanjila. Otkad smo prešli jezero više nismo čuli Orla, ali to me nije navelo da pomislim kako je digao ruke od potere. Samo nas je puštao da se uljuljkamo u osećaj lažnog samozadovoljstva, ali mi se nismo dali. Te večeri bili smo nepobedivi.
Iscrpljeni, ostali smo sa još tri lanca petardi i nadom da smo Pukovniku kupili dovoljno vremena. Trčali smo još nekoliko minuta, dok nismo izbili na obalu rečice. U mrklom mraku i potpunoj tišini činilo se da mali rečni tok tutnji, ali ja sam svejedno uspevao da čujem naše snažne, ubrzane udahe kad smo se sručili preko vlažne ilovače i šljunka kraj rečice. I tek kad smo se zaustavili pogledao sam u Takumija. Lice i ruke bili su mu izgrebani, glava lisice tačno iznad levog uha. Proverio sam i svoje ruke, primetivši kapi krvi iznad dubokih brazgotina. Naleteli smo, sad sam se prisetio, na neko grmlje divlje ruže, ali nisam tad osetio nikakav bol.
Takumi je vadio trnje iz noge. „Lija se umorila, jebote”, kazao je i nasmejao se.
„Labud me je ujeo za dupe”, rekao sam mu.
„Video sam.” Osmehnuo se. „Je l’ krvariš?” Zavukao sam ruku u pantalone da proverim. Nema krvi, što sam proslavio paleći cigaretu.
„Zadatak je završen”, kazao sam.
„Buco, druže moj, nas dvojica smo jebenoneuništivi.”
Nismo imali pojma gde se nalazimo, zato što je potok mnogo puta zavijao kroz kampus, pa smo ga pratili nekih desetak minuta, računajući da treba da koračamo upola kraće nego što smo trčali, a onda da skrenemo levo.
„Levo, šta misliš?”, upitao je Takumi.
„Prilično sam izgubljen”, kazao sam.
„Lija pokazuje levo. Znači, levo je.” I tako nas je lija vratila pravo u ambar.
„Dobro ste!”, rekla je Lara dok smo prilazili. „Zabrinula sam se. Videla sam Orla kako istrčava iz kuće. Bio je u pidžami. Stvarno je delovao baš besno.”
Rekao sam: „Pa, ako je tad bio besan, svakako ne bih voleo sad da ga sretnem.”
„Zašto ste se toliko zadržali?”, upitala me je.
„Vraćali smo se kući dužim putem”, kazao je Takumi. „Povrh toga, Buca hoda kao starica sa hemoroidima, zato što ga je labud ugrizao za dupe. Gde su Aljaska i Pukovnik?”
„Ne znam”, rekla je Lara, a onda smo u daljini začuli korake, žamor i krckanje grančica. Takumi je munjevitom brzinom zgrabio naše vreće za spavanje i rančeve i pobacao ih iza bala sena. Zatim smo svo troje izjurili pravo na stražnja vrata ambara i polegali u travu visoku do struka. Pratio nas je do ambara, pomislio sam. Sve smo zajebali.
I tad sam začuo Pukovnikov glas, kako razgovetno i prilično ljutito kaže: „Zato što to skraćuje spisak mogućih krivaca za dvadeset tri učenika! Zašto lepo nisi mogla da se držiš plana? Zaboga, gde su ostali?”

Vratili smo se u ambar, malčice posramljeni što smo se onoliko prepali. Pukovnik je seo na balu sena, laktovima se oslonivši na kolena, oborene glave, sa čelom u šakama. Razmišljao je.
„Pa, barem nas još nisu uhvatili. Dobro, prvo”, kazao je ne podižući pogled, „kažite mi da je sve ostalo dobro prošlo. Lara?” Počela je da priča. „Da. Dobro je.”
„Može li to sa malo više pojedinosti?”
„Uradila sam kao što je pisalo na papiru. Čekala sam iza Orlove kuće dok nisam videla da je izjurio za njima pa sam otrčala iza spavaonica. Onda sam ušla kroz prozor u Kevinovu sobu. Tamo sam mu stavila onu stvar u gel i balzam, i isto sam uradila i u Džefovoj i Longvelovoj sobi.”
„Kakvu stvar?”, pitao sam.
„Nerazređena profesionalna plava farba za kosu broj pet”, rekla je Aljaska. „Koju sam kupila vašim novcem od cigareta. Nanesi je na mokru kosu, i mesecima nećeš moći da je ispereš.”
„Ofarbali smo im kosu u plavo?”
„Pa, tehnički”, kazao je Pukovnik, i dalje sebi u bradu, „sami će se ofarbati u plavo.
Ali svakako smo im pomogli u tome. Za tebe i Takumija znam da ste dobro prošli, zato što smo i mi i vi ovde, što znači da ste obavili posao. Dobra vest je da će trojica seronja koji su se drznuli da se zezaju sa nama dobiti izveštaje o uspehu iz škole u kojima piše da su pali iz tri predmeta.”
,,Uh-hu. A šta je loša vest?”, upitala je Lara.
„Ma, daj”, rekla je Aljaska. „Druga dobra vest je da sam se ja, kad je Pukovnik, zabrinut zbog nekog šuma koji je navodno čuo, klisnuo u šumu, pobrinula da još dvadeset Nedeljnih ratnika takođe dobije izveštaje iz škole. Sve sam te izveštaje odštampala, stavila ih u školske koverte i ubacila u poštansko sanduče.” Okrenula se prema Pukovniku. „Stvarno te dugo nije bilo”, kazala je. „Siroma Pukovnik: premro je od straha da ga ne izbace iz škole.”
Pukovnik je ustao, nadvio se nad nas ostale koji smo sedeli. „To nije dobra vest! To nije bio deo plana! To znači da postoje dvadeset tri osobe koje Orao može odbaciti kao sumnjive. Dvadeset tri osobe koje mogu shvatiti da smo to bili mi i ocinkariti nas!”
„Ako se to i desi”, rekla je Aljaska potpuno ozbiljno. „Ja ću podneti kaznu za sve.”
„Kako da ne.” Pukovnik je uzdahnuo. „Kao što si podnela kaznu za Pola i Mariju. Priznaćeš da si u isto vreme dok si lunjala šumom i postavljala petarde, upala i u mrežu školskog kompjutera i odštampala lažne izveštaje na školskom štampaču? Jer sam siguran da će Orao nasesti na to!”
„Oladi, momak”, kazao je Takumi. „Prvo i prvo, neće nas uhvatiti. Drugo, ako nas i uhvate, ja ću priznati sa Aljaskom. Ti možeš da izgubiš najviše od nas.” Pukovnik je klimnuo glavom. To je bila neporeciva činjenica: Pukovnik ne bi imao nikakvog izgleda da dobije stipendiju za dobru školu ako bi ga izbacili iz Krika.
Znajući da malo šta Pukovnika može odobrovoljiti kao kad mu se prizna da je izuzetan, upitao sam ga: ,,I kako si provalio u mrežu?”

„Popeo sam se kroz prozor u kancelariju doktora Hajda, uključio njegov kompjuter i ukucao lozinku”, rekao je uz osmeh.
„Pogađao si je?”
„Nisam. U utorak sam otišao u njegovu kancelariju i zamolio ga da mi odštampa primerak preporučene literature. A onda sam ga gledao kako ukucava lozinku: J3ckylnhyd3.”
„Pa, sranje”, rekao je Takumi. ,,I ja sam to mogao da uradim.”
„Naravno, ali onda ne bi ima priliku da nosiš tu seksi kapu”, rekao je Pukovnik, smejući se. Takumi je skinuo traku i stavio je u ruksak.
„Kevin će popizdeti zbog kose”, kazao sam.
„Pa, kao da ja nisam popizdela zbog potopljene biblioteke. Kevin je obična naduvaua lutkica”, rekla je Aljaska. „Ubodi nas, mi krvarimo. Ubodi njega, on pukne.”
„Istina je”, kazao je Takumi. „Tip je sisa. A tebe je još i pokušao da ubije.”
„Da, valjda”, složio sam se.
„Ovde ima mnogo takvih ljudi”, nastavila je Aljaska, i dalje se pušeći. „Znaš? Jebenih klinja lutkica na naduvavanje.”
No, uprkos tome što je Kevin na neki način pokušao da me ubije i tako to, stvarno nisam video smisao u tome da ga mrzim. Mrzeti kul klince oduzima strašno mnogo energije, zbog čega sam još odavno odustao od toga. Što se mene tiče, ova smicalica bila je samo odgovor na prethodnu smicalicu, samo zlatna prilika da, kao što je Pukovnik kazao, iz osvete napravimo mali urnebes. Ali Aljaski je to izgleda značilo daleko, daleko više.
Hteo sam da je pitam još nešto u vezi sa tim, ali ona je legla iza bala sena i ponovo postala nevidljiva. Aljaska je završila sa pričom, a kad ona nešto reši, to je onda to. Nismo je mogli namamiti da nam se pridruži čitava dva sata, sve dok Pukovnik nije otvorio flašu vina. Dodavali smo bocu između sebe dok u stomaku nisam osetio kiselu toplinu.
Želeo sam da mi se piće dopada više nego što mi se zaista dopadalo (što je manje- više potpuno suprotno od onoga kako sam se osećao u vezi sa Aljaskom). Ali te noći, dok mi se toplina vina razlivala iz stomaka kroz čitavo telo, piće je imalo divan ukus. Nisam uživao u tome da ispadam glup pred drugima ili da gubim kontrolu, ali dopadalo mi se kako je zbog njega sve (smeh, plakanje, pišanje pred drugarima) izgledalo lakše. Zbog čega smo pili? Što se mene tiče, u pitanju je bila samo zabava, pogotovo što smo se nalazili u opasnosti da nas izbace iz škole. Lepša strana neprekidne pretnje izbacivanjem iz Kalver Krika bila je ta što je svakom zabranjenom užitku donosila dodatno uzbuđenje. Naravno, loša strana bila je ta da je uvek postojala mogućnost da te stvarno izbace.

Dva dana pre

Sledećeg jutra probudio sam se rano, suvih ustiju, a na svežem vazduhu mi se video dah. Pukovnik je grejao vodu za instant kafu, nadvijen nad mali rešo koji je Takumi doneo u rancu. Iako jarko, sunce nije uspevalo da pobedi hladnoću, pa sam seo pored Pukovnika da pijuckam kafu („Stvar sa instant kafom je da prilično dobro miriše, ali ima ukus žuči”, kazao je Pukovnik), dok se, jedan za drugim, nisu probudili Takumi, Lara i Aljaska, pa smo dan proveli skrivajući se, ali glasno. Glasno smo se skrivali.
Tog popodneva u ambaru Takumi je odlučio da treba da održimo nadmetanje u rimovanju slobodnim stilom.
„Ti, Buco, počni”, kazao je Takumi. „Pukovniče Propasti, ti si zadužen za ritam.”
„Čoveče, ja ne umem da repujem”, preklinjao sam.
„Nema veze. Ni Pukovnik ne ume da daje ritam. Samo pokušaj i rimuj malo, a onda prebaci na mene.”
Rukama prekrivši usta Pukovnik je počeo da ispušta besmislene zvuke koji su pre podsećali na prdež nego na ritam bubnja, a ja sam, ovaj, počeo da repujem.
„Ovaj, sedimo u ambaru dok sunce zalazi / a nekad sam bio klinja koji u Burger king odlazi / čoveče, za ovu rimu stvarno nemam dar / zato nek’ Takumi pređe na stvar.”
Takumi je preuzeo bez oklevanja. „Do vraga, Buco, još nisam sasvim spreman / mada se osećam ko neka morska neman / to je zbog vina što smo pili prošle noći / dobio sam štucavicu koja danas ne htede proći / a Pukovnikov ritam zvuči ludo znaš / kad se dočepam mikrofona devojke polude baš / predstavljam Japan ali i Bermingam / kad sam bio mali sve sam voleo da znam / mada se ne stidim boje svoje kože / kao ni ženskih koje ne prestaju da se množe.” Tu je Aljaska uskočila.
,Je l’ ti to ženski rod želiš da uvrediš / ima da te šutiram u dupe dok se ne unerediš / misliš da zato što volim Tori i Eni ne umem da rimujem / ali samo da me krene bolje i bežite od mene / usudi se samo ko meso da gledaš žene / i otkinuću ti glavu da u njih više ne blene.”
Takumi je opet preuzeo.
„Ako me oči varaju ja ću ih iskopati/ spopadaju me cure ko matorca kad giht uhvati / oh od ove goru rimu nikad nisam sklepao / Lara, na tebe je red, baci se na posao.” Lara je rimovala tiho i nervozno - i sa još otvorenijim nepoštovanjem ritma od mene.
„Zovem se Lara i došla sam iz Rumunije / ovo je baš teško, ovaj, imam tetku iz Albanije / Volim da se vozim sa Aljaskom po kraju / mnoga deca ovde za dobru zabavu znaju / engleski mi malo teže ide / moj akcenat odmah svi vide / Oh Takumi, mislim da je dosta bilo / grlo mi se stvarno skroz osušilo.”
„Bombe ispuštam kao Hirošima, il’ još bolje Nagasaki / kad me devojke vide misle da sam Roki / stalno pijem sake zbog moje domovine / klinci što ne kapiraju rimu često zadirkuju mene / nisam nešto građen ali imam dosta snage / a ne kao Buca, kao čačkalica noge / ja sam jebena lija a ovo mi je bratija / ... I to je to.”
Pukovnik je na završetku još malo udarao ritam, a onda smo se nagradili jednom rundom tapšanja.
„Aljaska, carica si”, rekao je Takumi, smejući se.

„Činim sve što mogu da damama osvetlam obraz. A i Lara mi je čuvala leda.”
„Aha, jesam.”
A onda, iako je mrak bio još daleko, Aljaska je odlučila da ponovo treba da se uletvimo.
„Dve večeri za redom je možda igranje sa srećom”, kazao je Takumi dok je Aljaska otvarala vino.
„Sreća je za seronje.” Osmehnula se i prinela flašu ustima. Za večeru nam je Pukovnik spremio slane krekere, cedar sir, i toplo crveno vino koje smo pili iz flaše. Sir sa krekerima i vino zaista su bili prijatan obrok. A kad nam je ponestalo sira, pa, to je samo značilo više mesta za Stroberi hil.
„Moramo da usporimo inače ću povratiti”,rekao sam,pošto smo iskapili prvu flašu.
„Izvini, Buco. Nisam primetio da ti neko drži otvorena usta i sipa vino u grlo”, odgovorio je Pukovnik, dodajući mi flašu mauntin djua.
„Da nije malo preterano proglasiti ovo sranje vinom”,uzvratio je Takumi oštro.
A onda,kao grom iz vedra neba, Aljaska je najavila:„Najbolji dan/Najgori dan!”
„Šta?”
„Svi ćemo početi da povraćamo ako nastavimo samo da pijemo. Zato ćemo usporiti malo igrajući se uz piće. Najbolji dan/Najgori dan.”
„Prvi put čujem za to”, rekao je Pukovnik.
„Zato što sam upravo sad izmislila.” Osmehnula se. Ležala je na boku između dve bale sena, pa su joj na popodnevnoj svetlosti oči došle još zelenije, a preplanula koža pokazivala je poslednje tragove jeseni. Držala je poluotvorena usta, i, sudeći po tom njenom pogledu izgubljenom u daljinu, zaključio sam da je sigurno već pijana. Hiljadu metara u daljinu izgubljen pijani pogled, pomislio sam, i dok sam je tako posmatrao sa lenjom očaranošću, palo mi je na pamet da sam i sam, pa onako, malo pripit.
„Zanimljivo! Koja su pravila?”, upitala je Lara.
„Prvo svako ispriča svoj najbolji dan. Najbolja priča ne mora više da pije. Onda svi ispričamo priču o najgorem danu, pa onda ni najgori dan više ne mora da pije. Onda nastavimo, sa drugim najboljim danom, drugim najgorim danom, dok svi do jednog ne ispadnete.”
„Otkud znaš da će to biti neko od nas?”, upitao je Takumi.
„Zato što ja imam najbolji cug i najbolje pričam priče”, odgovorila je. Teško je bilo protivrečiti toj logici. „Počni ti, Buco. Najbolji dan tvog života.”
„Uh. Mogu li da razmislim malo?”
„Onda nije tako dobar kad moraš da razmišljaš”, kazao je Pukovnik.
„Jebi se, brate.”
„Dirljivo.”
„Najbolji dan mog života je današnji”, kazao sam. ,,A priča je da sam se jutros probudio pored prelepe Mađarice i bilo mi je hladno, ali ne previše, i popio sam šolju mlake instant kafe i pojeo pahuljice bez mleka, a posle sam šetao šumom sa Aljaskom i Takumijem. Bacali smo kamenčiće preko rečice, što zvuči glupo ali nije bilo. Ne znam. I to kakvo je sunce ovog časa, sa izduženim senkama i tom nekom sjajnom, blagom svetošću koja se dobija malo pre nego što zađe. Na tom svetlu sve izgleda lepše, sve je bolje, a danas mi se čini da je sve okupano tom svetlošću. Mislim, ništa nisam uradio. Dovoljno je samo što sedim ovde, i što gledam Pukovnika prcvoljka, ili šta god. Nema ni veze. Divan dan. Današnji. Najbolji dan mog života.”
„Misliš da sam lepa?”, rekla je Lara i nasmejala se stidljivo. Pomislio sam, sad je pravi čas da je pogledam u oči, ali nisam se usudio. „I ja sam Rumunkaaaa!”
„Priča je na kraju ispala neviđeno bolja nego što sam se nadala”, kazala je Aljaska, „ali i dalje ću te razmazati.”
„Samo napred mala”, kazao sam. Zaduvao je vetrić, zatalasavši visoku travu ispred ambara, a ja sam prebacio vreću za spavanje preko ramena da me greje.
„Najbolji dan mog života je 9. januar 1997. Imala sam osam godina, i mama i ja smo otišle u zoološki vrt u klasičan obilazak. Meni su se dopali medvedi. Njoj majmuni. Najbolji dan u životu. Kraj priče.”
,,I to je sve?!”, kazao je Pukovnik. ,,I to ti je najbolji dan u životu?!”
„Aha.”
„Meni se sviđa”, kazala je Lara. „I ja volim majmune.”
„Trulo”, kazao je Pukovnik. Meni se nije činilo da je trulo već pre da je u pitanju Aljaskina namerna nedorečenost, još jedan primer njenog izigravanja tajanstvenosti. Pa ipak, i pored toga što sam bio svestan da je namerno, nisam mogao da se ne zapitam: Šta je jebote tako divno u odlasku u zoološki vrt?Ali, pre nego što sam stigao nešto da kažem, Lara je progovorila.
„Dobro, na mene je red”, kazala je. „Lako je. To je dan kad sam došla ovde. Ja znam engleski a moji roditelji ne, i kad smo izašli iz aviona dočekali su nas rođaci, stričevi i strine koje sam tad prvi put videla na aerodromu, i roditelji su bili strašno srećni. Imala sam dvanaest, i uvek sam bila njihova bebica, ali to je bio prvi dan da sam im bila potrebna, pa su se prema meni ophodili kao da sam velika. Zato što nisu znali jezik, jasno? Bila sam im potrebna da naručim kafu, da prevedem useljeničku prijavu i obrazac za taksu, i sve ostalo, i tog dana su prestali da se ponašaju prema meni kao da sam dete. Takođe, u Rumuniji bili smo siromašni. A ovde smo nekako bogati.” Nasmejala se.
„Dobro.” Takumi se nasmejao, zgrabio flašu vina. „Ja gubim. Zato što je najbolji dan mog života dan kad sam izgubio nevinost. A ako mislite da ću vam ispričati tu priču, moraćete da me napijete mnogo više nego sad.”
„Nije loše”, kazao je Pukovnik. „Uopšte nije loše. Hoćete da znate šta je moj najbolji dan?”
„U tome je smisao igre, Čipe”, rekla je Aljaska, očigledno iziritirana.
„Najbolji dan mog života se još nije dogodio. Ali znam koji je. Viđam ga svaki dan.
Najbolji dan mog života biće kad budem mami kupio jebenu kućerinu. I to ne tamo neku u šumi, već nasred Mauntin bruka, među svim onim roditeljima Nedeljnih ratnika. Sa svim vašim roditeljima. Ali bez hipoteke. Kupujem je kešom, i vozim mamu tamo, i otvoriću joj vrata od auta a ona će izaći napolje i pogledati kuću - jednu od onih pravih malograđanskih sa dva sprata i drvenom ogradom, znate - i uručiću joj ključeve i reći: ’Hvala ti’. Čoveče, ona mi je pomogla da popunim prijavu za ovo mesto. I pustila me je da dođem, a to nije lako kad potičeš odande odakle smo mi, da pustiš sina da ode u školu. Eto, to je najbolji dan u mom životu.”
Takumi je nagnuo bocu i otpio nekoliko gutljaja, a onda je dodao meni. Pio sam, i Lara je, a onda je i Aljaska zabacila glavu i nakrenula bocu naopačke, brzo iskapivši poslednju četvrtinu.
Dok je otvarala novu flašu, Aljaska se osmehnula Pukovniku. „Dobio si ovu ruku. A sad najgori dan?”
„Najgori dan bio je kad je moj tata otišao. On je mator - sad ima, ono, sedamdeset godina - i bio je mator kad se venčao sa mojom mamom, pa ipak ju je prevario. I uhvatila ga je, i popizdela je, pa ju je udario. Ona ga je izbacila i otišao je. Bio sam ovde kad me je mama pozvala, ali tek kasnije mi je ispričala celu priču sa prevarom i ostalim, i to kako ju je udario. Tad je samo rekla da je otišao i da se neće vraćati. I nisam ga otad video. A čitavog tog dana sam čekao da me pozove i da mi objasni šta se desilo, ali nije. Nikad me nije pozvao. Mislio sam da će mi barem reći zbogom ili tako nešto. To mi je najgori dan.”
„Sranje, opet si me dobio”, kazao sam. „Moj najgori dan dogodio se u sedmom razredu, kad se Tomi Hjuit ispišao na moju opremu za fizičko, a onda je učitelj fizičkog rekao da moram da obučem opremu ili ću dobiti lošu ocenu. U sedmom razredu iz fizičkog, važi? Ima i gorih stvari iz kojih možeš dobiti lošu ocenu. Ali to je tad bila velika stvar, i plakao sam i pokušavao da objasnim nastavniku šta se dogodilo, a mnogo mi je bilo neprijatno, ali on je samo vikao, vikao i vikao dok nisam obukao tu upisanu majicu i šorc. Tad sam prestao da marim šta ljudi rade. Jednostavno me je bilo briga i za to što sam luzer i što nemam prijatelje i za sve ostalo. I tako, to mi je iskustvo na neki način pomoglo, ali taj trenutak bio je grozan. Mislim, samo me zamislite kako igram odbojku ili šta već u upišanoj opremi dok Tomi Hjuit na sve strane trubi šta je uradio. To mi je bio najgori dan.”
Lara se nasmejala. „Žao mi je Majlse.”
„Nema veze”, kazao sam. „Ispričaj mi ti svoj najgori dan, pa da i ja mogu da se smejem tvom bolu”, osmehnuo sam se, a onda su se i ostali nasmejali.
„Moj najgori dan je ujedno bio i moj najbolji. Zbog svega što sam napustila. Mislim, zvuči glupo, ali napustila sam detinjstvo, takode, jer većina dvanaestogodišnjaka, znate, ne mora da tumači V-2 obrasce.”
„Šta je V-2 obrazac?”, pitao sam.
„O tome ti pričam. To je obrazac za porez. Eto. Kakav dan.”
Laura je oduvek morala da govori u ime svojih roditelja, pomislio sam, i zato možda nikad nije naučila da govori u svoje ime. A ni ja nisam bio baš sjajan kad treba da zastupam svoje stavove. Dakle, imali smo jednu zajedničku važnu stvar, ličnu odliku koju nisam delio ni sa Aljaskom ni sa bilo kim drugim, mada to, gotovo po definiciji, Lara i ja nismo mogli izraziti jedno drugom. I možda samo zato što je iza njenih lenjih tamnih uvojaka gasnulo zalazeće sunce, ali u tom času poželeo sam da je poljubim, a za ljubljenje nismo morali da pričamo, tako da su i povraćanje po njenim farmerkama i meseci obostranog izbegavanja izbledeli. „Tvoj je red, Takumi.”

„Najgori dan u životu”, počeo je Takumi, „9. jun 2000. Moja baka je umrla u Japanu. Poginula je u saobraćajnoj nesreći, a trebalo je da odem kod nje dva dana kasnije. Hteli su da me ostave za raspust kod nje i deke, ali umesto toga sam odleteo na njenu sahranu, i tad sam, na sahrani, jedini put video kako stvarno izgleda, mislim, da nije na slici. Imala je budističku sahranu, pa su je kremirali, ali pre toga ležala je na toj, kao - pa, to zapravo i nije budistički. Mislim, tamo je to složeno sa verom, malo je budizam a malo šinto, ali nije ni važno - suština je da je ležala na toj, kao, lomači, ili tako nečemu. I to je jedini put da sam je video, malo pre nego što će je spaliti. To mi je bio najgori dan.”
Pukovnik je upalio cigaretu i dobacio mi je, a onda upalio jednu sebi. Bilo je jezivo što zna kad mi je potrebna cigareta. Stvarno jesmo kao matori bračni par. Za trenutak pomislio sam kako je grdno neobazrivo bacati upaljenu cigaretu po ambaru punom sena, ali taj me je trenutak brižnosti brzo prošao, pa sam se samo najozbiljnije trudio da ne tresem pepeo po senu.
„Još nema jasnog pobednika”, kazao je Pukovnik. „Sve je i dalje neizvesno. Na tebe je red, drugar.”
Aljaska je ležala na leđima sa dlanovima sklopljenim ispod glave. Govorila je blago i brzo, ali tihi dan je prelazio u još tišu noć - bube su nestale sa dolaskom zime - i čuli smo je sasvim razgovetno.
„Dan pošto me je mama odvela u zoološki vrt gde su joj se dopali majmuni a meni medvedi, bio je petak. Vratila sam se iz škole. Zagrlila me je i rekla mi da odem u sobu da uradim domaći da bih kasnije mogla da gledam televiziju. Otišla sam u sobu, a ona je valjda sedela za kuhinjskim stolom, kad je vrisnula, pa sam istrčala iz sobe i videla da se preturila na pod. Ležala je dole, držeći se za glavu i bacakajući se. A ja sam se ukopala od straha. Trebalo je da pozovem hitnu pomoć, ali samo sam počela da vrištim i da plačem dok nije konačno prestala da se grči, pa sam pomislila da je zaspala i da je to što ju je bolelo više ne boli. I tako sam čitav sat presedela pored nje na podu dok se moj tata nije vratio kući, i počeo da vrišti: ’Zašto nisi zvala hitnu pomoć?’, i pokušao je da joj da veštačko disanje, ali ona je već bila dobrano mrtva. Aneurizma. Najgori dan. Ja sam pobedila. Vi pijete.”
I pili smo.
Čitav minut niko nije progovarao, a onda je Takumi prozborio: „Nije te valjda tata okrivio za to?”
„Pa, nije odmah. Ali da. Ko ne bi?”
„Pa bila si mala”, Takumi se usprotivio. Bio sam previše iznenađen i zbunjen da bilo šta kažem, i pokušavao sam da uklopim ovu priču u ono što sam već znao o Aljaskinoj porodici. Mama joj je pričala kuc-kuc viceve - kad je Aljaska imala šest godina. I njena mama je nekad pušila - ali, očigledno, ne više.
„Da, bila sam mala. Ali i mala deca umeju da okrenu Hitnu pomoć. Stalno to rade.
Daj mi vino”, kazala je, mrtva hladna i bez ikakvih osećanja. Pila je ne podižući glavu sa sena.
„Žao mi je”, kazao je Takumi.
„Zašto mi nikad nisi rekla?”, upitao ju je Pukovnik tiho.
„Nikad se nije potegla priča o tome.” I tu smo prestali da joj postavljamo pitanja. Jer šta do vraga reći?
U dugačkoj tišini koja je potom usledila, dok smo dodavali flašu između sebe i lagano se opijali, zatekao sam sebe kako razmišljam o predsedniku Vilijamu Makinliju, trećem američkom predsedniku koji je ubijen. Živeo je nekoliko dana posle ranjavanja, a njegova žena je pred kraj počela da plače i viče: „Hoću da pođem s tobom! Hoću da pođem s tobom!” Poslednjim atomima snage Makinli se okrenu prema njoj i izgovorio poslednje reči: „Svi ćemo poći.”

Bio je to ključni trenutak Aljaskinog života. Sad znam na šta je mislila onda kad je plakala i pričala mi kako ona uvek sve zajebe. I kad je rekla da uvek sve izneveri, znam na koga je mislila. Na ovo je mislila pod svim i svakim u njenom životu, i zato nisam mogao da ne zamislim prizor: zamislio sam mršavu osmogodišnju devojčicu sa crnim ispod noktiju, kako gleda svoju majku koja se grči. I tako je sedela kraj svoje možda mrtve a možda još žive majke, koja pretpostavljam više nije davala znake života ali se još nije bila ni ohladila. A u tom rasponu između umiranja i smrti, mala Aljaska je ćutke sedela uz svoju majku. A onda sam kroz tišinu i pijanstvo na trenutak uhvatio kako se morala osećati. Verovatno ju je obuzela potpuna bespomoćnost, pomislio sam, kad joj jedina stvar koju je mogla učiniti - da podigne slušalicu i okrene Hitnu pomoć - uopšte nije pala na pamet. Kucne taj čas kada shvatimo da naši roditelji nisu u stanju da spasu ni sami sebe a ni nas, i da svakoga ko ide kroz vreme podvodne struje na kraju odvuku u more - te da ćemo svi, kratko rečeno, poći.
I zato je postala nepromišljena, prestravljena svojim nečinjenjem počela je neprekidno nešto da radi. Kad ju je Orao suočio s mogućnošću izbacivanja iz škole, možda je istrtljala Marijino ime samo zato što joj ništa drugo nije palo na pamet, a nije želela da je izbace, i tog časa dalje od toga nije mogla da razmišlja. Naravno da se uplašila. Ali važnije je što se verovatno uplašila da će se ponovo paralisati od straha.
„Svi ćemo poći”, kazao je Makinli svojoj supruzi, i istina je. Eto ti tvoj lavirint patnje. Svi ćemo poći. Da nađemo svoj put kroz tu zbrku hodnika.
Ništa od toga joj nisam rekao naglas. Ni tad niti ikad više. Nikad više nijednu reč nismo o tome prozborili. To je postao samo još jedan najgori dan, doduše gori od svih naših, i dok je noć brzo padala nastavili smo da pijemo i da se šalimo.

Kasnije te večeri, pošto je Aljaska gurnula prst u grlo i na silu se ispovraćala pred svima zato što je bila isuviše pijana da ode u šumu, zavukao sam se u vreću za spavanje. Lara je ležala pored mene, u svojoj vreći, gotovo se dodirujući s mojom. Pomerio sam ruku do same ivice vreće i namestio je tako da malčice preklopim njenu. Pritisnuo sam joj ruku rukom. Osećao sam je, iako su nas delile dve vreće za spavanje. Plan, koji sam smatrao vrlo lukavim, bio je da izvučem ruku iz vreće i zavučem je u njenu, a onda da je uhvatim za ruku. Bio je to dobar plan, osim što sam se, u pokušaju da kao mumija izvučem ruku iz vreće, počeo batrgati kao riba na suvom, skoro iščašivši rame. Nasmejala se - ne sa mnom, već meni - ali i dalje nismo progovarali. Pošto sam prešao tačku bez povratka, svejedno sam zavukao ruku u njenu vreću, a ona je prigušila kikot kad sam prstima ispratio liniju njene podlaktice sve do zgloba.
„Golicaš me”, prošaputala je. Toliko o tome koliko sam seksi.
„Izvini”, prošaputao sam.
„Ne, ali to je prijatno golicanje”, rekla je, i uhvatila me za ruku. Isprepletala je prste s mojima i stegla me. A onda se prevrnula na stranu i poljubila me. Siguran sam da je imala ukus bljutavog pića, samo što ništa nisam osetio, i siguran sam da sam i ja imao ukus bljutavog pića i cigareta, ali ni ona ništa nije osetila. Ljubili smo se.
Pomislio sam: Ovo je dobro.
Pomislio sam: Ne ljubim se loše. Uopšte.
Pomislio sam: Očigledno se niko u istoriji svemira ne ljubi bolje od mene.
Najedared se nasmejala i odvojila od mene. Izvukla je ruku iz vreće za spavanje i obrisala lice. „Izbalavio si mi nos”, kazala je i nasmejala se.
I ja sam se nasmejao, pretvarajući se da mi je bila namera da je zabavim mojim stilom ljubljenja sa balavljenjem nosa. „Izvini.” Da iskoristim Aljaskin bazni sistem, u svom čitavom životu nisam ubo više od pet prvih, pa sam i ovo pokušao da pripišem neiskustvu. „Malo sam novi u ovome”, kazao sam.
„To je bilo prijatno balavljenje”, kazala je, nasmejala se i ponovo me poljubila. Uskoro smo sasvim ispuzali iz vreća za spavanje, tiho se ljubeći. Legla je preko mene, pa sam je rukama obuhvatio oko tankog struka. Osećao sam njene dojke na grudima, dok se lagano uvijala na meni, opkoračivši me. „Prija mi da te dodirujem”, kazala je.
,,A ti si lepa”, rekao sam, osmehnuvši joj se. U mraku sam uspevao da joj razaznam obrise lica i velikih, okruglih očiju, kojima me je trepćući gledala, gotovo me dodirujući po čelu lepršanjem trepavica.
„Da li bi to dvoje što se vataju mogli da budu malo tiši?”, glasno je upitao Pukovnik iz svoje vreće za spavanje. „Zato što smo mi koji se ne vatamo pijani i umorni.”
„Uglavnom. Pijani”, lagano je rekla Aljaska, kao da samo izgovaranje reći zahteva veliki trud.
Jedva da smo dotad razmenili nekoliko reci, Lara i ja, ali nismo ni dobili priliku za razgovor zbog Pukovnika. Zato smo se tiho ljubili i krišom smejali ustima i očima. Pošto smo se toliko ljubili da nam je gotovo već dosadilo prošaputao sam: „Hoćeš da mi budeš devojka?” A ona je rekla: „Da, molim te”, i nasmejala se. Zajedno smo spavali u njenoj vreći za spavanje, u kojoj smo se, da budem iskren, malo gurali, ali i dalje je bilo lepo. Nikad nisam osećao drugu osobu kraj sebe dok spavam. Bio je to lep završetak najboljeg dana u mom životu.