John Green - U potrazi za Aljaskom

First topic message reminder :



Nagrada Američkog udruženja biliotekara za najbolji roman za mlade 2006. godine

Majls Halter je očaran čuvenim oproštajnim riječima - i umoran od bezbjednog života u okrilju kuće. Zato odlazi u internat u potrazi za nečim što je pjesnik Fransoa Rable na samrti nazvao velikim možda. Majlsa očekuje mnogo toga u Kalver Kriku, uključujući i Aljasku Jang. Pametna, zabavna, uvrnuta i ubistveno seksi, Aljaska će uvući Majlsa u svoj lavirint i katapultirati ga u pravcu velikog možda.
U potrazi za Aljaskom prati neizbrisivi uticaj koji jedan život može ostaviti na drugi. Zadivljujući debi Džona Grina obilježava dolazak jednog važnog novog glasa u savremenoj prozi.

Džon Grin je napisao moćan roman - roman koji naglavačke srlja u lavirint života, ljubavi i tajni vezanih za ljudsko postojanje. Ova knjiga će vam uzdrmati život, zato je nemojte čitati sedeći. Ustanite i zakoračite u susret velikom možda.

K. L. Going

Takumi

Izjurio sam iz sobe, kao da nikad nisam popušio nijednu cigaretu, kao za Veče u ambaru kad sam jurišao sa Takumijem, preko kruga spavaonice do njegove sobe, ali Takumija više nije bilo. Na krevetu je ostala samo gola presvlaka od vinila, sto ispražnjen i prašnjavi trag na mestu gde je nekad stajao stereo. Otišao je, a ja nisam stigao da mu kažem šta sam tog časa shvatio: da mu opraštam, i da ona nama oprašta, i da mi moramo praštati da bismo preživeli u lavirintu. Jer, ima nas toliko koji ćemo morati da živimo sa onim što smo uradili i sa onim što nismo uradili tog dana. Sa onim što se dalo na zlo, sa onim što se isprva činilo u redu samo zato što u tom času nismo mogli da sagledamo budućnost. Kad bismo samo mogli videti beskonačni lanac događaja koji proističu iz našeg najmanjeg postupka. Ali ne znamo dok to što znamo ne postane beskorisno.
Dok sam se vraćao natrag da Pukovniku dam Takumijevu poruku, shvatio sam da nikad neću saznati. Nikad je neću dovoljno dobro poznavati da znam o čemu je mislila u tim poslednjim trenucima, nikad neću znati da li nas je namerno ostavila. Ali to me ne-znanje neće sprečiti da marim za nju, i zauvek ću voleti Aljasku Jang, moju uvrnutu susetku, iz dubine svog uvrnutog srca.
Vratio sam se u sobu 43, ali Pukovnika još nije bilo, pa sam ostavio poruku na gornji krevet i seo za kompjuter da napišem kako se izlazi iz lavirinta:

Dugo pre nego što sam došao ovamo verovao sam da izlaz iz lavirinta leži u pretvaranju da lavirint ne postoji, da leži u izgradnji malog, samodovoljnog sveta u skrivenom delu beskrajne mreže hodnika i pretvaranju da nisi izgubljen, već da si kod kuće. To je međutim vodilo samo usamljeničkom životu upotpunjenom jedino poslednjim rečima već pokojnih ljudi, pa sam zato došao ovde da nađem veliko možda, istinske prijatelje i nešto malo veće od malog života. Ali onda sam zajebao stvar, i ne samo ja, nego su i Pukovnik i Takumi zajebali, i ona nam se izmigoljila iz ruku. Nema tu laži i prevare: zaslužila je bolje prijatelje.
Kad je ona napravila sranje, pre mnogo godina, kad se kao mala devojčica paralizovala od straha, i suočila se sa zagonetkom u sebi. Meni se isto moglo desiti, ali video sam kuda je nju to odvelo. Zato i dalje verujem u veliko možda, i u stanju sam da i dalje verujem, uprkos tome što sam je izgubio.
Znam da ću je zaboraviti. Ono što je jednom nastalo neprimetno sporo će se raspadati, i ja ću zaboravljati, ali ona će mi oprostiti što zaboravljam, baš kao što sam i ja njoj oprostio što je zaboravila i mene i Pukovnika i sve osim sebe i njene mame, u tim poslednjim trenucima koje je provela kao osoba. Sad znam da mi oprašta što sam ispao glup i uplašen, i što sam postupio glupo i kukavički. Znam da mi oprašta, baš kao što je i njoj majka oprostila. A evo i kako to znam:
Isprva sam mislio daje ona samo mrtva. Samo mrak. Samo telo koje jedu crvi.
Mnogo sam razmišljao o njoj kao o nečijem obroku. Ono što ju je činilo - njene zelene oči, polukez, meke obline njenih nogu - uskoro će postati ništa, obične kosti koje nikad više neću videti. Razmišljao sam o sporom procesu raspadanja do kostiju, prelasku u fosil, pa onda u ugalj koji će milionima godina kasnije iskopavati ljudi iz budućnosti, i koji će njome grejati svoje kuće, a ona će onda biti dim koji izlazi iz dimnjaka i zagađuje atmosferu. I dalje razmišljam tako ponekad, razmišljam da je možda „život posle smrti” samo nešto što smo izmislili ne bismo li ublažili bol zbog gubitka, ne bismo li učinili podnošljivim vreme provedeno u lavirintu. Možda je ona samo materija, a materija se reciklira.
Ali posle svega, ne verujem da je ona samo materija. I njen ostatak mora biti recikliran. Sada verujem da smo veći od zbira delova koji nas čine. Ako bismo uzeli Aljaskin genetski materijal i dodali joj životno iskustvo, veze koje je imala s ljudima, i dodali tome oblik i veličinu njenog tela, opet ne bismo dobili nju. To bi bilo nešto sasvim drugo. Postoji deo nje veći od zbira poznatih delova. Taj deo mora otići negde, zato što ga je nemoguće uništiti.
Iako se za mene sigurno ne može reći da imam dara za prirodne nauke, toliko sam naučio da znam da je energiju nemoguće stvoriti i uništiti. Ako je Aljaska samoj sebi oduzela život, to je nada koju bih voleo da sam mogao da joj pružim. Zaboraviti majku, izneveriti je, izneveriti i svoje prijatelje i samu sebe - to jesu užasne stvari, ali nije morala da presudi sebi i da se uništi. Te užasne stvari je moguće preživeti, zato što smo mi neuništivi onoliko koliko verujemo da jesmo. Kad odrasli kažu: „Tinejdžeri veruju da su nepobedivi”, s onim svojim podlim, glupavim osmehom na licu, i ne slute koliko su u pravu. Ne treba se nikad odreći nade, zato što nikad ne možemo biti nepopravljivo slomljeni. Verujemo da smo nepobedivi zato što i jesmo stvarno nepobedivi. Ne možemo se roditi i ne možemo umreti. Kao i energija, možemo samo menjati oblike, veličinu i ispoljavanja. Ljudi zaboravljaju na to kako stare. Sve više počinju da strahuju od gubitaka i neuspeha. Ali taj deo nas, koji je veći od zbira naših delova, ne može postati i ne može nestati, i zato ne može doživeti neuspeh.
Zato znam da mi oprašta, baš kao što i ja opraštam njoj. Poslednje reči Tomasa Edisona bile su: „Ovde je veoma lepo.” Ne znam gde se to ovde nalazi, ali verujem da je negde, i nadam se da je lepo.

Nekoliko poslednjih reči o poslednjim rečima


Kao i Bucu Haltera i mene oduševljavaju poslednje reči. U mom slučaju to je počelo kad sam imao dvanaest godina. Čitajući udžbenik iz istorije pronašao sam oproštajne reči predsednika Džona Adamsa: „Tomas Džeferson i dalje živi.” (Što slučajno nije bila istina. Džeferson je preminuo ranije tog dana, 4. jula 1826; Njegove poslednje reči bile su: „Danas je četvrti?”)
Nisam siguran zbog čega me i dalje zanimaju poslednje reči niti zašto ih i dalje tražim. Istina je da su mi se sa dvanaest godina zaista dopale poslednje reči Džona Adamsa. Ali isto tako mi se zaista dopadala i devojčica po imenu Vitni. Većina ljubavi ne potraje. (Barem moja ljubav prema Vitni svakako nije potrajala. Ni prezimena joj se više ne sećam.) Ali neke traju.
Takođe ne mogu sa sigurnošću tvrditi da su sve poslednje reči navedene u knjizi tačne. Poslednje reči po definiciji teško mogu da se utvrde. Svedoci su obuzeti osećanjima, događaji se brkaju, a osoba koja ih je izgovorila nije tu da istera stvar na čistac. Trudio sam se da budem dosledan, pa zato i ne čudi što postoje sporenja oko dva ključna citata u knjizi U potrazi za Aljaskom.

SIMON BOLIVAR
„Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta!”

U stvarnosti „Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta!” verovatno nisu bile poslednje reči Simona Bolivara (mada ih je, prema istoriji, zaista izgovorio). Njegove su poslednje reći mogle biti i: „Hose! Donesi mi prtljag. Ne žele nas ovde.” Provereni izvor reči
„Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta!” je i Aljaskin izvor, Gabrijel Garsija Markes i knjiga General u njegovom lavirintu.

FRANSOA RABLE
„Krećem u potragu za velikim možda.”

Fransoa Rableu se pripisuju četiri različite oproštajne izjave. Oksfordska knjiga smrti kao njegove poslednje reči navodi: a) „Krećem u potragu za velikim možda”; b) (pošto je dobio poslednju pričest) „Laštim čizme za poslednji put”; c) „Spustite zavese; farsa je gotova”; d) „Beati qui in Domino moriuntur”. Poslednja je, uzgred, igra reči, ali budući da je na latinskom, danas se retko navodi. U svakom slučaju, odbacio sam d) zato što mi je teško da zamislim Fransoa Rablea na samrti kako ima dovoljno snage da izvede fizički zamornu igru reči, i još na latinskom. Budući da c) zvuči duhovito, onda se ona najčešće navodi, pošto svi otkidaju na duhovite oproštajne izjave.
I dalje stojim pri tome da su Rableove reči bile „Krećem u potragu za velikim možda”, delom zbog toga što se i gotovo neprikosnovena knjiga Čuvene poslednje reči Laure Vard, slaže sa mnom, a delom zato što verujem u njih. Rođen sam u Bolivarovom lavirintu, i stoga moram verovati u nadu Rableovog velikog možda.

Izjave zahvalnosti


Korišćenjem manjeg fonta, koji nipošto ne odražava veličinu mog duga, želim da izrazim svoju zahvalnost:
Pre svega, ova knjiga uopšte ne bi ugledala svetio dana da nije izuzetne ljubaznosti moje prijateljice, izdavača, kvazi agenta i mentora, Ajlen Kuper. Ajlen je kao dobra vila, samo stvarna, i mnogo bolje obučena.
Kao drugo, neverovatno sam srećan što mi je Džuli Štraus-Gejbl izdavač u Datonu, a još srećniji što smo se i sprijateljili. Džuli je izdavač kakvog svaki pisac samo poželeti može: brižna, puna strasti i neosporno izuzetna. Ovi izrazi moje zahvalnosti upućeni njoj jedini su deo u celoj knjizi na koji nije imala uticaja, i mislim da se oboje slažemo da je to samo šteta.
Treće, Dona Bruks je od početka verovala u ovu knjigu i mnogo mi pomogla da je uobličim. Takođe, zahvalan sam i Margaret Vulat iz Datona, čije ime sadrži previše suglasnika, ali koja je i pored toga prva klasa. Hvala takode i talentovanoj Sari Sumvej, koja mi je izuzetno pomogla pažljivim iščitavanjem knjige i mudrim primedbama.
Četvrto, izuzetno sam zahvalan mom agentu, Rozmari Sandberg, koja je neumorni zastupnik svojih autora. Uz to je i Britanka. Zato kaže „Živeli”, umesto „Prijatno”. Zar to nije sjajno?
Peto, opaske moja dva najbolja druga na čitavom svetu, Dina Simakisa i Vila Hikmana, bile su mi od neprocenjivog značaja prilikom pisanja i doterivanja ove priče. Zato ih, znate, baš volim.
Šesto, zahvaljujem, između ostalih i, Šenonu Džejmsu (cimeru), Keti Elsi (kao što sam i obećao), Hasanu Arausu (prijatelju), Brakstonu Gudriču (rođaku), Majku Gudriču (advokatu, a i rođaku), Danijelu Bisu (matematičaru po struci), Ðordani Senjeri (prijatelju), Dženi Loton (duga priča), Dejvidu Rodžasu i Moli Hamond (prijateljima), Bilu Otu (mom uzoru), Ejmi Krouse Rosental (dovela me je na radio), Stefani Zvirin (dala mi je prvi posao), P. F. Kludžu (nastavniku), Polu Makadamu (nastavniku - mnogo volim nastavnike), Benu Segedinu (šefu i prijatelju), i divnoj Sari Urist.
Sedmo, imao sam sreću da pohađam školu sa divnim ljudima, ali bih osobito želeo da zahvalim neverovatnim Todu Kartiju i Olgi Čarnoj, Šinu Titonu, Emetu Klaudu, Danijelu Alarkonu, Dženifer Dženkis, Čipu Dankinu i MLS.


O autoru


Džon Grin je pohađao internat u Alabami, vrlo sličan Aljaskinom Kalver Kriku. Pošto je diplomirao na koledžu 2000. godine, Grin se preselio u Čikago. Danas radi kao komentator na Javnom nacionalnom radiju u Kad se sve uzme u obzir i za WBEZ, podružnicu radija NPR u Čikagu. U potrazi za Aljaskom je njegov prvi roman.


\'7b1\'7d Engl.: SUV – Sport Utility Vehicle,skraćenica za sportska vozila,džipove i sl. (Prim. prev.)