John Green - U potrazi za Aljaskom

First topic message reminder :



Nagrada Američkog udruženja biliotekara za najbolji roman za mlade 2006. godine

Majls Halter je očaran čuvenim oproštajnim riječima - i umoran od bezbjednog života u okrilju kuće. Zato odlazi u internat u potrazi za nečim što je pjesnik Fransoa Rable na samrti nazvao velikim možda. Majlsa očekuje mnogo toga u Kalver Kriku, uključujući i Aljasku Jang. Pametna, zabavna, uvrnuta i ubistveno seksi, Aljaska će uvući Majlsa u svoj lavirint i katapultirati ga u pravcu velikog možda.
U potrazi za Aljaskom prati neizbrisivi uticaj koji jedan život može ostaviti na drugi. Zadivljujući debi Džona Grina obilježava dolazak jednog važnog novog glasa u savremenoj prozi.

Džon Grin je napisao moćan roman - roman koji naglavačke srlja u lavirint života, ljubavi i tajni vezanih za ljudsko postojanje. Ova knjiga će vam uzdrmati život, zato je nemojte čitati sedeći. Ustanite i zakoračite u susret velikom možda.

K. L. Going

Jedan dan pre

Sledećeg jutra, što je naziv koji koristim u najširem mogućem smislu reči, budući da je zora tek počela da sviće, Pukovnik me je drmusajući probudio. Lara je ležala sklupčana u mom naručju, isprepletena s mojim telom.
„Moramo da krenemo, Buco. Vreme je za pokret.”
„Brate. Spavam.”
„Možeš da spavaš pošto se prijavimo. VREME JE DA KRENEMO!”, povikao je.
„Dobro. Dobro. Bez vikanja. Glava me boli.” I bolela je. U grlu sam osećao sinoćno vino a u glavi mi je bubnjalo kao jutro posle potresa mozga. Iz usta mi je bazdilo kao da mi se tvor uvukao u grlo i tu crko. Trudio sam se da ne izdišem u Larinoj blizini, dok se ona sanjivo izvlačila iz vreće za spavanje.
Brzo smo se popakovali, prazne flaše smo pobacali u visoku travu na poljani - bacanje smeća po prirodi bilo je neizbežna prateća pojava života u Kriku, pošto niko nije bio lud da prazne flaše od pića baca u kante za smeće u kampusu - i napustili ambar. Lara me je uhvatila za ruku a onda je stidljivo pustila. Aljaska je izgledala kao olupina voza, ali nije odustala od namere da sipa poslednjih nekoliko gutljaja Stroberi hila u hladnu instant kafu pre nego što je zafrljačila flašu iza sebe.
„Klin se klinom izbija”, kazala je.
„Kako si?”, upitao ju je Pukovnik.
„Znala sam i za bolja jutra.”
„Mamurna?”
„Kao pijani propovednik u nedelju ujutru.”
„Možda bi trebalo manje da piješ”, posavetovao sam je.
„Buco.” Odmahnula je glavom, lagano pijuckajući kafu sa vinom. „Buco, ono što moraš shvatiti jeste da sam ja jedna duboko nesrećna osoba.”

Hodali smo rame uz rame ispranim blatnjavim putem na povratku u kampus. Samo što smo stigli do mosta kad je Takumi stao, rekao ,,uh-hu”, sručio se na kolena i ruke i ispovraćao žuto-ružičasti vulkan.
„Izbaci to napolje”, kazala je Aljaska. ,,I biće ti dobro.”
Završavao je, pridigao se i rekao: „Konačno sam pronašao nešto što može da stigne liju. Lija je nemoćna protiv Stroberi hila.”
Aljaska i Lara otišle su u svoje sobe, nameravajući da se prijave Orlu kasnije u toku dana, dok smo Takumi i ja stali iza Pukovnika, kad je zakucao na Orlova vrata u devet ujutru.
„Poranili ste kući. Jeste li se lepo proveli?”
„Da, gospodine”, kazao je Pukovnik.
„Kako ti je mama, Čipe?”
„Gura nekako, gospodine. Dobro je.”
„Je l’ vas dobro hranila?”
,,Oh, jeste”, kazao sam. „Pokušala je da me ugoji.”
,,I treba. Prijatan dan.”

„Pa, mislim da ništa nije posumnjao”, kazao je Pukovnik, na povratku u sobu 43.
„Dakle, možda smo se stvarno izvukli.” Ja sam razmišljao o tome da odem do Lare, ali bio sam prilično umoran, pa sam legao u krevet i prespavao mamurluk.
Dan nije bio posebno zanimljiv. Trebalo je da uradim nešto izuzetno. Trebalo je da isisam srž iz života. Ali tog dana sam samo prespavao osamnaest od moguća dvadeset četiri sata.

Poslednji dan

Sledećeg jutra, prvog ponedeljka u novom polugodištu, Pukovnik je izašao ispod tuša baš kad se oglasio moj alarm.
Dok sam navlačio cipele Kevin je pokucao jednom, otvorio vrata i ušao u sobu.
„Dobro izgledaš”, Pukovnik je rekao opušteno. Kevin se ošišao kao marinac, sa kratkim područjem plave kose sa obe strane glave, tačno iznad ušiju. Isturio je donju usnu - prvi jutarnji ispljuvak. Prišao je STOČIĆU, uzeo konzervu Koka-kole i pljunuo u nju.
„Malo je falilo da vam ne uspe. Primetio sam u balzamu i odmah otišao pod tuš. Ali nisam primetio u gelu. Na Džefovoj kosi se uopšte nije primilo. Ali Longvel i ja smo morali da se ošišamo na keca. Hvala bogu da imam mašinicu.”
„Dobro ti stoji”, kazao sam, mada nije bila istina. Kratka kosa mu je isticala crte lica, posebno njegove preblizu postavljene sitne oči, koje nisu dobro izgledale kad su u prvom planu. Pukovnik se iz petnih žila trudio da deluje opasno - spreman za ono što bi Kevin mogao da uradi - samo što je teško izgledati opasno kad na sebi imaš samo narandžasti peškir.
„Primirje?”
„Pa, vaše muke se neće na ovome završiti, bojim se”, kazao je Pukovnik, misleći na poslate, ali još ne primljene izveštaje iz škole.
„Živa. Ako tako kažeš. Pričaćemo onda kad sve bude gotovo. Valjda.”
„Valjda”, kazao je Pukovnik. Dok je Kevin izlazio Pukovnik mu je dobacio: „Ponesi sa sobom konzervu u koju si pljunuo, nehigijensko govno.” Kevin je samo zatvorio vrata za sobom. Pukovnik je zgrabio konzervu, otvorio vrata i gađao njome Kevina - promašivši ga za dlaku.
„Čoveče, šta si navalio na tog tipa.”
„Još nema primirja, Buco.”

To popodne sam proveo sa Larom. Bili smo stidljivo učtivi, i mada nismo ništa znali jedno o drugome jedva da smo razmenili koju reč. Ali zato smo se ljubili. U jednom trenu me je zgrabila za dupe i ja sam nekako poskočio. Ležao sam, i u tom položaju sam izveo nešto najbliže poskakivanju, na šta je ona rekla: „Žao mi je”, a ja sam rekao,
„Nema veze. Samo me još malo boli od labuda.”
Zajedno smo otišli u TV salu i zaključali vrata. Gledali smo Brejdijevu družbu, koju nikad dotad nije gledala. Onu epizodu u kojoj Brejdi obilazi ukleti grad kopača zlata i kad ih neki šenuti matori ispirač zlata sa razbarušenom belom bradom sve zaključa u jednu zatvorsku ćeliju, a ta je baš posebno užasna, i često nas je terala na smeh. Što je dobro, pošto nismo imali mnogo tema za razgovor.
Taman kad su Brejdija zatvarali u zatvor Lara me je uzgred pitala: „Da li ti je neko nekad popušio?”
„Uh, ovo je kao grom iz vedra neba”, kazao sam.
„Grom?”
„Kao, znaš, iznenada.”
„Iznenada?”
„Znaš, kao kad te iznenada tresne loptica. Mislim, otkud ti je to palo na pamet?”
„Zato što ja to nikad nisam radila”, odgovorila je, a tanušni glas joj je sevao od zavodljivosti. Zvučala je tako bestidno. Mislio sam da ću pući. Nikad ne bih pretpostavio. Mislim, jedno je kad tako nešto čuješ od Aljaske. Ali da čuješ da glasić male slatke Rumunke najedared postane tako seksi...
„Ne”, kazao sam. „Nisam.”
„Da li misliš da je zanimljivo?”
DA LI!?!?!?!?!!? „Ovaj. Pa da. Mislim, ne moraš ako nećeš.”
„Mislim da hoću”, kazala je, pa smo se još malo ljubili, a onda. A onda, dok sam sedeo i gledao Brejdijevu družinu, gledao Marsiju Marsiju Marsiju kako jedva izlazi na kraj s Brejdijevim ludorijama, Lara mi je otkopčala pantalone, malo mi smakla bokserice i izvadila mi penis.
„Vau”, kazala je.
„Šta?”
Podigla je pogled prema meni, ne pomerajući se, a lice joj je bilo samo nanometar udaljeno od mog penisa. „Čudan je.”
„Kako to misliš čudan?”
„Samo veliki, valjda.”
Sa tom vrstom čudnog sam mogao da živim. A onda ga je obujmila rukom i stavila u usta. I stala da čeka.
Oboje smo bili strašno mirni. Ona nije pomerila nijedan mišić na svom telu, kao ni ja na mom. Bio sam svestan da u ovoj tački treba još nešto da se dogodi, samo nisam bio baš sasvim siguran šta.
Ostala je nepomična. Osećao sam njen nervozni dah. Nekoliko minuta, koliko je
Brejdiju bilo potrebno da ukrade ključeve i oslobodi se iz zatvora ukletog grada, ležala je tako, kao ukopana sa mojim penisom u ustima, a ja sam sedeo, čekajući.
Onda ga je izvadila iz usta i zbunjeno me pogledala.
„Jel treba još nešto da radim?”
„Ovaj. Pa ne znam”, kazao sam. Najedared mi je u glavi sinulo sve što sam naučio gledajući pornić sa Aljaskom. Palo mi je na pamet da bi možda trebalo da pokreće glavu gore-dole, ali šta ako se uguši? Pa sam zato ćutao.
„Možda treba, ono, da te ugrizem?”
„Ne grizi! Mislim, ne treba. Mislim - hoću da kažem, lepo je. Baš je fino. Ne znam da li treba još nešto da se desi.”
„Mislim, nisi -”
„Ovaj. Možda da pitamo Aljasku.”
I tako smo otišli u Aljaskinu sobu da je pitamo. Smejala nam se kao luda. Sela je na krevet, plačući od smeha. Onda je otišla u kupatilo i vratila se sa tubom paste za zube, da nam pokaže. Nikad u životu nisam više želeo da budem Krest komplit.
Lara i ja smo se vratili u njenu sobu, gde je ona uradila tačno ono što joj je Aljaska rekla da uradi i gde sam ja uradio tačno ono što je Aljaska rekla da ću uraditi, što znači da sam doživeo vatreno krštenje, umirući u hiljadu malih ekstatičnih smrti, dok mi se telo treslo. Bio je to moj prvi orgazam sa devojkom, pa sam posle bio posramljen i nervozan, a, razumljivo, i Lara, koja je konačno prekinula tišinu, upitavši me: „Hoćeš da radimo domaći?”
Prvog dana polugodišta nije imalo bog zna šta da se radi, ali ona je uzela da čita za čas engleskog. Ja sam dohvatio biografiju argentinskog revolucionara Če Gevare - čije se lice nalazilo na posteru u sobi - sa police Larine cimerke, a onda legao pored Lare na donji krevet. Počeo sam od kraja, što ponekad imam običaj da činim s biografijom koju ne nameravam da pročitam celu, jer tako bez mnogo muke pronađem poslednje reči. Kad ga je uhvatila bolivijska armija, Gevara je rekao: „Pucajte kukavice. Ionako ćete ubiti samo čoveka.” Prisetio sam se poslednjih reči Simona Bolivara iz romana Gabrijela Garsije Markesa - „Ima li uopšte izlaza iz ovog lavirinta!”. Čini se da su južnoamerički revolucionari imali dara za umiranje. Naglas sam pročitao Lari njegove poslednje reči. Okrenula se na stranu, spustivši mi ruku na grudi.
„Zbog čega toliko voliš poslednje reči?”
Koliko god delovalo čudno, nikad sebi nisam postavio to pitanje. „Ne znam”, kazao sam, stavivši joj ruku na krsta. „Ponekad samo zato što su smešne. Kao kad je u Građanskom ratu general Sedžvik rekao: ’Ni slona ne mogu da pogode sa ove uda...’ pre nego što će ga pogoditi.” Nasmejala se. „Ali ljudi često umiru onako kako su živeli. I tako mi poslednje reči mnogo govore o tome kakvi su bili kao ljudi, i zašto su postali ljudi o kojima se pišu biografije. Ima li to smisla?”
„Aha”, kazala je.
„Aha?” Samo aha?
„Aha”, ponovila je i nastavila da čita.
Nisam znao kako da razgovaram s njom. I osećao sam se osujećeno kad god bih pokušao to da činim, pa sam, posle nekog vremena, digao ruke.
Poljubio sam je za laku noć. Barem sam toliko mogao.

Pokupio sam Aljasku i Pukovnika iz naše sobe, pa smo prošetali do mosta, gde sam do poslednje sramne pojedinosti ponovio priču o felacio fijasku.
„Ne mogu da verujem da te je dvaput u istom danu ščepala dole”, kazao je Pukovnik.
„Dvaput tehnički. Samo jednom stvarno”, ispravila ga je Aljaska.
„Pa ipak. Mislim. Buci su popušili kobaju.”
„Siroma Pukovnik”, rekla je Aljaska, tužno se osmehnuvši. „Popušila bih ti iz sažaljenja, ali stvarno sam vezana za Džejka.”
„Baš je to jezivo”, kazao je Pukovnik.„Ti treba da očijukaš samo sa Bucom.”
„Ali Buca ima deeeevoooojku.” Nasmejala se.

Te noći smo Pukovnik i ja otišli u Aljaskinu sobu da prošla vimo uspeh Noći u ambaru. Ona i Pukovnik su poslednjih dana često slavili, ali meni se nešto nije penjalo na Stroberi hil, pa sam grickao perece dok su Aljaska i Pukovnik pili vino iz papirnih čaša na cvetiće.
„Večeras nećemo popiti celu flašu, srce”, kazao je Pukovnik. „Sutra je škola!”
„Ovo će biti jedno pravo južnjačko takmičenje u pijančenju”, uzvratila je Aljaska. ,,U
Bucinu čast priredićemo veče Južnjačkog života: ispijaćemo rundu po rundu pića iz papirnih čaša dok slabiji ne odustane.”
I to su uglavnom radili, zaustavivši se samo da ugase svetio u jedanaest, da nam Orao ne bi upao. Usput su ćaskali, ali uglavnom su pili, pa samo se lagano isključio iz njihovog razgovora da bih na kraju, žmirkajući u mraku, razgledao hrbate knjiga iz Aljaskine životne biblioteke. Čak i bez knjiga izgubljenih u mini poplavi, mogao sam do jutra čitati nasumice naslagane naslove. Tuce belih lala u plastičnoj vazi nesigurno se nakrivilo na vrhu jedne od gomila, a kad sam je pitao odakle joj, samo je rekla: „Džejku i meni je godišnjica”, a kako mi se ta grana dijaloga nije nastavljala, produžio sam sa razgledanjem naslova, i baš kad sam se zapitao gde bih mogao da saznam poslednje reči Edgara Alana Poa (inače, one glase: „Bože, olakšaj moju napaćenu dušu”), čuo sam Aljasku da kaže: „Buca nas i ne sluša”.
Pa sam rekao: „Slušam”.
„Baš smo pričali o Istini ili izazovu. Da li se igra samo u sedmom razredu ili je i dalje kul?”
„Nikad je nisam igrao”, odgovorio sam. „Nisam imao drugove u sedmom razredu.”
,,E sad je stvarno dosta!”, viknula je, malo preglasno s obzirom na kasne sate i činjenicu da je otvoreno pila vino u sobi. „Istina ili izazov!”
„Dobro”, složio sam se, „ali neću da se žvalavim sa Pukovnikom.”
Pukovnik je venuo u uglu sobe. „Ne mogu da se ljubim. Previše sam pijan.” Počela je Aljaska. „Istina ili izazov, Buco.”
„Izazov.”
„Poljubi se sa mnom.”
Što sam i učinio.
Tek tako. Nasmejao sam se, nervozno se osvrnuo oko sebe, a ona se nagnula i malčice iskrenula glavu u stranu, i poljubili smo se. Nula slojeva između nas. Jezici su nam plesali napred-nazad, iz jednih u druga usta, dok se više nije znalo koja su moja a koja njena, dok nisu postala naša spojena. Imala je ukus cigara i mauntin djua i vina i masti za usta čapstik. Ruku je prinela mom licu, i osetio sam kako mi mekim prstima prelazi niz obraz. Legli smo tako ljubeći se, ona na mene, i počeo sam da se pokrećem ispod nje. Na čas sam se izmakao, da bih rekao: „Šta se ovde događa?”, ali ona mi je prstom prekrila usta pa smo nastavili da se ljubimo. Jednom rukom je zgrabila moju i stavila je na svoj stomak. Polako sam je pomerao na gore dok nisam osetio luk njenih leđa kako se mekano uvija iznad mene.
Ponovo sam se odmakao. „Šta je sa Larom? Džejkom?” I ponovo me je ućutkala.
„Manje jezikom, više usnama”, rekla je, pa sam dao sve od sebe. Mislio sam da je čitava stvar u jeziku, ali ipak je ona stručnjak.
„Bogte”, kazao je Pukovnik prilično glasno. „Sirota zver, drama, noć pada.”
Ali nismo obraćali pažnju na njega. Premestila mi je ruku sa svog struka na grudi, koje sam oprezno opipao, prstima se lagano krećući ispod njene majice ali preko prslučeta, prateći joj obrise dojki, a onda obuhvatio jednu rukom, lagano je gnječeći.

„Dobro ti ide”, prošaputala je. Ni za čas nije odvojila usne od mojih dok je to govorila. Kretali smo se usklađeno, moje telo između njenih nogu.
„Ovo je baš zabavno”, prošaputala je, „samo mnogo mi se spava. Nastaviće se?” Još jedan tren me je ljubila, i, dok su mi se usta napinjala da ostanu priljubljena uz njena, pomerila se sa mene, stavila mi glavu na grudi i istog časa zaspala.
Nismo imali seks. Nismo se ni skinuli. Uopšte je nisam ni dodirnuo po nagim dojkama, a njena ruka nije otišla niže od mojih kukova. Nije ni bilo važno. Dok je spavala, prošaputao sam: „Volim te, Aljaska Jang.”
Tonući u san čuo sam Pukovnika kako kaže: „Čoveče, jesi se ti to ljubio sa Aljaskom?”
„Aha.”
„Neće to izaći na dobro”, rekao je za sebe.
Onda sam i ja zaspao. Onim dubokim, još te osećam u ustima snom, snom koji nije potpuno miran ali iz kog se svejedno teško budiš. A onda sam čuo zvonjavu telefona.
Mislim. I mislim, mada nisam siguran, da sam osetio kad je Aljaska ustala. Mislim da sam je čuo kako izlazi iz sobe. Mislim. Koliko je dugo nije bilo to je teško reći.
Ali i Pukovnik i ja smo se probudili kad se vratila, kad god to bilo, zato što je tresnula vratima. Jecala je, kao onog jutra posle Dana zahvalnosti, možda čak i gore.
„Moram da idem odavde!”, zaplakala je.
„Šta se dogodilo?”, upitao sam je.
„Zaboravila sam! Bože, koliko puta moram da zajebem stvar?”, rekla je. Nisam stigao ni da se zapitam šta je to zaboravila kad je vrisnula: „JEDNOSTAVNO MORAM DA IDEM. POMOZI MI DA ODEM ODAVDE!”
„Gde treba da ideš?”
Sela je i spustila glavu između nogu, jecajući. „Molim vas zamajavajte samo Orla da mogu da odem. Molim vas.”
I Pukovnik i ja, opterećeni krivicom, rekli smo uglas: „Važi”.
„Samo ne pali farove”, kazao je Pukovnik. „Vozi polako i ne pali farove. Jesi li sigurna da si dobro?”
„Jebiga”, rekla je. „Samo mi skinite Orla s vrata”, rekla je, a dečji jecaji skoro su prešli u krike. „Bože, o bože, tako mi je žao.”
„Dobro”, kazao je Pukovnik. „Upali kola kad čuješ drugi lanac petardi.” I otišli smo.
Nismo rekli: Nemoj da voziš. Pijana si.
Nismo rekli: Ne puštamo te u kola tako raspamećenu.
Nismo rekli: Insistiramo da pođemo sa tobom.
Nismo rekli: Zar to ne može da sačeka do ujutru. Sve - baš sve - može da čeka.
Otišli smo do našeg kupatila, zgrabili tri veze preostalih petardi ispod lavaboa i otrčali do Orlove kuće. Nismo bili sigurni da će nam ponovo upaliti.
Ali jeste, i to prilično dobro. Orao je zaždio iz kuće čim je čuo prvu seriju pucnjeva petardi - čekao nas je, valjda - pa smo pojurili u pravcu šume, povukavši ga za sobom toliko duboko da nije bilo šanse da je čuje kako se odvozi. Pukovnik i ja smo zalomili nazad, presekavši kroz potok da uštedimo vreme, uvukli se kroz stražnji prozor u sobu 43 i zaspali kao bebe.

POSLE



Dan posle

Pukovnik je spavao nemirnim snom pijanca, a ja sam ležao na leđima na donjem krevetu, osećajući kako me usta peckaju i bride, kao da se i dalje ljubim, i verovatno bismo prespavali prepodnevne časove da nas Orao nije probudio u osam ujutru triput odsečno kucnuvši. Okrenuo sam se na stranu kad je otvorio vrata, puštajući jutarnju svetlost da nahrupi u sobu.
„Treba svi da dođete u fiskulturnu salu”, kazao je. Žmirkajući sam ga pogledao, mada ga jedva razaznajući od jakog sunca koje mu je bleštalo iza leđa. „Odmah”, dodao je, i sve mi je bilo jasno. Gotovi smo. Uhvaćeni smo. Previše poslatih izveštaja o uspehu u školi. Previše opijanja za kratko vreme. Zašto su sinoć morali da se napiju? A onda sam je ponovo osetio, vino, cigarete, mast za usta čapstik i Aljasku, zapitavši se da li me je poljubila samo zato što je bila pijana. Nemoj da me izbaciš, pomislio sam. Nemoj. Tek smo se prvi put poljubili.
Kao da mi je uslišio molitve, Orao je rekao: „Niste u nevolji. Ali morate smesta da dođete u salu.”
Čuo sam iznad sebe Pukovnika kako se okreće. „Šta se dešava?”
„Dogodilo se nešto strašno”, rekao je Orao, da bi potom zatvorio vrata.

Dohvatajući farmerke sa poda Pukovnik je kazao: „Isto se dogodilo i pre nekoliko godina. Kad je Hajdova žena umrla. Pretpostavljam da je ovaj put Starac u pitanju. Biće da je starom gadu zaista ostalo samo još nekoliko udaha.” Podigao je pogled prema meni i zevnuo. Poluotvorene oči bile su mu krvave. „Izgledaš malčice mamurno”, primetio sam.
Zatvorio je oči. „Pa, onda se dobro pretvaram, Buco, pošto sam zapravo mnogo mamuran.”
„Poljubio sam Aljasku.”
,,E, već toliko pijan nisam bio. Idemo.”
Prešli smo preko kruga spavaonice na putu do sale. Nosio sam vrećaste pantalone, gornji deo trenerke bez majice ispod, i ružnu, od spavanja raščupanu frizuru. Svi nastavnici su zaređali po krugu spavaonice, kucajući na vrata soba, ali doktora Hajda nisam primetio. Zamislio sam ga kako leži mrtav u svojoj kući, pitajući se ko ga je pronašao, i kako su uopšte znali da ga nema pre nego što je stigao da ne dođe na čas.
„Ne vidim doktora Hajda”, kazao sam Pukovniku.
„Siroti gad.”
Sala je bila dopola puna kad smo stigli. Na sredini košarkaškog terena, blizu tribina, postavljen je mali podijum. Seo sam u drugi red, a Pukovnik odmah ispred mene. Misli su mi bile podeljene između tuge zbog doktora Hajda i uzbuđenja zbog Aljaske, prisećajući se krupnog plana njenih usta kako šapuću: „Nastaviće se?”
I nije mi palo na pamet - čak ni kad je doktor Hajd dohramao u salu, krećući se sitnim, usporenim koracima u mom i Pukovnikovom pravcu.

Potapšao sam Pukovnika po ramenu i rekao: „Evo ga Hajd”, a Pukovnik je rekao: „Sranje”, a ja sam rekao: „Šta je?”, a on je rekao: „Gde je Aljaska?”, a ja sam rekao: „Ne”, a on je rekao: „Buco, je l’ tu ili nije?”, a onda smo obojica ustali i počeli pogledom da pretražujemo lica u sali.
Orao je prišao podijumu i rekao: „Jesu li svi došli?”
„Nisu”, kazao sam mu. „Nema Aljaske.”
Orao je spustio pogled. „Jesu li svi ostali prisutni?”
„Nema Aljaske!”
„Dobro, Majlse. Hvala ti.”
„Ne možemo da počnemo bez Aljaske.”
Orao me je pogledao. Plakao je, nečujno. Suze su mu se samo slivale iz očiju, i preko brade padale na pantalone od rebrastog somota. Zurio je u mene, ali to nije bio Pogled prekog suda. Žmirkao je, od čega su mu se suze kotrljale niz lice, i delovao je, za ime sveta, tužno.
„Molim vas”, kazao sam. „Možemo li da sačekamo Aljasku?” Osećao sam kako svi bulje u nas, pokušavajući da razumeju ono što sam ja shvatio, ali u šta sam odbijao da poverujem.
Orao je spustio pogled i ugrizao se za donju usnu. „Prošle noći je Aljaska Jang doživela strašnu nesreću.” Tad su mu suze potekle još brže. ,,I poginula je. Aljaska je preminula.”
Za trenutak su svi u sali zaćutali, i unutra je nastupio potpuni tajac, tiši i od trenutaka kad bi Pukovnik izazivao suparnike tokom slobodnog bacanja. Zurio sam u Pukovnikov potiljak. Samo sam zurio u njegovu gustu, čupavu kosu. Tog časa je vladao takav muk da si mogao čuti zvuk ne-disanja, vakum koji je stvorilo sto devedeset užasnutih studenata.
Pomislio sam: Za sve sam ja kriv. Pomislio sam: Nije mi dobro. Pomislio sam: Povratiću.
Ustao sam i izjurio napolje. Stigao sam do kante za smeće ispred fiskulturne sale, metar i po udaljene od dvokrilnih vrata, i ispovraćao se preko flaša getorejda i dopola pojedenih obroka iz Mekdonaldsa. Ali nije izašlo bog zna šta. Nastavio sam da se napinjem, mišići su mi se grčili, grlo otvaralo i stezalo, grcao sam, neprekidno pokušavajući da povratim. Između grčeva i kašlja, iz sve snage sam usisavao vazduh. Njena usta. Njena mrtva, ledena usta. Neće se nastaviti. Znao sam da je pijana. Uznemirena. Podrazumeva se da nećeš pustiti nekoga ko je pijan i sjeban da vozi. Podrazumeva se. Gospode, Majlse, šta tebi fali? I tu konačno uspevam da se izbljujem, izbacivši mlaz u kantu. I sve što je od nje ostalo u mojim ustima, sad je završilo u kanti za smeće. Potom stiže još jedan, jači napad - a onda dobro, smiri se, u redu je, stvarno, pa ne može biti mrtva.
Nije mrtva. Živa je. Živa je negde. U šumi je. Aljaska se krije u šumi, nije mrtva, samo se krije. Izvodi neki od trikova sa nama. To je samo jedna izuzetna šala Aljaske Jang. Aljaska kao Aljaska, zabavna i razigrana ne zna kad je vreme da pritisne kočnicu.
I tu sam se osetio mnogo bolje, pošto ona uopšte nije umrla.

Vratio sam se u fiskulturnu salu gde su svi bili u različitim fazama raspadanja. Kao u emisijama na televiziji, kao specijalno izdanje Nacionalne geografije o obredima tugovanja. Video sam Takumija kako stoji iznad Lare, sa rukama na njenim ramenima. Video sam Kevina, kratko podšišane kose, držao je glavu zarivenu između nogu. Devojka po imenu Moli Tan, koja je sa nama išla na predračun, cvilela je, udarajući se stegnutim pesnicama po butinama. Svi ti ljudi koje sam na neki način poznavao a zapravo ih nisam znao, svi oni su se raspadali, a onda sam ugledao Pukovnika, kolena podignutih uz grudi, ležao je na boku pored tribina, Madam O’Mali je sedela kraj njega, ruke pružene ka njegovom ramenu, ali ga ne dodirujući. Pukovnik je vrištao. Udahnuo bi vazduh, pa vrisnuo. Udah. Vrisak. Udah. Vrisak.
U prvi mah sam pomislio da samo jauče. Ali posle nekoliko udaha primetio sam ritam. A posle još nekoliko, shvatio sam da Pukovnik izgovara reči. Vikao je: „Žao mi je”.
Madam O’Mali gaje zgrabila za ruku. „Znam da ti je žao, Čipe. Ali ništa nisi mogao da uradiš.” Ali, samo da je znala.
Nastavio sam tako da stojim i samo da posmatram prizor pred sobom, razmišljajući o tome kako ona nije mrtva, kad sam osetio ruku na ramenu, i, okrenuvši se, ugledao
Orla, pa sam mu rekao: „Mislim da izvodi neku od svojih glupih smicalica”, a on je rekao: „Ne, Majlse, žao mi je”, i osetio sam vrelinu na obrazima, pa sam rekao: „Stvarno je dobra. Mogla bi ovo da izvede”, a on je rekao: „Video sam je. Žao mi je”.
„Šta se dogodilo?”
„Neko je postavljao petarde u šumi”, rekao je, i čvrsto sam zatvorio oči, suočen sa neizbežnom činjenicom: ja sam je ubio. „Pošao sam za njima, a ona se valjda tada izvezla iz kampusa. Bilo je kasno. Tek što je izašla na I-65 južno od grada. Kamion se poprečio na putu, zakrčivši obe trake. Policijska kola samo što su stigla na lice mesta. Udarila je u auto ne zaustavljajući se. Mora da je bila vrlo pijana. Policija kaže da se osećao alkohol.”
„Kako znate?”, pitao sam ga.
„Video sam je Majlse. Razgovarao sam sa policijom. Bilo je trenutno. Grudima je udarila u volan. Žao mi je.”
I rekao sam, videli ste je i rekao je jesam, i pitao sam kako je izgledala i rekao je, samo joj je malo krvi curelo iz nosa, i seo sam na pod fiskulturne sale. I dalje sam čuo
Pukovnika kako vrišti, i osetio sam ruke na leđima kad sam se pognuo napred, ali jedino što sam video bila je ona kako leži gola na metalnom stolu, sa malom prugom krvi koja joj izlazi iz nosa veličine dugmeta, otvorene zelene oči joj zagledane u daljinu, a usta taman toliko izvijena na gore da nagoveste osmeh, i osetio sam pored sebe njenu toplinu i njena meka, topla usta na mojima.

Pukovnik i ja se ćutke vraćamo u našu sobu. Ja buljim u tlo pod nogama. Ne prestajem da uveravam sebe kako nije mrtva, i ne prestajem da razmišljam kako ne može da bude mrtva. Ljudi ne umiru tek tako. Ne mogu da dođem do vazduha. Uplašen sam, kao kad ti kažu da će te prebiti posle škole, i šesti je čas a ti si potpuno svestan šta te uskoro čeka. Veoma je hladno danas - bukvalno se smrzavamo - i pomišljam da otrčim do potoka i zaronim glavu u vodu, tako plitku da bi me kamenje izgrebalo po rukama, a onda da pustim i telo da sklizne u ledenu bujicu, dok šok od hladnoće ne pređe u obamrlost, i nastavio bih tako, da plutam nizvodno prvo do reke Kahaba, pa do reke Alabame, pa do zaliva Mobil i posle do Meksičkog zaliva.
Voleo bih da se istopim u mrkoj, hrskavoj travi po kojoj Pukovnik i ja gazimo dok se tiho vraćamo u našu sobu. On ima baš velika stopala, prevelika za njegovo kratko telo, i u novim, najobičnijim patikama koje nosi otkad su mu stare ispisali čini se kao da nosi klovnovske cipele. Ja razmišljam o Aljaskinim japankama koje vise na njenim plavo nalakiranim nožnim prstima dok se ljuljamo na ljuljašci kraj jezera. Da li će sanduk biti otvoren? Može li joj pogrebnik namestiti osmeh? Još mogu da je čujem kako kaže: „Ovo je baš zabavno, samo mnogo mi se spava. Nastaviće se?”

Poslednje reči propovednika iz devetnaestog veka, Henrija Vorda Bičera bile su:
„Sad počinje misterija.” Pesnik Dilan Tomas, koji je voleo da potegne, barem isto koliko i Aljaska,rekao je: „Popio sam osamnaest čistih viskija. Mislim da je to rekord”, pre nego što je umro. Aljaskin omiljeni pisac pozorišnih komada Judžin O’Nil rekao je: „Rođen sam u hotelskoj sobi, i - proklet bio - u hotelskoj sobi ću i umreti.” Čak i žrtve saobraćajnih nesreća ponekad izgovore poslednje reči. Princeza Dajana je rekla: ,,Oh, bože. Šta se dogodilo?” Filmska zvezda Džejms Din rekao je: „Moraju da nas vide”, pre nego što se zakucao poršeom u drugi auto. Znam toliko mnogo poslednjih reči. A njene nikad neću znati.

Hodam nekoliko koraka ispred Pukovnika kad shvatim da je pao. Okrenem se, a on leži ničice. „Moramo da ustanemo, Čipe. Moramo da ustanemo. Moramo samo da dođemo do sobe.”
Pukovnik podiže glavu sa zemlje, okreće je prema meni, i, gledajući me mrtvim pogledom, kaže: „Ne mogu. Da dišem.”
Ali može, a to znam zato što hiperventilira, udišući kao da pokušava da udahne vazduh mrtvacu. Podižem ga, a on se hvata za mene i počinje da jeca, govoreći ponovo:
„Tako mi je žao”, i ponovo. Nikad se ranije nismo zagrlili, Pukovnik i ja, i nema bog zna šta da se kaže, zato što i treba da mu bude žao, i ja mu jednostavno spuštam ruku na glavu i izgovaram jedinu pravu istinu: ,,I meni je žao.”

Dva dana posle

Te noći nisam spavao. Zora je sporo svitala, a i kad se konačno razdanilo, ni sunce koje je bleštalo kroz roletne, ni klimavi radijator nisu mogli da nas zagreju, pa smo Pukovnik i ja sedeli bez reči na kauču. On je čitao atlas.
Veče pre toga sam se izložio neprijatnosti da pozovem roditelje, samo što ovaj put kad sam rekao: „Hej, Majls je”, i mama odgovorila sa: „Šta se dogodilo? Da li je sve u redu?”, mogao sam mirne duše da joj kažem ne, nije sve u redu. Tad je tata uzeo slušalicu.
„Šta se dogodilo?”, upitao je.
„Ne viči”, rekla je mama.
„Ne vičem; takva je veza.”
„Pa onda pričaj tiše”, rekla je, pa je prošlo neko vreme pre nego što sam išta mogao da kažem, a kad sam mogao, prošlo je još neko vreme dok nisam izgovorio reči tako da imaju smisla - moja drugarica Aljaska je poginula u saobraćajnoj nesreći. Zurio sam u brojeve i poruke ispisane na zidu pored telefona.
,,Oh, Majlse”, kazala je mama. „Mnogo mi je žao, Majlse. Hoćeš li da dođeš kući?”
„Neću”, rekao sam. „Hoću ovde da ostanem... ne mogu da verujem”, što je delimično bilo istina.
„To je stvarno strašno”, rekao je tata. „Siroti njeni roditelji.” Siroti roditelj, pomislio sam, misleći na njenog tatu. Nisam mogao ni zamisliti šta bi moji roditelji učinili da ja umrem. Vozeći pijan. Bože, ako njen otac ikad sazna, ima i meni i Pukovniku da izvadi utrobu.
„Možemo li nekako da ti pomognemo?”, pitala je mama.
„Samo mi je bilo potrebno da vas čujem. Samo mi je bilo potrebno da se javite na telefon, što ste i učinili.” Čuo sam šmrcanje iza sebe - od hladnoće ili tuge, ni sam nisam znao - pa sam rekao roditeljima: „Još neko čeka da telefonira. Moram da idem.”
Čitave noći sam paralisano ćutao, prestravljen. Čega sam se uopšte toliko plašio? To se već dogodilo. Ona je mrtva.
Osetio sam je na koži toplu i meku, jezik mi je bio u njenim ustima, i smejala se, pokušavajući da me podučava, da me učini boljim, obećavši mi da će se nastaviti. A sad.
Sad je iz časa u čas bivala sve hladnija, sa svakim mojim udahom sve više mrtva. Pomislio sam: Takav je strah: izgubio sam nešto važno, što ne mogu pronaći a potrebno mi je. Tako bi se uplašio neko koje izgubio naočare i otišao u optičku radnju, a tamo mu rekli da su nestale sve naočare na svetu i da će odsad morati da se snalazi bez njih.

Nešto malo pre osam ujutru Pukovnik je objavio, doduše nikom konkretno: „Mislim da će danas za ručak biti bufridoi.”
„Aha”, rekao sam. „Da nisi gladan?”
„Zaboga, nisam. Ali ona im je dala to ime, znaš. Kad smo došli ovde zvali su ih pečeni buritoi, a Aljaska je počela da ih zove bufridoi, što su svi prihvatili, tako da im je na kraju i Morin zvanično promenio ime.” Za trenutak je zastao. „Ne znam šta da radim, Majlse.”
„Da. Znam.”
„Naučio sam napamet sve glavne gradove”, kazao je.
„Saveznih država?”
„Ma ne. To smo učili u petom razredu. Država. Kaži neku državu.”
„Kanada”, kazao sam.
„Daj nešto teže.”
„Ovaj. Uzbekistan?”
„Taškent.” Nije se čak ni zamislio. Jednostavno mu je bio tu, na vrh jezika, kao da je samo čekao da kažem „Uzbekistan”.
„Hajde da pušimo.”
Ušli smo u kupatilo i pustili tuš, i Pukovnik je izvadio šibice iz farmerki i kresnuo palidrvce o kutiju. Nije se upalilo.
Ponovo je pokušao, bezuspešno, i ponovo, sve ljuće i ljuće udarajući kutiju, dok je konačno nije bacio na zemlju i povikao: „DOÐAVOLA!”
,,U redu je”, kazao sam, potraživši rukom upaljač u džepu.
„Ne, Buco, nije”, kazao je, bacivši cigaretu i uspravivši se, najedared iznerviran. „Do đavola! Bože, kako se to moglo desiti? Kako je mogla biti tako glupa! Nikad ni o čemu nije razmišljala. Tako prokleto nepromišljena. Isuse. Nije u redu. Ne mogu da verujem da je ispala tako glupa!”
„Trebalo je da je zaustavimo”, kazao sam.
Pružio je ruku u kabinu da ugasi tuš koji je curkao, a onda otvorenim dlanom tresnuo u pločice. „Da, znam da je trebalo da je zaustavimo, do vraga. Dozlaboga sam svestan da je trebalo da je zaustavimo. Samo što nije trebalo da to treba. Morao si da je čuvaš kao neku trogodišnjakinju. Napraviš jedan pogrešan korak i ona ti umre. Isuse! Nije mi dobro. Moram da se prošetam.”
„Dobro”, odgovorio sam, trudeći se da mi glas ostane pribran.
„Žao mi je”, rekao je. „Potpuno sam sjeban. Imam osećaj da ću da umrem.”
„Možda i hoćeš”, kazao sam.
„Aha, možda i hoću. Nikad se ne zna. Tako je to. Samo puf! i nema te.”
Pošao sam za njim u sobu. Zgrabio je atlas sa kreveta, zakopčao jaknu, zatvorio vrata i puf. Nestao.

Jutro je donelo posetioce. Sat vremena pošto je Pukovnik izašao, kućni diler Henk Vilson je svratio da mi ponudi malo trave, što sam velikodušno odbio. Henk me je zagrlio i rekao: „Barem je bilo brzo. Barem je ništa nije bolelo.”
Znao sam da samo želi da pomogne, ali nije shvatao. Bolelo je. Tup beskonačan bol u mojoj utrobi koji nije prolazio ni kad sam kleknuo na ledeno hladne pločice kupatila, povraćajući na prazno.
I šta je uopšte „brza” smrt? Koliko traje ta brzina? Sekundu? Deset? Bol u tim sekundama, dok joj je srce pucalo a pluća prestajala da rade i do mozga joj umesto kiseonika i krvi stizala samo sirova panika, mora da je bio strašan. Šta je do vraga brzo? Ništa nije brzo. Za brzo kuvani pirinač potrebno je pet minuta, a za brzo kuvani puding sat. Sumnjam da brzi zaslepljujući bol deluje osobito brzo.

Da li je bilo dovoljno vremena da joj se život razmota pred očima? Da li sam se ja pojavio? Džejk? A obećala je, sećam se, obećala je da će se nastaviti, ali isto tako sam znao i da se uputila na sever kad je umrla, na sever prema Nešvilu, prema Džejku. Možda joj to ništa nije ni značilo, možda je to bila samo još jedna njena velika nepromišljenost. I dok je Henk stajao u dovratku, jednostavno sam gledao mimo njega, preko previše tihog kruga spavaonice, pitajući se da li je njoj to išta značilo, a sve što sam sebi mogao da kažem bilo je da, naravno, obećala je. Nastaviće se.

Sledeća je stigla Lara, kapaka natečenih od plača. „Šta se dogodilo?”, upitala me je dok sam je držao u naručju, podigavši se na prste da bih se bradom oslonio na njeno teme. „Ne znam”, rekao sam.
„Jesi li je video te noći?”, upitala me je, pričajući u moju ključnu kost.
„Napila se”, rekao sam joj. „Pukovnik i ja smo otišli da spavamo, a ona se valjda odvezla iz kampusa.” I to je postala uobičajena laž.
Osetio sam Larine prste, mokre od suza, kako mi pritiskaju dlan, i pre nego što sam stigao da razmislim, povukao sam ruku.
„Žao mi je”, kazao sam.
,,U redu je”, kazala je. „Biću u sobi ako budeš hteo da svratiš.” Nisam svratio. Nisam znao šta da joj kažem - našao sam se u ljubavnom trouglu sa jednom mrtvom stranicom.

Tog popodneva smo se svi okupili u fiskulturnoj sali na još jednom zboru. Orao je saopštio da će škola organizovati prevoz autobusom do Stanice Vajn za sahranu u nedelju. Na polasku sam primetio Takumija i Laru kako idu prema meni. Lara mi je uhvatila pogled i bledo se osmehnula. Uzvratio sam osmehom, ali brzo sam se okrenuo i sakrio u gužvi ožalošćenih učenika koji su izlazili iz sale.

Ja spavam a Aljaska uleće u sobu. Naga je i čitava. Njene dojke, koje sam osetio samo na čas i u mraku, vise joj sjajno oble na telu. Lebdi nekoliko centimetara iznad mene, na licu osećam njen topao i sladak dah poput povetarca koji prolazi kroz travu.
„Zdravo”, kažem. „Nedostajala si mi.”
„Dobro izgledaš, Buco.”
„I ti.”
„Tako sam gola”, kaže, i nasmeje se. „Otkud to da sam ovako gola?”
„Samo bih voleo da ostaneš”, kažem.
„Ne”, odgovara, i pritiska me mrtvačkom težinom, slamajući mi grudi, izbijajući mi vazduh, i hladna je i vlažna, kao led kad se topi. Glava joj je prepolovljena i sivkastoružičasta masa curi joj iz polomljene lobanje i kaplje mi po licu, a ona bazdi na formaldehid i trulo meso. Grčim se da povratim i guram je od sebe, prestravljen.
Probudio sam se padajući i s treskom prizemljio na pod. Hvala bogu te spavam na donjem krevetu. Prespavao sam četrnaest sati. Bilo je jutro. Sreda, pomislio sam. Njena je sahrana u nedelju. Pitao sam se da li će se Pukovnik vratiti do tada, gde god otišao.
Mora se vratiti do sahrane, zato što ne mogu da idem sam, a otići sa bilo kim ko nije Pukovnik samo bi pogoršalo moju usamljenost.
Hladan vetar je udarao u vrata, drmusajući drveće ispred prozora u dnu sobe, takvom silinom da sam čuo iz kreveta, i uspravio sam se, pomislivši da Pukovnik tamo negde hoda po vetru, oborene glave i cvokoćući zubima.

Četiri dana posle

Bilo je pet ujutru, i čitao sam biografiju istraživača Merivetera Luisa (i čuvenog Klarka), trudeći se da ostanem budan kad je Pukovnik otvorio vrata i ušao u sobu.
Blede ruke tresle su mu se, a atlas koji je njima držao ličio je na lutka kome su konci pokidani.
,,Je l’ ti hladno?”, upitao sam ga.
Klimnuo je glavom, izuo patike, i uvukao se u moj donji krevet, ispod pokrivača.
Zubi su mu cvokotali kao Morzeova azbuka.
„Isuse. Je l’ ti dobro?”
„Sad mi je bolje. Toplije”, kazao je. Jedna mala, avetinjski bela ruka promolila se ispod ćebeta. „Uhvati me za ruku, oćeš?”
„Dobro, ali samo to. Nema ljubljenja.” Pokrivač se zatresao od njegovog smeha.
„Gde si bio?”
„Otišao sam pešice do Montevalja.”
„Šezdeset kilometara?”
„Šezdeset pet”, ispravio me je. „Pa šezdeset pet do tamo. I šezdeset pet natrag. Sve ukupno preko sto kilometara. Sto trideset. Da. Sto trideset kilometara za pedeset pet sati.”
„Šta si do vraga tražio u Montevalju?”, upitao sam.
„Ništa važno. Samo sam hodao dok mi nije bilo hladno a onda sam krenuo nazad.”
„Nisi spavao?”
„Ne! Snovi su užasni. U mojim snovima više uopšte ne liči na sebe. Više se i ne sećam kako je nekad izgledala.”
Pustio sam mu ruku, zgrabio godišnjak od prošle godine i pronašao njenu sliku. Na crno-beloj fotografiji nosila je narandžastu majicu na bretele i teksas šore koji joj je dosezao do polovine mršavih butina, usta je razvukla u smrznuti široki osmeh, dok je levom rukom držala Takumija rvačkim hvatom. Kosa joj je pala preko lica taman toliko da prekrije obraze.
„Tako je”, kazao je Pukovnik. „Da. Neviđeno me je smaralo što se uzrujava bez ikakvog povoda. I to što postane sva mrzovoljna a onda svoje stanje objašnjava pozivajući se na nepodnošljivi pritisak teške tragedije ili tako nečega, umesto da nekad kaže šta stvarno nije u redu jer nikad i nije imala neki prokleti razlog da bude tužna. A ja jednostavno mislim da moraš imati neki razlog. Devojka me šutne i ja sam tužan. Uhvate me da pušim, pa popizdim. Boli me glava pa sam razdražljiv. Ona nikad nije imala razlog, Buco. Prekipelo mi je da trpim te njene drame. I samo sam je pustio. Gospode.”
I mene je živcirala ta njena ćudljivost, ponekad, ali ne i te noći. Te noći sam je pustio zato što mi je tako rekla. U mom slučaju to je bilo tako prosto, i tako glupo.
Pukovnik je imao baš sitnu šaku, pa sam je čvrsto stegnuo, i njegova je hladnoća počela da curi u mene a moja toplota u njega. „Naučio sam i broj stanovnika svake zemlje”, kazao je.
„Uzbekistan.”
„Dvadeset četiri miliona sedam stotina pedeset pet hiljada petsto devetnaest.”
„Kameron”, kazao sam, ali već je bilo prekasno. Zaspao je, a ruka mu se oklembesila u mojoj. Vratio sam je ispod pokrivača i popeo se u njegov krevet, da bar tu noći prespavam u gornjem klevetu. Uspavao sam se osluškujući njegovo sporo, ujednačeno disanje, dok je njegova tvrdoglavost konačno bila savladana umorom.

Šest dana posle

Te nedelje ustao sam posle tri sata sna i istuširao se prvi put nakon dužeg vremena. Obukao sam svoje jedino odelo. Malo je falilo da ga i ne ponesem, ali mama je uporno tvrdila da nikad ne znaš kad će ti zatrebati odelo, i bila je u pravu.
Pukovnik nije posedovao odelo, a s obzirom na ugled koji je uživao u Kriku nije imao ni od koga da ga pozajmi, pa je obukao crne pantalone i sivu košulju.
„Pretpostavljam da mi ne ide kravata sa flamingosima”, kazao je, izvlačeći crne čarape.
„Previše je razdragana za ovu priliku”, odgovorio sam.
„Ne mogu da je nosim u operu”, kazao je Pukovnik, gotovo se osmehujući. „Ne mogu da je nosim ni na sahranu. Ne mogu da je iskoristim za vešanje. Za jednu kravatu prilično je neupotrebljiva.” Dao sam mu svoju kravatu.

Iako je škola obezbedila autobuse za prevoz učenika na sever, u Aljaskin rodni grad Stanicu Vajn, Lara, Pukovnik, Takumi i ja odvezli smo se do tamo Takumijevim SUV- om, birajući sporedne puteve da ne bismo morali da prođemo autoputem pored onog mesta. Zurio sam kroz prozor, gledajući kako se prigradski pojas oko Bermingama pretapa u blago talasaste brežuljke i polja severne Alabame.
Napred je Takumi pričao Lari kako je letos Aljaski neki dečko zatrubeo na sisu, i Lara se nasmejala. Tad sam je video prvi put, a sada idemo na poslednji susret. Od svega sam najjače osećao nepravdu, neopisivu nepravičnost toga da voliš nekoga ko bi možda mogao da ti uzvrati ljubav samo da nije mrtav, pa sam se nagnuo napred, prislonivši čelo na Takumijev naslon za glavu i zaplakao, onako cvileći, a nisam čak ni osećao tugu koliko bol. Bolelo je, i to uopšte nije bio eufemizam. Bolelo je kao da me neko tuče.
Poslednje reči Merivetera Luisa bile su: „Nisam kukavica, već sam baš snažan. A umreti je mnogo teško.” Ne sumnjam u to, ali ne može biti teže nego kad te neko ostavi za sobom. Mislio sam na Luisa dok sam pratio Laru do kapele sa krovom na dve vode, u produžetku jednospratnog pogrebnog zavoda Stanice Vajn u Alabami, jedne varošice tačno onako depresivne i deprimirajuće kako ju je Aljaska oduvek opisivala. Unutra je bazdilo na buđ i sredstva za dezinfekciju, a žute tapete u predvorju ljuštile su se u uglovima.
,,’Este svi došli zbog gospođice Jang?”, pitao je neki tip Pukovnika, a ovaj je klimnuo glavom. Uveli su nas u veliku prostoriju sa stolicama na rasklapanje poređanim u redove, u kojoj se nalazio samo jedan čovek. Klečao je ispred kovčega u pročelju kapele. Sanduk je bio zatvoren. Zatvoren. Više je nikad neću videti. Neću je poljubiti u čelo. Neću je videti poslednji put. Ali morao sam, morao sam da je vidim, pa sam previše glasno upitao: „Zašto je zatvoren?”, a taj se čovek, kome se stomak prelivao preko pretesnih pantalona, okrenuo i pošao prema meni.
„Zbog njene majke”, rekao je. „Njena majka imala je otvoren sanduk, i Aljaska mi je rekla: ’Ne daj nikom da me vidi, tata’, eto zato. Ona, sinko, ionako nije tu. Ona je sad kod Gospoda.”

Spustio mi je ruku na rame. Taj čovek koji se ugojio od poslednjeg puta kad je nosio odelo. Nisam mogao da poverujem šta sam mu učinio. Tim zelenim očima koje su sijale kao Aljaskine samo što su bile dublje uronjene u tamne duplje. Kao da je neki zelenooki, još dišući duh. Nemoj, nemoj da umreš, Aljaska. Nemoj da umreš. Izvukao sam se iz njegovog zagrljaja i prošao pored Lare i Takumija do njenog sanduka, i kleknuo ispred njega, spustivši ruke na uglačano drvo. Tamni mahagoni, iste boje kao njena kosa. Osetio sam sitnu Pukovnikovu šaku na ramenu, i jedna suza mi je kanula na glavu, i tih nekoliko časaka kao da smo tu bili samo nas troje - autobusi sa učenicima nisu još stigli, a Takumi i Lara su iščezli u daljini, i bili smo tu samo nas troje - tri tela i dve osobe - nas troje koji smo znali šta se dogodilo i previše slojeva između nas, previše toga što nas je razdvajalo. Pukovnik je kazao: „Toliko sam želeo da je spasim”, i rekao sam mu: „Čipe, nema je više”, a on je rekao: „Mislio sam da ću osetiti kako nas posmatra odozgo, ali u pravu si. Jednostavno je otišla”, i rekao sam: ,,Oh, bože, Aljaska, volim te. Volim te”, a Pukovnik je prošaputao: „Žao mi je, Buco. Znam da si je voleo”, i rekao sam: „Ne. Ne u prošlom vremenu”. Ona više nije čak ni osoba, već samo telo koje truli, ali ja je volim u sadašnjem vremenu. Pukovnik je kleknuo kraj mene, dodirnuo usnama kovčeg i prošaputao: „Izvini, Aljaska. Zaslužila si bolje prijatelje”.
Da li je mnogo teško umreti, gospodine Luise? Da li je taj lavirint zaista gori od ovog?

Sedam dana posle

Sledeći dan proveo sam u našoj sobi, igrajući fudbal bez tona, u isto vreme nesposoban da bilo šta radim i da ništa ne radim. Bio je to dan Martina Lutera Kinga, poslednji dan pre početka nastave, a jedino o čemu sam mogao da mislim bilo je to da sam je ja ubio. Pukovnik je jutro proveo sa mnom, ali onda je odlučio da ode u menzu na ćufte.
„Idemo”, kazao je.
„Nisam gladan.”
„Moraš da jedeš.”
,,’Oćeš da se kladiš?” Pitao sam ga, ne skidajući pogled s igrice.
„Bože. Dobro.” Uzdahnuo je i izašao, zalupivši vratima za sobom. I dalje je mnogo ljut, shvatio sam da razmišljam s mrvicom žaljenja. Nema razloga da se bude ljut. Ljutnja samo odvlači od sveprožimajuće tuge, od poštenog saznanja da sam je ubio i oduzeo joj budućnost i život. Ljutnja to ne može popraviti. Do vraga.

„Kakve su bile ćufte od mesa?”, pitao sam Pukovnika kad se vratio.
„Tačno onakve kako ih pamtiš. Ni meso ni ćufte.” Pukovnik je seo kraj mene. „Orao je sa mnom jeo. Hteo je da zna da li smo mi palili petarde.” Pauzirao sam igru i okrenuo se prema njemu. Jednom rukom je cupkao poslednje ostatke plavog vinila na penastom kauču.
,,I šta si rekao?”, upitao sam ga.
„Nisam cinkario. Nema ni veze, kazao je da sutra dolazi njena tetka ili tako nešto, da joj isprazni sobu. Pa, ako tamo ima nešto što je naše, ili nešto što njena tetka ne bi trebalo da pronađe...”
Vratio sam se igrici, rekavši: „Nije mi danas do toga.”
„Onda ću sam to obaviti”, odvratio je. Okrenuo se i izašao iz sobe, ostavivši otvorena vrata, i zaostali talas ljute zime brzo je nadjačao radijator, pa sam pauzirao igru i ustao da zatvorim vrata, a kad sam provirio napolje da proverim da li je Pukovnik već ušao u njenu sobu, zatekao sam ga kako i dalje stoji tu, pred našom sobom. Ščepao me je za trenerku, osmehnuo se i rekao: „Znao sam da me nećeš pustiti da to radim sam. Znao sam.” Odmahnuo sam glavom i zakolutao očima, ali pošao sam za njim stazicom pored javnog telefona do njene sobe.
Otkad je umrla nisam razmišljao o tome kako je mirisala. Ali kad je Pukovnik otvorio vrata uhvatio sam trag njenog mirisa: vlažne zemlje i trave, cigareta, a ispod svega toga mrvicu mleka za telo od vanile. Zapljusnula je moju sadašnjost, i samo sam se iz pristojnosti suzdržao da ne zagnjurim lice u njen prljavi veš koji je ispadao iz pune korpe za rublje pokraj ormara. Sve je izgledalo kao što se sećam: stotine knjiga naslaganih uza zidove, njeno ćebe boje lavande zgužvano u dnu kreveta, klimava hrpa knjiga na stočiću pored kreveta, vulkanska sveća koja se nazire ispod njega. Sve je izgledalo kao što sam znao da će izgledati, ali miris, nepogrešivo njen, on me je dokrajčio. Stajao sam nasred sobe, zatvorenih očiju, udišući polagano kroz nos, vanilu i nekošenu jesenju travu, ali sa svakim udahom, što sam se više privikavao na njega, miris je bledeo, i uskoro se potpuno izgubio.
„Ovo je nepodnošljivo”, rekao sam prozaično, zato što je zaista bilo tako. „Bože. Ove knjige koje nikad neće pročitati. Njena životna biblioteka.”
„Kupljene na garažnim rasprodajama, gde će verovatno i završiti.”
„Pepeo pepelu. Garažna rasprodaja garažnoj rasprodaji”, kazao sam.
„Tako je. Dobro, sad na posao. Skupi sve što njena tetka ne bi trebalo da pronađe”, kazao je Pukovnik, a onda sam ga video da je kleknuo kraj njenog stola, potpuno izvukao fioku ispod njenog kompjutera, i malim prstima počeo da vadi gomile papira spojenih spajalicama. „Zaboga, sačuvala je svaki rad koji je ikad napisala. Mobi Dik. Itan From.”
Zavukao sam ruku ispod njenog dušeka i opruga tražeći kondome koje sam znao da tu skriva kad joj Džejk dođe u posetu. Stavio sam ih u džep, a onda prišao njenom ormaru sa stvarima, pretražujući po vešu skrivene flaše pića, seksi pomagala ili sam bog zna šta. Ništa nisam pronašao. A onda sam se bacio na knjige, zureći u njih onako naslagane jedna na drugu, okrenute hrbatima, tu nasumično napravljenu zbirku literature koja je predstavljala Aljasku. Postojala je jedna knjiga koju sam želeo da zadržim za sebe, ali nisam mogao da je pronađem.
Pukovnik je sedeo na podu, i, priljubivši glavu uz linoleum, virio ispod kreveta.
„Valjda nije ostavila neko piće, je l’ da?”, pitao je.
I zamalo da kažem, zakopano je u šumi pored fudbalskog igrališta, ali onda sam shvatio da Pukovnik to ne zna, da njega nikad nije povela do oboda šume i rekla mu da traži zakopano blago, da smo to podelili samo ona i ja, pa sam to sačuvao kao neku uspomenu, kao da bih, podelivši to sećanje s nekim, prouzrokovao njegov gubitak.
„Da li vidiš negde Generala u svom lavirintu?”, upitao sam ga, očima ispitujući naslove na gomilama knjiga. „Korice su gotovo potpuno zelene, čini mi se. I mekan je povez, a i poplavljena je pa su se listovi sigurno izvitoperili, ali mislim da nije...”, i tu me je presekao: „Da, evo je”, okrenuo sam se a on ju je držao, onako raskupusanih listova kao daje harmonika, posle Longvelove, Džefove i Kevinove šale, i prišao sam, uzeo knjigu i seo na Aljaskin krevet. Sve ono što je podvlačila i kratke beleške koje je dopisivala malčice se razmrljalo od vlage, ali knjiga je uglavnom ostala čitava, pa sam pomislio kako bi trebalo da je ponesem u sobu i pokušam da pročitam, iako nije u pitanju biografija, kad sam listajući je, stigao do te strane na samom kraju knjige.
Potreslo ga je zapanjujuće otkriće da se mahnita trka njegovih nesreća i snova tog trenutka bližila završnici. Sve je ostalo bilo u mraku. „Do vraga”, uzdahnuo je. „Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta!”
Čitav pasus bio je podvučen razmrljanim, vodom natopljenim crnim mastilom. Ali tu je bilo još jedno mastilo, kristalno plavo, dopisano posle poplave, a strelica je vodila od reči „Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta!” do beleške napisane njenim teškim okruglim pisanim slovima na margini: Pravo i brzo.
„Hej, dopisala je nešto posle poplave”, kazao sam. „Ali čudno je. Pogledaj. Strana devedeset druga.”
Dobacio sam knjigu Pukovniku, koji je listajući pronašao stranicu a onda me pogledao. „Pravo i brzo”, kazao je.
„Aha. Čudno, je l’ da? Valjda, kako se izlazi iz lavirinta.”
„Čekaj, kako se to desilo? Šta se dogodilo?”
I zato što je postojalo samo jedno to, znao sam na šta misli. „Rekao sam ti šta mi je Orao ispričao. Kamion se preprečio na putu. Policijska kola su se pojavila da zaustave saobraćaj a ona je udarila u njih. Toliko je bila pijana da nije pokušala ni da ih zaobiđe.”
„Toliko pijana. Toliko pijana? Policijska kola su imala upaljena poziciona svetla.
Buco, naletela je na policijska kola na kojima su sva svetla bila uključena”, ubrzano je rekao. „Pravo i brzo. Pravo i brzo. Izlaz iz lavirinta.”
„Ne”, rekao sam, ali dok sam izgovarao to, mogao sam da zamislim sliku. Mogao sam da je zamislim dovoljno pijanu i dovoljno besnu. (Ali zbog čega - što je prevarila
Džejka? Što me je povredila? Što je poželela mene a ne njega? I dalje besna što je cinkarila Mariju?) Mogao sam da je zamislim kako zuri u policijski auto i cilja pravo u njega, ne dajući ni pet para ni za koga na svetu, ni za obećanje koje mi je dala, ni za svog oca ili bilo kog drugog, i ta gadura, ta gadura se ubila. Ali ne. Ne. To ne liči na nju. Ne. Rekla mije nastaviće se. Naravno. „Nije.”
„Da, verovatno si u pravu”, kazao je Pukovnik. Spustio je knjigu, seo na krevet pored mene i prislonio čelo na ruke. „Ko vozi deset kilometara izvan kampusa da bi se ubio? Nema nikakvog smisla. Ali ’pravo i brzo’. Malo čudan predosećaj, zar ne? Uostalom, i dalje ne znamo šta se zbilja dogodilo, ako bolje razmisliš. Gde je pošla, i zašto. Ko ju je zvao. Neko jeste, je l’ tako, ili sam ja…”
Pukovnik je nastavio da priča, tražeći odgovore, dok sam ja, podigavši knjigu, potražio stranicu na kojoj se generalova panična jurnjava okončava. Obojica smo se zadubili u misli, a između nas se otvorio nepremostivi jaz. Nisam mogao da ga slušam, zato što sam užurbano pokušavao da uhvatim poslednje tragove njenog mirisa, užurbano sam ponavljao sebi da ona to naravno nije učinila, ja sam to bio - ja sam to učinio, i Pukovnik. On slobodno nek pokušava da smisli način da se izvuče iz toga, ali znao sam bolje od njega, znao sam da nikad nećemo osećati ništa drugo no svetu, neoprostivu krivicu.

Osam dana posle

U utorak smo prvi dan imali nastavu. Madam O’Mali je proglasila minut ćutanja na početku časa francuskog, časa koji je i inače bio isprekidan dugim trenucima tišine, a onda nas je pitala kako se osećamo.
„Užasno”, kazala je jedna devojka.
,,En francais”, odgovorila je madam O’Mali. ,,En francais.”
Sve je delovalo isto, samo daleko mirnije: Nedeljni ratnici su i dalje sedeli na klupama ispred biblioteke, ali pričali su tiše, upola glasa. Menza je odzvanjala od lupkanja plastičnih poslužavnika o drvene stolove i struganja viljuški o tanjire, ali sav razgovor je zamro. No, nije upadljiva bila ta bešumnost drugih koliko tišina tamo gde je ona trebalo da bude, razdragana burna pričalica Aljaska, što je podsećalo na one dane kad bi se povukla u sebe, kad je odbijala da odgovori na pitanja koja počinju sa kako ili zašto, samo ovaj put zauvek.
Pukovnik je seo pored mene na času verske, udahnuo i rekao: „Bazdiš na duvan, Buco.”
„Da li misliš da me zabole dupe?”
Tad je doktor Hajd dohramao na čas, noseći pod miškom hrpu naših završnih ispita.
Seo je, nekoliko puta s mukom udahnuo, a onda progovorio. „Po pravilu roditelji ne bi trebalo da sahranjuju svoju decu”, kazao je. „I neko bi trebalo da ozakoni njegovu primenu. Ovog polugodišta ćemo nastaviti da izučavamo verske tradicije sa kojima ste se jesenas upoznali. No, nema sumnje da su pitanja na koja tražimo odgovore sada dobila daleko intimniji značaj nego do pre nekoliko dana. Šta biva sa nama posle smrti, na primer, nije više obično filozofsko pitanje. To je pitanje koje postavljamo zbog naše razredne drugarice. I kako živeti u senci tuge nije nešto čime treba da se bave neki bezimeni budisti, hrišćani i muslimani. Religijska pitanja su postala, rekao bih, lična.”
Pretražio je naše ispite, izvukavši jedan sa gomile pred sobom. „Ovo je Aljaskin završni rad. Sećate se da je trebalo da se zapitate koje je najvažnije pitanje koje ljudi sebi postavljaju, i kako se tri tradicije koje ove godine izučavamo bave tim pitanjem. Evo Aljaskinog pitanja.”
S uzdahom je ščepao naslon stolice i podigao se iz nje, a onda napisao na tabli: Kako se uopšte izlazi iz ovog lavirinta patnje? - A. J.
„Ostaviću ovo pitanje otvoreno do kraja semestra”, rekao je. „Zbog toga što ono uporno saleće svakog ko u životu skrene sa puta. U nekom trenu svi podignemo pogled i shvatimo da smo izgubljeni u tom spletu prolaza, i ne želim da zaboravimo Aljasku, i ne želim da zaboravimo da čak i kad nam neko gradivo deluje dosadno, treba da pokušamo da razumemo kako su ljudi odgovarali na to pitanje kao i na ostala pitanja koja je svako od vas postavio u svom radu - kako su se različite tradicije izborile s onim što Čip, u svom završnom radu naziva čovekova trula životna sudba’.”
Hajd je seo. ,,I, kako ste deco?”
Pukovnik i ja nismo prozborili ni reč, dok je gomila đaka, koji nisu čestito ni poznavala Aljasku, stala da joj veliča vrline, da priča o svom bolu, što me je, u početku, živciralo. Nisam želeo da ljudi koje nije poznavala - i oni koje nije volela - budu tužni. Oni koji nikad nisu marili za nju, sad nisu prestajali da melju, kao da im je bila rođena sestra. Ali pretpostavljam da je ni ja nisam do kraja upoznao. Da jesam, znao bih šta je mislila kad je rekla: „Nastaviće se?” A da mi je bilo stalo do nje koliko treba, koliko sam mislio da jeste, nikad je ne bih onako pustio.
I zato me nisu zaista doticali. Ali, do mene je Pukovnik udisao polako i duboko kroz nos, kao bik kad se sprema za napad.
A očima je zakolutao tek kad je jedna od Nedeljnih ratnica, Bruk Blekli, čiji su roditelji, zahvaljujući Aljaski, dobili izveštaj o njenom uspehu, rekla: „Ja sam samo tužna zato što joj nikad nisam rekla da je volim. A jednostavno ne razumem zašto.”
„Kakvo sranje”, kazao je Pukovnik dok smo išli na ručak. „Kao da Bruk Blekli zabole dupe za Aljasku.”
„Da je Bruk Blekli umrla da li bi ti bio tužan?”, upitao sam ga.
„Verovatno, ali sigurno ne bih kukao nad činjenicom da joj nikad nisam rekao da je volim. Zato što je ne volim. Ona je pravi idiot.”
Pomislio sam kako svi drugi imaju bolji razlog da tuguju od nas - na kraju krajeva, nisu je oni ubili - ali znao sam i da nema vajde razgovarati sa Pukovnikom kad je ljut.

Devet dana posle

„Imam jednu teoriju”, kazao je Pukovnik kad sam ušao na vrata posle čemernog dana u školi. Zima je počela da popušta, samo što ta vest još nije doprla do onoga ko je puštao grejanje, pa su učionice bile zagušljive i pregrejane. Zato sam samo želeo da se uvučem u krevet i spavam dok ne dođe vreme da sve ponovim iz početka.
„Nedostajao si mi danas u školi”, primetio sam, spustivši se na krevet. Pukovnik je sedeo za stolom, nadvijen nad sveskom. Legao sam na leđa i navukao prekrivač preko glave, što uopšte nije obeshrabrilo Pukovnika.
„Pa, vidi, bio sam previše zauzet razradom teorije, koja nije previše verovatna, priznajem, ali je održiva. Dakle, slušaj.
Ljubi se s tobom. Te noći je neko pozove. Pretpostavljam, Džejk. Posvađaju se - zbog neverstva ili već tako nečeg - ko će ga znati. Ona se uznemiri i hoće da ga vidi. Vraća se u sobu plačući i traži od nas da joj pomognemo da se izvuče iz kampusa. Izbezumljena je zato što, otkud znam, Džejk recimo hoće da raskine s njom ako se ne budu videli. To je samo hipotetički razlog. I tako beži iz kampusa, pijana i besna, besna na sebe zbog čega god, i, vozeći tako, primeti policijska kola, i tog časa se munjevito sve slaže na mesto, i kraj njenog tajanstvenog lavirinta odjednom je gleda pravo u lice i ona to jednostavno uradi, pravo i brzo, zakuca se u policijska kola, ne pokušavajući da ih izbegne, ne zato što je pijana već zato što se ubila.”
„To je budalaština. Niti je razmišljala o Džejku niti se svađala sa njim. Ona se ljubila sa mnom. Pokušao sam da pokrenem čitavu stvar u vezi sa Džejkom, ali me je ućutkala.”
„Pa ko ju je onda pozvao?”
Šutnuo sam ćebe i zgrčio ruku u pesnicu, udarajući njome u zid sa svakim izgovorenim slogom: „OTKUD ZNAM! I znaš šta, nije me ni briga. Ona je mrtva. Da li će božanstveni Pukovnik uspeti da smisli nešto što će je učiniti manje zastrašujuće mrtvom?” Ali bilo me je briga, naravno, i zato sam nastavio da udaram u zid od opeke, i zato su pitanja nastavila da lebde na površini čitavu nedelju. Ko ju je pozvao? Šta se dogodilo? Zašto je otišla? Džejk nije došao na sahranu. Niti nas je pozvao da nam kaže da mu je žao, ili da nas pita šta se dogodilo. Jednostavno je nestao, i naravno da mi je to probudilo razne sumnje. Pitao sam se da li je uopšte imala nameru da održi obećanje da će se nastaviti. Pitao sam se ko ju je pozvao, i zašto, i zbog čega se toliko uznemirila. Ali više mi je odgovaralo da se pitam nego da pokušam da nađem odgovor sa kojim ne bih mogao da živim.
„Možda je onda pošla da raskine sa Džejkom”, kazao je Pukovnik, a glas mu je odjednom zazvučao tupo. Seo je na ivicu mog kreveta.
„Ne znam. I stvarno ne želim da znam.”
„Da, važi”, kazao je. „Ali ja želim da znam. Jer u slučaju da je znala šta radi, Buco, učinila nas je svojim saučesnicima. I zbog toga je mrzim. Mislim, zaboga, samo nas pogledaj. Više ni o čemu ne možemo da razgovaramo. I zato čuj, napisao sam plan igre: Jedan. Razgovarati sa svedocima. Dva. Provaliti koliko je bila pijana. Tri. Provaliti gde je pošla i zašto.”
„Ja ne želim da razgovaram sa Džejkom”, rekao sam neodlučno, već popuštajući pod Pukovnikovim neumoljivim planovima. „Ako zna, definitivno neću da razgovaram sa njim. A ako ne zna, ne želim da se pretvaram kao da se ništa nije dogodilo.”
Pukovnik je s uzdahom ustao. „Znaš šta, Buco? Žao mi te je. Stvarno. Znam da si je poljubio, i znam da si skrhan zbog toga. Ali iskreno, umukni. Ako Džejk zna, ništa mu nećeš otežati. A ako ne zna, neće ni otkriti. I zato prestani na trenutak da brineš samo o prokletom sebi i pomisli na svoju mrtvu drugaricu. Izvini. Bio je dugačak dan.”
,,U redu je”, rekao sam, ponovo navlačeći prekrivač preko glave. ,,U redu je”, ponovio sam. I, kako god. Bilo je u redu. Moralo je biti. Nisam mogao dopustiti sebi da izgubim Pukovnika.

Trinaest dana posle

Budući da je naš glavni autoprevoznik ostao zakopan u Stanici Vajn u Alabami, Pukovnik i ja bili smo prinuđeni da u potrazi za očevicima odemo pešice do policijske stanice Pelham. Krenuli smo posle večere u menzi. Dok je noć brzo i rano padala, tabanali smo dva i po kilometra autoputem 119, dok nismo stigli do jednospratnice sa gipsanim zidovima, između palačinkarnice i benzinske pumpe.
Unutra nas je jedan dugačak sto, visok do Pukovnikovog solarnog pleksusa, odvojio od policijske stanice, koja se, izgleda, sastojala od tri uniformisana lica koja su sedela za stolovima i razgovarala preko telefona.
„Ja sam brat Aljaske Jang”, saopštio je bestidno Pukovnik. ,,I hteo bih da razgovaram sa policajcem koji je video kako je poginula.”
Jedan bledunjavi muškarac sa crvenkastoplavom bradom brzo je nešto rekao u slušalicu a onda prekinuo razgovor. „Ja sam je vid’o”, odgovorio je. „Udarila je u moj auto.”
„Možemo li da porazgovaramo napolju?”, pitao je Pukovnik.
„Aha.”
Pandur je dohvatio jaknu i pošao prema nama. Dok nam je prilazio, primetio sam da mu se ispod kože lica provide plavičaste vene. Činilo se da za jednog pandura malo vremena provodi na otvorenom. Čim smo se našli napolju, Pukovnik je zapalio cigaretu.
„Imaš devetnaest?”, pitao je pandur. U Alabami možeš da se oženiš u osamnaestoj (u četrnaestoj uz maminu i tatinu dozvolu), ali moraš imati devetnaest ako hoćeš da pušiš.
„Pa kaznite me. Samo hoću da čujem šta imate da mi kažete.”
„Skoro uvek radim od šes’ do ponoći, al’ taj put sam pokriv’o grobljansku smenu.
Svi smo dobili poziv zbog kamiona što se poprečio, a ja sam bio samo kilometar i po dalje, pa sam se dovez’o tamo i taman se parkir’o. Još nisam ni izaš’o iz auta kad sam krajičkom oka ugled’o farove, a meni su svetla bila uključena pa sam upalio i sirenu. Međutim, farovi su i dalje išli pravo na mene, sine, pa sam brzo izaš’o i potrč’o a ona je udarila pravo u kola. Svašta sam vid’o, al’ tako nešto još nisam. Nit je skretala. Nit je kočila. Samo se zakucala. Nisam odmak’o ni deset koraka od auta kad ga je udarila. Mislio sam da ću umreti, al’ evo me.”
Po prvi put činilo mi se daje Pukovnikova teorija održiva. Nije čula sirenu? Nije videla svetla? Dovoljno je bila trezna da se lepo ljubi, pomislio sam. Sigurno dovoljno trezna i da skrene.
„Jeste li joj videli lice pre nego što je udarila u auto? Da nije zaspala?”
„To ti ne mogu reći. Nisam je vid’o. Nisam im’o dovoljno vremena.”
„Shvatam. Bila je mrtva kad ste stigli do kola?”, upitao je.
„Ja - učinio sam sve što sam mog’o. Potrč’o sam do nje, ali volan - i, savio sam se dole, mislio sam, ako uspem da oslobodim taj volan, ali nije bilo načina da je živu iznesem iz tih kola. Sasvim joj je spljesk’o grudi, znaš.”
Zatvorio sam oči pred tim prizorom. „Da li je nešto rekla?”, upitao sam.
„Već je izdahnula, sine”, rekao je, odmahujući glavom, posle čega se izgubila i moja poslednja nada da ću saznati njene poslednje reči.
„Mislite li da je to bio nesrećan slučaj?”, upitao je Pukovnik, dok sam stajao pored njega, oborenih ramena, žudeći za cigaretom, ali bilo mi je glupo da se ponašam drsko kao i on.
„Već dva’es’ šes’ godina sam policajac, i vid’o sam pijanica ko pleve, al’ da je neko toliko pijan da ne može da skrene, e to još nisam vid’o. Al’ šta ja znam. Islednik kaže da je bio nesrećan slučaj, pa možda i jeste. Za to već nisam nadležan, znaš, to je valjda sad između nje i Gospoda.”
„Koliko je bila pijana?”, upitao sam. „Mislim, jesu li proverili?”
„Aha. Nivo alkohola u krvi joj je bio 0,24 promila. Znači pijana. I to opasno.”
„Jeste li našli nešto u kolima?”, upitao je Pukovnik. „Nešto neobično, čega se sećate?”
„Sećam se tih brošura za koledže - nekih u Mejnu, Ohaju i Teksasu - pomislio sam u sebi da je devojka sigurno iz Kalver Krika, i mnogo me je rastužilo kad vidiš jednu takvu devojku koja se tol’ko raduje odlasku u koledž. To je prokleta nesreća. I bilo je cveće. Na zadnjem sedištu imala je cveće. Kao, iz cvećare. Lale.”
Lale? Smesta sam se setio lala koje joj je Džejk poslao.
„Bele?”, upitao sam.
„Tačno tako”, odgovorio je pandur.
Zašto je ponela lale sa sobom? Ali pandur nije mogao znati odgovor na to pitanje.
„Nadam se da ćete naći šta god tražili. Razmišlj’o sam dosta o tome, jer nikad nešto slično nisam vid’o. Mnogo sam razmišlj’o, možda da sam upalio auto i brzo krenuo, možda bi sad bila dobro. Možda sam im’o vremena. Ko će to sad znati. Što se mene tiče, nema nikakve veze da li je bila nesreća ili ne. U svakom slučaju je prokleta šteta.”
„Ništa niste mogli da uradite”, blago je kazao Pukovnik. „Radili ste svoj posao, i mi to cenimo.”
„Pa, hvala. Pozdravljam vas sad, i čuvajte se, i javite mi ako imate još neko pitanje. Evo vam moja posetnica za svaki slučaj.”
Pukovnik je stavio posetnicu u novčanik od lažne kože, pa smo krenuli kući.
„Bele lale”, rekao sam. „Džejkove lale. Zašto?”
„Jedan dan, prošle godine, kad smo ona, Takumi i ja sedeli u Pušačkoj rupi, na obali rečice je bila jedna mala bela rada, i ona je najedared ripila u vodu do struka da dohvati cvet. Stavila ga je iza uha, a kad sam je pitao zašto je to uradila, rekla mi je da su joj roditelji uvek stavljali bele cvetove u kosu kad je bila mala. Možda je htela da umre sa belim cvećem.”
„Možda je htela da ih vrati Džejku”, kazao sam.
„Možda. Ali pandur me je najozbiljnije uverio da je moglo biti samoubistvo.”
„Možda jednostavno treba da je pustimo da umre”, kazao sam iznervirano. Činilo mi se da ništa ne možemo popraviti time što otkrijemo, a i nisam mogao isterati iz glave sliku njenih grudi smrskanih volanom, njenih „sasvim spljeskanih” grudi, i toga kako se bori za poslednji udah koji nikad nije došao, i ne, time sigurno ništa nisam popravio. ,,I šta ako je stvarno to učinila?”, upitao sam Pukovnika. „To nas neće učiniti ništa manje krivima. Samo ćemo od nje napraviti jednu groznu, sebičnu gaduru.”
„Zaboga, Buco. Jesi li si zaboravio kakva je ona stvarno bila? Da li si zaboravio kako je umela da bude sebična gadura? To je bio deo nje, što si i sam otkrio. Kao da ti je sad stalo samo do Aljaske koju si izmislio.”
Bez reči sam ubrzao korak, ostavivši Pukovnika za sobom. Jer on nije mogao da zna, zato što on nije poslednja osoba koju je poljubila, zato što on nije ostavljen sa neispunjivim obećanjem, zato što nije bio ja. Jebeš ti ovo, pomislio sam, i po prvi put mi je palo na pamet da se jednostavno vratim kući i odbacim veliko možda i prihvatim utehu starih školskih prijatelja. Kakvi god bili, školski drugari iz Floride mi barem nisu umirali i napuštali me. Posle poprilične razdaljine Pukovnik je dotrčao do mene i kazao: „Samo hoću da sve ponovo bude normalno”, kazao je. „Ti i ja. Normalno. Zezanje. Jednostavno, normalno. I čini mi se da ćemo, ako budemo znali...”
„Dobro, u redu”, prekinuo sam ga. „Dobro. Nastavićemo potragu.”
Pukovnik je odmahnuo glavom, ali onda se osmehnuo. „Uvek sam cenio tvoj entuzijazam, Buco. I sad ću samo da nastavim, pretvarajući se da te nije napustio, dok ti se ne vrati. Ajmo sad kući da utvrdimo zašto se ljudi ubijaju.”

Četrnaest dana posle

Preteći znaci samoubistva koje smo Pukovnik i ja pronašli na internetu: Raniji pokušaji samoubistva
Verbalne pretnje samoubistvom Poklanjanje dragocenosti.
Raspitivanje i razmišljanje o metodama samoubistva Izrazi beznađa i ljutnje na sebe i/ili na svet
Pisanje, pričanje, čitanje i crtanje tema povezanih sa smrću i/ili depresijom. Nagoveštaji osobe da nikome neće nedostajati ako ode.
Samopovređivanje.
Nedavni gubitak prijatelja ili člana porodice usled smrti ili samoubistva Iznenadno i upadljivo popuštanje akademskog postignuća.
Poremećaji u ishrani, nesanica, preterano spavanje, hronične glavobolje Upotreba (ili povećana upotreba) sredstava za promenu stanja svesti.
Gubitak zanimanja za seks, hobije i druge aktivnosti u kojima je osoba ranije uživala.

Aljaska je pokazala dva znaka. Izgubila je, mada ne tako skoro, majku. I njena sklonost piću, uvek prilično prisutna, nesumnjivo se povećala u poslednjih mesec dana njenog života. Jeste pričala o umiranju, ali uvek se činilo kao da je barem pola od toga šala.
„Ja se neprekidno šalim na račun umiranja”, kazao je Pukovnik. „Pa koliko prošle nedelje sam se šalio kako ću se obesiti o kravatu. A nemam nameru da se ukokam. To se dakle ne računa. Ona ništa nije poklanjala, a sto posto nije izgubila zanimanje za seks. Morala je neviđeno da voli seks da bi mogla da se vata sa tim tvojim koščatim dupetom.”
„Baš smešno”, kazao sam.
„Znam. Čoveče, ja sam genije. I ocene su joj bile dobre. A ne sećam se ni da je pričala kako će se ubiti.”
„Jednom, dok je pušila, sećaš se? ’Vi pušite zato što uživate u tome, a ja da umrem.’“
„To je bila šala.”
Možda izazvan Pukovnikovim ponašanjem, možda u želji da mu dokažem da i ja pamtim Aljasku kakva je zaista bila a ne samo onu koju sam sam izmislio, nastavio sam skretati razgovor na one prilike kad je bila zla i ćudljiva, kad nije želela da odgovora na pitanja koja počinju sa kako, kad, zašto, ko ili šta. „Ponekad je znala da bude strašno ogorčena”, glasno sam razmišljao.
„Pa, šta, kao da ja nisam?”, odvratio je Pukovnik. ,,I ja sam često besan, Buco. A ni ti nisi baš bio slika i prilika smirenosti u poslednje vreme, pa ipak ne nameravaš da se ubiješ. Čekaj, ili možda nameravaš?”
„Ne”, rekao sam. Mada, možda samo zbog toga što Aljaska nije umela da stane na kočnicu a ja na gas. I možda samo zato što je ona posedovala neku neobičnu vrstu hrabrosti koja je meni nedostajala, ali ne, nisam nameravao.
„Dobro je to znati. Što znači, da, imala je ona svoje uspone i padove - od vatre i sumpora do dima i pepela. Ali uglavnom je, barem ove godine, u pitanju bila čitava ta stvar sa Marijom. Vidi, Buco, očigledno je da nije nameravala da se ubije dok se vatala sa tobom. Posle toga je spavala, dok nije zazvonio telefon. Znači da je odlučila da se ubije negde u tački između tog telefonskog poziva i sudara, ili je u pitanju samo nesrećan slučaj.”
„Ali, zašto voziti deset kilometara izvan kampusa da bi se ubio?”, upitao sam.
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Pa, volela je da izigrava tajanstvenost. Možda je htela da tako izgleda.” Na to sam se nasmejao, pa je Pukovnik upitao: „Šta je?”
„Palo mi je na pamet - Zašto bi se direktno zakucala u pandurski auto sa upaljenim svetlima? A onda sam pomislio, pa, ona je mrzela autoritete.”
Pukovnik se nasmejao. „Hej, pazi ti to. Buca je napravio foru!”
Osetio sam se gotovo kao i obično, ali onda je moja distanca u odnosu na sam događaj počela nekako da bledi, pa sam se ponovo obreo u fiskulturnoj sali, onog dana kad sam saznao vest, i setio sam se Orla kome su kapale suze na pan-alone, i pogledao sam u Pukovnika, i prisetio se svih onih sati u protekle dve nedelje koje smo proveli na vatiranom kauču - svega što je ona upropastila. Previše besan da zaplačem, kazao sam:
„Zbog ovoga samo počinjem da je mrzim. A ja to ne želim. I kakav je smisao onda ovoga, ako je to jedini rezultat?” I dalje sam odbijao da odgovorim na kako i zašto pitanja. I dalje nastojao da sačuvam auru tajanstvenosti.
Nagnuo sam se napred, smestivši glavu između kolena, a Pukovnik mi je spustio ruku na pleća. „Smisao je u tome da uvek postoje neki odgovori, Buco.” A onda je izduvao vazduh kroz skupljena usta, i, kad je ponovo progovorio, primetio sam da mu glas podrhtava od ljutnje: „Uvek postoje odgovori. Samo treba dovoljno dobro da razmislimo. Na internetu piše da samoubice obično prave pažljivo promišljene planove. Dakle, ona očigledno nije počinila samoubistvo.”
Postideo sam se zbog toga što se i posle dve nedelje ja i dalje raspadam, dok je Pukovnik u stanju da stoički podnese svoj lek, pa sam se uspravio.
„Onda, dobro”, odgovorio sam. „Nije samoubistvo.”
„Mada uopšte nema smisla ni kao nesrećan slučaj”, kazao je Pukovnik. Nasmejao sam se. „Očigledno napredujemo.”
Prekinula nas je Holi Mozer, starija učenica koju sam uglavnom znao po nagim autoportretima koje sam sa Aljaskom gledao za Dan zahvalnosti. Holi je visila sa Nedeljnim ratnicima, što objašnjava i to da smo nas dvoje razmenili svega dve rečenice u životu, ali ona je jednostavno ušla bez kucanja da nam kaže kako je dobila mistični znak Aljaskinog prisustva.
„Bila sam u palačinkarnici kad su se iznenada pogasila svetla, osim, ono kao, sijalice iznad mog separea, koja je samo zatreperila. Jedno vreme se tako palila i gasila, na, ono kao, svaku sekundu, a onda se na nekoliko časaka sasvim ugasila. I tad sam shvatila, znate, da je to Aljaska. Mislim da je pokušavala da mi saopšti nešto Morzeovom azbukom. Samo što ja, ono kao, ne znam Morzeovu azbuku. Mada ona to verovatno nije znala. Nema ni veze, momci, mislila sam da bi trebalo to da vam kažem.”
„Hvala”, osorno sam rekao, ali ona je ostala tako još neko vreme, blenući u nas, usta otvorenih kao da se sprema još nešto da doda, dok je Pukovnik škiljeći zurio u nju, stegnute vilice i s neskrivenim nezadovoljstvom. Razumeo sam kako se oseća. Nisam verovao u duhove koji se pomoću Morzeove azbuke obraćaju ljudima koje nikad nisu voleli. S druge strane mrzeo sam mogućnost da Aljaska nekom drugom ponudi oprost a ne meni.
„Zaboga, ovakvim ljudima ne treba dozvoliti da žive”, kazao je, pošto je otišla.
„Ovo je baš bilo glupo.”
„I više nego glupo, Buco. Mislim, kao da bi se Aljaska ikad obratila Holi Mozer. Zaboga! Ne mogu da podnesem ove lažne dušebrižnike. Glupa gadura.”
Malo je falilo da mu kažem da se Aljaski ne bi dopalo da bilo koju ženu nazove gadurom, ali nije imalo svrhe prepirati se s Pukovnikom.

Dvadeset dana posle

U nedelju smo se Pukovnik i ja umesto večere u menzi opredelili da prošetamo izvan kampusa, preko autoputa 119, do kioska Sani, gde smo priuštili sebi po dva dobro izbalansirana obroka u vidu ovsene pite sa pavlakom. Sedam stotina kalorija. Dovoljno energije da pokreće čoveka pola dana. Seli smo na pločnik ispred dragstora, i večeru sam završio u četiri zalogaja.
„Sutra ću pozvati Džejka, tek da znaš. Nabavio sam njegov broj od Takumija.”
„Dobro”, odgovorio sam.
Čuo sam zvonce iza nas, pa sam se okrenuo u pravcu otvorenih vrata.
„Nema zadržavanja ispred radnje”, kazala je žena koja nam je upravo prodala večeru.
„Jedemo”, odgovorio je Pukovnik.
Žena je odmahnula glavom i podviknula, kao da smo kučići. „Marš.”
I tako smo otišli iza prodavnice i seli pored velikog, smrdljivog kontejnera.
„Dosta je bilo s tim dobro, Buco. Smešno je. Pozvaću Džejka i zapisaću sve što mi bude rekao, a onda ćemo nas dvojica sesti i pokušati da prokljuvimo šta se dogodilo.”
„Ne. Sam ćeš to morati da obaviš. Ne želim da znam šta se dogodilo između nje i Džejka.”
Pukovnik je uzdahnuo i iz džepa farmerki izvadio paklu cigareta kupljenih parama iz Budnog fonda. „A zašto ne?”
„Zato što ne želim! Da li treba da ti predočim dubinsku analizu svake odluke do koje dođem?”
Pukovnik je upalio cigaretu upaljačem koji sam ja kupio i povukao dim. „Kako god. Moramo pokušati da odgonetnemo šta se desilo, a za to mi je potrebna tvoja pomoć, jer smo je ti i ja skupa prilično dobro poznavali. Dakle, to smo se dogovorili,”
Ustao sam i pogledao s visine u Pukovnika, koji je sedeo, samozadovoljno mi duvajući tanak dim u lice, kad mi je prekipelo. „Smučilo mi se da slušam tvoja naređenja, seronjo! Nemam nameru da sedim i da sa tobom do najsitnijih pojedinosti pretresam njenu vezu sa Džejkom, proklet bio. Ne znam kako da ti to pojasnim ali ne želim ništa da znam o njima. Dovoljno mi je što znam ono što mi je ona rekla, i više od toga mi ne treba, a ti možeš da izigravaš nadmenog smrada koliko ti volja, ali na pamet mi ne pada da ćaskam sa tobom o tome koliko je smrtonosno strašno volela Džejka! Sad mi daj moje cigarete.” Pukovnik je bacio paklu na zemlju, munjevito skočio na noge, i, držeći punu šaku mog džempera, bezuspešno pokušao da me spusti na svoj nivo.
„Tebi uopšte i nije stalo do nje!”, viknuo je. „Jedino do čega ti je stalo jeste ta tvoja dragocena jebena fantazija da ste ti i Aljaska imali prokletu tajnu ljubavnu vezu i da je ona nameravala da ostavi Džejka zbog tebe, posle čega biste živeli srećno do kraja života. Ali ona je poljubila još mnogo momaka, Buco. I da je ovde, obojica znamo da bi ona i dalje bila Džejkova devojka i da bi između vas došlo samo do drame - ne bi tu bilo ni ljubavi, ni seksa, već bi ti samo trčkao za njom, a ona bi se ponašala u fazonu ’sladak si ti, Buco, ali ja sam zaljubljena u Džejka’. Ako te je toliko volela, zašto je onda otišla te noći? I ako si ti nju toliko voleo, zašto si je pustio da ode? Ja sam bio pijan. Šta je tvoje opravdanje?”
Pukovnik mi je pustio džemper, a ja sam se sagnuo i podigao cigarete. Nisam ni viknuo, nisam ni procedio kroz stisnute zube, nije mi ni žila zakucala na čelu, samo sam mu se mirno obratio. Mirno. Pogledao sam odozgo u Pukovnika i kazao: „Jebi se.”

Vena je počela vrišteći da pulsira malo kasnije, kad sam pretrčao deonicu autoputa 119, i nastavio preko kruga spavaonice, fudbalskog igrališta, pa prašnjavom stazom do mosta, dok nisam stigao do Pušačke rupe. Podigao sam plavu stolicu i zafrljačio je o betonski zid, i kad je stolica klimavo pala na stranu, ispod mosta je odzvanjao zvuk plastike koja udara o beton, a ja sam legao na leđa, obesivši potkolenice iznad strmine i zavrištao. Vrištao sam zato što je Pukovnik bio jedan samozadovoljan, nadmeni gad, i vrištao sam zato što je bio u pravu, jer ja sam zaista želeo da verujem u tajnu ljubavnu vezu sa Aljaskom. Da li me je volela? Da li bi ostavila Džejka zbog mene? Ili je u pitanju bio samo još jedan trenutak Aljaskine nepromišljenosti? Nije mi bilo dovoljno što sam poslednji momak sa kojim se poljubila. Želeo sam da budem i poslednji koga je volela. A znao sam da nisam. Znao sam, i mrzeo sam je zbog toga. Mrzeo sam je zato što nije marila za mene. Mrzeo sam je što me je ostavila te noći, a mrzeo sam i sebe, ne samo zbog toga što sam je pustio da ode već i zbog toga što joj nisam bio dovoljan, jer da jesam, nikad ne bi poželela da me ostavi. Ostala bi jednostavno da leži kraj mene, pričala bi i plakala, a ja bih je slušao i ljubio joj suze koje se slivaju niz obraze.
Okrenuo sam glavu i pogledao malu plavu prevrnutu plastičnu stolicu. Zapitao sam se da li će ikada doći dan da ne pomislim na Aljasku, i treba li uopšte da priželjkujem vreme kad će ona postati samo daleka uspomena - koje se prisetim samo na godišnjicu njene smrti, ili možda nekoliko nedelja kasnije, pošto shvatim da sam je zaboravio.
Znao sam da ću poznavati sve više mrtvih ljudi. Tela će se gomilati. Da li ću naći mesta u sećanju za svakog od njih, ili ću do kraja života svakog dana Aljasku zaboravljati po malo?
Jednom, još na početku godine, kad smo ona i ja skupa prošetali do Pušačke rupe, uskočila je u rečicu Kalver, onako u japankama. Prešla je na drugu stranu, pažljivo gazeći preko klizavog kamenja zgrabivši sa obale štap potopljen u vodi. Dok sam sedeo na betonu, klateći nogama iznad vode, okrenula je kamen štapom i pokazala mi račiće.
„Obariš ih i onda ih isisaš kroz glavu”, uzbuđeno je rekla. „Tu se nalazi sve što je stvarno ukusno - u njihovoj glavi.”
Ona me je naučila sve što znam o račićima, ljubljenju i crvenom vinu. Ona me je promenila.
Upalio sam cigaretu i pljunuo u rečicu. „Ne možeš samo da me promeniš i onda da nestaneš”, glasno sam joj rekao. „Jer, bio sam dobar i pre tebe, Aljaska. Bio sam dobar i takav, sa poslednjim rečima i drugarima iz škole, i zato ne možeš da me promeniš pa da posle umreš.” Zato što je ona bila otelotvorenje velikog možda - jer mi je dokazala da ima smisla ostaviti za sobom bezvredan život zbog velikih možda, sad je sa njom nestala i moja vera u mogućnosti. Sad sam na sve što Pukovnik kaže i učini mogao da kažem samo „dobro”. Mogao sam pokušati da se pretvaram da mi više nije stalo, ali to prosto nikad neće biti istina. Ne možeš jednostavno učiniti sebe važnom a onda umreti Aljaska, zato što sam ja sad nepovratno drugačiji, i žao mi je što sam te pustio, istina je,ali sama si tako izabrala. Ostavila si me bez možda, zaglavljenog u tom tvom prokletom lavirintu. I sad više ne znam ni da li si izabrala pravi i brzi put napolje, da li si me namerno ostavila ovako. Dakle, nikad te zaista i nisam upoznao, zar ne? I ne mogu pamtiti nešto što nikad nisam ni znao.
I tako sam se podigao da krenem kući i da se pomirim sa Pukovnikom, pokušavajući da je zamislim na toj stolici, ali nisam se sećao ni da li je držala prekrštene noge kad sedi. I dalje sam mogao da je vidim kako mi se smeši, poluosmehom nestašne Mona Lize, ali nisam mogao da joj zamislim ruke dovoljno verno da bih je video kako drži cigaretu. Bilo mi je potrebno, rešio sam, da je zaista upoznam, da bih imao što više da zapamtim. Pre nego što počnem proces sramotnog zaboravljanja raznih kako i zašto u vezi sa njenim životom i smrću, bilo mi je potrebno da saznam: Kako? Zašto? Kad? Gde?Šta?
Posle brzo izgovorenih i prihvaćenih izvinjenja u sobi 43, Pukovnik je rekao:
„Doneli smo taktičku odluku da odložimo zvanje Džejka. Prvo ćemo istražiti neke druge pristupe”.

Dvadeset jedan dan posle

Dok je doktor Hajd sutradan ujutru šepajući ulazio u učionicu, Takumi je seo pored mene i na poleđini sveske napisao poruku koja je glasila: Ručak u Meknejestivom.
Nažvrljao sam važi na svojoj svesci, a onda okrenuo prazan list kad je doktor Hajd počeo da priča o sufizmu, mističkom učenju o islamu. Jedva sam prelistao zadatu literaturu - učio sam tek toliko da ne padnem - ali sam tom prilikom naleteo na odlične poslednje reči. Taj jadni sufija, obučen u tranje, ušetao je u draguljarnicu, čiji je vlasnik bio bogati trgovac i upitao ga: „Znaš li kako ćeš umreti?” Trgovac je odgovorio: „Ne. Niko to ne zna.” A sufija je odgovorio: „Ja znam.”
„Kako?”, pitao je trgovac.
A onda je sufija legao, prekrstio ruke i rekao: „Ovako”, i umro, posle čega se trgovac smesta odrekao svoje radnje i počeo da živi u siromaštvu, tragajući za duhovnim bogatstvom koje je mrtvi sufija stekao.
Samo što je doktor Hajd pričao neku potpuno drugu priču, onu koju sam ja preskočio. „Karl Marks je čuven po tome što je religiju nazvao ’opijumom za narod’. Budizam, posebno u onom vidu u kome je najpoznatiji, obećava poboljšanje putem karme. Islam i hrišćanstvo obećavaju večiti raj vernicima. To jeste moćan opijat, svakako, ta nada u dolazak boljeg života. Ali evo priče o sufiji koja dovodi u pitanje mišljenje da ljudi veruju samo zato što im je potreban opijat. Rabija al-Adevija, velika svetica sufizma viđena je kako trči ulicama rodnog grada, Basre, noseći baklju u jednoj a kofu sa vodom u drugoj ruci. Kad su je upitali šta radi, odgovorila je: ’Ovom kofom vode ću ugasiti vatrene jezike pakla, a onda ću bakljom zapaliti vrata raja, da ljudi ne bi voleli Boga samo zato što žele u raj ili se plaše pakla, već zato što je On Bog’.”
Žena koja je bila toliko snažna da zapali raj i ugasi pakao. Aljaski bi se dopala ova Rabija, zapisao sam u svesci. No meni je i pored toga bio važan život posle smrti. Raj, pakao i reinkarnacija. Koliko god da sam želeo da saznam kako je Aljaska umrla, toliko sam želeo da znam i gde je sad, ako je uopšte negde. Prijalo mi je da je zamišljam kako nas posmatra odozgo, i dalje svesna nas, ali činilo mi se kao da je to fantazija, a i nikad je nisam stvarno osetio - baš kao što je Pukovnik rekao na sahrani da ona nije tamo, da nije nigde. Iskreno je nisam mogao zamisliti nikako drugačije osim kao mrtvu, i kako joj telo trune u Stanici Vajn, a ostali deo nje kao duh živi u našem sećanju. Ni ja, kao ni Rabija nisam smatrao da ljudi treba da veruju u Boga zbog raja ili pakla. Ali nisam imao potrebu da trčim unaokolo sa bakljom u ruci. Ne mogu se zapaliti izmišljena mesta.

Dok je Takumi posle škole prebirao po pomfritu iz Meknejestivog, birajući samo najhrskavije, ja sam i dalje uzdrman idejom da Aljaska nije nestala samo sa ovog već i sa svih ostalih svetova, osetio potpunost njenog gubitka. „Kako si?”, upitao sam ga.
„Uh”, rekao je, usta punih pomfrita, „ne najbolje. Ti?”
„Loše.” Pojeo sam zalogaj čizburgera. Dobio sam plastična trkačka kola u Hepi milu, koja su sad stajala prevrnuta naopačke na stolu. Okretao sam točkove.
„Nedostaje mi”, kazao je Takumi, odgurnuvši poslužavnik, pošto je izgubio zanimanje za preostale gnjecave krompiriće.
„Da. I meni. Žao mi je, Takumi”, što sam mislio u najširem mogućem značenju. Bilo mi je žao što smo spali na to da vrtimo točkove u Mekdonaldsu. Žao mi je bilo i što osoba koja nas je zbližila sad leži mrtva između nas. Bilo mi je žao i što sam je pustio da umre. Žao mi je i što izbegavam da razgovaram sa tobom jer ne mogu da ti priznam istinu o Pukovniku i meni, i nepodnošljivo mi je što kad se nađem u tvom prisustvu moram da se pretvaram da je moja tuga jedna prosta stvar - da se pretvaram da je ona samo umrla i da mi nedostaje, iako sam svestan toga daje umrla zbog mene.
,,I meni. Više se ne viđaš sa Larom, je l’ da?”
„Mislim da ne.”
„Dobro. Samo se pitala.”
Prvo sam ja nju ignorisao, a onda je ona počela mene da ignoriše, pa sam zaključio da je gotovo, ali možda i nije. „Pa”,kazao sam Takumiju, „prosto ne mogu - ne znam, čoveče. To je baš komplikovano.”
„Sigurno. Razumeće to ona. Sigurno. Sve je u redu.”
„Važi.”
„Slušaj, Buco. ja - ah, ne znam. Baš je trulo, a?”
„Aha.”

Dvadeset sedam dana posle

Šest dana kasnije, četiri nedelje posle poslednje nedelje, Pukovnik i ja pokušavali smo međusobno da se poubijamo peintbol pištoljima dok smo vozeći skejtove po skakaonici izvodili skokove u vazduhu. „Treba nam piće. I treba da pozajmimo Orlov merač nivoa alkohola.”
„Da ga pozajmimo? Kako znaš gde ga čuva?”
„Ah. Nikad te nije terao da duvaš?”
„Ovaj. Ne. On za mene misli da sam štreber.”
„Ti i jesi štreber, Buco. Ali nećeš dozvoliti da te takva sitnica spreči da se napiješ.” Zapravo, nisam pio od one noći, a nisam osećao ni preveliku želju da ikad više u životu liznem piće.
Onda sam zamalo udario Pukovnika laktom u lice, mahnito mašući rukama kao da je važnije da telom izvedem pravi pokret umesto da pritisnem pravo dugme u pravom trenutku - ista zabluda koja je i Aljasku uvek obuzimala kad igra. Ali Pukovnik je toliko bio usredsređen na igricu da nije čak ni primetio. „Imaš li plan kako ćemo tačno ukrasti merač iz Orlove kuće?”
Pukovnik me je pogledao i rekao: „Ti si baš ispušio u ovoj igri?”, a onda, ne vraćajući pogled na ekran, pogodio je mog skejtera u jaja metkom plave boje. „Ali prvo moramo da nabavimo malo pića, zato što mi se ambrozija ukiselila a moj snabdevač pića je…”
„Puf. Nestao”, završio sam umesto njega.

Otvorivši vrata Takumijeve sobe, zatekao sam ga za stolom, sa slušalicama oko cele glave, koju je klatio u ritmu muzike. „TAKUMI!” Okrenuo se i izvukao slušalice. Zatvorio sam vrata za sobom i rekao: „Imaš li neki alkohol?”
„Što?”, upitao je.
„Ovaj, zato što hoćemo da se napijemo?”, odgovorio je Pukovnik.
„Strava. Pridružiću vam se.”
„Takumi”, kazao je Pukovnik. „Ovo - moramo to sami da završimo.”
„Ne. Dosta mi je tog sranja.” Takumi je ustao, otišao do kupatila i vratio se sa flašom getorejda punom bistre tečnosti. „Držim ga u ormariću sa lekovima”, kazao je Takumi.
„Na račun toga što je u pitanju lek.” Stavio je flašu u džep i izašao iz sobe, ostavivši za sobom otvorena vrata. Trenutak kasnije provirio je unutra i, savršeno podražavajući
Pukovnikov zapovednički ton, rekao: „Čoveče, idete li ili?”
„Takumi”, kazao je Pukovnik. „Dobro. Vidi, ovo što radimo malčice je opasno, i ne želim da te uplićem u to. Iskreno. Ali, vidi, sve ćemo ti ispričati sutra.”
„Dosadilo mi je ovo sranje s tajnama. Ona je bila i moja drugarica.”
„Sutra. Obećavam.”
Izvadio je flašu iz džepa i dodao mi je. „Sutra”, kazao je.
„Stvarno ne želim da i on zna”, kazao sam na povratku u sobu, noseći getorejd flašu ušuškanu u džep moje trenerke. „Mrzeće nas.”
„Da, ali, mrzeće nas još više ako se budemo pretvarali da ne postoji”, odgovorio je Pukovnik.

Petnaest minuta kasnije stajao sam na Orlovom pragu.
Otvorio je vrata sa spatulom u ruci, osmehnuo se i rekao: „Majlse, uđi. Upravo spremam sebi sendvič sa jajima. Hoćeš?”
„Ne, hvala”, kazao sam, prateći Orla do kuhinje.
Moj je zadatak bio da ga trideset sekundi držim podalje od dnevne sobe, dok Pukovnik neprimećeno uzme merač. Glasno sam se nakašljao, dajući Pukovniku znak da je vazduh čist. Orao je podigao sendvič sa jajima i zagrizao ga. „Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?”, upitao je.
„Hteo sam samo da vam kažem da Pukovnik - hoću da kažem, Čip Martin - moj cimer, znate, ima poteškoća sa latinskim.”
„Pa, koliko sam shvatio, on uopšte i ne dolazi na te časove, što prilično otežava učenje jezika.” Pošao je prema meni. Ponovo sam se nakašljao, brzo koraknuvši unazad, tako da smo Orao i ja plesali tango do dnevne sobe.
„Tačno, ovaj, on svaku noć preleži budan i razmišlja o Aljaski”, kazao sam, ispravivši se što više mogu, u nastojanju da mojim ne baš širokim ramenima zaklonim Orlu pogled u dnevnu sobu. „Strašno su bili bliski, znate.”
„Znam...” rekao je, dok je Pukovnik u dnevnoj sobi zaškripao patikama po drvenom podu. Orao me je upitno pogledao i pokušao da me zaobiđe. Brzo sam rekao: „Čini mi se da je ringla uključena?”, pokazujući prema tiganju.
Orao se okrenuo, bacio pogled na očigledno neuključenu ringlu, a onda jurnuo u dnevnu sobu.
Praznu. Ponovo se okrenuo prema meni. „Šta izvodiš, Majlse?”
„Ništa, gospodine. Zaista. Samo sam hteo da razgovaramo o Čipu.”
Sumnjičavo je izvio obrvu. „Pa, razumem da je ovo strašno veliki gubitak za Aljaskine bliske prijatelje. Zaista je užasno. Ne postoji način da se ublaži tuga, zar ne?”
„Ne.”
„Imam razumevanja za Čipove probleme. Ali škola je važna. Aljaska bi sigurno volela da Čip neometano nastavi studije.”
Kako da ne, pomislio sam. Zahvalio sam Orlu, koji mi je obećao sendvič sa jajima u bliskoj budućnosti, unervozivši se na pomisao da bi se jedno poslepodne mogao iznenada pojaviti u našoj sobi sa sendvičem u ruci i zateći nas kako pod A. nezakonito pušimo dok Pukovnik pod B. nezakonito pije mleko i votku iz tetrapaka.
Na pola puta do kruga spavaonice Pukovnik je dotrčao do mene. „Baš je bilo dobro ono ’čini mi se da je ringla uključena’. Uhvatio bi me da to nisi uradio. Mada ću, izgleda, morati da počnem da dolazim na latinski. Glupi latinski.”
„Jesi li ga uzeo?”
„Aha”, kazao je. „Da. Čoveče, samo se nadam da ga večeras neće tražiti. Mada, zapravo, nikad ne bi posumnjao. Kome bi još palo na pamet da ukrade merač alkohola u krvi?”

U dva sata ujutru Pukovnik je popio šestu čašicu votke, zgrčio lice, a onda izbezumljeno rukom pokazao u pravcu flaše mauntin djua koji sam ja pio. Pošto ju je dograbio, potegao je dobar gutljaj.
„Mislim da sutra neću ići na latinski”, kazao je. Reči su mu bile malčice nerazgovetne, kao da mu je jezik natečen.
„Još jednu”, zamolio sam ga.
„Dobro. Ali, to je to.” Sipao je još jedan gutljaj votke u papirnu čašu, progutao ga, iskrivio usta i stegnuo šake u čvrste male pesnice. ,,Oh, čoveče, ovo je grozno. Mnogo je ukusnije s mlekom. Bolje bi bilo da sam sad stigao do 0,24.”
„Moramo sačekati petnaest minuta nakon poslednjeg pića da te testiramo”, kazao sam, pošto sam sa interneta skinuo uputstvo za korišćenje merača. „Imaš li osećaj da si pijan?”
„Da je pijanstvo kao kolač, ja bih bio Fejmos ejmos.”
Obojica smo se nasmejali. „Čips ahoj! bi bio smešniji”, kazao sam.
„Oprosti. Nisam u najboljoj formi.”
Uzeo sam merač, jednu glatku, srebrnu stvarčicu veličine manjeg daljinskog upravljača. Ispod LCD monitora nalazila se mala rupa. Dunuo sam u nju radi provere: pojavilo se 0,00. Zaključio sam da radi.
Posle petnaest minuta sam ga pružio Pukovniku. „Duni što jače možeš, barem dve sekunde”, kazao sam.
Podigao je pogled prema meni. „Jesi li isto rekao Lari u TV sali? Vidiš Buco, samo se kaže poduvaj mi ga.”
„Umukni i duvaj”, kazao sam.
Pukovnik je naduo obraze a onda dunuo u rupu, dugo i snažno, dok mu lice nije pocrvenelo.
0,16. „O, ne”, kazao je Pukovnik. ,,Oh, bože.”
„Prešao si dve trećine puta”, rekao sam, bodreći ga.
„Da, ali jedna četvrtina me deli od povraćanja.”
„Pa, očigledno je moguće. Njoj je uspelo. Ajde! Valjda možeš da popiješ više od jedne devojčice?”
„Daj mi taj mauntin dju”, rekao je hrabro.
I tad sam začuo korake napolju. Korake. Sačekali smo jedan posle ponoći da uključimo svetlo, pretpostavljajući da su svi već uveliko zaspali - na kraju krajeva, radni je dan - ali koraci, sranje, i dok me je Pukovnik zbunjeno gledao, zgrabio sam merač iz njegove ruke, nagurao ga između penastih jastuka kauča, pokupio plastičnu čašu i getorejd flašu sa votkom i ćušnuo ih ispod STOČIĆA, jednim pokretom ščepao cigaretu iz pakle i upalio je, u nadi da će miris duvana prikriti miris pića. Pućkao sam, ne uvlačeći dim, pokušavajući da što više zadimim sobu, i gotovo da sam stigao do kauča kad su se na vratima začula tri kratka kucanja i Pukovnik me pogledao, sav izbečen, dok mu se pred očima najedared razvila nimalo svetla budućnost, pa sam prošaputao:
„Plači”, dok je Orao okretao bravu.
Pukovnik se nagnuo unapred, nagurao glavu između kolena i počeo da trese ramenima, a ja sam ga zagrlio kad je Orao ušao.

„Žao mi je”, rekao sam pre nego što je Orao stigao da prozbori. „Noćas mu je baš teško.”
„Da li vi to pušite?”, upitao je Orao. „U sobi? Četiri sata posle gašenja svetla?”
Bacio sam pikavac u dopola popijenu konzervu koka-kole. „Žao mi je. Samo sam nekako pokušavao da ostanem budan zbog njega.”
Orao je pošao prema kauču, i kad sam osetio da je Pukovnik počeo da se pridiže, čvrsto sam mu gurnuo ramena nadole, znajući da ćemo sigurno nagrabusiti ako Orao namiriše Pukovnikov dah. „Majlse”, obratio mi se Orao. „Shvatam da je ovo težak trenutak za vas. Ali pravila škole moraju se poštovati, ili se upišite u neku drugu školu. Sutra se vidimo pred porotom. Mogu li učiniti nešto za tebe, Čipe?”
Ne podižući glavu, Pukovnik je odgovorio drhtavim, suzama natopljenim glasom.
„Ne, hvala. Samo mi je drago što imam Majlsa.”
,,I meni, takođe”, kazao je Orao. „Možda bi bilo bolje da ga posavetuješ da se drži utvrđenih pravila, inače dovodi u opasnost svoje mesto u kampusu.”
„Da, gospodine”, odgovorio je Pukovnik.
„Možete ostaviti upaljena svetla dok se ne spremite za spavanje. Sa tobom se, Majlse, vidim sutra.”
„Laku noć”, rekao sam, zamišljajući kako će Pukovnik krišom vratiti merač u Orlovu kuću dok mene bude gnjavila porota. Kad je Orao zatvorio vrata za sobom, Pukovnik je skočio na noge, osmehnuvši mi se, mada i dalje uznemiren zbog pomisli da ovaj stoji napolju, i prošaputao: „Ovo je bilo umetničko delo.”
„Učio sam od najboljeg”, odgovorio sam. ,,A sad pij.”

Sat vremena kasnije, i posle gotovo ispražnjene flaše getorejda, Pukovnik je stigao do 0,24.
„Hvala ti, bože!”, uzviknuo je, a onda dodao: „Ovo je grozno. Uopšte nije zabavno opijanje.”
Ustao sam i sklonio STOČIĆ s puta da bi Pukovnik mogao da prede s kraja na kraj sobe, ne nailazeći na prepreke, i kazao: „Dobro, je l’ možeš da ustaneš?”
Pukovnik je zario ruke u penasti kauč i počeo da se pridiže, ali onda se sručio unazad, izvalivši se na leđa. „Soba se vrti”, primetio je. „Povratiću.”
„Ne smeš da povratiš. Inače ćeš sve upropastiti.”
Rešio sam da mu ispitam trezvenost kao što to čine policajci. „Dobro. Stani ovde i pokušaj da hodaš po pravoj liniji.” Okrenuo se na kauču i pao na pod, pa sam ga uhvatio ispod miški i oslonio na noge. Postavio sam ga između dva reda linoleumskih pločica. „Prati liniju između njih. Hodaj pravo, prsti-peta.”
Podigao je jednu nogu, istog časa nakrivivši se ulevo, i raširio ruke u stranu. Napravio je jedan nesiguran korak, više nalik geganju, očigledno nesposoban da stavi nogu ispred noge. Na trenutak je povratio ravnotežu, koraknuo unazad i sručio se na kauč. „Ne mogu”, izneo je očiglednu činjenicu.
„Dobro, kakva ti je percepcija dubine?”
„Moja recepcija čega?”
„Pogledaj me. Koliko nas vidiš? Jednog? Dvojicu? Da li bi slučajno mogao da se zakucaš u mene da sam policijski auto?”
„Sve mi se vrti u krug, ali mislim da ne bih. Ovo je grozno. Da li joj je stvarno bilo ovako?”
„Očigledno. Da li bi mogao ovakav da sedneš za volan?”
,,Oh, zaboga ne. Ne. Ne. Stvarno je bila pijana.”
„Aha.”
„Stvarno smo ispali baš glupi.”
„Aha.”
„Vrti mi se. Ali ne. Ne u policijski auto. Ipak vidim.”
„Dakle, eto ti dokaza.”
„Možda je zaspala. I meni se strašno spava.”
„To ćemo tek utvrditi”, kazao sam, pokušavajući da igram ulogu koju Pukovnik uvek igra sa mnom.
„Ali ne večeras”, odgovorio je. „Večeras ćemo malkice da rigamo, a onda da pajkimo dok se ne otreznimo.”
„Ne zaboravi na latinski.”
„Tačno. Jebeni latinski.”

Dvadeset osam dana posle

Pukovnik je sutra ujutru uspeo da stigne na latinski - „Sad se osećam neviđeno dobro, zato što sam još pijan. Ali nek mi je bog u pomoći za nekoliko sati” - a ja sam polagao test iz francuskog za koji sam učio un petit peu. Dobro sam prošao na pitanjima sa višestrukim odgovorima (zadacima tipa stavi glagol u odgovarajuće vreme), ali me je pitanje Kakav je značaj ruže u Le Petit Princel, malo zateklo.
Da sam Malog princa pročitao, bilo na engleskom bilo na francuskom, pretpostavljam da bi ovo bio prilično lak zadatak. Na žalost, veče sam proveo opijajući Pukovnika. Zato sam odgovorio, Elle symbolise l’amour („Ona simbolizuje ljubav”). Iako nam je madam O’Mali namenila čitavu stranu za taj odgovor, zaključio sam da sam ga sasvim dobro pokrio i u tih nekoliko reči.
Učio sam taman koliko treba za B minus i da ne brinem roditelje, ali više mi to zaista nije bilo važno. Značaj ruže? Pomislio sam. Koga zabole dupe za to? Kakav je značaj belih lala? To je pitanje koje zaslužuje odgovor.

Pošto sam saslušao predavanje porote i dobio deset radnih sati, vratio sam se u sobu 43 gde sam zatekao Pukovnika kako sve priznaje Takumiju - pa, sve osim poljupca. Naišao sam u času kad je Pukovnik kazao: ,,I tako smo joj mi pomogli da ode.”
„Vi ste palili petarde”, kazao je.
„Otkud znaš za petarde?”
„Sproveo sam malu istragu”, odgovorio je Takumi. „Nema veze, to je bilo glupo. Nije trebalo to da radite. Ali, istina je da smo je svi pustili”, kazao je, nateravši me da se zapitam šta do vraga pod tim misli, ali pre nego što sam uspeo da ga pitam rekao mi je:
„Znači, vi mislite da je samoubistvo?”
„Možda”, kazao sam. „Ne shvatam kako je mogla slučajno da se zabije u policiju osim ako nije zaspala.”
„Možda je pošla da poseti oca”, kazao je Takumi. „Stanica Vajn je u tom pravcu.”
„Možda”, rekao sam. „Sve je moguće, zar ne?”
Pukovnik je potražio paklu cigareta po džepu. „Pa, evo još jednog: možda Džejk zna odgovor”, kazao je. „Iscrpeli smo sve ostale strategije, i zato ću ga sutra pozvati, važi?” Iako sam sad i sam želeo odgovore, nisam ih želeo baš na svako pitanje. „Aha, važi”, rekao sam. „Ali, slušaj - samo mi reci ono što je važno. Ne želim da znam ništa osim onog što mi može reći gde je i zašto pošla.”
„Zapravo, ni mene”, kazao je Takumi. „Imam utisak da bi možda nešto od tih sranja trebalo da ostane lično.”
Pukovnik je nagurao peškir ispod vrata, upalio cigaretu i rekao: „Pošteno, deco. Radićemo po principu ko šta želi da zna.”

Dvadeset devet dana posle

Na povratku sa časova narednog dana Pukovnika sam video na klupi pored javnog telefona, kako švrlja u blokčić oslonjen na kolenima, sa slušalicom zaglavljenom između uha i ramena.
Požurio sam u sobu 43, gde sam zatekao Takumija kako vozi trku s utišanim tonom.
„Koliko dugo već telefonira?”, upitao sam ga.
„Nemam pojma. Već je razgovarao kad sam stigao ovde pre dvadeset minuta. Mora da je preskočio matematiku za pametnjakoviće. Zašto, da se možda nisi uplašio da će Džejk doći ovamo i istresti te iz gaća što si je pustio?”
„Nema veze”, kazao sam, pomislivši upravo zbog ovog nije trebalo da mu kažemo. Ušao sam u kupatilo, odvrnuo tuš i upalio cigaretu. Takumi je ubrzo došao za mnom.
„U čemu je stvar?”, pitao je.
„Ni u čemu. Samo hoću da znam šta joj se dogodilo.”
„Ono, kao, hoćeš stvarno da znaš istinu? Ili hoćeš da otkriješ kako se posvađala sa njim i kako je nameravala da ga ostavi, vrati se ovde, padne ti u zagrljaj, posle čega biste vodili vrelu, slatku ljubav i imali prave bebe koje pamte i poslednje reči i poeziju.”
„Ako si zbog nečega popizdeo na mene, reci mi.”
„Nisam popizdeo zbog toga što si je pustio. Ali jesam se smorio od toga što se ponašaš kao da si ti jedini tip koji ju je poželeo. Kao da samo ti polažeš isključivo pravo na to da ti se ona sviđa”, odgovorio je Takumi. Ustao sam, podigao dasku na šolji, bacio nedovršenu cigaretu i pustio vodu.
Zurio sam u njega nekoliko časaka, a onda rekao: „Poljubili smo se te noći, i mislim da na to polažem isključivo pravo.”
„Šta?”, promucao je.
„Poljubili smo se.”
Otvorio je usta, kao da bi nešto da kaže, ali je nastavio da ćuti. Još neko vreme smo piljili tako jedan u drugog, dok mene nije obuzeo stid zato što su moje reči zazvučale kao hvalisanje, pa sam konačno kazao: „Ja - vidi, znaš kakva je bila. Ako bi rešila da uradi nešto, to bi i uradila. Verovatno sam joj samo bio pri ruci.”
„Aha. Pa, ja nikad nisam bio od tih što su joj pri ruci”, kazao je. „Ja - pa, Buco, svega mi, ne krivim te.”
„Nemoj da kažeš Lari.”
Klimnuo je glavom, kad je neko triput odsečno pokucao, što je samo moglo da znači da je Orao pred vratima sobe, i pomislio sam, sranje, dvaput uhvaćen iste nedelje, ali Takumi je pokazao na tuš, pa smo uskočili zajedno unutra i navukli zavesu, i mlaz iz prenisko postavljene slavine tuša počeo je da nas prska od grudi naniže. Prinuđeni da stojimo bliže nego što je neophodno, ostali smo tako, ne progovorivši ni reč nekoliko dugačkih minuta, koliko smo čekali da para podigne dim do ventilatora, dok nam je tuš kapljući kvasio dukseve i farmerke. Ali Orao uopšte nije pokucao na vrata kupatila, tako da je Takumi na kraju isključio tuš. Odškrinuo sam vrata i provirio, ugledavši Pukovnika gde sedi na penastom kauču, nogu podignutih na STOČIĆ, i završava Takumijevu NASKAR trku. Otvorio sam vrata da Takumi i ja izađemo iz kupatila, potpuno obučeni, cedeći se od vode.
„Pa, taj se prizor ne viđa svakog dana”, rekao je Pukovnik nonšalantno.
„Dođavola, šta ovo znači?”, upitao sam.
„Pokucao sam kao Orao da vas uplašim.” Osmehnuo se. „Sranje, sledeći put kad budete hteli da ostanete sami, samo ostavite poruku na vratima.”
Nas dvojica smo se nasmejali, a onda je Takumi kazao: „Aha, Buca i ja smo se malčice podžapali, ali čoveče, otkad smo se zajedno istuširali, osećam da smo se stvarno zbližili.”
“I,kako je prošlo?”, upitao sam. Seo sam na STOČIĆ, a Takumi se bacio u kauč pored Pukovnika, i mada smo obojica onako mokri osećali blagu jezu, preče nam je bilo da čujemo šta je Pukovnik saznao od Džejka nego da se osušimo.
„Bilo je zanimljivo. Evo šta treba da znate: On joj je poklonio cveće, kao što smo i pretpostavili. Nisu se posvađali. Pozvao ju je samo zato što joj je obećao da će je zvati na tačno vreme njihove osmomesečnice, koja je padala u tri i dva ujutru, što je - da se ne lažemo - malo smešno, ali ona je valjda nekako čula zvonjavu telefona. I pošto su nekih pet minuta razgovarali o nevažnim stvarima ona je, potpuno neočekivano, šiznula.”
„Baš potpuno neočekivano?”, upitao je Takumi.
„Dozvoli mi da proverim beleške.” Pukovnik je prelistao stranice u bloku. „Dobro. Džejk kaže: ’Da li si lepo proslavila mesečnicu?’, Aljaska na to kaže:’Divno sam je proslavila”’, i lepo sam čuo kako Pukovnik podražava uzbuđenje u njenom glasu, naglašavajući onako kako je samo ona umela određene reči kao što su divno, fantastično i savršeno. „Zatim tajac, pa Džejk kaže: ’Šta radiš?’, a Aljaska odgovara: ’Ništa, škrabam nešto’, posle čega kaže: ’Oh, bože’. A potom i: ’Sranje, sranje sranje’, i počinje da plače, i kaže mu da mora da ide ali da će se čuti kasnije, ali nije rekla da će doći kod njega, i Džejk misli da nije ni planirala da dođe. Nema pojma kuda je pošla, ali je kazao da ga je uvek pitala da li može da dođe, a pošto ga ovaj put nije pitala, sigurno nije nameravala da dolazi. Čekaj, da nađem tačne reči.” Prelistao je stranice sveske. „Dobro, evo: ’Rekla je da ćemo se čuti kasnije, a ne videti.’“
„Meni kaže da će se nastaviti, a njemu da će se čuti kasnije”, primetio sam.
„Da. Uzeto u obzir. Pravljenje planova za budućnost. Provereno nespojivo sa samoubicama. Potom se vraća u sobu, vičući kako je zaboravila nešto. I tu se njena panična trka privodi kraju. Dakle, ostajemo bez odgovora.”
„Pa, barem znamo kuda nije pošla.”
„Osim ako joj te noći nije došlo đa bude posebno nepromišljena”, kazao je Takumi. I pogledao u mene. ,,A sudeći po ovome što sam čuo, te noći je bila sklona da radi prilično nepromišljene stvari.”
Pukovnik me je odmerio sa zanimanjem, pa sam klimnuo glavom.
„Aha”, kazao je Takumi. „Znam.”
„Onda, dobro. Znači, zato si ti popizdeo, pa si se istuširao sa Bucom i sad je sve u redu. Odlično. Dakle, te noći…”, nastavio je Pukovnik.
I pokušali smo da što vernije Takumiju dočaramo razgovor te poslednje noći, ali nijedan od nas dvojice ga se nije baš dobro sećao, Pukovnik uglavnom zbog pijanstva a ja zato što nisam obraćao previše pažnje na to o čemu pričaju, sve dok nije potegla igru Istina ili izazov. Osim toga, nismo ni znali koliko će nam taj razgovor značiti. Daleko se teže pamte poslednje reči ako ne znaš da će neko posle toga umreti.
„Mislim da smo”, kazao je Pukovnik, „ako se ne varam, pričali o tome kako ja u životu ne bih stao na skejt iako obožavam da ga vozim na kompjuteru, a onda je ona rekla: ’Hajde da igramo Istinu ili izazov’, i onda ste se vas dvoje pojebali.”
„Čekaj, vi ste se jebali?Pred Pukovnikom?”, zavrištao je Takumi.
„Nismo se jebali.”
„Smirite se, momci”, kazao je Pukovnik, podižući ruke u vazduh. „To je samo eufemizam.”
„Za šta?”, upitao je Takumi.
„Za ljubljenje.”
„Sjajan ti je eufemizam.” Takumi je zakolutao očima. „Jesam li ja jedini koji misli da bi to moglo imati nekog značaja?
„Aha, meni to dosad nije bilo ni na kraj pameti”, mrtav hladan sam rekao. „Ali, sad ne znam. Nije rekla Džejku. Nije moglo biti toliko značajno.”
„Možda ju je razdirala krivica”, kazao je.
„Džejk kaže da je preko telefona zvučala kao i obično, sve dok nije šiznula”, rekao je Pukovnik. „Ali mora da je u pitanju bio taj poziv. Dogodilo se nešto što ne vidimo.” Pukovnik je prošao prstima kroz gustu kosu, iznerviran. „Gospode, nešto. Nešto u njoj. A sad samo treba da provalimo šta je to bilo.”
„Dakle, samo treba da pročitamo misli mrtvoj osobi”, kazao je Takumi. „Prosto ko pasulj.”
„Upravo tako. Hoćete da se uletvimo?”, upitao je Pukovnik.
„Nije mi do pića”, odgovorio sam.
Pukovnik je zavukao ruku u penasto punjenje kauča i izvukao Takumijevu flašu od getorejda. Kako ni Takumi nije hteo da pije, Pukovnik se samo nacerio i rekao: „Više za mene”, i cugnuo.

Trideset sedam dana posle

Sledeće srede natrčao sam na Laru posle časa verske nastave - i to bukvalno. Naravno da sam je viđao i pre. Viđao sam je bezmalo svakog dana - na engleskom ili u biblioteci kako se došaptava sa svojom cimerkom, Kejti. Viđao sam je na ručku i na večeri u menzi, a po svoj prilici bih je viđao i za doručkom, da sam ikad ustao na vreme. I ona je, bez sumnje, viđala mene, ali do tog jutra nismo razmenili nijedan pogled.
Pretpostavljao sam da me je već zaboravila. Na kraju krajeva, zabavljali smo se svega jedan dan, mada je taj dan bio pun događaja. Ali kad sam naleteo na njeno desno rame žureći na čas predračuna, okrenula se i pogledala me. Ljutito, ali ne zbog udarca.
„Izvini”, izvalio sam, a ona me je samo pogledala žmirkajući, kao neko ko se sprema ili da se posvađa ili da se rasplače, i ćutke šmugnula u učionicu. Prve dve reči koje sam joj rekao za mesec dana.
Želeo sam da osetim želju da razgovaram sa njom. Znam da sam se poneo užasno – zamisli, govorio sam sebi, da si ti Lara, sa mrtvom prijateljicom i bivšim dečkom koji neće da priča sa tobom - ali u meni je bilo mesta samo za jednu pravu želju, a ona je bila mrtva, a ja sam želeo da znam kako i zašto, što mi Lara nije mogla reći, i to mi je bilo jedino važno.

Četrdeset pet dana posle

Nedeljama smo se Pukovnik i ja oslanjali na milosrdne činove u održavanju naše pušačke navike - dobijali smo pakle cigareta, besplatno ili po nižoj ceni, od raznih ljudi, počev od Moli Tan pa do jednog na keca ošišanog Longlvela Čejsa.
Delovalo je kao da svi oni žele nekako da nam pomognu a ne mogu da smisle bolji način. Ali do kraja februara potrošili smo milosrđe. Sve zaista. Od početka mi nije prijalo da prihvatam njihove poklone, zato što oni nisu znali da smo joj mi napunili pištolj i prislonili joj ga uz glavu.
I tako nas je posle časova Takumi povezao u prodavnicu pića Kusa „Mi lečimo vašu žeđ”. Tog popodneva Takumi i ja saznali smo obeshrabrujuće rezultate našeg prvog velikog testa iz predračuna u semestru. Možda zbog toga što Aljaska više nije mogla da nam objašnjava predračun iznad hrpe Meknejestivog pomfrita, a možda i zbog toga što ni jedan ni drugi nismo dovoljno učili, obojica smo se našli u ozbiljnoj opasnosti da našim roditeljima pošalju izveštaje o uspehu.
„Stvar je u tome što ne nalazim ništa posebno zanimljivo u predračunu”, najozbiljnije je zaključio Takumi.
„Možda ćeš se malčice namučiti da to objasniš šefu prijema na Harvardu”, odgovorio je Pukovnik.
„Ne znam”, rekao sam. „Meni se to čini prilično neospornim.”
Sva trojica smo se nasmejali, ali taj se smeh pretopio u gustu, prožimajuću tišinu, i znao sam da smo svi pomislili na nju, mrtvu i bez osmeha, hladnu, ne više ni Aljasku. Svaki put bih se zabezeknuo kad pomislim da Aljaska više ne postoji. Truli pod zemljom u Stanici Vajn u Alabami, pomislio bih, ali čak ni to nije sasvim odgovaralo istini. Telo joj je bilo tamo, ali ona više nije bila nigde i nije bila ništa, puf.
Činilo se da sve najzabavnije trenutke sad obavezno prati tuga, jer tek kad bi život počeo da izgleda onako kako je izgledao dok je ona bila sa nama postajali smo svesni da je otišla, potpuno i za svagda.
Kupio sam cigarete. Nikad nisam ušao u prodavnicu pića Kusa, ali unutra je izgledalo baš onako pusto kako je Aljaska opisivala. Prašnjavi drveni pod škripao je dok sam koračao prema pultu, a primetio sam i veliko bure puno grozne vode koje je navodno sadržavalo ŽIVE MAMCE, mada je u pitanju zapravo bila prava škola mrtvih, plutajućih gregoraca. Žena iza tezge mi se osmehnula sa sva svoja četiri zuba kad sam joj zatražio boks marlboro lajta.
„Ti si iz Kalver Krika”, upitala me je, posle čega više nisam bio siguran da li treba da je lažem, budući da nijedan učenik srednje škole ne može imati više od devetnaest godina, ali ona je zgrabila boks cigareta odnekud ispod i stavila ih na tezgu, ne tražeći mi ličnu kartu, pa sam rekao: „Da, gospođo.”
„Kako je u školi?”, upitala me je.
„Vrlo dobro”, odgovorio sam.
„Čujem da ste gore imali neku pogibiju.”
„Da”, kazao sam.
„Baš mi žao što to čujem.”
„Jeste.”
Ženi, čije ime nisam znao zato što nije radila u onoj vrsti trgovinskih radnji koje bacaju pare na pločice sa imenom, rasla je iz mladeža na desnom obrazu jedna dugačka, bela dlaka. Pri tome uopšte nije izgledao gadno, ali svejedno nisam mogao prestati da ga zagledam a onda da skrećem pogled.
Kad sam se vratio u kola predao sam kutiju cigareta Pukovniku.
Spustili smo prozore, mada me je februarska zima štipala po licu a snažan vetar onemogućavao razgovor. Sedeo sam u mojoj četvrtini automobila i pušio, pitajući se zbog čega žena iz prodavnice pića Kusa ne iščupa tu dlaku iz mladeža. Kroz Takumijev spušteni prozor ispred mene ulazio je vetar, šibajući me po licu. Prebacio sam se na sredinu zadnjeg sedišta i podigao pogled prema Pukovniku, koji je sedeo napred, osmehujući se, lica okrenutog u susret vetru koji mu je duvao kroz prozor.

Četrdeset šest dana posle

I dalje nisam imao želju da razgovaram sa Larom, ali sutradan za ručkom Takumi je zaigrao na kartu ultimativne krivice. „Kako misliš da bi se Aljaska osećala u vezi sa tim sranjem?”, upitao me je, zureći preko menze u Laru. Sedela je tri stola dalje od nas sa svojom cimerkom Kejti, koja je pričala nešto, i Lara se osmehivala kad god bi se i Kejti nasmejala svojoj šali. Lara je skupila punu viljušku kukuruza iz konzerve i podigla je iznad tanjira, i da bi uzela zalogaj hrane, kao na silu je pomerila usta prema njoj i povila glavu iznad krila - pravi žderonja.
„Što ona ne razgovara sa mnom”, kazao sam Takumiju.
Takumi je odmahnuo glavom. Ustima punim gnjecavog pirea je rekao: „Mo’aš ti.”
Progutao je zalogaj. „Da te pitam nešto, Buco. Kad budeš mator i sed, i kad uzmeš unučice u krilo a oni te pogledaju i pitaju: ’Deko, ko ti je prvi put popušio?’, da li ćeš im reći da je to bila neka devojka koju si do kraja škole morao da izbegavaš. Nikako!” Osmehnuo se. „Poželećeš da im kažeš: ’Bila je to moja draga drugarica Lara Buterskaja. Divna devojka. Ne možete ni zamisliti koliko lepša od bake.’“ Nasmejao sam se. Da, dobro. Morao sam da razgovaram sa Larom.
Posle časova otišao sam do Larine sobe i pokucao na vrata, a onda se ona pojavila u dovratku, sa izrazom na licu tipa, Šta je? Šta još hoćeš? Ionako si upropastio sve što možeš,
Buco, pa sam pogledao mimo nje, u sobu u koju sam ušao samo jedanput, i gde sam shvatio da, ljubio se s njom ili ne, nas dvoje nemamo o čemu da pričamo - ali morao sam nešto da kažem, pre nego što tišina postane još neprijatnija. „Izvini”, rekao sam.
„Zbog čega?”, upitala me je, i dalje gledajući u mom pravcu, ali kao da gleda kroz mene.
„Zato što sam te ignorisao. Zbog svega”, kazao sam.
„Niko te nije terao da mi budeš dečko.” Izgledala je mnogo lepo, krupne oči joj brzo trepću, obrazi glatki i zaobljeni, ali njihova punoća me je samo podsetila na Aljaskino mršavo lice i izražene jagodice. Ali s tim sam mogao da živim - na kraju krajeva, morao sam. „Mogao si mi biti samo drug”, kazala je.
„Znam. Napravio sam sranje. Izvini.”
„Ne opraštaj tom seronji”, doviknula je Kejti iz sobe.
„Opraštam ti.” Lara se osmehnula i zagrlila me, čvrsto me stegnuvši oko struka. Prebacio sam joj ruke preko ramena i osetio miris ljubičica u kosi.
„Ja ti ne opraštam”, kazala je Kejti, pojavivši se na vratima. I mada smo se Kejti i ja jedva poznavali, ona se osećala dovoljno slobodnom da me udari kolenom u jaja. Potom se i ona osmehnula, i dok sam čučao sklupčan, rekla je: ,,E sad ti opraštam.”
Lara i ja smo prošetali do jezera - bez Kejti - i razgovarali. Razgovarali smo - o Aljaski i o proteklim mesecima, o tome kako sam njoj nedostajao i ja i Aljaska, dok je meni nedostajala samo Aljaska (što i jeste bila istina). Priznao sam joj sve što sam mogao, od postavljanja petardi do policijske stanice Pelham i belih lala.
„Voleo sam je”, kazao sam, i Lara je rekla da ju je i ona volela, a ja sam rekao:
„Znam, ali eto ti odgovora. Voleo sam je, i pošto je umrla nisam mogao ni na šta drugo da mislim. Činilo mi se nekako nepoštenim. Kao prevara.”
„To nije dobar razlog”, kazala je.
„Znam”, odgovorio sam.
Blago se nasmejala. „Pa, onda dobro. Sve dokle znaš.” Znao sam da ne mogu izbrisati ljutnju zbog toga, ali razgovarali smo.

Dok se te večeri širila tama, žabe kreketale i nekoliko ponovno vaskrslih insekata zujalo kroz kampus, nas četvoro -Takumi, Lara, Pukovnik i ja - otpešačili smo do Pušačke rupe po hladnoj i sivoj mesečini punog meseca.
„Hej, Pukovniče, zašto je zovete Pušačka rupa?”, upitala je Lara. „Pre liči na tunel.”
„Kao pecaroška rupa”, kazao je Pukovnik. „Kao, kad bismo pecali, ovde bismo to radili. Ali mi pušimo. Ne znam, Aljaska ju je tako prozvala.” Pukovnik je izvadio cigaretu iz pakle i bacio je u vodu.
„Čoveče, što si to uradio?”, upitao sam ga.
„Za nju”, kazao je.
Blago se osmehujući ugledao sam se na njega i bacio svoju cigaretu. Dao sam po jednu Takumiju i Lari, pa su i oni učinili isto. Cigarete su nekoliko časaka poskakivale I igrale po potoku, a onda otplovile izvan našeg vidokruga.
Nisam religiozan, ali volim obrede. Dopadala mi se zamisao da se neka radnja veže za sećanje. Starac nam je ispričao da u Kini postoje dani namenjeni pospremanju grobova, i tad se mrtvima nose darovi. A zamišljao sam i da bi Aljaska volela da zapali, pa mi se činilo da je Pukovnik započeo jedan sjajan obred.
Pukovnik je pljunuo u potok, prekinuvši tišinu. „Smešno je, ono, pričanje sa duhovima”, kazao je. „Ne možeš da kažeš da li izmišljaš njihove odgovore ili ti se oni zaista obraćaju.”
„Predlažem da napravimo spisak”, kazao je Takumi, izbegavajući introspektivne razgovore. „Koji su dokazi za samoubistvo?” Pukovnik je izvadio sveprisutni blokčić.
„Nije ni pokušala da zakoči”, rekao sam, a Pukovnik je počeo da škraba.
I veoma se uznemirila zbog nečega, mada se i pre toga vrlo uznemiravala zbog koječega a da nije počinila samoubistvo. Razmotrili smo mogućnost da je cveće poslužilo kao neka vrsta pomena samoj sebi - kao neka priprema za sahranu ili tako nešto. Ali to nam nije previše ličilo na Aljasku. Znala je ona, naravno, da bude tajanstvena, ali neko ko isplanira samoubistvo sve do cveća, taj sigurno do sitnica razradi i kako će umreti, a Aljaska nikako nije mogla znati da će se baš za njene potrebe policijska kola namestiti na putu I-65.
A dokazi koji su ukazivali na nesreću?
„Bila je baš pijana, pa je moguće da je mislila da neće udariti u policiju, mada ne znam kako”, kazao je Takumi.
„Možda je zaspala”, predložila je Lara.
„Da, palo nam je i to na pamet”, rekao sam. „Ali mislim da ne možeš da držiš pravac dok spavaš.”
„Jedini način da to proverimo dovodi naše živote u ozbiljnu opasnost”, kazao je Pukovnik mrtav hladan. „Osim toga, nije pokazivala ni znake da namerava da se ubije. Mislim, niti je pominjala da želi da umre niti je poklanjala stvari ili nešto slično.”
„To je dva. Pijana i nije planirala da se ubije”, kazao je Takumi. Razgovor nas nikud nije vodio. Ista pitanja samo drugačija igra. Potrebno nam je bilo da smislimo još nešto. Potrebno nam je bilo još dokaza.
„Moramo utvrditi kuda je pošla”, kazao je Pukovnik.
„Poslednje osobe sa kojima je razgovarala bili smo ti, ja i Džejk”, kazao sam mu. ,,A mi ne znamo. Kako onda dođavola misliš da otkrijemo?”
Takumi je pogledao u Pukovnika i uzdahnuo. „Nisam siguran da će nam pomoći ni ako budemo znali kuda je pošla. Mislim da će nam to samo otežati stvar. Imam takav osećaj u stomaku.”
,,E, pa, moj stomak želi da zna”, kazala je Lara, i tek tad sam shvatio šta je Takumi hteo da kaže onog dana kad smo se skupa tuširali - ja se jesam možda poljubio sa
Aljaskom, ali ne polažem zbog toga isključivo pravo na nju; Pukovnik i ja nismo jedini kojima je bilo stalo do nje i nismo samo mi pokušavali da provalimo kako i zašto je umrla.
„Pa, bez obzira”, kazao je Pukovnik, „zapali smo u ćorsokak. Zato neka neko predloži šta da radimo. Ja sam iscrpeo sve istraživačke postupke.”
Čvrknuo je opušak u potok, ustao i pošao. Pošli smo za njim. Čak i u porazu i dalje je bio Pukovnik.

Pedeset jedan dan posle

Istraga se zaglavila, pa sam ponovo počeo da čitam literaturu za versku nastavu, što je izgleda obradovalo Starca, na čijim sam iznenadnim testovima dobrih šest nedelja neprekidno dobijao loše ocene. Te srede ujutru nam je zadao još jedan: Iznesite jedan primer budističkog koana. Koan je nešto nalik zagonetki koja treba da ti pomogne da doživiš prosvetljenje u zen budizmu. U odgovoru sam pisao o tom tipu Banzanu. Šetajući jednog dana po pijaci načuo je kako neko traži od mesara najbolji komad mesa. Mesar je odgovorio: ,,U mojoj radnji je sve najbolje. Ne možete naći komad mesa koji nije najbolji”. Čuvši to Banzan je shvatio da ne postoji najbolje i najgore, jer ti sudovi nemaju pravi značaj budući da je sve samo ono što jeste, i puf, doživeo je prosvetljenje. Čitajući to prethodne večeri zapitao sam se da li ću i sam doživeti isto - da li ću je u jednom trenutku konačno razumeti, otkriti, i shvatiti ulogu koju sam odigrao u njenoj smrti. Jedino što nisam bio uveren da prosvećenje udara kao munja.
Pošto smo predali testove, Starac je, sedeći na stolici, zgrabio štap i pokazao u pravcu Aljaskinog pitanja koje je bledelo na tabli. „Pogledajmo jednu rečenicu na stranici devedeset i četiri ovog zabavnog uvoda u zen koji sam vam ove nedelje zadao za čitanje. ’Sve što je stvoreno jednom se raspadne’“, kazao je Starac. „Sve. Stolica na kojoj sedim. Napravljena je, dakle raspašće se. I ja ću se raspasti, verovatno i pre ove stolice. I vi ćete se raspasti. Ćelije, organi i sistemi od kojih ste sačinjeni - spajaju se, rastu zajedno, dakle moraju se raspasti. Buda je znao nešto što nauka nije mogla dokazati čitav milenijum nakon njegove smrti: entropija raste. Stvari se raspadaju.”
Svi ćemo otići, pomislio sam, što se odnosilo na sve, od igle do lokomotive, na Aljasku devojku i Aljasku mesto, zato što ništa ne traje doveka, čak ni sama zemlja. Naučili smo da je Buda rekao da želja uzrokuje patnju a da gubitak želja znači njen prestanak. Kad prestaneš da želiš stvari se više neće raspadati, pa ćeš prestati da patiš zato što se one raspadaju.
Jednog dana se niko više neće sećati da je ona ikad postojala, napisao sam u svesci, a onda dodao, ili ja. Zato što se i sećanja raspadaju. I onda ti ne preostaje više ništa, ne ostaju ti više ni duhovi već samo senka. Na početku me je progonila, progonila me je u snovima, ali već sad, nekoliko nedelja kasnije, nestaje, raspada se u mom sećanju i sećanju svih drugih, ponovo umirući.
Pukovnik, koji je od početka vodio istragu, zato što mu je bilo stalo da utvrdi šta joj se dogodilo u trenutku kad je mene zanimalo samo da li me je volela, odustao je, bez odgovora. A ni meni se nisu dopadali odgovori koje sam dobio: ono što se između nas dogodilo nije smatrala dovoljno važnim da ispriča Džejku; umesto toga bila je slatka preko telefona s njim, ne dajući mu nikakvog povoda da pomisli da sam nekoliko trenutaka ranije osetio njen pijani dah. A onda je nešto nevidljivo puklo u njoj, i ono što je bilo sastavljeno počelo je da se raspada. A možda je to jedini odgovor koji ćemo ikad dobiti. Raspala se zato što se to neminovno događa. Delovalo je da je Pukovnik pomiren se tim, ali ako je istraga nekad bila njegova zamisao, postala je sad činilac koji je mene držao na okupu, i nisam gubio nadu u prosvetljenje.

Šezdeset dva dana posle

Sledeće nedelje spavao sam sve dok se kasno jutarnje sunce nije probilo kroz roletne, pronašavši put do mog lica. Navukao sam ćebe preko glave, ali vazduh se zagrejao i postao zagušljiv, pa sam ustao da se javim roditeljima.
„Majlse!”, mama je rekla i pre nego što sam kazao zdravo. „Upravo smo uveli identifikaciju poziva.”
„Da li magično pogađa da baš ja zovem sa javnog telefona?”
Nasmejala se. „Ne, samo piše ’javni telefon’ i pozivni broj. Pa sam zaključila da si ti. Kako si?”, upitala me je, toplim glasom obojenim brigom.
„Dobro sam. Malo sam se jedno vreme zezao na nekim časovima, ali sad sam se ponovo vratio učenju, pa bi trebalo da bude u redu”, kazao sam, što je uglavnom i bila istina.
„Znam da ti je bilo teško, momče”, kazala je. ,,Oh! Pogodi koga smo tata i ja sinoć sreli na zabavi? Gospođu Forester. Tvoju nastavnicu iz četvrtog razreda! Sećaš se? Ona se tebe savršeno seća, i imala je samo reči hvale za tebe, i tako smo dugo pričale” - iako mi je bilo drago što je gospođi Forester u lepoj uspomeni ostala moja ličnost četvrtaka, slušao sam majku s pola uveta, čitajući poruke naškrabane po belo obojenom borovom zidu, sa obe strane telefona, u pokušaju da pronađem neku koju ću uspeti da rastumačim (Kod Lejsi -petak, 10 što se verovatno odnosilo na vreme i mesto zabave Nedeljnih ratnika) - ,,i išli smo na večeru kod Džonstonovih sinoć i bojim se da je tata popio previše vina. Igrali smo šarade i bio je užasan”. Nasmejala se, a ja sam osetio stravičan umor, ali neko je odvukao klupu od telefona, pa sam spustio koščato dupe na tvrdi beton, zategnuvši do kraja srebrni gajtan telefona, i pripremio se za jedan ozbiljan mamin solilokvij, kad sam ispod svih tih poruka i škrabotina ugledao jedan crtež cveta. Dvanaest duguljastih latica oko obojenog kruga na beloj pozadini poput bele rade, i bele rade, bele, i lepo sam je čuo kako kaže: Šta vidiš, Buco? Gledaj pažljivo, i video je pijanu kako sedi kraj telefona i ćaska sa Džejkom o nebitnim stvarima i Šta radiš? a ona će: Ništa, švrljam nešto, švrljam nešto. A onda: Oh, bože.
„Majlse?”
„Da, oprosti, mama. Izvini. Čip je došao. Moram da učim. Moram da palim.”
„Hoćeš nam se onda javiti kasnije? Sigurna sam da bi tata voleo da te čuje.”
„Da, mama; da, naravno. Volim te, važi? Dobro, moram da palim.”

„Mislim da sam pronašao nešto!”, viknuo sam na Pukovnika, nevidljivog ispod pokrivača. Nestrpljenje u mom glasu i obećanje nečega, ičega, što sam pronašao u trenu je razbudilo Pukovnika, koji je skočio sa kreveta na linoleum. Pre nego što sam išta stigao da mu kažem zgrabio je jučerašnje farmerke i duks sa poda, navukao ih i pošao za mnom napolje.
„Vidi”, pokazao sam mu, a on je čučnuo pored telefona i kazao: „Aha. Ona je to nacrtala. Uvek je škrabala to cveće.”
,,I švrljam nešto sećaš se? Džejk ju je pitao šta radi a ona je rekla švrljam nešto, a onda je rekla ’Oh, bože’ i šiznula. Pogledala je u crtež i setila se nečega.”
„Imaš dobro pamćenje, Buco”, priznao mi je, no mene je zanimalo zašto se i on nije uzbudio oko toga.
,,I onda je šiznula”, ponovio sam, ,,i pošla, zgrabila cveće dok smo mi palili petarde. Videla je škrabotinu, setila se nečeg što je zaboravila i šiznula.”
„Možda”, kazao je, i dalje zureći u cvet, pokušavajući možda da vidi isto što i ja. Na kraju je ustao i kazao: „To je čvrsta teorija, Buco”, a onda je pružio ruku i potapšao me po ramenu, kao trener kad hvali igrača. „Samo što i dalje ne znamo šta je zaboravila.”

Šezdeset devet dana posle

Nedelju dana po otkriću nažvrljanog cveta pomirio sam se sa njegovom nebitnošću - u ostalom, nisam ja baš Banzan na pijaci - i dok su javori po kampusu davali znake uskrsnuća a radnici za održavanje ponovo počeli da kose travu po krugu spavaonice, činilo mi se da smo je konačno izgubili.
Tog popodneva smo Pukovnik i ja zašli u šumarak kraj jezera i zapalili cigarete tačno na mestu gde nas je Orao uhvatio pre nekoliko meseci. Upravo smo se vratili sa školskog zbora na kome je Orao objavio da će škola sagraditi igralište pored jezera u znak sećanja na Aljasku. Ona stvarno jeste volela ljuljaške, ali baš igralište?Lara je ustala na sastanku i rekla u svoje ime - bez sumnje prvi put - da bi trebalo učiniti nešto smešnije, nešto što bi i sama Aljaska učinila.
Tu, na jezeru, dok smo sedeli na mahovinom prekrivenoj, napola truloj kladi Pukovnik mi je kazao: „Lara je u pravu.Trebalo bi da učinimo nešto za nju. Neku smicalicu. Nešto što bi se i njoj dopalo.”
„Kao smicalicu u znak sećanja na nju.”
„Baš tako. Spomen smicalica na Aljasku Jang. To bi mogao postati događaj svake godine. Kako god, ona je prošle godine smislila tu ideju. Ali htela je da je sačuva kao smicalicu za završni razred. Ali dobra je. Stvarno je opasna. Istorijska.”
„Hoćeš li mi ispričati?”, upitao sam ga, prisetivši se vremena kad su me on i Aljaska izostavljali iz planiranja smicalice za Noć u ambaru.
„Naravno”, kazao je. „Smicalica se zove ’Podrivanje patrijarhalnog obrasca’“. Kad mi je ispričao, morao sam priznati da nam je Aljaska podarila dragulj nad smicalicama,
Mona Lizu srednjoškolskog smeha, vrhunac smicalica pokolenja đaka Kalver Krika. A ako bi Pukovniku pošlo za rukom da je izvede ostala bi urezana u sećanja svih u Kriku, a Aljaska ne zaslužuje ništa manje od toga. Najbolje od svega bilo je to što, tehnički, nije kršila nijedno pravilo za izbacivanje.
Pukovnik je ustao i otresao prašinu i mahovinu sa pantalona. „Mislim da joj toliko dugujemo.”
Složio sam se, mada je ona nama i dalje dugovala objašnjenje. Ako je negde gore, dole, tamo, bilo gde, možda će se nasmejati. I možda - samo možda - će nam dati neophodan putokaz.

Osamdeset tri dana posle

Dve nedelje kasnije, Pukovnik se sa prolećnog raspusta vratio sa dve sveske pune pojedinosti vezanih za planiranje smicalice. Sveske su bile sa skicama raznih lokacija i spiskom na četrdeset dve stranice, u dve kolone, i problemima koji bi mogli iskrsnuti i predlozima njihovih rešenja. Svako vreme proračunao je u desetinu sekunde, sve razdaljine u milimetar, a onda ih još jednom proverio, kao da ne može podneti pomisao da je ponovo izneveri. Onda se u nedelju Pukovnik probudio kasno i okrenuo na stranu. Čitao sam Buku i bes, koju je trebalo da završim još sredinom februara, i baš kad sam podigao glavu, začuvši komešanje u gornjem krevetu, Pukovnik je kazao: „Hajde da ponovo okupimo grupu.” Tako sam se zaputio u oblačno proleće da probudim Laru i Taku-mija, i doveo sam ih u sobu 43. Ekipa iz Noći ambara bila je neokrnjena - ili najpotpunija što će ikad biti - za Spomen smicalicu na Aljasku Jang.
Nas troje sedeli smo na kauču dok je Pukovnik, stojeći pred nama, izlagao plan i upoznavao nas s našim zaduženjima, s uzbuđenjem koje sam video u njemu prvi put posle Pre. Po završetku nas je upitao: „Ima li pitanja?”
„Aha”, kazao je Takumi. „Hoće li to stvarno upaliti?”
„Pa, prvo treba da nađemo striptizetu. A onda će Buca uz pomoć svog tate da izvede čaroliju.”
„Onda dobro”, kazao je Takumi. „Bacamo se na posao.”

Osamdeset četiri dana posle

Svakog proleća se jednog petka poslepodne umesto nastave u Kalver Kriku održavao Dan govornika, na kome su se svi učenici, osoblje i zaposleni okupljali u fiskulturnoj sali. Na Danu govornika su učestvovala i dva govornika - obično neke drugorazredne poznate ličnosti ili drugorazredni političari ili drugorazredni profesori, jedni od onih ljudi spremnih da dođu i održe predavanje u nekoj školi za oskudnih tri stotine, koliko je iznosio školski budžet za to. Mlađi razredi birali su prvog predavača a stariji drugog, i ko god je u životu prisustvovao nekom Danu govornika znao je da su mučno dosadni. Naša namera je bila da unesemo malo živosti u taj dan. Samo je trebalo da ubedimo Orla da nam dozvoli da u svojstvu govornika mladih razreda pozovemo „doktora Vilijama Morsa”, inače „prijatelja mog tate” i „istaknutog stručnjaka za oblast poremećaja seksualnosti adolescenata”. Tako sam pozvao tatu na posao, i naravno da me je njegov sekretar Pol pitao da li je sve u redu, što me je nagnalo da se zapitam zbog čega me svako, ali baš svako, pita da li je sve u redu ako pozovem u neko drugo vreme osim u nedelju ujutru.
„Da, dobro sam.”
Tata mi se javio. „Hej, Majlse. Da li je sve u redu?”
Nasmejao sam se i počeo tiho da pričam u slušalicu, pošto su oko mene mileli učenici. „Aha, tata. Sve je u redu. Hej, sećaš se kad si onomad ukrao školsko zvonce i zakopao ga na groblju?”
„Najbolja smicalica Kalver Krika do sada”, ponosno je odgovorio.
„Bila je, tata. Bila je. Slušaj, pitao sam se da li bi mi pomogao oko nove najbolje smicalice Kalver Krika.”
,,Oh, pa nisam siguran, Majlse. Ne bih da upadneš u neku nevolju.”
„Pa, neću. Svi niži razredi učestvuju u njenom izvođenju. I nije smišljena tako da povredi nekoga ili tako nešto. Zato što, pa, sećaš se Dana govornika?”
„Zaboga, što je to bilo dosadno. Skoro pa gore od časova.”
„Da, pa, potrebno je da se pretvaraš da si ti naš govornik. Doktor Vilijam Mors, profesor psihologije na Univerzitetu Centralne Floride i stručnjak za to kako adolescenti razumeju seksualnost.”
Dugo je ćutao, a ja sam pogledao u Aljaskinu poslednju belu radu, očekujući da me pita staje smicalica, i priznao bih mu, ali onda sam ga čuo kako sporo uzdiše pre nego što je rekao: „Neću ni da pitam. Hmm.” Uzdahnuo je. „Zakuni se u Boga da nikad nećeš reći majci.”
„Kunem se.” Zastao sam. Bilo mi je potrebno nekoliko časaka da se setim Orlovog pravog imena. „Gospodin Starners će te pozvati za nekih deset minuta.”
„Dobro, zovem se doktor Vilijam Mors i profesor sam psihologije, i - bavim se seksualnošću adolescenata.”
„Da. Najbolji si, tata.”
„Samo hoću da vidim da li možeš da me nadmašiš”, kazao je smejući se.
Mada je Pukovnik živ hteo da se pojede zbog toga, smicalica nije mogla da se izvede bez pomoći Nedeljnih ratnika - posebno predsednika mladih razreda Longvela Čejsa, kome je do tada ponovo izrasla njegova smešna surferska frizura. Ali Ratnicima se dopala ideja, pa sam pokupio Longvela u njegovoj sobi i rekao mu: „Idemo.”
Longvel Čejs i ja nismo imali o čemu da razgovaramo a nismo imali ni želju da se pretvaramo, pa smo ćutke otišli do Orlove kuće. Orao je otvorio vrata i pre no što smo pokucali. Malčice je nakrivio glavu kad nas je ugledao, kao da je zbunjen - a nas dvojica smo stvarno delovali kao čudan par, Longvel onako ispeglan u naboranim mrkim pantalonama a ja u mojim baš-sam-nameravao-da-ih-operem farmerkama. „Govornik kog smo izabrali prijatelj je Majlsovog oca”, kazao je Longvel. „Doktor Vilijam Mors. Profesor je na univerzitetu na Floridi, i predaje seksualnost adolescenata.”
„Hoćete da uzburkate duhove, je l’ da?”
,,Oh, ne”, kazao sam. „Poznajem doktora Morsa. Vrlo je zanimljiv, ali nije kontroverzan. Samo se bavi, ovaj, pa načinom na koji se menja i razvija poimanje seksa kod adolescenata. Mislim, on se protivi seksu pre braka.”
„Pa. Reci mi broj telefona.” Dao sam Orlu parče papira, pa je prišao telefonu pored zida i okrenuo broj. „Da, halo. Hteo bih da razgovaram sa doktorom Morsom?... Dobro. Hvala... Halo, doktore Mors. Kod mene je upravo Majls Halter i on mi kaže... divno, sjajno... Pa, pitao sam se” - Orao je sačekao malo, uvrćući gajtan oko prsta - „pitao sam se, da li biste - važno je samo da imate na umu da su u pitanju izuzetni mladi ljudi. Ne bismo želeli neku otvorenu raspravu... Divno. Drago mi je da se razumemo... I vama, gospodine. Vidimo se uskoro!” Orao je prekinuo vezu, osmehujući se, i rekao:
„Odličan izbor! Deluje kao veoma zanimljiva osoba.”
,,Oh, da”, kazao je Longvel potpuno ozbiljno. „Čini mi se da će biti zanimljiv.”

Sto dva dana posle

Moj otac je izigravao doktora Vilijama Morsa preko telefona, ali čovek koji je trebalo da ga igra u stvarnom životu zvao se Maxx, sa dva iksa, izuzev što mu je pravo ime bilo Sten, ali se za Dan govornika očigledno zvao doktor Vilijam Mors. Muška striptizeta sa više lažnih imena nego tajni agenti CIA-e pravi primerak egzistencijalne krize identiteta.
Prve četiri „agencije” koje je Pukovnik pozvao su nas odbile. I tek kad smo u Žutim stranama stigli do slova B u delu „Zabava” pronašli smo Burne momačke zabave.
Vlasniku gorepomenute ustanove veoma se dopala naša ideja, pa je rekao: „Maks će se oduševiti. Ali bez golotinje. Ne pred decom.” Složili smo se - mada ne baš rado.
Kako bismo bili sigurni da niko neće izleteti iz škole Takumi i ja skupili smo po pet dolara od svakog učenika nižeg razreda Kalver Krika na ime troškova honorara „doktora Vilijama Morsa”, pošto smo sumnjali da će Orao biti raspoložen da mu plati kad bude video, ovaj, govor, ja sam platio i Pukovnikovih pet banki. „Imam osećaj da sam zaradio za tvoju milostinju”, kazao je, pokazavši svesku sa spiralom punu planova.
Na časovima tog jutra ni o čemu drugom nisam mogao da razmišljam. Svi učenici nižih razreda znali su već dve nedelje, a ni najmanja glasina dosad nije procurela. A kako se Krik inače tresao od ogovaranja - što je posebno važilo za Nedeljne ratnike, bilo bi dovoljno da samo jedna osoba zucne nešto prijatelju koji će reći prijatelju koji će reći prijatelju koji će reći Orlu, i sve bi se raspalo.
Etos Krika da nema cinkarenja odlično je izdržao probu, ali kad se Maxx/Sten/doktor Mors nije pojavio do 11.50 tog jutra, pomislio sam da će Pukovnik od muke da pocepa gaće. Sedeo je na haubi automobila na studentskom parkingu, oborene glave, rukama iznova prolazeći kroz gustu ćubu tamne kose, kao da nešto traži. Maxx je obećao da će stići do 11.40, ili dvadeset minuta pre zvaničnog početka Dana govornika, što bi mu ostavilo dovoljno vremena da nauči govor i sve ostalo. Zabrinuto ali ćutke, čekao sam pored Pukovnika. Takumija smo poslali da pozove „agenciju” i sazna gde se deo naš „izvođač”.
„Svašta sam pomislio da bi moglo da se izjalovi, ali mi ovo nije bilo ni na kraj pameti. Za ovo nemamo rešenje.”
Pritrčao nam je Takumi, vodeći računa da ništa ne govori dok ne priđe dovoljno blizu. Deca su počela da pune salu. Kasno, kasno, kasno, kasno. A samo smo tako malo tražili od našeg izvođača. Sami smo mu napisali govor. Sami mu osmislili nastup. Maks je trebalo samo da se pojavi u odelu. Pa ipak...
,,U agenciji kažu”, počeo je Takumi, „da je izvođač na putu.”
„Na putu?”, kazao je Pukovnik, provlačeći ruke kroz kosu s novim elanom. „Na putu? Pa već je zakasnio.”
„Kazali su da bi trebalo da bude...” a onda su se odjednom sve naše brige raspršile kad se iza ugla u pravcu parkinga uputio plavi minivan, i mi ugledali u njemu muškarca u odelu.
„Bolje bi bilo da je to Maxx”, kazao je Pukovnik dok se auto parkirao. Pritrčao je prednjim vratima.
„Ja sam Maxx”, kazao je tip, otvorivši vrata.
„Ja sam predstavnik mladih razreda, bez imena i bez lica”, odgovorio je Pukovnik, rukujući se sa Maxxom. Imao je tridesetak godina, preplanuo ten i široka ramena, snažnu vilicu i tamnu, tanko štucovanu jareću bradicu.
Uručili smo Maxxu primerak govora, i on ga je brzo pročitao.
„Ima li pitanja?”, upitao sam ga.
„Uh, da. S obzirom na prirodu događaja, mislim da bi valjalo da mi platite unapred.”
Delovao mi je kao neko ko ume jasno da se izražava, pa čak je i zvučao nekako profesorski, što mi je ulilo ogromno samopouzdanje, kao da nas je lično Aljaska dovela do najbolje muške striptizete u centralnoj Alabami i povezala nas s njim.
Takumi je otvorio haubu svog SUV-a i zgrabio papirnu kesu iz prodavnice sa 320 dolara. „Izvoli, Maxxe”, kazao je. „Dobro, Buca će sedeti gore pored tebe, zato što si ti prijatelj Bucinog tate. To se pominje u govoru. Ali, ovaj, nadamo se da ćeš, ako te budu ispitivali u vezi sa ovim slučajem, imati dovoljno veliko srce da kažeš kako su ti svi učenici nižeg razreda zajedno ponudili posao preko konferencijske linije, zato što ne bismo da uvalimo Bucu u nevolje.”
Nasmejao se. „Što se mene tiče u redu je. Prihvatio sam ovu tezgu zato što mislim da je urnebesna. Kamo sreće da sam se ja setio tako nečeg u srednjoj školi.”

Dok sam koračao prema sali pored Maxxa/doktora Vilijamsa Morsa, a Takumi i Pukovnik nas sledili na bezbednoj udaljenosti, bio sam svestan toga da se meni smeši najveća opasnost od izbacivanja iz škole. Ali proteklih nekoliko nedelja sam vrlo pažljivo iščitavao pravilnik Kalver Krika, i podsetio sam sebe da će moja odbrana ići u dva pravca, u slučaju da se nađem u nevolji: prvo, ne postoji, tehnički, nijedno pravilo koje zabranjuje plaćanje striptizeti da igra pred školom. Drugo, ne može se dokazati da sam ja odgovoran za incident. Jedino što je moguće dokazati jeste da sam ja doveo u kampus osobu za koju sam mislio da je stručnjak za seksualne poremećaje kod adolescenata a za koju se ispostavilo da je zapravo seksualno sama poremećena.
Seo sam pored doktora Vilijama Morsa u sredinu prednjeg reda klupa. Iza mene su sedeli neki učenici devetog razreda, ali kad je Pukovnik nekoliko trenutaka kasnije stigao sa Larom, ljubazno im je rekao: „Hvala što ste nam čuvali mesta”, i poterao ih odatle. Držeći se plana, Takumi je u prostoriji za odlaganje stvari na drugom spratu povezao stereo uređaje sa razglasom u sali. Okrenuo sam se ka doktoru Morsu i rekao:
„Trebalo bi da se gledamo sa velikim zanimanjem i razgovaramo kao da si ti prijatelj mog oca.”
Osmehnuo se i klimnuo glavom. „On je divan čovek, tvoj otac. I majka - prelepa je.” Zakolutao sam očima, pomalo zgađeno. Ali i dalje mi se dopadao taj striptizer. Orao je ušao tačno u podne i poželeo dobrodošlicu govorniku starijih razreda - bivšem vrhovnom tužiocu države Alabame - a zatim prišao doktoru Morsu, koji se sa puno samopouzdanja i blagim naklonom rukovao sa Orlom - možda čak i previše zvanično - posle čega je Orao rekao: „Veoma nam je drago što ste nam došli”, a Maxx mu odgovorio: „Hvala vam, nadam se da ću opravdati ukazano poverenje.”

Nisam brinuo zbog izbacivanja, nisam čak ni brinuo da će Pukovnika izbaciti, mada je možda trebalo. Brinuo sam da nam neće upaliti zato što Aljaska nije učestvovala u planiranju. Možda nije moguće bez nje izvesti smicalicu dostojnu nje.
Orao je stao iza podijuma.
„Ovo je dan od istorijskog značaja za Kalver Krik. Vizija osnivača Filipa Gardena bila je da vi, učenici i mi, osoblje, odvojimo jedno posle podne godišnje i uživamo u mudrim glasovima, koji dolaze izvan naše škole, te se zato svake godine okupljamo kako bi naučili nešto od njih i videli svet njihovim očima. Danas je ispred mladih razreda kao govornik došao doktor Vilijam Mors, profesor psihologije sa Univerziteta Centralne Floride, naširoko poznati naučnik. On će nam održati predavanje o tinejdžerima i seksualnosti, što je tema za koju sam uveren da će vam biti veoma zanimljiva. Dakle, poželimo svi zajedno dobrodošlicu doktoru Morsu.”
Zatapšali smo. Meni je srce udaralo u grudima kao da bi i ono da tapše. Dok je Maxx prilazio podijumu Lara se nagnula prema meni i prošaputala: „Stvarno je zgodan.”
„Hvala, gospodine Starners.” Maxx se osmehnuo i klimnuo glavom Orlu, a zatim ispravio papire i spustio ih na podijum. Čak sam i ja skoro poverovao da je on profesor psihologije. Palo mi je na pamet da je možda neki glumac koji na ovaj način dopunjava prihode.
Čitao je direktno s papira, ne podižući pogled, ali čitao je samouvereno, veselim tonom s primesama akademske nadobudnosti. „Danas sam došao da vam pričam o izuzetnoj temi seksualnosti kod tinejdžera. Moje područje istraživanja je seksualna lingvistika, posebno način na koji mladi ljudi razgovaraju o seksu i srodnim pitanjima. Na primer, zanima me zbog čega se nećete nasmejati ako izgovorim reč ruka, ali hoćete ako kažem reč vagina.” I naravno da se u publici začuo nervozan kikot. „Način na koji mladi ljudi pričaju o tuđem telu mnogo govori o našem društvu. U današnje vreme dečaci mnogo češće vide žensko telo kao objekat nego obratno. Dečaci će između sebe reći da ta i ta ima dobre sike, dok će devojke verovatnije reći za nekog dečka da je sladak, što je pojam koji se istovremeno odnosi i na njegove fizičke i na emocionalne odlike. Zbog ovoga se devojke pretvaraju u obične objekte, dok devojke dečake vide kao kompletna ljudska bića...”
A onda je Lara ustala, i svojim nežnim, nevinim glasom, prekinula doktora Vilijama Morsa. „Tako si zgodan! Volela bih da ućutiš i počneš da se skidaš.”
Ðaci su se nasmejali, ali su se nastavnici okrenuli i pogledali je, preneraženo ćuteći. Lara je sela.
„Kako se zoveš, dušo?”
„Lara”, odgovorila je.
„Vidi, Laro”, kazao je Maxx, gledajući u papir da bi se prisetio šta treba da kaže, „ovo bi mogla biti veoma zanimljiva studija slučaja - mene muškarca je jedna žena opazila kao objekat. To je do te mere neobično da mogu samo pretpostaviti da si htela da se našališ.”
Lara je ponovo ustala i viknula: „Ne šalim se! Skidaj se!”
On je nervozno pogledao u papire, a onda podigao pogled prema nama, osmehujući se. „Pa, svakako je važno podrivati patrijarhalni obrazac, a čini mi se da je ovo sjajna prilika za to. Onda, dobro”, kazao je, iskoračivši udesno s podijuma. A onda je viknuo, dovoljno glasno da ga Takumi može čuti na spratu: „Posvećujem ovo Aljaski Jang.”
Čim se brz, pumpajući bas Princove pesme Get Off začuo preko razglasa doktor Vilijam Mors je zgrabio nogavicu pantalona jednom rukom a rever sakoa drugom i čičak traka se razdvojila, otkrivši nam telo Maxxa sa dva iks, zapravo jednog zapanjujuće mišićavog muškarca sa redovima pločica na stomaku i ispupčenim bicepsima, koji je, osmehujući se, ostao da stoji pred nama, onako bez odeće, samo u slip-gaćicama, stvarno tesnim, ali ne belim - već od crne kožne.
Ne podižući noge sa poda Maxx je mahao rukama u ritmu muzike, podstičući masu na smeh i zaglušujuće uporan aplauz - nesumnjivo najveće ovacije u istoriji Dana govornika. Orao je munjevito skočio, i čim ga je video da ustaje Maxx je prestao da igra, ali je napregnuo bicepse, tako da su brzo poskakivali u ritmu, pre no što mu je Orao, ozbiljna lica, ali sisajući usnu kao da mu je teško da zadrži osmeh, pokazao palcem da treba da se čisti, što je Maxx poslušao.
Pogledom sam ispratio Maxxa do vrata, a onda primetio Takumija kako stoji na ulazu, pesnica pobedonosno podignutih u vazduh, pre nego što je potrčao gore da ugasi muziku. Bilo mi je drago što je uspeo da vidi makar mrvicu predstave.
Takumi je imao dovoljno vremena da spakuje opremu, zato što se smeh i razgovor nastavio još nekoliko minuta dok je Orao za to vreme neprekidno ponavljao: „Dobro. Dobro. Smirite se sad. Smirite se svi. Smirite se.”
Sledeći nam se obratio govornik starijih razreda. I bio je truba. Dok smo lagano napuštali salu oko nas su se sjatili stariji đaci, zapitkujući nas: „Jeste to bili vi?”, a ja sam se samo osmehivao i govorio ne, jer nisam bio ni ja, ni Pukovnik, ni Takumi, ni Lara, ni Longvel Čejs niti bilo ko drugi u sali. To je bila od početka do kraja Aljaskina smicalica. Najteži deo kod izvođenja smicalice, jednom mi je rekla Aljaska, jeste to što ne smeš nikome da priznaš. Ali zato sam ja sad mogao da priznam u njeno ime. I dok sam polako napuštao salu rekao sam svima koji su hteli da čuju: „Ne. Nismo bili mi. Bila je to Aljaska.”
Nas četvoro smo se vratili u sobu 43, blistajući od ponosa, uvereni da Krik nikad neće videti bolju smicalicu, i uopšte mi nije padalo na pamet da bih mogao upasti u nevolju sve dok Orao nije otvorio vrata naše sobe i nadvio se nad nas, nezadovoljno odmahujući glavom.
„Znam da ste to bili vi”, kazao je Orao.
Ćutke smo ga pogledali. Često je blefirao. Možda i sad blefira.
„Da vam tako nešto više nije palo na pamet”, kazao je. „Ali, zaboga, ’podrivanje patrijarhalnog obrasca’ - kao da je ona lično napisala taj govor.” Osmehnuo se i zatvorio vrata.

Sto četrnaest dana posle

Na povratku sa popodnevnih časova, nedelju i po dana kasnije, neprekidno sam na sebi osećao sunce. To me je podsetilo da je proleće u Alabami trajalo svega nekoliko sati, i da se početkom maja, leto vratilo u šestomesečnu posetu. Kad je već i znoj počeo da mi se cedi niz leđa, zažalio sam za oštrim januarskim vetrovima. Stigavši u sobu zatekao sam Takumija na kauču kako čita moju biografiju Tolstoja. „Uh, zdravo”, kazao sam.
Zatvorio je knjigu, stavio je pored sebe i kazao: „10. januar.”
„Šta?”, upitao sam ga.
„10. januar. Da li ti taj datum nešto znači?”
„Da, dan kad je Aljaska umrla.” Tehnički, umrla je tri sata po početku 11. januara, ali nama to nije bilo važno. Ponedeljak veče, 10. januar.
„Da, ali mislim na nešto drugo, Buco. 9. januar, dan kad je Aljasku mama povela u zoološki vrt.”
„Čekaj. Ne. Otkud znaš?”
„Ispričala nam je one večeri u ambaru. Sećaš se?” Naravno da se nisam sećao. Da sam mogao da pamtim brojeve ne bih se na predračunu borio za C plus. „Jebem ti sve”, kazao sam dok je Pukovnik ulazio. „Šta je?”, pitao je Pukovnik.
„9. januar 1997.”, kazao sam mu. „Aljaski su se dopali medvedi. Njenoj mami majmuni.” Pukovnik me je za trenutak bledo gledao, a onda spustio ranac i u jednom skoku preleteo preko sobe.
„Jebem ti sve”, kazao je. „ZAŠTO SE JEBOTE JA TOGA NISAM SETIO!”
Pukovniku je bio potreban svega jedan minut da smisli najbolje rešenje od svih nas:
„Dobro. Ona spava. Džejk zove, razgovaraju, ona nešto škraba, pogleda beli cvet koji je nacrtala, i ’Oh, Bože, mama je volela belo cveće i stavljala mi ga u kosu kad sam bila mala’, i onda šizne. Vraća se u sobu i počinje da vrišti na nas da je nešto zaboravila - a, naravno, zaboravila je mamu - i tako uzima cveće i odvozi se iz kampusa, na putu za - gde?” Pogledao je u mene. „Gde? Na grob svoje majke?”
A ja sam rekao: „Da, verovatno. Da. I tako ulazi u kola, i samo želi da stigne na mamin grob, ali na putu se preprečio kamion i tu su panduri, a ona je pijana i besna i žuri joj se, i misli da će uspeti da prođe pored pandurskih kola, ali uopšte nije u stanju da razmišlja kako treba, samo mora da stigne do mame, i uverena je da će nekako proći i puf.”
Takumi lagano klima glavom, razmišljajući, pa na to kaže: „Ili je ušla u kola sa cvećem. Ali već je promašila godišnjicu. I verovatno misli kako je ponovo zasrala kod svoje mame - prvo ne pozove hitnu pomoć, a sad ne može da se seti ni njene proklete godišnjice. Pa je besna i mrzi sebe, i zato odlučuje: ’Dosta je bilo, ima to i da uradim’, i kad ugleda pandurska kola pomisli da je to njena prilika, i zgrabi je.”
Pukovnik je stavio ruku u džep i izvadio paklu cigareta, lupkajući je naopačke o STOČIĆ. „Pa”, kazao je. „Time smo sve lepo raščistili.”

Sto osamnaest dana posle

I tako smo odustali. Konačno mi je dozlogrdilo da jurim za duhom koji nije želeo da bude otkriven. Možda nismo uspeli, ali moguće je i da neke misterije ne treba da budu rešene. I dalje je nisam poznavao onoliko koliko sam želeo, a nikad neću ni moći bolje da je upoznam. Ona mi je uskratila tu priliku. A slučajno samoubistvo, samoubilačka nesreća, zauvek će ostati samo to, a meni preostaje jedino da se pitam, Da li sam te i ja pogurao u pravcu sudbine koju nisi želela, Aljaska, ili sam ti samo pomogao u svesnom činu samouništenja? Zato što su to dva različita zločina, pa nisam znao da li treba da se ljutim na nju zato što me je učinila saučesnikom u svom samoubistvu ili da se ljutim na sebe zato što sam je pustio da ode.
Ali zato smo otkrili sve što smo mogli, i kroz taj proces otkrivanja uspela je, na kraju krajeva, da nas zbliži - Pukovnika, Takumija i mene. I to je bilo to. Nije mi ostavila dovoljno da i nju otkrijem, ali mi je ostavila dovoljno da ponovo otkrijem veliko možda.
„Ostalo nam je još nešto da završimo”, kazao je Pukovnik dok smo skupa igrali video igrice sa uključenim tonom - nas dvojica sami, kao u prvim danima istrage.
„Ništa više ne možemo da uradimo.”
„Hteo bih da se provezemo tuda”, kazao je. „Kao što je ona učinila.”
Nismo smeli da se izlažemo tolikoj opasnosti da kampus napuštamo usred noći kao i ona, pa smo ga napustili nekih dvanaest sati ranije, u tri poslepodne, u Takumijevom SUV-u, koji je Pukovnik vozio. Pozvali smo i njega i Laru sa nama, ali njima je dosadilo da ganjaju duhove, osim toga, približavali su se završni ispiti.
Popodne je bilo svetio, i sunce je pržilo asfalt tako da je traka puta pred nama poigravala od vreline. Vozili smo kilometar i po autoputem 119 a onda se uključili na krak I-65 za sever, u susret mestu nesreće i Stanici Vajn.
Pukovnik je vozio brzo, i ćutali smo, zureći pravo ispred sebe. Pokušavao sam da pogodim o čemu je razmišljala, pokušavao da sagledam prostor i vreme njenim očima, da joj se uvučem u glavu samo na trenutak. Pored nas su u suprotnoj traci protutnjala kola hitne pomoći sa upaljenim rotacionim svetlom i sirenom, žureći u pravcu škole, i za čas me je obuzelo nervozno uzbuđenje na pomisao da bi mogao biti neko koga poznajem. Gotovo da sam poželeo da bude neko koga poznajem, ne bih li time dao novi oblik i dubinu tugi koju sam i dalje osećao.
Gutanje je prekinuto: „Ponekad mi se dopada”, kazao sam. „Ponekad mi se dopada što je mrtva.”
„Misliš da ti je bolje tako?”
„Ne. Ne znam. Osećam se... pročišćeno.”
„Aha”, kazao je, izgubivši svoju uobičajenu rečitost. „Aha. Znam. I ja. To je tako prirodno. Mislim, mora biti prirodno.”
Uvek se zapanjim kad otkrijem da nisam jedina osoba na svetu koja ima tako čudne i užasne misli.
Osam kilometara dalje od škole Pukovnik se prebacio u levu traku međudržavnog puta i počeo da ubrzava. Stisnuo sam zube, a onda je ispred nas pod zracima sunca zasijala srča kao da je put posut dijamantima, i mora da je to bilo to mesto. On je nastavio da ubrzava.
Pomislio sam: Nije tako loš način da se ode.
Pomislio sam: Pravo i brzo. Možda je jednostavno odlučila u poslednjem času.

I PUF prolazimo kroz trenutak njene smrti. Vozimo se preko mesta preko kog ona nije mogla da pređe, prelazimo na asfalt koji ona nikad nije videla, i nismo mrtvi. Mi nismo mrtvi! Dišemo i plačemo i polako usporavamo i vraćamo se u desnu traku.

Izašli smo na sledećem izlazu, tiho, i menjajući se za volanom, našli se ispred kola. Stali smo i ja sam ga zagrlio, čvrsto stisnuvši šake u pesnice na njegovim leđima, a on me je obuhvatio kratkim rukama i snažno stegnuo, tako da sam osetio kako mu se pomeraju pluća, dok smo iznova shvatali da smo i dalje živi. Spoznaja je dolazila u talasima. Stajali smo tako zagrljeni i uplakani. Pomislio sam: Bože, mora da delujemo kao da smo prsli, ali nisam previše mario zbog toga, jer sam upravo shvatio, posle toliko vremena, da sam i dalje živ.

Sto devetnaest dana posle

Pukovnik i ja bacili smo se na učenje čim smo se pomirili sa sudbinom, obojica svesni da moramo da razbijemo završne ispite ako želimo da dostignemo željeni prosek (meni je bio potreban 3,0, a Pukovnik se nije mogao zadovoljiti ničim manjim od 3,98). Naša soba se pretvorila u Centar za učenje,u kome smo nas četvoro, Takumi, Lara, on i ja, do sitnih sati raspravljali o Buki i besu, mejozi, i Bici za izbočinu. Pukovnik nam je objasnio gradivo čitavog semestra predračuna, mada je previše dobro znao matematiku da bi mogao dobro da objašnjava - „Naravno da ima smisla. Verujte mi na reč. Čoveče, to uopšte nije tako teško” - pa mi je nedostajala Aljaska.
A ono što nisam uspeo da stignem, varao sam. Takumi i ja smo zajedno iskoristili primerak skraćenog prikaza Sve se raspada i Zbogom oružje („Previše su prokleto dugački!”, viknuo je u jednom trenutku).
Nismo mnogo razgovarali. Nismo ni morali.

Sto dvadeset dva dana posle

Hladan povetarac usporio je prodor leta. Tog jutra, kad nam je Starac zadao završni ispit, predložio je da održimo čas u prirodi. Palo mi je na pamet da sad ceo razred može da sedi napolju, a mene je prošlog semestra isterao s časa samo zato što sam bacio pogled napolje. Međutim, Starac je hteo da drži čas u prirodi, i to je to. Sedeo je na stolici koju mu je izneo Kevin Ričman, a mi smo posedali po travi. Isprva svesku sam držao čudno nakrivljenu na krilu, a onda je spustio na sloj debele zelene trave, iako nije bilo lako pisati na džombavom tlu, dok se mušice roje oko glave. Zapravo, sedeli smo previše blizu jezeru da bi nam bilo udobno, ali Starac je delovao zadovoljno.
„Ovde imam vaše završne ispite. Prošlog semestra sam vam dao gotovo dva meseca da napišete završni rad. Ovaj put imate dve nedelje.” Zastao je. „Pa, tu se ništa ne može, pretpostavljam.” Nasmejao se. „Da budem iskren, jednostavno sam prošle noći odlučio da ovo odsad bude tema rada.Što se donekle protivi mojoj prirodi. Kako bilo, podelite ovo jedni drugima.” Kad je svežanj stigao do mene, pročitao sam pitanje:
Kako ćeš ti - ti lično - izaći iz ovog lavirinta patnje? Pošto si se uhvatio u koštac sa tri glavne verske tradicije, obradi Aljaskino pitanje svojim novim prosvećenim umom.
Pošto smo dobili pitanje, Starac je rekao: „Nije potrebno da u radu razmatrate ponaosob shvatanja različitih religija, dakle, nikakvo vam istraživanje nije potrebno. Vaše znanje, ili nedostatak istog, utvrđeni su na testovima koje sam vam zadavao ovog semestra. Mene zanima kako ste uključili neospornu činjenicu patnje u vaše poimanje sveta, i kako zamišljate da ćete se uprkos njoj snalaziti u životu.”
„Sledeće godine, pod pretpostavkom da mi pluća izdrže, proučavaćemo taoizam, hinduizam i judaizam -” Starac se zakašljao, a onda nasmejao, od čega ga je ponovo spopao kašalj. „Gospode, možda i neću izdržati. No, hteo bih da kažem nešto u vezi sa tri religije koje smo proučavali ove godine. I islam i hrišćanstvo i budizam imaju svog osnivača - Muhameda, Isusa i Budu. Kad se zamislite nad ličnostima osnivača ovih vera, uveren sam da na kraju dolazimo do zaključka da je svaki od njih nosio poruku iskonske nade. Arabiji iz sedmog veka Muhamed je doneo obećanje da svako može doći do večnog života ako se oslanja na jedinog pravog Boga. Buda je doneo nadu da se patnja može prevazići. Isus je doneo poruku da će poslednji biti prvi, i da čak i poreznici i gubavci - odbačeni - imaju razloga da se nadaju. I upravo je to pitanje koje vam prepuštam u ovom završnom radu: Šta vama daje povoda za nadu?”

Kad smo se vratili u sobu 43 Pukovnik je zapalio cigaretu. Iako me je čekalo još jedno veče pranja sudova u menzi da odradim kaznu zbog pušenja, nismo previše strahovali od Orla. Ostalo nam je još petnaest dana, pa i da nas uhvati, morali bismo da počnemo stariji razred sa nekoliko radnih sati. ,,I, ima li izlaza iz ovog lavirinta, Pukovniče?”, upitao sam ga.
„Kad bih samo znao”, odgovorio je.
„To ti najverovatnije neće doneti A.”
,,A i ne pomaže mnogo da olakšam dušu.”
„Ili njenu”, kazao sam.
„Tačno. Zaboravio sam na nju.” Odmahnuo je glavom. „Stalno se događa.”
„Pa, moraćeš nešto da napišeš”, navalio sam.
,,I nakon ovoliko vremena i dalje mi se čini da je pravo i brzo jedini put napolje - ali ja biram lavirint. Lavirint je truba, ali biram njega.”

Sto trideset šest dana posle

Ni dve nedelje kasnije, samo dvadeset četiri časa pre kraja školske godine, još nisam bio završio rad za Starca. Vraćao sam se kući posle ispita, teške ali krajnje (nadao sam se) uspešne bitke sa predračunom, koji je trebalo da mi donese tako snažno željeni B minus. Napolju je ponovo bilo istinski vrelo, toplo kao što je ona bila. Dobro sam se osećao. Sutra će moji roditelji doći i spakovati mi stvari, i odgledaćemo polaganje mature a onda se vratiti na Floridu. Pukovnik odlazi kući sa majkom i provešće leto gledajući soju kako raste, ali mogu da ga zovem telefonom, pa ćemo često biti u vezi. Takumi odlazi u Japan preko leta, a Laru će ponovo odvesti kući zelena limuzina. Baš kad sam pomislio da je u redu ne znati do kraja gde je Aljaska i ne znati do kraja gde je pošla te noći, otvorio sam vrata sobe i primetio presavijeno parče papira na linoleumu. Bio je to jedan svetlozeleni list iz notesa. Na vrhu je kaligrafskim slovima pisalo:

Napisao...
Takumi Hikohito Za Bucu/Pukovnika
Žao mi je što ranije nisam razgovarao sa vama. Neću ostati do mature. Sutra moram da se vratim u Japan. Dugo vremena sam se ljutio na vas. Povredio me je način na koji ste me isključili iz svega, pa sam ono što znam zadržao za sebe. Ali i kad me je prošla ljutnja i dalje ništa nisam govorio, mada zapravo ne znam zašto. Buca je imao svoj poljubac, pretpostavljam. A ja tajnu.
Verovatno ste većinu već sami prokljuvili, ali istina je da sam je video te noći. Ostao sam do kasno sa Larom i još nekim ljudima, i dok sam tonuo u san čuo sam je kako plače ispod mog prozora. Bilo je otprilike oko 3.15 ujutru. Izašao sam napolje i zatekao je kako šetka preko fudbalskog terena. Pokušao sam da razgovaram s njom, ali žurila je. Ona mi je rekla da joj je na taj dan pre osam godina umrla majka, i da je na svaku godišnjicu ostavljala cveće na majčin grob, ali da je sad zaboravila. Izašla je napolje da traži cveće, ali bilo je prerano - još je trajala zima. Eto kako sam znao za 10. januar. I dalje ne znam da li je u pitanju samoubistvo.
Mnogo je bila tužna, a ja nisam znao ni šta da kažem ni šta da uradim. Mislim da je računala na mene kao na onu jednu osobu koja uvek kaže i uradi pravu stvar da joj pomogne, ali nisam mogao. Mislio sam da samo traži cveće. Nisam znao da će negde da ide. Bila je pijana, pijana ko letva, i stvarno nisam mislio da će u tom stanju sesti za volan ili tako nešto. Mislio sam da će se plačući uspavati a onda sutradan otići da obiđe mamu ili šta već. Otišla je, a onda sam čuo kako pali kola. Ni sam ne znam na šta sam mislio.
Dakle, i ja sam je pustio. I žao mi je. Znam da ste je voleli. Teško je bilo ne voleti je.