Surova osveta - Džefri Arčer

First topic message reminder :




Džonatanu i Merion



IZJAVE ZAHVALNOSTI


Želim da zahvalim sledećim ljudima na dragocenim savetima i pomoći u vezi s ovom knjigom:
Državnom tužiocu, poštovanom Majklu Belofu, Kevinu Robinsonu, Sajmonu Bejnbridžu, Rouzi de Kursi, Meri Roberts, Alison Prins i Biliju Litlu (zatvor Vajtmur, zatvorenik BX7974, koji je diplomirao muziku na koledžu Viktorija i završio prirodne nauke, a studira društvene nauke, socijalnu politiku i kriminologiju).

59.


Nekoliko nedelja Deni je izbegavao profesora Morija. Strahovao je da esej koji je poslao na takmičenje nije previše zadivio pričljivog profesora.
Ali kada je otišao sa jutarnjeg predavanja, Deni je primetio Morija kako stoji na vratima svoje kancelarije. Nije mogao da pobegne od prsta koji ga je dozivao. Poput školarca koji zna da mu sleduje šibanje, Deni je krotko pošao za njim u njegovu radnu sobu. Očekivao je bolne primedbe, zajedljive dosetke i otrovne strele odapete u nepomičnu metu.
„Razočaran sam“, počeo je profesor Mori a Deni pognuo glavu. Kako može da izlazi na kraj sa švajcarskim bankarima, vestendskim producentima, starijim partnerima i iskusnim advokatima, a drhti kao prut u prisustvu ovog čoveka? „Sada sigurno znate“, nastavio je profesor, „kako je biti olimpijski finalista koji ne uspe da se popne na podijum Deni zbunjeno podiže pogled.
„Čestitam“, rekao je profesor Mori i zadovoljnose nasmešio. „Osvojili ste četvrto mesto u takmičenju za najbolji esej. Pošto vam to ulazi u ocenu, očekujem od vas velika dostignuća kada budete polagali ispite." Ustao je i dalje se smešeći. „Čestitam", ponovio je i Deniju usrdno stisnuo ruku.
„Hvala vam, profesore“, rekao je Deni dok se trudio da upije vesti. Čuo je kako mu Nik govori: Svaka čast, matori, i samo je želeo da može da podeli novosti sa Bet. Bila bi veoma ponosna. Koliko još može izdržati a da je ne vidi?
Ostavio je profesora i potrčao hodnikom, izašao na vrata i sišao niz stepenice, da bi zatekao Velikog Ala kako stoji kraj zadnjih vrata automobila i zabrinuto gleda na sat. Deni je živeo u tri različita sveta, a u sledećem nije smeo da zakasni kod socijalne radnice.


— o O o —



Odlučio je da ne govori gospođici Benet kako će provesti ostatak popodneva, jer nije nimalo sumnjao da bi tu zamisao odbacila kao neozbiljnu. Međutim, činilo se da joj je drago što čuje kako je prošao u takmičenju za najbolji esej.
Dok se Deni vratio sa sastanka s gospođicom Benet, Moli je mesjea Segu već poslužila drugom šoljom čaja. Kada je Deni ušao u sobu, švajcarski bankar je ustao. Deni mu se izvinio što je nekoliko minuta zakasnio i nije ponudio nikakvo objašnjenje.
Sega je blago klimnuo glavom a zatim ponovo seo. „Sada ste vlasnik obeju lokacija koje se ozbiljno nadmeću za olimpijski velodrom“, rekao je. „Iako više ne možete očekivati da ostvarite veliku zaradu, vaša prvobitna investicija sigurno će vam se zadovoljavajuće isplatiti."
„Je li Pejn ponovo zvao?“, jedino je zanimalo Denija.
„Jeste. Opet je zvao jutros i ponudio četiri miliona funti za lokaciju koja ima najviše izgleda da bude izabrana. Pretpostavljam kako želite da odbijem ponudu.“
„Da. Ali recite mu da biste prihvatili šest miliona, pod uslovom da se ugovor potpiše pre no što ministarka objavi svoju odluku.“
„Ali ta lokacija će vredeti najmanje dvanaest miliona ako sve bude išlo po planu.“
„Budite uvereni, sve ide po planu", rekao je Deni. „Je li Pejn pokazao ikakvo interesovanje za drugu lokaciju?"
„Nije. I zašto bi“, upitao je Sega, „kada svi izgleda znaju koja će lokacija biti odabrana?“
Kako je dobio sve potrebne informacije, Deni je promenio temu. „Ko je najviše ponudio za našu parcelu u Majl end roudu?"
„Najviše je ponudio Ferfeks houms, prvoklasno preduzeće s kojim je opštinsko veće već sarađivalo. Proučio sam njihovu ponudu“, rekao je Sega i pružio Deniju blistavu brošuru, „i nimalo ne sumnjam da bi, uz poneku izmenu urbanističkog odbora, plan trebalo da dobije zeleno svetlo u roku od nekoliko sedmica “
„Koliko?“, upitao je Deni i trudio se da ne zvuči nestrpljivo. „A, da“, rekao je Sega dok je proveravao brojke, „ako imamo u vidu da su vaši troškovi iznosili malo više od milion funti, mislim da možete biti sasvim zadovoljni što je Ferfeks houms ponudio 1.801.156 funti i tako vam ostvario zaradu od preko pola miliona funti. Što nije loš povraćaj na vašu glavnicu, budući da je novac u igri tek nešto manje od godinu dana.“
„Kako objašnjavate sumu od 1.801.156 funti?“, upitao je Deni.
„Pretpostavljam kako je gospodin Ferfeks očekivao da će biti više ponuda od oko milion osamsto hiljada funti, pa je samo na kraju stavio svoj datum rođenja.“
Deni se nasmejao i pogledao u Ferfeksove planove za veličanstveni novi blok luksuznih stanova po imenu Nadohvat Sitija na mestu gde je nekada radio kao automehaničar.
„Imam li vaše ovlašćenje da pozovem gospodina Ferfeksa i obavestim ga da je njegova ponuda piihvaćena?"
„Da, učinite to“, rekao je Deni. „A kada završite razgovor, dajte ga meni.“
Dok je Sega pričao, Deni je nastavio da proučava upečatljive planove Ferfeks houmsa za novi stambeni blok. Imao je samo jedno pitanje.
„Daću vam ser Nikolasa, gospodine Ferfekse“, rekao je Sega. „Želeo bi s vama da popriča."
„Upravo sam proučavao vaše planove, gospodine Ferfekse“, kazao je Deni, „i video da na poslednjem spratu imate penthaus.“
„Tako je“, reče Ferfeks. „Četiri kreveta, četiri kupatila, sva pripojena spavaćim sobama, malo više od hiljadu kvadrata."
„I gleda na radionicu na drugoj strani Majl end rouda.“
„Kilometar i po bliže Sitiju“, odvratio je Ferfeks. Obojica se nasmejaše.
„I stavljate taj penthaus na tržište po ceni od šeststo pedeset hiljada, gospodine Ferfekse?“
„Tako je, to je cena koju tražimo“, potvrdio je Ferfeks. „Sklopiću s vama posao na milion trista hiljada“, reče Deni, „ako ubacite i penthaus.“
„Milion i dvesta i dogovorili smo se“, predložio je Ferfeks.
„Pod jednim uslovom.“
„A to je?“
Deni je rekao gospodinu Ferfeksu šta želi da ovaj promeni i preduzimač je bez oklevanja pristao.


— o O o —



Deni je pažljivo odabrao vreme: jedanaest pre podne. Veliki Al dvaput je obišao oko Redklif skvera pre no što se zaustavio ispred broja dvadeset pet.
Deni zakorači stazom koja nije skoro videla lopaticu. Kada je stigao do ulaznih vrata, pozvonio je na zvono i malo pričekao, ali niko mu nije otvorio. Dvaput je udario mesinganim zvekirom i začuo kako zvuk unutra odjekuje, ali na vratima se još niko nije pojavio. Ponovo je pozvonio pre no što je konačno digao ruke i odlučio da opet pokuša po podne. Stigao je gotovo do kapije kada se vrata naglo otvoriše i jedan glas upita: „Ko si ti, do đavola?“
„Nik Monkrif', rekao je Deni, okrenuo se i vratio stazom. „Rekli ste da se javim, ali nema vas u telefonskom imeniku, pa pošto sam slučajno u prolazu...“
Devenport je bio u svilenoj kućnoj haljini i papučama. Očigledno se danima nije brijao i počeo je da žmirka na jutarnjoj svetlosti kao životinja koja je izašla iz hibernacije na prvi dan proleća. „Rekli ste kako imate investiciju koja bi me zainteresovala“, podsetio ga je Deni.
„O, da, sada se sećam“, oraspoložio se Lorens Devenport. „Da, udite.“
Deni uđe u neosvetljeni hodnik koji ga podseti na šta je kuća u Boltonsu ličila pre no što je Moli uzela stvar u svoje ruke.
„Sedite dok se presvučem", rekao je Devenport. „Odmah ću.“
Deni nije seo. Šetkao se po sobi i divio slikama i otmenom nameštaju prekrivenim slojem prašine. Pogledao je kroz zadnji prozor i video veliki ali zapušteni vrt.
Anonimni glas javio se tog jutra iz Ženeve da kaže kako kuće na tom trgu trenutno menjaju vlasnike po ceni od oko tri miliona funti. Gospodin Devenport je kupio broj dvadeset pet 1995. godine, kada je osam miliona gledalaca gledalo Recept svake subotnje večeri kako bi otkrilo s kojom će medicinskom sestrom dr Beresford spavati te nedelje. „On ima hipoteku od milion funti kod Norič juniona“, rekao je glas, „i poslednja tri meseca zaostaje sa ratama."
Deni se okrenuo kada se Devenport vratio u sobu. Bio je u raskopčanoj košulji, farmerkama i patikama. Deni je i u zatvoru viđao bolje odevene ljude.
„Da vam napravim neko piće?“, upitao je Devenport.
„Prerano je“, reče Deni.
„Nikada nije prerano", rekao je Devenport i sipao sebi dupli viski. Otpio je gutljaj i nasmešio se. „Odmah ću preći na stvar, jer znam da ste zauzet momak. Radi se o tome da sam trenutno u besparici - samo privremeno, znate - samo dok me neko ne angažuje povodom nove serije. Zapravo, baš jutros se javio moj agent sa nekim predlozima."
„Potrebna vam je pozajmica?“, upitao je Deni.
„Ukratko, da.“
„A šta možete da položite kao garanciju?"
„Pa, za početak svoje slike", rekao je Devenport. „Platio sam ih preko milion funti.“
„Daću vam trista hiljada funti za čitavu zbirku“, rekao je Deni.
„Ali platio sam ih preko...“, isfrfljao je Devenport dok je sipao sebi novi viski.
„I to pod pretpostavkom da imate dokaz da je sveukupni iznos koji ste platili zaista preko milion funti.“ Devenport je zurio u njega i pokušavao da se priseti gde su se poslednji put sreli. „Naložiću svom advokatu da sastavi ugovor i dobićete novac istog dana kada ga budete potpisali.“
Devenport otpi novi gutljaj viskija. „Razmisliću“, kazao je.
„Razmislite“, reče Deni. „I ako otplatite pun iznos u roku od dvanaest meseci, vratiću vam slike bez dodatne naknade „U čemu je onda štos?“, upitao je Devenport.
„Nema nikakvog štosa, ali ako ne uspete da vratite novac u roku od dvanaest meseci, slike će biti moje.“
„Ne mogu da izgubim“, rekao je Devenport i široko se iscerio.
„Nadajmo se“, dodade Deni i ustade kako bi se pridružio Devenportu koji je zakoračio ka vratima.
„Poslaću vam ugovor zajedno sa čekom na trista hiljada funti“, rekao je Deni i pošao za njim u predvorje.
„Lepo od vas“, zahvalio je Devenport.
„Nadajmo se da će vaš agent pronaći nešto što odgovara vašim talentima“, rekao je Deni kada je Devenport otvorio ulazna vrata.
„O tome ne treba da brinete", rekao je Devenport. „Kladim se da ćete imati novac u roku od nekoliko nedelja.“
„To je lepo čuti“, reče Deni. „Ah, da, i ako biste ikada odlučili da prodate ovu kuću...“
„Svoj dom?“, začudi se Devenport. „Nikada. Ne dolazi u obzir, na to čak i ne pomišljajte."
Zatvorio je ulazna vrata kao da je imao posla s nekim trgovačkim putnikom.

60.


Deni je čitao izveštaj u Tajmsu dok mu je Moli sipala crnu kafu.
Rasprava koja se odigrala na skupštinskom zasedanju između ministarke sporta i Bilija Kormaka, poslanika iz izborne jedinice Stratford saut, tutnuta je na kraj novinskog izveštaja iz skupštine.


Kormak (Laburistička stranka, Stratford saut): „Može li ministarka da potvrdi kako je u uži izbor stavila dve lokacije za predloženi olimpijski velodrom?"
Ministarka: „Mogu, i sigurna sam da će mom poštovanom kolegi biti drago da čuje kako je lokacija u njegovoj izbornoj jedinici jedna od dve koje se i dalje razmatraju.“ Kormak: „Zahvaljujem ministarki na odgovoru. Zna li ona da mi je predsednik Biciklističkog saveza pisao kako bi mi ukazao da je njegov odbor jednoglasno glasao za lokaciju u mojoj izbornoj jedinici?“
Ministarka: „Znam, delom zbog toga što mi je moj poštovani kolega poslao kopiju tog pisma (smeh). Dozvolite da ga uverim kako ću stav Britanskog biciklističkog saveza ozbiljno uzeti u obzir pre no što budem donela konačnu odluku.“
Endru Kroford (Konzervativna stranka, Stratford vest): „Zna li ministarka da ta vest neće biti lepo primljena u mojoj izbornoj jedinici, u kojoj se nalazi druga lokacija, pošto na tom zemljištu nameravamo da izgradimo novi sportsko-rekreativni centar, jer velodrom nismo ni želeli.“
Ministarka: „Uzeću u obzir mišljenja poštovanih poslanika pre no što budem donela konačnu odluku."


Moli stavi pred Denija dva kuvana jajeta baš kada mu je zazvonio mobilni telefon. Nije se iznenadio kada je na ekrančiću zasvetlelo Pejnovo ime, iako nije očekivao da pozove tako rano. Otvorio je mobilni i rekao: „Dobro jutro.“
„Dobro jutro, Niče. Izvinite što zovem u ovo doba, ali pitao sam se jeste li pročitali skupštinski izveštaj u Telegrafu?“
„Ne čitam Telegraf, rekao je Deni, „ali pročitao sam raspravu s ministarkom u Tajmsu. Šta piše u vašim novinama?“
„Da je predsednik Britanskog biciklističkog saveza pozvan da se naredne sedmice obrati Odboru za olimpijske lokacije, četiri dana pre no što ministarka bude donela konačnu odluku. Po svemu sudeći, to je obična formalnost - poverljivi izvor rekao je Telegrafu da ministarka čeka samo geodetski izveštaj da bi potvrdila odluku.“
„Tajms ima okvirno istu priču“, kazao je Deni.
„Ali nisam vas zato pozvao“, reče Pejn. „Hteo sam da vam kažem kako sam od jutros već primio poziv od Švajcaraca i da su odbili vašu ponudu od četiri miliona."
„Što nije nikakvo iznenađenje, ako imamo u vidu okolnosti“, reče Deni.
„Ali“, rekao je Pejn, „jasno su mi stavili do znanja da bi prihvatili šest miliona ako pun iznos bude plaćen deset dana pre no što ministarka obznani svoju konačnu odluku."
„To je i dalje lak izbor“, reče Deni. „Ali i ja imam neke vesti, mada se bojim da nisu tako lepe. Moja banka trenutno nije voljna da mi pozajmi pun iznos.“
„Ali zašto?“, upitao je Pejn. „Sigurno uviđaju kakva je ovo prilika?"
„Da, uviđaju, ali i dalje smatraju da je rizično. Možda je trebalo da vas upozorim kako sam trenutno malo prekoračio kredit, s dva-tri projekta koji ne napreduju onoliko dobro koliko sam se nadao.“
„Mislio sam da ste ostvarili veliku zaradu od lokacije u Majl end roudu.“
„Nije ispalo onako dobro kao što sam očekivao", reče Deni. „Naposletku sam zaradio malo više od trista hiljada. A kao što sam nedavno rekao Geriju Holu, poslednji prodavac nekretnina mučki me je izneverio, te sada moram da plaćam cenu zbog njegovog lošeg prosuđivanja.“
„Koliko onda možete dati?“, upitao je Pejn.
„Milion“, kazao je Deni. „Što znači da ćemo biti za pet miliona kraći, pa se bojim da posao otpada."
Usledila je duga tišina i za to vreme Deni je pijuckao kafu i uklanjao vrh sa dva jajeta.
„Niče, pretpostavljam da mi ne biste dozvolili da ovaj posao ponudim drugim svojim klijentima?“
„Zašto da ne“‚ upita Deni, „kada se setim koliko ste rada u ovo uložili?! Samo sam van sebe od besa što ne mogu da uložim sav kapital u najbolji posao na koji sam u nekoliko poslednjih godina naišao."
„Veoma ste velikodušni", rekao je Pejn. „Neću to zaboraviti. Dužan sam vam.“
„Bogami, jeste“, rekao je Deni i zatvorio mobilni.
Spremao se da se obruši na jaje kada je telefon ponovo zazvonio. Pogledao je u ekran da bi video ko zove i može li pozivalac da ga pozove kasnije, ali je shvatio kako ne može kada je zasvetlela reč glas. Otvorio je telefon i slušao.
„Od jutros smo već dobili nekoliko ponuda za vašu lokaciju, uključujući i jednu od osam miliona. Šta želite da uradim povodom gospodina Pejna?“
„On će vas pozvati i ponuditi šest miliona. Prihvatićete njegovu ponudu“, rekao je Deni pre no što je glas išta stigao da kaže, „pod dva uslova.“
„Dva uslova", ponovio je glas.
„Mora u banci da ostavi depozit od šeststo hiljada funti danas, pre isteka radnog vremena, i da plati pun iznos deset dana pre no što ministarka objavi odluku.“
„Pozvaću vas kada se bude javio“, rekao je glas.
Deni pogleda u zatvorsko žumance. „Moli, možeš li da mi skuvaš još dva jajeta?“

61.


Spenser Kreg je napustio svoje odaje oko pet sati, pošto je na njega bio red da ugosti ostale Musketare na večeri koju su održavali jednom u tri meseca. I dalje su se okupljali četiri puta godišnje uprkos tome što Tobi Mortimer više nije sa njima. Četvrta večera postala je poznata kao Memorijalna večera.
Kreg je uvek najmio ugostitelje te nije morao da brine o pripremanju obroka kao ni o naknadnom pospremanju, premda je vino voleo sam da izabere, i da proba hranu pre no što prvi gost stigne. Džerald ga je pozvao ranije i rekao kako ima sa družinom da podeli uzbudljive novosti koje bi mogle da im korenito promene život.
Kreg nikada neće zaboraviti prethodnu priliku kada im je sastanak Musketara promenio živote, ali otkad se Deni Kartrajt obesio, tu temu više niko nije potezao. Dok se vozio kući, Kreg je razmišljao o svojim drugovima Musketarima. Džerald Pejn je u svom preduzeću postizao uspeh za uspehom, a sada kada ga je Konzervativna stranka postavila za predstavnika izborne jedinice Saseks, čini se izvesno da će postati poslanik čim premijer bude raspisao naredne izbore. Lari Devenport u poslednje vreme deluje opuštenije, a čak je vratio deset hiljada funti koje mu je Kreg pre nekoliko godina pozajmio i nije očekivao da će ih ponovo videti; možda Lari takođe ima nešto da kaže družini. Kreg je imao sopstvene vesti koje će te večeri podeliti sa Musketarima. I pored toga što nije očekivao više, bio je zadovoljan.
Kako je nastavljao da dobija slučajeve, parnica je bilo sve više, a njegovo svedočenje na suđenju Deniju Kartrajtu postajalo je mutna uspomena koje se većina njegovih kolega jedva sećala - s jednim izuzetkom. Njegov privatni život ostao je, u najmanju ruku, nepotpun: pokoja veza za jednu noć, ali, ne računajući Larijevu sestru, nije poželeo da ponovo vidi ijednu od tih žena. Međutim, Sara Devenport mu je jasno i glasno stavila do znanja kako nije zainteresovana, no nije prestajao da se nada.
Kada se Kreg vratio u svoj dom u Hambldon terasu, proverio je policu za vino i shvatio da nema ništa dostojno večere za Musketare. Otišao je do lokalnog paba na uglu sa Kings roudom i odabrao tri boce merloa, tri boce starog australijskog sovinjona i bocu od litar i po loren perijea. Na kraju krajeva, imao je razloga za slavlje.
Dok se vraćao kući i nosio dve kese pune boca, u daljini je začuo sirenu koja mu vrati uspomene na onu noć. Činilo se da one ne blede vremenom, kao druge uspomene. Pozvao je detektiva narednika Fulera, zatim otrčao kući, skinuo odeću, brzo se istuširao i pazio da ne pokvasi kosu, obukao gotovo istovetno odelo, košulju i kravatu, i sedamnaest minuta kasnije opet sedeo za šankom.
Da je Redmejn proverio razdaljinu između Danlopovog grba i Kregovog doma pre no što je suđenje počelo, možda bi porotnicima u glave mogao da poseje više sumnje. Hvala bogu što mu je to bio tek drugi slučaj, jer da se on suočio s Arnoldom Pirsonom proverio bi svaku ploču na putu do svog doma sa štopericom u ruci.
Kreg se nije iznenadio koliko je DN Fuleru trebalo pre no što je ušao u pab, jer je znao da će prvo u uličici morati da se postara za daleko važnije probleme: za jednog čoveka na samrti i očiglednog osumnjičenog prekrivenog krvlju. Takođe neće imati razloga da posumnja kako je u to upleten potpuni neznanac, posebno kada su njegovu priču potvrdila još tri svedoka. Šanker je držao jezik za zubima, ali je ranije imao nevolja s policijom, te bi stoga bio nepouzdan svedok, na kojoj god strani svedočio. Kreg je nastavio da kupuje vino u Danlopovom grbu, a kada bi na kraju meseca primio račun koji se nije uvek sasvim slagao, ne bi iznosio nikakvu primedbu.
Kada se vratio kući, Kreg je ostavio vino na kuhinjskom stolu i stavio šampanjac u frižider. Otišao je da se istušira i presvuče u nešto laganije. Upravo se vratio u kuhinju i počeo da otvara jednu bocu, kada se začulo zvono na ulaznim vratima.
Nije mogao da se seti kada je poslednji put video Džeralda tako bodrog, i pretpostavio je da je to sigurno zbog vesti koje je najavio tog popodneva.
„Uživaš li u radu u svojoj izbornoj jedinici?", upitao je Kreg kada je obesio Pejnov kaput i poveo ga u dnevnu sobu.
„Krajnje je zabavno, ali jedva čekam opšte izbore kako bih mogao da zauzmem mesto u Donjem domu.“ Kreg mu je sipao čašu šampanjca i upitao je li se skoro čuo sa Larijem. „Svratio sam da ga posetim jedne večeri prošle nedelje, ali nije hteo da me pusti u kuću, što je pomalo neobično."
„Poslednji put kada sam ga posetio kuća je bila u užasnom stanju", rekao je Kreg. „Možda je u pitanju samo to, ili novi dečko, pa nije želeo da ga upoznaš.“
„Mora da je dobio posao“, rekao je Pejn. „Prošle sedmice poslao mi je ček za zajam od kojeg sam se odavno oprostio."
„I tebi?“, rekao je Kreg kada se drugi put začulo zvono.
Kada je Devenport ušao da im se pridruži, izgledao je kao da je sasvim povratio staru razmetljivost i samopouzdanje. Poljubio je Džeralda u oba obraza kao da je francuski general koji vrši smotru svoje vojske. Kreg mu je ponudio čašu šampanjca, i nije mogao a da ne pomisli kako Lari izgleda deset godina mlađe no kada ga je poslednji put video. Možda se spremao da obelodani nešto što će ih sve zaseniti.
„Počnimo veče zdravicom", rekao je Kreg. „Za odsutne prijatelje." Trojica muškaraca podigoše čaše i uzviknuše: „Za Tobija Mortimera!"
„U čije zdravlje da popijemo sledeće?“, upitao je Devenport.
„U zdravlje ser Nikolasa Monkrifa“, rekao je Pejn bez oklevanja.
„Ko je, bre, taj?“, upitao je Kreg.
„Čovek koji će svima nama promeniti sudbinu.“
„Kako?“, upitao je Devenport, pošto nije želeo da otkrije kako je zahvaljujući Monkrifu uspeo da vrati novac koji je od obojice pozajmio, kao i još nekoliko drugih dugova.
„Ispričaću vam pojedinosti za večerom", rekao je Pejn. „Ali večeras zahtevam da pričam poslednji, jer sam ovoga puta uveren kako nećete moći da me nadmašite.“
„Ne bih u to bio tako siguran, Džeralde", rekao je Devenport. Izgledao je još zadovoljniji sobom no inače.
U dovratku se pojavila mlada žena. „Spremni smo, gospodine Kreg.“
Trojica muškaraca odoše u trpezariju, gde su pričali o dogodovštinama na Kembridžu, koje su svake godine sve više preuveličavali.
Kreg je zauzeo mesto na čelu stola kada su porcije dimljenog lososa stavljene pred njegova dva gosta. Pošto je probao vino i klimnuo glavom u znak odobravanja, okrenuo se ka Devenportu i rekao: „Ne mogu više da čekam, Lari. Da čujemo prvo tvoju vest. Očigledno ti se sreća osmehnula.“
Devenport se naslonio na stolici i sačekao dok se nije uverio da su mu posvetili potpunu pažnju. „Pre neki dan zvali su me iz Bi-Bi-Sija i zamolili da dođem u televiziju na razgovor. To obično znači kako hoće da ponude malu ulogu u radio-drami za honorar koji ne bi pokrio ni vožnju taksijem od Redklif skvera do Portland plejsa. Ali ovoga puta na ručak me je izveo stariji producent, koji mi je rekao kako nameravaju da ubace novi lik u Holbi siti, i da sam im ja prvi izbor. Izgleda da je dr Beresford izbledeo u sećanjima ljudi...“
„U sećanje na blaženopočivšeg", rekao je Pejn i podigao čašu.
„Zamolili su da sledeće nedelje dođem na probno snimanje."
„Svaka čast“, rekao je Kreg i takođe podigao čašu.
„Moj agent kaže da nikog drugog nisu uzeli u obzir za tu ulogu, te bi trebalo da sklopi trogodišnji ugovor sa ostacima i nepopustljivom klauzulom za obnavljanje."
„Nije loše, moram da priznam", rekao je Pejn, „ali sam uveren kako svejedno mogu obojicu da nadmašim. Koja je tvoja vest, Spensere?“
Kreg napuni svoju čašu i otpi gutljaj pre no što je progovorio.
„Lord kancelar je zatražio da dođem kod njega sledeće nedelje.“ Otpio je još jedan gutljaj i sačekao da vest ostavi utisak.
„Hoće li ti ponuditi svoj posao?“, upitao je Devenport.
„Sve u svoje vreme“, reče Kreg. „Ali nekoga sa skromnim položajem poput mog, zove samo kada hoće da mu ponudi da postane državni tužilac."
„To si i zaslužio“, rekao je Devenport kada su on i Pejn ustali da nazdrave domaćinu.
„Ništa još nije objavljeno", rekao je Kreg i mahnuo im da sednu, „pa šta god radili, nikom ni reč.“
Kreg i Devenport se nasloniše i okrenuše Pejnu. „Na tebe je red, matori“, reče Kreg. „Šta je, dakle, to što će nam iz korena promeniti život?“


— o O o —



Neko je pokucao na vrata.
„Napred“, reče Deni.
Veliki Al stajao je u dovratku i držao veliki paket. „Ovo je upravo stiglo, šefe. Gde da ga stavim?“
„Samo ga ostavi na stolu“, rekao je Deni i nastavio da čita knjigu kao da paket nije previše važan. Čim je čuo da su se vrata zatvorila, spustio je teoriju Adama Smita o ekonomiji slobodnog tržišta i otišao do stola. Neko vreme je gledao paket na kome je pisalo Opasno, pažljivo rukovati pre no što je uklonio smeđu hartiju u koju je bio zamotan i otkrio kartonsku kutiju. Morao je da oljušti nekoliko slojeva selotejpa pre no što je najzad podigao poklopac.
Izvadio je par crnih gumenih čizama, broj četrdeset tri i po, i probao ih - savršeno su mu odgovarale. Zatim je izvadio par tankih gumenih rukavica i veliku baterijsku lampu. Kada ju je upalio, zrak je osvetlio čitavu sobu. Potom je iz kutije izvadio crni najlonski kombinezon i masku koja bi mu prekrila nos i usta. Mogao je da bira između crne i bele, i odabrao je crnu. Jedino što je ostavio u kutiji je mala plastična posuda umotana u zaštitnu plastiku i obeležena sa „Opasno“. Nije je otvarao jer je već znao šta je unutra. Vratio je rukavice, baterijsku lampu, kombinezon i masku u kutiju, uzeo kotur široke trake iz gornje fioke pisaćeg stola i ponovo zalepio poklopac. Osmehnuo se. Pametno uloženih hiljadu funti.


— o O o —



„A koliko ćeš ti uložiti u taj mali poduhvat?“, upitao je Kreg.
„Oko milion funti vlastitog novca“, rekao je Pejn, „od čega sam već prebacio šeststo hiljada funti kako bih osigurao ugovor.“
„Zar ti to neće isprazniti džepove?“, upitao je Kreg.
„Ostaću gotovo bez prebijene pare“, priznao je Pejn, „ali mali su izgledi da ću ikada u životu ponovo naići na ovakvu priliku, a od zarade ću moći da živim kada postanem poslanik i budem morao da odustanem od partnerstva u svom preduzeću."
„Da vidim jesam li shvatio šta to predlažeš“, rekao je Devenport. „Koliku god svotu skupili, ti garantuješ da ćeš je udvostručiti za manje od mesec dana.“
„Nikada ništa ne može da se garantuje", rekao je Pejn, „ali ovo je trka u kojoj učestvuju samo dva konja, a naš je očigledan favorit. Jednostavno rečeno, imam priliku da za šest miliona kupim komad zemljišta koji će vredeti od petnaest do dvadeset miliona kada ministarka bude objavila koju je lokaciju izabrala za izgradnju velodroma."
„Pod uslovom da odabere tvoju lokaciju", rekao je Kreg. „Pokazao sam ti službeni izveštaj o zasedanju parlamenta u kojem se nalazi njen razgovor s onom dvojicom poslanika."
„Jesi", rekao je Kreg. „Ali i dalje sam zbunjen. Ako je to toliko dobar posao, zašto taj tip Monkrif ne kupi parcelu sam?“
„Mislim da uopšte nije imao dovoljno novca da pokrije šest miliona funti“, rekao je Pejn. „Ali svejedno će i sam uložiti milion funti.“
„Nešto tu smrdi“, rekao je Kreg.
„Pravi si matori cinik, Spensere", rekao je Kreg. „Dozvoli da te podsetim šta se desilo prošlog puta kada sam Musketarima predstavio jednu zlatnu priliku - Lari, Tobi i ja udvostručili smo novac na obradivom zemljištu u Glosterširu za manje od dve godine. Sada vam nudim nešto još sigurnije, s tim što ćete ovog puta udvostručiti novac za deset dana.“
„U redu, spreman sam da stavim na kocku dvesta hiljada“, rekao je Kreg. „Ali ubiću te ako išta pođe naopako."
Pejn preblede, a Devenport se zabezeknu. „Ma dajte, momci, samo sam se šalio“, rekao je Kreg. „Znači, računaj na mene sa dvesta hiljada. Šta je s tobom, Lari?“
„Ako je Džerald voljan da na kocku stavi milion, onda ću i ja“, brzo se oporavio Devenport. „Prilično sam siguran da ću moći tu svotu da podignem ukoliko založim kuću, a ne promenim stil života.“
„Tvoj stil života će se promeniti kroz deset dana, matori“, rekao je Pejn. „Nijedan od nas više nikada neće morati da radi.“
„Svi za jednog i jedan za sve“, rekao je Devenport i pokušao da ustane.
„Svi za jednog i jedan za sve!“, uzviknuli su zajedno Kreg i Pejn. Svi podigoše čaše.
„Kako ćeš podići ostatak novca?“, upitao je Kreg. „Na kraju krajeva, nas trojica ćemo zajedno uložiti manje od pola.“
„Ne zaboravi na Monkrifov milion, a moj direktor će skrpiti pola miliona. Takođe sam se obratio dvojici tipova kojima sam godinama pravio novac, a čak i Čarli Dankan razmišlja da uloži, te bi do kraja sedmice trebalo da pokrijem pun iznos. A kako ću biti domaćin na sledećem okupljanju Musketara", nastavio je, „mislio sam da nam rezervišem sto u Harijevom baru."
„Ili u Mekdonaldsu", rekao je Kreg, „ukoliko ministarka izabere drugu lokaciju.“

62.


Kada je stigla, Aleks je gledao preko Temze u Londonsko oko. Ustao je sa klupe da bi je pozdravio.
„Jesi li se ikada vozila Okom?“, upitao ju je kada je sela kraj njega.
„Jesam, jednom“, rekla je Bet. „Vodila sam oca kada je počelo da radi. S vrha se mogla videti naša radionica.“
„Uskoro će moći da se vidi Vilson haus“, rekao je Aleks. „Da. Baš lepo od preduzimača što je zgradu nazvao po mom tati. Njemu bi se to svidelo, rekla je Bet.
„Do dva moram da se vratim na sud“, reče Aleks. „Ali morao sam hitno sa tobom da se vidim, jer imam vesti.“
„Lepo od vas što ste se odrekli pauze za ručak.“
„Jutros sam primio pismo iz kancelarije lorda kancelara", rekao je Aleks, „i on je pristao da ponovo otvori slučaj.“ Bet ga zagrli. „Ali samo ako uspemo da pribavimo nove dokaze.“
„Zar se ona kaseta ne bi smatrala novim dokazom?“, upitala je Bet. „Pominjali su je i u jednim i u drugim lokalnim novinama otkad smo pokrenuli kampanju za Denijevo pomilovanje."
„Siguran sam da će je ovog puta uzeti u obzir, ali ako budu mislili da je snimljena pod prisilom, moraće da je odbace."
„Ali kako će iko moći da dokaže i da jeste i da nije?“, upitala je Bet.
„Sećaš li se da su Deni i Veliki Al delili ćeliju s čovekom po imenu Nik Monkrif?“
„Naravno“, rekla je Bet. „Bili su dobri prijatelji. Nik je naučio Denija da čita i piše i čak mu došao na sahranu, mada nikome od nas nisu dozvolili da s njim razgovara."
„Pa, nekoliko nedelja pre no što je pušten na slobodu, Monkrif mi je pisao i ponudio se da pomogne kako god može, jer je smatrao da je Deni nedužan.“
„Ali ima bezbroj ljudi koji misle da je Deni nedužan", rekla je Bet, „a ako ste mislili da je Veliki Al loš svedok, zašto bi sa Nikom bilo drugačije?“
„Jer mi je Deni jednom rekao da Monkrif vodi dnevnik dok je u zatvoru, te je moguće da je taj događaj sa kasetom zabeležen. Sudovi dnevnike shvataju veoma ozbiljno, jer su oni istovremeni dokazi.“
„Onda samo treba da stupite u vezu sa Monkrifom", rekla je Bet. Nije mogla da sakrije uzbuđenje.
„Nije baš tako jednostavno", rekao je Aleks.
„Zašto? Ako je hteo da pomogne...“
„Nedugo pošto su ga pustili na slobodu uhapšen je zbog kršenja uslova uslovne kazne."
„Znači, vratili su ga u zatvor?“, upita Bet.
„Nisu, upravo to je neobično. Sudija mu je pružio poslednju priliku. Mora da ga je zastupao neki opasan advokat.“
„Šta vas onda sprečava da probate da se domognete njegovih dnevnika?“, upitala je Bet.
„Moguće je da se, nakon poslednjeg bliskog susreta sa zakonom, ne bi obradovao pismu od advokata koga nikada nije sreo, i koji ga moli se uplete u još jedan sudski spor.“
„Deni je rekao da na Nika uvek možeš da se osloniš, makar bio i smak sveta.“
„Onda ću mu danas pisati", rekao je Aleks.


— o O o —



Deni se javi na telefon.
„Pejn je jutros preko telefona prebacio šeststo hiljada funti", rekao je glas, „što znači da će, ukoliko do kraja sedmice uplati preostalih pet miliona i četiristo hiljada, lokacija za velodrom biti njegova. Mislio sam kako biste želeli da znate da smo od jutros imali još jednu ponudu na deset miliona koju smo, razume se, morali da odbijemo. Nadam se da znate šta radite." Veza se prekinula. Prvi put je glas izneo svoje mišljenje.
Deni je okrenuo broj upravnika banke Kuts. Hteo je da uveri Pejna kako posao ne može da omane.
„Dobro jutro, ser Nikolase. Kako mogu da vam pomognem?“
„Dobro jutro, gospodine Votsone. Želim da prebacim milion funti sa svog računa na klijentski račun preduzeća Bejker, Tremlet i Smit."
„Svakako, gospodine.“ Nastala je duga pauza pre no što je gospodin Votson dodao: „Jasno vam je da će vam račun tako otići u minus?“
„Jeste“, rekao je Deni, „ali to će biti pokriveno prvog oktobra kada budete primili mesečni ček od trusta mog dede.“
„Završiću danas papirologiju i javiću vam se“, rekao je gospodin Votson.
„Dok pun iznos ne bude prebačen do večeras pre kraja radnog vremena, ne zanima me kada ćete završiti papirologiju, gospodine Votsone.“ Deni spusti slušalicu. „Prokletstvo“, rekao je. Nik se ne bi tako poneo u datim okolnostima. Odmah mora da se vrati u Nikov modus. Okrenuo se i video da u dovratku stoji Moli. Drhtala je i činilo se kako ne može da govori.
„Šta nije u redu, Moli?“, upitao je Deni i skočio. „Jesi li dobro?“
„To je on“, prošaputala je.
„On?“, upita Deni.
„Onaj glumac.“
„Koji glumac?“
„Dr Beresford. Znate, Lorens Devenport.“
„Zaista?“, reče Deni. „Bolje ga uvedi u dnevnu sobu. Ponudi ga kafom i reci da ću mu se odmah pridružiti.“
Dok je Moli trčala niz stepenice, Deni je napravio još dva upisa u Pejnov dosije pre no što ga je vratio na policu. Zatim je uzeo Devenportovu fasciklu i brzo obnovio gradivo.
Upravo je hteo da je zatvori kada mu se pogled zaustavio na belešci ispod naslova „Rani život“, zbog koje se nasmešio. Vratio je fasciklu na policu i sišao da se pridruži nezvanom gostu.
Kada je ušao u sobu, Devenport skoči i ovog puta se sa njime rukova. Denija je iznenadila njegova pojava. Sada je sveže obrijan i u dobro skrojenom odelu i raskopčanoj košulji. Želi li on to da vrati onih trista hiljada funti?
„Izvinite što dolazim nenajavljen“, rekao je Devenport. „Ne bih to uradio da nije hitno.“
„Ne brinite, molim vas“, utešio ga je Deni i seo na stolicu naspram njega. „Kako mogu da vam pomognem?“
Moli je spustila poslužavnik na bočni stočić i sipala Devenportu šolju kafe.
„Šlag ili mleko, gospodine Devenporte?“, upitala je.
„Ni jedno ni drugo, hvala.“
„Šećera, gospodine Devenporte?"
„Ne, hvala.“
„Jeste li za jedan čokoladni keks?“, upitala je Moli.
„Ne, hvala“, rekao je Devenport i potapšao se po stomaku.
Deni se naslonio i osmehnuo. Pitao se da li bi Moli pokazivala toliko strahopoštovanja kada bi znala da je upravo poslužila sina čuvara parkinga opštinskog veća opštine Grimzbi.
„Samo mi recite ako budete želeli još nešto, gospodine Devenporte", rekla je Moli pre no što se povukla iz sobe i potpuno zaboravila da Denija ponudi toplom čokoladom. Deni je sačekao da se vrata zatvore. „Oprostite zbog ovoga“, rekao je. „Inače je sasvim normalna."
„Ne brinite za to, stari“, reče Devenport. „Čovek se navikne."
Ne zadugo, pomislio je Deni. „Pa dobro, kako mogu da pomognem?“, upitao je.
„Želim da uložim poprilično veliku svotu novca u jedan poslovni poduhvat. Samo privremeno, razumete. Ne samo da ću vam vratiti pozajmicu najkasnije u roku od nekoliko nedelja, već ću“, rekao je i pogledao u Mektagarta iznad kamina, „u isto vreme moći da povratim i svoje slike.“
Deniju bi bilo žao da izgubi nedavno stečenu imovinu, jer se iznenadio koliko se brzo vezao za slike. „Žao mi je, baš sam nepažljiv", rekao je i najednom shvatio da je soba puna nekadašnjih Devenportovih slika. „Budite uvereni da će vam biti vraćene istog trenutka kada dug bude otplaćen."
„To bi se moglo desiti mnogo ranije no što sam prvobitno predvideo“, rekao je Devenport. „Posebno ako biste mogli da mi pomognete u ovom malom poduhvatu.“
„Koliki ste iznos imali u vidu?“, upitao je Deni.
„Milion funti“, kolebljivo je rekao Devenport. „Nevolja je u tome što imam samo nedelju dana da nabavim novac.“
„A šta biste ovoga puta dali kao zalog?“, upitao je Deni.
„Svoju kuću na Redklif skveru.“
Deni se priseti šta je Devenport rekao kada su se prethodni put sreli: Moj dom? Ne, nikada. Ne dolazi u obzir, čak i ne pomišljajte na to. „I tvrdite da ćete vratiti pun iznos u roku od mesec dana, koristeći svoju kuću kao zalog?“
„U roku od mesec dana, garantovano - sto posto.“
„A ako u tom roku ne uspete da vratite milion funti?“
„Onda je, kao i moje slike, kuća vaša.“
„Dogovoreno", rekao je Deni. „Pošto imate samo nekoliko dana da nabavite novac, bolje da se odmah javim svojim advokatima i naložim im da sastave ugovor."
Kada su izašli iz dnevne sobe u predvorje, zatekli su Moli kako stoji kraj ulaznih vrata i drži Devenportov kaput.
„Hvala vam“, rekao je Devenport kada mu je pridržala kaput i otvorila vrata.
„Bićemo u vezi“, rekao je Deni, ali se nije rukovao sa Devenportom kada je ovaj zakoračio na stazu. Moli se gotovo naklonila.
Deni se okrenuo i uputio natrag u radnu sobu. „Moli, moram da obavim neke pozive, te ću možda nekoliko minuta zakasniti, na ručak", rekao je preko ramena. Kada nije dobio odgovor, okrenuo se i video svoju kućepaziteljku kako stoji na vratima i priča sa nekom ženom.
„Očekuje li vas?“, upitala je Moli.
„Ne, ne očekuje me“, odgovorila je gospođica Benet. „Došla sam jer sam se nadala da ću ga zateći kod kuće.“

63.


Zvono se oglasilo u dva po ponoći, ali Deni nije spavao. Skočio je iz postelje i brzo obukao gaće, majicu, čarape, pantalone i patike koje je spremio na stolici kraj prozora. Nije upalio svetlo.
Pogledao je na sat: dva i šest minuta. Zatvorio je vrata spavaće sobe i polako sišao stepenicama. Otvorio je ulazna vrata i video svoj auto parkiran pored ivičnjaka. Iako ga nije video, znao je da Veliki Al sedi za volanom. Deni se osvrnu oko sebe - na trgu su i dalje gorela dva-tri svetla, ali ni traga od ljudi. Ušao je u auto i ništa nije rekao. Veliki Al je okrenuo ključ i vozio stotinjak metara pre no što je upalio poziciona svetla.
Ćutali su kada je Veliki Al skrenuo desno i uputio se ka Imbenkmentu. Pet puta je prevalio taj put tokom minule sedmice; dvaput danju, tri puta noću - što je zvao „noćne operacije“. Ali sa probama je svršeno, i te noći operacija će biti sprovedena u potpunosti. Veliki Al je na sve to gledao kao na vojnu vežbu, i dobro im je došlo devet godina koliko je proveo u vojsci. Preko dana, putovanje je u proseku trajalo oko četrdeset tri minuta, ali noću je isto rastojanje mogao prevaliti za dvadeset devet i da nijednom ne prekorači dozvoljenu brzinu.
Kako su prolazili kraj Donjeg doma parlamenta i napredovali duž severne obale Temze, Deni se usredsredio na ono što mora da uradi kada stignu do ciljnog područja. Prošli su kroz Siti i ušli u Ist end. Deniju je koncentracija načas popustila kada su prošli pored velikog gradilišta sa ogromnim reklamnim panoom na kome se nalazila veličanstvena maketa Vihon hausa kakav će biti kada gradnja bude završena: šezdeset luksuznih stanova, trideset pristupačnih, obećavao je pano, devet već prodato, uključujući i penthaus. Deni se nasmešio.
Veliki Al je nastavio da vozi Majl end roudom pre no što je skrenuo levo kod putokaza na kome je pisalo „Stratford, dom Olimpijade 2012“. Posle jedanaest minuta, sišao je sa puta na šljunkovitu stazu. Ugasio je svetla, jer je znao svaku krivinu, gotovo svaki kamen odatle do ciljnog područja.
Na kraju staze prošao je pored znaka na kojem je pisalo: Privatno zemljište: zabranjen pristup. Nastavio je da ide: na kraju krajeva, to zemljište je u Denijevom vlasništvu i tako će ostati još narednih deset dana. Veliki Al je zaustavio kola iza manje hrpe kamenja, ugasio motor i pritisnuo jedno dugme. Bočni prozor se zujeći spustio. Sedeli su mirno i osluškivali, ali do njih su dopirali samo noćni zvuci. Za vreme popodnevnih izviđanja nailazili su na pokojeg čoveka koji je izveo psa u šetnju i družinu dece koja je šutirala loptu unaokolo, ali sada nije bilo nikoga, čak ni neke noćne piice koja bi im pravila društvo.
Posle nekoliko minuta Deni je dodirnuo Velikog Ala po laktu. Izašli su iz kola i otišli iza njih. Veliki Al je otvorio prtljažnik dok je Deni skidao patike. Veliki Al izvadi kutiju i spusti je na zemlju, baš kao što su uradili prethodne noći, kada je Deni obišao parcelu da vidi može li da pronađe sedamdeset jedan belutak, koje su tokom dana stavili u pukotine, rupe i rascepe. Uspeo je da pronađe pedeset tri. Noćas će biti uspešniji. Nova proba koju su tog popodneva obavili pružila mu je priliku da pronađe one koji su mu promakli.
Danju je za manje od dva sata mogao da pokrije tri hektara. Prethodne noći trebalo mu je tri sata i sedamnaest minuta, dok će mu noćas biti potrebno još više jer će mnogo puta morati da klekne.
Noć je bila vedra i blaga, baš kao što su meteorolozi obećali, ali su takode predvideli kratke pljuskove za jutro. Kao svaki dobar zemljoradnik koji seje seme, Deni je pažljivo odabrao dan za setvu, čak i sat. Veliki Al izvadi crni kombinezon iz kutije i pruži ga Deniju, koji otkopča prednji deo i uđe u njega. Čak i taj jednostavni postupak provežbali su nekoliko puta u mraku. Veliki Al mu je zatim dodao gumene čizme, a potom rukavice, masku, baterijsku lampu i na kraju sitnu plastičnu posudu na kojoj piše „Opasno“.
Kada je šef krenuo, Veliki Al se smestio kraj zadnje strane auta. Kada je stigao do ugla svog zemljišta, Deni je prešao još sedam koraka pre no što je naišao na prvi belutak. Podigao ga je i ubacio u dubok džep. Kleknuo je, upalio baterijsku lampu i stavio majušni komad stabljike u pukotinu u tlu. Ugasio je baterijsku lampu i ustao. Juče je vežbao bez izdanaka. Posle novih devet koraka stigao je do drugog belutka i ponovio čitav postupak, a zatim, posle samo jednog koraka, stigao do trećeg belutka i kleknuo kraj malenog rascepa u koji je duboko gurnuo izdanak. Posle novih pet koraka...
Veliki Al je očajnički želeo da popuši cigaretu, ali je znao da je to rizik kojem se ne sme izložiti. Jednom je u Bosni neki vojnik zapalio cigaretu u noćnoj operaciji, a tri sekunde kasnije metak mu je prosvirao glavu. Veliki Al je znao da će se šef zadržati najmanje tri sata, te nije smeo dozvoliti da mu koncentracija popusti, čak ni na tren.
Dvadeset treći belutak nalazio se na suprotnom uglu Denijevog zemljišta. Osvetlio je baterijskom lampom veliku rupu, pre no što je u nju ubacio izdanak. Još jedan belutak završio mu je u džepu.
Veliki Al se rasteglio i polako koračao oko kola. Nameravali su da se izgube pre no što svane, što će se desiti u šest i četrdeset osam. Pogledao je na sat: četiri i sedamnaest. Obojica su pogledali gore kada im je iznad glava proleteo avion, prvi koji će tog jutra sleteti na Hitro.
Deni je stavio trideset šesti belutak u desni džep i pazio da težinu raspoređuje ravnomerno. Ponavljao je postupak iznova i iznova: nekoliko koraka, klekni, upali baterijsku lampu, ubaci izdanak u pukotinu, podigni belutak i stavi ga u džep, ugasi baterijsku lampu, ustani, produži - bilo je daleko zamornije no prethodne noći.
Veliki Al se zaledio kada je na parcelu došao jedan auto i zaustavio se pedesetak metara dalje. Nije bio siguran je li ga taj neko u kolima primetio. Pao je na stomak i počeo da puzi ka neprijatelju. Jedan oblak se sklonio i otkrio mesec, tek tračak svetlosti - čak je i mesec na njihovoj strani. Farovi automobila behu isključeni, ali je svetlo u kabini ostaio uključeno.
Deniju se učinilo da je video farove nekih kola i smesta je ničice pao na zemlju. Dogovorili su se da Veliki Al triput signalizira baterijskom lampom kako bi ga upozorio na bilo koju opasnost. Čekao je duže od minuta, ali nije bilo zraka iz baterijske lampe, te je ustao i uputio se ka narednom belutku.
Veliki Al se sada nalazio samo nekoliko metara daleko od parkiranog auta, i premda su se prozori zamaglili, video je da svetlo unutra i dalje gori. Podigao se na kolena i provirio kroz zadnji prozor. Bila mu je potrebna sva disciplina koju ima da ne bi prsnuo u smeh kada je video ženu ispruženu na zadnjem sedištu, raširenih nogu, kako stenje. Veliki Al nije video lice čoveka na njoj, ali je osetio pulsiranje u pantalonama. Ponovo je pao na stomak i zapoćeo dugo puzanje natrag u bazu.
Kada je stigao do šezdeset sedmog belutka, Deni je opsovao. Pokrio je čitavo područje i nekako su mu promakla četiri komada. Dok je polako koračao nazad ka kolima, svaki korak bivao mu je naporniji od prethodnog. Jedino što nije predvideo jeste sama težina kamenčića.
Kada se Veliki Al vratio u bazu, nastavio je da oprezno motri na kola. Pitao se je li ih šef uopšte primetio. Najednom je začuo turiranje motora, a zatim se farovi upališe i kola se okrenuše, vratiše se na šljunkovitu stazu i nestadoše u noć.
Čim je Veliki Al primetio da mu Deni prilazi, izvadio je praznu kutiju iz prtljažnika i stavio je na zemlju pred njega. Deni poče da vadi belutke iz džepova i da ih stavlja u kutiju; veoma pipav postupak kada i najmanji zvuk može privući pažnju. Kada je zadatak izvršen, skinuo je masku, rukavice, čizme i kombinezon. Pružio ih je Velikom Alu, koji ih je stavio u kutiju povrh belutaka. Naposletku je odložio i baterijsku lampu i praznu plastičnu posudu.
Veliki Al je zatvorio prdjažnik i ušao u kola dok je šef vezivao sigurnosni pojas. Upalio je auto, okrenuo ga i lagano krenuo natrag ka šljunkovitoj stazi. Nijedan od njih nije progovarao, čak ni kada su stigli do glavnog puta. Posao još nije gotov.
Tokom minule sedmice, Veliki A1 je pronašao nekoliko kontejnera i gradilišta gde mogu da se otarase svih dokaza njihovog noćnog poduhvata. Veliki Al se sedam puta zaustavljao u toku putovanja koje je potrajalo tek nešto duže od jednog sata umesto uobičajenih četrdeset minuta. Kada su stigli u Boltons, bilo je pola osam. Deni se osmehnuo kada je video kako nekoliko kapljica kiše pada na vetrobran i kako se pale automatski brisači. Izašao je iz kola, popeo se stazom i otključao ulazna vrata. Podigao je pismo koje je ležalo na otiraču i otvorio ga dok se peo stepenicama. Kada je video potpis u dnu strane, otišao je u radnu sobu i zaključao vrata.
Kada je pročitao pismo, nije bio baš siguran kako da odgovori. Razmišljaj kao Deni. Ponašaj se kao Nik.

64.


„Niče, baš mi je drago što te vidim“, izjavila je Sara. Nagnula se ka njemu i prošaputala: „Reci mi da si bio dobar dečak.“
„Zavisi šta podrazumevaš pod tim“, rekao je Deni i seo kraj nje.
„Nisi propustio nijedan sastanak sa svojom miljenicom?“ Deni je pomislio na Bet, iako je znao da Sara govori o gospođici Benet. „Nijedan", priznao je. „Zapravo, nedavno mi je došla u kučnu posetu i ocenila moj smeštaj kao odgovarajuči, štriklirajući relevantne kućice.“
„I nisi čak ni pomišljao da otputuješ u inostranstvo?“
„Nisam, sem ako ne računaš odlazak u Škotsku da bih posetio gospodina Manroa.“
„Dobro je. Čime si se još bavio što možeš da podeliš sa svojim drugim advokatom?"
„Ne mnogo čime“, rekao je Deni. „Kako je Lorens?", upitao je i razmišljao je li joj rekao za pozajmicu.
„Nikad bolje. Sledećeg četvrtka treba da obavi probno snimanje za Holbi siti - za novu ulogu napisanu posebno za njega.“
„Pa koga glumi? Svedoka ubistva?“, upitao je i zažalio istog trenutka kada je to izgovorio.
„Ne, ne“, nasmeja se Sara. „Misliš na ulogu koju je glumio u Svedoku optužbe, ali to je bilo pre mnogo godina."
„Baš mnogo“, potvrdio je. „I to je izvođenje koje ću teško zaboraviti.“
„Nisam znala da toliko dugo poznaješ Larija.“
„Samo izdaleka", kazao je. Odahnuo je kada ga je spasao poznati glas koji je rekao: „Zdravo, Saro.“ Čarli Dankan se sagnuo i poljubio je u obraz.
„Drago mi je što te vidim, Niče“, dodade Dankan. „Vas dvoje se znate, naravno.“
„Naravno“, rekla je Sara.
Dankan prošaputa: „Pazite šta pričate, sedite iza jednog kritičara. Uživajte u predstavi“, glasno je dodao.
Deni je pročitao scenario za Nakit, ali nije uspeo da ga isprati. Hteo je da vidi kako će komad izgledati na pozornici i na šta je potrošio deset hiljada funti. Otvorio je program i otkrio da se predstava opisuje kao „urnebesan pogled na Britaniju u Blerovo vreme“. Okrenuo je na sledeću stranu i počeo da čita o piscu, Čehu disidentu koji je pobegao iz... Svetla se ugasiše i zavesa se diže.
Prvih petnaest minuta predstave niko se nije nasmejao, što je Denija iznenadilo jer je predstava opisana kao lagana komedija. Kada je glavni glumac konačno izašao na binu, izmamio je malo smeha, ali Deni nije bio sasvim siguran da je to piščeva namera. Kada se zavesa spustila na pauzi, shvatio je kako se trudi da sakrije zevanje.
„Kako ti se čini?“, upitao je Saru i razmišljao je li mu nešto promaklo.
Sara je stavila prst na usta i pokazala na kritičara ispred njih, koji je mahnito pisao. „Hajde da nešto popijemo", rekla je.
Dok su se polako peli prolazom, dodirnula niu je ruku. „Niče, na mene je red da zatražim savet.“
„U vezi s čim?“, upitao je Deni. „Jer moram da te upozorim, o pozorištu ne znam ništa.“
Nasmešila se. „Ne, govorim o stvarnom svetu. Džerald Pejn mi je preporučio da uložim novac u posao sa nekretninama u koji je i on uključen. Pomenuo je tvoje ime, pa sam se pitala smatraš li da je to sigurna investicija.“
Deni nije znao šta da odgovori, jer koliko god mu se Sarin brat gadio, nije ni u kakvoj zavadi s tom dražesnom ženom, koja je sprečila da ga vrate u zatvor.
„Nikada ne savetujem prijateljima da u bilo šta ulažu novac“, rekao je Deni. „To je situacija u kojoj ne možeš da pobediš - ako zarade, zaborave da si im to preporučio, a ako izgube novac, nikada ne prestanu da te podsećaju. Moj jedini savet bio bi da ne stavljaš na kocku ono što ne možeš da priuštiš, i da nikada ne rizikuješ svotu zbog koje noću ne bi mogla da zaspiš."
„Dobar savet“, rekla je Sara. „Hvala ti.“
Pošao je za njom u parterski bar. Kada su ušli u prostoriju punu ljudi, Deni je primetio Džeralda Pejna kako stoji za jednim stolom i sipa šampanjac Spenseru Kregu. Zapitao se je li i Kreg došao u iskušenje da uloži novac u njegovu olimpijsku parcelu, i nadao se da će to saznati kasnije, na zabavi povodom premijere.
„Hajde da ih izbegnemo“, predložila je Sara. „Spenser Kreg nikada nije bio moj miljenik."
„Ni moj“, rekao je Deni dok su se probijali ka šanku.
„Ej, Saro, Niče! Ovde smo“, viknuo je Pejn i besomučno im mahao. „Dođite i popijte čašu penušavca."
Deni i Sara preko volje priđoše da im se pridruže. „Sećaš se Nika Monkrifa?“, pitao je Pejn i okrenuo se ka Kregu.
„Naravno“, rekao je Kreg. „Čovek zbog kojeg ćemo se svi obogatiti.“
„Nadajmo se“, dodao je Deni - dobio je odgovor na jedno svoje pitanje.
„Biće nam potrebna sva pomoć koju možemo da dobijemo nakon večerašnje predstave“, primetio je Pejn.
„O, moglo je da bude i gore“, kazala je Sara kada joj je Deni dodao čašu šampanjca.
„Sranje!“, viknuo je Kreg. „Znači, propade mi jedna investicija.“
„Nadam se da niste previše uložili“, rekao je Deni, pecajući u mutnom.
„Ništa u poređenju s onim što sam uložio u vaš mali poduhvat“, izjavio je Kreg, koji nije skidao pogled sa Sare.
Pejn zaverenički prošaputa Deniju: „Jutros sam prebacio pun iznos. Razmenićemo ugovore u naredna dva-tri dana.“
„Baš mi je drago što to čujem“, iskreno je rekao Deni, premda su ga Švajcarci obavestili o prenosu pre no što je otišao u pozorište.
„Usput“, dodao je Pejn, „zahvaljujući svojim političkim vezama, uspeo sam da nabavim dve karte za skupštinsko zasedanje sledećeg četvrtka. Ako biste želeli da mi se pridmžite i čujete ministarkino saopštenje, sasvim ste dobrodošli.“
„To je ljubazno od vas, Džeralde, ali ne biste li radije poveli Lorensa ili Krega?“ I dalje nije mogao naterati sebe da ga zove Spenser.
„Lari tog popodneva ima probno snimanje, a Spenser na drugom kraju zgrade ima sastanak sa lordom kancelarom. Svi znamo zašto“, rekao je i namignuo.
„Znamo?“, upitao je Deni.
„O, da. Spenser će postati državni tužilac“, prošaputao je Pejn.
„Čestitam“, rekao je Deni okrenuvši se svom neprijatelju.
„Još nije zvanično“, kazao je Kreg i nije ni pogledao u njegovom pravcu.
„Ali biće sledećeg četvrtka“, rekao je Pejn. „Dakle, Niče, zašto se ne bismo našli ispred Svetog Stefana, ulaza u Donji dom parlamenta, u pola jedan, pa ćemo zajedno slušati ministarkino saopštenje pre no što odemo da proslavimo našu svetlu budućnost."
„Videćemo se tamo“, obećao je Deni kada se oglasiše tri zvona. Pogledao je u Saru, koju je Kreg saterao u ugao. Rado bi je spasao, ali ponela ga je gomila koja je kao stampedo krenula natrag u salu.
Sara se vratila na mesto baš kada se zavesa podigla. Ispostavilo se da je drugi čin neznatno poboljšanje u odnosu na prvi, ali Deni je slutio kako to nije ni izdaleka dovoljno da bi se predstava svidela čoveku koji sedi ispred njega.
Kada se zavesa spustila, kritičar je prvi napustio parter, a i Deni bi mu se rado pridružio. Iako je glumačka postava tri puta izlazila da se klanja, Deni ovoga puta nije morao da ustaje, pošto su i drugi gledaoci ostali na svojim mestima. Kada su se svetla naposletku upalila, Deni se okrenuo ka Sari i rekao: „Ako ideš na zabavu, mogao bih da te povezem?"
„Ne idem“, kazala je Sara. „A pretpostavljam da neće ni većina ovih ljudi."
„Na mene je red da od tebe zatražim savet“, rekao je Deni. „Zašto?“
„Profesionalci uvek namirišu promašaj, te izbegavaju da budu viđeni na zabavi gde bi ljudi mogli pomisliti da su nekako upleteni." Zastala je. „Nadam se da nisi previše uložio.“
„Ne toliko da ne bih mogao da zaspim", priznao je.
„Neću zaboraviti tvoj savet“, rekla je i uhvatila ga pod ruku. „Šta misliš o tome da jednu usamljenu devojku izvedeš na večeru?“
Deni se setio poslednjeg puta kada je prihvatio takvu ponudu, i kako se to veče završilo. Nije želeo da se stavlja u položaj da objašnjava još jednoj devojci, a posebno ne ovoj. „Izvini“, rekao je, „ali...“
„Oženjen si?“, upitala je Sara.
„Kamo lepe sreće“, kazao je.
„Kamo lepe sreće da sam te upoznala pre nje“, rekla je i izvukla ruku.
„To bi bilo nemoguće", dodao je bez objašnjenja.
„Povedi je sledećeg puta“, rekla je Sara. „Volela bih da je upoznam. Laku noć, Niče, i još jednom hvala na savetu.“ Poljubila ga je u obraz i otišla da se pridruži bratu.
Deni se jedva zaustavio da je ne upozori kako ne bi trebalo da uloži ni paru u Pejnov olimpijski poduhvat, ali je znao da bi se sa tako bistrom devojkom previše izložio opasnosti.
Pridružio se nemoj gomili koja je brzo izlazila iz pozorišta, ali ipak nije mogao da izbegne snuždenog Čarlija Dankana koji je stajao na izlazu. Slabašno se osmehnuo Deniju.
„Pa, bar nećemo morati da trošimo novac na zabavu povodom poslednjeg izvođenja.“

65.


Deni se našao sa Džeraldom Pejnom ispred ulaza u Vestminstersku palatu. To je njegova prva poseta Donjem domu parlamenta, a planirao je da bude Pejnova poslednja.
„Imam dve karte za javnu galeriju“, saopštio je Pejn policajcu koji je stajao na ulazu. Svejedno im je dugo trebalo da prođu pored obezbeđenja.
Kada su ispraznili džepove i prošli kroz detektor metala, Pejn je poveo Denija dugim mermernim hodnikom u Središnje predvorje.
„Oni nemaju karte“, objasnio je Pejn dok je prolazio pored reda posetilaca koji su sedeli na zelenim klupama i strpljivo čekali da budu primljeni na javnu galeriju. „Neće ući do kasno večeras, ako uopšte uđu.“
Deni je upijao atmosferu Središnjeg predvorja dok se Pejn javio policajcu na recepciji i pokazao mu karte. Poslanici su ćaskali sa biračima u poseti, turisti zurili u slikoviti mozaik na tavanici, dok su ostali za koje je sve to već uobičajena pojava svrsishodno koračali predvorjem i išli svojim poslom.
Činilo se da Pejna zanima samo jedno: da zauzme dobro mesto pre no što ministarka ustane da iznese svoje saopštenje sa govornice. I Deni je želeo da Pejn ima najbolji pogled na raspravu.
Policajac pokaza na hodnik sa svoje desne strane. Pejn odmaršira, a Deni je morao da požuri kako bi ga stigao. Pejn je krupnim korakom ušao u hodnik zastrt zelenim tepihom, a zatim se popeo stepenicama na prvi sprat kao da je već poslanik. Njega i Denija na vrhu stepenica dočekao je razvodnik, koji je proverio njihove karte pre no što ih je sproveo u javnu galeriju. Deniju je prvo zapalo za oko koliko je galerija mala, i kako malo mesta ima za posetioce, što je objasnilo zašto onoliko ljudi mora da čeka u prizemlju. Razvodnik im je pronašao dva mesta u četvrtom redu i obojici pružio dnevni red. Deni se nagnuo napred, pogledao u skupštinu i iznenadio se koliko je malo poslanika prisutno uprkos tome što je podne. Bilo je jasno da većinu poslanika ne zanima gde će se nalaziti olimpijski velodrom, iako je budućnost nekih ljudi zavisila od ministarkine odluke. Jedan od njih sedeo je pored Denija.
„Mahom londonski poslanici“, prošaputao je Pejn i okrenuo na odgovarajuću stranu dnevnog reda. Ruka mu se tresla kada je Deniju skrenuo pažnju na vrh stranice: 12.30, saopštenje ministarke sporta.
Deni se trudio da prati šta se događa u dvorani ispod. Pejn mu je objasnio da je u pitanju dan određen za pitanja ministru zdravlja, ali će se to okončati tačno u pola jedan. Deni se oduševio kada je video koliko je Pejn nestrpljiv da zameni svoje mesto na galeriji mestom na zelenim klupama ispod.
Kako se časovnik iznad stolice predsednika skupštine polako približavao polovini sata, Pejn se zapetljao sa dnevnim redom, dok mu se desna noga trzala. Deni je ostao smiren, ali već je znao šta će ministarka saopštiti Donjem domu.
Kada je u pola jedan predsednik skupštine ustao i uzviknuo: „Saopštenje ministarke sporta.“ Pejn se nagnuo napred kako bi bolje video kada je ministarka ustala sa prednje klupe i na govornicu stavila crvenu fasciklu.
„Gospodine predsedniče, uz vaše dopuštenje, daću saopštenje u vezi s tim koju sam lokaciju odabrala za izgradnju budućeg olimpijskog velodroma. Poslanici se sećaju da sam skupštinu ranije ovog meseca izvestila kako sam u uži izbor uvrstila dve lokacije, ali da konačnu odluku neću doneti dok ne dobijem sveobuhvatan geodetski izveštaj o obe parcele.“ Deni pogleda u Pejna; na čelu mu je izbila graška znoja. Deni se trudio da i sam deluje zabrinuto. „Izveštaji su stigli juče u moju kancelariju, i kopije su poslate Odboru za olimpijske lokacije, dvojici poštovanih poslanika u čijim se izbornim jedinicama te dve parcele nalaze, i predsedniku Britanskog biciklističkog saveza. Poslanici mogu dobiti kopije iz pisarnice odmah nakon ovog saopštenja.
Pošto su pročitale oba izveštaja, sve zainteresovane strane složile su se da se samo jedna lokacija može uzeti u obzir za ovaj važan projekat." Na Pejnovim usnama zaigra osmeh. „Geodetski izveštaj ie otkrio da jedna parcela, nažalost, vrvi od štetne i nasrtljive biljke poznate kao japanski korov (smeh). Slutim da se cenjeni poslanici, kao i ja, nisu dosad sretali sa ovim problemom, te ću utrošiti malo vremena da objasnim kakve su njegove posledice. Japanski korov izuzetno je uporna i razorna biljka koja se, jednom kada se ukoreni, brzo raširi i onemogući da se na zemljištu na kojem raste išta izgradi. Pre no što sam donela konačnu odluku, potražila sam savet postoji li jednostavno rešenje za ovaj problem. Stručnjaci iz te oblasti uverili su me da se japanski korov može istrebiti hemijskim putem.“ Pejn podiže pogled, s tračkom nade u očima. „Međutim, iz prošlog iskustva znamo da prvi pokušaji nisu uvek uspešni. Prosečno vreme da se zemljište u vlasništvu gradskih veća u Birmingemu, Liverpulu i Dandiju očisti od korova i da se dobije dozvola za gradnju iznosilo je malo više od godinu dana.
Poštovani poslanici će shvatiti kako bi bilo neodgovorno da moje ministarstvo rizikuje i čeka još dvanaest meseci, možda čak i duže, pre no što bi radovi na zahvaćenoj parceli mogli da otpočnu. Nisam imala drugog izbora sem da odaberem izvrsnu alternativnu lokaciju za ovaj projekat." Pejn preblede kao kreč kada je čuo reč „alternativnu“. „Stoga mogu da objavim da je moje ministarstvo, uz podršku Britanskog olimpijskog komiteta i Britanskog biciklističkog saveza, za izgradnju novog velodroma odabralo lokaciju u Stratford sautu.“ Ministarka se vratila na svoje mesto i čekala na pitanja poslanika.
Deni je pogledao u Pejna, koji je zario glavu u šake.
Stepenicama je dotrčao razvodnik. „Je li vašem prijatelju dobro?“, upitao je zabrinuto.
„Bojim se da nije“, rekao je Deni koji nije delovao zabrinuto. „Možemo li da ga odvedemo u toalet? Mislim da će mu pozliti.“
Deni je uzeo Pejna za ruku i pomogao mu da ustane, a razvodnik ih je poveo stepenicama iz galerije. Potrčao je napred i otvorio vrata kako bi omogućio Pejnu da utetura u toalet. Pejn je počeo da povraća mnogo pre no što je stigao do lavaboa.
Olabavio je kravatu i otkopčao prvo dugme na košulji, a zatim ponovo počeo da bljuje. Dok je saginjao glavu, držao se za ivicu lavaboa i teško disao, Deni mu je pomogao da skine sako. Vešto je izvadio njegov mobilni telefon iz unutrašnjeg džepa njegovog sakoa i pritisnuo dugme koje mu je otkrilo dugačak spisak imena. Skrolovao je dok nije stigao do imena „Lorens“. Kada je Pejn treći put gurnuo glavu u lavabo, Deni je pogledao na sat. Devenport se sigurno sprema za probno snimanje i poslednji put zaviruje u scenario pre no što bude otišao na šminkanje. Otkucao je poruku kada je Pejn pao na kolena i zajecao, baš kao Bet kada je posmatrala kako joj brat umire. Ministarka nije izabrala našu parcelu. Žao mi je. Mislio sam da bi želeo da znaš. Osmehnuo se i pritisnuo dugme za slanje, pre no što se vratio na spisak kontakata. Nastavio je da skroluje i zaustavio se kada se pojavilo ime „Spenser“.


— o O o —



Spenser Kreg se ogledao u ogledalu prirodne veličine. Kupio je novu košulju i svilenu kravatu posebno za tu priliku. Takođe je iznajmio auto da ga u pola dvanaest sačeka ispred odaja. Nije smeo da zakasni kod lorda kancelara. Činilo se da svi znaju za njegovo imenovanje, jer su mu se ljudi neprestano smešili i mrmljajući mu čestitali - svi, od upravnika odaja do kafe-kuvarice.
Kreg je sedeo sam u kancelariji i pravio se da čita slučaj koji mu je tog jutra dospeo na sto. U poslednje vreme dobijao je mnogo slučajeva. Nestrpljivo je čekao da sat otkuca pola dvanaest kako bi mogao da krene na sastanak u podne. „Prvo će te ponuditi čašicom suvog šerija“, ispričao mu je jedan stariji kolega. „Zatim će nekoliko minuta čavrljati o jezivom stanju u engleskom kriketu, za koje krivi vređanje i zastrašivanje protivnika, a onda će ti najednom bez upozorenja i u najstrožem poverenju reći kako će Njenom veličanstvu preporučiti - u tom trenutku postane veoma visokoparan - da se tvoje ime nađe na sledećem spisku advokata koji će biti postavljeni za državne tužioce. Potom će nekoliko minuta trabunjati o ozbiljnoj odgovornosti s kojom takvo nameštenje suočava svakog novoimenovanog advokata, bla, bla.“
Kreg se osmehnu. Imao je dobru godinu i nameravao da svoje imenovanje proslavi sa stilom. Otvorio je jednu fioku, izvadio čekovnu knjižicu i napisao ček na dvesta hiljada funti na ime preduzeća Bejker, Tremlet i Smit. To je najkrupniji ček koji je ikada u životu napisao i već je pitao banku sme li kratkoročno da ode u minus. No s druge strane, nikada dotad nije video da je Džerald u toj meri u nešto siguran. Naslonio se i uživao u trenutku dok je razmišljao na šta će potrošiti zaradu: na novi porše, nekoliko dana u Veneciji. Možda bi se čak i Sari svidelo da putuje Orijent ekspresom.
Zazvonio je telefon na njegovom stolu.
„Gospodine Kreg, stigao vam je auto.“
„Recite da odmah silazim.“ Stavio je ček u koverat, adresirao ga na Džeralda Pejna u Bejkeru, Tremletu i Smitu, ostavio ga na upijaču i sišao stepenicama. Poraniće nekoliko minuta, ali ne namerava da pusti lorda kancelara da ga čeka. Tokom kratkog puta Strandom, pored Vajthola i do Parlament skvera nije pričao sa vozačem. Kola su se zaustavila pred ulazom u Gornji dom parlamenta. Službenik na kapiji proverio je njegovo ime na spisku i propustio auto. Vozač je skrenuo levo ispod jednog gotskog svoda i stao pred kancelarijom lorda kancelara.
Kreg je ostao da sedi i uživao u svakom trenutku dok je čekao da mu vozač otvori vrata. Prošao je kroz mali zasvođeni prolaz gde ga je pozdravio službenik sa legitimacijom i još jednim spiskom. Ponovo su mu proverili ime pre no što ga je službenik polako otpratio stepenicama prekrivenim crvenim tepihom do kancelarije lorda kancelara.
Službenik je pokucao na teška hrastova vrata, a jedan glas rekao: „Napred.“ Otvorio je vrata i sklonio se u stranu kako bi Kreg ušao. Za pisaćim stolom na suprotnom kraju prostorije sedela je mlada žena. Podigla je pogled i nasmešila se. „Gospodin Kreg?“
„Da“, odgovorio je.
„Malo ste poranili, ali proveriću je li lord kancelar slobodan.“
Kreg je hteo da joj kaže kako će rado sačekati, ali ona je već podigla slušalicu. „Gospodin Kreg je ovde, lorde kancelare."
„Pošaljite ga unutra, molim vas“, začuo se prodoran glas.
Sekretarica je ustala od stola, prešla sobu, otvorila još jedna teška hrastova vrata i uvela gospodina Krega u kancelariju lorda kancelara.
Kad je ušao u veličanstvenu kancelariju sa hrastovom oplatom koja gleda na Temzu, Kreg oseti kako mu se znoje dlanovi. Portreti nekadašnjih lordova kancelara nalazili su se na svim zidovima, a slikovite crveno-zlatne Pudžinove 17 tapete uverile su ga da je u prisustvu najvišeg pravnog lica u zemlji.
„Molim vas sedite, gospodine Kreg“, rekao je lord kapcelar i otvorio debelu crvenu fasciklu koja je ležala na sredini njegovog stola. Dok je prelistavao neke hartije, nije ni pomenuo čašicu suvog šerija. Kreg je zurio u starčevo visoko čelo i guste sede obrve koje su uveseljavale brojne karikaturiste. Lord kancelar polako je podigao glavu i zagledao se u posetioca preko velikog, bogato ukrašenog stola.
„Gospodine Kreg, mislio sam da bi, s obzirom na okolnosti, trebalo s vama nasamo da popričam pre no što pojedinosti vidite u štampi."
Ni reči o stanju u engleskom kriketu.
„Primili smo molbu“, nastavio je suvoparnim, ujednačenim tonom, „za kraljevsko pomilovanje u slučaju Danijela Artura Kartrajta.“ Zastao je kako bi dozvolio Kregu da sasvim shvati implikacije toga što će upravo reći. „Trojica sudija apelacionog suda, sa lordom Belovim na čelu, obavestili su me da je, pošto su ponovo pregledali sve dokaze, njihova jednoglasna preporuka da posavetujem Njeno veličanstvo da odobri punu pravnu ocenu slučaja." Opet je zastao, jer očigledno nije želeo da žuri. „Budući da ste na prvobitnom suđenju bili svedok optužbe, smatrao sam da bi trebalo da vas upozorim kako Njihove visosti nameravaju da vas pozovu da se pojavite pred niima, zajedno sa“ - ponovo je pogledao u svoje hartije - „izvesnom gospodom, Džeraldom Pejnom i Lorensom Devenportom, kako bi vas ispitali u vezi sa vašim svedočenjem na prvobitnom suđenju."
Pre no što je stigao da nastavi, uskočio je Kreg. „Ali mislio sam da je, pre no što Njihove visosti uopšte uzmu u obzir da preinače neku presudu, neophodno da im na razmatranje budu predočeni novi dokazi?“
„Novi dokazi postoje.“
„Kaseta?“
„U izveštaju lorda Belova ne pominje se nikakva kaseta. Postoji, međutim, izjava nekadašnjeg Kartajtovog cimera iz ćelije“ - lord kancelar ponovo se zagleda u papire - „izvesnog gospodina Alberta Krana, koji tvrdi da je čuo kada je gospodin Tobi Mortimer, koga ste poznavali, izjavio da je prisustvovao ubistvu gospodina Bernarda Vilsona."
„Ali to su obične glasine, koje dolaze iz usta osuđenog zločinca. Ne bi se održale ni na jednom sudu u zemlji."
„U normalnim okolnostima morao bih da se složim sa takvom ocenom, gospodine Kreg, i odbacio bih molbu da Njihovim visostima nije predočen još jedan novi dokaz.“
„Još jedan novi dokaz?“, ponovio je Kreg i najednom osetio čvor u stomaku.
„Da“, reče lord kancelar. „Čini se da Kartrajt nije delio ćeliju samo s Albertom Kranom, već sa još jednim zatvorenikom koji je svakodnevno vodio dnevnik, u kojem je podrobno beležio sve što se u zatvoru dešavalo, uključujući doslovne navode svih razgovora u kojima je učestvovao."
„Znači da je jedini izvor tih optužbi dnevnik, a osuđeni zločinac tvrdi da ga je napisao u zatvoru."
„Niko vas nizašta ne optužuje, gospodine Kreg“, tiho je rekao lord kancelar. „Međutim, nameravam da pozovem tog svedoka da se pojavi pred Njihovim visostima. Razume se, vama će biti pružena prilika da iznesete svoju stranu slučaja."
„Ko je taj čovek?", upitao je Kreg.
Lord kancelar je okrenuo stranu i ponovo proverio ime, zatim podigao pogled i rekao: „Ser Nikolas Monkrif."

66.


Deni je sedeo u svom uobičajenom separeu u Dorčesteru i čitao Tajms. Dopisnik za biciklizam izvestio je o nenadanom izboru lokacije za velodrom koji je ministarka sporta saopštila. Tekst je stao u nekoliko redaka i uglavio se između veslanja i košarke.
Deni je rano ujutru prelistao sportske strane većine britanskih novina, i sve one koje su se potrudile da prenesu ministarkino saopštenje slagale su se kako nije imala mnogo izbora. Nijedne od njih, čak ni lndipendent, nisu imale dovoljno prostora da svoje čitaoce obaveste šta je japanski korov.
Pogledao je na sat. Geri Hol je nekoliko minuta kasnio i Deni nije mogao ni da zamisli do kakvog je uzajamnog optuživanja zasigurno došlo u kancelarijama Bejkera, Tremleta i Smita. Okrenuo je na naslovnu stranu i čitao o najnovijem obrtu u nuklearnoj pretnji Severne Koreje, kada se kraj njega pojavio zadihani Hol.
„Izvinite što kasnim“, izustio je zadihano, „ali stariji partner me je pozvao baš kad sam izlazio iz kancelarije. Posle ministarkinog saopštenja digla se silna prašina. Svi se međusobno okrivljuju “ Seo je naspram Denija i pokušao da se smiri.
„Samo se opustite i dozvolite da vam naručim kafu", rekao je Deni kada je stolu prišao Mario.
„I još jednu toplu čokoladu za vas, ser Nikolase?" Deni klimnu glavom, spusti novine i nasmeši se Holu. „Pa, bar vas niko ne može da krivi, Geri“, rekao je.
„O, niko ne misli da sam s tim imao ikakve veze“, kazao je Hol. „Zbog toga sam dobio unapređenje."
„Unapređenje?“, iznenadi se Deni. „Čestitam."
„Hvala vam, ali to se ne bi desilo da Džerald Pejn nije dobio otkaz.“ Deniju je nekako uspelo da sakrije osmeh. „Jutros su ga pozvali u kancelariju starijeg partnera i rekli mu da u roku od sata raščisti svoj sto i ode iz kancelarije. Posledica toga jeste da smo nas dvojica-trojica dobili unapređenje.“
„Ali nisu li shvatili da smo nas dvojica zapravo i predočili Pejnu tu zamisao?“
„Nisu. Kada se ispostavilo da ne možete da podignete pun iznos, to je najednom postala Pejnova zamisao. Zapravo, vas vide kao nekoga ko je izgubio investiciju i ko čak možda može i da tuži preduzeće.“ Nešto na šta Deni nije ni pomislio - do tada. „Pitam se šta će Pejn sada?“, ispipavao je Deni teren. „Nikada više neće moći da dobije posao u našoj struci“, rekao je Hol. „Bar ne ako se stariji partner nešto bude pitao.“
„Pa šta će nesrećnik da radi?“, i dalje je provocirao Deni. „Njegova sekretarica kaže da je otišao u Saseks da nekoliko dana provede sa majkom. Ona je predsednica lokalne izborne jedinice i on se i dalje nada da će je predstavljati na narednim izborima."
„Ne vidim zašto bi to bio problem“, rekao je Deni, ali se nadao da će mu tvrdnja biti opovrgnuta. „Naravno, sem ako nije savetovao nekog od svojih birača da uloži u japanski korov.“ Hol se nasmeja. „Taj čovek je neuništiv", rekao je. „Kladim se da će kroz nekoliko godina postati poslanik i da se dotad više niko neće čak ni sećati oko čega se digla ova galama."
Deni se namršti, jer je najednom shvatio da je možda samo ranio Pejna, premda nije očekivao da se Devenport i Kreg oporave tako lako. „Imam novi posao za vas“, rekao je, otvorio aktovku i izvadio hrpu hartije. „Želim da prodate nepokretnost na Redklif skveru; broj dvadeset pet. Prethodni vlasnik.. „Zdravo, Niče“, rekao je jedan glas.
Deni podiže pogled. Nad njim se nadvijao visok, stasit čovek koga nikada ranije nije video. Bio je u kiltu, imao gustu smeđu taiasastu kosu i rumeno lice, i mora da je otprilike istih godina kao Deni. Razmišljaj kao Deni, ponašaj se kao Nik. Budi Nik. Deni je znao da će se pre ili kasnije sigurno naći u takvoj situaciji, ali u poslednje vreme toliko se opustio u ulozi novog lika da nije smatrao kako je i dalje moguće da ga neko iznenadi. Pogrešio je. Prvo, morao je da otkrije je li taj čovek sa Nikom bio u školi ili u vojsci, pošto sigurno nije bio u zatvoru. Ustao je.
„Zdravo“, uzvrati Deni, ljubazno se osmehnu neznancu i stegnu mu ruku. „Dozvoli da te upoznam sa svojim poslovnim saradnikom Gerijem Holom.“
Čovek se sagnuo i rukovao sa Holom, a onda rekao: „Drago mi je, Geri. Ja sam Sendi, Sendi Doson“, dodao je s upadljivim škotskim naglaskom.
„Sendi i ja smo stari znanci", izjavio je Deni i nadao se da će otkriti koliko dugo se poznaju.
„Jesmo, bogami", složi se Doson. „Mada nisam video Nika otkad smo završili školu.“
„Išli smo zajedno u ’Loreto “, kazao je Deni i nasmešio se Holu. „Pa šta ima novo, Sendi?“, upitao je dok je očajnički tražio još neku smernicu.
„Kao i moj otac, još sam u mesnoj industriji", rekao je Doson. „I večito zahvalan što je škotska govedina i dalje najomiljenije meso u kraljevstvu. Čime se ti baviš, Niče?“
„Živim prilično mirno otkad...“, počeo je Deni i pokušao da sazna zna li Doson da je Nik bio u zatvoru.
„Da, naravno“, potvrdio je Sendi. „Užasno, krajnje nepravedno. Ali presrećan sam što vidim da si čitavo to iskustvo preživeo u jednom komadu." Holovo lice poprimi zbunjen izraz. Deni nije mogao da se seti nijednog prikladnog odgovora.
„Nadam se da i dalje pronalaziš vremena da odigraš pokoju partiju kriketa", rekao je Doson. „Najbolji bacač naše generacije u školi“, kazao je i okrenuo se prema Holu. „Ja to najbolje znam - čuvao sam vratnice."
„I to đavolski dobro", rekao je Deni i udario ga po leđima.
„Izvinite što sam vas prekinuo“, kazao je Doson, „ali jednostavno nisam mogao da prođem a da se ne javim.“
„Naravno“, prihvatio je Deni. „Drago mi je što sam te video, Sendi, posle svih ovih godina.“
„Takođe“, rekao je Doson i krenuo. Deni sede i ponada se da Hol nije čuo uzdah olakšanja koji je usledio nakon Dosonovog odlaska. Počeo je da vadi još neke hartije iz aktovke, kada se Doson vratio. „Pretpostavljam da ti niko nije rekao da je umro Nacvrcani Hamfris?“
„Ne, žao mi je što to čujem“, rekao je Deni.
„Doživeo je srčani udar na igralištu za golf dok je igrao sa direktorom. Ragbi tim nije isti otkako se Nacvrcani penzionisao."
„Da, jadni stari Nacvrcani. Sjajan trener.“
„Ostaviću vas na miru“, rekao je Doson. „Mislio sam da bi želeo da znaš. Na sahranu mu je došao čitav Maselberg."
„Ništa manje nije ni zaslužio", rekao je Deni. Doson klimnu glavom i udalji se.
Ovoga puta Deni nije skidao pogled s njega dok nije video da je izašao iz prostorije.
„Izvinite zbog ovoga“, rekao je.
„Uvek je neprijatno sresti se sa starim školskim drugovima posle mnogo godina", rekao je Hol. „Najčešće ne mogu da se setim ni kako se zovu. Mada je ovoga teško zaboraviti. Krajnje živopisan lik.“
„Da“, reče Deni i brzo mu pruži dokumenta o vlasništvu nad kućom na Redklif skveru.
Hol je izvesno vreme proučavao dokument pre no što je upitao: „Po vašem mišljenju, koliku cenu će dostići nekretnina?“
„Oko tri miliona", rekao je Deni. „Kuća je pod hipotekom koja iznosi malo više od milion funti, a ja sam dao još milion, te bi sve preko dva miliona i dvesta-trista hiljada trebalo da mi donese zaradu."
„Prvo ću morati da pozovem geodeta."
„Šteta što Pejn nije sproveo geodetsko istraživanje na parceli u Stratfordu."
„On tvrdi da jeste“, rekao je Hol. „Kladim se da geodet nikada nije čuo za japanski korov. Da budem iskren, nije ni bilo ko drugi u kancelariji."
„Ja svakako nisam“, reče Deni. „Pa, baš donedavno.“
„Hoće li biti ikakvih problema sa trenutnim vlasnikom?", upitao je Hol i okrenuo na poslednju stranu dokumenta o vlasništvu. Zatim je dodao pre no što je Deni stigao da odgovori: „Je li to onaj ko mislim da jeste?“
„Jeste, Lorens Devenport, glumac", rekao je Deni.
„Jeste li znali da je on Džeraldov prijatelj?"


— o O o —



„Izašao si na naslovnoj strani Ivning standarda, šefe“, rekao je Veliki Al, sišao sa prilaza Dorčesteru i priključio se saobraćaju koji se kretao u pravcu Hajd park kornera.
„Kako to misliš?“, upitao je Deni. Strahovao je od najgoreg.
Veliki Al dodade novine Deniju. Ovaj se zagleda u naslov koji se pružao čitavom širinom stranice: Kraljevsko pomilovanje za Kartrajta?
Preleteo je preko članka pre no što ga je drugi put pročitao pažljivije.
„Ne znam šta ćeš da uradiš, šefe, ako budu tražili da se ser Nikolas Monkrif pojavi na sudu i svedoči u odbranu Denija Kartrajta.“
„Ako sve bude išlo po planu“, rekao je Deni i pogledao u Betinu fotografiju okruženu stotinama učesnika kampanje iz Boa, „neću ja biti optuženi."

67.


Kreg je naručio četiri pice, a na ovom okupljanju Musketara nije bilo ni konobarice koja bi služila ohlađeno vino.
Otkad je napustio kancelariju lorda kancelara, proveo je svaki slobodan tren trudeći se da sazna sve što može o ser Nikolasu Monkrifu. Uspeo je da potvrdi kako je Monkrif delio ćeliju sa Denijem Kartrajtom i Albertom Kranom dok su bili zatvorenici u Belmaršu. Takođe je otkrio da je Monkrif pušten iz zatvora šest nedelja posle Kartrajtove smrti.
No Kreg nije mogao da shvati zašto bi neko posvetio čitavo svoje biće, kao što je to Monkrif očigledno učinio, da pronađe a zatim pokuša da uništi trojicu ljudi s kojima se nikada nije sreo. Sem ako... Tek kada je stavio Monkrifovu i Kartrajtovu fotografiju jednu do druge, uzeo je u obzir i tu mogućnost. Nije mu trebalo dugo da smisli plan pomoću kojeg bi otkrio može li ta mogućnost zapravo biti stvarnost.
Neko mu je pokucao na ulazna vrata. Kreg ih je otvorio i pozdravila ga je skrušena prilika Džeralda Pejna, koja je u ruci držala bocu jeftinog vina. Sva samouverenost koju je imao na njihovom prethodnom sastanku nestala je bez traga.
„Dolazi li i Lari?“, upitao je i čak nije pružio ruku Kregu.
„Očekujem ga svakog časa“, rekao je Kreg i poveo starog prijatelja u dnevnu sobu. „Gde si se krio?“
„U Saseksu sam, kod majke, dok sve ovo ne prođe“, odgovorio je Pejn i utonuo u udobnu naslonjaču.
„Ima li ikakvih problema u izbornoj jedinici?“, upitao je Kreg dok mu je sipao vino u čašu.
„Moglo bi da bude i gore“, rekao je Pejn. „Liberali šire glasine, ali, na svu sreću, to rade toliko često da niko previše ne obraća pažnju. Kada je zvao urednik lokalnih novina, rekao sam kako sam dao ostavku na položaj partnera u Bejkeru, Tremletu i Smitu jer sam želeo da posvetim više vremena radu u svojoj izbornoj jedinici pre no što budu raspisani opšti lzbori. On je sledećeg dana čak napisao i članak podrške.“
„Ne sumnjam da ćeš se izvući“, rekao je Kreg. „Iskreno, daleko više brinem za Larija. Ne samo što nije dobio ulogu u Holbi sitiju, već svima okolo priča kako si mu poslao poruku o ministarkinom saopštenju baš kada je trebalo da obavi probno snimanje."
„Ali to jednostavno nije istina“, rekao je Pejn. „Bio sam u takvom šoku da ni sa kim nisam mogao da stupim u vezu, čak ni sa tobom.“
„Neko jeste“, rekao je Kreg. „A sada kad znam da nam nisi ti poslao poruku, to mora da je neko ko je znao i za Larijevo probno snimanje i za moj sastanak sa lordom kancelarom.“
„Isti čovek koji je u tom trenutku imao pristup mom telefonu.“
„Sveprisutni ser Nikolas Monkrif.“
„Ta skotina. Ubiću ga“, bez razmišljanja je rekao Pejn.
„To je trebalo da uradimo kada smo imali priliku", rekao je Kreg.
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Sve u svoje vreme“, rekao je Kreg kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima. „To mora da je Lari.“
Kad je Kreg otišao da otvori vrata, Pejn je sedeo i razmišljao o porukama koje je Monkrif verovatno poslao Lariju i Spenseru dok je on bio onesposobljen u toaletu Donjeg doma, ali ioš nije mogao da shvati zašto i tada su mu se njih dvojica pridružila.
Pejn nije mogao da veruje koliko se Lari za tako kratko vreme promenio. Bio je u izbledelim farmerkama i izgužvanoj košulji. Očigledno se nije obrijao otkad je čuo za saopštenje. Skljokao se na najbližu stolicu.
„Zašto, zašto, zašto?“, prvo je pitao.
„Ubrzo češ saznati“, rekao je Kreg i pružio mu čašu vina. „Očigledno dobro pripremljena akcija“, primetio je Pejn kada mu je Kreg dopunio čašu.
„I nema razloga da poverujemo kako je završio sa nama“, dodao je Kreg.
„Ali zašto?“, ponovio je Devenport. „Zašto bi mi pozajmio milion funti vlastitog novca ako je znao da ću izgubiti sve do poslednje pare?“
„Zato što je znao da ima tvoju založenu kuću kojom će pokriti pozajmicu”, rekao je Pejn. „Nije mogao da izgubi."
„A šta misliš da je uradio sutradan?", nastavio je Devenport. „Dao je tvom starom preduzeću da proda moju kuću. Već su u prednjem dvorištu istakli znak da je kuća na prodaju i počeli da dovode u obilazak potencijalne kupce.“
„Šta je uradio?“, začuđeno je pitao Pejn.
„A jutros sam primio pismo od advokata u kojem piše da, ukoliko se do kraja meseca ne iselim, neće imati izbora sem da...“
„Gde ćeš živeti?“, upitao je Kreg. Nadao se da ga Devenport neće zamoliti da se useli kod njega.
„Sara je pristala da me primi dok se ova zbrka ne sredi „Ništa joj nisi rekao?“, uznemireno je upitao Kreg.
„Ne, ništa živo“, reče Devenport. „Premda očigledno zna da nešto nije u redu. I stalno me pita kada sam se prvi put sreo sa Monkrifom.“
„To ne smeš da joj kažeš“, rekao je Kreg, „jer ćemo biti u još većoj nevolji.“
„Kako bismo mogli da budemo u još većoj nevolji?“, začudio se Devenport.
„Bićemo ako Monkrifu dozvolimo da nastavi da sprovodi svoju osvetu", rekao je Kreg. Pejn i Devenport nisu ni pokušali da mu protivreče. „Znamo da je Monkrif predao svoje dnevnike lordu kancelaru i nesumnjivo će ga pozvati da svedoči pred sudijama apelacionog suda kada budu razmatrali da li da Kartrajtu daju pomilovanje
„O, bože!“, uzviknuo je Devenport kome je očajanje preplavilo lice.
„Nema razloga za paniku", smirivao ga je Kreg. „Smislio sam kako da dokrajčimo Monkrifa jednom za svagda." Devenport nije delovao uvereno. „A povrh svega, postoji mogućnost da svi povratimo novac, što bi podrazumevalo i tvoju kuću, Lari, kao i tvoje slike.“
„Ali kako je to moguće?“, upitao je Devenport.
„Strpljenja, Lari, strpljenja, i sve će ti biti otkriveno.“
„Jasna mi je njegova taktika sa Larijem", rekao je Pejn, „jer nije imao šta da izgubi. Ali zašto je uložio milion funti sopstvenog novca ako je znao da od posla nema ništa?“
„To je genijalan potez“, priznao je Kreg.
„Bez sumnje ćeš nas prosvetiti“, primetio je Devenport. „Jer je, kad je uložio milion", rekao je Kreg pošto je zanemario njegovu zajedljivu primedbu, „uverio vas dvojicu, kao i mene, da imamo dobitnu kombinaciju."
„Ali svejedno je morao da izgubi svoj milion“, rekao je Pejn, „ako je znao da je prva lokacija osuđena na propast.“
„Ne ako je lokacija od samog početka njegova“, rekao je Kreg.
Nijedan od dvojice gostiju jedno vreme nije progovarao, jer su se trudili da shvate značenje njegovih reči.
„Želiš li da kažeš kako smo plaćali njemu da kupi vlastito imanje?“, naposletku je upitao Pejn.
„Još gore od toga“, rekao je Kreg, „jer mislim da je zahvaljujući savetu koji si mu dao, Džeralde, zaključio kako nikako ne može da izgubi. Te na kraju ne samo da nas je upropastio, već je možda i lepo zaradio."
Oglasilo se zvono na ulaznim vratima.
„Ko je to?“, upitao je Devenport i gotovo skočio sa stolice.
„Samo naša večera“, rekao je Kreg. „Zašto se vas dvojica ne premestite u kuhinju? Dok budemo jeli picu, ispričaću vam šta spremam ser Nikolasu Monkrifu, jer došlo je vreme da uzvratimo udarac.“
„Nisam siguran kako želim ponovo da se suočim s tim čovekom“, priznao je Devenport dok su on i Pejn išli ka kuhinji.
„Možda nemamo mnogo izbora“, rekao je Pejn.
„Imaš li predstavu ko će nam se pridružiti?“, upitao je Devenport kada je video da je sto postavljen za četvoro.
Pejn odmahnu glavom. „Nemam pojma. Ali mislim da to verovatno neće biti Monkrif."
„U pravu si, mada bi mogao da bude jedan od njegovih starih školskih drugara", rekao je Kreg i pridružio im se u kuhinji. Izvadio je pice iz kutija i stavio ih u mikrotalasnu.
„Hoćeš li da objasniš šta nam čitave proklete večeri nagoveštavaš?“, upitao je Pejn.
„Ne još“, reče Kreg i pogleda na sat. „Ali moraćete da sačekate još nekoliko minuta da biste saznali.“
„Bar mi reci na šta si mislio kada si rekao da je Monkrif možda lepo zaradio zahvaljujući savetu koji sam mu dao“, zahtevao je Pejn.
„Zar mu nisi rekao da kupi i drugu lokaciju kako nikako ne bi izgubio novac?“
„Jesam. Ali ako se sećaš, nije imao dovoljno novca da kupi ni prvu lokaciju.“
„Ili je tako tebi rekao“, kazao je Kreg. „Sudeći po Ivning standardu, očekuje se da ta druga lokacija dostigne cenu od dvanaest miliona.“
„Ali zašto je uložio milion vlastitog novca u prvu lokaciju", upitao je Devenport, „ako je već znao da će ostvariti veliku zaradu na drugoj?“
„Zato što je sve vreme nameravao da zaradi na obe lokacije", rekao je Kreg. „Sem što je na prvoj trebalo da mi budemo žrtve, dok on ne bi izgubio ni paru. Da si nam rekao da ti je Monkrif pozajmio novac“, kazao je Devenportu, „shvatili bismo šta je u pitanju.“
Devenport se zbunio, ali nije ni pokušao da se brani.
„I dalje ne razumem“, rekao je Pejn, „zašto nam je priredio sve ovo. Nije moguće da je samo zato što je delio ćeliju sa Kartrajtom.“
„Slažem se, mora da postoji nešto više od toga“, reče Devenport.
„Postoji“, rekao je Kreg. „I ako je ono što mislim da jeste, Monkrif nas neće još dugo gnjaviti."
Pejn i Devenport nisu bili uvereni u to.
„Bar nam kaži“, rekao je Pejn, „kako si uspeo da nađeš Monkrifovog starog prijatelja?“
„Jesi li ikada čuo za sajt ’Stari školski drugari’?“
„I s kim si pokušavao da stupiš u vezu?“, upitao je Pejn.
„Bilo s kim ko je poznavao Nikolasa Monkrifa u školi ili u vojsci.“
„I je li ti se iko javio?“, upitao je Devenport kada se zvono opet oglasilo.
„Sedmorica njih, ali samo je jedan imao ono što mi je trebalo“, kazao je Kreg i izašao iz kuhinje da otvori vrata.
Devenport i Pejn su se pogledali, ali nisu progovorili.
Posle nekoliko trenutaka, Kreg se ponovo pojavio u pratnji visokog, stasitog čoveka koji je morao da pogne glavu dok je prolazio kroz kuhinjski dovratak.
„Gospodo, dozvolite da vam predstavim Sendija Dosona“, rekao je Kreg. „Sendi je u školi ’Loreto’ bio u istom domu kao i Nikolas Monkrif."
„Pet godina“, dodao je Doson i rukovao se sa Pejnom i Devenportom. Kreg mu je sipao vino u čašu pre no što ga je odveo do praznog mesta za stolom.
„Ali zašto nam je potreban neko ko je Monkrifa poznavao u školi?“, upitao je Devenport.
„Zašto im ne kažeš, Sendi?“, predloži Kreg.
„Javio sam se Spenseru jer sam mislio da je on moj stari drug Nik Monkrif, koga nisam video otkad smo završili školu.“
„Kada mi se Sendi javio“, upao mu je u reč Kreg, „podelio sam s njim svoje sumnje u vezi sa čovekom koji tvrdi da je Monkrif, i on je pristao da ga proveri. Džerald mi je javio da Monkrif tog jutra u Dorčesteru ima sastanak s jednim njegovim kolegom, Gerijem Holom. Stoga se Sendi tamo pojavio nekoliko minuta kasnije."
„Nije ga bilo teško pronaći", rekao je Doson. „Činilo se da ser Nikolasa Monkrifa poznaju svi: od portira do upravnika hotela. Sedeo je u jednom separeu, baš tamo gde je recepcionar rekao da ću ga pronaći. Kada sam ga primetio, bio sam siguran da je u pitanju Nik, ali pošto je prošlo skoro petnaest godina otkad sam ga poslednji put video, mislio sam kako je bolje da proverim. Ali kada sam mu prišao da porazgovaramo, ničim nije pokazao da me poznaje, a mene nije lako zaboraviti."
„To je jedan od razloga što sam te odabrao“, rekao je Kreg. „Ali to i dalje nije dokaz, ne nakon sveg tog vremena.“
„Odlučio sam da prekinem njegov sastanak", rekao je Doson, „da bih video je li zaista u pitanju Nik.“
„I?“, upitao je Pejn.
„Moram da kažem kako me je zadivio. Isti izgled, isti glas, čak i isti maniri, ali i dalje nisam bio uveren, te sam odlučio da ga malo ispipam. Kada je Nik išao u ’Loreto’ bio je kapiten kriket tima i đavolski dobar bacač. Ovaj čovek je to znao, ali kada sam ga podsetio da sam bio prvi čuvar vratnica, nije ni trepnuo. To mu je prva greška. Ja nikada u školi nisam igrao kriket, mrzeo sam tu igru. Bio sam u ragbi timu, u drugom napadačkom redu - što verovatno nikoga ne čudi - te sam se udaljio, ali i dalje sam se pitao je li moguće da je zaboravio, pa sam se vratio da podelim s njim ružne vesti da je umro Nacvrcani Hamfris, i da mu je na sahranu došao čitav grad. ’Sjajan trener’, rekao je taj čovek. To mu je druga greška. Nacvrcani Hamfris je bio upravnik našeg doma. Vladao je dečacima uz pomoć gvozdene ruke; čak sam ga se i ja plašio. Nema šanse da je mogao da zaboravi Nacvrcanog. Ne znam ko je taj čovek u Dorčesteru, ali u jedno sam siguran, nije Nikolas Monkrif.“
„Ko je onda, do đavola?“, upitao je Pejn.
„Tačno znam ko je“, reče Kreg. „A mogu to i da dokažem."


— o O o —



Deni je ažurirao sva tri dosijea. Nema sumnje da je ranio Pejna, Devenporta možda čak i osakatio, ali Spensera Krega jedva da je očešao rukavicom, sem što je možda odložio njegovo imenovanje za državnog tužioca. A sada kada je otkrio svoj pravi identitet, sva trojica će znati ko je kriv za njihovu propast.
Dok je bio anoniman, Deni je svoje protivnike mogao da sređuje jednog po jednog, čak i da bira arenu u kojoj će se boriti. Ali više nije imao tu prednost. Sada su i više no svesni njegovog prisustva, zbog čega je, po prvi put, postao ranjiv i izložen. Zeleće da se osvete, a niko nije morao da ga podseća šta se desilo poslednji put kada su radili kao tim.
Deni se nadao da će svu trojicu pobediti pre no što budu otkrili s kim su suočeni. Sada mu je jedina nada da ih razotkrije na sudu. Ali to bi značilo kako će morati da otkrije da je zapravo Nik ubijen u kupaonici u Belmaršu a ne on, a ako će se već izložiti takvoj opasnosti, moraće to da učini u savršenom času.
Devenport je izgubio kuću i zbirku umetnina, i odustali su od njegove uloge u Holbi sitiju još pre no što je završio probno snimanje. Uselio se kod svoje sestre u Čejni vok, zbog čega je Deni po prvi put osećao grižu savesti; pitao se kako bi Sara reagovala ako bi ikada doznala istinu.
Pejn je na ivici bankrotstva, ali Hol je rekao da ga je možda izvukla majka, i kako na narednim izborima i dalje može da očekuje da postane poslanik izborne jedinice Saseks central.
U poredenju sa svojim prijateljima Kreg nije izgubio ništa, i svakako nije pokazivao nikakve znake kajanja. Deni je dobro znao koji će od Musketara predvoditi protivnapad.
Vratio je tri fascikle na policu. Već je isplanirao sledeći potez, uveren da će ih zahvaljujući njemu svu trojicu poslati u zatvor. Pojaviće se pred trojicom sudija apelacionog suda kao što je gospodin Redmejn tražio i pružiti nove dokaze koji su neophodni da bi se Kreg raskrinkao kao ubica, Pejn kao njegov saučesnik, a Devenport kao neko ko je lažno svedočio i tako nedužnog čoveka poslao u zatvor zbog zločina koji nije počinio.

68.


Bet izroni iz tame metro stanice Najtsbridž. Bilo je svetlo, vedro popodne, i trotoari su bili puni Ijudi koji su izašli u kupovinu ili da se prošetaju posle nedeljnog ručka.
Proteklih sedmica Aleks Redmejn nije mogao biti predusretljiviji niti joj pružati više podrške, i kada ga je napustila pre manje od sata, bila je puna nade. Sada je ta nada polako slabila. Dok je išla ka Boltonsu, trudila se da se seti svega što joj je Aleks ispričao.
Nik Monkrif je valjan čovek koji je postao veran Denijev prijatelj dok su zajedno ležali u zatvoru. Nekoliko nedelja pre no što su ga pustili na slobodu, Monkrif je pisao Aleksu i ponudio se da učini sve što može kako bi pomogao Deniju, jer je bio uveren da je nedužan.
Aleks je odlučio da proveri je li ta ponuda iskrena i, kada su Monkrifa pustili na slobodu, poslao mu je pismo i tražio da pogleda dnevnike koje je ovaj pisao u zatvoru, zajedno s ostalim postojećim beleškama o snimljenom razgovoru koji se odigrao između Alberta Krana i Tobija Mortimera. Aleks je završio pismo i upitao ga bi li pristao da se pojavi pred sudom i svedoči.
Prvo iznenađenje usledilo je narednog jutra, kada su dnevnici isporučeni u Aleksove odaje. Drugo je sam kurir. Albert Kran nije mogao biti spremniji na saradnju, pošto je odgovarao na sva pitanja koja bi mu Aleks postavio, i postajao uzdržan samo kada bi ga pitali zašto njegov šef ne pristaje da se pojavi pred sudijama apelacionog suda - zapravo, ne želi čak da uzme u obzir ni nezvaničan sastanak sa gospodinom Redmejnom u njegovim odajama. Aleks je pretpostavio da to verovatno ima veze sa Monkrifovom željom da izbegne svaki sukob s policijom dok mu ne istekne uslovna kazna. Ali Aleks nije spreman da tako lako odustane. Za ručkom je ubedio Bet da bi, ukoliko bi uspela da nagovori Monkrifa da se predomisli i pristane da svedoči pred sudijama apelacionog suda, to moglo biti presudno u skidanju ljage sa Denijevog imena.
„Nema frke“‚ osmehnula se Bet, ali sada je sama i sa svakim korakom sve više osećala tu frku.
Aleks joj je pokazao Monkrifovu fotografiju i upozorio da će, kada ga bude videla, možda na tren pomisliti kako gleda u Denija. Ali mora da se usredsredi i ne dozvoli da se zbuni.
Aleks je odabrao dan, čak i sat, kada bi sastanak trebalo da se održi: u nedelju po podne oko četiri. Smatrao je da će Nik u to vreme biti opušteniji i možda raspoloženiji da pomogne dami u nevolji koja mu se nenajavljena pojavila na pragu.
Kada je Bet napustila glavnu ulicu i ušla u Boltons, njeni koraci dodatno su se usporili. Samo joj je misao da će skinuti ljagu s Denijevog imena ulivala dovoljno snage da nastavi. Obišla je polukružno dvorište sa crkvom u sredini i stigla do broja dvanaest. Pre no što je otvorila kapiju, provežbala je tekst u vezi sa kojim su se ona i Aleks složili. Ja sam Bet Vilson, i izvinjavam se što vas uznemiravam u nedelju po podne, ali mislim da ste delili ćeliju s Denijem Kartrajtom, koji je bio...


— o O o —



Kada je Deni pročitao treći esej koji mu je profesor Mori preporučio, osetio je malo više samopouzdanja pred predstojeći susret sa svojim mentorom. Latio se rada koji je napisao pre više od godinu dana o Dž. K. Golbrejtovim teorijama da ekonomija sa niskim porezima proizvodi... kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima. Opsovao je. Veliki Al je otišao da gleda utakmicu između Vest Hema i Šefild Junajteda. Deni je želeo da mu se pridruži, ali obojica su se složili da ne sme rizikovati da ga neko prepozna. Hoće li moći da posećuje Apton park sledeće sezone? Ponovo se usredsredio na Golbrejta i nadao se da će se taj neko na vratima izgubiti, a onda se zvono oglasilo drugi put.
Nevoljno je ustao i odgurnuo unazad stolicu. Ko je ovoga puta? Neki Jehovin svedok ili prodavac PVC prozora? Već je spremio prvu rečenicu nekome ko je odlučio da mu prekine nedeljno popodne. Strčao je stepenicama, brzo koračao hodnikom i nadao se kako će moći da ih se otarasi pre no što mu oslabi koncentracija. Zvono se oglasilo i treći put.
Otvorio je vrata.
„Ja sam Bet Vilson i izvinjavam se što vas uznemiravam u nedelju..."
Deni je zurio u voljenu ženu. Protekle dve godine svakodnevno je zamišljao taj trenutak, i šta bi joj rekao. Sada je samo stajao, bez reči.
Bet preblede i poče da drhti. „Nije moguće", rekla je.
„Jeste, ljubavi moja“, odvratio je Deni i zagrlio je.
Čovek koji je sedeo u kolima na suprotnoj strani ulice nastavio je da fotografiše.


— o O o —



„Gospodin Monkrif?“
„Ko je to?“
„Ja sam Spenser Kreg. Po zanimanju sam advokat i imam za vas jedan predlog."
„A šta bi to bilo, gospodine Kreg?“
„Ako bih mogao da vratim bogatstvo koje vam po zakonu pripada, koliko bi to vredelo?"
„Navedite svoju cenu.“
„Dvadeset pet odsto.“
„To zvuči pomalo skupo.“
„Da vratim vaše imanje u Škotskoj, izbacim trenutnog stanara vaše kuće u Boltonsu, povratim pun iznos plaćen za zbirku poštanskih maraka vašeg oca, da ne pominjem vlasništvo nad luksuznim penthausom u Londonu, jer slutim da uopšte ne znate ništa o njemu, i da vam povratim bankovne račune u Ženevi i Londonu? Ne, ne bih rekao da je to naročito skupo, gospodine Monkrife. Zapravo, sasvim je umereno kada je alternativa sto odsto ni od čega.“
„Ali kako bi to bilo moguće?“
„Čim potpišete ugovor, gospodine Monkrife, očevo bogatstvo biće vam vraćeno."
„I neće biti honorara niti skrivenih troškova?“, sumnjičavo je upitao Hjugo.
„Ni honorara niti skrivenih troškova“, obećao je Kreg. „Zapravo, ubaciću i malu premiju koja će, kako slutim, obradovati čak i gospođu Monkrif.“
„A to je?“
„Potpišite moj ugovor i sledeće nedelje u ovo vreme ona će biti ledi Monkrif."

69.


„Jesi li mu fotografisao nogu?“, upitao je Kreg.
„Nisam još“, odgovorio je Pejn.
„Obavesti me čim to budeš uradio.“
„Čekaj“, reče Pejn. „Izlazi iz kuće.“
„S vozačem?“, upitao je Kreg.
„Ne, sa ženom koja je ušla juče po podne.“
„Opiši je.“
„U poznim dvadesetim, visoka oko sto sedamdeset, mršava, smeđa kosa, sjajne noge. Oboje ulaze u kola.“
„Ne gubi ih iz vida“, naredio je Kreg, „i obaveštavaj me kuda idu.“ Spustio je slušalicu, uključio računar i pronašao fotografiju Bet Vilson; nije se iznenadio što odgovara opisu. Međutim, iznenadio se što je Kartrajt voljan da se toliko izloži opasnosti. Smatra li da je sada nepobediv?
Kada Pejn bude fotografisao Kartrajtovu levu nogu, Kreg će zakazati sastanak sa detektivom narednikom Fulerom. Potom će se skloniti u stranu i dozvoliti da policajcu pripadnu sve zasluge zbog hvatanja odbeglog ubice i njegovog saučesnika.


— o O o —



Veliki Al je ostavio Denija ispred ulaza u univerzitet. Pošto ga je Bet poljubila, Deni je iskočio iz kola, potrčao stepenicama i ušao u zgradu.
Sve planove koje je imao pomrsio mu je jedan poljubac, za kojim je usledila besana noć. Kada je ujutru svanulo sunce, Deni je znao kako više ne može da živi bez Bet, makar to značilo da mora otići iz zemlje i živeti u inostranstvu.


— o O o —



Kreg se iskrao iz suda dok je porota razmatrala koju presudu da donese. Stao je na stepenice Vrhovnog krivičnog suda i pozvao Pejna na mobilni telefon.
„Kuda su otišli?“, upitao je.
„Kartrajta su odbacili do Londonskog univerziteta. Studira poslovne studije."
„Ali Monkrif već ima diplomu iz engleskog jezika.“
„Istina, ali ne zaboravi da je Kartrajt u Belmaršu polagao ispite iz matematike i poslovnih studija.“
„Još jedna greškica koju, kako je pretpostavio, niko nije trebalo da primeti“, reče Kreg. „Kuda je vozač odvezao devojku kada je odbacio Kartrajta?“
„Otišli su u Ist end i...“
„Bejkon roud broj dvadeset sedam, Bo“, rekao je Kreg.
„Otkud si znao?“
„Tu živi Bet Vilson, Kartrajtova devojka - ona je bila s njim one noći u uličici, zar se ne sećaš?“
„Kako bih mogao da zaboravim?“, odbrusio je Pejn.
„Jesi li nju uspeo da fotografišeš?", upitao je Kreg, ne obazirući se na taj mali ispad.
„Nekoliko puta.“
„Odlično, ali i dalje mi treba fotografija Kartrajtove leve noge iznad kolena pre no što budem otišao kod detektiva narednika Fulera." Kreg pogleda na sat. „Bolje da se vratim u sudnicu.
Poroti neće biti potrebno mnogo vremena da proglasi mog klijenta krivim. Gde se nalaziš?“
„Ispred Bejkon rouda dvadeset sedam.“
„Pazi da te ne primete“, rekao je Kreg. „Ta žena bi te prepoznala čak i sa sto metara. Javiću ti se čim sud završi zasedanje.“


— o O o —



Kada je došla pauza za ručak, Deni je odlučio da se prošeta i pojede sendvič pre no što ode na predavanje profesora Morija. Pokušavao je da se seti svih šest teorija Adama Smita u slučaju da se profesorov prst zaustavi na njemu. Nije primetio čoveka koji je sedeo na klupi preko puta, s fotoaparatom kraj sebe.


— o O o —



Kreg je pozvao Pejna na mobilni telefon nekoliko trenutaka pošto je sud završio zasedanje.
„Nije izlazila iz kuće više od sata“, rekao je Pejn, „a kada je izašla, nosila je veliki kofer.“
„Kuda je otišla?“, upitao je Kreg.
„Vozač ju je odvezao u njenu kancelariju, u Mejson stritu u Sitiju.“
„A je li ponela sa sobom i kofer?“
„Nije, ostavila ga je u prtljažniku automobila."
„Znači da namerava da ostane u Boltonsu najmanje još jednu noć.“
„Tako deluje. Ili misliš da možda planiraju da pobegnu iz zemlje?“, upitao je Pejn.
„Teško da će to uzeti u obzir pre njegovog poslednjeg sastanka sa socijalnim radnikom u četvrtak ujutru, kada će mu isteći uslovna kazna.“
„Što znači da imamo samo još tri dana da sakupimo neophodne dokaze“, rekao je Pejn.
„Šta je radio danas po podne?“
„U četiri je otišao sa univerziteta, i vozač ga je odvezao natrag u Boltons. Ušao je u kuću, ali vozač je odmah opet otišao. Pošao sam za njim u slučaju da ide po devojku.“
„I je li otišao?“
„Jeste. Došao je po nju na posao i vratio je kući.“
„A kofer?"
„Uneo ga je u kuću.“
„Možda misli da je sada bezbedno da se useli. Je li Kartrajt otišao na trčanje?“
„Ako jeste“, rekao je Pejn, „to je uradio dok sam pratio devojku.“
„Sutra nemoj da se gnjaviš njom“, relcao je Kreg. „Od sada se usredsredi na Kartrajta, jer ako ćemo ga isterati na čistinu, samo jedno je važno.“
„Fotografija“, rekao je Pejn. „Ali šta ako ujutru ne ode na trčanje?“
„Tim pre treba da zanemariš devojku i da njega ne gubiš iz vida“, rekao je Kreg. „U međuvremenu ću obavestiti Larija kako napredujemo.“
„Radi li on išta kako bi zaradio svoj hleb?“
„Ne mnogo šta“, reče Kreg. „Ali ne smemo s njim da dolazimo u sukob dok još živi kod sestre.“


— o O o —



Kada je zazvonio telefon, Kreg se brijao. Opsovao je.
„Ponovo su zajedno napustili kuću.“
„Znači da jutros nije otišao na trčanje?“
„Ne, sem ako to nije uradio pre pet sati. Pozvaću opet ako bude promene.“
Kreg zatvori telefon i nastavi da se brije. Posekao se. Ponovo je opsovao.
Trebalo je da na sudu bude do deset, kada će sudija izreći kaznu u njegovom slučaju zbog oružane provale. Njegov klijent će verovatno dobiti dve godine zatvora, uprkos tome što je on tražio da u obzir budu uzeta još dvadeset tri krivična dela.
Kreg je utrljao malo losiona posle brijanja i razmišijao sa kakvim će se optužbama Kartrajt suočiti: zbog bekstva iz Belmarša i pretvaranja da je drugi zatvorenik, zbog krađe zbirke poštanskih maraka, vredne više od pedeset miliona dolara, unovčavanja čekova sa dva bankovna računa, s još najmanje dvadeset tri krivična dela koja će biti uzeta u obzir. Kada sudija sve to bude razmotrio, Kartrajt neće ugledati svetlost dana dok ne bude zreo za penziju. Kreg je slutio da će i devojka na duže završiti iza rešetaka zato što je pomagala zločincu. A kada budu saznali šta je Kartrajt radio otkad je pobegao iz zatvora, nikome neće pasti na pamet da mu da pomilovanje. Kreg je čak gajio nadu kako će ga lord kancelar ponovo pozvati i da će ovoga puta biti ponuđen suvim šerijem, dok njih dvojica budu razgovarali o propasti engleskog kriketa.


— o O o —



„Neko nas prati“, reče Veliki Al.
„Zašto to misliš?“, upita Deni.
„Juče sam primetio da nas prati jedan auto. Sada je opet tu.“
„Skreni levo na sledećoj raskrsnici da vidimo hoće li nastaviti da ide za nama.“
Veliki Al klimnu glavom i, ne dajuči migavac, naglo skrenu levo.
„Prati li nas i dalje?“, upita Deni.
„Ne, nastavio je pravo“, rekao je Veliki Al pošto je pogledao u retrovizor.
„Koji je auto bio?“
„Tamnoplavi ford ’mondeo’."
„Koliko misliš da takvih automobila ima u Londonu?”, upitao je Deni.
Veliki Al nešto progunđa. „Pratio nas je“, ponovio je i skrenuo u Boltons.
„Idem na trčanje“, rekao je Deni. „Obavestiću te ako primetim da me neko prati."
Veliki Al se nije nasmejao.


— o O o —



„Kartrajtov vozač me je primetio“, rekao je Pejn, „te nisam imao izbora sem da produžim i ostatak dana se držim podalje. Idem u službu za iznajmljivanje vozila da zamenim auto za neki drugi model. Vratiću se na dužnost sutra ujutru. Ali ubuduće ću morati da budem oprezniji, jer je Kartrajtov vozač vrlo sposoban. Kladim se da je nekadašnji policajac ili vojnik, što znači da ću svakodnevno morati da menjam kola.“
„Šta si malopre rekao?“, upitao je Kreg.
„Moraću da menjam...“
„Ne, pre toga.“
„Da je Kartrajtov vozač sigurno prošao policijsku ili vojničku obuku.“
„Naravno da jeste“, kazao je Kreg. „Ne zaboravi da je Monkrifov vozač bio u istoj ćeliji s Monkrifom i Kartrajtom."
„U pravu si“, rekao je Pejn. „Kran, Albert Kran.“
„Poznatiji kao Veliki Al. Osećam da će detektiv narednik Fuler dobiti kraljevski fleš - kralja, damu, a sada i dripca.“
„Hoćeš li da se vratim večeras i proverim?“, upitao je Pejn.
„Ne. Kran će nam možda biti premija, ali se ne smemo izlagati opasnosti da shvati kako smo ih prozreli. Sklanjaj im se s puta do sutra po podne, jer budi siguran da će Kran sada motriti. Kada bude odbacio Kartrajta kući i otišao po njegovu devojku, mislim da će Kartrajt tada otići na trčanje.“


— o O o —



Dok je Deni išao hodnikom, pozdravio ga je profesor Mori, koji je razgovarao sa studentima koji su polagali ispite.
„Na ovaj dan sledeće godine, Niče“, rekao je, „na vas će biti red da polažete ispite.“ Deni je potpuno zaboravio da mu je do ispita ostalo malo vremena, a nije hteo da kaže profesoru kako nema pojma gde će biti za godinu dana. „Tada ću od vas očekivati velika dostignuća", dodao je profesor.
„Nadajmo se da ću ispuniti vaša očekivanja.“
„Sasvim je u redu da to očekujem", rekao je Mori, „mada ste slika i prilika nekoga ko se obrazuje izvan glavnih tokova a onda umisli kako ima mnogo štošta da nadoknađuje. Mislim da ćete, Niče, kada dođe vreme da polažete ispite, otkriti ne samo da ste sustigli, već i prestigli većinu svojih vršnjaka.“
„Polaskan sam, profesore", reče Deni.
„Ja ne laskam“, odbrusio je profesor i posvetio pažnju drugom studentu.
Deni je izašao na ulicu i zatekao Velikog Ala kako drži otvorena zadnja vrata auta. „Je li nas danas neko pratio?“
„Nije, šefe“, rekao je Veliki Al i seo za volan.
Deni nije rekao Velikom Alu kako smatra da je vrlo moguće da ih neko prati. Pitao se koliko mu je vremena preostalo pre no što Kreg nabasa na istinu, ako već nije. Deniju je ostalo samo još dva dana do isteka uslovne kazne, i onda će čitav svet saznati istinu.
Kada su se zaustavili ispred Boltonsa, Deni je iskočio iz kola i utrčao u kuću.
„Jeste li za čaj?“, upitala ga je Moli dok je žurio uz stepenice.
„Ne, hvala, idem na trčanje.“
Deni je skinuo odeću i obukao opremu za trčanje. Odlučio je da produži razdaljinu jer mu je trebalo vremena da razmisli o sutrašnjem sastanku sa Aleksom Redmejnom. Kada je istrčao na ulazna vrata, video je kako Veliki Al silazi u kuhinju, bez sumnje da bi popio šolju čaja sa Moli pre no što ode po Bet. Deni otrča ulicom u pravcu Imbenkmenta, i telom mu prostruja adrenalin nakon što je veći deo dana sedeo i slušao predavanja.
Kad je protrčao pored Čejni voka uzdržao se da ne pogleda prema Sarinom stanu, jer je znao da njen brat trenutno tamo živi. Da je to učinio, možda bi primetio drugog čoveka koga bi prepoznao, a koji je stajao kraj otvorenog prozora i fotografisao ga. Deni je nastavio ka Parlament skveru, a kada je prošao pored ulaza u Donji dom parlamenta, pomislio je na Pejna i zapitao se gde je on sada.
A on je stajao na suprotnoj strani ulice, izoštravao sliku na fotoaparatu i trudio se da liči na turistu koji fotografiše Big Ben.


— o O o —



„Jesi li napravio neku pristojnu fotografiju?", upitao je Kreg.
„Dovoljno da napunim galeriju“, odgovorio je Pejn.
„Odlično. Donesi ih odmah kod mene, pa za večerom možemo da ih pogledamo."
„Opet pica?“, upitao je Pejn.
„Ne zadugo. Kada nas Hjugo Monkrif bude isplatio, ne samo da ćemo dokrajčiti Kartrajta, već ćemo u isto vreme lepo zaraditi, što, prilično sam uveren, nije deo njegovog dugoročnog plana.“
„Nisam siguran šta je Devenport uradio da zasluži svoj milion.“
„Slažem se, ali i dalje je pomalo krhak, a nije nam potrebno da počne da priča u pogrešno vreme, posebno sada kada živi sa Sarom. Videćemo se uskoro, Džeralde.“
Kreg je spustio slušalicu, nasuo piće i razmislio šta će reći, a zatim pozvao čoveka sa kojim je čitave sedmice jedva čekao da se čuje.
„Mogu li da dobijem detektiva narednika Fulera?“, upitao je kada mu se neko javio na telefon.
„Inspektora Fulera“, rekao je glas. „Ko ga traži?“
„Spenser Kreg. Advokat.“
„Spojiću vas, gospodine.“
„Gospodine Kreg, odavno se nismo čuli. Teško da ću zaboraviti poslednji put kada ste me zvali."
„Neću ni ja“, rekao je Kreg, „i upravo zbog toga ponovo zovem, inspektore - čestitam.“
„Hvala vam“, reče Fuler, „ali teško mi je da poverujem kako ste se javili samo da biste mi čestitali."
„U pravu ste“, nasmejao se Kreg. „Ali imam informaciju koja će vam dodatno ubrzati put do položaja glavnog inspektora.“
„Slušam vas pažljivo“, rekao je Fuler.
„Ali neka bude jasno, inspektore, da tu informaciju niste dobili od mene. Siguran sam da ćete shvatiti zašto kada budete čuli ko je u pitanju. I radije ne bih o tome razgovarao preko telefona.“
„Razume se“, rekao je Fuler. „Gde biste želeli da se nađemo i kada?“
„Sutra u dvanaest i petnaest u Šerloku Holmsu?“
„Baš prikladno“, rekao je Fuler. „Videćemo se tamo, gospodine Kreg.“
Kreg spusti slušalicu i pomisli da obavi još jedan razgovor pre no što se Džerald bude pojavio, ali čim je uzeo telefon, oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Kada je otvorio, zatekao je Pejna kako stoji pod tremom i ceri se. Odavno nije bio toliko zadovoljan sobom. Pejn je nemo prošao pored Krega, ušao u kuhinju i raširio na stolu šest fotografija.
Kreg je pogledao u njih i odman shvatio zašto je Pejn toliko samozadovoljan. Tik iznad kolena na Denijevoj levoj nozi nalazio se ožiljak od rane i Kreg se sećao da mu ju je napravio, i premda je ožiljak izbledeo, i dalje se video golim okom.
„To su dokazi koji će Fuleru biti potrebni“, rekao je Kreg, uzeo telefon u kuhinji i okrenuo jedan broj u Škotskoj.
„Hjugo Monkrif“‚, rekao je glas.
„Uskoro ser Hjugo“, objavio je Kreg.

70.


„Kao što znate, Nikolase, ovo je naš poslednji sastanak.“
„Da, gospođice Benet.“
„Nismo se uvek u svemu slagali, ali osećam da smo oboje pregurali ovo iskustvo čitavi."
„Slažem se, gospodice Benet.“
„Kada poslednji put izađete iz ove zgrade, bićete slobodan čovek kome je istekla uslovna kazna."
„Da, gospođice Benet.“
„Ali pre no što vas zvanično budem otpustila, moram vam postaviti nekoliko pitanja.“
„Naravno, gospodice Benet.“
Uzela je izgrizenu hemijsku olovku i pogledala u dugačak spisak pitanja. Ministarstvo unutrašnjih poslova zahteva da se odgovori na njih pre no što zatvorenik konačno bude pušten na slobodu.“
„Koristite li trenutno neku drogu?“
„Ne, gospođice Benet.“
„Jeste li u poslednje vreme došli u iskušenje da počinite neki zločin?"
„Ne u poslednje vreme, gospodice Benet.“
„Jeste li se protekle godine družili sa nekim poznatim kriminalcima?“
„Samo sa nepoznatim kriminalcima“, rekao je Deni. Gospođica Benet ga pogleda. „Ali prestao sam sa njima da se družim i nemam želju da se sa njima ponovo sretnem, sem na sudu.“
„Laknulo mi je što sam to čula", rekla je gospodica Benet i štriklirala odgovarajuću kućicu. „Imate li i dalje gde da živite?"
„Imam, ali očekujem da ću se vrlo brzo preseliti." Olovka ostade da lebdi u vazduhu. „Tamo gde sam ranije živeo, što je zvanično odobreno." Olovka je štriklirala još jednu kućicu. „Živite li trenutno s porodicom?"
„Da, živim.“
Gospođica Benet ga opet pogleda. „Poslednji put kada sam vas to pitala, Nikolase, rekli ste da živite sami.“
„Nedavno smo se pomirili."
„Veoma mi je drago što to čujem, Nikolase“, rekla je i ispunila trećinu kućica.
„Imate li dece?“
„Imamo, jednu kćer, Kristi."
„Živite li trenutno sa ženom i kćerkom?“
„Bet i ja smo vereni, i čim budem rešio neke probleme koji su mi preostali, nameravamo da se venčamo.“
„Drago mi je što to čujem“, rekla je gospođica Benet. „Može li socijalna služba nekako da vam pomogne u vezi s tim problemima?"
„Ljubazni ste što pitate, gospođice Benet, ali mislim da ne može. Medutim, ujutru imam sastanak sa svojim advokatom i zaista se nadam kako će moći da mi pomogne da stvari malo ubrzam.“
„Razumem", rekla je gospođica Benet i vratila se pitanjima. „Ima li vaša partnerka stalan posao?“
„Ima“, reče Deni. „Ona je lični pomoćnik direktora jednog osiguravajućeg društva u Sitiju."
„Znači da ćete, kada vi pronadete posao, biti porodica s dvostrukim izvorom prihoda.“
„Da, ali što se bliske budućnosti tiče, moja plata će biti znatno manja od njene.“
„Zašto? Šta očekujete, koji ćete posao đobiti?“
„Očekujem da mi ponude posao bibliotekara u jednoj velikoj ustanovi“, rekao je Deni.
„Od toga ne postoji mnogo šta korisnije", rekla je gospođica Benet, štriklirala novu kućicu i prešla na naredno pitanje. „Razmišljate li da u bliskoj budućnosti otputujete u inostranstvo?“
„Ne planiram tako nešto“, rekao je Deni.
„I naposletku", reče gospođica Benet, „strahujete li da biste u budućnosti mogli da počinite još neki zločin?“
„Doneo sam odluku zbog koje će tako nešto u bliskoj budućnosti biti nemoguće“, uverio ju je.
„Veoma mi je drago što to čujem", rekla je gospodica Benet i štriklirala poslednju kućicu. „Nemam više pitanja. Hvala vam, Nikolase.“
„Hvala vama, gospodice Benet.“
„Iskreno se nadam“, rekla je gospođica Benet kad je ustala od stola, „da će vaš advokat moći uspešno da izađe na kraj sa problemima koji vas muče.“
„Vrlo ste ljubazni, gospodice Benet", rekao je Deni i stisnuo joj ruku. „Nadajmo se.“
„I ako ikada osetite da vam je potrebna ikakva pomoć ili podrška, ne zaboravite da me uvek možete pozvati telefonom.“
„Mislim da je veoma moguće da će neko stupiti u vezu sa vama u bliskoj budućnosti“, rekao je Deni.
„Očekivaću njihov poziv“, rekla je gospođica Benet, „i nadam se da će sve ispasti kako treba između vas i Bet.“
„Hvala vam.“
„Zbogom, Nikolase.“
„Zbogom, gospodice Benet.“
Nikolas Monkrif otvori vrata i izađe na ulicu kao slobodan čovek. Sutradan će biti Deni Kartrajt.


— o O o —



„Jesi li budna?“
„Jesam“, reče Bet.
„I dalje se nadaš kako ćeš me nagovoriti da se predomislim?"
„Da, ali znam da je besmisleno ubeđivati te u bilo šta, Deni. Oduvek si tvrdoglav kao mazga. Samo se nadam da ti je jasno kako će, ukoliko se ispostavi da je to pogrešna odluka, ovo možda biti naša poslednja zajednička noć.“
„Ali ako sam u pravu“, rekao je Deni, „imaćemo još deset hiljada ovakvih noći.“
„U životu bismo mogli da imamo mnogo ovakvih noći i kad ne bi morao da se izlažeš takvoj opasnosti.“
„Izlažem se takvoj opasnosti svakodnevno otkad sam izašao iz zatvora. Nemaš pojma, Bet, kako je neprestano gledati preko ramena i čekati da neko kaže: ’Igra je svršena, Deni momče, vraćaš se u zatvor do kraja života.’ Ovako će bar neko možda biti voljan da sasluša moju stranu priče.“
„Ali šta te je uverilo kako je to jedini način da dokažeš da si nevin?“
„Ti“, priznao je. „Kada sam video kako stojiš na vratima - ’Izvinite što vas uznemiravam, ser Nikolase’“ - ponovio je njene reči - „shvatio sam kako više ne želim da budem ser Nikolas Monkrif. Ja sam Deni Kartrajt i volim Bet Bejkon iz Vilson rouda."
Bet se nasmeja. „Ne pamtim kad si me poslednji put tako nazvao.“
„Kada si bila nevaljala jedanaestogodišnjakinja sa kikicama." Bet je spustila glavu na jastuk i jedno vreme nije progovarala. Deni se zapitao je li zaspala, dok ga nije zgrabila za ruku i rekla: „Aii podjednako je verovatno da ćeš ostatak života provesti u zatvoru.“
„Imao sam i više no dovoljno vremena da o tome razmislim“, rekao je Deni, „i uveren sam da će, ukoliko budem ušao u policijsku stanicu sa Aleksom Redmejnom i predam se - zajedno sa ovom kućom, čitavom svojom imovinom i, najvažnijim od svega, sa tobom - bar neko pomisliti da sam nedužan. Zar ne misliš tako?“
„Većina ljudi ne bi htela da še izloži takvoj opasnosti“, rekla je Bet. „Bili bi sasvim zadovoljni da provedu ostatak života kao ser Nikolas Monkrif, sa svim što uz to ide.“
„Ali o tome se i radi, Bet. Nisam ser Nikolas Monkrif. Ja sam Deni Kartrajt."
„Ni ja nisam Bet Monkrif, ali bih radije bila to no da provedem narednih dvadeset godina posećujući te u Belmaršu svake prve nedelje u mesecu.“
„Ali ne bi prošao ni dan a da se ti ne osvrneš preko ramena, da pogrešno shvatiš i najmanji nagoveštaj, i moraš da izbegavaš svakoga ko je možda poznavao Denija, ili čak i Nika. I s kim bi mogla da podeliš svoju tajnu? Sa majkom? Sa mojom majkom? S prijateljima? Ni sa kim, eto s kim. A šta bismo rekli Kristi kada bude dovoljno zrela da shvati? Treba li od nje da očekujemo da živi u laži i nikada ne sazna ko su joj zapravo roditelji? Ne, ako je to alternativa, radije ću rizikovati. Na kraju krajeva, ako sudije apelacionog suda smatraju da je moj slučaj dovoljno čvrst da razmišljaju o kraljevskom pomilovanju, možda će smatrati da je još čvršći ako budem voljan da se odreknem mnogo čega kako bih dokazao da sam nevin.“
„Znam da si u pravu, Deni, ali poslednja dva dana bila su mi najsrećnija u životu.“
„I meni, Bet, ali biće još srećniji kada budem slobodan čovek. Imam dovoljno vere u ljudsku prirodu da mislim kako se Aleks Redmejn, Frejzer Manro, čak ni Sara Devenport neće smiriti dok pravda ne bude zadovoljena."
„Sara Devenport ti se baš sviđa, zar ne“, rekla je Bet i provukla mu prste kroz kosu.
Deni joj se osmehnu. „Moram da priznam da se sviđala ser Nikolasu Monkrifu, ali Deniju Kartrajtu? Nikada.“
„Zašto ne provedemo još jedan dan zajedno", rekla je, „i napravimo od njega nešto što nikada nećemo zaboraviti? A kako bi to mogao da ti bude poslednji dan slobode, pustiću te da radiš šta god poželiš."
„Ostanimo u postelji", predložio je, „i vodimo ljubav čitav dan.“
„Muškarci“, uzdahnula je Bet i nasmešila se.
„Mogii bismo ujutru da odvedemo Kristi u zoološki vrt, a zatim da kod Remzija ručamo ribu i krompiriće.“
„A posle?“
„Otići ću na Apton park da gledam Vest Hem, dok ti vratiš Kristi kod svoje majke."
„A uveče?"
„Možeš da izabereš koji god film hoćeš... samo da ne bude novi Džems Bond."
„A nakon toga?“
„Isto kao i svake druge noći u ovoj sedmici", rekao je i uzeo je u naručje.
„U tom slučaju mislim da je bolje da se držimo plana A“, predložila je, „i postaramo se da ujutru stigneš na vreme na sastanak sa Aleksom Redmejnom."
„Jedva čekam da mu vidim lice“, rekao je Deni. „Misli da ima sastanak sa ser Nikolasom Monkrifom kako bi porazgovarali o dnevnicima i mogućnosti da ga nagovori ne bi li se predomislio i pristao na svedočenje, a zapravo će se naći licem u lice sa Denijem Kartrajtom, koji želi da se preda."
„Aleks će biti oduševljen", rekla je Bet. „Neprestano govori: ’Samo kad bih dobio drugu priliku.’“
„Pa, upravo će je dobiti. I kažem ti, Bet, jedva čekam taj sastanak, jer ću prvi put posle nekoliko godina biti slobodan." Nagnuo se i nežno je poljubio u usta. Kada je skinula spavaćicu, stavio joj je ruku na butinu.
„Ovo je još nešto bez čega ćeš morati da izdržiš narednih nekoliko meseci“, prošaputala je Bet. Tada se iz prizemlja začu nešto nalik udaru groma.
„Šta je to, do đavola?“, povikao je Deni i upalio svetlo kraj kreveta. Začuo je zvuk teških koraka koji se penju stepenicama. Spustio je noge sa postelje kad u spavaću sobu upadoše trojica policajaca s pancirima i pendrecima, u pratnji još trojice. Prva trojica zgrabiše Denija i baciše ga na pod, iako nije ni pokušao da pruži otpor. Dvojica mu pritisnuše lice uz tepih dok mu treći povuče ruke iza leđa i stavi lisice. Krajičkom oka, video je kako jedna policajka pribija golu Bet uza zid, dok joj druga stavlja lisice.
„Ona ništa nije uradila!“, uzviknuo je, oslobodio se i pojurio ka njima, ali pre no što je napravio drugi korak, na potiljak mu se punom snagom sručio pendrek i on pade na pod.
Dvojica muškaraca skočiše na njega, jedan mu gurnu koleno posred kičme dok mu drugi sede na noge. Kada je u sobu ušao inspektor Fuler, uspravili su Denija na noge.
„Pročitajte im prava“, rekao je Fuler, seo na ivicu kreveta i pripalio cigaretu.
Kada je obred završen, ustao je i prišao Deniju.
„Ovog puta, Kartrajte“, rekao je i uneo mu se u lice, „postaraću se da bace ključ. A što se tvoje devojke tiče, nema više nedeljnih poseta, jer će biti bezbedno zaključana u vlastitom zatvoru.“
„Pod kojom optužbom?“, ljutito upita Deni.
„Poslužiće pomaganje zločincu. Ako se dobro sećam, uobičajena kazna je oko šest godina. Vodite ih.“
Denija i Bet odvukli su kao da su vreće krompira i izveli ih na ulazna vrata pred kojima su ih čekala tri policijska automobila sa upaljenim rotacionim svetlima i otvorenim zadnjim vratima. Na čitavom trgu palila su se svetla u spavaćim sobama pošto su susedi kojima je san prekinut izvirivali kroz prozore da vide šta se dešava u broju dvanaest.
Denija su ubacili na zadnje sedište srednjih kola, u sendvič između dvojice policajaca, i prekrili ga samo peškirom. Video je da je Veliki Al prošao isto kao on u kolima ispred. Kola su se odvezla sa trga u konvoju i nisu prekoračivala brzinu niti palila sirene. Inspektor Fuler je bio zadovoljan što se čitava akcija završila za manje od deset minuta. Ispostavilo se da su informacije koje je dobio od svog doušnika verodostojne do poslednje pojedinosti.
Deniju se po glavi vrzmala samo jedna misao. Ko će mu poverovati kada bude rekao da je ujutru imao zakazan sastanak sa svojim advokatom i nameravao da se preda, pre no što su ga odveli u najbližu policijsku stanicu?

71.


„Nisi stigao ni trenutak prerano", rekla je.
„Toliko je loše?“, upita Aleks.
„Još gore je“, odgovorila je njegova majka. „Kada će Ministarstvo unutrašnjih poslova shvatiti ne samo da penzionisane sudije šalju kući da tamo provedu ostatak života, već i da su jedini ljudi pred kojima se nakon toga mogu ponašati kao sudije njihove nedužne žene.“
„Šta preporučuješ?“, upitao je Aleks kada su ušli u dnevnu sobu.
„Da se sudije upucaju kada navrše sedamdeset godina, a da zahvalna nacija njihovim ženama da kraljevsko pomilovanje i njihovu penziju."
„Možda sam pronašao prihvatljivije rešenje", rekao je Aleks.
„Kao šta? Ozakoniti pomaganje sudijskim ženama da počine samoubistvo?“
„Nešto manje drastično", rekao je Aleks. „Ne znam je li ti Njegova visost rekla, ali poslao sam mu pojedinosti slučaja na kojem trenutno radim, i iskreno, potreban mi je njegov savet.“
„Ako te odbije, Alekse, ukinuću mu hranu.“
„Onda možda imam izgleda“, rekao je Aleks kada je u sobu ušao njegov otac.
„Izgleda za šta?“, upitao je starac.
„Izgleda da mi pomogneš u vezi sa jednim slučajem koji...“
„Sa slučajem Kartrajt?“, upitao je njegov otac i zagledao se kroz prozor. Aleks klimnu glavom. „Da, upravo sam pročitao zapisnike. Koliko vidim, nema još mnogo zakona koje momak nije prekršio: izvršio je ubistvo, pobegao iz zatvora, ukrao pedeset miliona dolara, unovčavao čekove sa dva bankovna računa koji mu ne pripadaju, prodao zbirku poštanskih maraka koja nije njegova, otputovao u inostranstvo sa tuđim pasošem, čak i uzeo titulu koju bi po zakonu trebalo da nasledi neko drugi. Zaista ne možeš zameriti policiji što ga je tako grubo privela.“
„Znači li to da ne želiš da mi pomogneš?“, upitao je Aleks.
„Nisam to rekao", rekao je sudija Redmejn i okrenuo se ka sinu. „Naprotiv. Na usluzi sam ti, jer sam u jedno potpuno siguran. Deni Kartrajt je nevin.“

PETA KNJIGA
SPASENJE




72.


Deni Kartrajt je sedeo na drvenoj stoličici u pregratku za svedoke i čekao da sat otkuca deset kako bi suđenje moglo da počne. Pogledao je u ograđeni prostor za advokate i video dvojicu svojih zastupnika koji su se udubili u razgovor dok su čekali da se sudija pojavi.
Jutros je proveo jedan sat sa Aleksom Redmejnom i njegovim pomoćnikom u sobi za razgovor ispod sudnice. Dali su sve od sebe kako bi ga umirili, ali on je dobro znao da, iako nije kriv za Barnijevo ubistvo, nema nikakvu odbranu protiv optužbi za prevaru, krađu, obmanu i bekstvo iz zatvora; činilo se da se svi, od advokata u Belmaršu do istaknutih sudija Vrhovnog krivičnog suda, slažu da združena kazna iznosi osam do deset godina.
Deniju niko nije morao da govori da će, ukoliko ta kazna bude dodata na njegovu prvobitnu kaznu, sledeći put iz Belmarša izaći za svoju sahranu.
Na klupama za novinare sedeli su zbijeni izveštači sa otvorenim beležnicama i spremnim olovkama i čekali da nešto dodaju mnogobrojnim člancima koje su za prethodnih šest meseci napisali. Životna priča Denija Kartrajta, jedinog čoveka koji je ikada pobegao iz najstrože čuvanog zatvora u Britaniji, ukrao više od pedeset miliona funti iz švajcarske banke nakon što je prodao zbirku poštanskih maraka koja mu nije pripadala, i koga su na kraju uhapsili u Boltonsu u ranim jutarnjim časovima u naručju svoje verenice (Tajms), svoje seksi dragane iz detinjstva (San). Štampa nije sigurna je li Deni Crveni Bedrinac 18 ili Džek Trbosek. Priča je mesecima neodoljivo privlačila javnost, a prvi dan suđenja poprimao je status premijere u Vest endu, s redovima koji su se u četiri sata ujutru formirali ispred Vrhovnog krivičnog suda zbog pozorišta koje ima manje od stotinu mesta i retko je puno. Većina ljudi je smatrala da će Deni Kartrajt pre provesti ostatak života u Belmaršu no u Boltonsu.


*****



Aleks Redmejn i njegov pomoćnik, penzionisani sudija ser Metju Redmejn, nosilac ordena svetog Mihajla i svetog Đorđa, dali su sve od sebe kako bi u minulih šest meseci pomogli Deniju, dok su ovoga ponovo zatvorili u ćeliju tek malo veću od Moline ostave za metle. I jedan i drugi odbili su da naplate čak i paru za svoje usluge, premda je ser Metju upozorio Denija da će mu, ukoliko budu uspeli da ubede porotu kako zarada koju je za protekle dve godine ostvario pripada njemu a ne Hjugu Monkrifu, ispostaviti veliki račun za usluge i troškove, koji je nazvao vanrednim honorarom. Bila je to jedna od retkih prilika kada bi sva trojica prasnula u smeh.
Bet su pustili uz kauciju ujutru posle hapšenja. Ali niko se nije iznenadio kada ni prema Deniju ni prema Velikom Alu nisu postupili podjednako širokogrudo.
Gospodin Dženkins ih je sačekao na prijavnici u Belmaršu da bi ih pozdravio, a gospodin Pesko se postarao da dobiju zajedničku ćeliju. U roku od mesec dana, Deni je ponovo radio kao zatvorski bibliotekar, baš kao što je rekao gospođici Benet. Veliki Al je dobio posao u kuhinji, i mada njegovo kuvanje nije moglo da se poredi s Molinim, bar su obojica dobijali najbolje od najgoreg.
Aleks Redmejn nijednom nije podsetio Denija kako bi, da je na prvobitnom sudenju poslušao njegov savet i priznao krivicu zbog ubistva bez predumišljaja, sada bio slobodan čovek, upravljao „Vilsonovom radionicom", bio u braku sa Bet i pomagao joj da odgaja dete. Ali u kom smislu slobodan čovek?, čuo ga je Aleks kako pita.
Pored te velike nesreće bilo je i trenutaka trijumfa. Bogovi tako vole. Aleksu Redmejnu je pošlo za rukom da ubedi sud kako je Bet, iako tehnički kriva za to za šta je terete, samo četiri dana znala da je Deni živ i da su već zakazali sastanak sa Aleksom u njegovim odajama, ali je tog jutra uhapšena. Sudija je dao Bet šest meseci uslovne kazne. Od tada je posećivala Denija u Belmaršu svake prve nedelje u mesecu.
Sudija nije bio toliko popustijiv kada se radilo o ulozi koju je u čitavoj zaveri odigrao Veliki Al. Aleks je u uvodnom govoru ukazao na to da se njegov klijent Albert Kran nije nikako novčano okoristio od bogatstva Monkrifovih, sem što je primao platu kao Denijev vozač i spavao u sobici na poslednjem spratu njegove kuće u Boltonsu. A onda je gospodin Arnold Pirson, državni tužilac, izneo nešto što Aleks uopšte nije očekivao.
„Može li gospodin Kran da objasni kako se svota od deset hiljada funti našla na njegovom ličnom računu samo nekoliko dana pošto je pušten iz zatvora?"
Veliki Al nije imao objašnjenje, a čak i da ga je imao, sigurno ne bi rekao Pirsonu odakle taj novac potiče.
Porota nije bila uverena.
Sudija je poslao Velikog Ala natrag u Belmarš da odsluži još pet godina - ostatak njegove prvobitne kazne. Deni se postarao da ovaj odmah bude unapređen i da se u zatvoru ponaša besprekorno. Sjajni izveštaji starijeg službenika Reja Peska, koje je potvrdio upravnik, značili su da će Veliki Al biti pušten na slobodu sa elektronskom narukvicom za manje od godinu dana.
Deni je znao da će mu on nedostajati, ali i to da bi, ukoliko bi samo nagovestio, Veliki Al digao taman toliko prašine da ostane u Belniaršu dok Deni naposletku ne bude pušten na slobodu.
Bet je imala i jednu lepu vest koju je podelila sa Denijem prilikom svoje popodnevne nedeljne posete.
„Trudna sam.“
„Bože, proveli smo samo četiri zajedničke noći“, rekao je Deni i zagrlio je.
„Mislim da nismo toliko puta vodili ljubav", kazala je Bet, pre no što je dodala: „Nadajmo se da će Kristi dobiti brata."'
„Ako bude dečak, nazvaćemo ga Barni.“
„Nećemo", rekla je Bet, „nazvaćemo ga...“ Zvučnikje oglasio kraj posete i nadglasao njene reči.
„Smem li nešto da vas pitam?“‚ zamolio je Deni dok ga je Pesko pratio nazad u ćeliju.
„Naravno“, odvratio je Pesko. „Ali to ne znači da ću odgovoriti.“
„Sve vreme ste znali, zar ne?" Pesko se nasmešio, ali nije odgovorio. „Zašto ste bili toliko sigurni da nisam Nik?“, upitao je Deni kada su stigli u njegovu ćeliju.
Pesko okrenu ključ u bravi i povuče teška vrata. Deni uđe, jer je pretpostavio da neće dobiti odgovor na pitanje, ali Pesko klimnu glavom prema Betinoj fotografiji koju je Deni ponovo selotejpom zalepio na zid.
„O, bože!“, rekao je Deni i zavrteo glavom. „Nisam skinuo njenu fotku sa zida.“
Pesko se nasmešio, izašao u hodnik i zalupio vrata ćelije.


*****



Deni pogleda na javnu galeriju i vide Bet, sada u šestom mesecu trudnoće, kako gleda u njega sa osmehom kojeg se tako dobro sećao iz njihovih zajedničkih dana na igralištu Opšte srednje škole „Klement Etli“. Znao je da će biti uz njega do kraja života, koliku god mu sudija odredio kaznu.
Bet je sedela između svoje i Denijeve majke, koje su je neprestano podržavale. Na galeriji su takode sedeli mnogi Denijevi prijatelji i privrženici iz Ist enda koji bi se pre odlaska u grob kleli u njegovu nevinost. Denijev pogled zaustavio se na profesoru Amirkanu Moriju, prijatelju u nevolji, pre no što je prešao na nekoga ko je sedeo na kraju reda. Nije očekivao da će je opet videti. Sara Devenport nagla se preko balkona i nasmešila mu se.
U sudnici, Aleks i njegov otac i dalje su bili udubljeni u razgovor. Tajms je posvetio čitavu stranicu ocu i sinu koji će u ovom slučaju zajedno nastupiti kao zastupnici optuženog. Tek drugi put u istoriji, jedan sudija visokog suda vratio se ulozi branioca, a svakako će prvi put otac biti pomoćnik svom sinu.
Proteklih šest meseci, Deni i Aleks su obnovili prijateljstvo, i Deni je znao da će ostati bliski prijatelji do kraja života. Aleksov otac je poticao od iste loze kao i profesor Mori - bio je retka berba. Obojica su bili strastveni: profesor Mori u potrazi za znanjem, ser Metju u potrazi za pravdom. Prisustvo starog sudije u sudnici nateralo je čak i iskusne advokate i zajedljive novinare da više porazmisle o slučaju, ali i dalje nisu znali šta ga je uverilo da bi Deni Kartrajt mogao biti nevin.
Gospodin Arnold Pirson, državni tužilac, i njegov pomoćnik sedeli su za suprotnim krajem stola, ponavljali uvodni govor rečenicu po rečenicu i pravili pokoju sitnu izmenu u tekstu. Deni se dobro pripremio za provalu otrova i žuči i bio je siguran da će to uslediti kada Pirson bude ustao i kazao sudu ne samo da je optuženi zao i opasan zločinac, već i da postoji samo jedno mesto na koje bi porota trebalo da ga pošalje kako bi tamo proveo ostatak života.
Aleks Redmejn je rekao Deniju kako očekuje da će svedočiti samo tri svedoka: glavni inspektor Fuler, ser Hjugo Monkrif i Frejzer Manro. Ali Aleks i njegov otac već su isplanirali da pozovu i četvrtog svedoka i postarali se za to. Aleks je upozorio Denija da će svaki sudija kome slučaj bude đodeljen učiniti sve kako bi to sprečio.
Ser Metju se nimalo nije iznenadio kada je sudija Heket pre početka postupka pozvao obojicu advokata u svoje odaje, kako bi ih upozorio da ne pominju prvobitno suđenje za ubistvo, na kome je porota presudila a tu presudu naknadno potvrdiio i troje sudija apelacionog suda. Zatim je naglasio da će bilo koja strana koja bude pokušala da u zapisnik kao dokaz unese sadržaj izvesne kasete, ili pomene Spensera Krega, sada uvaženog državnog tužioca, Džeralda Pejna, koji je izabran za poslanika u parlamentu, ili poznatog glumca Lorensa Devenporta, na sebe navući njegov bes.
U pravničkim krugovima dobro je poznato da sudija Heket i ser Metju Redmejn nisu međusobno progovorili trideset godina. Ser Metju je odneo toliko pobeda u slučajevima na nižim sudovima dok su obojica bili zeleni advokati da je svima postalo jasno ko je nadmoćniji zastupnik. Štampa se nadala da će njihovo suparništvo ponovo doći do izražaja kada počne suđenje.
Porota je izabrana prethodnog dana i čekala da bude pozvana u sudnicu kako bi saslušala svedočenja pre no što donese konačnu presudu u slučaju „Tužilaštvo protiv Danijela Artura Kartrajta“.

73.


Sudija Heket gledao je po sudnici nalik udaraču na utakmici kriketa koji proverava jesu li hvatači na svojim mestima. Pogled mu se zaustavio na ser Metjuu Redmejnu, koji je bio na drugom slipu 19 i očekivao prvu loptu. Sudiju nije plašio nijedan drugi igrač, ali znao je kako neće moći da se opusti ukoliko na teren izađe ser Metju.
Preusmerio je pažnju na prvog bacača domaćeg tima, državnog tužioca, gospodina Arnolda Pirsona, koji nije poznat po postizanju prvih bodova.
„Gospodine Pirsone, jeste li spremni da date uvodnu izjavu?“
„Jesam, Vaša visosti“, odgovorio je Pirson i polako ustao. Povukao je revere svoje odore i dodirnuo teme prastare perike, zatim stavio fasciklu na malo izdignuto postolje i počeo da čita prvu stranu kao da je nikada dotad nije video.
„Članovi porote“, izgovorio je i široko se nasmešio građanima koji su odabrani da tom prilikom donesu presudu. „Ja sam Arnold Pirson, i u ovom slučaju ću zastupati tužilaštvo. Pomagaće mi moj asistent, gospodin Dejvid Sims. Optuženog će zastupati gospodin Aleks Redmejn, uz pomoć svog asistenta, ser Metjua Redmejna.“ Sve oči u sudnici okrenuše se da pogledaju u starca koji je pogrbljen sedeo za uglom stola, naizgled u dubokom snu.
„Članovi porote“, nastavio je Pirson, „optuženi se tereti po pet tačaka. Prva je da je s predumišljajem pobegao iz zatvora Belmarš, ustanove sa strogim obezbeđenjem u jugoistočnom Londonu, gde je služio kaznu za ranije počinjeno krivično delo.
Druga tačka optužnice jeste da je optuženi od ser Hjuga Monkrifa ukrao imanje u Škotskoj, koje čini dvorac sa četrnaest spavaćih soba i dvanaest hiljada hektara obradivog zemljišta.
Treća tačka optužnice jeste da je zauzeo kuću, u Boltonsu broj dvanaest, u jugozapadnom Londonu, koja mu po zakonu nije pripadala.
Četvrta tačka optužnice tiče se krađe jedinstvene zbirke poštanskih maraka i naknadne prodaje te zbirke za preko dvadeset pet miliona funti.
I peta tačka jeste da je optuženi unovčavao čekove sa bankovnog računa u banci Kuts u Strandu, u Londonu, i prebacivao novac iz jedne privatne banke u Švajcarskoj, a da ni na jedan od tih računa nije imao pravo i na taj način je zaradio još novca.
Tužilaštvo će pokazati da je svih pet tačaka optužnice međusobno povezano i da je navedena krivična dela počinio isti čovek, optuženi Danijel Kartrajt, koji se lažno predstavljao kao ser Nikolas Monkrif, zakoniti baštinik testamenta pokojnog ser Aleksandra Monkrifa. Kako bih ovo dokazao, članovi porote, moraću prvo da vas vratim u zatvor Belmarš da bih vam pokazao kako je optuženi došao do prilike da počini ova smela krivična dela. Da bih to učinio, možda ću uzgredno morati da pomenem prvobitno krivično delo za koje je Kartrajt osuđen."
„Nećete uraditi ništa slično", strogo se umešao sudija Heket. „Prvobitan zločin koji je optuženi počinio nema nikakve veze sa krivičnim delima zbog kojih mu se sudi na ovom suđenju. Raniji slučaj ne smete pominjati sem ako možete da ukažete na neposrednu i bitnu vezu između njega i ovog slučaja.“
Ser Metju zapisa reči neposrednu i bitnu vezu. „Jesam li jasan, gospodine Pirsone?"
„Svakako, Vaša visosti, izvinjavam se. Bio sam nemaran.“
Ser Metju se namršti. Aleks će morati da smisli neki genijalan argument kako bi pokazao da su dva zločina povezana ako ne želi da izazove bes sudije Heketa i bude zaustavljen u punom zamahu. Ser Metju je o tom problemu već dosta razmišljao.
„Ubuduće ću biti pažljiviji", dodao je Pirson i okrenuo drugu stranu svoje dokumentacije.
Aleks se zapitao je li Pirson ponudio tog taoca tako rano i nadao se da će se Heket obrušiti na njega sa velike visine, pošto je dobro znao da sudijina odluka mnogo više ide u prilog tužilaštvu nego odbrani.
„Članovi porote“, nastavio je Pirson, „želim da imate u vidu svih pet krivičnih dela, jer ću vam pokazati kako su međusobno isprepletena, i da ih je stoga mogao počiniti samo jedan čovek: optuženi Danijel Kartrajt." Pirson ponovo povuče revere svoje odore pre no što je nastavio. „Sedmi jun 2002. godine verovatno je datum koji se svima urezao u pamćenje, jer je tom prilikom Engleska pobedila Argentinu na Svetskom prvenstvu." Bio je zadovoljan kada je video koliko se članova porote nasmešilo pošto se toga setilo. „Tada se u zatvoru Belmarš desila tragedija, zbog čega smo danas ovde. Dok se većina zatvorenika nalazila u prizemlju i na televiziji gledala fudbalsku utakmicu, jedan zatvorenik odabrao je taj trenutak da oduzme sebi život. Taj čovek bio je Nikolas Monkrif, koji se oko jedan i petnaest tog popodneva obesio u zatvorskoj kupaonici. Prethodne dve godine, Nikolas Monkrif je delio ćeliju s dvojicom zatvorenika, od kojih je jedan i optuženi, Danijel Kartrajt.
Bili su približno iste visine i vršnjaci. Zapravo, toliko su jedan na drugog ličili da bi ih u zatvorskim uniformama neretko brkali kao braću. Vaša visosti, uz vaše dopuštenje, sada bih članovima porote razdelio fotografije Monkrifa i Kartrajta, kako bi sami mogli da uoče sličnost."
Sudija klimnu glavom a sudski službenik uze svežanj fotografija od Pirsonovog pomoćnika. Dve je pružio sudiji, a zatim ostatak podelio poroti. Pirson se naslonio i sačekao dok nije postao siguran da je svaki član porote imao dovoljno vremena da prouči fotografije. Kada su to i učinili, rekao je: „Sada ću opisati kako je Kartrajt iskoristio tu sličnost, pošto se ošišao i promenio naglasak, kako bi se ovajdio zahvaljujući tragičnoj smrti Nikolasa Monkrifa. A ovajdio se doslovno. Međutim, kao i kod svih smelih zločina, potrebno je malo sreće.
Sreća mu se prvi put osmehnula kada ga je Monkrif zamolio da mu pričuva srebrni lančić i ključ, prsten sa pečatom i njegovim porodičnim grbom, i sat sa njegovim inicijalima, koje nije skidao sem kada se tuširao. Drugi put mu se osmehnula zato što je Kartrajt imao saučesnika koji se našao na pravom mestu u pravo vreme.
Sada se vi, članovi porote, verovatno pitate kako je Kartrajt, koji je služio kaznu od dvadeset dve godine za...“
Aleks se već našao na nogama i spremao se da prigovori kada je sudija rekao: „Ne idite dalje tim putem, gospodine Pirsone, sem ako ne želite da iskušavate moje strpljenje."
„Zaista se izvinjavam, Vaša visosti“, rekao je Pirson, ali je dobro znao da će svim članovima porote koji minulih meseci nisu pratili iscrpno novinsko izveštavanje o ovom slučaju sada biti nedvosmisleno jasno zbog kojeg je zločina Kartrajt prvobitno osuđen.
Kao što rekoh, verovatno se pitate kako je Kartrajt, koji je služio dvadesetdvogodišnju kaznu, uspeo da zameni identitet sa zatvorenikom koji je osuđen samo na osam godina i koji je, što je još važnije, kroz šest nedelja trebalo da bude pušten na slobodu. DNK im se sigurno ne bi poklopili, verovatno su imali različite krvne grupe, različite zubarske kartone. Upravo tu se Kartrajtu sreća osmehnula drugi put“, rekao je Pirson, „jer ništa od toga ne bi bilo moguće da Kartrajt nije imao saučesnika koji je radio kao čistač u bolnici. Taj saučesnik je Albert Kran, treći ćovek koji je delio ćeliju sa Monkrifom i Kartrajtom. Kada je čuo šta se dogodilo u kupaonici, zamenio je imena na bolničkim kartonima da bi lekar, pošto bi pregledao telo, ostao u zabludi kako je samoubistvo izvršio Kartrajt, a ne Monkrif.
Posle nekoliko dana, održana je sahrana u crkvi Svete Marije u Bou, i tada je čak i najbliža porodica optuženog, uključujući i majku njegovog deteta, bila uverena da je telo koje se spušta u raku zaista telo Danijela Kartrajta.
Kakav je to čovek, možda ćete se zapitati, koji je voljan da prevari sopstvenu porodicu? Reći ću vam kakav čovek. Ovaj čovek“, rekao je i uperio prst u Denija. „Čak je imao dovoljno petlje da se pojavi na sahrani predstavljajući se kao Nikolas Monkrif, kako bi mogao da prisustvuje vlastitom ukopu i bude siguran da se nekažnjeno izvukao.“
Pirson opet pričeka da bi se značaj njegovih reči urezao porotnicima u glavu. „Posle Monkrifove smrti“, nastavio je, „Kartrajt nije skidao Monkrifov sat, njegov prsten sa pečatom i srebrni lančić sa ključem, kako bi nagnao zatvorsko osoblje i ostale zatvorenike da poveruju kako je on zapravo Nikolas Monkrif, kome je preostalo da odsluži još samo šest nedelja kazne.
Sedamnaestog jula 2002. godine, Danijel Kartrajt izašao je kroz kapiju zatvora Belmarš kao slobodan čovek, uprkos tome što mu je preostalo da odsluži još dvadeset godina kazne. Je li mu dovoljno što je pobegao? Nije. Smesta je seo na prvi voz za škotsku kako bi mogao da položi pravo na porodično imanje Monkrifovih, a potom se vratio u London da bi se nastanio u gradskoj kući ser Nikolasa Monkrifa u Boltonsu.
Ali čak ni tu nije kraj, članovi porote. Kartrajt je zatim imao drskosti da podiže novac sa bankovnog računa ser Nikolasa Monkrifa u banci Kuts u Strandu. Možda ste pomisliii da je to bilo dovoljno, ali nije. Zatim je odleteo u Ženevu na sastanak sa predsednikom upravnog odbora banke De Kuberten, jedne od vodećih švajcarskih banaka, kome je pokazao srebrni ključ zajedno sa Monkrifovim pasošem. To mu je omogućilo pristup sefu u kojem se nalazila legendarna zbirka poštanskih maraka pokojnog dede Nikolasa Monkrifa, ser Aleksandra Monkrifa. Šta je Kartrajt učinio kada se dočepao porodičnog bogatstva koje je ser Aleksandar Monkrif sakupljao više od sedamdeset godina? Prodao ga je narednog dana prvom kupcu koji se pojavio i zaradio neverovatnih dvadeset pet miliona funti.“
Ser Metju se iznenadi. Nije ličilo na Arnolda Pirsona da izgovori reč „neverovatnih“.
„Sada kada je Kartrajt postao multimilioner“, nastavio je Pirson, „mogli biste se zapitati šta je uradio sledeće. Kazaću vam. Odleteo je nazad u London, kupio najskuplji model BMW-a, zaposlio vozača i kućepaziteljku, udobno se smestio u Boltonsu i nastavio da pothranjuje mit kako je on ser Nikolas Monkrif. I, članovi porote, on bi i dan-danas živeo taj mit da nije čistog profesionalizma glavnog inspektora Fulera, čoveka koji je uhapsio Kartrajta zbog prvobitnog krivičnog dela koje jepočinio 1999. godine, ikoji ga je sada bez ičije pomoći" - ser Metju zapisa te reči - „pronašao, uhapsio i konačno doveo pred lice pravde. Na tome, članovi porote, počiva slučaj tužilaštva. Ali kasnije ću pred vas izvesti svedoka koji će vam jasno staviti do znanja da je optuženi, Danijel Kartrajt, kriv po svih pet tačaka optužnice."
Kada se Pirson vratio na svoje mesto, ser Metju pogleda u svog starog protivnika i dodirnu se po čelu kao da podiže nevidljivi šešir. „Skidam kapu“, rekao je.
„Hvala, Metju“, odvratio je Pirson.
„Gospodo“, rekao je sudija pošto je pogledao na sat, „mislim da je ovo odgovarajući trenutak za pauzu za ručak.“
„Neka sud ustane“, uzviknuo je sudski službenik, i svi zvaničnici istog trenutka ustadoše i duboko se nakloniše. Sudija Heket uzvrati im naklon i napusti sudnicu.
„Nije loše“, priznade Aleks svom ocu.
„Slažem se, mada je stari Arnold napravio grešku koja će ga možda skupo stajati."
„Koju?“, upitao je Aleks.
Ser Metju pruži svom sinu komad hartije na kojem je napisao reči bez ičije pomoći.

74.


„Ovog svedoka moraš naterati da prizna samo jedno“, rekao je ser Metju. „Ali istovremeno, ne želimo ni da sudija ni Arnold Pirson shvate šta smeraš.“
„Nema problema“, iscerio se Aleks kada se sudija Heket vratio u sudnicu i svi su ustali.
Sudija se duboko naklonio pre no što je opet zauzeo svoje mesto na crvenoj kožnoj stolici sa visokim naslonom. Otvorio je beležnicu na kraju svoje analize Pirsonovog uvodnog govora, okrenuo na praznu stranu i napisao reči prvi svedok. Zatim je klimnuo glavom gospodinu Pirsonu, koji je ustao i rekao: „Pozivam glavnog inspektora Fulera."
Aleks nije video Fulera od prvog suđenja pre četiri godine a teško bi ikada mogao zaboraviti tu priliku, kada ga je glavni inspektor vrteo ukrug. U najmanju ruku, sada je delovao još samouverenije nego onda. Fuler se zakleo, čak i nije pogledao u karticu.
„Detektive glavni inspektore Fulere", rekao je Pirson, „možete li, molim vas, početi tako što ćete potvrditi svoj identitet sudu.“
„Zovem se Rodni Fuler. Službenik sam Metropoliten policije i stacioniran u Palas grinu, u Čelziju.“
„Smem li da iznesem za zapisnik i da ste uhapsili Danijela Kartrajta kada je ovaj izvršio prethodno krivično delo zbog kojeg je dobio kaznu zatvora?"
„Tako je, gospodine."
„Kako ste saznali da je Kartrajt možda pobegao iz zatvora Belmarš i da se izdaje za ser Nikolasa Monkrifa?“
„Dvadeset trećeg oktobra prošle godine primio sam telefonski poziv od pouzdanog izvora koji mi je rekao kako mora hitno sa mnom da se vidi.“
„Je li tada ulazio u pojedinosti?“
„Ne, gospodine. On nije gospodin koji bi se poveravao preko telefona."
Ser Metju zapisa gospodin, što nije reč koju policajci obično upotrebljavaju kada govore o doušniku. To je druga lopta koju je ser Metju tog jutra uhvatio. Nije ih očekivao još mnogo dok je Pirson na nogama i glavnom inspektoru baca slabašne felšare.
„Pa ste ugovorili sastanak", rekao je Pirson.
„Da, dogovorili smo se da se nađemo sledećeg dana u vreme i na mestu koje on odabere."
„A kada ste se narednog dana sreli, obavestio vas je da ima neke informacije o Danijelu Kartrajtu.“
„Tako je. Što me je pomalo iznenadilo“, rekao je Fuler, „jer sam bio u zabludi da se Kartrajt obesio. Uistinu, jedan od mojih policajaca prisustvovao je njegovoj sahrani.“
„I kako ste reagovali na to otkrovenje?“
„Shvatio sam ga ozbiljno, jer se dotični gospodin pokazao pouzdanim u prošlosti."
Ser Metju podvuče reč gospodin.
„Šta ste zatim uradili?"
„Odredio sam tim za dvadesetčetvoročasovnu prismotru kuće u Boltonsu broj dvanaest, i ubrzo ustanovio da čovek koji tu boravi i tvrdi da je ser Nikolas Monkrif upadiiivo liči na Kartrajta."
„Ali to vam sigurno nije bilo dovoljno da biste upali u kuću i uhapsili ga.“
„Svakako da nije“, odvratio je glavni inspektor. „Bio mi je potreban neki konkretniji dokaz.“
„A u kom je obliku taj konkretniji dokaz iskrsao?"
„Trećeg dana prismotre, osumnjićenom je u posetu došla gospođica Elizabeta Vilson, i kod njega prenoćila.“
„Gospodica Elizabeta Vilson?“
„Da. Ona je majka Kartrajtove kćeri, i redovno ga je posećivala u zatvoru. To me je uverilo da je informacija koju sam dobio tačna.“
„I tada ste odlučili da ga uhapsite?"
„Da. Ali pošto sam znao da imamo posla sa opasnim zločincem koji ima istorijat nasilnog ponašanja, zatražio sam pojačanje od odreda za razbijanje nemira. Nisam hteo da rizikujem kada je u pitanju javna bezbednost.“
„Sasvim razumljivo", zadovoljno je rekao Pirson. „Biste li opisali sudu kako ste uhapsili ovog nasilnog zločinca?"
„U dva sata narednog jutra, opkolili smo kuću u Boltonsu i izvršili raciju. Kada smo uhvatili Kartrajta, pročitao sam mu prava i uhapsio ga jer je nezakonito pobegao iz jednog zatvora Njenog veličanstva. Takođe sam optužio Elizabetu Vilson zbog pomaganja zločincu. Drugi deo mog tima uhapsio je Alberta Krana, koji je takođe živeo u toj kući, jer smo imali razloga da verujemo da je Kartrajtov saučesnik."
„I šta se desilo s dvoje zatvorenika koji su tada uhapšeni?“, upitao je Pirson.
„Elizabeta Vilson je istog jutra puštena uz kauciju, da bi kasnije dobila šest meseci uslovne kazne.“
„A Albert Kran?“
„On se u to vreme nalazio na uslovnoj slobodi, te je vraćen u Belmarš da do kraja odsluži prvobitnu kaznu."
„Hvala vam, glavni inspektore. Za sada za vas nemam više pitanja."
„Hvala, gospodine Pirsone", rekao je sudija. „Želite li da unakrsno ispitate ovog svedoka, gospodine Redmejne?“
„Svakako da želim, Vaša visosti", rekao je Aleks i ustao.
„Glavni inspektore, rekli ste sudu da ste Danijela Kartrajta uhapsili zahvaljujući informaciji koju vam je dobrovoljno dojavio jedan građanin."
„Da, tako je“, rekao je Fuler i stegnuo ogradu pregratka za svedoke.
„Znači da posredi nije, kao što je rekao moj poštovani kolega, policijska oštroumnost bez ičije pomoći?“
„Nije. Ali kao što sam siguran da razumete, gospodine Redmejne, policija se oslanja na mrežu potkazivača, bez kojih bi polovina kriminalaca koji su trenutno u zatvoru bila na ulicama i činila krivična dela.“
„Znači taj gospodin, kako ste opisali svog doušnika, pozvao vas je na kancelariju?" Glavni inspektor klimnu glavom. „I dogovorili ste se da se sa njim sastanete narednog dana negde gde obojici odgovara?"
„Da“, odgovorio je Fuler, rešen da ništa ne oda.
„Gde se taj sastanak održao, glavni inspektore?“
Fuler se okrenu sudiji. „Vaša visosti, radije ne bih otkrivao lokaciju.“
„Razumljivo“, rekao je sudija Heket. „Idite dalje, gospodine Redmejne.“
„Znači da ne bi imalo svrhe da vas pitam, glavni inspektore, da imenujete svog plaćenog doušnika?“
„Nije bio plaćen“‚ rekao je Fuler i zažalio čim je to izgovorio.
„Pa, sad bar znamo da je u pitanju jedan neplaćeni zaposleni gospodin.“
„Odlično“, prošaputao je Aleksov otac tako da ga svi čuju. Sudija se namrštio.
„Glavni inspektore, šta ste mislili: koliko je policajaca neophodno da povedete kako biste uhapsili muškarca i ženu koji su u dva ujutru bili u postelji?“ Fuler je oklevao. „Koliko, glavni inspektore?“
„Četrnaestoro."
„Zar ih nije bilo dvadeset?", upitao je Aleks.
„Ako računate i tim za podršku, možda ih je bilo i dvadeset."
„Zvuči previše za jednog muškarca i jednu ženu“, istakao je Aleks.
„Mogao je da bude naoružan", rekao je Fuler. „Nisam želeo da se izlažem takvom riziku.“
„Pa je li bio naoružan?“, upitao je Aleks.
„Nije...“
„Možda to nije prvi put da nije...“, poče Aleks.
„To je sasvim dovoljno, gospodine Redmejne“, prekinuo ga je sudija pre no što je stigao da dovrši rečenicu.
„Dobar pokušaj“, rekao je Aleksov otac dovoljno glasno da ga svi u sudnici čuju.
„Želite li nečim da doprinesete, ser Metju?“, prasnuo je sudija.
Aleksov otac otvori oči kao zver iz džungle koju su upravo probudili iz dubokog sna. Polako je ustao i rekao: „Baš lepo od vas što pitate, Vaša visosti. Ali ne, zasada ne bih. Možda kasnije.“ Skljokao se natrag na svoje mesto.
Klupe sa novinarima najednom oživeše kada je prva lopta završila van granica terena i zaradila dodatne bodove. Aleks napući usne iz bojazni da će prasnuti u smeh. Sudija Heket se jedva suzdržavao.
„Nastavite, Redmejne", rekao je sudija, ali pre no što je Aleks uspeo da reaguje, njegov otac se ponovo našao na nogama. „Zaista se izvinjavam, Vaša visosti“, ljupko je rekao, „ali na kog Redmejna mislite?“
Ovoga puta porota je prasnula u smeh. Sudija se nije ni potrudio da odgovori, te ser Metju sede natrag, zatvori oči i prošaputa: „U napad, Alekse.“
„Glavni inspektore, rekli ste sudu da ste, kada je gospođica Vilson ušla u kuću, postali sigurni da tamo zapravo živi Danijel Kartrajt a ne ser Nikolas Monkrif.“
„Tako je“, rekao je Fuler, i dalje stežući bočnu ogradu pregratka za svedoke.
„Ali kada ste priveli mog klijenta, glavni inspektore, niste li se ni na tren zabrinuli da ste možda uhapsili pogrešnog čoveka?“
„Nisam, gospodine Redmejne, ne pošto sam video ožiljak na njegovoj...“
„Ne pošto ste videli ožiljak na njegovoj...“
„...proverio njegov DNK u policijskom računaru“, rekao je glavni inspektor.
„Sedi“, prošaputao je Aleksov otac. „Imaš sve što ti je potrebno, a Heket nije shvatio u čemu je značaj ožiljka.“
„Hvala vam, glavni inspektore. Nemam više pitanja, Vaša visosti."
„Želite li ponovo da ispitate ovog svedoka, gospodine Pirsone?“, upitao je sudija Heket.
„Ne, hvala, Vaša visosti", rekao je Pirson, koji je zapisivao reči ne pošto sam video ožiljak na njegovoj... i pokušavao da shvati zašto su one važne.
„Hvala vam, glavni inspektore", rekao je sudija. „Slobodni ste da napustite pregradak za svedoke.“
Dok je glavni inspektor izlazio iz sudnice, Aleks se nagnuo ka svom ocu i prošaputao: „Ali nisam uspeo da ga navedem da prizna kako je ’zaposleni gospodin’ zapravo Kreg.“
„Taj čovek nikada ne bi otkrio svoju vezu, ali svejedno si ga dvaput uhvatio u zamku. I ne zaboravi, postoji još jedan svedok koji sigurno zna ko je Denija prijavio policiji, a on se u sudnici svakako neće osećati kao kod kuće, te ćeš moći da ga sateraš uza zid mnogo pre no što Heket shvati šta zapravo smeraš. Nemoj smetnuti sa uma da ne smemo sebi priuštiti da napravimo istu grešku kao sa sudijom Braunom i nepuštenom kasetom."
Aleks klimnu glavom kada je sudija Heket preusmerio pažnju na sto za zastupnike. „Možda je ovo zgodno vreme da napravimo pauzu.“
„Neka svi ustanu.“

75.


Arnold Pirson se udubio u razgovor sa svojim pomoćnikom kada je sudija Heket glasno upitao: „Jeste li spremni da pozovete svog sledećeg svedoka, gospodine Pirsone?“
Pirson ustade. „Jesam, Vaša visosti. Pozivam ser Hjuga Monkrifa.“
Aleks je pažljivo posmatrao ser Hjuga dok je ovaj ulazio u sudnicu. Nikada unapred ne stvaraj mišljenje o svedoku, učio ga je otac odmalena, ali Hjugo se očigledno unervozio. Izvadio je maramicu iz gornjeg džepa i obrisao čelo pre no što je stigao do pregratka za svedoke.
Sudski službenik uvede ser Hjuga u pregradak i pruži mu Bibliju. Svedok je pročitao zakletvu sa kartice koja je podignuta preda nj, zatim pogledao na galeriju, jer je tražio osobu koja bi mogla da svedoči umesto njega. Kada je spustio pogled, gospodin Pirson mu se srdačno osmehnu.
„Ser Hjugo, biste li za zapisnik naveli svoje ime i adresu?"
„Ser Hjugo Monkrif, Menor haus, Danbrot u Škotskoj."
„Dozvolite mi da počnem, ser Hjugo, time što ću vas upitati kada ste poslednji put videli svog sinovca.“
„Onog dana kada smo obojica prisustvovali sahrani njegovog oca
„I jeste li tom prilikom uspeli sa njim da porazgovarate?"
„Nažalost, nisam“, rekao je Hjugo. „Pratila su ga dvojica zatvorskih čuvara koji su rekli da ne smemo sa njim da stupamo u kontakt.“
„Kakav ste odnos imali sa svojim sinovcem?", upitao je Pirson.
„Srdačan. Svi smo voleli Nika. Bio je dobar momak i porodica je smatrala da je oštečen."
„Znači da nije bilo zle krvi kada ste vi i vaš brat saznali da je od vašeg oca nasledio čitavo imanje.“
„Svakako da nije“, rekao je Hjugo. „Nik bi automatski nasledio titulu po smrti svog oca, a zajedno s njom i porodično imanje.“
„Znači da ste se jezivo zapanjili kada ste čuli da se obesio u zatvoru i da je njegovo mesto zauzela jedna varalica."
Hjugo je na trenutak pognuo glavu, pre no što je rekao: „Bio je to težak udarac za moju ženu Margaret i mene, ali zahvaljujući profesionalnosti policije i pomoći prijatelja i porodice, trudimo se da to polako prevaziđemo."
„Sve je naučio napamet“, prošaputao je ser Metju.
„Možete li da potvrdite, ser Hjugo, da je starešina Kancelarije za grbove utvrdio vaše pravo na porodičnu titulu?“, upitao je gospodin Pirson, ne obazirući se na ser Metjuovu primedbu.
„Mogu, gospodine Pirsone. Pre nekoliko nedelja stigao mi je Kraljevski dekret."
„Možete li da potvrdite i to da je imanje u Škotskoj, zajedno sa kućom u Londonu i bankovnim računima u Londonu i Švajcarskoj, ponovo u vlasništvu porodice?"
„Bojim se da ne mogu, gospodine Pirsone."
„Zašto?“, upitao je sudija Heket.
Ser Hjugo se zbunjeno okrenuo ka sudiji. „Politika obeju banaka o kojima je reč je da ne potvrđuju vlasništvo dok sudski spor traje, Vaša visosti. Uverili su me da će zakoniti prenos biti obavljen na ime pobedničke strane čim slučaj bude zaključen, a porota donese presudu.“
„Ne strahujte", srdačno mu se osmehnuo sudija. „Vaše dugo iskušenje bliži se kraju.“
Ser Metju smesta skoči. „Izvinjavam se što prekidam Vašu visost, ali znači li vaš odgovor ovom svedoku da ste već doneli odluku u ovom slučaju?“, upitao je i srdačno se osmehnuo.
Sada je na sudiju bio red da se zbuni. „Naravno da ne znači, ser Metju", odgovorio je. „Samo sam želeo da kažem da se, kakav god bio ishod ovog suđenja, ser Hjugovo dugo čekanje konačno bliži kraju.“
„Zahvaljujem, Vaša visosti. Laknulo mi je što niste doneli odluku pre no što je odbrana imala priliku da iznese svoj slučaj.“ Seo je nazad na svoje mesto.
Pirson pogleda popreko ser Metjua, ali starčeve oči već su se sklopile. Ponovo se okrenuo prema svedoku i rekao: „Izvinite, ser Hjugo, što ste morali da prođete kroz takvo neprijatno iskušenje, za koje niste krivi. Ali važno je da porota uvidi kakvu je nesreću i bol optuženi Danijel Kartrajt prouzrokovao vašoj porodici. Kao što je Njegova visost jasno stavila do znanja, to iskušenje se najzad bliži kraju.“
„Ne bih bio tako siguran", rekao je ser Metju.
Pirson opet zanemari upadicu. „Nemam više pitanja, Vaša visosti“, rekao je, pre no što je seo.
„To je uvežbano do poslednje reči“, prošaputao je ser Metju, ali još nije otvorio oči. „Povedi tog prokletnika dugačkom, mračnom stazom i kad to najmanje bude očekivao, zarij mu nož u srce. Siguran sam, Alekse, da neće poteći krv, ni plava ni crvena.“
„Gospodine Redmejne, izvinjavam se što vas prekidam", rekao je sudija, „ali nameravate li da unakrsno ispitate ovog svedoka?"
„Da, Vaša visosti."
„Ne žuri, momče. Ne zaboravi da je on taj koji želi da što pre bude gotovo“, prošaputao je ser Metju i ponovo se udobno smestio.
„Ser Hjugo“, poče Aleks, „rekli ste sudu da je vaš odnos sa vašim sinovcem Nikolasom Monkrifom bio blizak - mislim da ste upotrebili reč srdačan kako biste ga opisali - i da biste razgovaraii s njim na sahrani njegovog oca da vas u tome nisu sprečili zatvorski čuvari.“
„Tako je“, rekao je Hjugo.
„Da vas pitam: kada ste saznali da je vaš sinovac zapravo mrtav, a ne da, kao što ste mislili, živi u svojoj kući u Boltonsu?"
„Nekoliko dana posle Kartrajtovog hapšenja", rekao je Hjugo.
„Što znači otprilike godinu i po posle sahrane na kojoj vam nisu dopustili da stupite u kontakt sa svojim sinovcem?“
„Da, pretpostavljam da je tako.“
„U tom slučaju, moram da pitam, ser Hjugo, koliko ste se puta u tom razdoblju od osamnaest meseci vi i vaš sinovac, s kojim ste bili toliko bliski, sastali ili čuli telefonom?"
„Ali o tome se i radi, to nije Nik“, rekao je Hjugo. Izgledao je zadovoljno.
„Ne, nije“, složio se Aleks. „Ali upravo ste rekli sudu da ste to saznali tek tri dana pre no što je moj klijent uhapšen.“
Hjugo pogleda prema galeriji, jer se ponadao nekakvom nadahnuću. To nije jedno od pitanja koje je Margaret predvidela i na koje mu je pripremila odgovor. „Pa, obojica smo bili zauzeti", kazao je i trudio se da bude spontan. „On je živeo u Londonu, dok ja najveći deo vremena provodim u Škotskoj."
„Koliko znam, u Škotskoj postoje i telefoni“, rekao je Aleks. Sudnicom se razlegao smeh.
„Jedan Škot je i izmislio telefon, gospodine", zajedljivo je rekao Hjugo.
„Što je dodatan razlog da ga upotrebite“, istakao je Aleks.
„Šta želite da kažete?“, upitao je Hjugo.
„Ništa ne želim da kažem“, odgovorio je Aleks. „Ali možete li da poreknete da, kada ste obojica prisustvovali aukciji poštanskih maraka u londonskom Sodebiju u septembru 2002. godine i kada ste sledećih nekoliko dana proveli u Ženevi u istom hotelu kao i čovek koga ste smatrali svojim sinovcem, nijednom niste pokušali da mu se obratite?“
„Mogao je i on da se obrati meni“, povisio je glas Hjugo. „Za odnos je potrebno dvoje, znate.“
„Možda moj klijent nije želeo sa vama da razgovara, pošto je dobro znao u kakvom ste odnosu bili sa svojim sinovcem. Možda je znao da mu niste pisali niti mu se obratili nijednom za proteklih deset godina. Možda je znao da vas se sinovac gnušao i da vas je rođeni otac - njegov deda - izbacio iz svog testamenta?“
„Vidim da ste rešili da verujete jednom kriminalcu pre no članu porodice.“
„Ne, ser Hjugo. Sve sam to i doznao od jednog člana porodice.“
„Od koga?“, prkosno je upitao Hjugo.
„Od vašeg sinovca, ser Nikolasa Monkrifa", odgovorio je Aleks.
„Ali niste ga ni poznavali.“
„Nisam“, priznao je Aleks. „Ali dok je bio u zatvoru, gde ga za četiri godine nijednom niste posetili niti mu poslali pismo, svakodnevno je vodio dnevnik, koji nam je mnogo toga obelodanio."
Pirson skoči. „Vaša visosti, moram da uložim prigovor. Dnevnik koji moj poštovani kolega pominje uvršćen je u dokazni materijal tek pre nedelju dana, i iako se moj pomoćnik svojski trudio da ga u celosti pročita, on ima više od hiljadu strana.“
„Vaša visosti“, rekao je Aleks, „moj pomoćnik je pročitao svaku reč u tom dnevniku i zarad suda podvukao sve pasuse na koje ćemo kasnije možda želeti da skrenemo poroti pažnju. To je bez sumnje prihvatljiv dokazni materijal.“
„Možda i jeste prihvatljiv“, rekao je sudija Heket, „ali ne smatram da je naročito bitan. Ne sudi se ovde ser Hjugu, i njegov odnos sa sinovcem nije suština ovog slučaja, te vam preporučujem da idete dalje, gospodine Redmejne.“
Ser Metju povuče sina za odoru. „Smem li da se posavetujem sa svojim pomoćnikom?“, upita Aleks sudiju.
„Ako morate“‚ odgovorio je sudija Heket, pošto je i dalje osećao žaoku posle svog poslednjeg sukoba sa ser Metjuom. „Ali požurite."
Aleks sede. „Dokazao si što si hteo, momče“, prošaputao je ser Metju, „i bilo kako bilo, najvažniju rečenicu iz dnevnika treba sačuvati zbog narednog svedoka. Povrh toga, matori Heket se pita je li preterao i dao nam dovoljno razloga da zatražimo ponovljeno suđenje. Želeće po svaku cenu da izbegne da nam pruži takvu priliku. Ovo je njegovo poslednje pojavljivanje na Visokom sudu pre no što ode u penziju, i neće želeti da ga pamte po ponovljenom suđenju. Stoga, kada nastaviš, kaži da bespogovorno prihvataš odluku Njegove visosti, ali da se, pošto ćeš kasnije možda morati da pomeneš određene dnevničke pasuse, nadaš da će tvoj poštovani kolega naći vremena da prouči tih nekoliko upisa koje mu je tvoj pomoćnik obeležio.“
Aleks ustade i reče: „Bespogovorno prihvatam odluku Vaše visosti, ali se nadam, pošto ću kasnije možda morati da pomenem određene pasuse iz dnevnika, da će moj poštovani kolega naći vremena da pročita nekoliko obeleženih redova.“ Ser Metju se osmehnuo. Sudija se namrštio, a ser Hjugo se zbunio.
Aleks se ponovo usredsredio na svedoka, koji je sada brisao čelo na svakih nekoliko sekundi.
„Ser Hjugo, smem li da potvrdim da je želja vašeg oca, kao što jasno piše u njegovom testamentu, da se imanje u Danbrotu preda Nacionalnom trustu za Škotsku, s tim da se odvoji dovoljna svota novca za njegovo održavanje?"
„Tako sam shvatio“‚ priznao je Hjugo.
„Možete li onda da potvrdite i da je Danijel Kartrajt ispoštovao tu želju, i da je imanje sada u rukama Nacionalnog trusta za Škotsku?"
„Da, mogu to da potvrdim", donekle nevoljno je odgovorio Hjugo.
„Jeste li nedavno našli vremena da posetite kuću broj dvanaest u Boltonsu i vidite u kakvom je stanju?“
„Jesam. Video sam da je kuća umnogome drugačija od one kakva je nekada bila.“
„Ser Hjugo, želite li da pozovem kućepaziteljku gospodina Kartrajta pa da ona do tančina ispriča sudu u kakvom je stanju zatekla kuću kada je dobila posao?“
„To neće biti neophodno“, rekao je Hjugo. „Tačno je da je kuća donekle zapuštena, ali kao što sam već objasnio, najveći deo vremena provodim u Škotskoj i retko dolazim u London."
„Pošto je tako, ser Hjugo, predimo na račun vašeg sinovca u banci Kuts u Strandu. Možete li da kažete sudu koliko je novca bilo na tom računu u vreme njegove tragične smrti?“
„Otkud bih ja to mogao da znam?“, oštro je odgovorio Hjugo.
„Onda dozvolite da vas prosvetim, ser Hjugo“, reče Aleks i izvuče iz fascikle izvod iz banke. „Malo više od sedam hiljada funti.“
„Ali kakve veze ima koliko je novca u tom trenutku bilo na tom računu?“, trijumfalno je odvratio ser Hjugo.
„U potpunosti se slažem sa vama“, rekao je Aleks i izvukao drugi izvod iz banke. „Juče se na kraju radnog vremena na računu nalazilo preko četrdeset dve hiijade funti.“ Hjugo je neprestano gledao ka javnoj galeriji i istovremeno brisao čelo. „Dalje, trebalo bi da se pozabavimo zbirkom poštanskih maraka koju je vaš otac, ser Aleksandar, ostavio svom unuku, Nikolasu.“
„Kartrajt ju je prodao meni iza leđa.“
„Pre bih rekao, ser Hjugo, da ju je prodao vama pod nosom.“
„Nikada ne bih pristao da se rastanem sa nečim što je moja porodica oduvek smatrala neprocenjivim nasledstvom.“
„Pitam se želite li možda malo da porazmislite o toj izjavi", rekao je Aleks. „Kod mene se nalazi pravosnažan dokument koji je sastavio vaš advokat, gospodin Dezmond Golbrejt, u kojem ste pristali da očevu zbirku poštanskih maraka prodate za pedeset miliona dolara izvesnom gospodinu Džinu Hansakeru iz Ostina, u Teksasu."
„Čak i ako je to istina“, rekao je Hjugo, „od toga nikada nisam video ni paru, jer je Kartrajt na kraju prodao zbirku Hansakeru."
„I jeste", rekao je Aleks, „za pedeset sedam i po miliona dolara - sedam i po više no što ste vi uspeli da pregovorom dostignete.“
„Kuda sve ovo vodi, gospodine Redmejne?“, upitao je sudija. „Koliko god da je vaš klijent štedljivo vodio računa o zaostavštini Monkrifovih, ostaje činjenica da je on taj koji je sve ukrao. Želite li da kažete kako je oduvek nameravao da imanje vrati zakonitim vlasnicima?“
„Ne, Vaša visosti. Međutim, pokušavam da pokažem da Deni Kartrajt možda i nije baš takav zlikovac, a optužba bi želela da mislimo kako jeste. Uistinu, zahvaljujući njegovom starateljstvu, ser Hjugo će dobiti mnogo više novca no što je očekivao.“
Ser Metju se u sebi pomoli Bogu.
„To nije istina!“, rekao je ser Hjugo. „Dobiću manje novca."
Ser Metju otvori oči i sede, a leđa mu se ispraviše poput strele. „Ipak ima Boga“, prošaputao je. „Svaka čast, momče.“
„Sad mi ništa nije jasno“, rekao je sudija Heket. „Ako na bankovnom računu ima sedam i po miliona dolara više no što ste očekivali, kako onda možete dobiti manje novca?“
„Zato što sam nedavno potpisao ugovor sa trećom strankom koja nije voljna da otkrije pojedinosti o tome šta se dogodilo sa mojim bratancem sem ukoliko ne pristanem da se rastanem sa dvadeset pet odsto svog nasledstva."
„Čekaj, ništa ne govori“, promrmljao je ser Metju.
Sudija je glasno zatražio red, a Aleks nije postavio sledeće pitanje sve dok u sudnici ponovo nije zavladala tišina.
„Kada ste potpisali taj ugovor, ser Hjugo?“
Hjugo iz unutrašnjeg džepa izvadi mali rokovnik i poče da lista strane dok nije stigao do upisa koji je tražio. „Dvadeset drugog oktobra prošle godine“, rekao je.
Aleks proveri svoje beleške. „Dan pre no što je izvesni zaposleni gospodin stupio u vezu sa glavnim inspektorom Fulerom kako bi ugovorio sastanak na nepoznatoj lokaciji.“
„Nemam predstavu o čemu pričate“, obrecnuo se Hjugo.
„Naravno da nemate", rekao je Aleks. „Niste mogli da znate šta vam se dešava iza leđa. Ali moram da pitam, kada ste potpisali taj ugovor i pristali da se rastanete s milionima funti ukoliko bi vam porodično bogatstvo bilo vraćeno, šta je taj zaposleni gospodin mogao da vam ponudi u zamenu za vaš potpis?“
„Rekao je da je moj sinovac mrtav već više od godinu dana i da je njegovo mesto nezakonito prisvojio čovek koji sedi na optuženičkoj klupi.“
„I kako ste reagovali na tu neverovatnu vest?“
„Za početak, nisam mogao da verujem“, rekao je Hjugo, „ali onda mi je pokazao nekoliko Kartrajtovih i Nikovih fotografija, pa sam morao da priznam kako zaista liče jedan na drugog."
„Teško mi je da poverujem, ser Hjugo, da je za oštroumnog čoveka poput vas to dovoljan dokaz da biste pristali da se rastanete s dvadeset pet odsto porodičnog bogatstva.“
„Ne, nije dovoljan. Takođe mi je dao još nekoliko drugih fotografija kako bi podupro svoju tvrdnju."
„Nekoliko drugih fotografija?“, podstakao ga je Aleks, pun nade.
„Da. Jedna od njih je fotografija leve noge optuženog, na kojoj se iznad kolena vidi ožiljak koji je dokazao da je on zaista Kartrajt a ne moj sinovac.“
„Promeni temu“, prošaputao je ser Metju.
„Ser Hjugo, rekli ste sudu da je čovek koji je za tu informaciju od vas zatražio dvadeset pet odsto od onoga što vam po zakonu pripada jedan zaposleni gospodin.“
„Da, svakako jeste“, rekao je Hjugo.
„Možda je došlo vreme da nam kažete kako se taj zaposleni gospodin zove.“
„To ne mogu“, odbio je Hjugo.
Aleks je ponovo morao da sačeka da sudija primiri sudnicu pre no što bi postavio sledeće pitanje. „Zašto ne?“, upitao je sudija.
„Pusti Heketa da se time gnjavi“, prošaputao je ser Metju. „Pomoli se da sam ne shvati ko je taj zaposleni gospodin.“
„Jer u jednoj klauzuli u ugovoru", rekao je Hjugo dok je brisao čelo, „piše da ni pod kojim uslovima ne smem da otkrijem njegovo ime.“
Sudija Heket spusti olovku na sto. „Sada me slušajte, ser Hjugo, i to pažljivo. Ako ne želite da vas kaznim za nepoštovanje suda, i da prenoćite u ćeliji kako bi vam se osvežilo pamćenje, preporučujem da odgovorite na pitanje gospođina Redmejna i kažete sudu ime tog zaposlenog gospodina koji je tražio dvadeset pet odsto od vašeg imetka kako bi optuženog razotkrio kao prevaranta. Jeste li me razumeli?“
Hjugo poče neobuzdano da se trese. Zagledao se u galeriju i video kako mu Margaret klima glavom. Ponovo se okrenuo ka sudiji i rekao: „Državni tužilac, gospodin Spenser Kreg.“ Svi u sudnici progovoriše u isti tren.
„Možeš da sedneš, momče“, rekao je ser Metju, „jer mislim da se ovo u Denijevom kraju zove dvostruki maler. Sada naš uvaženi sudija neće imati izbora nego da ti dozvoli da kao svedoka pozoveš Spensera Krega, sem, razume se, ako ne želi ponovno sudenje.“
Ser Metju pogleda preko stola i vide Arnolda Pirsona kako njegovom sinu skida zamišljeni šešir.
„Skidam kapu, Alekse“, rekao je.

76.


„Kako misliš da će se Manro snaći kada se bude suočio sa Pirsonom?", upitao je Aleks.
„Ostareli bik protiv ostarelog matadora", odgovorio je ser Metju. „Iskustvo i čisto lukavstvo pokazaće se važnijim od optužbe, te bih morao da se kladim na Manroa.“
„Kada onda da tom biku pokažem crvenu krpu?“
„Nećeš mu je ti pokazati", rekao je ser Metju. „Prepustićeš to zadovoljstvo matadoru. Pirson neće moći da odoli izazovu, a sve to će imati daleko više učinka ako potekne od tužilaštva.“
„Neka svi ustanu", rekao je sudski službenik.
Kada su svi seli na svoja mesta, sudija se obratio poroti. „Dobro jutro, članovi porote. Juče je gospodin Pirson zaključio slučaj tužilaštva i sada će odbrani biti dozvoljeno da iznese svoj slučaj. Pošto sam se posavetovao sa obema stranama, pozivam vas da odustanete od jedne tačke optužnice, da je optuženi pokušao da ukrade porodično imanje Monkrifovih u Škotskoj. Ser Hjugo Monkrif je potvrdio da to nije slučaj, i da je u skladu sa željama njegovog oca, ser Aleksandra, imanje preuzeo Nacionalni trust za Škotsku. Međutim, okrivljeni je i dalje suočen sa četiri ozbiljne optužbe i na vama i samo vama leži odgovornost da donesete presudu.“
Dobroćudno se osmehnuo poroti pre no što se obratio Aleksu. „Gospodine Redmejne, molim vas pozovite svog prvog svedoka“, rekao je sa daleko više poštovanja no što ga je imao prethodnog dana.
„Hvala, Vaša visosti", rekao je Aleks i ustao. „Pozivam gospodina Frejzera Manroa.“
Kad je Manro ušao u sudnicu, prvo se nasmešio Deniju u pregratku za optuženog. U proteklih šest meseci pet puta ga je posetio u Belmaršu, a Deni je znao da je takođe prisustvovao mnogobrojnim savetovanjima sa Aleksom i ser Metjuom.
Ponovo nije bilo računa za pružene usluge. Svi Denijevi bankovni računi su zaleđeni, te je imao samo dvanaest funti nedeljno koliko je dobijao kao zatvorski bibliotekar, što ne bi pokrilo ni Manroovu vožnju taksijem od kluba Kaledonijan do Vrhovnog krivičnog suda.
Frejzer Manro zakorači u pregradak za svedoke. Bio je u crnom fraku i pantalonama na tanke pruge, svečanoj beloj košulji i crnoj svilenoj kravati. Pre je ličio na jednog od sudskih zvaničnika no na svedoka, što mu je davalo autoritet koji je uticao na mnoge škotske porote. Pre no što je položio zakletvu, blago se naklonio sudiji.
„Biste li, molim vas, za zapisnik naveli svoje ime i adresu“, rekao je Aleks.
„Zovem se Frejzer Manro i živim u Argajl stritu četrdeset devet, u Danbrotu, u Škotskoj.“
„Čime se bavite?"
„Ja sam advokat Visokog suda Škotske."
„Smem li da potvrdim i da ste nekadašnji predsednik Škotskog društva pravnika?“
„Jesam, gospodine.“ Deni to nije znao.
„A jeste li i počasni građanin grada Edinburga?"
„Imam tu čast, gospodine.“ Još nešto što Deni nije znao.
„Biste li, molim vas, objasnili sudu, gospodine Manro, kakav je vaš odnos sa optuženim?“
„Svakako, gospodine Redmejne. Imao sam privilegiju, kao i moj otac pre mene, da zastupam ser Aleksandra Monkrifa, prvog vlasnika titule baroneta.“
„Jeste li zastupali i ser Nikolasa Monkrifa?"
„Jesam, gospodine."
„A jeste li rukovodili njegovim pravnim poslovima i dok je bio u vojsci, i kasnije kada je bio u zatvoru?"
„Jesam. S vremena na vreme javljao mi se telefonom dok je bio u zatvoru, ali najveći deo posla obavljali smo putem duge prepiske."
„A jeste li posećivali ser Nikolasa u zatvoru?“
„Nisam. Ser Nikolas je izričito zahtevao da to ne činim i ja sam se povinovao njegovim željama."
„Kada ste ga upoznali?“, upitao je Aleks.
„Poznavao sam ga dok je bio dete kada je odrastao u Škotskoj, ali pre one prilike kada se vratio u Danbrot da bi prisustvovao očevoj sahrani, nisam ga video dvanaest godina.“
„Jeste li tom prilikom mogli s njim da razgovarate?"
„Svakako. Dvojica zatvorskih čuvara u njegovoj pratnji bili su krajnje uviđavni i dozvolili su mi da provedem jedan sat sa ser Nikolasom u poverljivom razgovoru.“
„A sledeći put ste ga sreli posle sedam-osam nedelja, kada je došao u Škotsku odmah pošto je pušten iz zatvora Belmarš.“
„Tako je.“
„Jeste li imali ikakvog razloga da pomislite kako čovek koji vas je tom prilikom posetio nije ser Nikolasa Monkrif?“
„Nisam, gospodine. Video sam ga na jedan jedini sat za minulih dvanaest godina, a čovek koji je ušao u moju kancelariju ne samo da je ličio na ser Nikolasa, već je bio u istoj odeći u kojoj je on bio poslednji put kada smo se sreli. Takođe je kod sebe imao svu prepisku koju smo godinama vodili, i zlatni prsten sa porodičnim grbom, kao i srebrni lančić i ključ koje mi je njegov deda pokazao pre nekoliko godina.“
„Znači da je on, u svakom smislu, bio ser Nikolas Monkrif?“
„Golom oku, da, gospodine."
„Kada se osvrnete na to vreme i znate to što sada znate, jeste li ikada posumnjaii da je čovek koga ste smatrali ser Nikolasom Monkrifom zapravo varalica?"
„Nisam. U svim prilikama ponašao se krajnje uglađeno i ljupko, što je veoma retko za mladića njegovih godina. Da budem iskren, podsećao me je na svog dedu više no ijedan drugi član porodice."
„Kada ste na kraju otkrili da vaš klijent zapravo nije ser Nikolas Monkrif, već Deni Kartrajt?"
„Kada su ga uhapsili i optužili za krivična dela koja su predmet ovog suđenja."
„Smem li za zapisnik da potvrdim, gospodine Manro, da je od tog dana imanje Monkrifovih vraćeno pod vaše starateljstvo?"
„Tako je, gospodine Redmejne. Međutim, moram da priznam da svakodnevne poslove ne vodim sa onakvim darom kakav je Deni Kartrajt uvek pokazivao."
„Da li bi bilo u redu kazati da je imanje sada u snažnijoj finansijskoj poziciji no što je godinama unazad?"
„Nesumnjivo. Međutim, trust ne uspeva da održi isti rast otkad je gospodin Kartrajt vraćen u zatvor."
„Zaista se nadam, gospodine Manro", prekinuo ih je sudija, „kako ne želite da kažete da to umanjuje ozbiljnost ovih optužbi?"
„Ne, Vaša visosti, ne želim", rekao je Manro. „Ali s godinama sam otkrio da je malo šta u potpunosti crno ili belo, već da su najčešće posredi različite nijanse sivog. Ukratko, Vaša visosti, mogu da kažem kako mi je bila čast služiti ser Nikolasu Monkrifu i privilegija raditi s gospodinom Kartrajtom. I jedan i drugi su hrastovi, iako zasađeni u različitim šumama. Ali s druge strane, Vaša visosti, svako od nas na svoj način pati od toga što je zatočenik rođenja."
Ser Metju otvori oči i zagleda se u čoveka. Voleo bi da ga je odavno poznavao.
„Poroti sigurno nije promaklo, gospodine Manro“, nastavio je Aleks, „da prema gospodinu Kartrajtu gajite najveće poštovanje i divljenje. Ali ako to imaju u vidu, možda će im biti teško da shvate kako se isti taj čovek upleo u takvu bezočnu prevaru."
„U nedogled sam razmatrao to pitanje proteklih šest meseci, gospodine Redmejne, i došao do zakijučka da je jedini njegov cilj zasigurno bio da se izbori sa daleko većom nepravdom koja...“
„Gospodine Manro“, strogo ga je prekinuo sudija, „kao što dobro znate, ovo nije ni vreme ni mesto da iskazujete svoje mišljenje."
„Zahvaljujem na uputstvima, Vaša visosti", rekao je Manro i okrenuo se ka sudiji, „ali zakleo sam se da ću govoriti istinu i pretpostavljam da ne biste želeli da činim drugačije?"
„Ne, ne bih, gospodine“, prasnuo je sudija, „ali ponavljam, ovo nije prikladno mesto za izražavanje takvih gledišta.“
„Vaša visosti, ako čovek ne može da iskaže svoja iskrena gledišta na Vrhovnom krivičnom sudu, možda biste mogli da me posavetujete gde je još slobodan da izražava ono što smatra istinom?“
Javnom galerijom razleže se aplauz.
„Mislim da je vreme da idete dalje, gospodine Redmejne", rekao je sudija Heket.
„Nemam više pitanja za ovog svedoka, Vaša visosti", rekao je Aleks. Sudija odahnu.
Kada je Aleks seo, ser Metju se nagnuo ka njemu i prošaputao: „Čak mi je pomalo žao dragog Arnolda. Ne zna da li da se uhvati u koštac sa ovim divom i izloži opasnosti da bude ponižen, ili da ga sasvim izbegne i ostavi porotu sa utiskom kojim će zabavljati i svoje unučiće.“
Gospodin Manro nije treptao dok je odlučno zurio u Pirsona, koji se udubio u razgovor sa svojim pomoćnikom, podjednako zbunjenim kao što je i on sam.
„Ne bih da vas požurujem, gospodine Pirsone“, rekao je sudija, „ali nameravate li da unakrsno ispitate ovog svedoka?"
Pirson je ustao sporije no inače i nije povukao revere svoje odore niti dodirnuo periku. Pogledao je u spisak pitanja zbog čije pripreme je žrtvovao čitav vikend, i predomislio se.
„Da, Vaša visosti, ali neću dugo zadržavati ovog svedoka.“
„Taman koliko treba, nadam se“, promrmlja ser Metju. Pirson je zanemario tu primedbu i rekao: „Teško mi je da shvatim, gospodine Manro, kako neko tako pronicljiv i iskusan u pravnim poslovima kao vi ni na trenutak nije posumnjao da mu je klijent varalica."
Manro je lupkao prstima po bočnoj ogradi pregratka za svedoke i čekao koliko god je mogao. „To je lako objasniti, gospodine Pirsone", naposletku je rekao. „Deni Kartrajt je sve vreme bio krajnje uverljiv, mada priznajem da je postojao trenutak u našem dvogodišnjem poznanstvu kada je postao neoprezan.“
„A kada se to desilo?“, upitao je Pirson.
„Kada smo razgovarali o zbirci poštanskih maraka njegovog dede, morao sam ga podsetiti da je prisustvovao otvaranju izložbe te zbirke na Institutu Smitsonijan u Vašingtonu. Iznenadio sam se što se ne seća te prilike, i to me je zbunilo, jer je on jedini član porodice Monkrif koji je dobio pozivnicu."
„Zar ga niste nešto o tome pitali?“, upitao je Pirson.
„Nisam“, rekao je Manro. „Smatrao sam da u tom trenutku ne bi bilo prikladno.“
„Ali ako ste posumnjali, ćak i na tren, da ovaj čovek nije ser Nikolas“, rekao je Pirson i uperio prst u Denija ali nije gledao u njegovom pravcu, „sigurno ste imali odgovornost da se time pozabavite?"
„Tada nisam tako mislio.“
„Ali taj čovek je nastavljao da sprovodi veliku prevaru nad porodicom Monkrif, a vi ste postali deo te prevare.“
„Nisam to tako video“, odgovorio je Manro.
„Ali pošto ste staratelj imanja Monkrifovih, sigurno vam je dužnost da razotkrijete Kartrajta kao varalicu.“
„Ne, nisam smatrao da je to moja dužnost", mirno je rekao Manro.
„Zar vas nije uznemirilo, gospodine Manro, što se ovaj čovek nastanio u londonskoj kući Monkrifovih kada na to nije imao pravo?“
„Ne, nije me uznemirilo“, odgovorio je Manro.
„Zar se niste zgranuli pri pomisli da taj tuđin upravlja bogatstvom Monkrifovih koje ste godinama u ime porodice brižno čuvali?"
„Ne, nisam se zgranuo pri toj pomisli.“
„Ali kasnije, kada je vaš klijent uhapšen pod optužbama koje uključuju prevaru i krađu, niste li osetili da ste nesavesno obavljali svoju dužnost?“, upitao je Pirson.
„Ne treba vi da mi govorite jesam li nesavesno obavljao svoju dužnost, gospodine Pirsone."
Ser Metju otvori jedno oko. Sudija ne podiže glavu.
„Ali taj čovek je ukrao porodično srebro, da citiram još jednog Škota, a vi ni prstom niste mrdnuli da to sprečite", rekao je Pirson i povisivao glas sa svakom reči.
„Ne, gospodine, on nije ukrao porodično srebro i siguran sam da bi se Harold Mekmilan 20 ovom prilikom sa mnom složio. Jedino što je Deni Kartrajt ukrao, gospodine Pirsone, jeste porodično prezime.“
„Ne sumnjam da ćete sudu moći da objasnite", rekao je sudija, pošto se dovoljno oporavio od prethodnog napada gospodina Manroa, „sa kakvom me moralnom nedoumicom vaša hipoteza suočava."
Gospodin Manro se okrenu prema sudiji, pošto je znao da je privukao pažnju svih prisutnih u sudnici, uključujući i policajca na vratima. „Vašu visost ne treba da muče nikakve moralne nedoumice, jer sam govorio samo o zakonskim tančinama ovog slučaja.“
„O zakonskim tančinama?", oprezno je rekao sudija Heket.
„Da, Vaša visosti. Gospodin Deni Kartrajt je jedini naslednik bogatstva Monkrifovih, te nisam mogao da shvatim koji to zakon krši, ako je kršio ijedan.“
Sudija se povuče, srećan što će prepustiti Pirsonu da tone sve dublje i dublje u Manroovo živo blato.
„Možete li da objasnite sudu, gospodine Manro“, šapatom je upitao Pirson, „šta time želite da kažete?“
„Zapravo je sasvim prosto, gospodine Pirsone. Pokojni ser Nikolas Monkrif je sastavio testament u kojem je sve ostavio Danijelu Arturu Kartrajtu iz Bejkon rouda broj dvadeset šest, u istočnom Londonu, s jedinim izuzetkom godišnjeg prihoda od deset hiljada funti, koji je zaveštao svom nekadašnjem vozaču, izvesnom gospodinu Albertu Kranu.“
Ser Metju otvori i drugo oko, ali nije znao da li da se usredsredi na Manroa ili na Pirsona.
„A taj testament je propisno sastavljen u prisustvu svedoka?“, upitao je Pirson, očajnički tražeći neki izlaz.
„Ser Nikolas ga je potpisao u mojoj kancelariji istog popodneva posle sahrane svog oca. Svestan ozbiljnosti situacije i svoje odgovornosti kao zakonskog staratelja porodičnog imanja - kao što ste tako revnosno istakli, gospodine Pirsone - zamolio sam starije čuvare Reja Peska i Alana Dženkinsa da budu svedoci ser Nikolasovog potpisivanja u prisustvu još jednog partnera firme.“ Manro se okrenu sudiji. „Kod mene se nalazi i originalni dokument, Vaša visosti, ukoliko želite da ga proučite.“
„Ne, hvala, gospodine Manro. Sasvim mi je dovoljna i vaša reč“, odgovorio je sudija.
Pirson se skljoka na svoje mesto i potpuno zaboravi da kaže: „Nemam više pitanja, Vaša visosti.“
„Želite li ponovo da ispitate ovog svedoka, gospodine Redmejne?“, upitao je sudija.
„Postavio bih mu samo jedno pitanje, Vaša visosti", reče Aleks. „Gospodine Manro, je li ser Nikolas Monkrif ostavio nešto svom stricu, Hjugu Monkrifu?“
„Nije“, reče Manro. „Ni prebijene pare.“
„Nemam više pitanja, Vaša visosti.“
Sudnicu ispuni prigušen šapat kada je Manro izašao iz pregratka za svedoke, prišao pregratku za optuženog i rukovao se sa Denijem.
„Vaša visosti, smem li da vam se obratim jednim pravnim pitanjem?“, upitao je Aleks dok je Manro izlazio iz sudnice.
„Naravno, gospodine Redmejne, ali prvo ću morati da raspustim porotu. Članovi porote, kao što ste upravo čuli, zastupnik odbrane zatražio je da sa mnom porazgovara o jednom pravnom pitanju. Ono možda neće imati nikakve veze sa slučajem, ali bude li imalo, u potpunosti ću vas obavestiti kada se budete vratili.“
Posle nekoliko trenutaka, sudski službenik je prišao sudiji i rekao: „Sudnica je raščišćena, Vaša visosti.“
„Hvala vam, gospodine Heple", rekao je sudija. „Kako mogu da vam pomognem, gospodine Redmejne?“
„Vaša visosti, u svetlu dokaza koje je dao uvaženi gospodin Manro, odbrana želi da ukažp na to da optuženi ne može da odgovara po tačkama tri, četiri i pet, naime za zaposedanje kuće u Boltonsu, izvlačenje koristi od prodaje zbirke poštanskih maraka i unovčavanje čekova sa računa u banci Kuts. Zahtevamo da sve te tačke budu odbačene, jer je, samo po sebi, prilično teško ukrasti nešto što ti već pripada.“
Sudija je nekoliko minuta razmatrao taj argument pre no što je odgovorio: „Vaša tvrdnja je opravdana, gospodine Redmejne. Koje je vaše stanovište, gospodine Pirsone?"
„Mislim da bi trebalo da istaknem, Vaša visosti", rekao je Pirson, „da iako je optuženi bio baštinik testamenta ser Nikolasa Monkrifa, ne postoji ništa što ukazuje na to da je on to tada znao.“
„Vaša visosti", smesta je uzvratio Aleks, „moj klijent je dobro znao za ser Nikolasov testament i za to ko su njegovi baštinici.“
„Kako je to moguće, gospodine Redmejne?“, upitao je sudija.
„Dok je ser Nikolas bio u zatvoru, Vaša visosti, kao što sam prethodnom prilikom istakao, svakodnevno je vodio dnevnik. Pojedinosti iz svog testamenta zabeležio je onog dana nakon što se vratio u Belmarš posle sahrane svog oca.“
„Ali to ne dokazuje da je Kartrajt imao uvid u njegove misli“, istakao je sudija.
„Složio bih se s vama, Vaša visosti, da nije sam optuženi skrenuo pažnju mom pomoćniku na odgovarajući pasus.“ Ser Metju klimnu glavom.
„Pošto je tako“, pritekao je Pirson sudiji u pomoć, „tužilaštvo nema nikakvu primedbu da te optužbe budu povučene sa spiska.“
„Zahvalan sam vam na intervenciji, gospodine Pirsone“, rekao je sudija, „i slažem se da je to ispravno rešenje. Obavestiću o tome porotu kada se bude vratila."
„Hvala vam, Vaša visosti", rekao je Aleks. „I zahvaljujem gospodinu Pirsonu na pomoći.“
„Medutim“, rekao je sudija, „siguran sam da vas ne moram podsećati, gospodine Redmejne, da najozbiljnije krivično delo, a to je bekstvo iz zatvora, ostaje na optužnici.“
„Naravno da sam svestan toga, Vaša visosti“, rekao je Aleks.
Sudija klimnu glavom. „Onda ću zamoliti sudskog službenika da ponovo uvede porotu kako bih mogao da ih izvestim o razvoju događaja."
„Postoji još nešto, Vaša visosti.“
„Da, gospodine Redmejne?“, rekao je sudija i spustio olovku.
„Vaša visosti, posle svedočenja ser Hjuga Monkrifa, poslali smo sudski poziv državnom tužiocu gospodinu Spenseru Kregu da se pojavi kao svedok. On je zamolio Vašu visost da ima razumevanja jer trenutno vodi slučaj u drugom delu ove zgrade, i neće biti slobodan da se pojavi pred Vašom visošću do sutra ujutru."
Nekoliko novinara izjuri iz sudnice da telefonira svojim redakcijama.
„Gospodine Pirsone?“, obrati se sudija.
„Nemamo nikakvu primedbu, Vaša visosti.“
„Hvala vam. Kada se porota bude vratila i kada o ovome bude obaveštena, daću joj ostatak dana slobodno."
„Kako želite, Vaša visosti“, rekao je Aleks, „ali pre no što to budete učinili, smem li samo da vam skrenem pažnju na sitnu promenu koja će se odigrati u sutrašnjem postupku?“ Sudija Heket drugi put spusti olovku i klimnu glavom.
„Vaša visosti, sigurno znate da je priznata tradicija u engleskom sudstvu da advokat dopusti svom pomoćniku da ispita jednog svedoka u slučaju, kako bi stekao iskustvo i dobio priliku da unapredi karijeru.“
„Mislim da vidim kuda ovo vodi, gospodine Redmejne.“
„Onda će, Vaša visosti, sa vašim dopuštenjem, moj pomoćnik, ser Metju Redmejn, predvoditi odbranu kada budemo ispitivali sledećeg svedoka, gospodina Spensera Krega.“
I preostali novinari nagrnuše ka vratima.

77.


Deni je proveo još jednu besanu noć u svojoj ćeliji u Belmaršu, a nije ga samo hrkanje Velikog Ala sprečavalo da zaspi.
Bet je sedela u postelji i pokušavala da čita knjigu, ali nije okrenula nijednu stranicu jer su joj misli bile obuzete svršetkom neke druge priče.
Aleks Redmejn nije spavao, jer je znao da ako sutradan ne uspe, neće dobiti treću priliku.
Ser Metju Redmejn nije čak ni otišao u krevet, već je iznova i iznova proveravao raspored svojih pitanja.
Arnold Pirson nije ni trenuo.
Sudija Heket je čvrsto spavao.
Kada je Deni zauzeo svoje mesto u pregratku za svedoke, sudnica broj četiri već se napunila. Preleteo je pogledom po sudnici i iznenadio se kada je video gomilu starijih advokata i zastupnika kako se trude da pronađu zgodno mesto sa koga bi pratili suđenje.
Klupe za novinare bile su pune kriminalističkih izveštača koji su minule sedmice napisali stotine kolumni, i koji su svoje urednike upozorili da za sutrašnja prva izdanja očekuju priču za naslovnu stranu. Jedva su čekali okršaj između najvećeg advokata od F. E. Smita 21 i najbriljantnijeg mladog državnog tužioca svoje generacije (Tajms), ili obračun Mungosa i Zmije (San).
Deni pogleda u javnu galeriju i nasmeši se Bet, koja je sedela na uobičajenom mestu do njegove majke. Sara Devenport sedela je na kraju prvog reda, pognute glave. Za advokatskim stolom, gospodin Pirson ćaskao je sa svojim pomoćnikom. Delovao je opuštenije no u bilo koje drugo vreme u toku suđenja; ali, s druge strane, on će danas biti samo posmatrač, ne i učesnik.
Jedina prazana mesta u sudnici nalazila su se za suprotnim krajem advokatskog stola i čekala da se pojave Aleks Redmejn i njegov pomoćnik. Na vrata su postavljena dvojica dodatnih policajaca kako bi zadocnelima objasnili da u sudnicu mogu biti pušteni samo oni sa zvaničnim poslom.
Deni je sedeo u sredini pregratka za svedoke, na najboljem mestu u pozorištu. To je jedina predstava zbog koje bi voleo da je pročitao scenario pre no što se zavesa bude podigla.
Prostorija se ispunila žamorom iščekivanja dok su svi čekali da se pojave četvorica preostalih učesnika u suđenju. U pet minuta do deset, policajac je otvorio vrata sudnice i zavladala je tišina kada se oni koji nisu uspeli da pronađu mesta skloniše u stranu kako bi Aleksu Redmejnu i njegovom pomoćniku omogućili da se probiju do advokatskog stola.
Jutros se ser Metju nije pretvarao da sedi pogrbljen za uglom stola i spava. Nije čak ni seo. Stajao je, leđa pravih poput strele, i gledao po sudnici. Prošlo je mnogo godina otkad se kao advokat pojavio na sudu. Kada se orijentisao, rasklopio je mali drveni stalak koji je njegova žena spustila sa tavana prethodne noći i koji deset godina nije u upotrebi. Stavio ga je na sto preda se, a iz torbe izvadio listove hartije na kojima je urednim rukopisom ispisao pitanja, a Spenser Kreg se čitave noći trudio da ih predvidi. Naposletku je pružio Aleksu dve fotografije i obojica su znali da bi one mogle da odluče sudbinu Denija Kartraita.
Tek kada je sve bilo na svom mestu, ser Metju se okrenuo svom starom protivniku i osmehnuo mu se: „Dobro jutro, Arnolde“, rekao je. „Iskreno se nadam da te danas nećemo mnogo namučiti."
Pirson uzvrati osmeh. „S tim mišljenjem mogu u potpunosti da se složim“, rekao je. „Zapravo, prekršiću svoju životnu naviku, Metju, i poželeću ti sreću, uprkos tome što nikada za sve ove godine koliko sam advokat nisam poželeo da moj protivnik pobedi. Današnji dan je izuzetak."
Ser Metju se neznatno nakloni. „Daću sve od sebe da ti ispunim želje.“ Zatim je seo, zatvorio oči i pokušao da se pribere.
Aleks se zanimao dok je slagao dokumenta, zapisnike, fotografije i razne ostale materijale u uredne gomile kako bi svom ocu, čim ovaj bude pružio desnu ruku, kao olimpijski štafetni trkač, odmah dodao palicu.
Nepovezani žagor utihnu kada je u sudnicu ušao sudija Heket. Polako je došao do tri stolice na sredini pozornice i trudio se da pokaže kako se danas u sudnici neće odigrati ništa neprijatno.
Pošto je zauzeo središnju stolicu, duže no inače ređao je olovke i gledao u beležnicu dok je čekao da porotnici sednu na svoja mesta.
„Dobro jutro“, rekao je prilično očinski kada su se smestili. „Članovi porote, prvi svedok danas biće državni tužilac gospodin Spenser Kreg. Setićete se da je njegovo ime pomenuto za vreme unakrsnog ispitivanja ser Hjuga Monkrifa. Gospodin Kreg se ne pojavljuje ni kao svedok tužilaštva ni kao svedok odbrane, već mu je uručen sudski poziv da prisustvuje ovom suđenju, što znači da to čini protiv svoje volje. Morate zapamtiti kako je vaša jedina dužnost da ustanovite imaju li dokazi koje će gospodin Kreg izneti ikakvog značaja za slučaj koji je predmet ovog suđenja, naime, je li optuženi nezakonito pobegao iz zatvora? Po toj tački, i samo po toj tački, od vas će se zahtevati da donesete presudu.“
Sudija Heket se široko osmehnu poroti pre no što se okrenuo prema pomoćniku advokata odbrane. „Ser Metju", rekao je, „jeste li spremni da pozovete svedoka?“
Metju Redmejn polako ustade. „Jesam, Vaša visosti", odgovorio je, ali nije to i učinio. Sipao je čašu vode, zatim stavio naočari na vrh nosa i naposletku otvorio svoju crvenu fasciklu. Pošto se uverio da je spreman za okršaj, rekao je: „Pozivam gospodina Spensera Krega.“ Njegove reči zvučale su kao pogrebna zvonjava.
Policajac zakorači u hodnik i uzviknu: „Gospodin Spenser Kreg!“
Pažnja svih prisutnih bila je usmerena na vrata sudnice dok su čekali da uđe krunski svedok. Trenutak kasnije, Spenser Kreg, u svojoj odori, ušao je u sudnicu kao da je to samo još jedan običan dan u životu zauzetog advokata.
Kreg uđe u pregradak za svedoke, uze Bibliju i, gledajući u porotu, odlučno i samouvereno položi zakletvu. Znao je da će mu oni, i samo oni, odrediti sudbinu. Vratio je Bibliju sudskom službeniku i okrenuo se ser Metjuu.
„Gospodine Kreg“, počeo je ser Metju tihim, uljuljkujućim glasom, kao da na svaki mogući način želi da pomogne svedoku. „Hoćete li biti ljubazni da za zapisnik navedete svoje ime i adresu?“
„Spenser Kreg, Hambldon teras četrdeset tri, severozapadni London.“
„A po zanimanju ste?“
„Advokat i državni tužilac."
„Znači da nema potrebe da jednog tako istaknutog pripadnika pravne struke podsećam na značaj zakletve niti na nadležnost ovog suda.“
„Ni najmanje potrebe, ser Metju“, odvratio je Kreg, „mada se čini da ste to već uradili."
„Gospodine Kreg, kada ste otkrili da je ser Nikolas Monkrif zapravo gospodin Danijel Kartrajt?“
„Jedan moj prijatelj koji je išao u školu sa ser Nikolasom slučajno se susreo s njim u hotelu Dorčester. Ubrzo je shvatio da je čovek prevarant."
Aleks je štriklirao prvo pitanje. Kreg ga je očigledno predvideo i dao dobro pripremljen odgovor.
„A zašto je taj prijatelj odlučio da o tom neobičnom otkriću obavesti baš vas?“
„Nije, ser Metju; to je jednostavno iskrslo u razgovoru prilikom jedne večere.“
Aleks štriklira još jedno pitanje.
„Šta vas je onda navelo da izvedete divovski skok u nepoznato i zaključite da je čovek koji se predstavlja kao ser Nikolas Monkrif zapravo Danijel Kartrajt?“
„Nisam to odmah povezao“, rekao je Kreg, „sve dok me jedne večeri u pozorištu nisu predstavili navodnom ser Nikolasu a ja se zaprepastio fizičkom sličnošću, ako ne i sličnošću manira, između njega i Kartrajta."
„Jeste li tada odlučili da stupite u vezu sa glavnim inspektorom Fulerom i obavestite ga o svojim sumnjama?“
„Nisam. Smatrao sam da bi to bilo neodgovorno, te sam prvo stupio u vezu sa jednim članom porodice Monkrif‚ u slučaju, kao što ste rekli, da izvodim divovski skok u nepoznato.“ Aleks je štriklirao još jedno pitanje na spisku. Zasada, njegov otac nije Krega ni okrznuo rukavicom.
„S kojim članom porodice ste stupili u vezu?“, upitao je ser Metju, iako je to dobro znao.
„S gospodinom Hjugom Monkrifom, ser Nikolasovim stricem, koji me je obavestio da mu se sinovac nije javio otkad je pušten iz zatvora pre dve godine, što je samo pojačalo moje sumnje.“
„Jeste li tada o svojim sumnjama izvestili glavnog inspektora Fulera?“
„Nisam, i dalje sam smatrao da su mi potrebni konkretniji dokazi.“
„Ali glavni inspektor vas je mogao osloboditi tog tereta, gospodine Kreg. Ne mogu da shvatim zašto je jedan zauzeti zaposleni gospodin poput vas izabrao da ostane upleten?“
„Kao što sam već objasnio, ser Metju, smatrao sam kako imam odgovornost da se uverim da ne traćim policiji vreme."
„Kakvo razumevanje za opšte dobro!" Kreg je zanemario ser Metjuovu zajedljivu primedbu i osmehnuo se poroti. „Ali moram da pitam“, dodao je ser Metju, „ko vam je skrenuo pažnju na moguće koristi od dokazivanja da je čovek koji se pretvara da je ser Nikolas Monkrif zapravo varalica?“
„Koristi?“
„Da, gospodine Kreg, koristi?"
„Nisam siguran da vas pratim“, rekao je Kreg. Aleks precrta prvu kućicu na spisku. Svedok je očigledno nastojao da dobije na vremenu.
„Onda dozvolite da vam pomognem“, rekao je ser Metju. Ispružio je desnu ruku i Aleks mu dodade list hartije. Ser Metju je polako pregledao stranu i tako Kregu dao vremena da se zapita kakvo li se iznenađenje na njoj krije.
„Da li bih bio u pravu kada bih rekao, gospodine Kreg“, kazao je ser Metju, „kako biste, u slučaju da uspete da dokažete kako je samoubistvo u zatvoru Belmarš izvršio Nikolas Monkrif a ne Deni Kartrajt, gospodin Hjugo Monkrif nasledio ne samo porodičnu titulu, već uz nju i ogromno bogatstvo."
„Tada za to nisam znao“, rekao je Kreg i nije ni trepnuo.
„Znači da ste to radili iz sasvim nekoristoljubivih pobuda?“
„Da, gospodine, jesam, kao što sam želeo i da jedan opasan i nasilan zločinac bude stavljen iza rešetaka.“
„Odmah ću doći do tog opasnog i nasilnog zločinca koji treba da bude stavljen iza rešetaka, gospodine Kreg, ali pre toga dozvolite da vas pitam kada je vaša akutna želja da služite javnosti ustuknula pred mogućnošću da na brzaka zaradite kintu?“
„Ser Metju“, umešao se sudija, „to ne liči na jezik koji očekujem da čujem od jednog pomoćnika advokata kada se obraća državnom tužiocu.“
„Izvinjavam se, Vaša visosti. Sročiću pitanje drugačije. Gospodine Kreg, kada ste saznali da postoji prilika da zaradite nekoliko miliona funti zahvaljujući informaciji koju ste dobili za večerom od jednog prijatelja?“
„Kada me je ser Hjugo pozvao da u poverenju nastupam u njegovo ime.“
Aleks je štriklirao još jedno predviđeno pitanje, iako je znao da Kreg laže.
„Gospodine Kreg, smatrate li da je moralno za jednog državnog tužioca da zatraži dvadeset pet odsto nečijeg nasledstva u zamenu za informaciju iz druge ruke?“
„Sada je sasvim uobičajeno, ser Metju, da advokati budu plaćeni po učinku", mirno je rekao Kreg. „Jasno mi je da je ta praksa uvedena tek nakon vašeg vremena, te bi možda trebalo da istaknem kako nisam tražio ni honorar niti nadoknadu troškova, i kako bih, da se ispostavilo kako su moje sumnje netačne, izgubio mnogo vremena i novca.“
Ser Metju mu se nasmeši. „Onda će vam biti drago da čujete, gospodine Kreg, da je prevagu odnela vaša nesebična priroda." Kreg nije odreagovao na ser Metjuovu zajedljivu primedbu, mada je očajnički želeo da zna šta je ovaj time želeo da kaže. Ser Metju je pričekao pre no što je dodao: „Kao što možda znate, gospodin Frejzer Manro, advokat pokojnog ser Nikolasa Monkrifa, nedavno je saopštio sudu da je njegov klijent čitavo svoje imanje zaveštao svom bliskom prijatelju, gospodinu Deniju Kartrajtu. Tako ste, kao što ste strahovali da se može dogoditi, izgubili mnogo vremena i novca. Uprkos tome što se mom klijentu sreća osmehnula, gospodine Kreg, budite sigurni da ja njemu neću za svoje usluge naplatiti dvadeset pet odsto od njegovog nasleđa."
„Niti bi trebalo", gnevno je prasnuo Kreg, „jer će on narednih dvadeset pet godina provesti u zatvoru, i moraće dosta da pričeka pre no što bude mogao da se okoristi od te neočekivane
„Možda grešim, gospodine Kreg“, tiho je rekao ser Metju, „ali osećam da će tu odluku doneti porota, a ne vi.“
„Možda ja grešim, ser Metju, ali mislim da je jedna porota već odavno donela tu odluku.“
„Što me taman lepo dovodi do vašeg sastanka s glavnim inspektorom Fulerom. Niste želeli da o njemu iko sazna.“ Činilo se da će Kreg odgovoriti, zatim se očigledno predomislio i pustio ser Metjua da nastavi. „Glavni inspektor, budući da je savestan policajac, saopštio je sudu da mu nije potrebno ništa više od fotografija na kojima se vidi velika sličnost između te dvojice muškaraca kako bi uzeo u obzir da izvrši hapšenje. U odgovoru na jedno pitanje mog pretpostavljenog, potvrdio je da ste mu vi pribavili taj dokaz.“
Ser Metju je znao da je to rizičan potez. Da je Kreg odgovorio kako nema pojma o čemu ovaj govori, i da je jednostavno podelio svoje sumnje sa glavnim inspektorom i ostavio njemu da odluči treba li nešto preduzeti, ser Metju ne bi imao propratno pitanje. Onda bi morao da pređe na drugu temu, a Kreg bi shvatio da je u pitanju samo lov u mutnom - i da ser Metju ništa nije ulovio. Ali Kreg nije odmah odgovorio, što je ser Metjuu dalo samopouzdanja da se odvaži na još veći rizik. Okrenuo se ka Aleksu i rekao, dovoljno glasno da Kreg čuje: „Daj mi one fotografije Kartrajta dok trči Imbenkmentom, one na kojima se vidi ožiljak.“
Aleks pruži ocu dve velike fotografije.
Posle duge pauze Kreg reče: „Možda sam kazao glavnom inspektoru da bi, ukoliko čovek koji živi u Boltonsu ima ožiljak na levoj butini, tik iznad kolena, to dokazalo da je on zapravo Deni Kartrajt.“
Aleksovo lice bilo je bezizražajno, ali srce mu je udaralo kao ludo.
„I jeste li onda predali neke fotografije glavnom inspektoru kako biste dokazali to što tvrdite?“
„Možda jesam“, priznao je Kreg.
„Možda bi vam osvežilo pamćenje da vidite kopije tih fotografija?", predložio je ser Metju i gurnuo ih ka njemu. Najveći rizik.
„To neće biti neophodno“, rekao je Kreg.
„Ja bih voleo da vidim te fotografije", rekao je sudija, „a slutim da bi to volela i porota, ser Metju." Aleks se okrenuo i video da nekoliko članova porote klima glavom.
„Svakako, Vaša visosti“, rekao je ser Metju. Aleks je pružio gomilu fotografija sudskom službeniku, koji dade dve sudiji pre no što je preostale razdelio poroti, Pirsonu i naposletku svedoku.
Kreg je u neverici zurio u fotografije. To nisu fotografije koje je Džerald Pejn napravio kada je Kartrajt išao na večernje trčanje. Da nije priznao kako zna za ožiljak, odbrana bi se srušila, a porota ostala u neznanju. Shvatio je da mu je ser Metju zadao udarac, ali ostao je na nogama, i više ga nijedan udarac neće iznenaditi.
„Vaša visosti“, rekao je ser Metju, „vidite ožiljak o kojem je svedok rekao da se nalazi na levoj butini gospodina Kartrajta, tik iznad kolena. S vremenom je izbledeo, ali je i dalje vidljiv golim okom.“ Ponovo se usređsredio na svedoka. „Setićete se, gospodine Kreg, da je glavm inspektor Fuler pod zakletvom izjavio kako je to dokaz na koji se oslonio pre no što je odlučio da privede mog klijenta.“ Kreg nije ni pokušao da mu protivreči. Ser Metju nije navaljivao, jer je znao da je dokazao što je želeo. Zastao je kako bi pružio poroti više vremena da prouči fotografije, jer je želeo da im se ožiljak neizbrisivo ureže u pamćenje pre no što postavi pitanje koje Kreg sigurno nije predvideo.
„Kada ste prvi put pozvali glavnog inspektora Fulera?“
Opet je nastala tišina, dok je Kreg, kao i svi ostali u sudnici osim Aleksa, pokušavao da pronikne u značaj tog pitanja.
„Nisam siguran da razumem", na kraju je odgovorio.
„Onda mi dozvolite da vam osvežim pamćenje, gospodine Kreg. Pozvali ste glavnog inspektora Fulera dvadeset trećeg oktobra prošle godine, dan pre no što ste se sastali s njim na nepoznatoj lokaciji kako biste mu predali fotografije na kojima se vidi ožiljak Denija Kartrajta. Ali kada ste prvi put stupili s njim u vezu?“
Kreg je pokušavao da smisli kako da izbegne da odgovori na ser Metjuovo pitanje. Pogledao je u sudiju i nadao se nekom savetu. Nije ga dobio.
„On je policajac koji se pojavio u Danlopovom grbu kada sam pozvao policiju nakon što sam video kako je Deni Kartrajt na smrt izbo svog prijatelja“, konačno je prevalio preko jezika.
„Svog prijatelja“, brzo reče ser Metju i unese to u zapisnik pre no što je sudija stigao da se umeša. Aleks se nasmešio zbog očeve dovitljivosti.
Sudija Heket se namršti. Znao je da više ne može sprečiti ser Metjua da poteže pitanje prvobitnog sudenja sada kada je Kreg nehotice otvorio tu temu. „Svog prijatelja", ponovio je ser Metju dok je gledao u porotu. Očekivao je da Arnold Pirson skoči i prekine ga, ali na suprotnoj strani advokatskog stola niko se nije micao.
„Tako je Bernard Vilson opisan u sudskom zapisniku“, samouvereno je rekao Kreg.
„Zaista jeste“, rekao je ser Metju, „a do tog zapisnika ću doći malo kasnije. Ali sada bih želeo da se vratim na glavnog inspektora Fulera. Prvom prilikom kada ste se s njim sreli, posle smrti Bernarda Vilsona, dali ste jednu izjavu.“
„Da, jesam."
„Zapravo, gospodine Kreg, na kraju ste dali tri izjave: prvu, trideset sedam minuta pošto se ubadanje odigralo; drugu, koju ste kasnije te noći zapisali jer niste mogli da zaspite; i treću posle sedam meseci, kada ste se pojavili u pregratku za svedoke na sudenju Deniju Kartrajtu. Kod mene se nalaze sve tri izjave, i moram priznati, gospodine Kreg, da su sve izvanredno dosledne.“ Kreg ništa nije prokomentarisao jer je čekao neprijatnu završnicu. „Međutim, mene zbunjuje ožiljak na Kanrajtovoj levoj nozi jer ste u svojoj prvoj izjavi rekli“ - Aleks je pružio ocu list hartije sa koga ovaj pročita - „’Video sam Kartrajta kako uzima nož sa šanka i izlazi za ženom i drugim muškarcem na uličicu. Nekoliko trenutaka kasnije začuo sam vrisak. Tada sam istrčao na uličicu i video Kartrajta kako iznova i iznova ubada Vilsona u grudi. Zatim sam se vratio u bar i smesta pozvao policiju.’“ Ser Metju podiže pogled. „Želite li nešto da dodate toj izjavi?“
„Ne", odlučno je rekao Kreg, „upravo to se dogodilo."
„Pa, ne baš“, rekao je gospodin Redmejn, „jer policijski dokumenti pokazuju da ste poziv uputili u jedanaest i dvadeset tri, pa čovek mora da se zapita šta ste radili između...“
„Ser Metju“, prekinuo ga je sudija, iznenađen što Pirson nije skočio da bi se umešao, već je ostao na svom mestu, skrštenih ruku. „Možete li da pokažete kako je ovaj pravac ispitivanja bitan, ako imate u vidu da je jedino krivično delo koje je ostalo na optužnici vašeg klijenta bekstvo iz zatvora?"
Ser Metju je pričekao dovoljno da se porota zapita zašto mu nije dozvoljeno da dovrši prethodno pitanje pre no što je odgovorio. „Ne, ne mogu, Vaša visosti. Međutim, želim da idem pravcem ispitivanja koji je bitan za ovaj slučaj, a u pitanju je ožiljak na levoj nozi optuženog." Ponovo je Krega pogledao u oči. „Smem li da potvrdim, gospodine Kreg, da niste bili prisutni kada je Kartrajt uboden u levu nogu, od čega mu je ostao ožiljak koji se tako lepo vidi na fotografijama koje ste predali glavnom inspektoru, a predstavljale su dokaz na koji se on oslonio da bi uhapsio mog klijenta?"
Aleks na tren prestade da diše. Poprilično je potrajalo dok Kreg najzad nije odgovorio: „Ne, nisam."
„Izađite mi onda na trenutak u susret, gospodine Kreg, i dozvolite da vam iznesem tri scenarija. Onda možete da kažete poroti, na osnovu svog iskustva sa okorelim zločincima, koji smatrate najverovatnijim."
„Ako mislite da nekakva društvena igra može na neki način pomoći poroti, ser Metju“, uzdahnuo je Kreg, „samo izvolite."
„Mislim da ćete uvideti kako će ova društvena igra zaista pomoći poroti“, rekao je ser Metju. Dvojica muškaraca su neko vreme gledala jedan u drugog pre no što je ser Metju dodao: „Dozvolite da iznesem prvi scenario. Deni Kartrajt grabi nož sa šanka baš kao što ste kazali, izlazi za svojom verenicom na ulicu, ubada sebe u nogu, izvlači nož, a zatim ubija svog prijatelja.“ Sudnicom se razleže smeh. Kreg je sačekao da zamre pre no što je odgovorio.
„To je besmislena pretpostavka, ser Metju, i vi to znate.“
„Drago mi je što smo konačno našli nešto oko čega možemo da se složimo, gospodine Kreg. Dozvolite da pređem na drugi scenario. U stvari, Barni Vilson je zgrabio nož sa šanka, zatim su on i Kartrajt izašli na uličicu, on je ubo Kartrajta u nogu, izvukao nož i potom izbo samog sebe.“
Ovoga puta sveopštem smehu pridružila se čak i porota. „To je još besmislenije", rekao je Kreg. „Nisam baš siguran šta mislite da dokažete ovom šaradom."
„Ova šarada dokazuje“, rekao je ser Metju, „da je čovek koji je Denija Kartrajta ubo u nogu isti čovek koji je ubo Barnija Vilsona u grudi, pošto je u igri samo jedan nož - onaj koji je uzet sa šanka. Stoga se slažem sa vama, gospodine Kreg, da su moja prva dva scenarija besmislena, ali pre no što iznesem treći, dozvolite da vam postavim još jedno pitanje." Svi pogledi u sudnici sada su bili upereni u ser Metjua. „Ako niste bili prisutni kada je Kartrajt uboden u levu nogu, otkud ste mogli da znate za ožiljak?“
Svi se zagledaše u Krega. Više nije bio staložen. Ruke su mu postale hladne i lepljive dok je stiskao bočne ograde pregratka za svedoke.
„Mora da sam pročitao u zapisniku sa suđenja“, rekao je Krag i trudio se da delujle samouvereno.
„Znate, jedan od problema sa kojima se veteran poput mene suočava kada ode u penziju", rekao je ser Metju, „jeste to što ne zna šta da radi sa slobodnim vremenom. Stoga sam, minulih šest meseci, redovno pred spavanje čitao taj zapisnik." Podigao je dva pedlja debeo dokument i dodao: „Od korice do korice. Ne jednom, već dvaput. A ono što sam, između ostalog, otkrio za sve ove godine bavljenja advokaturom jeste da zločinca neretko odaje ne ono što se nalazi u dokazima, već ono što je izostavljeno. Budite sigurni, gospodine Kreg, da u čitavom dokumentu nema ni jednog jedinog pomena rane na levoj nozi Denija Kartrajta." Gotovo šapatom, ser Metju dođade: „I tako dolazim do svog poslednjeg scenarija, gospodine Kreg. Vi ste uzeli nož sa šanka pre no što ste istrčali na uličicu. Vi ste zabili nož Deniju Kartrajtu u nogu. Vi ste izboli Barnija Vilsona u grudi i ostavili ga da umre u naručju svog prijatelja. I vi ćete provesti ostatak života u zatvoru.“
U sudnici nastade pometnja.
Ser Metju se okrenu Arnoldu Pirsonu, koji i dalje nije ni prstom mrdao kako bi pomogao svom kolegi, već je sedeo pogrbljen i skrštenih ruku za svojim uglom advokatskog stola.
Sudija je pričekao dok sudski službenik nije zatražio tišinu i ponovo se uspostavio red, a potom je rekao: „Smatram kako bi trebalo da pružim priliku gospodinu Kregu da odgovori na ser Metjuove optužbe pre no da ih ostavim da vise u vazduhu."
„Rado ću to učiniti, Vaša visosti“, ravnodušno je rekao Kreg, „ali bih prvo želeo da ser Metjuu iznesem i četvrti scenario, kojeg krasi bar verovatnost.“
„Jedva čekam“, rekao je ser Metju.
„Ako imamo u vidu prošlost vašeg klijenta, nije li moguće da je rana na njegovoj nozi naneta pre noći o kojoj je reč?“
„Ali to i dalje ne objašnjava kako ste uopšte mogli da znate za ožiljak.“
„Ništa ja ne moram da objašnjavam“, prkosno je rekao Kreg, „jer je jedna porota već ustanovila da vaš klijent nije mogao da dokaže svoje tvrdnje.“ Izgleđao je prilićno zadovoljno sobom.
„Ne bih u to bio baš tako siguran“, rekao je ser Metju i okrenuo se ka svom sinu, koji mu je na znak pružio malu kartonsku kutiju. Ser Metju stavi kutiju na sto preda se i sačeka pre no što je iz nje izvadio jedne farmerke i podigao ih da bi ih porota lepo videla. „Ovo su farmerke koje je zatvorska služba vratila gospođici Elizabeti Vilson kada se mislilo da se Deni Kartrajt obesio. Siguran sam da će porotu zanimati da vidi krvlju zamrljanu poderotinu u predelu donje leve butine, koja se u potpunosti podudara sa...“
Galama koja je usledila prigušila je preostale ser Metjuove reči. Svi su se okrenuli da pogledaju u Krega, jer su želeli da znaju šta će odgovoriti, ali on nije dobio priliku da odgovori, jer je Pirson konačno ustao.
„Vaša visosti, moram da podsetim ser Metjua da se ovde ne sudi gospodinu Kregu“, izjavio je Pirson koji je morao gotovo da viče kako bi se čuo, „i da ovaj dokaz“ - uperio je prst u farmerke koje je ser Metju i dalje držao - „nema nikakve veze sa ustanovljavanjem je li Kartrajt pobegao iz zatvora ili nije.“
Sudija Heket više nije mogao da sakriva bes. Njegov srdačan osmeh ustupio je mesto smrknutom izrazu. Kada je njegovom sudnicom opet zavladala tišina, rekao je: „U potpunosti se sa vama slažem, gospodine Pirsone. Krvlju zamrljana poderotina na farmerkama optuženog zasigurno nema nikakve veze sa ovim slučajem.“ Načas je zastao pre no što je s prezirom pogledao u svedoka. „Međutim, smatram da nemam izbora sem da odustanem od ovog suđenja i raspustim porotu dok svi zapisnici sa ovog i ranijeg suđenja ne budu poslati javnom tužiocu na razmatranje, jer mi se čini da je u slučaju ’Tužilaštvo protiv Danijela Artura Kartrajta’ možda napravljena velika sudska greška."
Ovoga puta sudija nije ni pokušao da priguši graju koja je izbila kada su novinari pojurili ka vratima, a neki od njih su razgovarali preko mobilnih telefona pre no što su napustili suđnicu.
Aleks se okrenuo da čestita ocu i zatekao ga pogrbljenog za advokatskim stolom, zatvorenih očiju. Ovaj je podigao jedan kapak, zagledao se u svog sina i primetio: „Još ni izdaleka nije gotovo, momče.“

ŠESTA KNJIGA
PRESUDA




78.


Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam...
Kada je otac Majkl blagoslovio mladu i mladoženju, gospodin i gospođa Kartrajt pridružili su se ostatku kongregacije i svi se okupili oko groba Denija Kartrajta.
I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam...
Nevesta je želela da se Niku tako oda počast, a otac Majkl pristao da održi službu u sećanje na čoveka zbog čije je smrti Deni uspeo da dokaže svoju nevinost.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam...
Izuzev Denija, još samo dvoje prisutnih ljudi poznavalo je čoveka koji je sahranjen na stranom bojištu. Jedan od njih stajao je uspravno sa naspramne strane groba, u crnom fraku, svečanoj košulji i crnoj svilenoj kravati. Frejzer Manro doputovao je iz Danbrota u londonski Ist end u ime poslednjeg u lozi Monkrifovih kojem će za života služiti. Deni je pokušao da mu zahvali na nepokolebljivoj mudrosti i snazi, ali gospodin Manro je samo rekao: „Voleo bih da sam imao privilegiju da vam služim obojici. Ali Gospod nije tako želeo“, dodao je starešina škotske crkve. Još nešto što Deni o tom čoveku nije znao.
Kada su se svi sastali u Vilson hausu pre no što je venčanje počelo, Manro se dugo divio Denijevim slikama. „Nisam imao pojma, Deni, da sakupljaš Mektagarta, Pepla i Lodera.“
Deni se iscerio. „Lorens Devenport ih je sakupljao. Ja sam ih samo prisvojio, ali pošto sam sa njima živeo, nameravam da svojoj zbirci pridodam još radova škotske škole.“
„To liči na tvog dedu“, rekao je Manro. Deni je odlučio da gospodinu Manrou ne skreće pažnju na to da ser Aleksandra zapravo nikada nije ni upoznao. „Uzgred“, smeteno je dodao Manro, „moram priznati da sam jednog tvog protivnika udario ispod pojasa dok si bio bezbedno zatvoren u Belmaršu.“
„Koga?“
„Nikog drugog do ser Hjuga Monkrifa. A da bude još gore, učinio sam to iako nisam zatražio tvoje odobrenje, što je krajnje neprofesionalno. Odavno sam želeo da olakšam dušu.“
„Pa, sada imate priliku, gospodine Manro“, rekao je Deni i trudio se da zadrži ozbiljan izraz lica. „Šta ste uradili dok sam odsustvovao?"
„Moram priznati da sam sva dokumenta u vezi s pravosnažnošću ser Aleksandrovog drugog testamenta poslao kancelariji javnog tužioca i upozorio ih da smatram kako je možda počinjeno krivično delo.“ Deni ništa nije rekao. Još ranije u njihovom odnosu je naučio da ne prekida Manroa dok je ovaj u punom zamahu. „Kako se nekoliko meseci ništa nije dogodilo, pretpostavio sam da je gospodin Golbrejt čitavu epizodu nekako uspeo da gurne pod tepih.“ Zastao je. „Dok jutros na letu za London nisam pročitao jutarnje izdanje Skotsmena.“ Otvorio je svoju nerazdvojnu aktovku, izvadio novine i pružio ih Deniju.
Deni se zagledao u naslov na naslovnoj strani. Ser Hjugo Monkrif uhapšen zbog falsifikovanja i pokušaja prevare. Članak je propraćen velikom fotografijom ser Nikolasa Monkrifa koja ga, po Denijevom mišljenju, nije prikazivala u punom sjaju. Kada je Deni pročitao članak do kraja, nasmešio se i rekao Manrou: „Pa, rekli ste da će, ukoliko nastavi da mi pravi probleme, ’sve biti dozvoljeno’.“
„Jesam li zaista izgovorio te reči?“, s gađenjem je upitao Manro.
Jer nešto znamo, i nešto prorokujemo.
Deni pogleda drugog prisutnog čoveka koji je bio Nikov prijatelj i poznavao ga daleko bolje čak i od njega i Manroa. Veliki A1 je stajao mirno između Reja Peska i Alana Dženkinsa. Upravnik mu je odobrio odsustvo kako bi prisustvovao sahrani svog prijatelja. Deni se nasmešio kada su im se oči susrele, ali Veliki Al je brzo pognuo glavu. Nije želeo da neznanci vide kako plače.
A kad dođe savršeno, onda će prestati što je nešto.
Deni je pogledao u Aleksa Redmejna, koji nije mogao da sakrije oduševljenje otkad ga je Bet zamolila da bude kum njihovom sinu, Kristinom bratu. Aleks je stajao kraj svog oca, čoveka zahvaljujući kome je Deni postao slobodan čovek.
Kada su se svi sastali u Aleksovim odajama nekoliko dana posle prekida suđenja, Deni je upitao ser Metjua na šta je mislio kada je rekao: „Još ni izdaleka nije gotovo.“ Stari sudija je odveo Denija u stranu kako Bet ne bi mogla da čuje šta će reći, i kazao mu da Kreg, Pejn i Devenport, uprkos tome što su uhapšeni i optuženi za ubistvo Barnija Vilsona, i dalje tvrde da su nedužni i očigledno rade zajedno. Upozorio je Denija da bi on i Bet morali preživeti još jedno suđenje na kojem bi oboje morali da svedoče o tome šta se uistinu dogodilo one noći još jednom prijatelju koji je sahranjen na groblju crkve Svete Marije. Sem ako, razume se...
Tako sad vidimo kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.
Deni nije odoleo da ne pogleda preko puta, gde je nedavno postavljen sveže naslikani znak: Kartrajtova radionica, pod novom upravom. Kada je završio pregovore i dogovorio se oko cene sa Montijem Hjuzom, Manro je sastavio ugovor koji će omogućiti Deniju da preuzme posao do kojeg će svakog jutra stizati tako što će naprosto preći ulicu.
Švajcarski bankari jasno su mu stavili do znanja kako smatraju da je Deni platio izuzetno veliku cenu za radionicu na suprotnoj strani ulice. Deni se nije trudio da Segi objašnjava razliku između reči „cena“ i „vrednost", pošto je sumnjao da su on i Brenson proveli mnogo vremena sa Oskarom Vajldom.
A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali je Ijubav najveća među njima. 22
Deni uhvati svoju ženu za ruku. Sutradan će odleteti u Rim na dugo odlagani medeni mesec, na kom će se truditi da zaborave kako ih po povratku čeka još jedno dugačko suđenje pre no što iskušenje najzad bude gotovo. Njihov sin, star deset nedelja, odabrao je taj trenutak da iskaže svoja osećanja i briznuo u plač, i to ne u znak sećanja na ser Nikolasa Monkrifa, već naprosto zato što je smatrao da se služba previše otegla, a i u svakom slučaju je gladan.
„Pst“, umirujuće je rekla Bet. „Ubrzo ćemo svi moći da odemo kući“, dodala je i uzela malog Nika u naručje.
U ime Oca i Sina...

79.


„Dovedite zatvorenike."
Sudnica broj četiri u Vrhovnom krivičnom sudu bila je krcata mnogo pre deset sati pre podne, ali s druge strane, nisu se svaki dan pred sud izvodili jedan državni tužilac, jedan poslanik i jedan popularni glumac pod optužbom za ubistvo, tuču na javnom mestu i zaveru radi sprečavanja poštenog ispitivanja činjenica zločina.
Advokatski sto bio je zakrčen istaknutim pravnicima koji su proveravali fascikle, sređivali dokumenta i, u slučaju jednog, poslednji put doterivali uvodni govor, dok su čekali da zatvorenici zauzmu svoja mesta u pregratku za optužene.
Svu trojicu optuženih zastupali su najuvaženiji pravnički umovi na koje su njihovi advokati mogli da ih upute, a po hodnicima Vrhovnog krivičnog suda govorkalo se da će, sve dok se budu držali svoje prvobitne priče, biti veoma neizvesno hoće li bilo kojih dvanaest članova porote moći da donesu jednoglasnu presudu. Žagor se stišao kada su Spenser Kreg, Džerald Pejn i Lorens Devenport zauzeli svoja mesta u pregratku za optužene.
Kreg je bio tako konzervativno odeven, u tamnoplavo odelo na tanke pruge, belu košulju sa svojom omiljenom svetloljubičastom kravatom, da se činilo kao da je ušao na pogrešna vrata, i kako zapravo on treba da sedi za advokatskim stolom i čeka da iznese uvodnu reč.
Pejn je bio u tamnosivom odelu, s kravatom u bojama svog koledža i u bež košulji, kako dolikuje poslaniku koji predstavlja seosku izbornu jedinicu. Delovao je smireno.
Devenport je bio u izbledelim farmerkama, raskopčanoj košulji i blejzeru. Bio je neobrijan, što će štampa sledećeg jutra opisati kao modernu polubradu; ali takođe će izvestiti da je izgledao kao da nekoliko dana nije spavao. Devenport nije obraćao pažnju na klupe s novinarima, već je gledao na javnu galeriju, dok su Kreg i Pejn međusobno čavrljali kao da čekaju da im bude poslužen ručak u nekom prometnom restoranu. Kada je Devenport proverio je li ona na svom mestu, zapiljio se bezizražajno preda se i čekao da se pojavi sudija.
Svi koji su uspeli da obezbede mesto u krcatoj sudnici ustali su kada je ušao sudija Armitejdž. Sačekao je da mu se naklone pre no što je uzvratio ljubaznost i zauzeo srednju sudijsku stolicu. Dobroćudno se osmehnuo kao da mu je to samo još jedan običan dan na poslu. Naložio je sudskom službeniku da uvede porotu. Sudski službenik duboko se naklonio pre no što se izgubio iza jednih bočnih vrata, da bi se nekoliko trenutaka kasnije ponovo pojavio u pratnji dvanaestoro građana koji su nasumice odabrani da presude trojici okrivljenih.
Advokat Lorensa Devenporta dozvolio je sebi da mu na licu zaigra osmeh kada je video da se porota sastoji od sedam žena i pet muškaraca. Uverio se da će sada najgori mogući ishod biti podvojena porota.
Dok su članovi porote zauzimali svoja mesta, Kreg ih je proučavao sa gorućim zanimanjem, pošto je znao da će mu oni i samo oni odrediti sudbinu. Već je izdao uputstva Lariju da gleda u oči žene porotnike jer su im dovoljne samo tri koje ne bi mogle podneti pomisao da će Lorens Devenport završiti u zatvoru. Ako bi Lari mogao da izvrši taj jednostavan zadatak, svi bi bili oslobođeni. Ali Kreg se naljutio kada je video da Devenport, umesto da sledi njegova jednostavna uputstva, deluje rasejano i samo zuri preda se u jednu tačku.
Kada se porota smestila, sudija je pozvao sudskog pomoćnika da pročita optužnicu.
„Molim da optuženi ustanu.“
Sva trojica ustadoše.
„Spensere Malkolme Kreg, optuženi ste da ste u noći osamnaestog septembra 1999. godine ubili Bernarda Vilsona. Kako se izjašnjavate, jeste li krivi ili niste?"
„Nisam kriv“, prkosno je rekao Kreg.
„Džeralde Dejvide Pejne, optuženi ste da ste u noći osamnaestog septembra 1999. godine učestvovali u tuči koja se završila smrću Bernarda Henrija Vilsona. Kako se izjašnjavate, jeste li krivi ili niste?“
„Nisam kriv“, odlučno je rekao Pejn.
„Lorense Endru Devenporte, optuženi ste da sprečili pošteno ispitivanje činjenica zločina, kada ste dvadeset trećeg marta 2000. godine pod zakletvom lažno svedočili. Kako se izjašnjavate, jeste li krivi ili niste?“
Svi pogledi u sudnici bili su upereni u glumca koji se ponovo našao u centru pažnje. Lorens Devenport podiže glavu i pogleda na javnu galeriju, gde je na kraju prvog reda sedela njegova sestra.
Sara uputi bratu osmeh podrške.
Devenport je pognuo glavu,i na trenutak oklevao, pre no što je jedva čujno prošaputao: „Kriv sam.“

1 Inner Temple - jedna od četiri advokatske komore u Engleskoj, pod zbirnim imenom Inns of Courl; ostale tri su Middle Temple, Gray's Inn i Lincoln’s Inn. (Prim. prev.)


2 Stadion Vest Hema. (Prim. prev.)


3 Žargonski izraz za zatvorskog čuvara. (Prim. prev.)


4 Žargonski izraz za grupu zatvorenika vezanih lancima jedni za druge, posebno za rad napolju. (Prim. prev.)


5 Lord kancelar (Lord Chancellor), obavlja poslove ministra pravosuđa, a nekada je bio i predsednik Gornjeg doma parlamenta. (Prim. prev.)


6 Gust i slan ekstrakt govedine koji se pije razblažen toplom vodom. (Prim. prev.)


7 Bt - baronet, engleska plemićka titula ispod barona; VK - Vojni krst; OBC - Orden britanskog carstva. (Prim. prev.)


8 Lik iz Šekspirove Bogojavljenske noći (Prim. prev.)


9 Roman Ćarisa Dikensa. (Prim. prev.)


10 Crkvena himna. (Prim. prev.)


11 Vrsta morske ribe. (Prim. prev.)


12 Lat.: moja greška. (Prim. prev.)


13 Zapravo je: Vreme nikoga ne čeka, niko ne može da zaustavi vreme. (Prim. prev.)


14 Prva poštanska marka na svetu, od jednog penija i crne boje s likom kraljice Viktorije, počela da se štampa 1840. (Prim. prev.)


15 Čarls Reni MekintoŠ (1868-1928), škotski arhitekta, dizajner nameštaja i umetnik. (Prim. prev.)


16 Vedžvud, poznata irsko-engleska fabrika porcelana, čuvena po belim šarama na plavoj podlozi. (Prim. prev.)


17 Avgust Velbi Puđžin (1812-1852), engleski arhitekta i dizajner, najzna-ćajniji predstavnik neogotskog stila u XIX veku, najpoznatiji po rekon-strukciji Vestminsterske palate. (Prim. prev.)


18 Crveni Bedrinac, glavni lik iz istoimenog romana baronese Eme od Orcija, čovek dvostrukog identiteta, preteča savremenih superheroja. (Prim. prev.)


19 Slip, deo terena gde igrači kriketa stoje i pokušavaju da uhvate loptu. (Prim. prev.)


20 Harold Mekmilan (1894-1986), britanski premijer od 1957. do 1963. godine. (Prim. prev.)


21 Frederik Edvin Smit (1872-1930), britanski državnik i pravnik. (Prjn. prev.)


22 Sve navedeno u kurzivu: Novi zavjet, prva poslanica Korinćanima, glava 13, preveo Vuk Stefanović Karadžić, 1847. godine. (Prim. prev.)