Surova osveta - Džefri Arčer

First topic message reminder :




Džonatanu i Merion



IZJAVE ZAHVALNOSTI


Želim da zahvalim sledećim ljudima na dragocenim savetima i pomoći u vezi s ovom knjigom:
Državnom tužiocu, poštovanom Majklu Belofu, Kevinu Robinsonu, Sajmonu Bejnbridžu, Rouzi de Kursi, Meri Roberts, Alison Prins i Biliju Litlu (zatvor Vajtmur, zatvorenik BX7974, koji je diplomirao muziku na koledžu Viktorija i završio prirodne nauke, a studira društvene nauke, socijalnu politiku i kriminologiju).

29.


Deni se pogledao u ogledalo prirodne veličine prvi put u nekoliko meseci i iznenadio se. Nikov uticaj mora da se protegao dalje no što je čak i on znao, jer mu je najednom bilo nelagodno jasno da farmerke i majica Vest Hema možda i nisu najprikiadnija odeća za pojavljivanje pred sudom. Već je žalio što je odbio Nikovu ponudu da mu pozajmi pristojno odelo, košulju i kravatu, što je više u skladu s ozbiljnošću prilike (Nikove reči), jer je disparitet u njihovoj građi zanemarljiv (dve reči koje Deni više nije morao da traži u rečniku).
Deni je zauzeo mesto u pregratku za svedoke i čekao da se pojavi troje sudija. Iz Belmarša su ga odvezli u sedam ujutru u velikom belom zatvorskom kombiju zajedno s još dvanaestoricom zatvorenika koji su tog jutra morali da se pojave pred apelacionim sudom. Koliko njih će se te večeri vratiti? Kada je stigao, zaključali su ga u ćeliju i rekli da sačeka. To mu je dalo vremena da razmisli. što nije značilo da će mu dozvoliti da bilo šta kaže na sudu. Gospodin Redmejn pred njim je do u detalj prošao kroz žalbeni postupak i objasnio da se on veoma razlikuje od suđenja.
Troje sudija pročitalo je prvobitne dokaze, kao i zapisnik sa suđenja, i biće potrebno uveriti ih kako postoje novi dokazi koje sudija i porota nisu imali prilike da čuju, pre no što budu uzeli u obzir da ponište prvobitnu presudu.
Kada je čuo kasetu, Aleks Redmejn je znao da će u glave Njihovih visosti posejati seme sumnje, premda nije nameravao da se predugo zadržava na tome zašto Tobi Mortimer nije mogao da svedoči.
Prošlo je poprilično vremena pre no što su se vrata Denijeve ćelije otvorila i unutra mu se pridružio Aleks. Nakon njihovih poslednjih konsultacija, uporno je zahtevao da ga Deni oslovljava po imenu. On je i dalje odbijao, pošto mu to jednostavno nije na mestu, uprkos tome što se njegov advokat uvek prema njemu ponašao kao prema sebi ravnom. Aleks poče da do tančina pročešljava nove dokaze. Iako je Mortimer oduzeo sebi život, i dalje su imali kasetu koju je Aleks opisao kao njihov adut.
„Čovek uvek treba da se trudi da izbegava oveštale izraze, gospodine Redmejne", iscerio se Deni.
Aleks se nasmešio. „Još godinu dana i vodićeš sopstvenu odbranu.“
„Nadajmo se da to neće biti neophodno.“


— o O o —



Deni je pogledao u Bet i njenu majku: sedele su u prvom redu galerije prepune dobrih građana iz Boa koji nisu sumnjali da će on tokom dana biti pušten na slobodu. Jedino mu je žao što medu njima nema Betinog oca.
Ono što Deni nije znao je koliko još ljudi stoji na trotoaru ispred suda, skandira i drži transparente na kojima se zahteva da bude oslobođen. Pogledao je u klupe za novinare gde je sedeo jedan mladić iz Vesnika Betnol Grina i Boa sa spremnom olovkom i beležnicom. Hoće li imati ekskluzivnu vest za sutrašnji broj? Možda će se ispostaviti da kaseta nije dovoljna, upozorio je Aleks Denija, ali jednom kada bude puštena na sudu, o njenom sadržaju mogu da izveste sve novine u zemlji, a posle toga...
Deni više nije sam. Aleks, Nik, Veliki Al i, naravno, Bet, generali su onoga što je brzo postajalo mala vojska. Aleks je priznao kako se i dalje nada da bi još jedan svedok mogao da istupi i potvrdi Mortimerovu priču. Ako je Tobi Mortimer voljan da prizna, nije li moguće da bi ili Džerald Pejn ili Lorens Devenport, pošto su više od dve godine morali da žive sa svojom savešću, želeli ovoga puta da kažu istinu?
„Zašto ih ne posetiš?“, upitao je Deni. „Možda bi hteli da te saslušaju.“
Aleks mu je objasnio zašto to nije moguće, a zatim istakao da bi, čak iako bi nekoga od njih slučajno sreo na nekom društvenog događaju, bio prisiljen da se povuče iz slučaja, ili suoči s tužbom za neprofesionalno ponašanje.
„Zar ne bi mogao poslati nekoga, umesto da odeš sam, kako bi prikupio dokaze koji su nam potrebni, kao što je uradio Veliki Al?“
„Ne“, odlučno je rekao Aleks. „Ako bi tako nešto povezali sa mnom, ti bi morao da tražiš novog advokata a ja novi posao.“
„A šta je sa šankerom?“, upitao je Deni.
Aleks mu je kazao da su već proverili Redža Džeksona, šankera iz Danlopovog grba, da vide je li osuđivan.
„I?“
„Ništa“, rekao je Aleks. „U proteklih pet godina dvaput su ga hapsili zbog posedovanja ukradene robe, ali policija nije imala dovoljno dokaza da ga osudi, te su optužbe odbačene."
„A šta je sa Bet?“, upitao je Deni. „Hoće li joj dati još jednu priliku da svedoči?“
„Neće“, odgovorio je Aleks. „Sudije će pročitati njeno pisano svedočenje kao i zapisnik sa suđenja, njih ne zanimaju reprize.“ Takođe je upozorio Denija da u sudijinom završnom obraćanju nije mogao da pronađe nimalo pristrasnosti zbog koje bi mogao zatražiti da se suđenje ponovi. „Istina je da sve zavisi od kasete
„Šta je s Velikim Alom?“
Aleks mu je rekao kako je razmišljao da pozove Alberta Krana da svedoči, ali je ustanovio kako bi to prouzrokovalo više štete no koristi.
„Ali on mi je veran prijatelj“, rekao je Deni.
„S dosijeom."


— o O o —



U deset sati, troje sudija uđoše zajedno u sudnicu. Sudski zvaničnici ustadoše, nakloniše se Njihovim visostima, a zatim pričekaše da zauzmu mesta. Deniju su dvojica muškaraca i jedna žena, u čijim se rukama nalazio ostatak njegovog života, donekle delovali kao tajanstvene prilike, s kratkim perikama na glavama i svakodnevnom odećom prekrivenom crnim odorama koje sežu do poda.
Aleks Redmejn stavi jednu fasciklu na mali pult ispred sebe. Deniju je objasnio da će za prednjim stolom sedeti sam, jer advokat optužbe ne mora biti prisutan u žalbenom postupku. Deni je osećao da mu državni tužilac, gospodin Alnold Pirson, neće nedostajati.
Kada se sud smestio, stariji sudija, Njegova visost Braun, pozvao je gospodina Redmejna da započne svoje obraćanje.
Aleks je počeo podsećanjem suda na pozadinu slučaja i još jednom se potrudio da poseje seme sumnje u glavama Njihovih visosti, ali sudeći po izrazu na njihovim licima, očigledno nije ostavljao bogzna kakav utisak. Zapravo, sudija Braun ga je u nekoliko navrata prekinuo pitanjem hoće li u tom slučaju biti izneseni novi dokazi i naglasio da je sve troje sudija proučilo zapisnike s prvobitnog suđenja.
Posle jednog sata, Aleks je konačno popustio. „Budite uvereni, Vaša visosti, da zaista nameravam da vam predočim nove dokaze.“
„Budite uvereni, gospodine Redmejne, da željno očekujemo da ih čujemo", odgovorio je sudija Braun.
Aleks se pribrao i okrenuo novu stranicu svojih spisa. „Vaše visosti, kod sebe imam kasetu koju bih želeo da vam predočim. U pitanju je razgovor sa Tobijem Mortimerom, pripadnikom Musketara koji je bio u Daniopovom grbu u noći o kojoj je reć, ali na prvobitnom suđenju nije mogao da svedoči jer mu je pozlilo.“ Deni je zadržao dah kada je Aleks uzeo kasetu i stavio je u kasetofon na stolu pred sobom. Upravo je hteo da je pusti, kada se sudija Braun nagnuo napred i rekao: „Samo trenutak, molim vas, gospodine Redmejne.“
Dok se troje sudija sašaptavalo, Deni je uzdrhtao. Potrajalo je pre no što je sudija Braun postavio pitanje na koje je Aleks nesumnjivo znao odgovor.
„Hoće li gospodin Mortimer svedočiti?", upitao je.
„Neće, Vaša visosti, ali kaseta će pokazati...“
„A zašto se on neće pojaviti pred nama, gospodine Redmejne? Je li mu i dalje zlo?“
„Nažalost, Vaša visosti, nedavno je umro.“
„Smem li da pitam šta je uzrok smrti?“
Aleks opsova u sebi. Znao je da je sudija Braun i te kako upućen u to zašto Mortimer nije mogao da se pojavi na sudu, ali je samo hteo da se postara da svaka pojedinost bude zabeležena. „Izvršio je samoubistvo, Vaša visosti, predozirao se heroinom.“
„Je li registrovan kao heroinski zavisnik?“, neumoljivo je nastavio sudija Braun.
„Jeste, Vaša visosti, ali snimak je, na sreću, načinjen kada mu se stanje popravljalo.“
„Pred nama će se, svakako, pojaviti neki doktor da to potvrdi?" „Nažalost neće, Vaša visosti.“
„Znači li to da doktor nije bio prisutan kada je snimak načinjen?“
„Znači, Vaša visosti.“
„Shvatam. A gde je snimak načinjen?“
„U zatvoru Belmarš, Vaša visosti.“
„Jeste li vi tada prisustvovali?"
„Nisam, Vaša visosti.“
„Možda je prisustvovao neki zatvorski čuvar koji bi posvedočio o okolnostima u kojima je snimak nastao?"
„Nije, Vaša visosti.“
„Onda bih voleo da znam, gospodine Redmejne, ko je prisustvovao.“
„Izvesni gospodin Albert Kran.“
„A ako on nije ni doktor ni član zatvorskog osoblja, koji je njegov posao?“
„On je zatvorenik."
„A je li? Moram da vas pitam, gospodine Redmejne, imate li ikakav dokaz da ovaj snimak nije napravljen dok je gospodin Mortimer bio pod prinudom ili pretnjom?"
Aleks je oklevao. „Nemam, Vaša visosti. Ali sam siguran da ćete moći da ocenite u kakvom je duševnom stanju bio gospodin Mortimer čim poslušate kasetu.“
„Ali kako možemo biti sigurni da mu gospodin Kran nije držao nož pod grlom, gospodine Redmejne? Uistinu, možda je i samo njegovo prisustvo bilo dovoljno da gospodinu Mortimeru usadi strah od Boga.“
„Kao što rekoh, Vaša visosti, možda će vam biti lakše da steknete predstavu kada budete poslušali kasetu.“
„Dajte mi trenutak da se posavetujem s kolegama, gospodine Redmejne.“
Troje sudija ponovo počeše da se sašaptavaju.
Posle kraćeg vremena, sudija Braun opet je preusmerio pažnju na advokata odbrane. „Gospodine Redmejne, smatramo da vam ne možemo dozvoliti da pustite kasetu, jer je kao dokaz očigledno neprihvatljiva.“
„Ali, Vaša visosti, smem li da vam ukažem da nedavnu direktivu Evropske komisije..."
„Evropske direktive još ne predstavljaju zakon u mojoj sudnici“, rekao je sudija Braun, ali se brzo ispravio, „...u ovoj zemlji. Dozvolite da vas upozorim da ću, ukoliko sadržaj ove kasete ikada dospe u javnost, biti primoran da se obratim tužilaštvu."
Jedini novinar u sudnici spustio je olovku. Na trenutak je pomislio da će imati ekskluzivnu vest, jer bi mu gospodin Redmejn na kraju suđenja svakako predao kasetu da odluči da li bi njegovi čitaoci bili zainteresovani, čak iako Njihove visosti nisu. Ali to više nije moguće. Ukoliko bi novine objavile ijednu reč s kasete posle sudijine naredbe, to bi značilo nepoštovanje suda - na šta se ne smeju odvažiti čak ni najhrabriji urednici.
Aleks je prelistavao neke hartije, ali je znao da više neće zadavati brige sudiji Braunu.
„Molim vas da nastavite sa svojim obraćanjem, gospodine Redmejne", predusretljivo mu je rekao sudija.
Aleks je prkosno nastavio sa malo novih dokaza koji su mu ostali na raspolaganju, ali više nije mogao da se pozove ni na šta što bi sudiju Brauna iole iznenadilo. Kada se Aleks naposletku vratio na svoje mesto, opsovao je u sebi. Trebalo je da da kasetu novinama dan pre žalbene rasprave i onda bi sudija morao da prihvati snimak kao nov dokaz. Ali ispostavilo se da je sudija Braun i suviše prepreden da bi Aleksu dozvolio da kasetu uopšte pusti.
Otac mu je kasnije ukazao na to da Njihove visosti, kada bi čule bar jednu rečenicu, ne bi imale izbora sem da saslušaju celu kasetu. Nisu čuli nijednu reč, a kamoli jednu rečenicu.
Troje sudija povuklo se u dvanaest i trideset sedam, da bi se vrlo brzo vratili s jednoglasnom presudom. Aleks je pognuo i glavu kada je sudija Braun izgovorio reči: „Žalba odbačena."
Pogledao je u Denija koji je upravo osuđen da narednih dvadeset godina života provede u zatvoru zbog zločina koji nije počinio. Sada je sasvim siguran u to.

30.


Kada se Lorens Devenport pojavio na vrhu stepeništa prepune balske dvorane, nekoliko gostiju je već pilo treću ili četvrtu čašu šampanjca. Nije se pomerio s najvišeg stepenika dok se većina njih nije okrenula ka njemu. Tu i tamo začuo se pokoji pljesak. Nasmešio se i odmahnuo rukom. U drugu ruku mu je tutnuta čaša šampanjca uz reči: „Bio si veličanstven, dragi.“
Kada se zavesa spustila, gledaoci na premijeri su ustali i zapljeskali glumcima, ali to ne bi iznenadilo nijednog redovnog posetioca pozorišta pošto je bilo uobičajena pojava. Na kraju krajeva, prvih osam redova obično je ispunjeno rodbinom, prijateljima i agentima glumaca, a sledećih šest onima s besplatnim kartama i prišipetljama. Tek poneki iskusan kritičar ne bi ustao u trenutku kada se zavesa spusti, sem da brzo ode kako bi odneo svoj članak na vreme za prvo jutarnje izdanje.
Devenport je polako gledao po prostoriji. Pogled mu se zaustavio na njegovoj sestri Sari koja je ćaskala s Gibsonom Grejemom.
„Šta misliš, kako će reagovati kritičari?“, upitala je Sara Larijevog agenta.
„Biće puni prezira“, rekao je Gibson dok je odbijao dimove svoje cigare. „Uvek su puni prezira kada u Vest endu nastupa zvezda sapunica. Ali kako smo unapred dobili gotovo trista hiljada funti i predstava treba da se igra četrnaest nedelja, sasvim smo otporni na kritičare. Gledaoci su važni, Saro, a ne kritičari.“
„Čeka li Larija još nešto?“
„Ne trenutno", priznao je Gibson. „Ali uveren sam da nakon ove večeri neće manjkati ponuda."
„Svaka čast, Lari“, rekla je Sara kada im se njen brat pridružio.
„Kakav trijumf!“, dodao je Gibson i podigao čašu.
„Stvarno mislite?“, upitao je Devenport.
„O, da“, rekla je Sara, koja je bolje od svih znala koliko je njen brat nesiguran u sebe. „U svakom slučaju, Gibson kaže da su rasprodate ulaznice za gotovo čitavo trajanje izvođenja.“
„Istina, ali i dalje me brinu kritičari", rekao je Devenport. „U prošlosti mi nikada nisu bili naklonjeni.“
„O njima i ne razmišljaj“, rekao je Gibson. „Nije važno šta oni kažu - predstava će biti rasprodata."
Devenport je pažljivo gledao po prostoriji kako bi video s kim potom želi da razgovara. Pogled mu se zaustavio na Spenseru Kregu i Džeraldu Pejnu, koji su stajali u naspramnom uglu, udubljeni u razgovor.
„Čini se da će se naša mala investicija isplatiti“, rekao je Kreg. „Dvostruko “
„Dvostruko?“, upitao je Pejn.
„Ne samo da je Lari ućutao istog časa kada mu je ponuđeno da zaigra u Vest endu, već će nam se od uloženih trista hiljada novac sigurno vratiti, a možda ćemo čak i malo zaraditi. A sada kada je Kartrajtu žalba odbijena, ne moramo o njemu da brinemo najmanje narednih dvadeset godina“, dodao je Kreg i nasmejao se.
„I dalje brinem zbog kasete“, rekao je Pejn. „Bio bih daleko opušteniji kada bih znao da više ne postoji.“
„Ona više nije bitna“, rekao je Kreg.
„Ali šta ako je se dočepaju novine?“, upitao je Pejn. „Novine se neće usuditi ni da joj priđu.“
„Ali to ih neće sprečiti da je objave na internetu, što bi nama obojici i te kako moglo da naškodi.“
„Bespotrebno brineš“, kazao je Kreg.
„Ne prođe nijedna noć a da me to ne najedi“, rekao je Pejn. „Svakog jutra se budim i pitam se hoću li videti svoje lice preko cele naslovne strane novina.“
„Ne verujem da bi se na naslovnoj strani našlo tvoje lice“, rekao je Kreg kada se kraj njega pojavio Devenport. „Čestitam, Lari! Bio si sjajan."
„Agent mi kaže da ste obojica uložili novac u predstavu", rekao je Devenport.
„Naravno da jesmo", rekao je Kreg. „Umemo da prepoznamo dobitničku kombinaciju. Zapravo, nameravali smo da deo zarade potrošimo na godišnju zabavu Musketara."
Devenportu priđoše dvojica mladića. Bilo im je drago da potvrde mišljenje koje je imao o sebi, što Kregu dade priliku da se neopaženo udalji.
Dok je kružio po prostoriji, ugledao je Saru Devenport. Razgovarala je s niskim, ćelavim, punačkim muškarcem koji je pušio cigaru. Još je lepša no što ju je pamtio. Zapitao se je li joj muškarac koji odbija dimove cigare partner. Kada se okrenula ka njemu, Kreg joj se osmehnuo, ali nije odreagovala. Možda ga nije videla. Po njegovom mišljenju, oduvek je zgodnija od Larija i posle jedine noći koju su zajedno proveli... Prišao je da joj se pridruži. Odmah će znati je li joj se Lari poverio.
„Zdravo, Spensere“, rekla je. Kreg se sagnuo da je poljubi u obraze. „Gibsone“, rekla je Sara, „ovo je Spenser Kreg, Larijev stari prijatelj iz fakultetskih dana. Spensere, ovo je Gibson Grejem, Larijev agent.“
„Vi ste uložili novac u predstavu, zar ne?“, upitao je Gibson. „Skroman iznos“, priznao je Kreg.
„Nikad te nisam videla kao pokrovitelja", rekla je Sara.
„Uvek sam podržavao Larija“, rekao je Kreg, „ali s druge strane, nikada nisam ni sumnjao da će postati zvezda."
„I sam si postao neka zvezda“, osmehnula se Sara.
„Onda moram da pitam", nastavio je Kreg, „ako tako misliš, zašto me nikada ne pozoveš na razgovor?"
„Ne radim sa zločincima."
„Nadam se da te to neće sprečiti da nekom prilikom sa mnom izađeš na večeru, jer bih voleo da...“
„Stigla su prva izdanja novina“, prekinuo ih je Gibson. „Izvinite, idem da vidim imamo li hit ili samo uspešnu predstavu."
Gibson Grejem se brzo probio kroz balsku dvoranu i odgurnuo svakoga ko je bio toliko budalast da mu se nađe na putu. Dograbio je primerak Dejli telegrafa i okrenuo na rubriku sa recenzijama. Nasmešio se kada je video naslov: Oskar Vajld je u Vest endu i dalje na svom terenu. Ali kada je stigao do drugog pasusa, osmeh je prerastao u mrštenje.


Lorens Devenport pružio nam je svoje ustaljeno izvođenje, ovoga puta kao Džek, ali to nije važno jer je publika bila preplavljena obožavaocima dr Beresforda. Za razliku od njega, Eva Best, u ulozi Gvendoline Ferfeks, zablistala je od prvog izlaska na...


Gibson pogleda u Devenporta, zadovoljan što vidi da je ovaj udubljen u razgovor s mladim glumcem koji je neko vreme bio na odmoru.

31.


Kad su stigli do njegove ćelije, šteta je već bila napravljena. Sto beše razbijen na komade, dušeci iscepani, čaršavi poderani na dronjke a čelično ogledalce strgnuto sa zida. Kada je gospodin Hejgen povukao vrata i otvorio ih, zatekao je Denija kako pokušava da smakne umivaonik s postolja. Ka njemu jurnuše trojica čuvara, a on zamahnu na Hejgena. Takvim udarcem oborio bi čak i prvaka srednje kategorije, ali Hejgen se na vreme sagnuo. Drugi čuvar uhvatio je Denija za ruku, dok ga je treći oštro šutnuo iza kolena, što je Hejgenu dalo dovoljno vremena da se oporavi i stavi mu lisice na ruke i noge dok su ga njegove kolege držale pribijenog uz pod.
Izvukli su ga iz ćelije i oteglili niz čelične stepenice. Nisu mu dali da predahne dok nisu stigli do ljubičastog hodnika koji vodi u jedinicu za izolaciju. Stigli su do ćelije bez broja. Hejgen je otvorio vrata a preostala dvojica ga ubaciše unutra.
Deni je poprilično dugo ležao na hladnom kamenom podu. Da se na zidu ćelije nalazilo ogledalo, mogao bi da se divi masnici na oku i pokrivaču od modrica izatkanom preko tela. Nije za to mario; i ne mariš, kada izgubiš nadu i imaš narednih dvadeset godina da o tome razmišljaš.


***



„ Ja sam Malkolm Herst", rekao je predstavnik Odbora za puštanje na uslovnu slobodu. „Sedite, molim vas, gospodine Monkrife.“
Herst je razmišljao o tome kako bi trebalo da se obrati zatvoreniku. „Podneli ste molbu da budete pušteni na uslovnu slobodu, gospodine Monkrife", počeo je, „i moja je dužnost da napišem izveštaj koji će Odbor razmotriti. Razume se, pročitao sam vaš dosije, u kojem podrobno piše kako ste se ponašali u zatvoru, a i načelnik vašeg krila, gospodin Pesko, opisao vas je kao uzornog zatvorenika." Nik ništa nije rekao.
„Takođe sam primetio da ste unapređeni zatvorenik, koji radi u biblioteci i pomaže zatvorskom osoblju tako što predaje engleski jezik i istoriju. Čini se da ste imali izuzetnog uspeha s nekim zatvorenicima, koji su dobili diplomu srednje škole, a posebno s jednim. On se trenutno sprema da polaže tri ispita koji su uslov za upis na fakultet.“
Nik tužno klimnu glavom. Pesko mu je dojavio kako su Deniju odbili žalbu i da se vraća iz Vrhovnog krivičnog suda. Želeo je da bude u ćeliji kada Deni bude stigao, ali nažalost, Odbor za puštanje na uslovnu slobodu zakazao je razgovor pre nekoliko nedelja.
Nik je već rešio da stupi u vezu s Aleksom Redmejnom čim bude bio pušten na slobodu i ponudi se da pomogne koliko god može. Nije mogao da shvati zašto sudija nije dozvolio da kaseta bude puštena. Kada se bude vratio u ćeliju, Deni će mu bez sumnje reći zašto. Pokušao je da se usredsredi na ono što inu govori predstavnik Odbora za puštanje na uslovnu slobodu.
„Vidim da ste za vreme provedeno u zatvoru, gospodine Monkrife, stekli diplomu iz engleskog jezika Otvorenog univerziteta." Nik klimnu glavom. „Iako je vaš zatvorski dosije za svaku pohvalu, siguran sam kako ćete razumeti da vam i dalje moram postaviti neka pitanja pre no što završim izveštaj."
Nika je Pesko već posavetovao kako bi ta pitanja mogla da glase. „Naravno", odgovorio je.
„Vojni odbor osudio vas je da ste na dužnosti bili nemarni i nesavesni, povodom čega ste se izjasnili da ste krivi. Odbor vam je oduzeo čin i osudio vas na osam godina robije. Je li to tačno?“
„Jeste, gospodine Herste.“
Herst je štriklirao prvu kućicu. „Vaš vod je čuvao grupu srpskih zatvorenika kada se družina albanskih gerilaca dovezla do logora i pucala u vazduh iz kalašnjikova.“
„Tako je.“
„Vaš narednik je uzvratio.“
„Hicima upozorenja", rekao je Nik, „pošto sam pobunjenicima izdao jasno naređenje da prekinu paljbu.“
„Ali dvojica posmatrača Ujedinjenih nacija koji su prisustvovali čitavom incidentu posvedočili su na vašem suđenju da su Albanci u tom trenutku iz pušaka pucali samo u vazduh.“ Nik nije pokušao da se odbrani. „I iako sami niste ispalili nijedan hitac, tom prilikom ste bili komandir straže.“
„Bio sam.“
„I slažete se da ste dobili pravičnu kaznu.“
„Slažem se.“
herst je napravio novu belešku pre no što je upitao: „A ukoliko bi Odbor preporučio da budete pušteni na slobodu pošto ste odslužili samo polovinu kazne, kakvi su vam planovi za neposrednu budućnost?"
„Nameravam da se vratim u Škotsku, gde bih prihvatio mesto nastavnika u bilo kojoj školi koja bi htela da me zaposli."
Herst je štriklirao još jednu kućicu pre no što je prešao na sledeće pitanje. „Imate li ikakvih novčanih poteškoća koje bi vas mogle sprečiti da se zaposlite kao nastavnik?"
„Nemam“, rekao je Nik, „naprotiv. Deda mi je ostavio sasvim dovoljno novca da nikad ne bih morao da radim.“
Herst je štriklirao novu kućicu. „ Jeste li oženjeni, gospodine Monkrife?"
„Nisam“, rekao je Nik.
„Imate li dece, ili nekog drugog ko od vas zavisi?“
„Nemam.“
„Pijete li trenutno neke lekove?"
„Ne.“
„Ukoliko biste bili oslobođeni, imate li dom u koji biste mogli da odete?“
„Da, imam kuću u Londonu i još jednu u Škotskoj.“
„Imate li nekoga od porodice ko bi vam se našao ukoliko biste bili pušteni na slobodu?“
„Nemam“, rekao je Nik. Herst podiže pogled; to je prva kućica koju nije štriklirao. „Roditelji su mi umrli, a nemam ni braće ni sestara.“
„A rodbine?"
„Imam strica i strinu koji žive u Škotskoj, s kojima nikada nisam bio blizak, i tetku s majčine strane, koja živi u Kanadi i s kojom sam se dopisivao, ali se nikada nismo upoznali.“
„Shvatam", rekao je Herst. „Poslednje pitanje, gospodine Monkrife. Možda će delovati pomalo neobično ako imamo u vidu okolnosti u kojima se nalazite, ali svejedno moram da ga postavim. Možete li da se setite ijednog razloga zašto biste možda ponovo počinili isti zločin?“
„Pošto ne mogu da nastavim vojnu karijeru, za čim nemam ni najmanju želju, odgovor na vaše pitanje mora da bude odrečan."
„U potpunosti razumem", rekao je Herst i štriklirao poslednju kućicu. „Naposletku, želite li nešto da me pitate?“
„Samo kada ću biti obavešten o odluci Odbora.“
„Trebaće mi nekoliko dana da napišem izveštaj pre no što ga budem podneo Odboru“, rekao je Herst, „ali kada ga budu primili, stupiće u vezu s vama za najviše dve-tri nedelje.“
„Hvala vam, gospodine Herste.“
„Hvala i vama, ser Nikolase.“


***



„Nismo imali izbora, gospodine“, rekao je Pesko.
„Siguran sam da je tako, Reje“, rekao je upravnik, „ali zaista smatram da je ovom zatvoreniku potrebno malo zdravog razuma.“
„Šta hoćete da kažete, gospodine?", upitao je Pesko. „Na kraju krajeva, uništio je svoju ćeliju."
„Svestan sam toga, Reje, ali svi znamo kako osuđenici ponekad reaguju na doživotnu robiju kada im žalba bude odbijena: ili postanu nemi usamljenici, ili demoliraju ćeliju."
„Urazumiće ga nekoliko dana u samici", rekao je Pesko.
„Nadajmo se“, kazao je Barton, „jer bih voleo da ga što pre vratimo u mirne vode. Bistar je to momak. Nadao sam se da će biti prirodan Monkrifov naslednik."
„On je očigledan izbor, premda će automatski izgubiti svoj unapređeni status i morati da se vrati na osnovni."
„To ne mora da potraje duže od jednog meseca“, izjavio je upravnik.
„U međuvremenu“, reče Pesko, „šta da radim s njegovom radnom kategorijom? Da ga skinem s obrazovanja i vratim u okovanu družinu?“
„Bože sačuvaj!“, pobunio se Barton. „To bi bila veća kazna za nas no za njega.“
„A šta je s njegovim pravima u kantini?"
„Četiri nedelje neće dobijati platu i biće mu zabranjen pristup kantini."
„Razumem, gospodine“, rekao je Pesko.
„I popričaj s Monkrifom. On je najbliži Kartrajtov prijatelj. Vidi može li on malo da ga prizove pameti, kao i da mu se nađe narednih nekoliko nedelja.“
„Hoću, gospodine."
„Ko je sledeći?“
„Lič, gospodine.“
„Koja je optužba ovog puta?“
„Da nije vratio knjigu u biblioteku."
„Zar ne možeš da se postaraš za nešto tako beznačajno a da ne uplićeš mene?“, upitao je upravnik.
„U uobičajenim okolnostima bih mogao, gospodine, ali se u ovom slučaju radilo o vrednom primerku Pravničkog pregleda u kožnom povezu, koji Lič nije vratio uprkos brojnim usmenim i pismenim upozorenjima."
„I dalje ne vidim zašto mora da se javlja meni“, negodovao je Barton.
„Jer smo knjigu na kraju pronašli pocepanu u kontejneru iza bloka."
„Zašto bi to uradio?“
„Pretpostavljam zbog čega, gospodine, ali nemam dokaza."
„Novi način doturanja droge?“
„Kao što rekoh, gospodine, nemam dokaza. Ali Lič je na još jedan mesec vraćen u samicu, ako bi odlučio da razbije čitavu biblioteku." Pesko je oklevao. „Imamo još jedan problem."
„A to je?“
„Jedan od mojih doušnika kaže da je načuo kako Lič kaže da će se osvetiti Kartrajtu, čak i ako mu to bude poslednje u životu.“
„Zato što je bibliotekar?“
„Ne, nešto u vezi s nekom kasetom", odgovorio je Pesko, „ali ne mogu da saznam o čemu je tačno reč.“
„Samo to mi treba“, vajkao se upravnik. „Bolje obojicu drži pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom."
„Trenutno prilično kuburimo s osobljem“, rekao je Pesko.
„Onda uradi najbolje što možeš. Ne želim da se ponovi ono što se desilo onom nesrećniku u Garsajdu - a on je Liču samo pokazao dva podignuta prsta.“

32.


Deni je ležao na gornjem krevetu i sastavljao pismo o kojem je dobro razmislio. Nik je pokušao da ga odvrati, ali on je odlučio i ništa ga nije moglo naterati da se predomisli.
Nik se tuširao, a Veliki Al je u bolničkoj ambulanti pomagao medicinskoj sestri, te je Deni imao celu ćeliju za sebe. Sišao je s ležaja i seo za mali sto od ultrapasa. Zurio je u prazan list hartije. Potrajalo je pre no što je uspeo na napiše prvu rečenicu.


Draga Bet.
Ovo je poslednji put da fi pišem. Mnogo sam razmišljao o ovom pismu i zaključio da te ne mogu osuditi na istu doživotnu kaznu koja je meni nametnuta.


Pogledao je u Betinu fotografiju, selotejpom zalepljenu na zidu ispred njega.


Kao što znaš, neće me pustiti na slobodu pre pedesete i, u vezi s tim. Želim da započneš novi život bez mene. Ako mi ponovo budeš pisala, neću otvarati tvoja pisma: ako pokušaš da mi dođeš u posetu, ostaću u svojoj ćeliji; neću stupati u vezu s tobom, niti odgovarati na bilo kakav tvoj pokušaj da stupiš u vezu sa mnom. To sam odlučio i ništa me neće naterati da se predomislim.
Ni na trenutak nemoj pomisliti da ne volim tebe i Krisi. jer vas volim i voleću vas do kraja života. Ali ne sumnjam da je na duge staze. Ovo što činim najbolje za oboje.
Zbogom ljubavi.
Deni


Presavio je pismo i stavio ga u koverat koji je adresirao na Bet Vilson, Bejkon roud 27, Bo, istočni London.
Kada su se vrata ćelije otvorila, Deni je još gledao u Betinu fotografiju.
„Pisma“, rekao je čuvar koji je stajao u dovratku. „Jedno za Monkrifa i jedno za...“ Primetio je sat na Denijevom zglobu i srebrni lančić oko njegovog vrata i oklevao.
„Nik se tušira", objasnio je Deni.
„Dobro“, rekao je čuvar. „Imam jedno za tebe i jedno za Monkrifa.“
Deni je odmah prepoznao Betin uredan rukopis. Nije otvorio koverat, samo ga je iscepao, bacio komadiće u klozetsku šolju i povukao vodu. Drugi koverat stavio je na Nikov jastuk.
U gornjem levom uglu, masnim štampanim slovima bile su ispisane reči „Odbor za puštanje na uslovnu slobodu".


— o O o —



„Koliko puta sam mu pisao?“, upitao je Aleks Redmejn.
„Ovo je četvrto pismo koje ste mu poslali za poslednjih mesec dana“, odgovorila je njegova sekretarica.
Aleks pogleda kroz prozor. Nekoliko prilika u sudskim odorama žurilo je tamo-amo preko trga. „Sindrom doživotnih robijaša", rekao je.
„Sindrom doživotnih robijaša?"
„Ili prekineš sve veze sa spoljašnjim svetom, ili nastaviš da živiš kao da se ništa nije desilo. On je očigledno odlučio da prekine sve veze.“
„Ima li onda svrhe ponovo mu pisati?“
„O, da“, odvratio je Aleks. „Želim da bude siguran kako ga nisam zaboravio.“


— o O o —



Kada se Nik vratio s tuširanja, Deni je i dalje sedeo za stolom i čitao neka finansijska predviđanja koja su deo programa njegovih poslovnih studija, dok je Veliki Al ležao na svom krevetu. Nik je ušao u ćeliju s uzanim mokrim peškirom oko struka i ostavljao japankama tragove od vode na kamenom podu. Deni je prestao da piše i vratio mu sat, prsten i srebrni lančić.
„Hvala ti“, rekao je Nik. Onda je na svom jastuku spazio tanak mrk koverat. Na trenutak je samo gledao u njega. Deni i Veliki Al nisu ništa rekli jer su želeli da vide kako će Nik reagovati. Naposletku je uzeo plastični nož i otvorio koverat koji zatvorskim vlastima nije dozvoljeno da diraju.


Poštovani gospodine Monkrife,
Po nalogu Odbora za puštanje na uslovnu slobodu, obaveštavam vas da je vaša molba za rano puštanje usvojena. Kazna će vam stoga isteći 17. jula 2002. godine.
Sve pojedinosti o vašem puštanju na slobodu i uslovi za vašu uslovnu kaznu biće vam poslati naknadno, zajedno s imenom vašeg socijalnog radnika i službe kojoj treba da se javite.
S poštovanjem,
T. L. Vilijams


Nik pogleda u dvojicu cimera, ali nije morao ni da im kaže da će uskoro biti slobodan čovek.


— o O o —



„Posete!“, uzviknuo je glas koji je odjekivao s jednog kraja bloka na drugi. Nekoliko trenutaka kasnije vrata ćelije su se otvorila i čuvar je proverio spisak. „Imaš posetioca, Kartrajte. Istu mladu damu od prošle sedmice." Deni je okrenuo na novu stranicu Sumorne kuće 9 i samo odmahnuo glavom.
„Kako hoćeš", rekao je čuvar i zalupio vrata ćelije.
Nik i Veliki Al ništa nisu rekli. Obojica su odustali od pokušaja da ga nateraju da se predomisli.

33.


Pažljivo je odabrao taj dan, čak i sat, ali nije mogao da predvidi da će se čak i minut tako glatko uklopiti.
Upravnik je odredio dan, a stariji čuvar podržao njegovu odluku. Ovom prilikom biće napravljen izuzetak. Zatvorenicima će dozvoliti da izađu iz ćelija kako bi gledali fudbalsku utakmicu na Svetskom prvenstvu između reprezentacija Engleske i Argentine.
U pet do dvanaest, vrata su otključana i zatvorenici su pokuljali iz ćelija, krećući se u istom pravcu. Veliki Al, kao škotski patriota, osorno je odbio priliku da gleda starog neprijatelja na delu i ostao je ispružen na svom ležaju.
Deni se nalazio među onima koji sede napred. Usredsređeno je gledao u prastaru četvrtastu kutiju i čekao da sudija dune u pištaljku i utakmica počne. Svi zatvorenici pljeskali su i klicali još mnogo pre početnog udarca, s izuzetkom jednog, koji je ćutke stajao u zadnjem delu grupe. On nije gledao u televizor, već u otvorena vrata jedne ćelije na prvom spratu. Nije se micao. Čuvari ne primećuju zatvorenike koji se ne miču. Počinjao je da se pita nije li taj čovek zbog utakmice narušio svakodnevnu rutinu. Ali on ne gleda utakmicu. Pajtaš mu sedi na klupi napred, što znači da je još u svojoj ćeliji.
Trideset minuta kasnije, pri rezultatu nula prema nula, od njega još nije bilo ni traga.
A onda, baš pre no što je sudija dunuo u pištaljku da označi kraj prvog poluvremena, u argentinskom kaznenom prostoru srušen je engleski igrač. Činilo se da gomila oko TV-a proizvodi gotovo isto onoliko buke koliko trideset pet hiljada gledalaca na stadionu, a pridružilo se čak i nekoliko čuvara. Pozadinska buka beše deo njegovog plana. Pogled mu je ostao uperen u otvorena vrata kada je iznenada, bez ikakvog upozorenja, zec izašao iz svog kaveza u boksericama i japankama i s peškirom prebačenim preko ramena. Nije pogledao dole; fudbal ga očigledno nije zanimao.
Napravio je nekoliko koraka unazad dok se nije odvojio od grupe, ali to niko nije primetio. Okrenuo se i polako otišao do suprotnog kraja bloka, zatim se uz spiralne stepenice neopaženo popeo na prvi sprat. Niko se nije osvrnuo kada je sudija pokazao na belu tačku.
Kada je dospeo na poslednji stepenik, proverio je da li ga je neko primetio kako odlazi. Niko nije čak ni pogledao u njegovom pravcu. Argentinski igrači okružili su sudiju i bunili se, a kapiten Engleske uzeo je loptu i smireno ušao u kazneni prostor.
Zastao je ispred kupaonice i zagledao se unutra da bi otkrio kako je puna pare; što je takođe deo njegovog plana. Zakoračio je unutra i odahnuo što se samo jedan čovektušira. Nečujno se odgegao do drvene klupe u dnu prostorije, gde je u uglu ležao jedan jedini uredno presavijeni peškir. Uzeo ga je i pažljivo uvmuo u omču. Zatvorenik koji je stajao pod tušem utrljavao je šampon u kosu.
Svi u prizemlju su zaćutali. Kada je Dejvid Bekam stavio loptu na belu tačku, nije se čula ni muva. Neki su čak i prestali da dišu kada je napravio dva-tri koraka unazad.
Čovek u kupaonici napravio je dva-tri koraka unapred kada je Bekam desnom nogom šutnuo loptu. Urlik koji je usledio podsećao je na zatvorske nerede, a pridružili su mu se i čuvari.
Kada je začuo urlik, zatvorenik koji je pod tušem ispirao kosu otvorio je oči i istog trena morao da stavi ruku na čelo kako bi sprečio da mu još sapunice dospe u oči. Upravo je hteo da izađe ispod tuša i dohvati peškir s klupe kada je među prepone dobio udarac kolenom toliko snažan da bi zadivio čak i Bekama, posle čega je usledila pesnica posred rebara koja ga je bacila na pločicama obložen zid. Pokušao je da uzvrati, ali mu je vrat bio snažno pritisnut podlakticom, dok ga je druga ruka zgrabila za kosu i cimnula mu glavu unazad. Bio je to samo jedan brz pokret i, premda niko nije čuo da je kost pukla, kada mu je teio pušteno, skljokalo se na pod kao marioneta kojoj su presekli konce.
Njegov napadač se sagnuo i pažljivo mu stavio omču oko vrata, a zatim upotrebio svu snagu da podigne mrtvaca i drži ga uza zid dok je drugi kraj peškira vezivao za prečku tuša. Polako je spustio telo na mesto i na tren se udaljio da bi se divio svom delu. Vratio se do ulaza u kupaonicu i provirio iza dovratka kako bi proverio šta se dole dešava. Slavlje je već izmaklo kontroli i svi čuvari bili su potpuno zauzeti, pošto su pazili da zatvorenici ne počnu da razbijaju nameštaj.
Kretao se kao mačka dok je brzo i nečujno silazio natrag niz spiralne stepenice. Nije se obazirao na vodu koja je kapala sa njega i koja će se osušiti mnogo pre no što utakmici bude došao kraj. Za manje od minuta našao se u svojoj ćeliji. Na postelji su mu ležali peškir, čista majica i farmerke, čiste čarape i adidas trenerka. Brzo je skinuo mokru odeću, obrisao se i obukao čistu. Zatim je u malom čeličnom ogledalu na zidu proverio kakva mu je kosa i ponovo se iskrao iz ćelije.
Zatvorenici su nestrpljivo čekali početak drugog poluvremena. Neopaženo se pridružio ostalim zatvorenicima i polako - korak ovamo, pokret u stranu - stigao u središte gomile. Najveći deo drugog poluvremena rulja je požurivala sudiju da dune u pištaljku i označi kraj utakmice kako bi Engleska mogla da ode s terena kao pobednik pri rezultatu od jedan prema nula.
Kada se pištaljka konačno poslednji put oglasila, došlo je do još jedne provale buke. Nekoliko čuvara je povikalo: „Nazad u svoje ćelije“, ali zatvorenici nisu odmah poslušali.
Okrenuo se, namerno zakoračio ka određenom čuvaru i u prolazu ga udario u lakat.
„Pazi kuda ideš, Liče“, rekao je Pesko.
„Izvinite, šefe“, rekao je Lič i nastavio svojim putem.


— o O o —



Deni se vratio na sprat. Znao je da je Veliki Al već otišao da se javi u ambulantu, ali se iznenadio što u ćeliji nema Nika. Seo je za sto i zagledao se u Betinu fotografiju koja je i dalje bila selotejpom zalepljena na zid. Probudila mu je uspomene na Barnija. Njih dvojica sedeli bi u svom lokalu i zajedno gledali utakmicu da... Deni je probao da se usredsredi na esej koji je do sutradan morao da preda, ali je samo nastavio da gleda u fotografiju i trudio se da uveri sebe kako mu Bet ne nedostaje.
Najednom se blokom razlegla dreka iz razglasa, a odmah potom začuli su se i čuvari koji su vrištali: „Nazad u svoje ćelije!" Nekoliko trenutaka kasnije, vrata ćelije su se otvorila i glavu je promolio jedan čuvar. „Monkrife, gde je Veliki Al?“
Deni se nije ni potrudio da ga ispravi - na kraju krajeva, i dalje je na sebi imao Nikov sat, prsten i srebrni lančić koji su mu povereni na čuvanje - i jednostavno je rekao: „Verovatno je na poslu u bolnici.“
Kada su se vrata zalupila, Deni se zapitao zašto ga čuvar nije pitao gde je on sam. Nemoguće je usredsrediti se na esej pored toliko buke svuda unaokolo. Pretpostavio je da, zbog pobede Engleske, odvlače u samicu nekog zatvorenika koji je preterao sa slavljem. Nekoliko minuta kasnije, vrata je opet otvorio isti čuvar i unutra je ušao Veliki Al.
„Zdravo, Niče“, glasno je rekao pre no što su se vrata zalupila.
„Koju igru igraš?“, upitao je Deni.
Veliki Al stavi prst na usta, dođe do umivaonika i sede na njega.
„Ne mogu da me vide dok sedim ovde, zato se pravi da radiš i ne okreći se.“
„Ali zašto...“
„I ćuti, samo slušaj.“ Deni je uzeo olovku i pretvarao se da pažljivo radi na eseju. „Nik se roknuo.“
Deniju se učini da će mu pozliti. „Ali zašto...“ ponovio je. „Rekao sam da ćutiš. Našli su ga obešenog u kupaonici.“ Deni poče da udara pesnicom po stolu. „To ne može biti istina.“
„Umukni, gluperdo, i slušaj. Bio sam u ambulanti kada su unutra utrčala dva firera - jedan od njih je rekao: ’Sestro, brzo ovamo, Kartrajt se roknuo.’ Znao sam da su to budalaštine, jer sam te nekoliko minuta ranije video na fudbalu. To je mogao da bude samo Nik. On uvek ide na tuširanje kada postoji najmanja verovatnoća da će ga neko uznemiravati.“
„Ali zašto...?“
„Pusti sad zašto, Deni momče“, strogo je rekao Veliki Al. „Fireri i sestra su otrčali, te sam na nekoliko minuta ostao sam. Zatim se pojavio još jedan firer i vratio me ovamo.“ Deni je pažljivo slušao. „Rekao mi je da si ti izvršio samoubistvo.“
„Ali otkriće da nisam ja čim...“
„Neće“, rekao je V eliki Al, „jer sam imao dovoljno vremena da zamenim imena na vašim kartonima.“
„Šta si uradio?“, s nevericom je upitao Deni.
„Čuo si me.“
„Ali zar mi nisi rekao da su kartoni uvek zaključani?“
„Jesu, ali ne kada je ambulanta otvorena, u slučaju da sestra mora da proveri nečije lekove. A ona je žurno otišla.“ Veliki Al je zaćutao kada je začuo nekoga u hodniku. „Nastavi da pišeš“, rekao je i ustao, a onda se vratio u krevet i legao. Kroz špijunku je provirilo jedno oko, a zatim prešlo na narednu ćeliju.
„Ali zašto si to uradio?“, upitao je Deni.
„Kada mu budu proverili otiske prstiju i krvnu grupu, nastaviće da misle kako si se ti roknuo jer nisi mogao da podneseš još dvadeset godina u ovoj rupčagi."
„Ali Nik nije imao razloga da se obesi.“
„Znam“, rekao je Veliki Al. „Ali dok god misle da si ti na kraju tog užeta, neće biti istrage “
„Ali to ne objašnjava zašto si zamenio...“, poče Deni. Neko vreme je ćutao, a zatim dodao: „Znači da kroz šest nedelja odavde mogu da izađem kao slobodan čovek.“
„Brzo kapiraš, Deni momče.“
Kada je počeo da shvata koje će biti posledice nepromišljenog postupka Velikog Ala, Deni preblede kao krpa. Zurio je u Betinu fotografiju. Čak i ako mu pođe za rukom da pobegne, i dalje neće moći da ode kod nje. Moraće ostatak života da provede pretvarajući se da je Nik Monkrif. „Nisi se setio da me prvo pitaš?“, rekao je.
„Da sam te pitao, bilo bi prekasno. Ne zaboravi, na ovom mestu ima samo pet-šest ljudi koji mogu da vas razlikuju, a kada budu proverili karton, čak će i oni biti programirani da misle kako si mrtav.“
„Ali šta ako nas uhvate?"
„Ti ćeš nastaviti sa služiš doživotnu kaznu, a ja ću izgubiti posao u bolnici i ponovo morati da radim kao čisiač krila. Jaka stvar.“
Deni je neko vreme ćutao. Naposlelku je rekao: „Nisam siguran da mogu to da izvedem, ali ako, i zaista mislim ako...“
„Nema vremena za ’ako’, Deni momče. Verovatno imaš dvadeset četiri časa pre no što se vrata ćelije opet otvore, a dotad ćeš morati da odlučiš jesi li Deni Kartrajt, koji će robijati još dvadeset godina zbog zločina koji nije počinio, ili ser Nikolas Monkrif, koji za šest nedelja treba da bude pušten na slobodu. I da se ne lažemo, imaćeš daleko bolje izglede da spereš liagu sa svog imena kada budeš napolju - da ne pominjem to što ćeš moći da središ skotove koji su ti ubili druga.“
„Treba mi vremena da razmislim", rekao je Deni i počeo da se penje na gornji krevet.
„Nemoj predugo“, rekao je Veliki Al. „I ne zaboravi da je Nik uvek spavao na donjem ležaju."

34.


„Nik je bio pet meseci stariji od mene", rekao je Deni, „i centimetar niži.“
„Otkud znaš?“, nervozno je upitao Veliki Al.
„Sve piše u njegovim dnevnicima", odgovorio je Deni. „Upravo sam stigao do dela kada se pojavljujem u ovoj ćeliji a vas dvojica morate da odlučite koju priču da mi ispričate.“ Veliki Al se namrštio. „Protekle dve godine bio sam slep, a istina mi se sve vreme nalazila ispred nosa.“ Veliki Al je i dalje ćutao. „Ti si narednik koji je upucao dvojicu kosovskih Albanaca kada je Nikov vod dobio naređenje da čuva grupu srpskih zarobljenika.“
„Još gore“, rekao je Veliki Al. „To se desilo nakon što je kapetan Monkrif izdao jasnu naredbu da se ne otvara vatra dok ih ne upozori i na engleskom i na srpskom.“
„A ti si odlučio da se oglušiš o naredbu.“
„Nema svrhe upozoravati nekoga ko već puca na tebe.“
„Ali dvojica posmatrača Ujedinjenih nacija rekli su na vojnom sudu da su Albanci iz oružja pucali samo u vazduh „Što su zapazili iz sigurnosti hotelskog apartmana na drugoj strani trga.“
„I Nik je preuzeo krivicu na sebe.“
„Jeste“, reče Veliki Al. „Uprkos tome što sam zapovedniku vojne policije rekao šta se dogodilo, odlučili su da poveruju Niku a ne meni.“
„Zbog čega su tebe optužili za ubistvo bez predumišljaja.“
„I osudili na samo deset godina umesto na dvadeset dve bez mogućnosti smanjenja kazne.“
„Nik mnogo piše o tvojoj hrabrosti i o tome kako si spasao pola voda, uključujući i njega, kada ste služili u Iraku.“
„Preterivao je.“
„To nije njegov stil“, rekao je Deni, „mada objašnjava zašto je hteo da s tobom podeli krivicu, iako si se oglušio o njegova naredenja.“
„Rekao sam istinu vojnom sudu“, ponovio je Veliki Al, „ali oni su Niku ipak oduzeli čin i osudili ga na osam godina zbog nemarnog i nesavesnog obavljanja dužnosti. Misliš li da prođe jedan jedini dan a da ne pomislim koliko se radi mene žrtvovao? Ali u jedno sam uveren - želeo bi da zauzmeš njegovo mesto.“
„Kako možeš da budeš toliko siguran?“
„Čitaj dalje, Deni momče, čitaj dalje.“


— o O o —



„Pomalo mi smrdi čitava ova epizoda“, rekao je Rej Pesko.
„Na šta ciljaš?“, upitao je upravnik. „Znaš vrlo dobro kao i ja da nije neuobičajeno da osuđenik na doživotnu robiju izvrši samoubistvo samo nekoliko dana pošto mu odbiju žalbu.“
„Ali ne Kartrajt. On je imao previše razloga za život.“
„Ne možemo ni da naslutimo šta mu se dešavalo u glavi“, rekao je upravnik. „Ne zaboravi da je razvalio ćeliju i završio u samici. Takođe je odbijao da vidi verenicu i dete kad god bi mu došli u posetu - nije hteo čak ni da otvara njena pisma.“
„Istina je. Ali je li tek slučajnost što se ovo desilo samo nekoliko dana pošto je Lič pretio da će mu se osvetiti?"
„U poslednjem izveštaju napisao si da između njih dvojice nema nikakvih kontakata od incidenta u biblioteci.“
„To me i brine", rekao je Pesko. „Ako nameravaš nekoga da ubiješ, poslednje što želiš jeste da budeš viđen u njegovoj blizini."
„Lekar je potvrdio da je uzrok Kartrajtove smrti slomljen vrat.“
„Lič je sasvim sposoban da nekome slomi vrat.“
„Zato što nije vratio knjigu iz biblioteke?“
„I na mesec dana završio u samici“, rekao je Pesko.
„Šta je s kasetom o kojoj si pričao?“
Pesko odmahnu glavom. „Ne znam ništa više o tome“, priznao je. „I dalje imam samo osećaj...“
„Bolje bi bilo da imaš nešto više od osećaja, Reje, ako očekuješ da otvorim punu istragu.“
„Nekoliko minuta pre no što je telo pronađeno, Lič je namerno naleteo na mene.“
„Pa šta?“, rekao je upravnik.
„Bio je u potpuno novoj trenerci."
„Vodi li ovo nekud?“
„Kada je utakmica počela, primetio sam da ima plave zatvorske patike. Otkud onda da je na kraju utakmice bio u potpuno novoj adidas trenerci? To nema smisla.“
„Koliko god se ja divio tvojim moćima zapažanja, Reje, nemaš dovoljno dokaza da bi me uverio kako treba da otvorimo istragu."
„Kosa mu je bila mokra.“
„Reje“, rekao je upravnik, „imamo dva izbora. Ili da prihvatimo lekarev izveštaj i potvrdimo svojim nadređenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova da je u pitanju samoubistvo, ili da pozovemo policiju i zatražimo od njih da sprovedu punu istragu. Ako odaberemo drugo, trebaće mi malo više od mokre kose i nove trenerke."
„Ali ako Lič...“
„Prvo što bi nas pitali bilo bi zašto, ako smo već znali za Ličovu pretnju Kartrajtu, nismo preporučili da Lič istog dana bude premešten u drugi zatvor.“
Neko je tiho pokucao na vrata.
„Napred“, rekao je upravnik.
„Izvinite što vas uznemiravam“, rekla je njegova sekretarica, „ali mislila sam da biste ovo odmah želeli da vidite.“ Pružila mu je list zatvorske hartije na linije.
Dvaput je pročitao kratku poruku pre no što ju je prosledio Reju Pesku.
„E, to se zove dokaz“, rekao je upravnik.


— o O o —



U trenutku kada mu je zazvonio mobilni telefon, Pejn je klijentu pokazivao luksuzan stan na vrhu nebodera u Mejferu. Obično ga je isključivao kad god je bio s potencijalnim kupcem, ali kada se na ekranu pojavilo Spenserovo ime, izvinio se i otišao u susednu prostoriju da primi poziv.
„Lepe vesti“, rekao je Kreg. „Kartrajt je mrtav.“
„Mrtav?“
„Izvršio je samoubistvo - našli su ga obešenog u kupaonici.“
„Otkud znaš?“
„Piše na sedamnaestoj strani Ivning standarda. Ostavio je čak i samoubilačku poruku što znači da je našim nevoljama kraj.“
„Nije dok kaseta i dalje postoji“, podsetio ga je Pejn.
„Nikoga neće zanimati kaseta na kojoj jedan mrtvac priča o drugom mrtvacu.“


— o O o —



Vrata ćelije se otvoriše i unutra zakorači Pesko. Neko vreme gledao je u Denija, ali nije progovarao. Deni podiže pogled s dnevnika; stigao je do datuma kada je Nik razgovarao sa Herstom iz Odbora za puštanje na uslovnu slobodu. Istog dana njemu su odbili žalbu. Tog dana je i polupao ćeliju i završio u samici.
„U redu, momci, pojedite nešto pa natrag na posao. I, Monkrife“, rekao je Pesko, „žao mi je zbog tvog prijatelja Kartrajta. Što se mene tiče, on nije kriv.“ Deni je pokušao da se seti prikladnog odgovora, ali Pesko je već otključavao vrata susedne ćelije.
„Zna“, tiho je rekao Veliki Al.
„Onda smo gotovi", rekao je Deni.
„Ne bih rekao“, reče Veliki Al. „Zbog nečega je prihvatio priču o samoubistvu, a ja bih se opkladio da nije jedini koji sumnja. Uzgred, Niče, zašto si se predomislio?"
Deni uze dnevnik, vrati nekoliko stranica i pročita reči: Kad bih mogao da zamenim mesto s Denijem, učinio bih to. On ima daleko više prava na slobodu od mene.

35.


Deni je stajao što je neupadljivije mogao u zadnjem delu crkvenog groblja kada je otac Majkl podigao desnu ruku i u vazduhu opisao znak krsta.
Upravnik je prihvatio Nikovu molbu da prisustvuje sahrani Denija Kartrajta u crkvi Svete Marije u Bou. Odbio je sličnu molbu Velikog Ala zbog toga što je ovaj imao da odsluži još najmanje četrnaest meseci i što još nije pušten na uslovnu slobodu.
Kada je neobeleženi auto skrenuo u Majl end roud, Deni je pogledao kroz prozor i tražio poznate prizore. Prošli su pored njegovog omiljenog restorana brze hrane, pored njegovog lokala, Krune i podvezice, i bioskopa Odeon gde su on i Bet sedeli u zadnjem redu svakog petka uveče. Kada su se zaustavili na semaforu ispred Opšte srednje škole „Klement Etli“, stisnuo je pesnicu i pomislio na protraćene godine koje je u njoj proveo.
Trudio se da ne gleda kada su prolazili kraj „Vilsonove radionice“, ali nije odoleo. U malenom dvorištu nije bilo mnogo znakova života. Trebalo bi malo više od krečenja da bi iko pomislio da kupi polovan auto iz „Vilsonove radionice“. Preusmerio je pažnju na garažu Montija Hjuza preko puta: red za redom bleštavih novih mercedesa s otmeno odevenim prodavcima koji se veselo osmehuju.
Upravnik je podsetio Monkrifa da će, iako mu je ostalo da odsluži samo pet nedelja, ipak morati da ide u pratnji dvojice čuvara, koji se ni u jednom trenutku neće od njega odvajati. A ukoliko se bude oglušio o bilo koje od tih ograničenja, upravnik neće oklevati da Odboru za puštanje na uslovnu slobodu preporuči da poništi odluku o ranom puštanju, što bi dovelo do toga da mora odslužiti još četiri godine.
„Ali sve to već znaš“, nastavio je Majkl Barton, „jer su ista ograničenja važila kada si prisustvovao očevoj sahrani pre samo nekoliko meseci.“ Deni ništa nije rekao.
Upravnikova ograničenja, kako ih je nazivao, Deniju su prilično odgovarala, jer mu nije dozvoljeno da se meša s Kartrajtovima, njihovim prijateljima, kao ni s bilo kim od civila. Zapravo, zabranjeno mu je da razgovara s bilo kim sem sa čuvarima u svojoj pratnji dok se ne bude ponovo našao unutar zatvorskih zidova. Mogućnost da provede još četiri godine u Belmaršu sasvim je dovoljna da ne pomišlja ni na kakve gluposti.
Stajao je između Peska i Dženkinsa, poprilično iza ožalošćenih koji su okruživali grob. Deniju je laknulo kada je shvatio da je Nikova odeća kao šivena za njega - pa dobro, možda su pantalone mogle da budu koji centimetar duže, i premda nikada dotad nije stavljao šešir, koristio mu je, jer mu je zaklanjao lice od radoznalih posmatrača.
Otac Majkl je započeo opelo molitvom dok je Deni posmatrao skup, daleko veći no što je očekivao. Majka mu je bila bleda i umorna, kao da je danima plakala, a Bet toliko mršava da je haljina koju je dobro pamtio sada visila na njoj i nije više naglašavala njen dražestan stas. Samo je njegova dvogodišnja kćerka Kristi bila nesvesna svega što se oko nje događa dok se mirno igrala kraj svoje majke; s druge strane, ona se sa svojim tatom srela samo nakratko u nekoliko navrata, te ga je verovatno odavno zaboravila. Deni se nadao da njena jedina uspomena na oca neće biti to kako ga posećuje u zatvoru.
Dirnulo ga je kada je video da kraj Bet stoji i njen otac, pognute glave, a odmah iza porodice visoki otmeni mladić u crnom odelu, napućenih usana, s tinjajućim gnevom u očima. Deni najednom oseti grižu savesti što od žalbenog postupka nije odgovorio ni na jedno pismo Aleksa Redmejna.
Kada je otac Majkl završio s pojanjem molitvi, sagnuo je glavu pre no što je započeo posmrtni govor. „Smrt Denija Kartrajta je savremena tragedija", rekao je župljanima dok je gledao u mrtvački sanduk. „Mladić koji je zalutao i na ovom svetu se toliko mučio da je uzeo vlastiti život. Nama koji smo Denija poznavali i dalje je teško da poverujemo da je takav blag, pažljiv čovek uopšte mogao počiniti bilo kakav zločin, a kamoli ubiti svog najboljeg prijatelja. Zaista, mnoge od nas u ovoj župi“, pogledao je u jednog nedužnog pozornika koji je stajao na ulazu u crkvu, „tek treba uveriti da je policija uhapsila pravog krivca.“ Neki od ožalošćenih oko groba počeše da pljeskaju. Deniju bi drago što vidi da je među njima i Betin otac.
Otac Majkl podiže glavu. „Ali zasad, pamtimo sina, mladog oca, darovitog vođu i sportistu, jer mnogi od nas veruju da bi, da je Deni Kartrajt poživeo, njegovo ime odjeknulo mnogo dalje od ulica Boa.“ Po drugi put razlegao se aplauz. „Ali to nije Božja volja i u svojoj božanskoj nesaznatljivosti On je odlučio da uzme našeg sina, kako bi svoje preostale dane proveo s našim spasiocem." Sveštenik je poprskao svetom vodicom oko groba i, kada su sanduk spustili u zemlju, počeo da poje: „Neka Deniju bude podaren večni mir, o Gospode."
Dok je mladi hor tiho pojao „Nunc Dimittis“ 10 otac Majkl, Bet i ostatak Kartrajtovih klekli su kraj groba. Aleks Redmejn je, zajedno s još nekoliko ožalošćenih, čekao pozadi kako bi odao poslednju poštu. Aleks je pognuo glavu kao u molitvi i izgovorio nekoliko reči koje nije mogao da čuje ni Deni niti iko drugi prisutan: „Skinuću ti ljagu s imena kako bi konačno mogao da počivaš u miru.“
Deniju nisu dozvolili da se pomeri dok ne odu i poslednji ožalošćeni, uključujući Bet i Kristi, koje nijednom nisu pogledale u njegovom pravcu. Kada se Pesko najzad okrenuo da kaže Monkrifu kako bi trebalo da krenu, video je da ovaj plaće. Deni je želeo da objasni kako ne proliva suze samo zbog svog dragog prijatelja Nika, već zbog povlastice što je jedan od retkih pojedinaca koji je otkrio koliko ga vole njegovi najbliži.

36.


Deni je provodio svaki slobodan trenutak čitajući i iznova iščitavajući Nikove dnevnike, dok nije osetio da ne postoji ništa što o tom čoveku ne zna.
Veliki Al, koji je s Nikom služio pet godina pre no što su obojica izvedeni pred vojni sud i poslati u Belmarš, popunio je nekoliko praznina, uključujući to kako bi Deni trebalo da se ponese ukoliko ikada slučajno bude naišao na oficira Kameronskih gorštaka, i takođe ga podučio kako da s razdaljine od trideset koraka prepozna pukovsku kravatu. Beskrajno dugo su raspravljali o tome šta bi Nik prvo uradio kada bi ga pustili na slobodu.
„Otišao bi pravo u Škotsku“, rekao je Veliki Al.
„Ali imaću samo četrdeset pet funti i vaučer za voz.“
„Sve će ti to srediti gospodin Manro. Ne zaboravi da je Nik rekao kako bi ti s njim izašao na kraj daleko bolje nego on.“
„Kad bih bio on.“
„Ti jesi on“, rekao je Veliki Al, „zahvaljujući Luisu i Niku koji su zajedno obavili sjajan posao, te s Manroom ne bi trebalo da bude problema. Samo pazi da kada te prvi put bude video...“
„Drugi put.“
„...ali on se s Nikom sreo samo na sat i očekivaće da vidi ser Nikolasa Monkrifa, ne nekoga s kim se nikada dotad nije sreo. Veći problem će biti šta učiniti posle toga.“
„Odmah ću se vratiti u London“, reče Deni.
„Onda pazi da ne prilaziš Ist endu.“
„Milioni Londonaca nikada nisu bili u Ist endu“, uzbuđeno je rekao Deni. „I premda ne znam gde se nalazi Boltons, prilično sam siguran da je zapadno od Boa.“
„I šta ćeš raditi kada se budeš vratio u London?“
„Pošto sam prisustvovao sopstvenoj sahrani i morao da gledam kako Bet pati, odlučniji sam no ikada da se postaram da ona ne bude jedina koja zna kako nisam ubio njenog brata.“
„Kao onaj Francuz o kome si mi pričao - kako se zvaše?“
„Edmond Dantes", reče Deni. „I kao i on, neću biti zadovoljan dok se ne osvetim ljudima koji su mi obmanom uništili život.“
„Sve ćeš ih pobiti?"
„Ne, to bi bilo i suviše lako. Snaći će ih, da citiram Dimu, sudbina gora od smrti. Imao sam više no dovoljno vremena da smislim kako ću to izvesti.“
„Možda bi na taj spisak trebalo da dodaš i Liča“, rekao je Veliki Al.
„Liča? Zašto bih se bavio njime?"
„Zato što mislim da je Lič ubio Nika. Ne prestajem da se pitam zašto bi se Nik roknuo šest nedelja pre no što će ga pustiti na slobodu."
„Ali zašto bi Lič ubio Nika? Ako je s nekim u zavadi, u zavadi je sa mnom.“
„Nije se on nameračio na Nika“, rekao je Veliki Al. „Ne zaboravi da si na sebi imao Nikov srebrni lančić, sat i prsten dok se on tuširao.“
„Ali to znači...“
„Da je Lič ubio pogrešnog čoveka.“
„Ali nije moguće da je hteo da me ubije samo zato što sam ga zamolio da vrati knjigu u biblioteku.“
„I što je zbog toga opet završio u samici."
„Misliš da mu je to dovoljno da nekoga ubije?“
„Možda i nije“, rekao je Veliki Al. „Ali možeš biti siguran da Kreg ne bi platio za pogrešnu kasetu. A sumnjam da si među onima kojima gospodin Hejgen šalje božićne čestitke."
Deni se trudio da ne misli kako je možda nehotično odgovoran za Nikovu smrt.
„Ali ne brini, Niče. Kada budeš otišao odavde, Liča neće snaći sudbina gora od smrti.“


— o O o —



Spenser Kreg nije morao da gleda u jelovnik, jer se nalazio u svom omiljenom restoranu. Šef sale ga je tu viđao u pratnji različitih žena - ponekad čak dva-tri puta u istoj nedelji.
„Izvini što kasnim“, rekla je Sara i sela naspram njega. „Zadržao me je klijent."
„Previše radiš“, rekao je Kreg. „Ali uvek si radila.“
„Ovaj klijent uvek zakaže jednočasovni sastanak a onda očekuje da mu posvetim i ostatak popodneva. Nisam imala vremena ni da odem kući da se presvučem.“
„Nikada ne bih rekao“, kazao je Kreg. „U svakom slučaju, meni su bele bluze, crne suknje i crne podvezice sasvim neodoljive."
„Vidim da nisi izgubio ništa od svog šarma“, rekla je Sara i počela da proučava jelovnik.
„Hrana je ovde izvrsna", reče Kreg. „Preporučio bih ti...“
„Uveče jedem samo jedno jelo“, rekla je Sara. „To je jedno od mojih zlatnih pravila.“
„Sećam se tvojih zlatnih pravila s Kembridža", rekao je Kreg. „Zbog njih si diplomirala s boljim uspehom od mene.“
„Ali ti si dobio i priznanje za boks, ako se dobro sećam?“, rekla je Sara.
„Kako ti dobro pamtiš!“
„Reče mala Crvenkapa. Usput, kako je Lari? Nisam ga videla od premijere."
„Ni ja“, reče Kreg. „Ali s druge strane, više ne može uveče da izlazi i da se zabavlja."
„Nadam se da ga nisu previše povredile zlobne kritike."
„Ne vidim zašto bi“, rekao je Kreg. „Glumci su kao advokati - važno je samo mišljenje porote. Nikada me nije briga šta sudija misli.“
Kraj stola se ponovo pojavio konobar. „Ja bih kovača", 11 rekla je Sara, „ali bez umaka, molim vas, čak ni sa strane.“
„Za mene biftek, toliko krvav da krv maltene još teče“, rekao je Kreg. Vratio je jelovnik konobaru i pažnju ponovo posvetio Sari.
„Drago mi je što te vidim nakon sveg ovog vremena", rekao je, „posebno pošto se nismo rastali u najboljim odnosima. Mea culpa.“ 12
„Sada smo oboje malo stariji“, odgovorila je Sara. „Zapravo, zar se ne priča da ćeš biti među najmlađim državnim tužiocima iz naše generacije?"


— o O o —



Vrata ćelije se otvoriše, što iznenadi Denija i Velikog Ala, jer je zaključavanje oglašeno pre više od sata.
„Podneo si pismenu molbu da se sastaneš s upravnikom, Monkrife.“
„Jesam, gospodine Pesko“, rekao je Deni, „ukoliko je to moguće.“
„Posvetiće ti pet minuta sutra ujutru u osam.“ Vrata se zalupiše bez dodatnog objašnjenja.
„Svakim danom sve više zvučiš kao Nik“, reče Veliki Al. „Nastaviš li tako, uskoro ću ti salutirati i oslovljavati te s ’gospodine’."
„Voljno, naredniče“, našalio se Deni.
Veliki A1 se nasmejao, a onda upitao: „Zašto hoćeš da se vidiš s upravnikom? Da se nisi predomislio?“
„Nisam“, rekao je Deni dok je razmišljao. „U obrazovanju imam dvojicu mladića kojima bi koristilo da dele ćeliju, pošto obojica uče isti predmet."
„Ali dodela ćelija je dužnost gospodina Dženkinsa. Što ne poprićaš s njim?“
„Bih, ali postoji dodatni problem", rekao je Deni i trudio se da nešto smisli.
„A to je?“, upitao je Veliki Al.
„Obojica su se prijavila da budu bibliotekari. Hteo sam da predložim upravniku da ubuduće postavlja dvojicu bibliotekara, jer bi u suprotnom jedan od njih mogao završiti kao čistač krila.“
„Dobar pokušaj, Niče, ali nisi valjda stvarno očekivao da ću poverovati u te gluposti?“
„Jesam“, priznao je Deni.
„Pa, ako već pokušavaš da izblefiraš starog vojnika poput mene, pazi da ne doživiš iznenađenje - uvek imaj dobro pripremljenu priču.“
„Da je tebe neko pitao zašto hoćeš da se sastaneš s upravnikom“, upitao je Deni, „šta bi mu odgovorio?“
„Gledaj svoja posla."


— o O o —



„Mogu li da te odbacim kući?“, upitao je Kreg, kada mu je konobar vratio kreditnu karticu.
„Samo ako ti je usput“, rekla je Sara.
„Nadao sam se da će mi biti usput“, odvratio je dobro izbrušenom rečenicom.
Sara je ustala od stola ali nije odreagovala. Kreg ju je otpratio do vrata i pomogao da obuče kaput. Zatim ju je uzeo za ruku i odveo preko puta gde je parkirao porše. Otvorio je suvozačeva vrata i divio se njenim nogama dok je ulazila.
„Čejni vok?“, upitao je.
„Otkud znaš?“, upitala je Sara dok je vezivala sigurnosni pojas.
„Lari mi je kazao.“
„Ali rekao si...“
Kreg je upalio kola, nekoliko sekundi turirao, a zatim naglo jurnuo. Oštro je zašao za prvi ugao, zbog čega se Sara zanela ka njemu. Njegova leva ruka završila je na njenoj butini. Nežno ju je uklonila.
„Izvini zbog toga“, rekao je Kreg.
„Ništa zato“, rekla je Sara, ali se iznenadila pošto je isti štos ponovio i kada je zašao za sledeći ugao, i ovoga puta ruku mu je sklonila odlučnije. Preostali deo puta Kreg nije ponovo pokušavao, pa se zadovoljio ćaskanjem dok se nisu zaustavili ispred njenog stana u Čejni voku.
Sara otkači sigurnosni pojas jer je očekivala da Kreg izađe i otvori joj vrata, ali se on nagnu prema njoj i pokuša da je poljubi. Okrenula je glavu, tako da joj je usnama tek ovlaš dodirnuo obraz. Kreg je onda čvrsto obgrli oko struka i privuče sebi. Njene grudi behu pritisnute uz njegova prsa, a on joj drugu ruku stavi na butinu. Pokušala je da ga odgurne, ali je zaboravila koliko je snažan. Nasmešio joj se i ponovo probao da je poljubi. Pretvarala se da se predaje, nagnula se napred i ugrizla ga za jezik. Pao je nazad na sedište i uzviknuo: „Kučko!“
To Sari dade dovoljno vremena da otvori vrata, mada je ubrzo otkrila koliko je teško izaći iz poršea. Okrenula se da se suoči s njim. „Kad samo pomislim da sam se zavaravala kako si se možda promenio", ljutito je rekla. Zalupila je vrata i nije ga čula kako kaže: „Ne znam zašto sam se uopšte trudio. Nikad nisi umela da se tucaš.“


— o O o —



Pesko ga je odveo u upravnikovu kancelariju.
„Zašto si želeo da se sastaneš sa mnom, Monkrife?“, upitao je Barton.
„Prilično je osetljivo“, odgovorio je Deni.
„Slušam", rekao je upravnik.
„Tiče se Velikog Ala.“
„Koji je, ako se ispravno sećam, bio narednik u tvom vodu?“
„Tako je, gospodine, i zbog njega se osećam donekle odgovornim."
„Prirodno“, rekao je Pesko. „Pošto si ovde proveo četiri godine, Monkrife, znamo da nisi narkoman i da ti je najvažniji Kranov interes. Zato kaži šta imaš.“
„Načuo sam oštru svađu između Velikog Ala i Liča“, reče Deni. „Naravno, moguće je da preterujem i uveren sam da ću to moći da obuzdavam dok sam ovde, ali ako bi se Velikom Alu nešto dogodilo kada budem otišao, osećao bih se odgovornim."
„Hvala ti na upozorenju", rekao je upravnik. „Gospodin Pesko i ja već smo razgovarali šta da uradimo s Kranom kada budeš pušten na slobodu. Kad si već ovde, Monkrife", nastavio je upravnik, „šta misliš: ko bi trebalo da bude novi bibliotekar?“
„Postoje dva momka, Sedžvik i Poter, koji su sasvim sposobni da obavljaju posao. Ja bih podelio taj posao između njih dvojice.“
„Bio bi dobar upravnik, Monkrife.“
„Mislim da biste otkrili kako nemam neophodne kvalifikacije.“
Prvi put je Deni čuo kako se jedan od ove dvojice ljudi smeje. Upravnik je klimnuo glavom, a Pesko otvorio vrata kako bi Monkrifa otpratio na posao.
„Gospodine Pesko, možete li na tren da ostanete? Siguran sam kako Monkrif može da pronađe biblioteku i bez vaše pomoći."
„U redu, upravniče.“
„Koliko je još Monkrifu ostalo da odsluži?“, upitao je Barton kada je Deni za sobom zatvorio vrata.
„Još deset dana, gospodine", rekao je Pesko.
„Onda ćemo morati da radimo brzo ako nameravamo da premestimo Lića odavde.“
„Postoji alternativa, gospodine", rekao je Pesko.


— o O o —



Dok je razmatrao jedan problem, Hjugo Monkrif tapkao je kašičicom tvrdo kuvano jaje. Njegova supruga Margaret sedela je za suprotnim krajem stola i čitala list Skotsmen. Za doručkom su retko razgovarali; navika koja se tokom mnogo godina ustalila.
Hjugo je već pregledao jutarnju poštu. Tu je pismo iz lokalnog golf kluba i pismo iz Kaledonijskog društva, zajedno s još nekoliko cirkulara koje je stavljao s jedne strane dok napokon nije naišao na ono koje je tražio. Uzeo je nož za puter, otvorio koverat, izvadio pismo i uradio što i uvek, proverio potpis u dnu poslednje stranice: Dezmond Golbrejt. Ostavio je jaje netaknuto i počeo da razmišlja o savetu svog advokata.
Isprva se smešio, ali kada je stigao do poslednjeg pasusa namrštio se. Dezmond Golbrejt je potvrdio da se posle sahrane Hjugovog brata, Hjugov sinovac ser Nikolas sastao sa svojim advokatom. Frejzer Manro je pozvao Golbrejta narednog jutra i nije potegao pitanje dveju hipoteka. To je Golbrejta navelo da zaključi kako ser Nikolas neće dovoditi u pitanje Hjugovo pravo na dva miliona funti koja su podignuta pošto su založene dve kuće njegovog dede. Hjugo se nasmešio, uklonio vrh jajeta i uzeo zalogaj. Trebalo mu je mnogo vremena da nagovori svog brata Angusa da pod hipoteku stave i imanje i svoj londonski dom a da se prethodno ne posavetuju s Nikom, posebno pošto ih je Frejzer Manro nepokolebljivo savetovao da to ne čine. A Hjugo je morao brzo da radi kada je Angusov lekar potvrdio da su njegovom bratu preostale samo dve-tri sedmice života.
Otkad je Angus otišao iz puka, jedini njegov nerazdvojni drug Dostao je škotski viski. Hjugo je redovno posećivao Danbroti hol kako bi popio pokoju čašicu sa svojim bratom i retko odlazio pre no što bi popili celu bocu. Pred kraj, Angus bi bio voljan da potpiše gotovo svaki dokument koji bi pred njega stavili: prvo hipoteku na londonski posed koji je retko posećivao, zatim još jednu na imanje, za koje je Hjugo uspeo da ga ubedi kako mu očajnički treba renoviranje. Hjugo ga je naposletku nagovorio da okonča poslovnu saradnju sa Frejzerom Manroom koji je, po Hjugovom mišljenju, imao prevelik uticaj na njegovog brata.
Porodične poslove, po Hjugovoj želji, preuzeo je Dezmond Golbrejt, advokat koji je verovao da se treba držati slova zakona, ali je za njegov duh pokazivao tek prolazno zanimanje.
Hjugov konačni trijumf je Angusov testament koji je njegov brat potpisao samo dve-tri noći pre no što je preminuo. Hjugo je kao svedoke doveo sudiju za prekršaje, koji je slučajno sekretar njegovog lokalnog golf kluba, i lokalnog župnog sveštenika.
Kada je Hjugo naišao na raniji testament kojim je Angus najveći deo imanja zaveštao sinu jedincu Nikolasu, pocepao ga je i trudio se da ne pokazuje olakšanje kada mu je brat umro samo nekoliko meseci pre no što je Nik trebalo da bude pušten na slobodu. Ponovno sjedinjenje i pomirenje oca i sina nisu deo njegovog plana. Međutim, Golbrejt nije uspeo da od gospodina Manroa izvuče originalni primerak ranijeg ser Aleksandrovog testamenta, pošto je stari advokat ispravno istakao da sada zastupa glavnog baštinika, ser Nikolasa Monkrifa.
Kada je pojeo prvo jaje, Hjugo je iznova pročitao pasus u Golbrejtovom pismu zbog kojeg se namrštio. Opsovao je, zbog čega je njegova žena podigla pogled s novina, iznenađena tim prekidom njihove uobičajene rutine.
„Nik tvrdi da ne zna ništa o ključu koji mu je deda ostavio. Kako to kada smo svi videli da mu prokleta stvar visi oko vrata?“
„Nije ga imao na sahrani“, rekla je Margaret. „Pažljivo sam gledala kada je kleknuo da se pomoli.“
„Misliš li da zna šta taj ključ otkijučava?“, upitao je Hjugo. „Možda i zna“, odgovorila je Margaret, „što ne znači da zna gde da traži.“
„Trebalo je da nam otac kaže gde je sakrio svoju zbirku.“
„Ti i tvoj otac pred kraj gotovo da niste jedan s drugim razgovarali", podsetila ga je Margaret. „A o Angusu je mislio da je slabić, i kako previše voli flašu.“
„Istina, ali to ne rešava problem ključa.“
„Možda je došlo vreme da pribegnemo ozbiljnijoj taktici.“
„Šta ti je na umu, stara?"
„Mislim da se u narodu kaže ’da stavimo na njega flaster’. Kada Nik bude pušten na slobodu, platićemo nekome da ga prati. Ako zna gde se zbirka nalazi, odvešće nas pravo do nje.“
„Ali ja ne bih znao kako da...“, reče Hjugo.
„I ne razmišljaj o tome“, prekide ga Margaret. „Sve prepusti meni.“
„Kako ti kažeš, stara“, reče Hjugo i napade drugo jaje.

37.


Deni je ležao budan na donjem krevetu i razmišljao o svemu što se desilo otkad je Nik umro. Nije mogao da spava, uprkos tome što Veliki Al nije hrkao. Znao je da će mu poslednja noć u Belmaršu biti podjednako dugačka kao i prva - još jedna noć koju nikada neće zaboraviti.
Tokom poslednja dvadeset četiri časa, nekoliko čuvara i zatvorenika svratili su da se s njim pozdrave i požele mu sreću i time potvrdili koliko je Nik zaista bio popularan i poštovan.
Veliki A1 nije hrkao zato što je prethodnog jutra otpremljen iz Belmarša i prebačen u zatvor Vejlend u Norfoku, dok je Deni u Nikovo ime ponavljao gradivo za ispite. Deni je i dalje s nestrpljenjem očekivao ispite iz matematike, ali se razočarao što mora da odustane od ispita iz engleskog jer se Nik nije prijavio. Kada se Deni tog popodneva vratio u svoju ćeliju, nije bilo traga od Velikog Ala. Kao da gotovo nikada nije ni postojao. Denijii nisu čak pružili priliku da se s njim pozdravi.
Dotad je Veliki Al sigurno već shvatio zašto je Deni išao kod upravnika i verovatno je kipteo od besa. Ali Deni je znao da će se smiriti kada se bude smestio u zatvoru kategorije C, gde se u svakoj ćeliji nalazi televizor, hrana je gotovo jestiva, može se ići u teretanu koja nije krcata ljudima i, što je najvažnije, van ćelije se može provoditi četrnaest sati dnevno. Lič je takođe nestao, ali niko nije znao kuda, i nikoga nije bilo toliko briga da bi dvaput pitao.
Tokom proteklih nekoliko nedelja, Deni je počeo da u glavi pravi plan, ali on mu je u glavi i ostao, jer nije smeo da se izloži opasnosti i bilo šta stavi na hartiju. Ukoliko bi ga otkrili, bio bi osuđen na još dvadeset godina u paklu. Zaspao je.
Probudio se. U misli mu je prvo došao Barni, kome su život uzeli Kreg i pogrešno nazvani Musketari. Zatim je pomislio na Nika, koji mu je omogućio da dobije drugu priliku. Naposletku mu se misli okrenuše ka Bet, kada se još jednom podsetio da zbog odluke koju je doneo više nikada neće moći da je vidi.
Počeo je da razmišlja o sutrašnjem danu. Kada bude održao sastanak s Frejzerom Manroom i pokušao da reši Nikove neodložne probleme u Škotskoj, vratiće se u London i sprovesti u delo planove na kojima je radio proteklih šest sedmica. Iako je počeo da veruje kako postoje realni izgledi da skine ljagu sa svog imena, to ga neće sprečiti da potraži pravdu drugačije vrste - ono što bi Biblija nazvala odmazdom, a što je Edmond Dantes manje istančano opisao kao osvetu. Kako god. Zaspao je.
Probudio se. Prikrašće se svom plenu kao životinja i posmatrati ih iz daljine dok se odmaraju u prirodnom staništu: Spenser Kreg u sudnici, Džerald Pejn u svojoj kancelariji u Mejferu, a Lorens Devenport na pozornici. Tobi Mortimer, poslednji od četvorice Musketara, umro je jezivijom smrću od bilo koje smrti koju bi on mogao da smisli. Ali Deni prvo mora da otputuje u Škotsku, sastane se s Frejzerom Manroom i otkrije može li da prođe test inicijacije. Ako bude pao na prvoj prepreci, vratiće se u Belmarš do kraja nedelje. Zaspao je.
Probudio se. Rano jutarnje sunce pravilo je mutan kvadrat svetlosti na podu njegove ćelije, ali nije moglo da sakrije da se nalazi u zatvoru, jer su se na hladnom sivom kamenu jasno odražavale rešetke. Jedna ševa pokuša da veselom melodijom pozdravi zoru, ali ubrzo odlete.
Deni povuče u stranu zeleni najlonski čaršav i spusti bose noge na pod. Otišao je do malenog čeličnog umivaonika, napunio ga mlakom vodom i pažljivo se obrijao. Potom se oprao komadičem sapuna i zapitao dokle će mu se u porama zadržati miris zatvora.
Proučavao je sebe u malom čeličnom ogledalu iznad umivaonika. Delovi koje je video delovali su čisto. Poslednji put je obukao zatvorsku odeću: bokserice, košulju na plave i bele pruge, farmerke, sive čarape i Nikovu trenerku. Sedeo je na ivici kreveta i čekao da se pojavi Pesko, zveckajući ključevima i sa svojim uobičajenim jutarnjim pozdravom: „Hajdemo, momak. Vreme je za posao." Ne danas. Čekao je.
Kada se ključ najzad okrenuo u bravi i vrata se otvorila, Pesko je na licu imao širok kez. „’Bro jutro, Monkrife“, rekao je. „Pođi za mnom i požuri. Vreme je da podigneš svoje stvari iz magacina, odeš i sve nas ostaviš na miru.“
Dok su zatvorskim korakom išli kroz hodnik, Pesko reče: „Vreme se menja. Trebalo bi da imaš lep dan“, kao da Deni ide na izlet na morsku obalu.
„Kako da odavde stignem do Kings krosa?“, upitao je Deni. Nešto što bi Nik znao.
„Odvezeš se vozom od stanice Plumsted do Kenon strita, zatim metroom do Kings krosa“, rekao je Pesko kada su stigli do magacina. Zalupao je na dvostruka vrata, koja je nekoliko trenutaka kasnije otvorio magacioner.
„Dobro jutro, Monkrife“, reče Vebster. „Mora da si se ovom danu radovao protekle četiri godine." Deni ništa nije rekao. „Sve sam ti spremio“, nastavio je Vebster, uzeo dve pune plastične kese s police iza sebe i stavio ih na pult. Zatim je nestao pozadi i vratio se trenutak kasnije s velikim kožnim koferom prekrivenim prašinom na kome su crnim slovima bili ispisani inicijali N.A.M. „Lep komad prtljaga“, rekao je. „Šta predstavlja to ’A’?“
Deni nije mogao da se seti je li Nikovo srednje ime Angus, po njegovom ocu, ili Aleksandar, po njegovom dedi.
„Požuri malo, Monkrife“, reče Pesko. „Nemam čitav dan da stojim ovde i ćaskam.“
Deni je muški pokušao da obe plastične kese uzme u jednu ruku a veliki kožni kofer u drugu, ali je shvatio da na svakih nekoliko koraka mora da staje i premešta teret.
„Rado bih ti pomogao, Monkrife", prošaputao je Pesko, „ali ako bih to uradio, večito bi mi sedeli na glavi.“
Konačno su stigli do Denijeve ćelije. Pesko je otključao vrata. „Vratiću se po tebe kroz sat. Moram neke momke da odvedem do Vrhovnog krivičnog suda pre no što tebe pustimo na slobodu.“ Vrata ćelije zalupiše se Deniju u lice poslednji put.
Deni nije žurio. Otvorio je kofer i stavio ga na krevet Velikog Ala. Pitao se ko će te noći spavati na njegovom ležaju; neko ko će se kasnije tog jutra naći u Vrhovnom krivičnom sudu i nadati se da će ga porota proglasiti nedužnim. Ispraznio je plastične kese na postelju i osetio se kao pljačkaš koji razgleda plen: dva odela, tri košulje, nešto što je u dnevniku opisano kao konjičke pantalone od kepera, zajedno s dva para cokula, crnim i smeđim. Deni je odabrao tamno odelo koje je obukao na vlastitoj sahrani, bež košulju, prugastu kravatu i otmene crne cipele koje čak ni nakon četiri godine nije trebalo izglancati.
Deni Kartrajt stajao je pred ogledalom i zurio u ser Nikolasa Monkrifa, oficira i gospodina. Osećao se kao prevarant.
Presavio je zatvorsku odeću i stavio je na ivicu Nikovog kreveta. I dalje je taj krevet video kao Nikov. Zatim je ostatak odeće uredno spakovao u kofer pre no što je ispod ležaja izvukao Nikov dnevnik, zajedno sa fasciklom punom prepiske i sa oznakom Frejzer Manro - dvadeset osam pisama koja je Deni znao maltene napamet. Kada je završio pakovanje, ostalo je samo nekoliko Nikovih ličnih stvari, koje je Deni stavio na sto, i Betina slika zalepljena za zid. Pažljivo je odlepio selotejp pre no što je fotografiju stavio u bočni džep kofera, koji je onda uz škljocaj zatvorio i spustio kraj vrata ćelije.
Deni ponovo sede za sto i poče da posmatra lične stvari svog prijatelja. Stavio je Nikov tanak lonžin sat na čijoj je pozadini utisnuto 11.7.91. - poklon od dede za dvadeset prvi rođendan - zatim stavio zlatni prsten s porodičnim grbom Monkrifovih. Piljio je u crni kožni novčanik i još više se osećao kao lopov. Unutra je pronašao sedamdeset pet funti u gotovini i čekovnu knjižicu banke Kuts na čijim je koricama odštampana adresa u Strandu. Stavio je novčanik u unutrašnji džep, okrenuo plastičnu stolicu ka vratima ćelije, seo i čekao da se Pesko ponovo pojavi. Spremio se za beg. Dok je sedeo, setio se jednog od Nikovih omiljenih netačnih citata: U zatvoru, vreme čeka svakog čoveka. 13
Zavukao je ruku u košulju i dodirnuo ključ koji mu je visio s lančića oko vrata. Nije se približio otkriću šta on otključava - otključava kapije zatvora. Pretražio je dnevnike, preko hiljadu stranica, i nadao se najmanjem nagoveštaju, ali ništa nije pronašao. Ako je Nik znao, odneo je tajnu sa sobom u grob.
Sada se u bravi vrata njegove ćelije okretao potpuno drugačiji ključ. Vrata se otvoriše i otkriše Peska koji je pred njima stajao sam. Deni je očekivao da će mu reći: „Dobar pokušaj, Kartrajte, ali nisi valjda stvarno očekivao da ćeš se s tim provući?" Ali rekao je samo: „Vreme je da se ide, Monkrife, požuri.“
Deni je ustao, uzeo Nikov kofer i izašao na odmorište. Nije se osvrnuo da pogleda sobu koja mu je protekle dve godine bila dom. Krenuo je za Peskom odmorištem i niz spiralne stepenice. Dok je napuštao blok, pozdravljali su ga poklici i poruge onih koji će uskoro biti pušteni na slobodu i onih koji više nikada neće ugledati svetlost dana.
Nastavili su plavim hodnikom. Zaboravio je koliko se dvostrukih vrata nalazi između bloka B i prijemnog odeljenja, gde je Dženkins sedeo za pisaćim stolom i čekao ga.
„Dobro jutro, Monkrife", veselo je izjavio; njegov glas za one koji dolaze beše sasvim drugačiji od glasa za one koji odlaze. Pogledao je u otvorenu knjigovodstvenu svesku pred sobom. „Vidim da si za protekle četiri godine uštedeo dvesta jedanaest funti, a kako takođe imaš pravo na četrdeset pet funti dodatka zbog puštanja na slobodu, sve zajedno iznosi dvesta pedeset šest funti." Polako i pažljivo izbrojao je novac, pre no što ga je pružio Deniju. „Potpiši ovde“, rekao je. Deni se drugi put tog jutra potpisa kao Nik, a zatim stavi novac u novčanik. „Takođe imaš pravo na vaučer za voz do bilo kog dela zemlje za koji se odlučiš. U jednom smeru, razume se, jer više ne želimo da te vidimo ovde." Zatvorski humor.
Dženkins mu pruži vaučer za voz do Danbrota u Škotskoj, ali ne pre no što je Deni lažno potpisao još jedan dokument. Nije neobično što mu rukopis nalikuje Nikovom - na kraju krajeva, Nik ga je i naučio da piše.
„Gospodin Pesko će te ispratiti do kapije", rekao je Dženkins kada je proverio potpis. „Ja ću se pozdraviti s tobom ovde, jer imam osećaj da se više nikada nećemo sresti, što, nažalost, nemam priliku da kažem često.“
Deni se s njim rukovao, uzeo kofer i krenuo za Peskom iz prijemnog odeljenja, a zatim niz stepenice i u dvorište.
Zajedno su prepešačili sumorni betonski trg koji je služio kao parkiralište za zatvorske kombije i privatna vozila koja svakodnevno zakonito ulaze i izlaze. U vratarevoj kućici sedeo je čuvar koga Deni nikada dotad nije video.
„Prezime?", upitao je ne podižući pogled sa spiska za otpuštanje.
„Monkrif“‚ odgovorio je Deni.
„Broj?“
„CK4802", bez razmišljanja reče Deni.
Čuvar polako prstom krenu niz spisak. Na licu mu se pojavi izraz zbunjenosti.
„CK1079“, prošaputao je Pesko.
„CK1079“, ponovio je Deni i zadrhtao.
„A, da“, rekao je čuvar i zaustavio prst na prezimenu Monkrif. „Potpiši ovde.“
Dok je škrabao Nikov potpis u pravougaonu kućicu, Deniju se tresla ruka. Čuvar je uporedio ime sa zatvorskim brojem i fotografijom, pre no što je pogledao u Denija. Na trenutak je oklevao.
„Šta čekaš, Monkrife?“, strogo je rekao Pesko. „Neki od nas imaju posla, zar ne, gospodine Tomkinse?“
„Da, gospodine Pesko“, odgovorio je čuvar na kapiji i brzo pritisnuo crveno dugme ispod stola. Prva masivna električna kapija polako poče da se otvara.
Deni izađe iz vratareve kućice, i dalje nesiguran u kom pravcu bi trebalo da krene. Pesko ništa nije rekao.
Kada je prva kapija kliznula u otvor u zidu, Pesko konačno reče: „Želim ti sreću, momče, trebaće ti.“
Deni mu srdačno stegnu ruku. „Hvala vam, gospodine Pesko“, rekao je. „Za sve.“ Deni uze Nikov kofer i zakorači u prazninu između dva različita sveta. Prva kapija kliznu natrag na svoje mesto iza njega, a tren kasnije druga poče da se otvara.
Deni Kartrajt je izašao iz zatvora kao slobodan čovek. Prvi zatvorenik koji je ikada pobegao iz Belmarša.

TREĆA KNJIGA
SLOBODA




38.


Kada je Nik Monkrif prešao ulicu, jedno ili dvoje prolaznika pogledalo je u njega s blagim iznenađenjem. Nije neuobičajeno što iz te kapije izlazi zatvorenik, već što je u pitanju neko ko nosi kožni kofer i odeven je kao seoski gospodin.
Dok je koračao do najbliže stanice, Deni se nijednom nije osvmuo. Pošto je kupio kartu - prvi put posle dve godine je došao u dodir s gotovinom - ukrcao se na voz. Zurio je kroz prozor i osetio neobičnu nesigurnost. Nije bilo zidova, bodljikave žice, vrata s rešetkama i firera - zatvorskih čuvara. Izgledaj kao Nik, pričaj kao Nik, razmišljaj kao Deni.
U Kenon stritu Deni je preseo na metro. Putnici su se kretali drugačijom brzinom od one na koju je navikao u zatvoru. Nekoliko njih u otmenim odelima je govorilo otmenim naglaskom i baratalo otmenim novcem, ali Nik je pokazao da oni nisu nimalo pametniji od njega; samo su započeli život u drugačijoj kolevci.
Na Kings krosu, Nik je izašao i vukao težak kofer. Prošao je pored policajca koji nije ni pogiedao u njega. Posmatrao je tablu s rasporedom polazaka. Sledeći voz za Edinburg trebalo je da krene u jedanaest, i da u stanicu Vejverli stigne u tri i dvadeset po podne. Imao je vremena da doručkuje. Uzeo je Tajms sa tezge ispred knjižare V.H. Smit. Napravio je nekoliko koraka pre no što je shvatio da nije platio novine. Obilno se oznojio, otrčao natrag i brzo stao na kraj reda pred kasom. Setio se kako su mu pričali o zatvoreniku koga su upravo pustili na slobodu i na putu kući u Bristol, iz izložbene kutije na stanici Reding uzeo je mars čokoladicu. Uhapsili su ga zbog krađe i sedam sati kasnije vratili u Belmarš; odslužio je još tri godine.
Deni je platio novine i otišao u najbliži kafe, gde je stao u novi red. Kada je stigao do ringle dodao je svoj poslužavnik devojci iza pulta.
„Šta biste želeli?“, upitala je, ne obraćajući pažnju na pruženi poslužavnik.
Nije znao šta da odgovori. Više od dve godine jeo je šta god bi mu završilo na tanjiru. „Jaja, slaninu, pečurke i...“
„Mogli biste onda da uzmete i ceo engleski doručak", predložila je.
„Dobro, ceo engleski doručak", reče Deni. „I, i...“
„Čaj ili kafu?“
„Da, voleo bih kafu", rekao je, jer je znao da će mu trebati nialo vremena kako bi se navikao da dobija šta god zatraži. Pronašao je mesto za stolom u uglu. Uzeo je bocu vuster sosa i na ivicu tanjira istresao onoliko koliko bi Nik odobrio. Zatim jc otvorio novine i okrenuo na poslovnu rubriku. Izgledaj kao Nik, pričaj kao Nik, razmišljaj kao Deni.
Internet kompanije i dalje su propadale a njihovi vlasnici otkrivali da krotki retko naslede zemlju. Kada je stigao do prvih stranica, Deni je već završio obrok i uživao u drugoj šolji kafe. Neko je ne samo prišao njegovom stolu i dopunio mu šolju, već se i nasmešio kada mu je zahvalio. Deni poče da čita glavni članak na naslovnoj strani. Vođa Konzervativne stranke Ijan Dankan Smit ponovo je meta napada. Kada bi premijer raspisao izbore, Deni bi glasao za Tonija Blera. Pretpostavljao je da bi Nik podržao Ijana Dankana Smita; na kraju krajeva, i on je stari vojnik. Možda bi se uzdržao od glasanja. Ne, mora ostati veran sebi ukoliko se nada da će prevariti glasače, a kamoli da će zadržati službu.
Deni je ispio kafu, ali se neko vreme nije pomerao. Potreban mu je gospodin Pesko da mu kaže kako sme da se vrati u ćeliju. Nasmešio se u sebi, ustao sa stolice i izašao iz kafea. Znao je kako je došlo vreme da se suoči s prvim ispitom. Kada je spazio red telefonskih govornica, duboko je udahnuo. Izvadio je novčanik - Nikov novčanik - izvukao vizitkartu i okrenuo broj utisnut u donjem desnom uglu.
„Manro, Manro i Karmajkl“ obznanio je glas.
„Gospodina Manroa, molim vas“, reče Nik.
„Kog gospodina Manroa?“
Deni pogleda podsetnicu. „Gospodina Frejzera Manroa.“
„Ko ga traži?“
„Nikolas Monkrif."
„Odmah ću vas spojiti, gospodine.“
„Hvala
„Dobro jutro, ser Nikolase", rekao je sledeći milozvučan glas koji je Deni čuo. „Baš mi je drago što vas čujem."
„Dobro jutro, gospodine Manro.“ Deni je govorio polako. „Razmišljam da danas doputujem u Škotsku i pitao sam se hoćete li biti slobodni da se sutra u neko doba sastanete sa mnom.“
„Naravno, ser Nikolase. Hoće li vam odgovarati u deset sati?“
„Izvanredno“, rekao je Deni pošto se setio jedne od omiljenih Nikovih reči.
„Onda vas s radošću očekujem u svojoj kancelariji sutra ujutru u deset sati.“
„Do viđenja, gospodine Manro“, rekao je Deni i umalo nije upitao gde se kancelarija nalazi. Spustio je slušalicu. Oblio ga je znoj. Veliki Al je u pravu. Manro je očekivao Nikov poziv. Zašto bi i na trenutak pomislio da možda razgovara s nekim drugim?
Deni se među prvima ukrcao u voz. Dok je čekao da krenu, preusmerio je pažnju na sportske strane. Fudbalska sezona počinje tek za mesec dana, ali on je polagao velike nade u Vest Hem, koji je prethodnu sezonu završio na sedmom mestu Premijer lige. Pomalo se rastužio kad je pomislio da više nikada neće smeti da rizikuje odlazak na Apton park, jer bi strahovao da ga ne prepoznaju. Više nikada neće pevati himnu „Večito pravim mehuriće“. Potrudi se da zapamtiš, Deni Kartrajt je mrtav - i pokopan.
Voz je polako izašao iz stanice i Deni je posmatrao kako London uzmiče i ustupa mesto seoskim predelima. Iznenadio se koliko su brzo dostigli punu brzinu. Nikada ranije nije bio u Škotskoj - najdalje što je ikada dospeo na sever je Vikaridž roud, u Votfordu.
Osećao se iscrpljeno, a tek se dva-tri sata nalazio van zatvora. Tempo života daleko je brži i, što je najteže od svega, morale su da se donose odluke. Pogledao je na Nikov sat - svoj sat - jedanaest i petnaest. Pokušao je da nastavi da čita novine, ali mu je glava klonula.
„Karte, molim.“
Deni se prenuo iz sna, protrljao oči i pružio kondukteru svoj vaučer za voz. „Žao mi je, gospodine, ali ova karta ne važi za ekspresni voz. Moraćete da doplatite.“
„Ali meni su...“, poče Deni. „Zaista se izvinjavam, koliko će to stajati?“, upitao je Nik.
„Osamdeset četiri funte.“
Deni nije mogao da veruje da je napravio tako glupu grešku. Izvadio je novčanik i pružio novac. Kondukter mu je napisao priznanicu.
„Hvala vam, gospodine“, rekao je pošto je izdao Deniju kartu. Deni je primetio da ga je bez razmišljanja oslovio s „gospodine“, a ne s „druže“, kako bi ga oslovio neki vozač autobusa u Ist endu.
„Hoćete li danas ručati, gospodine?"
I ponovo, samo zbog njegove odeće i naglaska. „Hoću“, rekao je Deni.
„Vagon-restoran je nekoliko vagona napred. Počeće da poslužuju kroz pola sata.“
„Zahvaljujem.“ Još jedan Nikov izraz.
Deni je pogledao kroz prozor i posmatrao kako proleće seoski krajolik. Kada su prošli kroz Grantam, vratio se finansijskoj rubrici, ali ga je prekinuo glas koji je preko zvučnika objavio da je vagon-restoran otvoren. Deni je otišao napred i seo za jedan stočić. Nadao se da mu se niko neće pridružiti. Pažljivo je proučio jelovnik i pitao se koja bi jela Nik izabrao. Kraj njega se pojavi konobar.
„Pate“, rekao je Deni. Znao je kako to da izgovori, mada nije imao pojma kakvog će ukusa biti. Njegovo zlatno pravilo iz prošlosti je da nikada ne naručuje ništa što ima strani naziv. „Zatim biftek s džigericom i mlincima.“
„A za desert?“
Nik ga je naučio da nikada ne treba naručivati sva tri jela odjednom. „Razmisliću“, rekao je.
„Naravno, gospodine.“
Do kraja obroka, Deni je pročitao sve što je Tajms imao da ponudi, uključujući i pozorišne kritike, zbog čega je pomislio na Lorensa Devenporta. Ali zasad, Devenport će morati da sačeka. Deni je na umu imao nešto drugo. Uživao je u obroku, dok mu konobar nije ispostavio račun na dvadeset sedam funti. Deni mu je pružio tri novčanice od po deset funti, svestan da mu je novčanik svakog trena sve lakši.
Sudeći po Nikovom dnevniku, gospodin Manro je smatrao da bi imanje u Škotskoj i kuća u Londonu mogli doneti lepe svote novca ukoliko bi ih stavili na tržište, premda je upozorio da bi moglo potrajati i nekoliko meseci pre no što bi se prodaja privela kraju. Deni je znao da ne može preživeti nekoliko meseci s manje od dvesta funti u džepu.
Vratio se na svoje mesto i počeo da razmišlja o jutarnjem sastanku s gospodinom Manroom. Kada je voz stao u Njukaslu na Tajni, Deni je otkopčao kožne remenove oko kofera, otvorio ga i izvadio fasciklu gospodina Manroa. Izvadio je pisma. Iako su se u njima nalazili svi Manroovi odgovori na Nikova pitanja, Deni nije mogao da zna šta je Nik pisao. Pokušao je da pogodi koja je pitanja Nik postavio pošto je pročitao Manroove odgovore, a kao putokaz je imao samo datume i dnevničke upise. Pošto je opet pročitao prepisku, nije više nimalo sumnjao da je stric Hjugo iskoristio što se Nik minule četiri godine nalazio pod ključem.
Dok je radio u radionici, Deni se susretao s mušterijama kao što je Hjugo - sa zelenašima, prodavcima nekretnina i uličnim prodavcima voća i povrća koji su mislili da mogu da ga nadmudre, ali im to nikada nije pošlo za rukom, niti je iko od njih ikada otkrio da on ne ume da pročita ugovor. Misli mu odlutaše na ispite koje je polagao samo nekoliko dana pre no što su ga pustili na slobodu. Pitao se je li Nik položio s najboljim uspehom - još jedan Nikov izraz. Obećao je svom drugu iz ćelije da će mu, ukoliko mu žalba bude usvojena, prvi zadatak biti da uči za fakultetsku diplomu. Nameravao je da održi obećanje i stekne diplomu u Nikovo ime. Razmišljaj kao Nik, zaboravi na Denija, podsetio je sebe. Ti jesi Nik, ti jesi Nik. Još jednom je pročitao pisma, kao da obnavlja gradivo za ispit; ispit na kom ne sme dozvoliti da padne.
Voz je stigao na stanicu Vejverli u pola četiri, s deset minuta zakašnjenja. Deni se pridružio gomili koja je koračala peronom. Pogledao je tablu s rasporedom polazaka da vidi kada kreće sledeći voz za Danbrot. Kroz dvadeset minuta. Kupio je Edinburg ivning njuz i zadovoljio se sendvičom sa slaninom iz sendvičarnice. Hoće li gospodin Manro uvideti da on ne pripada gornjim slojevima društva? Potražio je peron, a potom seo na klupu. Novine su bile pune imena i mesta za koja nikada nije čuo: problemi s urbanističkom komisijom u Dadlingstonu, cena nedovršene zgrade škotskog parlamenta i dodatak s pojedinostima o nečemu što se zove Edinburški festival, i što će se održati narednog meseca. Zadnjim stranama dominirali su izgledi u predstojećoj sezoni fudbalskih klubova Hibs i Harts, koji su grubo zamenili Arsenal i Vest Hem.
Kad je prošlo deset minuta, Deni se popeo u seoski voz za Danbrot. Putovanje je potrajalo četrdeset minuta i voz se zaustavljao na nekoliko stanica čija imena Deni nije mogao čak ni da izgovori. U četiri i četrdeset, mali voz dokotrljao se u stanicu Danbrot. Deni je vukao kofer peronom a zatim izašao na trotoar i odahnuo što se na taksi stanici nalazi jedan taksi. Ušao je i seo na prednje sedište, a vozač uze kofer i stavi ga u prtljažnik.
„Kuda?“, upitao je vozač kada se ponovo našao za volanom.
„Možda biste mogli da mi preporučite neki hotel?“
„Postoji samo jedan“, rekao je taksista.
„Pa dobro, to rešava problem“, rekao je Deni kada je auto krenuo.
Posle tri funte i pedeset penija, plus napojnica, Deni je ispostavljen ispred Monkrifovog grba. Popeo se uz stepenice, ušao na dvokrilna vrata i spustio kofer na recepciji.
„Potrebna mi je soba da prenoćim“, rekao je ženi iza pulta.
„Samo za jednu osobu?“
„Da, hvala.“
„Potpišite formular, gospodine, molim vas.“ Deni je već mogao bez razmišljanja da potpiše Nikovo ime. „I smem li da uzmem otisak vaše kreditne kartice?“
„Ali ja nemam...“, poče Deni. „Platiću gotovinom", rekao je Nik.
„Naravno, gospodine." Okrenula je formular, pogledala ime i pokušala da sakrije iznenađenje. Zatim je bez reči otišla u prostoriju pozadi. Nekoliko trenutaka kasnije, iz kancelarije je izašao sredovečan čovek u kariranom džemperu i smeđim somotskim pantalonama.
„Dobro došli kući, ser Nikolase. Ja sam Robert Kilbrajd, upravnik hotela, i zaista se izvinjavam, ali nismo vas očekivali. Prebaciću vas u apartman ’Volter Skot’.“
Prebacivanje je reč od koje svaki zatvorenik strepi. „Ali...“, poče Deni pošto se setio da mu je u novčaniku ostalo malo novca.
„Po istoj ceni“, dodao je upravnik.
„Hvala vam“, rekao je Nik.
„Hoćete li nam se pridružiti na večeri?“
Hoću, reče Nik. „Neću“, reče Deni kad se setio svojih umanjenih rezervi. „Već sam jeo.“
„Naravno, ser Nikolase. Reći ću nosaču da vam odnese kofer u sobu.“
Jedan mladić pođe s Denijem ka apartmanu „Volter Skot“.
„Ja sam Endru“, rekao je dok je otključavao vrata. „Ako vam išta bude zatrebalo, samo podignite slušalicu i recite mi.“
„Treba da mi se opegla odelo i opere košulja za sutrašnji sastanak u deset ujutru“, rekao je Deni.
„Naravno, gospodine. Dobićete ih na vreme.“
„Hvala“, reče Deni. Još jedna napojnica.
Deni je seo na ivicu postelje i uključio televizor. Gledao je lokalne vesti, saopštene naglaskom koji ga je podsetio na Velikog Ala. Tek kada je prebacio na BBC2, uspeo je da isprati svaku reč, ali je u roku od nekoliko minuta zaspao.

39.


Deni se probudio i shvatio kako je u potpunosti odeven i da teče odjavna špica crno-belog filma u kojem je glavnu ulogu igrao neko po imenu Džek Hokins. Isključio je televizor, svukao se i odlučio da se istušira pre odlaska na počinak.
Stao je pod tuš iz koga je tekao postojan mlaz tople vode i koji se nije svakih nekoliko sekundi isključivao. Oprao se sapunom veličine zemičke i obrisao velikim mekanim peškirom. Prvi put posle dve godine osetio se čistim.
Legao je u krevet s udobnim debelim dušekom, čistim čaršavima i više od jednog ćebeta, a zatim spustio glavu na perjani jastuk. Pao je u dubok san. Probudio se. Krevet je bio preudoban. Čak je menjao oblik posle svakog njegovog pokreta. Sklonio je jedno od ćebadi i bacio ga na pod. Okrenuo se na drugu stranu i ponovo zaspao. Probudio se. Jastuk je bio premekan, pa se pridružio ćebetu na podu. Opet je zaspao, a kada je sunce izašlo, praćeno kakofonijom neprepoznatljivih ptičjih pesama, ponovo se probudio. Osvrnuo se oko sebe, pošto je očekivao da vidi gospodina Peska kako stoji u dovratku, ali vrata pred njim bila su drugačija: drvena, ne čelična, i sa unutrašnje strane imala su kvaku da ih može otvoriti kad god poželi.
Ustao je iz kreveta i preko mekanog tepiha otišao u kupatilo - odvojenu prostoriju - da se još jednom istušira. Ovoga puta oprao je i kosu, a zatim se obrijao ogledajući se u okruglom staklenom ogledalu koje mu je uvećavalo lik.
Neko je ljubazno pokucao na vrata, koja ostadoše zatvorena, umesto da se naglo otvore. Deni je obukao hotelski kućni mantil i otvorio vrata pred kojima je stajao nosač s urednim paketom.
„Vaša odeća, gospodine.“
„Hvala", reče Deni.
„Doručak će se služiti do deset sati u trpezariji.“
Deni je obukao čistu košulju i stavio prugastu kravatu pre no što je probao sveže opeglano odelo. Pogledao se u ogledalo. Svakako niko neće posumnjati da je on ser Nikolas Monkrif. Više nikada neće morati da bude u istoj košulji šest dana zaredom, niti u istim farmerkama mesec dana, istim cipelama godinu dana - pod pretpostavkom da gospodin Manro reši njegove novčane probleme...
Deni pogleda u novčanik koji je još prethodnog dana delovao poprilično debelo. Opsovao je; neće mu preostati mnogo kada podmiri hotelski račun. Otvorio je vrata, a kada ih je zatvorio, istog trena je shvatio da je unutra ostavio ključ. Moraće da zamoli Peska da mu otvori vrata. Hoće li biti prijavljen? Opet je opsovao. Prokletstvo. Nikova psovka. Otišao je u potragu za trpezarijom.
Veliki sto na sredini prostorije bio je prepun raznih žitarica i sokova, dok su se na ringli nudili zobena kaša, jaja, slanina, kobasice, čak i usoljene haringe. Denija su odveli do stola kraj prozora i ponudili mu jutarnje novine Skotsmen. Okrenuo je na finansijsku rubriku i video da se Kraljevska banka Škotske širi. Dok je bio u zatvoru, Deni je s divljenjem posmatrao kako Kraljevska banka Škotske preuzima banku Natvest; kako ribica guta kita i čak ne podriguje.
Pogledao je po prostoriji i najednom se uplašio da se osoblje možda ne pita zašto on nema škotski naglasak. Ali Veliki Al jednom mu je rekao da ga oficiri nikada nemaju. Nik ga svakako nije imao. Pred njega staviše dve usoljene haringe. Za njegovog oca bila bi to prava pravcata gozba. Prvi put otkako su ga pustili na slobodu, pomislio je na oca.
„Želite li još nešto, gospodine?“
„Ne, hvala“, rekao je Deni. „Ali hoćete li biti ljubazni da mi spremite račun?“
„Naravno, gospodine", odmah je usledio odgovor.
Upravo se spremao da napusti trpezariju kada se setio da nema predstavu gde se nalazi kancelarija gospodina Manroa. Sudeći po njegovoj vizitkarti, adresa je Argajl strit 12, ali nije smeo da zamoli recepcionarku da ga uputi, jer su svi mislili da je odrastao u Danbrotu. Deni je na recepciji uzeo novi ključ i vratio se u sobu. Imao je još trideset minuta da sazna gde je Argajl strit.


Neko mu je pokucao na vrata. Trebaće mu još malo vremena da nauči kako ne mora da skače i staje kraj ivice kreveta i čeka da se vrata otvore.
„Da vam ponesem prtljag, gospodine?“, upitao je nosač. „I hoće li vam trebati taksi?“
„Neće, idem samo do Argajl strita“, rizikovao je Deni.
„Onda ću vam ostaviti kofer na recepciji pa možete po njega doći kasnije.“
„Postoji li i daije parfimerija na putu do Argajl strita?“, upitao je Deni.
„Ne, zatvorili su je pre dve-tri godine. Šta vam treba?“
„Samo nekoliko žileta i pena za brijanje."
„To ćete pronaći u Litsu, nekoliko ulaza niže od mesta gde se nalazio Džonson.“
„Hvala lepo“, rekao je Deni i rastao se od još jedne funte, iako nije imao pojma gde se nalazio Džonson.


Deni pogleda na Nikov sat: devet i trideset šest. Brzo je sišao niz stepenice i uputio se ka recepciji, gde je isprobao novi štos. „Imate li Tajms?“
„Nemamo, ser Nikolase, ali mogli bismo da vam ga kupimo."
„Nema potrebe. Prijaće mi vežba.“
„Naći ćete ga u Menzisu', rekla je recepcionarka. „Kada izađete iz hotela, skrenite levo i posle stotinjak metara...“ Zastala je. „Ali, sigurno znate gde je Menzis.“
Deni izađe iz hotela, skrenu levo i ubrzo spazi Menzisov znak. Ušao je. Niko ga nije prepoznao. Kupio je Tajms, a devojka za pultom ga, na njegovo olakšanje, nije oslovila ni s „gospodine“ ni sa „ser Nikolase“.
„Jesam li daleko od Argajl strita?“, upitao ju je.
„Nekoliko stotina metara. Kada izađete iz prodavnice skrenite desno, prođite Monkrifov grb...“
Deni se brzo vrati pored hotela. Proveravao je svaku raskrsnicu dok napokon nije video ime Argajl strit urezano velikim slovima u kamenu ploču iznad njegove glave. Kada je skrenuo u ulicu, pogledao je na sat: devet i pedeset četiri. Imao je još nekoliko minuta, ali nije smeo dozvoliti da zakasni. Nik je uvek bio tačan. Setio se omiljene rečenice Velikog Ala: „Bitke gube vojske koje kasne. Pitaj Napoleona.“
Dok je prolazio pored brojeva 2,4,6,8, sve više je usporavao korak; broj 10, a zatim se zaustavio pred brojem 12. Na mesinganoj ploči na vratima koja je delovala kao da je izglancana tog jutra, i deset hiljada jutara unazad, nalazio se izbledeli otisak Manro, Manro i Karmajkl.
Deni duboko udahnu, otvori vrata i uđe. Devojka za stolom podiže pogled. Nadao se da nije čula kako mu srce udara. Baš je hteo da se predstavi kada ona reče: „Dobro jutro, ser Nikolase.
Gospodin Manro vas očekuje.“ Ustala je i rekla: „Molim vas, pođite za mnom.“
Deni je položio prvi ispit, ali još nije otvorio usta.




— o O o —



„Pošto vam je partner umro“, rekla je čuvarka koja je stajala za pultom, „imam ovlaščenje da vam predam sve lične stvari gospodina Kartrajta. Ali prvo morate da mi pokažete neku ispravu.“
Bet otvori torbu i izvadi vozačku dozvolu.
„Hvala“, reče čuvarka, koja je pažljivo proverila pojedinosti pre no što joj je vratila dokument. „Ako budem čitala opis svakog predmeta, gospođice Vilson, hoćete li biti ljubazni da ih identifikujete?“ Čuvarka otvori veliku kartonsku kutiju i izvadi farmerke. „Jedne farmerke, svetloplave", rekla je. Kada je Bet videla nepravilnu poderotinu gde je nož ušao u Denijevu nogu, briznula je u plač. Čuvarka je pričekala da se pribere, pre no što je nastavila. „Jedna Vest Hemova majica; jedan kaiš, od smeđe kože; jedan prsten, zlatni; jedan par čarapa, sivih; jedne bokserice, crvene; jedan par cipela, crnih; jedan novčanik s trideset šest funti i članskom kartom bokserskog kluba Bo strit. Budite ljubazni i ovde se potpišite, gospođice Vilson", naposletku je rekla i stavila prst na tačkastu liniju.
Kada se potpisala, Bet je Denijeve stvari uredno vratila u kutiju. „Hvala vam", kazala je. Kada se okrenula da pođe, našla se licem u lice s još jednim zatvorskim čuvarem.
„Dobar dan, gospođice Vilson", rekao je. „Ja sam Rej Pesko.“
Bet se nasmeši. „Deni vas je voleo“, kazala je.
„A ja sam se njemu divio“, priznao je Pesko, „ali nisam zato ovde. Dajte da vam to ponesem", rekao je i uzeo od nje kutiju kada su zakoračili hodnikom. „Hteo sam da vas pitam nameravate li i dalje da pokušate opovrgnuti žalbenu presudu.“
„Čemu“, rekla je Bet, „sada kad je Deni mrtav?“
„Biste li tako mislili da je i dalje živ?“, upita'Pesko. „Naravno da ne bih“, oštro je kazala. „Nastavila bih čitav život da se borim kako bih dokazala da je nedužan."
Kada su stigli do ulazne kapije, Pesko joj vrati kutiju i reče: „Imam osećaj da bi Deni voleo da mu bude skinuta ljaga s imena.“

40.


„Dobro jutro, gospodine Manro“, reče Deni i pruži ruku. „Veoma mi je drago što vas ponovo vidim.“
„I meni što vidim vas, ser Nikolase", odvrati Manro. „Nadam se da ste imali prijatno putovanje."
Nik je Frejzera Manroa opisao toliko dobro da je Deni gotovo imao osećaj da ga poznaje. „Jesam, hvala vam. Putovanje vozom omogućilo mi je da još jednom pročitam našu prepisku i ponovo razmislim o vašim preporukama“, rekao je Deni kada ga je Manro smestio u udobnu naslonjaču kraj pisaćeg stola.
„Bojim se da moje poslednje pismo možda nije dospelo do vas na vreme“, rekao je Manro. „Pozvao bih vas telefonom, ali naravno..."
„To nije bilo moguće", rekao je Deni, zainteresovan samo za sadržaj tog poslednjeg pisma.
„Bojim se da nemam lepe vesti", govorio je Manro dok je lupkao prstima po stolu - navika koju Nik nije pomenuo. „Izdat je sudski nalog protiv vas“ - Deni zgrabi nasione za ruke. Čeka li ga napolju policija? - „na zahtev vašeg strica Hjuga.“ Deni glasno uzdahnu od olakšanja. „Trebalo je to da predvidim“, rekao je Manro, „te stoga krivim sebe.“
Idi dalje, želeo je da kaže Deni. Nik nije rekao ništa.
„Sudski nalog tvrdi da je vaš otac ostavio imanje u Škotskoj i kuću u Londonu vašem stricu i da nemate zakonsko pravo ni na jedno ni na drugo.“
„Ali, to su koještarije", reče Deni.
„Potpuno se slažem sa vama, i uz vaše dopuštenje ću odgovoriti kako u parnici nameravamo energično da se branimo." Deni je prihvatio Manroovo mišljenje, iako je znao da bi Nik bio oprezniji. „A da bude još gore“, nastavio je Manro, „advokati vašeg strica smislili su nešto što opisuju kao kompromis.“ Deni klimnu glavom, ali još nije želeo da iskaže svoje mišljenje. „Ako biste prihvatili stričevu prvobitnu ponudu, naime da on zadrži oba imanja zajedno s odgovornošću da otplaćuje hipoteku, on će izdati uputstva da sudski nalog bude povučen."
„Blefira", rekao je Deni. „Ako se dobro sećam, gospodine Manro, vaš prvobitni savet je da se sa stricem sudim i zatražim novac koji je moj otac pozajmio pošto je založio obe kuće, svotu od dva miliona i sto hiljada funti."
„To zaista jeste bio moj savet", nastavio je Manro. „Ali ako se sećam vašeg tadašnjeg odgovora, ser Nikolase" - vratio je naočari sa staklima u obliku polumeseca na vrh nosa i otvorio jednu fasciklu - „da, evo ga. Vaše reči su: ’Ako su to očeve želje, neću im se protiviti.’“
„Tako sam mislio onda, gospodine Manro", reče Deni, „ali okolnosti su se otad promenile. Ne verujem da bi se mom ocu svidelo što je stric Hjugo izdao sudski nalog protiv svog sinovca."
„Slažem se s vama“, rekao je Manro. Nije mogao da sakrije iznenađenje što je njegov klijent promenio mišljenje. „Smem li stoga da predložim, ser Nikolase, da ne padnemo na njegov blef."
„A kako bismo to izveli?"
„Mogli bismo da izdamo protivnalog", odgovorio je Manro, „i zatražimo od suda da presudi je li vaš otac uopšte imao pravo da založi oba imanja i pozajmi novac a da se s vama prethodno ne posavetuje. Iako sam po prirodi oprezan čovek, ser Nikolase, usudio bih se reći da je zakon na vašoj strani. Međutim, siguran sam da ste u mladosti čitali Sumornu kuću “
„Baš nedavno“, priznao je Deni.
„Onda ste upoznati s opasnostima upuštanja u tako nešto.“
„Ali slučaj se ne bi razvlačio u nedogled kao slučaj Džarndajs i Džarndajs", rekao je Deni, „jer slutim da bi stric Hjugo pristao da se nagodi van suda.“
„Zašto to mislite?"
„Neće želeti da vidi svoju fotografiju na naslovnoj strani listova Skotsmen i Edinburg ivning njuz, koji će svoje čitaoce vrlo rado podsetiti gde je njegov sinovac proveo protekle četiri godine života.“
„Nešto što nisam uzeo u obzir“‚ rekao je Manro. „Ali kad bolje razmislim, moram da se složim s vama.“ Nakašljao se. „Kada smo se poslednji put sreli, niste smatrali da...“
„Kada smo se poslednji put sreli, gospodine Manro, bio sam zauzet drugim pitanjima, te stoga nisam mogao potpuno da shvatim značaj toga što ste mi govorili. Otada sam imao vremena da porazmislim o vašem savetu, i...“ Deni je te rečenice do besvesti uvežbavao u svojoj ćeliji, dok je gospodina Manroa glumio Veliki Al.
„Baš tako“‚ reče Manro, skinu naočari i pažljivije se zagleda u svog klijenta. „Onda ću, uz vašu dozvolu, započeti borbu u vaše ime. Međutim, moram vas upozoriti da slučaj možda neće biti razrešen brzo.“
„Koliko će potrajati?“, upitao je Deni.
„Mogla bi proći godina, možda čak malo više, pre no što slučaj dospe na sud.“
„To bi moglo da bude problematično", reče Deni. „Nisam siguran da na mom računu u banci Kuts ima dovoljno novca da se pokrije..."
„Nesumnjivo ćete me obavestiti čim budete stupili u vezu sa svojim bankarima."
„Svakako“, reče Deni.
Manro se ponovo nakašlja. „Postoji još nešto o čemu bi trebalo da porazgovaramo, ser Nikolase." Deni jednostavno klimnu glavom, a Manro ponovo stavi naočari sa staklima u obliku polumeseca i poče da pretura po hartijama na stolu. „Nedavno ste u zatvoru sastavili testament“, kazao je Manro i izvukao dokument sa dna gomile.
„Podsetite me na pojedinosti“, rekao je Deni pošto je prepoznao Nikov rukopis na zatvorskoj hartiji na linije.
„Najveći deo imanja ostavili ste izvesnom Danijelu Kartrajtu.“
„O, bože!“, uzviknu Deni.
„Treba li da pretpostavim kako želite da preispitate svoj stav, ser Nikolase?“
„Ne“, rekao je Deni pošto se brzo oporavio. „Radi se o tome da je Deni Kartrajt nedavno umro.“
„Onda ćete u budućnosti morati da sastavite nov testament. Ali iskreno, trenutno moramo da se pozabavimo nekim daleko hitnijim pitanjima.“
„Kojim?“, upitao je Deni.
„Postoji ključ kojeg vaš stric žarko želi da se dočepa.“
„Ključ?“
„Da“, reče Manro. „Čini se kako je voljan da vam ponudi hiljadu funti za srebrni lančić i ključ koje misli da posedujete. Zna da nemaju veliku vrednost, ali bi voleo da ostanu u porodici.“
„I ostaće“, odvratio je Deni. „Smem li u poverenju da vas upitam, gospodine Manro, imate li ikakvu predstavu šta taj ključ otvara?“
„Ne, nemam“, priznao je Manro. „Vaš deda mi to nije otkrio. Mada, ako smem da se usudim, sudeći po tome što je vaš stric toliko željan da ga se dokopa, mislim da možemo pretpostaviti da je sadržina toga što ključ otvara daleko vrednija od hiljadu funti.“
„Baš tako“, reče Deni, oponašajući Manroa.
„Šta želite da odgovorim povodom te ponude?“, upitao je Manro.
„Kažite da ne znate da takav ključ postoji."
„Kako želite, ser Nikolase. Ali pretpostavljam da neće biti lako odvratiti ga i da će se vratiti s većom ponudom."
„Moj odgovor će biti isti koliko god da ponudi“, nepokolebljivo reče Deni.
„Neka tako bude“, složi se Manro. „Smem li da pitam nameravate li da se nastanite u Škotskoj?"
„Ne, gospodine Manro. Ubrzo ću se vratiti u London da sredim svoje finansije, ali uveravam vas da ćemo ostati u vezi.“
„Onda će vam trebati ključevi od vaše kuće u Londonu“, reće Manro, „koji su posle smrti vašeg oca povereni meni na čuvanje.“ Ustao je sa stolice i otišao do velikog sefa u uglu sobe. Ukucao je šifru, povukao teška vrata i otkrio nekoliko polica s naslaganim dokumentima. Uzeo je dve koverte s police na vrhu. „Kod mene su i ključevi od kuće u Boltonsu i od vašeg imanja ovde u Škotskoj, ser Nikolase. Želite li da ih preuzmete?“
„Ne, hvala“, rekao je Deni. „Zasada su mi potrebni samo kijučevi od moje kuće u Londonu. Bio bih vam zahvalan ako biste zadržali ključeve od imanja. Na kraju krajeva, ne mogu da budem na dva mesta u isto vreme."
„Baš tako“, reče Manro i pruži mu debelu kovertu.
„Hvala vam“, reče Deni. „Godinama ste odano služili našoj porodici." Manro se nasmešio. „Moj deda...“
„Ah!“, uzdahnu Manro. Deni se zapitao je li preterao. „Izvinite što sam vas prekinuo, ali kada ste pomenuli svog dedu, setio sam se da postoji još nešto na šta bi trebalo da vam skrenem pažnju.“ Vratio se do sefa, i pošto je nekoliko trenutaka preturao, izvadio je mali koverat. „A, evo ga“, objavio je s trijumfalnim izrazom na licu. „Vaš deda je naredio da vam ovo lično predam, ali ne pre no što vam otac umre. Trebalo je da izvršim njegovu želju na našem prethodnom sastanku, ali s obzirom na, ovaj, vaše tadašnje okolnosti, priznajem da sam to potpuno smetnuo s uma.“ Pružio je koverat Deniju koji je pogledao unutra, ali nije pronašao ništa.
„Znači li vam ovo nešto?“, upitao je Deni.
„Ne, ne znači“, priznao je Manro. „Ali ako imamo u vidu dugogodišnji hobi vašeg dede, možda bi trebalo obratiti pažnju na tu marku.“
Deni je stavio koverat u unutrašnji džep i ništa nije rekao.
Manro ustade sa stolice. „Nadam se, ser Nikolase, da ćemo vas uskoro ponovo videti u Škotskoj. U međuvremenu, zatreba li vam moja pomoć, ne oklevajte da me pozovete."
„Ne znam kako da vam se odužim na ljubaznosti“, reče Deni.
„Siguran sam da ću, kada budemo rešili problem s vašim stricem Hjugom, biti sasvim prikladno nagraden." Suvo se osmehnuo, zatim ispratio ser Nikolasa do vrata, srdačno mu stegao ruku i poželeo srećan put.
Dok je posmatrao svog klijenta kako dugim koracima ide natrag ka hotelu, Manro nije mogao a da ne pomisli koliko je ser Nikolas postao nalik svom dedi, premda se zapitao je li baš mudro što je stavio kravatu svog puka - s obzirom na okolnosti.


— o O o —



„Šta je uradio?“, viknuo je Hjugo u telefonsku slušalicu.
„Izdao je protivnalog, pošto polaže pravo na dva miliona i sto hiljada funti koje ste podigli na dva imanja."
„Iza toga sigurno stoji Frejzer Manro“, rekao je Hjugo. „Nik se ne bi usudio da se usprotivi očevim željama. Šta ćemo sada?“
„Da primimo nalog i kažemo da ćemo se sresti na sudu.“
„Ali to ne smemo da dozvolimo“, kazao je Hjugo. „Uvek si govorio da bismo izgubili ukoliko bi ovaj slučaj dospeo na sud - a i štampa bi digla veliku galamu.“
„Istina, ali slučaj nikada neće dospeti na sud.“
„Kako možeš da budeš toliko siguran?“
„Jer ću se postarati da se slučaj razvuče na najmanje dve-tri godine, a vaš sinovac će mnogo pre toga ostati bez novca. Ne zaboravite da znamo koliko novca ima na njegovom bankovnom računu. Vi ćete samo morati da se strpite dok ga potpuno ne iscedim."
„A šta je s ključem?"
„Manro tvrdi da on ne zna nilta ni o kakvom ključu.“
„Ponudi mu još novca", reče Hjugo. „Ako Nik ikada bude otkrio šta taj ključ otvara, moći će da gleda kako ostajem bez poslednje pare."

41.


Na vozu za London, Deni je pažljivije pogledao koverat. Nikov deda je očigledno želeo da ga Nik dobije bez očevog znanja. Ali zašto?
Usredsredio se na marku. Bila je francuska, vrednosti pet franaka, i na njoj se nalazilo pet krugova olimpijskog amblema. Na kovertu se nalazio poštanski žig Pariza datiran na 1896. Deni je iz Nikovih dnevnika znao da je njegov deda, ser Aleksandar Monkrif, bio strastveni kolekcionar poštanskih maraka, što je moglo značiti da je marka retka i skupocena, ali nije imao pojma od koga bi zatražio savet, Teško da je mogao poverovati kako bi i od kakvog značaja mogli biti ime i adresa: Baron De Kuberten, Ulica Kroa Ruž br. 25, Ženeva, Švajcarska. Taj baron mora da je odavno mrtav.
Od Kings krosa, Deni je seo m metro do Saut Kenzingtona - što nije deo Londona u kome se osećao kao kod kuće. Uz pomoć gradskog vodiča koji je kupio na staničnom kiosku, krenuo je ka Boltonsu Old Brompton roudom. Iako je Nikov kofer svakog minuta bivao sve teži, smatrao je da rezerve novca, koje su se veoma brzo smanjivale, ne može da troši na taksi.
Kada je najzad stigao do Boltonsa, zaustavio se ispred broja 12. Nije mogao da veruje da je tu živela samo jedna porodica; sama dvostruka garaža bila je veća od njegovog doma u Bou. Otvorio je škripavu gvozdenu kapiju i otišao do ulaznih vrata dugačkom stazom zaraslom u korov. Pritisnuo je zvono. Nije bio siguran zašto, osim što možda nije želeo da gurne ključ u bravu dok se ne uveri da je kuća nenastanjena. Niko nije otvorio.
Nekoliko puta pokušao je da okrene ključ u bravi pre no što su se vrata teško otvorila. Upalio je svetlo u predvorju. Iznutra, kuća je bila upravo onakva kakvom ju je Nik u dnevniku opisao. Debeo zeleni tepih, izbledeo; tapete s crvenim šarama, izbledele; dugačke starinske čipkane zavese koje su se pružale od tavanice do poda i godinama privlačile moljce. Na zidovima nije bilo slika, samo manje izbledelih kvadrata i pravougaonika koji su pokazivali gde su nekada visile. Deni je pretpostavljao ko ih je skinuo i u čijoj kući sada vise.
Polako je obilazio sobe i pokušavao da se orijentiše. Kuća je pre ličila na muzej no na nečiji dom. Kada je istražio prizemlje, popeo se stepenicama do odmorišta i krenuo novim hodnikom pre no što je ušao u prostranu spavaću sobu s francuskim ležajem. U ormanu je visio red tamnih odela koja su mogla biti iznajmljena za kakvu istorijsku dramu, zajedno sa svečanim košuljama, dok se na prečagi na dnu nalazilo nekoliko pari teških crnih cokula. Deni je pretpostavio da je to soba Nikovog dede, dok je njegov otac očigledno više voleo da prebiva u Škotskoj. Kada je ser Aleksandar umro, stric Hjugo je verovatno uklonio slike i sve ostalo od vrednosti što nije prikucano, pre no što je na Nikovog oca navalio hipoteku od milion funti dok se Nik nalazio u zatvoru, bezbedno zaključan. Deni je pomislio kako će možda morati da sredi račune s Hjugom pre no što bude posvetio pažnju Musketarima.
Pošto je obišao sve spavaće sobe - ukupno sedam - odabrao je jednu manju u kojoj će provesti prvu noć. Pošto je pogledao u orman i komodu, zakijučio je da je to sigurno Nikova stara soba, jer se unutra nalazila gomila odela, fioka puna košulja i red cipela, i sve mu je stajalo kao saliveno, ali je delovalo kao da je pripadalo vojniku koji najveći deo vremena provodi u uniformi i ne mari mnogo za modu.
Kada se raspakovao, Deni je odlučio da se popne i otkrije šta se nalazi na poslednjem spratu. Naišao je na dečju sobu koja je delovala kao da u njoj niko nikada nije spavao, pored prostorije pune igračaka kojima se nijedno dete nikada nije igralo. Pomislio je na Bet i Kristi. Pogledao je kroz prozor dečje sobe u veliki vrt. Čak i po sve slabijoj svetlosti sumraka, video je da je travnjak zarastao zbog godina nebrige.
Deni se vratio u Nikovu sobu, skinuo se i napunio kadu. Seo je u nju, utonuo u misli i nije se pomerio dok se voda nije ohladila. Kada se obrisao, odlučio je da ne oblači Nikovu svilenu pidžamu i legao pravo u postelju. Posle nekoliko minuta čvrsto je spavao. Dušek je više ličio na onaj na koji je navikao u zatvoru.


— o O o —



Narednog jutra, Deni je skočio iz kreveta, navukao pantalone, zgrabio svileni kućni ogrtač koji je visio na vratima i krenuo da potraži kuhinju.
Malim stepeništem bez tepiha spustio se u mračan podrum, gde je otkrio prostranu kuhinju sa šporetom i policama punim staklenih boca, ali nije znao šta se u njima nalazi. Razveselio ga je niz zvončića pričvršćenih za zid i označenih sa „Dnevna soba“, „Glavna spavaća soba“, „Radna soba“, „Dečja soba“ i „Ulazna vrata“. Potražio je hranu, ali nije mogao da pronađe ništa čemu još pre mnogo godina nije istekao rok upotrebe. Sada je shvatio koji to miris ispunjava čitavu kuću. Ako na Nikovom bankovnom računu ima iole novca, prvo što mora da uradi jeste da unajmi čistačicu. Da bi u prostoriju ušao svež vazduh, otvorio je jedan od velikih prozora, što niko nije uradio već neko vreme.
Pošto nije uspeo da pronađe ništa za jelo, vratio se u spavaću sobu da se obuče. Odabrao je najmanje konzervativnu odeću koju je pronašao u Nikovom ormanu, ali je na kraju opet ličio na kapetana Garde na odsustvu.
Kada je na crkvenom satu na trgu otkucalo osam, Deni je uzeo novčanik s noćnog stočića i stavio ga u džep sakoa. Pogledao je u koverat koji je Niku ostavio deda i ustanovio da se tajna sigurno krije u marki. Seo je za pisaći sto kraj prozora i ispisao ček na petsto funti na ime Nikolasa Monkrifa. Ima li na Nikovom računu pet stotina funti? Postoji samo jedan način da sazna.
Kada je nekoliko minuta kasnije izašao iz kuće, zatvorio je vrata, ali se ovoga puta setio da ključeve ponese sa sobom. Otišao je do vrha ulice, skrenuo desno, zakoračio u pravcu metro stanice Saut Kenzington i zaustavio se samo da uđe u novinarnicu i kupi Tajms. Kad je izlazio iz prodavnice, primetio je oglasnu tablu na kojoj su se nudile različite usluge. „Masaža, Silvija vam dolazi kući, £100.“
„Kosilica za travu na prodaju, korišćena samo dvaput, £250 ili najbliža ponuda.“ Kupio bi je da je znao kako na Nikovom računu ima dvesta pedeset funti. „Čistačica, pet funti na sat, uz preporuke. Pozovite gospođu Marfi...“ Deni se zapitao ima li gospođa Marfi hiljadu slobodnih sati. Zabeležio je broj njenog mobilnog telefona, što ga je podsetilo na još nešto što mora da stavi na svoj spisak za kupovinu, ali što će takođe morati da pričeka dok ne otkrije koliko novca ima na Nikovom računu.
Kada je na Čering krosu sišao iz metroa, Deni je u glavi imao dva plana delovanja, u zavisnosti od toga poznaje li direktor Kutsa ser Nikolasa dobro ili se s njim nikada dotad nije sreo.
Hodao je Strandom u potrazi za bankom. Na sivim koricama Nikove čekovne knjižice pisalo je samo Kuts & Co, Strand, London; očigledno se radilo o ustanovi previše uzvišenoj da bi priznala kako ima broj. Ali, ubrzo je preko puta spazio veliku bronzanu zgradu sa staklenim pročeljem, na kojoj su se iznad imena Kuts nalazile dve neupadljive krune. Prešao je ulicu i požurio kroz saobraćaj. Ubrzo će saznati koliko je bogat.
Ušao je u banku kroz obrtna vrata i brzo pokušao da se orijentiše. Ispred njega su se nalazile pokretne stepenice koje su vodile do šaltera. Popeo se u veliku prostoriju sa staklenim krovom u kojoj se čitavom dužinom zida pružao dugačak pult. Klijente je opsluživalo nekoliko blagajnika u crnim žaketima. Deni je odabrao mladiča koji je izgledao kao da je tek počeo da se brije. Prišao je njegovom šalteru. „Želeo bih da podignem novac.“
„Koliko vam treba, gospodine?“, upitao je blagajnik.
„Petsto funti“, rekao je Deni i pružio mu ček koji je ranije tog jutra ispunio.
Blagajnik je na računaru proverio ime i broj, a zatim zastao. „Hoćete li biti ljubazni da na trenutak pričekate, ser Nikolase?“, upitao je. Deniju mozak poče ubrzano da radi. Je li Nikov račun u minusu? Da li je zatvoren? Ili neće da imaju posla s bivšim robijašem? Za nekoliko trenutaka pojavio se stariji čovek i srdačno mu se osmehnuo. Je li ga Nik poznavao?
„Ser Nikolas?“, upitao je.
„Da“, rekao je Deni i dobio odgovor na jedno od svojih pitanja.
„Zovem se Votson. Ja sam direktor. Drago mi je što najzad imamo priliku da se upoznamo.“ Deni mu je usrdno stisnuo ruku pre no što je direktor dodao: „Možda bismo mogli da popričamo u mojoj kancelariji?“
„Svakako, gospodine Votsone“, rekao je Deni. Trudio se da deluje samouvereno. Pošao je za direktorom i ušao u malu kancelariju s drvenom oplatom. Na zidu iza njegovog pisaćeg stola visila je jedna jedina slika nekog gospodina u dugom crnom žaketu. Ispod portreta je pisalo Džon Kembel, osnivač, 1692.
Gospodin Votson je progovorio pre no što je Deni seo. „Vidim da protekle četiri godine niste podizali novac, ser Nikolase“, rekao je dok je gledao u monitor.
„Tako je“, rekao je Deni.
„Da niste možda bili u inostranstvu?“
„Nisam, ali ubuduće ću biti redovnija mušterija. Ako ste savesno vodili brigu o mom računu dok sam odsustvovao, razume se.“
„Nadam se da ćete tako misliti, ser Nikolase", odgovorio je direktor. „Uplaćivali smo vam na račun godišnju kamatu u iznosu od tri odsto.“
Deni nije bio zadivljen, već je samo pitao: „I koliko sada novca ima na mom računu?“
Direktor je pogledao u ekran. „Sedam hiljada dvesta dvanaest funti “
Deni odahnu, a zatim upita: „Postoje li još neki računi, dokumenti ili dragocenosti na moje ime koji se trenutno nalaze kod vas?“ Direktor je delovao pomalo iznenađeno. „Pitam zato što mi je otac nedavno umro.“
Direktor klimnu glavom. „Samo da proverim, gospodine", rekao je, pre no što je nešto otkucao na računaru. Odmahnuo je glavom. „Čini se da je račun vašeg oca zatvoren pre dva meseca i sva njegova sredstva prebačena su u banku Klajdsdejl u Edinburgu.“
„Da“, rekao je Deni. „Stric Hjugo.“
„Primalac je zaista Hjugo Monkrif', potvrdio je direktor.
„Baš kao što sam mislio“, rekao je Deni.
„Mogu li još nešto da učinim za vas, ser Nikolase?"
„Da, trebaće mi kreditna kartica.“
„Naravno“, reče Votson. „Ako biste ispunili ovaj formular“, dodao je i gurnuo preko stola upitnik, „poslaćemo vam je na kućnu adresu u roku od nekoliko dana.“
Deni je pokušavao da se seti datuma i mesta Nikovog rođenja i njegovog srednjeg imena; nije bio siguran šta da napiše pod „zanimanje“ i „godišnja zarada“.
„Još nešto“, rekao je Deni kada je ispunio formular. „Imate li predstavu gde bih ovo mogao da odnesem na procenu?" Izvadio je iz unutrašnjeg džepa mali koverat i gurnuo ga preko stola.
Direktor pažljivo pogleda u koverat. „U Stenli Gibons“, odgovorio je bez oklevanja. „Oni su predvodnici u toj oblasti i uživaju medunarodni ugled.“
„Gde mogu da ih pronađem?“
„Imaju ogranak malo iznad u istoj ovoj ulici. Preporučio bih vam da popričate sa gospodinom Prendergastom.“
„Imam sreće što ste tako dobro obavešteni", sumnjičavo je rekao Deni.
„Pa, oni već skoro sto pedeset godina koriste usluge naše banke.“


— o O o —



Deni je izašao iz banke s dodatnih petsto funti u novčaniku i krenuo da potraži Stenli Gibons. Usput je prošao kraj prodavnice mobilnih telefona, što mu je omogućilo da precrta još jednu stavku na spisku za kupovinu. Pošto je izabrao najnoviji model, upitao je mladog prodavca zna li gde se nalazi Stenli Gibons.
„Kada izađete odavde, još pedeset metara levo“, odgovorio je ovaj.
Deni je nastavio ulicom dok nije video znak iznad vrata. Unutra se jedan visoki mršavi čovek naslonio na pult i okretao stranice kataloga. Ispravio se istog trena kada je Deni ušao. „Gospodin Prendergast?“, upitao je Deni.
„Da", rekao je. „Kako mogu da vam pomognem?“
Deni izvadi koverat i stavi ga na pult. „Gospodin Votson iz Kutsa smatrao je da biste možda mogli ovo da procenite.“
„Daću sve od sebe“, rekao je gospodin Prendergast i uzeo lupu ispod pulta. Neko vreme je proučavao koverat pre no što je izneo mišljenje. „Marka pripada prvoj ediciji imperijal serije od pet franaka koja je izdata kako bi se obeležilo osnivanje modernih Olimpijskih igara. Sama marka ne vredi mnogo, ne više od dve-tri stotine funti. Ali postoje još dva činioca koji možda mogu uvećati značaj ovog koverta.“
„A to su?“, upita Deni.
„Poštanski žig je datiran na šesti april 1896.“
„A zašto je to važno?“, upitao je Deni i trudio se da ne zvuči nestrpljivo.
„To je datum svečanog otvaranja prvih modernih Olimpijskih igara.“
„A drugi činilac?“, upitao je Deni. Ovog puta nije sačekao.
„Čovek na koga je koverat adresiran", rekao je Prendergast. Zvučao je kao da je prilično zadovoljan sobom.
„Baron De Kuberten'*, rekao je Deni, koga nije trebalo podsećati.
„Tačno", rekao je trgovac. „To je baron koji je osnovao modernu Olimpijadu i zbog toga je vaš koverat raritet.“
„Možete li da procenite njegovu vrednost?“, upitao je Deni.
„To nije lako, gospodine, jer je u pitanju jedinstven primerak. Ali rado ću vam za njega ponuditi dve hiljade funti."
„Hvala vam, ali želim malo da razmislim", odgovorio je Deni i okrenuo se da pođe.
„Dve hiljade dvesta?“, upitao je trgovac dok je Deni za sobom tiho zatvarao vrata.

42.


Deni je narednih nekoliko dana proveo navikavajući se na Boltons, prerhda nije mislio da će se u Kenzingtonu ikada zaista osećati kao kod kuće. Dok nije upoznao Moli.
Moli Marfi bila je poreklom iz okruga Kork i poprilično je potrajalo pre no što je Deni mogao da razume i jednu jedinu reč od onoga što je govorila. Mora da je bila tridesetak centimetara niža od Denija i toliko mršava da se pitao hoće li imati snage da podnese više od dva-tri sata rada dnevno. Nije imao pojma koliko joj je godina, mada je delovala mlađe od njegove majke a starije od Bet. Prvo mu je rekla: „Naplaćujem pet funti na sat, u gotovini. Neću da plaćam porez engleskim skotovima“, odlučno je dodala kada je saznala da je ser Nikolas rođen severno od granice, „a ako budete mislili da nisam dorasla poslu, na kraju nedelje ću otići.“
Deni je prvih nekoliko dana motrio na Moli, ali ubrzo je postalo jasno da je ona iskovana u istoj peći kao njegova majka. Do kraja nedelje mogao je da sedne bilo gde u kući a da ne podigne oblak prašine, da uđe u kadu u kojoj nema tragova kamenca i otvori frižider kako bi nešto prezalogajio a da ne strahuje kako će se otrovati.
Do kraja druge sedmice, Moli je počela da mu sprema večeru, kao i da mu pere i pegla odeću. Do kraja treće nedelje, pitao se kako je uopšte ikada preživljavao bez nje.
Zahvaljujući Molinoj preduzimljivosti, Deni je mogao da se usredsredi na druge stvari. Gospodin Manro pismom ga je obavestio kako je uručio sudski nalog njegovom stricu. Hjugov advokat dozvolio je da prođe dvadeset jedan dan pre no što je primio k znanju uručenje naloga.
Gospodin Manro je upozorio ser Nikolasa kako Golbrejta bije glas da ne žuri, ali ga je i uverio kako će se na dotičnog obrušiti kad god mu se ukaže prilika. Deni se pitao koliko će ga to obrušavanje stajati. Saznao je kada je okrenuo stranicu. Za Manroovo pismo bio je pripojen račun na četiri hiljade funti, koji je pokrivao sav posao koji je ovaj obavio posle sahrane, uključujući i uručivanje sudskog naloga.
Deni je pogleđao izvod iz banke, koji je, zajedno s kreditnom karticom, stigao s jutarnjom poštom. Četiri hiljade funti dobrano bi umanjile bilans, i Deni se zapitao koliko će dugo moći da preživi pre no što bude morao da baci peškir; možda taj izraz i jeste oveštao, ali ga je podsetio na srećnija vremena u Bou.
Prethodne nedelje Deni je kupio laptop i štampač, srebrni ram za fotografije, nekoliko fascikli, odabrana nalivpera, olovke i gumice, kao i rizne hartije. Već je počeo da pravi bazu podataka o trojici ljudi odgovornih za Barnijevu smrt, i najveći deo prvog meseca proveo je beležeći sve što zna o Spenseru Kregu, Džeraldu Pejnu i Lorensu Devenportu. To nije bilo mnogo, ali Nik ga je naučio da je lakše položiti ispit ako si obavio istraživanje. Upravo se spremao da započne istragu kada je primio Manroovu fakturu, što ga je podsetilo na to koliko mu brzo novac presušuje. Onda se setio koverte. Vreme je da zatraži drugo mišljenje.
Uzeo je Tajms - koji mu je Moli svakog jutra donosila - i okrenuo na članak koji je primetio u rubrici za umetnost. Jedan američki kolekcionar kupio je neku Klimtovu sliku za pedeset jedan milion funti na aukciji na nekom mestu po imenu Sodebi.
Deni je otvorio laptop, u Guglu ukucao Klirnt i otkrio da je reč o austrijskom slikaru simbolisti, 1862-1918. Zatim je preusmerio pažnju na Sodebi, za koji se ispostavilo da je aukcijska kuća specijalizovana za umetnička dela, starine, knjige, nakit i ostale kolekcionarske predmete. Pošto je nekoliko puta kliknuo mišem, otkrio je da u kolekcionarske predmete spadaju i marke. Oni koji žele da potraže savet, mogu pozvati Sodebi i posetiti njihove kancelarije u Nju Bond stritu.
Deni pomisli da ih iznenadi, ali ne tog dana, jer je trebalo da ide u pozorište, i to ne da gleda predstavu. Predstava je bila sporedna.


— o O o —



Deni nikada ranije nije otišao u neko vestendsko pozorište, sem ako se ne računa odlazak na Betin dvadeset prvi rođendan kada su u Palas teatru gledali Jadnike. U tome nije preterano uživao i nije mislio da će se gnjaviti s još nekim mjuziklom.
Prethodnog dana pozvao je pozorište Gerik i rezervisao mesto za matine izvođenje predstave Važno je zvati se Ernest. Rekli su mu da kartu podigne na blagajni petnaest minuta pre početka predstave. Deni je malo poranio i otkrio da je pozorište maltene pusto. Podigao je kartu, kupio program i uz razvodnikovu pomoć otišao u parter, gde je pronašao svoje mesto na kraju reda H. Unaokolo se nalazila raštrkana samo šačica ljudi.
Otvorio je program i po prvi put pročitao kako je komad Oskara Vajlda 1895. godine postao hit, istog trenutka kada je premijerno izveden u londonskom pozorištu Sent Džems. Kada je u pozorište nagrnula postojana kolona gledalaca, neprestano je morao da ustaje kako bi drugim ljudima omogućio da zauzmu svoja mesta u redu H.
Kada su se svetla ugasila, Gerik se gotovo napunio, a najveći broj sedišta zauzimale su mlade devojke. Kada se podigla zavesa, od Lorensa Devenporta nije biio ni traga, ali Deni nije morao dugo da čeka, jer je ovaj izašao na pozornicu nekoliko trenutaka kasnije. Lice koje nikada neće zaboraviti. Jedno ili dvoje ljudi u publici istog časa zapljeskaše. Devenport zastade pre no što je počeo da govori, kao da ništa manje nije ni očekivao.
Deni je došao u iskušenje da jurne na pozornicu i kaže okupljenima kakav je Devenport zaista čovek i šta se dogodilo u Danlopovom grbu u noći kada je njihov junak stajao i posmatrao kako Spenser Kreg nožem ubija Denijevog najboljeg prijatelja. Koliko se samo razlikovao u onoj uličici od razmetljivog, samouverenog čoveka kojeg sada glumi! Tom prilikom daleko uverljivije je igrao kukavicu.
Kao ni mlađe devojke u publici, Deni nije skidao pogled s Devenporta. Kako je predstava odmicala, postajalo je jasno da bi Devenport pronašao svako ogledalo u kojem bi mogao da se ogleda. Kada se na pauzi spustila zavesa, Deni je zakijučio kako je video sasvim dovoljno od Lorensa Devenporta da zna koliko bi mu prijalo nekoliko matinea u zatvoru. Deni bi se vratio u Boltons i ažurirao svoj dosije da na sopstveno iznenađenje nije otkrio koliko uživa u predstavi.
Pošao je za gomilom koja se gurala u pretrpan bar i čekao u dugačkom redu dok se jedini šanker muški trudio da posluži sve željne mušterije. Deni je naposletku odustao i odlučio da to vreme iskoristi kako bi pročitao program i naučio više o Oskaru Vajldu. Poželeo je da ga je uvrstio u nastavni program za svoje ispite. Pažnju mu je skrenuo piskav razgovor dveju devojaka koje su stajale u uglu bara.
„Je l’ ti se dopao Lari?“, upitala je prva.
„Divan je“, stigao je odgovor. „Šteta što je gej.“
„Ali uživaš li u predstavi?"
„O, da. Ponovo ću doći na poslednje izvođenje.“
„Kako si uspela da nabaviš karte?“
„Jedan scenski radnik živi u našoj ulici.“
„Znači li to da ćeš posle ići i na zabavu?“
„Samo ako pristanem da mu te večeri budem pratilja."
„Misliš li da ćeš se upoznati s Larijem?"
„Samo zato sam i rekla da ću izaći s njim.“
Zvono se oglasilo tri puta i nekoliko gostiju brzo je iskapilo piće, a potom polako krenulo natrag u dvoranu da zauzme mesta. Deni je pošao za njima.
Kada se zavesa opet digla, Deni se toliko udubio u predstavu da je gotovo zaboravio zašto je zapravo došao. I pošto su se devojke nepokolebljivo usredsredile na dr Beresforda, Deni je čekao da vidi za koga od dvojice muškaraca će se na kraju ispostaviti da je Ernest.
Kada se zavesa spustila a glumci izašli da se poklone, publika je ustala i počela da viče i vrišti, baš kao što je Bet vrištala one noći, s tim što je njen vrisak bio drugačije vrste. Zbog toga je Deni postao još odlučniji da otkrije istinu o njihovom posrnulom idolu.
Kada se glumačka postava poslednji put poklonila, brbljiva gomila izlila se iz pozorišta na trotoar. Neki su krenuli ka zadnjem ulazu, ali se Deni vratio do blagajne.
Blagajnik se nasmešio. „Jeste li uživali u predstavi?"
„Jesam, hvala vam. Imate li kojim slučajem kartu za poslednje veče?“
„Bojim se da nemam, gospodine. Rasprodate su.“
„Samo jednu?“, upitao je Deni pun nade. „Svejedno mi je gde ću sedeti."
Blagajnik proveri na monitoru i prouči raspored sedenja za poslednju predstavu. „Imam jedno mesto u redu W.“
„Uzeću“, rekao je Deni i pružio kreditnu karticu. „Omogućava li mi to i da prisustvujem zabavi posle predstave?“
„Bojim se da ne“, osmehnuo se blagajnik. „Na zabavu se može samo sa pozivnicom." Provukao je Denijevu karticu. „Ser Nikolas Monkrif', rekao je i pažljivije ga osmotrio.
„Da, tako je“, reče Deni.
Blagajnik je odštampao kartu, izvukao koverat ispod pulta i ubacio je unutra.
Deni je nastavio da čita program dok se metroom vraćao u Saut Kenzington, a pošto je progutao svaku reč o Oskaru Vajldu i proćitao o ostalim komadima koje je on napisao, otvorio je koverat da pogleda kartu. C9. Mora da su pogrešili. Pogledao je u koverat i izvukao kartu na kojoj je pisalo:


POZORIŠTE GERIK

poziva vas na zabavu

povodom poslednjeg izvođenja predstave

Važno je zvati se Ernest

u hotelu Dorčester

u subotu 14. septembra 2002.

Ulaz isključivo s kartom

od 23.00 do bogzna kad



Deni je najednom shvatio koliko je važno zvati se ser Nikolas.

43.


„Krajnje zanimljivo. Krajnje zanimljivo“, rekao je gospodin Blandel, vratio lupu na sto i osmehnuo se potencijalnoj mušteriji.
„Koliko vredi?“, upitao je Deni.
„Nemam predstavu“, priznao je Blandel.
„Ali rečeno mi je da ste jedan od vodećih stručnjaka u ovoj oblasti."
„Rado zamišljam da jesam“, odvratio je Blandel, „ali za trideset godina bavljenja ovim poslom nikada nisam naišao ni na šta slično.“ Ponovo je uzeo lupu, sagnuo se i pažljivije proučio koverat. „Sama marka nije toliko retka, ali marka frankirana na dan svečanog otvaranja daleko je ređa. A da koverat bude adresiran na barona De Kubertena..
„Osnivača moderne Olimpijade", rekao je Deni. „To mora da je još ređe.“
„Ako ne i jedinstveno", izneo je svoje mišljenje Blandel. Opet je lupom prešao preko koverte. „Izuzetno je teško odrediti joj vrednost."
„Možda biste mogli da mi date grubu procenu?“, upitao je Deni pun nade.
„Ukoliko bi koverat kupovao neki trgovac, moja procena bi bila od dve hiljade dvesta funti do dve hiljade petsto funti; ako bi ga kupovao neki strastveni kolekcionar, možda i čitave tri hiljade. Ali ako bi ga žarko želela dva kolekcionara, ko zna? Dozvolite da vam dam primer, ser Nikolase. Prošle godine ulje na platnu Dantea Garbrijela Rosetija pod imenom Vizija Fjamete ponuđeno je na aukciji ovde u Sodebiju. Procenili smo je na dva i po do tri miliona funti, i time je svakako uvrstili u skuplje slike na tržištu, i zaista, svi poznati trgovci ispali su mnogo pre no što je slika dostigla punu cenu. Međutim, zbog toga što su i Endru Lojd Veber i Elizabeta Rotšild želeli da dodaju sliku svojoj zbirci, čekić se poslednji put spustio na devet miliona funti, što je više od dvostrukog iznosa koji je neka Rosetijeva slika dotad postigla.“
„Hoćete da kažete da bi moj koverat mogao da se proda za više no dvostruko na koliko je procenjen?“
„Ne, ser Nikolase, samo kažem da nemam pojma za koliko bi mogao da se proda.“
„Ali možete li da se postarate da se Endru Lojd Veber i Elizabeta Rotšild pojave na aukciji?“, upitao je Deni.
Blandel spusti glavu pošto se plašio da bi ser Nikolas mogao primetiti koliko ga je ta izjava razveselila. „Ne“, rekao je, „nemam razloga da verujem da Endrua Lojda Vebera i Elizabetu Rotšild iole zanimaju marke. No, ukoliko odlučite da svoj koverat date na našu narednu aukciju, biće prikazan u katalogu i poslat svim vodećim kolekcionarima na svetu.“
„A kada će biti vaša sledeća aukcija poštanskih maraka?“, upitao je Deni.
„Šesnaestog septembra“, odgovorio je Blandel. „Za nešto više od šest nedelja.“
„Tako kasno?“, iznenadio se Deni koji je pretpostavio da će koverat moći da prodaju u roku od nekoliko dana.
„Katalog je još u pripremi i poslaćemo ga svim klijentima dve sedmice pre aukcije.“
Deni se priseti sastanka u Stenliju Gibonsu s gospodinom Prendergastom, koji mu je za koverat ponudio dve hiljade dvesta funti, i koji bi verovatno dao čak i dve i po hiljade. Ukoliko bi prihvatio njegovu ponudu, ne bi morao da čeka još šest nedelja, Na Nikovom poslednjem izvodu iz banke pisalo je da mu je preostalo samo hiljadu devetsto osamnaest funti, što znači da bi do šesnaestog septembra mogao da bude poprilično u minusu, i još bez izgleda da nešto zaradi.
Blandel nije požurivao ser Nikolasa, koji je očigledno ozbiljno razmatrao pitanje, a ako je on unuk... ovo bi mogao da bude početak dugog i unosnog prijateljstva.
Deni je znao koju bi od dve mogućnosti Nik odabrao. Prihvatio bi prvobitnu ponudu gospodina Prendergasta od dve hiljade funti, vratio se u Kuts i smesta položio novac na račun. To je pomoglo Deniju da se odluči. Uzeo je koverat, pružio ga gospodinu Blandelu i rekao: „Prepuštam vam da pronađete dvoje ljudi koji žele moj koverat."
„Daću sve od sebe“, rekao je Blandel. „Kada bude vreme, ser Nikolase, postaraću se da vam bude poslat katalog, zajedno s pozivnicom na aukciju. I smem li da dodam koliko sam uvek uživao dok sam pomagao vašem dedi da napravi veličanstvenu zbirku.“
„Veličanstvenu zbirku?“, ponovio je Deni.
„Ukoliko poželite da toj zbirci nešto dodate, ili prodate bilo koji njen deo, rado bih vam ponudio svoje usluge.“
„Hvala vam“, rekao je Deni. „Vrlo verovatno ću se javiti.“ Izašao je iz Sodebija i nije prozborio više ni reč - nije smeo da rizikuje postavljajući gospodinu Blandelu pitanja na koja bi sam trebalo da zna odgovore. Ali kako drugačije da se obavesti o ser Aleksandrovoj veličanstvenoj zbirci?
Čim je ponovo izašao na Bond strit, Deni je poželeo da je prihvatio Prendergastovu prvobitnu ponudu, jer čak i kada bi za koverat dobio šest hiljada funti, to ne bi bilo ni izdaleka dovoljno da pokrije dugu sudsku borbu sa Hjugom Monkrifom, a ako bi uspeo da se nagodi pre no što se troškovi izmaknu kontroli, i dalje bi imao dovoljno novca da preživi dve-tri nedelje dok traži neki posao. Nažalost, ser Nikolas Monkrif nije kvalifikovan da radi kao istendski automehaničar; zapravo, Deni se pitao za šta je uopšte kvalifikovan.
Nastavio je da korača Bond stritom i stigao do Pikadilija. Razmišljao je koliko su uopšte značajne Blandelove reči „veličanstvena zbirka vašeg dede“. Nije primetio da ga neko prati. No, taj neko bio je profesionalac.


— o O o —



Hjugo podiže slušalicu.
„Upravo je izašao iz Sodebija i stoji na autobuskoj stanici na Pikadiliju.“.
„Što znači da sigurno ostaje bez novca", reče Hjugo. „Zašto je išao u Sodebi?“
„Ostavio je neki koverat kod izvesnog gospodina Blandela, šefa odseka za filateliju. Za šest nedelja će se naći na aukciji.“
„Šta je bilo na tom kovertu?", upitao je Hjugo.
„Marka izdata povodom obeležavanja prve moderne Olimpijade koju je Blandel procenio na dve do dve i po hiljade funti.“
„Kada je aukcija?"
„Šesnaestog septembra."
„Onda ću morati da budem tamo“, kazao je Hjugo i spustio slušalicu.
„Ne liči na tvog oca da dozvoli da jedna od njegovih maraka bude data na aukciju. Osim ako...“, rekla je Margaret dok je presavijala svoju salvetu.
„Ne pratim te, stara. Osim ako šta?“, upitao je Hjugo.
„Tvoj otac je posvetio život pravljenju jedne od najboljih zbirki poštanskih maraka na svetu, koja ne samo što je nestala na dan njegove smrti, već se i ne pominje u njegovom testamentu. Ali zato se pominju ključ i koverat koje je ostavio Niku.“
„I dalje nisam siguran na šta ciljaš, stara.“
„Ključ i koverat očigledno su nekako povezani", reče Margaret.
„Zašto tako misliš?"
„Jer ne verujem da je marka uopšte bitna.“
„Ali dve hiljade funti Niku trenutno predstavljaju veliku svotu.“
„Ali ne za tvog oca. Slutim da su ime i adresa na kovertu daleko važniji, pošto će nas oni odvesti do zbirke.“
„Ali i dalje nećemo imati ključ“, rekao je Hjugo.
„Ključ neće biti previše bitan ako možeš da dokažeš kako si zakoniti naslednik bogatstva Monkrifovih."


— o O o —



Deni uskoči u autobus za Noting hil gejt. Nadao se da će na vreme stići na mesečni sastanak sa socijalnom radnicom. Da je čekao još deset minuta, morao bi uzeti taksi. Gospođica Benet mu je pisala kako je iskrslo nešto važno. Te reči su ga unervozile, mada je znao da ukoliko bi otkrili njegov pravi identitet, o tome ga ne bi obavestili pismom socijalne radnice, već bi se probudio usred noći i otkrio da je kuću opkolila policija.
Iako je zahvaljujući svojoj novoj ličnosti postajao sve samouvereniji, ne bi prošao ni dan a da se ne seti da je, zapravo, odbegli zatvorenik. Bilo šta moglo bi ga odati: pažljiviji pogled, pogrešno shvaćena primedba, uzgredno pitanje na koje ne zna odgovor. Ko ti je bio direktor u „Loretu“? Koji koledž u Sendherstu si pohađao? Za koji ragbi tim navijaš?
Kada se autobus zaustavio na Noting hil gejtu, iz njega su izašla dvojica muškaraca. Jedan je potrčao ka tamošnjoj kancelariji socijalnog radnika; drugi ga je pratio u stopu, ali nije ušao u zgradu. Premda se Deni prijavio da je stigao koji minut ranije, svejedno je morao da čeka još dvadeset minuta pre no što je gospođica Benet mogla da ga primi.
Deni je ušao u malu, oskudno nameštenu kancelariju bez zavesa u kojoj su se nalazili samo sto, dve stolice i izlizani tepih koji bi ostao siroče na nekoj prodaji stvari iz prtljažnika automobila. Ni njegova ćelija u Belmaršu nije izgledala mnogo gore.
„Kako ste, Monkrife?“, upitala je gospođica Benet kada je seo na plastičnu stolicu naspram nje. Ništa „ser Nikolase", ništa „ser“, samo „Monkrife".
Ponašaj se kao Nik, razmišljaj kao Deni. „Dobro sam, gospođice Benet, hvala vam. A vi?“
Nije odgovorila, samo je otvorila fasciklu pred sobom u kojoj se nalazio spisak pitanja na koja svi nekadašnji zatvorenici moraju jednom mesečno da odgovaraju dok su na uslovnoj slobodi. „Samo želim da ažuriram podatke“, počela je. „Jeste li uspeli da se zaposlite kao nastavnik?“
Deni je zaboravio kako je Nik nameravao da se vrati u Škotsku i predaje kada bude izašao iz zatvora.
„Nisam“, odgovorio je Deni. „Trebaće mi malo više vremena da rešim porodične probleme no što sam prvobitno predvideo.“
„Porodične probleme?“, ponovila je gospođica Benet. To nije odgovor koji je očekivala. Porodični problemi nagoveštavali su nevolju. „Želite li da razgovarate o tim problemima?“
„Ne, hvala, gospođice Benet“, rekao je Deni. „Samo pokušavam da sredim dedin testament. Nema razloga da brinete.“
„Ja ću to oceniti", oštro je odvratila gospođica Benet. „Znači li to da ste suočeni sa finansijskim poteškoćama?“
„Ne, gospodice Benet.“
„Jeste li pronašli ikakvo zaposlenje?“, upitala je i vratila se spisku pitanja.
„Nisam, ali pretpostavljam da ću potražiti posao u bliskoj budućnosti."
„Po svoj prilici kao nastavnik."
„Nadajmo se“, reče Deni.
„Pa, ukoliko se to ispostavi kao teško, možda bi trebalo da uzmete u obzir drugi posao.“
„Kao šta?“
„Pa, vidim da ste u zatvoru bili bibliotekar."
„To bih svakako uzeo u obzir“, rekao je Deni, uveren da će tako dovesti do štrikliranja u novoj kućici.
„Imate li trenutno prebivalište, ili živite u zatvorskom hostelu?“
„Imam prebivalište."
„Sa svojom porodicom?“
„Ne, nemam porodicu.“
Jedno štrikliranje, jedno precrtavanje i jedan upitnik. Nastavila je. „Jeste li u iznajmljenom smeštaju ili kod prijatelja?“
„Živim u vlastitoj kući.“
Gospodica Benet se zbunila. Niko dotad još nije tako odgovorio na ovo pitanje. Odlučila je da štriklira. „Imam još jedno pitanje za vas. Jeste li, tokom minulog meseca, došli u iskušenje da počinite isti zločin zbog kojeg ste poslati u zatvor?“
Jesam, došao sam u iskušenje da ubijem Lorensa Devenporta, želeo je da joj kaže Deni, ali je Nik odgovorio: „Ne, gospođice Benet, nisam.“
„To je sve zasada, Monkrife. Vidimo se ponovo za mesec dana. Ne oklevajte da u međuvremenu stupite u vezu sa mnom ukoliko budete smatrali da vam ikako mogu pomoći."
„Hvala vam“, rekao je Deni, „ali u svom pismu pomenuli ste da postoji nešto važno...“
„Jesam?“, reče gospođica Benet, zatvori fasciklu na stolu i otkri jedan koverat. „A da, sasvim ste u pravu." Pružila mu je pismo adresirano na N. A. Monkrifa, obrazovno odeljenje, zatvor Belmarš. Kako bi otkrio šta je to za gospođicu Benet važno, Deni poče da čita pismo koje je Niku poslao Britanski odbor za upis na fakultet.


Rezultati vaših ispita nalaze se ispod:
Poslovne studije A*
Matematika A


Deni skoči i udari pesnicom u vazduh kao da je na Apton parku gde je Vest Hem Arsenalu upravo dao pobednički gol.
Gospođica Benet nije bila sigurna treba li da čestita Monkrifu ili da pritisne dugme ispod stola i pozove obezbeđenje. Kada je doskočio na pod, rekla mu je: „Ukoliko i dalje nameravate da zaradite diplomu, Monkrife, biće mi drago da vam pomognem s molbom za stipendiju."


— o O o —



Hjugo Monkrif je poprilično dugo proučavao katalog Sodebija. Morao je da se složi s Margaret, to je mogla biti samo stavka 37: Redak koverat s markom prve edicije u čast otvaranja prve moderne Olimpijade adresiran na osnivača Igara, barona Pjera de Kubertena, procena £2.200-£2.500.
„Možda bi trebalo da odem jednom kada bude izložen i pažljivije pogledam?“, predložio je.
„Nećeš uraditi ništa slično“, nepokolebljivo je rekla Margaret. „To bi samo upozorilo Nika i možda bi čak shvatio da nas zapravo ne zanima marka.“
„Ali ako bih otišao u London dan pre aukcije i saznao koja je adresa na koverti, znali bismo gde se zbirka nalazi, a da ne moramo da trošimo novac na koverat."
„Ali onda ne bismo imali podsetnicu."
„Nisam siguran da te pratim, stara.“
„Možda ne posedujemo ključ, ali ako se jedini preživeli sin tvog oca pojavi s kovertom, kao i novim testamentom, sigurno ćemo imati izgleda da ubedimo tog nekoga kome je zbirka poverena na čuvanje kako si ti zakoniti naslednik."
„Možda će i Nik biti na aukciji.“
„Ako dotad ne bude shvatio da je zapravo važna adresa a ne marka, biće prekasno da išta učini. Samo na jednom možeš da budeš zahvalan, Hjugo.“
„A šta je to, stara?“
„Nik ne razmišlja kao njegov deda.“


— o O o —



Deni je opet otvorio katalog. Okrenuo je na stavku 37 i pažljivije proučio upis. Bilo mu je drago što se unutra nalazi sveobuhvatan opis njegovog koverta, ali se pomalo razočarao što, za razliku od nekoliko drugih stavki, ne postoji i prateča fotografija.
Počeo je da čita uslove prodaje i užasnuo se kada je otkrio da Sodebi prodavcu odbija deset odsto od konačne cene, kao i da od kupca uzima premiju u visini od dvadeset odsto. Ako na kraju bude dobio samo hiljadu osamsto funti, bolje bi prošao da je koverat prodao Stenliju Gibonsu - što bi Nik sigurno uradio.
Zatvorio je katalog i usredsredio se na jedino pismo koje je tog jutra primio: brošuru i formular od Londonskog univerziteta da se prijavi za jedan od njihovih kurseva za diplomu. Neko vreme razmatrao je različite mogućnosti pošto je znao da će mu se, ukoliko ispoštuje obećanje koje je dao Niku i Bet, život veoma promeniti.
Na Nikovom računu trenutno se nalazilo sedamsto šesnaest funti, a u stupcu za uplate nije se nalazio ni jedan jedini upis otkad je izašao iz zatvora. Strahovao je da će prvo morati da žrtvuje Moli i u tom slučaju bi se ubrzo vratila u stanje u kojem ju je zatekao kada joj je prvi put otvorio ulazna vrata.
Deni je izbegavao da pozove gospodina Manroa i sazna kako napreduje njegova borba sa stricom Hjugom, jer se bojao da bi samo dobio nov račun. Naslonio se i zapitao zašto je pristao da zauzme Nikovo mesto. Veliki Al ga je uverio kako je sve moguće, samo ako bude uspeo da pobegne. Zapravo je brzo otkrivao da čovek bez prebijene pare koji može da se osloni samo na sebe nije u položaju da se uhvati u koštac s trojicom veoma uspešnih profesionalaca, čak i ako oni misle da je mrtav i odavno zaboravljen. Pomislio je na planove koje je počeo da sprovodi, počev od večerašnjeg odlaska na poslednje izvođenje predstave Važno je zvati se Ernest. Pravi cilj ostvariće se kada se zavesa spusti i kada bude prisustvovao zabavi gde će se prvi put naći licem u lice s Lorensom Devenportom.

44.


Deni ustade sa svog mesta i pridruži se ostalima koji su stajali i pljeskali, ne samo zato što bi, da to nije učinio, bio jedan od nekolicine ljudi u pozorištu koji su ostali da sede. U predstavi je tog drugog puta uživao još više, ali možda zato što je sada imao priliku da pročita scenario.
To što je sedeo u trećem redu okružen porodicom i prijateljima glumaca samo mu je uvećalo uživanje. Scenarista je sedeo s jedne strane, a producentova supruga s druge. Pozvali su ga da im se pridruži na piću na produženoj pauzi. Slušao je pozorišne priče, ali se retko osećao dovoljno samouverenim da iznese svoje mišljenje. To nije važno, pošto su svi imali nepokolebljive stavove o svemu: od Devenportove glume do toga zašto je Vest end pun mjuzikla. Činilo se da Deni s pozorišnim svetom ima zajedničko samo jedno: niko ne zna šta će mu biti sledeći posao.
Pošto se Devenport nebrojeno puta poklonio, publika je polako počela da izlazi iz pozorišta. Pošto je veče bilo vedro, Deni je odlučio da se prošeta do Dorčestera. Šetnja će mu prijati, a i svejedno ne može da priušti da troši na taksi.
Zakoračio je ka Pikadiliju, kada je neki glas iza njega rekao: „Ser Nikolase?“ Osvrnuo se i video blagajnika koji ga je pozivao jednom rukom, dok je drugom držao otvorena vrata taksija. „Ako idete na zabavu, zašto nam se ne pridružite?"
„Hvala vam“, rekao je Deni, ušao i zatekao dve devojke na zadnjem sedištu.
„Ovo je ser Nikolas Monkrif“‚ rekao je biagajnik, spustio sedište i seo naspram njih.
„Nik“, zamolio je Deni i seo na drugo sedište na spuštanje.
„Niče, ovo je moja devojka Šarlota. Ona je rekviziter. A ovo je Kejti, ona je zamenica glumice. Ja sam Pol.“
„Za koju ulogu si zamenica?", upitao je Nik Kejti. „Uskačem umesto Eve Best koja glumi Gvendolinu.“
„Ali ne večeras", reče Deni.
„Ne“, priznala je Kejti i prekrstila noge. „Zapravo, odigrala sam samo jednu predstavu dok je trajalo izvođenje. Jedan matine kada je Eva morala da ispuni neku obavezu prema Bi-Bi-Siju.“
„Nije li to pomalo frustrirajuće?“, upitao je Deni.
„Naravno da jeste, ali je bolje no da nemam posao.“
„Svaki zamenik živi i nada se da će biti otkriven kada glavni glumac ne bude mogao da igra“, rekao je Pol. „Albert Fini je uskočio umesto Lorensa Olivijea kada je ovaj u Stratfordu glumio Koriolana, i preko noći postao zvezda.“
„Pa, to se nije dogodilo tog jednog popodneva kada sam bila na pozornici", ozlojeđeno je rekla Kejti. „A ti, Niče, čime se baviš?“
Deni nije odmah odgovorio, delom zbog toga što mu to pitanje nikada nije postavio niko sem socijalne radnice. „Nekada sam bio vojnik", rekao je.
„Moj brat je vojnik“, rekla je Šarlota. „Brinem se da bi ga mogli poslati u Irak. Jesi li ikada služio tamo?“
Deni pokuša da se seti šta je Nik zapisao u svom dnevniku. „Dvaput“, odgovorio je. „Ali ne u poslednje vreme", dodao je.
Kada se taksi zaustavio ispred Dorčestera, Kejti se osmehnula Deniju. Dobro se sećao poslednje devojke koja ga je tako gledala.
Deni je poslednji izašao iz taksija. Čuo je sebe kako kaže: „Platiću ja“ ali je očekivao da će Pol odgovoriti: Ne dolazi u obzir.
„Hvala, Niče“, rekao je Pol, dok su on i Šarlota ulazili u hotel. Deni izvadi novčanik i rastade se s novih deset funti što i nije mogao da priušti - jedno je sigurno, te noći vratiće se kući peške.
Kejti je zastala i sačekala da joj se Nik pridruži. „Pol kaže da je ovo drugi put da si gledao predstavu“, rekla je dok su ulazili u hotel.
„Išao sam na slabu verovatnoću da ćeš glumiti Gvendolinu", iscerio se Deni.
Nasmešila se i poljubila ga u obraz. Još nešto što Deni odavno nije iskusio. „Baš si sladak, Niče“, rekla je, uzela ga za ruku i povela u balsku dvoranu.
„Šta ćeš raditi sledeće?“, upitao je Deni. Gotovo je morao da viče kako bi nadglasao buku gomile.
„Tri meseca stalnog repertoara s Engleskom trupom za turneje."
„Opet kao zamenica?“
„Ne, na turnejama nemaju novca za zamenice. Ukoliko neko ispadne, prodavac programa uzme mu mesto. Stoga će to biti moja prilika na pozornici i tvoja prilika da dođeš i gledaš me.“
„Gde ćete nastupati?“, upitao je Deni.
„Možeš da biraš - Njukasl, Šefild, Birmingem, Kembridž ili Bromli.“
„Mislim da će morati da bude Bromli“, rekao je Deni kada ih je konobar ponudio šampanjcem.
Prešao je pogledom po prepunoj prostoriji. Činilo se da svi pričaju u isto vreme. Oni koji nisu pričali pili su šampanjac, dok su se ostali neprestano kretali od osobe do osobe i nadali se da će, u beskrajnoj potrazi za novim poslom, zadiviti režisere, producente i kasting agente.
Deni pusti Kejtinu ruku jer se setio da je, za razliku od nezaposlenih glumaca, tu s razlogom. Polako je pogledom prešao po prostoriji u potrazi za Lorensom Devenportom, ali od njega nije bilo traga. Deni je pretpostavio da će se pojaviti kasnije.
„Već sam ti dosadila?“, upitala je Kejti i zgrabila novu čašu šampanjca od konobara u prolazu.
„Nisi“, neuverljivo je rekao Deni, kada im se pridružio jedan mladić.
„Zdravo, Kejti“, rekao je i poljubio je u obraz. „Jesi li već našla naredni posao ili se odmaraš?“
Deni u prolazu uze kobasicu s jednog poslužavnika, pošto se setio da te noći više ništa neće jesti. Ponovo je pogledao po sobi u potrazi za Devenportom. Oči mu se zaustaviše na još jednom čoveku. Trebalo je da pretpostavi kako će se on večeras tu naći. Stajao je na sredini prostorije i ćaskao s dvema devojkama koje su gutale svaku njegovu reč. Nije bio onoliko visok kako je Deni zapamtio od njihovog poslednjeg susreta, ali taj susret odigrao se u neosvetljenoj uličici, a njega je zanimalo samo da spase Barniju život.
Deni odluči da pažljivije pogleda. Zakoračio je ka njemu, zatim još jednom, dok nije bio udaljen samo dva koraka. Spenser Kreg pogleda pravo u njega. Deni se zaledio, a zatim shvatio da Kreg gleda preko njegovog ramena, verovatno u novu devojku.
Deni je zurio u čoveka koji mu je ubio najboljeg prijatelja i koji misli da se izvukao nekažnjeno. „Ne dok sam ja živ“, rekao je Deni, skoro dovoljno glasno da Kreg čuje. Zakoračio je još jednom, ohrabren Kregovim nedostatkom interesovanja. Još jedan korak i neki čovek u Kregovoj grupi, leđima okrenut Deniju, mahinalno se okrenuo da vidi ko mu to ulazi u teritoriju. Deni se našao licem u lice s Džeraldom Pejnom. Ovaj se posle suđenja toliko ugojio da je Deniju trebalo nekoliko sekundi da ga prepozna. Pejn se nezainteresovano okrenuo. Čak i kada se nalazio u pregratku za svedoke, nijednom nije ni pogledao u Denija - što je bez sumnje deo taktike, a Kreg ga je posavetovao da je primeni.
Deni se posluži blinijem sa dimljenim lososom dok je slušao Kregov razgovor s dvema devojkama. Kreg je držao očigledno dobro uvežban govor o tome kako sudnica veoma nalikuje pozorištu, samo što se nikada ne zna kada će sezavesa spustiti. Obe devojke poslušno se nasmejaše.
„Velika istina“, glasno reče Deni. I Kreg i Pejn ga pogledaše, ali ga uopšte ne prepoznaše, uprkos tome što su ga videli na optuženičkoj klupi pre samo dve godine, ali tada mu je kosa bila mnogo kraća, bio je neobrijan i u zatvorskoj odeći. U svakom slučaju, zašto bi uopšte pomislili na Denija Kartrajta? Na kraju krajeva, on je mrtav i pokopan.
„Ide li, Niče?“ Deni se okrenuo i kraj sebe zatekao Pola.
„Odlično, hvala“, rekao je Deni. „Bolje no što sam očekivao", dodao je bez objašnjenja. Deni priđe još korak Kregu i Pejnu kako bi mogli da ga čuju, ali njima ništa nije moglo skrenuti pažnju s razgovora sa dvema devojkama.
Prostorijom se razlegao aplauz i sve glave okrenuše se ka Lorensu Devenportu koji je upravo ulazio u dvoranu. Smešio se i mahao rukom kao da je član kraljevske porodice koji je došao u posetu. Polako je prolazio kroz gomilu i ubirao aplauze i pohvale na svakom koraku. Deni se priseti nezaboravne rečenice Skota Ficdžeralda: Dok je plesao, glumac nije mogao da pronađe nijedno ogledalo, te se nagnuo unazad kako bi se divio svom liku na lusterima.
„Želiš li da ga upoznaš?“, upitao je Pol koji je primetio da Deni ne skida pogled s Devenporta.
„Da, voleo bih“, rekao je Deni, radoznao da sazna hoće li se glumac prema njemu poneti podjednako ravnodušno kao njegovi prijatelji Musketari.
„Onda pođi za mnom.“ Polako su počeli da se probijaju kroz prepunu dvoranu, ali pre no što su stigli do Devenporta, Deni se naglo zaustavio. Zagledao se u ženu kojoj se glumac obraćao i s kojom je očigledno prisan.
„Baš je zgodna“, rekao je Deni.
„Da, baš je zgodan", složio se Pol, ali pre no što je Deni stigao da ga ispravi, rekao je: „Lari, želim da te upoznam sa svojim prijateljem Nikom Monkrifom."
Devenport se nije udostojio ni da se rukuje s Denijem; Deni je samo još jedno lice iz gomile koje se nada da će s njim porazgovarati. Deni se nasmešio Devenportovoj devojci.
„Zdravo“, rekla je. „Ja sam Sara.“
„Nik. Nik Monkrif', odvratio je. „Ti mora da si glumica.“
„Ne, nešto daleko manje glamurozno. Ja sam advokat."
„Ne ličiš na advokata", rekao je Deni. Sara nije odreagovala. Očigledno je taj dosadan odgovor već čula.
„A jesi li ti glumac?“, upitala je.
„Biću šta god želiš da budem“, odgovorio je Deni, i ovoga puta se osmehnula.
„Zdravo, Saro“, rekao je jedan mladić i obgrlio je oko struka. „Ti si bez sumnje najlepša žena u prostoriji”, rekao je pre no što ju je poljubio u oba obraza.
Sara se nasmejala. „Bila bih polaskana, Čarli, da ne znam kako ti se, zapravo, sviđa moj brat a ne ja.“
„Ti si sestra Lorensa Devenporta?“, u neverici je rekao Deni.
„Neko mora da bude“, rekla je Sara. „Ali naučila sam s tim da živim."
„A šta je s tvojim prijateljem?“, upitao je Čarli i nasmešio se Deniju.
„Ne bih rekla“, kazala je Sara. „Niče, ovo je Čarli Dankan, producent predstave.“
„Šteta", rekao je Čarli i pogledao u mladiće koji su okruživali Devenporta.
„Mislim da mu se dopadaš", reče Sara.
„Ali ja nisam...“
„I sama sam to zaključila", iscerila se.
Deni je nastavio da flertuje sa Sarom, svestan kako ne mora više da se gnjavi s Devenportom kada njegova sestra nesumnjivo može da mu kaže sve što ga zanima.
„Možda bismo mogli...“, poče Deni, kada drugi glas reče: „Zdravo, Saro, pitao sam se da li...“
„Zdravo, Spensere", hladno je rekla. „Poznaješ li Nika Monkrifa?“
„Ne“, odgovorio je i posle letimičnog stiska ruke nastavio razgovor sa Sarom. „Upravo sam prilazio da kažem Lariju koliko je sjajan kada sam ugledao tebe.“
„Pa, sad imaš priliku“, rekla je.
„Ali takode sam se nadao da ću popričati s tobom.“
„Baš sam htela da krenem“, rekla je Sara i pogledala na sat.
„Ali zabava je tek počela, ne možeš li da ostaneš još malo?“
„Bojim se da ne mogu, Spensere. Moram da pročitam neka dokpmenta pre konsultacija.“
„Samo sam se nadao da...“
„Kao što si se nadao i poslednji put kada smo se sreli.“
„Mislim da smo loše počeli.“
„Sećam se tvoje ruke tamo gde joj nije mesto“, rekla je Sara i okrenula mu leđa.
„Izvini zbog ovoga, Niče“, rekla je. „Neki muškarci ne znaju kada da odustanu, dok drugi...“ Nežno mu se osmehnula. „Nadam se da ćemo se opet sresti.“
„Kako da...“, poče Deni, ali Sara je već prevalila pola dvorane; žena koja pretpostavlja da ćeš je pronaći, ukoliko to zaista želiš. Deni se okrenuo i video da ga Kreg pomnije posmatra.
„Spensere, baš lepo od tebe što si došao“, rekao je Devenport. „Jesam li bio dobar večeras?“
„Nikad bolji“, rekao je Kreg.
Deni pomisli kako je vreme da krene. Više nije imao potrebe da priča s Devenportom, a i on je, kao Sara, imao sastanak za koji je morao da se pripremi. Nameravao je da bude potpuno budan kada aukcionar bude otvorio licitaciju za stavku 37.
„Zdravo, neznanče. Kuda si nestao?"
„Sreo sam starog neprijatelja", reče Deni. „A ti?“
„Uobičajena družina. Krajnje dosadno", reče Kejti. „Dosta mi je ove zabave. A tebi?“
„Baš krećem.“
„Dobra zamisao“, rekla je Kejti i uhvatila ga za ruku. „Zašto ne bismo zajedno napustili brod?“
Prešli su dvoranu i uputili se ka obrtnim vratima. Kada je zakoračila na trotoar, Kejti je zaustavila taksi.
„Kuda, gospođice?“, upitao je vozač.
„Kuda ćemo?“, upita Kejti Nika.
„U Boltons broj dvanaest.“
„Važi, šefe“, reče taksista, što Deniju vrati ružne uspomene.
Deni nije stigao ni da sedne a na butini je već osetio ruku. Kejti ga drugom rukom obgrli oko vrata i privuče sebi.
„Muka mi je da budem zamenica", rekla je. „Za promenu ću preuzeti glavnu ulogu.“ Nagnula se i poljubila ga.
Kada se taksi zaustavio ispred Nikove kuće, nije ostalo mnogo neotkopčanih dugmadi. Kejti je iskočila iz taksija i potrčala kolskim prilazom a Deni je platio taksi drugi put te večeri.
„Eh, da su mi tvoje godine“, kazao je taksista.
Deni se nasmejao i pridružio Kejti na ulaznim vratima. Trebalo mu je malo vremena da gurne ključ u bravu, a kada su posrćući ušli u predvorje, Kejti mu je svukla sako. Ostavili su tragove odeće čitavim putem od ulaznih vrata do spavaće sobe. Povukla ga je na postelju i na sebe. Još nešto što Deni odavno nije iskusio.

45.


Deni iskoči iz autobusa i zakorači Bond stritom. Video je kako na povetarcu leprša plava zastava, na kojoj je upadljivim zlatnim slovima pisalo Sodebi.
Nikada dotad nije prisustvovao aukciji i poželeo je da je prisustvovao jednoj-dvema pre no što izgubi nevinost. Kada je ušao, pozdravio ga je uniformisani službenik na vratima, kao da je redovan kupac kome ništa ne predstavlja da potroši koje milionče na nekog sporednog impresionistu.
„Gde se održava aukcija poštanskih maraka?“, upitao je Deni ženu na recepciji.
„Uz stepenice“, rekla je i uperila prst desno, „na prvom spratu. Ne možete da promašite. Želite li lopaticu?“, upitala je. Deni nije znao na šta misli. „Hoćete li licitirati?”
„Ne“, rekao je Deni. „Nadam se da ću inkasirati."
Deni se popeo stepenicama i ušao u prostranu, blistavo osvetljenu prostoriju, po kojoj se motalo petoro-šestoro ljudi. Nije bio siguran da je na pravom mestu dok nije spazio gospodina Blandela koji je pričao s čovekom u otmenim zelenim tregericama. Prostorija beše ispunjena redovima i redovima stolica, iako je samo nekoliko njih bilo zauzeto. Napred, tamo gde je stajao Blandel, nalazio se temeljno izglancan kružni podijum i Deni je pretpostavio da će odatle biti vođena aukcija. Na zidu iza nalazio se veliki ekran sa kursevima nekoliko različitih valuta, kako bi licitatori iz inostranstva znali koliko se od njih očekuje da plate, dok se na desnoj strani prostorije nalazio red belih telefona ravnomerno poređanih na dugačkom stolu.
Dok je sve više ljudi ulazilo i zauzimalo mesta, Deni je ostao u zadnjem delu prostorije. Odlučio je da sedne na sam kraj zadnjeg reda kako bi mogao da motri na sve licitante, kao i na aukcionara. Pre se osećao kao posmatrač no kao učesnik. Prelistao je katalog, iako ga je već nekoliko puta pročitao. Zanimala ga je samo stavka 37, ali je primetio da je stavka 36, crvena marka od četiri penija iz 1861. sa Rtom dobre nade, procenjena na najmanje četrdeset hiljada funti a najviše na šezdeset hiljada, zbog čega je predstavljala najskuplji predmet na aukciji.
Podigao je pogled i video kako u prostoriju ulazi gospodin Prendergast iz Stenlija Gibonsa i priključuje se manjoj grupi trgovaca koji su se sašaptavali u zadnjem delu prostorije.
Kako je sve više ljudi s lopaticama ulazilo i sedalo, Deni je postajao sve opušteniji. Pogledao je na sat - onaj koji je Niku deda poklonio za dvadeset prvi rođendan - bilo je deset do deset. Nije mogao da ne primeti kada je u prostoriju ugegao čovek koji je sigurno težio preko sto šezdeset kilograma i nosio u desnoj ruci dugačku neupaljenu cigaru. Polako je koračao prolazom a zatim zauzeo mesto na kraju petog reda, očigledno rezervisano za njega.
Kada je Blandel primetio čoveka - koji i nije baš mogao da mu promakne - ostavio je grupu i prišao da se s njim pozdravi. Na Denijevo iznenađenje, obojica su se okrenula i pogledala u njegovom pravcu. Blandel je podigao katalog u znak pozdrava, a Deni mu klimnuo glavojn. Čovek sa cigarom nasmešio se kao da poznaje Denija, a potom nastavio razgovor s aukcionarom.
Mesta su se brzo popunjavala jer su se iskusni kupci pojavili tek nekoliko trenutaka pre no što se Blandel vratio u prednji deo aukcijske sale. Popeo se uz pet-šest stepenika podijuma, nasmešio potencijalnim kupcima, a zatim napunio čašu vodom pre no što je pogledao na sat. Lupnuo je mikrofon i rekao: „Dobro jutro, dame i gospodo, i dobro došli na našu dvogodišnju aukciju retkih poštanskih maraka. Stavka broj jedan.“ Na ekranu pored njega pojavila se uvećana slika marke prikazane u katalogu.
„Danas počinjemo s ’crnim penijem’ 14 iz hiljadu osamsto četrdeset prve, marka je kao nova. Vidim li prvu ponudu od hiljadu funti?“ Jedan kupac iz male Prendergastove grupe u zadnjem delu prostorije podigao je lopaticu. „Hiljadu i dve stotine?“ To je naišlo na momentalnu reakciju licitanta u trećem redu koji je, posle šest krugova, kupio marku za hiljadu osamsto funti.
Deni se oduševio što se „crni peni" prodao za daleko veći iznos od onoga na koji je procenjen, ali kako je svaka nova stavka dolazila na red, postignute cene su se menjale. Činilo mu se da nema razloga što neke od njih premašuju najvišu procenu, dok druge ne bi dostigle ni najnižu, nakon čega bi aukcionar tiho rekao: „Nema prodaje.“ Deni nije žeieo da razmišlja o posledicama toga „nema prodaje“ kada je u pitanju stavka 37.
Deni bi povremeno pogledao u čoveka sa cigarom, ali nije bilo nikakvih znakova da on licitira za bilo koju od početnih stavki. Nadao se da ga zapravo zanima De Kubertenova koverta, jer zašto bi ga inače Blandel pokazivao tom čoveku?
Kada je aukcionar stigao do stavke 35, izbora komonveltskih poštanskih maraka koji je za manje od trideset sekundi prodat za hiljadu funti, Deni je postajao sve napetiji. Stavka 36 izazvala je sveopšti žagor, zbog čega je Deni ponovo pogledao u katalog: crvena marka od četiri penija iz 1861. sa Rtom dobre nade, jedna od samo šest na svetu.
Blandel je otvorio licitaciju na trideset hiljada funti i pošto su trgovci i nekoliko manjih kolekcionara otpali, jedini licitanti ostali su čovek sa cigarom i anonimni licitant preko telefona. Deni je pomno promatrao čoveka sa cigarom. Čovek nije odavao nikakve znake da licitira, ali kada je naposletku žena na telefonu Blandelu odmahnula glavom, ovaj mu se ponovo okrenuo i rekao: „Prodato gospodinu Hansakeru za sedamdeset pet hiljada funti." Čovek se nasmešio i izvadio cigaru iz usta.
Deni se toliko udubio u licitatorski okršaj koji se upravo odigrao da se iznenadio kada je Blandel objavio: „Stavka broj trideset sedam, jedinstveni koverat s markom prve edicije iz 1896. godine koju je francuska vlada izdala u čast svečanog otvaranja prvih modernih Olimpijskih igara. Koverat je adresiran na osnivača Igara, barona Pjera de Kubertena. Imam li početnu ponudu od hiljadu funti?“ Deni se razočarao što je Blandel započeo licitaciju tako niskim iznosom, dok nije video kako se širom prostorije podiglo nekoliko lopatica.
„Hiljadu petsto?“ Gotovo isto toliko.
„Dve hiljade?" Ne baš toliko.
„Dve hiljade pet stotina?" Gospodin Hansaker je držao neupaljenu cigaru u ustima.
„Tri hiljade?" Deni je izvijao vrat i zurio po prostoriji, ali nije mogao da vidi ko licitira.
„Tri hiljade pet stotina?“ Cigara je ostala u ustima.
„Četiri hiljade. Četiri hiljade pet stotina. Pet hiljada. Pet hiljada pet stotina. Šest hiljada" Hansaker izvadi cigaru iz usta i namršti se.
„Prodato, gospodinu u prvom redu, za šest hiljada funti“, rekao je aukcionar i udario čekićem. „Stavka trideset osam, redak primerak...“
Deni se trudio da vidi ko sedi u prvom redu, ali nije mogao da otkrije ko je od njih kupio njegov koverat. Želeo je da mu zahvali što je dao triput veći iznos od najviše procene. Osetio je kako ga je neko lupnuo po ramenu, zatim se okrenuo i video čoveka sa cigarom koji se nadvio nad njim.
„Ja sam Džin Hansaker“, rekao je gotovo podjednako glasno kao aukcionar. „Ako biste mi se pridružili na kafi, ser Nikolase, moguće je da imamo da porazgovaramo o nečemu od zajedničkog interesa. Ja sam Teksašanin“, rekao je i stegnuo Deniju ruku, „što vas možda i neće previše iznenaditi s obzirom da smo se već sreli u Vašingtonu. Imao sam čast da poznajem vašeg dedu“, dodao je kada su napustili prostoriju i zajedno krenuli niz stepenice. Deni ništa nije rekao. Nikada ne nudi taoce, naučio je otkad je preuzeo ulogu Nika. Kada su stigli u prizemlje, Hansaker ga je poveo u restoran i uputio se ka još jednom mestu koje mu je izgleda pripadalo.
„Dve crne kafe“, rekao je konobaru u prolazu, ne dozvoljavajući Deniju da bira. „E sad, ser Nikolase. Zbunjen sam.“
„Zbunjeni?“, po prvi put progovorio je Deni.
„Nije mi jasno zašto ste De Kubertena dali na aukciju, a onda dozvolili svom stricu da ponudi više od mene. Sem ukoliko vas dvojica niste radili zajedno i nadali se kako me možete naterati da ponudim još više.“
„Moj stric i ja ne razgovaramo“, rekao je Deni pošto je pažljivo izabrao reči.
„Imate nešto zajedničko sa vašim pokojnim dedom“, rekao je Hansaker.
„Bili ste prijatelj mog dede?“, upitao je Deni.
„Bilo bi uobraženo kazati prijatelj“, rekao je Teksašanin, „Tačnije bi bilo učenik i sledbenik. Jednom prilikom nadmudrio me je u vezi sa retkom plavom markom od dva penija. Desilo se to 1977. dok sam još bio kolekcionar početnik, ali sam od njega brzo naučio i, da budem pošten, bio je velikodušan učitelj. U novinama stalno čitam kako imam najbolju zbirku poštanskih maraka na svetu, ali to prosto nije tačno. Ta čast pripada vašem pokojnom dedi.“ Hansaker otpi gutljaj kafe pre no što je dodao: „Pre mnogo godina, u poverenju mi je rekao da će zbirku ostaviti svom unuku, a ne nekom od svojih sinova.“
„Otac mi je umro“, rekao je Deni.
Hansaker se iznenadio. „Znam - bio sam na njegovoj sahrani. Mislio sam da ste me videli.“
„Jesam“, rekao je Deni i setio se Nikovog opisa ogromnog Amerikanca u njegovom dnevniku. „Ali dozvolili su mi samo da popričam sa svojim advokatom“, brzo je dodao.
„Da, znam“, rekao je Hansaker. „Ali uspeo sam da popričam sa vašim stricem i kažem kako sam zainteresovan ukoliko ikada budete odlučili da prodate zbirku. Obećao je da će ostati u vezi. Tada sam shvatio da je nije on nasledio i kako je vaš deda sigurno održao reč i ostavio je vama. Stoga sam, kada mi je Blandel javio da ste dali De Kubertena na aukciju, doleteo nazad preko bare i nadao se da ćemo se možda sresti."
„Ja čak ne znam ni gde se zbirka nalazi“, priznao je Deni.
„Možda to objašnjava zašto je Hjugo voljan da toliko plati za vaš koverat", rekao je Teksašanin, „jer ga marke nimalo ne zanimaju. Eno ga." Hansaker je uperio cigaru u čoveka koji je stajao na recepciji. Znači, to je stric Hjugo, pomislio je Deni i pažljivije ga pogledao. Mogao je samo da se pita zašto je toliko žarko želeo onaj koverat da je za njega voljan da plati trostruko više od procenjene vrednosti. Deni je gledao kako Hjugo gospodinu Blandelu pruža ček, a ovaj njemu koverat.
„Debilu“‚ promrmljao je Deni i ustao.
„Šta ste rekli?“, upitao je Hansaker i ispustio cigaru iz usta.
„Ja, ne vi“, brzo je rekao Deni. „To mi se nalazilo pod nosom protekla dva meseca. Adresu je tražio, a ne koverat, jer je tamo zasigurno ser Aleksandrova zbirka.“
Džin se još više zbunio. Zašto bi Nik o svom dedi govorio kao o ser Aleksandru?
„Izvinite, gospodine Hansakere, ali moram da idem. Nije ni trebalo da prodajem taj koverat."
„Voleo bih da znam o čemu, do đavola, pričate", rekao je Hansaker i izvadio novčanik iz unutrašnjeg džepa. Pružio je Deniju podsetnicu. „Ukoliko ikada odlučite da prodate zbirku, bar mi je prvom ponudite. Daću vam poštenu cenu bez odbitka od deset odsto.“
„I bez premije od dvadeset odsto“, iscerio se Deni.
„Iver ne pada daleko od klade“, rekao je Džin. „Vaš deda je bio briljantan i dovitljiv gospodin, za razliku od vašeg strica Hjuga, kao što sam uveren da znate.“
„Do viđenja, gospodine Hansakere", rekao je Deni i stavio podsetnicu u Nikov novčanik. Nije skidao pogled s Hjuga Monkrifa koji je upravo spustio koverat u aktovku. Prešao je predvorje da bi se pridružio ženi koju Deni do tog trenutka nije primetio. Ona ga je uzela pod ruku i njih dvoje brzo napustiše zgradu.
Deni je pričekao nekoliko sekundi pre no što je pošao za njima. Kada je izašao na Bond strit, pogledao je levo i desno, a kada ih je ugledao, iznenadio se koliku su razdaljinu već prevalili. Bilo je jasno da žure. Kada su prošli statuu Čerčila i Ruzvelta koji sede na klupi, skrenuli su desno a zatim levo i stigli do Albimarl strita, gde su prešli ulicu i prepešačili još nekoliko metara pre no što su nestali u hotelu Braun.
Deni je nekoliko trenutaka čekao ispred hotela i razmišljao o mogućnostima koje ima. Znao je da će, ukoliko ga primete, pomisliti da je Nik. Oprezno je ušao u zgradu, ali u foajeu od njih nije bilo ni traga. Deni je seo u fotelju dopola zaklonjenu stubom, ali je iz nje ipak mogao lepo da vidi liftove i recepciju. Nije obratio pažnju na čoveka koji je upravo seo na suprotnoj strani foajea.
Deni je čekao još trideset minuta i pitao se jesu li mu promakli. Taman se spremao da ustane i proveri na recepciji kada se vrata lifta otvoriše, a iz lifta izađoše Hjugo i ona žena koji su vukli dva kofera. Došli su do recepcije, gde je žena platila račun pre no što su brzo izašli iz hotela na druga vrata. Deni je istrčao na trotoar i video ih kako ulaze u crni taksi. Dozvao je sledeći u redu i pre no što je zatvorio vrata povikao: „Pratite onaj taksi!“
„Čitavog života čekam da neko to kaže“‚ rekao je taksista i priključio se saobračaju.
Taksi ispred skrenuo je desno na kraju ulice, došao do Hajd park kornera, prošao kroz podvožnjak i Brompton roudom izašao na Vestvej.
„Čini se da idu na aerodrom“, rekao je taksista. Dvadeset minuta kasnije ispostavilo se da je u pravu.
Kada su dva taksija izašla iz podvožnjaka na Hitrou, Denijev vozač reče: „Terminal dva. Znači da sigurno lete nekud u Evropu.“ Oba taksija zaustaviše se ispred ulaza. Na taksimetru je pisalo 34,50 £ i Deni dade četrdeset funti ali ostade u taksiju dok Hjugo i žena nisu nestali u terminalu.
Krenuo je za njima i posmatrao kako se priključuju redu putnika biznis klase. Na ekranu iznad pulta za čekiranje pisalo je BA0732, Ženeva, 13.55.
„Debilu“, ponovo je promrmljao Deni pošto se setio adrese na koverti. Ali gde tačno u Ženevi? Pogledao je na sat. Još je imao dovoljno vremena da kupi kartu i uhvati avion. Otrčao je do prodajnog pulta Britiš ervejza i morao malo da pričeka dok nije stigao na čelo reda.
„Možete li da me ubacite na let za Ženevu u 13.55?“, upitao je. Trudio se da ne zvuči očajno.
„Imate li ikakvog prtljaga, gospodine?“, upitala ga je službenica za pultom.
„Nemam“, rekao je Deni.
Pogledala je u monitor. „Još nisu zatvorili izlaz, te bi trebalo da možete da stignete. Biznis ili ekonomska?“
„Ekonomska", rekao je Deni. Želeo je da izbegne odeljak u kom će sedeti Hjugo i žena.
„Do prozora ili prolaza?“
„Do prozora.“
„To će vas stajati dvesta sedamnaest funti, gospodine.“
„Hvala“, reče Deni i pruži kreditnu karticu.
„Mogu li da pogledam vaš pasoš, molim vas?“
Deni nikada u životu nije imao pasoš. „Moj pasoš?“
„Da, gospodine, vaš pasoš.“
„O ne, mora da sam ga ostavio kod kuće.“
„Onda se bojim da nećete stići da uhvatite avion, gospodine.“
„Debilu, debilu“, reće Deni.
„Molim?“
„Izvinite“, rekao je Deni. „Ja, ne vi“, ponovio je. Nasmešila se. Deni se okrenuo i polako pošao natrag dvoranom. Osećao se bespomoćno. Nije primetio kako Hjugo i žena odlaze na izlaz s natpisom Odlasci, samo za putnike, ali neko drugi jeste, neko ko je pomno posmatrao i njih i Denija.


— o O o —



Hjugo je pritisnuo zeleno dugme na svom mobilnom telefonu baš kada je razglas objavio: „Poslednji poziv za sve putnike koji idu u Ženevu letom BA0732. Molim vas, krenite na izlaz devetnaest.“
„Pratio vas je od Sodebija do hotela, a zatim od hotela do Hitroa.“
„Je li na istom letu kao i mi?“, upitao je Hjugo.
„Ne, nije imao pasoš.“
„To i liči na Nika. Gde je sada?“
„Na putu natrag za London, što znači da bi trebalo da imate bar dvadeset četiri časa prednosti u odnosu na njega.“
„Nadajmo se da je to dovoljno, ali ni na tren ga ne ispuštaj iz vida.“ Hjugo isključi telefon, i on i Margaret ustadoše sa svojih mesta da se ukrcaju na avion.


— o O o —



„Jeste li pronašli još neko nasledstvo, ser Nikolase“, upitao je gospodin Blandel, pun nade.
„Nisam, ali moram da znam imate li kopiju koverte s jutrošnje aukcije“, rekao je Deni.
„Da, naravno", odvratio je Blandel. „Zadržavamo fotografiju svakog predmeta koji se proda na aukciji, ako kasnije izbije nekakav spor.“
„Da li bih mogao da je vidim?“, upita Deni.
„Nešto nije u redu?“, upitao je Blandel.
„Ne“, odgovorio je Deni. „Samo moram da pogledam adresu na koverti.“
„Naravno“, ponovio je Blandel. Otkucao je nešto na računaru i trenutak kasnije na monitoru se pojavila slika koverte. Okrenuo je ekran kako bi Deni mogao da vidi.


Baron De Kuberten
Ulica Krou Ruž br. 25
Ženeva
Švajcarska



Deni je prepisao ime i adresu. „Znate li slučajno je li baron De Kuberten bio ozbiljan kolekcionar poštanskih maraka?“, upita Deni.
„Koliko znam, nije“, reče Blanđel. „Ali njegov sin je osnovao jednu od najuspešnijih evropskih banaka."
„Debilu“, rekao je Deni. „Debilu", ponovio je i okrenuo se da pođe.
„Nadam se da niste nezadovoljni ishodom jutrošnje aukcije, ser Nikolase?“
Deni se ponovo okrenu. „Naravno da sam zadovoljan, gospodine Blandele, zaista se izvinjavam. Da, hvala vam." Još jedan od onih trenutaka kada je trebalo da se ponaša kao Nik, a samo da razmišlja kao Deni.


— o O o —



Kad se vratio u Boltons, prvo je potražio Nikov pasoš. Moli je tačno znala gde je. „I uzgred“, dodala je, „zvao je izvesni gospodin Frejzer Manro i zamolio vas da mu se javite.“
Deni se povukao u radnu sobu, pozvao Manroa i ispričao šta se tog jutra dogodilo. Stari advokat saslušao je sve što mu je klijent ispričao, ali ništa nije rekao.
„Drago mi je što ste mi uzvratili poziv“, naposletku je rekao, „jer imam za vas neke vesti, premda možda ne bi bilo mudro o tome razgovarati preko telefona. Pitao sam se kada očekujete da ćete sledeći put biti u Škotskoj.“
„Mogao bih noćas da uhvatim voz sa spavaćim kolima“, rekao je Deni.
„Odlično, ovoga puta bilo bi mudro da ponesete pasoš.“
„Za Škotsku?“, upita Deni.
„Ne, ser Nikolase. Za Ženevu.“

46.


Gospodina i Gospođu Monkrif u dvoranu za sastanke uvela je predsednikova sekretarica.
„Predsednik će vam se pridružiti za koji trenutak", rekla je. „Jeste li za čaj ili kafu dok čekate?“
„Ne, hvala“, rekla je Margaret, dok se njen muž šetkao tamo-amo po prostoriji. Sela je na jednu od šesnaest stolica Čarlsa Renija Mekintoša, 15 postavljenih oko dugačkog hrastovog stola, na kojoj je trebalo da se oseća kao kod kuće. Zidovi obojeni svetloplavom Vedžvudovom 16 bojom bili su prekriveni portretima nekadašnjih predsednika u prirodnoj veličini, što je odavalo utisak stabilnosti i bogatstva. Margaret nije rekla ništa dok sekretarica nije izašla iz prostorije i zatvorila za sobom vrata.
„Smiri se, Hjugo. Poslednje što nam treba je da predsednik pomisli kako nismo sigurni imaš li pravo na to što tražiš. Dođi i sedi.“
„Sve je to u redu, stara", rekao je Hjugo i nastavio da se šetka, „ali ne zaboravi da nam čitava budućnost zavisi od ishoda ovog sastanka.“
„Tim pre trebalo bi da se ponašaš smireno i razborito. Moraš delovati kao da si došao da tražiš nešto što ti po zakonu pripada“, rekla je kada su se otvorila vrata na suprotnom kraju prostorije.
U dvoranu je ušao stariji gospodin. Iako poguren i sa srebrnim štapom, imao je takav autoritet da niko ne bi posumnjao da je predsednik banke.
„Dobro jutro, gospodine i gospođo Monkrif“', rekao je i rukovao se sa njima. „Ja sam Pjer de Kuberten i drago mi je što smo se upoznali", dodao je. Engleski je govorio bez traga naglaska. Seo je u čelo stola, ispod portreta jednog vremešnog gospodina koji je, ne računajući krupne sede brkove, bio isti on. „Kako mogu da vam pomognem?"
„Prilično lako, zapravo“, odgovorio je Hjugo. „Došao sam po nasledstvo koje mi je otac ostavio.“
Na predsednikovom licu nije se video ni tračak prepoznavanja. „Smem li da upitam kako vam se otac zvao?“, rekao je.
„Ser Aleksandar Monkrif."
„A zašto mislite da je vaš otac poslovao sa ovom bankom?“
„To u porodici nije nikakva tajna“, rekao je Hjugo. „I meni i mom bratu Angusu u nekoliko navrata je pričao o dugogodišnjem odnosu sa ovom bankom koja je, između ostalog, čuvala njegovu jedinstvenu zbirku poštanskih maraka.“
„Imate li ikakav dokaz kojim biste podržali takvu tvrdnju?"
„Ne, nemam", rekao je Hjugo. „Otac je smatrao kako nije pametno zapisivati takve stvari, ako imamo u vidu poreske zakone u našoj zemlji, ali uverio me je da ste odlično upoznati s njegovim željama.“
„Shvatam", reče De Kuberten. „Možda vam je dao broj računa?“
„Ne, nije“, reče Hjugo i poče da pokazuje znake nestrpljenja. „Ali naš porodični advokat objasnio je moj zakonski položaj i uverio me, pošto sam, nakon bratovljeve smrti, jedini očev naslednik, da nemate izbora sem da mi date ono što mi po zakonu pripada.“
„Verovatno je tako“, potvrdio je De Kuberten, „ali moram da pitam imate li ikakve dokumente koji bi potkrepili vaše potraživanje.“
„Imam“, reće Hjugo i stavi na sto svoju aktovku. Otvorio ju je i izvadio koverat koji je prethodnog dana kupio u Sodebiju. Gurnuo ga je na suprotnu stranu stola. „Ovo mi je ostavio otac.“
De Kuberten je neko vreme proučavao koverat adresiran na njegovog dedu. „Fascinantno", rekao je, „ali to ne dokazuje da je vaš otac imao račun u ovoj banci. Sada bi bilo mudro da utvrdim je li to zaista slučaj. Hoćete li biti ljubazni da me na trenutak sačekate?" Starac je polako ustao, duboko se poklonio i nemo napustio prostoriju.
„Savršeno dobro zna da je tvoj otac poslovao sa ovom bankom“, reče Margaret, „ali zbog nečeg odugovlači."


— o O o —



„Dobro jutro, ser Nikolase", reče Frejzer Manro i ustade od pisaćeg stola. „Nadam se da ste prijatno putovali?"
„Možda bih putovao prijatnije da nisam bolno svestan da mi je stric trenutno u Ženevi i pokušava da mi ukrade nasledstvo."
„Ne brinite“, odvratio je Manro. „Po mom iskustvu, švajcarski bankari ne donose ishitrene odluke. Ne, nećemo zakasniti u Ženevu. Ali sada se moramo pozabaviti hitnijim pitanjima koja su iskrsla na našem vlastitom pragu.“
„Je li to problem o kojem niste hteli da razgovarate preko telefona?“, upitao je Deni.
„Upravo", reče Manro, „i bojim se da nemam za vas lepe vesti. Vaš stric sada tvrdi kako je vaš deda sastavio drugi testament, samo nekoliko nedelja pre no što je umro, u kojem vas je razbaštinio i čitavo imanje ostavio vašem ocu.“
„Imate li kopiju tog testamenta?“, upitao je Deni.
„Imam“ odgovorio je Manro, „ali pošto nisam bio zadovoljan faksimilom, otputovao sam u Edinburg i posetio gospodina Dezmonda Golbrejta u njegovim odajama da bih video original."
„I šta ste zaključili?“, upitao je Deni.
„Prvo sam uporedio potpis vašeg dede s potpisom na prvobitnom testamentu.“
„I?“, upita Deni. Trudio se da ne zvuči previše nestrpljivo. „Nisam sasvim siguran, ali ako je falsifikat, odličan je“, odgovorio je Manro. „Pošto sam pregledao dokument na brzinu, nisam pronašao ništa sumnjivo ni kod hartije ni kod trake, koje su delovale kao da su iste starosti kao hartija i traka prvobitnog testamenta koji je vaš deda sastavio u vašu korist.“
„Može li biti gore od toga?“
„Bojim se da može“, rekao je Manro. „Gospodin Golbrejt je pomenuo i pismo koje je vaš deda navodno poslao vašem ocu nedugo pre svoje smrti.“
„Jesu li vam dozvolili da ga vidite?“
„Jesu. Otkucano je, što me je iznenadilo, jer je vaš deda pisma uvek pisao rukom; nije imao poverenja u mašine. Pisaću mašinu opisao je kao novotarski izum koji će dovesti do propasti lepog pisanja."
„Šta u tom pismu piše?“, upitao je Deni.
„Da je vaš deda odlučio da vas razbaštini, i shodno tome napisao novi testament i ostavio sve vašem ocu. Što je posebno lukavo."
„Lukavo?“
„Jeste. Da je imanje podeljeno na obojicu njegovih sinova, delovalo bi sumnjivo, jer previše ljudi zna da on i vaš stric godinama nisu razgovarali.“
„Ali ovako“, reče Deni, „stric Hjugo opet dobija sve, jer mu je moj otac ostavio čitavo svoje imanje. Ali upotrebili ste reč ’lukavo’. Znači li to kako sumnjate da je moj deda zaista napisao to pismo?“
„Svakako da sumnjam“, rekao je Manro, „i to ne samo zato što je otkucano na pisaćoj mašini. Pismo je na dva lista lične hartije za prepisku vašeg dede, koju sam odmah prepoznao, ali iz nekog neobjašnjivog razloga prva strana je otkucana, dok je druga ispisana rukom i na njoj su samo reči: Ovo su moje lične želje i oslanjam se na vas obojicu da će doslovce biti izvršene. Voli vas vaš otac, Aleksandar Monkrif. Na prvoj strani, onoj otkucanoj, nalaze se te lićne želje, dok druga ne samo da je ispisana rukom, već je do u reč istovetna kao ona koja je pripojena za prvobitni testament. Prava slučajnost.“
„Ali i samo to mora da je dovoljan dokaz...?“
„Bojim se da nije“, rekao je Manro. „Iako imamo i više no dovoljno razloga da verujemo kako je pismo falsifikat, činjenice kažu da je pisano na ličnoj hartiji za prepisku vašeg dede, da je upotrebljena pisaća mašina odgovarajuće starosti i da je pisanije na drugoj strani nepobitno rukopis vašeg dede. Sumnjam da u zemlji postoji ijedan sud koji bi podržao našu tvrdnju. A ako vam to nije dovoljno“, nastavio je Manro, „vaš stric nam je juče uručio nalog za iseljenje sa tuđeg poseda.“
„Nalog za iseljenje sa tuđeg poseda?“, ponovi Deni.
„Pošto mu nije dovoljno što u novom testamentu piše kako je on sada zakoniti naslednik i imanja u Škotskoj i kuće u Boltonsu, takođe zahteva da se iz potonjeg iselite u roku od trideset dana, ili će vam uručiti sudski nalog sa zahtevom da plaćate stanarinu koja je srazmerna stanarini za slična imanja u tom kraju, i to retroaktivno od dana kada ste se uselili.“
„Znači, sve sam izgubio“, uzdahnuo je Deni.
„Ne baš", reče Manro. „Premda priznajem da situacija na domaćem frontu zaista deluje pomalo turobno, što se tiče Ženeve, i dalje imate ključ. Slutim da banka neće biti voljna da ustupi bilo šta što je pripadalo vašem dedi nekome ko nema taj ključ.“ Načas je zastao pre no što je izgovorio sledeću rečenicu. „A u jedno sam siguran. Da se vaš deda našao u ovom položaju, on to ne bi prihvatio bez borbe.“
„A ne bih ni ja“, rekao je Deni, „kad bih imao novca da se sukobim s Hjugom. Uprkos jučerašnjoj prodaji koverte, samo je pitanje nedelja pre no što će moj stric dodati sudski nalog za bankrotstvo na dugačak spisak tužbi od kojih se već branimo."
Gospodin Manro se nasmešio prvi put tog jutra. „Predvideo sam taj problem, ser Nikolase, i juče po podne sa svojim partnerima porazgovarao kako da se pozabavimo neprilikom u kojoj se trenutno nalazite.“ Nakašljao se. „Jednoglasno su se složili da bi trebalo da zanemarimo naš dugogodišnji običaj i ne šaljemo vam nove račune dok spor ne bude zadovoljavajuće priveden kraju.“
„Ali ukoliko bismo izgubili kada bi slučaj dospeo na sud - i verujte mi, gospodine Manro, imam iskustva kada je tako nešto posredi - zauvek bih bio vaš dužnik."
„Ukoliko mi izgubimo", odgovorio je Manro, „ništa vam nećemo naplatiti, jer će ova firma zauvek ostati dužnik vašeg dede.“


— o O o —



Predsednik se vratio posle nekoliko minuta i opet zauzeo mesto naspram budućih klijenata. Osmehnuo se. „Gospodine Monkrife“, počeo je, „uspeo sam da potvrdim da je ser Aleksandar zaista poslovao sa ovom bankom. Sada moramo pokušati da ustanovimo vašu tvrdnju da ste jedini naslednik njegove imovine.“
„Daću vam svu potrebnu dokumentaciju“, samouvereno je rekao Hjugo.
„Prvo, moram da vas pitam imate li kod sebe pasoš, gospodine Monkrife?“
„Imam“, odgovorio je Hjugo, otvorio aktovku, izvadio pasoš i dodao ga preko stola.
De Kuberten je okrenuo na poslednju stranu i kratko proučavao fotografiju pre no što je vratio pasoš Hjugu. „Imate li očevu smrtovnicu?“, upitao je.
„Imam“, odgovorio je Hjugo, izvadio iz aktovke drugi dokument i gurnuo ga preko stola.
Ovoga puta predsednik je proučavao dokument malo pažljivije pre no što ga je vratio. „A imate li i bratovljevu smrtovnicu?“, upitao je. Hjugo mu dodade treći dokument. De Kuberlen ponovo nije žurio pre no što mu ga je vratio. „Takođe će mi biti potreban testament vašeg brata, kako bismo potvrdili da je svu svoju imovinu ostavio vama.“ Hjugo mu pruži testament i na još jednom mestu štriklira dugačak spisak koji mu je Golbrejt pripremio.
De Kuberten neko vreme nije progovarao dok je proučavao testament Angusa Monkrifa. „Čini se da je sve u redu“, naposletku je rekao. „Ali najvažnije od svega, imate li testament svog oca?“
„Ne samo da mogu da vam dam njegov testament“, rekao je Hjugo, „potpisan i datiran na šest nedelja pre njegove smrti, već imam i pismo koje je napisao mom bratu Angusu i meni, i koje je pripojeno uz testament.“ Hjugo gurnu oba dokumenta preko stola, ali De Kuberten nijedan ne uze da prouči.
„I na kraju, gospodine Monkrife, moram da pitam je li vam otac ostavio i neki ključ?“
Hjugo je oklevao.
„Svakako da jeste“, prvi put je progovorila Margaret, „ali smo ga, nažalost, zaturili, premda sam ga tokom godina mnogo puta videla. Prilično je mali, srebrn i, ako se dobro sećam, na sebi ima utisnut broj.“
„A sećate li se slučajno tog broja, gospođo Monkrif?“, upitao je predsednik.
„Nažalost ne“, konačno je priznala Margaret.
„U tom slučaju, siguran sam da ćete razumeti s kakvom je nedoumicom banka suočena“, rekao je De Kuberten. „Kao što možete da pretpostavite, bez ključa smo stavljeni u nezavidan položaj. Međutim", dodao je pre no što je Margaret mogla da ga prekine, „zamoliću jednog od naših stručnjaka da prouči testament što je, uveren sam da znate, uobičajen postupak u ovakvim okolnostima. Ukoliko on utvrdi da je autentičan, predaćemo vam svu imovinu koju čuvamo na ser Aleksandrovo ime.“
„Ali koliko će to potrajati?“, upitao je Hjugo, pošto je znao da Niku neće biti potrebno mnogo vremena da šhvati gde su i šta su namerili.
„Dan, najviše dan i po“, rekao je predsednik.
„Kada da se vratimo?“, upitala je Margaret.
„Da bismo bili sigurni, recimo sutra u tri po podne.“
„Hvala vam“, reče Margaret. „S radošću očekujemo naš ponovni susret.“
De Kuberten je otpratio gospodina i gospođu Monkrif do ulaznih vrata banke i nije pričao ni o čemu značajnijem od vremena.


— o O o —



„Rezervisala sam vam kartu biznis klase na letu Britiš ervejza za Barselonu“, rekla je Bet. „Polećete s Hitroa u nedelju uveče i odsešćete u hotelu Arts.“ Pružila je svom šefu fasciklu u kojoj su se nalazili svi dokumenti potrebni za put, uključujući i imena nekoliko preporučenih restorana i gradski vodič. „Konferencija počinje u devet sati govorom međunarodnog predsednika Dika Šervuda. Sedećete na podijumu zajedno sa sedmoricom ostalih potpredsednika. Organizatori su vas zamolili da budete na svom mestu do osam i četrdeset pet.“
„Koliko je hotel daleko od konferencijskog centra?“, upitao je gospodin Tomas.
„Odmah je preko puta“, rekla je Bet. „Želite li da znate još nešto?“
„Samo jedno“, odgovorio je Tomas. „Da li bi htela da mi se pridružiš na putu?“
Bet se iznenadila - Tomas nije uspevao da je iznenadi često - i priznala:
„Oduvek sam želela da posetim Barselonu.“
„Pa, sad imaš priliku“, rekao je Tomas i srdačno joj se osmehnuo.
„Ali da li bi bilo dovoljno posla za mene dok budem tamo?“, upitala je.
„Za početak, mogla bi se postarati da sledećeg ponedeljka ujutru sedim na svom mestu." Bet nije odgovorila. „Nadao sam se da bi za promenu mogla da se opustiš", dodao je Tomas. „Mogli bismo da idemo u operu, pogledamo zbirku Tisen, proučavamo Pikasove rane radove, vidimo Miroovo rodno mesto, a kažu mi da je hrana...“
Jasno ti je da se dopadaš gospodinu Tomasu. Setila se Denijevih reči i nasmejala se. „Vrlo ste ljubazni, gospodine Tomase, ali mislim da bi bilo pametnije da ostanem i postaram se da sve proteče glatko dok budete odsutni."
„Bet“, reče Tomas, nasloni se i prekrsti ruke, „ti si bistra, lepa mlada žena. Zar ne misliš da bi Deni želeo da se s vremena na vreme provedeš? Bog zna da si to zaslužila.“
„Veoma ste pažljivi, gospodine Tomase, ali nisam još spremna da razmišljam o...“
„Razumem“, rekao je Tomas, „naravno da razumem. Bilo kako bilo, sasvim sam voljan da čekam dok ne budeš spremna. Šta god da je Deni imao, još nisam izračunao koliku ću premiju morati da platim da bih se protiv toga osigurao."
Bet se nasmeja. „On je kao opera, galerije i najbolje vino, sve spakovano u jedno", odgovorila je, „ali čak ni to ne može da dočara Denija Kartrajta.“
„Pa, ja ne nameravam da odustanem", rekao je Tomas. „Možda ću moći da te dovedem u iskušenje dogodine, kada će se godišnja konferencija održati u Rimu i na mene će doći red da predsedavam.“
„Karavađo", uzdahnula je Bet.
„Karavađo?", zbunjeno je ponovio Tomas.
„Deni i ja smo nameravali da medeni mesec provedemo u Sen Tropeu - dok ga njegov cimer iz ćelije, Nik Monkrif, nije upoznao sa Karavađom. Zapravo, jedno od poslednjih obećanja koje mi je Deni dao pre no što je umro“ - Bet nikako nije mogla naterati sebe da izgovori reči izvršio samoubistvo - „bilo je da će me odvesti u Rim, kako bih i ja upoznala sinjora Karavađa."
„Nemam baš nikakvih izgleda, zar ne?“, rekao je Tomas.
Bet nije odgovorila.


— o O o —



Deni i gospodin Manro sleteli su na ženevski aerodrom kasno uveče. Kada su prošli carinu, Deni je potražio taksi. Kratko putovanje u grad završilo se kad je vozač stao ispred hotela Lez Armir, koji se nalazio u starom gradu nedaleko od katedrale - i koji im je lično preporučio.
Pre no što je otišao iz kancelarije, Manro je pozvao De Kubertena. Predsednik banke je pristao da ih primi u deset sati ujutru. Deni je pomislio kako se starac odlično zabavlja.
Za vreme večere, gospodin Manro - Deni ni na tren nije pomislio da ga zove Frejzer - pročitao je ser Nikolasu spisak dokumenata, jer je predvideo da će im biti potrebni za sutrašnji sastanak."
„Nedostaje li nam nešto?“, upitao je Deni.
„Svakako da ne“, rekao je Manro. „To jest, pod pretpostavkom da ste se setili da ponesete ključ.“


— o O o —



Hjugo se javi na telefon koji je stajao na noćnom stočiću. „Da?“
„Seo je na noćni voz za Edinburg, a zatim produžio za Danbrot“, rekao je glas.
„Kako bi se video s Manroom, nema sumnje.“
„Jutros u deset u njegovoj kancelariji.“
„Je li se onda vratio u London?“
„Nije. On i Manro zajedno su napustili kancelariju, odvezli se na aerodrom i uhvatili let Britiš ervejza. Trebalo je da slete pre sat vremena."
„Jesi li ti bio na istom letu?“
„Nisam", rekao je glas.
„Zašto ne?“, oštro je upitao Hjugo.
„Nisam imao pasoš.“
Hjugo spusti slušalicu i pogleda u svoju ženu, koja je čvrsto spavala. Odlučio je da je ne budi."

47.


Deni je ležao budan i razmišljao o neizvesnom položaju u kom se nalazi. Ne samo da nije pobedio svoje neprijatelje, već mu se činilo da je samo stvorio nove koji su rešili da ga bace na kolena.
Ustao je rano, istuširao se i obukao, i sišao u salu za doručak, gde je zatekao Manroa kako sedi za stolom u uglu, s gomilom dokumenata kraj sebe. Sledećih četrdeset minuta pretresli su sva pitanja koja je, kako je Manro smatrao, De Kuberten mogao postaviti. Deni je prestao da sluša svog advokata kada je u prostoriju ušao još jedan gost hotela i uputio se ka stolu kraj prozora koji je gledao na katedralu. Pretpostavio je da je to još jedno mesto koje je za njega rezervisano.
„Ukoliko vas De Kuberten to bude pitao, ser Nikolase, šta ćete mu odgovoriti?", upitao je Manro.
„Mislim da je vodeći svetski kolekcionar poštanskih maraka odlučio da nam se pridruži na doručku“, prošaputa Deni.
„Pretpostavljam da to znači kako je s nama vaš prijatelj gospodin Džin Hansaker?“
„Glavom i bradom. Ne mogu da verujem da je slučajnost što je u Ženevi u isto vreme kada i mi.“
„Naravno da nije“, rekao je Manro. „A sigurno zna i da je vaš stric u Ženevi."
„Šta mogu povodom toga da uradim?“, upitao je Deni.
„Trenutno ne mnogo“, rekao je Manro. „Hansaker će kružiti kao lešinar dok ne bude otkrio koji je od vas dvojice proglašen za zakonitog naslednika zbirke, i tek onda će se obrušiti.“
„Pomalo je pretežak za lešinara“, primetio je Deni, „ali shvatam šta govorite. Šta da kažem ako bude počeo da me ispituje?"
„Ne govorite ništa dok ne održimo sastanak s De Kubertenom.“
„Poslednji put kad smo se sreli, Hansaker je bio krajnje predusretljiv i prijateljski raspoložen. Očigledno mu se Hjugo ne dopada i radije bi poslovao sa mnom
„Ne zavaravajte se. Hansaker će rado poslovati bilo s kim ako De Kuberten ustanovi da je taj neko zakoniti naslednik zbirke vašeg dede. Verovatno je vašem stricu već dao neku ponudu.“ Manro ustade od stola i izade iz trpezarije, čak i ne pogledavši u Hansakerovom pravcu. Deni pođe za njim u foaje.
„Koliko će nam trebati taksijem do banke De Kuberten?“ upitao je Manro recepcionara.
„Tri, možda četiri minuta, u zavisnosti od saobraćaja", stigao je odgovor.
„A ako bismo išli peške?“
„Tri minuta."


— o O o —



Konobar je blago pokucao na vrata. „Sobna posluga“, najavio je pre no što je ušao. Postavio je sto za doručak na sredinu sobe i na jedan bočni poslužavnik stavio primerak Telegrafa - jedine novine koje bi Margaret Monkrif uzela u obzir da pročita ako na raspolaganju nema Skotsmena. Hjugo je potpisao račun za doručak dok je Margaret sela za sto i sipala im kafu.
„Stara, misliš li da ćemo uspeti ovo da izvedemo bez ključa?“, upitao je Hjugo.
„Ukoliko budu zaključili da je testament pravi“, rekla je Margaret, „neće imati drugog izbora, sem ako nisu spremni da se upletu u dugačak sudski spor. A kako je anonimnost svetinja svakog švajcarskog bankara, to će po svaku cenu želeti da izbegnu."
„U testamentu neće otkriti ništa što nije u redu“, rekao je Hjugo.
„Onda se kladim da ćemo do večeras imati u rukama zbirku tvog oca i u tom slučaju ćeš morati samo da dogovoriš cenu sa Hansakerom. Pošto ti je ponudio četrdeset miliona dolara kada je došao u Škotsku na sahranu tvog oca, sigurna sam da će biti voljan da ide i do pedeset“, rekla je Margaret. „Zapravo, već sam naložila Golbrejtu da u tu svrhu sastavi ugovor.“
„Bilo s kim od nas dvojice koji bude došao do zbirke“, reče Hjugo, „jer je dosad Nik već sigurno shvatio gde smo.“
„Ali ništa ne može da preduzme“, rekla je Margaret. „Ne dok je zaglavljen u Engleskoj."
„Ništa ga ne sprečava da sedne u sledeći avion. Ne bih se iznenadio da je već ovde“, dodao je Hjugo, jer nije želeo da prizna kako zna da je Nik već u Ženevi.
„Hjugo, očigledno si zaboravio kako on ne sme da putuje u inostranstvo dok je na uslovnoj slobodi.“
„Da sam na njegovom mestu, spremio bih se na takav rizik“, rekao je Hjugo, „za pedeset miliona dolara.“
„Ti možda i bi“, rekla je Margaret, „ali Nik se nikada ne bi oglušio o naređenje. Čak i ako bi jedan telefonski poziv bio dovoljan da De Kubertenu pomogne da odluči s kojom granom porodice Monkrif želi da posluje - s onom koja preti da će ga odvesti na sud, ili s onom koja će još četiri godine provesti u zatvoru.“
Iako su Deni i Frejzer Manro stigli u banku nekoliko minuta ranije, predsednikova sekretarica čekala je u predvorju da ih otprati do dvorane za sastanke. Kada su se smestili, obojici je ponudila šolju engleskog čaja.
„Ne bih da pijem vaš engleski čaj, hvala“, rekao je Frejzer Manro i srdačno joj se nasmešio. Deni je samo mogao da se pita je li razumela i jednu jedinu reč koju je Škot izgovorio, a kamoli shvatila njegovu posebnu vrstu humora.
„Dve kafe, molim vas“, reče Deni. Nasmešila se i izašla iz prostorije.
Deni se divio portretu osnivača modernih Olimpijskih igara kada su se vrata otvorila i u prostoriju ušao trenutni vlasnik titule barona.
„Dobro jutro, ser Nikolase", rekao je, prišao Manrou i pružio mu ruku.
„Ne, ne, ja sam Frejzer Manro, ser Nikolasov pravni zastupnik.“
„Izvinjavam se“, rekao je starac. Trudio se da sakrije zbunjenost i snebivljivo se osmehnuo dok se rukovao sa Denijem. „Izvinjavam se“, ponovio je.
„Ništa, barone", rekao je Deni. „Razumljivo je što ste pogrešili.“
De Kuberten mu se blago nakloni. „Kao i ja, i vi ste unuk velikog čoveka." Pozvao je ser Nikolasa i gospodina Frejzera da mu se pridruže za konferencijskim stolom. „Šta mogu da učinim za vas?“, upitao je.
„Imao sam veliku čast da zastupam pokojnog ser Aleksandra Monkrifa", počeo je Manro, „a sad imam privilegiju da savetujem ser Nikolasa.“ De Kuberten klimnu glavom. „Došli smo da tražimo zakonito nasledstvo mog klijenta“, rekao je Manro, otvorio aktovku i stavio na sto pasoš, smrtovnicu i testament ser Aleksandra.
„Hvala“, reče De Kuberten i ne pogleda dokumente čak ni letimično. „Ser Nikolase, smem li da pitam imate li kod sebe ključ koji vam je deda ostavio?"
„Imam“, odgovorio je Deni. Otkopčao je lančić koji mu je visio oko vrata i pružio ključ De Kubertenu, koji ga je na trenutak proučavao pre no što ga je vratio Deniju. Zatim je ustao i rekao: „Molim vas pođite za mnom, gospodo.“
„Ništa ne govorite“, prošaputao je Manro kada su krenuli za predsednikom iz prostorije. „Jasno je da sledi uputstva vašeg dede.“ Koračali su dugačkim hodnikom i prolazili pored mnoštva uljanih slika partnera banke dok nisu došli do malog lifta. Kada su vrata kliznula u stranu, De Kuberten se sklonio kako bi dozvolio gostima da uđu, zatim im se pridružio i pritisnuo dugme označeno sa -2. Nije pričao dok se vrata nisu opet otvorila, kada je izašao i ponovio: „Molim vas pođite za mnom, gospodo."
Blagu Vedžvudovu plavu boju dvorane za sastanke zamenila je tamnooker dok su išli hodnikom sa zidovima od cigala na kojima nije bilo slika nekadašnjih službenika banke. U dnu hodnika nalazila su se velika čelična vrata s rešetkama zbog kojih se Deniju vratiše ružne uspomene. Čuvar je otključao vrata čim je spazio predsednika. Zatim ih je ispratio dok nisu stali ispred masivnih čeličnih vrata sa dvema bravama. De Kuberten je izvadio ključ iz džepa, gurnuo ga u gornju bravu i polako okrenuo. Klimnuo je glavom Deniju, koji je stavio svoj ključ u donju bravu i takođe ga okrenuo. Čuvar je otvorio teška čelična vrata.
Na podu iza samog praga nalazila se nacrtana pedalj široka žuta pruga. Deni ju je prešao i ušao u malu četvrtastu sobu čiji su zidovi od poda do tavanice bili prekriveni policama, natrpanim debelim knjigama u kožnom povezu. Na svakoj polici nalazile su se odštampane kartice koje su označavale godine od 1840. do 1992.
„Molim vas, pridružite mi se“, rekao je Deni, skinuo debelu knjigu s police na vrhui počeo da je lista. Manro je ušao, ali ne i De Kuberten.
„Izvinjavam se“, rekao je, „ali meni nije dozvoljeno da pređem žutu liniju - jedan od brojnih bančinih propisa. Budite ljubazni i obavestite čuvara kada budete želeli da krenete, pa mi se potom obavezno ponovo pridružite u dvorani za sastanke."
Deni i Manro su proveli narednih pola sata prelistavajući album za albumom i počeli da shvataju zašto je Džin Hansaker doleteo u Ženevu čak iz Teksasa.
„I dalje mi ništa nije jasno", rekao je Manro dok je gledao u neperforirani list crnih maraka od četrdeset osam penija.
„Biće vam jasno kada pogledate ovu“, rekao je Deni i pružio mu jedinu knjigu u kožnom povezu u čitavoj zbirci koja nije označena datumom.
Manro je polako okretao strane, kako bi se iznova upoznao s urednim, kaligrafskim rukopisom koji je dobro zapamtio: stubac za stupcem s podacima gde je, kada i od koga ser Aleksandar kupio svaku novu marku i koliko ju je platio. Vratio je urednu arhivu kolekcionarovog života Deniju i predložio: „Moraćete krajnje pažljivo da proučite svaki upis pre no što se sledeći put budete slučajno susreli s gospodinom Hansakerom.“


— o O o —



Gospodina i gospođu Monkrif uveli su u dvoranu za sastanke u tri po podne. Baron De Kuberten je sedeo za suprotnim krajem stola, okružen s obe strane sa po trojicom kolega. Sedmorica muškaraca ustadoše sa stolica dok su Monkrifovi ulazili u prostoriju i nisu ponovo seli dok to nije učinila gospođa Monkrif.
„Hvala što ste nam dozvolili da ispitamo testament vašeg pokojnog oca“, rekao je De Kuberten, „kao i pismo koje je uz njega pripojeno.“ Hjugo se nasmešio. „Međutim, moram vas obavestiti da je, po cenjenom mišljenju jednog od naših stručnjaka, testament nevažeći."
„Želite li da kažete da je falsifikat?“, upitao je Hjugo i ljutito ustao.
„Gospodine Monkrife, uopšte ne želimo da kažemo da ste za to znali. Međutim, ustanovili smo da dokumenti ne zadovoljavaju uslove koje banka postavlja." Dodao im je testament i pismo preko stola.
„Ali...“, poče Hjugo.
„Možete li nam reći zbog čega ste odbili zahtev mog muža?“, tiho je upitala Margaret.
„Ne, gospodo, ne možemo."
„Onda očekujte da vam se u toku dana jave naši advokati", rekla je Margaret, prikupila dokumenta, vratila ih u muževljevu aktovku i ustala.
Sva sedmorica članova upravnog odbora ustadoše kada je gospodina i gospođu Monkrif iz prostorije ispratila predsednikova sekretarica.

48.


Kada se narednog jutra Frejzer Manro pridružio Deniju u njegovoj sobi, zatekao je svog klijenta kako skrštenih nogu sedi na podu u kućnom mantiiu, okružen listovima hartije, laptopom i digitronom.
„Izvinite što vas uznemiravam, ser Nikolase. Da dođem kasnije?“
„Ne, ne“, skočio je Deni, „uđite.“
„Nadam se da ste lepo spavali?“, rekao je Manro i pogledao u hrpu papira raštrkanih po podu.
„Nisam ni legao u postelju“, priznao je Deni. „Čitave noći sam bdeo i iznova proveravao brojke.“
„I je li vam nešto jasnije?", upitao je Manro.
„Nadam se“, rekao je Deni, „jer osećam da Džin Hansaker nije probdeo nijednu noć pitajući se koliko sve ovo vredi.“
„Imate li ikakvu predstavu...?“
„Pa“, počeo je Deni, „zbirka se sastoji od dvadeset tri hiljade sto jedanaest poštanskih maraka, koje su kupovane u razdoblju dužem od sedamdeset godina. Deda je prvu marku kupio 1920. s trinaest godina, a zatim nastavio da ih sakuplja do 1998, do samo nekoliko meseci pred smrt. Sve zajedno, potrošio je 13.729.412 funti.“
„Nije ni čudo što Hansaker misli da je to najbolja zbirka na svetu", reče Manro.
Deni klimnu glavom. „Neke marke su veoma retke. Tu su, na primer, američka marka iz 1901. poznata kao „obrnuti centar“, havajska plava iz 1851. od dva centa, i njufaundlendska grimizna iz 1857. od dva penija, za koju je 1978. platio sto pedeset hiljada dolara. Ali, ponos zbirke zasigurno je marka od jednog centa iz Britanske Gvajane iz 1856, crna na ljubičastoj pozadini, koju je kupio na aukciji u aprilu 1980. za osamsto hiljada dolara. To su lepe vesti“‚ rekao je Deni. „Ružne vesti su što bi trebalo godinu dana, možda čak i više, da se svaka marka proceni. Naravno, Hansaker to zna, ali nam u korist ide i to što neće hteti da čeka godinu dana, jer sam iz članaka koje je deda sačuvao između ostalog saznao i da Hansaker ima takmaca, izvesnog gospodina Tomodžija Vanatabea, trgovca iz Tokija. Čini se“, rekao je Deni i sagnuo se da dohvati stari isečak iz Tajm magazina, „da je stvar mišljenja koja od njihove dve zbirke zauzima drugo mesto posle dedine. Ta rasprava će se svršiti čim se jedan od njih bude dokopao ovoga", reče Deni i podiže popis.
„To saznanje vas, ako smem da primetim", rekao je Manro, „stavlja u veoma jaku poziciju."
„Moguće", kazao je Deni, „ali kada su u pitanju ovoliki iznosi - a po brzom obračunu zbirka sigurno vredi oko pedeset miliona dolara - na svetu ima veoma malo ljudi, u ovom slučaju, rekao bih, samo dvojica, koji bi uopšte pomislili da učestvuju u aukciji, te ne smem dozvoliti da se previše zaletim.“
„Zbunjen sam“‚ rekao je Manro.
„Nadajmo se da neću biti tu kada partija pokera počne, jer slutim da će sledeća osoba koja će pokucati na vrata, ukoliko to ne bude konobar da nam postavi sto za doručak, biti gospodin Džin Hansaker koji se nada da će kupiti zbirku poštanskih maraka, a nju juri minulih petnaest godina. Zato bi bolje bilo da se istuširam i obučem. Ne bih želeo da pomisli kako sam čitavu noć probdeo i trudio se da odredim koliko bi trebalo da tražim."


— o O o —



„Gospodina Golbrejta, molim.“
„Ko ga traži?"
„Hjugo Monkrif.“
„Odmah ću vas spojiti, gospodine."
„Kako ste prošli u Ženevi?“, prvo je upitao Golbrejt.
„Otišli smo praznih ruku.“
„Šta? Kako je to moguće? Imali ste sve neophodne dokumente da dokažete svoje pravo, uključujući očev testament."
„De Kuberten je rekao da je testament falsifikat i praktično nas izbacio iz kancelarije"
„Ali ne razumem“, istinski se iznenadio Golbrejt. „Dao sam da ga ispita vodeći stručnjak u toj oblasti, i prošao je sve moguće testove.“
„Pa, De Kuberten se očigledno ne slaže s vašim vodećim stručnjakom, pa sam pozvao da pitam šta dalje da radimo.“
„Smesta ću pozvati De Kubertena i obavestiti ga da očekuje uručenje sudskog naloga i u Londonu i u Ženevi. To će ga naterati da dobro razmisli pre no što se upusti u posao s nekim drugim dok sudovi ne ustanove je li testament autentičan.“
„Možda je došlo vreme i da pokrenemo ono drugo o čemu smo razgovarali pre no što sam odleteo u Ženevu.“
„Za to mi treba samo“, rekao je Golbrejt, „broj leta vašeg sinovca.“


— o O o —



„Bili ste u pravu“, rekao je Manro kad je, posle dvadeset minuta, Deni izašao iz kupatila.
„U vezi s čim?“, upitao je Deni.
„Sledeća osoba koja je pokucala na ona vrata jeste bio konobar“, dodao je Manro kada je Deni seo za sto za doručak. „Bistar mladić voljan da pruži poprilično informacija.“
„Onda sigurno nije Švajcarac", rekao je Deni dok je razvijao salvetu.
„Izgleda“, nastavio je Manro, „da je gospodin Hansaker stigao u hotel pre dva dana. Uprava je po njega poslala limuzinu na aerodrom kada je sleteo svojim mlaznjakom. Mladić mi je takođe rekao, u zamenu za deset švajcarskih franaka, da je njegova hotelska rezervacija otvorena."
„Pametno uložen novac“, rekao je Deni.
„Još je zanimljivije što je ista limuzina juče ujutru odvezla Hansakera u banku De Kuberten, gde je imao četrdesetpetominutni sastanak s predsednikom."
„Da vidi zbirku, bez sumnje“, rekao je Deni.
„Ne“, reče Manro. „De Kuberten nikada nikome ne bi dozvolio ni da priđe onoj prostoriji bez vašeg ovlašćenja. To bi prekršilo sva načela bančine politike. U svakom slučaju, to ne bi bilo neophodno.“
„Zašto ne?“, upitao je Deni.
„Sigurno se sećate da je, kada je vaš deda izložio čitavu zbirku u Institutu Smitsonijan u Vašingtonu kako bi obeležio svoj osamdeseti rođendan, jedan od prvih koji su tog jutra ušli na vrata bio gospodin Džin Hansaker."
„Šta vam je još konobar rekao?“, upitao je Deni, ne pokazujući iznenađenje.
„Da gospodin Hansaker trenutno doručkuje u svojoj sobi na spratu iznad nas i verovatno čeka da mu pokucate na vrata “
„Onda će se načekati", rekao je Deni, „jer ne nameravam da prvi popustim."
„Šteta“, reče Manro, „jer sam nestrpljivo očekivao taj susret. Jednom sam imao privilegiju da prisustvujem pregovorima u kojima je učestvovao vaš deda. Kada se sastanak završio, otišao sam i osećao se premlaćeno i izubijano - a bio sam na njegovoj strani." Deni se nasmejao.
Neko je pokucao na vrata.
„Brže no što sam mislio“, rekao je Deni.
„Možda je vaš stric Hjugo s novim sudskim nalogom“, rekao je Manro.
„Ili samo konobar koji je došao da odnese posude za doručak. Bilo kako bilo, trebaće mi tren da raščistim ove hartije. Ne smem dozvoliti da Hansaker pomisli kako ne znam koliko zbirka vredi.“ Deni kleknu na pod a Manro mu se pridruži, kako bi sakupili rizme razbacane hartije.
Opet je neko pokucao na vrata, ovoga puta malo glasnije. Deni se sa papirima izgubio u kupatilu, dok je Manro otišao da otvori vrata.
„Dobro jutro, gospodine Hansakere, baš mi je drago što vas ponovo vidim. Upoznali smo se u Vašingtonu", dodao je i pružio ruku, ali se Teksašanin progura pored njega. Očigledno je tražio Denija. Vrata kupatila otvoriše se trenutak kasnije i ponovo se pojavi Deni u hotelskom kućnom mantilu. Zevnuo je i proteglio ruke.
„Kakvo iznenađenje, gospodine Hansakere!“, rekao je. „Čemu dugujemo ovo neočekivano zadovoljstvo?"
„Do đavola sa iznenađenjem!“, rekao je Hansaker. „Videli ste me juče na doručku. Prilično je teško ne primetiti me. I ostavite se te predstave sa zevanjem, znam da ste već doručkovali", rekao je i pogledao u delimično pojedeno parče tosta.
„Ta informacija stajala vas je deset švajcarskih franaka, nema sumnje“, iscerio se Deni. „Ali recite mi šta vas dovodi u Ženevu?“, dodao je i utonuo u udobnu fotelju u sobi.
„Dobro znate zašto sam u Ženevi“, rekao je Hansaker i pripalio cigaru.
„Ovo je nepušački sprat“, podsetio ga je Deni.
„Koješta", rekao je Hansaker i otresao pepeo na tepih. „Koliko tražite?"
„Za šta, gospodine Hansakere?"
„Ne igrajte se sa mnom, Niče. Koliko tražite?"
„Priznajem da sam baš o tome raspravljao sa svojim pravnim savetnikom samo nekoliko trenutaka pre no što ste pokucali na vrata, i on mi je mudro preporučio da još malo sačekam pre no što se obavežem."
„Da sačekate šta? Vas marke ne zanimaju.“
„Istina“‚ rekao je Deni, „ali možda zanimaju nekog drugog.“
„Kao koga?“
„Gospodina Vanatabea, na primer“, istakao je Deni.
„Blefirate.“
„Upravo to je on rekao za vas.“
„Več ste stupili u vezu s Vanatabeom?"
„Nisam još“, priznao je Deni, „ali očekujem da se svakog časa javi.“
„Navedite svoju cenu.“
„Šezdeset pet miliona dolara“, reče Deni.
„Vi ste ludi! Vredi dvostruko manje. I nadam se da shvatate kako sam jedini čovek na svetu koji može sebi priuštiti da kupi tu zbirku. Jedan jedini telefonski poziv dokazao bi vam da Vanatabe nije u mojoj ligi.“
„Onda ću morati da podelim zbirku“, rekao je Deni. „Na kraju krajeva, gospodin Blandel me je uverio da mi Sodebi može garantovati velike prihode do kraja života, a da ni u jednom trenutku neću morati da preplavim tržište. To bi i vama i gospodinu Vanatabeu pružilo priliku da odaberete pojedinačne marke koje želite da pridodate svojoj zbirci."
„Dok biste u isto vreme plaćali deset odsto premije na sve iz zbirke", rekao je Hansaker i bocnuo Denija cigarom.
„I ne zaboravimo vaših dvadeset odsto premije“, uzvratio je Deni. „I budimo iskreni, Džine, ja sam trideset godina mlađi od vas, i nisam onaj kome se žuri.“
„Bio bih voljan da platim pedeset miliona“, rekao je Hansaker. Deni se iznenadio jer je očekivao da Hansaker počne licitaciju s četrdesetak miliona, ali nije ni trepnuo. „Bio bih voljan da se spustim na šezdeset."
„Bili biste voljni da se spustite na pedeset pet“, rekao je Hansaker.
“Ne čoveku koji je doleteo s drugog kraja sveta u svom mlaznjaku samo da bi otkrio ko će na kraju biti vlasnik Monkrifove zbirke.“
„Pedeset pet“, ponovio je Hansaker.
„Šezdeset“, bio je uporan Deni.
„Ne, pedeset pet mi je granica. I prebaciću pun iznos u bilo koju banku na svetu, što znači da bi vam se novac našao na računu u roku od sledećih nekoliko sati.“
„Što ne bismo bacali novčić za poslednjih pet miliona?“
„Zato što tako ne možete da izgubite. Rekao sam pedeset pet. Uzmite ili ostavite."
„Mislim da ću ostaviti“, rekao je Deni i ustao sa stolice. „Želim vam prijatan let natrag u Teksas, Džine, i obavezno mi se javite ako postoji neka pojedinačna marka zbog koje biste želeli da iznesete ponudu pre no što pozovem gospodina Vanatabea."
„U redu, u redu. Bacaćemo novčić za poslednjih pet miliona.“
Deni se okrenuo prema svom advokatu. „Biste li bili ljubazni da budete sudija, gospodine Manro?“
„Naravno“, odgovorio je Manro. Deni mu pruži novčić od jedne funte i iznenadi se kada je primetio da se Manrou trese ruka dok ga je balansirao na vrhu palca. Bacio ga je visoko.
„Glava“, izabrao je Hansaker. Novčić je sleteo na debeo ćilim kraj kamina. Stajao je uspravno na ivici.
„Da se nađemo na pedeset sedam i po miliona?“, upitao je Deni.
„Dogovoreno“, reče Hansaker, sagnu se, podiže novčić i stavi ga u džep.
„Mislim da je to moje“, rekao je Deni i ispružio ruku.
Hansaker mu dade novčić i isceri se. „A sada mi dajte ključ, Niče, kako bih mogao da proverim robu.“
„Nema potrebe“, rekao je Deni. „Videli ste čitavu zbirku kada je izlagana u Vašingtonu. Međutim, daću vam dedin registar“, rekao je, uzeo debelu knjigu u kožnom povezu sa bočnog stočića i pružio mu je. „Što se tiče ključa", dodao je i nasmešio sc, „gospodin Manro će vam ga predati istog trenutka kada mi novac bude legao na račun. Mislim da ste rekli kako će za to biti potrebno nekoliko sati.“
Hansaker krenu ka vratima.
„I, Džine.“ Hansaker se okrenu. „Potrudite se da to bude pre no što sunce zađe u Tokiju.“


— o O o —



Dezmond Golbrejt se javio na telefon s privatnom linijom na svom pisaćem stolu.
„Imam pouzdanu informaciju od jednog člana hotelskog osoblja", rekao je Hjugo Monkiif, „da će obojica biti na letu Britiš ervejza broj 737 koji odavde polazi u 20.55 a na Hitro sleće u 21.45.“
„To je sve što mi je potrebno", rekao je Golbrejt.
„Mi ćemo doleteti natrag u Edinburg odmah ujutru.“
„Što bi De Kubertenu dalo i više no dovoljno vremena da razmisli s kojom granom porodice Monkrif želi da sarađuje.“


— o O o —



„Jeste li za šampanjac?“, upitala je stjuardesa.
„Ne hvala“, reče Manro, „samo za viski i sodu.“
„A za vas, gospodine?“
„Ja bih čašu šampanjca, hvala“, rekao je Deni. Kada je stjuardesa otišla, okrenuo se ka Manrou i upitao: „Zašto mislite da banka nije ozbiljno shvatila potraživanje mog strica? Na kraju krajeva, on je De Kubertenu sigurno pokazao novi testament.“
„Mora da su uočili nešto što je meni promaklo“, rekao je Manro.
„Zašto ne pozovete De Kubertena i pitate ga šta je posredi?“
„Taj čovek ne bi priznao da se ikada sreo s vašim stricem a kamoli da je video testament vašeg dede. No, sada kada u banci imate gotovo šezdeset miliona dolara, pretpostavljam da ćete želeti da pobijam sve optužbe?“
„Pitam se šta bi Nik uradio“, promrmljao je Deni dok je tonuo u dubok san.
Manro se začudio, ali nije više navaljivao na svog klijenta jer se setio da ser Nikolas prethodne noći nije ni trenuo.
Deni se prenuo iz sna kada su točkovi dodirnuli pistu na Hitrou. On i Manro su među prvima izašli iz aviona. Dok su silazili niz stepenice, iznenadili su se što na asfaltu vide trojicu policajaca. Manro je primetio da nemaju mašinke, što je značilo da ne pripadaju aerodromskom obezbeđenju. Kada se Denijeva noga spustila na poslednji stepenik, dvojica policajaca ga zgrabiše, dok mu je treći pritisnuo ruke na leđa i stavio lisice.
„Uhapšen si, Monkrife“, rekao je jedan od njih dok su ga odvodili.
„Pod kojom optužbom?", upitao je Manro, ali nije dobio odgovor jer su se policijska kola, s upaljenom sirenom, već žurno udaljavala.
Deni je najveći broj dana posle puštanja na slobodu proveo pitajući se kada će ga konačno sustići. Iznenadio se samo što su ga oslovili s Monkrife.


— o O o —



Bet više nije mogla podneti da gleda svog oca s kojim danima nije razgovarala. Uprkos tome što ju je lekar upozorio, nije mogla da veruje koliko je za vrlo kratko vreme oslabio.
Otac Majkl svakodnevno je posećivao svog župljanina otkad je ovaj pao u postelju i tog jutra je zamolio Betinu majku da uveče sakupi porodicu i bliske prijatelje oko kreveta, jer više ne može da odlaže poslednje pomazanje.
„Bet.“
Iznenadila se kada je otac progovorio. „Da, tata“, rekla je i uzela ga za ruku.
„Ko upravlja radionicom?“, upitao je jedva čujnim piskavun glasom.
„Trevor Saton“, tiho je odgovorila.
„Nije dorastao tome. Moraćeš da postaviš nekog drugog, i to brzo.“
„Hoću, tata“, poslušno je odgovorila. Nije mu rekla da niko drugi ne želi taj posao.
„Jesmo li sami?“, upitao je posle duge pauze.
„Jesmo, tata. Mama je u dnevnoj sobi i priča s gospođom...“
„S gospođom Kartrajt?“
„Da“, priznala je Bet.
„Hvala bogu na njenom zdravom razumu." Zastao je da još jednom udahne pre no što je dodao: „Koji si ti nasledila."
Osmehnula se. Sada mu je već bilo veoma teško i da priča. „Kaži Hariju“, rekao je najednom, još tiše, „da bih oboje želeo da ih vidim pre no što umrem.“
Bet je odskora prestala da govori „Nećeš umreti“, i samo mu je šapnula na uvo: „Naravno da hoću, tata.“
Nakon duge pauze i nove borbe za dah, prošaputao je: „Obećaj mi nešto.“
“Sve.“
Zgrabio je kćerku za ruku. „Da ćeš se boriti da mu skineš ljagu sa imena." Stisak je odjednom oslabio, a njegova ruka omlitavela.
„Hoću“, rekla je Bet, premda je znala da je više ne čuje.

49.


Gospodinu Manrou su iz kancelarije ostavili nekoliko poruka na mobilnom telefonu s molbom da se hitno javi. Ali on je imao druge stvari na pameti.
Ser Nikolasa su odveli policijskim kolima da prenoći u ćeliji u stanici Padington grin. Kada ga je gospodin Manro ostavio, otišao je taksijem u klub Kaledonijan u Belgraviji. Krivio je sebe što je zaboravio da je ser Nikolas i dalje na uslovnoj slobodi i da mu je zabranjeno da izlazi iz zemlje. Možda jednostavno zato što što ga nikada i nije video kao zločinca.
Kada je Manro stigao u klub odmah posle pola dvanaest, zatekao je gospođicu Devenport kako ga čeka u salonu za goste. Prvo je morao da utvrdi, i to veoma brzo, da li je dorasla poslu. Za to mu je trebalo oko pet minuta. Retko je nailazio na nekoga ko tako brzo shvata koje su bitne tačke nekog slučaja. Postavila je sva prava pitanja i on je samo mogao da se nada kako ser Nikolas ima sve prave odgovore. Kada su se rastali, odmah po ponoći, Manro nimalo nije sumnjao da je njegov klijent u dobrim rukama.
Sara Devenport nije morala da podseća Manroa kako se sud odnosi prema zatvorenicima koji prekrše zabrane svoje uslovne kazne, i koliko se retko prave izuzeci, posebno kada je reč o putovanju u inostranstvo bez traženja odobrenja od socijalnog radnika. I ona i Manro su dobro znali da će sudija verovatno poslati Nika natrag u zatvor da odsluži preostale četiri godine kazne. Gospodica Devenport će se, naravno, pozvati na „olakšavajuće okolnosti", ali uopšte nije pokazivala optimizam kada je u pitanju ishod. Manro nikada nije voleo advokate koji su optimisti. Obećala je da će mu se javiti u Danbrot istog trenutka kada sudija donese presudu.
Kada se Manro spremao da ode u svoju sobu, vratar mu je rekao kako ima još jednu poruku, da se što pre javi svom sinu. „Šta je toliko hitno?“, pitao je kada je seo na ivicu kreveta. „Golbrejt je povukao sve nerešene sudske naloge,“ prošaputao je Hamiš Manro, jer nije želeo da budi svoju ženu, „kao i nalog za iseljenje s tuđeg poseda koji je zahtevao od ser Nikolasa da u roku od trideset dana napusti kuću u Boltonsu. Je li ovo potpuna predaja, tata, ili mi je nešto promaklo?“ upitao je pošto je tiho zatvorio vrata kupatila.
„Bojim se da je ovo potonje, momče. Golbrejt je samo žrtvovao ono nevažno kako bi osvojio jedinu nagradu koja zaista vredi.“
„Da bi naveo sud da ozakoni drugi testament ser Aleksandra?“
„Pogodio si iz prve.“ rekao je Manro. „Ukoliko uspe da dokaže kako novi testament ser Aleksandra, onaj kojim sve ostavlja njegovom bratu Angusu, čini bespredmetnim sve prethodne testamente, onda će Hjugo Monkrif a ne ser Nikolas naslediti imanje, uključujući i bankovni račun u Švajcarskoj na kome se trenutno nalazi najmanje pedeset sedam i po miliona dolara.“
„Mora da je Golbrejt uveren kako je drugi testament autentičan?“
„Možda i jeste, ali znam nekog ko nije toliko uveren.“
„Usput, tata, Golbrejt je ponovo zvao baš kada sam odlazio iz kancelarije. Želeo je da zna kada se vraćaš u Škotsku.“
„A je li?“ rekao je Manro. „Što povlači pitanje: otkud zna da nisam u Škotskoj?“


— o O o —



„Kada sam rekla kako se nadam da ćemo se opet sresti“, rekla je Sara, „nisam imala u vidu sobu za razgovor u policijskoj stanici Padington grin.“ Deni se skrušeno nasmešio i pogledao preko drvenog stočića u svog novog advokata. Manro mu je objasnio kako on ne može da ga zastupa na engleskom sudu; međutim, može da preporuči... „Ne“, odgovorio je Deni, „znam tačno koga želim da me zastupa."
„Polaskana sam“, nastavila je Sara, „što sam, kada ti je bio potreban pravni savet, bila tvoj prvi izbor.“
„Ti si moj jedini izbor“, priznao je Deni. „Ne poznajem nijednog drugog advokata." Zažalio je istog trena kada je to izgovorio.
„A kad pomislim da sam pola noći probdela..."
„Izvini“, rekao je Deni. „Nisam to mislio. Ali gospodin Manro mi je kazao..."
„Znam šta ti je gospodin Manro rekao“, osmehnula se Sara. „Nemamo vremena za gubljenje. Pojavićeš se pred sudijom u deset ujutru, i premda me je gospodin Manro u potpunosti izvestio o svemu što si u poslednja dva dana radio, i dalje imam nekoliko pitanja na koja moraš da mi odgovoriš, pošto ne želim nikakva iznenađenja kada se budemo našli na sudu. Stoga, molim te, budi iskren - i kada kažem ’iskren’, mislim zaista iskren. Jesi li u proteklih dvanaest meseci u bilo kojem trenutku putovao u inostranstvo, ne računajući ovu priliku kada si otputovao u Ženevu?“
„Nisam“, odgovorio je Deni.
„Jesi li propustio ijedan sastanak sa svojim socijalnim radnikom otkad si izašao iz zatvora?“
„Nisam, nijedan."
„Jesi li u bilo kojem trenutku pokušao da stupiš u vezu...“


— o O o —



„Dobro jutro, gospodine Golbrejte“, rekao je Manro. „Izvinite što vas nisam pozvao ranije, ali osećam da dobro znate šta me je sprečilo."
„Zbilja znam“, odgovorio je Golbrejt, „i upravo zbog toga nu je toliko hitno da s vama porazgovaram. Sigurno znate da je moj klijent povukao sve nerešene tužbe protiv ser Nikolasa, te siim se, s obzirom na okolnosti, prilično nadao da će vaš klijent želeti da odvrati podjednako velikodušno, i povuče nalog kojim osporava pravosnažnost najnovijeg testamenta svog dede.“
„Ne pretpostavljajte ništa slično“, oštro je odgovorio Manro. „Tako bi vaš klijent naposletku dobio sve, uključujući i sudoperu."
„Vaš odgovor me nimalo ne iznenađuje, Manro. Zapravo, već sam upozorio svog klijenta da će to biti vaš stav i da nećemo imati izbora sem da pobijemo vaš neprijatan nalog. Međutim“, dodao je Golbrejt pre no što je Manro stigao da odgovori, „smem li da ukažem da je, pošto sada između dve strane postoji samo jedan nerešen spor, naime to da li je poslednji testament ser Aleksandra pravosnažan ili nije, možda u najboljem interesu za obe strane da ubrzamo stvari i postaramo se da se ovaj spor prvom prilikom nađe pred sudom?“
„Smem li da vas učtivo podsetim, gospodine Golbrejte, da ova firma nije odgovorna za odugovlačenje sudskih postupaka. Svejedno, pozdravljam što ste se predomislili, čak i ovako kasno.“
„Oduševljen sam što tako mislite, gospodine Manro, i siguran sam da će vam biti drago da čujete kako se jutros javio pomoćnik sudije Sandersona da kaže kako Njegova visost ima slobodan dan u svom rokovniku prvog četvrtka narednog meseca, i da će mu biti drago da donese presudu u ovom slučaju ukoliko bi to odgovaralo obema stranama.“
„Ali to mi ostavlja manje od deset dana da pripremim slučaj“, rekao je Manro pošto je shvatio da je upao u klopku.
„Iskreno, gospodine Manro, ili imate dokaz da je testament nepravosnažan, ili ga nemate“, rekao je Golbrejt. „Ako ga imate, sudija Sanderson će presuditi u vašu korist, i onda će, da vas citiram, vaš klijent naposletku dobiti sve, ukljućujući i sudoperu.“


— o O o —



Deni je gledao u Saru iz pregratka za optuženog. Iskreno je odgovorio na sva njena pitanja i odahnuo kada je shvatio da je zanimaju samo razlozi za njegovo putovanje u inostranstvo. A onda, kako bi uopšte išta mogla da zna o pokojnom Deniju Kartrajtu? Upozorila ga je da će verovatno već na ručku biti ponovo u Belmaršu i kako treba da očekuje da će sledeće četiri godine provesti u zatvoru. Posavetovala ga je da se izjasni kako je kriv, pošto nemaju nikakvu odbranu protiv optužbe da je prekršio uslove uslovne kazne, i ona zbog toga ne može da uradi ništa više sem da se pozove na olakšavajuće okolnosti. Pristao je.
„Vaša visosti", počela je Sara i ustala da bi se suočila sa sudijom Kalahanom. „Moj klijent ne poriče da je napravio prekršaj, ali to je učinio samo da bi dokazao svoje pravo u velikom finansijskom slučaju koji bi uskoro trebalo da se nađe pred Višim sudom u Škotskoj. Takođe bih da naglasim, Vaša visosti, kako je moj klijent sve vreme u pratnji uglednog škotskog advokata, gospodina Frejzera Manroa, koji ga u tom slučaju zastupa." Sudija je zabeležio to ime u blokče pred sobom. „Možda ćete takođe smatrati da je važno, Vaša visosti, što je moj klijent van zemlje manje od četrdeset osam sati, i što se u London vratio svojevoljno. Optužba da nije obavestio svog socijalnog radnika nije u potpunosti tačna, jer on jeste pozvao gospođicu Benet, a kada se niko nije javio, ostavio je poruku na njenoj sekretarici. Ta poruka je snimljena i može biti predočena sudu ukoliko Vaša visost to bude želela.
Vaša visosti, ova nesvojstvena greška je jedina prilika kada se moj klijent nije strogo pridržavao uslova koji su mu propisani, i on nikada nije propustio nijedan sastanak sa svojim socijalnim radnikom, niti je čak i na jedan zakasnio. Dodala bih“, nastavila je Sara, „da je vladanje mog klijenta, otkad je pušten iz zatvora, s izuzetkom ove jedne mrlje, primerno. Ne samo da se sve vreme pridržavao uslova, već je nastavio da radi na svom obrazovanju. Nedavno je primljen na Londonski univerzitet i nada se kako će odatle izaći sa diplomom poslovnih studija.
Moj klijent se iskreno izvinjava zbog neprijatnosti koje je priredio sudu i socijalnoj službi i uverio me je da se to neće ponoviti.
Da zaključim, Vaša visosti, nadam se da ćete se, pošto sve ovo budete razmotrili, složiti kako nema svrhe slati ovog čoveka natrag u zatvor.“ Sara je zatvorila svoju fasciklu, naklonila se i sela.
Sudija je još neko vreme pisao pre no što je spustio olovku. „Hvala vam, gospođice Devenport“, rekao je na kraju. Treba mi malo vremena da razmotrim vaše izlaganje pre no što donesem presudu. Možda bismo mogli da napravimo kratku pauzu i ponovo se sastanemo u podne.“
Svi u sudnici ustadoše. Sara se zbunila. Zašto bi sudiji s iskustvom, kakvo ima sudija Kalahan, trebalo vremena da donese presudu u nečemu ovako uobičajenom? A onda je shvatila.


— o O o —



„Mogu li da dobijem predsednika, molim vas?“
„Ko ga traži?“
„Frejzer Manro.“
„Videću je li slobodan da vam se javi, gospodine Manro.“ Manro je lupkao prstima po stolu dok je čekao.
„Gospodine Manro, baš mi je drago što vas opet čujem“, rekao je De Kuberten. „Kako ovoga puta mogu da vam pomognem?"
„Hteo sam da vas obavestim da će pitanje koje nas se obojice tiče biti razrešeno sledećeg četvrtka."
„Da, u potpunosti sam obavešten o najnovijem razvoju događaja", odgovorio je De Kuberten, „jer sam primio poziv i od gospodina Dezmonda Golbrejta. Uverio me je kako je njegov klijent prislao da prihvati svaku presudu koju sud donese. Stoga moram da pitam je li vaš klijent spreman da učini isto.“
„Jeste“, odvratio je Manro. „Poslaću vam pismo u toku dana da potvrdim kako je to naš stav.“
„Veoma sam vam zahvalan“, rekao je De Kuberten, „i u skladu s tim ću obavestiti naše pravno odeljenje. Čim saznamo koja strana je dobila spor, izdaću uputstva da se pedeset sedam i po miliona dolara prebace na odgovarajući račun.“
„Hvala vam na tom obećanju“, odgovorio je Manro. Nakašljao se. „Smem li s vama o nečemu da porazgovaram nezvanično?"
„To nije izraz koji mi Švajcarci koristimo“, odvratio je De Kuberten.
„Onda bih možda, u svojstvu staratelja imanja pokojnog ser Aleksandra Monkrifa, mogao da zamolim da me posavetujete.“
„Daću sve od sebe“, odgovorio je De Kuberten, „ali ni pod kojim uslovima neću prekršiti poverljiv odnos sa klijentom. A to važi bilo da je klijent živ ili mrtav.“
„U potpunosti razumem vaš položaj“, rekao je Manro. „Imam razloga da verujem da vas je, pre no što ste se sreli sa ser Nikolasom, posetio gospodin Hjugo Monkrif i da ste stoga sigurno imali uvid u dokumenta koja u ovom slučaju predstavljaju dokaze." De Kuberten ništa nije rekao. „Smem li iz vašeg ćutanja da zaključim“, rekao je Manro, „da to nije sporno?“ De Kuberten i dalje nije odgovarao. „Među tim dokumentima nalazile su se kopije oba ser Aleksandrova testamenta, čija će pravosnažnost odrediti ishod ovog slučaja.“ De Kuberten ponovo ništa nije rekao, zbog ćega se Manro zapitao je li se veza prekinula. „Jeste li još tu, predsedniče?“, upitao je.
„Jesam“, odgovorio je De Kuberten.
„Pošto ste, nakon sastanka s gospodinom Hjugom Monkrifom, pristali da primite ser Nikolasa, mogu samo pretpostaviti da ste zahtev njegovog strica odbili zato što banka, kao ni ja sam, nije uverena da je drugi testament punovažan. Da među nama ne bi bilo nesporazuma“, dodao je Manro, „vaša banka je zaključila kako je u pitanju falsifikat.“ Gospodin Manro začu predsednika kako diše. „Stoga, u ime pravde, čoveče, moram da pitam šta vas je to uverilo da je drugi testament nepunovažan, jer to sam nisam uspeo da otkrijem."
„Bojim se da ne mogu da vam pomognem, gospodine Manro, jer bih tako prekršio poverljiv odnos sa klijentom.“
„Postoji li iko drugi kome bih se mogao obratiti da me o ovom pitanju posavetuje?", bio je uporan Manro.
Usledila je duga tišina pre no što je De Kuberten naposletku rekao: „U skladu s bančinom politikom, zatražili smo drugo mišljenje od nezavisnog stručnjaka."
„Možete li da mi otkrijete njegovo ime?“
„Ne mogu“, odgovorio je De Kuberten. „Koliko god bih voleo, to bi takođe bilo u suprotnosti s bančinom politikom.“
„Ali...“, poče Manro.
„Međutim“, nastavio je De Kuberten, ne obazirući se na prekid, „gospodin koji nas je posavetovao neosporno je vodeći stručnjak u svom polju, i još nije otišao iz Ženeve kako bi se vratio u svoju zemlju.“


— o O o —



„Neka svi ustanu“, rekao je sudski službenik kada je otkucalo dvanaest sati i sudija Kalahan se vratio u sudnicu.
Sara se okrenula i ohrabrujuće nasmešila Deniju, koji je stajao u pregratku za optužene, s izrazom pomirenja na licu. Kada se sudija smestio na stolicu, zagledao se u zastupnicu optuženog. „Dobro sam razmislio o vašem izlaganju, gospođice Devenport. Međutim, morate da shvatite kako imam obavezu da se postaram da zatvorenici znaju kako na uslovnoj slobodi i dalje odslužuju deo svoje kazne, i da ako se ogreše o uslove koje ta uslovna kazna propisuje, na taj način krše zakon.
„Razume se“, nastavio je, „da sam uzeo u obzir sveukupno vladanje vašeg klijenta otkad je pušten na slobodu, uključujući njegove napore da se doobrazuje. Sve to je za svaku pohvalu, ali ne menja činjenicu da je zloupotrebio ukazano poverenje. Shodno tome mora biti kažnjen.“ Deni pognu glavu. „Monkrife“, rekao je sudija, „nameravam da danas potpišem nalog koji će osigurati da ćete, ukoliko prekršite ijedan od uslova koji su vam propisani, biti stavljeni iza brave na još četiri godine. Za vreme trajanja vaše uslovne kazne ni pod kojim uslovima ne smete da otputujete u inostranstvo i nastavićete da se jednom mesečno javljate svom socijalnom radniku."
Skinuo je naočari. „Monkrife, ovoga puta ste imali mnogo sreće, i ono što je presudilo u vašu korist jeste činjenica da vas je na ovom nepromišljenom izletu u inostranstvo pratio stariji škotski advokat koji ima besprekoran ugled s obe strane granice.“ Sara se nasmešila. Sudija Kalahan je morao da obavi nekoliko telefonskih razgovora kako bi potvrdio nešto što je već znala. „Slobodni ste da napustite sud“, rekao je na kraju sudija Kalahan.
Sudija ustade sa mesta, duboko se nakloni i vukući noge izade iz sudnice. Deni je ostao u pregratku za optuženog, uprkos tome što su se dvojica policajaca koji su ga čuvali već izgubili. Kada je sudski službenik otvorio vratanca kako bi mu dozvolio da izađe iz pregratka i uđe u ograđeni prostor za branitelja, Sara mu je prišla.
„Možeš li da mi se pridružiš na ručku?“, upitao je.
„Ne mogu“, rekla je Sara i isključila mobilni telefon. „Gospodin Manro je upravo poslao poruku da kaže kako želi da budeš na sledećem avionu za Edinburg - i molim te, pozovi ga na putu za aerodrom.“

50.


„U odajama“, izraz je na koji Deni dotad nije naišao. Gospodin Manro mu je veoma detaljno objasnio zašto su se on i gospodin Dezmond Golbrejt odlučili za takav pristup rešavanju spora između dveju stranaka.
Obe strane složile su se da nije mudro iznositi nikakve porodične razmirice u javnost. Golbrejt je otišao toliko daleko da prizna kako se njegov klijent gadi štampe, a Manro je već upozorio ser Nikolasa da bi u slučaju da tužba dospe na otvoreni sud, vreme koje je proveo u zatvoru zauzelo daleko više kolumni nego bilo kakav spor oko imanja njegovog dede.
Obe strane takođe su prihvatile da postupak bude vođen pred sudijom višeg suda i da njegova odluka bude konačna: jednom kada presuda bude donesena, nijedna strana neće imati pravo na žalbu. I ser Nikolas i gospodin Hjugo Monkrif potpisali su u skladu s tim obavezujući zakonski ugovor pre no što je sudija pristao da započne postupak.
Deni je sedeo za stolom kraj gospodina Manroa na jednoj strani sobe, dok su Hjugo i Margaret Monkrif sedeli kraj gospodina Dezmonda Golbrejta na suprotnom kraju sobe. Sudija Sanderson je sedeo za svojim pisaćim stolom okrenut ka svima. Nijedan od učesnika nije bio u sudskoj odori, što je omogućilo da atmosfera bude daleko opuštenija. Sudija je započeo postupak i podsetio obe strane da će, uprkos tome što će se slučaj odvijati u odajama i daleko od očiju javnosti, ishod i dalje biti potpuno zakonski obavezujući. Činilo se da mu je drago što i jedan i drugi zastupnik klimaju glavom.
Nije se samo ispostavilo da je sudija Sanderson prihvatljiv za obe strane, već je, po rečima gospodina Manroa, „mudra stara sova“.
„Gospodo", počeo je. „Pošto sam se upoznao s pozadinom ovog slučaja, znam koliki je rizik za obe strane. Pre no što počnem, moram da pitam jeste li učinili sve što ste mogli kako biste postigli kompromis?“
Gospodin Dezmond Golbrejt je ustao i izjavio da je ser Aleksandar napisao nedvosmisleno pismo u kojem je jasno naznačio kako želi da razbaštini svog unuka nakon što je ovaj izveden pred vojni sud, a da njegov klijent, gospodin Hjugo Monkrif, jednostavno želi da ispuni želje svog pokojnog oca.
Gospodin Manro je ustao i izjavio kako njegov klijent nije izdao prvobitan sudski nalog i da nikada niie ni tražio ovu raspravu, ali da i on, kao i gospodin Hjugo Monkrif, smatra kako je najvažnije da želje njegovog dede budu izvršene. Zastao je. „Doslovce."
Sudija je slegnuo ramenima i pomirio se s tim što ne može da izdejstvuje nikakav kompromis između dveju strana. „Onda nastavimo“, rekao je. „Pročitao sam sva dokumenta koja su mi predočena i razmotrio dodatne podneske koje su obe strane podnele kao dokaze. U vezi s tim, želim da na samom početku saopštim šta u ovom slučaju smatram bitnim, a šta nebitnim. Nijedna strana ne spori da je ser Aleksandar Monkrif sastavio testament sedamnaestog januara 1997, u kojem je čitavo svoje imanje ostavio svom unuku Nikolasu, koji je tada kao oficir služio na Kosovu.“ Podigao je pogled da zatraži potvrdu, a Golbrejt i Manro klimnuše glavama.
Medutim, gospodin Golbrejt tvrdi, a u ime svog klijenta Gospodina Hjuga Monkrifa, da taj dokument nije poslednji ser Aleksandrov testament, i da je jednom kasnijom prilikom" - sudija pogleda u svoje beleške - „ser Aleksandar sastavio drugi testament i ostavio čitavo imanje svom sinu Angusu. Ser Angus je umro dvadesetog maja 2002. godine i ostavio svojim testamentom sve svom mlađem bratu Hjugu.
Gospodin Golbrejt takođe je u ime svog klijenta podneo i pismo sa ser Aleksandrovim potpisom, u kojem on navodi razloge zašto se predomislio. Gospodin Manro ne spori autentičnost potpisa na drugoj strani pisma, već tvrdi da je prva strana zapravo napisana naknadno. On izjavljuje da će, premda neće iznositi nikakve dokaze koji bi potkrepili ovu tvrdnju, istina postati očigledna čim se ispostavi da je drugi testament nepravosnažan.
Gospodin Manro takođe je obznanio sudu da neće tvrditi kako ser Aleksandar u tom trenutku, da upotrebim pravnički izraz, nije bio zdravog razuma. Naprotiv, njih dvojica proveli su zajedničko veče samo nedelju dana pre no što je ser Aleksandar umro, a domaćin ga je posle večere pobedio u partiji šaha.
Stoga obema stranama moram da kažem kako je po mom mišljenju jedino pitanje koje u ovom sporu treba razrešiti pitanje pravosnažnosti drugog testamenta, koji je, kako gospodin Golbrejt u ime svog klijenta tvrdi, testament ser Aleksandra Monkrifa, dok gospodin Manro, da previše ne okolišimo, tvrdi da je u pitanju falsifikat. Nadam se da obe strane smatraju kako je ovo poštena procena trenutne situacije. Ukoliko je tako, zamoliću gospodina Golbrejta da iznese svoj slučaj u ime gospodina Hjuga Monkrifa.“
Dezmond Golbrejt ustade. „Vaša visosti, moj klijent i ja sa svoje strane prihvatamo da se jedini spor između dveju strana tiče drugog testamenta i, kao što ste rekli, nimalo ne sumnjamo da je to ser Aleksandrov pravi testament. Predočavamo ovaj dokument i pripojeno mu pismo kao dokaz svoje tvrdnje, a takođe bismo želeli da izvedemo svedoka koji će, kako smatramo, jednom za svagda rešiti ovo pitanje."
„Svakako“, rekao je sudija Sanderson. „Pozovite svog svedoka, molim vas.“
„Pozivam profesora Najdžela Fleminga“, rekao je Golbrejt i pogledao prema vratima.
Deni se nagnuo i upitao Manroa poznaje li profesora. „Samo po ugledu“, odgovorio je Manro kada je u prostoriju ušao visok, elegantan čovek s gustom sedom kosom. Dok se zaklinjao, Deni je pomislio kako ga profesor podseća na velikodostojnike koji su jednom godišnje dolazili u posetu Opštoj srednjoj školi „Klement Etli“ da bi dodeljivali nagrade - mada nikada njemu.
„Molim vas sedite, profesore Fleminže", rekao je sudija Sanderson.
Golbrejt je ostao da stoji. „Profesore, mislim da je važno da se sudu ukaže na stručnost i autoritet koje donosite u ovaj slučaj, te se nadam da ćete mi oprostiti ako postavim nekoliko pitanja o vašoj karijeri.“
Profesor se blago naklonio.
„Koje vam je trenutno zanimanje?"
„Profesor sam neorganske hemije na Edinburškom univerzitetu."
„A jeste li napisali knjigu o povezanosti te oblasti sa zločinima, koja je postala standardni udžbenik o toj temi i predaje se kao deo nastavnog programa za prava na većini univerziteta?"
„Ne mogu da pričam o većini univerziteta, gospodine Golbrejte, ali to je svakako slučaj na Edinburškom.“
„Profesore, jeste li u prošlosti predstavljali nekoliko vlada kao savetnik u sporovima ovog tipa?“
„Ne bih želeo da prenaglasim svoju stručnost, gospodine Golbrejte. Vlade su me u tri navrata zvale da ih posavetujem o pravosnažnosti dokumenata kada bi izbio spor između dveju država ili više njih.“
„Upravo tako. Onda dozvolite da vas pitam, profesore, jeste li ikada svedočili na sudu kada je u pitanje dovedena pravosnažnost nekog testamenta?"
„Jesam, gospodine, sedamnaest puta.“
„I biste li rekli sudu, profesore, koliko se tih slučajeva završilo presudom koja se slagala s vašim nalazima?"
„Nikada ne bih rekao da je presude u tim slučajevima odlučilo samo moje svedočenje."
„Lepo rečeno", rekao je sudija i kiselo se osmehnuo. „No, profesore, pitanje glasi koliko se od tih sedamnaest presuda poklapalo s vašim mišljenjem?“
„Šesnaest, gospodine", odgovorio je profesor.
„Molim vas nastavite, gospodine Golbrejte“, rekao je sudija. „Profesore, jeste li imali priliku da proučite testament pokojnog ser Aleksandra Monkrifa, koji je suština ovog slučaja?"
„Proučio sam oba testamenta.“
„Smem li da vam postavim neka pitanja o drugom testamentu?“ Profesor klimnu glavom. „Je li hartija, na kojoj je testament napisan, od vrste koja je u to vreme bila dostupna?“
„Koje je tačno to vreme, gospodine Golbrejte?", upitao je sudija.
„Novembar 1998, Vaša visosti.“
„Jeste“, odgovorio je profesor. „Smatram, a na osnovu naučnih dokaza, da je u pitanju papir iste starosti kao hartija upotrebljena za prvi testament, koji je sastavljen 1997.“
Sudija se začudio, ali nije ih prekinuo. „Je li crvena traka pričvršćena za taj testament takođe iste starosti?“, upitao je Golbrejt.
„Jeste. Ispitao sam obe trake i ispostavilo se da su napravljene u isto vreme.“
„A jeste li, profesore, uspeli da dođete do nekog zaključka o ser Aleksandrovom potpisu, onakvom kakav je na oba testamenta?“
„Pre no što odgovorim na pitanje, gospodine Golbrejte, morate shvatiti da nisam stručnjak za kaligrafiju, ali mogu vam reći da je crno mastilo koje je potpisnik upotrebio proizvedeno nešto pre 1990.“
„Želite li da kažete sudu“, upitao je sudija, „kako ste uspeli da odredite godinu proizvodnje bočice mastila?“
„Nekada mogu da odredim i mesec", rekao je profesor. „Zapravo, tvrdim da mastilo korišćeno za potpise na oba testamenta potiče iz bočice koju je proizvelo preduzeće Vesterman 1985. godine."
„A sada bih želeo da se okrenem pisaćoj mašini upotrebljenoj za drugi testament", rekao je gospodin Golbrejt. „Koje je marke ona i kada se prvi put pojavila na tržištu?"
„U pitanju je model Remington Envoj II, koji se na tržištu pojavio 1965.“
„Samo da potvrdimo", dodao je Golbrejt, „hartija, mastilo, traka i pisaća mašina postojali su pre novembra 1998.“
„Bez sumnje, po mojoj proceni“, rekao je profesor.
„Hvala vam, profesore. Budite ljubazni i sačekajte, jer osećam da će i gospodin Manro želeti da vam postavi pokoje pitanje."
Manro je polako ustao. „Nemam pitanja za ovog svedoka, Vaša visosti.“
Sudija nije reagovao. Međutim, isto se nije moglo reći za Golbrejta koji je s nevericom zurio u svog suparnika. Hjugo Monkrif zamolio je suprugu da mu objasni značaj Manroovih reči, dok je Deni gledao pravo preda se, ne pokazujući nikakva osećanja, baš kao što ga je Manro poučio.
„Imate li još nekog svedoka, gospodine Golbrejte?“, upitao je sudija.
„Nemam, Vaša visosti. Mogu samo da pretpostavim kako odbijanje mog poštovanog kolege da unakrsno ispita profesora Fleminga znači da prihvata njegove nalaze." Zastao je. „Bespogovorno.“
Manro nije ustao, a nije se ni upecao.
„Gospodine Manro“, rekao je sudija, „želite li da date uvodnu izjavu?"
„Kratku, ako je Vašoj visosti po volji“, rekao je Manro. „Profesor Fleming je potvrdio da je ser Aleksandrov prvi testament, sastavljen u korist mog klijenta, neosporno autentičan. U vezi s ovim pitanjem, prihvatamo njegovu procenu. Kao što ste izjavili na početku saslušanja, Vaša visosti, jedino pitanje koje se tiče ovog suda jeste pravosnažnost drugog testamenta koji...“
„Vaša visosti!“, skočio je Golbrejt. „Želi li to gospodin Manro da kaže sudu kako se stručnost koju je profesor primenio na prvi testament može tako prigodno odbaciti kada je reč o njegovom mišljenju o drugom testamentu?“
„Ne, Vaša visosti“, rekao je Manro. „Da je moj poštovani kolega pokazao malo više strpljenja, shvatio bi kako ne želim to da kažem. Profesor je sudu rekao da nije stručnjak za autentičnost potpisa...“
„Ali takođe je posvedočio, Vaša visosti“, ponovo je skočio Golbrejt, „da je mastilo upotrebljeno za potpisivanje oba testamenta poteklo iz iste bočice.“
„Ali ne iz iste ruke, rekao bih“, kazao je Manro.
„Hoćete li pozvati stručnjaka za kaligrafiju da svedoči?“, upitao je sudija.
„Ne, Vaša visosti, neću.“
„Imate li ikakve dokaze koji bi ukazali da je potpis falsifikat?“
„Ne, Vaša visosti, nemam“, ponovio je Manro.
Ovoga puta sudija se začudio. „Hoćete li pozvati nekog svedoka, gospodine Manro, kako biste potkrepili svoj slučaj?"
„Hoću, Vaša visosti. Kao i moj uvaženi kolega, i ja ću pozvati samo jednog svedoka." Manro načas zastade, pošto je znao da svi u prostoriji, s izuzetkom Denija, koji nije čak ni trepnuo, žude da saznaju ko bi taj svedok mogao biti. „Pozivam gospodina Džina Hansakera.“
Vrata se otvoriše i pozamašno Teksašaninovo telo polako uđe u sobu. Deni je osetio kako nešto nije u redu, a onda je shvatio kako je to prvi put da Hansakera vidi bez njegove prepoznatljive cigare.
Hansakerov glas je tutnjao u malenoj prostoriji dok se zaklinjao.
„Molim vas sedite, gospodine Hansakere", rekao je sudija. „Pošto nas je tako malo, možda bismo jedni drugima mogli da se obraćamo malo tiše.“
„Izvinite, Vaša visosti", rekao je Hansaker.
„Nema potrebe da se izvinjavate“, rekao je sudija. „Molim vas nastavite, gospodine Manro.“
Manro ustade i osmehnu se Hansakeru. „Biste li bili tako ljubazni da za zapisnik kažete kako se zovete i čime se bavite?“
„Ja sam Džin Hansaker Treći i u penziji sam.“
„A čime ste se bavili pre no što ste se penzionisali, gospodine Hansakere?“, upitao je sudija.
„Malo čim, gospodine. Moj tata, kao i moj deda pre njega, bio je stočar, ali ja se toga nikada nisam prihvatio, naročito pošto je na mom zemljištu pronađena nafta.“
„Znači da ste naftaš", rekao je sudija.
„Ne baš, gospodine, jer sam s dvadeset sedam godina prodao imanje jednom britanskom preduzeću, Britiš petroleumu, i otad provodim vreme baveći se svojim hobijem.“
„Krajnje zanimljivo. A smem li da pitam šta...“, počeo je sudija.
„Odmah ćemo se vratiti na vaš hobi, gospodine Hansakere", odlučno je rekao Manro. Sudija utonu natrag u svoju stolicu, s pokajničkim izrazom na licu. „Gospodine Hansakere, izjavili ste da se ne bavite naftom otkad ste se prilično obogatili pošto ste prodali imanje Britiš petroleumu.“
„To je tačno, gospodine."
„Takode bih, radi suda, ustanovio za šta još niste stručnjak. Na primer, jeste li stručnjak za testamente?“
„Ne, gospodine, nisam.“
„Jeste li stručnjak za tehnologiju za proizvodnju hartije i mastila?“
„Nisam, gospodine."
„Jeste li stručnjak za trake?“
„Pokušao sam pokoju da izvadim iz devojačkih kosa kada sam bio mlađi, ali čak mi ni to nije najbolje išlo od ruke“, rekao je Džin.
Pre no što je nastavio, Manro je sačekao da smeh zamre. „Onda ste možda stručnjak za pisaće mašine?"
„Nisam, gospodine.“
„Ili možda čak za potpise?"
„Ne, gospodine."
„Međutim", rekao je Manro, „da li bih bio u pravu kada bih rekao da vas smatraju vodećim svetskim stručnjakom za poštanske marke?“
„Mislim da se spokojno može reći da sam to ili ja ili Tomodži Vatanabe", odgovorio je Hansaker, „u zavisnosti od toga koga pitate.“
Sudija nije više mogao da se suzdržava. „Možete li da objasnite šta time želite da kažete, gospodine Hansakere?“
„Obojica smo kolekcionari više od četrdeset godina, Vaša visosti. Ja imam veću zbirku, ali da budem pošten prema Tomodžiju, to je verovatno zato što sam daleko bogatiji od njega i neprestano na aukcijama nudim više novca.“ Čak ni Margaret Monkrif nije mogla da priguši smeh. „Član sam upravnog odbora Sodebija, dok Tomodži savetuje Filips. Moja zbirka je izlagana u Institutu Smitsonijan u Vašingtonu, njegova u Carskom muzeju u Tokiju. Zato ne mogu da vam kažem ko je vodeći svetski stručnjak, ali koji god od nas dvojice je broj jedan, onaj drugi svakako je broj dva.“
„Hvala vam, gospodine Hansakere“, rekao je sudija. „Uveren sam da je vaš svedok stručnjak u svojoj oblasti, gospodine Manro.“
„Hvala, Vaša visosti“, reče Manro. „Gospodine Hansakere, jeste li proučili oba testamenta kojih se ovaj slučaj tiče?“
„Jesam, gospodine.“
„I kakvo je vaše mišljenje, vaše profesionalno mišljenje, o drugom testamentu, onom kojim se ser Aleksandrovo bogatstvo ostavlja njegovom sinu Angusu?“
„Falsifikat."
Dezmond Golbrejt odmah je skočio. „Da, da, gospodine Golbrejte“, rekao je sudija i mahnuo mu da sedne. „Zaista se nadam, gospodine Hansakere, da ćete sudu pružiti neke konkretne dokaze za tu tvrdnju. Kad kažem ’konkretne dokaze’, ne mislim na još jednu dozu vaše priproste filozofije."
Hansakerov veseli osmeh nestade. Pričekao je neko vreme pre no što je rekao: „Dokazaću, Vaša visosti, kao što mislim da u ovoj zemlji kažete ’van osnovane sumnje’, da je drugi ser Aleksandrov testament falsifikat. Da bih to učinio, neophodno je da kod sebe imate originalni dokument." Sudija Sanderson se okrenuo Golbrejtu koji je slegnuo ramenima i pružio sudiji drugi testament. „Sad, gospodine“, rekao je Hansaker, „ako biste bili ljubazni da okrenete drugu stranu dokumenta, videćete da je ser Aleksandrov potpis napisan preko jedne marke.“
„Želite li da kažete da je ta marka falsifikat?“, upitao je sudija.
„Ne, gospodine, ne želim.“
„Ali pošto ste već izjavili, gospodine Hansakere, da niste stručnjak za potpise, šta želite da kažete?“
„To svi lepo mogu da vide, gospodine", rekao je Hansaker, „samo ako znate šta treba da tražite.“
„Molim vas, prosvetite me“, pomalo ljutito je rekao sudija.
„Njeno veličanstvo kraljica došla je na britanski presto drugog februara 1952. godine“, rekao je Hansaker, „i krunisana je u Vestminsterskoj opatiji drugog juna 1953. Kraljevska pošta napravila je marku kako bi obeležila taj događaj - ja sam ponosan vlasnik netaknutog lista prvih izdanja. Ta marka prikazuje kraljicu kao mladu ženu, ali zbog izuzetne dužine kraljičine vladavine, Kraljevska pošta je na svakih nekoliko godina morala da izbacuje nova izdanja koja su odslikavala činjenicu da je vladarka malo ostarila. Izdanje zalepljeno na ovaj testament izdato je marta 1999.“ Hansaker se okrenuo na svojoj stolici da bi pogledao u Hjuga Monkrifa i pitao se je li ovaj shvatio važnost njegovih reči. Nije bio siguran, iako se isto nije moglo reči za Margaret Monkrif, čije su se usne napućile, dok joj je krv brzo nestajala iz lica.
„Vaša visosti“, rekao je Hansaker, „ser Aleksandar Monkrif umro je sedamnaestog decembra 1998. - tri meseca pre no što je ta marka izdata. Dakle, jedno je sigurno: to što je nažvrljano preko Njenog veličanstva, sigurno nije njegov potpis."

ČETVRTA KNJIGA
OSVETA




51.


Usveta je jelo koje je najbolje služiti hladno.
Deni stavi Opasne veze u aktovku kada avion poče da se spušta kroz guste mračne oblake koji su visili nad Londonom. I te kako je nameravao da posluži hladnu osvetu svoj trojici koji su odgovorni za smrt njegovog najboljeg prijatelja, jer su ga sprečili da se venča s Bet, oduzeli mu mogućnost da odgaja svoju kćerku Krisi, oterali ga na robiju zbog zločina koji nije počinio.
Sada je imao novčana sredstva da ih poskida polako, jednog po jednog, i nameravao je da, kada privede taj zadatak kraju, sva trojica požele da umru.
„Molim vas, vežite sigurnosni pojas, gospodine, sletećemo na Hitro za nekoliko minuta.“
Deni se nasmešio stjuardesi koja ga je prekinula u razmišljanju. Sudija Sanderson nije dobio priliku da donese presudu u slučaju Monkrif protiv Monkrifa, jer je jedna strana povukla tražbinu ubrzo pošto je gospodin Džin Hansaker napustio sudijine odaje.
Gospodin Manro je na večeri u Nju klabu u Edinburgu objasnio Niku da, ukoliko bi sudija imao razloga da veruje kako je počinjen zločin, ne bi imao izbora sem da sva relevantna dokumenta pošalje javnom tužiocu. Na drugom mestu u istom gradu, gospodin Dezmond Golbrejt obaveštavao je svog klijenta da, ako bi se to zaista i dogodilo, Hjugov sinovac možda ne bi bio jedini Monkrif koji zna kako je kada se za tobom zalupe čelična vrata.
Manro je posavetovao ser Nikolasa da ne podiže tužbu, uprkos tome što Deni nimalo nije sumnjao ko je odgovoran za to što su ga, poslednji put kada je sleteo na Hitro, sačekala trojica policajaca. Manro je dodao, u jednom od retkih trenutaka kada je spuštao gard: „Ali ako vam stric Hjugo i ubuduće bude pravio probleme, onda je sve dozvoljeno."
Deni je neprikladno pokušao da zahvali Manrou na svemu što je ovaj godinama činio - razmišljaj kao Nik - i iznenadio se njegovim odgovorom: „Nisam siguran šta mi je više prijalo: da pobedim vašeg strica Hjuga ili onog uobraženka Dezmonda Golbrejta.“ Gard je ostao spušten. Deni je oduvek smatrao da je izuzetno srećan što ima gospodina Manroa u svom uglu, ali tek je nedavno saznao kako bi izgledalo imati ga za protivnika.
Kada je kafa poslužena, Deni je pitao Frejzera Manroa da postane staratelj porodičnog imanja kao i njegov pravni savetnik. Ovaj se duboko naklonio i rekao: „Ako tako želite, ser Nikolase." Deni je obznanio i kako želi da Danbroti hol i okolno zemljište budu predati Nacionalnom trustu za Škotsku i namerava da izdvoji neophodna sredstva za njegovo održavanje.
„Baš kao što je vaš deda predvideo“, rekao je Manro. „Premda nimalo ne sumnjam da bi vaš stric Hjugo, uz pomoć gospodina Golbrejta, pronašao dosetljiv način da se izmigolji iz te obaveze.“
Deni se pitao je li Manro popio koju čašicu više. Nije mogao ni da zamisli kako bi stari advokat reagovao kada bi saznao šta Deni sprema jednom drugom pripadniku njegovog poziva.
Avion je sleteo na Hitro nekoliko minuta posle jedanaest. Deni je trebalo da uhvati let u 20.40, ali se uspavao prvi put za poslednjih nekoliko nedelja.
Izbacio je Spensera Krega iz glave kada se avion zaustavio ispred izlaza. Otkopčao je sigurnosni pojas i pridružio se drugim putnicima koji su stajali u prolazu i čekali da se vrata otvore. Ovoga puta napolju ga neće čekati policajci. Kada se slučaj tako prevremeno završio, Hansaker je lupio sudiju po leđima i ponudio ga cigarom. Sudija Sanderson je nakratko ostao bez reči, ali je uspeo da se nasmeši pre no što je uljudno odbio.
Deni je istakao Hansakeru da bi dobio ser Aleksandrovu zbirku čak i da je ostao u Ženevi, jer bi mu je Hjugo rado prodao, i to verovatno po nižoj ceni.
„Ali ne bih ostao veran vašem dedi“, odgovorio je Hansaker. „Sada sam mu se nečim odužio na ljubaznosti i mudrim savetima kojima mi je svih onih godina pomagao."
Posle jednog sata, Džin je odleteo za Teksas svojim mlaznjakom, zajedno sa sto sedamdeset tri albuma u kožnom povezu i Deni je znao da će se zanimati njima čitavim putem, a verovatno i do kraja života.
Kada se Deni popeo u Hitro ekspres, pomislio je na Bet. Očajnički je želeo da je ponovo vidi. Mopasan je dobro sažeo njegova osećanja: „U čemu je svrha pobede kada nemaš s kim da je podeliš?" Ali čuo je kako ga Bet pita: „U čemu je svrha osvete sada kada imaš toliko razloga da živiš?" Prvo bi je podsetio na Barnija, a zatim i na Nika, koji su takođe imali mnogo razloga da žive. Shvatila bi da mu novac ne znači ništa. Rado bi dao i poslednju paru...
Kada bi samo mogao da vrati vreme...
Da su samo otišli u Vest end jedno veče kasnije...
Samo da nisu otišli baš u taj pab...
Samo da su izašli na prednja vrata...
Samo da...
Posle sedamnaest minuta, Hitro ekspres se zaustavio na stanici Padington. Deni je pogledao na časovnik; još je imao nekoliko sati pre sastanka s gospođicom Benet. Ovoga puta ići će taksijem i poprilično poraniti. U ušima su mu i dalje odzvanjale sudijine reči: „Nameravam da danas potpišem nalog koji će osigurati da ćete, ukoliko prekršite ijedan od uslova koji su vam propisani, biti stavljeni iza brave na još četiri godine."
Iako mu je sređivanje računa s trojicom Musketara ostalo prioritet, Deni će morati da izdvoji dovoljno vremena kako bi poradio na svojoj diplomi, i tako će ispuniti obećanje koje je dao Niku. Čak je počinjao da se pita nije li možda Spenser Kreg imao ikakvog udela u Nikovoj smrti. Da nije Lič, kao što je Veliki Al pretpostavio, ubio pogrešnog čoveka?
Taksi se zaustavio ispred njegove kuće u Boltonsu. Deni je po prvi put osetio kao da je zaista kod kuće. Platio je taksisti i otvorio kapiju, a onda zatekao skitnicu kako leškari na njegovom pragu.
„Ovo je tvoj srećan dan“, rekao je Deni i izvadio novčanik. Uspavana prilika imala je raskopčanu košulju sa belim i plavim prugama, izlizane farmerke i crne cipele koje mora da su tog jutra izglancane. Promeškoljio se i podigao glavu.
„Zdravo, Niče.“
Deni ga zagrli, baš kada je Moli otvorila vrata. Podbočila se. „Rekao je da je vaš prijatelj", kazala je, „ali sam mu svejedno rekla da sačeka napolju."
„Jeste mi prijatelj", reče Deni. „Moli, upoznaj Velikog Ala.“
Moli je Niku već pripremila irski paprikaš, a kako su njene porcije uvek prevelike, bilo je i više no dovoljno za obojicu.
„Nema mnogo šta da se kaže, Niče“, rekao je Veliki Al između dva zalogaja. „Kao i tebe, pustili su me na slobodu kada sam odslužio pola kazne. Hvala bogu što su me otpremili, inače sam mogao tamo da ostanem do kraja života." Nevoljno je spustio kašiku i uz smešak dodao: „ A znamo ko je za to odgovoran.“
„Pa šta planiraš?“, upitao je Deni.
„Trenutno ništa, ali si mi rekao da dođem kod tebe kada budem izašao." Zastao je. „Nadao sam se da ćeš mi dozvoliti da ovde prenoćim."
„Ostani koliko god želiš“, reče Deni. „Moja kućepaziteljka će spremiti gostinsku sobu", dodao je i iscerio se.
„Nisam ja kućepaziteljka“, oštro je rekla Moli. „Ja sam vaša spremačica koja povremeno kuva.“
„Ne više, Moli. Sada si kućepaziteljka, kao i kuvarica, za deset funti na sat.“ Moli je ostala bez reči. Deni je to iskoristio da bi dodao: „A povrh toga, moraćeš da zaposliš spremačicu da ti pomaže sada kada nam se Veliki Al pridružio.“
„Ne, ne“, reče Veliki Al. „Otići ću čim budem pronašao neki posao.“
„U vojsci si bio vozač, zar ne?“, upitao je Deni.
„Bio sam tvoj vozač pet godina“, prošaputao je Veliki Al i klimnuo glavom u Molinom pravcu.
„Onda opet imaš svoj stari posao“, rekao je Deni.
„Ali nemate kola“, podsetila ga je Moli.
„Onda ću morati da ih kupim“, rekao je Deni. „A ko bi me bolje posavetovao?“, dodao je i namignuo Velikom Alu. „Oduvek sam želeo BMW“, rekao je. „Pošto sam radio u servisu, tačno znam model...“
Veliki Al stavi prst na usta.
Deni je znao da je Veliki A1 u pravu. Trijumf od prethodnog dana mora da mu je udario u glavu i ponovo je počeo da se ponaša kao Deni - greška koju nije smeo da pravi prečesto. Misli kao Deni, ponašaj se kao Nik. Brže-bolje vratio se u svoj nestvarni svet.
„Ali bilo bi bolje da kupiš neku odeću“, rekao je Velikom Alu, „pre no što uopšte i pomisliš na kola.“
„I sapun“, rekla je Moli i sipala Velikom Alu treći put. „Onda Moli može da ti opere leđa.“
„Neću uraditi ništa slično“, rekla je Moli. „Ali bolje da odem i pripremim gostinsku sobu ako će gospodin Veliki Al ostati s nama - nekoliko dana.“ Deni i Veliki Al se nasmejaše kada je skinula kecelju i otišla iz kuhinje.
Kada su se vrata zatvorila, Veliki A1 se nagnuo preko stola. „Još nameravaš da središ one govnare koji...“
„Da“, tiho je rekao Deni, „i nisi mogao da se pojaviš u bolje vreme.“
„Kad onda počinjemo?“
„Ti počinješ tako što ćeš se okupati, a onda idi i kupi sebi neku odeću“, rekao je Deni i drugi put izvadio novčanik. „U međuvremenu, ja imam sastanak sa socijalnom radnicom.“


— o O o —



„I kako ste proveli minuli mesec, Nikolase?“, prvo je pitala gospođica Benet.
Deni se trudio da zadrži ozbiljan izraz lica. „Bio sam zauzet rešavanjem porodičnih problema koje sam pomenuo na našem poslednjem sastanku“, odgovorio je.
„I je li sve ispalo po planu?“
„Jeste, hvala, gospodice Benet."
„Jeste li već našli posao?“
„Nisam, gospodice Benet. Trenutno sam se usredsredio na poslovne studije na Londonskom univerzitetu.“
„A da, sećam se. Ali ona stipendija zasigurno nije dovoljna za život?“
„Uspevam da preživim“, rekao je Deni.
Gospođica Benet se vrati spisku pitanja. „Živite li i dalje u istoj kući?“
„Da.“
„Shvatam. Mislim da bi možda u nekom trenutku trebalo da dođem i pogledam je, samo kako bih se uverila da ispunjava minimalne standarde Ministarstva unutrašnjih poslova.“
„Dobrodošli ste da me posetite kad god vam odgovara“, rekao je Deni.
Pročitala je naredno pitanje. „Jeste li se družili s nekim nekadašnjim zatvorenicima s kojima ste robijali?“
„Jesam“, priznao je Deni, jer je znao da bi se skrivanje bilo Čega od socijalnog radnika protumačilo kao kršenje propisanih uslova. „Moj nekadašnji vozač upravo je pušten na slobodu i trenutno prebiva kod mene.“
„Ima li u kući dovoljno mesta za obojicu?“
„I više no dovoljno, hvala vam, gospođice Benet.“
„A ima li on posao?“
„Ima, on će biti moj vozač."
„Mislim da već imate dovoljno nevolja, Nikolase, i ne morate da se sprdate."
„To je puka istina, gospodice Benet. Deda mi je ostavio dovoljno sredstava da mogu zaposliti vozača."
Gospođica Benet pogleda u pitanja. Ministarstvo unutrašnjih poslova očekivalo je od nje da ih postavlja na mesečnim sastancima. Tamo nije bilo ničega o zapošljavanju vlastitog vozača. Probala je iznova.
„Jeste li dolazili u iskušenje da počinite neki zločin posle našeg poslednjeg sastanka?“
„Nisam, gospođice Benet.“
„Jeste li uzimali drogu?“
„Nisam, gospodice Benet."
„Dobijate li trenutno socijalnu pomoć za nezaposlene?"
„Ne, gospođice Benet.“
„Treba li vam ikakva druga pomoć od socijalne službe?“
„Ne, hvala, gospodice Benet.“
Gospodica Benet došla je do kraja spiska pitanja, ali je potrošila samo polovinu vremena koje joj je određeno za svakog klijenta. „Zašto mi ne kažete šta ste radili minulog meseca?“, očajnički je upitala.


— o O o —



„Moraću da te otpustim", rekla je Bet i pribegla eufemizmu na koji se gospodin Tomas oslanjao kada god bi otpuštao nekog od osoblja.
„Ali zašto?“, upitao je Trevor Saton. „Ako odem, nećeš imati upravnika. Sem ako već nemaš nekoga ko bi me zamenio.“
„Ne nameravam da te zamenjujem", reče Bet. „Ali otkad mi je otac umro, radionica konstantno gubi novac. Ne mogu priuštiti da ovakvo stanje i dalje traje", dodala je dok je čitala tekst koji joj je gospodin Tomas pripremio.
„Ali nisi mi dala dovoljno vremena da se dokažem“, pobunio se Saton.
Bet je poželela da je Deni na njenom mestu - ali da je on u blizini, taj problem nikada ne bi ni iskrsao.
„Ako sledeća tri meseca budemo poslovali kao u prethodna tri", rekla je Bet, „ostaćemo bez posla.“
„Šta treba da uradim?“, upitao je Saton, nagnuo se napred i nalaktio na sto. „Jer jedno znam: gazda se nikada ovako ne bi poneo prema meni.“
Bet se razljutila jer je pomenuo njenog oca. Ali gospodin Tomas ju je posavetovao da se stavi na Trevorovo mesto i zamisli kako se on oseća, posebno pošto nigde drugde nije radio otkad je napustio Opštu srednju školu „Klement Etli“.
„Popričala sam sa Montijem Hjuzom“, rekla je Bet, trudeći se da ostane smirena, „i uverio me je da će ti pronaći mesto među svojim radnicima." Ali nije dodala da gospodin Hjuz može ponuditi samo posao mlađeg mehaničara što bi za Trevora značilo znatno manju platu.
„Sve je to lepo“, gnevno je rekao, „ali šta je s obeštećenjem? Znam svoja prava.“
„Voljna sam da ti isplatim tri mesečne plate", rekla je Bet, „i ujedno ću dati preporuku da si jedan od najvrednijih radnika.“ I jedan od najglupljih, dodao je Monti Hjuz kada mu se Bet obratila za savet. Dok je čekala na Trevorov odgovor, setila se Denijevih reči: ali samo zato što ne ume da sabira. Bet je otvorila fioku u očevom pisaćem stolu i izvadila glomazan paket i list hartije. Otvorila je paket i ispraznila njegovu sadržinu na sto. Saton je zurio u gomilu novčanica od pedeset funti, oblizivao usne i trudio se da izračuna koliko se novca nalazi na stolu. Bet je gurnula ka njemu ugovor koji joj je gospodin Tomas pripremio prethodnog popodneva. „Ako se ovde potpišeš“, rekla je i stavila prst na tačkastu liniju, „ovih sedam hiljada funti biće tvoje.“ Trevor je oklevao, dok se Bet trudila da ne pokaže koliko zapravo očajnički želi da on potpiše ugovor. Čekala je da Trevor potroši novac, iako se činilo da je protekla čitava večnost pre no što je konačno uzeo ponuđenu olovku i napisao jedine dve reči koje je umeo samouvereno da sroči. Naglo je skupio novac i ništa nije rekao. Onda joj je okrenuo leđa i izašao iz prostorije.
Kada je Trevor šutnuo vrata i tako ih za sobom zatvorio, Bet je ispustila uzdah olakšanja koji bi ga nesumnjivo naveo da zaključi kako je mogao da traži i više od sedam hiljada funti, premda je, uistinu, podizanje tolike gotovine iz banke gotovo ispraznilo račun radionice. Preostalo joj je samo da što pre proda nepokretnost.
Mladi prodavac nekretnina koji je pogledao radionicu uverio ju je da vredi najmanje dvesta hiljada. Na kraju krajeva, to je nekretnina s neograničenim vlasništvom, na izvrsnoj lokaciji s odličnom vezom do Sitija. Dvesta hiljada funti rešilo bi sve Betine novčane poteškoće, a preostalo bi i dovoljno da se Kristi obezbedi obrazovanje kakvo su Deni i ona oduvek imali u vidu za nju.

52.


Kada je zazvonio telefon, Deni je čitao knjigu Miltona Fridmana Ograničavanje poreza, inflacija i uloga države i pravio beleške iz poglavlja o ciklusu kupoprodaje nekretnina i posledicama negativnog kapitala. Posle dva sata učenja, pomislio je kako će sve biti bolje od profesora Fridmana. Podigao je slušalicu i čuo ženski glas.
„Zdravo, Niče. Ovde jedan glas iz tvoje prošlosti."
„Zdravo, glasu iz moje prošlosti", rekao je Deni dok se očajnički trudio da uz glas pripoji ime.
„Rekao si kako ćeš doći da me gledaš dok budem na turneji. Pa, ja neprestano gledam u publiku, ali tebe nikada nema.“
„Gde trenutno nastupaš?", upitao je Deni, i dalje razbijajući glavu, ali mu u pomoć nije priticalo nijedno ime.
„U Kembridžu, u Arts teatru.“
„Sjajno, u kojoj predstavi?"
„U Ženi bez značaja."
„Ponovo Oskar Vajld“, rekao je Deni. Znao je da nema još mnogo vremena.
„Niče, ti se ne sećaš čak ni kako se zovem, zar ne?“
„Ne budi smešna, Kejti", rekao je u poslednji čas. „Kako bih ikada mogao da zaboravim svoju omiljenu zamenicu?“
„Pa, sad igram glavnu ulogu i nadala sam se kako ćeš doći da me gledaš."
„Zvuči dobro“, reče Deni dok je prelistavao rokovnik, iako je znao da je slobodan gotovo svake večeri. „Može u petak?“
„Savršeno. Možemo zajedno da provedemo vikend.“
„Moram da se vratim u London na sastanak u subotu ujutru“, rekao je Deni i gledao u praznu stranicu u rokovniku.
„Znači da će opet biti samo jedna noć“, rekla je Kejti. „Mogu s tim da živim.“ Nije joj odgovorio. „Predstava počinje u pola osam. Ostaviću ti kartu na blagajni. Dođi sam, jer ne nameravam da te s nekim delim.“
Deni spusti slušalicu i zagleda se u Betinu fotografiju koja se nalazila u srebrnom ramu u uglu njegovog pisaćeg stola.


— o O o —



„Tri muškarca se penju stazom“, rekla je Moli dok je gledala kroz kuhinjski prozor. „Liče na strance.“
„Sasvim su bezazleni“, uverio ju je Deni. „Samo ih uvedi u dnevnu sobu i reci da ću im se za tren pridružiti.“
Deni otrča stepenicama u radnu sobu i dograbi tri fascikle na kojima je radio dok se pripremao za sastanak, a zatim požuri natrag.
Trojica muškaraca koji su ga čekali izgledali su istovetno po svemu osim po godinama. Odeveni u dobro skrojena tamnoplava odela, bele košulje i bezimene kravate, svi su imali po crnu kožnu aktovku. Prošli biste pored njih na ulici i ne biste ih pogledali dvaput - zbog čega bi im bilo drago.
„Baš mi je milo što vas opet vidim, barone", rekao je Deni. De Kuberten se duboko nakloni. „Dirnuti smo što ste nas pozvali u svoj prekrasni dom, ser Nikolase. Smem li da predstavim mesje Bresona, izvršnog direktora banke, i mesje Segu, zaduženog za naše velike račune?" Deni se rukovao sa svom trojicom dok se Moli nije ponovo pojavila, noseći poslužavnik s čajem i keksom.
„Gospodo“, rekao je Deni i seo. „Možda bih mogao da počnem time što ću vas zamoliti da me izvestite o trenutnom stanju na mom računu."
„Svakako", rekao je mesje Breson i otvorio neobeležen smeđi koverat. „Na vašem računu broj jedan nalazi se nešto više od pedeset sedam miliona dolara, što trenutno skuplja kamatu s ratom od 2,75 odsto godišnje. Na vašem računu broj dva“, nastavio je, „nalazi se nešto više od milion dolara. Ovaj račun u banci je poznat kao račun za marke, jer ga je vaš deda koristio svaki put kada bi želeo da u kratkom roku upotpuni svoju zbirku."
„Možete da spojite ta dva računa“, rekao je Deni, „pošto neću kupovati marke.“ Breson klimnu glavom. „I moram da kažem, mesje Bresone, da je kamata od 2,75 odsto na moju glavnicu neprihvatljiva i da ću ubuduće pametnije upotrebljavati svoj novac.“
„Možete li nam reći šta imate u vidu?“, upitao je Sega.
„Da“, reče Deni. „Uložiću u dve oblasti - u nekretnine i deonice, i možda u obveznice, koje trenutno pokazuju povraćaj od 7,12 odsto. Takođe ću ostaviti sa strane manji iznos, nikada više od deset odsto mog ukupnog bogatstva, za špekulativne poduhvate.“
„Smem li onda zbog trenutnih okolnosti da predložim", pitao je Sega, „da vam novac prebacimo na tri odvojena računa koji ne mogu biti povezani sa vama i da kao vaše predstavnike postavimo trojicu nominalnih upravnika?"
„Zbog trenutnih okolnosti?“, ponovio je Deni.
„Od jedanaestog septembra, Amerikanci i Britanci obraćaju daleko više pažnje na sve koji premeštaju velike svote novca. Ne bi bilo mudro da im se vaše ime stalno pojavljuje na radaru."
„Imate pravo“, rekao je Deni.
„Pod pretpostavkom da se slažete da otvorimo te račune“, dodao je Breson, „smem li da pitam želite li dodatno iskoristiti stručnost banke za upravljanje svojim investicijama? Ovo pominjem zato što naš odsek za nekretnine, na primer, zapošljava preko četrdeset stručnjaka iz te oblasti - od kojih je sedam u Londonu - a oni trenutno upravljaju portfeljom u vrednosti nešto manje od sto milijardi dolara, dok je naš investicioni odsek mnogo veći.“
„Iskoristiću sve što imate da ponudite", rekao je Deni, „i ne oklevajte da mi stavite do znanja ako budete mislili da ću doneti neku pogrešnu odluku. Međutim, proteklih nekoliko godina posvetio sam poprilično vremena praćenju poslovanja dvadeset osam preduzeća i odlučio da deo svog kapitala uložim u njih jedanaest.“
„Kakva će biti vaša politika kada je u pitanju kupovina deonica tih preduzeća?“, upitao je Sega.
„Želim da ih kupujem u malim tranšama kad god se pojave na tržištu - nikada agresivno, jer ne želim ni na koji način da utičem na tržište. Ujedno, nikada ne želim da posedujem više od dva odsto bilo kog preduzeća.“ Deni pruži Bresonu spisak preduzeća čije je poslovanje počeo da prati mnogo pre no što je pobegao iz zatvora.
Breson siđe prstom preko imena i osmehnu se. „I sami motrimo na neka od ovih preduzeća, ali zadivljen sam što vidim da ste pronašli i poneko koje nam još nije zapalo za oko.“
„Onda ih, molim vas, i vi proverite, i ako budete gajili ikakve sumnje, recite mi.“ Deni uze jednu od svojih fascikli. „Kada je reč o nekretninama, nameravam da radim agresivno", rekao je. „I očekujem da budete brzi ukoliko bi neposredna isplata obezbedila realniju cenu.“
Breson mu pruži podsetnicu. Na njoj nije bilo imena niti adrese, već samo telefonski broj otisnut crnom bojom. „Ovo je moja privatna linija. Pritiskom na dugme možemo da prebacimo svaki iznos koji poželite u svaku zemlju na svetu. A kada budete zvali, nikada nećete morati da ostavite svoje ime, jer se linija aktivira glasom.“
„Hvala vam“, reče Deni i stavi podsetnicu u unutrašnji džep. „Takođe mi je potreban savet o nečemu hitnijem, tačnije o mojim svakodnevnim troškovima. Ne želim da mi poreznici zabadaju nos u poslove, a kako živim u ovoj kući i zapošljavam kućepaziteljku i vozača i prividno se izdržavam samo od studentske stipendije, možda ću se stalno pojavljivati na radaru Državne poreske službe.“
„Ako smem nešto da predložim?“, upitao je De Kuberten. „Ranije smo za vašeg dedu prebacivali sto hiljada funti mesečno na račun u Londonu. On je poticao iz trusta koji smo osnovali u njegovo ime. Vaš deda je u potpunosti plaćao porez na taj iznos i čak obavljao neke manje transakcije preko preduzeća registrovanog u Londonu.“
„Želeo bih da produžim taj aranžman“, rekao je Deni. „Šta treba da uradim?"
De Kuberten izvuče iz aktovke tanku fasciklu, izvadi iz nje list hartije, uperi prst u tačkastu liniju i reče: „Samo se ovde potpišite, ser Nikolase, i uveravam vas da će sve biti sredeno i sprovedeno na vaše zadovoljstvo. Treba samo da mi kažete kojoj ćemo banci jednom mesečno prebacivati novac.“
„Banci Kuts &Co u Strandu", reče Deni.
„Isto kao vaš deda“, rekao je predsednik.


— o O o —



„Koliko će nam trebati da stignemo do Kembridža?", upitao je Deni Velikog Ala odmah pošto su trojica švajcarskih bankara nestali bez traga.
„Oko sat i po. Stoga bi uskoro trebalo da krenemo, šefe."
„Dobro“, reče Deni. „Idem da se presvučem i spakujem potrepštine za noćenje."
„Moli je to već uradila", reče Veliki Al. „Stavio sam torbu u prtljažnik auta.“
Saobraćaj je u petak uveče bio gust i tek kada su izašli na Autoput M11 Veliki Al je uspeo da ubrza na preko pedeset kilometara na sat. Ušao je u Ulicu Kings parejd samo nekoliko minuta pre no što je predstava trebalo da počne.
Deni je proteklih nekoliko sedmica bio toliko zauzet i ovo mu je bila prva poseta pozorištu otkad je gledao Lorensa Devenporta u predstavi Važno je zvati se Ernest.
Lorens Devenport. Iako je Deni napravio planove za trojicu svojih neprijatelja, svaki put kada bi pomislio na Devenporta, u misli mu je dolazila Sara. Znao je kako je lako mogao ponovo biti u Belmaršu da nije nje, a i kako će morati opet da je vidi, jer ona može otvoriti vrata čiji ključ on nema.
Veliki Al je zaustavio kola ispred pozorišta. „Kada se vraćaš u London, šefe?“
„Još nisam odlučio", rekao je Deni, „ali ne pre ponoći.“ Podigao je kartu s blagajne, dao tri funte u zamenu za program i pošao u parter za grupom zakasnelih gledalaca. Kada je pronašao svoje mesto, uzeo je program i počeo da ga prelistava. Nameravao je da komad pročita pre te večeri, ali ostao mu je neotvoren na stolu dok se trudio da održi korak s Miltonom Fridmanom.
Deni se zaustavio na stranici na kojoj se nalazila krupna, glamurozna fotografija lica Kejti Benson. Za razliku od fotografija ogromnog broja glumica, to nije fotografija napravljena pre mnogo godina. Pročitao je kratak pregled njenih uloga. Glavna uloga u Ženi bez značaja očigledno je najvažnija u njenoj kratkoj karijeri.
Kada se zavesa digla, Deni se izgubio u drugom svetu i odlučio da ubuduće redovno ide u pozorište. Koliko je samo želeo da Bet sedi kraj njega i uživa zajedno s njim! Kejti je stajala na pozornici i aranžirala cveće u vazi, ali je on mislio samo na Bet. Kako se predstava razvijala, morao je priznati da je Kejtina gluma krajnje izbrušena i ubrzo se udubio u priču o ženi koja sumnja da joj je muž neveran.
Za vreme pauze Deni je doneo jednu odluku, a do kraja predstave gospodin Vajld mu je pokazao i kako da je sprovede u delo. Sačekao je da se pozorište isprazni pre no što je otišao do službenog ulaza. Vratar je sumnjičavo pogledao kada ga je Deni upitao sme li da vidi gospođicu Benson.
„Kako se zovete?“, pitao je i pogledao u spisak.
„Nikolas Monkrif."
„A, da. Očekuje vas. Garderoba broj sedam, prvi sprat.“ Deni se polako popeo uz stepenice i kada je stigao do vrata na kojima je pisalo 7, malo je pričekao pre no što je pokucao. „Napred", rekao je poznati gias.
Otvorio je vrata i zatekao Kejti kako sedi pred ogledalom samo u crnom grudnjaku i gaćicama. Skidala je šminku.
„Da sačekam napolju?“, upitao je.
„Ne budi smešan, dragi. Nemam ništa novo da ti pokažem i, u svakom slučaju, nadala sam se da ćemo probuditi neke uspomene“, dodala je i okrenula mu se.
Ustala je i ušla u crnu haljinu u kojoj je, začudo, izgledala još poželjnije. „Bila si divna“, neuverljivo je rekao.
„Jesi li siguran, dragi?“, upitala je i zagledala se u njega. „Ne zvučiš kao da si uveren u to.“
„O, da“, reče Deni. „Zaista sam uživao u predstavi."
Kejti je zurila u njega. „Nešto nije u redu.“
„Moram da se vratim u London. Imam neodložna posla.“
„U petak uveče? Ma daj, Niče, možeš da smisliš i nešto uverljivije.“
„Radi se samo o tome... “
„U pitanju je druga žena, zar ne?“
„Jeste“, priznao je.
„Zašto si uopšte dolazio?“, ljutito je rekla i okrenula mu leđa.
„Izvini. Molim te, izvini.“
„Ne trudi se da se izvinjavaš, Niče. Vrlo jasno si mi stavio do znanja da sam žena bez značaja."

53.


„Izvini, šefe, ali mislio sam da si rekao: ne pre ponoći“, kazao je Veliki Al dok je gutao hamburger.
„Predomislio sam se."
„Mislio sam da je to ženska povlastica."
„I ona se predomislila“, rekao je Deni.
Posle petnaest minuta, kada su izašli na Autoput M11, Deni je već čvrsto spavao. Nije se probudio dok se auto nije zaustavio na semaforu u Majl end roudu. Da se probudio koji tren ranije, zamolio bi Velikog Ala da krene drugim putem.
Svetlo se promenilo i oni pojuriše kroz zeleno, kao da je još neko znao da Deni ne bi smeo da bude tu. Naslonio se i zatvorio oči, premda je znao da ima poznatih obeležja pored kojih neće moći da prođe a da ih bar letimično ne pogleda: Opšta srednja škola „Klement Etli“, crkva Svete Marije i, razume se, „Vilsonova radionica“.
Otvorio je oči i poželeo da ih je ostavio zatvorene. „Nije moguće“, rekao je. „Stani, Ale.“
Veliki Al zaustavi kola i okrenu se da proveri je li šef dobro. Deni je s nevericom zurio preko puta. Veliki Al se trudio da shvati u šta ovaj gleda, ali nije video ništa neobično.
„Sačekaj ovde“, rekao je Deni i otvorio zadnja vrata. „Vraćam se za nekoliko minuta.“
Prešao je preko ulice, stao na trotoar i zagledao se u znak pričvršćen za zid. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa olovku i cedulju i zapisao broj ispod reči NA PRODAJU. Kada je video da su iz obližnjeg paba nagrnuli neki lokalci, brzo je pretrčao na drugu stranu ulice i pridružio se Velikom Alu na suvozačevom sedištu.
„Idemo odavde“, rekao je bez objašnjenja.


— o O o —



Deni je hteo da zamoli Velikog Ala da ga u subotu ujutru odveze natrag u Ist end kako bi mogao pažljivije da pogleda, ali je znao kako ne sme rizikovati čak ni da neko pomisli kako ga je prepoznao.
U njegovoj glavi, jedan plan počeo je da poprima oblik i do nedelje uveče bio je gotovo spreman. Svaka pojedinost moraće doslovce da bude proverena. Jedna greška, i sva trojica će shvatiti šta je namerio. Ali sporedni glumci, zamenici, moraće da budu na svojim mestima mnogo pre no što trojici glavnih glumaca bude dozvoljeno da izađu na pozornicu.
Kada se Deni probudio u ponedeljak ujutru i sišao da doručkuje, ostavio je Tajms neotvoren na kuhinjskom stolu. Premotavao je u glavi šta treba da uradi, jer ništa nije smeo da stavi na hartiju. Da ga je, dok je izlazio iz kuhinje, državni tužilac gospodin Arnold Pirson pitao šta mu je Moli tog jutra spremila za doručak, ne bi znao da kaže. Povukao se u radnu sobu, zaključao vrata i seo za pisaći sto. Uzeo je telefon i okrenuo broj na podsetnici.
„Moraću danas da prebacim manju količinu novca, i to veoma brzo“, rekao je.
„Jasno.“
„A biće mi potreban i neko da me posavetuje o kupovini nekretnina.“
„Javiće vam se kasnije."
Deni spusti slušalicu i pogleda na sat. Niko neće biti na svom radnom mestu pre devet. Šetkao je tamo-amo po sobi i koristio vreme da uvežba pitanja koja ne smeju da zvuče pripremljeno. U minut posle devet, izvadio je cedulju iz džepa i ukrenuo broj.
„Daglas Alen Spajro“‚ javio se jutarnji glas.
„Imate znak ’na prodaju’ ispred nepokretnosti u Majl end roudu", rekao je Deni.
„Spojiću vas sa gospodinom Parkerom, on se bavi nekretninama u tom kraju.“
Deni začu klik. „Rodžer Parker.“
„Prodajete nepokretnost u Majl end roudu“, ponovio je Deni.
„Imamo nekoliko nekietnina u tom kraju, gospodine. Možete li biti određeniji?“
„’Vilsonova radionica’."
„A da, prvoklasna nekretnina, s neograničenim vlasništvom. Već sto godina je u istoj porodici.“
„Koliko dugo je na tržištu?“
„Ne dugo, i već smo imali mnogo zainteresovanih.“
„Koliko dugo?“, ponovio je Deni.
„Pet, možda šest meseci“, priznao je Parker.
Deni opsova za sebe i pomisli na teskobu koju Betina porodica zasigurno proživljava, a da on nije učinio ništa da pomogne. Želeo je da postavi bezbroj pitanja i znao da gospodin Parker ne može da odgovori na njih. „Koliko traže?“
„Dvesta hiljada“, rekao je Parker, „ili najbližu ponudu, što naravno uključuje i inventar i instalacije. Smem li da zabeležim vaše ime, gospodine?“
Deni spusti slušalicu. Ustao je i otišao do police na kojoj su stajale tri fascikle označene s Kreg, Devenport i Pejn. Uzeo je fasciklu Džeralda Pejna i pogledao telefonski broj najmlađeg partnera u istoriji preduzeća Bejker, Tremlet i Smit, kao što je državni tužilac gospodin Arnold Pirson tako revnosno obavestio porotu.
Ali Deni nije nameravao da tog dana razgovara s Pejnom. Pejn je morao da se obrati njemu, jer je očajnički želeo da bude deo posla. Taj dan rezervisan je za glasnika. Okrenuo je broj. „Bejker, Tremlet i Smit“
„Razmišljam da kupim nekretninu u Majl end roudu.“
„Spojiću vas s odeljenjem koje se bavi istočnim Londonom." Na drugom kraju linije začuo se klik. Hoće li taj koji je podigao slušalicu ikada otkriti kako je nasumice odabran da bude glasnik i kako kasnije ne bi trebalo da snosi posledice kada se bude dogodio zemljotres? „Geri Hol. Kako mogu da vam pomognem?“
„Gospodine Hole, ja sam ser Nikolas Monkrif i pitam se...“ polako, polako, „...jesam li dobio pravog čoveka.“
„Recite šta vam treba, gospodine, pa ću videti mogu li da vam pomognem.“
„U Majl end roudu prodaje se nepokretnost koju bih hteo da kupim, ali ne želim da to učinim preko vlasnikovog prodavca nekretnina."
„Razumem, gospodine. Možete da računate na moju diskreciju.“ Nadam se da ne mogu, pomislio je Deni. „Koji je to broj Majl end rouda?“
„Sto četrdeset tri“, odgovorio je Deni. „U pitanju je radionica - ’Vilsonova radionica’."
„Koje preduzeće je vlasnik unajmio?"
„Daglas Alen Spajro.“
„Porazgovaraću sa svojim kolegom odande i saznaću sve pojedinosti“, rekao je Hol, „a zatim vas pozvati.“
„Biću u kraju kasnije, u toku dana“, rekao je Deni. „Možda biste mogli da mi se pridružite na kafi?“
„Naravno, ser Nikolase. Gde hoćete da se nađemo?“
Deni je mogao da se seti samo jednog lokala u kome je bio a da je blizu kancelarija Bejkera, Tremleta i Smita. „U Dorčesteru“, rekao je. „Recimo u dvanaest?“
„Vidimo se tamo u dvanaest, ser Nikolase.“
Deni ostade da sedi za stolom. Na tri mesta štriklirao je dugačak spisak pred sobom, ali i dalje je morao da pre podneva postavi još nekoliko glumaca na njihova mesta da bi bio spreman za gospodina Hola. Telefon na stolu zazvoni. Deni podiže slušalicu.
„Dobro jutro, ser Nikolase", rekao je glas. „Ja sam upravnik bančinog odseka za nekretnine u Londonu.“


— o O o —



Veliki Al odvezao je Denija u Park lejn i zaustavio se ispred ulaza na terasu Dorčestera nešto posle pola dvanaest. Vratar je sišao stepenicama i otvorio zadnja vrata automobila. Deni izađe.
„Ja sam ser Nikolas Monkrif.“, rekao je dok je koračao uz stepenice. „Očekujem da mi se oko dvanaest pridruži gost - izvesni gospodin Hol. Možete li mu reći da ću biti u salonu?“ Izvadio je novčanik i pružio vrataru novčanicu od deset funti.
„Svakako, gospodine", rekao je vratar i podigao cilindar.
„A vi ste?“, upitao je Deni.
„Džordž.“
„Hvala, Džordže“, rekao je Deni, prošao kroz obrtna vrata i ušao u hotel.
Zaustavio se u foajeu i predstavio glavnom recepcionaru. Nakon kraćeg razgovora s Volterom, rastao se s novih deset funti.
Na Volterov savet, Deni je otišao u salon i sačekao da se šef sale vrati. Ovoga puta, Deni je izvadio novčanicu od deset funti iz novčanika i pre no što je išta zatražio.
„Zašto vas ne bih smestio u jedan od naših privatnijih separea, ser Nikolase? Postaraću se da vam dovedem gospodina Hola istog trena kada se bude pojavio. Jeste li za nešto dok čekate?“
„Za Tajms i toplu čokoladu“, rekao je Deni.
„Naravno, ser Nikolase.“
„A vi ste?“, upita Deni.
„Mario, gospodine.“
Džordž, Volter i Mario nesvesno su postali članovi njegovog tima, po ceni od trideset funti. Deni je okrenuo na poslovnu rubriku Tajmsa kako bi proverio svoje investicije dok čeka da se pojavi nedužni gospodin Hol. U dva minuta do dvanaest, kraj njega je stajao Mario. „Ser Nikolase, vaš gost je stigao.“
„Hvala, Mario“, rekao je Deni kao da je redovan gost.
„Drago mi je, ser Nikolase“, rekao je Hol i seo naspram Denija.
„Šta biste popili, gospodine Hole?“, upitao je Deni.
„Samo kafu, hvala.“
„Jednu kafu i za mene uobičajeno, molim vas, Mario.“
„Naravno, ser Nikolase.“
Mladić koji se pridružio ser Nikolasu bio je u bež odelu, zelenoj košulji i žutoj kravati. Geriju Holu nikada ne bi ponudili posao u banci De Kuberten. Otvorio je aktovku i izvadio fasciklu. „Mislim da imam sve informacije koje su vam potrebne, ser Nikolase“, rekao je Hol i otvorio korice. „Majl end roud broj 143 - nekada radionica, vlasništvo izvesnog gospodina Džordža Vilsona koji je nedavno umro.“ Deni preblede kada je shvatio koje je posledice prouzrokovala Barnijeva smrt: jedan jedini događaj koji je promenio tolike živote.
„Jeste li dobro, ser Nikolase?", zabrinuto je upitao Hol.
„Jesam, dobro sam“, rekao je Deni pošto se brzo oporavio. „Rekoste?“, dodao je kada je konobar pred njega spustio toplu čokoladu.
„Kada se gospodin Vilson penzionisao, poslom je dve-tri godine upravljao čovek po imenu...“, Hol pribegnu svojoj fascikli, mada je to i Deni mogao da mu kaže. „Trevor Saton. Ali za to vreme preduzeće je nagomilalo znatne dugove, te je vlasnica odlučila da smanji gubitke i da lokal na prodaju.“
„Vlasnica?“
„Da, zemljište je sada u vlasništvu" - ponovo je pogledao u fasciklu- „izvesne gospodice Elizabete Vilson, kćerke prethodnog vlasnika.“
„Koliko traži?“, upitao je Deni.
„Zemljište je približne površine hiljadu petsto kvadratnih metara, ali ako razmišljate da ponudite neku cenu, mogao bih da izvršim merenje i potvrdim tačne dimenzije.“ Hiljadu četiristo sedamdeset pet kvadratnih metara, mogao je da mu kaže Deni. „S jedne strane je zalagaonica, s druge skladište turskih ćilima."
„Koliko traži?“, ponovio je Deni.
„O da, izvinite. Dvesta hiljada, uključujući inventar i instalacije, ali prilično sam siguran da biste mogli da ga dobijete i za sto pedeset. Nije bilo mnogo interesovanja, a s druge strane ullce posluje daleko uspešnija radionica."
„Ne mogu da gubim vreme na cenkanje", rekao je Deni, „zato me pažljivo slušajte. Spreman sam da platim koliko traže, ali želim da priđete i vlasnicima zalagaonice i skladišta ćilima, nameravam da ponudim cenu i za njihove nepokretnosti.“
„Da, naravno, ser Nikolase", rekao je Hol i zapisao svaku njegovu reč. Na trenutak je oklevao. „Pre no što nastavimo, biće mi potreban depozit od dvadeset hiljada funti.“
„Kad se budete vratili u svoju kancelariju, gospodine Hole, dvesta hiljada funti biće prebačeno na vaš klijentski račun.“ Iako je sumnjao u to, Hol je uspeo da se slabašno osmehne. „Pozovite me čim nešto budete saznaii o preostalim dvema nepokretnostima."
„Hoću, ser Nikolase.“
„I jedno neka bude jasno“, rekao je Deni. „Vlasnica nikada ne sme da sazna s kim ima posla.“
„Možete da računate na moju diskreciju, ser Nikolase.“
„Nadam se da mogu“, rekao je Deni, „jer sam otkrio kako nisam mogao da računam na diskreciju poslednjeg preduzeća s kojim sam poslovao, pa sam prekinuo saradnju s njima.“
„Razumem“, rekao je Hol. „Kako da s vama stupim u vezu?“ Deni je izvadio novčanik i pružio mu novu podsetnicu. „I naposletku, ser Nikolase, smem li da pitam koji će vas advokati zastupati u ovoj kupoprodaji?“
To je prvo pitanje koje Deni nije predvideo. Nasmešio se. „Advokatsko preduzeće Manro, Manro i Karmajkl. Imaćete posla samo s gospodinom Frejzerom Manroom, starijim partnerom koji je zadužen za sve moje poslove."
„Naravno, ser Nikolase", rekao je Hol i ustao kada je zapisao ime. „Bolje da se vratim u kancelariju i popričam s prodavcima nekretnina koje je vlasnica unajmila."
Deni je posmatrao Hola kako se žurno udaljava. Ostavio je kafu netaknutu. Bio je uveren da će u roku od jednog sata čitava kancelarija znati za čudnovatog ser Nikolasa Monkrifa, koji očigledno ima više novca no pameti. Nesurnnjivo će zadirkivati mlađanog Hola što je protraćio jutro, dok na klijentovom računu ne budu otkrili dvesta hiljada funti.
Deni otvori mobilni telefon i ukuca broj. „Da?“, reče glas.
„Želim da dvesta hiljada funti bude prebačeno na klijentski račun preduzeća Bejker, Tremlet i Smit u Londonu.“
„Jasno.“
Deni je zatvorio telefon i razmislio o Geriju Holu. Koliko će brzo otkriti da je gospoda Ajzeks godinama želela da njen suprug proda zaiagaonicu, a da skladište ćilima jedva pokriva troškove, i da se gospodin i gospođa Kamal nadaju da će se povući u Ankaru kako bi više vremena mogli da provode sa kćerkom i unučićima?
Mario je neupadljivo spustio račun na sto. Deni je ostavio veliku napojnicu. Važno je da ga zapamte. Kada je prolazio pored recepcije, zastao je da bi zahvaiio glavnom recepcionaru.
„Bilo mi je zadovoljstvo, ser Nikolase. Obavezno me obavestite ako ubuduće ikako budem mogao da vam budem na usluzi.“
„Hvala, Voltere. Možda i hoću.“
Deni prođe kroz obrtna vrata i izađe na terasu. Džordž požuri do automobila koji je čekao i otvori zadnja vrata. Deni izvadi još jednu novčanicu od deset funti.
„Hvala, Džordže."
Džordž, Volter i Mario u potpunosti su isplaćeni članovi njegove glumačke družine, iako se zavesa spustila na kraju tek prvog čina.

54.


Deni uze sa police fasciklu označenu sa Devenport i stavi je na radni sto. Okrenuo je na prvu stranicu.


Devenport, Lorens, glumac - strane 2-12
Devenport, Sara, sestra - strane 12-16
Dankan, Čarli, producent - strane 17-20


Okrenuo je na sedamnaestu stranu. Još jedan sporedni glumac upravo će postati deo naredne produkcije Lorensa Devenporta. Deni okrenu njegov broj.
„Čarls Dankan prodakšns.“
„Gospodina Dankana, molim vas.“
„Ko ga traži?“
„Nik Monkrif."
„Spojiću vas, gospodine Monkrife."
„Pokušavam da se setim gde smo se upoznali", rekao je glas na drugom kraju žice.
„U Dorčesteru, na zabavi povodom poslednjeg izvođenja predstave Važno je zvati se Emest.“
„Aha, sada se sećam! Šta mogu da učinim za vas?“, upitao je sumnjičavi glas.
„Razmišljam da uložim novac u vašu narednu produkciju", rekao je Deni. „Jedan moj prijatelj uložio je nekoliko hiljadarki u Ernesta i kaže da je lepo zaradio, te sam mislio kako bi ovo za mene možda bilo pravo vreme da...“
„Niste mogli pozvati u bolje vreme“, rekao je Dankan. „Imam pravu stvar za vas, stari. Što mi se ne biste jednom prilikom pridružili u Ajviju na ručkiću pa da o tome porazgovaramo?“
Da li bi iko zaista mogao da padne na tu žvaku, pomislio je Deni. Ako može, onda će ovo biti lakše no što je mislio. „Ne, dozvolite da ja vas izvedem na ručak, stari“, rekao je Deni. „Mora da ste veoma zauzeti, pa biste možda bili Ijubazni da me pozovete kada sledeći put budete bili slobodni.“
„Pa, začudo“, rekao je Dankan, „neko mi je upravo otkazao sutrašnji sastanak, pa ako ste slučajno slobodni..."
„Jesam“, rekao je Deni pre no što je stavio mamac na udicu. „Zašto mi se ne pridružite u mom lokalnom pabu?“
„U vašem lokalnom pabu?“, pitao je Dankan. Nije zvučao previše oduševljeno.
„Da, u Palm kortrumu u Dorčesteru. Recimo u jedan?“
„Ovaj, da, naravno. Vidimo se tamo, u jedan“, rekao je Dankan. „Ser Nikolas, zar ne?“
„Dovoljno je Nik“, reče Deni, a zatim spusti slušalicu i upisa vreme u rokovnik.


— o O o —



Profesor Amirkan Mori dobroćudno se nasmešio i zagledao u prepunu salu. Njegova predavanja uvek su dobro posećena i to ne samo zato što je pružao toliko mudrosti i znanja, već i što je to radio na šaljiv način. Deniju je trebalo neko vreme da shvati kako profesor uživa da izaziva rasprave i debate tako što bi davao nečuvene izjave da bi video kakve će reakcije izmamiti od studenata.
„Za ekonomsku stabilnost naše zemlje bilo bi bolje da se Džon Mejnard Kejns nije ni rodio. Ne mogu da se setim ničega vrednog što je taj čovek u životu postigao." Podiže se dvadeset luku.
„Monkrife“, rekao je. „Koji primer zaveštanja nudite, čime bi Kejns mogao da se ponosi?“
„Osnovao je Arts teatar u Kembridžu“, reče Deni. Nadao se da će pobediti profesora u njegovoj igri.
„Takode je glumio Orsina u Bogojavljenskoj noći kada je studirao na Kings koledžu“, rekao je Mori. „Ali to se desilo pre no što je svetu dokazao kako ima ekonomskog smisla u tome da bogate zemlje ulažu u zemlje u razvoju i pomažu ih.“ Sat in zidu iza njega otkucao je jedan. „Dosta mi vas je“, rekao je profesor, sišao s podijuma i izašao na vrata praćen smehom i aplauzom.
Deni je znao kako neće imati vremena čak ni da nešto na brzinu ruča ako ne želi da zakasni na sastanak sa socijalnim radnikom, ali kada je istrčao iz sale za predavanja, zatekao je profesora Morija kako ga čeka u hodniku.
„Bih li s vama mogao da porazgovaram, Monkrife?“, upitao je Mori. Nije ni sačekao odgovor i žurno je pošao hodnikom. Heni je krenuo za njim u njegovu kancelariju, spreman da hrani svoje gledište o Miltonu Fridmanu, pošto je znao da mu poslednji esej nije u skladu s profesorovim često izražavanim stavom o toj temi.
„Sedite, dragi momče", rekao je Mori. „Ponudio bih vas pićem, ali, iskreno, nemam ništa što bi vredelo popiti. Ali da pređemo na važnije stvari. Zanima me jeste li razmišljali da se prijavite za takmičenje u pisanju eseja, za memorijalnu nagradu Dženi Li?“
„Nisam o tome razmišljao“, priznao je Deni.
„Onda bi trebalo“, reče profesor Mori. „Vi ste nesumnjivo najbistriji student iz svoje generacije, što ne govori mnogo, ali svejedno mislim da biste mogli da osvojite nagradu. Ako imate vremena, trebalo bi ozbiljno o tome da razmislite.“
„Kolika bi to obaveza bila?“, upitao je Deni, kome su studije i dalje zauzimale tek drugo mesto na spisku prioriteta u životu.
Profesor uze brošuru koja je ležala na stolu, okrenu na prvu stranu i poče naglas da čita. „Esej ne sme da bude kraći od deset hiljada reči niti duži od dvadeset hiljada, sa temom po učesnikovom izboru, i mora se predati do kraja prvog semestra.“
„Polaskan sam što mislite da sam tome dorastao", rekao je Deni.
„Iznenaden sam jedino što vas profesori iz ’Loreta’ nisu posavetovali da odete na Univerzitet u Edinburgu ili na Oksford, umesto da se priključite vojsci.“
Deni bi voleo da je mogao kazati profesoru kako niko iz Opšte srednje škole „Klement Etli" nikada nije otišao na Oksford, uključujući i direktora.
„Možda biste želeli da razmislite", rekao je profesor. „Obavestite me kada budete odlučili.“
„Svakako“, rekao je Deni i ustao. „Hvala vam, profesore.“ Kada se ponovo našao u hodniku, Deni potrča ka ulazu. Kada je istrčao kroz ulazna vrata, odahnuo je pošto je video da Veliki Al čeka kraj automobila.
Razmišljao je o rečima profesora Morija dok je Veliki Al vozio Strandom i kroz Mol na putu ka Noting hil gejtu. Neprestano je prekoračivao brzinu jer nije želeo da šef zakasni na sastanak. Deni mu je jasno stavio do znanja da bi radije platio kaznu za prebrzu vožnju no da provede još četiri godine u Belmaršu. Na nesreću, Veliki Al je stao ispred kancelarija socijalne službe upravo u trenutku kada je gospođica Benet izašla iz autobusa. Zagledala se kroz prozor automobila dok je Deni pokušavao da se sakrije iza pozamašnog tela Velikog Ala.
„Verovatno misli da si opljačkao banku“, rekao je Veliki Al, „a da sam te ja čekao u kolima."
„I jesam opljačkao banku“, podsetio ga je Deni.
Deni je morao da čeka na prijavnici duže no obično pre no što se gospođica Benet opet pojavila i pozvala ga u kancelariju. Kada je seo na plastičnu stolicu sa suprotne strane stola od ultrapasa, rekla je: „Pre no što počnem, Nikolase, možda biste mogli da mi objasnite čijim ste kolima stigli danas po podne?“
„Svojim“, odvratio je Deni.
„A ko je vozač?", upitala je gospođica Benet.
„On je moj šofer.“
„Kako možete sebi da priuštite BMW i šofera kada ste prijavili da vam je jedini izvor prihoda studentska stipendija?“, upitala je.
„Moj deda je osnovao trust koji mi mesečno isplaćuje sto hiljada funti i...“
„Nikolase“, oštro je rekla gospođica Benet, „svrha ovih sastanaka je da vam pruže priliku da budete otvoreni i iskreni u vezi s poteškoćama sa kojima ste suočeni kako bih mogla da vam pružim savet i pomoć. Daću vam još jednu šansu da pošteno odgovorite na pitanja. Ukoliko nastavite da se ponašate neozbiljno, neću imati izbora sem da to pomenem u narednom izveštaju Ministarstvu unutrašnjih poslova, a oboje znamo kakve će posledice biti. Razumemo li se?“
„Da, gospođice Benet“, rekao je Deni i setio se šta mu je Veliki Al ispričao kada se suočio sa istim problemom i svojim socijalnim radnikom. „Kaži im ono što žele dačuju, šefe. To će ti mnogo olakšati život.“
„Pitaću vas još jednom. Čiji je auto kojim ste danas po podne stigli?“
„Čoveka koji ga je vozio", rekao je Deni.
„I je li vam on prijatelj? Ili radite za njega?“
„Poznavao sam ga kada sam bio u vojsci, a pošto sam kasnio, ponudio se da me poveze.“
„A možete li mi reći imate li ikakav drugi izvor prihoda sem studentske stipendije?“
„Nemam, gospođice Benet."
„Tako je već bolje“, rekla je gospođica Benet. „Vidite koliko sve lakše ide kada sarađujete? E sad, postoji li još nešto o čemu biste sa mnom da porazgovarate?“
Deni je došao u iskušenje da joj ispriča o sastanku sa švajcarskim bankarima, uputi je u kupovinu nepokretnosti koju pokušava da obavi, ili joj kaže šta je smislio za Čarlija Dankana. Zadovoljio se ovim: „Moj profesor želi da se prijavim na takmičenje u pisanju eseja za memorijalnu nagradu Dženi Li, i pitao sam se šta bi, po vašem mišljenju, trebalo da učinim."
Gospođica Benet se osmehnula. „Mislite li da bi vam to poboljšalo izglede da postanete nastavnik?“
„Da, pretpostavljam da bi moglo“, reče Deni.
„Onda vam savetujem da se prijavite na takmičenje."
„Mnogo vam hvala, gospođice Benet."
„Nema na čemu“, odgovorila je. „Na kraju krajeva, zbog toga sam ovde.“


— o O o —



Denijeva neplanirana kasna nočna poseta Majl end roudu ponovo je raspalila žeravicu koju osuđenici na doživotnu robiju nazivaju svojim demonima. Povratak u Vrhovni krivični sud u po bela dana značio je da se mora suočiti sa još većim izazovom.
Kada je Veliki A1 skrenuo u Sent Pols jard, Deni je pogledao u statuu postavljenu na vrhu suda: žena koja se trudi da u ravnoteži drži terazije. Kada je Deni prelistavao rokovnik kako bi video je li slobodan da ruča sa Čarlijem Dankanom, podsetio se kako je isplanirao da provede jutro. Veliki Al je prošao pored glavnog ulaza, skrenuo desno na kraju ulice i stigao do pozadine zgrade, gde je parkirao ispred vrata sa oznakom Ulaz za posetioce.
Kada ga je obezbeđenje propustilo, Deni se dugo uspinjao uz strme kamene stepenice koje vode do galerija što gledaju na različite sudnice. Kada je stigao do poslednjeg sprata, sudski službenik u dugoj crnoj nastavničkoj odori upitao ga je zna li u koju sudnicu želi da ode.
„U sudnicu broj četiri“, rekao je službeniku koji je uperio prst u druga vrata s desne strane hodnika. Deni je ispratio njegova uputstva i ušao na javnu galeriju. Šačica posmatrača porodica i prijatelji optuženog i nekolicina običnih radoznalaca - sedela je na klupi u prvom redu i zurila u sudnicu. Nije im se pridružio.
Denija nije zanimao optuženi. Došao je da posmatra svog protivnika kako nastupa na domaćem terenu. Seo je na mesto pri kraju zadnjeg reda. Poput iskusnog atentatora, imao je savršen pogled na svoj plen, dok bi Spenser Kreg morao da se okrene i zagleda u galeriju kako bi imao ikakvih izgleda da ga vidi, pa čak bi mu i tada Deni delovao kao nevažna tačka na vidiku.
Deni je posmatrao svaki Kregov pokret, kao što radi bokser kada sparinguje s protivnikom: vreba greške i traži slabosti. Kreg je nestručnom oku pokazivao veoma malo. Kako je jutro odmicalo, postalo je jasno da je iskusan, prepreden i neumoljiv, što su neophodne vrste oružja u arsenalu poziva koji je odabrao; ali takođe je delovao voljno da rastegne lastiš zakona do tačke pucanja ukoliko bi mu to pomoglo da ostvari cilj, kao što je Deni na svoju štetu već naučio. Znao je da će, kada dođe vreme da se sa Kregom suoči licem u lice, morati da bude potpuno spreman, jer ovaj protivnik neće ostati na zemlji dok iz njega ne bude izbijen i poslednji dah.
Deni je osećao da zna sve o Spenseru Kregu, zbog čega je samo postao oprezniji. Iako je na svojoj strani imao pripremu i element iznenađenja, nalazio se u nepovoljnom položaju jer je morao ući u arenu koja je za Krega ništa manje no rođeno pravo, dok je Deni na tom terenu obitavao samo nekoliko meseci. Svakim danom u kojem je igrao svoju ulogu, ona je sve više postajala stvarnost, te sada niko s kim bi se susreo ne bi nimalo posumnjao da je on ser Nikolas Monkrif. Ali Deni se sećao da je Nik u svom dnevniku napisao kako, suočen sa iskusnim neprijateljem, čovek mora da ga izmami s njegove teritorije, kako se ne bi osećao lagodno, jer će tada imati najbolje izglede da ga uhvati nespremnog.
Deni je svakodnevno isprobavao nove veštine, ali odlazak na zabavu povodom poslednjeg izvođenja predstave Važno je zvati se Ernest, odavanje utiska da je redovan gost u Dorčesteru, varanje mladog prodavca nekretnina očajnički željnog da sklopi posao i uveravanje pozorišnog producenta kako bi možda uložio u njegovu najnoviju produkciju, prve su runde dugog takmičenja u kojem je Kreg nesumnjivo prvi nosilac. Ako bi Deni čak i na tren spustio gard, čovek koji se šepuri u sudnici ne bi oklevao da udari ponovo, a ovoga puta postarao bi se da Deni bude vraćen u Belmarš i tamo provede ostatak života.
Mora namamiti tog čoveka u močvaru iz koje neće moći da pobegne. Čarli Dankan mu možda može pomoći da Lorensa Devenporta liši njegovih vernih obožavalaca; Geri Hol čak bi mogao da prouzrokuje da Džerald Pejn bude ponižen u očima svojih kolega i prijatelja; ali biće potrebno daleko više kako bi se osiguralo da Spenser Kreg završi svoju pravnu karijeru, i to ne tako što će sedeti na sudijskoj stolici s perikom i u crvenoj odori dok mu se obraćaju s „Vaša visosti", već tako što će se naći u pregratku za optuženog, gde će slušati kako ga porota, sastavljena od njegovih sugrađana, osuđuje za ubistvo.

55.


„Dobro jutro Džordže“, rekao je Deni kada je vratar otvorio zadnja vrata automobila.
„Dobro jutro, ser Nikolase.“
Deni je ušao u hotel i mahnuo Volteru kada je prolazio pored recepcije. Mariovo lice ozarilo se čim je spazio svog omiljenog gosta.
„Toplu čokoladu i Tajms, ser Nikolase?“, upitao je kada se Deni smestio u svoj separe.
„Hvala, Mario. Takođe bih želeo sto za ručak sutra u jedan, negde gde niko neće moći da čuje moj razgovor?“
„To neće biti problem, ser Nikolase.“
Deni se naslonio i pomislio na sastanak koji će se upravo održati. Njegovi savetnici iz De Kubertenovog odseka za nekretnine zvali su ga tri puta tokom poslednjih sedmica: bez predstavljanja, bez ćaskanja, samo sa činjenicama i promišljenim savetom. Ne samo da su odredili realnu cenu za zalagaonicu i skladište ćilima, već su mu i skrenuli pažnju na pustu parcelu koja se pruža iza triju imanja i pripada mesnom savetu. Deni im nije rekao da poznaje svaki pedalj tog zemljišta jer je kao klinac igrao centarfora dok je Barni branio u njihovom privatnom finalu kupa.
Takođe su ga obavestili da urbanistički odbor gradskog veća nekoliko godina želi da na toj parceli izgradi „pristupačne stanove“, ali da je, zbog blizine radionice, odbor za zdravlje i bezbednost stavio veto na tu zamisao. Pojedinosti s relevantnih sastanaka odbora stigli su narednog jutra u smeđoj koverti. Deni je nameravao da reši njihove probleme.
„Dobro jutro, ser Nikolase.“
Deni podiže pogled sa novina. „Dobro jutro, gospodine Hole“, rekao je kada je mladić seo naspram njega. Hol je otvorio aktovku i izvukao debelu fasciklu s oznakom Monkrif, zatim iz nje izvadio dokument i pružio ga Deniju.
„Ovo su dokumenti o vlasništvu nad ’Vilsonovom garažom’“, objasnio je. „Ugovori su razmenjeni kada sam se jutros sastao s gospođicom Vilson." Deni pomisli da će mu srce stati. „Dražesna mlada žena koja je odahnula jer se oslobodila problema.“
Deni se nasmešio. Bet će tih dvesta hiljada funti staviti u lokalnu filijalu banke HSBC i zadovoljiti se kamatom od 4,5 odsto godišnje, premda je tačno znao ko će imati najviše koristi od neočekivanog dobitka.
„A dve zgrade kraj radionic
e?“, upitao je Deni. „Ima li napretka s njima?“
„Na moje iznenađenje“, rekao je Hol, „mislim da možemo sklopiti posao za obe lokacije." Denija to nije iznenadilo. „Gospodin Ajzeks kaže da bi prodao zalagaonicu za dvesta pedeset hiljada funti, dok gospodin Kamal za skladište ćilima traži trista šezdeset hiljada. Zajedno bi otprilike udvostručili veličinu vašeg poseda, a naši stručnjaci za ulaganja procenjuju da bi samo združena vrednost mogla da udvostruči vašu prvobitnu investiciju."
„Gospodinu Ajzeksu platite koliko traži. Gospodinu Kamalu ponudite trista hiljada i nađite se na trista dvadeset.“
„Ali i dalje mislim da bih vam mogao isposlovati povoljniju cenu“, rekao je Hol.
„I ne pomišljajte na to“, rekao je Deni. „Želim da oba posla sklopite u istom danu, jer ako gospodin Kamal otkrije šta smo naumili, znaće da ima nešto čime nas može ucenjivati."
„Razumem", rekao je Hol i nastavio da zapisuje Denijeva uputstva.
„Kada budete sklopili oba posla, smesta me obavestite kako bih mogao da započnem pregovore s gradskim većem o komadu zemljišta iza triju zgrada.“
„Mogli bismo čak da vam spremimo i neke nacrte pre no što im priđemo", rekao je Hol. „To bi možda bilo savršeno mesto za manji blok poslovnih zgrada, ili čak supermarket."
„Ne bi, gospodine Hole“, odlučno je rekao Deni. „Ako biste to uradili, samo biste trošili svoje vreme i moj novac.“ Hol se postideo. „Samo sto metara dalje postoji ogranak Sejnzberija, a ako proučite desetogodišnji urbanistički plan gradskog veća za taj kraj, videćete da dozvolu za gradnju dobijaju samo projekti za pristupačne stanove. Iskustvo mi govori da ćete imati daleko bolje izglede da sklopite posao ukoliko navedete veće da zaključi kako je to od samog početka njihova zamisao. Ne budite pohlepni, gospodine Hole. Zapamtite, to je bila još jedna greška koju je moj poslednji prodavac nekretnina napravio.“
„Zapamtiću."
Denijevi savetnici su svoj domaći zadatak uradili toliko dobro da je on bez poteškoća mogao da zavlači Hola.
„U međuvremenu, danas ću prebaciti petsto sedamdeset hiljada funti na vaš klijentski račun, kako biste oba posla mogli za zaključite što pre - ali ne zaboravite, istog dana, i tako da nijedna strana ne sazna za drugu kupoprodaju, ni da sam ja umešan.“
„Neću vas izneveriti", rekao je Hol.
„Nadam se da nećete“, rekao je Deni. „Jer ako uspete u ovom malenom poduhvatu, radim na nečemu daleko zanimljivijem. Ali pošto postoji i određeni element rizika, biće mi potrebna podrška jednog od vaših partnera, po mogućstvu nekog mlađeg, ko ima petlju i mašte."
„Znam pravog čoveka“, rekao je Hol.
Deni se nije potrudio da kaže kako ga zna i on.


— o O o —



„Kako si, Bet?“, upitao je Aleks Redmejn pošto je ustao od svog stola i odveo je do udobne naslonjače kraj kamina.
„Dobro sam, hvala, gospodine Redmejne.“
Aleks se nasmešio i seo pored nje. „Denija nikada nisam mogao nagovoriti da me zove Aleks“, rekao je, „premda rado zamišljam da smo pred kraj postali prijatelji. Možda ću imati više uspeha sa tobom.“
„Istina je, gospodine Redmejne, da je Deni bio još stidljiviji od mene; stidljiv i tvrdoglav. Ne smete misliti da vas nije smatrao prijateljem zato što vas nije oslovljavao imenom."
„Voleo bih da on ovde sedi i to mi govori“, rekao je Aleks, „mada sam se oduševio kada si mi pisala i zamolila da te primim.“
„Želela sam da vas zamoiim za savet“, rekla je Bet, „ali donedavno nisam mogla da to učinim.“
Aleks se nagnuo i uzeo je za ruku. Nasmešio se kada je video veridbeni prsten, koji nije imala kada su se poslednji put sreli. „Kako mogu da pomognem?“
„Htela sam samo da vam kažem da se dogodilo nešto neobično kada sam otišla u Belmarš da podignem Denijeve lične stvari.“
„To mora da je jezivo iskustvo“, rekao je Aleks.
„Na neki način, još je gore od sahrane", odgovorila je Bet. „Ali kada sam odlazila, naletela sam na gospodina Peska.“
„Naletela“, rekao je Aleks, „ili se on motao u blizini jer se nadao da će te sresti?“
„Možda i jeste, ali nisam sigurna. Zar nije svejedno?"
„Nije nimalo svejedno", reče Aleks. „Rej Pesko je pošten i pravedan čovek, koji nikada nije sumnjao da je Deni nedužan. Jednom mi je rekao kako je svojevremeno upoznao hiljadu kriminalaca i da Deni nije jedan od njih. I šta ti je rekao?“
„Upravo to je neobično“, rekla je Bet. „Rekao mi je da ima osećaj kako Deni želi da mu se skine ljaga sa imena, a ne da je želeo. Ne mislite li da je to čudno?"
„Možda mu se samo omakla greška u govoru“, rekao je Aleks. „Jesi li ga stisnula da ti kaže na šta je mislio?“
„Nisam“, rekla je Bet. „Dok sam se povratila, več je otišao.“ Aleks neko vreme nije progovarao dok je razmišljao o implikacijama Peskovih reči. „Postoji još nešto što možeš da uradiš ako se i dalje nadaš kako češ skinuti ljagu s Denijevog imena, a to je da kraljici uputiš molbu za kraljevsko pomilovanje.“
„Kraljevsko pomilovanje?“
„Da. Ako bismo mogli da uverimo sudije apelacionog suda kako je počinjena nepravda, lord kancelar mogao bi preporučiti kraljici da poništi odluku apelacionog suda. To je bilo sasvim uobičajeno u danima smrtne kazne, premda je sada daleko ređe.“
„A kakvi su izgledi da bi Denijev slučaj uopšte uzeli u razmatranje?“, upitala je Bet.
„Molba za pomilovanjem retko se usvaja, mada ima mnogo ljudi, od kojih su neki na visokim položajima, koji smatraju da je Deniju nanesena nepravda - uključujuči i mene.“
„Izgleda da ste zaboravili, gospodine Redmejne, da sam ja bila u pabu kada je Kreg izazvao svađu, kako sam se nalazila u uličici kada je napao Denija i da sam držala Barnija u naručju kada mi je rekao da ga je Kreg izbo. Moja priča nikada se nije menjala - ne zato što sam, kao što je gospodin Pirson pretpostavio, pre suđenja pripremila svaku reč, već zato što sam govorila istinu. Postoji još troje ljudi koji znaju da sam govorila istinu, i četvrti čovek - Tobi Mortimer - koji je potvrdio moju priču samo nekoliko dana pre no što je oduzeo sebi život. Uprkos vašim nastojanjima na žalbenom saslušanju, sudija nije hteo čak ni da posluša snimak. Zašto bi ovoga puta bilo drugačije?"
Aleks nije odmah odgovorio i trebalo mu je malo vremena da se oporavi od Betinog prekora. „Ako bi ponovo uspela da pokreneš kampanju među Denijevim prijateljima", naposletku je progovorio, „kao onu koju si pokrenula dok je bio živ, došlo bi do protesta ako bi sudije apelacionog suda odbile da opet otvore slučaj. Ali“, nastavio je, „ako zaista odlučiš da kreneš tim putem, Bet, biće to dugo i mučno putovanje, i iako bih ti ja rado svoje usluge ponudio besplatno, ipak ne bi bilo jeftino.“
„Novac više ne predstavlja problem“, samouvereno je rekla Bet. „Nedavno sam uspela da prodam radionicu za daleko više no što sam mislila da je moguće. Pola novca ostavila sam sa strane za Kristino obrazovanje, jer je Deni želeo da ona ima bolje uslove no što ih je imao on, a drugu polovinu rado bih potrošila na to da slučaj ponovo bude otvoren, ako smatrate da postoje i najmanji izgledi da Deniju bude skinuta ljaga sa imena.“
Aleks se opet nagnu i uze je za ruku. „Bet, smem li da ti postavim lično pitanje?“
„Slobodno. Kad god je Deni pričao o vama, uvek je govorio: ’On je pravi dijamant, njemu možeš sve da kažeš.’“
„To je za mene veliki kompliment, Bet. Daje mi samopouzdanje da ti postavim pitanje o nečemu što me već neko vreme kopka." Bet podiže pogled i na njenim obrazima pojavi se topao odsjaj od vatre. „Ti si mlada i lepa žena, Bet, s retkim vrlinama koje je Deni prepoznavao. Ali ne misliš li da je došlo vreme da kreneš dalje? Prošlo je šest meseci otkad je Deni umro.“
„Sedam meseci, dve nedelje i pet dana“, rekla je Bet i spustila glavu.
„On sigurno ne bi želeo da ga oplakuješ do kraja života.“
„Ne bi“, rekla je Bet. „Čak je hteo da raskine našu vezu kada mu je žalba odbijena, ali nije zaista tako mislio, gospodine Redmejne."
„Kako možeš da budeš tako sigurna?“, upitao je Aleks.
Otvorila je tašnu, izvadila poslednje pismo koje joj je Deni poslao i pružila ga Aleksu.
„Gotovo ga je nemoguće pročitati“, rekao je.
„A zašto?“
„Dobro znaš zašto, Bet. Tvoje suze...“
„Ne, gospodine Redmejne, nisu to moje suze. Iako sam to pismo čitala svakog dana proteklih osam meseci, nisam ja prolila te suze, već čovek koji ga je napisao. Znao je koliko ga volim. Mogli smo da izgradimo zajednički život čak i da smo imali samo jedan dan mesečno jedno s drugim. Rado bih ga čekala dvadeset godina, čak i više, jer bih se nadala kako će mi na kraju biti dozvoljeno da provedem ostatak života s jedinim čovekom koga ću uvek voleti. Obožavala sam Denija od dana kada sam ga upoznala i niko nikada neće zauzeti njegovo mesto. Znam da ga ne mogu vratiti, ali ako bih ostatku sveta mogla dokazati da je nevin, to bi bilo dovoljno, sasvim dovoljno."
Aleks ustade, ode do stola i uze jednu fasciklu. Nije želeo da Bet vidi kako mu niz obraze teku suze. Pogledao je kroz prozor u statuu žene s povezom preko očiju na vrhu jedne zgrade, koja je naočigled sveta u ruci držala terazije. Tiho je rekao: „Danas ću pisati lordu kancelaru."
„Hvala vam, Alekse.“

56.


Denija su smestili za sto u uglu, petnaest minuta pre no što je Čarli Dankan trebalo da se pojavi. Mario je odabrao savršeno mesto kako bi se osigurali da ih niko ne može čuti. Mnogo pitanja je Deni morao da postavi i sva su bila lepo pohranjena u njegovom sećanju.
Proučavao je jelovnik kako bi se upoznao s njim pre no što mu gost dođe. Očekivao je da Dankan stigne na vreme; na kraju krajeva, očajnički je želeo da Deni uloži u njegovu najnoviju predstavu. Možda će u budućnosti čak i shvatiti pravi razlog zašto je pozvan na ručak...
U dva minuta do jedan, Čarli Dankan ušao je u restoran Palm kort u raskopčanoj košulji i pušio cigaretu - kao hodajuća karikatura. Šef sale diskretno je s njim popričao pre no što mu je pružio pepeljaru. Dankan je ugasio cigaretu dok je šef sale preturao po fioci u svom stolu i izvadio tri prugaste kravate, od kojih se nijedna nije slagala s Dankanovom ružičastom košuljom. Deni priguši osmeh. Da je u pitanju teniski meč, počeo bi prvi set s prednošću od pet prema nula. Šef sale otprati Dankana do Denijevog stola. Deni odluči da mu udvostruči napojnicu.
Ustao je da bi se rukovao sa Dankanom kome su obrazi postali iste boje kao košulja.
„Očigledno ste ovde redovan gost“‚ primetio je Dankan i seo. „Čini se da vas svi poznaju.“
„Moji otac i deda boravili su ovde kad god bi došli iz Škotske“, reče Deni. „To je donekle i porodična tradicija."
„Pa, čime se bavite, Niče?“, upitao je Dankan i letimice pogledao u jelovnik. „Ne sečam se da sam vas ranije viđao u pozorištu.“
„Bio sam profesionalni vojnik", odgovorio je Deni, „te sam stoga največi deo vremena provodio u inostranstvu. Otkad mi je otac umro, preuzeo sam na sebe odgovornost za porodični trust.“
„I nikada dosad niste ulagali u pozorište?“, upitao je Dankan dok je konobar pokazivao Deniju bocu vina. Deni je na trenutak proučavao etiketu, a zatim klimnuo glavom.
„A šta biste danas pojeli, ser Nikolase?“, upitao je Mario. „Za mene uobičajeno“, reče Deni. „I neka bude krvaviji", dodao je pošto se setio da je Nik to jednom prilikom rekao poslužiteljima iza ringle u Belmaršu. To je prouzrokovalo takvu provalu smeha da je Nik umalo završio kod upravnika. Konobar je sipao malo vina u Denijevu čašu. On je omirisao buke pre no što je otpio gutljaj, zatim opet klimnuo glavom - još nešto čemu ga je Nik naučio, uz pomoć soka od ribizle, vode i plastične šolje u kojoj je vrteo tečnost.
„Za mene isto“, rekao je Dankan, zatvorio jelovnik i vratio ga šefu sale. „Ali neka moj bude srednje pečen.“
„Da vam odgovorim na pitanje“, rekao je Deni, „ne, nikada dosad nisam ulagao u neku predstavu. „Stoga bih veoma voleo da saznam kako vaš svet fimkcioniše.“
„Producent prvo treba da odabere predstavu", pričao je Dankan. „Bilo novu, po mogućstvu nekog afirmisanog dramskog pisca, ili novu postavku nekog klasika. Sledeći problem je pronaći zvezdu.“
„Kao što je Lorens Devenport?“, upita Deni i dopuni Dankanu čašu.
„Ne, to se desilo samo tada. Lari Devenport nije pozorišni glumac. Može da se provuče s laganom komedijom dok ima podršku dobre postave."
„Ali ipak može da napuni pozorište?"
„Pred kraj smo malo utanjili“, priznao je Dankan, „kada su presušili obožavaoci dr Beresforda. Iskreno, ako se uskoro ne bude vratio na televiziju, neće moći da napuni ni telefonsku govornicu."
„Kako funkcionišu finansije?“, upitao je Deni, pošto je već dobio odgovor na svoja pitanja.
„Da bi se danas pozorišna predstava postavila u Vest endu, potrebno je četiristo do petsto hiljada funti. Pa kada producent odabere predstavu, potpiše ugovor sa zvezdom i rezerviše pozorište - a nije uvek moguće dobiti sva tri istovremeno - uzda se u svoje finansijere da skupe novac.“
„Koliko finansijera imate?“, upitao je Deni.
„Svaki producent ima vlastiti spisak, koji čuva kao oči u glavi. Imam sedamdesetak finansijera koji redovno ulažu u moje predstave", rekao je Dankan kada je pred njega stavljen biftek.
„I koliko oni ulažu, u proseku?“, upitao je Deni dok je sipao Dankanu novu čašu vina.
„Kod običnih produkcija, od deset hiljada funti pa naviše.“
„Što znači da vam treba pedeset finansijera po predstavi.“
„Brojke vam baš idu od ruke, zar ne?“, rekao je Dankan i odsekao parče bifteka.
Deni opsova u sebi. Nije nameravao da spusti gard i brzo je nastavio. „Kako onda finansijer, ulagač, zaradi?"
„Ako je pozorište šezdeset odsto popunjeno tokom čitavog trajanja izvođenja predstave, ulagač će biti na nuli i povratiti novac. Iznad te cifre, može lepo da zaradi. Ispod, može i da izgubi sav novac.“
„A koliko su zvezde plaćene?“, upita Deni.
„Malo, po njihovim uobičajenim standardima, to vam je odgovor. Ponekad jedva petsto funti nedeljno. Zbog toga mnogo njih više voli da radi na televiziji, da snime pokoju reklamu, ili čak nasnime glas umesto da se bave pravim poslom. Samo Larija Devenporta plaćali smo hiljadu funti nedeljno."
„Hiljadu funti nedeljno?", reče Deni. „Zapanjen je što je zbog toga uopšte ustajao iz kreveta."
„I mi smo bili“, priznao je Dankan kada je konobar ispraznio bocu. Kada ju je upitno podigao, Deni klimnu glavom.
„Baš lepo vino“, rekao je Dankan. Deni se nasmešio. „Larijev problem je u tome što mu u poslednje vreme ne nude mnogo, a zahvaljujući predstavi Važno je zvati se Ernest bar mu se ime nekoliko nedelja nalazilo na reklamnim panoima. Zvezde sapunica, kao i fudbaleri, brzo se naviknu da zarađuju hiljade funti nedeljno, da ne pominjem stil života koji uz to ide. Ali jednom kada se ta slavina zavrne, čak i ako su usput stekli imovinu, brzo ostaju bez novca. To predstavlja problem velikom broju glumaca, posebno onim koji veruju sopstvenom publicitetu i ne ostavljaju ništa sa strane za crne dane, a onda dobiju veliki račun za porez."
Na još jedno pitanje je odgovoreno. „Pa šta sledeće nameravate da producirate?“, upitao je Deni. Nije želeo da pokazuje previše zanimanja za Lorensa Devenporta da Dankan ne bi posumnjao.
„Postavljam predstavu novog dramskog pisca, Antona Kasubovskog. Dobio je nekoliko nagrada na prošlogodišnjem Edinburškom festivalu. Predstava se zove Nakit, i osećam da baš to treba Vest endu. Nekoliko zvučnih imena već pokazuje interesovanje i očekujem da objavim u sledeća dva-tri dana. Čim budem znao ko će igrati glavnu ulogu, obavestiću vas.“ Igrao se svojom čašom. „Koliko ste nameravali da uložite?“, upitao je.
„Počeo bih s manjim iznosom“, rekao je Deni, „deset hiljada, recimo. Ako to ispadne dobro, mogao bih da postanem i redovan finansijer."
„Od redovnih finansijera živim“, rekao je Dankan i iskapio čašu. „Javiću vam se čim budem potpisao ugovor sa glavnim glumcem. Uzgred, uvek pravim male koktel-zabave za investitore kada lansiram novu predstavu, što neizbežno privuče pokoju zvezdu. Imaćete priliku da ponovo sretnete Larija. Ili njegovu sestru, u zavisnosti od toga šta više volite.“
„Još nešto, ser Nikolase?“, upitao je šef sale.
Deni bi naručio i treću bocu, ali Čarli Dankan mu je već odgovorio na sva pitanja. „Samo račun, Mario, hvala.“


— o O o —



Pošto ga je Veliki Al vratio u Boltons, Deni se popeo u radnu sobu i skinuo Devenportovu fasciklu s police. Sledeći sat proveo je praveći beleške. Kada je zapisao sve važno što mu je Dankan ispričao, vratio je fasciklu na mesto između Kregove i Pejnove i ponovo seo za sto.
Čitao je esej koji je nameravao da preda za takmičenje i posle samo dva-tri pasusa potvrđene su njegove sumnje kako neće biti dovoljno dobar da zadivi profesora Morija, a kamoli članove žirija. Jedino dobro u vezi s vremenom koje je na njega utrošio jeste što je prekratio beskrajne sate čekanja pre no što će povući naredni potez. Morao se odupreti iskušenju da čitavu stvar ubrza, usled čega bi mogao da napravi kakvu kobnu grešku.
Prošlo je nekoliko nedelja pre no što je Geri Hol uspeo da kupi obe nepokretnosti u Majl end roudu, a da nijedan prodavac ne otkrije šta je naumio. Nalik dobrom ribolovcu, Deni je bacio udicu s jednom jedinom namerom: ne da bi upecao klenove poput Hola koji se vrzmaju po površini, već da bi velike ribe, kao što je Džerald Pejn, namamio da iskoče iz vode.
Mora da čeka i da Čarli Dankan pronađe zvezdu za svoju novu predstavu kako bi imao opravdan razlog da se ponovo susretne s Devenportom. Takođe mora čekati da... Zazvonio je telefon. Deni se javio. „Problem koji ste pomenuli“, rekao je glas. „Mislim da smo pronašli rešenje. Treba da se sastanemo." Veza se prekinula. Deni je polako shvatao zašto švajcarski bankari i dalje drže račune bogataša koji cene diskreciju.
Uzeo je olovku, vratio se eseju i pokušao da smisli upečatljiviju uvodnu rečenicu. Džon Mejnard Kejns sigurno bi znao popularnu pesmu „Što se dobro provodimo!“, s njenim osuđujućim stihom „Ne postoji ništa izvesnije, bogati se bogate a siromašni rađaju decu“. Možda bi i teoretisao o njenoj primeni na države, kao i na pojedince...

57.


„Japanski korov?“
„Da, mislimo da je odgovor japanski korov“, rekao je Breson. „Mada moram reći kako nas je pitanje obojicu zbunilo.“
Deni se nije potrudio da im išta objasni, jer je tek polako učio kako da tuče Švajcarce u njihovoj vlastitoj igri. „A zašto je to odgovor?“, upitao je.
„Ako se na nekom građevinskom zemljištu pronade japanski korov, to može da odloži dobijanje dozvole za najmanje godinu dana. Jednom kada se otkrije, moraju biti dovedeni stručnjaci da ga unište, a gradnja ne može otpočeti dok mesni odbor za zdravlje i bezbednost ne ustanovi da je zemljište prošlo neophodna ispitivanja."
„I kako da se čovek otarasi japanskog korova?“, upitao je Deni.
„Dođe specijalizovano preduzeće i zapali čitavo građevinsko zemljište. Onda treba da sačekate još tri meseca kako biste bili sigurni da je i poslednji izdanak uklonjen, i tek potom možete ponovo da zatražite građevinsku dozvolu.“
„To ne bi bilo jeftino?“
„Ne, nije nimalo jeftino za vlasnika zemljišta. Naišli smo na klasičan primer u Liverpulu", dodao je Sega. „Gradsko veće je otkrilo japanski korov na trideset hektara zemljišta koje je već dobilo građevinsku dozvolu za stotinu socijalnih kuća. Trebalo je godinu dana da se ukloni po ceni od preko trista hiljada funti. Kada su kuće izgrađene, preduzimač je bio srećan što je uopšte uspeo da pokrije troškove."
„Zašto je toliko opasan?“, upitao je Deni.
„Ukoliko se ne uništi“, rekao je Breson, „uvuče se u temelje svake zgrade, čak i u armirani beton, i posle deset godina, bez upozorenja, čitava građevina se sruši i ostavi vlasniku račun za osiguranje koji bi većinu preduzeća doveo do prosjačkog štapa. U Osaki, japanski korov uništio je čitav stambeni blok, zbog čega je i dobio to ime.“
„I gde da ga nabavim?“, upitao je Deni.
„Pa, seme sigurno nećete naći na polici lokalnog garden centra“, rekao je Breson. „Međutim, pretpostavljam kako bi svako preduzeće specijalizovano za njegovo uništavanje moglo da vas uputi na pravo mesto.“ Breson je na trenutak oklevao. „Razume se, protivzakonito je zasaditi ga na tuđem zemljištu“, rekao je i pogledao u Denija.
„Ali ne na sopstvenom zemljištu“, odvratio je Deni, što je ućutkalo obojicu bankara. „Jeste li pronašli rešenje za drugu polovinu mog problema?“
Odgovorio mu je Sega. „I ovoga puta, vaš zahtev je u najmanju ruku neobičan i svakako spada u kategoriju visokog rizika. Međutim, moj tim smatra da je možda pronašao komad zemljišta u istočnom Londonu koji ispunjva sve vaše kriterijume.“ Deni se priseti kako ga je Nik ispravljao u vezi s pravilnom upotrebom reči kriterijum, ali je odlučio da ne prosvećuje Segu. „London se, kao što sigurno znate“, nastavio je Sega, „nadmeće da bude domaćin Olimpijskih igara 2012. godine, i provizorno se planira da najveći broj glavnih događaja bude održan u Stratfordu u istočnom Londonu. Iako domaćin igara još nije određen, sama mogućnost već je stvorila veliko špekulativno tržište za građevinsko zemljište u tom kraju. Među lokacijama koje Olimpijski komitet trenutno razmatra jeste i lokacija za velodrom u kome bi se održala sva biciklistička takmičenja u zatvorenom prostoru. Moje veze izvestile su me da je odabrano šest potencijalnih lokacija, od kojih samo dve imaju izglede da se nađu u užem izboru. Vi ste u srećnoj poziciji da kupite obe lokacije, i premda biste na početku morali da platite visoku cenu, i dalje postoji mogućnost da lepo zaradite.“
„Koliko visoku cenu?“, upitao je Deni.
„Procenili smo da obe lokacije“, rekao je Breson, „vrede oko milion funti, ali oba trenutna vlasnika traže po milion i po. Ali ako bi dospele u uži izbor, naposletku bi mogle da dostignu cenu od čitavih šest miliona. A ako bi jedna od njih pobedila, ta brojka mogla bi se udvostručiti.“
„Ali ako se to ne desi“, rekao je Deni, „mogao bih da izgubim tri miliona." Zastao je. „Moraću vaš izveštaj temeljno da razmotrim pre no što odlučim jesam li voljan da na kocku stavim toliki iznos.“
„Imate samo mesec dana da razmislite", rekao je Breson, „jer tada će biti objavljeno ko je ušao u uži izbor. Ako bi se u užem izboru našle obe lokacije, sigurno ne biste mogli da ih kupite po toj ceni.“
„Unutra je sve što vam je potrebno da donesete odluku“, rekao je Sega i pružio Deniju dve fascikle.
„Hvala vam“, zahvalio je Deni. „Obavestiću vas o svojoj odluci do kraja sedmice.” Sega je klimnuo glavom. „A sada bih voleo da me izvestite napreduju li pregovori s opštinom Tauer hemlets o zemljištu iza ’Vilsonove radionice’ u Majl end roudu.“
„Naš londonski advokat održao je prošle nedelje sastanak sa glavnim urbanistom“, izjavio je Sega, „kako bi saznao šta bi njegovom odboru bilo prihvatljivo ukoliko biste predali molbu za građevinsku dozvolu. Gradsko veće je na tom komadu zemljišta predvidelo izgradnju pristupačnih stanova, ali se slaže da i preduzimač treba da zaradi. Evo šta predlažu: ako bi na tom zemljištu bilo izgrađeno sedamdeset stanova, trećina njih morala bi da bude klasifikovana kao pristupačna.“
„To nije matematički moguće“, primetio je Deni.
Sega se prvi put nasmešio. „Smatrali smo da nije mudro ukazivati im kako bi moralo da bude ili šezdeset devet stanova ili sedamdeset dva stana, što bi nam dalo malo prostora za pregovaranje. Međutim, ako bismo u osnovi prihvatili njihov predlog, prodali bi nam parcelu za četiristo hiljada funti i istovremeno odobrili građevinsku dozvolu. Na osnovu toga, preporučili bismo vam da prihvatite cenu koju traže, ali se dogovorite s gradskim većem kako bi vam dozvolili da izgradite devedeset stanova. Glavni urbanista smatrao je da bi to izazvalo žučnu raspravu u veću, ali ako bismo podigli ponudu na, recimo, petsto hiljada funti, on bi se potrudio da je progura."
„Ukoliko bi veće odobrilo“, kazao je Breson, „dobili biste čitavo zemljište za malo više od milion funti.“
„Ako bismo uspeli to da izvedemo, šta biste predložili da uradim sledeće?“
„Imate dva izbora“, rekao je Breson. „Ili da prodate nekom preduzimaču, ili da sami gradite i rukovodite projektom.“
„Ne zanima me da naredne tri godine provedem na gradilištu“, izjavio je Deni. „U tom slučaju, kada se složimo oko uslova i kada nam bude odobrena provizorna građevinska dozvola, jednostavno prodajte zemljište onome ko ponudi najviše novca.“
„Slažem se da je to verovatno najpametnije rešenje“, rekao je Sega. „I uveren sam da ćete svejedno u kratkom roku udvostručiti svoju investiciju."
„Dobro ste se pokazali", rekao je Deni.
„Ne bismo mogli da radimo tako brzo“, kazao je Sega, „da nije vašeg poznavanja lokacije i njene istorije.“
Deni nije odreagovao na očigledan lov u mutnom. „Naposletku, možda biste mogli da me izvestite o mom trenutnom finansijskom položaju."
„Svakako“, rekao je Breson i izvadio iz aktovke još jednu fasciklu. „Spojili smo vaša dva računa kako ste zahtevali i osnovali tri trgovinska preduzeća, od kojih nijedno nije na vaše ime. Na vašem ličnom računu trenutno se nalazi 55.373.871 dolar, što je neznatno manje no pre tri meseca. Međutim, za to vreme imali ste nekoliko ulaganja, koja bi vremenom trebalo lepo da vam se vrate. Takođe smo u vaše ime kupili neke od deonica koje ste odredili kada smo se poslednji put sreli i time uložili dodatna dva miliona funti - pojedinosti ćete pronaći na devetoj strani u vašoj zelenoj fascikli. Povrh toga, sledeći vaša uputstva, sav pretekli novac uložili smo u deonice bez rizika na berzama valuta, koje trenutno pokazuju godišnji povraćaj od približno jedanaest odsto."
Deni je odlučio da ne komentariše razliku izmedu kamate od 2,75 odsto koju mu je banka prvobitno plaćala i 11 odsto, koliko je sada dobijao. „Hvala vam“, rekao je. „Možda bismo kroz mesec dana mogli ponovo da se sretnemo." Sega i Breson klimnuše glavama i pokupiše fascikle. Deni ustade i pošto je znao kako nijedan bankar ne voli da ćaska, otprati ih do ulaznih vrata.
„Javiću vam se“, kazao je, „čim budem odlučio o onim dvema olimpijskim lokacijama."
Kad su se odvezli, Deni se popeo u radnu sobu, skinuo sa police fasciklu Džeralda Pejna, stavio je na sto i ostatak jutra proveo prepisujući pojedinosti koje će mu pomoći da ga uništi. Ukoliko bi kupio te dve lokacije, morao bi da se sretne s Pejnom licem u lice. Je li on ikada čuo za japanski korov?


— o O o —



Gaje li roditelji uvek veće ambicije za svoju decu no što su ih sami imali, pitala se Bet dok je ulazila u direktorkinu kancelariju.
Gospođica Saderlend ustade od svog stola, priđe i rukova se sa Bet. Direktorka se nije smešiia kada je smestila Bet na stolicu a zatim iznova pročitala prijavni formular. Bet se trudila da ne pokazuje koliko je nervozna.
„Ako sam dobro shvatila, gospođice Vilson“, rekla je direktorka i naglasila reč gospođice, „nadate se da će vaša kćerka sledećeg polugodišta moći da se priključi našoj predškolskoj grupi u ’Svetoj Veroniki’?“
„Tako je“, odgovorila je Bet. „Mislim da bi Kristi imala velike koristi zahvaljujući podsticajima koje vaša škola pruža.“
„Nema sumnje da je vaša kćerka napredna za svoje godine“, rekla je gospođica Saderlend pošto je letimice pogledala u dokumenta za upis. „Međutim, sigurna sam da vam je jasno kako, pre no što joj budemo ponudili mesto u ’Svetoj Veroniki’, moram razmotriti određena pitanja."
„Naravno“, rekla je Bet, ali se plašila najgoreg.
„Na primer, nigde na prijavnom formularu ne vidim da se pominje detetov otac.“
„Ne“, kazala je Bet. „Umro je prošle godine.“
„Žao mi je što to čiijem", rekla je gospodica Saderlend, međutim, nimalo nije zvučalo da joj je žao. „Smem li da pitam šta je uzrok smrti?“
Bet je oklevala, jer joj je uvek bilo teško da izgovori te reči. „Izvršio je samoubistvo.“
„Razumem“, rekla je direktorka. „Jeste li tada bili udati za njega?“
„Nisam“, priznala je Bet. „Bili smo vereni.“
„Zao mi je što ovo moram da vas pitam, gospođice Vilson, ali kakve su okolnosti u vezi sa smrću vašeg verenika?"
„U to vreme nalazio se u zatvoru", tiho je rekla Bet.
„Razumem“, rekla je gospođica Saderlend. „Smem li da pitam za šta je bio osuđen?“
„Za ubistvo", rekla je Bet, uverena da gospođica Saderlend već zna odgovor na svako pitanje koje joj postavlja.
„Gospođice Vilson, u očima katoličke crkve i samoubistvo i ubistvo su, kao što sigurno znate, smrtni gresi.“ Bet ništa nije rekla. „Takođe smatram svojom dužnošću da istaknem“, nastavila je direktorka, „kako u ’Svetoj Veroniki’ trenutno nema upisane vanbračne dece. No, najozbiljnije ću razmotriti prijavu vaše kćerke i u narednih nekoliko dana vas obavestiti o svojoj odluci.“
U tom trenutku Bet je smatrala da Slobodan Milošević ima bolje izglede da dobije Nobelovu nagradu za mir nego da se Kristi upiše u „Svetu Veroniku".
Direktorka ustade od svog stola i otvori vrata kancelarije.
„Zbogom, gospođice Vilson."
Kada su se vrata za njom zatvorila, Bet je briznula u plač. Zašto baš očevi gresi...

58.


Deni se pitao kako će reagovati kada se bude susreo sa Džeraldom Pejnom. Nije smeo dopustiti sebi da pokaže ikakva osećanja, a ako bi se razljutio, svi sati koje je proveo planirajući Pejnovu propast svakako bi bili protraćeni.
Veliki Al zaustavio je kola ispred Bejkera, Tremleta i Smita nekoliko minuta pre vremena, ali kada je Deni prošao kroz obrtna vrata i zakoračio u predvorje, zatekao je Gerija Hola kako stoji kraj recepcije i čeka da mu poželi dobrodošlicu.
„On je istinski izuzetan čovek“, oduševljavao se Hol dok su hodali ka redu liftova. „Najmlađi partner u istoriji preduzeća", dodao je pošto je pritisnuo dugme koje će ih brzo odneti do poslednjeg sprata. „A nedavno je dobio i poslaničko mesto u parlamentu, te pretpostavljam da neće još zadugo ostati sa nama.“ Deni se nasmešio. Njegov plan je podrazumevao samo da Pejn dobije otkaz. To što će morati da odustane od poslaničkog mesta u parlamentu biće dodatna premija.
Kada su izašli iz lifta, Hol povede svog najvažnijeg klijenta partnerskim hodnikom dok nisu stigli do vrata na kojima je zlatnim štampanim slovima pisalo Džerald Pejn. Hol blago pokuca, otvori ih i skloni se u stranu kako bi propustio Denija. Pejn je brzo ustao od svog stola i pokušao da zakopča sako dok im je prilazio, ali očigledno mu srednje dugme odavno nije prišlo rupici. Ispružio je ruku i prenaglašeno se osmehnuo Deniju. Koliko god da se trudio, Deni nije mogao da uzvrati.
„Jesmo li se već sreli?“, upita Pejn i pažljivije se zagleda u Denija.
„Jesmo“, reče Deni. „Na zabavi Lorensa Devenporta povodom poslednjeg izvođenja predstave Važno je zvati se Ernest.“
„O, da, naravno“, potvrdi Pejn, pre no što je zamolio Denija da sedne naspram njega za sto. Geri Hol je ostao da stoji.
„Dozvolite da počnem, ser Nikolase..."
„Nik“, prekide ga Deni.
„Džerald“, reče Pejn. Deni klimnu glavom.
„Kao što rekoh, dozvolite da počnem tako što ću izraziti divljenje prema vašem malom podvigu s opštinskim većem Tauer hemletsa oko parcele u Bou - to je investicija koja će vam se, po mom mišljenju, za manje od godinu dana udvostručiti.
„Gospodin Hol je obavio najveći deo priprema“, reče Deni. „Bojim se da sam bio zaokupljen nečim daleko zahtevnijim."
Pejn se nagnu napred i upita: „I hoćete li uključiti naše preduzeće u svoj najnoviji poduhvat?"
„U završnim fazama svakako“, reče Deni, „premda sam već gotovo završio najveći deo istraživanja. Ali svejedno će mi biti potreban neko ko će me zastupati kada dođe vreme da se iznese ponuda za lokaciju.“
„Rado ćemo vam pomoći kako god budemo mogli“, obeća Pejn, a na lice mu se vrati osmeh. „Možete li u ovoj fazi nešto s nama da podelite?“, dodao je.
Deniju je bilo drago što je Pejn očigledno zainteresovan samo za ono što bi iz čitave priče mogao lično da izvuče. Ovoga puta uzvratio mu je smešak. „Svi znaju da će, ukoliko London bude dobio Olimpijadu 2012, za vreme priprema moći da se zaradi mnogo novca“, reče Deni. „Budući da će budžet iznositi deset milijardi funti, trebalo bi da bude dosta plena za sve.“
„Inače bih se složio s vama“, pomalo razočarano je rekao Pejn, „ali ne mislite li da je to tržište već pomalo prenatrpano?“
„Mislim“, rekao je Deni, „samo ako ste usredsređeni na glavni stadion, bazen, gimnastičku salu, atletsko selo ili čak konjički centar. Ali pronašao sam priliku koja nije privukla ni pažnju štampe niti ikakvo zanimanje javnosti."
Pejn se nagnuo napred i nalaktio na sto, a Deni se naslonio i po prvi put opustio. „Gotovo niko nije primetio“, nastavio je Deni, „da Olimpijski komitet razmatra šest lokacija za izgradnju velodroma. Koliko ljudi uopšte može da vam kaže šta se u velodromu održava?"
„Biciklističke trke“, ubaci se Geri Hol.
„Svaka čast!“, reče Deni. „A kroz dve nedelje ćemo saznati koje je dve lokacije Olimpijski komitet provizorno uvrstio u uži izbor. Kladim se da vest, čak i kada bude objavljena, neće dobiti više prostora od pokojeg pasusa u mesnim novinama, i to samo na sportskim stranama." Ni Pejn ni Hol ga nisu prekidali. „Ali imam neke informacije iz prve ruke“, rekao je Deni, „koje sam dobio po ceni od četiri funte i devedeset devet penija.“
„Četiri funte i devedeset devet penija?“, zbunjeno je ponovio Pejn.
„Toliko košta Biciklistički mesečnik", rekao je Deni i izvadio iz aktovke jedan primerak. „U izdanju od ovog meseca, nedvosmisleno stavljaju do znanja koje će dve lokacije Olimpijski komitet uvrstiti u uži izbor, a urednik očigledno uživa poverenje ministarke sporta." Deni je pružio Pejnu časopis, otvoren na odgovarajućoj stranici.
„I kažete da štampa nije ispratila ovu vest?“, upitao je Pejn kada je pročitao uvodni članak časopisa.
„Zašto bi?“, pitao je Deni.
„Ali kada lokacija bude objavljena", rekao je Pejn, „za ugovor će se prijaviti desetine preduzimača.“
„Mene ne zanima da gradim velodrom“, rekao je Deni. „Nameravam da zaradim novac mnogo pre no što na parcelu bude došao prvi bager.,“
„A kako ćete to izvesti?"
„To me je, priznajem, stajalo malo više od četiri funte i devedeset devet penija, ali ako pogledate zadnju koricu Biciklističkog mesečnika“, rekao je Deni i okrenuo časopis, „videćete da je u donjem desnom uglu odštampano ime izdavača. Naredno izdanje naći će se na kioscima tek za deset dana, ali za cenu nešto višu od ove odštampane na koricama. Uspeo sam da se dočepam ranog dokaza. Na sedamnaestoj strani nalazi se članak predsednika Biciklističkog saveza, u kojem on kaže kako ga je ministarka uverila da se ozbiljno razmatraju samo dve lokacije. Ministarka će odluku objaviti u Donjem domu parlamenta dan pre no što časopis bude pušten u prodaju. Ali ona ukazuje i na to koju će od te dve lokacije podržati njegov komitet."
„Sjajno", rekao je Pejn. „Ali vlasnici te parcele sigurno znaju da sede na zlatnom rudniku?"
„Samo ako budu mogli da se dokopaju sledećeg izdanja Biciklističkog mesečnika, jer trenutno i dalje misle da su u užem izboru od šest lokacija.“
„Šta nameravate da učinite?“, upitao je Pejn.
„Lokacija kojoj Biciklistički savez daje prednost nedavno je promenila vlasnika za tri miliona funti, premda mi nije pošlo za rukom da otkrijem ko je kupac. Međutim, kada ministarka bude objavila odluku, parcela bi mogla da vredi petnaest, možda čak i dvadeset miliona. Ako bi neko trenutnom vlasniku ponudio četiri-pet miliona, dok je u užem izboru još šest mogućih lokacija, smatram kako bi on možda došao u iskušenje da brzo okrene novac umesto da rizikuje i ostane praznih ruku. Naša nevolja je u tome što imamo manje od dve sedmice pre no što bude objavljeno koje su dve lokacije ušle u uži izbor, a kada stanovište predsednika Biciklističkog saveza bude objavljeno u javnosti, nećemo više imati šta da tražimo."
„Smem li nešto da predložim?“, upitao je Pejn.
„Samo izvolite", rečt Deni.
„Ako ste toliko sigurni da su u igri samo dve lokacije, zašto ih ne kupite obe? Možda nećete mnogo zaraditi, ali nikako ne biste mogli da izgubite novac.“
Deni sađa shvati zašto je Pejn postao najmlađi partner u istoriji preduzeća.
„Dobra zamisao", rekao je Deni, „ali nema mnogo svrhe to raditi dok ne saznamo može li se parcela koja nas zaista zanima uopšte kupiti. To je vaš deo posla. Sve pojedinosti koje su vam potrebne naći ćete u ovoj fascikli, osim podatka ko je vlasnik lokacije; na kraju krajeva, morate i vi nešto da uradite da biste zaradili novac."
Pejn se nasmeja. „Odmah ću na to prionuti, Niče, i javiću vam se čim budem ušao u trag vlasniku."
„Ne gubite vreme", rekao je Deni i ustao. „Nagrada će biti velika samo ako budemo brzi.“
Pejn se opet onako osmehnu i ustade da bi se rukovao sa novim klijentom. Kada se okrenuo da pođe, Deni na okviru kamina primeti poznatu pozivnicu. „I vi ćete biti na večerašnjoj koktel-zabavi Čarlija Dankana?“, tobož iznenađeno je upitao.
„Hoću. S vremena na vreme ulažem novac u njegove predstave.“
„Onda ćemo se možda sresti tamo“, rekao je Deni. „U tom slučaju moći ćete da me izvestite o napretku."
„Dogovoreno“, prihvati Pejn. „Smem li još nešto da pitam pre no što se budem latio posla?“
„Da, naravno", rekao je Deni. Trudio se da ne zvuči previše nestrpljivo.
„Kada je reč o investiciji, nameravate li da sav novac uložite sami?“
„Do poslednje pare“, rekao je Deni.
„I ne biste uzeli u obzir da još nekome dozvolite da učestvuje u poslu?“
„Ne bih“, odlučno je kazao Deni.


— o O o —



„Oprosti mi, oče, grešila sam“, reče Bet. „Prošle su dve nedelje od moje poslednje ispovesti.“
Otac Majkl se nasmešio istog trena kada je prepoznao blagi Betin glas. Njene ispovesti bi ga uvek dirnule, jer ono što je za nju greh, većina njegovih župljana ne bi smatrala ni vrednim pomena.
„Spreman sam da čujem tvoju ispovest, dete“, rekao je, kao da nema pojma ko je sa druge strane prozora od unakrsnih letvica.
„Pomislila sam o jednoj ženi da je nečasna i poželela joj zlo.“ Otac Majkl se uznemiri. „Možeš li mi reći šta te je nagnalo na zle misli, dete?“
„Želela sam da moja kćerka započne život bolje no što sam ja mogla i smatrala sam da me direktorka škole koju sain odabrala nije pošteno saslušala.“
„Je li moguće da situaciju nisi mogla da sagledaš iz njenog ugla?“, upitao je otac Majkl. „Na kraju krajeva, možda si pogrešno shvatila njene pobude.“ Kada Bet nije odgovorila, dodao je: „Ne smeš nikada zaboraviti, dete, kako nije na nama da sudimo o Božjoj volji, jer On možda ima drugačije planove za tvoju devojčicu.“
„Onda moram da tražim Božji oproštaj". rekla je Bet, „i čekam da mi se njegova volja otkrije."
„Mislim da je to mudro, dete. U međuvremenu, treba da se moliš i tražiš da ti Gospod pokaže put.“
„A kako da okajem svoje grehe, oče?“
„Moraš se naučiti skrušenosti i oprostiti onima koji ne mogu da razumeju tvoje nedaće“, rekao je otac Majkl. „Izmolićeš jednom Očenaš i dvaput Zdravo Marijo."
„Hvala, oče.“
Otac Majkl sačekao je dok nije čuo da su se vratanca zatvorila i uverio se da je Bet otišla. Neko vreme je sedeo sam i duboko razmišljao o Betinom problemu, zahvalan što ga nije prekinuo neki drugi župljanin. Izašao je iz ispovedaonice i uputio se ka sakristiji. Brzo je prošao pored Bet koja je klečala pognute glave, s brojanicom u ruci.
Kada je stigao u sakristiju, otac Majkl je zaključao vrata, otišao do stola i pozvao jedan broj. To je jedna od retkih prilika kada je smatrao da Božjoj volji treba malo pomoći.


— o O o —



Veliki Al je svog šefa ostavio ispred ulaznih vrata nekoliko minuta posle osam. Kada je Deni ušao u zgradu, niko nije morao da mu kaže gde je kancelarija Čarlija Dankana. Smeh i glasan žamor dopirali su sa prvog sprata, i jedan gost ili dvoje izašli su u hodnik.
Deni se popeo oronulim, slabo osvetljenim stepenicama i prošao pored uramljenih postera prethodnih predstava koje je Dankan producirao. Nijedne se nije setio da je bila hit. Prošao je pokraj isprepletenog mladog para koji ga nije ni pogledao. Ušao je u prostoriju koja je očigledno bila Dankanova kancelarija i brzo uvideo zašto ljudi izlaze u hodnik. Bila je tolika gužva da su gosti jedva uspevali da se pomeraju. Jedna devojka koja je stajala kraj vrata ponudila ga je pićem i Deni je zatražio čašu vode - na kraju krajeva, morao je da se usredsredi kako bi izvukao dobit iz svoje investicije.
Letimice je pogledao po sobi dok je tražio nekog poznatog i primetio Kejti. Skrenula je pogled čim ga je ugledala. Zbog toga se samo nasmešio i pomislio na Bet. Uvek ga je zadirkivala zato što je stidljiv, posebnb kada uđe u prostoriju punu neznanaca. Da je Bet tamo, dosad bi već ćaskala s nekom družinom koju nikada dotad nije srela. Koliko mu samo nedostaje! Neko mu je dodirnuo ruku i trgao ga iz misli, i kada se okrenuo video je pored sebe Džeralda Pejna.
„Niče“, rekao je ovaj kao da su stari prijatelji. „Lepe vesti. Pronašao sam banku koja zastupa vlasnika jedne od onih dveju lokacija."
„Imate li tamo neku vezu?“
„Nažalost, nemam“, priznao je Pejn, „ali pošto se banka nalazi u Ženevi, vrlo je moguće da je vlasnik stranac koji nema predstavu o potencijalnoj vrednosti lokacije."
„Ili je neki Englez koji dobro zna.“ Deni je već otkrio da je Pejnova čaša uvek dopola puna.
„Bilo kako bilo“, rekao je Pejn, „saznaćemo sutra, jer je jedan bankar, izvesni gospodin Sega, obećao da će mi se ujutru javiti i obavestiti me je li njegov klijent voljan da proda."
„A druga lokacija?“, upitao je Deni.
„Nema svrhe juriti za njom ukoliko vlasnik prve nije voljan da proda."
„Verovatno ste u pravu“, rekao je Deni. Nije se trudio da istakne kako je on sam to preporučio.
„Džeralde", reče Lorens Devenport, nagnu se i poljubi Pejna u oba obraza.
Deni se iznenadio kada je video da je Devenport neobrijan, i u košulji koju je te sedmice očigledno obukao više no jednom. Dok su se oni pozdravljali, Deni je prema obojici osetio takvo gađenje da je shvatio kako ne može da se uključi u razgovor.
„Poznaješ li Nika Monkrifa?“, upitao je Pejn.
Devenport nije pokazivao ni da ga poznaje ni da je zainteresovan.
„Upoznali smo se na vašoj zabavi povodom poslednjeg izvođenja predstave Važno je zvati se Ernest“‚ kazao je Deni.
„ A da, tako je“, reče Devenport i pokaza malo više zanimanja.
„Dvaput sam gledao predstavu.“
„To mi baš laska", rekao je Devenport i uputio mu osmeh rezervisan za obožavaoce.
„Hoćete li igrati glavnu ulogu u Čarlijevoj narednoj produkciji?“, upitao je Deni.
„Neću“, odgovorio je Devenport. „Koliko god da mi je prijalo što sam glumio u Ernestu, ne mogu priuštiti da svoj talenat posvetim isključivo pozorištu."
„Zašto?“, bezazleno je upitao Deni.
„Ako se čovek obaveže da će glumiti u nizu predstava, mora da odbije brojne ponude. Nikad se ne zna kada će te neko pitati da igraš glavnu ulogu u nekom filmu, ili mini-seriji
„Baš šteta“, rekao je Deni. „Uložio bih znatno više da ste i vi deo glumačke postave."
„Krajnje ste ljubazni“, reče Devenport. „Možda ćete nekad u budućnosti imati novu priliku.“
„Iskreno se nadam“, rekao je Deni, „jer vi ste prava zvezda.“ Shvatio je da sa Lorensom Devenportom ne može da pretera, dok god Lorensu Devenportu priča o Lorensu Devenportu.
„Pa“, rekao je Devenport, „ako zaista želite da pametno uložite novac, imam...“
„Lari!“, začuo se glas. Devenport se okrenuo i poljubio još jednog muškarca, daleko mlađeg od sebe. Momenat je prošao, ali Devenport je ostavio vrata širom otvorcna, te je Deni nameravao da u nekom trenutku u budućnosti nenajavljeno upadne.
„Tužno“, rekao je Pejn kada se Devenport udaljio.
„Tužno?“, podstakao ga je Deni.
„Na Kembridžu je bio zvezda naše generacije", rekao je Pejn. „Svi smo pretpostavili da će imati blistavu karijeru, ali nije mu suđeno.“
„Primećujem da ga zovete Lari“, rekao je Deni. „Kao što zovu Lorensa Olivijea."
„To je otprilike jedino zajedničko što ima sa Olivijeom.“
Deniju gotovo bi žao Devenporta kada se prisetio Diminih reči: S ovakvim prijateljima... „Pa, vreme i dalje radi za njega“, dodao je.
„Ne s problemima koje ima“, rekao je Pejn.
„Problemima?“, upitao je Deni i osetio kako ga je neko udario po leđima.
„Zdravo, Niče“, rekao je Čarli Dankan, još jedan instant ’prijatelj‘ koga privlači novac.
„Zdravo, Čarli“, odvratio je Deni.
„Nadam se da se lepo zabavljaš“, rekao je Dankan i napunio Denijevu praznu čašu šampanjcem.
„Da, hvala.“
„Nameravaš li i dalje da uložiš u Nakit, stari?“, prošaputao je Dankan.
„O, da“, reče Deni. „Računaj da ulažem deset hiljada.“ Nije dodao da če dati novac bez obzira na to što je scenario nedokučiv.
„Pametan momak“, rekao je Dankan i ponovo ga pljesnuo po leđima. „Sutra ću ti poslati ugovor."
„Snima li Lorens Devenport trenutno neki film?“, upitao je Deni.
„Zašto te to zanima?"
„Zato što je neobrijan i u zapuštenoj odeći. Mislio sam da je to zbog neke uloge koju igra.“
„Ne, ne“, nasmejao se Dankan. „Ne igra nikakvu ulogu, samo je tek ustao iz kreveta." Opet je spustio glas. „Trenutno bih ga se klonio, stari.“
„A zašto?“, upitao je Deni.
„Zato što ide okolo i žicka. Ništa mu nemoj pozajmljivati, jer ti nikada neće vratiti novac. Bog zna koliko duguje samo ljudima u ovoj prostoriji."
„Hvala na upozorenju“, rekao je Deni i spustio punu čašu šampanjca na poslužavnik u prolazu. Moram da idem. Ali hvala, zabava je bila sjajna.“
„Tako brzo? Ali nisi čak ni upoznao zvezde u koje ćeš uložiti."
„Jesam“, rekao je Deni.


— o O o —



Javila se na telefon koji je stajao na pisaćem stolu i istog trena prepoznala glas.
„Dobro veče, oče“, rekla je. „Kako mogu da vam pomognem?"
„Ne, gospođice Saderlend, ja vama želim da pomognem."
„A šta vam je na umu?“
„Nadao sam se kako ću vam pomoći da odlučite o Kristi Kartrajt, mladoj članici moje kongregacije."
„Kristi Kartrajt?", rekla je direktorka. „Ime mi zvuči poznato."
„I trebalo bi, gospođice Saderlend. Nijednoj savesnoj direktorki ne bi promaklo da je Kristi neko ko bi mogao čak i stipendiju da dobije u ovom jezivom vremenu kada se sve meri uspehom."
„Nijednoj savesnoj direktorki takođe ne bi promaklo da je reč o detetu nevenčanih roditelja, na šta uprava ’Svete Veronike’ i dalje gleda s negodovanjem što ste, sigurna sam, zapamtili iz vremena kada ste i sami bili član upravnog odbora.“
„I treba da gleda s negodovanjem, gospođice Saderlend“, odvratio je otac Majkl. „Ali dopustite da vas umirim tako što ću vas uveriti da sam tri puta čitao konačni poziv u crkvi Svete Marije i objavio datum njihovog venčanja na crkvenoj oglasnoj tabli, kao i u župskom časopisu.“
„Ali, nažalost, do venčanja nije došlo“, podsetila ga je direktorka.
„Usled nepredviđenih okolnosti“, promrmljao je otac Majkl.
„Sigurna sam kako ne moram da vas podsećam, oče, na svečanu poslanicu Evangelium Vitae pape Jovana Pavla u kojoj on jasno stavlja do znanja da je samoubistvo, kao i ubistvo, u očima crkve i dalje smrtni greh. To mi, bojim se, ne ostavlja drugog izbora sem da od čitave priče operem ruke.“
„Ne biste bili prva osoba u istoriji koja je to učinila, gospođice Saderlend."
„To vas nije dostojno, oče“, odbrusila je direktorka.
„U pravu ste što ste me ukorili, gospođice Saderlend, i izvinjavam se. Bojim se da sam samo ljudsko biće i stoga sklon pravljenju grešaka. Možda sam pogrešio i kada je izuzetno nadarena mlada žena podnela molbu da bude direktorka ’Svete Veronike’, a ja prećutao upravi da je nedavno abortirala. Siguran sam da vas ne moram podsećati, gospođice Saderlend, kako je u očima Svetog oca i to smrtni greh.“