Kuća na jezeru-Džejms Paterson

First topic message reminder :



"Kuća na jezeru" je puna neočekivanih iznenađenja, koja dočekujete bez daha, a koja su Patersona učinila najčitanijih američkim piscem trilera današnjice. Pročitajte drugu knjigu i vidite zašto Njujork tajms piše da Džejms Paterson zna gde su pokopani naši najdublji strahovi...Njegova mašta nema granica.

Peti deo
BOLNICA


67

Bolnica
Doktor Itan Kejn je mumlao stari zlatni hit Iglsa „Hotel Kalifornija", udubljen u razmišljanje o Uskrsnuću. Bilo je na pomolu. Misli mu prekide važan, međugradski nelefonski poziv iz Los Anđelesa, koji je doktor Kejn očekivao celog dana.
Ljudima iz Kalifornije je palo na pamet da se poigraju njegovom glavom, što je bilo vrlo loša ideja.
Glas na drugom kraju linije bio je suv i poslovan, i verovatno je pripadao nekom transplantovanom Njujorčaninu. „Doktore Kejne, ovde je Entoni Depino."
Glas doktora Krejna bio je suprotan Depinovom. Zvučao je opušteno i bezbrižno. „Entoni, drago mi je da te čujem. Zatekao si me na prekovremenom. Prošlo je devet. Kako su moji prijatelji, Stivensonovi?"
„Stari su", reče advokat i nastavi dalje. Depino nije prihvatao nikakvo prazno ćaskanje. Eh, pa dobro. Bio je jedan od najmoćnijih zastupnika u Los Anđelesu i proteklih nekoliko godina je vodio privatne poslove Stivensonovih. Isto tako, kao da je mislio da njegovo govno ne smrdi.
»Pa, pošto oni ne postaju mlađi, pređimo na posao, Entoni", reče Itan Kejn.
„Izvrsno, doktore Kejne. Mogu isto tako početi obaveštavajući vas da je cena koju ste naveli za postupak, za nas totalno neprihvatljiva" reče advokat. „Cena Uskrsnuća je prevelika, čak i za Rodžera Stivensona. Moraćete malo da se potrudite."
„Savršeno razumem", reče Itan Kejn. Zatim zalupi slušalicu bezobraznom advokatu.
Isceri se pa uze šaku M&M kikiriki-bombona, jednog od nekoliko svojih ozbiljnih poroka.
Ubaci tri raznobojne bombone u usta, a tada telefon ponovo zazvoni.
„Jak jebeni pregovarač", promrmlja Kejn i blago se osmehnu.
On ga pusti da zvoni nekoliko puta pre nego što je dohvatio slušalicu i prineo je licu, pa zvučno zagrizao bombone. Primi ovo, gospodine Depino iz Grada anđela, tog drugorazrednog otpada za drugorazredne otpadnike.
„Dozvolite da vam postavim jednostavno, ali značajno pitanje", reče doktor Kejn pre nego što mu se sagovornik obratio. „Koliko jedan dan više boravka na Zemlji vredi Rodžeru Stivensonu? Imate li na umu neki krajnji broj? Ima li ga on? Jeste li se uopšte konsultovali sa njim u vezi toga?"
„Sigurno je da to nije sto miliona dolara", reče Depino.
„Do viđenja, gospodine. Mnogi drugi stoje u redu za finalizaciju Uskrsnuća."
„Čekajte! Rodžer je jednostavno oprezan", reče advokat. „A i ja sam, zbog njega."
„Gospodine Depino, ja imam i druge vredne kandidate, ali slučajno mi je Rodžer vrlo simpatičan. A i on je, svojevremeno, bio veliki lider. Cena je fiksirana na sto miliona. Da budem sasvim iskren, za finalizaciju Uskrsnuća mogao bih da dobijem dvostruko ili trostruko toliko. Sada mi odgovorite. Bez daljeg zavlačenja. Da li Rodžer Stivenson to prihvata ili ne?"
„Platićemo vašu cenu", reče advokat.
Nećete zažaliti. Rodžer Stivenson će nadživeti vas, Entoni. Sto miliona je sitnica za ovakvo čudo nauke. Mi ćemo stvarati istoriju. Poboljšaćemo, a možda i spasiti svet."

68

Deca su glasanjem odlučila da svoju sudbinu povere nama. Ja sam se samo nadala da smo dorasli tom zadatku i da zaslužujemo njihovo poverenje.
Sigurno je da nismo dobro počeli. Postigli smo mali dogovor sa FBI-em. Kit nam je iskamčio vozilo za prevoz do Vašingtona, koji se slučajno nalazi vrlo blizu Merilenda. Čime tačno treba da uzvratimo FBI-u nije još uvek bilo jasno. Ali bila sam sigurna da nešto žele.
Svi smo se držali za doručja dok Bič King nije sleteo na Duls internešenel i počeo da poskakuje na pisti. Kočnice zaškripaše, avion skrenu levo i zaustavi se oštrije nego što smo očekivali, trznuvši nas u sedištima.
Otkrismo iskrcavajući se da duva jak vetar, pa smo se držali za ogradu metalnog stepeništa koje je dovezeno do izlaza iz aviona.
Perje je lepršalo i kosa nas šibala po licima, a prašina letela preko mesečinom osvetljenog aerodroma.
Prva stanica, grad Vašington. Druga stanica, pakao.
Naježena koža na rukama me je peckala, i to ne samo zbog hladnog vetra. Trojica ljudi u tamnim odelima su sačekala dok je Piter povraćao po aerodromskom betonu. Zatim su nas otpratili do izdvojene montažne građevine od aluminijuma, pored glavnog terminala. To mi se nije sviđalo. Nisu imali pravo. Ali, sklopili smo „dogovor".
Najstariji od njih trojice, mršav tip kljunastog nosa, sitnih i tamnih očiju, i proređene kose, predstavio se kao stariji agent Erik Brim.
Klimnuo je prema deci i meni, pa povukao Kita na stranu i otpočeo napet razgovor sa njim. Muški, naravno. Vrlo ličan. Mene su isključili iz igre.
Ubrzo su počeli nešto da raspravljaju i izgledalo je da je Kit besan na Brima. Čula sam kada mu je Kit rekao: „Na kukovo leto, To june neće da te mune."
Trenutak kasnije uveli su nas u zgradu, zatvorili vrata i zaključali ih uz metalni zvuk. Pretpostavila sam da tu zgradu koriste da bi u njoj zadržali ilegalne useljenike ili ispitivali švercere, zbog oskudnog nameštaja: dugačkog stola i nekoliko sklopivih stolica pored jednog zida.
I šta sad?
Tamnokosi agent širokih ramena i velikih ruku rasklopio je metalne stolice, pa deca oprezno posedaše u nepravilnom redu - izuzev Maks, koja ostade da stoji. „Samo formalnost", reče on.
„Mrzim formalnost", reče Piter, ali njegova šala je otišla u prazno. Nikome od nas ovo nije bilo prijatno. Oni iz FBI znaju da budu teški. Potrebna im je promena. Verujte mi to.
Drugi agent, plav i vitak, sa svetložutom kravatom koja je osvežavala njegovo ugljenosivo odelo, obrati se Kitu. On se predstavi kao Adam Varšo. „Voleli bismo da ispitamo decu, jedno po jedno. Neće dugo trajati. Važno je. Suštinski."
Kit odmahnu glavom.
„Žao mi je, to ne može. Ponoć je prošla, a oni su imali zamoran dan."
„Okej, Brenane, ali desiće se. I biće kratko", reče agent Varšo. On skrenu pogled prema Maks, koja je oprezno stajala sa strane, kako je imala običaj.
„Maks? Ti si Maks?" reče Varšo. U ruci je držao nalivpero i blok.
Maks ga je gledala, ali ne odgovori. Izgledala je bledunjavo i uzdrhtalo, ali je isturila bradu

prkosnim pokretom, o kome sam ja pomislila kao o „Maksinom izrazu hrabrosti."
„Naravno da sam ja Maks", reče mu naposletku. „I šta s tim?"
„Pa, koliko sam razumeo, neki naoružani ljudi su provalili u kuću tvojih roditelja. Je li to tačno?"
„Jeste. Sem onoga za roditelje. Naši roditelji su Freni i Kit. Njih smo izabrali za roditelje.
Zapišite to u svoj blokčić."
„Maks, imaš li pojam zašto su ti ljudi pokušali da povrede tebe i tvog brata? Šta su hteli? Šta
žele?"
Primetih uznemirenost na Maksinom licu. „Nemam pojma."
„Žao mi je. To ti ne verujem", reče Varšo.
Javi se Kit. „Brime, ovo mora da prestane. Nemaš zakonsko pravo da ispituješ tu decu, pa i nemoj. Ja ću sutra doći u kancelariju. Kazaću vam sve što znamo i ja i deca. Ako to nije dovoljno, reći ću im da ne razgovaraju ni sa kim ako u svakom trenutku nisu prisutni njihovi roditelji i advokati. Jesam li jasan?" Kit pogleda prema meni. „Je li to bilo jasno, Freni?"
„Mislim da je bilo zadivljujuće jasno i koncizno. Samo savršen kreten ne bi shvatio. Je li tako, agenti Brime i Varšo?"
Nastade napeta tišina dok se Kit odmeravao pogledima sa Brimom i Varšoom. Dotle je vetar drmao aluminijumske zidove, praveći buku kao kada se kašikama udara o tanke, limene tanjire.
Najzad, Brim klimnu glavom. Šta je i mogao? A zatim malo pokaza zube. Verovatno prema svom shvatanju osmeha. „Ovo je bio dug dan. Onda, sutra u deset, Brenane. Sve ćemo vas smestiti negde, gde je udobno. Privremeno smo se organizovali u..."
„Oni ostaju sa mnom", reče Kit. „Mi smo i pre dobro brinuli o njima. Tako će biti i noćas.
Hajdemo, deco, Freni. Dan je bio dug."
Mali Piter ustade i uspravi se. „Volim to", reče. ,,'Ajmo odavde." Ja uhvatih Kita za ruku i šapnuh: „Kod tebe?"
Kitov odgovor me naježi. „Da su hteli da nas pobiju, već bismo bili mrtvi. Hajdemo, Frensis Džejn. Vamonos, klinci."
„Vamonos!" uzviknuše oni u glas.


69

Dve neprepoznatljive, crne limuzine odjurile su niz jednu široku aveniju naše prestonice kasno u noći. Ja sam bila toliko premorena da nisam imala poverenja ni u šta, pa ni u svoj osećaj u vezi ostanka u Kitovom stanu. Nisam bila sigurna da je baš dobro da u tom trenutku idemo tamo. Sa druge strane, nisam imala nikakvu bolju ideju, a do sada uopšte nisam verovala Federalnom istražnom birou, a posebno ne agentima Brimu i Varšou.
Odjednom na zadnjem sedištu kola kojima sam se vozila nastade neko kikotanje. Nakrivih glavu da vidim šta je blizancima toliko zabavno. Oz je obgrlio Maks! Šta je sad to? Oz i Maks?
Još uvek sam razmišljala o toj sjajnoj, novoj, zapanjujućoj promeni, kad se automobil zaustavi ispred Kitovog stana.
Nalazio as u stambenom naselju, nedaleko od Dupon Serkla, relativno blizu Bele kuće i nekoliko poznatih spomenika i federalnih zgrada. Kit nam je rekao da je ta mala stambena zgrada nekada bila viktorijanska porodična kuća.
Kada je otvorio teška, stara ulazna vrata, jurnuli smo uz stepenište, do četvrtog, gornjeg sprata.
Na kome je stanovao Kit. Neki su i uzleteli.
„Nije ništa naročito, ali je dom", reče Kit ulazeći. Stan mu je bio ukrašen seoskim nameštajem, persijskim tepisima, klavirom i policama prepunim knjiga. Vrlo, vrlo fino, zaista. Kao dom. Kao Kit.
„Pazite krila", viknuh ja na decu, koja su zujala okolo, vrlo opasno bezbrižno.
„Pazite na stvari.'" dreknu Kit, „Imajte milosti. Ovde ima dosta uspomena."
Ikar primeti klavir i odmah sede za njega. I odmah sam prefinjeno zasvira i zapeva „Odnesi me na Mesec." Dečak je bio rođeni mimičar, sa zadivljujućim vokalnim sposobnostima. Zvučao je upravo kao Frenk Sinatra, do najmanjeg detalja interpretacije.
Moj pogled pade na par jednostavnih srebrnih ramova na klaviru.
U jednom je stajala fotografija vitke i ljupke plavuše sa dva simpatična dečačića, koji su bili Kitova slika i prilika.
Primetih i druge: Kit grli sinove, uči ih da voze bicikle i igraju se loptom. One su mi govorile kako je Kit pratio njihovo odrastanje. Obuze me talas tuge i osetih jezu. Kit primeti kako gledam tu grupu fotografija.
„Divan je", rekoh. „Tvoj stan."
„Hvala", promrmlja on. „Bilo je to divno vreme, Freni, divno vreme. Ali i ovo sada je."
Tada me odvoji od klavira i povede u kuhinju. Pretpostavila sam da ne želi da u tom trenutku priča o svojoj porodici. I shvatala sam ga.
Frižider je bio gotovo pun, a mi mrtvi gladni. Kit iz plakara izvadi hleb i dvopek. Sir, sirovo povrće i hladni mezetluci se ubrzo pojaviše na hrastovom trpezarijskom stolu, zajedno sa ostacima pečenog pileta. Pip je dobio piletinu, a deca po kratkom postupku sredila ostalo. Kit mi je nasuo čašu crnog vina, što mi je bilo potrebno. Međutim, posle nekoliko gutljaja otkrih da još uvek ne mogu da se opustim. Bila sam obuzeta svojom stvarnošću:
Postala sam beskućnica.
Pre kratkog vremena videla sam čoveka u agoniji. Istovremeno sam za dlaku izbegla metak.
Osećala sam odgovornost da sačuvam to šestoro dece žive i zdrave, a istovremeno nisam imala pojma kako to da postignem.
Nešto užasno se možda dešavalo u susednom Merilendu.

Ništa, zaista ništa u tom trenutku nije bilo pod mojom kontrolom. Inače, sve ostalo je bilo u redu.
Bila sam tako iscrpljena, da mi se činilo da bih zaspala na nogama. Zato sam se zapanjila kada je Ajk objavio: „Pun sam energije, da izgorim."
„Nas tri", uzviknuše blizanci.
„Ne, nemojte!" uzviknuh ja prekasno. Oz je već otvorio prozor a Ajk se popeo na ivicu.
Sada su bili nezaustavljivi. Sa nekoliko „ćao" i „brzo se vraćamo", deca izleteše kroz prozore. Ja uspeh da uhvatim pojas Vendinih farmerica. Ona se okrenu prema meni sa tužnim pogledom i molbom na usnama.
„Freni, molim te. Svi odoše. To je noćni let! Moooliiim teee? Moram i ja. Kao što smo na jezeru! Moooliiim teee?"
Ja upitno pogledah Kita, koji sleže ramenima, pa pusih devojčicu. Ona raširi krila i izleti da se pridruži ostalima. Bila je tako ljupka, da nisam mogla da izdržim.
Kit mi priđe i obgrli me, pa smo zajedno gledali kako deca lete ispred širokog, sjajnog lica meseca. Taj prizor me je uvek ispunjavao strahopoštovanjem - do sada.
„Čini mi se kao da se zemlja pomera ispod mene", rekoh. „Nigde se ne osećam sigurno. Pa ni ovde."
„I ja sam to pomislio", reče on. „Nažalost."
„To je samo paranoja zar ne? Paranoični smo, jel’ tako?" Kit uzdahnu.
„To je bio pogrešan odgovor", rekoh ja.


70

Deca su izvodila noćni let iznad grada Vašingtona. Ikar je opet pevao „Odnesi me na Mesec." Bilo je to zaista blisko savršenstvu. Taj klinac je znao da peva. „Samo me ne zovite Stari, plavooki!" upozorio je.
Maks je, kao i uvek, zamasima krila koristila snažne uzlazne vazdušne struje, dok je vetar fijukao oko nje. Bilo je to kao vožnja u zabavnom parku, samo sto puta bolje. Ostala deca su vrištala od uživanja dok ih je vazduh uzdizao i spuštao. Pa ih opet dizao.
Maks je i dalje bila najspretnija letačica, mada je Oz bio brži i malo snažniji, skupila je krila za nekoliko stepeni i iskoristila vetar kao padobran, to jest vazdušnu struju, da se upusti u obrušavanje od koga zastaje dah.
Ali upravo kada je osetila potpuno uživanje, setila se.
Ljudi možda umiru u susednom Merilendu. Ne, sasvim sigurno umiru! Savremena nauka se, po njenom mišljenju, otimala kontroli.
Svi koji su joj dragi bili su u strahovitoj opasnosti.
„Treba li ti društvo?" upita je Oz. Sustigao je Maks sa desne strane. „Ili hoćeš da budeš sama?"
„Prijalo bi mi malo društvo."
Maks okrenu glavu i osmehnu se ugledavši ga. U letu se približi Ozu i prstima mu dodirnu povređeni obraz. „To je vrlo upečatljiva modrica."
„To je ratna povreda", reče Oz ponosno. „Iz bitke kod Pajnsa."
„Naravno", prihvati Maks. A bojim se da je rat tek počeo, Ozimandijase. Tek je počeo.
Oz izvede kolut u vazduhu, pa se petljom vrati u prvobitni položaj. Dok su leteli iznad mesečinom obasjane reke Potomak, dovede slepog Ajka do Maks.
„Maks, jesi li stavila parfem?" upita je Ajk. „Jesi zar ne? Zanimljivo."
„Da bi me lakše pratio", reče Maks i nasmeja se.
„Kakav grad! Okej, slušajte svi", uzviknu Oz tako, da ga svi čuju. »Dobrodošli u prestonicu. Ja sam Ozimandijas i noćas ću biti vaš vodič. Na vašoj desnoj strani nalazi se centar Džona F. Kenedija, a dole, upravo ispod nas, stoji čuvena statua Ivo Džima. A ono ispred nas je", reče Oz dramatičnim glasom, „avion Ameriken erlajns 747, koji leti pravo na nas. Gubimo se odavde pre nego što neko pozove lovce da nas obore!"
Deca oduševljeno vrisnuše. Zatim njihove krike priguši zaglušujuća buka američkog mlaznjaka koji je preleteo iznad njih.
Jato zatim, u formaciji, preleti gotovo iznad samog Linkolnovog memorijala.
Oz ih povede dalje u obilazak, pokazujući im Memorijal vijetnamskih veterana i brojne kružne saobraćajnice iz kojih zrače avenije poput paoka nekog točka. „Zar nije ovo najupečatljivija zgrada", uzviknu Oz dok su leteli iznad Kapitola.
„Kupola Kapitola je najveća te vrste u Americi. Ono je Avenija Pcnsilvanija", reče. „Ako pogledate pravo dole, videćete Belu kuću, u kojoj živi predsednik sa porodicom. A i Huverova zgrada je tu negde, blizu. Federalni istražni biro."
„Hajde, Ajk. Kooo-rol!" uzviknu Oz. On i Ajk zatim skrenuše levo, a ostatak jata za njima. Spustiše se vrlo nisko iznad zemlje, ugledavši najzad odraz svog perja, a zatim, uz či-rappp,
uzleteše i obleteše krug oko čudesne kupole Kapitola.
„Šta misliš, da li predsednik zna šta se dešava ovde, u stvarnom svetu?" upita Oz, približivši se

opet Maks. „U Merilendu? Među nama, običnim ljudima? Da oni tipovi hoće da nas pobiju?"
Ona zatvori oči, pa ih opet, polako otvori. „Zaista sumnjam u to. Možda bi mogli jednom da mu kažemo. Ili pokažemo. Sad me uhvati za ruku, molim te. Potrebno mi je da me neko drži za ruku."
Ozimandijas uradi nešto još bolje. Polete iznad Maks, pa je pusti da se zavuče ispod njega.
Čarobno! Tako su leteli do same kuće i Kitovog stana.

71

Bio je cik zore, iako sam tako raspoložena više volela da o tome razmišljam kao o pucanju zore. Kit i ja smo već bili na Drumu l, prema jugu i grupi FBI za brzo reagovanje, u Stafordu, Virdžinija. To smo morali da uradimo. U pitanju su bili životi, među koje su spadali i naši i dečiji.
Decu smo ostavili kod Kita, uz video-igru koja ima vreme igranja 700 sati, bogami; frižider pun smrznutih pica; i striktnu zabranju letenja u bilo kakvim okolnostima.
Išli smo pravo prema košmaru koji je opsedao Maks toliko dugo, u stvari, celog njenog života.
Ako progovoriš, umrećeš. Učinilo nam se da je Kitov stan najbezbedniji za decu. Bar za sada.
Ja sam sisala cevčicu svoje šolje kafe, uzaludno pokušavajući da smirim živce. Posle nešto manje od jednog sata vožnje od grada Vašingtona, ugledala sam naš cilj.
Nije tu bilo nikakavog znaka, niti jasne adrese. Samo dve obične dvospratne poslovne zgrade od crvene cigle, povezane betonskom stazom.
„Izgleda dovoljno nedužno", reče Kit, „ali nemoj da te zavara, Frensis Džejn. Ni za trenutak."
„Ne brini, neće me zeznuti nikakvi brbljivi frajeri iz FBI", rekoh i namignuh mu. „Prošla sam već to."
Grupa za brzo reagovanje je oformljena 1994. godine, posle Vakoa i Rubi Ridža*( Incidenti iz 1990. i 1993. godine, u kojima je FBI nestručno i preterano primenjivao silu, što je rezultiralo kasnijim obimnim istragama i reorganizacijama (prim. prev.).). Pet godina se nalazila na akademiji FBI u Kvantiku, ali je nedavno premeštena dvanaest kilometara dalje. Svrha te jedinice, rekao mi je Kit, bila je „brzo reagovanje na razne krizne situacije, uključujući tu terorističke aktivnosti, situacije sa taocima i zabarikadiranim subjektima."
O kej, to bi trebalo da pokriva od prilike sve. A opet, možda i ne bi.
Prema Kitu, tu je trebalo da radi oko tri stotine ljudi, i parking je bio gotovo pun kada smo mi stigli. Kit je parkirao i zaključao svoj „subaru autbek". Zatim smo pošli uz betonsku stazu i kroz staklena vrata ušli u predvorje, u kome nije bilo ničega, sem jednog lifta.
„Hoće li nam verovati? Hoće li nam pomoći?" upitah Kita naposletku.
„Iskreno, sumnjam u to", reče Kit mračno.
„Ja iskreno sumnjam zbog čega smo uopšte ovde. Zašto smo ovde, Kite?" On pređe rukom preko svoje plave kose.
„Ovde smo jer bi mogli da nam pomognu - nenamerno. Možda znaju nešto važno, a nisu svesni toga. U Birou se to dešava češće nego što misliš."
„Oh, znači, mi ćemo ispitivati njih, a ne oni nas?" Kit namignu.
„U svakom slučaju, to mi je plan. Uskoro ćemo otkriti. Sem toga, obećao sam da ću doći."
Vrata se otvoriše, pa Kit i ja uđosmo u lift i popesmo se na drugi sprat, do prijemnog odeljenja. Ono je bilo zaštićeno od spoljnog sveta debelim, neprobojnim staklom. Kit pokaza svoju legitimaciju, pa kroz rešetku u staklu reče da treba da vidi specijalnog agenta Brima.
Žena agent za prijemnim pultom se prijatno osmehnu i pusti nas unutra.
„Idite levo, pa samo pravo", reče. „Agent Brim vas očekuje. Svi smo vas čekali. Nadali smo se da ćete dovesti tu leteću decu."


72

Pošli smo kuda nam je ona rekla, i koraci su nam avetinjski odzvanjali po podu od linoleuma. Ja sam već bivala sve napetija. Verovatno dolazak u FBI može tako da deluje na čoveka. A već sam imala loša iskustva sa njima. Ironično, i Kit je. Oni su uglavnom dobri ljudi, ali nešto je uz put zeznuto. Valjda tako biva kada je Džej Edgar Huver nečiji tata. To je kao put u pakao.
Sa obe strane hodnika nalazili su se separei kancelarija, koje su većinom bile pune agenata, što u odelima sa kravatama, što u farmericama i majicama. Iznenađujuće šarolika gomila, nikako uštogljena koliko samo ja zamišljala da će biti.
Na kraju hodnika, neki mršav, plavokos muškarac je čekao nas. Agent Varšo, od prethdne večeri.
Kreten. Drkadžija. Bezosećajni seronja. Tačno, to sam zaista mislila o njemu.
„Doktorko O'Nil, Brenane. Uđite, molim vas."
„Kako da odbijemo tako ljubaznu ponudu?" rekoh ja.
„Šta sam joj skrivio?" Varšo upita Kita, koji samo sleže ramenima.
Prvo su nas po protokolu ponudili kafom, koju Kit i ja odbismo, posle čega je usledila prazna priča o tome kako smo prošli u vožnji i sa vremenom, kao i o vašingtonskim Redskinsima. Tek toliko da se uspostavi zajedništvo.
Ja ga nisam osećala. Nije postojalo. Jedan lik, nazvan Pogo, iz nekog starog crtanog filma, jednom je rekao: „Sreli smo se sa neprijateljem, i to smo mi." Vrlo slično sam se i ja osećala.
„Gde je Brim?" upita Kit dok je Varšo odmotavao odvijao veliku, zidnu mapu Merilenda.
„Kazao je da će doći ako stigne", reče Varšo, u suštini odbijajući Kitovo pitanje. „Sad bi mogli da mi kažete šta vi to tražite."
„Vi već znate šta tražimo. Pomoć. Informacije. Maks zna nešto prilično opako. Vezano je za neki projekat nezakonitog eksperimemisanja", reče Kit. „Izgleda da se negde u Merilendu odvijaju neki protivzakoniti eksperimenti. Lokacija je nejasna, a naziv nepoznat. Ljude, neimenovane, veovatno ubijaju dok se mi spremamo da zabadamo špenadle po tvojoj mapi. Otprilike to se dešavalo u onoj školi u Koloradu.
„Vi znate sve to. Iz mog izveštaja. Problem je u tome što - niko ne veruje Maks. Ni meni", reče Kit sve napetijim glasom.
„Pa ovde ste, zar ne?" reče Varšo. „Pomažemo vam."
„Samo zato što sam ostavio traga u Vašingtonu. Vrlo malo. Jer, niko ovo ne shvata stvarno ozbiljno."
„Dobro, da li sam ovo dobro shvatio?" upita Varšo. „Neko, ko je uključen u takozvano biotehnološko eksperimentisanje, toliko želi da ućutka Maks, da je spreman da zbog toga pobije svu tu decu."
„Nešto slično", reče Kit. „U stvari, mislim da pokušavaju da decu otmu. Ubistvo bi mogla biti pomoćna varijanta. Deca su im potrebna. Ne znam zašto ih toliko žele. To me izluđuje."
„Ma hajde", reče Varšo podsmešljivo. „Poslušaj sebe. Nemate nikakve stvarne dokaze, ni dokumentacije, sem polusmislenih priča dvanaestogodišnjakinje koja je verovatno pod velikim stresom."
„Ja bih se složio sa agentom Varšoom", reče agent Brim, tek sada ulazeći u kancelariju. „Kažite nam šta znate, agente Brenan. Potrebno nam je da to čujemo iz prve ruke. A možete se uključiti i vi,

doktorko Nil."
„Oh, hvala", rekoh ja.
Kit je znao da bude strahovito ubedljiv, kada to hoće. Sledećih sat vremena iznosio je specijalnom agentu Brimu neke od Maksinih zastrašujućih informacija. Ali samo neke. Kao da ni Kit nije sasvim verovao Brimu.
Ovaj ga je saslušao ne prekinuvši ga ni jednog trenutka. Na kraju ukuca neki broj u telefon na Varšoovom stolu, prenese neke od informacija i reče: „Javite mi se što pre."
Posle manje od petnaest minuta uđe neka plavuša i dade Brimu jedan dosije. On pažljivo pogleda sadržaj.
Ja pročitah etiketu naglavce. OPŠTA BOLNICA LIBERTI.
„Šta je ovo?"
Brim reče: „Još uvek imate nekoliko prijatelja u Huverovoj zgradi. Oni žele da vam puzimo pomoć, i pomoć ćete dobiti. Liberti izgleda kao da bi mogla biti mesto na koje devojčica misli.
„Kad smo kod toga, Liberti verovatno možete isključiti. To je prvoklasna nastavna bolnica. Do đavola, pa predsednik i potpredsednik se danas pregledaju u Libertiju. To je najbolja bolnica u okolini Vašingtona. Bolja je od Valtera Rida."
Kit potvrdno klimnu glavom, listajući dokumentaciju u dosijeu.
„Za razliku od neke dece njenih godina, Maks ne priča u prazno, niti laže. Ona kaže da u Merilendu postoji neka nelegalna laboratorija. Šta god da je, u njoj se izvode eksperimenti. Na ljudima."
„Možda se negde izvode nelegalni eksperimenti, ali sumnjam da je to u Libertiju", reče Brim. Primetih kako se Kit napeo i mišići obraza mu poigravaju.
„Razumem", reče. „U svakom slučaju, hvala za dosije. Sad ćemo poći."
„Stvarno mi je antipatičan", rekoh kada smo Kit i ja pošli natrag, prema kolima. „Ne sviđa mi se način na koji ti se obraća. Isto kao i Varšo. Veruješ li im?"
Kit pogleda pravo u mene.
„U ovom trenutku verujem tebi i deci. Nikome drugom. Mislim da svi ostali hoće da nas pobiju." Zagledah se u njega.
„To zvuči kao da je Maks rekla."
„I jeste."


73

Svi ostali hoće da nas pobiju. Kakva ideja. Jeziva, i moguće tačna.
Bilo je kasno posle podne kada smo se vratili u Kitov stan u Vašingtonu. Ja sam bila prenapeta, i uplašena. Kao i deca. Ostatak dana smo nervozno virili sa Kitovih prozora, gledajući kako službenici i turisti obilaze popularne galerije i restorane u okolini Dupon Serkla.
Ali, kao što izreka kaže, nije paranoja ako vas neko zaista proganja.
Pošto su preduzeća zatvorena i na kraju radnog dana i na ulice se spustio sumrak, dozvolili smo sebi opuštanje.
Deca su, jedno po jedno, kliznula kroz prozor kupatila, okrenut na suprotnu stranu od ulice.
Šest puta se čulo kako su krila zalepršala unutar zidova zadnjeg dela zgrade. Ja sam zadržala dah i zahvalila se bogu što nisam začula nikakve pucnjeve ni krike. Počela sam o svom tom košmaru da razmišljam isto kao Kit. U tom trenutku sam verovala samo njemu i deci, i nikom drugom.
„Uhvatila me je blaga drhtavica", priznadoh pošto je i poslednje od dece izletelo.
„Ne brini, verovatno će biti još gore. Ne, dobro smo. Bar za sada."
Kit i ja sačekasmo pola sata pre nego što smo i sami izašli iz zgrade, pa pođosmo do ugla avenije Masačusets i zaustavismo taksi. Osećala sam se kao da smo likovi iz nekog filma, nekog stravičnog, kakve ne volim da gledam.
Ćutali smo dok je taksi prelazio avenijom Masačusets par ulica prema jugu i prolazio pored nekoliko ambasada i sličnih ustanova. Tada Kit na crvenom svetlu izađe iz kola i izgubi se.
Ja ostadoh u taksiju kada je kod Skot Serkla skrenuo levo u Šesnaestu ulicu i produžio do ulice P, pa i sama izađoh. Prava špijunska predstava.
Kitov „subaru" je još uvek bio parkiran tamo gde smo ga ranije ostavili. Posle nekoliko minuta, Kit se pojavi mašući ključevima kola.
Priđe i zagrli me.
„Jesi li dobro?"
„Zagrljaji prijaju, ali nisam."
Povezosmo se na zapad, okrećući i skrećući, provezosmo se pored njegovog stana i produžismo prema zoološkom vrtu. Odvezosmo se do mesta gde su se deca prikrila, iza samoposluge Sejfvej, pet ulica severoistočno od parka Kalorama, i žurno ih primismo u kola.
Misija je izvršena. Do sada je bilo u redu.
„Vežite se", reče Kit. „Ozbiljno vam kažem."
Počeo je spretno da manevriše kolima da bi se otresao pratnje - tek za slučaj da je imamo. Deca su se zbog toga beskrajno uzbudila, a ja prestravila. Obilazili smo druga kola kao da smo na trkama, povlačili se i ludačkom brzinom izbegavali prepreke. U trenutku kada smo najzad sišli sa glavnog puta i prijavili se u idilični motel u šumama Merilenda, po imenu Almino odmorište u dolini, sasvim sigurno smo se otresli bilo kakve moguće pratnje.
Bar sam se ja tome nadala.
I to, Almino odmorište bio je povučeni motel sa bungalovima. Dobili smo zasebnu kolibu, površine trideset sedam kvadratnih metara, u šumi, mnogo lepšu od bungalova u Borovima. Bila su tu dva francuska kreveta, sa odgovarajućim, svetloplavim prekrivačima, dodatnim Poljskim krevetima i kablovskom televizijom.
Povrh svega toga, iza kolibe je proticao potočić, zasenčen granama nekoliko brestova. Šta još

devojka može da traži?
Počelo je i da mi se sviđa zajedničko spavanje i jednoj prostoriji. Bilo je malo tesno, ali udobno i prijatno poput kašike melase.
Tada je svanulo i moja bajka o princezi Freni, njenom zgodnom princu Kitu i šestoro čarobne dece nestala je sa jutarnjom maglom. Negde napolju bili su lovci. Bez sumnje.
Moraćemo nekako da ih zaustavimo pre nego što oni zaustave nas.
Ali kako?

74

Naposletku, bilo je to jednostavno, zaista - morali smo da mi da lovimo lovce. Morali smo da ih zaskočimo pre nego što oni zaskoče nas. Nije bilo drugog izlaza.
Kit je uspeo da obradi FBI. Možda je zaista imao veze u Huverovoj zgradi. U svakom slučaju, neko je urgirao da dobijemo razgovor u Haulrovom institutu, unutar Opšte bolnice Liberti.
Polovina dece je odmah zaspala, a ostali su gledali crtane filmove, pijući mleko i gurajući ruke u gomilu krofni, kada smo Kit i ja pošli u bolnicu Liberti, za koju smo već znali da je besprekorna.
Pošto smo izašli na put. Kit reče: „Čoveče, kako je ovo lep dan", i jeste bio predivan, sav u zlatnožutom i nežnoplavom.
Oktobarski povetarci milovali su pufnaste oblake, zvuci šezdesetih svirali su sa radija, a Kit je pevao zajedno sa Hobijem Darinom: „Želim neku devojku da nazovem svojojojom..."
Kit je imao prilično muzikalan glas i ne bi se postideo ni Valdena Roberta Kasota*( Pravo ime američkog pevača i tekstopisca iz pedesetih i šezdesetih godina, Bobija Darina (prim. prev.).). Prisećali smo se šta smo osećali jedno za drugo i za kratko vreme zaboravljali da nam to nije prvi dan godišnjeg odmora.
Nažalost, išli smo pravo u Maksin košmar. Ako ne u bolnicu Liberti, onda na nekom drugom mestu u provinciji Merilenda.
Nisam mogla ni zamisliti kakvi su to eksperimenti, ali ako imaju bilo kakve sličnosti sa onim što sam videla u onoj školi u Koloradu, možda ne bih to ni htela.
„Vrlo cenjena" Opšta bolnica Liberti nalazila se u okrugu Kerol, preko pedeset kilometara od Baltimora i nedaleko od rezervoara Liberti. Bolnica je bila tako skrivena između ustalasanih brežuljaka Merilenda, da smo je u prvom trenutku prevideli.
Prilikom drugog prolaska primetila sam diskretan bronzani znak koji nas je skrenuo sa glavnog druma na uzani put, pa na široki, šljunčani prilaz koji je vijugao između zrelog bilja i zemljišta sa predivno održavanom travom.
„Ovo je gotovo suviše dobro da bi bilo istina", rekoh ja Kitu. „Možda su tvoji drugari u Birou jednom i u pravu."
„Nemam ja više nikakve drugare u Birou. Zar si zaboravila da svi oni misle kako sam ja nekakav Molder?"
Bolnica se sastojala od dva krila, koja su stajala pod uglom od šezdeset stepeni jedno prema drugom, poput polovina neke otvorene knjige koja stoji uspravno. Trospratne zgrade su bile sagrađene od belog kamena, sa mnogo širokih prozora sa kojih se pružao veličanstven pogled.
Morala sam da priznam da izgleda rasvim dobroćudno.
Pa zašto sam se onda naježila čim sam ugledala tu građevinu?


75

I zašto sam i dalje bila naježena? Zašto sam osećala strahovitu želju da pobegnem odatle kao od kapije večnog pakla? I zašto nisam pobegla?
Kit me lako dodirnu po donjem delu leđa dok smo kroz automatska klizna vrata ulazili u veliki, otvoreni prijemni hol. Bio mi je tada potreban dodir, da me ohrabri.
„Dobro sam", šapnuh, okrenuvši se. Lažljivica. Beslovesna lažljivica.
„Ja nisam", reče on. „Čudno se osećam na mestima gde se možda izvode eksperimenti na ljudima."
„Ne u bolnici Liberti", rekoh ja. „Predsednik i potpredsednik se danas tamo pregledaju."
„Misliš li da je ovo ono mesto koje je Maks otkrila? Bolnica? Najbezbožnija od svih svetinja?" "Iz nekog potpuno šašavog razloga", rekoh, „Verujem. To je samo osećaj, Kite."
„Sad se bojim", reče on.
Jutarnje sunce je obasjavalo teraco-pod i kao da je osvetljavalo put do križnog, granitnog pulta za informacije. Tu nas jedan vrlo ljubazan i uslužan stariji čovek uputi prema nizu liftova označenih sa INSTITUT HAUER, gde je trebalo da obavimo razgovor. Znao je naša imena i kao da je bio iskreno impresioniran jer smo došli da vidimo doktora Itana Kejna.
Lift nas je spustio u podzemlje, gde smo izašli u malu i sa ukusom nameštenu prijemnu prostoriju. Bila je postavljena debelim tepihom tamne boje i opremljena sličnim foteljama.
Bio je tu mali sto, prekriven svežim, stranim i domaćim dnevnim novinama i časopisima. Na ploči od mahagonija, pored posuđa sa strane, vrila je kafa. Iz nevidljivih zvučnika čula su se Vivaldijeva četiri godišnja doba. Savršeno, previše savršeno.
Međutim, metalni miris dezionfekcionih sredstava mi je razbio čaroliju. Još uvek smo bili u bolnici. U to nije bilo sumnje. „Jesi li čitala Komu Robina Kuka?" upita me Kit. „Jezivo."
„Prestani", rekoh, ali uspeo je bar da mi izvuče osmeh.
„Čuj, Kite, znam da su tvoji pajtaši iz FBI-a ugovorili ovaj sastanak, ali zašto misliš da če ovi ljudi hteti da razgovaraju sa nama?"
Kit dozvoli sebi blag osmeh.
„Zato što ćemo, ako odbiju, mi postati zaista sumnjičavi."
„Prekasno. Ja to već jesam."
Kit pokaza svoje akreditive i propratno pismo čoveku u plavom odelu, koji je sedeo za malim pultom od mahagonija. Mladi službenik nazva telefonom gospođu Analizu Miler.
„Analiza će odmah doći", reče nam recepcionar zaključnim tonom.
Gospođa Miler je bila mršava, ukočena žena u drugoj polovini svojih dvadesetih godina. Tamnu kosu je zategla u dug konjski rep. Na sebi je imala tamno sivi kostim sa pantalonama, koji je izgledao i lepo, i poslovno, istovremeno. Osmeh joj je bio otvoren, ali po mom mišljenju lažan, kao da njene svetlozelene oči nisu uspevale da podrže poruku koju šalju usta.
Ona nam veselo pruži tanku ruku.
„Nikada nisam upoznala nikoga iz FBI-a", reče. Ja pogledah Kita. Da, naravno. Kao da joj je to predstavljalo nekakvu pretnju.
Povela nas je prema drugom nizu liftova. Prvi je došao veliki lift, sa vratima na obe strane. Imao je gumeni pod i metalna vrata.
Spustio se poput metka na sprat za koji sam pretpostavila da se nalazi bar šest do devet metara

ispod zemlje.
„Trinaest i po metara", reče Analiza. Pomislila sam kako zaista može da čita misli.
Lift se otvori u plavosivom hodniku, obloženom gumenim pločicama, u kome je medicinsko osoblje u plavoj odeći i belim uniformama bolničarki žurno promicalo u oba smera.
„Ovo je istraživački deo Libertija. Hauerov institut je posvećen nastavljanju rada čuvene ekipe Klare i Harolda Hauera, reče nam gospoda Miler. „Oni su, kao što verovatno znate, poginuli u tragičnoj saobraćajnoj nesreći kod Bostona."
Znala sam za Hauerove.
„Tužno", rekoh.
Zastadosmo kod jedne prostorije iza stakla, od poda do plafona pune metalnih polica. Na svakoj je bilo na stotine kaveza sličnih plastičnim kutijama za cipele.
U kavezima su se nalazili neki tamni, zaobljeni organizmi. Bili su to laboratorijski miševi. Ja se opet naježih.
„Naše takozvane zamagljene epruvete", reče predstavnica za odnose sa javnošću raspoloženo.
„Ovde izvodimo veliki broj ogleda na životinjama - što možete i sami zamisliti."
Njene reči prizvaše poplavu uspomena. Vrlo ružnih. Setih se slične prostorije u Školi, onoj groznoj ustanovi, u kojoj su Ěaks i ostala deca proživeli veći deo svojih života. I tamo su imali Mišju sobu sličnu ovoj koju sam upravo gledala, kao i „dečiju sobu" sa strahovito deformisanom decom, ostavljenom da umiru. Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put ugledala Pitera, Oza, Ajka i Vendi - deca su bila šćućurena u kavezima i prekrivena izmetom.
Odmahnuh glavom, da odbacim te uznemirujuće slike. Ovo nije Škola, podsetih se. Tu
predsednik dolazi na preglede.
Naša pratilja, naravno, nije videla slike u mojoj glavi. Možda je i sama Analiza imala neke slične. Odmah nas je povela od tih, zamagljenih epruveta, kroz neke hodnike. Videli smo prostorije pune tehničara za računarima. Verovatno su unosili informacije o DNK u bazu podataka Centra.
Spustismo se liftom na još niži nivo i izađosmo. Na trećem podzemnom spratu videsmo niz laboratorija punih sjajne savremene medicinske opreme i znakova koji su označavali sale za operacije od broja jedan do šest.
„Hauerovi su bili pioniri na polju istraživanja matičnih ćelija", izjavi gospođa Miler. Sigurna sam, doktorko O'Nil, da znate da su matične ćelije sveže primarne, nediferencirane ćelije, izdvojene sa fetusa ili iz koštane srži. Injektirane u telo, te ćelije imaju sposobnost da se pretvore u bilo kakve ćelije, koje su potrebne telu. Ćelije kao da znaju gde se nalazi povreda, pa odlaze pravo na lice mesta i leče je."
„Ovo je izvanredno. Zaista je vredno", reče Kit bez imalo cinizma; u stvari, uz svoj najšarmantniji osmeh. „A sad nas", reče, „povedite svom vođi."
„Doktor Itan Kejn je odmah tu, iza ugla", reče Analiza. „Danas, kao i obično, operiše. Taj čovek nikada ne staje, kao da se nikada ne odmara."


76

Ubica po imenu Marko Vinsenti se uopšte nije iznenadio primivši poziv da ode u Meriled, i to odmah. Ranije je već osetio da novi poslodavci ne žele da unajmljuju previše ljudi spolja, čak ni kada im je očajnički potreban specijalista njegovog kalibra.
Mada su pokušali i na drugi način. Da pohvataju tu decu.
I sada je došlo vreme za druge îđcije. Baš kako je i on prorekao na krovu one zgrade u Denveru:
„Vidimo se kasnije, mala.”
Vinsentijeva specijalnost: dalekometni snajper. Pre nego što se osamostalio, bio je u vojsci Sjedinjenih Država. Sada je posla manje, međutim, utoliko više se isplatio.
Marko je odlučio da se odveze od svoje kuće u Hempstedu, na Long Ajlendu, dole, do zapadnog dela Merilenda, gde bi trebalo da se mota onih šest malih nakaza. Njegov posao, konkretno, bio je da ubije jedno od njih - stariju devojčicu, Maks. Međutim, obećani su i razni bonusi, a on je naumio da se vrati kući sa što više novca od bonusa.
Marko je slušao traku Najbolje od Mocarta još iz samog Njujorka. Muzika mu nije smirivala živce - to mu nije bilo potrebno - ali uživao je u njegovom muzičkom talentu i, najviše, tačnosti kompozicija.
Ovaj posao je imao šifrovani naziv poznat samo njemu i njegovom tajanstvenom poslodavcu.
Glineni golubovi. To mu se svidelo. Mete koje ne uzvraćaju i ne mogu da uzvrate.

77

Kit i ja smo se najzad sreli sa doktorom Itanom Kejnom. Analiza Miler nas je povela do čoveka koji se prao iznad širokog, metalnog umivaonika, ispred jedne od operativnih sala. Gledali smo kako uzima peškir od bolničarke, koja mu zatim pomože da skine odeću za operacije. Analiza Miler ga podseti su iz FBI-a dogovorili našu posetu. On joj se osmehnu, pa joj klimnuvši glavom pokaza da je slobodna. Predstavio nam se uz čvrst stisak ruke koja je mirisala na sapun, i oštar pogled kada mu je Kit rekao naša imena.
Doktor Kejn je bio neverovatno zgodan, to mu priznajem. Imao je četvrtasto lice bez bora, gustu plavu kosu, široka ramena i uzan struk. Oči su mu bile svetloplave, a osmeh topao kao dečiji.
„Zovite me Itan", reče on. „To mi se više sviđa. Drago mi je da sam vas upoznao. U vezi s čim je sad ovo? Da se Biro ne zainteresuje da povremeno koristi našu bolnicu? Ne znate koliko mi je to drago. Ovo je odlična istraživačka ustanova, možda najbolja u Sjedinjenim Državama. Imate li vremena za razgovor? Ja mogu da odvojim nekoliko minuta."
„To je vrlo ljubazno od vas, doktore", reče Kit nežnim, milozvučnim glasom. Nikada ranije nisam primetila tu njegovu prijatnu, diplomatsku stranu. Dok smo išli za Kejnom, Kit se okrenu i šapnu mi, „Nemoj da mi pokvariš ovu tačku finog momka. I ne smej se."
Iz dokumenta koji smo dobili od predstavnice za odnose sa javnošću, Analize Miler, znali smo da je doktor Kejn dobitnik Pionirske nagrade Američkog udruženja hirurga za transplantacije, kao i da radi na unapređenju terapija ćelijsklim stabljikama." Pratili smo ga kroz lavirint hodnika do njegove kancelarije, skromne i vrlo prijatne prostorije, prepune knjiga koje su bile poslagane na podu, gotovo do visine stola. Bile su tu i slike doktora Kejna sa nekoliko probranih političara, filmskih zvezda i par finansijskih čarobnjaka.
„Zanemarite ovaj kičeraj." Potcenjivački mahnu rukom prema fotografijama. „Pomaže prilikom izvlačenja donacija. Nemate pojma. Ovo je doba idola, zar ne."
Na ormančiću je stajala i jedna velika porodična fotografija. Na upečatljivoj slici, doktor Kejn je stajao na stepeništu neke lepe, novogrčke farme. Ruke je obavio oko jedne tamnokose žene koja je podsećala na Džeki Kenedi i dvoje lepe dece, dečaka i devojčice u tinejdžerskim godinama; treće dete, devojčica od oko četiri godine, igrala se ispred njihovih nogu.
»Sisi je naš preporod", reče on, pokazujući nam malenu. „Čoveče, kako nas je preokrenula. Prava je puškica." Osmehnu se i gurnu činiju sa kikirikijem prema nama. „Ja sam se navukao", reče namignuvši. "Ali ima i gorih stvari"
On skloni papire sa dveju stolica pored stola i pozva nas da se udobno smestimo. Sam se zavali u svoju fotelju, zgužva parče papira za pisma i probaci ga kroz minijaturni koš, koji je stajao iznad korpe za otpatke. „Dva boda", reče, pa se zaljulja u stolici, zadovoljan sobom kao navijač Lejkersa.
„Da budem iskren, drago mi je da su se u Vašingtonu zainteresovali za nas", reče Kejn. „Što više privučemo pažnju javnosti, to bolje", reče. „Potreban nam je novac. Dozvolite da vam opišem naš najdraži projekat, koji je neverovatan."
„Jedina naša misija jeste produžetak ljudskog života, i u tu svrhu radimo na dve strane istovremeno", objasni nam. Iznenada se nagnu napred i stolica mu škripnu, a on rukama pokaza suprotne smerove. Mislio je na suprotne strane.
„Radimo sa matičnim ćelijama na jednoj strani i transplantaciji organa, na drugoj. Pošto je, naravno, nelegalno koristiti ljudski fetalni materijal, ograničeni smo na kloniranje fetalnih ćelija

uzetih ranije, pa koristimo matične ćelije iz koštane srži. Naravno, posao je spor. Međutim, to je i razborito."
Uze još šaku kikirikija i nastavi da ih krcka, dok smo mi čekali da nastavi. Osetila sam da ga ne zanima ni naše mišljenje, ni prekidanje.
„Što se tiče transplantacija", nastavi doktor Kejn, „upotreba životinjskih organa je zabranjena bez obzira na razloge, pa radimo najbolje što možemo sa dostupnim ljudskim organima. Za njima vlada velika potražnja, a istorijski gledano, sa ljudskim organima smo imali vrlo veliki procenat postoperativnog odbacivanja.
„Međutim, tokom poslednjih par godina smo imali i par zaista velikih uspeha", reče sa veselim osmehom na privlačnom licu. „Shvatili smo da transplantacijom nekoliko organa u sistemu ne postižemo veći uspeh nego transplantacijom pojedinih organa. Zbog toga, kad nađemo pogodnog donatora, koristimo ceo organski sistem. „Hteo bih da vidite ovo", reče. Pruži ruku iza sebe i otvori vrata ormančića. Odatle izvadi mapu i raširi je po stolu ispred nas.
Zagledasmo se u obeležene pozicije koje su pokazivale broj višeorganskih transplantacija i procenat uspešnih zahvata.
„Postigli smo uspeh u osamnaest odsto slučajeva u poslednjih šest meseci. Možete li da zamislite? Pre pet godina to ne bih mogao da poverujem. Ne bih ni pre tri godine!"
Doktor Kejn kao da je bio sasvim obuzet ličnom stranom svog posla; pomenuo nam je nekoliko istorija bolesti mladih ljudi koji bi umrli bez transplantacije organa, kao i starijih ljudi koji su dobili novu životnu snagu.
Moram priznati da je njegovo samouverenje delovalo osvežavajuće, a entuzijazam zarazno.
„Noću jedva spavam, toliko sam uzbuđen zbog nekih detalja ovog projekta", reče naposletku.
„Bliže smo nego ikada mogućnosti dugotrajnosti ljudskog života. Gajim nadu da će se ta dva puta uskoro zbližiti. Kada se to dogodi, imaćemo mnogo mogućnosti. Ili da zamenjujemo organe, ili da uz pomoć tehnologije matičnih ćelija poboljšavamo tkivo. Ili da delujemo pomoću oba metoda istovremeno. Mislim da možemo računati na to, Freni i Kite. Doživećemo da se okoristimo tim prednostima. Nije li to slavno? Zamislite samo. Za naših života. Sada dozvolite da vam opišem ostatak naše bolnice. Potrudiću se da bude kratko, ali vrlo slatko."
Kit i ja smo pomalo ošamućeni napustili tu ustanovu. Bila je upravo suprotna onome što smo videli i osetili u onoj užasnoj Školi u Koloradu. Bili smo obuzeti osećajem da je ovo jedan izvanredan medicinski kompleks. Hauerov institut je bio napredan, poznat po kvalitetnom radu, dobro vođen, možda najbolji istraživački centar u Americi. Doktor Itan Kejn je očito bio sjajan i uživao je veliki ugled.
„Ne shvatam", reče Kit. Ja jesam.
Mene je i dalje držala ona jeza.


78

Doktor Itan Kejn se osmehnu kada su FBI agent Brenan i doktorka O'Nil izašli iz njegove kancelarije. Kakve su to neverovatne budale. Znao je tačno šta su tražili tu i iako je bio razočaran jer se njegova bolnica našla pod sumnjom, on tu nije mogao mnogo da učini, zar ne? Sem toga, bio je gotovo siguran da je ovo dvoje imbecila progutalo njegove gluposti. Bio je toliko strpljiv i umiljat sa njima. Od same pomisli na taj sladunjavi intervju bilo mu je muka.
Itan Kejn izađe iz kancelarije i privatnim liftom se poveze do prizemlja. Morao je da se pojavi na važnom sastanku. Izvezao je B-3 i požurio dugačkim hodnikom prema sali za sastanke.
Voleo bi da je to pokazao Brenanu i doktorki O'Nil prilikom njihovog službenog obilaska bolnice. Razbio bi njihove male mozgove. Itan Kejn upotrebi specijalni ključ sa šifrom, da bi ušao u salu za konferencije. Trojica ljudi su sedeli za stolom od stakla i metala.
Čak i doktor Kejn je morao da prizna da su to izvanredni primerci - čudesni, ako se potrudite da razmislite o tome. Svaki od njih trojice izgledao je potpuno isto kao on. Gotovo da su bili on. Međutim, pre je bilo kao da su oni ruke i noge, a on je glava. A naravno, glava upravlja.
„Doktori Kejn", obrati se on trojici kopija, „imamo mnogo posla i malo vremena. Uskrsnuće se bliži, ali upravo sada razmišljam o nečem drugom. Hoću tu decu! Posebno onu koja se zove Maksimum. Video sam budućnost, i Uskrsnuće je tek početak."


79

Ozimandijas nikako nije mogao iz glave da izbaci misao da je srećniji nego ikada u životu. Mnogo! Kilometrima i kilometrima! Svetlosnim godinama!
Naravno, ranije se osećao uglavnom sasvim mizerno. Bio je radni dan i u šumama nije bilo ljudi, ali zato su bile pune poznatih i prijatnih zvukova. Potočići su ritmično žuborili preko mahovinom obraslog kamenja, a vazduh je bio pun ptičije pesme i veveričjeg brbrljanja.
I što je bilo najbolje, on i Maks su bili sami. Ta slatka, neizdržljivo lepa, zlatokosa devojka letela je naporedo sa njim iznad šuma, doslovno krešući vrhove drveća vrhovima svojih krila.
Lebdeči na struji toplog, svežeg vazduha, Oz je duboko analizirao jednu misao: Koliko je bio besan celog svog života. Tužno, ali tačno. I neporecivo.
Besneo je i borio se sa svojim čuvarima u Školi u Koloradu, a i od kada je vraćen svojoj takozvanoj biološkoj majci, bio je besan na ceo svet. Međutim, tokom poslednjih nekoliko dana onaj vreli, crveni plamen gotovo da se sasvim ugasio u njemu.
Maks je bila uzrok svega toga. Želeo je da se i ona oseća veličanstveno kao on, i mislio da bi umro ako to ne bi bilo tako. Dobacio joj je jedan zaverenički pogled i vinuo se vertikalno u visinu. Oz nestade u plavetnilu kao lovac koji pokušava da izbegne neprijateljski projektil.
Zatim se sjuri do Maks i zagrli je sa leđa; poljubi je u potiljak dok su zajedno padali prema tlu.
Bilo je veličanstveno. Svi su poželeli da to probaju bar jednom. Kada je bilo gotovo prekasno da se izvuku iz poniranja, Maks reče:
„Oze, puštaj! Odmah!"
I pustio ju je! I raširili su predivna krila širom, i mahali, mahali, mahali kroz vazduh, prekinuvši pad u trenutku kada su mogli nogama dodirnuti zemlju.
„Ti bi", reče Maks smejući se, „mogao biti opasan!"
„Ali tebi se to sviđa, zar ne? Je li tako? Nisam te valjda odjednom umorio?"
„Ne, Ozimandijase, volim te do detalja. Nikad se nisam ovako osećala i ne želim da to prestane.
Mi smo, pa, kao Romeo i Julija."
„Ali preskočićemo samoubistva, ako nemaš ništa protiv."
„Ja nisam sklona samoubistvu", isceri se Maks. Grabila je vazduh kao da vesla i uzletala prema nebu pod uglom od devedeset stepeni. Na vrhuncu uzleta skupila je krila i stuštila se dole, prema Ozu. Pomilovala mu je obraz prstima padajući pored njega. Bože, kako ga je volela.
„Uhvati me, ako možeš", doviknu mu.
„To nije problem. Smatraj da si već uhvaćena."
„Kakav momak!" Nastade utrkivanje.
Maks se sjuri iznad divnog čestara jasenova, pa se spusti ispod njihovog baldahina, leteći cik- cak između stabala. Definitivno bi na takmičenju od sudija dobila ukupnu ocenu deset.
Oz ju je pratio u stopu, bez daha zamahujući krilima, tako brzo da su izgledala kao u magli. Obilazili su stablo za stablom, u neverovatnoj demonstraciji hrabrosti i veštine. Tada Maks slete. Za njom i Oz.
Uhvatili su se u zagrljaj još pre nego što su nogama dodirnuli tlo. Drhtave usne su im se dodirnule. Njihovo uzbuđeno dahtanje kao da je prigušilo sve ostale zvuke u šumi.
Oz povuče unazad Maksinu zlatastu kosu i nežno joj pridrža glavu rukom ispod potiljka. Poljubi je, a ona uzdahnu ispod njega. Odjednom je postao vrlo čvrst i ona se nasmeja.

„Kakav momak", šapnu mu.
„I kakva devojka", reče Oz. „Kakva si ti žena, Maks."
„Stvarno to misliš?" šapnu ona bez daha.
„Znam to."
Tela su im se dizala i spuštala, dizala i spuštala pod neravnomernom svetlošću, ispod blago zaljuljanih grana jasenova. Bili su potpuno izgubljeni jedno u drugom. Sjedinili su se sa celom šumom. Nešto u njihovoj složenoj genetici uzdizalo je to iznad poređenja. Posle dužeg vremena najzad se razdvojiše, dok je znoj sijao na njihovim savršenim telima.
Maks je već razmišljala o tim trenucima - kada budu sve to ponovili, nije osećala ni zrnce krivice. Osećala se predivno, čisto. Stvoreni smo za ovo. To je tako ispravno.
Ona i Oz su ležali zajedno i tiho nekoliko trenutaka, zadihani, skupljajući snagu. Zatim Oz oseti kako Maksini prsti počinju laganu igru, prateći obrise ponosnog orla na njegovim grudima, i lebdeći iznad njegovog ravnog stomaka.
Oz je uhvati za ruke i okrenu se na stomak, pritisnuvši joj krila iza nje. Zagleda joj se duboko u oči. Spusti lice toliko da oseti njen slatki dah na obrazima.
„Ti si sve moje u univerzumu, Maks", reče. „I uvek će biti tako."
„Čak i ako jednog dana budemo morali da živimo na hikori orasima?'
„Pa i ako spadnemo na puževe."
„Stvarno te volim", dahnu ona. „Ovo što mi imamo, bolje je od obične, ljudske ljubavi. Mislim da se niko nikada pre nas nije osećao kao mi sada. Zar nije nauka čudesna? Bar povremeno?"
„Ne zaboravi, oni misle da smo mi greška."
Maks je još uvek bila pomalo ošamućena, pa je, začuvši krckanje grančica, bila potpuno nespremna. Odgurnu se od Oza. Odjednom je bila sva napeta.
Ona i Oz nisu bili sami.
On skoči na noge, njen ratnik i zaštitnik. Raširi krila do punih tri metra raspona i čučnu poput orla, da je zaštiti. Oz prebaci težinu i šumom se razleže krik besa!
Oboje ugledaše pridošlicu - i shvatiše da nije moglo biti gore.

80

Bio je to Metju.
Bio je potpuno izbezumljen onim što je upravo video u šumi. Maks... i Ozimandijas? Radili su ružne stvari. Njegova sestra je radila hopa-cupa sa Ozom. On je bio totalno izbezumljen.
„Šta se to, koji đavo, dešava?" dreknu na njih. „Šta to radite vas dvoje zajedno? Odmah da ste prestali! Skloni se od nje, Oze. Upozoravam te. Isuse, Maks. Oh, čoveče, oh, čoveče."
Vladala je mrtva tišina jednu sekundu, a zatim Ozimandijas raširi krije i kriknu. Metju uzdrhta i rasplaka se, dok se Maks žurno oblačila. Nije se okrenuo prema sestri čak ni pošto mu je Maks rekla da može.
„Kazaću šta ste radili", jecao je. „Kazaču Freni i Kitu. Kazaću svima."
„Meti, razgovaraj sa mnom. Dođi ovamo, ti."
„Meti, nisam povredio Maks", reče Oz najzad. Sada više nije izgledao ljutilo. Možda malo kao da mu je neprijatno, a možda mu je bilo žao Metjua. „Tako to biva sa našom vrstom. Videćeš kad malo porasteš, drugar."
On priđe Metjuu i uhvati ga za ramena, da bi ga pogledao u lice. „Ja volim Maks. A volim i tebe."
Ali Metju grubo odurnu Oza. „Jebi se, drugar. I ti, Maks. Oh, šta ćemo, sad je prekasno za to!
To je već završeno."
Metju otrča naslepo kroz šumu, a kada je osetio vazduh u krilima, odbaci se i poleti više nego ikada ranije. I tada Metju kriknu na nebesima poput glasnice smrti.
A Marko Vinsenti ugleda kretenskog plića na mušici nišana. Trebalo je samo da povuče okidač.
I dete bi palo.


81

Kit i ja smo upravo skrenuli na parking uvek prijatnog Alminog Odmorišta u dolini, kad začuh plač nekog od dece.
Koga? Šta se dešava?
Potrčah iza kabine, do male čistine koja je vodila u šumu. Metju dotrča do mene I baci mi se uplakan u naručje. Metju? Pa on nikada nije zaplakao.
„Freni!” zacvili on. „ Fren-niii!”
„Šta je bilo? Šta se desilo, dušo? Šta ti je?” upitah ja, grleći ga čvrsto.
„Bili su goli u šumi!Bogami,Freni. Ne izmišljam.. Stvarno.”
„Ko, Metju? O čemu pričaš?
On se okrenu i pokaza. Maks i Oz su dolazili iz šume prema motelu. Meni srce preskoči jedan otkucaj. Možda sm i dahnula. Ne znam tačno šta sam uradila. Znam samo da sam osetlla ono sto bi I svaka druga majka. Strah, razočarenje, bes i još više straha.
Poljubih Metjua u lice, pa u čelo. „Metju, idi, molim te do kola I pomozi Kitu oko poklona koje smo kupili. Da, tako je, hajde” rekoh. "Idi"
On ode polako prema kolima, a ja se okrenuh prema Maks i Ozu u neurednoj odeći i sa lišćem u

kosi.


„Što se dešava?" upitah. „Šta je to bilo u šumi? O čemu to Metju priča?”
„Metju nas je špijunirao, a ja nisam znao da je to on. Malo sam pobesneo", reče Oz,

pokušavajući da mi objasni.
„Valjda sam ga uplašio."
„To je nešto drugo", rekoh ja, silno se trudeći da kontrolišem svoje osećaje. „Jedan deo cele stvari je njegovo špijuniranje, a drugi ono što ste vi radili u šumi."
Pustih tišinu da vlada jednu sekundu, oblikujući svoju ulogu u tome. U glavi mi je odzvanjao glas jedne uobražene advokatice, koja je u jednom trenutku kazala: „Vi još niste bili majka, zar ne, doktorko O'Nil?"
Neprijatna tišina se razvlačila, a Maks i Oz mi nisu ni malo pomagali. Lica su im blistala, ali su bili i neobično smireni.
„Čuj", reče Maks glasom razuma. „Molim te ne brini toliko zbog nas, Freni. Znamo tačno šta radimo. To je prirodno. I dobro je. Tako treba."
„Oh, Maks, Maks, poslušaj sebe. Šta to pričaš? Kako možeš biti tako sigurna?"
,,To je naša druga priroda", reče Oz, kao da mi čita misli. „Jednostavno, jeste. Sem toga, nije nam baš ni potrebna tvoja dozvola, Freni."
„Maks, ti si vrlo mlada!" rekoh. „Kao i ti, Oze."
„U ljudskim godinama, Freni. Ali mi smo više nego ljudi", reče Maks. „Mi smo posebni, sećaš li se? A i volimo se. Duboko, strasno, čudesno se volimo."
Ona začešlja kosu prstima i uveza je u labav čvor. „Naši ptičiji geni čine nas zrelim za svoje godine. U stvari, mislim da smo verovatno u vašim godinama", dodade sa neodoljivim sjajem u očima. „Vi ste dovoljno stari da se sparujete, zar ne?" Tu me je sredila.


82

Maks je sedela i gukala u velikoj i udobnoj, plavoj fotelji, pored prednjeg prozora kolibe. Držala je Metjua u krilu i nežno ga milovala po svilenkastoj, plavoj kosi. Pomirili su se. Uglavnom. I nastaviće tako.
„Žao mi je, Meti, ali nemoj doveka da me mrziš”, gukala je sa ljubavlju. „ Okej? Gu.Gu. Molim te? Meti-pu? Gu, gu, gu.”
„Prestani da me obrađuješ”, samo to joj je rekao. „ I prekini to glupo gukanje."
Kit i Freni su otišli da sipaju benzin u kola I kupe hranu za večeru. Valjda će se uskoro vratiti u Vašington. Maks je jedva čekala da napuste taj pacovski motel i odu što dalje odatle. Ti užasni eksperimenti očito nisu izvođeni u opštoj bolnici Liberti. Ali odvijali su se negde u blizini. Bila je sigurna u to.
I lovci su bili u blizini. Osećala je to u vazduhu. Jednostavno je znala.
„ I ja ću te mrzeti zauvek”, reče Meti. „ Znaš li da si me obeležila možda za ceo život?” Tada se Pip razlajao iz sveg glasa.
Maks pomeri zavesu i ugleda kako jedno terensko vozilo, Dodž Durango, prilazi njihovoj kolibi.
Njeno srce potonu oko dva ipo miliona klometara. Duboko, duboko, još dublje u provaliju.
„Dodž" stade i trojica ljudi izađoše I rasporediše se ispred kolibe. Na sebi su imali normalnu odeću: faimerice, smeđe pantalone I tamne košulje. I pištolje. Velike, smrtonosne pištolje.
„Oh, je-bo teee", progunda Maks. „Metju, idi u spavaću sobu. Odmah." Metjuu oči ispadoše. „Hoćemo li to uraditi?”
„Samo idite! Odmah! Svi! U spavaću sobu.”
Jedan od ljudi je nosio crnu jaknu đrĺko majice i kapu sa dugačkim zaslonom, spuštenim iznad očiju. Bio je uredan I privlačan. On pogleda pravo u Maks i progovori prijatnim melodičnim glasom.
„Hej, zdravo, Maksimum. Vidim te. Ja sam Itan i hoću da izađeš napolje sa svojim društvom. Ako uradite šta vam kažem, niko neće biti povređen. Znam koliko vredite. Veruj mi, znam. Obožavam vas, deco. Baš vas obožavam."
Maksina čula počeše da zvone kada je čula njegov glas. Ne znajući zašto, ona pomisli: On je doktor. I stvarno je loš čovek. Najgori koga je ikada videla. Zatim oseti kako joj se perca na potiljku dižu i jeza joj priostruja kroz telo.
Našli su se u strahovitoj opasnosti i imali su samo jedan izlaz - prokleta ulazna vrata; ispred kojih su stajali oni sa pištoljima.
Prozor na kupatilu je bio tako mali da ni Vendi ne bi uspela da se provuče kroz njega. Maks skoči na noge i zaključa vrata.
„Roditelji će nam se vratiti svakog trenutka", doviknu zatim.
„Mislim da neće", reče Itan. „U stvari, viđeni su kako Kitovim kolima odlaze prema tržnici. Tako smo vas sada i otkrili. I još uvek su na tržnici, Maks. A danas, u toku dana, bili su i kod mene u bolnici. Pitam se zbog čega, mmmh? Znaš li ti, Maks?"
On diže pištolj prema prozoru. Zatim kučkin sin opali!
Hitac upozorenja!
Prozor od pločastog stakla puče, raspade se i rasu svuda po podu. Deca se instinktivno spustiše dole.

Oz strahovito kriknu i isturi grudi. Pip se strahovito razlaja.
Ali sve je to bilo posledica straha. Bili su u klopci.
Kao laboratorijski pacovi.
Samo što su jebeni pacovi bili ispred ulaznih vrata.

83

„Izađite odmah, deco. Maks! I ostali! Ovo vam je poslednja šansa. Ja imam mnogo obaveza.
Nemate pojma kakve probleme mi pravite. Izađite odmah ili ćete svi umreti!"
Oz, Maks, Piter i Vendi, Ikar, Metju; svih šestoro polako se postrojiše na škripavom drvenom tremu kolibe.
Šestoro dece.
Vrlo, vrlo posebne dece. Neprocenjivo vredne.
„Maks, nećemo vam nauditi", reče Itan. „Zaboravi to. Neće se desiti. Ako ne pokušate da bežite."
Ona klimnu glavom.
„Ne. Suviše smo ti vredni, je li tako? Vredimo mnogo novca. Mnogi ljudi žele deo nas. Šta još
hoćeš, drkadžijo?"
„Ne veruj mu ni reci", šapnu Oz pored nje. „Pogledaj mu oči. Pravi seronja. Laže."
„Znam da laže. Smiri se. Moramo da iskoristimo ovu groznu situaciju najbolje što možemo, Oze."
„Ne šapućite i nemojte učiniti nikakvu glupost", progovori Itan sasvim mirnim, pa ipak vrlo autoritativnim glasom.
Doktor? Naučnik? Vrlo loš tip. Zli blizanac Džordža Klunija, pomisli Maks. I hoće nas za nekakvu zbirku, zar ne? On je kolekcionar, je li? On vodi onu nelegalnu laboratoriju u Merilendu. Mora biti da je to on. Ima oči hladnokrvnog ubice.
„Oh, nećemo praviti gluposti", reče Oz. „Nismo mi glupi."
„Ne, naravno da niste", reče Itan. „Svi ste geniji. Znam to. Video sam rezultate vaših testova."
„Šta god ja uradim, ti uradi suprotno", šapnu Oz opet. „Volim te, Maks." Maks odjednom ostade bez daha. „Oze, nemoj."
„Rekao sam, bez došaptavanja, i to ozbiljno. Siđite sa trema deco. Odmah. To je naređenje.
Čujete li me?"
„Dobro, dobro", reče Maks. „Radimo sve što kažeš." Doktor Jezivi.
„Nećemo praviti gluposti", ponovi Oz. „Kao, da ti poverujemo samo za trenutak. Sad, Maks!" dreknu tada.
Oz poput munje uzleti na levo. Maks i ostali krenuše desno.
Šuma je bila bliža na desnoj strani. Oz će biti najduže izložen, ali on je bio i najbrži, najjači, alfa mužjak.
Doktor Itan Kejn odmahnu glavom, tiho opsova, pa dreknu: „Povuci!"
Odjednom se začu paljba iz bar dva, a možda i više pištolja. Maks i ostali još ne behu stigli do šume. Ona i mladunci su bili izloženi.
Zato se Oz vrati i preleti pravo iznad glava revolveraša. Učini mu se da vidi kako se prokleti Itan smeška. Doktor zatim pokaza na jug. Šta? Oz pogleda na tu stranu. Oh, sranje.
Jedan strelac je bio maskiran u zasedi na brdu. Bio je potpuno nepokretan. Puška je imala dug, crni optički nišan. Cev je gledala pravo njega između očiju.
Povuci!


84

Nije mogao da promaši. Trebalo je samo odlučiti koje dete da uzme. Male nakaze bile su vredne. Glavnom doktoru bili su potrebni živi, mada Marku Vinsentiju niko nije rekao zašto. On je znao proceduru. Ako ne budu mogli da ih pohvataju, jedno od njih treba ubiti. Zatim i drugo. A po potrebi i sve.
Kao gađanje glinenih golubova.
Marko Vinsenti se malo poigra sam sa sobom u mislima, da bi ubistvo učinio jednostavnijim.
Zamisli ih kao odvratne i bezbožne nakaze prirode.
Da, mnogo mu je pomoglo, a i tačno je, zar ne?
Mada, istini za volju, bili su zapanjujuće lepi, slični Mikelanđelovim skulpturama. A najmanji od njih je bio sladak da umreš. Ne...
Nakaze! Mutanti! Greške! Čudovišta!
Samo ih uzimaj. Učini svetu uslugu.
On pronađe u nišanu devojčicu - Maks... Maksimum. Čuo je da vredi desetine miliona i pitao se, ko bi je, do đavola, kupio. Evropljani? Japanci? Krpenjaci? Šta bi do đavola oni uradili s njom? Rastavili je i ponovo sastavili? Zbog čega li je Kejn u stvari želi? To mora biti nešto veće od novca, zar ne?
On pomeri optički nišan na malene, najmanje mete - Vendi I Pitera.
Po kome su dobili imena?... Po likovima iz Petra Pana? Pomisli da bi ako mogao da sredi jedno, dvoje... Maks i njenog brata, Metjua?
Hi Maks i Oza?... Oni očito predvode jato.
To bi verovatno izazvalo nesklad i nered, i učinilo da se ostali predaju.
Gledao ih je kako razgovaraju sa doktorom Kejnom na tremu... i se njih šestoro razleteše po vazduhu. Njihovi štosovi. Okej. Ako hoće tako da se igraju. Razdvojili su se. Odlično usklađeno. Savršeno. Svidelo mu se to.
A onda...
Bingo! Meta se postavi Marku tako očito, da je to već bilo kao gotovo.
Onaj snažni mužjak je poleteo pravo na njega. Je li primetio Marka i njegovu pušku? Verovatno jeste. Vid te dece bi trebalo da je izvrstan.
Nakaze prirode, tačno! Dođi i primi, letaču.
Ali, Isuse bože, taj mali je poleteo pravo na njega, sve veći i veći u nišanu njegove puške.
Dolazio je kao navođeni projektil.
Tako, pravo ispred, nije bilo ni zabavno. Tačno u krilo!
Marko se ukoči. Bio je tako nepokretan, da je osećao otkucaje sopstvenog srca i puls koji mu je kucao u vratu.
Nišan puške je lebdeo na korenu mužjakovog nosa.
Ne, neka bude desno oko... neka bude središte očne jabučice. On polako stisnu prst.

Pucanj odjeknu bučno, a buka kao da odleti za zrnom u letu. Dim se polako izvi iznad cevi puške.
A tada nešto pođe po zlu, strahovito po zlu.
Nešto mu se brzo približavalo sa ruba vidnog polja. Sa leva! Kako je to moguće?
Oh, Isuse, ne. Oh, jebote! Napravio je grešku. Veliku.
Jedna od malih nakaza, dečak, Piter, išao je pravo na njega. Dolazio je sa strane... malo tane lično, kao drugi vođeni projektil. Nije imao vremena da mu se skloni sa puta.
Ni da trepne.
Dečak udari Marka Vinsentija ispruženom rukom u punoj brzini. I pomeri snajper. Nešto - kamen - držao je u maloj ruci.
Krc! i Markov vrat jednostavno puče.
Bio je mrtav pre nego što je pao na zemlju.
Nulta sposobnost letenja.


85

Maks vrisnu: „Neeeeeeeeeeeeeeeee! Neeeeeeeeeeee! Neeeeeee-eeeeeee!"
Prestravljeno je gledala kako se Oz strmoglavljuje kroz drveće i pada prema tlu kao običan kamen u slobodnom padu.
Mogla je da uradi samo jedno. Nije imala apsolutno nikakav izbor.
Morala je da ode do njega. Odmah! Bez obzira na rizik po sebe samu. Otići! Odmah!
Njen svet se suzio toliko, da je iz njega isključeno sve osim Ozimandijasa. Ugledala je njegov tamni obris na zemlji ispod sebe, snažne udove iskrivljene pod izlomljenim i nemogućim uglovima, krila nakazno uvrnuta pod njim od strmoglavog pada.
A lice mu je ipak izgledalo nedirnuto, nepovređeno. Je li moguće da je preživeo? Mora da jeste.
Oh, Ozimandijase, volim te.
Njeno srce je htelo da se raspadne dok je sletala na šumsko tlo. Zatim pritrča i baci se pored Oza, pa mahnu rukom ispred njegovih raširenih očiju. Mrmljala je njegovo ime bez prekida.
Maks odgurnu jednu granu sa njegovih grudi i prisloni mu lice na grudni koš.
Nije začula otkucaje njegovog srca, niti je osetila dizanje i spuštanje grudi. Oh, Oze, zašto?
„To sam ja, Maks. Reci mi nešto, Oze. Pričaj sa mnom, prokletniče!"
Stisnu mu nos i pročisti disajne puteve. Disala je u njegova usta, dok joj se kosa nežno rasipala po njegovom licu. Pritiskala mu je grudi. Neprestano je izdisala vazduh u njega, usta na usta, opet i opet. Pa mu opet oslušnu grudi.
I dalje nije bilo reakcije. Čudno, strašno. Nemoguće. To se nije moglo desiti.
„Oze, molim te, diši", šapnu ona, uz strahoviti napor uzdržavajući suze. „Sećaš li se šta si rekao? Sećaš li se, Oze? Zauvek smo zajedno."
Ona trzajem raširi Ozovu košulju, a dugmad poodskakaše u prašinu i na borove iglice. Tada je ugledala strašnu, iskrzanu, potpuno groznu ranu. Bila je otvorena, dva prsta da stanu u nju.
„Neeeeeeee!"
Rana se nalazila na srcu orla tetoviranog na Ozovim grudima, tačno tamo gde je Maks bila upisana.
Oz ne može biti mrtav! To nije moguće.
Bio je pun života pre samo nekoliko sekundi. Tako snažan i lep. Gotovo da se setila kako je leteo, mašući krilima kao da ih goni mašina. Još uvek je čula kako je zove.
„Ne! Ne! Ne! Ne prihvatam ovo!" vrisnu, prekrivši ga svojim telom i krilima. Piter i Metju pristigoše do Maks, dok su im se tužni krici pretvarali u urlike. Sav univerzum se sada pretvorio u jedan jedini urlik.
„Pričaj sa mnom, Oze. Pričaj sa mnom, pričaj sa mnom. Molim te. Znam da možeš da me čuješ...
Oze", šaputala je ona, „bar mi kaži zbogom. Bar to. Oh, Ozimandijase, zašto?"
Nije primetila senke ljudi, ali osetila je kada je mreža za „velike ptice" pala na nju. Upravo to je i mislila - želeli su je živu, ako je moguće. Kakva šala! Zar ne shvataju da je mrtva. Unutra. Tamo, gde je to važno.
Maksin um se odvoji od tela. Kao iz velike daljine oseti kako je neko grubo diže i prebacuje preko ramena. Migoljila se i otimala iz sve snage, vrišteći iz sveg glasa: „Spusti me! Ubiću te! Kunem se da ću te ubiti!"
„Upozorio sam vas”,reče Itan Kejn, „ I vidi šta se sad desilo. A vredeo je na milione.”

Stara slika joj blesnu u mozgu. Čudno. Videla je da komšijska prugasta mačka može da dohvati vrapca na hranilici. Mačka je pretrčala preko dvorišta sa pticom u zubima, a ova je bila nepokretna, ali živa.
Maks se sada tako osećala. I dalje se odupirući iz sve snage. Trebalo je da ona i Ozimandijas zauvek ostanu zajedno.
Bili smo stvoreni jedno za drugo. Ovo ne može biti kraj.
To jednostavno ne može biti. Može li?
Može li?

Šesti deo
POTPUNO NOVI DAN


86

Oblaci su se teško nadvili nad mali, privatni aerodrom, južno od Bolnice. Asfalt je bio pust, sem malog jata tužnih golubova koji su tražili bubice na vreloj pisti.
Doktor Itan Kejn otkopča manžetnu desnog rukava svoje crne jakne i nestrpljivo pogleda na sat. Bilo je tri sata I sedam minuta posle podne.
Avion je kasnio trideset sedam minuta. Sve je bilo spremno. Do đavola! Gde li su?
Mrzeo je neefikasnost. Traćio je svoje dragoceno vreme. To je bilo neprihvatljivo.
Sem toga, Itan Kejn nije bio sam na aerodromu. Šestoro članova njegove medicinske ekipe bilo je povučeno sa svojih važnih poslova, još uvek u radnoj odeći, i nestrpljivo su očekivali dolazak aviona.Njegov bes je sve više rastao zbog tog kriminalnog traćenja vremena. To je bilo neoprostivo! Neko će platiti zbog toga.
Imao je važan posao u Bolnici, međutim, I ovaj odbor za doček je bio neophodan. Kroz nekoliko sati mogućnosti Hauerovog institute biće iskonšćene do maksimuma.
To će bit, proba pre upotrebe dolazeće pošiljke. Kejn je u sebi prelazio plan „skladištenja viškova”, kad ga prekide tutnjava dolazeće letelice.
„Već je prokleto vreme", odseče on. „Znate li koga ste pustili da vas čeka, imbecili?"
Buka je postajala sve jača i „embraer" ERJ 135"*( Brazilski mlazni avion za lokalni saobraćaj (prim, prev.)) izađe ispod oblačnog prekrivača. Njegov veličanstveni, aerodinamični oblik kao da se nekom čarolijom stvorio iznad dugačke i ravne piste.
Spust je protekao kao po loju. Čuo se prigušen jecaj kočnica i osetio udar vetra na zakrilca, i prastari, beli avion se zaustavi ni trideset metara od hangara.
Ljudi u plavim, avijatičarskim kombinezonima istrčaše iz zgrade za održavanje i potrčaše prema avionu. Stepenište je dovezeno do vrata kabine, i raspoloženje doktora Kejna se popravi.
Njegova čudesna nova pošiljka - živa, iz Njujorka - najzad je stigla. Napeto je gledao kako putnici jedan po jedan izlaze iz aviona.
Tridesetorica mladih ljudi između sedamnaest i dvadeset tri godine. Svi optimisti i hrabri, svi zdravi. Izađoše na stepenište i siđoše na asfalt, nalik na članove nekog tima profesionalnih sportista.
Doktor Kejn se osmehnu, pogledom milujući njihova mlada lica. Izgledali su savršeno, a samo to je važno.
Poznavao je te primerke bolje nego oni sami sebe. Znao je njihove krvne grupe i hematokrite. Znao im je visinu, težinu i dužinu kostiju. Znao je njihova nacionalna i rasna porekla, alergije i genetske predispozicije. Znao im je i imena, ali ne i lica, pa je pokušavao da pogodi koji je od njih Čarls, Tajrel, Bendi i Šon. Koji je onaj lepotan u pripijenoj, crnoj majici? Je li onaj krupni, mladi crnac u rebrastim pantalonama i zelenom džemperu Tajrel?
Ali zar je uopšte važno ko je ko?
Samo su delovi važni, a ne celina. Svi će oni uskoro biti oguljeni. A tada počinje njegov pravi posao.
Uskrsnuće. Vreme je. Najzad.
Jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji sveta. I nije stigao prerano za dobrobit njihove jadne civilizacije.

Tih trideset lepih primeraka predstavljalo je suštinu onog posebnog dana, koji je sada bio tako blizu.
Tih trideset - i pre svega, trideset korisnika.
Doktor Kejn pođe prema grupi žustrim korakom i raširenih ruku. „Dobrodošli", reče, privlačeći njihovu pažnju. „Dobro došli, dobro došli. Veliko mi je zadovoljstvo da vas vidim... uživo. Ne mogu vam opisati koliko sam srećan zbog toga.
„Ja sam doktor Itan Kejn, direktor Hauerovog instituta. Moje starije medicinsko osoblje takođe vam želi dobrodošlicu u Merilend I Opštu bolnicu Liberti.
„Zamislite samo! Izabrani ste da pođete sa nama na jedno izvanredno putovanje. Stvaraćete istoriju medicine i zaraditi lepu sumu novca, učestvujući u najzanimljivijem doživljaju koji ste ikada imali. To vam garantujem!
„Mladići, ovo je vaš srećan dan. Od vas zavisi budućnost Amerike! A sa tim, i ostatka sveta."
Uskrsnuće se odvijalo tačno po predviđenom planu. Donatori su uvedeni unutra. I svi korisnici će stići do večeri.

87

Želela sam da budem jaka, ali bila sam na kraju snage, što mi se do nedavno gotovo i nije događalo. Pa, bar do one večeri kada sam u šumi u Koloradu naišla na Maks.
Oh bože, jadni, slatki Oz je već bio mrtav. U šta smo se to uvalili? Ko će još poginuti dok se ovo ne završi? Kako da zaustavimo to ludilo? Kako da ga prekinemo?
Sedela sam na prednjem sedištu Kitovih kola, dok smo jurili Drumom 194 prema bolnici. Sa severa je duvao olujni vetar. Drhtala sam dok su olujni oblaci neodređene veličine zaklanjali kasno popodnevno sunce.
Deca, ona koja su preživela, zatvorena su u Bolnici ili njenoj okolini. Kit i ja smo toliko znali.
Dovoljno da se prestravimo. Da se uplašimo.
„Možda je, kad smo pobegli, trebalo da odvedem decu u Jezersku kuću", rekoh.
„Ne opterećuj se, Freni. Našli bi decu, gde god da ste otišli. Ja bih se radije obračunao sa njima. Ne vidim drugog izlaza. Voleo bih da već jesam, ali šta ćeš."
Pre jednog sata smo dobili poruku: Dođite da razgovaramo. Ne govorite nikome ili će deca pomreti. Požurite!
Imamo oči i uši u lokalnoj policiji. I u FBI-u! Ne želimo da povredimo decu... ali učinićemo
to.
Pip je ležao sklupčan pored mojih nogu, dok je Kit punom brzinom vozio tim uzanim, vijugavim
provincijskim drumovima. Moje misli su se stalno vraćale jadnom, slatkom Ozu. Još uvek sam čula kako mi govori da voli Maks i videla neverovatnu sreću na njegovlom licu i posebno u očima. Kao i u njenima. Bilo je nezamislivo okrutno i pomisliti da će on umreti tao mlad. Upravo je Emili Dikinson napisala: „Umiranje je divlja noć i novi drum." Ja ne mislim tako. Žao mi je, gospođice Emili. Umiranje je obično bez veze. To je trebalo da napišete. Ovo što ste napisali zvuči kul, ali je sranje.
Manje od jednog sata vožnje je bilo potrebno do Bolnice, ali ja sam izgubila svaki osećaj za vreme, pa i za prostor. Kad god bih pogledala prema Kitu, videla sam stranovitu napetost na njegovom licu. Dođite da razgovaramo... Ne želimo da povredimo decu.
Naposletku promrmljah Kitovo ime, a on posegnu za mnom I stisnu me čvrsto, gotovo previše.
Četiri stotine metara dalje, pokazah mu diskretni bronzani znak i Kit skrenu s glavnog puta na neosvetljen, uzani drum. Sam ponovni pogled na naziv Opšta bolnica Liberti uznemirio me je i uzburkao mi želudac.
Ubrzo naiđosmo na širok šljunčani prilazni put I Kit polako poveze njime. Šljunak je škripao pod točkovima.
Upravo je trebalo da uđemo u polukrug I zaustavimo se ispred zgrade, kad nam par kad nam par krupnih momaka u žutim kišnim mantilima s kapuljačama, prepreči put.
„Pažljivo od njih. Odbor za doček”, rece Krt. „Treba li da se osećamo počašćenim?”
„Naravno, kladim se das u siledžije tu samo zbog nas.”
„Nisi li nekome rekao, Kite? Ni nekolicini bliskih prijatelja u birou?” upitah ga.
On ne progovori i ne odgovori na moje pitanje. Je li rekao nekome u FBI-u? Šta je naumio?
Jedan od tipova u žutom pokaza ka internoj rampi i Kit kroz maglu poveze na tu stranu. Rampa je završavala u podnožju platform za utovar I istovar. Bože, bilo je sablasno. Gotovo nepodnošljivo.
Kit zakoči, ali ostavi motor upaljen.

„To je to, kraj puta”, reče jedan od žutih mantila. Baš simpatično od njega. Uglađeno.
On otvori Kitova vrata; onaj, drugi gad otvori moja. „ Madam”, reče moj gad dubokim glasom, „ ovuda molimvas. Očekuju vas.”
Od tog trenutka sve je bilo pomalo užurbano I zamagljeno. U stvari, vrlo zamagljeno. Sećam se da je Pip digao nogu pored zida. „Pametan dečko”, šapnuh ja.
Sećam se da su mi naredili da stavim ruke na platformu za utovar dok mi je hladna kiša probijala odeću.
Sećam se da su me ispipali. Od glave do pete. Poželala sam da nekoga tresnem po licu, ali sam se uzdržala. Sećam se oštrog uboda igle u desni biceps.
Sećam se zamagljenih lica dok sam okretala glavu, da bih ugledala ozbiljne izraze na licima tih finih bitangi.
Ne sećam se ničega posle toga. Dok se nisam probudila.
U kavezu.


88

Ozimandijas priđe blizu - čudesno blizu - i poljubi Maks u usta.
Njegov ukus je uvek bio tako čist, sladak i dobar. Zatim šapnu: „Zbogom za sada, moja draga devojko."
„Ne! Ne!" zavrišta Maks. „Molim te, Oze, vrati se! Ne ostavljaj me opet. Ozimandijase!"
Trgla se opijenosti kao da izranja iz dubina okeana. odupirala se svesti, misleći samo na Oza, držeći se njega. Slike su joj prolazile ispred očiju; čula je smeh. Zamišljala je kako leti sa njim, lebde iznad oblaka, miluje ga.
Ali sve je to lažno sranje. Ozimandijas je mrtav. Ovo nije bajka sa srećnim krajem.
Ovo je svet - kako ga ljudi vide, kakav žele. Tako tužno, takvo traćenje potencijala, sramota. Maks progleda i obuhvati pogledom svoju groznu i omrznutu okolinu.
Nalazila se u nekoj prepunoj, smradnoj i mračnoj prostoriji bez prozora u Bolnici. Zatvor! Gore nego zatvor. Pakao! Ne, to je bilo gore od maštarije koju ljudi nazivaju paklom.
Preko puta nje su stajali nekakav čelični umivaonik i nekakvi ormani. kao i veliki sat sa belim brojčanikom. Na njemu je pisalo 4.36, mada ona nije pojma imala da li je pre ili posle podne, pa čak ni kojeg dana.
Nalazila se u nekom užasnom, zaključanom, kavezu. Tačno ga je premerila: sto pedeset santimetara dug, devedeset visok, šezdeset dubok. Taman koliko je potrebno za psa prosečne veličine.
Na susednom zidu je bilo još kaveza. Uspela je da razazna dvoje utučenih čimpanzi, tri kratkonoga psa, policu na kojoj su stajali kavezi sa zečevima i belim miševima.
Opet je postala laboratorijsko zamorče.
Maks nastavi pogledom da pretražuje prostoriju, dok ne ugleda Pitera i Vendi. Bože moj! I tri mala bića su bila zatvorena u kavez. Neverovatno tužno. Blizanci su bili nepokretni, ali činilo joj se da dišu.
Da li?
I gde je Metju? Ajk?
Freni i Kit?
Maks primeti da dno njenog kaveza prekrivaju iscepane novine. Dobila je takođe i dve čokolade sa kikirikijem i flašu vode. Baš je briga. Nije bila ni gladna ni žedna. Želela je da umre. Nije podnosila zarobljeništvo - sada, pošto je osetila slobodu.
Papirni ležaj je šuštao dok je tražila bezbolan položaj. Ali kao da ga nađe? Sve ju je bolelo.
Vrata laboratorije se otvoriše i udariše je. Neko uđe u polumrak i zatvori vrata. Bio je to prokleti Kejn, koga je prezirala. Voda neljudi- Slušala je o njemu još od kada je bila u Školi - a sada je bio tu - čudovište nad čudovištima.
„Zdravo, Maks", reče on, prilazeći njenom kavezu. „Dobio sam rezultate tvojih poslednjih testova. Tvoja inteligencija je izvan skale. To je izvanredno. Ne možemo ni da ti izmerimo koeficijent inteligencije. Pa, zar nismo puni iznenađenja?"
„Ma, zar nismo puni sranja?" zalaja ona na njega.
„Hej, hej. Zaista me izbacuješ iz cipela. Čak si i zabavna."

„Da, i ti si pravi krik. Treba da te uzmu za voditelja u Subotom uveče uživo. Hoćeš li nas pustiti? Naravno da nećeš!"
„Pa ne. Neću. Ali hteo sam samo da ti kažem da si pametna klinka. Šteta je što su ti unutrašnji organi tako - kako bih rekao? - neobični. Ali imam i ja iznenađenje za tebe."
Maks je prokleto mrzela iznenađenja. Ona su uvek, uvek loša. Zatvorila je oči. Sklonila je pogled.
Jiajde, Maks, pokaži mi mali osmeh. Svideće ti se ovo."
Ona naposletku otvori oči i pogleda prema svom smrtnom neprijatelju. „Šta je to?"
„Vidi", reče Itan Kejn. On uključi svetio, da osvetli zadnji deo prostorije. „I tvoji prijatelji su ovde. Freni, Kit, svi. Sem, naravno, Ozimandijasa." Kejn se opet osmehnu. Koji je to bio krik, koji šaljivdžija.
Ako samo bude mogla, ako joj se ikada pruži prilika, slomiće mu vrat. Slomiti.
Mu. Vrat.


89

Uskrsnuće je počinjalo i ništa više neće biti isto, i to uglavnom zbog toga što budale sveta jednostavno nisu primetile da ono dolazi. Nauka će promeniti shvatanje etike života i smrti. Promeniće način na koji ljudski rod shvata život u praktično svim zemljama sveta. Dostignuća medicine sručiće se na Zemlju i imaće isti eksplozivni efekat kao i meteorska oluja.
Patriša Svenson je čvrsto stiskala muževljevu ruku dok se njihov čarter avion približavao skromnom aerodromu u ustalasanim brdima Merilenda.
Patrišine bistre, sive oči bile su pune saosećanja za njenog Rodžera, koji se neprestano budio i opet padao u san. Njegov kancer se toliko razvio, da niko nije mogao, ili hteo, da izvodi nove operacije; kancer mu je metastazirao, sa debelog creva na pluća i proširio se na jetru.
Rodžer Stivenson, njen vrlo talentovani i neobično darežljivi muž je imao još samo nekoliko dana života pred sobom. Ako je imao i njih, trebalo je da bude tu... jer svet nije smeo dozvoliti da ga izgubi. Patriša je iskreno verovala u to. Kao, očito, i osoblje Bolnice.
Kada je kapetan objavio da će avion sleteti, osamdesetogodišnja žena se okrenula i zakopčala pojas svog muža. Poljubila ga je u obraz, pa podesila naslon sedišta od svetio zelene kože, da bi on sedeo uspravno.
Popravila je prekrivač od svetloplavog kašmira na njegovom krilu. Na taj dodir, on otvori oči, malo ošamućen.
„Peti? Jesi li to ti?"
„Jesam, dragi. Tu sam. Uvek ću biti tu. Uspeli smo, Rodžere. Zaista smo uspeli."
I ona i Rodžer su nosili najbolju odeću koja se može kupiti: kašmir, tvid i naručene cipele od po tri hiljade dolara. Avion je koštao sedam miliona i pripadao im je, kao i kuće u Dalasu i Palm Biču, i na Bermudama. Neprestano se govorilo da novac ne može da kupi sreću, međutim, ko god da je to rekao, pogrešio je. Novac možda ne može uvek da donese sreću, ali sigurno je da može.
Patriša je milovala Rodžerove pegave ruke i sa ljubavlju gledala njegovo lice. Znala je svaku njegovu liniju i boru, razdeljak kose, drhtaj prstiju sada, sve njegove apetite i odvratnosti, i često pominjane priče. Peti je znala Rodžera gotovo celog života. Bili su ljubavnici od početka svojih dvadesetih godina i supružnici pedeset sedam godina. Peti Džo Klark Stivenson, poreklom iz Lejk Foresta u Ilinoisu, bogata naslednica, diplomac Vašara, upravnica Fondacije Dalas simfonije, dobrotvor, majka petoro dece, baka četrnaestoro unučadi, oseti grč u stomaku kada je avion počeo da se spušta.
Ona baci kratak pogled na pistu ispod njih, pre nego što je zatvorila oči. Molila se da je to što će učiniti ispravno - da je po njegovoj volji. Naravno da jeste! Rodžer je bio toliko važan, ne samo njoj, već celom svetu. Kao sjajan inženjer, osnovao je ne jednu, već dve kompaniji Fortuna 500; proveo je jedan mandat i kao predsednik; zatim je bio blizak savetnik još dvojici predsednika. Naravno da mora da živi! Jer, bio je toliko zaslužan.
Avion je meko aterirao, lagano poljubio asfalt i brzo se zaustavio. Preterano ljubazan mladi kapetan došao je u putničko odeljenje, da proveri jesu li Stivensonovi dobro. Zatim ih je lično ispratio iz aviona.
Dok su savim polako silazili niz stepenište, ona ugleda jedinog čoveka kome je verovala. Doktor Itan Kejn je stajao u podnožju stepeništa. Dovezao je invalidska kolica za Rodžera. Osmehivao se široko, a ona diže ruku u znak pozdrava.

„Vidi, Rodžere. Tu je Itan! Oh, bože, sada je sve u redu."
Na aerodromskom parkingu, direktno iza Doktor Kejna, bili su i drugi privatni avioni, ukupno dvadeset tri. Još dva su upravo sletala. Još neki su čekali dozvolu za sletanje.
Svi učesnici Uskrsnuća bili su tu.
Izabrani.

90

Bili su u pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim, pa nekoliko njih i u osamdesetim godinama.
Svi su bili svetski industrijalci, naučnici i državnici. Moćnici, gospodari svemira, svojevremene legende. Svi do jednog, muškarci.
Izabrani.
Nosili su skupu odeću, uglavnom tamnih boja; svi, sem nekoliko invalida, na izlasku iz aviona imali su gordo, uspravno držanje. Bili su naviknuti da naređuju, da potpuno kontrolišu život oko sebe. Itan Kejn je gledao kako mu ti ljudi prilaze, čak je i on osetio jezu od tog prizora. U stvari,
ironiju spašavanja tih nekoliko ljudi.
On i njegovi hirurzi su stajali u redu za doček i pozdravljali svakog od tih moćnika sa potrebnim poštovanjem. Ovi su bili naviknuti na to i ništa manje nisu ni očekivali, čak ni tu, gde su došli kao prosjaci kralju.
Doktor Kejn lako dodirnu ruku aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država, ali zatim ga požuri dalje, efektivno prekidajući zadržavanje.
Iza predsednika bio je neko mnogo važniji i moćniji, i neizmerno vredniji da se spasi, najistaknutiji nemački naučnik; genije, koji je bio gotovo ravan samom Kejnu.
A iza njega, neko još značajniji - iz Kine.
Itan je bez napora proćaskao sa svakim od njih i posebno lako se osmehivao svoj tridesetorici.
Oni su bili izabrani - kao i on.
Oni su bili poslednja, najbolja nada za svet.


91

Glasno stenjanje, ili možda hrkanje probudilo me je iz najdubljeg i možda najjezivijeg sna u mom životu.
Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim da sam tu strahovitu buku proizvodila ja.
Dobro je bilo - što sam još uvek živa.
Bila sam audio i vizuelno dezorijentisana, jedva sam shvatala gde da pogledam. Gde sam to?
Tada začuh kako me Kit tiho zove. I on je bio živ. Oboje smo bili. I u Bolnici.
Ali zašto? upitah se. Hoćemo li biti upotrebljeni za razmenu? Je li to u pitanju? Kit i ja smo bili živi jer bi smo tokom sledećih nekoliko sati mogli biti upotrebljeni za uticaj na decu. Kakve uloge su njima dodeljene u ovome što se dešava? Što je Maks nazvala Uskrsnućem. Zbog čega su oni tako važni? Bila sam izbezumljena zbog tog pitanja.
„Kite?" promrmljah. „To si stvarno ti? ili opet sanjam?"
„Freni", reče on. „Frensis Džejn, ja sam. Živ, kakav jesam. Beda uvek voli društvo."
Ja se okrenuh na stranu i učini mi se kao da se okrećem u vodi. Oh, bože! Prvo ugledah Maks i nemoćno joj mahnuh prstima. Zatim se okrenuh prema Kitu, koji je bio u kavezu dijagonalno od mog.
„Gde smo?" upitah.
„U bolnici Liberti", šapnu on. „Nismo mogli dobiti zasebnu sobu."
Tačno. U čeličnim kavezima korišćenim za držanje laboratorijskih životinja. Čekali smo Uskrsnuće, šta god to značilo."
A i dolazila sam sebi od morfijumske opijenosti.
„Jesi li dobro?" upita me Kit. „Koliko je moguće?"
„Ne znam", rekoh slabim glasom. „Glava mi je teška pedeset kilograma. A ti?"
„Sve bih izlečio jednim udarcem po doktoru Itanu Kejnu. Tamo se nešto dešava. Zbog toga trenutno ne obraćaju pažnju na nas."
Oglasi se i Maks sa druge strane prostorije. Bila je besna. „Ja moram da izađem odavde.
Slomiću vrat doktoru Kejnu. To sam obećala Ozimandiiasu."
„Smiri se, Maks", rekoh joj. Zatim iz sve snage zatresoh šipke svog kaveza.
Bili smo u kavezima kakve sam i sama koristila, pa sam dobro poznavala taj model. Da biste ga otvorili, trebalo je stisnuti dve lajsne između kojih se nalazi opružica, da bi jezičak ispao iz ležišta. Iza reze se nalazila teška, metalna ploča, tako da je bilo nemoguće stisnuti lajsne iz samog kaveza. To niko ne bi mogao. Zbog toga je straža bila napolju, a ne tu, sa nama. Bili smo u klopci.
Gledala sam Maks dok je u sebi žurno razmatrala sve mogućnosti. Bila je modra od ogorčenja, ali nije se predavala.
„Freni, jesi li čitala Kavaljer i leš? Tu ima jedan lik, zove se Spasilac", doviknu ona iz svog kaveza.
„Maks, o čemu pričaš?" upitah.
„O bekstvu do đavola odavde. Bar pokušavam." Jedva sam poverovala u ono što sam zatim videla. Ovo je bila Maks u najboljem izdanju.
Gledala sam kako širi šipke svoga kaveza dovoljno da joj ruka prođe između njih. Bila je neverovatno jaka. Neizmerno. Ja to ponekad zaboravim.
Stisnula je lajsne. Jezičak istog trenutka iskoči iz svog metalnog ležišta i Maks otvori vrata.
„Ja sam jaka devojka i koeficijent inteligencije mi je neizmeran", reče ona sa prizvukom prkosa,

od koga meni srce poskoči.
U hodniku se začuše koraci, kao da više ljudi ide prema nama. Žurno.
„Dozvolite da ja ovo sredim", reče Maks. „Uživaću." Ona pođe prema čelikom okovanim vratima.
„Maks, vrati se!" viknuh ja. „Ne izlazi tamo."
„Ne brini za mene", reče Maks.
Zatim trzajem otvori vrata i izađe napolje.
Začuše se tri hica i meni srce stade. Maks vrisnu. Zatim tišina. Grobna tišina tokom nekoliko sekundi.
Vrata se naposletku otvoriše. Nekoliko doktora uleti u prostoriju u kojoj smo mi bili zatvoreni.
„Šta se desilo Maks?" dreknuh ja. „Gde je ona? Gde je Maks? Je li povređena?"
Umesto odgovora, jedan od doktora mi zari iglu u ruku. Videh kako neki drugi doktor bode Kita u butinu.
Tada se svetio opet ugasi, ali ja pre toga prošaptah ili viknuh: „Maks, draga Maks."


92

Kit se probudio sa neizdrživim pritiskom na potiljku i užasnim osećajem, kakav nikada ranije nije imao, niti je mislio da je moguć. U glavi mu je neprestano odjekivala stara pesma Dorsa: „Ovo je kraj... kraj, moj prijatelju." Bio je takođe i premešten u neku drugu prostoriju Bolnice. Freni, deca i Maks više nisu bili tu.
Nestvarnost... Ga...
Je...
Preuzimala.
Sasvim polako, oklevajući, pokuša da pogleda okolo. Bila mu je potrebna orijentacija. Gotovo da je mogao da čuje kako mu oči prelaze sa jedne na drugu stranu.
Nekoliko sekundi je bilo potrebno Kitu da shvati da je vezan za invalidska kolica i da može da pokrene samo glavu. Mada, sa mesta gde se nalazio, imao je pregled cele prostorije. Bolji nego što je želeo.
Svuda okolo bili su leševi. Mladi, goli, sasvim mrtvi ljudi. Odnedavna mrtvi. Svi muškarci. Na nosilima ostavljenim nemarno, u raznim položajima, kao da niko nije mario - a očito, i nije.
Ovo su žrtve ubistava, pomisli on. Ovo je klanica. Ja sam u klanici. Tela su precizno i potpuno očišćena.
Zašto? I zašto su sve muškarci? Šta je, za ime boga, to Uskrsnuće? Ko treba da ustane iz mrtvih? Ovi jadnici sa nosila, sigurno ne.
„Isuse, bože svemogući", prošaputa Kit najzad. „Pomozi nam."
Užasi se jednostavno nisu prekidali, a on je imao jeziv osećaj da je i sam sledeći na redu za komadanje.
Nestvarnost... Ga...
Je...
Preuzela.

93

Bože, ovde je tako prokleto hladno, pomisli Kit.
Kakvo je ovo mesto? Frižider za meso? Bolnička mrtvačnica? Šta?
Neka je i neka visoko-tehnološka medicinska mrtvačnica. Neka tela budu leševi za legitimno proučavanje.
Ali sva ta tela su pripadala mladim ljudima. Tinejdžerima ili mlađim dvadesetogodišnjacima.
Praktično, deci.
Jesam li ja sledeći? Za vađenje utrobe?
Kitov strah za Freni i decu naposletku je nadvladao sopstvenu užasnu situaciju, obuzeo ga je strahovit osećaj krivice, ali nije mogao sebi da dozvoli luksuz očajavanja. Morao je da se izgubi odatle. Ali kakav je to totalni škripac bio! Kako da pobegne!
A kako da ne pokuša?
Morao je da otkrije šta se dogodilo sa Maks. Je li ubijena? A Freni? Gde su one? I zašto je samo on u frižideru?
On se nagnu nazad, napinjući svoje tesne vezove, i kolica najzad poskočiše unatrag. Zatim se prevrnuše!
Kit pade na rame, koje ga đavolski zaboli. Polako, brzi. Ponekad si tako žustar.
Upravo u tom trenutku, vrata prostorije se otvoriše i uđe doktor Itan Kejn. On kao da je svuda stizao i sve držao u svojim rukama.
„Hej, hej", reče on Kitu. „Hoćete li da pobegnete? Nada je večni pokretač, zar ne? Ali izgleda da ste imali malu nezgodu. Nema problema", reče. „Odmah ćemo vas srediti."
Zatim snažno šutnu Kita u rebra. Isuse, kako boli! To stvarno, stvarno boli! Ko je ovaj tip - Mengele?
Kit se nije predavao. Želeo je. Ali neće se predati. To mu nije bilo u karakteru.
„Doktore Kejne. Sad, kad sam se probudio, hajde da razgovaramo. Primetiće da nema dece. A posle će videti da nema ni mene."
„Nećete im nedostajati toliko, koliko mislite. Pobrinuo sam se za sve to. Žao mi je što nemam vremena za ćaskanje", reče Kejn. „Siguran sam da imate mnoštvo očaravajućih pitanja i primedaba, ali trenutno su nam prostorije prebukirane."
„Slušajte me!" pobesne Kit. Jednostavno nije mogao ni da se pomeri. Ni za centimetar.
A Itan Kejn ode dalje, ignorišući ga. Kit se osećao potpuno bespomoćnim, kao buba uhvaćena u paučinu. Kejn ih nikako neće ostaviti u životu.
Gledao je kako doktor odlazi do zida sa ormanima iznad umivaonika i uzima špric i jednu boćicu. Šta to doktor Smrt sada radi?
Stavio je iglu na špric, zario vrh u gumen, čep bočice i povukao tečnost. Opet je prišao Kitu.
„Kažite mi samo šta želite”, reče Kit. „Kazaću vam istinu. Sve što znam.” Itan Kejn se tiho nasmeja. „Ovo će boleti , reče.


94

Sve je bilo tako neverovatno zbunjujuće. Haotično. Beznadežno. Došla sam seb, iz omamljenost, u kancelariji Itana Kejna.
Bila sam pažljivo, smišljeno okrenuta tako da gledam balon od oko sedam ipo litara, napunjen nekim rastvorom po kome su plutale desetine nekih tamnih predmeta.
Pokušah da fokusiram pogled.
Kakve su one crvenkaste stvarčice? Onda shvatih šta su ti ploveći oblici: srca fetusa... Srca nerođene dece!
Prošaputah: „Bože moj, bože moj, zašto si me napustio? Zašto sada?”
I to nije bilo sve. Bila sam vezana u invalidskim kolicima. A doktor Kejn je sasvim mirno radio za svojim stolom. „Hoću sa vama da razgovaram o deci", reče mi, ne dižući pogled sa onoga sto je pisao. „Možete biti od pomoći. Moram da saznam što više o onome što je urađeno na njima u Školi. Znam da ste detaljno ispitali decu.
„Gde su deca?" upitah čim sam uspela da ugovorim nekoliko reči.
„Oh oni su dobro. Ali jebeš decu. Ja hoću da provedem izvesno korisno vreme sa vama, doktorko O'Nil. Imam osećaj da možete razumeti moj rad bolje nego što to mislite. Bih ste u toj Školi.Sigurno je da znate korisne informacije o toj deci-pticama. Vi ste veterinar. Ja nisam. Možete mi pomoći u mom radu. Ako to budete hteli."
„Ne bih ti pomogla ni da ti zastane pileća kost u grlu", rekoh sa odvratnošću.
Kejnovo lice postade hladno. „Dobro rečeno. Za kretenušu iz naselja kamp-prikolica, poput tebe. Sad me dobro čuj, Freni. Nemoj ni da zucneš, jer ću ti odseći jezik.
„Zar ne shvataš vrednost poboljšanja i produžetka ljudskog života? Moraš to shvatiti! Prošlog meseca 'uskrsnuli' smo jednog londonskog matematičkog genija. Svetu su očajnički potrebni ljudi sa genijem. Može se samo pretpostavljati šta će njegov um stvoriti u dolazećim decenijama! Shvataš li šta govorim? Bar malo? Možeš li da prevaziđeš svoj jadni i zastareli moralni sistem?
„Sad možeš da govoriš. Freni? Radila si testove sa Maksimum. Kaži mi šta si tačno saznala.
Dobre i loše strane."
„Ni u ludilu!" izdrah se ja. „Šta se ovde dešava? Šta je Uskrsnuće?"
Kejn ustade iza stola. „Šta je Uskrsnuće? Gde da počnem? Okej, poveriću ti jednu tajnu. Našu tajnu. Ja sam jedan od prvih korisnika", reče. „Novi organi, a u mom slučaju, novo telo i glava!"
Osećala sam kao da se zemlja zaustavila dok sam pokušavala da pojmim ono što sam upravo čula. Gledala sam njegovu lepu, glatku kožu, svetio plave oči, i bujnu, gustu kosu.
On se opet onako sjajno osmehnu. Znao je da me je tog trenutka zapanjio.
„Ja sam doktor Harold Hauer. Onaj Harold Hauer. Nisam poginuo u onoj saobraćajnoj nesreći, pre jedanaest godina. Uskrsao sam. Zar ti se ne čini da izgledam strahovito dobro za devedesetčetvorogodišnjaka?"


95

Doktor Harold Hauer je bio živ i izgledao kao da je u četrdesetim godinama. Dok sam ja, još uvek zapanjena i šokirana, pokušavala to da shvatim, Itan Kejn je pogurao moja kolica iz svoje kancelarije. Brzo! Vozio me je negde.
„Imam devedeset četiri godine i neograničenu perspektivu. A i pametniji sam nego što sam bio. Voleo bih da mogu to da kažem i za tebe, doktorko O'Nil. Jasno je da nećeš da mi pomogneš, pa od kakve si mi koristi? Da držiš decu u redu? Možda. Kaži mi, onda, sličnosti i razlike između Maks i ptica na koje fizički liči. Odakle joj ta snaga? I inteligencija?"
„Neću", rekoh.
„Dobro onda. Mogu da kontrolišem male gadove i bez tebe. Toliko o sitnim umovima poput tvoga. Moja žena je pametnija - a ona je robot."
Izgurao je moja kolica u odeljenje okrečeno u boju jajeta, puno uspavanih pacijenata. Tu je bilo sigurno desetak ljudi, i svi su dobijali rastvor hranljve infuzije.
Svi pacijenti su na glavi imali metalni šlem, povezan sa monitorom iznad njih. Na svakom monitoru odvijao se drugačiji film. Bili su to filmovi raznih žanrova, od drama, preko romansi, do filmova o prirodi.
„Kakvi su ovo filmovi?" upitah. „Čemu služe?"
Kejn-Hauer priđe podnožju jednog od kreveta, zagledan u monitor, ne obraćajući više pažnju na mene.
„Oh, ovo je spektakularno", reče za podvodni snimak jedne predivne ribe, kakvu ja još nisam videla. Zatim pogleda prema meni. »Ovo je Soba snova, a to, što vidiš je simulirana stvarnost - u saradnji čoveka i mašine. Vidiš, u šlemu se nalaze elektrode koje stimulišu pojedine zone pacijentovog mozga. Mi ih stimulišemo i pacijent zatim misli, zamišlja ili se seća, a priča koja je stvorena, stvarnija je za pacijenta od same stvarnosti", reče. „Ovde gledaš pacijentove snove."
Nisam želela da budem očarana, ali bila sam. Prelazila sam pogledom sa jednog na drugi monitor, gledajući žive slike: jedrenjake, strasne poljupce, odnos, balet, apstraktnu umetnost, trku, burdelj, palatu.
Tada mi pogled privuče nešto zaista skaradno. Srce mi zalupa toliko jako, da osetih bol u grudima.
Ugledah u jednom krevetu oblik devojčice od samo četiri ili pet godina. Lane i njegova majka su se nežno njuškali na njenom ekranu. To je njen san, zar ne?
Pokušah da malo bolje vidim lice devojčice. Ali znala sam da sam ga već ranije videla. Na fotografijama u njegovoj kancelariji. * „To je Sisi", rekoh. „Tvoja, rođena kćerka. Bože moj, šta si joj to uradio?"
Doktor Lešinar se zatečeno nasmeja. „Pa, da, to dete sam nazvao Sisi. Ali ustavri i nije moja kćerka. Ta devojčica ima vrlo posebne organe i čuvam je za jednog primaoca iz Nemačke"
Čudovište primeti moj pogled užasa i odvratnosti. „Nemoj mi suditi, kravo. Sad počinješ ozbiljno da me nerviraš."
Vreme pitanja i odgovora je očito bilo završeno. Doktor Kejn-Hauer odgura moja kolica do kraja obližnjeg niza pacijenata.
Još jedan šok! Moje srce zaista nije bilo spremno za sve to.
Tu je, do pazuha u uštirkanim, belim čaršavima bio neko, koga nisam bila sigurna da ću ikada

više videti.
Kit.
Na glavi mu je bio šlem za simuliranu stvarnost. Na licu mu je bio blag, pospan izraz. Neki doktor mu je nešto radio, leđima okrenut prema vratima.
Na ekranu se odvijala utakmica bezbola. Bio je to Kitov omiljeni Fenvej park i ja sam gledala sa dobrog mesta, kod houm plejta. Lopta je dolazila oštro i brzo...
„Šta mu to radite?" vrisnuh.
„Pružamo mu najbolji provod koji je imao u životu", reče Kejn-Hauer. „A sačuvali smo krevet i za tebe, Freni. Lepo sanjaj. Oh, uzgred, Freni, vidi ovo. Gledaj pažljivo. Oh, doktore?" doviknu kroz prostoriju.
Lekar koji je radio na Kitu okrenu se prema nama, ja se umalo ne onesvestih. Ne znam zašto nisam.
Doktor koji je stajao pored Kita bio je drugi doktor Itan Kejn. Pljunuti jebeni duplikat.
„Ne uzbuđujte se", reče mi duplikat doktora Kejna. „Ja sam niko; običan klon."

96

Bila sam izbezumljena uskovitlanim mislima o tome, što se tu dešava. Bolnica. Kejn-Hauer. Njegov robotski klon. Maks? Je li živa? A šta je Uskrsnuće? Šta se uskrsava? Šta znači ta šifra koju su izabrali?
Odjednom začuh glasno zujanje nekog električnog aparata, propraćeno grebanjem nekog metala po mom skalpu.
Tada nešto meko i lagao poče da mi pada na ramena. Shvatih da je to moja, rođena kosa. Obrijali su me do glave. Ostala sam ćelava.
Jedan bolničar preseče lepljivu traku kojom sam bila vezana za invalidska kolica, pa me grubo prebaciše na čelični pokretni krevet. Ja zamahnuh rukom prema njemu, ali on se samo nasmeja.
„Opustite se", reče. „Ovo je smešniji deo. Bar za mene." Ubode mi još jednu iglu.
Bum. Izletela sam svetlosnom brzinom. A gad me je slagao.
Nije bilo izleta u simuliranu stvarnost za mene. Nikakvog šlema, ni udobnog kreveta u Sobi snova. U ruku mi je zarivena igla i to je bilo to: smrt, ružna i prljava.
Ja ustadoh sa kreveta, ili je to učinio moj „duh" ili „duša", ili „astralno telo."
Odlebdeh do ugla prostorije i ostadoh tu da lebdim, sa licem na dole, dok mi je bolničar navlačio čaršav preko glave. Završeno je sa mnom. Tek tako.
Nisam bila u stanju dovoljno brzo da pojmim svoj šok. Još pre nekolito sekundi bila sam živa. Sada sam bila mrtva. Ni sa kim se nisam oprostila, niti se propisno pripremila za ovaj trenutak. Imam samo trideset četiri godine, pomislih i zasuzih.
Pre nego što sam stigla da nastavim u istom stilu, bila sam povučena kroz plafon. Crnilo mi se kao da me je neka ruka uhvatila iza leđa za vrat i da imam žicu u leđima, zakačenu za neki čekrk gore, na nebu.
Prođoh i iznad, kroz pod, baš onako, kako sam gledala da se to dešava u filmovima o duhovima.
Bila sam tu, a niša bila.
Niko me nije primetio, niti je šta ometalo moj prolazak, dok sam lebdela kroz prijemno odeljenje, gde sam bila prethodnog dana sa Kitom. Dok sam prolazila kroz podove bolnice, osećala sam kako moja patnja nestaje i smenjuje je smirenost kakvu nikada ranije nisam osetila.
Nisam baš previše religiozna, ali u Boga verujem. Neko ili nešto me je sada vuklo, odvlačeći me od mog zemaljskog života i briga. Bila sam svesna nedostatka kontrole i osećala olakšanje zbog udaljavanja od svojih odgovornosti i tuge.
I dalje sam volela Kita, Maks i decu, ali nisam mogla da brinem ni o kome. To sam sada shvatila. Moje telo je izašlo kroz krov bolnice i iznenađeno primetih da je napolju dan. Sinoćna oluja je natopila prirodu, i kapi rose su se presijavale kao dijamanti na vrhovima drveća.
Ja sam se i dalje bez napora uspinjala i odjednom ugledah onaj vijugavi seoski drum, kojim smo se Kit i ja tek nedavno dovezli. Brda su mi izgledala veličanstveno, kao da je izgužvani pamučni prekrivač ostavljen dole. osećala sam kako mi toplo sunce greje leđa, i to je bilo natprirodno smirujuće.
Jato ptica proleti ispod mene, i sa zapanjujućom jasnoćom sam videla detalje njihovog perja. Ispružih ruke i ugledah istu košulju od teksas-platna koju sam nosila danima i zalomljene nokte -
to jesu bile moje ruke.

Pređoh rukama preko obrijane glave i dopade mi se taj osećaj.
Pokušah da promenim pravac kretanja, međutim, sa tim astralnim telom nisam dobila i mlazni pogon. Putovala sam samo u jednom smeru i to na gore.
Uzdižući se, ugledah ceo rezervoar Libertija, i eno, grad Baltimor sa rekama koje teku prema zalivu Čispik. Pretpostavila sam da sam sada na visini od tri kilometra, i uzdizala se i dalje. Pejsaž je bio minijaturan, kola sitna, kuće i druge građevine poput igračaka bile razbacane po okolini.
Ja sam bila obavljena mekom maglom, koju sam osećala kao blagoslov. Bila sam pročišćena.
Osvežena. Iskupljena.
Oblačni prekrivač kao da se tek posle dugog vremena uklonio, i ja videh da se nalazim visoko iznad Atlanskog okeana.
Voda je bila jasno plava pored obale, da bi prešla u tamno plavu sa belim tačkama, što je sve izgledalo zapanjujuće lepo i stvarno.
Gledala sam istočnu obalu Sjedinjenih Država! Bog blagoslovio Ameriku. Jedini zvuk je bilo šuštanje vetra u mojim ušima.
Pomislih na svoj život i setih ga se celog: rasprodaje kolača u crkvi, prvog poljupca u tatinom ambaru, jelena slomljene kičme koga sam uspavala. Stavila sam ruke iza glave i zagledala se u drage Kitove oči. Videla sam Maks kako juri kroz šumu, kao i onog, prvog puta. Slike su mi dolazile i prolazile, svaka sa novom, kristalnom jasnoćom. Videla sam sve ljude koje sam poznavala i volela, i osećala njihove misli kao sopstvene. Bilo je to kao da stojim tamo, sa njima, i na ovaj način treba da se oprostim od njih. Međutim, ubrzo me zamori Frenin život, pa se oprostih sa sobom i svojim životom žene.
Zemlja se povećavala ispod mene. Ne kao na satelitskim slikama koje smosvi viđali - ova Zemlja je ispunjavala nebo i bila oštro, fotografski fokusirana. Mogla sam da vidim planinske grebene, rečne tokove, gradove i uzburkana mora. Dragi bože, veličanstvenost naše planete izmiče opisu.
Ja, nekadašnja Frensis Džejn O'Nil, bila sam samo malecka mrlja ljudske svesti. Nisam znala padam li sa neba ili odlazim pravo na nebo.
I jedno i drugo je bilo u redu. Znala sam da odlazim kući.


97

Ovo su bili dani najveće opijenosti i omamljenosti u njegovom životu, neverovatniji i od onog vremena kada je organizovao svoju lažnu smrt - kao i ubio svoju prvu ženu - u automobilskoj nesreći kod Bostona.
Uskrsnuće je bilo gotovo završeno - bar prva faza, i to sa nadom da je prva od mnogih koje će uslediti.
Ta „nova" bića" bila su stvorena. Njegova stvorenja.
A sada će otići i voditi svet kako treba sledećih trideset do četrdeset godina, a možda i duže. Takoreći, njegov svet.
Izabrani - svi muškarci - su se oporavljali dva dana, i gotovo svi su bili u dobrom stanju. Hvala bogu da nijedan nije umro tokom operacije. Naravno, on bi ga vratio u život. On je čudotvorac.
Sada su bili spremni da se vrate u svoje zavičaje i odrade konkretne poslove, za koje su bili izabrani. Svetu su potrebni kontinuitet i stabilnost pre nego što Treći svetski kreteni preuzmu sve ili ga možda upropaste. Ovi ljudi, svi muškarci, davali su najbolju nadu za održavanje reda i napretka; oni su bili poslednja nada.
Doktor Kejn-Hauer je verovao u to. Nekoliko praktičnih problema će morati da bude prevaziđeno do kraja - recimo, objašnjenje dugovećnosti te tridesetorice ljudi - ali mase se mogu pripremiti za to, kao i za sva naučna čuda hrabrog, novog sveta. To su bili mali problemi, koje treba da rešavaju mali mislioci.
„Bože, osećam se tako dobro!" uzviknu on. Ali nešto je nedostajalo, zar ne?
Zamisli samo!
Njegov dan nad danima - a nešto još uvek nedostaje. Pa, to valjda ide sa teritorijom - kada si perfekcionista.
On ubaci šaku kikirikija u usta, ali mada su bile dobre u svojoj klasi, čokoladne bombone mu nisu pomogle.
Baci pogled na kauč u svojoj kancelariji. Ljupka Džulijet je sedela u skupom plavom kompletu sa prugama, krem beloj bluzi i štiklama. Kao i uvek, njegova „supruga" je bila zapanjujuće savršena. U bolnici je bila da bi mu pomogla da isprati neke od izabranih. Onima sa sklonostima prema porodici sviđalo se to što ima lepu ženu. Zbog toga su se osećali komotnije.
On priđe ljupkoj i talentovanoj Džulijet i uključi je.
„Ovo je tvoj veliki dan, zar ne?" progovori ona gotovo odmah. „Fantastičan si, dragi. Obožavam

te."


„Pa, odradi me", reče on tiho, uzbuđeno. „Upravo ovde i sada."
Neverovatno odgovarajuće udešena, u svom prugastom, poslovnom kompletu, Džulijet kleknu

ispred doktora. Svojim savršenim belim zubima otvori mu rajsferšlus.
„Biće mi čast", reče ona i odradi ono zbog čega je stvorena.


98

Izreka, očito tačna, ponavljala se u Maksinoj glavi: Strah nije rešenje. Strah nije rešenje.
Ona se probudila i shvatila da je izvesno vreme bila potpuno bez svesti - možda i punih pola dana.
Ali zatim shvati da je to moralo biti duže. Možda i par dana. Čoveče! Rana od metka koji je primila prilikom bekstva već je gotovo zarasla.
Leva noga ju je luđački žigala, ali bes je učinio bol podnošljivijim. Zrno joj je prošlo kroz butinu. Uvezala ju je trakom koju je iscepala sa košulje, da bi zaustavla krvarenje.
Sada se zagleda u ranu. Izgledala je u redu.
Nije to ništa, ponavljala je u sebi, prema onome što se desilo Ozimandijasu.
Pokreni se, Maks. Vreme prolazi. Kreni.
Sa mukom se provlačila kroz sistem za ventilaciju, puzeći na laktovima i kolenima. Posle nekoliko minuta, stigla je niz cev do trećeg podzemnog sprata, izbacila rešetku i upala u neku petostranu prostoriju.
Soba je podsećala na akvarijum. Za ljude.
Zidovi su bili od stakla, koje je izgledalo kao da bi izdržalo I nalet uragana.
Iza stakla se nalazila neka dugačka, slabo osvetljena prostorija, sa nizovima ljudi koji kao da su... spavali? Njih tridesetak.
Maks poskoči kada su se vrata na suprotnom kraju prostorije otvorila. Zašušta krilima. Unutra uđoše dve bolniičarke, šapućući nešto.
One se posvetiše očitavanju monitora pored kreveta i proveriše vitalne funkcije nekolicine pacijeneta.
Ko su ti ljudi u krevetima? Šta im se desilo? Ako je ona provela dan ili dva u cevima za ventilaciju bez svesti, od kada su oni mogli biti tu? Što je još važnije - gde su ostala deca? I Freni i Kit?
Jedan od ljudi se pomeri. Maks je sve jasno čula kroz zvučnik na plafonu.
„Žedan", šapnu on prozuklim glasom. „Molim vas. Malo vode?"
Jedna od bolničarki odmah mu priđe. Nasu tečnost u čašu, pa mu diže glavu da bi mogao da pije.
„Izvolite", reče, „gospodine predsedniče." Oh.
Čoveče. Bože.
Pošto mu je glava bila dignuta, Maks je čoveku videla lice. To nije bio aktuelni predsednik SAD
- već drugi pre njega.
Ona odmahnu glavom i gotovo ostade bez daha. On bi morao imati blizu osamdeset godina, ali izgledao je kao da nema više od pedeset. Kako je to moguće?
Niko od ljudi u toj prostoriji kao da nije bio stariji od njega.
Je li to Uskrsnuće? Šta je to?
Tada i drugi doktori i bolničarke počeše da ulaze u prostoriju. I da bude pacijente. Nešto se dešavalo.
Nešto važno. Nešto vrlo loše.

„Probudite se, premijeru..."
„Probudite se, načelnice..."
„Probudite se, ekselencijio..."
„Novi je dan. Izgledate fantastično. Svi. Čestitam."

99



Nađi pomoć nađi pomoć nađi pomoć nađi pomoć nađi pomoć. Beži odatle beži odatle beži odatle beži odatle.
Taj znak za uzbunu joj je odzvanjao u glavi. Krv joj je bubnjala u ušima.
Važni ljudi ovde primaju poziv za buđenje. Ali kakvo je to buđenje? Ili je uskrsnuće? Ko su

Pored ulaza u prostoriju nalazila su se specifična klizna vrata, slična vratima lifta. Maks jurnu

prema njima.
Dahćući zadihano, pritisnu dugme za poziv. Hajde, hajde, hajde. Vrata najzad kliznuše u stranu.
Unutra nije bilo nikoga. Jedan-nula za pozitivce!
A šta sad? Kuda sad? Maks se uvuče unutra i pope se jedan sprat više, do drugog podzemnog.
Ako se dobro seća, tu je soba za životinje. Nadala se da su tu i ostala deca. Možda i Kit i Freni.
Ona izađe u pust hodnik. Tada začu glasove, neko je dolazio. Morala je odmah da se izgubi odatle.
Maks ugleda sobu za životinje pravo ispred sebe. Pritrča vratima i otvori ih. Sada je lako mogla doživeti srčani napad. Upravo tako se osećala.
Ču nekoga u sobi. Gotova je!
„Maks! Vratila si se!" doviknu Vendi. Zatim i drugi poznati glasovi počeše da je dozivaju, radujući joj se i postavljajući pitanja istovremeno.
„Pssst. Pssst. Stišajte se sad. Tišina, kad kažem! Napolju se otvorio pakao. Nešto veliko se dešava. I to loše."
Maks poče žurno da otvara reze na kavezima. Zatim prođe još nekoliko sekundi dok ih nije sve izgrlila: Pitera, Metjua, Vendi i Ajka. Sem Ozimandijasa, naravno.
„Gde si bila, Maks?" zanimalo je Metjua.
„U cevima za ventilaciju. Sad mi je bolje. Pogođena sam. Sad dosta sa pitanjima."
„Šta se dešava napolju?"
„Prestani da zapitkuješ, Meti!"
Deca su izgledala užasno - prljava, napeta, uplašena - naročito jadni Ikar, koji je odgurnu kada je pokušala da ga iznese iz kaveza. „Beži", prošištao je. „Ostavi me na miru, Maks. Pusti me da umrem ovde."
„Ajk, vreme je da idemo, polazi!"
„Ostavi me, molim te. Ne mogu više. Ostavi slepog dečaka. Ne mogu ovako."
„Ajk, potreban si nam. Saberi se dečkiću. Saberi se odmah!" Maks je najzad morala da podigne glas.
Ikar se iznenadi, ali se zatim isceri. „To je Maks koju znam i volim."
To je bilo sasvim tačno. Opet je bila ona samouverena. Bez mape, oružja i stvarnog plana. I bez Kita i Freni. Morala je što pre da ih nađe.
„Metju, ti pomozi Ajku. Pitere i Vendi, za mnom", reče. „Samo me pratite vas dvoje."
„Puslicu zamorčiće iz kaveza", reče Metju. „Bez ubedivanja. Moram to, Maks. Uplašeni su kao i mi. Oni su sada naši sapatnici."
„Da! Pusti pacove", reče Piter. „Pusti pse!"
Maks zakoluta očima, ali morala je da prihvati. Ni ona ne bi mogla da ih ostavi u kavezima.

„Oslobodite ih. Opšta zbrka bi nam mogla pomoći."
Dvojica manjih dečaka otvoriše prvo kaveze sa šimpanzama, glupirajući i smejući se, kao da imaju sve vreme ovoga sveta. Zatim Vendi pusti Pipa iz njegovog kaveza, pa i zečeve.
Maks otvori spoljna vrata i proviri uz i niz hodnik. Bilo je to šašavo; a nije bilo ni najgore.
Hladna, bela fluorescentna svetlost obasjavala je svaki ćošak.
Ubrzo je hodnik bio pun majmuna, zečeva, laboratorijskih pacova i pasa! Možda haos zaista pomogne! Glasne žice su im bile prekinute, ali njihovo zadahtano, prozuklo lajanje se i dalje čulo dok su, njuškajući po podu pratili neki tajanstveni plen.
Bio je to totalni haos. Zbrka. Ludilo.
Ali ta zbrka je bila možda najbolja šansa koju su sada mogli dobiti.
Maks začu prodorne ženske krike kada su glodari i majmuni stigli do sobe bolničarki. Za trenutak prekide potragu za Kitom i Freni. Hitro uvuče decu u lift. Neko priklješti Pipa, koji odmah poče da laje i kevće,
„Smiri se, kuco!" naredi Maks i dosadni lavež odmah prestade.
Na ploči je bilo nekoliko osvetljenih dugmadi. „Prokletinja. Mrzim sve ovde." Ona pritisnu dugme G i lift, hvala bogu, pođe gore.
„Gore je dobro", reče mali Piter.
„Gore je uvek dobro", reče Maks.


100

G mora da znači „grozno srećna", pomisli Maks, ali zadrža tu misao za sebe. Trenutno je imala druge brige. Freni i Kita. Tajanstvenog čoveka dole, na intenzivnoj nezi. Da se živi i zdravi izvuku iz te zmijske jame. Da se bar izvuku iz podzemlja, u kome je doktor Kejn radio svoje nepodopštine.
Ona se podseti: Strah nije rešenje. Nikada!
Vrata lifta se otvoriše u dugačkom hodniku, sa sva četiri betonska zida, izlaznim vratima na jednom kraju i osvetljenjem duž uglova plafona.
Maks nije znala kuda tunel vodi, ali to je izabrala. Ili je sudbina izabrala za nju. To bi mogao biti izlaz.
„Hajdemo!" viknu ona. „Kažem - pokret, ili poraz, dečaci! Samo brzo. Sad!"
Deca i jedan mali, kevtavi terijer potrčaše prema dalekim vratima, jedinom što im se činilo da ima nekog smisla.
Morala je prvo da izvede decu, a zatim će potražiti Freni i Kita, i ispričati im šta je videla - bivšeg predsednika i dvadesetak njegovih najbližih prijatelja u postoperativnom stanju.
„Molim vas, držite se zajedno i ne usporavajte! Čim izađemo i ja vam kažem, letite odavde što brže možete! Bežite na sigurno. Čujete li me?"
„Da", uzviknu Piter. „Letimo na sigurno!"
Ona ču jasan šum kretanja lifta koji ide na dole i zaustavlja se, a zatim se zvuk nastavi. Vraćao se na njihov sprat. Sranje. Ko li je u liftu?
„Brže, brže", viknu ona dok su žurili niz tunel. „Ne letite - još!" Maks požuri prema izlaznim vratima. Otvori se, molim te.
Vrata se širom otvoriše u zaslepljujuće blistav dan, a Maks kao da je zaboravila kada je poslednji put videla sunce! Dan? Dva dana? Desno od njih nalazila se neka siva, metalna građevina - avionski hangar - sa asfaltnim izlazom na pistu. Tu je bilo mnoštvo privatnih aviona!
Maks pokuša da se orijentiše. Tamo je grad Vašington. Možda bi tamo uspeli da dobiju pomoć. A možda i ne bi. Ko su pozitivci u ovom beznadežnom haosu? I kako ona to može znati? Bili su joj potrebni Freni i Kit. Odmah, tog trenutka. Dobro, vas dvoje, pokažite se! Ali to se ne dogodi. Ne pojaviše se ni Freni, ni Kit. Njene izbezumljene misli prekinuo je pucketavi zvuk startovanja motora ispred avionskog hangara. Dok je gledala, jedan mali avion krem boje, sa crvenom prugom duž trupa izveze se napred, rasterujući jato golubica.
Avion se zaustavi i dvojica ljudi u plavim, avijatičarskim kombinezonima doguraše stepenište do aviona. Startovano je još par drugih, malih aviona. Prava užurbanost.
Na levoj strani se otvoriše tunelska vrata i izadoše dvojica doktora, gurajući dva pacijenta u invalidskim kolicima. Zatim izadoše telohranitelji. Ko je taj pacijent?
Još dvojica tajanstvenih pacijenata u invalidskim kolicima izgurana su kroz druga vrata. Zatim još dvojica. Svi u invalidskim kolicima. Svi muškarci.
Jesu li oni pozivi na buđenje imali veze sa svim ovim? Vreme da se ide kući? Zbog čega? Jedan od čuvara primeti Maks. „Hej!" viknu on. „Na krov!" Zatim uze telefon.
Doktori se na kratko zagledaše u nju, a zatim jedan od njih pomože svom važnom pacijentu da savlada stepenište ispred njegovog aviona. Bio joj je poznat. Gde li ga je već videla? Stražar izvuče pištolj - i gad opali prema njoj! Prema svima njima!
„Dole!" naredi Maks. Prokleti bili do pakla. Pucaju na decu, kukavička đubrad.

Maks izviri preko ruba i zagleda se u dvojicu doktora koji su ispraćali svoje pacijente do aviona. Vrata se zatvorišc i mlaznjak poče da rula.
Maks je bila besna. Na čuvare, doktore, pacijente, doktora Itana Kejna, na ceo prokleti, propali svet u koji su ona i ostala deca - u stvari, sva deca - bačeni.
Neće im uspeti to Uskrsnuće, šta god ono bilo. Neće uspeti! Neće!
Nije mogla da im dozvoli da se izvuku. Nije mogla. Ni jedan jedini smrdljivi avion neće poleteti.
„Spremite se da uzletite odavde", reče deci. „Ovi avioni ne smeju uzleteti! Nebo je naše." Tada se seti. Shvatila je ko je onaj važni pacijent. Migel Hihueras!
Važio je za jednog od najbogatijih ljudi sveta, posedovao je kompanije za komunikaciju širom Centralne i Južne Amerike. Važio je i za pravog drkadžiju. Veliko, užasno đubre.
On je bio taj pacijent.
Jedan od njih. Ko su bili ostali - i zbog čega su bili u onim operacionim salama, dole?


101

Maks shvati da trenutno nije u stanju da razumno razmišlja. Njeno ogorčenje i bes zbog Ozove smrti, njegovog ubistva, nadoknađivali su joj nedostatak hrane; taj bes ju je ispunjavao nekakvom opojnom hrabrošću.
Ili glupošću.
Ona raširi svoja veličanstvena krila do maksimuma. Tri metra i petnaest santimetara. Vetar je prihvati i ponese u vis.
Maks je poletela, kao i ostali. Pratili su je - bilo kuda. Bez obzira jeste li na strani đavola ili anđela, bio je to zadivljujući prizor.
„Jato!" vikali su Piter i Vendi.
„Pazite!" viknu Maks na njih.
Ona je ljutilo mahala krilima i uzletela još dok je privatni avion g. Hihuerasa rulao pistom. Morao je da pređe jedan deo piste, pre nego što skrene na jug i otpočne uzletanje u smeru Vašingtona. Šta se Hihuerasu dogodilo u Bolnici? Zbog čega su svi ti poznati ljudi došli tu?
Još neki od privatnih aviona su sada ukrcavani. Ima li još poznatih pacijenata? Naravno! Šta su oni to, do đavola, doživeli? "
Maks je bila u maloj prednosti. Vetar je odjednom dunuo jače, tako da je ona, kada je avion digao nos, već bila ispred njega.
Preietala je popreko, tačno ispred pilotske kabine. Ugledala je dvojicu zapanjenih pilota. Mali avion se opet spusti i dodirnu zemlju levim, točkom, pa se odmah ispravio.
Dole! pokaza ona pilotima. Dole!
Začula je uzvike iza sebe; ostala deca su likovala zbog nje, kao i zbog samih sebe.
Zatim oformiše čvrstu formaciju od petoro, sa Maks na čelu. Metju je bio levo od nje; zauzeo je mesto jadnog, ubijenog Oza, dovikujući uputstva i naredbe Ajku. Vendi i Piter su leteli desno od nje. Nisu se plašili - sada ne.
Spustiše se blizu aviona, pa počeše da naleću i proleću ispred pilotske kabine. Sada su se i pilot i kopilot uplašili. Raširili su oči. Maks im pokaza da spuste avion.
„Dole, gadovi! Ne pokušavajte da dignete taj avion!" viknu im kroz hučanje vetra.
Maks izvede petlju i vrati se. Videla je kako pilot pokušava da održi nos aviona u vazduhu.
Nešto je govorio u radio. Tada je začula pucnjeve iza leđa.
„Pazite! Čuvajte se. Razbijte formaciju!" vrisnu ona na decu.
Dole, na zemlji, naoružani stražari su pohrlili iz hangara na mali aerodrom. Pucali su na njih!
Puškama.
Ona oštrim pogledom poznade nekoliko gadova koji su ih proganjali još od Kolorada. Kakve to tajne čuvaju ovde? Kakve užase? Ti odvratni bogataši sigurno nisu došli na redovnu šestomesečnu kontrolu.
„Neka avion bude između nas i tla", uzviknu Maks. „za mnom, deco. Ne dajte mu da mrdne."
Mali avion je ubrzavao i uzdizao se. Kratki rafali iz poluautomatskih pušaka parali su vazduh - a onda nešto pođe po naopako! Nešto, što ni Maks nije očekivala. Nešto nezamislivo.
„Oh bože, Maks - gledaj!" kriknu Metju. „Pogođeni su! Nije dobro!"
„Ko je pogođen?" zastenja Maks i okrenu se, da proveri jato.
Ali nije bilo u pitanju nijedno od dece. Tanad je prostrelila desno krilo. Iz oštećenog aviona

izleteše crvenonarandžasti plamenovi i crni dim. Začu se pucanj, pa eksplozija, i motor se zapali. Beli avion kao da je jednu sekundu visio u vazduhu. zatim poče da pada prema asfaltu.
„Oh, pazite. Pazite", doviknu Maks. „Odmaknite se! Udaljite se! Oh, Isuse, ne daj da padne." Videla je kako pilot nešto izbezumljeno govori u naglavni mikrofon, dok je avion obarao nos.
Prebrzo! Pre-prebrzo! Zatim tresnu dole, na pistu za uzletanje. Desno krilo se otkači od vitkog rupa, avion kriknu poput životinje na umoru. Prevrnuo se četiri puta, opet i opet, delovi su leteli na sve strane, i zaustavio se prevrnut na leđa.
Odjednom buknuše plamenovi. Crni, uljani dim izvi se iz razbijenog aviona. Pojavi se bljesak i druge eksplozije.
Maks je osećala kako vrelina vatre poseže visoko prema nebu. Oh, bože, šta je to učinila?
Hihueras i njegov doktor moraju biti mrtvi, poginuli u eksplozijama ili ispečeni.
Ona i ostala deca se spustiše prema zemlji i videše kako svetlo narandžasti kamion izleće iz hangara za održavanje.
Gotovo istovremeno, otvoriše se vrata na južnom krilu bolnice. Osoblje ostalih privatnih aviona požuri prema paloj letelici.
Metju ga prvi ugleda i pokaza!
„Tamo! Maks, eno ga!"
Doktor Itan Kejn je stajao sam u pozadini, posmatrajući katastrofu. Obukao je crnu jaknu na belu košulju. I kapu za bezbol za dugačkim zaslonom i natpisom ŠLJUNKOVITA PLAŽA na prednjem delu
- istu koju je nosio i kada je njih oteo iz Alminog odmorišta u dolini.
To je bio prvi put da Maks vidi oholog doktora bez njegovog nadmoćnog i pakosnog osmeha. U neverici je odmahivao glavom.
„Još uvek hoću da ti slomim vrat", promrmlja Maks. „To ti obećavam, đubre ubilačko."

102

Maks se stušti dole, prema tom bednom ljudskom biću i još bednijem doktoru - ne mogavši ni u tom trenutku da prestane da misli na Oza. Tako je on umro. Nesmotreno i gonjen svojim egom.
Ona će biti pametnija. Već je videla kraj ovoga filma. Loš. Užasan!
Zbog toga odmahnu rukom ostaloj deci i uzviknu, „Ovo je naređenje! Gubite se odavde!" Oni se, kao dobra deca, što su i bili, odvojiše od nje. Nije to bio jedini razlog. Bes u njenom glasu ih je uplašio.
Maks produži sama. Bombarder u obrušavanju, sa naciljanom metom.
Kamikaza? Samoubistvo? Pa, možda i jeste. Najzad, više od svega želela je da bude sa Ozimandijasom.
Doktor Kejn je ugleda - i mahnu joj. Da, hajde, Maks. Počnimo. I završimo upravo ovde. I on je bio nesmotren i podložan sujeti.
Očito se nije plašio vođenog projektila koji se stuštio niz pistu, prema njemu.
Toliko želim da mu slomim vrat, pomisli Maks. To je obećala Ozu.
Međutim, naglo i oštro uspori; spusti se desetak metara od Itana Kejna. Duboko je disala. „Pa, šta je bilo sa tvojim prokletim, velikim Uskrsnućem? Je li to - to? Ovi jadnici? Šta je tako posebno u njima?"
„Oni jesu posebni!" zareza Kejn tiho u vetar. „Oni su potrebni da nas provedu kroz ovaj vek. Sada će živeti tokom njegovog većeg dela i učiniće svet boljim. Možda ga čak i preživi. Pobrinuo sam se za to. Sredio sam to. Ali, da pređemo na stvar, Maks, ja znam tvoju tajnu. Zaista je sočna, hoćeš li da ti je kažem?"
„Neću ništa od tebe!" maks odmahu glavom i pogleda sedokose starce pored aviona kojima su ih obezbedile njihove kompanije. Nazoviposebni. Neki od njih su bili u invalidskim kolicima, a neki ležali na pokretnim krevetima, oporavljajući se, ali većina njih je stajala i hodala sama. Gledali su je, kao da znaju šta predstavlja i kakva pretnja bi mogla postati. „Ubij je odmah!" uzviknu jedan od njih i zamahnu pesnicom iznad glave. „Oslobodi nas nje!"
Maks pogleda Itana Kejna i odmahnu glavom. „Nisu oni budućnost", reče. „To bi bilo suviše strašno."
Ona zamahnu krilima i opet poleti pravo na Itana Kejna. Iz sveg glasa uz viknu: „Ti si ubio Ozimandijasa!"
Kejn poteže pištolj i gotovo zauze streljački polžaj, ali zakasnio je za jedan trenutak.
Maks mu je išla pravo u njegovu dragocenu glavu i udarila ju je punom snagom ispruženog krila.
Povukla je gada. Udarila ga je punom brzinom i snagom.
Još uvek je stajao i Maks pomisli: To nije u redu. Nikako nije u redu! Pokuša da shvati šta se to upravo desilo. Nije mogla.
I tada Maks vide nešto, što joj je izgledalo nemoguće. Kejnova glava se nakrivi i nasloni sa strane, na rame, kao da mu je vrat slomljen. To je bilo tako čudno. A on je i dalje govorio.
„Ne možeš zaustaviti ovo - ni mene", reče joj Kejn. „Razumeš li? Shrataš li, Maksimum?" Ona ga opet udari. Maksimalnom silinom.
Kejn se najzad stropošta na tlo. Ali i dalje je govorio. „Nisam ja Itan Kejn; nakazo mala. Ja sam klon. Ne možeš da zaustaviš ono što će se desiti. Ne možeš zaustaviti budućnost."

I sa tim rečima, to jezivo stvorenje, klon doktora Kejna, opusti se i ostade mrtav.
Maks se sa nevericom zagleda u njegovo sklupčano telo. „Vidi ko priča o nakazama", promrmlja naposletku.


103

Tihi krik je bio u meni.
Ne, ne, ne!
Uključi opet divne zvezde. Uključi ih! Bože moj, sunce je tako sjamo i veličanstveno.
Odjednom, svetlost odozgo me gotovo zaslepi. Dve ili tri bolničarke su me svu pljeskale i drmusale. Grubo mi staviše na lice masku sa kiseonikom.
Sranje. Još uvek sam bila živa. Naposletku, ipak nisam išla stepeništem prema nebu.
Čula sam kako neko neprestano ponavlja moje ime, a kada sam okrenula glavu, ugledah nikoga drugog, nego Kita. Nežno me je uhvatio za ruku. Stisnuo.
Ja mu uzvratih stisak. Jes', bio je stvaran.
Shvatih da više nema njegove divne, plave kose. Bože, nema ni moje.
„Uaaahhhhhhhhhh", rekoh. „Tvoja kosa."
„Volim i ja tebe, ćelava", šapnu Kit. „Dobro došla nazad, na planetu, Freni."
„Oh, dobro je ovde." Bar na neki način. Sem što je nebo iz moje simulirane stvarnosti bilo kompletan trip.
Bili smo u Sobi snova, istom onom odeljenju koje sam videla kroz stakleni zid. Juče? Svejedno kad. Još uvek je tu bilo pet-šest pacijenata sa šlemovima na glavi, povezanim sa treperavim monitorima iznad njih, kao i gomilom druge skupe opreme: monitorima srčanog rada, respiratorima i arterijskim linijama.
Međutim, nije bilo doktora Itana Kejna, proklet bio u paklu! Nije bilo devedeset četverogodišnjeg Harolda Hauera!
Začuh neku gužvu i užurbane korake napolju, u hodniku.
Zatim ugledah decu! Brzo im izbrojah noseve. Maks, Vendi i Ajk, Metju i malči Piter okupiše se oko mog kreveta, gurajući lica uz moje.
Razgukali su se i to je bio najlepši zvuk na svetu,
„Zdravo, mama", reče Vendi i ja se zamalo ne onesvestih na licu mesta.
Zatim zaista izgubih kontrolu. Potpuno. Jecala sam i jecala, pokušavajući da ih zagrlim sve petoro odjednom, i gotovo uspela u tome. Tada odlučih da usporim. Jedno po jedno drago lice.
Maks je bila sva umazana i prljava, a na jednoj nogavici farmerica bila joj je sasušena krv, ali imala je blistav osmeh. Zagrlila me je i ja sam joj uzvratila zagrljaj. To je bio najlepši zagrljaj u mom životu.
„Uspeli smo", rekoh najzad.
„Nisu svi", reče Maks i odmahnu glavom. Shvatila sam da misli na Ozimandijasa. „Ali uhvatila sam Itana Kejna. Mrtav je, Freni. Neće nas više povrediti. Otkinula sam mu glavu."
Stavih ruku na Maksinu zamršenu kosu i u tom trenutku primetih da nosim plastičnu narukvicu. Na plastici je crnim slovima bila ispisana jedna jeziva reč.
DAVALAC.


104

Zatim se desilo nešto vrlo loše.
Nešto nezamislivo, a i pakleno zastrašujuće - možda i gore - kao da je to nešto neobično, kao da bi trebalo da se iznenadim.
Ništa nije objavljeno o Uskrsnuću, niti o moćnicima koji su očito bili umešani u sve to. Ni jedna jedina reč u glavnim dnevnicima i časopisima. Kao da se ništa nije desilo. Kao da ništa nismo doživeli. Kao da smo sve to izmislili.
Ja zaista nisam pristalica teorije zavera ili paranoična - bar nisam bila dok nisam videla sve ovo, što se dogodilo.
Nijedna reč.
Neko bi rekao: „Ne mogu da verujem!" Ja mogu samo da vas pitam, gde ste bili u poslednje vreme? I kažem vam da izvučete glavu iz peska. Istina danas nije na ceni. Zar niste to primetili?
Nijedna reč.
Doktor Itan Kejn - Harold Hauer je mislio da je promenio ostatak veka za svet - međutim niko u štampi kao da to nije primetio niti mario, niti možda verovao da se nešto tako čudovišno zaista desilo.
Isto tako nisu primetili ni značaj biotehnologije u toku proteklih godina. Ta biotehnologija je naša budućnost. Završeno. U kamenu je to napisao neko, koga ni bilo ko od vas, niti ja, ne poznajemo. Šašave stvari su se dogodile i pošto sam ja puštena. Ljudi koje smo mi rođenim očima videli u bolnici, poricali su da su bili tamo, i svi do jednoga su imali alibije. Ono što smo videli na podzemnim spratovima bolnice - očišćena tela, fetusi u bocama, neverovatna visokotehnološka mašinerija - sve je to nestalo odatle do trenutka kada su predstavnici zakona dospeli unutra, da
provere. I telo Itana Kejna - Harolda Hauera beše nestalo.
Tako je bar rečeno. Tako je rečeno.
Naposletku, što je možda i najveći razlog za uznemirenost, nestalo je i Ozimandijasovo telo.
Jedine priče o tome - jedine - bile su one, naduvane, u senzacionalističkim tabloidima. I šta nam to govori o stanju u kome se svet danas nalazi? Sem toga, tekstovi u tabloidima su predstavljali garanciju da niko neće poverovati u ono što se desilo i što smo videli.
Proteklo je još mesec dana, a ništa strašno, izbezumljujuće, bučno, haotično ili naročito opasno nije se dogodilo. Još uvek nije razotkriveno ništa o toj bolnici, ni o onome što se u njoj dogodilo. Kit i ja smo se vratili u Denver. Još jednom - sa osećajem - odlučili smo da zatražimo starteljstvo nad decom. Petoro preživelih.
Zavetovali smo se da ćemo ih čuvati. A deca su obećala da će isto to učiniti za nas.
Svečano smo obećali - uz časnu reč - da ćemo ćemo bar još jednom opet otići u Kuću na jezeru.

105

Bilo je to samo „saslušanje", ali sudija Dvajer nam je obećao da će razmotriti svoju prethodnu odluku, a naš advokat je prihvatio njegovu reč. Kao i deca.
Na skali od jedan do deset, halabuka lokalnih medija se bližila stotom podeljku, dok je Ulica Banok bila prepuna. Svi su želeli da se dokopaju ove priče. Do đavola sa Uskrsnućem i svim ostalim što je doktor Itan Kejn radio u Opštoj bolnici Liberti. Javnost je želela samo decu-ptice.
Naravno, isto kao Kit i ja.
Žurno smo stigli do sudnice broj 19. Kit je na sebi imao tamno-plavu jaknu, večernju košulju i sive vunene pantalone. Izgledao je dobro - malo drčnosti Toma Kruza, malo visprenosti Harisona Forda, i njegova pedantnost.
Ja sam bila u štrikanoj zelenoj haljini i visokim, crnim čizmama, i nadala se da izgledam odraslo
- po malo od Džej Ci Peni i Dilardove.
Kitu i meni je izraslo po par centimetara potpuno nove kose, dajući nam izgled „ratnih zarobljenika", za koji nam je advokat rekao da „ne može škoditi."
Izmenismo izveštačene pozdrave sa Džefrijem, našim odanim, zakonskim pit bulom, pa se smestismo na dva sedišta levo od sudnice obložene hrastovinom.
Naša stara protivnica, Katarina Ficgibons, odevena u dostojanstvenu crnu boju, proučavala je svoje papire na drugoj strani prolaza. Izgledalo je da je Kučka Stenovitih spremna za nas.
Uskoro će stići i deca; sa svojim „drugim", biološkim porodicama. Očekivana je i Ozimandijasova majka, koja bi trebalo da svedoči protiv Kita i mene.
To je, u stvari, bio drugi dan saslušavanja. Prvi dan je protekao, može se reći, bar napeto. Katarina Ficgibons se, zastupajući roditelje, goropadila, probadala vazduh i povezivala argumente sa bolnim optužbama kojima je ciljala na Kita i mene. Sjajno je iskoristila jedan trenutak, okrenuvši se na štikli, pokazavši prema nama i uzviknuvši: „Sudijo, da njih dvoje nisu oteli Oza, on bi danas bio živ!"
Džefri Kusof skoči sa svog mesta.
„Prigovor, gospodine sudijo, na osnovu toga što je zastupnica suprotne strane sišla sa uma! A takođe i greši. Da li je ona bila prisutna?"
„Prihvaćen", reče sudija. „I prekinite oboje!" Ja dotle bacih pogled prema deci i primetih suze na Maksinim obrazima. Znala sam da neće moći još dugo da izdrži tu raspravu o Ozimandijasu. To je bilo, okrutno, bezosećajno i pogrešno. Međutim, takav je naš pravni sistem, zar ne? Sve prolazi. Nepoštovanje uljudnosti, manira, možda i civilizacije.
Tada Džefri Kusof iznese našu agumentaciju sa velikim žarom, odlučnošću i, čini mi se, inteligencijom i mudrošću. Kazao je sudiji da su roditelji bili vođeni pogrešnom pretpostavkom da su njihova deca „normalna", što ona očito nisu. Ta deca su jedinstvena i imaju jedinstvene potrebe, koje njihovi roditelji nisu bili u stanju da ispune. Zar nije činjenica da su naoružani ljudi napali Maks i Metjua Maršala u njihovom, sopstvenom domu? I šta su Teri i Art mogli da urade? Ništa. Prespavali su to.
Tog, drugog jutra, bacila sam pogled prema velikom, školskom satu, u kućištu od hrastovine, na južnom zidu sudnice. Za oko pet minuta, sudija će održati slovo, tako nam je bar rečeno. Šta će sudija Dvajer kazati? Može li presuda na bilo koji način ići u našu korist? Sumnjala sam. Međutim, morali smo da pokušamo.

Atmosfera se zagrevala i približavala se ključanju. Svaki put kada bi se vrata otvorila, sve više ljudi je ulazilo.
Odjednom u prostoriju nagrnuše deca sa svojim advokatima i roditeljima, da prisustvuju drugom danu. Kao i uvek, Maks, Metju, Ajk, Piter i Vendi su veličanstveno izgledali. Bila su to i najbolja deca na celom božjem svetu, i zasluživali su više od ovog javnog fijaska.
„Freni! Kite! Hej, hej", doviknuše i mahnuše nam. „Volimo vas, narode. Nedostajete nam."
„Volimo i mi vas", doviknuh ja. „Grlimo vas i ljubimo!" Živeo sentiment.
„Zdravo, mama", guknu Vendi. Ona je bila moje srce nad srcima, moja devojčica.
Ja razvukoh usta u osmeh i digoh palčeve, a oni se popeše, naskočiše odleteše na svoja mesta.
Tada u sudnici zavlada dostojanstvena tišina.
Sudski izvršitelj zauze svoje mesto pored pulta i pozva prisutne na red: „Ustanite svi."
Pojavi se i sudija iz svoje prostorije, i kunem se da je izgledao starije nego juče. Paperjasta, seda kosa mu je bila raščupana, a staračko lice ka o da je bilo gotovo za ukop.
„Čujte, čujte, sud zaseda, sa predsedavajućim, časnim sudijom Džemsom Randolfom Dvajerom."
Sudija se sruči u svoju stolicu. „Molim vas. sedite", reče. „Molim vas."
U prostoriji zavlada tišina kao da je neko isključio sve zvuke sveta. Izgledalo je gotovo kao trik prirode. Glas sudije Dvajera se jedino očekivao. Po izrazu njegovog lica videla sam da je već doneo odluku. Želela sam samo da bude što pravednija za sve zainteresovane.
„Ne mogu nam opet oduzeti tu decu", šapnuh uz Kitov obraz. „Ne mogu, je li?"
Tada se Kit okrenu i pogleda me u oči. Gledao me je čvrstim pogledom. „Bićemo opet porodica.
Obećavam ti, Frensis Džejn.


106

Nekoliko puta tokom nekoliko proteklih nedelja protiv volje sam prizivala slike iz svog sna simulirane stvarnosti. Očito su mi onom neverovatnom vizijom zemlje u mozak urezani novi nervni putevi, pa sam jedino povremenim prisećanjem na onaj strahoviti pogled iz svemira bila u stanju da nađem središte smirenosti.
I sada sam ih prizvala, dok je sudija Dvajer oštrim pogledom sivih očiju prelazio preko svoje sudnice. On uhvati moj pogled i, oh, bože moj, taj veliki čovek se osmehnu.
„Dame i gospodo, i deco", reče sudija dubokim, zvučnim glasom. „Ovo je bio najteži slučaj koji sam ikada sudio, a svi znate zbog čega to.
„Aleksandar Solženjicin je jednom rekao: 'Čovek može podići Empajer stejt bilding, dovesti u red prusku vojsku, uspostaviti državnu hijerarhiju bolje od Boga, pa ipak ne prevazići nenadmašnu nadmoć izvesnih ljudskih bića.' Harold Hauer je pomislio da može uništavati ljudski život i manipulisati njime sa kriminalnom nekažnjivošću. Pre izvesnog vremena, jedan drugi naučnik, upravo ovde, u Koloradu, očito je pomislio isto to. I sada je na mene pala odluka o sudbini ove predivne dece.
Sve strane, agent Brenan i doktorko O'Nil, prirodni roditelji, a naročito deca, iskazale su izvanrednu i nenadmašnu hrabrost.
Ja želim da nagradim tu hrabrost kako dolikuje, da svi budu srećni. To je, naravno, nemoguće."
Na galeriji nastade komešanje, dok su se ljudi okretali, da jedni drugima došapnu svoje predviđanje.
Sudija Dvajer udari svojim čekićem po pultu i zatraži: „Mir. Molim vas."
U tišini koja je usledila, on nastavi. „Zakon države Kolorado je jasan. Najbolji interes dece je najvažniji. Zakon je takođe obično na strani roditelja. Roditelji ove dece možda neće biti spremni za ono što budućnost sprema za Maks, Metjua, Ikara, Pitera i Vendi - ali ko jeste? Ja, iskreno, ne znam odgovor na to pitanje. U svakom slučaju, roditelji ove dece pokazali su da su izvrsni roditelji. Mnogo puta sam se upitao kako bih mogao da lišim njih ili njihovu decu porodičnih veza?"
Ja se naslonih na Kitovo rame i pomislih da ću zaplakati. Srce mi je pucalo. Osećala sam šta će sudija Dvajer sada reći. Pokušah da se pripremim, ali jendostavno nisam mogla. Ne opet.
Sudija nastavi. „Dok sam razmišljao setih se nečega što mi je Maks rekla tokom prvog saslušanja. Kazala je: 'Znam da ste dobar čovek, ali pogrešili ste. Tačno je, vi ste samo čovek. To i jeste problem. Sudijo, mi nismo.'"
Digoh glavu iz ulegnuća Kitovog ramena. Počeh polako da se vraćam na svoje sedište.
Sudija Dvajer zastade da uzme vazduh, pa nastavi. „Pa, ja jesam samo čovek. Možda niko sem vas, petoro dece, ne razume zaista da vi jeste jato i imate potrebu da budete zajedno. I da Freni i Kit za vas jesu mama i tata... Ne znam jesam li to sasvim razumeo, Maks... ali ja tako mislim.
I tako, to je presuda ovoga suda - deca će otići sa Freni i Kitom. Opet ste jato. Takođe ste i porodica. Budite dobro jato i složna porodica. Siguran sam da hoćete.
U sudnici nastade eksplozija buke, uglavnom od pljeska, a onda se deca oboriše na Kita i mene.
„Mi smo jato i porodica!" viknu Piter, da svi čuju. „Pobednički krug!" I tada ta čudesna deca obleteše jedan, dva, tri kuga po sudnici.

Epilog
KUĆA NA JEZERU


107

I tako smo nas sedmoro naposletku otišli kući. Zar to nije divno?
Kuća na jezeru je mesto na koje smo otišli sa decom pošto smo im pomogli da pobegnu iz one užasne Škole. Bila je sklonjena, visoko na planinskoj padini iznad našeg, privatnog jezera, kao na razglednici. Neću vam reći gde se tačno nalazi. Neka ostane na ovome: deca je vole, kao i Kit i ja. Moja majka je uvek govorila da postoje dve važne stvari koje možete dati svojoj deci - jedna su koreni, a druga su krila. Slažem se sa time iz sveg srca. To sam i ja planirala. Korene i krila.
Zatim, jednog popodneva sam sa Vendi pekla kolače od belog sleza, dok su paperjaste snežne pahuljice letele preko neba. Kit i dečaci su na velikom Sonijevom televizoru gledali ragbi-utakmicu dva kolečka tima. Navijali su za „Bufalose", ko god oni bili. Verovatno univerzitet Kolorada.
Iz čistog mira, na pamet mi pade jedna bezvezna misao.
Maks gotovo ceo dan nije izašla iz svoje sobe, još od posle doručka. Zabrinuh se da joj nije zlo. Zatim pomislih da znam šta je u pitanju: misli na Ozimandijasa. On nam, naravno, svima nedostaje. Bio je divan dečak, veliki potencijal. Uvek kada sam pomislila na Oza, počelo bi da me
guši u grlu.
Maksina soba je bila na spratu, u jugoistočnom krilu, i imala je poseban pogled na kamenolom, jezero i šumu.
Popeh se na prstima.
Ispred vrata mi se učini da čujem kako jeca. Šta se to dešava unutra? Šta je sada?
Svi smo mi imali užase i košmare od kojih smo se noću budili, kao posttraumatsku stresnu uznemirenost koja jednostavno nije prestajala. Najefektniji prizori iz Bolnice i Škole još uvek su nas pratili. I uvek će.
„Maks? Jesi li dobro?" doviknuh. „Maks, dušo?"
Nije odgovarala. Ja zato pritisnuh kvaku, malo odškrinuh vrata i provirih unutra. Opustih se ugledavši Maks u krevetu, ispod nekoliko paperjastih prekrivača. Ona pruži ruku i pozva me unutra.
„Freni, uđi. Molim te, mama. Hoću da razgovaram sa tobom."
„Evo me. Tu sam." Zatvorih vrata za sobom.
Primetih dŕ je Maks pocrvenela. Znojila se. Tada, šokirana, primetih krv na njenim ispruženim prstima!
„Pomozi mi, Freni. Sad si mi stvarno potrebna. Ozbiljno."
Uguših svoj strah dok sam koračala škripavim parketom spavaće sobe. Privukoh stolicu do Maksinog kreveta i sedoh pored nje. „Evo me."
Prislonih joj ruku na čelo. Bila je vrela. Duga kosa joj je bila mokra i bez sjaja. U meni se javi doktor.
„Dušo? Šta ti je? Šta osećaš? Od kada imaš groznicu? Kaži mi."
„Nisam baš bolesna, Freni. Samo sam se suviše napinjala", reče Maks. Na mom licu mora da je bio zbunjen izraz.
„Trudovi", reče ona. „Trudovi su naporni. Dobila sam bebice!"
Ja dahnuh, shvativši najzad. Mislim da se za malo nisam onesvestila. „Oh, Maks, zašto mi nisi rekla? Oh, Maks, dušice. Oh, Maks, oh bože, Maks."
Ona sleže ramenima, pa reče: „Htela sam da budem sama. Ali zaista mi je drago što si tu Freni.
Samo mi, dve devojke."

„Samo nas dve", obećah joj.
Sada se zagledah u čudo, nikad do sada viđeno na ovom svetu, bar ja to nisam očekivala. Bože moj! Stisnuta odmah uz Maksino telo, ispod njenog pazuha, ugledah dva veličanstvena ljudska jajeta. Oh,Maks.
Jaja su bila povelika, a ljuska bela poput slonovače, sa biserno ružičastim sjajem. Činilo mi se da imaju po hiljadu i trista do hiljadu i osam stotina grama, i pogled na njih ispuni me strahovitom nežnošću.
Zamislih Maksine dragocene bebe unutar jaja, i njihove ručie I nožice u položeju fetusa. Dve divne, krilate bebe.
„Bićeš majka!" šapnuh. „Ovo je tako lepo." I zaplakati.
„Ozimandijasove su", reče Maks, i dalje šapućući. „Moram da im održavam toplotu. Ne zam odakle to znam, ali znam. Oh, volela bih da Oz može da ih vidi."
Ja pružih ruku i nežno obgrlih Maks, zagrlih je i rekoh njeno ime. Osetih kako mi se suze kotrljaju niz obraze.
Maksino lice je blistalo i zračilo, puno nade, pa prošaputa, „Zar nisu najlepša? Nije li život ponekad čudesan?"
„Dobro, sad možeš da pozoveš i ostalu decu. I Kita. Ovo će ih razbiti, je li? Biću majka."

108

Tokom sledećih nekoliko nedelja, Maks je po prvi put u životu počela da se uči strpljivosti. Biće majka i to će joj biti potrebno. U njenom delu kuće vladala je takva tišina, da je ponekad pomišljala da je verovatno malo odlepila. Jeste, jeste, bila.
Bila je psihički izmoždena od preduge samoće, dok je iz minuta u minut pazila i grejala svoja jaja, neprestano misleći na Oza, koji joj je nedostajao toliko da ju je to bolelo. Stalno i zauvek.
Ali imala je dobar razlog da stalno bude pažljiva i oprezna. Postaće majka dece koja će bti zaista posebna. Naravno, znala je to Maks, sve majke se tako osećaju.
Bila je potpuno ušuškana u krevetu, opet je uz sveću čitala Hobita, kad začu škripanje sa ispustu, odmah iza prozora njene spavaće sobe.
Čudno. Šta je to?
Možda je tihi zvužduk vetra uplašio neku životinju. U okolini je bilo mnogo živuljki, koje su lutale šumom. Ako ništa drugo, njen oštri sluh je bio bolji nego ikada.
Onaprstima dodirnu jaja, jedno, dva. Zakopčaj mi cipelu.
Jeste, jeste, bila.
Maks nije mogla skloniti pogled sa svoja dva jajeta. Bebice su svakog dana bivale sve veće. Sada su već počinjale i da se mrdaju. Nazirala je njihove oblike unutar ljuski. To ju je uvek privlačilo. Biće mama.
Maks ugasi sveću, potpuno se umiri i opet oslušnu. Opet je začula onu neobičnu škripu! Verovatno nije ništa.
Verovatno...
Bio je to šum kakav pravi grana ili vetar koji duva preko ispusta, ali napolju, u blizini nema nikakvih grana, zar ne?
Ne, ta škripa je više podsećala na nečiji prokleti korak. Napolju, na ispustu. Je li uobrazila da je čula korak? Korak Babaroge? Korak iz mašte?
Maks zadrža dah i opet pažljivo oslušnu. To je bilo neopisivo glupo. Naposletku, kliznu iz kreveta. Još gluplje.
Pređe tri koraka do prozora, očeka, pa razdvoji bele, mrežaste zavese koje je Freni napravila za nju. Pogleda na ispust na drugom spratu.
Tada odskoči natrag.
Ugledala je neki drugi par očiju!
Te oči je znala. I mrzela. I lice je znala; i mrzela. Da, ja sam, kazala su usta bez glasa. Zdravo, Maks. Došao sam po tebe.
Prozor se razbi i krhotine uleteše unutra, kada je pesnica u rukavici proletela kroz njega. Komadi poleteše oko nje. Zatim doktor Itan Kejn - Harold Hauer uskoči unutra i ona pomisli kako to mora da je san, kao vrlo loša simulirana stvarnost.
Ali nije bilo. On je bio živ.
Bio je u njenoj spavaćoj sobi. Došao je po nju i jaja.

109

„Gubi se odavde!" vrisnu Maks.
Ali Hauer je uhvati oko struka i gurnu natrag, prema krevetu. U ruci je držao skalpel. I bio je snažan - mnogo snažniji nego normalni ljudi. On nije bio normalan.
Naravno da nije! Dorađivao je sebe; prvo je na sebi primenio Uskrsnuće; on je bio novi Frankeštajn.
Maks se padajući izvi da bi izbegla gnezdo od jastuka, koje je napravila za svoja jaja. Upravo je uspela da ih ne razbije!
Digavši glavu, oseti oštricu na grkljanu. Hauer joj je slobodnom rukom prekrio nos i usta. Gušio ju je. Da li je uopšte bio svestan svoje snage?
„Pa, zdravo, Maks. Lepo je videti te opet, draga devojko. Jesam, živ sam. Ubila si klona, a ne mene, Maks. Mada ti to možda ne znaš."
Tada je upozori: „Ne mrdaj, ti, nakazo finog perja. Ne pomišljaj ni da vrisneš da bi dozvala pomoć, jer ću pobiti i njih. Dok trepneš okom. Ako mi se odupreš, ubiću tebe. Umrećeš ne videvši svoje bebice. Ti si pametna. Razumeš me, zar ne?"
Maks klimnu glavom. Pluća su je bolela. Bio joj je potreban vazduh. Hauer najzad skloni ruku sa Maksinih usta, a ona doslovce zareža, što nikada ranije nije uradila.
„Ti si nakaza. Bezbožna nakaza. Šta hoćeš?"
„Pa, dolio sam po neke svoje papire, koje je Frensis Džejn očito ukrala. I jaja, naravno. Došao sam po tvoja jaja, Maks."
„Ne možeš ih dobiti", prošišta Maks. „Radije ću umreti."
Hauer sleže ramenima. „Baš me briga. Živi ili umri. Ja ću u svakom slučaju dobiti tvoja dragocena jaja. Ja sam Harold Hauer. Nisam klon. Znaš li zašto sam došao. Maks? Znaš li zašto sam te sve ovo vreme zadržao u životu? Hoćeš li da čuješ veliku tajnu? Ti si važnija i od Uskrsnuća. Zaista i iskreno, jesi. Ta jaja su važnija od svega što sam uradio. Video sam budućnost, Maks, i ona ima krila!"
Maks isprva nije mogla da progovori. Najzad je shvatila zašto je preživela. Video sam budućnost, Maks, i ona ima krila!
„Ti si bolesni lešinar", reče naposletku.
Tada Maks shvati da je opet zarežala. Kakav je to glas uopšte? Njen način da zaštiti jaja?
„Ti si beznadežna, izgubljen slučaj. Trebalo je da ovo uradim u Bolnici. Crkni, glupačice."
„Neće mi se!" uzviknu Maks. Ona udari nogom i odbaci doktora na svoj toaletni sto.
Ali on odmah dođe sebi. Otrese se poput medveda. I nasmeja se, upravo kao što se smejala i glava onog robota, viseći na ramenu, tamo, na pisti aerodroma. Istim smehom, od note do note.
Opsova i u zamračenoj sobi potraži skalpel. Nađe ga u naboru malog tepiha.
„Živa ili mrtva?" upita, pokazujući Maks oštricu. „Ti biraš."
„Biram svoje bebe", reče Maks.
Ona raširi krila, stvorivši zid od perja i kostiju između Hauera i svojih jaja. „Gubi se odavde! Gubi se odavde odmah", vrisnu. „Ubiću te, Hauere! Kejne! Kako god da se zoveš, gade ljigavi! Beži od mojih beba!"
On skoči na nju, a Maks odskoči u stranu i izbeže napad. Jedva. I on je bio brz.

Ona pruži ruku i potraži nešto. Šta? Napipa mesingani svećnjak. Zamahnu snažno, brzo - i vrlo precizno.
Začu se zvuk lomljenja kada je teški predmet udario u lobanju doktora Hauera. Povredila ga je! On zastenja i pade prema Maks, pritisnuvši je svojom težinom i povukavši je prema suprotnom zidu.
„Puštaj! Ne dodiruj me."
„Ti, mali kučkin sine", zareza on stisnutih zuba. „Pokazaću ti ja. Bol. Pa smrt". Maks začu uzvike, pa korake u kući. Freni i Kit su dolazili.
Trčali. A i deca!
Hauer je bio strahovito snažan, i bilo je jasno da je još neke stvari otkrio u svojoj laboratoriji.
Neprekidno ju je gurao unatrag. Maks je gubila oslonac. Počela je da pada.
Padala je pravo kroz razbijen prozor iza sebe. Nije se mogla zaustaviti. Hvatala je rukama okolo. Nešto, bilo šta! Obema rukama je uhvatila doktora Hauera. Držala ga je kao da joj od toga zavisi život.
„Ideš i ti!"
Njena spavaća soba se nalazila na samo drugom spratu - to je bila dobra vest.
Loše je bilo to što se njen prozor nalazio iznad strme litice, visoke još nekih trideset pet metara, ispod kojih se nalazila šuma.
Maks i doktor Hauer proleteše kroz panoramski prozor i zajedno padoše nekoliko stopa - a tada ga Maks pusti. Tek tako! Pozdravi stare otpatke! Maks brzo zamaha krilima, izvlačeći se, pa zalebde, gledajući kako doktor krešteći pada daleko dole, na šumsko tle. Kružio je u spirali; obrtao se; i zaronio. Nije se smejao kao robot. Trajalo je nekoliko sekundi, koje su izgledale znatno duže.
„Pomozi mi, Maks!" vrisnu on. Možda i bi da je mogla, ali nije se mogla obrušiti, pa u zaletu izvući njega iz pada. Čak i da je htela.
Videla je kako udara u drvo, pa se uz mučan, tup udar stropoštava na zemlju, gde je ostao da leži nepokretno. Zgrčen, izlomljen, nepokretan. Kao što je želela i obećala Ozimandijasu, slomila je gadu vrat.
Devedesetčetvorogodišnji doktor Harold Hauer najzad je bio mrtav. Dobro je što smo se otarasili tog ljudskog čudovišta, đubreta, bolesnog kretena. Stvarno delo, stvarni čovek ležao je dole, mrtav kao pseći izmet.
Maks prošaputa: „I ja sam videla budućnost... i ti nisi u njoj."
Naposletku je morala da skloni pogled. Udahnula je vazduh, pa mahnula krilima i poletela prema prozoru svoje spavaće sobe u kući.
Freni i Kit su bili gore, sa ostalom decom, a i njene drage bebe, njena jaja. Manje od četiri nedelje posle toga, oni su se rodili.
Na upravo savršenom mestu. U Kući na jezeru.
Dečak i devojčica, baš kao što je želela. Najneobičnije i najlepše bebe na celom svetu - malena dečica, sa finim krilcima poput anđeoskih. Možda oni i jesu bili anđeli. Frensis Džejn i Ozimandijas. Jedva je čekala da ih nauči da lete.