Londonski mostovi - Džejms Paterson

Dva najveća zlikovca koja je smislio Džejms Paterson sada u istoj knjizi!

Samo nekoliko minuta pošto su vojnici evakuisali naselje u Nevadi, bomba ga je sasvim uništila. Aleks Kros, agent FBI-ja, na odmoru dobija poziv: za bombu je odgovoran Vuk. Nadmoćni zločinac i jedan od Krosovih najvećih smrtnih neprijatelja preti da razori velike gradove, među kojima su i London, Pariz i Njujork. Dokazni materijal otkriva da je u zločin umešan nemilosrdni ubica poznat pod nadimkom Lasica. Je li moguće da ta dva mračna genija rade zajedno? S rokom od samo četiri dana da spreči nezamislivu propast, Kros se upušta u zapanjujuće opasnosti. Sve vreme se primiče razornoj istini o Vukovom identitetu, što možda neće preživeti.

Lariju Keršbaumu U čast desetog Aleksa Krosa.
Bez tvojih opaski, saveta i prijateljstva ne bi ni njega bilo.

Prolog

LASICA SE VRATIO, PRIJATNOG LI IZNENAĐENJA


Prvo poglavlje




PUKOVNIK DŽEFRI ŠEFER je uživao u novom životu u Salvadoru, trećem po veličini gradu u Brazilu, a po mnogima i najzanimljivijem. Svakako je taj grad pružao najviše zabave.
Iznajmio je razmetljivu šestosobnu vilu odmah naspram plaže Guaražuba, gde je provodio dane u piću slatkih kaipirinja i ledenog piva „brama“, a ponekad igrajući tenis u klubu. Noću se pukovnik Šefer - ubica-psihopata poznatiji kao Lasica - odavao starim navikama, lovio je po mračnim, uskim zavojitim ulicama starog grada. Izgubio je račun o tome koliko ih je ubio u Brazilu, a u Salvadoru kao da niko nije brojao nit mario. U novinama nije bilo nijednog članka nestanku neke mlade prostitutke. Ni jednog jedinog. Možda je tačno ono što se priča za ovdašnje ljude - ako slučajno nisu na nekoj zabavi, vežbaju za sledeću.
Tek nešto posle dva ujutro Šefer se vratio u vilu s mladom prelepom uličarkom, koja se predstavila kao Marija. Imala je krasno lice i divno mrko telo, posebno za nekog tako mladog. Marija je rekla da ima trinaest godina.
Lasica je ubrao debelu bananu s drveta u dvorištu. U ovo doba godine mogao je da bira između kokosa, guave, manga i pinje - puding-jabuke. Kad je ubrao sveže voće, pomislio je kako je u Salvadoru uvek nešto sazrelo za branje. Pravi raj. A možda je i pakao, a ja sam đavo, pomislio je pa se zakikotao.
„Izvoli, Marija", rekao je i pružio joj bananu. „Lepo ćemo je iskoristiti.“
Devojka se nasmešila s razumevanjem, a Lasica obrati pažnju na njene oči - savršene smeđe oči.
I sve je to moje -oči, usne, grudi.
Upravo tad je ugledao sitnog brazilskog majmuna kog zovu miko, kako pokušava da se uvuče u kuću kroz zastor na prozoru. „Beži odatle, kradljivče nijedan!", dreknuo je. „Ajde! Gubi se!“
Tad se nešto mrdnulo u žbunju i tri čoveka su ga zaskočila. Policija, bio je ubeđen, verovatno Amerikanci, Aleks Kros?
Policajci su ga skolili snažnim rukama i nogama. Udarili su ga palicom ili olovnom cevi, iščupali mu pramen kose i tukli dok nije izgubio svest.
„Uhvatili smo ga. Uhvatili smo Lasicu iz prvog pokušaja. I nije bilo teško“, rekao je jedan od njih. „Uvedimo ga unutra.“ Zatim je pogledao lepu devojčicu, koja se, sasvim logično, prepala.
„Dobro si obavila posao, Marija. Dovela si nam ga.“ Okrenuo se pratiocu. „Ubij je.“
Hitac se prolomio tihim dvorištem. U Salvadoru niko to izgleda nije primetio, nit je mario.

Drugo poglavlje




LASICA JE SAD POŽELEO da umre. Visio je naglavačke s tavanice svoje spavaće sobe. U sobi je bilo ogledala na sve strane, pa se video u više njih.
Ličio je na mrtvaca. Bio je nag, sav izubijan i krvav. Ruke su mu čvrsto vezane lisicama na leđima, gležnjevi privezani jedan za drugi, od čega mu je prekinuta cirkulacija. Krv mu se slivala u glavu.
Pored njega je visila Marija, ali je bila mrtva već nekoliko sati, možda i čitav dan, sudeći po užasnom smradu. Smeđe oči su joj bile okrenute k njemu, ali su zurile kroz njega.
Vođa njegovih otmičara imao je bradu i stalno je stezao crnu gumenu lopticu. Sad se sagnuo pa je bio na stopu od Šeferovog lica. Progovorio je tiho, šapatom.
„Evo šta smo radili s nekim zarobljenicima kad sam bio u aktivnoj službi - prilično učtivo i mirno ponudili bismo im da sednu, pa bismo im zakucali jezik za sto. To je čista istina, moj lasičasti prijatelju. Znaš šta još? Prosto smo im čupkali dlačice... iz nozdrva... s grudi... sa stomaka... genitalija... to je prilično dosadno, zar ne? Uh“, rekao je i počupao Šeferove malje.
„A znaš šta je najgore mučenje, barem po mom mišljenju? Gore od onoga što bi ti uradio sirotoj Mariji. Uhvatiš zarobljenika za oba ramena i snažno ga treseš sve dok ne dobije konvulzije. Doslovno mu prodrmaš mozak, koji je sam po sebi osetljiv organ. Od toga mu se učini da će mu glava odleteti. Telo mu zahvati vrelina. Ne preterujem.
Evo, pokazaću ti na šta mislim.“
Grozno, nezamislivo trešenje - a Šefer je sve vreme visio naglavačke - trajalo je gotovo čitav sat. Na kraju su ga spustili.
„Ko si ti? Šta hoćeš od mene?“, zavrištao je. Glavni tamničar slegnu ramenima.
„Ti si žilav skot, ali uvek se podsetim da sam te našao. Ako bude potrebno, naći ću te opet.
Razumeš li?“
Šefer nije mogao da izoštri vid, ali je pogledao u pravcu iz kog je dopirao tamničarev glas.
Prošaputao je:
„Šta... hoćeš? Molim te.“
Lice bradatog čoveka mu je sad bilo blizu. Skoro da se smešio. „Imam za tebe najneverovatniji posao. Veruj mi, rođen si za njega."
„Ko si ti?“, prošaputao je Lasica kroz duboko naprslu, krvavu usnu. To pitanje je hiljadu puta ponovio dok su ga mučili.
„Ja sam Vuk“, rekao je bradati. „Možda si čuo za mene.“

Prvi deo

NEPOJMLJIVO










Treće poglavlje




VEDROG SUNČANOG DANA, kad će jedno od njih dvoje neočekivano i bespotrebno stradati, Franses i Dagi Puslovski su prostirali čaršave, jastučnice i dečju odeću da se suše na podnevnom suncu.
Odjednom su na parkiralište kamp-prikolica Azurni pogled u Sanrajz Veliju u Nevadi nagrnuli američki vojnici. Mnogo vojnika. Čitav konvoj američkih džipova i kamiona poskakujući je naišao zemljanim putem na kom su živeli, pa se naglo zaustavio. Vojnici su se raspršili iz vozila. Bili su naoružani do zuba. Očigledno su bili u ozbiljnoj akciji.
„Šta se to, za boga miloga, dešava?“, pitao je Dagi, koji je tad odsustvovao iz rudnika Korti kod Velsa zbog bolovanja, pa se još nije privikao na život kod kuće. Znao je da mu to uopšte ne uspeva. Skoro neprekidno je potišten, uvek namrgođen i sitničav i uvek ćutljiv sa sirotom Franses i decom.
Sad je primetio kako su i muškarci i žene vojnici što silaze s kamiona odeveni u bojne uniforme: kožne čizme, maskirne pantalone, maslinaste majice - sve po redu, kao da su usred Iraka, a ne u zapećku Nevade. Bili su naoružani puškama M -16 i trčali do najbližih kamp-kućica dignutih cevi. Čak su i neki vojnici izgledali uplašeno.
Duvao je prilično jak pustinjski vetar, pa su im glasovi dopirali čak do prostrtog veša Puslovskih. Franses i Dagi su jasno čuli: „Evakuišemo naselje! Ovo je hitno. Svi moraju odmah da napuste kuće! Smesta, narode!“
Franses je bila dovoljno prisebna da primeti kako su svi vojnici izgovarali otprilike iste rečenice, kao da su ih uvežbali, a stegnuta, ozbiljna lica pokazivala su da neće trpeti neposlušnost. Tristotinak suseda Puslovskih - od kojih su neki bili sasvim čudni - već su napuštali pokretne domove, negodujući, ali ipak poslušno.
Prva susetka Delta Šor pritrčala je Franses.
„Šta se događa, dušo? Zašto su ovde svi ti vojnici? Gospode bože! Da ne poveruješ! Mora da su iz Nelisa ili Falona. Franses, malo se plašim. A ti, dušo?“
Franses je ispustila iz usta štipaljku i odgovorila Delti:
„Kažu da nas evakuišu. Moram po devojčice.“
Utrčala je u kućicu iako je smatrala da je sa sto jedanaest kilograma prošlo vreme kad je mogla da sprintuje, pa čak i da trčkara.
„Medison, Bret, hajdete. Ništa se ne bojte. Treba samo nakratko da izađemo! Biće zabavno. Kao u filmu. Mrdajte!"
Devojčice od dve i četiri godine izašle su iz sobička u kom su gledale Roli, Poli, Oli na Diznijevom kanalu. Medison, starija, kao i obično se raspitivala:
„Zašto? Zašto moramo? Neću. Neću. Zauzete smo, mama.“
Franses je dohvatila mobilni telefon s kuhinjskog pulta - a onda se dogodilo nešto zaista čudno. Pokušala je da pozove policiju, ali se iz telefona začulo samo glasno pucketanje. To se nikad nije

dešavalo, nikad nije čula tako neprijatno šuštanje. Je li ovo nekakva invazija? Možda nešto nuklearno?
„Majku mu!“, prasnula je u telefon i samo što se nije rasplakala. „Šta se ovo događa?“
„Rekla si ružnu reč!“, cijuknula je Bret, ali se smejala. Njoj su se dopadale ružne reči. Kao da joj je majka pogrešila, a ona je volela kad odrasli greše.
„Uzmite gospođu Samerkin i Groktavca“, rekla je Franses devojčicama, koje ni za živu glavu ne bi otišle iz kuće bez omiljenih igračaka, čak ni da se misirska čuma spustila na naselje. Franses je molila boga da to nije slučaj - ali šta je onda? Zašto se američka vojska razmilela po naselju, pa maše oružjem ljudima pred licem?
Čula je spolja preplašene susede kako rečima izražavaju njene misli:
„Šta se dogodilo?“, „Ko kaže da moramo da odemo?“, „Recite nam zašto!“, „Preko mene mrtvog, vojniče! Čuješ li me?“
Ovo poslednje je rekao Dagi! Šta je on to smislio?
„Dagi, uđi u kuću!“, povikala je Franses. „Pomozi mi s devojčicama! Dagi, potreban si mi ovde.“ Spolja se začuo hitac! Glasan prasak puške.
Franses je dotrčala do mreže za insekte - evo, opet trči - i videla vojnike kako stoje nad Dagijevim telom.
Gospode, Dagi se ne miče. O boze, o bože! Vojnici su ga ustrelili kao besnog psa. Ni zbog čega!
Franses je uzdrhtala, pa ispovraćala ručak.
Devojčice su cičale:
„Bljak, mamice! Mamice, bljak! Povraćala si po kuhinji!“
Zatim je iznenada neobrijan vojnik šutnuo vrata s mre-žom, pa joj se uneo u lice i zaurlao: „Izlazi iz prikolice! Smesta! Hoćeš i ti da pogineš?“
Uperio je cev puške pravo u Franses.
„Ne šalim se, ženo“, rekao je. „Iskreno da ti kažem, pucaću još dok ovo ne izgovorim.“

Četvrto poglavlje




POSAO - operacija, misija - sastojao se u raščišćavanju jednog američkog naselja. Usred bela dana.
Bio je to sablastan, sulud posao. Obe verzije filma Svitanje mrtvih blage su u odnosu na ovo. Sanrajz Veli u Nevadi: stanovništvo 315 neustrašivih duša. Uskoro će broj stanovnika biti nula. Ko će to poverovati? Bogami svi, i to za oko tri minuta.
Nijedan od muškaraca u aviončiću nije znao zbog čega je to naselje trebalo uništiti, nit išta drugo o toj čudnoj misiji, osim da je izuzetno dobro plaćena, pa još unapred. Nisu znali čak ni ime jedan drugom. Saopšteno im je svakom ponaosob šta mu je zadatak u misiji. Njegova kockica mozaika. Tako su to i zvali - njihove kockice.
Majkl Kosta iz Los Anđelesa, stručnjak za municiju, dobio je uputstva da „prokrijumčari vakuumsku bombu snažnog razornog dejstva".
U redu, on je to mogao da uradi sasvim lako.
Radni model mu je bio BLU-96, poznat i kao „sekač belih rada“, koji plastično opisuje krajnji ishod. Kosta je znao da je bomba projektovana za raščišćavanje minskih polja, kao i džungli i šuma radi vojnih sletišta. Onda je neki zaista lud, bolestan tip smislio da bi sekač belih rada mogao jednako lako da satre ljude kao što uništava drveće i kamenčine.
Zato je Kosta leteo onim starim, olupanim teretnim avionom nad planinskim vencem Taskarora prema Sanrajz Veliju i sasvim se primakao cilju.
S novim najboljim drugarima sklapao je bombu baš u tom avionu. Imali su čak i dijagram s uputstvima, kao da su kreteni. Kako sastaviti termobazičnu bombu za početnike.
Kosta je znao kako je konkretno ta bomba BLU-96 oružje pod strogom kontrolom i da ju je relativno teško nabaviti. Na nesreću svih onih što su živeli, voleli, jeli, spavali i srali u Sanrajz Veliju, sekač belih rada se može sklopiti kod kuće od delova koje je lako nabaviti. Kosta je kupio dodatni rezervoar za gorivo od tri i po tone, napunio ga visokooktanskim gasom, namestio uređaj za raspršivanje i umetnuo štapine dinamita kao središte. Zatim je napravio sklop kočnice i okidača koristeći delove padobranskog uređaja za utvrđivanje visine. Sve tako jednostavno.
Onda je rekao ostalima u avionu:
„Letite preko cilja. Gurnete bombu kroz vrata za teret, pa potrčite prema okeanu kao da vam gore gaće. Verujte mi, sekač belih rada za sobom neće ostaviti ništa do spržene zemlje. Sanrajz Veli će postati spaljena mrlja u pustinji. Sećanje. Samo gledajte.“

Peto poglavlje




„SAMO POLAKO, gospodo. Ne treba niko da strada. Ovog puta ne treba.“
Skoro hiljadu dvesta kilometara odatle Vuk je gledao uživo šta se događa u pustinji. Kakav film! U Sanrajz Veliju su postavili četiri kamere na zemlji koje su slale sliku na četiri monitora u kuću na Bel Eru u Los Anđelesu, gde je on boravio. Bar trenutno.
Pažljivo je pratio kako stanovnike kamp-prikolica vojnici prate do spremnih transportnih kamiona. Slika je bila veoma oštra. Jasno je video oznake na rukama vojnika: Vojna GARDA NEVADE 72. JEDINICA.
Odjednom je glasno rekao:
„Sranje! Ne radi to!“ Sve brže je stezao crnu lopticu, što radi kad je uznemiren ili ljut, ali i kad ga spopadne i jedno i drugo.
Jedan civil izvuče pištolj i uperi ga u vojnika. Neverovatno glup potez!
„Imbecilu obični!“, povikao je Vuk u ekran.
Sekund kasnije je onaj čovek s pištoljem ubijen, oboren licem u pustinjsku prašinu, što je olakšalo utovar ostalih budala iz Sanrajz Velija u kamione. Trebalo je da to predvidim, pomisli Vuk. No kako nije, sad je to problemčić.
Zatim je pokretna kamera uhvatila teretni avion kako se približava naselju i kruži nad njim. Bio je to prelep prizor. Ona pokretna kamera očigledno je bila na vojnom kamionu, za koji se ponadao da žurno odlazi van domašaja.
Snimak je bio zapanjujuć - crnobeli, zbog čega je izgledao još moćnije. Crnobelo je stvarnije, zar ne? Da, svakako.
Pokretna kamera nije mrdala s aviona koji sleće u naselje.
„Anđeli smrti“, prošaputao je. „Prelep prizor. Kakav sam ja umetnik."
Dvojica su morala da izguraju rezervoar s gasom kroz vrata. Tad je pilot naglo skrenuo ulevo, dostigao najveće ubrzanje pa što je mogao brže digao avion. To je bio njegov posao, njegova kockica mozaika, a obavio ga je sasvim dobro.
„Živećeš", rekao je Vuk.
Sad je kamera hvatala širok ugao i bombu koja polako leti k naselju. Zadivljujuć snimak. Čak je i njemu bio stravičan. Na tridesetak metara nad zemljom bomba je eksplodirala.
„Jebote! Bum!“, prosto mu je izletelo s usana. Obično ga ništa nije ovako uzbuđivalo.
Dok je gledao - a nije mogao da odvoji pogled - sekač belih rada sravnio je sa zemljom sve u krugu od petsto metara od mesta na koje je pao. Osim toga, imao je moć da ubije sve u tom prostoru, što je i obavio. Bio je potpuno razoran. Čak na šesnaest kilometara odatle popucali su prozori na kućama. Zgrade i zemlja su se tresle u Elku udaljenom pedeset šest kilometara. Detonacija se čula i u susednoj državi.
Doduše, čula se i mnogo dalje. Upravo tamo u Los Anđelesu, naprimer. Jer je malo naselje u

Sanrajz Veliju bilo samo probni poligon.
„Ovo je tek zagrevanje“, rekao je Vuk. „Početak nečeg velikog. Mog remek-dela. Poravnavanja računa."

Šesto poglavlje




KAD JE SVE POČELO, bio sam u blaženom neznanju, na četvorodnevnom odmoru na Zapadnoj obali, prvom odmoru za godinu dana. Prva stanica: Sijetl u državi Vašington.
Sijetl je lep, živ grad u kom je, po mom mišljenju, fino uravnoteženo ono staro, vredno divljenja i kibernetsko novo, moguće s malom prevagom u korist budućnosti. Pod normalnim okolnostima radovao bih se odlasku tamo.
Međutim trenutak nije bio pogodan, a trebalo je samo da pogledam dečkića kog sam držao za ruku dok smo prelazili Severnu aveniju Volingford da bih se setio zbog čega je tako.
Trebalo je samo da oslušnem srce.
Dečak je moj sin Aleks, a ja sam ga tad video prvi put posle četiri meseca. Sad je živeo s majkom u Sijetlu. Ja sam živeo u Vašingtonu, gde sam radio kao agent FBI-ja. Aleksova mama i ja smo se upustili u „prijateljsku“ borbu za starateljstvo nad sinom. U stvari, postalo je prijateljskije tek posle dva vrlo burna susreta.
„Uživaš li?“, pitao sam malog Aleksa, koji je još vukao sa sobom Mu, crno-belu plišanu kravu, omiljenu još dok je živeo sa mnom u Vašingtonu. Imao je nepune tri godine, ali je već razgovetno govorio, a još razgovetnije dolazio do onog što bi naumio. Bože, kako sam voleo tog čovečuljka. Njegova majka je bila ubeđena da je nadaren - visok stupanj inteligencije, veoma kreativan - a kako je Kristina nastavnica u osnovnoj školi, i to odlična nastavnica, verovatno zna šta priča.
Stanovala je u oblasti Volingford, pa kako je to prijatan kraj za šetnju, Aleks i ja smo rešili da ne idemo daleko od kuće. Počeli smo tako što smo se igrali u prostranom dvorištu ograđenom zelenim Daglasovim jelama, s pogledom na Kaskadne planine.
Napravio sam nekoliko snimaka dečaka, prema uputstvima koja mi je dala Nana Mama. Aleks je hteo da mi pokaže majčin povrtnjak, a ovaj je, kao što sam i očekivao, bio lepo održavan i pun paradajza, zelene salate i tikava. Trava oko njega je uredno šišana. Po simsu kuhinjskih prozora bilo je saksija s ruzmarinom i nanom. Još malo sam slikao Aleksa.
Pošto smo obišli dvorište, otišli smo do volingfordskog igrališta da vežbamo hvatanje lopte i udaranje palicom, zatim smo posetili zoološki vrt, pa se prošetali pored obližnjeg Zelenog jezera držeći se za ruke. Aleks je bio uzbuđen zbog predstojeće parade i nije razumeo zbog čega ne mogu da ostanem sve do tada. Znao sam šta nam predstoji, pa sam se trudio da se pripremim.
„Zašto uvek moraš da odeš?“, pitao me je, a ja nisam imao odgovor na to. Samo sam osetio iznenadan, grozan bol u grudima koji mi je postao već poznat. Želim da budem s tobom, mališa, svakog minuta svakog dana, hteo sam da kažem.
„Jednostavno moram, mališa“, kazao sam. „Ali uskoro ću opet doći. Obećavam. Znaš da držim obećanja.“
„Zato što si policajac? Zato moraš da odeš?“
„Da, delimično zbog toga. To mi je posao. Moram da zarađujem kako bih mogao da kupim video-

kasete i slatkiše.“
„Zašto ne nađeš drugi posao?“
„Razmisliću o tome“, rekao sam. Nisam ni lagao. Naći ću drugi posao. U poslednje vreme mnogo razmišljam o policijskoj karijeri. Čak sam o tome razgovarao i s doktorkom, mojom doktorkom za glavu.
Konačno smo se oko pola tri vratili do njegove kuće, obnovljene viktorijanske zgrade u odličnom stanju, obojene u tamnoplavo, s belim rubovima oko prozora. Kuća je udobna i svetla, a priznajem da je i lepo odrastati u mestu kao što je Sijetl.
Iz sobe malog Aleksa vide se Kaskadne planine. Šta dečaku još treba?
Možda otac kog viđa češće nego jednom u nekoliko meseci? Šta mislite o tome?
Kristina je čekala na tremu i toplo nas pozdravila. Bila je to velika promena od našeg poslednjeg sučeljenja u Vašingtonu. Mogu li joj verovati? Izgleda da nisam imao izbora.
Aleks i ja smo se zagrlili na pločniku, pa sam ga još nekoliko puta slikao za Nanu i decu.
Zatim je ušao s Kristinom, a ja sam ostao napolju, pa otišao do iznajmljenog auta, ruku duboko zavučenih u džepove, s osećanjem da mi sinčić već nedostaje, da mi suviše nedostaje, i s potvrdnim odgovorom na pitanje hoće li mi se uvek ovako cepati srce.

Sedmo poglavlje




POSLE POSETE ALEKSU U Sijetlu, odleteo sam za San Francisko da provedem malo vremena s inspektorkom u odeljenju krvnih delikata Džemilom Hjuz. Nas dvoje se zabavljamo već oko godinu dana. Nedostajala mi je i osećao sam potrebu da budem s njom. Umela je da sve dovede u red.
Usput sam slušao divne glasove Erike Badu i Kalvina Ričardsona. I oni umeju da sve dovedu u red. Ili bar donekle.
Kako se avion bližio San Francisku, počastvovani smo iznenađujuće bistrim pogledom na most Golden gejt i obris grada. Video sam centar Embarkadero i zgradu Transamerike, pa sam se prepustio prizoru. Jedva sam čekao da vidim Džem. Zbližili smo se kad smo zajedno radili na istrazi jednog ubistva. Jedina nevolja je bila u tome što smo živeli na suprotnim obalama. Voleli smo svako svoj grad i posao, pa nismo još smislili kako to da rešimo.
S druge strane, zaista smo uživali kad smo zajedno. Video sam radost na Džemilinom licu čim sam je ugledao kod izlaza na prometnom međunarodnom aerodromu. Stajala je pred restoranom Nort Bič, široko se osmehivala, tapšala ruku dignutih iznad glave, pa skakala u mestu. Jednostavno je takva, i to joj pristaje.
Čim sam je video, nasmešio sam se i već se osećao bolje. Uvek je tako uticala na mene. Nosila je meki kožni sportski mantil, svetloplavu majicu i crne farmerke, izgleda da je došla pravo s posla. Ali izgledala je dobro, zaista dobro.
Namazala je karmin i namirisala se, što sam otkrio kad sam je zagrlio. „O da ",rekao sam.
„Nedostajala si mi.“
„Onda me drži, grli me, ljubi me. Kako ti je sin? Kako je Aleks?“
„Sve je veći, pametniji i zabavniji. Sjajan je. Obožavam čovečuljka. Džemila, već mi nedostaje.“
„Znam. Znam, dušo. Hajde, zagrli me.“
Podigao sam je sa zemlje i okrenuo oko sebe. Visoka je metar i sedamdeset pet i čvrsta, volim da je držim u zagrljaju. Primetio sam da nas neki ljudi gledaju i uglavnom se smeše. Kako da se ne smeše?
Tad su nam prišli dvoje koji su nas gledali. Bili su u tamnoj odeći i došli su pravo k nama. Šta je sad to?
Žena je digla značku da mi je pokaže: FBI. O ne. Ne. Zašto mi se to uvek događa.

Osmo poglavlje




ZAJEČAO SAM i nežno spustio Džemilu, kao da smo uradili nešto loše, a ne nešto sasvim ispravno. Najednom su mi isparila sva lepa osećanja. Tek tako. Bum, tras! Odmor mi je bio preko potreban - a ovo neće biti odmor.
„Ja sam agentkinja Džin Metjuz, a ovo je agent Džon Tompson“, rekla je žena i pokazala na plavog tridesetogodišnjaka koji je grickao čokoladicu „đirardeli“. „Žao nam je što vas prekidamo, što se namećemo, ali poslali su nas da dočekamo vaš avion. Vi ste Aleks Kros, gospodine?“, setila se konačno da proveri.
„Ja sam Aleks Kros. Ovo je inspektorka Hjuz iz ovdašnje policije. Pred njom možete slobodno da govorite.“
Agentkinja Metjuz je zavrtela glavom.
„Ne, gospodine, bojim se da ne mogu.“ Džemila me potapša po ruci.
„U redu je.“ Udaljila se i ostavila me s ona dva agenta, što je sasvim suprotno od onog što sam želeo. Želeo sam da oni odu - da nestanu.
„O čemu se radi?“, pitao sam agentkinju Metjuz. Predosećao sam da je nešto gadno, što je stalni problem s mojim novim poslom. Direktor FBI-ja Berns zna moj plan puta i raspored u svakom trenutku, čak i kad nisam na dužnosti, što zapravo znači da sam uvek na dužnosti.
„Kao što rekoh, gospodine, rečeno nam je da vas sačekamo. Zatim da vas odmah ukrcamo u avion za Nevadu. Tamo je došlo do nečeg što hitno treba istražiti. Jedno naselje je pogođeno bombom. Zbrisano je sa lica zemlje. Direktor hoće da odete na lice mesta, i to odmah. Tamo je jeziva pustoš.“ Tresao sam glavom strašno razočaran i frustriran dok sam prilazio Džemili. Imao sam utisak da usred grudi imam rupu.
„Bačena je bomba u Nevadi. Kažu da je objavljeno i na vestima. Moram tamo“, rekao sam joj.
„Potrudiću se da se vratim što pre. Izvini. I ne slutiš koliko mi je žao.“ Izraz njenog lica mi je sve rekao.
„Razumem“, kazala je. „Naravno da razumem. Moraš da ideš. Vrati se ako budeš mogao.“
Hteo sam da je zagrlim, ali ona se izmakla i samo mi kratko i žalosno mahnula. Zatim se okrenula i otišla bez ijedne reči više, a ja sam pomislio kako sam upravo i nju izgubio.

Deveto poglavlje




KRENUO SAM, ali sam se osećao i više nego frustrirano - sve mi je bilo nadrealno. Odleteo sam privatnim mlaznjakom iz San Franciska do gradića u Nevadi, a odatle helikopterom FBI-ja do onog što je ranije bio Sanrajz Veli.
Trudio sam se da ne mislim na malog Aleksa, da ne mislim na Džemilu, ali nije mi uspevalo.
Možda kad stignem na mesto gde je pala bomba? Kad se dam na posao, kad uronim u govna.
Po tome kako su se ovdašnji agenti snebivali i uzmuvali oko mene, primetio sam da su, zbog glasa koji me bije ili zbog toga što radim van Vašingtona, bili nervozni i napeti. Direktor Berns je jasno svima stavio do znanja da sam ja Biroov stručnjak za probleme ili njegov stručnjak za probleme. Neću obavestiti Vašington o njihovom ponašanju, ali mesni agenti to nisu znali. Kako bi i znali?
Helikopterom smo se vozili samo desetak minuta. Iz vazduha sam video svetla hitnih službi oko Sanrajz Velija, to jest onoga što je od njega ostalo. Naselja više nije bilo. Vio se još dim, ali iz helikoptera nisam primetio vatru, moguće zbog toga što više nije bilo ničega što bi gorelo.
Samo što je prošlo osam sati. Šta se to, kog vraga, ovde dogodilo? Zašto bi se uopšte neko trudio da uništi tako skromno naselje kao što je Sanrajz Veli?
Čim smo poleteli, preneli su mi podatke koje su imali. Nažalost, imali su ih premalo. U četiri posle podne sve stanovnike - osim jednog, koji je ubijen - „evakuisala“ je navodno nacionalna služba vojne garde. Zatim su ih odvezli šezdesetak kilometara odatle, negde na pola puta do najbliže varoši Elka. Mesto na kom su ostavljeni dojavljeno je državnoj policiji Nevade. Dok je policija stigla da pomogne preplašenim stanovnicima Sanrajz Velija, vojni kamioni i džipovi su več otišli. A otišlo je i naselje Sanrajz Veli. Izbrisano sa mape.
Mislim, tamo nije bilo više ničeg do peska i raznog pustinjskog žbunja.
Video sam vatrogasne kamione, kombije, terenska vozila, valjda šest helikoptera. Dok smo se spuštali, spazio sam tehničare u zaštitnoj odeći.
Gospode, šta se ovde dogodilo? Hemijski napad?
Rat?
Zar je to moguće? U današnje vreme? Naravno da jeste.

Deseto poglavlje




TO JE VEROVATNO nešto najstrašnije što sam video za sve ove godine kako radim kao policajac - potpuno uništenje, bez vidnog povoda i razloga.
Čim smo sleteli i izašli iz helikoptera, dobio sam zaštitni kombinezon, gas-masku i drugu opremu. Gumena maska je bila vrhunskog kvaliteta, s odvojenim štitnicima za oči i cevi za unošenje tečnosti. Osećao sam se kao lik iz strašnih priča Filipa K. Dika. No to nije dugo trajalo. Skinuo sam tešku masku čim sam video kako dva vojna oficira hodaju bez nje.
Nedugo pošto sam stigao, došli smo do mogućeg otkrića. Dvojica penjača po stenju videla su čoveka s video-kamerom kako snima eksploziju. Učinio im se sumnjiv, pa ga je jedan od njih slikao digitalnim aparatom. Slikali su i evakuaciju naselja.
Dva agenta su razgovarala s penjačima, a ja sam hteo da popričam s njima čim oni završe. Nažalost, mesni policajci su se dokopali aparata i nisu ga dali dok na mesto eksplozije nije došao njihov načelnik. On je kasnio jer je bio u lovu.
Kad se konačno pojavio, u starom crnom dodžu polaris, skočio sam na njega. Krenuo sam da pričam i pre nego što je izašao iz kola.
„Načelniče, vaši ljudi drže važan dokazni materijal. Treba da ga pogledamo“, rekao sam ozbiljno, ali ne dižući glas na čoveka od šezdesetak godina s isturenim stomakom. „Ovo je istraga na federalnom nivou. Ja predstavljam i FBI i Domovinsku bezbednost. Zbog vaših ljudi izgubili smo dragoceno vreme.“
Mora se priznati da je načelnik bio van sebe. Zaurlao je na policajce:
„Morončine, dajte ovamo dokazni materijal. Šta vas dvojica izvodite koji moj? O čemu ste razmišljali? Razmišljate li uopšte? Dajte dokazni materijal."
Ovi su dotrčali, a onaj viši, za kog sam kasnije saznao da je načelnikov zet, predao je aparat. Bio je to „kanon pauer šot“ pa sam znao kako da dođem do slika.
Šta imamo ovde? Prvi snimci su bili dobro uhvaćeni prizori iz prirode. Na njima nije bilo ljudi.
Bilo je tu snimaka iz blizine i onih širokougaonih. Zatim su naišle slike evakuacije. Neverovatno.
A onda sam konačno ugledao čoveka koji je snimao eksploziju.
Bio je okrenut leđima. Na prvoj slici je stajao, ali je na sledećim kleknuo na koleno. Verovatno da uhvati bolji ugao.
Ne znam šta je navelo penjača da snimi prvih nekoliko slika, ali imao je sjajan instinkt. Tajanstveni čovek je snimao video-kamerom napušteno naselje - zatim je iznenada ono odletelo u vazduh u plamenu koji se dizao nekoliko desetina metara. Očigledno je da je taj znao za napad i pre nego što je do njega došlo.
Na sledećoj slici se taj čovek okrenuo prema penjačima. Zapravo je pošao k njima ili bar tako izgleda na slici. Zanimalo me je da li ih je video da ga slikaju. Činilo mi se da gleda u njih.

Tad sam mu video lice i s nevericom se zagledao u njega. Prepoznao sam ga. A kako i ne bih?
Godinama ga već jurim.
Ovde i u Evropi tražen je zbog više od deset ubistava. Opaki psihopata, jedan od najgorih na svetu što su još na slobodi. Zove se Džefri Šefer, ali ga ja znam kao Lasicu.
Šta on radi ovde?

Jedanaesto poglavlje




BILO JE JOŠ NEKOLIKO jasnih slika mrskog Lasice dok se primicao onom koji je slikao.
Od pogleda na njega uhvatila me je vrtoglavica a i mučnina. Usta su mi se osušila, pa sam lizao usne. Šta Šefer radi ovde? Kakve on veze ima s bombom koja je uništila ovo naselje? Kakvo ludilo, košmar, nestvarna situacija.
S pukovnikom Šeferom sam se sučelio pre tri godine u Vašingtonu. Tamo je ubio više od dvanaestoro ljudi, mada to nismo uspeli da dokažemo. Prerušio bi se u taksistu pa bi krstario jugoistočnom četvrti, gde ja živim. Tu je lako dolazio do plena i znao je da prestonička policija ne istražuje pomno ubistva siromašnih i obojenih. Imao je on i pravi posao - bio je vojni oficir u službi Britanske ambasade. Na prvi pogled, nije mogao biti ugledniji. A, zapravo, bio je užasni ubica, jedan od najgorih serijskih ubica koje sam ikad sreo.
Mesni agent Fred Vejd prišao mi je dok sam još bio blizu helikoptera kojim sam doleteo. Rekao mi je kako želi da zna šta se dešava, što mu nisam zamerio. Isto sam i ja želeo.
„Čovek koji je snimao eksploziju zove se Džefri Šefer“, rekao sam mu. „Poznajem ga. Izvršio je više ubistava u Vašingtonu dok sam tamo bio detektiv krvnih delikata. Poslednje što smo o njemu čuli jeste da je pobegao u London. U tamošnjem tržnom centru ubio je svoju ženu pred rođenom decom. Zatim je nestao. Izgleda da se sad vratio. Nemam predstavu zašto, ali glava me zaboli i pri pomisli na njega.“
Izvadio sam mobilni telefon i pozvao Vašington. Dok sam objašnjavao šta sam otkrio, ponovo sam pregledao poslednjih nekoliko slika sa Šeferom. Na jednoj ulazi u crveni ford bronko.
Na sledećoj je slikan bronko dok odlazi. Gospode. Jasno se vide registarske tablice. A to mi je bilo još od svega najčudnije: Lasici se omakao propust.
Lasica kog poznajem ne pravi propuste. Možda to ipak i nije bio propust.
Možda je deo nekog plana.

Dvanaesto poglavlje




VUK JE I DALJE BIO u Los Anđelesu, ali su mu izveštaji iz Nevade redovno stizali. Kako policija stiže u okolinu Sanrajz Velija... pa helikopteri... američka vojska... na kraju i FBI.
Njegov stari prijatelj Aleks Kros je i sam bio tamo. Lepo od Aleksa Krosa. Kakav dobar vojnik.
Naravno, niko od njih baš ništa ne shvata.
Niko nema čvrstu teoriju o tome šta se dogodilo u pustinji. Kako bi je iko imao?
Tamo je metež, a u tome i jeste lepota. Ljude najviše plaši ono što ne razumeju.
Upravo to važi za onu usijanu glavu iz Los Anđelesa po imenu Feđa Abramcov i za njegovu ženu Lajzu. Feđa je želeo da postane veliki mafijaš, ali i da vodi život filmske zvezde s Beverli Hilsa. Kuća u kojoj je odseo Vuk zapravo je Feđina i Lajzina, ali, uistinu, ovaj ju je smatrao za svoju. Na kraju krajeva, njihov novac je njegov novac. Bez njega oni bi bili tek sitne propalice s krupnim ambicijama.
Feđa i Lajza nisu čak ni znali da im je on u kući. Bili su na svom imanju u Aspenu, a konačno su se vratili u Los Anđeles te večeri nešto posle deset sati.
Kako će se samo iznenaditi.
Čovek moćnog izgleda sedi im u dnevnoj sobi. Prosto sedi tamo. Sasvim smireno. Ritmički stiska gumenu loptu desnom rukom.
Dotad ga nikad nisu videli.
„Ko si, bre, ti?“, upitala je Lajza. „Šta radiš ovde?“ Vuk je raširio ruke.
„Ja sam onaj koji vam je omogućio sve ove divote. A šta ste vi meni pružili zauzvrat? Ovakvo nepoštovanje? Ja sam Vuk.“
Feđi je i to bilo dovoljno. Znao je da su on i Lajza osuđeni na smrt čim je Vuk tu i dozvoljava im da ga vide. Najbolje da bežimo i nadamo se da je Vuk sam, koliko god to izgledalo nemoguće.
Samo što je koraknuo, Vuk je podigao pištolj s jastuka fotelje. Vešto je baratao oružjem. Pogodio je Feđu u leđa i u vrat.
„Sigurno je mrtav“, rekao je spokojno Lajzi, kojoj je znao i puno ime. „Više volim da te zovem Jelisaveta. Nije tako obično, tako američko. Dođi i sedi. Hajde. Molim te.“
Potapšao se po krilu.
„Dođi. Ne volim da ponavljam."
Mlada žena je bila lepa, ali i pametna i, reklo bi se, nemilosrdna kao zmija. Prišla mu je i sela u krilo. U svakom slučaju uradila je ono što joj je rečeno. Poslušna.
„Dopadaš mi se, Jelisaveta. Ali nemam izbora - nisi me slušala. Ti i Feđa ste mi krali novac. Ne raspravljaj se. Znam da je tako.“ Zagledao joj se u lepe smeđe oči. „Znaš li ti šta je zamočit? Lomljenje kostiju?“

Izgleda da je Jelisaveta znala zato što je zavrištala iz sveg glasa.
„Lepo“, kazao je Vuk i uhvatio joj tanki zglob leve ruke. „Danas sve ide tako lepo.“ Počeo je od Jelisavetinog prsta, od malića.

Trinaesto poglavlje




JE LI ZARATILO? Ako jeste, ko je neprijatelj?
U pustinji je bio mrkli mrak i ledeno. Najblaže rečeno bilo je strašno i teško za snalaženje. Nije bilo mesečine. Je li i to deo nekog plana? Šta treba dalje da se dogodi? Gde? Kome? Zbog čega?
Trudio sam se da se priberem i bar ugrubo smislim kako da nas provedem kroz narednih nekoliko sati, a da to bude u najmanju ruku poluorganizovano. Težak zadatak, možda i nemoguć. Tragali smo za malim konvojem vojnih kamiona i džipova koji kao da su u zemlju propali, kao da ih je progutao pesak. Ali tragali smo i za fordom bronko s registarskom tablicom Nevade 322JBP, sa zalaskom sunca.
Tragali smo i za Džefrijem Šeferom. Zašto je Lasica ovde?
Dok smo čekali da se nešto dogodi, možda da nam stigne neka poruka ili upozorenje, šetao sam po onome što je bilo Sanrajz Veli. Tamo gde je bomba eksplodirala, kuće i vozila nisu samo uništeni, već su praktično isparili. Delići smrti i razaranja, žiške i pepeo, i dalje su lebdeli vazduhom. Noćno nebo bilo je pokriveno oblakom tamnog i masnog dima, a mene je uznemirila misao da je samo jedan čovek mogao da napravi ovo i da samo jedan čovek može da poželi ovako nešto.
Dok sam hodao među gomilicama ostataka, razgovarao sam s agentima i tehničarima koji su učestvovali u istrazi, pa sam za sebe pripremio nekoliko opaski s mesta zločina:
Na sve strane su se raspršili delići kamp-prikolica.
Svedoci tvrde da su videli kanistere izbačene iz aviona s propelerima.
Jedan metalni kanister koji samo što nije pao na prikolicu eksplodirao je u vazduhu nad naseljem.
Eksplozija je prvo ličila na „beli oblak sličan klobuku meduze“, zatim se oblak zapalio.
Izgleda da je od vreline vatre na nekoliko minuta došlo do snažnog vazdušnog strujanja, digao se kovitlac snage jakog vetra.
Dosad smo u ostacima našli samo jedno telo. Svi se pitaju kako to samo jedno. Zbog čega su ostali pošteđeni? Zbog čega je uopšte ovo naselje prikolica dignuto u vazduh?
Jednostavno ništa nije imalo smisla. Barem u tom trenutku. Posebno nije imalo smisla Šeferovo prisustvo.
Džini Morijarti, jedna od mesnih agentkinja FBI-ja, pozvala me je po imenu pa sam se okrenuo.
Uzbuđeno mi je mahala da dođem do nje. Šta je sad?
Otrčao sam do nje i dvojice policajaca. Svi su se uzrujali zbog nečeg.
„Našli smo bronko", rekla mi je. „Ni traga vojnim kamionima, ali našli smo bronko u Velsu.“
„Šta je u Velsu?“, pitao sam je.
„Aerodrom.“

Četrnaesto poglavlje




„IDEMO!“
Opet sam se ukrcao u helikopter FBI-ja i brzo uputio ka Velsu nadajući se da ću uhvatiti Lasicu. Činilo mi se da od toga nema ništa, ali drugog izbora nismo imali. Agenti Vejd i Morijarti su krenuli sa mnom. Nisu hteli da propuste šta god nas čekalo u Velsu.
Kad smo uzleteli i udaljili se od onog što je preostalo od Sanrajz Velija, shvatio sam kako je ta pustinja na velikoj nadmorskoj visini. Bivše naselje nalazilo se na hiljadu dvesta metara.
Zatim sam zaboravio na okolinu i usredsredio se na Šefera. Još jednom sam pokušao da shvatim šta bi njega moglo da poveže s ovim metežom, ovom propašću, ovim mestom zločina. Pre tri godine Šefer je kidnapovao Kristinu Džonson. To se dogodilo dok smo porodično letovali na Bermudama. U to vreme smo Kristina i ja bili vereni. Ni ona ni ja nismo znali da je tad već bila trudna s Aleksom. Posle spasavanja više nije bilo isto kao pre. Pronašli smo je moj najbliskiji prijatelj Džon Sampson i ja na Jamajci. Kristini su ostali emocionalni ožiljci, što joj nikako nisam uzeo za zlo. Zatim se preselila u Sijetl, gde je sad živela s Aleksom. A Šeferu pripisujem i našu borbu oko starateljstva.
S kim on radi? Jedino očigledno, a verovatno i korisno za istragu, jeste to što je u razaranju Sanrajz Velija učestvovalo mnogo ljudi. Trenutno nismo znali ko su muškarci i žene koji su se predstavili kao pripadnici vojske, ali znali smo da nisu prava nacionalna garda. U tome su nam pomogli izvori iz Pentagona. Zatim se postavlja pitanje bombe koja je sravnila naselje sa zemljom. Ko ju je konstruisao? Verovatno neko ko ima vojnog iskustva. Šefer je pukovnik britanske vojske, a služio je i kao plaćenik.
Otvara se mnogo zanimljivih veza, ali ništa dovoljno jasno. Pilot helikoptera mi se obratio:
„Čim pređemo ovaj planinski venac pred nama, ugledaćemo Vels. Barem ćemo videti svetla aerodroma. Moći će i oni nas da vide. Mislim da ovde u pustinji ne možemo nikome da se neopaženo približimo.“
Klimnuo sam mu glavom.
„Potrudi se da sletiš što je bliže moguće. Uskladićemo se s državnom policijom. Da nas posle ne kritikuju“, dodao sam.
„Razumem“, rekao je pilot.
Razmotrio sam sve mogućnosti s Vejdom i Morijartijevom. Hoćemo li se spustiti na sam aerodrom ili negde blizu, u pustinju? Jesu li njih dvoje nekad pucali i je li neko pucao na njih? Saznao sam da nisu. Baš super.
Pilot se opet okrenuo:
„Evo nas. Trebalo bi uskoro da ugledamo aerodrom s desne strane. Eno ga.“
Video sam omanje sletište s dvospratnom zgradom i dve piste. Video sam možda šest automobila, ali ne i crveni bronko.
Onda sam spazio privatni aviončić kako rula pistom i sprema se da poleti.

Šefer? Nije mi se to činilo verovatnim, ali dosad mi se ništa nije činilo tako.
„Mislio sam da smo zatvorili Vels?“, rekao sam pilotu. „I ja sam mislio. Možda je ovo naš momak. Ako jeste, onda je otišao. To je lirdžet 55 i mnogo dobro leti.“
Nadalje nam nije preostalo ništa do da posmatramo. Lirdžet je jurnuo pistom, pa se digao u vazduh, zaokrenuo od nas i to naizgled s velikom lakoćom. Zamislio sam Džefrija Šefera u kabini kako se osvrće na helikopter FBI-ja, možda nam i pokazuje srednji prst. A možda ga pokazuje samo meni? Zna li da sam tu?
Sleteli smo nekoliko minuta kasnije. Odmah sam čuo neprijatnu novost. Lirdžet je van dometa radara.
„Kako to mislite ’van dometa radara’?“, upitao sam dvojicu tehničara u majušnoj kontrolnoj sobi. Stariji mi je odgovorio:
„Hoću da kažem kako je džet nestao, kao da ga nikad i nije bilo.“
Samo, Lasica je zaista bio tamo - video sam ga. Imam i slike kao dokaz.

Petnaesto poglavlje




DŽEFRI ŠEFER je punom brzinom vozio tamnoplav oldsmobil katlas kroz pustinju. Nije bio u onom džetu koji je odleteo iz Velsa u Nevadi. To bi bilo prelako. Lasice uvek imaju nekoliko izlaza za bekstvo.
Dok je vozio, razmišljao je kako je onaj neobično genijalan plan u pustinji uspeo i da su svakako, u slučaju da sve ne ide kako treba, imali rezervni plan. Saznao je i da se doktor Kros, sad pri FBI-ju, pojavio u Nevadi.
Je li i to deo opšteg plana? Nadao se da jeste. Samo zašto Kros? Šta je Vuk naumio s njim?
Lasica se konačno zaustavio u Falonu u Nevadi, gde je trebalo da nađe sledeću vezu. Nije znao ko mu je veza, ni za šta ni kuda ova operacija vodi. Znao je samo svoju kockicu - i izričito naređenje da se javi iz Felona kako bi dobio nova uputstva.
Stoga je postupio po naređenju, prijavio se u hotelu Best in i otišao pravo u sobu. Poslužio se mobilnim telefonom, za koji je dobio uputstva da ga uništi čim završi razgovor. A razgovor je bio kratak, bez trošenja vremena na ljubaznostii nepotrebne reči. Samo predstojeći posao.
„Ovde Vuk“, čuo je glas čim je dobio vezu, pa se upitao je li to zaista on. Načuo je kako Vuk koristi imitatore, pa i dvojnike. Svakog sa po kockicom mozaika.
Zatim je čuo nepovoljnu vest.
„Pukovniče Šeferu, videli su te. Videli te i slikali kod Sanrajz Velija. Jesi li to znao?“ Šefer je to pokušao da porekne, ali ga je onaj glas presekao. „Upravo gledamo te slike. Tako su pratili bronko do Velsa. Stoga smo ti rekli da promeniš vozilo pred gradom i odvezeš se do Falona. Za svaki slučaj.“
Šefer nije znao šta da kaže. Ko je mogao da ga vidi usred one nedođije? Zašto je tamo došao i Kros?
Vuk se na kraju nasmejao.
„Ne zamaraj lepu glavu, pukovniče. I trebalo je da te vide. Onaj što je slikao radi za nas.
Ujutro produži do sledećeg mesta gde te čeka veza, a večeras se provedi u Falonu. Razmrdaj varoš. Hoću da odeš i ubiješ nekog u pustinji. Onako kako ti umeš. Ovo je naređenje.“

Šesnaesto poglavlje




IZ SATA U SAT sam se osećao sve poraženije i napetije, a i opšta zbrka u ovom slučaju je sve više rasla. Nikad dosad nisam doživeo ovakvu zbrku, ni brzinu kojom se ona stvara.
Gotovo čitav dan posle bombardovanja, ništa nismo imali do rupe u pustinji i dva-tri sumnjiva traga. Razgovarali smo s trista i nešto stanovnika Sanrajz Velija, ali niko od preživelih nije ništa znao. Ništa neobično se nije događalo pre bombardovanja, niko nepoznat nije nailazio. Nismo pronašli vojna vozila niti smo otkrili odakle su došla. Ono što se dogodilo u Sanrajz Veliju uopšte nije imalo smisla. A nije imalo smisla ni to što je tamo bio Šefer. No to nas je, naravno, uzdrmalo.
Još niko nije dojavio da je odgovoran za taj napad.
Dva dana kasnije nisam imao šta više da radim u pustinji, pa sam se odvezao kući, u Vašington.
Kad sam stigao, na prednjem tremu su me čekali Nana, deca, čak i mačka Rouzi.
Svuda pođi, kući dođi. Što li se nisam uzeo u pamet i ostao ovde?
„Baš lepo“, rekao sam, ozareno se penjući uz stepenice. „Komitet za doček. Izgleda da sam svima nedostajao? Otkad sedite napolju i čekate me?“
Nana i deca su zavrteli glavama gotovo istovremeno, pa sam nanjušio neku zaveru.
„Naravno da nam je drago što te vidimo, Alekse", progovorila je Nana i konačno se nasmešila.
Zapravo, svi su se nasmešili. Sigurno su se zaverili.
„Prešli smo te!“, uzviknula je desetogodišnja Dženi. Na glavi je imala heklani šeširić ispod kog su joj visile pletenice. „Naravno da smo ti komitet za doček. Naravno da si nam nedostajao, tatice. Kome ne bi nedostajao?"
„Gadno smo te prešli!“, ubacio se Dejmon s ograde. Imao je dvanaest godina i tako i izgledao.
Nosio je majicu „šon džon“, farmerke uskih nogavica, moderne patike.
Upro sam prst u njega.
„Daću ja tebi što mi lomiš ogradu na tremu.“ Onda sam se i ja nasmešio i rekao: „Prešao sam te!“
Zatim sam morao da odgovorim na svakakva pitanja o malom Aleksu i da im na foto-aparatu pokazujem desetine slika našeg voljenog čovečuljka.
Sad su se svi već smejali, što je bolje, a meni je zaista bilo drago što sam stigao kući iako sam iščekivao vesti u vezi sa bombardovanjem u Nevadi i o Šeferovoj umešanosti.
Nana mi je priredila večeru, a posle divnog pečenog pileta s belim i crnim lukom, limunom, tikvom i pečurkama, čitava porodica je prionula na sređivanje, pa na činije sladoleda. Dženi se pohvalila crtežom u tušu svojih idola Venus i Serene Vilijams. Bio je zaista sjajan. Na kraju smo na televiziji gledali Vašington vizardse. Kasnije smo jedno po jedno polako krenuli u krevet, prvo se izgrlivši i izljubivši. Prelepo. Neuporedivo bolje od jučerašnjeg dana i, mogao sam se opkladiti, lošije od sutrašnjeg.

Sedamnaesto poglavlje




OKO JEDANAEST sam se konačno i ja popeo uz stepenice do radne sobe na tavanu. Dvadesetak minuta sam iščitavao podatke koje sam skupio o Sanrajz Veliju pripremajući se za sutra, pa sam pozvao Džemilu u San Francisko. Poslednja dva dana pokušao sam da je dobijem nekoliko puta, ali uglavnom sam bio prezauzet. Pretpostavio sam da se sad vratila s posla. Ipak sam samo dobio poruku automatske sekretarice. Ne volim da ostavljam glasovne poruke, pogotovo pošto sam ih već nekoliko ostavio, ali ipak sam rekao: „Ćao, ovde Aleks. Još se trudim da te ubedim da mi oprostiš za ono što se dogodilo na aerodromu u San Francisku. Ako budeš uskoro htela da dođeš na istok, kupiću ti avionsku kartu. Uskoro ću te opet zvati. Nedostaješ mi, Džem. Ćao.“
Prekinuo sam vezu pa uzdahnuo. Opet sam uprskao. Još kako. Zašto bih to radio?
Sišao sam i pojeo ogromno parče kukuruznog hleba koji je Nana napravila za sutra. Zbog toga sam se osećao još gore, pekla me je savest zbog neumerenog jela. Seo sam na stolicu s mačkom Rouzi u krilu i gladio je.
„Ti me voliš, jelda? Jelda, Rouzi? Baš sam dobar?“
Telefonski pozivi nisu prestali te večeri. Samo što je prošla ponoć, javio mi se agent Fred Vejd s kojim sam radio u Nevadi. Smatrao je da ima nešto što bi me zanimalo.
„Upravo nam je ovo stiglo iz Felona. Pre dve noći je službenica na recepciji Best ina silovana i ubijena. Telo joj je nađeno u žbunju blizu motelskog parkirališta. Kao da je namerno ostavljeno da ga nađemo. Dobili smo opis gosta koji odgovara tvom pukovniku Šeferu. Nema potrebe da napominjem kako je odavno otišao iz Felona.“
Tvom pukovniku Šeferu. To je sve kazivalo, zar ne? Odavno je otišao iz Felona. Naravno da je otišao.

Osamnaesto poglavlje




TE NOĆI se nisam naspavao. Mislim da sam imao grozne košmare s Lasicom. I uništenjem Sanrajz Velija.
Rano sledećeg jutra trebalo je da potpišem odobrenje da deca idu na izlet u Nacionalni akvarijum u Baltimoru. Potpisao sam ga u pola pet, mnogo pre nego što su poustajali, dok je kućom još vladao mrak. Zatim sam se išunjao na posao. Nisam se pozdravio s njima, što mi se nije dopalo, ali ostavio sam im poruke. Kakav sjajan ćale, zar ne?
Odvezao sam se do posla uz pesme Ališe Kiz i Kalvina Ričardsona s diska, što je dobro društvo za put i sve ono što me čeka.
Tih dana su iz sedišta FBI-ja u Vašingtonu isterani dinosaurusi. Od jedanaestog septembra Biro se izuzetno promenio - od onog što su ljudi smatrali za istražnu organizaciju koja uglavnom reaguje na nešto, do mnogo aktivnije i efikasnije. Najveća novina u Huverovoj zgradi, softverski paket vredan šest miliona dolara, obuhvatao je i bazu podataka od četrdeset miliona stranica o terorizmu, i to još od podmetanja bombi u Svetskom trgovinskom centru devedeset treće.
Zasuti smo informacijama, kucnuo je čas da proverim vredi li išta od toga.
Tog jutra okupilo nas se desetak oko slučaja Sanrajz Veli na petom spratu u upravi Centra za strateške informacije i operacije. Uništenje naselja zavedeno je kao „velika pretnja“, mada nismo mogli da procenimo je li to zaista tako. Trenutno nismo imali nijedan trag o tome šta se to zapravo dogodilo u Sanrajz Veliju.
Još ništa nismo čuli od napadača, ni jedne jedine reči.
Sasvim čudno. Verovatno i strašnije nego da su nam se obratili.
Ova sala za konferencije je luksuznija i udobnija od ostalih: fotelje su presvučene plavom kožom, tu je sto od tamnog drveta, tepih boje vina. Tu su i dve zastave - američka i Ministarstva pravde - a za stolom mnogo krutih belih košulja i prugastih kravata.
Ja sam bio u farmerkama i tamnoplavoj vetrovci na kojoj je pisalo: FBI JEDINICA ZA BORBU PROTIV TERORIZMA. Smatrao sam da sam jedini odgovarajuće obučen. Ovaj slučaj neće biti uobičajen posao.
Sala je bila puna uticajnih ljudi. Najviši rang je imao Bert Maning, jedan od pet izvršnih pomoćnih direktora u Birou. Bili su tu i stariji agenti Nacionalnih združenih snaga za borbu protiv terorizma, kao i vrhunski analitičar nove Obaveštajne kancelarije, u kojoj su bili stručnjaci Biroa i CIA.
Tog prepodneva partner mi je bila Moni Doneli, vrhunska analitičarka i dobra prijateljica iz vremena kad sam sedeo u Kvantiku.
„Vidim da si dobila ličnu pozivnicu", rekoh kad sam seo do Moni. „Dobro došla na zabavu.“
„Ovo ne bih ni za šta propustila. Podseća me na naučnu fantastiku ili tako nešto. Alekse, mnogo je uvrnuto."

„Bogami jeste.“
Na ekranu u prednjem delu prostorije pojavila se nadležna specijalna agentkinja iz terenske kancelarije u Las Vegasu. Agentkinja je izveštavala o pokretnoj zločinačkoj laboratoriji koja je smeštena unutar granica nekadašnjeg naselja Sanrajz Veli. Doduše, nije znala ništa novo, pa je sastanak ubrzo prerastao u procenjivanje pretnji.
Tad je postalo zanimljivije.
Prvo se pokrenula rasprava o domaćim terorističkim grupama, kao što su Nacionalna alijansa i Arijevska nacija. Samo niko nije poverovao da bi ti tupavci mogli biti odgovorni za nešto tako dobro organizovano kao što je ovo. Sledeće su na redu bile najnovije vesti o Al Kaidi i Hezbolahu, radikalnim pokretima džihada. Te grupe su izazvale bar dva sata užarene rasprave. Svakako su bile sumnjive. Zatim je Maning podelio zvanične zadatke.
Nisam dobio nikakav zadatak, zbog čega sam se zapitao hoću li se uskoro čuti s direktorom Bernsom. Nisam baš želeo da o tome s njim razgovaram. Nisam hteo ponovo da se vraćam u Vašington, a naročito ne u Nevadu.
A tad se sve zakuvalo.
Istovremeno su se oglasili svi pejdžeri u sali!
Svima je bilo potrebno samo nekoliko sekundi da ih pogledaju, pa i meni. Poslednjih nekoliko meseci sve terorističke pretnje su dojavljivane starijim agentima, bilo da je reč o sumnjivom paketu u njujorškom metrou, bilo da je pretnja antraksom u Los Anđelesu.
Na pejdžer sam dobio sledeću poruku:

IZ VAZDUHOPLOVNE BAZE KIRTLAND U ALBUKERKIJU NESTALA DVA PROJEKTILA ZEMLJA-VAZDUH. ISTRAŽUJE SE POVEZANOST SA SITUACIJOM U SANRAJZ VELIJU.
BLAGOVREMENO ĆEMO VAS OBAVEŠTAVATI.

Devetnaesto poglavlje




ZA PRAVEDNIKE NEMA ODMORA, pisalo je na zidnom plakatu blizu trpezarije i automata sa bezalkoholnim pićima. U peti pedeset tog popodneva, ponovo smo pozvani u konferencijsku salu na petom spratu. Ista uvažena grupa bila je na okupu. Neki od nas nagađali su da je Biro konačno stupio u vezu s onima koji su odgovorni za bombardovanje Sanrajz Velija. Drugi su smatrali da bi to trebalo da ima veze s kra-đom projektila iz Kirtlanda.
Nekoliko minuta kasnje došlo je šest agenata CIA. Svi u odelima i s akten-tašnama. Auh. Za njima su stigla šestorica budžovana iz Domovinske bezbednosti. To je značilo da je situacija zaista ozbiljna.
„Postaje sve smutljivije", šapnula mi je Moni. „Jedno je priča o međuagencijskoj saradnji, ali CIA je zaista ovde.“ Osmehnuo sam joj se. „Ti si baš raspoložena.“
Slegnula je ramenima.
„Kao što je general Paton umeo da kaže o bojnom polju: ’Bože me sačuvaj, obožavam ovo!’“ Tačno u šest u salu je ušao direktor Berns. Pratili su ga Tomas Vir, direktor CIA, i Stiven Bouen iz
Domovinske bezbednosti. Izgledalo je da je svoj trojici glavešina neprijatno. Možda samo zato što su zajedno tu - a to je za posledicu imalo da se svi unervozimo.
Moni i ja smo se zgledali. Nekoliko agenata nastavilo je da razgovara iako su direktori zauzeli mesta u prednjem delu sale. Tako veterani pokazuju da su već doživeli ovako nešto. Jesu li zaista? Je li iko to doživeo? Ne verujem.
„Molim vas za pažnju", rekao je direktor Berns i svi u sali su se odmah utišali. Sve oči su bile uprte napred.
Berns je sačekao da nastane tišina pa je nastavio.
„Želim da vas informišem o svemu. Prvu naznaku o ovoj situaciji dobili smo dva dana pre bombardovanja Sanrajz Velija u Nevadi. Poruka se sastojala od reči ’nadamo se da niko neće stradati u nasilju’. Priroda ’nasilja’ nije otkrivena, čak ni izdaleka naznačena. Osim toga, upućeni smo da to nikome ne pominjemo. Upozoreni smo da će, ne poslušamo li, biti ozbiljnih posledica, mada nije navedeno kakvih."
Berns je zastao i pogledao po prostoriji. Mene je pogledao pravo u oči, klimnuo glavom pa produžio. Zapitao sam se koliko li on zna o nečemu što mi ne znamo. Ko je još uključen? Bela kuća? Verovatno.
„Otad kontaktiraju s nama svakodnevno. Jedna poruka je stigla gospodinu Bouenu, jedna direktoru Viru, jedna meni. Do danas nije otkriveno kakve su posledice. Međutim jutros smo sva trojica primila film o bombardovanju u Nevadi. Film je montiran. Sad ću ga pustiti i vama.“
Brzim, kružnim pokretom ruke dao je znak, pa je krenuo snimak na šest monitora raspoređenih po sali. Beše to crnobeli film, krupnog zrna i kao da je sniman iz ruke, slično snimcima za vesti. Zapravo, slično ratnim snimcima za vesti. Dok smo gledali film, u prostoriji je vladao tajac.

S udaljenosti od kilometar i po ili dva snimljeni su vojni kamioni i džipovi kako stižu u Sanrajz Veli. Nekoliko trenutaka kasnije vojnici su sproveli zblanute stanovnike iz prikolica u kamione.
Jedan čovek je potegao pištolj i ubijen je nasred ulice. Znao sam da je to Daglas Puslovski. Zatim se konvoj brzo udaljio u oblacima prašine.
U sledećem kadru prikazan je velik taman predmet kako pada s neba. Dok je još bio u vazduhu, dogodila se neverovatna eksplozija.
Deo filma o samom bombardovanju takođe je montiran, ali je to snimak samo jedne kamere. U montaži je uglavnom ostavljen niz isprekidanih kadrova. Iseckano, ali ostavlja utisak.
Onda je usledio dug kadar eksplozije. Avion iz kog je izbačena bomba uopšte nije snimljen.
„Snimili su ceo događaj“, rekao je Berns. „Hteli su da znamo da su bili tamo, da su oni uništili naselje. Za nekoliko minuta će nam reći i zašto. Pozvaće telefonom.
„Čovek koji zove koristi kartice telefona na javnim mestima. Prosto, ali delotvorno. Dosad se javljao iz piljarnica, bioskopa, kuglana. Teško im je ući u trag, to svi znamo.“
Sedeli smo još minut-dva u tišini. Samo njih nekoliko razgovaralo je među sobom. Tad je tišinu prekinulo zvono telefona u prednjem delu sale.

Dvadeseto poglavlje




„STAVIĆU NA RAZGLAS da svi čuju“, kazao nam je Berns. „Rekli su mi da je dozvoljeno, čak i preporučljivo da svi budete ovde. Drugim rečima, očekuju publiku. Videćete da imaju silna pravila."
„Ko su to oni?" šapnula mi je Moni u uho. „Vidiš da je zaista naučna fantastika. Možda vanzemaljci? Trenutno se kladim na njih.“
„Uskoro ćemo saznati, zar ne? Neću da se kladim s tobom.“ Direktor Berns je pritisnuo taster na postolju, a sa zvučnika se začuo muški glas. Bio je višestruko filtriran.
„Dobro veče. Ovde Vuk“, začulo se.
Istog trena mi se vrat naježio. Znao sam Vuka, jurio sam ga skoro godinu dana. U stvari, nisam naišao na nemilosrdnijeg ubicu.
„Ja sam odgovoran za uništenje Sanrajz Velija. Želim da vam to objasnim - barem onoliko koliko zaslužujete da znate. Bolje rečeno, onoliko koliko želim da zasad znate.“ Moni me je pogledala i zatresla glavom. I ona je znala Vuka. Ne bi nam bilo gore ni da je poziv stigao pravo iz pakla.
„Lepo je što mogu da razgovaram sa svima vama, s toliko nadobudnih ljudi okupljenih na jednom mestu samo da bi slušali šta ja trtljam. FBI, CIA, Domovinska bezbednost“, nastavio je Vuk.
„Impresioniran sam. Zapravo sam pun uvažavanja."
„Želite li da govorimo ili da slušamo?", upitao je Berns.
„S kim razgovaram? Ko je to sad bio? Hoćete li mi se predstaviti?"
„Berns, direktor FBI-ja. Uz mene su direktor CIA Vir i Stiven Bouen iz Domovinske bezbednosti.“
Iz zvučnika se čulo pucketanje koje je moglo da bude smeh. „Gospodine Bernse, velika mi je čast. Mislio sam da ćete zadužiti nekog svog lakeja da razgovara sa mnom. Barem u početku. Nekog poput doktora Krosa. Ali bolje je, znate, da razgovaramo na vrhu. To je najbolje, zar i vi ne mislite tako?“
Vir je progovorio:
„U ranijim javljanjima ste izričito zahtevali ’prvi tim’. Verujte da je ovo prvi tim. Ozbiljno smo shvatili bombardovanje u Nevadi."
„Stvarno ste me poslušali. Zadivljen sam. Čuo sam tako nešto o vama, gospodine Vire. Mada u budućnosti predviđam određene sukobe među nama.“
„Čemu sukobi?“, upitao je Vir.
„Vi ste iz CIA. Ne može vam se verovati. Ni na tren... Zar niste čitali Grejema Grina? Ko je još u prvom timu?“, raspitivao se Vuk. „Izjasnite se.“
Berns je prošao prostorijom navodeći ko je prisutan. Preskočio je dva-tri agenta što mi je bilo čudno.
„Uglavnom odličan izbor“, kazao je Vuk kad je Berns završio prozivku. „Sigurno znate kome možete verovati, a kome ne, na koga možete da se oslonite - kome možete da poverite život. Lično nisam oduševljen sa CIA, ali to je moj stav. Smatram ih lažovima i nepotrebno opasnim. Ima li nekog

tu ko se ne slaže?“
Niko se nije oglasio, a iz zvučnika je opet zapucketao Vukov smeh. „Baš zanimljivo, i vi smatrate tako? Čak se i CIA slaže s mojim kritičkim napadom.“
Iznenada je Vuk promenio ton.
„Slušajte pažljivo šta ću vam reći, morončine obične. To je važno i morate me poslušati. Ako učinite to, mnogi životi će biti spaseni. Morate se povinovati.
„Shvataju li svi to? Da poslušate i povinujete se? Hoću da vas čujem. Govorite. Jebi ga, jeste li svi razumeli?"
Svi smo progovorili uglas, pa iako je to bilo smešno i detinjasto, razumeli smo da nam Vuk pokazuje kako upravlja svime.
Berns je najednom uzviknuo:
„Otišao je! Prekinuo je vezu! Skotina više nije na vezi!“

Dvadeset prvo poglavlje




ČEKALI SMO KAO BUDALE U sali za konferencije, ali ruski mafijaš se više nije javio. Dobro sam znao skota i nisam očekivao da će nas opet zvati. Sad se poigravao s nama.
Na kraju sam otišao u kancelariju, a Moni Doneli se uputila u Virdžiniju. Još nisam dodeljen ovom slučaju - bar nisam zvanično. Međutim, Vuk je znao da ću biti u kriznom štabu. Izdvojio me je ne bi li me nepotrebno uvredio. Sasvim u njegovom stilu.
Šta li je smislio? Mafijaš koristi terorističke taktike? Započinje rat? Ako je to mogla da uradi grupica ljudi u pustinji, što ne bi mogla i ruska mafija? Za to je potrebno samo naći dovoljno nemilosrdnog predvodnika i novac.
Čekao sam i pitao se je li ta strašna neizvesnost koju sam osećao deo ruskog plana da poveća pritisak i napetost. Da upravlja nama? Da nam iskuša strpljenje?
Naravno, razmišljao sam i o Džefriju Šeferu i tome kako je on povezan. O čemu se ovde radi? Već sam izvukao sve najnovije podatke o Šeferu. Pod prismotru smo stavili njegovu nekadašnju devojku Elizabet Kesidi - njegovu psihoterapeutkinju. Pokušao sam da proučim njene beleške sa Šeferovih terapija.
Kasnije sam se javio kući i razgovarao s Nanom. Optužila me je da sam jeo kukuruzni hleb, pa sam krivicu prebacio na Dejmona, a to je nju izazvalo da se raskokodače i izgrdi me:
„Moraš biti odgovoran za ono što učiniš.“
„De, de, preuzimam punu odgovornost", rekoh joj. „Pojeo sam hleb i baš mi je milo. Bio je divan.“
Ubrzo pošto sam završio razgovor, pozvali su me na sastanak u krizni štab. Toni Vuds iz direktorove kancelarije obratio se skupu agenata.
„Došlo je do novog razvoja situacije“, počeo je svečanim glasom. „U Evropi vlada pravi pakao.“ Zastao je, pa nastavio: „Pre otprilike jedan sat desila su se dva strašna napada vakuumskom bombom. I jedan i drugi u zapadnoj Evropi.
„Jedan na severu Engleske, u Nortamberlandu, blizu granice sa Škotskom. Selo Midlton Hol - stanovnika nešto više od četiristo - više ne postoji.“ Ućutao je. „Ovog puta stanovnici nisu evakuisani. Ne znamo zbog čega. Ima blizu stotinu stradalih. Strašna klanica. Čitave porodice su stradale - muškarci, žene, čak i deca.
„Već smo od Skotland jarda dobili film. Mesni policajac ga je snimio sa Čeviota, obližnjeg pobrđa. Pustiću vam ga.“
Sedeli smo i gledali taj kratki film u potpunom, zaprepašćenom muku. Na kraju je onaj mesni policajac progovorio u kameru: „Zovem se Robert Vilson i odrastao sam u Midlton Holu, koji više ne postoji. Selo je imalo samo jednu ulicu, nekoliko pabova i prodavnica, kuće ljudi koje sam poznavao. U mestu je bio stari most kraljevske inženjerije, ali i on je dignut u vazduh. Našeg paba nema. Dok stojim ovde i gledam ovu pustoš, preslišavam se zbog čega sam hrišćanin. Smatram da nema nade za

naš svet.“
Posle filma nam je Toni Vuds ispričao za bombu u Nemačkoj. O tom slučaju još nije imao video- zapis.
„Ishod u Libeku nije tako stravičan, ali je ipak loš. Grupa đaka je izbegla smrt, poginulo ih je jedanaestoro. Libek je u nemačkoj oblasti Šlezvig-Holštajn, uz dansku granicu. To je zemljoradnička oblast. Izolovana je. Vuk nas nije zvao u vezi s tim bombama. Nije nas ni upozorio. Znamo jedino da se ovo širi.“

Dvadeset drugo poglavlje




ŠTA ĆE SE JOŠ DESITI? I kad će se desiti?
Napetost čekanja bila je pravo mučenje. Neki ludak diže naselja i sela u vazduh i ne objavljuje razloge niti javlja hoće li nastaviti s napadima i još ih pojačati.
Trenutno sam se usredsredio na proučavanje psihopate Lasice - iščitavao sam više puta sve iz njegovog podebelog dosijea. Iako to nisam želeo, jasno sam mu video lice i čuo glas. Želeo sam da ga uhvatim. Pregledao sam beleške psihoterapeutkinje koja ga je lečila dok je bio u Vašingtonu. Doktorka Elizabet Kesidi nije bila samo njegov psihijatar, već i ljubavnica.
Beleške su, najblaže rečeno, bile mračne, posebno kad se ima u vidu njihova veza i kako se ona razvijala - a i to kako je pogrešila u vezi sa Šeferom. Dok sam čitao, zapisivao sam svoja zapažanja nastala na osnovu beležaka doktorke Kesidi.

PRVI SUSRET
Muškarac x godina, samosvestan, sa žalbom: „Imam tegobe da se usredsredim naposao.“Rekao je da se bavi „poverljivim poslom “. Uz to je kazao kako mu Ijudi na poslu govore da se ponaša „čudno“. Pacijent rekao da je oženjen i ima troje dece: bliznakinje i jednog sina. Izjavio da je „srećan“ kod kuće i u braku.

ZAPAŽANJA
Lepo obučen, vrlo zgodan, pismen, pomalo nemiran i veoma samouveren.Donekle razmetljivo opisuje pređašnja dostignuća.

ODBACILA
Šizoafektivni poremećaj Deluzije
Poremećaj raspoloženja izazvan psihoaktivnim supstancama (prvenstveno alkoholom ili lakim drogama)
Nedostatak pažnje i hiperaktivnost Granični poremećaj ličnosti Unipolarna depresija

3.TERAPIJA
Zakasnio 10 minuta na terapiju. Nervirao se kad sam ga za to pitala. Izjavio da se oseća
„spektakularno“, a ipak na terapiji izgledao neopušteno i anksiozno.

6. TERAPIJA
Kad sam pitala o životu kod kuće i ranijim raspravama o problemima seksualnih funkcija, ponašao se donekle neprilično: kikotao se, hodao po sobi, pričao lascivne viceve i raspitivao se o mom privatnom životu. Izjavio da fantazira o meni kad je sa ženom, što izaziva preranu ejakulaciju.

9. TERAPIJA
Danas tih, slaba emotivna reakcija, ali poriče depresiju. Oseća da ga Ijudi oko njega "ne razumeju. Nastavio da opisuje seksualne tegobe sa ženom. Izjavio da je s njom prošle nedelje doživeo trenutnu impotenciju iako je fantazirao o meni. Seksualne fantazije je iznosio do pojedinosti i odbio da ih preskoči kad sam ga zamolila. Priznao da je
„opsednut“ mnome.

11. TERAPIJA
Danas upadljiva promena ponašanja. Vrlo energičan, euforičan i gotovo preterano harizmatičan (mogućnost sociopatskog poremećaja). Preispitivao potrebu za daljom terapijom, pa izjavio: „Osećam se fenomenalno.“ Kad sam upitala za tegobe sa ženom, izjavio: „Ne može biti bolje. Znaš, obožava me. “Razgovarali smo o epizodi opasnog ponašanja prošle nedelje u kojoj je prebrzo vozio i namerno naveo policiju da ga juri. Posredno pomenuo seks s drugom partnerkom, moguće s prostitutkom, i pričao o
„grubom seksu“. Danas se odnosio prema meni udvarački, gotovo otvoreno zavodnički. Ubeđen je da ga „želim“.

14.TERAPIJA
Nije došao na prošlu terapiju, nije se ni javio. Danas se izvinjava, ali se kasnije razgnevio i unervozio. Izjavio kako oseća potrebu „da se nagradi". Raspravljali i o njegovom ponovnom porastu libida, pomenuo da je zvao nekoliko skupih agencija za pratnju da bi došao do seksa, pa pričao o želji da se okuša u sadomazohističkom seksu.
Rekao da je verovatno „zaljubljen“ u mene. Nije pokazao nikakvu reakciju kad mi je to otkrio. Baš nikakvu. Moram reći da sam ostala bez reči. Pukovnik Šefer, izgleda, dolazi na terapiju gotovo isključivo da bi me zaveo. Nažalost, to mu uspeva.

Dvadeset treće poglavlje




POŠTO SAM PROČITAO beleške doktorke Kesidi, moram priznati da sam i sam donekle ostao bez reči. Zapravo, ne samo donekle. Posle njegove šesnaeste posete počela je u beleškama da se stavlja na njegovu stranu. Više nije beležila njegova osećanja koja mora da su dovela do veze.
Zatim je doktorka Kesidi sasvim prestala da piše o terapiji. Neverovatno, a i da ne pominjem kako je to neprofesionalno. Pretpostavio sam da im je u to vreme počela veza. Kad bi mi bio potreban dokaz o tome kako je Šefer pametan i veoma poremećen psihopata, imao sam ga u beleškama doktorke Kesidi.
Te večeri, znatno kasnije, opet su me pozvali u krizni štab. Rekli su mi da će se Vuk ubrzo javiti.
To mora da je nešto. Krenulo je odbrojavanje.
Kad se javio, počeo je uzdržano.
„Hvala vam što ste se opet okupili zbog mene. Potrudiću se da vas ne razočaram i da vam ne trošim dragoceno vreme. Direktori Bernse, Bouene i Vire, imate li nešto da kažete pre nego što počnem?"
„Rekli ste nam da slušamo", kazao je Berns. „Dakle, slušamo.“ Vuk je prasnuo u smeh.
„Dopadaš mi se, Bernse. Slutim da ćeš biti vredan protivnik. Uzgred, je li gospodin Mahoni u sobi?“
Šef Tima za spasavanje talaca i moj prijatelj pogledao je Rona Bernsa, a ovaj mu je dao znak glavom da se javi.
Ned Mahoni je sedeo nagnut napred i pokazao Vuku srednji prst. „Da, ovde sam. Slušam." I dalje je držao podignut prst. „Šta mogu da učinim za tebe?“
„Gospodine Mahoni, sad možete da odete. Bojim se da nećete biti potrebni. Suviše ste nestabilni za moj ukus. Suviše opasni. Da, sasvim sam ozbiljan.“
Berns je dao znak Mahoniju da ode.
„Neće biti potrebe za Biroovim Timom za spasavanje talaca“, nastavio je Vuk. „Ako dotle dođe, sve je izgubljeno, to vam jamčim. Nadam se da polako shvatate šta hoću. Ne želim da se taj Tim pokrene i ne želim dalju istragu. Opozovite pse.
Slušate li me? Niko ne sme da proba da okrije ko sam - ili ko smo. Razumete li me zaista? Molim vas odgovorite ako razumete."
Svi su viknuli:
„Da.“ Razumeli su. Ponovo mi se učinilo kako se Vuk trudi da se osećamo kao deca ili je možda samo uživao ponižavajući FBI, CIA i Domovinsku bezbednost.
„Svi koji nisu upravo odgovorili, molim vas da napuste prostoriju“, rekao je Vuk. „Ne, ne, sedite nazad. Samo se zabavljam na vaš račun. Ja sam vam ono što se zove ’kreativan’. Ali ozbiljan sam što se tiče Mahonija i toga da neće biti zvanične istrage. Zapravo, smrtno sam ozbiljan.

Nego, da se mi latimo današnjeg posla. Ovo je u stvari zanimljiva prekretnica. Nadam se da neko hvata beleške."
Zaćutao je na oko petnaest sekundi. Zatim je nastavio: „Želim da vam otkrijem ciljane gradove.
Došlo je vreme za to.
Ima ih četiri - a savetujem da se ti gradovi pripreme za najgori mogući scenario. Ti gradovi treba da se pripreme za potpuno razaranje."
Opet je ućutao, pa rekao:
„Ciljani gradovi su... Njujork... London... Vašington... Frankfurt. Oni treba da se pripreme za najgoru propast u istoriji. Samo ni reči javnosti. Inače ću odmah napasti.“
Zatim je prekinuo vezu. I opet nam nije dao rok.

Dvadeset četvrto poglavlje




TOG JUTRA JE predsednik Sjedinjenih Država ustao u pola šest. Nažalost, već je bio na sastancima skoro dva sata. Pio je već četvrtu šolju crne kafe.
Savet za nacionalnu bezbednost zasedao je od pola četiri. Među prisutnima bili su i šefovi FBI-ja i CIA, a osim njih i nekoliko obaveštajnih stručnjaka. Svi su ozbiljno govorili o Vuku.
Predsednik je smatrao da je dovoljno obavešten za naredni naporan sastanak, ali nikad nije siguran u ovakvim situacijama, posebno kad se umeša politika u zaista hitnim slučajevima.
„Hajde da krenemo s ovim nesrećnim cirkusom. Uradimo to.“ Na kraju je rekao šefu osoblja.
Nekoliko minuta kasnije već je razgovarao s nemačkim kancelarom i britanskim premijerom. Bili su na vezi, pomalo nesinhronizovani u neobičnom svetu video-konferencijskog sporazumevanja.
Predsedniku je bilo teško to da zamisli, ali nijedna obaveštajna služba u zemlji nije imala ništa konkretno o tome ko je Vuk, ni gde bi mogao da živi. Rekao je to ostalima.
„Konačno da se oko nečeg složimo“, kazao je nemački kancelar.
„Svi znaju da postoji, ali niko nema predstavu gde je“, složio se premijer. „Smatramo da je bivši član KGB-a. Smatramo da je u poznim četrdesetim godinama. Ali sve što znamo jeste to da je vrlo pametan. Da čovek poludi.“
Svi su se u tome složili, ali i u još nečem. S teroristima nema pregovaranja.
Nekako moraju da uhvate Vuka - i konačno ga zaustave.

Drugi deo

POGREŠNA UPUTSTVA










Dvadeset peto poglavlje




SVI VELIKI GRADOVI postajali su sve dosadniji i čistiji za Vuka, kako su se kapitalizam i multinacionalni poslovi širili na sve strane a za njima i veliki kriminal. Vuk je proveo deo noći šetajući se po jednom od najznačajnijih gradova sveta. Nije važno koji je to grad, budući da se Rus jednako neugodno osećao u skoro svima.
Međutim te noći bio je u Vašingtonu. Snovao je sledeći korak.
Niko ga nije razumeo, ni jedan jedini čovek na svetu. Doduše, ko još nekog razume, je li tako? Svako razuman to zna. Samo što niko ne bi mogao da pojmi Vukovu izuzetnu paranoju, nešto što mu je odavno urezano u dušu, i to nigde drugde do u Parizu. Nešto gotovo fizički, otrov u organizmu. Ahilova peta, kako je slutio. A ta paranoja, izvesnost prerane smrti, dovela ga je do određene strasti - ne može se reći baš ljubavi prema životu, već pre do potrebe da u njemu igra surovo, da pobeđuje po svaku cenu ili barem da nikad ne gubi.
Tako je Vuk išao ulicama Vašingtona i smišljao nova ubistva.
Sam. Uvek sam. Često stežući crnu gumenu lopticu. Je li to amajlija? Nije. Ali je ironično što je ta crna loptica ključ za sve oko njega.
Vreme je za razmišljanje, za planiranje, za pogubljenje, podsetio se. Bio je ubeđen da one vlade neće poslušati njegove zahteve, nisu mogli da se povinuju. Ni na vreme, ni tako lako.
Potrebno je da im da još jednu pouku. Možda i više od pouke.
I tako se kasno uputio kolima do kraja u kom je živeo direktor FBI-ja Berns. Izgleda da je taj čovek vodio lep porodičan život. Vuk je to iskreno osećao.
Lepa, dobro održavana kuća - sasvim skromna, u skladu s američkim snom. Plavi merkuri na prilazu kući. Stalak za bicikle sa tri dvotočkaša. Koš sa staklenom tablom i blistavobelim kvadratom iznad obruča.
Treba li ta porodica da bude zatrta? Sasvim jednostavan zadatak. Na izvestan način i prijatan.
Sasvim zaslužen.
No je li to najdelotvornija pouka?
Nije bio siguran. Stoga odgovor mora da je negativan. Osim toga, treba razmisliti i o drugoj meti.
Treba izmiriti račune. Šta je bolje od toga?
Osveta, jelo koje je najslađe hladno, pomisli Vuk neprekidno stiskajući gumenu lopticu.

Dvadeset šesto poglavlje




DOBRO DOŠLI U FEDERALNU VLADU koja radi kao podmazana, mada ima sasvim čudan način delanja. U poslednje vreme ponavljam tu mantru. Govorim to sebi svaki put kad ulazim u Huverovu zgradu. A poslednjih nekoliko dana ona je tako istinita.
Ono što se sledeće dogodilo bilo je u skladu s propisanim protokolom i pod uticajem nedavnih predsedničkih odluka koje su uticale na Biro. Odgovor Vuku mogao bi da se svrsta u dve različite kategorije: „istraga“ i „obrada posledica“. FBI će voditi istragu, Federalna agencija za hitne slučajeve (FEMA) obrađivaće posledice.
Sve uredno i sređeno, a nemoguće. Bar po mom mišljenju.
Budući da se pretnje odnose na veliku gradsku oblast u Americi - zapravo na dve, na Njujork i Vašington - Domaći tim za podršku u hitnim slučajevima bio je u pripravnosti, pa smo se sastali s njima na petom spratu Huverove zgrade. Osećao sam da radim mimo kriznog centra. Svejedno, uopšte nije bilo dosadno.
Prva tačka dnevnog reda bila je procena pretnje. Prema podacima iz tri bombardovana mesta, svakako smo ozbiljno shvatili „teroriste". Raspravu je vodio zamenik direktora Biroa, čovek po imenu Robert Kembel Mekilvejn Mlađi. Direktor ga je nedavno odgovorio od penzionisanja u Kaliforniji zato što je dobro radio svoj posao. Neko vreme se govorilo o lažnim uzbunama, pošto ih je poslednjih godina zaista bilo. Svi su se složili da ovo nije lažna uzbuna. Bob Mekilvejn je u to bio ubeđen, što je većini nas bilo dovoljno.
Druga tačka je bila obrada posledica, pa je FEMA preuzela zasedanje. Doveli su u pitanje sposobnost zdravstvenih ustanova da se uhvate u koštac s velikom eksplozijom u Vašingtonu i Njujorku ili u oba grada istovremeno. Opasnosti iznenadne evakuacije sad su glavni problem zato što bi hiljade ljudi stradale od same panike da što pre izađu iz grada.
Teoretisanje, mada otvoreno, bilo je nešto najstrašnije u čemu sam ikad učestvovao, a postajalo je sve gore. Posle polučasovne pauze za ručak - za one koji su mogli da jedu - i prekida za telefonske pozive, bacili smo se na procenu sumnjivih.
Ko je odgovoran? Je li to Vuk? Ruska mafija? Može li biti neka druga grupa? I šta hoće?
Prvobitni spisak mogućih sumnjivih bio je dugačak, ali je brzo sveden na Al Kaidu, Hezbolah, egipatski islamski džihad i možda na grupu slobodnih strelaca koja radi za novac i možda sarađuje s nekom od organizovanih terorističkih jedinica.
Konačno je razgovor prešao na „korake koje treba preduzeti" u Birou. Nadzor, pokretan i stalan, to jest statičan, već je obezbeđen za nekoliko sumnjivih lica u Sjedinjenim Državama, ali i u Evropi i na Bliskom istoku. Već smo pokrenuli opsežnu istragu, jednu od najvećih u istoriji.
Sve to je preduzeto uprkos jasnim i pretećim nalozima koje smo dobili od Vuka.
Kasno te večeri još sam pregledao najnovije podatke o Džefriju Šeferu, ovde i u Evropi.
Evropa?, pomislio sam. Da li odatle potiče ova zavera? Možda iz Engleske, gde je Šefer živeo

dobar deo života? Možda iz Rusije? Ili nekog ruskog centra u Sjedinjenim Državama?
Pročitao sam nekoliko izveštaja o Šeferovom višegodišnjem radu s plaćenicima u Africi. Tad mi je nešto palo na pamet.
Kad je nedavno išao u Englesku, maskirao se: otišao je u invalidskim kolicima. Izgleda da se kretao Londonom u kolicima. Nisam verovao da zna kako mi znamo za to.
To je već trag, pa sam ga odmah ubacio u sistem. Obeležio sam ga kao značajno. Možda se Lasica služi invalidskim kolicima i u Vašingtonu.
A možda smo odjednom korak ispred njega, umesto dva iza.
S tim sam konačno završio posao za taj dan. To jest, nadao sam se da sam konačno završio.

Dvadeset sedmo poglavlje




VRLO RANO SLEDEĆEG DANA Lasica se probijao zakrčenom i bučnom stanicom Junion u crnim rasklopivim invalidskim kolicima i s vedrim mislima. Voleo je da pobeđuje, a pobe-đivao je na svakom koraku.
Džefri Šefer je u Vašingtonu imao dobre vojne veze, zbog čega je bio dragocen za operaciju. Imao je veze i u Londonu, još jednom ciljanom gradu, ali to Vuku nije toliko značilo. No, opet je bio u igri i voleo je da ga smatraju važnim.
Osim toga, želeo je da povredi mnogo ljudi u Americi. Prezirao je Amerikance. Vuk mu je pružio mogućnost da tu napravi zaista veliku štetu. Zamočit. Lomljenje kostiju. Masovno ubistvo.
U poslednje vreme Šefer se kratko šišao i farbao u crno. Nije mogao da prikrije visinu od metar i osamdeset osam, ali učinio je nešto sjajno - zapravo, ideju je dobio od jednog starog saradnika. Barem po danu, išao je po Vašingtonu u invalidskim kolicima, sjajnoj spravi koju može da ubaci u prtljažnik saba koji je vozio. Ako ga povremeno primete - a primetili su ga - razlozi su pogrešni.
U šest i dvadeset tog jutra, Šefer se sastao s vezom na stanici Junion. Obojica su stali u red - veza iza Šefera - u Starbaksu. Zapodenuli su naizgled nehajan razgovor.
„Krenuli su“, rekao je čovek za vezu, koji je radio kao asistent jednog višeg čina u FBI-ju. „Niko nije poslušao upozorenje da nema istrage. Već su postavili nadzor u ciljanim gradovima. Naravno, traže i tebe. Agent Kros je zadužen za tebe.“
„Ništa bolje ne bih ni poželeo“, kazao je Šefer i iskrivio lice u osmeh, kao što je obično radio. Nije se iznenadio zbog nadzora. Vuk je i to predvideo. A i očekivao je to. Ostao je u redu i kupio kafu s mlekom. Srkao je vrelu kafu dok je birao lokalni telefonski broj.
„Imam za tebe sitan poslić. Dobro plaćam“, rekao je ženi koja se javila. „Pedeset hiljada dolara za samo sat i nešto.“
„E pa prihvatam“, rekla je žena, inače jedan od najboljih snajperista na svetu.

Dvadeset osmo poglavlje




SASTANAK SA „PODUGOVARAČEM“ održan je nešto pre dvanaest sati u tržnom centru Tajsons korner.
Pukovnik Šefer se sreo s kapetanom Nikol Vilijams za stočićem naspram Burger kinga.
Pred sobom su imali hamburgere i sokove, ali ni jedno ni drugo nisu okusili ono što je Šefer nazvao „gnusnim jenkijevskim začepljivačima arterija".
„Lepa kolica", primetila je kapetan Vilijams s prezrivim osmehom kad je on naišao. „Besraman
si.“
„Niki, radim sve što može da upali.“ Uzvratio joj je osmeh. „Već me dobro poznaješ. Sve što je
potrebno da se posao obavi, ja uradim.“
„Da, znam, pukovniče. Nego, hvala ti što si me se setio.“
„Čekaj da čuješ šta treba da se uradi pre nego što mi zahvališ.“
„Zato sam ovde. Da slušam.“
Međutim, Šefer se već malo zabrinuo kad je, s iznenađenjem, video da se Niki Vilijams zapustila od vremena kad su radili zajedno. Verovatno nije visoka ni metar i šezdeset sedam, a sad mora da je teška blizu sto kilograma.
Ipak je Niki odisala samouverenošću vrlo veštog profesionalca, a Šefer je znao da je oduvek bila takva. Radili su šest meseci zajedno u Angoli, a kapetan Vilijams je bila veoma dobra u svojoj profesiji. Uvek bi obavila ono što se od nje tražilo.
Ispričao joj je samo koji je njen deo posla i ponovio da će za samo sat posla dobiti pedeset hiljada dolara. Kod Niki je najviše voleo što se nikad ne žali na teškoće zadatka, pa ni na opasnosti.
„Koji je moj sledeći potez? Kad krećemo?“ Imala je samo ta dva pitanja pošto joj je dao osnovne podatke, ali joj još nije otkrio metu.
„Sutra u jedan treba da budeš na Regionalnom aerodromu Manasas u Virdžiniji. U jedan i pet će tamo sleteti helikopter MD-530. U njemu će te čekati puška HK PSG-1.“ Vilijamsova se namrštila i zavrtela glavom.
„Uh, ako nemaš ništa protiv, više bih volela da ponesem svoje oružje. Volim vinčesterku M70 sa šupljim metkom 300 vin magnum. Isprobala sam ih na terenu, znam da su najbolje za ovaj posao. Kažeš da treba da probije staklo, je li tako?“
„Tako je, kapetane. Treba da pucaš u poslovnu zgradu.“ Šefer nije imao primedbe na promenu oružja. Radio je s mnogim snajperistima i znao da oni imaju neke lične sklonosti, posao obavljaju na svoj poseban način. Očekivao je da ona zatraži i neke izmene, pa se iznenadio što ih u stvari nije bilo.
„Pa ko će to sutra umreti?“, upita Niki na kraju. „To, naravno, treba da znam.“
Šefer joj je rekao ko je meta i u sebi joj odao priznanje što nije ni trepnula. Jedino je rekla:
„Cena mi je upravo porasla. Duplirala se.“ Šefer polako klimnu glavom.

„Dogovoreno. To će biti u redu, kapetane.“ Tad se Niki osmehnula.
„Jesam li pristala na premalo?“ Opet je klimnuo glavom. „Jesi. Ali svejedno ću ti dati sto pedeset. Samo ga nemoj promašiti.“

Dvadeset deveto poglavlje




IZGLEDA DA SMO pristojno napredovali u slučaju - konačno da naiđemo na nešto, a sve je počelo od mog nagoveštaja o invalidskim kolicima! Naišli smo na trag.
U deset pre podne jurio sam Vašingtonom do stambene zgrade Faragat na Aveniji Katedrala. Pre tri godine, moja partnerka Petsi Hempton ubijena je u podzemnoj garaži u Faragatu. Ubio ju je Džefri Šefer. U Faragatu je živela njegova nekadašnja psihoterapeutkinja.
Poslednjih trideset šest sati držali smo doktorku Elizabet Kesidi pod prismotrom i izgleda da se to isplatilo. Lasica se pojavio. Parkirao se u podzemnoj garaži blizu mesta gde je okrutno ubio Petsi. Zatim se popeo do stana 10D na vrhu zgrade, gde je doktorka Kesidi živela.
Došao je u invalidskim kolicima.
Ušao sam u lift sa još četiri agenta. Izvukli smo pištolje na gotovs. „Izuzetno je opasan. Molim vas da to shvatite vrlo ozbiljno", podsetio sam ih kad smo izašli iz lifta na poslednjem spratu.
Hodnik je okrečen, za razliku od prošlog puta kad sam bio tu. Toliko mi je sve bilo poznato i neprijatno. Ponovo sam se razgnevio zbog smrti Petsi Hempton, zbog Lasice. Zazvonio sam na vratima stana 10D.
Zatim sam povikao:
„FBI, otvarajte. FBI, doktorka Kesidi.“ Vrata su se otvorila i ja sam zurio u visoku, privlačnu plavušu koju sam znao.
Elizabet Kesidi me je prepoznala.
„Doktore Krose“, rekla je. „Kakvo iznenađenje. Mada zapravo i nije.“
Dok je govorila, iza nje su se začula invalidska kolica. Digao sam pištolj i u stranu odgurnuo doktorku Kesidi. Nanišanio sam.
„Stoj, smesta! Stoj!“, povikao sam.
Pojavila su se kolica sa čovekom u njima. Zatresao sam glavom i polako spustio pištolj. Uzdržao sam se da ne opsujem. Shvatio sam podvalu koju nam je Lasica pripremio.
Čovek iz kolica je progovorio.
„Očigledno nisam pukovnik Džefri Šefer. Čak ga nisam ni upoznao. Pozorišni glumac sam i zovem se Fransis Nikolo, a osim toga zaista sam i psihički nestabilan, zato vas molim samo bez grubosti.
Rečeno mi je da dođemo ovamo, i za to mi je lepo plaćeno. Naloženo mi je da kažem kako vas pukovnik pozdravlja i kako je trebalo da slušate jasna uputstva koja ste dobili. Budući da ste ovde, niste ih poslušali.“
Zatim se poklonio.
„Ovo je moja uloga, moja kockica. To je sve što znam. Kako sam to odigrao? Prihvatljivo?
Možete mi tapšati ako želite.“
„Uhapšeni ste“, rekao sam. Zatim sam se okrenuo Elizabet Kesidi. „I vi ste uhapšeni. Gde je on?

Gde je Šefer?“
Zavrtela je glavom i izgledala neverovatno tužno. „Godinama nisam videla Džefrija. Iskoristio me je, kao i vas. Naravno, za mene je to teže - volela sam ga. Savetujem vam da se na to naviknete. Tako mu um radi i trebalo je da budem spremna."
Trebalo je da i ja budem spreman, razmišljao sam. Trebalo je da i ja budem spreman.