Ubistvo na plaži-Džejms Paterson, Piter De Jong

Leta 2003. godine, dogodila su se tri brutalna i tragična ubistva u Istočnom Hemptonu, u bogatoj priobalnoj zajednici na Long Ajlendu, kao i dva povezana ubistva u Njujorku. Posvećeno im je bezbroj novinskih članaka, kako u samom Njujorku, tako i na državnom nivou.
Međutim, brutalnost počinjenih ubistava je s vremenom bledela u poređenju s tenzijama i društvenim potresima u Hemptonima, koji su nastupili pred samo suđenje i u toku njega.
Ovo je priča o gorepomenutim događajima, sagledana iz nekoliko različitih perspektiva. Ne treba smetnuti s uma da ljudi često lažu, posebno u današnje vreme, i da pravi domet njihovih laži može da prevazilazi našu moć rasuđivanja.

Likovi, po redu pojavljivanja:



Niki Robinson, sedamnaestogodišnja devojka koja honorarno radi kao spremačica u Ist Hemptonu na Long Ajlendu;


Tom Danlivi, bivši profesionalni sportista, a sada advokat u Hemptonima;


Dante Halivil, optužen za četiri ubistva, inače jedan od najtalentovanijih srednjoškolskih sportista u zemlji;


Ketrin Kostelo, drugi najvažniji advokat odbrane na suđenju za ubistvo;


Loko, trgovac drogom koji snabdeva Hemptone;


Detektiv Koni P. Rejborn, dobar poznavalac života na ulicama Bruklina;


Mari Skot, Danteova baka i njegov mentor u svemu.


Ovo je njihova priča.

PROLOG
Nečija tuđa letnja kuća




1. Niki Robinson


Sedamnaestogodišnjakinja i neviđeno slatka, Niki Robinson pući se kroz sparno popodne pokušavajući da ne pilji u svoj beskoristan, drečavo roze mobilni telefon. Fajfer joj se ne javlja poslednja tri dana i zbog toga počinje da se oseća užasno, kao da ju je već otkačio, samo što joj to još uvek nije saopštio.
Zbog toga, u trenutku kada joj zazvoni telefon dok čeka u redu da plati piće u „Kvik martu", njeno srce samo što ne eksplodira. Ona se hvata telefona tolikom brzinom da joj njena najbolja drugarica Rovena, koja stoji s druge strane kase, šalje pogled koji kao da govori: „Oladi, devojko."
Rovena je opsednuta održavanjem dostojanstva u ljubavnim vezama i, kao i obično, ovaj put je takođe u pravu. To, zapravo, samo iz „Mejdston interiorsa" zovu Niki da bi joj prosledili ponudu za čišćenje van grada, u Montoku.
Niki je celo leto radila za ,,Mejdston“, no, i pored toga što joj se posao uglavnom dopadao, problem s tom kompanijom je u tome što se nikada ne zna kuda će je poslati.
Niki je potrebno četrdeset minuta da se kolima vozi iz Kings Hajveja u Bridžhemptonu do Montoka, i još pet minuta da pronađe taj brdoviti kraj, odmah iznad Puta 27, gde su sve ulice nazvane po mrtvim predsednicima, i to ne po onim skorašnjim, već po onim poodavno preminulim.
U broju 41 Ulice Monro ne nalazi se ni vila a ni straćara, već nešto između toga. Još sa ulaza shvata da nije u pitanju nekakvo katastrofalno mesto, već da tu verovatno živi par ili možda manja porodica koja ga iznajmljuje.
Pored stalnog priliva novca, Niki najviše voli kod posla spremačice to što je sama sa sobom. Čak i kada čisti kuće belaca, niko joj uopšte ne stoji nad glavom, pazeći i nadzirući svaki njen pokret. Uz to, može da oblači šta god hoće, pa tako skida svoje farmerke i majicu, ostajući samo u majušnom bikiniju koji nosi ispod odeće. Zatim stavlja slušalice, pušta nešto od R. Kelija i baca se na posao.
Niki prvo čisti spavaću sobu u prizemlju. Skuplja prljave peškire, skida čaršave i pravi veliku loptu, koju dalje kotrlja niz strmo podrumsko stepenište. Brzo pušta u pranje prvu turu veša, zatim se trčeći penje skroz do drugog sprata i tada njena tamna koža, koju nekada voli a nekada prezire, već počinje da svetluca.
Negde na pola posla, oseti neki neobičan, čudnovat miris u vazduhu, kao da je neko palio tamjan ili, sada kada je bolje onjuškala, kao da je neko pušio travu.
To nije nimalo neobično. Stanari mogu i da duvaju.
Međutim, kada je Niki otvorila vrata spavaće sobe, srce joj je sišlo u pete i jedva je nekako uspela da vikne i u isto vreme pomisli, beli đavo.

2


Lelujajući se na krevetu s dugačkim, krivim ribarskim nožem u rukama, obučen samo u bokserice, i s nastranim kezom, ovaj mršavi belac izgleda kao neko ko je upravo izašao iz zatvora. Njegova kosa je blajhano bela, dok je avetinjski bleda koža prekrivena pirsinzima i tetovažama.
Međutim, najjeziviji utisak, strašniji i od samog noža, ostavljaju njegove oči. Znam te, Niki Robinson kaže. Znam gde živiš. Znam čak i gde radiš.
Kroz nekoliko sekundi, koje su se činile kao večnost, te prazne oči, poput bilo kojih iz bilo kog horor filma, zaledile su Niki na pragu, kao da su prilepile njene ribok patike za pod.
Pluća su joj takođe izgubila svaku svrhu. Ona nije u stanju ni da pribavi dovoljno vazduha kako bi ponovo vrisnula.
Nekako uspeva da se otarasi čarolija koje su je paralisale, pa uspeva da pokrene jedno, zatim i drugo stopalo, i sada se već kreće i vrišti, trčeći prema vratima kupatila na udaljenom kraju hodnika da bi spasla svoj život.
Niki je brza, bila je u prvom timu bridžhemptonske srednje škole u trkama s preponama, brža od svih, pa i gomile dečaka, brža svakako i od ovog zmijolikog uljeza sitnih očiju.
Stiže do ulaza u kupatilo pre njega, uspevši da zalupi i zaključa vrata, uprkos drhtavim rukama.
U grudima joj lupa toliko da jedva uspeva da razazna njegova stopala, prislanja glavu uz vrata, i susreće se sa svojim prestravljenim odrazom u ogledalu.
Zatim se okreće, oslonivši svoja leđa na vrata i očajnički pogledom traži izlaz.
Prozor vodi na krov. Ukoliko ne može da se domogne krova, može pokušati da pronađe put nadole, a ukoliko joj i to ne uspe, skočiće.
I tada ugleda. Mada je ugledala previše kasno.
Mesingana kvaka se pomera na svetlu.
Ne ona kvaka na koju je bila oslonjena leđima. Već druga kvaka, ona koja pripada vratima s druge strane lavaboa. S obzirom na to da nikada pre nije bila u ovoj kući, nije ni znala da postoje ta druga vrata na koja se ulazi iz spavaće sobe. I dok užasnuto zuri, brava prestaje da se okreće i vrata se polako otvaraju on je u majušnom kupatilu s njom. Beli đavo.
Svesna je da nema kuda da pobegne, nema kuda da pobegne, nema kuda da pobegne, dok užas s njenog lica iskače na nju samu sa svakog ogledala u prostoriji.
I đavo je sada navaljen na nju, diše joj za vratom, oštricu sečiva povlači po njenom vratu. Kada obara pogled, povlači je za kosu dok se njihovi pogledi ne susreću u ogledalu.
Ne seci me ona moli slabim šapatom. Uradiću sve što želiš.
Međutim, njene reči ništa ne znače i te nemilosrdne oči joj se podsmevaju dok joj obara ramena i stomak na lavabo i grubo povlači donji deo bikinija na kolena.
Znam da ćeš sve učiniti. Nemoj prestajati da gledaš.
Niki ga gleda u ogledalu kao što joj je rečeno i plitko uzdiše. Dok ulazi u nju, odguruje je tako jako da ona glavom udara u ogledalo koje se rasprskava na bezbroj komadića. I pored toga što je sečivo prislonjeno uz njeno grlo i što ona zna da je to protivno pravilima, ona ne može da se suzdrži od ječanja i molbi da nikada ne prestane. Ali, tek kada on svršava, Niki se naslanja na ogledalo i izgovara: Fajf, volim kada se pojaviš sa ovim ludačkim glumatanjima. Ti si zaista đavo.
Nije prošlo ni dvađeset minuta od tada a njih dvoje se izležavaju na jednom od razvučenih kreveta bez posteljine, dok joj on govori da se u sobi zapravo oseća miris kreka, a ne marihuane.
I tako priča otpočinje s Fajfom i Niki, i krekom koji oni puše tog tromog popodneva u nečijoj tuđoj letnjoj kući u Hemptonima.

PRVI DEO
Ubistvo na Bič roudu




3. Tom Danlivi


Subota je ujutru, Praznik rada, i ja se spuštam, po mišljenju mnogih, jednim od najlepših puteva u Americi Bič roudom u Istočnom Hemptonu.
Treba da se nađem s četvoricom svojih najstarijih pajtosa na planeti. Jaguar XKE iz ‘66, na kome sam radio čitavu deceniju, ni jednom nije zastenjao ni zapucketao, a kuda god da pogledam vidim tu očaravajuću hemptonsku svetlost.
I ne samo to, nego sam poveo i svog odanog džukca, Vinga, koji je pored mene na suvozačkom sedištu ali sa spuštenim krovom. Skoro uopšte ne smrdi.
Zbog čega se onda ne osećam mnogo bolje s obzirom na to da ću provesti još jedan dan u raju?
Možda je samo u pitanju ovaj kraj. Bič roud je širok i elegantan, s nizom kuća od po deset miliona dolara, ali na neki način ovaj kraj je istovremeno i ružan koliko i lep. Skoro svakih pet minuta kruže unajmljene privatne patrole u belim džipovima. Takođe, na kućama ne stoje imena ljudi koji tu stanuju, već oznake ispred njih pripadaju kompanijama s visokotehnološkim elektronskim obezbeđenjem, koje su unajmljene da nepoželjne drže podalje.
Pa, upravo dolazi jedan prvorazredni ološ, drugari, i vidite šta ćete da preduzmete ako vam se to ne sviđa.
Kako idem ka zapadu, kuće postaju sve veće, travnjaci sve deblji i, ukoliko je to uopšte moguće, sve zeleniji i zeleniji. A zatim, u potpunosti nestaju iza visokih i debelih živih ograda.
U tom momentu, Vingo i ja ostavljamo za sobom nesrećnu zemlju multimilionera i bez ikakvog poziva ulazimo u još hladnije carstvo milijardera. Davnih dana, to je bilo mesto gde su finansijski špekulanti spavali pod vedrim nebom ili su tu bili oni koji su izumeli ključne pronalaske koji popravljaju kvalitet života, poput frižidera ili klima uređaja. Sada je ovo rezervisano za holivudske mogule ili za anonimne matematičare koji sede ispred ekrana svojih kompjutera i upravljaju investicionim fondovima. Na milju odavde, Stiven Spilberg je spojio tri parcele na jezeru Džordžika, a zatim je kupio i parcelu preko puta da bi mogao da poseduje pogled i na tu stranu.
Pre nego što me neko zaustavi i skrene na stranu zbog pogrešnog tretiranja bogataša ili zbog ničim opravdane mrzovolje, opažam prolaz unutar žive ograde i skrećem na šljunkoviti put.
Iza dugačke, razvučene vile, po čijem uređenju se ne može zaključiti da potiče iz dvadesetih godina dvadesetog veka, na travi se nalazi mnoštvo vozila, od kojih je svako hromirano i bogato opremljeno.
Odmah iza njih je razlog zbog čega su oni tu - razlog zbog kojeg sam i ja ovde - potpuno novi, po narudžbini i po NBA standardima izgrađen košarkaški teren, pravo umetničko delo.
Međutim, ukoliko u Hemptonima postoji išta srdačnije i nepredvidljivije od pravog košarkaškog terena standardnih NBA dimenzija s pogleđom na okean, onda je to zasigurno gomila ljudi koja uživa kraj njega i koja odmah prilazi da se pozdravi s nama - muškarci da se dive i razgledaju moj automobil, a dame mog odanog psića, Vinga Dedija.
- Ovo čedo je prva klasa kaže - neverovatno energični Artis Lafonten dok procenjuje moj drevni jaguar.
- I ovo čedo je pravi slatkiš - kaže njegova devojka, Mami, dok se Vingo uspinje na zadnje noge da bi liznuo njeno lepo lice. - Mogu li da ga usvojim?
Zbog srdačnosti i topline s kojom su me dočekali osećam se sjajno, kao i svaki put i to ne samo zato što sam jedini belac ovde.

4. Tom


Samo nakratko sam imao tu čast da budem jedini belac u društvu. Za manje od pet minuta stiže Robi Valko u blatnjavom pik-apu, po kojem je svuda ispisano „Valko i sin“, tačnije, naziv firme koju poseduju on i njegov otac.
Zatim, u svom starom školskom kombiju stiže Džef, moj stariji brat, fudbalski trener u srednjoj školi Istočnog Hemptona, u društvu Patrika Ročija.
- Do đavola, gde li je Fajf? - pita Artis. Artis nam nikada nije odao na koji način preživljava, ali u svakom slučaju ima izuzetno fleksibilno radno vreme i dovoljno je dobro plaćen da održava svoj kanarinac žuti ferari s nabudženim felnama na točkovima.
- Pa da, gde je beli Rodman? - pita tip po imenu Marvan, sa dredovima u kosi.
Artis Lafonten i ekipa ne mogu da se nagledaju Fajfa, koji se konačno pojavljuje sa svojom belom blajhanom kosom, pirsinzima i tetovažama. Bosonog je, na biciklu, a njegove duboke patike se njišu poput prevelikih bebećih cipela sa upravljača. Dočekuju ga kao zvezdu, uz prave ovacije.
- Pažljivo sa ovim, braćo - kaže Fajf, oprezno spuštajući nožicu svog bajsa kako bi parkirao svoje vozilo vredno čitavih osam dolara između automobila od dve stotine hiljada dolara. - To je švin 1.
Zavisnik sam od Džefa čitavog svog života, ali su mi svi ovi tipovi ovde takođe neophodni. Roče tj. Roči ima najveću dušu od svih koje poznajem, pri tom da ne spominjem da je grozan vajar, osrednji pokeraš i zaista nadareni šanker. Valko je oličenje čiste ljudske ozbiljnosti, vrsta momka koji će tek tako došetati do tebe i bez ikakvog povoda izreći da su „Gans n rouzis" najveći rokenrol bend svih vremena, ili da je Derek Džeter najbolji igrač bejzbola na drugoj bazi u svojoj generaciji. A Fajf je potpuno poseban, i to je već na prvi pogled očigledno svakome, od dominikanskog kasira u lokalnom supermarketu do vaše rođene babe.
Ovo celo mesto je u vlasništvu filmske zvezde T. Smitija Vilsona, koji ga je kupio pre pet godina. Vilson je želeo da pokaže svojim obožavaocima da je i dalje čvrsto na zemlji, pa je, nakon što je bacio 23 miliona dolara na veliku, tipično belačku kuću koja se prostire na četiri jutra zemlje, bacio još pola miliona na ovaj ludački košarkaški teren. Unajmio je istog izvođača radova koji je izgradio Šakov teren u Orlandu i Dr Dreov u Oklandu, dok je za uređenje zemljišta oko terena unajmio kompaniju „Valko i sin“, i tako smo mi saznali za sve ovo.
Ceo mesec smo ovaj teren imali na raspolaganju samo za sebe, ali je postalo još zabavnije kada je Vilson pozvao svoje slavne ortake.
Najpre je došla gomila glumaca i sportista, pretežno onih iz Njujorka i Los Anđelesa. Od njih su za zabavu saznali hiphoperi. Oni su pozvali svoju ekipu i sledeće što se desilo bila je najluđa od svih žurki ikada viđenih u Hemptonima - neprekidna zabava sa sportistima, reperima, direktorima i supermodelima, uz tek ponekog gangstera kao šlag na torti.
Međutim, kako se s vremenom proređivalo društvo slavnih, jedan od najskupljih poseda na Bič Roudu počeo je da poprima izgled igrališta usred socijalnih građevina Južnog Bronksa.
U tom momentu Vilson se povukao. Nedeljama bi se jedva promolio iz kuće, a zatim je počeo da izbegava Hemptone.
Sada je jedina osoba koja se zasigurno ne može sresti u kompleksu T. Smitija Vilsona u Hemptonima - on sam.


5. Tom


Ja, Džef, Fajf, Valko i Roči istežemo se i vežbamo šut kada kestenjasto SUV vozilo zabruja pred ulazom. Poput većine automobila ovde, izgleda kao da je upravo izašao iz izloga i njegov dolazak je najavljen unapred, od strane petstovatnog razglasa s kojeg trešti neki hip-hop.
Kada se velika kutija naglo cimnu kako bi se zaustavila, troja vrata se otvaraju i iskaču četiri tinejdžera crnca, paradirajući u novim patikama i dresovima.
Zatim, posle kratke dramske pauze, čovek-dečak lično - Dante Halivil, izlazi s prednjeg sedišta. Nemoguće je ne blenuti u to dete.
Halivil je veliki talenat, bez sumnje najbolji igrač među srednjoškolcima u zemlji, 210 cm visok, s mišićavim rukama, grudima zašiljenim nad tankim strukom i dugačkim mršavim nogama. Građen je kao otelotvorenje košarkaškog boga i već ga nazivaju novim Majklom Džordanom. Da se prijavio za ovogodišnji NBA draft, upao bi u najuži izbor od tri igrača. Međutim, on je obećao svojoj baki da će završiti bar jednu godinu koledža.
Sve ovo znam jer je Dante odrastao na petnaestak kilometara odavde niz put, u Bridžhemptonu, a tamo je on glavna inspiracija lokalnih novina. Da i ne spominjem, pri tom, da piše nedeljnu kolumnu u sportskom delu koja se zove „Danteov dnevnik". Prema pričama, Dante je prilično bistar i oštrouman dečko koji naginje u pravcu Luisvila - glasine kažu da mu je ta akademska ustanova čak i iznajmila kola.
- Tvoji pajtosi hoće da se malo istrče? - pitam ga.
- Do đavola, da - kaže Dante uz harizmatičan osmeh, što će se sigurno dopasti ljudima iz „Najkija". - Učinićemo to što bržim i bezbolnijim po vas.
Ćuška me po glavi i lupka po grudima, i nakon tridesetak sekundi, udar lomljenja talasa i vriska galebova mešaju se sa škripom patika i slatkim zvucima odskačuće lopte.
Možda vam se čini da će se starija beloputa ekipa osramotiti, ali i mi smo u izvesnoj meri talentovani. Moj veliki brat Džef, iako blizu pedesete, s gotovo dva metra i 120 kilograma, i dalje je stamen poput stene kada je ispod koša. Valko, Roči i Fajf su dobri, borbeni sportisti u ranim dvadesetim, koji mogu neumorno da trče.
Što se mene tiče, ja nisam slavan kao Dante, primičem se trideset i petoj, ali još uvek mogu pomalo da igram.
Ukoliko niste NBA fanatik, sigurno niste čuli za mene, mada sam bio u drugom sveameričkom timu Sent Džonsa, a 1995. Minesota timbervulvsi su me uzeli kao dvadeset treći izbor u prvom krugu drafta. Moja profesionalna karijera je bila raspad. Rasturio sam koleno pre kraja svoje početne sezone, mada bih slagao ako bih vam rekao da mogu da se suzdržim na bilo kom terenu, bez obzira na to da li se radi o starom cementnom ili milionskom s pogledom na veliki plavi okean.


6. Tom


Raj ne može biti mnogo bolji od ovoga.
Morski galebovi lepršaju na povetarcu, jedrilice klize po talasima i zelena, gumom obložena površina kupa se u zaslepljujućim sunčevim zracima dok ja vodim loptu ka košu i probijam odbranu mog brata 2 dodavanjem ka Valku, koji se slobodan nalazi pod košem.
Valko je spreman da polaganjem iskoristi zicer, kada ga jedan iz Danteove ekipe, visok i mršav, za kojeg ću kasnije saznati da se zove Majkl Voker, nabada otpozadi. Blokira mu udarac, udara ga i baca na teren. To je težak faul i po mom mišljenju u potpunosti nepotreban. Prljava igra.
Sada ekipa Kraljeva autoputa ide ka košu i kada se jedan od njihovih igrača sprema na mali skok-šut, istom jačinom ga faulira Roči.
Uskoro, veoma brzo, posmatrači na brežuljkastom travnjaku kraj terena prestaju da primećuju lepršanje galebova i njihanje jedrilica, jer neformalna subotnja jutarnja igra prerasta u pravi rat.
Ali, tada se izlupana honda parkira kraj terena i Danteova lepa sedamnaestogodišnja rođaka Niki Robinson izlazi u veoma kratkom, zasečenom šorcu. Kada vidim kako je Fajf odmerava, shvatam da još uvek postoji šansa da Montok pobedi u ovom dvoboju kraj okeana.


7. Tom


Niki Robinson se provokativno oslanja na žičanu ogradu i bestidno smeli Fajfer odmah preuzima vođenje igre. On koristi svoju brzinu, izdržljivost i iznenađujuću snagu da natera Kraljeve autoputa na tri uzastopne izgubljene lopte.
Kada me Džef tapše po ramenu nakon mog promašaja, rezultat je izjednačen na 20:20.
Niki više nije jedina naslonjena na ogradu. Artis Lafonten, Mami, Slaj i svi ostali na brdu su na nogama, i prilično su bučni.
Majkl Voker ide ka košu s loptom.
Budući da je u centru pažnje pet lepih, zgodnih žena umesto samo jedne, Fajfer nasrće na Vokera kao u nekoj od scena iz Opstanka, kada se orao stušti na zeca u pokretu. Bez poteškoće, oduzima mu loptu i kreće ka drugom košu na polaganje.
Ovaj put se, međutim, ne zaustavlja na obruču. Nastavlja da se uspinje, pokazujući da su momci iz Montoka takođe u formi. Kada zakuca loptu, Artis, Mami i Marvan odlepljuju od sreće, dok ga Niki Robinson nagrađuje prljavim plesom za koji se ne očekuje da ga zna jedna sedamnaestogodišnjakinja.
To je isprovociralo Majkla Vokera da gurne Ročija, Fajfa da mu uzvrati istom merom, Dantea da gurne Fajfa i Fajfa da svom snagom odbaci Dantea.
Desetak sekundi kasnije, najlepšeg dana ovog leta, Fajf i Dante su počeli da se tuku na sredini terena.
U tom trenutku, obe strane bi trebalo da uskoče i da ih razdvoje, međutim, niko ništa ne pređuzima. Ekipa Kraljeva autoputa ne uskače pošto im se čini da beli surfer dobija zaslužene batine, pa ne žele da mu pomognu. A mi samo stojimo i posmatramo, zato što nismo videli Fajfa da je ikada izgubio ijednu kafansku tuču.
I zato upravo sada, uprkos tome što je niži i znatno lakši od Dantea, Fajf je na svome.
No, bar je meni stvarno dosta. Sve ovo je sranje i ne želim da se povredi bilo ko od njih dvojice.
Međutim, dok uskačem između njih, podnoseći lakše udarce obojice kao nagradu za svoj trud, svi najednom zaneme.
Čuje se jeziv vrisak, gomila se rasipa i Artis mi zatim viče: - Tome, on ima pištolj!
Okrećem se ka Danteu i vidim da su mu ruke ispred lica, prazne. Zatim se okrećem ka Fajfu, čije su ruke takođe slobodne.
Poslednji na terenu uviđam da pištolj ne drže ni Dante ni Fajfer, već Danteov ortak Majkl Voker. Dok sam ih ja razdvajao, on je izgleda otrčao do kola i doneo oružje.
Nisam video ni njega ni pištolj sve do ovog trenutka kada ulazi na teren, podiže ga u pravcu Fajfove glave i sa odvratnim škljocanjem zapinje oroz.

8. Dante Halivil


Kada Majkl upre pištolj ka glavi tog dečka, niko se ne prestravljuje više od mene. Niko! Čak ni baja kojem je uperen pišolj u glavu, mada i on izgleda prilično isprepadano. Osećam se kao da mi se ostvaruje najgori košmar. Ne povlači obarač, Majkl. Ne radi to.
Zbog mog obećanja baki Mari, moram da preguram još šesnaest meseci pre nego što odem u NBA, i na tom putu me jedino može sprečiti neka glupost poput ove. Zbog toga ne posećujem klubove ili žurke na kojima nikog ne poznajem, jer se jednostavno nikada ne zna kada će neka budala da izvadi pištolj, a to je upravo ono što se trenutno dešava, s tim što to čini moj najbolji prijatelj misleći da je to u mom najboljem interesu.
Nije da Majkl i ja već nismo pričali o ovome. Ja nemam ništa protiv toga što Majkl hoće da mi čuva leđa. Međutim, on mora da se postavi između mene i nevolje, a ne da je izaziva.
Hvala Bogu na Danliviju. On ne zna da sam ga ja posmatrao još kada sam počinjao da igram košarku. Pre mene, on je bio jedini igrač iz ovog kraja koji je zaista vredeo. Pratio sam ga još dok je igrao za Sent Džons i zatim nešto kratko za profesionalni tim u Minesoti. Nikada nije dobio pravu priliku, mada, da se nije povredio, ostao bi upamćen u ligi. Verujte mi.
U svakom slučaju, ono što Danlivi čini danas prevazilazi njegov košarkaški talenat. Podseća me na pesmu koju smo čitali u školi - ukoliko si u stanju da ostaneš hladne glave kada su svi oko tebe usijani.
U trenutku kada Majkl stavlja pištolj na glavu tog belca, svi kreću da beže. Samo Danlivi ostaje na terenu obraćajući se Majklu što je moguće smirenijim tonom.
Ne radi se o lažnoj pribranosti. To je prava smirenost tipa desiće se šta mora biti.
Ne mogu da se sa sigurnošću setim svake njegove reči, ali ovoga se sećam.
- Mogu da zaključim da si Danteov ortak - kaže Danlivi. - To je očigledno koliko i to da ovaj momak nikako nije smeo da pesnicom udari Dantea, zapravo čoveka koji bi trebalo da zaigra u NBA ligi. On je udario Dantea, možda njegovo oko neće više biti kao pre i njegov san se završava. Dakle, siguran sam da bi deo Dantea želeo da ga odmah razbiješ.
- Mada, pošto si ti Danteov najbolji prijatelj - nastavlja - znaš da nije važno šta bi Dante želeo, već je ključno šta je u ovom trenutku najbolje za njega. Zar ne? Čak i da je Dante zaurlao da ubiješ ovog siledžiju, ti to ne bi uradio. Zbog toga što mu to dugoročno ne bi pomoglo, već bi mu naškodilo.
- Tačno tako - kaže Majkl, dok mu ruka u kojoj se nalazi pištolj podrhtava, iako on to pokušava da prikrije. - Ali ovo sranje nije gotovo, belčino. Uopšte nije. Ovo sranje nije gotovo!
Danlivi nekako postiže da izgleda kao da je Majkl sam rešio da spusti pištolj. Obezbedio je izlaz, tako da ne ispadne da svi vide da popušta.
I pored toga, sve ovo je bila takva katastrofa da sam, kada sam ušao u kuću bake Mari, u toj meri pod stresom da se strovaljujem na kauč i spavam puna tri sata.
Nakon tog kratkog dremeža stvari više nikada neće biti iste kao pre.

9. Kejt Kostelo


- Hej, Meri Ketrin! Meri Ketrin? Da li je iko ovde video divnu Meri Ketrin? - Dozivam je svojim najljupkijim majčinskim glasom.
Pošto se niko ne odaziva, skačem uvis s moderne plastične stolice i počinjem da pretražujem po montočkom dvorištu moje sestre naglašenim pokretima i govorom tela poput glumica iz sapunskih opera.
- Da li je uistinu moguće da niko ovde nije video prelepu malu devojčicu sa zadivljujućom riđom kosom? - Pokušavam ponovo. - To je baš čudno, jer bih mogla da se zakunem da sam videlu tu malu devojčicu pre manje od dvadesetak sekundi. Velike zelene oči? Predivna riđa kosa?
Moja dvadesetomesečna nećaka više ne može da izdrži moje glumatanje u tišini. Napušta svoje skrovište na verandi, iza kojeg moja sestra Tereza i njen muž Henk pijuckaju margarite sa susedima.
Meri trči duž travnjaka iza kuće, dok se njena kosa i tanke ruke razleću u svim pravcima, a stepen uzbuđenja koji se ocrtava na njenom licu prevazilazi sve granice. Zatim mi se baca u naručje, fiksira me pogledom i kezi se grimasom koja jasno poručuje: - Ovde sam, budalasta teto! Vidi! Nisam se izgubila. Niti sam se ikada zagubila! Samo sam te zezala.
Nakon završetka koledža, prvih desetak godina, retko sam dolazila kući. Montok mi se činio malim i klaustrofobičnim, a najviše od svega nisam želela da naletim na Toma Danlivija. Sada, pak, ne mogu da izdržim ni dve nedelje a da ne držim Meri u svom naručju, i ovo malo, prigradsko dvorište sa odličnim roštiljem, plastičnim zelenim toboganom i ljuljaškom u uglu deluje svaki put sve prijatnije.
Dok se Meri Ketrin i ja izležavamo na travi, Henk mi donosi čašu belog vina. - Obećaj da ćeš nam reći kada ti je potreban odmor - kaže.
- Ovo jeste moj odmor, Henk.
Čudno je kako stvari funkcionišu. Tereza je poznavala Henka još iz školskih dana i svi u porodici, uključujući i mene, mislili su da se zacementirala. Ali, gledajući koliko njih dvoje uživaju jedno u drugom i u životu koji vode ovde, kako njihovi prijatelji opušteno ulaze i izlaze iz njihovog dvorišta, počinjem da uviđam da sam zapravo ja ta koju treba zezati.
Naravno, najbolji deo njihovog života je ova divna devojčica koju su, verovali ili ne, s poštovanjem nazvali prema takozvanom porodičnom uspehu, tj. meni.
Kad već govorim o svojoj dragoj imenjakinji, mislim da se ponovo nekuda išunjala pošto mi ne uspeva da je nađem.
- Da li iko vidi Meri Ketrin? Da li je iko ovde video tog malog otrcanog uličnog nestaška? Ne? To je prilično čudno. Bizarno, čak, jer bih mogla da se zakunem da sam je videla pre minut tačno ispod ovog stola. Predivna riđa kosa? Velike zelene oči? O, Meri Ketrin? Meri Ketrin?
Toliko mirno i lepo - bar na tren u mom slučaju.

10. Tom


Nakon cele drame, noć na kauču s Vingom i metsima na TV-u nije od pomoći da se odagnaju misli. Krećem ka »Kod Mardžori", mom omiljenom baru, ne samo ovde već i u celom postojećem univerzumu. U Hemptonima postoje stotine gnusnih lokala za vikendaše, no ja bih pre igrao bingo u „Elks klubu“ nego što bih kročio u većinu od njih.
Kod Mardžori se definitivno okupljaju lokalci, mada vlasnica Mardžori Seger svakog smatra dobrodošlim, svakog ko nije neka budala, bez obzira na finansijsku situaciju. Dakle, za razliku od Vulfija, ne odaje gorak utisak tipičan za zadrta mesta gde se okupljaju lokalci s parolom mi protiv svih ostalih.
Uz to, „Kod Vulfija" nikada ne bih dobio šta zaista hoću ukoliko bih poručio martini Siva guska, a to je tačno ono što želim i što mi je potrebno, i upravo to naručujem od Mardžori lično, dok grabim stolicu u dvorištu i sedam za šank.
Mardžorine plave oči se razvedravaju dok stavlja led u čašu i ispira svoj šejker, a ja slušam stenjanje konopaca, kao i talase koji zapljuskuju trupove velikih ribarskih mreža koje su razapete na desetak metara odavde. Prava uživancija.
Nadam se da ću zateći ovde jednog ili nekoliko svojih ortaka iz ekipe, mada se niko ne pojavljuje. Moraću da se zadovoljim razgovorom s Bilijem Belnapom, koji je sa mnom išao na časove istorije i engleskog u Srednjoj školi Istočnog Hemptona. Poslednjih petnaest godina on je bio jedan od najboljih policajaca u Istočnom Hemptonu.
Belnap, u uniformi i na dužnosti, sedi za stolicom do moje pušeći cigaretu i pijuckajući koka-kolu. To bi moglo da znači da pije rumkolu ili džek i koka-kolu ili, mada zvuči neverovatno, čistu koka-kolu.
U svakom slučaju, to je samo stvar dogovora između njega i Mardžori, koja je trenutno koncentrisana na spravljanje mog koktela. I dok iznosi preda me ledenu čašu i uliva u nju delimično providan eliksir, prekidam razgovor s Bilom i s dužnim poštovanjem ćutim sve dok ne napuni čašu do samog vrha, kao da je u pitanju voda u jednom od onih beskrajnih bazena od dve stotine hiljada dolara.
— Nadam se da znaš da te obožavam — kažem spuštajući glavu da bih oprezno srknuo piće.
— Zadrži to za sebe, Danlivi! — kaže Mardžori. — Još par takvih i mazuckaćeš moje dupe.
Pošto me hvata Siva guska, počinjem da razmišljam da li bi ili ne bi trebalo da kažem Biliju, u poverenju naravno, o popodnevnim događajima. Uglavnom se toliko malo toga dešava među meštanima da mi se čini da bih ispao sebičan ukoliko to ne bih podelio.
Pokušavajući da pronađem pravu meru između humora i skromnosti, započinjem. Kada dolazim do dela kada Majkl Voker stavlja pištolj na Fajferovu glavu, izgovaram: - Bio sam ubeđen da ću morati da ribam krv s Vilsonovog milionskog terena.
Belnap se ne osmehuje. - Da li je Vilson bio tamo? - pita.
- Ne. Čuo sam da se plaši da zakorači tamo.
- U to verujem.
Pridižem se da opišem Vokerovu poslednju grimasu prećenja, kad iznenada prasnu škripav glas iz toki-vokija koji je stajao kraj Belnapove poluprazne čaše. On podiže radio da čuje.
- Tri tela u Istočnom Hemptonu - kaže Belnap, ispijajući ostatak jednim gutljajem. - Ideš li?

11. Tom


- Tri muškarca, u ranim dvadesetim - kaže Belnap u toku vožnje. - Dežurni je upravo objavio.
Želim da pitam odakle su, ali zbog ozbiljnosti s kojom Belnap blene kroz vetrobran i načina na koji kola škripe pri skretanjima, odustajem od postavljanja ma kakvog pitanja.
U prethodnom životu mora da sam živeo prilično ušuškano, s obzirom na to da mi je ovo prvi put da se vozim policijskim kolima. Uprkos pomamnom sevanju i zavijanju sirene, unutra se sve čini sablasno spokojnim. Ne da se ja osećam spokojnim. To nikako. Pre bilo šta drugo. Tri leša u Istočnom Hemptonu? A nije u pitanju saobraćajna nezgoda - nečuveno.
Ovde su predeli šumoviti i vetroviti, pa moćna svetla Belnapove krstarice jedva razbijaju mrak. Kada konačno stižemo do kraja Kvonseta i upadamo pod bleštavu svetlost Puta 27, osećaj je kao da izranjamo sa dna dubokog, hladnog jezera i izbijamo na površinu.
Par stotina metara dalje, neposredno pred plažom, ponovo jako kočimo i ponovo ulazimo u mrak. Potrebna mi je sekunda da priviknem oči da bih shvatio da smo na Bič roudu.
U mraku, nezgrapne kuće deluju zastrašujuće. Sada zaista letimo, vozeći preko 130 kilometara na čas dok prolazimo kraj terena za golf.
Nakon četiri stotine metara, Belnap koči tako snažno da ja završavam praktično upregnut u pojas. On zaokreće među dve visoke bele kapije - Vilsonove bele kapije.
- Ovo je to - kaže Bili, buljeći tačno ispred sebe - vraćanje na mesto tvog poslednjeg junaštva.
Prilazni put je prazan i nijedna jedina kola nisu parkirana kraj terena, što se nije desilo već mesecima. Čak i kada bi pljuštala kiša, masa ljudi je pravila žurku u svojim kolima. Ove subotnje noći, na Praznik rada, mesto je pusto kao da je Badnje veče.
- Ovo je loš znak, Tome - kaže Belnap, majstor iščitavanja simbola. - Ovde se ljudi ne ubijaju. To se jednostavno ne dešava.


12. Tom


Sablasno je i grozno u isto vreme.
Postavljeno osvetljenje dodatno naglašava pustoš oko terena. Da bi se i noću igralo, postavljeno je osam visokonaponskih halogenih svetiljki na visoke i elegantne srebrne stubove. Ovakva osvetljenja se koriste pri snimanju filmova, a večeras bukvalno bukte.
Policijska patrola i ambulantna kola su nas preduhitrila.
Belnap mi govori da ostanem kraj kola dok on otrčava do mesta gde su dva ambulantna vozila zaglavljena u pesku.
S krova njegovog vozila i dalje slušam neprekidni talas zavijanja sirena, a zatim vidim odred policijskih vozila kako s obe strane juriša ka Bič roudu.
Par farova se približava visokoj kapiji na dnu brda i vijuga ka meni uz prilazni put.
Narednih pet minuta pojavljuje se još barem dvanaest patrola i troje ambulantnih vozila. U istovremenoj zloslutnoj utrci, došla su i dva detektiva sa odeljenja za ubistva u svojim crnim kraun viks automobilima. Uz to, i K-9 i forenzičari u odvojenim vozilima.
Nakon toga prestaju da pristižu pandurska vozila, sirene obustavljaju svoja zavijanja, a ja ponovo mogu da čujem okeanske talase. Cela atmosfera je čudna i neprirodna, poput buđenja malog deteta.
Nekoliko narednih minuta stojim kraj auta, izdvojen od gomile koja opkoljava mesto zločina i, isključivo posmatrajući položaje njihovih tela otpozadi, mogu da zaključim da je ovo mnogo gore od bilo čega na šta su panduri ovde naviknuti. Mogu tačno da osetim njihov gnev. Pre nekoliko godina izvesni milioner je bio ubijen u svom krevetu kilometar i po odavde, ali to je bilo drugačije. Ova tela nisu ovde došla na odmor.
Po načinu na koji se ponašaju policajci, ovo troje su lokalci - možda čak i panduri.
Kada se vatrogasci pojavljuju, zaključujem da sam dovoljno dugo stajao sa strane. Pored toga, ja ovde nisam pravi stranac. Svi znaju Toma Danlivija, po dobru ili po zlu.
Međutim, na pola puta do ambulantnih kola, Miki Harison, narednik s kojim sam igrao basket u srednjoj školi, prilazi mi i stavlja obe ruke snažno na moje grudi.
- Tomi, u ovom trenutku ne želiš da priđeš bliže. Veruj mi.
Ali već je kasno. Dok me zadržava, krug se razdvaja i ja letimično opažam obličja oko kojih policajci jurcaju naokolo.
Mračno je, i na prvi pogled se ne može ništa zaključiti. Previše su dugačka, ili prekratka, i ne mogu se dovesti u vezu s ljudskim konturama.
Žmirkam ka senkama, moj mozak još uvek nije u stanju da obradi slike. A zatim se forenzičar spušta u čučanj i moćni blic seva s njegovog aparata.
Blic ponovo seva usred prizora, i pre nego što se sve ponovo zacrni, opažam beli krug Fajfove blajhane kose.
- O, Bože - izgovaram, a Miki Harison me hvata za lakat.
Odmah zatim, drugi šok. Tela ne leže jedno do drugog. Ona su naslagana jedno preko drugog, na gomilu. Fajf je u sredini na leđima. Robert Valko leži na njemu, s licem okrenutim nadole, dok je Roči na dnu okrenut na svoj bok.
Kroz gomilu se promalja glas, čini mi se Bilija Belnapa, mada, s obzirom na svoje trenutno stanje, ne mogu biti siguran da li je on u pitanju: - Misliš da su Dante i njegove crnje mogli da učine ovo?
Ja zapravo ne čujem odgovor pošto sam na kolenima i povraćam u vlažan pesak.

13. Kejt


- Hej, Meri Kej, kako si? - Čim stižem, čujem za košmarni događaj, za ubistvo na plaži koju delom doživljavam kao svoju, s obzirom na to da sam kao dete ovde provela mnogo vremena.
- Ne previše dobro. Ti? - odgovaram, mada čak nisam potpuno sigurna ni s kim pričam, niti zašto se mučim da odgovorim na glupo pitanje.
Pola sata nakon što je upućen poziv policiji, koji su vatrogasci dobrovoljci iz Montoka čuli na svom aparatu, najmanje dvesta meštana pristiže na plažu ispod Vilsonovog imanja, a ja sam jedna od njih. Poslednjih dvanaest godina ne živim ovde, mada mislim da se osećaj pripadništva Montoku nikada ne gubi, imajući u vidu da sam zabrinuta i preplašena poput svojih nekadašnjih suseda.
Iznad mene je parkirano troje ambulantnih kola u dinama, okruženih celokupnim policijskim odredom Istočnog Hemptona.
U narednih desetak minuta, otprilike, jezive glasine se pronose niz brdo poput odrona tla, potvrđujući, ispravljajući ili zamenjujući imena mrtvih koja su se već čula. Očajni roditelji zovu decu, radujući se kada oni odgovore, a u panici kada se ne odazovu. Mislim na crvenokosu Meri Ketrin kako je danas trčkarala po travnjaku i koliko roditelji postaju ranjivi trenutkom rođenja deteta.
Satima već znamo da su tri žrtve zapravo tri mlada muškarca, ali policija ne govori imena dok prvo ne obavesti porodice.
Međutim, ljudi na plaži poznaju nekoliko policajaca unutra, i kada nekog telefonom pozove rođak s brda, saznajemo da su mrtvi Valko, Roči i Fajfer. Vesti nas pogađaju poput ručnih granata.
Može biti da leti oko deset hiljada ljudi živi u Montoku, mada je broj onih koji žive ovde tokom cele godine verovatno desetina toga, i u ovakvim trenucima, mi smo kao jedna velika porodica. To je jedan od razloga zbog kojih sam otišla, mada je to i upravo ono što mi najviše nedostaje. Osoba koja ovde živi vrata do vaših vrata nije ravnodušni stranac, već iskreni, pravi sused koji zapravo brine o vašem životu i saoseća s vašim pobedama i porazima, i zato sada ljudi jecaju i vrište, i pokušavaju da uteše jedni druge.
Tri mrtva momka bili su deset godina mlađi od mene, a i pored toga što nisam ovde provodila mnogo vremena tokom poslednjih godina, znam da je Valkova devojka trudna i da Ročijeva majka ima rak stomaka. Mnogo pre nego što je Fajfer postao surfer, ja sam ga, o Bože, čuvala. Sećam se da nije mogao da zaspi bez činije pirinčanih pahuljica.
Tuga se pretvara u bes kako nove informacije o ubistvima pristižu s brda. Sva trojica su bili upucani direktno između očiju. Sva trojica su bili vezani konopcima oko članaka. Kada su tela pronađena, bila su naslagana jedno na drugo poput đubreta ostavljenog na gomili. Svi znamo dovoljno o ovim klincima i svesni smo da nisu neki anđelčići. Znamo takođe i da nisu krimosi. Šta se onda, do đavola, dogodilo noćas ovde?
S priobalnih kuća vrednih po deset miliona dolara prebacujem pogled na ambulantna kola. Među dvadesetak policajaca koji kruže oko njih nalaze se i brojni meštani kojima je iz nekog razloga dopušteno da se približe mestu zločina.
Dok posmatram, jedan krupan, zdepast čovek stavlja ruku na rame drugog visokog i znatno tanjeg čoveka kraj sebe. Sranje, izgovorih u sebi.
Okrenuti su mi leđima, ali ja znam da je krupniji Džef Danlivi, a da je drugi njegov mlađi brat Tom, i zato sada osećam svež nalet bola, za koji me je sramota da priznam da nema nikakve veze sa užasnim ubistvom tri momka rodena u Montoku.

14. Tom


Postojeći odred policajaca Istočnog Hemptona se nikada do sada nije suočio sa ovako užasavajućim mestom zločina, i to je veoma primetno. Zapravo, prisutno je previše policajaca, ima previše leševa i previše emocija, koje su u svakom slučaju potpuno vidljive.
Konačno, Van Buren, najmlađi detektiv u jedinici, ocrtava oko leševa kvadrat od nekih desetak metara i nadole sprovodi osvetljenje s terena kako bi forenzičari mogli da ga zapraše radi uzimanja otisaka i sastružu radi DNK analize.
Ne želim da ometam Van Burena i zbog toga se obraćam policijskom načelniku Bobiju Flahertiju, koga poznajem otkad znam za sebe.
- Da li je iko do sada obavestio Fajfovu porodicu? - pitam.
- Šaljem Rasta - kaže klimajući ka policajcu novajliji koji je zelen kao što sam bio i ja pre četrdeset minuta.
- Prepusti to meni, Bobi. Treba to da čuju od nekoga koga poznaju.
- To im neće pomoći, Tome.
- Potrebno mi je samo da me neko odbaci nazad do marine da bih uzeo svoja kola.
Fajferovi žive kraj srednje škole, u tihoj slepoj ulici u jednom od krajeva koji su naseljeni tokom cele godine. To je ona vrsta naselja gde klinci mogu i dalje da igraju bejzbol na ulici bez bojazni da će ih neko pregaziti, i gde su se porodice poput Fajfove odlučile da podižu decu baš zbog toga što su mislili da neće morati da brinu da li će se neke nepojmljive stvari poput ove ikada desiti.
U ove sitne sate svetla su još uvek upaljena u predvorju, i ja se došunjavam do velikog prozora, tiho kao provalnik.
Vik i Alison Fajfer i njihova ćerka, tinejdžerka Lisa, zajedno sede na velikom, udobnom kauču, dok im TV osvetljava lica. Torba iz video kluba u Montoku visi na obližnjoj stolici i može biti da gledaju kakav ljubić, s obzirom na to da je brada starog Fajfera na njegovim grudima, dok su Ali i Lisa paralizovane, ne skidajući pogled sa ekrana, čak i dok rovare po činiji s kokicama koja se nalazi na kauču između njih.
Znam da stvari nikada nisu tako jednostavne kao što izgledaju, ali oni deluju kao fina, srećna porodica.
Duboko uzdišem; zatim zvonim. Vidim Lisu kako skače s kauča u roze džemperu i belim krznenim kućnim papučama.
Lisa naglo cima ulazna vrata, željna da se vrati svom filmu. Povlači me za sobom ka predvorju, čak i ne razmišljajući o neobičnosti tako kasne posete.
Ali, u trenutku kada se pojavljujem pred njima, odaje me izraz lica. Alison poseže za mojom rukom, a stari Fajf, koji se još uvek rasanjuje probuđen mojom zvonjavom, tetura se na svojim nogama samo u čarapama.
- Radi se o Eriku - kažem, terajući reči da izađu. - Zaista mi je žao. Našli su njegovo telo noćas, zajedno s Ročijem i Valkom na Vilsonovom imanju na Bič roudu. Ubijen je. Tako mi je žao što moram da vam saopštim ovako nešto.
To su samo reči, mada bi isto tako mogli biti i meci. Pre nego što ih izgovarim, Alisonino lice se raspada na komadiće i dok gleda u svog muža, oboje su toliko opustošeni da je jedino što imaju da ponude jedno drugom ljuštura onoga što su bili do pre pet minuta.


15. Tom


Ukoliko bi me pitali koliko sam ostao kod Fajferovih, zakleo bih se da je bilo blizu jednog sata. S druge strane, ako je verovati mom kuhinjskom satu, trajalo je verovatno manje od deset minuta.
Jedino što mi preostaje jeste da uzmem bocu viskija s police i da je iznesem napolje, gde me čeka moj drugar Vingo. Vingo odmah oseća da sam sjeban. Umesto da me moli da ga izvedem u šetnju, on stavlja svoju njušku u moje krilo i ja ga mazim kao da nam je to poslednji put. Za trojicu mojih ortaka ne postoji sledeći put.
U ruci držim telefon, mada ne mogu da se setim zbog čega. O da, Holi. To je žena s kojom se viđam nekoliko poslednjih nedelja. Ništa bitno.
Nažalost, ne želim da je pozovem. Samo hoću da želim da joj se javim, na isti način kao što želim da se pretvaram da mi je ona devojka, iako smo oboje svesni da samo krademo bogu dane.
Vingo je ipak samo pas, a ne drugar. Moja devojka nije zaista moja devojka. Ali viski je stvaran, pa ja nalivam čašu do pola i ispijam je u jednom gutljaju. Hvala Bogu da kučkin sin dr Džejmson 3 još uvek radi od kuće.
Bilo bi mi lakše da mogu da plačem, ali nisam plakao od svoje desete godine, kada mi je umro otac. Zbog toga otpijam još jedan veliki gutljaj, zatim još jedan, i umesto da razmišljam o svim strahotama koje su se dogodile, počinjem da mislim na Kejt Kostelo. Prošlo je deset godina otkako smo raskinuli, a ja još uvek neprekidno razmišljam o Kejt, posebno kada se dešava nešto važno, bilo dobro ili loše. Uz to, video sam je noćas na Bič roudu. Izgleda, kao i uvek, prelepo, i prodrmalo me je kada sam je ugledao, čak i uovakvim okolnostima.
Kada počnem da žalim što sam uprskao s Kejt, potrebno je još svega par gutljaja pre nego što se ponovo vratim u onaj momenat. Boston garden, 11. februar, 1995. godina. Nešto više od minuta je preostalo da se igra, a timbervulvsi gube sa 23 poena razlike. Ovaj deo igre je toliko besmislen da se zove đubretarsko vreme. Padam na stopalo svog saigrača, levo koleno mi eksplodira i moja profesionalna karijera je završena praktično i pre nego što sam stao na slavni parket.
Tako to ide sa mnom i dr Džejmsonom. Prvo razmišljam o gubitku Kejt Kostelo. Zatim o gubitku košarke.
Dakle, isprva nisam imao ništa. To je bilo u redu, pošto u početku niko nema ništa. Zatim sam našao košarku, a kroz košarku sam pronašao Kejt. Da je ovde, Kejt bi to negirala. Žene to uvek rade. Ali, doco, ti i ja nismo deca. Obojica znamo da nikada ne bih mogao ni da primirišem Kejt Kostelo da nije bilo košarke. Mislim, pogledaj je samo i biće ti sve jasno!
Tada sam izgubio Kejt. A onda sam izgubio i košarku. Pa-pa, pa-pa!
I stižemo do pitanja koje postavljam sam sebi već deset godina: kako ću, do đavola, da je povratim bez košarke?
Doco, da li si još tu?

16. Kejt


Do ovog turobnog ranoseptembarskog jutra, čini mi se da sam bila samo na jednoj sahrani neke mlade osobe. Bila je to sahrana Vendela Tejlora. Vendel je bio veliki, simpatični meda koji je svirao bas u grupi „Spasi kitove“, 4 lokalnom bendu koji je doživeo priličan uspeh i započeo turneju po Novoj Engleskoj.
Pre dve godine, na Dan zahvalnosti, Vendel se vraćao kolima s dobrotvornog koncerta u Providensu. Kada je zaspao za volanom bio je na deset kilometara od svog kreveta, a telefonski stub u koji je udario bio je jedini nepokretni objekat na dvesta metara u oba smera. Devedeset minuta ga je hitna pomoć vadila iz kola.
Vendel je bio tako fin momak, toliko uzbuđen što uspeva da se izdržava od muzike da je sve to stvorilo užasno tužan utisak. Ipak, zahvaljujući brojnim duhovitim i srceparajućim oproštajnim govorima koje su održali njegovi drugari, počevši još od vrtića, njegova sahrana se nekako lakše podnela.
Ispraćaj Ročija, Fajfera i Valka, koji se održava u klaustrofobičnoj kamenoj crkvi istočno od grada, ne odiše ni trunkom pozitivnog.
Umesto katarzičnih suza, oseća se napet bes, u velikoj meri usmeren ka upadljivo odsutnom vlasniku kuće gde su se desila ubistva. Za hiljadu prisutnih tog nedeljnog jutra u crkvi, Valko, Fajf i Roči poginuli su zbog taštine neke filmske zvezde.
Svesna sam da stvari nisu tako jednostavne. Iz onoga što sam čula, znam da su Fajf, Valko i Roči proveli na terenu celo leto uživajući kao i svi ostali. Ipak, bilo bi lepo da se Smiti Vilson pojavio i odao im poslednju poštu, zar ne?
Ipak, postoji jedan katarzičan momenat ovog jutra, ali ružan. Pre nego što služba započinje, Valkov mlađi brat ugleda fotografa preko puta ulice. Ispostavlja se da je Dejli njuz manje ciničan po pitanju gospodina Vilsona. Oni očigledno misle da je dovoljan povod da pošalju fotografa sama mogućnost da se Vilson eventualno pojavi.
Valkov brat i njegovi ortaci prilično žestoko uništavaju kameru i ko zna šta bi se još desilo da tu nije bilo policije.
Kasnije shvatam da ta nasilna scena zapravo predstavlja ono što neki nazivaju predznakom.


17. Kejt


Osećam se sve gore i gore na dan sahrane.
Ne pripadam više ovde, mislim u sebi, i hoću da pobegnem iz Valkove kuće, mada nisam dovoljno hrabra za tako nešto.
Susedi stoje u redu da bi izjavili saučešće Meri i Ričardu Valku. Red se prostire od šanka u trpezariji, zatim vijuga duž tri zida dnevne sobe i većim delom hodnika ka spavaćoj sobi. Ščepavši tananu ruku Meri Ketrin, kao da je to pitanje života ili smrti, nas dve se probijamo kroz utučeni skup kao da koračamo po minskom polju, i stižemo na kraj reda.
Celo jutro se držim svoje sestričine, u kojoj vidim svoj jedini spas.
Ali, Meri Ketrin koja, hvala bogu, ne zna ništa o ljudskom bolu, nema nameru da bude mirna, migolji se iz mog stiska i nestašno se u cik-cak rastrčava po sobi. Na kraju se ustremljuje ka svojoj majci.
Dok Meri odlazi od mene, sva turobnost ovog užasnog dana ispunjava prazninu koja ostaje za njom. Naslanjam se na zid oblepljen žutim tapetama i, čekajući na svoj red, pokušavam da postanem nevidljiva. To nije veština koju sam uspela da savladam tokom godina, jer me neko uznemirujuće tapše po ramenu.
Okrećem se. To je Tom.
Čim sam ga ugledala, shvatam da sam se nadala da će me Meri Ketrin zaštititi upravo od njega.
Pre nego što bilo šta izgovorim, on pokušava da me zagrli, mada ja ne uzvraćam.
- Ovo je užasno, Kejt - promrmlja. On takođe izgleda užasno, kao da nije spavao desetak dana.
- Jezivo - to je sve što uspevam da izgovorim. Ništa više od toga. Tom ne zaslužuje više. Pre deset godina mi je slomio srce, raskomadao ga i nije čak ni izgledao kao neko koga grize savest. Čula sam tračeve da me je varao i da je ludovao dok smo bili u vezi. Nisam poverovala u to. Mada, na kraju, naravno da jesam.
- Još uvek je lepo videti te, Kejt.
- Poštedi me toga, Tome.
Po njegovom licu bi se reklo da sam ga uvredila i već se osećam loše zbog toga. Oh, Bože, prava sam Bogorodica! Šta je sa mnom? Posle petogodišnje veze, on je sa mnom raskinuo preko telefona, a ja se sada osećam loše?!
Ovo me u potpunosti slama i želim da istrčim na ulicu i zaurlam kao ludak.
Naravno, uzdržavam se. To nikada ne bi učinila dobra devojka poput Kejt Kostelo. Stojim tu s tupim osmehom okačenim o lice, kao da uživamo u banalnoj šali. Konačno, on se okreće.
Zatim duboko uzdišem, opominjem sebe da treba da se oporavim, da sačekam svoj red i da izgovorim neku utešnu reč hiljadu puta nesrećnijoj Meri Valko.
Moram da primetim jednu čudnu i uznemirujuću činjenicu: čujem praktično isti komentar nekoliko puta zaredom dok stojim u redu čekajući da vidim Meri. Neko će morati da se osveti tim bitangama zbog ovoga.


18. Kejt


Kažem Valkovoj majci ono malo što sam u stanju da izgovorim i onda po sobi tražim crvenokosu devojčicu koja se gega u haljini od crnog somota.
Vidim je u uglu, još uvek je s mamom, a tada ugledam i svog dragog prijatelja Maklina Mulena i njegovog zgodnog unuka Džeka kraj improvizovanog šanka. Džek, advokat kao i ja, naglo odlazi dok im ja prilazim. Dobro, u redu. Planirala sam da mu čestitam što se oženio, ali šta je tu je.
Mak ispija viski i teško se oslanja na kvrgastu drvenu štulu, mada, dok se jedno drugom bacamo u naručje, njegov zagrljaj je topao i snažan kao i uvek.
- Žarko sam se nadao da se nikada neće završiti, Kejti -izgovara dok se odvajamo jedno od drugoga.
- Za ime Boga, Makline, razveseli me.
- Draga moja, baš sam hteo da zatražim to isto od tebe. Tri mrtva dečaka - tragično, besmisleno i obmanjujuće. Gde si se krila sve ovo vreme? Znam za tvoje brojne uspehe, naravno, mada sam čekao da ti nazdravim lično. Zapravo, čekao sam da te napijem! Boga mu, kada si postala toliki stranac?
- Tipično objašnjenje uključuje mnogo vremena, roditelje u Sarasoti i braću razbacanu kud koji. Iskreno, nažalost i patetično, ali nisam želela da sretnem Toma Danlivija. A na njega sam, uzgred budi rečeno, upravo naletela.
- Istina je uvek patetična, zar ne? Zbog toga bežim od nje kao od kuge. U svakom slučaju, sada kada si prevazišla užasan susret s Danlivijem, zašto nam se ne pridružiš ovde i ne uništiš tog malog govnara u poslu? Ne da bi to bilo neko veliko dostignuće. Čujem da on naplati oko sto sati godišnje.
- Još bolje je da mu jednostavno oprostim i da nastavim dalje. Prošla je skoro čitava decenija.
- Oprostiš? Ideš dalje? Kejt Kostelo, da li zaboravljaš da si Irkinja?
- Makline, zasmejavaš me - kažem mu i upravo tada niko drugi do Meri Ketrin dogegucka se preko sobe i baca na moje noge.
- Šalu na stranu, Mak, stvarno imam problem u pogledu sebe i Montoka. Od dvoje meni omiljenih ljudi, jedno ima dvadeset meseci, a drugo osamdeset i četiri godine.
- Ali Kejt, oboje nekako uspevamo da sami hodamo. Ova glupava štula je tu samo fore radi.

19. Tom


Sledećeg dana, da bih se ohladio od sahrane, krećem ka plaži, dok moj četvoronožni lični trener, Vingo, tapka kraj mojih stopala. Prvi je ponedeljak nakon Praznika rada, nezvanični početak gradskog leta i većina nepodnošljivih Njujorčana je otišla.
Laganog, blistavo sunčanog dana, najduža od svih plaža Severne Amerike je prazna.
Trčanje po vlažnom, gustom pesku uz liniju vode nije nimalo teže od trčanja po stazi iza srednje škole. Ipak, kako bih se kaznio, ostajem na mekoj podlozi koja se uvlači među stopala sa svakim narednim korakom.
Kroz pet minuta boli sve što ima ikakve veze sa mnom - noge, pluća, leđa, glava - pa odlučujem da nastavim običnim korakom.
Narednih pet minuta osećam viski od prošle noći kako se razliva kroz moje lice. Još pet minuta i moj mamurluk je gotovo nestao.
Kasnije tog popodneva, Vingo i ja se oporavljamo od našeg podnevnog vežbanja - ja na kauču, a Vingo kraj mojih nogu, kada nas prekida kucanje na prednjim vratima. Negde je oko četiri sata, još uvek dovoljno svetlosti napolju, i crni sedan je parkiran na šljunkovitom prilazu.
Na vratima je mladi gospodin Van Buren, detektiv koji je vodio šou na plaži prethodne večeri.
S jedva trideset godina, postao je detektiv početkom ovog leta. Uzimajući u obzir njegove godine, bio je to poduhvat i po. Prešišao je pola tuceta prilično pristojnih policajaca u godinama, uključujući i Belnapa, što mu, naravno, nije donelo nijednog prijatelja u policijskoj stanici.
- Tome, nema potrebe da ti kažem zašto sam ovde.
- Iznenađen sam što ti je trebalo ovoliko.
Još uvek dehidriran od trčanja, uzimam pivo i nudim mu štagod, samo da bih ga čuo kako izgovara ne.
- Zašto ne bismo seli napolje dok još uvek možemo -izgovaram i zatim, zbog snage kojom odbija moju prvu ponudu, ili samo zato što se ponašam kao klipan bez ikakvog razloga, ponavljam još jednom. - Svakako ti mogu dati to pivo! Još malo pa će pet.
Van Buren me ignoriše i vadi glanc novi narandžasti laptop, koji mora da je kupio specijalno za ovu priliku u radnji s kancelarijskim materijalom u Montoku.
- Tome, ljudi kažu da si obavio sjajan posao primoravši onog malog da spusti pištolj pre neki dan. Ono što me zbunjuje je zašto nisi pozvao policiju.
Mogao bih da kažem da Van Buren ne očekuje odgovor. Jednostavno mi pokazuje da i on može biti klipan prema potrebi.
- Očigledno je da je trebalo, ali sam prosto znao da klinac nema nameru da ga upotrebi.
- To nije ono što sam ja čuo.
- Bio sam tamo. Veruj mi, bio je uplašeniji od Fajfa.
- Ti znaš koji je pištolj bio u pitanju?
- Ne razumem se u oružje, Barni.
- Možeš li da ga opišeš?
- Jedva da sam ga i video. U stvari, pravio sam se da ga ne vidim. Pokušavao sam da glumim da smo Voker i ja samo dva čoveka koji razgovaraju. Ignorisanje pištolja je sve učinilo dosta lakšim.
- Znaš li za bilo koji razlog zašto bi Majkl Voker ili Dante Halivil možda želeli da ubiju Fajfera, Valka ili Roča?
- Ne, ne postoji nijedan.
- Zašto misliš tako, Tome?
- Jedva da su se poznavali.
Mladi detektiv je napućio usne i odmahnuo glavom. - Niko ih nije video od ubistva.
- Zaista?
- Pri tom, imamo ozbiljne razloge da sumnjamo da su Dante i Voker bili na mestu zločina te večeri.
Počeo sam da pomalo klimam glavom na tu vest. - To nema nikakvog smisla. Nema šanse da su se vratili tamo nakon svega što se tog popodneva desilo.
- Ne, ukoliko su bili inteligentni - kaže Van Buren. - Ali Tome, ovi momci nisu bili inteligentni. Oni bi mogli da budu ubice.


20. Tom


Auuu! Pola sata pošto je Van Buren otišao sa svojim narandžastim laptopom u ruci, Vingov alarm se ponovo uključuje. Novo društvo.
Dok gledam kroz prozor na prednjim vratima, jedino što mogu da vidim je torzo, što mi govori da je u pitanju Klarens - još jedna ne tako dobra vest.
Klarens, koji vozi taksi u gradu i povremeno regrutuje sportiste za koledž, bio mi je drag prijatelj još otkako me je uputio na Sent Džon pre petnaestak godina. Zbog toga što slobodno vreme podjednako imaju hemptonski taksista i advokat u Montoku, on navraća u moju kancelariju dva ili tri puta nedeljno. Dva metra visoki Klarens je takođe i Danteov rođak, i vidim po njegovom zabrinutom izrazu lica da je zbog toga došao. Ovo ne miriše na dobro.
- Upravo me je zvao - kaže Klarens. - Momak je izbezumljen od straha. Misli da će ga svakako ubiti.
- Ko? Ko hoće da ga ubije?
- Nije sasvim siguran.
Vadim dva piva iz frižidera i Klarensu pružam jedno.
- Gde je on, do đavola? Van Buren je upravo otišao odavde. Kaže da su Dante i Voker u begu. Sve ovo izgleda prilično loše.
- Znam da jeste, Tome.
Dok sunce klizi niz horizont, mi sedimo u kuhinji naspram njega.
- Van Buren takođe nabacuje da su oni te noći bili na mestu ubistva.
- Ima li svedoka? - pita me Klarens.
- Nemam predstavu. Bio je tajanstven u vezi s tim. Zašto bi se, do đavola, vraćali tamo nakon svega što se izdešavalo?
- Dante kaže da za sve postoji objašnjenje. Ali sada moramo da ga ubedimo da se preda. Zato sam sada ovde. On tebe poštuje, Tome. Pričaj s njim, slušaće te.
Klarens zuri u mene. - Tome? Nikad te pre nisam molio za bilo šta.
- Rekao ti je gde su?
Klarens odmahuje glavom i deluje povređeno. - Ne želi čak ni da mi da svoj broj.
Širim ruke u velikom luku. - Šta bi ti da uradiš, Klarense? Da čekaš ovde i da se nadaš da će opet pozvati?
- Kaže da bi trebalo da pričamo s njegovom babom. Dante kaže da ukoliko Meri potvrdi da je sve u redu, tek onda će nas pozvati.


21. Tom


U ovom trenutku i na ovom mestu mogu da osetim da ovo ispada baš gadno u svoj ovoj frci, i da ne bi trebalo da se mešam. Međutim, ipak idem s Klarensom.
Upadamo u veliki bjuik karavan i krećemo ka zapadu kroz Amaganset i Ist Hempton. Nešto malo pre ulaska u omanji centar Bridžhemptona, skrećemo kod spomenika i idemo na sever Putem 114.
Dovoljno dugom vožnjom put vodi u Sag Harbor, ali usput se nalazi jedino preostalo parče siromaštva u Hemptonima. Zove se Kings Hajvej, 5 ali se češće naziva Blek Hempton. U jednom trenu prolazi se kraj višemilionskih poseda, u drugom kraj izrešetanih daščara i prikolica, raspadajućih kola koja stoje na kamenim blokovima, kao u Ozarksu ili Apalačiji.
Dante i njegova baba žive pokraj prašnjavog druma koji vodi na gradsko đubrište. Kada smo pristigli do njene prikolice, pred vrata izlazi žena koja ima jagodične kosti i žive braon oči poput Dantea, ali ne i njegovu visinu. U stvari, ona je nabijena i okrugla na isti način kao što je Dante dugačak i mršav.
- Nemojte da stojite i da se smrzavate napolju - kaže nam Mari.
Dnevna soba u prikolici je mračna i pomalo tmurna. Jedina svetlost dolazi od stone lampe sa samo jednom sijalicom slabašne snage. Očaj je zato u zatvorenom vazduhu itekako opipljiva stvar. Teško je zamisliti da i ona i Dante mogu da žive u ovome.
- Ovde smo da bismo pomogli - kaže Klarens - i prva stvar je da ubedimo Dantea da se preda.
- Ovde ste da biste pomogli? A kako to? Dante i Majkl nemaju nikakve veze s tim zločinima - kaže Mari.
- NIKAKVE! Dante je itekako svestan ruke koja mu je pružena - i zaslužena - i šta to za njega znači.
- Ja to znam - odgovara Klarens sa sličnom tugom u glasu. - Ali ne i policija. Što je duže u bekstvu, to gore po njega.
- Moj unuk je mogao da bude na NBA draftu 6 - Mari nam priča kao da nije čula ni jednu Klarensovu reč. - Ova kuća je bila prepuna prljavog novca i opakih vozila pred njegovim nosom, ali se Dante okrenuo od svega toga. Rekao je da će mi kada postane profesionalac kupiti novu kuću i nova kola. Pitala sam ga šta fali ovoj sadašnjoj. Šta nije u redu s mojim kolima? Te stvari mi nisu potrebne.
Mari nas fiksira prodornim pogledom. Njen majušni dom je besprekoran i može se videti prkosan pokušaj da se stvori nešto nalik pripadnosti srednjoj klasi. Na zidu, direktno iza nje, visi jedva vidljiva ceremonijalna fotografija Dantea, njegovog starijeg brata i njihovih roditelja, kako doterani poziraju ispred Baptističke memorijalne crkve u Riverhedu. Na slici Dante ima desetak godina, a ja preko Klarensa znam da je, nedugo nakon što je fotografija načinjena, Danteov otac na ulici izboden na smrt, a majka po prvi put završila u zatvoru. Znam takođe da je i njegov brat, za koga se dugo smatralo da obećava poput Dantea, na odsluženju dvogodišnje robije u popravnoj ustanovi ove države.
- Mari - započinje Klarens - ti treba da ubediš Dantea da pozove Toma. Tom je bio strašno dobar košarkaš. Sada je isti takav advokat. Ali on ne može pomoći Danteu ukoliko mu Dante to ne dozvoli.
Mari bulji u mene, njeno lice ništa ne govori. - Ovaj kraj je prepun tipova koji su nekada bili sjajni košarkaši - kaže nam.

22. Loko


Dremljivog popodneva, usred radne nedelje, u prepunoj metropoli kakav je centar Montoka, Hjugo Lindgren sedi u kafeu „Džons pankejk haus“ 7 i ubija vreme kako to samo pandur može. Njegova besplatna šolja kafe se pretvara u dvosatni plaćeni odmor.
Pošto je Lindgren potpuno sam na kafi, u stvari, jedini gost u celokupnom lokalu, odlučujem da budem društven i sedam pored njega. Zaista, koji bi drugi diler droge učinio gest poput ovog?
- Loko - progunđava.
Dok sedam, blistava zelenooka Erin Kejs dolazi noseći gotovo prazan bokal kafe.
- Dobar dan, dušo - kaže Erin sa svojim i dalje tvrdim alsterskim naglaskom. - Čime te mogu ponuditi?
- Sve bih dao za kafu bez kofeina s duplom vanilom, ukoliko ti to ne predstavlja problem.
- Nema problema, dušo. Baš je imam ovde - kaže Erin, puneći moju šolju talogom iz bokala koji drži desnom rukom. - Rekao si bez kofeina sa duplom vanilom, je l’ tako?
- Ovo mora da je moj srećan dan!
- Svaki dan je tvoj srećan dan, dušo!
Džon palačinkar se priprema da zatvori radnju, pa okreće tablu na drugu stranu. Erin se izvinjava, jer mora da obriše javorov sirup sa crvenih tezgi, pa se Lindgren i ja snebivljivo vraćamo našoj nazovi kafi. Dok se Erin saginje pod sto da bi dohvatila ispušteni meni, dodajem mu svoj primerak Njuzdeja.
- Kolumna Džona Pola Njuporta o Hilari je - kažem mu - neviđena. Nešto zbog čega bi tvoj poručnik takođe mogao i da zaurla.
- Hvala, ortak - odgovara Lindgren.
On presavija urednički uvod dovoljno da bi video dve podebele koverte, a zatim prosleđuje svoj Njujork post.
- Ukrštenica je danas teška dozlaboga - kaže - ali ćeš ti možda imati više sreće s njom od mene.
- Ja plaćam kafu, Hjugo - izgovaram spuštajući pet dolara na šank dok krećem ka vratima.
Ne otvaram svoje novine sve dok nisam bezbedno zavaljen u Veliku Crnu Zver smeštenu na sredini praznog parkinga.
A zatim čitam Lindgrenovu poruku.
Ispostavlja se da je neki oštrooki građanin pozvao policiju da bi prijavio traženog begunca koji izgleda isto kao Majkl Voker. Osumnjičeni je napuštao bruklinsku vežbaonicu prethodne noći i njen naziv sada ispunjava dvadeset i dva slobodna polja ostavljena za devet vodoravno. I dok bacam pogled preko zadnjeg sedišta, vidim da mi je Hjugo ostavio i mali znak pažnje - novu, jarkocrvenu košarkašku kapu Majami hita.
Možda sam potcenjivao Lindgrena sve ove godine. Znam da je to samo Post a ne londonski Tajms, ali ko bi mogao da pretpostavi da korumpirani, degenerisani izgovor za policajca ima muda i rečnik da sastavi mastiljavu ukrštenicu.


23. Loko


Na račun činjenice da sam ja daleko spretniji i pametniji nego što izgledam, pronalaženje Bed-Staj društvenog centra je za mene mačji kašalj. Problematičan deo je zapravo kako parkirati Veliku Crnu Zver da ne privlači previše pogleda na sebe, a da ja i dalje imam dovoljno dobar pogled na oba ulaza. Ovo je, ipak, zaseda. Samo ne ona policijska.
Nakon nekoliko krugova oko bloka, dvaput proveravam šest parking mesta povrh društvenog centra. To je tačno s druge strane ulice u odnosu na piceriju „Karminis“, pa deluje kao da tu sedim da bih uživao u pepsiju i svom parčetu pice kao bilo koji baja iz komšiluka pun samopoštovanja.
Mislio sam da su ovi bokserski klubovi odumrli, nešto poput crno-belog hoda Džona Vejna. Ovih dana, opasni klinci se ne lome. Oni se opasuju. Zato ovladavanje plemenitom veštinom može da donese sigurnu smrt.
Ipak, možda i grešim, jer mesto deluje da je u celosti renovirano, čak i fensi. Ljudi ulaze i izlaze u gotovo neprekidnom nizu. Većina se čak i širi i razbacuje.
Ako ništa drugo, mlaćenje teške vreće je verovatno itekako dobro kao regulator stresa. A upravo sada, naš čovek, Majkl Voker, svakako je pod ozbiljnim stresom, uzimajući u obzir poternicu za njim u petnaest država i otvoreni nalog zbog trostrukog ubistva.
Dok Voker vežba, odsecam kraj grejklif robusto cigare koju sam kupio u isthemptonskoj Kutiji šibica. 8 I reklo bi se da sam je dobro odabrao. Fina je i nežna, i gori kao u snu.
Loša vest je da sam povukao tačno tri dima iz svoje predivne cigare kada Voker ispada kroz zadnja vrata u sivom duksu sa kapuljačom, noseći preko svog koščatog ramena veliku sportsku torbu.
Sada sam sjeban. Ako je ugasim i ponovo upalim, grejklif više nikada neće imati isti ukus. Ako je ponesem sa sobom, teško da će to biti opuštajući ugođaj koji sam zamišljao kada sam se ispružio s petnaest dolara za nju.
Donoseći na neki način teško i odlučno rešenje koje me skupo košta, otvaram krov na kolima, a cigaru nežno odlažem u pepeljaru. Zatim krećem za Vokerom na sever u pravcu ulice Fulton.
Pola bloka iza njega, vidim ga kako naglo skreće ulevo. Dok zalazim za ugao, on se osvrće u oba pravca i nestaje u šestospratnici za izdavanje, otprilike na sredini bloka.
Dva minuta kasnije, svetla se pale i senke se pojavljuju na ugaonom stanu na četvrtom spratu.
Moj si!
Uhvatio sam begunca.


24. Loko


I dajte tom srećniku cigaru!
Vraćam se nazad u Veliku Crnu Zver i sve je, uključujući i moj sporogoreći grejklif, kao što sam i ostavio. Budući da smo u Kruklinu, ubacujem CD Erika Bi i Rakima, čista rep klasika, i nastavljam ka Vilijamsburg bridžu.
U osam uveče, trake ka Menhetnu klize, i dvadeset minuta kasnije, dok moja cigara lagano dogoreva, ja sam u Čajnataunu, Džejk. Vreme za ubijanje.
Totalno je drugi svet ovde dole, gomila sitnih ljudi koja grabi sitnim koracima i sa grozničavom energijom. Svaki put se oduševim tom frkom. Inspiriše me da mislim na Sajgon, Apokalipsu danas i Lovca na jelene.
Nalećem na parking mesto dovoljno veliko čak i za Zver - ovde je to pravo čudo - i lunjam naokolo neko vreme dok ne pronalazim nekakvo pravo mesto, gde mogu da smažem par porcija slatkih, gnjecavih dim samova 9 s dva slatka, gnjecava piva.
Posle svoje usamljeničke večere, još malo hodam, ubijam vreme, a zatim vozim do čak mračnije i mirnije Tribeke.
Parkiram na Frenklinu, vraćam se nazad u stan i razvlačim se preko svog penušavog madraca.
Moji zatamnjeni prozori, koji onemogućavaju bilo kakvu ventilaciju, neviđeno su dobri za spavanje, pa tek u 3:30 ujutru prvi put otvaram oči. U grudima mi lupa kao kada alarm probudi iz sna usred noći. Brišem sluz sa svojih očiju i dok mi se ulica vraća u fokus, uviđam da su senke koje lelujavo promiču preko kaldrme zapravo pacovi. Je l’ to ono što je Frenk nabacivao pričajući o gradu koji nikada ne spava?
Ne zaustavljajući se za kafu, idem nazad ka Bed-Staju i pola sata nakon što se moj alarm utišao, kalauzom obijam bravu na ulazu u zgradu Majkla Vokera. Zatim preskačem po dva-tri stepenika na putu ka begunčevom krovu.
Hladno je i prijatno ovde gore, a u ovo doba Bed-Staj deluje mirno poput Vitlejema u zvezdanoj noći, možda čak i lepše.
Kada usamljeni građanin noćobdija konačno zamakne za ugao, spuštam se požarnim stepeništem u Vokerovu kuhinju.
Ovde mi je potreban predah, i dajem ga sam sebi. Prozor je poluotvoren i nema potrebe da ga razbijam kako bih upao unutra. Ima dovoljno svetlosti da pritegnem prigušivač na kraj svoje berete kugar, koja je, budi rečeno, prava lepotica.
Kao što sam već rekao: vreme za ubijanje.
Uspavana osoba je toliko neverovatno krhka da me je gotovo sramota da buljim u nju. Majkl Voker deluje kao da ima dvanaest godina, i na tren razmišljam o tome kakav sam bio kao mlad i nedužan. Što, takođe, i nije bilo toliko davno.
Lagano se nakašljavam.
Voker se promrdava, a zatim se njegove tamne oči naglo otvaraju. - Do đavola, šta se to...
- Dobro jutro, Majkl - kažem mu.
Ali metak koji izleće, a zatim se zakopava u dubinu njegovog mozga, više je kao laku noć.
A ja garantujem da Voker nije imao predstavu šta se upravo zbilo i zašto.
Ne treba da vam pričam da u ovo doba na TV-u puštaju sve same gluposti. Lepim se za reprizu Saturdej najt lajva s Robom Louom kao gostujućim domaćinom. On izvodi svoj monolog dok ja nežno obavijam Vokerove hladne prste oko moga pištolja.
Pošto pronalazim Vokerovu utoku u ćošku kupatila, jedina preostala stvar da se ovde uradi je ostavljanje poklona policajca Lindgrena - crvene kape Majami hita. Spuštam je na kuhinjski pod pre nego što zakoračim nazad na požarno stepenište.
Zora je bar jedan sat daleko dok spuštam svoj prozor na Bruklinskom mostu i odbacujem Vokerov pištoljčić od sto dolara ka Ist riveru.
Pevam onu zaista lepu pesmu Nore Džouns Sanrajz 10 veći deo tokom vožnje ka kući. Nekako je tužno sve to što se zbilo s Vokerom, no zapravo ništa ne osećam. Nič.

25. Tom


Jednog dana ću se ovog dangubljenja sećati sa simpatijama, zvaću ga zatišjem pred buru govana.
Sledećeg dana na poslu, u svojoj kancelariji, pravim smotuljak od papira za štampač, zavaljujem se u svoju radnu fotelju (59 dolara) i bacam smotuljak u vazduh. Papirnata lopta se odbija o kose zidove moje niske kancelarije u potkrovlju na drugom spratu (650 dolara mesečno), odskače sa ivice metalnog ormarića s pregradama krem boje (39 dolara), skakuće po kraju mog radnog stola (109 dolara) i lagano upada u belu, plastičnu kantu za otpatke (6 dolara).
Sav ovaj sa ukusom odabrani nameštaj je iz Ikee, a uspešan šut - do same kante za otpatke - jedanaesti je pogodak u nizu.
Da bih vam objasnio ovaj vratolomni napredak tog dela moje karijere, moram da istaknem da to čak nije ni blizu mom ličnom rekordu. Dostigao sam pedesetak i više pogodaka u nekoliko prilika, a jednog upečatljivog ponedeljka, kada sam zaista osećao da mi ide, spakovao sam osamdeset i sedam pogodaka sa po tri odbijanja u nizu, što je rekord, kako mi se čini, za koji sumnjam da će trajati onoliko dugo koliko će ljudska vrsta imati papira i dovoljno slobodnog vremena.
Nakon dve godine u svojstvu jedinog vlasnika i jedinog zaposlenog u „Tom Danlivi iskvajer kompani", sa sedištem u šarmantnoj drvenoj kućici odmah iznad knjižare „Montok buks", moje veštine u ubacivanju papirnih objekata su definitivno na svetskom nivou. Međutim, ja ipak znam da je to žalosno stanje posla za jednog obrazovanog, fizički sposobnog tridesetdvogodišnjaka, pa nakon posete Danteovoj baki Mari, i upoznavanja kroz šta ona prolazi, osećam se čak i osakaćenije nego pre dvadeset i četiri časa.
Možda umišljam, ali čak i Vingo bulji u mene s razočaranjem. - Hajde, bre, Vingiću, daj mi malo podrške. Budi ortak - kažem mu, ali bez vajde.
U mislima mi je i dalje Mari kada telefon razbija moju zlovolju. Kako bih održao svoje dostojanstvo, puštam da zvoni dvaput.
Nije Dante.
Ne, u pitanjuje Piter Lempki, stari prijatelj. Upravo je prihvatio ponudu za svoju kuću na Hider Hilsu i želi da zna da li ja mogu da završim sve oko ugovora.
- U poslu sam do grla, Piter, ali naravno da ću naći vremena za starog ortaka. Odmah ću da zovem agenticu i tražiću da mi ovamo dostavi ugovor. Čestitam ti.
Možda to baš i nije izazovan posao, ali je ipak dva-tri sata legalnog i naplativog rada. Momentano pozivam brokera, Filis Šesel, još jednu staru prijateljicu, ostavljam joj poruku, i sa obezbeđenom rentom za nekoliko narednih meseci, ovo proglašavam uspešnim danom.
Čak i ne pokušavam s dvanaestim šutom, samo spuštam izgužvani papir u korpu.
Na pola sam puta do vrata, s ključem u ruci, kada telefon ponovo zvoni. Vraćam se unutra i javljam.
- Tome - izgovara duboki glas s druge strane žice - Dante je.


26. Tom


Tri sata kasnije u srcu sam Njujorka i moram da priznam da mi cela ova situacija deluje nadrealno.
Dva okreta ključem, kretanje lanca niz kliznu šinu i Dante Halivil se pojavljuje u otvoru vrata sobe 3a u ulici Klinton broj 26. Dante više od nedelju dana nije kročio iz svog apartmana, niti se njegova senka ijednom promolila kraj prozora. Ono što je ostalo od vazduha unutra smrdi na znoj, strah i masnu kinesku hranu.
- Umirem od gladi - prve su reči koje izlaze iz njegovih usta. - Pre tri dana me je momak koji isporučuje klopu nekako čudno pogledao i od tada se plašim da bilo šta naručim. Pri tom sam i spao na dvanaest dolara.
- Dobro je što smo usput nešto pokupili - izgovaram vadeći iz torbe prvu od tri velike pice. Stavljam je ispred njega.
On seda s Klarensom na nizak, klasičan starinski kauč, a preko njihovih ramena me posmatra četrdesetak godina stara fotografija Mika Džegera. Ne kažem da podržavam Danteovu odluku da bude u bekstvu, međutim, stari imigrantski komšiluk ispunjen mladim belcima - boemima, od kojih većini roditelji plaćaju kiriju, i nije prvo mesto na kome bi policija tragala za crnim tinejdžerom u begu. Apartman pripada starijoj sestri klinca koga je Dante letos upoznao u najki kampu.
Dante proždire komad testa, zaustavljajući se samo načas da bi izgovorio: - Ja i Majkl smo bili tamo te noći. Mislim, bili smo baš tamo - kaže otkidajući još jedan zalogaj uz dug cug koka-kole. - Ni deset metara daleko. Možda i manje. Teško je o tome pričati.
- Šta to pričaš, Dante? Video si da su Fajfer, Valko i Roči upucani? Hoćeš da mi kažeš da si ti svedok?
Dante prestaje da jede i zuri u moje oči. Nisam siguran da li je besan ili povređen. - To nisam video, nisam. Ja i Majkl smo se krili u žbunju, ali sam sve čuo jasno kao što tebe sada čujem. Prvi je glas izgovorio: ,,Na kolena, kučke!“, a zatim i drugi. Možda je Fajfer upitao: „Šta se ovo dešava?" Nekako prijateljski, kao da je sve to neka šala. A onda, kada su shvatili da je ozbiljno, svi su se sklupčali i molili, sve do poslednjeg pucnja. Nikada to neću zaboraviti. Njihove glasove kako mole za život.
- Dante, zašto ste se te noći vratili tamo? - pitam ga. - Posle svega što se izdešavalo tog popodneva. Meni to nema smisla. - Niti policiji, ne usuđujem se da dodam.
- Fajfer nas je pozvao da dođemo. Kazao je da je važno.
Ovo ima još manje smisla.
- Fajfer? Zašto?
- Fajfer nas je pozvao tog popodneva. Zahvaljući tome sam i prepoznao njegov glas na plaži. Rekao je da želi da svu tu dramu ostavi za nama, da sve bude opušteno. Majkl nije hteo da ide. Ja sam zaključio da bi trebalo.
- Majkl i dalje ima svoj pištolj? - pita ga Klarens. Da ne pita on, pitao bih ga ja.
- Otarasio ga se. Kazao je da ga je prodao svom rođaku u Bruklinu.
- Moramo da povratimo pištolj - kaže Klarens. - Ali prvo ti moraš da se predaš policiji. Što si duže u bekstvu, sve izgleda mnogo gore. Moraš to da uradiš, Dante.
- Klarens je u pravu - kažem, i na tome se zaustavljam. Preko Klarensa znam da mi se Dante divi u nekoj meri. On ništa ne izgovara nekoliko minuta, nekoliko dugih minuta. Potpuno ga razumem, upravo je nahranjen i - slobodan.
- Hajde onda da to uradimo noćas - Dante konačno izgovara. - Ali Tom ide s nama, ok? Ne želim neko sumanuto dešavanje kada se pojavim u policijskoj stanici.


27. Tom


Tokom vožnje nazad ka Bridžhemptonu, pozivam jedan broj, ali ne pandure da im najavim naš dolazak. Zovem Lena Levita, sportskog fotografa Asošijeted presa, koga znam već godinama i u koga imam dovoljno poverenja.
- Ma da, znam koliko je sati, Len. No, da li ipak želiš da znaš što te budim ili ne? - Kada me je saslušao, umesto proklinjanja dobijam zahvalnost.
Tek što smo napustili grad, Klarens nam u Midtaun tunelu pokazuje da njegov veliki bjuik uopšte nije za bacanje. Do kuće bake Mari stižemo pre tri izjutra.
Dok se zaustavljamo, Mari nas čeka ispred kuće. Njena leđa su prava poput ploče, a njeno lice ništa ne govori. Ako su ljudi mislili da su je skršila dešavanja tokom prethodne nedelje, onda su u grdnoj zabludi.
Ona nosi svoju nedeljnu odeću a kraj nje je velika plastična torba nakrcana hranom koju je celu noć kuvala. Sve je stavila u kvalitetno plastično posuđe ukoliko Dante bude morao da provede noć u zatvoru. Ko zna koliko je dugo tako stajala napolju, ali sve joj to ništa ne smeta, jer zna da bi stajala i celu noć ako tako treba.
A ipak, jedan pogled na njeno lice govori da bi zbog unuka umarširala i u pakao. Bake su zaista nešto posebno.
Međutim, sada, važnije od ma čega drugog na svetu, Mari je laknulo što konačno može da gleda i dodiruje Dantea. Dok obavija svoje ruke oko njegovog pojasa, ljubav u njenim očima je ogoljena koliko i razjarena. A zatim, još jedno iznenađenje - Dante počinje da plače u njenom naručju.
- Ne brini, bako. Biću ja sasvim u redu - govori joj kroz suze.
- Naravno da ćeš biti, Dante. Ti si nevin.

DRUGI DEO
Kejt Kostelo




28. Tom


Četiri i petnaest je izjutra. Pod svetlošću meseca, glavna ulica Ist Hemptona deluje gotovo prijatno. Jedini automobil na vidiku je fensi beli subaru parkiran ispred naglašenog ulaza u starinski bioskop iz pedesetih.
Dok Klarens lagano klizi kroz grad, svetla na subaruu se pale i auto se ubrzano spušta niz ulicu. Pratimo ga do majušne policijske stanice i kad stižemo do nje, subaru je već uparkiran ispred nje.
Nizak, čvrst i odlučan, Leni Levit stoji kraj njega, dok mu jedan nikon fotoaparat visi oko vrata, a drugi je pričvršćen za stalak.
Iskačem iz Klarensovih kola i Levitu čitam kratku izjavu koju sam sastavio tokom vožnje iz Njujorka. - Dante Halivil i Majkl Voker - izgovaram dovoljno sporo da on može sve da zapiše u svoju beležnicu - nemaju apsolutno ništa sa ubistvima Erika Fajfera, Patrika Ročija i Roberta Valka. Dante Halivil je jedan izuzetan mladi čovek bez ikakve kriminalne prošlosti i nema nikakav razlog da počini ove zločine.
- A gde je Voker? - pita Levit.
- Voker će se predati sutra. U ovom trenutku više ništa ne možemo da kažemo.
- Zašto su bežali?
- Šta sam ti upravo rekao, Len? Napravi par snimaka sad. Ovo ti je prilika da zbrišeš iz sportske redakcije.
Zvao sam Lenija iz marketinških razloga. Žuta štampa i policija obožavaju one fotke osumnjičenih crnaca dok ih u okovima provode kroz špalir plavaca i uguravaju u policijsko vozilo. No, ovog jutra to neće dobiti.
Snimci koje Leni pravi su mnogo mirniji, gotovo poetski: preplašeni tinejdžer i njegova majušna baka hodaju jedno kraj drugog prema vratima policijske stanice u jednom gradiću. Američka zastava se vijori naspram mesečeve svetlosti. Ni jedan policajac na vidiku.
Čim je napravio fotke, Leni nestaje sa svojim filmom kako smo se i dogovorili, a Klarens i ja sustižemo Dantea i Mari dok neodlučno ulaze u Policijsku stanicu Ist Hempton. Marti Đalo je narednik za prijemnim stolom. Njegove oči su zatvorene a usta širom otvorena, pa kad se vrata za nama zatvore, on umalo pada sa svoje stolice.
- Marti - kažem mu, a ovo sam uvežbavao - Dante Halivil je ovde da bi se predao.
- Ovde nema nikoga - odgovara Đalo, brišući krmelj sa svojih očiju i takođe vadeći svoj pištolj. - Šta, do đavola, ja treba da uradim?
- To je dobro, Marti. Mi ćemo sesti ovde dok ti obaviš par razgovora. Dante se upravo predao. Spusti pištolj.
- Pola pet je ujutru, Danlivi. Niste mogli da sačekate nekoliko sati?
- Naravno da smo mogli. Samo ti uzmi taj telefon.
Marti me gleda s nekom čudnom mešavinom zbunjenosti i prezira, što nam prvi put nagoveštava zašto je Dante toliko insistirao da ga pratim ovamo.
- U stvari, ja uopšte i ne znam zašto si ti ovde sa ovim malim đubretom - Đalo konačno progovara.
A zatim stavlja lisice Danteu.

29. Dante


Čim se narednik za prijemnim stolom sasvim razbudio, nešto prilično zastrašujuće i ljutito prešlo je preko njegovog dežmekastog lica. Izvadio je pištolj i poskočio iz stolice kao da misli da ćemo ga nas četvorica prebiti ili mu možda ukrasti novčanik. Pištolj je uperen pravo u mene, ali svi podižu ruke uvis, pa čak i moja baka.
Isto kao na imanju Smitija Vilsona, Tom je jedini dovoljno smiren da nešto kaže.
- To ti je potpuno sranje, Marti - kaže mu. - Dante se upravo predao. Spusti pištolj.
Međutim, pandur ništa ne progovara i ne skida pogled s mene. Već sam navikao da su tipovi isprepadani od mene. Kada su u pitanju nepoznati belci, to mi je potpuno uobičajeno, pa sam i prestao da to doživljavam preterano lično. Ali zbog Đala - ime mogu da mu pročitam sa značke - gotovo da mogu da osetim strah. Ruka s pištoljem, uz prst na obaraču, leluja po vazduhu, a druga, petljajući nešto oko lisica za pojasom, ne deluje ništa bolje. Zarad opšteg dobra, pružam ruke da mi stavi lisice i, iako su one male i sve me boli, ne puštam ni glasa.
Čak i kad su lisice na meni, Đalo i dalje deluje nervozno i nesigurno za sebe samog. Izgovara da sam uhapšen pod optužbom za ubistvo i čita mi moja prava. Sve to više deluje kao da me proklinje, samo drugim rečima, i kad god pravi pauzu, ja čujem crnčuga.
- Imaš pravo da se braniš ćutanjem (pauza). Sve što kažeš (pauza) može i biće upotrebljeno protiv tebe. Kapiraš? (pauza) - Onda me odvlači u pravcu unutrašnjih vrata, i to čini veoma grubo.
- Kuda vodiš mog unuka? - pita ga Mari i ja znam da je besna, a to zna i Đalo.
- Marti, dozvoli mi da s Danteom sačekam dok ne dođu detektivi - kaže Tom Danlivi. - On je samo dečak.
Bez dalje priče, Đalo me gura kroz omanju kancelariju prepunjenu stolovima, a zatim niz kratak i uzak hodnik, sve dok se pred nama ne pojave tri prazne ćelije okrečene u plavo.
Ubacuje me u srednju i lupa vratima za sobom. Zvuk zalupljivanja vrata je otprilike najgori zvuk koji sam ikada čuo.
- Šta da radim s ovim? - pitam i pokazujem svoje šake s lisicama. - Ovo me gadno boli.
- Navikni se.


30. Dante


Sedim na hladnoj drvenoj klupi i pokušavam da ostanem pribran. Kažem sebi da s bakom, Klarensom i, pre svega Tomom Danlivijem napolju, ništa loše ne može da mi se dogodi. Bogu se molim da je to istina. Ali se i pitam, koliko dugo ću morati da budem ovde?
Nakon dvadeset minuta drugi pandur me odvodi na uzimanje otisaka prstiju, što je totalno sranje. Pola sata kasnije dolaze dva detektiva u odelima. Jedan je mlad i nizak, i uzbuđen je otprilike onoliko koliko je i narednik bio isprepadan. Drugi tip mnogo više izgleda kao pravi policajac, snažne građe, s velikim četvrtastim licem i gustom sedom kosom. Njegovo ime je Dž. T. Najt.
- Dante - obraća mi se mlađi. - Je l’ u redu da popričamo nakratko?
- Narednik kaže da imam pravo na advokata - odgovaram, pokušavajući da ne zvučim previše kao pametnjaković.
- O da, ako si slabašna kukavica koja ima šta da krije - kaže mi onaj stariji. - Naravno, jedini koji zahtevaju advokate su oni krivi poput greha. Ti si kriv, Dante?
Srce mi udara, jer jednom, kada im kažem šta se dogodilo, znam da će sve biti u redu. Ipak, umirujem se dovoljno da bih izgovorio: - Hoću Toma Danlivija ovde.
- Da li je on tvoj advokat? - pita mlađi detektiv.
- Nisam siguran.
- Ako čak nisi ni siguran da ti je on advokat, zašto ga želiš ovde?
- Jednostavno želim.
Mlađi me vodi niz nekoliko stepenika, zatim kroz još jedan uzak hodnik, u sobu veličine većeg kupatila s golom sijalicom koja visi s plafona. Unutra nema ničega osim metalnog stola i četiri stolice. Mi sedamo tu sve dok se stariji, veći pandur ne vrati s Tomom.
Tom me posmatra s takvim pokajničkim pogledom da shvatam da se ništa ne dešava kako je on zamislio da bi trebalo. Ni on, a ni ja.

31. Tom


- Zašto ne bi počeo s pričom o tuči - kaže Barni Van Buren. On je toliko napet što ima osumnjičenog u ćuzi u svom prvom velikom slučaju da se praktično trese. - O tuči tog popodneva između tebe i Erika Fajfera.
Dante čeka na moj znak, a zatim kreće priča za koju čeka gotovo dve nedelje da bi je ispričao.
- Ja i ne znam zašto smo se zapravo zakačili. A mislim da nije ni on. Ljudi su samo počeli da se guraju i palo je nekoliko udaraca. Ali niko nije bio povređen. Sve je bilo gotovo za nekih tridesetak sekundi.
- Čuo sam da te je overio prilično dobro - kaže detektiv Dž. T. Najt, dok mu desno koleno poskakuje pod stolom.
- Možda me je nabo par puta - odgovara Dante. - Ali kao što sam već rekao, ništa strašno.
- Nešto me baš zanima - otpočinje Najt. - Kakav je osećaj kada te prebije neko pola metra niži od tebe pred svim tvojim ortacima koji stoje sa strane i posmatraju šta se dešava?
- Nije bilo tako - odgovara Dante, osmatrajući me koliko i Najt.
- Ako je to bila tako sitna čarka - pita Van Buren - zašto je tvoj prijatelj otrčao do kola i uzeo svoj pištolj? Zašto je stavio pištolj na Fajferovu glavu?
- To je bila potpuna glupost - kaže mu Dante, dok mu se čelo već kupa u znoju. - Nije bila moja ideja da to uradi. Ja nisam čak ni znao da ima pištolj. Nikad ga pre nisam video.
Pitam se, govori li Dante istinu o tome. I ako može da izgovara sitne laži, šta onda?
- I šta ćemo s Vokerovim naknadnim obraćanjem Fajferu kad mu kaže da se na ovome neće završiti? - pita Van Buren. - Meni to zvuči kao ozbiljna stvar.
- On se džekirao.
- Džekirao? - kaže Najt frkćući. - Šta je to?
- Pravio se opasnim - odgovara Dante, pogledom ponovo tražeći pomoć od mene. - Pokušavao je da sačuva obraz, jer je dozvolio Tomu da ga ubedi da spusti pištolj.
- Vas dvojica mislite da smo mi idioti? Je l’ se o tome radi? - kaže Najt, naglo okrećući glavu da bi uperio pogled preko stola u Dantea. - Deset sati posle tuče koja „nije bila ništa strašno" i pretnje koja nije ništa značila, Fajfer, Roče i Valko su upucani u glavu. Trostruko ubistvo - ni zbog čega?
- To je ono što pokušavam da vam kažem o tome - da nije bilo ništa strašno - kaže Dante, očima moleći dva detektiva da ga saslušaju i shvate da ono što govori ima savršenog smisla. - Jedini razlog zašto smo mi bili tamo one večeri je taj što je Fajfer pozvao Majkla i tražio da se tu sretnemo, kako bismo prevazišli celu tu frku. I gledajte, ovo je istina - Majkl se raspitivao da možda kupi travu na Bič roudu. Jedini razlog zašto smo pobegli je što smo čuli celu tu jezivu stvar dok se i dešavala. Pomislili smo da nas je ubica opazio. Činjenica da nas je Fajfer pozvao i zatražio da se sretnemo govori da ono što pričam jeste istina.
- Otkud mu Vokerov broj? - pita Van Buren.
- Zaista ne znam. Video sam Fajfera da priča s mojom rođakom Niki kod Vilsona; možda ga je uzeo od nje.
- I kako se ti osećaš u vezi s tim ? - pita detektiv Najt.
- U vezi sa čim?
- U vezi sa Erikom Fajferom kako se mota oko tvoje rođake.
Dok to izgovara, Najt se ponovo naginje preko pola malog stola, pa kada ja žestoko lupim rukom o sto, on odskače kao da je pištolj opalio.
- Ti si taj koji ima problem - kažem, lica sada unesenog u Najtovo više nego što je njegovo bilo u Danteovo. Blefiram, ali Najt to ne zna. To je sve. - Dante nema ništa s tim ubistvima. Bio je tamo. To je sve. A sada je ovde da s vama podeli sve što je video i čuo te noći. Ili će se ton ovog ispitivanja promeniti ili je ovaj razgovor gotov.
Najt me gleda toliko okrutno kao da će da me udari, a ja se nekako nadam i da hoće. Međutim, pre nego što je on smislio da to i uradi, snažno kucanje se čuje na vratima.


32. Tom


Van Buren izlazi napolje, ali Dž. T. Najt i ja nastavljamo da besno zurimo jedan u drugoga, sve dok se njegov partner ne vrati s velikom papirnatom braon kesom. Van Buren spušta kesu iza svoje stolice i nešto došaptava Najtu.
Ne mogu da ukapiram koje su Van Burenove reči, ali mi ne promiče njegov usiljeni osmeh. Najtov takođe. Do davola, o čemu se ovde radi?
- Hajde svi da se malo smirimo na minut - kaže Van Buren, ali ga demantuje podrhtavanje njegovog glasa. - Dante, da li ste se zaustavili u „Prinses dineru“ u Sauthemptonu kada ste večeras dolazili ovamo?
Dante upravlja pogled na mene, a zatim odgovara: - Aha, kako bi Tom mogao da ode u toalet.
- Tom je jedini koji je koristio toalet?
- Ne, mislim da je i Klarens.
- Misliš ili si siguran?
- Siguran sam.
- Tako da si ti nekako ostao sam u kolima? Je l’ tako?
- Nisam imao neku potrebu...
- Zaista?
- Na šta ciljate? - pitam Van Burena, koji možda nije takav tupan kao što izgleda.
- Pre sat vremena dobili smo poziv od nekoga ko je tamo bio na večeri oko pola tri danas ujutro. Taj kaže da je video veoma visokog crnog muškarca kako baca pištolj u kontejner na parkingu.
- To je laž - kaže Dante odmahujući glavom i gledajući očajno ka meni. - Uopšte nisam izlazio iz kola. To se nije desilo.
- Siguran si u vezi s tim?
- Naravno! Zašto ne pošaljete pandura tamo i sami se uverite?
- Poslali smo - odgovara Van Buren, dok mu se izveštačeni osmeh previja preko lica. Zatim se okreće, i otpozadi uzima i baca na sto zapečaćenu plastičnu kesu poput igrača pokera koji trijumfalno spušta na sto fleš rojal.
Kroz providnu plastiku ka nama je gotovo opsceno usmeren pištolj sa crnom, plastičnom drškom i klasičnom metalnom cevi.
- Nikada nisam video taj pištolj u svom životu! - zajeca Dante. - A to čak nije ni Majklov...
Presekao sam ga. - Dante više neće reći ni jednu reč.


33. Tom


Ne znam šta izaziva gori osećaj - ono što se upravo desilo ili pomisao na susret s Mari. Uspentrao sam se uz stepenice u malu čekaonicu gde su Mari i Klarens poskakali sa stolica kad su me ugledali. Zatim me i okružuju.
Iza njih, oštra svetlost se probija kroz staklena vrata presipajući se ka parkingu. Osam je izjutra. Dante i ja smo u toj kutiji bili puna dva sata.
- Šta se dešava s mojim unukom, gospodine Danlivi?
- Moram da udahnem malo vazduha, Mari - kažem joj i prolazim kroz vrata u prohladno jutro.
Mari me prati i preprečava mi put. - Šta se dešava s mojim unukom? Zašto me ne gledate u oči, gospodine Danlivi? Stojim tačno ispred vas.
- Oni mu ne veruju - kažem, i konačno susrećem njen pogled. - Oni ne veruju u njegovu priču.
- Kako je to moguće? Mladić nije nikada slagao u životu. Jesi li im to rekao?
Klarens spušta svoju ruku preko njenog ramena i sao-sećajno me posmatra. - Tom je učinio najbolje što je mogao, Mari.
- Najbolje? Kako to misliš - najbolje? Da li im je rekao da Dante nije imao ni jedan mogući razlog da počini te zločine? I gde je pištolj? Nema ga.
Upućujem pogled Klarensu, a zatim ponovo gledam u Mari. - U stvari, oni imaju pištolj.
Sedam na klupu i posmatram ranu, jutarnju gužvu kako se valja po Putu 27. Kakav je ovo haos, potpuni haos. A tek je počelo.
- Pa šta ćete sada da učinite, gospodine Danlivi? - pita Mari. - Vi ste njegov advokat, zar ne?
Pre nego što mogu ma šta da joj odgovorim, vrata iza nas se lagano otvaraju. Dantea, ponovo s lisicama, sprovode napolje dva druga policajca, ovaj put iz šerifove kancelarije okruga Safolk.
Policajci pokušavaju da odvoje Mari, ali joj ne mogu ništa. Ona proleće kroz njih i čvrsto rukama steže unukove grudi. Dante samo što ne zaplače, a Marino lice deluje kao da joj je slomljeno srce. Policajci ne žele da je vuku, pa se okreću ka meni.
- Kuda ga vodite? - pitam.
- U sud okruga Safolk.
- Pratićemo ih u Klarensovom taksiju - kažem Mari. Ona nešto šapuće Danteu dok je Klarens nežno povlači unazad. Oboje plaču, a čak sam i ja na ivici suza.
- Jesi li u stanju da se nosiš s tim? - Mari me upita iznenada.
Gledam u nju i ne govorim joj apsolutno, ali sam svejedno prilično siguran da ona može da pročita moje misli.


34. Tom


Pre trideset godina, kada ga je okrug sklepao i spljoštio na obodu Riverheda, opruženi kompleks okružnih sudnica „Artur M. Kromarti" možda je i delovao moderno, čak i impresivno, sa svojim velikim belim zidovima i visokim staklenim vratima.
Sada ostavlja utisak praznog i jeftinog prostora poput bilo kog prevaziđenog korporacijskog kompleksa. Ušli smo unutar njega upravo u trenutku kada Dantea sprovode u glavnu zgradu. Prateći ga kroz staklena vrata, projurili smo kraj prizemljenog jata galebova.
Stražar pokraj detektora za metal kaže nam da saslušanja vodi sudija Bareiro na trećem spratu i svojom nabildovanom, gotovo u potpunosti tetoviranom rukom upućuje nas ka liftu.
Sudnica broj 301 zaudara na katastrofu kao nekakva stara ambulanta hitne pomoći, što na neki način i jeste. Izbezumljeni članovi dvadesetak porodica dojurili su ovamo najbrže što su mogli i sada su načičkani u grupice razbacane među četrnaest redova sedišta.
Klarens, Mari i ja pronalazimo kroz jedan prazan deo, sedamo, i čekamo da se sprovede povorka muškaraca, uglavnom mladih i tamnoputih.
Jedan za drugim, oni se uvode kroz bočna vrata okruženi šerifima s obe strane i, dok ih posmatraju očajne majke i devojke, kao i od suda angažovani advokati, bivaju zvanično optuženi za provale, prodaju droge, porodično nasilje i fizičke napade. Tri godine sam i sam bio jedan od javnih branilaca, pa odlično znam proceduru.
- Kakva sramota - šapuće Mari sama za sebe. - Ovo je tako pogrešno.
Sistem radi s brutalnom efikasnošću, svako saslušanje ne traje duže od deset minuta, ali svejedno, tek nakon dva sata nevidljivi glas najavljuje Narod okruga Safolk u državi Njujork protiv Dantea Halivila. Došao je red na Mari i Klarensa da duboko uzdahnu.
Kao svi pre njega, i Dante ima lisice i svetlonarandžasti kombinezon sa obeležjima okruga, samo što je njegov nekoliko centimetara kraći na nogama i rukama.
Sproveden je do četvrtastog stola pred sudiju, za kojim već sedi advokat koga mu je dodelio sud, visok, povijen čovek u kasnim pedesetim, s preterano širokim naočarima uokvirenim kožnim okvirom. Za to je pre svega zaslužna Mari. Ona zna da je Dante nevin, pa ga je savetovala da prihvati ono šta mu je sud dodelio. Ja se generalno ne slažem, međutim, ovde sam samo da bih pružio besplatan savet kada me pitaju, ako me pitaju.
Sudija Džozef Bareiro se naginje ka mikrofonu postavljenom na postolju i izgovara: - Dante Halivil je optužen za trostruko ubistvo prvog stepena. - Šapat neverice se u trenu uvlači u sve redove sudnice.
- Optuženi se izjašnjava da nije kriv ni po jednoj tački, Časni sude - odgovara Danteov advokat. - Prilikom određivanja kaucije, molimo sud da ima u vidu da je ovde u pitanju mladić koji se predao po sopstvenoj volji, koji nikada pre nije bio optužen ni za najmanji prekršaj i koji je veoma aktivno uključen u svoju zajednicu. Iz ovih razloga, u slučaju Dantea Halivila postoji zanemarljiv rizik od bekstva i mi se snažno zalažemo da moguća kaucija bude u dometu skromnih prihoda njegove porodice.
Danteov advokat seda, a njegov daleko energičniji protivnik skače sa svog mesta. Otprilike je mojih godina i sa svojom kratkom frizurom i jeftinim odelom podseća me na bar polovinu klinaca s kojima sam pohađao pravni fakultet.
- Mišljenje države je sasvim suprotno, Časni sudija. Tri mlada čoveka su bila vezana i hladnokrvno pogubljena. Zbog prirode zločina i visokih kazni s kojima se suočava optuženi, ali i zbog činjenice da je bio u bekstvu nekoliko dana pre nego što se predao, mi smatramo da postoji realna opasnost od bekstva.
Sudija u crnoj odori odmerava moguću valjanost obe argumentacije punih trideset sekundi. - Ovaj sud određuje optuženome kauciju od šest miliona dolara. Dva miliona dolara za svaku od žrtava.
Prigovor na kauciju - taj ceo proces traje otprilike koliko i dolazak i uzimanje narudžbine kroz prozorče „Mekdrajva". Odjek udarca čekićem sudije Bareira jedva da je i utihnuo kada se pojavljuju dva šerifa i izvode Dantea kroz bočna vrata.
- Nevin je - Mari šapuće na moju stranu. - Dante nije nikoga povredio u celom svom životu.


35. Tom


Ponedeljak je izjutra i jedina osoba koja se poludobro oseća u ovakvom svetu je fotograf AP-a i moj prijatelj, Leni Levit. Od vikenda su se Lenijevi ponoćni snimci Dantea i njegove bake pojavili na naslovnim stranicama Posta, Dejli njuza i Njuzdeja. Moja neznatna uloga u celom tom poslu jedva da je spomenuta - u Njuzdeju - i mislim da imam prilično dobru priliku da ugmižem natrag u svoj stari i udoban, mada ne i inspirativan život.
Iako je jedina obaveza koju danas treba da izvršim zatvaranje kupoprodajnog ugovora za stan mog ortaka Pita Lempkija, uparkiravam se ispred kancelarije u 8 i 15 izjutra. Kao i svakog drugog dana tokom nedelje za protekle tri godine, ostavljam Vinga na prednjem sedištu i ulazim u pekaru ,,Montok“ da uzmem svoje dansko pecivo i kafu.
Zašto sam toliko lojalan ovoj pekari, zaista je misterija. To svakako nije zbog hrskavog peciva, a niti zbog raskošnog ukusa kafe. Biće da je u pitanju postojana udobnost i zavisnost od ranojutarnje dobrodošlice vlasnice Lusi Kalin.
Danas, međutim, jedino što Lusi izgovara jeste „Dva i dvadeset pet". Pretpostavljam da je i ona imala tešku noć.
- Mislim da sam do sada upamtio cene, Lusi, devojče. I prijatno ti jutro, takođe.
S doručkom u rukama grabim svog džukca i krećem ka kancelariji.
„Grosman nekretnine" su u prizemlju susedne zgrade, a istoimeni vlasnik je takođe ranoranilac. Džejk Grosman je inače pojam druželjubivosti i razdraganosti, brbljiv čak i preko standarda svoje profesije.
Ovog jutra, međutim, na način kako odgovara na moj pozdrav, pre bi se reklo da je i gluv i slep.
Kako god. Ja sam svejedno rasterećen što sam opet u svojoj kancelariji, gde na miru mogu da ponovo prođem kroz dokumente pre nego što s Klarensom vidim šta se dešava.
Kada ga pozovem, jadan momak je toliko izgubljen zbog svega što se s Danteom izdešavalo da jedva može da govori. Priznaje mi da je tokom noći morao da ide u hitnu pomoć u Sauthemptonu, kako bi primio neki sedativ.
Nadam se da izmišljam, ali čini mi se da čak i zvuči malo naduvano. Šta je to sa celim svetom danas ujutro?
Znam da Mari mora da se oseća još gore jer čak i ne podiže slušalicu svoga telefona.
Kada Lempkijevi ugovori nisu stigli do podneva, pozivam telefonom Filis iz brokerske kuće.
- Dugujem ti poziv - kaže. - Piter je odlučio da radi sa malo iskusnijim advokatom u oblasti nepokretnosti.
- Zaista?
- Zaista.
Loše vesti utiču da ogladnim, ali više da bih se klonio izlaganja pri prelasku ulice do „Kod Džonija", Vingo i ja se vozimo do male bakalnice koju vodi tip iz Hondurasa sa svoje tri ćerke na obodu Amaganseta.
Kao i uvek, mesto je nakrcano latino drvodeljama, baštovanima i sezonskim radnicima koji održavaju Hemptone nalickanim. Uprkos kamari novina potpuno oblepljenih Danteovom slikom, ne postoji mesto gde bi se manje marilo za sinoćnu hemptonsku dramu. U ovom izolovanom kutku grada u kome je španski govorni jezik, ja sam nevidljiv i to je sasvim dobar osećaj.
Jedem sendvič sa svinjetinom i odgovarajućim povrćem za svojim radnim stolom i, uprkos silnom trudu, ne mogu a da ne mislim na isprepadanog Dantea u ćeliji i na izmorenog starog javnog branioca. Jedina dobra stvar koja mi pada na pamet jeste da se s Danteom niko neće kačiti, s obzirom na njegovu veličinu.
Još od juče, Majkl Voker se nije predao i zato zovem Lenija u kancelariju AP-a da vidim da li je išta čuo. Dok vodimo razgovor nešto je ubačeno kroz prozor moje kancelarije. Šta je to, do đavola? Razbijeno staklo prekriva mi sto. Tada opažam zapaljenu torbu na podu.
- Nazvaću te ponovo, Leni! Neko je upravo razbio moj prokleti prozor!
Gasim vatru pomoću aparata za gašenje koji visi u hodniku, ali je ured već ispunjen žutim dimom i odvratnim smradom, za šta Vingo i ja uskoro otkrivamo da je smrad zapaljene plastične torbe pune govana.
Mislim da kapiram - neko je besan na mene. I znaš šta? I ja sam, tek ovlaš, takođe besan na njih.

36. Detektiv Koni P. Rejborn


Detektivu Jejtsu dajem adresu današnjeg prvog prijavljenog ubistva - Makdonou ulica broj 838 - i on pravi nagli zaokret na ulici i kreće da jurca niz središnji Fulton. Urlajuća sirena i upaljena svetla jedva da se primećuju u uobičajenoj kakofoniji divnog popodneva na Bed-Staju.
Naš sjajni kraun vik jedva da je i privukao kakav letimičan pogled uspavanih đaka koji vise ispred lokalnog dragstora „Prajs vajz". 11 U ovom kraju policijske sirene su deo zvučne slike na isti način kao i žičani instrumenti i trube u aranžmanima Nelsona Ridla.
- Džo, oladi malo. Čvrsto mi je potvrđeno da će naš čovek biti strpljiv dok mi ne dođemo.
Džo Jejts ima bar tri izrazito iritirajuće osobine koje može imati kolega ili prijatelj - neumoran smisao za humor, predugačku kosu i prelepu devojku. Možda je sve to troje povezano, ali zbog toga nije ništa manje iritantno.
Jejts ne odgovara na moj zahtev, ali me bar sluša. Auto usporava na brzinu dvaput veću od dozvoljene i već je manje škripe točkova prilikom skretanja. Kada se konačno zaustavimo ispred šestospratnice od crvenih cigli i bez lifta i parkiramo iza dva para vozila našeg odreda, pola moje ledene kafe je i dalje u šolji.
- Dovoljno glatko za tebe, a deko?
Kada stižemo na četvrti sprat, svi su već tu - Hikin iz Forenzičkog, Nikolo i Hart iz Ubistava, i dežurni policajac sa ulice koji je provalio vrata nakon što je komšija obavestio nastojnika o čudnom mirisu koji se oseća iznutra.
Međutim, osim tipova u belim rukavicama koji uzimaju otiske s kvaka, prekidača za svetlo i prozora, svi ostali su čekali mene da dođem i pogledam mesto zločina kakvo je i pronađeno.
Niko nije dirao crnog tinejdžera koji napola sedi, napola leži na krevetu. Sudeći po smradu i bledilu i po debelom pacovu koji je glodao njegovo veliko stopalo, rekao bih da je dečak bio mrtav oko nedelju dana.
- TV je bio upaljen kada ste stigli? - pitam.
- Aha - kaže Hart, mlađi od dvojice detektiva iz Ubistava i pomalo dupeuvlaka. - Ista jačina. Isti kanal. Niko nije ništa pipnuo, Koni.
S TV-a trešti jedan od onih šoua s komedijašima. Upravo sada, neka smešna mršava crnkinja kao repuje o velikim crnim ženama, a Hikin izgleda misli kako je to fantastično.
- Prekidamo te u nezgodnom trenutku, Džimiboj? Jer, ako je tako, možemo kasnije da dođemo.
- U redu je, šefe.
- Siguran si? Devojka je đavolski zabavna. Mislim da je ubila ovog našeg prijatelja ovde.
Dovlačim jednog od forenzičara da uzme otiske sa daIjinskog za TV kako bismo mogli da ga isključimo i kako bih ja mogao da postavim pitanje o vremenu.
- Dakle, ko je ova jadna, nesrećno preminula individua?


37. Rejborn


Postoje tri karakteristike koje su mi posebno drage kod mojih prijatelja i saradnika - dubok i pouzdan osećaj bede, do srži ogoljen muški princip i seksualno škrte žene. I u ovom slučaju su možda u pitanju obeležja koja idu zajedno, ali ih to ne čini ništa manje prijatnim. Moj omiljeni istraživač patolog, Kliford Kraus, poživeo mi dugo, poseduje sve tri.
Zbog svih tih svojih pobedničkih kvaliteta, ni najmanje me ne dotiče to što je Kraus, koji je preuzeo mrtvačnicu pre devet godina, godinu nakon što sam ja postao šef Ubistava, bar dva ili tri puta bolji u svome poslu negoli ma ko drugi u Sedamnaestoj. A on to, svakako, kapira.
Do sada svi već znamo da je dečak, položen na leđa na metalnom ležaju u mrtvačnici Majkl Voker, sedamnaestogodišnjak iz Bridžhemptona, Long Ajlend, jedan od dečaka koji se traže u vezi sa trostrukim ubistvom u Ist Hemptonu. Do ovog jutra ja nisam ni znao da ima crnaca u Hemptonima, da ne spominjem trostruko ubistvo. Ali, eureka, ja sam samo dežurni pandur iz Bed-Staja.
Dok ulazim, Kraus radi na laptopu za svojim stolom. Jedna šaka mu je oko drške telefona i on izgovara: - Islednika okruga Safolk.
- Upravo su razmatrali moj izveštaj - kaže nakon što je spustio slušalicu - i prilično su sigurni da je Voker ubijen iz istog pištolja koji je korišćen i za tri hemptonska ubistva za prvomajski vikend.
Kraus zatim uzima svoju dugačku žutu palicu, dolazi do mene koji stojim kraj Vokera i mašući svojim kineskim štapićima za jelo kao usmerivačima, vodi me u obilazak mrtvaca.
Oštrina i snaga Krausovog izlaganja nije ni najmanje omekšala za ovih devet godina i, ako se išta promenilo, onda je čak porastao njegov entuzijazam da prikuplja tajne iz svojih leševa. Započinje s preciznom veličinom i mestom ulaznih i izlaznih rana, i pojašnjava ugao pod kojim je metak prošao. Čitajući iz svojih beleški, on opisuje kalibar, izradu i košuljicu zrna koje skida s flastera iza ležaja, i kaže da sva tri odgovaraju oružju i prigušivaču koje je otkrila policija Long Ajlenda.
- Cenim da je vreme smrti rano izjutra 11. septembra - kaže - u ranim jutarnjim satima, otprilike oko četiri sata.
- Otprilike?
- Aha - odgovara Kraus namigujući očima. - Moglo bi da bude i pola pet. Sve njegove analize krvi i to koliko su mu bile raširene zenice ukazuju na nekoga ko je bio u dubokom snu u trenutku kada je ubijen.
- Đavolski način da budeš probuđen - odgovaram.
- Ja bih više voleo poljubac od Džej Lo - kaže Kraus.
- Dakle, Voker nije taj koji je gledao TV program?
- Ne, osim ako ga nije ostavio uključenim. Takođe, pronašli smo košarkašku kapu na podu kupatila, što nam deluje kao da je neko tragao za nečim. Kapa jedva da je bila nošena i njena veličina je otprilike tri puta veća od one našeg momka ovde.
- Zar nije uobičajeno da ih svi oni nose tako?
- Džins, jakne, majice, ali ne i kape. I na njoj nema nijednog otiska gospodina Vokera. Možda smo zaista toliko srećni da je ona ostala od ubice.
- Je 1’ to sve što imaš za mene, Klifi?
- Još jedna stvar na kraju. Pacov koji je obedovao na Vokerovom velikom stopalu - norveški crni, dva do tri kilograma, ženka, trudna.
- Zašto uvek mora da bude crni pacov, Krause? Zašto nije bar jednom beli?
Samo još nešto, sada zvanično. Taj opis Klifove žene - čisto sranje. Njeno imeje Emili i prava je duša od žene.

38. Mari Skot


Prošle nedelje ova ista riverhedska sudnica bila je ispunjena odvratnom ravnodušnošću. Sada je još gore. Stomak mi se prevrće od toga.
Sudnica danas kipti od reportera, rođaka i prijatelja žrtava, i najviše od svega, žeđi za krvlju. Roditelji tri mrtva dečaka zure u mene pogledom punim mržnje, a Lusinda Voker, Majklova mama, koju poznajem još otkad je bila učenica osnovne škole Sent Vinsent, gleda u mene kao da ne zna šta da misli. Užasno se osećam zbog Lusinde i plakala sam zbog nje cele prošle noći. Negde u dubini duše ona mora da zna da Dante ne bi ubio Majkla ništa više nego što bi Majkl ubio Dantea, međutim, toliko je bola u njenim očima da skrećem pogled i stežem Klarensovu ruku i dodirujem kožnu, reljefom ukrašenu koricu svoje Biblije.
Posmatrači krive svoje vratove i bulje u mog unuka Dantea, koga u narandžastom odelu i s lisicama vode do tog praznog stola na čijoj je sredini samo bokal s vodom. Oni počinju da se komešaju od neizvesnosti, ili tako nečeg sličnog, kada gromki glas najavljuje: „Država Njujork protiv Dantea Halivila" kao da je u pitanju najava borbe uoči nekog odvratnog boks meča. Dante deluje toliko isprepadano i tužno tamo gore da mi se od toga slama srce. Želim da odem do njega i da ga zagrlim, ali ne mogu, i od toga mi je podjednako loše.
Napetost raste kada sudija prilazi svome mikrofonu i izgovara: - Država Njujork optužuje gospodina Halivila za četvorostruko ubistvo prvog stepena. - Sudija zatim postavlja pitanje: - Kako se okrivljeni izjašnjava?
Danteov sudski advokat odgovara: - Nije kriv. - Ali to deluje kao da ništa nije ni rekao. Izgleda da mu niko ne veruje, pa ga čak niko i ne sluša. Sve do ovog trenutka nisam ni mogla da poverujem da do suđenja uopšte može da dođe, ali sada znam da može.
Jedino interesovanje publike izaziva javni tužilac i sada taj beli čovek, toliko mlad da ne može ni da razume ono što govori - oprosti mu, Bože! - započinje svoje obraćanje sudiji.
- Časni sudijo - kaže - u svetlu gnusne prirode počinjenih zločina i bezobzirne ravnodušnosti koju je okrivljeni pokazao u ostvarenju svojih namera, kao što je uradio u svoje prve tri egzekucije, država Njujork nema izbora osim da zahteva najveću moguću kaznu kako bi zaštitila svoje građane. U ovom slučaju, tužilaštvo pristupa vanrednoj meri zahtevanja smrtne kazne.
Bezmalo kolabiram, ali neću dozvoliti sebi da se srušim pred svim tim Ijudima. Država Njujork želi da ubije moga unuka! Gospode, to je tako jednostavno. Država želi da ubije mog čudesnog unuka, koji je nevin poput tvog rođenog sina, Isusa Hrista, a gomila je oduševljena, ODUŠEVLJENA ovim groznim rečima. Kada bi mogli, ili, da se sve ovo dešava pedeset godina pre, oni bi zasigurno izvukli Dantea sa stolice i odvukli ga iz ove nazovisudnice, i obesili ga o prvo drvo.
Gospode, pomozi mi, i molim te, pomozi Danteu u ovom užasnom vremenu nevolje.
Gledam u Klarensa, zatim gledam i gospodina Danlivija. - Molim vas, pomozite nam - kažem mu. - Molim vas, pomozite Danteu. On nije ubio te momke.

39. Tom


Ukoliko nikada niste uživo prisustvovali medijskom cirkusu u sudnici, onda možete sebe da smatraie srećnim.
Kombiji svih TV stanica i velikih kablovskih programa tokom celog dana bili su poređani u dva reda ispred zgrade suda, i gde god da pogledam nalazi se reporter koji s lica mesta prenosi očekivane nazovičinjenice, kako bi opisao za i protiv jednog ovako atraktivnog slučaja s mogućom smrtnom presudom.
Od zgrade suda ne mogu da se udaljim dovoljno brzo. Pogleda oborenog na zemlju, tražim svoj put kroz zakrčeni parking, pokušavajući da izbegnem susret s ljudima koje poznajem ceo svoj život.
Toliko žudim da uđem u svoj automobil da ne primećujem Klarensa na prednjem sedištu, sve dok bukvalno ne dam kontakt ključem. On je potpuno slomljen i jeca lica uronjenog u šake.
- Oni žele da ga ubiju, Tome. Nikada neće imati pošteno suđenje. Vidiš i sam kako je unutra.
- Klarense, dođi do mene večeras. Društvo bi mi prijalo - kažem mu.
- Nisam ovde zbog tvog sažaljenja, Tome. Ovde sam da bih te pitao da budeš Danteov branilac.
- Klarense, nisam bio u sudnici više od godinu dana. A čak ni tada nisam bio ništa posebno.
- Zato što se nisi trudio, Tome. Nekao kad si igrao košarku. Kada uključiš mozak, znam da si u svemu dobar. Ljudi te vole. Oni te slušaju.
- Samo to što je Danteov advokat stariji ne znači da on nije dobar u poslu - kažem mu. - Pored toga, Mari je njega izabrala.
Klarens odmahuje glavom. - Mari hoće tebe, Tome. Ona mi je i rekla da te pitam. Da si ti optužen za ubistvo, da li bi želeo da te onaj tip predstavlja? A da je tvoj sin osumnjičen? Budi iskren.
- Iskren sam, Klarense. Ne mogu da branim Dantea. Odgovor je ne. Žao mi je.
Čim su ove reči napustile moja usta, Klarens otvara vrata i ustaje sa sedišta. - Ti si veliko razočaranje, Tome. Ne bi trebalo da sam iznenađen. Tako je već godinama.


40. Tom


Potpuno uzdrman, vozim do Džefove kuće. Moram da razgovaram s nekim kome verujem, jer se premišljam oko toga da budem Danteov branilac. Potreban mi je neko s kim mogu da raspravim ovo ludilo.
Pre deset godina moj brat je kupio otprilike poslednju dostupnu kuću u Montoku. Pozajmio sam mu za učešće od svog poslovnog bonusa i sada kuća vredi pet puta više nego što je plaćena. To nas ne čini genijalcima. Sve što je onda kupljeno sada košta do neba. U ovom slučaju, ipak, to ima dve strane, jer je Džefa žena upravo napustila zbog toga što, kao što je napomenula, „nije bio dovoljno ambiciozan“. Sada Džef sa svoja tri deteta živi u kući koja vredi više od milion dolara.
Kada je napuštala moga brata, Lizbet je pretpostavljala da će ona biti ta koja će brinuti o Šonu, Lesli i Mikiju. Međutim, Džef se ušančio i unajmio jednog od najboljih ovdašnjih advokata. Advokat, moja prijateljica Meri Vorner insistirala je, između ostalog, da je, osim za vreme fudbalske sezone, Džef kod kuće svaki dan od pola četiri i da je potpuno slobodan tokom leta. Na sveopšte iznenađenje, sudija ga je nagradio punim starateljstvom nad sva tri deteta.
Šon, najstariji, upravo je napunio dvadeset i pet, i dok ja prilazim stazom za kola, on je u garaži, gde tiže tegove. Nas dvojica pričamo par minuta, a zatim on kreće da mi gazi po živcima.
- Pa, striče - pita me između dve serije dizanja - kakav je osećaj biti najomraženija osoba u Montoku?
- Stari ti je kod kuće? - uzvaćam mu pitanjem.
- Još se nije vratio. Prva utakmica u sezoni protiv Pačoga je za dve nedelje.
- Mislim da ću onda da produžim do škole. Moram da pričam s njim.
- Pomoći ćeš mi na klupi za podizanje pre nego što odeš?
Slab sam na Šona, možda i zato što me pomalo podseća na mene samog. S obzirom na to da je najstariji, razvod mu je najteže pao. A imao je takođe i tu glupu prozivku „sin trenera" u školi, zbog čega, uprkos atletskoj građi, nije bio član srednjoškolskog tima.
Poslednjih nekoliko godina Šon diže tegove. Možda želi da izgleđa dobro u svojoj stolici spasioca ili da ostavi utisak na svog starog. Šta god, sada ostavlja utisak na mene, jer ne prestaje da dodaje crne krugove dok nije nabacio po sedamdeset pet kilograma na svaki kraj šipke. Uz težinu same šipke, to je preko sto sedamdeset kilograma, a Šon ne može da podigne više od osamdeset.
- Jesi li siguran da si spreman za ovo? - pitam ga, gledajući naniže u njegovo neustrašivo i odlučno lice.
- Postoji samo jedan način da to i saznamo.
Kučkin sin ga diže dvanaest puta i veliki kez se širi preko njegovog crvenkastog lica.
- Hvala ni na čemu, striko Tomi.
- Bilo mi je zadovoljstvo. U redu je da tvom starom spomenem koliko si veličanstven?
- Ma jok. Jedino o meni priča kao o prokockanom talentu.
- Nema razloga da se loše osećaš, Šone. Za nas Danlivijeve, proćerdan talenat je porodična tradicija.


41. Tom


Pre tri godine sam se vratio u grad i ovo je moja prva poseta staroj srednjoj školi. Istina, radije bih da mi vade živac iz zuba nego da idem na školska okupljanja, međutim, čim stajem na sveže lakirani pod školske sale, sećanja naviru u trenutku. Ništa se nije previše izmenilo. Iste košarkaške table od pleksiglasa. Ista sredstva za čišćenje. Isti miris sredstva za dezinfekciju. Zapravo, nekako i volim sve to.
Džefova kancelarija je odmah iznad svlačionica i razlika je minimalna po pitanju opremljenosti i mirisa. On sedi u uglu, seltik zelene patike su mu na nogama podignutim na metalni sto i bulji u utakmicu koja se projektuje na belom zidu od betonskih blokova. Crnobele slike, zujanje projektora i prašnjava paučina uhvaćena u vazduhu izazivaju u meni osećaj kao da sam ubačen u vremeplov.
- Imaš plan za pobedu, Parselse? - Džef je oduvek obožavao Parselsa, i čak pomalo i podseća na njega.
- U stvari, hteo sam ja tebe da pitam to isto, batice. Kako čujem, tebi je mnogo više potreban plan nego meni. Plan bekstva.
- Možda si u pravu.
Na ekranu je neko upravo izveo dugačak udarac nogom i deluje kao da će lopta večito lebdeti u vazduhu.
- Sve što sam uradio je pomoć isprepadanom klincu da se preda - kažem Džefu. Ne govorim mu da sam dobio zahtev da ga i zastupam. Ili da upravo to i razmatram.
- Šta ćemo s Valkom, Ročijem i Fajferom? Ne misliš da su i oni bili isprepadani? Ne kapiram šta ti je to trebalo, Tome.
- Nisam siguran da je i meni sve to jasno. Mislim da to prilično ima veze sa upoznavanjem Danteove bake. Sa upoznavanjem gde su i kako živeli. I da, još jedan mali detalj - klinac to nije uradio.
Kao da me Džef uopšte ne čuje, mada je to možda zato što isključuje projektor.
- Među nama - kaže - sezona još nije počela, a meni je već jeziva muka od fudbala. Hajmo na pivo, buraz!
- Vidiš, to je već neki plan - odgovaram mu cereći se, ali mi Džef ne uzvraća osmeh.


42. Tom


Petnaest minuta kasnije, Džef se zaustavlja u Amagansetu i uparkirava se na mestu kraj „Makendriksa", bara koji je zasigurno pun lokalaca u sredu uveče. No, pretpostavljam da to i jeste poenta. Ili plan. Pomirenje s domaćim življem?
Ulazimo kroz sporedna vrata i zauzimamo sto kraj bilijara, pa je otprilike potreban minut ili koji sekund duže da u baru zavlada potpuna tišina.
Kada se Džef uverio da svi znaju da smo tu, šalje me do šanka po pivo. On želi da se ja tačno uverim u šta sam se uvalio, želi da svu mržnju osetim lično i neposredno.
Čaki Votkins, suludi Irac koji je tu i tamo radio za Valka, sedi za stolom kraj koga se provlačim da bih stigao do šanka. - Pretpostavljam da se plašiš da dođeš ovamo bez svoje fudbalske pratnje.
- Kev - izgovaram ignorišući Votkinsa - velika krigla piva s dve čaše, kada ti bude zgodno.
- Kada ti bude zgodno, Kev - ponavlja Pit Cakanino rugajući mi se iz ugla. Uzgred budi rečeno, do pre nedelju dana, svaki lik ovde bio je moj prilično dobar ortak.
Kevin, koji je zaista dobar momak, dodaje mi pivo i dve čaše, i ja se okrećem nazad ka stolu kada mi Martel, još jedan bivši pajtos, podmeće nogu i pola mog piva završava na podu. Grohoti smeha se prolamaju s jednog na drugi kraj bara.
- Je l’ sve u redu, Tome? - pita me Džef negde u pozadini. Pre nedelju dana, sa Džefom ili bez njega, razbio bih kriglu o Martelovu lobanju, ako ništa drugo ono bar da bih video šta će se zatim desiti.
- Nema problema, Džefe - dovikujem na kraj sobe. - Izgleda da sam nekako prosuo polovinu našeg piva i sada ću da idem natrag do šanka i da zamolim Keva da bude lako ljubazan pa da dopuni kriglu.
Kada konačno stignem nazad do našeg mesta, Džef uzima jedan ogroman gutljaj piva i kaže mi: - Dobro došao u svoj novi život, bajo.
Znam šta pokušava da učini i zaista ga volim zbog toga. Ali, iz nekog razloga, pretpostavljenog inata ili obične slepe gluposti, ne smem da upadnem u zamku. Zato posle još tri piva, ustajem i gasim džuboks usred neke pesme Rolingstonsa. A tada, s punom čašom piva u levoj ruci, obraćam se gomili.
- Drago mi je da ste svi vi, seljačine, ovde večeras, jer imam jedno obaveštenje za vas. Kako izgleda već i sami znate, pomogao sam Danteu Halivilu da se preda. Tokom tog procesa imao sam priliku da upoznam njega i njegovu baku Mari. I znate šta? Sviđaju mi se i poštujem ih do nebesa. Zbog toga i zbog još par drugih razloga, odlučio sam da ga zastupam. Da, dobro ste me čuli. Biću advokat Dantea Halivila i, kao njegov branilac, učiniću sve da ga izvučem napolje. Hvala vam što ste došli. Laku noć. I želim vam bezbedan povratak kući.
Par sekundi kasnije, Čaki Votkins i Martel dolaze do mene. Nešto okida unutar mene i to je onaj Tom Danlivi kakvog poznaje većina ovih tipova. Pivskom čašom udaram Votkinsa posred lica i on pada na pod kao proštac, a tu i ostaje. Mislim da mu je nos slomljen. Moglo je da bude i gore.
- Hajde! - urlam na Martela, ali se on ipak udaljava od mene. Možda nisam veliki kao Dante Halivil, ali ipak imam više od 190 cm i bar 95 kg, i znam da se bijem.
- Hajde! Bilo ko! - vičem na sve ostale kukavice u baru. - Pokažite najbolje šta imate! Ko hoće?
Međutim, samo mi Džef prilazi. Grabi me pod svoju nabildovanu ruku i odvlači me ka zadnjem izlazu.
- Uvek isti stari Tomi - kaže kada smo ušli u njegov kamionet. - Ista usijana glava.
Zurim kroz vetrobran još uvek isparavajući od znoja, a Džef daje gas i mi uz urlik motora napuštamo parking.
- Naprotiv - odgovaram mu - skroz sam omekšao.

43. Tom


Sledećeg dana, u Riverhedskoj popravnoj ustanovi, spuštam svoj novčanik, sat i ključave u mali pretinac, zatim prolazim kroz niz teško oklopljenih vrata, od kojih se svaka otvaraju tek kada se prethodna zatvore.
Razlika u životu između posetilaca i onih koji su unutra zaključani duboka je poput provalije. Kao prelazak iz zemlje živih u zemlju mrtvih. Kao boravak jednog dana u paklu.
S desne strane, dugačak, beznadežan koridor vodi ka nekoliko krila pretrpanog zatvora s hiljadu i pet stotina kreveta.
Vode me nalevo, u lavirint sobica sa ustajalim vazduhom, u kojima se susreću zatvorski ukućani sa svojim advokatima.
Strpljivo čekam u jednoj od njih sve dok ne uvedu Dantea. Unutra je skoro celu nedelju i već deluje tvrđe i udaljenije. Nema ni traga osmehu.
Ali onda mi preklapa ruke svojim šakama, tapše po grudima i kaže: - Drago mi je što te vidim, Tome. To mi zaista mnogo znači.
- I meni takođe, Dante - odgovaram mu, iznenada dirnut njegovim pozdravom. - Potreban mi je posao.
- To i Klarens kaže. - I konačno se njegov sjajni osmeh probija kroz ljušturu. Ovaj klinac nije ubica. Svako bi to morao odmah da vidi, pa čak i lokalna policija.
A meni je posao zaista neophodan. Osećam se kao prvog dana srednje škole dok vadim neotpakovani komplet pravničkih blokčića i kutiju olovaka.
- Osim činjenice da ću verovati u sve šta mi ispričaš - kažem mu - danas će biti sve isto kao da si u onoj kutiji sa svim detektivima, jer ćemo mi sada prolaziti kroz taj dan i tu noć iznova i iznova. I radićemo to sve dok svaki detalj kojeg možeš da se prisetiš ne bude bio u ovim blokčićima.
Navodim ga da počne pričajući mi sve što zna o Kevinu Sledžu, Gariju Makoliju i Dejvu Bondu, svojoj trojici saigrača onoga dana. Priča mi gde žive, rade i izlaze. Diktira mi njihove brojeve mobilnih telefona i objašnjava mi kako da ih pronađem ukoliko probaju da me izbegnu.
- Svi su bili u nekom sranju - kaže Dante - ali to ne znači mnogo tamo odakle sam ja. Makoli je na uslovnoj zbog droge, a Bond je baš ovde služio deset meseci zbog oružane pljačke. Ali, glavni krimos je Kevin, koji u zatvoru nije proveo ni jedan dan.
- Kako su oni reagovali na to što je Majkl izvadio pištolj?
- Mislili su da on malo nije sasvim svoj. Čak i Kevin.
Razgovaramo o onome šta se dešavalo u noći ubistva.
Nažalost, njegova baka je bila u poseti kod rođaka u Bruklinu, pa nije mogla da ga vidi ni pre, niti nakon upucavanja. Dante mi se kune da nije imao pojma gde se krio Majkl Voker.
Shvatam da sam zaboravio koliko ovaj posao može biti zamoran. Harstajn, moj profesor sa Sent Džona, zvao ga je posao „dupeta u stolici", jer je to ono na šta se sve ovo svodi. Odlučnost da se do u beskraj postavljaju pitanja i istrajnost da se ide kroz događaje, stalno i iznova, čak i ako se dobija tek nekoliko mrvica novih, verovatno beskorisnih podataka.
A ovde je sve čak i dvaput teže zbog toga što Dante i ja ovo moramo da prođemo bez kofeina i šećera.
Kako god, mi nastavljamo da se napinjemo, da usmeravamo svoju pažnju na to šta su on i Majkl Voker videli i čuli kada su došli da se nađu s Fajferom te noći. Tih nekoliko minuta je ključ svega ovoga i ja nastavljam da tražim od Dantea još više detalja. Ali tek tokom trećeg kruga Dante se priseća mirisa cigare. U redu, to bi moglo da bude nešto.
A u samoj sredini četvrtog kruga, on seda potpuno ispravljen u svojoj stolici i izgovara: - Jedan momak je bio na klupi.
Moj stav se takođe iznenada popravlja. - Neko je bio tamo?
- Znaš onu klupu na suprotnom kraju terena? Momak je spavao na njoj kada smo mi došli. A pet minuta kasnije, kada smo protrčali kraj nje, njega više nije bilo.
- Siguran si u to, Dante? To je veoma važno.
- Sasvim. Tip je bio hispano, Meksikanac, možda Kolumbijac. Tridesetak godina, duga crna kosa s konjskim repom.


44. Tom


Cigara. Možda pripada jednome od ubica.
Novina je da je još neko možda bio na mestu zločina, neko ko bi mogao da potvrdi ili dopuni Danteovu priču, neko ko je možda video tri ubijena klinca.
I jedno i drugo su važni tragovi koji treba da se istraže, ali postoji još nešto što prvo moram da uradim. Sledećeg jutra, kada se klizna vrata vagona podzemne otvore na Tajms skveru, ja sam tek jedan od pet stotina - ili koliko već - budala spremnih da idu u rat za četiri stotine mesta.
Taj isti brzi prvi korak, koji me je doveo u NBA, vraća me u vozilo i, dok metro vrluda tih četvrt milje do Grand centrala, osećam se sasvim ispunjenim svrhom i strepnjom kao ma koji njujorški smarač u odelu. Zašto i ja ne bih imao sezonsku kartu? Vau, čak nosim i odelo. I to ono sašiveno po meri.
Na drugoj strani linije, gungula se nastavlja, ovaj put naviše, u pravcu Četrdeset druge ulice. Ubacujem dolar u ljubičastu postavu otvorenog kofera za trubu i nastavljam ka istoku sve dok se ne nađem pred mermernom fasadom zgrade broj 461 u Trećoj aveniji - prikladnim, impresivnim sedištem jedne od najcenjenijih njujorških advokatskih kancelarija u belim rukavicama - „Volmark, Rid i Blandel".
Pre nego što i uspem da se iznerviram, prolazim kroz blistava bronzana vrata i krećem liftom na trideset sedmi sprat.
Međutim, to me samo dovodi na suprotnu stranu još jedne pregrade, na svoj način obeshrabrujuće kao što su i zidine koje okružuju riverhedski zatvor. Umesto bodljikave žice i betona, ovde je džinovski komad ispoliranog mahagonija, toliko ogroman da mora da je pravo iz kišnih šuma stigao u utrobi nekog tankera, odakle je nekim nebeskim kranom izvađen i smešten u svoj novi bezizražajni dom.
Umesto naoružane straže, ovde je očaravajuća recepcionarka, plavuša, koja na glavi ima slušalice i podseća na kiborga.
- Dobro jutro. Došao sam da se vidim s Kejt Kostelo - obraćam joj se.
- Imate li zakazano?
- Ne.
- Da li vas ona očekuje?
- Ja sam joj prijatelj.
Za recepcionarku to je isto što i ne. Možda i gore. Upućuje me na kožno čistilište, gde se narednih dvadesetak minuta znojim na kauču vrednom trideset hiljada dolara. Prošle noći, nenajavljeni dolazak ovamo delovao je kao potez genija, a tokom troipočasovnog putovanja vozom iz Montoka, moja samouverenost nije uopšte oslabila. Pa, dobro, svakako ne previše.
Međutim, dovitljivi razgovor sa samim sobom i falš ponavljanje pripremljenog govora nikada ne mogu da dovoljno dobro zamene aktuelni trenutak - Kejt upravo korača ka meni, a njene niske štikle odzvanjaju kao lupa malih čekića po mermernom podu.
Pitam se, da li ona zna koliko malo njeno strogo teget odelo može da prikrije njenu lepotu. Da li ju je uopšte i briga?
- Šta ti radiš ovde? - pita me i, pre nego što bilo šta uspem da progovorim, ponovo sam na dnu rupe koju smo zajedno iskopali pre deset godina.
- Potrebna mi je tvoja pomoć u odbrani Dantea Halivila.
Ovo je trenutak za koji sam pretpostavljao da će me Kejt pozvati u svoju kancelariju, ali ona samo šuplje zuri kroz mene. Zato ja započinjem sa svojim naumom upravo tu, u predvorju, izlažući ga najsažetije što mogu. Ono što izgovaram je za mene potpuno smisleno, ali nemam predstavu kako je to prihvaćeno. Buljim u Kejtine bistre plave oči, ali ne uspevam ništa da pročitam u njima. Dok pravim pauzu da uzmem vazduh, ona me potpuno preseca.
- Tome - izgovara - nemoj nikada više da dolaziš ovamo.
Zatim se okreće i odlazi niz hodnik, dok zvuk lupkanja njenih potpetica zvuči još ledenije nego kada je dolazila. I uopšte se ne osvrće.

45. Kejt


Povlačim se od potpuno iznenadne zamke Toma Danlivija u svetilište svoje kancelarije. Znam da to zvuči plitko. To je ipak samo soba. Ali imam je tek jedan mesec, pa elegantan nameštaj i očaravajući pogled na Ist river nisu izgubili svoju moć da se u trenu osećam bolje čim stupim unutra.
Trideset i jedan imejl je stigao sinoć od devet. Osam od njih je u vezi s pismom o zabrani poslovanja koje sam isporučila glavnom advokatu „Piksmen entertejnmenta“ prošle noći. Naš klijent, „Votermark", smatra Piksmenov novi logo suviše sličnim onom koje koristi jedno od njihovih odeljenja. Moje pismo ih je optužilo za zloupotrebu zaštitnog znaka i iznelo mogućnost agresivnog pravnog delovanja, uključujući i potencijalno zamrzavanje svih Piksmenovih prihoda za poslednjih četrnaest meseci.
U imejlu poslatom u 3:43 izjutra, Piksmenov advokat izveštava da je logo obrisan sa svih izlaznih proizvoda, a imejlovi Votermarkovih advokata izražavaju njihovo zadovoljstvo i zahvalnost. Ubeđujuće korišćenje kataklizmičnog „strašnog suda“ jedno je od jeftinih zadovoljstava mog posla.
Desetak drugih imejlova je posledica mučnog učešća u „Američkom advokatu", a u vezi s rastom ženskih pravničkih zvezda. Mnogi su od posrednika u zapošljavanju, ali je najzanimljiviji od predsednika Univerziteta Kolumbija, koji me zove da pristupim komitetu za izbor novog dekana pravnog odeljenja, ukoliko imam vremena. Da, svakako ću za to naći vremena.
Tačno u 9 izjutra, Mičel Saser stiže da me ukratko izvesti o narednom slučaju u vezi sa ilegalnom unutrašnjom trgovinom hartijama bivšeg partnera u „Kredit merkantile", Frenklina Volfa. Prethodni slučaj, koji je vodio jedan od naših starijih partnera, završen je s neopredeljenom porotom, a ja sam određena za ponovno suđenje.
- Opusti se, Mič - izgovaram te reči bez želje da to nešto zaista i izmeni. Saser, friški novozaposleni koji je radio u harvardskoj pravničkoj reviji, ponovo je razmatrao transkripte sa suđenja. - Volf - kaže - troši previše vremena naivno poričući aktivnost koja nije jasno ilegalna. To ga košta kredibiliteta, a ne donosi mu gotovo ništa. Mislim da je drugo suđenje sjajna prilika.
Razmatramo koji bi od naših branilaca bio najbolji za pretprocesnu pripremu, kada Toni Rid - ,,Rid“ iz „Volmark, Rid i Blandel" - promalja svoju dostojanstvenu sivu glavu u prostoriju. Kraj njega je Rendal Kejn, firmin najdragoceniji klijent, što je, istinu govoreći diskutabilno.
- Je l’ imaš minut, Kejt? - Rid postavlja retoričko pitanje.
Saser skuplja svoje papire i nestaje, a Toni Rid i Kejn zauzimaju njegovo mesto na stolicama u udaljenom uglu moje kancelarije. - Svakako znaš Rendija, Kejt.
Nije bilo neophodno da upoznam Kejna da bih ga poznavala. Tokom nastajanja „Benkroft sabsidiarisa“, Kejn je postao ikona biznisa, oličenje direktora pod visokim naponom. S predlogom pribeleženim na ubrusu, kolega iz drugog odeljenja upravo mu je pribavio avans od šest miliona dolara za pisanje knjige o biznisu.
Ali, kako Rid objašnjava s tačno odmerenim stepenom žurbe, sve to bi moglo da bude ugroženo sa upravo zavedenom zajedničkom tužbom. Benkroft se tereti za podržavanje neprijateljske atmosfere prema ženama i za tolerisanje obrasca opšteprihvaćenog seksualnog uznemiravanja. Optužba tereti Kejna direktno.
- Znam da ne moram da ti naglasim - kaže Rid - da ova oportunistička parnica nije ništa drugo do nategnuta, uvijena iznuda. - Na osnovu svog iskustva sa zajedničkim tužbama, to je verovatno i tačno. Kao kakvi sofisticirani iznuđači, takvi advokati tipuju žrtvu, pripreme tužbu, pa tek onda tragaju za oštećenima.
- Neću da prelazim preko ovoga, Kejt - kaže Kejn. - To je potpuno sranje! Tri od osam Benkroftovih potpredsednika su žene, a kompaniju sam osnovao zajedno sa svojom ženom. Uhvatili su pogrešnog tipa. Ako bude potrebno, goniću ih sve do samog suđenja.
- Ne verujem da će to biti potrebno - kažem - ali uveravam vas da će naš odgovor biti agresivan.
- Kladim se da hoće! - odgovara Rendal Kejn.
Ostatak dana je protekao u konsultacijama, sastancima i konferencijskim razgovorima. Firmina kuhinja nas snabdeva salatom po izboru glavnog kuvara za ručak i sušijem za večeru, i kada gasim svetlo u 11 uveče, ja nisam poslednja osoba koja odlazi s posla.
Predivna jesenja noć me podseća na predivan jesenji dan koji sam propustila i zato odlučujem da hodam neko vreme pre nego što uhvatim taksi.
Svoje prve korake usmeravam ka uglavnom pustoj Park aveniji, kada visoka figura izranja iz senki malog, kamenitog trga pored naše poslovne zgrade.


46. Kejt


Kruto hodajući, čovek ubrzava ka meni, a zatim se zaustavlja pre nego što pređe na osvetljeni deo trotoara.
- Pola dana? - pita me.
To je Tom!
- Koliko dugo si ovde? - pitam ga.
- Ne znam. Uvek sam bio tropa u matišu.
Šokirana sam što ga ponovo vidim ali, ma koliko mi bilo teško da priznam, nekako i zadivljena. Tom je oduvek bio izrazito šarmantan, ali nikada nije delovao kao tip momka spremnog da sedi na kamenoj klupici petnaest sati.
- Kejt, zaista moraš da me saslušaš. Mogu li, molim te, da te odvedem na piće? - Sada već pod uličnim osvetljenjem, on deluje iscrpljeno i s molećivim pogledom u očima. - Ovo je pitanje života i smrti. Možda ti to zvuči izanđalo, ali ne i Danteu Halivilu.
- Šoljica kafe - kažem.
- Zaista? To je nešto najbolje što sam čuo za poslednjih deset godina.
- Žao mi je što to čujem - izgovaram, nadajući se da sam osmeh suzdržala na vreme.
Najmanje intimno mesto koje mi pada na pamet jeste „Starbaks", odmah iza ugla, gde Tom proždire mafin u tri-četiri zalogaja i iz cuga ispija flašicu vode.
- Ovo je moja priča koja treba da te ubedi, Kejt, ona za koju nisam dobio priliku jutros. Danteu Halivilu se celog života nije desila nijedna dobra stvar. Kada je bio dvanaestogodišnjak, otac mu je izboden pred očima i gledao ga je kako krvari do smrti, jer u njegov kraj hitna pomoć stiže dosta sporije nego u Bič roud. Njegova majka - heroinska zavisnica, prostitutka i lopov - nije bila ništa bolja od nemanja majke uopšte. I pre nego što mu je otac umro, ona je svaki čas išla u zatvor. I kako se Dante suočava sa svim ovim? On uviđa da poseduje talenat koji ga može izvući iz takvog sveta i koji može pomoći svima u njegovoj familiji. On ume da igra košarku.
- Zvuči poznato.
- Hoću reći da zaista ume da igra, Kejt. Ma to je potpuno drugi nivo. Nivo Majkla Džordana i Medžika Džonsona. Postaje najbolji srednjoškolski igrač u zemlji. Dovoljno je dobar da prevaziđe sve teškoće i pravo iz srednje škole uđe u ligu, ali iz poštovanja prema svojoj baki Mari, složio se da najpre ide na koledž. Pre tri nedelje zatvoren je zbog četiri ubistva s kojima nema ništa, Kejt. Država Njujork sada zahteva smrtnu kaznu. Najmanje što zaslužuje jeste vrhunski advokat.
- A šta si ti?
- Nemam pojma šta sam, Kejt, ali oboje znamo da svakako nisam vrhunski advokat. Kada mi je dobar dan, ja sam solidan advokat koji će dati i svoje dupe ako treba. Njemu je ipak neophodna briljantna braniteljka koja će dati svoje dupe.
- Molim!?
- Kejt, to je stilska figura.
Dobar mu je pokušaj. Tom nije protraćio ovih petnaest sati, ali o tome uopšte i ne razmišljam. Lupež bi mogao da šarmira i ptice na drveću, ali ja na to ne padam. Ne DVAPUT. Veliki je ovo svet. Uvek može da nađe drugog naivčinu.
- Žao mi je, Tome. Ne mogu. Ali nastavi da daješ svoje dupe - mogao bi i sam sebe da iznenadiš.
- Molim!?
-Tome, to je stilska figura. I hvala ti na kafi.

47. Tom


Šta god da se dešavalo, ja sam sada definitivno u slučaju i ponovo pod svetlošću reflektora.
Pošto Lusi i pekara „Montok" više ne žele da posluju sa mnom, ja i Vingnat (koji je, usput budi rečeno, dobio ime po slavnom rezervnom igraču Njujork niksa Harthornu Natanijelu Vingu, ali se odaziva na svaku reč s ving u sebi) bili smo prinuđeni da izmenimo svoju jutarnju rutinu. Sada naš radni dan započinjemo u bakalnici koju drže Hondurašani, gde niko ne zna kako se zovemo. Ja tu mogu da sedim za stolom ispred radnje, na svega tri metra od Puta 27, i da pokušavam da osmislim kako da državu Njujork zadržim da ne pogubi nevinog osamnaestogodišnjeg momčića.
Otkako sam preuzeo slučaj Dantea Halivila, moji dani prolaze u izmaglici i završavaju se gde god zaspim nad svojim beleškama. Isključivo sam tome posvećen, verovatno i malo lud.
Dok sedim pod jarkom svetlošću oktobarskog jutra, kamiončići se kotrljaju i saobraćaj kulja na zapad duž Puta 27, tri metra od moga nosa, ali sam ja previše zauzet da bi mi to omelo pažnju. Kada je Dante iz svog sećanja iskopao onog svedoka na klupi, bacio me je na Tantalove muke s tim tragom. I od tada te muke i dalje traju.
Ukoliko tamo negde postoji osoba koja može da potvrdi Danteovu verziju događaja ili koja je videla prave ubice, onda država gubi ovaj slučaj. Ali ja jedva da imam nekakav opis, da ne spominjem ime uopšte.
Možda je Artis Lafonten, diler, makro... šta god, ostao na košarkaškom terenu dovoljno dugo da vidi momka kako dolazi, ali ja nemam predstavu kako da stupim u kontakt s njim. Kad bih ga tražio u policiji, veoma je moguće da ga oni već imaju na svome radaru, ali to mrzim da radim sem kada baš moram.
Dok uzimam gutljaj kafe, žuta folksvagen buba prolazi pored radnje. Žuto je boja dana, kažem sebi, i to me navodi da razmišljam o Artisovom kanarinac žutom kabrioletu.
Koliko može da ima mesta gde neko može kupiti ferari od četiri stotine hiljada dolara?
Brzim pokretom otvaram svoj mobilni i počinjem da trošim svoje minute. Diler u Hempstedu me upućuje na prodavca egzotičnih vozila na Jedanaestoj aveniji na Menhetnu. Ovi me upućuju na dilera u Griniču, Konektikat.
Dva sata kasnije, još uvek sam u svojoj otvorenoj kancelariji kraj puta i pričam s Bri Elizabet Pedi. Bri Elizabet je na vrhu prodaje u „Majami auto emporijumu" u Saut Biču. - Naravno da poznajem Artisa. Progurao je moju decu kroz koledž.
Ubeđujem Pedi da pozove Artisa i par minuta kasnije on je na vezi, ali je mnogo udaljeniji nego što očekujem. - Ukoliko zoveš zbog one noći na košarkaškom terenu, ja tamo nisam bio.
- Artise, ako budem morao, zatražiću da te privedu da svedočiš.
- Prvo treba da me pronađeš.
- Dante se suočava sa smrtnom kaznom. Ti nešto znaš i to hoćeš da zadržiš za sebe?
- Ti ne znaš Loka. Pre ću da me zatvore nego da svedočim protiv njega. Ali, dokle god ti razumeš da ja NISAM BIO TAMO, možda ću i moći da pomognem.
Opisujem čoveka koji je ležao na klupi i Artis smesta zna o kome pričam.
- Ti tražiš Menija Rodrigeza - kaže mi. - Kao i svi drugi, i on je reper u pokušaju. Rekao mi je da snima za majušnog izdavača po imenom „Kold graund“. Ubeđen sam da su oni u telefonskom imeniku.


48. Tom


Okej, znači sada sam detektiv amater. I ponovo sam na Menhetnu, zbog „Kold graunda", i to u jednoj neobičnoj posleratnoj građevini, odmah ispod Junion skvera.
Lift, sav u ogledalima, ostavlja me na sedmom spratu gde me ogromna debela štrafta uvlači u kestenjastožuti hodnik, u kojem me do kraja prati miris gandže.
Iza poslednjih vrata s leve strane, mala hip-hop fabrika radi udarnički. Ono što je bio dnevni boravak jednosobnog apartmana, sada je muzički studio.
S druge strane staklenog zida, reper s licem bebe ritmično izbacuje rime u bronzani mikrofon, dok mu je na glavi kapa Njujork jenkija, precizno nakrivljena.



Oladio sam ga i nestao,
Nema traga šta sam uradio,
Naći me teže je
Od pištolja koji puši se.


Umetnik deluje kao da nema više od sedamnaest, kao uostalom i devojka koja sedi na kožnom kauču s druge strane stakla, držeći u krilu klinca obučenog identično kao i njegov tata, sve do naherene kape i retro najki patika. Još desetak ljudi razbacano je unaokolo, i bilo da su neverovatno izduženi ili snažno nabijeni, svi oni deluju kao prava oličenja onoga šta predstavljaju.
Ko je ovde glavni? Niko koliko mogu da vidim, a nema ni prijemnog pulta niti kakvog recepcionara.
- Meni pravi kopije snimaka - kaže visoka devojka po imenu Erika, dok mi glavom pokazuje ka momku mršavom ko prut s ugljencrnom kosom vezanom u rep, koji upravo izlazi iz zadnje sobe.
U Menijevim rukama je gomila nečega što izgleda kao kutije s picama. - Moram da isporučim ovo u jedan drugi studio - kaže dokse kreće ka vratima. - Pođi sa mnom pa ćemo pričati usput.
U vožnji taksijem kroz grad, Meni mi izlaže scenario svog života. - Rođen sam u Havani - priča - gde je moj otac bio doktor. I to dobar, što je značilo da može da zaradi sto dolara mesečno. Jednog jutra, nakon sjajnog, obilnog doručka, seo sam u trometarski čamac, otisnuo se s plaže i samo krenuo da plovim. Dvadeset sati kasnije, umalo se nisam udavio plivajući ka obali osamdeset kilometara južno od Majamija. Nosio sam ovaj sat. Da sam umro - umro bih, ali sam morao da dođem u Ameriku.
Tri godine kasnije, Meni tvrdi da je na korak da postane kubansko-američki Eminem. - Ja sam vrh i nisam jedini koji zna da je tako.
Sumnjam da je malo zbunjen zašto sam ja ovde, ali za koji minut ću biti sasvim otvoren s njim. Silazimo u Dvadeset prvoj ulici ispred lokalne većnice Čelsija, gde on ostavlja svoje trake u još jednom stanu pretvorenom u muzički studio.
- Ja neću još dugo raditi ovo - kaže mi.
Nudim se da ga častim ručkom iza ugla u „Empajer dineru" i mi sedamo za crni lakirani sto s pogledom na Desetu aveniju.
- Dakle, iz koje si ti kuće? - pita me Meni nakon što smo naručili klopu.
- Nisam iz muzičkog biznisa, Meni. Ja sam advokat i zastupam Dantea Halivila, koji je lažno optužen za ubistvo tri osobe na terenu Smitija Vilsona u Ist Hemptonu. Znam da si bio tamo te noći. Nadam se da si video nešto što može spasiti njegov život.
Ako je Meni razočaran što ja nisam lovac na talente koji želi da s njim potpiše basnoslovni ugovor, onda to zadržava za sebe. Oštro me gleda, kao da u glavi premotava f'ilm sa slikama od te noći.
- Ti si košarkaš - kaže mi. - Video sam te tamo. Bio si profesionalac.
- To je tačno. Ali na svega deset minuta.
- Poneo si diktafon? - pita me.
- Ne, ali imam notes. Za sada ću praviti pažljive zabeleške.
- Dobro. Samo da skoknem do kupatila, a onda ću ti možda ispričati nešto što može spasiti tog visokog crnog momka.
Izbacujem svoj pravnički notes iz torbe i žurno zapisujem listu ključnih pitanja svojim jedva čitljivim rukopisom. Ostani miran, govorim sebi, i slušaj.
Udubljen sam u svoje beleške, a Meni se još nije vratio kada konobar spušta hranu na sto. Osvrćem se unaokolo i vidim da su vrata toaleta širom otvorena.
Iskačem iz stolice i poput manijaka istrčavam na ulicu.
Stižem tačno na vreme da vidim Menija Rodrigeza kako uskače u taksi i nestaje uz Desetu aveniju. Prstima mi maše kroz zadnji prozor vozila.

49. Loko


Postoji siva, šljunkovita plaža na obali kraj Ist Hemptona, gde se nedeljom popodne okupljaju Dominikanci, Ekvadorci i Kostarikanci da bi igrali odbojku. Tokom nedelje, oni provode sedamdeset sati koseći travnjake, orezujući žive ograde i čisteći bazene. Tokom noći, oni se pakuju u prostrane jednospratne kuće koje sa ulice deluju sasvim normalno, ali su iznutra podeljene na po trideset boksova. U nedelju popodne, spremni su da eksplodiraju.
Ove igre su divlje. Tu se opija, kocka, igra salsa i sve druge prenaglašene latino drame. Na otprilike svaka tri minuta dva braon borca bantam kategorije odvajaju se sa strane. Pet minuta kasnije, oni se tapšu po leđima. Još pet minuta i ponovo se kolju.
Prisustvujem ovoj latino sapunici sa izbledele zelene klupe pedeset metara udaljene od okršaja.
Šest i petnaest je, i kao i uvek, poranio sam.
To nije slučajno. Ovo je takođe deo predstave, očekivano izlaganje odanosti i poštovanja. Što je za mene sasvim u redu. Pruža mi dovoljno vremena da upalim cigaru i posmatram jedrenjake kako uplovljavaju na dok jaht kluba Devon.
Trebalo bi da smanjim. Ovo mi je treći davidof torpedo ove nedelje. Ali šta je život bez poroka? A šta je život sa porocima? Znate li da je Frojd pušio šest cigara dnevno? Takođe je i umro od raka ždrela, što meni nekako deluje kao poetično vraćanje duga što je svetu rekao da sve što svaki muškarac želi jeste da ubije oca i kresne majku. Ne znam za vas, ali ja to nisam želeo da znam.
Govoreći o autoritetima - dramska pauza, molim vas! - upravo dolazi moj DG, i to tačno na vreme, jedanaest minuta kasnije.
Obučen u Helmut Lang džins od trista dolara, iscepan i izbledeo baš kako treba, i u bog-te-pita-koliko-skupi kašmirski džemper s kapuljačom, s bradom od nedelju dana, on svaki dan izgleda kao da je na prokletom odmoru. Ali ko ima muda da mu to i kaže? Ja nemam, brale, i ne zovu me slučajno Loko.
- Šta ima? - pita DG, ali ne na uobičajeni način kao što to većina čini. Iz njegovih usta više izlazi nešto kao „Koji je tvoj problem?" ili „Koji đavo te sada muči?“ Međutim, ovaj put to nije samo moj problem, već naš problem, od čega on šizi deset puta više.
- Izgleda da imamo društvo - kažem mu. - Tamo iza Vilsonove kuće.
- Ooo, stvarno? Ko ti je to javio?
- Lindgren.
- Sranje. - Od svih svojih ispisnika starkelja, DG poseduje zaista zadivljujuću sposobnost da odmah pređe na stvar.
Dole u pesku, pijani odbojkaš upire prstom na odbojkašku loptu i urla na nju na španskom ili portugalskom.
- Šta da radim sada, gazda?
- Šta god smatraš da je najbolje.
- Šta god ja smatram da je najbolje, DG?
- I obavesti me kada završiš.
A zatim, kao oblačić dima iz precenjene cigare, DG nestaje i tu smo samo ja, noć i salsa.


50. Loko


Šta god ja smatram da je najbolje, ha? Mislim da sam ukapirao DG-jevu poentu, što znači još jedno putovanje do Bruklina i još jedno bugi-vugi beng-beng. Kao i svi njegovi ortaci u Hemptonima, Meni Rodrigez radi ko crnac. Tri je izjutra i ja sam uparkiran preko puta Menijevog apartmana još od jedanaest; svi u Bed-Staju spavaju osim njega. Da li je to ta radna etika imigranata ili nešto ključa u njihovoj krvi? Quien sabe, ay? 12
Još samo sekunda - i evo Menija. Tačno na vreme, moj stomak ionako ne bi mogao da podnese još loše kafe noćas.
Čak i sada, naš dečko kao da je i dalje na nečemu, poskakuje uz muziku koju sluša preko slušalica.
Ako mene pitate, ništa nije uništilo grad kao slušalice, ajpodovi i kompjuteri. Nekada je Njujork nudio neku vrstu spontane interakcije koja nigde drugde nije mogla da se nađe. Nikada nisi znao kada može da te zadesi neki poseban momenat s predivnom devojkom dok čekate da se promeni svetlo na semaforu.
Ili možda da se obratiš nekom momku - ne u smislu gej odnosa, već samo dva čoveka koji putuju kroz ovaj svet i poveravaju jedan drugom sopstvena postojanja. A sada svi hodaju naokolo nesvesno, slušajući svoje muzikice prebačene sa svojih kompjuterčića. Samoća je to, bato.
I opasnost, takođe. Zakoračiš sa ivičnjaka i ne čuješ gradski autobus sve dok nisi pod njim. A svakako ne čuješ ni Kineza dok iza ugla pedala na svom masnom biciklu.
Sada, dakle, ovome možemo da dodamo i opominjuću priču Menija Rodrigeza. On je toliko zaokupljen svojim zvucima da ne čuje kako mu se prikradam s leđa i vadim svoj pištolj. Ni na tren ne oseća da nešto prokleto nije u redu, sve dok metak ne probije pozadinu njegove lobanje i ne zabije se u njegov mozak. Jadni momak ne zna da je ubijen sve dok već nije mrtav.

51. Kejt


Plava fascikla koja sadrži zvaničnu tužbu protiv Rendala Kejna stiže na moj sto u „Volmarku, Ridu i Blandelu" oko dva sata i trideset minuta. Zatvaram svoja vrata i otkazujem sve obaveze do kraja dana.
Prilično sam svesna da dodeljivanje ovog zadatka meni nije u potpunosti zasnovano na mojim veštinama kao parničara. Za moćnog predsednika kompanije, optuženog da je prekoračio datu liniju, ulazak u sudnicu sa ženom advokatom jeste nešto poput obaveze. A ja nemam nikakav problem s tim. Još uvek ima toliko više nevolja nego prednosti da se bude žena, pogotovo poslovno orijentisana, da u tim retkim trenucima, kada sve ide u našu korist, verujem da je bolje prepustiti se matici.
Dok iščitavam ono što je zapisano na početku tužbe, uverena sam da u ovome sigurno pobeđujemo, ne samo na sudu, već i u medijima. Prepuno je fraza poput „neprijateljsko radno okruženje“, koje obično asociraju na neslane šale i stranice Sports ilustrejted kalendara posvećenog kupaćim kostimima prikačenih na kockaste zidove.
A zatim prelazim na izjavu pod zakletvom prve od tobožnjih žrtava Rendala Kejna. Ona ima trideset sedam godina, majka je troje dece i provela je devet godina kao Kejnova lična sekretarica. U svojoj pisanoj izjavi, datoj pod zakletvom i pretnjom da će odgovarati za krivokletstvo, ona opisuje kako je više od trideset puta bila izložena Kejnovom fizičkom i verbalnom seksualnom uznemiravanju i, kako je, kada je konačno dala otkaz i podnela tužbu, on koristio sve korporativne poluge koje je imao na raspolaganju da joj uništi život.
Kako se približavam kraju iščitavanja tužbe, shvatam da problemi Rendija Kejna neće nestati s nekoliko zastrašujućih pisama ili pretprocesnih radnji. A postoji još jedanaest drugih žena čija su svedočenja pod zakletvom suštinski identična, sve do telefonskih poziva koje dobijaju od lakeja Kejnove korporacije, koji im govore da više nikada nigde neće raditi ukoliko nastave sa ovim. Tri žene su prijavile ove pozive.
Zatvaram fajl na stolu i prepuštam se mislima dok posmatram Ist river. Očigledno je da Kejn nije samo još jedan neverni muž. On je đubre od čoveka i mogući serijski silovatelj koji, pri tom, poseduje milijarde dolara. On zaslužuje da plati visoku cenu za svoje postupke, a ako mu pomognem da to izbegne, ne razlikujem se od onih njegovih priručnih lakeja koji obavljaju te prljave preteće pozive telefonom.
Čitavu deceniju sam na pravom putu, od Pravne revije Univerziteta Kolumbija do dve godine provedene u jurnjavi za uglađenim kriminalcima za račun južnog ogranka državnog tužioca. Posle tri i po godine kod „Volmarka, Rida i Blandela“, smeši mi se pozicija starijeg partnera.
Znate li koliko žena starijih partnera ima ili ih je bilo kod „Volmarka, Rida i Blandela"? Nijedna.
Pa, zašto onda idem niz hodnik ka kancelariji Tonija Rida u uglu?
Da li je moguće da je Tomov ponoćni udarac pogodio cilj? Bože, pomozi mi, ako jeste. Tom je učinio da se osećam kao govno na stotinu načina, ali ni sanjala nisam da će me napraviti profesionalno ljubomornom ili, još gore, da će me preći na moralnoj lestvici.
Međutim, ja sam taj izvanredno plaćeni konsiljere, 13 a on je taj koji brani nekoga zato što misli da je nevin - i to za džabe.
Rid mi maše da uđem u njegovu kancelariju i ja spuštam čitavu gomilu izjava pod zakletvom na njegov anti-kvarni sto.
- Bolje pročitaj ovo - kažem mu. - Ukoliko stignemo na sud, Rendal Kejn će biti izložen kao nemilosrdni seksualni predator.
- Onda to ne sme na sud - odgovara Rid.
- Ne mogu da zastupam ovoga čoveka, Toni.
Rid mirno ustaje i zatvara vrata. Jedva da se i čuje neki zvuk.
- Ne bi mi palo na pamet da od svih ljudi ovde treba tebe da podsećam koliko je Rendi Kejn važan za ovu firmu. Svakom odeljenju, od korporativnog preko nekretnina do radnih odnosa, on plaća na stotine sati godišnje. Desetak nesrećnih žena je izmanipulisano besramnim advokatom, tragačem za žrtvama iz svog ličnog interesa. Znaš ti tu igru. A ako kojim slučajem one govore istinu? Gospođe, znate šta? Život nije bajka.
- Onda nađi nekog drugog, Toni. Molim te. Ozbiljna sam u vezi sa ovim.
Toni Rid razmišlja o onome što sam rekla pre nego što mi odgovori. A zatim mi se obraća istim ubeđujućim tonom koji je od njega napravio jednog od najuspešnijih parničara u Njujorku.
- Za jednog ambicioznog advokata, Kejt - a sve što znam o tebi govori mi da si ambiciozna i talentovana kao ma koji mladi advokat kojeg poznajem - slučajevi poput ovog su kao obred inicijacije. Pa, osim ako se ne vratiš u ovu kancelariju sutra u osam izjutra i kažeš mi suprotno, učiniću tebi i ovoj firmi uslugu praveći se da se ovaj razgovor nikada nije ni desio.


52. Kejt


Te večeri vratila sam se u svoj apartman u neprepoznatljivih sedam sati. Pre tri godine kupila sam ovaj besmisleno skup, jednosoban stan iz osamdesetih na Aper vest sajdu jer je imao vrt. Sada, ispijajući sama sa sobom čašu skupocenog pino noara, ja zapravo sedim u svome vrtu i slušam zvuke grada, dok se svetla lagano pale u okolnim stanovima.
Posmatram nebo kako tamni ove kasnooktobarske noći, a zatim ulazim unutra da dopunim piće i uzmem ćebe. Scena je gotovo, ali ne sasvim, savršena. Zato dovlačim svoj otoman i pružam noge na njega. Sada je sve savršeno - udobno, toplo i žalosno - moj život je poput ljušture oraha.
Onaj arogantni drkadžija je u pravu što se jednoga tiče: nema razloga da budem šokirana otkrićem da je Rendi Kejn pravo đubre. Bogata đubrad uglavnom i pune kofere „Volmarka, Rida i Blandela". Ako firma ikada bude imala potrebe za privlačnim motom da ga iskleše u mermernom lobiju, predložila bih „Đubre je kod nas“.
Ali ja više ne želim biti osoba koja će i dalje da brani takve klijente. Kako se to dogodilo? Kada sam otišla u pravnu školu, pomaganje i podsticanje uglađenih kriminalaca nije moglo da bude dalje od cilja moje karijere. Međutim, tada sam dobro prošla na Kolumbiji, krenula uzlaznom linijom i želela da dokažem da na njoj mogu i da ostanem, i da mogu da zaradim što više novca i da najbrže postanem partner, i tako dalje, i tako dalje...
Sedeći u hladnoj tami svoga obožavanog vrta s trećom čašom pinoa, uviđam da ima i drugih posledica moje božanstvene karijere. Možda ste primetili da ja večeras delim svoje depresivne misli sama sa sobom, pre nego da ih izbacujem pred drage stare prijatelje. Prvenstveno je to zato što ih, u stvari, i nemam. Zaboravite dečka. Ja zapravo nemam ni zaista blisku prijateljicu kojoj bih sada mogla iskreno da otvorim dušu.
Mislim da je to stvar moje želje za takmičenjem i moga ponosa. Na pravnom fakultetu sam imala dve divne, veoma bliske prijateljice - Džejn En i Rejčel. Nas tri smo bile nerazdvojne kao tri lopova, klele smo se da će do samog kraja biti takve i da ćemo sve barabe baciti na kolena.
Ali tada se Džejn En posrećilo i ona je zatrudnela, a Rejčel je krenula da nekoliko godina juri po poslovnom svetu, sve dok nije upala da radi za „Amnesti internešenel“. Obe je bar malo pogodio moj ,,uspeh“, a mene je to uvredilo. A zatim je prošla čitava nedelja da se nismo pozvale telefonom, pa onda i nekoliko nedelja, da bi konačno došlo do toga da nijedna ne želi da popusti i uzme slušalicu u ruke. Na kraju sam ja ipak prekinula sve to i uputila poziv, ali sam osetila hladnoću s druge strane, ili sam bar tako pomislila i, čuda li, kome je sve to potrebno?
Ispada da meni jeste, jer sledeće što mi se dešava je da sam sama u mraku, a jedino mi ćebe i čaša vina prave društvo.
Sada je dva sata izjutra, a prazna boca ,,etida“ leži na podu kraj dopola prazne kutije marlbora, koja je bila puna kada su mi je pre tri sata isporučili iz obližnjeg dućana. Neka ostane zabeleženo da ni jednom nisam zastupala proizvođače cigareta. Naravno, niko to nije ni tražio od mene, ali i to se valjda negde računa.
Jedan sat i nekoliko cigareta kasnije, okrećem broj jedine osobe na ovoj planeti za koju sam sigurno ubeđena da će biti oduševljena da me čuje u tri izjutra.
- Naravno da ne spavam - kaže Maklin kao da mu je upravo rečeno da je pogodio kombinaciju na lotou. - U mojim godinama se nikada i ne spava, osim ukoliko ne pokušavaš da ostaneš budan, Kejt. I da, tako je divno čuti tvoj glas.
Mak, zašto si morao to da mi kažeš? Zbog toga ja sada plačem i ne mogu da se zaustavim. Čitavih pet minuta mi je potrebno da bi izašlo: - Makline, žao mi je.
- Žao ti je? O čemu ti to govoriš, draga devojko? Za to služe ovi sitni sati.
To samo izaziva još više jecaja. - Makline, jesi li još uvek tu?
- Aha. Uvek.
- Pa, Mak, razmišljam da dođem u Montok na neko vreme i pitala sam se da li još uvek važi ona ponuda za slobodnu sobu kod tebe?
- A šta misliš, Kejt?
I zatim se ponovo gubim.
A ujutru zovem i Džejn En i Rejčel.

53. Tom


U mislima mi je dan kada je jedan milijarder iz Ist Hemptona napunio pedeset godina i rešio da sebi kupi izlaz iz svog drugog braka. Nabavio je harlija, tetovirao se i pronašao slatku devojčicu (ili dečaka) od dvadeset i nešto godina, koja mu se divila zbog onoga što je on zaista i bio - veoma, veoma bogata osoba.
A sada umesto skutera koga jedva može i da vozi, on kupuje dasku za surfing na kojoj uopšte ne može ni da se uspravi. A umesto kožne jakne, upakuje su u poliuretansko odelo od glave do pete, inače poznato kao mokro odelo.
Prema surferima isključivo gajim iskreno poštovanje. Fajf, na primer, bio je vrsni atleta i neustrašivi ratnik na vodi. Mladosurferi u srednjim godinama su oni s kojima imam problem, momci koji upadaju u one savršeno pristojne, jeftine barove i pokušavaju da budu u centru pažnje pretenciozno postavljajući jednostavno pitanje „Jesi li surfer?".
Ipak, surfing ludilo je bilo dobro za moje ortake. Fajf je nekada zarađivao i po pet stotina dolara dnevno dajući časove, a za Grifina Stendžera, koji poseduje radnju za surfing i bicikle u Amagansetu, to je bila prava mana s neba. Grif mi priča da nedeljom ujutru ekipa iz Bič rouda pokušava da uhvati bejbi talase koji se odvajaju od velikog talasa na kraju plaže Džordžika. S obzirom na to da je ta tačka na manje od dvesta metara od mesta gde su Fajf, Valko i Roči ubijeni, a i s obzirom na to da nema smisla ići pre ponedeljka do „Kold graund" korporacije, ovde sam da saznam da li je neko od bogova okeana video išta u noći ubistva.
Subota je ujutru, a ja sam već u cik zore van kuće i čekam na mestu gde se lome talasi, odakle surferske baje započinju svoje lelujanje.
U prvoj grupi, okružen kršnim dvojcem, nalazi se Mort Zimel, koji je prošle godine prodao svoju kompaniju ,,I-beju“ za tri milijarde dolara.
Dok mu prilazim kako bih mu se predstavio, dva mlađa, nabildovana tipa spuštaju svoje daske i unose mi se u lice. - Možemo li vam pomoći, gospodine?
- Želeo sam da popričam s Mortom koji tren.
- O čemu, gospodine?
- Ja sam advokat koji zastupa mladog muškarca optuženog da je počinio ubistvo nedaleko odavde pre nekoliko meseci. Znam da je gospodin Zimel prvi komšija gospodina Vilsona i da ovde često surfuje. Moram da saznam da li je išta video ili čuo te noći, i da li poznaje nekoga ko jeste.
Jedan telohranitelj ostaje uz mene, dok drugi otrčava do Zimela, a zatim dokaskava nazad kao da jedva čeka da mi saopšti dobre vesti. - Ništa. Mort nije ništa video, niti je išta čuo.
- Aha, okej. Pa, pošto sam ja potegao čak dovde, nekako bih želeo da ga to pitam sam.
- To nije dobra ideja.
- Ovo nije njegov posed - odgovaram i temperatura počinje blago da mi raste. - Ovo je javna plaža, šupčino. I ja ću razgovarati s Mortom. - Krećem ka njemu.
Očigledno je sada da to ipak nije bila dobra ideja, jer sam odjednom ispružen na leđima na pesku, dok veći od ove dvojice drži svoje stopalo na mome grkljanu.
- Ostani dole - izgovara. - Budi miran.


54. Tom


- Ukapirao sam - odgovaram. - Ukapirao sam, okej?
Ali nešto razmišljam. Surfer s dvojicom telohranitelja. Kako je to samo fenomenalno! Gotovo je zabavno, ali, kao što sam i pokušao da naglasim, ovo je javna plaža. Takođe, lice mi je upravo u tom javnom pesku.
Zato grabim stopalo na svom licu i uvrćem ga ukrug poput glave male Linde Bler u Isterivaču đavola. Zglob ispušta zadovoljavajuće neprirodan zvuk; zatim puca hrskavica oko kolena napumpanog telohranitelja, a urlik izlazi iz njegovih usta. Ne vidim ga kako pada, jer sam svoju pažnju već posvetio njegovom kolegi, a nas dvojica smo u trenu u ravnopravnom klinču, sve dok nas ne razdvoje neki od prisutnih surfera.
Ravnopravni je možda blago preterivanje s moje strane. Dok se vraćam ka kolima, jedno oko mi je već zatvoreno. A kod kuće, pola sata kasnije, unutar njega već ima i nešto krvi. Ipak, mnogo bih se gore osećao da sam dozvolio onim đrkadžijama da me oteraju sa moje sopstvene plaže.
Pored toga, drugo oko i dalje sasvim dobro radi, pa se vraćam beleškama s poslednjeg razgovora s Danteom.
Pored bola u rebrima i tog i takvog oka, mora da sam dobio i udarac u glavu, jer mogu da se zakunem da u moje dvorište upravo ulazi žena koja izgleda identično kao Kejt Kostelo. Dotično žensko nosi plavi džins, belu ,,pingvin“ majicu i crne konvers patike, i upravo dolazi do mesta gde ja sedim za drvenim stolom, pa seda na stolicu kraj mene.
- Šta ti se dogodilo? - pita me.
- Par telohranitelja.
- Koji pripadaju - kome?
- Aaa, nekom tipu na Bič roudu s kojim sam jutros probao da razgovaram o ubistvima.
Kejt prći nos i ispušta uzdah. - Ništa se nisi promenio, je l’ tako?
- Zapravo i jesam, Kejt.
A zatim ova žena, za koju sam sada već prilično siguran da jeste Kejt Kostelo, kaže: - Ja sam promenila mišljenje. Želim da ti pomognem u odbrani Dantea Halivila.
I dok ja tako sedim previše ošamućen da bih odgovorio, ona nastavlja. - Stvar je u tome da ti moraš da kažeš da, jer sam juče dala otkaz na poslu i preselila se ovamo.
- Znaš da nema plate, je l’ da? Nema šepurenja. Nema zdravstvenog osiguranja. Nema ničega.
- Osećam se prilično zdravo.
- I ja sam se tako osećao kada sam se probudio.
- Žao mi je zbog toga.
- I tebi je okej da ravnopravno radiš s nekim ko nikada ne bi mogao da bude zaposlen kod „Volmarka, Rida i Blandela"?
Na to se kod Kejt gotovo javlja osmeh. - Tvoju bezvrednost za „Volmarka, Rida i Blandela“ doživljavam kao važnu stavku u tvoju korist.

55. Kejt


On je samo dete.
Veoma visoko dete koje deluje prestravljeno.
To su moje prve spontane misli kada Dante Halivil, nagnut od pojasa nagore kako ne bi lupio glavom u plafon, ulazi u majušnu sobu za advokate, gde ga čekamo Tom i ja. Sada već razmišljam da je za osamnaestogodišnjaka jedna stvar da se dokazuje s muškarcima na košarkaškom terenu, a nešto sasvim drugo da to čini u maksimalno obezbeđenom zatvoru sa sto pedeset ljudi. A Danteove oči definitivno otkrivaju da je prestrašen kao moje dete, ili vaše dete, ili ma čije dete koje bi se iznenada našlo zaključano na ovom užasnom mestu.
- Imam dobre vesti - kaže Tom. - Ovo je Kejt Kostelo. Kejt je vrhunski njujorški advokat. Upravo je uzela neplaćeno sa svog posla u jednoj od velikih firmi kako bi pomogla u tvom slučaju.
Dante, koji je već doživeo previše loših vesti, samo pravi grimasu. - Ne izvlačiš se od mene, zar ne, Tome?
- To nikada - odgovara Tom, naprežući se da bude shvaćen kako treba. - Tvoja odbrana je jedino čime se bavim i jedino čime ću se baviti sve dok ne izađeš odavde. Ali sada ti imaš svoj pravni tim - trošnog bivšeg sportistu i advokata iz prve lige. Kejt je iz Montoka, pa je i ona lokalac - izgovara dok poseže za Danteovom rukom. - Sve je ovo dobro, Dante.
Dante stiska Tomovu ruku i oni se grle, a zatim me Dante prilično stidljivo gleda u oči po prvi put.
- Hvala, Kejt. Cenim to što činiš.
- Drago mi je da se upoznajemo, Dante - izgovaram i već se osećam više uključenom u ovaj slučaj negoli u ma koji kojim sam se bavila u poslednjih nekoliko godina. Veoma neobično, ali istinito.
Tom i ja započinjemo posao tako što razgovaramo s Danteom o ubistvu Majkla Vokera. Samo što ne zaplače dok nam priča o svom prijatelju i zaista je teško poverovati da je on imao bilo šta sa ovim ubistvom. Ipak, svojevremeno sam se susretala s nekim veoma uverljivim lažovima i majstorima prevare, a Dante Halivil više nema šta da izgubi.
- Našao sam još jedan dobar delić našeg mozaika - kaže Tom. - Pronašao sam tipa koji je one noći bio na košarkaškom terenu, Kubanca po imenu Meni Rodrigez. Nismo mogli previše da pričamo, ali mi je rekao da je nešto video te noći, nešto veoma važno. A sada kada znam gde on radi, neće mi biti teško da ga ponovo pronađem.
Dok se Danteovo mlado lice polagano razvedrava, mogu da vidim svu hrabrost koja je bila neophodna da bi on opstao na jednom ovakvom mestu. Moje srce je u potpunosti s njim, i pomišljam, dopada mi se ovo dete. A tako će biti i s pravom porotom.
- Kako se držiš? - pitam ga.
- Sve je nekako grubo - Dante polako izgovara - i neki ljudi to ne mogu da podnesu. Prošle noći, oko tri izjutra, urlik se promolio preko zvučnika: „VEŠANJE u ćeliji osam!“ To je ono što kažu kada neki zatvorenik pokuša da se obesi, a to se dešava toliko često da čuvari nose posebne spravice o svojim pojasevima kako bi ih odmah skinuli dole. Ja sam u bloku devet, preko puta, pa sam video kako čuvari uleću u ćeliju i jednog momka skidaju s mesta gde je visio. Ne znam da li su ga uhvatili na vreme. Mada mislim da nisu.
Još nisam prošla kroz materijal, ali Tom i ja ostajemo celo popodne s Danteom, kako bismo mu pravili društvo i kako bismo mu pružili priliku da me malo bolje upozna. Pričam mu o slučajevima na kojima sam radila i kako mi se sve to smučilo, a Tom se priseća nekih manje poznatih NBA trenutaka - kao što je veče kada je Majkl Džordan zakucao loptu preko njegove glave. - Želeo sam da zatražim od sudije da zaustavi meč i da mi da loptu - kaže Tom - ali nisam bio siguran koliko bi se to dopalo mome treneru.
Dante se meškolji i ja na sekund hvatam nagoveštaj osmeha, koji je toliko nevin da mi se srce cepa. Ali u šest, kada nam vreme ističe, njegovo lice se ponovo mrači. Užasan je osećaj ostaviti ga ovde.
Prošlo je osam kada se mi vraćamo u Montok, ali Tom želi da mi pokaže svoju kancelariju. Našu kancelariju. Grabi novine koje leže na prvom stepeniku i vodi me kroz uzano, škripavo stepenište. Njegovo potkrovlje, s kosim zidovima koji se spuštaju sa obe strane, pa on jedino može da stoji uspravno u sredini, svetlosnim godinama je daleko od „Volmarka, Rida i Blandela“, ali se meni nekako sviđa. Osećaj je kao u sobi koju sam imala na koledžu. Pun nade i autentičan, kao što je i novi početak.
- Siguran sam da si primetila - kaže Tom - da je sve u ovoj sobi originalno iz Ikee.
Tom lista Tajms dok ja preturam okolo. - Sećaš li se - kaže - kada sam čitao samo sportske vesti? A sada jedino čitam gradsku rubriku. To je jedini deo koji mi deluje povezano sa onim čime se ja...
Zaustavlja se usred rečenice - i deluje kao da ga je neko upravo mlatnuo posred stomaka.
- Šta je? Šta se dešava? - pitam ga i istovremeno ga obilazim kako bih i sama bacila pogled.
Odmah ispod vrha stranice je slika šetališta u Bedford-Stajvesantu. Svuda unaokolo su sveće koje gore ispred priručnog oltara, kao pokušaj da se još jednom protestuje protiv još jednog bezumnog uličnog ubistva u kraju.
Ispod slike je priča s naslovom Hiphop sukob odneo još jednu žrtvu.
Ime žrtve je odmah tu, u prvom pasusu i zuri u nas dvoje - Meni Rodrigez.

56. Tom


Po ubrzanom kursu učim da nevolja zaista nikada ne dolazi sama. I nadajmo se da su dva advokata bez ikakve šanse bolja od jednog.
Dok Kejt i ja ulazimo na parking iza isthemptonske srednje škole, sve što ostaje od iznenadne novembarske pomrčine jeste ljubičasta mrlja na opustošenom nebu. Parkiramo se iza sale i čekamo, dajući sve od sebe da zanemarimo nelagodan osećaj ponovnog sedenja jedno do drugog, na praktično istom mestu gde smo se sreli pre gotovo dvadeset godina.
- Ovo je kao neki dežavi - konačno izgovaram i odmah se kajem zbog toga.
- I dalje citiraš Jogija - odgovara Kejt.
- Jedino kada je apsolutno neophodno.
Parada studenata - a svi izgledaju neverovatno mlado - probija se kroz bočna vrata sportske sale i svako od njih završava u jednom od vozila ili džipova parkiranih ili u blagoj šetnji širom parkirališta.
- Gde je naša devojka? - pita me Kejt.
- Nemam pojma. Kakve smo sreće, verovatno ima grip.
- Kakve smo sreće, verovatno je jutros pregažena na dva dela.
U šest i trideset, kada je ostalo još samo nekoliko vozila, Liza Fajfer, Erikova mlađa sestra, izlazi kroz vrata na prohladan vazduh. Poput svog brata, Liza je vitka i elegantna, i zvezda je državnog šampionata ženskih timova u lakrosu. 14 Duž praznog parkinga kreće se opuštenim geganjem iscrpljenog sportiste.
Dok spušta sportsku torbu na krov svog starog džipa, čija vrata otključava, Kejt i ja izlazimo iz našeg vozila.
- Ne možemo da gubimo vreme žaleći sami sebe zbog Rodrigeza - bila je prva stvar koju mi je Kejt rekla ujutru kada je ušetala u moju kancelariju. Do tada je već prošla kroz moje razgovore s Danteom i uvidela da ima nekoliko oblasti vrednih daljeg razmatranja. - Nije naš posao da otkrijemo ko je zapravo ubio Fajfera, Valka, Ročija i Vokera. Ali bi svakako pomoglo ako bismo mogli da usmerimo porotu na nešto drugo. Obavezno moramo da saznamo nešto više o pokojnicima.
- U stvari, misliš da iskopamo prljav veš mrtvih.
- Ako to tako želiš da nazoveš - kaže Kejt - za mene je svejedno u redu. Fajfer, Valko i Roči su bili i moji prijatelji. Ali mi sada treba jedino da budemo privrženi Danteu. Zato treba da kopamo, bez milosti, i da vidimo kuda će nas to odvesti. A ako će zbog toga da popizde određeni ljudi, onda neka bude tako.
- Određeni ljudi su već popizdeli.
- Neka bude tako.
Znam da je Kejt u pravu i sviđa mi se ideja nemilosrdnog delovanja s naše strane, ali kada se Liza Fajfer okrene i ugleda nas kako joj prilazimo, po izrazu njenog lica čini se da delujemo kao neke budale ili nešto još mnogo gore.
- Zdravo, Liza - kaže Kejt, glasom koji uspeva da zvuči prirodno. - Možemo li da popričamo koji minut?
- O čemu?
- O Eriku - kaže Kejt. - Ti znaš da mi zastupamo Dantea Halivila.
- Kako je to samo odvratno! Bili ste njegova dadilja. A sada branite tipa koji mu je smestio metak među oči.
- Da mislimo da postoji ikakva mogućnost da je Dante ubio tvog brata ili Ročija ili Valka, ne bismo sve ovo radili.
- Ne seri.
- A ako znaš bilo šta opasno u šta se Erik možda bio upleo, ti to treba da nam kažeš. Ako nam ne kažeš, Liza, time samo pomažeš njegovim pravim ubicama da se izvuku.
- Ne, to je ono što vi radite - odgovara Liza, prolazeći kraj nas i ulazeći u kola. Da nismo odskočili unazad, verovatno bismo bili pregaženi dok je izletala s parkinga.
- Neka bude tako - izgovaram.
- Veoma dobro - klima mi Kejt. - Brzo učiš.


57. Tom


Mnogo je lakše reći nego sprovesti potragu za prljavim vešom tvojih starih drugara u gradiću kao što je Montok.
Valkov otac nam s treskom zatvara vrata pred nosom. Ročijev brat se hvata svog pištolja i daje nam trideset sekundi da nestanemo s njegovog poseda. A Fajferova mama, ljupka žena koja tri dana nedeljno volontira u Državnoj biblioteci Montoka, ispušta bujicu toliko gadnih i zlobnih kletvi da bi joj na tome čestitali i Danteovi najozloglašeniji ukućani u Riverhedu.
Ista nepristojna otkačinjanja dobijamo i od Fajferovih, Valkovih i Ročijevih ortaka i kolega s posla. Čak i bivše devojke, čija su srca žrtve svojevremeno komadale, postaju zaštitnički razjarene na njihov spomen čim nas ugledaju.
Dante misli da mu pomaže to što ga brani neko iz kraja, ali za sada je to samo prepreka, jer je naša odluka meštanima celu stvar učinila krajnje ličnom. Samo javljanje Kejt ili meni na ulici doživljava se kao pružanje pomoći ili podrške neprijatelju.
Biti tretiran kao parija mnogo teže pada meni nego Kejt. Ona ovde nije živela godinama, a rad kod „Volmarka, Rida i Blandela" očvrsnuo je njen karakter.
Međutim, odsustvo napretka kida joj živce, pa posle nedelju dana i malih rezultata sveg našeg truda, moje teskobno radno potkrovlje izgubilo je sav svoj šarm. Isto je i sa apsurdno škripavim stepeništem koje vodi do susednih vrata gde je kiropraktičar. S druge strane, meni je nekako drago što imam Kejt uz sebe. To mi pruža sigurnost. Pruža mi osećaj da je sve ovo stvarno.
Još jedan posetilac kod kiropraktičara i Kejt se izdire: - Ovde je kao da radimo u kući duhova u zabavnom parku.
- Doneću ti kafu - kažem joj.
Do najbliže kafedžinice čiji nas vlasnici valjda ne bi otrovali ima bar pola sata do tamo i nazad, pa sam ja od kuće doneo svoje prastaro kuvalo. Međutim, čak i vremenski ubrzana kombinacija kofeina i beznadežnog gneva izgleda da više ne deluje.
- Neophodno je da pronađemo nekog autsajdera - Kejt konačno izgovara. - Nekog ko je ovde odrastao, a nikada se nije uklopio.
- Misliš, neko drugi osim nas dvoje?
- Neko ko je voljan da s nama razgovara, Tome. Hajde, razmisli. Ko je naše „Duboko grlo“? 15
Neko vreme razmišljam o njenom pitanju. - Šta kažeš na Šona? - konačno je pitam.
- Bio je prijatelj sve trojice. A on je i spasilac, do đavola. Pre sam mislila na nekog ko je mnogo više otpadnik.
- On nije socijalni slučaj, Kejt. Ali ima muda da ide protiv bujice. Ljudi pričaju Šonu. Moguće je da je nešto čuo.
- Misliš da ćeš biti bolje sreće ako budeš išao sam da razgovaraš s njim?
Vrtim glavom. - Zapravo, mislim da ti imaš daleko bolje izglede, jer sam ja njegov ujak i sve što ide uz to. Takođe, veoma je moguće da je on bacio oko na tebe.
Kejt pravi grimasu. - Zašto to misliš?
- Nemam pojma. Zašto ne bi?