Ljubičice su plave - Džejms Paterson

Zloćudni genije kriminala, Veliki Mozak, spreman je da pred Aleksa Krosa postavi nove, gotovo nemoguće zadatke.

Lokalna policija ne zna odakle da počne. Agenti FBI-ja naviknuti na brutalna ubistva još se nisu susreli sa ovako zastrašujućim prizorom zločina. U San Francisku su surovo ubijena dva džogera, a zatim obešena za noge da bi iz njih bila isceđena sva krv. Kros, uporan i nepopustljiv detektiv, pozvan je da pomogne u istrazi koja ne ide zadovoljavajućim tokom.

Dok slična ubistva počinju da se događaju po celoj Kaliforniji, a zatim i Istočnoj obali, Aleksa proganja ovaj „moderni oblik vampirizma“. Njegovi instinkti ga navode da posumnja u to da je reč o jednom od brojnih mračnih religijskih kultova koji bujaju na Zapadnoj obali. Uz pomoć Džemile Hjuz, mlade ali prepredene inspektorke iz San Franciska, Aleks mora da „provali“ ne jednu već dve nedokučive misterija kako bi sprečio dalja krvoprolića.

Ovu knjigu posvećujem svom prijatelju Kajlu Kregu, koji ne radi za FBI, ali po mom mišljenju ima zaista zanimljivo ime.

Trebalo bi da pomenem još nekoliko mecena:

Džima Hikina, Meri Džordan, Fren Galperin, Mariju Pugač, Ajrini Markocki, Barbaru Groševski, Tonija Pejsera i moju slatku Suzi.

Prolog

BEZ IKAKVOG UPOZORENJA

Glava 1



NIŠTA NE POČINJE onako kako mislimo da počinje. Tako, naravno, ni ovo ne počinje sa zverskim i kukavičkim ubistvom agenta FBI-ja i moje dobre prijateljice Betsi Kavalijere. A ja sam pomislio da počinje. Bila je to greška, velika i zaista bolna.
U Vudridž u Virdžiniji stigao sam usred noći. Do tada nisam bio tamo, ali mi nije bilo teško da nađem kuću. FBI i hitna pomoć su već bili ispred. Na sve strane su se vrtela crvena i žuta svetla i bojila travnjak i trem jarkim, opasnim prugama.
Duboko sam udahnuo i ušao. Gubio sam ravnotežu. Vrtelo mi se u glavi. Prepoznao sam visoku plavu Sendi Hamonds, agenta FBI-ja. Video sam da je plakala. Bila je Betsina prijateljica.
Na stočiću u predsoblju video sam Betsin službeni revolver. Uz njega je stajao odštampan podsetnik za sledeće kvalifikacije na FBI-jevom strelištu. Pogodila me je ova ironija.
Naterah se da krenem dugačkim hodnikom koji je iz dnevne sobe vodio u drugi deo kuće. Činilo mi se da je kuća stara sto godina, a bila je puna rustičnih predmeta koje je ona volela. Spavaća soba bila je na kraju tog hodnika.
Odmah sam znao da se ubistvo odigralo tu. Tehničari FBI-ja i mesni policajci sjatili su se oko otvorenih vrata kao ljute zoljice oko osinjaka koji je neko napao. U kući je vladala čudna, jeziva tišina. Bilo je loše da ne može biti gore, pa i strašnije od svega ostalog. Od svega što sam ikad video.
Još jedna partnerka mi je stradala.
Već druga okrutno ubijena u dve godine.
A Betsi mi je bila mnogo više od partnera.
Kako je to moglo da se dogodi? Šta je to značilo?
Videh Betsino sitno telo opruženo na parketu i ohladih se. Šaka mi nagonski, nekontrolisano polete k licu.
Ubica ju je skinuo, a spavaćice nigde u sobi nije bilo. Donji deo tela joj je bio obliven krvlju.
Koristio je nož. Njime je kaznio Betsi. Očajnički sam želeo da je pokrijem, ali nisam mogao.
Betsine smeđe oči su piljile pravo u mene, ali ništa nisu videle. Setih se kako sam joj ljubio oči i ono slatko lice. Setih se Betsinog smeha, zvonkog i muzikalnog. Dugo sam tako stajao i žalio za Betsi, tužio beskrajno za njom. Poželeo sam da se okrenem, ali nisam. Nisam mogao tek tako da je ostavim.
Dok sam stajao u spavaćoj sobi i trudio se da bilo šta povežem o Betsinom ubistvu, u džepu jakne mi je zazvonio mobilni telefon. Poskočio sam. Zgrabio sam ga, a onda zastao. Nisam želeo da se javim.
„Aleks Kros“, ipak progovorih u prijemnik. Začuh mehanički iskrivljen glas i presekoh se.
Sasvim nevoljno uzđrhtah.

„Znam ko si, pa čak znam i gde si. Kod sirote drage, iskasapljene Betsi. Osećaš li se pomalo kao marioneta, detektive? Trebalo bi da se tako osećaš", reče Veliki Mozak. „Jer ti to i jesi. Ti si, zapravo, moja omiljena marioneta.“
„Zašto si je ubio?“, upitah to čudovište. „Nisi morao to da uradiš.“
On se zasmeja onim mehaničkim smehom a meni se nakostrešiše malje na vratu.
„Trebalo bi ti to da prokljuviš. Ti si čuveni detektiv Aleks Kros. Imaš toliko recki za sve one velike, značajne slučajeve. Uhvatio si Garija Sonedžija, Kazanovu. Rešio si slučaj Džeka i Džil. Bože, baš represivno.“
Progovorih tihim glasom:
„Zašto me odmah ne napadneš? Recimo večeras? Kažeš da znaš gde sam.“ Veliki Mozak se opet zasmeja, tiho, gotovo jedva čujno.
,,A kako bi bilo da ti večeras ubijem babu i troje dece? Znam i oni gde su. Ostavio si svog partnera s njima, zar ne? Misliš da me on može zaustaviti? Džon Sampson nema nikakvih izgleda sa mnom.“
Prekinuh vezu pa istrčah iz kuće u Vudbridžu. Pozvah Sampsona u Vašingtonu, a on podiže slušalicu na drugo zvono.
,,Je li tu sve u redu?“, jedva izgovorih.
„Sve je kako treba, Alekse. Ovde nema frke. Ti mi, doduše, ne zvučiš najbolje. Šta ima? Šta se dogodilo?“
„Rekao je da kreće na tebe, Nanu i decu“, ispričah Džonu. „Veliki Mozak.“
„Ništa od toga, šećeru. Niko neće proći pored mene. Samo nek pokuša."
„Budi oprezan, Džone. Odmah se vraćam u Vašington. Molim te budi oprezan. On je lud. Nije samo ubio Betsi, već ju je i oskrnavio.“
Prekinuh razgovor sa Sampsonom i stuštih se ka svom starom poršeu. Pre nego što sam stigao do kola, mobilni telefon mi ponovo zazvoni.
,,Kros“, rekoh ne zastavši i trudeći se da održim telefon između brade i ramena. Opet je bio on. Manijakalno se smejao.
„Opusti se, doktore Krose. Čujem kako si se zaduvao. Večeras im neću ništa. Samo sam te zajebavao. Zabavljao se na tvoj račun. Trčiš li ti to? Samo trči, doktore Krose. Samo nećeš biti dovoljno brz. Ne možeš mi umaći. Tebe, u stvari, hoću. Ti si sledeći, doktore Krose.“

Deo I

UBISTVA U KALIFORNIJI

Glava 2



PORUČNIK VOJSKE SJEDINJENIH DRŽAVA Marta Vajat i njen mladić narednik Dejvis O’Hara kretali su se brzo jer se magla spustila kao sumporni oblak nad park Golden Gejt u San Francisku. Pri umirućem svetlu dana njih dvoje su izgledali privlačno, čak lepo.
Kad je čula zavijanje, Marta je pomislila da se neki pas otrgao u onom prelepom delu parka koji se pruža od Hejt-Ešberija do okeana. Čuo se dovoljno daleko iza njih da se nije brinula.
„Velipacni!", našali se Dejvis dok su trčali uz brdo odakle se pružao sjajan pogled na upečatljivi viseći most što spaja San Francisko i okrug Marin. ,,Velipacni“ beše izraz koji su njih dvoje koristili za sve što je natprosečne veličine - od mlaznjaka do seksualnog aparata i vrlo krupnog psa.
Ubrzo će gusta magla sasvim pokriti most i zaliv, ali pogled je i dalje bio veličanstven, bez premca, najlepši u San Francisku.
„Volim naše trčanje, ovaj divni most, zalazak sunca - sve redom“, reče Marta mirno i opušteno.
„Sad prekidamo s nazovipoezijom. Vreme je da ti isprašim to lepo oblikovano sportsko dupe, O’Hara.”
„Meni ovo zvuči kao jeftin ženski šovinizam“, zabrunda on ali s osmehom, pokazujući najbelje zube koje je ikad videla i preko kojih je prešla jezikom.
Marta ubrza korak. Na univerzitetu Peperdin bila je zvezda kros-kantrija, a i dalje je bila u sjajnoj formi.
„To mi zvuči kao početak pomirljivog luzerskog govora“, reče ona. ,,To ćemo još videti. Ko izgubi plaća u Ebiju“
„Već osećam ukus dos ekisa. Mmmm-mmm, divota.“ Najednom veseli razgovor dvoje džogera prekide mnogo glasnije zavijanje. Uz to i bliže.
Učini im se nemogućim da je pas tako brzo prešao toliku razdaljinu. Možda su se u tom kraju otrgla dva velipacna.
,,Da nema mačaka u parku?“, upita Dejvis. „Mislim na mačje rođake pume.“
,,Ne. Naravno da ih nema. Osvesti se, druže. U San Francisku smo, a ne usred Montane.“ Marta odmahnu glavom. S njene kratko podšišane kestenjaste kose poleteše kapljice znoja. Tad joj se učini da čuje korake. Džoger i veliki pas? „Hajde da izađemo iz šume, važi?“, predloži Dejvis.
,,Uz tebe sam. Vidiš da ti stalno protivrečim. Ko poslednji stigne do parkinga, ostavlja kosti psu.“
„Nije smešno, poručniče Marta. Izem ti vic. Ovo postaje prilično jezivo.“
,,Ne znam ništa o divljim mačkama u ovoj oblasti, ali mi se učinilo da sam videla cica-macu.“ Začu se još jedan glasan urlik - sasvim blizu. Odmah iza njih dvoje. Kao da se brzo primiče.

“ Ajde! Idemo.Potpraši pete”, reče Marta Vajat. Sad se već pomalo plašila pa je trčala najbrže što je mogla, a to je zaista brzo.
Još jedan sablasni urlik zapara sve gušću maglu.

Glava 3



PORUČNIK MARTA VAJAT je zaista ubrzala. Rastojanje između nje i Dejvisa se povećalo. Triatlone je istrčavala iz puke zabave. On je radio za stolom, mada je, sam bog zna, bio zaista zgodan knjigovođa.
„Ajde, ajde. Drži se mene, Dejvise. Ne zaostaj“, doviknu mu preko ramena.
Njen mladić joj ne odgovori. E pa to znači da su konačno završili s raspravama o tome ko je u boljoj kondiciji i ko je pravi sportski tip. Marta je, naravno, to oduvek znala.
Novi urlik i teški koraci što gnječe lišće sad se još približiše. Sustizali su je. Ali šta ju je to sustizalo?
„Marta! Nešto je iza mene. O bože! Beži! Beži, Marta!“, povika Dejvis. „Nestani odavde!“
Nju ispuni nalet adrenalina. Isturi glavu ispred tela kao da pokušava da prođe kroz nevidljivu liniju cilja. Ruke i noge je pokretala kao žive klipove. Težinu je prenela napred, onako kako to rade dobri trkači.
Iza sebe je začula nove krike. Osvrnula se - no više nije videla Dejvisa. Krici su bili tako strašni da umalo nije stala. Nešto gadno je napalo Dejvisa. Marta pomisli da treba da nađe pomoć. Policiju. Bilo koga.
Vriska njenog momka odzvanjala joj je u ušima pa je trčala obuzeta panikom, nesvesna kuda ide. Saplela se o kamen pa se skotrljala niz strmo brdo. Udarila je o stablo niskog drveta, koje ju je zaustavilo u padu.
Ošamućena, uspela je da se podigne. Gospode, čini joj se da je slomila desnu ruku.
Pridržavajući je levicom, potrčala je nespretno posrćući.
Stigla je do asfaltiranih puteva što su vijugali parkom. Dejvisovi krici se više nisu čuli. Šta li mu se dogodilo? Mora naći pomoć.
Ugleda farove koji su joj se primicali pa istrča nasred puta. Stala je raširenih nogu nad dvostrukom punom linijom, osećajući se kao ludak. Zaboga, ovo je San Francisko.
„Molim vas stanite, molim vas stanite! Hej! Hej! Hej!“ Razmaha se zdravom rukom i povika koliko je grlo nosi. „Stoj! Treba mi pomoć!“
Beli kombi se ustremi pravo na nju, ali onda - hvala bogu - stade. Dva muškarca iskočiše i pritrčaše joj. Oni će joj pomoći. Na haubi kombija bio je iscrtan crveni krst.
,,Pomozite“, reče Marta. „Momak mi je povređen."
Tad se desi nešto još gore. Jedan od njih je udari pesnicom. I pre nego što je shvatila šta ju je snašlo, Marta se sruči na zemlju. Bradom udari o asfalt pa joj glava odskoči kao mokra lopta. Snažni udarac ju je gotovo onesvestio.

Onda podiže pogled i pokuša da razbistri vid, no zažali zbog toga. U nju su zurile blistave crvene oči. Pred njom se razjapi čeljust. Stravične vilice. U životu nije videla takve zube. Behu nalik naoštrenim noževima. A sekutići ogromni.
Oseti kako je grizu za obraze, pa za vrat. Kako je ovo moguće? Zubi su je komadali a Marta je vrištala dok nije promukla. Koprcala se, izvijaia i šutirala napadače, ali uzalud. Bili su neverovatno snažni. Obojica su režali.
,,Ekstaza“, prošaputa jedan od njih Marti uz uvo. „Zar nije divno? Prava si srećnica. Odabrana si među svim ovim lepim ljudima iz San Franciska. Ti i Dejvis.“

Glava 4



U VAŠINGTONU JE OSVANULO savršeno, vedro jutro - pa, gotovo savršeno. Na mobilni telefon me je pozvao Veliki Mozak: „Halo, Alekse. Jesam li ti nedostajao? Ti meni jesi, partneru“
Već više od nedelju dana taj skot me svakog jutra zove i govori nepristojnosti i pretnje. Katkad me samo nekoliko minuta psuje, a tog jutra je za promenu zvučao kulturno.
„Šta planiraš danas? Nešto krupno?“, upita me.
Zapravo sam i imao plan - nameravao sam njega da uhvatim. Već sam bio na putu, u kombiju FBI-ja. Pratili smo mu poziv i očekivali da ubrzo dođemo do tačnog mesta odakle zove. FBI je izdejstvovao sudski nalog, pa je telefonska kompanija učestvovala u ,,hvatanju” poziva. Sedeo sam u zadnjem delu kombija koji je jurio. Sa mnom su bila još tri agenta Biroa i moj partner Džon Sampson. Krenuli smo od moje kuće u Petoj ulici istog trena kad me je pozvao, a sad smo išli na sever putem 1-
395. Imao sam zaduženje da ga držim na vezi dok tehničari ne uđu u trag pozivu.
„Pričaj mi o Betsi Kavalijere. Zašto si nju izabrao umesto mene?“, upitah ga.
„0, ona je mnogo, mnogo lepša“, reče Veliki Mozak. ,,Jebozovnija“
Jedan agent-tehničar je u pozadini nešto pričao. Pokušah da pratim i jednog i drugog. Agent reče:
„Stvarno mu odgovara to ime. Možemo da mu uhvatimo poziv i trebalo bi da mu odmah uđemo u trag. Samo, iz nekog razloga, to nam ne uspeva.“
„Dođavola, zašto?“, upita Sampson i pomeri se ka agentima.
„Ne znam tačno. Hvatamo više lokacija, a i one se sve vreme menjaju. Možda govori s mobilnog u kolima. Teško je uhvatiti mobilni telefon.“
Primetih da idemo ka izlazu za Ulicu D. Zatim se uputismo tunelom u Trećoj ulici. Gde li je to

on?


,,Je li sve u redu, Alekse? Čini mi se da si malko rastresen“, reče Veliki Mozak.
„Nisam, slušam te. Partneru. Uživam u našem jutarnjem ćaskanju.“
,,Ne shvatam zašto je ovo ovako vraški teško“, požali se tehničar FBI-ja. Zato što je on Veliki Mozak, poželeh da mu dreknem.
S desne strane ugledah vašingtonski Kongresni centar. Kombi je zaista grabio brzinom od

devedeset-sto na sat po gradskim ulicama.
Prođosmo hotel Renesans. Odakle, dođavola, Veliki Mozak zove?
„Mislim da ga imamo. Sasvim smo blizu“, uzbudeno reče mladi agent.
Kombi FBI-ja se zaustavi i iznenada u njemu nastade metež. Sampson i ja izvukosmo pištolje.
Imamo ga. Bilo mi je prosto neverovatno.

Zatim svi zagrajaše i raspsovaše se. Pogledah napolje da vidim zašto. S gađenjem zavrteh glavom.
„Gospode bože, da li je ovo moguće?“, zaurla Sampson i tresnu pesnicom o zid kombija. Bili smo na Aveniji Pensilvanija 935, pred Zgradom Dž. Edgara Huvera, pred sedištem FBI-ja.
„Šta je sad ovo?“, upitah nadležnog agenta. „Gde je kog davola?“
„Sranje, signal nam opet luta. Izlazi iz Vašingtona. Dobro, sad je opet u gradu. Bože, signal je upravo izleteo iz zemlje.“
„Zbogom, Alekse. Bar zasada. Kao što sam ti već rekao, ti si sledeći”, saopšti mi Veliki Mozak pa prekinu vezu.

Glava 5



OSTATAK DANA MI SE odužio, bio je naporan i depresivan. Trebalo mi je da se udaljim od Velikog Mozga.
Ne znam otkud, kada, ni kako sam uspeo, no te večeri sam se dogovorio za sastanak. Trebalo je da se nađem s advokaticom tužilaštva, ovde u Vašingtonu. Elizabet Mur je bila opako duhovita i simpatično bezobzirna, krupna žena sa zaista slatkim osmehom zbog kog sam se i sam smeškao. Večerali smo Kod Marsela u Fogi Botomu, što je dobro mesto za ovakve sastanke. Kuhinja je francuska, s primesama flamanske. Veče nije moglo biti prijatnije. Tako sam barem ja mislio, a rekao bih i da bi se Elizabet s tim složila.
Pošto je konobar otišao da donese naručeni desert i kafu, Elizabet mi lako dotače šaku. Sto nam beše osvetljen običnom svečom u kristalnom svećnjaku.
,,U redu, Alekse. Prošli smo sve preliminarne faze. Uživala sam u njima“, reče. „Nego u čemu je štos? Mora biti nečeg. Mora biti. Svi poželjni već su zauzeti. Znam to iz iskustva. I zašto onda još igraš te igrice izlazaka na sastanke?“
Shvatih šta tačno Elizabet misli, ali sam se pretvarao da sam pomalo zbunjen.
„Štos?“, slegnuh ramenima pa se konačno nasmeših. Ona se glasno nasmeja. „Koliko imaš godina - trideset devet, četrdeset?“
„Četrdeset dve, hvala na komplimentu“, rekoh.
„Prošao si sve probe na koje sam mogla da te stavim...“
„Kakve probe?“
,,Na primer, izbor sjajnog mesta za večeru. Romantičnog, ali ne preterano. Na primer, to što si stigao na vreme po mene. Na primer, to što slušaš kad pričam o onom što mene zanima. Na primer, što si vrlo lep - mada meni to nije presudno. Da, tačno.“
,,A volim i decu i ne bih mario da ih imam još“, dodadoh. „Pročitao sam sve romane Toni Morison. Pristojno se snalazim s vodovodnim instalacijama. Kad moram, umem i da kuvam.“
,,U čemu je štos?“, ponovo upita ona. ,,No pustimo to.“ Konobar se vrati s kafom i desertom, a dok je on sipao vrelu kafu Elizabeti, za pojasom mi se začu biper.
O bože. Uhvaćen!
Pogledah je preko stola - i trepnuh. Zaista sam prvi trepnuo.
,,Ne smeta ti da se javim? Važno je. Prepoznajem broj - FBI u Kvantiku. Neču dugo. Odmah se vraćam.“
Odoh do hodnika pred toaletom i pozvah sa svog mobilnog telefona Kajla Krega u Virdžiniji.

Kajl mi je već godinaina prijatelj, ali otkad sam postao veza Biroa s vašingtonskom policijom, već sam ga isuviše često viđao. Uporno me je uvlačio u najgadnije slučajeve ubistava sa FBI-jevog spiska. Njegovi pozivi su mi postali mrski. Šta li se sad dogodilo?
Kajl je znao ko ga zove. Nije se čak potrudio ni da mi kaže zdravo.
„Alekse, sećaš li se slučaja na kom smo ti i ja radili pre oko četrnaest meseci? Odbegla devojčica nađena obešena o neonku u hotelskoj sobi. Patriša Kameron? U San Francisku su se dogodila dva ubistva slična tom. Sinoć u parku Golden Gejt. Vrlo gadan prizor - najgori za koji sam čuo u poslednje vreme.“
„Kajle, na večeri sam s privlačnom, veoma finom i zanimljivom ženom. Sutra ćemo razgovarati. ja ću tebe pozvati. Večeras nisam na dužnosti.“
Kajl se zasmeja. Katkad ga zabavljam.
„Nana mi je već rekla. Na sastanku si s advokaticom, zar ne? Slušaj ovaj vic. Đavo sretne advokata. Kaže mu kako može učiniti da ovaj postane viši partner, ali advokat mora da mu da svoju dušu i duše svih članova porodice. Advokat se zagleda u đavola i pita: ’Šta ja imam od toga?’“ Pošto je ispričao vic, Kajl mi je izložio i više nego što sam želeo da čujem od podudarnih pojedinosti između tih groznih ubistava u San Francisku i onog u Vašingtonu. Sećam se žrtve Patriše Kameron. Još joj pamtim lice. Stresoh se da ga uklonim.
Kad je završio, a Kajl ume da bude podroban mada pomalo i preopširan, vratio sam se za sto gde je sedela Elizabet.
Ona mi se žalosno osmehnu i zavrte glavom.
„Mislim da sam upravo shvatila u čemu je štos“, reče.
Naterah se da se nasmejem, mada mi je stomak već bio vezan u čvor.
„Veruj mi da nije tako strašno kao što izgleda.“ Mnogo je gore, Elizabet.

Glava 6



SLEDEĆEG JUTRA na putu za aerodrom ostavio sam decu kod škole. Dženi ima osam godina, Dejmon je nedavno napunio deset. Zaista su dobra deca, ali su ipak deca. Pružiš im mali prst, oni traže celu šaku, pa i ruku. Neko, ne sećam se ko, reče kako „američka deca pate od previše majke i premalo oca“. S mojom decom je sasvim suprotno.
„Mogla bih da se naviknem na ovo“, reče Dženi kad stadosmo pred školom Sodžerner Trus. S diska je nežno pevala Helen Folašade Adu - Šade. Vrlo lepo.
,,Ne navikavaj se. Od naše kuće do škole ima pet blokova. Kad sam ja bio mali u Severnoj Karolini, do škole sam išao sedam i po kilometara, bosonog kroz polja duvana.“
Deca se zasmejaše, a s njima i ja. Obično mi je lepo s njima i često ih snimam video-kamerom. Biće to lepi filmčići kad njih dvoje budu tinejdžeri. Osim toga, bojim se da jednog dana ne dobijem bolest NSN - ničeg se ne sećam. Ima takvih slučajeva.
,,U subotu imam veliki koncert“, podseti me Dejmon. Već drugu godinu peva u Horu vašingtonskih dečaka i zaista mu ide dobro. Postaće novi Luter Vendros, možda i Al Grin, a moguće da će jednostavno biti Dejmon Kros.
„Dejmone, vraćam se kući do subote. Veruj mi, ni za šta ne bih propustio tvoj koncert.“
„Dosad si ih već dosta propustio“, reče on. Ovo me duboko kosnu.
,,To sam bio stari ja. Ovo je novi i poboljšani Aleks. Osim toga, bio sam na nekoliko koncerata.“
„Baš si smešan, tata“, reče Dženi i zasmeja se. Oboje su tako pametni, a i pravi pametnjakovići.
„Stići ću za Dejmonov koncert“, obećah im. „Pomozite babi u kući. Znate da ima skoro sto godina.“
Dženi prevrnu očima.
„Nana je mlada osamdeset godina, bar tako sama kaže. Obožava da kuva, pere sudove i čisti za nama“, reče oponašajući Nanino opako cerekanje. „Stvarno je tako.“
,,Do subote. Jedva čekam“, rekoh Dejmonu. Bila je to sušta istina. Hor dečaka je vašingtonsko skriveno blago. Oduševljen sam što je Dejmon toliko dobar da peva s njima, a još više što on uživa u tome.
,,Poljupci“, podsetih ih. „Zagrljaji."
Dejmon i Dženi zaječaše, ali se nagnuše k meni, a ja se upitah koliko će još pristajati da mi priđu, zagrle me i cmoknu u obraz. Zato sam grabio sve što sam još mogao. Kad ste s decom, treba to da iskoristite.
„Volim vas“, rekoh pre nego što ih pustih da krenu ka školi. „Kako se kaže?“
„I mi tebe volimo“, uglas zapevaše Dejmon i Dženi. „Zato te i puštamo da nas blamiraš ispred

škole pred društvom“, dodade Dženi pa mi se isplazi.
„Ovo ti je zaista poslednja vožnja do škole“, pripretih joj. Zatim se i ja njoj isplazih pre nego što su se okrenuli i otrčali ka drugovima i drugaricama. Za moj ukus prebrzo rastu.

Glava 7



S AERODROMA SAM POZVAO Kajla Krega i on mi je saopštio kako njegova elitna ekipa iz Kvantika proverava slična ubistva i napade s ujedanjem počinjene od jednog do drugog okeana. Ispričao mi je kako je uveren da je slučaj važan jednako koliko je grozan. Zapitah se šta još zna. Obično je znao znatno više nego što je pričao.
„Rano si ustao, Kajle, i dosta si poradio. Ovaj slučaj te je sasvim zaokupio. Otkud to?“
„Naravno da me je zaokupio. Sasvim je jedinstven. Dosad nisam video ništa ni nalik ovome. AKO stigne, na aerodromu će te čekati inspektorka Džemila Hjuz. Ona vodi ovaj slučaj, a trebalo bi i da je stručna. U odeljenju za krvne delikte San Franciska rade samo dve žene, tako da je verovatno prilično dobra.“
U avionu iz Vašingtona dvaput sam pročitao faksove koje sam tog jutra dobio o jezivim ubistvima u parku Golden Gejt. Inspektorka Hjuz je sačinila precizne i detaljne preliminarne beleške s mesta zločina, ali moj najupečatljiviji utisak bilo je stezanje u stomaku.
Na osnovu njenih beležaka sačinio sam svoje: to mi je nekakav podsetnik koji koristim u svakom slučaju na kojem radim.
Žrtve, muškarac i žena, nađene u 3.20 ujutro u parku Golden Gejt u San Francisku. Zašto tamo?
Ako je moguće, obići park.
Žrtve obešene o stopala za hrast. Čemu vešanje? Da se ocedi krv? Čemu ceđenje krvi? Obred pročišćenja? Duhovnog pročišćenja?
Tela naga i oblivena krvlju. Čemu naga? Erotski? Seksualni zločini? Ili samo surovi? Iz nekog razloga su ostavljeni da ih svet vidi?
Noge, ruke i grudi muške žrtve potpuno su iskidane - žrtva kao da je izujedana. Zapravo uzrok smrti i jesu ujedi!!!
Žena ujedena - ne tako gadno. Uz to je isečena oštrim predmetom. Umrla od gubitka krvi IV stepena: ženaje izgubila preko 40% krvi.
Sitne crvene tačkice na nožnim zglobovima na mestu gde su žrtve vezane da bi bile obešene.
Medicinski istražitelj ih naziva petehije.
Otisci zuba na muškarcu govore da je životinja bila krupna. Da li je to uopšte moguće? Otkud životinja da napadne džogera u parku velikog grada? U najmanju ruku zvuči nestvarno.
Na nogama i stomaku muške žrtve bela materija. Moguće semena tečnost. Kakvu igru igraju ubice? Sado-erotsku?
Sećam se onog povezanog slučaja iz Vašingtona. Kako ga se ne bih sećao.
Šesnaestogodišnja devojka odbegla iz Orlanda na Floridi nađena je mrtva i ozbiljno unakažena u hotelskoj sobi u centru grada. Zvala se Patriša Don Kameron. Sličnosti sa kalifornijskim ubistvima su

upadljive i ne mogu se prenebregnuti. Devojka iz Vašingtona je pretrpela gadne ujede po čitavom telu. Obešena je o stopala za neonku na tavanici hotelske sobe.
Telo joj je nađeno kad je neonka na kraju pala i glasno se smrskala. Patriša Kameron je umrla od gubitka krvi, još jedan IV stepen. Izgubila je blizu 70 procenata krvi.
Prvo pitanje je očigledno. Kome je trebala tolika krv?

Glava 8



JOŠ SAM RAZMIŠLJAO o čudnim, groznim ujedima i svoj toj krvi kad sam iz aviona izašao na zakrčeni međunarodni aerodrom San Franciska. Obazreo sam se tražeći inspektorku Džemilu Hjuz. Načuo sam da je ona privlačna crnkinja.
Primetih kako neki poslovni čovek blizu izlaza čita Egzaminer. Na prvoj stranici se video naslov ispisan krupnim upadljivim slovima:
UŽAS U PARKU GOLDEN GEJT, DVOJE UBIJENO.
Ne spazih nikoga ko bi me čekao, pa potražih table što upućuju na javni prevoz. Uza se sam imao samo ručni prtljag; ionako sam obećao da ću se vratiti do subote i biti kod kuće za Dejmonov koncert. Odredio sam šta mi je važno i nameravao da odsad održavam obećanja. Ovoga mi krsta
Kad se udaljih od izlaza, priđe mi jedna žena.
„Izvinite, jeste li vi detektiv Kros?“
Primetio sam je neposredno pre nego što mi se obratila. Na sebi je imala farmerke i crni kožni mantil preko svetloplave majice. Tek onda joj primetih izdajnički pojas za futrolu pištolja pod mantilom. Verovatno je imala trideset i koju godinu, lepo je izgledala, trezveno, prijatno za detektiva zaduženog za krvne delikte, koji su obično pomalo grubijani.
„Inspektorka Hjuz?“, upitah.
,,Džemila.“ Pruži mi ruku i nasmeši se kad se rukovasmo. Imala je i lep osmeh. „Drago mi je što te upoznajem, detektive. Obično odbijam svaku zamisao koja potiče od FBI-ja, ali bije te dobar glas. Uz to je ono ubistvo u Vašingtonu strašno slično, zar ne? E pa - dobro došao u San Francisko.“
„Bolje te našao.“ Uzvratih joj osmeh i stisnuh ruku. Njen stisak je bio snažan, ali ne preterano.
„Baš sam razmišljao o tom ubistvu u Vašingtonu“, rekoh joj. „Sve mi se vratilo kad sam pročitao tvoje beleške s mesta zločina. Ništa nismo uspeli da uradimo povodom ubistva Patriše Kameron. Možeš to da dodaš u dosije s mojom takozvanom reputacijom.“
Džemila Hjuz se opet osmehnu. Iskreno. Nimalo preterano, kao što uostalom kod nje i nije bilo ničeg preteranog. Nije baš ličila na detektiva za krvne delikte, što je verovatno dobro. Uopšte mi se činila prenormalnom za policajca.
„Trebalo bi da požurimo. Pozvala sam veterinara zubnog specijalistu da se nađe s nama u gradskoj mrtvačnici. On je dobar prijatelj s medicinskim istražiteljem. Kako ti se dopada moj izbor prikazivanja znamenitosti San Franciska?“
Zavrteh glavom i iskezih se.
„Zapravo, baš to sam i došao da vidim. Mislim da sam o tom mestu čitao u turističkom vodiču.
Kad si u San Francisku, ne propusti priliku da vidiš mrtvačnicu.“
„Nema je u turističkim vodičima", odvrati Džemila, „ali bi trebalo da je stave. Zanimljivija je

od vožnje tramvajem.“

Glava 9



NEPUNIH PEDESET MINUTA KASNIJE Džemila Hjuz i ja smo stigli u mrtvačnicu čuvene Palate pravde San Franciska. Našli smo se s medicinskim istražiteljem Volterom Lijem i zubnim stručnjakom doktorom Pengom.
Doktor Alen Peng je natenane pregledao oba tela pre nego što nam se obratio. Ranije je proučio fotografije izgrizenih oblasti snimljene na mestu zločina. Bio je to sitan čovek, sasvim čelav, s naočarima vrlo debelog crnog okvira. Dok je on radio, udubljen u pregled, u jednom trenutku spazih kako inspektorka Hjuz namiguje medicinskom istražitelju. Izgleda da im je doktor Peng bio pomalo neobičan. A bio je i meni, mada je svoj posao radio očigledno podrobno i ozbiljno.
„Dobro, dobro. Spreman sam da vam izložim prirodu ujeda.“ Konačno se okrenuo k nama i objavio nam to.
„Voltere, čujem da pravite odlivke ozleda od ujeda?“
„Da, uzeli smo otiske uobičajenim prahom. Odlivci će biti gotovi za dan-dva. Naravno, pokupili smo pljuvačku."
,,Pa dobro. Valjda tako treba. Spreman sam da vam iznesem svoj stav, svoje stručno mišljenje.“
„Sjajno, Alene“, reče Li blagim, svečanim glasom. Na sebi je imao beli mantil s rečju ,,Zmaj“ izvezenom na džepu. Bio je visok, verovatno metar i osamdeset šest, i težak bar sto deset kilograma. Držanje mu je bilo samouvereno. „Doktor Peng mi je prijatelj, a njegove usluge sam i ranije koristio“, objasni mi Li. ,,On je zubni stručnjak u medicinskom centru za životinje na Berkliju. Alen je među najboljima na svetu pa imamo sreće što nam pomaže u ovom slučaju.“
„Hvala vam na vremenu, doktore Peng“, reče inspektorka Hjuz. „Sjajno je od vas što nam pomažete.“
„Hvala vam.“ I sam se pridružih horu ushićenog zahvaljivanja.
„Nema na čemu“, odgovori nam on. „Nisam sasvim siguran odakle da počnem, sem da kažem kako su mi ova dva ubistva veoma zanimljiva. Muškarac je gadno izujedan i relativno sam ubeđen da je napadač, ovaj, da je to bio tigar. Ujedi na ženi potiču od dva ljudska bića. Kao da su Ijudi i divlja mačka trčali zajedno. Nalik čoporu. Izuzetno neobično. I nastrano, najblaže rečeno.“
„Tigar?“, reče Džemila, izrazivši nevericu koju smo svi osećali. „Jeste li sigurni? Doktore Peng, to mi se ne čini moguće.“
,,Alene“, reče Volter Li, „molim te objasni nam.“
„Kao što vam je poznato, ljudi su heterodonti, to jest, imaju zube različite veličine i oblika, kojima se služe u različite svrhe. Najvažniji su nam očnjaci, smešteni između bočnih sekutića i prvih pretkutnjaka na obe strane vilice. Očnjacima kidamo hranu.“
Volter Li klimnu glavom i doktor Peng produži. Dotle se obraćao isključivo medicinskom

istražitelju. Uhvatih Džemilin pogled i ona mi namignu. Dopalo mi se što ima smisia za humor.
Doktor Peng kao da se izgubio u svom svetu. „Za razliku od ljudi, neke životinje su homodonti. Zubi su im iste veličine i oblika, i u suštini obavljaju istu funkciju. Međutim, to nije slučaj kod divljih mačaka, naročito ne kod tigrova. Tigrovi imaju zube prilagođene njihovim navikama u ishrani. Svaka vilica ima po šest šiljatih sekutića, dva vrlo oštra, povijena očnjaka i kutnjake koji su evoluirali u sečiva.“
,,Je li to važno za ova ubistva?“, upita Džemila Hjuz doktora Penga. Ja sam hteo nešto slično da upitam.
Niski čovek oduševljeno zaklima glavom.
,,Pa naravno. Svakako. Tigrova vilica je izuzetno snažna, sposobna da pri stisku smrska kost. Vilica se kreće samo gore-dole, a ne i u stranu. To znači da tigar može samo da kida i mrvi hranu, a ne da je žvaće ili gnječi.“ Sve ovo je prikazao na svojoj vilici i zubima.
Progutah pljuvačku i zavrteh glavom. Tigar je učestvovao u ubistvima? Kako je to moguće? Doktor Peng ućuta, pa snažno počeša teme. Zatim reče:
„Mene zbunjuje to što je neko naredio tigru da ostavi plen pošto je ovaj već napao - a tigar je poslušao. Da nije, pojeo bi plen.“
„Prosto neverovatno“, izjavi medicinski istražitelj pa potapša doktora Penga po leđima. Onda pogleda Džemilu i mene. „Kako se ono kaže - ’Uhvati tigra ako možeš’? U San Francisku neće biti teško naći tigra.“

Glava 10



VELIKI BELI MUŽJAK TIGRA je šištao, prigušeno i pitomo pištao. Taj zvuk je dopirao iz dubine njegovog širokog vrata. Bio je gotovo nezemaljski. S obližnjeg čempresa ptice prhnuše. Sitne životinje se razbežaše najbrže što su mogle.
Tigar je bio dug dva i po metra, mišićav i težak preko dvesta šezdeset kilograma. U normalnim okolnostima, plen bi mu bile svinje i prasići, jeleni, antilope, azijski bivoli. U Kaliforniji pak okolnosti nisu normalne. Doduše, ima mnogo ljudi.
Mačka je hitro napala, pokrećući ono savitljivo, moćno telo bez ikakvog napora. Plavi mladić nije ni pokušao da se odupre.
Tigar je razjapio ogromne čeljusti pa ih sklopio oko mladićeve glave. Vilice su mu dovoljno snažne da zdrobe kosti.
Mladić zaurla:
„Stoj! Stoj! Stoj!“ Neverovatno, ali tigar stade. Tek tako. Na zapovest.
„Pobedio si.“ Plavi mladić se nasmeja i potapša tigra, koji mu pusti glavu.
Tad se mladić naglo okrenu ulevo. Kretnje mu behu gotovo jednako hitre i lake kao mačje. Sad se mladić baci. Napade tigru osetljivi beiičast trbuh i zagrize mu meso. „Moj si, velika bebo! Izgubio si. I dalje si moj ljubavni rob.”
Vilijem Aleksander stajao je malo dalje i posmatrao mladeg brata s pomešanim osećanjima znatiželje i divljenja. Majkl je bio prelep čovek-dete, neverovatno graciozan i sportski graden, nestvarno snažan. Na sebi je imao crnu majicu sa džepom i svetloplavi šorts. Već je izrastao metar i osamdeset osam i težio skoro osamdeset četiri kilograma. Bio je bez mane. Zapravo, obojica su bila bez mane.
Vilijem ode zagledan u daljinu, u bogata zelena brda. Uživao je tu. Lepota i osama, sloboda da čini šta mu je volja.
U sebi je bio veoma miran - tu veštinu je i dalje usavršavao.
Kad su on i Majkl bili mali, čitav ovaj kraj je bio komuna. Majka i otac su mu bili hipici, ljubitelji eksperimentisanja i slobode, teški narkomani. Dečake su učili kako je spoljni svet ne samo opasan već i naopak. Majka je učila Vilijema i Majkla kako je vođenje ljubavi sa svakim, pa čak i s njom, dobro ukoliko je obostrano željeno. Braća su spavala s majkom, pa i s ocem i mnogima iz komune. Njihovo poimanje lične slobode se izopačilo i na kraju ih koštalo dve godine u popravnom zavodu četvrtog stepena. Uhapšeni su zbog posedovanja droge, ali iza rešetaka su dopali zbog teškog napada. Osumnjičeni su i za mnogo ozbiljnije zločine, ali ti nisu bili dokazani.

Kad se Vilijem uputio ka podnožju brda, razmišljao je o pojmu nesputanog uma. Iz dana u dan za sobom je ostavljao teret prošlog života. Uskoro će se rešiti lažnog morala ili etike, svih onih usranih zapreka koje se uče u civilizovanom svetu.
Bližio se istini. Kao i Majkl. Vilijemu je bilo dvadeset godina. Majkl je imao samo sedamnaest.
Već pet godina zajedno ubijaju i sve su bolji u tome. Nepobedivi. Besmrtni.

Glava 11



TE VEČERI braća su lovila u varoši Mil Veli, u okrugu Marin. Ta oblast je prelepa, pobrežje puno visoke, zdrave zimzeleni i eukaliptusa. Kuća obložena sekvojom bila je možda stotinak metara pred njima uz strmu kamenitu padinu uz koju su se s lakoćom peli. Ciglena staza vodila je do dvokrilnih drvenih vrata.
„Treba da odemo na neko vreme“, reče Vilijem Majklu ne okrećući se k njemu. „Gospodar nam je dao zadatak. San Francisko je bio samo početak."
,,Odlično“, obradova se Majkl. „Ono što se tamo dogodilo veoma mi se dopalo. Ko su ljudi u onoj kitnjastoj kućerini gore?“
Vilijem slegnu ramenima.
„Jednostavno plen. Nisu niko.“ Majkl napući usne.
„Zašto mi ne kažeš ko su?“
„Gospodar je rekao da ne pričam i da ne povedem mačku.“ Majkl više ništa ne zapita. Bespogovorno je slušao Gospodara. Gospodar ti govori kako da razmišljaš, šta da osećaš i šta da radiš.
Gospodar nikome ne odgovara, iznad njega nema autoriteta. Gospodar prezire ispravan svet.
Ono pred njima je svakako ličilo na „ispravan svet“. Prostrana kuća sa svom pratećom raskoši: negovanim, svakodnevno zalivanim vrtovima, jezercem s koi šaranima, nekoliko nivoa terasa do kuće s više od dvanaest soba - za samo dvoje ljudi. Kako su samo neki ljudi odvratno razmetljivi!
Vilijem priđe pravo ulaznim vratima a Majkl za njim. Predvorje je imalo šest metara visoku tavanicu, smešni kristalni kandelabr, spiralno stepenište do nebesa.
Par zatekoše u kuhinji kako zajedno priprema zakasnelu večeru, kao dobrice kakvim su se predstavljali.
„Japiji u igri“, reče Vilijem i nasmeši se.
,,Au!“, uzviknu muškarac i podiže obe ruke. Imao je skoro metar i devedeset i bio je dobro građen. Ljuštio je povrće za sudoperom.
„Šta kog đavola vi radite ovde? Hajdemo napolje.“
,,Ti si advokat koji pravi nevolje“, reče Vilijem i pokaza na ženu. Ona je imala tridesetak godina, kratku plavu kosu, visoke jagodice i bila je vitka, s malim grudima. „Došli smo na večeru.“
,,I ja sam advokat“, reče muškarac umirujuće. „Mislim da vas dvojica niste pozvani. Ubeđen sam u to. Izlazite! Čujete li me? Hej, seronje, gubite se.“
„Ugrozila si Gospodara“, nastavi Vilijem obraćajući se ženi. „Zato je nas poslao ovamo.“

„Arture, pozvaću policiju“, konačno reče žena. Sad se već uznemirila; pod bluzom se videlo kako joj je se grudi dižu i spuštaju. U ruci joj se nađe mali mobilni telefon, a Vilijem se zapita da ga nije izvukla iz guzice. Ta misao ga nasmeja.
U trenu se stvori na njoj, a Majkl gotovo isto tako lako obori njenog muža. Braća su bila neverovatno brza i jaka, i bila su svesna toga.
Glasno su zarežala, ali to je bila samo taktika zastrašivanja.
,,U kući ima novca. Bože, nemojte nas povrediti", zakrešta muškarac skoro ženskim glasom.
„Nećemo mi vaš prljavi novac - ne treba nam. A nismo ni serijske ubice niti išta slično“, reče im Vilijem.
Zagrize primamljivi, ružičasti ženin vrat dok se ona batrgala pod njim - i tad ona prestade da se brani. Tek tako, postade njegova. Zagleda mu se u oči i izgubi svest. Niz obraz joj se skotrlja suza.
Vilijem ne diže više pogled dok se nije zasitio. ,,Mi smo vampiri“, na kraju prošaputa ubijenom paru.

Glava 12



DRUGOG DANA SVOG BORAVKA u San Francisku radio sam u maloj kancelariji uz sto Džemile Hjuz u Palati pravde. Bio sam na dva sastanka koja je održala povodom ubistava u parku Golden Gejt i vodila ih majstorski i vrlo stručno. Zaista vredno divljenja.
Međutim, sve u vezi s tim slučajem bilo je uvrnuto i izopačeno. Još nikom ništa nije bilo jasno, niko nije imao predstavu šta je posredi, bar koliko sam ja čuo. Znali smo samo da su ti ljudi ubijeni na stravičan način. A to se u poslednje vreme sve češće događa.
Oko podne mi je zazvonio mobilni telefon.
„Samo da ti se javim“, reče Veliki Mozak. „Kako je u San Francisku, Alekse? Lep grad. Hoćeš li u njemu ostaviti srce? Misliš li da je to lepo mesto za umiranje?
A šta je s inspektorkom Hjuz? Dopada li ti se? Zar nije zgodna? Baš tvoj tip. Hoćeš li kresnuti Džemilu? Samo požuri. Tempus fugit“ Prekinuo je vezu.
Ja sam se vratio poslu. Na nekoliko sati sam se izgubio u njemu. Čak sam pomalo i napredovao.
Oko četiri sata zurio sam kroz prozor u gradsku gužvu, u ljude koji odlaze s posla - zapravo prilično blagu gužvu - i razgovarao s Kajlom Kregom. On je još bio u Kvantiku, ali je duboko zaronio u ovaj slučaj.
Kajlu je položaj omogućavao da bira slučajeve za koje se lično vezivao, pa mi je kazao kako će se verovatno vezati i za ovaj. Opet ćemo raditi zajedno. Radovao sam se tome.
Krajičkom oka uhvatih pokret i videh kako Džemila prilazi mom stolu. Napola je navukla kožni mantil i mučila se s drugim rukavom. Nekud je krenula?
„Izvini za čas, Kajle“, rekoh u slušalicu.
„Moramo da idemo“, reče mi ona, ,,u San Luis Obispo. Tamo će ekshumirati jedno telo. Mislim da je povezano sa slučajem.“
Rekoh Kajlu da moram odmah da krenem. On mi požele srećan lov. Džemila i ja se spustismo liftom do garaže ispod Palate pravde. Što sam joj duže pratio rad, bio sam sve zadivljeniji, ne samo njenom inteligencijom već i oduševljenjem s kojim je radila. Mnogi detektivi ga posle nekoliko godina izgube. Ona očigledno nije. Hoćeš li kresnuti Džemilu? Samo požuri.
„Jesi li uvek ovako orna?“, upitah je kad sedosmo u njen plavi saab i uputismo se ka putu 101.
„Aha. Uglavnom“, reče ona. „Volim ovaj posao. Naporan je, ali najčešće i zanimljiv, pošten. Bez nasilja bih još i mogla.“
„Ovaj slučaj je sasvim poseban. Od vešanja me hvata jeza.“
Ona me pogleda. „Kad već pričamo o situacijama opasnim po život, bolje se veži. Čeka nas priličan put, a ja sam se nekad iz hobija trkala. Neka te ne zavara saab.“

Nije se šalila. Sudeći prema putokazima na drumu, do San Luis Obispa je bilo 352 kilometra.
Jaka kiša je veći deo puta dobovala po saabu. Pa ipak nas je ona donde dovezla do pola devet.
,,I to u jednom komadu.“ Klimnu mi glavom i namignu kad skrenusmo s autoputa na izlazu za San Luis Obispo.
Mesto je delovalo idilično, ali mi smo tamo otišli da iskopamo telo jedne mlade devojke.
Devojke koja je obešena i kojoj je isceđena krv.

Glava 13



SAN LUIS OBISPO je vrlo lep univerzitetski gradić, bar spolja gledano. Našli smo Ulicu smokava i pošli ka Ulici medveda, prošli nekoliko mesnih radnjica, ali i Starbaks, Barns i Nobl, Fajerstoun gril. Džemila mi je ispričala kako u San Luis Obispu uvek možeš da znaš koliko je sati prema mirisima: na primer, prema dimu roštilja posle podne u Močvarnoj ulici ili slasti žita i ječma uveče pred gradskom pivarom.
Našli smo se s detektivom Nensi Gudiz u policijskoj stanici u gradu. Ona je bila sitna, privlačna žena s lepim kalifornijskim tenom, vrlo predana istrazi na ovom slučaju. Ne samo što nas je pozvala radi ekshumacije već je imala i trag o ubistvima dvoje studenata s Kalifornijskog politehničkog fakulteta koja se na prvi pogled nisu činila povezanim s našim slučajem - no ko bi to znao? Kao i većina detektiva na krvnim deliktima u današnje vreme, i ona je bila prezauzeta.
„Dobili smo dozvolu da iskopamo telo“, reče nam Gudizova na putu do groblja. Najzad je kiša stala. Vazduh je bio topao zahvaljujući vetru Santa Ana.
„Nensi, šta nam možeš reći o ovom ubistvu? Baš si ti radila na tom slučaju, zar ne?“, upita je Džemila.
Detektivka klimnu glavom.
„Jesam. Mada je na njemu radio svaki detektiv u gradu. Bio je to vrlo tužan, velik slučaj. Meri Alisa Ričardson je išla u Katoličku gimnaziju u gradu. Otac joj je ovdašnji omiljeni lekar. Bila je dobro dete, pomalo divlje. Šta da vam kažem? Bila je dete. Imala je petnaest godina.“
„Šta misliš pod tim divlje dete?“, upitah detektivku Gudiz. Ona uzdahnu i mrdnu vilicom.
Primetih da je taj slučaj na nju ostavio traga.
„Mnogo je izostajala iz škole, katkad i po dva-tri dana nedeljno. Bila je bistra, ali su joj ocene bile grozne. Družila se s klincima koji su voleli da eksperimentišu - droga kao što je ekstazi, neobuzdane žurke, crna magija, opijanje, zabave do jutra. Možda pomalo i kokain. Meri Alisa je uhapšena samo jednom, ali je roditeljima zadala mnogo brige.“
Džemila je upita:
„Nensi, jesi li bila na mestu zločina?“ Primetih da se sve vreme prema drugom detektivu ophodi s velikim uvažavanjem. Ničim je ne ugrožava.
„Bila sam, nažalost. Zato sam se ovoliko trudila da dobijemo dozvolu za iskopavanje tela. Meri Alisa je umrla pre godinu i tri meseca, ali nikad, baš nikad neću zaboraviti kako sam je zatekla.“
Džemila i ja se pogledasmo. Dotad nismo čuli sve pojedinosti slučaja. Još smo se trudili da nadoknadimo zaostatke.
Gudizova nastavi:
„Bilo mi je sasvim jasno da je namerno ostavljena da je nademo. Telo su zapravo otkrili dvoje

klinaca s Politehničkog. Parkirali su se u podnožju gorja. To je omiljeno mesto za ljubakanje. Izašli su da se prošetaju po mesečini. Uverena sam da su imali košmare posle onoga što su videli. Meri Alisa je visila s drveta obešena o bose noge. Gola. Ubice su joj ostavile samo minđuše i mali safir u pupku. Nije bilo pljačke.“
„Šta joj je bilo s odećom?“, upitah.
„Našli smo odeću: široke pantalone sa džepovima, najke, majica sa slikom Pepersa. Koliko nam je poznato, nisu uzeli nikakve trofeje.“
Pogledah Džemilu iskosa.
„Ubica se uzda u svoje pamćenje. Ne trebaju mu, ili joj, trofeji. Tako barem izgleda. Nijedno ubistvo ne prati uobičajene obrasce serijskih ubistava.“
„Ne, ne prati. Slažem se sto posto. Znate li šta je skarifikacija?“, upita nas detektivka Gudiz. Klimnuh glavom.
„Nailazio sam na to“, rekoh. „Ožiljci, rane. Najčešće po nogama i rukama. Pokatkad na grudima i leđima. Izbegavaju lice zato što bi onda mogli da ih zaustave. Obično sami sebi nanose ozlede.“
,,Tačno“, reče detektiv Gudiz. „Meri Alisa se poslednjih nekoliko meseci ili sama sekla ili joj je to neko drugi radio. Na telu je imala preko sedamdeset pojedinačnih posekotina. Svugde sem po licu.“
Detektiv skrenu belim karavanom na šljunčani put, pa prođe kapiju od kovanog gvožđa.
„Stigli smo“, objavi Nensi Gudiz. „Hajde da obavimo to. Od groblja se unervozim. Mrsko mi je ono što ćemo uraditi. Rastužuje me.“
I mene je rastužilo.

Glava 14



JOŠ NISAM SREO relativno normalnog čoveka koji nije nervozan uveče na groblju. Sebe sam smatrao prilično normalnim, zato sam se i ja unervozio. Detektivka Gudiz je bila u pravu: ovo je vrlo žalostan posao, tragični kraj života mlade devojke.
U pozadini groblja talasalo se pobrežje planine Santa Lusije. Oko groba Meri Alise Ričardson več su stajala troja policijska kola iz San Luis Obispa. U blizini je bio parkiran i kombi medicinskog istražitelja. Uz sve to bila su tu i dva ulubljena kamioneta bez jasnih obeležja.
Četiri grobara su raskopavala grob pod svetlošću farova patrolnih kola. Zemlja je izgledala bogato i glinovito, puna glista. Kad su iskopali dovoljno duboku jamu, dovezen je bager da obavi najteži posao.
Posmatrači iz policije, uključujući i mene, nisu imali drugog posla do da nestrpljivo stoje uz grob. Pili smo kafu, razmenili tu i tamo neku reč, izvalili poneki crnjak, ali niko se nije smejao od srca.
Isključio sam mobilni telefon. Samo mi je trebalo da tu na Ijroblju čujem Velikog Mozga ili nekog drugog.
Oko jedan posle ponoči grobari su konačno otkrili poklopac pod kojim je bio kovčeg. Grlo mi se steglo, ali sam uporno gledao. Pored mene je stajala Džemila Hjuz. Drhturila je, ali se držala. Nensi Gudiz se povukla u svoj karavan. Pametna žena.
Gvozdenom polugom su odvalili poklopac. Začulo se .leprijatno ječanje, kao kad neko trpi jake bolove.
Rupa u zemlji je bila otprilike duboka metar i osamdeset, Iva i po metra duga i manje od metar i po široka.
Ni Džemila ni ja nismo progovorili. Sad nam je svaka pojedinost ekshumacije privlačila pažnju. Pod onom sablasnom svetlošću samo sam treptao. Disao sam neujednačeno agrlo me je pomalo grebalo.
Prisećao sam se fotografija Meri Alise s mesta zločina. Petnaestogodišnjakinja. Obešena o gležnjeve pola metra nad zemljom i tako ostavljena više sati. Gotovo joj je sva krv iscurila. Još jedna smrt s krvarenjem IV stepena. Gadno izujedana i izbodena.
Žrtva u Vašingtonu nije izbodena. Šta to znači? Čemu varijacije na temu ubistva? Šta su uradili sa svom tom krvi? Skoro da i nisam želeo da saznam odgovore na pitanja koja su mi bučala u glavi.
Pažljivo su obmotali iskrzane sive platnene trake oko sanJuka pa su ga konačno lagano izvukli iz zemlje.
Disao sam isprekidano. Najednom sam osetio grižu saveiti što sam tu. Pomislio sam kako ne bi trebalo da uznemiratamo sirotu devojku i u grobu. Ovo je svetogrde. Dovoljno jestradala.

„Znam, znam. Ovo je gadno. Isto i ja osećam“, reče mi Džemila krajičkom usana. Lako mi dotaknu lakat. „Moramo to da obavimo. Nemamo izbora. Moramo da otkrijemo jesu li ovo iste ubice.“
„Znam. Samo nekako se zbog toga ne osećam ništa bolje“, promrsih. „Osećam se prazno.“
„Sirota devojka. Sirota Meri Alisa, oprosti nam“, reče Džemila.
Direktor pogrebnog preduzeća, koji je pristao da nam se nađe, sad oprezno otvori kovčeg. Zatim se odmače kao da je video duha.
Priđoh da pogledam devojku. Samo što ne uzviknuh glasno, a Džemila šakom poklopi usta.
Dvojica grobara se prekrstiše i nisko spustiše glave.
Pred nama je bila Meri Alisa Ričardson. Na sebi je imala belu lepršavu haljinu i plavu kosu upletenu u uredne kike. Devojka je izgledala kao da je živa sahranjena. Telo joj uopšte nije podleglo raspadanju.
,,Za ovo postoji objašnjenje", reče nam direktor pogrebnog. „Ričardsonovi su mi prijatelji. Zamolili su me da učinim sve što je moguće da im što duže očuvam kćerkino telo. Kao da su znali da će neko još jednom videti njihovu devojčicu.
Telo položeno u grob može dostići različite stupnjeve raspadanja. Sve zavisi od sastojaka. Ja sam za balsamovanje koristio rastvor arsenika, onako kako smo radili u stara vremena. Rezultat upravo gledate.“
On zastade dok smo mi i dalje samo zurili.
„Ovako je Meri Alisa izgledala onog dana kad je sahranjena. To je sirota devojka koju su ubili i obesili.“

Glava 15



U SEDAM UJUTRO smo se vratili iz Sen Luis Obispa u San Francisko. Nije mi bilo jasno kako Džemila može da vozi, ali je to radila sasvim dobro. Na silu smo razgovarali skoro čitavim putem, samo da bismo ostali budni. Čak smo se malo i smejali. Bio sam smožden i jedva sam držao oči otvorene. Kad sam ih napokon zatvorio u hotelskoj sobi, video sam Meri Alisu Ričardson u kovčegu.
Inspektorka Hjuz je pila kafu za stolom kad sam u dva tog popodneva stigao u Palatu pravde. Izgledala je sveže i budno. Kao da nismo imali tešku noć. Činilo mi se da na svakom slučaju radi isto onako naporno kao i ja, možda i napornije. Nadao sam se da joj to neće škoditi.
„Spavaš li ti ikad?“, upitah je zastavši na tren kod nje. Oči mi privuče gomila na njenom stolu.
Pored papira primetih fotografiju nasmejanog muškarca prijatnog izgleda. Bilo mi je drago što je imala vremena za ljubav. To me navede da mislim o Kristini Džonson, koja je sad živela negde na zapadnoj obali. Na tren se osetih odbačeno.
Ljubav mog života? Više nije. Nažalost, više nije. Kristina je napustila Vašington i preselila se u Sijetl. Tamo joj se mnogo dopalo i opet predaje u školi.
Džemila slegnu ramenima.
„Probudila sam se oko podne i nisam mogla ponovo da zaspim. Možda sam preumorna. Medicinski istražitelj iz Luis Obispa kaže da će nam u toku dana poslati izveštaj. Nego slušaj ovo. Samo što sam dobila mejl iz Kvantika. U Kaliforniji i Nevadi je počinjeno osam ubistava sličnih onima u parku Golden Gejt. Nisu sve žrtve obešene. Međutim, sve su izujedane. Ti slučajevi potiču i od pre šest godina. Toliko se zasad zna. Sad istražuju i pre toga.“
,,U kojim gradovima?“, upitah je. Ona pogleda beleške.
,,U Sakramentu - našoj uvaženoj prestonici. U San Dijegu, Santa Kruzu, Las Vegasu, Lejk Tahou, San Hozeu, San Francisku, San Luis Obispu. Alekse, ovo je dozlaboga jezivo. Jedno jedino ovakvo ubistvo je dovoljno da ne spavam čitav mesec.“
,,Uz to i ubistvo u Vašingtonu“, rekoh. „Zatražiću od Biroa da proveri Istočnu obalu.“ Ona se sramežljivo nasmeši.
„Već sam to obavila. Rade na tome.“ Našalih se:
„Pa šta ćemo onda sad da radimo?“
„Šta pajkani uvek rade kad nešto čekaju? Jedu krofne i piju kafu“, reče i prevrnu tamnosmeđim očima. Bila je prirodno lepa i privlačna čak i posle jedva nekoliko sati sna.
Nas dvoje smo otišli na kasni doručak u Rim, odmah iza ugla. Razgovarali smo o slučaju, a zatim

sam se raspitivao o slučajevima koje je ona ranije rešavala. Džemila je bila puna samopouzdanja, ali i vrlo skromnakad priča o svojim dostignućima. To mi se dopalo kod nje. Uopšte nije bila puna sebe. Kad je pojela omlet na tostu, počela je nervozno da lupka prstom o sto. Imala je svoje tikove, skoro uvek je delovala napeto. Znao sam da opet misli na posao.
„Šta je bilo?", konačno je upitah. „Nisi mi sve rekla, zar ne?“ Ona klimnu glavom. „Pozvali su me s televizije KRON. Nameravaju da naprave emisiju o nekoliko ubistava u Kaliforniji.“
Namrštih se.
„Kako li su samo otkrili?“ Ona zavrte glavom.
,,Ko zna? Daću novinaru Egzaminera kog poznajem zeleno svetlo da prvi objavi priču.“
„Čekaj malo“, počeh. „Jesi li sigurna da treba?“
„Jesam. Verujem svom prijatelju. On će bar priču zasnovati na činjenicama. Sad mi pomozi da smislim ima li nečeg što želimo da ubice pročitaju u novinama. To je najmanje što moj prijatelj može da nam učini.“
Kad smo se vratili u Palatu pravde, dočekala nas je loša vest. Ubice su opet napale.

Glava 16



JOŠ JEDNO GADNO UBISTVO, još jedno vešanje. Zapravo dva vešanja.
Džemila i ja se razdvojismo čim stigosmo na mesto zločina u Mil Veliju. Posao smo obavljali različito, drugačijim tehnikama. Ipak sam verovao da ćemo nekako doći do istih zaključaka. Već sam video sve tragove - a svi su bili nepovoljni.
Dva tela su bila obešena naglavačke o držač za bakarne lonce. Mesto zločina: savremena kuhinja u prostranoj, vrlo skupoj kući. Don i Gavin Brodi su mi izgledali kao tridesetpetogodišnjaci. Kao i ostalim žrtvama, i njima je isceđen veći deo krvi.
Prva neobična činjenica: iako su Brodijevi bili nagi, ubice su im ostavile sav nakit. Oba roleksa, burme, verenički prsten s velikim dijamantom, minđuše - alke s bezbroj sitnih dijamanata. Ubice nije zanimao nakit ni novac, a možda su hteli upravo to i da nam stave do znanja.
A gde je odeća sa žrtava? Je li njome obrisana kuhinja, upijena krv? Da li su zato ubice ponele odeću?
Izgleda da su Brodijeve, uspešne advokate, prekinuli u spremanju jela. Ima li tu neke simbolike? Crnog humora? Je li to samo slučajna podudarnost ili su namerno napali ovaj par u vreme večere? Da pojedu bogate?
Nekoliko policajaca iz varoši i tehničara FBI-ja naguralo se s nama u kuhinju. Pretpostavio sam da je policija Mil Velija već narušila dokaze s mesta zločina. Namere su im bile dobre, ali verovatno dotad nikad nisu radili na važnom ubistvu. Primetio sam nekoliko prašnjavih otisaka stopa na kuhinjskom podu od prirodnog kamena. Sumnjao sam da su ih ostavile ubice, a verovatno nisu ni Brodijevi.
Džemila se probila kroz veliku kuhinju i došla do mene. Već je dovoljno toga videla. Vrtela je glavom i zaista nije morala da mi kaže šta misli. Mesna policija je svakako urnisala mesto zločina.
„Ovo je više nego čudno”, konačno mi prošaputa. ,,0ve ubice su pune mržnje. Nikad nisam videla ovako nešto. Gnev. A ti, Alekse?”
Pogledah Džemilu u oči, no ništa ne rekoh. Nažalost, video sam.

Glava 17



PRIČA S POJEDINOSTIMA o „goropadnim“ ubistvima na Zapadnoj obali zauzimala je naslovnu stranicu San Francisko Egzaminera. Grotlo pakla se otvorilo.
Vilijem i Majkl su te večeri ovaj izveštaj pratili na televiziji. Bili su zadovoljni sobom, mada su i očekivali da će vest biti brzo objavljena. U stvari, računali su na to. To je bio deo plana.
Oni su posebni. Tim odabran da obavi posao. Sad su započeli svoju misiju. Opet su bili u akciji.
Ručali su u restoranu u Vudlend Hilsu, severno od Los Anđelesa, odmah uz drum 1-5. Gosti u restoranu su ih primećivali. Kako i ne bi? Obojica su imali po metar i osamdeset pet, plave konjske repove, krupna mišićava tela i bili su obučeni u crno. Vilijem i Majkl su bili arhetipovi savremene muškosti: divlja životinja u kombinaciji s punopravnim princom.
Vest se na televiziji ponavljala. Ubistva su, naravno, bila glavna priča pa je senzacionalistički izveštaj trajao nekoliko minuta. Pred kamerama su intervjuisani preplašeni ljudi u Los Anđelesu, Las Vegasu, San Francisku i San Dijegu, a nisu imali ništa zanimljivo da kažu.
Majkl se namršti pa pogleda svog brata.
„Sve su pogrešno shvatili. Uglavnom pogrešno. Kakvi glupaci, kakve jebene tupadžije.“
Vilijem zagrize neukusni sendvič, pa se ponovo zagleda u ekran. „Novine i televizija uvek sve pogrešno objave, bratiću. Oni su samo deo šireg problema koji treba ispraviti. Kao one advokate u Mil Veliju. Jesi li pojeo?“
Majkl u jednom proždrljivom zalogaju proguta ostatak jedva pečenog čizburgera.
„Jesam, ali sam uz to i gladan. Treba mi prava hrana.“ Ucaklio je onim prelepim plavim očima. Vilijem se nasmeši i poljubi brata u obraz.
„Ajde onda. Za večeras imam dobar plan.“ Majkl zastade.
„Zar ne bi trebalo da budemo oprezniji? Traži nas policija, je l’ tako? Sad smo vrlo važni.“ Vilijem se i dalje smeškao. Uživao je u bratovljevoj naivnosti. Ona ga je zabavljala.
„Mi smo neverovatno važni. Najvažniji smo. Ajde, bratiću. Obojici je potrebna prava hrana. Zaslužujemo je. Osim toga, policija ne zna ko smo. Uvek imaj na umu sledeće: u policiji su sve same nestručne budale.“ Vilijem poveze njihov beli kombi do puta kojim su išli kroz Vudlend Hils dok nisu svratili u restoran. Bilo mu je žao što nisu mogli da povezu i svoju mačku, no ovaj put je bio dug. Zatim se parkirao pred jarko osvetljenim tržnim centrom pa proučio table s natpisima: Volmart, Denis, Stejpls, Sirkuitsiti, banka Vels Fargo. Prezirao je sve te firme, a i ljude koji su u njima kupovali.
,,Ne tražimo valjda ovde plen?“, upita Majkl. Šarao je jasnoplavim očima po centru zabrinutog

izraza lica.
Vilijem odmahnu glavom. Plavi konjski rep mu zaigra.
„Ne, naravno da ne tražimo. Ovi ljudi nas nisu vredni, Majkle. Možda bi ona plavuša u tesnim farmerkama mogla približno da nas bude vredna.“
Majkl nakrivi glavu u stranu pa se obliznu.
„Mogla bi. Kao predjelo.“
Vilijem iskoči iz kombija i ode na drugi kraj parkirališta. Hodao je pun sebe, smešeći se i visoko uzdignute glave. Majkl je pošao za njim. Braća prođoše dvorištem banke Vels Fargo, zatim krcatim parkingom Denijevog restorana, za koji Vilijem pomisli kako smrdi na masnoću slanine i ljudsko salo.
Majkl se nasmeši kad shvati šta mu brat namerava. Već su radili nešto slično.
Odmah ispred njih je visila sumorna crno-bela tabla. Bila je osvetljena sa zadnje strane.
Pogrebno preduzeće Sorel.

Glava 18



VILIJEMU NIJE BIO POTREBAN ni pun minut da obije zadnja vrata pogrebnog preduzeća. Nije imao nikakvih teškoća budući da je obezbeđenje bilo oskudno.
„Sad ćemo se najesti“, reče on Majklu. Uzbudio se, a čulo mirisa ga je povelo ka prostoriji za balsamovanje. U rashladnoj sobi zatekao je tri tela. „Dva muškarca i jedna žena“, šapnu.
Hitro pregleda tela. Behu sveža. Dva balsamovana, jedno ne. Vilijem je pratio čitulje, a bilo mu je poznato i ono što se događa u pogrebnim preduzećima. Postupak balsamovanja podrazumevao je ispuštanje krvi iz vena, pa punjenje tečnošću čiju osnovu čini formaldehid. Cevčice povezane s pumpama uvlače se u vratnu arteriju i gornju šuplju venu. Sledeći korak je pražnjenje tečnosti iz unutrašnjih organa. Posle toga uglavnom se sve svodi na kozmetiku. Pokojniku se vilica zatvara žicom. Usne se nameštaju i lepe nekakvim lepkom. Pod kapke se stavljaju poklopci za oči kako bi se sprečilo da očne jabučice utonu u glavu.
Vilijem pokaza na centrifugu u koju su se krv i druga tečnost ispumpavale iz tela. Zasmeja se.
„Nama ovo večeras neće biti potrebno.“
Sva čula su mu se izoštrila. Osećao se velik do neba. Noćni vid mu je bio savršen. Biće mu potrebna samo svetlost stone lampe.
On otvori frižider i na rukama iznese nebalsamovano telo. Odnese leš, telo žene u ranim četrdesetim godinama, do emajlirane površine obližnjeg stola.
Vilijem pogleda brata pa blago protrlja dlanove. Duboko udahnu. I ranije su obijali pogrebne zavode, pa iako se to nije moglo porediti sa svežom krvlju, plen je plen.
Osim toga, ta mrtva žena je za svoje godine bila prilično dobar fizički primerak. Privlačna i lepša u poređenju sa ženom koju su napali i kojom su se nahranili u San Francisku. Na telu joj je bila cedulja s imenom: Dajana Džin.
„Nadam se da direktor pogrebnog nije prvi uzeo Dajanu“, reče Vilijem bratu. Jadni perverznjaci su se katkad zapošljavali u pogrebnim preduzećima kako bi do mile volje divljali nad mrtvima. Obaviće bespotrebnu pretragu vaginalnog i analnog otvora. Još jedna uvrnuta razonoda je bio seks s mrtvacem u kovčegu. To se događa mnogo češće nego što bi neko mogao da zamisli.
Vilijem shvati da se uzbudio. S ovim se ništa ne može porediti. Popeo se na sto za balsamovanje i nadvio nad ženu.
Telo Dajane Džin je bilo pepeljasto, ali sasvim lepo u prigušenoj svetlosti. Usne su joj bile pune i modre. On se zapita kako je umrla jer nije izgledala bolesno. Na telu nije bilo vidljivih rana. Nije stradala u nesreći.
Vilijem joj pažljivo diže kapke i zagleda joj oči.
„Zdravo, medena. Lepa si, Dajana“, sanjalački šapnu. „Ovo nije jeftino nabacivanje. Ozbiljno

mislim. Izuzetna si. Vredna si ove večeri, vredna Majkla i mene. A mi ćemo biti vredni tebe.“ Prstima joj lako okrznu obraze, pa dugi vrat, grudi, koje nisu bile izdignute, već više nalik kesama ispunjenim kohom. Prouči joj zamršen splet vena. Prelepo. Gotovo ga je omamila žudnja za Dajanom Džin.
Dok je Vilijem klečao nad telom, njegov brat je ovlaš pomilovao ženina koščata stopala, tanke gležnjeve, pa polako, s ljubavlju prešao šakama uz noge. Tiho je ječao, kao da se trudi da je probudi iz najdubljeg sna.
„Volimo te“, prošaputao je Majkl. „Znamo da nas čuješ. Još si ovde, u svom telu, zar ne? Znamo, Dajana. Znamo kako se tačno osećaš. Mi smo nemrtvi.“

Glava 19



UPORNO SAM SE DIVIO ogromnoj disciplini i napornom radu Džemile Hjuz. Šta je pokreće? Nešto iz prošlosti? Nešto očiglednije iz sadašnjosti? Činjenica da je jedna od dve inspektorke u Odeljenju za krvne delikte policije San Franciska? Možda sve to? Džemila mi je već kazala kako u poslednje dve godine nije uzela ni jedan jedini slobodan dan. To mi je zvučalo poznato.
Sledećeg dana u Palati pravde dva puta sam pomenuo njenu neverovatnu radnu etiku, ali ona je to odbacivala. Ostali inspektori Krvnih delikata su je uvažavali. Bila je ispravan čovek. Bez prenemaganja. Kod nje nije bilo nikakvih gluposti. Saznao sam i njen nadimak. Sasvim joj je odgovarao - Džem.
Posle podne sam proveo nekoliko sati trudeći se da saznam što više o tigrovima. Stupili smo u vezu sa svim zoološkim vrtovima i skloništima u oblasti kako bismo locirali sve do jednog tigra u Kaliforniji. Zasad nam je ta mačka-ubica bila najbolji trag.
Za sebe sam i dalje pravio spisak činjenica, raznoraznih podataka koji su mi zapali za oko.
Neko je umeo da naređuje i upravlja tigrom pre i posle napada na Dejvisa O’Haru u parku Golden Gejt. Dreser? Veterinar?
Tigrova vilica je tako snažna da može slomiti kost i zatim je smrskati. A ipak je neko uspeo da povuče tigra s njegovog plena.
Sve vrste tigrova se smatraju ugroženim. Postojanje im ugrožavaju kako nestanak prirodnog staništa, tako i lovokradice. Da li bi ubice mogle da budu i borci za zdraviju okolinu?
Tigrovi se bespravo love zbog navodnih isceliteljskih moći. Gotovo svaki deo tih divljih mačaka smatra se vrednim, a u nekim slučajevima i svetim.
U izvesnim kulturama, naročito u nekim delovima Afrike i Azije, tigrovi imaju magijski značaj.
Je li to bitno za ovaj slučaj?
Izgubio sam osečaj za vreme pa kad sam podigao pogled s beležaka, napolju se već smrkavalo.
Džemila mi je prilazila hodnikom.
Na sebi je imala crni dugi kožni mantil i kao da se spremila da pođe. Stavila je karmin na usta.
Možda je imala sastanak. Izgledala je sjajno.
„Tigre, tigre, od žeravice stvore”, izrecitova mi stih iz Blejkove pesme. Odgovorih joj jedinim stihom kog se setih:
„Onaj ko stvori jagnje, da l’ i tvoj je tvorac?“ Ona se zamisli pa se osmehnu.
„Kakav smo mi tim! Detektivi poete. Hajdemo na pivo.“
„Prilično sam izmožden, a imam i da proverim još nekoliko fascikli. Mislim da još trpim

posledice leta ovamo.“ Još dok sam izgovarao ove reči, zapitao sam se što ih kog đavola govorim.
Ona diže ruku.
„Sve je u redu. Mogao si samo da kažeš: ’Ne, nisi moj tip.’ Zaboga, čoveče. Videćemo se ujutro. U svakom slučaju hvala ti na pomoći. Ozbiljno.“ Primetih da se nasmešila čim se okrenula, a onda je otišla dugačkim hodnikom do liftova. Tad spazih da vrti glavom.
Kad ona ode, sedoh za sto uz prozor nad ulicama San Franciska. Uzdahnuh pa i sam zavrteh glavom. Osetih kako me prožima poznata briga. Opet sam bio sam i za to nikog nisam mogao da krivim. Zbog čega sam odbio Džemilin poziv na pivo? Lepo mi je u njenom društvu. Druge planove nisam imao i nije mi toliko smetalo putovanje avionom.
No pomislih kako ipak znam razlog. Bilo je prezamršeno. Zbližio sam se i s poslednje dve partnerke na slučajevima ubistava. Obe žene su ubijene. Obe su mrtve.
Veliki Mozak je i dalje negde napolju. Da nije upravo sad u San Francisku?
Je li Džemila Hjuz bezbedna u rođenom gradu?

Glava 20



RANO SLEDEĆEG JUTRA probudila me je zvonjava telefona u hotelskoj sobi. Bio sam ošamućen, još poluusnuo kad sam digao slušalicu.
Javila se Džemila; zvučalo je kao da je bez daha.
„Kasno sinoć me je zvao Tim, prijatelj iz Egzaminera', rečemi. „Ima za nas neki trag. Moglo bi biti nešto dobro.“ Na brzinu me obavesti o pokušaju ubistva, o jednom starom slučaju. Ovog puta imamo svedoka. Ona i ja ćemo opet na put. Nije me pitala hoću li da idem - to je već bilo rešeno.
„Doći ću po tebe za pola sata - najviše četrdeset minuta. Idemo u Los Anđeles. Obuci se u crno.
Možda će te neko otkriti.”
Avionska agencija Junajted je svakog punog sata imala letove izmedu San Franciska i Los Anđelesa. Uspeli smo da uhvatimo let u devet i bili u Los Anđelesu već sat i nešto kasnije. Sve vreme nismo prestajali da pričamo. Iznajmili smo auto u Badžetu i krenuli put Brentvuda, gde je nekad davno živeo i navodno nekog ubio O Džej Simpson. Oboje smo bili orni zbog novog traga. U Los Anđelesu je uključen i FBI.
Na putu ka Brentvudu ona je pozvala tog Tima, drugara iz Egzaminera. Zanimalo me je da li joj je on dečko. „Jesi li nam saznao još nešto?“, upita ga ona. Zatim posluša i ponovi meni ono što je čula. Jedan deo toga sam več znao.
„Ženu koju ćemo posetiti napala su dva muškarca. Uspela je da im umakne. Srećnica, neverovatna srećnica. Gadno su je izujedali. Po grudima, vratu, stomaku, licu. Ona tvrdi da su napadači imali po četrdeset i kusur godina. Alekse, taj napad se dogodio pre više od godinu dana. U žutoj štampi je to bila ogromna priča.“
Ništa joj ne rekoh, samo je saslušah i sve upamtih. Ovaj slučaj beše tako čudan. Dosad tako nešto nisam video.
„Nameravali su da je obese o drvo. Ni u jednom članku koji je moj prijatelj uspeo da pronađe nije pomenut nikakav tigar. Jedan detektiv policije Los Anđelesa sačekaće nas u stanici. Sigurno ćemo od njega čuti još pojedinosti. On je tad vodio slučaj.“
Ona me pogleda. Imala je još nešto, nešto dobro. ,,A ovo je poslastica, Alekse. Prema rečima mog izvora, ta žena je ubeđena kako su napadači bili vampiri.“

Glava 21



S GLORIJOM DOS SANTOS SMO SE NAŠLI u policijskoj stanici losanđeleske ispostave u Brentvudu. Bila je to jednospratnica od betona, jednako neupadljiva koliko i nekakva pošta. Detektiv Piter Kim nam se pridružio u izolovanoj sobici za ispitivanje, tapaciranih zidova, veličine metar i osamdeset sa metar i po. On je bio dobro obučen i meni je više ličio na ambicioznog mladog direktora iz Los Anđelesa nego na policajca.
Glorija Dos Santos je očigledno poznavala Kima i izgleda da se nisu međusobno mnogo voleli. Ona ga je zvala „detektiv Furman“, i to toliko često da joj je Kim rekao da ,,začepi“ ili će je zatvoriti.
Dos Santosova je bila u kratkoj crnoj haljini, visokim crnim čizmama, s kožnim kaišićima na ručnom zglobu. Na strateškim deiovima tela imala je desetak alki. Kovrdžavu crnu kosu digla je u visoku punđu, no neki pramenovi su joj padali niz ramena. Bila je visoka jedva koji centimetar preko metar i pedeset i imala grubo lice. Na trepavicama je imala previše maskare a na kapcima ljubičastu senku. Izgledala je fizički u formi - kao i druge dosadašnje žrtve.
Upiljila se u Kima, pa u mene i na kraju u Džemilu Hjuz. Vrtela je glavom i cerila se. Nismo joj se dopadali, što je bilo sasvim u redu - ni meni se ona nije mnogo svidela.
Zatim se prezrivo nasmejala.
„Mogu li da pušim u ovoj pacolovci? Pušiću, dopadalo vam se to ili ne. Ako vam se ne dopada, odoh ja kući.“
„Puši onda“, reče Kim. „Ali, jebiga, kući ne ideš ni pod kakvim okolnostima.“ On izvadi semenke suncokreta i navali na njih. Kim je i sam bio čudak.
Dos Santosova pripali kamel pa dunu gust dim Kimu u lice.
„Detektiv Furman zna sve što ja znam. Što ne izvučete to od njega? Sjajan je on, znate. Pitajte ga samo. Diplomirao je s odlikama na UCLA.“
„Nekoliko sitnica nam nije jasno“, rekoh joj. „Zato smo čak iz San Franciska došli da se vidimo s vama. Zapravo, ja sam došao iz Vašingtona.“
„Dalek put ni za šta, Šafte“, reče ona. Glorija Dos Santos je imala doskočicu za svaku priliku.
Nekoliko puta je prešla šakom preko lica kao da želi da se razbudi.
„Očigledno si dobro naduvana“, uskoči Džemila. ,,To nam ne smeta. Opusti se, devojko. Ti muškarci koji su te napali gadno su te povredili.“
Dos Santosova frknu.
„Gadno me povredili? Slomili su mi dva rebra, slomili ruku. Oborili me oko šest puta. Srećom, oborili su me i niz ono prokleto brdo - u stvari planinsku kosu. Skotrljala sam se. Ustala. Potrčala koliko sam mogla.“

„U prvom izveštaju stoji kako nisi dobro videla ni jednog ni drugog napadača. Posle si tvrdila kako su bili četrdesetogodišnjaci ili pedesetogodišnjaci."
Ona slegnu ramenima.
,,Ne znam. Bila je magla. Takav sam utisak stekla. Nešto ranije te večeri bila sam u klubu Očnjak na Vest Piku. To je jedino mesto gde možeš da sretneš prave vampire i poživiš da o tome pričaš. Tako kažu. U to vreme sam išla često u gotik-klubove - Stigmatu, Skup trinaest, Vampirikus tamo u Long Biču. Radila sam u Nekromejnu. Šta je Nekromejn?”, upita ona kao da smo mi želeli da postavimo to pitanje. Bila je u pravu. „Nekromejn je butik za ljude koji vole mrtve. Tamo možete da kupite pravu ljudsku lobanju. Prste ruku i nogu. Čitav kostur ako to želite."
„Ne želimo“, reče Džemila. ,,No bila sam u takvoj radnji u San Francisku. Zove se Patolog.“ Devojka je prezrivo pogleda.
„Sad ja treba, kao, da se zadivim? Mora da si baš kul. Mora da živiš na ivici.“ Ja ponovo uzeh reč.
„Pokušavamo da vam pomognemo. Mi...“ Ona me preseče.
„Koješta. Pokušavate sebi da pomognete. Imate novi veliki slučaj. Ona iščašena ubistva u San Francisku, je l’ tako? Umem ja da čitam, čoveče. Briga vas za Gloriju Dos Santos i njene muke. A imam ih mnogo. Više nego što možete zamisliti. I koga boli dupe.“
„Dvoje ljudi je ubijeno u parku Golden Gejt. Izmasakrirano. Jeste li to pročitali? Mislimo da su to isti oni koji su i vas napali“, rekoh joj.
,,E pa da vam ja nešto kažem. Ona dvojica koja su mene napala bili su vampiri! Je l’ vam to jasno? Znam da je za vaše male umove teško da ovo skapirate, ali oni su vampiri. Oni se razlikuju od ljudskog sveta. Što znači da nisu kao vi!
Dvojica samo što me nisu ubila. Lovili su po Beverli Hilsu. U Los Anđelesu oni ubijaju svakog jebenog dana! Piju krv. To nazivaju hranjenjem. Glođu kosti kao da su pileća krilca, narode. Vidim da mi ne verujete. E pa verujte mi“
Vrata sobe za ispitivanje tiho se otvoriše. Jedan uniformisani policajac uđe i nešto šapnu detektivu Kimu.
Kim se namršti pa pogleda u nas dvoje, zatim u Dos Santosovu.
„Nedavno se dogodilo još jedno ubistvo na Sanset bulevaru. Nekog su izujedali i obesili u jednom boljem hotelu.” Glorija Dos Santos strašno iskrivi lice. Oči joj se skupiše i besno zasjaktaše. Ona se razgoropadi i zavrišta iz sveg glasa:
„Pratili su vas ovamo, seratori jedni! Zar ne kapirate? Pratili su vas! O, bože, znaju da sam razgovarala s vama. O, gospode, uhvatiće me. Vi ste me upravo osudili na smrt!”

Deo II

ŽEĐ ZA KRVLJU

Glava 22



ODUVEK SAM VOLEO da na teškim slučajevima radim s Kajlom Kregom, pa mi je bilo drago što će se tog dana pridružiti meni i Džemili Hjuz u Los Anđelesu. Ipak sam se iznenadio kad sam Kajla zatekao na mestu zločina na Beverli Hilsu. Telo je nađeno u hotelu Šato Marmon, u kojem se svojevremeno predozirao i umro Džon Beluši.
Hotel je izgledao kao francuski zamak i dizao se sedam spratova nad Sanset Stripom. Kad sam ušao u predvorje, primetio sam kako sve izgleda autentično kao iz dvadesetih godina, ali ipak deluje zastarelo, a ne starinski. Navodno je neki vlasnik studija jednom prilikom rekao glumcu Vilijemu Holdenu:
„Ako ćeš da se uvališ u nevolju, učini to u Šato Marmonu.“
Kajl nas dočeka na vratima hotelske sobe. Tamnu kosu je zalizao i kao da je malo preplanuo.
Neobično za Kajla. Skoro ga nisam poznao.
„Ovo je Kajl Kreg, FBI”, rekoh Džemili. „Pre nego što sam tebe upoznao, za mene je on bio najbolji istražitelj krvnih delikata s kojim sam radio.“
Kajl i Džemila se rukovaše. Zatim uđosmo za njim u hotelsku sobu. To je, u stvari, bio apartman u jednospartnici uz samo brdo: dve spavaće sobe, dnevni boravak s kaminom. Imao je poseban ulaz s ulice.
Mesto zločina je bilo depresivno i strašno kao i ostala. Setio sam se nečeg što je jedan filozof vrlo pesimistički napisao. Isto to sam pomislio na grozomornom mestu zločina u Severnoj Karolini:
„Ljudsko postojanje mora da je nekakva greška. Danas je loše, a biće gore svakog dana dok ne dođe do onog najgoreg." Moja lična filozofija je malo vedrija od Šopenhauerove, ali ponekad mi se čini da je njegova na mestu.
Ono najgore i na najgori mogući način dogodilo se Džonatanu Mjuleru, dvadesetdevetogodišnjem direktoru muzičke izdavačke kuće. Na vratu je imao tragove ujeda. Nisam video posekotine nožem. Mjuler beše obešen o luster u hotelskoj sobi. Koža mu je bila voštana i prozirna, a zaključio sam da nije dugo mrtav.
Nas troje priđosmo obešenom telu. Lagano se ljuljalo i iz njega je još kapala krv.
„Najveći ujedi su mu na vratu“, rekoh. „Izgleda kao da se neko opet igrao vampira. Vešanje mora da im je obred, možda njihov potpis.“
„Ovo je tako vraški jezivo“, šapnu Džemila. „Ovom sirotanu su isisali krv. Gotovo mi izgleda kao seksualni zločin.“
„Mislim da to i jeste“, reče Kajl. „Mislim da su ga prvo zaveli.“
Upravo tad mi u džepu sakoa zazvoni mobilni telefon. Trenutak nije mogao biti gori. Pre nego što se javih, pogledah Kajla.

„Mogao bi biti on“, rekoh. „Veliki Mozak.“ Prislonih telefon uz uvo.
„Alekse, kako ti se dopada El Ej?“, upita me Veliki Mozak onim uobičajenim mehaničkim govorom. „Mrtvi su uglavnom svugde isti, zar ne?“
Klimnuh Kajlu. On shvati ko me zove. Veliki Mozak.
On mi dade znak da mu prepustim telefon, pa mu ga ja pružih. Posmatrao sam mu lice dok je slušao i mrštio se. Kajl konačno spusti telefon s uha.
„Prekinuo je vezu“, reče. „Kao da je znao da ovo više nisi ti. Kako je mogao znati, Alekse?
Kako taj skot toliko mnogo zna? Kog đavola hoće od tebe?“
Zagledah se u telo koje se polako okretalo, a odgovor nisam znao. Nisam znao nijedan odgovor. I sam sam se osećao isceđeno.

Glava 23



VEĆ JE BIO PETAK a mi smo još bili zaglibljeni u gadnu, prljavu gužvu koja se neće skoro rasplesti. Posle podne sam morao da obavim težak telefonski razgovor s Vašingtonom. Nana Mama se javila pošto je nekoliko puta zvonilo, a ja sam odrnah zažalio što se neko od dece nije javilo.
„Ovde Aleks. Kako si?“ Ona reče:
,,Ne vraćaš se kući za Dejmonov sutrašnji koncert, je l’ tako, Alekse? A možda si već i zaboravio na koncert? O Alekse, Alekse. Zašto si nas napustio? Nije pošteno.“ Beskrajno volim Nanu, ali ponekad ide predaleko kako bi pokazala šta misli. „Zašto mi ne daš Dejmona?“, rekoh. „O tome ću s njim razgovarati.“
,,On neće još dugo biti dečkić. Uskoro će postati isti kao ti, neće slušati nikog. Tad ćeš videti kako je to. Sigurna sam da ti se to neće dopasti“, reče.
„Već se osećam dovoljno loše, peče me savest. Ne treba da mi staješ na muku, stara.“
„Naravno da treba. To mi je posao, a ja svoj posao shvatam ozbiljno kao što i ti shvataš svoj“, reče ona.
„Nano, ovde ljudi umiru. Neko je u Vašingtonu umro strašnom smrću pa sam upleten u ovu gužvu.
To se uporno ponavlja. Moram da pronađem vezu ili bar da se potrudim da je nađem.“
„Tačno je, Alekse, ljudi umiru. Razumem ja to. I druga deca odrastaju a da otac nije uz njih koliko bi trebalo da bude - naročito ako još nemaju ni majku. Jesi li svestan toga? Ne mogu ovoj deci ja da budem i otac i majka.“
Sklopih oči.
„Razumem te. Čak se i slažem s tobom, verovala ti ili ne. Hoćeš li mi sad dati Dejmona?“, ponovo upitah. „Čim prekinem vezu, izlazim da pronađem majku svojoj deci. Uzgred, radim s vrlo finim ženskim detektivom. Dopala bi ti se.“
„Dejmon nije kod kuće. Rekao mi je ako se javiš i kažeš da ne stižeš kući, da ti prenesem kako ti mnogo zahvaljuje.“ Zavrteh glavom i nevoljno se nasmeših. „Savršeno si skinula njegov govor. Gde je?“
„Igra košarku s drugovima. Dobar je i u tome. Mislim da će postati odlična dvojka. Jesi li ti to uopšte primetio?“
„Ima meku ruku i brz prvi korak. Naravno da sam primetio. Znaš li koji su mu to drugovi?“
„Naravno da znam. Znaš li ti?“, brecnu se Nana. Kad napada, neumoljiva je. ,,S Luisom i Džamalom je. Izabrao je dobre drugove.“
„Nano, moram da idem. Molim te prenesi Dejmonu i Dženi da ih volim. Poljubi malog Aleksa.“

„Alekse, sam im prenesi da ih voliš i ljubi ih“, reče ona. Zatim mi spusti slušalicu. To mi nikad nije radila. Barem ne mnogo često.
Posedeo sam tako prikovan za stolicu, razmišljajući o onome što sam upravo čuo. Pitao sam se jesam li zaista kriv za ono što sam optužen. Znao sam da s decom provodim više vremena nego mnogi očevi, mada - kao što je Nana vešto istakla - oni rastu stvarno prebrzo i bez majke. Treba još da se trudim i da ne nalazim proklete izgovore.
Zvao sam kuću još nekoliko puta. Niko se nije javljao pa sam to shvatio kao kaznu. Konačno sam oko šest posle podne našao Dejmona. Samo što se vratio s probe za koncert. Čim sam mu čuo glas, zapevao sam pesmu repera Tupaka koju on voli.
Bilo mu je smešno pa sam znao da je sve u redu. Oprostio mi je. Dobar je to dečak, najbolji mogući. Najednom se setih žene Marije, pa se rastužih što nije ovde da vidi kako lepo Dejmon raste. Marija, znam da bi bila zadovoljna Dejmonom. Žao mi je što propuštaš njegovo odrastanje.
„Dobio sam tvoju poruku, Dejmone. Izvini. Voleo bih da te sutra slušam. Znaš da bih voleo.
Samo tu ništa ne možemo, ortak.“ Dejmon je izveštačeno uzdahnuo.
,,Da želje imaju krila“, rekao je. To je jedna od omiljenih izreka njegove prababe. Slušam je godinama, otkad sam bio njegovog uzrasta.
„Udari me, išibaj me, udari me“, rekoh mu.
,,Ne. U redu je, tata“, odvrati Dejmon pa opet uzdahnu. „Znam da moraš da radiš i da je to verovatno nešto važno. Ipak nam je ponekad teško. Znaš kako je.“
„Volim te i trebalo bi da budem tu, a sledeći koncert neću propustiti“, obećah mu.
„Držim te za reč“, reče Dejmon.
,,I sam ću je se držati“, potvrdih mu.

Glava 24



TE VEČERI OKO pola osam još sam bio u brentvudskoj policijskoj stanici. Bio sam umoran i tek tad sam digao glavu s debelog svežnja policijskih izveštaja o sadističkim ubistvima u devet gradova na Zapadnoj obali, uz ono jedno za koje smo znali da je počinjeno u Vašingtonu. Ovaj slučaj me je užasno plašio, mada svakako ne zbog toga što verujem u vampire.
Nasuprot tome, verujem kako ljudi katkad jedni drugima mogu da urade nešto izvitopereno i strašno: da ih divljački ujedaju, sadistički vešaju, prazne im krv iz tela, huškaju na njih tigra. Prvi put nisam uspeo da zamislim kako bi ubice mogle izgledati. Nisam mogao da napravim njihov profil. Nije uspeo ni FBI-jev tim za biheviorističku nauku. To mi je priznao Kajl Kreg. Zbog toga je, između ostalog, on lično došao. Kajl je i sam bio potpuno zbunjen. Ovakav niz ubistava bio je dotad nečuven.
Džemila je prišla mom stolu oko petnaest do osam. Radila je na drugom kraju hodnika. Lice joj je bilo veoma lepo, ali te večeri je izgledala samo umorno. U policijskom radu postoji jedna prosta činjenica. U ovako gadnim slučajevima adrenalin skače. Zbog njega se svima osećanja izoštravaju. Tad se javljaju i privlačnosti koje mogu izazvati nepredvidive teškoće. To sam već iskusio, a moguće da je i Džemila. Tako se ponašala. Možda smo upravo zbog toga bili nesigurni u međusobnim odnosima.
Nagla se nad moj sto pa sam osetio njenu blagu toaletnu vodu.
„Alekse, moram da se vratim u San Francisko. Idem pravo na aerodrom. Ostavila sam gomilu beležaka tebi i Kajlu o onim izveštajima koje sam uspela da pregledam. ledno ću ti reći: meni se ne čini da su sva ubistva počinile iste ubice. To ti je moje današnje dostignuće.“
„Zašto to kažeš?“, upitah je. Zapravo, i sam sam već to pomišljao. Doduše, nisam imao čime da potkrepim to mišljenje. Puk osećaj na osnovu dokaza koje smo dotad sakupili.
Džemila protrlja prevoj nosa, pa se namršti. Pravila je smešne grimase pa se osmehnuh.
„Obrazac se stalno menja. Naročito kad porediš najnovija ubistva sa onim od pre godinu-dve. U ranijim ubistvima ubice su bile metodične, vrlo pažljive. Poslednjih nekoliko ubistava je smandrljano, Alekse. Uz to su nasilnija.“
„Ne poričem to. Brižljivo ću pregledati sve izveštaje. Kao što će i Kajl i njegovi ljudi u Kvantiku. Muči li te još nešto?“, upitah.
Ona promisli malo.
„Jutros je prijavljen čudan zločin. Možda tu ima nešto. Pogrebno preduzeće u Vudlend Hilsu. Neko je provalio u njega i oskrnavio jedno telo. Možda je imitator. Ostavila sam ti i taj izveštaj. Sad moram da bežim kako bih uhvatila sledeći let... Čućemo se?“
„Naravno. Svakako. Nećeš me se tako lako rešiti.“ Mahnu mi pa ode hodnikom. Beše mi žao što odlazi.

Džem.

Glava 25



DESET MINUTA POŠTO JE DŽEMILA OTIŠLA da uhvati avion za San Francisko, pojavio se Kajl. Izgledao je kao izgužvani četrdesetogodišnji profesor u tvidu koji samo što je ustao od stola u biblioteci nakon mnogo dana rada na naučnom spisu za dnevni list iz krivičnog prava.
„Jesi li provalio šifru?“, upitah ga. „Ako jesi, mogu li da brišem još večeras odavde? Kod kuće me čeka pakao što sam ovde.“
„Ništa nisam provalio“, požali se on. Zatim zevnu. „Čini mi da mi je glava provaljena. Kao da iz nje pomalo curi.“ Pređe zglobovima šake napred-nazad preko glave.
„Jesi li poverovao u savremene vampire?“, upitah ga. „Ljude koji igraju tu ulogu?“ On mi se nasmeši iskrivljenih usana.
,,Pa ja sam oduvek verovao u vampire. Još dok sam kao mali bio u Virdžiniji, i posle u Severnoj Karolini. U vampire, duhove, zombije i sva ostala opaka noćna bića. Južnjaci su skloni takvim verovanjima. Valjda je to naše gotsko nasleđe. Zapravo, duhovi su nam specijalnost. Zaista verujem u duhove. Kamo sreće da je ovo priča o duhovima.“
„Možda i jeste. Pre neko veče sam video duha. Zove se Meri Alisa Ričardson. Ti skotovi su je obesili i ubili u jednoj svojoj svetkovini.“
Oko devet sati Kajl i ja konačno krenusmo iz policijske stanice u Brentvudu da nešto prezalogajimo, a možda i popijemo po neko pivo. Bilo mi je drago što sam s njim. No glavom su mi proletale razne misli: nepovezana osećanja, sumnje i sveopšta paranoja zbog ovog slučaja. Uz to sam stalno brinuo i zbog Velikog Mozga. Strepeo sam od njegovog poziva, faksa ili mejla.
Otišli smo do malog bara Breg na putu do našeg hotela. Učinilo nam se da je to mirno mesto za piće i priču. Kajl i ja to često upražnjavamo kad radimo zajedno.
„Nego kako se snalaziš ovde, Alekse?“, upita me Kajl pošto otpi gutljaj piva. „Sve je u redu? Zasad se držiš? Znam da ne voliš kad se odvajaš od Nane i dece. Žao mi je zbog toga. No tu se ništa ne može. Ovo je važan slučaj.“
Bio sam preumoran da bih mu protivrečio.
„Kako bi rekao Tajger Vuds: Danas nisam odigrao vrhunski. Pomalo sam zbunjen, Kajle. Ovo mi je novo i gadno je.“
On klimnu glavom i reče:
,,Ne mislim danas. Sveukupno. Uopšteno. Sve u svemu. Kako si, dođavola? Čini mi se da si napet. Svi primećujemo, Alekse. Više ne volontiraš u Svetom Antoniju. I sve ostalo.“
Pogledah ga pravo u one uporne smeđe oči. Bio mi je prijatelj, ali znam da je Kajl i proračunat čovek. Nešto je hteo. Samo šta? Koje misli mu kolaju glavom?

„Sve u svemu, potpuno sam sjeban. Ne, dobro mi je. Zadovoljan sam kako mi deca napreduju. Mali Aleks je najbolji protivotrov svemu. Dejmon i Dženi su dobri. I dalje mi nedostaje Kristina: mnogo mi nedostaje. Muči me što mi treba toliko vremena za istragu ovih najbolesnijih, najzajebanijih zločina koji se mogu zamisliti. Osim toga, sve je u redu.“
Kajl mi reče:
„Tebe traže zato što si u tome dobar. To je jednostavno tako. Tvoji instinkti, emocionalni koeficijent inteligencije, već te nešto izdvaja od drugih policajaca."
„Možda radije ne bih više da budem tako dobar. Možda i nisam. Ovi slučajevi ubistava uticali su na sve vidove mog života. Bojim se da me menjaju. Reci mi za Betsi Kavalijere. Nema ničeg novog u slučaju? Mora biti nečeg.”
Kajl zavrte glavom. U očima mu pročitah brigu.
„Alekse, apsolutno ničeg nema o njenom ubistvu. Ničeg ni o Velikom Mozgu. Zove li te taj smrad i dalje u svako doba dana i noći?“
„Aha. Više ne pominje Betsi ni njeno ubistvo.“
„Mogli bismo opet da ti postavimo prislušne uređaje na telefone. Učiniću to za tebe.“
„Ništa to ne vredi.“
Kajl nastavi da me gleda u oči. Osetih da je zabrinut, mada je njega bilo teško pročitati.
„Misliš li da te posmatra? Da te prati?“ Zatresoh glavom.
,,Da, nekad imam takav utisak. Dozvoli da te nešto pitam kad si mi već tu. Zašto me, Kajle, stalno uvlačiš u ovakve krvave slučajeve? Radili smo na Kazanovi tamo u Daramu, na otmicama Danove i Goldberga, na pljačkama banaka. Sad na ovom sranju.“
Kajl bez oklevanja istrese:
„Alekse, ti si najbolji kog znam. Osećaj te gotovo nikad ne vara. U ovim istragama daješ najbolje što može da se dobije. Nekad ih rešiš, nekad ne, ali uvek si blizu. Zašto ne dođeš da radiš u Birou? Ozbiljno te pitam i, da, ovo je zaista ponuda.“
To je to: Kajlov plan za ovaj sastanak. Želi da radim s njim u Kvantiku. Grohotom se zasmejah, pa se zasmeja i on.
„Kajle, da ti pravo kažem, ne osećam ništa o ovome. Osećam da sam izgubljen“, konačno priznadoh.
„Još je rano, tek smo počeli", reče mi. „Ponuda stoji, dobio ili izgubio ovde. Želim da dođeš u Kvantiko. Želim da radiš uz mene. Ništa me ne bi više usrećilo.“

Glava 26



OVO JE SREĆAN PREOKRET. Bolji nego što su mogli očekivati ili kakvom su se nadali. Vilijem i Majkl su pratili ona dva smrdljiva uobražena pandura iz policijske stanice u Brentvudu. Držali su pristojno odstojanje u kombiju. Braća nisu mnogo marila hoće li ih izgubiti. Znali su u kojem hotelu su odseli. Znali su kako da ih nađu.
Ćak su im znali i imena.
Kajl Kreg, iz FBI-ja. Nadležni specijalni agent iz Kvantika. Čovek za „velike slučajeve". Jedan od najboljih u Birou.
Aleks Kros, iz vašingtonske policije. Forenzički psiholog, zvezda.
Vilijem požele da im šapne izreku Ako loviš vampira, vampir će uloviti tebe.
To je bilo tačno, ali je zvučalo i kao pravilo. Vilijem je mrzeo pravila. Uz pravila si postajao predvidljiv, manje posebna ličnost. Pravila ti sputavaju slobodu, umanjuju autentičnost, vlastito biće. I na kraju, zbog pravila mogu da te uhvate.
Vilijem blago, nesigurno pritisnu kočnicu kombija. Pomisli kako možda ne bi trebalo da ulove ova dva policajca i ubiju ih kao pse. Verovatno ima mnogo boljeg provoda u Los Andelesu.
Tu je jedno naročito mesto na koje su on i Majkl često išli. Zove se Vampirska crkva i okuplja one koji „traže zmaja u sebi“. Zapravo, to i jeste crkva: prostrane sobe s visokim tavanicama, pune strašnog viktorijanskog nameštaja, bogatih zlatnih lustera, ljudskih lobanja i drugih kostiju, tapiserija s prizorima iz priča o čuvenim starim lovcima na krv. U crkvu su dolazili uobičajeni grozni imitatori, ali i pravi vampiri. Oni poput Vilijema i Majkla.
U Vampirskoj crkvi odigravali su se uzbudljivi, vrlo egzotični, sado-erotski sadržaji. Nestvaran bol preobražavao se u elcstazu. Vilijem se priseti poslednjeg odlaska tamo, pa mu telom prostruja elektricitet. Tad je našao dečaka od sedamnaest godina. Anđela, princa. Te večeri je dečak bio odeven u crno, čak je imao i crna sočiva u očima - potpuno veličanstven iz svih uglova. Kako bi pokazao Vilijemu da je pravi vampir, dragi dečak je sam sebi probio vratnu arteriju i pio vlastitu krv. Zatim je tražio od Vilijema da pije, da se sjedini s njim. On i Majkl su iz čiste ljubavi obesili dečaka da ga do kraja iscede, zbog uvažavanja tog anđeoskog, savršenog tela. Prosto su bili ono što jesu - sado-erotični.
Vilijem se trže iz te divne uspomene kad su dva policajca ušla u Breg. Bregje bio odmah uz Sanset bulevar. Vrlo prizemno, bezvezno mesto. Savršeno za onu dvojicu.
„Idu zajedno na piće“, reče Vilijem Majklu. „Pandursko druženje.“
Majkl se prezrivo nasmeja i prevrnu očima. „To su obični starci. Bezopasni. Bezubi“, reče, pa se zasmeja svojoj šali.
Vilijem nastavi da prati pogledom Aleksa Krosa i Kajla Krejga dok nisu ušli u bar.

„Ne“, reče na kraju. „Budimo oprezni s njima. Jedan je izuzetno opasan. Osećam njegovu energiju.“

Glava 27



KONAČNO DOBIH TRAG zahvaljujući Timu, Džemilinoj vezi u San Francisko Egzamineru. Potraga je počela, barem sam se tome nadao. Sledećeg jutra sam se odvezao drumom 101 do Santa Barbare, jedva sto pedeset kilometara od Los Andelesa.
Udaljavajući se od Los Anđelesa osetih otrežnjenje, ali i potištenost što je nebo bilo sve plavlje, jer je sam grad pokrivala debela bakarnosiva kupola smoga.
Trebalo je da se nađem s izvesnim Piterom Vestinom u Dejvidsonovoj biblioteci Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari. Navodno se u toj biblioteci čuva najopsežnija zbirka knjiga o vampirima i njihovoj mitologiji u Sjedinjenim Državama. Vestin je stručnjak kog nam je Tim preporučio. Džemila me je upozorila da je Vestin izuzetno ekscentričan, ali i najbolji izvor o vampirima iz prošlosti i sadašnjosti.
Dočekao me je u maloj pustoj čekaonici odmah uz glavnu čitaonicu biblioteke. Piter Vestin je izgledao kao četrdesetogodišnjak, a bio je odeven u ljubičasto i crno. Čak je i nokte namazao ljubičastim lakom. Kako mi je Džemila kazala, drži prodavnicu odeće i nakita u malom tržnom centru Paseo u Stejt ulici u Santa Barbari. Kosa mu je bila crna i duga, prošarana sedim, a uopšte je izgledao mračno i opasno.
,,Ja sam detektiv Aleks Kros“, rekoh rukujući se s Vestinom. Stisak šake mu je bio snažan, bez obzira na nalakirane nokte.
,,Ja sam Vestin, potomak Vlada Cepeša. Želim vam dobrodošlicu. Noćni vazduh je svež, a verovatno su vam potrebni obrok i odmor“, rekao je predramatičnim tonom.
Nasmeših se na ovaj unapred pripremljen govor.
,,To mi zvuči kao nešto što bi grof Drakula rekao u starinskom filmu.“ Vestin klimnu glavom, a kad se nasmeši, videh da su mu zubi savršeno jednaki. Nije imao očnjake.
„Tačnije u nekoliko filmova. To je zvanični pozdrav Transilvanijskog društva Drakula u Bukureštu.“
Odmah uzvratih pitanjem:
„Ima li društvo američkih ogranaka?“
,,I američkih i kanadskih. Postoji čak i po jedan ogranak u Južnoj Africi i u Tokiju. Ima više stotina hiljada ljudi sa živim zanimanjem za vampire. Jeste li iznenađeni, detektive? Smatrali ste da smo skromniji kult?“
„Možda bi me iznenadilo pre nedelju dana, ali sad ne“, rekoh. „Više me ništa mnogo ne iznenađuje. Hvala vam što ste pristali da razgovarate sa mnom.“
Vestin i ja sedosmo za veliki hrastov sto u biblioteci. Probrao mi je najmanje deset knjiga o vampirima da pročitam ili bar prelistam.

„Naročito bih vam preporučio knjigu Karole Pejdž Žudnja za krvlju: razgovori s pravim vampirima. Gospođica Pejdž je sjajna. Ona je ukapirala“, reče mi on i pruži primerakknjige.
„Upoznala je vampire, pa precizno, pažljivo i objektivno beleži njihove aktivnosti. Svoja istraživanja je počela sa skepsom, verovatno slično vama.“
,,U pravu ste, skeptičan sam“, priznadoh. Ispričah Piteru Vestinu o najnovijem ubistvu u Los Anđelesu, pa mi on dozvoli da ga pitam sve što želim u vezi sa svetom vampira. Odgovarao je strpljivo, te tako ubrzo saznah da vampirska potkultura postoji praktično u svakom većem gradu kao i u onim manjim, kao što je Santa Kruz u Kaliforniji, Ostin u Teksasu, Savana u Džordžiji, Batavija u Njujorku i De Mojn u Ajovi.
„Pravi vampir“, objasni mi on, „jeste onaj ko je rođen posebno nadaren. On ili ona ima sposobnost da upija, usmerava, preobrazi pranu i upravlja njome - to je životna energija. Ozbiljni vampiri su obično veoma religiozni.“
„Kako se u to uklapa sisanje ljudske krvi?“, upitah Pitera Vestina. Zatim hitro dodah: „Ako se uopšte uklapa.“
Vestin mirno odgovori:
„Smatra se da je krv najviši poznati izvor pranične energije. Ako vam popijem krv, oduzimam vam snagu.“
„Moju krv?“, zapitah.
„Da, mislim da biste vi dobro poslužili.“
Setih se noćnog haranja u pogrebnom preduzeću u severnom Los Anđelesu.
,,A šta je s krvlju leševa? Onih što su mrtvi dan ili dva?“
„Ako je vampir, ili imitator, očajan, pretpostavljam da mu je dovoljna i krv leša. Nego, da vam pričam o pravim vampirima. Većinom su zahtevni, traže pažnju i manipulatori su. Često su privlačni - prevashodno zbog besmrtnosti, zabranjenih želja, buntovništva, moći, erotičnosti, osećaja vlastite besmrtnosti.“
„Stalno naglašavate reč pravi vampiri. Šta hoćete da kažete?“
„Većina mladih koji učestvuju u podzemnom vampirskom stilu života tek su igrači uloge. Oni eksperimentišu, traže grupu koja odgovara njihovim potrebama u tom trenutku. Postoji čak i popularna igra na širokom tržištu Vampir: maskarada. Život vampira naročito privlači tinejdžere. Vampiri imaju neverovatan alternativni pogled na svet. Osim toga, vampiri se goste u gluvo doba noći. Sve do svitanja.“ On izvi usne u osmeh.
Svakako je rado razgovarao sa mnom, pa se zapitah otkud to. Zanimalo me je i koliko ozbiljno on shvata vampirski životni stil. Njegova prodavnica u gradu ima za kupce mlade ljude koji žele drugačiju odeću. Da li je i sam pozer? Da nije možda Piter Vestin pravi vampir?
„Mitologija o vampirima seže hiljade godina u prošlost", reče mi. „Prisutna je u Kini, Africi, Južnoj i Centralnoj Americi. Naravno i u centralnoj Evropi. Za mnoge ovde u Americi ona je estetski fetiš. Seksualna je, teatralna i viio romantična. Ona uz to prevazilazi polove, što je danas vrlo privlačno.“ Osetih kako je vreme da ga prekinem u reklamiranju i da se usredsredimo na ubistva.

„Šta je s ovim ubistvima - nasilju koje se odigrava ovde u Kaliforniji i u Nevadi?“ On na lice navuče bolnu masku.
„Čuo sam da Džefrija Damera zovu vampirski kanibal. Uz to i Nikolasa Kloa, koga verovatno ne znate. Klo je pogrebnik iz Pariza koji je sredinom devedesetih priznao ubistva. Kad su ga uhvatili, izuzetno je uživao opisujući meso leševa na svom pogrebnom stolu. Po čitavoj Evropi se pročuo kao Pariski Vampir.“
„Čuli ste za Roda Ferela s Floride?“, upitah ga.
„Naravno. Nekima je on mračni junak. Ima ga mnogo na internetu. On i sledbenici njegovog malog kulta izudarali su toljagom roditelje jednog od članova. Zatim su im po telima urezali brojne okultne simbole. Znam sve o Rodu Ferelu. Navodno je bio opsednut otvaranjem vrata pakla. Mislio je kako treba da ubije veliki broj ljudi i da im uzme duše kako bi stekao moć dovoljnu da otvori pakao. Ko zna? Možda je i uspeo“, reče Vestin.
Dugo me je posmatrao.
„Dozvolite da vam nešto kažem, detektive Krose. Ovo je čista istina. Mislim da je važno da to razumete. I vampiri mogu biti psihopate i ubice kao i bilo ko drugi na ulici.“
Slegnuh ramenima.
„Mislim da ću morati za to da proverim vaše istraživačke statistike. U međuvremenu, jedan vampir, pravi ili samo igrač uloga - ili više njih - ubio je najmanje desetoro ljudi“, rekoh.
Vestin mi se učini žalostan.
„Da, detektive. Znam. Zato sam i pristao da razgovaram s vama.“ Postavih mu i poslednje pitanje.
„Jeste li vi vampir?“ Piter Vestin poćuta pre nego što odgovori. „Da, jesam.“ Te reči me presekoše. Čovek je bio sasvim ozbiljan.

Glava 28



TE VEČERI u Santa Barbari plašio sam se mraka nešto malo više nego obično. Sedeo sam u hotelskoj sobi i čitao dirljiv roman Čekanje Haa Đina. Uz to sam i čekao. Dvaput sam te večeri zvao kuću. Nisam bio siguran jesam li usamljen ili me i dalje peče savest što sam propustio Dejmonov koncert.
A možda me je zaplašio Piter Vestin onim svojim pričama i knjigama o vampirima, kao i poremećenim pogledom tamnih očiju. U svakom slučaju, otkad sam njega upoznao, shvatao sam vampire ozbiljnije. Vestin je bio čudan, jeziv i nezaboravan čovek. Imao sam utisak da ću ga ponovo sresti ili bar razgovarati s njim.
Strahovi me nisu napustili čitave noći, pa čak ni s prvim jutarnjim vedrim zrakom nad planinom Santa Ines. Događalo se nešto sasvim grozno. U to su bili umešani izvitopereni pojedinci, a možda i jedan tajni kult, koji je imao veze s vampirskom potkulturom. A ako nije imao veze, onda bi me to još više uzrujalo. To bi značilo da smo s istragom zapali u potpuno sivu zonu.
Tog jutra u pola osam već sam u iznajmljenom automobilu uronio u gustu maglu i jutarnji saobraćaj. Pevušio sam bluz Madija Votersa, odlično usklađen s mojim raspoloženjem.
Izašao sam iz Santa Barbare i uputio se prema Freznu. Trebalo je da se nađem s još jednim
,,stručnjakom”.
Vozio sam se nekoliko sati. Kod Santa Marije sam skrenuo na put 166 pa nastavio ka istoku kroz Sijera Madres, dok nisam stigao do druma 99. Krenuo sam na sever. Tad sam prvi put video Kaliforniju i uglavnom mi se dopala. Topografija se razlikuje od one na istoku, pa se razlikuju i boje.
Uhvatio sam lagodan ritam vožnje. Slušao sam muziku Džil Skot. Deo puta razmišljao sam o tome kako mi se život odvija u poslednjih nekoliko godina. Znao sam da neki moji prijatelji već brinu, pa čak i moj najbolji drug Džon Sampson, a njega baš ne bih mogao da svrstam među brižne. Sampson mi je više puta rekao kako sam srljam u nevolju. Čak mi je nabacio kako je možda došlo vreme za promenu karijere. Mogao sam da stupim u FBI, ali to ne bi bila velika promena. Mogao bih i da se vratim psihijatriji - ili da primam pacijente ili da predajem, možda upravo na Džonsu Hopkinsu, gde sam diplomirao i tamo i dan-danas imam prilično dobre veze.
Tu je i omiljena pesma Nane Mame: treba da nađem nekog i skrasim se, potrebno mi je da nekog volim.
Nije baš da se nisam trudio. Marija, moja žena, ubijena je u pucnjavi iz vozila u Vašingtonu, što nikad nije razrešeno. To se dogodilo kad su Dejmon i Dženi bili mali i verovatno je još nisam preboleo. Možda nikad i neću. Čak i sad, ako se prepustim, mogu da se rastočim razmišljajući o Mariji i onome što joj se dogodilo, što se dogodilo nama i kako je to bilo besmisleno. Kakav strašan gubitak ljudskog života. Dejmon i Dženi su ostali bez majke.
Mnogo sam se trudio da nađem nekog, ali valjda mi nije suđeno da dvaput u životu budem

srećan. Bila je tu Džezi Flanagan, ali je ispalo ne može biti gore. Zatim Kristina Džonson, majka malog Aleksa. Ona je profesorka i sad živi na Zapadnoj obali. Ide joj dobro, voli Sijetl i „našla je nekog“. Prema Kristini još gajim oprečna osećanja. Zbog mene je povređena. Ja sam za to kriv, ne ona. Jasno mi je stavila do znanja kako ne može da živi s detektivom za krvne delikte. A onda, nedavno, upustio sam se u vezu s agentom FBI-ja Betsi Kavalijere. Sad je Betsi mrtva. Njeno ubistvo još nije razjašnjeno. Sa Džemilom Hjuz sam se plašio čak i da odem na piće. Prošlost je počela da me proganja.
„Vajni detektiv“, promrsih kad pred sobom ugledah tablu: Frezno. Tu sam došao da se nađem s jednim čovekom radi zuba.
Tačnije radi očnjaka.

Glava 29



SALON ZA TETOVAŽU, izlivanje očnjaka i kandži smešten je na obodu trgovinske zone niže srednje klase u centru Frezna. Bila je to udžerica s izlogom u kome je upadljivo mesto zauzimala stara zubarska stolica. Na stolici je bila devojčica od četrnaest-petnaest godina, ne više. Sedela je mršavog, naježenog vrata povijenog nad krilom i trzala se pri svakom ubodu igle.
Na visokoj stolici iza nje sedeo je mladič s jarkom plavožutom maramom čvrsto vezanom oko glave. On ju je tetovirao. Mašio se bočice s mastilom. Poređane bočice pored njega podsetile su me na tezgu s predmetima spin-arta na školskom vašaru.
Još nekoliko minuta sam s ulice posmatrao postupak tetoviranja. Nisam mogao da ne mislim o ulozi fizičkog bola pri tetoviranju, kao i u ubistvima.
Poznavao sam ono osnovno o procesu tetovaže pa sam posmatrao kako ovaj umetnik podešava savitljivu lampu prema krivini vrata one devojčice. Koristio je dva aparata za tetoviranje s nožnom pedalom: jedan za crtanje linija, a drugi za senčenje i bojenje. Na okruglom šejderu izmedu aparata stajalo je četrnaest različitih igala. Što više igala, to živopisniji preliv.
Sredovečni kratko podšišani čovek naiđe ulicom, pa zastade tek da promrmlja:
„Kakva budalaština, a i ti si budala što gledaš.“
Danas je svako kritičar. Konačno uđoh i videh šta je majstor radio: mali keltski simbol u zelenoj i zlatnoj boji. Upitah ga gde mogu da nađem očnjake i kandže. On mrdnu glavom, zapravo vilicom, i pokaza hodnik levo od sebe. Ne izusti ni reči.
Prođoh pored vitrina s pirsinzima za jezik i pupak, pa i onim što sijaju u mraku, ogromnim prstenjem, naočarima za sunce, lulama, sitnicama s perlama, posterom dve najtraženije firme kandži - Bauk i Faust.
Vruće, vruće, pomislih i uđoh u hodnik, pa naleteh licem u lice na majstora za očnjake. Očekivao me je i raspričao se čim sam ušao u njegovu malu prodavnicu.
„Konačno stižeš, hodočasniče. Znaš, kad odeš u najzanimljivije, najopasnije vampirske klubove u El Eju, Njujorku, Nju Orleansu, Hjustonu, na sve strane vidiš očnjake. Kakav je samo to prizor, čoveče. Sve prolazi: gotska, edvardijanska, viktorijanska, mazohistička odeća. Ja sam među prvima ovde počeo da pravim očnjake po meri. Krenuo sam u Laguna Biču, pa se probio na sever. I eto me sad, klinac iz Frezna.“
Dok je govorio, primetih mu zube, izdužene sekutiće. Učini mi se kako tim zubima može naneti ozbiljnu ranu.
Zvao se Džon Bareiro i bio nizak, bolno mršav i obučen uglavnom u crno, prilično nalik Piteru Vestinu. Mislim da dotad nisam sreo čoveka zloslutnijeg izgleda.
„Znate zbog čega sam ovde - zbog ubistava u parku Golden Gejt“, rekoh izrađivaču očnjaka.

On klimnu glavom i pakosno se nasmeši.
„Znam zašto si ovde, hodočasniče. Piter Vestin te je poslao. Piter je vrlo ubedljiv, zar ne? Kreni za mnom.“ Odvede me u još manju, pretrpanu sobu iza radnje. Zidovi su bili tamnoplavi, osvetljenje grimizno.
Bareiro je bio živčan i dok je pričao, sve vreme se kretao.
,,U Los Anđelesu postoji sjajan klub očnjaka. Obično se kaže da je to jedino mesto gde sretneš vampire i poživiš da o tome pričaš. Vikendom uveče tamo možeš videti četiri-pet stotina ljudi. Od svih tih gadova možda je petoro pravih vampira. Skoro svi imaju očnjake, čak i oni imitatori.“
„Jesu li vaši zubi pravi?“, upitah ga.
,,Da te malo gricnem pa da vidiš“, reče izrađivač očnjaka i zasmeja se. „Odgovor na tvoje pitanje je potvrdan. Dao sam da mi se stave krune na sekutiće, pa da se isturpijaju u špic. Ujedam. Pijem krv. Ja sam nepatvoreno loš tip, detektive.“ Klimnuh glavom nimalo ne sumnjajući u to. Tako je izgledao i tako se ponašao.
„Kad bih ti uzeo jednostavan otisak očnjaka, mogao bih da ti napravim ovakve zube. To bi te zaista odvajalo od tebi ravnih. Ne bi ti bilo ravnog.“
Osmehnuh se njegovoj duhovitosti i pustih ga da nastavi s pričom.
„Pravim nekoliko stotina kompleta očnjaka svake godine. Donje i gornje. Nekad i dvostruke.
Povremeno napravim poneki par zlatnih ili srebrnih. Mislim da bi ti sjajno stajali srebrni očnjaci.“
„Jeste li čitali o ubistvima po Kaliforniji?“, upitah.
,,Da, čuo sam za njih. Naravno. Od prijatelja i poznanika kao što je Piter Vestin. Neki vampiri su se uzbudili zbog tih dešavanja. Misle da je to znak novog vremena, možda dolaska novog gospodara.“
Prekinuh ga. Iznenada me prođe jeza. Zbog onog što je rekao.
„Postoji li vođa vampira?“ Bareiro skupi tamne oči u proreze.
„Ne. Naravno da ne postoji. A i da postoji, ne bih tebi pričao o tome.“
„Ali postoji gospodar“, rekoh.
On me ošinu pogledom i poče opet da se vrzma. Zapitah ga:
„Možete li da napravite tigrove zube - da ih nosi čovek?“
,,Mogu“, reče. „Pravio sam ih“
Odjednom se iznenađujuće brzo baci na mene. Uhvati me jednom rukom za kosu a drugom za uvo. Ja sam visok metar i devedeset i mnogo teži od njega. Nisam bio spreman za ovo. Sitni čovek je bio hitar i vrlo snažan. Krenuo je otvorenim ustima ka mom vratu, ali se ipak zaustavio.
„Nikad nemoj da nas potcenjuješ, detektive Krose“, prosikta Džon Bareiro pa me pusti. „Nego, jesi li siguran da nećeš one očnjake? Besplatno. Možda radi lične zaštite.“

Glava 30



VILIJEM JE VOZIO PRAŠNJAVI BELI KOMBI kroz pustinju Mohave brzinom od skoro sto pedeset kilometara na sat. Pustio je na najjače album Marshall Mathers LP. Vilijem je zaista grabio drumom 15 ka Vegasu, sledećoj stanici na njihovoj turneji.
Ovaj kombi je bio sjajna ideja. Bilo je to prokleto vozilo za transfuziju sa svim nalepnicama Crvenog krsta. On i Majkl su zapravo imali potvrdu da mogu da uzmu krv od svakog ko dobrovoljno pristane da je da.
„Još samo nekoliko kilometara“, reče Vilijem bratu, koji je sedeo s bosom nogom proturenom kroz prozor.
„Šta je pred nama? Nadam se da je plen. Ubija me dosada. Potrebno mi je da se nahranim. Žedan sam. Ništa ne vidim pred nama“, jadikovao je Majkl kao razmaženi tinejdžer, što je i bio. „Nemoj da mi uvaljuješ to sranje od Slima Šejdija. Ne vidim baš ništa pred nama.“
„Uskoro ćeš videti”, reče Vilijem tajanstveno. ,,To će te trgnuti iz bedaka. Uveravam te da hoće.“
Nekoliko minuta kasnije kombi se zaustavi pred civilnim padobranskim centrom poznatim kao Zona doskoka. Majkl se uspravi, pa glasno zaklikta i udari dlanovima po komandnoj tabli kombija. Bio je pravi dečak.
„Osećam potrebu za brzinom“, povika Majkl trudeći se što bolje da oponaša mladog Toma Kruza.
Braća su skakala s padobranima otkad su izašla iz popravnog zavoda. To je bilo najbolje moguće dozvoljeno opijanje i držalo im je misli dalje od ubistava. Iskočiše iz kombija pa uđoše u betonsku zgradu ravnog krova koja je svakako videla i bolje dane.
Vilijem je neposredno pilotu platio dvadeset dolara za vožnju u tvin oteru. Uz usku pistu stajala su dva takva aviona, ali pilota nije bilo, do jednog, i nikog drugog ne beše u padobranskom centru.
Pilot je bila tamnokosa devojka jedva nešto starija od Vilijema. Imala je najviše dvadeset i koju godinu. Telo joj je bilo usko i seksi, ali joj je lice bilo lasičje pakosno s rošavim obrazima. Vilijem je shvatio da se njoj dopada kako on i Majkl izgledaju. Hej, a kome se oni ne bi dopali?
„Nemate daske, znači da ne surfujete po vazduhu. Momci, šta vas zanima?“, upita ih ona s jakim akcentom jugozapada. „Uzgred, zovem se Kali.“
„Zanima nas jednostavno sve!“, objasni Majkl i zasmeja se. „Stvarno to mislim, Kali. Ozbiljan sam. Zanima nas prosto sve za šta se vredi zanimati.“
,,Ne sumnjam“, reče Kali i zagleda se Majklu u oči. ,,E pa hajde onda da prionemo“, predloži ona pa se popeše u otera.
Za manje od devedeset sekundi aviončić je poskakivao po lošoj pisti. Braća su se smejala i podvriskivala iz glasa dok su nameštala padobrane.

„Izgledate mi zaista orni, što jest’ jest’. Vi se bavite slobodnim padom, je l’ tako? Obojica ste ludi“, vikala je Kali zbog buke motora. Imala je hrapav glas koji je Vilijema nervirao. Poželeo je da joj otvori rupu u vratu, ali mu se to nije činilo pametnom idejom u tom trenutku.
„Između ostalog i to smo. Podigni ga na petsto metara“, doviknu joj Vilijem.
,,Opa! I četiristo je mnogo. Znaš, na četiristo metara je temperatura ispod četiri stepena. Na svakih tridesetak metara spušta se po stepen.
Na petsto metara dolazi do hipoksije. To je previše za vas momke s tankom kožom.“
„Reći ćemo ti kad nam bude previše. Ovo smo već radili“, reče Majkl pomalo ljutito i iskeženih zuba, što je ona možda shvatila kao zavodnički osmeh. To ne bi bilo prvi put.
Vilijem ćušnu pilotu još dvadeset dolara. „Petsto metara“, ponovi. „Veruj mi. Bili smo već tako visoko.“
„Dobro. Vama će se smrznuti prsti i uši“, reče im Kali. „Upozorila sam vas.“
„Mi smo momci vrelih tela. Ne brini za nas. Jesi li ti iskusan pilot?“ Kali se isceri.
,,Pa to ćete morati da proverite, je l’ tako? Recimo samo kako verovatno neću izgubiti nevinost.“ Vilijem je posmatrao instrumente da proveri je li ih digla dovoljno visoko. Na petsto metara oter se glatko ispravi. Toga dana nije bilo vetrovito, a pogled je bio prosto da umreš. Avion gotovo da je sam leteo.
„Narode, ovo nije baš najbolja ideja“, ponovo ih upozori Kali. „Hladno je u pičku materinu.“
„Ideja je sjajna! A sjajno je i ovo!“, povika Vilijem.
Uze je istog trena. Zagrize joj duboko u izložen vrat. Čvrsto joj je držao vrat zubima i snažnom vilicom. Poče da pije, da se hrani na petsto metara visine.
To je visina sado-erotike. Kali vrisnu i zakoprca se, mahnito se braneći, ali ne uspe da ga zbaci. Jarkocrvena krv se rasu po kabini. On beše tako snažan. Kali očajnički pokuša da se izvuče iz tesnog pilotskog sedišta pa iščaši kuk.
Nekoliko puta udari kolenima o instrument-tablu, a onda najednom klonu. Ucakljene oči joj se ukočiše. Predade se. Njih dvojica su joj pohlepno pili krv. Nahraniše se brzo, ali nikako nisu mogli da iscede leš u kabini.
Vilijem otvori vrata aviona. Udari ga nalet ledenog vazduha.
,,Ajde!“, zaurla. Braća skočiše iz aviona - slobodnim padom.
To nije bio dobar naziv za ono što su osećali. Osećaj nimalo nije ličio na padanje, već je pre bio kao letenje.
Kad se postaviše vodoravno, leteli su brzinom od oko devedeset kilometara na sat. Zatim se uspraviše, pa jurnuše preko sto pedeset na sat, čak blizu sto osamdeset, proceni Vilijem.
Uzbuđenje beše neopisivo, sasvim fenomenalno. Tela su im vibrirala kao muzičke viljuške.
Kalina sveža krv im se širila telom. Ushićenje je bilo nestvarno.

Pri toj brzini i najmanji pokret nogom ulevo mrdnuo bi telo udesno. Hitro su se uspravili i tako ostali. Skoro sve do kraja.
Još nisu povukli trake padobrana. To je bilo najuzbudljivije: mogućnost iznenadne smrti. Vetar ih je gurao i cimao.
Jedini zvuk koji su čuli bio je vetar. Ovo je ekstaza.
Još nisu otvorili padobrane. Koliko mogu da čekaju? Koliko još?
Jedino što ovom doživljaju umanjuje savršenstvo, razmišljaše Vilijem, jeste nedostatak bola. Bol je popravljao svako iskustvo. Bol je tajna zadovoljstva, što tako malo njih razume. On i Majkl su razumeli.
Konačno u poslednjem trenu povukoše trake. Padobrani se otvoriše i snažno im cimnuše tela.
Zemlja im se vrtoglavo približavala.
Spustiše se i otkotrljaše taman na vreme da vide kako tvin oter pada i gori, možda oko kilometar i po od njih, u pustinji.
„Neče biti nikakvih tragova", lukavo reče Vilijem, očiju ucaklelih od zadovoljstva i uzbuđenja.
„Kako je ovo bilo dobro.“

Glava 31



GRIMIZNI PLIMSKI TALAS. Tako je Vilijem zvao njihovu ubistvenu turneju. On i Majkl su krenuli i ništa ih neće zaustaviti dok ne ispune svoju misiju. Ništa - ni kiša, ni led, ni FBI.
Kombi Crvenog krsta je lagano išao Ulicom Frimont, nekadašnjim Stripom u Las Vegasu. Vozilo se utopilo u živopisni neonski prizor. Zbog toga su se osećali nevidljivo. Kao i mnogi mladi muškarci, Vilijem i Majkl su sebe smatrali neranjivim. Nikad ih neće uhvatiti, nikad zaustaviti.
Ubice su upijale sve - smešne fontane sa snažnim mlazevima vode pred gotovo svakim kazinom i hotelom, kapele za venčanja iz čijih se zvučnika čula tiha melodija Love Me Tender, turističke autobuse jarkih boja, kakavje i onaj što se kretao ispred kombija i pripadao Zajedničkoj uniji radnika koji postavljaju i zaptivaju krovove.
„Ovo je zaista vampirski grad“, izjavi Vilijem. „Osećam energiju. Čak i ovi bedni crvi po ulici mora da se osećaju živo kad su ovde. Čarobno je, tako pozorišno, svetlucavo, preterano dramatično. Zar ga prosto ne obožavaš?“
Majkl pljesnu krupnim šakama.
,,U raju sam. Ovde možemo da budemo i izbirljivi.“
,,To i nameravamo“, potvrdi Vilijem. ,,Da budemo izbirljivi.“ U ponoć stigoše do novog Stripa, Bulevara Las Vegas. Zaustaviše se pred Miražom, gde se na velikom neonskom panou, visoko nad prometnom ulicom, reklamirao mađioničarski nastup Danijela i Čarlsa.
,,Je li to baš dobra ideja?“, upita Majkl kad priđoše biletarnici u hotelu. Vilijem prenebregnu ovo pa podiže dve rezervisane ulaznice za mađioničarsku predstavu. Obojica su bila u crnoj koži i crnim motociklističkim čizmama. Ionako u Vegasu niko nije mario u šta je ko odeven. Predstava samo što nije počela kad zauzeše svoja mesta u prednjem delu dvorane.
U toj dvorani je sve bilo spektakularno i preterano. Ogromna pozornica je bila pokrivena išaranim crnim plišem. Pozadinu je činila metalna konstrukcija visoka deset metara s ekranima na kojima su se smenjivale slike. Šest tehničara je radilo na osvetljenju. Ako ništa drugo, pomoću svetlosti je stvoren utisak veličanstvenog prostora.
Vilijem uze sveću sa stola i pripali cigaru.
„Vreme je za predstavu, dragi moj brate. Upamti šta si rekao - možemo da budemo i izbirljivi.
Nemoj to zaboraviti.“
Veliki izlazak mađioničara na binu bio je svetlucava poslastica za oči. Danijel i Čarls su doslovno sleteli s greda, s najmanje petnaest metara.
1 tad su nestali, a opčinjenom publikom se prolomio pljesak. Vilijem i Majkl su i sami ovo pozdravili. Na Vilijema je snažan utisak ostavila brzina kojom je radio hidraulični mehanizam.
Danijel i Čarls su se opet pojavili. Sa sobom su na pozornicu doveli dva slončeta, belog pastuva

i veličanstvenog bengalskog tigra.
„Ono sam ja“, šapnu Vilijem Majklu u uvo. Ja sam ona prelepa mačka. Odmah sam uz Danijela.
Trebalo bi da se čuva.“
Sa zvučnika uokolo čulo se kompjuterizovano Stairway to Heaven Led Cepelina. Muzika je bila jednako razmetljiva kao i prizor. Moćni sistem ventilacije izvlačio je smrad životinjskog urina i izmeta. Istovremeno je upumpavan prijatan miris vanile i badema.
Na pozornici su se, u međuvremenu, ona dva mađioničara oko nečeg raspravljala.
Vilijem se naže k lepom mladom paru koji je sedeo odmah njemu sleva. I mladić i devojka su imali oko dvadeset pet godina. Vilijem ih prepozna iz popularne televizijske emisije. Nije znao ko je od njih dvoje lepši. Oboje su bili vrlo sposobni, vrlo puni sebe. Znao je da se zovu Endru Koton i Dara Grej. U slobodno vreme je pratio Entertejment vikli i žutu štampu.
„Zar ovo nije fenomenalno?“, upita ih. „Obožavam magiju. Tako je uvrnuta i smešna. Ovo je urnebesno!“
Devojka pogleda k njemu. Dara Grej se spremala da ga spusti tamo gde mu je mesto, ali tad mu je pogledala u oči. Osvojio ju je naprečac. Tek tad se Vilijem potrudi da je celu sagleda: drečavoplava haljina na bretele, starinski kaiš, sandale s cirkonima i vezena tašna fendi. Lepo, vrlo lepo. Požele da se njom nahrani.
Ovo će biti tako dobro, tako ukusno.
Sad još da zavede mladića. Endrua, dragog, slatkog Endrua. A zatim će se zabavljati do zore.

Glava 32



MAĐIONIČARI su i dalje na pozornici vređali jedan drugog. Vilijem skrenu pogled na jarka svetla i glasnu prepirku. Smešio se, nije mogao da se uzdrži. Mađioničari su i sami bili deo večerašnjeg provoda, zapravo značajan deo. Vraški značajan.
Danijel i Čarls su bili četrdesetogodišnjaci. Lepi na grub način, samouvereni, naročito u očima proste lasvegaske publike.
Danijel se obrati prisutnima kao da je advokat koji mudro upliće porotu u spor. Mahnu dugačkim uglancanim mačem kako bi naglasio ono što govori.
,,Mi smo umetnici izvođači, moguće da smo trenutno najbolji na svetu. Nastupali smo u Medison skver gardenu i Vinter gardenu u Njujorku, Medžik kaslu, u Paladijumu u Londonu, u Krejzi horsu u Parizu. Bili smo zvezde u Frankfurtu, Sidneju, Melburnu, Moskvi, Tokiju, prirodno.“
Čarlsu kao da je bilo dosadno od ovog hvalospeva njegovog parntera. Sedeo je na ivici bine i zevao tako da mu se vide krajnici.
„Danijele, ne zanima ih tvoj pedigre“, konačno reče Čarls. „Većina ovih selja ne razlikuje Hudinija od Zigfrida i Roja. Izvedi neki jeftin trik, zato su i došli ovamo. Trikovi su za decu, a svi oni su deca! Izvedi trik! Izvedi jeftin, glup trik!“ Danijel iznenada uperi vrh mača u svog partnera. Preteći ga zadrma. „Upozoravam te, druškane.“
Vilijem pogleda onaj par što je sedeo pored njega.
„Verovali ili ne“, prošaputa, „ovaj deo je prilično dobar.“
On ukrsti pogled s muškarčevim, ali glumac hitro skrenu pogled. Prekasno. I njega je uhvatio. Muškarac je želeo da mu se uvuče u gaće. Sasvim razumljivo. Bože, kako bi se hranio! Baš tu, baš sad.
Na pozornici je Danijel vikao na Čarlsa.
„Dosta mi je tvog nadmenog, prezrivog sranja, partneru. Dosta mi te je! I više nego dosta!“
„Baš šteta”, odglumi Vilijem narednih nekoliko reči koje će biti izgovorene na bini, „zato što sam tek počeo da te mučim. I tebe i njih! Selje!“
Dvoje glumaca pored njih zasmejaše se na Vilijemov tačan navod. Potpuno ih je opčinio. Sad muškarac jedvada je odvajao oči od Vilijema. Siroti, siroti Endru.
Iznenada na pozornici Danijel jurnu na Čarlsa. Zari mač Čarlsu pravo u grudi. Čarls prodorno i uverljivo vrisnu. Iz grudi mu šiknu krv pa se razli i prsnu na sve strane. Uplašena publika zaustavi dah i u dvorani nasta tajac.
Vilijem i Majkl nisu uspeli da se uzdrže pa se zakikotaše. Zasmeja se i par do njih. Drugi su ih stišavali.

Danijel povuče Čarlsovo telo po pozornici brižljivo naglašavajući kako je Čarls težak. Vrlo teatralno. Zaustavi se pred niskim rekvizitom koji je zapravo bio mesarski stočić. Prebaci telo preko njega.
Zatim uze sekiru, snažno zamahnu i odseče Čarlsu glavu. Dvoranom se razleže vriska. Neki pokriše oči.
„Ovo nije zabavno“, doviknu neko.
Vilijem je grmeo od smeha, tapšao i udarao nogama o pod. Glasno ućutkivanje oko njega se ponovi. Ljudi su bili užasnuti, ali su hteli još. Dvoje glumaca se smejalo isto tako glasno kao i on. Devojka lako udari Vilijema po ruci.
Danijel sad spusti Čarlsovu glavu u korpu od pruća. To učini vrlo naglašeno. Zatim se pokloni.
Publika konačno ukapira. Prozre trik. Vilijem se namršti i spusti glavu.
„Dobar deo je prošao. Ostalo je razvodnjavanje.“
Danijel pronese korpu preko čitave pozornice. Hodao je vrlo lagano. Zatim vrlo pažljivo prebaci Čarlsovu glavu na srebrnu tacnu.
„Baš mu se pri ruci našla tacna!“, šapnu Vilijem susedima. Danijel se okrenu publici. „Je li iko od vas dosad ovo shvatio? Nije...? Stvarno...? On je zaista mrtav.“
„Lažeš! Nije mrtav!“, povika Vilijem sa svog mesta. „Tvoja predstava je mrtva, ali Čarls je živ!
Nažalost.“
Odjednom se glava na tacni pomeri. Čarls otvori oči. Publika pomahnita. Iluzija je bila zaprepašćujuća i svakako nova.
Čarls reče: „Zaboga, vidi šta si uradio, Danijele. Videlo te je mnogo svedoka. Nikad se nećeš izvući, ubico.“
Danijel sleže ramenima.
“Još kako ću se izvući. Nikom od njih nije zaista stalo do tebe, niti do koga drugog. Ne dopadaš im se. Oni ne vole čak ni sebe. A ti si, Čarlse, ovo zaslužio.“ Glava na tacni opet progovori:
„Zaslužio javno obezglavljivanje? Pomozi mi, Danijele.“
„A čarobna reč, Čarlse?“, podstače ga Danijel.
„Molim te pomozi mi“, ispravi se Čarls. „Molim te, Danijele. Hoćeš li mi pomoći?"
Danijel pažljivo spusti korpu na Čarlsovu glavu pa je ponovo odnese preko pozornice, te je širokim, razmetljivim i teatralnim pokretima pribi Čarlsu uz telo. Čarls ustade i stisnu šaku partneru.
Madioničari stadoše jedan uz drugog i pokloniše se.
,,Dame i gospodo, mi smo Danijel i Čarls, najbolji mađioničari na svetu!“, povikaše.
Pljesak u dvorani je bio glasan i dug. Ljudi su poustajali pa tapšali i izvikivali pohvale.
Mađioničari su se klanjali još nekoliko puta.
„Ua! Ua! Prevaranti!“, vikali su Vilijem i Majkl sa svojih mesta. Tad su primetili dvojicu iz

hotelskog obezbeđenja kako su se uputili njihovom stolu.
Vilijem se naže Endruu Kotonu i Dari Grej.
„Dopadaju vam se magija, pozorište, pustolovina?“, upita ih. ,,Ja sam Vilijem Aleksander a ovo je moj brat Majkl. Hajdemo nekud. Brišimo odavde. Idemo da se stvarno provedemo.“
Glumci ustadoše i kad oni krenuše s Vilijemom i Majklom, pristigoše i ljudi iz obezbeđenja.
„Hoćemo da nam se vrati novac“, reče im Vilijem. „Danijel i Čarls su prevaranti"

Glava 33



„IDEMO KOD VAS ILI KOD NAS?“, upita Vilijem glumce trudeći se da to pitanje zvuči što nehajnije. Nije želeo da izgubi Daru i Endrua. Skovao je plan s njima.
„Gde ste odseli?“, upita Dara. Bila je neverovatno samouverena; sebe je doživljavala kao boginju, kao divu. Još jedna od tih.
Vilijem joj odgovori:
„Majkl i ja smo u Cirkus cirkusu.
,,Mi smo u Belađu. Odseli smo u apartmanu. Hajdemo tamo. Sjajno je, najbolje u Vegasu. Imamo drogu“, reče Endru. „Ekstazi. Volite li?“
„Imamo mnogo igračaka“, dodade Dara i nežno pređe prstima po Vilijemovoj plavoj kosi. Mogao bi da je ubije zbog uvrede, no umesto toga, on je uze za ruku i poljubi je. Bila je tako puna života i guste, tople krvi.
Apartman u Belađu bio je na vrhu zgrade, s pogledom na veštačko jezero puno fontana što su izbacivale vodu po sto metara uvis. Fontane su prskale u ritmu pesme iz mjuzikla Korsu lajn. Vilijem pomisli kako se nezamisliva količina vode uludo troši usred pustinje. Obazre se zatim po sobi i iznenadi što mu nije potpuno mrska - bar nije imala najlonske prostirke i zidove tapacirane akrilom. Na nekoliko mesta su stajale činije s voćem i vaze sa svežim cvećem. Bože kako je izbezumljen, gladan, ali ne grožđa i jabuka.
Čim se prošepuri na vratima, Dara zbaci haljinu Boba Makija. Telo mlade glumice je bilo preplanulo i zategnuto. Skinula je i skupo prsluče.
Imala je male dignute grudi s isturenim bradavicama. Ostala je samo u belim tangama i sandalama Džimi Ču s visokom potpeticom.
Vilijem se nasmeši glumcima - njihovom doterivanju, njihovim uvežbanim, plitkim pokušajima zavođenja i erotike. Pomisli kako ga ne bi iznenadilo da iz plakara iskoči šminker, pa se zatim upita kako li Bred Pit i Dženifer Aniston izgledaju u krevetu. Verovatno kao lepe plave dosade.
„Red je na vas“, izazivački reče Dara braći. ,,Da vidimo šta imate. Isturite svoju robu. Hajde da se svi naštimujemo.“
„Nećeš se razočarati“, reče joj Vilijem, nasmeši se pa poče da skida odeću. Nije žurio s izuvanjem visokih čizama, pa je lagano otkopčao rajsferšlus na tesnom kožnom kombinezonu. „Jesi li sigurna da ne želiš ti da mi skineš ovo majmunsko odelo?“, upita Daru.
Ona je već razrogačila oči. A i Endru je.
Vilijem je odvezao Majklov konjski rep pa mu raspustio plavu talasastu kosu niz ramena.
Poljubio je Majkla u obraz, pa u lopaticu. Počeo je da ga svlači.
„Bože, bože“, prošaputa Dara, ,,vas dvojica ste stvarno lepi.“

Njih dvojica su se ukrutili. Majkl i Vilijem su bili krupni a penisi su im pulsirali i vibrirali dok su stajali goli. Nisu bili sramežljivi. Od detinjstva su navikli na golotinju. Osim toga, navikli su i na seks s nepoznatima.
Dara se osvrnu i reče:
„Osećam se brojčano nadjačana, ali ne i nadigrana.“ Iz tašne izvadi kokain. Vilijem joj blago zaustavi ruku.
,,To ti neće biti potrebno. Lezi na krevet. Imaj malo vere u mene. Veruj sebi, Dara.“ Kao mađioničar, Vilijem odnekud stvori četiri svilene marame - crveno-plavo-srebrne. Njima priveza Daru za stubove kreveta. Ona se malo opirala pretvarajući se da se plaši. Svi su uživali u njenoj glumi, a Majkl je zagrlio Endrua, koji se već osećao zapostavljeno. I on je bio naduvan. Plave oči su mu se caklile.
„Što se i ti ne bi raskomotio", šapnu mu Majkl. „Među prijateljima si.“
Endru izvuče lisice iz crne kožne torbe na podu. „Ovo je za tebe. Za zabavu. Važi?“ Majkl poslušno pruži ruke spreman da bude vezan. ,,Za zabavu“, reče i nasmeja se.
„Biće sjajno“, reče Endru već zaplićući jezikom. „Osećam navalu. Mislim da dostižem vrhunac.“
,,Ne, nisi ni blizu“, reče mu Majkl.
Dogodilo se tako brzo da je izgledalo gotovo nemoguće. Najednom je Majkl vezao Endrua lisicama. Zatim ga je spustio na tepih. Legao je na njega. On i Vilijem su mu zapušili usta svilenim maramama. Kretali su se hitro. Skinuli su Endruu odelo. Gležnjeve su mu vezali novim maramama.
„Veruj nam, Endru. Biće sjajno. Ne možeš ni da zamisliš“, prošaputa Vilijem. Zatim sačeka da Majkl zagrize Endruov vrat. I popije samo gutljaj. Nekoliko divnih kapi. Aperitiv.
Endru Koton izbulji one prelepe oči od straha i neverice. Taj pogled je bio neprocenjiv. Shvatio je da će umreti. Ubrzo. Možda za samo nekoliko minuta.
Dara nije videla šta se događa na podu.
„Hej! Šta vi muški radite dole? Nešto prljavo? Trpate jedan drugom? Mene ste ovde zaboravili.
Neka se neko popne na krevet kod mene. Neka i meni trpa.“
Vilijem se diže do nje s velikim i prelepim penisom, nemoguće ravnim stomakom i čarobnim, neodoljivim osmehom, svestan svega toga.
,,I iskoči đavo“, reče.
„Poljubi me, đavole“, šapnu mu ona trepćući. „Vodi ljubav sa mnom. Zaboravi starog Endrua. I Majkla. Nisi valjda zaljubljen u rođenog brata?“
,,Ko nije zaljubljen u njega?“, upita je Vilijem.
Kleknu nad njom pa se vrlo lagano spusti. Obuhvati je rukama. Odjednom Dara zadrhta. Znala je iako zaista nije shvatala. Kao i toliki muškarci i žene kojima se Vilijem nahranio, ona je želela da umre ne znajući šta zapravo želi. Znao je da se ona vidi u njegovim tamnoplavim očima. Znao je da Dara misli kako nikad nije izgledala poželjnije.

A on ju je zaista želeo. Tog časa je želeo Daru više nego išta drugo na svetu. Vilijem udahnu Darine mirise - kožu, sapun, miris, snažnu krv koja joj teče venama. Tad Vilijem lako pređe jezikom preko njenog uha znajući kako Dara oseća da ju je dodirnuo iznutra. To nije bilo fizički moguće, ali je osetila Vilijemov jezik duboko u sebi.
Iznenada Majkl diže Endrua na ogromni krevet. Na njemu beše mesta za sve. Endru beše vezan šarenim maramama i sjajnim srebrnim lisicama. Na vratu mu beše oštra crvena posekotina. A niz grudi mu je curila krv. Glumac beše već mrtav.
Dara najzad shvati sve. Vilijem beše u pravu - ovo je mnogo bolje bez kokaina. Dodirivao ju je svuda i bio tako topao, tako vreo, tako izuzetan. Ona se uvijala spremna već da svrši, preplavljena žudnjom i željom.
„Ovo je tek početak", šapnu joj Vilijem uz grlo. „Tvoje uživanje je tek krenulo. Obećavam ti, Dara.“
Oliza joj gorkoslatki parfem. Uporno ju je ljubio. Zatim je ugrize za vrat. Beše sve lepše i lepše.
Ovakva smrt.
To niko ne razume do samog kraja.

Glava 34



DOGODILO SE OPET. Gospode! Još dva opaka ubistva. Na aerodromu u Freznu me je čekao helikopter FBI-ja. Prevezli su me u Las Vegas, gde sam prešao u automobil FBI-ja. Vozač, agent Kaii Lenards, obavestio me je da je nadležni direktor Kreg več na mestu zločina. Zatim me je Lenards uputio i u ostalo.
Najnovija ubistva su se odigrala u luksuznom hotelu s pet zvezdica, u Belađu. Kad je otvoren 1998, Belađo je bio najskuplji hotel svih vremena. Bio je izuzetan i porodičan - bar dosad. U njemu jedva da je i bilo tragova starog Las Vegasa - golih žena, mafijaša u sjajnim listerskim odelima.
Od Južnog bulevara, koji je u nastavku druma 604, bili su naređani policijski automobili i kola hitne pomoći. Na hotelskom zemljištu je bilo i najmanje šest televizijskih kombija. Procenio sam da je pred hotelom bilo oko šest stotina posmatrača. Otkud tolika gužva? Šta se to dogodilo unutra? Zasad sam imao samo skicu podataka o ubistvima. Znao sam da su tela isceđena. Ali nisu obešena.
Gurajući se među znatiželjnicima, ugledah nešto što me uznemiri, uzdrma čak i više od vesti o ubistvima.
Tamo je bilo najmanje desetak ljudi i žena odevenih u darkersku odeću: crne dugačke mantile, cilindre, kožne pantalone, visoke čizme. Jedan mi se osmehnu pravo u lice. Pokaza mi oštre, gadne očnjake. U očima je imao blistava crvena sočiva. Izgleda da je znao ko sam. ,,Čoveče.“ Prezrivo se nasmeši. „Dobro došao u pakao.“
Ništa nisam mogao tim čudovištima. Produžio sam ka Belađu. Te čudake i imitatore izgleda nije uznemiravalo što se nalaze na mestu zločina. Jesu li i ubice tu? Prate li sve ovo? Šta očekuju da vide? Šta znače ta ubistva?
Ponadah se da vegaska policija ili FBI snima gomilu okupljenu pred hotelom. Pretpostavih da se Kajl pobrinuo za to. Ja sam bio tu iz jednog razloga: umem da sagledam pojedinosti na mestu zločina onako kako to ostali policajci obično ne umeju. Zato je Kajl Kreg tražio mene. Znao je moje snage, a verovatno i moje slabosti.
Apartman u kojem je ovaj par ubijen bio je prostran i po hotelijerskim standardima prilično ukusno uređen. Prvo što primeti svako ko uđe u kupatilo jesu mermerna kada i vitraž na prozoru koji gleda na veštačko jezero i fontane.
U kadi su ležala dva tela. Video sam im temena i dva bosa stopala. Približivši se, primetio sam da su i muškarac i žena ugrizeni, a i isečeni nekoliko puta. Naga tela su bila sablasno bela.
U čitavom apartmanu nije bilo mesta gde bi ih obesili.
U samoj zapušenoj kadi bilo je malo krvi. Na sve strane su policajci užurbano radili. Previše njih za moj ukus. Bilo je detektiva iz Las Vegasa, medicinskih tehničara, stručnjaka za uviđaj na mestu zločina, fotografa, čitav tim forenzičara i, naravno, FBI.
Bio mi je potreban mir.

Nekoliko minuta sam proučavao bleda, jadna tela. Kao što je bilo i s ostalim žrtvama dosad, muškarac i žena su bili privlačni.
Savršeni uzorci. Izabrani baš iz tog razloga? Ako nije to, štaje onda?
Devojka je izgledala kao da je u ranim dvadesetim godinama. Bila je sitna, plava, vitka, moguće da nije imala ni pedeset kilograma. Raspon ramena joj verovatno nije bio veći od dužine lenjira. Grudi su joj bile male i izujedane, gotovo iskidane. Duž nogu je imala ujede. I muškarac je izgleda bio istih godina. Bio je plav i imao plave oči i delovao uhranjeno, sa čvrstim i izvajanim telom. I on je izujedan. Vrat mu je bio prerezan, kao i ruke.
Na šakama nisu imali odbrambene povrede. Izgleda da se nisu branili. Poznavali su napadače.
„Jesi li video ona čudovišta što vrebaju napolju?“, upita me Kajl. ,,0nu paradu poluljudskih nakaza?“
Klimnuh mu glavom. „Doduše, dan je. Ti napolju su svakako bezopasni. Mi treba da pronađemo čudovišta u kriptama."
Kajl potvrdi mrdnuvši glavom, pa ode.
Kad se većina policijskih tehničara razišla, ja provedoh nekoliko sati cunjajući po apartmanu. Za mene je to ritual, moja lična opsesija. Moguće da osećam kako to dugujem mrtvima. Zastadoh pa zapazih pogled na jezero u kom su žrtve uživale. Primetih sve - žućkastobelu, ružičastu i žutu boju apartmana. Uramljena ogledala osvetljena sijalicama iz udubljenja. Sveže voće i cveće.
Žrtve su se raspakovale i složile odeću. Pregledao sam je: haljine Bob Maki, obuća Džimi Ču i Manolo Blanik, s visokom potpeticom, nekoliko sukanja. Skupo, elegantno, vrhunskog kvaliteta.
Ni jedno ni drugo nisu ni slutili da će umreti.
Na toaletnom stoćiću vidno poređani žetoni od po pedeset i sto dolara iz Venecijana i Njujork Njujorka. Ubice ih nisu dirale. Uz to i dva pakovanja kokaina u ženinoj tašni. Boks marlboro lajta.
Da li ovo treba da nam pokaže kako ih ne zanimaju ni novac ni droga?Ni kocka? Ni cigarete? Šta njih zanima - ubistvo? Krv?
U ženinoj tašni su bile ulaznice. Suveniri? Propusnice za MGM Grand advenčers. Karte za predstave u Cirkus cirkusu, za Foli beržer u Tropikani, za mađioničare Zigfrida i Roja. Dopola potrošena bočica parfema Lolite Lempicke.
Muškarac je sačuvao nekoliko računa iz restorana: Sirk u Belađu, Napa, Plama, Spago u Cezaru.
„Od sinoć nema ni karata ni računa“, reče mi Kajl. „Treba da saznamo kuda su išli. Možda su tamo sreli ubice. Mora da su se sprijateljili s njima. Pustili su ih ovamo.“