Prosperova pećina - Lorens Darel

Darelovo delo je vodič kroz krajolik i običaje ostrva Krfa, Krfa koje je ovaj pisac toliko voleo, a na koje niko ne odlazi jednom. Ovde se svi uvek vraćamo. Na Krfu je Darel živeo pred Drugi svetski rat, sa prvom suprugom, a knjiga pred nama je putopisni dnevnik pisca - raskošnog stiliste, erudite i tako darovitog hedoniste. Darelu knjige dospevaju vodenim putem, baš kao i pisma Henrija Milera. Na ovom ostrvu, gde je "arhitektura grada mletačka, gde su kuće izgrađene elegantno, u vitkim redovima, sa uskim lejama i kolonadama, a crvena, žuta i ružičasta boja okera je zbirka pastelnih nijansi koju mesečina preobražava u blistavobeli grad", Darel je živeo kao srećni nomad. Nag, noću je plivao po mesečini zajedno sa lepom suprugom slikarkom, družio se sa mudrim ostrvljanima i pitao se da li je Sokrat bio srećan, "pošto veća mudrost nameće čoveku veći teret". Ovo delo napisano je pre Darelove ljubavi sa Aleksandrijom i Evom Koen, koja će biti model za lik Justine u "Kvartetu". Nešto od vatre tog susreta koji sledi, lebdi nad ovim stranicama.

Četiri junaka ove knjige predstavljaju stvarne ličnosti i ovde se pojavljuju uz sopstvenu saglasnost. Njima četvorici, Teodoru Stefanidisu, Zarijanu, grofu D. i Maksu Nimicu, pisac posvećuje ovu knjigu, s ljubavlju i divljenjem.

“Grčko ostrvo i najprijatnije mesto koje bi nam oči igda ugledale da na njemu provedemo samotni i u misli utonuo život... Mnogo puta na našim putovanjima, upadajući u opasnosti i neugodna mesta, samo ovo ostrvo bi bilo kutak na kojem bismo poželeli da dočekamo kraj svoga života”.
Entoni Šerli,

“Njegova persijska pustolovina”, 1601.

Izrazi zahvalnosti


Moram da izrazim zahvalnost za materjal korišćen u ovoj knjizi: dr Teodoru Slefanidisu, članu Kraljevskog armijskog saniteta, koji mi je stavio na raspolaganje pet neobjavljenih monografija koje sadrže plodove desetogodišnjeg istraživanja; gospodinu Janisu Trikoglu iz Kaira, za korisnu građu; gospodinu Teodoru Moshonasu za dragocene savete i gospođici I. Koen na neprocenjivoj pomoći u prepisivanju ovih rukopisa.

1. Deobe na grčkoj zemlji

“Ni reči! Gledajte samo! I ćutite sad!”

V. Šekspir, “Bura”1

Negde između Kalabrije i Krfa zaista počinje plavetnilo. Čitavim puteni kroz Italiju otkrivate kako se krećete kroz potpuno pripitomljen krajolik – svaka je dolina uređena prema nacrtu arhitekte, blistavo obasjana, očovečena. Ali, kada se otisnete sa ravnog i pustog kopna Kalabrije put mora, postajete svesni suštinske promene: svesni obzorja što počinje da se obliva bojom na rubu sveta, svesni ostrva što se pomaljaju iz tame vama u susret.
Ujutru se budite sa mirisom snega u vazduhu i penjući se uz lestvice na palubu, naglo stupate u polutamu senke koju bacaju albanske planine – svaka sa svojom iskričavom krunom snega – puste i odbojno kamenite.
Poluostrvo se otkinulo još uzavrelo crveno i postalo potpuno ohlađena lava. Ne postajete toliko svesni krajolika, koji vam, još nevidljiv, dolazi u susret preko ovih plavih prostranstava vode, koliko same klime. Ulazite u Grčku kao što bi se moglo prodreti u neki mračni kristal; oblici svega postaju nepravilni, izlomljeni. Opsene naglo gutaju ostrva i kud god da pogledate prevariće vas treperava zavesa izmaglice.
Druge zemlje vam mogu ponuditi otkrića o običajima ili o naučnim pojavama, o krajoliku; Grčka vam, pak, nudi nešto tegobnije otkriće samoga sebe.
10.4.1937.
Varljiva je misao da postoji neka crta koja deli svet jave od sveta snova. N. i ja smo, na primer, zbunjeni osećajem da se unutar nas odvija nekoliko istovremenih života; to je osećanje što samo upućuje na prostor i vreme. Možda smo izabrali Krf zato što predstavlja predvorje egejske Grčke, sa njenim, poput dima sivim, vulkanskim ostrvima nalik kornjačinim oklopima, što plutaju nisko naspram nebeskoga stropa. Krf je sav mletački plavetan i zlatan – i do krajnosti razmažen suncem. Njegovo bogatstvo vas čini presitim i mlitavim. Južne doline su ocrtane smelo, grubim potezima kičice žutom i crvenom, dok su stabla judino drveta istačkala puteve svojim prašnim grimiznim rasprskavanjem. Gde god krenuli, možete se opružiti po travi; čak su i ogoljeni severni prilazi ostrvu bogati maslinama i mineralnim izvorima.
25.4.1937.
Arhitektura grada je mletačka; kuće iznad stare luke su izgrađene elegantno, u vitkim redovima, sa uskim alejama i kolonadama koje se pružaju između njih; crvena, žuta, ružičasta i boja okera – zbrka pastclnih nijansi koju mesečina preobražava u blistavobeli grad sazdan poput svadbenog kolača. Ima i drugih zanimljivosti; ostaci venecijanske aristokratije koja živi u previsokim baronskim palatama, ukopanim duboko u tle i okruženim čempresima. Svetac zaštitnik iz drevne prošlosti koji leži obuven u prekrasno izvezene papuče, u velikom srebrnom kovčegu, vičan izvođenju čudesa.
29.4.1937.
April je, a mi smo iznajmili kuću starog ribara na krajnjem severu ostrva – u Kalamaji. Deset morskih milja udaljeno od grada, a nekih tridesetak kilometara putem, ona nudi sve čari osame. Bela kuća, poput kocke položena 11a stenu, već je primila ožiljke od vetra i vode. Iza nje, brdo se uzdiže jasno prema nebu tako da čempresi i masline strše nad ovom odajom u kojoj sedim i pišem. Nalazimo se na golom rtu sa prelepom glatkom površinom metamorfnog stenja obraslog maslinom i primorskim hrastom u obliku monspubis. Ovo nam postaje neprežaljeni dom. Naš svet. Krf.
5.5.1937.
Knjige su nam prispele vodenim putem. Gužva, dodavanje, dim i zaglušujuće trešenje sipljivog dizel-motora. Onda bi se brodić oteturao u pravcu Sv. Stefana i Četrdesetorice svetaca, gde će se posada prejesti dinja i zaspati u svojim prslucima od sirove vune, jedan povrh drugog, poput legla mačaka, podno ikone sv. Spiridona od svete uspomene. Naše nabavke zavise od svakodnevnog prispeća ovog brodića.
6.5.1937.
Penjemo se na Vilju u vreme trešanja i posmatramo odozgo. Vidi se da ostrvo počiva naspram kopna gotovo u obliku srpa. Na strani okrenutoj kopnu nalazi se ogromni zaliv, plemenitog i spokojnog izgleda i skoro u potpunosti stišnjen kopnom. U pravcu severa, vrh srpa gotovo dotiče Albaniju i tu je nemirno plavetnilo Jonskog mora grubo uvučeno između krečnjačkih oštrica i peskovitih jezičaka. Kalamaji se sučeljava sa podnožjem albanskih brda i u njega voda hitro uvire, kao u neki bazen: mutna i divlje zelena kada je uzmuti severac.
7.5.1937.
Rt na suprotnoj strani je ogoljen; divljina sa čkaljem i melanholičnim asfodelom – turobni morski luk. Kuću smo otkrili jednog zvonkog prolećnog dana. Nebo je počivalo u divovskom plavom luku dok smo silazili kamenim lestvicama. Sećam se kako je N. odrešito kazala Teodoru: “Ali, sama smirenost ga već čini drugim svetom.” Gledali smo kroz viseći zaslon maslinovih grana prema morski belom zidu sa ribarskom opremom što se na njemu sušila. Zapušteni balkon. Podovi su bili hladni. Pernata živina je kokotala tiho u tami, gde je, čekajući svoju sezonu, ležala velika presa za masline. Kiparis je stajao nepomično, kao na kapijama donjeg sveta. Uzdrhtali smo i seli na belu stenu da jedemo, gledajući naniže, u sopstvena lica u nepokretnom moru. Učiniće se čudnim što pređoste čitav put od Engleske do ovog lepog grčkog rta, gde jedino društvo mogu biti stena, vazduh i nebo – sve same stihije. U pismima upućenim kući, N. kaže da smo negovali tragički osećaj. Nema objašnjenja. Dovoljno je zabeležiti da je sve upravo tačno onako kako nam je vidovnjak rekao da će biti. Bela kuća, bela stena, prijatelji i sveden stil u ljubavi: a možda i knjiga koja će nići iz ovih odlomaka, kao što se iz razvalina ovih starih venecijanskih grobova, kroz kamene ploče, napokon probija kiparis i izrasta svež i zelen.
9.5.1937.
Imamo sreće sa prijateljima. Dvojica njih izgleda da imaju gotovo mitološku vrednost – to su Ivan Zarijan i tajanstveni profesor za slomljene kosti, Teodor Stefanidis. Zarijan je sed, istaknut, pleni svojom grivom kose i time kako se drži dok recituje svoju poslednju ljubavnu pesmu; tvrdi da je najveći jermenski pesnik, sa sigurnošću i skromnošću koje potpuno očaravaju. Proveo je skoro dve godine recitujući svoje delo svakome ko bi ga slušao i sastavljajući iscrpnu studiju ostrvskih vina. Uspelo mu je da pretvori poslednji sprat hotela “Sveti Đorđe” u svoj radni prostor, zapravo u jednu golemu zbrku rukopisa i slika. Ovde bi, posmatrajući oštećene odbrambene utvrde Istočne tvrđave i praveći povremeno predah da bi uživao u čaši vina, pisao svoju književnu kolumnu za neke jermenske novine iz Novog sveta. U petak 8. marta, uputio mi je prijateljsku poruku sledeće sadržine:
“Dragi Darel, nedostajete nam, a ponajviše Vaša lepa žena. Drago momče, da, svakako Vas obesmrtih ove sedmice. Opisah ovu epohu naših života. Mnogo vas voli Zarijan.”
Zarijan hoda kao da nosi neki teški ogrtač. Čovek pozamašne i raskošne spoljašnosti, započeo je sa našim književnim okupljanjima jednom sedmično u “Znaku jarebice”, nedaleko od glavnog gradskog trga. Zarijan poseduje neobičnu pisaću mašinu koja mu omogućava da, jednostavno okrećući ležište tipki, kuca na francuskom i italijanskom isto kao i na jermenskom i ruskom. Na tim nedeljnim susretima, ustajao bi na noge i lepo, odmerenim glasom, recitovao bi Hamletov govor “biti ii’ ne biti”, prvo na francuskom, a potom na jermenskom, ruskom, italijanskom, nemačkom i španskom. Smatrao je da mu je ispod časti valjano naučiti engleski.
12.5.1937.
Iz moje beležnice

Teodorov portret: lepo oblikovana glava i zlaćana brada: edvardijanske crte lica – i savršeno ponašanje jednog edvardijanskog profesora. Možda reinkarnacija komičnog profesora koga je izmislio Edvard Lir tokom svog boravka na Krfu. Neizmerna stidljivost i ustručavanje. Neverovatan erudita o svemu u vezi sa ostrvom. Postojan venizelist, posedovao je najsuvlji i najizbirljiviji stil izlaganja ikada viđen. Portret bradatog muškarca iz nekoliko poteza, u čizmama i pelerini, sa masivnom opremom za hvatanje kukaca na leđima, kako ponosno korača zemljom prema ljupkom jezercetu u kojem se nalazio njegov mikroskopski svet algi i planktona (jedini stvaran svet za njega), čekajući da bude istražen. Teodora su večito hapsili kao stranog agenta zbog njegove zlaćane brade, jakog engleskog naglaska u grčkom, kao i tajanstvenog niza posuda, krpa i cevčica koje su se njihale oko njega. Prilikom njegove prve posete kući u Kalamaji, tek što se rukovao, iznenada mu je bljesnula svetlost u oku. Izvadivši iz džepa kupastu kutijicu, rekao je, “oprostite” i sa znatnim suzdržanim uzbuđenjem, prišao je zidu salona da uhvati peščanu muvu, uskliknuvši, kako je to već činio, tihim pobedonosnim glasom: “Evo, uhvatih je. To je četiristo i drugi primerak.”
17.5.1937.
Galebovi se okreću niz vetar; oseća se dah široka, a more mrvi i gomila svoje boje pod kućom; gradske bašte isparavaju u svom trulom bogatstvu. Vojvotkinja od B. izlazi pod velikim šeširom i vozi se u kočiji sa zapregom. Palate spuštenih zasuna sa kišobranom borova što lupkaju po prozorima. Na velikoj južnoj izbočini možete videti kako se pruža put, kao beo ožiljak naspram smaragdnog jezera; masline mahnito menjaju boju od sive do srebrn aste, a iza kuće mladice kiparisa podsećaju na zategnute lukove. Nikola, što je, do malo pre, čvrsto i odlučno stajao pred nama na gatu, sada je tek mrlja crvenog jedra naspram planina. Zatim se noću naglo gasi i boja se ponovo rastače na nebu. Kod “Znaka jarebice”, Zarijan drži predavanje o krajoliku kao o metafizičkoj kategoriji. “Božanski Platon nam je jednom kazao da u Grčkoj vidite Boga sa njegovim busolama i šestarima.” N. podržava Lorensovu sposobnost shvatanja mesta, nasuprot nekom engleskom momku koji je izjavio da su svi lorensovski krajolici izmaštani a ne opisani, dok Teodor iznenađuje zatraživši, tihim glasom, čašu vina (inače, ne pije) i dodavši, čak još tiše: “Šta je to nesrećan slučaj?”
Nesrećna slučajnost je ovaj pod što se raspada svakog jutra kada se vraćam na toplo stenje, licem okrenut ka površini tamnog Jonskog mora na rastojanju kraćem od stope. Čitavog jutra ležimo ispod kapele sv. Arsenija od crvene opeke, ispuštajući trešnje u bazenčić, tačno dva hvata dole na peščano tle, gde se naziru poput kapi krvi. N. nalik vidri, ulazila bi da ih pokupi i donosila ih u zubima. Ova kapela predstavlja naš privatni bazen za kupanje; četiri pufne kiparisa, duboke jasno ocrtane ivice za ronjenje iznad dva hvata plave vode i dno od čistog oblutka. Jednom, posle bure, ribar po imenu Manolis našao je na ovom mestu ikonu dobrog sv. Arsenija i sagradio kapelu od rumene žbuke da je u njoj pohrani. Malo kandilo je sada uvek puno miomirisnog ulja, pošto nas sv. Arsenije štiti dok se kupamo.
22.5.1937.
Uveče, plave vode lagune stvaraju mesečinu i ponovo je izazivaju u vodoskocima kristalne svetlosti po belom stenju i dubokom balkonu; uvire u sobu sa visokim stropom, gde ljupke slike N. dokono zure dole sa zidova. A vazduh (svež poput daha što se izvija iz srca dinje) nevidljivo se izliva preko prozorskih daski i prožima mirisom ugašenih svetiljki. Tako je tiho da ljudski glas, gore u sutonu, pod maslinama, uznemirava i draži čoveka baš kao glas same savesti. Ispod staklaste površine mora ribe se, pod uticajem radoznalosti i straha, kreću nalik nagoveštaju ribe. Zvezde sada blistaju, ledenim vetrom odozgo raspršene i zategnute po ovoj nepatvorenoj euklidovskoj površini. Tako je tiho da večeramo, pri svetlosti sveće, pod čempresovim drvetom. A nakon toga, dok pijemo kafu i jedemo grožđe na ivici ovog zrcala, stiže vetar i čitava nebesa se komešaju i podrhtavaju – ogromna grana behara što se rastapa i njiše. Potom, kako sveća upija vazduh i ujednačava plamen, sve se lagano opet stvrdnjava u odraz sveta u moru, tako da Teodor može upreti prstom u vodu pred našim nogama i pokazati nam kako plamte Plejade.
28.5.1937.
U takvim trenucima nikada ne bismo pričali, ali mi je u svesti slika preplanulih mišica i vrata, kao i preplanulih nožnih prstiju u sandalama, pri svetlosti sveće. U svesti mi je stotinu slika u isti mah i stotinu načina šta bih sa njima. Okrugla vaza sa divljim ružama. Engleske viljuške i noževi. Grčke cigarete. Izgužvana i od morske vode umrljana beležnica, u kojoj sam, grubim potezima, sastavljao svoje pesme. Uže i veslo što leže pod drvetom. Talog iz maslinove prese koji će biti prikupljen za potpalu. Gomila hrapavog kamenja za podizanje baštenskog zida. Vedro i sekira. Seljanka prolazi voćnjakom sa belom maramom na glavi. Neumorno kozje meketanje u staji. Sve ovo se uobličava i otelovljuje oko ove male žute kupe plamena sred koje N. seče sir i pere grožđe. Tek jedna sveća gori na stolu, između naših srećnih bića.
4.6.1937.
Sačuvao sam tekst prve Teodorove poruke. Stigla je u nedelju, večernjim brodićem, a do vrata je doneo Spiros, seoska luda. Pošto je odozgo bilo napisano hitno, darivao sam glasnika jednom drahmom.
“Sa velikom radošću saznajem od našeg zajedničkog prijatelja Z. da nameravate da napišete istoriju ostrva. To je poduhvat o kojem sam lično dugo razmišljao, ali zahvaljujući širokom opsegu mojih interesovanja, kao i manjku književnoga dara, uvek sam se osećao nedoraslim tom zadatku. Ipak, hitam da Vam stavim na raspolaganje sav materjal, stoga ću Vam u utorak poslati, a) svoju sinoptičku istoriju ostrva, b) činjenice do kojih sam došao o sv. Spiridonu, c) moju knjigu o živom svetu slatkih voda na Krfu, d) kratko izlaganje o geologiji ostrva Krfa. Trebalo bi da Vas ovo zainteresuje. To je tek početak. Iskreno, Vaš Teodor Stefanidis.”
Na temelju ovoga sam stupio u prepisku koja se, sa moje strane, odlikovala uzletima hotimično lažne učenosti, a sa njegove, pak, ozbiljnom i pedantnom ispravnošću istraživača. Naša pisma je prenosio ostrvski brodić tamo-amo. Bio je to, kako on reče, tek početak.
7.6.1937.
Noću ponekad zasvira frulaš, dok bi mu ovce pasle rtom sa suprotne strane i brstile po jagodastom drveću i grmlju. Ležali smo u postelji, kože hrapave i satenaste od soli, i slušali ga. Marljivi i prilično zamorni slavuji behu pometeni mekim, tečnim četvrttonovima, nezemaljskim izvijanjem frule. To je oblik bez melodije, kao da su se note, kap po kap, izlile u tišinu. Zavodnički glas sirena, koji je čuo Odisej.
9.6.1937.
Izneverili smo svoje poreklo. N. je odlučila da zasadi baštu na steni ispred kuće. Moraćemo da donesemo zemlju u vrećama i da primenimo egejsko umeće žive ograde od šimšira i stubova. Nacrt je dala N. a izvođenja su se poduhvatili Joanis i Nikola, otac i sin, koji važe za najbolje zidare u selu. Otac zida blago nahereno, jer je, kaže, slep na jedno oko, a njegov sin ide tiho za njim da bi ispravio njegove greške i divi se lakoći sa kojom je ovaj rezao planinsko kamenje u grube blokove. Joanis veoma lagodno čuči na svojim slabinama u senci koju baca njegov slamni šešir široka oboda i priča sablažnjive priče; kreće se duž zida u nizu skokova, poput neke očerupane svrake. Sin mu je priglupi mladić svežeg lica, živahna osmeha i izvanrednog ponašanja. Odeven je u ružnu suknenu kapu i poderane čakšire evropskog radnika, dok mu otac još uvek nosi šiljate papuče. Možda vredi opisati tradicionalnu ostrvsku nošnju, koja se sad rptko viđa, osim na svečanostima i na igrankama.
Plavi izvezeni jelek sa crnim i zlatnim ukrasnim gajtanima.
Meka bela košulja sa naduvenim rukavima.
Vrećaste plave čakšire zvane vrakes (βράκες).
Bele vunene dokolenice.
I šiljate turske papuče bez ikakve kićanke.
Meki crveni fes sa plavom kićankom ili beli slamni šešir.
11.6.1937.
Slama iz sanduka za pakovanje upotrebiće se za oblaganje poda šupe u kojoj je privezana koza. Sobe izgledaju ljupko i dražesno, belo okrečenih zidova i sa nekoliko vedrih slika i knjiga. Prozori su okrenuti pravo prema moru, tako da njegovi besprekidni uzdisaji predstavljaju ritam našeg rada, kao i našega sna. Preko dana, more treperi zlatastim sjajem na tavanici, osvetljavajući seoske ćilime jarkih boja – sa brodom, gorgonom, razbojem, čempresovim drvetom; osvetljavajući još toplu, neobrađenu grnčariju sa našeg stola; osvetljavajući N, sada preplanulu, svetio plave kose, kako čita na stolici podvijenih nogu. Smirena pogleda, opuštene kose i blistavo belih zuba, kao u neke mlade mesožderke. Što bi rekao otac Nikola: “Šta bi čovek mogao poželeti više od maslinova drveta, domaćeg ostrva i žene iz svog zavičaja?”
13.6.1937.
Čovek i njegova žena fina su stvorenja. On se zove Anastasios, a ona Eleni. Po njihovoj se deci očito vidi da je to brak iz ljubavi, pre nego iz računa. Put im je svilasta, sazdana u najnežnijoj tamno maslinastoj nijansi; kosa im je tamnocrna, što neočekivano bljesne nagoveštajem plave – slično kao u onoj kleftskoj pesmi, što kaže: “kosa nalik gavranovu krilu”. Prelepo oblikovane obrve iznad njihovih tamnih očiju, izražajne i zavojite kao cirkumfleks. Samo su im ruke i noge – kao u svih seljaka – bile grube i ružne, prave lopate izrasle na udovima tokom dugotrajne borbe sa zemljom, užadi i šumom. Kćeri im se zovu Nebo i Sloboda.
17.6.1937.
“Zvanična geologija”, piše Teodor u svojoj raspravi, “ još uvek će naći nešto zanimljivo na Krfu; premda je oblik ostrva mahom uslovljen njegovim krečnjačkim sastavom, postoje mnogi zanimljivi oblici dostojni ozbiljne pažnje istraživača na terenu.”
U pravcu juga, zemljište se blago spušta prema belom rtu, bujno obraslom i u izmaglici; svaka je okuka ovde poput poljupca, poput nagosti za ushićeni pogled, milošta. Svaki je predeo uokviren kiparisima, maslinama i blistavo sjajnim krovovima. Zatoni, malena jezera i ostrva vode lagano, naniže, prema opustelim solanama s onu stranu Lefkimija.
Dve odgomne izbočine brda opasuju ovaj Raj. Od severa ka jugu ide se duž zapadnih lanaca brda, dok se, idući od istoka ka zapadu, pustare uzdižu okomito u pravcu Pantokratora. Živimo u senci ove planine. Ovde se slabo rastinje grčevito hvata stenja; voda, neprijatna ukusa na gvožđe i ledeno hladna, sliva se niz klisure; maslinovo drveće je zakržljalo i iskrivljeno u nastojanju da očuva svoj godišnji rod na ovom sipkavom sadrenom zemljištu. Njihovo korenje, nalik mišićima rvača, visi iz odvodnih kanala. Ovde seoske devojke dangube na padinama – odsev boje, kao u neke ptice – sa cvetom u zubima, dok im koze žvaću žilavi čkalj i crniku.
“Ovde su prisutne sve epohe još od doba Jure. Na severu, konfiguracija određenih pećina nagoveštava vulkansko poreklo, ali ovo još nije dokazano.” Male špilje u Paleokastrici izbrazdane su pećinskim nakitom koji se, dok more prodire u njih, u odsjaju svetlosti preliva od grimizne i žute do sedefaste. Grožđe iz ove planinske oblasti daje vino koje se uvek neznatno penuša; sa blagom je primesom sumpora i kamena. Zatražite crno vino u Lakonesu i doneće vam čašu vulkanske krvi.
20.6.1937.
Zarijan mi je poslao pesmu o ostrvu na jermenskom, uz koju je priložio i prepev na engleski. Pišući o Krfu, kaže:
“Zlatna i nestalna plava učinile su nam misli nejasnim te je tama neprozirna i u snovima vidimo svet kao u nekom ogromnom akvarijumu. Prognanici i saučesnici, otkrili smo novu ljubav. To je Krf, toplo ognjište sveta.”
Pošto nisam imao ništa drugo, uzvratio sam mu svojom pesmom o Manolisu, slikaru grčkih krajolika: “Čitavog života je pisao akrostihove, a onda je uzeo kist i kao da se pozornost prema svemu dvostruko uvećala. Drveće je naprosto bilo drveće od pre. Različitost je obitavala u idejama. Sada je starac pomahnitao, jer sve se razotkrilo i pohrlilo mu razdragano u naručje.”
Teodor mi obećava “mape, tabele, statistike”. Ne nastojim da savladam svu tu građu. Ako budem napisao knjigu o Krfu, to neće biti istorija već pesma.
Svet crnih trešanja, jedara, prašine, planike, riba i pisama od kuće.
24.6.1937.
Odlomak iz romana o Krfu, koji sam započeo i uništio: “Silazila je kroz oblak bademovog drveća poput smrtne presude, sva u belom, vodeći svoje stado na same kapije donjeg sveta. Srca su nam se topila pred čistotom njezina osmeha i krasotom hoda. Uskoro se udaje za Nika, ugojenog zelenaša i postaće debela na-džak-baba što obavlja neugodan posao prikupljanja maslina na šepavom magaretu i smrdi na beli luk i životinjski izmet.”
25.6.1937.
N. je otišla na tri dana u grad da bi pokupovala nekoliko preostalih potrepština, a i da bi dovršila opremanje našeg doma. Tišina je ovde poput razaznatljivog bila – otkucaji srca samog vremena. Po čitav sam dan sam na velikoj steni; more je hladno, njegova oštra svežina peče nepce kao ledeno vino, ali plavo je poput groba, dok sunce bukti. Uveče brodićem stiže pismo od nje. “Kupila sam nam kuter od dvadeset stopa, daščane građe i sa bermudskom opremom. Strašno sam uzbuđena. Čini mi se, čitav se svet otvara pred nama. Ali, kako samo klizi, kao crno vino. Dovozim ga sutra sa Petrosom. Čekaj me na molu.”
26.6.1937.
Snabdevanje vode za baštu predstavlja ozbiljan problem. Jedini izvor nalazi se na drumu, četvrt milje više klanca. Sve zalihe vode nam donose odozgo seljanke na leđima, u golemim zemljanim krčazima. Imali smo Nikosa gnjurca sa njegovom leskovom rakijom, ali pošto je jedno četvrt sata hodao tamo-amo, gunđajući nešto sebi u bradu, izjavio je da je voda “odveć duboko”, ispod pet metara dubine. Pošto nam se kuća nalazila u ravni mora, nismo smeli da se usudimo da kopamo bunar čija bi voda mogla postati slana. Nije nam bilo prihvatljivo ništa drugo osim vode sa planinskog izvora. U međuvremenu, moja dva učenjaka su mi vodenim putem poslali svoje savete, svaki od njih svojevrsni model. Zarijan je predložio mašinu koju je izumeo neki njegov prijatelj a koja je slanu vodu pretvarala u slatku; zaboravio je na kom principu radi, ali će mu odmah pisati u Ameriku radi podrobnog objašnjenja. Prilično košta, ali bi nas spasla ove nevolje; jednostavno bismo stavili jedan kraj pumpe u more i zalivali baštu slatkom vodom. S druge strane, Teodor je predlagao nešto praktičnije. Za vreme suvih leta, stanovnici Makedonije prave sebi hladionike, pretvarajući u kašu veliku količinu bodljikave kruške koju, potom, zakopavaju u rupu dubine od oko dva metra. Rupa se puni glatkim šljunkom ili kamenjem, a kad padne kiša, ova kaša bodljikave kruške, koja usisava, upije vodu i tako je zadrži u svojim porama. Predlagao je da usvojimo ovo rešenje i za leje u zemlji za našu živu ogradu. “Obrati pažnju kada radiš s kašom. Grof V. je to isprobao, po mom savetu, u bašti svoje poljske kuće, ali je propustio da stavi kašu od bodljikave kruške, tako da je, na kraju, nažalost video kako mu raste kroz cvetnu gredicu. Ovo je, kao što možeš pretpostaviti, ispalo katastrofalno i od onda nije više hteo da govori sa mnom.”
3.7.1937.
Usaglašenost na našim nedeljnim sastancima kod “Jarebice” je očaravajuća; razmenjujemo hranu, kritičke procene, pa čak i poštu. Kad god bi Zarijan dobio pismo od Unamuna ili Seline, čitalo bi se i kružilo oko stola, a kada bi mi stiglo jedno od blagoglagoljivih i digresija punih pisama Henrija Milera iz Pariza, društvo je bilo ushićeno. Ovo je prava ostrvska atmosfera; naši životi što se odvijaju ovde, u ovom zavodljivom krajoliku, udaljenom od odgovornosti aktivnog evropskog života, pružili su nam osećaj izdvojenosti od stvarnog sveta. Iznad bakarnih tepsija što su se pušile, lice Krićanina Pavla, gazde taverne, činilo se čudno i nejasno. Nadgledao je sudove sa jelom, zastajući tek da bi obrisao znoj sa svojih dugih smeđih brkova; vladao se kao neko ko se čitavog života nosio sa sladokuscima. Kasnije se pojavio i Luka, slepi gitarista, koga je vodio njegov sinčić, dete ogromne lepote i blede puti. Lice mu je bilo nalik licu neke vizantijske ikone. Starac rumena lica bi ukočeno seo na stolicu i zasvirao na svom instrumentu; sitno, bezizrazno lice dečaka bi se uzdiglo nad njegovom jeftinom violinom, dok bi joj usklađivao žice. Onda bi zasvirali jednu od uobičajenih grčkih džez pesama, neizbežni tango; ipak, njihove bi se reči uporno vraćale, a refren bi pratili, zveketom noževa i viljušaka, bučni Zarijan, Pelturs, suvonjavi ruski slikar, Veronika i Džon, Nimic i Teodor. Uska, belo okrečena prostorija, sa svojim ružnim stolovima i jeftinim reklamama, odzvanjala bi.
“Samoćo, samoćo, gorko si nam društvo.”
Kasnije bismo se spuštali, kroz toplu noć, ka mračnom brodskom navozu i dok se mesec izdizao, razvili bismo jedra “Van Nordena”, uključili bismo mu motor i zaplovili u noć prema severu. Svetlosti bi treperile u tami, tek blago dotičući površinu svesti. Sa obale, što je uzmicala, mogli smo jasno, preko vode, čuti kako se Zarijan i dalje prepire oko neke veličanstvene književne teme. N. bi se uvila u vuneni prekrivač i preko ivice potapala grožđe u blistavo more. Požurujući nas nadom u bezbedno prispeće, nad lukom bi Sveti Spiridon muklo otkucavao ponoć.
4.7.1937.
Doručkujemo u praskozorje, nakon kupanja. Grožđe, med sa Himeta, crnu kafu, jaja i cigarete Papastratos, blage i čistog ukusa. Bez razmišljanja prelazimo sa balkona na stenje pred kućom. Lenjo pokrećemo svoj čamac na vesla i krećemo ka mestu na kojem se mirno plavo more zatalasa tek jednim naborom, poput zavese kad je ugrabi ruka u prolazu. Plaža od škriljca, izrezana od strme hridi, spušta se ka nizu potopljenog stenja.
Golemo, zdepasto stablo smokve uzdizalo se nad ivicom vode poput krokodila. Bilo je pet hvati neposredno od ovog mesta, tako da sedeći tu, na ovom jezičku kopna, mogli smo posmatrati delfine i parobrode kako promiču gotovo nadomak naših glasova. Kupali smo se nagi, a sunce i voda su nam kožu činili nabranom i hrapavom, nalik nekoj skupocenoj čipki. Juče smo našli zametak oktopoda, bezbojnu želatinastu lopticu koja je nečujno pulsirala na dlanu ruke; danas su dečaci ribari otkrili našu plažu. Ugljenom su napisali: Angli (Αγγάλοι) na jednoj steni, na šta smo mi uzvratili sa: Heleni, što je dovoljno učtivo. Nikada ih nismo videli. N. je nacrtala malu glavu u slamnom šeširu, sa krupnim nosem i brkovima.
5.7.1937.
Juče je bio praznik ribara; prvo su na rubu morskog grebena, na plaži, oprali ogromnu kornjaču koja se presijavala. Bila je sasvim mrtva, a teški, žućkasti očni kapci bili su joj sklopljeni nad očima, odajući zlokoban reptilski izgled, kao da spava. Težila je otprilike koliko i neki omanji čamac. Očekivao sam da će ribari, na neki način, iskoristiti njeno meso, ali niko je nije ni dirnuo – osim seoskih pasa koji su zubima rastrzali njene udove.
Još uzbudljivije bilo je hvatanje jegulje. Pokretali smo čamac, kada je jedan mali dečak, koji nam je pomagao da ga porinemo, upro prstom na nešto u vodi i uzviknuo: “zmerna!” (σμερνα) Taman sam hteo da to dotaknem veslom, budući da, u senci velike stene, ništa nisam bio u stanju da vidim, kada je Anastasios dotrčao kao munja iz drvodeljine radionice. Nosio je dve teške četvorozube osti. Trenutak ili dva je prodorno zurio u vodu; nismo bili u stanju da vidimo ništa osim uobičajenog kretanja morskih životinja, njihanja perastih listova morske trave, kao i neobičnog svetlucanja sitne ribe u prolasku. Onda je Anastasios spustio komad drveta – jednostavan nepotkovani držak ostiju – u najmračniji deo senke. Začuo se veoma slab prasak, kao prilikom zatvaranja mišolovke, a ramena su mu se ukrutila; i dalje pritiskajući drvetom, podigao je osti i polako spuštajući šiljak u vodu, naglo je, pod određenim uglom, pogodio u cilj. Morska trava se iznenada uskovitlala i pojavila se glava jegulje; našim užasnutim očima se pričinilo da je bila skoro veličine pseće glave, ali daleko beslovesnija i zlobnijeg izraza. Osti su joj probile lobanju i dok je još bila pometena od udarca, Anastasios se potrudio da je skine sa pritke. Našla mu se i pomoć pri ruci. Dotrčao je stari otac Nikola sa parom oštrih čakiji koje je zabio u jeguljine mesnate izbočine.
Njih trojica su morala da je vuku do stene, a posle se još četvrt sata divlje borila na suvom, dok su joj dva para ostiju probijala glavu i još dva s boka. Dok ovo pišem, mogu da čujem suvo šklocanje njenih čeljusti po pritki. Bile su razvijene kao u rvača, a rep joj se sužavao prema kraju, poput kakvog ogromnog valjkastog peraja od smeđe hrskavice, kao turbina; sve u svemu, cela ova riba je više nalikovala nekom američkom izumu nego bilo čemu iz podvodnog sveta; a posedovala je satansku svirepost i odlučnost. Bilo je zanimljivo videti koliko su se svi uplašili od ovog prizora zla; dugo nakon što je postala nepokretna, seljaci su zabadali svoje osti u nju, proklinjući je; svi su se držali na odstojanju od nje, sve dok se, nesumnjivo mrtva, nije ukrutila.
Još malo o ovom njihovom uzbuđenju: Eleni je dobila strašnu grdnju zato što je imala običaj da u vreme oseke bosonoga čeprka po stenju. “A šta ako bi te napala ovakva životinja?” Stalno je ponavljao Anastasios. “Šta ako bi te napala ovakva životinja?”
Deca su stajala kao skamenjena kraj mora, u svojoj crvenoj flanelskoj odeći, ne skrećući pogled sa mrtve jegulje. Svi redom su sisali svoje palčeve. Potom im je devojčica Nebo izvadila palčeve iz usta i kazala, uz blagi uzdah: “Hajdemo!”; tada su otkaskali naviše, kroz maslinjak.
Večeras ćemo jesti jegulju u crvenom sosu.
6.7.1937.
Noću se ribarske brodice otiskuju na pučinu; nose sa sobom velike karbidne osvetljavajuće rakete kako bi privukli ribe u mreže, a ogromna tamna senka Albanije, sa suprotne strane, prošarana je zapaljenim vatrama nalik ukrasnim draguljima.
Tamnocrvene, zadimljene, mestimične vatre su plamtele na samim brdima, a duž morske obale sijali su žućkasti plamičci usamljenih pojedinaca koji su lovili u čamcima, pomoću ostiju. Moram da opišem metod, kao i sredstva korišćena u ribolovu uz pomoć karbidnih raketa, ali noćas mi je glava puna priče koju sam čuo od Nikole. To je priča o dvoje zaljubljenih na Krfu tokom turskog ropstva. On je bio Arnaut i musliman, a ona Grkinja. Tokom političke krize, on je proteran sa ostrva, a nju su strogo čuvali u poljskoj kući, na obali; pre njegovog odlaska, dogovorili su se da šalju znake jedno drugom zapaljenim vatrama – on na krajnjoj izbočini Rta Stileta, a ona u Govinu, na dan druge nedelje u svakom mesecu. Tri godine su razmenjivali ove plamene poruke, putem kojih su jedno drugom saopštavali da su dobro. Onda je jedne noći devojka umrla, a njene sluge su zaboravile da zapale uobičajenu vatru. Vatra na rtu, međutim, gorela je u uobičajeno vreme. Ali, kada je njen voljeni Arnaut video da nema odgovora na njegov znak, shvatio je da se nešto ozbiljno događa i prešao je na ostrvo ne bi li pokušao da je obiđe. Uhvatili su ga i ubili. Ipak, od tada, na dan druge nedelje u svakom mesecu, na vrhu Stileta pali se vatra; gori nekoliko sati slankastim plamenom, a potom se gasi. Ponekad je plamen zelenkast. To svakako nije neki ribar što lovi na karbidne rakete, jer nema plićaka u blizini rta; svakako, nije ni zapaljeno šipražje, jer na tom golom rtu nema ničega osim stenja. To je, kaže Nikola, onaj Arnaut koji šalje svoju poruku – poruku na koju nikada ne dobija odgovor, jer izbočina u Govinu leži u mraku i ne šalje odgovor u pravcu zapada, pod grbom senke koju bacaju planine.
7.7.1937.
Naš čamac odlično plovi. N. ga je krstila “Van Norden”. Po mirnom vremenu, držimo ga usidrenog neposredno ispod balkona; otmeno izgleda onako obojen u crno, sa bakarnom opremom i belom ciradom. Juče smo, po svežem severoistočnom vetru, sa njim isplovili čak do Četrdeset svetaca. Hteo sam da savladam svoju bojazan od nastupajućeg vetra. Ali, brodić je sekao pred njim poput noža. Drvo oko čeone kobilice bilo je, međutim, zadulo i crvotočno; moralo bi ga se izvući i ponovo prefarbati protiv crva. Primetio sam da o njemu pričamo saosećajno i prisno, kao što ljudi govore o svojim ljubimcima. Mladi nastavnik Nikos je ispunjen zavišću te ga pozivamo na večernju plovidbu, ne bi li se, malo, pred njim šepurili. On, pak, upravlja njime sa daleko više osećaja nego bilo ko od nas; grubo i odlučno, nepogrešivo osećajući šta treba da zahteva od njega. Okretao se niz vetar poput igrača i oprezno klizio u mirne vode podno naše kuće, kao da je od svile.

2. Ostrvski svetac

Ostrvo, u stvari, predstavlja svoga Sveca, kao i Svetac ostrvo. Gotovo sva muška deca su nazvana po njemu. Sve ostrvsko brodovlje nosi njegov limeni simbol – neveseo zbog brade i obrva – prikucan na jarbol od sirovog kiparisovog drveta.
Upotrebiti njegovo ime u nekoj zakletvi znači obavezati se najsvečanijim od svih zaveta, jer sv. Spiridon je još uvek budan na Krfu, čak nakon skoro dve hiljade godina provedenih na zemlji. Predstavlja Ugled ovog ostrva.
Leži u kapeli crkve koja se po njemu zove, delujući malčice mizantropski ali odlučno, što dolikuje nekom ko je sagledao većinu strana ovozemaljskog života i na ravnoj je nozi sa nebesima. Ćivot mu je raskošno obložen postavom i udoban; počiva u večnom snu spokojstva u svom bogato ukrašenom kovčegu, čiji je srebrni poklopac uvek zamagljen dahom vernika koji se saginju da bi ga celivali. Tamna unutrašnjost vrvi od putira i barjaka – svih drečavosti vizantijske crkvene dekoracije. Umetnički stil pre doslovan nego metaforičan, jer svetac ima pravi oreol od srebra umetnut u platneni pokrov oko njegovog sablasnog ovalnog lica. Oči, poput crnih maslina, zure odozgo sa svakog zida, bez imalo skrušenosti.
Ovde, u Crkvi sv. Spiridona, Venecija i Turska se nadmeću u srebru i tuču, u bronzi i gvožđu; a ispod ovih izobličenih intarzija i boja, tamne paganske oči jošte zure sa svojom putenom glađu, pođsećajući kako nam je blizak drevni panteon bogova, zatvoren u tom strogom obrednom sistemu.
Svetlost, zajažena sputavajućim zidovima, mahnito se probija kroz ogromne tremove i rasprskava, poput rastopljenog maslaca, preko marama i traka u kosi, preko brada, usana i odeće seljaka.
Svetac počiva, sasvim spokojno, u svom kovčegu. On je mumija, sitnog, potpuno osušenog tela, čija majušna stopala (obuvena u izvezene papuče) vire kroz otvor na dnu divota. Ako ste neko od vernika, možete se sagnuti i celivati mu papuče. Udovoljiće vašim molitvama.
Ko je Spiridon? Život mu je bio zabavna priča pretočena u mit. Rođen je na Kipru, gde je živeo kao pastir na planinama. Kada mu je umrla žena, sahranio je svoju tugu između četiri manastirska zida, odmah se istakavši duhovnom istančanošću i verom u Boga. Kao episkop, učestvovao je na saboru u Nikeji, gde je pružio čudesni dokaz učenju o sv. Trojstvu, o kome se tada raspravljalo, bacivši ciglu na zemlju (koju mora da je tada bio sakrio negde uza se), iz koje su, istog časa, pokuljali i vatra i voda.
Dug život, mnogobrojne dobrodetelji, kao i nemali broj čudesa doprineli su njegovoj potonjoj omiljenosti, tako da su, kada je umro, ovom skromnom episkopu Trimitiona (koji je dobrano prevalio devedesetu godinu) počeli da odaju poštovanje gotovo kao svecu.
Sahranili su ga: ali neumorna vrlina u njemu nije mogla da vene u zemlji i tada su miomirisna isparenja iz njegovog kovčega počela da uznemiruju pravoslavne. Bokor crvenih ruža nikao je iz njegovog groba, što se još i danas može videti na Kipru. Ova povezana znamenja podstakla su vernike da mu iskopaju telo, a još pre no što je ovo obavljeno, Spiridon je opravdao svoje uskrsnuće čudom, započevši, takoreći, svoj posthumni život i karijeru iz utočišta koje je stekao kod samog Boga.
Tek što je ulučio priliku da se lati svojih dužnosti kada su Kipar osvojili Saraceni i njegove su mošti prenete u Konstantinopolj; a kada su i samom Konstantinopolju zapretile horde muslimana, poput jata skakavaca, još jednom je bio prinuđen da menja zemlju svojih svetačkih delatnosti.
U to vreme, Svetac se nalazio u privatnom vlasništvu. Jedan Grk, zapisom posveđočen kao sveštenik i bogati građanin, čije se ime navodi kao Kalohiritis, sačuvao ga je i od inovernih muslimana, kao i od započetog raspadanja. Izgleda da je ovaj Grk vodio izvestan promet sa svecima, jer je istovremeno poseđovao još jedno balsamovano svetačko telo – gospu punu vrline – sv. Teodoru Avgustu.
Kalohiritis je upakovao svoje dvoje svetaca (veoma slično torbaru što pakuje svoju opremu) u dve bezoblične vreće. Prebacio ih je svaku preko jednog boka svoje mazge i govoreći radoznalcima da se u njima nalazi stočna hrana, jednog lepog prolećnog jutra stupio je u začarani krajolik Grčke.
Hagiografi nisu zabeležili duge razgovore, koje su vodili Avgusta i Spiridon dok su se truckali preko planinske goleti, vezani u vrećama – i zaista, ovo nije izazvalo ničiju znatiželju osim moju. Zapravo, ne mogu da poverujem da su mogli da pređu tako dug put a da malo ne razmene po koju teološku pošalicu, premda, svakako, ne optužujem Spiridona čak ni za najblaže udvaranje ili bilo kakav izraz nepristojnosti; ali nemoguće je da su danima zajedno hodili, vezani kao neke mrcine u tim zagušljivim vrećama, a da nisu osetili nikakvu potrebu za razgovorom. Morali su zajedno osetiti von sirovog sitnog praha žalfije, čak i preko sveg onog obilja lekarskih tečnosti za balsamovanje. Vazduh je morao postati oštriji kako su se približavali borovinom obraslim padinama epirskih planina; neprekidna zaustavljanja mora da su bila nepodnošljiva mrtvom čoveku i mrtvoj ženi, koji nisu osećali nikakvu potrebu ni za jelom ni za snom, ali su se truckali u tami, bogato opskrbljeni jedino znanjem o Bogu.
Paramitia u Epiru dala im je pribežište sve do 1456, kada su bili preneti preko plavih voda Krfskog zaliva i položeni u Kapelu sv. arhanđela Mihaila.
Izgleda da su ovde dvoje svetaca odlučili da ostanu. Možda su ih privukle plodnost i lepota ostrva isto koliko i vesela dokonost domorodaca. U svakom slučaju, ovde su oboje trpeli od požara, opsada i gladi tokom nekoliko stotina godina. Kada su se pojavili Utrci sa svojim pretećim hordama, Svetac ih je rasturio prerušiv se u snažan jugozapadni vetar; a kad je epilepsija napala jermensku četvrt, Teodora ju je izgnala; kada je velika kuga iz Napulja izabrala Krf kao pozornicu svoga delanja, priča se da ju je Spiridon, uz prezrivo zazivanje, oterao natrag u Napulj kao prestrašenu crnu mačku.
Blagodareći vlasničkom pravu, Svetac je prošao kroz mnoge ruke. Trojica Kalohiritisovih sinova, na primer, nisu nasledili od oca ništa drugo osim ove dve balsamovane figure. Dvojici starijih je data po jedna polovina od Spiridona, dok je mlađi, po zakonu, bio obavezan da prihvati čitavu Teodoru. Očito nije bio zadovoljan ovom nagodbom, budući da je, malo potom, ovu gospu ustupio ostrvskoj zajednici. Spiridon je, međutim, postao izvor prihoda, isto kao i strahopoštovanja. Godine 1489, unuk Filip je spojio dve Spiridonove polovine u svom vlasništvu – pokušao je i da odnese ove mošti u Veneciju, u očiglednoj nameri da poveća svoj obrt. Ovaj predlog je uzburkao duhove na ostrvu te je bio prinuđen da dopusti da ga savladaju suze i preklinjanja stanovnika Krfa. Spiridon je ostao tu, ali je sopstvenu crkvu dobio tek 1598. godine.
U sledećem naraštaju, Svetac je postao neka vrsta miraza – budući da je Filipova kći Asimina imala malo šta osim svoje lepote, a brakovi su i tada, kao i danas, predstavljali oblik finasijskog sporazuma.
Svetac je, takoreći, putem braka stupio u porodicu Bulgaris i u njihovom je vlasništvu ostao sve do današnjeg dana, od svih voljen i uvažavan diljem Jonskog mora.
Malenoj figuri u njenom kovčegu vernici prinose kitice cveća, kao i komade jeftinog nakita, ali pre svega sveće ne bi li potpomogao njihove molitve. Na senovitom trgu ispred crkve stoji kiosk ispunjen svećama svih veličina i – oni koji žele – tu mogu kupiti bilo koju, od najmanje svećice do golemog voskarskog remek-dela, dugačkog i širokog kao ljudska ruka. Ove sveće odaju čudan utisak, podsećajući na odsečene ljudske udove “to proplamsavaju u sumraku ispred oltara.
Ne smem zaboraviti da pomenem da se među dekorativnim motivima u crkvi nalazi i čitavo bogatstvo slika koje prikazuju brodolome, u maniru naivnog slikarstva, a ostavili su ih, kao znak poštovanja, zahvalni mornari kojima je Svetac pomogao da se, za olujna vremena, domognu luke; ovde se nalazi i nekoliko pari neočekivanih, ali prihvaćenih štaka. No, Svetac je pre svega zaštitnik mornara, premda mu se moć može proširiti i na druge slučajeve nužne pomoći. Često se, u snovima, maloj deci javlja sićušna figura muškarca okrutna izgleda (upravo nalik generalu Montgomeriju), koji tačno zna kako da postupi u slučaju gušobolje, difterije ili vaši.
Četiri puta godišnje, u svečanoj povorci, svečev kovčeg se pronosi gradom, dok se na Badnje veče, kao i na Uskrs, polaže na crkveni tron da bi bio dostupan svima koji dođu. No, ove povorke predstavljaju nešto više od puke forme. Od ranog jutra ulice su ispunjene maramama živih boja, kao i seoskim poglavarima iz udaljenih oblasti koji su stigli ovamo da bi prisustvovali službi; na svakom trgu vlada živost sa tezgi sitnih trgovaca što prodaju orahe, đumbirovo pivo, pantljike, slatkiše, male ćilimove, dugmad, limunadu, držalje za pera, pertle za cipele, čačkalice, talismane, ikone, razbarije u drvetu, sveće, sapune, kao i predmete od verskog značaja. Ovde ćete videti visoko podignute kose iz Gasturija, pod njihovim zanosnim ružičastim, žutim i plavim maramama; videćete seljanke sa severa u smirenoplavom i belom, toliko nalik brbljivim svrakama; Arnaute u suknjicama i izvezenim jelecima, kao i u vunenim čarapama sa krstastim podvezicama – dok im žene zveckaju narukvicama od dukata; videćete odbojne igumane iz Fana i severnih krajeva, a videćete i mornare sa suprotne obale, u vunenoj odeći, sa njihovim opasačima od jareće kože i noževima i sa brkovima što se uvijaju unazad oko ušiju.
Sunce blistavo sija, a vazduh svetluca sa snežnih albanskih vrhova na suprotnoj strani; divlja patka se izvija i lepeće krilima izvan zaliva, a jedra crvena kao broć, ružičasta, boje bitumena i ljubičasta su sva pravilno nanizana u pravcu stare tvrđave, čiji topovi ispaljuju pozdrav u čast Svecu.
Povorku predvode verski iskušenici odeveni u plave mantije, noseći pozlaćene venecijanske fenjere na dugim motkama; prate ih barjaci, teški i sa kićankama, kao i redovi sveća ovenčanih zlatnim zastavicama što se lepršaju. Ove goleme komade voska nosili su u kožnim opasačima prebačenim preko ramena, kako bi im padali na bedra. Posle njih, stupala je gradska družina ili pre dve opštinske družine, ričući i duvajući u svoje instrumente, u prekrasnim tučanim kacigama, po uzoru na vatrogasce, i sevajući svojim perjanicama. Potom sledi svetina u neobaveznom poretku, a na začelju su joj prvi redovi sveštenika u svojim cilindričnim kapama; svaki je od njih u odeždi jedinstvene boje i kroja, od brokata u ružičastoj, u boji kukuruza, žita, u zelenoj kao trava i u žutoj, poput žabnjaka. Činilo se kao da se kreće kakva cvetna leja.
Najzad se pojavljuje arhiepiskop u svoj svojoj pompi, a pošto njegova pojava znači da će uskoro ugledati Sveca, svi počinju da se krste i sve usne da se miču u molitvi.
Sveca nose šestorica mornara pod starim baldahinom u tamnocrvenoj i zlatnoj boji koji podupiru šest srebrnih pritki a oko kojeg su raspoređena šestorica sveštenika. Nose ga u svojevrsnoj zatvorenoj nosiljci, a kroz zavesu lice mu deluje više no ikad otuđeno, odlučno i mizantropski. Čim ga ugledaju, međutim, toplina i sreća obasja svako lice. Zračeći srećom, seljaci izlaze iz povorke da provedu čitav dan u dokolici, nad šoljom kafe ili limunadom ili pogađajući se oko maslina i stoke koju će uveče, na ostrvskim brodićima, povesti natrag sa sobom. Njegova kratkotrajna pojava je još jednom bliže odredila svaki užas, kao i sav žar življenja i podsetila ih da je on i dalje tu neumorno na delu.
Za ljubopitljive, legenda o sv. Spiridonu će izneti pojedinosti o njegovim pustolovnim borbama sa nebeskim i zemaljskim silama, kao i njegove trijumfe nad njima. Savremenim skepticima bih preporučio malu brošuru (koja se prodaje za svega tri drahme na stepeništu crkve), u kojoj čovek može pročitati o njegovim skorašnjim čudesima. O policajcu izlečenom od epilepsije, o odvraćanju urokljivog oka, o starcu izlečenom od unesrećujućeg dara za jezike.
Teodora Avgusta je, međutim, figura koja se danas jedva razaznaje u romantičnoj priči o krfskim svecima; njene je moći, u velikoj meri, preuzela jedna svetica – ništa manje nego sv. Kerkira lično – sa kojom će morati da se bave savremeni hagiografi. Ona je neuporedivo manje zanimljiva od sv. Spiridona i većinu svojih delatnih moći posvećuje podsticanju nečijih snova o skrivenom blagu.
Spiridon je formalista u svom zanimanju; gotovo redovno odvraća katastrofe za čitavu zajednicu, pa opet ne potcenjuje ni pojedinačnu molbu njemu upućenu. Počiva u tami svoje crkve u sred dana i posmatra svoje molioce; duboka senka, što je bacaju hrastove klupe u crkvi, sakriće vas dok posmatrate odavanje poštovanja, kao i voštanu sveću pobodenu u veliko tučano postolje u kome uveliko gore ostale sveće.
Molitva je vid pogađanja; odmah ćete uvideti da psihološki stav prema Svecu predstavlja odnos grube prisnosti. Ton glasa (a to znači ton unutarnjeg glasa, jer molitva je bezglasna premda se usne pomiču) je onaj kojim bi se neko obratio neposlušnom detetu. Ne radi se o skrušenoj molbi niti o neizbežnom mirenju sa odbijanjem; što god tražio, molilac pretpostavlja da će najverovatnije biti uslišen, a to je u skladu sa najosnovnijom logikom. To bi se moglo nazvati “pobedničkim stilom ponašanja” i zahteva podjednaku gipkost psihološkog stava i od strane Sveca. Često se dogodi ne samo da molbe ne budu uslišene – već se, nenadano, još neko breme svali na glavu zlosrećnog molioca. Tako je Karamanos, ružni brodograditelj iz Nisakija, nastojao da postigne izlečenje od epilepsije produženom molitvom i darivanjem brojnih sveća. Ne samo što mu se epilepsija pogoršala već je oboleo i od meningitisa i skoro da je umro. Njegova žena je ovo protumačila tako što je rekla da ga je Svetac prozreo i otkrio u njemu raspusnog i bezobraznog čoveka. Pošto je on bio najskromniji, najodaniji, najpravičniji i najmarljiviji čovek u selu, može se samo izvesti zaključak da je Svetac video dublje od nas ostalih ili ga je, pak, pobrkao sa njegovim bratom Vasilisom, koji je sasvim verno odgovarao ovom opisu.
U svakom slučaju, Svetac drži ostrvo u svojoj vlasti; lađe koje noću isplovljavaju u ribarenje ili danju, po redu plovidbe, u strane luke, sve one putuju pod njegovom blagonaklonom zaštitom; on vas pozdravlja dobrodošlicom u luku onih dana kada more pobeli od severca koji mu stvara duboke brazde i kada se oklopnjače kraj venecijanske tvrđave lagano, sučelice njoj, okreću na užadi. On vam bodri duh dok vetar zavija niz klance Pantokratora. A kada ste okupani u mrtvoj tišini zore, zapreteni poput kipa u svom skrhanom brodiću i pocepanim mrežama, u njegovom ćete liku i pod njegovom paskom pronaći spokoj svojoj duši. Na njega se odnosi ljupki pozdrav: Ο άγιος Σπυρίδων μαζί σου! (Sv. Spiridon bio sa tobom!)

3. Jonski profili

25.7.1937.
Zanimljive i vešte izrađevine mora: staklo zelene boce, koje su talasi uglačali i učinili poroznim; staklaste ljušture; oguljeno i isprano drvo i kora nabubrela od soli; nekakva kuglica i morski ugalj, loman i krt; perasti listovi vodenog morača sa njegovom masnom morskom kožicom što podseća na reptila; stenje oglodano i sastrugano; sunđeri otežali od morskih suza; ćilibar; kost; more.
Naš život na ovom rtu počeo je da liči na neku besprekornu euklidovsku postavku. Noć i san bi razrešili i upotpunili dan, donoseći svoj quod erat demonstrandum i ako bi neko, s nelagodom se pokrenuvši pred svitanje, zastao za tren da osmotri zornjaču kako visi poput kapi žućkaste rose na istoku, ne bi značilo da mu je narušen san (prelep kao smrt u bajkama), a osećaj bi bio još snažniji zbog ove nečujne zvezde, zbog teškog miomirisa drvoreda i mora, što setno i neprekidno umiva snove. Tako pometeni, stojite začuđeno na varljivim rubovima sna i jave i okrećete se telu što diše, u kome, kao u ljušturi morske školjke, odjekuju sistole i dijastole morske vode.
Noći plave i geometrijskih oblika; dok se dražesni, zavodljivi mesec uzdiže, zaobljenost neba podseća na otisak nečijeg zagrljaja, kao da je u nečijem grlu, tako čist i blistav. Netremice ga posmatrate, sve dok ne zadrhtite od studi, kada vam se naglo iznova potvrde ljudske razmere vašeg sveta. Iznenada, neka prilika promiče kroz voćnjak prema lukobranu. Eleni korača sa zapaljenom svećom preko trave da pogleda kozu. Izdvojeno, sa balkona, začuje se muzika Baha utonulog u misli svog učenja o nepoznatim odnosima, sve nas pogađa samo zato što nagoveštava iskustvo, koje nije u stanju da obrazloži. Zato što slika i reči ne mogu da ispune prazninu nad kojom se nadnosite, gasite svetiljku i sedite slušajući, udišući zgusnuti čisti miris ulja iz lampe i posmatrajući srebrne zvončiće kako zveckaju na tavanici. A potom u postelju, dva blažena subjekta Kola sreće.
27.7.1937.
Kad smo se juče probudili, ugledali smo jednu egejsku brigantinu usidrenu u zalivu. Zove se Sveta Varvara, a na pramcu su joj naslikana dva krupna, ljupka egejska oka sa natpisom θεος ο δικαιος (Pravedni Bog). Odraz očiju joj se vraćao sa svetle površine voda lagune. Posada je jela dinje i pričala nekako varvarski – zvučali su kao Krićani. Ali, čitav je Egej bio ispisan na njenim obrisima, na velikoj okrugloj krmi, na elegantnoj brodskoj opremi. Dolutala je odnekud iz sveta zaslepljujuće belih vetrenjača i sivog neoplemenjenog stenja, iz ogoljenosti i zbunjujućeg bljeska blistavog Egeja u našu sedamnaestovekovnu mletačku raskoš. Dolutala je iz sveta platonovskih oblika u svet Dekoracije.
Čak je i njena posada delovala oprljeno, omamljeno, jetko i uopšte nisu nastojali da uspostave vezu sa mojim cvrkutavim i ljubaznim ostrvljanima. Brigantina je isplovila u podne i okrenula se ka severu, u pravcu Četrdeset svetaca, sa svojim naboranim crvenim jedrom. Nalik klonulom plesaču, uputila se ka Četrdeset svetaca i albanskim vrhovima, da se ogleda u nekom opustelom staklastom zalivu, poput mahnitog leptira. Nismo mogli izdržati da je gledamo kako odlazi.
29.7.1937.
Prikupljena građa mi opet brzo izmiče kontroli. Trebalo je da Teodor ostane nekoliko dana. Poslao nam je poklone, što je tako svojstveno njegovoj stidljivosti. Za N. kutiju turskih slatkiša sa pistacijama, a meni tučanu frulu na kojoj je bila ugravirana reč Μοναξια (Samoća). Pošto nisam uspeo da izvučem nijedan zvuk iz nje, zamolio sam seljake da mi nađu nekog dečaka pastira, koji bi me podučio.
Teodor nas je podrugljivim rečima izvestio o najnovijem čudu sv. Spiridona. Jedan starac, iz nekog sela u unutrašnjosti, pojavio se jednog dana u rentgen kabinetu sa dijagnozom neizlečive vrste raka u stomaku; pošto je medicina digla ruke od njega, starac i njegova porodica su uputili Svecu moleban za zdravlje. Posle tri nedelje, ponovo se pojavio kod lekara. Rak mu je nestao. Teodor je bio profesionalno oboren s nogu, ali je potajno bio razdragan, pošto je otkrio da Svetac nije nimalo izgubio od svoga umeća. Ovo muje pružilo priliku za dugotrajno istraživanje prirodne otpornosti organizma. Izgleda da su seljaci kadri da podnesu skoro svaku postojeću telesnu povredu, ali čak i obična prehlada može odneti život bolesniku zbog njegove krajnje utučenosti i straha. Naveo je primer seljaka koji se potukao sa bratom, a ovaj muje bukvalno rascepio glavu sekirom. Povezavši maramom dva dela svoje posečene lobanje, ranjenik je otpešačio još tri milje do grada, da bi stigao do lekara. Još uvek je živ, premda slabouman.
Zarijan je priložio jedan divan primer svoje prirodne pronicljivosti za naše beležnice. Prošlog utorka je zapazio da od četiri brojčanika na satu u crkvi našeg sveca, svaki pokazuje različito vreme. Pošto mu je ovo pobudilo radoznalost, zamolio je da mu dozvole da prouči ovu neobičnu pojavu, nanjušivši u tome neku crkvenu misteriju. Ali, ispostavilo se da su skazaljke načinjene od veoma krtog materjala i da je pritisak vetra na sat... Stoga, severni brojčanik je znatno usporen kad duva severac, dok južni brojčanik zaostaje kada južni vetar stane da ćarlija.
Ni samo vreme ne predstavlja ovde ništa više od puke reči. Seljak meri vreme i rastojanje brojem popušenih cigareta. Upitajte seljaka koliko je udaljeno neko selo i u devet od deset slučajeva odgovoriće vam da ćete tamo stići dok popušite određen broj cigareta.
30.7.1937.
Kada se piše o seljacima, važno je ne izvrtati im likove na sentimentalno šaljiv način. Sada je veoma moderno predstavljati ih kao komične i nastrane apstraktne likove kojima su dodeljena živopisna imena, kao što su Pavle, Sokrat ili Aristotel. Izgleda da to što se neobično oblače izaziva ushićenje i romantično divljenje kod pisaca odgojenih u gradu. Ali, opšte je mesto, u stvari, da je prosečan balkanski seljak podmitljiv, lukav ili pak dostojan divljenja, baš kao i varošanin. No, naklonost prema pastirskom životu ovih živopisnih zajednica (koje skupljaju amajlije protiv uroka i veruju u svog sveca zaštitnika) u dobroj je meri preterana. Antropolozi tek počinju da obilaze predgrađa naših velikih gradova sa svojom opremom. Njihova će otkrića uspostaviti snažniju vezu između seljaka i građana.
3.8.1937.
Teodor ima jednog posebnog prijatelja, koji je ono što bi se nazvalo luđakom. Većinu vremena provodi sedeći sa ostalima pod drvećem, ispred belo okrečene zgrade azila za umobolne, gledajući sebi u prste; povremeno bi ga, pak, spopala nenadana žudnja za razgovorom i kad bi to nastupilo, nepogrešivo je odabirao publiku među takozvanim zdravima, koji su prolazili prašnjavim belim putem s one strane ograde. Zove se Vasilis i ima iskolačene žućkaste oči i dubok glas. Teodor se često zaustavi da se pozdravi sa njim, kad god ide van grada, udarivši svojim štapom po ogradi – kako bi mu skrenuo pažnju – i premeštajući svoju veliku zelenu torbu sa semenjem i sporama drveća, koju bi nosio sa sobom tokom svojih šetnji. Luđak bi provukao glavu kroz prečke i nasmešio se prepredeno. Rekao bi:
“Kažu da sam lud.”
“Da”, uzvratio bi Teodor ozbiljno.
“I evo me ovde.”
“Da”, rekao bi Teodor.
“Hrane me, oblače i ne moram da radim.”
“Tako je.”
“Pa, da li sam onda ja lud ili su ludi oni napolju?”
Ovo je najizrazitija crta jonske logike i trebalo bi na nju skrenuti pažnju studentima sociologije. Vasilisov bolesnički dosije ga opisuje kao melanholika. Još kao iskušenik u obližnjem manastiru, rano se istakao darom za kazuistiku, tu veštinu melanholije. Ipak, spušta prste u Teodorovu papirnu kesicu sa slatkišima uz preobražavajući smešak sreće, pre no što se vrati na svoje uobičajeno mesto na baštenskoj klupi među ostalima.
6.8.1937.
“Ako bi Vam se pružila prilika da Sokratu postavite neko pitanje, šta bi to bilo?”, pisao mi je Zarijan. “Pitao bih ga da li je bio srećan. Ubeđen sam da veća mudrost nameće čoveku veći teret.” Pelturs i N. su se ogorčeno prepirali oko ovog gledišta kod “Jarebice”. Mudrost, govorili su, podučava našu sposobnost racionalnog mišljenja kako da se uspokoji, kako da postigne dublje prepuštanje čitavog sopstva proticanju vremena i prostora. Teodor se prisećao Sokratovih epileptičnih napada, dok sam ja hvatao sebe kako razmišljam o stihu Džona Dona koji predstavlja moto Korijatove sirovosti: “Kada ćeš se zasititi, ti Velika Ludo?”
7.8.1937.
Ribolov zahteva filozofski stav. Nedelju dana smo iščekivali pogodnu noć, kada bismo upotrebili karbidnu lampu i trozupce i najzad nam se želja ispunila; voda je bila duboka i mirna, a bledi mesec će se tek kasnije pojaviti.
Posle večere, čuo sam nečiji tihi zvižduk što je dopirao od mora i izašao sam na balkon. Čovek je ukrcavao svoju kotaricu i trozupce i pričvršćivao karbidnu lampu za pramac. Noćas treba da se okušam u ovom posebnom načinu ribolova. Ima četiri trozupca i različite su veličine; pored njih ukrcavamo i čakiju za oktopoda, koja je pričvršćena za motku otprilike veličine bilijarskog štapa, pošto se oktopod ne udara neposredno već se prvo mami, dok se lignja i riba hvataju u neposrednom napadu.
Došlo je do malog usaglašavanja. Sklonio je svoj kaput, koji je zaudarao na tutkalo i drvene strugotine i izbacio je malo vode ispod podnih dasaka brodića. Otiskujemo se i lagano isplovljavamo u tamu. Noć je bila neprozirna, čistog mirisa i savršeno tiha. Negde daleko, podno albanskih brda, svetlucali su sitni plamičci drugih ribara što love na karbidnu lampu.
Anastasios je kružio po rubu stenja ispod kuće i tihim glasom objašnjavao svoju veštinu. Muve su počele da nam lete u lice, pa smo spustili rukave da zaštitimo ruke. Veslao je stojećki i okretao vesla ne sekući površinu vode, budući da smo morali netremice da zurimo u ovo glatko ogledalo, jer bi nam i najblaži pokret vetra pomutio vidik.
Ubrzo je upaljena karbidna lampa i čitav čudesni podvodni svet lagune bljesnuo je u punom sjaju, nalik prelepoj mekoj zažarenosti plinskog svetla. Preobraženi, kao likovi iz nekog čuda, zurili smo dole u morsko dno što se prepuštalo slabim podvodnim strujama, sa svim svojim tesnacima, šumama i svim živim vrstama – kao neko srce koje tek samo kuca.
Tada je, u mraku, s one strane izbočine rta, jednom muklo zadrečao poštanski brod iz pravca Brindizija; negde je, još bliže, glavata pliskavica zabrektala kao baražni balon. Potom smo opet ostali sami.
Anastasios je tiho pričao. Kad se umorim, rekao je, treba da mu to kažem bez ikakvog oklevanja. On sam je neumoran i – kada je lepo vreme – ribari po pola noći. No, u stvari, nije se obraćao meni; obraćao se samom sebi, u osetljivoj budnosti lovca – toj nagonskoj duhovnoj odsutnosti, koja će mu omogućiti da predoseti pokrete ribe; ličio je na šahistu koji razmatra moguće poteze u svojoj glavi i proverava, takoreći, čak i one buduće.
Kretali smo se po vodi koja se, u dubini, mreškala. Površine podvodnih stena, žućkaste i zelenkaste, obrasle morskom travom, talasale su se poput kose na lobanji. Ribe, jato srebrnasto belih arbuna (ojrapog), dangubile su na ulazu u podvodnu špilju i buljile u nas. Svaka je bila posuta crnim pegama po leđima, a onako zbunjene delovale su kao nekakav niz šesnaestinki. Potom, kao da ih je prestrašio neki pokret iz samog mora, iščezle su tako naglo, kao odbačen prut. Kovitlac vetra je posrebrio površinu mora, a Anastasios je potopio svoju grančicu badema u flašu maslinovog ulja obešenu o pramac. Poprskao je nekoliko kapi ispred nas i voda je opet postala bistra i mirna. Zastao mi je dah, jer tamo, pritajivši se na odsečku crvenkastog peska, nalazio se čuveni ukusni aKopjreiog (mislio sam da je to morski škorpion), sa svojom buldožjom glavom priljubljenom o kamen. Anastasios muje probo telo pod pravim uglom, prvim udarcem; uskoro je podrhtavao i gasio se u tami kraj mojih nogu – slabo umiruće bilo, neugodno udarajući po suvom drvetu. Dva puta sam ga stavljao u kotaricu i dva puta je iskakao odatle, udarajući po drvetu, što je podsećalo na izdisanje umiruće ptice.
Sada više nismo pričali već smo lagano plovili napred, duž ivice lagune, u tišini posmatrajući sablasni podvodni svet koji se činio kao panorama površine meseca. Zastali smo na mestu sa kog su se izdizala stabla smokve kada mi je rekao da pogledam dole. Ništa nisam uspeo da vidim. Obazrivo je spustio trozubac i udario njime; zabio se u neki mali beličasti oblik koji je počeo da se mahnito otima. Ugledao sam sitne prestrašene oči sipe. Dok je tukla po površini, bljuvala muje svoje mastilo preko lica i udova i počela da teško diše, nalik bolesnom mačetu. Tiho psujući i smejući se, skinuo je sa trozupca, oduprevši se o rub ograde brodića i bacio je u kotaricu, gde je dodir njenog drhtavog umirućeg tela iznenada pobudio slabi, treperavi dašak života u već ukrućenom telu škorpiona. Noćni vazduh je hladan, a ova nenadana svežina bila nam je plodonosna, jer smo u toku dva sata ulovili nekoliko sipa, kao i dve nepoznate bele ribe pored jednog škorpiona.
Usidreni u majušnom zalivu, popušili smo cigarete, a Anastasios je zubima prelomio komad suvog hleba. Čovek ogladni od ovog vazduha. Svetiljka je počela da curi, te je ponovo napunio karbidnim kamenom. Još jednom je podvodni svet buknuo u svom sjaju. Vreme je, rekao je Anastasios, da ulovimo jednog oktopoda i sa tim ciljem je ukrcao trozupce i spustio svoj kukasti štap sa plutajućim mamcem od peršuna, koji je postavljen tako da opušteno visi. Počeo je oprezno da pretražuje ispod stenja, okrećući se čas tamo, čas ovamo. Iz mraka, sa ivice stena iznad nas, uz tihi pljusak, padale su šišarke u vodu.
“Gledaj!”, rekao je iznenada Anastasios kroz zube, a ja sam se sagnuo. Pod stenom, lenjo se mičući, bilo je nešto što je podsećalo na zmiju. Doticao ga je vrlo nežno grančicom peršuna, kao da mu se umiljava. Pipak hobotnice blago je opipavao listove, a potom se ovo, isto tako stidljivo, prenelo i na drugi, pa onda na treći pipak. Kao da se igraju sa njom, šetali su po zelenoj grančici koja je skrivala udicu što je čekala pogodan trenutak. Odmah potom, ukazala se grozna glava hobotnice, nalik nekoj gas-maski, koja je pažljivo i sa tupom usredsređenošću zagledala mamac. Došao je taj trenutak. Anastasios je krišom spustio kuku ispod pelerine i užadi. Odjednom se napela i zgrčila. Pipci su joj se ukrutili, ali bilo je već dockan. Podigla se, previjajući se i puzeći, držeći u pipcima dva mala oblutka, koja je ispustila u brodić uz neopisivu galamu, zbog čega smo se obojica uzrujali. On ju je tad čvrsto zgrabio, a ovaj mu se gadni stvor obmotao oko ruke, snažno se odupirući. Nastojao je da pronađe važnu središnju kost, stoga je naglo pokrenuo ručne zglobove, okrećući pelerinu na unutrašnju stranu i zabijajući zube u određeno mesto kako bi ga prelomio. Počela je da se grči i činilo se da će se ceo postupak izjaloviti i propasti. Pipci su se još mahnito uvlačili i previjali, ali sada su pripadali paralizovanom i razbijenom stvorenju koje više nije bilo u stanju da umakne. Muklo bačeno na dno brodića, uvlačilo je i izvlačilo svoje pipke po drvetu, izazivajući tupi zvuk cepanja, kakav stvara flaster kada se skida sa ljudske kože.
Anastasios se tiho nasmejao i oprao ruke u morskoj vodi, a potom ih obrisao o ivice svog kaputa. Riba je riba, ali lignja i oktopod su poslastice za njega.
Naš lov smo preduzimali bez plana, te sam zato, uz njegove savete, uspeo trozupcem da proburazim još jednu lignju, ali i da propustim jednog barbuna.
Prošla je ponoć kada se podigao blag vetar, nagnavši nas da koristimo sve više maslinovog ulja kako bismo smirili površinu mora. Lagano smo se vraćali istim putem, prepuštajući se naknadnim mislima: gledajući ispod stena, koje smo propustili i istražujući dno prostranijih podvodnih špilja, u nadi da ćemo odatle izvući neku jegulju. Uskoro smo se vratili do malog čekrka za čamce da bismo, pomoću užadi, izvukli brodić. Tu je već bila i Eleni da nas dočeka sa hlebom i vinom. Dodao sam joj svoju baklju, a ona je oduševljeno uskliknula zbog ulova, kao i svaki raspoložen čovek kome su obezbeđeni sutrašnji ručak i večera.
Tada se na nebu pojavila tanušna kriščica meseca, a rani jutarnji vetrovi počeli su da mreškaju površinu mora i da se po njoj šire kratki tren pre nego su se utišali. Kiparisi su se za čas izvili iz svog romantičnog spokojstva, poput nekih iscrpljenih i zgrčenih ljudskih prilika. Neodlučno sam zastao na mirnoj ivici zaliva, pitajući se da li je voda odveć hladna za kupanje. Ukus grčke cigarete bio je laki opojan.
Sutra bi trebalo da me nauče veštini ribarenja sa mrežom preko ramena – koja se zove διχτυ. Ima raspon od šest stopa i oivičena je olovnom žicom da bi bila teža. Nosi se savijena na određen način preko levog ramena, a koristi se za lovljenje ribe u plitkoj vodi. Bacanje ovakve mreže zahteva posebnu veštinu.
I tako, pometen ovim površnim mislima, krenuo sam preko balkona u spavaću sobu. Lađa “Van Norden” ležala je usidrena dvadeset stopa udaljena od kuće, sa visokim krutim jarbolima i svesna svoje lepote, na lakiranoj površini mora.
Spavanje u ovoj prohladnoj tihoj sobi nalik je ulasku u kakvu špilju.
10.8.1937.
Albanac krijumčar ponovo je došao sa Četrdeset svetaca. To je nemilosrdna stara hulja, rđavog ponašanja i bez ikakvog smisla za humor. U svojoj velikoj vreći donosio je listove duvana koje smo kupovali gotovo za budza-što. Anastasios me je učio kako da gulim žilice sa svakog listića i kako da ih slažem jednog povrh drugog. Potom bismo ih iznosili da se malo prosuše, a onda bismo ih odlagali u šupu u kojoj je vazduh bio suv i plesnjiv, dok su se na kanapima sušili nanizani plodovi paradajza. Ovde bismo, posle nekog vremena, uvijali, presovali i napokon sekli listove oštrom britvom. Ovo je verovatno najsvežiji duvan za lulu na čitavom svetu, sa najbogatijim ukusom i sa čistim i teškim listom. Anastasios njime uvija svoje cigarete.
11.8.1937.
Zaplovio sam lađom “Van Norden” u pravcu Četrdeset svetaca po jakom zapadnom vetru, koji se pak, na ledini rta u potpunosti stišao te sam se zaustavio kod Stefanovog svetionika, posmatrajući radnike kako mu svetiljku pune gorivom. Bilo je neobično počivati u ovom bazenu mirne vode, dok je tek dve stotine jardi odavde vetar stvarao kovrdžaste talase, a vazduh je ustreptao od divljih krikova krupnih galebova. Jedan od radnika na svetioniku pokušao je da zapodene sa nama prijateljski razgovor, ali sa tog rastojanja nismo bili kadri razumeti nijednu izgovorenu reč, tako da smo se zadovoljili da samo mašemo jedni drugima.
Kada smo se vratili na čaj, došli su nam Zarijan i njegova žena na nekoliko dana. Zarijan kaže da je negde pročitao kako je Nelzon skovao plan da zauzme Staru tvrđavu (u njegovo vreme smatranu neosvojivom) tako što bi nasukao svoju fregatu na lukobran i iskrcao se na nju sa katarki. Ovo je, u svakom pogledu, bio rđav naum, budući da je tu postojao nagib mora na koji bi se brod nasukao još pre nego što bi posada, spremna za iskrcavanje, dospela do nižeg kruništa bedema tvrđave.
Pismo od Zarijanove žene, koja je bila na južnom delu ostrva.
...“Kažeš da sam tvoj najsuroviji kritičar. Uplašila sam se pošto se činilo da ćeš skoro podvrgnuti ovo ostrvo zagađenju “finim pismom”, ali sam se, zapravo, prevarila. Nikada nećeš dospeti dotle, dragi moj dečače.
Da li je dovršeno poglavlje o večnom proleću na Krfu? To mi se toliko vrzmalo po glavi da me je ova šetnja sa Teodorom i detetom u pravcu juga podsećala na nekakvo lutanje kroz tvoju knjigu pre tebe. Ali, kako bi to mogao učiniti – kako bi to iko mogao? Obični ljudi, kako ti kažeš, nemaju nikakav osećaj za godišnja doba. Odbacila sam svoju kutiju sa bojama. A i ti ćeš uskoro isto tako odbaciti svoj pisaći stroj. Deca, ponovo, celo leto provode napolju, kao i perunike i anemone, a čitavi proplanci njih venu u pravcu Belog rta, dok ih oživljavaju prve jesenje kiše. Ovde je tvoj podzemni svet. Moja beležnica ima više zapisa nego što bi ikakav Teodor bio u stanju da stvori: razgon, perunika, neven, geranija, zlatica i bedrinac. Čak i perlicama nalik plave bobice zumbula – kako?
Trebalo bi da stvoriš svojevrsni balet voća i cveća; trpko plavetnilo mora kao hor, osnovni ton je maslinast naizmenično sa nijansom penastog vela divlje kruške, a zemljište podno Spartile je sve u maglini breskvinog cveta, kao i u mutnom oblaku asfodela. Previše je. Izmaglica od šljivovog, kruškovog i bademovog behara.
Nedavno, jedne noći smo prespavali u voćnjaku gde je japanskih šljiva bilo u zlatastim hrpama – ali, zašto uopšte nastavljati? Moraš da dođeš i da se sam uveriš. U savršenoj tišini, još uvek negde u praistoriji, spuštao se mali maslinjak ka plaži prekrivenoj ćilimom morske trave. Kuvali smo sebi hranu u prijateljskoj kućici sa zemljanim podom, čija je bašta bila krcata visterijom, karanfilom i stabljikama što su delovale pijano i raskošno.
Visoko nada mnom, kada bih sa ovog pitomog polazišta pogledala naviše, videla bih dva sela sa čempresima na stenovitim liticama iznad nas; tamo gde je nekad počivao antički hram, sada se uzdizala mala belo okrečena crkva – ništa se, u stvari, nije promenilo, kao što si rekao. A ove stcnovite litice, obrasle zlatnom žutilovkom, izgledaju živahno. Vetruške ispuštaju prodorne krike i kruže nad plavim zalivom. Neka devojka čuva svoje ovce i prijateljski je raspoložena. Ovde je običaj da se nosi cvet među zubima, što daje divan blistav osmeh.
Ovog jutra, kada smo sišli na obalu da se okupamo, zatekli smo igumana obližnjeg manastira kako sedi na steni i peca sebi ribu za ručak. Veoma učtivo je od nas primio sendvič kao razmenu za cigaretu koju je izvadio iz svoje kamilavke, što je značilo da je raspustio kosu koju je, inače, morao ponovo da začešlja unazad, u podignut perčin.
Dakle, vidiš kako, za samo tri dana u ovom sablasnom šumarku, postajemo užasno nadzemaljski. I naravno, preneli smo tvoje pozdrave svima ovde.”
13.8.1937.
Otac Nikola je veličanstven mitološki lik. To je koščat starac, rumena lica, od skoro šezdeset pet godina. Dopada mu se da za mirnih dana sedi na ivici mora i da se hvališe, poput nekog jonskog Kanuta. Napravio je trojicu sjajnih sinova, od kojih je jedan, mladi Nikola, bio seoski učitelj. Ispod opuštenih obraza jednog trubača, ispod kao isklesanih dugih brkova, usta su mu vazda bila razvučena u osmeh. Još uvek nosi plave čakšire i turske papuče izvijena vrha, kao i svi iz starijih naraštaja i posebno vodi računa da njegove tri košulje od teške svile budu snežno bele, od kojih dve uvek vise na kanapu za rublje i o njima brine njegova bojažljiva i povučena žena. Otac Nikola sedi u muževnom stavu, u hladu sopstvene loze, s vremena na vreme bockajući grožđe svojim hrastovim štapom, kao da ga time, na blago jeđak način, podstiče da brže sazri. Ponaša se dobroćudno svađalački, sa prezrivom nežnošću, što je obeležje prvorazredne grčke naravi. Neprestano se hvališe. Pripovest o njegovim plovidbama postala je svojevrsna saga u njegovoj sopstvenoj svesti, a kada započne neku priču, to je uvek radi toga da bi pokazao kako su se Jonjani pretvorili u bezvredne moreplovce od kako je uveden dizel-motor na plovilima. Dok priča, ispija čašu za čašom crnog vina, koje mu donose iz burenceta u magazi koje se brzo prazni. Dugi nos mu se grabežljivo nadnosi preko teškog kaštelani vina, njegovog omiljenog pića. Oživljava svoje pripovesti crtajući ih po zemlji štapom. Odlikuje ih zapanjujući nedostatak raznolikosti. U svakoj od njih vraćao se iz Igumenice, sa tovarom drva, kada bi ga zadesila silna “kob”; sve bi se izbacivalo preko palube da bi se olakšao brod; usled gromova i munja, molili bi se za pomoć ikoni sv. Spiridona, ali tom prilikom Svetac bi imao preča posla, stoga što bi, dok bi se molili, stub vode probio rupu na brodu. U tom času bi otac Nikola ostavio držak kormila i skočio preko palube, zgrabivši naramak cepanica za loženje (zapanjujuće je koliko malo ovih ostrvljana ume da pliva), koje bi ga održavale na površini, sve dok ga sledećeg dana more ne bi izbacilo na obalu u Govinu. Sva posada je izginula, a dva dana kasnije, u pristaništu Kulure, izbačeno je telo supruge njegovog drugara Sokrata, žene istaknute po svetosti. Ruke su joj bile prekrštene na grudima, sklopljenih očiju – u tom trenutku otac Nikola bi preklopio sopstvene ruke, sklopio bi oči i poprimio izraz svetačke skrušenosti. Sopstveno pripovedanje ga izuzetno uzbudi te briše oči o rukav, tražeći još vina, kako to inače čini.
Izlišno je reći da je otac Nikola izuzetno obazriv mornar; hvatajući povoljan vetar, povremeno ujesen otplovi preko, u Albaniju, da pokupi malo ogreva. Ali, i najblaže kolebanje vremena tera ga da pojuri u luku u pomamnoj i nimalo dostojanstvenoj žurbi. Kod kuće je pravi despot i provodi čitavo jutro na osunčanoj terasi sa tanjirićem smokava, hleba i maslina pred sobom.
Katkad ga okrivljuju za aforizam koji zvuči kao izreka što ju je on prilagodio sopstvenom iskustvu. Uživa da pred strancima svojoj ženi upućuje pretnje od kojih se ledi krv u žilama, na što bi mu ona uzvraćala svojim hitrim i tužnim osmehom i opaskom koja bi se jedino mogla protumačiti otprilike kao: “Idi s milim Bogom.”
“Žene”, gunđao je, “trebalo bi ih tući isto kao i maslinovo drvo, ali na Krfu se ni žene ni maslinovo drveće ne tuku zato što su svi strašno lenji.”
Poklonili smo Nikoli kutiju za šah, a Teodoru je uspelo da nauči starca ovoj igri koja ga je oduševila. Tako neuk, igrao je šah sa golemom maštom i sigurnošću. Kad god bi nas Teodor obišao, uvek bi prošetao preko, do malog, lozom prekrivenog balkona da izazove oca Nikolu na jednu partiju šaha. Češće bi se dogodilo da je izgubi, a kada bi došlo do toga, starac bi se zajapurio slavodobitno i počeo bi da se hvališe više no ikad. “Kakva je korist”, zagrmeo bi uzbuđeno, “od pismenosti i učenja? Sve što imaš u glavi, doktore, malo ti vredi protiv savršene bistrine jednog Romeja, to jest Grka.”
Teodor ovo prihvata popustljivo i dobrim delom kao takvo. “Nikola, moje učenje kaže”, odvratio bi, “ako nastaviš da piješ vino kao do sad, osetićeš u nozi nešto za šta nemamo naziv u grčkom. Ali, veoma će te boleti.”
“Svašta”, rekao bi otac Nikola staloženo, “pošto nisi u stanju da prođeš bolje od mene u ovoj igri prvosveštenika i kraljeva, kako da te poslušam i u drugim stvarima?”
Ovakvom bujicom zadirkivanja prikrivaju svoju naklonost jedan prema drugom, jer dok je Teodor lovio primerke malaričnih komaraca, otac Nikola bi miljama hodao pokraj njega da mu pokaže gde se nalazi neka određena bara ili bunar. A kad god bi neka bolest zadesila porodicu, odmah bi brodićem otpremili ili bolesnika ili pismo Teodoru u njegovu laboratoriju. Kao Teodorovi prijatelji, i mi smo postali delimično uvučeni u ova ispitivanja zdravlja zajednice. Enciklopedija, kutija za prvu pomoć, kao i toplomer, omogućili su N. da pravi čuda od dijagnoza. Do sada smo uspešno dijagnostikovali dva slučaja velikog kašlja, jedan malarije, jedan reumatične groznice, kao i slučaj početnog rahitisa zbog slabe ishrane.
15.11.1937.
Budite se jednog poznog jesenjeg jutra i opažate da se nijansa svake stvari promenila; nebo blista tamnijom bisernom bojom, a sunce se uzdiže poput neke krvave lopte, jer su se vrhovi albanskih bregova zabeleli od snega. More je postalo olovnosivo i tromo, a masline tamnoplatinaste boje. Vatre se puše u selima, a Marijin dah, dok promiče sa svojim stadom ovaca prema rtu, blago se zamaglio u vazduhu. Celo jutro će sedeti, pritajivši se među paprati i mirtom, pevajući svojim tihim umornim glasom veštice, dok medenice na ovcama nerazgovetno zvekeću oko nje. Odevena je u dronjke i kožne papuče. U rukama joj je vreteno na koje upreda svoj grubi vuneni konac. Kasnije će Eleni, u magazi, na razboju, tkati grube šarene prekrivače kakve mladi pastiri nose sa sobom u brda, gde čuvaju svoje ovce do duboko u nastupajuću zimu. Marija svojim namrštenim ljubičastim očima posmatra mlađe žene kako beru masline i prezrivo pljune pre no što započne svoju pesmicu – koja govori o dva gavrana što sede na maslinovom drvetu. Zlaćani orlovi kruže po sivilu. Čempresi vise nad sopstvenim odrazima poput kolutova smrzlog sivog dima. Negde daleko u morskim tesnacima, crna kontura brodice počiva nepokretna – ili se vuče sporo i nespretno uz sevanje vesala – poput nekog insekta na listu. Sada je većvreme da iscepamo klade za veliko ognjište, što smo ga sebi sagradili i udišemo topli opojni miris čempresova drveta, katrana, laka i ulja od semena lana. Vreme je za prvu buru sa olujnim vetrom i zalaske sunca što stižu iz Albanije i sa Istoka.

4. Karađoz — narodni junak

Pristali smo u staru luku u utorak i ugledali malog Ivana Zarijana kako nam ide u susret, sve poskakujući niz ogromno stepenište podno lava sv. Marka. Čekao je da nam saopšti velike novosti. Karađoz (Καραγκιοζι) je stigao u grad i te večeri je trebalo da se priredi predstava. Sva gradska deca će joj prisustvovati, a naravno i brojni seljaci. Poslali smo Spirosa da nabavi ulaznice za sve nas, a potom proveli popodne sedeći na esplanadi, pijući limunadu pod besprekorno blistavim suncem i slušajući zveckanje kockica leda u čašama svuda oko nas. Bio je to jedan od bezbrojnih dana posvećenih Svecu, i kao takav pravi praznik. Kafići su bili prepuni, a zelena trava na esplan”di prošarana vedrim bojama odeće krfskih devojaka. Probuđen iz otuđenosti u koju ga baca njegova književna rubrika u jermenskom nedeljniku, Zarijan je raspoloženo ćeretao o umetnosti pozorišta senki.
Susreo se sa različitim likovima Karađoza u Turskoj, kao i na Bliskom istoku, gde je crnooki čovečuljak umesto ogromnih grabljivih majmunskih ručerdi bio opremljen falusom iste veličine. Protumačeno po grčki, to je značilo da on više ne predstavlja pornografsku lakrdiju već nešto mnogo tananije – oličenje grčkog karaktera. To je bogata tema. Nacionalni karakter, kaže Zarijan, zasniva se na ostvarenjima pozorišnih likova. Haksli je negde istakao da Englezi nisu znali kako bi jedan Englez trebalo da se ponaša dok nije stvoren lik Falstafa; a sada je nacionalni karakter tako valjano određen da je svakome jasno šta da očekuje od prosečnog Engleza. Ali, šta je sa Grcima? Nacionalni karakter im se zasniva na ideji osiromašenog i podjarmljenog malog čoveka, koji od sveta što ga okružuje izvlači sebi boljitak tek čistom lukavošću. Dodajte tome i još malo samoprekora i dobili ste sliku besmrtnog Grka. Nagao, pun hvalisavosti, veoma nestrpljiv, hitar u naklonosti i domišljat isto koliko i prilagodljiv. I kukavica i junak u isti mah; čovek raspet između svoje prirodne nadarenosti, kao i junačkog duha s jedne strane i svoje beznadežne vezanosti za sposobnost razboritog zaključivanja sa druge strane.
Usred ove rasprave pridružili su nam se Nimic i Pelturs, koji su nalazili bezazleno zadovoljstvo u zadirkivanju Zarijana; u međuvremenu, mali Ivan je lepršao naokolo poput ose, iščekujući da se smrkne. Pošto smo imali da obavimo neku kupovinu, N. i ja smo se udaljili svojim poslom, uz obećanje da se nađemo kod “Jarebice” da popijemo po čašu vina, pre nego što svi krenemo na predstavu igre senki.
Senke su bile izdužene pod arkadama kraj male radnje knjigovesca Nomikosa. On nam je uvezivao neke beležnice. Malo dalje, u ulici koju smo zvali Ulicom mirisa, u ogromnim bakarnim kotlovima, volšebno su prizivani duhovi raznih jela: ribe, slatkiši, hleb, luk.
Severnjaci su sišli na ples; ugledao sam oca Nikolu, pognutog nad tezgom, kako se snebivljivo cenjka oko neke rebraste dinje. Malo dalje, Sandos je šetao u nedeljnoj odeći, zaneseno slušajući krike i galamu preprodavača, dok je njegova malena crnooka kći išla pored njega sišući slatkiše. Imali smo tek toliko vremena da obavimo svoju kupovinu te se nisam usudio da zastanem i popričam sa njim. “Hoćeš li se noćas vratiti brodom”, doviknuo mi je Sandos, “ili si danas došao malim lordikom?”2
Negde oko sedam sati, dobroćudno raspoloženi zbog odličnog vina kod “Jarebice”, prešli smo mali kaldrmisani trg kraj Crkve sv. Spiridona i prošli drvoredima i prolazima mletačkog grada (žene su opštile rukama, kao da pričaju na balkonima iznad naših glava), stigavši na mesto na kojem je trebalo da se prikaže igra senki. U maloj utonuloj bašti pokraj Italijanske škole, svetlosti i žamor okupljenog mnoštva već su obeležili to mesto. Ostvarivala se ogromna dobit od prodaje đumbirovog piva i slatkiša đacima i seljacima, koji su sedeli tiskajući se u maloj areni, ispred zaslepljujuće belog zaslona na kojem je trebalo da se pojavi naš junak. Dve violine i bubanj izvodili su nekakvu cičavu uvertiru isprekidanu dečjim cerekanjem i pucanjem flaša đumbirovog piva. Važna opaska: đumbirovo pivo, koje su prvi ovamo doneli Britanci tokom svoje okupacije Jonskih ostrva. nikad nije izgubilo popularnost među krfskom publikom. Na mestima poput taverne “Kanoni” može se, čak, kupiti u malim bocama od kamena, koje pamtimo još iz detinjstva i koje su isto tako estetski pristale, baš kao i svetiljke u zdelicama antičkih Grka, kakvih je prepun muzej.
Naša su sedišta bila ispred bine, gde je orkestar mogao da nam gudi pred nosem, a prodaja đumbirovog piva je osetno porasla zahvaljujući Ivanu Zarijanu, koji je nagovorio svog oca da svakome od nas kupi po flašu. N. je više volela nugat, dok je Nimic uzeo sebi kesicu kikirikija. Pošto smo se ovako snabdeli, bili smo spremni za predstavu Karađoza, čiji grčki će nas dovesti u nedoumicu koliko god nas zabavilo njegovo lakrdijanje.
Ubrzo su se ugasile acetilenske lampe na ogradi, a redove zajapurenih lica osvetljavala je tek svetlost blistavog zaslona sa svojim grimiznim donjim delom. Glumci su zauzeli svoja mesta; tek tu i tamo bi neka senka preletela preko osvetljene bine, a na ovo bi mala seoska, deca zacičala uzbuđeno, nadajući se da to navešćuje pojavu njihovog junaka. Ali, orkestar je i dalje svirao nespretno jednolično, kao kad cipela škripi. Ugledao sam oca Nikolu na kraju reda, koji se, kad je video da mu se osmehujemo, osetio pozvanim da napravi mali znak rukom, koji bi ga, kao što i jeste, stavio na istu razinu sa nama. Odgurnuo je prodavca đumbirovog piva, glasno išmrknuo nos u svoju crvenu maramicu i dreknuo na gazdu taverne od preko puta nadmenim tonom: “Hej, tamo, Niko – jednu podmornicu za mog unuka, molim!” Podmornica je jedan očaravajući kapric; Nikolin unuk bi, u stvari, mnogo radije popio đumbirovo pivo, ali je odveć iskusno i uljudno dete da bi u ovome sprečio starog momka. Sedi neodređeno se smeškajući, dok im iz taverne munjevito prilazi konobar sa podmornicom – koja se sastoji od kašike bele mastike rastopljene u čaši vode. Ni manje ni više. Postupak je jednostavan. Jedete mastiku, a potom pijete vodu da biste razblažili ovaj odveć sladak ukus u ustima. Dok je dete ovim bilo zaokupljeno i dok se otac Nikola osvrtao oko sebe, zadovoljan što je napravio još jednu sitnu nezgodu i što je ispao originalan, orkestar je zacičao poslednji put i zamro. Sada je očekivanje dostiglo svoj vrhunac, jer je poznati zvuk štapova, što udruženo glasno lupaju, dopirao iza zaslona. To je bio znak da predstava počinje.
Publika se oglasila prodornim krikom prisnosti i zadovoljstva, dok je pripita figura Hadžiavatisa, gegajući se, stupila na binu sa uzdignutom ogromnom obrvom i mrmljajući nerazgovetno nekoliko uvodnih opaski. “Evo Hadžiavatisa!” vrištala su deca u prvom redu, snažno uzbuđena, dok se otac Nikola glasno obraćao onima iza sebe: “Evo hulje HadžiavatisaNo, čak ni ovakva osornost nije mogla da prikrije naklonost u njegovom glasu, jer je Hadžiavatis, zapravo, omiljen zbog svoje savršene gluposti. On je Karađozu ono što je Votson Šerloku Holmsu – njegova žrtva podsmeha, ali i “podrška” u isti mah. Na pojavu Hadžiavatisa orkestar udara mali tuš – njegov lajt-motiv – potpuno zaglušivši monolog, pri čemu se on ozlojeđeno trese celim telom i naređuje mu da se utiša, a onda iznova počinje da stenje i uzvikuje. Očigledno, sve deluje prilično mračno. Ništa nije u redu u vezi sa njim. Siromašan je, ne može da plaća svoju kiriju, nedavno su ga napali, greškom ga zamenivši sa nekim drugim i gadno pretukli – čitav je svemir, u stvari, bez odgonetke. Stoga je, krivudajući besciljno, lutao ovom kartonskom uličicom sa njenim izrezbarenim kućicama u potrazi za prijateljem – i natravno, postojao je samo jedan prijatelj za kim bi Hadžiavatis tragao u ovakvoj prilici. Karađoz. Uporno bi kucao na vrata jedne čatrlje i dozivao: “Karađoz, jesi li tu?” Neko vreme ne bi bilo odgovora. Dečja napetost je agonija koju je trebalo posmatrati. “Jesi li tu?” još upornije bi dozivao Hadžiavatis. Kočija prilično naherenog izgleda prošla je pozornicom i gotovo da ga je pregazila. Opsovao je, a onda se pribrao i upornije no ikad nastavio da kuca na vrata čatrlje. Konačno lak udarac, vrata su se naglo otvorila i promolila se glava našeg junaka. Tada se uzdigao dečji urlik i prolomio radosni aplauz, koji je žurno utihnuo da ne bi propustili nijednu izgovorenu reč. Karađoz je imao ogroman kukast nos, grbu na leđima i već spomenutu ruku nalik falusu. Ima i zlobno oko bez kapka, zrelo za neko nepočinstvo isto koliko i nalik zreloj dudinji. “Hoćeš da razgovaraš sa Karađozom?” kazao je sa primerenim oprezom. “Ako je radi kirije, bojim se da Karađoz nije kod kuće. Što se tiče novca koji si mi pozajmio prošle nedelje, vratio sam ti ga, kao što se nesumnjivo sećaš.” Potom je iščezao, a Hadžiavatis je ponovo počeo da glasno kuca. Ovog puta se pojavila glava jednog od Karađozove nebrojene dece. Otac je u postelji i ne treba ga uznemiravati. Hadžiavatis je unjkavim glasom preklinjao da ga prime na razgovor, ali ga je Karađozova žena otvoreno odbila. Konačno je, u toku dijaloga, pomenuta i reč “hleb”, a na ovo su se kućna vrata otvorila i iskočio je naš junak i upitao glasom u kome su se osećale nada i glad: “Jesi li to pomenuo hleb, Hadžiavatise? Da li sam čuo reč hleb?”
Hadžiavatis je uspeo da nekako nađe koricu hleba i da je da izgladnelom Karađozu, koji je onda pristao da malo porazgovara sa njim. Njihov je razgovor, zaista, znatno potrajao, a bio je prošaran najnežnijim, poverljivim upadicama našeg junaka, kao što su: “Kažeš li lepa žena? Onda je drži dalje od mene. Znaš šta to znači. Moj izgled i čari, a povrh svega moj društveni položaj – odmah će se zaljubiti u mene.”
Svi su ushićeni ovakvim usputnim dijalozima. Karađozova glupava sujeta jedna je od njegovih najizrazitijih osobenosti i najviše podstiče smeh u gledalištu.
Ali, istinski problem što opseda Hadžiavatisa to je pitanje moći. Zašto bi drugi ljudi trebalo da poseduju kočije i poslugu, a on ne? Zaista, zašto, ponavljao je Karađoz za njim, odsutno se posluživši nekim voćem koje je ispalo sa voćne tezge.
“Reći ću ti nešto”, kazao je naš junak na kraju, “da li bi hteo da budeš predsednik vlade?” Uprkos nebrojenim iskustvima sa Karađozovom vrhunskom sposobnošću da ih obojicu uvali u nevolju, Hadžiavatis se ipak sa ovim vatreno složio. “Vrlo dobro, onda”, veli Karađoz, “imaš li nešto novca?” On je očigledno potreban da bi se organizovali izbori. Nažalost, Hadžiavatis je imao samo dve drahme, a bio je dovoljno glup da ih pokaže. Na to je junakovo oko nalik dudinji sevnulo zlobnom pohlepom, a deca (koja dobro znaju da će Hadžiavatis, što god da se desi, sigurno ostati bez svog novca) prsnula su u lukav smeh. Karađoz se uverio da je novac pravi, a onda je jednim od onih stvaralačkih i nenadanih obrta, kojima se proslavila njegova helenska mudrost, rešio da ih obojicu obogati i to za veoma kratko vreme. Hadžiavatis je, kao i doktor Votson, održao poljuljano poverenje u svoga druga, dok je ispoljio izvesnu nevoljnost da se rastane od samog novca. “Jednostavno je,” veli Karađoz. “Kupićemo bocu vina za jednu drahmu, a prodavaćemo je ljudima za drahmu po čaši. Tako ćemo ostvariti znatnu dobit. A sa ovom dobiti kupićemo još boca vina i prodavaćemo ga za drahmu po čaši. Na taj ćemo se način izuzetno obogatiti i podmitićemo dovoljno glasača da nam osnuju stranku.” Prolazi nekoliko filmskih kadrova, od kojih svaki zaslepljuje svojom šarolikom reljefnom strukturom, te napokon kupuju tu bocu vina i smeštaju se na ulici da bi prodavali svoju robu. Karađoz održava neugasiv plamen blage opscenosti da bi time privukao publiku, dovoljno sirov, kakav je već, da bi održao gledalište u bučnom smehu. Stari otac Nikola se sad smeje potpuno iskreno i neodoljivo, brišući oči o rukav, dok se njegov maleni unuk kratko i suzdržano cereka da ne bi ništa propustio. U međuvremenu, na pozornici se stvari ne odvijaju baš najpovoljnije. Izbila je svađa sa policajcem; prošle su neke kočije, ali tek nekolicina kupaca je ispoljila ikakvo interesovanje za vino te je najzad Karađoz rekao: “Slušaj, Hadžiavatise. Preostala nam je još jedna drahma. Dozvoli da budem prvi kupac. Prilično je toplo i ko zna? Ako otvorimo bocu, možda će to pokrenuti trgovinu. Šta veliš?” Pruža drahmu, a Hadžiavatis pažljivo otvara bocu sa vinom i odmerava čašu, koju naš junak ispija baš sa preteranim zadovoljstvom. U međuvremenu, sam Hadžiavatis počinje da oseća grižu zbog gubitka novca i poželi da i on popije čašu vina, “tek da istera ukus prašine iz usta”. Ona drahma opet prelazi iz ruke u ruku. Karađoz ga uverava da dogod je čaša vina plaćena, ne treba da strahuju oko dobiti i izgleda da je ovo obojicu utešilo, jer ubrzo potom, Karađoz se opet osetio prilično slabim i kupio još jednu čašu, a i Hadžiavatis je ponovo sledio njegov primer. Ovo je užasno smešno. Svi urlaju od smeha osim jednog bledog mališana sa naočarima, koji sedi u prvom redu, naginje se napred i viče: “Halo, pazite, proćerdavate svoj kapital.” Ova opaska je pozdravljena još jednom provalom smeha. Otac ovog, verovatno, budućeg direktora banke (i sam službenik u knjigovodstvenom uredu), naginje se i sa odobravanjem pogladi dete po glavi.
Sada je, naravno, i vino već popijeno, a dve marionete su u poslu pokušavajući da izračunaju svoju dobit. Karađozovo krupno oko, nalik dudinji, ne može da sakrije svoje zadovoljstvo, dok izvesna zgusnutost njegovog govora ukazuje da je sada ispunjen osećajem topline i blagostanja.
Od ovog trena komad postaje svojevrsna nadrealistička fantazija. Njihov uspon do slave je meteorski, a dostiže se lukavošću našeg junaka koji se ne da zbuniti, dok Hadžiavatis tu i tamo ispašta zbog svojih pogrešnih procena. Gotovo ništa nije odveć fantastično da se ne bi moglo prikazati, a sa blistavog lica oca Nikole mogu da shvatim da je ono što naši prijatelji nadrealisti možda nazivaju “trijumfom nad kauzalnošću” znatno starije od Bretona – i zaista predstavlja sastavni deo svake narodne umetnosti. Niz figura na blještavom zaslonu plamti sopstvenim krhkim životom svoje vrste; glasovi (čija snaga i visina odaju njihovo ljudsko poreklo) pršte i varniče od nekakve suzdržane histerije. Čitava je Grčka na sceni; tržnica, niz turskih likova, čudesna moć i gipkost misli, kao i prikladnost verbalnog izražavanja; Karađozova nežnost, ali i vulgarnost; i sve je ovo označeno sa tako malo krajolika po kome sam se nadao da budem vodič. Karađoz, čiji je humor gradskoga kova, još uvek je okružen uspomenama na onaj dan kada su on i njegova sorta predstavljali mahnite i nasilne pripadnike plemena sa pobrđa oko Olimpa, ili iz raštrkanih kolonija s one strane Crnog mora, koji se i dalje tvrdoglavo drže optativa u jeziku, kao i izgovora koji je u Pireju zaboravljen ili ga se sećaju tek šale radi. Na ovoj maloj blještavoj bini imate celu zagonetku grčkog naroda, koja je odveć dugo bila uspavana na planinama i na ostrvima, u dubravama i dolinama grčkog arhipelaga. Imate grčki duh i nepobedivu grčku prilagodljivost, koja je prodrla u svaki kutak ove planete sa svojim kvascem okretne ironije i humora.
Do sada smo se upoznali sa brojnim likovima koji bi trebalo da nam budu bliski iz besmrtnog ciklusa komada o Karađozu. To je Nio-Nio, mahniti lik u svom cilindru i crnom svečanom kaputu, a pravo je zadovoljstvo slušati njegov pevajući naglasak sa Zakintosa. Tu su i Jevreji iz Soluna, svaki je sićušan, odeven u bezobličnu vrećastu odeću, govore kreštavo a bistro, ruku čvrsto prekrštenih na grudima. Tu je čak i jedan neobični lik zvani “Lord”, odeven u nešto što mora biti da otac Nikola zamišlja kao uobičajenu englesku modu – u fraku sa cvetom u zapučku, u gamašnama i cilindru. Imamo i groznog Stavrakasa iz Pireja, čija ga sujeta i vulgarnost često opravdano izlažu podsmehu male dece. A tu je i Veliki vezir, najsimpatičniji lik veličanstvenoga stasa – da ne pominjemo i kadiju, koji izdaje zapovest da nekog izbatinaju, sa hladnom uzdržanošću, bez imalo ličnog.
Drama dostiže svoj vrhunac sa krivotvorenim izborima, prilikom kojih Karađoz, da bi pobedio, uspeva da uskrsne sve pokojnike sa okolnih grobalja, koji u jezivoj utvarnoj koloni prolaze pozornicom u pravcu glasačke kabine da bi glasali za našega junaka.
Onda se iznenada i naprečac pojavljuje Karađoz da bi odrecitovao kratak epilog i još dok smo bili zaglušeni aplauzom, bina je iščezla i ponovo smo se našli u mraku. Orkestar se već odavno spakovao, a mi, posrćući i zevajući, izlazimo iz vrta u mrak, sa svih strana pritisnuti nemirnim dečjim telima. Poznati znak na “Jarebici” poželeo nam je dobrodošlicu; noćas je naše društvo bilo obogaćeno retkim prisustvom Nimica, koji je imao da nam ispriča mnoge priče o špiljama blizu severnog kraja Rta sv. Anđela. Upravo je tamo proveo nedelju dana sa ribarima koji su pokušavali da ulove ajkulu. I Zarijan je bio u formi. Karađoz muje pobudio i osvežio uspomene te nam je pričao priče o Gruziji i igračima sa Kavkaza, koje će potrajati do duboko u noć. Samo je Teodor, čija je postojana predanost učenosti zadivljujuća i izaziva zavist svih nas, podlegao mamcu dokumentacije i na poleđini jelovnika napisao nekoliko beleški koje se moraju uneti u knjigu. Bila je neka sveža lignja, koja se još vruća pušila, uz dodatak zelenog povrća i malo vina spartile, da pobudi našu uobrazilju; da bi se upotpunilo sve ovo, tri glumca lutkara su svratila u tavernu, na čašu vina. Vođa im je bio jedan mladić oštrih crta, čije su bolešljivo žućkasto lice i izraz dosade skrivali njegov dar za mimikriju i satiru; pomoćnici su mu obojica mali i zdepasti, teško opisivih crta. Sva trojica su bila odevena u jeftina odela i filcane šešire. Pošto smo ih pozvali na čašu vina, seli su nespretno među tolike “strance” i sa zadovoljstvom odgovarali na pitanja; mislim da nisu bili ubeđeni u naše zanimanje za igru senki; negde na dnu svesti gajili su nejasnu sumnju Grka da su žrtve neumesne učtivosti; isto tako je prilično velika tajna zašto bijedan bradati gospodin profesorskog izgleda trebalo da zapisuje pojedinosti o Karađozu na poleđini jelovnika. Ali, Teodorova očaravajuća blagost, kao i Zarijanova druželjubiva bahantska toplina uskoro su raskravile njihovu stidljivost. Sin slepog uličnog violiniste takođe je zasvirao svoje razdražljive melodije, stojeći pokraj stolice svoga oca, a pod velom muzike i uz kuckanje čaša lakše se stiče poverenje. Došli su iz Patrasa. Svake godine u jesen prikazuju svoje predstave, sve tamo do Preveze, a onda prelaze preko morskih tesnaca i obilaze Krf, Kefaloniju i Zakintos. Jedan od njih nosi u džepu nekoliko jeftinih izdanja o Karađozu i prelistavajući ih, počev od korica u drečećim bojama (koje su prikazivale junaka u žestokoj prepirci sa Vezirom), slučajno sam nabasao na popis nekih stotinak naslova komada koji su prikazivali pustolovine ovog poslednjeg pridošlice u grčki panteon. “Karađoz arhitekt”, “Karađoz mučenik vrline”, “Karađoz arheolog”, “Zaljubljeni Karađoz”, “Karađoz finansijer”.
U međuvremenu, Teodor je sastavio spisak likova uz pomoć setnog mladića, dok se Zarijan valjano i svojski upustio u prepričavanje neke anegdote o svom ranijem životu u Jermeniji, dok mu je griva srebrne kose lepršala, a njegov se izražajni glas orio. Bakarni kotlovi su se pušili, dok su se bedne ulične mačke čašćavale čisteći sve oko naših nogu, a drveni znak “Jarebice” se lelujao na lakom povetarcu, što je bilo dobro znamenje za noćni povratak kući. Tiha muzika gitare i violine, nešto kao tango na pozadini tamne noćne tišine, blago nas je doticala i pokretala; bila je otrcana, ali čudesno podsticajna; njene su reči prihvatali gosti koji su večeravali, sve dok čak i kuvar nije počeo da udara kutlačom o lonac da bi označio takt.
Tri lutkara su se toplo oprostila od nas, uz obećanje da će nam narednog dana odigrati bilo koji komad po našem izboru, a Zarijan se toplo rukovao sa svakim od njih, dok je pri tom nastavio svoje besprekorno pripovedanje o pustolovinama na francuskom Nimicu, koji se istovremeno smejao i trudio da nahrani šarenu mačku ispod stola.
Rastali smo se posle ponoći, a N. je brižljivo držala dragoceni jelovnik na kojem su bili zapisani plodovi Teodorove učenosti njegovim besprekornim sićušnim rukopisom. Lupkanje i pljuskanje tamne vode je oživljavalo pristanište u mraku; u trenu je zaiskrila neka svetlost nedaleko od Stileta; jugozapadni vetar je duvao po savršeno spokojnoj tami. Jasno se vidi kako plovi mali brodić pod svojom belom ciradom; oštro isklesane bokove okrenuo je ka Albaniji i lepo se razaznaje kako klizi pored tvrđave. Tako se vraćamo našoj beloj kući, umorni i srećni, osećajući se višestruko blagosloveni.
Teodor piše da su Karađoz i igra senki, što ga je stvorila, velike starine. Predanje o junaku ove drame je srednjovekovno. Njegove su pustolovine takmac pustolovinama Tila Ojlenšpigela iz nemačkih priča, a njegovo mesto u narodnoj uobrazilji moglo bi se uporediti sa Tarltonom iz elizabetanskog doba. Uzurpator društvene pravde, nikada nije učinio ništa što bi ga otuđilo od publike, a njegova politička sloboda bila je gotovo apsolutna (na primer, uprkos Metaksasovoj diktaturi, Karađoz je uživao nenarušenu moć svojih kritičkih opaski, u vreme kad je čak i Platon bio zabranjivan na Atinskom univerzitetu – ili barem ispravljan). On predstavlja duh malog čoveka, ali grčkog malog čoveka; sjajan je u besposličenju, u uzimanju na zajam i u zbijanju prizemnih šala na račun svojih prijatelja, što je sve jako podstaknuto željom za sticanjem dobiti; on je, pod različitim vidovima, opšteprihvaćeni simbol na čitavom Bliskom istoku. Komični falus, koji smo već pomenuli, preobražen je u ruku, tako dugu i izrazitu, koja gotovo da zadovoljava psihološku teoriju o simboličnoj zameni. Ovakva zabava se, po puritanskim merilima, ni u kom slučaju ne smatra nevinom zabavom i ništa nalik ovome ne bi bilo dopušteno na pozornici u Londonu, ali je suštinski nevino, jer je trpeljivo i nezlobivo. Spisak likova, koji se povremeno javljaju u Karađozovoj mitologiji, popriličan je; od njegove sopstvene porodice, pre svih njegova žena Karađozena (Καραγκιόζηα). Ona je sasvim konvencionalna, dok njegova nebrojena deca (κολλητήρι) obezbeđuju nepromenljivo komično olakšanje, a da se pri tom ne razlikuju od prosečnih uličnih ugursuza. Karađozov stric Barba Jorgos (Μπάρμπα Γιώργος) od tvrđe je građe. Pastir sa planine, nosi svoju bajnu fustanelu i govori narečjem Etolije i Akarnanije. Njegovi golemi brkovi se kostreše od pohlepe i od blagonaklonosti. Ponekad lakoveran, obično je čestit i smeo. Njegovu suštu suprotnost predstavlja Dervenagas (Δερβέναγας), koji je Albanac i u mnogo čemu podseća na Barbu Jorgosa. Njihovi susreti su, obično, praćeni strahovitim hrvanjem, u kojem Dervenagas gotovo redovno izvuče deblji kraj. Karađoz ga uopšte ne podnosi i koristi svaku priliku da ga ponizi. Vezir, Aga i Kadija su konvencionalni turski likovi izuzetnih razmera; prvi od ove trojice je najvažniji i u celosti je prikazan sa simpatijama.
Hadžiavatis je turski varoški telal i u vezi je sa svim Karađozovim lupeštvima, prilikom kojih on obično ispašta umesto njihovog tvorca. Sledeći po važnosti su gospodar Nio-Nio i kapetan Nikola. Nio-Nio (Νιονιο) je jedan idiot, slaboumnik što frflja dok priča, u cilindru i fraku, sa dugom šiljastom bradom. Predstavlja Zakintos i govori sa pevajućim stegnutim ostrvskim naglaskom. Ovo je, naravno, tako samo sa naše tačke gledišta. Pretpostavlja se da kad na Zakintosu predstavlja Krf, čini to promenjenim, ali isto tako pevajućim glasom. Kapetan Nikola je lik koji popunjava prazninu (Καπετάν Νικολής), čija vrednost, što doprinosi atmosferi, počiva u njegovim vrećastim čakširama i egejskom fesu.
A sada da pređemo sa likova na priču, jer je Aleksandar Veliki (ο Μεγας Αλεξανδρος) još uvek živ u ciklusu komada o Karađozu, kao golemi ratnik pod punom ratnom opremom. Štaviše, u nekim komadima ubija zmaja (το θεριο) i očigledno duguje nešto sv. Đorđu. Potom dolazi Morfonios (Μορφωνιοζ), premda niko ne može da odredi šta on zapravo tačno predstavlja. Grozna lutka-strašilo ogromne glavurde, što se plazi, govori sa luđačkim prenemaganjem u glasu, a odeven je konvencionalno, po evropski. Ponekad zapodeva svađu sa Stavrakasom (Σταβρακας), jednim izuzetno odvratnim primerkom pirejskog razbojnika, odevenim u preterano modernu odeću i sa filcanim šeširom, koji on, tokom svojih dugotrajnih razgovora, ima običaj da nakrivi preko jednog oka. Njegovo samopouzdanje predstavlja komičnu crtu koju Karađoz iskorišćava u potpunosti.
Da bi čovek otpratio do kraja ovu povorku, mogao bi da unese u spisak još i Lorda ili Franka (ο Λορδος, ο Φραγγος), predstavnike evropske kulture, isto kao i Avrama, Mojsija, Isaka itd. zatim beskrajni niz solunskih Jevreja istovetnih po izgledu, odeći i naglasku. Ženski likovi se čine sasvim beznačajnim u ovim komadima i sem Karađozove žene uključuju još jednu Vezirovu kćer, koja se povremeno javlja, princezu i ženu Barbe Jorgosa.
Same lutke su proizvod brižljive izrade; budući da je opseg njihovog delanja ograničen i budući da svetlost, koja ih obasjava, dopire iza bine, neophodno je izvesti što je više moguće filigranskih pokreta da bi se oživele gole konture likova. Iskazana je ogromna darovitost u njihovoj izradi, a korišćenje određene vrste raznobojnog želatinastog mateijala omogućava da im odeća bude isto tako blistavih boja, baš kao i u seljaka ostrvljana.
18.10.1937.
Tri dana olujnog vetra i kiše. Vetar je zavijao na rtu, a more je po čitav dan udaralo i grmelo po belom stenju ispred kuće. U međuvremenu, dok se podvodna struja povlačila, čulo se strpljivo jednolično kuckanje razboja u magazi i meketanje ostarelog jarca. Drveće se povijalo i okretalo u kovitlacu, tamo gde je vetar navaljivao kroz otvore i pukotine zasute šljunkom sa planine Pantokratora. Krov se podigao na nekoliko mesta, ali ovo je bio tek prvi nagoveštaj zime, a dobro je da se okušamo u izdržaljivosti na udare vetra i vode pre pravih decembarskih oluja. Teodor je otkrio još neke čini protiv nesreće; pomažu onima koji plove za vedra vremena, u noćima obasjanim mesečinom. Rasprostranjeno je verovanje da se, ponekad, nekakav ženski lik izdigne iz mora, pokraj broda i uzvikne izbezumljeno: “Kako je Aleksandar?” (Τι κανει o Aλεξανδρος Μεγας Pravi odgovor, za one koji ne žele da im njen gnev i žalost preture plovilo, bio bi: “Još je živ i vlada.” (Ζει και βασιλευει) Ne znam da li će vam ove čini biti od ikakve praktične pomoći, ali pošto si rekao da uvek isplovljavate u Zaliv Fauna za puna meseca, u svakom slučaju bi bilo bolje da upamtite ovo. Čovek nikada ne može biti siguran.”
Raspitao sam se kod Anastasiosa o ovom verovanju. Porekao ga je sa priličnom nelagodom u pogledu. Sviđa mu se da sebe smatra nadmoćnijim po pameti u odnosu na obične seljake, ali po njegovom ponašanju sam mogao da zaključim da je čuo za ovo. “Veruje li u to stari Nikola?”, upitao sam ga, a on je skrenuo pogled svojih crnih očiju kroz prozor čitav minut pre nego što je slegnuo ramenima i odgovorio: “Otkud ja mogu da ti kažem u šta veruju ovi starci? Ne zna ni da čita ni da piše.” Otac Nikola, dakle, nije baštinik naše zajedničke evropske kulture!

5. Istorija i nagađanje

12. 9. 1937.
Pometena našim nespretnim postupcima tumačenja, istorija nikada nije prijatna prema onima koji išta od nje očekuju. Ispod zvanične parade događaja, koje smo udostojili svojim zanimanjem, izgled zemlje se veoma malo promenio, a struktura temeljne prirode čoveka jedva da je uopšte. U ovom krajoliku, predmeti što se opažaju još uvek zadržavaju svojevrstan mitološki vid – mada nas, hronološki gledano, od Odiseja dele stotine godina, ipak i dalje obitavamo u njegovoj seni. Poput nekih ozbiljnih mastodonata, okamenjenih u šumama sopstvenih pomagala, arheolozi dolaze i odlaze, svaki sa svojim džepnim primerkom “Odiseje” i neznanjem savremenog grčkog. Godinama marljivo radeći na hrpama odbačenih predmeta nekog predgrađa, na osnovu nekoliko krhotina grnčarije ili neprirodnog dela kanalizacione mreže oblikuju izbledelu i nejasnu sliku nečijeg načina života. Koliko je to tačno, ne možemo reći, ali ako biste zamolili nekog Eskima da opiše naš način življenja, pošto bi izvodio sve svoje dokaze istražujući na hrpi savremenog otpada, njegova bi slika možda bila lišena nekih zaista suštinskih svojstava. Tako se Odisej može potvrditi kao istorijska ličnost tek uz pomoć ribara, koji danas sede u zadimljenoj taverni kod “Aždaje”, igrajući karte i čekajući promenu vetra. “Odiseja” je dosadna, rđavo sastavljena i nejasnog je oblika, a poezija joj je svuda odala počast što se izmetnula u samosažaljenje i suštu retoriku; karakteri su joj toliko stilizovani da to već razdražuje, a njena opšte poznata dramska radnja služi samo kao ukrasni okvir pripovedačkoj darovitosti njenog tvorca, koja predstavlja jedan nenadmašan primerak te vrste.
Pa ipak, sa kakvom bajnom i pronicljivom verodostojnošću ovaj ep zaista opisuje savremene Grke; to je portret naroda koji zvuči isto toliko jasno i danas, kao i onda kada je bio napisan. Ima tu i brbljivosti i stidljive prepredenosti i lažljivosti i plemenitosti, kukavičluka i hrabrosti, kao i gotovo komične nesposobnosti samosagledavanja. Ima i neprijatnog humora, kao i oštrog prekorevanja. Ni najednom mestu joj se ne može naći nedostatak.
17.9.1937.
Tri grada se nadmeću oko Odiseja i Nausikaje; Kasiopi na severu, sa svojim divovskim platanom i dobrim pristaništem, sa svojom crnikom obraslom tvrđavom na strmini, po kojoj koze brste vasceli dan, mogao bi svakako biti mesto ovakve maštarije. Okrenut u pravcu krševitih strmina Albanije, severac udara po plavom moru krepko a lenjo, sasvim neobično za ovaj zaliv. Južno od grada Krfa, na poluostrvu Paleopolju, pretpostavlja se da je bio položaj antičkoga grada; ali nije ostalo ništa od lučnih svodova, vodoskoka, kao ni stubova ove bajkolike prestonice. Povučenost močvarnog jezera jedva da narušava žubor vode sa potoka Kresida. Isušene venecijanske solane iskidale su prvobitni oblik jezera te se more ovde ugnjezdilo u zelenoj mrtvaji bez ikakve struje, leglu pelikana, divljih patki i šljuka. U blještećem sjaju zaliva počiva Mišje ostrvo (Ποντικονησι), čija se romantičnost linija i oblika (beli manastir, monasi i čempresi) opire slikarskoj predstavi, kao i još nernoćnijoj reči. Ova stena je, kažu, okamenjen brod, pretvoren u kamen za kaznu zato što je Odiseja odvezao kući. Možda se to zbilo ovde.
Poslednje i najverovatnije mesto je Paleokastrica, preplavljena srebrnim sjajem maslina na severozapadnoj obali. Mali zaliv leži u transu, opijen sopstvenim izuzetnim savršenstvom, to je prava zavera svetlosti, vazduha, morskog plavetnila i kiparisa. Stena se sučeljava sa krhotinama svetlosti i odbija ih i naviše i naniže, tako da spokojni kupač u svome čamcu, zureći kroz slomljeni bljesak jonskoga sunca, može istovremeno da gleda tri hvata u dubinu vode a da mu pri tom ni stena ni morska trava ne prekinu igru mašte; stoga, dok roni, može da zamišlja kako prodire kroz samo dno svemira, sve dok prstima ne dodirne teški sočni pesak, tako da, uzdižući se ka površini, vučen najviše vazduhom i svojim mišićima, oseća da nije svojim rukama rasklopio samo plavo nebo nego upravo samu tavanicu nebesa. Ovde ima i malih slikovitih špilja. U Paleokastrici postoje dve takve, od kojih se do jedne može stići čamcem i prekrasna je. Zidovi su joj do bola obmotani vulkanskom snagom u krvavo crvenoj, ljubičastoj, zelenoj i sedefastoj boji. Ovo je mesto za odluke i sastanke onih čija je ljubav bojažljiva i još se nije iskazala.
Da bi stvar postala još teže shvatljiva ili jasna barem nekom stručnjaku, mora se zabeležiti da postoji i velika pećina, neposredno pre plaže na mapama označene kao Hermones. Pristupačna je samo kada je bezvetrina, a ulaz joj je upečatljiv i oblikovan kao neki kolski prolaz. Iznad njega se nalaze glatke ploče inetamorfnih stena, sa kojih kao da su izbrisani natpisi. Ulaz je do kolena ispunjen vodom i klizavog je stenja, ali iz ove prve pećine ulazi se u drugu, višu i suvlju. Zidovi ove trepere pod telima slepih miševa, koji vise poput teške zavese, drhteći i cičeći na svaki nametljiv zvuk. Ova druga pećina je možda deset jardi dugačka i isto toliko visoka, a u jednom uglu, poput neke tajne, što predstavlja jednu od onih zagonetki koje se rešavaju čitavog života, otvaraju se vrata. Ima dovoljno prostora da čovek prođe ako se malo sagne. Ali, ništa se ne otkriva iza ove prepreke. Onima koji imaju dovoljno hrabrosti i znatiželje da nastave dalje, neophodna je baklja.
Isprva nema ničega; hrpa krhotina polomljenog kamenja nalazi se na početku hodnika. Ali izgleda da ovaj jasno omeđeni hodnik vodi baš u središte zemlje. Posle nekih dvadesetak koraka, grana se u mnoštvo hodnika – poput sna ili pesme pretrpane nagovcštajima – a zidovi joj bivaju otežali i natopljeni vlagom kao od neke magle. Čini se kao da je hiljadu milja udaljena od leta sa njegovim ubrzanim pulsiranjem cvrčaka i vetra, što uliva život livadama Krfa; ovde smo duboko pod zemljom, a naši su glasovi potišteni, kao da su osetili svu grozotu tvrdih stena koje nas okružuju. Mnoštvo hodnika nam deluje kao pretnja.
“Nikada nećemo uspeti da se setimo kako da se vratimo”, rekla je N.
Svetlost baklje je prazna i od male koristi sa svojim belim plamičkom što poigrava duž zidova. Držeći N. za ruku, svestan sam slabog otpora u otkucajima srca, koji kao da poručuju da u stvari ne pripadamo tu – toj neprijatnoj noći stenja što odjekuje.
Godine 1912. jedan naučnik je pokušao da ispita ovaj hodnik, koristeći lako uže kao pomagalo, ali negde nasred dubine, uže se prekinulo i pretpostavlja se da mu se i baklja ugasila, jer se nikada više nije pojavio na svetlosti dana. Ova priča, koju sam izmislio da uplašim N, oboma nam je vratila zavodljivi osećaj slasti života tamo negde izvan pećine; kao da smo videli ribare sa njihovim klopkama za jastoge i svu dražest doline Ropa, pegave od čokota i smokava. Meki grleni zov kornjača u hladnjacima poviše Perame. Otrovno zelena linija vode puže uz sprudove i spušta se sa njih malo dalje od severnog ruba.
Spoljni zidovi pećine trepere, kao nekom opnom prekriveni telima slepih miševa; neobično drhte i pare se, neobično se uznemiruju i bude, na neobičan način odlaze i dolaze, kao da to čine nesvesno, izopšteni u svom dremežu. Vlastita put vam postaje nekako hladnjikava i smežurana od hladnoće ovog mesta. Sada se veoma nejasno može čuti more negde spolja, poznatog zvuka kao da hrče, udara i liže stene preko kojih prelazi. U lokvama nema ribe.
Mali beli brodić se njiše okretno i smelo u senci stenja, a Nikos zabrinuto upravlja kormilom; vetar navaljuje sa jugozapada, a veliki obalni talasi započinju svoje mehaničko zaletanje pravo sa obala Afrike. Vreme je za našu polučasovnu plovidbu do uskog pristaništa u Paleokastrici. Pošto su slobodno lepršala, jedra su se naglo izvila, nalik belom plamenu, a more namreškano na ivicama “Van Nordena” iscrtavalo je svoju uzavrelu liniju belinc. Usred kovitlaca vetra uho hvata suvo dozivanje cvrčaka, nalik kuckanju telegrafa visoko gore na stenju; negde više, još uvek u ovom prostoru, čuje se oštri tučani glas; to neka žena peva. N. je uhvaćena u jednom od onih finih, nesvesnih stavova, kako sedi na pramcu glave zabačene unazad, rastavljenih usana, duge svetle kose što joj se vijori preko ušiju, šiljatih ušiju košute. Upijajući vetar, poput kakve zamišljene figure ženske glave na pramcu praistorijskog broda, iz tužnog izraza njenog jasnog lica ne bi se moglo reći da li čuje ovo pevanje ili ne. Ili se možda nekome samo pričinjava ovo pevanje koje se uzdiže jasno i visoko iznad belih jedara, tamo gde orlovi, nalik krhotinama stenja, padaju i dižu se, te opet padaju niz nevidljiva stubišta plavetnila. Kako se malo ovoga uopšte ikada može uhvatiti rečima. Poslednje što nam jasno izlazi u susret jeste kapelica na steni i svetionik što na njoj razaznatljivo stoji. “Van Norden” se okrenuo, za trenutak se kolebajući između dveju oprečnih namera, a onda uvukao ravno među zidove od stenja, visoke kao kula, u zaliv gde je Nausikaja pronašla svog malodušnog junaka, potpuno poraženog, golog kao što je bio Adam, ali duplo pametnijeg od njega.
20.9.1937.
U čudnovate hirove istoričara spada i ta stalna potreba da odrede mesto i poreklo na osnovu površnih činjenica neke romantične priče. Fano, koje se nalazi na nekoliko sati udaljenosti od Paleokastrice, smatraju Kalipsinim ostrvom – “ostrvce opasano morem, a obraslo drvećem”. Dakle, onda bi Krf bio domovina Feačana što su ljubili vesla, kao i mesto Odisejevog susreta sa Nausikajom. Bila bi to, naravno, krajnja neuljudnost, kad nekoliko oskudnih činjenica iz Homerovog zapisa o njegovim pustolovinama istoričaru ne bi pružilo nikakvu pomoć. Jer Odiseju, na njegovom splavu, uz pomoć povoljnog vetra, trebalo je osamnaest dana da pređe tek nekoliko morskih milja što dele Fano od Krfa. Ako, najzad, ovakve besmislice ikoga mogu da zastraše. Zarijan je ovo pitanje uspešno obrazložio u svojoj raspravi “Kukavica među istoričarima”, iz koje je Teodor preveo sledeći odlomak: “Ne pristajemo da nas ovakve činjenice dovedu u nedoumicu. Pre svega, neophodno je krajolik ovog čarobnog ostrva ulepšati ovakvom maštarijom, a drugo,'antički Grci nisu imali osećaj ni vremena ni razdaljine. Ne možemo se uzdati u njihove proračune, baš kao što se ne možemo uzdati ni u savremene Grke kada mere prostor i vreme. Današnji seljaci koriste vreme tokom koga se popuši cigareta kao merilo neke razdaljine. Seljak, upitan koliko je udaljeno neko selo, odgovoriće: ‘Koliko da se popuše dve cigarete.’ Ako uzvratite da ne pušite, on će, mučeći se, loviti po svojoj glavi reči kao što su ‘sati’ ili ‘minuti’, ali iz njegove upotrebe tih pojmova biće sasvim očigledno da ima veoma maglovitu predstavu o njihovom značenju. Smatram da se to isto odnosi i na antičke Grke. Spretan u opisivanju ljudske psihologije, koja je ostala postojana sve do današnjeg dana, Homer bi se našao u neprilici, kad god bi došlo do brižljivog utvrđivanja neke činjenice. Stoga smo spremni da optužimo Homera zbog uobičajene grčke lažljivosti, pre nego što bismo dopustili pretpostavku da se Odisej nije iskrcao u malom zatonu umivanom morskim talasima, kože pobelele i naborane, poput neke stare ljušture morske školjke, od velike izloženosti prirodnim stihijama.”
Ovaj odlomak će biti na izvestan način privlačan zaljubljenicima u Paleokastricu, ali će, možda, ovo isticanje grčkog karaktera delovati pomalo zamorno onima čije jedino zanimanje za Grčku počinje i završava se među polomljenim stubovima drevne prošlosti. Nakon svega, neko bi mogao zapitati kakva bi veza uopšte mogla postojati između prefinjenog i izdvojenog života antičke Grčke i nasumičnog života savremenog Grka, koji obitava u senci Evrope, pod kompleksom inferiornosti u odnosu na cilindar. Jedan događaj će nam odgovoriti na ovo pitanje.
Anastasiosu je poznato da prikupljam narodne pripovetke; vreme za ručak radnika je onaj čas kada puše, odmaraju se i pričaju priče, a kad bi, od prilike do prilike, zbog svoga posla, stupio u vezu sa zidarima i fasaderima iz Vigle, tamo gore uz brdo, povremeno bi dolazio kući sa nekom pričom o sv. Korkiri ili sa pripovešću o ukletom bunaru.
Prošle nedelje, uveče, postalo nam je jasno da je u susednoj porodici došlo do nekog neobičnog uznemirenja. Umesto da ranije odu na spavanje, mala uljana svetiljka im je gorela sve do ponoći. Čuli smo glasove, kako pričaju i smeju se – a posebno se izdvajao glas devojke zvane Nebo. Bio je prisutan prizvuk uzbuđenja, kao i jednolično zujanje Eleninog glasa dok je glasno čitala. Bilo je neobično da ostanu do tako kasno i da troše svoje ulje za svetiljku, a posebno je bilo neobično, što su deca budna.
Narednog jutra, još neobrijan, Anastasios je došao na doručak i rekao, sa izvesnim ushićenjem, da se nada da je moj grčki postao dovoljno dobar da bi mogao da mi ispriča jednu “izuzetno neobičnu11 priču, samo što je prilično složena u pojedinostima. Radi se o čoveku zvanom Odisej, koga je more izbacilo na jedno ostrvo. Dok je govorio, primetio sam da drži neku izgužvanu knjižicu u ruci. Pružio mi je. Bila je to stara čitanka korišćena u seoskoj školi; u njoj je bila izložena priča o Odiseju na veoma jednostavnom narodnom grčkom za školsku decu. Devojčica zvana Nebo, objasnio je, prethodnog dana je prvi put otišla u školu i vratila se uveče kući sa ovom knjigom. Pomažući joj da pročita prvo poglavlje, iznenada je zatekao sebe kako čita priču o Odiseju po prvi put. On je, svakako, već čuo za Homera, ali čak ni sada nije izgledalo da je uočio da postoji ikakva veza između ove bajkovite priče, koja je držala čitavu porodicu budnu do posle ponoći, i onog uvaženog imena. “Baš je šteta”, stalno je ponavljao, “što je nećeš razumeti. To je nešto najbolje što sam ikad čuo – ova bajka (παραμυθι).”
Kada sam mu saopštio, najbolje što sam umeo, da sam tu priču već čuo, pokazao se izuzetno sumnjičavim.
“Ali, ove se knjige”, rekao je, “štampaju u Atini.”
“Tačno, ali ova je priča veoma stara. U engleskim školama uče decu da je čitaju.”
“O Odiseju?”
“Baš o njemu.”
“I o Penelopi?”
“O istim tim ljudima.”
Delovao je tako sumnjičavo i u neverici da sam ga poveo u dnevnu sobu i izvukao veliko izdanje”Odiseje” prevedene na engleski, sa antičkim grčkim medaljonima na koricama. Sričući, pročitao je Homerovo ime i odmahnuo glavom.
“Ne shvatam”, rekao je sa nelagodom, “pa, je li onda ta priča istinita?”
“Sasvim istinita”, rekao sam. “Kada je Odisej stigao ovamo sa ostrva Fano.”
“Kako to?” uskliknuo je vatreno, “kako to?”
“Zar nisi znao da je Nausikaja ovde živela, da se kraljev dvorac nalazio na Krfu?”
“Pre Gospoda?”
“Pre Gospoda. Znaš li gde je Paleokastrica?”
“Znam.”
“Znaš li gde je prvi od tri zaliva, pre hotela?”
“Znam.”
“Tamo su se sreli. Odisej je dospeo ovamo sa ostrva Fano, gde je u ono vreme živela Kalipso.”
Bilo je uživanje posmatrati njegovo zanimanje, kao i njegovo zadovoljstvo. Stajao je neodlučno na vratima, držeći bukvar u ruci, ne znajući šta da kaže. “Ne shvatam”, ponovio je, “to je veoma čudno.”
Kasnije sam ga video kako silazi pošljunčanom stazom ka mestu na kojem je sedeo stari otac Nikola, sa nogama muževno raširenim u njegovim plavim čakširama. Štap mu je ležao preko desnog kolena. Pazio je da mu se ne preturi tanjir sa hlebom i lukom na levom kolenu. Video sam kako mu Anastasios pokazuje onu knjižicu i ponavlja sve ono što sam mu ispričao. Posle dva dana, zamolio me je da povedem njega i devojčicu Nebo kada sledeći put budem plovio oko ostrva, jer je želeo da vidi to mesto gde je Odiseja izbacilo more.
25.9.1937.
Među ostalim gradovima kao mogućim mestima sastanka, Kasiopi se, u celosti, odlikuje sopstvenim stilom. U proleće, u njegovoj pozadini, livade su posute penom divljeg cveća kao zvezdama. Selo je otkrilo svoje središte u džinovskom drvetu, čija senka podjednako prekriva i tavernu i crkvu. Pošto ima dobro pristanište, Kasiopi je redovna luka ribarima što love na karbidnu lampu, a talasi se rasprskavaju po izbočinama čistoga granita i lukovima od zaslepljujućeg oblutka podno drevne tvrđave.
Prazne plaže prema severu i jugu omamljuju vas svojom tišinom i p'istoši, kao i jajolikim savršenstvom svojih oblutaka. Tu i tamo, na krpicama peska, mogu se videti sudbonosni ideogrami koje su, svojim nožicama, naslikali galebovi, njihovi jedini posetioci. Iz prošlosti su ovamo dolazili posetioci iz Rima da bi provodili čitava leta u nehaju i osami. Priča se da je Tiberije imao ovde letnjikovac koji je sada progutalo more; ovde je ludi i mlitavi Neron (koji je od slabačkog ljudskog bića pretvorio sebe u simbol carske vlasti i svih zala za nju vezanih) izvodio zastrašujuće pesme i igre kraj drevnog Zevsovog žrtvenika. Tibul, Katon, kao i dosadni Ciceron prelazili su preko ovog morskog tesnaca na putu za Dirahij.
Kasiopi se mora videti na dan praznika, kada ogroman krug raznobojno odenutih žena, kao pod hipnozom, kruži podno grana platana, a mogu se čuti i uzbuđeni uzvici mnoštva, kao i mahnito njakanje magaraca pomešano sa oštrim pištanjem gajdi i violina i sa tupim udarcima bubnja. Niz šarenih brodića je izvučen na plažu; taverna je preplavljena svim mogućim posetiocima; tu su i prodavci kolača, vrpci i raznih sitnica; sveštenici što ozbiljno sede u senci trema, pijući čašu vina. Tu su i brbljive gorštačke žene, radosne što mogu da se opuste, nakon svog beskrajnog branja maslina. Brkati Albanci sa svojim fišeklijama; tmurni dalmatinski policajci mrka pogleda kao u muzičkim komedijama; i uskovitlani, čisti vetar, što udara po talasima zaliva rasprskavajući ih.
Grudobrani tvrđave su opusteli. Priča se da ovde stanovnici grada mogu da čuju zveket oružja, kao i odjek koraka utvara rimskih stražara prilikom promene straže; a u malom pristaništu ispod, otkrili smo ostatke (bar smo ih mi držali za to) Tiberijevog letnjikovca ili zaboravljenog Zevsovog hrama. Jedne letnje večeri, privezali smo brodić u luci i pošto je tada bilo vreme čaju, otišli smo preko da plivamo, dok je Nikos izneo hranu. Upravo smo dobili par ronilačkih maski, koje su preobražavale podvodni svet u pravo čudo od jasnosti. Lenjo lebdeći na dubini od oko dva hvata, ugledao sam neke grčke novine kako leže na svetlucavom dnu zaliva, dok ih je struja lagano micala; odlučio sam da vidim da li bih mogao da razaberem naslove u zelenoj tmini dubine. Na tri stope od dna naleteo sam na struju ledene vode, koja me je, sa izvesnom silinom, odbacila unazad. Bila je toliko hladna da sam nevoljno otvorio usta i progutao gutljaj. Bila je to slatka voda. Istovremeno, struja je pomakla u stranu debele zelene peraste listove morske trave, te sam ugledao zidni venac nepravilnog oblika na vrhu nekog bunara i nejasne beličaste tragove, koji su mi ličili na zaraslu baštensku stazu. Ovo je bilo tako uzbudljivo, a kamenje tako očigledno bio obrađen ljudskom rukom da smo N, L. i ja proveli pola sata nastojeći da uklonimo morsku travu koja nam je ometala vidik ili da pomerimo makar jedan od kamenova. Ali, da bi takav pokušaj uspeo bili su nam potrebni oprema, valjani ronioci i mirno vreme. Ipak, tamo, usred pristaništa, u potopljenom vrtu Tiberijevog letnjikovca, ljupko proleće se poigravalo. Izgleda da to niko nije primetio, ni sveštenik ni policajac ni berberin. Niti su ispoljili ikakvo zanimanje. Kasiopi je bio odveć zaokupljen sopstvenom velikom igrom da bi se uzbuđivao oko sitnica.
28. 9.1937.
Ne smem zaboraviti da pomenem da se Kasiopi uopšte ne hvali okamenjenom stenom u vidu čamca; Mišje ostrvo navodi zaljubljenike u Paleopolj na pomisao da je srdžba Posejdonova, kao kamen tvrda, na tom mestu progutala iznurene veslače prilikom njihovog povratka sa Itake. Dok se blizu Paleokastrice nalazi druga stena, koja svojim savršenim oblikom mnogo više podseća na neki bajkoliki brodić. Zarijan nikada nije propustio da povede svoje prijatelje strmim putem u Lakones, da preko zaslepljujućih voda netremično posmatraju ovaj nepomični brodić. Za njega je to bila dovoljna potvrda.
29.9.1937.
Preko bujne pozadine ovog krajolika, mnoga imena, kako antička tako i savremena, nude se umu kao tela preobražena u utvarne prikaze, koje i dalje dovode u zabunu žive svojom sličnošću.
Istorija Krfa je poput šahovske table; malo toga privlači pažnju zbog velike raznolikosti pojedinosti, kao i zbog tvrdoglave istovetnosti opšteg obrasca. Bio je kolonija Korinta, dovoljno promućuran da se dokaže kao pomorska sila 475. p.n.e, tokom rata sa Persijancima. Svojim prezrivim opisom krfskog izdajništva, Herodot je zaradio poražavajuće prekore od Zarijana u više njegovih članaka u jermenskim novinama. Pišući o napadu Spartanaca pod vodstvom Mnesipa, Ksenofont opisuje Krf kao pravi plodonosni i odnegovani rajski vrt, tako bogat plenom da je to oduzelo snagu osvajačima i zadovoljilo im prohteve za hranom i volovima, za voćem i kipovima, kao i za kosookim Krfljankama.
U ovom odličnom pristaništu, Avgust je okupio svoju flotu pred bitku koja mu je omogućila da zavlada svetom.
Jedan od dvanaestorice Tankredovih sinova, Gviskar, u izvesnom smislu isto tako strašan i smeo kao i ma koji tevtonski bog, osvojio ga je. Gibon, svojom nabijenom prozom, ističe njegovu “istrajnu snagu zdravlja, kao i dostojanstvo zapovedničkog izraza”, dok ga pesnik iz Apulije, kako saznajemo, hvali što je lukavstvom nadmašio Odiseja, a rečitošću Cicerona. Kada je naimenovan vojvodom od Kalabrije, preplovio je na Siciliju u otvorenom brodu i osvojio ostrvo svojom neverovatnom istrajnošću u podnošenju teškoća. Saga o njegovom životu i pustolovinama još uvek čeka letopisca doraslog ovoj tako velikoj temi.
Ričard Lavlje Srce zaustavio se ovde prilikom svoga povratka iz farsične kiparske pustolovine.
Despot Mihailo je ovde vladao i sa vlasti pao.
Zastavši za tren prilikom okupljanja u velikoj luci, Vilarduen je upotrebio nekoliko čarobnih reči o zapuštenim najamnicima Četvrtog krstaškog rata: “Vetar je bio povoljan; nebo je bilo čisto i vedro, a duboki mir je vladao nad vodama. Tri stotine plovila svih veličina, sa svojim šarenim stegovima što su se vijorili sa krma, prostrlo se po beskrajnom prostranstvu. Kacige i prsni oklopi trideset hiljada ratnika odbijali su svetlost sunčevih zraka. Tada su preko vode doprli zvuci sveštenih himni, prizivajući nebeske blagoslove, a glasovi vojnika koji krate dokolicu plovidbe ratničkim pesmama, zvuci rogova, kao i njištanje konja, sve se to mešalo sa pljeskanjem vesala.” Neokajana slava večeri uoči Duhova, sa flotom ogromnom, nepokretnom na blistavom ogledalu zaliva. “Zakunite se”, uzviknuo je, “da viteškog prizora poput ovog dosad bilo nije.”
Potom je slatkorečivi Đenovljanin Vetrano, politikom i okrutnošću nabijen, opisivao ovo nepristrasno, kao gusar ili admiral. On je Zarijanov omiljeni lik. Nikada, veli Zarijan, Venecijanci nisu učinili veću grešku doli kada su ga pogubili.
Krf, kao i njegov sv. Spiridon, bio je jednom miraz jedne prelepe žene tragične sudbine. Jelena, kći Mihaila II, umrla je u tamnici, daleko od ostrva.
Talasi nadirućih osvajača sa Istoka doprli su sve do ovog ostrva; provalili su u ove zelene doline i lugove. Krf stoji kao granični kamen u povesti turskih osvajanja, jer nisu dospeli dalje na zapad. Ovde su provalili, ali i pali, dok su Mleci i dalje čvrsto držali ključ Jadrana.
Pod vlašću Venecije doživeo je blagostanje, barem u pogledu šuma, pošto su Mleci davali nagradu od deset zlatnika za svaki gaj od stotinu maslinovih zasada i priča se da su, do vremena njihovog odlaska, ostrvljani posedovali blizu dva miliona stabala.
Litgou je objavio opis Krfa u 1632. godini. On glasi: “Krf je ostrvo nepobedivo isto koliko i lepo: leži u Jonskom moru, stanovništvo mu je grčko, a vlast mletačka; Homer je veoma cenio ovaj otok zbog prijatnih vrtova Alkinojevih, kojih je bilo u njegovo doba. Ovaj Alkinoj bio je krfski pesnikkoji je blagonaklono primio Odiseja nakon njegova brodoloma, a za kog Ovidije veli:
‘Quid bifera Alconoi referam pomaria? Vosque
Qui nunquam vacui prodistis in aethere rami.’
‘A šta da kažem za voćnjake Alkinoja, što dva puta rode?
I vi, što nikad u nebesa prazne ne dižete grane.’

Ovo ostrvo su Korzikanci (sic!) prepustili Mlecima u 1382. godini, jer su bili izloženi svim nepravdama na ovome svetu; ležalo je poput polumeseca ili polukruga prema istoku, kao i prema severu.
Grad Krf, po kome je ostrvo dobilo ime, nalazi se u podnožju planine na kojoj su izgrađene dve jake tvrđave ojačane stenom. Jedna se zove Nova tvrđava, a druga Stara. Njima se upravljalo valjano i sa pažnjom, da ne bi jedan zapovednik na podsticaj onog drugog izvršio izdaju. U istom cilju su se zapovednici oba zamka, prilikom svog naimenovanja, zaklinjali pred venecijanskim senatom da se neće sastajati ni privatno ni u javnosti i da se neće dopisivati tokom dve godine, koliko su ostajali na svome položaju.
Zamkovi su bili nedostupni i neosvojivi ako bi im čuvari bili odani i ako bi prirodni uslovi pogodovali i bila obezbeđena vojna oprema. Grci ih u svom narodnom govoru zovu Tvrđavama hrišćanstva; ali je opravdaniji naziv Snaga Venecije; jer ako bi ih zauzeli Turci ili Španjolci, koji bi ih rado zaposeli, potpuno bi propao promet mletačkih trgovaca; da, zaista, ovo bi bilo pravo sredstvo za uništenje same Venecije.”
Uprkos malim netačnostima, Litgouov prikaz ostrva je očaravajući i svež, kao neki akvarel. Korzikanci su, naravno, izmišljeni – osim ako ta reč nije štamparska greška, umesto Korkirani (to jest Krfljani); i ni u kom slučaju se brežuljak na kom se uzdiže Stara tvrđava ne bi mogao nazvati planinom. Ali, u opštim crtama gledano, njegov izveštaj je preneo mnogo od čari ovog mesta.
Otprilike jednu deceniju pre Litgoua, Fajnes Morison je opisu ostrva posvetio mali odeljak u svom “Putopisu”, koji zaslužuje da se citira. Potiče iz 1596. godine.
“U nedelju, petoga dana maja, videli smo planinu Fanon (a koliko se sećam i jedno ostrvo) tri milja udaljenu od ostrva Krfa, a na grčkoj obali preko puta ostrva, ugledali smo veoma visoke planine zvane Himere, koje naseljavaju Arnauti, koji nisu potčinjeni ni Turcima ni Mlecima, niti bilo kome drugom, a kad im se pruži prilika pljačkaju sve; Mleci i kraljevi Francuske, a posebno Španije, uzimaju ih kao najamnike u svojim ratovima.
Ostrvo Krf, naseljeno Grcima, veoma je plodno, rađa obil je voća, žito, vino suvo grožđe, a ova luka je utvrđena dvema utvrdama od rezanog stenja, koje se nazivaju Stara i Nova tvrđava (čiji su bedemi kružnoga oblika duži od milje), obe su veoma jake i drže ih za neosvojive, tako da ostrvo s pravom uživa ugled jednog od Glavnih ključeva hrišćanstva.”
2.10.1937.
Učenjaci u “Jarebici” proveli su silno vreme u ispitivanju etimološkog porekla reči “Krf”. Opšteprihvaćeno objašnjenje da se korišćenje ove reči u vizantijskom grčkom odnosilo, na neki način, na reč κορυψαι (što znači “vrhovi”), Zarijanu nije bilo u celosti prihvatljivo, premda se pokazalo da je za Teodorovu zahtevniju učenost ovo shvatanje bilo prihvatljivo.
Bilo koji rečnik savremenog grčkog će uneti u spisak reč κορφος, što znači “zaliv”, dok će istraživanje reči Korkira (Krf) dovesti do sledećeg: κερκος; (“rep”, “drška”), κερκουρος (“riba”) i κερκις, κερκιδα (“grebenalo”, “nožna kost”, “gudalo”).
Svako od nas je imao svoje tumačenje po ovom gorućem pitanju. Nimic, koji je jedan nekvalifikovani cinik u svemu što se tiče grčkog jezika i karaktera, odabrao je ovo poslednje kao najverovatnije zato što je bilo najmanje logično.
N. je smatrala da je najjednostavnije i najprozaičnije izvođenje značenja iz reči “zaliv”. Meni se, pak, više dopadalo, u figurativnom i vizuelnom smislu, izvođenje značenja iz reči “rep”, zato što se ostrvo zaista sužava poput nekakve drške na južnom kraju, kao što se svako može uveriti bacivši pogled na mapu. Zarijan se čvrsto držao jednostavnog tumačenja iz reči “riba”, izjavljujući da je ostrvo u svako doba bilo glasovito sa svoga obilja ribe. “Zapazićete kako sveštenici brižljivo blagosiljaju bunare zbog letnje suše, a da li ste ih kad videli da blagosiljaju more?”
Teodoru se, pak, više dopadalo da ostane izvan sve ove neegzaktne i jalove učenosti. Samo je odmahivao glavom i ispijao svoje belo vino.
Prema Diodoru sa Sicilije, Kerkiru, kći Okeana i Tetide, na ostrvo je doveo Posejdon. Ovde mu je rodila voljenog Feaka, koji je vladao ostrvom nazvavši ga Korkira.
Bohart izvodi dva imena Sherija i Kerkira od feničkih reči skara, što znači “trgovina” i karkara, što znači “obilje”.
Plodnost ovog ostrva učinila ga je omiljenim prebivalištem mlade Demetre; ovde je sakrila kosu pomoću koje su prvi Titiji naučili veštinu zemljoradnje. Otud i antički naziv δρεπανον (δρεπανι).
Zvali su ga, takođe, i Makria, po plavokosoj lepotici Makridi, koja je ovde našla utočište od Herinog gneva.
5.1o. 1937.
Ne kasnije od III veka p. n. e, praznovernima se ukazala jedna pećina za koju se veli da se u njoj obavila svadba Jasona i Medeje, kao i da se tu nalazi jedan Apolonov žrtvenik.
U “Naupaktskoj pesmi”, koju citira Pausanija, stoji da su se vratili ovamo; zabeleženo je da je njihov sin Mermer ubijen u lovu na suprotnoj obali.
Kratkovidom Prokopiju u VI veku n. e. pokazali su Odisejev okamenjeni brod, ali je njegova sumnjičavost ovo protumačila kao tvorevinu od kamena koju je neki putujući trgovac posvetio Zevsu Kasiju.
6. io. 1937.
Diodor kaže da su ostrvo prvobitno naselili doseljenici iz nekog veoma udaljenog dela sveta; i zaista, tokom Trojanskog rata, na Krf se gledalo kao na tajanstveno, polumitsko ostrvo, prelepi kamen temeljac na samim rubovima poznatog sveta. Ako uđete u Kalipsinu pećinu, na ostrvu severno od Krfa, nećete čuti ništa drugo osim tupog zvuka naleta morskih struja na rt, kao i tankog i prodornog kričanja galebova.
Na Krfu nema ostataka kiklopskih građevina; stoga nema ni mučnog osećaja krivice zbog krvoprolića u Tirintu – čiji su blokovi tesanog kamena natopljeni krvlju: ili u Mikeni, sa njenim grobnicama zagušenim telima i opsesivnog, zapanjujućeg zujanja pčela u Agamemnonovoj mračnoj grobnici. Ovde ste još uvek u latinskom svetu.
7.10.1937.
Nekada je bilo mnogo hramova; Tlikidid pominje hramove posvećene Dioskurima, Heri i Alkinoju, dok je Zevs Kasije obožavan, uz prinošenje žrtava, u Kasiopi, u severnom zalivu.
9.10.1937.
Grk dozvoljava sebi jednu vrstu duhovnog nemira koji je od pamtiveka bio u stanju da preokrene čitavo ustrojstvo države, a to je politika. Nije to suva politika apstraktnih ideja i principa već uzavrela i surova politika srca: obožavanje junaka, uzdizanje stranaka i pojedinih ličnosti. Samo u ovome, na tren, ugledamo gorku podvojenost njegova srca, unutrašnju anarhiju koja mu ne dozvoljava da bude spokojan. Pretraživao sam po Džervisu i čudio se nad istovetnošću opšteg obrasca; i u antičko, kao i u moderno doba iste pobude pokreću napred: svađe, opsesije, ponos, paničan strah, vlastiti uspeh.
“Mnesip nastoji da proredi stanovništvo grada glađu...”
“Pošto muje bio neophodan novac da isplati svoje ljude, Ifikrat je pokušao da putem otkupa oslobodi svoje brojne zarobljenike...”
“Ktesikle se trudio da obnovi red i jedinstvo.”
Štaviše, anegdotski materjal u istoriji ovog malenog ostrva sve je bogatiji u pogledu raznolikosti u pojedinostima.
14.10.1937.
Perijandar, korintski tiranin, dao ga je na dar svome brutalnom sinu Likofronu, koji je zavladao ostrvom.
Tokom duga vremena, među njima su izbijale ogorčene svađe; napokon je došlo do pomirenja, a Perijandar je zbog toga osetio tako veliko olakšanje, da muje u pismu predložio da zamene svoje tronove. Kada je Krfljanima postalo jasno šta namerava Likofronov omrznuti otac, od koga su strepeli, u panici su se digli na bunu i pogubili njegovog sina – što je, naravno, bilo najgore što su mogli da učine. U znak osvete za učinjeno, Perijandar je zarobio tri stotine krfskih plemića, koji su živeli u oblastima pod njegovom vlašću, i kao robove ih poslao užasnom Alijatu II. Na svu sreću, međutim, lađu koja je prevozila ove nesretnike, severozapadni vetar je oduvao ka Samosu, a ozlojeđeni Samljani, izbavivši ih, izložili su se opasnosti od Perijandrovog gneva.
15.10.1937.
“Ostalo je tek malo više od zbrkanih izveštaja o zbivanjima u ovo doba”, piše Džervis. “Iz jednog odlomka kod Diodora sa Sicilije, saznaje se da je, nedugo nakon bitke kod Ipsa, Kasandar opseo Krf s kopna i sa mora, ali ga je Agatokle sa Sicilije lično prisilio da podigne ovu opsadu, jer je spalio celu makedonsku flotu, a potom darovao ostrvo kao miraz svojoj kćeri Lanasi, prilikom njene udaje za epirskoga kralja Pira.
Ali, zahvaljujući čestom opštenju sa Istokom, među grčkim kneževima je postao rasprostranjen običaj poligamije; Pir je, naime, već bio oženjen đvema ženama, od kojih je jedna bila kneginja iz Peonije, a druga iz Ilirije; pažnja koju im je posvećivao izazvala je ljubomoru sirakuške gospe. Da bi mu vratila milo za drago, Lanasa se povukla na Krf.”
No, ovaj krajolik ne pothranjuje ljubomoru; Lanasino slomljeno srce se uskoro, naravno, oporavilo, budući da je uputila bračnu ponudu baš samom moćnom Demetriju Poliorketu. Ovaj vladar je bio tako naočit da se priča kako se uopšte nije mogao naći vajar čije bi umeće bilo u stanju da ga verno predstavi. Njegov odgovor na ovu ponudu odmah je ocenjen kao smislen i dubok, kakav i dolikuje jednom vladaru i političaru. Budući da je nedavno sklopio pakt o nenapadanju sa njenim ocem, strašnim Agatoklom, mislio je da bi mu sasvim odgovaralo ako bi zapečatio ovaj pakt ženidbom sa Lanasom slomljena srca.
Dobra priča za moraliste.
U doba Rimljana, Agripina se ovde iskrcala, tokom svoje tužne plovidbe iz Azije u Italiju, sa pogrebnom urnom plemenitog Germanika. To malo pepela skrivalo je sve što je ostalo od svetske ambicije, ponosa i ispravnosti ovog karaktera. Ovde je tek kratko zastala “da smiri svoju uzrujanu dušu, bolom pogođenu do srži”.
17.10.1937.
Pometeni i izgubljeni u sopstvenim životima, Antonije i Oktavija su se, jednom prilikom, ovde iskrcali sa carske galije; on je bio na putu za Siriju, dok se ona rešavala da se polako vrati u Rim i u svet povlastica ispraznih kao i njegovi zagrljaji.
“Krajolik pogodan za odluke i rastanke”, kaže Zarijan u jednom ogledu o slavnim posetiocima Krfa. “Krajolik koji pospešuje unutarnje krize koje se još nisu potpuno ispoljile.” Ovo je iz odeljka koji opisuje susret Cicerona i Katona u senci tvrđave 48 g. p. n. e. Prvi od njih bio je na putu za Italiju, gde je nameravao da se preda Cezarovoj milosti, a drugi, pošto “još nije bio izgubio nadu u opstanak republike”, imao je nameru da, u društvu Gneja Pompeja, otplovi u Afriku.
19.10. 1937.
Ovde su konzuli imali zimske logore tokom ratova između Makedonije i Rima. Vetar izbeljuje paleopoljske tršćake i urla kroz peramaške maslinjake. Na severnoj strmini more udara o obale Peristerija (ostrva golubova) i juriša belo i žućkasto od podvodne struje mulja iz morskog rukavca kod Butrinta. Državni službenici provode zime zevajući nad vatrom raspaljenog drveta, smišljajući razne izume sa stočnom hranom i prevozom tovara brodovima. “U poslednjem ratu između Pompeja i Julija Cezara, prvi od ove dvojice je povećao svoje brodovlje lađama sa ovog ostrva i osvojio ga sa glavninom svoje flote pod zapovedništvom Marka Bibula.”
Ovde je Vespazijanov sin Tit posmatrao, sa izvesnim nestrpljenjem, igre priređene u njegovu čast.
Genserik, Atilin saveznik, kaže Zarijan, vazda je verovao “da će ga vetrovi odvesti u zemlju čiji su stanovnici podstakli Božju odmazdu. “Često je lično obilazio ovu nazubljenu obalu svojim brodovljem sa uskim zastavicama; posle Vandala stigli su Goti, pod zapovedništvom strašnog, grbavog Totile, da pljačkaju i pale.
Obezbedivši se protiv Rima, Totila je opremio tri stotine galija, čiju su posadu činili Goti, i poslao ih da osvoje i opustoše Grčku. Justinijan je jedino uspeo da okupi pedeset lađa i pet hiljada ljudi da bi mu se suprotstavio. Na Rimsko carstvo se spuštalo Ledeno doba i ni sva hrabrost Velizara i Narzesa nije ga mogla suzbiti ili sprečiti.
21.10.1937.
Negde u ljupkoj dolini Di Ropa naići ćete na malenu humku sa kapelom, a ističe se sa dva raskošna bora, nalik suncobranima, što rastu na njoj. Sa leve strane, iznad ovog mora zelenila, uzdiže se jedna usamljena litica zvana Peleka.
Sa desne strane, gotovo zaklonjen gustom šumom, ugledaćete dugi krivudavi put oivičen drvećem, koji lagano kruži naviše, ka kući sa oljuštenim zelenim zasunima. Kiparisi, što oivičavaju put, možda su najstariji na ostrvu; perasto lišće im je skoro crno, a blizu tla je posuto finom zlatastom letnjom prašinom. Spolja gledano, tužna i pusta, ova kuća leži po strani od glavnog puta.
Ovo je utočište grofa D. i Zarijan me je doveo ovamo jednog dana da bih se upoznao sa tim proslavljenim pustinjakom koga je tako duboko zahvatio filozofski skepticizam klasičnog obrazovanja. Stari grof, čovek od šezdesetak godina, teške je i zdepaste građe, očiju koje se izuzetno ističu na glavi malo prevelikoj u odnosu na telo. Ali, male šake i stopala na prvi pogled izazivaju istaknuto bajronovski utisak. Prvi put smo se sreli nekih pet ili šest godina od kako se povukao iz društvenog života grada u mir svog poljskog dobra. Najednom ostrvu, gde su brbljivost i preteran osećaj gostoljublja pravilo, bilo je sasvim prirodno što su ga proglasili pustinjakom i ekscentrikom. Zarijan se upoznao sa njim dok su se dogovarali oko stanarine za njegovu kuću u gradu koju je Zarijan nameravao da unajmi i nešto u sklopu njegova uma (Zarijan je bio nesposoban za obavljanje poslova osim na način kako se to čini u napolitanskoj operi) mora da ga je privuklo grofu, pošto su se naglo i munjevito sprijateljili. A sada provodimo svaki prvi vikend u mesecu kao gosti u staroj kući.
27.10.1937.
Grof D. je zanimljiva ličnost. Za razliku od većine samotnjaka, gostoljubiv je čovek. Kod njega je udobno, zaljubljen je u svoj vinski podrum i u svoju biblioteku i zadovoljno provodi leto i zimu izvan ograničenog kruga gradskih zabava i ogovaranja. Ide u lov, pomaže u branju maslina i krštava dccu, dok mu stalnu brigu i zadovoljstvo predstavlja njegovo vlasništvo nad proizvodnjom vina. Neki italijanski arhitekt je izradio nacrte za kuću i vrtove, tako da, premda su staze neodržavane a drveće nepotkresano, čitavo ovo mesto čuva u sebi nešto od formalne humanističke čari italijanske poljske kuće.
Ovde smo provodili vreme u beskrajnim razgovorima. Ovde se Zarijan izložio naporu da ustane u zoru kako bi se uverio u prikladnost epiteta “ružoprsta”, za koji grof drži da je izuzetno tačan, kao i najdirljiviji epitet u svekolikoj književnosti. Uprkos nekolikim viđenim zorama, Zarijan se još uvek nije složio sa svojim prijateljem po ovom pitanju.
Grof je filozof – “filozof”, izgovorao bi sa protivljenjem u glasu na svom besprekornom engleskom ili lapidarnom francuskom, “filozof koji samo sedi i sluša”. Uvek govori sa ležernom iskrenošću o sopstvenom životu i interesovanjima, dok su mu prilično sitne a lepe tamne oči smireno i netremice uprte ka sabesednicima. Ispunjen je “misaonim spokojstvom”, što bi rekao Zarijan (koji je rođen za ulogu obožavaoca i koji pod svakim kamenom pronađe filozofa). Pre će biti da je to spokojstvo čoveka u kome je umro romantičar i u kome je tvrdi usek iskustva prodro u unutrašnje biće. Uprkos ljubaznosti i smirenosti, on je žrtva metafizičkih neizvesnosti sa kakvima se sudara jedino umetnik; ovo se može naslutiti iz finog kompleta knjiga evropskih filozofa, umrljanih od čestog korišćenja, koje mu oivičavaju spavaću sobu. “Filozofija je”, rekao je jednom prilikom, “sumnja koja živi u nekome poput pantljičare, što uzrokuje bledilo i gubitak apetita. Iznenada, jednog dana se budite i shvatate sa potpunom izvesnošću da devedeset pet procenata delatnosti ljudske vrste – kojoj smatrate da pripadate – nema nikakav smisao, što god to značilo za Vas. Šta će onda biti sa Vama?”
Drugom prilikom je rekao: “Većina ljudi smatra da sam se ovamo povukao zbog smrti svoje žene. To je prigodno objašnjenje, ali nije tačno. Još dve godine pre no što je umrla, probudio sam se jednog jutra, vrlo hitro se odenuo i stao na prozor svoje sobe, gledajući dole, prema luci. Javila mi se jedna izuzetno neobična misao. Imao sam, pomislih tada, sve žene koje sam mogao da poželim i svako moguće zadovoljstvo koje sam bio kadar sebi da priuštim. Ali, nešto se promenilo. Nisam bio u stanju da analiziram tu pramenu – da li je bilo nešto u meni ili u stanju sveta oko mene? Bilo je to svojevrsno otuđivanje – ideja koja se nije začela unutar pojmovnog aparata već se našla u samom nervnom sistemu. Postao sam drukčija osoba. Svaki drugi bi otišao i napisao knjigu o tome, ali ja nisam želeo da iznesem ovo lično otkriće unutar oblasti pojmovnog aparata i da ga na taj način iskvarim svešću. Tačno je da sam se povukao, ali ćete videti, iz života koji me okružuje, da ono što sam postao nakon toga nije tumačenje Principa X, kako ga nazivam; no, svakako želim da protumačim običan pojavni svet određenih sklonosti i sitnih činova, kao što su odlazak u lov ili ležanje ili spavanje, pomoću ovoga Principa. To je posredan metod delanja sa platonovskom vatrom, što, nakon svega, vara iskustvo. Stoga, ako mi dođete, kao što to Zarijan čini, i upitate me zašto ne zapisujem ova svoja otkrića, mogu samo da odgovorim da to nije ono što ja podrazumevam kao filozofiju. Istrajavam i to je dovoljno.”
Zbog ovakvih njegovih istaknutih uzleta Zarijan mu se veoma divi, kao i ništa manje zbog njegove dostojanstvenosti i šarmantnog obraćanja. “Kada bi samo napisao knjigu,” kaže Zarijan, kao čovek uvek željan knjige, “bilo bi to genijalno delo.” A onda bi dodao mnogo sporije: “I kada bi mogao da živi bez pomisli na samoubistvo...”
Međutim, grof je, zaobilaznim putem svoje uobrazilje, izbegao bezizlaz u koji dospevaju ljudi odveć teško obdareni preimućstvom senzibiliteta ili potrebom da ga izraze. Stara kuća, sa svojim venecijanskim porodičnim portretima i patiniranim srebrom, zrači apsolutnim spokojem. Grčko keramičko posuđe leži naslagano u hrpe po prašnjavim kredencima – slomljeni ćupovi i uljane svetiljke, svi mogući ostaci oranja iz ove plodne doline.
Večeramo kasno uz svetlost sveće; svetlost žutu poput meseca, tamo sa spoljne strane ogromnih prozora trpezarije; portreti venecijanskih predaka zure u nas samrtnički bledo sa zidova, u svojim trošnim ramovima. Podovi su puni suve truleži.
Posle večere, grof uzima granati svećnjak i osvetljava sebi put na terasu pokrivenu vinovom lozom, kraj belog južnog zida, na kojem mesečina iscrtava pegave šare lišća, što stoje nepomično. Ovde sedimo i pričamo pretežni deo noći. U tišini, između izgovorenih rečenica, mogli smo da čujemo kako padaju naranče sa stabala u voćnjaku – nejasni pojedinačni prigušeni zvuci po tlu zaraslom u mahovinu. Mramorni sto je vlažan od rose. Sova je huknula, a psi čuvari laju u svojim kućicama i zveckaju lancima.
Grof puši svoju cigaretu domaće proizvodnje na kratkoj koštanoj muštikli izmrljanoj nikotinom. Opuštajući se i šireći ruke prema mesečini, kao da želi da ih zagreje na njenom belom plamenu, počeo je da priča. Upotrebio sam sve ove reči da bih opisao grofa, u nadi da ću uspeti da izdvojim tu njegovu izuzetnu osobinu, tako zadivljujuću i originalnu, a kad je počeo da govori, odmah sam shvatio šta je to. On poseduje književni um u potpunosti nezagađen grčevitim nastojanjem da postigne književnu tehniku; nedostaje mu veština predstavljanja, podmićujući demon forme. To je um sa još svežim polenom.
Dok smo sedeli, izašla je bosonoga Uranija, seoska devojka teške građe ali prelepa; smerno držeći krajičak plave marame za kosu svojim belim zubima, postavila je čaše sa vizino vinom pred nas; “Da li biste mi u to nalili malo vode sa voćnim bobicama?” rekao je grof zamišljeno. “Nisam li Vam nekad ispričao da je Krf Prosperovo ostrvo? Ovo,” pokazao je na čašu u koju je Uranija stavila kašičicu tamnog žitkog džema od grožđica, “jedna je karika u mome lancu prosuđivanja. Ne mogu da pomislim da bi me učenjaci podržali u tome, ali Vi, moj prijatelju”, okrenuvši se Zarijanu, “imali biste malo zadovoljstvo u saznanju da je Šekspir mislio na Krf kada je pisao ‘Buru’. Ko zna? Možda ga je čak i posetio.”
Ovo je svojevrsni početak priče koji je Zarijan toliko voleo. Njegova srebrnkasta kosa je sijala na mesečini.
Vadeći svoje naočare iz džepa, kao da bi tako bolje pratio grofovo rasuđivanje, stavio ih je sebi na nos i rekao: “Pa, onda, grofe, budite zastupnik u ovome sporu.”
Grof je izvadio malu pisaljku sa srebrnom drškom iz džepa svoje vunene jakne i zaneo se iscrtavanjem sitnih, besmislenih šara po mramornom stolu. Otresao je nekoliko čestica pepela od cigarete sa svoje odeće i napisao reč SIKORAKS ispred Zarijana. “Pogledajte”, kazao je, “Kalibanova mati, tajanstvena plavooka veštica, bila je gospodarica ostrva na koje je Prospero bio bačen – ime joj je skoro odveć očigledan anagram za reč KORKIRA.” Za trenutak je zastao i podigao pogled ka Zarijanovom napetom licu. Ne može, a da se ne osmehne svome prijatelju. “Da nastavim?”
“Da li se sećate Principa X o kome sam pričao? Pogodilo me je to što bih, možda, u delu velikih umetnika mogao da nađem predstražu zacrtanog senzibiliteta. Usred čitanja spotakao sam se na ‘Buru’. Našao sam ono što sam tražio u Prosperu, ali dok sam čitao ovaj komad, pogodilo me je u njemu nekoliko elemenata izrazito jonske prirode. Ako Vam dosadi ova ideja, molim Vas, kažite mi i odmah ću se zaustaviti. Pre svega, brodolom. Sasvim je jasno da se Prosperovo ostrvo nalazi negde mimo glavnog putnog pravca između Tbnisa i Napulja. Predlažem da se ne posveti pažnja tvrdnjama da su to Lampeduza i Malta i mislim da, ako proučite kolorit teksta, uvidećete da je osobeno grčki. Razmislite o Kalibanovoj kletvi “Nek vetar sa jugozapada duva na vas stalno i pokrije vam telo plikovima”3, i razmislite nije li ovaj jugozapadni vetar najgore zlo što bi moglo snaći jednog Jonjanina – vreme vetra široko. Onda, idemo malo dalje sa Kalibanom, kad nabraja dobre osobine ostrva, kao što su ‘sveži izvori, jame sa morskom vodom, goleti, kao i plodna polja.’ Pitam se, nije li možda imao na umu venecijanske solane na jugu ostrva.” Grof je ovo kazao sa jedinstvenom i molbenom ljubaznošću, jer sam mogao osetiti da je predviđao Zarijanov prigovor. “Zakintos je iznosio tu istu tvrdnju po ovome pitanju. U elizabelansko vreme postojao je golem trgovački promet sa Zakintosom; Litgou pominje grožđice koje su Englezi koristili za svoje pudinge, a čak i kada čitate samo nastavnike stranih jezika, poput Holibanda, osetićete nesvesne nagoveštaje što ukazuju na ovo ostrvo, pod uslovom da je Zakintos već bio dobro poznat prosečnom elizabetanskom trgovcu. I naravno, solane Zakintosa bi bile mnogo poznatije.”
Grof je strpljivo klimao glavom. “Možda čak odveć poznate, nedovoljno tajanstvene da bi obezbedile maštovitu pozadinu jednog pustog ostrva iz ‘Bure’. Na osetljivom smo tlu. Pa ipak, morate se složiti da je kolorit sredozemni – 'Tvoji lugovi žutilovke, što hlad im drag je neženji odbijenom, kog devojka ostavi; tvoji vinogradi s grozdovima na čokotima i tvog mora ivice, jalove, kamenite.' “Šta velite na to, prijatelju moj?”
Zarijana je odveć očigledno opsedala misao da kaže bilo šta o tome; osećam da je naumio da sastavi ceo članak o ovoj izvanrednoj ideji. Nestrpljivo se vrpoljio na stolici i čekao da grof progovori. A ovaj drugi se okretao gore dole po terasi, nastojeći da se seti još nekih citata koji bi poduprli ovu zanosnu maštariju. Sa svakim novim, Zarijanovo oduševljenje bivalo bi sve veće.
“Moram”, reče najzad, “moram da popijem u čast ovog sjajnog otkrića. Grofe, ovo je značajan prilog našem znanju o Krfu.
“Pa, onda”, reče grof, glasom smekšalim od zadovoljstva i pomalo slavodobitno, “popijmo čašu vizina, koju sam krstio kao Kalibanovo vino. ‘Voda sa bobicama’, po mom mišljenju, nije kafa, kao što bi pomislila većina tumača, već puaivo – ovo neobično jonsko piće. U Vaše zdravlje, dragi moj Zarijane.”
Zdravlje je preterano ojačalo od boce crnog kaštelani vina, dok je Zarijan još dublje uronio u lavirint slutnji i nagađanja. “Ne možemo biti sigurni da li je Šekspir ikada dolazio ovamo”, rekao je grof, “ali možemo sebi postaviti dva pitanja. Prvo, ko je ‘pustolov koji je želeo dobro’, opisan kao ‘onaj što je težio dalje’, u posveti njegovih soneta? A drugo je ovo: Šekspir je bio odveć glasovit da bi bio žrtva otvorenog gusarstva 1609. godine. Ali, ako bi se nalazio van zemlje, moguće je da bi gospodin Torp smogao hrabrosti da štampa sonete. Kažu da je ‘Bura’ napisana 1611. godine.”
U ovom trenutku bi Teodor, koji je uvek bezuslovno odlazio na spavanje u 9.30b, prestajao da se bavi svojom obimnom medicinskom naukom, gasio bi sveću i izlazio na prozor više naših glava. Zarijanovo obaveštenje o Šekspirovoj poseti ostrvu primio bi sa skeptičnim i blagonaklonim humorom i primetio kako je noć svetla. Gledajući u pravcu zapada, mogla se videti svetlucava traka mora što je iscrtavalo liniju između dva tainna maslinjaka. Iz doline su prema nama dopirale slabo uskovitlane struje vazduha. Teodor bi udisao sa razumevanjem i kazao: “Jasmin”, pre no što bi nam poželeo laku noć i povukao svoju bradatu glavu sa prozora. Nas trojica bi sišli preko čistine, pa kroz voćnjak, prema maloj rotondi u kojoj je pohranjena oštećena statua neke rimske nimfe. “Nadam se”, reče grof, “da se vaše žene nisu naljutile na mene zato što nisam pozvao i njih na ove naše sastanke. Ako mi dopustite da tako kažem, žene me zamaraju. Njihovo prisustvo unosi atmosferu prevelike uglađenosti i preteranog povlađivanja; raspravljaće o poeziji kao anđeli, sve dok ne primete ogledalo u nekom kutu sobe. Nedostaje im širina muškog uma.”
Sa ovog malog uzvišenja puca pogled na sve strane – vinograd, voćnjak i šumu sa svojim obrisima što se umiljavaju oku; do kraja strme obale linija krečnjaka je krševita, a iza nje more umotava i razmotava svoje srebrne mreže. Ribari isplovljavaju iz Paleokastrice u svojim okruglim čamcima od slame i drveta.
“Čovek ima lak san u ovim noćima sa mesečinom”, kaže grof. Prošli smo pored jednog drveta kraj koga smo videli kako za stolom, poput statua, sede jedan seljak i njegova žena. Tihi glasovi su im zvučali jasno i duboko u ovoj noći bez daška. “Sutra ćemo zajedno na konjima da siđemo na more. Imam konja za svakog od vas.”
Veoma tiho smo se vratili u kuću, prolazeći kroz veliku kapiju. Sveće su dogorele do kraja. Grof nam ih je delio poput blagoslova. U tišini, otišli smo u svoje sobe.
Zatvarajući kapke da se zaštitim od nasrtljive mesečine, uzimam neku knjigu sa gomile što leži na vrhu kredenca u uglu sobe; ispunjena je banalnostima, puna je beležaka unetih grofovom finom malom rukom. Više od polovine je posvećeno obračunima ispisanim na italiianskom. Tli je i spisak grčkih narodnih poslovica, grubo iscrtan pojas obale iznad legende “Hram u Dodoni?”, dva nacrta za jedrilice i sledeći citat:
“Prokletstvo, što sporo prolazi, gore od svake smrti nekada može biti, korak po korak pohodiće tebe i tvoje pute; čijega gneva da te čuva i šta drugo, na ovom ostrvu tako pustom, na vaše da padne glave, sem tuge u srcu i vedra života što sledi.”
28.10.1937.
Gudison izveštava o postojanju “kamenoloma sa valjanim mermerom pod zapadnim vrhom planine San Salvador, vrlo finog sastava i pogodnog za izradu statua.” Nikos nam je isklesao baštenski sto i klupu od ovog lepog mateijala, tamnoružičastog, poput lososa, a istačkanog bojom rđe.
29.10.1937.
Vilijam Gudison, mornar Prve klase, čiji je “Istorijski i topografski ogled” o ostrvu štampan 1822. godine, na momente je zanimljiv, ali je često tmuran i zamoran. Najviše nas oduševi kada piše prevashodno kao naučnik i ne bi se, svakako, moglo zamisliti da nas ijedan njegov podvig očara više od merenja “Hemijskih svojstava Sapfine stene” (na Lefkadi). “Hemijska analiza Sapfine stene”, bio bi očaravajući podnaslov za sledeće obaveštenje: “Spoljašnja svojstva: belina kao u čistog šećera sa nekoliko svetlucavih tačkica u unutrašnjoj pukotini što podseća na glavu šećera. Specifična težina 2, 263.”
2.11.1937.
Kresida je ostavila svoje ime i mit o sebi da ukrase trskom oivičene rubove Hijaličkog jezera, ali izgleda da je snaga vodene struje znatno oslabila od 1822. godine, kada se priča da je brza bujica pokretala mlin na tri stotine metara od izvora.
7.11.1937.
Otkriće da je Juda Iskariotski u neposrednoj vezi sa Krfom obezbedilo je još mnogo veći priliv žita za meljavu Zarijanovom mlinu. Teodor se slučajno našao u raspravi o prvom izdanju Petrarkine poezije, koje je upravo bilo otkriveno u nekatalogizovanoj i nesređenoj hrpi ređih rukopisa koji su pripadali biblioteci sa kuratorom, kada je pomenuto ime Pjetra dela Vale. Evo citata koji se nalazi u Zarijanovom ogledu: “Ovde, takođe, živi čovek za koga se veli da je navodno od Judine loze... Sećam se našeg sluge, koji je obitavao na Krfu i tvrdio da neki Otpadnikovi potomci još uvek postoje ovde i da se pokazuje kuća u kojoj je stanovao.” Potiče iz 1614. godine.
Šetajući zagađenim i krivudavim uličicama jevrejske četvrti sa Teodorom, raspravljali smo o ovom problemu iz svih uglova gledano. Kalđrmisani sokaci bili su klizavi od pogani. Male radnje, uglavnom sklepane od najtrošnije građe, bile su crvotočne i ruševne. Ipak, tezge su im se povijale pod jeftinim odevnim materjalima i hrpama slatkiša, a lupkanje obućarevog čekića je svuda isticalo zlokobni gnomski izgled ovog mesta. Prirodno je, naravno, što do danas nismo primetili da se Teođorov obućar zove: Iskariotis. Pisalo je naherenim, velikim slovima na dasci što je visila. Sam čovek bio je gluvonem, pretećeg i mračnog izgleda, nalik doktoru Faustu. Radi prema vešto i brižljivo izrađenoj garnituri uzoraka od pakpapira, koje mu je Teodor izrezao. Koža lica i ruku mu je prekrivena okorelom prljavštinom i obućaskim voskom. Nikada se ne smeši. Kosa mu raste pravo sa kostiju lica te se, kad je neobrijan, čini kao da je osmuđen barutom – kao da je na njega ispaljen puščani hitac. “Obrve”, rekao je Zarijan razočarano, “nisu mu spojene na sredini.” Popularna praznoverica, naime, uverava da je ovo jedan od znakova Urokljivog oka.
Ipak, ovo se pokazuje kao odveć povoljna prilika da bi se propustila i Zarijan je zato izvadio svoju beležnicu iz džepa. Ali, obaviti razgovor sa gluvonemim bio je problem koji niko od nas nije umeo da reši. Iskariotis je jedino bio u stanju da pokreće svoj ružičasti jezik u ustima, sa lakom zmijskom hladnokrvnošću; mogao je i da zastenje kroz nos. I da upotpunim izveštaj o našim neprilikama sa njim, bio je nepismen. Pokazalo se da nema ni porodicu i niko iz okolnih radnji nije znao ništa o njemu, izuzev da on već godinama radi na svojoj kožom presvučenoj klupici. Govorljiv i uzbuđen, kakav je već, Zarijan je zapodenuo priču na mletačkom dijalektu kojim se služe Jevreji u ovoj četvrti, ali nije postigao ništa. Iskariotis je zavrteo glavom i pokušao da se nasmeje; ovo je učinio bez ikakvog zvuka, naduvajući grlo kao zmija svoj klobuk, sve dok nismo ugledali njegov ružičasti jezik kako se pokreće između požutelih krnjetaka zuba. Bio je to priličan promašaj.
No, kasnije, u alkovenu kod “Jarebice”, Zarijan je povratio prisebnost počevši da nam izlaže o jevrejskoj koloniji na Krfu.
Kada je Venijamin iz Tudele posetio ovo ostrvo u 1160. godini, zatekao je tek jednog Jevrejina – bojadžiju.
U 1571. godini, Venecija je proterala Jevreje sa svojih poseda, međutim, nekim srećnim slučajem, Jevreje sa Krfa tada niko nije dirao. Godine 1760. njihova je zajednica brojala hiljadu sto sedamdeset i jednog čoveka, a kada su stigli prvi francuski ratni brodovi da preuzmu ostrvsku tvrđavu, na popisu je zabeleženo nekih dve hiljade ljudi. Godine 1860, prema britanskim proračunima, zajednica im je brojala oko šest hiljada duša.
Pa ipak, odakle potiče ceremonija izbacivanja Jude? Svake godine, na Veliki petak, u 23I1, neopreznog će posetioca do ludila prepasti iznenadna galama od izbacivanja ogromne mase grnčarije na ulice, lonaca, tepsija i kotlova, dok će se vazduhom prolamati grozna pucnjava iz pištolja. Smatra se da to predstavlja ceremoniju izbacivanja Jude; a pucnjava i poklici (sa pauzama za osveženje) nastavljaju se tokom čitavog dana.
Jevrejska četvrt i dalje čuva svoju izdvojenost i svoj jezik, a njeno stanovništvo igra malu ili čak nikakvu ulogu u životu ostrva. No, doba progona se nikako nije okončalo; Zarijan je primetio da tokom Strasne nedelje nikad nećete videti Jevrejina van granica svoga naselja. Ali, najfiniji svadbeni vezovi potiču iz jevrejske četvrti, gde je izložen i najveći izbor keramičkog posuđa i limarske robe.
“Trinaestog februara 1386. godine, Krf je ponova postao posedom Mletaka... 20 maja je narod Krfa, na javnom skupu, kojom prilikom su imenovana petorica izaslanika da podnesu Venecijanskom senatu na potvrdu već sklopljen ugovor, u ovo poslanstvo uključio i Jevrejina po imenu David Somos.
Houel u svojim “Putovanjima” pominje da se čak i danas služe mletačkim dijalektom.
10.11.1937.
“Za Napoleona”, kaže Zarijan, koji uživa u velikim imenima, “Krf je predstavljao kamen temeljac Carstva na Istoku. Da je bio prognan ovamo umesto na Svetu Jelenu, o tome nema saznanja, ali bi možda njegovo oholo tvrdo srce ovde omekšalo.”
U svom dnevniku, francuski osvajač je napisao: “Venecija mora da pripadne onima kojima prepustimo italijansku zemlju, ali, u međuvremenu, uzećemo joj brodovlje, oteti sav arsenal, uništiti joj banku i držati Krf i Ankonu. “Sa Maltom i Krfom uskoro bismo postali gospodari Sredozemlja.” A kasnije, u pismu Taljeranu, dodao je: “Mislim da će ubuduće vodeće političko načelo francuske države biti da nikada ne prepusti Krf, Zakintos itd.”
Godine 1815. Jonska ostrva su postala jedinstvena, slobodna i nezavisna država pod jedinim protektoratom Britanije; ali, tada je počela era veće nepromišljenosti. Za one radoznale, Napijeova hiperborejska proza će predstavljati jednu ubedljivo oštru osudu svake pretpostavke da su Britanci, u suštini, savršeno upravljali svojim kolonijama. Stoji da je Adams uveo gradski vodovod i još uvek postoje ostaci solidnih i lepih puteva koje su izgradili Britanci. Prihvatili su Solomosa, pa im je čak bio i miljenik. Nagovorili su erla od Gilforda, svakako jednog od najistaknutijih ekscentrika prošloga stoleća, da se odrekne zamisli da na Itaki otvori svoju Jonsku akademiju i da 1823. godine osnuje Krfski univerzitet. Otmenom Džervisu Vajt – Džervisu je laknulo, u svakom pogledu. “Šta bi se dogodilo”, pisao je, “da je lord Gilford uspeo da izvede svoj plan i osnuje univerzitet na Itaki? Dalekovide ideje o akademskim gajevima i Odisejevom rodnom mestu ne prave od ljudi korisne građane, a jedan svršeni student, koji bi odavde krenuo, uticao bi ovim idejama, ograničenim na golo stenje i nekoliko koza, na mišljenje stotine ljudi širom sveta.”
16.11.1937.
Sedeći u senci maslina što nadgledaju blistavo Mišje ostrvo, smešteno na uglačanoj površini mora smaragdne boje, grof je prijateljski raspravljao 0 britanskoj okupaciji, sa takvom smirenom jetkošću u glasu, dok su se Zarijan i Teodor čašćavali zelenim maslinama i belim sirom. Bilo je to jedno od naših mnogobrojnih popodneva provedenih u naučnom istraživanju; tumarali smo dražesnim brežuljkom Analipsisom, nadajući se da naiđemo na tragove Posejdonova hrama, koga su, smatra se, pomenuli britanski pomorski oficiri krajem prošloga veka. Onda smo, silazeći niz srebrne maslinjake, stigli do Kanonija, u kom je lord Kičener, lika upotpunjenog zulufima i brkovima, držao malu tavernu gde se služi edvardijansko pivo od đumbira, spravljano po jednom edvardijanskom receptu, u malenim bocama od kamena sa mramornim zapušačem. Ostrvljani ga zovu “Cin-cin bira” i predstavlja mesto u koje je grof rado navraćao, popunjavajući Zarijanovu zbirku anegdota pričom o tome kako su se gospodin Gledston i episkop Paksosa, razmenjujući jednom prilikom izraze učtivosti (u nastojanju da jedan drugome poljube ruku) sudarili glavama tokom neke veoma svečane ceremonije i samo je boca đumbirovog piva, baš ovakva kakvu smo tada pili, mogla da ih oporavi.
“Ljudi u potrazi za iščezlom imperijalnom kuturom Engleske vrlo će malo toga naći na Krfu, a čak i to je od male zanimljivosti. Ne govorim o rasprostranjenom mentalitetu; imamo, naravno, izvestan broj Grka, obrazovanih u inostranstvu, koji majmunski oponašaju Engleze. Nasledio sam, na primer, od svoje porodice – koja je nekad, pod britanskom vlašću, bila na službenim položajima – snažan smisao za uljudno ponašanje i čestito ophođenje, kao živi deo mog amour-propre, ne kao posebnu karakternu vrlinu. Postoji ogromna razlika između francuske i britanske kulture; Britanci nemaju neki osoben karakter – oni zavise od veoma visoko razvijenih principa. To im pogoduje, jer na taj način ne moraju da misle. Ali, bez obzira na ovo, britanska zaostavština na Krfu je veoma neobična; videli ste u prljavim malim sokacima, između jevrejske četvrti i luke, čudan simbol, kredom ispisan po zidovima? Zar ne? Ako lutate sokacima, zaprepastićete se kad iznenada svuda budete videli štapiće sa poprečnim drvcetom što čine vratanca igrača kriketa iz neke zabite uličice; najednom ćete pomisliti da ste negde u Stepniju.” Kriket ovde i dalje živi svojim posebnim životom, baš kao i svetac zaštitnik. To je tajanstven ritual koji stvara zadovoljstvo, a ostrvljani su odbili da ga se odreknu; svake godine, u avgustu, kada prispeva britanska flota, uživaju u festivalu kriketa. Žagor iščekivanja struji kroz grupe danguba na osunčanom šetalištu kraj mora, a dva gradska kriket-kluba mogu se videti kako žestoko treniraju kod mreža, na tvrdom crvenom tlu, u senci Šulenbergove statue. Grupe seljaka, na tajanstven način privučene svojim predosećanjem, stoje u hladu drveća, razgovarajući i posmatrajući. Za to vreme, britanski bojni brodovi zbrajaju se u pristaništu, a njihovi užurbani pinasa-čamčići izbacuju brojne talasiće koji će satima kasnije da zasmetaju našem ocu Nikoli kod njegovih vrša za hvatanje jastoga blizu Svetog Stefana i možda će ga navesti da opsuje: “Te rogonje, Britanci.” Kada stigne vest da je izazov za utakmicu kriketa prihvaćen, čitavim gradom će zastrujati čujni uzdah olakšanja i zadovoljstva. Odmah potom bi se prolomio dubok žagor opšte aktivnosti; središnji deo igrališta nalazio se u centru šetališta uz more; žurno bi bio podignut natkriljeni ulaz; Ministarstvo za robne rezerve u Atini primilo bi nepovezan telegram u kome bi stajala molba da se od Britanskog izaslanstva potraži recept za “kameni kolač”, koji je ove godine ponovo, na neki način, zaturen. Britanski konzul bi se mogao videti u jutarnjoj odeći. Svi Britanci, koji obitavaju u gradu, izrazito bi se isticali. Neki bi dobijali voće i živinu na poklon, jer najzad, ovo je nešto što nije daleko od Svečevog praznika. Akada bi se timovi našli na terenu, njih jedanaestorica sa svake strane, odeveni u svoje ceremonijalne bele dresove i krenuli jedni drugima u susret, da bi igra počela, uzbuđenje i oduševljenje bi dostiglo svoj vrhunac. Seljaci bi došli u grad i provodili popodne opušteno, sedeći pod drvećem, na neudobnim stolicama kafića, ozbiljno pljeskajući kad god bi im stručnjaci (što sede kod natkriljenog ulaza, među predstavnicima mornarice i konzulima, a dužnost im je slična svešteničkoj) dali mig, smatrajući da je za to pogodan trenutak. Britanski kapelan, koji veoma podseća na skoro udavljenog žohara tek izvađenog iz bačve sa vodom, sedeo bi među uvaženim zvanicama, svojim prisustvom potvrđujući versku prirodu ovog rituala. Izgleda da su svi prisutni osim samog sv. Spiridona. A uveče, po vremenom potvrđenom običaju, britanski vojni orkestar, u blistavim mundirima, paradnim korakom bi pohitao do koncertnog paviljona i pružio zadovoljstvo okupljenom mnoštvu, trubeći svoje vojne fanfare sve dok se ne ugasi i poslednje svetio i ne đolepršaju svetlucavi rojevi muva. Zbog Zarijana ovde moram dodati da je jezik igrača kriketa na Krfu pretrpeo izmene tokom godina. Na neki zanimljiv način, uzvik “Kako to?” dobio je značenje “Van!”, dok je “navala” (engl. runs) postala “ronia”. Poprečna drvca na štapićima se izgovaraju kao “rolinia”, a snažan udarac loptom nazivaju “palia”. Jorker i klizanje noge poznati su kao “primo salto” i “sotto gamba”; ima još nekoliko drugih sitnih nepravilnosti, ali trenutno ne mogu da ih se setim. No, dok se još bavimo ovim pitanjem jezika, prisećam se đveju engleskih reči koje su, u savremenom grčkom, prekrštene. Jedna je glagol “koštati” (engl. to cost), korišćen sa svojim uobičajenim glagolskim nastavkom i izgovaran gotovo isto onako kao i u engleskom; druga, pak, predstavlja meru kojom se služe trgovci tekstilom i to je “vrh, šiljak” (eng. peak), koji izgovaraju kao “pika”. Kada na sve ovo dodate privatnu proizvodnju ajvara od jabuke, mislim da ste iscrpeli temu britanskih kulturnih tragova u jonskoj oblasti.
26.11.1937.
Vikont Kirkvol, koji je napisao ono što grof naziva “veoma razdražljivo dobronamernom i iskrenom knjigom” o britanskoj okupaciji, preneo je viktorijansku atmosferu mode nošenja zulufa i posuvraćenih čizama na jedan razoružavajući način. Pričao je 0 netrpeljivosti koju su Jonjani gajili prema svojim osornim upraviteljima – netrpeljivosti što se njihovim odlaskom izmetnula u nostalgičnu ljubav i divljenje. Smešteni u dekor dubrava sa čempresima i jezera, njegovi likovi važno škriputu svojom obućom sa otmenošću i imperijalnim samozadovoljstvom. Pričao je o igrama sa bacanjem papirića i sedeljkama sa čajem u ovom egzotičnom kutku sveta, o šuškanju crvenih mundira dok se kreću podno tvrđave, na zvuk vojničke trube – po kojoj su bubnjali vetrovi s one strane morskih tesnaca, tanušno poput zlata. Pričao je u potpunosti verno o hirovima i pokusima tutorstva jednog carstva kome nikad nije bilo stalo do toga da izađe u susret svojim podanicima pokušavajući da ih razume već ih je uveravalo u svoju naklonost razdražujućom krutošću i stidljivim humorom.
“Devetog maja, na ostrvu Vidu je održana tobožnja opsada i napad; tom prilikom je, pod šatorima, oficirima i posetiocima poslužen dobar ručak. Ovo zbivanje, premda valjano pripremljeno, bilo je manjih razmera, budući da je tek deo Krfskog garnizona, u ovom slučaju, pružio podršku trupama na Vidu. No, zbog slikovitog izgleda tog predela, ovi vojni manevri napada i odbrane predstavljali su prijatan prizor, koji bi se čak i damama mogao dopasti. Zanimanje je naraslo zbog činjenice da je vojska izazvala određeno uzbuđenje, pošto lestvice, upotrebljene u napadu, nisu doprle baš do vrha šanca. Ali, ipak se nije dogodila nijedna nezgoda, osim ove poteškoće. Jedan artiljerac, međutim, koji je žurno ispaljivao hitac iz topa, slučajno je odleteo u jarak kod glavnog dela utvrđenja.”
29.11.1937.
Kada su Jonska ostrva prepuštena Grčkoj i kada je počela evakuacija, Jonjane je uplašilo saznanje da će se na tvrđavama obaviti rušenje širih razmera. Pošto su na ime poreza isplatili oko dve trećine ukupne sume za gradnju utvrđenja, prirodno je što su ovim bili veoma ogorčeni. Kirkvol, koji je ispoljio znatnu simpatiju prema Grcima, a posebno prema Krfljanima, bio je takođe ozlojeđen. Njegov opis rušenja, sa svim pojedinostima, izvršenog tokom kišovitog februara 1864. godine, predstavlja sjajno delo.
Za pripadnike engleske zajednice, ovo je bilo isto toliko uzbudljivo kao i produženo prikazivanje vatrometa “U utorak posle podne, 29 marta, veliki broj engleskih dama i gospode, uprkos vetru, jakoj kiši i veoma ustalasanom moru, prešli su na ostrvo Vido da bi sa bezbednog položaja posmatrali rušenje, koje je izvodila snažna artiljerijska jedinica Linet, na zapadnom delu ostrva.”
Za Jonjane, međutim, sve ovo dizanje u vazduh “znamenitih rampi, zemljanih radova i puškarnica” sa kojim nema šale, samo je podcrtavalo gorčinu odlaska. Priča se da je neki zgroženi Jonjanin rekao Kirkvolu, dok su naleti dima i mlazevi zemlje što je padala na sve strane značili da je još jedan “znameniti” bedem odleteo u vazduh: “Voleo bih da se lord Rusel nalazio na njegovom vrhu.”
“Ranije su mine”, piše Kirkvol, “bile paljene pomoću dugih linija baruta položenih na zemlju, u brazdama, i pomoću sporogorućih upaljača. Ali, kada je iz Engleske stigla artiljerijska jedinica opremljena voltinim baterijama, sve se ovo pripremalo na naučni način, što daleko bolje dolikuje ovom Vremenu čuda.”
Diskretni izleti u maslinjacima, beleške, protokoli, jurnjava, zulufi, visoke posuvraćene čizme, prekrivači za čajnike, rukavice bez prstiju, “kameni kolači”, voćni ajvar, pastile, dostojanstvo, nesposobnost, knjigovodstvo, vrline, crkveni dobrotvorni vašari; ako samo zavirite dovoljno duboko, naći ćete tragove svega toga. Bljesak crvenih lovačkih kaputića kroz maslinjake dok su zvaničnici galopirali preko ostrva u svojim opasnim igrama lova po tragu bačenih papirića; izjave ljubavi među kiparisima; lovci rumenih lica što kreću put Albanije. Veliki Tom, Adams, Lič i “Plesnivi” Endrjus, Loklir, Džons i Džervis Vajt-Džervis. Doktor Ensted, koji je usplahireno obilazio ova “mora razuđenih obala” da bi opisao žalosnu potkupljivost ostrvljana. Edvard Lir sa svojim tmurnim slikama Perame i Hijaličkog zaliva. Uhvaćeni jednom i zauvek, sjedinili su se sa atmosferom i obrisima ovog krajolika, sa njegovim hladnjacima, brdima i bajronovskom mesečinom; održali su se među seljacima što nose duge brkove ili u likovima lutaka-strašila sa cilindrima iz Karađozovog panteona, ili u donekle dirljivoj naklonosti malih uličnih ugursuza koji će trčati kraj zastarele kočije sa konjima, koju nikakav taksi ne može da potisne iz upotrebe, vičući i nudeći “cveće za gospođu engleskog gospodina”, sa izgovorom koji nikada nijedan Nemac ili Francuz nije čuo. Ništa se ovde nije izgubilo od unutrašnjeg prizvuka Engleske; pa ipak, sa tvrđava su uklonjeni teški topovi, kao i topovska đulad. Bojni brodovi sada stižu kao gosti. A Tarnokov “Kraljevski hotel, u kojem je Ensted naišao na hranu, uljudno ponašanje i umerene cene”, nije ostavio ni traga za sobom.
1.12.1937.
Francuzi su spalili Zlatnu knjigu, u kojoj su bila zapisana imena venecijanskih porodica i tako je aristokratija umrla u plamenu da bi se, nalik feniksu, ponovo rodila u titulama krutim i nestvarnim, poput starog brokata.
Britanci su dali sve od sebe da ponovo uspostave aristokratsku tradiciju – “apstraktnim načelima”, kako bi grof rekao.
Kada su se Britanci povukli, činilo se da se završava isprekidana i surova ostrvska povest, a postepeno propadanje saobraćajnih veza i ostalih pogodnosti učinilo ga je više no ikad skrajnutim, tajanstvenim i teško dostupnim. Krajolik je povratio sopstveni razvučeni, nesređeni izgled. Temeljno izgrađeni putevi su se održali sve do danas, a vodosnabdevanje grada, uprkos periodičnim zastojima, još uvek funkcioniše isto onako glatko, kao i kada je Adams prvi izumeo i sproveo izgradnju ovog sistema. Ali, postoji ijedna engleska ekscentričnost koju ističe domaće stanovništvo, a koja je grofu promakla; Englezi su zahtevali kuće sa nužnicima. “Engleskom kućom” na ostrvu se smatrala kuća sa nužnikom, a zbog ove izvanredne novine vlasnik takve kuće će naplatiti čak gotovo dvostruku cenu stanarine u odnosu na uobičajenu. Kupatila su, čak, još reda i smatraju ih opasnim i prilično satanskim pronalaskom. Za seljake, kupanje je nešto kao medicinska mera na koju vas, ponekad, lekar prisiljava; ideja telesne čistoće ovamo još nije prodrla. Teodor često citira jednog starog seljaka koji se sa pobožnim poštovanjem prekrstio kada su mu pokazali kupatilo sa lepim pločicama u grofovoj seoskoj kući, i rekao: “Da ne da Gospod Bog da ti ikad zatreba.”
Nimic je ispričao anegdotu koja je koliko slikovita toliko i neukusna i koja bi trebalo da se nađe u dodatku Haringtonovih “Metamorfoza”; stigao je u neko ribarsko selo u Merleri, prilikom jednog od svojih ribarskih izleta, i smestio se u malenoj seoskoj kući sa poljskim nužnikom, primitivnim i toliko punim muva da je skrenuo pažnju svome domaćinu na stanje u kojem se nalazi. Domaćin mu je žustro uzvratio: “Muve? Naravno da ih ima. Ali, ako bi mogao da postupiš onako kao i svi mi i da sačekaš malo do pred ručak, ne bi našao nijedne muve u nužniku. Onda sve pređu u kujnu.”
3.1.1938.
Džervis tvrdi da postoje samo tri značajna isioričara ovog ostrva, ali ako bi čovek morao da govori iskreno, postoji tek jedna istorija napisana u pravom krfskom duhu, veselom, lažljivom i samopouzdanom. Napisao ju je Andrea di Marmora i objavio u Veneciji, u 1670. godini. Njegov opis istorije Krfa Zarijan s pravom smatra merodavnim delom. “Priznajem”, kaže Džervis, “da sam bio prilično preneražen kada sam u delu ovog pisca pročitao da su Rimljani osvojili Britaniju i porazili Parćane zahvaljujući pomoći koju su im pružili Krfljani, ali bilo je i izvesne čari u čitanju rimske istorije u tom novom svetlu.”
4.1.1938.
Izgleda da Svetac nije igrao značajnu ulogu u vreme britanskog protektorata nad ostrvom; pretpostavlja se da je bio loše volje zato što jedan guverner (inače glupav i grub momak) nije dopustio ostrvljanima da se posluže vojnim orkestrom prilikom proslave Svečevog praznika.
Ipak, drago mi je što sam našao kod Kirkvola da je izvesni Rajt, pukovnik kraljevske artiljerije, sredio stvari sa starim momkom. Postigao je da artiljerijska jedinica za počasne pozdrave u tvrđavi ostane za sve nedostupna, jer je, kaže Kirkvol, mislio da nije lepo što je Krfljanima uskraćeno zadovoljstvo da se sv. Spiri oda počasni pozdrav.”
Nema statue pukovnika Rajta na šetalištu kraj mora. No, ipak, treba očekivati da je sveti Spiridon propustio da upiše njegovo ime u Zlatnu knjigu, ali ne svetog Marka već svetoga Petra.
5.1.1938.
Loveći zečeve na ostrvu Vidu, moj brat je zabeležio razgovor sledeće sadržine sa nekim čovekom, koji se upravo iskrcavao sa svog čamca na vesla.
“Dobro jutro”.
“Dobro jutro.”
“Odakle ste?”
“Iz zatvora.”
“Kuda idete?”
“Kući. Svaki vikend provodim tamo.”
“Na koliko ste osuđeni?”
“Na doživotnu robiju. Izvršio sam ubistvo.”
Vido je nekad bilo lepo pošumljeno ostrvo; ali, Francuzi su posekli sve drveće, jer im je bilo potrebno za njihove ratne operacije. Zatvor je belo okrečena zgrada prijatnog izgleda što stoji malo dalje od morske obale. Sami zatvorenici ostvaruju stalnu trgovinu malim predmetima tesanim u drvetu i kovanim u metalu; obrađeni su u vizantijskom stilu, ali, na svoj grubi način, ipak odaju osetljivost i prijatni su za oko.
Hidroavioni Kraljevskog vazđuhoplovstva otkrili su Govino, u kojem su našli zemljane radove i puškarnice venecijanske luke koja svake godine tone sve dublje u mulj. Ovde, u senci planine Pantokratora, trbušasti kratki avioni kruže i okreću se sve dok im trup ne raspori smaragdnu površinu jezera, a dugi mlazevi vode zatalasaju im se na oba boka. Spiros je omiljeni taksista pilota; sviđa im se njegov bruklinski, otegnut izgovor, njegovo hvalisanje, kao i sramežljivost; spaja u sebi držanje vođe zaverenika sa glasom nalik violončelu. Njegova zaljubljenost u sve što je englesko tako je vatrena da je u okolini poznat kao Spiros Amerikanos. Strašni pivopija, podseća na bure što hoda, kuje razne zakletve i urla bogohuleći, obožava malu decu i nikad ne vozi svoju krntiju od dodža a da bar dvoje njih ne sede pored njega, slušajući njegove priče. Nikada nismo videli “njegove pilote” – kako ih zove – pa ipak, jedan od njih živi u našem sećanju kao neko koje postupio na način koji odražava duh ostrva. Jedan od ovih mladih Engleza, kad je trebalo da se vrati kući, poneo je sa sobom buket krfskog cveća za svoju ženu; u četiri sata ujutru, sat pre odlaska, on i Spiros su se odvežli do Kanonija i nabrali cveće pri svetlosti farova sa rosom natopljene tratine, poviše Mišjeg ostrva. U cik zore, već je uzleteo u pravcu Engleske, sa svojim vlažnim buketom narcisa ili mrkog asfodela. Ovo predstavlja svojevrsni mali izraz odanosti što dira Spirosovo prosto srce, dok brekće i mumla uz padine Kanonija, krupnih šaka punih mokrog cveća, pospano razmišljajući o jednoj mladoj Engleskinji koja će sutra rukama dotaći ovaj dražesni dokaz večnog proleća na ovom ostrvu. Spiros nije više živ.

6. Krajolik sa maslinjacima

10.1.1938.
U krajoliku ispunjenom bujnim zelenilom, nadmoćno se ističe maslina, koja za seljaka predstavlja i dobrog slugu i teškog gospodara. Kada je rodna godina, čitavo seosko stanovništvo je okupljeno na berbi koja traje od januara do maja, jer ovo drvo snabdeva ostrvo njegovom osnovnom hranom – maslinovim uljem.
Tokom prolećnih meseci, u vreme snažnih martovskih bura i obilja žarkog aprilskoga sunca, neumorne žene izlaze sa svojim velikim korpama od mekog vrbovog pruća u koje sakupljaju opale plodove. Na drugim ostrvima mlate plodove sa stabala a samo drvo potkresuju, ali se na Krfu već stotinama godina ovaj postupak smatra štetnim. Razbaškarivši se u ovakvoj svojoj slobodi, maslina je ovde poprimila čudne oblike; ponekad će da otekne i rasprsne se granajući svoje mladice sve dok se čitavo drveće ne razbokori i čini se kao da izrasta iz grudi svog rodnog stabla; na nekim mestima (postoji jedan poseban maslinjak između Kulure i Kasiopija) stabla izrastaju visoka i vitka, nisu hrapava već divne platinastosive boje, a grane su im vazdušaste i lepo stoje. Na severnim liticama, opet, maslina se savija poput boksera; korenje joj potkopava puteve, kora joj je hrapava i crvotočna, a njen jadni obešeni aprilski behar liči na neki vapaj za milost protivu zavere stenja i vreline.
Nema imanja bez ostave za ulje – niske zgrade sa podom od utabane zemlje, u kojoj su smeštene prese i sva mašinerija za ovu delatnost. Ovamo dolaze dugi redovi žena u šarenoj odeći, noseći svoje korpe ispunjene plodovima nalik trnjini, sada posutim prahom. Ovde stoje, sjajno iskićene kao ptice, otresaju kišu sa odeće i uzimaju svoj komad hleba sa belim lukom oštra ukusa.
Podignuto uza zid ostave, nalazi se hladno spremište od kamena, koje se lagano, sve do vrha puni plodovima, dok u senci stoji teški i primitivni žrvanj nakaznog oblika. Ima kameno ležište sa slivnikom visokim oko tri stope. Iz središta jedna greda pridržava kamen žrvnja od granita. Manja greda, što stoji pod pravim uglom u odnosu na ovu, može se privezati za vrat omanjeg konjića, koji obezbeđuje pokretačku snagu kamenu žrvnja.
Za kišnih dana, kada se drvetom založi jaka vatra, na kojoj žene mogu da se osuše kada dođu sa branja maslina, senke poigravaju i lepršaju po tmini nadsvođenih prolaza, sa kojih se naglo opušta užad o koju vise glavice luka i listovi duvana, dok u slami leže razbarušeni pilići, razboj za tkanje, a možda i prepredeno i zlobno lice jarca što preživa u uglu.
Prikupljanje maslina je posao koji se obavlja po svakom vremenu; dok traju februarske oluje sa zaslepljujućim munjama, čujete male teške bobice kako padaju na tle, a ako se dogodi da stojite na nekoj uzvišici, gledajući u pravcu juga, možete opaziti vidljivi trag severnog vetra kako udara dolinom i okreće maslinovo granje sa lišćem naopačke – tako da menja boju od zelenkaste u srebrnu i opet u zelenu. Pod zaklonom nadsvođenog prolaza i uza zid, žene bi stajale pogrbljeno, u krugovima, uporno puneći svoje kotarice dok bi kiša dobovala, poput lakih pucnjeva po lišću oko njih, a prvo divlje cveće žudno se komešalo u hladnoj zemlji pod njihovim nogama.
Ali, položaj masline kao poljoprivredne kulture jedva da odgovara dobiti koju od nje ostvaruju, jer se njeni sitni beli cvetovi javljaju u aprilu, onda kada joj je sazrevanje ploda u najvećem jeku, tako da ako je prethodne godine obilno cvetala, teško da će ponovo smoći snage. Rod joj je neredovan i zato oskudne godine za berače bivaju doista baš oskudne. Hleb i maslinovo ulje kao hrana jedva da ostavljaju išta za uštedu.
Nakon prvog ceđenja u ležištu žrvnja, dolaze ljudi sa korpama širokih otvora da pokupe mulj, čiju sivkastu masu potom gomilaju u drvenu cediljku; konjić, čija snaga više nije potrebna za pokretanje kamena žrvnja, sada nije upregnut već je slobodno pušten u konjušnicu. Podižući dugu drvenu polugu, ljudi počinju da cede ovu kašu, a ako je hladno vreme, sipaju vrelu vodu preko, da bi ulje lakše isticalo. A kako pritisak postaje sve jači, vezuju uže za neku vrstu primitivnog čekrka i tako ovo škripavo postrojenje ostvaruje punu težinu pritiska. Izgleda, kao da se nešto rađa u tmini velike ostave; njegovo stenjanje odjekuje kroz kućne podove od čempresovine. To čekrk škripi. Živina nervozno kokodače ljudima oko nogu. Sa odobravanjem sedeći kod prostranog ognjišta, dok mu je svetlost poigravala po bradi, iguman obližnjeg manastira im je pružao moralnu podršku pijuckajući čašu vina.
Samo ulje je teklo u mlazevima, neočišćeno, u kameni slivnik i klizilo, kap po kap, u podzemni kameni rezervoar, gde će se ostaviti da se samo pročisti taloženjem, dok kiseli otpaci u boji broća otiču u slivnik – gde su se njihov jedak miris, kao i biljni ostaci što se brzo slivaju, stopili sa ovim krajolikom, postavši njegove uobičajene osobenosti.
Nakon mnogih taloženja u raznim kamenim rezervoarima, smatra se da je ulje dovoljno čisto da se pošalje u grad trgovcima na veliko, uliveno u kožne mešine koje meko klokoću i halapljivo ga gutaju, utovaruje se u kola koja lagano tutnje niz zaobilazne puteljke prema Krfu. Svetle i sjajne na suncu, ove mešine se sporo truckaju i onako okupljene užasno podsećaju na mnogobrojna obezglavljena telesa.
Grudve otpada, sada isušene, smeđe i tvrde, iz kojih je isceđen sav sok, natrpane su po suvim ćoškovima ostave, da bi kasnije bile iskorišćene za ogrev. Iscepkane sagorevaju prigušenim tinjajućim plamenom, kao dopuna drvetu i uglju, i obezbediće našoj peći zimski ogrev dovoljan da prebrodimo tri najgora meseca.
Mada je maslina nepouzdan prijatelj, njena se uloga ne menja; umočen u maslinovo ulje, prosti seljački hleb dobija neodređen i rđav ukus, pa i pored toga, deca ribara imaju toplu smeđu put i blistavo bele zube. Sve se kuva na njemu.
Ako primetite da kapelica ma kog sveca ima kandila koja se stalno dolivaju uljem što ga donose siromašni ljudi, koji su gotovo čitave godine kulučili po svakojakom vremenu da bi prikupili plodove ovog drveta, to je tek neka pesnička pravda.
Čitavo Sredozemlje – statue, palme, zlatne brojanice, bradati junaci, vino, ideje, lađe, mesečina, krilate gorgone, kipovi ljudi od bronze, filozofi – čini se da sve ovo izrasta iz kiselkastog i jetkog ukusa ovih crnih maslinki među zubima. Ukusa drevnijeg od mesa, drevnijeg od vina. Ukusa drevnog koliko i hladna voda.
Maslina je na Krfu ponos sitnog posednika, a u šumovitim delovima ostrva vrednost zemlje se obično izračunava na osnovu broja maslinovih stabala. Uobičajeno je da krupniji posednici iznajme godišnji rod maslina seljaku koji živi na imanju i obrađuje ga, a za uzvrat dobija polovinu proizvedenog ulja. Ali, u siromašnijim selima, imanja obično mogu da zbroje samo dva ili tri maslinova stabla – stoga budući špekulanti nekretninama veoma vode računa da, kupujući komad zemlje, utvrde ko je vlasnik maslinovih stabala, jer vlasništvo nad njima obezbeđuje pravo na ovo zvanje
14.1.1938.
Iako su sami uzdržani u piću, Grci izobilno proizvode sopstvena laka vina i rakije. Tokom čitavog našeg boravka ovde, samo smo jednom videli pijanog čoveka i, što je još simpatičnije, otkrili smo da ovi ljudi imaju tako osetljivo nepce da umeju dobro da ocene i hladnu vodu. Čaša vode je svuda prisutna; predstavlja dodatak slatkišima, pa čak i alkoholu. Ima svojevrstan biblijski značaj. Kada Grk pije vodu, on joj proba ukus i pritiskajući jezikom nepce uživa u njoj. Seljaci će vam spremno saopštiti koji bunari daju najslađu vodu, dok su čak i varošani sačuvali sposobnost da ocene ukus vode i u stanju su da ga prepoznaju po izvorima sa kojih se pune mala, bela gradska ručna kolica (prekrivena zelenim granama).
Dva dana pred Božić, verali smo se na vrtoglavi goli hrbat planine Pantokratora, oštar poput brijača, u manastir odakle, kada se gleda, ceo morski tesnac počiva pust i trom, trepereći u hladnoj izmaglici. Obrisi svetlucave vode gmizali su iz pravca Butrinta prema jugu, poput kukca na tanjiru, dok je italijanski parobrod kasao u pravcu Itake brzinom od šest čvorova na sat. Oblaci su se gomilali nad Albanijom, dok su ravni delovi Epira blistali od mraza. U malenoj ćeliji monaha starešine, sa čijih prozora se pružao pogled pravo na pučinu i na nejasne linije talasa prema istoku, sedeli smo za čamovim stolom i častili se jelima koja su nam nudili sa pravim kraljevskim gostoprimstvom – svežim planinskim orasima i čistom vodom sa najvišeg izvora, vodom koju su žene u kamenim krčazima nosile na svojim leđima, penjući se nekoliko stotina stopa uzbrdo.
15.1. 1938.
Kada smo prošlog leta jednom posetili grofa D, prisustvovali smo ceremoniji koja je začela ceo niz rasprava o ostacima paganstva, koje su tada unete u jednu od Teodorovih mnogobrojnih neobjavljenih monografija. Grof je bio na sredini avenije kiparisa kada smo ga sreli, u ruci je držao prelepu venecijansku zdelu, ispunjenu nečim što je samo Teodor prepoznao kao kolivu – ponudu pokojnicima. “Možda biste pošli sa mnom”, reče grof, okrenuvši se u stranu nakon uobičajenog pozdrava, “da mi pomognete. Odajem malu poštu svom rođaku, koji je umro pre dve godine na današnji dan.” Zapazivši Zarijanov gladni pogled na ovom jelu (naša je šetnja potrajala, a put je bio prašnjav), osmehnuo se i rekao: “To je još uvek običaj kod seljaka, a potiče od ko zna kog paganskog obreda.” Uklonio je poklopac da bismo mogli da ga bolje pogledamo. “Semenke nara, pšenica, semenke bora, badem i suvo grožđe, sve ovo umočeno u med. Evo, zaista je veoma ukusno. Probajte malo.”
Zajedno smo išli kroz šumu, prateći pravac staze za jahače, sve dok nismo stigli do kapelice okružene visokim kiparisima. Grof je otključao teški gvozdeni katanac, koji je osiguravao vrata što su vodila u prostoriju koja je, izgleda, predstavljala porodičnu grobnicu. Tama ie bila neprozirna, a senka, što su je bacali kiparisi, oblivala ju je zelenkastim sjajem. Sišli smo preko tri zemljana stepenika i ušli u prostoriju sa betonskim podom, na kojem su počivali kameni grobovi od netesanog kamena, primitivna izgleda zbog nedostatka ukrasa. “Nema potrebe za nezemaljskim mukom,” reče grof spokojno. “Za nas, u velikoj meri, smrt predstavlja deo svega. Idem da položim ovo dole na Alekov grob, da mu potkrepim dušu. A posle, kod kuće, dragi moj Zarijane, ponudiću Vam još malo ovoga, da vam potkrepim telo. Nije li to veoma grčki? Nikada se ne udaljavamo od samoga tela u svojim metafizičkim distinkcijama. Nema protivurečnosti u ideji da će ono što koristi našoj utrobi, isto tako prijati i Alekovom spiritualnom telu. Ili, smatrate da smo nešto pogrešno razlučili?” Zarijan i Teodor, koji su se sad u mraku osećali ugodnije, merili su dužinu grobnice, tek da im prođe vreme. Dok je Teodor, na sebi svojstven način, ispitivao mahovinu po zidovima i pokušavao da se seti njenog naučnog naziva, Zarijan se usredsredio na grobnicu u uglu koja je, izgleda, bila prazna; napukli kameni poklopac je ležao kraj nje kao da je pao, dok se telo borilo da se vrati u život. “Gadne su stvari ovi grobovi”, reče grof. “Nalik su spremištima trgovačkog broda. Ah, gledate u ovaj prazan. U njemu se nalazio moj stric Joanis, koji nam je zadao mnogo nevolja. Povampirio se te smo ga premestili u crkvu iza brda, gde crkvene vlasti mogu da ga drže na oku. Niste znali da postoje vampiri, zar ne?”
Dok smo se vraćali kući, preko livade sa zelenom travom, Teodor i grof su razmenjivali uspomene na pojavu vampira. Ovde još uvek veruju u vampire. Zovu ih vrikolakas (βρικόλακας) i predstavljaju kaznu za nečiji izuzetno zao život. U nekim slučajevima, priča se da su vampiri do te mere mučili neka sela da su morala da se obrate crkvi ne bi li upotrebila svoje moći isterivanja đavolskih sila. “Stric Joanis”, reče grof, “koga pamtim kao staru hulju sedih zulufa, u visokim konjaničkim čizmama, izgleda da je bio izuzetno zao čovek. Njegovo ponovno pojavljivanje potvrdilo je preko dve stotine svedoka, a nekima od njih su, zapravo, zbog njega poumirala deca. To nije bilo prijatno, ali su ga iskopali i proboli mu srce kolcem na tradicionalan način. Osećao sam, međutim, da je ovo bio pre politički čin da ga premeste sa imanja na crkveno područje ne bi li se izbeglo ogovaranje.”
Ova tema, dovoljno uzbudljiva da probudi Zarijana iz rasejanosti u koju je uvek zapadao zbog svoga članka za jermenski nedeljnik, takođe je privukla i Teodora, u kome je živa mutna edvardijanska žudnja da uskladi primenjenu nauku sa uporednom religijom. Grof je s vanrednom učtivošću slušao učeno izlaganje o narodnom vidarstvu. Niko nije mogao ni da pretpostavi da je sve to već čuo u raznim prilikama. Tokom ručka, koji smo proveli pod senkom hladnjaka od loze, Teodor nam je izložio svoje dokaze o ostacima paganstva u Grčkoj – Zarijan je podatke uzbuđeno zapisivao na svojoj manžetni te na stolnjaku i, najzad, u izgužvanoj beležnici. Zarijanovo zagriženo hvatanje beleški predstavlja očaravajuću crtu njegovog karaktera – naročito zbog toga što se zna da još nikada nije uspeo da kasnije pročita svoje sopstvene zabeleške, tako ih je nejasno i nečitko pisao. Teodor je provodio čitave sate, svakog utorka, pomažući mu da dešifruje sopstvene beleške onda kada mora da započne svoj glomazni i učeni članak za jermenske novine.
Tokom popodneva, dok uvaženi primerci mog krfskog panteona spavaju u sobama sa spuštenim zasunima, silazim do kuće u kojoj živi seoska porodica, da uzjašem grofovu mirnu malu kobilu, koja će me, preko vinograda i šuma, odvesti do možda najlepše plaže na svetu. Zove se Mirtiotisa. Pesak zlaćan kao lavlje krzno, gust kao tapioka, leži glatko naspram bele krečnjačke stene koju je sila mora izbacila u obliku medaljona, a talasi je klešu u uski peščani pojas, nekih šezdesetak jardi izdvojen od obale. Stenje je ovde izdubljeno i izbušeno u nekakve prirodne cisterne, sa morskom travom tromih pokreta, a kada bi se povlačila plima, ostavila bi ih ispunjene morskom vodom i ribama što podrhtavaju; vodu bi sunce toliko zagrejalo da je postajala toplija od ljudske krvi. Spuštajući se u ove prirodne kade, blago se držeći za lestvice od šarene morske trave, osećao sam poigravanje Jonskog mora, kako se diže i spušta, u visini od oko jednog inča, sa leđne strane moga vrata. Činilo se da kuca srce samog sveta. Nije to više predeo ili atmosfera u kojoj svest ili podsvest mogu da igraju svoje neprestane igre sa samima sobom već prodirući do još nižeg nivoa, sunce omami izvor samih ideja, a potom se lagano širi u telo, rasprostirući duž nerava i kostiju tamu što se zgušnjava, težinu i snagu. Tako se svaka pojedina kost prsta, svaka ruka i noga, širi do pune mere sopstvene životinjske svesti u ovoj blagotvornoj i opasnoj sunčevoj tmini. Izgleda kao da koža glave pušta mladice bujne kose od natopljene morske trave, koja se prepliće sa travama što se dižu i spuštaju oko tela. Čovek je uhvaćen u zamku i guši ga ovaj osećaj fizičkog uronjavanja u stihije svuda oko njega. Zaslepljenom ovom tamnom sunčevom svetlošću, ništa mu nije preostalo od poznatog sveta osim sitnih, oštrih i bezubih poljubaca ribe na telu što lebdi, telu koje sada više ne poseduje; karika božanske promisli, što ga povezuje sa osećanjem, poput ljubavi žene ili zahteva stomaka koji vezuju čoveka za svet jednostavnih radnji. Čovek bi mogao ovako da umre i da se pita da li je to smrt. Gustina, težina: bujnost tela bez ikakvog uznemiravanja uma ili duha.
Ovde ponekad naiđem na Mateju, sakatog ribara-dinamitaša, čije su ga nezakonite radnje u ovim uvalama već koštale vida na jedno oko i dva prsta leve ruke. Pomagao sam mu, kad god bi zaronio da uhvati ribu koju je ulovio, a koja bi iz nekog nedokučivog razloga tonula, umesto da pluta na površini. Uveče bismo ga često posmatrali kako na vatri od šiblja peče svoju lovinu, udubiv se u ovaj posao, kao stručnjak, dok su kraj njega stajali Zarijan sa solju i grof sa malom bočicom limunova soka. Mateja uvek reši da lovi ribu po podne, pošto zvuk detonacije tada ne može da naruši duboki san policajca u maloj stražarnici uz brdo. On je divan saputnik, jer nikada ne priča. Odeven u iskrpljenu odeću i uobičajeni vuneni prsluk, lagano bi se kretao duž stenovite galerije nad morem, a njegovi crni nožni palci (sada otečeni i naduveni od vlage) grčevito su stezali izbočine stenja. U desnoj ruci je držao podvodnu bombu domaće izrade, napravljenu od limenke za cigarete i kratkog parčeta štapina. Išao sam za njim na bezbednoj udaljenosti, u slučaju bilo kakve mehaničke greške na ovoj maloj spravi.
Oko tri sata se redovno penje na morski greben iznad zaliva, tamo gde se uzdiže manastir u zaslepljujuće beloj sunčevoj svetlosti i onda legne da spava u senci glavne kapije, dok mu srebrnkasti ulov leži u starom filcanom šeširu položenom na travu.
Tri stotine stopa niže, prelazim ivicu vrelog belog peska, ka senci ogromne stene, i za trenutak ležem teško dišući, odveć iscrpen od trčanja. Nada mnom, slivajući se iz samog središta stene, teče slatka voda niz plitak rub gospine vlasi u peščani bazenčić; malo dalje, ulevo, voda ovog tajanstvenog izvora dizala se u sam pesak, u neprekidnim malim mlazevima, kao da se izliva iz neke snažne žile u zemlji. Pri svakom nečujnom otkucaju uzdizala bi se mala kupa peska u šupljini i ponovo, vrhom naniže, spuštala na dno. Bistra i hladna, voda je podrhtavala pravilno kao sat. Ovo je voda najslađeg ukusa na ostrvu, jer se u njoj osećaju samo toplina popodneva, glasići cvrčaka i dokoni vetar što se kovitla u malim kutovima tromog mora koje se proteže u pravcu Afrike, mrtvo plavo i večno.
U ovom bazenčiću perem grožđe koje sam poneo sa sobom. To je sitno rano grožđe, blago posuto zelenkastim pegicama, napućenog oblika poput bradavice na dojci. Sunce je prodrlo kroz njegovu tanku ljusku i izmešalo njegovu slast sa sopstvenom toplotom; deluje kao da jedeš nešto živo.
Onda, nakon odmora, ponovo brzo trčanje preko peska, prema kamenitoj stazi što vijuga naviše, vrtoglava i stenovita između dubrava mirte. Na vrhu stenja, ako se osvrneš, vidiš kako je more postalo duboki pulsirajući smaragd; pesak je prošaran dugim, izuvijanim srebrnkastim linijama preko kojih se kreće neka slučajno dolutala lenja riba što uživa u mirnoj vodi. U senkama, podno stene, prodorna azotnozelena. Negde daleko, preko vode, jedrenjak po suncu plovi u pravcu juga; glasni zvuk njegovog motora prolama se praznim prostranstvom vazduha – zvuk što bi iščezao čim bi se začuo, iako se ništa drugo nije oglašavalo niti micalo oko nas. Beli leptir neodlučno leprša kroz plavo prostranstvo.
Kobila rže u senci seoske kuće, radosna zbog povratka. Pola sata kasnije stižem pod terasu na kojoj sede Zarijan i Teodor, pijući čaj iz nekakve grnčarije nalik venecijanskoj, dok grof, sa lulom neuobičajenog izgleda, zapaljenom među zubima, sedi i metodično čisti krzno svom omiljenom lovačkom psu. Neizbežno se nastavlja rasprava koju smo jutros vodili.
“Ali, dragi moj doktore”, kaže grof smireno, “ne znam kako možete da uskladite savremena religijska verovanja bez pretraživanja po antičkom Panteonu. Naši sveci nisu kanonizovani i potom zaboravljeni. I dalje delaju. Još uvek se prodaje žitije sv. Spiridona, u onim malim knjižicama za dve drahme što se kupuju ispred crkve. Zatim, tu su i razne zabune. Napisali ste studiju o narodnim pesmama; jeste li otkrili da postoji sasvim jasna razlika između pravednog i nepravednog ili između predstave o nagradi i o kazni? Ne. Mrtvi naprosto piju vodu sa reke Leto (της Λυςμονιας τα νερα) i potom zakoračuju u život svojevrsne seni, mučeni nejasnim žudnjama za putenim zadovoljstvima, koja predstavljaju sve ono što podrazumevamo u toj najlepšoj od svih grčkih reči Νοσταλγια. A onda, naravno, postoji i Donji svet, Prebivalište pokojnih. Poznat je isto tako i kao Had ili Tartar, tek da upotpunimo svoju zabunu. Kao što znate, još uvek je živ i Haron, premda je promenio navike. Nekad je to crna zmija, a nekad crna lasta ili orao, takođe je i Crni vitez naše savremene uobrazilje koji vuče za sobom duše mrtvih u podzemni svet. Čak mu je savremena mitologija podarila i ženu. Ne. Izgleda da je jedini povratak za pokojnike moguć onim zlosrećnim i rđavim; postaju vampiri i lutaju izvesno vreme, sve dok im crkva ne stane na put.”
Zarijan je stavio svoje naočare, što znači da obraća posebno napregnutu pažnju. U međuvremenu, Teodor klima svojom zlaćanom bradom, sipajući čaj sebi u tacnu i duva da bi ga ohladio. Grof metodično provlači prste kroz čupavo krzno svoga psa, izvlačeći otud naduvene bele krpelje napite krvi, jednog po jednog. “A zatim, najade”, opet će grof, svojim osobeno prijatnim glasom, “i nereide što pohode naša vrela i bunare, šta bismo bez njih? Senke kiparisa što na podne mogu oterati spavača u ludilo? Morska sirena koja svija svoje ruke oko onih nesretnih ribara koje je pun mesec zatekao na žalu?” Teodor bi na to izrazio neodobravanje svojim čuvenim gunđanjem koje smo svi nastojali da oponašamo. To je nekakvo zujanje kroz stisnute usne. “Ne možete, dragi moj doktore”, nastavljao bi grof nemilosrdno, “da ih poredite sa svojim naučnim otkrićima, no i pored toga, drago nam je što ih imamo, čak i ako predstavljaju odstupanje od materjalističkog stanovišta. Deo su mašte ove izvanredne zemlje i ostrva, zar ne?”
Pas je tiho zacvileo pošto mu je na sitne ranice, koje su ostavili krpelji, naneo jak antiseptik; grof ga je nežno pomazio svojim lepo oblikovanim rukama i umirio. Pogledao je naviše osmehujući se i posmatrao Zarijana kako reda kolače u kratak red. “A pomislite samo na prodorne žalopojke profesionalnih narikača. Napravio sam čitavu zbirku toga – sve je to spontano nastala poezija, a neke od njih su najbolje što postoji u jeziku. Ali, nema u njima ni traga od bavljenja pitanjem dobra i zla. Ne, mi Grci nismo pobožni, sujeverni smo i anarhični. Čak nam je i smrt manje važna od politike. Tamo, na brdu, živi neka vrsta stare Majke Habard; veoma je tražena na pogrebima zbog njenog pesničkog dara. Prošle godine, kada je umro ribar Takis, trebalo je da čujete njeno zapevanje. Dirnulo bi i kamen.
“Momče moje od srebra,
Zlatno moje,
Mekša je malja njegova lica No šljukina prsa;
Oštriji njegov um od ujeda zmije.
Srebrno nas momče napusti,
ode nam zlato naše.”
Nosili smo ga u otvorenom kovčegu do groblja na bregu i sve ovo vreme su stihovi tekli iz Majke Habard u neprekidnoj bujici, održavajući korak sa njenim suzama, pošto je zaista iskreno volela Takisa
“Da li je kovčeg bio otovren?”, pitao je Zarijan.
“Da. Ovde se opet potvrdila suština.”
“Da li je to neki verski običaj na ostrvu?”
“Ne. Ali, za vreme Tliraka je postojao u vezi sa tim zakon da bi se sprečilo krijumčarenje oružja u kovčezima pod izgovorom da se u njima, tobože, prenose mrtva tela na groblje. Na nekim mestima se još uvek zadržalo među sujevernima.
Stoga je Takisovo bledo lice orlovskih crta bilo dostupno pogledima celim putem, sve dok se nesređena mala povorka krivudajući pela uzbrdo. Izgledalo je kao da će da se nasmeši. Naravno, tek što se upokojio i bio sahranjen, Majka Habard, koja je sa njim bila u nekoj nejasnoj rodbinskoj vezi, podnela je protiv njegove majke sudski nalog po kome joj se oduzima pravo da raspolaže sa Takisovih dvadeset maslinovih stabala, koje je, kako je rekla, njoj poklonio. Vidite, nije joj se činilo da postoji ikakva neusaglašenost između ispevavanja tužbalice za voljenim pokojnikom i nastojanja da prevari njegove baštinike. Parnica se otezala mesecima i mislim da ju je napokon izgubila.”
Dok smo pričali, posmatrali smo krajičkom očiju malu grupu zaprašivača koja se lagano spuštala niz redove maslinova drveća. Čovek na čelu grupe nosio je dugačku kantu sa uskim grlićem kroz koji je prskao mlazom arsenika i melase, što je stvaralo laki oblak po svakom drvetu ne bi li se zaštitio cvet od pustošenja koje izaziva jedna posebna vrsta štetočina...
“Sreća je”, reče grof, “imati bogat jezik. Pogledajte moje masline. Kako su samo nemerljivo obogaćene poetskim simbolizmom što ih okružuje – platonskom idejom masline. Simboli svega, obogaćeni domaćom zemljom i vrlinom pojedinca. Onda opet, imamo reč i za one male crne mladeže koje naše žene ponekad imaju na licu ili na vratu. I naravno, kao Grku, dogodi mi se da razmišljam o ponekoj od njih i o svim ovim činjenicama u isti mah, kao i o činjenici da mi maslina godišnje donosi nekih osam stotina funti zarade što mi omogućuje da raspravljam o filozofiji. Poezija i materjalna dobit uopšte nisu odvojeni. Za Grka, deli ih tek jedva vidljiva crta.”
Večernja svetlost je veoma nežno smekšavala u rasponu svojih toplih nijansi limuna, upirući se u zbijene grozdove što su dozrevali i glačajući crepove na seoskim kućama u dolini. Grlice su tiho pevale u hladnjacima iza voćnjaka. Cvrčci su zamirali, sve se lagano, jedno za drugim, stišavalo. Dva su golema platana već utihnula, a jedino na livadi, po kojoj je sunce još poigravalo, i dalje se čula njihova pesma. Među zvucima što su se smenjivali, čovek bi raspoznavao zveckanje šolja za čaj dok ih je sluškinja raspremala.
“Po prvi put je objavljeno naspram ostrva Paksosa da je umro veliki bog Pan”, kazao je grof, naglo se vraćajući svojoj originalnoj temi, koja je sve vreme tekla poput neke podzemne struje u njegovim mislima, “a to je nekoliko milja južno odavde. Mora biti da je ovo ostrvo među prvima saznalo tu novost. Nemamo izveštaj iz kog bismo shvatili kako su je ostrvljani primili. Ipak, u našem savremenom panteonu imamo stvorenje za čiju sličnost sa Panom mislim da nije slučajna. Kao što znate, to je kalikancaros (καλικαντζαρος). To je kućni duh, mali satir sa kopitama i šiljatim ušima, koga okrivljuju zato što se ukiselilo mleko, zato što su vrata ostala otključana, kao i za nastajanje svih vrsta nevaljalstava. Ponekad ga smiruju ostavljajući tanjirić sa mlekom na prozorskoj dasci ili sa kulurijom – jednim od onih seljačkih kolača u obliku alke. I on takođe odumire. Ali, postoji jedna priča o njemu, dragi moj Zarijane, koju ćete sa uživanjem zapisati. Priča se da su deset dana pred Veliki petak svi kalikancari u donjem svetu istovremeno zaokupljeni zadatkom da pretesterišu golemi platan za čije se stablo pretpostavlja da podupire čitav svet. Svake godine skoro da uspevaju u ovome, samo što nas uvek sve spasava usklik: “Hristos vaskrse!”, koji vraća drvo u prvobitno stanje, a njih, skupljene na gomilu koja ciči, gura gore u stvarni svet – ako mogu tako da nazovem ovaj naš svet. Možda ćete uspeti da otkrijete klasično poreklo ove priče. Darujem Vam je, ukoliko nešto vredi.”
Slepi miševi su tada započeli svoj kratki kočoperni let spram neba. Na istoku, boja se gasi sa sveta, ostavljajući prostor golemom mesecu bakarne boje koji će se uskoro uzdići nad Epirom. To je magični čas između dva neoživotvorena stanja bitka – sveta dana, koji izdiše u svojim poslednjim nijansama ćilibara i limuna, i sveta noći, koji se pribira sa svojim poput mastila plavim senkama i srebrnom mesečinom.
“Posmatrajte ga”, reče grof, “iza one tamo planine.” U vazduhu se blago osećala vlaga. “Uzdići će se za neki tren.”
“Mislim”, reče Zarijan, “kako nikada ništa nije konačno rešeno. U svako doba, iz svakog ugla gledano, suočavamo se sa istim skupom prirodnih pojava, sa mesečinom, smrću, religijom, smehom, strahom. Činimo idolopokloničke pokušaje da ih zatvorimo u jedan pojmovni okvir. A one nam uvek izmiču, baš pred samim nosem.”
“To dopustiti,” reče grof zagonetno, “znači dopustiti mogućnost sreće ili duševnog mira, ako hoćete. Nikada ne treba uobražavati da je bilo koja od naših generalizacija o bogovima ili ljudima nepobitna već ih treba blagonaklono negovati, jer nose u sebi pogrešivost našeg sopstvenog uma. Vi ste se, doktore, užasnuli kada sam izneo mišljenje da bi ‘Bura’ mogla biti isto tako dobar vodič po Krfu kao i onaj zvanični. To je zato što je opisano duševno stanje u kakvom se nalazio Prospero nešto što bi duhovno bogat ili u dovoljnoj meri nesretni ljudi, mogli izvući za sebe iz ovog milostivog krajolika.”
“Sve je ovo metafizika”, reče Zarijan pomalo neveselo.
“Svako razmišljanje koje ide posve duboko postaje metafizičko po samoj svojoj prirodi; mi kucamo o nevidljivi zid koji zatvara tamnicu naše spoznaje. Jedino kad je čovek bio na rukama i kolenima oko tog zida i kad je bio siguran da nema izlaza, onda je bio uzdignut iznad sebe da nađe rešenje.”
“Pa, onda, za Vas grofe,” reče Teodor, “složena i čvrsta struktura nauke ne pruža ništa više od skupa uporednih mitova, od kojih neki imaju više a neki manje čari.”
“Hteo bih da postavim problem iz drugog ugla. Postoji morfologija oblika u okviru koje dela naš pojmovni aparat, a postoji i cenzor i to je naš uslovljeni stav. To je onaj koga ću odbaciti zato što me sprečava da biram i uređujem spoznaju u skladu sa svojim senzibilitetom. Daću vam jedan primer. Jednom su me zamolili da napišem kratku istoriju grčke skulpture u VI veku p. n. e. Moj izdavač je odbio ovaj spis zato što sam u njemu istakao da vajarstvo VI veka dostiže svoj vrhunac sa Majolom, umetnikom za kog ovaj čovek nije čuo. Saopštio mi je da ne bih smeo na ovaj način da postupam sa istorijom. Saopštio mi je ovu činjenicu tačno onim tonom koji je upotrebio i moj sopstveni cenzor kada sam prvi put naišao na jednu Majolovu statuu kako stoji, otežala od svoje pripadnosti sredozemnom tlu. Ipak, posmatrajući tek jedan trenutak, čovek će uvideti da Majol ne pripada niti našem prostoru niti našem vremenu, već njihovom; mislim na šestovekovne Grke.
U tom trenutku, u skladu sa vremenom potvrđenim običajem, jednoglasno smo zapojali: “Ako mi ne veruješ, eno ga jedan Majol u vrtu da ovo potvrdi”, na šta se grof pokroviteljski nasmešio i dva puta klimuo glavom. “Eno ga, zaista”, rekao je.
Mesec se prvi put pojavio, ivica kao isklesanih u bronzi, iza planine hitro putujući. “Ah, eno ga”, reče Zarijan.
“A evo i nas,” reče grof, nerado napuštajući svoju temu, “svako od nas prikuplja i sređuje svoja opšta znanja u skladu sa onim oblikom koji mu nalaže njegova narav. To neće biti celovita slika, u svakom slučaju, premda će biti celovita za vas. Vi ćete, doktore, krenuti dalje pod nekim naslovom, kao što je, recimo, ‘Istorija prirode, geologija, botanika i uporedna etnologija ostrva Krfa’. Vaš rad će objaviti učeno društvo u Beču. U vašem delu neće biti ni pomena o prvom izdanju Petrarke u našoj biblioteci ili o prelepoj mati Gorgona u našemu Muzeju. Što se Vas tiče, Zarijane, Vaši članci, kada ih budete sabrali u knjigu, pređstavljaće jedan neobuzdan i iskrivljen prikaz ovog začaranog ostrva što je opčinilo svaku istorijsku ličnost od značaja, od Nerona do Napoleona. Izostavićete činjenicu da su saobraćajne veze rđave, da su svi Grci lažljivi i da su buve tokom leta nesnošljive. To neće biti istinita slika – ali, kakva će to, zapravo, biti slika. Horde srdačnih Jermena iz Njujorka naseliće se ovde da bi jedan drugome citirali Vašu poeziju i prozu, a ja ću biti u stanju da naplatim nekome dve drahme za sedenje na stolici koju sada Vi zauzimate i koja će Vas, svakako, nadživeti.”
“A, šta je sa mnom?”, rekoh ja. “Kakvu ću sliku ja prikazati o Prosperovom ostrvu?”
“Teško je to reći,” kazao je grof. “Taj portret će biti netačan u pojedinostima, sadržaće sjajne ulomke krajolika, opisane ovlašnim potezima, kao da nastojite da se oslobodite nečega što je smetalo tvojim očnim nervima. Vi ste takva osoba, koja bi otišla i ustezala se od povratka u slučaju da ste se razočarali; ali, uputićete ovamo druge i vatreno će Vas zanimati njihovo mišljenje o tome. Vama, zaista, treba oprostiti, jer ste proveli najbolji deo svoje mladosti na ostrvu. A čovek tek mnogo kasnije smogne hrabrosti da se vrati. Primetio sam da niste pili vode sa izvora Kardaki drugog dana. To sam baš primetio.”
“Ne volim da me obavezuju čini”, rekoh.
U tom trenutku je Teodor, koji je sa izvesnim nestrpljenjem slušao ovo učeno izlaganje o karakterima, predložio da prošetamo i uskoro smo zajedno išli niz aleju sa kiparisima, udišući miris jakog duvana iz grofove lule.
“A, ne, doktore”, reče starac, kao da glasno nastavlja neku raspravu koja je neometano tekla u njegovom duhu, “misao mora biti slobodna. Oprostimo se od formalista čija je jedina namera da uklone nesklad, nesaglasje. Venčajmo se sa svojim idejama i neka ih ne venčavaju sa nama sitne duše. Jedino će tako naše ideje rađati decu – jer, deca ideja su dela. Blago meni”, dodao je, “jedva da imam pravo da dajem moralne pouke. Živim ovde spokojno, bez dece, od novca koji je stekao moj deda. Bilo bi besmisleno da se pravdam pred nekim ekonomistom, objašnjavajući kako izoštravam svoj senzibilitet kroz ogromnu ljubav i ogromnu patnju u svoj ovoj pitomini. Nije li tako?”
Nesvesno hodajući, odveo nas je preko neodržavanog zelenog travnjaka do mesta gde je nimfa obitavala u svojoj rotondi. Bedra su joj se stapala u svojim teškim, nezaobilaznim konturama sa lepo oblikovanim nogama. Torzo je bio krupan, otežao od grudi i kostiju. Dojke su se raskošno širile, držeći se na nevidljivim grudnim remenima.
“Starčeva ljubav”, reče grof, “pogledajte je. Tu vam je sasvim obuzdana žudnja, sačuvana unutar uma kao oblik i bujnost, kao grožđe uzbrano za ručak, još toplo i sneno od sunca. To je ugasla moć starca, najstrašnija vrsta žudnje u usahlosti koju je ovaj sredozemni vajar utisnuo u kamen. Da lije bio srećan ili nesrećan, moralan ili amoralan? Držao se izvan zamke suprotstavljenih krajnosti. Bio je to bezumni čin obljube kamena koji ga je nagnao da je izvaja. Kritičare bi zanimalo da saznaju da li je to bila njegova žena ili najstarija kći. Njihova umovanja bi se nalazila upravo izvan kraljevstva u kom obitava ova šestovekovna Pomona. Nije to žudnja kakvom je znamo već polni akt upotpunjen gledanjem u nju. U njenu bujnost. Osetićete kako su hladne te ruke od kamena.”
Mesec je sada bio gore, među krošnjama drveća, a prvi huk sove odjekivao je preko livade.
“Ah, vidim da su upalili sveće i postavili sto”, reče grof, odjednom svestan rose dok je micao nožnim palčevima u svojim razgaženim filcanim papučama. “I da li nam je uloga naprosto u tome da boravimo ovde stvarajući rđavu književnost? Doktore, u Vašu čast, večeras ćemo jesti odreske od mozga, a za Vas, dragi moj Zarijane, boca crvenog vina iz Mantineje.”
Sedeći za velikim stolom, pri smirujućoj svetlosti njegovih sveća, grof se okrenuo prema meni i rekao: “Prijatan je oblik ispoljavanja naklonosti kad je čovek kadar da zadirkuje svoje prijatelje. Možda Vam nije poznata istorija Društva za jonske studije i odrezaka od mozga?” Na ovo je Teodor ispoljio veoma blage znake nestrpljenja, a grof, opaziv to, ovlaš ga je veselo pljesnuo po ruci. “Doktorova opštepoznata strast prema odrescima od mozga nešto je o čemu ćete nesumnjivo slušati. Pa, pre nekoliko godina, predloženo mu je da postane predsednik jednog malog neformalnog društva učenih ljudi iz ovog kraja, koji su imali sklonost da se bave jonskim studijama. Bio je to skup sumornih i bradatih ljudi, uglavnom doktora i advokata sa ostrva, a to su dve klase koje imaju najmanje posla. U to vreme, naš prijatelj se bavio izučavanjem raznih oblika idiotije u našem mesnom azilu, a posebno ga je zanimalo mentalno stanje jednog pacijenta po imenu Joanidis, za čijim je mozgom, sa izvesnim prekidima, žudeo godinama. U to vreme je govorio o Joanidisovom mozgu sa loše prikrivenim žarom i objašnjavao kako će za njega nastupiti sjajno vreme kada pacijent umre. Shvatate da se nadao da će mu secirati mozak. Slučajno se desilo da se ovaj dugo očekivani događaj odigrao baš onog dana kada je u doktorovoj kući trebalo da bude priređen inauguralni ručak ovog društva; Teodor se nalazio u ogromnom uzbuđenju. Osetio je da ne može da se strpi i proveo je čitavo jutro vadeći ovaj mozak iz moždane duplje, sve vreme imajući na umu da mora da se vrati kući i pripremi svoj govor za sastanak društva. Do podneva je uspeo da izvadi mozak i, umotavši ga pažljivo u masni papir, uspeo je da sa njim stigne kući, držeći ga u rukama kao kakvo dragoceno blago. Kada je ušao u kuću, shvatio je da je dan bio izuzetno topao, stoga je otišao u kuhinju, gde je gurnuo maloumnikov mozak u hladnjak i povukao se u svoju radnu sobu da pripremi govor. Sve se dobro odvijalo. Gosti su prispeli i seli za sto. Održao je svoj govor koji je naišao na uzdržano odobravanje. Pojavila se i činija u kojoj su se pušili doktorovi omiljeni odresci od mozga, pozdravljeni uzvicima oduševljenja. Dok su se gosti služili, zazvonio je telefon u uglu sobe. Bila je to Teodorova supruga, koja se javila da mu se opravda zato što nije uspela da mu nabavi njegovo omiljeno jelo za ručak. Nigde u gradu, rekla je, nije mogla da kupi mozak. Nevoljan krik se oteo sa Teodorovih usana. Istini za volju, tada, u stvari, nije pomislio na svoje goste koliko na svoj mozak. Uz prigušeni krik: “ Joanidisov mozak”, odjurio je u kuhinju i otvorio hladnjak. Mozga tamo nije bilo. Onemeo od brige, dobri doktor se vratio u gostinsku sobu i video da svi njegovi gosti izgledaju ili uznemireno ili čak očito bolesno. U situaciji u kojoj bi neki manje uvažen čovek izveo sve tako što im ne bi saopštio ništa određenije, dok bi se neki uvaženiji opravdavao naukom, Teodor je jednostavno stajao, drhteći od glave do pete i upirući prstom na činiju sa izvrsnim odrescima od mozga i ponavljao: “Dobio sam mozak i evo šta sam uradio. Dobio sam mozak i evo šta sam uradio.” Tada je Jonskom društvu svanulo pred očima; njihov raspad je bio tako nagao da je to bilo prosto zapanjujuće. Služavka je prebacila svoju pregaču preko glave i briznula u plač. Inauguralni ručak je ispao čist promašaj. Ali, to još nije bilo ono najgore od svega. Mozak maloumnika se u tom trenutku nalazio bezbedan na Teodorovom stolu u njegovoj radnoj sobi; kuvar, koji je bio veoma odan Teodoru,'proveo je celo jutro u potrazi za mozgom i najzad ga je u pravi čas pronašao. Odresci posluženi članovima Društva bili su baš pravi odresci od mozga. No, da li mislite da je ikad uspeo da ubedi bilo koga u ovu istinu? Ne. Ovo društvo sada nazivaju Društvom moždane groznice i smatra se da su svi njegovi članovi oboleli od nekog poremećaja koji im je doneo ovaj ručak.
Ova anegdota, koju smo saslušali možda već sijaset puta, uvek bi bacala doktora u veoma mračno raspoloženje, pošto bi se Zarijan toliko neumereno smejao da bi se ispolivao vinom, dobio napad kašlja i najzad bi se skoro otkotrljao pod sto. Sada je nastupio grofov šlagvort, jer je, okrenuvši se ka Zarijanu, čiji se smeh stišavao, rekao: “Možda će mi Zarijan dopustiti da vam ispričam priču o njegovim istraživanjima grčkih vina.” Sada je došao red na Zarijana da se oseća nelagodno, dok je Teodorovo lice obasjao stidljivi smešak. “Primetićete,” reče grof, da Zarijan zastupa sve grčko, izuzev grčkih vina. Istina je da nisu baš veoma dobra, ali očekivali biste da ponekad dune i neku romantičnu notu na svojoj trubi. Ne, smeo bih da odem tako daleko i da kažem da je on nedvosmisleni protivnik grčkih vina i često se pitam da li je beznačajni događaj do kojeg je došlo u Mantineji 1936. godine imao ikakve veze sa tim. Smem li da ponovo ispričam ovu priču svojim rečima?”, upitao je Zarijana sa uglađenom učtivošću. Ovaj drugi je na to prošao prstima kroz svoju grivu srebrnkaste kose, skupio je ramena, kao neko ko treba da uprti teret i skrušeno klimnuo glavom. Uživanje je gledati ga kad je usiljeno ležeran, čeprka nešto po stolnjaku, traži nepostojeće šibice u džepu svoga prsluka ili prstom čačka uvo sa izrazom tobožnjeg bola na licu. Grof je dva puta srknuo vino, nasuo mi čašu i nastavio.
Jedne lanjske noći, kasno, neko me je pozvao telefonom. Glas je bio toliko ispunjen suspregnutim uzbuđenjem da sam u njemu jedva prepoznao Zarijana. Imao je, rekao je, da mi saopšti nešto od izuzetne važnosti. Tajna je bila prevelika da bi se mogla otkriti preko telefona, no zaključio sam da mu se desilo nešto zaista strašno ili pak nešto zaista divno.
Pošto sam se u to vreme nalazio u svojoj kući u gradu, pristao sam da pređem preko šetališta uz more i da se nađem sa prijateljem. Iskreno govoreći, jednostavno sam pomislio da je napisao novu pesnm Kao što svi znamo, kad god Zarijan piše neku od svojih retkih pesama, telefonira svim prijateljima i moli ih da dođu kod njega da im je pročita. Nije bila u pitanju ni pesma niti neka nezgoda. Kada sam se popeo onim teturavim stepenicama na poslednji sprat hotela “Sveti Đorđe”, našao sam prijatelja kako sedi za stolom u svojoj sobi, zureći prilično kruto u otvorenu bocu vina. Tek jedna sveća je gorela na stolu. Ugledavši me, bez reči mi je klimnuo glavom i poveo me do stolice nasuprot sebi. Za tren nije ništa prozborio, ali je i dalje netremice zurio u bocu vina. Najzad je progovorio tonom nesumnjivo prigušenim od uzbuđenja. “Dragi moj grofe” reče, “napokon sam otkrio grčko vino koje bi se moglo uporediti sa bilo čim proizvedenim u Francuskoj.” Na vrhovima prstiju je otišao do kredenca i doneo mi čašu, koju je veoma obazrivo napunio, zaustavljajući dah kako je već to činio. Srknuo sam ga. Bio je to vrlo ukusni bon, što je zvonko treperio na nepcu poput muzičke note. Na boci je pisalo Mantineja 1936, a ja sam znao da je Mantineja obično stono vino. Čestitao sam mu i ispio još malo. Zarijan se tada već nalazio u stanju priličnog uzbuđenja, hodajući gore dole po sobi. “Vino za bogove”, sve vreme je ponavljao. Primetio sam da je bio u kratkim čarapama. Rekao je da ga bole noge. Od četiri sata popodne je tumarao gradom, kupujući sve vino sa ovim nazivom i datumom, koje je uspeo da nađe. Odmah sam imao nameru da mu ukažem na njegovo neumesno oduševljenje, ali je bilo tako prijatno gledati ga toliko zadovoljnog da sam ga pustio da i dalje priča bez veze. Najzad je krenuo u spavaću sobu svoje žene, visoko držeći sveću, da mi pokaže nekih sedamdeset ili osamdeset boca vina udobno smeštenih na krevetu. Sećam se da je stavio prst na usta i šapatom mi se obraćao, upravo kao da postoji opasnost da probudimo boce.
Trebalo nam je oko jednog sata da ispraznimo bocu, dok nam je razgovor bivao sve veseliji. Zarijan je osećao da je iskovana i poslednja karika što ga je vezivala za Krf; vazda usplahiren kada je vino u pitanju, nije bio u stanju da se navikne na teške i slatke grčke proizvode. Pošto smo se rešili prve boce, velikodušnost ga je, na vrhovima prstiju, odvela u spavaću sobu, odakle se vratio sa još jednom bocom. Otvorio je razmetljivim pokretima, sipao malo i srknuo. Na licu mu se ukazao izraz gađenja. Samo trenutak ga je držao u ustima, pre nego što je skočio ka prozoru i ispljunuo ga. Vino u toj boci je očigledno bilo pokvareno. Sa izrazom straha, koji muje nastajao na licu, otišao je i doneo još dve boce. Obe su bile pune odličnog sirćeta. Otvorio je sijaset njih. Sve su bile iste.
Napustio sam ga te večeri okruženog otvorenim bocama mantineje, koje je sve izlivao u kuhinjski slivnik. Proslavljeni bon se nikada više nije ponovio. I kad god ga sad ponudim čašom mantineje, koja nakon svega i nije tako rđava kada su vina u pitanju, primetili ste kakav izraz lica napravi.”
Jasno je da Zarijan, za koga je pitanje vina sveto, nije nalazio da ova priča predstavlja znak naročito dobrog ukusa. Ipak je zadivljujuće podnosio sve ovo, a kasnije, na zaslepljujućebeloj terasi, pijuckajući konjak, priznao je da je odnegovao ukus za recinu. “Ne treba da se pije bez ičega već uz meso i povrće kuvano na seljački način. Jagnjetina na luku, patlidžan, krompiri, uz onaj crveni sos koji vam je svima poznat. Tada ima ukus božanskog terpentina.”
“Ali, ako govorimo o opojnim napicima”, reče Teodor, “pitam se, grofe, da li ste napomenuli da se bobice planike takode ubrajaju u opojna sredstva. Tokom vojevanja u Makedoniji, za vreme poslednjeg rata, u nekim prilikama sam primetio da su se bataljoni naše vojske sasvim opili jedući bobice ove žbunaste biljke. U nekim slučajevima je delovalo kao da su skrenuli pameću zbog ove navike. Pitam se da li su tajanstveni nastupi ludila među vojnicima opisani kod Ksenofonta možda potekli od istog uzroka.”
Otkucalo je deset sati a mesečina je bila zaslepljujuća. Uočio sam preko doline slabašni bljesak, čim zasvetle Spirosovi farovi dok je vozio N. kod mene. Krenućemo da istražimo pećine u blizini Paleokastrice i da prenoćimo tamo u malom hotelu. Mahnito trubljenje, kojim je Spiros vazda oglašavao svoj dolazak, zvučalo je ugodno i meko preko srebrnih krošnji drveća.
Nerado narušavajući misaoni spokoj moje trojice filozofa, ustao sam i oprostio se. Grof me je uporno pratio preko cele terase, jer je hteo da pošalje poruku N. Iza uzdržanog izraza njegova lica, blago mu se nazirala zaokupljenost mislima. “Ne zaboravite da dođete na berbu grožđa”, rekao je, “i povedite i nju sa sobom. Vreme je za žene.” A onda je dodao, gotovo izvinjavajući se. “Možda ne mislimo dovoljno na njih.” Odjednom sam shvatio da je počeo da razmišlja o rimskoj nimfi što je stajala u rotondi,sa lišćem razbacanim oko svojih nogu. Želeo sam da kažem nešto što ne bi zvučalo preterano i neumesno, ali nisam bio u stanju da nađem odgovarajuće reči. Sam sklop ovog bezazlenog i prelepog krajolika sprečavao me je u tome. Rukovali smo se te sam sišao niz dugu aleju prema kapiji, gde je stajalo golemo vozilo brekćući, sa razdraganim Spirosom za volanom.
Vode Paleokastrice, okrenute zapadu, noćas će biti hladne kao led, a podno zamka Sveti Anđeo rod srebrnkastog drveća je raščešljavao svoje duge vlasi. Uskoro će izbiti rat.
7.4.1938.
Nastupajući preko vrha brda iza Kastelanija, vidimo kako stižu igrači. Dole, sa travnatih proplanaka, oblaci prašine probijaju senke maslinovog drveća, a ružno njakanje magaraca popodnevnu tišinu – poput komičara u pantomimi. Lenjo se izvija dim sa upaljenih vatri, na kojima se celi jarići okreću na ražnjevima. Kroz brujanje ljudskih glasova dopire škripanje i cičanje violina i gitara, kao i šuplji zvuk udarca bubnja, što odjekuje prosto kao kad se dlanom ruke pljesne po punom trbuhu. “Ah, gledaj”, reče N, “samo gledaj igrače.”
Raznobojni krug marama i sukanja što su se vijorile, lagano se kretao oko svoje ose, koju su činili muzičari, idući napred-nazad u sporom ritmu muzike. U središtu kruga, pokretani opštim tokom no ipak slobodni, plesali su mladići; svaki je improvizovao sopstvene varijacije pokreta na istu temu, s rukom na bedru, zabačene glave, lica zanetog i odsutnog. Među svetlim senkama drveća, okupljeno mnoštvo se smejalo i ćaskalo, torbari su prodavali ikone, amajlije ili hleb i slatkiše, zastajući da malo predahnu pod krošnjama maslina u izražajnim pozama. Mirisi pečene jagnjetine i vina dopirali su preko čistine na kojoj su stariji ljudi i žene sedeli na travi, u grupama, nalik pticama, jedući i pijući. Tamo je bio i otac Nikola, u svojim plavim čakširama, posmatrajući kako mu igra mlađi sin, sav odeven u beio, sa lepim novim slamnim šeširom na četvrtastoj glavi. Sandos i njegova kći su sedeli pod jednom maslinom. Sokrat i Demosten bez potrebe su se mučili oko jaganjaca što su se okretali na ražnju. U spoljnom krugu stoji nekoliko devojaka iz sela u severnoj oblasti; prepoznaju se po svojim ozbiljnim nošnjama – crnim haljinama i belim maramama na glavama. Ovi krajevi se i dalje ističu svojim maramama za glave, a na Krfu su žene iz Gasturija s pravom na glasu kao najlepše i najslikovitije. Ovde, među igračima, možete videti sa svih strana nabranu suknju od svile što se preliva i staromodnu košulju ispod jeleka otežalog od zlatnih niti – prekritog vezenim ukrasima. Zlatne kuglice im se njišu na ušima, dok im je kosa podignuta u veličanstvenu frizuru – pričvršćenu u redovima unazad, prema potiljku, začešljanu preko malih platnenih umetaka i vezanu crvenom vrpcom. Maramica oivičena čipkom, posuvraćena na temenu, uokviruje im privlačno lice maslinaste puti.
“Ah!”, reče Teodor zadovoljno. “Ovo je zvezdana igra, a zovu je krfskom. Kao što vam je možda poznato, zasnovao sam teoriju o poreklu ovih igara, od kojih su neke veoma stare.”
Raznobojno kolo se jednako uplitalo i rasplitalo, dok su usamljeni pratioci usitnili svoje zamršene korake. Violinisti su približili glave, spojeni urotom ritma muzike. Dve violine su postojano cijukale. Sin oca Nikole povremeno bi zabacio glavu i ispustio kratak, uzbudljiv krik zadovoljstva, dok su mu hitre noge u teškim čizmama letele i okretale se po zelenoj tratini, po kojoj su sad uskovitlane noge žena podigle prašinu. Na um mi padaju čudne asocijacije. Nebesko kolo. Korak žena što se ponavlja kao da je uhvaćen u lavirintu ritma, takt se sam ponavlja, umnožavan tek slobodnim improvizacijama pokreta koje izvode muškarci. Igranje u parovima, nalik pticama.
“Sve igre kružnog oblika nazivam zvezdanim”, rekao je Teodor , “jer sam negde pročitao da je ples potekao iz žudnje za oponašanjem pokreta nebeskih tela, što je bio svojevrsni prvobitni časovnik.”
Mladić u belom je sada plesao sa nepogrešivom sigurnošću nekog za koga ništa drugo ne postoji. Glavu je zabacio unazad, a oštre nozdrve su mu se raširile. Bacio je svoj šešir izvan kola, a ovaj se nepogrešivo otkotrljao pred noge oca Nikole, koji je sedeo pod maslinama. Jedna ruka mu je počivala na bedru, na njegovom širokom crvenom pojasu, a druga mu je bila potpuno ispružena, kao u dirigenta, izražavajući svu prefinjenost pokreta ruku i održavanja ravnoteže. Igrao je ispred devojke u žutom i plavom – crnomanjaste lepotice iz Gasturija – teških udova. Lice joj se oblilo rumenom kada je razvio maramicu da bije ona uhvatila za kraj. Žene povezane u nizu koprcale su se i kričale poput galebova. On se, plešući, sve više približavao. Nije gledao u nju, ali se odmah osetilo da neka povezanost, neka struja teče između njih. Za trenutak, lice joj je obuzeo panični strah i omamljenost, a onda je ispružila svoju snažnu smeđoputu šaku i zgrabila rub maramice između prstiju. Muzika se orila nad njima. Okretali su se ukopani u ritmu, čvrsto povezani ovom prisnom vezom, obrćući se skupa u jedinstvu zvuka i pokreta.
Otac Nikola ih je posmatrao sa čudnovatom mešavinom ponosa i uvređenosti na licu. Naravno, kao severnjak ne bi trebalo da se udvara jednoj devojci iz Gasturija. Ali, kada nas je ugledao, ponovo mu se ukazao osmeh na licu i šepajući je prešao preko da se pozdravi sa nama, onoliko brzo koliko muje dopuštao njegov reumatizam. Kad je progovorio, primetio sam da mu se dah oseća na vino. “Mladi su samo jednom mladi”, ponovio nam je nekoliko puta, glasom za oktavu dubljim od crnog vina. Kaštelani je bilo njegovo omiljeno piće. “Dok igraju, svi gresi ovog sveta igraju sa njima. Kad sam ja bio mlad...” Ali, galama je bila prejaka za njega i nije mu dozvolila da iznese svoja sećanja. U brzom sledu predstavili su nas gradonačelniku, a potom dvojici policajaca i trojici monaha (koji su bojažljivo sakrili svoje čaše sa vinom iza drveta, pre no što su prišli da se rukuju sa nama). N. je počela da pravi svoje skice za slike što sporo i mučno nastaju – magarca sa bisagama, staricu, policajca koji spava pod drvetom sa otkopčanim kaputom uniforme, čoveka što drži zavodljiv politički govor, koji uopšte ne može da se čuje od muzike.
Zarijan je sedeo na izbočini zemlje ispred seoske kuće i brisao svoju sedu glavu. Kroz otvorena vrata mogla se videti neobična unutrašnjost: golema postelja u duborezu, što zauzima gotovo čitavu sobu, sa ikonama svetaca kod uzglavlja, dok je sa klina visio zeleni svadbeni venac. “Krfljani utroše sav svoj dar za ukrašavanje na svoje postelje”, reče Zarijan cinično, “da li da vam kažem zbog čega? Ne zato što je postelja mesto na kojem doživljavaju najviše zadovoljstva u životu već zato što je to jedini predmet u kući koji se po zakonu ne može oduzeti na osnovu duga.”
Igra je sad postala sporija i dostojanstvenijeg ritma. Kolo je počelo da se okreće. Kolo sreće. Kolo sudbine.
Mladić u belom još uvek je plesao ispred devojke iz Gasturija. Stežući maramicu, smešila se nekako šašavo zaneseno, poput hipnotisane ptice.
“Voditi ljubav, potom se venčati, dobiti decu i umreti”, reče opet Zarijan, ne obraćajući se nikom posebno osim samom sebi, “zar se uopšte ne može izbeći to kolo?”
Dok se spuštao suton, Nikola nam je prišao sa pićem. Sveštenik je sa divljenjem proučavao moje sandale.
Neki prilično zgodan seljak je razgovarao više nego prijateljski sa N, koja mu je, na svom rđavom grčkom, odgovarala najbolje što je umela.
Na opšte iznenađenje, Teodor je skinuo svoj sako i – sa tregerima i u čizmama – ušao u kolo da igra. Veselje je narastalo. Plava brada mu se presijavala na sunčevoj svetlosti što se gasila. Sa rukom na bedru, napravio je nekoliko neodlučnih koraka, a onda, naglo pogođen ritmom, počeo je veoma lepo da pleše. Žene su bile opčinjene ovim plavobradim muškarcem. “Englez”, vikale su. “Ne, ne”, vrištao je promuklo otac Nikola ispod drveća. “Grk po rođenju. Grk iz Tesalije.” Prigušen pljesak. Podigavši glavu u pravcu muzike, Teodor je plesao, podsećajući više no ikad na nekog jonskog fauna. “Ali, liči na Engleza”, uzvikivale su žene. Glasovi muškaraca pod drvećem uzvraćali su im u horu: “Ne, Grk je, uprkos bradi.” Otac Nikola je dostojanstveno pljesnuo po rebrima igumana iz Mirtiotise. “Idi i igraj, dobri oče”, rekao je, “i ti imaš bradu. Igraj.” Iguman se stidljivo zacerekao. Prilično se plašio ovog divljačnog starca. “Igraj!”, vrištao je Nikola još raspusnije. “Svi vi sveštenici bi trebalo da igrate.” Uputio mu je glasan poljubac u leđa i prosuo svoje vino. Policajac je odsutno ispalio pištoljem u vazduh tek zabave radi. Magarac se razvezao i otkasao kroz okupljeno mnoštvo sa dvoje male dece koja su vrištala u bisagama na njegovim leđima. Jedan od monaha ga je uzjahao i vratio natrag kod drveća, uz prodornu viku. Odjednom je, niotkuda, iskrsla nova tura vina, a potom je odjeknulo promuklo nazđravljanje, izmešano sa podrigivanjem.
Opet se pojavio Teodor, blago osmehnuta lica, i rekao da je vreme da krenemo. Trebalo je dugo da pešacimo pre nego što stignemo do grada. “Doktore, to ste odlično izveli1', kriknuo je zvonkim glasom otac Nikola. Teodor se snalažljivo izmakao da bi izbegao odobravajuće pljeskanje dlanom oca Nikole, koje je u tom času prazničnog raspoloženja pogađalo i prijatelja, kao i neprijatelja bez razlike. “Tako igrajući, osvojio bi mnogo lepih žena.” Oprostivši se, krenuli smo lagano putem uzbrdo, ka sledećem brežuljku, sa koga je igranka delovala nekako udaljeno i tajanstveno, kao neko šareno srce što otkucava tamo pod krošnjama drveća. Sa te udaljenosti nisu se čule violine i gitare. Jedino nam je još u ušima odzvanjao slabi udar bubnja.
Skrenuvši u pravcu istoka, u tišini smo silazili niz put u dubokoj prašini, sa kojeg se širio miris. “Ne smatram, doktore”, reče Zarijan, “da igre u obliku kola imaju ikakve veze sa zvezdama. Uveren sam da je ovakva vrsta plesa potekla iz nekog čisto praktičnog razloga ili zanimanja. Sada ću vam izneti svoje mišljenje po kome igre u obliku kola zapravo jesu prava simbolična predstava gumna, dakle, to su žetelačke igre. Opet, u igri zvanoj trata, možete primetiti da se zasniva na pokretima ribara dok izvlače svoje mreže.”
Teodor nije bio raspoložen za prepirku oko ovakvog tumačenja. U tišini smo se spuštali dugim zavojitim putem u dolinu. Na okuci smo naišli na torbara usnulog u jarku, sa šeširom prebačenim preko lica. Kraj njega je bio svežanj jeftinog nakita, plave brojanice protiv urokljivog oka, amajlije i knjižice posvećene Svečevim delima. Bajno je hrkao u dubokoj travi, sa rukom spuštenom preko lica, dok mu je druga bila ispružena ćelom dužinom. “Ah, divnog li uživanja”, reče Zarijan. “Uvek nam toliko nedostaje. Previše mislimo. U čemu je nadmoć sve ove dubokoumnosti kojoj se odajemo sa zadovoljstvom ukoliko bar jednom ne priuštimo sebi da odemo na ples, da popijemo čašu vina i da se izvalimo da spavamo u jarku, poput nekog grčkog boga na svetkovini?”
“Ili se probudimo ujutru sa vaškama u kosi i mamurlukom”, reče Teodor strogo.
“Biće nam divno ako se okupamo”, reče N.
“I večeramo. A onda da prošetamo do bioskopa bašte, da pogledamo ‘Znak krsta’, taj stari film o Hristovom životu koji je izazvao toliko komešanje duhova na ostrvu. Crkvene vlasti nastoje da ga zabrane.”
“Nije to u tolikoj meri zbog filma”, reče Teodor, “koliko zbog činjenice da krfske dnevne novine na naslovnoj strani i dalje u zaglavlju objavljuju naslov: “Hrist će se pojaviti na Krfu”. Šira javnost se posve uznemirila na tu pomisao.”
Mesec se uzdizao na nebu.
8. 8.1938.
Boklin je preko brda dopešačio iz Mecova i stigao na ostrvo. U vreme naših pariških dana, bio je to plavokosi mladić, tako da smo sada, kada je zastao na našim ulaznim vratima, u njemu jedva prepoznali tvrdokornog predstavnika nove Nemačke. Sa sobom je doneo mnogo sopstvenih fotografija i crteža ispunjenih životom i osećajnošću. Proveli smo zajedno vikend u poljskoj kući kod grofa, gde mu se pružila prilika da raspakuje svoje blago grčkih narodnih pesama i bajki. Savršeno govori grčki. Zarijana i Teodora je osvojilo njegovo ophođenje i razdraganost, kao i to kako je pevao uz gitaru.
Ujutru, dok smo grof i ja tražili lastavičja gnezda pod strehom, ušli smo u njegovu sobu i zatekli tamo svežanj brižljivo urađenih arhitektonskih nacrta glavne luke i tvrđave.
Ploveći uz povoljan vetar iz Paleokastrice put juga, stigli smo do plaže Ermones baš pred zoru; plivajući uz obalu po sivkastom polumraku, izvajali smo od svetlucavog peska džinovsku figuru Afrodite u ležećem položaju. N. i Veronika su joj oblikovale lice, dok smo joj Doroti i ja izvajali beskrajno široka bedra. Ovenčali smo je krunom od oblutaka umesto bisera, a pojas smo joj ispleli od pruća vrbovih mladica nalik zmijama. Ležala je tu, zureći u nebo što se oblivalo svetlošću, otvorenih usana sa kojih joj se otimao očajnički krik. Dok se more prikradalo i podrivalo njene duge krute prste.
Sa prvim zracima sunca ponovo smo krenuli, pitajući se šta će mladi ribari, očiju iskolačenih od iznenađenja, učiniti od ove ogromne reljefne konture u pesku. Afrodita koja se diže iz morske pene.
15.8.1938.
Teodor je rekao da je u planinama, tamo gde su pastiri prinuđeni da pola godine napasaju svoja stada na nepristupačnim mestima, udaljenim od ma kog sela, uobičajeno da se namesto žene drži ovca. Bez ikakvog pridavanja neuobičajenog smisla ovom tako dobro poznatom običaju, svaki pastir je imao svoju omiljenu ovcu koju bi kitio svakojakim zvončićima i kićankama po sopstvenom nahođenju. Grčka reč za ovo je Λαγιάρνι (“crna ovca”).
Ispripovedao je razgovor koji je vodio sa jednim pastirom u Epiru, što sadži autentičnu crtu cinizma, nalik nekom iz Holbornovog carstva. “Kakav je smisao u tome”, pitao je Teodor na svoj akademski način, “održavati ovaj smešni običaj?” Pritom je mislio upravo na drangulije kojima je bila ukrašena jedna od ovih ovaca izabranica.
Pastir se na trenutak zamislio, a onda je odgovorio kao neko ko iznosi mišljenje provereno dugim ličnim iskustvom: “U svakom pogledu nadmašuju naše žene. Ali, nadasve, zato što ne govore.”

7. Vreme berbe

Vozeći se prema jugu, iz Kulure u Ipso, autobusom koji se oglašavao nekakvim kašljucanjem, krajem blistavog septembra možete osetiti da se izgled svega izmenio zato što počinje berba grožđa. Svuda se čuje dozivanje grlica po hladnjacima i voćnjacima, a čitava obala, okupana blistavim suncem, svetluca i širi se pod lelujavim udarima talasa. Zaliv je oživeo od brodova koji plamte u raznim bojama, a vazduh je tako prozračan da se miljama daleko mogu videti izdvojene figure prijatelja kako drže jedro ili držak kormila; primerice, brodić moga brata, “Morska krava”, nalazio se baš naspram Agnija, a plovio je u pravcu kuće. Mogao sam da ga vidim u karakterističnom položaju, ispruženih nogu, glave nagnute u stranu, očiju sklopljenih naspram dima od cigarete. Složio je svoje puške u njihove kožne futrole ispod suženog dela palube gde je sedeo verni Spiros, pažljivo zagledan u horizont ne bi li ugledao nešto u šta bi pucao. “Morska krava” je šljapkala i krivudala kad god bi naišla na slabiju vodenu struju što se povlačila unazad, mutnožuta i gusta od vode morskog rukavca kod Butrinta. Biće mu žao što nas je propustio na svom putu naviše, ka jezeru Antiniotisa (“Neprijateljica mladosti”) na severu, kuda je krenuo za prepelicama i šljukama.
Dok smo se lagano spuštali sa područja jalove zemlje, put je postajao sve okomitiji, a zelena dolina se naglo pojavila pred nama u treperavom talasu perastog lišća i granja. Protutnjali smo kroz nekoliko omanjih zaseoka, rasterujući oko sebe prašinu i kamenje. Neka žena je stajala sva zapuštena na svojim vratima i prosipala talog od kafe po kamenju. Dvoje dece je sedelo pod klupom, igrajući se sa kornjačom. Policajac je vikao nešto nerazumljivo. Autobus je bio nabijen seljacima koji su krenuli na pijacu, a vazduh u njemu je zaudarao gotovo razdražujuće na beli luk i izduvne gasove. Otac Nikola i njegov sin su sedeli upravo iza nas. Konačno je prevazišao svoju predrasudu protivu žena sa juga i sada su pokušavali da se sporazumeju oko ženidbe sa devojkom iz Gasturija, koju smo videli na igranci u Kastelaniju. Otac Nikola je sjajno govorio i izazivao buru smeha u ćelom autobusu. Noge su nam počivale na podu što je treperio od pilića, koji su svi bili vezanih nogu, u svežnjevima, kao neko povrće. Sin mu je delovao kao da je postiđen. Ovo putovanje nije bilo nimalo mirno. Na svaku šalu koju bi napravio otac Nikola, vozač bi prasnuo u smeh tankim piskutavim glasom i ispuštajući volan čvrsto bi sebe obujmio rukama u izvanrednom veselju. U takvim trenucima autobus je pokazivao znake kao da će preleteti preko kamene ograde puta i strmoglaviti se u dolinu. Ovo bismo svaki put izbegli u poslednjem času kada bi se svi, osim onih najčvršćih putnika, preporučili sv. Spiridonu i položili sebi ruke preko očiju. Uz strašnu grmljavinu i škripu kočnica, trešteći smo se spuštali niz planinu, poput nekog gvozdenog žohara, i najzad smo se, u oblaku prašine, dovukli do male taverne na raskršću puteva, gde je Spiros već parkirao svoj ogromni dodž pod maslinama i bio zaokupljen cenjkanjem oko vina sa vlasnikom taverne.
Malo smo posedeli sa njim uz čašu vina. Svojim divnim bruklinskim slengom, ispričao nam je sve gradske tračeve; bile su to čudne krhotine reči iz kojih su bili izbačeni čitavi slogovi koje nije bio u stanju da izgovori. Njegov ljupki stomak mu je udobno počivao u krilu. Podlaktice su mu bile prekrivene jakom crnom dlakom. Znojio se lako i komforno iz svake pore. U tamnoj senci što ju je bacalo drveće, sa crvenim odsjajem stolnjaka koji je poigravao na njegovom tamnoputom dobroćudnom licu, najviše me je podsećao na neku ogromnu kap maslinovog ulja. Obavestio nas je, sa ličnom važnošću pomešanom sa izvesnim stidom, da je prethodnog popodneva u garaži izbio požar. Kao vatrogascu, ovo mu je bilo prvo praktično iskustvo u borbi sa vatrom. Sve u svemu, ovaj slučaj je bio prilično skandalozan. Vatrogasna brigada je prispela na vreme, značajno se držeći u svojim vatrogasnim kolima koja je nabavila država, a svaki od njih je nosio svoj sjajni šlem. Spiros je lično stigao, veličanstveno se dovezavši sopstvenim kolima, pod svojim šlemom. Garaža je bila u plamenu. Balkoni okolnih kuća bili su preplavljeni posmatračima, koji su čekali da se nedavno obrazovana vatrogasna brigada pokaže na svom vatrenom krštenju. Sve je dobro krenulo. Dok su odmotavali crevo, šef policije je održao kratak ali oštar govor, kojim je bodrio svakog da ostane miran i ne prepusti se panici. Otvorenje vatrogasni hidrant i sve je bilo spremno za gašenje vatre. U ovom trenutku, međutim, izbila je nedostojna svađa oko toga ko će držati mlaznicu na crevu. Sa reči se prešlo na mlataranje rukama. A sa ovoga na gušanje. Međusobno guranje, potom udarci i, najzad, izbila je prava tuča. Uzbunjeno mnoštvo vatrogasaca je počelo da se tuče oko upravljanja mlaznicom. U tom času, crevo se podiglo i počelo da izliva značajnu količinu vode, a ono što je za očevice trebalo da predstavlja vatreno krštenje, ispalo je vodeno krštenje. Voda lcoja je isticala, lagano se okrećući, izlivala se preko trga. Ministra unutrašnjih poslova, koji je nedužno stajao na svom balkonu, u pižami sa naslikanim suncokretima, snažni mlaz vode je bukvalno oborio na ulicu. Žene su vrištale. Dugo obuzdavana panika, na koju je upozoravao šef policije, sada je zahvatila sve. Slučaj je okončan upotrebom policijskih palica i brojnim hapšenjima.
Garaža je ostavljena da potpuno izgori. Osramoćena vatrogasna kola je odvezlo natrag neko građansko lice. Spiros je podneo ostavku.
Vozeći lako preko niskih brda, gde su vinogradi već poprimili nijanse okera, delovao je blago uvređeno zato što smo nalazili da je ova priča smešna. “Nije dobro za narod”, jednako je ponavljao obraćajući se N, “kada se hulje ovako ponašaju.”
U jurišu smo dovršili našu dugu vožnju i, napokon, skrenuli prema kući. Grof je sedeo na ivici voćnjaka, pod drvetom, čitajući u društvu svojih pasa. Na sebi je imao pižamu i slamni šešir. Mahnuo nam je rukom i dao znak da pređemo osunčanu stazu prošaranu senkama.
“Ah, izvinite, što sam u pižami”, reče, “ostali još nisu stigli. Delimično sam se opio od samog čitanja Mazijarijevog opisa grožđa. Dođite da ga malo naberemo.”
Vinogradi su već delovali obrano i sprženo sa sparušenim lišćem. Grof je išao ispred nas, zastajući tu i tamo u svoj toj bujnosti, da bi makazama odsekao poneki grozd koji je potom nosio vezanog oko pasa, na kratkom kanapu. “Ah, dragi moji, gde ste ikada videli ovakvo obilje?”, rekao je. Raznovrsnost grožđa je uistinu bila zadivljujuća. “Zaobići ćemo ove krupne grozdove sa debelom ljuskom. Ali, okusite ovo ljubičasto grožđe. Možda će vam se učiniti odveć slatko. Tri dana smo se mučili dok ga nismo podvezali. Treba nahraniti još mnoga usta. Zidare, one što muljaju grožđe i koga još sve ne što se mota tu po kući.” Velika vrata ostave su odškrinuta. Goleme kace i burad su odvučeni u polje da bi se katranisali i zakrpili. Mala vojska ljudi pod drvetom radi na tome. Neka su okrenuta na panjeve i pune ih šljunkom i vodom pre no što ih otkotrljaju. Neka popravljaju i čiste. “Onom velikom u uglu”, reče grof, “treba da se zahvalite za tamnocrveno robola vino koje smatrate tako dobrim, a čak se i Zarijanu sviđa.” Činilo se da su senke venjaka na seoskim kućama bogato odisale mirisom grožđa, proste i slatke muskatele i lizavete. Uranija je odsecala teške grozdove za sto, držeći ih u svojim smeđoputim rukama i smešeći se. Još uvek su bili prekriveni gustim mutnim prahom. U međuvremenu, grof je doviknuo preko voćnjaka: “Ono sitno, boje ćilibara, kao i ono zeleno poput leda, što je zbijeno složeno, veoma je dobro rodilo ove godine. Kasnije ćemo videti i vrstu roditi. Postane kao krv crvena kada sunce probije kroz nju; u stvari, pre kao koral, nalik usnoj resici. Blago meni, svi ćete pokvariti stomake. A evo i doktora i Zarijana, tamo iza maslina. I Zarijanove žene. Zarijan je, po običaju, izuzetno razmetljiv. Kao i Nimic.”
Preostali gosti su stigli do ručka i posedali za stolove postavljene pod venjakom koji je omeđavao poslednju terasu. Pripremljen je silan ručak, a poslužiće ga tri najljupkije seoske devojke. Zarijan se otvoreno jadao što je poveo sa sobom svoju prijatnu suprugu Amerikanku. “Gde držite ove lepotice?” upitao je. “Nikada nisu ovde kada dođemo sami.”
“Možda bi nam odvratile pažnju”, reče grof ozbiljno. Tamnocrvena robola je služena naokolo. Svako bi prosuo po kap na zemlju pre nego što bi malo otpio – to je seoska žrtva ljevanica. U vrtu su se rojili radnici koji su se pripremali za sutrašnju berbu.
“Ove godine ćemo početi sa onog brda tamo. Ovogodišnja robola bi trebalo da bude posebno dobra. Osećam to u kostima. Mislim da ćemo je nazvati Prosperovim vinom. Šta velite?”
Dolina se širila ispod vetijaka sa svojom nežno izvijenom slikom krajolika u pozadini. Iz voćnjaka su se začuli zvuci gitare, a nakon nekoliko trenutaka oklevanja i glasovi, duboki i hrapava glasovi muškaraca i visoki i kričavi ženski, nalik galebovima. Stigli su berači, nadajući se još jednom danu rada. Slabi zvuci pucnjeva iz pušaka odjekivali su dolinom. Oblačić dima, tu i tamo, ukazivao je na nekog lovca sa puškom za lov na golubove. Razgovor je navirao u talasima, prekoračujući granice jezika. Počelo je slavlje berbe.
Ručak se odužio; neosetno je stiglo vreme za čaj. Neki od nas su se udaljili da bi se okupali, a neki da bi prespavali dugo vrelo popodne. Kada je pala noć, grupa radnika je dovršila svoj posao; kace za vino su bile spremne. Sedeli su na pragu ili na travi, među maslinama, i jeli svoj skromni obrok od hleba i voća. Ali, zato je vina bilo za njih u izobilju.
Na kraju terase se izvalio Zarijan u veličanstvenom snu, u mreži za spavanje, dok je njegova žena povremeno prekidala čitanje da bi mu oterala muvu sa lica. Teodor i Nimic su iščezli, otišli su da nešto istraže sa N.
Grof je u pižami tumarao po ostavi i bespogovornim glasom izdavao naređenja svojim nadzornicima. “Sutra ćemo početi da radimo na kaci za robolu”, rekao je i naložio da se premesti iz senke u onaj ugao zida gde bije sunce.
“Doći će Nikos da izmulja grožđe. Uvek mogu da se oslonim na njega.” Nikos je vitki mladić u tamnoj odeći, koji skromno drži svoj šešir u ruci dok sluša grofa kako govori. “Ako odjednom povedemo sve žene u vinograd, skupićemo prvu kacu grožđa do sutrašnjeg zalaska sunca. Nikos može da počne svoj posao u suton.” Lice mu je bilo blaženo i bez izraza, jer je bio zaokupljen mislima.
U međuvremenu se moraju srediti podrumi, u ostavi treba obrisati prašinu, a sve stvari koje bi se mogle izgubiti valja ukloniti van domašaja iskušenja berača. Uranija je stavljala cveće u vaze – jesenji šafran i ciklamu sa ograda vinograda. Sa magaraca su istovarivana brda crvenog paradajza u sporednoj zgradi; svuda su se jednako čuli žustri glasovi ljudi dok su se dogovarali oko cena. Karolina je izigravala ravnodušnost na balkonu, zastajući s vremena na vreme da bi pucnula ustima po koje zrno grožđa. “Ne možemo se požaliti”, reče grof, “biće to lepa berba. Možemo započeti Nikosov posao od sutra. Mogli bismo da se okupamo noćas. Možemo da idemo kolima. Vidim da je i Spiros ostao sa nama. To je loše za posao, ali on, naravno, nije u stanju da propusti zabavu.”
Glasovi, što su pevali, postali su jedva čujni u vazduhu poznog popodneva. Mogao sam da čujem Spirosov bas koji je zvučao poput podrigivanja nekog džina. Grof je sedeo neko vreme na baštenskoj ogradi; jedna papuča mu je skliznula sa noge; pripalio je cigaretu. “A možda ćemo imati i neku veridbu ili nešto što bi nas podsetilo da starimo.” Karolina se pretvarala da ovo ne čuje.
Boklin je doneo svoju flautu. Njen čudesni zvuk, što se izvija i stvara kitnjaste figure, zvučao je nadzemaljski na pustom travnjaku na kojem je stajala nimfa. Grof je lagano silazio niz baštensku stazu. “Svakako će biti rata. Ali, u danima poput ovog, čoveku se čini da će ovako potrajati zauvek – mislim na ovo divno blistavo vreme; ne postoji osećaj za vreme osim što se menja voće na stolovima. Uzgred budi rečeno, tu su i smokve. Nadajmo se da će nadživeti vašu spoljnu politiku, dragi moj mladiću. Vidim da ste čitali Mekenzija. Desiće se upravo isto. Rojalisti će nas u potpunosti ostaviti na cedilu. Zar ne vidite da se Nimic i Karolina zaljubljuju jedno u drugo? Kad god su zajedno, može se primetiti ta tanana prećutna oprečnost osećanja. Oboje su svesni da će se to dogoditi. Oboje su svesni i da je onom drugom to jasno. Oboje se međusobno izbegavaju. Pa ipak, nevidljiva paukova mreža se sve više steže. To je sreća – izvesnost i neizbežnost takve privlačnosti. Preostaje još samo da se ostvari spoj, a ipak je već narušen. Imali su stotinu prilika da se ispovede jedno drugom, a opet, eno njega kako šeta naokolo sa doktorom, noseći svoje epruvete, dok ona sedi i izigrava ravnodušnost, uobražavajući kao da ne želi da on priđe i nađe je tu. Znate, ne postoji nikakvo filozofsko zadovoljenje za odrastanje preko granica ljubavi, postoji jedan zid, kroz koji se nikada ne može prodreti. Da pomislite da se to nikada ponovo neće dogoditi. Da se taj trenutak, delić sekunde u kome se to začinje, tokom kojeg prepoznajete svoje upotpunjenje u nekom drugom, nikada neće ponoviti... Bilo koja seoska devojka bila bi u stanju da otelotvori obličje za nastanak ovoga. Ali, avaj, to samo je iščezlo. Da popijemo čašu vina, hoćemo li? Čovek ožedni kad priča kao neki lik Normana Daglasa. Karolina, popij čašu vina sa nama i dozvoli mi da ti saopštim tvoju sudbinu.”
Povici berača su nas probudili upravo pošto je svanulo. Trava je još bila teška od rose, a sunce se još uvek nije pomolilo iznad drveća. Dugi niz šaroliko odevenih žena krenuo je put vinograda sa kotaricama. Marko i Petar su bili nadzornici; išli su za njima gospodstvenim korakom, pušeći i razgovarajući, ponosni u svojim plavim radnim odelima i pod slamnim šeširima. Spiros ih je pratio sa nekim šarenim štenetom. Dok smo posmatrali ovu povorku, otvorio se prozor ispod nas; to je grof promolio svoju glavu van, da bi ih pozdravio sa nekakvom oproštajnom veselošću. Rani doručak je obeshrabrio svakog osim Zarijana, koji je patio od muke zbog lošeg varenja i nije mogao da spava. Spiros je sedeo na terasi sa šoljom u ruci i predskazivao da će dan biti sunčan, tako srdačnim glasom da je Zarijan odjednom postao posve čangrizav. Grof, uverivši se da su berači otišli u vinograd da prikupljaju njegovu omiljenu robolu, nastavio je da spava još nekoliko sati.
Negde sredinom jutra, svi smo bili na brežuljku, posmatrajući odatle vinograd, okružujući našeg domaćina u pižami poput štabnih oficira koji prate bitku. Na blistavim, suncem prošaranim padinama niže nas, žene su navukle svoje povezače i hitrim, skladnim pokretima išle od čokota do čokota, podsecajući duge evenke svojim srpastim noževima – evenke tamno crvene robole, koja je klonula u korpama, teška kao ljudski udovi.
U hladu jedne masline su prostrli neku tkaninu i tu su se žene okupljale, svaka sa svojom korpom punom prahom posutog grožđa. Dva magareta sa bisagama stajala su ravnodušno sa strane, terajući muve zamasima svojih repova. Sve je išlo neverovatnom brzinom, budući da je ovo bio prvi dan berbe i da je grof lično vršio nadzor.
Uskoro potom, kada se grof uverio da berba povoljno teče, povukli smo se u venjak kraj kuće da pijemo kafu i provedemo dugo jutro u dokonom razgovoru. Boklin je svirao na svojoj flauti. Dolazeći i odlazeći, magarci su postepeno donosili grožđe koje je bilo pražnjeno u ogromnu drvenu kacu pod budnim okom samoga Nikosa. Grof nije bio u stanju da sedi mirno sve dok lično ne bi izvršio nadzor nad svakom stvari i ne bi sve pogledao svojim očima. “Nikos je divan momak”, rekao je. “Mislite li da bi ma koji klipan mogao da izmulja grožđe za vino. Ne, on je čist poput ostrvske vode. Nemojte da uobražavate da muljač vina ne preobražava vino svojim nogama – da ne postoji veza između, mislim, njegove veštine i umešnosti, kao i njegovog duševnog stanja i toga kako će grožđe na to uzvratiti. To je jedan estetski čin. Ne, doktore. Nema smisla da se smešite tako ironično, naučnički. Mogli bismo da upotrebimo i mašinu za muljanje, ali biste vrlo brzo uvideli kakvo bi vino postala moja robola. Nikos mulja i delić sebe u tu kacu. On je anđeo na zemlji. Ah, blago meni. Kako čovek zvuči odveć čudno, kada prenosi neku misao sa grčkog na engleski.”
Oko četiri sata kaca je bila puna do vrha, a sa tovara potpuno crnog grožđa mošt je sama počela da curi i da izbacuje sirove otpatke kroz slavinu. Grof je bio izuzetno uzbuđen, jer je to bio trenutak kada počinje muljanje. Nikos je stajao u koritu kraj bunara, umivajući se u ledenoj vodi. Potom je krenuo prema bačvi, odeven samo u belu košulju čiji su krajevi bili vezani u čvor na bedrima. Bledo lice mu je delovalo odsutno i daleko dok se penjao u bačvu. U sekundi, bele noge su mu se zanjihale na suncu, a potom iščezle. Grof je promukao od uzbuđenja. “Sada se svega sećaš”, nervozno je rekao, “drevnog načina po kome ste to oduvek činili.” Nikos na to nije ništa odgovorio. Osmehnuo se, kao da se setio neke šale i klimnuo glavom. Nežno pomerajući noge, počeo je da mulja, dubeći malo ulegnuće u kojem će da stoji i počeo je da u njemu gazi grožđe nagomilano do ivice.
Slavina je sada bila otčepljena i mošt je počela da ističe u neprozirnom tamno crvenom mlazu. Ova prelepa boja je umrljala korito, uglačala limeno merilo i prošarala senke ostave crvenim mrljama. Održavajući isti neumorni ritam, Nikos je ponirao sve dublje i dublje u ogromnu kacu, sve dok sa poznim sutonom njegovo bledo lice nije sasvim iščezlo u dubini i mogle su se videti tek njegove dve grožđem umrljane tamnocrvene ruke kako se pridržavaju za rubove kace. Svaki čas se dizao i ponovo spuštao, pognuvši glavu poput ptice. Gotovo se opio od isparenja mosti i od dugog šestočasovncg jednoličnog posla muljanja, koje se završilo u deset sati. Lice mu je delovalo bledo i pospano pri rumenoj svetlosti fenjera. Marko ga je sokolio grubom ljubaznošću, dok je ponovo vagao mošt u lcaci. Pošto je vino crveno, ljuske i peteljke su ostavljene u njemu. Sada je golemi drveni poklopac, na koji je stavljano kamenje, plutao na vrhu, a do sledećeg jutra će se svi ostaci podići odozdo u vidu skrame od guste grimizne pene, odakle će tečnost prštati zbog vrenja. Vrenje će se nastaviti još deset dana, šireći svoj kiseli miris na blagim strujama vetra što sa livade dopire u spavaće sobe velike kuće.
Pošto mu je robola sad bezbedno sazrevala, grof je mogao da obrati pažnju na kuhinju sa njenim sjajnim bakarnim posuđem i pećnicama nalik nekoj tamnici. Ovde se sa Karolinom i gospođom Zarijan dao na pripremanje mustalevrije – tog ukusnog jonskog slatkiša ili želea, koji se pravi od sveže mošti što se kuva sve dok joj ne ispari polovina, uz dodatak griza i malo začina. Ova pihtijasta masa se stavi na tanjire da se ohladi, a onda se nađene bademima; može se čitava pojesti dok je sveža ili se iseče na komadiće i odloži u veliki kredenac sa hranom.
Sikopita (σικοπιτα), Zarijanov omiljeni kolač sa smokvama, mesiće se kasnije, kada se jesenje smokve budu doslovno otvarale pucajući od sopstvene prezrelosti. Ali, u to vreme bi trebalo konzervirati sve vrste voća – zgotoviti pekmez od pomorandžinog cveta i sok od višnje. Dotle se grof pripremao da nas posluži izuzetno ukusnim sulcom od dunja, veoma tamnim i lepljivim, ali veoma dobrim.
Obrani vinogradi predstavljali su neveseo prizor na smeđoj zemlji imanja. Grof bi zastao, s vremena na vreme, u svom tumaranju od kujne do trpezarije na terasi, zamišljeno ih posmatrajući. Srećan je, uprkos svoj težini svog mirenja sa sudbinom, jer nastupa oktobar sa prvim zamasima kiše i maglom. Preostalo vinovo i smokvino lišće – čudnovatih oblika nalik leptirovima, na čokotima i ogromnim platinasto sivim stablima – biće obrano za stočnu hranu. Zemlja će zamreti opustela i tmurna, sva u crvenkasto smeđim krpicama, koje će krajoliku davati izgled nekog mozaika sa crvenim četvorouglovima i osmouglovima. U novembru će se čistiti puške, proplamsaće prve vatre potpaljene na drvetu i odložićemo letnju odeću. A potom će zemlja neumoljivo tonuti u zimu sa njenim burama i olujnim vetrovima – dok iz Albanije bude dopiralo glasno gakanje divljih patki, a more bude urlalo i zavijalo naspram golog severnog rta iza Ostrva grlica.
Ovi malobrojni dani prolazili su u tako savršenom miru da bi bilo nedostojno žaliti za njima. Zarijan se spremio da otputuje u Ženevu naredne sedmice. A Nimic u Poljsku do sledećeg proleća.
Za ovih toplih noći, večeravali smo na izletu u prirodi, kraj manastira Mirtiotise. Spiros je potpaljivao vatru borovim grančicama i prućem, a tri grofove kotarice od vrbovog pruća su do vrha bile pune hrane i pića. Okruženi neizmerno jakim zvukom uzdisanja mora, naši su glasovi opet poprimali svoje prave razmere, beznačajni, nejaki i piskutavi od sreće koju nam je ovaj krajolik priuštio, ali je nije primećivao. Svetlost plamena tako jasno ističe konture lica. Grof a, koji svojim svetlim očima gleda N. dok ova crta. Teodora, sa njegovom zlaćanom bradom, pognutog nad jezercetom i potpuno obuzetog mislima. Nimica i Karoline, prepletenih prstiju, kako ulaze u more. Zarijana, usana sjajnih od vina, dok mu raspuštena srebrnkasta griva leluja oko glave poput oreola. Spirosovo preplanulo lice krupnih crta. Bilo koga od nas. Noć oko nas lagano se pretapala u jutro, bez ijednog glasa osim hučanja mora i pospanog cvrčanja cvrčaka u krošnji platana, koji su greškom zamenili svetlost naše vatre sa sunčevom.
“Primetili ste kako iz dana u dan sve manje pričamo dok smo zajedno”, reče grof. “To nije zato što imamo manje toga da kažemo jedni drugima već zato što ne možemo da nađemo odgovarajuće reči za naš rastanak. Ne znam kada ćemo se opet sresti. Pitam se da li ćete se ponovo svi vratiti narednog proleća?”
Već je veoma kasno i magarci su se, posrćući, zaputili kući sa kotaricama. Teodor spava pri svetlosti vatre. Usne mu se lagano pomiču. Zarijan je uzeo gitaru od Boklina i počeo nevešto da svira. Pokušavao je da otkrije odgovarajući tonalitet za ostrvsku pesmicu, koju smo naučili od Teodora.
“0, ti more, što gutaš mlade,
0, ti otrovna stihijo, more,
što zbog tebe su vazda u crnom
ostrvljani naši.
Nisi li se zasitilo već, more,
za sve ovo dugo vreme,
telima što ih u dubinu odvukoše
tvoji talasi nezasiti.”
Uskoro će se Teodor probuditi i zamoliće Karolinu da otpeva “Zelene rukave” i “Rano jednog jutra”; u svoj toj praznini, ove pesme su zvučale tako lidijski i tuđe, dok su silazile sa ovih američkih usana, sa svojim južnjačkim otezanjem i sporim izvijanjem melodije.
Sutra se rastajemo.
1.1.1941.
Poštanska karta od grofa: “Božić je. Proveo sam ga sam u srećnim uspomenama na prošlu godinu, kada smo šetali preko severnih močvara, a Vas je napao ranjeni zec, sećate li se toga? Da bih podsetio sebe (a onda i Vas) na naše večno proleće, nabrao sam buket cveća u dolini, cveća iz svakog godišnjeg doba, ciklamu i visibabu, februarsku peruniku i narcis, petoprsticu, pačje gnezdo, žitni neven, narančin cvet, detelinu i divlju ružu. Spiros je zamolio neke od svojih pilota da ga odnesu Vama, tako da ste ga do sada već morali primiti. Njim Vas pozivam da nam dođete sledeće godine. Ne zaboravite nas.”

8. Epilog u Aleksandriji

Slepi Faros je uperio svoje oko lišeno vida ka obali, bezobličnoj, ravnoj i peskovitoj. Čovek tad pomisli na Nelzona na njegovom stubu, kako upire pogled svog slepog oka preko dalekih milja engleske magle ka mestu na kojem, kraj napuštenih topova njegovih artiljerijskih jedinica u Abukiru, more razvodnjeno i zelenkasto zapljuskuje obalu. U ovim letnjim sutonima grad počiva u bezobličnom neredu pastelnih tonova blago prošaranih žilicama, poput kakve sparušene latice. Jata golubova lete u krugu pri svetlu zalazećeg sunca, obrću se i padaju kao mlazevi konfeta kada im se svetlost prelomi po krilima. Poslednji međaš na rubu Afrike. Po luci se lagano okreću bojni brodovi u svojim tamnim nijansama, obeleženi znakom strele. Gubitak Grčke doživljavan je kao odsecanje udova. Ni sva Epiktetova mudrost nije bila kadra da pruži utehu zbog toga.
Ovde nam Grčka nedostaje poput živog bića; krajolik počiva visoko, blizu je neba, okačen na plavkaste lavlje šape planina. Iznad svega nam nedostaje ono Oko: jer ta leta nehaja i opuštenosti na severnim plažama našeg ostrva – plažama koje je neprestano umivalo i glačalo zeleno Jonsko more – pokazala su nam da Grčka nije zemlja već živo oko. Zarijan ju je zvao “Golemo oko”. Šetajući ovim dolinama, sa potpunom sigurnošću shvatite da putnik namernik ne bi bio u stanju da ih opiše. To bi pre izgledalo kao da opisuje sebe samog. Svuda je postojao osećaj prisutnosti ovog ogromnog oka bez trepavica, koje sve opaža, na zvonko plavom nebu, u hramovima, u gipkoj kuštravoj krošnji kiparisa, u suncu koje se prelama usahlim hipnotičkim bljeskom na statuama sa talasastom kosom od kamena i zaobljenim nosevima što odaju mudrost. Sve je bilo izloženo ovom oku. Bilo je nalik sočivima uglavljenim u žljeb horizonta. Ni na kojem drugom mestu nikada nije postojao krajolik tako svestan sebe, tako veličanstveno prilagođen razmerama ljudskog postojanja. U Epidauru, na primer, ne opsedaju svojim izgledom pozorište ili hramovi već krug niskih brežuljaka što grle krajolik kao da se sam oblik zemlje prilagodio arhitektonskom nacrtu; sve je u obrisima, nema ivica, samo najblaže urezana figura crnike i masline duž obzorja.
Nešto od ovog i dalje živi na oštroumnim atinskim licima naših prijatelja – licima tako dugo zaokupljenim mislima o Grčkoj da bi se sve to na njima moglo pročitati: tmasto, uzburkano plavetnilo Kiklada, koje se lagano smiruje duž bokova Mikonosa i Delosa: zaslepljujuće vetrenjače i sive pukotine. No, sada nalikuju duhovima drevne blistave prošlosti u auri ovog ogromnog Oka – Stefan vozi svoj brodić kao neki demon u teškom pijanstvu, po plavetnilu i zlatu; devojke nalik Eli, tamnoputih spuštenih ruku i dugih nogu maslinaste boje; kuštravi ostrvljani sa svojim šarenim pojasevima; špilje koje odjekuju zvucima mora što usisava i zviždi; dugi nizovi šarenih jedrilica što se gordo drže u vodama luke, sivim kao ulje i zvon crkvenih zvona. U susretu sa njima, na ovim krivudavim ulicama, čovek je pogođen utiskom moguće drame koju su Grci ovog doba ponudili svetu. Maro, tako čovečna i lepa, u borbi protiv ravnodušnosti; Elefterijino uzdržano lice sa nezaboravnim očima dok čita poslednje stihove svoje velike pesme i dostojanstveno Seferisovo lice, sa njegovom iskrenošću i čestitošću (“mi smo umiruća grana, što se suši na stablu posečena drveta”); Alekos, Spiros, Pavle. U njima se kristališe hiljadu ijedan lik naše Grčke u najtananijim bodovima svetlosti; knjigama oivičena soba u kojoj se čita o ženi sa Zakintosa, terasa sa smokvama i zvuk tekuće vode. Tinos, na kojem crvena jedra šetaju niz glavnu ulicu, Korint sa svojom gamadi, Arg i Teba sa svojom recinom, Kalamata zagušena vinovom lozom i topli miris istucane žalfije na brežuljcima Arkadije.
O svima njima mislim ovde u Africi, u ovom tuđem predelu, kao o suptropskim ljudima poraženim jednim svetom u kojem caruje crna nagodba. Viđam ih kako se svakodnevno oporavljaju svojim delima, pevanjem, svojim pesmama, čitav poraženi svet dela i misli postaje mali privatni svemir, grčki svemir. Unutar tog sveta, u kojem ostrva leže pohranjena u izmaglici, gde čempresi niču iz grobova, znaju da tu nema ničega što bi još trebalo reći. Jednostavno treba biti strpljiv. Strpljenje, izdržljivost i ljubav. Neki od nas su iščezli sa ove slike; nekima se ljubav preobratila u crnu žučljivost zbog jada koje su preživeli. Nimic je umro u jednom atinskom noćnom klubu. Spiros je umro u svojoj kući zarasloj u vinovu lozu. Teodor je u Italiji sa britanskim vojnim snagama i povremeno prekida tišinu karakterističnim pismima, koja počinju sa “Sećaš li se?” Zarijan je u Ženevi. Potpuno je zanemeo. Karolina, Micu i Rozmeri su u Kairu. Grof se nalazi negde u planinama Epira – filozof sa džepovima punim dinamita. Boklin je na Ruskom frontu. Bela kuća je pretrpela bombardovanje, a i brodići isto tako. Istorija, sa svojim bolnim i neočekivanim promenama, ne može se stvarati radi sažaljenja ili sećanja; to je naše delo.
Onoga dana kada je objavljen rat, stajali smo na balkonu bele kuće dok je zelenkasta kiša padala sa nebesa na staklastu površinu lagune; uništavali smo papire i knjige, pakovali odeću, praznili ormare, oboje zaokupljeni mislima duboko u srcu tamnog kristala i još nesvesni rastanka.
U aprilu 1941, dok sam ležao na palubi broda, mračnoj kao u rogu, oprezno ploveći kraj Matapana u pravcu Krita, našao sam se kako razmišljam 0 prošlosti, o onoj zelenoj kiši što je padala po belom balkonu u senci Albanije; razmišljam 0 tome sa tako moćnim i tako dubokim žaljenjem, da mi to uopšte nije uskomešalo osećanja. Posmatrana kroz preobražavajuća sočiva sećanja, prošlost je delovala tako čarobno da bi je i sama pomisao bila nedostojna. Otkako smo pobegli, nikad o tome ne pričamo; kuća je u ruševinama, a mali crni brodić je uništen. Mislim da su jedino kapela sa tri crna kiparisa i majušni bazen od kamena, u kojem smo se kupali, morali ostati pošteđeni. Krajolik što treperi, a koji ponekad obilaze letnje izmaglice u nizinama, sigurno počiva još uvek u dugim popodnevima, blistavim i promenljivim, nalik nekom kineskom akvarelu na koji se sliva nebeska svetlost. Ali, mogu li ove žurno pisane stranice ikada oživeti išta više od tek jedne majušne krhotine?

9. Apendiks za putnike

KARAĐOZ (pogledati IV poglavlje)
“Karakušu, Saladinovom ministru, ukazana je ta čast da podnese troškove za izgradnju Tvrđave. Godine 1176. predložio je da se izgradi zamak u kojem bi sultan čamio... Karakuš, koji je obično poznatiji pod imenom Karađoz, srušio je male piramide u Gizi i Sakari i upotrebio to kamenje da izgradi bedeme utvrđenja. Postao je veoma neomiljen zbog brojnih zlostavljanja kojima je podvrgavao narod, pošto je naložio da se obave radovi koje je imao u vidu, a koji su bili za opšte dobro. Sigurno zato što je bio osvetoljubiv, počeli su da mašu marionetom sa njegovim likom, kojoj su dali njegovo ime. Tako je Karađoz zakoračio u vrtlog sjajne karijere pajaca, koji do danas zabavlja mnoštvo na javnim mestima.”
G. Zananiri, “Egipat i ravnoteža na Levantu u Srednjem veku”.

Neki narodni lekovi u širokoj upotrebi protiv bolesti

1. Za sve vrste groznica. Skuva se biljka zvana farmakuli (vrsta Erythrea, a možda i E. Centaurea).
2. Nevolje sa bubrezima. Skuva se lišće trpuca (Plantago coronopus).
3. Protiv bolova u uhu. Smeđa svila, pomoću koje se ušna školjka pričvrsti za dno okeana; mornari pričaju da ovo odlično pomaže u slučajevima uhobolje. Uho se zapuši ovom svilom.
4. Ubodi insekata. Ujedi. Na povređeno mesto se nanese beli ili crni luk.
5. Ujed škorpiona. Živ škorpion se rastvori u boci maslinova ulja i to je sredstvo koje leči od njegova ujeda. Ovaj lek se nanosi spolja.
6. Dizenterija i dijareja. Mala boca soka od šećerne repe (oko pola decilitra) začepi se i stavi u sredinu nepečene vekne hleba. Kada se hleb ispeče, izvadi se boca. Ovaj se lek pije u manjim količinama nekoliko dana, sve dok se simptomi ne izgube.
7. Otvorene rane. Skuvaju se čempresove šišarke i tom se tečnošću oblažu rane.
8. Malarija. Smatra se da se povoljno dejstvo kinina pojačava ako se doda malo mokraće od bebe koja je tek odbijena od sise.
9. Otvorene rane. Paučina ili malo duvana iz cigarete koriste se za zaustavljanje krvarenja.
10. Kašalj i prehlade. Prokuva se cvet sleza.
11. Loša probava. Prokuva se lišće i cvet nane i koristi se u slučaju nadimanja, loše probave i manjih stomačnih tegoba; često se pomeša sa prokuvanim pomorandžinim cvetom.
12. Hemoroidi. Voda od prokuvanog crnog luka nanosi se u vidu toplih obloga.
13. Morska bolest. Treba sisati limun.
14. Protiv urokljivog oka. Amajlija od plavog kamena što košta tri drahme. Nose je svi konji, kao i većina motornih vozila.
15. Protivu vukodlaka. Beli luk zaustavlja i vukodlaka i veštice.
16. Protivu pacova. Odličan otrov protivu pacova pravi se od istucane srži lukovice asfodela, koja se pomeša sa malo običnog sira.
17. Protivu bradavica. Utrlja se sok od mlečnog slada.
18. Protivu pucanja kože i rana. Prokuva se jak koncentrat crne zove i to se koristi protiv oštećenja kože. Stavlja se u vidu toplih obloga.
19. Za šupalj zub. Komad vate se natopi sokom od mirodije.
Mnogi od ovih narodnih lekova pokazuju određeno medicinsko znanje. Onaj pod brojem 18. posebno je uspešan u slučaju jesenjih ranica na koži, koje su na Krfu rasprostranjene sve do kraja godine.

Pregled opšte istorije ostrva Krfa

734. p. n. e. – Korinćani su naselili ostrvo (osnovali su grad verovatno na mestu Analipsisa i Kanonija).
434. p. n. e. – Izvojevali su prvu pomorsku pobedu nad Korintom u grčkoj istoriji. Odigrala se kod Lefkimija.
432. p. n. e. – Korinćani su ponovo oterani.
413. P. n. e. – Krf pruža pomoć Atini u drugom napadu na Siciliju.
373. p. n. e. – Krf je, uz pomoć Atinjana, odbio Spartance pod zapovedništvom Mnesipa, koji je tad poginuo.
361. p. n. e. – Građanski ratovi.
303. p. n. e. – Spartanac Kleonim opljačkao Krf.
301. p. n. e. – Sicilijanski tiranin Agatokle opljačkao Krf.
229. p. n. e. – Demetrije Farski, sa svojim ilirskim gusarima, osvojio Krf.
229. p. n. e. – Preuzeli ga Rimljani bez ikakvog otpora. Ostaje posedom Rima sve do 337 g. n. e.
Nova era
445. – Opljačkali ga Vandali.
562. – Opljačkali ga Goti.
733. – Krf potpada pod vlast Vizantijskog carstva za vladavine cara Lava Isavrijanca.
933. – Odbijen napad slovenskih gusara. Izgrađena su utvrđenja na brdu blizu grada, po kome, pretpostavlja se, ostrvo nosi ime.
1032. – Krf su opustošili gusari varvari koje su razbili Vizantinci.
1080. – Robert Gviskar, kralj Sicilije, osvojio je Krf.
1149. – Vizantinci su ga ponovo zauzeli nakon duge opsade.
1185. – Ponovo su ga zauzeli Sicilijanci.
1191. – Ponovo su ga zauzeli Vizantinci.
1199. – Krf opljačkali i zauzeli Đenovljani pod zapovedništvom Vetrana.
1203. – Ponovo ga preuzeli Vizantinci.
1205. – osvojili ga Mleci, koje je, međutim, oterao Vetrano.
1206. – Mleci porazili i obesili Vetrana.
1214. – Krf drži despot Epira, Mihailo Duka, koji gradi tvrđavu Sveti Anđeo u Paleokastrici.
1259. – Jelena, kći Mihaila II, prima ostrvo kao miraz prilikom udaje za Manfreda od Sicilije.
1266. – Manfredo je poginuo u boju. Ostrvo osvaja Filip Kinardo.
1266. – Kinardo je ubijen.
1267. – Ostrvo prelazi u vlast Karla Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja.
1286. – Vijaro je opljačkao ostrvo.
1292. – Ruđer Doria je opljačkao ostrvo.
1303. – Katalani, pod zapovedništvom Rožea od Flora, opljačkali ostrvo.
1373. – Žak od Boa je opljačkao ostrvo.
1382-1386. – Ostrvo prelazi u vlast Karla II Anžujskog, čijom vlašću se okončava dinastija Anžujaca. U to vreme su prvi Jevreji stigli na Krf.
1386. – Krfljani pozivaju Mletke da preuzmu ostrvo.
1403. – Đenovljani su opljačkali ostrvo.
1431. – Odbijeni su Turci pod zapovedništvom Ali-bega.
1537. – Turci su preduzeli prvu veliku opsadu ostrva; dvadeset i pet hiljada vojnika se iskrcalo u Guviji i pustošilo ostrvo tokom avgusta, no ipak nisu uspeli da osvoje grad. U septembru su napustili ostrvo odvodeći dvadeset hiljada stanovnika u ropstvo.
1571. – Jovan Austrijski odnosi pobedu nad Turcima kod Lepanta. Hiljadu i po krfskih mornara učestvovalo je u ovoj bici.
1577-1579. – Podignuti su gradski bedemi.
1716. – Turci su izveli drugu veliku opsadu ostrva; Trideset i tri hiljade Turaka se iskrcalo u Guviji i u Ipsu. Johan Šulemberg, austrijski general u službi Venecije, odbio ih je pred gradom uz ogroman pokolj.
1797. – Francuzi su osvojili Krf i Jonska ostrva.
1799. – Ujedinjena rusko-turska vojna sila proterala je Francuze.
1807. – Krf je vraćen Francuzima mirovnim ugovorom u Tilzitu.
1814. – Britanci su preuzeli Jonska ostrva.
1864. – Predali su Krf Grčkoj.
1923. – Italijani su ga bombardovali, zauzeli i držali dva meseca.
1940. – Italija je napala Grčku. Krf je bio meta italijanskog ratnog vazduhoplovstva. Grad je gotovo u potpunosti srušen.
1941. – U aprilu, Nemci ulaze u Atinu.
1944. – Nemci i Italijani su se međusobno borili za vlast nad ostrvom. Poslednji izveštaji ukazuju da je besnela glad; grad bio teško oštećen; Jevreji su deportovani, ali crkva sv. Spiridona se i dalje držala.
“Tokom najgoreg dela bombardovanja, kada je stanovnicima naloženo da se sklone u čvrsto građenu zgradu Italijanske škole, veoma veliki broj njih je radije odabrao da se pouzda u Sveca; njegova je crkva bila ispunjena mnoštvom vernika, koji danas tvrde da se dogodilo još jedno čudo; jer dok su Italijansku školu i druga slična skloništa više puta pogodili i srušili, Crkva sv. Spiridona je ostala netaknuta, a oni, koji su se nalazili u njoj, izašli su otud neozleđeni. I danas još uvek ponosno stoji.” (decembar, 1945. god.)

Mesta koja bi trebalo videti

Kanoni, Gasturi, Paleokastrica, Pantokratoras, Benica.
Znamenitosti koje bi trebalo posetiti

Crkve Sv. Spiridona i sv. Teodore (Saborna crkva)
Manastiri u Mirtiotisi, Paleokastrici i na Pantokratorasu.
Vizantijska crkva svetih Jasona i Sosipatera.
Biblioteka venecijanskih rukopisa i retkih prvih izdanja.
Mati Gorgona – prelepi kameni reljef u Muzeju.
Dve stare tvrđave.
Za nadrealiste

Ahilion. Čudovišna građevina okružena bezvrednim skulpturama i dražesnim vrtovima, a pripadala je poslednjem kajzeru.
Pozorište. Zatamnjuje konačni kraj italijanskog osećaja za operu.
Za lovce

Dva slana jezera, jedno na severu a drugo na jugu ostrva, nazvana Antiniotisa i Korisia
Pića koja bi valjalo probati

Uzo (Ούζο). Piće od semena anisa, koje se pije sa vodom. Podseća na arapski zibib i na francuski perno. Izaziva prilično jako pijanstvo.
Raki (Ρακί). Dobija se pečenjem suvog grožđa. Alkoholno piće.
Salepi (Σαλέπι)• Čaj od lukovice. Odličan je. Močvarna orhideja daje ove lukovice.
Recina (Ρετσίνα). Vino koje sadrži borovu smolu. Ima ukus terpentina. Vrlo je dobro uz jelo, ali nije za samotno pijenje i na zabavama.
Mastika (Μαστίχα). Alkoholno piće od mastike.
Jela koja treaba okusiti

Pržene sardele sa limunom. Potražite marides (Μαρίδες).
Morska igla pečena na pirinču. Potražite velanidu (Βελανίδα).
Sipa u sosu. Potražite supiju (Σουπιά, srp. sipe).
Oktopod u sosu. Potražite Htapodi (Χταπόδι).
Komadići mesa ili mleveno meso uvijeno u vinovo lišće. Potražite dolmades (Ντολμάδες).
Jonske mesne ćufte veoma začinjene. Potražite keftedes (Κεφτέδες).
Pečene makarone. Potražite pašticadu (Παστιτσάδα).
Barbuni pečeni na roštilju. Potražite barbune (Μπαρμπούνι).
Pečeni patlidžan. Potražite melicanes (Μελιτσάνες).
Ražnjići. Poslastica. Potražite suvlakia (Σουβλάκια).
Jonske prženice. Potražite saganaki (Σαγανάκι).
Pečena peraja.
Riba list. Potražite glosu (Γλώσσα).
Morski rak se zove astakos (Αστακός, srp .jastog).
Slatkiši koje treba probati

Slatkiš od susama. Krupni beli ljuspasti komadi načinjeni od susama, meda i lomljenih badema. Potražite halvu (Χαλβάς).
Jaurti (Γιαούρτι) je vrsta zašećerenog kiselog mleka, posutog cimetom.
Vafli (Λουκουμαδες), hrskavi kolači, loptasti, od brašna sa medom.
Nugat sa Zakintosa. Slatkiš zvani mandulat.
Pasteli. Običan nugat.
Ostali slatkiši: trigono, kadaif, baklava i galaktobureko.
Najbolji seoski vašari

U Gasturiju, Kastelaniju, Analipsisu, na Pantokratorasu i u Kasiopi.
Najbolja domaća vina na pijaci

Crvena i bela provata; crveni lavranos; belo vino teotoki.
U najbolje privatne podrume može se ući u Afri, Lakonesu i u Ipsu.
Kratka bibliografija na engleskom

Henry Jervis White-Jervis, History of the Island of Corfu, and of the Republic ofthe lonian Islands, 1852.
S. Atkinson, An Artist in Corfu, 1911.
Viscount Kirkwall, Four Years in the lonian Islands V2: Their Political and Social Condition, with a History ofthe British Protectorate, 1923.
William Goodisson, A. B., A Historical and topographicalEssay on the Islands of Corfu, etc., 1822. D. T. Anstead, The lonian Islands, 1863.