Louis de Bernières - Mandolina kapetana Corellija

Kefalonija, idilični grčki otok u Jonskom moru bogat živopisnom prošlošću, osebujnim ljudima, zelenim morem i kristalno čistim zrakom osvojit će svakog namjernika koji se zaputi stranicama ove knjige. “Mandolina kapetana Corellija” Louisa de Bernièresa mogla bi biti klasična ljubavna priča kad se rat ne bi grubo umiješao između Pelagije, svojeglave jedinice doktora Iannisa, i Madrasa, mladog veselog ribara koji pliva s delfinima, i koji je naglavačke okrenuo već predodređene putove njihovih sudbina. Topnički časnik talijanske vojske Antonio Corelli potpuna je suprotnost svakom uobičajenom okupatorskom liku. Corelli bi više volio da je turist a ne zavojevač, pa se najčešće tako i ponaša: na njemački pozdrav uzdignutom rukom odgovara sa “Heil Puccini”, njegovi virtuozni prsti prebiru po žicama mandoline, a operne arije raduju ga više od topovske paljbe. Pelagijin zaručnički zavjet vjernosti naći će se vrlo brzo na ozbiljnoj kušnji kada počne uspoređivati pripadnika pokreta otpora Madrasa s kapetanom neprijateljske vojske Antonijem. Raskošne kulise mediteranskog otoka, likovi tako stvarni da ostaju u neizbrisivom dijelu sjećanja, dramaturgija vrijedna prave grčke tragedije napisana s dobrom mjerom britanskog humora, inovativna i dinamična struktura romana, kraj zbog kojeg vrijedi gristi nokte, sve su to odlike koje ovaj roman čine malim remek-djelom. Treba li nešto više?

Mojoj majci i mom ocu koji su se, na različitim

mestima i različitim sredstvima, borili protiv fašista

i nacista, izgubili mnogo bliskih prijatelja i nikad

nisu dobili nikakvu hvalu za to.



Vojnik


Niz polje studeno, neizušćeno, momci zajedno gaze, visoki i vitki, iako smeju se, mukom je sve zapečaćeno, nikakvog zvuka, ma kako bili britki.
O ljubavima svojim uzaludnim zbore, no, vazduh porozan je i krije šta govore. Junoše zlaćane behu, al' sad ili rane more, namesto zlatnih sede na čelu nose lovore.
Pa ipak, dok dozivaju se, srca su im ista: „Šta učiniše sa životima koje smo im dali? Da l' im je mladost, brate, kao naša čista? Prkose li smrti zato što smo pali?”
Niz polje studeno, neznano, mladići se upitno zgledaju.
Jedni druge zapitkuju, poletno i odano, o svetu kog su lišeni u svom mirnom raju.


Hambert Vulf (1885-1940)
Pesmu „Vojnik”, Hamberta Vulfa, prepevala Vesna Milinčić

1


Dr Janis započinje pisanje svoje istorije i nervira se.



Dr Janis je bio zadovoljan proteklim danom, jer mu nijedan pacijent nije umro, niti se kojem bolest pogoršala. Pomogao je jednoj kravi da se s lakoćom oteli, prosekao je jedan apsces, izvadio kutnjak, dao dozu „salvarsana” izvesnoj dami lakog morala, jednog pacijenta je klistirao, što je bilo neprijatno ali neobično korisno i proizveo je jedno pravo čudo, mada je morao da se posluži trikom, strogo u medicinske svrhe.
Zadovoljno se smejuljio, jer je bio siguran da se već proneo glas o čudu i da je ono već proglašeno dostojnim samog svetog Gerasimosa. Došao je, na poziv, u kuću starca Stamatisa kojeg je bolelo uho, i našao se kako zaviruje u ušni otvor pun vlage, lišajeva i nečeg nalik stalagmitima kao Drogaratijeva pećina. Sa malo vate umočene u alkohol i omotane oko jednog kraja dugačkog palidrvca, počeo je da čisti lišajeve. Znao je da je starac Stamatis od detinjstva gluv na to uho i da ga je ono stalno bolelo, ali ipak se iznenadio kada je duboko u šupljini obrasloj dlakama vrhom palidrvca iščačkao nešto tvrdo i čvrsto uglavljeno; tačnije, nešto što nije imalo svoje fiziološko ili anatomsko opravdanje da se tu nalazi. Poveo je starca do prozora, raskrilio žaluzine i prava eksplozija podnevne vrućine i svetlosti odmah je zablesnula sobu, kao da je neki vrlo revnostan i prekomerno sjajan anđeo greškom izabrao ovo mesto da se prikaže. Žena starog Stamatisa počela je da negoduje; dozvoliti da toliko svetla uđe u kuću u to doba dana, za nju je značilo ne brinuti o svom domaćinstvu. Bila je uverena da to podiže prašinu; jasno je videla kako se čestice prašine dižu sa poda.
Dr Janis je nakrivio starčevu glavu i zavirio u uho. Dugačkim palidrvcem razgrnuo je oštre, sede dlake pune peruti. Unutra se nalazilo nešto okruglo. Zagrebao je po površini, da ukloni tvrdi, tamni sloj ušne masti, i ugledao grašak. Nema sumnje da je to bio grašak; bledozelen, smežuran, nije moglo biti nikakve sumnje u to da je u pitanju grašak. „Jesi li nešto gurao u uho?”, zapitao je.
„Samo prst”, odgovorio je Stamatis.
„A od kada si gluv na ovo uho?”
„Otkad pamtim.”
Dr Janisu se u mašti pojavi apsurdna slika. Stamatis kao beba, sa istim čvornovatim licem, isto tako pogrbljen, sa istom šumom dlaka u ušima, pentra se na kuhinjski sto i poseže za zrnom suvog graška iz drvene činije. Stavio ga je u usta, i kada je otkrio da je suviše tvrd, gura ga u uho. Doktor se nasmeja sebi u bradu. „Ti mora da si bio vrlo nemirno dete”.
„Bio je pravi đavo.”
„Ućuti ženo, nisi me ni znala u to vreme.”
„Znam iz priče tvoje majke, Bog da joj dušu prosti”, odgovorila je starica, napućivši usta i prekrstivši ruke, „i iz priča tvojih sestara”.
Dr Janis je razmotrio problem. Nesumnjivo je u pitanju tvrd i stari grašak koji se tako zaglavio, da ga je teško poduhvatiti. „Imate li udicu, da bude veličine otprilike kao za pecanje barbuna, sa dugim vratom? I jedan manji čekić?”
Muž i žena se pogledaše, pomislivši isto, da je doktor verovatno skrenuo s uma. „A šta će to za moju uvobolju?”, upitao je Stamatis podozrivo.
„Ti imaš egzorbitantni auditorni impediment”, odgovori doktor, svestan da je malo tajanstvenosti uvek potrebno u lečenju, kao i da vađenje graška iz uveta nije nešto što će doprineti njegovom lekarskom ugledu. „Ukloniću to udicom i malim čekićem; nema drugog načina kada je u pitanju un embarras de petit pois. Izgovorio je francuske reči sa afektiranim pariškim naglaskom, mada je ta ironija bila razumljiva samo njemu.
Udica i čekić uredno su doneti i doktor je pažljivo ispravio kuku na podu popločanom kamenom. Zatim je pozvao starca i naložio mu da položi glavu na okvir prozora, pod svetio. Stamatis je spustio glavu, kolutajući očima, a starica je rukama pokrila oči i virila kroz prste. „Požuri, doktore”, uzviknuo je Stamatis, „na ovom prozoru je vrelo kao u paklu”.
Doktor je pažljivo spustio ispravljenu udicu u čupavi ušni otvor i podigao čekić i tada ga je zaustavilo promuklo kreštanje nalik gavranovom. Zbunjena i prepadnuta, starica je lomila prste i zalelekala: „O, o, o, zakucaćeš mu udicu u mozak. Hriste milostivi, svi sveci i Bogorodice, zaštitite nas”.
Njen krik je naterao doktora da zastane; udica verovatno neće probiti grašak, suviše je tvrd, tako da će se zabiti još dublje u šupljinu, razmišljao je. Čak bi i bubna opna mogla da mu pukne. Doktor se uspravi i poče zamišljeno kažiprstom da uvija svoj beli brk. „Menjamo plan”, reče. „Zaključio sam da bi bilo bolje da se uho napuni vodom, kako bi supererogativna okluzija omekšala. Kirja, sipajte mu u uho toplu vodu i neka je drži dok se ja večeras ne vratim. Ne dozvolite pacijentu da se pomera, neka leži na strani sa vodom u uhu. Jeste li razumeli?”
Dr Janis se vratio u šest sati i udicom upecao omekšali grašak, bez pomoći čekića, malog ili bilo kog drugog. Izveo je to spretno i pokazao ga mužu i ženi da ga osmotre. Pokriven tvrdim slojem tamne ušne masti, užežen i smrdljiv, nije im izgledao ni nalik nekoj mahunarki. „Vrlo je papilomatozno, zar ne?” upitao je doktor.
Starica je klimnula glavom kao da je sasvim razumela, mada nije, ali izraz čuđenja zasija u njenim očima. Stamatis se počeo pljeskati po glavi i uzviknu: „Hladno mi je u uvetu. Bože, što je glasno. Mislim, sve je glasno. I moj glas je preglasan.”
„Više nisi gluv, izlečio sam te”, saopštio mu je dr Janis. „Operacija je, smatram, sasvim uspela”.
„Imao sam operaciju”, reče Stamatis zadovoljan sobom. „Ja sam jedina operisana osoba koju poznajem. I sad mogu da čujem. To je čudo, pravo pravcato čudo. Čini mi se kao da mi je glava prazna, kao da je šuplja, imam utisak da mi je glava puna hladne i bistre izvorske vode.”
„Dobro, pa je l' prazna il' puna?”, upita starica. „Reci nešto razumno, kad je doktor bio tako dobar da te izleči.” Ona uze Janisovu ruku u svoje i poljubi je, a doktor se ubrzo potom našao na putu kući sa po jednom debelom kokicom pod obema miškama i glatkim, tamnim plavim patlidžanom u svakom džepu sakoa, dok je prastari grašak zamotao u maramicu da ga pohrani u svom privatnom muzeju medicine.
Toga dana je lepo zaradio; zaradio je još i dva pozamašna, dobra raka, vrč sardele, saksiju bosiljka i jednu ponudu za seksualni odnos (da se ostvari kada je njemu zgodno). Odlučio je da tu ponudu ne prihvati, bez obzira na to koliko je „salvarsan” efikasan lek. Ostalo mu je još celo veče da piše svoju istoriju Kefalonije, ako se Pelagija setila da kupi ulje za lampe.
„Nova istorija Kefalonije” nastajala je uz mnogo muka; činilo mu se da je nemoguće pisati je bez ličnih osećanja i predrasuda. Objektivnost mu se činila sasvim nedostižnom, a na loše početke potrošio je više papira nego što se na ovom ostrvu normalno potroši za godinu dana. Glas koji se javljao u njegovom pripovedanju bio je uporno njegov lični; nikada istorijski. Nedostajale su mu uzvišenost i nepristrasnost. Nije bio olimpski.
Seo je i napisao: „Kefalonija je fabrika za stvaranje dece za izvoz. Ima više Kefalonjana u inostranstvu i na moru nego što ih je kod kuće. Nema domaće industrije koja bi porodice održala na okupu, nema dovoljno obradive zemlje, ni ribe u okeanu nema koliko treba. Naši ljudi odlaze u inostranstvo i vraćaju se ovamo samo da umru, tako smo mi ostrvo dece, usedelica, sveštenika i starih ljudi. Jedina dobra strana toga jeste to što samo lepe žene nalaze sebi muževe među preostalim muškarcima, pa smo mi, zahvaljujući prirodnoj selekciji, dobili najlepše žene u celoj Grčkoj, a možda i na čitavom Mediteranu. Nezgodno je jedino to što mi imamo lepe žene pune duha, udate za najgrotesknije i najneprikladnije muževe koji nisu ni za što, a imamo i nešto tužnih i ružnih žena koje niko neće, i koje su rođene da budu udovice, iako muža nikad nisu ni imale.”
Doktor je napunio lulu i pročitao napisano. Slušao je kako Pelagija zvecka u dvorištu, priprema se da skuva rakove. Pročitao je šta je napisao o lepim ženama i setio se svoje žene, koja je bila ljupka kao što joj je i kćer postala, ali je umrla od tuberkuloze, uprkos svemu što je učinio da joj pomogne. „Ovo ostrvo izneverava svoje ljude samim svojim postojanjem'', napisao je, a onda zgužvao i taj list papira i bacio ga u ugao sobe. Nikad neće napisati nešto da valja; zašto ne piše kao pravi istoričar? Zašto se ne može pisati bez strasti? Bez besa? Bez osećanja izneverenosti i potlačenosti? Dohvatio je list već povijenih uglova, koji je prvo napisao. Bila je to naslovna strana: „Nova istorija Kefalonije”. On precrta prvu reč i zameni je rečju „Lična”. Sada više ne mora da brine i izostavlja prideve koji imaju naboj ogorčenosti zbog starih, istorijskih nepravdi, sada može da bude neograničeno jedak prema Rimljanima, Normanima, Venecijancima, Turcima, Britancima, čak i prema samim ostrvljanima. Napisao je:
„Gotovo zaboravljeno ostrvo Kefalonija izdiže se nesrećnim slučajem i neoprezno iz Jonskog mora; to je ostrvo tako bogato starinom da i stene na njemu dišu nostalgijom, a crvena zemlja leži omamljena ne samo suncem već i neizdrživom težinom sećanja. Odisejevi brodovi građeni su od kefalonskih borova, čuvali su ga kefalonski giganti, a moglo se posumnjati da ni njegova palata nije bila na Itaki, već na Kefaloniji.
Ali čak i pre nego što je taj dovitljivi kralj lutalica pridobio naklonost Atene i zbog Posejdonove neumoljive srdžbe bio prisiljen na lutanja, mezolitski i neolitski ljudi tu su klesali noževe od opsidijana i lovili ribu mrežom. Tu su se doselili mikenski Heleni, i za sobom ostavili krhotine amfora i svoje grobove u obliku prsa, kao i potomstvo koje će se, dugo posle Odiseja, boriti uz Atinu, trpeti tiraniju Sparte, a potom pobediti čak i megalomana Filipa Makedonskog, oca Aleksandra, poznatog pod imenom „Veliki”, i još nerazumnijeg megalomana.
Ostrvo je bilo prepuno bogova. Na vrhu planine Enos nalazilo se Zevsovo svetilište i još jedno, njemu posvećeno, na malom ostrvu Tiosu. Demetra je slavljena zato što je ostrvo pretvorila u žitnicu Jonije, a slavljen je i Posejdon, bog koji ju je silovao, pošto se preobrazio u pastuva, a ona je posle rodila crnog konja i nekakvu misterioznu kćer čije se ime zaboravilo kada su hrišćani potisnuli eleusinske misterije. Ovde je poštovan Apolon, koji je ubio Pitona, čuvar pupka zemlje, lep, mlad, mudar, nepristrasan, jak, hiperbolično dvopolan i jedini bog kojem su pčele načinile hram od voska i perja. Ovde je slavljen i Dionis, bog vina, zadovoljstva, civilizacije i vegetacije, koji je sa Afroditom imao malog dečaka prikačenog za najveći penis na svetu, kakav nijednom smrtniku ni bogu nije zapao. Artemida je takođe ovde imala svoje vernike, ta devica sa mnogo dojki koja je bila lovac, boginja sa tako radikalno feminističkim ubeđenjima da je Akteona kaznila tako što je pustila da ga rastrgnu psi, samo zato što ju je slučajno video nagu, a svog miljenika Oriona oterala je u smrt ujedom škorpije, jer ju je nenamerno dotakao. Bila je tako zagriženi pobornik pravila ponašanja i prekog kažnjavanja da su čitave dinastije mogle biti zbrisane sa lica zemlje samo zbog jedne neumesne reči ili kašnjenja u prinošenju žrtve od jedva pet minuta. Bilo je i hramova posvećenih Ateni, takode večnoj devici (mada treba biti veoma oprezan i ne porediti je sa Artemidom) koja je oslepila Tiresiju zato što ju je video nagu, a bila je izvanredno nadarena za sve zanate neophodne u privredi i domaćinstvu, i važila je za zaštitnicu bikova, konja i maslina.
U izboru bogova, ostrvljani su pokazali mnogo nepokolebljivog zdravog razuma, a u tome i leži tajna njihovog opstanka kroz vekove; bilo je jasno da se kralj bogova mora slaviti, jasno je bilo da ljudi, upućeni na more, moraju umilostiviti boga mora, jasno da trgovci vinom treba da odaju počasti Dionisu (još najčešće ime na ostrvu), jasno da se Demetra mora slaviti da bi ostrvo ostalo samodovoljno, jasno da Atenu treba poštovati da bi im darovala mudrosti i veštine potrebne u svakodnevnom životu, a osim toga, njoj je zapalo i da nadzire nebrojene ratne opasnosti. Ne treba se čuditi ni zašto je Artemida imala svoj kult, jer je u pitanju bila čisto politika samozaštite; ona je neprestano dodijavala, i najbolje je bilo držati se podalje od njenih pakosti.
Zašto je Apolon izabran da bude kefalonski kult, istovremeno najmanje i najviše čudi. Ta stvar je najmanje objašnjiva onima koji nikada nisu bili na ostrvu, a onima koji ostrvo poznaju čini se sasvim neizbežnom, jer Apolon je bog koji se vezuje za snagu svetlosti. Stranci koji stupe na ovo tlo, prva dva dana obnevide od zaslepljenosti.
Svetlost je na ostrvu takva da se čini kao da nema vazduha ili stratosfere kroz koje prolazi. Potpuno je devičanska, proizvodi nadmoćnu jasnoću fokusa, ima herojsku snagu i sjaj. Boje pokazuje u njihovom prvobitnom prepotopskom stanju, kao da su izišle pravo iz mašte Boga dok je još bio vrlo mlad i verovao u sveopštu dobrotu. Tamnozelena boja borova nedokučiva je i senovito duboka, okean posmatran sa vrha litice platonski dočarava ideju ažurne, tirkizne, smaragdne, hlorofilne i lazulne boje. Oko u koze živi je poludragi kamen, nešto između jantara i arilida, a zrikavci su fluoroscentno zeleni kao najmlađi izdanci trave u prvobitnom Edenu. Kada se oči jednom priviknu na savršeno vestalsku čistotu ove svetlosti, svetlost bilo kog drugog mesta čini se jadnom i nečistom u poređenju sa njom; drugačija svetlost samo je pomagalo vidu, razoćaranje, sramota. Čak i kroz morsku vodu oko Kefalonije bolje se vidi nego kroz vazduh na drugim mestima; ovde se iz barke, kada se čovek zagleda daleko u morsko dno, jasno vide mrke raže koje, iz nekog razloga, uvek prate maleni iverci.”
Učeni doktor se zavalio u stolici i počeo da čita ovo što je upravo napisao. Činilo mu se da je zaista veoma poetično. Pročitao je ponovo i uživao u nekim rečenicama. Na margini je zapisao: „Zapamti; svi Kefalonjani su pesnici. Gde bih to mogao da pomenem?”
Izišao je u dvorište i olakšao se nad lejom nane. Urinom je đubrio biljke po strogom sledu, a sutra će na red doći origano. Vratio se unutra, u pravi čas da uhvati Pelagijinu kozicu kako sa očiglednim zadovoljstvom žvaće njegov rukopis. On otrgnu papir životinji iz usta i istera je napolje. Koza izjuri kroz vrata i zameketa gnevno, sklonivši se iza širokog debla masline.
„Pelagija”, povika doktor prekorno, „tvoj prokleti preživar pojeo je sve što sam večeras napisao. Koliko puta treba da ti kažem da je ne puštaš unutra? Ako ponovo napravi neki incident, završiće na ražnju. To je moja poslednja reč. Teško je držati se teme i bez te životinje koja sabotira sve što ja uradim.”
Pelagija pogleda u oca i nasmeši se: „Ješćemo oko deset sati.”
„Jesi li čula što sam rekao? Rekao sam nema više koza u kući, jesi li razumela?”
Ona prekinu seckanje paprike, ukloni sa lica nemirni pramen koji se odvojio od ostatka kose i odgovori: „Tebi je draga koliko i meni”.
„Prvo, meni nije drag taj preživar, i drugo, ti se nećeš raspravljati sa mnom. U moje vreme kćeri se nisu raspravljale sa ocem. To neću dozvoliti.”
Pelagija stavi ruku na usta i napravi kiselo lice. „Papas”, reče„ još je tvoje vreme. Još nisi mrtav, ako se ne varam? U svakom slučaju, ti si drag kozi.”
Dr Janis odustade, razoružan i pobeđen. Nema većeg prokletstva nego kada kći potegne žensko lukavstvo protiv rođenog oca i još ga pritom podseti na svoju majku. On se vrati za sto i uze nov list papira. Zapamtio je da je u poslednjem pokušaju nekako uspeo da odluta sa teme bogova na temu ribe. Sa književne tačke gledano, verovatno je dobro što je rukopis pojeden. On zapisa: „Samo drsko ostrvo, kao što je Kefalonija, može biti tako nepažljivo da se smesti na raselini i izloži stalnoj opasnosti od kataklizmičkih zemljotresa. Samo ostrvo tako apatično kao što je ovo dozvoliće sebi da bude preplavljeno hordama nesmotrenih i nametljivih koza.”

2


Duče



Dođi ovamo. Da, ti. Dođi. Reci mi sad; s koje strane mi je profil bolji, leve ili desne? Zbilja misliš tako? Nisam siguran. Mislim da donja usna bolje izgleda sa druge strane. Slažeš se, a? Pretpostavljam, ti se saglašavaš sa svim što ja kažem? A, slažeš se. Kako se onda ja mogu osloniti na tvoj sud? Šta ako ja kažem da je Francuska napravljena od bakelita, je l' to tačno? Hoćeš li da se saglasiš sa mnom? Šta ti to znači da gospodine, ne gospodine, ne znam gospodine; kakvi su to odgovori? Jesi li ti kreten ili šta si? Idi i donesi mi ogledala da ih namestim i vidim sam.
Da, vrlo je važno, a i sasvim prirodno da ljudi u meni vide apoteozu italijanskog ideala. Ne mogu me uhvatiti da me snime u donjem rublju. Nećeš me videti više ni u odelu sa kravatom. Neće više na mene gledati kao da sam neki preduzetnik, običan birokrata i, u svakom slučaju, ova uniforma mi pristaje. Ja sam otelovljenje Italije, verovatno mnogo više nego i sam Kralj. Ovo je Italija, žustra i ratoborna, gde sve radi kao sat. Italija tvrda kao čelik. Jedna od Velikih sila, sada kad sam je ja načinio takvom.
Aa, evo ogledala. Stavi ih tamo. Ne, tamo, idiote. Da, tamo. Sad drugo stavi onde. Za ime Boga, treba li sve da uradim sam? Šta je s tobom čoveče? Hm, više mi se sviđa levi profil. Nagni ogledalo malo dole. Još, još. Stani, tako. Tako. Izvanredno. Moramo se pobrinuti da me ljudi uvek gledaju odozdo. Ja se moram uvek nalaziti iznad njih. Pošaljite nekog da obiđe grad i nađe najbolje balkone. Zabeleži to. Zabeleži, takođe, dok nisam zaboravio, ovo. Po naređenju Dučea, preduzeće se maksimalno pošumljavanje svih planina u Italiji. Kako kažeš zašto? Pa to je očigledno, zar ne? Što je više drveća više je snega, svak to zna. Italija treba da bude hladnija, tako da ljudi koje podiže budu žilaviji, sposobniji i izdržljiviji. Tužna je istina, ali je istina svejedno, da naši mladi nisu takvi vojnici kakvi su njihovi očevi bili. Treba da im bude hladnije, kao što je Nemcima. Led u duši, to je nama potrebno. Kunem se da je zemlja postala toplija od Velikog rata. Od toga su ljudi lenji, nesposobniji. Ne pogoduje im da gospodare. Život se pretvara u sijestu. Ne zovu me uzalud Diktator koji ne spava, nećeš me uhvatiti na spavanju celo poslepodne. Zapiši. Ovo će biti nov slogan za nas: „Libero e Moschetto - Fascisto Perfetto”. Hoću da ljudi shvate da fašizam nije samo socijalna i politička revolucija, već i kulturna. Svaki fašista mora imati knjigu u svom rancu, razumeš? Nećemo biti filistri. Hoću da fašističke čitaonice budu i u najmanjim mestima i neću da u njih upadaju prokleti squadristi i pale ih, je l' to jasno?
A šta sam ono čuo da je odred alpina marširao kroz Veronu, pevajući „Vogliamo la pace e non vogliamo la guerra”? Hoću da se to ispita. Neću dozvoliti da elitne trupe marširaju okolo pevajući pacifističko-defetističke pesme kad još nismo sasvim ni ušli u rat. Kad spomenuh alpine, šta su se to njihovi momci potukli sa onim iz fašističkih legija? Šta još treba da uradim da bi vojska najzad prihvatila miliciju? Kako bi ovo zvučalo kao novi slogan: „Rat je za muškarca ono što je materinstvo za ženu”? Vrlo dobro, mislim da se slažeš. Sjajan slogan, muževan, mnogo bolji nego „Crkva, Kuhinja i Deca”, u svakom pogledu. Pozovi Klaru i reci joj da ću doći večeras, ako budem mogao da izbegnem ženu. Kako bi ovo bilo kao još jedan slogan: „Sa srčanom opreznošću”? Jesi li siguran? Ja se ne sećam da je Beni to upotrebio u svom govoru. Mora da je bilo pre mnogo godina. Možda i nije tako dobro.
Zabeleži ovo. Hoću da našim ljudima u Africi bude apsolutno jasno da se praksa takozvanog madamizma mora prekinuti. Ja zbilja ne mogu da podržavam ideju da Italijani zasnivaju brak sa domorodačkim ženama i ugrožavaju čistotu krvi. Ne, nije me briga za domaće prostitutke. Sciarmute su nezamenljive za održavanje morala naših ljudi tamo. Ja samo ne dozvoljavam ljubavne odnose. Šta ti to znači Rim je bio asimilator? Ja to znam i znam da mi obnavljamo imperiju, ali ovo su druga vremena. Ovo su fašistička vremena.
A kada govorim o tamnoputima, jesi li video onaj pamflet „Partito e Imperio”? Dopada mi se ono mesto gde se kaže: „Ukratko, moramo pokušati da italijanskom narodu usadimo imperijalistički i rasistički mentalitet”. A da, Jevreji. Mislim da je predočeno sasvim jasno da se jevrejski Italijani moraju odlučiti da li su prvo Italijani ili Jevreji. Stvari tako što je. Nije mi promaklo da su Jevreji u svetu antifašisti. Nisam ja glup. Ja savršeno dobro znam da su cionisti u službi britanske spoljne politike. Što se mene tiče, mi moramo sprovesti te kvote za Jevreje u javnim službama, neću tolerisati nikakvu disproporciju i ne zanima me ako to znači da će neki gradovi ostati bez gradonačelnika. Moramo držati korak sa našim nemačkim drugovima. Da, znam da se to Papi ne sviđa, ali on bi mnogo izgubio kad bi se u tome prsio. On zna da ja mogu opozvati Lateranski pakt. Ja imam trozubac zaboden u njegovu zadnjicu i on zna da ga ja mogu uvrnuti. Ja sam se odrekao ateističkog materijalizma radi mira sa Crkvom i više neću popuštati.
Zapiši; hoću zamrzavanje plata da bi se inflacija održala pod kontrolom. Povećaj porodične dotacije za pedeset odsto. Ne, ne mislim da će ovo drugo poništiti efekte prvog. Je l' ti misliš da se ja ne razumem u ekonomiju? Koliko puta moram da ti objašnjavam, ti tupoglavče, da je fašistička privreda imuna na ciklične poremećaje kapitalizma? Kako se usuđuješ da mi protivrečiš i tvrdiš da je suprotno tačno? Zašto misliš da se mi približavamo autarhiji svih ovih godina? Mi imamo neke početničke probleme i to je sve, ti zuccone, ti sciocco, balordo. Pošalji Farinačiju telegram i reci da žalim što je izgubio ruku, ali šta drugo da očekuješ ako ideš u ribolov sa ručnim granatama? Reci štampi da se to dogodilo zbog nečeg herojskog. Imaćemo članak o tome u Il Regime Fascista u ponedeljak. Nešto u smislu „šef partije povređen u junačkoj akciji protiv Etiopljana”. A to me je podsetilo, kako stoji sa eksperimentima sa otrovnim gasom? Onim protiv tamnoputih gerilaca? Nadam se da rifiuto lagano umiru, samo to. Maksimum agonije. Pour encourager les autres. Hoćemo li da osvojimo Francusku? Šta kažeš na „Fašizam prevazilazi klasne suprotnosti”? Je li Ćano stigao? Dobijam izveštaje iz cele zemlje da sasvim prevladava antiratno raspoloženje. Ne mogu to da razumem. Industrijalci, buržoazija, radnička klasa, čak i armija, za ime Boga. Da, znam da čeka delegacija umetnika i intelektualaca. Šta? Hoće da mi dodele odličje? Odmah ih uvedi.
Dobro veče, gospodo. Moram reći da je veliko zadovoljstvo da ovo primam od nekih od naših, ah, najvećih umova. Nosiću to sa ponosom. Kako napreduje vaš novi roman? O, oprostite, zaboravio sam. Vi ste, naravno, vajar. Lapsus. Moju novu statuu? Izvanredno. Milanu su potrebni novi spomenici, zar ne? Dozvolite da vas podsetim, iako sam siguran da vas nije neophodno podsećati, da je fašizam suštinski i u osnovi estetski koncept i da je funkcija vas kao stvaralaca lepih stvari da sa najvećom efikasnošću predstavite sublimnu lepotu i neminovnu realnost fašističkog ideala. Nikad ne zaboravite: ako su oružane snage muda fašizma, a ja sam mozak, vi ste njegova mašta. Vi imate veliku odgovornost. A sada, izvinite me gospodo, državni poslovi, znate kako je. Imam prijem kod Njegovog Veličanstva Kralja. Da, svakako, preneću mu vaše poruke najdublje odanosti. On ne bi ništa manje ni očekivao. Do viđenja.
Otarasio sam ih se. Zar ovo nije lepo? Mogao bih ga dati Klari. To će je zabaviti. A, Ćano dolazi? Bilo je već vreme. Sigurno je traćio vreme na golfu. Prokleto glupa igra, po mom mišljenju. Mogao bih da razumem da neko pokušava da lovi zečeve, ili presretne neku jarebicu. Ne možeš pojesti hole-in-one, zar ne? Ne možeš iščupati utrobu dobrom patu.
A, Galeaco, drago mi je da te vidim. Hajde uđi. Bene, bene. Kako je moja draga kći? Kako je izvanredna stvar držati vladu u okviru porodice, tako reći. Tako je dobro imati nekog u koga se može imati poverenje. Igrao si golf? To sam i mislio. Izvanredna igra, tako fascinirajuća, pravi izazov, koliko intelektualna toliko i fizička, shvatam. Voleo bih kad bih i ja imao vremena za to. Čovek se oseti potpuno izgubljen kad razgovor krene o meshie-niblicks, cleecks i mid-irons. Potpuna eleusinijska misterija. Rekoh „eleusinijska'“. O, nema veze. Kakvo divno odelo. Tako dobar kroj. I kakve otmene cipele. Zovu se „džordž”? Pitam se zašto. Nisu valjda engleske? Meni daj čestite vojničke čizme, Galeaco; ja se sa tobom ne mogu takmičiti u eleganciji, ja to prvi priznajem. Ja sam čovek sa zemlje, i to je najbolje biti ako je zemlja italijanska, slažeš se?
Vidi sad, treba da rešimo ovo sa Grčkom jednom za svagda. Mislim da se slažeš da nam je, posle sveg što smo dosad postigli, potreban nov zamajac. Razmisli o tome, Galeaco; kada sam ja bio novinar, Italija nije imala imperiju da se o njoj govori. Sada kad sam ja Duče, mi je imamo. To je velika i trajna tekovina, u tome nema sumnje. Veće su zasluge za simfoniju nego za kvartet. Ali možemo li se zaustaviti na Africi i nekoliko ostrva za koje niko nikad nije čuo? Možemo li dremati na lovorikama kada su svuda oko nas podele u partiji i kad izgleda kao da nemamo okosnicu politike? Treba nam dinamit u stražnjicu nacije, zar ne? Potreban nam je veliki ujedinjavajući poduhvat. Nama je potreban neprijatelj, a potrebno je i da održimo imperijalni zamah. Zbog toga se vraćam na Grke.
Gledao sam dokumente. Prvo, mi moramo jednu istorijsku mrlju da izbrišemo, jedan stari račun da namirimo. Mislim na incident u kom je poginuo Telini 1923, što si sigurno shvatio. Usput, moj dragi grofe, sve mi je jasnije da ti vodiš od mene nezavisnu spoljnu politiku i da se zbog toga nas dvojica često nađemo u situaciji kada istovremeno vučemo u suprotnom pravcu. Ne, nemoj da protestuješ, ovo spominjem samo kao nesretnu činjenicu. Naš ambasador u Atini je vrlo zbunjen, a možda je u našem interesu da on to ostane. Ne želim da Graci nagoveštava nešto Metaksasu, i nama odgovara da oni ostanu prijatelji. Nikakva šteta nije napravljena; uzeli smo Albaniju i ja sam pisao Metaksasu da bih otklonio sve sumnje i da bih mu preporučio kako da postupa sa kraljem Zoguom i sve je u najboljem redu. Da, znam da su Britanci stupili u kontakt sa Metaksasom i poručili mu da će pomoći u odbrani Grčke ako neko pokuša da je osvoji. Da, znam da Hitler želi Grčku u Osovini, ali pogledajmo kako stvari stoje, šta mi dugujemo Hitleru? On potresa celu Evropu, čini se da nema granica njegovoj gramzivosti i neodgovornosti i, povrh svega, on uzima rumunska naftna polja, a nama ne dozvoljava nijedno parče tog kolača. Kakva drskost. Šta on misli, ko je on? Bojim se Galeaco da mi moramo svoje poteze zasnivati na proračunu kako će kocka pasti, a ja moram da kažem da je jasno da Hitler dobija sve šestice. Ili ćemo mu se pridružiti i deliti plen, ili rizikujemo da nas napadne iz Austrije, čim tako nešto tom malom čoveku bude odgovaralo. Pitanje je hoćemo li ugrabiti priliku i izbeći opasnost. A takođe je u pitanju proširenje imperije. Moramo nastaviti da podstičemo oslobodilački pokret na Kosovu i iredentizam u Camuriji. Mi uzimamo Jugoslaviju i Grčku. Zamisli, Galeaco, da se od celog mediteranskog priobalja ponovo stvori novo Rimsko carstvo. Imamo Libiju, i sad je u pitanju samo spajanje kockica. To moramo da uradimo, a da ne kažemo Hitleru; ja znam da su Grci od njega tražili jemstvo. Zamisli kakav će to utisak ostaviti na Firera kada vidi kako osvajamo Grčku za nekoliko dana. Nateraću ga da više razmišlja, to je sigurno. Zamisli sebe na čelu fašističke legije kako na tenku ulaziš u Atinu. Zamisli našu zastavu kako se vijori na Partenonu.
Sećaš li se Guconijevog plana? Osamnaest divizija i godinu dana pripreme? A ja sam tad rekao „Grčka nije na našem putu i od nje ne želimo ništa” i rekao sam Guconiju „Rat sa Grčkom se otkazuje. Grčka je gola kost i nije vredna života ijednog sardinijskog grenadira”? Pa, okolnosti su se izmenile Galeaco. To sam rekao zato što sam želeo Jugoslaviju. Ali zašto ne uzeti obe? Ko kaže da nam je potrebna godina priprema? Neki glupi stari general sa svojim staromodnim uverenjima, eto ko. Mi to možemo uraditi za nedelju dana sa jednom kohortom legionara. U svetu nema vojnika koji su tako odlučni i hrabri kao što su to naši.
A Britanci nas provociraju. Ne govorim o De Vekijevim buncanjima. To me je podsetilo. De Veki ti je rekao da su Britanci napali podmornicu kod Levkasa, još dve kod Zanta i da su otvorili bazu na Milosu. Ja imam izveštaj kapetana Morisa da se ništa od toga nije dogodilo. Moraš da zapamtiš da je De Veki ludak i megaloman, a jednog dana, kad se setim to da uradim, ja ću ga obesiti za njegove ogromne brke i otkinuću mu testise, bez anestetika. Hvala Bogu da je u Egeju a ne ovde, inače bih bio u govnima do grla. Taj čovek je od Egeja napravio tamnicu.
Ali Britanci su potopili Koleoni i Grci su flagrantno dozvolili britanskim brodovima uplovljavanje u luku. Kako to misliš greškom smo bombardovali grčki teretni brod i razarač? Slučajno? Ne mari, kasnije će biti manje brodova za potapanje. Graci kaže da u Grčkoj uopšte nema britanskih baza, ali mi ćemo to zanemariti, je l' tako? Ne škodi ako se kaže da ima. Važno je da se Metaksas usere. Nadam se da se mogu pouzdati u tvoje izveštaje da su grčki generali uz nas; ako je to istina, kako su onda uhapsili Platisa? I gde je otišao sav novac sa kojim je trebalo podmititi zvaničnike? U pitanju su milioni, dragoceni milioni koji su mogli biti potrošeni na puške. I jesi li siguran da stanovništvo u Epiru zaista želi da bude albansko? Otkud znaš? A, shvatam, obaveštajna služba. Odlučio sam, osim toga, da ne pitam Bugare hoće li i oni da napadnu u isto vreme. Naravno da bi tako bilo za nas lakše, ali i ovako će to biti laka pobeda, a ako bi Bugari uzeli svoj koridor do mora, samo bi presekli naše linije snabdevanja i komunikacije, zar ne? Mi u svakom slučaju ne želimo da oni uživaju u slavi koja je zapravo naša.
Sada, hteo bih da izazoveš neki napad na nas. Našoj kampanji je potreban legitimitet zbog međunarodne situacije. Ne, nisam zabrinut zbog Amerikanaca; Amerika nema vojni značaj. Ali zapamti, napašćemo kad mi hoćemo; ne želim da se pojavi bilo kakav kolosalni casus belli pre no što smo mi spremni. Avanti piano, quasi indietro. Mislim da treba da odaberemo jednog albanskog patriotu koga ćemo ubiti, a onda ćemo za ubistvo okriviti Grke i mislim da treba da potopimo grčki ratni brod na takav način da bude očigledno da smo to mi učinili, ali ipak ne toliko očigledno da ne bismo mogli da optužimo Britance. U pitanju je pronicljivo izvedeno zastrašivanje kojim će se slabiti grčka volja.
Usput, Galeaco, odlučio sam da baš pred invaziju sprovedeni demobilizaciju u Armiji. Kako to misliš, to zvuči uvrnuto? Treba naterati Grke da smanje opreznost, održavanjem privida normalizacije. Razmisli o tome Galeaco; pomisli kakav bi to lukav potez bio. Grci odahnu sa olakšanjem, a mi ih odmah potom sravnimo maljem.
Razgovarao sam sa Generalštabom, moj dragi grofe, i zatražio sam da se načine planovi za invaziju Korzike i jonskih ostrva i za novu kampanju na Tunis. Siguran sam da to možemo izvesti. Oni se stalno žale na nedostatak transporta, pa sam ja zato naredio da pešadija maršira pedeset kilometara dnevno. Postoji jedan mali problem sa avijacijom. Sva je u Belgiji, pa pretpostavljam da ću time morati da se pozabavim ovih dana. Podsećaj me na to. Moram o tome razgovarati sa Prikolom; ne mogu dozvoliti da komandant avijacije bude jedini koji ne zna šta se događa. Postoje granice čak i za vojne tajne. Šef Generalštaba mi se suprotstavlja, Galeaco. Badoljo stalno gleda u mene kao da sam lud. Jednog dana će pogledati Nemezi u lice i otkriti da ima moje lice. Ja to ne dozvoljavam. Mislim da treba da uzmemo i Krit i da ga ne damo Britancima.
Jakomoni mi je javio telegrafom da možemo očekivati opštu izdaju u grčkim redovima, da Grci mrze Metaksasa i kralja, da su vrlo potišteni i da razmišljaju o napuštanju Camurije. Bog je uz nas izgleda. Nešto mora da se učini u vezi s tim što smo Njegovo veličanstvo i ja obojica Prvi maršal kraljevstva; čovek stvarno ne može opstati usred takvih nepravilnosti. Praska me je izvestio telegrafom da mu nisu potrebna pojačanja za invaziju, pa otkud onda svi govore da su baš oni neophodni i kako ne možemo ništa da uradimo bez njih? To je kukavičluk, eto šta je. Nijedan stručnjak nije tako zaluđen kao što je vojni, prema mom iskustvu. Izgleda da moram ja umesto njih da radim njihov posao. Meni se šalju samo žalbe kako je nestašica svega. Zašto su sva sredstva za vanredne situacije nestala? Hoću da se to ispita.
Dozvoli, Galeaco, da te podsetim, Hitler se protivi ovom ratu zato što je Grčka totalitarna država i prirodno bi trebalo da bude na našoj strani. Zato nemoj ništa da mu govoriš. Pokazaćemo mu jedan primer blickriga da će pozeleniti od zavisti. I nije me briga ako to uvuče Britance u sukob protiv nas. Tući ćemo i njih.
KO JE PUSTIO MAČKU UNUTRA? OTKAD MI IMAMO MAČKU U PALATI? JE LI TO MAČKA KOJA SE PO-SRALA U MOJ ŠLEM? ZNATE DA NE PODNOSIM MAČKE. KAKO TO MISLITE, TIME SE ŠTEDI NA MIŠOLOVKAMA? NEĆEŠ MI TI REĆI KAD MOGU, A KAD NE MOGU DA KORISTIM REVOLVER. SKLONI SE INAČE ĆEŠ I TI ZAKAČITI METAK. O, Bože, muka mi je. Ja sam osetljiv čovek, Galeaco, ja imam umetnički temperament, nije trebalo da gledam svu tu krv i zbrku. Nađi nekog da to očisti, pozlilo mi je. Kako to misliš nije još mrtva? Iznesi je i zavrni joj vrat. NEĆU JA TO DA URADIM. Šta misliš, da sam ja varvarin, je li? O, Bože. Daj mi moj šlem, brzo, daj mi nešto gde ću da se ispovraćam. Oslobodi se toga i donesi mi novi šlem. Idem da legnem, mora da je već davno prošlo vreme sijeste.

3


Snagator



Tajanstvene koze na planini Enos okretale su se u zoru prema vetru da bi udisale isparenja mora i tako nadoknađivale vodu na suvoj, neobradivoj i surovoj zemlji. Njihov pastir, Alekos, nenaviknut na ljudsko društvo toliko da su mu nedostajale reči i za razgovor sa samim sobom, promeškoljio se ispod pokrivača od grubo uštavljenih koža, ispružio ruku da oseti umirujući dodir kundaka svoje puške i ponovo utonuo u san. Dovoljno će imati vremena da se probudi, da pojede hleb posut origanom, prebroji stado i otera ga na pašu. Njegov život je bio bezvremen, mogao bi biti neki svoj predak, a njegove koze bi činile ono što su kefalonske koze uvek činile; spavale bi u podne, skrivene od sunca na vratolomno strmim severnim padinama, a uveče bi se njihova setna zvona mogla čuti čak na Itaci, razležući se preko morske tišine, i podstaći nekog udaljenog seljanina da podigne glavu i zapita se koje stado prolazi u blizini. Alekos je bio tako sazdan da će u šezdesetoj izgledati isto kao i sa dvadeset, mršav i jak, oličenje tihe izdržljivosti, nesposoban za velike uzlete i oduševljenja koliko i njegove koze.
Daleko ispod njega pramen dima se dizao visoko, jer je dolina gorela. Ona je bila nenaseljena, makija je gorela nesmetano, a zabrinuto bi se na nju osvrtali samo oni koji su se pribojavali da se vetar ne podigne i prenese žiške do njima važnih mesta, njihovih zasada, malih polja u stenju, uokvirenih naslaganim kamenjem koje je vekovima raskrčivano i slagano u zidove tako da se zaljulja pri dodiru rukom, ali pada samo u vreme zemljotresa. Zbog grčke ljubavi prema boji nevinosti, mnogi od tih zidova su u belo okrečeni, kao da čoveku nije dovoljna zaslepljenost od sunca. Neki putujući patriota na većini je ispisao tirkiznom bojom ENOSIS, a nijedan Kefalonjanin nije smatrao za zgodno da zidovima vrati prvobitnu čistoću. Svaki zid ih je, činilo se, podsećao na to da pripadaju porodici razbijenoj lutajućim granicama senilnih suparničkih imperija, rasturenoj neukrotivim morem i pretvorenoj u žrtvu istorije koja ih je postavila na svetskoj raskrsnici.
Nove imperije su sada sezale do obala stare. Uskoro, požar neće biti ograničen na dolinu, i smrt u vatri neće nalaziti samo gušteri, ježevi i skakavci; počeće spaljivanje Jevreja, homoseksualaca, Cigana i mentalno obolelih. Biće u pitanju Gernika i Abisinija i taj požar će se nadviti nad nebom Evrope i severne Afrike, Singapura i Koreje. Samoproklamovane više rase, opijene Darvinom i nacionalističkim hiperbolama, zaluđene eugenikom i zavedene mitom, zahuktavale su mehanizme genocida koji će uskoro zapljusnuti svet, već sasvim izmoren od takvih beskrajnih ludosti i sramotne oholosti.
Ali svako je zadivljen snagom i prepušta se njenoj zavodljivosti, računajući tu i Pelagiju. Kada je čula od komšinice da jedan snagator na trgu izvodi čudesa i podvige dostojne samog Atlanta, bacila je metlu kojom je čistila dvorište i požurila da se pridruži jatu radoznalih i povodljivih koje se stvaralo u blizini bunara.
Megalo Velisarios, slavan diljem jonskog ostrvlja, samozvani najjači čovek koji je ikad živeo, sa kosom čudesno dugom kao u nazireja ili samog Samsona, obučen kao Turčin iz pantomime, u pripijene pantalone i u papučama povijenog vrha, skakutao je na jednoj nozi u taktu u kome mu je publika pljeskala. Ruke je držao ispružene, a na svoje ogromne mišice posadio je po jednog stasitog čoveka. Jedan se čvrsto priljubljivao za njegovo telo, dok se drugi, skloniji prikazivanju veština, muževno držao i pušio cigaretu, prividno potpuno spokojan. Radi održavanja ravnoteže, Velisarios je stavio devojčicu od oko šest godina da mu sedi na glavi, ali ona mu je otežavala izvođenje kretnji, držeći ruke, sva usplahirena, čvrsto priljubljene preko njegovih očiju. „Lemoni!”, vikao je. „Skloni ruke s mojih očiju i drži mi se za kosu, ili ću morati da stanem.”
Lemoni je bila tako uzbuđena da ruke nije micala i Megalo Velisarios je stao. Veštim i ljupkim pokretom kao labud kad izlazi na obalu, on je oba čoveka spustio na zemlju, a onda je podigao Lemoni sa glave, bacio je visoko uvis, sačekao je prihvatajući je ispod miški, poljubio teatralno u vrh nosa i spustio dole. Lemoni je sa olakšanjem zakolutala očima i odlučno ispružila ruku; bilo je uobičajeno da Velisarios nagradi slatkišem svoje male žrtve. Lemoni je pojela nagradu pred publikom, mudro predvidevši da bi joj je brat oteo kad bi pokušala da je sačuva. Gorostas je nežno potapšao devojčicu po glavi, pogladio je po sjajnoj crnoj kosi, ponovo je poljubio i uspravio se, pokazujući se u punoj visini. „Podići ću sve što bi tek trojica mogla dići”, uzviknuo je, a seljani su uzvratili u dobro uvežbanom horu na te reči koje su čuli mnogo puta ranije. Velisarios jeste bio snažan, ali nije se usuđivao da menja tekst svog nastupa.
„Podigni korito”.
Velisarios zagleda korito; bilo je izdubljeno u komadu stene i najmanje dva i po metra dugo. „Suviše je dugo”, rekao je, „neću moći da ga poduhvatim”.
Neko se iz gomile oglasio skeptičnim mrmljanjem, a na to im se snagator primakao namrgođen, zatresao pesnicama i zauzeo poze, šaleći se na sopstven račun tom karikaturom gigantskog besa. Ljudi su se smejali, jer su znali da je Velisarios miran čovek koji se nikad nije čak ni potukao. On se iznenada okrenu i pothvati jednu mazgu ispod stomaka, raširi noge i podiže je sebi do grudi. Prepadnuta životinja, sa očima iskolačenim od straha, povinovala se tom neželjenom tretmanu, ali čim je sa lakoćom spuštena na zemlju, zabacila je glavu, ogorčeno zanjakala i laganim kasom otišla niz ulicu i njen vlasnik je pošao odmah za njom.
Otac Arsenios je izabrao baš taj čas da se pojavi iz svoje male kuće i nadmeno se gegajući krenuo je prema gomili na svom putu prema crkvi. Nameravao je da zaviri u drvenu kutiju u koju je svet stavljao novčiće za sveće.
Otac Arsenios nije uživao poštovanje, ne zato što je imao oblik globusa, neprestano se znojio i stenjao pri najmanjoj kretnji, već zato što je bio sklon svakom sitnom grehu; on je bio proždrljivac, neostvareni bludnik, neumoran u kamčenju pomoći i darova za crkvu, čovekolika menica. Pričalo se da je prekršio pravilo da se sveštenik nikada ne ženi po drugi put i da je došao čak iz Epira da bi to zataškao. Govorilo se da zlostavlja svoju ženu. Ali to se govorilo o većini muževa i često je bilo istina.
„Podigni oca Arseniosa”, neko je viknuo.
„Nemoguće”, viknuo je neko drugi.
Otac Arsenios se odjednom našao poduhvaćen pod pazuhe i uzdignut, telesno, na vrh zida. Sedeo je tu trepćući, suviše zaprepašćen da bi protestovao, usta je pokretao kao riba, dok su zraci sunca svetlucali u kapljicama znoja na njegovom čelu.
Nekoliko ljudi se zakikotalo, a onda je nastao tajac ispunjen osećanjem krivice. Zavladao je trenutak nelagodne tišine. Popu je u lice šiknulo crvenilo, Velisarios je poželeo da može da otpuzi i sakrije se nekud, a Pelagiji je srce preplavilo ogorčenje i sažaljenje. Strašan je zločin poniziti javno Božjeg predstavnika na zemlji, ma koliko on bio prezira vredan kao čovek i kao sveštenik. Ona priđe i pruži mu ruku da siđe. Velisarios je ponudio svoju, ali oboje nisu bili u stanju da spreče da se nesrećni pop teško prizemlji i zatetura u prašini. Kad se pribrao i otresao sa sebe prašinu, otišao je, bez ijedne reči, pokazavši izvanredan osećaj za teatralno. U tami crkve, iza ikonostasa, zario je lice u ruke. Najgora je stvar na svetu biti potpuno neuspešan, i još pri tome nemati bilo kakvog izgleda za promenu posla.
Na trgu, Pelagija je potvrđivala da s pravom važi za zanovetalo. Imala je samo sedamnaest godina, ali bila je ponosita i svojeglava, a to što je njen otac doktor obezbeđivalo joj je izvestan autoritet, pred kojim su čak i muškarci uzmicali. „Nije trebalo to da uradiš, Velisario”, govorila je. „To je bilo okrutno i strašno. Pomisli kako se jadan čovek mora sad osećati. Moraš smesta da odeš u crkvu i izviniš se”.
On pogleda naniže sa svoje gorostasne visine u nju. Situacija je nesumnjivo bila teška. Pade mu na pamet da je dohvati i podigne sebi iznad glave. Možda bi trebalo da je spusti na drvo; to bi sigurno izmamilo smeh ponekog u gomili. Znao je da svakako mora otići da popravi svoje odnose sa popom. Po iznenadnoj nenaklonosti ljudi, mogao je da zaključi da takvim postupcima nikad ne bi prikupio mnogo novca od svojih predstava. Šta da radi?
„Predstava je završena”, rekao je i zamahao rukama, gestom koji je označio kraj, „vratiću se večeras”.
Neprijateljsko raspoloženje odjednom se pretvorilo u razočaranje. Na kraju krajeva, pop je to zaslužio, zar ne? I koliko često dobra predstava kao što je ova dolazi u selo?
„Hoćemo da vidimo top”, povika jedna starija žena, a to potvrdi druga, pa onda još jedna. „Hoćemo top, hoćemo top”.
Velisarios je bio beskrajno ponosan na svoj top. Bio je to stari turski kulverin, težak toliko da ga niko drugi ne bi mogao podići. Napravljen je bio od masivne bronze, cev mu je bila načinjena na damaski način, ukrašena orijentalnim gravurama i ojačana gvozdenim obručima i na njemu su bili upisani godina 1739. i neki vijugavi znaci koje niko nije mogao odgonetnuti. Bio je to veoma misteriozan, nečitljiv top na kome se stvaralo mnogo zelene, bakarne patine, bez obzira na to što je često čišćen. Tajna Velisariosove titanske snage delom je počivala u tome što je on ovaj top stalno teglio okolo.
On spusti pogled na Pelagiju, koja je još čekala odgovor na svoj zahtev da ode i izvini se popu, i reče joj: „Otići ću kasnije, lepojko”, i onda je digao ruke u znak obznane: „Dobri ljudi ovog sela, da biste videli top, sve što treba da uradite jeste da mi donesete stare zarđale eksere, polomljene klinove, krhotine od ćupova i kamenje sa ulice. Pronađite mi to, dok ja punim cev barutom. O da, i nek mi neko donese jednu krpu, finu veliku krpu.”
Dečačići su počeli da stružu nogama po prašnjavoj ulici u potrazi za kamenjem, starci su pretraživali svoje šupe, žene su otrčale po onu muževljevu košulju koju nikako nije hteo da baci i ubrzo su svi ponovo bili na okupu da bi videli veliku eksploziju. Velisarios je izdašno sipao barut u magazin i tapkao ga ceremonijalno, znajući dobro da napetost treba što duže da traje, ubacio je jednu krpu, a onda je pustio dečake da stave pregršti prikupljene municije u cev. Svemu je dodao još jednu staru krpu i upitao: „Šta hoćete da gađam?”
„Premijera Metaksasa”, uzviknuo je Kokolis koji nije krio svoja komunistička ubeđenja i mnogo vremena je trošio u kafenejonu na kritikovanje diktatora i kralja. Neki ljudi su se nasmejali, drugi su se namrgodili, a treći su pomislili „Evo Kokolisa, opet počinje”.
„Gađaj u Pelagiju, pre no što nekome ne odgrize muda”, predloži Nikos, mladić koga je ona, kada je pokušao da joj se udvara, oterala jetkim opaskama na račun njegove inteligencije i iskrenosti u svemu.
„Pucaću u tebe”, reče Velisarios. „Treba da paziš šta govoriš kada su prisutni ljudi koje moraš uvažavati”.
„Ja imam jednog starog magarca obolelog od škripca. Ne volim da se rastanem od starog prijatelja, ali on je stvarno beskoristan. Jede stalno, a kad ga natovarim pada. On će biti dobra meta, ja ću ga se otarasiti i pretvoriće se u strašnu papazjaniju.” To je rekao Stamatis.
„Dabogda ti se rađala samo ženska deca i ovnovi kad uopšte možeš da pomisliš nešto tako strašno”, povikao je Velisarios. „Je l' ti misliš da sam ja Turčin? Ne, ja ću jednostavno ispaliti niz drum, kad nema bolje mete. Svi se sada sklonite, sva deca neka rukama zapuše uši.”
Sa teatralnim samopouzdanjem gorostas je zapalio fitilj topa naslonjenog uza zid, podigao ga je kao da je lagan karabin, napregnuo se i isturio jednu nogu napred, a top položio iznad kuka. Nastala je tišina. Fitilj je prštao i svetlucao. Dah je zastajao. Deca su rukama pritiskala uši, pravila grimase, žmirkala na jedno oko i poskakivala s noge na nogu. Kada je fitilj dogoreo, na trenutak je zavladala mučna neizvesnost. Možda se barut nije zapalio. A onda je odjeknuo strahovit tresak, blesnuo je narandžast i ljubičast plamen, stvoreni su veliki oblak kiselog dima i izvanredni kovitlaci prašine, dok su projektili parali površinu druma, a onda se razlegao dug, bolan jauk.
Prvo su nastali pometnja i oklevanje. Ljudi su gledali jedni u druge ne bi li videli koga je mogao pogoditi rikošet. Jauk se ponovio, Velisarios je spustio top i potrčao niz drum. Spazio je nešto zgrčeno u prašini koja je počela da se sleže.
Mandras će kasnije zahvaliti Velisariosu zato što ga je pogodio iz turskog kulverina kada se pojavio na krivini na ulasku u selo. Ali, u onom trenutku, bio je uvređen što ga je džin nosio na rukama, umesto da sam dostojanstveno ode do doktorove kuće i nije mu bilo lako kad mu je iskrivljeni ekser iz magareće potkovice vađen iz ramena bez anestetika. Nije mu bilo drago ni to što ga džin drži, dok doktor radi, jer on je bio u stanju da izdrži bol. Isto tako, nije bilo zgodno, niti korisno što je dve nedelje morao da se odrekne ribarenja, dok rana ne zaraste.
Zahvalan je bio Megalu Velisariosu zato što je u doktorovoj kući prvi put ugledao Pelagiju, doktorovu kćer. U nekom neznano kom momentu on je postao svestan da ga previjaju, da ga duga kosa mlade žene golica po licu i da ta kosa miriše na ruzmarin. Otvorio je oči i ugledao pred sobom par očiju u kojima se ogledala zabrinutost. „U tom trenutku”, voleo je da kaže, „postao sam svestan svoje sudbine.” To je, istina, govorio samo kada popije koju čašicu, ali je ipak tako mislio.
Gore na Enosu, na krovu sveta, Alekos je čuo prasak oružja i pitao se da li on označava početak još jednog rata.

4


L' Omosessuale (1)



Ja, Karlo Pjero Gverčo, pišem ove reči s namerom da one budu otkrivene posle moje smrti, kada ni prezir niti gubitak ugleda ne mogu da me progone i okaljaju. Okolnosti života onemogućavaju da ovo svedočenje o mojoj prirodi dođe do ljudi pre nego što ispustim poslednji dah, a do tada ću biti osuđen da nosim masku koju mi je zla sreća dodelila.
Osuđen sam na večno i beskrajno ćutanje, nisam se poverio ni svešteniku na ispovesti. Znam unapred šta će mi biti rečeno, da je to perverzija, opakost po Božjem sudu sa kojom se moram neumorno boriti, da se moram oženiti i voditi život normalnog čoveka, da imam izbora.
Nisam rekao lekaru. Znam unapred da bi kazao da sam invertit, da sam na neki čudan način zaljubljen u sebe, da sam bolestan i da mogu biti izlečen, da je moja majka kriva za to, da sam feminiziran, iako sam jak kao bik i sasvim u stanju da podignem iznad glave onoliko tereta koliko sam i sam težak, da se moram oženiti i voditi život normalnog čoveka, da imam izbora.
Šta bih mogao da kažem takvim sveštenicima i lekarima? Rekao bih svešteniku da me je Bog načinio ovakvim kakav sam, da ja nisam imao izbora, da me je On morao stvoriti ovakvog sa nekom svrhom, da On zna krajnju svrhu svih stvari i da otuda mora biti da sam ja ovakav kakav sam zbog nekog dobra, iako mi ne možemo znati koje je to dobro. Mogao bih da kažem svešteniku da, ako je Bog uzrok svih stvari, onda Boga treba okriviti, a mene ne treba osuđivati.
Na to bi sveštenik rekao: „To je stvar Đavola, a ne Boga”, a ja bih odgovorio: „Zar Bog nije stvorio Đavola? Nije li on sveznajući? Kako ja mogu biti kriv za ono što je On znao da će se dogoditi od samog početka vremena?” A sveštenik bi me podsetio na uništenje Sodome i Gomore i rekao da Božji putevi ne mogu biti nama znani. Rekao bi mi da je nama određeno da se plodimo i umnožavamo.
Ja bih rekao doktoru: „Ja sam ovakav oduvek, priroda me je takvog stvorila, kako ja to mogu da promenim? Kako ja mogu da odlučim da poželim ženu, kao kad bih odjednom poželeo da jedem sardele koje sam uvek mrzeo? Išao sam u Casa Rosetta, gnušao se toga i posle mi je bilo zlo. Osećao sam se poniženo. Osetio sam da sam izdajica. Morao sam to da uradim da bih izgledao normalan.”
A doktor bi rekao: „Kako to može biti prirodno? Priroda sledi svoju svrhu, terajući nas da se razmnožavamo. To je protiv prirode. Priroda hoće da se plodimo i umnožavamo.”
U pitanju je zavera lekara i sveštenika koji ponavljaju iste stvari različitim rečima. To je medicinska teologija i teološka medicina. Ja sam kao uhoda koji je potpisao zavet večnog ćutanja, ja sam kao neko ko je jedina osoba na svetu koja zna istinu, a ipak ne sme da je izgovori. A ta istina je teža od svemira, pa sam ja kao Atlant, zgrbljen pod teretom od koga kosti pucaju i krv se gruša. U ovom svetu gde me je sudbina nastanila nema vazduha, ja sam biljka koja se guši bez vazduha i svetlosti, moji su koreni odsečeni i moji listovi premazani otrovom. Ja gorim od vatre ljubavi, a nema nikog da je primi ili hrani. Ja sam stranac u sopstvenoj naciji, tuđin u svojoj rasi, ja sam omrznut kao smrtonosni rak, iako samo obično ljudsko biće kao bilo koji sveštenik ili lekar.
Po Danteu, meni slični završavaju u trećem pojasu sedmog kruga Donjeg Pakla, u neobičnom društvu zelenaša. On mi dodeljuje pustinju sa nagim dušama mučenim vatrenom kišom, on me je stavio da trčim u krugu, stalno i uzaludno, sledeći one čija sam tela okaljao. Vidiš kako je; bio sam prinuđen da tražim svuda samo da bih našao gde sam spomenut. Nisam pomenut gotovo nikad, a tamo gde jesam, tamo sam osuđivan. I kako je to neverovatno, znate, vi lekari i sveštenici, da je Dante imao samilosti prema nama, a Bog nije. Dante kaže: „Srce mi se stegne samo kad pomislim na njih.” A Dante je bio u pravu, ja sam uvek trčao u krugu, uzaludno, tragajući za toplinom tela, prezren od Boga koji me je stvorio i čitav moj život je bio pustinja i kiša vatrenih iskri.
Da, pročitao sam sve, tražeći potvrdu da postojim, da sam ja izvesnost. I, znaš li gde sam se pronašao?Znaš li gde sam otkrio da sam postojao, u još jednom iščezlom svetu, lepom i istinitom. U rukopisima jednog Grka.
Ironično. Ja sam italijanski vojnik koji porobljava jedini narod čiji su preci podarili mojoj vrsti pravo da bude otelovljenje najsavršenije forme ljubavi.
Otišao sam u vojsku zato što su u njoj mladi i lepi muškarci, priznajem to. Ali takođe i zato što sam za to dobio ideju od Platona. Ja sam verovatno jedini vojnik u istoriji koji se prihvatio oružja zbog jednog filozofa. Vidiš, tražio sam poziv u kome bi moja muka mogla biti od koristi, a nisam znao za ljubav Ahila i Patrokla i druge takve stare Grke. Ukratko, čitao sam Gozbu i našao gde Aristofan objašnjava da su postojala tri pola; muškarci i žene koji su se međusobno voleli, muškarci koji su voleli muškarce i žene koje su volele žene. To je bilo otkriće kada sam shvatio da pripadam različitom polu, to je bila ideja koja je unosila neki smisao. I našao sam gde Fedar objašnjava da „kada bi se moglo udesiti da se država ili vojska sastavi samo od ljubavnika i ljubimaca, onda ne bi niko bolje boravio u svojoj državi nego ovi koji bi se uzdržavali od svih sramota i nadmetali se jedni s drugima za svaku lepotu; i boreći se jedni do drugih, takvi ljudi, pa da ih je i samo malen broj, pobedili bi ceo svet. Jer, čovek koji ljubi zcelo bi teže podneo da ga vidi njegov ljubimac kako je ili pobegao iz borbenoga položaja ili odbacio oružje, nego da ga u tome vide svi ostali; i voleo bi mesto toga i više puta poginuti; a tek ostaviti svog ljubimca ili mu ne pomoći kad je u opasnosti - niko nije takva strašivica da ga ne bi sam Erot oduševio za junaštvo, tako da bude jednak sa onim koji je najbolji junak po prirodi. I zacelo, što kaže Homer da je bog neke junake 'zadahnuo junaštvom', to daje Erot kao svoj dar onima koji ljube.”
Znao sam da će u vojsci biti onih koje ću moći da volim, iako ne i da dodirnem. Našao bih nekoga da volim i da budem oplemenjen tom ljubavlju. Ne bih ga napustio u bici, on bi od mene učinio nadahnutog junaka. Imao bih nekoga na koga mogu da ostavim utisak, čije bi mi divljenje pružilo ono što sam sebi ne mogu; poštovanje i čast. Imao bih hrabrosti da umrem za njega, a kad bih umro znao bih da sam bio nečistoća koja je nekom nedokučivom alhemijom pretvorena u zlato.
Bila je to mahnita ideja, romantična i neverovatna, a čudna stvar, bila je delotvorna. Ali mi je, na kraju, donela neizmeran bol.

5


Čovek koji je rekao „ne”



Premijer Metaksas se sručio bespomoćno u svoju omiljenu naslonjaču u Vili Kifisia i sa gorčinom se zamislio nad dva nesavladiva problema svog života: „Šta da radim sa Musolinijem?” i „Šta da radim sa Lulu?” Teško bi se moglo reći koji je u njemu izazivao više zbunjenosti i bola, jer oba su bila lična i politička, iako ne u istoj meri. Metaksas je uzeo svoj dnevnik u zapisao: „Jutros sam pokušao da postignem dogovor sa Lulu. Prvo je sve dobro išlo, ali smo onda ponovo počeli da se raspravljamo. Ona mene stvarno ne razume. Ja vrlo dobro znam ko nju podbada i obmanjuje. Zaboravio sam čak i na sastanak sa britanskim ministrom. Ostao sam sa njom do podneva. Tako je žalim. Ona je tako tragična devojka. Lulu, Lulu, moja voljena kći. Bacili smo se jedno drugom u naručje i zajedno plakali nad našom sudbinom.”
Sa Lulu on nikada nije znao šta je istina; činilo se kao da Atina bruji od priča o njoj, neverovatnijih od legendi koje su se u stara vremena pripovedale o Zevsu. Prenosila se priča o policajcu koji je izgubio pantalone i kapu, pa su ih pronašli okačene navrh neke bandere. Širila se priča o mladiću u bugatiju i razuzdanim izletima u Pirej, a onda i o njenom igranju engleske igre nazvane „sardine”, neke vrste skrivalice u kojoj oni koji traže treba da se naguraju u isti prostor gde su se traženi skrili; biće da se Lulu našla u nekom kredencu zaglavljena u nerazmrsivom klupku sa jednim mladićem. Neki su pričali da je pušila opijum i opijala se do besvesti. Znala je sve one brze američke igre, kao što je tango (tako neelegantan i vulgaran, nazovi igra iz bordela Buenos Airesa), kvikstep i sambu i igre sa neprevodivim i idiotskim imenima, kao što je džiterbag, koja se igra tako što se frenetično maše nogama i rukama. To je nekako nepristojno. Neskromnost i neumerenost izviru iz toga. Mladi su tako povodljivi, tako skloni prolaznim pasijama i pomodnostima preuzetim od nezrelih civilizacija kakva je Amerika, tako su neskloni disciplini i dostojanstvenosti koji idu uz prirodan osećaj samopoštovanja. Šta se tu može? Ona je uvek sve poricala ili, što je gore, odbacivala izraze njegove zabrinutosti uz smeh i odmahivanje rukom. Bog sveti zna, čovek je samo jednom mlad, ali u njenom slučaju i jednom je previše.
A još je otvoreno i javno odbacivala i osporavala njegovu politiku. Ima u tome nečeg od Judinog ponašanja. Baš to je mnogo bolelo, ta izdaja kćeri. Ona ga je volela, tako je govorila. I zbilja, znao je da ga voli, ali, zašto je onda ismejavala Nacionalnu omladinsku organizaciju? Zašto se smejala šalama na račun njegovog niskog rasta? Zašto je toliko bila prokleti individualista? Zar nije shvatala da time što je neka vrsta ženskog plejboja dovodi u sumnju sve one stvari koje on želi za Grčku? Kako je mogao osuti paljbu na plutokrate kada se njegova kći druži i obesno veseli sa najgorima od njih? Kako on, onda, da zahteva disciplinu i samopožrtvovanje?
Hvala Bogu da je ograničio slobodu štampe, jer svaki novinar u zemlji imao je svoju omiljenu priču o Lulu. Hvala Bogu što su njegovi ministri dovoljno diskretni da te stvari ne spominju i hvala Bogu da se gubljenje ugleda nije prenelo i na njega kao zaraza. Ali to ne sprečava ljude, kao što je Graci, da smejuljeći se na svoj sladunjav način pitaju: ,,A kako je vaša draga kći Lulu? Čujem da je vragolasto stvorenje. O, šta sve mi očevi treba da propatimo!” Zar nije mogao da čuje prigušen smeh i šapat? Da on kontroliše celu Grčku, a ne može rođenu kćer? Izgleda da je čak i tajna policija bila suviše zbunjena celom situacijom da bi detaljno izveštavala o njenim ispadima. Govorilo se da su ljudi, kada bi priređivali prijem, molili svoje goste: „Ne dovodite Lulu.” Taj jad i sramota nisu se mogli podneti.
Tišina borova i bleštavilo reflektorskog osvetljenja napolju kao da su se zaverili da u njemu pojačaju osećaj da je zatvoren iza gvozdenih kapija koje je sam skovao; učinio je sve što treba za nastanak klasične tragedije, stvorivši okolnosti za pad u sopstvenu zamku. Cela Grčka se sažela u ovu skromnu pseudovizantijsku vilu, sa jednostavnim nameštajem, iz prostog razloga što je on držao sudbinu i čast svoje voljene zemlje u šaci. On spusti pogled na svoje ruke i pomisli kako su sićušne, kao što je i on sam bio. Na trenutak je pomislio da bi bolje bilo da je izabrao povlačenje uz pukovničku penziju i da je živeo mirno u nekom anonimnom kutku, gde bi proživeo i umro bez krivice.
Smrt ga je u poslednje vreme zaokupljala, jer je shvatio da ga telo izdaje. Ništa određeno nije bilo u pitanju, nije bilo mnogo rečitih simptoma, već se samo osećao dovoljno iscrpljen da bi mogao umreti. Znao je da neka vrsta nepristrasne i pasivne tuge preplavi one koji su na pragu smrti, rezignirana sabranost, i upravo su ta odvojenost i sabranost rasle u njemu, dok su okolnosti od njega zahtevale da u sebi nađe snage, odlučnosti i velikodušnosti više nego što mu je ikada ranije bilo potrebno. Ponekad je želeo da uzde države preda u nečije druge ruke, ali znao je da je sudbina njega izabrala za protagonistu tragedije i da nema drugog izbora sem da stegne balčak i istrgne mač. „Toliko mnogo stvari sam mogao da uradim”, pomislio je i odjednom mu je postalo jasno da je život mogao biti mio, da je samo znao pre trideset godina šta će biti rezultat lekarskih analiza u ovoj udaljenoj tački budućnosti koja se kotrljala polako i podmuklo prema njemu i postala neizbežna, mučna i nepodnošljiva sadašnjost. „Da sam živeo svoj život sa svešću o ovoj smrti, sve bi bilo drugačije.”
On se u sećanju vrati na neverovatne obrte u svojoj karijeri i upita se hoće li istorija pokazati prema njemu imalo milosti. Put je bio dug od Pruske vojne akademije u Berlinu; činilo se kao da je u nekom drugom životu naučio da se divi tevtonskom smislu za red, disciplinu i ozbiljnost, upravo onim kvalitetima koje je pokušao da usadi svojoj rodnoj zemlji. Čak je naložio da se napiše prva gramatika dimotike i da bude obavezan predmet u školama, zbog teorije da učenje gramatike razvija logičko mišljenje, pa bi stoga mogla doprineti savladavanju neobuzdanog, neodgovornog individualizma Grka.
On se prisetio fijaska Velikog rata, kada je Venizelos želeo da se pridruže saveznicima, dok je Kralj bio za očuvanje neutralnosti. Setio se kako je tvrdio da će Bugarska ugrabiti priliku da izvrši invaziju na Grčku, ukoliko dođe do pridruživanja; kako je časno podneo ostavku sa položaja komandanta generalštaba, kako je dostojanstveno prihvatio odlazak u izgnanstvo. Pokušaj udara 1923. bolje je da se zaboravi. A sada, izgleda da će Bugarska stvarno izvesti invaziju, koristeći priliku koju je ovog puta stvorila Italija sa pokušajima da ispuni prazninu nastalu posle odlaska Turaka.
Setio se kako je ugušio štrajk radnika u fabrici duvana u Solunu; dvanaest mrtvih. Koristeći te nemire, ubedio je Kralja da suspenduje ustav i tako osujeti namere komunista; ubedio je Kralja da ga imenuje za premijera, iako je bio vođa najmanje desničarske stranke u zemlji. A zašto je to učinio? „Metaksa”, reče sam sebi „istorija će reći da je to bio oportunizam, da nisi mogao uspeti demokratskim sredstvima. Neće biti nikoga da kaže istinu u moje ime, a ona glasi da je nastupila teška ekonomska kriza i da je naša demokratija bila suviše slaba da se nosi sa njom. Lako je reći šta je trebalo biti, teže je priznati neumoljivu snagu neminovnosti. Ja sam bio otelovljenje neminovnosti, to je sve. Da nije bilo mene, to bi učinio neko drugi. Makar nisam Nemcima dozvolio nikakav uticaj, iako, Bog zna, gotovo su bili preuzeli privredu. Makar sam održao veze sa Britancima, makar sam pokušao da slavu srednjovekovne i antičke civilizacije spojim sa novom snagom. Niko ne može reći da sam delao bez brige za Grčku. Grčka je bila moja prava žena. Možda će me istorija zapamtiti kao čoveka koji je zabranio čitanje Periklove nadgrobne besede i izazvao neprijateljstvo seljaka kada je ograničio broj koza, zbog uništavanja naših šuma. O Bože, možda nisam bio ništa više do jedan apsurdan čovečuljak.
Ali, ja sam dao sve od sebe, učinio sam sve da bismo se pripremili za ovaj rat, koji još nastojim da izbegnem. Izgradio sam železničke pruge i utvrđenja, mobilisao sam rezerviste, pripremio sam ljude, obraćajući im se govorima, koristio sam diplomatiju do momenta kada to postaje već smešno. Neka istorija kaže da sam bio čovek koji je sve učinio da spase svoju domovinu. Sve se završava smrću.”
Ali, on je bio previše zaokupljen istorijom, idejom da postoji mesijanska misija koju je on izabran da sprovede. Verovao je da to nije mogao biti niko drugi, da je on trebalo da zgrabi grčki narod za gušu i da ga vuče, uz prigovore i ukore, do pravog cilja. Postavio se kao doktor koji zadaje nužan bol, znajući da će posle psovki i negodovanja pacijenta doći trenutak kada će biti ovenčan vencima zahvalnih. On je uvek činio ono što je mislio da je ispravno, ali možda je, ipak, ono što je njega pokretalo bila sujeta, nešto tako obično i ponižavajuće kao što je megalomanija.
Ali, sada je njegov duh morao da se prekali u vatri, znao je da je stavljen na probu sudbine. Hoće li on biti čovek koji je spasao Grčku? Hoće li biti čovek koji je mogao spasti Grčku, a nije? Čovek koji nije mogao spasti Grčku, ali se borio svom silom da spase njenu čast? Tako je; to je pitanje pre svega lične i nacionalne časti, jer važno je bilo da Grčka iziđe iz ovog iskušenja bez i najmanje mogućnosti da joj se prigovori pokvarenost. Kada su vojnici mrtvi, kada je zemlja opustošena i uništena, samo čast preživi i istraje. Čast udahnjuje život u mrtvo telo, kada zla vremena prođu.
Zar to nije neka vrsta ironije biti tako izigran od sudbine? Zar on nije sebi namenio ulogu „Prvog seljaka”, „Prvog radnika”, „Oca nacije”? Zar se nije okružio pompeznim ukrasima modernog fašizma? „Režim 4. avgusta 1936?” Treća helenska civilizacija po ugledu na Hitlerov Treći rajh? Nacionalna omladinska organizacija koja je održavala parade i mahala barjacima, baš kao Hitlerova omladina? Nije li on prezirao liberale, komuniste i parlamentarizam, isto kao što su to činili Franko, Salazar, Hitler i Musolini? Nije li on posejao neslogu među levičare, kako piše u udžbenicima? Šta bi i bilo lakše, s obzirom na njihovu smešnu rascepkanost i spremnost da se međusobno izdaju pod izgovorom pogrešne svesti ili bilo koje od bezbroj ideoloških neispravnosti. Zar nije osuđivao plutokratiju? Nije li tajna policija tačno znala aromu i hemijski sastav svakog subverzivnog prdeža u Grčkoj?
Pa zašto su ga njegova inostrana braća napustila? Zašto mu je Ribentrop poslao mlaka uveravanja u koja se nije moglo poverovati? Zašto je Musolini fabrikovao granične incidente i diplomatske ispade? U čemu je greška? Kako se dogodilo da se prvo toliko uzdigne, koristeći se okolnostima ovoga vremena, da bi se na kraju našao suočen sa najvećom krizom u modernoj istoriji otadžbine, krizom izazvanom baš od ljudi koji su mu služili kao uzori i mentori? Zar nije bilo ironije u tome što se danas može osloniti samo na Britance - na njihovu zemlju parlamentarizma, liberalizma, demokratije, plutokratije?
Premijer Metaksas je uzeo da zapiše na parčetu papira razlike između sebe i drugih. On nije bio rasista. To ne znači mnogo. Pala mu je na pamet misao koja bi trebalo da je očita; drugi su želeli imperije i bili zaokupljeni njihovim stvaranjem, dok je on uvek samo želeo ujedinjenje celog grčkog naroda. Želeo je Makedoniju. Kipar, Dodekaneze i, uz Božju milost, Konstantinopolj. On nije želeo severnu Afriku, kao Musolini, ili celi svet, kao Hitler.
Stoga su možda drugi pogledali u njega i zaključili da mu nedostaje ambicija, da mu nedostaje poriv za veličinom, pa je to značilo da mu nedostaje ta presudno važna Volja za moć koju ima Übermensch, da je on pudla među vukovima. U novom svetu u kome najjači imaju pravo na vlast zato što su najjači, gde snaga znači prirodnu superiornost, gde prirodna superiornost daje nekome moralno pravo da potčini druge narode i niži soj, on je bio anomalija. On je želeo samo svoju naciju. Zbog toga je prirodno Grčka postala meta. Metaksas je napisao reč „pudla”, a onda je precrtao. Pogledao je u dve reči „rasizam” i „imperija”. „Oni misle da smo mi inferiorni”, promrmlja, „oni nas žele u svojoj imperiji”. To je bilo odvratno i okrutno, budilo je ogorčenje. On stavi dve reči u zagradu, a pored je napisao NE. Ustao je i otišao do prozora da pogleda na mirne borove.
Nagnuo se preko prozora, pa se zamisli nad uzvišenim ravnodušnim izgledom tog usnulog drveća, posrebrenog zracima mesečine. Telom mu prođe drhtavica i on se uspravi. Doneo je odluku; biće drugi Termopili. Ako je tri stotine Spartanaca odolevalo napadu pet miliona najhrabrijih Persijanaca, šta on ne bi mogao da postigne sa dvadeset divizija protiv Italijana? Kad bi samo bilo tako lako pripremiti se za strašnu i beskrajnu samoću smrti. Kad bi samo bilo lako izaći na kraj sa Lulu.

6


L' Omosessuale (2)



Ja, Karlo Pjero Gverčo, svedočim da sam u armiji našao svoju porodicu. Imao sam oca i majku, četiri sestre i tri brata, ali porodicu od puberteta nisam imao. Morao sam pritajen da živim medu njima, kao neko ko krije lepru. Nije bila njihova krivica što sam ja stvoren takav da sam morao da glumim. Morao sam da igram sa devojkama o praznicima, da flertujem sa njima u školskom dvorištu i uveče kada izađem u passeggiata na piazza. Morao sam da odgovorim svojoj babi kada bi me pitala kakvom devojkom bih voleo da se oženim i da li želim sinove ili kćeri. Morao sam sa ushićenjem da slušam kad moji drugovi opisuju u detalje žensku pudenda, morao sam da naučim da pričam bajke o tome šta sam radio sa devojkama. Naučio sam da budem usamljen više nego što bi smelo da bude moguće tako se osećati.
U vojsci je bilo istih golicavih priča, ali to je svet bez žena. Za vojnika žena je imaginarno biće. Dozvoljeno je da budeš sentimentalan kada spomeneš majku, i to je sve. Osim toga, postoje stanarke vojnih bordela, izmaštane ili neverne dragane kod kuće i devojke na ulici, za kojima se zviždi. Ja nisam ženomrzac, ali treba da shvatite da je za mene prisustvo žene bolno, jer me podseća na ono što nisam i što bih bio da Bog nije brljao u materici moje majke.
U početku sam imao mnogo sreće. Nisu me poslali u Abisiniju ili severnu Afriku, već u Albaniju. Nije bilo borbi da o njima pričamo i živeli smo u blaženom neznanju da uopšte postoji mogućnost da nam Duče naredi osvajački pohod na Grčku. Izgledalo je verovatnije da bismo mogli biti poslati u Jugoslaviju i da bi oni tamo bili isto tako beskorisni i kukavice kao što su Albanci. Opšte je bilo poznato da su se Jugosloveni međusobno mrzeli više nego što bi ikada mogli mrzeti nekog stranca ili osvajača.
Uskoro je postalo jasno da je sve u haosu. Čim bih se skrasio i upoznao ljude u jednoj jedinici, prebacivan sam u drugu da se u njoj dopuni broj vojnika, pa bi me potom ponovo slali u drugu. Nismo imali gotovo nikakvog prevoza i bili smo prinuđeni na marš od jugoslovenske granice do grčke, pa ponovo nazad, naizgled zavisno samo od ćudi Visoke komande. Čini mi se da sam prošao kroz sedam jedinica pre no što sam se konačno obreo u diviziji Julija. Mnogo je razloga za fijasko ratnog pohoda na Grčku, a jedan je bio taj što je sastav jedinica toliko menjan i okretan da se u njima nije mogao razviti duh pripadanja. Prvobitno, nisam imao vremena da sa nekim postanem prijatelj kao David sa Jonatanom.
Ipak uživao sam u svakom trenutku provedenom u diviziji Julija. Nijedan civil ne može shvatiti kolika je radost biti vojnik. To je, jednostavno, neosporna činjenica. Sledeća činjenica jeste da se vojnici, nezavisno od seksa, međusobno zavole; i, nevezano za seks, to je ljubav koja se ne može uporediti ni sa čim sličnim u civilnom životu. Svi ste mladi i jaki, kipite od života, i svi ste zajedno u govnima.
Jedni drugima upoznaju raspoloženje do svake nijanse; znaju precizno šta će neko reći; znaju tačno ko će se smejati i koliko dugo na određenu vrstu šale; upoznaju prisno miris nogu svakog čoveka i njegovog znoja; mogu da stave ruku preko nečijeg lica u mraku i znaju ko je; prepoznaju nečiju opremu obešenu na naslon stolice, iako je ona ista kao i sve ostale; mogu da prepoznaju čije su dlačice od brijanja brade ostale u umivaoniku; znaju pouzdano ko će se sa njima menjati kada ponude krompir u zamenu za šargarepu, ko bi dao paklo cigareta za par rezervnih čarapa, ili razglednicu Sijene za olovku. Postaju naviknuti da jedni druge gledaju otvoreno i ništa se ne skriva. Osim, ako neko ne skriva želje jednake mojim.
Svi smo zajedno bili mladi. Nikad nećemo biti lepši, nikad nećemo biti vitkiji i jači, nikad se više nećemo tako tući u vodi, na kupanju, nikada se više nećemo osećati tako nepobedivi i besmrtni. Mogli smo da marširamo pedeset kilometara na dan, pevajući sad borbene pesme, sad lascivne pesme, dok svi složno menjamo pravac ili ubrzavamo korak, usklađenih kretnji udova, a petlova pera na našim kacigama se tresu, crna i svetlucava. Mogli smo zajedno da pišamo po točkovima pukovnikovih kola, pijani kao kardinali; mogli smo bez stida da seremo jedni pred drugima; mogli smo da čitamo pisma jedni drugih tako da se činilo da je svaka majka pisala svima nama kao sinu; mogli smo da kopamo rov u tvrdoj steni celu noć dok kiša lije i da u zoru odmarširamo pre no što ijednom odspavamo u njemu; na vežbama sa bojevom municijom mogli smo nedozvoljeno da gađamo ručnim bombama zečeve; mogli smo da se kupamo goli i lepi kao Feb, pa bi neko pokazao na nečiji penis i rekao: „Hej ti, zašto to nisi ostavio u oružnici?”, a mi bismo se svi smejali i prihvatali to kao normalno, a neko drugi bi rekao: „Pazi se ili će doći do nesmotrenog ispaljivanja”, a žrtva šale bi rekla: „Ne bi se posrećilo”.
Bili smo sveži i lepi, voleli smo se više nego da smo braća, to je sigurno. Ono što je sve to stalno kvarilo bilo je saznanje da niko od nas ne može reći zašto smo u Albaniji i da niko od nas nije mirne savesti učestvovao u ovom obnavljanju Rimskog carstva. Mi smo se često tukli sa pripadnicima fašističkih legija. Oni su bili oholi, beskorisni i glupi, a mnogi od nas su bili komunisti. Niko od nas nije mario da umre za plemeniti cilj, ali proganjala nas je čudna besmislenost zadovoljstva životom koje nije imalo racionalno opravdanje. Hoću da kažem da smo bili kao gladijatori, spremni da izvršimo svoju dužnost, spremni da stoički izdržimo, ali stalno zbunjeni. Grof Ćano je igrao golf, Musolini je izvodio vendete protiv mačaka, a mi smo bili u zabiti koja nije upisana u mapama, traćili smo vreme, dok nam ono nije isteklo, a onda su nas gurnuli u loše vođenu bitku protiv naroda koji se borio poput bogova.
Nisam cinik, ali ja znam da je istorija propaganda pobednika. Znam, ako mi dobijemo rat, pojaviće se šokantne priča o britanskim zlodelima, tomovi će biti napisani da pokažu neizbežnost i pravednost naših ubeđenja, nepobitni dokazi biće prikupljeni da potvrde zavere jevrejskih plutokrata, fotografije će pokazivati gomile kostiju pronađenih u masovnim grobnicama u predgrađima Londona. Isto tako, znam da će obrnuto biti istina ako Britanci pobede. Znam da je Duče obznanio da je pohod na Grčku bio sjajna pobeda Italije. Ali on nije bio tamo. On ne zna šta se dogodilo. On ne zna da je prava istina to da bi istorija trebalo da se sastoji samo od dogodovština malih ljudi koji su se našli u njenom vrtlogu. On treba da zna da je istina to da smo mi strašno gubili, dok Nemci nisu napali iz Bugarske. On to nikad neće priznati, jer „istina” pripada pobednicima. Ali ja sam bio tamo i ja znam šta se dešavalo tamo gde sam ja učestvovao u ratu. Za mene, taj rat je bio iskustvo koje je uobličilo moj način mišljenja, bio je najdublji lični šok koji sam ikad doživeo, najstrašnija i najintimnija tragedija mog života. On je uništio moj patriotizam, promenio je moje ideale, naterao me da preispitujem sam pojam dužnosti, i od mene je stvorio užasno tužnog čoveka.
Sokrat je rekao da je genij tragedije isti kao i komedije, ali je opaska ostala neobjašnjena u tekstu jer su ljudi kojima je bila upućena spavali ili su bili pijani kada ju je on izgovorio. Ona zvuči kao opaske koje aristokrate razmenjuju na zabavama, ali ja mogu da ilustrujem njenu potpunu istinitost samo pričom o tome šta se dogodilo tokom te kampanje u severnoj Grčkoj.
Dozvolite mi da počnem tako što ću reći da sam se ja, Karlo Pjero Gverčo, po ulasku u diviziju Julija, zaljubio u mladog oženjenog kaplara koji me je prihvatio kao svog najboljeg prijatelja i nikada nije posumnjao da je on jedini stanovnik mojih najgrozničavijih snova. Njegovo ime bilo je Frančesko i dolazio je iz Denove, kompletno sa đenovljanskim akcentom i poznavanjem mora koje nije moglo da bude ni od kakve koristi u Epiru. On je nesumnjivo trebalo da bude u mornarici, ali je iskrivljena logika toga vremena nalagala da se on kao dobrovoljac prijavi u mornaricu, bude primljen u karabinijere, ali da se nađe u kopnenoj vojsci. Prethodno je prošao kroz pukove Alpini i Bersaljeri, ne računajući dva dana sa grenadirima.
On je bio savršeno lep mladić. Njegova put bila je tamnija od moje, kao u južnjaka, ali bio je vitak i glatke kože. Pamtim da je imao samo tri dlake na sredini grudi i noge su mu bile potpuno bez malja. Mogli ste uočiti svaku tetivu na njegovom telu, a ja sam se posebno divio mišićima koji se mogu videti na posebno zgodnim osobama; onim koji se paralelno pružaju na spoljnim stranama podlaktice, i onim koji se savijaju pored trbuha i, sužavajući se, završavaju se u preponama. On je bio kao jedna od onih elegantnih izduženih mački koje ostavljaju utisak velike ali ležerne snage.
Mene je privlačilo pre svega njegovo lice. Imao je crni nestašni uvojak koji mu je padao oko očiju. One su bile vrlo tamne, postavljene na slovenski način iznad ispupčenih jagodica. Usta su mu bila velika, sklopljena u stalan ironičan, nakrivljen osmeh i imao je etrurski nos čiji greben na izgled neobjašnjivo postaje malo kukast. Njegove ruke bile su krupne, sa mršavim i izduženim prstima koje sam vrlo spremno mogao da zamišljam kako lutaju po mom telu. Video sam ga jednom kako popravlja sićušnu alku na zlatnom lancu filigranske izrade i mogu da posvedočim da su njegovi prsti posedovali besprekornu preciznost vezilje. Imao je najfinije nokte koji su se mogli zamisliti.
Razumećete da smo mi muškarci često bili nagi zajedno u različitim okolnostima i ja sam znao i zapamtio i najmanji detalj svakog dela na njemu; ali se bunim protiv mogućih optužbi da su moje uspomene perverzne i skaredne i čuvaću ta sećanja za sebe. Za mene ona nisu skaredna; ona su dragocena, nežna i čista. U svakom slučaju, niko ne bi mogao znati šta ona znače. Ona pripadaju ličnom muzeju koji svako od nas nosi u svojoj glavi, i u koji čak ni stručnjacima niti krunisanim glavama Evrope nije dozvoljen pristup.
Frančesko je bio čovek sklon neobuzdanim, smešnim ispadima i potpuno nehajan i drzak. On je otvoreno pokazivao da nikoga ne poštuje i zabavljao nas je oponašajući Dučeovo našepureno kreveljenje i prusku strogost Adolfa Hitlera. Mogao je da kopira gestove i način govora Viskontija Praske i da drži besmislene govore, nalik Praskinim, pune preteranog optimizma, neizvodljivih planova i laskavih reči za njemu nadređene. Svakome je bio drag, nikada nije unapređen i do toga mu uopšte i nije bilo stalo. Pripitomio je poljskog miša i nazvao ga Mario; miš je nekad živeo u njegovom džepu, ali kad smo išli u marševe viđali smo ga kako promalja brke iz ranca i umiva lice. Jeo je ljuske voća i povrća i bio je lud za kožom, što je nas znalo da nervira. Ja još nosim cokulu sa malom okruglom rupom pri vrhu.
Mi vojnici nismo ništa znali o tome šta se događa u centrima moći. Dobijali smo toliko mnogo naređenja da činimo jedno, pa onda naređenja da činimo suprotno, da nekada nismo izvršavali nijedno, znajući da će svako ubrzo biti opozvano. Albanija je bila kao logor za odmor, iako bez ikakvih prijatnosti, i mi smo pretpostavljali da sve te naredbe imaju jedinu svrhu da nas drže pod nekom obavezom i da su bez ozbiljnog značaja.
Gledano unazad, međutim, izgleda jasno da je invazija na Grčku morala biti krajnja namera; nagoveštaja je bilo svuda, da smo ih samo videli. Prvenstveno, postojala je sva ta propaganda o Mediteranu kao „Mare Nostrum”-u i činjenica da je sva ta izgradnja puteva, koja je navodno bila za dobro Albanaca, stvorila ništa drugo do mrežu puteva prema grčkoj granici. Drugo, vojnici su počeli da pevaju borbene pesme nepoznatog porekla i anonimnih autora, sa rečima kao što su: „Idemo na Egejsko more, osvojićemo Pirej, a ako sve bude u redu imaćemo i Atinu”. Mi smo znali da grdimo Grke što su pružili utočište kralju Zoguu i novine su uvek bile pune navodnih britanskih napada na naše brodove iz grčkih voda. Kažem „navodnih” zato što sada ne verujem da su se stvarno dogodili. Imam prijatelja u mornarici koji mi je rekao da, prema njegovom saznanju, nijedan naš brod nije izgubljen.
Ja isto tako više ne verujem u onu priču da su Grci ubili Dauta Hogiju. Mislim da smo mi to uradili i pokušali da krivicu prebacimo na Grke. Za mene je strašno što ovo govorim jer to pokazuje koliko sam izgubio patriotsku veru, ali činjenica je da sada znam grčku verziju događaja koju sam čuo od doktora Janisa kada sam ga posetio zbog nevolja sa nožnim noktom. Ispostavilo se da taj Hogija nije uopšte bio albanski iredentist i patriota. Bio je osuđen na dvadeset godina zbog ubistva pet muslimana, krađe stoke, razbojništva, ucena, pokušaja ubistva, iznuđivanja novca pod pretnjom, nedozvoljenog nošenja oružja i silovanja. I za takvog čoveka hteli su da nas prevarom uvere da je svetac. Nikad nam nije rečeno da su Grci uhapsili dva Albanca zbog ubistva tog čoveka, i da su čekali zahtev za izručenje. U svakom slučaju, sada se pitam kako je cela italijanska nacija mogla biti tako naivna i pitam se zašto je trebalo da budemo toliko zabrinuti za Albance kad smo im upravo uzeli zemlju i kad nam je svima postalo jasno da su oni samo zainteresovani za međusobno Ubijanje. Ona dvojica koji su ubili „patriotu” otrovali su Hogiju i onda mu odsekli glavu, što je zaista umereno prema albanskim merilima.
Mnogo je stvari bilo uzrok mom gubitku vere, a ovde stavljam na papir izveštaj o događaju u kome smo učestvovali Frančesko i ja i koji jasno pokazuje da je naša strana započela rat, ne Grci. Ako mi pobedimo u ratu, ove činjenice nikad neće izići na svetio, to znam, jer će moji papiri biti odbačeni. Ali ako izgubimo, postoji šansa da svet sazna istinu.
Prilično je teško živeti u miru sa sobom kada si seksualni otpadnik, ali je još teže kada znaš da si, izvršavajući svoje dužnosti, izveo najgnusnija i najprljavija dela. U poslednje vreme, često me preplavlja predosećaj skore smrti i u nastavku ćete naći moju ispovest o krivici za koju sam već dobio oproštaj od sveštenika, ali je nikada neće oprostiti ni Grci ni unesrećene porodice italijanskih vojnika.

7


Ljuta travka



Otac Arsenios se sa gorčinom pitao, skriven iza ikonostasa, kako će sada da iziđe među ljude, da uliva veru bolesnim i samrtnicima, da presuđuje u sporovima, širi Reč Božju, zalaže se za ujedinjenje Grčke, kada se nesporno činilo da ne uživa više nikakvo poštovanje? Nakratko se prepustio romantičnom razmišljanju o svom nestanku; mogao bi da ode u Pirej i da tamo radi kao pisar; mogao bi da postane ribar; mogao bi da ode u Ameriku u počne život iz početka. Zamisli nestvarnu sliku sebe oslobođenog grotesknih naslaga sala, kako peva skarednu rebetiku u atinskim bordelima, pijucka kokkinelli i očarava mlade devojke. Onda je, obrnuto, zamislio sebe kako se povlači u pustinjaštvo u planinama Epira, gde ga hrane gavrani i gde stiče veličanstveno svetaštvo. Zamišljao je čudesa koja bi mogla nastajati u njegovo ime, ali dođe mu neprijatna pomisao da bi mogao postati svetac zaštitnik nepristojno debelih. Ili bi možda mogao da piše veliku poeziju i postane slavan i poštovan kao Kostis Palamas. Ali zašto bi se na tome zaustavio? Mogao bi postati drugi Homer. Iza ikonostasa on poče da brunda dubokim basom: ,,Ah, koliko se žale na Bogove samrtni ljudi: zboreći zla da im dolaze od nas, a nevolje sami spremaju sebi svojim zločinstvima preko sudbine.” Zamuca i stade, nabra obrve; da li dalje ide o Egistu ili onaj deo gde Atena razgovara sa Zevsom? „Dete”, upozori Zevs, gromovnik, „kakva ti reč iz ograde izlete zubne...”
Prekinulo ga je obzirno nakašljavanje koje se čulo iz crkvenog broda. Brzo se pribrao, osetio je kako mu stid boji uši i vrat i sasvim se pritajio. Zatečen je u nesvesnom aktu glasnog sanjarenja pa će sada seljani početi da govore i da je poludeo Čuo je kako se koraci udaljavaju, provirio iz pregrade i spazio da mu je neko ostavio veknu hleba. Usne su mu se skupile sa me od sebe i on poželi da uz taj hleb dođe malo sira. Ponovo su se čuli koraci, on se brzo vrati u zaklon kao deca kad se igraju. Koraci su se udaljili, on je provirio kroz jednu rupicu i ugledao veliki, zaobljen i sjajan sir koji je neko ostavio. „Čudo”, reče u sebi. „Hvala nek je Bogu.” Poželeo je, grešno, malo patlidžana i bocu ulja, a bio je nagrađen, umesto novim čudom, jednim parom papuča. „Moj Bože, moj Bože”, reče i pogleda u svod „kako su nedokučivi putevi tvoji.”
Polako su se na ulazu gomilali pokloni koje su seljani ostavljali u znak iskupljenja. Otac Arsenios je kroz rupicu sa naivnom lakomošću posmatrao kako posle ribe pristiže povrće, a onda dobi vezene maramice. Počeo je da primećuje da se stvara velika količina robole, pa se zapitao: „Šta je to? Da l' svi on misle da sam pijanica?” Krenuo je da izračunava koliko će mu zaliha trajati, ako pije dve boce per diem. Pa onda koliko će trajati ako popije tri. Radi zabavljanja matematikom i intelektualne vežbe, počeo je da traži množitelj za tri i pet osmina boce svakodnevno, ali se zapetljao i morao je da krene od početka.
Dok je gomila darova nastavila da raste, on odjednom oseti potrebu da se pomokri. Promeškoljio se nelagodno i počeo da se znoji. Našao se u velikoj nedoumici; ili će izaći iz crkve, a onda se može dogoditi da ljudi odustanu, kada ga ugledaju, da ostavljaju poklone, ili će sedeti onde, u sve nelagodnijem stanju, dok se ne uveri da je presahla reka pokajničkih darova. Počeo je žestoko da žali što je popio jednu bocu pre no što je pošao; „To je Božja kazna za sklonost piću”, pomislio je, „nikada više neću uzeti ni kapi.” Molio se svetom Gerasimosu za pomoć.
Pošto je završio molitvu, na njega se spustilo nadahnuće. U crkvi ima veliku zalihu boca. Oslušnuo je pažljivo ne bi li čuo zvuk koraka i pošto ih nije bilo, krenuo je brzo koliko je to njegova debljina dozvoljavala. Odgegao je žurno do ulaza, sagao se s mukom da dohvati bocu, a onda se povukao u svoje skrovište iza pregrade. Povukao je zubima zapušač i suočio se sa sledećim problemom; da bi mogao da upotrebi bocu, ona bi trebalo da bude ispražnjena. Šta da uradi s vinom? Šteta bi bilo prosuti ga. Navrnu bocu i izli je u grlo. Potočići mirisne tečnosti potekli su mu niz bradu i mantiju. Pogleda u bocu, spazi još dvetri kapi i strese ih sa uživanjem u usta.
Otac Arsenios je provirio kroz rupicu kako bi se uverio da ga niko neće čuti, zadigao je mantiju i u pustio da u bocu porekne jak mlaz mokraće. Ona je zazvonila po staklenom dancetu, a onda se čulo pljuskanje i šištanje dok se boca punila. Primetio je sa zebnjom da se punjenje boce ubrzava kako se ona postepeno sužava u vratnom delu. „Trebalo bi da prave boce bez vratnog suženja”, pomisli pop i u tom času se desila nesmotrenost. Utrljao je nogom ono što se prelilo u prašinu poda i shvatio da će morati da sedi u crkvi dok se ukvašen deo njegove odore ne osuši. „Ne može se pop videti upišan”, pomisli. On spusti na pod bocu sa mokraćom i ponovo sede na stolicu. Neko je ušao i ostavio mu par čarapa.
Prošlo je četvrt sata i onda je Velisarios došao želeći da se popu lično izvini. Pogledao je u kampanil, osvrnuo se po crkvi i nameravao je da krene kad je čuo dugo, grgotavo podrigivanje iza pregrade. „Patir?”, pozvao je Velisarios, „došao sam da se izvinim.”
„Odlazi”, stigao je razdražljiv odgovor, „hoću da se molim.”
„Patir, ali ja hoću da se izvinim i poljubim vam ruku.”
„Ne mogu da izađem. Iz raznih razloga.”
Velisarios se počeša po glavi. „Kakvih razloga?”
„Religioznih. A uz to, ne osećam se dobro.”
„Hoćete li da pozovem doktora Janisa?”
„Ne.”
„Patir, izvinjavam se za ono što sam učinio i da bih se iskupio ostavio sam vam bocu vina. Moliću se Bogu da mi oprosti.” Izašao je iz crkve i vratio se doktorovoj kući da bi video kako je Mandras, a zatekao ga je gde pilji u Pelagiju kao da je njen verni pas. Potražio je doktora da mu kaže da popu nije dobro.
Otac Arsenios je ustanovio da njegovo rešenje problema napregnute bešike samo postaje uzrok novog naprezanja. Posle Velisariosovog odlaska, on je ispraznio još jednu bocu i ponovo je napunio preobraženim sadržajem prethodne. Ovog puta su držanje pravca, ravnoteža i procena pravog trenutka za zaustavljanje bili izvedeni sa još manje preciznosti nego ranije. Ponovo je stvorena barica koju je trebalo nogom rastrljati po prašini i ponovo je ukvašena odora. Zamagljenog pogleda Arsenios se spustio na stolicu i počeo je da oseća mučninu. Skliznuo je onako težak sa stolice, nagnječio najniži deo kičme i posle dvadeset minuta probudila ga je preka potreba da isprazni i napuni još jednu bocu. Zarekao se da će se zaustaviti pre no što se zbog suženja vrata boce ponovo izazove Venturijev efekat, ali je sad već bio opterećen tako jakim pritiskom da je ponovo promašio. Beznadežno.
Dr Janis je ušao u crkvu obasjanu bistrom svetlošću popodneva. Običnim danom nosio je odela nalik onim koje seljaci oblače za crkvene i druge praznike; iznošeno crno odelo sa sjajnim flekama i košulju bez okovratnika, crne cipele, išarane prašinom i ogrebotinama i šešir sa širokim obodom. Išao je uvrćući brk i zamišljeno povlačeći dim iz lule, dok su mu misli istovremeno išle na dve strane, razmišljao je o krstaškom pljačkanju ostrva i o tome šta će reći popu. Zamišljao je sledeću scenu:
On će reći: „Patir, jako mi je žao što je jutros bilo nedostojnog ponašanja prema vama”, a sveštenik će reći: „Iznenađuje me to od nereligioznog čoveka”, a on odgovoriti: „Ali ja verujem da se prema popu treba ophoditi sa poštovanjem. Selu je potreban pop, kao što je ostrvu potrebno more. Dođite, molim vas, sutra kod nas na ručak. Pelagija će u furuni ispeći jagnjetinu na krompiru. Pozvaću i učitelja. Uz to, žao mi je što čujem da se ne osećate dobro. Mogu li ja nešto da učinim?”
Ali kad je ušao u crkvu odmah je shvatio da je malo verovatno da će do takvog razgovora doći. Čuo je stenjanje i riganje iza pregrade. „Patir”, pozvao je, „jeste li dobro? Patir?”
Ponovo se čuo uzvik pun jada i očajanja, a onda mučno povraćanje. Iz svog velikog iskustva sa povraćanjem mnogih pacijenata, on pomisli da će sadržaj ovog biti pretežno žute boje. Pokucao je na pregradu i povikao „Patir, jeste li unutra?”
„O Bože, o Bože”, zaječao je pop.
Doktor se suočio sa nerešivim problemom. Samo su duhovnici mogli proći iza oltarske pregrade. On se davno odrekao religije u korist Mahove varijante materijalizma, ali je osećao da se ipak ne može ogrešiti o tu zabranu. Takav tabu ne može olako odbaciti čak ni neko ko ne veruje u načela na kojima on počiva. Ne bi mogao da uđe unutra kao što ne bi mogao ni da se udvara kaluđerici. On jače zakuca. „Patir, to sam ja, doktor Janis.”
„Ijatre”, zajaukao je pop, ,, ja sam teško pogođen. O Bože, zašto si uzalud stvorio ljudski rod? Pomozite mi za ljubav Božju.”
Doktor se pomoli za oproštaj Bogu u koga nije verovao i kroči iza pregrade. Ugleda popa kako leži nauznak, bespomoćno nagnut nad barom mokraće pomešane sa izbljuvkom. Jedno oko mu je bilo zatvoreno, a iz drugog su lile suze. Doktor je zapazio da je, neočekivano, izbljuvak bio više bele nego žute boje i izgledao je još svetliji naspram turobne crne boje odore.
„Morate ustati”, reče. „Možete mi se osloniti na rame, ali bojim se da vas ja ne mogu nositi.”
Tada je nastala nejednaka i nestvarna borba u kojoj je slabašan doktor nastojao da podigne bucmastog popa. Ubrzo je shvatio uzaludnost pokušaja i uspravio se. Primetio je da tri boce urina stoje na tom svetom mestu. Iz profesionalne radoznalosti podigao je jednu i zagledao prema svetlu ne bi li otkrio tragove sluzi koji bi ukazivali na urinarnu infekciju. Bila je bistra. Spazio je da na rukama ima malo izbljuvka. Pogledao je na trenutak u njih; proklet bio ako bi ih obrisao o pantalone i još prokletiji kad bi to uradio o unutrašnju stranu pregrade. Sagao se i očistio ih o popovu odoru. Otišao je da dovede Velisariosa.
Tako je Velisarios, da bi okajao greh što je toga jutra popa izvrgao ruglu, sada bio obavezan da prenese njegovo glomazno telo do doktorove kuće. To je bilo delo za koje mu je bilo potrebno da ispolji možda više titanske snage i odlučnosti nego za bilo koje drugo dosad. Zateturao se dva puta, a jednom je gotovo pao. Posle su ga tako bolele ruke i leđa kao da je nosio celi univerzum i razumeo je kako se morao osećati sveti Hristifor kada je preneo našeg Gospoda preko reke. Sedeo je oznojen u hladovini, zadihan, osetivši zabrinjavajući galop srca, a Pelagija ga je krepila limunovim sokom zaslađenim medom, dok je ona sama osećala da je krepe Mandrasovi osmesi, pošto se on okrenuo na stranu da bi mogao da je gleda. Pelagija je njegove poglede doživljavala kao tople dodire i otkrila da u njoj izazivaju smetenost, saplitanje pri hodu i činilo joj se da podstiču njene kukove na njihanje jače no što je uobičajeno. U stvari, kada je pokušala da obuzda njihanje kukova, počela je da se sapliće o svoja stopala.
U kući, doktor je naterao popa da pije bokal za bokalom vode, primenjujući jedini razuman lek za trovanje alkoholom, pošto je shvatio da je to po sredi. Iz njega je izbijala preterana sklonost da osuđuje svog pacijenta i u sebi je stalno ponavljao grdnje: „Ne bi li doista sveštenik morao bolje da služi za primer? Nije li doista sramota biti pijan u po bela dana? Kako se ovaj čovek može nadati da očuva ugled u ovom kraju kad je pohlepnik i pijanica? Ne pamtim da je ijedan pop bio ovako loš, a imali smo mnogo loših, to Bog zna....” Mrštio se i coktao, dok je otirao mrlje od povraćanja sa popove mantije, a onda je svoj bes preneo na Pelagijinu kozu koja je ušla u sobu i skočila na sto. „Glupa divljakušo”, viknuo je na nju, a ona ga je drsko pogledala poluzatvorenim očima, kao da hoće da kaže: „Ja bar nisam pijana. Ja sam samo zločesta.”
Doktor je pacijenta prepustio njegovoj otupelosti i seo za svoj sto. Kucnuo je perom po stolu i napisao: „Godine 1082, zloglasni normanski moćnik po imenu Rober Giskar pokušao je da osvoji ovo ostrvo, ali su mu otpor velikom odlučnošću pružile gerilske grupe. Svet je bio oslobođen njegovog gnusnog prisustva 1085, kada je dobio groznicu i umro, a jedini trag koji je ostao za njim na zemlji jeste taj što je Fiskardo dobio ime po njemu, iako nema pisanog objašnjenja kako se s vremenom G pretvorilo u F. Još jedan Norman, Bohemund, opljačkao je ostrvo na najokrutniji i neoprostivo surov način, ali mu to nije smetalo da se razmeće pobožnošću čija je potvrda trebalo da bude upravo učešće u krstaškim pohodima. Čitaoca treba podsetiti da su krstaši, a ne muslimani, prvi opljačkali Konstantinopolj, što bi trebalo da bude večna opomena da se izdizanje plemenitih ciljeva uzima s oprezom. Ali to do sada očigledno nije bio slučaj, jer ljudski rod je nesposoban da bilo šta nauči od istorije.”
Zavalio se u stolicu i počeo da suče brk, a onda je zapalio lulu. Spazio je Lemoni kako prolazi pored prozora i pozvao je da uđe. Malena devojčica je doktorove reči slušala ozbiljna, širom otvorenih očiju, a on je od nje tražio da ode i dovede popadiju. Potapšao ju je po glavi, rekao joj da je njegova „mala koricimu” i potom je sa smeškom gledao kako skakuće niz ulicu. Pelagija je bila isto tako ljupka kad je bila mala i to podsećanje je u njemu probudilo nostalgiju. Osetio je da mu suza navire u oko, i on je odmah suzbi, uzevši da napiše još jednu rečenicu u kojoj će ocrniti Normane. Ponovo se zavalio u stolicu, ali ga je prekinuo Stamatis koji je ušao noseći u rukama šešir čiji je obod gnječio. „Kalispera, kirio Stamatis”, reče, „šta mogu da učinim za tebe?”
Stamatis je počeo da se snebiva, pogledao zabrinuto u popa koji je kao zaobljen brežuljak ležao na podu i rekao: „Znate ona... ona stvar u mom uhu?”
„Papilonacea i egzorbitantni auditorni impediment?”
„To, Ijatre. Pa, hteo bih da znam je li... mislim, mogu li da je stavim natrag?”
„Da je staviš natrag, kirio Stamatis?”
„Zbog moje žene, shvatate.”
„Shvatam”, reče doktor i pusti iz lule oblak dima pun teškog mirisa. „U stvari, ne shvatam. Možda bi mi ti mogao objasniti.”
„Pa, kad sam bio gluv na to uho nisam mogao da je čujem. Tamo gde ja sedim, znate, moje zdravo uho je okrenuto na drugu stranu i ja to nekako mogu da podnesem.”
„Podneseš?”
„Zvocanje. Hoću da kažem, pre je to bilo kao mrmor mora. Sviđalo mi se. Pomagalo mi je da zadremam. A sada je tako glasno i neprekidno. To ide i ide.” Zatresao je ramenima, dočaravajući kako izgleda ljuta žena i počeo je da oponaša govor svoje žene: „Ti nisi ni za šta, zašto ne doneseš drva, zašto nikad nemamo novca, zašto ja sve moram da radim, zašto se nisam udala za pravog muškarca, s tobom sam samo kćeri rađala, šta se desilo sa čovekom za koga sam se udala? Sve takve stvari. To me izluđuje.”
„Jesi li pokušao da je tučeš?”
„Ne, ijatre. Poslednji put kad sam je udario, razbila je tanjir o moju glavu. Još nosim ožiljak. Pogledajte.” Starac se nagnuo napred i pokazao na nešto neprimetno na svom čelu.
„Eto, nije trebalo ni da je tučeš”, rekao je doktor. „One onda samo nalaze podmukliji način da te napadnu. Na primer da presole jelo. Moj savet ti je da budeš fin prema njoj.”
Stamatis je bio zapanjen. To je bio tako nezamisliv način ponašanja da nikad nije ni pomislio da bi ga bilo moguće izmisliti. „Ijatre...”, rekao je negodujući, ali nijednu reč više nije mogao da nađe.
„Samo ti donesi drva pre no što ona to zatraži i donesi joj cvet svaki put kad se vraćaš iz polja. Ako je hladno, stavi šal preko njenih ramena, a ako je vrućina donesi joj čašu vode. To je prosto. Žene zanovetaju samo kada se osećaju zanemarene. Misli o njoj kao o svojoj majci kad je bolesna, i ponašaj se prema njoj kao da je to po sredi.”
„Dakle nećeš ponovo da mi staviš ono... eee... sporno i izvanredno otelovljenje?”
„Svakako ne. Prekršio bih Hipokratovu zakletvu. To ne mogu da dozvolim. Hipokrat je baš i rekao da se na ljutu ranu mora staviti ljuta travka.
Stamatis je izgledao zbunjeno: „Hipokrat je to rekao? Onda ja treba da budem fini prema njoj?”
Doktor je pokroviteljski klimnuo glavom, a Stamatis je okrenuo u rukama svoj šešir i kazao: „O Bože”.
Doktor je posmatrao kroz prozor kako starac odlazi. Stamatis je izišao na put i počeo da se udaljava. Zastao je i pogledao u mali purpurni cvet kraj puta. Sagao se da ga ubere, ali se odmah uspravio. Pogledao je okolo da vidi gleda li ga neko. Dohvatio se za opasač, kao da se sprema da ga namesti pred ulazak u neki okršaj, bacio je pogled na cvet i okrenuo se na drugu stranu. Nastavio je da korača niz put, ali je onda zastao. Kao mali dečak, umešan u sitnu krađu, pojurio je nazad, brzo otkinuo cvet, sakrio ga u jaknu i nastavio dalje, preterano se trudeći da izgleda ležerno. Doktor se nagao kroz prozor i viknuo za njim: „Bravo, Stamatise”, iz običnog, ali i pakosnog zadovoljstva što je svedok njegove smetenosti i posramljenosti.

8


Neobična vrsta mačke



Lemoni je utrčala u dvorište dr Janisove kuće baš kad je on polazio na doručak u kafenejon; tamo je nameravao da se sastane sa svim mangama i da s njima razmatra svetske probleme. Juče se žučno ubeđivao sa Kokoliosom o komunizmu, a noćas je smislio izvanredan dokaz čije je izvođenje uvežbavao u sebi tako revnosno da nije mogao zaspati, pa je ustao i u svojoj istoriji napisao malu dijatribu o porodici Orsini. Za Kokoliosa je spremio ovakav govor:
„Čuj, ako su svi zaposleni kod države, jasno je da će svi dobijati plate od države, je l' tako? Tako sav porez, uplaćen državi, novac je koji je država prethodno dala, zar ne? Tako država dobije nazad jedva možda trećinu onog što je isplatila, na primer, prošle nedelje. Onda ove nedelje jedini način da isplati plate svima jeste da štampa još novca, zar nije tako? Iz toga sledi da u komunističkoj državi novac vrlo brzo postaje privid, jer država nema pokriće za taj novac.
Zamislio je Kokoliosa kako mu parira na ovaj način: ,,Aa, ijatre, ono novca što nedostaje dobija se od profita”, a on će, brzo poput munje, na to: „Ali gledaj Kokolio, jedini način da država dođe do profita jeste da proda je robu u inostranstvu, a to se može ostvariti jedino ako su te strane države kapitalističke i imaju višak novca od poreza kojim mogu da kupuju. Ili bi morao da prodaješ kapitalističkim kompanijama. Prema tome, očigledno je da komunizam ne može da opstane bez kapitalizma, a time postaje protivrečan, jer bi komunizam trebalo da bude kraj kapitalizma i povrh toga trebalo bi da bude internacionalan. Iz mog dokaza sledi da, ako bi ceo svet postao komunistički, na čitavoj kugli zemaljskoj privreda bi se zaustavila u roku od nedelju dana. Šta kažeš na to?” Doktor je uvežbavao dramski gest kojim bi ukrasio završetak govora (vraćanje lule među zube da. bi je čvrsto stisao) i u tom trenutku ga je Lemoni povukla za rukav i rekla: „Ijatre, molim vas, pronašla sam neku neobičnu mačku.”
On spusti pogled prema malenoj devojčici, spazi izraz iskrene zabrinutosti na njenom licu i reče: ,,Oo, zdravo, koricimu. Šta si kazala?”
„Neka neobična mačka.”
„Hmm, da, a šta je bilo sa tom neobičnom mačkom?”
Mala devojčica zakoluta očima nestrpljivo, i pređe prljavom rukom preko čela, ostavljajujući blatnjav trag. „Našla sam neku neobičnu mačku.”
„Kako si ti pametna. Zašto ne ideš kod svog tate da mu to kažeš?”
„Bolesna je.”
„Kako bolesna?”
„Umorna je. Možda ima glavobolju.”
Doktor zastade. Šolja kafe ga je čekala i trebalo je pred zborom da iznese uverljiva osporavanja komunizma. Osetio je namah detinjasto razočaranje od same pomisli da treba da se odrekne njihovog divljenja i odobravanja. Ali čim je spustio pogled na zabrinuto lice devojčice, uputio joj je osmeh velikodušnog prepuštanja i uzeo je za ruku. „Pokaži mi je”, rekao je, „ali imaj na umu da ja ne volim mačke. Pored toga, ja uopšte ne znam kako se mačkama leči glavobolja. Posebno kad su neobične.”
Lemini ga je nestrpljivo povela niz put, terajući ga pri svakom koraku da požuri. Vodila ga je tako da je morao da preskoči preko nekog niskog zida i da se saginje ispod grana maslina. „Zar ne možemo da idemo okolo drveća?”, upitao je. „Imaj na umu da sam ja viši od tebe.”
„Pravo je brže.” Ona ga povede kroz jedan deo obrastao trnovitim puzavicama i grmljem, spusti se na kolena i poče da puzi na sve četiri kroz tunel u rastinju koji je napravila neka divlja životinja za svoje potrebe. „Ja ne mogu da prođem tuda”, usprotivio se doktor, „suviše sam veliki.” On je sebi probijao put štapom, grabeći najbolje što je umeo da se provuče kroz šiblje dok je ostajalo poleglo pod štapom. Pomislio je sa žaljenjem kako će Pelagija negodovati kada od nje bude zatražio da mu okrpi raspore na pantalonama i da nešto učini sa umršenim petljama izvučenim iz tkanine njegove odeće. Osetio je da ga ogrebotine već peku. „Šta si, za ime sveta, ovde tražila?”, upitao je.
„Tražila sam puževe.”
„Znaš li ti da je detinjstvo jedino doba života kada nam je neuračunljivost ne samo dozvoljena, već se on nas i očekuje?”, upita doktor retorički. „Da sam ja otišao da puzim okolo za puževima, odveli bi me u Pirej i držali pod ključem.”
„Ima mnogo velikih puževa”, odvrati Lemoni.
Kad je doktor već počeo da oseća kako ga savlađuju ogorčenje i vrućina, stigli su do male čistine koja je nekad davno bila podeljena ogradom od bodljikave žice, sada dotrajale i obešene. Lemoni skoči na noge, otrča do žice i pokaza. Doktor nije odmah mogao da shvati da ne treba da gleda u pravcu njenog blatnjavog prsta (koji je bio okrenut nagore, prema nebu) već da prati pravac njene ruke. „Evo je”, reče, „ovo je neobična mačka i još je umorna.”
„Nije umorna, koricimu, zakačila se na žicu. Bog zna koliko dugo visi tu”. On se spusti na kolena i zagleda životinju. Par malih, vrlo sjajnih crnih očiju pogledalo ga je izrazom koji je odavao beskrajno očajanje i iscrpljenost, a onda zatreptalo. On oseti uzbuđenje koje mu se učini sasvim čudno i nelogično.
Životinja je imala pljosnatu trouglastu glavu, šiljatu njušku i čupav rep. Bila je tamnokestenjaste boje, a samo prednji deo vrata i grudi prelivali su se u nijansama žute i krem bele. Uši su joj bile zaobljene i široke. Doktor joj zaviri u oči; obešeno stvorenje očigledno je bilo na samrti. „Ovo nije mačka”, reče on Lemoni, „ovo je kuna zlatica. Možda visi ovde čitavu večnost. Mislim da bi najbolje bilo ubiti je, jer će u svakom slučaju umreti.”
Lemoni je bila ogorčena. Suze su joj grunule na oči, počela je da trupka nogama, da skače gore-dole i, ukratko, zabranila doktoru da stvorenje ubije. Gladila je životinju po glavi i stala je između nje i čoveka kome je bila poverila njeno spasenje. „Ne dodiruj je, Lemoni. Seti se da je kralj Aleksandar umro od ujeda majmuna.”
„Ovo nije majmun.”
„Mogla bi imati besnilo. Mogla bi ti preneti tetanus. Samo je ne dodiruj.”
„Ja sam je milovala i pre i nije me ujela. Ona je umorna.”
„Lemoni, bodljikava žica joj je probila kožu na stomaku i možda je tu već satima. Danima. Nije umorna, već umire.”
„To je zbog hodanja po žici”, reče ona. „Ja sam ih videla. One idu po žici, penju se na drveće i jedu jaja iz gnezda. Videla sam ih.”
„Nisam znao da ih imamo ovde dole. Mislio sam da se drže drveća u planinama. To samo potvrđuje.”
„Potvrđuje šta?”
„Deca vide više nego mi.” Doktor je ponovo kleknuo i zagledao kunu. Bila je vrlo mlada, učinilo mu se da je oči otvorila tek pre nekoliko dana. Bila je izvanredno lepa. Odlučio je, iz obzira prema Lemoni, da je spase, a onda da je ubije kad je donese kući. Niko mu ne bi zahvaljivao što je spasao životinju koja ubija piliće i guske, krade jaja, jede bobičasto voće po baštama i čak napada košnice; mogao bi reći devojčici da je uginula, a možda bi mogao i da joj je vrati kako bi je ona sahranila. Zagledao je oko životinje i video da se ne samo nabola, već je uspela da se omota dva puta oko žice. Sigurno se neumorno borila i mora da je izdržala strašno mučenje.
On je vrlo oprezno uhvati za vrat i okrenu joj telo. Prenoseći je iz ruke u ruku, odvojio ju je od žice, svestan da je Lemonina glava tik do njegove i da ga ona netremice prati. „Pažljivo”, uputila mu je savet.
Doktor se lecnuo pri pomisli da bi mogao dobiti smrtonosan ujed od koga bi mu se na kraju pojavila pena na ustima, ili bi ležao u krevetu ukočene vilice. Teško je zamisliti da neko rizikuje sopstveni život zbog jedne štetočine. Šta sve deca neće navesti čoveka da uradi. Mora da je lud ili glup, ili je i jedno i drugo.
On okrenu stomak životinje nagore i pregleda ranu. Zahvatila je samo kožu u preponama dok mišići nisu bili oštećeni. Verovatno je u pitanju samo akutna dehidratacija. Zapazi da je ženka i da miriše sladunjavo na mošus. Miris ga podseti na neku ženu koju je znao ranije u svojim mornarskim danima, ali za njega nije mogao da veže određen lik. On je pokaza Lemoni i reče: „Ženka je”, na što je usledilo neizbežno pitanje: „Zašto?”
Doktor spusti mladunče u džep svog sakoa, odvede Lemoni kući i obeća joj da će učiniti sve što je u njegovoj moći. Potom je nastavio do svoje kuće, da bi tamo zatekao Mandrasa kako Pelagiju nastoji da zabavi živahnim razgovorom u dvorištu koje je ona krenula da pomete. Ribar podiže glavu postiđeno i reče: „O, kalimera, ijatre. Upravo sam došao kod vas, a pošto vi niste bili tu, ja sam kao što vidite zapodenuo razgovor s Pelagijom. Nešto me rana muči.”
Dr Janis ga pogleda, ne skrivajući da sumnja u te tvrdnje i oseti kako u njemu raste zlovolja; uznemirila ga je, bez sumnje, patnja mlade životinje. „Sve je u redu sa tvojom ranom. Pretpostavljam da ćeš mi reći da svrbi.”
Mandras se osmehnu dodvornički i reče: „Baš tako, ijatre. Vi mora da ste vidovnjak. Kako ste znali?”
Doktor samo uvrnu ustima podrugljivo i uzdahnu. „Mandrase, ti vrlo dobro znaš da rane svrbe dok zarastaju. Tebi je isto tako izvanredno jasno da je meni izvanredno jasno da si ovde došao da se udvaraš Pelagiji.
„Udvaram?”
„Da. Udvaraš. Nema druge reči za to. Juče si nam doneo još jednu ribu, a onda se udvarao Pelagiji sat i deset minuta. Onda bolje nastavi sa tim, jer ja neću da gubim vreme oko dobro zaceljene rane, nisam još ni doručkovao i u džepu nosim mačku neobične vrste koju moram da pregledam.”
Mandras se trudio da prikrije zbunjenost i zbog toga je nesmotreno ispoljio preveliku smelost: „Znači, imam od vas odobrenje da razgovaram sa vašom kćeri?”
„Razgovaraj, razgovaraj, razgovaraj”, rekao je dr Janis, mašući nervozno rukom. Okrenuo se i ušao u kuću. Mandras pogleda u Pelagiju i primeti: „Tvoj tata je neobičan stvor.”
Mom ocu ništa ne fali”, uzviknu ona, „i svako ko tvrdi drugačije dobiće metlu po licu.” Šaljivo ga je podbola tim oružjem, a on ga je dograbio i istrgao iz njenih ruku. „Vrati mi je”, rekla je ona, smejući se.
„Vratiću... ako dobijem poljubac.”
Dr Janis pažljivo spusti iscrpljenu životinju na kuhinjski sto i osmotri je. Skide jednu cipelu, uhvati je za vrh i podiže je iznad glave. Tako mala i krhka lobanja lako bi bila zdrobljena. Bez patnje. To bi bilo najbolje uraditi.
Poče da okleva. Ne bi mogao da je vrati Lemoni da je sahrani sa smrskanom glavom. Možda bi trebalo da joj slomi vrat. Uze je desnom rukom, obuhvati je oko vrata, a palac stavi pod bradu. Trebalo je samo da pritisne palcem.
Nekoliko trenutaka se premišljao, prisiljavao sebe na akciju i osetio da palac počinje da mu se pokreće. Kuna ne samo da je bila vrlo lepa, već i ljupka i neverovatno dirljiva. Jedva da je i živela. Spustio ju je na sto i otišao da donese bocu alkohola. Oprao je pažljivo ranu i ušio je samo na jednom mestu. Pozvao je Pelagiju.
Ona je ušla, ubeđena da je otac video kako ljubi Mandrasa. Spremala se da se uporno brani i sva zajapurena u licu čekala je da nastane eksplozija. Zapanjila se kad otac nije ni pogledao u nju. On je upitao: „Imamo li danas miševa u zamkama?”
„Imamo dva, Papakis.”
„Dobro, idi i nađi ih gde si ih bacila i samelji.”
„Da ih sameljem?”
„Da. Iseckaj ih na sitno. I donesi mi malo slame.”
Pelagija požuri napolje, sa zbunjenošću i olakšanjem istovremeno. Ona reče Mandrasu, koji je nervozno šutirao kamenje oko masline, „Sve je u redu, on samo hoće da mu naseckam miševe i nađem mu malo slame.”
„Isuse, rekoh ja da je on čudak.”
Ona se nasmeja: „To samo znači da ima neki novi projekat. On nije istinski ludak. Ako hoćeš, potraži i donesi slamu.”
„Hvala ti”, reče on,, ja baš volim da tražim slamu.”
Ona se nasmeja vragolasto: „Moglo bi biti nagrade.”
„Za poljubac”, reče on, „olizao bih ceo obor.”
„Ne misliš valjda da bih te poljubila, pošto oližeš obor?”
„Ja bih tebe poljubio, čak i kad bi polizala mulj sa dna moje barke.”
„Verujem da bi. Ti si mnogo luđi od mog oca.”
U kući, doktor je pipetom uzimao kozje mleko i ulivao ga kap po kap kuni u grlo. Preplavilo ga je beskrajno lekarsko zadovoljstvo kada se upiškila na njegovom kolenu, po pantalonama. Time je pokazala da su joj očuvane renalne funkcije. „Ubiću je kada se vratim iz kafenejona”, odlučio je i pogladio prstom bogato braon krzno na njenom čelu.
Pola sata kasnije njegov pacijent je čvrsto spavao na postelji od slame, a Pelagija je u dvorištu seckala miševe. Iz nerazumljivih razloga, Mandras je čučao na grani masline. Dr Janis je projurio pored njih na putu ka kafenejonu, ponovo uvežbavajući svoju pogubnu kritiku komunističke ekonomije i zamišljao kako će uskoro ugledati zbunjenost na Kokoliosovom licu. Pelagija potrča za ocem i cimnu ga za rukav baš kao što je to prethodno Lemoni učinila. „Papakis”, reče, „zar ne vidiš da si izišao samo sa jednom cipelom na nogama?”

9


15. avgust 1940.



Na putu ka kafenejonu dr Janis srete Lemoni koja je štapom dražila po nosu šarenog, dugonogog psa. Životinja je skakala okolo, mahnito lajala i pokušavala da ščepa komad drveta, a njen maglovit mozak bio je dodatno zamućen pitanjem, čije je rešenje izgleda bila odluka da laje još neobuzdanije; da li je ovo igra ili prava provokacija? Seo je na zadnje noge, zabacio glavu i počeo da zavija kao vuk.
„On, peva, on peva”, uzviknula je Lemoni radosno i pridružila mu se.
„Va-uu, va-uu, a-uu.”
Doktor stavi prste u uši i, negodujući reče: „Koricimu, stani, prestani smesta, dan je već ionako previše vruć, od te galame počinjem da se znojim. I ne čini to psu, ugrišće te.”
„Ne, neće, on samo grize štap.”
Doktor krenu da potapše životinju po glavi i seti se da joj je jednom zašio posekotinu na šapi. Stresao se kad se setio kako je iz šape vadio srču. Znao je da ga svi smatraju čudnim zato što ima opsesivnu potrebu da leči, i on sam je to smatrao neobičnim, ali je isto tako znao da svaki čovek treba da ima neku opsesiju da bi uživao u životu i mnogo je bolje kad je ta opsesija korisna. Pogledajte Hitlera, Metaksasa i Musolinija, te megalomane. Vidite Kokoliosa, preokupiranog preraspodelom tuđeg bogatstva, ili oca Arseniosa, roba gladi, ili Mandrasa, tako zaljubljenog u njegovu kćer da se čak kači po maslini, imitirajući majmuna, radi uveseljavanja Pelagije. Uzdrhtao je pošto se setio da je jednom, u Spaniji, video na nekom drvetu u lance vezanog majmuna; onanisao je i jeo ishod toga. O, Bože, zamislite samo Mandrasa kako to radi.
„Ne treba da ga diraš”, rekla je Lemoni, zadovoljna što ima priliku da prekine njegova sanjarenja i da se pokaže pametna pred odraslim, „on ima buve.”
On brzo skloni ruku, a pas stade iza njega da bi izbegao malu devojčicu sa štapom. „Jesi li odučila kako će kuna da se zove?”, upitao je.
„Psipsina”, odlučno reče ona. „Zove se Psipsina.”
„Ne možeš je tako zvati, ona nije mačka.”
„E pa, ja nisam limun, a zovem se Lemoni.”
„Ja sam bio prisutan kad si se ti rodila”, reče joj doktor, „mi nismo bili sigurni da li si dete ili limun i ja te umalo nisam odneo u kuhinju da bih iscedio sav sok iz tebe.” Lemonino lice se iskrivilo u izraz sumnjičavosti, a pas je sasvim iznenada skočio između doktorovih nogu, zgrabio štap iz njene ruke i pobegao do jedne hrpe kamenja, gde ga je rastrgao u iverje. „Pametan pas”, primeti doktor i ostavi devojčicu da zapanjeno bulji u svoje prazne ruke.
Kada je ušao u kafenejon, video je da se tamo okupilo uobičajeno društvo manga: Kokolios sa svojim izvanredno bujnim i muževnim brkovima; Stamatis koji se sklonio od prekornih pogleda i neumornog zvocanja svoje žene; otac Arsenios zaobljen i uvek oznojen. Doktor je uzeo malu šolju crne kafe i čašu vode i seo pored Kokoliosa, kao što je to uvek činio. Popio je veliki gutljaj vode i citirao Pindara, što je isto tako uvek činio: „Voda je najbolja.”
Kokolios je duboko povukao dim iz nargila, izduvao oblak plavog dima i upitao: „Ti si bio mornar, Ijatre, zar ne? Je li tačno da voda u Grčkoj više ima ukus vode nego u bilo kojoj drugoj zemlji?”
„Nesumnjivo. A kefalonska voda čak ima bolji ukus nego voda bilo gde drugde u Grčkoj. Mi, isto tako, imamo najbolje vino, i najbolju svetlost, i najbolje mornare.”
„Kada dođe revolucija, imaćemo i najbolji život”, oglasi se Kokolios sa namerom da provocira okupljene. On pokaza na portret kralja Georga na zidu i dodade: „A slika ove budale biće zamenjena Lenjinovom.”
„Bitanga”, tiho reče Stamatis. On je, kada mu je grašak uklonjen iz uha, ostao bez zaštite ne samo pred bračnim trzavicama, već i pred Kokoliosovim zapanjujuće nepatriotskim antimonarhizmom. Stamatis udari gornjom stranom ruke po dlanu da bi pokazao koliko je Kokolios glup i dodade „Putanas jo”.
Kokolios mu se narogušeno osmehnu i reče: „Kurvin sin, ja? Dobro, ti se počasti mojim prdežom.”
„Ai gamisou. Theh gamiesei”
Doktor se nakostreši zbog ovih uvreda i psovki i lupi čašom o sto. „Paidia,paidia, dosta. Ove neprijatnosti se ponavljaju svakog jutra. Uvek sam bio venizelist; ja nisam monarhist i nisam komunist. Ne slažem se ni s jednim, ni s drugim, ali sam Stamatisu izlečio gluvoću, a Kokoliosu sam spalio bradavice. Tako treba da radimo. Treba da više brinemo jedni za druge nego što brinemo za ideje, ili ćemo na kraju početi da se ubijamo. Nisam li u pravu?”
„Ne možeš da napraviš kajganu, a da ne razbiješ jaja”, citirao je Kokolios, značajno gledajući u Stamatisa.
„Ja ne volim tvoju kajganu”, reče Stamatis. „Napravljena je od mućkova, ima grozan ukus i od nje dobijem proliv.”
„Revolucija će ti začepiti stražnjicu”, reče Kokolios, dodajući: „Pravična raspodela svega, ma koliko malo imali, sredstva proizvodnje u rukama proizvođača, jednaka radna obaveza za sve.”
„Ti ne radiš više nego što moraš”, primeti otac Arsenios svojim sporim basom.
„Ti, Patir, uopšte ne radiš. Svakog dana si sve deblji. Dobijaš sve džabe. Ti si parazit.”
Arsenios otre svoje bucmaste ruke o crnu odoru, a doktor reče: „Postoje i neophodni paraziti. Postoje parazitske bakterije u stomaku koje pomažu varenju. Ja nisam religiozan čovek, ja sam materijalist, ali čak i ja vidim da su sveštenici kao neka vrsta bakterija koje omogućavaju ljudima da život smatraju svarljivijim. Otac Arsenios je učinio mnoge korisne stvari za one koji traže utehu; on je član svake porodice i on je porodica onima koji nemaju nikoga.”
„Hvala, ijatre”, reče pop, „nikad ne bih pomislio da ću čuti toliko hvale od takvog krajnjeg bezbožnika. Nikad vas nisam video u crkvi.”
„Empedokle je rekao da je Bog krug čiji je centar svuda, a kružnica nigde. Ako je to tačno, onda ja ne moram da idem u crkvu. Ja ne moram da verujem u iste stvari u koje vi verujete da bih sagledao vašu svrhu. A sada, hajde da pušimo i pijemo kafu na miru. Ako ne možemo da prestanemo sa svađom, ja ću početi da doručkujem kod kuće.”
„Doktor stvarno misli da postane jeretik, ali se ja slažem sa njim da je naš pop veliki tešitelj udovica”, reče Kokolios, cereći se. „Mogu li da uzmem malo tvog duvana? Ostao sam bez svog.”
„Kokolio, budući da ti smatraš da je svako vlasništvo krađa, iz toga sledi da bi trebalo da nam pravično podeliš sve što imaš. Dodaj mi tvoju kutiju i ja ću ti je isprazniti. Što je pošteno, pošteno je. Budi dobar komunista. Ili samo drugi treba da dele svoje vlasništvo u utopiji?”
„Kada revolucija dođe, ijatre, biće dovoljno za sve. U međuvremenu, dodaj mi tvoju kesu, a ja ću ti vratiti drugi put.”
Doktor je dodao duvan i Kokolios je zadovoljno napunio svoje nargile. „Kakve su vesti o ratu?”
Doktor usuka brkove i reče: „Nemačka uzima sve, Italijani izigravaju budale, Francuzi su pobegli, Belgijanci su pregaženi dok su gledali na drugu stranu, Poljaci su konjicom krenuli na tenkove, Amerikanci igraju bezbol, Britanci piju čaj i nameštaju svoje monokle, Rusi sede skrštenih ruku, sem kad ih dižu da bi jednoglasno izglasali ono što im se kaže da čine. Hvala Bogu što mi ne učestvujemo u tome. Zašto ne uključimo radio?”
Veliki britanski radio u uglu kafenejona je uključen, kroz bronzanu mrežicu su zasijale lampe, a pištanje, pucketanje i cijukanje iz njega smanjeno je na najmanju meru spretnim okretanjem dugmadi i pažljivim pomeranjem aparata napred, nazad, dok se društvo primirilo, spremno da sluša vesti iz Atine. Očekivali su da čuju o najnovijoj paradi Nacionalne omladinske organizacije pred premijerom Metaksasom; moglo se nešto čuti o Kralju i možda o poslednjim nacističkim osvajanjima.
Čuli su vesti o novom Čerčilovom savezu sa slobodnim Francuzima, o pobuni u Albaniji protiv italijanske okupacije, aneksiji Luksemburga, Alzasa i Lorene, i u tom trenutku se Pelagija pojavila navratima kafenejona, mašući užurbano svom ocu, postiđena, jer je prisustvo žene čak i u blizini tog mesta bilo veće svetogrđe nego pljunuti na grob sveca.
Dr Janis gurnu lulu u džep, uzdahnu i krenu nevoljno prema vratima. „Šta je bilo, kori, šta je bilo?”
„Mandras je u pitanju, Papakis. Pao je sa masline i udario o ćup, pa su mu se krhotine usekle u... znaš... donji deo leđa.'“
„U stražnjicu? Šta je radio na drvetu? Ponovo se šepurio? Majmunska posla? Taj momak je lud.”
Pelagija je osetila i razočaranje i čudno olakšanje kada joj je otac zabranio da bude u kuhinji dok on vadi komadiće terakote iz glatke i mišićave zadnjice njenog udvarača. Ona je stajala napolju, leđima oslonjena na vrata i uzdrhtala bi od sažaljenja svaki put kad Mandras zakuka. U kuhinji, doktor je postavio ribara da leži na stolu, licem okrenutim nadole sa pantalonama spuštenim do kolena, i razmišljao kako je ljubav u načelu idiotska. Kako se Pelagija mogla zatreskati u ovakvog razmetljivca, sklonog nezgodama, privlačnog i neformiranog? Setio se stvari koje je on činio da bi se pravio važan pred svojom ženom pre no što su se verili: popeo se na njen krov, pomerio jedan crep i odozgo joj ispričao sve turske šale koje je znao; kačio je noću na njen dovratnik „anonimne” stihove koji su opisivah njenu ljupkost; baš kao što se i Mandras posebno trudio da se umilostivi njenom ocu. „Ti si idiot”, rekao je pacijentu.
„Znam”, odgovori Mandras i lecnu se pošto je još jedan komadić ćupa izvađen.
„Prvo su greškom pucali u tebe, a sad si pao s drveta.”
„Gledao sam film o Tarzanu kad sam bio u Atini”, objasni Mandras, „i samo sam Pelagiji hteo da dočaram o čemu je reč. Ouu. Uz poštovanje, ijatre, budite pažljivi.”
„Ranjen zbog kulture, eh? Mlada budalo.”
„Da, ijatre.”
„Prestani da budeš tako učtiv. Ja znam šta ti smeraš. Hoćeš li da je pitaš da se uda za tebe, il' ne? Upozoravam te, ja neću dati miraz.”
„Bez miraza?”
„Hoće li te to odvratiti? Da l' bi to bilo suviše neobično za tvoju familiju? Niko se neće oženiti mojom kćeri samo zbog očekivanja bogatstva. Pelagija zaslužuje više od toga.”
„Ne, ijatre, nije u pitanju bogatstvo.”
,,E, to je dobro. Hoćeš li tražiti moje odobrenje?”
„Ne još, ijatre.”
Doktor namesti naočare: „Najbolje je biti oprezan. Imaš previše nemiran duh, uopšte previše kefi, da bi bio dobar muž.”
„Da, ijatre. Svi kažu da će biti rata, a ja ne želim da ostavim udovicu, to je sve. Vi znate kako udovice prolaze.”
„One završavaju kao kurve”, reče doktor.
Mandras je bi zaprepašćen: „Pelagija nikad ne bi dotle stigla, uzdam se u Boga.”
Doktor obrisa nekoliko kapi krvi i zapita se da li su njegova bedra ikada bila tako lepa. „Ne treba da se uzdaš u Boga ni za šta. O tim stvarima moramo se sami pobrinuti.”
„Da, ijatre.”
„Prestani da budeš tako učtiv. Držim da ćeš nadoknaditi ćup koji si bio tako slobodan da razneseš po sopstvenom telu?”
„Da li bi riba bila prihvatljiva, ijatre? Mogu vam doneti kotu sardele.”
Prošlo je šest sati dok se doktor nije vratio u kafenejon, jer ne samo što je imao da izvede operaciju, već je morao da uverava svoju kćer da će Mandras biti u redu, osim što će imati nešto modrica i nekoliko trajnih fleka od terakote u stražnjci, morao je da joj pomogne u hvatanju njene koze koja je nekako našla put do krova susedove šupe, morao je da nahrani Psipsinu seckanim miševima i, pre svega, morao je da se skloni od nepodnošljive avgustovske vrućine. Povukao se tokom sijeste, a probudili su ga večernji koncert zrikavaca i lasti i seljani okupljeni radi proslavljanja Uspenja Presvete Bogorodice. Krenuo je u svoj peripato, večernju šetnju koja se neizbežno prekidala svraćanjem u kafenejon i onda nastavljala, uz očekivanje da će Pelagija skuvati nešto dok se on ne vrati. Nadao se da će Pelagija pripremiti, iako im sada nije sezona, kokoretsi, jer primetio jetru i iznutricu na stolu na kome je on prethodno izvodio operaciju. Palo mu je na pamet da bi čestice Mandrasove krvi mogle završiti u jelu i pitao se, dokono, da li bi to moglo važiti za kanibalizam. To je podstaklo razmišljanja o tome da li bi za muslimane uzimanje svete pričesti možda moglo da znači ljudožderstvo.
Čim je ušao u kafenejon, znao je da nešto nije u redu. Svečana vojna muzika čula se sa radija, a momci su sedeli u sumornoj i zloslutnoj tišini, stežući u ruci čašu i namršteni. Dr Janis sa iznenađenjem primeti da i Stamatis i Kokolios imaju svetlucav trag suza na obrazima. Sa zaprepašćenjem je ugledao oca Arseniosa kako ide krupnim korakom, ruku dignutih proročki ka nebu, patrijarhske brade isturene napred i viče: „Svetogrđe, svetogrđe, ridajte lađe tarsiske, evo, ja ću podignuti na Vavilon i na one koji žive usred onih koji ustaju na me vetar koji mori. Plačite kćeri Rave, obucite na se kostret, jao, jao, jao...”
„Šta se događa?”, upita on.
„Gadovi su potopili Elli”, reče Kokolios, „torpedom su razneli molo na Tinosu.”
„Šta? Šta?”
„Elli. Ratni brod. Italijani su ga potopili kod Tinosa baš kad su se hodočasnici iskrcavali i krenuli u crkvu da vide čudesa.”
„A ikona nije bila na brodu, il' jeste? Šta se dogodilo? Ali, zašto? Je l' ikona sačuvana?”
„Ne znamo, ne znamo”, reče Stamatis, „da sam ostao gluv da sve ovo ne čujem. Niko ne zna koliko je poginulih, ne znam da li je ikona sačuvana. Italijani su nas napali i to je sve, ne znam zašto Na praznik Uspenja Bogorodice, to je svetogrđe”.
„To je zločin, toliki bolesni hodočasnici. Šta će Metaksas učiniti?”
Kokolios sleže ramenima; „Italijani kažu da nisu oni, ali već su pronađeni delovi italijanskog torpeda. Je l' oni misle da mi nemamo muda? Kopilad jedna kažu da su to Britanci, a niko nije video podmornicu. Niko ne zna šta će se dogoditi.”
Doktor pokri rukama lice i oseti kako mu naviru suze. Osetio je sav divlji i bespomoćan bes malog čoveka koga su vezali i usta mu zapušili i takvog primorali da gleda dok mu siluju i sakate ženu. Nije zastao da pokuša da shvati zašto bi i on i Kokolios bili van sebe od užasa zbog svetogrđa prema ikoni i prazniku, kada je jedan komunista, a drugi sekularist. Nije zastao da se zapita nije li sada rat neizbežan. To nisu bile stvari koje je trebalo preispitivati. Kokolios i Stamatis su ustali i krenuli zajedno kada je on rekao: „Hajde momci, svi idemo u crkvu. U pitanju je solidarnost.”

10


L' Omosessuale (3)



Kriv čovek želi samo da bude shvaćen, jer kada je shvaćen onda izgleda kao da mu je oprošteno. Možda je u sopstvenim očima bezgrešan, ali dovoljno je da zna da ga drugi smatraju krivim i oseća potrebu za objašnjenjem. U mom slučaju, međutim, niko ne zna za moju krivicu, ali ja ipak želim da budem shvaćen.
Izabran sam za tu akciju zato što sam krupan čovek, zato što sam postao poznat po izdržljivosti, jer sam prilično inteligentan (Frančesko je govorio da u armiji „inteligentan” znači „uglavnom ništa ne sjebati”) i zato što sam „uzoran vojak”, što je značilo da sam održavao red među svojim ljudima, glancao cokule kada nisu suviše vlažne i znao značenje većine skraćenica koje su redovno od naših vojnih dokumenata pravile neprobojne šifre.
Dobio sam naređenje, preko glasnika na motociklu, da se javim pukovniku Rivolti i da sa sobom povedem jednog pouzdanog čoveka. Ja sam naravno izabrao Frančeska; mislim da sam već objasnio da mi je namera bila da iskoristim svoj porok kao sredstvo da postanem dobar vojnik. Sa njim pored sebe, osećao sam se kao da mogu sve. Pošto nismo bili u ratu nije mi palo na pamet da ću ga izložiti opasnosti time što ću ga povesti sa sobom i nisam ni slutio da ću vrlo skoro imati priliku da mu dokažem svoj heroizam.
Dobiti naređenje je jedno, a izvršiti ga nešto sasvim drugo. U to vreme imali smo samo oko dvadeset četiri kamiona na deset hiljada vojnika. Pukovnik Rivolta bio je petnaest milja udaljen. Da bismo stigli do njega morali smo da pešačimo pet milja, jašemo na paru mazgi još pet milja i konačno da zamolimo za vožnju na zadnjoj strani tenka koji je išao na opravku sa menjačem koji je bio neispravan. Otišli smo sve idući unazad, primereni uvod za predstojeći ratni pohod.
Rivolta je bio izrazito ugojen čovek koji se očigledno probijao u više rangove putem poznanstava s pravim ljudima. Bio je neiscrpan rudnik pomodnih slogana kao što je ,,S knjigom u jednoj ruci i puškom u drugoj”, i ispoljavao je savršen heroizam nekog ko svoju komandu postavlja na petnaest milja od jedinica, u napuštenoj vili, da bi travnjake mogao da koristi za prijeme. Mi alpini bili smo poznati po zametanju tuča sa crnokošuljašima, pa bi i to mogao biti razlog zašto sam ja izabran za zadatak; bez značaja bi bilo ako bih bio ubijen, jer nisam pripadao podobnim. Oni koji se pitaju zašto su naši vojnici bili nesposobni u poređenju sa svojim očevima u ratu 1914. treba da imaju na umu da je ovoga puta bilo nemoguće da neko postane viši oficir samo po zasluzi; to se postizalo ulizištvom.
Rivolta je bio nizak, debeo, mrzovoljan i imao je u vlasništvu nekoliko medalja iz pohoda na Abisiniju, iako su svi znali da se on sa svojim ljudima nije pomerao sa jednog mesta i da nije ništa učinio; to ga ipak nije sprečavalo da kući šalje živopisne izveštaje o uspešnim operacijama. Oni su bili vrlo maštovite izmišljotine i vojnici su govorili da je medalje dobio za literarne podvige. Njegov jezik je takode stalno bio u pokretu, kao jezik dobrog ulizice.
Kada smo vojničkim korakom ušli u otmenu sobu sa visokom tavanicom i pozdravili, Rivolta je uzvratio rimskim pozdravom. Obojica smo imali utisak da on imitira Dučea, i Frančesko se zasmejao. Rivolta ga je popreko pogledao i verovatno je pomislio da će mu srediti da malo čisti nužnike.
„Gospodo”, rekao je Rivolta dramatičnim tonom, „nadam se da se u vašu hrabrost može pouzdati i da je vaša diskrecija potpuna.”
Frančesko je podigao jednu obrvu i uputio kos pogled prema meni. Ja rekoh: „Da, gospodine, apsolutno, gospodine”, a Frančesko je napravio jedan nedvosmislen pokret jezikom, koji srećom nije primećen.
Rivolta nam je dao znak da priđemo mapi koja je bila raširena preko velikog, savršeno uglačanog, starinskog stola i nagao se nad njom. Pokazao je debelim prstom na tačku u jednoj dolini, odmah pored one u kojoj smo mi logorovali i rekao: „Sledeće noći u dva časa vas dvojica ćete otići neopaženo, pod zaštitom mraka, do ove tačke ovde i...”
„Izvinite, gospodine”, prekide ga Frančesko, „ali to je na grčkoj teritoriji.”
„Znam, znam. Nisam glup. Ali to nije važno. Tamo nema Grka, pa prema tome oni neće ni znati.”
Frančesko ponovo podiže obrve, a pukovnik reče sarkastično: „Pretpostavljam da ste čuli za nešto što se zove operativna nužnost?”
„Jesmo li mi, onda, u ratu?”, upita Frančesko, na šta je pukovnik verovatno zaključio da bi mu trebalo duplirati obaveze oko čišćenja nužnika. U tom trenutku miš Mario je iskoristio priliku da se pojavi iz Frančeskovog džepa na grudima i morao je da bude gurnut unutra pre no što ga Rivolta primeti. To je doprinelo da moj prijatelj postane još neozbiljniji, pa je zadržao idiotski osmeh na licu dok je pukovnik nastavio:
„Tamo se nalazi osmatračnica, toranj napravljen od drveta, koju je preuzela grupa lokalnih razbojnika, pošto je ubila stražare i uzela njihove uniforme. Oni izgledaju kao naši vojnici, ali to nisu.” Zastao je da bi nam se taj podatak urezao u pamćenje, a onda je nastavio: „Vaš zadatak će biti da povratite taj toranj. Naoružaće vas i opremiti naš intendant ovde, koji za vas čuva specijalnu opremu. Ima li pitanja?”
„Imamo dve čete bersaljera u toj dolini, gospodine”, rekoh. „Zašto to oni ne mogu da urade?”
Frančesko se umešao: „Ako su oni samo razbojnici onda je to posao za karabinijere, zar ne?”
Pukovnik se napeo od srdžbe i upitao: „Dovodite li u pitanje moja naređenja?”, a Frančesko je na to munjevito odgovorio: „Vi ste rekli ima li pitanja, gospodine.”
„Operativnih, ne pitanja o planu. Dosta mi je vašeg drskog ponašanja i upozoravam vas da morate pokazati poštovanje tamo gde to priliči.”
„Tamo gde to priliči”, ponovio je Frančesko snažno klimajući glavom, što je moglo izazvati veći prekor. Pukovnik je rekao: „Srećno momci, voleo bih da mogu da pođem sa vama.” Sotto voce, ali za mene sasvim čujno, Frančesko promrsi: „Kladim se da bi, govno jedno.”
Rivolta nas je ispratio pošto nam je dao obećanje da ćemo dobiti medalje, ako budemo uspešni, i debeli svežanj uputstava koji je sadržavao mape, preciznu satnicu i fotografiju Musolinija na kojoj je bio snimljen iz profila, odozdo kako bi mu bila istaknuta isturena brada. Verujem da je to imalo za svrhu da nas osokoli i ojača moralnu čvrstinu u nama.
Kad smo izišli iz vile, seli smo na jedan zid i pregledali papire. „Ovo je sumnjiv posao”, reče Frančesko, „šta ti misliš, o čemu se tu zapravo radi?”
Ja pogledah u njegove divne tamne oči i rekoh: „Nije me briga. U pitanju su naređenja i mi treba da verujemo da neko zna o čemu se tu radi, zar ne?”
„Ti mnogo veruješ”, reče on, „mislim da je ne samo sumnjiv, već i prljav.” On izvadi svog ljubimca iz džepa i reče mu: „Mario, nije dobro za tebe da budeš u ovo umešan.”
Nismo mogli da verujemo kad smo videli da se oprema koju smo dobili od intendanta sastojala od britanskih vojnih uniformi i grčkog oružja. Sve to je bilo bez smisla i nije bilo uputstava za kcrišćenje lakih puškomitraljeza hodžkis. Sami smo se oko toga snašli, ali smo kasnije zaključili da se to možda od nas nije očekivalo.
Frančesko i ja smo bili spašeni zahvaljujući vremenu, na najčudniji način. Dobro smo se spremili unapred i neopaženo prošli preko naših linija u deset sati uveče. Kad smo se obreli na drugoj strani granice, obukli smo britanske uniforme, prema uputstvu, i potom našli put preko strmina do druge doline. Od tog trenutka Frančeska i mene počele su da muče stalne promene raspoloženja.
Mislim da neko ko nikada nije video akciju ne može stvarno da razume kakvi se vihori pokreću u glavi vojnika u času bitke, ali ću pokušati da objasnim. U ovom slučaju, obojica smo bili ponosni što smo izabrani za ozbiljnu vojnu misiju. Zbog toga smo se osećali kao da smo vrlo posebni i značajni. Ali obojica nismo ranije ništa nalik ovome radili i bili smo veoma uplašeni, ne samo zbog fizičke opasnosti već i zbog tereta odgovornosti imogućnosti da zabrljamo. Stalno smo pravili luckaste šale da bismo sakrili taj strah. Vojnik se isto tako uvek plaši da nadređeni znaju više od njega i da on ne zna šta se zaista događa. On je svestan da bi ga vrhovna komanda žrtvovala za neki važniji interes, a da ga o tome ne obavesti i to u njemu izaziva prezir i nepoverenje prema nadređenima. Od toga raste i strah u njemu.
Neizvesnost ishoda čini ga praznovernim i on se stalno krsti ili ljubi svoju amajliju, ili stavlja tabakeru u džep na grudima ne bi li zaustavila metak. Frančesko i ja smo razvili praznovernu naviku da ne koristimo reč ,,certamente”. Nijednom je nismo izgovorili ni tokom te akcije, niti kasnije tokom rata. Frančesko je stalno imao potrebu da se poverava svom mišu, njihao bi ga u rukama i govorio mu besmislice, dok smo mi ostali pušili cigaretu za cigaretom, koračali gore-dole, buljili u fotografije naših voljenih, ili trčali u nužnik svakih pet minuta.
Upoznali smo neobuzdano uzbuđenje kada napetost iščekivanja prevrši meru i zato se ponekad preobražava u neku vrstu mahnitog sadizma, jednom kada akcija počne. Ne možete uvek okrivljivati vojnike za njihova zlodela, jer mogu vam reći iz iskustva da su ona prirodna posledica paklenog olakšanja koje nastaje kada se više ne mora misliti. Zlodela su ponekada ništa drugo do osveta mučenih. Katarza je reč koju tražim. Grčka reč.
Ležeći u šipražju pred tim tornjem obavijenim mrakom, osećao sam Frančeska pored sebe i znao da je Fedar s pravom verovao da je ljubavnik hrabriji ako je miljenik pored njega. Želeo sam da zaštitim Frančeska i da mu dokažem da sam muškarac. Otkrio sam da moja ljubav prema njemu jača pri pomisli da bi nas metak uskoro mogao rastaviti.
Približavala se ponoć, čuo se huk sova i u daljini drhtav zvuk kozjih zvona. Bilo je veoma hladno i ledeni vetar se spuštao sa severa. Taj vetar smo nazivali mnogim imenima, ali je ,,mudostezač” verovatno bilo najprikladnije.
U ponoć Frančesko pogleda u sat i reče: „Ja ne mogu ovo još dugo da izdržim. Prsti mi otpadaju, noge su mi kao led i kunem se da će pasti kiša. Za ime Boga, završimo sa ovim.”
„Ne možemo”, rekoh, „naređenje je da se napadne tek u dva.”
„Ma hajde, Karlo, kakve to veze ima? Hajde da to obavimo sada i da idemo kući. Mario je ljut, a i ja sam.”
„Za tebe je kuća u Đenovi. Tamo ne možeš da odeš. Shvati, to je pitanje discipline.”
Izgubio sam argumente jer, u stvari, ja sam mislio isto što i Frančesko i nisam želeo da umrem od smrzavanja u toj zabiti samo zato što smo stigli prerano zbog revnosti i entuzijazma.
Naređeno je bilo da se protiv razbojnika upotrebi puškomitraljez, ali tamo u noći i na takvoj ubitačnoj temperaturi to nije više izgledalo pametno. Puškomitraljez je bio tako hladan na dodir da su prsti boleli, a osim toga nismo bili sigurni da se njime možemo služiti u mraku. Odlučili smo da se prikrademo bliže tornju.
Oni su gore imali lampu i mi smo bili zapanjeni kada smo videli da ih je najmanje deset. Očekivali smo najviše trojicu. Videli smo takođe četiri puškomitraljeza kako stoje napolju naslonjeni uz ogradu. Frančesko prošapta: „Zašto su poslali samo nas dvojicu? Ako pucamo na njih, mi smo mrtvi. Rekao sam ti da je posao sumnjiv. Otkud razbojnicima puškomitraljezi?”
Sa tornja se čulo pevanje i izgledalo je da su malo podnapiti. To me je ohrabrilo da se puzeći još približim i bolje osmotrim, dok sam pokušavao da zanemarim ubode po rukama od borovih iglica i vrhova oštrih stena koje su provirivale iz zemlje i činilo se usecale se do kostiju. Otkrio sam veliku hrpu sitnog drveta za potpalu i bure kerozina, smeštene pod tornjem da bi bili zaštićeni od kiše. Sve osmatračnice su imale peći na drva i uljane lampe i, prirodno, zalihe potrepština uvek su držane ispod njih.
Zbog toga smo Frančesko i ja započeli napad ne samo dva sata ranije već smo ga izveli tako što smo prevrnuli bure i zapalili ga. Toranj se pretvorio u buktinju, a mi smo ga zasuli mecima iz puškomitraljeza, našavši se gotovo odmah ispod njega. Pucali smo i pucali dok nismo potrošili celi redenik. Ako je bilo vrisaka, mi ih nismo mogli čuti. Svesni smo bili samo skakanja tog oružja u našim rukama, stezanja zubima i užasnog ludila očajničkog postupka.
Kada je redenik ispražnjen, nastala je užasna tišina. Pogledali smo jedan u drugog i osmehnuli se. Frančeskov osmeh je bio nesiguran i žalostan, a verujem da je i moj izgledao tako.
Bio je to naš prvi zločin. Nismo osećali trijumf. Osećali smo se iscrpljeno i okaljano.
Frančesko se sapleo o telo kapetana Roate, iz jedinice bersaljera, koji je pao preko ograde tornja i slomio vrat. Telo je ležalo raskrečeno i uvrnuto kao da nikad nije imalo života. Frančesko je takode pronašao naredbu kod kapetana da sa devet ljudi ode do tornja zbog predstojećeg napada grčke vojske, koji su, prema obaveštajcima, očekivali u dva časa.
Frančesko sede uz mene, pored onog tela i pogleda u zvezde. „Ovo uopšte nisu britanske uniforme”, najzad progovori. „Grci nose iste uniforme kao i Britanci, zar ne?”
Ja sam takođe pogledao u zvezde. „Trebalo je da budemo ubijeni. Zato nam je rečeno da idemo bez pločica sa imenom. Mi smo Grci koji su napali italijansku vojsku i trebalo bi da smo mrtvi. Zato su poslali samo nas dvojicu, da bi bili sigurni u našu propast.”
Frančesko se lagano podigao. On podiže ruke uvis u očajanju, a onda ih pusti da padnu. „Izgleda da neki glupi izrod hoće da izazove rat sa Grčkom.”

11


Pelagija i Mandras



PELAGIJA (dok sedi u klozetu posle doručka): Tako je fino što je neko ko je izgradio ovo mesto ostavio otvor iznad vrata. Mogla bih da sedim ovde satima i gledam oblake kako se motaju oko vrha planine. Pitam se odakle li dolaze? Hoću da kažem, ja znam da su od vodene pare, ali čini se kao da se stvore niotkud, sasvim iznenada. Kao da svaka kap ima tajnu koju želi da podeli sa svojim sestrama i zato se one podižu iz mora, okupljaju se i prepuštaju povetarcu da ih nosi, a oblaci menjaju oblik dok kapi žure od jedne poverenice do druge, šapućući. One govore: „Videla sam Pelagiju tamo dole gde sedi u klozetu i ona čak pojma nema da mi govorimo o njoj.” One govore: „Videla sam Pelagiju i Mandrasa kako se ljube. Šta će biti od toga? Ona bi pocrvenela kad bi znala.”
O, ja se jesam zacrvenela. Baš sam glupa. A zašto oblaci idu sporije od vetra koji ih nosi? I zašto ponekad vetar duva u jednom pravcu, a oblaci putuju u drugom? Da li je Papakis u pravu kad kaže da postoji nekoliko različitih slojeva vetra, ili možda oblaci nalaze neki način da putuju nasuprot njemu? Moram da isečem još krpa, imam one bolove u stomaku i leđima, a i vreme je. Videla sam sinoć mlad mesec i to znači da je vreme. Tetka kaže da je u trudnoći jedino dobro to što ne moraš da brineš o krvarenju. Jadna mala Krisula, sirota devojčica, kako se ružna stvar dogodila. Papas je došao kasno uveče kući, drhtao je od besa i žalosti, a sve zato što je Krisula napunila četrnaest godina i niko joj nije rekao da će jednog dana početi da krvari, pa se ona tako prepala, pomislila je da ima neku odvratnu tajnu bolest i nije smela da kaže nikom i popila je otrov za pacove. I Papas je bio tako ljut da je uhvatio Krisulinu majku za vrat i tresao je kao što pas trese zeca, a Krisulin otac samo izlazi sa društvom kao i obično i dolazi kući pijan kao da se ništa nije dogodilo, a pod Krisulinim krevetom je hrpa papira debela kao biblija, puna molitvi svetom Gerasimosu za izlečenje, i molitve su tako tužne i očajničke da te nateraju u plač. E pa, ne mogu da sedim ovde celi dan, razmišljajući o oblacima i menstruaciji, a i ovako postaje već vruće i ovde će se pojaviti težak miris. Ostaću ipak još malo, jer Papas neće doći sa doručka još deset minuta, a važno je samo da izgledam zaposlena kad se on pojavi. Čini mi se da su otvor iznad vrata morali da ostave, inače bi ovde bio potpun mrak.


MANDRAS (dok prenosi mreže na barku): Sveti Petre i sveti Andrija, podarite mi dobar ulov. Ponovo će biti vreo dan, siguran sam, znam da će se sva riba sakriti pod kamenje i otići na dno. Trebalo je da ih Bog stvori sa zaštitnicima od sunca zarad nas siromašnih ribara. Neka se oblaci sa Enosa pomere i zaklone sunce, Bože, pomozi mi da ulovim dobrog barbuna za doktora Janisa i Pelagiju, pomozi mi da vidim delfine ili pliskavice da bih znao gde je riba, pomozi mi da vidim galebove da bih našao sardele, da bi Pelagija mogla da ih uvalja u brašno i isprži ih u ulju i iscedi limunov sok svud po njima i pozove me da jedem sa njima i ja ću moći da dodirujem Pelagijinu nogu svojim stopalom pod stolom, dok doktor širi priču o Euripidu i Napoleonovoj okupaciji, a ja kažem: „Kako je to zanimljivo, to uopšte nisam znao, je l' tako bilo?” Pomozi mi da ulovim arbuna za moju majku i brancina i finu, veliku hobotnicu da se iseče na kolutove da majka može da je skuva, a ja ću da je jedem sutra, hladnu, prelivenu uljem i sa majčinom dušicom, na debelom parčetu belog hleba. Nije trebalo da krećem utorkom, to nije srećan dan, ali čovek mora od nečeg da živi, a možda će se i naći neki osmeh za mene, između bezbrojnih osmeha talasa. To sam naučio od doktora; „nebrojeni osmesi talasa”, stih Eshila, koji očigledno nikad nije zimi izišao na more. Nebrojeno puta biti mokar do kože po neizmerno jakoj hladnoći, pre će biti da je tako. Ali danas je lep dan, lep kao Pelagija, i ako spustim udicu do dna verovatno ću uloviti iverka, a ako mi slana voda dohvati te posekotine na stražnjici, peći će me kao ludo.


PELAGIJA (dok izvlači vodu iz bunara): Papakis kaže da će Mandrasu ostati fleke od terakote na stražnjici do kraja života i izgledaće kao da je posuta alevom paprikom. Ja volim njegovu stražnjicu, Bože mi oprosti, iako je nikad nisam videla. Ipak mogu da kažem da mi se dopada. Da bih je volela. Vrlo je mala. Kad se on previje onda mogu da vidim da je kao dve polovine dinje. Hoću da kažem da su obline u skladu sa prvobitnom Božjom zamisli tog voća. Kad me ljubi imam želju da ga obuhvatim i u rukama držim oba njegova bedra. To nikad nisam uradila. Ne bih mogla. Šta bi rekao kad bih to uradila? Imam tako pogane misli. Hvala Bogu da niko ne čita moje misli, držali bi me pod ključem i sve stare žene na mene bi bacale kamenje i nazivale me kurvom. Kada mislim na Mandrasa stvori mi se slika njegovog lica, sa širokim osmehom, a onda mi se javi slika kako se saginje. Ponekad se pitam da li sam normalna, ali šta sve žene ne govore kada se okupimo, dok su muškarci u kafenejonu. Kad bi muškarci samo znali, kakav bi to šok bio? Svaka žena u selu zna da je Kokoliosov penis povijen na stranu kao banana i da pop ima osip na mošnicama, što muškarci ne znaju. Oni pojma nemaju o čemu mi razgovaramo, oni misle da mi pričamo o kuvanju i deci i ušivanju rupa na poderanoj odeći. A kada pronađemo krompir koji je nalik muškoj opremi, mi ga predajemo jedna drugoj u ruke i smejemo se. Volela bih kad bi postojao neki način da voda stigne do kuće i da ne mora da se nosi. Svaki Vrč mi je teži od prethodnog i uvek se ukvasim. Kažu da su Normani znali da zagade izvore, ubacujući u njih leševe, i nisi imao izbora sem da umreš od žeđi ili od zagađene vode. To je pravo čudo, jedno ostrvo bez potoka i reke da bude blagosloveno čistom vodom iz zemlje čak i u avgustu. Odmoriću se malo kad dođem kući; mrzim taj osećaj lepljivosti i peckanje na vratu kad počnem da se znojim. Htela bih da znam zašto je Bog stvorio tako topla leta i tako hladne zime? I gde je to napisano da žene treba da nose vodu kada su muškarci jači? Kada me Mandras bude zaprosio ja ću reći: „Ne, ukoliko prvo ne pristaneš da ti nosiš vodu.” On će na to reći: „Dobro, ako ti preuzmeš ribolov”, a ja neću znati šta da odgovorim. Ono što je nama potrebno jeste jedan pronalazač koji bi došao da stavi pumpu i dovede vodu do kuće. Mogla bih da ubijem Papasa. Šta je mislio kad je Mandrasu rekao da ja neću imati miraz? Ko se udaje bez miraza? Papas kaže da je to varvarizam i da to ne rade ni u jednoj civilizovanoj zemlji za koju zna i da se treba uzimati iz ljubavi kao što je on to uradio i da je bestidno od toga napraviti trampu i da to znači da žena nije dovoljno vredna da se njom ožene, ako ne ponese na leđima imovinu. Pa dobro, onda ću ja biti prisiljena da se udam za stranca, ako on tako misli. Ja sam mu rekla: „Papakis, ako na taj način razmišljaš, isto je tako blesavo nositi odeću kada su vrućine. Hoćeš li da ja budem jedina žena u Grčkoj koja leti ne nosi odeću?”, a on me je poljubio u čelo i rekao: „Gotovo da si dovoljno pametna da budeš moja kćer” i onda izišao. Nameravam da se skinem gola kad on dođe kući, stvarno hoću. Ne može se ići protiv običaja, prosto ne može, čak i ako je običaj glup i šta će Mandrasova porodica reći? Kako ću podneti tu sramotu? Ja imam samo kozu. Je l” treba da odem u kuću njegovog oca samo sa kozom i zamotuljkom odeće? I ko kaže da će oni želeti i moju kozu? E pa, ni ja neću otići, ako ne mogu da povedeni svoju kozu, to je sigurno. Ko bi je drugi gledao i češkao iza ušiju? Papakis ne bi. I kada bi Papas prestao da mokri na biljke, stresem se kad treba da ih upotrebim. Možda bi trebalo da ih gajim negde na drugom mestu, tajno, i da samo koristim njih. Ne mogu da idem okolo i tražim od suseda, kad oni lepo vide da ih i mi imamo dovoljno, a ja im stvarno ne mogu reći da neću da koristim naše zato što se zalivaju mokraćom. O, Bože. O, Bože. Mogla sam da očekujem. O, do đavola. Zašto nisam stavila krpu kad sam znala da ću podizati krčag? Tako sam glupa, i sad će se krv pojaviti. Uh, tako je vruće i sparno. Mislim da će bolje biti da po krčag dođem kasnije. Evo ponovo, pet dana geganja kao patka.


MANDRAS (dok izlazi iz luke): (peva) Priđite delfini, dođite meni, I odvedite me danas do ribe, i ako ulovim mnogo ribe Ako hoćete, dobićete malo. A ako ulovim gomilu trave Eto devojci ogrlice prave, Ako ulovim utopljenog miša Nateraću vas da jedete slatkiša, Ali ako ulovim korpu lista Okitiću vas sa mnogo glista.
Bez miraza. Bog mi je svedok; ja je volim, ali šta će ljudi reći? Reći će da doktor Janis ne misli da sam dovoljno dobar, to će reći. On me uvek naziva budalom i idiotom i kaže da je u meni previše kefi da bih bio dobar muž. Dobro, jesam budala. Čovek je uvek budala kada je reč o ženama, svak to zna. I znam da se ja sviđam doktoru, on me stalno pita kad ću ga pitati mogu li da se oženim Pelagijom i on se pravi da ne vidi kad ja dođem i razgovaram s njom. Nevolja je u tome što ne mogu da budem pri sebi kada sam sa njom. Hoću da kažem, ja sam ozbiljan čovek. Ja razmišljam o stvarima. Ja pratim politiku i znam razliku između rojalista i venizelista. Ja sam ozbiljan, jer ne mislim samo na sebe; Ja hoću da svet učinim boljim, ja hoću da odigram svoju ulogu u zbivanjima. Ali kad sam sa Pelagijom ponašam se kao da mi je dvanaest godina ponovo; u jednom trenutku ja sam na maslini kao Tarzan,a sledećeg se pretvaram da se tučem sa kozom. To je šepurenje, eto šta je to, ali šta bih drugo mogao da radim? Ne mogu da zamislim sebe kako kažem: „Hajde, Pelagija, da razgovaramo o politici.” Žene nisu za to zainteresovane, one hoće da ih zabaviš. Ja joj nikada nisam govorio o svom viđenju stvari. Možda i ona misli da sam budala. Ja nisam na njenom nivou, ja to znam. Doktor je nju naučio italijanski i malo engleskog i njihova kuća je veća od naše, ali ja nisam manje vredan. Ja makar mislim da nisam. Oni nisu uobičajena porodica, i to je sve. Nesvakidanji. Doktor govori ono što misli. Ja često ne znam na čemu sam. Bilo bi lakše da sam se zaljubio u Despinu ili Polikseni. Da sam proveo neko vreme u exiteie imao bih više životnog iskustva. Hoću reći, doktor je plovio po celom svetu, čak je bio i u Americi. A gde sam ja bio? Šta ja znam? Bio sam na Itaki, Zantu i Levkasu. Velika stvar. Ja nemam nikakvih priča i uspomena. Nikad nisam probao francusko vino. On kaže da u Irskoj svakog dana pada kiša i da u Čileu postoji jedna pustinja gde nikada nije pala kiša, Ja volim, Pelagiju, ali ja znam da nikada neću postati čovek dok ne uradim nešto važno, nešto veliko, nešto sa čim ću moći da živim, nešto da steknem poštovanje. Zato se nadam da će biti rata. Ne želim krvoproliće i slavu, želim nešto sa čim ću da se uhvatim u koštac. Nijedan čovek nije postao pravi čovek dok nije bio vojnik. Mogao bih da se vratim u uniformi i niko ne bi rekao: „Mandras je drag momak, ali je beznačajan”.Onda ću biti vredan miraza. Oo, delfini. Malo kormilom, dole prednje jedro. Ne, ne dolazite vi k meni, ja dolazim kod vas. Nadam se da se niste samo igrali. Oo, mislim da su ovo delfin Ksomas, delfin Nionios i delfinka Kristal. Kalimera, moji veseli prijatelji. Sklonite mi se s puta, razvlačim mrežu i nemojte ovom prilikom iz nje da izvlačite mnogo ribe. Do đavola, mnogo mi je vruće, dolazim u vodu. Skidaj odeću, spusti sidro. Gledajte delfini, dolazim. Hriste, kako je divno. Ima li išta bolje od morske vode preko pregrejanih slabina? Išta lepše nego kliziti kroz vodu, držeći se jednom rukom za peraje delfina? Plivaj, Kristal, plivaj. Do đavola, kako peče.


PELAGIJA (tokom sieste): Previše je vruće. Vrata se pomeraju. Ko je to? Mandras? Ne, ne budi glupa, ne možeš nekog da navedeš da dođe misleći na njega. Kažu da postoji i duh živih. O, to si ti, Psipsina. O, ne, ne. Zašto mi nemamo psa kao svi drugi? Bar mačku? Mi moramo da imamo ludu kunu za koju ne važi siesta. Beži. Koliko ćeš još da izrasteš? Ne mogu da spavam sa pola tone na grudima. Budi mirna. Mmm, zašto uvek mirišeš tako dražesno, Psipsina? Opet si krala jaja i ribizle? Zašto sama ne uloviš sebi miša? Muka mi je više od seckanja miševa. Zašto ne koristiš pod kao svi? Kakvo je zadovoljstvo leteti po sobi i ne dodirivati pod? Mmm, kako si miomirisna, drago mi je da te je Lemoni pronašla. Stvarno jeste. Kad bi umesto tebe bio Mandras. Želela bih da Mandras leži na mojim grudima. Bože, što je vruće. Kako možeš da podneseš to krzno, Psipsina? Kad bi umesto tebe bio Mandras. Pitam se šta on sad radi? Napolju je na morskom povetarcu, pretpostavljam. Pitam se kako mu je zadnjica. Papakis je kazao da ima izvanrednu zadnjicu. Punu terakote. „Dupe klasične statue, vrlo fino dupe”, rekao je. Ako sklopim oči i ispružim ruke i molim se svetom Gerasimosu, možda će, kad ih otvorim, na mojim grudima biti Mandras umesto Psipsine. Nemam sreće. Nemam sreće, Psipsina. On je tako lep. I tako je zabavan. Zasmejavao me je tolika da me je stomak zaboleo, pre nego što je pao sa drveta. Tada sam znala da ga volim, osetila sam strah kad je pao na ćup. Zagrliću Psipsinu kao da je on i možda će on to osetiti. Nadam se da nemaš buva. Ne želim crvene fleke po rukama. Juče me je zapeklo na članku i htela sam da optužim tebe, Psipsina, ali mora da sam okrznula neki trn. Kad će me zaprositi? On kaže da njegova majka nije mnogo fina. Zar se tako govori o sopstvenoj majci? Volela bih da se sećam Mitere. Sirota Mitera. Umrla je kao skelet, iskašljavajući krv. Izgleda lepo na fotografijama, tako mlada i spokojna, a tek način na koji drži ruku na njegovom ramenu, može se videti da ga je volela. Da je još živa, ja bih znala šta da uradim u vezi s Mandrasom, ona bi uticala na Papakisa da promeni mišljenje o mirazu. Mandras izgleda ne mari. On nije ozbiljan momak i to u meni stvara sumnju. On je tako zabavan, ali ja sa njim ne mogu da razgovaram ni o čemu. Trebalo bi da si u stanju da razgovaraš o stvarima sa mužem, zar ne? Kod njega je sve šala. Dosetljiv je i to pokazuje da nije glup, nadam se. Ja kažem: „Hoće li biti rata?”, a on se samo kezi i kaže: „Ko mari? Hoće li biti poljupca?” Ja ne želim da bude rata. Neka ne bude rata. Neka dođe Mandras i stane na kapiju dvorišta sa ribom u ruci. Neka Mandras dolazi sa ribom svakog dana. Malo mi je muka od ribe, iskreno rečeno. Jesi li primetila, Psipsina? Svaki put kad on donese ribu, malo veći deo stigne u tvoj tanjir?


MANDRAS (dok krpi mreže u luci): Juče je britanska Somalija pala u ruke Italijanima. Koliko će vremena proći pre no što nas napadnu iz Albanije? Izgleda da se išlo kamilama protiv tenkova. Osećam se tako beskoristan i beznačajan ovde, na ovom ostrvu. Sad je vreme da se muškarci pozabave svojim poslom. Arsenios mi je napisao pismo Kralju u kom je rekao da hoću u dobrovoljce i ja sam dobio pismo iz kabineta samog Metaksasa u kom se kaže da ću dobiti poziv, ako budem potreban. E pa, večeras ću tražiti da im ponovo piše i kaže da ja hoću odmah da me pozovu. Kako ću reći Pelagiji? Znam samo jedno, zaprosiću je pre nego što odem, s mirazom ili bez. Zatražiću od njenog oca odobrenje, a onda ću da kleknem na koleno i zaprosim je. Bez zbijanja šala. Nateraću je da shvati da ću, braneći Grčku, braniti nju i sve žene poput nje. U pitanju je spas nacije. Svak ima dužnost da pruži sve od sebe. I ako poginem, onda je vrlo loše, neću umreti nizašta. Umreću sa imenom Pelagije i imenom Grčke jednako na usnama, jer to se svodi na istu stvar, istu svetu stvar. A ako preživim, ići ću uzdignute glave do kraja života i vratiću se svojim delfinima i mrežama i svi će govoriti: „To je Mandras koji se borio u ratu. Sve dugujemo ljudima kao što je on” i ni Pelagija, niti njen otac neće moći da gledaju u mene i da me nazovu budalom i idiotom i neću više biti neki ribarčić sa flekama od terakote na stražnjici.


PELAGIJA (dok uzima kleftiko iz seoske furune): Gde je Mandras? Obično je već tu do ovog vremena. Volela bih da dođe. Jedva dišem, toliko bih volela da dođe. Ruke mi ponovo drhte. Bolje će biti da sklonim ovaj šašav osmeh s lica ili će svi misliti da sam luda. Dođi, Mandrase, molim te dođi, pa neću dati svoj deo ribe Psipsini. Samo iznutricu i rep i glavu. Ostani na večeri, Mandrase, i gladi mi cevanicu stopalom. Zar nije Psipsina sad već dovoljno velika da sama rastrgne miša? Tako sam glupa što radim stvari po navici, bespotrebno. Ostani na večeri.

12


Sva svečeva čuda



Ništa se na ostrvu nije izmenilo, kobnih predznaka rata nije bilo; samog Boga nije uzbunilo to što su megalomanija i uništenje zavladali svetom. Sveti ljiljan pred ikonom Naše Bogorodice Demucandate otvorio se tačno na 23. avgust, otrgao se zavenulosti i ohrabrujuće procvao, čime je čudo obnovljeno i vera pobožnih utvrđena. Negde sredinom tog meseca, gomila zmija neotrovnica, nepoznatih nauci, ukrašenih crnim krstom na glavi i sa kožom kao somot, izmilela je u Markopulu, čini se, niotkuda. Ispunile su ulice gmizanjem i izvijanjem, približile su se srebrom pokrivenoj ikoni Bogorodice, postavile se na episkopov tron i na kraju službe nestale isto onako tiho i neobjašnjivo kao što su došle. U velikom srušenom zamku Kastro, visoko iznad Travliate i Mitakate, prikaze ratobornih Rimljana tražile su lozinku od Normana i Francuza, a senke britanskih vojnika u crvenim mundirima bacale su kocku sa senkama turskih, katalonskih i mletačkih ratnika u vlažnim i neistraženim lavirintima podzemnih cisterni, tunela i rudnika. U nekad mletačkom gradu Fiskardu gnevni duh Giskara krstario je bedemima, vrebajući grčku krv i blago. Na severnom kraju, u Argostoliju, more je hrupilo u odvodne kanale na obali i nestajalo neobjašnjivo u utrobi zemlje, a na Palikiju stena poznata kao Kunopetra neprestano se ljuljala po svom ustaljenom ritmu. Seljani Manzavinata, predvidljivi kao i stena, nikad neće propustiti da ispričaju svakom ko je voljan da sluša da je jednom flota britanskih ratnih brodova lancem opasala Kunopetru, ali je nije uspela pomeriti; jedna mala grčka stena oduprla se moći i istraživačkoj radoznalosti najveće imperije znane ljudima. Možda je još vrednije pažnje to što nijedna francuska ekspedicija nije uspela da pronađe dno jezera Akoli i što je jedan zoolog iz Vajominga sa zaprepašćenjem potvrdio nalaze eminentnog istoričara, Janisa Kosti Laverdosa, da divlji zečevi i neke koze na planini Ajia Dinati imaju zlatne i srebrne zube.
Još od vremena kada je boginja Eoja morala da popusti Ahilu i dozvoli mu da ubije Memnona i kada je udesila da Prokridu u neznanju ustreli muž, ovo ostrvo je bogato svim čudesima. Samo u tome nema nekog velikog čuda, jer ostrvo ima sveca kakvog niko nema, sa natprirodnim moćima tako velikim i neograničenim da se one ne mogu zadržati u njemu.
Sveti Gerasimos, usahnuo i pocrneo, zatvoren pod svodom pozlaćenog sarkofaga u svom manastiru, mrtav pet vekova, ustaje noću. Zaodenut u grimizne i zlatne odore, drago kamenje i prastare kolajne, škripavo nalazi sebi put, pun opreza, do stada grešnih i bolesnih, posećujući njihove domove, a ponekad čak ode u inostranstvo, u svoj rodni Korint, da tamo obiđe kosti predaka i prošeta brežuljcima i lugovima svoje mladosti. Ali savesni svetac uvek se vrati do jutra, obavezujući pričljive kaluđerice, koje ga paze, da čiste blato sa pozlaćenog brokata njegovih papuča i da nameštaju njegove iscrpljene, mumificirane udove u pozu spokojnog počivanja.
On je istinski svetac, pravi sveti čovek koji nema ništa zajedničko sa imaginarnim i sumnjivim svecima drugih vera. On nije sramota za svet kao sveti Dominik sa svojom inkvizicijom, nije bio džin od petnaest stopa sa kanibalskim sklonostima kao sveti Kristofer i nije slučajno ubio posmatrače na svojoj samrti kao sveta Katarina. Isto tako, on nije nepotpun svetac, kao sveti Andrija koji je uspeo da ostavi samo taban svoje desne noge u manastiru blizu Travliate. Kao sveti Spiridon na Krfu, Gerasimos je živeo uzoran život i ostavio celu svoju smrtnu ljušturu da služi kao inspiracija i dokaz.
Otišao je u kaluđere sa dvanaest godina, isto toliko godina proveo je u Svetoj zemlji, boravio je pet godina na Zantu i konačno se nastanio u jednoj pećini u Spili, da bi odatle preuredio manastir u Omali, gde je zasadio platan i iskopao bunar sopstvenim rukama. Toliko je omiljen među inače podrugljivim ostrvljanima da je dobio dva praznična dana, jedan u avgustu i jedan u oktobru; sinovi su u velikom broju dobijali po njemu ime, u njega se verovalo gorljivije nego u samog Gospoda i morao je na svom nebeskom tronu da se navikne na spominjanje svog imena u kletvama i psovkama. U dane svog praznika popustljivo je okretao svoj duhovni pogled od ostrvljana koji bi se neverovatno napili.
Zbilo se to osam dana pre no što će Metaksas odbiti Dučeov ultimatum, a moglo se zbiti na bilo koji praznik ovog sveca u poslednjih sto godina. Sunce je izgubilo nemilosrdnu snagu, pa je dan bio izvanredno topao, ali ne i nesnosno vruć. Lagani morski povetarac ulazio je u masline pa ih napuštao, a uskomešano lišće šumeći je igralo složenu igru srebrnog i tamnozelenog semafora. Bulke i krasuljci njihali su se u travi, još sprženoj od letnje žege, ali koja je ipak počinjala da se osvežava, a pčele su sletale na svaki cvet kao da znaju da nastupa jesen; obilje njihovih košnica bilo je vrhom puno bistrog tamnog meda za koji su ostrvljani pouzdano znali da je najbolji na svetu. Visoko na planini Enos crni strvinar je tragao za leševima nesrećnih ili trapavih koza, a dole u gustarama doline male crne grmuše preletale su s mesta na mesto i prepirale se. Ispod njih, bezbrojni ježevi rili su gubicom i njuškali, brižljivo pripremali ležaj od trave i lišća, sluteći hladne dane, a po plažama su, kao da je bilo brodoloma, razasute ležale polurashodovane barke, izvučene iz vode da bi bile pregledane i šuperene. Tropske biljke na jugu ostrva izgubile su bujnost, kao da su pritajile sokove u sebi ili zadržavale dah, a smokve su se iskitile teškim purpurnim plodovima i zelenim zamecima koji će sazreti naredne godine, i tada će zvanično postati voće rimskih fašista.
U zoru, Alekos je pogladio kundak svoje stare puške i odlučio da je ne ponese; na ovaj praznik uvek se dogodi previše nezgoda i to odvraća pažnju od čudesa. Uvio je oružje u kože i izišao napolje u izmaglicu da vidi da li su koze dobro; nameravao je da ih prepusti same sebi na jedan dan, siguran da će ih svetac štititi. Sve vreme tokom dugotrajnog spuštanja niz padine Enosa moći će, znao je, da čuje plačne tonove njihovih zvona; zabavljače se tako što će pogađati čije se zvono oglasilo. Osetio je strašno uzbuđenje kad je unapred pokušao da zamisli prizor kako svetac isceljuje epileptičare i ludake. Koga li će izabrati?
U selu, otac Arsenios je sručio u grlo bocu robole i protrljao zamućene oči, nenaviknut na muku ranog ustajanja, a Pelagija i njen otac vezali su kozu za maslinu i Psipsinu zaključali u kredenac u kome neće naći ništa što bi iskidala na komadiće. Kokolios se nakratko mučio zbog svojih komunističkih ubeđenja o opijatima za mase, a onda se ipak obukao u haljine svoje žene. Stamatis je lepkom sastavljao šiljatu papirnu kapu i isprobavao da li mu je po meri, dok je njegova žena sekia sir u komade, uvijala slatkiše, rozoli i mantola, i prisećala se stvari na koje će se požaliti. Megalo Velisarios natovario je svoj kulverin na leđa snažnog bika, pozajmljenog od daljnjeg rođaka, i sanjao o tome kako će da pobedi u trci. Top je napunio tankim listićima metala, srebrnim i zlatnim, i s nestrpljenjem je očekivao uzdahe divljenja iz gomile kada svetlucava municija ispaljena u nebo zaleprša kao oblak metaliziranih leptirova.
U manastiru, rumene male kaluđerice probudile su mnogobrojne goste i hodočasnike u urednim gostinskim sobama, napunile vodom drečavo išarane umivaonike i bokale, protresale su navezene jastuke, promenile bogato ukrašene peškire i obrisale prašinu. One same su živele u spartanskim sobicama u kojima su se nalazili samo parče poderane asure, škripav, skroman krevet i tamne ikone na zidovima. Svo zadovoljstvo za njih se sastojalo u udovoljavanju drugima koji su im pričali o svojim jadima i zabludama, a one su ih slušale sa velikom pažnjom i, od onog što su mogle čuti, sklapale sliku o spoljašnjem svetu. O njemu je bilo bolje slušati nego ga nastanjivati, u to su bile ubeđene.
U obližnjoj ludnici, druge kaluđerice su oblačile bolesne u čistu odeću i pitale se ko će od njih biti isceljen od svečeve aure. On bi sasvim retko uskratio isceljenje, a njegovo nesporno veliko milosrđe (i možda taština) samo po sebi bilo je garancija za oporavak, nekog nesrećnika. Hoće li to biti Mina, koja krešti i nerazgovetno blebeće, ne prepoznaje nikoga, otkriva svoje telo i prikazuje se neopreznima? Hoće li to biti Dmitri, koji razbija prozore i flaše i jede staklo? Marija, koja misli da je kraljica Amerike i tera čak i doktore da joj se približavaju na kolenima? Sokrates, žrtva neurastenije u tolikoj meri da i puko podizanje viljuške za njega predstavlja nepodnošljivu odgovornost zbog koje bi plakao i tresao se? Kaluđerice su verovale da je i sam život u blizini sveca bio blagotvoran, a ludaci su se pitali, u trenucima lucidnosti, kada će na njih doći red za izlečenje. Svetac je birao koga će da isceli bez očigledne logike ili doslednosti i neki su umirali posle čekanja od četrdeset godina, dok su drugi, sa ateističkom prošlošću i nedoličnim ponašanjem, dolazili jedne godine, a sledeće odlazili.
Na lepe livade u dolini i među platane nanizane duž puta za Kastro dva dana su stizali hodočasnici i koribanti, neki baš izdaleka. Rođaci ludaka već su poljubili ruku sveca i zajedno su se molili za isceljenje svojih milih, dok su kaluđerice glačale zlatne ukrase, crkvu punile cvećem i palile ogromne sveće, Klupe su bile pune ljudi koji su obnavljali poznanstva i prijateljstva u živom razgovoru, koji stranci pogrešno doživljavaju kao bezbožnost. Napolju, hodočasnici su skidali sa natovarenih životinja terete fete, dinja, kuvane živine, kefalonske pite od mesa, delili hranu sa susedima i sklapali šaljive epigrame u dvostihu jedni na račun drugih. Grupe nasmejanih devojaka šetale su okolo ruku pod ruku, dobacivale prikrivene osmehe potencijalnim muževima i mogućim prilikama za flertovanje, a muškarci su, pretvarajući se da ih ne primećuju, stajali u skupinama, gestikulirali i mahali flašama, dok su rešavali krupne svetske probleme. Sveštenici su se okupljali u roj kao pčele i s teškom ozbiljnošću razmatrali teološka pitanja, njihove sede brade dopunjavale su patrijarhalni izgled dugih odora ispod kojih su, dok bi lepršale na vetru, virile sjajne crne cipele i strpljivo su podnosili laskave upadice vernika, koji nikako nisu umeli da smisle neki razumniji izgovor da bi im se obratili već su samo zapitkivali da li će ovaj ili onaj episkop doći.
Scene pastoralnog veselja i verske dostojanstvenosti uistinu su samo prikrivale sve veći nemir u srcima svih prisutnih, nemir iščekivanja, strah od doživljavanja mehanički neobjašnjivog, strepnju koja obuzima one koji će uskoro postati svedoci cepanja vela između ovog sveta i potonjeg. Takva nervoza narasta dok grudi ne postanu tesne, a oči sklone da zasuze čim zvona krenu da oglašavaju početak službe.
Ubrzo su nastali žamor, komešanje i tiskanje ka crkvi, a kada je ona postala dupke puna ljudi su se sabijali u dvorištu. Neki su otišli da stoje na kaluđerskom groblju. Na različitim mestima u gomili Alekos, Velisarios, Pelagija, dr Janis, Kokolios i Stamatis izvijali su vratove da bi čuli udaljeno pojanje popova. Kada bi se ljudi u crkvi prekrstili, oni oko ulaza učinili bi to trenutak kasnije, onda oni iza njih, pa najzad i oni pozadi, tako da se talas kretnji širio kroz gomilu kao kada se kamen baci u jezerce.
Sunce se podiglo na višu tačku i ljudi, priljubljeni jedni uz druge, počeli su da se znoje. Sparina je postajala nepodnošljiva upravo kada se služba približila zvonkom završetku i ljudi su počeli da se komešaju i sudaraju u obrnutom smeru tako da se sada onima koji nisu imali sreće da pronađu mesto u crkvi odjednom sreća osmehnula jer su prvi došli na mesto pod svečevim platanom na kom se događaju čudesa.
Unutar crkve, svečevo telo su podizali nosioci, a ispod drveta srećne kaluđerice su nameštale i dovodile u red nepredvidljive i nepouzdane ludake, iako je većina njih već bila mirna, zastrašena haosom nepoznatih lica koja su se tiskala svud oko njih. Gutač stakla je počeo da urla. Američka kraljica, oduševljena dolaskom podanika, zauzela je dostojanstvenu pozu, a Sokrates je snuždeno buljio u svoje desno stopalo, ne znajući kako da okonča mučenje i da ga pokrene. On učini napor da prikupi volju kojom je, na svoje zaprepašćenje, pomerio jedan kažiprst. Pokušao je da učini napor volje da ga zaustavi, ali nije mogao da učini napor volje da bi pokrenuo volju. Uhvaćen u zamku beskrajnog slabljenja sposobnosti, stajao je kao ukopan i povukao se pred kaleidoskopom nepovezanih slika koje su mu se nizale u glavi. Jedna od kaluđerica obrisala mu je suzu sa lica i požurila da umiri gutača stakla. Druge su pokušavale da privole pacijente da sednu ili legnu.
Mina je sela na zemlju pod ogromnim drvetom i obavila ruke oko kolena. Iako je njen svet bio odvojen opipljivim zastorom od okolne vreve, ona oseti kao da se neko smirenje probija kroz blebetanje njenih misli. Pogledala je u bleštavu belinu zida i shvatila da je to crkva. „Kornjačina jaja”, pomisli, i onda se seti delića besmislenog stiha iz detinjstva. Odjednom ustade i poče da diže svoje suknje, ali ju je kaluđerica brižno naterala da se spusti dole. Ona je poslušala i stala da osluškuje uzburkane glasove u svojim grudima. Ponekad, ti glasovi su vikali i cvileli i ona nije mogla da ih se oslobodi čak ni zavlačenjem u ćoškove ili udaranjem glavom o zid. Ponekad su je primoravali da nešto uradi, preteći da neće otići dok ne učini što joj je rečeno. Ponekad su je bockali po celom telu dok ne bi počela sumanuto da dere sopstvenu kožu noktima, a ponekad bi joj rekli da prestane sa disanjem. U vrtlogu panike osetila bi da joj pluća staju i da joj se srce usporava do muklog zaustavljanja. Ponekad bi jaz između nje i sveta tako strašno zjapio, ona bi pogledala dole i ugledala beskrajni ponor ispod svojih nogu; to su bili trenuci kada bi neobuzdano trčala i, pokušavajući da nađe tlo, udarala je u stvari koje nije videla, pa je posle bila u modricama i ranama. Ponekad, savladana strahom, znojila se toliko da je postajala sasvim klizava za kaluđerice kada bi pokušavale da je obuzdaju, a ona bi pala na pod ludnice, plakala i hrakala. Najgore je bilo kad je mogla uočiti ljudi oko sebe, znati da gledaju u nju, znati da planiraju da je ubiju i zato je morala da diže suknje i sakrije lice, kao da je tom magijom mogla da ih spreči da je vide. Kad god bi to uradila, pojavljivale su se niotkuda neke ruke i povlačile joj suknje naniže, tako da je bila primorana da se bori svom snagom svog očaja da ih ponovo podigne. Progonjena i ranjena, Mina je sedela na travi i zgurila se kad se jedna neobjašnjiva senka približila i prošla preko nje.
Dr Janis i Pelagija našli su se pred gomilom i, dok je u njima uzbuđenje raslo, posmatrali su kako nakićeno telo sveca prenose preko poleglih ludaka. Nikada nije neko telo brižljivije nošeno, niti sa toliko poštovanja; nije se smelo truckati u nosiljci, niti se poremetiti. Njegovi nosioci pažljivo su spuštali korak između ruku i nogu ludih, a brižni rođaci su obuzdavali grčenje i mlataranje svojih bolesnih. Gutaču stakla su se oči prevrnule i na ustima mu se pojavila epileptična pena, ali je ostao miran. Nije imao rođake da o njemu brinu, pa je od sveca skupljao snagu da se obuzda. On ugleda par vezenih papuča kako mu prolaze pored nosa.
Dok je svetac odnošen, ljudi su, u agoniji neizvesnosti, ispitivački gledali u bolesne ne bi li ugledali neku promenu. Neko je spazio Sokratesa i upro prst u njega. On je tresao ramenima kao atleta kad se sprema da zamahne kopljem i sa zaprepašćenjem je buljio u svoje ruke dok je pomerao jedan po jedan prst. Odjednom je podigao oči, video da svi bulje u njega i mahnuo stidljivo. Neprirodan urlik otrgao se gomili, a Sokratesova majka je pala na kolena i počela da ljubi sinu ruke. Ustala je, raširila ruke prema nebu i povikala: „Slava svecu, slava svecu”, i za tili čas celi skup je zahvatilo histerično i ushićeno strahopoštovanje. Dr Janis povuče Pelagiju u stranu pred predstojećom navalom i obrisa znoj sa lica i suze iz očiju. Drhtao je svakim damarom svog tela, a isto je, video je, bilo i sa Pelagijom. „Čisto psihološki fenomen”, mrmljao je za sebe i odjednom se osetio zatečen, spoznavši da je spreman da sam sebe optuži za nezahvalnost. Crkveno zvono je stalo pomamno da odjekuje dok su se kaluđerice i sveštenici obzirno nadmetali ko će da povuče konopac.
Karneval je počeo, podstaknut koliko opštim osećanjem olakšanja i potrebom da se odagnaju žmarci toliko i prirodnom sklonošću ka slavlju svojstvenoj svim ostrvljanima. Velisarios je dozvolio Lemoni da spusti zapaljeno palidrvce na fitilj topa, usledila je strašna grmljavina i svetlucavi pljusak listića pao je kao Zevsova zlatna kiša. Sokrates se kretao u zanosu sreće kroz rojeve ruku koje su ga tapšale po leđima i poljubaca koji su mu se spuštali na ruku. „Je l' ovo svečev praznik?” pitao je. „Znam da je glupo, ali uopšte se ne sećam kako sam došao.” Odvukli su ga u kolo, postao je sitros mladih iz Liksurija.
Mali ansambl, na brzinu sastavljen od askotsobouno gajdi, panove frule, gitare i mandoline, borio se da postigne skladan zvuk, polazeći sa različitih strana muzičkog kompasa, dok je milozvučan bariton jednog radnika u kamenolomu izmišljao pesmu u slavu čuda. On je pevao jedan stih, potom su ga igrači ponavljali i to mu je davalo vremena da smisli sledeći, sve dok cela pesma nije stvorena sa pratećom melodijom:
,,U lepo jutro krenuo sam da vidim devojke i da igram, Došao sam kao što bi paganin, sa mislima o vinu i hrani. Ali svetac je skinuo veo s mojih sumnjičavih očiju, I pokazao da je Bog dobar...”


Lepe devojke su se u nizu držale za ruke i preplitale nogama, a ispred njih su poređani mladići zabacivali jednu nogu unazad i zadignute glave skakali lako kao skakavci. Sokrates uze crvenu maramicu vođe kola i na zadovoljstvo gledalaca napravi najvratolomniju tsalimia koju su ikad videli. Dok su mu se noge ukrštale i podizale iznad glave, a reči pesme poletele sa njegovih usana, po prvi put je prepoznao pravi smisao ushićenja i olakšanja. Njegovo telo je skakalo i vrtelo se bez najmanjeg napora volje, mišići, na čije je postojanje odavno zaboravio, puckali su kao čelik i gotovo je mogao da oseti odsjaj sunca na sopstvenim zubima, dok mu se lice pretvaralo u ogroman neobuzdan osmeh. Urlanje gajdi odjekivalo mu je u glavi i on namah podiže pogled ka oblacima oko Enosa i pomisli da mora da je umro i ušao u raj. Zamahnu nogama još jače uvis i srce mu zapeva kao ptičji hor.
Igrači iz Argostolija, sa sopstvenom muzikom, počeše da igraju divaratiko koji su posmatrači iz Liksurija kritikovali, dok je za one iz Argostolija bio dobar, a na sasvim drugoj strani livade družina ribara, poznata kao tratoloi, počela je da otvara boce i peva strastveno sve one pesme koje je uvežbavala nedeljama u tavernama Panagopula pošto bi podelila ono što je zaradila tog dana, zadirkivala se međusobno, uz svađe oko ulova, jela masline i pretza i najzad stigla do tačke kada pevanje postaje prirodno i neizbežno.
Zajedno su pevali kantaru: „Bašti u kojoj ti sediš Cveće nije ni bilo potrebno Jer cvet si ti I samo budala ili slep To ne vidi.”


Brzi arpegios gitare polako se gubio, a tenor je počeo da peva jednu arijetu. Glas se dizao do najviših visina, nadjačavajući žamor gomile, pa čak i grmljavinu Velisariosovog topa, onda su mu se prijatelji pridružili i počeli da tkaju polifonu harmoniju oko melodije koju je stvorio, a na sam završetak stigoše zajedno potpuno skladno, i tako je to bratstvo po moru pružilo konačan dokaz svog metafizičkog jedinstva.
Dok su trajali pesma i igra male kaluđerice su sledile svoje staze, ostavljajući za sobom obilje vina i hrane. Oni koji su već bili pijani počeli su da se zadirkuju, povremeno šala se pretvarala u uvrede, a posle njih bi izbijale tuče. Dr Janis je ostavljao sir i dinje i išao da zaustavi krvarenje iz nosa i posekotina od polomljenih boca. Žene i razumniji muškarci pomerali su prostirke na kojima su sedeli na mesta udaljenija od poprišta kavgi. Pelagija se pomerila bliže manastiru i sela na klupu.
Posmatrala je dok se panegirik pretvarao u karneval. Pojavili su se muškarci apsurdno odeveni u uske bele košulje, bele suknjice, bele rukavice i ekstravagantne kape od papira. Išli su omotani trakama od crvene svile, iskićeni zvončićima, zlatnim ukrasima i lancima, fotografijama dragana ili Kralja, a pratili su ih dečačići satirično obučeni kao devojčice. Svi su nosili maske, vesele i groteskne, a među njima se našao Kokolios, odeven, na veliko negodovanje svoje žene, u njene najbolje haljine. U blizini puta, neki mladi u fantastičnim kostimima i obojenih lica počeli su da glume babaoulia, komični skeč u kome čak ni svetac nije mogao da umakne podrugivanju. Vrtlog polki, lansera, kadrila, valcera i baloa pretvorio se u haos od isprevrtanih tela, vriske i uvreda. Pelagija je spazila Lemoni kako pokušava da zapali bradu nekom izvrnutom popu i srce joj je malo zaigralo kada je ugledala Mandrasa kako baca praskavice u noge nekim igračima iz Fiskarda.
Ona ga je izgubila iz vida, a potom je neko potapša po ramenu. Podigla je glavu i ugledala Mandrsa sa rukama zabačenim u šaljivi zagrljaj. Ona se osmehnu, iako je bio pijan, a on se odmah baci na kolena i dramatičnim tonom izusti: „Šjora, hoćeš li se udati za mene? Udaj se za mene ili ću umreti.”
„Zašto me zoveš šjora?”, upita ona.
„Zato što govoriš italijanski i ponekad nosiš šešir.” On se glupo iskezi, a Pelagija reče: „Bez obzira na to, teško da bih ja bila aristokratkinja i ne treba da me zoveš šjora.” Ona pogleda na trenutak u njega, a onda između njih nastade muk, tako izazovan da je bila prinuđena da odgovori. „Naravno da ću se udati za tebe”, reče ona tiho.
Mandras skoči uvis i Pelagija primeti da su mu se na čakširama pojavila dva tamna kruga jer je klečao u barici od vina. On se okretao na jednoj nozi i poskakivao, a ona je ustala, smejući se. Ali nije mogla da stoji; neka nevidljiva sila vukla ju je da sedne. Ona se brzo spusti, zaviri u svoje suknje i shvati da ih je Mandras priklještio uz klupu. Njen verenik se baci nauznak u travu i poče da viče od sreće, a onda se odjednom uspravi, na licu mu se pojavi izraz potpune ozbiljnosti i reče: „Koricimu, ja te volim svim srcem, ali se mi ne možemo venčati dok se ne vratim iz armije.”
„Idi i razgovaraj s mojim ocem”, reče Pelagija i, dok ju je srce gušilo i grlu, odšetala je omamljena kroz bučnu gomilu kako bi se suočila sa ovim neočekivanim čudom. A potom se, mučena što, na neobjašnjiv način, ne oseća sreću kakvu bi trebalo, uputi nazad prema crkvi da bi bila sama sa svecem.
Dan je odmicao, a Mandras nije uspeo da pronađe doktora pre no što ga je pijanstvo savladalo. Zaspao je anđeoskim snom u lokvi nečeg smrdljivog i neprepoznatljivog, dok je u blizini Stamatis potegao monarhistički nož na Kokoliosa i zapretio da će mu odseći komunistička muda, a onda mu se bacio oko vrata i zakleo na večnu bratsku vernost. Na drugom mestu je neki čovek ubijen nožem, u svađi koja se zakuvavala gotovo stotinu godina, oko vlasništva nad nečim, a ocu Arseniosu se tako zamaglilo pred očima da je od Velisariosa pomislio da je njegov pokojni otac.
Veče se pomaljalo iz na izgled nerazmrsive anarhije poslepodneva kada je došao trenutak za završnu trku. Dečaci su uzjahati debele jarce, malena devojčica je pričvršćena na leđa velikog psa, zadovoljni pijanci naopako su zajahali magarce, zlostavljani i mršavi konji obarali su glave dok su se debele kafedžije pentrale na njihove sapi, a Velisarios je zaseo raskrečenih nogu na pozajmljenog bika.
Neki su preuranjeno počeli trku, što se više nije moglo popraviti, i zabavni stampedo je krenuo pre no što je sudija imao vremena da podigne maramu. Veliki pas sa malom devojčicom na leđima zaputio se ukoso prema jagnjećoj kosti koja se našla na zemlji, dečaci su poskakivali na jarcima koji su se propinjali u mestu, magarci su kaskali na razne strane, ali ne i u pravcu cilja trke, dok su konji odbijali da se maknu. Jedino je bik sa svojim herkulovskim teretom klipsao u pravoj liniji prema udaljenom kraju livade i preteklo ga je samo jedno uzrujano prase, ali bez jahača. Velisarios, očekivani pobednik, stigao je na cilj, sjahao i na zaprepašćenje i uz aplauz gledalaca uhvatio bika za rogove i snažnim zamahom oborio ga na zemlju. Životinja je ostala da leži, ričući zatečeno, dok je Velisariosa gomila odnela na ramenima.
Družine pijanih počele su da se razilaze, pevajući razuzdano iz sveg glasa:


„Ostavljamo panegiri momke, raspoložene za borbu. Došli smo kao hodočasnici, A teturamo se nazad pijani Prema svetom običaju. Svetac se na nas osmehuje, I mi ga slavimo Igrom i prevrtanjem.”
Pelagija i doktor su se uputili kući, otac Arsenios je iskoristio gostoprimstvo manastira, Alekos se zaustavio da prespava u kamenoj kolibi kraj planinske staze na pola puta do svog doma, a Kokolios i Stamatis su se izgubili u makiji Trojanate, tražeći svoje žene.
Ponovo u ludnici, Mina je sela na svoj krevet i zapitala se gde se nalazi. Zažmurila je, a kada je ponovo pogledala primetila je da su joj stopala vrlo prljava. Njen stric je ušao da bi se sa njom pozdravio do susreta sledeće godine i, na svoje zaprepašćenje, spazio je kako se vedro smeši. Ona je rekla: „Tejo, jesi li došao da me vodiš kući?” Njen rođak je nemo stao, a onda je vrisnuo u neverici, okrenuo se ukrug sa dignutim stisnutim pesnicama, načinio tri koraka kalamatianosa u zanosu čiste radosti i zanjihao je u rukama, uzvikujući „Efkharisto, efkharisto”, ponovo i ponovo. Ona ga je prepoznala, više nije ispuštala nerazumne glasove, više nije osećala potrebu da diže suknje, bila je zdrava i sa dvadeset šest još se mogla udati - uz pomoć miraza i malo sreće. On uputi poljupce prema nebu i obeća svecu da će joj naći miraz pa makar to platio životom.
Gerasimos je te godine izveo dva čuda i skromno odlučio da jedno bude manje neposredno senzacionalno od drugog. Gutač stakla i njegova sabraća u nesreći sa tugom su posmatrali kako ona odlazi i bolno su se pitali dokle će ih svetac ostavljati da čekaju.

13


Delirijum



Mandras se dva dana posle svečevog praznika nije pojavio, ostavljajući Pelagiju da prolazi kroz agoniju iščekivanja. Ona nije mogla da zamisli šta mu se dogodilo pa je izmišljala razloge njegovog odsustva, jedan za drugim, i osećala da to odsustvo postaje praznina koja preti da bude realnija od obaveza i stvari u njenom svakodnevnom životu.
Dok se sa proslave vraćala sa ocem kući, došla je do zaključka da je njegov razgovor tako površan zbog pića i zato što ga Mandras nije pronašao. Pri svakom koraku želela je da prekine bujicu njegovih opaski o psihološkoj prirodi čudotvornog i iznenađujuće nepristojne primedbe o usputnim dogodovštinama na proslavi; u njoj je ključalo od neizdržive mešavine uznemirenosti i sreće i iznad svega je želela da spomene da ju je Mandras zaprosio. To je bila novost teža od čitavog sveta i neophodno je bilo da je podeli sa ocem i sebi olakša. Doktor nije primetio njene rumenilom oblivene obraze, nepostojanu pažnju, sklonost da se spotiče o kamenje na putu, prenaglašene kretnje njenih ruku i prigušen, malo kreštav glas; on je bio taman došao do onog stanja opijenosti kad odlično raspoloženje preti da se pretvori u mučninu i nesigurnost u nogama i odlučio je da se povuče. Zbog svoje sreće nije mogao da oseti u kakvom je stanju duša njegove kćeri, pa ona nije imala priliku da mu saopšti novost na putu do kuće, gde je doktor, kada su stigli, uzeo ravnodušnu Psipsinu u naručje i odigrao jedan valcer po dvorištu, pre no što se olakšao nad lejom nane i legao u krevet, pun ružnog zadaha i potpuno obučen.
Pelagija je otišla u krevet ali nije mogla da zaspi. Grbavi mesec je proturao niti tajanstvene srebrne svetlosti kroz rebrenice žaluzine, a zrikavci su energičnim rendanjem samo doprinosili da joj oči budu širom otvorene. Nikad se nije osećala budnija. U glavi su joj se neprestano u krugu odmotavali događaji dana; čudotvorno isceljenje, pesme i igre, tuče, trka, prosidba. Sve se uvek vraćalo na prosidbu; svaki tok misli, ma kuda da odluta. vraćao se na tog zgodnog momka na kolenima pored klupe na kojoj je sedela, Mandras u barici vina, Mandras, tako lep, blistav i mlad: Mandras veličanstven kao Apolon. Znoj joj je oblio udove dok je zamišljala kako nestaje u njegovom zagrljaju, pretvorila ga je u zloduha, pokrenula je ruke i noge, milovala njegova leđa i kao da je osetila meko uvijanje njegovog jezika na svojim grudima i gibak pritisak njegovog tela.
„Volim te”, izjavila je, a u isto vreme saletele su je sumnje kao najezda malih nevidljivih đavola. Brak je tako velika stvar, on znači odricanje od jednog života radi drugog. Znači odlazak iz očeve kuće, znači rađanje i neumoran rad, umesto ove tihe idile sa nevažnim nezgodama, umirujućom rutinom i ekscentričnošću svojstvenom tom načinu života. Uznemirila ju je pomisao da bi morala da prihvata odluke i naloge nekog ko nije njen otac, čije su naredbe, i kada su izrečene oštro i strogo, bile u stvari molbe prikrivene ironičnom intonacijom. Kakav će Mandras biti? Koliko ga ona stvarno poznaje? Kakve dokaze ona ima da je popustljiv i milosrdan? On donosi poklone, to je tačno, ali neće li pokloni nestati jednom kad pogodba bude zaključena? Nije li on previše mlad i impulsivan? Ima neke naglosti u njegovim pokretima u nepromišljenim odgovorima, može li se imati poverenje u nekog ko odmah odgovara, bez razmišljanja? U nekog čiji su postupci i reči pre nadahnuti nego dobro promišljeni? Uplašila se pomisli da u sklopu njegove duše ima nečeg krutog. „Da li bi on mogao biti romoi”, zapita se, „a da toga ni sam nije svestan?” I kako da se napravi razlika između želje i ljubavi? Osluškivala je slabašno zujanje komarca, dok je poredila verenika sa svojim ocem. Obožavala je ovog drugog; da, to je bila ljubav. Ali šta je ona imala zajedničko sa njenim osećanjima prema Mandrasu? Može li se uopšte zamisliti da će se služenje njemu toliko doživljavati kao osećaj slobode? Da li je stvar samo u tome što postoje različite vrste ljubavi? Ako nije ljubav to što oseća prema Mandrasu, onda čemu ovo gubljenje daha, ova bezdana, neprestana čežnja koja joj oblaže jezik i od koje treperi? Zašto, kao Bog ili diktator, ovo osećanje upravlja njome i njen razum mu ne odoleva? Zašto ono, poput presuda patira Arseniosa, deluje kao sila zakona, iako nema zakonsku formalnost? Mesec se pomerio i sakrio iza masline, bacajući senku treperavog lišća na zid, melanholična zvona koza na Enosu odjekivala su kroz blagu svežinu noći, a u dvorištu se čula Psipsina kako rije. „Sama lovi miševe”, pomisli Pelagija, dok je ležala i osećala opipljivu glad svog tela. Razmišljala je kako tom kunom vlada kapriciozna radost života, kako je bezazlena i potpuno prepuštena onom što jeste, a onda odjednom shvati da je bezbrižnost mladosti zamenila za nešto vrlo nalik nezadovoljstvu. Zamislila je da je Mandras mrtav i, dok su joj suze navirale, sa zaprepašćenjem otkri u sebi i osećaj olakšanja. Tu nemilu pomisao brzo otera i reče sebi da je zla.
Ujutru je izišla u dvorište i počela da smišlja poslove koji je neće sprečiti da ga spazi čim se bude pojavio iza krivine puta, iste one na kojoj ga je Velisarios pogodio iz topa. Ona proveri da li koza, zaokupljena preživanjem, ima krpelja i kada je našla nekoliko, spalila ih je usijanom iglom, a onda još jednom pažljivo prečešljala grubu kozju dlaku. Stalno je podizala glavu da bi proverila da li Mandras dolazi. Njen otac je otišao u kafenejon na doručak, a ona se seti da bi i Psipsina mogla imati krpelj. Životinju je stavila na zid, još bliže putu, i prstima počela da četka krzno u pravcu suprotnom od prirodnog pada dlake. Zaronila je nos u njeno meko krzno na stomaku i, udahnuvši sladunjav miris, osetila istovremeno tugu i utehu. Psipsina se promigoljila i zacičala zadovoljno, kad su Pelagijini nemirni prsti pronašli dve buve koje su zgnječene između noktiju kažiprsta i palca. Ne želeći da se pomera od zida, Pelagija je snažnim pokretima češljala kunu i iz njenog krzna uklanjala gužvice umršene dlake. Prebacila je potom Psipsinu oko vrata i odlučila da ode po vodu jer će joj to omogućiti da ode i iza okuke puta. Psipsina je spavala, dok je Pelagija sedela pored bunara i započinjala razgovor sa ženama; ali zaboravljala je svaku pojedinost skandala o kojima se govorilo, a pogled joj je stalno bežao u stranu. Počela je pomalo da oseća mučninu. Navadila je vode više nego što joj je potrebno pa je odlučila da zalije baštu. Izmorena od čekanja, sela je u senku masline i ruku prebacila preko mršavog vrata svoje koze koja je ravnodušno nastavila da žvaće kao da poput njenog ne postoji nijedan drugi svet. Čežnja se pretvorila u nestrpljenje, a potom u srdžbu. Da bi prkosila Mandrasu, Pelagija odluči da ode u šetnju. Zaslužio je da je ne zatekne kod kuće, kada bude došao. Krenula je niz put, pravcem kojim bi on došao, sedela je na jednom zidu dok nije osetila da ovladava najjača dnevna vrućina, a onda je ušla u makiju, gde je naišla na Lemoni koja je jurila za cvrčcima.
Pelagija je sela na stenu i gledala kako devojčica trčkara od jednog žbuna do drugog i sklapa debele prstiće u prazno, pokušavajući da ulovi cvrčka. „Koliko imaš godina, koricimu?”, upita Pelagija iznenada.
„Šest”, reče Lemoni. „Tačno. Posle sledećeg praznika ću imati sedam.”
„Znaš li da brojiš do deset?”
„Znam da brojim do trideset”, reče Lemoni i onda požuri da pokaže. „....dvadeset jedan, dvadeset dva, dvadeset trideset.”
Pelagija uzdahnu. Pomisli da će Lemoni, pre no što prođu još dve godine, biti stavljena da radi u kući i tu će biti kraj lovljenju sitnih stvorenja po makiji. A onda će početi zapadanje u monotoni život sastavljen od ugađanja muškim glavama u kući, dok će joj o važnim stvarima biti dozvoljeno da razgovora samo sa drugim ženama kada to muškarci ne čuju ili su, umesto da rade, otišli u kafenejon da igraju trik-trak. Za Lemoni slobode neće biti do udovištva, a tada će se ljudi okrenuti protiv nje, kao da nema prava da nadživi muža, kao da je on umro samo zbog nebrige svoje žene. Zbog toga se moraju imati sinovi; to je jedina zaštita od nedostojne i zastrašujuće starosti. Pelagija požele da Lemoni može da očekuje nešto bolje, kao da bi uzalud bilo da za sebe to poželi.
Lemoni odjednom zajauka i Pelagija se prenu iz razmišljanja. Jauk je bio vrlo nalik mjaukanju mačke. Suze poleteše Lemoni iz očiju, ona stisnu kažiprst i poče da se previja. Pelagija pritrča, dohvati njene ruke i upita. „Šta je bilo, koricimu? Šta te je povredilo?”
„Ujeo me je, ujeo”, zaplaka ona.
„Uh, uh. Zar ne znaš da oni ujedaju?” Ona prinese prste ustima i poče da maše njima. „Oni imaju velika usta i klešta. Brzo će prestati da te boli.”
Lemoni ponovo stisnu prst. „Peče.”
„Da si ti cvrčak, zar ne bi i ti ujedala ljude koji te hvataju? Cvrčak je mislio da ti hoćeš da ga povrediš i zato je on tebe ujeo. To je uvek tako. Kada odrasteš, shvatićeš da ljudi rade to isto.”
Pelagija se pretvarala da izvodi specijalne čini za zaceljenje ujeda cvrčka, a potom je odvela umirenu Lemoni nazad u selo. Mandras se još nije pojavio i sve je bilo neuobičajeno mirno, dok su se ljudi vukli okolo, pokušavajući da izleče mamurluk i neobjašnjive modrice. Neki magarac je revao glupo i uporno, a iz tamne unutrašnjosti kuća povremeno su mu dobacivali „ai gamisou”. Pelagija se latila pripremanja večere, zadovoljna što se na stolu neće naći riba. Kasnije, dok je sedela sa ocem, posle uobičajene peripato, on sasvim neočekivano reče: „Pretpostavljam da nije došao zato što ga je, kao sve ostale, savladao mamurluk.” Pelagija oseti da je preplavlja neko osećanje zahvalnosti i ona uze njegovu ruku i poljubi je. Doktor stisnu njenu ruku i tužno reče: „Ja ne znam šta ću da radim kad ti odeš.”
„Papakis, on me je pitao da se udam za njega... Rekla sam mu da treba da pita tebe.”
„Ja neću da se udajem za njega”, reče dr Janis. „Mislim da je mnogo bolja zamisao da se oženi tobom.” On ponovo stisnu njenu ruku. „Jednom su na mom brodu bili neki Arapi. Uvek bi, na kraju svake rečenice, izgovorili 'inshallah'; 'Ja ću to sutra da radim, inshallah.' To može mnogo da nervira, jer izgledalo je da oni od Boga očekuju da učini nešto, kako se sami oko toga ne bi pomučili, ali ima neke mudrosti u tome. Udačeš se za Mandrasa, ako to proviđenje propisuje.”
„Tebi se on ne sviđa, Papakis?”
On se okrenu i nežno pogleda u nju. „On je previše mlad. Svako je previše mlad kad se ženi. Ja sam bio. Osim toga, ja ti nisam učinio uslugu. Ti čitaš Kavafijevu poeziju, naučio sam te da govoriš katarevusu i italijanski. On ti nije ravan, a verovatno očekuje da bude bolji od svoje žene. On je ipak muškarac. Često sam pomišljao da bi ti jedino mogla srećno da se udaš za stranca, zubara iz Norveške ili tako nešto.”
Pelagija se nasmeja na tu neočekivanu ideju i ućuta. „Zove me 'šjora'“, reče ona.
„Toga sam se bojao.” Nastala je duga pauza tokom koje su oboje bili zagledani u zvezde nad planinskim vrhom, a onda dr Janis upita: „Jesi li ikad pomislila da bi trebalo da emigriramo? U Ameriku, ili Kanadu, ili negde drugde?”
Pelagija sklopi oči i uzdahnu. „Mandras”, reče ona.
„Da. Mandras. I ovo je naš dom. Drugi nemamo. U Torontu verovatno pada sneg i u Holivudu niko ne bi imao uloge za nas.” Doktor ustade i uđe u kuću, a kada se vratio u ruci je nosio nešto što je u polutami imalo metalni odsjaj. On vrlo formalno predade to svojoj kćeri. Ona uze, vide šta je, oseti njegovu zloslutnu težinu, baci ga u krilo i ispusti kratak vrisak ispunjen užasom.
Doktor je i dalje stajao. „Biće rata. Užasne stvari se dešavaju u ratu. Posebno ženama. Upotrebi to da se odbraniš i, ako bude neophodno, upotrebi ga protiv sebe. Možeš ga isto tako upotrebiti protiv mene, ako to okolnosti nalažu. To je samo mali derindžer, ali.....” on mahnu rukom prema horizontu,„...strašna tama je pala na svet i svako od nas mora uraditi ono što može, to je sve. Možda ti to ne znaš, koricimu, ali može se dogoditi da će tvoje venčanje morati da pričeka. Moramo prvo biti sigurni da se Musolini neće sam pozvati na svadbu.” Doktor se okrenu i uđe u kuću, ostavljajući Pelagiju prepuštenu strahu koji je rastao u njenim grudima i sasvim neželjenoj samoći. Ona se seti kako se u planinama Suli šezdeset žena popelo do jednog vrha, gde su zaigrale u kolu i bacile se zajedno sa svojom decom niz liticu samo da se ne bi predale u tursko ropstvo. Posle nekoliko trenutaka ona se povuče u svoju sobu, stavi derindžer pod jastuk i sede na ivicu kreveta, poče odsutno da miluje Psipsinu i ponovo zamisli da je Mandras mrtav.
Drugog dana posle praznika Pelagija je ponovila istu sporu igru besmislenih poslova koji nisu mogli da budu protivteža odsustvu njenog dragana, već su ga na neki način uokviravali. Sve - drveće, Lemonino igranje, koza, Psipsinine vragolije, samosvesno, tromo geganje oca Arseniosa, Stamatisovo udaljeno kuckanje dok je pravio drveno sedlo za magarca, Kokoliosovo promuklo izvođenje „Internacionale” uz pola izostavljenih reči - sve to je bilo samo znak da nešto nedostaje. Celi svet se povukao i na njegovo mesto je navučen zastor od beznađa i potištenosti, koji kao da su postali osobina samih stvari; čak je i jagnjetina sa ruzmarinom i belim lukom koju je pripremila za večeru bila samo bolan nedostatak ribe. Te noći je bila previše iscrpljena i malodušna da bi plakala dok ne zaspi. U svojim snovima optuživala je Mandrasa za okrutnost, a on joj se smejao kao satir i odskakutao preko talasa.
Trećeg dana se Pelagija spustila do mora. Sela je na stenu i posmatrala ogroman ratni brod kako zloslutno plovi, odlazeći prema zapadu. Najverovatnije je bio britanski. Ona pomisli na rat, oseti težinu u srcu i zaključi da su nekad davno ljudi bili igračke bogova, a sada su napredovali samo toliko da postanu igračke drugih ljudi koji su umislili da su bogovi. Ona poče da se igra eufonijom reči: „Hitler, Atila, Kaligula. Hitler, Atila, Kaligula.” Nije nalazila reč koja bi se uklopila sa „Musolini”, a onda se setila: „Metaksas”. „Musolini, Metaksas”, reče i dodade: „Mandras”.
Kao da odgovara na njene misli, neki pokret joj zapade za krajičak oka. Dole levo jedno telo je ronilo kroz talase kao delfin u ljudskom obličju. Posmatrala je preplanulog ribara sa potpuno estetskim zadovoljstvom, dok nije shvatila, uz mali šok, da je potpuno nag. Bio je udaljen najmanje sto metara i shvatila je da on namešta veliku mrežu, oivičenu plovcima od plute sa dodatnom mrežicom dovoljno gustom da se u nju uhvate sardele. On je dugo ostajao pod vodom, nameštajući mrežu u polukrug, a svud oko njega galebovi su kružili i obrušavali se prema moru za svoj deo žetve. Potajno, ali bez osećanja krivice, Pelagija se približila da bi se divila tom čoveku tako okretnom, tako sjedinjenom sa morem, nalik ribi, čoveku nagom i nesputanom, čoveku sličnom Adamu.
Posmatrala je kako se mreža mreška oko podvodnih hridi i on stoji svetlucav na obali, poteže mrežu, dok mu se mišići zatežu i ramena ritmično kreću, a onda je shvatila da je to Mandras. Ruku je stavila na usta da priguši iznenađenje i naglu navalu stida, ali nije pokušala da se neprimetno udalji. Ostala je nepomična pred prizorom njegove lepote, sklada i snage njegovih pokreta i nije se mogla odupreti pomisli da joj je Bog pružio šansu da vidi ono što je njeno pre no što joj dođe do ruku; vitke kukove, oštra ramena, zategnut stomak, tamnu senku slabina sa tajanstvenim oblicima koji su tema tolikih raskalašnih priča žena na bunaru. Mandras je bio previše mlad da bi bio Posejdon, previše bez zlobe. Da nije, onda, muška nimfa? Postoje li muške Nereide ili Potamide? Ne treba li kao žrtvu prineti med, ulje, mleko, ili kozu? Sebe? Bilo je teško posmatrati Mandrasa kako klizi kroz vodu i ne poverovati da bi takvo stvorenje moglo živeti, kao što je Plutarh rekao, 9720 godina.
Ali u ovoj viziji Mandras je izgledao besmrtno, i životni vek koji je Plutarh proizvoljno odredio činio se kao suviše kratak. Pelagija pomisli da se možda ova ista scena odigrava iz generacije u generaciju od mikenskog doba; možda je u Odisejevo vreme bilo mladih devojaka kao što je ona koje su se spuštale do mora da bi krišom posmatrale nagotu onih koje su volele. Ona se strese od pomisli na takvo utapanje u istoriju.
Mandras je povlačio mrežu i savijao se da bi vadio sitnu ribu iz guste mreže i ubacivao je u kofe nanizane u pesku. Srebrnasta riba bacala je odbleske na suncu kao novi noževi, a njeno gušenje na suvom postajalo je prizor lepote, dok se trzala, skakala i umirala. Pelagija primeti da su mu se preplanula ramena oljuštila i da nisu ogrubela, iako su celo leto izložena suncu. To je u njoj izazvalo iznenađenje, čak i razočaranje, jer je otkrivalo da je ovaj divni momak sazdan samo od mesa, a ne od neuništivog zlata.
On se uspravi, stavi dva prsta u usta i zviznu. Ona vide da on gleda prema moru, mašući rukama iznad glave. Uzalud je pokušavala da otkrije predmet njegove pažnje. Zbunjena, podiže glavu malo iznad stene iza koje se skrivala i spazi tri tamna oblika kako se istovremeno izvijaju nad talasima i približavaju mu se. Čula je njegov uzvik zadovoljstva i posmatrala ga je kako gazi kroz vodu prema njima sa tri velike ribe u rukama. Videla je kako baca ribu visoko u vazduh i tri delfina kako skaču i izvijaju se da je dohvate. Gledala je kako je zgrabio jednog delfina za leđno peraje i otklizio prema pučini.
Dotrčala je sve do peska i nabirajući obrve očajnički pokušavala da vidi kroz svetlucanje i treperave iskrice svetlosti koje je stvarao odbljesak sunca na vodi, ali nije uspela. Sigurno se Mandras udavio? Ona se odjednom seti da videti nagu nimfu znači strašnu nesreću; to izaziva delirijum. Šta se događalo? Ona poče da krši ruke i grize usne. Sunce joj je peklo ruke tako jako da je to ličilo na kaznu i ona ih uznemireno pritisnu na grudi. Vrzmala se još nekoliko trenutaka na obali, a onda se okrenula i otrčala kući.
U svojoj sobi zagrlila je Psipsinu i plakala. Mandras se udavio, otišao je sa delfinima, nikada se više neće vratiti, to je kraj svega. Ona se žalila kuni na nepravdu i uzaludnost života i osećala je slanoću suza na jeziku. Začulo se oprezno kucanje na vratima.
Mandras je stajao, osmehujući se sa ustručavanjem i u ruci je držao kofu punu sardele. Pomerio se s noge na nogu i izgovorio u jednom dahu: „Izvini što nisam došao ranije, u pitanju je samo to što sam bio bolestan prvi dan posle praznika, zbog vina, nije bilo dobro, a juče sam morao da idem u Argostoli da uzmem svoj poziv za vojsku i prekosutra moram da idem na kopno i razgovarao sam sa tvojim ocem u kafenejonu i on je dao svoj pristanak i doneo sam ti ribe. Pogledaj, sardele.”
Pelagija je sedela na ivici kreveta i osećala obamrlost; u isto vreme je bilo previše sreće i previše očajanja. Postati zvanično verena za čoveka koji će se rvati sa sudbinom, čoveka koji bi trebalo da se utopio u moru, čoveka koji je pomešao venčanje zajedno sa sardelom i ratom, čoveka koji je bio onaj mladić što se igrao sa delfinima i koji je suviše lep da bi otišao da pogine u snegovima Camurije.
Izgleda da je on odjednom postao stvorenje iz sna, beskrajno i zastrašujuće krhko, nešto previše dragoceno i efemerno da bi bilo ljudsko. Njene ruke počeše da se tresu; „Nemoj ići, nemoj ići”, počela je da moli i seti se da nesreću donosi kada se nimfa vidi naga, da to izaziva delirijum i ponekad smrt.

14


Graci



Imao bih zbog mnogo čega da zažalim u svom životu i pretpostavljam da bi svako to isto mogao da kaže. Ali ne žalim ja zbog sitnih stvari, detinjastih stvari, stvari kao što bi bile stalne svađe sa ocem ili flert sa nekom ženom koja nije i moja supruga. Ja žalim zato što sam bio primoran da naučim najgorču lekciju o tome kako lične ambicije mogu da navedu čoveka, suprotno njegovoj volji i suprotno njegovoj prirodi, da u određenim događajima odigra ulogu zbog koje će u istoriji biti ozloglašen i izložen preziru.
Imao sam vrlo privlačan posao i bilo je prijatno biti italijanski ministar u Atini, iz sasvim prostog razloga što pukovnik Mondini i ja nismo imali pojma da će rata uopšte biti sve dok rat nije počeo. Vi biste pomislili da su nam Cano, Badoljo ili Sodu rekli, vi biste mislili da su nam oni dali mesec ili dva da se pripremimo, ali ne, oni su nas pustili da nastavimo sa uobičajenim prenemaganjima u diplomatskoj službi. Izluđuje me to što sam prisustvovao prijemima, išao na predstave, organizovao zajedničke projekte sa ministarstvom obrazovanja, uveravao moje grčke prijatelje da Duče nema neprijateljskih namera, govorio Italijanima koji su živeli u Atini da nema razloga da se pakuju, a onda otkrio da se niko nije potrudio da mi kaže šta se događa i da ni ja nemam vremena da se spakujem.
Sve na što sam mogao da se oslonim bile su glasine i šale. Kurcio Malaparte, taj idiotski snob sa uvrnutim smislom za humor i pohlepom za ratovima koji su bili hrana njegovom novinarstvu, došao je da me vidi i rekao: „Dragi prijatelju, grof Cano mi je kazao da ti poručim da možeš da radiš što ti je drago, a on će ipak zaratiti sa Grčkom i da će jednog dana, uskoro, povesti Jakomonijeve Albance na grčku teritoriju.” Na taj način je on to rekao, cinično i u šali, da sam poverovao da je to šala, a, osim toga, taj razmetljivac će reći bilo šta, ma koliko to bilo besmisleno, neistinito ili nesuvislo, samo ako ukazuje na to da je on lični prijatelj sa Ćanom.
Još samo jedan nagoveštaj po kome sam mogao da se ravnam pojavio se kada je Mondini bio pozvan na aerodrom da se susretne sa nekim obaveštajnim oficirom i ovaj mu rekao da će rat izbiti u roku od tri dana i da će Bugarska istovremeno krenuti u invaziju. On je rekao Mondiniju da su svi grčki zvaničnici potkupljeni. Ja sam, normalno, poslao telegram Rimu i razgovarao sam sa bugarskim ambasadorom. Rim nije odgovorio, a bugarski ambasador mi je rekao (tačno, kako se ispostavilo) da Bugarska uopšte nema nameru da objavi rat. Moje sumnje su bile otklonjene, ali sada mislim da su Cano i Duče samo hteli da kod mene stvore zabunu ili da ostave otvorene opcije. Možda su pokušavali da jedan kod drugog izazovu zabunu. Pukovnik Mondini i ja sedeli smo u mojoj kancelariji, krajnje sumorno raspoloženi i razgovarali smo o potpunom povlačenju iz službe.
Situacija je postajala sve zamršenija. Rim bi, na primer, zatražio od mene da pošaljem nekog iz poslanstva po „hitna poverljiva uputstva”, ali Ala Littoria ne bi imala nijedan let pa niko nije mogao otići. Potom bi Palazzo Chigi telegrafom javila da će kurir doputovati specijalnim letom, ali niko ne bi stigao. Cela diplomatska zajednica u Atini upućivala mi je prigovore i tražila da učinim nešto da se spreči rat, a ja sam mogao samo da crvenim i mucam zato što sam se našao u neodrživom položaju da budem ambasador koji pojma nema šta se događa. Musolini i Ćano su me ponizili i ja im nikada neću oprostiti što su me naterali da se oslanjam na propagandu Agencije Stefani kao jedini izvor informisanja. Informisanja? Sve su to bile laži, čak su i Grci znali više od mene o predstojećoj invaziji.
Dogodilo se sledeće; Grčko narodno pozorište postavilo je Madam Butterfly i pozvalo Pučinijevog sina i njegovu suprugu kao goste vlade. To je bio divan gest, tipično grčki, plemenit i mi smo poslali pozivnice za prijem za 26. oktobar, posle ponoći. Prijemi posle ponoći grčki su običaj na koji se ja nikada nisam navikao, moram da priznam.
Metaksas i Kralj nisu došli, ali je to ipak bila lepa zabava. Imali smo ogromnu tortu sa porukom „Živela Grčka” od šećerne glazure, a stolove smo ukrasili isprepletanim grčkim i italijanskim zastavama da simbolišu naše prijateljstvo. Tu su bili pesnici, dramski pisci, profesori, intelektualci, kao i predstavnici društva i diplomatske zajednice. Mondini je izgledao sjajno u svojoj svečanoj uniformi, sa mundirom pokrivenim ordenjem, ali sam zapazio da je on, kad su telegrami počeli da pristižu iz Rima, postajao sve bleđi i izgledalo je da počinje da se smanjuje pod tim mundirom, kao da ga se odriče, ili kao da nije njegov već pozajmljen.
Našli smo se u strašnoj situaciji. Ljudi koji su donosili telegrame pretvarali su se da su gosti, a meni je, kako sam ih čitao jedan za drugim, srce sišlo u pete. Morao sam da vodim prigodan razgovor sa ljudima, dok su u meni rasla osećanja užasa i zgroženosti. Bilo me je stid moje vlade, osećao sam bes zbog toga što su me držali u neznanju, osećao sam stid pred svojim grčkim prijateljima i u galvi mi se stalno vrtela jedna te ista rečenica - „Zar oni ne znaju šta je rat?” Jedan romanopisac me je upitao da li mi je dobro, jer sam bio veoma bled i ruke su mi podrhtavale. Prešao sam pogledom preko lica svih članova našeg poslanstva i video da svi reaguju na isti način; mi smo bili psi kojima je naređeno da ujedu ruku koja ih je hranila.
Prvi deo Dučeovog ultimatuma stigao je poslednji i ja nisam stekao potpunu sliku do pet sati ujutro. Bilo mi je muka i bio sam umoran i ne znam da li mi je bol ili olakšanje donela instrukcija da poruku ne predajem do 28. u tri časa ujutro, a da na odgovor čekam do šest časova. Izgleda da je „uvek budan Diktator” (koji je, ja sam to slučajno znao, mogao mnogo da spava) bio rešen ne samo da pokrene pakao, već i da nas drži na nogama.
Načelnik grčkog generalštaba pozvao je 27. na razgovor Mondinija da bi mu saopštio da pogranični incidenti i eksplozija u Santa Kvaranti nemaju nikakve veze sa Grčkom. Mondini se vratio vrlo potišten i rekao mi je da ga je Papagos ponizio, postavivši mu samo jedno osorno pitanje: „Kojim čudom vi znate da smo mi počinili ta nedela, kad niko ne zna ko bi to bio i niko nije uhvaćen?” Mondini je pokušao da ga umiri, tvrdeći da su to verovatno Britanci učinili, na što se Papagos nasmejao i uzvratio: „Pretpostavljam da vi znate da svaki metar granice čuvaju grčke patriote koji će se boriti do poslednje kapi krvi?” Mondini je sa mnom delio osećaj srama i bespomoćnosti; Badoljo ga nije no o čemu obaveštavao. Badoljo mi je kasnije poverio da ni on sam nije bio obavešten, iako je bio naš glavnokomandujući - da li je ikad još bilo rata, a da komandant vojske ne zna da će ga biti? Mondini i ja smo ponovo razgovarali o ostavkama, dok su napolju Atinjani išli za svojim uobičajenim bučnim poslovima. Bio je lep, topao, savršen jesenji dan, a Mondini i ja smo znali da će uskoro tu lepotu i taj mir odagnati sirene i bombe; pomisao na to izazivala je revolt i činila se čak kao bogohulna. Počeli su da nam stižu uplašeni predstavnici italijanske zajednice u Atini koji su se pribojavali da će biti internirani ili proganjani u slučaju rata. Ja sam bio primoran da ih lažem i ispraćao sam ih teška srca. Grci su, kako se ispostavilo, vrlo časno pokušali da ih evakuišu i u Solunu ih je greškom bombardovala upravo naša ratna avijacija.
Moj razgovor s Metaksasom najbolniji je događaj u mom životu i posle njega ja sam vraćen u zemlju, ali se nisam susreo sa Ćanom do 8. novembra. Znate, taj pohod se već pretvorio u fijasko i Ćano nije želeo da od mene čuje: „To sam ti govorio”. On zapravo uopšte nije hteo da me vidi i tokom našeg susreta stalno me je prekidao i menjao temu. U mom prisustvu telefonom je pozvao Dučea i kazao mu da sam ja nešto rekao što zapravo nisam, a potom mi je saopštio da će grčka kampanja biti završena kroz dve nedelje. Kasnije, kada sam počeo da se bunim i tražim da se kaže istina, poslao je Anfusa da mi predloži da odem na odmor i pretpostavljam da je to kraj moje karijere.
Vi želite da saznate više o mom razgovoru s Metaksasom? Zar to nije već dovoljno poznato? Ja ne volim mnogo da pričam o tome. Vidite, ja sam se divio Metaksasu i istina je da smo mi bili prijatelji. Ne, nije tačno da je Metaksas rekao samo: ,,Ne” O, u redu, ispričaću vam.
Imali smo šofera Grka, ne mogu da se setim njegovog imena, i poslali smo ga kući, tako da me je Mondini vozio do vile na Kifisiji. De Santo je pošao sa nama kao prevodilac, iako nije bio potreban. Krenuli smo u 2.30 časova, dok su zvezde sijale kao dijamanti iznad nas i bila je tako blaga noć da nisam morao čak ni da zakopčam sako. Stigli smo do vile, skromne male kuće u predgrađu, oko 2.45 časova, i komandant garde se zabunio - mora da je pomešao našu italijansku trobojku sa francuskom - i telefonom je izvestio Metaksasa da francuski ambasador želi da ga vidi. To bi bilo komično u bilo kojoj drugoj prilici. Dok sam čekao, slušao sam pucketanje borova i pokušavao sam da nađem sovu koja se oglašavala sa drveća. Osećao sam mučninu.
Metaksas se sam pojavio na vratima. Bio je vrlo bolestan, znate, i izgledao je stvarno mali i jadan, izgledao je kao sitni buržuj koji je izišao da pokupi jutarnje novine ili pozove mačku. Na sebi je imao kućni ogrtač sa belim cvetovima kao šarom.
Čovek nekako očekuje da i spavaća odeća eminentnih ljudi bude dostojanstvenija. On je škiljavo pogledao u mene, prepoznao me i uzviknuo sa zadovoljstvom: „Ah, monsieur le ministre, comment allezvous?” Ne sećam se šta sam mu odgovorio, ali sam znao da Metaksas podozreva da sam došao da mu dam Judin poljubac. On je tada umirao, što pretpostavljam znate, i već je nosio nezamislivo veliki teret na svojoj duši.
Ušli smo u mali salon pun jeftinog nameštaja i onih malih tričarija koje je, izgleda, svaki pripadnik srednjeg staleža u Grčkoj voleo. Metaksas je bio pošten političar, znate. Nikad nije bio optužen za korupciju, čak ni od svojih neprijatelja, pa ni od samih komunista, i bilo je očigledno po izgledu njegove kuće da državni fondovi nikad nisu korišćeni za njeno ulepšavanje. Nije se mogao naći čovek koji bi više od njega bio različit od Dučea.
Postavio me je da sedim u kožnoj naslonjači. Kasnije sam čuo da Metaksasova udovica nikome više nije dozvolila da sedne u nju. On je seo na kauč koji je bio pokriven prostirkom od kretona. Govorili smo samo na francuskom. Rekao sam mu da sam dobio nalog od svoje vlade da mu hitno predam notu. On ju je uzeo i iščitavao vrlo polako, nekoliko puta, kao da je po svojoj suštini neverovatna. Coknuo je jezikom, onako kako to Grci rade da označe odbijanje i počeo je da vrti glavom.
U noti je bilo rečeno da se Grčka otvoreno stavila na britansku stranu, da je narušila obaveze neutralnosti, da je provokativno postupila prema Albaniji i završavala se ovim rečima koje nikada neću zaboraviti:
„Sve to Italija više ne može tolerisati. Italijanska vlada je stoga odlučila da zatraži od grčke vlade, kao garanciju grčke neutralnosti i italijanske bezbednosti, dozvolu da okupira neke strateške delove grčke teritorije za vreme trajanja sadašnjeg konflikta sa Velikom Britanijom. Italijanska vlada traži od grčke vlade da se ne protivi takvoj okupaciji i da ne stvara prepreke bilo koje vrste slobodnom prolazu trupa koje su predviđene za izvršavanje tih zadataka. Te trupe ne dolaze kao neprijatelji grčkog naroda, a okupiranjem nekih strateških tačaka, diktiranim okolnostima i čisto odbrambenim potrebama, italijanska vlada ni na koji način ne namerava da dovodi u pitanje suverenitet i nezavisnost Grčke. Italijanska vlada traži od grčke vlade da odmah izda neophodna naređenja kako bi okupacija bila izvedena na miran način. Ukoliko bi italijanske trupe naišle na otpor, taj otpor bi bio slomljen snagom oružja, a grčka vlada bi snosila odgovornost za tako nastale posledice.”
Metaksasu su se zamaglile naočare, a iza njih sam mogao videti suze. Teško je gledati moćnog čoveka, diktatora, dovedenog u takvo stanje. Njegove ruke su se pomalo tresle; on je bio čvrst čovek, ali strastan. Sedeo sam tu nasuprot njega, sa laktovima naslonjenim na kolena i bolno sam osećao stid zbog ludosti i nepravde ove avanture u koju sam i sam bio uvučen. I ja sam poželeo da zaplačem. On je podigao pogled prema meni i rekao je „Alors, c'est la guerre.”
Tako vidite, on nije rekao „okhi”, kao što Grci veruju, nije to bilo jednostavno „Ne”, ali je imalo to značenje. Imalo je istu rešenost i istu dostojanstvenost i istovetnu konačnost.
„Mais non”, rekao sam ja, znajući da lažem, „možete prihvatiti ultimatum. Imate još tri sata.”
Metaksas je podigao jednu obrvu, gotovo uz sažaljenje, zato što je znao da ja nisam sposoban za nepoštenje, i odgovorio mi: „Il est impossible. Za tri sata je nemoguće probuditi Kralja, pozvati Papagosa i poslati naređenje svakoj ispostavi na granici. Mnoge ni nemaju telefon.”
„Il est possible, néanmoins”, insistirao sam, a on je zavrteo glavom; „Koje strateške delove biste hteli da okupirate?” Sarkastično je naglasio reč „strateške”. Ja sam zbunjeno slegao ramenima i rekao: „Je ne sais pas. Je suis desole.”
On je ponovo pogledao u mene, ovog puta sa jedva primetnim podsmehom u očima: „Alors, vous voyez, c'est la guerre.”
„Mais non”, ponovio sam i rekao mu da ću sačekati do šest sati ujutro na njegov konačan odgovor. Ispratio me je do vrata. Znao je da nameravamo da okupiramo celu Grčku, ma kakav njegov odgovor bio i znao je da ako se bude borio protiv nas, na kraju će morati da se bori i protiv Nemaca. „Vous etes les plus forts”, rekao je, „mais c'est une question d'honneur.”
Tada sam poslednji put video Metaksasa. On je umro 29. januara od flegmone farinksa koja se pretvorila u apsces i dovela do toksemije. Umro je sa željom da su Britanci u mogućnosti da mu pošalju naoružanje za pet divizija, ali je i bez njega uspeo da naš blickrig pretvori u sramno povlačenje.
Ja sam otišao dok je on stajao tamo u svom cvetnom ogrtaču, čovečuljak koji je bio smešan u očima većeg dela sveta, čovečuljak osuđen da ima kćer na zlu glasu i nepopravljivu, nikada izabran na izborima, koji mi je upravo govorio glasom celog grčkog naroda. Bio je to slavan trenutak za Grčku, a za moju zemlju najsramniji. Metaksas je stekao svoje mesto u istoriji među oslobodiocima, cezarima i kraljevima, a ja sam ostao ponižen i osramoćen.
Eto, ispričao sam vam šta se dogodilo. Nadam se da ste zadovoljni.

15


L' Omosessuale (4)



Nismo se javili pukovniku Rivolti jer nismo dobili takvo uputstvo. Očekivalo se da ćemo biti mrtvi. Armijski izveštaji su, međutim, bili puni priča o „graničnim incidentima” koje su počinili grčki „lakeji Britanaca”. Vojska je bila zahvaćena mračnim osećanjem besa i svi su, osim Frančeska i mene, bili spremni da kidišu. Mi smo ćutali. Smatrali smo pravim čudom to što nismo dobili puškomitraljez koji bi zakazao posle prvog metka.
Nas dvojica smo često vodili usamljene razgovore i naše saučesništvo je produbilo u nama osećaj izolovanosti. Doživeli smo strašno osećanje izneverenosti mnogo pre no što je ono postalo najjače osećanje u grudima svakog našeg vojnika u planinama Epira. Dobili smo medalje za ono što smo učinili, a naređeno nam je da ih ne nosimo. Naređeno nam je da nikom ne kažemo da smo ih dobili. Prevarom smo postali saučesnici u ubistvu, pa ih ni ovako ne bismo nosili. Frančesko i ja smo se dogovorili da jednog dana jedan od nas prosvira metak kroz mozak pukovniku Rivolti.
Želeo sam da dezertiram, ali nisam želeo da napustim svog voljenog. U svakom slučaju, to je bilo neizvodljivo jer bih morao peške da pređem planinske lance, divlje predele. Morao bih da pronađem način kako da pređem preko mora do Italije. A onda šta? Da budem uhapšen? Jedini izlaz o kome sam ozbiljno razmišljao bio je prelazak preko granice u Grčku. Postao bih prvi od mnogih italijanskih vojnika koji su se pridružili antifašističkoj alijansi.
Sprovođenje mojih planova predupredili su događaji. Naš neočekivani uspeh očigledno je ostavio utisak na nekog jer smo Frančesko i ja privremeno povučeni iz naše jedinice i poslati u tajni logor za obuku u blizini Tirane. Stigli smo tamo posle putovanja ponovo najvećim delom peške i očekivali smo da ćemo proći obuku za specijalne akcije. Priznajem da smo obojica uzbuđeno to očekivali, kao što bi bilo koji mlad čovek u našoj situaciji.
Zamislite naše zaprepašćenje i nevericu kada smo došli i otkrili da smo mi instruktori. Zamislite kolika je bila naša zabrinutost kada nam je naloženo da sto pedeset Albanaca obučimo veštini sabotaže. Zamislite naše uzbuđenje kada smo se napili i razmotrili situaciju. Kako nam se to moglo dogoditi? Izveli smo jednu akciju i smatrani smo za eksperte. Ti Albanci su bili opaki i pravi balkanski banditi i nijedan od njih nije znao ni reč italijanskog. Mi nismo govorili albanski. Dobili smo nedelju dana da ih obučimo.
Projekat je bio pod ličnom Jakomonijevom kontrolom i mi smo sada potpuno bili deo zavere stvaranja „grčkih” incidenata koji će obezbediti Dučeu prihvatljiv izgovor za objavu rata. U pitanju je bio takav cinizam. Duče je nesumnjivo mislio da će Grčka biti lak plen, da će mu pružiti nešto na osnovu čega će moći da se uporedi sa blickrigom Adolfa Hitlera.
Budući albanski diverzanti svi su bili previše ugojeni, izgledalo je da svi imaju ogromne brkove, svi su bili pijanice, svi krvoločni, razbludni, pohlepni i nesposobni za rad ili poštenje. Po veri su bili muslimani, što je značilo da se treba zaustaviti za molitvu u neprikladnom trenutku, ali smo Frančesko i ja brzo došli do zaključka da su oni uspeli da ostanu potpuno nedodirnuti religioznim ili ljudskim osećanjima bilo koje vrste.
Vodili smo ih na duge marševe i Frančesko i ja smo bili jedini koji su stizali na cilj. Učili smo ih kako da ispaljuju kratke rafale iz puškomitraljeza, a oni bi potrošili odjednom čitav redenik tako da su se cevi krivile od pregrejavanja. Učili smo ih borilačke veštine, a oni su na nas potezali noževe samo ako bi im se učinilo da mi pobeđujemo. Učili smo ih kako da preživljavaju u prirodi, a hvatali smo ih kako se iskradaju da bi otišli u tavernu usred noći. Učili smo ih kako da uništavaju telegrafske stubove i telefonske instalacije; jednom od njih je struja udarila u penis, kad je urinirao na transformator. Učili smo ih kako da uništavaju osmatračke tornjeve; naterali smo ih da naprave jedan, a onda su oni odbili da vežbaju njegovo uništavanje jer im je trebalo mnogo truda da ga uopšte podignu. Učili smo ih kako da podstiču lokalno stanovništvo na pobunu; lokalni živalj se pobunio samo protiv naših Albanaca. Jedino što su uspešno naučili bilo je da ubijaju generale i stvaraju pometnju otvaranjem vatre na pozadinu; oni su to dokazali tako što su ubili jednog čuvara logora i potom otvorili vatru na bordel sa namerom da opljačkaju podvodače. Na kraju obuke, ovi diverzanti su dobili na ruke veliku sumu novca i prebačeni su na grčku teritoriju da bi započeli proces destabilizacije zemlje. Nestali su sa tim novcem i za njih se bez izuzetka više nije čulo. Frančesko i ja smo dobili odlikovanja za „izuzetan doprinos” i vraćeni smo u našu jedinicu.
Još neke stvari su se dogodile. Jedan od naših aviona bacio nam je „grčke” letke kojima se Albanci pozivaju da se pobune protiv nas i pridruže se Britancima. Mi smo gotovo odmah prepoznali da je avion naš, a neki od glupljih vojnika nikako nisu mogli da shvate zašto ohrabrujemo na prebeg ljude koji su na našoj strani. Ponovo su naše granične stražare napali naši ljudi preobučeni u Grke, a povremeno se pucalo i na Albance da bismo ih uverili kako smo im potrebni radi zaštite. Neki Albanci su takođe pucali na nas, a mi smo objavljivali da su to bili Grci. Generalni guverner je organizovao da se njegove kancelarije dignu u vazduh da bi Duče mogao konačno i neopozivo da objavi rat. On je to i učinio, ubrzo pošto je naredio demobilizaciju, zbog čega smo ostali bez dovoljno jedinica i bez realnih osnova za nadu u pojačanje.
Ja govorim o ovome kao da su posredi zabavne stvari, a u pitanju su zapravo bila ludačka dela. Govorilo nam se da su Grci demoralisani i podmitljivi, da će dezertirati da bi se borili na našoj strani, da će pohod biti blickrig koji će se začas završiti, da je severna Grčka puna buntovnih iredentista koji žele savez sa Albanijom; mi smo, međutim, jedino želeli da idemo kući. Ja sam samo želeo da budem zaljubljen u Frančeska. Nas su poslali u pogibelj, bez vozila za prevoz, bez opreme, bez tenkova koji zaslužuju da se tako zovu, vazduhoplovstvo nam se uglavnom nalazilo u Belgiji, mi smo bili bez dovoljno vojnika, i bez oficira iznad ranga pukovnika koji bi znao nešto o taktici. Naš komandant je odbio pojačanje jer je očekivao da će mu pripasti veće zasluge ako pobedi sa manje vojske. Još jedan idiot. Nisam dezertirao. Možda smo svi bili idioti.
Opisivanje tog pohoda ispunjava me neizmernom gorčinom i umorom. Ovde, na ovom sunčanom, samotnom ostrvu Kefaloniji, sa njegovim vedrim stanovnicima i njegovim saksijama sa bosiljkom, izgleda neshvatljivo da se najveći deo toga ikada dogodio. Ovde na Kefaloniji ja se protežem na suncu i gledam takmičenja u plesu između stanovnika Liksurija i Argostolija. Ovde na Kefaloniji maštu mi okupiraju sanjarije o kapetanu Antoniju Koreliju, čoveku koji, pun veselja, sa duhom opsednutim mandolinama, ne bi mogao biti različitiji od nestalog voljenog Frančeska, ali koga podjednako volim.
Kako je izvanredno biti u ratu. Kako smo se uz zvižduk i pesmu užurbano spremali za pohod, dok su glasnici na motociklima išli tamo-amo kao pčele, kako je zabavno bilo preći tuđu granicu bez susretanja sa otporom, kako je laskavo bilo zamišljati da smo novi legionari nove imperije koja će trajati deset hiljada godina. Kako je prijatno bilo zamišljati da će uskoro naši nemački saveznici čuti za naše pobede ravne njihovim. Kakvu nam je snagu ulivalo to što smo se mogli podičiti udelom u slavnom Čeličnom paktu. Marširao sam uz bok Frančesku, posmatrao kako maše rukama dok korača i kako mu kapljice znoja klize ukraj lica. S vremena na vreme, pogledao bi u mene i osmehnuo se. „Atina za dve nedelje”, govorio je.
Noć 28. oktobra. Sa municijom za pet dana i noseći zalihe jer nismo raspolagali sa dovoljno mazgi, poslani smo na istok da zauzmemo prelaz Mecovon. Kako smo se neopisivo lako osećali u noći kada smo rance skinuli s leđa! Kako smo spavali kao bebe i kako su potpuno bili ukočeni naši udovi u rano jutro! Čuli smo da neće biti pojačanja jer je more bilo vrlo nemirno i Britanci su potapali naše brodove. Mi smo pevali pesme o pobedi uprkos svim preprekama. Sigurnost nam je ulivalo saznanje da smo pod Praskinom direktnom komandom.
Kako je izvanredno bilo biti u ratu, dok se vreme nije okrenulo protiv nas. Probijali smo se kroz blato. Naši avioni nisu mogli da lete zbog oblaka. Postali smo deset hiljada ljudi mokrih do kostiju. Naših dvadeset teških topova zaglavilo se u glibu i naše jadne zlostavljane i tučene mazge uzaludno su pokušavale da ih izvuku. Ubeđivali su nas da se Duče odlučio na zimski pohod da bi izbegao rizik od malarije; ali nam nisu obezbedili zimsku odeću. Albanske jedinice poslate sa nama počele su da iščezavaju. Postalo je očigledno da se Bugari neće boriti na našoj strani i Grci su doveli pojačanja sa bugarske granice. Naše komunikacione linije i veze snabdevanja postale su neupotrebljive pre no što je ijedan metak ispaljen. Grčki vojnici nisu dezertirali. Moja puška je počela da rđa. Dobio sam pogrešnu municiju. Čuli smo da nećemo dobiti vazdušnu podršku i da je neki birokrata greškom naložio da se nama namenjeni kamioni fiat 666 vrate u Torino. To je bilo bez značaja. Kamioni su se zaglavljivali u blatu isto kao i topovi. Potpetice koje su se nekada zvonko sudarale u znak pozdrava sada su se sastavljale uz mukli zvuk, a mi smo počeli da čeznemo za ljutom žutom prašinom od 25. oktobra. Klipsali smo, ubeđeni u laku pobedu, i još pevali o tome kako ćemo za dve nedelje biti u Atini. Još nismo ispalili ni metak.
Mislili smo da nam se Grci ne suprotstavljaju zato što su njihove trupe slabe i kukavičke i to nam je ulivalo snagu, uprkos svemu. Nikome od nas nije palo na pamet da su oni predvideli našu strategiju i da su primenili elastičnu odbranu da bi koncentrisali snage. Išli smo kroz nemilosrdnu kišu i lepljivo blato, dok se nad nama magla vila oko titanske planine Smolikas, a Grci su strpljivo čekali.
Kako mrzim ovijače. Nikad nisam razumeo kakva im je svrha. Mrzeo sam ih pre zato što sam morao da ih omotavam tačno na propisan način. Sada sam ih mrzeo zato što se na njima zadržavalo lepljivo grumenje žute zemlje i sa njih cedila ledena voda u moje cokule. Koža na stopalima postala mi je bela i počela da se ljušti. Kopita mazgi su omekšala i počela da se listaju, ali su još podizala za sobom oblak vode i blata kojim smo bili isprskani od glave do nogu. Frančesko i ja smo ušli u neku kuću u kojoj su fotografije kralja Georga i generala Metaksasa visile na zidu. Ukrali smo kišnu kabanicu i suve čarape. Na stolu je ostalo dopola pojedeno jelo, još toplo, i mi smo ga dovršili. Posle smo sate proveli brinući da možda jelo nije bilo otrovano i namerno tako ostavljeno. Nije bilo Grka, pobeđivali smo bez borbe. Zaboravili smo kako su neki od nas ranije dobacivali protivratne slogane fašističkoj miliciji i tukli je kad god bi je sreli negde u mraku.
Stigli smo do reke Sarandaporos i ustanovili da nemamo opremu za građenje mostova, ni inžinjerce. Ona se pretvorila u bujicu koja je nosila ostatke porušenih mostova i leševe planinskih ovaca. Frančesko mi je spasao život kada me je voda ponela dok sam pokušavao da prevučem jedan top. Tada me je prvi put držao u naručju. Čuli smo da je neko spazio neke grčke jedinice kako nestaju u šumi. „Kukavice”, smejali smo se. Pakao prelaska preko Sarandaporosa ponovio se na reci Vojusa. Frančesko je rekao: „Bog je protiv nas.”
Mrzim ovijače. Na hiljadu metara nadmorske visine voda u njima pretvara se u oštar led. Kada voda ledi, širi se. To je opštepoznata, obična stvar, nesumnjivo, ali u slučaju ovijača efekat je dvostruk. Led je težak na tone. Led okiva noge i prekida priliv krvi u stopala. Svaki osećaj je izgubljen. Čeznuli smo za ubogim kolibama koje smo ostavili u Albaniji. Shvatili smo da su naši teški topovi zaostali kilometre iza nas i da nas verovatno nikad neće sustići. „Atina za dva meseca”, rekao je Frančesko, izvijajući uglove usana u ironičan osmeh.
Rat je izvanredan, dok neko ne bude ubijen. Vreme se 1. novembra poboljšalo i snajperom je ubijen naš kaplar. Čulo se pucketanje oko drveća i kaplar je krenuo unazad jedan korak i zabacio uvis ruke. Zaneo se prema meni, oslonjen na jednu petu a potom pao nauznak, u sneg, sa svetlom sjajnom mrljom na sredini čela. Vojnici su se bacili na zemlju i uzvratili vatru, dok su rafali leteli između borova za neprijateljem koji je već bio iščezao. Oglasio se reski zvuk minobacača, nastala je pometnja kad je bomba pala među nas, vrisak kad je šrapnel pogodio u noge jadnog redova iz Pijemonta i onda užasna tišina. Shvatio sam da sam prekriven krvavim trunkama ljudskog tela koje su se već zamrzavale i prianjale za moju uniformu. Okupili smo se oko ranjenih i shvatili da ne možemo da ih izvučemo iza borbenih linija. Frančesko je spustio ruku na moje rame i rekao mi: „Pucaj mi u glavu, ako budem ranjen.”
Potcenjeni Grci namamili su nas u položaje u kojim smo mogli biti opkoljeni i odsečeni, a ipak smo vrlo retko mogli da ih vidimo. Uhvaćeni smo u zamku puteva i staza u dolinama, dok su se Grci kao utvare pojavljivali i nestajali na uzvišicama. Nikada nismo znali kada ćemo biti napadnuti niti odakle. Izgledalo je da minobacačke granate u jednom trenutku dolaze otpozadi, u drugom da se pojavljuju s boka ili spreda. Vrteli smo se kao derviši. Pucali smo u duhove i planinske koze.
Bili smo zbunjeni junaštvom nevidljivih Grka. Pojavljivali su se kao da se iz zemlje podižu i obrušavali se na nas kao da smo im majke napastvovali. To nas je zapanjilo. Na koti 1289 toliko su prepali naše Albance da su ovi pobegli, pucajući na karabinjere koji su pokušali da ih zaustave. Devedeset odsto vojnika iz tog, Tomor bataljona, je dezertiralo. Čitava naša borbena linija okrenula se u smeru suprotnom kretanju kazaljke na satu, mi smo se našli u centru, odsečeni od oba krila fronta. Bez vazdušne podrške. Grčki vojnici u britanskim uniformama i sa šlemovima tomi zasipali su nas vatrom iz puškomitraljeza i minobacača, a onda su postajali nevidljivi. „Atina za dve godine”, rekao je Frančesko. Bili smo potpuno sami.
Grci su preuzeli Samarini i našli nam se iza leđa. Jeli smo samo suvi biskvit koji se listao kao škrofule. Konji su stali da nam umiru i mi smo počeli da ih jedemo. Mali grčki konji nosili su svoje jahače u brdima iznad nas, suviše su bili žilavi da bi umirali. Naređeno nam je da se povučemo do Konice, morali smo da se probijamo nazad uz borbu, kroz vojsku koja nas je okruživala.
Postali smo bezimeni. Zarasli smo u bradu, zatrpavala nas je susnežica u naletima, oči su nam postale zakrvavljene i utonule duboko u lobanju, uniforme su nam nestale pod korom od sleđenog blata, ruke su nam bile kao da su ih mačke izgrebale, a prsti su nam se skvrčili kao olovne kijače. Frančesko je izgledao isto kao ja, a ja sam izgledao kao svi ostali; naš život je postao neolitski. Samo za nekoliko dana postali smo kao skeleti, i rovali smo, tražeći hranu, kao svinje.
Ugledali smo, najzad, jedan italijanski bombarder. Mahali smo mu, a on je ispustio bombu koja nas je za malo promašila, ali je ubila tri naše mazge. Isekli smo njihovo meso u kaiševe i jeli smo ga sirovo, dok je još bilo toplo a život još treperio u njemu. Radio oprema se pokvarila. Postalo je jasno da Grci gomilaju trupe baš tamo gde su naši položaji najslabiji. Počeli su da otkidaju odvojene odrede i da ih zarobljavaju. „Srećna kopilad”, rekao je Frančesko, „kladim se da je toplo u Atini.” Noću smo on i ja spavali priljubljeni da bi nam bilo toplije. Bio sam suviše iscrpljen za požudu. Svi smo tako spavali. Želeo sam samo da ga zaštitim.
Naš komandant je smenjen i zamenjen generalom Soduom koga smo, neizbežno, nazvali „general Sodomija”. Viskonti Praska je potom izgubio svoj položaj komandanta Jedanaeste armije. Ko visoko leti nisko pada! On je bio meteor koji se pretvorio u vreli prdež. Svi naši komandanti bili su vreli prdeži, počevši od Musolinija koji ih je birao.
Povlačili smo se prema Konici kao ranjeni džin kome dodijavaju razjareni čopori divljih pasa. Bio je to pakao od puškomitraljeza i artiljerije, minobacača i leđa. Civilno stanovništvo nas je gonilo lovačkim puškama i praćkama. Cela nedelja je prošla bez hrane ili odmora. Borbe prsa u prsa vođene su po osam sati bez prestanka. Izgubili smo stotine drugova. Planine su postale sabori mrtvih. Mi smo se i dalje borili, ali smo dušu izgubili. Velika tama polegla je preko zemlje. Frančesko je razgovarao sa svojim mišom čak i u vreme zaseda i iznenadnih bočnih udara, svi smo bili na ivici ludila. Stigli smo do stare pozicije mostu na Perati, uzaludno smo žrtvovali petinu snaga. Pogledao sam oko sebe i osetio opipljiv užas od nenadoknadivog odsustva ljudi koje sam zavoleo i čiju nesalomivu hrabrost niko ne bi trebalo nikad da dovodi u pitanje ili bezobzirno poriče. Rat je izvanredna stvar. U filmovima i knjigama. „Gladijatori”, „velingtoni” i „blenhajmi” počeli su da se pojavljuju na nebu nad našim glavama i tako su Britanci ojačali snagu grčkih bodeža zarivenih u naše rane. General Sodu je izveo smotru nad nama i uporedio nas sa granitom. „Da li granit krvari” - upitao je Frančesko - „na Golgoti?”

16


Pisma Mandrasu na frontu



(1)



Agapeton,
Od tebe nisam dobila ni reči toliko dugo, nisi pisao od onog tužnog dana kada sam te ispratila iz Samija. Pišem ti svakodnevno i počinjem da sumnjam da moja pisma ne dobijaš, ili da tvoji odgovori ne stižu do mene zbog ratnih okolnosti. Juče sam napisala najbolje pismo, u kome je savršeno sve rečeno, i verovao ili ne, koza ga je pojela. Strašno sam se razbesnela i istukla sam je cipelom po glavi. Za tebe bi to bio smešan prizor, znam da bi se smejao da si ga mogao videti. Kad god nešto vidim, ja poželim da si ovde da i ti sopstvenim očima to vidiš. Pokušavam da vidim stvari i za tebe, i da ih zapamtim, i zamišljam da bih, ukoliko bih se dovoljno usredsredila, mogla da ti ih pošaljem tako da ih ti u svojim snovima vidiš. Kad bi samo život bio takav.
Užasava me pomisao da tvoja pisma možda ne dobijam zato što si ranjen ili zarobljen, a noćna mora je pomisao da si mrtav. Molim te, molim te, piši mi da mogu ponovo da dišem i da moje srce konačno može naći malo mira. Svakog dana čekam ljude da se vrate iz Argostolija sa poštom za selo, i istrčavam pred njih, i svakog dana nema ničeg, osećam očaj i bespomoćnost i od brige mi se mozak rastače. Sada kad je došao decembar ovde je postalo vrlo hladno, nema sunca, i kiša pada gotovo svakodnevno, a ja volim da zamišljam da nebo plače dok ja plačem. Zadrhtim kad samo pomislim kako hladno mora biti u epirskim planinama. Jesi li dobio čarape koje sam za tebe uradila, i ribarski džemper, i šal? Misliš li da je pametno što sam ih obojila u žutosmeđu boju. Ilije glupo što ih nisam napravila bele? Nadam se da si dobio kafu i vrč meda i dimljeno meso. Jadni moj dragi, kako mora da patiš po toj hladnoći na tom tako udaljenom i pustom mestu koje je gotovo kao strana zemlja. Kako mora da ti nedostaju tvoj brod i tvoji delfini; vidiš li da ja znam za tvoje delfine koji su ostali bez prijatelja da ih hrani ribom dok se ti ne vratiš?
Ovde je sve po starom, osim što su počele nestašice. Juče nisam mogla da nabavim ulje za lampe, a prošle nedelje nije bilo brašna za mešenje hleba. Moj otac je napravio lampe tako što je provukao fitilj kroz komad plute i stavio je da pliva u činiji sa maslinovim uljem, što smo, kako on kaže, radili u stara vremena, ali svetlo je slabo, mnogo je dima i miris je neprijatan. Ko bi pomislio da bi čovek mogao postati nostalgičan prema kerozinu?
Svi primećuju kako nam je mesto postalo tiho i neveselo otkad su svi mladići otišli, i mi se svi pitamo koliko će ih se vratiti. Čula sam da je Dimos poginuo i da je Marigin verenik zarobljen. Kad god tako nešto čujem, Bogu zahvalim što to nisi ti, iako je strašno poželeti da nesreća zadesi nekog drugog. Ne bih mogla da podnesem da budeš ubijen. Mislim da bih i sama umrla. Mislim da bih Bogu ponudila da me uzme umesto tebe, samo da bi ti živeo. Mi žene se stidimo što ne možemo da podnesemo žrtvu sličnu vašoj, ali bi svaka od nas uzela pušku i pridružila vam se samo kad bi to bilo moguće ili dozvoljeno. Papakis mi je dao mali pištolj, i ja noću spavam sa njim pod jastukom, a preko dana ga držim u džepu kecelje. Ako bi ovo ostrvo bilo okupirano, ima ovde žena i staraca koji bi se do smrti borili uz pomoć drški od metli i kuhinjskih noževa, a navikli smo se već i da obavljamo poslove koje su radili muškarci. Nismo se samo navikli da sedimo u kafenejonu i igramo trik-trak. U crkvu idemo vrlo često, a otac Arsenios nam je posvetio mnogo lepih i dirljivih beseda. Rekao nam je da se ikona svetog Jovana pojavila sama od sebe pred pećinom u kojoj je boravio Gerasimos, i to je proglašeno za pravi archeiropoietion. Čak i Bog nam, izgleda, šalje poruke i ukazuje na to da smo u pravu. Neko mi je skrenuo pažnju nedavno da smo jedina zemlja koja se još bori, pored Britanske imperije. Kada na to pomislim, ja se ohrabrim, jer to je najveća imperija koju je svet video i, kad je tako, kako možemo izgubiti? Često vidim britanske ratne brodove, a oni su tako ogromni da bi čovek pomislio da ne mogu ploviti. Znam da ćemo pobediti.
Sve vesti sa fronta tako su dobre da naša pobeda već izgleda sigurna. Svakog dana čujemo o novom povlačenju italijanske vojske ili njenim porazima, i osećamo ushićenje Davida kome pored nogu leži mrtav Golijat. Ko bi u to poverovao samo pre dva meseca ? Izgledalo je nemoguće. Poslali smo vas da im se suprotstavite, časti radi, ali bez nade u uspeh, a sada očekujemo da vas kod kuće dočekamo kao pobednike i heroje. Cela Grčka je preplavljena ponosom i zahvalnošću prema našim ljudima koji su veći od Ahila i Agamemnona zajedno. Priča se da ste povratili svu zemlju oko koje je bilo sporova u prošlosti i da su Italijani gotovo isterani iz Albanije. Kako ste veliki, vaša će imena večno živeti u srcima Grka, i ceo svet će zauvek zapamtiti šta će se dogoditi ako se ma ko usudi da nas takne. Mi smo tako ponosni, moj Mandrase, tako ponosni. Mi idemo uzdignute glave i podsećamo se na slavnu prošlost koju su nam oduzeli Rimljani i Turci, a koju ste nam ti i tvoji drugovi konačno vratili. Doći će dan kada ćemo mi i Britanska imperija stati zajedno i reći svetu:„Mi smo vas oslobodili”, a Amerikanci i Rusi i drugi Pontiji Pilati sagnuće glavu i osetiće se posramljeni zato što je sva slava pripala nama.
Ovde je sve zahvatila ratna groznica. Papas koji je toliko mrzeo Metaksasa, i Kokolios koji je komunista, i Stamatis koji je monarhista, svi su se ujedinili u uzdizanju Metaksasa kao najvećeg Grka od Periklea, ili Aleksandra, i svi složno hvale Papagosa za vojne uspehe. Oni zajedno rade na pripremanju paketa za vojsku, a moj otac je čak ponudio da ide na front kao lekar. Odbili su ga kad su otkrili da je sve naučio na brodovima i da nema diplomu za svoj posao. Trebalo je da vidiš njegov bes. Koračao je po kući i ja ga nikad ranije nisam čula da kaže „heston” toliko puta i sa toliko gneva. Drago mi je što ne može da ide, ali to nije pravedno, jer se čak i bogat svet obraća njemu umesto da ide školovanim lekarima. On ima dar za lečenje kao naš svetac, dovoljno je samo da dodirne ranu i ona počinje da zaceljuje.
Mandrase, smejao bi se kad bi video koliko je proricanje sudbine postalo popularno od kada je rat počeo. Svi traže da im se gleda u šolju ne bi li saznali da li i kada će im se vratiti rođaci, braća i sinovi, to je postalo zanimanje. Kokoliosova žena mi je gledala u šolju i rekla mi je da će neko doći iz daleka i zauvek izmeniti moj život, i ona je to rekla tako ozbiljno kao ne zna da ja znam da ona zna da ja čekam na tebe da se vratiš izdaleka.
Ružne stvari su se dogodile italijanskim porodicama na ostrvu i vlasti su morale da se umešaju da bi sprečile paljenje kuća i slične glupe pokušaje nasilja. Neke usijane glave u Liksuriju čak su pretukle jednog starca koji ovde živi četrdeset godina i bio je istakao našu zastavu na svom prozoru. Zašto su ljudi takve životinje?
Biće ti milo da čuješ da su i Psipsina i koza dobro. Meni je svakako drago zbog toga, a pošto ćemo mi uskoro biti jedno, to znači da i tebi mora biti drago. Nadam se da će ti biti milo da saznaš da sam odlučila sama da napravim svoj miraz. Mislim da moj otac nema osećaj stida, i ponekad sam vrlo ljuta na njega zato što odbija nešto što je normalno za svaku drugu devojku. On nije pravedan jer je previše racionalan. On misli da je Sokrat koji može da prkosi običajima, ali ja osećam stid svaki put kad sretnem nekog iz tvoje familije, i ne mogu da dozvolim da se pomisli kako ti nisi uvažavan, iako jesi. Počela sam da heklam veliki pokrivač za naš bračni krevet, ali sam morala da ga oparam jer je ispao ružan i izgledao je kao mrtva životinja. Ja nisam vešta ženskim poslovima, jer moja majka je umrla kad sam bila vrlo mala i ja sada nastojim da naučim stvari sa kojima je trebalo da odrastam. Počinjem sa stvarima za krevet jer tu će početi naš život, a potom ću načiniti druge stvari za kuću koje se koriste o praznicima i kada nam dođu gosti. Heklanje mi je vrlo dosadno, ali teši me to što ćeš, kada se vratiš, zateći sve dokaze moje ljubavi. Pomišljam da bi bilo lepo da ti izvezem prsluk sa zlatnim nitima, i cvetnim vencima i filtireom, pa kad zaigraš u kolu, da on na tebi svetluca na suncu.
Italijani su na Božić bombardovali Krf, čak i moj otac je bio zapanjen takvim bezbožništvom. Preko radija smo čuli da su Britanci potopili mnogo njihovih brodova. Nadam se da je tako, ali ipak ne volim to da čujem, jer teško mi pada gubitak života i srce mi se steže pri pomisli na sve stare čija deca odlaze u grob pre njih. Videla sam tvoju majku na agori, rekla mi je da ni ona od tebe ne dobija vesti. Ona je tako zabrinuta i lice joj je izborano još više nego što je bilo. Molim te piši njoj, čak i ako meni ne pišeš. Verujem da ona više pati od mene, ako je to uopšte moguće.
Mandrase, mi ne jedemo ribu od kada si otišao i ona počinje da mi nedostaje. Jedemo samo pasulj, kao siromasi. Moj otac kaže da je on koristan, ali od njega stomak otiče. Za Božić smo bili bez kourabiedes i christopsomo i loukoumades i sve je bilo turobno, bez obzira na to što smo se potrudili. Otac Arsenios nas je sve iznenadio kad se nije napio.
Zapamti da ovde ima onih koji te vole i mole se za tebe i da je cela Grčka uz tebe ma gde se ti nalazio. Vrati nam se posle pobede, da bi sve bilo kao pre. Tvoji delfini te čekaju, tvoj brod, tvoje ostrvo, i čekam te takođe ja koja te mnogo volim i nedostaješ mi kao da si deo moga tela koji je odsečen. Mili moj, bez tebe sve je nepotpuno i čak, kada osetim sreću, ta sreća me vređa.
Tvoja voljena verenica, Pelagija, koja te ovim rečima ljubi.


(2)



Na svetog Vasilija



Agapeton,
I dalje ni reči od tebe, i sasvim čudno, ja počinjem stoički to da primam. Panais se vratio sa fronta bez ruke i on mi je rekao da je na frontu toliko hladno da uopšte nije moguće držati u ruci pero. Kaže da te nije video, ali pretpostavljam da to uopšte nije iznenađujuće, pošto niste u istoj jedinici. On je poslao molbu Kralju u kojoj traži da se vrati na front i nastavi da se bori, jer on kaže da svako može da koristi pušku jednom rukom. Gmčar na putu za Kastro kaže da će Panaisu napraviti novu ruku od terakote koja će izgledati bolje od prave i biće vrlo jaka, a Panais mu je rekao da je učini otpornom na mraz pošto mu takva treba kad se vrati u borbu. U stvari on je tražio dve verzije ruke, jednu sa stisnutom pesnicom da se njom bori, a drugu sa savijenim prstima da je koristi za držanje čaše. Ne bi me iznenadilo da traži i treću, da na nju može bajonet da zakači, tako ima borben duh.
Sveti Vasilije je ove godine bolje proslavljen od Božića. Otac mi je dao knjigu pesama i političkih tekstova Andreasa Laskaratosa i rekao da je za moj duh dobro da čitam nešto od pisca koji je bio ekskomuniciran. Ja sam mu odgovorila poslovicom „mega biblion, mega kakon” (velika knjiga, veliko zlo), a on je zapretio da će mi je uzeti i dati mi neku manju. Ja sam njemu poklonila lep perorez. Brojali smo zrna u naru da bismo videli hoće li ova godina biti rodna. Neće biti tako loša, čini se. Uspela sam da napravim vasilopeta, razmenjujući neke sastojke sa tvojom majkom, a otac mi je dao engleski zlatnik da ga u nju stavim. Bilo mu je vrlo drago kad se zlatnik nije obreo u komadu namenjenom Hristu, ni u onom za svetog Vasilija, jer ne voli da daje novac crkvi. Bio je u mom komadu, i tako je meni pripala sreća za ovu godinu. Zar to nije divno? Nadam se da to znači da ćeš se ti vratiti.
Počela sam da radim prsluk za tebe, ali sam ponovo morala da param krevetski pokrivač jer je bio još ružniji nego ranije. Ne znam šta mi je.
Sa fronta stižu samo dobre vesti, svi su tako zadovoljni što su naši momci sveli Musolinija na pravu meru, i on je naučio „me kinei Kamarinan” na teži način, zar ne? Čuli smo da naši momci otkopavaju iz snega i blata italijanske tenkove i okreću ih protiv njihovih vlasnika. Bravo za nas! I čuli smo da smo preuzeli Argirokastro, Koricu i Agio Sarandu, ali do nas stižu i tužni glasovi da Metaksas nije dobro.
Jesi li video novi plakat koji su svuda istakli? U slučaju da nisi, on pokazuje jednog našeg mladića kako korača dugim koracima napred, a ruka Bogorodice ga vodi, pridržavajući ga za lakat. Ona ima potpuno isti izraz lica kao vojnik, a natpis kaže: „Pobeda. Sloboda. Bogorodica je s nama.” Svi mi mislimo da je izuzetno dobar.
Otac hoće da mu brkovi izgledaju više patriotski i pušta ih da rastu kao žbunić. Drago mi je što ih više ne uvošćuje i nisu tvrdi i bodljikavi kada ga poljubim u obraz. Sada golicaju. Pretpostavljam da si ti sad pustio bradu, kako bi ti bilo toplije na licu.
Mandrase, stvarno moraš da pišeš majci, tako je zabrinuta. To je ništa manje izraz philotimo kao i boriti se za svoju zemlju. Čast ima mnogo lica, i mislim da se jedno pokazuje kada si dobar prema svojoj majci. Ali ja te ne prekorevam, samo mislim da možda treba da te podsetim.
Tvoja verenica koja te voli, Pelagija.


(3)



U nedelji Apokrea



Agapeton,
Ovo je moje stoto pismo, a još ni reči od tebe nema. Papakis kaže da to što nema novosti nije samo po sebi ni dobro ni loše, pa ja ne znam da li da budem tužna ili ohrabrena. Zahvaljujem Bogu što se tvoje ime nije nikad pojavilo u spiskovima poginulih koji se postavljaju u Argostoliju. Sigurno će ti biti žao da čuješ da je Kokolios izgubio dva sina (Gerasimosa i Janarosa) i da je to primio veoma teško. Usna mu podrhtava dok govori, oči su mu suzne i toliko se predao poslu da radi čak i kada padne mrak. Kaže da ne krivi Italijane već Ruse koji nisu uradili ono što su bili dužni u suprotstavljanju fašizmu. Kaže da Staljin ne može biti pravi komunista, a od kada je Britanska imperija isterala Italijane iz Somalije i zarobila njih 200.000 u Libiji, on ide okolo i ljubi sliku Vinstona Čerčila koju je isekao iz novina. Onoga dana kada je Papas čuo da nam je Hitler postavio ultimatum da prestanemo sa borbom protiv Italijana, potpuno je obrijao brkove jer su i veliki čupavi patriotski brkovi suviše nalik Hitlerovim. Od kada je Metaksas umro, Papas nosi crni flor oko ruke i kune se da ga neće skinuti dok rat ne bude završen. Svi smo mnogo ražalošćeni smrću tog starca, ali smo rešeni da ne dozvolimo da zbog toga budemo slabiji. Imamo punu veru da će nas Papagos voditi do pobede.
Eto, gotovo da i nemamo karneval ove godine, pošto su svi mladići otišli, i izgleda kao da je već počeo preduskršnji post. Mi svi postimo, želeli to ili ne, a čini mi se da ni Uskrs neće biti kao pravi praznik. Neće biti kako treba bez farbanih jaja i tsoureka i kokoretsa i maieritse i jagnjadi koja se peku na ražnju. Očekujem da ćemo imati jaja, ali pored toga verovatno ćemo imati još samo kožu od cipele sa sosom avgolemono. Voda mi pođe na usta samo kad pomislim na stvari koje nemamo, i ne mogu više da sačekam da ponovo sve bude normalno.
Strašne oluje nailaze još od decembra i stalno je hladno i vetrovito. Gotovo sam završila tvoj prsluk i, mada nije lep kao što sam se nadala, biće sasvim privlačan. Kako je stalno loše vreme, mogu više da se posvetim tom poslu, iako nije lako raditi kada su ruke plave od hladnoće. Uspela sam da uradim polovinu krevetskog pokrivača, ali onda je Psipsina povraćala po njemu i morala sam da ga operem. Nije se pokupio, hvala Bogu, ali kada sam ga raširila da se osuši koza je tri puta zagrizla usred pokrivača i popaseno pojela. Bila sam tako ljuta da sam je tukla drškom od metle, a onda je Papas izišao i zatekao me kako se gušim u suzama. I njega sam udarila. Trebalo je da vidiš izraz njegovog lica. Kako bilo, pokrivač sam još jednom oparala i spasla vune koliko sam mogla, ali počinjem da verujem da me sudbina tera da radim nešto drugo.
Nadam se da si dobro i bodro, a ja još sa radošću čekam da se vratiš, kao i svi mi.
Šaljem ti svu svoju ljubav, tvoja Pelagija kojoj i dalje nedostaješ.

17


L' Omosessuale (5)



Divizija Bari nas je odmenila da bismo mogli da se odmorimo i pregrupišemo, ali su naišli Grci i naši nisu mogli, pod naletima njihove vatre, ni da osposobe artiljeriju za borbu. Mi iz divizije Julija pozvani smo nazad u borbu da ih spasemo. Osećao sam se kao da je deo mog duha nestao ili kao da mi se duša smanjila do majušne tačke sive svetlosti. Nisam mogao ni o čemu da mislim. Borio sam se tvrdoglavo, bio sam kao automat bez emocija ili nade i, ako sam uopšte bio sposoban da brinem, osećao sam brigu što Frančesko postaje sve čudniji. Postao je uveren da će mu jednog dana metak proći kroz srce i zbog toga je pomerio miša Marija iz džepa na grudima u džep na rukavu košulje. Bojao se da će on biti pogođen zajedno s njim i naterao me je da mu obećam da ću paziti na miša kada on pogine.
Naše jedinice su se pomešale. Delovi drugih divizija poslati su našoj. Niko nije tačno znao hijerarhiju u lokalnoj komandi. Bataljon novajlija, delimično obučenih momaka pristiglih iz zemlje, stigao je na pogrešno mesto, ravnajući se prema netačnoj mapi, i Grci su ga pokosili. Dana 14. novembra Grci su počeli ofanzivu čiju žestinu nismo mogli predvideti.
Mi smo bili ušančeni, masiv Mrava nalazio se iza nas. To mnogo ne kazuje, ukoliko se ne zna da je to nenaseljen, surov predeo ispunjen klancima i provalijama, pustim i zastrašujućim liticama, bespuće, mesto do kog se naš provijant nije mogao preneti. Bili smo na zemlji koju su Grci smatrali svojom i koju su dva puta ustupali, po slovu ugovora, drugom. Sada su je želeli nazad. Bili smo obavijeni maglom, okruženi snegom i neki prokleti arktički vetar dizao se sa severa i nasrtao na nas kao stisnuta pesnica Titana.
Stvorili su duboke zaseke u našim redovima i mi smo izgubili veze sa drugim jedinicama. Morali smo da se povlačimo. Nije se imalo kuda povlačiti. Neprijateljski minobacači brant otkidali su odjednom po čitav vod vojnika. Nismo imali zavoja, niti poljske bolnice. Uplakani sveštenik izvadio je šrapnel iz moje ruke, bez anestetika, na kuhinjskom stolu u poluporušenoj kolibi bez krova. Bilo mi je suviše hladno da bih mogao da osetim kako mi nož probija kroz meso ili kako mi igla buši kožu. Zahvalio sam Bogu što sam ja ranjen a ne Frančesko i poslat sam odmah nazad u borbu. Otkrio sam da su goniči mazgi napustili svoje životinje i da se bore pored nas. Naš oficir je bio ubijen i zamenjen majorom iz intendanture. „Nema snabdevanja”, rekao nam je, ,,i ja sam došao da obavim svoju dužnost. Oslanjam se na vas za dobar savet.” Ovom časnom čoveku dostojnom divljenja, naviknutom na slaganje ćebadi i vođenje evidencije o snabdevanju, prosuta je utroba u jurišu na bajonete koji je junački predvodio sa praznim pištoljem u ruci. Potpuno smo potučeni.
Ne mrzim samo ovijače. Mrzim celu svoju uniformu. Vlakno joj je istrulilo i raspadalo se. Tkanina je otvrdla kao karton i postala je nesavitljiva. Čuvala je hladnoću kao hladnjak i uterivala mi je u meso. Svakim danom je postajala sve teža i tvrđa. Ubio sam kozu i uvio se u njenu kožu. Frančesko je skinuo kožu sa uginule mazge i učinio isto. Korica je prepuštena neprijatelju i mi smo sad imali manju teritoriju nego kad smo pošli u pohod. Ostavljali smo za sobom teško naoružanje. Bilo je ionako istrošeno. Postali smo naviknuti na užasno gnojenje i težak smrad gangrene. Dok je trajala evakuacija Korice, mi iz divizije Julija održavali smo borbu u Epiru. Nas nije bilo tako lako pobediti. Ali, onda smo se povlačili istim putevima kojim smo prethodno napredovali. Divizija Ćentauro ostavila je, kako bi bila brža, tenkove utonule u blato. Grci su našli te jadne zarđale olupine, izvukli ih iz gliba, opravili i upotrebili protiv nas. Dobili smo bataljon graničara kao pojačanje. Za ime Božje. Držali smo mostobran na Perati. Uzaludno.
Malo čudo; Grci su nam dozvolili da dva dana predahnemo. Izgleda da su mislili da smo minirali puteve. Onda smo čuli da smo izgubili Pogradec jer se neprijatelj probio kroz naše redove, napredujući pored planinskog potoka, dok je naša odbrana bila usmerena na puteve. „Kakva korist?”, upitao je Frančesko. „Mi se trudimo iz sve snage, a svi drugi zajebu stvar.” Onda je, zbog nečijeg manevra, naš desni bok ostao bez odbrane i bili smo odsečeni od divizije Modena. Naš general Sodu, koji je nasledio Prasku, zamenjen je sada Kavalerom. Izgledalo je kao da će se naše slavno osvajanje Grčke završiti sramno, uz grčko osvajanje Albanije. Sneg je neumorno padao, a mi smo otkrili da možemo zagrejati glave ako tek uginuloj mazgi izvadimo mozak i stavimo ga pod šlem. Shvatili smo da je jedini spas od neprestanih napada odozgo, da se držimo uzvišica. Na uzvišenjima su brisali žestoki vetrovi koji su nosili oklop od oštrih kristala. Cokule su mi se raspale, a ja sam se stresao i trzao od svraba zbog vaški. Čini mi se da je to bilo oko Božića, kad smo konačno shvatili da smo propali.
Buđenje ujutro, na deset stepeni ispod nule. Prvo pitanje: ko je umro od smrzavanja? Ko je skliznuo iz sna u smrt? Drugo pitanje: koliko nabujalih potoka moramo preći danas, dok nam ledena Voda steže testise do bola i vrištanja? Koliko kilometara danas, „putevima” kroz bljuzgavicu do struka? Treće pitanje: kako Grci znaju da nas napadnu kada je dvadeset stepeni ispod nule i obarači naših pušaka ne mogu da se pokrenu? Četvrto pitanje: zašto naši „saveznici” Albanci služe kao vodiči Grcima? Peto pitanje: koja je jedinica danas toliko klonula da je odlučila da se preda slabijoj strani? Ne iz Julije. Ne mi. Ne još. Frančesko je potpuno prestao da razgovara sa mnom. Razgovara samo sa svojim mišem. Ponovo su nas napali naši avioni, leteli su SM79; dvadeset mrtvih. Čujemo da je oficirima iz divizije Modena naređeno da budu odvažne vođe, ili će biti streljani. Moj pukovnik Gaetano Tavoni ubijen je kod Malog Topojanita, gde nas je predvodio u napadu posle šezdeset dana bez odmora. Bog nek mu pruži pokoj duši i nagradi njegovu brigu za nas. Žene iz Italije počele su da nam šalju štrikane rukavice koje su upijale vodu i ledile nam se uz kožu tako da ih nismo mogli skinuti. Frančesko je dobio panettone od majke i delio ga je sa mišem Marijom. Odsecao je komadiće bajonetom. Čujemo da su nam se Ćano i fašistička vrhuška pridružili i da su patriotski izabrali da krenu u izlete do Krfa i bombarduju ga, jer ostrvo nema vazdušnu odbranu.
Kako mrzim ovijače. Ovo su dani bele smrti. Rovovi puni vode. Led koji prožima odeću, presečen krvotok. Mi ne mrzimo Grke, mi se borimo protiv njih sa nejasnim razlozima i neslavno, ali mrzimo belu smrt.
Istine radi, u početku nema bola. Iznad ovijača noga natekne, a ispod ovijača stopalo otupi. Noge dobiju zloslutnu boju: nijanse ljubičaste, purpurne fleke, crne kao abonos. Zato što sam krupan čovek, danima prenosim obolele momke u pozadinu iza borbenih linija. Izmoren sam, ošamućen od njihovih krikova u agoniji. Zamenio sam svoje ovijače krznom odranim sa mački u koje sam utrljao ulje za podmazivanje puške. Cokule sam impregnirao voskom od sveće. Voda u njih ipak prodire i ja živim u strahu od bele smrti. Iz šatora čujem sablasne vriske tokom amputacije. Pregledam svoja stopala na nekoliko sati i utrljavam u njih kozji loj koji odmrzavam na plamenu šibice. Čujem da je u Africi Gracijani potučen. Mi imamo trinaest hiljada žrtava bele smrti. Čak su i Grci skamenjeni od hladnoće; napadi su se stišali. Frančesko je nesumnjivo poludeo. Usta su mu u neprestanom pokretu, brada mu je pretvorena u ledeni stalaktit, koluta očima i ne prepoznaje me. Namerno se uneređuje da bi na trenutak osetio toplotu. Sva moja ljubav se pretvorila u sažaljenje. Napravio sam mu rukavice od zečjih koža, ostavljajući salo sa unutrašnje strane. On jede to salo. Svedeni smo na hiljadu ljudi sa petnaest puškomitraljeza i pet minobacača. Izgubili smo četiri hiljade ljudi. U našim redovima postoji samo bela smrt, gorčina zbog nestanka naših prijatelja i očaj izgubljenih u divljini.
Pomamni i ljuti Grci su u Klisuri nasrnuli na nas. Nas koji smo iscrpljeni i puni tuge. Frančesko razgovara sa mišem Marijom: „Atina za dve nedelje, mesto iz istorije za miša iz Albanije. Miš koji je svrgao kralja. Mario miš. Mišić, mišić, mišić.” Nismo mogli više da izdržimo, Julija je potučena, naše jedinice sluđene i napadnute gangrenom, naša tela odsečena od naših duša. Divizija Lupi di Toscana došla nam je u pomoć i poražena je; pretvoreni su od vukova u zečeve i mi smo ih prozvali Lepri di Toscana. Ako veterani iz Julije ne mogu da pobede, kakva šanse imaju amateri? Oni su poslani bez hrane na nepoznata mesta koja se ne nalaze na netačnim mapama. Nisu imali nijednog oficira. Odmah su napadnuti. Žrtvovanje, žrtvovanje. Ništa drugo sem kalvarije za kalvarijom. Oni su poslani da spasu nas, a mi smo spašavali njih.
Kontranapad. Neuspeh. Gubitak Klisure. Očajnička poruka Kavalera: „Učinite ovaj poslednji pokušaj, preklinjem vas u ime Italije. Došao bih da umrem s vama.” Zajebi to u ime Italije. Zajebi generale koji nikada ne dođu da umru s nama. Zajebi to vaše pouzdanje i vaša lažna obećanja o slanju pojačanja. Do đavola s vašim porazima koje pravite od gotovo sigurnih pobeda. Zajebi ovaj uzaludan rat koji nismo želeli i koji ne razumemo. Neka živi Grčka ako to znači kraj ovome, ovoj beloj smrti i ovom natapanju snega krvlju, ovoj mrskoj smrtonosnoj hladnoći, ovom prosipanju utrobe, ovom mrvljenju kostiju, ovim gladnim stomacima koje raznose bombe i rasporavaju bajoneti, ovim paralizovanim prstima, ovom zaglavljivanju pušaka modela 91, ovom propadanju mladih ljudi, ovom gonjenju nevinih duša u ludilo.
Mi smo neprestano ošamućeni. Sneg je sve učinio neprepoznatljivim tako da nikad ne znamo gde smo. Da li je ovo kosina kojom nam je rečeno da pođemo? Je l' to potok na dnu te doline, negde oko šest stopa ispod pokrivača od svetlucave beline? Koja je to planina? Neka neko pomeri oblak, za ime Boga, da bismo znali. Da li je ovo po čemu posrćemo put ili reka? Ne brini, znaćemo kad stignemo do izvora. Ne brini, ako odemo na pogrešno mesto, moglo bi nam se dogoditi, sa malo sreće, da budemo zarobljeni. Javi komandi da smo stigli na cilj; ja ne mogu da odredim gde se ovo mesto nalazi, ali nema razlike između ovog i nekog drugog. Šta mari? „Komanda na radio vezi, gospodine. Traže odrednice prema mapi.”
„Reci im da mi daju neku mapu koja će odgovarati onom što je na terenu i ja ću im dati odrednice. Ne, samo se pretvaraj da veza ne valja.”
„Da, gospodine.”
„Šta sad to radiš, kaplare?”
„Pišam na svoj šlem da mu skinem sjaj, gospodine. To je kamuflaža, gospodine. Popišam se i onda omažem blatom.”
Grci su krenuli na Tepeleni, a mi iz Julije smo poslani da podržimo Jedanaestu armiju. Poslali su nam devet hiljada neobučenih rezervista da ojačaju naše redove, dve stotine oficira bez iskustva i nešto starih penzionisanih oficira koji su zaboravili taktiku i ne razumeju kako njihovo oružje radi. Ovi stari ratnici su se zadihano peli uz litice i umirali isto kao i drugi, kašljući do smrti sa licem nagnutim nad blatom, sa okrvavljenim mehurićima pljuvačke na usnama. Grci su fanatični ali hladnokrvni, pomamni, a ipak posvećeni svom cilju. Preuzeli su Goliko, Manastirsko Brdo i planinu Scialesit, ali smo ih zaustavili pre no što su opseli Tepeleni. Duče je došao da nas vidi, dočekali smo ga sa odobravanjem kako je bilo zahtevano od nas. Sedeo sam sa Frančeskom i nisam izašao da mu kličem. Započeta je ofanziva čiji je jedini cilj bio da se napravi spektakl za našeg Dučea koji je stajao na Komaritu i šepurio se dok je posmatrao svoje vojnike kako odlaze, talas za talasom, u sigurnu smrt. Taština je majka propasti, sinjor Duče.
Frančesko je napisao pismo koje ja treba da predam njegovoj majci, u slučaju njegove smrti, jer je verovao da ne bi prošlo cenzuru ako bi bilo poslato vojnom poštom:
Voljena majko,
Ovo pismo će stići iz ruku Karla Gverča, mog iskrenog prijatelja i starog druga koji je sa mnom prošao kroz vrata pakla. Nemoj da te plaši to što je on veliki, jer on je dobar i krotak čovek. Njegove šale su me zasmejavale uvek kada je bilo teško, njegova ruka me je smirivala kada sam bio uplašen i njegove ruke su me nosile kada sam bio iscrpljen. Voleo bih da ga smatraš za svog sina, tako da sve ne bude izgubljeno. On je odan i iskren, od njega nema divnijeg čoveka i on će ti biti bolji sin nego što sam ja bio.
Draga Majko, krenuo sam u ovaj rat sa mnogo naivnosti i napuštam ga tako potpuno izmučen da sam zadovoljan što ću umreti. Posle ovoga više se ne može govoriti o životu. Spoznao sam da Bog nije stvorio ovaj svet kao vrt, da anđeli ne vode brigu o njemu i da se telo može otuđiti. Osećam da sam mrtav već mesecima, a da moja duša još čeka trenutak kad će otići. Ljubim te i sve moje slatke sestre i volim te svom snagom. Prenesi mojoj ženi da uvek mislim na nju i da je nosim u svom srcu kao stalni plamen. Ne budi tužna. Frančesko.
O, koliko stvari nisam rekao Frančeskovoj majci tog melanholičnog dana u aprilu kada sam predao ovo pismo.

18


Dr Janisove literarne muke se nastavljaju



Dr Janis je sedeo za svojim stolom i zurio kroz prozor u pravcu planine. Perom je lupkao po izribanoj, izbledeloj površini stola i razmišljao o tome da se približava vreme kada bi trebalo da spakuje ranac i obiđe Alekosovo stado koza. Opsovao je sebe. Umesto da piše o mletačkoj okupaciji ostrva, on tu misli o kozama. On kao da u sebi nosi demona koji se zarekao da ga spreči da završi svoje književne zadatke i zato mu puni glavu i život drugim izazovima. Demon mu skreće misli na nevažna pitanja: zašto koze odbijaju da jedu iz vedrice sa poda kad im uopšte ne smeta što se hrane biljkama koje rastu iz zemlje? Zašto vedrica mora biti okačena o neku kuku? Zašto papci kozama prebrzo rastu u proleće i moraju da se krešu? Zašto je priroda stvorila taj čudan nedostatak? Gde je granica od koje nastaje koza, a prestaje ovca i obrnuto? Zašto su koze tako osetljive životinje, a istovremeno su tako neograničeno glupe, kao pesnici i umetnici? Uz sve to, od same pomisli na penjanje uz Enos da bi pregledao Alekosove koze, osetio je umor u nogama pre no što je načinio ijedan korak.
Dohvatio je pero i stih iz Homera mu je pao na pamet: „jer ti zaista ničeg ni boljeg ni lepšega nema nego kada muž i žena u mislima složni u kući žive”. Ali zašto ova misao u ovom trenutku? Kakve veze ona ima sa Mlecima? Pomislio je na svoju divnu ženu koju je tako okrutno izgubio, a onda je shvatio da su mu misli usmerene ka Pelagiji i Mandrasu.
Od kada je Mandras onako naglo otišao, posmatrao je svoju kćer kako prolazi kroz različita raspoloženja, a sva su mu izgledala nezdrava i zabrinjavajuća. U početku je bila u vrtlogu panike i uznemirenosti, a onda u burama suza. Oluje su se stišavale i nailazili dani zloslutne i razdražljive smirenosti, kada bi sedela napolju pored zida kao da ga očekuje da naiđe iza krivine puta na kojoj ga je Velisarios pogodio iz topa. Čak i kada je bilo vrlo hladno, mogla je biti viđena kako sedi tamo sa Psipsinom savijenom u krilu i miluje je po mekim ušima. Jednom je čak sedela tamo i po snegu. Kasnije je počela da sedi ćutke sa njim u sobi, ruke bi nepomično držala u krilu, dok su joj suze nemo lile niz obraze. Odjednom bi je zahvatio neprirodan optimizam i potreba da bude u pokretu i ona bi revnosno radila pokrivač koji je spremala za svoj bračni krevet, a onda bi, isto tako iznenada, skočila na noge, bacila rad na zemlju, šutnula ga i krenula da ga para tako besno da je to ličilo na nasilje.
Kako je prolazio dan za danom, postalo je jasno ne samo da Mandras ne piše, već i da nikada neće. Doktor je ispitivao izraz lica svoje kćeri i shvatio da ona postaje ogorčena kao da je sa sve većom izvesnošću zaključivala da je Mandras ne voli. Dozvolila je da postane zarobljenik apatije i doktor je otkrio očigledne simptome depresije. Napustio je svoje ukorenjene navike i počeo da je vodi u obilaske pacijenata; gledao je kako se prepušta bezbrižnom ćaskanju u jednom trenutku, a sledećeg je duboko zamišljena. „Nesreća se povlači pred snom”, rekao je sebi i počeo da je šalje u krevet rano i da je pušta da duže spava ujutru. Slao ju je na udaljena mesta da obavi nepotrebne zadatke kako bi je fizičkim zamaranjem zaštitio od neizbežne nesanice, od koje pate mladi i nesrećni, i stavio je sebi u zadatak da joj priča najsmešnije priče kojih se mogao setiti iz vremena kada je slušao brbljivice u kafenejonu i u brodskim kabinama. Zapazio je pronicljivo da je Pelagijino duševno stanje takvo da ona smatra logičnim i svojom dužnošću da bude tužna, povučena i odsutna, i zato je sebi stavio u zadatak ne samo da je zasmejava i kada se ona tome opire, već i da kod nje izaziva izlive besa. Namerno bi iz kuhinje uzimao maslinovo ulje koje je koristio za lečenje ekcema i ne bi ga tamo vraćao, smatrajući trijumfom psihološke nauke kada bi ona, ogorčena zbog toga, dobila napad besa i udarala ga pesnicama po grudima, dok ju je on hvatao za ramena da bi je obuzdao.
Čudno, ali bio je zaprepašćen kada je njegov tretman počeo da deluje i smatrao je da je vraćanje njene uobičajene vedre staloženosti znak da je potpuno napustila strast za Mandrasom. Donekle je bio i zadovoljan zbog toga jer nije verovao da bi Mandras bio dobar muž, ali i svestan činjenice da je Pelagija već verena i da bi raskidanje veridbe izazvalo mnogo stida i bruke. Shvatio je da postoji užasna mogućnost da se Pelagija uda iz osećanja obaveze za čoveka koga više ne voli. Doktor otkri u sebi nadu, pomešanu sa osećanjem krivice, da Mandras neće preživeti rat i to je u njemu izazvalo neprijatnu sumnju da možda i nije tako dobar čovek, iako se uvek zavaravao ubeđenjem da jeste.
Sve ovo bilo je već dovoljno neprijatno, ali je rat izazivao dodatne nebrojene teškoće, često nepredvidljive. Umeo je da nadoknadi nestašicu preparata kao što su jod i losion od kalamine pošto su postojale zamene, ništa manje korisne, ali od početka rata je prestalo snabdevanje bornom kiselinom jer je ta posebna supstanca uvek dolazila iz Toskane, gde je pravljena od vulkanske prašine; po njegovom saznanju, ona je bila najbolji lek za infekcije bešike i zamućenu mokraću. Mnogo je gore bivalo sa slučajevima sifilisa koji su zahtevali lečenje bizmutom, živom i novarsenobenzolom. Ovaj poslednji preparat trebalo je sedmično ubrizgavati injekcijom tokom dvanaest nedelja, ali su nesumnjivo sve zalihe usmeravane na front. Proklinjao je onog perverznog čoveka koji je prvi dobio tu bolest, sparujući se sa lamom, i hispanske okrutnike koji su je doneli iz Novog sveta, pošto su po teritorij ama koje su porobili naveliko silovali.
Ratna groznica je srećom smanjila broj umišljenih bolesnika, ali se morao stalno vraćati svojoj medicinskoj enciklopediji da bi video kako da se snađe bez svih onih stvari na koje je navikao da se oslanja. Sveobuhvatni i sažeti kućni lekar (u dva debela toma, sa unakrsnim odrednicama, na hiljadu petsto stranica, uključujući sve od trovanja hranom do saveta o oblikovanju i negovanju obrva) nabavio je u londonskoj luci i čak je naučio engleski da bi to delo čitao. Naučio ga je napamet od početka do kraja, sa više oduševljenja i posvećenosti nego neki musliman koji uči Koran da bi postao hafiz. Pa ipak, naučeno je polako izbledelo jer je samo neka znanja redovno koristio, a on je došao do ubeđenja da većina bolnih stanja prolazi sama od sebe, bez obzira šta on činio. Uglavnom je važno bilo da dođe bolesniku i da izgleda vrlo ozbiljan dok izvodi ritual pregledanja. Većina egzotičnih i uznemirujućih bolesti o kojima je čitao sa toliko morbidne radoznalosti nikada se nije pojavila u njegovom delu ostrva, pa je zaključio da bi pored oca Arseniosa, kao sveštenika duše, on sam mogao važiti za sveštenika tela. Činilo mu se da se većina zaista interesantnih bolesti javlja kod životinja i uvek je najveće zadovoljstvo za njega bilo da ustanovi i leči tegobe kod konja, ili volova.
Doktoru nije promaklo zapažanje da rat doprinosi da njegova važnost raste, isto koliko i značaj oca Areseniosa. Naviknut je bio u prošlosti na to da važi za izvor mudrosti, ali su pitanja često bila filozofska - Lemoni je otac jednom poslao da pita doktora zašto mačke ne mogu da govore - dok su sada ljudi želeli da znaju ne samo sve o politici i napredovanju ratnog sukoba, već su obavezno tražili njegovo mišljenje o optimalnoj veličini i rasporedu vreća sa peskom. On se nije nametnuo za vođu zajednice, već je to spontano postao neprimetnim procesom prenošenja ovlašćenja na njega, kao da neko ko je samouk,kao on, mora da poseduje izuzetno zdrav razum i skrivena znanja. Postao je kao neka vrsta age, poput onih turskih koji su nakratko vladali ostrvom, s tim što on, za razliku od otomanskih glavešina, nije imao sklonost da se izležava na jastucima po vasceli dan, da bi se povremeno prepuštao ulaženju u otvore na svojim lepim malim peharnicima kod kojih će potom nastati slično izopačene sklonosti ka bludničenju, narkoticima i čudovišnom preterivanju u lenjosti.
Doktor je čuo Pelagiju kako peva u kuhinji i latio se pera. Krenuo je da usuče brk, vrlo se iznervirao kada se prisetio da je brkove obrijao prkoseći Hitleru, a onda je pogledao u crni flor koji je nosio oko ruke otkako je Metaksas umro. Uzdahnuo je i napisao:
„Grčka leži na geografskoj i na kulturnoj raselini koja razdvaja istok od zapada; mi smo istovremeno bojno polje i područje kataklizmičkih zemljotresa. Ako su Dodekanezi na istoku, Kefalonija je nesumnjivo na zapadu, dok je kontinentalni deo istovremeno i jedno i drugo, a da u potpunosti nije nijedno ni drugo. Balkan je oduvek bio oruđe u spoljnoj politici velikih sila i nije uspeo od starog doba da dostigne čak ni privid razvijene civilizacije zbog urođene lenjosti, nejedinstva i surovosti njegovih naroda. Istina je da Grci ipak imaju manje balkanskih poroka od drugih naroda na severu i istoku, a nesumnjivo je da od svih Grka Kefalonjani uživaju ugled domišljatih i pametnih u najvećoj meri. Čitaoci će se setiti da je Homer poreklom iz ovih krajeva i da je Odisej bio poznat po svom lukavstvu. Homer nas takode opisuje kao nagle i nesklone disciplini, ali nikad nismo bili optuženi za okrutnost. Povremeno se dogode ubistva zbog svađe oko imovine, ali kod nas je malo krvožednosti koja je karakteristična mana susednih slovenskih naroda.
Mi smo više okrenuti zapadu zato što je ostrvo bilo pod turskom okupacijom samo dvadeset jednu godinu, od 1479. do 1500, kada su ih isterali Španci i Mleci zajedno. Turci su posle toga samo jednom došli u pljačkaški napad, 1538, kada su odveli trinaest hiljada Kefalonjana da ih prodaju u ropstvo. Zato što su ovde ostali samo kratko vreme i zbog njihove velike sklonosti apatiji i lenjosti, oni nisu ostavili za sobom nikakvo trajno nasleđe u kulturnom smislu.
Osim tog kratkog perioda, ostrvo je bilo venecijansko od 1194. do 1797, kada ga je osvojio Napoleon Bonaparta, zloglasni izazivač ratova i megaloman koji je ostrvu obećao ujedinjenje sa Grčkom, a onda ga podmuklo anektirao.
Čitalac će lako uočiti da je po svakoj osnovi i u svakom smislu ostrvo bilo italijansko oko šest stotina godina i to objašnjava mnogo stvari koje bi mogle da zbune stranca. Ostrvski govor prepun je italijanskih reči i fraza, obrazovani i vlastela govore italijanski, a kampanili su građeni pripojeni crkvi, što je sasvim različito od uobičajenog grčkog rasporeda po kome je zvono odvojeno u nekoj jednostavnijoj konstrukciji blizu ulaznih kapija crkvenog dvorišta. Arhitektura na ostrvu zapravo je gotovo u celosti italijanska i ukazuje na civilizovan i bogat društveni život, a to potvrđuju senoviti balkoni, dvorišta i spoljašnja stepeništa.
Italijanska okupacija je doprinela da se stanovništvo razvija više pod zapadnim nego istočnim uticajem, uključujući čak i naviku trovanja nepodobnih rođaka (na primer, Ana Palaiologos je na taj način ubila Jovana Drugog) i naši vladari su uglavnom bili raskalašni i prevrtljivi čudaci na izvorno italijanski način. Prvi Orsini je koristio ostrvo za gusarenje i često je varao Papu. Pod njegovim uticajem ukinuta je pravoslavna episkopija i do danas je ovde ostalo mnogo nepoverenja prema katolicizmu, a tom nepoverenju pridodata je arogancija te vere, stvorena tokom vekova, i njena žalosna preokupacija grehom i krivicom. Potom su zavladali italijanski običaji nametanja poreza da bi se prikupio novac za veliko podmićivanje, pravljenja zavera i lavirintski zamršenih mahinacija, udešavanja katastrofalno neprikladnih brakova iz računa, nemilosrdnih zakulisnih borbi, porodičnih svađa, prelaženja ostrva iz ruku jednog italijanskog despota u druge (tako da smo neko vreme bili deo Napuljske kraljevine) i konačno, u osamnaestom veku, došlo je do tako silne provale nasilja u sukobu vodećih porodica (Aninos, Metaksas, Karusos, Antipas, Tipaldos i Laverdos) da su vlasti deportovale sve agitatore u Veneciju i obesile ih. Sami ostrvljani držali su se iznad svih tih italijanskih izopačenosti, ali je bilo prilično mešovitih brakova i mi smo prestali da nosimo svoju tradicionalnu odeću znatno pre nego što se to dogodilo u ostalim delovima Grčke. Italijani su nam ostavili u nasleđe zapadno shvatanje života, naše žene su bile znatno slobodnije nego druge u Grčkoj i vekovima smo imali njihovu aristokratiju kojoj smo se mogli i rugati i koju smo mogli oponašati. Bili smo beskrajno zadovoljni kada su otišli, nesvesni da predstoje i gore stvari, ali s obzirom na dužinu njihovog boravka, oni su, pored Britanaca, nesumnjivo najznačajnija sila koja je oblikovala našu istoriju i kulturu; smatrali smo njihovu vladavinu podnošljivom i povremeno zabavnom i, ako smo ih ikada mrzeli, činili smo to uz naklonost i čak zahvalnost u svojim srcima. Iznad svega, oni su imali ogromnu prednost utoliko što nisu Turci.”
Doktor spusti olovku i pročita ono što je upravo napisao. Osmehnu se kiselo na svoje poslednje opaske i pomisli da je u sadašnjim okolnostima malo verovatno da će se ta zahvalnost očuvati. On uđe u kuhinju i pomeri sve noževe iz jedne fioke u drugu da bi Pelagijin bes našao novu priliku za katarzu.
Lakše je biti psiholog nego istoričar; shvatio je da je prošao kroz nekoliko stotina godina na par stranica. Stvarno bi trebalo da uspori i o događajima pripoveda prikladnom brzinom. Vratio se do svog stola, prikupio listove papira, izišao u dvorište, tu je omirisao vazduh, očekujući nagoveštaj proleća i stoički i odlučno nahranio Pelagijinu kozu jednim po jednim listom papira. Doktora je uznemiravala njena ravnodušnost, nalik ljudskoj uskogrudosti, kojom je žvakala njegov književni trud. „Prokleti preživar”, promrmljao je i odlučio da ode u kafenejon.

19


L' Omosessuale (6)



Frančeskova majka bila je sitna seda žena sa mladežom na obrazu i senkom crnih maljica nad gornjom usnom. Nosila je crninu i, sve vreme dok sam razgovarao sa njom, vrtela perušku u rukama. Videlo se da je nekada bila lepa i da je moj voljeni Frančesko ličio na nju; imao je iste slovenske oči, istu maslinastu kožu, iste juvelirske prste. Frančeskova žena je takođe bila prisutna, ali meni je bilo teško i da uperim pogled prema njoj; ona je poznavala uživanje u njegovom telu na način na koji ja nikad nisam. Jecala je u uglu, dok je njena svekrva gnječila perušku i ispitivala me.
„Kada je poginuo, sinjor? Je l' bio lep dan?”
„Poginuo je u divan dan, sinjora, sunce je sijalo i ptice su pevale.”
(Poginuo je u danu kada je sneg počeo da se topi i kada je ispod ledene kore počelo da se pojavljuje na hiljadu leševa, ranaca, zarđalih pušaka, čutura za vodu, nečitljivih nedovršenih pisama natopljenih krvlju. Poginuo je u danu u kom je jedan od nas shvatio da su mu genitalije stradale od promrzlina, stavio cev puške u usta i razneo sebi potiljak. Poginuo je u danu kad smo pronašli telo u čučnju kraj drveta, potpuno smrznuto, spuštenih čakšira, izmučeno teškom konstipacijom od vojničke hrane. Ispod stražnjice mrtvog čoveka ležala su dva grumena izmeta išarana krvlju. Leš je, umesto čizama, na nogama imao zavoje. Poginuo je u danu kad su kopci počeli da sleću sa brda i da kopaju oči poginulih vojnika čija su tela dugo ležala nepokopana. Grčki minobacači nisu mirovali, a mi smo ostajali zatrpani pod pljuskom blata. Padala je kiša.)
„Poginuo je u borbi, sinjor? Da li se završila pobedom?”
„Da sinjora. Nasrnuli smo na grčki položaj bajonetima i neprijatelj je odbačen.”
(Grci su nas odbacili po četvrti put baražnom vatrom iz minobacača. Imali su četiri puškomitraljeza na položajima iznad nas, gde nisu mogli biti otkriveni, i sasecali su nas dok smo uzmicali. Na kraju je opozvano naređenje da zauzmemo taj položaj jer nije bio od taktičkog značaja.)
Da li je umro zadovoljan, sinjor?”
„Umro je sa osmehom na usnama i rekao mi je da je ponosan što je ispunio svoju dužnost. Treba da se ponosite što ste imali takvog sina, sinjora.”
(Frančesko je, hramljući, došao do mene u rovu, u očima je imao izraz mahnitosti. Obratio mi se prvi put u poslednjih nekoliko nedelja. „Gadovi, gadovi”, vikao je. Rekao mi je: „Pogledaj” i podigao nogavice. Video sam purpurne fleke bele smrti. Frančesko je pipao natrulo meso sa nevericom u očima. Spustio je nogavice i rekao mi „Dosta je bilo, Karlo. Ovo je previše. Gotovo je.” Stegao me je u zagrljaj i poljubio u oba obraza. Počeo je da jeca. Osetio sam kako podrhtava u mom naručju. Uzeo je miša Marija iz džepa i predao mi ga. Dohvatio je pušku i ispuzao iz rova. Zgrabio sam ga za nožni članak da bih ga sprečio, ali on me je kundakom odgurnuo, zakačivši me po strani u glavu. Sporo je napredovao prema neprijateljskoj poziciji, zaustavljajući se da ispali metak na svakih pet koraka. Grci su razumeli njegovo junaštvo i nisu uzvraćali vatru. Više su voleli da zarobe hrabrog čoveka nego da ga ubiju. Minobacačka granata pala je pored njega i on je nestao pod pljuskom žute gline. Nastala je tišina. Video sam da se nešto miče na mestu na kom je Frančesko bio.)
„Umro je brzo, je l” tako, sinjor? Nije patio?”
„Umro je vrlo brzo, od metka koji mu je prošao kroz srce. Nije mogao ništa da oseti.”
(Spustio sam pušku i izišao iz rova. Grci nisu pucali u mene. Došao sam do Frančeska i video da mu je raznet deo lobanje. Delovi lobanje dobili su sivu boju i bili su prevučeni membranom i usirenom krvlju. Deo tečnosti bio je svetlocrven, a deo grimizan. Još je bio živ. Spustio sam pogled prema njemu, ništa nisam video od suza. Kleknuo sam i obuhvatio ga u naručje. Toliko je bio iscrpljen zimom i patnjama da je postao lagan kao vrabac. Uspravio sam se i stao naspram Grka. Nudio sam se njihovim puškama. Nastala je tišina, a potom se klicanje čulo iz njihovih redova. Neko je promuklo uzviknuo: „Bravissimo”. Okrenuo sam se i odneo mlitav naramak nazad u rov.
Frančesku je trebalo dva sata da umre. Njegova krv se upijala u moju uniformu. Grlio sam njegovu razmrskanu glavu kao malo dete, dok su njegove usne oblikovale reči koje je samo on mogao čuti. Suze su počele da liju niz njegove obraze. Skupljao sam njegove suze prstima i pio ih. Sagao sam se i prošaptao mu u uho: „Frančesko, uvek sam te voleo.” Podigao je pogled i susreo se s mojim. Gledao me je. Pročistio je grlo sa mukom i rekao: „Znam.” Kazao sam: „To ti nikad do sada nisam rekao.” Na licu mu je zaigrao lagan lakonski osmeh i rekao je: „Život je kučka, Karlo. Lepo mi je bilo s tobom”. Video sam kako mu oči gube sjaj i počeo je dugo, sporo putovanje u smrt. Nije bilo morfijuma. Mora da je bila strašna njegova agonija. Nije tražio da ga ubijem; možda je na samom kraju voleo život koji mu se gasio.)
„Koje su mu bile poslednje reči, sinjor?”
„Rekao je da ga spominjete po dobru, sinjora, i umro je s imenom Bogorodice na usnama.”
(Nakratko je otvorio oči i rekao: „Ne zaboravi naš dogovor da ubijemo tu bitangu od Rivolte.” Kasnije, u velikom grču od bola, zgrabio me je za kragnu. Kazao je: „Mario”. Izvadio sam malog miša iz džepa i stavio ga u njegove ruke. U agoniji umiranja stišao je pesnicu tako čvrsto da je majušno stvorenje okončalo život zajedno s njim. Preciznije, izletele su mu oči.)
„Sinjor, gde je sahranjen?”
„Sahranjen je na planinskoj kosini koja je u proleće pokrivena lalama i na nju padaju prvi zraci sunca. Sahranjen je sa svim vojnim počastima i njegovi drugovi su ispalili plotun nad njegovim grobom.”
(Ja sam ga sam sahranio. Iskopao sam u našem rovu duboku raku koja se odmah napunila zamućenom vodom. Pritisao sam ga kamenjem da mu telo ne bi izišlo na površinu. Sahranio sam ga na mestu naseljenom ogromnim pacovima i sićušnim kozama. Stajao sam iznad njegovog groba i lopatom ubijao pacove koji su dolazili da kopaju njegovo telo. Stavio sam miša Marija u njegov džep na grudima, pored srca. Uzeo sam njegove stvari. One su u ovoj torbi koju ću vam ostaviti. U njoj su kamičak iz Epira uzet za sreću, pismo od žene, insignije 9. puka alpina, tri ordena za hrabrost i pero iz krila jednog orla koje mu je, na njegovo veliko zadovoljstvo, palo u krilo kad smo napredovali prema Mecovonu. Tu je, takođe, jedna moja fotografija za koju nisam znao da je poseduje.)
„Sinjor, makar nije poginuo uzalud.”
„Sinjora, mi sada vladamo Grčkom uz pomoć naših nemačkih saveznika.”
(Mi smo izgubili rat i spaseni smo tek kada su Nemci napali iz Bugarske i otvorili drugi front koji Grci nisu mogli da odbrane. Borili smo se, smrzavali, umirali za stvaranje imperije koje nije imalo smisla. Kada je Frančesko umro, držao sam u rukama njegovu razmrskanu glavu i poljubio ga u usne. Sedeo sam, dok su mi suze koje sam lio od besa padale na njegove užasne rane i zakleo sam se da ću živeti za nas obojicu.
Nisam učestvovao u komadanju Grčke niti u sramnom likovanju zbog osvajanja koje je bilo pobeda samo po imenu. Hrabri Grci su pali kada su Nemci naišli sa hiljadu sto pancera kojima su se suprotstavili sa manje od dvesta laganih tenkova, uključujući mnoge zarobljene od nas, a naše slavno italijanski) napredovanje sastojalo se samo od toga što smo ih pratili dok su se oni povlačili i uzaludno pokušavali da izbegnu nemačko opkoljavanje.
Ja nisam učestvovao u toj opakoj šaradi, jer sam, pošto sam sahranio Frančeska, sledećeg dana uzeo pištolj koji sam našao kod jednog ranjenog Grka, i hladnokrvno i namerno pucao sebi u butinu.)

20


Sulud čovek iz leda



Pelagija se vratila sa bunara, noseći na ramenu krčag koji je ostavila u dvorištu i ušla u kuću, pevušeći. Loše vesti koje su počele da se pronose ostrvom samo su doprinele da joj dragoceniji budu trenutni doživljaji lepote, a ona je upravo videla leptira prvi put ove godine. Osećala se jakom i zdravom i uživala je što je kuća u potpunosti prepuštena njoj, dok je otac u planini, radi obilaska Alekosa i njegovog stada koza; nikad nisu bili bolesni ni on niti one, ali je Alekosu bilo potrebno da sazna novosti, uživa u ljudskom društvu, čuje reči koje su nestale iz njegovog unutrašnjeg monologa, a doktor se vraćao dobro snabdeven sušenim mesom koje je škriputalo i krčkalo u njegovom ruksaku dok je pešačio. Povrh toga, doktor je verovao da je zadovoljstvo vraćanja kući veće od nelagodnosti polaska na put i da zato uvek vredi otići.
Kada je Pelagija ušla u kuhinju, najednom je prestala da peva i sva je pretrnula. Neki stranac je sedeo za kuhinjskim stolom, strašan i divalj stranac koji je izgledao strašnije od razbojnika u dečjim pričama. Potpuno je bio nepomičan, osim što su mu ruke ritmično treperile i podrhtavale. Glava mu je bila potpuno skrivena pod slapovima ukrućene kose koja je bila bez oblika i boje. Mestimično su izvirivali uvrtljani čuperci iz te ućebane mase nalik filcu; bila je to kosa nazireja ili pustinjaka mahnitog od spoznaje uzvišenosti i usamljenosti Boga. Pod njom, Pelagija je mogla videti samo ogromnu neurednu bradu, a nad bradom dva sićušna sjajna oka koja nikako nisu pogled upućivala prema njoj. Razaznavao se i nos, oguljen, pocrveneo i ljuskav, a na njemu se moglo nazreti isparano i uprljano meso.
Stranac je nosio neprepoznatljive, dronjave ostatke košulje i pantalona i neki ogrtač napravljen od životinjskih koža koje su sastavljene oputama od žila. Pelagija je ispod stola spazila da su mu, umesto cipela, na nogama ovoji, otvrdli od krvarenja i sa svetlim flekama sveže krvi. Disao je hroptavo, a od njega se širio nepojmljivo opak zadah; bio je to smrad telesnog truljenja, gnojnih rana, izmeta i mokraće, ustajalog znoja i straha. Pogledala je u ruke koje su bile spojene u nastojanju da se zaustavi njihovo treperenje i osetila, istovremeno, i užas i sažaljenje. Šta da čini?
„Moj otac nije ovde”, reče ona. „Trebalo bi sutra da se vrati.”
„Ti si srećna, ipak. Raspevana”, rekao je čovek napuklim i prigušenim glasom koji se Pelagiji učinio kao glas nekog čija su oštećena pluća puna sluzi; to bi mogla biti tuberkuloza, početak upale pluća, ili je to možda glas čoveka čije je grlo pokriveno polipima ili zahvaćeno rakom.
„Led”, reče stranac, kao da je nije čuo, „Nikad više mi neće biti toplo. Okrutnost leda”. Njegov glas popusti i ona shvati da mu se ramena tresu. „O Bože, led”, on ponovi. Podiže ruke pred svoje lice i optuži ih: „Prokletnice, prokletnice, ostavite me na miru, za ime Boga, umirite se.” Stiskao je isprepletane prste i kao da se celim telom borio da savlada nalete grčenja.
„Možeš doći sutra”, rekla je neodlučno Pelagija, zgrožena ovom sablasnom prikazom koja je nerazumno govorila.
„Bez krampona, znaš. Vetar je nosio sneg, a led je na grebenima oštriji od noža i kada padneš, seče. Pogledaj moje ruke.” On ih podiže prema njoj, sa dlanovima okrenutim nagore, u gest koji bi u normalnim okolnostima bio uvredljiv, i ona ugleda jezive izukrštane pruge tvrdih belih ožiljaka koji su zatrli trag svim prirodnim linijama i mekom jastučastom tkivu, a na sastavcima su ostale pukotine na koži. Nije bilo noktiju i ni traga od zanoktica.
„A led vrišti. On ciči. I glasovi te dozivaju iz njega. I ti gledaš u njega i vidiš ljude. Pare se kao psi. Oni domahuju i mašu i podruguju se i ti pucaš u led ali oni ne prestaju, a onda led ciči. Ciči po celu noć, celu noć.”
„Hej, ti ne možeš ostati”, rekla je Pelagija, dodajući, kao da želi da se opravda: „Ja sam sama u kući”.
Suludi čovek nije obraćao pažnju na nju. „Video sam svog oca, oca koji je umro, i on je bio zarobljen pod ledom, njegove oči su zurile u mene, usta su mu bila otvorena i ja sam udarao bajonetom. Da bih ga izvukao. I kada sam ga izvukao, bio je to neko drugi. Ne znam ko je to bio, led me je prevario, vidiš. Znam da mi nikada neće biti toplo, nikada.” On se obgrili rukama i poče silovito da se trese. „Pathemata mathemata, pathemata, mathemata; patnja poučava, dakle, zar ne? Ne izlazi napolje po hladnoći, ne izlazi napolje po hladnoći.”
Pelagijina zbunjenost se pretvarala u veliku uznemirenost, dok je razmišljala šta bi uopšte trebalo da uradi tako sama sa suludom skitnicom koja bulazni u njenoj kuhinji. Pomislila je da ga tu ostavi i otrči da dovede Stamatisa ili Kokoliosa, ali ju je paralisala pomisao da bi on nešto mogao uraditi ili ukrasti u njenom odsustvu. „Molim te, idi”, preklinjala je, „moj otac se vraća sutra i on može...”, zastala je, ne znajući šta bi od njemu neophodne lekarske pomoći pomenula, „... pregledati tvoja stopala.”
Čovek, po prvi put, obrati pažnju na njene reči. „Ja ne mogu da hodam. Pešačim od Epira. Bez čizama.”
Psipsina ude i onjuši po vazduhu, njeni brci su se trgli kada je osetila jake i neprepoznatljive mirise. Potrčala je po podu lako i lelujavo i skočila na sto. Prišla je neolitskom čoveku i zagnjurila se u ostatke jednog džepa odakle je pobednički izvukla mali komad belog sira koji je razmrvila sa očitim zadovoljstvom.
Ponovo je zavirila u džep, gde je pronašla samo polomljenu cigaretu koju je odbacila.
Čovek se osmehnuo, otkrivši zdrave zube, ali i okrvavljene desni, i potapšao je životinju po glavi. ,,A, barem me se Psipsina seća”, reče on i neme suze počeše da se slivaju niz njegove obraze i da se gube u bradi. „Još uvek lepo miriše.”
Pelagija je bila zapanjena. Psipsina se plašila nepoznatih i otkud ova sablasna ruina zna njeno ime? Ko mu je mogao reći? Ona obrisa ruke o kecelju, pošto nije imala predstavu šta da misli ili čini, i reče: „Mandras?”
Čovek se okrenuo licem prema njoj i rekao: „Ne dodiruj me, Pelagija. Imam vaške. I zaudaram. Upoganio sam se kada je bomba pala pored mene. Nisam znao šta ću i došao sam prvo ovamo. Sve vreme sam znao da treba prvo ovamo da dođem, to je sve, i umoran sam i zaudaram. Imaš li malo kafe?”
U Pelagijinoj duši je nastala praznina, klonulost pod teretom uzburkanih osećanja. Osetila je očajanje, nepodnošljivo uzbuđenje, krivicu, sažaljenje, zgražanje. Srce joj je tuklo u grudima, a ruke su joj pale bespomoćno pored tela. Više od svega je možda osećala bespomoćnost. Činilo se neshvatljivim da ova izgubljena avet krije dušu i telo čoveka koga je volela i želela i za kim je toliko čeznula, pa ga na kraju napustila. „Nikad mi nisi pisao”, reče ona, izgovarajući prvo što joj je palo na pamet, optužbu koja joj je izjedala dušu od kada je otišao, optužbu pretvorenu u ljutog, kivnog monstruma koji je pojeo njenu odanost i na njenom mestu ostavio prazninu.
Mandras podiže umoran pogled i reče kao da on nju sažaljeva: „Ja ne umem da pišem.”
Iz razloga koje nije razumela, u Pelagiji je ovo priznanje pobudilo veću odbojnost nego njegov smrad i štroka. Da li se to ona obećala nepismenom čoveku, a da nije ni znala da je on to? Tek da bi nešto rekla, ona zapita: „Zar nije neko mogao da piše za tebe? Mislila sam da si mrtav. Mislila sam... da me ne voliš.”
Mandras podiže pogled, u njegovim očima je bio neizmeran umor, i zatrese glavom. Pokušao je da umiri šolju i da pije, nije uspeo i spustio ju je na sto. „Nisam mogao da diktiram drugu. Kako sam mogao da dozvolim da svi znaju? Kako sam mogao da pustim da momci pričaju o mojim osećanjima?” On ponovo zatrese glavom i ponovo uzaludno pokuša da srkne kafu koja mu se proli niz bradu i na kožuh. Ponovo je podigao pogled, tako da je ona najzad prepoznala njegove oči, i rekao: „Pelagija, ja čuvam sva tvoja pisma. Nisam mogao da ih čitam, ali ih čuvam.” On zavuče nesigurnu ruku u odelo i izvuče veliki, pohabani svežanj ovijen žicom za potezni upaljač. Držao sam ih tu gde će da me greju, znajući da su uz mene. Mislio sam da ćeš mi ih ti čitati. Čitaj mi ih, Pelagija, da bih sve saznao.'“ On dodade, više rezignirano nego svesno patetično: „Čak i ako je kasno.”'
Pelagija se užasnu. Mandras bi nesumnjivo uočio postepeno nestajanje naklonosti, kako iz pisma u pismo sve veći prostor dobija opis događaja. To bi uočio mnogo jasnije nego da ih je čitao postepeno tokom nekoliko meseci. „Kasnije”, reče ona.
Mandras je teško uzdahnuo i, dokje gladio Psipsinu po ušima, progovorio je kao da se obraća kuni, a ne svojoj verenici. „Nosio sam te ovde”, rekao je, lupivši pesnicom u grudi. „Svakoga dana, stalno, mislio sam na tebe, razgovarao sa tobom. Istrajao sam zbog tebe. Nisam bio kukavica zbog tebe. Bombe, šrapneli, led, napadi noću, leševi, prijatelji koje sam izgubio. Tebe sam imao umesto Bogorodice, čak sam se i molio tebi. Da, tebi sam se čak i molio. Čuvao sam u pamćenju tvoju sliku, kako pevaš u dvorištu i o prazniku kada sam ti priklještio suknje za klupu i zaprosio te. Mogao sam poginuti hiljadu puta da te nisam držao pred očima kao krst, kao krst na Uskrs, kao ikonu, i nikad nisam zaboravljao, pamtio sam svakog sekunda. I to je gorelo u mom srcu, gorelo je čak i na snegu, dalo mi je hrabrost i ja sam se borio za tebe više no što sam se borio za Grčku. Da, više no za Grčku. I kada su Nemci došli s leđa, ja sam se probio kroz borbene linije i sve o čemu sam mogao misliti bila je Pelagija, ja moram da se vratim kući Pelagiji, a sada...” njegovo telo ponovo zadrhta i veliki jecaj provali iz njega „... samo me životinje prepoznaju.”
Pelagija je osetila zbunjenost i očajanje, jer on zari lice u ruke i poče da se previja kao povređeno dete. Ona stade iza njega, spusti ruke na njegova ramena i stitisnu ih prstima. Samo su kosti ostale tamo gde je nekad bila savršena, nedirnuta jedrina puti za kojom je čeznula, i ona spazi da on zbilja ima vaške.

21


Pelagijin prvi pacijent



Mandrasova majka bila je od onih zbunjujuće ružnih stvorenja, kao što je bila žena mitskog Lestrigonca Antifata o kojoj je pesnik napisao da je „velika kao planinski vrh, te se uplaše od nje”, pa ipak ona se udala za izvrsnog čoveka, rodila dete i bila opšte omiljena. Neki su tvrdili da je to postigla koristeći se vradžbinama, ali istina je u tome da je ona blagonaklona i dobrodušna žena koju je sudbina u mladosti lišila mogućnosti da upozna taštinu, pa otuda nije mogla osećati ozlojeđenost kad je postala još krupnija i maljavija. Kirja Drosula je poticala od ,ghiaourtovaptismenoi”, „krštenih u jogurtu”, što znači da je njena porodica isterana sa turske teritorije bez ičega, sem vreća u kojima su se našle kosti predaka.
Lozanskim sporazumom bilo je predviđeno da gotovo pola miliona muslimana bude premešteno u Tursku i da se zauzvrat dobije više od milion Grka, što je bio pravi primer rasnog čišćenja koje je, iako neophodno radi sprečavanja daljih ratova, stvorilo teško nasleđe ogorčenosti. Drosula je umela da govori samo turski, ona i njena majka dočekane su sa otvorenim prezirom od Grka starosedelaca, a one su plakale, čeznući za životom u izgubljenoj domovini. Drosulina majka je sahranila kosti svog oca i muža i, iz straha da će joj se podsmevati zbog pontskog dijalekta, odlučila je da postane gluva, svaljujući sve obaveze na svoju petnaestogodišnju kćer koja je u roku od tri godine naučila da govori kefalonskim dijalektom i udala se za promućurnog ribara, sposobnog da prepozna vernu ženu kada takvu ugleda. Kao i toliki mnogi ostrvljani, privrženi veslima, život je izgubio u nevremenu, koje se iznenada pojavilo s istoka, i ostavio je za sobom sina da preuzme njegov posao i golemu udovicu koja je još ponekad sanjala na turskom, ali je zaboravila da ga govori.
Tokom Mandrasovog odsustva, Pelagija je navraćala gotovo svakog dana u kuću kirja Drosule, privučena pričama o carskom gradu Vizantu, o životu među nevernicima na obali Crnog mora i u toj maloj kući pored keja, prožetoj mirisom ribe, ali besprekorno čistoj, one su tešile jedna drugu recima koje su, iako duboko iskrene, postale kliše u svakoj kući u Evropi. Dok je valovito more zapljuskivalo obalu, one su plakale i tešile jedna drugu, ponavljajući da Mandras mora biti živ, jer da nije, čule bi o tome. Vežbale su, kako bi bile pripravne za slučaj da moraju nekog Italijana da lupe lopatom po glavi, i smejale se, sa rukom preko usta, strašno nepristojnim šalama koje je Drosula naučila u Turskoj od muslimanskih dečaka.
Toj izvanrednoj i kosmatoj amazonki je Pelagija otrčala, ostavljajući svog verenika za kuhinjskim stolom, izgubljenog u umoru ogromnom kao okean koji opasuje zemlju i strašnim uspomenama na drugove koji su postali grabež i hrana ptica. Dve žene su dojurile, zadihane, i našle ga kako sedi nepomičan, i dalje milujući Psipsinu po ušima.
Spremna da prigrli sina u naručju, Drosula je uletela u kuhinju uz radostan vrisak, a onda stala ukipljena, na način koji bi u drugačijoj prilici mogao biti komičan. Osvrnula se po kuhinji, kao da želi da proveri ima li još koga u njoj osim te odrpane prikaze i pogledala u Pelagiju sa nevericom.
„To je on”, kazala je Pelagija. „Rekla sam ti da je u užasnom stanju.”
„Hriste”, uzviknula je i bez oklevanja uhvatila sina za rame, podigla ga sa stolice i povela napolje, uprkos Pelagijinom negodovanju i njegovoj očiglednoj slabosti u nogama. „Oprosti”, reče Drosula, „ali ne mogu da dozvolim da moj sin u takvom stanju sedi u uvažavanoj kući. To je prevelika sramota.”
Napolju, u dvorištu, kirja Drosula je zagledala Mandrasa kao da je životinja o čijoj kupovini razmišlja. Zavirila mu je u uši, zgrožena podigla uvojke ućebane kose, naterala ga da joj pokaže zube, a onda rekla: „Vidiš, Pelagija, u kakvo stanje se ovi muškarci dovode kad nema žena da brinu o njima. To je sramotno, nema opravdanja za to, ne nema. Oni su prave bebe koje ne mogu da opstanu bez svojih majki, eto šta su, i nije me briga što je bio u ratu. Idi i stavi veliki lonac vode da se zagreje, jer hoću da ga operem od glave do pete, ali prvo ću ukloniti ovu užasnu grivu, i zato mi donesi makaze, koricimu, i ako dokačim neku buvu ili vašku sa njega, odraću ga živog, kosa mi se diže samo kad ga pogledam, jedva mogu da podnesem da budem na istom ostrvu s njim, a smrad, fuj, gori je nego u oboru.”
Mandras je sedeo nepomično, dok je njegova majka revnosno i negodujući odsecala pramenove ukrućene kose i brade sa njegove glave. Coktala je i pravila grimase kad god bi primetila vaš, i odnosila je smrdljive pramenove pune gnjida, uhvaćene između krakova makaza, da ih baci na zapaljen ćumur na kome su pucketali i uzimali se, šireći težak zagušljiv dim, dovoljno ogavan da otera demone i uznemiri mrtve.
Pelagija je pravila grimase, kao i njena buduća svekrva, dok je posmatrala kako se uklanjaju sivkasti paraziti i pomaljaju inficirane rane i ekcem; lobanja je bila izbrazdana upaljenim ogrebotinama punim tečnosti i, što je najviše zabrinjavalo, na vratu su otkrivene žlezde, uvećane i zagnojene. Osećala je gađenje, a znala je da treba da oseća sažaljenje i zato je požurila u kuću da potraži ulje od sasafrasa. Kad je pošla da ga dohvati, shvatila je odjednom, i pomalo iznenađena, da je od oca dovoljno naučila tokom godina da i sama postane lekar. Samo kad bi bilo moguće tako nešto, da lekar bude žena. Pustila je da je na trenutak zabavlja takva pomisao, a onda je otišla da potraži četku, kao da takva preokupacija može da odagna neprijatan osećaj da je rođena u pogrešnom svetu.
Kada se ponovo pojavila u dvorištu okupanom prolećnom sunčevom svetlošću, sa teglom aromatičnog ulja, zatekla je Mandrasa potpuno ostriženog i pružila je teglu Drosuli. „Namaži ovo u debelom sloju i ukloniće čak i lišajeve, ukoliko ih ima. Onda ćeš mu uviti glavu krpom i uvezati je. Samo, to ulje iritira kožu i u nju mora da se utrlja maslinovo ulje kada vaši nestanu, dok je parafinskom ulju potrebno dve nedelje da bi delovalo i zato mislim da je bolje da upotrebimo ovo.”
Kirja Drosula pogleda u nju zadivljeno, omirisa tečnost, uzviknu ,,pih”, i poče da je razmazuje po glavi svog sina. „Nadam se da znaš šta treba da radim”, primeti ona. Mandras prozbori po prvi put: „Peče”, na što njegova majka reče: ,,Oo, ti si tu, a?”, i nastavi da ga maže.
Kada je glava bila omotana lanenom krpom, dve žene se malo izmakoše i sa zadovoljstvom pogledaše svoje delo. Mandrasovo lice je bilo usahlo kao lice sveca u sarkofagu i bledo, sa upalim očima, kao lice nekog ko je tek umro, ali se već ohladio. „Je l' to stvarno on?”, upita Drosula sa iskrenom sumnjom u srcu, a zatim upita zašto su mu se ranice na glavi inficirale. „Zato što je izmet vaši ušao u te ogrebotine”, reče Pelagija, „nisu same vaši to izazvale.”
„Uvek sam mu govorila da se ne grebe”, reče Drosula, „ali dosad nisam znala zašto. Hoćemo li ga srediti celog?”
Dve žene se pogledaše i Pelagiju obli rumenilo. „Ja ne bih...”, poče ona, a Drosula namignu i usta joj se razvukoše u širok osmeh. „Zar ne želiš da vidiš šta ćeš dobiti. Većina devojaka bi se polomila da iskoristi takvu priliku. Neću reći nikom, obećavam, a što se tiče njega”, ona mahnu glavom u pravcu svog sina, „on je tako izgubljen da se neće ni sećati.”
Pelagija je pomislila tri stvari istovremeno: „Ne želim da se udam za njega. Već sam ga videla, ali to ne mogu da priznam, i tada je bio lep. Ne kao sada. I, ništa ne mogu da kažem jer mi je Drosula postala tako draga.”
„Ne, stvarno, ne mogu.”
„Dobro, ti mi pomozi oko sveg ostalog i reći ćeš mi šta da radim, otud s druge strane vrata. Je l' voda vruća? Kazaću ti u poverenju, ne mogu da sačekam da vidim kakvog sam čoveka stvorila; zar ne misliš da sam grozna?”
„Pelagija se nasmeši: „Svi misle da si grozna, ali nikom nisi manje draga zbog toga. Samo kažu 'tebi treba kirja Drosula'.”
Kada je ostao bez odeće, Mandras nije drhtao više nego u njoj. Bio je doveden u tako jadno stanje da Pelagija nije osetila stid zato što je ostala pored njega i kad je obnažen, nije bilo potrebe da se sklanja i uputstva govori s druge strane vrata. Njegovi mišići su nestali i koža je mlitavo visila oko kostiju. Stomak mu je bio natečen, od gladovanja ili od parazita, a rebra su mu štrčala isto tako upadljivo kao pršljenovi kičme. Ramena i leđa su se povila i skvrčila, a butine i listovi na nogama su toliko usahli da su kolena izgledala nesrazmerno velika kao da su veoma natekla. Najgore su ugledale kada su uklonile ukrućene zavoje sa stopala; Pelagiju prizor podseti na priču o Filoktetu, negdašnjem Argonautu i Heleninom prosiocu, koga je Odisej ostavio samo u društvu slavnog Heraklovog luka i strela na ostrvu Lemnu, zbog nepodnošljivog zadaha truljenja njegove noge. Pelagija će se kasnije prisetiti da se ova priča završava tako što je Asklepije izlečio Filokteta, a ovaj pomogao da se pobede Trojanci i pomisliće da je ona sada lekar, dok su Italijani preuzeli ulogu svojih predaka.
Izgubila je veru u svoje isceliteljske sposobnosti kad je videla ta stopala; ona su bila gotovo neprepoznatljiv deo tela. Bila su nekrotična višebojna masa. Skinuti zavoji ležali su kao odbačena ljuska sa čije su se unutrašnje strane videli gnoj i otpali delovi krasta, a žuti crvi su se uvijali i gmizali u mesu stopala koje je bilo gotovo mrtvo. „Gerasimose!”, uzviknula je Drosula i zgrabila usahla ramena svog sina da bi se pridržala, jer joj se učinilo da će se onesvestiti. Zadah je bio nepojmljivo odbojan i Pelagiju najzad preplavi spasonosno osećanje sažaljenja, zbog čijeg odsustva je dotad imala grižu savesti. „Okupaj ga gore”, reče ona Drosuli, „a ja ću srediti stopala.” Ona podiže pogled prema Mandrasu dok su joj suze navirale na oči i reče: „Agapeton, moraću da te povredim. Tako mi je žao.”
On joj uzvrati pogled i progovori drugi put: „To je od rata. Potpuno smo ih potukli, naterali smo ih u beg. Potukli smo žabare. Možeš me povrediti, ne mari, ali nismo mogli da se borimo s Nemcima. Zbog tenkova, to je sve.”
Pelagija natera sebe da gleda u izranjavljena stopala, dok za nju nisu postala problem koji treba rešiti, a ne prizor jezive patnje koja izaziva užas. Pažljivo je vadila crve i bacala ih preko zida, a onda se sva usmerila na utvrđivanje da li je truljenje zahvatilo kosti. Ako jeste, bio bi to slučaj za amputaciju i znala je da bi onda to moralo biti prepušteno drugima, verovatno ni njen otac ne bi bio spreman da to uradi.Šta bi strašnije neki lekar mogao uraditi nekom ljudskom biću? Ona se strese, obrisa ruke o kecelju, sklopi oči i dohvati desnu nogu. Okretala je sjedne i druge strane, osetila kakvo tkivo drži pod prstima i presudila, na sopstveno iznenađenje, da nema granulacije, i da nijedna kost nije odumrla i izdvojila se. „Nema sekvestra”, reče ona; pomisli: „Ah, ja sam ovo samo psima radila”, a Drosula odgovori: „Ima, ipak, mnogo prljavštine.” Pelagija je utvrdila da je meso na stopalu suvo, i odahnula je kao da joj je neki teret skinut; najgora je vlažna gangrena. Videla je da nema crvene linije razgraničenja između zdravih i inficiranih delova i zaključila da nije uopšte u pitanju gangrena. Pregledala je i drugu nogu i došla do istog zaključka. Donela je vedro čiste vode, stavila u nju mnogo soli i najpažljivije što je umela oprala stopala. Mandras se trzao jer ga je peklo, ali nije ništa rekao. Pelagija je videla da najoštećeniji delovi otpadaju u pranju i da je ispod njih zdravo meso.
Osetila je ushićenje i likovanje dok je stajala u kuhinji, gnječeći u avanu pet krupnih čenova belog luka. Jak prepoznatljiv miris delovao je umirujuće i ona se osmehivala dok je slušala Drosulin glas koji je dopirao iz dvorišta. Drosula je grdila svog sina kao da nije mesecima bio u snegu, kao da nije bio junak koji je, kao i svi njegovi drugovi, odolevao nevoljama duže no što je to dužnost nalagala i potukao jačeg neprijatelja za koga su iste nevolje bile nesavladive. Ona je razmazala beli luk na dva duga komada zavoja i ponela ih u dvorište. Mandrasa je upozorila: „Agapeton, ovo će peći čak i više od soli.” On se trzao dok je ovijala melem oko njegovih stopala i duboko je uzdahnuo, ali se nije požalio. Pelagija se čudila njegovoj izdržljivosti i primetila je: „Ne iznenađuje me što smo pobedili.”
„Ali nismo, a?”, uzvratila je Drosula. „Zabari to nisu mogli da urade, pa je umesto njih to učinio Atila”.
„Hitler. Ali to nije bitno, jer je Britanska imperija na našoj strani.”
„Britanci su otišli kući. Mi smo u Božjim rukama sada.”
„Ne verujem”, reče Pelagija odlučno. „Seti se lorda Nejpera, lorda Bajrona. Vratiće se oni.”
„Šta je sve ovo?”, upita Drosula pokazujući na rane, upaljene kraste i crvene fleke svud po telu njenog sina. Pelagija je pažljivo pregledala namučeno, tek oprano telo i odredila sve parazite koje je upoznala dok je pratila svog oca u obilascima bolesnika. „Na ramenu je favus. Vidiš miriše na mišetnjak. Za to su potrebni sumpor i salicilska kiselina. To je vrsta šuge. Srećom nije se našao u kosi, da jeste, izgubio bi je. Ovi crveni ubodi su od vaši. Moramo da spalimo njegovu odeću i da ga obrijemo po celom telu - ti to možeš uraditi - da bi se uklonila jaja parazita na njegovim dlakama. Ili ga možemo oprati u vinskom sirćetu. I onda da ga premažemo eukaliptusovim uljem i parafinskom emulzijom. Osip na njegovim nogama i rukama je bêtes rouges, a toga se možemo otarasiti pomoću amonijaka i cinkove masti. To će ionako samo od sebe proći. Ova mrlja je pitirijaza, vidiš, ima boju kafe. Stvari koje koristimo za druge nevolje izlečiće i to. Ako ga obriješ, znaš, dole, nestaće sve stidne vaši. Ja neću gledati. I ima užasan ekcem na rukama i cevanicama. Moraćemo da premažemo pukotine jodom, ako ga budem našla, i one će zaceliti, a onda ćemo ga samo mazati losionom od kalamine, ako i to nađemo, i nastavićemo da ga tim mažemo dok ne bude izlečen. To bi moglo potrajati nekoliko nedelja. Mogli bismo koristiti maslinovo ulje, pretpostavljam, ali ne na slabinama. Ništa masno ne treba da se stavlja na slabine. A ovi smeđi tragovi uboda su od buva.” Pelagija zastade, podiže pogled i vide da joj se Drosula zapanjeno smeši. „Koricimu”, reče gigantsko stvorenje, „ti si neverovatna. Ti si prva žena od meni poznatih koja zna nešto. Zagrli me.” Pelagija se zarumenila od zadovoljstva i, da bi skrenula pažnju sa sebe, zagrlila Drosulu i rekla joj: „Znam da brineš zbog užasnih crvenih kvrga na njegovom stomaku i njegovoj... opremi. Ima ih i između prstiju, ali ne brini, to je samo šuga. Ostalim lečenjem ćemo ukloniti i to, posebno cinkom i sumporom. Ja makar tako mislim, ali će biti bolje da pitamo mog oca”, zaključila je skromno.
Drosula pokaza prema svom oronulom sinu: „On nije neka prilika, zar ne?”
Pelagija je samu sebe proklinjala, a rekla je: „Zaljubiš se u osobu, ne u telo.”
Drosula se nasmejala: „Romantično naklapanje. Ljubav ulazi na oči i odlazi kroz oči, a u slučaju da se pitaš zašto se moj muž zagledao u mene, ovako ružnu kakva sam, to je zato što je imao čudan ukus, hvala Bogu i našem svecu. Inače bih još bila devojka.”
„Ne verujem u to uopšte”, reče Pelagija, iako se i ona kao i svi ostali uvek pitala kako je Drosula uspela da nađe muža.
Sledećeg jutra dr Janis se vratio umoran sa planine (preko kafenejona) i našao je ne samo čoveka nalik lešu kako spava u krevetu njegove kćeri, nego je i nju zatekao u svom krevetu gde je pored nje spavala neka odvratna žena grubih crta. Kuća je mirisala na beli luk, sapun, amonijak, jod, sumpor, rane, vinsko sirće, spaljenu kosu; ukratko mirisala je na mnogo lekarskog posla. On probudi svoju kćer i upita: „Kćeri, ko je onaj starac u tvom krevetu?”
„To je Mandras, Papakis, a ovo je njegova majka, kirja Drosula. Sreo si je ranije.”
„Ne u svom krevetu”, uzvrati on brzo „i ono nije Mandras. Ono je neki užasan starac sa svrabom i umotanim stopalima. Već sam pogledao.”
Kasnije je dr Janis saslušao Pelagijin izveštaj o svemu što je uradila i mrštio se i povlačio dim iz lule na svaku obazrivo postavljenu dijagnozu i predviđanje. Ona je pocrvenela kada je završila, jer je držanje svog oca shvatila kao oštro prekoreva nje zbog njene preterane samouverenosti. Onda je otišao i ve oma savesno pregledao pacijenta, posebnu pažnju posvetivši stopalima.
Nije rekao ništa dok se nije mašio za svoj pohabani šešir i krenuo napolje. Pelagija je nervozno gnječila perušku i iščekivala izliv njegovog besa. „Da ja umem da kuvam”, rekao je on, a ona je zapanjeno slušala njegove reči, „menjao bih se sa tobom. Zapravo, mogao bih da odem u penziju. Dobro urađen posao, koricimu, nikada nisam bio tako silno ponosan.” On je poljubi u čelo i naglo krenu napolje, pogleda uprtog u nebo, zbog očekivane invazije. Bio je obavezan da prisustvuje sastanku Komiteta za odbranu, u kafenejonu.
Drosula je sa smeškom gledala Pelagiju koja je bila tako preplavljena olakšanjem i zahvalnošću da su joj ruke podrhtavale. „Uvek sam želela kćer”, reče Drosula. „Znaš kakvi su muškarci, oni samo hoće sinove. Ti imaš sreće sa takvim ocem. Moj je bio pravi pas, koliko ga se sećam, stalno se opijao rakijom. Molim se našem svecu da Mandras ozdravi i onda ćeš mi biti kćer.”
„Čim budemo mogli”, reče Pelagija, uzimajući je za ruku, „izvodićemo ga na sunce i na morsku obalu. U ovakvim slučajevima važno je da se duh oporavi.”
Drosula primeti da je Pelagija namerno prećutala njene opaske, ali oprostila joj je to. Zadovoljila se time što pred sobom gleda mladu ženu kako cveta onom posebnom lepotom, stvorenom iz iznenadnog otkrivanja neke vokacije u sebi.

22


Mandras iza koprene



Oni govore o meni kao da nisam prisutan, Pelagija, doktor i moja majka. Oni govore o meni kao da sam senilan ili bez svesti, kao da sam telo bez duha. Ja sam previše umoran i previše žalostan da bih se suprotstavio poniženju. Pelagija me je videla golog i majka mi pere intimne delove tela kao da sam beba i pokrivaju me melemima i losionima koji peku i blaže i oštro mirišu, tako kao da sam deo nameštaja koji se premazuje uljima, voskom i na kome se rupe od žiška zatvaraju i čiji se jastuci protresaju i popravljaju. Majka pregleda moju stolicu, o njoj priča mojoj verenici i one me hrane na kašiku jer nemaju strpljenja da me gledaju kako se borim sa podrhtavanjem ruku, a ja se pitam postojim li ja u bilo kom smislu.
Pretpostavljam da ne. Sve je postalo san. Spuštena je koprena između mene i njih, tako da su oni senke, a ja sam mrtav i koprena je možda pokrov koji zamućuje svetlost i zamagljuje pogled. Bio sam u ratu, i to je stvorilo provaliju između mene i onih koji nisu; šta oni znaju o bilo čemu. Od kada sam upoznao smrt, susretao smrt na svakoj planinskoj stazi, razgovarao sa smrću u svom snu, rvao se sa smrću u snegu, kockao se sa smrću, došao sam do zaključka da smrt nije neprijatelj već brat. Smrt je lep nag muškarac koji izgleda kao Apolon i nije zadovoljan onima koji su uvenuli od starosti. Smrt je perfekcionista, voli mlade i lepe, želi da gladi našu kosu i miluje tetive koje vezuju naše mišiće za kosti. Sve čini da nas sretne, naša lica vesele njegovo srce i zna da stane na našu stazu i da nas izazove jer voli čistu, ravnopravnu borbu i posle borbe voli da se sprijatelji s nama, potapše po ramenu i tera nas da se smejemo na svu uskogrudost i lakoumnost živih. Po završetku bitke luta medu mrtvima, podiže ih, stavlja lovorov venac na čelo najdražesnijih i skuplja ih kao sopstvenu decu i odvodi ih da se napiju vina koje ima ukus meda i da je im osećaj mere koji nikad nisu imali u životu.
Ali mene nije uzeo i ja ne znam zašto. Bio sam dovoljno hrabar, to je sigurno. Nikad nisam uzmicao pred opasnošću i nastavio sam čak i kada je moje telo već bilo uništeno. Mislim da sam ostao živ jer su naši komandanti bili vrlo pametni, mislim da sam ostao živ zato što je smrt više volela Italijane. Smrt im je rekla da napreduju rame uz rame prema našim najjačim uporištima i mi smo ih kosili kao žito. Naši generali su nas terali da napadamo s boka, da taktički nadmudrimo, da napadamo iz zasede, nestajemo i pojavljujemo se. Naši generali su otežali posao Smrti i zato, umesto da me pogodi metkom, učinila je da moje telo istruli za nekoliko meseci onoliko koliko je kod drugih potrebno šezdeset godina. Tome su doprineli hladnoća, blato, paraziti, glad, tuga, strah, susnežica sa ledom oštrijim od stakla, kiša tako jaka da su ribe mogle plivati u njoj, sve stvari koje nema smisla ni objašnjavati, jer civil to ne može ni da zamisli.
Znate li šta me je održavalo? Bili su to Pelagija i osećaj lepote. Za mene je Pelagija značila dom. Vidite, ja se nisam borio za Grčku, borio sam se za dom. Savlađivao sam sve da bih mogao da se vratim. Nažalost, moj san o Pelagiji bio je bolji od same Pelagije. Ja vidim i čujem da je zgrožena nad svojim junakom koji se vratio, a znao sam pre no što sam i otišao da nisam dovoljno dobar za nju. To znači da ako me voli ona se po naša pokroviteljski, žrtvuje se, i ja to ne mogu da podnesem jer me to nagoni da je mrzim i da sebe prezirem. Ponovo ću otići kada mi bude bolje, da bih mogao da povratim san o Pelagiji i da je volim bez ogorčenja, onako kako sam to činio u onim planinama kada sam se borio za nju i za predstavu o domu, a kada se vratim biću preporođen jer ću se sledeći put potruditi da uradim stvari tako velike da bi kraljica molila da bude moja nevesta. Ne znam šta će to biti, ali biće slava i čudo ovog sveta, biću sav iskićen njim tako bogato i lepo kao svetac draguljima.
Ja moram da odem jer, pre svega, nije trebalo ni da dolazim. Došao sam kući jer je to bilo moguće i zato što je dolazak kući kao ledena voda posle dana provedenog na moru u avgustu i kada nema vetra. Bilo mi je potrebno da se okupam u šumu maslina, lepetu kozjih zvona, struganju zrikavaca, ukusu robole i mirisu soli. Bila mi je potrebna snaga, da mi bosa stopala stanu na tlo sa koga sam ponikao, to je sve.
Činjenica je da su moju jedinicu zbrisali Nemci u blizini planine Olimp. Ja sam jedini preživeo i, dok sam sedeo tamo među telima svojih prijatelja Pelagija mi se pojavila u viziji. Izgladnjivanje izaziva takve pojave, kažu, i veliki napori, ali za mene je to bilo kao da stoji ispred mene i smeši se. Da nije to uradila, ja bih se pridružio drugoj jedinici i borio se protiv Nemaca sve do Termopila, ali iznenada sam znao da moram da krenem kući, iako nisam znao put. Pogledao sam leševe oko sebe i pronašao najbolji par cokula, na kojima se đon već odvajao, ali su bile bolje od mojih. Obuo sam ih i krenuo na jugozapad.
Svake večeri sam gledao gde sunce zalazi i ujutro gde se pojavljuje. Podelio bih polukrugove, izabrao orijentir i išao. U podne bih proverio da li hodam levo od sunca. Putevi su bili zakrčeni metežom povlačenja - iznemoglim magarcima, napuštenim vozilima, rancima i oružjem žrtava „štuka” - pa sam išao preko polja, kroz beskrajnu divljinu za koju sada znam da predstavlja veći deo Grčke. U početku to je bila divljina korova i zakržljalog drveća koje je upravo pupilo, ali negde kad se prođe Elason, tlo se podiže i postaje divlje prostranstvo od borova, klisura, vodopada, gudura, zemlja jastreba i slepih miševa. Bilo je močvara punih blatnjave vode i divljeg cveća, planinskih grebena klizavih od škriljaca, peščanih dina i kozjih staza koje se iznenada završavaju na rubu ambisa. Moje nove cokule su propale i tada sam ovio noge zavojima. Noću, Pelagija bi legla pored mene dok sam se smrzavao u pećinama i ujutro je išla ispred mene prema jugu. Video sam njene suknje kako se njišu na kukovima i video sam je kako se saginje da ubere cveće, a ona se osmehivala i sačekivala me kad bih pao.
U tim predelima bilo je medveda i bilo je divljih pasa koji su mogli biti i vukovi, bilo je risova i jelena. Bilo je trenutaka kada sam zubima trgao živo meso napuštenog plena i jednom je jedan orao ispustio goluba i sručio se dole za njim, tako da je mi je kandžama zagrebao ruke jer sam se i ja bacio na njegovu žrtvu. Bilo je i ljudi koji žive na ovim pustim mestima, ljudi koji su kao životinje. Neki su plavi i nemoguće ih je razumeti, oni govore tako čudno. Žive u malim kamenim kućama i kućicama napravljenim od drveta i obučeni su u rite, žive na užasnim čorbama, napravljenim od mesa i korenja, kuvanim u prastarim loncima na kojima su pukotine zatvorene blatom. Ovi ljudi su me gađali kamenjem, ali kada bih kleknuo i pokazao prstom svoja usta, oni bi me uvodili u kuću i hranili me pažljivo kao dete. Jedan od njih mi je dao onaj kožuh.
Dok sam putovao, počeo sam da sumnjam da mi se telo raspada i da počinjem da ludim. Nisam više tačno znao šta se događa. Nije mi se više prikazivala samo Pelagija već i čudni monstrumi koji su mi iskeženi pretili. Na jednom mestu sam prolazio pored vodopada, vodopada tako visokog da se urušavao sa rikom poput one kojom more riče u žestokoj oluji. U njegovom podnožju voda je ključala i vrtložila se, gutajući sve što se našlo na putu, a ja nisam znao kako da nastavim na jugozapad osim da preplivam okolo. S moje leve strane bila je litica, tako izbočena da se niko nije mogao peti uz nju, čak ni koza, i činilo mi se da na njoj stoji neki stvor sa tri glave koji namerava da me proždre. Stajao sam tu dok mi je u duši trajala borba između očajničke želje da nastavim put kući i straha od vrtloga i monstruma. Ugledao sam Pelagiju kako korača napred, činilo se iznad vode kao naš Gospod, i shvatio sam da ispod vode leži kamena ploča u dnu litice, pa sam prošao tako lako kao kad idem po plićaku zaliva Asos do svog broda.
Kad sam znao da ludim, onda sam znao i da moram da stanem, makar samo na dan, i došao sam do kamene kolibe među drvećem, na mestu gde se zemljište uzdiže u podnožju planine i na zemljištu na kom borove iglice prave mek i debeo pokrivač. Nikog nije bilo unutra i ja nisam bio siguran da li je naseljena i ušao sam i legao uza zid i zaspao, ali sam sanjao bombardovanje.
Probudio sam se kad me je neko gurkao nogom. Kad sam video da to radi ružna starica, pitao sam se da se moj san nije samo promenio, ali to nije bio slučaj. Ona je bila mala i uvela i nekoliko pramenova kose koje je imala na glavi bilo je vezano pozadi. Leđa su joj bila povijena i zgrbljena, odeća u ritama, obrazi su joj bili upali, brada isturena, jer nije imala nijedan zub u glavi.
Jednog dana, kad budem povratio snagu da govorim, ispričaću ovu priču u kafenejonu da bih nasmejao momke, jer ja sam se zapravo dopao tom strašilu. Zaboravio sam da vam kažem da je imala samo jedno oko. Drugo je bilo zatvoreno i usahlo.
Znala je samo jednu reč, Kirka, što je pretpostavljam bilo njeno ime - uporno je pokazivala na sebe i izgovarala ga, tako da sam ja morao reći „Mandras” i pokazati na sebe - njen glas je bio graktanje gavrana. Njeno oko bi zasijalo kad god bi me ugledala i hranila me je svinjskim mesom pošto je u obližnjoj hrastovoj šumi držala krdo svinja koje su se hranile žirom. Gadio sam je se i užasavao, ali sam mogao videti da je prost stvor kome je Bog dao meko srce.
Treće noći od mog dolaska, spavao sam mirnije nego mesecima ranije i pošto se moje telo zalečilo, zahvaljujući svinjskom mesu, nisam sanjao bombe i leševe, već Pelagiju. U mom snu ona se namrštila i postala nestrpljiva zbog mog zadržavanja i po prvi put u svojim vizijama pritrčao sam joj i poljubio je. Ona se prepustila mom naručju i uzvratila strast, tako da smo se vrlo brzo prevrtali po šumskom tlu. Priljubila me je uz sebe i rukama lutala po mom telu, što me je raspalilo, a njene usne su bile vrele kao vatra. Grizla mi je usnu i izvijala se, razmakao sam joj odeću tako da su moje ruke upoznale njene grudi i butine, drhtao sam Dionisovim dahom i ušao u nju. Gotovo u istom trenu osetio sam plimu u svojim slabinama, i u času kad sam dostizao vrhunac zadovoljstva ja sam se probudio.
Ispod mene se svijala, stenjala i graktala prastara veštica, njeno jedino ludačko oko bilo je poluzatvoreno u ekstazi. Na trenutak sam ostao ležeći na njoj, zbunjen i pometen, a onda sam skočio na noge uz povik užasa i besa jer sam shvatio da se uvukla ispod mojih koža i zavela me u obličju Pelagije. „Veštice, veštice”, uzvikivao sam, udarajući je nogom, a ona je sela, počela da se brani, njene usahle grude su se otezale do struka dok su joj po telu bile vlažne ranice slične mojim. Mahala je rukama i cvrčala kao ptica koju mačka drži u čeljusti i ja sam u tom trenutku spoznao ludost nas oboje i samog stvaranja sveta. Zabacio sam glavu i smejao se. Izgubio sam nevinost sa prastarom usamljenom bezubom ženetinom, a to je bila samo mala potvrda da je Bog okrenuo glavu i sve nas prepustio zlobi i hirovima mraka. Svet je izgledao nepromenjen, ali ispod površine bio je okužen. Legao sam ponovo pored nje, ostali smo tako i spavali do jutra. Shvatio sam da smo mi smrtnici nedužni.
Pokušala je da me spreči da odem, klekla je pored mojih nogu, plakala i jaukala dok mi je grlila kolena. To je bilo potresno, ali sećam se da sam mislio da, pošto ništa više nije važno, nije važno ni to što će i ona učestvovati u toj patnji koja je kao oluja zahvatila svet i za sobom ostavila pustoš.
Stigao sam do Trikale i uspeo da izmolim prevoz kamionom koji se vraćao sa fronta, prevozeći ranjene. Vozač je pogledao moja okrvavljena stopala i dronjke od uniforme na meni i složio se da sam i ja ranjenik, pa sam tako zauzeo mesto nekog ko je u međuvremenu umro. U Lipsonu sam se popeo na drugi kamion koji je išao preko Agios Nikolaosa do Arte i Preveze, a odatle je lako bilo otići do Levkasa sa sabratom ribarom koji je prenosio poštu na to ostrvo. Drugom ribarskom barkom išao sam do Itake, a potom još jednom do doma. Do Pelagijine kuće sam stigao peške, sve od Samija.
Kad sam došao, primljen sam samo sa užasom jednakim onom kojim sam ja reagovao na staricu u šumi, a prepoznala me je jedino mala glupa životinja, Psipsina. Razočaranje je, posle toliko snova i toliko borbi i lutanja sa Pelagijom kao mojom svetlošću, ugasilo plamen u meni i preplavio me je umor kao što magla obavija barku u oktobru u Zantskom tesnacu. Sklopio sam oči i pao među senke, kao duhovi mrtvih.
Rekao sam da su me Pelagija i osećaj lepote vodili kući, ali nisam ništa rekao o tom osećaju lepote. Jednom, u blizini prevlake Mecovon, u decembru, kada je bilo dvadeset stepeni ispod nule zato što nije bilo oblaka, Italijani su ispalili signalnu granatu. Rasprsla se u kaskadu blještave plave svetlosti naspram punog meseca, a njene iskre su lagano klizile prema zemlji kao duše nevoljnih anđela. Dok je to malo magnezijumsko sunce lebdelo i plamsalo, crni borovi su izišli iz svoje skromne senke kao da su prethodno bili pokriveni velom, poput devica, ali su sada odlučili da se pokažu onakvim kakvi su na nebesima. Nanosi snega su svetlucali sjajem potpune čednosti leda, minobacač je turobno brektao i sova se oglašavala. Po prvi put u životu telo mi je drhtalo od nečeg što nije bila hladnoća; svet je svukao svoju kožu, kao zmija svlak, i razotkrio se kao energija i svetlost.
Želja mi je da ozdravim da bih mogao da se vratim na front i doživim, možda samo još jednom, taj savršeni trenutak kada sam ugledao lice Gavrilovo u oruđu rata.

23


30. april 1941.



Postoji priča da se u kraljevskoj palati, tako prostranoj i praznoj da se po njoj kraljevska porodica kreće na biciklima i tako zapuštenoj da iz njenih slavina kuljaju bubašvabe, pojavljuje Bela dama kao kobni predznak velike nesreće. Ona hoda nečujnim koracima, iz lica joj isijava zloba, a jednom, kad su dva ađutanta pokušala da je uhapse zato što je napala babu princa Kristifora, nestala je kao magla. Kad bi se danas prošetala palatom, videla bi da u njoj nije nastanjen kralj Georg, već su tu nemački vojnici. Ako bi izišla u grad, videla bi da se kukasti krst vijori sa Akropolja i morala bi da otputuje na Krit da tamo pronađe Kralja.
Kefalonjanima nisu bila potrebna takva znamenja. Dva dana ranije, Italijani su osvojili Krf na farsičan način, a to će biti doslcdno ponovljeno danas na ostrvu, gde nije bilo nikog ko nije predviđao najgore.
Samo čekanje bilo je mučenje. Velika nostalgija se razlila kao nešto opipljivo u vazduhu; osećaj kao kad se poslednji put vodi ljubav sa obožavanim bićem, pre no što ono ode zauvek. Ti poslednji trenuci slobode i sigurnosti zadržavani su pod jezikom, okušavani dugo uustima da bi bili zapamćeni. Kokolios i Stamatis, komunista i monarhista, sedeli su zajedno za stolom i čistili lovačku pušku koja je dotad skupljala prašinu na zidu pedeset godina. Municije nisu imali, ali im je, kao svima na ostrvu, važno bilo da učestvuju u pokazivanju otpora. Zaposlenim prstima nastojali su da utišaju oluju briga i iščekivanja u svojim dušama i razgovarali su tihim glasom, puni blagonaklonosti koja je osporavala godine njihovih žestokih ideoloških svađa. Obojica nisu više znali koliko će još živeti, i najzad su postali dragoceni jedan drugom.
Porodice su se grlile više no obično; očevi koji su očekivali da budu pretučeni na smrt gladili su kosu svojih lepih kćeri koje su očekivale da budu silovane. Sinovi su sedeli sa svojim majkama na pragu kuće i tiho su obnavljali uspomene. Seljaci su uzeli bačve vina sa zrakom sunca u njemu i zakopavali ih u zemlju da nijedan Italijan ne bi uživao dok iz njih pije. Babe su oštrile kuhinjske noževe, a dede su se sećale starih podviga, ubeđujući sebe da im godine nisu oduzele snagu; oni su se sklanjali od pogleda u šupe gde su vežbali uz pomoć lopata i štapova. Mnogi su otišli u obilazak svog omiljenog mesta kao da to rade poslednji put i činilo im se kao da su kamen i prašina, prozirno more i prastara stena poprimili izgled tuge kakav se otkriva u sobi u kojoj divno dete leži na samrti.
Otac Arsenios je klečao u svojoj crkvi, pokušavajući da nađe reči za svoju molitvu, ali ga je zbunjivao nov osećaj da ga je Bog izneverio. Postao je ubeđen da mu je suđeno da večno bude onaj ko izneverava Boga, pa se nije umeo snaći u prilici kada nisu potrebne reči samoprekora i čak poruge. Počeo je uobičajenim: „Gospode Hriste, Sine Božji, smiluj mi se, grešniku” i pomislio da mu te reči, ni posle tolikih godina ponavljanja, nisu uspele da nađu put do srca. U mladosti je verovao da će jednog dana ova molitva otvoriti Viziju Božanske i Prvobitne Svetlosti, ali je sada znao da je ona postala fraza, prepreka između njega i Boga koji je nem i tajanstven. „Gospode Hriste, Sine Božji”, on se najzad pomoli, „šta zaboga misliš da radiš? U čemu je smisao Golgote, ako Đavo nije poražen? Ja sam mislio da si rekao da ćeš prognati greh. Jesi li, onda, uzalud umro? Hoćeš li dozvoliti da svi uzalud umremo? Zašto nešto ne učiniš? Znam da se neprimetno manifestuješ tokom euharistije, ali ako si nevidljiv, kako da znam da si tu?” Njegov debeli obrazi tresli su se od uzbuđenja; osećao se kao mladić koji je postao punoletan i otkrio da ga je otac ostavio bez nasledstva. „Gospode Hriste, Sine Božji”, molio je. „Ako ti ne nameravaš ništa da učiniš, ja ću.”
Dr Janis je, sedeći za svojim stolom, ponovo čitao čuveno otvoreno pismo Hitleru koje je Vlahos objavio u dnevnom listu Kathimerini. Ganut njegovim plemenitim, uzvišenim zalaganjem za pravo na nacionalnu nezavisnost, isekao je članak iz novina, ustao i zakačio ga na zid, nesvestan da je to isto uradio svaki drugi pismen čovek u Grčkoj; on će ostati tu do 1953, postajaće sve suvlji i žući, savijaće se na uglovima, dok će njegova sadržana dobijati na svežini i dubini sa prolaskom godina.
Doktor skloni Psipsinu sa stola, sede i poče da piše: „Naš je običaj da poredimo mnoge nacije koje su osvajale ovo ostrvo sa Turcima. Tako su Rimljani i Normani bili gori od Turaka, katolici su bili gori, Turci verovatno nisu bili toliko loši koliko mi to volimo da zamišljamo, pa otuda, paradoksalno, nisu bili tako loši u poređenju sa samim sobom. Rusi su bili neizmerno bolji, a Francuzi su bili neznatno bolji. Ovi drugi su voleli da grade puteve, ali im se nije moglo verovati - Turci nam nisu nikad ništa obećali i stoga nisu mogli biti optuženi za perfidnost - i Britanci su ponekad bili gori od Turaka, a uglavnom bolji od svih. Grci su listom postali ogorčeni prema Britancima kada su Ali Paši prodali Pargu, ali na ovom ostrvu je to osećanje prvobitno stvoreno prema guverneru ser Tomasu Mejtlendu, pravom tiraninu. Nasuprot njemu, Šari de Bose, Švajcarac koji je služio u britanskoj vojsci, izgradio nam je dragocen most preko zaliva Argostoli. Lord Nejpuer je izgradio veličanstvenu zgradu suda u Liksuriju, sa pijacom ispod arkada (Markato) i bio je tako popularan da je stanovništvo, kada je otišao, skupljalo novac da bi u znak zahvalnosti podiglo njegovu bistu. Lord Njudžent je postao tako omiljen da mu je u znak zahvalnosti u našem parlamentu održan govor. Činilo se da su Frederik Adams, Stjuart Makenzi i Džon Siton veći filheleni od nas samih, ali se general Hauard Daglas ponašao sramno i skandalozno despotski. I tako se to nastavlja. Čemu nas to uči?
To nam kazuje da je udruživanje sa Britancima kao kad se dobije ponuda da se izabere jedna od dve vreće zavezane konopcem. U jednoj je zmija otrovnica, a u drugoj zlato. Ako imaš sreće, izabraćeš vreću sa zlatom, da bi naknadno otkrio da su Britanci rezervisali za sebe pravo da bez upozorenja zamene vreće. Nasuprot tome, ako nemaš sreće, izabraćeš vreću sa zmijom, a onda će Britanci čekati da te zmija ujede da bi rekli: „Nismo imali takvu nameru; uzmi ovu drugu vreću.”
Mi ne znamo šta da mislimo o Britancima. Sa Turcima smo znali da će naši sinovi biti odvedeni u janičare, naše kćeri u hareme. Znali smo da ćemo biti isključeni iz vojne službe, da će nam biti zabranjeno da jašemo konje, da su nam sultani razvratnici i ludaci. Sa Britancima ne možeš biti siguran ni u šta, osim da će se prema tebi podlo ophoditi, a potom se zbog toga iskupljivati. U jedno vreme smo ih toliko voleli da smo tražili da princ Alfred bude naš kralj - i još imamo kult lorda Bajrona - a nailazila su i drugačija vremena kad smo od njih dobij ali po zubima. Teška srca moram da zabeležim ovde činjenicu da su nas sada prepustili sudbini jer su procenili da se rat neće odlučivati u Grčkoj.
Čekam klonuo duhom, znam da je Krf pao i da bi ovo moglo biti poslednje što sam napisao. Ostavljam sećanje na sebe potomstvu, kao i na moju voljenu kćer Pelagiju i molim onoga ko nađe ovaj rukopis i moju nezavršenu istoriju da ih sačuva neizmenjene. Molim se da nas Britanci ne napuste nepovratno i molim se da oni stignu do pobede i ako ja budem mrtav. Verujem da sam vodio uzoran i koristan život i, da nije zbog kćeri koja možda neće živeti i unučadi koju možda nikad neću videti, spreman bih bio da umrem u nadi da bi mi, kako Platon kaže, smrt bila „... promena, seljenje duše sa jednog mesta na drugo”. Nikad nisam verovao da je to tako, ali, pred neposrednom opasnošću od invazije, uveren sam da život može biti tužan i tegoban i da smrt pojmljivo može biti vreme kada ću imati počinka ponovo kraj svoje žene na ma kom mestu ona bila. Solon je rekao da samo onaj čovek kome je sreća data do kraja života može biti smatran srećnim, do tada se u najboljem slučaju može reći da mu sudbina ostaje naklonjena. A ja sam bio i srećan i imao naklonost sudbine; srećan u braku i sa blagoslovom sudbine u mojoj kćeri. Neka to ne bude uzalud.”
Doktor se propeo do najviše police i sa nje skinuo crnu limenu kutiju. U nju je stavio rukopis svoje istorije i ovaj poslednji sastav koji je, kao i obično, počeo jednom temom i završio drugom, i potom je okrenuo ključ. Stavio je kutiju pod mišku, podigao prostirku ispod stola i otvorio vrata u podu, otkrivši veliko sklonište, tu napravljeno 1849, za skrivanje radikala koje su Britanci najpre proganjali, a potom ih doveli na vlast. U to skrovište, u koje su se nekad sklanjali Jozef Momferatos i Gerasimos Livadas, doktor je ostavio svoje književno delo. Ponovo je seo za sto, uzeo dva debela toma enciklopedije Sveobuhvatan i sažet kućni lekar i počeo da obnavlja znanje, čitajući poglavlja o „krvarenju; previjanju; šoku; podvezima; ranama od vatrenog oružja; čeljusnom grču; gnojenju rana; trepaniranju radi ublažavanja posledica frakture lobanje”.
U Drosulinoj kući, gde je Mandras prenet, doktorova kći je sedela u strašnim mukama; ona je počela da sumnja da je Mandras namerno muči.
Njegove fizičke patnje bile su znatno smanjene. Crvene kvržice, ekcem, koža stopala, sve je počelo da zaceljuje. Njegovo lice se malo popunilo, rebra su se skrila pod obnovljenim mišićima, kosa je počela da mu raste, dok se nezdrav sjaj u očima pretvorio u slabi treptaj koji doktor nije smatrao poboljšanjem. „Šteta je”, rekao je, „što on nije doslovno ranjen. To bi mu omogućilo da se bori s nečim konkretnim.” Pelagiju su prvo zapanjile i naljutile takve reči, ali sada je došao trenutak da želi da izvadi svoj mali derindžer iz kecelje i puca vereniku u glavu. Jer, Mandras je zapao u stanje gore nego da se vratio u rano detinjstvo i ona je bila ubeđena da on to namerno čini radi osvete ili kazne. Verovala je da on nastoji da u njoj izazove veliku zabrinutost, a to je i uspevao.
Doktor je određivao njegovo ponašanje kao anergičnu obamrlost, melanholičnu obamrlost, rezistentnu obamrlost i katatoničnu obamrlost. Čudan način na koji se njegovo stanje moglo podvesti pod sve ovo, u različito vreme, ukazivao je na to da nije u pitanju nijedna od ovih dijagnoza, ali on nije pronalazio nikakvo drugačije tumačenje. „Ratna trauma” nije se takođe mogla uklopiti, pa je doktor, kao i Pelagija, počeo da pada u iskušenje da to stanje pripiše patološkoj potrebi da se drugi potčine dovođenjem sebe do potpune zavisnosti. „On misli da ga niko ne želi”, rekao je dr Janis, „i on ovo čini da bi nas prisilio da pokažemo da nije tako.”
„Ali ja ga ne želim”, pomislila je Pelagija, bezbroj puta, dok je sedela pored njegovog kreveta i heklala prekrivač za bračni krevet koji nikako nije postajao veći od marame.
Mandras je počeo svoje bežanje u nepristupačnost, pretvarajući ideju smrti u dramu. Kao da je zapao u rigor mortis, ležao je u krevetu, potpuno ukrućen, ruke je držao podignute i uvrnute u položaju u kojem ih običan čovek ne bi mogao držati ni minut. Pljuvačka mu je curila iz usta, niz bradu, preko ramena i kvasila krevet. Drosula bi stavila ubrus da upija tečnost, a, kad bi se vratila, našla bi ga okrenutog tako da mu je pljuvačka curila niz drugo rame. Zbog položaja njegovih ruku, imala je neverovatne teškoće kada je trebalo da ga svuče i obuče. Doktor je, da bi proverio da li ima katatoniju, zabadao igle u njega; on nije reagovao i nije zatvarao oko u koje bi doktor krenuo da zabode nešto. Hranjen je supom, tako što su mu je levkom ulivali u ždrelo i nije praznio bešiku niti stomak danima, sve do trenutka kad bi Drosula prestala da ga nagovara da to učini. A onda bi uneredio čaršave tako obilno da je ona od gađenja istrčavala iz kuće.
Mandras je ustao iz kreveta 25. marta, da bi proslavio nacionalni praznik, obukao se i izišao, da bi se vratio pijan i veseo u tri sata ujutru. Drosula i Pelagija su se uhvatile za ruke i zaigrale, vrteći se u krugu, i smejale se radosne i sa olakšanjem.
Ali sledećeg dana, on je ponovo bio u krevetu, nepokretan i nem. Njegova ukrućenost je nestala i zamenjena je stanjem u kome je izgledao kao da se odriče svog tela. Doktor mu je podigao ruku, a ona je pala na krevet kao da je čarapa nedovoljno napunjena krpama. Temperatura mu je pala, usne su natekle i poplavile, puls je bio ubrzan i disao je tako plitko kao da prezrivo odbija vazduh.
Sledećeg dana Mandras je ponovo bio u stanju u kakvom se nalazio prethodnog, ali se sada pomamno borio protiv svakog pokušaja da bude pomeren ili nahranjen. Drosula je pozvala Kokoliosa, Stamatisa i Velisariosa, ali čak ni dvojica žilavih staraca i jedan džin nisu uspeli da ga nateraju da otvori usta i jede. Činilo se da je čvrsto odlučio da umre od gladi. Kokolios je predložio da ga išibaju, što je tradicionalni način lečenja ludih, i, udarivši jako pacijenta preko lica, prikazao je kako taj metod može biti efikasan. Na to je Mandras naglo ustao, stavio ruku na obraz, rekao „Do đavola. Vratiću ti, bitango jedna” i utonio ponovo u krevet. Svi prisutni su do tada bili već tako besni i ozlojeđeni da im se ideja o šibanju nije činila kao tako loša.
Mandras je nastavio da pokazuje otpor i gladuje do 19. aprila uveče kada se na čudesan način oporavio na vreme za veliku proslavu Uskrsa. Na Veliki četvrtak jagnjad su klana, jaja su farbana crveno i premazivana maslinovim uljem, a on je gotovo pristao da pojede tradicionalnu čorbu od sočiva. Na Veliki petak ostrvom se širio miris uskršnjeg hleba koji su žene mesile, a u subotu su muškarci pekli jagnjad na ražnju, šalili se i teško se opijali, dok su se žene trudile da pripreme čorbu i sarmicu. Sve vreme Mandras je nepomičan ležao u krevetu, uneređujući se čim bi Drosula promenila čaršave.
Ali u subotu uveče on je ustao i, obučen u crno, noseći nezapaljenu sveću od tamnog voska, pridružio se svečanoj povorci koja je nosila ikone u manastir Sisija. Izgledao je potpuno normalan; kada mu je Stamatis poželeo uspešan oporavak, odgovorio je: „Iz tvojih usta u Božje uši” i kada ga je Kokolios potapšao po ramenu i čestitao mu na iznenadnom povratku među žive, Mandras je razvukao svoj stari osmeh i odgovorio poslovicom: „Ja sam Grk, a mi Grci ne podležemo zakonima prirode.”
U potpunoj tami i tišini crkve Mandras je čekao dok su u njemu slutnje rasle. Neizvesnost je bila ogromna, i približavanje rata doprinelo je da se ovaj Uskrs doživljava bolno; da li se Hrist još uzdiže, kad Grci stradaju? Mnogo prisutnih se pitalo da li im je to poslednja strasna sedmica na ovom svetu i držali su ruku svoje dece sa dodatnom snagom i dubljim osećanjem. Oni koji su imali sat primetili su da su minuti postali duži nego što su bili i ljudi su izvijali vratove da bi imali bolji pogled na ikonostas.
Najzad, sveštenik se pojavio sa upaljenom svećom i zagrmeo: „Hristos anesti, Hristos anesti.”
Veliki usklik radosti otrgao se vernicima koji su mu odgovorili sa „Alithos anesti, alithos anesti” i krenuli da pale jedni drugima sveće. „Hristos vaskrse”, uzviknu Drosula, grleći sina. „Uistinu vaskrse”, uzviknu on i poljubi Pelagiju u obraz. Dok je plamen svoje sveće štitila rukom, Pelagija se pitala: „Mandras anesti? Je li Mandras vaskrsao?” Uhvatila je Drosulin pogled i shvatila da im je ista misao u glavi. Zvuk zvona su razlegao po čitavom ostrvu, ljudi su vikali i skakali pobedonosno, psi su lajali, magarci revali i mačke mjaukale; bujica oduševljenja i vere prosvetlila je srce i ljudi su se pozdravljali sa „Hristos anesti”, a da im nikad nije bilo dosta da u odgovor čuju „alithos anesti”. Završavao se post od nedelju dana (iako je, uistinu, trebalo mesecima da bude obavezan) i, kao da se sprema da se ponovi čudo, da opet bude nahranjeno pet hiljada gladnih, priređena je svetkovina za koju su ljudi štedeli i snalazili se, svetkovina koja treba da bude tumačena kao prst u oko Dučeu, kao akt prkosa i otpora.
Tokom celog ponoćnog slavlja i sedenja za trpezom u nedelju, Mandras je bio kao nekad. Čorba majerica sa sosom avgolemono nestajala je u njegovom ždrelu kao da se tek vratio sa celodnevnog ribarenja, a jagnjetinu, poprskanu origanom i obilno išaranu komadićima belog luka zabodenim u nju gutao je proždrljivo sa apetitom dostojnim jednog Turčina. Ali u nedelju uveče, on se svukao i ponovo se svalio u krevet.
Ovoga puta uspeo je ne samo da oponaša smrt, već je to činio dočaravajući uverljivo najveći duševni bol. Nije hteo ni da se pokrene niti da govori, puls mu je oslabio, disanje se svelo na najmanju meru potrebnu za održavanje života, a izraz lica upečatljivo mu je iskazivao silnu patnju. Doktor je objasnio Drosuli da je verovatno izgubio moć volje, ali se odmah potom našao zatečen, jer je Mandras ustao i zatražio da mu dođe pop.
Otac Arsenios je morao da se pomiri sa tim da su mala vrata na Drosulinoj kući za njega nepremostiva prepreka, pa je Mandrasa napolje iznela njegova neustrašiva majka i ostavila ga na keju da razgovara sa sveštenikom.
„Učinio sam užasne stvari”, rekao je, „stvari tako strašne da ne mogu da ih izreknem.” Govorio je sa velikim naporom, boreći sa da izgovori reči, a glas mu je bio gotovo nečujan.
„Izreci ih, ipak”, kazao je Arsenios, iz koga je još izbijao znoj, pošto je dugo pešačio od sela, a osim toga, uvek je u ovakvim situacijama osećao krajnju nelagodnost.
„Počinio sam preljubu”, reče Mandras, „jebao sam Kraljicu.”
„Shvatam”, reče Arsenios. Zavladala je tišina. „Jebao sam kraljicu Kirku, jer sam od nje mislio da je neko drugi.”
„Kraljica se ne zove Kirka, pa je sve u redu”, reče Arsenios i zažali što je prihvatio da dođe.
„Neka mi je Bog na pomoći, ja nisam kadar da živim”, nastavi Mandras glasom koji je postao promukli i poverljivi šapat. „I zato sam ovako kažnjen.”
„Kažnjen?”
Mandras se kucnu po kolenu: „Vidiš? Ne mogu da pokrenem noge, a znaš zašto?”
„Sad sam video da mičeš nogama.”
Mandras polako okrenu glavu, mehaničkom kretnjom koja je podsećala na okretanje točkova sa zupčanicima: „Napravljene su od stakla.”
Otac Arsenios ustade i ode do Pelagije i Drosule koje su iz obzira stajale podalje od njih dvojice. „Znam šta nije u redu sa njim”, on reče.
„Šta je sa njim, Patir?”, upita Drosula, glasom punim majčinske brige i nade.
„On je potpuno lud. Treba da ga pošaljete u ludnicu u svečev manastir i čekate da se isceli čudom.” Debeli pop je odgegao sporo nazad uz brdo, ostavljajući dve žene da naizmenično tresu glavom. Na njihovo iznenađenje, Mandras je ustao i prišao im, kukovi su mu bili ukočeni, dok je noge pokretao kao da su od kolena napravljene od drveta. Zaustavio se ispred njih, počeo skrušeno da lomi ruke i potom otkinuo parče pokožice sa preostalog ekcema na nozi, zamahao njim pred njihovim očima, posegnuo za dugmetima na svojoj noćnoj košulji i zakreštao: „Napravljene od stakla.”
Vratio se u krevet i posle dva dana nastao je period histeričnog besa. Počeo je vikanjem, nastavljen bizarnom epizodom u kojoj je pokušao da kašikom amputira sebi nogu, produžen stanjem u kome se okomio na Pelagiju i Drosulu i završen 30. aprila zastrašujuće lucidnim gnevom, pa se činilo da je potpuno povratio prisebnost, i tad je navalio na Pelagiju da mu čita svoja pisma. Nju zbog toga obuzeše strašne muke i bila je krajnje zbunjena i postiđena.
Počela je sa pismima, onim u kojim su se ljubav i osećaj odvojenosti izlivali iz nje i slivali na papir u lirskom krešendu dostojnom nekog romantičnog pesnika: „Agapeton, agapeton, volim te i nedostaješ mi i brinem za tebe, ne mogu da sačekam da se vratiš, želela bih da u rukama držim tvoje drago lice i ljubim te dok moja duša ne poleti sa anđelima, želim da te držim u svojim rukama i da te volim tako da vreme stane i zvezde popadaju. Svakog sekunda i svakog minuta ja sanjam o tebi, i svakog sekunda znam sve izvesnije da si ti sam život, da si dragoceniji od života, da si sve što život može značiti...”
Osećala je da joj obrazi gore od uzrujanosti, bila je užasnuta tim gejzerima emocija za koje se činilo da pripadaju nekom njenom gorem ja. Postidela se onako kako je to činila kad bije tetka podsetila na neke njene nestašluke iz detinjstva. Reči ljubavi su joj sada zastajale u grlu i ostavljale gorak ukus u ustima, ali svaki put kad bi zastala, Mandras bi upiljio pogled u nju, zažarenim očima, i zahtevao da nastavi.
Veliko olakšanje osetila je kad je stigla do pisama u kojima su vesti postepeno postale preovlađujuće. Glas joj se razvedrio i postala je opuštenija. Ali je Mandras iznenada počeo da viče i udara pesnicama po svojim butinama. „Neću to, neću te delove, ne želim da čujem o tome kako su svi zabrinuti što ne pišem. Hoću ono drugo.” Njegov glas, svadljiv kao u razmaženog deteta, nervirao ju je, ali se plašila njegove snage i osvetničkog ludila i nastavljala je da čita pisma, izostavljajući iz njih sve osim delova u kojima je opisivala raznolikost i dubinu svojih osećanja.
„Pisma postaju vrlo kratka”, povikao je, „previše su kratka. Misliš da ja ne znam šta to znači? On zgrabi poslednje pismo sa dna gomile i zamaha njim pred njenim licem. „Pogledaj”, uzviknu, „četiri reda i to je sve. Misliš li da ne znam? Čitaj ga.”
Pelagija je uzela pismo i pročitala ga u sebi, iako je znala šta je u njemu: „Nikad mi nisi pisao, ja sam u početku bila tužna i zabrinuta. Sada sam shvatila da ti ne mariš i to je doprinelo da i moja osećanja presahnu. Želim da znaš da sam odlučila da te oslobodim datih obećanja. Oprosti.”
„Čitaj ga”, zahtevao je Mandras.
Pelagija je bila užasnuta. Ona je okretala papir u rukama i pomirljivo se smešila. „Moj rukopis je užasan, nisam sigurna da mogu da ga protumačim.”
„Čitaj.”
Pročistila je grlo i treperećim glasom počela da improvizuje: „Dragi moj, molim te vrati mi se što pre. Mnogo mi nedostaješ i ja za tobom čeznem više nego što možeš da zamisliš. Čuvaj se metaka, i...”, zastala je zgađena zbog dvoličnosti koja je bila nužni deo njene uloge u ovoj šaradi. Nagađala je da se ovako mora osećati žrtva zlostavljanja nekog ko joj je stranac.
„I šta?”, insistirao je Mandras.
“I ne znam kako da ti kažem koliko te volim”, reče Pelagija, sklapajući oči u očajanju. „Čitaj prethodno pismo.”
To je bilo pismo koje je počinjalo sa: „Juče sam, čini mi se, videla lastavicu, a to znači da se proleće vraća. Moj otac...”, ali ona je oklevala i počela je ponovo da improvizuje: „Dragi moj, mislim da si ti kao lastavica koja je odletela, ali će se jednog dana vratiti u gnezdo koje sam u svom srcu svila za tebe...”
Mandras je naterao Pelagiju da pročita sva pisma, dodajući joj ih jedno po jedno, tako da je ona, sa suzama u očima, drhtavim glasom prošla kroz paklene trenutke potpune panike, svako pismo je bilo sizifovska patnja, znoj joj se slivao niz lice i pekao joj oči. Molila je da prestanu, ali joj je to bilo uskraćeno. Osetila je u sebi umrtvljenost dok je očajnički izmišljala reči naklonosti za ovog čoveka koga je prvo počela da sažaljeva, a onda da mrzi.
Spasio ju je jednolično zujanje aviona. Drosula je utrčala, vičući: „Italijani, Italijani. Invazija.”
„Hvala Bogu, hvala Bogu”, pomislila je Pelagija, shvativši odmah koliko je besmisleno njeno olakšanje. Ona istrča napolje sa Drosulom, stajala je držeći se za ruku sa njom dok su avioni zaobljenog trupa, „marsupialsi”, tandrkali iznad njihovih glava i izbacivali u dugim nizovima male crne lutke koje su se naglo zaustavljale u vazduhu kad bi se njihovi padobrani otvorili, padobrani koji su izgledali čisto i lepo kao sveže pečurke u polju pod jesenjom rosom.
Ništa nije bilo kako je očekivano. Oni koji su mislili da će biti ispunjeni besom, umesto toga su bili zatečeni i začuđeni, puni radoznalosti ili otupelosti. Oni koji su znali da će biti prestrašeni osećali su leden mir i priliv nepokolebljive odlučnosti. Oni koji su dugo osećali strašno nespokojstvo postali su mirni, a našla se tu i jedna žena koja je osetila spasenje, što je bilo gotovo opravdano osećanje.
Pelagija je otrčala uz brdo da bi bila uz oca, sledeći staro ubeđenje prema kome oni koji se vole moraju biti ujedinjeni kada umiru. Zatekla ga je kako stoji na pragu kuće, kao što su i svi drugi stajali, i zaklanja rukom oči od sunca dok posmatra spuštanje padobranaca. Sva zadihana, ona mu se bacila u naručje i osetila da on drhti. Da li bi on mogao biti uplašen? Ona upre pogled u njega, dok joj je on gladio kosu, i shvati sa zaprepašćenjem da mu se usne pokreću i oči sijaju, ne od straha, već od uzbuđenja. On spusti pogled prema njoj, ispravi se i mahnu rukom prema nebu. „Istorija”, uzviknuo je, „sve ovo vreme ja pišem istoriju, a sada se istorija odigrava pred mojim očima. Pelagija, draga moja kćeri, uvek sam želeo da živim u istoriji.” On je ostavi, ude unutra i vrati se sa beležnicom i zaoštrenom olovkom.
Avioni su nestali i nastala je duga tišina. Izgledalo je kao da se ništa neće dogoditi.
Dole u luci, vojska divizije Akvi iskrcavala se iz svojih plovila i mahala veselo i stidljivo ljudima na vratima kuća. Neki su zauzvrat zatresli pesnicom, drugi su mahali, a mnogi su napravili nedvosmislen gest dlanom koji je tako uvredljiv da je kasnijih godina to postao prekršaj zbog koga se moglo otići u zatvor.
U selu, Pelagija i njen otac su posmatrali vodove padobranaca kako prolaze, njihovi komandanti su, nabirajući obrve i pućeći usta, gledali u mape. Neki Italijani su bili tako niski da su izgledali manji od svojih pušaka. „Oni su smešna družina”, primeti doktor. Na kraju jedne kolone vojnika posebno sićušan čovek sa petlovim perjem koje je klimatalo na njegovom šlemu šaljivo je išao kao patka i jedan prst je držao ispod nosa, imitirajući brkove. On raširi oči i objasni: „Sinjor Hitler”, dok je prolazio pored Pelagije, želeći da ona shvati šalu i učestvuje u njoj.
Ispred svoje kuće Kokolios je prkosno podigao ruku sa stisnutom šakom u komunistički pozdrav, ali je ubrzo doživeo zaprepašćenje kada je mala grupa bez oficira odgovorila odobravanjem i, dok je prolazila, uzvratila pozdrav, con brio i naglašeno. On je spustio ruku i zinuo od čuda. Da li su mu se podsmevali ili to on ima drugove u fašističkoj armiji?
Jedan oficir koji je tražio svoju jedinicu zastao je i nestrpljivo upitao doktora, mašući mapom pred njegovim licem. „Ecco una carta della Cephallonia”, rekao je, „Dov'e Argostoli?”
Doktor je pogledao u tamne oči smeštene na lepom licu, ustanovio da je u pitanju neizlečiv slučaj krajnje uljudnosti i odgovorio na italijanskom: „Ja ne govorim italijanski, a Argostoli je manje više nasuprot Liksurija.”
„Vi govorite vrlo tečno za nekog ko ne govori”, reče oficir, osmehujući se, ,,a gde je Liksuri?”
„Nasuprot Argostolija. Nađite jedan pa ćete naći i drugi, ali morate plivati između njih.”
Pelagija podbode oca u rebra, bojeći se za njega. Ali oficir uzdahnu, podiže šlem, počeša čelo i pogleda ih koso. „Poći ću za ostalima”, reče i požuri. Trenutak kasnije se vrati, pokloni Pelagiji mali žuti cvet i ponovo nestade. „Neverovatno”, reče doktor, zapisujući u svoju beležnicu.
Kolona vojnika, mnogo žustrija od većine drugih, marširala je skladno. Na njenom čelu je oznojen išao kapetan Antonio Koreli iz 33. artiljerijskog puka, a zabačena preko njegovih leđa bila je kutija sa mandolinom koju je zvao Antonija jer je ona bila njegova druga polovina. On je spazio Pelagiju: „Bella bambina u devet sati”, viknuo je. „Pogled levo.”
Glave vojnika skladno su se trgle prema njoj i tokom jednog uzbudljivog minuta ona je izdržala da pored nje promaršira povorka najsmešnije i najgrotesknije iskreveljenih lica koja su se mogla zamisliti. Jedan vojnik je ukrstio očima i prevrnuo donju usnu, drugi se napućio i poslao joj poljubac, sledeći je marširanje zamenio hodom Čarli Čaplina, potonji se pretvarao da se pri svakom koraku sapliće o sopstvene noge, a jedan je nakrenuo šlem na stranu, širio nozdrve i prevrtao očima tako da su ženice nestajale ispod njegovih gornjih kapaka. Pelagija pokri usta rukom.
„Ne smej se”, naredi doktor soto voce. „Naša dužnost je da ih mrzimo.”

24


Predaja na vrlo osoran način



Ja sam stigao na Kefaloniju tek sredinom maja, a prebačen sam u 33. artiljerijski puk divizije Akvi jer sam zbog oštećenja mišića na butini privremeno bio beskoristan za sve, osim garnizonskih poslova. Do tog vremena izgubio sam već sve iluzije o armiji i bio sam spreman da odem ma kuda samo da bih imao miran život i mogao da se vraćam svojim uspomenama i pozleđujem stare rane. Prolazio sam kroz najgoru depresiju koja se pojavljuje kod vojnika kada shvate da su se borili na pogrešnoj strani, a u njima je posle neizmernog naprezanja i iscrpljivanja snage, hrabrosti i duševnog zdravlja ostala samo praznina; ja sam zaista osećao da mi je glava šuplja i da mi je u grudnom košu stvoren vakuum. Još sam bio nem od bola zbog Frančeskove smrti i još sam bio zapanjen kako sam mogao biti tako glup da ne shvatim da moji snovi o pretvaranju mog poroka u prednost počivaju na nedovoljno tačnoj pretpostavci; tačno je da me je ljubav prema Frančesku inspirisala za velika dela, ali sam zaboravio na mogućnost da on pogine. Otišao sam u rat kao romantičar, a izišao iz njega očajan, opustošen i izgubljen. Na pamet mi pada izraz „slomljenog srca”, s tim što je on nedovoljan da opiše osećaj potpune slomljenosti i tela i duše. Želeo sam da pobegnem - zavideo sam našim vojnicima u Jugoslaviji koji su promenili stranu i pridružili se diviziji Garibaldi - ali, na kraju krajeva, nemoguće je pobeći monstrumima koji te iznutra proždiru i jedini način da se pobede jeste ili da se rveš sa njima kao Jakov sa svojim anđelom ili Herakle sa zmijama, ili da ih potpuno ignorišeš dok ne odustanu i nestanu. Ja sam pokušavao ovo drugo, a to je bilo lakše zahvaljujući malom čudu čije je ime bilo kapetan Antonio Koreli. On je postao izvor mog optimizma, čisto vrelo, poput sveca bez odbojnih primesa pijeteta, sveca koji je o iskušenju mislio kao o nečem sa čim se valja igrati, a ne suprotstavljati mu se, a ipak je bio častan čovek, zato što ništa drugo nije umeo biti.
Prvi put sam ga sreo u logoru nadomak Argostolija, u danima pre no što se intendantura pobrinula da smesti oficire u grčkim domaćinstvima. Bila je sredina proleća, kada je ostrvo najvedrije i najlepše. Ranije u godini vreme zna da bude vrlo olujno, a kasnije može postati nepodnošljivo vruće, ali u proleće klima je blaga, duva lagan povetarac i noću pada plaha kiša i divlje cveće cveta na neverovatnim mestima. Posle ratnih muka, činilo mi se da sam sa broda sišao u Arkadiju; doživljaj mira bio je tako nadmoćan da sam se osećao na ivici suza, zahvalan i u neverici. To je ostrvo na kom je fizički nemoguće biti mrzovoljan, gde opake emocije ne mogu postojati. Kada sam stigao, divizija Akvi već je bila podlegla njegovim čarima, utonula u njegove jastuke, sklopila je oči i postala obavijena slatkim snom. Zaboravili smo da budemo vojnici.
Prva stvar koja me je iznenadila bila je preterana bistrina svetlosti. Pretpostavljam da bi bilo smešno da tvrdim kako vazduh na Kefaloniji nema gustinu, ali je svetlost tako prozračna, tako čista da je čovek privremeno zaslepljen i zasenjen, a ipak ne oseća nelagodnost. U početku, išao sam okolo dva ili tri dana škiljeći. Otkrio sam da se na Kefaloniji noć spušta bez uplitanja sumraka i da je, pre no što padne kiša, svetlost kao sedef. Posle kiše, ostrvo miriše na borove, toplu zemlju i tamno more.
Druga stvar koja me je iznenadila jesu neverovatno velike i stare masline. One su pocrnele i kvrgave, izvijenih ili debelih stabala, pored njih se osećam čudno efemerno, kao da su gledale ljude poput nas po hiljadu puta i posmatrale kako odlazimo. Strpljivo sveznanje bilo je njihovo svojstvo. Mi u Italiji sečemo staro drveće i sadimo novo, a ovde je moguće spustiti ruku na tu prastaru koru, pogledati gore kroz krošnju u svetlucave fragmente neba i osetiti se sićušan pri pomisli da su drugi činili to isto pod istim drvetom pre jednog milenijuma. Grci ih održavaju spretnim obrezivanjem, iz generacije u generaciju, i možda se drveće navikava na jednu porodicu na isti način kao što to čine konji ili stado ovaca.
Treća stvar koja me je iznenadila jeste tiho, odlučno dostojanstvo ostrvljana i kasnije sam ustanovio da je to ostavilo utisak i na naše vojnike. Mnogi od naših momaka bili su izgrednici i neotesani tipovi kakvi se sreću u svakoj armiji, ljudi skloni nasilju kojima je vojna služba otvarala mogućnosti da ispolje svoje sklonosti, a neki od njih su bili pijanice i dovoljno bezdušni da se ponašaju kao da im je osvajanje ostrva davalo neka prava nad stanovništvom, ali činjenica je da su ostrvljani jasno pokazali od samog početka da neće tolerisati nikakve budalaštine, bez obzira na to imamo li oružje ili ne. Srećom, oficiri naše divizije bili su časni ljudi, i da nije bilo tako, siguran sam da bi ostrvljani vrlo brzo podigli ustanak, kao što su to uradili na mestima gde su okupatori bili Nemci.
Ilustrovaću vam koliko je stanovništvo ponosno tako što ću ispričati šta se dogodilo kad smo zatražili da se predaju. Tu priču sam čuo od kapetana Korelija. On je sklon dramatičnom preterivanju kada priča priče, jer kod njega je sve originalno, on je uvek iznad okolnosti u kojima se našao, i rado će nešto reći samo ako mu se čini da je zabavno, ironično zanemarujući istinu. On je na život gledao s iznenađenošću i nije imao nimalo onog krhkog samoljublja koje ljude sprečava da se šale na sopstveni račun. Bilo je ljudi koji su smatrali da je ćaknut, ali ja ga vidim kao čoveka koji toliko voli život da mu nije stalo do toga kakav će utisak ostaviti. Obožavao je decu i video sam ga kako ljubi malu devojčicu u glavu i baca je uvis dok je cela njegova baterija stajala u stavu mirno, čekajući na smotru, i voleo je da natera lepe žene na kikotanje time što ih je vojnički pozdravljao, kucnuvši petama sa takvom preciznošću i tako savesno da je to ličilo na podsmevanje svemu vojničkom. Kada je pozdravljao generala Gandina, pokreti su mu bili tako trapavi da se to graničilo sa drskošću, i po tome možete videti kakav čovek je on bio.
Prvi put sam ga susreo u logorskom nužniku. Njegova baterija je imala nužnik poznat pod imenom „Skala”, jer je on predvodio malu opersku družinu koja je svakog jutra zajedno sedela poređana na drvenoj dasci nužnika sa pantalonama spuštenim oko članaka. Imao je dva baritona, tri tenora, bas i jedan kontratenor koga su mnogo zadirkivali jer je morao da peva sve ženske uloge, a zamisao je bila da svako od njih iz creva pušta neprijatne zvuke u trenutku kada se peva krešendo, tako da pesma nadjača. Na taj način je neprijatnost zbog grupnog čišćenja creva umanjena, a celi logor bi dan počinjao bodrim pevušenjem napeva koji su im se vrzmali po glavi. Upoznao sam se sa „Skalom” kad sam u 7.30 ujutro čuo hor Anvil koji su pratili ogromni, bučni timpani. Prirodno, nisam mogao da odolim da ne ispitam stvar i prišao sam prostoru ograđenom šatorskim krilom na kome je belom bojom bilo ispisano „Skala”. Osetio sam odbojan, oštar smrad, ali sam ušao i ugledao niz vojnika crvenih u licu na dugoj nužničkoj dasci, kako pevaju iz sveg glasa i udaraju kašikama po svojim čeličnim šlemovima. Bio sam i zbunjen i zapanjen, posebno kad sam video da jedan oficir sedi među njima, bezbrižno dirigujući koncertom uz pomoć ptičjeg pera u desnoj ruci. Uobičajeno je da se oficir u uniformi pozdravlja, posebno ako na glavi ima kapu. Moj pozdrav je bio kratak i smušen gest koji je pratio brz izlazak - nisam znao kako se pozdravlja oficir u uniformi kome pantalone stoje na pola koplja tokom vežbe koja se sastoji od horskog suočavanja sa neprijatnom situacijom na okupiranoj teritoriji.
Ja sam se posle pridružio operskoj družini, po nagovoru kapetana, pošto me je čuo kako pevam dok glancam čizme i shvatio da ima na raspolaganju još jedan bariton. Predao mi je list papira sa službenim obeležjima koji je nestao iz stola generala Gardina, i na njemu je bilo napisano:


STROGO POVERLJIVO
Po naređenju komande Supergrecia, artiljerac Karlo Pjero Gverčo javljaće se na operske dužnosti po svakom pozivu kapetana Antonija Korelija iz 33. artiljerijskog puka divizije Akvi.
Pravila službe:
1) Svi koji se pozivaju na redovne muzičke vežbe obavezni su da sviraju neki instrument (kašike, metalni šlem, češalj i papir, itd.).
2) Svako ko nikako ne uspeva da dosegne visoke note biće uškopljen, a njegovi testisi će otići u dobrotvorne svrhe.
3) Svako ko smatra da je Doniceti bolji od Vivaldija biće obučen kao žena, otvoreno izvrgnut ruglu pred baterijom i njenim oružjem, staviće mu se lonac na glavu, a u najgorim slučajevima zahtevaće se da peva „Funiculi Funicula” i neku drugu pesmu o železnici koju kapetan Antonio Koreli bude odabrao.
4) Svi zaljubljenici u Vagnera biće bespogovorno streljani, bez suđenja i prava žalbe.
5) Opijanje će biti obavezno samo onda kada kapetan Antonio Koreli ne plaća piće.
Potpisao General Vekijareli, Vrhovni komandant, Supergrecia, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Viktora Emanuela.



Prema kapetanovoj priči o kapitulaciji Kefalonije, komandanti su odmah posle iskrcavanja otišli u gradsku skupštinu Argostolija da zatraže predaju gradskih vlasti.
Oni su stajali napolju, pratila ih je desetina naoružanih vojnika, a u zgradu su poslali poruku sa zahtevom da im se predaju zgrada i vlast. Odande je stigla poruka u kojoj je jednostavno stajalo „Va fanculo”. Veliko zaprepašćenje i šok među našim oficirima. Ovo nije bio jezik diplomatije i teško da je bio prikladan odgovor onih koji bi trebalo da prezaju pred pobednikom. Poslali su unutra novu poruku, zapretivši da će na juriš osvojiti zgradu. Iz nje je doneta poruka da će odmah pucati u svakog Italijana koji uđe sa zahtevom za predaju. Dodatnu pometnju stvorila je neizvesnost oko toga imaju li zbilja oni unutra oružja. Oficire su se osećali nelagodno od same pomisli da će morati da organizuju opsadu. Poslali su unutra još jednu poruku, zahtevajući razjašnjenje, a iznutra je stigla nova u kojoj je stajalo: „Ukoliko ne znate šta znači 'odjebite', uđite unutra i mi ćemo vam pokazati.”
„O do đavola”, rekli su oficiri, stojeći okolo na suncu. Nastao je zastoj od oko pola sata, za to vreme je zbunjenost rasla, a onda je stigla još jedna poruka iz zgrade u kojoj je pisalo: „Mi kategorično odbijamo da se predamo naciji koju smo potukli do nogu i zahtevamo da se predamo nemačkom oficiru višeg ranga.” Na kraju je nemački oficir avionom prebačen sa Zakintosa ili Krfa, ili odnekud drugde, i vlasti su trijumfalno izišle iz gradske skupštine, pošto su nas prethodno ponizile i pobedile prvog dana osvajanja.
To je ono što mi je Koreli ispričao i ja sam siguran da je to u nekim detaljima nacifrano. Ali, istina je da su vlasti glatko odbile da se nama predaju i da smo na kraju stvarno morali da avionom dovezemo Nemca. Za Korelija je ova priča bila izvanredno zabavna i voleo je da je stalno prepričava, povećavajući broj poruka i uvreda, dok smo ga mi ostali slušali crvenih ušiju.
Mislim da je Koreli mogao tu priču da smatra tako smešnom zato što je muzika bila jedina stvar koju je uzimao ozbiljno, dok nije sreo Pelagiju. Što se mene tiče, ja sam ga s vremenom zavoleo isto koliko sam Frančeska voleo, ali na sasvim različit način. On je bio nalik onim saprofitskim orhidejama koje stvaraju sklad i čudo čak i kad rastu i cvetaju na gomili đubreta, na mestu na kom su lobanje i kosti. On je pustio da mu puška rđa, dozvolio je da se jednom ili čak dva puta izgubi, ali je bitke dobijao naoružan samo mandolinom.

25


Otpor



Po celom ostrvu su nicali grafiti koji su nastajali iz zabave i pakosnog zadovoljstva zato što Italijani nisu umeli da dešifruju ćirilično pismo. Oni su slovo R čitali kao P, nisu znali da G može da izgleda kao Y ili obrnuto L, pojma nisu imali šta predstavlja znak u obliku trougla, mislili su za E da je H, zaključili su da je teta vrsta slova O, nisu se dosetili da je slovo u obliku šatora isto kao ono koje se krilo pod obrnutim Y, zbunjivale su ih tri horizontalne crte koje su isto tako mogle biti napisane kao krivulja, znali su iz matematike da pi znači 22 podeljeno sa 7, nisu shvatili da je E kada se okrene na suprotnu stranu S, da Y može takođe biti napisano kao V, a u stvari je E, čudilo ih je neko O sa vertikalnom crtom preko koje je zapravo bilo F, nisu razumeli da je X u stvari K, nikako nisu uspevali da pronađu šta bi mogao da predstavlja elegantan trozubac, a omega ih je podsećala na minđušu. Dakle, okolnosti su bile idealne da se noću ispisuju belom bojom i krupnim slovima poruke po svakom pogodnom zidu, a zbog razlika u rukopisu, smisao nanizanih slova postajao je još nedokučiviji. ENOSIS se borilo za prostor na zidu sa ELEPHTHERIA, „Živeo Kralj” je stajalo pored „Proleteri svih zemalja ujedinite se”, kao da nisu u suprotnosti, „Žabari, gubite se” naslanjalo se na „Duče, jedi govna”. Neki obožavalac lorda Bajrona je napisao „Sanjam kao da je Grčka još slobodna” klimavom latinicom, a general Colakoglu, novi kvislinški vođa Grka, pojavljivao se svuda kao komična figura u opscenim i neprijatnim pozama sa Dučeom.
U kafenejonu i na poljima ljudi su prepričavali viceve o Italijanima: koliko brzina ima italijanski tenk? Jednu napred i četiri nazad. Koja je najkraća knjiga na svetu? Knjiga o italijanskim ratnim herojima. Koliko Italijana namešta jednu sijalicu? Jedan drži sijalicu i dvesta okreću sobu. Kako se zove Hitlerov pas? Benito Musolini. Zašto Italijan nosi brkove? Da ga podsete na majku. U italijanskom vojnom logoru vojnici su zauzvrat postavljali pitanje: „Kako znaš da grčka devojka ima menzis?” A odgovor je: „Nosi samo jednu soknu.” Bilo je to međurazdoblje tokom koga su se dve zajednice držale podalje jedna od druge, ublažavajući uz pomoć šala sumnju pomešanu sa krivicom na jednoj strani i gnev i ogorčenje na drugoj. Grci su sa oduševljenjem govorili u tajnosti o partizanima, o organizovanju otpora, a Italijani su se držali logora i jedini znaci njihove aktivnosti bili su raspoređivanje baterija, dnevna izviđanja amfibijskih letelica i postavljanje patrola u vreme policijskog časa koje su u sumrak na konjima kaskale, a vojnicima u patroli bilo je važnije da ostave utisak na žene nego da nateraju na rano povlačenje u kuće. Potom je doneta odluka da se oficiri smeste u pogodnim lokalnim domaćinstvima.
Za tu novinu Pelagija je prvi put čula jednog dana kada je, vrativši se sa bunara, zatekla bucmastog italijanskog oficira, koga su pratili vodnik i redov, kako stoji u kuhinji, zagleda okolo i beleži nešto olovkom tako tupom da je zapisano morao da okrene prema svetlu da bi ga pročitao.
Pelagija je već prestala da se boji da će biti silovana i navikla je da mrgođenjem odgovara na izazivačke poglede i da udara po rukama uvek spremnim da radoznalo štipnu otpozadi; ispostavilo se da su Italijani neka skromna vrsta Romea koji se miri s tim da bude odbijen, ali nikad ne gubi nadu. Ipak, kada je ušla i zatekla vojnike, momentalno ju je spopao strah i, da nakratko nije bila paralisana neodlučnošću, okrenula bi se i pobegla. Bucmasti oficir se široko osmehnuo, podigao ruke u gestu koji je značio „Objasnio bih vam da mogu, ali ne znam grčki” i rekao „Ah” tako da se moglo protumačiti kao: „Kakvo zadovoljstvo susresti vas, tako lepu, a meni je neprijatno što sam u vašoj kuhinji, ali šta da radim? Pelagija je rekla: „Aspettami, vengo” i istrčala da dovede oca iz kafenejona.
Vojnici su čekali, kako je od njih zatraženo, i Pelagija se uskoro pojavila sa ocem koji je, malo strepeći, očekivao susret. Pritajeni strah je čekao da mu obuzme srce, ali se u njemu probudila i hladna, razborita hrabrost koja se javlja kod onih koji su rešeni da se dostojanstveno suprotstave tlačenju; on pomisli kako je stalno savetovao momke u kafenejonu - „Koristimo mudro svoj bes” - i ispravio je ramena. Zažalio je što više nema brkove sa uvoštenim vrhovima da može da ih suče zloslutno i prekorno.
„Buon giorno”, reče oficir i pruži ruku pun nade. Doktor shvati da je gest načinjen pomirljivo i da u njemu nema osvajačkog hibrisa, pa, na sopstveno iznenađenje, i sam ispruži ruku i ponuđenu zatrese.
„Buon giorno”, odgovori. „Nadam se da uživate u žalosno kratkom boravku na našem ostrvu.”
Oficir podiže obrve: „Kratkom?”
„Isterani ste iz Libije i Etiopije”, reče doktor, ostavljajući Italijanu da izvuče zaključak.
„Vi vrlo dobro govorite italijanski”, reče oficir „vi ste prvi sa znanjem italijanskog na koga sam naišao. Nama su preko potrebni prevodioci za rad sa stanovništvom. Bilo bi povlastica. Izgleda da ovde niko ne govori italijanski.”
„Hoćete reći da niko od vas ne govori grčki.”
„Upravo tako, kako rekoste. To je samo ideja.”
„Vrlo ste ljubazni”, rekao je jetko dr Janis, „ali mislim da ćete otkriti da oni među nama koji znaju italijanski iznenada gube pamćenje kada se od njih traži da ga govore.”
Oficir se nasmejao: „Razumljivo, s obzirom na okolnosti. Nisam hteo da budem uvredljiv.”
„Imate Paskvala Licerbu, filozofa. On je Italijan koji živi u Argostoliju, a možda ni on neće da sarađuje. Ali on je dovoljno mlad da ne bude oprezan. Što se mene tiče, ja sam lekar i imam već dovoljno posla da ne moram da postanem kolaboracionist.”
„Vredelo je pokušati”, reče intendant, „mi najčešće ništa ne razumemo.”
„Ništa ne smeta”, primeti doktor. „Možda biste mi mogli reći zašto ste ovde?”
„Ah”, reče čovek, nelagodno se meškoljeći, svestan da je u neprijatnoj situaciji „stvar je u tome, žao mi je što moram da kažem da... bićemo prisiljeni da ovde smestimo jednog oficira.”
„Mi imamo samo dve sobe, moje kćeri i moju. To je sasvim neizvodljivo, a osim toga je, kao što verovatno shvatate, sramota. Moram odbiti.” Doktor se nakostrešio kao razbesnela mačka, a oficir se češkao po glavi olovkom. Zbilja je vrlo neprijatna okolnost to što doktor govori italijanski; u drugim kućama on je izbegao ovakvu scenu i prepuštao je neželjenim gostima da objasne situaciju, coktanjem i gestikuliranjem, kada se pojave nenajavljeni sa svojim torbama i vozačem. Dva čoveka se pogledaše, doktor ponosno isturi bradu, a Italijan se trudio da pronađe reči koje će istovremeno biti odlučne i umirujuće. Odjednom se doktorov izraz lica promeni i on upita: „Da li rekoste da ste intendant?”
„Ne, Signor Dottore, izgleda da ste to sami zaključili. Ja jesam intendant. Zašto?”
„To znači da imate pristup medicinskom materijalu?”
„Normalno”, odgovori oficir „meni je sve dostupno.” Dva čoveka se pogledaše, tako da je bilo jasno da jedan lako razume kojim tokom idu misli drugog. Dr Janis reče: „Meni nedostaje mnogo stvari, a rat je još pogoršao situaciju.”
,,A meni treba smeštaj. Prema tome?”
„Prema tome, napravljen je dogovor”, reče doktor.
„Dogovor”, ponovi intendant. „Za sve što vam je potrebno poslaćete mi poruku po kapetanu Koreliju. Siguran sam da će vam se dopasti. Uzgred, recite šta da radim sa žuljevima? Naši lekari su beskorisni.”
„Za vaše žuljeve meni će verovatno biti potrebni morfijum, hipodermičke igle, sumporna mast i jod, neosalvarsan, zavoji, hirurški alkohol, salicilna kiselina, skalpeli i koloidna supstanca”, rekao je doktor, „ali biće mi potrebna veća količina, ako me razumete. U međuvremenu, nabavite par čizama koje su vam taman.”
Kada je intendant otišao, ponevši spisak stvari koje doktor traži, uznemirena Pelagija povuče oca za ruku i upita: ,,Ali, Papas, gde će on spavati? Hoću li ja i za njega kuvati? I od čega? Hrane gotovo nema.”
„On će uzeti moj krevet”, reče doktor, znajući sasvim dobro da će se Pelagija pobuniti.
„O ne, Papas, dobiće moj. Ja ću spavati u kuhinji.”
„Dobro, ako tako kažeš, koricimu. Samo pomisli koliko će nam to doneti lekova i materijala.” On protrlja ruke i dodade: „Veština je da pod okupacijom eksploatišeš eksploatatora. Treba takođe znati kako pružati otpor. Mislim da ćemo biti užasni prema tom kapetanu.”
Kapetana Korelija dovezao je rano uveče njegov novi bariton, artiljerac Karlo Pjero Gverčo. Džip je naglo zaustavljen ispred kuće, stvarajući oblake prašine i mnogo bučnog uzbuđenja među kokoškama koje su dotad kljuckale po putu, a dva čoveka su ušla kroz kapiju u dvorište. Karlo je gledao u maslinovo drvo, zapanjen njegovom veličinom, dok je kapetan osmotrio sve oko sebe i sa zadovoljstvom prepoznao znake mirnog domaćeg života. U dvorištu su se mogli videti koza vezana za drvo, opran veš na konopcu razapetom između kuće i drveta, bujna bugenvileja i vinova loza, stari sto na kome je ležala gomilica iseckanog crnog luka. U dvorištu je takođe bila mlada žena sa tamnim očima i maramom vezanom oko glave, a u ruci je držala veliki kuhinjski nož. Kapetan se bacio na kolena pred njom i uzviknuo dramatično: „Molim vas, ne ubijajte me, ja sam nevin.”
„Ne uzbuđujte se zbog njega”, reče Karlo, „on je uvek luckast. To je jače od njega.”
Pelagija se osmehnu protiv svoje volje i suprotno čvrstim namerama, i pogleda u Karla. On je bio ogroman, velik kao Velisarios. Dva obična čoveka stala bi u jednu nogavicu njegovih vojničkih pantalona, a ona bi mogla napraviti dve košulje za svog oca od jedne koju on nosi. Kapetan skoči na noge. „Ja sam kapetan Antonio Koreli, ali me možete zvati maestro ako želite, a ovo je...” on uhvati Karla za ruku „... jedan od naših heroja. On ima stotinu medalja dobijenih za spašavanje života, a nijednu za oduzimanje.”
„Nije to ništa”, rekao je Karlo, osmehujući se sa ustručavanjem. Pelagija je podigla pogled ka golemom vojniku i intuitivno je znala da je on, uprkos glomaznosti, uprkos tome što bi svojim ogromnim rukama mogao da obuhvati vola oko vrata, blag i tugom savladan čovek. „Hrabar Italijan je čudo prirode”, reče ona jetko, setivši se očevog saveta da bude neljubazna što je moguće više.
Koreli se usprotivi. „On je spasao ranjenog druga na brisanom prostoru pod vatrom. O njemu su čuli svi u armiji, a takođe je odbio unapređenje. On je pravi spasilac. Kakav je to čovek! On nosi grčki metak u nozi kao potvrdu svoje hrabrosti. A ovo je...”, on lupnu po kutiji koju je držao u ruci..... Antonija. Možda ćemo se kasnije bolje predstaviti. Ona je nestrpljiva da vas upozna, kao što sam i ja. Kojim imenom vas ljudi zovu, ako smem da pitam?”
Pelagija ga bolje pogleda po prvi put i shvati sa zaprepašćenjem da je to upravo onaj oficir koji je naredio vodu svojih komedijanata da pored nje maršira sa pogledom prema njoj. Ona se zacrveni. U istom trenutku Koreli ju je prepoznao i ugrizao se za donju usnu, u znak podsmeha na sopstven račun. „Ah”, uzviknu on i lupi sebi packu po ruci. Ponovo se baci na kolena, pognu glavu šaljivo pokajnički i reče tiho: „Oprosti, Oče, jer ja sam grešio. Mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa.” On se lupi po grudima i izbrisa imaginarne suze.
Karlo se pogleda sa Pelagijom i sleže ramenima. „On je uvek takav.”
Dr Janis iziđe napolje, vide kapetana na kolenima pred svojom kćeri, zapazi njenu zbunjenost i reče: „Kapetan Koreli? Hoću da porazgovaram sa vama. Sada.”
Prepadnut zapovednim tonom u glasu starijeg čoveka, Koreli ustade posramljen i ispruži ruku. Doktor mu uskrati rukovanje i reče odrešito: „Ja tražim objašnjenje.”
„Čega? Ništa nisam učinio. Morate primiti moje izvinjenje, ja sam se samo šalio sa vašom kćeri.” On se meškoljio nervozno, jer mu je krivo bilo što je verovatno načinio loš početak.
„Hoću da znam zašto ste oskrnavili spomenik.”
„Spomenik? Oprostite, ali...”
„Spomenik, onaj na sredini mosta koji je Bose izgradio. Oskrnavljen je.”
Kapetan zbunjeno namršti obrve, a onda se njegovo lice rasvetli. „A, mislite na onaj preko zaliva kod Argostolija. Zašto, šta se dogodilo sa njim?”
„On je imao uklesano na obelisku: 'U slavu britanskom narodu'. Čuo sam de je neko od vaših vojnika ostrugao slova. Mislite li da možete tako lako izbrisati našu istoriju? Zar ste tako glupi da mislite da ćemo zaboraviti šta je tamo pisalo? Je l' tako vi vodite rat, brisanjem napisa? Kakav je to heroizam?” Doktor podiže glas, dodajući mu novi ton žestine: „Recite mi, kapetane, da li bi se vama sviđalo da mi oskrnavimo spomenike na italijanskom groblju.”
„Ja nemam nikakve veze s tim, sinjor. Okrivljujete pogrešnog čoveka. Ja se izvinjavam za uvredu, ali...”, on sleže ramenima, „odluka nije bila moja, a nije ni vojnika.”
Doktor se namršti i podiže prst, kao da bode vazduh njim: „Ne bi bilo tiranije, kapetane, i ne bi bilo ratova da podređeni ne zanemaruju svoju savest.”
Kapetan pogleda u Pelagiju, kao da od nje očekuje podršku, i zahvati ga nepodnošljiv utisak da je đačić ponovo vraćen u školu. „Moram da protestujem”, reče on klonulo.
„Ne možete da protestujete, jer nema opravdanja. I zašto je, hoćete li mi reći, učenje grčke istorije zabranjeno u našim školama? Zašto su svi obavezni da uče italijanski, a?”
Pelagija se nasmeja u sebi; ona ne bi mogla da izbroji koliko puta je čula svog oca kako obrazlaže zbog čega je sve apsolutno neophodno da se u školama uči italijanski kao obavezan predmet.
Kapetan oseti želju da počne da se vrpolji kao mali dečak koji je uhvaćen u krađi kolača ostavljenih u kutiju za nedelju. ,,U italijanskoj imperiji je”, reče on, dok su mu te reči ostavljale gorak ukus u ustima, „logično da svi treba da uče italijanski. Verujem da je to razlog. Ja nisam odgovoran za to, ponavljam.” On poče vidno da se znoji. Doktor mu uputi pogled koji je trebalo da bude, i bio je porazan. „Jadno”, reče doktor i okrenu se. Uđe u kuću i sede za svoj sto vrlo zadovoljan sobom. Nagnu se napred, uznemiri Psipsinu golicajući je po brcima i poveri joj: „Već sam ga pojurio.”
Napolju, u dvorištu, kapetan Koreli je ostao nem i Pelagiji ga je bilo žao. „Vaš otac je...” reče, a onda mu je ponestalo reči. „Da, jeste”, potvrdi Pelagija.
„Gde ću ja da spavam?”, upita Koreli, rad da na bilo šta drugo skrene pažnju, pošto mu je presahlo dobro raspoloženje.
„Dobićete moj krevet”, reče Pelagija.
U normalnim okolnostima Antonio Koreli bi upitao veselo: „Hoćemo li ga onda deliti? Kakva gostoljubivost”, ali sada, posle doktorovih reči, ova informacija je za njega bila uznemirujuća. „To ne dolazi u obzir”, reče on odlučno. „Noćas ću spavati u dvorištu, a sutra ću tražiti drugi smeštaj.”
Pelagija je bila zaprepašćena osećanjem uznemirenosti koje joj se pojavilo u grudima. Da li je bilo moguće da nešto u njoj želi da ovaj stranac, ovaj uljez, ostane? Ona ode u kuću i prenese ocu kakvu je odluku doneo Italijan. „On ne može otići”, reče doktor. „Kako ću ga ja zastrašivati ako ode? Osim toga, izgleda da je pristojan momak.”
„Papakis, ti si ga naterao da se oseća kao crv. Gotovo mi ga je bilo žao.”
„Jeste ti ga bilo žao, koricimu. Video sam to na tvom licu.” On uze kćer za ruku i iziđe napolje sa njom. „Mladiću”, reče kapetanu, „vi ostajete ovde, dopadalo vam se to ili ne. Sasvim je moguće da nam vaš intendant pošalje nekog goreg.”
„Ali, zar u krevet vaše kćeri, Dottore? To ne bi bilo... to bi bilo užasno.”
„Njoj će biti udobno u kuhinji, kapetane. Nije me briga kako se vi loše osećate zbog toga, to nije moj problem. Ja nisam agresor. Shvatate li me?”
„Da”, reče kapetan savladan, i još ne sasvim svestan šta mu se događa.
„Kirja Pelagija će doneti vodu, kafu i malo mezedakia da se prezalogaji. Videćete da nama ne nedostaje gostoprimstva. To je naša tradicija, kapetane, da budemo gostoprimljivi čak i prema onima koji to ne zaslužuju. To je pitanje časti, motiv koji bi za vas mogao biti pomalo stran i nepoznat. Vaš pozamašni prijatelj je dobrodošao da nam se pridruži.”
Karlo i kapetan su se služili, sa osećanjem nelagodnosti, malim komadima pite od spanaća, prženim lignjama i dolmades punjenim pirinčem. Doktor ih je mrko gledao, u sebi oduševljen zbog uspešnog otpočinjanja svog novog projekta u pružanju otpora, a dvojica vojnika su se trudili da izbegnu njegov pogled, učtivo i neutralno se osvrćući na lepotu noći, neverovatnu veličinu maslinovog drveta i sve druge nevažne stvari koje su im pale na pamet.
Karlo se zahvalio i otišao, a kapetan je snuždeno seo na Pelagijin krevet. Bilo je vreme večere i njegov stomak je, iako je prezalogajio, krčao iz navike. Pri samoj pomisli da ima još te izvanredne hrane osećao je slabost. Doktor je u jednom trenutku ušao i rekao mu: „Rešenje za vaš problem jeste da jedete mnogo crnog luka, paradajza, peršuna, bosiljka, origana i belog luka. Beli luk će delovati kao antiseptik na pukotine, a sve drugo zajedno omekšaće stolicu. Vrlo je važno uopšte se ne naprezati, a ako jedete mesa morate uvek sa njim uzimati mnogo tečnosti i tanjir povrća.”
Kapetan ga je gledao kako napušta sobu i osetio se poniženije nego što je mislio da je to moguće. Kako je uopšte taj starac mogao znati da on pati od hemoroida?”
U kuhinji, doktor je upitao Pelagiju da li je primetila da kapetan hoda vrlo oprezno i da se povremeno lecne.
Otac i kćer su seli da jedu, oboje zveckajući kašikama i viljuškama po tanjim i čekali su dok nisu bili sigurni da Italijan umire od gladi i da se i oseća kao nestašan dečačić koji je u školi poslat u ćošak, a onda su ga pozvali da im se pridruži. On je seo pored njih i jeo ćuteći.
„Ovo je kefalonska pita od mesa”, reče doktor informativnim tonom, „sem što, zahvaljujući tvojima, u njoj uopšte nema mesa.”
Kasnije, kada je patrola za policijski čas već prošla, doktor saopšti da namerava da ode u šetnju. „Ali policijski čas...”, usprotivi se Koreli, a doktor odgovori: „Ja sam rođen ovde, ovo je moje ostrvo.” Uzeo je svoj šešir i lulu i izišao napolje.
„Moraću da zahtevam”, uzaludno je kapetan povikao za doktorom koji je prvo oprezno kružio oko kuće, a onda sačekao četvrt časa, sedeći na zidu ograde i osluškujući razgovor dvoje mladih.
Pelagija je pogledala u Korelija koji je sedeo za stolom i osetila potrebu da ga uteši. „Šta je Antonija?”, upita ona.
On je izbegavao da uzvrati pogled. „Moja mandolina. Ja sam muzičar.”
„Muzičar? U vojsci?”
„Kada sam ja pristupio vojsci, kirja Pelagija, život u njoj se sastojao uglavnom od toga što su nas plaćali da ne radimo ništa. Mnogo vremena za vežbanje, shvatate. Imao sam plan da postanem najbolji mandolinista u Italiji i onda da napustim armiju i sviranjem zarađujem za život. Nisam želeo da budem muzičar u kafeima, želeo sam da sviram Himela, Konforta i Đulijanija. Za mandoliniste nema mnogo posla, zato moraš biti vrlo dobar.”
„Hoćete reći da ste greškom vojnik?”, upita Pelagija koja nikada nije čula ni za jednog od ovih kompozitora.
„To je bio plan koji je zakazao; Duče je imao neke velike zamisli.” On pogleda u nju setno.
„Posle rata”, reče ona.
On klimnu glavom i osmehnu se. „Posle rata”.
„Ja želim da budem lekar”, reče Pelagija koja tako nešto nije ni ocu pomenula.
Te noći, kad je tonula u san ispod svojih pokrivača, začula je prigušeni krik i ubrzo potom kapetan se pojavio u kuhinji, malo razrogačenih očiju, sa ubrusom obavijenim oko struka. Ona se uspravi, stežući pokrivače uz grudi.
„Oprostite”, on reče, spazivši njenu usplahirenost, „ali na mom krevetu je ogromna lasica.”
Pelagija se nasmeja. „To nije lasica, to je Psipsina. Ona je naš kućni ljubimac. Ona uvek spava na mom krevetu.”
„Šta je to?”
Pelagija nije mogla da se uzdrži i ne isproba očev način pružanja otpora: „Zar niste čuli za grčke mačke?”
Kapetan pogleda u nju sumnjičavo, sleže ramenima i vrati se u svoju sobu. On se približi kuni zlatici i pogladi je oprezno po glavi kažiprstom. Dodir je bio mek i umirujući. „Micino, micino”, protepao je sumnjičavo i pogladio joj uši. Psipsina je omirisala prst, nije ga prepoznala, zaključila da to mora biti nešto za jelo i zagrizla ga.
Kapetan Antonio Koreli je trgao ruku, ugledao kako mu iz prsta teče krv i pokušao da se bori protiv sramno detinjastih suza koje su mu i protiv volje navirale na oči. Nastojao je da snagom volje potisne oštar bol i bio je siguran da mu je prst proboden do kosti. Nikad se u životu nije osećao tako nevoljen. Ti Grci. Kada kažu „ne” to znači „da”, kada klimnu glavom to znači „ne” i što se više ljute, više se osmehuju. Čak su im i mačke kao sa druge planete, a povrh svega nemaju nikakvog razloga za takvu zluradost.
On leže ojađen na tvrd, hladan pod, nije mogao da spava, dok Psipsina najzad nije osetila da joj nedostaje Pelagija i otišla da je potraži. On se pope u krevet i utonu zahvalan u dušeke. ,,Mmra”, oglasio se i shvatio da oseća trag čeznutljivog mirisa mlade žene. Mislio je neko vreme na Pelagiju, sećajući se udubljenja na svežoj beloj puti na mestu gde se vrat uliva u ramena i grudi i konačno je zaspao.
Probudio se u noći od neprijatnog utiska da mu je na vratu nepodnošljivo vruće i da mu nešto golica bradu. Kako mu se svest vraćala, postalo mu je jasno da mu je grčka mačka ležala omotana oko vrata i da tu čvrsto spava. Užasnut i uplašen, on je pokušao da se malo pomeri. Životinja je zarežala u snu.
Ležao je nepomičan, izgledalo mu je satima, znojeći se i odolevajući peckanju i preteranoj toploti, slušao je sove i čudne zvuke noći. U jednom trenutku je osetio da teret na njegovom vratu miriše umirujuće nežno. Ta aroma se prijatno mešala sa mirisom Pelagije. Najzad je utonuo u san i zbog nečega sanjao nepovezano o slonovima, bakelitu i konjima.

26


Oštre ivice



Ubrzo posle svitanja kapetan Koreli se našao na kapiji dvorišta, gde je uzaludno čekao da Karlo dođe i odveze ga. Ovome se polomila karika na amortizeru džipa i zato se upustio u besno udaranje nogom po točkovima i psovanje dubokih rupa na putu zbog kojih je propao njegov trud oko ranog ustajanja. Već je osećao užas od same pomisli da će izneveriti kapetana, to osećanje su delili i ostali kojima je kapetan bio nadređen, a postao je još razdražljiviji kad mu je iz isušene cigarete, dok je nastojao da je zapali, iscurio na zemlju sav prašnjavi duvan, a uz donju usnu ostao priljubljen samo zagrejan papir. Trgao je papir, a ovaj je sa sobom skinuo komadić kože. Ranica je zapekla, on ju je liznuo, pipnuo prstom i opsovao Nemce zato što su držali monopol nad najboljim duvanom. Putem je naišao mršav stari seljak na magarcu, spazio da je vozilo pokvareno, pošto je bilo utonulo na jednu stranu, osmehnuo se zadovoljno i podigao ruku u usputan pozdrav. Karlo je zaškripao zubima i osmehnuo se. „Zajebi rat”, rekao je pošto je jednom Grku bilo šta mogao reći u znak pozdrava. Činilo se da toga jutra neće pevati „Skala”, sem ako se operska družina sama ne snađe i izvede Vojnički hor. On napusti džip i uputi se prema selu.
Velisarios je naišao i dva čoveka su se pogledala kao da su se prepoznala. Ma koliko da je mršaviji otkad je bio na frontu, Velisarios je i dalje bio najveći čovek koga je iko ikada video, a Karlo, uprkos tome što je slično doživeo s druge strane borbene linije, takođe je bio najveći čovek koga je iko ikad video. Oba titana bila su naviknuta da nose tužnu sumnju u sebi da su hir prirode; imati natčovečanske osobine bio je teret koji je bilo nemoguće deliti i nemoguće objasniti običnim ljudima za koje je to bilo neshvatljivo.
Obojica su bili zapanjeni i na trenutak su zaboravili da su neprijatelji. „Hej”, uzviknuo je Velisarios, podižući ruke od zadovoljstva. Karlo je zastao zbunjeno, pokušavajući da smisli uzvik koji bi imao smisla na grčkom i proizveo je nešto što je neuspelo zazvučalo kao „uf”. Karlo je ponudio one grozne cigarete, Velisarios je uzeo jednu, pa su gestikulirali i načinili kiselo lice kad su povukli dim koji je bio oštar kao iglice. „Zajebi rat”, rekao je Karlo u znak pozdrava i njih dvojica su se uputila na suprotne strane, a Karlu je raspoloženje počelo da se popravlja. Kilometar dalje, Velisarios je naišao na nahereni džip, zastao razmišljajući pa otišao da dovede prijatelja. Vratio se, pridizao vozilo na sve četiri strane, dok je njegov drugar skidao točkove. Potom je prosuo vodu iz hladnjaka i napunio ga benzinom koji je za rezervu stajao u kanti pričvršćenoj na zadnjem delu džipa.
Koreli je i dalje čekao. Doktor je prošao pored njega kada je krenuo u kafenejon, unapred nezadovoljan jer je kafa koja je služena u poslednje vreme imala ukus rečnog mulja i katrana i poskupljivala je svakog sekunda. „Buon giorno”, nazva kapetan, a doktor se okrenu prema njemu. „Nadam se da ste loše spavali”, rekao je.
Kapetan se osmehnu rezignirano. „Sanjao sam, odnekud, životinje načinjene od bakelita. Bile su kao delfini sa oštrim ivicama i skakale su okolo. To je bilo vrlo neprijatno. Pored toga, vaša mačka me je ujela.” On ispruži povređeni prst i doktor ga pogleda. „Vrlo je natečen”, reče „i verovatno će se inficirati. Kuna zlatica može gadno da ujede. Da sam na vašem mestu, ja bih to pokazao lekaru.” To izgovorivši, on nastavi svojim putem i ostavi kapetana da glupavo ponavlja „Kuna zlatica?” Shvatio je da je Pelagija samo napravila šalu na njegov račun, ali to je, čudno, kod njega stvorilo osećanje izneverenosti.
Kada je Pelagija izišla, zatekla je uzurpatora njenog kreveta kako baca Lemoni uvis i dočekuje je, hvatajući je pod miške. Dete je podvriskivalo i smejalo se i činilo se, po onom što se moglo raspoznati, da je u pitanju čas italijanskog. „Bella fanciulla”, ponavljao je kapetan. Čekao je da Lemoni ponovi. „Bla fanshla”, kikotala se ona, a kapetan bi je bacio uvis, uzvikujući: „No, no, bella fanciulla”. Zastajao je blago na glasu L, čekajući da mu se Lemoni spusti na ruke i podizao je jednu obrvu dok je čekao njen sledeći pokušaj. „Bla flanshla”, reče ona pobednički, a na to je ponovo poletela uvis.
Pelagija ih je sa smeškom posmatrala, a onda ju je Lemoni ugledala. Kapetan je pratio njen pogled i uspravio se, pomalo zbunjen. „Buon giorno, kirja Pelagija. Izgleda da je moj vozač zakasnio.”
„Šta to znači, šta to znači?”, zapitala je Lemoni čija je vera u sveznanje odraslih bila takva da je bila sigurna da će joj Pelagija reći. Pelagija je potapša po obrazu, ukloni joj pramičke kose sa očiju i reče joj: „To znači 'lepa devojčica', koricimu. Idi sad, sigurno te neko već traži.”
Mala devojčica otrča na svoj uobičajen, kapriciozan i krivudav način, mašući rukama i pevajući „Bla, bla, bla. Bla, bla, bla.”
Koreli prigovori Pelagiji: „Zašto ste je oterali? Divno smo se zabavljali.”
„Zbližavanje”, odgovori Pelagija. „Ne priliči čak ni deci”.
Korelijevo lice je dobilo snužden izraz i počeo je vrhom čizme da struže po prašini. Podigao je pogled prema nebu, pa oborio glavu i uzdahnuo. Ne gledajući u Pelagiju, rekao je od srca iskreno: „Sinjorina, u ovakva vremena, u ratu, treba što je moguće više da iskoristimo mala nevina zadovoljstva koja nam se pruže.”
Pelagija je videla rezignaciju i klonulost na njegovom licu i zastidela se sebe. U tišini koja je nastala, oboje su razmišljali o sopstvenoj beznačajnosti. Potom je kapetan rekao: „Ja bih voleo da jednog dana imam onakvu malu devojčicu” i, ne čekajući odgovor, krenuo je u pravcu u kom je očekivao da Karlo naiđe.
Pelagija ga je posmatrala kako odlazi zabavljena sopstvenim mislima. Njegova povijena leđa ostavljala su utisak dirljive usamljenosti. Potom je ušla u kuću, skinula s police Sveobuhvatan i sažet kućni lekar u dva toma, otvorila ga na stolu i krenula nedužno da čita poglavlja o reprodukciji, veneričnim infekcijama, porođaju i mošnicama. Nastavila je na preskok da čita o kaskarili, stvaranju bele naslage na jeziku, anusu i njegovim poremećajima i o uznemirenosti.
Pribojavajući se da će otac doći iz kafenejona, stavila je knjige na policu i počela da smišlja izgovore za odlaganje odlaska na bunar. Iseckala je malo luka, iako još nije bila sigurna za koje jelo će ga upotrebiti, ali joj je bilo važno da otac vidi neke dokaze da je zaposlena, a onda je izišla napolje da isčetka svoju kozu, lišenu svakog razbora. Pronašla je dva krpelja i malu oteklinu na mlitavoj koži stegna. Razmišljala je treba li da brine zbog toga, a onda je počela da misli na kapetana. Mandras ju je zatekao kako sanjari.
On je ustao iz kreveta na dan invazije, psujući i potpuno zdrav. Kao da je pojava Italijana bilo nešto značajno, nešto s težinom, što mu je uskraćivalo, kao da je luksuz, pravo da se prepušta svojoj bolesti. Doktor se pretvarao da nije iznenađen, ali su se Drosula i Pelagija saglasile da ima nečeg čudnog u bolesti koja se tako iznenada prekida. Mandras je otišao do mora, plivao je sa svojim delfinima kao da ih nikad nije napuštao, i vratio se okrepljen, slana se voda sušila u njegovoj kovrdžavoj kosi, osmeh mu je bio na licu, mišići na telu opušteni i popeo se uz brdo sa barbunom u ruci da bi ga poklonio Pelagiji. Počeškao je po ušima Psipsinu, njihao se malo na maslinovom drvetu, a Pelagiji se činilo da je luđi u svojoj novoj pribranosti nego što je bio dok je ludovao. Sad je osećala krivicu kad god bi ga srela i bilo joj je vrlo nelagodno.
Ona se trgla kada ju je potapšao po ramenu i, uprkos njenom pokušaju da se široko osmehne, nije mu promakao treptaj straha u njenim očima. Zanemario ga je, ali kasnije će ga se sećati. „Zdravo”, reče on, ,, je l' tvoj otac kod kuće? Još mi nije sasvim zacelila koža na ruci.”
Zadovoljna što na nešto konkretno može da usmeri pažnju, ona reče: „Pusti me da ja pogledam”, na šta on uzvrati veselo: „Očekivao sam da ću videti verglaša a ne majmuna.”
Mandras je čuo tu frazu na frontu, dopala mu se i dugo je čekao na priliku da je upotrebi. Učinilo mu se da je duhovita i verovao je da ako je nešto duhovito mora biti i privlačno. Ništa tako žarko nije želeo kao da može ponovo da privuče Pelagiju i povrati osećanja koja su, kako se pribojavao, kod nje nestala.
Pelagija je, međutim, besno sevnula očima i Mandrasu je srce premrlo. „Nisam tako mislio”, rekao je, „to je bila šala.” Dvoje mladih se pogledaše kao da ih vezuje poštovanje prema svemu što je prošlo, a onda Mandras reče: „Odlazim u partizane.” ,,Oh”, reče ona.
On sleže ramenima „Nemam drugog izbora. Odlazim sutra. Odvešću se barkom do Manolasa.”
Pelagija je bila užasnuta. „A šta sa podmornicama? I ratnim brodovima? To je suludo.”
„Vredi pokušati noću. Mogu da plovim prema zvezdama. Mislio sam da krenem sutra uveče.”
Usledila je duga tišina. Pelagija reče: „Ja neću moći da pišem.”
„Znam.”
Pelgaija ude u kuću nakratko i iziđe noseći prsluk koji je tako predano pravila i izvezla dok joj je verenik bio na frontu. Pokazala ga je, ustručavajući se, i rekla: „Ovo sam radila za tebe, za igranke o praznicima. Hoćeš li ga sada uzeti?”
Mandras ga uze i podiže. Nakrivio je glavu na jednu stranu i rekao: „Ne podudaraju se potpuno, zar ne? Šara je, čini mi se, malo različita na obe strane.”
Pelagija oseti žaoku razočaranja koje je imalo ukus izneverenosti. „Ja sam se toliko trudila”, uzviknu ona rastuženo pod navalom emocija, „nikad ne uspevam da ti budem po volji.”
Mandras se dlanom lupi po čelu, samoprekorno iskrivi lice i reče: „O, Bože, oprosti. Nisam mislio tako kako je ispalo.” On uzdahnu i zatrese glavom. „Od kada sam otišao odavde, moja usta i srce i moj mozak kao da nisu dobro povezani. Sve se okrenulo naglavce.”
Pelagija uze prsluk i reče mu: „Pokušaću da popravim. Šta tvoja majka kaže?”
On pogleda u nju molećivo. „Očekivao sam da bi joj ti mogla reći. Ne bih podneo njeno plakanje i preklinjanje, ako joj ja kažem.”
Pelagija se gorko nasmeja. „Je si li ti takva kukavica?”
„Jesam pred svojom majkom”, priznade on. „Molim te, reci joj.”
„U redu. U redu, hoću. Ona je izgubila muža i sada gubi i sina.”
„Vratiću se”, reče on.
Ona zatrese lagano glavom i uzdahnu: „Obećaj mi jedno.” On klimnu glavom, a ona nastavi: „Kad god se budeš spremao da učiniš nešto strašno, pomisli na mene i potom nemoj to da uradiš.”
„Ja sam Grk”, reče on krotko, „a ne fašista. I misliću na tebe svakog trenutka.”
Ona je osetila dirljivu iskrenost u njegovom glasu i poželela da zaplače. Spontano su se bacili jedno drugom u zagrljaj, kao da su brat i sestra, a ne verenici, i onda su se na trenutak zagledali jedno drugom u oči. „Bog neka te prati”, reče Pelagija i on se osmehnu setno. „I tebe.”
„Uvek ću pamtiti kako si se njihao na drvetu.”
„A ja kako sam pao na saksiju.”
Na trenutak su se zajedno smejali, a onda on čežnjivo pogleda u nju poslednji put i krenu. Posle nekoliko koraka je zastao, okrenuo se i rekao tiho, dok mu je glas zapinjao: „Uvek ću te voleti.”
Daleko niz put, Karlo i kapetan, obojica pokriveni finom žućkastom prašinom, potišteno su pregledali svoje vozilo. Ono je ostalo bez točkova i u njemu se dizala velika gomila svežeg stajskog đubreta.
Te večeri kapetan je primetio jedan izuzetno lepo izvezen prsluk koji je stajao okačen na naslon stolice u kuhinji. Dohvatio ga je i držao prema svetlu; somot je bio raskošno skerletan, a satenska postava brižljivo zašivena sitnim bodom tako da se činilo da bi ga samo majušna vila mogla uraditi. Osmotrio je zlatnim i žutim nitima izvezeno klonulo cveće, orlove u letu i izvijene ribe. Prešao je prstima preko veza i osetio gustinu šara. Sklopio je oči i shvatio da svaka figura u reljefu daje oblike koje ima predstavljena stvar.
Pelagija uđe i zateče ga tako. Spopao ju je stid, možda zbog toga što nije želela da on sazna zašto je načinila tu stvar, možda zato što je prethodno morala da se stidi zbog njenih nedostataka. On otvori oči i ispruži prsluk prema njoj. „Ovo je tako lepo”, rekao je, „ja nisam nikada video nešto toliko lepo izvan muzeja. Odakle je ovo?”
„Ja sam ga napravila. I nije tako dobro.”
„Nije tako dobro?”, ponovi on u neverici. „Ovo je remek-delo.”
Pelagija zatrese glavom. „Nisu sasvim podudarne obe strane. One treba da budu jednake kao lik i njegov odraz u ogledalu i, ako zagledate, vidi se da je ovaj orao pod različitim uglom u odnosu na ovog drugog i ovaj cvet bi trebalo da bude iste veličine kao onaj, ali je veći.
Kapetan coknu jezikom u znak neodobravanja. „Simetrija je odlika samo mrtvih stvari. Jeste li ikada videli drvo ili planinu koji su simetrični? Ona odgovara građevinama, ali da ste ikad videli simetrično ljudsko lice, imali biste utisak da treba da ga smatrate lepim, ali u stvari nalazite da je hladno. Ljudsko srce voli da je njegova geometrija malo poremećena, kirja Pelagija. Pogledajte svoje lice u ogledalu, sinjorina, i videćete da vam je jedna obrva malo viša od druge, da je položaj kapka na levom oku takav da vam je to oko malo otvorenije od drugog. Upravo te stvari vas čine privlačnom i lepom dok biste..., u suprotnom, bili statua. Simetrija je za Boga, ne za nas.”
Pelagija načini skeptičan izraz lica i nestrpljivo se spremala da se usprotivi njegovoj tvrdnji da je lepa, ali u tom trenutku spazi da njegov nos nije potpuno prav. „Šta je ovo?”, upita kapetan, pokazujući na orla: „Mislim, kako je to urađeno?”
Pelagija pokaza svojim prstom: „To je filtire, a ovo je lanac bod.” On je mogao da primeti preciznost njenog kažiprsta i miris ruzmarina u njenoj kosi, ali je zatresao glavom. „Nisam mnogo razumeo. Hoćete li da mi ga prodate? Koliko tražite za njega?”
„Nije za prodaju”, reče ona.
„O molim vas, kirja Pelagija, platiću vam čime god želite. Drahmama, lirama, konzervama šunke, teglama maslina, duvanom. Recite cenu. Imam nekoliko britanskih zlatnika.”
Pelagija zatrese glavom; nije bilo nekog razloga zbog koga ga ona sada ne bi prodala, već je kapetan doprineo da se oseća dovoljno ponosna na njega da je poželela da ga zadrži, a pored toga, prodati ga njemu bilo bi na neki sasvim neobjašnjiv način sasvim pogrešno.
„Vrlo mi je žao”, reče kapetan „ali to me je podsetilo; koliko vi tražite za kiriju?”
„Kiriju?'. reče Pelagija, zapanjeno.
„Mislite li da ja nameravam da živim ovde besplatno?'“ On zavuče ruku u džep, izvadi veliki komad salame i reče: „Činilo mi se da biste ovo rado pozajmili iz oficirske menze. Već sam dao jedan komad 'mački' i mislim da smo se sada sprijateljili.”
„Vi ste pretvorili Psipsinu i Lemoni u kolaboracioniste”, primeti Pelagija zajedljivo „a o kiriji bi bolje bilo da pitate mog oca.”
Nedelju dana kasnije, pošto je opravljen i opremljen novim točkovima, džip je ponovo brundao dok se penjao vratolomnim krivinama planinskog puta prema Kastru. Vozač je bio vrlo mlad artiljerijski potporučnik, tenor u Korelijevoj operskoj družini koji je čekao da se rat završi da bi se oženio svojom ljubavlju iz detinjstva u Palermu.
Do tada, Mandras je bio u srcu Peloponeza, gde je samovao i ponovo gradio svoj san o Pelagiji.

27


Beseda o mandolinama i koncert



Doktor je ustao u uobičajeno vreme i pošao u kafenejon, trudeći se da ne probudi Pelagiju; gledao ju je sklupčanu u pokrivačima na kuhinjskom podu i nije imao hrabrosti da je uznemirava. To se kosilo s njegovim osećajem za prirodnu pristojnost koji je nalagao da se tačno u određeno vreme ustaje, no, ipak se moralo misliti na to da ona mnogo radi, pomaže mu i da je već iscrpljena od dovijanja u ratnim uslovima. A povrh toga, izgledala je tako privlačno sa kosom rasutom po jastuku, pokrivačem navučenim preko nosa, dok je otkriveno ostalo samo njeno maleno uho. Stao je iznad nje, uživajući u roditeljskim osećanjima koja su mu rasla u grudima, a onda se sagao jer nije mogao da odoli potrebi da zaviri u njeno uho i proverio da li je u dobrom zdravlju; unutra se našla samo jedna ljuščica peruti koja je visila na finim dlačicama između spoljašnjeg i unutrašnjeg uha, ali u celini, uho je odavalo utisak savršenog zdravlja. Doktor je s osmehom gledao u nju, a potom sam sebe učinio nesrećnim pomišlju da će jednog dana postati stara, pogrbljena i naborana, da će se svežina lepote osušiti i nestati kao suvo lišće, tako da niko neće znati da je ikad postojala. Savladan osećanjem dragocenosti prolaznog, kleknuo je i poljubio je u obraz. U kafenejon je otišao sa tragičnim osećanjem u sebi, što se nikako nije uklapalo u vedro jutro bez oblačka.
Kapetan, probuđen oštrim probadanjima u šuljevima, ušao je u kuhinju, video da Pelagija čvrsto spava i nije znao šta da uradi. Hteo je da skuva kafu i pojede malo voća, ali je i on zastao, očaran spokojstvom usnule devojke i osetio da bi bilo grehota probuditi je zveckanjem po kuhinji. Nije takođe želeo da kod nje izazove nelagodnost zbog toga što se u njegovom prisustvu našla u spavaćici, i povrh svega, strašno je bilo podsećati se na svoju sramotu isterivanja pravog vlasnika iz njegove postelje. Spustio je pogled na nju i spopala ga je želja da se uvuče pored nje - ništa ne bi bilo prirodnije - ali se umesto toga vratio u svoju sobu i izvadio Antoniju iz kutije. Počeo je da vežba prstored levom rukom, a da bi tiše svirao, žice je povlačio prstima umesto trzalicom. Kada se umorio od toga, uzeo je trzalicu i postavio desnu ruku bočno preko kobilice da bi prigušio žice i svirao kao pod sordinom. Tako je dobio zvuk vrlo nalik zvuku violine kada se na tom instrumentu svira picikato i, veoma koncentrisan, počeo je da svira vrlo tešku i brzu Paganinijevu kompoziciju koja se gotovo u celini sastojala od tog efekta.
Približavajući se buđenju, Pelagija je počela da sanja u ritmu kompozicije u daljini. Vratila se u događaje prethodnog dana, kada je kapetan došao do kuće na sivom konju, pozajmljenom od vojnika koji patrolira svake noći u vreme policijskog časa. Ovaj žustar konj je naučen da izvodi karakolu, a njegov jahač je voleo da ostavi utisak na devojke tako što ga je terao da pred njima, kad god ih sretnu, izvodi te privlačne trikove. Životinja se ubrzo navikla na to i počela sama da izvodi svoju igru kad naiđe pored nekog bića u suknjama, sa dugom kosom i sjajnim očima. Svi vojnici su jako zavideli jahaču na takvoj životinji, a on je bio uvek spreman da je pozajmi oficirima pod uslovom da se povoljna prilagođavanja unesu u njegov raspored dužnosti. U danu u kom je kapetan pozajmio konja, njegov jahač je oslobođen čišćenja nužnika.
Kada je Koreli stigao pred kapiju dvorišta i Pelagija podigla pogled sa koze koju je timarila, konj je načuljio uši i počeo karakolu. Kapetan je podigao kapu, osmehujući se široko, a Pelagija je osetila da se u njoj budi zadovljstvo kakvo ranije nije upoznala. Bilo je to zadovoljstvo nalik onom koje sc oseti kada igrač, vešt da visoko podiže noge u igri, iznenada poskoči i načini kolut nazad, ili kada se jabuka otkotrlja sa police, pogodi kašičicu, a ona poleti uvis, okrene se u vazduhu i završi u šoljici sa drškom okrenutom nagore i umiri se, posle malo zveckanja, kao da je tu namerno spuštena. Pelagija je posmatrala Korelija i konja egzibicionistu, smejala se i tapšala spontano, dok su se Koreliju usta razvukla od uha do uha u veliki osmeh kakav se može videti na licu dečaka koji je najzad dobio fudbalsku loptu pošto je prvo godinama moljakao i plakao.
U njenom snu konj je izvodio karakolu u tempu Paganinijeve kompozicije, a njegov jahač je u jednom trenutku imao Mandrasovo lice, a u drugom kapetanovo. To joj je smetalo pa je učinila napor da lica svede na jedno. Bilo je to Mandrasovo lice, ali joj se to nije dopalo i zamenila ga je Korelijevim. Da je neko bio u sobi, mogao bi da vidi kako se ona smeši u snu; ponovo je čula zveckanje metala, škripanje kože, osećala oštar miris konjskog znoja, gledala njegovo inteligentno čuljenje ušima, sitne bočne pokrete kopitama koja su udarala po prašini i kamenčićima na putu, zatezanje i opuštanje mišića na njegovim bedrima, pompezan gest nasmejanog vojnika dok je podizao šapku.
Sedeći na krevetu, Koreli je postao tako zaokupljen sviranjem da je zaboravio na usnulu devojku i počeo da uvežbava ubrzavanje tremola; veoma ga je nerviralo to što svakog dana mora da svira najmanje četvrt sata pre nego što tremolo postane ravnomeran i neprekidan i počeo je vežbu tako što je mehanički pokretao trzalicu napred i nazad umerenom brzinom preko dve najviše žice.
Pelagija se probudila deset minuta kasnije. Otvorila je oči i, ležeći nakratko nepomična, pitala se da li još sanja. Neka divna buka dolazila je odnekud iz kuće, kao da je drozd prilagodio svoju pesmu ljudskom ukusu i izlivao je iz srca, sedeći na grani pored prozora. Sunčev zrak je ušao kroz prozor, ona je osetila da joj je veoma vruće i shvatila da se uspavala. Uspravila se i sela, ruke je ovila oko kolena i slušala. Potom je pokupila svoju odeću koja je ležala pored slamarice i otišla da se obuče u očevoj sobi, i dalje slušajući treptav zvuk mandoline.
Koreli je čuo metalni zvuk udaranja kašikom po loncu, shvatio da je ona najzad ustala i, držeći mandolinu u ruci, ušao je u kuhinju. „Splačine?”, upitala ga je, nudeći mu šolju gorke tečnosti koja je tih dana važila za kafu. On se osmehnuo, uzeo šolju i shvatio da ga još sve boli od jahanja i da ga još drži veliko olakšanje što nije neočekivano pao s konja; to se gotovo i dogodilo kada je konj počeo da poigrava. Butine su ga bolele, s naporom je hodao i zato je seo. „Ono je bilo vrlo lepo”, izjasni se Pelagija.
Kapetan pogleda u svoju mandolinu kao da je za nešto okrivljuje. „Samo sam uvežbavao skalu tremolom.”
„Svejedno”, odgovori ona, ,,ipak mi se dopada, vrlo je lako bilo probuditi se uz muziku.”
On pogleda rastuženo. „Izvinite što sam vas probudio, nisam hteo.”
„To je vrlo lepo”, reče ona, pokazujući na instrument kašikom, „dekoracija je divna. Da l' to sve poboljšava zvuk?”
„Sumnjam”, reče kapetan, okrećući je u rukama. I sam je bio zaboravio koliko je izuzetna. Ukrašena je bila oko ivice kutije svetlucavim komadićima sedefa trapezastog oblika i imala je crnu glasnjaču u obliku cveta pavita, inkrustiranu višebojnim cvetovima koji su u potpunosti nastali prema nahođenju bujne mašte majstora. Vrat od ebanosa bio je obeležen na petom, sedmom i dvanaestom pražiću kružićima od slonove kosti, a zaobljena leđa zvučne kutije bila su ukrašena prugama od tvrdog javorovog drveta koje su se pri vratu sužavale i između njih su spretno ubačene uske trake ružinog drveta. Završeci čivija bili su u obliku drevnih lira i Pelagija je primetila da su same žice na srebrnom žičniku ukrašene malim kićankama živih boja. „Pretpostavljam da ne bi voleo da je dodirnem”, reče ona, na što je on čvrsto prigrlio instrument.
„Moja majka ju je jednom ispustila i meni se u prvom trenutku činilo da ću je ubiti. I neki ljudi imaju masne prste.”
Pelagija se uvredila. „Ja nemam masne prste.”
Kapetan primeti da je uvređena i objasni: „Svako ima masne prste. Ruke se moraju oprati i obrisati pre no što se dodiruju žice.”
„Dopadaju mi se male kićanke”, reče Pelagija.
Koreli se nasmeja: „To je glupost, ne znam ni čemu služe. Deo su tradicije.”
Ona sede naspram njega na klupu i upita: „Zašto svirate?”
„Kakvo čudno pitanje. Zašto čovek radi nešto? Mislite kako sam počeo?”
Ona sleže ramenima, a on reče: „Nekad sam svirao violinu. Mnogi violinisti sviraju i ovo jer su u istom ključu, vidite.” On zamišljeno pređe prstima preko žica radi ilustracije, a Pelagija se jednostavnosti radi pretvarala da to vidi. „Na njoj se može svirati i muzika za violinu, samo što se ubacuje tremolo tamo gde bi violina imala jedan postojan ton.” On izvede brzi tremolo da bi i to ilustrovao. „Ali ja sam odustao od violine jer, ma koliko da sam se trudio, moje sviranje je ličilo na mjaukanje mačaka. Kada bih pogledao okolo, dvorište ih je bilo puno i sve su mjaukale. Ne, ozbiljno, to je bilo kao plemenski skup mačaka ili nešto još gore, i susedi su se stalno bunili. Jednog dana, ujak mi je dao Antoniju koja je pripadala njegovom ujaku, i ja sam otkrio da sa pražićima navratu instrumenta mogu da budem dobar muzičar. Tako je to bilo.”
Pelagija se osmehnula. „A da li mačke vole mandolinu?”
„To je malo poznata činjenica”, reče on poverljivo, „ali mačke vole sve u rasponu soprana. One ne vole nešto što je alt i zato mačkama ne možete svirati gitaru ili violu. One jednostavno odu podignuta repa. Ali mandolinu zbilja vole.”
„Onda su i mačke i susedi bili zadovoljni promenom?”
On zadovoljno klimnu glavom. „I još nešto. Ljudi ne znaju koliko je velikih muzičara pisalo za mandolinu. Ne samo Vivaldi i Himel, već čak i Betoven.
„Čak i Betoven”, ponovi Pelagija. To je bilo jedno od onih misterioznih i mitskih imena koja ulivaju strahopoštovanje, ime koje njoj nije značilo ništa određeno, jer nije znala da li je ikad čula neku njegovu kompoziciju. Znala je samo da je to ime jednog genija.
„Kada rat bude završen”, reče Koreli, „postaću profesionalni muzičar i jednog dana ću napisati pravi koncert u tri stava za mandolinu i mali orkestar.
„Vi ćete dakle postati bogati i slavni?”, reče ona, zadirkujući ga.
„Siromašan, ali srećan. Moraću da radim još jedan posao.
Očemu vi sanjate? Da budete lekar, rekoste.”
Pelagija sleže ramenima, iskrivi usta u izraz rezignacije i skepticizma. „Ne znam” reče najzad. „Znam da nešto treba, da nešto želim da radim, ali ne znam šta. Ne dozvoljava se ženama da postanu lekari, zar ne?”
„Možete imati bambini. Svako treba da ima bambini. Ja ću imati trideset ili četrdeset.”
„Sirota vaša žena”, reče Pelagija sa neodobravanjem.
„Nemam je, pa ću zato možda morati da ih usvojim.”
„Možete postati učitelj. Tako biste mogli da budete sa decom preko dana i da imate vremena uveče za muziku. Zašto mi nešto ne odsvirate?”
„O Bože, kad god mi ljudi traže da nešto odsviram, ja zaboravim koju kompoziciju znam. Uvek moram da imam note ispred sebe. To je vrlo loše. Znam, sviraću vam polku. Od Persićinija je.” Namestio je mandolinu i odsvirao dve note. Stao je iobjasnio „Kliznula je. To je problem sa ovim napuljskim, sa zaobljenom kutijom. Često pomišljam da nabavim jednu portugalsku sa ravnom poleđinom, ali kako da se do njih dođe u vreme rata?” Posle ovog retoričkog pitanja, on ponovi one dve note, ritardando, odsvira četiri osmine akordima, potom takt koji je, suprotno očekivanom, počeo pauzom, a onda par šesnaestina i zatim su naglo počele kaskadno da se nižu akordske i neakordske šesnaestine, od čega je Pelagija ostala zapanjena. Ona nikada ranije nije čula tako virtuozno sviranje i nikada ranije nije osetila da jedno muzičko delo može biti tako puno iznenađenja. U njemu su neočekivano izbijala tremola na početku takta, i mesta na kojima je muzika oklevala ne gubeći tempo, ili je održavala istu brzinu iako se činilo kao da je dvostruko veća ili manja. Najbolja od svega bila su mesta gde bi se pojavila nota tako visoka da je jedva bila čujna, a onda bi se spuštala lestvično, razdraganim tempom, i pala na trepereći bas koji je jedva imao vremena da zazvoni pre no što je naišlo milozvučno izmenjivanje basa i soprana. Dobila je želju da igra ili učini nešto luckasto.
Posmatrala je začuđeno kako prsti njegove leve ruke puze kao moćan i preteći pauk gore, dole po vratu. Gledala je kako se tetive kreću i poigravaju pod kožom i onda je spazila da preko njegovog lica prelazi simfonija izraza; povremeno vedro, pa onda iznenada besno, ponekad nasmejano, zatim strogo i diktatorsko, a onda umiljato i nežno. Opčinjena time, ona odjednom shvati da u muzici ima nečega što joj je ranije ostalo potpuno skriveno: ona nije bila samo stvaranje slatkih zvukova; za one koji je razumeju, ona je emotivna i intelektualna odiseja. Posmatrala je njegovo lice i zaboravila da prati muziku; želela je da učestvuje u putovanju. Nagla se napred i sklopila ruke kao u molitvi.
Kapetan je ponovio prvi deo i završio iznenada arpeđom koji je odmah zaustavio, tako da je Pelagija imala osećaj kao da je nečeg lišena. „Eto”, rekao je i obrisao čelo rukavom.
Ona je osećala uzbuđenje, želela je da skače uvis i da izvodi piruete. Umesto toga, rekla je: „Ja ne razumem zašto bi se jedan umetnik kao što ste vi spustio na to da bude vojnik.”
On se namršti. „Nemojte imati besmislene predstave o vojnicima. Vojnici imaju majke, znate, i većina nas postaće poljoprivrednici ili ribari, kao i drugi.”
„Mislila sam samo da za vas ovo mora biti gubljenje vremena, ništa drugo.”
„Naravno da je gubljenje vremena.” On ustade i pogleda u sat „Već je trebalo da Karlo bude ovde. Idem samo da odložim Antoniju”. Pogledao je u nju, podižući jednu obrvu. „Uzgred, sinjorina, nisam mogao da ne primetim da imate derindžer u džepu kecelje.”
Pelagiji se srce steglo i počela je da drhti. Ali kapetan je nastavio: „Ja razumem zašto želite da ga imate uz sebe i, zapravo, ja ga uopšte nisam video. Ali morate biti svesni šta bi se dogodilo da ga neko drugi vidi. Posebno neki Nemac. Samo budite diskretniji.”
Ona podiže oči prema njemu, uputi molećiv pogled, a on se osmehnu, dodirnu joj rame, kucnu se po nosu kažiprstom i namignu.
Pošto je otišao, Pelagiji pade na pamet da su do sada mogli sto puta otrovati kapetana samo da su želeli da to urade. Mogli su iscediti otrov jedića, mogli su nabrati kukute, ili zaustaviti njegovo srce digitalisom i vlasti nikad ne bi saznale kako je umro. Ona gurnu ruku u džep kecelje i savi prst oko obarača, pokretom koji je u vežbanju ponovila stotinu puta. Odmeravala mu je težinu u ruci. Lepo je to od kapetana što joj je stavio do znanja da uvažava njenu potrebu da se oseća bezbedno, da oseća sigurnost i prkos koji proističu iz posedovanja oružja. A muzičari se ne mogu trovati, čak ni kada su Italijani; bilo bi to tako gnusno kao kad bi se izmetom oskrnavio nadgrobni spomenik nekog sveštenika.
Te večeri je i doktor želeo da čuje koncert, pa su on i Pelagija izašli u dvorište gde je kapetan raširio notnu svesku preko stola i na njenu gornju ivicu stavio svetiljku da bi osvetlio note i sprečio da vetar prevrće listove. Seo je ozbiljan i počeo da udara po prednjoj strani mandoline plektronom.
Doktor je podigao obrve u čudu. Ovo lupkanje je dugo trajalo. Možda je kapetan pokušavao da odredi ritam. Možda je izvodio jedno od onih minimalističkih dela o kojima je slušao, a sastoje se samo od kreštanja i cičanja bez melodije, a možda je ovo bio uvod. On pogleda u Pelagiju, ona razumede njegov pogled i podiže ruke da pokaže da ni ona ne shvata. Lupkanje je i dalje trajalo. Doktor se zagledao u kapetanovo lice utonulo u muziku. Doktor je uvek osećao u nerazumljivim umetničkim situacijama kao što je ova da ga donji deo leđa neizbežno počinje da svrbi. On se promeškolji na stolici i onda izgubi strpljenje. „Izvinite, mladiću, ali šta to zaboga radite? Ovo baš ne odgovara onom što me je kći navela da očekujem.”
„Do vraga”, uzviknu kapetan, pošto mu je koncentracija bila potpuno uništena, „samo što nisam počeo da sviram.”
„Pa, i bilo je vreme, mislim. Šta ste to, pobogu, radili? Šta je to? Neka užasna moderna glupost nazvana 'Dve limene konzerve, šargarepa i mrtva bludnica'?”
Koreli je bio uvređen i odgovorio je primetno oholim i prezirnim tonom: „Svirao sam jedan Himelov koncert za mandolinu. Prvih četrdeset pet i po taktova su za orkestar, allegro moderato e grazioso. Treba da zamislite orkestar. Sada moram ponovo da krenem od početka.”
Doktor ga besno pogleda. „Proklet da sam ako ću da slušam to lupkanje ponovo i dabogda da mogu zamisliti orkestar. Svirajte vi samo svoj deo.”
Kapetan uzvrati besnim pogledom, jasno pokazujući svoje uverenje da je doktor pravi filistar. „Ako tako uradim”, rekao je, „počeću da se zbunjujem kada treba da se uključim, a to bi u koncertnoj dvorani bilo prava propast.”
Doktor ustade i zamahnu rukama tako da su obuhvatile maslinovo drvo, kozu, kuću i noćno nebo iznad njih. „Dame i gospodo”, proderao se, „izvinjavam se zbog ometanja koncerta.” Okrenuo se prema Koreliju: „Je l' ovo koncertna dvorana? I da li me oči varaju ili ovde nema nikakvog orkestra? Da l' moje oči vide ijedan trombon? Najmanju i najbeznačajniju violinu? Gde je, zaboga, dirigent i gde je aristokratija iskićena dragim kamenjem?”
Kapetan je uzdahnuo rezignirano, Pelagija ga je pogledala sažaljivo, a doktor dodade: „I još nešto. Dok ste lupkali i zamišljali svoj orkestar, vi ste menjali glupave izraze lica jedan za drugim. Kako mi da se koncentrišemo pred takvom galerijom lica?”

28


Oslobađanje masa (1)



Kada su se povukli iz severne Afrike, Nemci su za regionalni centar operacija izabrali Peloponez, a to je za Mandrasa i njegovu malu grupu andarta značilo da se moraju povući preko Korintskog kanala u Rumeli.
Na Peloponezu Mandras nije mnogo postigao. Udružio se sa jednim čovekom, a potom sa još dvojicom, ali bili su bez plana i cilja. Znali su samo da ih nešto iz dna duše goni i zapoveda im da oslobode zemlju od tuđinaca ili poginu u tom pokušaju. Palili su kamione, jedan od njih je zadavio neprijateljskog vojnika i potom seo paralisan naknadnim strahom i gnušanjem tako da su ostali morali da ga teše i hvale. Skrivali su se u nekoj pećini na rubu šume, hranili se onim što im je iz obližnjeg sela donosio pop, i to su bili hleb, krompir i masline, a on je i njihovu odeću nosio u selo da je opere neka žena. Jednog dana posekli su stubove drvenog mostića kojim je vodila staza do lokalnog garnizona. Za odmazdu što je noge kvasio u potoku, neprijatelj je spalio četiri kuće u selu, pa su ih pop i učitelj molili da odu odatle pre no što se dogodi veće zlo. Četvorica seljana koji su postali beskućnici pridružila su im se.
U Rumeliju je bio mali britanski tim entuzijasta, koji nije znao grčki, a prošao je jednodnevnu obuku pre no što se spustio na grčko tlo, koristeći modernizovanu vrstu padobrana sa opremom i radio stanicom zakačenim pri vrhu za konopce tako da lupe vojnika iz sve snage po glavi kad se prizemlji. Ti Britanci su koordinisali delovanje gerilskih grupa čiji je zadatak bio da dižu u vazduh mostove na jednokolosečnoj železničkoj pruzi, glavnom putu snabdevanja do Pireja, a potom prema Kritu i Tobruku. Oni su verovali da će po prirodi stvari razne nezavisne grupe biti oduševljene kad dobiju britanske oficire za komandante i tolika samouverenost ostavila je tako snažan utisak na Grke da su joj gotovo odmah podlegli.
Postojala je, međutim, jedna grupa nazvana ELAS, a bila je vojno krilo organizacije zvane EAM, kojom je rukovodio komitet u Atini čiji su članovi pripadali KKE. Inteligentni ljudi odmah su shvatili da ta grupa mora biti komunistička i da lančana, posredna kontrola ima za cilj da se od običnih ljudi sakrije činjenica da je u pitanju komunistička organizacija. U početku, grupi su pristupali ljudi svih opredeljenja; pored republikanca, venizelista i rojalista, u njoj su se našli umereni socijalisti, liberali i komunisti, svi lako zavedeni verom u to da su deo borbe za nacionalno oslobođenje a ne nekog komplikovanog tajnog plana usmerenog na osvajanje vlasti nakon rata pre nego na pobeđivanje sila Osovine. Britanci su ih naoružavali jer nisu verovali procenama svojih oficira na terenu da time samo stvaraju buduće nevolje, a niko i ne bi poverovao da ti crnpurasti momci mogu biti neki problem za Britance. Brigadni general Majers i njegovi oficiri samo su slegali ramenima i gledali da obave svoj posao, dok im je ELAS pružala pomoć ili ih slušala samo kada joj je to odgovaralo. Zadatak Majersa i njegovih ljudi bio je neizvodljiv, a oni su postigli sve što su namerili, udružujući istrajnost, strpljivost i elan. Čak su regrutovali dva palestinska Arapina koji su se tu zadesili u opštoj pometnji nastaloj 1941.
Mandras je mogao da se pridruži EKKA, ili EDES, ili EOA, ali igrom slučaja, prvi andarte na koje je naišao u Rumeliju pripadale su ELAS-u, a komandant koji ga je primio u svoju četu bio je ponosno i otvoreno komunista. Bio je pronicljiv toliko da je shvatio da je Mandras izgubljena duša, pomalo ogorčen, iako nije znao zbog čega, dovoljno mlad da bude zaveden i oduševljen zvučnim rečima prikačenim za uzvišene zamisli i dovoljno usamljen i tužan da bi se s njim moglo lako sprijateljiti.
Mandras je mrzeo planine. Kod kuće je naravno bilo planina, ali one su do u beskraj okružene zapenušanom masom otvorenog mora. Ove planine u Rumeliju ne samo da su zaklanjale horizont i gušile ga kao zagrljaj ogromne, ružne i stalno ushićene strine već su ga podsećale na rat na albanskoj granici koji mu je odneo toliko duševnog mira, drugova i zdravlja. One su ga pritiskale i kažnjavale iako ih je poznavao pre no što je i kročio u njih. Znao je već kako je to kad pržiš butine i stomak nad vatrom dok ti leđa i cela stražnja strana mrznu do kostiju, kako je to kad se svučeš i, držeći odeću iznad glave, gaziš go po zimi nabujalu reku, od čega ti zamire glas u grlu i mišići postaju ubrušeni kao od modrica. On je već znao da je za pobedu nad Italijanima potrebno imati gotovo upola manje vojnika i znao je kako da puni „manliher” i puca dok druga ruka krvari, a njom se ipak steže druga rana. Znao je već kako da vodi život, sanjajući o Pelagiji i bratimeći se u piću sa dragim drugovima koji mogu umreti do noći.
Mandras se pridružio ELAS-u prvenstveno zato što nije imao izbora. On je sa drugovima lenčario zaklonjen u gustari, gde im je lišće služilo kao postelja, kada ih je na prepad okružilo deset ljudi. Ti ljudi su bili obučeni u ostatke uniformi i okićeni redenicima, nosili su noževe zadenute za opasač i bili tako zarasli u brade da su svi ličili jedan na drugog. Njihov vođa se razlikovao po tome što je nosio crveni fes koji bi bio slaba kamuflaža da nije izbledeo i bio teško zaprljan.
Mandras i njegovi drugovi našli su se okruženi cevima lakog automatskog oružja, a čovek sa fesom je rekao „Iziđite”.
Nevoljno su ustali i izišli, ruku podignutih na potiljak, bojeći se za svoj život, a jedan ili dva andarta ušli su u zaklon i izbacili oružje koje je, bačeno na zemlju jedno preko drugog, zakloparalo neobičnim zvukom teškog metala prigušenim drvenim kundacima.
„Sa kim ste vi?”, upita fes.
„Ni s kim”, odgovori Mandras zbunjeno.
„Pripadate li EDES-u?”
„Ne, nikom ne pripadamo. Nemamo nikakav naziv.”
„Svejedno”, reče fes, ,,a sad se vratite u svoje selo.”
„Ja nemam sela”, reče jedan od zatočenika, „Italijani su ga spalili.”
„Pogodba je da se vi vratite u svoje selo, a nama ostavite oružje, ili da se bijete sa nama i mi ćemo vas ubiti, ili da nam se pridružite i budete pod mojom komandom. Ovo je naša teritorija i niko drugi tu ne može da vršlja, posebno ne EDES, prema tome, šta hoćete?”
„Došli smo da se borimo”, objasnio je Mandras. „Ko ste vi?”
„Ja sam Hektor, nije to moje pravo ime, njega niko ne zna, a ovo...”, on pokaza svoju četu, „... to je lokalni ogranak ELAS-a.” Ti ljudi su mu se iscerili na vrlo prijateljski način što je sasvim odudaralo od diktatorskog držanja fesa i Mandras je pogledao u svoje drugove. „Ostajemo?”, upitao je, a oni su svi klimnuli glavom u znak prihvatanja. Oni su već dugo bili u odmetništvu da bi sada odustali i dobro je bilo pronaći vođu koji bi znao šta treba činiti. Bilo je obeshrabrujuće lutati kao Odisej od mesta do mesta, daleko od doma, i improvizovano pružati otpor, a da to nikad nije imalo nikakvog učinka.
„Dobro”, reče Hektor. „Krenite sa nama i hajde da vidimo kakvi ste.”
I dalje razoružani, povedeni su u koloni u tri kilometara udaljeno seoce u kome, činilo se, nema ničeg sem mršavih pasa, nekoliko oronulih kuća kojima je sa kamenja opala žbuka, pa su se držali spojeni samo silom zemljine teže i navikom, i postojala je staza koja se privremeno i optimistički širila u prašnjavu ulicu. Jednu kuću je čuvao andarte i tom čoveku je Hektor uputio znak. „Izvedi ga.”
Partizan je ušao unutra i onda, guranjem i šutanjem, isterao jednog iscrpljenog starca na jaku sunčevu svetlost na kojoj je podrhtavao i žmirkao, obnažen do struka. Hektor je pružio Mandrasu konopac na kome su bili vezani čvorovi i, pokazujući na starca, rekao: „Tuci ga.”
Mandras je pogledao u Hektora u neverici, a ovaj mu je uzvratio besnim pogledom. „Ako hoćeš da budeš sa nama, moraš da naučiš da deliš pravdu. Ovaj čovek pokaza on, „...proglašen je krivim. Sad ga tuci.”
Bilo je odvratno, ali ne i nemoguće tući kolaboracionistu. Udario je čoveka jednom, lagano iz obzira prema njegovim godinama, a Hektor je nestrpljivo uzviknuo: „Jače, jače. Šta si ti? Žena?” Ponovo je udario starca, sada malo jače. „Ponovo”, naredi Hektor.
Pri svakom udarcu bilo je sve lakše. Zapravo, postalo je uzbuđujuće. Činilo se kao da u njemu navire sav bes skupljan od najranijeg detinjstva i kao da se pročišćava tako da postaje obnovljen i očišćen. Starac koji je jaukao i poskakivao u stranu pri svakom udarcu, zanjihao se, previo i najzad pao na zemlju, cvileći tužno, a Mandras je brzo shvatio da može biti bog.
Jedna devojka, koja možda nije imala više od devetnaest godina, pritrčala je, pošto se istrgla iz ruku jednog andarta, i bacila se Hektoru pred noge. Gubila je dah od straha i očajanja.” Moj, otac, moj otac!”, uzviknula je. „Imajte milosti prema njemu, imajte milosti, on je star, o jadni moj otac.”
Hektor je spustio nogu na njeno rame i odgurnuo je. „Umukni, drugarice, prestani da cmizdriš, ili ne odgovaram za posledice. Neka je neko skloni.”
Devojku su odvukli, dok je molila i plakala, a Hektor je uzeo konopac od Mandrasa. „To se ovako radi”, rekao je kao da objašnjava nešto složeno u nauci. „Počinješ od vrha...”, on raspori u širokom rezu kožu preko starčevih ramena „... onda to isto uradiš na dnu...”, useče još jednu krvavu prugu preko krsta, ,,...a onda popunjavaš ostalo paralelnim linijama dok sva koža ne ode. To ja mislim kada kažem 'tuci ga'.”
Mandras nije čak ni primetio da je čovek prestao da se pomera, da je prestao da vrišti i cvili. Odlučan, stisnutih usana, ispunio je prostor između zacrtanih pruga, vraćajući se na one kod kojih se moglo posumnjati da su zadržale malo ružičaste kože. Mišići na ramenima počeli su da ga bole i škripe i najzad je stao da obriše čelo rukavom. Jedna mušica se spustila na starčevo ogoljeno meso na leđima i Mandras ju je smrskao još jednim udarcem. Hektor je prišao, uzeo konopac i spustio mu pištolj u ruku. „Sad ga ubij.” Kažiprstom je pritisao sopstvenu slepoočnicu i pomicanjem palca stvorio sliku pomeranja obarača.
Mandras je kleknuo i spustio cev pištolja na starčevu glavu. Zastao je, užasnut samim sobom negde u potisnutom delu svesti. Nije to mogao da uradi. Kako bi stvorio utisak da nešto čini, on škljocnu oroz i pritisnu jače. Nije to mogao da uradi. Čvrsto je sklopio oči. Nije mogao da se obruka. Trebalo je pokazati se muškarcem pred drugim muškarcima, bilo je to pitanje časti. Uostalom, Hektor je bio egzekutor, a on samo njegova ruka. Taj čovek je već osuđen na smrt i umreće u svakom slučaju. Ličio je pomalo na dr Janisa sa svojom tankom sedom kosom i isturenim potiljkom. Dr Janisa koji ga nije smatrao vrednim miraza. Koga je briga za jednog beskorisnog starca? Mandras zgrči mišiće lica i povuče obarač.
Posle nije hteo da pogleda u krvavu masu od kostiju i mozga već je u neverici gledao u otvor cevi koji se pušio. Hektor mu je uzeo pištolj i vratio mu njegov karabin. Potapšao je Mandrasa po ramenu i rekao: „Dobar si.” Mandras je pokušao da se pridigne na noge, ali je bio suviše iscrpljen i Hektor je podmetnuo savijeni lakat pod njegovu mišku da bi ga podigao. „Revolucionarna pravda”, rekao je, „istorijska nužnost”.
Dok su napuštali selo, idući prašnjavim putem koji se ponovo pretvarao u stazu, Mandras je shvatio da nikog ne može da pogleda u lice i zato je prazno buljio ispred sebe u prašinu. „Šta je učinio?”, zapitao je najzad.
„Bio je prljavi stari lopov.”
„Šta je ukrao?”
„Pa, nije baš krao”, rekao je Hektor, skinuo fes i počešao se po glavi, „ali Britanci spuštaju pomoć nama i EDES-u. Mi smo dali stroga uputstva okolo po selima da sve što se spusti padobranom mora biti prijavljeno nama kako bismo mi prvi stigli do pošiljke. To je jedino razumno rešenje u datim okolnostima. Taj čovek je otišao i prijavio pošiljku EDES-u i, pošto je to uradio, otvorio je jedan od kanistera i uzeo bocu viskija. Našli smo ga kako leži pod padobranom pijan kao Turčin. To je bila krađa i neposlušnost.” On vrati fes. „Moraš biti strog sa tim svetom ili će početi da rade ono što im se sviđa. Oni su puni pogrešnih uverenja i to moramo izbiti iz njih, u njihovom interesu. Nećeš verovati, ali polovina ovih seljaka su rojalisti. Pomisli samo! Identifikovati se sa svojim ugnjetačima!”
Mandrasu nikada nije palo na pamet da bude bilo šta drugo osim rojaliste, ali je klimnuo glavom u znak odobravanja, a potom pitao: „Je l' to bila pošiljka za EDES?”
„Da.”
Za njima se u selu čulo razleganje leleka za izgubljenim životom. Dizao se i stišavao kao sirena, odjekivao među stenama iznad njih, preko doline do litica na suprotnoj strani, vraćao se i mešao sa potonjim vapajima. Mandras je izbegavao da stvori precizno jasnu sliku onog što se moralo događati, sliku devojke koja gorko oplakuje, crnokosa i mlada kao Pelagija, previja se i jeca nad unakaženim telom svoga oca i usmerio je svu pažnju na naricanje. Kada se nije mislilo šta ono predstavlja, zvučalo je sablasno lepo.