Louis de Bernières - Mandolina kapetana Corellija

First topic message reminder :



Kefalonija, idilični grčki otok u Jonskom moru bogat živopisnom prošlošću, osebujnim ljudima, zelenim morem i kristalno čistim zrakom osvojit će svakog namjernika koji se zaputi stranicama ove knjige. “Mandolina kapetana Corellija” Louisa de Bernièresa mogla bi biti klasična ljubavna priča kad se rat ne bi grubo umiješao između Pelagije, svojeglave jedinice doktora Iannisa, i Madrasa, mladog veselog ribara koji pliva s delfinima, i koji je naglavačke okrenuo već predodređene putove njihovih sudbina. Topnički časnik talijanske vojske Antonio Corelli potpuna je suprotnost svakom uobičajenom okupatorskom liku. Corelli bi više volio da je turist a ne zavojevač, pa se najčešće tako i ponaša: na njemački pozdrav uzdignutom rukom odgovara sa “Heil Puccini”, njegovi virtuozni prsti prebiru po žicama mandoline, a operne arije raduju ga više od topovske paljbe. Pelagijin zaručnički zavjet vjernosti naći će se vrlo brzo na ozbiljnoj kušnji kada počne uspoređivati pripadnika pokreta otpora Madrasa s kapetanom neprijateljske vojske Antonijem. Raskošne kulise mediteranskog otoka, likovi tako stvarni da ostaju u neizbrisivom dijelu sjećanja, dramaturgija vrijedna prave grčke tragedije napisana s dobrom mjerom britanskog humora, inovativna i dinamična struktura romana, kraj zbog kojeg vrijedi gristi nokte, sve su to odlike koje ovaj roman čine malim remek-djelom. Treba li nešto više?

29


Etikecija



Jednog vedrog jutra na početku okupacije, kapetan Antonio Koreli se probudio, kao i obično, s osećanjem krivice. To osećanje bi ga pogodilo svakog jutra i ostavilo težak ukus u ustima poput užeglog butera, a bilo je izazvano saznanjem da spava u tuđem krevetu. Osećao je da mu samopoštovanje tone sve niže svakog dana, dok se borio sa pomišlju da je on isterao Pelagiju da spava, uvijena u ćebad, na hladnim kamenim pločama kuhinjskog poda. Istina, Psipsina bi se ušunjala kraj nje tokom hladnijih noći i on joj je, istina, doneo dve armijske vreće za spavanje da ih položi jednu preko druge i da tako služe umesto madraca, ali on se i dalje osećao bedno i pitao se da li će ona uvek smatrati da joj je krevet okužen. Uzrujavalo ga je i to što je ona bila obavezna da ustaje vrlo rano da bi bila u pristojnom stanju, a njen krevet savijen i sklonjen, do trenutka kada on dođe u kuhinju. Zatekao bi je kako zeva dok joj prst prati teški engleski u medicinskoj enciklopediji, ili kako radi usrdno na svom heklanom prekrivaču koji nikako nije postajao veći. Svakog dana bi podigao kapu i rekao: „Buon giorno, kirja Pelagija”, i svakog dana bi mu se učinilo besmisleno to što zna da kaže na grčkom „gospođica”, ali ne i „dobro jutro”. Ništa ga nije moglo tako razveseliti kao kad bi je video da se smeši i zato je odlučio da nauči da kaže „dobro jutro” na grčkom kako bi joj to mogao reći ležerno u prolazu, dok ga Karlo čeka napolju da ga odveze džipom. On zatraži pomoć od dr Janisa.
Ovaj je bio mrzovoljan ne iz nekog posebnog razloga već zato što mu se sviđalo da bude tako raspoložen tog jutra. Njegovo poznanstvo sa debelim intendantom znatno mu je olakšalo lekarsku praksu, toliko da je postala lakša nego u mirnodopska vremena, a s obzirom na to da je onaj nesumnjivo bio hipohondar, viđao ga je dovoljno često da osigura stalni priliv važnog materijala. Čudno u svemu tome bilo je to što su ostrvljani, upravo kad je obezbedio sve potrebno, prestali da se razboljevaju. Masovna otpornost prema bolestima u teškim vremenima je bio fenomen o kome je čuo, ali ga nikada ranije nije iskusio i svaki put kad bi ga obavestili o uspesima Saveznika, on bi sa zebnjom pomislio na neizbežnu poplavu bolesti do koje će doći posle oslobođenja. Počeo je da zamera Italijanima zato što ugrožavaju njegovu službu i možda je zbog toga rekao Koreliju da se „dobro jutro” na grčkom kaže „ai gamisou”.
„Ai gamisou”, ponovio je Koreli tri ili četiri puta, a onda je kazao „sada to mogu reći Pelagiji”.
Doktor je bio užasnut i brzo se dosetio. „O, ne”, rekao je, „to ne možete reći kirja Pelagiji. Ženi koja živi u istoj kući kažete 'kalimera'. To je jedno od onih čudnih pravila koje imaju neki jezici.”
„Kalimera”, ponovio je kapetan.
„A ako neko vas pozdravi”, nastavio je doktor, „vi treba da kažete 'putanas jo' kao odgovor.”
„Putanas jo”, vežbao je kapetan. Kada je krenuo iz kuće, ponosno je rekao: „Kalimera kirja Pelagija.”
„Kalimera”, rekla je Pelagija, rasturajući petlje svog uzaludnog ručnog rada. Koreli je sačekao da se ona iznenadi ili osmehne, ali takav odgovor nije dobio. On je razočaran izišao, a pošto je otišao, Pelagija se nasmešila.
Napolju je Koreli ustanovio da se Karlo još nije pojavio i zato je počeo da vežba svoje nove pozdrave sa seljanima. „Ai gamisou”, rekao je veselo Kokoliosu koji ga je pogledao zapanjeno, namrštio se i pljunuo u prašinu.
„Ai gamisou”, rekao je Velisariosu, koji je odmah krenuo prema njemu i ispustio bujicu uvreda koje kapetan srećom nije razumeo. Koreli je izbegao da ga ovaj ogroman i besan čovek udari tako što mu je ponudio cigaretu. „Možda ne bi trebalo da se obraćam Grcima”, pomislio je.
„Ai gamisou”, rekao je Stamatisu koji je odskora rešavao probleme u svom braku tako što se pretvarao da mu se gluvoća vratila. „Putanas jo”, promrmljao je starac u prolazu.
U Argostoliju, te večeri, kapetan je ponosno isprobao svoje nove pozdrave na Paskvalu Lacerbi, nespretnom italijanskom fotografu koji je bio nateran da radi kao prevodilac, i sa zaprepašćenjem je otkrio, posle malo nesporazuma, da ga je doktor zaveo. Osetio se, dok je sedeo u kafeu blizu gradske kuće, pre jadnim nego besnim. Zašto je doktor to učinio? Mislio je da se između njih stvorio odnos uzajamnog poštovanja, a ipak, doktor ga je naveo da govori 'Idi jebi se' i 'Kurvin sine' i on je pravio budalu od sebe celoga dana, dok je podizao kapu, osmehivao se i izgovarao te grozne stvari. Za ime Božje, rekao ih je čak i popu, umiljatom psu i jednoj maloj devojčici sa prljavim ali dirljivo nevinim licem.

30


Dobri nacista (1)



Jedna od mnogih neobičnih osobina starog britanskog činovničkog staleža bila je ta da su njegovi pripadnici jasno uviđali šta kod kuće ne valja, ali to nikad nisu pokušavali da poprave. Umesto toga, stečene pouke su primenjivali na svojim novim posedima u inostranstvu. Tako je filozof Džosaja Taker u svojoj „Raspravi o građanskoj upravi” iz 1781. ukazao da London uživa nesrazmerno veliku zastupljenost u Parlamentu i da je nepravično prigrabio povlastice koje bi trebalo da budu dostupne svima. Što je još značajnije, pisao je:
„PONOVO; svi prenaseljeni gradovi su zastrašujući i u mnogom drugom pogledu i zato ih ne treba podsticati novim privilegijama da postanu još opasniji, jer oni su, i uvek su bili, središta razdora i pobuna i rasadnici anarhije i nereda. Drzak vođa, spreman na sve, kad stane na čelo velike gomile u bilo kojoj metropoli poguban je za mir u društvu, čak i u uslovima najdespotskije vlade.
Još jednom, ako čovek ima u sebi imalo smisla za pravičnost i moralnu ispravnost ili je u njemu ostala i trunka dobrote i čovečnosti, on ne može imati želju da navodi ljude u velikim gradovima da se prepuštaju novom zavođenjima. Takva mesta su već postala poguba ljudskog roda u svakom smislu, pogubna za zdravlje, imetak, moral, religiju, itd. itd. itd. Primetno je, u slučaju Londona posebno, da, ukoliko nove pridošlice, muškarci i žene, ne bi stizale sa sela i postajale hrana svoj onoj pogubi koju čine poroci, neumerenost, bordeli i vešala, sav ljudski rod u tom gradu uskoro bi nestao; pošto broj umrlih premašuje broj rođenih za najmanje 7.000 svake godine.”
Filozofi koji imaju samo jednu ideju i obrazlažu je, koristeći varvarske neologizme, u trideset tomova osigurali su sebi budućnost na univerzitetima, ali nesrećni Džosaja Taker, tako uticajan u svoje vreme, ostao je izgubljen za moderne katedre za filozofiju zato što je bio nedovoljno nejasan, nije zastupao dovoljno lude ideje, a svoju misao je ugrađivao u konkretne primere. U Britaniji, umesto da se prestonica razumno preseli u Jork, dozvoljeno je da London izraste u najopakiju ljudsku kaljugu u istoriji sveta. Na Kefaloniji, međutim, britanske vlasti su primetile da Argostoli postaje prevelik, poslušale su Takerov savet, i počele da grade divan grad Liksuri.
U Liksuriju je postojala prostrana agora oivičena drvećem i izgrađena je raskošna sudnica sa pijacom u prizemlju, skladno stapajući srodne koristi od trgovine i pravde i za društveni život prikladan zaklon od sunca i kiše. Do današnjih dana, Liksuri i Argostoli jedan su drugom suvišni i neprirodni i uporno se nadmeću u igri, muzici, trgovini i građanskom ponosu, ali su 1941. nove parazitske strane sile donele novu i zlokobnu vrstu suparništva. Italijani su se stacionirali u Argostoliju, a Nemci u Liksuriju.
Nemačko vojno prisustvo bilo je malobrojno i skromno i, bez sumnje, bilo je tu samo zato što su nacisti dobro znali da se Italijanima ne može verovati i što su želeli da ih drže na oku. Istina, Hitler je jednom rekao za Musolinija da je 'Veliki Čovek s one strane Alpa', ali do tada je takođe znao da su Duče i njegova klika jedini pravi fašisti koji su ostali u Italiji. On je znao da su njihovi generali staromodni i nenadahnuti, uverio se da su im vojnici nedisciplinovani, hiroviti i svojeglavi i u severnoj Africi se trudio da ih drži podalje od prvih linija kada su se vodile važne bitke. Kao što je Bog postavio dugu na nebo da bi podsećao Jevreje ko je glavni, tako je Hitler poslao u Liksuri tri hiljade grenadira iz 996. puka, pod pukovnikom Bargeom.
Niko ih nije voleo iako su odnosi između Nemaca i Italijana bili površno prijateljski i kooperativni. Nemci su Italijane smatrali za nižu rasu negroida, a Italijani su bili zabezeknuti pred nacističkim kultom smrti. Opasači i uniforme, sablasno iskićeni lobanjama i kostima, Italijanima su delovali patološki, kao i njihova gvozdena disciplina, iracionalno i uznemirujuće jednoumlje u stavovima i izražavanju i njihova neshvatljiva strast za hegemonijom. Italijani koji su imali neiskorenjivu naviku da jedni drugima spuštaju ruku preko ramena, takvu potrebu nisu osećali u društvu Nemaca, kao da bi, ako to učine, doživeli električni šok, kao da bi im se ruka pretvorila u led ili se izgubila u ništavim. Uveče se moglo čuti kako se iz nemačkih kantina šire note „Lili Marlen”, veselo ćaskanje, prasak smeha, bučne zabave, ali to su bili trenuci opuštanja. Tokom dana, Nemci su bili ozbiljni, nisu razumeli ironiju, uštogljeni, lako bi se uvredili i bili su hladni i okrutni u postupanju sa lokalnim stanovništvom. Kapetan Koreli se sprijateljio s jednim od njih, momkom koji je govorio malo italijnaskog i postajao stvarno ljudsko biće, kako je kapetan ustanovio, tek kad sa sebe strese uniformu, obuče kupaće gaće i počne da se praćaka u moru.
Ginter Veber je očajnički želeo da bude plav i zbog toga je posećivao suncem obasjane plaže u slobodno vreme, nadajući se da će mu od sunca posvetleti kosa. Ništa, međutim, nije mogao da učini da svoje smeđe oči pretvori u jedino prihvatljive, arijevski plave. Tako je na plaži u zalivu Lepada sreo čoveka koji će mu postati prijatelj i kog je bio predodređen da izda Judinim poljupcem, u vidu oluje puščanih zrna koja će otvoriti skerletne i krvave rupe u telima drugova koje je zavoleo.
Zaliv Lepada nalazi se blizu Liksurija, ispod manastira u kome je Antimos Kuruklis razgovarao sa Bogom, a nadvisuje ga u brdu srušeni grad Pale, gde je u drevna vremena cvetao kult Persefone. Plaža se prostirala u blagom luku i na jednom njenom kraju nalazila se izbrazdana stena koja je bila sasvim nalik naherenoj oronuloj galiji. Stenu je priroda idealno oblikovala za sedenje na suncu ili za piljenje u neukrotivo more i u njemu stotine malih riba koje kao strele proleću kroz morsku travu.
Na krmi tog okamenjenog broda sedeo je Ginter Veber, kada je čuo da se iza rastinja ukrućenog od soli na obodu plaže pojavljuje italijanski kamion koji je nosio veseli teret pevača i kurvi.
Te kurve bi trebalo opisati kao svežepridošle iz severne Afrike, kad izraz „sveže” ne bi bio upadljivo neprikladan za njih. Ova družina istrošenih ali ljupkih lutkica nedavno je stigla u, za njih nov, ostrvski raj i još nije mogla da poveruje kakva ju je sreća zadesila, jer je prethodno bila izložena besomučnom ujedanju insekata i nepodnošljivo suvoj vrućini sure pustinje. Obučene u oskudne haljine, sa licima ukrućenim od pudera i rumenila, ustima pretvorenim u karikaturu Kupidonovog luka, obožavale su da vide starije seljake kako im pada donja usna dok pogledom prate kad one prolaze njišući se, sa suncobranom u ruci. Obožavale su osvežavajući ukus vode, svilast dodir mora dok su plivale besramno gole, čudesno zaceljenje svih ranica na koži pod dejstvom sunca i prijatnu letargiju u vreme dokolice u vojničkim bordelima, kada su se izležavale, mazale nokte i žalile se jedna drugoj na muškarce uopšte i pojedinačno. Najviše su volele kad zakače neku bolest, što bi vojne lekare primoralo da im odrede oporavak, i tako su nedeljama bile slobodne. Onda su mogle da se odmore od ranog ustajanja da ih prevoze kao stoku od jedne baze do druge, i od toga da, kada ih najzad vrate kući, ponovo budu podvrgnute istim telesnim kretnjama, penetraciji i uvek istom stenjanju. Njihov život je bio samo trenje, ništa više (nije čudo da im je koža bila tako glatka) i beskraj od tavanica.
Kao i mladi nemački grenadir, kurve su sve želele da budu plave, ali one su žestokim peroksidom postizale cilj do kojeg je on želeo da dođe uz pomoć sunca. Santimetar crnog korena na razdeljku krte i ukrućene kose budio je razočaranje i isto tako otkrivao da u njima postoji ista razočaranost, kao da im je nedostajao, što je slučaj sa talentovanim ali nemotivisanim umetnicima, onaj završni impuls koji bi nadvladao utisak veštačkog.
Lepota ovih umornih ali heliotropskih cvetova u potpunosti je sama od sebe nastajala, a tako se i održavala. Paučinast sjaj njihove mladosti i ljupkosti svetlucao je na njima nesigurno, kao opsena, i stvoren njihovim naporom, svesno učinjenim, postojao je više kao proizvod upornosti nego nade. One same su se borile da veruju u to da su sujetne. Zbog priležnog bavljenja svojom profesijom, tela su im bila vitka i gipka, ali u uglovima njihovih očiju pojavile su se trajne bore i koža im je malo omlitavela ispod grudi koje su počinjale jedva primetno da sahnu. Zubi su im bili beli i čisti, ali im je osmeh bio automatski, čak i kada je bio iskren. Koža na nogama i pod pazuhom bila im je obrijana, mirisale su na staklenu baštu punu zumbula i doterivale su i podrezivale stidne dlake tako svesrdno da su se vojnici koji su voleli da zagnjure i nestanu u bogatoj šumi dlaka osećali iznevereni i ostajali nezadovoljeni kao da do penetracije nije ni došlo. Žene su bile uredne i blistave, a Koreli i njegova operska družina ponekad su ih kamionom odvozili na plažu, pošto je on verovao da će ih to razveseliti. Žene, dobro upućene u muške hirove, prihvatale bi da pođu sa njima jer ih je život uvek vukao za sobom kao plima, gurao ih tamo i ovamo kao morsku travu uz obalu, a muškarci su bili kao riba koja okolo luta i jede ih.
Ginter Veber je posmatrao sa stene družinu italijanskih vojnika kako otvara boce vina, počinje da maše rukama i peva. Posmatrao je kako se gole nimfe odvajaju od njih, trče u more i cičeći prskaju jedna drugu, i osmehnuo se nadmoćno, jer je poverovao da su svi Italijani ludi. Već su se saglasili u kantini, saglasio se ceo, ujedinjeni nemački narod da su Italijani kao deca koja će na kraju zabave biti poslata kući, čvrsto držeći lepljivim prstima balon i lizalicu. Oni će dobiti Albaniju i bilo šta drugo što Firer neće želeti da zadrži.
Veber je imao dvadeset dve godine i nikada ranije nije video golu ženu; on nije bio jedan od onih zagriženih, patoloških siledžija kao što su Hrvati ili češki Nemci koji su ušli u nacističku vojsku, i inače vojničko silovanje nije zahtevalo skidanje odeće sa žene; ono se sastojalo od brutalnosti na brzu ruku i završavalo se ubijanjem. Veber je još bio nevin, njegov otac je bio luteranski pastor, odrastao je u austrijskim planinama i bio je u stanju da mrzi Jevreje i Cigane samo zato što nikada nije sreo nijednog. Uputio se prema grupi Italijana, nagnan očajničkom željom, prikrivenom nezainteresovanošću, da vidi golu ženu.
Koreli je pogledao u otvoreno mlado lice i ono mu se dopalo. Izgledalo je bezazleno i prijateljski. „Hajl Hitler”, rekao je Veber i podigao ispruženu ruku. „Hajl Pučini”, rekao je Koreli, istegnuvši svoju.
„Ja sam poručnik Ginter Veber iz grenadirskih jedinica u Liksuriju. Video sam vašu družinu i pomislio da bih mogao doći i predstaviti se.”
„Aa”, reče Karlo, namigujući, „hteli ste da priđete i osmotrite žene.”
„Nije to u pitanju”, lagao je Veber usiljeno. „Tako nešto je, prirodno, već viđeno.”
„Ja sam Antonio Koreli”, reče kapetan „i prirodno, čovek se takvog nečeg nikad ne' može nagledati.”
„Baš tako”, slagao je Karlo, kod koga je prisustvo žena izazivalo duboku nelagodnost i zbunjenost. On je još mislio na Frančeska i stvarao je novu privrženost prema kapetanu, siguran da će, kad je kapetan u pitanju, to ostati osećanje koje će samo sebi biti zadovoljstvo. Nikada nije bio sasvim siguran da je to bio slučaj i sa Frančeskom, iako je Frančesko bio oženjen i izražavao netrpeljivost prema homoseksualcima na silovit način. Karlu je bilo drago što Koreli nije bio zaluđen za bordele i nije ga, kao što su to činili drugi, pritiskao da ih i on posećuje. Karlo je znao da se Koreli zaljubio u Pelagiju pre no što je sam Koreli to snvatio, a to je, pored ljubavi za muziku i obožavanja dece i svoje mandoline, bilo dovoljno promiskuiteta za za jednog čoveka, „Da vi, možda, niste potomak velikog kompozitora?”, upitao je Koreli, a Nemac je odgovorio: „Rekao sam Veber, a ne Vagner.”
Kapetan se nasmejao. „Vagner nije veliki kompozitor. Suviše je naduven, isprazan, pompezan i ohol. Ne, mislim na Karla Mariju fon Vebera koji je napisao 'Der Freischuetz', i dva koncerta za klarinet i simfoniju u d-duru.”
„Veber sleže ramenima: „Žao mi je, sinjor, nikad nisam čuo za njega.”
„A vi bi sada trebalo mene da pitate da li ja vodim poreklo od velikog kompozitora”, reče Koreli osmehujući se u iščekivanju. Veber ponovo sleže ramenima i kapetan dopuni: „Arkanđelo Koreli? Concerti grossi? Vi niste ljubitelj muzike?”
„Ne, ja volim...”, poručnik zastade, jer nije bio u stanju da se seti nečeg što voli. „Zaboravili ste da mi kažete svoj čin.”
„Ja sam nota brevis, Karlo, ovaj ovde, je cela nota, on je četvrtina, on tamo je osmina, momak u moru je šesnaestina, a mali Pjero ovde je pola šesnaestine. U operskoj družini mi imamo svoj sistem rangiranja, a inače ja sam kapetan. Trideset treći artiljerijski puk. Izvolite, pridružite nam se, imamo mnogo vina, ali devojke imaju slobodan dan, a siguran sam da vi imate svoju. Usput, vaš italijanski je odličan.”
Ginter Veber se spustio na pesak, oprezan zbog svih tih crnpurastih razveseljenih stranaca oko sebe i odgovorio: „Ja sam iz Tirola. Mnogi od nas govore italijanski.”
„Vi niste Nemac, dakle?”
„Naravno da sam Nemac.”
Koreli pogleda zbunjeno. „Mislio sam da je Tirol u Austriji.”
Veber oseti da raspoloženje počinje da mu se kvari; dovoljno je bilo to što je morao da sluša kako se ljaga baca na ugled Vagnera, jednog od najvećih preteča fašizma. „Naš firer je Austrijanac i niko ne bi kazao da on nije Nemac. Ja sam Nemac.”
Nastala je mučna tišina koju je Koreli razbio tako što mu je stavio u ruke bocu crnog vina. „Pij i budi srećan”, rekao je.
Ginter Veber je pio i osećao se srećnim. Vino, blistava toplota sunca i ublažavajući dah povetarca, miris aloja, bodra horska pesma, nestvarna nagota devojaka, odblesci devičanske svetlosti na treperavoj morskoj površini, kao po morzeovom kodu, udružili su se da raskrave njegovo uštogljeno srce.
Dozvolio je Adrijani da ispali rafal iz njegovog „Jugera”, zaspao je, bacili su ga sa stene u more, uživao je u divljenju nagih devojaka koje su bile oduševljene njegovim zlatnim tenom i plavom kosom i uveče je isporučen u svoju bazu, uniforma mu je stajala malo nakrivljeno i bila je puna peska i postao je punopravan član operske družine, pošto je pripit prihvatio da dobije, ukoliko ikad izrazi divljenje prema Vagneru, smrtnu kaznu, bez suđenja i bez prava na žalbu. On je bio jedini u družini koji nije znao da otpeva nijednu notu i dobio je čin pola šesnaestine.

31


Nevolja s očima



Pelagija je prema kapetanu postupala loše koliko god je mogla. Ako mu je služila hranu, spuštala je pred njega tanjir tako nemarno da se sadržaj njegov prelivao i prosipao, a ako se slučajno prolio i na njegovu uniformu, ona bi uzela mokru krpu, propustila da je dobro iscedi i razmazala supu ili neko drugo jelo u veliku fleku na njegovom koporanu, sve vreme se cinično izvinjavajući zbog strašne nemarnosti. „O, ne, molim vas kirja Pelagija, nije potrebno”, on bi se uzaludno bunio, a onda je posle izvesnog vremena primetila da je stekao naviku da svoju stolicu ne privlači dok ona ne prinese hranu i ispoliva je po stolu.
Njegova pomirljivost i potpuna nespremnost da joj se usprotivi i uputi bilo kakvu pretnju, što bi se moglo očekivati od oficira okupacione vojske, samo su u njoj stvarale bes. Više bi joj odgovaralo da on viče, da od nje zahteva da prestane sa tim drskim ponašanjem, jer je njen bes bio tako dubok i jedak da bi se samo u sukobu mogao pročistiti. Ona je želela da mu pruži oduška, da vitla okolo rukama kao propovednik kad prekoreva; ali on je bio sklon, činilo se, tome da je nervira. On je ostajao krotak i učtiv, a ona je morala da nasamo vežba svo ono škiljenje očima i pućenje usnama koji neizbežno prate hipotetičku provalu optužbi i prezira koje je želela da mu sruči na glavu i svakog dana je vrebala priliku za to. Dva meseca je noći provodila besna i bez sna i za to vreme je, ležeći uvijena u pokrivače na kuhinjskom podu, usavršila nekoliko verzija iznenadnog i otrovnog govora kojim je nameravala da ga posrami. Ali, kada će se ukazati prilika da ga održi? Kako neko da eksplodira sa opravdanim gnevom kad onaj prema kome je gnev okrenut ostaje obziran i pun ustručavanja?
Činilo joj se da kapetan nije tipičan Italijan. Istina je da je u kuću ponekad dolazio malo pijan i da je ponekad dobijao napade neiscrpne veselosti; ponekad bi dojurio, pao na kolena i poklonio joj cvet koji bi ona prihvatila a onda ga demonstrativno dala kozi da ga pojede; ponekad, on bi je iznenada obuhvatio oko struka desnom rukom, a njenu desnu ruku dohvatio svojom levom i zavrteo je vrtoglavo par puta kao da izvodi valcer, ali to se dogodilo samo kad je njegova baterija pobedila u fudbalskoj utakmici. Dakle, bio je impulsivan kao tipičan Italijan i činilo se da ga nijedna briga ne mori, ali se ipak pokazao kao vrlo pažljiva osoba i kao majstor da to prikriva. Vrlo često bi ga videla kako stoji pored zida u dvorištu sa rukama na leđima, kao neki Nemac, raširenih nogu, duboko zadubljen u posmatranje planina ili zaokupljen nečim drugim, dok su se na njima samo odmarale oči. Mislila je da u njemu ima neke tuge koja je bila vrlo nalik nostalgiji, a da to zapravo nije bila. „Kad bi samo'“, mislila je, „bio kao drugi Italijani koji zvižde kada prolazim, ili pokušavaju da me štipnu otpozadi. Tad bih mogla da ga psujem i udaram i da mu govorim 'Testa d'asino' i 'Possate muri massa' i osećala bih se mnogo bolje.”
Jednog dana je on zaboravio svoj pištolj na stolu. Ona je pomislila kako bi ga lako mogla ukrasti i za to možda okriviti lopova koji je iskoristio njegovu nepažnju. Palo joj je na pamet da bi mogla pucati u njega kada se pojavi na vratima, a onda pobeći sa pištoljem i pridružiti se andartama. Nevolja je bila u tome što on više nije bio samo neki Italijan, postao je kapetan Antonio Koreli koji svira mandolinu i vrlo je prijatan i uljudan. Uostalom, ona ga je dosad već mogla ubiti svojim derindžerom, mogla mu je rascopati lobanju tiganjem, ali iskušenje se nije pojavilo. Naprotiv, sama ta ideja bila je ogavna, a ionako bi to bilo uzaludno i kontraproduktivno; vodilo bi stravičnoj odmazdi i teško da bi moglo da odluči rat. Ona se reši da pištolj spusti u vodu na nekoliko minuta, da bi mu cev iznutra zarđala i mehanizam zakazao.
Kapetan je naišao i uhvatio je na delu baš u trenutku kad je vadila pištolj. Stajala je, držeći kažiprst provučen kroz štitnik oroza i pokretala iznenađujuće težak teret gore dole da bi voda iz njega iscurila. Od glasa koji je čula iza sebe prepala se toliko da je ponovo ispustila pištolj u činiju.
„Šta to radite?”
„O Bože”, uzviknula je, „prepali ste me!”
Kapetan je sa izrazom naučne objektivnosti na licu pogledao svoj zaronjeni pištolj, podigao je obrve i rekao: „Vidim da ste hteli da napravite neku pakost.”
To nije bilo ono što je očekivala, ali joj je srce ipak počelo silovito da lupa zbog straha i uzbuđenosti, a osećaj panike ju je na trenutak lišio moći govora; „Prala sam ga”, rekla je najzad jedva čujno. „Bio je strašno mastan i lepljiv.”
„Nisam pojma imao da ste tako dirljivo neuki”, odgovorio je kapetan šturo. Pelagiju naglo preplavi neko osećanje sasvim čudno, osećanje izazvano njegovim sarkazmom i ironičnim naznačavanjem da je ona slatko i budalasto stvorenje koje pravi gluposti zato što kao slatka i budalasta nije umela ništa bolje da učini. On se pretvarao kao da hoće sa njom da postupa pokroviteljski i to je za nju bilo isto toliko bolno kao da je stvarno bilo pokroviteljski. Ona je takođe još bila prepadnuta, još je strepela šta će on učiniti i još je, daleko negde u njenoj svesti, postojao bes zato što ne uspeva da ga izazove.
„Viniste dovoljno podmukli da biste uverljivo lagali”, rekao je on.
„Šta ste očekivali?”, zapitala je ona, i odmah se začuđeno zapitala šta je time htela da kaže.
Kapetan je, izgleda ipak, znao: „Mora da vrlo teško pada svima vama što morate da nas podnosite.”
„Vi nemate pravo...”, počela je ona, koristeći prve reči svog dobro pripremljenog govora, a onda je najednom zaboravila šta dalje ide.
On izvuče pištolj iz činije, uzdahnu i reče: „Pretpostavljam da ste mi učinili uslugu. Trebalo je da ga odavno rasklopim, očistim i podmažem. To se nekako zaboravlja ili odlaže.”
„Pa zar niste ljuti? Zašto niste ljuti?”
On pogleda u nju iznenađeno. „ Kakve veze ljutnja ima sa kadencama? Da li stvarno verujete da ja nemam ni o čemu važnom da mislim? Hajde da mislimo samo na važne stvari i ostavimo jedno drugo namiru. Ja ću vas ostaviti namiru i vi možete mene ostaviti namiru.”
Ta ideja se Pelagiji učini nova i neprihvatljiva. Ona nije želela da ga ostavi na miru, želela je da viče na njega i da ga udari.
Odjednom svladana iskušenjem i cinično svesna da je to neće ni na koji način ugroziti, ona ga udari svom snagom posred levog obraza.
On je pokušao da se izmakne, ali je zakasnio. Malo ošamućen i zbunjen, povratio je ravnotežu i rukom dodirnuo lice kao da samog sebe teši. Pružio joj je pištolj. „Stavite ga nazad u vodu”, rekao je, „to je za mene manje bolno” Pelagiju je sada potpuno razbesneo taj novi trik koji je bio kao stvoren da momentalno izbriše njen bes. Ozlojeđena preko svake podnošljive mere, ona podiže oči prema nebu, stegnu pšenice, stisnu zube i izlete napolje. U dvorištu je iz sve snage šutnula saksiju od livenog gvožđa i tako povredila nožni palac. Skakutala je okolo dok bol nije uminuo, a onda je saksiju koja joj se zamerila bacila preko zida. Hramala je malo idući gore-dole puna žestine i gorčine i otrgla je sa grane jednu nezrelu zelenu maslinu. To joj je prijalo i bilo je umirujuće, pa je zato iskidala još nekoliko. Kada je nabrala punu šaku, vratila se u kuhinju i iz sve snage gađala njima kapetana koji se okrenuo da bi je dočekao. On je uzalud pokušao da se prigne dok su se tvrdi plodovi bezazleno odbili od njega i zbunjeno zavrteo glavom, a Pelagija je ponovo nestala. Te grčke devojke, kakav duh, kakva vatra. On se zapita zašto niko nije postavio radnju neke opere u modernoj Grčkoj. Možda jeste, trebao tome razmisliti. Možda bi on trebalo jednu takvu da napiše. Neka melodija mu je nastala u glavi i on je počeo da je pevuši zatvorenih usta, ali se stalno pretvarala u 'Marseljezu' On se udari po glavi da bi izbacio tog uljeza, a melodija se neočekivano preokrenula u 'Radecki marš'. „Carogna”, viknuo je sasvim razljućen. Napolju ga je čula Pelagija, uplašila se od moguće odložene reakcije i odjurila niz brdo da bi utočište potražila u Drosulinoj kući dok se on ne smiri.
Meseci su prolazili, a Pelagija je primećivala da njen bes nestaje i to ju je zbunjivalo i uznemiravalo. Činjenica je da je kapetan postao deo domaćinstva isto koliko je to bila koza ili sam njen otac. Ona se potpuno navikla na to da ga vidi kako sedi za stolom, žvrlja nešto zaneseno ili je sav zadubljen u misli dok olovku drži među zubima. Rano ujutru ona je, sa zadovoljstvom koje donose sitne navike domaćeg života, iščekivala trenutak kada će on izići iz svoje sobe i reći: „Kalimera, kirja Pelagija. Je l' Karlo stigao?”, i uveče bi postajala zabrinuta ako bi malo kasnio, a kad bi naišao, ispustila bi uzdah olakšanja i osmehnula se gotovo protiv svoje volje.
Kapetan je imao neke privlačne osobine. Uzeo bi komad plute, zakačio ga za žicu i s tim trčao oko kuće dok je Psipsina besomučno jurila za njim, i uveče, kada dođe vreme spavanju, izišao bi napolje i dozivao je, jer je kuna obično noć počinjala sa njim, a završila bi je mudro i pravedno sa Pelagijom. Često se mogao zateći kako kleči na kolenima i jednom rukom čvrsto drži Psipsinu preko stomaka, dok je okreće po podu i ona se pretvara da ga grize i grebe kandžama a, kad je ona slučajno sedela na listu njegovih nota, otišao bi da donese drugi samo da je ne bi uznemiravao.
Povrh toga, kapetan se odlikovao velikom radoznalošću, tako da je mogao sedeti i sa izluđujućim strpljenjem posmatrati Pelagijine ruke razigrane heklanjem po utvrđenom tempu, dok se njoj ne bi pričinilo da njegove oči zrače nekom čudnom i velikom snagom od koje ju je hvatao grč u prstima i gubila je petlju. „Pitam se”, rekao je jednog dana, „kakav bi muzički komad bio kad bi zvučao ovako kako vaši prsti izgledaju.” Ona je bila veoma začuđena takvom besmislenom opaskom, a kada je još rekao da mu se neka melodija ne sviđa zato što je posebno ogavna nijansa tamnocrvenog, zaključila je da on ili ima neko dodatno čulo ili su mu ganglije u mozgu pogrešno spojene. Ideja da je pomalo lud navela ju je da se oseća zaštitnički prema njemu i to je, verovatno, još više ugrozilo njenu principijelnost. Nemila istina bila je da je on, smatran italijanskim osvajačem ili ne, život učinio raznovrsnijim, bogatijim i neobičnijim.
Ona je pronašla novi razlog za bes kojim je zamenila stari, s tim što ga je ovog puta usmerila na sebe samu. Činilo joj se da ne može prestati da svoj pogled upravlja prema njemu, a on ju je uvek lovio u tome.
Bilo je nečega u njemu, dok je sedeo za stolom i sređivao gomile papira, kako je to od njega zahtevala glomazna italijanska vojna birokratija, što ju je navodilo da stalno diže pogled prema njemu, kao po uslovnom refleksu. Bez sumnje, on je misli usmerio na rešavanje porodičnih problema svojih vojnika; bez sumnje, on je oprezno nagovarao ženu svog tobdžije da ode u bolnicu i pregleda se; bez sumnje, on je potpisivao formulare o rekviziciji u četiri primeraka; bez sumnje je pokušavao da utvrdi zašto se pošiljka protivavionskih granata neočekivano pojavila u Parmi i zašto je on, umesto njih, dobio sanduk pun radnih odela namenjen vladinim službama. Bez sumnje; no, svejedno, kad god bi podigla pogled njegove oči bi blesnule i ona bi bila uhvaćena njegovim upornim i ironičnim pogledom, tako čvrstim kao da je hvata za zglavke na rukama.
Nekoliko trenutaka oni su se gledali, a onda bi se ona postidela, obrazi bi joj se malo zarumeneli, pa bi se vratila svom heklanju, svesna da je možda time pokazala nedovoljno uvažavanja prema njemu, ali isto tako svesna da bi bilo bestidno njeno uporno uzvraćanje pogleda. Nekoliko sekundi kasnije kradomice bi podigla pogled i istog trenutka on bi uzvratio pogledom. To je bilo neverovatno. To ju je dovodilo do besa. Toliko je bilo neprijatno da je izazivalo poniženje.
„Moram prestati to da radim”, odlučila bi i, ubeđena da je on duboko zaronjen u svoj posao, pogledala bi i bila ponovo uhvaćena. Pokušala je da se strogo kontroliše, govoreći sebi: „Neću da pogledam u njega narednih pola sata.” Ali sve je bilo uzalud. Oprezno bi bacila brz pogled, njegove oči bi blesnule i tako bi ona ponovo postala zatočenica podsmešljivog osmeha i podignute obrve.
Znala je da se on poigrava sa njom, da je zadirkuje i bocka tako blago da nije bilo moguće pobuniti se ili otvoreno to pokrenuti kako bi se rešavalo kao problem. Uostalom, ona nikad njega nije uhvatila kako gleda u nju, prema tome sve je, očigledno, bilo njena greška. No, ipak je on tu igru potpuno držao pod svojom kontrolom i, u tom smislu, ona je bila žrtva. Odlučila je da promeni taktiku u ovom ratu očima. Odlučila je da ona neće više biti ta koja popušta; ona će čekati da njegov duh popusti, ona će istrajati dok on ne popusti. Smirila je sebe, prikupila svu odlučnost i podigla pogled.
Gledali su jedno u drugo, činilo se satima, i Pelagija se pitala besmisleno da li je tehnički ispravno trepnuti. Prestala je da njegovo lice drži u fokusu i usredsredila se na njegov nos. On je takođe počeo da se zamagljuje i vratila je pogled prema očima. Ali koje oko? Bilo je to kao u priči o Buridanovom magarcu: pred jednako primamljivim stvarima nema izbora. Ona se usredsredila na njegovo levo oko koje se pretvaralo u ogroman treperavi ponor i zato je preslana desno oko. Činilo joj se da je njegova ženica parališe kao pogled sove. Kako je to čudno da jedno oko može biti bezdani ponor, a drugo oružje oštro kao koplje. Počela je da oseća strašnu vrtoglavicu.
On nije sklanjao pogled. Kad je od vrtoglavice već gotovo bila spremna da se preda, on je počeo da pravi grimase sve vreme buljeći u nju. Sirio je ritmično nozdrve, a onda mahao ušima. Pokazivao je zube kao konj i pomerao vrh nosa levo desno. Zurio je užasno kao satir i potom se kreveljio.
Uglovi Pelagijinih usana počeli su sve više da se krive u osmeh. Konačno su se neodoljivo razvukle i ona je naglo prasnula u glasan smeh i trepnula. Koreli je skočio na noge, poskakujući, i povikao: „Pobedio sam, pobedio sam”, a doktor je podigao pogled sa svoje knjige i uzviknuo: „Šta? Šta? Šta?”
„Ti si varao”, pobunila se Pelagija, smejući se. Okrenula se ocu: „Papas, on je varao, to nije fer.”
Doktor je sa razigranog kapetana pogledom prešao na kćer koja se usiljeno ljutila, namestio je naočare i uzdahnuo. „Šta će biti sledeće?”, upitao je retorički, svestan vrlo dobro šta će biti sledeće i počeo da razmišlja kako najbolje da izađe na kraj sa tim.

32


Oslobađanje masa (2)



„Hej, hej, šta to radite? Odlazite odavde. Ostavite moje ovce.”
Hektor nije ostavio jagnje koje je stavio preko ramena Mandrasu je izgledao kao Dobri pastir na slikama u knjigama iz veronauke koje su katolički misionari delili u pravoslavnim selima i kao Hrist iz Biblije. Hektor je bio tako inspirativan, sve je tako jasno objašnjavao. On je bio neko ko sve razume. Imao je knjigu koja se zvala Šta da se radi? i znao je tačno na kom mestu u njoj da potraži nov savet i pouku. Bila je to stara knjiga, vrlo pohabana, raspadala se, a napisao ju je čovek po imenu Lenjin koji je bio značajniji čak i od Isusa. Mandras je bio sasvim zadivljen time kako je Hektor mogao gledati u sve te izuvrtane crne crviće naštampane na papiru i pretvarati ih u reči. Hektor je obećao da će ga naučiti da čita, zajedno sa još nekoliko nepismenih i oni će postati Radnički samoobrazovni odbor. Mandras je već naučio alfabet i održao je predavanje o veštini lovljenja ribe u moru. Svi su aplaudirali. Od Hektora je naučio da on nije ribar, već radnik i naučio je da postoji sličnost između njega, stolara i radnika u fabrici u tome što kapitalisti izvlače sav profit iz njihovog rada. S tim što se profit zove višak vrednosti. Nije još shvatao kako njegov višak vrednosti odlazi nekom drugom, ali u pitanju je samo vreme kada će i to znati. Bio je vrlo ljut na Kralja što je tako uredio stvari i navikao je da se mrgodi ili sarkastično smeje svaki put kad neko pomene Britance ili Amerikance. To su i svi drugi radili. Druge je zasmejavao time što je svoju pušku nazivao „buržoaskom” kad bi se pokvarila. Činovnici i brodovlasnici i svi poljoprivrednici koji su zapošljavali druge bili su buržoazija, a to su bili i doktori. Setio se sve one ribe koju je odneo dr Janisu da bi platio za lečenje i osećao je gorčinu zbog toga. Doktor je bio bogatiji od njega i u pravičnom svetu doktorov višak vrednosti stizaće njemu. Ono što treba da uradi jeste da se udruži sa ostalim ribarima i odbije da prodaje ribu dok za nju ne dobije dobru cenu. Sada je sve postalo jasno.
Mandras je osećao kako postaje prosvećen i obrazovan i obožavao je Hektora, tog jačeg i starijeg čoveka koji je bio u najžešćim bitkama kod Gvadalahare i do nogu je potukao italijanske fašiste. Gde je Gvadalahara? U Španiji. Dobro, a gde je, zapravo, Španija? Imaćemo i časove geografije uskoro, ne brini. Tapšanje po ramenu. Hvala, druže. Ovo je zreo svet, ovde nema gospodine, ili gospođo, samo druže. Vojnički, ubedljivo, bez okolišanja, muški. Drug. Topla reč, puna solidarnosti.
Hektor se osmehnuo na srditog sitnoposednika i rekao: „Uzimamo ovo jagnje po nalogu Savezničke visoke komande U Kairu.”
Seljak je odahnuo i rekao: „A ja sam mislio da ste lopovi.”
Hektor se nasmejao, pa se odmah i Mandras nasmejao. Čovek je ispružio ruku. Hektor je pogledao žuljevit, potamneli dlan i lice mu se namračilo. „Jedan zlatnik”, objasnio je seljak.
„Gubi se”, rekao je Hektor. „Je si li i ti fašista, ili šta?”
„Britanci uvek plaćaju ovcu zlatnikom”, reče čovek. „To je uobičajena cena. Zar vi niste u EDES-u? Sigurno znate za to?”
„Mi smo ELAS i ne smatramo da je gubitak ovce nešto veliko kada se pogleda šta mi pokušavamo da postignemo u tvoju korist. Platićemo ti kasnije. Sada neka bude kako ja kažem i gubi se. Novi nalog Britanaca jeste da mi uzimamo ovcu, a oni ti kasnije plate.”
Seljakje spustio pogled: „EDES mi je jutros dao zlatnik za ovcu.”
„Ako budem čuo da prodaješ namirnice EDES-u, ti si mrtav”, reče Hektor, „zato zaveži. Zar ne znaš da sarađuju sa fašistima?”
„Juče su digli u vazduh jedan most”, navaljivao je nesrećni čovek.
„Zaboga”, prasnuo je Hektor, „zar si tako glup da ne umeš da prepoznaš tajnu operaciju?”
Dok su odlazili, prisvojeno jagnje, prebačeno preko ramena andartea, uznemireno je blejalo, a zbunjeni seljak se češao po glavi. Mandars se zakikotao i rekao: „To mu je za nauk.” Zastao je, nelagodno mu je bilo zbog tišine, iako je okružen drugovima, i dodao malo oklevajući, ali prikladno s prezirom: „Fašistički sluga.”

33


Nevolja s rukama



Noć je bila olujna. Napolju je kiša lila u gustim zavesama, a jak istočni vetar nosio je nepoznate predmete, kotrljao ih niz ulicu i podizao crep na krovu čije je kloparanje izazivalo doktorovu zabrinutost. Njih troje su sedeli u kuhinji, gde je Pelagija parala svoj vazda sve manji pokrivač, doktor je čitao knjigu poezije, a kapetan komponovao sonatu u Skarlatijevom maniru. Pelagija je bila fascinirana time što je on u stanju da u svojoj glavi čuje muziku i povremeno mu je prilazila da pogleda kako napreduje nizanje nerazumljivih kvržica na listu papira. U jednom trenutku našla se stojeći pored njega sa rukom naslonjenom na njegovo rame jer se činilo da je takva poza potpuno prirodna i neizbežna i tek posle par minuta shvatila je šta radi.
Pogledala je u svoju ruku, iznenađena što leži na telu muškarca, kao da hoće da je prekori što se tako slobodno ponaša kad je bez pravog nadzora starijih. Pitala se šta da učini. Ako bi je makla, bilo bi, možda, nepristojno. Možda bi to otkrilo činjenicu da ju je tu nesvesno stavila i on bi zaključio da to odaje osećanja koja ona ne želi da prizna ni njemu ni sebi. Možda bi se mogla, ako bi je prosto ostavila da stoji tu gde je kao da pripada nekom drugom, odreći odgovornosti za njene postupke. Ali šta ako on odjednom primeti gde se ona nalazi? Ako je pomeri, on će odmah shvatiti po tome što je više nema tamo gde je ležala, da je stvarno bila na njegovom ramenu; a ako je ne pomeri, on može postati svestan da je tu i izvući neke zaključke iz činjenice da nije pomerena. Mrko je pogledala svoju ruku i osetila da zbog te nedoumice više ne može da prati njegov monolog o muzičkom fraziranju i harmoniji. Odlučila je najzad da bi najbolje bilo da ostavi svoju ruku tamo gde je i pretvara se kao da pripada nekom drugom. Nagla se napred i licu dala izraz koji je trebalo da bude odraz krajnje intelektualne ozbiljnosti bez ijednog traga prirodne naklonosti ili fizičke privlačnosti. „Mmm, vrlo interesantno”, rekla je.
Psipsina je zagrebala navratima, cijučući molećivo, Pelagija je sa olakšanjem otrčala da joj otvori vrata, a kapetan je u tom trenutku postao svestan da je jedna ruka neko vreme bila lagano oslonjena na njegovo rame. Odsustvo njene težine bilo je sasvim primetno, a njeno ranije prisustvu naknadno mu je priuštilo prijatnost i utehu. Osmehnuo se sa pritajenim zadovoljstvom i, da je imao priliku u tom trenutku da progovori, u glasu bi mu se osetio prizvuk trijumfa.
Ta prijatna razmišljanja na najokrutniji način prekinula je Psipsina koja je potpuno mokra svom težinom skočila u njegovo krilo i naglo ga lišila svakog osećaja zadovoljstva ili uljuljkivanja u trijumfu. Psipsina je imala običaj da iziđe napolje po olujnom vremenu i kisne dok joj se krzno sasvim ne promoči, a onda da otrči do najbližeg i najtoplijeg krila, gde će se brzo zagrejati, i ovog puta kapetan je postao njena žrtva, pošto je doktor bio dalekovid i na vreme je ustao da se to ne bi njemu dogodilo. Koreli je zapanjeno pogledao u kišom natopljenu loptu od krzna i osetio kako mu voda prodire do slabina. „Aaaah”, uzviknuo je i digao ruke uvis.
Pelagija se pakosno osmehnula i oterala mokru životinju iz njegovog krila. On je osetio brzo preletanje njenih prstiju preko svojih butina i iznenadno uzbuđenje koje je neizmerno poraslo kad je počela svojim rukama da čisti njegove čakšire, uzvikujući: „O kako ste uprljani, jadni vi, vidi koliko peska i blata...” On je zabezeknuto gledao u zaposlene ruke, a onda je shvatio da je ona primetila sa kakvim izrazom on to posmatra. Brzo je ustala, ošinula ga prekornim pogledom i vratila se uvređeno svom paranju, a onda je uporna Psipsina ponovo uskočila u njegovo krilo. Kada se voda na njegovim slabinama zagrejala pod kunom, on je osetio ono čudno blaženstvo i zadovoljstvo koje je jednom iskusio kao mali dečak kada se slučajno upiškio u snu, misleći da to radi uza zid. Bila je to ista ona umirujuća toplota koju je osećao pre no što se probudio, užasnut i posramljen. Zaboravio je Skarlatija i mislio je na Pelagijine ruke. Kakvi vitki prsti, kakvi ružičasti nokti. Zamišljao ih je nemirne u ljubavnim noćnim scenama i shvatio da uznemirava Psipsinu. Pokušao je da priguši svoju razuzdanu maštu, usmeravajući misli na Vivaldija.
To je bila greška, jer se odmah setio da je Vivaldi podučavao mlade devojke u manastiru. Njegov razigran duh prizvao je sliku celog razreda sastavljenog samo od dražesnih malih Pelagija i sve su sugestivno lizale vrh olovke i mamile ga svojim blistavim tamnim očima. Bila je to divna slika. Zamišljao ih je kako sve stoje oko njegovog stola, saginju se prema njemu dok im on nešto objašnjava i prstom prati tekst ispred sebe, a njihova crna kosa ga golica po obrazima i ispunjava mu nozdrve mirisom ruzmarina.
Jedna od njih je stavila ruku pod njegovu košulju, a druga je počela da mu gladi kosu i vrat. Vrlo brzo bilo je na desetine istovetnih vitkih ruku i brzinom munje on je stvorio sebi sliku kako leži potpuno nag na ogromnom stolu, dok su se uz pomoć čuda već razgolićene Pelagije sve do jedne okupile oko njega, puzale po njemu, sladostrasno ga napadale grudima, rukama i vrelim, vlažnim usnama. Počeo je teško da diše i da se znoji.
Psipsina je odlučila da više ne trpi taj pritisak odozdo i iskočila je iz njegovog krila. Njegovo divno sanjarenje pretvorilo se u paniku. Ako bi Pelagija slučajno podigla pogled, videla bi sasvim jasno da on ima piramidalno ispupčenje na određenom mestu na svojim čakširama za koje bi samo jedno objašnjenje moglo biti odgovarajuće i ubedljivo.
Očajnički je pokušavao da tok svojih misli usmeri na nešto neprijatno i, dok se ne pribere, okrenuo se na stolici da se malo odvoji od nje. Spustio je papire u krilo i pretvarao se da ih u tom položaju čita. Pomislivši da je sada ponovo bezbedan, vratio se svojim Pelagijama na stolu, njihovim mnogobrojnim rukama koje su letele gore dole po njegovom telu, njihovim zrelim grudima pritisnutim na njegova usta kao sveže, sočne voćke.
Prava Pelagija je uzdahnula, osetivši zamor od svog ručnog rada. Pored njenih nogu ležala je umršena gomila oparane vune, uvrtljana i zapretena kao da želi da se oblikom vrati u svoje prethodno stanje. Pelagija nije razumela zašto je vuna nostalgična na takav način i to ju je nerviralo. Počela je da je skuplja i našla se zapetljana.„Kapetane”, rekla je, „možete li da mi pomognete na trenutak? Potrebno mi je par ruku da namotam ovu vunu.”
Nastao je pravi krizni trenutak; kapetan je do sada bio toliko daleko zabludeo u svoj svet mašte da je u tom času vodio ljubav sa svakom od nagih Pelagija redom. Njen glas je presecao njegov elizijski san kao nož dinju. On je gotovo fizički osetio prštanje vočke pod nožem i tup udarac noža o dasku dok se dinja razdvaja u polutke.
„Šta?”, upitao je.
„Potrebna mi je pomoć vaših ruku, sva sam se upetljala u vunu.”
„Ja ne mogu. Baš sam stigao do važnog mesta. U sonati. Možete li da sačekate trenutak?” Osećao se kao očajnik; nikako nije mogao ustati a da ne pokaže nabrekle čakšire. Naterao je sebe da misli o svojoj baki, plivanju u ledenom moru, mrtvom, mušicama napadnutom konju kako leži pored puta posle bitke. Erekcija je malo splasnula, ali ne dovoljno.
Ništa se nije moglo učiniti; srećna okolnost je bila u tome što se ona navikla na njegovo povremeno idiotsko ponašanje. On se spusti na kolena i dođe do nje na sve četiri. Njihao je zadnjicom kao pas, mahao isplaženim jezikom i gledao u nju sa izrazom potpune pseće odanosti. Ovom šaradom će sa malo sreće uspeti da dobije na vremenu, dok ne bude spreman da se uspravi. Ona spusti pogled prema njemu i načini kiselo lice. „Vi ste vrlo luckast čovek”, rekla je.
„Av”, reče on i ponovo zatrese zadnjicom. Ispružio je ruke kao da su šape kojima moli, a Pelagija ih je autoritativno ispravila i još malo razmakla da bi mogla preko njih da namotava vunu. Očajnički je pokušavala da se ne nasmeje.
Kapetan je počeo još više da preteruje u njihanju jezikom i da bulji u njeno lice sa takvim pasjim obožavanjem da je ona prekinula motanje i rekla: „Hajde, kako da ja ovo uradim kad me vi stalno zasmejavate? Ludače.”
,,Av”,reče on ponovo, toliko zanesen u svoje komično prerušavanje da je već zaboravio zašto je morao da se upusti u to, dok je sam problem nestao. Cvilio je kao da traži da ga puste napolje, a onda je počeo oštro da laje na vunu kao da je ubeđen da je ona opasan i nesavladiv neprijatelj. „Glupo pseto”, reče Pelagija i lagano ga pljesnu preko nosa.
„Imate li vas dvoje predstavu kako blesavo izgledate?”, požalio se doktor. „Za ime Božje, to je neprijatno. Da samo možete da se vidite.”
„Šta ja tu mogu”, reče Pelagija prekorno, žaleći što je njihova detinjasta zabava prekinuta, „on je lud, i to je zarazno.”
Kapetan zabaci glavu i poče da zavija melodiju 'Sola, Perduta, Abandonnata'. Doktor se trgao i zatresao glavom, a Psipsina je pobegla do vrata i počela da grebe po njima, spremna da iziđe napolje po najvećoj kiši pre nego da ostane u sobi i podnosi taj užasan lament; pravi psi su dovoljno velika napast. Pelagija ustade, uze breskvu sa stola, vrati se na svoje mesto i, kad je kapetan zabacio glavu da zavijajući dočara najtužniji deo arije, ona mu gurnu breskvu u usta. Njegov izraz zaprepašćenja, sa iskolačenim očima, bilo je zadovoljstvo posmatrati. „Da li znate kako blesavo izgledate?”, zapita ona. „Na kolenima, sav upleten u vunu i sa breskvom u ustima?”
„Osvajači bi trebalo da se ponašaju dostojanstvenije”, reče doktor jer je njegovo osećanje istorijske prikladnosti bilo povređeno.
„Ung”, reče kapetan.
Pelagija, razumljivo, nije dovoljno pažnje posvetila onome što radi i, kad je završila sa namotavanjem kanure, bilo je jasno da je stalno zatezala predivo. Kapetan je ustao, osetio da mu je nos zapušen i da ne može da diše na usta. Pregrizao je breskvu i pustio da deo padne na pod, gde ga je Psipsina pažljivo onjušila pre no što ga je zgrabila i pobegla. On je pokušao da oslobodi ruke, ali u tome nije uspeo. „Zavera”, uzviknu, „podmukla grčka zavera protiv italijanskih oslobodilaca.”
„Ja je neću ponovo odmotavati”, reče Pelagija, ,4 za ovo mi je već trebalo mnogo”.
„Vezan za ceo život”, reče kapetan i njihove oči se spontano susretoše. Ona se stidljivo nasmešila i bez nekog posebnog razloga spustila pogled i rekla: „Nevaljalo pseto.”

34


Oslobađanje masa (3)



Ponižavajuće je i neprijatno bilo izlagati se grdnjama pukovnika Majersa, ali se Hektoru i njegovom komandantu Arisu to dogodilo toliko puta da je gotovo postalo igra. Sve što je trebalo činiti bilo je to da se pretvaraš kako si neupućen, ili da se zgražaš, ili da skrušeno pokazuješ da si užasnut svaki put kada je tvoja grupa andarta prijavljena Britancima zato što je počinila neki prekršaj i zlodelo, i onda da kažeš da ne možeš da potpišeš bilo kakav dogovor bez odobrenja komiteta u Atini, po koje bi morao da pošalješ kurira i čekaš dve nedelje da se vrati. Uvek možeš da kažeš da su kurira uhvatili i ubili Italijani, ili Nemci, ili neka druga grupa iz pokreta otpora, ili možeš čak da okriviš i Britance tvrdnjama da oni očigledno favorizuju EDES. Možeš čak da okriviš grčke seljake koje su Nemci naoružali da bi mogli da brane svoje kokoške pošto su ih stalno uzimali patrioti iz gerilske grupe ELAS. Takav izgovor je imao prednost u tome što se ponekad poklapao sa istinom, a gotovo nikad se nije mogao proveriti.
Hektor je nameštao svoj crveni fes i stajao pred pukovnikom Majersom, osećajući se kao nestašan đačić. Mandrasa je ostavio napolju jer nije želeo da ga vidi u nelagodnoj situaciji. Mandras je posmatrao kako britanski oficiri za vezu dolaze i odlaze i ponovo je bio iznenađen njihovim visokim stasom, crvenim i oljuštenim nosevima i njihovim uživanjem u zbijanju šala. Neki od njih su bili Novozelanđani i Mandras je pretpostavljao da to mora biti posebno mesto negde u Britaniji gde su vojnici posebno obučavani da padobranima iskaču iz „liberatora” i da u vazduh dižu vijadukte. Uvek su bili prehlađeni, ali neverovatno izdržljivi i pravili su nerazumljive šale čiji se humor potpuno gubio prilikom prevođenja. Iskreno su se trudili da nauče grčki, ali su voleli da pogrešno izgovaraju reči; ako bi se neka žena zvala Antigona, oni su je svi zvali 'Auntie Gonie', a Hektor je bio poznat kao 'My sector'. Mandras nije mogao znati da je tako prozvan zato što je uobičajen odgovor njegovog mentora bio: „To je moj sektor”, kada bi mu se predočili dokazi o njegovoj prevrtljivosti, besčašću i varvarstvu.
„To je moj sektor”, kazao je Hektor Majersu, ,,i meni naređenja stižu iz Atine, a ne od vas. Jeste li vi Grci da nam stalno dajete naređenja?”
Majers je strpljivo uzdahnuo. On nije bio obučen za diplomatiju, nije mu bilo rečeno da će devedeset odsto njegovog posla biti da sprečava izbijanje bratoubilačkog rata između Grka i čeznuo je za jednostavnim životom u kome bi mu jedina obaveza bila da se bori protiv Nemaca. Umalo nije umro od upale pluća i još je bio vrlo mršav i iscrpljen, ali je ipak imao moralni autoritet nekoga ko odbija da žrtvuje etički princip zarad nekog ideala. Sve vođe ELAS-a su ga mrzele zato što su se pred njim osećali kao beskičmenjaci, ali se nikad nisu usuđivali da mu odviše prkose jer su preko njega dobijali svo oružje i zlatnike koje su čuvali za revoluciju, posle odlaska Nemaca. Morali su da ga umiruju, prihvatajući neke od njegovih planova, ili povremenim izvođenjem manjih napada na vojnike sila Osovine, i da otrpe njegova predavanja tokom kojih su mu oči uvek sevale, a on je bio bespogovorno siguran u to što tvrdi.
„Od početka je dogovoreno da sve grupe andarta budu pod kontrolom Kaira. Molim te, ne teraj me da ponavljam iste stvari svaki put kada te vidim. Ako se nastavi tvoje sadašnje kontraproduktivno ponašanje, neću oklevati da zatražim prekid tvog snabdevanja. Je li to jasno?”
„Ti nam ništa ne daješ, sve odlazi EDES-u. Ti nisi fer prema nama.”
„Iste besmislice”, usprotivio se pukovnik. „Koliko puta ti moram ponoviti ono što već znaš? Uvek smo davali strogo proporcionalno.” Pukovnik se uspravi. „Koliko puta moram da ti ponovim da u ovom ratu imamo zajedničkog neprijatelja? Da li ti je ikad palo na pamet da se borimo protiv Nemaca? Da l' stvarno misliš da je dovoljno samo dići u vazduh vijadukt Gorgopotamos? To je poslednja korisna stvar koju je ELAS uradio i tada ste poslednji put sarađivali sa EDES-om.”
Hektor se zajapuri. „Treba da razgovaraš sa Arisom. Ja dobijam naređenja od njega, a on dobija naređenja iz Atine. Nema svrhe mene napadati.”
„Razgovarao sam sa Arisom. Ponovo i ponovo i ponovo. A sada razgovaram sa tobom. Aris mi je rekao da razgovaram sa tobom jer on kaže da odgovornost za ove poslednje okrutnosti leže na tebi.”
„Okrutnosti? Kakve okrutnosti?”
Pukovnik je osetio kako se u njemu nagomilava prezir i poze leo je da udari dvoličnog andartea, ali se uzdržao. Dok je govorio pokazivao je prstima da nabraja. „Prvo, prošlog petka je spuštena pomoć za EDES koji se, dozvoli da te podsetim, jedini od većih grupa bori protiv neprijatelja. Ti si sa svojim ljudima napao EDES, oterao ih i ukrao sve što je spušteno.”
„Nismo”, ustvrdio je Hektor, „a u svakom slučaju to ne bismo morali da radimo da nas podjednako snabdevate. Niko nije ubijen.”
„Ubili ste pet ljudi iz Zevrasove grupe, uključujući britanskog oficira za vezu. Drugo, mi smo vas snabdeli sa mnogo novca, a vi ne plaćate seljacima za ono što od njih uzimate. Zar ste tako glupi da ne vidite da ih gurate u ruke neprijatelju? Do mene je stiglo bezbroj žalbi, dolazili su mi seljaci koji su hodali pedeset milja, da bi tražili nadoknadu. Spalili ste tri sela jer su se ljudi u njima suprotstavili vašoj krađi, a vi ste ih optužili da su sarađivali sa neprijateljem. Ubili ste dvanaest muškaraca i pet žena. Video sam tela, Hektore, ja nisam slep. Kakvu svrhu ima da se ljudi kastriraju, da im se odsecaju uši, da im se razrezuju usta tako da umiru nasmejani?”
„Ako neće da nas snabdevaju, onda su očigledno kolaboranti i ako vi nećete da nas snabdevate, šta drugo da radimo? Ako su oni kolaborantima ne mogu da krivim svoje ljude što se nekad razbesne, mogu li? I, uostalom, ko kaže da smo to bili mi?” i Majers je gotovo bio spreman da eksplodira. Umalo mu je otelo „Seljani”, ali je shvatio da bi to podstaklo nove odmazde komunista. Umesto toga on reče: „Jedan od naših oficira je video.”
Hektor odbaci: „Laži.”
Majers je pretrnuo. „Britanski oficiri ne lažu.” On skrušeno zažali zbog tog neophodnog licemerja. Besno je gledao, sa patricijskim prezirom, u tog vođu andarta; problem sa tim crvenim fašistima bio je u tome što oni nisu bili džentlmeni. Nisu imali nikakav osećaj lične časti. „Treće”, nastavio je „sprečavate seljake iz viših planinskih predela da se spuste u oblasti pod kontrolom EDES-a da bi kupili žito bez koga će umreti od gladi. Je l' to patriotski? Vi ih ne propuštate ako se prvo ne pridruže ELAS-u i onda izvršavate smrtnu kaznu nad „dezerterima”, iako nemate ovlašćenje za to. Četvrto, izložili ste jedno selo odmazdi pošto ste odneli krompir koji su Italijani već odvojili za sebe. Peto, ti lično si pogrešno uputio jednog našeg oficira za vezu kada je tražio Arisa sa namerom da mu se požali na tvoje ponašanje. Šesto, ti sprovodiš politiku razoružavanja drugih grupa andarta i ubijaš njihove oficire.”
Hektor je bio vest u menjanju teme, i pokušao je sa protivoptužbom: „Mi znamo britansku politiku. Misliš li da smo mi glupi? Vi hoćete da vratite kralja, a da o tome ne pitate narod.”
Majers lupi pesnicom o sto i čaša za vodu odlete na pod. „Sedmo”, zaurla on, „vi ste oteli i ubili šefa žandarmerije koji je pripremao masovan prebeg svojih ljudi u EDES i naterali ste ih, pod pretnjom smrću, da priđu vama. Osmo, proklamovali ste da je svako ko ne pristupa ELAS-u izdajnik Grčke i da će biti ubijen. Deveto, dajete novac koji od nas dobijate EAM-u, a oni ga prosleđuju KKE u Atini i, umesto gotovine, vi dajete nenaplative menice seljacima. Deseto, neki ljudi iz tvoje jedinice sramno su napali jedinicu EDES-a s boka kada je bila usred borbe sa jednom SS jedinicom. To je mrlja na časnom imenu Grčke i sramno delo koje nikad više ne sme da se ponovi. Je l' to jasno?” Pukovnik zastade i uze list papira sa svog stola. „Ovde je sporazum koji su potpisali EDES, EKKA i EOA i oni su se saglasili da ga prihvate kao pravilo ponašanja. Hoću da ga dam Arisu na potpisivanje i hoću da ga pročitaš i da mi daš časnu reč kao džentlmen da ćeš ga se pridržavati. Ako ne, moraćemo da razmislimo o prekidu snabdevanja.”
Hektor uputi prkosan pogled. Pukovnik je pribegavao ovoj taktici stotinu puta. „Ne mogu, i Aris neće ništa potpisati dok ne dobijemo naređenja od komiteta iz Atine. Moraćemo da pošaljemo kurira. Ko zna koliko će to trajati?”
„Ovo su uslovi”, reče Majers, predajući mu list papira. Hektor ga uze, pozdravi vojnički, ali na usporen i nemaran način, i ode.
„Čemu toliko galama?”, upitao ga je Mandras dok su silazili niz strmu, klizavu kozju stazu koja se vijugavo spuštala prema dolini do pećine koju je Majers koristio kao svoje lokalno sedište.
„Veliko sranje”, odgovori Hektor. „Ono što treba da shvatiš o Britancima jeste da su oni fašisti i da samo žele Grčku u svojoj imperiji, a ljudi kao što je Zavras i njegovi lakeji iz EDES-a pomažu im da to postignu. Zato on dobija svu pomoć, a mi ne.”
„Mi imamo tone zaliha”, reče Mandras. „Imamo dovoljno da uništimo svakog nacistu u Grčkoj.”
Hektor se nije obazirao na tu primedbu; mlad je i naučiće. Rekao je: „Ti seljaci su nas prijavili Majersu. Mislim da treba da odemo i održimo im lekciju. Kopilad kolaboracionistička.”
„Bilo je nekih lepih žena”, reče Mandras, smešeći se.
,,I njih ćemo nečem naučiti”, odgovori Hektor i obojica se nasmejaše konspirativno. Ti seljaci su svi bili simpatizeri malograđanštine, rojalisti, republikanci koji su se samo pretvarali da su protiv kralja za koga su svi prezrivo govorili „Glucksburg”. Svi su oni bili fašisti i svi su pljuvali na naučni socijalizam. Dobro je bilo naterati te žene izdajice da vrište i grče, se pod tobom i nisi morao da opterećuješ svoju savest time jer to je bilo najmanje što zaslužuju: predstojala je izgradnja nove i bolje Grčke mogao si da činiš ono što hoćeš sa inferiornim ciglama koje će ionako biti odbače. Kada praviš omlet, isto tako, ti odbacuješ ljusku jajeta.
U svojoj pećini Majers je ponovo razmišljao o tome da traži povlačenje. Kairo se oglušivao o sve što im je govorio o EDES-u i činilo se da ne shvata da će komunisti, u ne tako dalekoj budućnosti, započeti građanski rat. Samo je gubio vreme. Obrisao je čelo maramicom i prošao prstima kroz bradu na koju se još nije navikao. Ušao je Tom Barns koji je klipsao pet dana posle akcije u kojoj je uništio jedan most uz pomoć Zervasovih ljudi. On se sa težinom spustio na staru drvenu stolicu, skinuo čizme i pogledao plikove na tabanima i prstima. Majers ga je ispitivao, držeći jednu obrvu podignutu, a Barns je pogledao u njega i osmehnuo se. „Prvoklasna eksplozija”, rekao je otegnuto, na novozelandski način, „apsolutno kolosalno. Delovi mosta su leteli na sve strane. Žabari i Švabe će nedeljama imati posla oko ovoga.”
„Sjajno”, rekao je Majers. „Šolju čaja? Malopre je ovde bio onaj Hektor. Grozan je gotovo koliko i Aris, prokleti gad, do srži.”
„Utome je nevolja sa huljama” rekao je Barns, „one su uvek vraški lako popnu do vrha.”

35


Po ostrvu rasturan pamflet, naslovljen



fašističkim sloganom „Veruj, bori se i povinuj se”



Italijani! Slavimo zajedno život i delo Benita Andree Amilkarea Musolinija koji nas je od nesigurnih početaka vodio do propasti.
Kada je bio dete, mislili su da je nem, ali se kasnije pokazalo da je neumoran brbljivac koji bi znao da se rasprdi više nego sva stada krava na alpskim pašnjacima. Kao dečak iglom je iskopao oči ptici zatvorenoj u kavezu, pilićima je čupao perje, verovalo se da je neukrotiv i u školi je štipao devojčice da bi ih rasplakao. Predvodio je bande, započinjao tuče, tražio svađe bez povoda i odbijao da plati kada bi izgubio opkladu. Sa deset godina nožem je ubo nekog dečaka za večerom, a ubrzo potom je još nekog izbo. Hvalisao se da je najbolji u razredu, iako to nije bio, a kada je ušao u pubertet, počeo je nedeljom da posećuje bordele u Fartiju. Na kakvim oblacima slave je On započeo svoj život!
Jednu devicu je silovao na nekom stepeništu, a kada se ona rasplakala zbog gubitka časti, optužio ju je da se nedovoljno opirala. Čovekomrzac i samotnjak, izgledao je neuredno, nekultivisano se ophodio, bilo je nemoguće zaposliti ga i izlazio je iz kuće samo uveče. Kako je sjajno nastavio da razvija svoje talente!
Dok je bio učitelj, bio je poznat kao „tiranin”, ali nije uspevao da kontroliše razred. Odao se alkoholu i kockanju, ušao u preljubničku vezu sa ženom vojnika koji je bio odsutan zbog službe, ali je i nju izbo nožem i potom nabavio metalni bokser. Da bi pobegao od svojih zajmodavaca, ljubavnica i vojne obaveze, prebegao je u Svajcarsku, gde je odbijao svaki posao. Umesto toga, počeo je da prosi i pod pretnjom uzima novac, a kad je uhapšen kao skitnica, policiju je ubeđivao da On mrzi klošare i da zato ne može biti jedan od njih. Tako je pokazao da ima dar govorničkog ubeđivanja koji je od tada postao tako poznat svima nama.
Počeo je da radi za vinarskog trgovca, ali je otpušten jer mu je popio sve zalihe vina. Njegova zvanična verzija ove priče jeste da se On u to vreme sastajao sa Lenjinom koji je iskazivao najdublje divljenje za njegove vrline. Tokom 1904. počeo je da nagovara italijanske vojnike da dezertiraju, što je potpuno u skladu sa njegovim kasnijim zahtevom (koji je sada svima nama poznat) da se svi dezerteri moraju streljati.
Preselio se u Pariz gde je preživljavao tako što je proricao sudbinu. Pretvarao se da ima interesovanja za filozofiju, a odnedavno je počeo da tvrdi kako je studirao na univerzitetu u Ženevi i Cirihu. To je sigurno tačno, iako nema podataka o tome da je pohađao nastavu ili da se upisao. Takođe je tačno da nije pustio da mu majka umre u siromaštvu i da je napustio oca u zatvoru. Kao što svi znamo, DUČE veruje u sopstvenu propagandu, a isto činimo i mi.
Ponovo se prihvatio učiteljskog posla i bio je otpušten posle godinu dana zato što je na grobljima pravio razuzdane pijanke. Sifilisom se zarazio u jednoj preljubničkoj vezi. To se ipak ne može prihvatiti kao uzrok njegovog sadašnjeg ludila, jer On je već bio lud kad se zarazio. Baš u to vreme je napisao svoju izvanrednu istoriju filozofije koju je, kako je objasnio, iscepala ljubomorna ljubavnica, ali svi naši profesori znaju da je ona bila delo genija, iako je nikada nisu videli. Bio je smenjen sa još jednog učiteljskog mesta i otkrio je novu političku ideologiju koja se sastojala od principa da čovek prvo treba da dela, apotom da smisli razloge za to i u tome se jedino njegova doktrina razlikovala od Staljinove, jer ovaj je uvek unapred znao šta namerava da postigne.
DUČE je počeo da navlači šešir na oči da ne bi morao nikog da prepoznaje i ni sa kim razgovara, namerno je nosio pogužvanu odeću i koristio psovke, a napisao je i odličan roman u maniru Edgara Alana Poa, ali su sve izdavačke kuće kojima se obratio bezrazložno odbile da ga objave. To je bilo delo genija i verovatno je bilo suviše prefinjeno za njihov ukus. Ubrzo potom je postao urednik lista Il Popolo i otkrio da može da uštedi na novinarima tako što će sarn izmišljati vesti. Deset izdanja lista zaplenjeno je zbog klevete, a On je uhapšen zato što nije platio globu. Orginalnost je uvek bila proganjana.
DUČE je izišao na glas dobrim delom zato što je optužio Isusa Hrista za preljubu sa Marijom Magdalenom i prodavao pamflet „Bog ne postoji”, a ubrzo potom je uhapšen zbog podsticanja pobune u armiji. Oženio se svojom polusestrom koja je bila vanbračno dete njegovog oca i tako je incest dodao spisku svojih postignuća, a onda je postao otac vanbračnog deteta u Trentu. Dobri sinovi bi uvek tako trebalo da se ugledaju na svoje očeve i na taj način će jedna generacija biti svetionik koji će stalno svetleti svakoj sledećoj. U to vreme se govorilo da ne može da gleda ljude u oči dok razgovara s njima, da nema smisla za humor, da je delinkventan i paranoidan i svi su ga znali kao „Ludaka”. Ovo, naravno, nije tačno, iako se svako ko ga je znao u tim danima toga odlično seća. On se 1911. usprotivio ratu protiv Libije i kada je mnogo godina kasnije došao na vlast vodio je politiku divljačkog tlačenja u istoj toj zemlji i tako pokazao izvanrednu prilagodljivost i kad su uslovi ostajali nepromenjeni.
Dok je bio urednik u listu Avanti počeo je vezu sa Idom Dalser koja je dobila njegove dete i dozvolila mu da živi od njenog novca. On ju je napustio i kasnije je zatvorio u duševnu bolnicu i tako ispoljio sposobnost za neverovatno veliku lojalnost. Slično tome je Margaretu Sarfati pretvorio u svoju ljubavnicu i kasnije je uhapsio, koristeći antijevrejske propise. Upadljivo je da je svaka od nekoliko desetina njegovih ljubavnica bila ogavna i DUČE se nesumnjivo družio sa njima iz sklonosti prema milosrđu. Lepota je u očima ko gleda, a DUČE je verovatno imao astigmatizam. Ovde treba da se podsetimo da je Leda Rafaneli odbila da bude jedna od njegovih žena, tvrdeći da je ludak i lažov, i zbog te klevete On ju je kasnije podvrgao policijskom ztostavljanju koje je bilo potpuno opravdano i nije imalo nikakve veze sa niskim i porivima i željom za osvetom.
DUČE je ušavršio svoju ideologiju tako da se potpuno mogao saglasiti sa svakom osobom s kojom je razgovarao i u 1915. je pokušao da izbegne regrutovanje za rat koji je u različito vreme i zagovarao i protivio mu se. Iz nepoznatih razloga bilo mu je uskraćeno obavljanje komandnih dužnosti, dok je On tvrdio da su Austrijanci granatirali bolnicu u kojoj je lečen od šrapnelskih povreda, sa isključivom namerom da njega likvidiraju s obzirom na to da je On bio najznačajniji čovek u Italiji. U to vreme njegove novine su se već finansirale u potpunosti od reklama proizvođača oružja, što nije bilo ni u kakvoj vezi sa njegovim iznenadnim preobraćanjem u pristalicu savezničkih snaga.
DUČE je proneverio novac kojim je trebalo podržati avanturu osvajanja Rijeke, upotrebivši ga za svoju izbornu kampanju. Bio je hapšen zbog ilegalnog posedovanja oružja, slao je bombe skrivene u pošiljke nadbiskupu Milana i gradonačelniku, a posle izbora bio je, kao što je dobro poznato, odgovoran za ubistva Di Vanja i Mateotija. Od tada do njega vodi trag kada se traži odgovornost za ubistva Don Miconija, Amendole, braće Roseli i novinara Pjera Gobetija, a napose za stotine žrtava njegovih skvadrista u Ferari, Raveni i Trstu i za hiljade onih koji su poginuli u tuđini čije je osvajanje bilo bespotrebno i besmisleno. Mi Italijani ostajemo mu večno zahvalni za sve to i smatramo da nas je toliko nasilje učinilo višom rasom, baš kao što je unošenje revolvera u parlament i potpuno uništenje ustavne demokratije podiglo naše institucije na najviši civilizacijski nivo.
Otkad je ilegalno preuzeo vlast, Italija zna u proseku za pet slučajeva političkog nasilja dnevno, DUČE je proglasio 1922. novom Annus Domini i pretvarao se da je dobar katolik da bi prevarom naveo Svetog oca da ga podrži u borbi protiv komunista, iako je On u stvari jedan od njih. Štampu je potpuno potčinio tako što je naređivao demoliranje prostorija disidentskih novina i časopisa. U 1923. je izveo invaziju Krfa bez ikakvog jasnog razloga, a potom ga je Liga naroda naterala da se povuče. U 1924. je prevarom osvojio izbore i ugnjetavao je manjine u Tirolu i na severoistoku. Poslao je naše vojnike da učestvuju u osvajanju Somalije i Libije, uprljao je njihove ruke krvlju nevinih, dvostruko je uvećao birokratiju da bi ukrotio buržoaziju, ukinuo je lokalnu vlast, mešao se u rad sudstva i tobože je na božanski način zaustavio izlivanje lave iz Etne pukim aktom svoje volje. U napoleonovskim pozama je stajao kad su ga snimali za reklamu čokolade „peruđina”, pošto se i u to upuštao, obrijao je glavu jer se stidi što je počeo da ćelavi, bio je primoran da iznajmi učitelja koji će ga naučiti ponašanju za stolom, uveo je rimski pozdrav kao higijenski pogodniji od rukovanja, pretvara se da mu nisu potrebne naočare, koristi samo dva izraza lica, stoji na skrivenom podijumu dok drži govore jer je vrlo nizak, pretvara se da je izučavao ekonomiju sa Paretom, ponaša se kao da je nepogrešiv i podstiče ljude da nose njegove slike na marševima, kao da je svetac. On, naravno, jeste svetac.
On je sebe proglasio (a ko smo mi da se ne slažemo?) za većeg od Aristotela, Kanta, Akvinskog, Dantea, Mikelanđela, Vašingtona, Linkolna i Bonaparte, a za ministre je imenovao da bi mu služili, sve same ulizice, probisvete, reketaše, pokorne činovnike i svi su morali biti niži od njega. On se plaši urokljivog pogleda i ukinuo je upotrebu drugog lica jednine u obraćanju. Naložio je da Toskanini bude pretučen zato što je odbio da svira 'Đovaneca' i zaposlio je akademike stavljajući im u zadatak da dokažu da su sva velika otkrića poreklom italijanska i da je Šekspir pseudonim jednog italijanskog pesnika. Izgradio je put preko antičkog foruma i usput uništio petnaest starih crkava i poručio je pravljenje statue Herkula, visoke osam metara, sa njegovim likom, a koja se za sada sastoji od dela lica i jednog gigantskog stopala, i ne može biti završena jer je već u nju utrošeno sto tona metala.
Sve izrečeno na jednom mestu u protivrečnosti je sa nekim drugim njegovim govorom, pošto je On shvatio da mi Italijani obraćamo pažnju samo na ono sa čime se slažemo i na taj načinje On postao sve za razne ljude. On je spaljivao knjige i cenzurisao udžbenike za naše škole, progonio je filozofa Benedeta Kročea, stvorio je revolucionarne sudove sa ovlašćenjem da izriču smrtnu kaznu, pretvorio je idilična ostrva u zatvore u kojima su njegovi protivnici mučeni. Sve nas je naterao da u osamnaestoj godini damo zakletvu pokornosti tako da samo licemerni i beskrajno glupi mogu da napreduju, i sve je pokušao da nas pretvori u puritance, ubeđujući nas da je muževno biti uvek nenasmejan, a da je osmeh dozvoljen kad se izražava krajnji sarkazam.
Oteo je ostrva Dodekaneze, čak je oskrnavio grobove Grka, otvorio je školu u Parmi da bi terorizmu podučavao Hrvate i Makedonce, potkopao je Ligu naroda infiltrirajući svoje ljude u njenu administraciju, blokirao je mirovne pregovore između Albanije i Jugoslavije, naoružavao je Nemačku, Belgiju i Austriju, ostavljajući sopstvenu armiju da, bez oružja, vodi skandalozno neopravdane ratove, iako je bio potpisnik Kelogovog pakta kojim se zabranjuje upotreba sile kao instrumenta spoljne politike.
Taj promiskuitetni sifilističar propisao je zatvorsku kaznu za slučaj prenošenja te zaraze, taj otac Nebrojene retardirane kopiladi kontracepciju je stavio van zakona, taj Seljak sa poganim ustima zabranio je psovanje i propisima je regulisao ples i potrošnju alkohola da bi nas učinio ozbiljnijim. On je uveo zakone kojima su žene pretvorene u kokoške koje leže na jajima, ugušio je sve religiozne slobode, zahtevao je da se sve zamenice koje se na njega odnose pišu velikim slovom i da se reč DU-ČE u novinama štampa velikim slovima, otvorio je koncentracione logore u Libiji i u različito vreme se spremao za invaziju na Francusku, Jugoslaviju, Francusku Somaliju, Etiopiju, Tunis, Korziku, Španiju i Grčku. Duče je rekao: „Bolje jedan dan biti lav, nego sto godina ovca” i zato je postao papirnati lav, a mi Italijani smo postali ovce koje ga sledimo na putu ka klanici i jedni drugima govorimo da smo i mi lavovi. On je rekao:
„Što je više neprijatelja, slava je veća” i tako smo mi stvarali neprijatelje i odlazili da se borimo protiv njih bez čizama na nogama i u oklopnim vozilima od drveta.
Taj apsurdni lakrdijaš vlasnik hiljadu nakićenih uniformi, pokrivenih širitima lažnih ordena za hrabra dela koja nikad nije počinio, naveo nas je da sopstvenu decu slikamo obučenu u crne košulje, naterao nas je da vežbamo aplauz za njegove govore, na znak šaptača ili zvona, On je pokrenuo „akciju podmlađivanja” kojom je omogućeno da razbojnici i opasno neiskusni dođu na uticajne položaje. Protivno katoličkoj doktrini Svete crkve, On je uveo sterilizaciju „rasno inferiornih”, potpisao je pakt o nenapadanju sa SSSR-om i Britanijom, a sa njima smo sada u ratu bez jasnog razloga, On je uveo obavezne vojne vežbe od osme godine tako da su naša deca pretvorena u vojnike igračke. Hitlera je nazvao „tragičnim klovnom”, „užasnim seksualnim degenerikom” i „prevrtljivim i nepouzdanim”, a ipak od tog čoveka On prima naređenja. On je obznanio da njegovo ime treba da se koristi u bolnicama kao anestetik pre operacije i, kao da je njegov mozak pod anestezijom, suludodo je izjavio da su Britanci suviše dekadentni da bi nam se suprotstavili. Od tada su Britanci dekadentno potopili polovinu naše flote, zbog čega smo mi svuda okolo ostavljeni, prepušteni gladovanju i porazili su nas u severnoj Africi gde su naši tamnoputi vojnici dezertirali. Osvojili smo Etiopiju po cenu 5000 italijanskih života, celogodišnjeg državnog prihoda i troškova kojim bi se pokrilo opremanje 75 divizija, a na taj način smo omogućili dekadentnim Britancima da dođu do oružja koje sada koriste protiv nas.
Taj moralni i intelektualni pigmej tražio je da molitva Felix Mater bude upućena njegovoj mrtvoj majci, naterao nas je da izgubimo 6000 vojnika u građanskom ratu u Španiji bez ikakve koristi. Zato što smo bili lavovi predvođeni magarcem, porazila nas je vojska amatera u Gvadalahari i, gore od toga, ukaljao i je naše ime zauvek, naredivši masakr španskih zatvorenika na Majorki. Podjednako sramni bili su njegovo naređenje da se torpeduju neutralni brodovi i zabrana da se spašavaju preživeli, On je ušao u savez sa Japanom i naredio novinama da ih nazivaju „arijevcima”, nas je pretvorio u nemačke lakeje, terajući nas da marširamo pruskim korakom, On je izveo smisaono nemoguć obrt imenujući i sebe i Kralja za „Prvog maršala”, On je progonio italijanske Jevreje da bi se dodvorio Hitleru i izjavio da ne možemo izgubiti protiv Britanaca jer oni kao žene nose kišobrane.
Vojnici! Mi nemamo uniforme zato što je DUČE naredio da ih nose svi učitelji i vladini službenici, mi smo ostali napušteni u severnoj Africi zbog nedostatka vozila i morali smo da pešačimo 600 kilometara kroz pustinju usred leta. Izgubili smo trećinu trgovačke mornarice zato što je On zaboravio da joj naloži da se vrati kući pre nego što je objavio rat, mi smo ubeđivani da prepolovljavanje divizija znači udvostučavanje njihovog broja, naterani smo u invaziju na Grčku sa severa tokom kišne sezone, bez zimske odeće, posle demobilizacije, preko luka na Jadranu, gde je nemoguće iskrcavanje, bez znanja glavnokomandujućeg armije koji je o toj invaziji prvi put čuo na radiju. Svi naši albanski vojnici odmah su dezertirali i mi smo znali šta se sa nama događa samo ako smo slušali BBC. Naša mornarica, bez vazdušne podrške i nosača aviona neutralisana je kod Taranta i Rta Matapan, dok su Britanci izgubili jedan avion, a u severnoj Africi 300.000 naših vojnika bilo je poraženo od 35.000 protivničkih jer mi nismo imali avijaciju, naši lagani tenkovi napravljeni su od papira i naše motorizovane jedinice nemaju motora. Dok mi ginemo uzalud, DUČE je preselio svoj štab blizu Vatikana, da ne bi mogao biti bombardovan.
Vojnici! Mi smo naterani da osvojimo nedužnu zemlju hrabrih ljudi, a pri tom smo znali da ih nikada ne bismo mogli hraniti u slučaju pobede, tako da oni gore gladuju od nas. Protivno svim pravilima rata i nalozima savesti, DUČE nam je naredio da ubijemo dvadeset njih za svaki naš izgubljeni život i, na našu večnu hvalu, većina nas to ne izvršava.
Vojnici! Plačimo zbog onog što se događa kod kuće odakle nas je 350.000 transportovano na prisilan rad u Nemačku i gde je DUČE stvorio nemoguće okolnosti nezaposlenosti u vreme rata, gde je beznadežna inflacija i gde se tri četvrtine hrane kupuje samo na crnoj berzi koju kontrolišu njegovi ljudi, gde kupone za namirnice neograničeno falsifikuju i gde postoji četrdeset agencija za snabdevanje čije se nadležnosti preklapaju i time onemogućavaju da se bilo šta uradi.
Plačimo za našom zemljom u kojoj se ordenje dodeljuje za nestvarno potapanje nepostojećih britanskih brodova, u kojoj smo obavezni da u stavu mirno i uz pozdrav slušamo na radiju program vesti, u kojoj se govori j ednog ludaka smatraju za svete tekstove i štampaju se u milion primeraka, u kojoj je taj Ludak nalik dirigentu koji istovremeno pokušava da svira sve instrumente u orkestru, koji je kao električna centrala povezana za jednu neispravnu sijalicu, koji je tražio da bude filmski snimljen kako pobeđuje u tenisu profesionalne igrače dok meč sudi ministar propagande, koji je Čovek najmanje slušan u istoriji jer svi znaju da će svako naređenje ubrzo biti opozvano suprotnim.
Vojnici!To je čovek koji nam je naredio da koristimo otrovni gas i fozgen protiv divljaka naoružanih kopljima. To je Suludi čovek čiji su zli crnokošuljaški banditi i palikuće bežali u bitkama, ali su ubijali naše očeve, majke i rođake terajući ih da piju ricinusovo ulje začinjeno benzinom. To je Čovek koji nam je uništio privredu i osramotio nas zauvek.
Vojnici! Dobro je rečeno da svaka nacija dobija vođu kakvog zaslužuje.
VIVA IL BUFFONE. VIVA IL BALORDO. VIVA L'ASSASSINO. VIVA IL DUCE.

36


Obrazovanje



Momci su napravili kokoretsi od iznutrica i isitnjenog mesa koze koju su uzeli ogorčenom seoskom nomarhu i posmatrali su kako cvrče na žaru. Apetit se povećavao, a Hektor je, da bi prekratio vreme do jela, odlučio da ga upotrebi za još jedno prenošenje svog korisnog učenja. Neki od andarta su zevali, jedva prikrivajući da se dosađuju. Neki koji su se pridružili grupi zato što nisu imali izbora sedeli su zlovoljni i razmišljali kako bi dobro bilo toj bitangi zapušiti usta kozjim izmetom. Tokom noći dvojica od njih će uzeti svoje oružje i nestati, tražeći družinu koja se bori protiv Nemaca, a ne sunarodnika Grka. Oni su znali da će biti ubijeni ako budu uhvaćeni, ali i to im se činilo bolje nego da ostanu. Jedan rojalista je napisao „Erkhetai” u prašini i pažljivo pokrio borovim iglicama da to Hektor ne bi video; (On dolazi), žarko je to želeo, ali je to morala da ostane tajna. Četvorica republikanaca venizelista slušali su Hektora i sa ogorčenjem se pitali kako to da svim družinama rukovodi komitet koji vode trojica komunista, a oni su protiv Britanije, jedine zemlje koja pokušava da im pomogne od kada je rat počeo. Kad Hektor nešto kaže, prirodno je bilo očekivat i da će istina biti suprotna od onog što je rekao; tako su se novosti mogle saznati, slušanjem Hektora i preokretanjem onog što je rekao. Samo su Mandras i još dvojica nominalnih vođa slušali Hektora sa pažnjom dok je, govoreći, išao gore dole sa svojim primerkom svetog spisa Šta da se radi? pod miškom. Jedna sova se oglašavala u daljini, kao da izvrgava podsmehu njegove reči i noć je postajala hladnija dok je severni vetar njihao grane borova. Iza njih se namrgođen izdizao vrh planine, između dve pulsirajuće zvezde pritiskao je nepreglednu šumu i njene neobične stanovnike među kojima je bilo svega, junaka, kuna, divljih veprova, odmetnika i lopova.
„Sada, drugovi, ovo vam govorim zato što mislim da mnogf od vas još nisu shvatili da bez revolucionarne teorije ne može biti revolucionarnog pokreta i da uloga borca avangarde može biti ostvarena samo kroz partiju koja je vođena najnaprednijom teorijom. Činjenica je da mnogi od vas nemaju jasnu predstavu o tome kako da razumeju naše istorijsko iskustvo, a to vodi uskom ameliorizmu, ekonomizmu, koncesionizmu i demokratizmu. Pored toga, istina je da taj oblik buržoaskog socijalizma, buržoaskog socijalreformizma i oportunističkog socijalizma sadrži u sebi savest u začeću, ali u potpunosti ispušta iz vida qeophodan i nepomirljiv antagonizam interesa proletarijata i interesa reakcionarnog mračnjaštva. Ne uspeva da razume dijalektiku društvenih suprotnosti. Razumete, interesi proletarijata su dijametralno suprotni interesima buržoazije. To nije samo teorija, već to otkriva i praksa i ja ne moram ni da pokušavam to da dokažem, jer je tako očigledno. Ono što stalno moramo imati na umu jeste da svetski istorijski značaj borbe zahteva direktnu intervenciju proletarijata u društveni život, a ne neku vrstu parlamentarnog republikanstva ili vojnog poluapsolutizma. Činjenica je da je komunizam uvek ispred sveg ostalog u davanju najrevolucionarnije procene bilo kog događaja i uvek je najnepomirljiviji u borbi protiv svake odbrane zaostalosti. I ja ne želim da vi gajite pogrešno uverenje da mi možemo raskrstiti sa revizionističkim i eklekticističkim istorijskim ideolozima vladajuće klase samo tako što ćemo organizovati štrajkove i stvarati sindikate, jer je sindikalistička politika radničke klase ništa drugo do sitnoburžoaska politika radničke klase. Mi smo za mnogo, mnogo više od toga.
Potpuno je naučno potvrđeno da ono čemu mi težimo jeste politička i ekonomska emancipacija masa, ali mi znamo savršeno dobro da proletarijat mora predvoditi inteligencija dovoljno obrazovana i slobodna da se bavi teorijom; Marks, Engels, Plehanov, Lenjin, svi oni su bili buržoaski intelektualci koji su žrtvovali svoje interese da bi uzdigli svest svetskog proletarijata koji još sasvim ne shvata šta treba da bude izgrađeno. Ono čemu mi težimo jeste brisanje svih razlika izmeđuradnika i intelektualaca i za to su nam potrebne dovoljno učene, napredne i iskusne vođe da predvode spontano probuđene mase da ne bi zalutale u pogrešne teorije koje odstupaju od neophodne i neizbežne materijalističke koncepcije istorije.
Nama su potrebne vođe koje neće ići za nečijim tragom, vode koje ne popuštaju aspiracijama radničke klase već koji joj pomažu da stvori prave aspiracije. Sa pravim vođama nije neophodno podizati radnike do nivoa intelektualaca jer tada sve što treba da urade jeste da veruju u vođe i njima daju poverenje, a oni će obezbediti stabilnu organizaciju koja će održavati kontinuitet i dostići naučno razumevanje prevlađujućih datih okolnosti.
Ja znam da neki od vas negoduju zbog činjenice da mi ne omogućavamo da se odluke demokratski izglasavaju, ali morate shvatiti da imamo toliko revanšista, recidivista, šovinista, reakcionarnih snaga koje su se udružile protiv nas da je od presudnog značaja da naše vođstvo ostane tajno. A ako mora biti tajno, kako bi onda moglo biti demokratsko? Demokratsko podrazumeva otvoreno, a to bi bilo samoubilački. To je tako očigledno, zar ne? Prema tome, ostavimo se tih priča o glasanju. To je beskorisna i opasna igračka.
I još nešto. Svakom ko ima imalo mozga jasno je da je rukovođenje funkcionalna specijalizacija i da zbog toga neizbežno podrazumeva centralizaciju. Prema tome, prestanite da se vajkate kako se mi nedovoljno borimo protiv Nemaca i prestanite da se žalite što morate da se borite protiv EDES-a i EKKA. Centralno rukovodstvo zna vrlo dobro šta radi. Ono vidi celu sliku, dok mi vidimo samo njen mali ćošak i zbog toga nikako ne možemo raditi po svom nahođenju; možda postoji neki veći plan koji mi možemo pokvariti ako se ponašamo oportunistički. Oportunizam je znak nepostojanja jasnih i čvrstih principa. Mora postojati potpuno, drugarsko međusobno poverenje kod revolucionara i mi moramo stajati čvrsto ujedinjeni u presudnoj bici. I ako i dalje hoćete da se žalite zbog suprotstavljanja reakcionarnoj i fašističkoj nazovi gerili u EDES-u, samo da vas podsetim da loš mir nije bolji od dobre svađe. Oni kažu da se bore protiv istog neprijatelja kao mi, ali oni nas oslabljuju uzimajući u svoje redove one koji bi trebalo da dođu kod nas i usađujući u njih pogrešnu predstavu o pravoj prirodi svetske istorijske borbe. Naša je apsolutna istorijska dužnost da ih čistimo, jer partija uvek jača kada čisti svoje redove.
To znači da mi moramo uvek čuvati solidarnost i gvozdenu disciplinu i zbog toga je po pravdi, u skladu s njenim najstrožim zahtevima, rukovodstvo odlučilo da svako ko odstupa zaslužuje smrtnu kaznu. S obzirom na to da sam ja predstavnik tog rukovodstva ovde, sve se svodi na zahtev da me svi sledite bespogovorno. U ovom istorijskom trenutku nema nikakvog mesta za sumnjivce, prišipetlje i lažne humaniste: Mi moramo držati oči uprte samo u jedan cilj, jer raditi bilo šta drugo znači izdati ne samo Grčku i radničku klasu već samu istoriju. Ima li pitanja?”
Mandras smerno diže ruku. „Nisam sve razumeo, druže Hektore, ali želim da kažem da na mene možete računati.” Jednog dana možda će moći sam da čita tu Hektorovu knjigu. Moći će da je drži u rukama kao da je štampana na dijamantskim pločama. Uveče bi mogao poljubiti njene korice i staviti je pod glavu dok spava, kao da se njena nepojmljiva mudrost nekako može uliti putem kapilara u njegov mozak. Jednog dana bi mogao postati intelektualac, pa ni doktor niti Pelagija ne bi imali šta da kažu. Zamislio je sebe kao učitelja, i kako ga svi zovu „daskale” i pomno slušaju njegovo mišljenje u kafenejonu. Zamislio je sebe kao gradonačelnika Liksurija.
Mandras nikad nije pročitao tu knjigu i bio je pošteđen razočaranja od otkrića da je u pitanju užasno zamorna i iracionalna tirada protiv suparničkog komunističkog lista. Ali, doći će vreme kada će on razumeti svaku reč koju Hektor izgovori, jer će sasvim biti zatrovan njegovim vizijama o diktaturi proletarijata, kao da su te vizije svetačka otkrovenja.
Te večeri jedan od venizelista koji se spremao da rizikuje život prebegom u EDES prišao mu je u tami, ponudio mu sažaljivo cigaretu i objasnio: „Vidi, ja ne moram da razumem svaku reči koju koristi naš prijatelj sklon bombastičnim izrazima, jer sve se svodi na to da treba da radiš ono što ti on kaže, ili će ti prerezati vrat. Stvar je. naime, tako prosta” Taj čovek, advokat u civilnom životu, potapšao ga je po ramenu i dok je polazio rekao je zagonetno: „Žao mi te je.”
„Zašto?” uzviknuo je Mandras za njim, ali odgovor nije dobio.

37


Epizoda kojom se učvršćuje Pelagijino uverenje



da muškarci ne prave razliku između hrabrosti i



nedostatka zdravog razuma



Snažan glas zagrmeo je iza kapetana Korelija, zadubljenog u čitanje pamfleta, i premro je od straha.
„Oni koji traže da unište dušu moju pod zemlju će otići, od mača pašće, biće plen lisicama, Gospod će na njih gađati strehom i oni će najednom biti ranjeni.”
Koreli skoči i nađe se suočen sa patrijarhskom bradom i užarenim očima oca Arsenija koji je buljio u njega preko zida, pošto je u poslednje vreme počeo da prepada neoprezne italijanske vojnike, obrušavajući se na njih gromkim propovedanjem biblijskih tekstova. Piljili su jedan u drugog, Koreli sa rukom na srcu i Arsenios mašući svojim pastirskim štapom. „Kalispera, Patir'“, reče Koreli koji je sada već bio bolji poznavalac grčke etikecije, na što Arsenios pijunu u prašinu i uzviknu: „Učinićeš ili kao peć zažarenu, kad se razgneviš; gnev će ih Gospodnji progutati i oganj će ih proždreti. Rod njihov istrebićeš sa zemlje, i seme njihovo između sinova čovečijih; jer podigoše na tebe zlo, smisliše i ne mogaše izvršiti.”
Pop zakoluta očima proročki, a Koreli reče pomirljivo: „Sasvim tako, sasvim, tako”, iako ništa nije razumeo. Arsenios ponovo pijunu, otre nogom pljuvačku i upre prst u kapetana čime je hteo da pokaže da će na isti način biti pretvoren u prašinu. „Sasvim tako”, ponovi Koreli, ljubazno se osmehujući, na što Arsenios odgega dalje, nastojeći da svojim držanjem pokaže zgražanje i apsolutno ubeđenje.
Kapetan se vrati čitanju, ali su ga ubrzo prekinuli doktor i Pelagija koji su se vraćali iz obilaska pacijenata, a u tom je i Karlo Gverčo pristigao džipom. On brzo sakri papir u jaknu, ali je doktor spazio šta radi.
„Aa”, reče doktor, „vidim da i vi imate jedan primerak. Zanimljivo, zar ne?”
„Zajebi rat”, izgovori Karlo veselo svoj uobičajeni pozdrav dok je ulazio na kapiju dvorišta. On lupi čelom o nisku granu masline, na kojoj je Mandras imao običaj da se ljulja, i na trenutak se zanese od udarca. Osmehnu se zlovoljno. „Ovo stalno radim. Pomislili biste da sam dosad zapamtio da je tu.”
„Ne bi trebalo da si toliko visok”, reče doktor, „to ukazuje na manjak pronicljivosti i razboritosti. U Francuskoj je postojao jedna kralj koji je život izgubio radeći takve stvari.”
„Ja sam izgleda živ”, reče Karlo, dodirujući kažiprstom mesto gde će se uskoro pojaviti modrica. „Jeste li videli pamflet?”
Koreli ga besno pogleda, a Pelagija reče: „Izgleda da se pojavio po celom ostrvu preko noći.”
„Kapetan je baš u ovom času pokušao da sakrije jedan primerak”, reče doktor osmehujući se pakosno.
„Britanska propaganda”, reče kapetan, pretvarajući se da je potpuno nezainteresovan.
„Prošle noći nije bilo aviona”, reče Karlo, „kad oni naiđu sve bruji i trese se, ali ovog puta nije.”
„Onda nisu Britanci”, reče veselo doktor,, ja mislim da neko ovde ima na raspolaganju štamparsku presu i odlično sredstvo rasturanja.” On spazi da se Karlo zacrveneo i da ljutito gleda u njega i shvatio je da bi bolje bilo da zaćuti. „Kao što rekoste, obična britanska propaganda”, dodade neuverljivo i sleže ramenima.
„Mora biti neko ko mnogo zna”, reče Pelagija, „jer sve u njemu je tačno.”
Koreli planu ljutito i naglo ustade. Nju na trenutak obuze strah da bi mogao doći u iskušenje da je udari. On izvadi letak iz jakne i dramatično ga pocepa na pola i baci ga kozi da ga pojede. „To je samo gomila gluposti”, izjavio je i ušao u kuću.
Ostalo troje se pogledaše i Karlo napravi grimasu koja je šaljivo izražavala strah i drhtanje. Potom postade vrlo ozbiljan i reče Pelagiji: „Molim vas, oprostite kapetanu, i nemojte mu preneti da sam ovo rekao, ali morate shvatiti da u njegovom položaju... on je ipak oficir.”
„Shvatam, Karlo. On ne bi priznao da je tako, čak i da je sam to napisao. Mislite li da bi to mogao napisati Grk?”
Doktor se namrgodi. „Kakva glupa ideja.”
„Samo sam mislila...”
„Koliko Grka bi moglo to sve znati i koliko Grka ovde zna da piše na italijanskom i koliko Grka raspolaže prevozom da bi mogli da to rasturaju po celom ostrvu? Ne budi šašava.”
Palgija se ipak zagrejala za svoju igru pogađanja. „Na mnogo mesta je R napisano kao P, a to je uobičajena grčka greška, prema tome neki Italijan je mogao dati sve podatke nekom Grku, zajedno su ga mogli sastaviti i odštampati, a onda je Italijan mogao da ga raznese po ostrvu na motociklu ili nešto slično.” Ona se osmehnu pobednički i podiže ruke da pokaže kako je sve to jednostavno. ,A uostalom, opšte je poznato da ljudi slušaju BBC” Smatrala je da je neobazrivo pominjati u Karlovom prisustvu da taj radio u selu slušaju muškarci, stisnuti u velikom ormaru u kafenejonu i svesrdno pušeći, a potom izlaze iz njega kašljući i pijuckajući i odlaze kući da prenesu vesti svojim ženama koje ih potom među sobom rasturaju na bunaru ili po kuhinjama. Ona nije znala da italijanski vojnici rade gotovo isto u svojim barakama, što bi moglo da objasni kako to da svi na ostrvu znaju iste viceve o Musoliniju.
Karlo i doktor se pogledaše uplašeno, jer ako je Pelagija odgonetnula njihovu tajnu, neko drugi bi to isto mogao da učini. „Nemoj se truditi da budeš mnogo pametna”, reče doktor, „mozak ti može početi da curi na uši.” Tom dosetkom ju je zadirkivao u detinjstvu.
Pelagija spazi nelagodnost kod svog oca i Karla i priseti se da je pre rata Kokolios dobio od komunističke partije malu ručnu presu da bi pravio propagandne letke i shvati da Karlo ima na raspolaganju džip. Ona zatrese glavom kao da želi da se otrese takvih misli, a onda se zapita gde li su mogli naći latinična slova. Trenutno osećanje olakšanja nestade kada shvati da njen otac ima poseban dogovor sa debelim, hipohondričnim intendantom koji je umislio da pati od žuljeva. Ona pogleda u oca pa u Karla i oseti da je od besa bolno steže grlo; ako su oni upleteni u to, a reč je o zaveri, kakve li su gluposti još u stanju da počine i kako neodgovorni da budu? Zar ne shvataju koliko je to opasno? „Problem sa muškarcima...”, zaustila je da kaže ali ode za kapetanom u kuću, ne dovršivši rečenicu. Zgrabila je Psipsinu sa kuhinjskog stola, kao da se nadala da će, kad prigrli životinju, u njoj moći da splasne osećaj opasnosti.
Karlo i doktor su podigli ruke i bespomoćno ih spustili, stajali su jedan naspram drugog i na trenutak je vladala rečita tišina. „Trebalo je da je odgajam glupu”, reče na kraju lekar. „Kada žena stekne moć zaključivanja, ne zna se gde je kraj nevoljama.”

38


Nastanak Pelagijinog marša



Jednog dana se dogodilo da kapetan Koreli nije bio u stanju da ode na posao zato što mu je u glavi podrhtavao zemljotres. Ležao je u Pelagijinom krevetu i pokušavao da ne otvara oči i da se ne pomera; najmanji tračak svetla zabadao mu se kroz oči u mozak kao bodež, a kada bi se pomerio bio je ubeđen da mu se mali mozak rastače i da se rastresa u lobanji. Grlo mu je bilo suvo i kruto kao stavljena koža i izgledalo je da je neko izvesno oštrio britve po toj koži. Talas mučnine mu se povremeno dizao u ždrelu nadirući podjednako prema želucu i prema ustima i on se sa mukom borio da potisne nalete gorke žuči koji su uporno tražili put da se izliju. „O, Bože”, zaječao je, „o, Bože, imaj milosti.”
On otvori oči i prstima ih zadrža otvorenim. Vrlo polako, da ne bi previše opteretio mozak, pogledao je po sobi i doživeo uznemirujuću halucinaciju. On zatrepta; da, tačno je da je njegova uniforma ležala na podu i pomerala se okolo sama od sebe. Omamljen, on proveri da li je njeno kretanje nezavisno od kružnog kretanja sobe i ponovo sklopi oči. Psipsina se pojavila iz jakne i skočila na sto da bi se smestila u njegovoj kapi koja je postala njeno omiljeno mesto za odmor od kad je otkrila zadovoljstvo tog uvijanja u klupko; ona bi je ispunila i na sve strane izvirivala iz nje kao takav zamršaj ušiju, brka, repa i šapa, pa je bilo nemoguće razaznati kom delu tela pripadaju i spavala je u toj kapi jer ju je podsećala na dobijanje komadića salame i pileće kože. Kapetan otvori oči i vide da se njegova pogužvana uniforma sada okreće u skladu sa ostatkom sveta i oseti olakšanje pri pomisli da mu je bolje, dok neki suludi imaginarni progonitelj ne poče da udara po njegovim slepoočnicama kao po timpanima. On zlovoljno iskrivi lice i pritisnu dlanovima strane lobanje. Oseti da treba da isprazni bešiku ali isto tako sa rezignacijom shvati da će to biti jedna od onih situacija kada će mu biti potreban oslonac, klatiće se napred nazad, neće moći svojevoljno da se olakša i na kraju će, neznano kako, istovremeno pišati po sopstvenoj nozi i padati pravo na lice. Beskrajno ga je zapeklo ovo opominjanje na smrtnost i zapitao se zar ne bi bilo bolje umreti nego patiti. „Hoću da umrem”, zaječao je, kao da je očekivao da će izgovorena misao dobiti veću preciznost i dramsku snagu.
Pelagija uđe, noseći bokal vode koji spusti pored kreveta zajedno sa čašom. „Treba da popijete svu ovu vodu”, reče ona odlučno, „to je jedini lek za mamurluk.”
„Ja nisam mamuran”, reče kapetan patetično. „Ja sam vrlo bolestan i to je sve.”
Pelagija napuni čašu i prinese je njegovim ustima. „Pijte”, naredi mu. On poče sumnjičavo otpijati i bio je zapanjen pročišćavajučim dejstvom vode na njegovo fizičko i psihičko stanje. Pelagija ponovo napuni čašu. „Nikad nisam videla nekog tako pijanog”, progovori ona, „čak ni za svečev praznik.”
„O, Bože, šta sam uradio?”
„Karlo vas je doveo u dva sata ujutro. Tačnije, on je udario džipom u zid dvorišta, uneo vas je u kuću kao bebu u naručju, sapleo se, povredio kolena i probudio vikom i psovkama sve koji već nisu bili probuđeni. Onda je legao preko stola u dvorištu i zaspao. Još je tamo i tokom noći se umokrio.”
„Stvarno?”
„Da. I onda ste se vi probudili i kleknuli preda mnom i zamahali rukama i zapevali: „Io sono riceo e tu sei bella” iz sveg glasa u pogrešnoj intonaciji i zaboravili ste dalje reči. Onda ste pokušali da poljubite moja stopala.”
Kapetan je bio potpuno zgranut „Pogrešnoj intonaciji? Ja nikad ne zaboravljam reči, ja sam muzičar. Šta ste vi uradili?”
„Ja sam vas šutnula i vi ste se prevrnuli i paliriauznak i onda ste se zakleli na večnu ljubav, a potom ste povraćali.”
Kapetan zatvori oči u očajanju i postiđen. „Bio sam pijan. Moja baterija je pobedila u fudbalskoj utakmici, znate. To se ne događa svakog dana.”
„Poručnik Veber je navratio rano jutros. On kaže da je vaša strana varala i da je usred meča došlo do prekida od pola sata jer su dva dečaka ukrala loptu kada je odletela preko ograde.”
„To je bila sabotaža”, reče kapetan.
„Ne dopada mi se poručnik Veber. On me gleda kao da sam životinja.”
„On je nacista; on misli da sam i ja životinja. Šta se tu može. Meni je drag. On je još mlad dečko, prerašće on to.”
„A vi ste pijanica. Izgleda mi da ste vi Italijani uvek pijani, ili kradete ili jurite za ovdašnjim curama ili igrate fudbal.”
„Mi takođe plivamo u moru i pevamo. I ne možete okrivljivati momke zato što jure cure kad to ne mogu da rade kod kuće i, uostalom, neke cure dobro prolaze u tome. Dajte mi još vode.”
Pelagija se namrgodi; bilo je nečega u kapetanovim primedbama što joj se učini kao uvredljivo i čak okrutno. Pored toga ona je baš bila raspoložena za prepiranje. Ona ustade i isprazni bokal na njegovu glavu i reče besno: „Vi savršeno dobro znate da su one naterane da to rade ili ih je nužda na to navela. I svi se stide zbog vaših kurvi ovde. Šta mislite kako se mi osećamo?”
Kapetanu je prejako tutnjalo u glavi da bi bio u stanju da se svađa; prejako je udaralo da bi bio u stanju da reaguje na to što ga je iznenada vodom okupala rasrđena gospođica. Pa ipak, preplavilo ga je snažno osećanje nepravde. On se uspravi i reče joj: „Sve što vi kažete ili uradite pokazuje da želite da se ja izvinjavam i u svakom pogledu ja vidim samo prekore. To je tako od kada sam došao. Mislite li kako se ja osećam? Zašto se to ne upitate? Mislite li o tome da se ja ponosim? Mislite li da ja imam neki poriv da pokoravam Grke? Mislite li da sam ja Duče i da sam sebi komandovao da budem ovde? To je gnusno, sve je ogavno, ali ja tu ništa ne mogu da učinim. U redu, u redu, izvinjavam se. Jeste li zadovoljni?” On se zavali nazad u jastuke.
Pelagija stavi ruke na kukove, koristeći prednost okolnosti što ona stoji a on leži. Ona ga zajedljivo pogleda i reči: „Da li vi ozbiljno hoćete da kažete da ste žrtva isto koliko smo to i mi? Jadni mali dečko, jadno malo stvorenje.” Ona ode do stola, primeti Psipsinu kako drema u kapetanovoj kapi i nasmeja se u sebi pomerajući pogled prema prozoru. Ona je namerno htela da osujeti željeni efekat svakog kapetanovog odgovora time što će mu onemogućiti da je gleda u oči dok ga izgovara. Bilo joj ga je žao, ona nije mogla da gaji neprijateljska osećanja prema čoveku koji dozvoljava da kuna spava u njegovoj kapi, ali nije bila spremna da pokaže svoja osećanja kada je trebalo postupiti principijelno.
Odgovora nije bilo. Koreli je gledao u njenu siluetu na koju je s prozora padao zrak svetlosti i melodija je nastajala u njegovoj glavi. Mogao je da vidi raspored svojih prstiju na vratu mandoline, mogao je da čuje usklađene note kako zvone u sopranu i pevaju hvalospev Pelagiji, dok istovremeno dočaravaju njen gnev i otpor. Bio je to marš, marš ponosne žene koja optužuje rat teškim recima i dobronamerno. Čuo je tri jednostavna akorda i ratobornu melodiju koja u sebi sadrži i svo milosrđe. Čuo je kako se melodija diže i narasta razlivajući se kao bujica vedrog tremola, jasnijeg od pesme drozda i prozirnijeg od neba. On shvati, sa nešto zlovolje, da melodija traži dva instrunenta.

39


Arsenios



Otac Arsenios je spasen ratom, kao da je njegov život bio samo jedan krug čija je krivulja vodila kroz čistilište, a onda konačno probila neki nevidljivi oklop i dovela ga do njegove misije. Njegovo samoprekorevanje i zgražanje nad samim sobom nestali su, pohlepa i nemarnost, preterivanja u piću odlazili su jedno za drugim na groblje prošlosti i činilo se da je za čitav lakat dobio u visini. Njegova vera se kao zmija neprimetno ovijala oko same sebe, preporodila mu je dušu, tako da je, kao što je u prošlosti znao da je izneverio svog Boga, sada znao da je Bog izneverio svetu grčku zemlju. Ukazalo mu se da bi on, kao čovek, mogao da prevaziđe Boga koji ga je stvorio i učini za Grčku ono što Bog nije. U sebi je otkrio dar proricanja.
Zamislio je da treba da nabavi velikog psa i nauči ga da ujeda Italijane, pa je s tom namerom kupio jednu životinjku od Stamatisa za koju se garantovalo da je patriotska pošto je njen roditelj služio dugo i časno, kidišući vojnicima na potkolenice. Njegov naslednik, mešanac, pogrešno je međutim shvatio učenje gospodara i počeo je da kidiše na gume vojnih vozila, zbog čega je prerano otišao na onaj svet, a Arsenios je usvojio drugog, manje razdražljivog psa. Krenuo je peške na put, jedini prtljag su mu bili sveti spis i krst od maslinovog drveta.
Arsenios je išao i propovedao. Butine su mu se trle jedna o drugu i pomodrele, a na njegovim slabinama stvoreni su crvenilo i rane; leti mu je znoj lio sa čela i pod pazusima tako da su se na njegovoj crnoj odori pomaljali tamniji vlažni krugovi, obrubljeni širokom krivudavom linijom bele soli, a brada mu je svetlucala i sa nje je znoj lio kao iz Aretuzinih izvora. Izlizani kožni đon njegovih crnih cokula pretvorio se u veliku rupu tako da je gazio golim tabanima, a samo gornji delovi stopala bili su mu pokriveni obućom iz koje su virili dugi konci koji su se vukli po bledoj prašini i ostavljali za sobom trag nalik tragu tanušnih zmija. Arsenios je otkrio da se zimi samo stalnim kretanjem može sačuvati toplota i izlagao je svoje telo okrutnom vetru i prekomernoj kiši dok ga je njegov jadni pas pratio, mokar do kože, povijenog repa i sagnute glave, kao slika i prilika nerazumne i bezuslovne vernosti.
Od šumaraka mastike i čempresa na severu do šljunkovitih obala Skale na jugu, od podzemnih jezera Samija na istoku do vrtoglavih padina Petanija na zapadu, Arsenios je išao i propovedao. Dok je klipsao povijene glave kao i njegov pas, smišljao je izraze pravednog gneva koji su se izlivali u neobuzdane tirade ispred italijanskih logora. Pred nemačkim garnizonima su se pravili da ga ne primećuju ili bi ga terali grubo kundakom puške, ne iz okrutnosti, već zato što nisu, za razliku od svojih saveznika, imali sklonosti za dramu. Za Tevtonce je on bio pre smetnja nego zabava, dok je za Italijane predstavljao dobrodošlo odvajanje od neprekidnog igranja karti i stalnog motrenja neba na kome su se mogli pojaviti britanski bombarderi. Iščekivali su njegove posete kao i dolaske kurvi na kamionima, s tim što je Arsenios izazivao više uzbuđenja zato što se neočekivano pojavljivao i isto tako iznenada odlazio.
Kada je dolazio, vojnici su se okupljali oko njega, opčinjeni operskim gestovima sveštenika i njegovim gromkim deklamovanjem biblijskog grčkog, od koga nisu razumeli ni reč. Arsenios bi gledao od jednog nasmešenog i oduševljenog lica do drugog i znao je da ga oni uopšte ne razumeju, ali bi nastavljao jer mu se činilo da drugačije ne može. U njemu su se reči gomilale, reči natprirodne snage i činilo mu se da ga ruka Bogorodice gura, da se Hristova patnja u njega izlila, da mu je preplavila dušu i da mora biti predata zemlji:
„Raskolnici rimski, braćo za nas izgubljena, deco Hrista koji za vama plače, žrtveni jaganjci, taoci tirana, vi nepravični, vi nečisti, vi nepravedni, vi koji ste psi i svodnici, vešci i idolopoklonici, vi kojima srce nije suncem obasjano, vi bez hrama u sebi, vi iz naroda koji spašen biti neće, vi koji zlodela činiste, vi koji ste Devicu okaljali, vi koji žudite za istinom a ne možete je se napiti; vi ste pokvareni, nikakvo dobro ne tvoriste, velike opakosti počiniste, jedete narod moj kao što hleb jedu i ne prizivate Boga, opkoliste gradove naše, vi ćete se posramiti jer vas Bog odvrže i rasuće vam kosti. Gle, Gospod će čuti reč usta mojih, jer Bog je pomoćnik moj, Gospod daje snagu duši mojoj, obratiće zlo na neprijatelje moje, istinom svojom istrebiće ih, jer stranci se podigoše protiv naroda mog, tlačitelji idu za maslinovim stablima našim i devicama našim, lakomost je među njima. Duša je moja među lavovima, ležem među onima koji dišu plamenom. Zubi su sinovima ljudskim koplja i strele, i njihov jezik mač oštar.
Ta, bezakonja sastavljate u srcu, mećete na merila zločinstva ruku svojih na zemlji. Od samoga rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž. U njima je jed kao jed zmijski, kao gluve aspide, koja zatiskuje uho svoje.
A mi smo kao maslina zelena u domu Gospodnjem, i verujemo u milost Božju zavek vekova, jer Bog je pružio ruku svoju i Bog je progovorio rečju usana svojih i zbilja čuh kako govori kroz vetar veliki i usred oluje u stenama Asosa u planinskim pećinama. Prosuo je so svoju u jezero Melisani, nagomilao je oganj na nebu Liksurija.
Raskolnici rimski, Gospod je pripremio propast, postavio je mrežu pod korake vaše i velika nevolja sručiće se na vas, jer pustiće se sotona iz tamnice, i izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj; kojih je broj kao pesak morski. I iziđoše na širinu zemlje i opkoliše oko svetih i grad ljubezni. I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gde je zver i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć za vek vekova. I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.
I Bog će otrti svaku suzu od očiju naroda mog i smrti neće biti više, ni plača ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče onaj što sedeše na prestolu: evo sve novo tvorim. On će narodu mome koji je žedan dati iz izvora vode žive zabadava. I uhvatiće zver i s njom lažnog proroka i vojske skupljene protiv nas koje su čuda načinile pred sobom i živi biće bačeni u jezero ognjeno koje gori sumporom. A ostali pobijeni biće mačem onog što sedi na konju; i sve ptice nasitiće se od mesa njihova.”
Vojnici bi snabdeli Arseniosa i njegovog psa hlebom i vodom, ostacima hrane i maslinama, a u manastirima raštrkanim s jednog na drugi kraj ostrva kao što su Agrilion i Kipureon, brinuli su o njemu kaluđeri i kaluđerice. Ipak se, posle teških noći po pećinama, oskudne hrane i dvogodišnjeg neumornog hodanja, njegovo krupno telo istopilo tako da je prostrana crna mantija visila na njemu, a telo je postalo skelet obavijen kožom sa upaljenim ranama. Njegove žive oči izbuljeno su gorele nad upalim obrazima, kao pergament suva koža na rukama i licu postala je tamna kao tikovina, a on je, po prvi put u svom životu, pronašao mir u sebi i bio srećan. Istina, potpuno je zanemario svoju parohiju, ali, da je poživeo, Arsenios bi verovatno mogao postati svetac.

40


Nevolja sa usnama



Susreli su se na vratima, ona je izlazila, a on se vraćao sa posla. Ona je, u prolazu, podigla nesvesno ruku, spustila mu je na levi obraz i poljubila ga u drugi.
On je bio zapanjen, a u trenutku kad je stigla do dvorišne kapije, bila je i ona, pošto je tek tada shvatila šta je uradila. Stala je ukopana kao da se našla pred imaginarnim ali opipljivim zidom od kamena. Osetila je da joj krv udara u koren kose i shvatila da se ne usuđuje da se okrene i pogleda u njega. Nesumnjivo, i on stoji okamenjen. Mogla je gotovo da oseti kako mu pogled putuje od njene glave do peta i kako se najzad zaustavlja na njenom potiljku u očekivanju da se ona okrene. On uzviknu, kao što je znala da hoće: „Kirja Pelagija!”
„Šta?”, upita ona osorno kao da bi pokušajem da se tako ophodi sa njim mogla da opovrgne da je na strašno jednostavan način i potpuno bez razmišljanja odala svoja osećanja.
„Šta ima za večeru?”
„Ne zadirkujte me.”
„Zar bih vas ja zadirkivao?”
„Ne umišljajte sebi ništa. Učinilo mi se da je to bio moj otac. Ja ga uvek tako poljubim kada ude.”
Sasvim shvatljivo. Obojica smo stari i niski “
„Ako me budete zadirkivali, više nikad neću progovoriti sa vama.”
Prišao joj je s leda, obišao je i bacio se na kolena pred njom. „O ne”, uzviknuo je, „sve samo ne to.” Glavu je savio do zemlje i tužno zajecao. „Imaj milosti. Pucaj u mene, bičuj me, ali nemoj reći da nikad nećeš sa mnom da razgovaraš.” On ju je obgrlio oko kolena i počeo da se pretvara da plače.
„Celo selo gleda”, ona se pobuni, „prekini s tim odmah. Tako me brukaš, makni se od mene.”
„Moje srce je slomljeno”, zakukao je, ščepao njenu ruku i počeo da je obasipa poljupcima.
„Blesava kozo, ti si poremećen.”
„Ja sam na mukama, ja gorim, skrhan sam, oči će mi iscuriti od suza.” On se nagao unazad i izražajnim gestovima prstiju počeo da dočarava kako mu iz očiju lije vodopad nevidljivih suza koje je ona trebalo da zamisli. „Ne podsmevaj mi se”, nastavi on, udarajući sad u druge žice. „O, svetlosti očiju mojih, nemoj se podsmevati jadnom napaćenom Antoniju.”
„Ti si ponovo pijan?”
„Pijan od tuge, pijan od bola. Govori sa mnom.”
„Je l' tvoja baterija ponovo pobedila na fudbalskoj utakmici?”
Koreli skoči na noge i raširi oduševljeno ruke „Da. Potukli smo Ginterovu družinu sa četiri prema jedan i povredili smo trojicu njihovih i potom sam ja naišao i ti si me poljubila. Veličanstven dan za Italiju.”
„To je bila greška.”
„Značajna greška.”
„Beznačajna greška. Vrlo mi je žao.”
„Hajde dođi”, reče on, „hoću nešto vrlo interesantno da ti pokažem.”
Osetivši olakšanje zbog te iznenadne promene teme, ona pode za njim u kuću i shvati u sledećem trenutku da sad on prolazi pored nje na putu napolje. Rukama joj je dograbio glavu i pritisnuo dug i vatren poljubac na njeno čelo, pa uzviknuo: „Mi scusi, mislio sam da je doktor, nemoj sebi ništa da umišljaš zbog toga” i potom odjurio preko dvorišta i niz ulicu. Ona je stavila ruke na kukove, gledajući začuđeno za njim, zavrtela glavom i učinila veliki napor da se ne nasmeje, niti da se osmehne.

41


Puževi



Doktor je pogledao kroz prozor i ugledao kapetana Korelija kako se prikrada Lemoni da bi je prepao. U isto vreme, Psipsina je skočila sa sve četiri na list papira na kome je pisao o francuskoj okupaciji i takav splet okolnosti dade mu izvanrednu ideju. On spusti lulu i pero i smelo iziđe napolje na žarko sunce ranog popodneva.
„Fischio!” uzviknu kapetan i Lemoni zaciča.
„Izvinite me deco”, reče doktor.
„Ah”, reče Koreli uspravljajući se posramljeno, „kalispera, Ijatre. Ja sam samo...”
„Igrao se?” Okrenu se potom maloj devojčici: „Koricimu, sećaš li se kad si našla Psipsinu kada je bila mala i visila na ogradi? I ti si me naterala da pođem s tobom da je spasemo?”
Lemoni klimnu glavom značajno, a doktor upita: „Jesu li oni puževi još tamo?”
„Da”, reče ona. „Mnogo. Sve veliki.” Ona pokaza na Korelija: „Veći čak od njega.”
„Kada se najlakše mogu naći?”
„Rano i kasno.”
„Shvatam. Možeš li da navratiš večeras i ponovo mi pokažeš gde su?”
„Kad padne mrak je najbolje.”
„Ne možemo da izlazimo posle mraka, policijski je čas.”
„Pre mraka”, ona se saglasi.
„O čemu je reč?”, upita kapetan, kada je Lemoni otišla.
Doktor oholo reče: „Zahvaljujući vama, gotovo da nema hrane. Večeras ćemo ići da nađemo puževe.”
Kapetan planu: „Blokada je britanska. To je njihova ideja da će vam najbolje pomoći tako što će vas izgladnjivati. Kao što vam je vrlo dobro poznato, ja sam sve učinio da pomognem.”
„Vaše pozajmice od armije vrlo se cene, ali šteta je da smo se uopšte našli u takvoj situaciji. Nama su potrebni proteini. Vidite na šta smo se sveli.”
„Kod kuće su puževi luksuzna hrana.”
,,A ovde su žalosna potreba.”
Kapetan obrisa znoj sa čela i reče: „Dozvolite mi da pođem i pomognem.”
I tako se uveče, sat pre zalaska sunca i ubrzo pošto je splasnula dnevna žega, Pelagija i njen otac, Lemoni i kapetan nađoše, puzeći kroz zamršen splet stazica koje su napravile životinje u trnovitom rastinju, pošto su se prethodno prebacili preko ruševnog zida i probili sebi put pod granama prastarih, zapuštenih maslina.
Doktor je puzio iza Limoni, kad se ona iznenada zaustavila i osvrnula prema njemu. „Ti si rekao”, ona ga prekori, „rekao si da ako pođeš da tražiš puževe, bićeš odveden nekud i zatvoren.”
„Pirej”, reče doktor.”Rekao sam da ću biti odveden u Pirej. Svejedno, svi smo sada zatvoreni.”
Postalo je vidljivo po tom prigušenom sve tlu da na naličju listova bližih zemlji ima bezbroj debelih puževa koji se nadmeću u šarolikosti boja i ukrasa. Bilo je smeđežutih puževa sa gotovo nevidljivim šarama, svetlih puževa sa spiralnim prugama, bilo je puževa oker žute boje i svetložutih kao limun i puževa sa crvenim mrljama i crnim tačkicama. Na višim granama, ptice grmuše su uzdizale glavu, a potom bi otprhnule ili odskakutale kad bi čule lupkanje školjki u kantama dok je odmicala berba puževa.
Dete i troje odraslih tako su se zaneli svojim poslom da nisu primetili da su se razdvojili. Doktor i Lemoni su nestali u jednom tunelu, a kapetan i Pelagija u drugom. U jednom trenutku, kapetan se našao sam i zastao je da razmisli o čudnoj činjenici da ne može da se seti da li je ikad bio tako zadovoljan. On ravnodušno primeti da su mu čakšire na kolenima u žalosnom stanju i škiljeći pogleda uvis prema zacrvenjenom suncu čiji je grimizni sjaj bio ublažen ispod grana i lišća. Duboko je udahnuo a onda ispustio uzdah, opuštajući se. On gurnu kažiprstom puža koji je pokušavao da umakne iz kofe. „Nevaljali pužu”, reče i bi mu drago što nema nikog u blizini da ga čuje kako izgovara takvu besmislicu. U daljini se čula protiv-avionska vatra i on slegnu ramenima. Verovatno nije ništa ozbiljno.
„Au, o ne”, čuo se glas u blizini koji je nesumnjivo bio Pelagijin. „O, za ime Božje.”
Prepadnut od strašne pomisli da bi mogla biti pogođena šrapnelom, kapetan se spusti na ruke i kolena i otpuza brzo niz tunel prema mestu odakle je uzvik došao.
Našao je Pelagiju paralizovanu u iskrivljenom položaju sa vratom izvijenim i zabačenim unazad. Oslanjala se na ruke i kolena, a dug tanak mlaz krvi klizio joj je koso preko obraza i ona je očigledno bila vrlo iznervirana. „Che succede?”, zapita on, pužući prema njoj. „Che succede?”
„Zakačila sam kosu”, odgovori ona gnevno. „Trn me je ogrebao po licu, ja sam trgla glavom i zakačila sam kosu na ovo trnje i ne mogu da je odmrsim. I nemoj da se smeješ.”
„Ne smejem se”, reče on, smejući se. „Uplašio sam se da nisi ranjena.”
„Ja jesam ranjena. Obraz me peče.”
Koreli izvadi maramicu iz džepa i njome lagano potapša po ogrebotini. Pokaza joj krv i reče tiho: „Brižno ću ovo čuvati zauvek.”
„Ako me ne odmrsiš, ja ću te ubiti. Prestani samo da se smeješ.”
„Ako te ne odmrsim, nikad me nećeš uhvatiti da me ubiješ, zar ne? Budi samo mirna.” Morao je ruke da ispruži iznad njenih ramena i da proviruje pored njenog uha da bi gledao šta radi. Ona se našla sa licem zaronjenim u njegove grudi i osećala je grubu tkaninu i prašnjav miris njegove uniforme. „Zgnječio si mi nos”, pobunila se.
Koreli omirisa zadivljeno; Pelagija je uvek mirisala na ruzmarin. To je bio svež, mladalački miris i podsećao ga je na praznične obroke kod kuće. „Možda ću morati da odsečem ovo”, reče on, povlačeći uzaludno crne pramenove koji su se omotali oko trnovitih grančica.
„Ou, ou, prestani da je cimaš, budi pažljiv. I nećeš je šeći.”
„Ti si u vrlo osetljivom položaju”, primeti on, „zato bar pokušaj da izgledaš zahvalna.” On je izvlačio pramen po pramen, nastojeći da mu se kosa ne mrsi među prstima kako je ne bi čupao. Ruke su počele da ga bole pošto ih je dugo držao ispružene i podignute i on spusti laktove na njena ramena. „Gotov sam”, reče zadovoljan sobom i poče da se povlači. Ona protrese glavu s olakšanjem i dok su kapetanove usne prolazile pored njenog obraza, on nežno spusti poljubac pored uha, tamo gde su se nalazile gotovo nevidljive meke maljice.
Ona vrhovima prstiju dotaknu mesto na kom je poljubac bio i prekori ga: „Nije trebalo to da uradiš.”
On se ponovo spusti na kolena i upilji pogled u nju. „Nisam mogao da odolim.”
„To je zloupotreba okolnosti.”
„Oprosti.” Oni razmeniše dug pogled i onda, iz razloga koje ni sama nije mogla da dokuči, Pelagija poče da plače.
„Šta je sad? Šta je sad?”, upita Koreli, dok mu se lice zabrinuto naboralo. Pelagiji su se suze kotrljale niz lice i upadale u kofu sa puževima. „Utopićeš ih”, reče on, pokazujući. „Šta je sad?”
Ona se osmehnu žalosno i ponovo poče da plače. On je uze u naručje i potapša je po leđima. Ona oseti da nos počinje da joj curi i uplaši se da će ostaviti sline na epoletama njegove uniforme. Počela je jako da šmrkće da se to ne bi desilo. Odjednom iz nje provali: „Ne mogu više ovo da podnesem, ništa više. Oprosti.”
„Sve je šugavo”, složi se kapetan, pitajući se ne bi li i on mogao podleći iskušenju da zaplače. On joj nežno uze glavu u ruke i usnama dodirnu suze. Ona pogleda u njega začuđeno, a onda su se odjednom našli pod trnovitim rastinjem pri zalasku sunca, okruženi sa dve kofe iz kojih su bežali puževi, sa nažuljenim i prljavim kolenima, beskrajno zaneti u svoj prvi nepatriotski i tajni poljubac. Gladni i očajni, ispunjeni svetlošću, nisu mogli da se rastave i kada su najzad stigli kući u suton, njihov zajednički plen je sramotno i optužujuće bio manji od onog koji je Lemoni sama donela.

42


Kako je mandolina nalik ženi



Kako je mandolina kao žena, kako je ljupka i lepa. Uveče dok psi laju, zrikavci zriču i ogroman mesec se izdigne nad brdima, a u Argostoliju svetlost reflektora traga za lažnom uzbunom, ja uzimam svoju slatku Antoniju. Prebiram nežno po njenim žicama i kažem joj: „Kako možeš biti od drveta?” kao što se pitam kad vidim Pelagiju: „Jesi li zbilja od mesa? Zar tu nije vatra? Varljivi nagoveštaj anđela? Nešto sasvim odvojeno od kostiju i krvi?” Hvatam njen pogled u prolazu, njen pogled tako iskren i podrugljiv koji zarobljava moj. Njena glava se okreće, osmeh, vragolast i mudar osmeh, i ona je već nestala. Vidim je kada odlazi po vodu, a onda se vraća, sa ćupom na ramenu, živa karijatida i dok prolazi pušta da voda zapljusne moje epolete. Ona se izvinjava, smejući se i ja kažem: „Nezgode se dešavaju” i ona zna da ja znam da to nije slučajno. Ona to radi zato što sam ja vojnik i Italijan, zato što sam neprijatelj, zato što voli šalu, zato što voli da zadirkuje, zato što je to akt otpora, zato što sam joj drag, zato što je to kontakt, zato što smo brat i sestra pre no što je ona Grkinja, a ja zavojevač. Primetio sam da me njena ruka podseća na vitki vrat mandoline, a njena šaka se širi od zgloba kao glava sa čivijama, i mesto na kome se vrat širi da se priljubi uz telo mandoline ima isti obris kao linija njenog vrata i brade i sija istim mekim sjajem mladosti i borovine.
Noću sanjam Pelagiju. Pelagija dolazi, svlači se i ja vidim njene grudi su obline mandoline stvorene u Napoliju. Obuhvatam ih rukama i one su hladne kao drvo i tople kao popustljiva majčina put, ona se okreće i ja vidim da je svako njeno bedro zaobljena, kruškasta, raspevana mandolina, oivičena sedefom i ebanosom. Ja sam zbunjen, zatečen između traženja žice i bolne čežnje u slabinama i budim se ovlažen sopstvenom požudom, dok stiskam Antoniju, izboden krajevima žica i oznojen. Spuštam Antoniju i kažem „O Pelagija” i ležim neko vreme budan, misleći na nju, dok se ne nateram da zaspim jer će tako brže doći jutro i ja ću videti Pelagiju.
Mislim o Pelagiji u sazvučjima. Antonija ima tri akorda koji su smešteni zajedno u prva tri pražića, do, re i sol, i svakom su potrebna dva prsta da bi se odsvirali. Ja sviram sol i pomeram se za jednu poziciju i sviram do i oni zvone jedan za drugim kao sopran i alt u istom tonalitetu u toskanskoj pesmi. Sviram re, izvijajući ruku preko dve pozicije, i ono pripada uz ova druga dva, ali je tužno i nepotpuno, ono je kao devica neostvareno. Moli me: „Vrati me tamo gde mogu naći svoj mir”, i ja se vraćam na sol i sve je potpuno i ja se osećam kao sam Bog koji je stvorio ženu i otkrio da je njegov svet upotpunjen konačnim i odsudnim potezom.
Pelagija učestvuje u tim jednostavnim, veselim sazvučjima. Ona se igra sa mačkom i smeje se i čuje se sol. Ona podiže obrvu kada spazi da je posmatram i pretvara se da mi prigovara i prekoreva me jer sam kriv zbog divljenja, i nastaje do. Ona me zato pita: „Zar se ne umeš baviti ničim korisnim?” i to je re, koje je puno rešenosti. Ja kažem: „Duče i ja danas osvajamo Srbiju”, a ona se smeje i sve se ponavlja i razvedrava. Ona zabacuje glavu i smeje se, njeni beli zubi svetlucaju i ona zna da je lepa i da ja smatram da jeste. U sećanju mi iskrsavaju svetlucavo bele kuće na udaljenom brdu u Kandiji. Ona je zadovoljna i ponosna i suzdržana i sve je na kružnoj putanji i vratilo se na svoj početak. Ona se vratila na sol. Ja takodje počinjem da se smejem; mi smo oktavama udaljeni, smejemo se u oktavama, mandola i mandolina i u daljini se čuje kako top grmi na neki tobožnji britanski avion, oglašava se patvoreno štektanje mitraljeza, i gle, evo naših timpana.
Pelagija čuje oružje i mršti se. Bili smo zajedno srećni, sedeći na tom balkonu u senci bugenvileje koju su obletale pčele, ali rat je sada; rat se vratio i Pelagija nabira obrve i mršti se. Ja želim da kažem: „Žao mi je Pelagija, to nije moja ideja, nisam ja ukrao Joniju. Ja nisam imao potrebu da uzimam vaše koze i sagorevam vaše masline u ogrev. Ja nisam po prirodi parazit.” Ali ja tako nešto ne mogu reći, a fo Pelagija zna. I ona razume zašto ja to ne mogu reći, ali ona me ipak krivi za nedostatak volje. Čula me je kako govorim o novom pax Romana, obnavljanju stare moći koja je nekad stvorila red i mir svima, u najdužem periodu civilizacije poznatom ljudskom rodu, i ona se mrgodi.
Kada se Pelagija mršti na udaljenu grmljavinu topova, to je kao akord u e-molu na sedmom stupnju sa utihnutim petim; udareno ječe, to je borbeno i besno, akord za gerilu i partizane. Ali kad se dodirne mekše, to je akord beskrajne čeznutljive potištenosti. Pelagija je tužna i ja uzimam Antoniju i sviram d-mol. Ona diže pogled i kaže: „Upravo tako se osećam. Otkud si znao?”, a ja bih voleo da mogu da joj kažem: „Pelagija, ja te volim, i tako znam”, ali umesto toga kažem: „Zato što si puna sete i iščekivanja.”
„Iščekivanja čega?”, pita ona, a ja kažem: „Ti mi reci, Pelagija”, ali znam da mi nikad neće reći da čeka dolazak novog sveta u kome će Grkinja moći da voli Italijana i da to bude normalno.
„Komponujem marš za tebe”, kažem joj, „slušaj”, i sviram d-mol, jedan, dva, a onda d-dur, jedan-i-dva-i-, i nazad na d-mol, jedan dva... i kažem joj: „Nevolja je u tome što mi je potreban još jedan svirač da povrh svira grčku melodiju, možda neku vrstu rebetike. Možda ću moći da pronađem nekog sa mandolinom u bataljonu, a ja ću moći da sviram akorde za oktavu niže na mandoli. Mislim da bi to zvučalo vrlo dobro.”
„Mora da ima nekog sa gitarom”, dodaje Pelagija, a ja joj kažem: „Akord ili ton koji zvuči na jedan način na mandolini zvučao bi sasvim drugačije na gitari; to je jedna od neobjašnjivih činjenica muzičke realnosti. Ova dva akorda zvuče neverovatno banalno na gitari, lišeni su naboja, svake dramatičnosti, sem ako bi ih odsvirao Španac.”
Pelagija se smeši i ja znam da ona ne razume ništa od ovoga što sam joj govorio, ali nije važno. Počinjem da razmišljam omelodiji izvođenoj tremolom koja bi poigravala nad akordima. Pelagija voli kad ja sviram tremolo; ona kaže da je to najganutljiviji i najfiniji zvuk.
Ali nju vređa to što u njoj ganutljivost budi jedan napadač izavojevač, neko ko oduzima sir i robolu i ona naglo ustaje i vidim da joj je dušu zahvatio požar. Uperila je uzdrhtali prst prema meni i počela da sikće kroz zube: „Kako možeš biti takav? Šta se događa s tobom? Kako možeš ti, muzičar, obrazovan čovek, da dođeš ovde sa svojom mandolinom i sviraš divne melodije jednoj Grkinji, kad se svud oko tebe ostrvo pljačka i pustoši? I nemoj meni da govoriš nikakve budalaštine o obnavljanju Rimske imperije. Ako stvarno hoćeš da znaš, upravo je Grčka obrazovala Rim, a mi to nismo postigli osvajanjem. Šta se događa s tobom? Kako možeš podneti da budeš ovde? Naređenja? Čija naređenja? Taštog megalomana, okretnog na jeziku kome je Kefaloniju ustupio drugi suludi divljak i crnokosi megaloman koji želi da svi osim njega budu plavi? Ti si lud, zar ne shvataš to? Zar ne vidite da ste iskorišćeni? Misliš li da će vam Hitler ostaviti na miru vaše novo rimsko carstvo kad je sve druge uništio? Kako možeš da sediš na bombi i sviraš mandolinu? Zašto ne uzmete svoje oružje i ne odete? Zar ne znate ko vam je neprijatelj?”
I Pelagija trči niz venecijanske stepenice i izlazi na sunce. Zaustavlja se, okreće i gleda u mene, oči joj se pune suzama besa i gorčine i ja znam da me ona mrzi zato što me voli, zato što me voli a ja sam čovek kome nedostaje hrabrost da zgrabi zlo za gušu i da ga uguši. Ja sam postiđen. Sviram umanjeni akord jer sam unižen. Koketiranjem i pokušajem da očaram razotkrio sam sebe. Ja sam nečastan čovek.
Obla, dojkama nalik mandolina skliznula mi je sa svog mesta nad pojasom, kao što se to stalno događa, i kao uvek, ja pomislim: „Možda mi je potrebna ravna, portugalska mandolina koja neće da klizne”, ali potiskujem takve glupe misli; gde bi čovek nabavio ravnu portugalsku mandolinu u ratna vremena? Umesto toga ja mislim ponovo: „Kako je mandolina nalik ženi, kako je mandolina nalik Pelagiji, kako je dražesna i mila”, i još nešto mi pada na pamet, jedan paradoks vredan samog Zenona, da je nas rat sastavio i da nas rat i rastavlja. Britanci to kažu ovako: „Daje jednom rukom, a drugom oduzima.” Šta ja imam protiv Britanaca da sam morao da dođem u Grčku? Pelagija je u pravu, ali ko će to prvi priznati? Za sada to samo Antonija govori, dok peva pod mojim prstima i treperi od 'Pelagijinog marša'.

43


Silno velika zarđala kugla sa bodljama



Pelagija nije uživala u pripremanju puževa. Prvo, dobila je mnogo različitih saveta kako od njih da načini ukusan obrok, i mrzela je osećaj nesigurnosti stvoren iz te pometnje; užasavala ju je pomisao da bi na sto mogla izneti nešto sluzavo i odbojno i bojala se da bi, ako skuva loš ručak, mogla doprineti da je kapetan malo manje uvažava. Toplo i razdragano ushićenje koje je osećala od kada su jedno drugom otkrili ljubav ugrožavalo je sada ne samo potajno osećanje krivice već i strašna pomisao da će ga, ako pogreši sa puževima, u najboljem slučaju naljutiti, a u najgorem otrovati.
Drosula je naglasila da puževe treba ostaviti da prenoće u loncu punom vode, poklopljenom kako puževi ne bi pobegli, a izjutra ih treba dobro oprati. Potom se stave u vodu da se živi zagrevaju i sačeka da prljavština i pena izbiju na površinu. U tom trenutku treba ubaciti malo soli i početi sa mešanjem u pravcu kretanja kazaljke na satu („Ako ih mešaš suprotno od kretanja kazaljke, imaće grozan ukus.”). Petnaest minuta kasnije treba probušiti rupu na poleđini svake ljušture „da đavo iziđe, a uđe sos”, a onda ih treba dobro isprati u vodi u kojoj su prokuvani. Ona nije objasnila Pelagiji kako je moguće, kad se izvodi ova operacija, zamakati prste u kipuću vodu. Drosula je takođe napomenula da se mogu jesti samo puževi koji su se hranili majčinom dušicom, pa je Pelagija postala, mada u sve to uopšte nije poverovala, samo još zbunjenija.
Kokoliosova žena joj je na bunaru rekla da su sve to gluposti i da se ona seća kako je njena baba to radila: „Ne treba da slušaš Drosulu. Ta žena je gotovo Turkinja. Ne, ono što treba da radiš je da štipneš svakog puža i, ako se pokrene, živ je.”
„Ali kako da ga uštinem ako je unutra?” zapita Pelagija.
„Sačekaj da iziđe”, odgovorila je Kokoliosova žena.
„Pa ako iziđe, onda je očigledno živ i ja ne moram da ga uštinem.”
„Ipak ga uštini. Najbolje je biti siguran. Onda uzmeš zašiljen nož i očistiš oko otvora ljušture i onda uzmeš čiste vode i opereš svakog puža dvadeset jedan put. Ne više jer bi se tako isprao ukus i ne manje jer bi tada ostali prljavi, i potom ih spustiš da se cede pola sata, i onda sipaš soli u otvor svake ljušture da iziđe sva ona grozna žuta sluz sa mehurićima i po tome znaš da su dobro spremljeni. Onda ih pržiš jednog po jednog u ulju sa otvorom nadole, dodaš vina i prokuvaš ih dva minuta, ne duže niti kraće. I onda ih jedeš.”
„Ali Drosula kaže da treba da...”
„Ne slušaj tu staru vešticu. Pitaj bilo koga ko zna i reći će ti isto što sam i ja, a ako ti kažu bilo šta drugo, onda ne znaju o čemu govore.”
Pelagija je pitala Arseniosovu ženu i pitala je Stamatisovu ženu. Pogledala je čak da li postoji odrednica „puževi” u medicinskoj enciklopediji, ali je nije našla. Poželela je da ih prospe na zemlju u dvorištu i da ih izgazi. Osećala se zapravo takav bespomoćan bes da je želela da plače ili viče. Dobila je pet različitih uputstava kako da za jelo pripremi te gastropode i četiri recepta: bareni puževi, prženi puževi, kritski gulaš od puževa, i pilav sa puževima. Nije bilo pirinča, pa se pilav nije mogao praviti. Od pomisli na pirinač voda joj je pošla na usta i ponovo je poželela da se rat završi.
Ali, kako znati koliko puževa je mera? Drosula kaže da treba jedno kilo za četiri osobe. Ali, da li je to mera uzeta sa ljušturama ili bez njih? I kako je uopšte moguće naterati ih da iziđu iz svojih ljuštura? I kako da ih izmeriš a da vagu ne umažeš njihovom sluzi? Takva sluz se ne spira čak ni toplom vodom i sapunom i prenosi se na sve što se dodirne kao da ima neku mističnu sposobnost umnožavanja do u beskonačno.
Pelagija je gledala u teret poverenog joj posla, svetlucave sluzave životinje i gurala ih je prstom kad bi pokušali da otpužu iz lonca. Postalo joj ih je žao. Ne samo da su bili vrlo groteskni sa svojim ispruženim rogovima i bespomoćnim sporim izvijanjem tela kada bi bili okrenuti poleđice već su bili i dirljivi u svojoj žalosnoj i jadnoj veri u sigurnost svoje ljušture. Setila se kako je kao dete iskreno verovala da je, ako zatvori oči, otac neće moći da vidi kako radi nešto nevaljale Dok je bockala prstom puževe, preplavilo ju je osećanje tuge pri pomisli na okrutnost sveta u kome se u životu opstaje samo tako što se ugrožavaju slabija stvorenja; činilo joj se da je to bedan način uređenja svemira.
Njene praktične i etičke nedoumice odagnali su uzbuđeni povici „Barba K'reli, barba K'reli” i osmeh joj se pojavio kad je prepoznala Lemonin glas koji je odavao veliko uzbuđenje i zadovoljstvo. Devojčica je počela da zove kapetana „čika” i da dolazi svake večeri da bi mu na zadihanom dečjem grčkom ispričala sve događaje dana. „Barba” Koreli bi slušao pažljivo i nije ništa razumevao, a onda bi je potapšao po glavi, nazvao je „koricimu” i bacao je uvis. Pelagija nije mogla da shvati kakvo zadovoljstvo oni nalaze u tome, ali neke stvari su neobjašnjive, a prodorni radosni vrisci koje je Lemoni ispuštala bili su uverljiv dokaz da je moguće i ono što je neverovatno. Pelagija je, spremna da se odvoji od puževa, izišla u dvorište.
„Videla sam silno veliku zarđalu kuglu sa bodljama”, obavestila je Lemoni kapetana, „i penjala sam se po njoj”.
„Kaže da je videla silno veliku zarđalu kuglu sa bodljama i da se pela po njoj”, prevela je Pelagija.
Karlo i Koreli su se pogledali i prebledeli. „Ona je pronašla minu”, reče Karlo.
„Pitaj je da li ju je našla na obali”, reče Koreli, obraćajući se usrdno Pelagiji.
„Je l' to bilo na obali?”, upita ona.
„Da, da, da”, reče Lemoni radosno i dodade: „Ja sara se pela po njoj.”
Koreli je znao dovoljno grčkog da prepozna reč „da”, naglo je ustao, a onda brzo seo. „Puttana”, uzviknuo je, uzeo devojčicu u naručje i čvrsto je prigrlio „mogla je poginuti.”
Karlo se izrazio još realnije; „Čudojeda nije poginula.” On prevrnu očima i dodade: „Porco dio.”
„Puttana, puttana, puttana”, ponavljala je Lemoni nesuvislo, prigušenim glasom, jer joj je lice ostalo pritisnuto na kapetanove grudi. Pelagija se trgla i kazala: „Antonio, koliko puta sam ti rekla da ne koristiš ružne reči pred detetom? Šta misliš šta će njen otac reći kad ona dođe kući i počne tako da govori?”
Koreli posramljeno pogleda u nju, a onda se iskezi; „Verovatno će reći 'koji je figlio di puttana učio moju devojčicu da kaže puttana'?”
U selu niko nije mogao da odoli da se ne pridruži dugoj povorci radoznalaca koja se krivudavo spuštala niz liticu do plaže. Kada bi je ugledali, pokazivali su prstom i uzvikivali: „Eno je, eno mine” i ona je tu zaista bila, posađena, prividno kao bezopasna i obična stvar, uz samu ivicu treperavog mora. Bila je to kugla visine čoveka, malo spljoštena, sa većim prečnikom po širini nego po dužini i posuta zatupljenim šiljcima tako da je ličila na gigantski divlji kesten ili na ogromnog morskog ježa čije su bodlje upravo prošle susret sa armijskim bricom.
Okupljali su se oko nje na pristojnoj udaljenosti, a kapetan i Karlo su prišli bliže da bi je ispitali. „Koliko ima eksploziva, šta misliš?”, upita Karlo.
„Bog sveti zna”, odgovori kapetan. „Dovoljno da u moru digne bojni brod. Moraćemo da je izolujemo i da izazovemo eksploziju. Ne bih znao kako bismo je bezbedno čuvali.”
„Izvanredno”, uzviknu Karlo koji se, uprkos užasa Albanije, svim srcem radovao eksplozijama i nikad nije izgubio dečačko uživanje u nedužnom uništavanju.
„Vrati se u bazu i donesi dinamit, žicu i jedan od onih električnih upaljača. Ja ću ostati ovde i voditi računa o civilima.”
„Turska je”, reče Karlo pokazujući na vijugave znake još pomalo vidljive između velikih podlupurenih naslaga rđe. ,,Mora biti da pliva okolo najmanje dvadeset godina, još od velikog rata.”
„Merda, to je neverovatno”, reče Koreli, „stvarno čudovišno. Pretpostavljam da je eksploziv oslabio do sada.”
„Onda neće biti velikog praska?”, upita razočarano Karlo.
„Biće ako doneseš dovoljno dinamita, testa d'asino.”
„Shvatio sam”, reče Karlo i ode niz plažu prema selu.
Koreli se okrenu prema Pelagiji koja je još začuđeno buljila u ogromno, zarđalo oružje. „Reci Lemoni da ako ikada igde naiđe na nešto od metala i ako ne zna šta je to, ne sme ga nikad, nikad, dotaći, već mora odmah doći da me o tome obavesti. Reci joj da isto kaže svoj drugoj deci.”
Koreli je zamolio Pelagiju da mu prevodi i rukama pokazao seljanima da se okupe. „Pre svega”, rekao im je, „moraćemo da izazovemo eksploziju ove naprave. To bi mogla biti vrlo jaka eksplozija i zbog toga, kada za to dođe trenutak, hoću da svi odete na vrh litice i da odatle posmatrate jer, u protivnom, mogao bi se iz nepažnje izazvati strašan masakr. Dok čekamo da stigne dinamit, potrebni su mi jaki ljudi da ašovima iskopaju rov na udaljenosti od oko pedeset metara od ove stvari, tamo, gde bih ja mogao da se zaklonim dok aktiviram bombu. Trebalo bi da bude približno veličine groba. Ima li dobrovoljaca?” Pogledom je išao od lica do lica, a ona su sklanjala pogled u stranu. Biti od pomoći Italijanu nije se moglo smatrati za dobro delo, pa iako su svi želeli da dožive veliki prasak, svakog pojedinačno bilo je sramota da se prvi prijavi za dobrovoljca. Koreli pogleda u ta neprijateljska lica i pocrveni. „Dobićete pile da ga podelite”, saopštio je.
Kokolios je podigao dva prsta i rekao: „Dva pileta.”
Koreli klimnu glavom u znak prihvatanja, a Kokolios dodade: „Ja ću to uraditi sa Stamatisom i obojica hoćemo po dva pileta.”
Pelagija je prevela, a kapetan je napravio grimasu. „Po dva?” Zakolutao je očima u očajanju i tiho promrmljao: „Rompiscatole.”
I tako su Kokolios i Stamatis, rojalista i komunista, ali ipak dva stara prijatelja, ujedinjeni u gladi i preduzetničkoj snalažljivosti, otišli do svojih kuća i vratili se sa ašovima. Na mestu koje je kapetan označio počeli su da kopaju pravougaonu rupu, gomilajući pesak na strani prema bombi da bi stvorili zaštitni bedem. Kada je bila samo četiri stope duboka, rupa je počela da se puni žućkastom vodom, u koju je kapetan gledao zapanjeno i sa negodovanjem. „Puni se vodom”, uputi on suvišnu primedbu Pelagiji koja je stajala sa ostalima i posmatrala dvojicu staraca kako rade. Ona ga pogleda i nasmeja se. „Svako zna da će se rupa, ako je kopaš na plaži, ispuniti vodom.”
Koreli se namršti i poče sa rezervom da gleda na ceo poduhvat, ali je time bio samo podstaknut da ga još odlučnije sprovodi.
Karlo se vratio ne samo sa dinamitom i drugom opremom, već i sa kamionom punim vojnika koji su svi bili pod punim oružjem i željni da vide najavljeni spektakl. Koreli se naljutio: „Zašto nisi rekao i Hitleru i pozvao celu nemačku armiju?”
Karlu je bilo žao što je nepravično napadnut: „Naterali su me da povedem sve ove ljude jer se, prema propisima, eksploziv ne sme prevoziti bez pratnje. To je zbog partizana, stoga ne krivi mene.”
„Partizana? Kojih partizana? Misliš onih bandita koji pljačkaju sela kada mi ne gledamo? Nemoj da me zasmejavaš.”
„Ova rupa je na pogrešnom mestu”, prekinuo ih je jedan mali čovek u uniformi inžinjerca.
„Ova rupa je tamo gde sam je ja postavio”, uzviknuo je kapetan, postajući sve razdraženiji zbog mogućnosti da mu ovaj zabavni poduhvat izmakne iz ruku.
„Suviše je blizu”, bio je uporan inžinjerac, „talas pritiska ići će pravo iznad ove rupe i isisaće ti oči i mozak i onda ćemo morati da te iskopavamo, sem ako ne želiš da ovde u miru počivaš.”
„Slušaj kaplare, dozvoli da ti predočim da sam ja kapetan, a ti kaplar. Ja zapovedam ovde.”
Vojnik se nije hteo zaustaviti. „Dozvoli ti meni da ti predočim da sam ja miner, a ti si ludi kučkin sin.”
Koreliju se oči razrogačiše, prvo od iznenađenja, a onda još više od besa. „Nepoštovanje naredbe!”, uzviknu on. „Pokrenuću disciplinske mere protiv tebe.”
Miner slegnu ramenima i nasmeja se. „Možeš raditi šta hoćeš jer mrtav čovek ne može pokrenuti ništa. Ako hoćeš da pogineš, u redu, ja ću posmatrati.”
„Carogna”, promrsi Koreli, a vojnik ponovi „Ludi kučkin sin” i ode. Odbacujući svu odgovornost, on se popeo navrh litice, zapalio cigaretu i zaškiljio očima zbog kosih zrakova sunca na zalasku, dok je gledao kako se dole odvijaju pripreme. Prizor je bio divan. More je bilo u bezbroj nijansi akvamarina i lapis lazulija i ispod zatalasane površine mogli su se videti tamni obrisi stena i lelujave vitice morske trave. Sa nestrpljenjem je iščekivao šta će se dogoditi tom idiotu oficiru.
Koreli postavi dinamit ispod mine i odmota žicu koja je bila taman toliko duga da stigne do njegovog raskvašenog rova. Potom, zabrinut da bi ono što je saper rekao moglo biti tačno, ali ipak odlučan da sprovede svoje namere, sa grupom radoznalih vojnika podiže debeo zid od peska oko mine da bi jačina eksplozije bila usmerena nagore, i tako je ceo prizor postao nalik nečem po obliku suprotnom od đevreka sa izdubljenim prstenom, dok se u sredini nalazio stub od peska, na čijem je vrhu bila zaobljena površina mine sa zarđalim i zatupljenim šiljcima nalik čekinji. Drosula nije bila jedina žena kojoj se prizor učinio vrlo nalik nekom megalitskom penisu na počinku.
„Avanti”, uzviknu najzad kapetan i vojnici i posmatrači krenuše krivudavom stazom uz litice, znojeći se i zadihani iako je večernje sunce sada izgubilo gotovo svu jarost. Dole, ispod, Koreli je izgledao malo veći od miša. Vojnici su posedali i počeli da raspravljaju da li bi ili ne ova plaža bila dobra za igranje fudbala. Inžinjerac je jetko i besno obrazlagao o ludosti oficira i ponudio je da se kladi sa nekim da neće preživeti. Pelagija je počela da oseća veliku zabrinutost i primetila je da se Karlo znoji od uznemirenosti. Videla je kako se više puta krsti i šapuće molitve. On je spazi i uputi joj preklinjući pogled, kao da je njime želeo da kaže: „Ti si jedina koja može da ga zaustavi.”
Dole u rovu, Koreli je provirivao iza svog zaklona i bio je iznenađen neverovatnom blizinom mine. Što je više gledao, činila mu se sve veća i bliža dok nije postao uveren da je visoka dvadeset metara i da sedi na samom njegovom krilu kao groteskna, ogromna i neželjena kurva u bordelu za koji je iz naivnosti verovao da je običan bar. Odluči da ne gleda u nju. Creva su mu se grčila na najneprijatniji način i on shvati da je mokar do kolena i da su mu cokule neprijatno pune peska i vode. Obe ruke spusti na ručicu upaljača i pritisnu je par puta da bi je pripremio za paljenje. Potom je spojio kleme.
Zabrinut zbog velike verovatnoće da mu oči i mozak budu isisani, zamišljao je kako će brzo pritisnuti ručicu i odmah rukama obuhvatiti glavu i istovremeno čvrsto stisnuti oči. Podiže pogled prema nebu, prekrsti se, pribra i naglo gurnu ručicu nadole.
Čuo se oštar prasak, beskrajno kratak zastoj, a potom rika basso profondo. Svet na litici je ugledao kako se stub od krhotina uzdizao sa veličanstvenom izvesnošću i lakoćom pored njihovih očiju prema nebu. Sa strahopoštovanjem na licu oni su polako počeli da razaznaju tamne komade čelika koji su se vrteli oko svoje ose, sjajne mlazeve vode u kojima su blistale kratkotrajne duge, nabrekle grudve vlažnog peska, oluje suvog peska, uzburkane oblake crnog dima i kristale narandžastog plamena.
„Aira!”, uzvikivali su razdragani Grci, a „Figlio diputtana di stronzo d'un cane d'un culo d'un porco d'un pezzo di merda!” vojnici. Sasvim iznenada talas pritiska prostrujao je preko njih, porušio ih sve na leđa kao bespomoćne smrtnike koje bi u drevna vremena zgnječila ruka gromovnika Zevsa. „Putanas jo!”, mrmljaše omamljeni Grci i „Porco cane!” vojnici. Tek što su počeli nesigurno da se pridižu na noge, podigli su pogled prema nebu i shvatili da je naizgled neprekidan uspon materijala zaustavljen. Ne samo da je zaustavljen već je neumoljivo počeo da se širi na sve strane, zavitlan u snažnom sveobuhvatnom luku. Prestrašeni i hipnotisani ljudi na litici posmatrali su i krivili vratove zabacujući glavu sve više unazad dok se opasan ali lep, taman oblak širio nad njihovim glavama. Pelagija je, kao i Karlo i kao mnogi drugi bila opčinjena ledenim parališućim mirom, strašnim bespomoćnim očajem, a onda se kao i oni bacila licem nadole na trnovitu utrinu na vrhu litice i zarila lice u ruke.
Opasan, ogroman grumen vlažnog peska lupio ju je snažno preko leđa, tako da joj je isterao dah a užareni komad metala pao je na zemlju pored njene glave i moglo se čuti kako prži sve na svom putu dok nije prodro do stene pod zemljom. Jedan komadić je odleteo do đona njene cipele i preciznim rezom ga odvojio od pete. Užarene čestice rđe spuštale su joj se po odeći, progorevale je, ostavljajući crne rupice, i bockale je po telu tako da se previjala od oštrih uboda čiji se bol posle nekog vremena širio kao otrov stršljena i osa. U duši joj je bila praznina, postojao je samo vakuum rezignacije kojom su pogođeni očajnici pre neizbežne smrti.
To se završilo, posle čitave večnosti, tihom, mekom i utešnom kišom suvog peska koji je lagano sipio sa neba i blago tapkao po njima i oko njih, gomilajući se u simetrične kupe na njihovim potiljcima i prianjao kao šećerna ostaklica preko razbacanih mrlja i pruga vlažnog peska i zavlačio se podmuklom lakoćom iza okovratnika i pod odeću i u cipele. Bio je topao i gotovo nerealno prijatan.
Drhtavi i slabi kao novorođeni mačići, ljudi su počeli teturajući se da staju na noge. Neki su ponovo padali čim su se uspravili, a drugi su padali zato što je neko u blizini pružio ruku, tražeći oslonac da bi se učvrstio. Bila je to fešta od ustajanja i prevrtanja, fešta od pipkanja, tapkanja i spoticanja, karneval neverovatno drhtavih kolena i lelujavih bledih lica poprskanih skorelim ili razređenim ugrušcima i grudvicama peska. Bila je to upečatljiva parada neverovatnih, bizarno uobličenih frizura i neprepoznatljivo dronjave odeće, celebrazione teturavih tela sa druge obale Stiksa i širom otvorenih devičanskih očiju, greškom umetnutih u zacrnjena lica komedijanata.
Umirujuća kiša peska bila je neumorna; zasipala ih je, uhvatila se kao sićušni žuti crvi za njihove trepavice i obrve, držala se nepopustljivom elektrostatičkom snagom za dlačice u nosu, pomešala se užasno sa pljuvačkom u ustima, našla je bestidno put u donji sloj odeće i prepala žene, pripila se umilno za znoj u pazuhu i usput je podmladila stare, zatvarajući im bore.
Ljudi su se nemo držali jedni uz druge, ošamućeni i zapanjeni i posmatrali su spektakularan crni oblak prljavog dima koji je rastao i širio se zaklanjajući sunce i nebo i oduzimajući im svetlo. Brisali su rukavom pesak sa lica i uspevali samo da zamene jedan sloj drugim. Poneko medu njima počeo je da zagleda u svoje posekotine i zaprepašćeno posmatra kako im jarko crvena krv izbija ispod kore od peska, tamni i zgrušava se.
Niko nije mogao da se prepozna, Italijani i Grci zurili su jedni U druge lišeni nacionalnosti kašljanjem, naslagama peska i podjednako zapanjeni. Iznenada se oglasio neki prigušeni vrisak.
Kao da su pogođeni strujnim šokom, ljudi su se pokrenuli i okupili oko tela uobraženog inžinjerca, dok se njegova precizno odrubljena glava smešila anđeoski kroz beličasti puder od peska. Telo je ležalo u blizini, s grudima nagnutim nadole, giljotinirano užarenim diskom zarđalog i nazupčanog čelika koji je ležao zariven u busenu. „Umro je srećan”, čuo se glas koji je Pelagija prepoznala kao Karlov „ne može se tražiti više od toga. Ali neće moći da uzme opkladu.”
„Puttana”, čuo se nesiguran nežan glasić koji mora da je bio Lemonin. Neko je počeo da riga, a pet ili šest njih se odmah time zarazilo, dodajući te bolne uzvike opštoj zarazi kašljanja.
Pelagija, odjednom preplavljena stravom, otrča do ivice litice i pokuša, sa panikom u srcu, da nešto razazna kroz oblak peska koji je još padao. Šta se dogodilo sa kapetanom?
Ugledala je krater širok trideset metara koji je već punilo radoznalo more. Razbacani komadi metala ležali su okolo stotinama metara udaljeni, različito oblikovani satelitski krateri i brežuljci, ali od kapetana i njegovog rova nije bilo ni traga. „Karlo”, jauknu ona i pritisnu rukama grudi. Skrhana bolom, ona se spusti na kolena i poče da plače.
Karlo potrča stazom prema obali, izbezumljen od užasa kao i Pelagija, ali naviknutiji na obavezu da se savlađuje. Stvori mu se slika Frančeskove pijete, njegove smrskane glave dok mu je u Albaniji umirao u naručju, i ništa sem trčanja nije moglo da spreči da mu od bola ne pukne srce.
Došao je do mesta gde je mislio da je bio rov i zaustavio se. Tu ničeg nije bilo. Svemu je bio zatrt trag i ništa se nije moglo prepoznati. Podigao je ruke kao da hoće da prekori Boga i, kad je gotovo krenuo da se udara po slepoočnicama, spazio je krajičkom oka neki pokret.
Korelija nije bilo moguće razaznati u vlažnom pesku jer je njim bio potpuno pokriven. Ostao je kontuzovan od eksplozije, pritisak ga je podigao visoko i bacio na leđa. Sada je ležao nauznak, pretvoren potpuno u deo plaže oblikovane i izbrazdane peščanom olujom. Koprcao se ne uspevajući da se uspravi i potpuno je ličio na čudovište sa filma. Karlo se glasno nasmejao, ali je radost brzo potisnuo strah da bi ovaj čovek koga je mnogo voleo ipak mogao biti teško povređen. Nije bio u stanju da smisli šta bi drugo učinio sem da ga uzme u naručje i odnese ga do mora; to je ponovo podstaklo sećanje na nošenje Frančeska sa mesta na kom je pao između linija fronta i ponovo je čuo velikodušno klicanje Grka.
U talasima mora Karlo je oprao svog kapetana i otkrio je da je sasvim dezorijentisan, ali, činilo se, da nije povređen. „Je l' bilo dobro?”, upitao je Koreli. „Propustio sam je.”
„Bila je prava sporcaccione od eksplozije”, rekao je Karlo, „daleko bolja od svega što sam video.”
Koreli je video da se Karlova usta pomeraju ali nije čuo ni glasa. On zapravo nije mogao da čuje ništa osim neprestane zvonjave najvećeg zvona na svetu. „Govori glasnije”, rekao je.
O posledicama ove epizode moglo bi se mnogo govoriti. Koreli je bio gluv dva dana i premirao je pri pomisli da bi mogao zauvek izgubiti svoju muziku. Do kraja života pariće od povremenog tinitusa, trajne uspomene na Grčku. General Gandin ga je pozvao na odgovornost zbog smrti inžinjerca i izazivanja hitne mobilizacije svih vojnika sila Osovine na ostrvu jer se, posle strašne eksplozije i ogromnog oblaka u obliku pečurke, došlo do zaključka da su Saveznici krenuli u iznenadnu invaziju. Umalo nije izgubio čin, ali je general Gandin shvatio da, s obzirom na to da Nemci obezbeđuju plate za italijanski garnizon, neće biti nikakve materijalne koristi za Italiju. Uostalom, već su nastala trvenja zato što Nemci ne dozvoljavaju Italijanima da unaprede bilo koga zbog troškova, a general nije bio spreman da im priušti ni najmanje uštede. On je optužio Korelija za delovanje po sopstvenom nahođenju, bez dozvole, zbog neprenošenja ovlašćenja na stručno lice, za bezobzirno izazivanje opasnosti i za ponašanje nedolično oficira. Dobio je strogi ukor koji je trebalo da ostane u njegovom dosijeu do kraja vojne karijere. Koreli je, ponašajući se iskreno i upečatljivo, poklonio zavodljivoj generalovoj sekretarici crvenu ružu i krijumčarenu švajcarsku bombonjeru i ukor je misteriozno nestao iz njegovog dosijea pošto se zloslutno zadržao u njemu samo tri dana.
Kapetan je uživao u izobilju ugađanja i pažnje kojim ga je Pelagija zasipala više nego ikad ranije, a ona je izražavala olakšanje bombardujući ga poljupcima, nežnim rečima i obećanjima koji su lako nadmašili peščani pljusak. Ginter Veber je doneo svoj gramofon na navijanje i seo pored njegovog kreveta da bi ga učio reči pesama 'Mein Blondes Baby' i 'Leben Ohne Liebe', a Karlo je često navraćao i izveštavao o stalnom, tužnom nestajanju kratera pored mora. Lemoni, sada pravi stručnjak za pronalaženje komada zarđalog metala, dolazila je i terala ga da ustaje iz kreveta i iziđe da identifikuje stari raonik, vrh eksplodirane protivavionske granate i zgnječene limene konzerve. Njeno razočaranje pri otkriću da ništa od toga ne može da eksplodira prevazilazilo je razumevanje odraslih u meri koja bi se najpreciznije mogla opisati kao beskrajna.
Ali, one večeri kada se ovaj izuzetan događaj zbio, razbesneli doktor je izišao iz kuhinje, nameravajući da pronađe Pelagiju i dobro je izgrdi, kada se ne samo njegova kći već i čitava gomila neshvatljivo zamazanih, iscrpljenih i raščupanih ljudi pojavila u dvorištu. Jedan neprepoznatljiv čovek, ogroman kao Karlo, koji je, kako se kasnije ispostavilo, bio Karlo, nosio je na rukama telo nekog u bunilu ko je, kako se kasnije pokazalo, bio kapetan. Mlada žena koja je izgledala kao suluda, neiskupiva drolja iz najnepravičnije osiromašenih delova Kaira, ispostavilo se, bila je Pelagija. Maleno stvorenje, koje bi moglo biti dečak ili devojčica, iskopano iz preranog groba, pokazalo se da je Lemoni. On je bio zaposlen cele noći, čisteći posekotine i zaradio je neverovatno mnogo plavog patlidžana, čija je sezona upravo počinjala.
Ali u tom trenutku, iako suočen sa jadnom gomilom dezorijentisanih, dronjavih vojnika i Grcima, mogao je da misli samo na grozan i zastrašujući spektakl na koji je upravo naišao u kuhinji. „Ko je”, zaurlao je retorički, „imao smelosti da moju kuću napuni puževima?”
To je bilo istina. Puževi su bili svuda. Bili su po prozorima, po rubovima stolova, visili su sa zidova i sa Psipsinine činije, u bokalu za vodu, nesmotreno zalepljeni za podne prostirke, odlučno su hitali ka korpi sa povrćem i priljubljivali su se sa uzaludnom usrdnošću za dršku doktorove lule i za stakla na naočarima koje je on, ne sluteći zlo, ostavio na prozorskoj dasci.
Pelagija je stavila ruku preko usta, savladana užasom i krivicom, a Lemoni, spazivši srebrnaste, vijugave i svetlucave tragove i puževe koji su se razmileli na sve strane pljesnu rukama od oduševljenja, „Porca puttana”, rekla je, a čovek koji mora da je bio njen otac čvrknuo ju je oštro pored uha.

44


Krađa



Usred noći Kokoliosa je probudila galama uznemirene živine. Njegova prva pomisao bila je da je kuna zlatica, doktorovo vlasništvo, ušla među kokoške; stalno je upozoravao da se držanje takvog notornog kradljivca živine kao kućnog ljubimca kosi sa dobrosusedskim ponašanjem i dva puta je već hvatao tu kunu u krađi jaja. On opsova i skoči iz kreveta; krenuo je da mlatne malog kradljivca motkom preko glave i tako okonča spor, sviđalo se to dr Janisu ili ne.
Navukao je čizme i dohvatio tojagu koju je držao na dovratku otkad je rat izbio. To je bio težak i čvornovat komad drveta koji je pronašao u makiji, probušio rupu na užem kraju i kroz nju provukao kožni remen. Namakao je remen preko ruke i otvorio vrata kuće, koja su zaškripala dok su donjom stranom strugala kroz užljebljeni luk na podnom kamenu. Nameravao je da podigne ta vrata poslednjih deset godina. Srećom, njihova škripa se nije čula od mahnitog kokodakanja kokošaka i on je izašao napolje u noć.
Bilo je vrlo mračno jer se teški oblak isprečio između zemlje i meseca, a buka je bila nepodnošljiva jer je uznemirenost kao zaraza prešla sa kokošaka na zrikavce, pa su strugali udvostručenom snagom. Kokolios je zaškiljio u mraku, a onda je razgovetno čuo mrmljanje psovki. Zapanjen, počeo je da zuri. Razaznao je dva mala italijanska vojnika kako trče po kokošinjcu, očajnički pokušavajući da uhvate neku kokoš.
U strašnoj provali besa, delovao je ne misleći. Iako su oni imali puške prebačene preko leđa, Kokoliosu se oteo strašan ratni poklič i on se bacio u bitku.
Ova dvojica su prošla kroz albansku kampanju i mogla su se pohvaliti hrabrošću, ali nisu mogla da budu dostojan protivnik nekom divljem, golom, demonskom stvorenju koje ih je u mraku zasipalo udarcima po leđima i glavi, šutiralo ih po nogama i ispuštalo sablasne vriske. „Puttana!”, uzvikivali su oni i nastojali da rukama zaštite glavu, ali su im zato laktovi i zglobovi šaka pucali pod udarcima. Pali su na kolena i uz tužne povike ispružili ruke, moleći ga da prestane.
Kokolios nije znao ni reč italijanskog, ali je znao da prepozna poraženog neprijatelja kada se nađe pred njim. Odbacio je toljagu, zgrabio lopove za kragne i podigao ih na noge. Šutirajući ih u zadnjicu pri svakom koraku, naterao je obojicu da gotovo na sve četiri idu prema doktorovoj kući, povremeno im udarajući glavu o glavu kao suludi učitelj.
Pred doktorovom kućom, dok se još tresao i šutirao ih, počeo je da urla: „Ijatre! Ijatre!”
Dr Janis se ubrzo pojavio, obučen u spavaću odeždu, a isto su učinili kapetan i Pelagija. Oni spaziše, uz pomoć svetlosti meseca koji se upravo bio pomolio, Kokoliosa, potpuno nagog, samo sa čizmama na nogama, kako se trese od besa, dok mu iz obe uzdignute ruke opušteno visi po jedan savladan vojnik. Vrlo je bilo neobično to što su oba vojnika još nosila svoje karabine prebačene preko leda. „Smesta uđi unutra”, reče dr Janis svojoj kćeri, zabrinut da bi njenu smernost moglo ugroziti prisustvo ovog pobesnelog i golog čoveka sa krivim nogama i izbočenog grudnog koša. Ona se poslušno povukla u kuhinju kako bi spektakl posmatrala iz senke pored prozora.
Kokolios je pokazao na Korelija, ali se razvikao na doktora: „Kaži tom žabaru, kučkinom sinu, oficiru, da su njegovi ljudi kradljivci pilića, ništa drugo do kradljivci pilića, je si li razumeo?”
Dr Janis prenese tu informaciju Koreliju koji je stajao kao da se na trenutak premišlja. Okrenuo se i nestao u kući, a doktor reče Kokoliosu: „Mislim da bi bilo korisno da se malo smiriš.” Dok je oficir bio unutra, dr Janis iskoristi priliku da se našali na račun suseda. „Mislio sam da si ti komunista”, primeti on.
„Naravno da sam komunista”, odbrusi Kokolios kratko.
„Oprosti”, reče doktor, „ako ja dobro pamtim, svako vlasništvo je krađa.”
Kokolios otpljunu u prašinu. „Vlasništvo bogatih je krađa, ne vlasništvo siromašnih.”
Ova filozofska rasprava naglo je prekinuta kada se kapetan ponovo pojavio sa revolverom i, na trenutak, Pelagija i njen otac su užasnuti pomislili da on namerava da puca u Kokoliosa. Ona se u očajanju zapita treba li da potraži svoj derindžer, ali nije mogla da se makne s mesta. Kokolios je gledao u kapetana sa izrazom koji je istovremeno odavao užas, prkos i pravedan gnev. On ponosno isprsi grudi, kao da hoće da pokaže spremnost da umre za pravo grčkih pilića da žive neugrožavani čak i na okupiranoj teritoriji.
Na iznenađenje svih, kapetan upre pištolj pravo u lice jednog od krivaca i naredi mu da legne u prašinu. Kradljivac se ulagujući osmehnuo, a Koreli je otkočio oroz. Čovek se spustio na zemlju komično brzo i zacvileo pravdajući se, a Koreli se nije obazirao. Pokretom je pokazao drugom čoveku da uradi isto.
Koreli dohvati Kokoliosa za ruku i pomeri ga na oko metar udaljenosti. Pogurao je nogom oba čoveka prostrta na zemlju i naredio im: „Sada puzite.”
Obojica se pogledaše zaprepašćeno. Rekao sam „puzite”, viknuo je kapetan, pošto se u njemu mirna ljutnja pretvorila u eksploziju besa i gnušanja. Jedan od ove dvojice se podiže na šake i kolena, a kapetan spusti nogu na njegova krsta i brutalno ga natera da legne. „Na stomak, kurvini sinovi.”
Uvijanjem su išli napred, pokretima zmije, dok nisu stigli do Kokoliosovih čizama.”Oližite ih”, naredi kapetan.
Uzaludno je bio protestovati. Kapetan osinu jednog preko glave a doktor stisnu oči, lecnuvši se od straha pri pomisli kakva bi telesnu ozledu to moglo stvoriti. Pelagija u šoku stavi ruku preko usta, i srce joj se steže od sažaljenja prema poniženim kradljivcima; nikada nije mogla ni sanjati da bi njen kapetan mogao biti tako okrutan, tako nemilosrdan. Možda muzičar ipak može biti vojnik.
Ona dvojica su lizala Kokoliosu čizme. On je buljio u njih, nem od zaprepašćenja,'i tek kada je, gledajući dole, spazio ispupčenje jednog dela svog tela kako se ističe na svetlucavoj mesečini, setio se da je bez odeće. Usta su mu se otvorila od zaprepašćenja, brzo je stavio obe ruke preko svog najdragocenijeg poseda i odjurio svojoj kući.
Pelagija, sama u kuhinji, nije mogla da se uzdrži od smeha, ali kapetan, kada je ušao, nije bio raspoložen za neozbiljnosti. „Južnjaci!”, vikao je. „Kamora i mafiozi! Razbojnici!” Kradljivci su sedeli za stolom dok ih je kapetan udarao posle svakog izgovorenog epiteta. Izgledali su majušni i jadni i doktor je ispružio ruku da bi zaustavio kapetanove udarce. On ih podiže, držeći ih za okovratnike, kao što je Kokolios već uradio, odvuče ih do vrata i izbaci napolje u noć. Oni su se prostrli preko staze popločane kamenjem, podigli se i pobegli.
Kada se vratio u kuhinju, oči su mu još gorele od besa. Upiljio je pogled u Pelagiju i njenog oca kao da su oni zbog nečeg krivi i povikao: „Mi smo svi gladni!” Podigao je ruke uvis kao da hoće da se pomoli Bogu, zatresao glavom, pesnicom se udario u grudi i, kao da još ne može da poveruje šta se dogodilo, uzviknuo: „Sramota!”, a onda je krupnim korakom otišao u svoju sobu i zalupio vratima.
Dva dana kasnije Pelagija je izišla u dvorište i učinilo joj se da nedostaje nešto što je uvek bilo tu. Pogledala je okolo, ali nije mogla da se seti čega nema. A onda je shvatila. Kapetan je izišao i zatekao je kako plače sa rukama preko lica.
„Uzeli su moju kozu”, zakukala je, „moju divnu kozu.” Mogla je da zamisli kako je kolju, kako je seku na komade da bi je skuvali i sve to joj je bilo nepodnošljivo.
Kapetan spusti ruku na rame uplakane devojke; ona je otrese i nastavi da jeca. „Svi ste vi hulje, svi vi, lopovi i hulje!”
Kapetan ustade s naporom: „Tesoro mio, zaklinjem se životom svoje majke, naći ću ti drugu kozu.”
„Nemoj”, povikala je, okrećući suzama umrljano lice prema njemu. „Neću ništa prihvatiti od tebe.”
On se okrenuo i otišao, gorčina i sram su mu kao crv izjedali srce.

45


Vreme nevinosti



Oni su postali ljubavnici u staromodnom smislu i vodili su ljubav na staromodan način. Njihova predstava o vođenju ljubavi bila je da se ljube u mraku pod maslinom posle početka policijskog časa, ili da sede na steni i posmatraju delfine kroz njegov dogled. On je nju previše voleo da bi ugrozio njenu sreću, a ona je imala dovoljno razbora da ne zaboravi na opreznost. Videla je mnogo puta jad devojaka sa neželjenim detetom i mnogo puta je videla septikemiju, dugo umiranje od trovanja devojaka koje su se podvrgle smrtonosnoj kiretaži iglama za heklanje ili žicom. Brinula se oko njih zajedno sa svojim ocem, a kasnije i sa popom i znala je da kapetan shvata da ne treba da legnu zajedno, ne zato što za to nije bilo želje, već zato što zapravo nije bilo izbora.
Oni su gledali da najbolje iskoriste ukradeno vreme, a to je postalo lakše kada je Ginter Veber pribavio za Korelija motocikl, „pozajmljen” od Vermahta i razmenjen za parmsku šunku, vino „chianti” i sir mocarela. Motor je zvanično otpisan kao uništen u navodnoj nesreći, a Veber ga je samo dao na opravku i predao ga svom prijatelju.
Pelagija je saznala za to kada je pred dvorištem čula praštanje iz cevi za izduvne gasove, brujanje motora, a potom tišinu.
Psipsina je utrčala i sakrila se ispod stola. Pelagija je izišla napolje i ugledala Korelija u punoj opremi sa avijatičarskom kapom, naočarima, lica potamnelog, kako se iskašljava zbog prašine dok sedi na crnoj mašini. On spazi da ona dolazi i podiže naočare, Ona mu se nasmeja jer je imao dva svetla kruga oko očiju, dok mu je lice bilo prašnjavo i sivo, a usta su mu izgledala neprirodno ružičasta kao da je koristio kozmetiku. Kapetan uzvrati osmehom, misleći da je ona nasmejanazato što je srećna da ga vidi i reče joj: „Vuole fare un giro?”
Ona prekrsti ruke i zatrese glavom: „Nikad se nisam vozila tim. Ja se zapravo nikad nisam vozila ni automobilom i ne nameravam sada da počnem.”
„Ni ja se nikad ranije nisam vozio”, reče on, „ali vrlo je lako. A zar nije ovo divna mašina?”
„Ima samo dva točka, sklona je prevrtanju. Očigledno. Nisam valjda luda da okolo idem na tome.”
On ponovo uputi pogled prema njoj: „Slažem se da bi mogla da se prevrne, ali se ne prevrće. Samo ne ide pravo sve vreme. Ali počeo sam da učim. I poslušaj samo ovo.” On siđe, skoči na nožni pokretač motocikla i dodade gas u mestu, zatim krenu da podešava dodavanjem i smanjivanjem gasa dok motor nije počeo ravnomerno da radi. „Slušaj samo”, uzviknu on, „ovo je kao metronom. I možeš da sviraš po toj melodiji. Taj tempo, savršen je, nijedan takt nije ispušten, nema zapinjanja. Ovo je muzička mašina, grgolj, grgolj grgolj i ispust, ona peva. Pogledaj, to je BMW, vertikalan jednocilindrični motor sa kardanskim prenosom. Nema lanca da se prekine ili da spadne, a vuče uz ove planine kao da one i ne postoje. Dođi na jednu vožnju. Doživljaj je izvanredan. Vetar u kosi.”
„Prljavština po celom licu”, reče Pelagija skeptično. „Ti izgledaš kao majmun. Uostalom, neko bi nas mogao videti.”
Kapetan se zamisli nad tim problemom. „U redu, sutra ću ti doneti kacigu i naočare i veliki kožni kaput i onda niko neće moći da te prepozna. Je l' dogovoreno?”
„Ne.”
Sledećeg dana su se ipak sreli iza okuke na putu i Pelagija se brzo prerušila. Kapetanu je postalo gotovo nemoguće da kontroliše mašinu kad je dobila dodatno opterećenje, i za početak su krivudali na sve strane i zaustavljali se na kamenitoj obali kraj puta obraslog travom. Dva puta su padali, bez povreda, a onda su se dogovorili da se ona potrudi da se ne pomera na sedištu iza njega. Ona ga je obuhvatila oko struka, ruke su joj trnule od straha, lice je zaronila između njegovih lopatica, a mašina je brujala u njenim slabinama, izazivajući osećanje koje je istovremeno bilo duboko prijatno i sasvim uznemirujuće. Pošto su stigli u Fiskardo, sišla je podrhtavajući sa motora i shvatila da ne može da sačeka da se ponovo popne. On je bio u pravu, veličanstveno je voziti se motociklom. Kapetan je bio oduševljen.
Oni su odlazili tamo gde Pelagiju nisu mogli prepoznati i na napuštena mesta. Ona bi proturila ruku kroz njegovu i išla bi pored njega, oslanjajući se na njegovo rame, uvek nasmejana. Uvek će se sećati da je uz njega stalno bila nasmejana. Ponekada bi poneli bocu robole i tada bi se ona mnogo više smejala, iako bi posle vraćanje kući bilo mnogo pogibeljnija avantura; on nije vozio sasvim pravo čak ni kada je bio trezan i više puta im se dogodilo da skliznu s puta jer nisu na vreme prilagodili brzinu u krivini. Tako su i otkrili ruiniranu pastirsku kolibu.
Bila je tako stara da joj je pod utonuo u zemlju i u njoj nije bilo ničeg osim zarđalog tiganja i dve zelene boce. Letve su joj bile napukle i otkačene i crep se opasno ulegao. Mirisala je na mahovinu, cvet orlovog nokta i staru odeću, a svetlost se prokradala između kamenja na mestima gde je žbuka odavno otpala. Oni su je zvali „Časa Nostra” i ponekad su je čistili snopom grančica, srećni što mogu da je dele sa malom kolonijom opreznih slepih miševa i tri porodice lasta. U toj skrovitoj kući oni bi raširili prostirku i ležali zagrljeni, ljubili se i razgovarali, a s vremena na vreme on bi svirao mandolinu.
Svirao joj je sentimentalne pesme iz zaboravljenih vremena, obično na melodramatičan ili ironičan način; bio je svestan da nema jak glas i želeo je samo da je zasmejava:
„Alma del core, spirito del' alma,

Sempre constante, t' adorero.

Saro contento nel mio tormento,

Se quel bel labro baciar potro...”



Kada se ona osećala frivolno i bezbrižno posle vina, on bi pevao;
„Danza, danza, fanciulla, al mio cantar,

Danza, danza, fanciulla gentile, al mio cantar.

Gira legera, sotile al suono, al suono del' onde del mar...”



I zbilja iz daljine je dolazio šum mora i Pelagija je igrala šaljivo oko kolibe, izvodila piruete i kikotala se, slala mu poljupce, oponašajući u šali armijske kurve koje je često viđala kako se puće i šalju poljupce muškarcima dok prolaze u svom raštimanom kamionu.
Ponekad je Koreli postajao neraspoložen i sentimentalan, pomišljajući da će njihova strast zauvek ostati neostvarena, i tada bi njegov svetao tenor dobio tragičan prizvuk, što bi izmamilo suze u njegovim očima, ako ne i Pelagijinim. To je bio trenutak za jadikovke i on bi pevao „Donna non vidi mai...” ne zato što je tužna arija, jer nije takva, već zato što se peva andante lento i pruža mnogo mogućnosti za krajnje izražavanje con anima u refrenu „Manon Lescaut me chiamo”.
Svi njihovi ljubavni razgovori počinjali su frazom „posle rata”.
Posle rata, kada budemo u braku, hoćemo li živeti u Italiji? Tamo ima lepih mesta. Moj otac misli da mi se neće svideti, ali znam da hoće. Sve dok sam sa tobom. Posle rata, ako budemo imali devojčicu, hoćemo li joj dati ime Lemoni? Posle rata, ako budemo imali sina, treba da se zove Janis. Posle rata, ja ću govoriti sa decom grčki, a ti ćeš sa njima razgovarati na italijanskom i tako će rasti bilingvalni. Posle rata ja ću napisati koncert i posvetiću ga tebi. Posle rata ja ću se obučavati za lekara i nije me briga ako se to ne dozvoljava ženama, ipak ću to raditi. Posle rata ja ću naći posao u manastiru, kao Vivaldi, da podučavam muziku, i sve mlade devojke zaljubiće se u mene, a ti ćeš biti ljubomorna. Posle rata, hajdemo u Ameriku, ja imam rođake u Čikagu. Posle rata nećemo vaspitavati decu prema bilo kojoj religiji, oni će sami odabrati koju će prihvatiti kada budu stariji. Posle rata nabavićemo svoj motocikl i putovaćemo po celoj Evropi i ti možeš održavati koncerte po hotelima i tako ćemo živeti, a ja ću početi da pišem pesme. Posle rata nabaviću mandolu da bih mogao da sviram muziku za violu. Posle rata ću te voleti, posle rata ću te voleti, voleću te zauvek, posle rata.

46


Banios



Na vrhu planine Enos, Alekos je u svitanje ustao iz postelje načinjene od koža i pomislio da bi morao pomusti koze ako hoće da ima sira. Ali prvo treba da ode u obilazak sa puškom kako bi proverio da li je na broju sve što mu je povereno na čuvanje. Odnedavno se neki ljudi koji sebe nazivaju „andarte” pojavljuju niotkud i pokušavaju da ukradu njegove koze. Već je ustrelio dvojicu i njihova tela prepustio strvinarima.
Nikako nije mogao da razume. Takve stvari se nisu događale od vremena njegovog pradede, u danima kada su te andartes nazivane klefti. No svejedno, zahvaljujući tim kradljivcima koza, došao je do dve nove puške i mnogo municije i sumnjao je da će se oni ponovo pojaviti. Čovek treba da bude neverovatno žilav i izdržljiv da bi se peo po ovoj planini i on je verovatno ustrelio jedinu dvojicu koji su za to imali dovoljno snažne noge i pluća.
Možda to ima neke veze sa ratom. Ima već neko vreme kako je zapazio da je rat verovatno počeo, jer ponekad noću celo nebo je obasjano udaljenim reflektorskim svetlima i vrlo često vidi se blesak vatrenog oružja koji prati daleka potmula tutnjava. Prijatno je i zanimljivo da, dok sedi pred svojom kolibom noću i jede sir umočen u maslinovo ulje začinjeno majčinom dušicom, posmatra taj vatromet. Tada se osećao manje usamljen i nadao se da rat neće prestati pre svečevog praznika. Kada se doktor popeo na planinu potvrdio mu je da je zaista rat i rekao da neki ljudi tako mučno gladuju da su se pojedina dečica pretvorila u majušne starce sa proređenom bradom i pogrbljenim leđima. Izgleda da im je stomak kazao da nema smisla zavoditi se željom da se bude mlad i činilo se da će se uskoro Majka Priroda pobrinuti da bebe dolaze na svet odmah u zakovanim sanducima.
Kada je jedan od „liberatora” zagrmeo iznad njegove glave, on nije mnogo obraćao pažnju jer su oni često leteli u parovima ili u trojkama i nestajali kao bučni slepi miševi negde u pravcu kopna.
Ovog puta je ipak pogledao, možda instiktivno, i spazio neobično lep prizor. Nekakva bela pečurka lagano se spuštala, pod njom je visio okačen čovečuljak, a divan prizor je stvaralo to što se odsjaj sunčevih zraka video na svili pečurke pre no što se sunce pojavilo na obzorju. Alekos se uspravio i posmatrao zadivljen. Možda je to anđeo. Izvesno je da je zaodenut u belo. On se prekrsti i pokuša da se seti reči molitve. Nikada nije čuo da ima anđela koji lebde pod pečurkom, ali ko zna. I činilo se da anđeo ima veliki kamen, možda neki paket, koji mu je na konopcu visio sa noge.
Anđeo je snažno povlačio jednu stranu konopaca kojima je bio privezan za pečurku i u poslednjem trenutku izgledalo je da se spušta tako brzo da je pretilo da prsne pri padu. Alekos oseti izvesno zadovoljstvo u tome što je bio u pravu, pošto je čuo tup težak udarac kada je anđeo pao, prevrnuo se na stranu, razbio glavu o stenu, a onda se zbog naleta vetra koji je ponovo raširio padobran vukao po zemlji. On dograbi pušku i otrča ka anđelu; dobro je bilo ostati oprezan jer su možda i anđeli danas tako izgladneli da su se upustili u krađu koza.
Anđeo je bio vrlo crven u licu i jako umršen u konopce i prozračnu pečurku. Alekos je zapeo pušku i uperio je pravo u anđelovo lice. Anđeo je otvorio oči, pogledao pitomo u njega, izustio „Šta, o” i odmah utonuo u san.
Alekosu je trebalo vremena da odmrsi anđela iz njegovih mreža i konopaca i pomislio je da bi se od čudesne tkanine pečurke mogao napraviti najraskošniji čaršav. Na njoj je takođe priroda udesila jednu rupu u sredini kroz koju je mogla da se provuče glava i tako bi pečurka mogla da se nosi kao odora. Alekos je smislio da će je nositi na praznik sveca, ako mu je anđeo bude dao i dozvolio mu da odseče konopce.
On odvuče nebeskog gosta u svoju kolibu i ode da otvori veliki paket koji je pao sa njim; u njemu je bila teška metalna kutija sa brojčanicima i mali motor. Alekos nipošto nije bio glup, i zaključio je da je anđeo verovatno doneo motor da bi mogao sebi da napravi neko vozilo.
Dva dana ga je hranio medom i jogurtom i drugim poslasticama koje je smatrao pogodnim za stvorenje sa drugog sveta i bio je oduševljen kada je ono počelo da sedi, trlja glavu i govori.
Problem je bio samo u tome što nije mogao da nađe ni glavu ni rep onom što je govorio. Neke reči je prepoznao ali mu je ritam anđelovog govora bio potpuno stran, reči se nisu uklapale i govorio je kao da ima kamenčić u grlu i pčelu u nosu. Anđela je očigledno mnogo srdilo to što se njegov govor ne razume pa se Alekos osećao zabrinut i kriv iako greška nije bila njegova. Morali su da se pomire da će se sporazumevati pomoću znakova i izraza lica.
Najneobičnija stvar kod anđela bilo je to što je, kada je želeo da razgovara sa Bogom ili nekim od svetaca, prtljao nešto oko metalne kutije i izvodio mnogo zanimljivog cvilenja, šištanja i cokotanja. A onda bi Bog odgovorio anđelovim jezikom i zvučao je tako daleko i usiljeno da je Alekos po prvi put shvatio kako je teško Bogu da bude čujan za bilo koga. Počeo je da raspoznaje reči koje su se često ponavljale, kao što su „Čarli”, „Bravo”, „Vilko”, i „Rodžer”. Druga neobična stvar kod ovog stvorenja bila je to što je nosio pištolj, lagani automatik, i nekoliko vrlo teških žutosmeđih gvozdenih šišarki sa metalnom polugom koju mu nije dozvoljavao da pipne. Svi anđeli koje je ikad imao prilike da vidi na slikama nosili su mačeve i koplja i izgledalo mu je čudno da je Bog smatrao za potrebno da se modernizuje.
Posle četiri dana anđeo je pokazivao jasne znake da želi da ide nekud i Alekos se, pošto je savladao strah da će svoje koze prepustiti andarte-kradljivcima, kucnuo po grudima, osmehnuo i pokazao anđelu da treba da ga sledi. Anđeo je to zahvalno prihvatio i dao mu čokoladu koju je Alekos pojeo celu odjednom, pa mu je posle bilo malo muka. Anđeo međutim nije hteo da se kreće po danu i Alekos je morao da čeka sumrak. Zatražio je takođe da svoje mrežaste omotače zameni za veliku kozju kožu. Što se tiče Alekosa, to je bila najbolja pogodba za koju je čuo i spremno je prihvatio ali ga je pomalo grizlo osećanje krivice što je nasankao jednog anđela, iako je to bilo nenamerno i sporazumno. Svoju metalnu kutiju i mali motor anđeo je stavio u kozju kožu, uvezao ih konopcem i prebacio preko ramena.
Alekos je znao da je dr Janis jedina osoba koja bi mogla razumeti anđelov govor i zato je poveo anđela prema doktorovoj kući. Putovanje je trajalo četiri dana zbog kretanja samo noću, uz, kako je Alekos smatrao, sasvim nepotrebno skrivanje tokom tri dana po nepodnošljivoj vrućini u makiji gde su ih komarci strašno ujedali, dok su oni govorili samo šapatom. Činilo se sada sasvim verovatno da je Bog prognao ovog anđela sa neba zato što je neuračunljiv. Ali Alekos nije nameravao da se buni; stvorenje je imalo plavu kosu, bilo je izuzetno visoko, raspolagalo je neiscrpnom snagom i izdržljivošću i imalo sve zube, zbog čega mu je osmeh bio vrlo privlačan. Ono se takođe mrgodilo žestoko kada su italijanski ili nemački vojnici bili u blizini i po tome je Alekos zaključio da se Bog nesumnjivo bori na strani Grka.
Dr Janisa je u tri sata ujutru probudilo oprezno kuckanje po prozoru. Na trenutak je ležao nepomično, pitajući se kakva to grana može lupkati kad nema nikakvog drveta pored prozora. Najzad se podigao iz kreveta i otvorio žaluzine. Ugledao je Alekosa, što je već bilo dovoljno iznenađujuće, a onda je ugledao i vrlo visokog plavokosog čoveka obučenog u fustanelu evzonea. Alekos je video izraz zbunjenosti na doktorovom licu, podigao ruke, slegao ramenima, rekao: „Doveo sam vam anđela” i nestao pre no što bi mogao biti uvučen u bilo kakvu raspravu o odgovornosti za to.
Anđeo se osmehnuo i ispružio ruku. „Banios”, rekao je, „dragovolno”.
Doktor prihvati ruku ispruženu preko prozora i reče: „Dr Janis.”
„Gosparu, milostivago, z tvojej blagoprijatije, skazat ja poželami sokrovito mojej namerenije.”
Doktor skupi veđe zapanjen. „Šta?”
Čudan čovek pokaza da bi želeo da uđe i doktor nervozno uzdahnu, razmišljajući da li da mu kaže da prođe okolo do vrata. Ali, čim je klimnuo glavom, čovek je spustio ruku na okvir prozora i uskočio unutra. Zbacio je kožu punu opreme na pod i ponovo se rukovao sa doktorom. Pelagija je ušla još poluusnula, jer je čula neke zvuke, i ugledala čoveka u prazničnoj nošnji kakvu su nosili u kontinentalnom delu zemlje, na glavi je imao kapu sa kićankom, obučen je bio u beli kilt, duge čarape, izvezeni prsluk i nosio je papuče sa kićankama. Nošnja je bila jako isprljana, ali nesumnjivo nova. Ona ga pogleda zapanjeno i ruku stavi preko usta. Gledajući razrogačeno, ona upita oca. „Ko je ovo?”
„Ko je ovo?”, ponovi doktor. „Kako bih ja mogao znati? Alekos je rekao da je anđeo, a onda je pobegao. On kaže da se zove Banios i govori grčki kao španski petao.”
Neobičan čovek se učtivo nakloni i pruži ruku da se rukuje sa Pelagijom. Njoj ruka ostade mlitava u njegovom stisku, jer nije mogla da prikrije zaprepašćenje. On se osmehnu ljubazno i reče: „Udivljenija mojeg tvojej prelasti cvetnoj i nežnim letma.
„Ja sam Pelagija”, reče ona i potom upita oca: „Kako on ovo govori? Ovo nije katarevusa.”
„Naravno da nije. A sigurno nije ni romejski.”
„Šta misliš da nije bugarski ili turski, ili tako nešto?”
„Grčki ot drevni dni”, reče čovek i dodade „Perikle. Demosten. Homer.”
„Starogrčki?”, uzviknu Pelagija u neverici. Ona krenu unazad iz straha da se nije našla u društvu duha. U detinjstvu je slušala priče o Mermernom vladaru koga je anđeo odneo u pećinu iz koje će jednog dana izići da otera sve tlačitelje. Ovaj čovek je ipak izgledao pre kao da je od krvi i mesa nego od mermera, a ono je bila samo obična legenda. Postojala je i druga priča o plavokosim strancima sa severa koji će doneti oslobođenje. Ko zna?
Doktor se lupi prstom po čelu i pogleda pobednički. „Engleski?”, upita.
„Engelonde”, potvrdi čovek. „Takmo, nikagda mojeg ne iskazano jest poznanstvo...”
„Naravno da nećemo reći nikome. Da li bismo, molim vas, mogli da razgovaramo na engleskom? Vaš izgovor je zbilja užasan. Udara mi u glavu. Pelagija, donesi slatko i vodu.”
Englez se nasmeja sa očigledno velikim olakšanjem; pravi teret je govoriti grčki kakav se uči u najelitnijim školama, a da vas pritom niko ne razume. Rečeno mu je da je njegov grčki najbolji od svih koji su se mogli naći u postojećim okolnostima, a on je savršeno dobro znao da moderni grčki nije mnogo nalik onom iz Itona, ali nije mogao verovati da ga toliko neće razumeti. Osim toga, sasvim je bilo jasno i to da je neko u obaveštajnoj službi imao sasvim pogrešnu predstavu o tome kakva se odeća nosi na Kefaloniji.
„Mi imamo italijanskog oficira spavajući u sobi”, reče doktor na engleskom koji nije bio tako dobar kako je on verovao da jeste „pa mi bivati vrlo tihi, molim vas.”
Engez razveza svoj zavežljaj u kozjoj koži i uze revolver. Pelagiju spopade užas. Što se nje tiče, niko neće pucati u Antonija. Čovek primeti njenu uznemirenost i reče: „Oprez. Ne bih želeo da izazovem represalije, sem ako stvarno ne moram.”
„Špijun?”, upita doktor. „Špijunaža?”
Čovek klimnu glavom i reče: „Strogo poverljivo. Da li imate neku odeću koju bih ja mogao da uzmem? Bio bih vam užasno zahvalan.”
Doktor pokaza na fustanelu; „To nije naša odeća sa Kefalonije.” On pokaza na uramljenu sliku na zidu na kojoj je bio mladić u čakširama do kolena, sa belim pojasom omotanim oko struka, belom mekanom kapom na glavi i prslukom sa dva reda srebrnih dugmadi. „To je naša nošnja”, objasni on, „ali samo praznici. Mi se oblačimo isto kao vi. Ja doneti vas odeću, vi dati ja fustanela, okej?”
Doktor je oduvek želeo da ima fustanelu i nikada nije mogao sebi da je priušti. Dok je išao da donese obično odelo, on reče: „Hvala ti Viston Corcil”, podižući oči prema nebu kao da je Čerčil neko božanstvo. Jednom će sve zaprepastiti o prazniku. On se smejuljio, osećajući unapred zadovoljstvo. Mange u kafenejonu će pomisliti da je odustao od toga da bude evropeizovani alafranga i da je postao jedan od onih tradicionalista, fusatanellophoroi. Pitao se gde bi mogao da nabavi jednu od onih majstorski izrađenih lula, tsiibouki, da bi upotpunio utisak.
Nije bilo nimalo lako ugurati špijuna u odeću manjeg čoveka, ali utešno je bilo to što su obojica nosili istu veličinu šešira. Utegnuti Englez je krenuo za Argostoli u zoru, u pantalonama na kojim su mu manžete sezale do polovine listova, sako se nije mogao zakopčati, dok je svoju opremu nosio u vreći od kudelje kojom ga je takođe snabdeo doktor. On ga nije pustio da krene dok mu nije dao neke dobre savete:
„Gledaj, okej? Tvoj naglasak strašan-strašan. Ne govoriti, razumeš? Ti ćutiš, dok je učenje. Isto tako, pazi se andarta. Oni lopovi, ne vojnici, oni kažu komunist, ali oni lopovi. Oni nezainteresovani boriti, razumeš? Italijani okej, Nemci nisu dobri, shvataš?”
I tako se poručnik „Bani” Voren, prekomandovan iz kraljevske konjičke garde u SOE, smestio, sa zapanjujućom preduzimljivošću i izuzetnom smelošću, u velikoj kući u kojoj su već bila četvorica italijanskih oficira. On ih je zapanjio i zbunio pokušajima da sa njima razgovara na latinskom i svake nedelje je dugo pešačio do napuštene daščare gde je postavio svoj radio i motor. Izveštavao je Kairo vrlo detaljno o kretanju vojske i njenom brojnom stanju za slučaj da se Saveznici odluče na invaziju Grčke umesto Sicilije.
Bio je to usamljenički život i smetalo mu je to što je smatran ludim, iako je ludilo bilo možda najbolji način skrivanja. Opasan pojasom punim engleskih zlatnika, prepešačio je celu Kefaloniju i zapažao je sve, a jednom ili dva puta popeo se na Enos da bi posetio svog prvog domaćina koji nije bio sasvim ubeđen da njegov gost nije bio anđeo. Ponekada, kad mu je to odgovaralo, pridružio bi se peripatetičkom ocu Arseniosu i tako je smatran za još jednog religioznog fanatika, proroka.
Njegov radio nikad nije zakazao. Bio je to „brown B2”. Imao je samo dve lampe „loctal”, jednu antenu koja je izgledala kao žica za sušenje veša, napajao se strujom ili pomoću dve baterije od šest volti, težio je tričavih petnaest kilograma i bio je čudo od minijaturizacije.

47


Dr Janis opominje svoju kćer



Dr Janis je napunio lulu smrtonosno ljutom mešavinom koja je važila u ovim danima okupacije za duvan, lupkanjem je sabijao sadržaj, zapalio ga i povukao dim nesmotreno jako. Ljut dim ga je ščepao za grlo, a oči su mu se iskolačile. Zašištao je, dohvatio se za gušu i zakašljao iz sve snage. Bacio je lulu i promrmljao: „Fekalije, obične fekalije. Dokle je ovaj svet doveden kad sam ja spao na to da pušim fosilizovan izmet? Dobro, gotovo je, neću više nikad pušiti.”
Lula mu je u poslednje vreme donosila više nelagodnosti nego utehe. Kao prvo, više se nisu mogla nabaviti sredstva za čišćenje lule i bio je prisiljen da po bašti traži pera iz ptičjih krila. Počeo je čak i malu Lemoni da podmićuje da silazi na plažu i traži ih, a da bi to postigao morao je nagovarati Pelagiju da pravi kolačiće sa medom koje je Lemoni volela. Postojala je opasnost da se sve pretvori u nepovratno utanjanje u korupciju. Pokušao je da preseče gordijev čvor tako što je digao ruke od čišćenja lule, ali onda je udisao neshvatljivo odbojne, čemerne i grozno sluzave grudvice sagorelog duvana. Od toga ga je spopadala strašna mučnina i počeo je da se oseća kao izgubljeno pseto koje je okusilo ljute papričice preko kojih se prosuo benzin, i sve to je trpeo da bi pušio, mada je to iskustvo više ličilo na nestručno vađenje krajnika. Osećao se iznevereno i razdražljivo. Svoju lulu ,,sen klod” kupio je u Marseju i ona je trebalo da izaziva osećanja slična onim koje budi stari prijatelj. Tako je nekad izgledalo, ali je nagorela oko otvora, kamiš je požuteo i vrh je bio malo izgrizen, i ranije ga nikad nije tako ružno napadala. On je ostavi na podu i vrati se svom pisanju:
„Zato što je ostrvo dragulj, bilo je još od Odisej evog vremena igračka velikih, moćnih, omraženih i plutokrata. Rimljani, neskloni filozofiji, neobdareni za umetnosti, osim za umeće držanja robova u poslušnosti i vojna osvajanja, poharali su grad Sami i masakrirali njegovo stanovništvo koje je u herojskom pružanju otpora istrajalo četiri meseca. Tada počinje duga i tužna istorija prelaženja ostrva iz ruke u ruku kao poklona, a sve to vreme učestalo su ga pljačkali gusari koji su dolazili sa raznih strana zloupotrebljavanog Mediteranskog mora. Tako je ostrvo neprestano pljačkano, ostrvo čiji je slavni muzičar Melamp osvojio nagradu za sviranje na kitari na olimpijskim igrama davne 582 st.e. Od vremena Rimljana za nas je jedina nagrada bila opstanak.”
Doktor zastade i dohvati lulu sa poda, pošto je zaboravio da se iste pre nekoliko trenutaka odrekao zauvek. Javljao se ponovo stari problem; njegovo pisanje ličilo je više na lament nego na istoriju. Ili na tiradu. Ili filipiku. Odjednom mu je na um pala prosvetljujuća misao da možda nije u pitanju to da je njemu nemoguće pisanje istorije, već da je Istorija Sama Nemoguća. Zadovoljan zbog dalekosežnosti te duboke misli, nagradio se dugim dimom iz lule i ponovo je sebe doveo u bespomoćno stanje pod napadom grčevitog kašlja.
Sav besan, ustao je i poželeo da polomi lulu. Gotovo da je bio spreman da to uradi kad ga je spopala panika. Činjenica je bila da je Prekidanje Pušenja jednako Neshvatljivo kao Istorija. Jasno je postalo da će morati da dođe do neke vrste nagodbe između njega i njegove lule. Pozvao je Pelagiju i prekinuo je u pažljivom skupljanju iz šolja taloga kafe koju su tog jutra pili, da bi ponovo bio upotrebljen. Snabdevanje kafom bilo je isto tako loše kao i duvanom.
„Kćeri”, reče on, „hoćeš li da otopiš malo meda u rakiji i onda umešaš ovaj duvan u to? Ovako je prosto nepodnošljiv. Pravi je podstrekač kašlja i kijanja.”
Pelagija pogleda u njega kiselog izraza lica i uze ponuđenu limenu kutiju. Ona je taman htela da izađe kada je njen otac dodao: „Ne idi još, ima nešto o čemu moramo da razgovaramo.
Doktor je bio iznenađen. „O čemu ja hoću da razgovaram sa njom?”, pitao se. Osećao je kao da je prikupio neke utiske o kojima je trebalo razgovarati, ali se oni još nisu pretvorili u jasne ideje.
Pelagija sede naspram njega, ukloni nekoliko nemirnih pramenova kose koji su joj po navici padali na lice i zapita: „O čemu, Papakis?” On pogleda u nju kako sedi ispred njega sa rukama savijenim u krilu; izraz iščekivanja poigravao joj je oko očiju, a oko usana smeran osmeh. Njen izraz privlačne nevinosti podsetio ga je na to šta je želeo da kaže. Svako ko može da izgleda tako devičanski i ljupko, a posebno kći, sasvim očigledno je umešan u nestašluke i neprilike.
„Mojoj pažnji nije promaklo, Pelagija, da si se ti zaljubila u kapetana.”
Ona se naglo zacrvene, dobi izraz preneraženosti i poče da muca. „Kapetana?”, ponovi budalasto.
„Da, kapetana, našeg nezvanog ali prijatnog gosta. Onog koji svira mandolinu po mesečini i donosi ti italijanske bombonjere, a ti misliš da ne treba uvek da ih deliš sa svojim ocem. Ti veruješ da je ovaj potonji i slep i glup.”
„Papakis”, usprotivi se ona, ali je bila suviše zapanjena da bi bilo šta suvislo dodola tom uzviku.
„Čak su ti vrat i uši pocrvenele”, primeti doktor, uživajući u njenoj nelagodnosti i trudeći se da je poveća.
„Ali Papakis....”
Doktor je rečito zamahao lulom. „Zbilja, to ne vredi poricati ili o tome raspravljati, jer sve je sasvim očigledno. Dijagnoza je načinjena i potvrđena. Mi treba da razmotrimo posledice. Uzgred, jasno mi je da je i on zaljubljen u tebe.”
„On nije rekao ništa slično, Papas. Zašto pokušavaš da me mučiš? Ja počinjem da se ljutim. Kako možeš da kažeš takve stvari?”
„To je duh”, reče on zadovoljno, „to je moja kćer.”
„Ja ću te udariti, stvarno hoću.”
On se naže napred i uhvati je za ruku. Ona pogleda u stranu i još se više zacrvene. Tako je tipično za njega da kod nje izazove potpuno ogorčenje, a onda da je natera nekim nežnim gestom da splasne u svom besu. On je bio nemoguć otac, neshvatljivo sklon strogim naređenjima u jednom trenutku, šaljivim i laskavim primedbama u sledećem, a potom ohol i aristokratski uzdržan.
„Ja sam lekar, ali sam takođe i čovek koji je mnogo proživeo i posmatrao život”, reče doktor. „Ljubav je vrsta ludila sa vrlo jasnim i često ponavljanim kliničkim simptomima. Obasipa vas rumenilo kada se sretnete, i jedno i dugo se vrzmate po mestima gde očekuujete da ćete se sresti i oboje ste malo vezana jezika, oboje se smejete bezrazložno i predugo, ti postaješ otužno detinjasta, a on sasvim smešno galantan. Ti si takođe postala pomalo glupa. On ti je dao ružu pre neki dan, a ti si je upresovala u moju knjigu o simptomima. Da nisi zaljubljena i da si bila prisebnija, upresovala bi je u neku drugu knjigu koju ne koristim svakog dana. Čini mi se da je sasvim prikladno to što se ruža nalazi u poglavlju o erotomaniji.”
Pelagija je predosetila neposredan kolaps hiljadu lepih snova. Ona se priseti poverljivog saveta svoje tetke: „Da bi žena postigla uspeh, ona mora ili da plače, ili da gunđa ili da se ljuti. Mora se navići da to radi godinama, jer ona je vlasništvo kojim raspolažu muškarci u porodici, a muškarcima, kao i stenama, treba mnogo vremena da popuste.” Pelagija pokuša da plače, ali je fizički bila sprečena da to uradi jer je u njoj rasla panika. Ona odjednom ustade, i isto tako naglo ponovo sede. Mogla je da sagleda kako se ambis otvara pod njenim nogama, a armija Turaka u obličju njenog oca sprema se da je gurne niz liticu. Činilo se da je njegovo hladno seciranje njenog srca već oteralo magiju i ostavilo njenu maštu bez hrane.
Ali dr Janis joj stisnu ruku, kajući se već zbog svog grubog humora i spreman na saosećanje ako ni zbog čeg drugog onda zbog nepobitne činjenice da je dan lep. Vrhom kažiprsta je uvrtao kraj svog brka i nepristrasno posmatrao pokušaje svoje kćeri da pusti suzu. On započe poduži monolog:
„Životna je činjenica da se čast jedne porodice meri ponašanjem žena u njoj. Ja ne znam zašto je to tako i mogućno je da su te stvari drugačije na drugom mestu. Ali mi živimo ovde i ja tu činjenicu posmatram naučno, na isti način na koji tvrdim da na Enosu ima snega u januaru i da mi nemamo reka.
Neću da kažem da se meni kapetan ne sviđa. On je, naravno, malo luckast, što je prosto objašnjivo činjenicom da je Italijan, ali nije toliko lud da bi bio potpuno smešan. On se meni, zapravo, mnogo dopada, i to što svira mandolinu kao anđeo znatno iskupljuje manu što je stranac.” Tu se doktor zapita da li bi ili ne bi bilo konstruktivno da otkrije svoje sumnje da kapetan pati od hemoroida; otkriće fizičkih nedostataka i slabosti često je moćan protivotrov u ljubavi. Iz poštovanja prema Pelagiji, odlučio je da to ne učini. Ipak nije prikladno podmetati pseći izmet u Afroditinu postelju. On nastavi:
„Ti ipak moraš imati na umu da si verena za Mandrasa. Ti imaš to na umu, je l' tako? Kapetan je praktično neprijatelj. Možeš li da zamisliš na kakve ćeš muke biti stavljena kada te ljudi počnu osuđivati zato što si odbacila ljubav grčkog patriote radi jednog okupatora, porobljivača? Bićeš nazivana kolaboracionistom, fašističkom kurvom i još hiljadu sličnih imena će ti se prikačiti. Ljudi će bacati kamenje na tebe i pljuvati te, ti to znaš, je l' tako? Morala bi da se odseliš u Italiju, ako bi želela da ostaneš sa njim, zato što ovde za tebe ne bi bilo bezbedno. Jesi li spremna da napustiš ovo ostrvo i ove ljude? Šta ti znaš o tamošnjem životu? Misliš li da Italijani umeju da prave pitu sa mesom i da imaju crkve posvećene svetom Gerasimosu? Ne, ne umeju i nemaju.
I još nešto. Ljubav je privremeno ludilo, ona šikne kao vulkan i onda se stiša. A kada se stiša, vi morate da donesete odluku. Treba da ustanovite da li su vam koreni postali tako upleteni da je nezamislivo da se ikad rastavite. Jer to je, onda, ljubav. Ljubav nije ostajanje bez daha, nije uzbuđenje, nije davanje obećanja da će strast večno trajati, nije želja za sparivanjem svakog drugog minuta u danu, ona nije u tome da se leži budan noću i da se zamišlja kako on usne spušta na svaki prevoj na tvom telu. Ne, nemoj da crveniš, govorim ti neke istine. To je sve samo biti „zaljubljen”, što može svaka budala, Ljubav je ono što ostane kada se zaljubljenost iscrpi, a to je i umeće i srećna slučajnost. Tvojoj majci i meni se to dogodilo, mi smo imali korene koji su srasli pod zemljom i kada je sav behar spao sa naših grana, mi smo otkrili da smo jedno drvo, a ne dva. Ali ponekad behar opadne, a koreni se nisu prepleli. Zamisli da napustiš svoj dom i svoj narod da bi otkrila posle šest meseci, godine, tri godine, da drveće nema korena i da je palo. Zamisli očajanje. Zamisli tu tamnicu.
Kažem ti da je nemoguće da se udaš za kapetana dok naša domovina ne bude oslobođena. Čovek može da oprosti greh samo kada je grešnik prestao da ga čini, jer ne smemo da dozvolimo da mu praštamo dok još čini greh. Priznajem da mogućnosti za to ima, i zapravo bih bio srećan da se to dogodi. Možda ti više ne voliš Mandrasa. Možda postoji jedna jednačina koja mora biti rešena sa ljubavlju na jednoj strani i sramotom na drugoj. Niko ne zna gde je Mandras. On možda više nije među živima.
Ali to takođe znači da se tvoja ljubav može u nedogled odlagati. Pelagija, ti znaš isto tako dobro kao i ja da je odlagana ljubav uvećavana požuda. Ne, nemoj tako da me gledaš. Ja nisam neupućen ili glup i nisam juče rođen. Ja sam i doktor i ne bavim se nemogućim moralnim postulatima, već činjenicama koje se mogu proveriti. Niko me neće ubediti da zato što je neko mlad, lepolik, dobro obrazovan i razuman, ne može takođe biti savladan strašću. Je l' ti misliš da ja ne znam da mlade devojke mogu biti izjedane žudnjom? Ja sam čak spreman da prihvatim mogućnost da bi i moja draga kći mogla biti u takvom stanju. Ne obaraj glavu, nemaš čega da se stidiš. Ja nisam sveštenik, ja sam lekar, moj pristup je antropološki i, osim toga, kada sam ja bio mlad... dobro, dosta o tome. Dovoljno je ako kažem da nisam spreman da budem licemer, ili da se pretvaram da odjednom patim od amnezije.
Ali to nam donosi još veće probleme, zar ne? Kada smo izluđeni, mi gubimo kontrolu nad sobom. Bivamo poneseni. Zbog toga su naši preci odučili da kontrolišu prirodno ludilo mladih, ograđujući ga stidom. Tako se u nekim mestima još veša uflekan čaršav posle prve bračne noći. Video sam jedan u Asosu prošle nedelje, kad su me pozvali da pregledam onaj lom ruke, sećaš se? Da nismo naterani da se stidimo te divote, mi ne bismo ništa drugo radili. Ne bismo radili, bili bismo preplavljeni bebama, i zbog toga ne bi bilo civilizacije. Ukratko, još bismo bili u pećinama, pareći se neumorno i svi odreda. Da nismo odvojili mesto i vreme i zabranili to u drugo vreme i na drugim mestima, živeli bismo kao psi i u životu bi bilo malo lepote i mira.
Pelagija, ja ti ne kažem da treba da se stidiš. Ja sam lekar, ne tvorac civilizacija koji od ljudi traži da prestanu da uživaju kako bi selo moglo da se sagradi. Ali, zamisli da zatrudniš! Prestani da se pretvaraš da si šokirana, ko zna šta čovek može uraditi u trenutku strasti? Te stvari su moguće, one su prirodna posledica prirodnih stvari. Šta misliš, šta bi se dogodilo? Pelagija, ja ti ne bih pomogao da abortiraš, iako znam kako se to radi. Reći ću otvoreno, ja neću učestvovati u ubistvu nevinog stvora. Šta bi ti uradila? Otišla kod neke od onih babica ili gatara koje ubijaju polovinu svojih klijentkinja a ostale ostavljaju trajno sterilne? Da li bi rodila dete, pa da posle otkriješ da nijedan muškarac neće da se oženi tobom? Mnoge takve žene završavaju kao prostitutke, veruj mi na reč, jer shvate odjednom da nemaju više šta da izgube i da nemaju drugog načina da održe telo i dušu zajedno. Ali Pelagija, ja te neću napustiti sve dok sam živ, čak ni pod takvim okolnostima. Ali zamisli ako bih ja umro. Ne pravi grimase, mi svi prirodi dugujemo smrt, to je neizbežno. I šta ako kapetan ne može da se oženi tobom jer to armija zabranjuje? Šta tada?
I jesi li ti svesna da ima opakih bolesti koje prate nesmotreno ponašanje u tim stvarima? Možeš li biti potpuno sigurna da naš kapetan ne posećuje onaj bordel? Mladi momci su beskrajno povodljivi u tome, bez obzira na to koliko su inače časni, i armija je to olakšala obezbedivši bordel. Da li znaš šta sifilis može da učini? On rastače telo i pomućuje um. Izaziva slepilo. Deca sifilističara rađaju se gluva i kretenoidna. Šta ako kapetan ide tamo, zatvara oči i zamišlja da tebe drži u naručju? Tako nešto vrlo je moguće, iako me boli da to kažem, jer mladići su mladići.
Pelagija je lila iskrene suze. Nikad se dosad nije osećala tako smoždena i ponižena. Njen otac je sveo sve njene ružičaste snove na zdrav razum i medicinske gnusobe. Ona podiže svoj suzni pogled prema njemu i vide da on sa beskrajnim saosećanjem gleda u nju. „Ti si u škripcu”, on samo reče, „oboje si nas uvalila u škripac.”
„Sve si učinio gadnim”, prigovori mu ona sa gorčinom. „Ti ne znaš kako je to.”
„Ja sam kroz mnogo od toga prošao sa tvojom majkom”, odgovori on. „Ona je bila verena za nekog drugog. Ja znam kako je to. Zbog toga razgovaram sa tobom kao ospba sa osobom i zbog toga ne koračam besno gore dole po sobi i ne vičem na tebe i ne zabranjujem sve, kao što bi otac trebalo da čini.”
„Ti, dakle, ne zabranjuješ sve?”, upita ona sa nadom.
„Ne, ja ne zabranjujem sve. Ja kažem da moraš mnogo da paziš šta činiš i moraš časno da postupiš prema Mandrasu. To je sve. Moraš da gledaš na to sa dobre strane. Što budeš duže poznavala kapetana, lakše ćeš moći da odlučiš da li imate korene koji mogu prepleteni rasti pod zemljom. Nemoj mu se nikako prepuštati. Uskrati sebe. Jer tako tvoje oči neće biti zamagljene ludilom koje ne možeš da kontrolišeš i tako ćeš biti u stanju da naučiš da ga vidiš onakvog kakav je. Je l' shvataš?”
„Papakis, reče ona tiho, „kapetan nije nikada pokušao da me iskoristi.”
„On je dobar čovek. On zna da je u lošem položaju. Moli se za oslobođenje ostrva, Pelagija, jer onda sve postaje moguće.”
Pelagija ustade i uze kutiju sa duvanom. „Med i rakiju?”, upita mirno i njen otac klimnu glavom. On reče: „Ne dozvoli da te ozlovolji ovo što sam ti rekao. Nisam imao nameru da te uznemirim. Ja sam nekad bio mlad.”
„Ne, u tvoje vreme je sve bilo drugačije”, reče ona zajedljivo dok je izlazila iz sobe. Njen otac se zadovoljno nasmeši zbog tog parćanskog odgovora i povuče vrlo pažljivo dim iz lule; zaključio je da taj drzak odgovor znači da je njegova kćer ostala bodrog duha. Verovatno je lakše biti otac nego istoričar. On se okrenu svojim papirima i napisa: „Ostrvo je prešlo u ruke Vizantijskog carstva, čija je vrlina bila u tome što je grčko, a mana u tom što je vizantijsko.”

48


Skala



Istina je, Antonio, tvoji ljudi se bave reketom i, prema mom mišljenju i mišljenju mojih kolega oficira, to se vrlo loše odražava na vas. Ne vas lično, već italijansku armiju. To je podjednako skandalozno kao onaj pamflet o Dučeu koji svi čitaju. To je ista bolest.”
Koreli se okrete Karlu. „Je l' tačno ovo što Ginter kaže?”
„Ne pitaj mene. Treba da pitaš nekog Grka.”
„Ijatre”, povika Koreli „da li je tačno?”
Doktor izađe iz kuhinje gde je na brusu pažljivo oštrio stare skalpele i upita: „Je l' tačno šta?”
„Da neki od naših vojnika kupuju robu od gladnih kuponima za racionisano snabdevanje, a onda neki drugi ljudi dođu i konfiskuju im kupone zato što su na ilegalan način stečeni.”
„To nisu 'neki drugi ljudi'“, reče doktor, „to je samo druga polovina iste bande. Sve se kreće u zatvorenom krugu. Stamatis se tako opekao prošle nedelje. Izgubio je vredan sat i dva srebrna čiraka i ostao na kraju i bez kupona, a stomak prazan kao što je i prethodno bio. Vrlo domišljato.” Doktor se okrete da pođe, a onda stade. „I još nešto, vaši vojnici kradu povrće iz bašta. Kao da mi ne umiremo od gladi.”
„Mi Nemci to ne radimo”, reče Ginter Veber samozadovoljno, uživajući u malom schadenfreude na Korelijev račun.
„Nemci ne umeju da pevaju”, odbrusi Koreli nesuvislo, „i ja ću uostalom to ispitati i zaustaviću to. To je vrlo loše.”
Veber se osmehnu. „Ti si vrlo poznat po branjenju prava Grka. Ja se pitam ponekad da li ti shvataš zašto si ovde.”
„Ja nisam ovde da bih bio bitanga”, reče Koreli, „i da budem sasvim iskren, ja se ne osećam lagodno. Pokušavam da mislim da sam na odmoru. Ja sam bez tvojih prednosti, Ginteru.”
„Prednosti?”
„Da. Ja nemam tu prednost da verujem da su druge rase niže od moje. Ja se ne osećam kao neko ko ima pravo na ovo, i to je sve.”
„To je pitanje nauke”, reče Veber, „Ne možeš promeniti naučnu činjenicu.”
Koreli se namršti, „Nauke? Marksisti misle da su oni naučnici, a veruju u sve suprotno od vas. Mene je baš briga za nauku. Ona je irelevantna. Moralni princip je ono što ne možeš promeniti, ne naučnu činjenicu.”
„Mi se ne slažemo”, reče Veber blagonaklono, „za mene je očigledno da se etika menja s vremenom kao i nauka. Etika se promenila zbog Darvinovih teorija.”
,,U pravu si, Ginteru”, umeša se Karlo, „ali nikom to ne mora da se dopada. Meni se ne dopada, a ni Antoniju. I nauka je vezana za činjenice, a moral za vrednosti. To nisu iste stvari i one se ne vezuju. Niko ne može da vidi vrednost kao isečak pod mikroskopom. Možda je tačno da su Jevreji zli i inferiorni, na primer, kako bih ja to znao? Ali otkuda to znači da mi treba prema njima da budemo nepravedni? Ne razumem takav način razmišljanja.”
„Sećaš li se”, reče Veber i zavali se na naslon stolice, „kako si povukao pištolj na mene kada sam hteo da ubijem toljagom onu kunu zlaticu radi njenog krzna? Nisam je ubio. Nisam znao, uostalom, da je kućni ljubimac. Nisam mogao da se ubeđujem sa pištoljem. To je novi moral. Moći nisu potrebni izgovori i ne mora da daje objašnjenja. To je darvinizam, kao što sam rekao.”
„Objašnjenja treba prepustiti istoriji”, reče Koreli „ili se izlaže osudi. U pitanju je, takođe, to kako se osećaš pred samim sobom. Sećaš li se kad je onaj tobdžija pokušao da siluje onu devojku koja je navodno na čudesan način izlečena? Mina, tako se zvala. Znaš li zašto sam ja ono uradio?”
„Misliš zašto si naredio da stoji u stavu mirno na suncu, bez ičeg na sebi osim limenog šlema i ranca?”
„Ranca punog kamenja. Da. Ja sam to učinio zato što sam zamislio da je ta žena moja sestra. Učinio sam to zato što sam se osećao mnogo bolje kad je on bio dobro ispečen. To je moj moral. Ja uvek zamislim kako to lično deluje.”
„Ti si dobar čovek”, reče Ginter, „to priznajem.”
„Osim toga, sprečio sam te da ubiješ Psipsinu da bih spasao tvoj život”, rekao je Koreli. „Da te ja nisam sprečio, Pelagija bi te ubila.”
„Aaaagh”, krkljao je Veber, pretvarajući se da se davi. „Gde je Pelagija? Mislio sam da joj se dopada naše pevanje.”
„Dopada joj se, ali joj je neugodno da bude tu kao jedina devojka među mladićima. Pretpostavljam da nas sluša u kuhinji.”
„Ne, ne slušam”, oglasi se ona.
„Aa”, reče Veber, „tu ste. Antonio upravo reče da treba da dovedemo malo devojaka iz Casa Rosette da bi postojala ravnoteža. Šta kažete na to?”
„Moj otac bi izbacio 'Skalu' i vi biste morali da se vratite pevanju u vojničkom nužniku.”
„Mi bismo mogli da uzmemo dva oklopna vozila i da ipak dođemo”, reče Veber. On pogleda okolo u lica koja se nisu nasmejala njegovoj opasci, i reče: „Samo se šalim.”
„Naša oklopna vozila ne bi mogla da se uspenju uz ovo brdo”, reče jedan bariton „morali bismo da pozajmimo vaše.”
„Laži i klevete”, odgovori jedan tenor, „oni idu sasvim dobro, kad se skinu oklopi. Mani to, hajde nešto da pevamo.”
„La Giovinezza”, predloži Veber sa oduševljenjem, a svi ostali počeše da negoduju. „U redu, u redu, idem da donesem gramofon iz svog vozila i onda svi možemo pevati sa Marlen.”
„A posle možemo pevati ljubavne pesme”, reče Koreli, Jer veče je divno, sve je mirno i mi treba da budemo malo romantični.”
Veber je otišao do svog džipa i vratio se ponosno i posednički sa gramofonom. Postavio ga je na sto i spustio iglu. Prvo se čuo zvuk vrlo sličan šumu udaljenog mora, a onda prve borbene note „Lili Marlen”. Ditrihova je počela da peva, njen glas je bio pun umora i melanholije, životnog iskustva, tuge od saznanja i čežnje za ljubavlju. „O”, uzviknu Veber, „ona je oličenje seksa. Od nje počinjem da se topim.”
Nekoliko momaka se pridružilo pevanju i Koreli je počeo da se na mandolini uklapa u melodiju. „Antoniji se ovo sviđa”, reče on, „Anotnija hoće da peva.” On poče da uvodi ukrasne note a potom pasaže uz brz rad prstiju. Kod poslednjeg stiha poče da svira tremolo koji se uzdizao iznad muzike u deskantu, ulepšao ga je glisandima, pauzama i ritardandima, podigao se do krajnjih, najfinijih tonskih visina, pa se zatim spustio zanosno na sonorni srednji raspon treće i druge žice. U selu su ljudi zastali i ostavljali ono što rade da bi čuli kako Koreli muzikom ispunjava noć. Kada je prestao, oni su uzdahnuli, a Kokolios je rekao svojoj ženi: „Taj čovek je lud, a i Žabar je, ali u prstima krije slavuje.”
„Bolje je nego da slušam tebe kako hrčeš i prdiš celu noć.”
„Proletersko prđenje bolja je muzika od buržoaske pesme”, reče on, na što ona napravi grimasu i reče: „To ti kažeš.”
Pelagija iziđe iz kuhinje, njena vitka silueta izgledala je kao duh prema slaboj svetlosti sveće iz kuhinje. „Molim te, odsviraj to ponovo”, zatražila je, „bilo je tako lepo.” Prišla je Veberovom gramofonu i počela rukom da prelazi preko lakiranih, drvenih površina. Ta mašina je bila jedno od čuda modernog sveta, kao Korelijev motobicikl, koja su ostala strana kefalonskom narodu, dok nisu došle ratne godine. Ona su bila nešto prijatno i veličanstveno usred gubitaka i rastanaka, lišavanja i straha.
„Da li vam se dopada?”, upita Veber, a ona setno klimnu glavom. „U redu”, nastavi on, „kad budem pošao kući posle rata, ostaviću ga vama. Možete ga zadržati. Meni će zbog toga biti vrlo drago, a vi ćete se uvek sećati Gintera. Ja mogu lako naći drugi u Beču, a vi ga možete primiti u znak izvinjenja Psipsini.”
Pelagija je bila dirnuta, gotovo ushićena. Ona pogleda u nasmešenog junošu u urednoj uniformi, sa kratko podšišanom plavom kosom i smeđim očima i oseti se ispunjena zadovoljstvom i zahvalnošću. „Vi ste tako zlatni”, reče ona i poljubi ga vrlo prirodno u obraz. Momci iz „Skale” zaklicaše, a Veber se zarumeni i rukom sakri oči.

49


Doktor savetuje kapetana



Doktor je sa kapetanom sedeo za kuhinjskim stolom, a ovaj drugi je skidao pokidanu žicu sa svoje mandoline i žalio se zato što je postalo nemoguće nabaviti nove.
„Kako bi bilo da probate sa hirurškim koncem?”, upita doktor, nagnu se napred i pogleda pokidanu žicu kroz naočare. „Čini mi se da imam nešto iste debljine.”
„Mora biti odgovarajuća”, odgovori Koreli. „Ako je mnogo debela, mora da se zategne preko mogućnosti instrumenta i on se samo previje na pola. Ako je mnogo tanka, onda bude suviše labava da bi proizvela dobar ton i čagrlja na pražićima.”
Doktor se zavali u stolicu i uzdahnu. Odjednom on zapita: „Da li vi i Pelagija planirate da se venčate? Kao njen otac, mislim da imam pravo da znam.”
Kapetan se nađe tako zatečen tim otvorenim pitanjem da je ostao potpuno bez odgovora. Stvari su bile održive samo pod uslovom da niko ne otvara to pitanje; stvari su mogle opstati jedino uz prećutno prihvatanje da je to velika tajna koju svi znaju. On pogleda zaprepašćeno u doktora, pomerajući nemo ustima kao nesmotrena riba koju je talas nehajno izbacio na peščani sprud.
„Vi ne možete živeti ovde”, reče doktor. On pokaza na mandolinu. „Ako hoćete da budete muzičar, ovo je poslednje mesto za to. Morali biste da odete kući, ili u Ameriku. A ja ne mislim da bi Pelagija mogla da živi u Italiji. Ona je Grkinja. Ona bi umrla kao cvet kome je oduzeto svetlo.”
„Aa”, reče kapetan jer mu u glavu nije dolazila nijedna inteligentnija opaska.
„To je istina”, reče doktor. „Ja znam da vi o tome niste razmišljali. Italijani uvek delaju bez razmišljanja, u tome je slava i pad njihove civilizacije. Nemac planira mesec dana ranije kakvi će mu pokreti creva biti za Uskrs, a Britanci planiraju sve retrospektivno, tako da uvek izgleda kao da se sve dogodilo kako su nameravali. Francuzi planiraju sve dok se naizgled samo zabavljaju, a Španci... e, Bog zna. U svakom slučaju, Pelagija je Grkinja, hteo sam da istaknem da je u tome suština. Može li to, dakle, da uspe? Čak i kada se zanemare očigledni praktični problemi?”
Kapetan odmota žice zamršene oko čivija i odgovori: „Suština nije u tome, s dužnim poštovanjem. To je više lična stvar. Dozvolite da vam se poverim, Dottore. Pelagija mi je rekla da smo vi i ja vrlo slični. Ja sam opsednut svojom muzikom, a vi ste opsednuti svojom medicinom. Obojica pripadamo ljudima koji su našli sebi neku svrhu i nijedan od nas ne mari mnogo za to šta drugi mogu misliti o nama. Ona je mogla mene da zavoli zato što je prvo naučila da voli drugog čoveka sličnog meni. A taj čovek ste vi. Prema tome, biti Grk ili Italijan sporedno je.”
Doktor je bio tako dirnut ovom mogućnošću da mu je knedla zastala u grlu. On je proguta i reče: „Vi nas ne razumete.”
„Naravno da vas razumem.”
Dr Janis postade pomalo razdražljiv, a zato i pomalo silovit. „Ama ne. Da li vi mislite da ćete dobiti finu, ljupku devojku i da će vam svaka staza biti posuta cvećem? Zar se ne sećate kad ste me pitali zašto se Grci smeše kada su ljuti? E pa, dozvolite da vam nešto kažem, mladiću. Svaki Grk, muškarac, žena i dete, nosi dva Grka u sebi. Mi čak imamo i odgovarajuće izraze za njih. Oni su deo nas, tako neizbežan kao što je i činjenica da mi svi pišemo poeziju i da svako od nas misli da zna sve što se može saznati. Mi smo svi gostoljubivi prema strancima, svi osećamo nostalgiju za nečim, naše majke se sve ophode prema svojim odraslim sinovima kao da su bebe, naši sinovi se svi ponašaju prema svojim majkama kao da su svetinje, a tuku svoje žene, mi svi mrzimo samoću, mi svi pokušavamo da utvrdimo pri susretu sa strancem da li smo u nekom srodstvu, mi svi koristimo sve duge reči koje znamo kad god to možemo, mi svi idemo u šetnju predveče da bismo mogli da zavirujemo jedni drugima preko ograde, mi svi mislimo da smo ravni najboljima. Shvatate li?”
Kapetan je bio zbunjen. „Niste mi ništa rekli o dva Grka u svakom Grku.”
„Nisam? Dobro, mora da sam odlutao od teme.” Doktor ustade i poče da hoda okolo, rečito gestikulirajući desnom rukom dok je u levoj stiskao lulu. „Vidite, ja sam prošao ceo svet. Video sam Santjago de Čile, Šangaj, Stokholm, Adis Abebu, Sidnej, sve te gradove. I sve vreme učio sam da budem lekar i mogu vam reći da čovek pokaže svoju pravu prirodu tek kada je bolestan ili povreden. Tada kvaliteti dolaze do izražaja. I ja sam gotovo uvek bio na brodovima čija je posada bila mahom grčka. Da li me shvatate? Mi smo od soja iseljenika i mornara. Tvrdim da znam više od većine ljudi kakav je zapravo Grk.
Reći ću vam o Helenu prvo. Helen je svojstvo koje mi nazivamo 'sofrosine'. Ovaj Grk izbegava preteranost, on zna svoje granice, on suzbija nasilje u sebi, on teži harmoniji i neguje osećaj za meru. On veruje u razum, on je duhovni naslednik Platona i Pitagore. Ovi Grci su nepoverljivi prema sopstvenoj prirodnoj impulsivnosti i sklonosti prema promeni radi promene i sebi nameću disciplinu kako bi izbegli da u trenutku spontanosti izmaknu kontroli. Ovi vole obrazovanje koje je samo sebi svrha, ne uzimaju u obzir moć i novac kada procenjuju nečiju vrednost, savesno poštuju zakon, nisu ubeđeni da je Atina jedino važno mesto na svetu, preziru nečastan kompromis i smatraju da su u suštini Evropljani. To je uticaj krvi naših drevnih predaka koja još struji u nama.” On zastade i povuče dim iz lule, a onda nastavi:
„Ali odmah uz Helena, u nama živi Romoi. Možda bi trebalo da vam predočim, kapetane, da je ova reč prvobitno značila 'Rimljanin' i u pitanju su svojstva koja smo naučili od vaših predaka, koji nisu stvorili nijedan tehnološki napredak za stotine godina svoje vladavine i koji su tolike narode porobljavali uz potpuno zanemarivanje morala. Romio su ljudi vrlo nalik vašim fašistima, tako da biste vi trebalo da se osećate kao u starom društvu pored njih, s tim što mi se čini da vi lično ne učestvujete ni u jednom od njihovih poroka. Romoi su improvizatori, oni žele moć i novac, oni nisu racionalni jer deluju po intuiciji i instinktu, tako da od svega prave zbrku. Oni ne plaćaju poreze i poštuju zakon samo kad nemaju drugog izbora, oni gledaju na obrazovanje kao na sredstvo za napredovanje, uvek će žrtvovati ideal radi ličnog interesa i vole da se opijaju, igraju i pevaju i da razbijaju boce jedni drugima o glavu. Oni u sebi imaju opakosti i brutalnosti koje ću vam najpre dočarati tako što ću reći da bi teško izdržale poređenje sa vašim, ispoljenim kada ste bojnim otrovima trovali domoroce u Etiopiji i kada ste bombardovali poljske bolnice Crvenog krsta. Jedina tačka kontakta između dve strane Grka jeste ona koja nosi oznaku „patriotizam”. Romoi bi, kao i Helen, rado poginuo za Grčku, ali bi se Helen borio mudro i čovečno, a Romoi bi iskoristio svaki izgovor i varvarstvo i rado bi protraćio živote svojih ljudi, slično vašem Musoliniju. Takvi, zapravo, mere svoju slavu brojem onih koje su poslali u smrt i pobeda bez mnogo krvi za njih je razočaranje.”
Kapetan je bio vrlo skeptičan, „Dakle, šta hoćete da kažete? Hoćete li da kažete da Pelagija ima u sebi jednu stranu koju ja ne poznajem i da bi za mene bilo vrlo šokantno da je upoznam?”
Doktor se naže napred i uperi prst uvis. „Upravo tako. I još nešto; ja imam tu stranu takođe. Vi je nikada niste videli, ali ja je imam.”
,,S dužnim poštovanjem, Dottore, ja u to ne verujem.”
„Meni je vrlo drago, ako je tako. Ali kada dođu moji bolji trenuci, ja znam šta je istina.”
Dvojica muškaraca su zaćutala, a doktor je seo za sto da bi ponovo upalio svoju neposlušnu lulu u kojoj je bila odbojna mešavina podbela, ružinih latica i drugih osušenih travki koje nisu bile ni nalik duvanu. Kašljao je žestoko.
„Ja je volim”, reče najzad Koreli, kao da je to rešenje problema, što je za njega i bilo. Spopade ga neka sumnja: „Vama ne bi smetalo da je izgubite, bi li? Da li pokušavate da me obeshrabrite?”
„Morali biste da živite ovde, to je sve. Ona bi, ako bi otišla u Italiju, umrla od čežnje za zavičajem. Ja poznajem svoju kćer. Vi ćete, možda, morati da birate između ljubavi prema njoj i bavljenja muzikom.”
Doktor iziđe iz sobe, više radi retoričkog efekta nego s nekom namerom, a onda ponovo ude. ,,I još nešto. Ovo je vrlo drevna zemlja i mi nismo znali ni za šta drugo dve hiljade godina sem za pokolje. Žrtvovanja, ratovi, ubistva, sve samo nasilne smrti. Kod nas ima toliko mnogo mesta punih ogorčenih duhova da svako ko im se približava ili živi na takvim mestima postaje bezdušan ili mahnit. Ja ne verujem u Boga, kapetane, i nisam praznoveran, ali verujem u duhove. Na ovom ostrvu je bilo masakra u Šamiju i Fiskardu i Bog sveti zna gde ih sve nije bilo, Biće ih još. To je samo pitanje vremena. Zato ne pravite nikakve planove.”

50


Vreme neizvesnosti



Saveznici su krenuli u osvajanje Sicilije iz strateških razloga i tako su izneverili najistrajnijeg i najnesebičnijeg saveznika, Grčku. Ostavili su komunistima godinu dana da pripreme udar i godinu dana za vođenje građanskog rata. ELAS je uništila EKKA i saterala EDES u ćošak, daleko od centara moći toliko da će Zevras, njen voda, verovati do kraja života da su ga Britanci izneverili. Saveznici su krenuli pravo žilom kucavicom Italije i ostavili po strani malu naciju koja je Evropi dala kulturu, podsticaj i srce. Ljuti Grci su slušali preko BBC-ja sve o uništavanju fašizma u Italiji i želeli su da znaju zašto su zanemareni. Britanski oficiri za vezu, nemoćni i razočarani, kršili su ruke i gledali kako se ova zemlja raspada. Komunisti u grčkoj armiji u Siriji podstakli su pobunu koja je dodatno odložila pobedu u Italiji i upravo tada počeo je hladni rat i spuštanje gvozdene zavese. Na Zapadu je divljenje i poštovanje za heroizam Sovjeta počelo da slabi i postalo je beznadežno jasno da će jedna vrsta fašizma biti zamenjena drugom. U Britaniji i Americi niko nije u početku hteo da poveruje da komunisti u Grčkoj sprovode zlodela nezamislivih razmera; novinari su takve priče pripisivali desničarskoj propagandi, a zaprepašćeni Grci su za zločine krivili bugarske odmetnike.
Ali na nekim morima bar, ako ne u Joniji, vratilo se vreme čuda i izuzetnih poduhvata. U operaciji „Nojeva barka” Britanci su otežavali povlačenje trupa Osovine uz pomoć „beaufighter”-a i čamaca i pretvorili su Gvozdeni prsten u gvozdeni kavez. Na Lezbosu su komunisti preuzeli vlast i proglasili nezavisnu republiku. Na Kiosu je otkriveno da je Gestapo u jednoj kući držao ljude zatvorene u podrumu gde su bili prisiljeni da noć provode pored kostura. Nemački komandant je mitraljezom izrešetan dok je vodio ljubav sa svojom ljubavnicom. U arhipelagu Inusija Britanci su otkrili ostrvo na kome su svi govorili engleski i svak se zvao Lemos ili Pateras. Komandosi su ubili komandante na Nisirosu, Simiju i Piskopiju, a Patrik Li-Fermor i Bili Mos su oteli komandanta Krita. Na Tiri su komandosi ubili dve trećine vojnika u garnizonu zbog gubitka svoja dva čoveka. Na Kritu, ponovo, uništili su dvesta hiljada galona goriva. Na Mikonosu i Amorgosu uništene su radiotelegrafske stanice i petorica su zarobila sedam protivničkih vojnika. Na Hiosu je nekoliko vojnika Kraljevske mornarice uništilo dva razarača, iako se lokalni andarte nisu pridružili, kako je dogovoreno, jer su „izgubili interesovanje”. Bilo im je mrsko da se uključuju u napade koje je neko drugi planirao i odbijali su da učestvuju čak i kada je predlog potekao od nekog iz njihovih redova. Na Samosu se hiljadu Italijana predalo Morisu Kardifu i njegovoj grupi od dvadeset jednog čoveka, a onda su seli i doručkovali; Kardif je otkrio da iz nekog neobjašnjivog razloga svi tamošnji lekari govore francuski. Na Naksosu se nemački komandant predao greškom; on je isplovio čamcem da bi pozdravio brod na kome se, kako mu se učinilo, vijorila crvena zastava sa kukastim krstom, ali je to u stvari bila crvena zastava britanske trgovačke mornarice. On je zapao u takvu depresiju i tako je gorko plakao da je posada morala da ga razveseljava tako što ga je učila da igra ludo. U to vreme jedna funta sterlinga vredela je dve hiljade miliona drahmi, a cigareta je koštala sedam i po miliona. Ljudi na Lezbosu preduzimljivo su ponudili povoljan kurs zamene valute, pa su se sve novčanice iz regiona slile tamo, dok su druga mesta ostala potpuno bez novca. Na Sirosu je gomila Nemaca viđena kako trči bez pantalona. Komunisti su stekli naviku da na sve nameću poreze i takse od dvadeset pet odsto i u mnogim mestima ljudi su napustili tu partiju. Kasnije, na Kritu i Samosu, okrenuli su se protiv komunista i porazili ih. Postoji priča da su Krićani tražili britansku vlast, ali su ih ovi odbili sa obrazloženjem da im je dovoljno loše iskustvo sa pokušajem upravljanja Kiprom. Sve u svemu, četiri stotine ljudi iz specijalnih jedinica potisnuto je, izgubivši pritom devetnaest života, četrdeset hiljada vojnika Osovine, a uz to su se trista osamdeset i jedan put pojavili na sedamdeset ostrva. Nemački osećaj za red bio je tako poremećen nepredvidljivim događajima, posle kojih su neki od njih ostajali prerezanih grkljana, i neobjašnjivim eksplozijama, da su postali potpuno bespomoćni, a Italijani, koji ni do tada nisu videli nekog smisla da se bore, predavali su se spremno i rado.
Na Kefaloniji, italijanski vojnici su slušali radio i pratili napredak Saveznika uz kičmu njihove domovine, dok je nemački garnizon kipeo ogorčen. Koreli i njegovi drugovi oficiri osetili su naglo zahlađenje u odnosima i razmena prijateljskih poseta između baza dvaju saveznika smanjena je. Kada se Veber pojavljivao na sastancima „Skale” bio je vrlo tih i rezervisan i njegov pogled se doživljavao kao prekoran.
Jednog dana, usred ovih događanja, Pelagija je zatekla Korelija kako odsutno miluje Psipsinu koja je sedela na zidu i kada se okrenuo prema njoj imao je zabrinut izraz lica. „Šta će se dogoditi?”, upitao je, „kada mi treba da se predamo pre Nemaca?”
„Mi ćemo se venčati.”
On tužno zatrese glavom. „Biće potpuna zbrka. Nema šanse da Britanci dođu. Oni idu pravo na Rim. Niko nas neće spasti, ako se sami ne spasemo. Svi momci misle da bi trebalo da razoružamo Nemce, sada dok je njihov garnizon mali. Poslali smo izaslanike kod Gandina, ali on ništa ne preduzima. On kaže da treba da im verujemo.”
„Zar im vi ne verujete?”
„Ja nisam glup. A Gandin je jedan od onih oficira koji su stigli do vrha poslušno izvršavajući naređenja. On ne zna da ih daje. On je naš tipičan general magarac koji nema ni mozak ni muda.”
„Dođi unutra”, rekla je ona, „moj otac je otišao i možemo da se grlimo. On je u poslednje vreme mnogo zauzet sve češćim slučajevima tuberkuloze.”
„Od grljenja bih bio samo još tužniji, koricimu. Glava mi je ispunjena brigama.”
Naišao je otac Arsenios, u društvu Banija Vorena, obojica su izgledali iscrpljeno, dronjavo i prašnjavo i Pelagija reče brzo: „Antonio, moram da odem nešto da ih pitam, odmah se vraćam.”
Arsenios je stao pored bunara i mahao svojim pastirskim štapom. Njegov jadni mali pas skljokao se u senku i počeo da se liže. Na jastučićima njegovih šapa bilo je krvi.
„Kako potamne zlato, promeni se čisto zlato! Jezik detetu koje sisa prionu za grlo zbog žeđi; deca ištu hleba, a nema nikoga da im lomi. Koji jedoše poslastice, ginu na ulicama; koji odrastoše u skerletu, valjaju se po bunjištu...”, poče Arsenios, a Pelagija povuče Vorena za lakat i odvede ga na stranu.
„Banio, kada Britanci dolaze? Treba da znam. Šta će se desiti sa Italijanima kada se predaju? Molim te reci mi.”
„To ne mogu tebi kazati?”, reče on. „Jer ne znam ja ni sam to, niti zna čovek bilo koji.”
„Tvoj grčki je mnogo bolji”, reče ona zaprepašćeno, „ali tvoj akcenat je još... stran. Molim te reci mi. Ja brinem. Jesu li Nemci dobili pojačanje? Važno je.”
„Ne, mislim ne.”
Pelagija ga je napustila i čula je kako u intervalima uzvikuje „amin”. Možda su Britanci zbilja nacija glumaca i varalica. Ona se vrati Koreliju i reče: „Ne brini, sve će biti u redu.”
„Je l' to ozbiljno misliš? Odeš i pitaš za mišljenje pobožnog ludaka i očekuješ da verujem tome?”
„O, ti bezverniče. Hajde, dođi unutra. Psipsina je uhvatila miša i pustila ga da ode pod sto. Moraš da mi ga uhvatiš. Poslednji put sam ga videla kako je otrčao iza kredenca.”
„Posle rata, kada se venčamo, ti ćeš sama da hvataš miševe. Ja ne nameravam da budem kavaljer posle tridesete.”
Dok je Koreli čeprkao drškom metle iza kredenca, kroz prozor su dopirali Arseniosov proročki glas i zaneseni povici
„amin” Banija Vorena... „Nasledstvo naše privali se tuđincima, domovi naši inostrancima. Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice.... Na vratu nam je jaram, i gone nas; umorni nemamo odmora... Robovi nam gospodare, nema nikoga da izbavi iz ruku njihovih... Koža nam pocrne kao peć od ljute gladi... Zašto hoćeš da nas zaboraviš doveka, da nas ostaviš zadugo?”
„Glas tog sveštenika je izvanredan bas”, primeti Koreli, puštajući kroz prozor miša kogaje držao za rep. „A to me podseti, išao sam u luku da slušam ribare. Oni imaju neke zbilja neobične instrumente. Nikad ih ranije nisam video i pevaju fantastično. Zapisao sam neke melodije.”
„Oni ih smišljaju dok ih pevaju, znaš. Nikad nisu iste.”
„Neverovatno. A bila je jedna pesma koju su pevali nekoliko puta. Naterao sam ih da me nauče...” On poče da pevuši svečanu i borbenu pesmu, mašući prstima kao dirigent i zastao je kad je video da se Pelagija smeje. „Šta je tako smešno?”
„To je naša nacionalna himna”, reče ona.

51


Paraliza



Zamišljamo Homerovu senku kako piše: „Čoveka snažnog, i najsnažnijeg čak, ništa ne može tako slomiti kao more što može. Ali nema sinje pučine morske, ni širokih talasa o bregove što biju, niti nemilih vetrova svakovrsnih tako zatornih kao što je paraliza generala Gandina. Teretom jada svog on je na nedelanje priteran, a u okretnosti je manje obdaren bio no što su strnjišta ili jezera soli plodna. U grudi mu se naselila neodlučnost, sa najslabijom voljom u srcu od svih ljudi rođenih da umru je bio i brzo je zagubiti se znao u zazornu tišinu. Pun bola i čemera uvek kad donositi odluke morao bi i u pomutnji svojoj bespomoćan bio je onoliko koliko oni što u moja vremena davna gledahu jata neizbrojnih krilatih ptica, ovuda i onuda dok lete na žarkome suncu, a ne znahu koje sa neba poruke hose.
Ako nečeg beše što poticaše seme nedelanja u njemu, to bese luda nada i očajna želja da spase živote nevoljnika koji mu srcu dragi behu. On krenu slepim putem i brzo ih je osudio na strašan usud, jer prozreo nije da su nacisti dali obećanja lažna i da su puni kovarstva zlih, i kad je poverovao njima, lepe mladiće svoje prepustio je hudoj sudbi da im kosti grabež i hrana psima i pticama budu, ili da leže u strašnim nedrima mora valovitog, pošto ih ribe izjedu morske. Skrhan silnim jadom, voljan da skrije srce treptavo od straha zaludnim pregovorima i naredbama bez broja, on svršetak pripremaše jadan borcima svojim da dugo ne traju dane na ostrvu lepom onom, a da im dan za povratak kući nikad ne svane.” Tako bi slepi pesnik mogao pisati, jer je očigledno bilo da general Gandin nije imao bistro oko dovitljivog Odiseja, niti ga je vodila sjajnooka boginja Atena. Rim je izdavao protivrečna naređenja, a u Atini je Vekiareli donosio nelegalne odluke. Gandin nije imao uporišta i zato nije mogao da pokrene zemlju.
Sve se međutim događalo sporo. Počelo je sa radijem. Od letova anglo-američkih aviona tresli su se prozori, dok je Karlo nasumice pokušavao da uspostavi radio vezu kojom se tako dugo niko nije oglašavao od kuće, a na aparatu su se mogli čuti samo razdražujuće šuštanje i pištanje. Na Siciliji su se italijanski vojnici predali sa radosnim olakšanjem i bila je javna tajna da Badoljo namerava da okonča rat. Sjedinjene Američke Države su 19. jula ispustile hiljadu tona jakog eksploziva na Rim, uništile pruge, aerodrome, fabrike i državne zgrade, ostavljajući stotine mrtvih, ali su poštedele starinu i Vatikan. Papa je pozvao uznemiren narod da bude strpljiv. Kralj Viktor Emanuel je 25. jula uhapsio onog apsurdnog ćurana od svog premijera i postavio je uvaženog maršala Badolja na taj položaj, istog onog koji se suprotstavljao svim planovima o invaziji Grčke i koji nije bio, iako glavnokomandujući, obavešten čak ni da je započeta. Badoljo je 26. jula zaveo vanredno stanje da bi sprečio izbijanje građanskog rata. Od sumnjičavih Saveznika je 27. jula zatražio uslove primirja, a ljudi su izišli na ulice da se vesele i slave čudesno brz pad Benita Muslolinija. Badoljo je 28. jula ukinuo fašističku partiju i 29. je oslobodio političke zatvorenike koji su bez suđenja trunuli po zatvorima, neki od njih duže od decenije, ali se rat nastavljao. Nemci su dovukli velika pojačanja i borili su se protiv Britanaca i Amerikanaca sa zapanjujućom hrabrošću, dok su se njihovi italijanski saveznici predavali. Britanski vojnici pamte da su italijanske jedinice stekle naviku da menjaju stranu po proceni ko bi mogao da bude pobednik, dok je stanovništvo u oblastima gde su se bitke vodile sa promenljivom srećom bacalo cveće na vojsku koja bi napredovala, a potom ga skupljalo da bi ponovo njime zasipalo neke vojnike.
Badoljo je 3. septembra potpisao tajno primirje sa Saveznicima, ali su Nemci to predvideli pa su na jednoj zaboravljenoj ratnoj pozornici već iskrcavali trupe. Bilo je to na Kefaloniji, ostrvu za koje putnici kažu da izgleda kao ratnik pri odmoru, a grad je bio Liksuri. Došli su 1. avgusta i tako omogućili sebi mesec dana za pripreme, a za Italijane je to bilo mesec dana posmatranja tuđih priprema, jer Gandin je naredio da se na njih ne odgovara protiv-pripremama.
Sa druge strane zaliva, u Argostoliju, italijanske trupe su od invazije na Siciliju postale tiše. „Skala” se više nije sastajala u doktorovoj kući i na gradskom trgu je zvuk vojnog orkestra postao raštiman i tužan. Vojna policija je i dalje pravila pometnju u saobraćaju prodornim zvižducima iz pištaljki, ali vrlo malo nemačkih oficira je sada šetalo okolo i pilo u kafeima sa ranije stečenim italijanskim prijateljima. Ginter Veber je ostajao u kasarni, besan zbog svakodnevnih vesti o novim italijanskim izdajstvima. Nikada se nije osećao tako izneveren, iako trupe na ovom ostrvu nisu ništa sramno učinile. Mislio je na svog prijatelja Korelija i počeo je da ga prezire. Sada je prezirao čak i stanarke italijanskog bordela, tužne praznoglave devojke sa lepim telima i veštačkim licima koje su se i dalje obesno veselile nage u talasima, kao da se ništa nije dogodilo. Bio je toliko ljut da je želeo da ih siluje, dok je ranije hteo samo da ih kupi. Kada se povorka motocikala i kamiona pojavila iz Liksurija, bio je vrlo zadovoljan; neko je trebalo da pokaže Italijanima kako se bori, kako se ne posustaje, kako se radije stoji pred smrću nego da se čast gubi.
Koreli je ređe odlazio doktorovoj kući zato što je uvežbavao svoju bateriju i danju i noću. Izvlačili su lafete, punili topove, ciljali, palili, određivali koordinate, menjali cilj, bili podrška prodoru, odvajali topovske kare sa municijom, da bi zaštitili oružje, ako bi im, u slučaju vazdušnog napada, eksplodirala pogođena municija. Njegovi ljudi su naporno radili po paklenoj avgustovskoj vrućini, a znoj je u brazdama spirao prašinu i čađ sa njihovih lica i ruku. Na ramenima su im se pojavili plikovi i rasprskavali se, ostavljajući grimizne rane koje su vlažile i bolele jer pod suncem nisu mogle da zacele, ali se oni nisu žalili. Znali su da kapetan s pravom traži da se uvežbavaju.
On sam je prestao da svira mandolinu; imao je tako malo vremena za nju da je, kada bi je dohvatio, bila u poredenju sa puškom, strana njegovim prstima. Morao je mnogo puta da odsvira tonsku skalu pre no što bi mu prsti postali brzi, ali mu je tremolo bio raskliman i spor. Odlazio je motociklom kući Pelagiji u vreme kada je njen otac bio odsutan i donosio joj hleb, med, bocu vina, fotografiju, sa ispisanim na poleđini „Posle rata...” elegantnim, stranim rukopisom, dolazio bi umornog, mrkog lica, sa izrazom tihe dostojanstvenosti i iščezle radosti, tužnog, fatalističkog pogleda. „Jadni moj carino”, rekla bi ona, sklapajući ruke oko njegovog vrata, „ne brini, ne brini, ne brini”, a on bi je malo odmakao i rekao: „Koricimu, pusti me da te samo gledam.”
A onda je nastupilo vreme kada je Karlo slušao radio, stalno pokušavajući da nađe dobar signal. Došao je 8. septembar, večeri su postale osetno svežije. Sada se noću moglo spavati manje nemirno i povremeno se osećao okrepljujući povetarac sa mora. Karlo se ponovo u mislima često vraćao Frančesku i užasima preživljenim u Albaniji i sada mu je postalo sasvim jasno da je sve bilo uzaludno i da je vreme provedeno na Kefaloniji bilo samo predah, odmor od rata koji je kružio kao lav i spremao se da se ponovo okomi. Poželeo je da postoji neki zakon prirode koji bi isključivao mogućnost da čovek proputuje kroz Had više od jednog puta. On ču neki glas i brzo okrete skalu da ga ponovo pronađe. „... sva neprijateljstva italijanskih oružanih snaga protiv britanskih i američkih snaga odmah će svuda prestati. One moraju biti spremne da odgovore na svaki napad bilo koje druge strane.”
Na ostrvu su počela da zvone zvona, venecijanski kampanili su odjekivali velikom nadom za mirom, onako kako su u Italiji nekad zvonili u ushićenju i sa ponosom zbog rata. Zvonjava se širila; Argostoli, Liksuri, Sulari, Dorizata, Asos, Fiskardo. Preko itačkog tesnaca oglašavala su se zvona u Vati i Frikesu i njihov udaljeni odjek se čuo sa Zakintosa, Levkasa i Krfa. Gore na Enosu, Alekos je stajao i slušao. Nije mogao biti praznik, zato je možda rat završen. On rukom zakloni oči i pogleda preko dolina; mora biti da tako zvuči na nebu kada Bog uveče prikuplja svoje koze u tor.
Karlo je slušao tekst saopštenja maršala Badolja, a onda je usledila Ajzenhauerova poruka: „... Svi Italijani koji budu pomagali da se nemački agresor izbaci sa italijanskog tla dobijaće pomoć i podršku Saveznika...” On istrča i nađe Korelija koji se upravo naglo okretao na stranu dok se oblak plavog dima video iza njega. „Antonio, Antonio, sve je gotovo i Saveznici su obećali da će nam pomoći. Gotovo je.” On obuhvati svojim ogromnim rukama čoveka koga je voleo i podiže ga, igrajući ukrug. „Karlo, Karlo”, prekorno je uzvikivao kapetan, „spusti me. Ne oduševljavaj se toliko. Saveznike je baš briga za nas. Mi smo u Grčkoj, je si li zaboravio? Merda, Karlo, ti ne znaš koliko si jak. Skoro si me ugušio.”
„Oni će nam pomoći”, reče Karlo, ali Koreli zatrese glavom. „Ako sada ne dejstvujemo, mi smo gotovi. Mi treba da razoružamo Nemce.”
Te noći italijanski ratni brodovi ukotvljeni u ostrvskim lukama podigli su svoja sidra i pobegli kući. Otišli su minolovci, torpedni čamci i borbeni brodovi. Nikome nisu rekli da odlaze i nisu evakuisali nijednog Italijana. Nijednog vojnika, nijednu bespomoćnu armijsku kurvu. Odneli su svoje moćno naoružanje i ostavili sumporni smrad kukavištva i sagorelog uglja. Nemački vojnici su se podrugljivo smejali, a Korelijevi ljudi su namirisali izdaju. Koreli je pored telefona čekao naređenja i, kako nikakvo nije stizalo, zaspao je u stolici, pošto je prethodno pojačao straže u bateriji. Sanjao je Pelagiju i ludog popa koji je propovedao da će svi oni biti bačeni u oganj. Dok je spavao, na radiju su se čuli pozivi Saveznika da se bore protiv Nemaca. Telefon je zazvonio i neko iz generalove kancelarije je rekao kapetanu da ne ide u napad i da miruje. „Jeste li vi ludi?”, viknuo je, ali linija je već bila prekinuta.
Poručnik Ginter Veber takođe je povremeno dremao u stolici, iščekujući naređenja. Osećao se beskrajno umornim i svo njegovo samopouzdanje je nestalo. Nedostajali su mu prijatelji i još više mu je nedostajala sigurnost stvorena tolikim prošlim uspesima. Viša rasa je gubila u Italiji i Jugoslaviji, ruski front se raspadao, Hamburg je bio razoren. Veber se više nije osećao nepobedivo i ponosno; osećao se inferiorno i poniženo, tako podlo prevaren i izneveren da bi, kad bi bio žena, zaplakao. Razmišljao je o motu svog puka „Bog je s nama” i zapitao se da li ga je samo Italija izneverila. Uostalom, sve je bilo pogrešno; s jedne strane se nalazila cela italijanska divizija, a sa druge samo tri hiljade vojnika 996. grenadirskog bataljona, i ni uz Božju pomoć nije mu bilo spasa. Pokušao je da se moli, ali reči luteranske molitve imale su gorak ukus u njegovih ustima.
Ujutru je pukovnik Barge, komandant nemačkih jedinica, povukao neka oklopna vozila iz Argostolija u Liksuri, a general Gandin je uzaludno pokušavao da stupi u vezu sa novom vladom u Brindiziju i starom Visokom komandom u Grčkoj. On nije spavao celu noć i bio je suviše dobro obučen general da bi znao šta da čini.
Pelagija i njen otac su pripremili svu medicinsku opremu i sekli su stare čaršave u trake da bi ih otkuvali i savili kao zavoje. Verovali su da bi se moglo desiti da neko od Grka bude ranjen u unakrsnoj vatri, a i ovako su morali nešto da čine ne bi li smanjili napetost. Koreli je došao na svom motociklu i molio ih da mu kažu kako da stupi u vezu sa partizanima. Ali oni to zbilja nisu znali i on je otišao očajan, žureći prema Samiju. Možda će partizani najzad prestati da oklevaju i biće od neke pomoći u savladavanju Nemaca.
U Samiju nije znao čak ni odakle da počne, a tu ga Grci nisu ni poznavali. Uzalud je dolazio. Vraćajući se nazad, on zaustavi motocikl i sede u hladu masline pored puta na jedan ruševan zid. Razmišljao je o povratku u Italiju, o tome kako će preživeti, o Pelagiji. On zapravo nije imao dom i zato nikada o njemu nije govorio. Duče je naterao njegovu porodicu da se iseli u Libiju koju je hteo da kolonizuje i tamo je stradala od pobunjeničke ruke, dok je on ležao u bolnici zbog dizenterije. Od svih rođačkih kuća u kojima je živeo, koja je za njega bila dom? Nije imao druge porodice osim svojih vojnika i svoje mandoline i njegovo srce je bilo ovde u Grčkoj. Zar je u sebi nosio toliko bola, toliko usamljenosti, zar je konačno pronašao mesto za sebe da bi mu bilo otrgnuto? On pokuša da se seti svojih roditelja, ali je njihova slika bila bleda, nejasna i lelujava kao slika duha. Setio se jednog druželjubivog arapskog dečaka s kojim su mu roditelji zabranjivali da se igra. Njih dvojica bi gađali kamenjem niz poredanih flaša, a on kao da je uvek dolazio kući sa sunčanicom ili dijarejom. Branili su mu da jede nar, da ne bi dobio žuticu. Bilo je uzbudljivo imati toliko uspomena, a ipak se sećati tako malo, i po prvi put se u njemu pojaviše nostalgična osećanja prema Pelagiji, kao da je ona već bila deo prošlosti. Pade mu na pamet doktorova priča o zemlji Lotofaga, gde ljudi jedu lotos od koga se gubi čežnja za domom. On je jedan od njih. Pomisli na smrt i zapita se koliko bi dugo Pelagija plakala za njim. Nepravedno bi bilo pokvariti njeno lepo lice suzama; tužno je bilo to i zamisliti. Želelo je da posegne s one strane groba i uteši je, iako još nije bio mrtav.
Kada se najzad vratio u svoju bateriju, zatekao je svoje ljude revoltirane. Stiglo je naređenje od Supergrecije da se ujutru predaju nacistima.

52


Razvoj događaja



(1)



Ja sam tako ispunjen besom da jedva mogu da govorim. Antonio mi kaže: „Karlo, smiri se, moramo biti pametni, jer kakvu korist imamo od toga što smo besni?” Ali ja sam već umoran od toga da budem igračka u rukama ludaka, nesposobnih i budala, idiota koji misle da još traje Veliki rat, kada se sve obavljalo u rovovima, prsa u prsa i još je bilo časti među neprijateljima.
To je neverovatno. Nemci dovlače pojačanje, nebo je puno „junkera” i pukovnik Barge je otišao kod Gandina da zahteva predaju u skladu sa naređenjem Supergrecije, a Gandin ne radi apsolutno ništa, osim što se savetuje sa svojim kapelanima i visokim oficirima. Zar nije on general? Zar nije njegov posao da odlučuje i da brzo reaguje? Kako je on pozvan da odlučuje o mojoj sudbini? O meni, koji sam proživeo mesece u ledu i agoniji u Albaniji, o meni koji sam držao u naručju telo čoveka koga sam voleo dok je umirao u rovu punom pacova i sleđene sluzi. Da li Gandin sluša radio? Je li on jedini koji ne zna da Nemci pljačkaju i ubijaju u Italiji? Da li on zna da su samo pre dan, dva zatvorili sto ljudi u jednu prostoriju i onda je minirali? Zar nije čuo da su u odmazdu za jednog ubijenog Nemca streljali osamdeset policajaca i dvadeset civila u Aversi? Zar on ne zna da razoružane vojnike transportuju bog zna gde u stočnim vagonima?
Ja sam van sebe od besa. Komandanti su svi, sem dvojice, pristali na predaju. Nas je deset hiljada, a njih tri hiljade. Kakva je to ludost? Zar nam nije vlada naredila da zarobimo Nemce i razoružamo ih? U čemu je problem? Zašto on hoće da sluša fašiste čija je partija ukinuta, i ne poštuje volju premijera i kralja?


(2)



„Pukovnik Barge? Ja sam povukao Treći bataljon 317. pešadijskog puka sa Kardakate kao dokaz dobre volje. Kao što vam je poznato, ostrvo je neodbranjivo bez te pozicije i ja se zato nadam da ćete shvatiti da nemamo neprijateljskih namera i da nećete insistirati na razoružavanju naših jedinica.”
„Dragi moj generale, ja moram da insistiram. Ja sam se obavezao da jedinice prebacim pravo kući u Italiju i ja nemam nameru da pogazim svoju reč. One, međutim, moraju biti razoružani, jer njihovo oružje može biti okrenuto protiv nas kada stignu kući. Morate shvatiti da je to sa našeg stanovišta jedina zdravorazumska odluka. Ja tražim vaše razumevanje kao stari prijatelj.”
„Pukovniče, ja još čekam uputstva po naređenju. Nadam se da ćete razumeti moj položaj. On je vrlo težak.”
„Generale, vi ste dobili svoja naređenja od Supergrecije i ma kakva naređenja da dobijete iz Italije, nevažeća su jer je ta vlada nelegitimna. Mi smo vojnici, generale, i mi moramo izvršavati naređenja.”
„Pukovniče, ja ću vas obavestiti čim budem mogao.”
Pukovnik Barge je spustio telefonsku slušalicu i okrenuo se prema jednom od svojih majora; „Uzmi četu ljudi i zauzmite Kardakatu. Ti idioti Italijani su je upravo napustili, stoga ne bi trebalo da bude nikakvih problema.”


(3)



Išao sam da vidim Pelagiju i doktora. Zamolio sam ih da čuvaju moju Antoniju i Pelagija ju je uvila u ćebe i stavila u skrovište pod podom gde su se krili politički odmetnici u vreme britanske vladavine. Oni su mi rekli da je i Karlo dolazio i ostavio debeli svežanj rukopisa kod njih i rekao im da ih ne čitaju, osim ako on pogine. Pitam se šta je piskarao. Nisam znao da ima stvaralačkih sklonosti. Čovek to ne očekuje od tako ogromnih i mišićavih ljudi. Pelagija je izgledala vrlo mršava i skoro bolesna i dogovorili smo se da ne idemo u naše malo skrovište zato što bi svakog trenutka naredbe mogle stići u moju bateriju. Ona me je tako setno milovala po obrazu da nisam znao kako da sprečim nekoliko suza. Pokušala je da stupi u vezu sa partizanima preko nekog koga zove Banios, ali bezuspešno.


(4)



Poručnik Veber je rasklopio i podmazivao svoju pušku. Osećao se malo nesigurno bez 'pancera' koji su bili pratnja u njegovoj odiseji preko Evrope. Ohrabrivalo je slivanje tolikog naoružanja u Liksuri, ali ga je zabrinjavalo to što dosad nije bilo znatnijeg pojačanja. Svi su znali da je pukovnik izrekao ultimatum generalu Gandinu i postavio mu neka neprijatna pitanja o tome kome je lojalan i kakve su mu namere. Ostalo je još osam sati. Pomislio je na Korelija i zapitao se šta on sad radi, a onda je skinuo srebrno raspeće koje je nosio oko vrata i samo ga posmatrao. General Gandin je odbio potpunu predaju, zahtevao je slobodu kretanja za svoje trupe i zatražio pismene garancije za bezbednost svojih vojnika. Veber se osmehnuo i odmahnuo glavom. Neko će morati da im očita bukvicu.


(5)



„Gospodo, šta bi trebalo da uradim?”, upita general Gandin a kapelani se pogledaše, uživajući u svom novootkrivenom značaju i retkoj prilici da postanu stratezi za čije se mišljenje zanima jedan general. To je bilo neuporedivo prijatnije nego slušati ispovesti ljudi koji ih, na kraju krajeva, nisu sasvim ozbiljno shvatali, a ovo zalaganje za miroljubivo rešenje, dopunjeno velikom ozbiljnošću i moralnim autoritetom, bilo je nalik svetačkom iskustvu.
„Da se položi oružje uz pismene garancije”, reče jedan, ,,i onda, uz Božju pomoć, svi ćemo otići kući.”
„Ja se uopšte ne slažem”, izjasni se samo jedan od njih, „po mome mišljenju to bi bila velika greška.”
„Mi ih možemo razoružati”, reče general, „ali kako ćemo posle izaći na kraj sa Luftwaffe. Moramo misliti na „štuke”. Mi bismo bili bez podrške sa mora ili iz vazduha i nesumnjivo bismo bili satrti.” General je bio opsednut „štukama”. Pri pomisli na te razorne ptice zakrivljenih krila i sablasnog glasa, stomak bi mu se zgrčio od užasa. Mogućne je da on nije znao da su, sa vojnog stanovišta, one jedno od najmanje uspešnog oružja koje je ikad stvoreno za ratovanje; tačno je da su izazivale užas, ali artiljerijska vatra je izazivala žrtve. On je imao mnogo više oružja od Nemaca i mogao je da ih sravni sa zemljom za nekoliko sati.
„Aa, 'štuke'“, saglasili su se kapelani koji takođe nisu ništa znali o tome, ali su bili naviknuti da mudro klimaju glavom, trudeći se da izgledaju kao svetski ljudi.


(6)



„Dakle, mi ćemo predati oružje i otići kući?”, upita jedan od momaka.
„Da, sinko moj”, reče kapelan njegove jedinice. „Uz Božju pomoć.”
Karlo dotrča. „Čujte, momci, garnizon na Svetoj Mauri se predao i Nemci su ih zarobili i ubili pukovnika Otalevija.”
„Puttana”, uzviknu Koreli, izvadi pištolj i stavi ga na sto. „Gotovo je. Hajde da glasamo.”
„To su verovatno samo glasine”, izreče kapelan svoje mišljenje.
„Trebalo bi da glasamo u celoj diviziji”, reče Karlo,' ignorišući sveštenika. On nije imao vremena za crkvu i njene predstavnike od kada je shvatio da je u svom odsustvu osuđen na pakleni oganj zbog toga što je rođen onakav kakav je.
„Dobro momci”, reče Koreli Ja ću da razgovaram sa svakim oficirom koga mogu da pronađem i organizovaćemo glasanje. Da F se slažete?”
„Šta ćemo sa Gandinom?”, upita jedan mlad vojnik iz Napulja.
Vojnici su se zgledali i svi su došli na istu misao. „Ako budemo morali”, reče Koreli „uhapsićemo ga.”


(7)



General Gandin je sedeo oklevajući i sledećeg jutra. Nije izdao nikakvo naređenje, iako je stigla zapovest iz Brindizija da se Nemci zarobe. Dan je provodio sređujući svoje papire i gledajući kroz prozor sa rukama na leđima. Njegov mozak je bio paralisan i samo je razmišljao o tome šta je trebalo da radi umesto što je postao vojnik. U sećanju se vratio bezbrižnim danima svoje mladosti i shvatio je da čak ni u njima nije naročito uživao. Osećao se kao neki osamdesetogodišnjak koji se osvrće na svoj prazan život i pita se da li je u njemu išta bilo vredno.
Pukovnik Barge je, naprotiv, došao na izvanrednu ideju. Znao je da mu Italijani ne veruju i zato je odlučio da među njima izazove razdor. U suton je poslao jednog potpukovnika i četu grenadira da tajno opkole jednu italijansku bateriju. Kapetan Aldo Puljizi nije imao drugog izbora sem da se preda kada je shvatio šta se dogodilo. Njegovi ljudi su razoružani i pušteni, bez jednog ispaljenog metka. Na svom putu prošli su pored armijskog bordela, ali nisu imali volje da uđu. Talas optimizma i olakšanja, priča o miru i odlasku kući prošao je divizijom Akvi, baš kako je pukovnik bio planirao. Bila je to prevara, majstorski izveden trik radi zadobijanja poverenja.
Sledećeg jutra, jedan italijanski vodnik je pucao u svog kapetana koji je želeo da se preda, a tenkovi „tigar” odmah su se pojavili i zaustavili se na raskrsnicama kao zloslutna čudovišta iz čijih se ljuštura isparavao miris ulja i ugrejanog čelika. Mnogi komandanti italijanskih baterija ignorisali su ih kao da su anahrone stene koje su izronile iz okeanskih dubina igrom slučaja i mogle bi, isto tako neočekivano, nestati, ali drugi, kao kapetan Antonio Koreli, preusmerili su cevi svojih topova, dosad uperenih u pravcu mora, i počeli da se pripremaju, pošto su već bili umorni od čekanja na naređenja koja nisu stizala.


(



Na ruke pukovniku Bargeu; Naređenje neposredno od Firera; u prilogu poslata kodirana poruka posle čijeg prispeća, telegrafom u šifrovanoj formi, vi počinjete napad i sprovodite potpunu likvidaciju svih italijanskih antifašističkih snaga na Kefaloniji. U međuvremenu, nastavite pregovore na takav način da pridobijete njihovo poverenje. Potpuno ukloniti tela svih ubijenih, poželjno tovarenjem na splavove i njihovim potapanjem u more. S obzirom na to da Italija nije formalno objavila rat, sve suprotstavljene italijanske snage smatraju se pobunjenicima, a ne ratnim zarobljenicima.


(9)



General Gandin je vidno ostario za nekoliko dana: „Gospodo, situacija je ovakva. Imam pred sobom Memorandum OP44 od 3. septembra. U njemu se kaže da mi treba da dejstvujemo protiv Nemaca samo ako smo napadnuti. Dobio sam takođe naređenje broj N2 od 6. septembra u kome stoji da mi ne treba da se udružujemo sa snagama koje se bore protiv Nemaca. Ova poslednja naredba u suprotnosti je sa odredbama primirja koje je Kastelano potpisao, stoga šta da zaključimo iz ovoga?”
„Generale, to prosto znači da nam Saveznici neće verovati. Naređenje je blesavo. Znamo li mi za neke pripreme Saveznika da nam pomognu?”
„Ne, majore. Imali su više od četrdeset dana i nisu ništa učinili, a takođe ni Ministarstvo rata. Ima osnova da se poveruje da oni znaju kakve su namere Nemaca i da nas o njima nisu obavestili. Očigledno ne postoje planovi za saradnju.”
„Ali, generale, Nemci imaju stotine aviona na kopnu, a mi nemamo ništa. Zašto su nas Saveznici napustili?”
„To je dobro pitanje. Pored toga, imam i ovo naređenje broj 24202 u kome se kaže da mi moramo pregovarati s Nemcima da bismo dobili na vremenu i da nemačke zahteve da odemo ne bi trebalo da smatramo za neprijateljsko ponašanje. Kao što vam je poznato, mi smo se tako ponašali, ali ishod je da oni sada drže najvažnije strateške i taktičke pozicije. Mislite li da bi trebalo da prestanemo da izvršavamo ovo naređenje po sopstvenoj odluci?”
„Je l' to legalno naređenje, generale? Zar ono nije suprotno naređenju broj OP44?”
„Ali, koje bi imalo prednost? Ne mogu da dobijem razjašnjenje. Posle preseljenja Ministarstva rata iz Rima u Brindizi, sve je u haosu. I sada imamo i ovo naređenje od Vekijarelija da predamo oružje. U njemu stoji da će nas general Lane repatrirati u roku od četrnaest dana, ali ja ne mogu da dobijem potvrdu ovoga iz Brindizija. Dakle, šta da radimo? Vekijareli veruje generalu Lancu, ali verujemo li mu mi?”
„Ja lično ne, generale. U svakom slučaju, ljudi su svi do jednog protiv toga. Oni su glasali, i tri oficira koja su to već predložila svojim jedinicama ubijena su. To bi bilo vrlo nepromišljeno. U svakom slučaju, imamo naređenje Ministarstva rata pristiglo sinoć koje nas poučava da se prema Nemcima odnosimo kao prema neprijatelju.”
„Zbog toga sam poslao telegrafsku poruku Vekijareliju i rekao mu da mi ne možemo da postupimo po naređenju. Usput, dužnost mi je da vas obavestim da mi je ponuđeno da komandujem malom Musolinijevom vojskom u njegovoj takozvanoj republici. Odbio sam ponudu, jer sam prvo lojalan Kralju. Verujem da sam postupio ispravno.”
„Ispravno je, generale, da izbegnemo sukob sa Nemcima. Oni su bili naši saveznici do pre nekoliko dana i nedopustivo je beščašće za oružane snage da se obavežu na okretanje protiv njih. Mnogi od njih su naši lični prijatelji. Ja takođe smatram da je savezničko insistiranje na bezuslovnoj predaji za njih isto tako uvredljivo kao što je nemačko insistiranje da suprotna strana to isto učini. Bolje je poginuti nego se povinovati takvim zahtevima.”
„Slažem se sa vama u potpunosti, majore, i ja sam zahtevao da umesto pukovnika Bargea na pregovore sa nama dođe general. Dobićemo na dragocenom vremenu dok ne stigne general Lane i, ako dođe do onog najgoreg, bićemo pošteđeni sramote što smo predali oružje jednom pukovniku.”


(10)



„Kažem vam, drugari, otišlo je naređenje iz Berlina da predstava počne na Kefaloniji. Vodniče, hajde budi vredan pa prosledi ovo Džambou.”
General Džambo Vilson je pročitao poruku i odlučio da ništa ne preduzima. Raspolagao je sa dovoljno ljudi, brodova, aviona i sredstava i sve je bilo spremno. Ali kakvog bi imalo smisla da pokaže Švabama da zna da dešifruje njihove poruke?

53


Prva krv



Divizija Akvi glasala je za suprotstavljanje Nemcima ali nije imala vremena da postavi komandni lanac radi usaglašenog vođenja akcija. Kad su borbe već počele, naređenja su napokon stala da pristižu od generala Gandina i neki su ih izvršavali, dok drugi nisu. Malo se zna kakav je tačno bio sled događaja, ali su dve stvari izvesne. Jedna je da komunističke andarte iz ELAS-a nisu u njima učestvovale, jer nisu videle razloga da napuštaju parazitsku povučenost, a druga je da italijanski otpor nije bio delo vojne hijerarhije. On je bio spontani izliv hrabrosti i odlučnosti iz srca pojedinaca koji su naslutili da je konačno došao trenutak da učine nešto ispravno.
Ko zna šta je stvarno podstaklo kapetana Fienca Apolonija da bez naredbe otvori vatru na flotilu nemačkih desantnih brodova?
Možda je on bio pošten čovek koji više nije mogao da podnese da, pomiren sa sudbinom, igra nečasnu ulogu u istoriji lakoumno stvarane i već propale imperije. Možda je iskreno saosećao sa Grcima sa kojima je dugo poživeo i sada je želeo da izbriše sramotu koju je osećao zato što su bili izloženi porobljavanju i lišavanjima, a on sam je tome doprineo. Možda je osećao stid zbog žalosnog vojnog učinka armije u kojoj je služio i sada je želeo da nad jednim malim njenim delom preotme kontrolu iz ruku ravnodušnih nesposobnjakovića i ulizica koji su je iz bezbednih skloništa vodili u tolike krvave i besmislene strahote i stalno su pobede pretvarali u poraze. Možda je samo sasvim jasno video da nema drugog izbora do da se bori da bi ostao živ.
Ma kakva da su bila osećanja i misli koje su mu se vrzmale u dubini duše, njegovi ljudi su delili njegova uverenja. Oni su napunili i nanišanili haubice, dok je on još posmatrao desantne brodove kako se, natovareni vozilima i puni bledolikih vojnika, sporo probijaju kroz talase. Zapazio je površnu ali čudno rečitu disciplinu u njihovom nošenju oružja, koje su svi na isti način držali uspravno obešeno preko ramena tako da je štrcalo kao pravilno raspoređene bodlje na dnu zamke. Kapetan je, škiljeći kroz svoj dogled, razmeravao razdaljinu brodova od obale u jedinicama od po sto metara. Tome je dodao razdaljinu između baterije i mora i, sa pouzdanjem koje nije osećao, naredio najbližem topu da namesti razmer do cilja i da ispali jednu granatu.
Top je odskočio unazad sa metalnim treskom, njegova osnova je poskočila na svom ležištu kao nestrpljiv pas kad skače za nekim mamcem. Ni posle toliko godina kapetan Apolonio se nije navikao na bolno odzvanjanje metala u svojim ušima i stresao se dok je posmatrao malu crnu tačku kako neverovatnom brzinom prelazi nebom, tako brzo da se zapitao da li ju je stvarno video visoko u vazduhu. Izgubio ju je iz vida, a onda, posle nekoliko sekundi, ugledao kako se iz mora uzdiže vodeni stub, manje od pedeset metara udaljen od mesta na kom je odredio da će granata pasti. Na brodovima je zavladala užurbanost koja mu se učinila gotovo komičnom, a onda je naredio da se precizno odmeri cilj i dao komandu za otvaranje vatre.
Ljudi su bili ushićeni. Konačno su imali vođu, nekoga čija će se hrabrost misteriozno preneti kroz zemlju pod njegovim nogama i izbiti kao nekim čudom u njihovim srcima, ispunjavajući ih neobuzdanom slobodom ljudi koji su konačno otkrili da su vojnici. Smešili su se jedni drugima, oči su im blistale od zadovoljstva, bili su ispunjeni ponosom koji nikad ranije nisu osetili i posmatrali su u neverici kako se dižu sjajni mlazevi vode i remete ravnomerno i uspavljujuće nizanje talasa. Vazduh je postao težak od otužnog smrada kordita i neizrecivo jakog, paklenog mirisa usijanih topovskih cevi. Linije njihovih dlanova ispunile su se čađem i lica su im pocrnela tako da su im usne izgledale čudno blede, ili rumene, kada su ih vlažili jezikom. Od snažnog uzbuđenje znoj im je kvasio kosu pod kapama i oni su bacali poluispušene cigarete koje su prethodno bile uteha, a sada su samo smetnja akciji i disanju.
Začuđeni sopstvenim uspehom, neverovatnom, dotad neviđenom preciznošću u bombardovanju, ljudi u bateriji su prekinuli vatru kada je poslednji brod nestao pod talasima. Stisli su pesnice od zadovoljstva, dok su posmatrali dva spasilačka čamca kako dolaze iz pravca Liksurija i idu prema mestu pokolja gde su plivale olupine i delovi brodova. Niko nije bio spreman da gađa spasilačka plovila i počeli su da se rukuju i grle. Uvek će se sećati ovog dana, govorili su jedni drugima. Bio je to obred zrelosti, kao krizmanje ili venčanje.
Jedan avion je preleteo preko stenovitog grebena prema Argostoliju i ispustio u pravoj liniji svoj smrtonosni teret bombi koje su raznosile krovove skromnih i bezgrešnih kuća jedan za drugim. Puškomitraljezi i protivavionski topovi otvorili su vatru jer su drugi komandanti spontano počeli da zanemaruju naređenja i da prihvataju borbu. Na ulicama Argostolija, italijanski pešadinci, neki bež svojih oficira, napredovali su iza laganih tenkova prema 'pancerima', podstaknuti junaštvom koje nikada nisu osetili dok su se borili za fašiste i za suludog diktatora.
'Panceri' su otvorili vatru na bateriju i od njihove grmljavine koja je odjekivala kroz uske ulice tresli su se zidovi i otpadao malter i kreč kao prašina u unutrašnjosti kuća. Apolonijevi artiljerci preusmerili su svoje cevi, a nedaleko od njih i baterija kapetana Antonija Korelija otvorila je vatru. Tenkovi su se približavali, a slaba i nepotrebna kamuflaža od granja spadala je sa njih kao haljina sa pijane kurve. Njihovi motori su urlali i zavijali, oni su se zanosili pri svakoj promeni brzine i crni oblaci izduvnih gasova kuljali su iz njih kao da su već pogođeni nekom granatom.
Bombe su pale među 'pancere', podižući gomile crvene zemlje i bele prašine, a oni su stali kao da su njihove posade bile zapanjene pružanjem otpora, kao da je bilo nezamislivo da bi Italijani mogli da im se suprotstave. Nemačko oklopno vozilo pojavilo se na starom britanskom mostu podignutom preko plitke vode zaliva, a nad njim se vijorila velika bela zastava. Artiljerci u baterijama osetili su slast pobede i odbrane časti; možda će Nemci otići da pitaju Gandina za uslove pod kojim bi se predali.
Vojnici su čekali i pušili u smiraj sunca, a ulje sa njihovih prstiju upijalo se u papir cigareta, dajući mu kiseo, ali nekako pravi miris. Velika eskadrila 'junkera' letela im je iznad glava, donoseći nacistima pojačanje, a kapetan Apolonio je digao ruke uvis u očajanju. „Zašto protivavionske baterije ne tuku? Šta fali tim kretenima?” Nije on valjda toliko rizikovao, da bi sada sve izgubio zbog neodlučnosti drugih. Uzaludno, ali da bi sebi dao oduška, on zapuca iz karabina na udaljene avione i prasak puške je zvučao čudno skromno i nesigurno u poređenju sa ranijim topovskim salvama.
Telefon je zazvonio. General Gandin, umesto da u pravi čas zahteva predaju, pristao je na primirje. Apolonio je zakolutao očima u neverici i povikao iz sve snage na telefonistu, tako da neko vreme nije shvatio da psuje u prazno, jer je linija bila prekinuta. „Ludi kučkin sin”, viknuo je i bacio slušalicu, a malo utehe mu je doneo kurir koji mu je predao poruku kapetana Antonija Korelija: „Ako ti budeš izveden pred preki sud, ja ću tražiti da mi se ukaže čast i sudi zajedno sa tobom.”

54


Karlov oproštaj



Antonio, moj kapetane,
Našli smo se u zlom vremenu i ja imam jak predosećaj da ga neću preživeti. Znaš kako to ide, kako se mačka odšulja nekud da umre, ili čovek vidi duh svoje majke pored svog kreveta kada je bolestan ili čak sretne sopstveni duh koji mu dolazi iz suprotnog pravca na raskrsnici.
Naći ćeš uz ovo pismo sve moje rukopise koji su nastali otkad sam stigao na ovo ostrvo i, ako ih budeš čitao, otkrićeš kakav sam ja čovek. Nadam se da nisi zgrožen i nadam se, pošto imaš veliko plemenito srce, da ćeš biti u stanju da mi oprostiš i da me se sećaš bez prezrenja. Nadam se da ćeš da pamtiš svaku priliku u kojoj smo se grlili kao drugovi i braća i da se nećeš stresati od užasa, misleći da su to bili zagrljaji degenerika. Uvek sam se trudio da ti pokažem naklonost koju sam osećao prema tebi, ne uzimajući od tebe ništa i ne dajući ti bilo šta što ti ne bi želeo.
Kada budeš pročitao ove stranice, videćeš da sam ja u Albaniji bio očajan zbog gubitka svog druga Frančeska i želim da ti kažem sada da je rana koju sam zadobio u tom ratu, rana koju sam zadao sam sebi. Nisam postiđen time. Učinio sam ono što je bilo ispravno. Kada je Frančesko poginuo i ja sam želeo da umrem. Sva lepota je iščezla iz mog života i sve je postalo besmisleno, ali nedostajala mi je natprirodna hrabrost potrebna čoveku da bi mogao da raznese sopstveni mozak. Došao sam na ovo divno ostrvo, duha prekrivenog sivom maglom i sa praznim, bolnim srcem koje je bilo neutešno i ophrvano tugom i gorčinom. Šta je čovek koji ima prsa iskićena medaljama i srce ispod njih suviše neutešno da bi kucalo?
Dragi moj Antonio, želim da znaš da sam te zbog tvog nepresušnog smeha, sjajne muzike, tvog bodrog duha, voleo sa istim onim čuđenjem i zahvalnošću koju vidim u tvojim očima kada si sa Pelagijom i ja ću te se sećati zauvek, čak i kada budem mrtav. Ti si oterao tugu iz mojih grudi i naterao si me da se smešim i ja sam prihvatio tvoje prijateljstvo i uživao sam u njemu, uvek svestan sopstvene bezvrednosti, uvek se boreći protiv nekog impulsa koji bi mogao da ga unizi i zbog toga sam uveren da me ti nećeš prezirati, iako bi neko mogao misliti da to zaslužujem.
Antonio, imam toliko uspomena na ovih nekoliko meseci, da mi dođe da se rasplačem kada mislim na njih, sada kad su proleteli. Toliko mnogo lepih uspomena. Sećaš li se kako si sam sebe zamalo razneo onom minom, a ja te nosio posle nazad do doktorove kuće? Tada sam bio ubeđen da bih poludeo da si ti poginuo, a sada se zahvaljujem Bogu što ću umreti pre tebe i neću morati da trpim taj bol.
Antonio, ja ti se obraćam s one strane groba, ozbiljno. Ja sam te voleo svim svojim sramotnim srcem isto onoliko koliko sam nekada voleo Frančeska ipobedio sam svako osećanje zavisti u sebi. Ako bi mrtav čovek mogao imati želja, onda bi moja bila da budućnost svoju nađeš sa Pelagijom. Ona je lepa i mila i nema nikog ko te više zaslužuje od nje i nikog ko bi te bio vredan. Želim da vas dvoje imate dece, i želeo bih da im jednom ili dva puta pomenete njihovog čika Karla koga nisu upoznali. Što se mene tiče, ja zabacujem ranac preko ramena, iprikopčavam kaiš, ruku provlačim kroz remen svoje puške i sklanjam koprenu, i krupnim korakom odlazim u nepoznato kao što to vojnici uvek rade. Sećaj me se.
Karlo.

55


Pobeda



I pored izričitog zahteva svojih ljudi da Nemce natera na predaju i zapleni njihovo oružje, general Gandin se, izigravajući sveca, dogovorio sa pukovnikom Bargeom da se italijanskim vojnicima omogući da zadrže oružje i da se evakuišu sa ostrva. Za evakuaciju nije, međutim, bilo brodova, što je bila činjenica koja se njemu nije činila tako značajna. Na Krfu, Nemci su vrlo džentlmenski prihvatili da obezbede brodove, ali, kada su italijanski vojnici krenuli sa obale kroz talase prema njima, otvorili su mitraljesku vatru na njih i ostavili njihova tela da plivaju u moru. Neverovatno hrabar pukovnik Luzinjani odolevao je nekoliko dana, očekujući da će Britanci priteći u pomoć. Njegovi vojnici najzad su krenuli prema brodovima koje su obezbedili Nemci, ali su ih Britanci bombardovali na moru. One kojima je pošlo za rukom da skoče u vodu, Nemci su ubili mitraljeskom vatrom, a njihova tela su ostavljena da plivaju.
Na Kefaloniji su Nemci sada imali poklonjenih četrnaest dana da se pripreme i dovuku pojačanje i još oružja, dok su uznemireni Italijani, bez ikakvog vodstva, delovali ili samo čekali, zavisno od raspoloženja svojih oficira. Neki su, kao Apolonio i Koreli, pripremali svoje ljude najbolje što su mogli, ali su drugi, zaslepljeni očekivanjem ili opijeni željom da se ide kući, utonuli u samoubilačku i optimističku letargiju, zbog čega su njihovi ljudi kipeli od nezadovoljstva i očaja; progonile su ih zle slutnje o transportu u logore vagonima za stoku, bez svetlosti, sanitarija i hrane - zar nisu već svi znali da se to mesecima događalo Grcima? - i predosećali su masakre. Neki su utonuli u fatalističku depresiju, dok su drugi odlučno stiskali vilicu i stezali kundake svojih pušaka tako grčevito da su im se zglobovi na prstima beleli.
Grci, među njima Pelagija i dr Janis, zgledali su se uznemirenog pogleda i srce im se stezalo od predosećanja nesreće, dok su jadne kurve u armijskom bordelu zaboravile na svoju kozmetiku i bespomoćno su bludele od sobe do sobe u noćnim ogrtačima kao napaćene beščulne senke iz donjeg sveta, povremeno su otvarale kapke na prozorima, izvirivale napolje, zatvarale ih ponovo i rukama pritiskale svoja uznemirena srca.
Kada je jedna formacija „štuka” stigla u rano popodne, zanela krilima na jednu stranu i počela da se, uz zaglušujuću buku, obrušava na italijanske baterije, gotovo je nastalo olakšanje. Sada je sve bilo jasno; najzad je bilo jasno da su Nemci perfidni, da se svaki vojnik mora boriti za svoj život. Ginter Veber je znao da će morati da okrene oružje na svoje prijatelje, Koreli je znao da se njegovi muzičarski prsti, tako vični mirnodopskim veštinama, moraju sada stezati oko oroza puške. General Gandin je shvatio, prekasno, da će njegova potpuna neodlučnost i traženje saveta od neupućenih sveštenika koštati života; pukovnik Barge je znao da je dobro nasamario svoje bivše saveznike i da ih je stavio u nezavidnu poziciju; kurve su znale da će ih muškarci koji su ranije krali njihovu sreću sada ostaviti vranama, a Pelagija je shvatila da se rat koji je uvek, zapravo, bio negde drugde spušta na njenu kuću i sprema se da je pretvori u prašinu.
Ljudi u baterijama, sluđeni i dezorijentisani mehaničkim urlanjem „štuka”, vatrom iz puškomitraljeza i kišom bombi koje su padale među njihove topove i zasipale ih zemljom i česticama mesa njihovih drugova, nastojali su da odvoje prednjake od topova da bi sprečili detonacije municije u njima. A onda, pre no što su komandanti baterija mogli da pripreme uzvratnu vatru, „štuke” su promenile pravac i usmerile se na kolonu vojnika koja je pristizala u Argostoli i našla se kod sportskih terena, gde su u prošlosti italijanski vojnici provodili vreme u grubim i uzbudljivim fudbalskim igrama, a uveče dolazili na sastanke sa grčkim devojkama, iako ni tu nije bilo skrovitosti za zaljubljene, čak ni u mraku.
Za Korelija i za Apolonija, za Karla i za članove „Skale”, očigledno je bilo da Nemci pokušavaju da parališu Argostoli jer je u njemu glavnina italijanskih snaga; neprijatelj je pokušavao da zaštiti svoje raštrkane artiljerijske i isturene položaje na kojima je bilo malo ljudstva. To nije međutim bilo očigledno Gandinu, pa je sve veći broj trupa gomilao u gradu, gde će Nemcima biti lakše da ih izoluju i savladaju. On sam nije bio spreman da napusti udobne kancelarije u lepoj opštinskoj zgradi. Postavio je osmatračnice na amaterski način na vidljivim mestima, u venecijanskim crkvenim tornjevima, i tako pružio Nemcima odličnu priliku da uvežbavaju gađanje meta. Propustio je da te osmatračnice snabde radio aparatima ili poljskim telefonima, pa su one bile primorane da se dogovaraju sa svojim strelcima preko glasnika na motociklima i kurira koji su se brzo zamarali posle dugog lenstvovanja. Okrvavljeni, izranjavljeni komadićima šrapnela, osmatrači su pokušavali da istraju, dok su meci udarali po zvonima i u rikošetu leteli oko njihovih glava na tim izolovanim mestima, ali su znali da „štuke” moraju otići kada padne mrak.
Te noći, Alekos je posmatrao vatromet sa vrha Enosa, zaogrnut svojim raskošnim ogrtačem od padobranske svile. Na brdu iznad Argostolija video je svetleće metke kako u luku lete prema nemačkim položajima i čuo je rasprskavanje granata, vrlo nalik buci koja nastaje kada bubnjar udara po zategnutoj koži bas bubnja. Ugledao je dva bleštava zraka svetlosti kako se ukrštaju preko zaliva i povukao je za rukav čoveka pored sebe, čoveka za koga je jednom greškom poverovao da je anđeo, a koji je sada nešto brzo govorio u svoj radio. Bani Voren je uzeo dogled i ugledao kako je flotila teretnih barki iz Liksurija uhvaćena u mlaz svetla reflektora kao neoprezan zec pred zaslepljujućim farovima automobila. „Bravo!”, uzviknuo je, dok su italijanske baterije otvarale vatru i potapale barke jednu za drugom, a Alekos se divio bleskovima narandžastog plamena koji je svetlucao nad brdom iznad grada kao prskalice. „Ovi Žabari ipak imaju muda”, rekao je Voren čiji je grčki tako poboljšan da je počeo da liči na dimotiki. Još jednom je pokušao da utiče na svoje šefove, ukazujući da je neophodno opsednutim Italijanima obezbediti podršku iz vazduha i sa mora, ali mu je odsečan glas s druge strane žice rekao: „Užasno žalimo, momče, to ne može da se odradi. Gotovo.”
Dr Janis i njegova kći nisu mogli da spavaju, već su sedeli jedno kraj drugog za kuhinjskim stolom i držali se za ruke. Pelagija je plakala. Doktor je imao želju da zapali lulu, ali uvažavajući očaj kćeri pustio je'da mu ruke ostanu u njenim i ponavljao je: „Koricimu, siguran sam da je on dobro.”
„Ali, nismo ga danima videli”, kukala je ona. „Imam predosećaj da je mrtav.”
„Da je mrtav, neko bi nam javio, neko iz „Skale”. Oni su svi bili fini momci, setili bi se da nas obaveste.”
„Bili?”, ponovi ona. „Misliš da su svi mrtvi? Ti misliš da su i oni mrtvi, zar ne?”
„O, Bože”, reče on malo razdražen. Neko je pokucao na vrata i Stamatis i Kokolios su zajedno ušli. Dr Janis je podigao pogled prema njima, a ova dvojica su skinula kape. „Zdravo momci”, reče doktor.
Stamatis se meškoljio s noge ne nogu, kao da ima nameru da se ispovedi. „Ijatre, mi smo odlučili da odemo i ubijemo nekoliko Nemaca.”
„Aa”, reče doktor, nesiguran šta bi on mogao da uradi sa takvom informacijom.
„Hteli bismo da znamo”, reče Kokolios, „možemo li dobiti vaš blagoslov.”
„Moj blagoslov? Ja nisam sveštenik.”
„Vi ste najbliže tome”, objasni Stamatis. „Ko zna gde je otac Arsenios?”
„Naravno da imate moj blagoslov. Bog nek vas štiti.”
„Velisarios je iskopao svoj top i on će poći s nama.”
„I on ima moj blagoslov.”
„Hvala vam, Ijatre”, nastavi Kokolios, „i hteli bismo da znamo... ako poginemo... hoćete li brinuti o našim ženama?”
„Učiniću sve od sebe, obećavam. Da li one znaju?”
Dva čoveka se zgledaše i Stamatis priznade: „Naravno da ne znaju. Samo bi pokušale da nas zaustave. Ne bih podneo toliko vrištanje i plakanje.”
„Ni ja”, dodade Kokolios.
„Hteo bih takođe da vam zahvalim za izlečenje mog uha. Sad će mi biti potrebno, da čujem Nemce.”
„Drago mi je da se pokazalo kao korisno”, reče doktor. Dva čoveka su oklevala na trenutak kao da žele nešto da dodaju, a onda su otišla. Doktor se okrete svojoj kćeri. „Vidiš, dva starca odlaze da se bore za nas. Budi hrabra. Dok imamo ovakve ljude, Grčka ne može nikad biti izgubljena.”
Pelagija okrete svoje lice umrljano suzama prema ocu i zajeca. „Ko mari za Grčku? Gde je Antonio?”
Antonio Koreli je po mraku išao kroz ruševine Argostolija. Lepi grad je bio pretvoren u ruševinu, unutrašnjost kuća bila je otvorena sa raznih strana, čitavi spratovi izloženi pogledu spolja, a unutra, na zidovima koji su se održali još su visile slike, dok su stolovi bili pokriveni šarenim čaršavima. Svud oko njega bile su gomile ruševina. Iz jedne je virila ruka sa mlitavim, opuštenim prstima. Ruka je bila vrlo prljava, ali malena, mlada. On razgrnu komade kamenja, kamenja živopisnih kuća koje je okruživalo i štitilo ljude još od venecijanskih vremena, i pronađe smrskanu glavu devojčice, približno istog uzrasta kao Lemoni. Gledao je u te blede usne, ljupko lice, i nije znao da li se gušio od besa ili od suza. Sa osećanjem tragičnog kakvo nikada ranije nije upoznao, pažljivo je namestio kosu deteta da pada pored obraza. „Izvini, koricimu”, uputi on molbu lešu, „da mi nismo došli, ti bi bila živa.” Bio je iscrpljen, daleko za sobom ostavio je osećanje straha i od otupelosti čula postao je zadubljen u teške misli. Devojčice, isto tako nevine i ljupke, uzalud su izginule na Malti, u Londonu, u Hamburgu, u Varšavi. Ali one su bile apstraktne devojčice, deca koju on nikada nije video. Pomislio je na Lemoni, a onda na Pelagiju. Neizreciva grozota rata iznenada mu je slomila srce, tako da je počeo da dahće i bori se za vazduh, i u tom času shvatio je sa potpunom izvesnošću da ništa nije neophodnije od pobede u ovom ratu. On prstima dodirnu svoje usne, a onda mrtve usne nepoznatog deteta.
Toliko mnogo posla je predstojalo. Izbeglice iz sela koje su Nemci sravnili dolazile su u grad, a u isto vreme stanovnici grada zakrčivali su ulice ručnim kolicima jer su pokušavali da pobegnu na selo. Gotovo je bilo nemoguće pomerati topove i trupe i, da bi stvari bile još gore, vojnici iz drugih krajeva navirali su u grad, po Gandinovom naređenju, i tako su postajali laka meta i stvarali još veću gužvu. Nigde se nisu mogli smestiti, lanac komande se slamao i svako je u sebi nosio prećutno saznanje da neće doći nijedan brod niti avion da im pomogne. Kefalonija je bila ostrvo bez strateškog značaja, njenu decu nije bilo neophodno spašavati, njene drevne građevine nije bilo neophodno sačuvati potomstvu, njena krv nije bila dragocena onima koji su vodili rat sa olakih olimpskih visina. Za Kefaloniju nije bilo Vinstona Cerčila, Ajzenhauera, Bodilja, ni eskadri brodova, niti avionskih eskadrila. Sa neba je stizala samo kiša od nemačke propagande koja je nudila lažna obećanja i neistine, a preko radija iz Brindizija samo poruke ohrabrenja, dok su se u divnom belom zalivu Kirijaki iskrcala dva bataljona novih alpskih jedinica pod komandom majora Fon Hiršfelda.
U zoru sledećeg jutra oberlajtnant, čovek od mermera, i njegovi vojnici osvojili su uspavani logor koji se sastojao od poljske kuhinje i čete goniča mula. Oni su se predali, a oberlajtnant je naredio da se streljaju i da se njihova tela bace ujedan jarak. Odatle je svoje ljude poveo do grebena Dafni, pokrivenog borovom šumom, i čekao da se u osam sati s druge strane pojave alpske jedinice majora Fon Hiršfelda, čime će biti završeno opkoljavanje. Italijani su ponovo zatečeni nespremni i ponovo su se morali predati. Oberlajtnant ih je naterao da marširaju do Kuruklate, a onda su mu dosadili pa ih je postavio na ivicu jedne litice i streljao ceo bataljon. Iz radoznalosti je tražio da se tela raznesu dinamitom i bio je impresioniran rezultatom. Region je bio čuven po vinu boje krvi nazvanom „tiniatiko”.
Nezadržavan zarobljenicima, nastavio je ka Farsi, privlačnom selu koje su alpske trupe već sravnile minobacačkom vatrom, i gde su se italijanski vojnici žestoko i uspešno branili. Napadnuti sada sa obeju strana, borili su se i napadali dok ih nije ostalo samo nekolicina, a onda su saterani na mali trg i ubijeni. U Argostoliju su bombarderi crnih krila dolazili u talasima dok nisu uništili baterije i utišali sve topove.
U jutro 22. septembra, kapetan Antonio Koreli iz 33. artiljerijskog puka, znajući da će se uskoro beli barjak podići iznad komande u Argostoliju, uzeo je svoj motocikl i požurio prema Pelagijinoj kući. Kada je stigao, bacio joj se u naručje, spustio glavu na njeno rame, sklopio zažarene oči i rekao joj: „Siamoperduti. Ostali smo bez municije i Britanci su nas izneverili.”
Ona ga je preklinjala da ostane, da se sakrije u kući, pored mandoline i Karlovih rukopisa, a on je rukama obuhvatio njeno lice, poljubio je bez suza, jer je bio previše umoran i rezigniran da bi plakao, a onda ju je stegao i zanjihao u svom naručju tako čvrsto da je pomislila da će joj rebra i kičma pući. Ponovo ju je poljubio i rekao: „Koricimu, vidim te poslednji put. U ovom ratu nije bilo časti, ali ja moram ostati uz svoje momke.” Sagao je glavu: „Koricimu, ja ću poginuti. Prenesi moj pozdrav ocu. A ja se zahvaljujem Bogu što sam živeo toliko da doživim ljubav prema tebi.”
Otišao je na motociklu dok mu se oblak prašine dizao iznad glave. Ona je gledala kako odlazi, a onda ušla unutra. Uzela je Psipsinu u naručje i sela za kuhinjski sto dok je užas ledenom kandžom stiskao njeno srce. Muškarci su ponekad vođeni nečim što ženama nije razumljivo, ali ona je znala da Koreli mora da bude sa svojim momcima. Čast i zdrav razum; u svetlu jednog, ono drugo je uvek smešno.
Ona zagnjuri nos između kuninih ušiju, utešena toplim, prijatnim mirisom i osmehnu se. Priseti se nedavnih, dalekih trenutaka kada je naterala kapetana da poveruje da je kuna posebna vrsta helenske mačke. Sedela je smešeći se slabašno dok su joj u glavi iskrsavale uspomene, jedna za drugom, povezane samo romantičnom, magličastom pojavom kapetana. Ona oslušnu zloslutnu tišinu jutra i shvati da je utešnije slušati baražnu vatru i grmljavinu rata.

56


Dobri nacista (2)



„Oče moj, neka ova čaša krene od mene.” Koliko je samo puta čuo svog oca kako izgovara ove reči u maloj crkvi kod kuće? Svakog Uskrsa od detinjstva, ne računajući samo ratne godine.
Poručnik Ginter Veber stajao je ukočen u stavu mirno pred majorom i sa odlučnim izrazom lica rekao: „Gospodine majore, moram da zamolim da se ovaj zadatak poveri nekom drugom. Ja ga ne bih mogao mirne savesti izvršiti.”
Major je podigao u neverici jednu obrvu, ali ipak nije mogao da oseti ljutnju. On je zapravo voleo da zamišlja da bi u ovakvoj situaciji postupio na isti način. ,,A zašto ne?”, upita. To je bilo izlišno pitanje, ali ga je, forme radi, trebalo postaviti.
„Gospodine majore, u suprotnosti je sa Ženevskom konvencijom ubijati ratne zarobljenike. Takode je nepravedno. Moram tražiti da budem oslobođen toga.” On se seti još jedne rečenice i dodade: „Njihova krv će na nas pasti, i na našu decu.”
„Oni nisu ratni zarobljenici, oni su izdajnici. Oni su se okrenuli protiv sopstvene legitimne vlade i protiv nas, svojih saveznika prema zakonski zasnovanom sporazumu. Smaknuti izdajnike nije suprotno Ženevskoj konvenciji, kao što vam je dobro poznato. Nikada nije ni bilo.”
,,S dužnim poštovanjem”, bio je uporan Veber, „italijansku vladu može postavljati ili opozivati kralj. Kralj je postavio Badolja na vlast i Badoljo je objavio rat. Prema tome, vojnici Divizije Akvi jesu ratni zarobljenici i zato mi ne možemo izvršiti smrtnu kaznu nad njima.”
„Za ime Božje”, reče major, „zar vi ne mislite da su izdajnici?”
„Da, gospodine majore, ali ono što ja mislim i pravna strana stvari nisu isto. Ja smatram da je suprotno vojnom kodeksu da viši oficir naređuje nižem da izvrši nezakonit čin. Ja nisam kriminalac, gospodine majore, i ne želim da to postanem.”
Major uzdahnu: „Rat je prljav posao, Ginteru, vama to treba da je jasno. Svi mi moramo da činimo grozne stvari. Vi se meni, na primer, dopadate i ja se divim vašem integritetu. Nikad više nego u ovom trenutku. Ali ja vas moram podsetiti da je kazna za neizvršavanje naređenja streljanje. Ja ovo ne kažem kao pretnju, već kao životnu činjenicu. Vi to znate isto tako dobro kao i ja.” Major ode do prozora, a onda se okrenu. „Vidite, ti italijanski izdajnici će svi, ionako, biti streljani, uradili vi to ili ne. Zašto da svoju smrt dodajete njihovoj? Bila bi to nepotrebna smrt dobrog oficira. Sve uzalud.”
Ginter Veber je progutao knedlu u grlu i usne su mu podrhtavale. Teško mu je bilo da govori. Najzad reče: „Tražim da moj protest bude registrovan i unesen u moj dosije, gospodine majore.”
„Vaš zahtevje prihvaćen, Ginteru, ali vi morate uraditi kako je naređeno. Hail Hitler.”
Veber uzvrati pozdrav i iziđe iz majorove kancelarije. Naslonio se napolju na zid i zapalio cigaretu, ali su mu ruke toliko drhtale da ju je odmah ispustio. U kancelariji major je zaključio da odgovornost za naređenje, s obzirom na to da je došlo sa vrha, snosi pukovnik Barge, ili neko u Berlinu. U krajnjem ishodu, naravno, ona pada na Firera. „To je rat”, reče on glasno i odluči da ne unosi protest poručnika Vebera u njegov dosije. Nije imalo svrhe zabrljati mu karijeru zbog nekih hvale vrednih skrupula.
„Hajde da pevamo momci”, reče Antonio Koreli, dok se kamion koji ih je prevozio zanosio od jedne do druge rupe na putu. Sa bezizražajnih lica nemačkih stražara on je pogled pomerio na lica svojih ljudi. Jedan od njih je već bio uplakan i uzbuđeno je mrmljao, dok su se ostali molili, glave sagnute do kolena, samo je Karlo sedeo uspravan kao strela, a njegova široka prsa bila su isturena napred kao da nijedan metak na svetu ne može da ih probije. Koreli se osećao čudno euforično, kao da je bio opijen umorom i uzbuđenjem potpune izvesnosti. Zašto se ne smešiti u lice smrti? „Hajde da pevamo, momci”, ponovio je. „Karlo, pevaj.”
Karlo ga je gledao očima punim neizmerne tuge i počeo vrlo tiho da peva Ave Marija. To nije bila ni Šubertova ni Gunoova verzija, već nešto što je izviralo iz njegove duše i bilo je lepo zato što je pevao lirski i tiho. Ljudi su prestali da se mole i slušali su. Neki su prepoznali note uspavanke zapamćene iz detinjstva, drugi su čuli odlomke ljubavne pesme. Karlo je dva puta ponovio: „Moli se za nas grešnike sada i u času naše smrti” i onda je stao i oči obrisao rukavom. Jedan od tenora „Skale” počeo je horsku pesmu iz Madam Baterflaj, a drugi su se ubrzo pridruživali u pevušenju zatvorenih usta i prekidali kada im stezanje u grlu to više nije dozvoljavalo. Bilo je nečeg utažujućeg i primerenog u toj prigušenoj melodiji; odgovarala je iscrpljenim ljudima, svi su bili prljavi i neuredni, svi pred vratima smrti, svi previše pritisnuti jadom da bi čak i pogledali u draga lica drugova koje će uskoro izgubiti. Bilo je lako pevušiti zatvorenih usta dok su mislili na svoje majke, sela, detinjstvo u vinogradima i poljima, zagrljaj oca, prvi poljubac obožavane verenice, venčanje sestre. Bilo je lako njihati se gotovo neprimetno u taktu muzike i misliti na ovo ostrvo, na kome su doživeli mnoge pijane noći i grube igre i uživali u lepim devojkama. Bilo je lakše pevušiti nego razmišljati o smrti; srcu je to davalo hrane.
Kada je kamion stigao do ružičastog zida bordela, Ginteru Veberu počela su da klecaju kolena. Sve dok nisu stigli, činilo mu se da shvata da mu je sudbina odredila da prisustvuje ubijanju svojih prijatelja.
Nije očekivao da će doći pevajući, pevušeći baš one note koje su on i „La Skala” pevušili zajedno, kasno noću pred doktorovom kućom, kada su bili suviše zaneseni da bi se setili ili izgovarali reči drugih pesama. Nije očekivao da će tako lako iskakati iz kamiona, očekivao je da će ih gurati i izbacivati uz pomoć bajoneta i kundaka. Nije očekivao da će ga Antonio Koreli poznati i mahnuti mu. Možda je poverovao da se čoveku lice izmeni kada postane egzekutor. Odredio je jednog vodnika da njegove prijatelje pritera uza zid, zapalio je novu cigaretu i okrenuo glavu u stranu. Posmatrao je svoje vojnike kako se vrte u krugu, ćuteći, i odlučio je da sačeka, za slučaj da stigne vest o odlaganju izvršenja smaknuća. Znao je da takva vest neće stići, ali je ipak čekao.
Konačno se okrenuo, znajući da nešto malo obzirnosti mora biti sačuvano i prišao je Italijanima. Većina njih se molila, klečeći na zemlji, a drugi su plakali kao deca pred smrću. Antonio Koreli i Karlo Gverčo su se grlili. Veber je posegnuo za svojom paklicom cigareta i približio im se. „Cigarete?”, upitao je i Koreli je uzeo jednu, dok je Karlo odbio. „Doktor kaže da štete mom zdravlju”, rekao je.
Koreli je pogledao u svog bivšeg štićenika i rekao: „Ruke ti podrhtavaju, i noge.”
„Antonio, jako mi je žao, ja sam pokušao...”
„Siguran sam da jesi, Ginteru. Znam kako to ide.” On duboko udahnu dim cigarete i dodade: „Vaša strana je uvek dobijala najbolji duvan. To je nerviralo doktora.”
„Cosi fan tutte” rekao je Veber i nasmejao se kratko i šuplje. Zakašljao se i grčevito prineo ruku ustima.
„Nemoj da nam preneseš klice”, reče Karlo.
Veberovo lice je podrhtavalo od uzdržanih suza i očajanja, a onda je odjednom rekao: „Oprostite mi.”
Karlo je uzvratio prezrivim osmehom. „Nikad ti neće biti oprošteno.” Ali Koreli je podigao ruku da ućutka prijatelja i rekao mirno: „Ginteru, ja ti opraštam. Ako ne ja, ko će?”
Karlo se oglasi uzvikom gnušanja iz grla i Veber ispruži ruku. „Zbogom, Ginteru”, reče Koreli, prihvatajući je. On pusti da mu ruka zastane u šaci bivšeg prijatelja, zatrese je kratko još jednom i pusti. Onda uhvati Karla pod ruku i osmehnu mu se. „Hajmo”, reče, „nas dvojica smo pratili jedan drugog u životu. Hajde sad da skupa odemo u raj.”
Dan je bio lep za umiranje. Nekoliko mekih previjenih oblaka lenčarilo je na vrhu Enosa. U blizini se čulo lupanje kozjeg zvona i stado je meketalo. On shvati da i njegove noge podrhtavaju i da ništa ne može da učini da to spreči. Pomislio je na Pelagiju, njene tamne oči, naprasitu prirodu, njenu crnu kosu. Setio je se u okviru vrata u Casa Nostri, kako se smeje dok je on fotografiše. Čitav niz slika: Pelagija češlja Psipsinu i razgovara sa njom škripavim glasom, nalik životinjskom; Pelagija secka luk, briše suze u očima i smeši se; Pelagija ga udara kada joj je koza ukradena (postade svestan da joj nije našao zamenu kao što je obećao - možda bi trebalo da traži da se odgodi egzekucija?); Pelagija oduševljena kada je prvi put odsvirao Pelagijin marš; Pelagija ljubi Gintera Vebera u obraz kada joj je ponudio gramofon; Pelagija hekla pokrivač koji svakog dana postaje sve manji; Pelagija postiđena zbog asimetričnog veza na prsluku; Pelagija mu vrišti u uho kada su kočnice na motociklu otkazale i oni krenuli da jure niz planinu; Pelagija se ruku pod ruku sa svojim ocem vraća sa mora. Pelagija koja je bila tako bujna i zaobljena, sada tako bleda i tanka.
Vodnik pride poručniku. On je bio Hrvat, jedan od onih siledžija i fanatika koji su veći nacionalsocijalisti od samog Gebelsa, ali znatno manje nadareni šarmom. Veber nikad nije razumeo kako takav čovek može da se probije u grenadirske redove. On reče: „Gospodine poručnice, oni će još pristizati. Ne možemo da odlažemo.”
„Vrlo dobro”, reče Veber, sklopi oči i poče da se moli. Bila je to molitva bez reči upućena bezosećajnom Bogu.
Streljanje nije imalo ona ritualna obeležja svojstvena takvim prilikama, ali samo na filmu i slikarskim platnima. Žrtve nisu postrojene uza zid. Nije im stavljen povez preko očiju, nisu glave okrenuli na stranu, ili gledali pravo u egzekutore. Mnogi su ostali na kolenima, moleći se, plačući i preklinjući. Neki su ležali na travi kao da su već pali, čupali je, kopali rukama u očajanju. Neki su pokušavali da se probiju u zadnje redove. Neki su stajali pušeći, tako opušteno kao da su na igranci, a Karlo je stajao u stavu mirno, pored Korelija, zadovoljan što će najzad umreti i rešen iz dubine duše da vojnički pogine. Koreli je stavio ruku u džep čakšira da bi smirio podrhtavanje noge, otkopčao je jaknu i duboko udisao kefalonijski vazduh koji je Pelagija disala. Osećao je miris eukaliptusa, kozjeg izmeta i mora. Odjednom postade svestan da će umreti pored bordela i to mu je izgledalo pomalo lupeški.
Nemački vojnici su čuli komandu i počeli su da pucaju u neverici. Oni kojima su oči ostale otvorene ciljali su okolo pored mete da ne bi ubijali. Puške su im odskakivale i škljocale u šakama, a ruke su se ukočile i zgrčile od panike i vibracija. Hrvatski vodnik je ciljao da ubija, ispaljujući metke u kratkim i preciznim rafalima, usredsređen kao neki stolar ili mesar kad raspolućuje butove.
Veberu se vrtelo u glavi. Njegovi bivši prijatelji, klateći se i previjajući pod vodoravnom kišom, ispuštali su krike. Padali su na kolena, mlatili rukama, nozdrve im je ispunjavao smrad kordita, progorele odeće i užeženog ulja, usta su im se punila suvim i prašnjavim ukusom krvi. Neki su ponovo ustajali, šireći ruke kao Hrist, otkrivali grudi nadajući se bržoj smrti, ili kraćem putu kroz bol, dovršetku svog nestajanja. Niko nije primetio, čak ni Veber, da se posle komande da se puca Karlo brzo pomerio jedan korak, kao vojnik kad staje u stroj. Antonio Koreli, utonuo u nostalgiju i zaborav, ugledao je ispred sebe džinovsku figuru Karla Gverča, osetio da ga za ručne zglobove bolno stežu snažne šake i da ne može da se makne. Buljio je zapanjeno u Karlova leđa dok su se strašne rane otvarale na površini posle prolaska metaka kroz njegovo telo i iz njih izletali komadići mesa i crveni mlazevi krvi.
Karlo je stajao uspravan dok su se meci jedan za drugim zarivali kao usijani noževi u njegove grudi. Osećao je udarce kao da mu neko sekirom čepa kosti i raseca mu vene. Stajao je potpuno miran i kada su mu se pluća napunila krvlju, zadržao je dah i počeo da broji. „Uno, due, tre, quattro, cinque, sei, sette, otto, nove...” Odlučio je u samovolji svoje hrabrosti da stoji i broji do trideset. Kod svakog parnog broja pomislio bi na Frančeskovo umiranje u Albaniji, a kod svakog neparnog čvršće bi stezao Korelija. Stigao je do trideset baš kad je poverovao da možda neće uspeti, a onda je pogledao prema nebu, osetio da mu se metak zariva u vilicu i bacio se unazad. Koreli je ležao pod njim, paralizovan njegovom težinom, potpuno natopljen njegovom krvlju, zabezeknut tim aktom ljubavi tako neshvatljivim, tako neizrecivim, tako ispunjenim božanskom ludošću, i nije čuo šta je vodnik uzviknuo.
„Italijani, gotovo je. Ako je neko od vas još živ, neka ustane, život će mu biti pošteđen.”
Nije video da su dvojica ili trojica ustala, sa rukama stisnutim preko rana, jedan sa rasporenim slabinama. Nije ih video kako se teturaju, ali je čuo ponovnu vatru iz automata kad ih je vodnik pokosio. Potom je slušao pojedinačne hice dok je Veber, omamljen užasom, lutao između mrtvih i uzdrhtalom rukom im zadavao smrtni udarac. Pored svoje glave ugledao je Veberovu čizmu i video kako se Veber sagao i pogledao ga pravo u oči kako leži zarobljen pod velikom težinom i masom. Gledao je kako se treperava cev iugera' približava njegovom licu, video je neizmernu tugu u Veberovim smeđim očima, a onda je shvatio da se pištolj udaljava bez ispaljivanja. Pokušao je slobodnije da diše i shvatio da ima teškoće ne samo zbog Karlove težine već i zato što su meci koji su prošli kroz njegovog prijatelja pogodili i njega.

57


Vatra



Koreli je ležao ispod svog druga satima, njihova krv se mešala u zemlji, na njihovim uniformama i telima. Bilo je već veče kada je Velisarios naišao na rasutu gomilu tragično poginulih i ugledao čoveka ogromnog kao što je i on sam koji je jednom pružio ruku preko barijera neprijateljstava i ponudio mu cigaretu. Pogledao je u prazne, iskolačene oči, uzdrhtao zbog smrskane i iskrivljene vilice, posegao rukom i pokušao da zatvori očne kapke. Nije u tome uspeo, a onda je odjednom osetio da bi bilo nedolično da takvog pobratima prepusti nemilosti mušica i ptica. Kleknuo je na zemlju i zavukao ruke ispod masivnog trupa i nogu nalik balvanima. S ogromnim naporom podigao je Karla sa zemlje, gotovo se prevrnuo pod tim teretom i pogledao na zemlju. Ugledao je ludog kapetana, koji je stanovao kod doktora i o čijoj je tajnoj, pomno skrivanoj ljubavi prema Pelagiji znalo i pričalo celo ostrvo. Njegove oči nisu bile prazne, treptale su. Usne su mu se pokrenule; „Aiutarmi”, izgovorile su.
Velisario je spustio Karla uz ružičasti zid izrovan mecima, vratio se i kleknuo pored kapetana. Pogledao je strašne rane i tamno jezero krvi koja je već postajala crna i pitao se ne bi li samilosno bilo prosto ga ubiti. Jatro”, izgovorio je čovek koji je umirao. „Pelagija.” Snagator ga je pažljivo podigao, osetio je koliko je lagan i krenuo preko kamenitih polja da spase njegov život.
Niko ne zna koliko mrtvih Italijana leži u kefalonskoj zemlji. Masakrirano je najmanje četiri hiljade, a mogućno i devet hiljada. Da li je to 288.000 kilograma iskasapljenog ljudskog mesa, ili 648.000? Da li je to 18.752 litara sasvim mlade krvi, ili 42.192? Dokazi su izgubljeni u plamenu.
Sa vrhu Enosa, Alekos je posmatrao svoj rodni kraj i pitao se, na trenutak pometen, da nije možda 24. jun. Da nije Sveti Jovan u septembru? Da nije neko pomerio praznik? Ogromne vatre su se pojavljivale na mestima na kojima nikada nisu paljene za praznik. On je osetio miris maslinovog drveta i borovine, kerozina, suve makije, smole, ulja i nagorelog mesa. Osetio je čak i na toj visini ogavan zadah sagorele kose i kostiju i gledao, ispunjen zlim slutnjama, kako prljavi dim zatamnjuje zvezde. Možda je došao kraj sveta.
U dolini, Nemci su pokušavali da se nadmeću sa istorijskom istinom, uništavajući dokaze, ali su pretvaranjem ljudi od krvi i mesa u dim jasno pokazivali da su svesni svoje krivice. Dovozili su gorivo kamionima. Vojnici su sekli masline hiljadu godina stare i slagali ih oko gomila beživotnih tela, visokih toliko da je bilo nemoguće načiniti više. S prezirom su pokazivali na mrtve i govorili „Ovaj se upisao”, ili „Ovaj zaudara na izmet”, ali se malo ko od njih mogao nasmejati. Stomačna tečnost i krv našli su put do njihovih ruku i uniformi, otužan, uporan miris svežeg mesa omamio ih je kao piće i znoj im je lio niz slepoočnice dok su prebacivali jednog ubijenog mladića za drugim preko ramena i slagali ih na lomače. To su radili dok im noge nisu posustale, a vatre postale previše jake da bi im se bliže prišlo, ali izgledalo je da njihovom poslu nema kraja. Stizalo je još leševa, ukočenih u prekoru, sablasnih prema treperavoj svetlosti vatre. Stizali su na kamionima, džipovima, prebačeni preko oklopnih vozila i mazgi, jednom ili dvaput preko nosila.
Sveštenika nije bilo, osim Arseniosa. On je mesecima proricao da će ovi momci okončati u plamenu i kada se to stvarno dogodilo, bio je pokošen užasom. Zapravo, osećao se odgovornim. Te večeri, dok su se svi Grci skrivali u kućama, provirujući iza žaluzina u noć, otac Arsenios je došao sa svojim malim psom do vatre u Trojanati, najveće od svih, nedaleko od svecevog manastira i ugledao je prizor iz Armagedona. Kao da je nevidljiv, kretao se između bledih lica mrtvaca koja su ga podsetila na katoličke prikaze sudnjeg dana. Oko njega su bile tamne, mahnite siluete nemačkih vojnika koji su stenjali i groktali kao svinje dok su nabacivali leševe jedan preko drugog na lomači. U blizini je čuo prigušen, sablastan vrisak mladića koji se grčio u strašnoj agoniji, kremiran još živ.
Otac Arsenios je osetio da se duh pokreće u njemu, raširio je ruke i povikao, njegov glas se nadmetao sa povicima vojnika i prštanjem i siktanjem vatre. Zavitlao je svojim maslinovim štapom, zabacio je glavu: „Prebrajam stare dane i godine od vekova. Opominjem se pesama svojih noću; razgovaram se sa srcem svojim i ispitujem duh svoj.”
„Zar će se doveka gneviti na nas Gospod, i neće više ljubiti? Zar je zasvagda prestala milost njegova, i reč se prekinula od kolena na koleno? Zar je zaboravio milostiv biti i u gnevu zatvorio milosrđe svoje?”
„Teško tebi koji pustošiš a tebe ne pustoše, i koji činiš neveru, a tebi se ne čini nevera; kad prestaneš pustošiti, bićeš opustošen, kad prestaneš činiti neveru, činiće ti se nevera.”
„Teško tebi, jer se Gospod razgnevio na sve narode, i razljutio se na svu vojsku njihovu, zatrće ih, predaće ih na pokolj. I pobijeni njihovi baciće se, i od mrtvaca njihovih dizače se smrad i gore će se rasplinuti od krvi njihove.”
„Teško tebi, jer će se potoci zemljini pretvoriti u smolu, i prah njezin u sumpor, i zemlja će otud postati smola razgorela. Neće se gasiti ni noću ni danju, doveka će se dizati dim njezin od kolena do kolena ostaće pusta, niko neće prelaziti preko nje doveka.”
Ne shvatajući da ga niko ne sluša, zanet apokaliptičnom jarošću, otac Arsenios je grčevito držao svoj štap obema rukama i urlao: „Otkriću te u svoj nagoti tvojoj, sram tvoj će se videti. Osvetiću se i neću te sresti kao čoveka. Ti si okaljao moje nasleđe.” I bacio se u borbu. Zamahivao je štapom po ramenima i glavama nemačkih vojnika. Slem je zazvečao, umorna ramena su se trzala od odlučnih udaraca, podizane su ruke da bi se zaštitila glava i tada su stradali prsti. Ljudi koji su bili u stanju da pobiju na hiljade, sada su bili zbunjeni, ne znajući šta da čine. Čuli su se povici „Do đavola, oterajte ga!”, a od posmatrača koji su sa zadovoljstvom gledali scenu, čuli su se komentari: „Vidi ovog ludog popa!” Oni su se gurkali laktom i smejali, godila im je zbunjenost napadnutih. U crvenom sjaju vatre Arsenios je izgledao kao sablasni slepi miš, njegova široka crna odora je lepršala, a proročka brada, razrogačene užarene oči, visoka pohabana kapa sa zaravnjenim vrhom samo su pojačavali utisak ludila koje je izviralo iz nekog drugog sveta. Njegov mali pasje skakao i trčkarao oko njega, lajao izbezumljen od uzbuđenja i grizao za noge koga je mogao dohvatiti.
To se okončalo tek kad se jedan vojnik našao na zemlji i kad je izgledalo da će mu lobanja i ruke biti polomljene. Jedan grenadirski oficir je izvukao automatski pištolj, prišao Arseniosu s leđa i ispalio samo jedan metak u potiljak, raznevši mu mozak, dok su se sa čeone strane razneli komadi lobanje. Arsenios je umirao uz blesak bele svetlosti za koju je poverovao da je otkrovenje lika Božjeg, a njegovi slabašni zemni ostaci bačeni su na lomaču zajedno sa mladićima čiju je sudbinu prorekao, ali nije znao da će je s njima deliti.
Njegov pas je cvileo, uplašen od vatre i nepoznatih ljudi, pokušavao je da se približi zapaljenom gospodaru, ali je morao da uzmiče. Svoje nerazumevanje i bespomoćnost izrazio je prvo dižući jednu šapu, a potom drugu i ostao je tu dok vojnici nisu otišli, a potom su zgroženi Grci došli i našli ga kako osmuđen zavija.
Muškarci, žene i nekoliko italijanskih vojnika koji su uspeli da pobegnu približili su se vatri koliko je to vrelina dozvoljavala. Ništa se nisu dogovarali već sa počeli da izvlače tela koja su mogli dohvatiti onako kako im je promenljiv pravac vetra to dozvoljavao. Mnoga tela su još ležala iskrivljena kao razbacane lutke na mestima do kojih plamen još nije stigao. Svi okupljeni su razmišljali o istom: hoće li ovako biti pod Nemcima? Koliko li je mladića tu stradalo? Koliko njih sam poznavao? Mogu li da pojmim užas njihove smrti? Mogu li i da zamislim kako se umire od krvarenja, polako? Da li je, kada metak raznese kost, to kao kada te konj ritne, kao što kažu?
Izgledalo je kao da svi imaju drhtave ruke i oči pune suza. Ljudi su vrlo malo govorili, jer bilo je teško govoriti kad se gušiš, bilo od ogavnog dima koji se vio iz sprženih tela, bilo od teškog jada. Ljudi su, u parovima ili po troje, odnosili tela u pećine i jame, u zajedničke grobnice, na brzinu iskopane, u špilje u kojima su nekad davno skrivani od poreznika i carinika roba i novac. U grupama su odlazili do mesta na kojima su se vodile borbe i skupljali one koje nacisti nisu pronašli. Pravoslavno opelo u žurbi je održano katoličkim dušama i primećeno je da niko od mrtvih nije imao prsten ili novac. Tela mrtvih bila su opljačkana, prsti odrubljeni, zlatni zubi izvađeni, srebrni lančići sa raspelom kao priveskom su nestali.
U zoru, crni viskozni oblak nadvio se nad zemljom i zaklonio nebo, a ljudi su se vratili svojim kućama i ostali iza zaključanih vrata do mraka. Dim generala Gandina mešao se sa dimom njegovih mladića na kefalonskom nebu, jer on je poginuo među prvima, častan, viteški vojnik starinske škole koji je verovao svojim neprijateljima i pokušao da spase svoje ljude. Umro je uspravan, neuplašen, znajući da su ih ubili njegove česte promene mišljenja i oklevanje zbog preispitivanja savesti, isto onoliko koliko i plotuni kojima je i njegova krv prolivena po stenama. Ubrzo potom, preostali njegovi oficiri odvedeni su iz Musolinijevih baraka u Argostoliju da bi se grčili i nestajali u plamenu.
Sledeće noći Grci su se ponovo pojavili, izvlačili su tela iz jaruga i odvodnih kanala uz morsku obalu i ponovo su primećivali da niko nema sat, pero, nijedan novčić. Pronašli su fotografije nasmejanih devojaka, ljubavna pisma, slike porodice koja stoji poredana u nizu i smeši se. Otkrili su da su mnogi od vojnika, pomireni sa neminovnim nestankom, ali rešeni da se oglase i sa druge strane groba, ispisali adrese na poleđini karti i fotografija u dirljivoj nadi da bi se mogao naći neko ko bi napisao pismo, neko ko bi preneo vest. Na mnogim pismima mastilo je bilo razliveno kao da je nekoliko krupnih kapi kiše zateklo čitaoca na otvorenom.
Nisu znali da su Nemci, budući da su posle prethodne večeri brzo shvatili šta treba da rade, sada štedeli svoj fizički trud i terali oficire da sami nose svoje mrtve do kamiona, pa ih onda streljali kad završe taj posao. Nisu znali da postoji poručnik Veber koji nije bio jedini nacista sluđen i slomljen sopstvenim poslušno izvedenim zlodelima. Ali su ponovo gledali iste vatre, vrteli glavom dok je ista mešavina zatornih mirisa prodirala u njihove kuće, upijala im se u odeću i još jednom su dali sve od sebe da spasu mrtve u noći u kojoj su sablasno igrale prigušene senke ljudi i drveća pod svetlom vatri lomača.
Sledećeg dana počela je šapatom da se širi priča da je sveti Gerasimos lutao noću i vratio se svom katafalku, a kaluđerice su ga navodno našle ujutro sa tragovima suza na crnoj koži njegovih usahlih obraza i grimizne krvi na pozlati i satenu njegove obuće.

58


Operacija i sahrana



Kada su se vrata iznenada širom otvorila u prvi sumrak, Pelagija je pomislila da dolaze Nemci. Znala je da su svi Italijani poginuli.
Kao i svi ostali, ona je prvo čula buku borbi - mehaničko štektanje puškomitraljeza, puščane praske, kratke rafale automatika, prigušenu tutnjavu bombi - a potom je slušala neprestano škljocanje streljačkih vodova. Kroz kapke na prozorima gledala je kako prolazi kamion za kamionom, puni grenadira omamljenih pobedom ili beživotnih tela Italijana kojima je u uglu usana curila krv, a oči ukočeno buljile u beskraj. Noću je izlazila sa ocem, kome su obrazi podrhtavali od suza besa i sažaljenja, i išla da traga za živima među rasutim telesima koja nisu progutale monstruozne vatre.
To sve ju je ostavilo nemu, ne od straha ili tuge, nego praznine.
Tako je život već bio završen. Ona je znala da su Nemci odvodili mlade i lepe žene, jer u njihove bordele se nije dobrovoljno išlo. Znala je da su oni puni zastrašenih i zlostavljanih devojaka iz svih krajeva, od Poljske do Slovenije, i da su ih nacisti ubijali kad bi kod njih primetili prvi znak otpora ili bolesti. Sedela je za stolom, zaokupljena uspomenama i povremeno je gledala okolo i pomno u sebe poslednji put upijala obične detalje života; čvorove na nogaru stola, ulubljene tiganje koje je istanjila ribanjem, podnu pločicu, bleđu od ostalih iz nekog nepoznatog razloga, Metaksasovu sliku koju je otac držao okačenu na zidu iako je to bilo zabranjeno, a on bio nepopravljivi venizelist. Ruku je držala u džepu kecelje i kada Nemci uđu, ona će pucati u jednog od njih i tako ih primorati da pucaju u nju. Mali derindžer je izgledao nedovoljan za takav zadatak, ali makar je njen otac imao jedan italijanski pištolj i pedeset metaka koje je neko, možda jedan od članova „Skale”, ostavio pred njihovim vratima kao turobnu zaostavštinu.
Zato, kada su se vrata naglo otvorila, ona se prepala, ali sve je bilo prožeto narativnom neizbežnošću rado čitane knjige. Brzo je ustala, šaka joj se stisla oko oružja, sa lica joj je nestala boja, i ugledala je Velisariosa kako ulazi, dahćući kao pas, donjeg dela tela oblivenog krvlju i očiju zacakljenih natprirodnom snagom kojom ga je usud obdario. „Trčao sam”, rekao je, požurio prema stolu i pažljivo na njega spustio jadan teret, mlitav i nepomičan, sličan hiljadi drugih koje je videla mrtve proteklih noći. „Ko je to?”, upita Pelagija, čudeći se zašto se snagator brinuo za jednu između toliko žrtava.
„On je živ”, reče Velisarios. „Ovo je ludi kapetan.”
Brzo se nagla, užas i nada rvali su se i nadmetali u njenom srcu. Nije ga prepoznala. Bilo je previše usirene krvi, previše trunja mesa, previše rupa u jakni na grudima iz kojih je još curila krv. Ona se na licu i kosi sijala i skorevala. Htela je da ga dotakne, ali je zastala. Gde može da se dodirne ovakav čovek? Htela je da ga zagrli, ali kako se grli tako izranjavljen čovek?
Leš je otvorio oči i na ustima se pojavio osmeh. „Kalimera, koricimu”, rekao je. Ona je prepoznala glas. „Veče je”, reče ona idiotski, jer joj je ponestalo prikladnijih reći.
„Kalispera, onda”, promrmlja on i sklopi oči.
Pelagija je pogledala sa izrazom očaja u razrogačenim očima u Velisariosa i rekla mu: „Velisario nikada nisi učinio veću stvar. Idem da dovedem oca. Ostani s njim.”
Tada je po prvi put jedna žena ušla u kafenejon. On više nije bio mesto kakvo je nekad bilo, ali je i dalje bilo dostupno samo muškarcima, i kada je ona uletela i otvorila vrata ogromnog ormana u koji su se svi tiskali da slušaju BBC (cela italijanska divizija Venecija pridružila se Titovim partizanima) osetilo se opšte negodovanje. Oblak duvanskog dima pokuljao je iz ormana, a unutra su nagurani stajali njen otac i još četiri čoveka i u nju su tako zapanjeno pogledali, gotovo sa mržnjom. Kokolios je viknuo na nju, a ona je oca povukla za ruku i grdeći izvukla ga iz kafane.
Doktor je gledao u izranjavljeno telo i shvatio da nikada nije video ništa gore. Krvi je bilo dovoljno da se napune arterije jednog konja, dovoljno čestica mesa da se mesecima hrane vrane. Po prvi put u svojoj lekarskoj praksi osetio se poraženo i beskorisno, ruke nije mogao da pokrene. „Bolje bi bilo ubiti ga”, rekao je i pre no što je Velisarios stigao da izgovori „I ja sam to mislio”, Pelagija je počela da udara oca obema rukama po grudima, da ga tuče, besna i izbezumljena, nogama u cevanice. Velisarios je prišao, obuhvatio je jednom rukom oko struka, podigao je i stavio sebi o bok, na mesto na koje je obično prislanjao svoj top, i tu je ona mlatila rukama, udarala ga po butini i urlala.
I tako je voda stavljena da se prokuva i ostaci kapetanove uniforme polako su rasecani. Pelagija je užurbano cepala u trake ne samo svoje čaršave već i posteljinu svog oca. Potom je donela sve boce alkohola koje je otac sakrio i dobar deo skrivenog ostrvskog vina.
Dr Janis se žalio, dok je brisao krv. „Šta ja mogu da uradim? Ja nisam dovoljno stručan. Ja nisam pravi hirurg. Nemam mantil, kapu, ni rukavice, nimalo tog penicilina o kome sam slušao. Nemam rentgenski aparat, sterilne vode, seruma, plazme, ni krvi...”
„Ućuti, ućuti, ućuti”, vikala je Pelagija, pošto joj je srce sada lupalo ne samo od panike već i rešenosti. „Videla sam kako nameštaš jedan prelom pomoću eksera od deset santimetara. Samo ćuti i radi.”
„Isuse”, reče ućutkani doktor.
Zato što doktor nije znao da su najveći deo krvi i trunčice mesa pripadali širokim leđima Karla Gverča, činilo mu se da je pravo čudo što Antonio Koreli ima tako malo rana. Kada je najzad žrtva bila očišćena, a hrpa krvavih krpa pokupljena sa poda i stavljena da se otkuva, jasno je postalo da ima šest metaka u grudima, jedan u stomaku, jedan na spoljnom mišiću desne ruke i jednu ružnu ali beznačajnu ogrebotinu od metka na obrazu.
Slučaj je ipak izgledao beznadežno. Doktor je previše znao da bi bio optimista i nedovoljno da bi ublažio svoj pesimizam. Biće komadića uniforme u tim ranama, vazdušnih džepova stvorenih metkom. Biće neotkrivenih krhotina rebara, nastajaće osteomielitis, izazvan bezbrojnim mikrobima koji će širiti svoj otrov preko moždine do vena i izazvaće smrt od septikemije. Doktor je znao da bi metak mogao biti zaglavljen na mestima gde bi njegovo vađenje izazvalo preobilno krvarenje, ali ako bi se tamo ostavio, izazvao bi nepobedivu infekciju. Možda je već nastao hemotoraks, prodiranje krvi u šupljinu između grudnog koša i pluća. Uskoro bi mogla nastati gasna gangrena. Biće potrebno da se izvadi komadić kosti sa nekog mesta, a da on o tome ništa ne zna. Doktor otvori bocu rakije uze veliki gutljaj i pruži bocu Velisariosu koji je iz solidarnosti učinio isto. On je ostao sa njima, omađijan celim postupkom.
Dr Janis se pribrao i shvatio da nema nikakve koristi od unapred donetih zaključaka. Hirurg prvo istražuje, pa onda misli. Dok je u ustima osećao ukus anisa,a utrobu mu je umirujuće zagrevao gutljaj alkohola, uzeo je sondu i lagano je zabadao u svaku ranu da bi dopro do metka u njoj. Primetio je da su rane iznenađujuće široke i da je svaka uokvirena žućkastom modricom. Zašto su rane tako široke?
On se uspravi, zaprepašćen. Rane nisu čak bile ni duboke. Odjednom shvati da bi trebalo da su meci prostrelili žrtvu, ostavljajući u leđima kratere iz kojih bi liptala krv. „Kćeri”, reče on, „kunem se svim svecima da su mišići ovog čoveka napravljeni od čelika. Mislim da će ostati živ.” On uze svoj stetoskop i posluša. Otkucaji srca bili su slabi ali ravnomerni. „Antonio”, pozva ga on i Koreli otvori oči. Pokušao je da se nasmeši. „Antonio, ja ću te operisati. Nemam mnogo morfijuma. Možeš li da piješ? To će ti prorediti krv, ali šta se može.”
„Pelagija”, reče Koreli. Velisarios podiže kapetanovu glavu i Pelagija mu uli šolju rakije u grlo dok je doktor pripremao tri četvrt grama morfijuma. On će ubrizgavati istu količinu svakih pola sata, ako bude neophodno, i na pola sata će kapetan popiti rakije ako i to bude potrebno. „Hoću što više svetla”, reče doktor i Pelagija je donela sve lampe iz soba, a Velisarios ih je upalio u kuhinji. Napolju je bilo mračno, sove su se hukom pridruživale zvonkoj buci zrikavaca i svim drugim zvucima prirode u prividnom i varljivom miru. Psipsina je ušla sa mišem u zubima, svojim prvim noćnim ulovom, i Pelagija ju je isterala napolje.
Doktor je u jednu ruku ubrizgao morfijum, a u drugu je, oslanjajući se više na intuiciju, ubrizgavao 10 kubnih santimelara rastvora šećera i soli koji je Pelagija spravila u činiji. Njoj je smetalo da gleda kako se telo čoveka koga voli probada i buši, ali znala je da će ga uskoro videti rasecano i zasecano. I znala je, gledajući u to bledo i ranjeno telo obliveno krvlju, kao crv bespomoćno, da ono što se voli nije samo telo. Voli se čovek koji sija iz očiju i koristi svoja usta da se smeši i govori. Ona uze muzičareve prste u svoju ruku i pogleda u pažljivo potkresane nokte. Makar su zanoktice bile rumene. Ona nije obožavala ruke već čoveka koji ih je pomerao po žicama instrumenta. Koliko često ih je zamišljala kako prelaze preko njenih grudi? Doktor spazi njenu zamišljenost i reče: „Ne sedi samo tu. Obradi rane na njegovom licu i ruci. Očisti ih, obreži što se odvojilo, dezinfikuj i ušij ih. Hoćeš li da budeš lekar ili ne? Biće nam potrebno još ključale vode, mnogo vode. I operi ruke, posebno ispod noktiju.”
Ona ustade i zatrepta, ruku i dalje oborenih niz telo. „Jesi li siguran da je bez svesti? Ne želim da ga povredim.”
„Ja ću ga povrediti mnogo više od tebe.” On ošamari Korelija po licu i viknu „Antonio, tvoja majka je kurva.” Nije bilo reagovanja i doktor reče: „Ne zna za sebe.”
„Njegova majka je mrtva”, reče Pelagija prekorno. „Nemoj više da piješ rakiju kad od nje počneš tako da govoriš.”
Napolju su protutnjala nemačka oklopna kola i svo troje su ukočeni zastali dok nisu prošla. „Krvnici”, reče Velisarios.
Pelagija shvati u tom trenutku kako je od oca zahtevala da uradi neverovatnu stvar. Ruke su joj podrhtavale i jedva je mogla da natera sebe da dodirne rane. U početku ih je oprezno tapkala i sa užasom je, kad bi podigla pogled, gledala oca kako raseca široke otvore oko rana sa metkom. „To se zove debriranje”, reče joj on „ni meni se ne dopada, ali je korisno, prema tome, ako ti se ne sviđa, nemoj da gledaš. Uklanjam svo oštećeno tkivo. Ti bi trebalo da uradiš isto.” Pelagija se borila sa nagonom na povraćanje, a Velisarios je pošao unazad i seo na pod leđima oslonjen na vrata. On će ih posmatrati kako rade, ali poštedeće sebe detalja.
Doktor je počeo vađenjem metka iz stomakajer je bilo potrebno da se prvo bavi nečim manje opasnim kako bi osnažio samopouzdanje. Našao je metak blizu površine, izvadio ga forcepsom i sa čuđenjem gledao kako je zatupljen i iskrivljen. „To je pravo čudo”, reče on, pokazujući ga Pelagiji koja je odrezivala oštećene delove tkiva hirurškim makazama. „Kako ovo objašnjavaš?”
„On je bio iza velikog čoveka, onog što je kao ja”, objasni Velisarios. „Veliki čovek ga je držao iza leđa, ovako.” On ustade i namesti ruke iza leđa da pokaže kako se mogu s leda držati nečiji članci na rukama. „On je još držao ludog kapetana kada sam ga podizao. Prvo sam pomislio da je pretežak. Mislim da je hteo da spase ovog čoveka.”
„Karlo” reče Pelagija i odmah briznu u plač. Otac je pomislio da je uteši, ali je shvatio da bi joj samo glavu umazao krvlju. Karlo je prvi od momaka iz „Skale” za koga su sada sigurno znali da je mrtav. „Kada neko tako umre, nije umro uzalud”, reče doktor, dok su mu reči zapinjale u grlu. Borio se sa željom da zaplače i, da bi pažnju odvratio na drugu stranu, uklonio je iz rane komadić nagorele tkanine i pažljivo je zagledao. Pelagija je obrisala oči o rukav haljine i rekla: „Antonio je uvek govorio da je Karlo najhrabriji u armiji.”
„Sve uzalud”, prozbori doktor, nehotično pobijajući ono što je prethodno rekao. „Velisario, je l' telo tog čoveka još tamo? Mi bismo želeli da ga sahranimo i ne dozvolimo da se spali.”
„Počeo je policijski čas, ijatre”, reče snagator, „ali otići ću ako vi želite. Usput bih mogao da ubijem nekog Nemca, ko zna?” On ode, srećan što je izišao iz te jezovite radionice u kojoj su emocije prenapete, a prizor takav da izaziva mučninu. Udisao je svež jesenji vazduh nekoliko trenutaka, a onda se ponovo uputio preko polja.
Doktor je završio čišćenje rane, isprao je alkoholom i zasuo sulfonamidskim praškom. Dobio ga je od hipohondričnog intendanta sa žuljevima. Njegova duša je nesumnjivo dosad odlepršala sa svim njegovim umišljenim boljkama i njegove bezbrižno nošene naslage sala sigurno su završile u plamenu. Vazduh je pritiskao beskrajni oblak tuge i svako ko je hteo mogao ju je osetiti. Bolje je bilo usredsrediti se na kapetana. Isekao je komad tkiva, okrenuo ga i pokrio rupu koju je načinio. „Kada to završiš”, reče svojoj kćeri, „spoji ovo lepim vezom. Padobransko uže je u mojoj torbi i samo ga razmotaj u niti. Nemamo ništa bolje.”
U Pelagiji je rastao osećaj nerealnog. Stajala je tu, zašivajući svog dragog sa preciznošću i pažnjom koje je stekla dok je i nesimetrični prsluk i dok ju je tetka strpljivo podučavala ručnom radu, a tu pored nje je stajao njen otac i pažljivo vadio odvaljene komadiće rebara i zatupljene metke iz grudi istog čoveka i pričao u isto vreme sve o krepitaciji, faciesu hipokratika i svim drugim mogućim problemima čiji je smisao bio dovoljno nepoznat da njihovo spominjanje nije moglo da izazove užas. Ona pređe na kapetanovo lice i očisti ogrebotinu od metka. Dvoumila se da li da je ostavi da tako zaceli ili da je ušije. „Zavisi”, rekao je doktor, pripremajući novu injekciju morfijuma, „da li želiš da ima nakrivljen osmeh ili ne. Biraj između toga i širokog ožiljka. I jedno i drugo moglo bi biti šarmantno, ko zna?”
„Ožiljak može izgledati romantično”, rekla je Pelagija.
„Ovi ožiljci”, reče doktor, pokazujući skalpelom na grudi, „biće prilično strašni. Ako preživi.”
Velisarios je sahranio Karla Gverča te noći u dvorištu doktorove kuće. Tegleći ga preko polja i prenoseći ga preko zidova, progonjen teškim zadahom smrti, sa rukama klizavim i sluzavim, osećao se kao Atlas sa svetom kao teretom. Nije mu trebalo dugo da shvati da preveliku težinu ne može da nosi na rukama kao što je nosio kapetana, pa je ogroman teret prebacio preko ramena, kao da je zamašna vreća pšenice, i nosio je posrćući.
U pomrčini je vezao Karlovu razmrskanu vilicu povezom napravljenim od čaršava, a onda je počeo da kopa, presecajući korenje masline i otkopao je prastare slojeve kamenja i ognjišta i izbacio je napolje komade grnčarije i stare lopatične kosti ovaca. On to nije znao, ali je Karla sahranio u sloj zemlje Odisejevog doba, kao da je oduvek tamo pripadao.
Pred zoru, kada je kapetanova operacija najzad završena, a otac i kćer bili neizrecivo iscrpljeni, izišli su da se oproste od tog junaka.
Pelagija mu je očešljala kosu i poljubila ga u čelo, a doktor, po prirodi paganin i uvek vođen drevnim običajima, stavio je pokojniku srebrne novčiće na oči i flašu vina u raku. Velisarios je stao unutra i spustio telo u grob. Uspravio se i onda se setio. Iz džepa je izvadio zgnječeno paklo cigareta, izvadio jednu, ispravio je i spustio mrtvom čoveku na usne. „Dugujem mu jednu”, rekao je i ispentrao se gore.
Doktor je održao govor, Pelagija je stajala pored njega i plakala, a Velisarios je gnječio svoju kapu u rukama.
„Naš prijatelj”, rekao je, „koji je stigao kao neprijatelj, prešao je preko asfodelskih polja. Mi smo otkrili da u njemu ima više dobrote nego u bilo kom drugom smrtniku. Pamtimo da je odlikovanja dobio za spašavanje života, a ne za njihovo uništavanje. Pamtimo da je umro plemenito, kako je i živeo, hrabar i jak. Ta kratko je ljudima vreme života, ali duh njegov neće tamneti. Njegov častan život rano su prekinuli krvnici čije će se ime spominjati samo po nečoveštvu. I oni će otići iz ovog života, ali neoplakani i bez oproštaja; sudnji čas svakoga čeka. Kada smrt dođe po te ljude, postaće duhovi koji uzaludno blude u mraku, jer čovekov vek brzo prođe i ko je svirepa srca i već na svirepost svikao, njega proklinju svi smrtnici živi i žele zla mu za potonji život, a umre li onda ga psuju. Ali duh Karla Gverča biće obasjan svetlošću dok mi imamo moć da govorimo o njemu i širimo prijateljima svuda priče o njemu.
Rečeno je da ništa odista nema kukavnije nego je čovek, od svih stvorenja što dišu na zemlji, što gmižu po njoj. Istina je da je Karla usud gonio da se potuca po svetu, ali u njemu nismo upoznali slabost. On nije znao za drskost, on nije bio podli nitkov koji će ugroziti nečiji dom. U njemu smo otkrili blagost devojke i čvrstinu stene, savršenu pojavu savršenog čoveka. On je bio od onih koji su mogli reći: Ja nisam građanin Atine ili Rima, već čitavog sveta. On je čovek o kome bismo mogli reći: Ništa ne može oštetiti dobrog čoveka, ni u životu ni u smrti.
Prisetimo se onih izreka koje nam stižu iz starine:
One koji bogovi vole, umiru mladi.
Čovek je san senke.
Čak ni bogovi ne mogu da promene prošlost.
Kakvo je lišće u šumi, i ljudsko pleme je takvo: jedno lišće vetar po zemlji rastura, drugo rađa brsnata šuma kad prolećno osvane doba.
Prisećam se isto tako da nam je pesnik rekao da ima pričanju doba, a ima i spavanju doba. Spavaj dugo i dobro. Godine te neće poviti, nećeš postati nemoćan, nećeš upoznati slabost starosti. Dok te budemo pamtili, pamtićemo te lepog i mladog. Kefalonija ne poznaje veće časti nego da sebe smatra čuvarem tvojih kostiju.”
Oslanjajući se jedno na drugo, doktor i Pelagija su se vratili unutra, osluškujući Velisariosa, udaranje lopate o kamenje, tupo padanje zemlje. Polako su Korelija preneli u Pelagijin krevet, a napolju su prve ptice zapevale.