Louis de Bernières - Mandolina kapetana Corellija

First topic message reminder :



Kefalonija, idilični grčki otok u Jonskom moru bogat živopisnom prošlošću, osebujnim ljudima, zelenim morem i kristalno čistim zrakom osvojit će svakog namjernika koji se zaputi stranicama ove knjige. “Mandolina kapetana Corellija” Louisa de Bernièresa mogla bi biti klasična ljubavna priča kad se rat ne bi grubo umiješao između Pelagije, svojeglave jedinice doktora Iannisa, i Madrasa, mladog veselog ribara koji pliva s delfinima, i koji je naglavačke okrenuo već predodređene putove njihovih sudbina. Topnički časnik talijanske vojske Antonio Corelli potpuna je suprotnost svakom uobičajenom okupatorskom liku. Corelli bi više volio da je turist a ne zavojevač, pa se najčešće tako i ponaša: na njemački pozdrav uzdignutom rukom odgovara sa “Heil Puccini”, njegovi virtuozni prsti prebiru po žicama mandoline, a operne arije raduju ga više od topovske paljbe. Pelagijin zaručnički zavjet vjernosti naći će se vrlo brzo na ozbiljnoj kušnji kada počne uspoređivati pripadnika pokreta otpora Madrasa s kapetanom neprijateljske vojske Antonijem. Raskošne kulise mediteranskog otoka, likovi tako stvarni da ostaju u neizbrisivom dijelu sjećanja, dramaturgija vrijedna prave grčke tragedije napisana s dobrom mjerom britanskog humora, inovativna i dinamična struktura romana, kraj zbog kojeg vrijedi gristi nokte, sve su to odlike koje ovaj roman čine malim remek-djelom. Treba li nešto više?

59


Istorijsko sklonište



Nemcima nije trebalo mnogo vremena da konsoliduju svoje pozicije i pokažu sklonost prema pljački. Doktor je sada bio primoran ne samo da skriva kućne dragocenosti, koje nisu bile ništa naročito, već se našao suočen i s brigom šta će sa italijanskim oficirom vezanim za krevet njegove kćeri. Pelagija je za njega načinila postelju u skrovištu ispod kuhinjskog poda i
Velisarios je pozvan da ga još jednom prenese, jer doktor i Pelagija nisu imali snage da ga nose, a ne povrede. On je tu ponovo bio pored svoje mandoline, a Karlovi rukopisi privremeno su sklonjeni. Zbog Korelijevog zdravlja, poklopac skloništa bio je podignut, sem kada su vojnici bili u blizini, poduprt drškom od metle koja se mogla brzo skloniti pre no što se ponjava stavi na svoje mesto i sto namesti. Tako će doći i vreme kada će se on i Pelagija bespomoćno tiskati u mraku rupe, dok se porodično posude pljačka, a doktor je izložen napadima i zlostavljanju.
Prvog dana posle operacije, spavao je dubokim snom, a kad se probudio prvo saznanje mu je bilo da je ophrvan strašnim bolom i da su mu se creva pokrenula. Nije, međutim, mogao ni da se mrdne. Osećao se kao da je preko njega u trku prešlo krdo bikova, ili kao da je smožden, nalik onom srednjovekovnom načinu mučenja, pod pritiskom vrata na koja je natrpan veliki teret. „Ne mogu da dišem”, rekao je doktoru.
„Da ne možeš da dišeš, ne bi mogao ni da govoriš. Vazduh ide iz pluća preko glasnih žica.”
„Bolje nepodnošljiv.”
„Nekoliko rebara ti je polomljeno. I ja sam neka slomio da bih izvadio metke.” Doktor zastade. „Dugujem ti jedno izvi njenje.”
„Izvinjenje?”
„Uzeo sam nekoliko žica sa mandoline da ti spojim kosti. Nije bilo ničeg drugog. Mislim da si ti moju hiruršku žicu upotrebio za soprano žice i ja sam morao da ih skinem. Kada kosti budu srasle, moraće da se izvrši još jedna operacija kako bi se uklonile žice.”
Kapetan uzdrhta.
„Ako je bol mnogo jak, Antonio, treba da pomisliš, ako si čovek, da ne bi trebalo da osećaš bol, već tugu. Svi tvoji prijatelji su mrtvi.”
„Znam. Ja sam bio tamo.”
„Izvini.” Doktor se ustručavao. „Izgleda da te je Karlo spasao.”
„Ne 'izgleda'. Znam da jeste. Od svih nas on je poginuo na najbolji način, i sačuvao je mene da to pamtim.”
„Ne treba da plačeš, kapetane. Mi ćemo te oporaviti, a onda ćemo te otpremiti sa ostrva.”
„Ja smrdim, dottore. Ne dozvolite da to Pelagija vidi.”
„Ja ću te negovati, ako hoćeš. Ovde je vrlo skučeno, zar ne? Ali, mi ćemo se snaći. Mnogo velikih boraca za slobodu skrivalo se u ovoj rupi, stoga smatraj čašću to što ležiš na takvom istorijskom mestu. Moram ti reći da, bez obzira na to koliko te bude bolelo, moraš da menjaš položaj što češće, inače ćeš dobiti rane od ležanja. One te mogu ubiti, ako se pojavi truljenje, isto kao i metak. Spavaj koliko možeš, ali se moraš pomerati. Ako je bol nepodnošljiv, mogu ti dati morfijum, ali ostalo ga je vrlo malo, a pored ovih Nemaca ovde, verovatno će mi sav biti potreban. Ako tebi to ne smeta, ja bih radije da ti piješ. Pored toga imam nešto valerijane i bratića koje je Pelagija proletos ubrala. Moram od tebe da tražim da podnosiš bol kako znaš i umeš. Uveravam te da ćeš se, posle mnogo bola za vreme bolesti, osećati dvostruko bolje kada ozdraviš. To povećava osećaj zahvalnosti.”
„Dottore, ništa ne može povećati moj osećaj zahvalnosti.”
„Još se može dogoditi da umreš”, reče doktor bez okolišanja. Potom se prignu i upita poverljivim tonom: „Nameravao sam da te pitam da li su tvoji hemoroidi bolje. Oprosti što nisam ranije pitao. Mislio sam da bi bilo indiskretno.”
„Poslušao sam vaš savet”, odgovori kapetan, „i uspelo je.”
„Ti ćeš se malo kretati ovde, a i hrana je slaba”, reče doktor, „iako ćemo se mi truditi. Sigurno ćeš dobijati zatvor i ja ću možda morati da ti ispiram creva. Ne želim da koristim tubu svog stetoskopa, ali možda ću morati. Ako to ne uradim, ponovo ćeš dobiti hemoroide od velikog naprezanja. Izvinjavam se zbog poniženja.”
Kapetan spusti ruku na doktorov rukav. „Nemojte dozvoliti da Pelagija vidi.”
„Naravno da neću. I još nešto. Izrašće ti brada nalik onoj koju nose Grci. Počni da misliš kao Grk. Ja ću te učiti grčki, a i Pelagija će. Ne znam gde da nabavim papire i kupone za racionisano snabdevanje; možda ćemo morati da se snađemo bez toga.”
„Kada mi bude bolje, moraćete da me preselite iz kuće, dottore. Ne želim da vas izlažem opasnosti. Ako budem uhvaćen, hoću da poginem sam.”
„Možemo da te preselimo u tvoju tajnu kuću, gde si odlazio sa Pelagijom. Ne gledaj me tako iznenađeno. Svi su za to znali. Nema stare žene koja ogovara kao čuvar koza. To je zbog usamljenosti. Od nje postaju brbljivi. A ti možeš da se ne oporaviš, zapamti to. Ako te nisam dovoljno očistio, ako postoji neka fistula iz koje izlazi tečnost, ako ima vazduha... moraš mi odmah reći ako ti se pojavi neki osećaj pritiska. Morao bih da napravim prorez i to ispustim.”
„Madonna Maria, Dottore, molim vas recite mi neku laž.”
„Ja nisam Pinokio. Istina će nas osloboditi. Mi pobeđujemo gledajući je u oči.”
Kapetan je pao u groznicu dva dana kasnije i Pelagija je ostajala u skloništu sa njim, kvaseći mu čelo da bi snizila temperaturu i slušala ga kako bunca. Menjala mu je zavoje i njušila ga ne bi li omirisala otrovan miris gnoja. Otac ju je uveravao da od otrova koža dobija žućkasti ton, ali i sam je počeo da sumnja da će kapetan ostati živ. Nije bio tako ubeđen da je dobro izveo operaciju, ali je nastavio da mu povremeno ubrizgava u venu rastvor soli i šećera. Pokazao je svojoj kćeri kako da koristi jastuke da bi ga stavljala u različite položaje i menjala mesto pritiska od koga se stvaraju rane, ali bi je naterao da iziđe iz skloništa kada je trebalo da se obave one stvari kojima se najčešće bave žene, i čime se pokazuje najveća ljubav.
Groznica je dostigla vrhunac četvrtog dana i Koreli je tako mnogo buncao u agoniji i toliko se znojio da su i doktor i Pelagija postali očajni. Dr Janis je pažljivo zavukao debelu veterinarsku iglu u sve rane da bi proverio da nema apscesa iz koga bi izvukao otrov (on je to nazivao „potkožno pucketanje”), ali nije nalazio ništa i nikako nije mogao da dokuči šta su uzroci bolesti. Pelagija mu je stavila vrat Antonije, njegove voljene mandoline, pod prste leve ruke. Oni su se stegli, kapetan se nasmešio, a njen otac je priznao sebi da je time pokazala da ima isceliteljskog dara.
Posle dva dana groznica je prestala i pacijent je otvorio oči sa čuđenjem, kao da po prvi put spoznaje činjenicu da postoji. Osećao je slabost više nego što bi to trebalo da bude moguće, ali je pio kozjeg mleka začinjenog rakijom i otkrio da najzad može sam malo da sedi. Do večeri bio je u stanju da stane na noge uz doktorovu pomoć i da izdrži stojeći dok ga ovaj malo opere. Noge su mu bile mršave kao štapovi i podrhtavale su, ali ga je doktor naterao da korača u mestu dok nije osetio potpunu iscrpljenost i mučninu. Rebra su ga bolela više no ikada i rečeno mu je da će ga mučiti verovatno mesecima prilikom svakog udisaja. Trebalo bi da koristi stomačne mišiće za disanje, rečeno mu je, a kada je to pokušao, zabolela ga je stomačna rana. Pelagija je donela ogledalo i pokazala mu modri ožiljak preko lica i tek izraslu helensku bradu. Ona ga je svrbela i mučila gotovo koliko i ožiljci i sa njom je počeo da liči na razbojnika. „Izgledam kao Sicilijanac”, rekao je.
Te noći je prvi put nahranjen čvrstom hranom. Puževima.

60


Početak njenih jada



Pelagija neće pamtiti vreme Korelijevog oporavka i njegovog bekstva kao period nezaboravne i očaravajuće avanture, čak ne ni kao epizodu punu straha i nade, već kao lagani početak njenih jada.
Rat ju je već iscrpao. Koža joj je, zbog slabe ishrane, postala prozirna, zategnuta preko kostiju, tako da je imala izgled potresne mršavosti koja neće moći da bude moderna narednih dvadeset pet godina. Njene lepo izvajane grudi su usahle i omlitavele, postale su nalik kesama, umesto da budu izraz lepote i predmet želja. Ponekad su joj desni krvarile, a kada je jela, žvakala je pažljivo da ne bi izgubila neki zub. Njena bujna crna kosa se protanjila, izgubila gipkost i pojavile su joj se prve sede vlasi kojih nije trebalo da bude još najmanje jednu deceniju. Doktor, zbog zrelih godina manje pogođen, često ju je pregledao, jer je znao da je od početka okupacije izgubila pedeset odsto telesne masnoće. Analizom azota u mokraći, utvrdio je da stalno gubi mišićnu masu, pošto je istrošila proteine i postalo joj je teško da se bavi nekim zamornim poslom duže od nekoliko minuta. No, ipak je ustanovio da su joj srce i pluća zdravi i davao joj je, kad god je bilo moguće, više mleka i ribe, dok se on sam pretvarao da nema apetit. Ona je svoj obrok davala Koreliju, pretvarajući se na sličan način, iako taj izgovor nikog nije mogao zavarati. Doktoru se srce stezalo da je gleda tako usahlu, podsećan na sliku ocvalih ruža koje uspeju da prežive jesen i sačuvaju ostatke lepote do decembra, kao da ih je održala volja nekog proviđenja, nostalgičnog prema prošlosti, ali rešenog da sve okonča uništenjem. Sada kad italijanski oficir, mučen grižom savesti, više nije donosio ukradenu hranu iz kantine i kad više nije bilo debelog intendanta koga je mogao lako da obmanjuje, doktor je bio primoran da lovi guštere i zmije, ali još nije bio sklon da eksperimentiše sa mačkama i pacovima. Stvari nisu tako loše stajale kao u Holandiji, gde su mačke iznošene na sto kao „krovovski zečevi”, ni izdaleka tako loše kao u kontinentalnom delu zemlje. More je uvek bilo tu, izvor opstanka za Kefaloniju, ali isto tako izvor njene nemirne prošlosti i strateškog značaja koji je sada bio izgubljen, a to isto more će u budućnosti biti podsticaj za nove invazije Italijana i Nemaca, spremnih da se zajedno prže na pesku plaža i da ostavljaju u vodi masni trag ulja za sunčanje, turista zbunjenih praznim i začuđenim pogledom starih Grka, odevenih u crno, koji prolaze bez reči i ne uzvraćaju pozdrav.
Čim je mogao da hoda, Koreli je otišao jedne mračne noći, u društvu doktora i Velisariosa, do Casa Nostre, dok je Pelagija ostala kod kuće, skrivajući se u skloništu u koje su vraćeni mandolina, doktorova istorija i Karlovi rukopisi. Dok su siledžije bile na ostrvu, ona jedva da je napuštala kuću i u rupi ispod poda, zabavljena uspomenama, heklala je i parala svoj pokrivač i razmišljala o Antoniju. On joj je dao svoj prsten, prevelik za njene prste i ona ga je okretala prema svetlosti lampe, gledala u sokola na njemu, predstavljenog kako poleće sa maslinovom grančicom u kljunu, i ispod upisanih reči .Semper fidelis”. U srcu joj se javljala zebnja da će je zaboraviti kada se vrati kući, da će te reči važiti samo za nju, da će biti zauvek ostavljena, verna i zaboravljena, čekajući kao Penelopa čoveka koji nikako ne dolazi.
Ali Antonio je govorio drugačije. Dolazio je često, posle mraka, žaleći se da je njegovo novo sklonište hladno i promajno i pričao je uzbudljive priče o tome kako je umakao i kako je gotovo bio uhvaćen, od kojih su samo neke bile istinite. Njegova brada ju je grebala po obrazima, dok su ležali obučeni na njenom krevetu, okrenuti jedno drugom lice u lice, stežući se u naručju, i pričali o budućnosti i prošlosti.
„Ja ću uvek mrzeti Nemce”, rekla je ona.
„Ginter mi je spasao život.”
„Pobio je sve tvoje prijatelje.”
„Nije imao izbora. Ne bi me iznenadilo kad bih čuo da se posle i sam ubio. Trudio se da ne plače.”
„Uvek ima izbora. Čemu god telo da teži, duh je kriv za to. Tako mi kažemo.”
„On nije bio hrabar kao Karlo. Karlo bi odbio da puca u nas, ali Ginter je bio drugačiji čovek.”
„Da l' bi ti odbio?”
„Nadam se da bih, ali ne znam. Možda bih pošao lakšim putem. Ja sam običan čovek, a Karlo je bio kao jedan od onih junaka iz naših priča o starini, kao Horacije Kokle, ili ne znam ko drugi, koji je zaustavio celu vojsku na mostu na Subliciji. Samo se jedan u milion takav rodi, ne smeš da kriviš jadnog Gintera.”
„Ipak, ja ću uvek mrzeti Nemce.”
„Mnogi Nemci nisu Nemci.”
„Šta? Ne budi lud.”
„Ne možeš reći po uniformi, znaš. Oni su regrutovali vojsku u Poljskoj, Ukrajini, Litvaniji, Letoniji, Čehoslovačkoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji. Svuda. Ne možeš da znaš, i na kontinentalnom delu imaju Grke koje zovu 'bezbednosni bataljoni'.”
„To nije istina.”
„Jeste. Žao mi je, ali jeste. Svaka nacija ima svoju gamad. Sve one siledžije i besprizornike koji žele da se osećaj u nadmoćno. Potpuno ista stvar se dogodila u Italiji, svi takvi su postali fašisti da bi videli šta od toga mogu dobiti. Svi oni sinovi činovnika i seljaka koji su hteli da postanu neko. Sve gole ambicije, a nigde ideala. Zar ne vidiš kako je vojska primamljiva? Ako želiš neku devojku, siluj je. Ako želiš neki sat, uzmi ga. Ako si loše raspoložen, ubij nekog. Osećaš se bolje, osećaš se jak. Prijatan je osećaj pripadanja izabranom narodu, možeš da radiš što ti je volja, i možeš sve da opravdaš, tvrdeći da je to zakon prirode ili Božja volja.”
„Mi imamo poslovicu: 'Ohrabri seljaka i on će ti skočiti u krevet.”
„Meni se dopada ona druga koju sam od tebe čuo.”
„'Zrno po zrno, pogača'? Kakve veze ona ima sa ovim?”
„Ne, ne, ne. 'Ko spava sa malim detetom ujutro ustaje umokren.' Ja sam bio umokren, koricimu, i žalim što sam ušao u armiju. Onda je to izgledalo kao dobro rešenje, a vidi šta se dogodilo.”
„Antonija je izgubila svoje žice, a ti si sav uvezan njima. Da l' ti nedostaju momci? Meni nedostaju.”
„Koricimu, ja sam voleo te momke, oni su mi bili kao deca. Kako je Lemoni? Kada budemo imali kćer, daćemo joj ime Lemoni. Posle rata.”
„Ako budemo imali dva sina, drugi mora biti Karlo. Njegovo ime treba da se nastavi, mi treba da se podsećamo svakog dana.”
„Svakog trena.”
„Carino, da li veruješ u Boga i raj i u sve to?”
„Ne. Ne posle ovoga, nema nikakvog smisla. Da si ti Bog, da l' bi dozvolila sve ovo?”
„Pitala sam zato što bih želela da su Karlo i momci u raju. Želja je neizbežna, zato ja možda verujem.”
„Reci Bogu, kad ga vidiš, da imam želju da ga raspalim po nosu.”
„Poljubi me, skoro će zora.”
„Moram da idem. Sutra ću ti doneti zeca. Našao sam mu jazbinu i, ako budem čekao u zasedi, uhvatiću jednog kada bude izlazio. I skupiću nam još puževa.”
„Psipsina lovi zečeve, ali nam ih ne da. Počne da reži i pobegne.”
„Da je proleće, mogao bih da tražim jaja.”
„Zagrli me.”
„Santa Maria, moja rebra.”
„Izvini, izvini, stalno zaboravljam.”
„I ja bih voleo da mogu. Merda. Ja te ipak volim.”
„Zauvek?”
„Na Siciliji kažu da večna ljubav traje dve godine. Srećom, ja nisam Sicilijanac.”
„Grci vole samo sebe i svoje majke zauvek. Svoje žene vole šest meseci. Srećom, ja sam žena.”
„Srećom.”
„Vratićeš se? Posle rata?”
„Ostaviću Antoniju kao zalog. Tako ćeš znati da mi možeš verovati.”
„Možeš da nađeš drugu.”
„Ona je nezamenljiva.”
„Zar nisam ja nezamenljiva?”
„Zašto mi ne veruješ? Zašto me tako gledaš? Ne plači. Kako bih mogao da propustim priliku da dobijem tako dobrog tasta?”
„Bezobrazni stvore.”
„Jao. Moja rebra.”
„O, carino, oprosti.”
„Moram da krenem. Do sutra uveče. Poljubi me. Volim te.”
On bi izišao u noć, šunjajući se od ograde do zida, trzajući se na najmanji zvuk, a zora bi ga zatekla kako sanja pod svojim pokrivačima, čestice kalcijuma pod njegovim mišićima postepeno su se pretvarale u kosti, a prijatne uspomene nastanjivale su njegove snove slikama Pelagije i momaka iz njegove operske družine. U rano poslepodne on bi se probudio i odlazio da traga za raznim jestivim bobicama, vežbao bi prste kako bi sačuvali gipkost i čeprkao po rastinju, tražeći puževe. Doktor ga je ne samo naterao da ih jede, već je morao ljušturu da istuca u avanu i svi bi posle pili taj prah umešan u vinu, jer dr Janis je naumio da svi očuvaju odličan skelet, ma koliko bili mršavi I umorni; to nije bilo ništa gore od isušenog zrnevlja, iz starih priča, koje je stvaralo osećaj punog stomaka, ali i grčeve.
Pelagija je bila rastrzana. Želela je da zadrži svog kapetana na ostrvu, ali je znala da bi ga to ubilo. Bilo je ljudi koji bi za hleb počinili svako izdajstvo, i postalo bi samo pitanje vremena kada će nacisti shvatiti da se on skriva na ostrvu. Pored toga, postajalo je sve hladnije, krov na Casa Nostri je prokišnjavao i kapetan nije imao zaštitu od ledenog vetra i zime. Sve je manje hrane bilo za nju i oca i ponekad bi se desilo da sa željom gleda u pauke na zidu. Rekla je Kokoliosu i Stamatisu da potraže onog sumanutog čoveka koji je ranije pratio Arseniosa i da mu kažu da je poseti ako može.
Već neko vreme Bani Voren je upražnjavao britansku politiku podsticanja vlasnika barki, pomoću zlatnih soverena, da izbegavaju da pružaju usluge Nemcima i da se ne mali broj preživelih italijanskih vojnika nade na putu za Sirakuzu, Bianko ili Valetu, noću u čamcima koji su izgledali kao da su napravljeni od šibica, ali su se njihovi vlasnici ponašali kao da su na najbolje građenom brodu. Oni su se probijali preko talasa pored teretnih brodova, svetlosti reflektora, mina, ratnih brodova, u kojima su mornari pevali veselo, a putnici sedeli širom otvorenih očiju, promrzli, progonjeni mučninom da bi, kada najzad stignu na kopno, otkrili da im je muka od njegove nepomičnosti.
Vorenu nije trebalo više od jednog dana da ugovori kapetanov odlazak. On je došao do Pelagijine kuće u tri sata ujutro, lagano pokucao na prozor njene sobe i ona je, kada se izvukla iz Korelijevog naručja, otvorila kapke i ugledala čoveka čiju je pomoć i tražila i bojala se časa kada će doći. „Šta to”, reče on dok je ulazio navrata, dodajući: „Kalimera kirja Pelagija.” On se vrlo učtivo rukovao sa njom i načinio opasku o vremenu.
Bani Voren je sada govorio živopisan, kolokvijalan grčki ali još sa engleskim akcentom i uspevao je da preokrene grčko „hajdemo” u „u taksi” onako kako je odgovaralo njegovom engleskom uhu, za njega bilo smisleno, a da Grci ipak mogu prepoznati značenje reči. S obzirom na to da su pridevi i prilozi koje je koristio bili neprevodivi, on je svoj grčki začinjao engleskim rečima kao što su „ludo”, „skroz otkačen”, „užasno lepo” i one su više stvarale zabunu nego što su prosto ostajale nerazumljive.
„Ko je to?”, upitao je Koreli, misleći na trenutak sa strahom da su došli Nemci.
„Banio”, rekla je Pelagija, ne osvrćući se na njegovo pitanje, „ovo je italijanski oficir i moramo ga izvući odavde.”
Voren se osmehnuo i pružio ruku. „Ave”, rekao je, pošto nije imao priliku da modernizuje svoj italijanski kao što je grčki. Koreli je imao utisak da mu je ruka gotovo smrskana i pod tim utiskom stvorio je iskrivljenu predstavu da su Britanci izuzetno snažni. Nije znao da se u Engleskoj pokušaj da nekome polomiš prste ceni kao znak muževnosti i ljubaznosti. Zapanjio ga je takođe visok, štrkljav stas tog čoveka, a njegove plave, nordijske oči neprijatno su ga podsetile na Nemce.
Ispostavilo se da jedan čamčić polazi za Siciliju sledeće noći, ako vremenske prilike to dozvole, i da bi vrlo lako bilo izvodljivo da se kapetan nađe na njemu, „iako ćemo možda morati da ubijemo jednog ili dvojicu ovih prokletih nitkova.” Trebalo je samo otići do zaliva u jedan sat ujutro, sa lampom sa štitom, i uperiti njen zrak prema moru kao odgovor na signale sa barke. Voren je obećao da će biti tamo, uveravajući ih da će sve biti „neviđeno lako” i završiti se „prva liga”.

61


Svaki rastanak je nagoveštaj smrti



Koreli nije otišao u Casa Nostru pred zoru već je ostao, uz doktorov pristanak, sa Pelagijom u kući. Taj dan je tako iznenada postao poslednji koji provode zajedno, pa je izgledalo sasvim ljudski zanemariti opasnost, a osim toga Koreli je izgledao sasvim kao Grk u svom seljačkom odelu i sa bujnom bradom koja je samo isticala modri ožiljak na obrazu. Pored toga, on je sada govorio grčki dovoljno dobro da prevari Nemca koji uopšte ne zna grčki i čak bi znao da se lupi po gornjoj strani šake kada hoće da pokaže da je neko glup i da zabaci glavu i cokne jezikom kada nešto poriče. Povremeno je sanjao na grčkom, što je bila strašna muka za njegov uspavani duh jer je to obavezno usporavalo naraciju u snu, i otkrio je da je, kada ga govori, drugačija ličnost nego kad govori italijanski. Osećao je kao da u njemu ima više žestine i, iz nekog posebnog razloga koji nije imao nikakve veze sa njegovom bradom, osećao se kosmatiji.
Njih troje su sedeli u toj prisnoj kuhinji, rastuženi i zabrinuti, razgovarali su tiho i tresli glavom nad tolikim uspomenama.
„Ima tako mnogo stvari koje nikada neću zaboraviti”, rekao je Koreli, „kao što je zalivanje biljaka u bašti mokrenjem. Tek kada sam prvi put pozvan da se pomokrim nad njima, znao sam da sam prihvaćen.”
„Kad bi moj otac prestao to da radi”, vajkala se Pelagija. „Zazirem posle da ih koristim. Gubim sate perući ih.”
„Osećam krivicu zato što odlazim živ, dok su svi moji prijatelji mrtvi i Karlo sahranjen tamo u dvorištu.”
„U Odiseji Ahil kaže: 'Ja bih radije bio i sebar i služio drugom, koji svojega nema imanja te živi od mrake, nego li vladati mrtvima svim što ne vide sunce!' i bio je u pravu”, kazao je doktor. „Kada oni koje voliš umru, treba da živiš i za njih. Da gledaš stvari kao njihovim očima. Da se sećaš šta su oni govorili i da sam koristiš te reči. Budi zahvalan što možeš da radiš stvari koje oni ne mogu i da isto tako osećaš tugu zbog toga. Tako ja živim bez Pelagijine majke. Mene ne zanima cveće, ali za nju, ja ću pogled spustiti na primarozu ili ljiljan. Zbog nje jedem plavi patlidžan, ona ga je volela. Zbog tvojih drugova ti treba da stvaraš muziku i uživaš, čineći to za njih. A osim toga”, dodade on, „ti možeš da ne završiš svoj put za Siciliju.”
„Papas”, usprotivi se Pelagija, „ne govori to.”
„On je u pravu”, reče Koreli filozofski. „A čovek može da gleda stvari i za žive. Posle toliko vremena provedenih sa vama, ja ću gledati na stvari i zamišljati šta biste vi rekli. Mnogo ćete mi nedostajati.”
„Ti ćeš se vratiti”, ustvrdi doktor. „Ti si postao ostrvljanin kao mi što smo.”
„Ja neću imati dom u Italiji.”
„Moraš otići na rentgensko snimanje. Bog zna šta sam sve u tebi ostavio i moraju ti ukloniti žice od mandoline.”
„Vama dugujem svoj život, Iattre.”
„Izvini zbog ožiljaka. Bolje nisam mogao.”
,,A vi mene izvinite zbog nasilja nad ostrvom. Ne verujem da će nam ikada biti oprošteno.”
„Mi smo oprostili Britancima i Venecijancima. Možda nećemo oprostiti Nemcima. Ne znam. I u svakom slučaju, varvari su uvek bili dobar izgovor; mi smo obično imali nekog koga možemo optužiti za naše katastrofe. Biće lako da se vama oprosti, jer vi ste svi mrtvi.
„Papakis”, usprotivi se Pelagija ponovo, „ne govori tako. Da li treba da budemo podsećani, kad nam je Karlo sahranjen u dvorištu?”
„To je istina. Samo je živima potreban oproštaj i, kao što ti je poznato, kapetane, ja mora da sam već oprostio, inače ne bi dobio odobrenje da se oženiš mojom kćeri.”
Pelagija i Koreli se pogledaše i on reče: „Nikada od vas nisam konkretno ni tražio odobrenje... izgledalo bi, nekako, kao drskost. I...”
„Svejedno, imaš ga. Ništa mi ne bi bilo draže. Ali pod jednim uslovom. Moraš dozvoliti Pelagiji da postane lekar. Ona nije samo moja kćer. Ona je, s obzirom na to da nemam sina, nešto najbliže tome što sam ja mogao odgajiti. Ona mora imati prava kao da je sin, jer ona će nastaviti moj život kada mene više ne bude. Ja je nisam odgajao da bude rob u kući, iz jednostavnog razloga što bi takvo društvo bilo dosadno kad u kući nema sina. Priznajem da sam postupao iz sebičnosti; ona je sad previše pametna da bi bila krotka supruga.”
„Jesam li ja onda počasni muškarac?”, upita Pelagija.
„Koricimu, ti si samo ti, ali ipak ti si onakva kakvu sam te ja načinio. Trebalo bi da si zahvalna. U bilo kojoj drugoj kući ti bi ribala pod dok ja razgovaram sa Antonijem.”
,,U bilo kojoj drugoj kući ja bih ti stalno zvocala. Ti bi trebalo da budeš zahvalan.”
„Koricimu, ja jesam.”
„Prirodno, Pelagija će biti lekar ako to želi. Muzičar nikad ne može da preživi samo od svoje plate”, reče Koreli, da bi odmah zbog toga žustro bio šljapnut po potiljku od svoje verenice koja je uzviknula: „Od tebe se očekuje da postaneš bogat. Ako ne, ja se neću udati za tebe.”
„Šalio sam se, šalio sam se.” On se okrete doktoru.” Mi smo odlučili, ako budemo imali sina, daćemo mu ime Janis.”
Doktor je bio vidno dirnut, iako je tako nešto i mogao očekivati u postojećim okolnostima. Nastala je duga tišina ispunjena tugom, dok je svo troje razmišljalo o predstojećem rastanku i najzad je dr Janis.podigao pogled, oči su mu bile suzne, i jednostavno rekao: „Antonio, ako sam ikada imao sina, to si ti bio. Ti imaš mesto za ovim stolom.”
Umesto očekivanog odgovora, koji bi zbog svoje očekivanosti zvučao prazno, Koreli ustade i priđe starijem čoveku koji takođe ustade sa stolice. Zagrliše se i potapšaše po leđima, a onda doktor, kao da mu je preostalo još osećanja koje je hteo da izrazi, zagrli i svoju kćer.
„Kada rat bude završen, ja ću se vratiti”, reče Koreli. „Do tada, ja sam još u armiji, a neophodno je i otarasiti se Nemaca.”
„Oni gube”, reče doktor sa uverenjem. „Neće još dugo trajati.”
„Ne idi ponovo da se boriš!”, uzviknu Pelagija. „Nisi li dovoljno učinio? A šta ću ja? Zar nimalo ne misliš o meni?”
„Naravno da misli o tebi. On misli da ih se oslobodi da bi ti mogla da iziđeš iz kuće bez straha.”
„Karlo bi to učinio. Ja ne mogu ništa manje od tog.”
„Vi muškarci ste tako glupi!”, uzviknu ona. „Vi bi trebalo da prepustite svet ženama i videli biste koliko bi sukoba bilo tada.”
„Mnoge andarte u kontinentalnom delu zemlje su žene”, reče Koreli, „i mnoge među partizanima u Jugoslaviji. Bilo bi isto toliko sukoba i svet je znao dovoljno krvožednih kraljica. Važno je da se pobede nacisti, to je savršeno jasno.”
Ona pogleda prekorno u njega i odgovori tiho: „Bilo je važno pobediti fašiste, a ti si se borio za njih.”
Koreli se zacrvene i doktor se umeša: „Hajde da ne kvarimo naš poslednji dan proveden zajedno. Čovek pravi greške, biva ponesen okolnostima, ponekad je ovca, a onda uči iz iskustva i postaje lav.”
„Ne želim da ideš u borbu”, navaljivala je ona, uporno gledajući u Korelija. „Ti si muzičar. U stara vremena, kada bi došlo do krvoprolića između plemena, rapsodi su bili pošteđeni.”
Kapetan je potražio kompromis: „Možda neće biti neophodno, a možda mi neće dozvoliti. Siguran sam da me neće smatrati sposobnim.”
„Radi nešto korisno”, reče Pelagija. „Pristupi nekoj vatrogasnoj brigadi ili tako nešto.”
„Kada budem stigao kući”, reče Koreli, posle mučne pauze, „staviću saksiju bosiljka na prozor da me podseća na Grčku. Možda će mi doneti sreću.” Koračao je po sobi, upijajući sve što je sadržavala; ne samo bliske predmete, već i njenu istoriju osećanja. Ona je bila mesto u kom se još osećaju treptaji nada, poverenih tajni i šala, prošlih sukobljavanja i prekora i spašavanja jednog života. U njoj su se mogli osetiti tragovi arome muzike i zagrljaja koji su se mešali sa mirisom trava i sapuna. Koreli je stajao i milovao duga leđa Psipsine dok je ona ležala protegnula na praznoj polici na kojoj je nekad bila hrana, i osećao kako neizreciva tuga raste u njemu, i da se njoj pridružuje osećaj suvih usta i uznemirenog stomaka nekog ko se sprema na plovidbu morem. Doktor ga je posmatrao kako stoji, usamljen kao čovek koji čeka sopstveno smaknuće, a onda je pogledao u Pelagiju koja je sedela sa rukama spuštenim u krilo i sa sagnutom glavom. „Ja ću vas, deco, ostaviti”, reče on. „Treba da posetim jednu devojčicu koja umire od tuberkuloze. Napadnuta joj je kičma i ništa se ne može uraditi, ali svejedno...”
On iziđe iz kuće, a dvoje zaljubljenih sedoše jedno naspram drugog; nesposobni da govore, milovali su prste jedno drugom. Konačno, suze su počele da se slivaju niz njene obraze u tišini i Koreli kleknu pored nje, zagrli je i spusti glavu na njene grudi. Ponovo se iznenadio kada je osetio koliko je postala mršava i čvrsto je zatvorio oči, zamišljajući da je u drugom svetu. „Tako se plašim”, reče ona. „Mislim da se nećeš vratiti i da će rat trajati i trajati do u beskonačno, i da nema sigurnosti i nema nade i da ću ostati bez ičega.”
„Mi imamo velike uspomene”, odgovori Koreli. „Da li ćemo sa njima biti zadovoljni ili tužni, to zavisi od nas. Ja te neću zaboraviti i vratiću se.”
„Obećavaš?”
„Obećavam. Dao sam ti prsten i ostavio sam ti Antoniju.”
„Nikad nismo čitali Karlove rukopise.”
„Previše je bolno. Čitaćemo kada se vratim, kad ne bude tako... tako sveže.”
Ona ga je milovala po kosi u tišini i najzad je rekla: „Antonio, volela bih da smo... legli zajedno. Kao muškarac i žena.”
„Sve u pravom trenutku, koricimu.”
„Možda neće biti tog trenutka.”
„Biće. Doći će taj trenutak. Dajem ti reč.”
„Nedostajaćeš Psipsini. I Lemoni.”
„Lemoni misli da sam mrtav, sigurno.”
„Kada budeš otišao, ja ću joj reći da je barba K'reli živ. Biće vrlo srećna.”
„Moraš naterati Velisariosa da je ponekad baca uvis umesto mene.”
I tako se razgovor nastavljao, vrteći se oko istih tema, dok se doktor nije vratio pred policijski čas, potresen kao i uvek kada je bespomoćno morao da gleda kako dete pušta poslednje slepe korake na putu u smrt. Išao je kući razmišljajući na način na koji bi u takvim prilikama uvek razmišljao: „Zar je uopšte čudo što sam izgubio veru? Šta ti radiš gore, ti dokoni Bože? Misliš U da je mene tako lako zavarati sa jednim ili dva čuda o svečevom prazniku? Misliš li da sam glup? Misliš li da nemam oči?” U džepu je prevrtao zlatni soveren kojim mu je otac deteta platio. Britanci su ih toliko rasturali, pomažući andarte, da su izgubili vrednost. „Čak i zlato”, pomislio je, „vredi manje od hleba.”
Te večeri podelili su jednu mršavu nogu matorog pevca koga je Kokolios zaklao da ga nasilnici ne bi oteli, a Pelagija je prištedela tu kost da bi je stavila u supu zajedno sa kostima ježa. Kada bi ih dugo kuvala, bile bi dovoljno meke da su se mogle sažvakati. Posle toga je napravila slab i gorak čaj od šipka koji je u jesen brala sa divljih ruža, zadovoljna što može nešto da radi i da skrene pažnju sa svojih strahova, i tako je njih troje sedelo u polutami, čekajući, dok su sati prolazili previše sporo i previše brzo.
U jedanaest sati poručnik Bani Voren je pokucao na prozor i doktor ga je pustio unutra. Kada je ušao, izgledao je odlučno i hladnokrvno, što je iznenadilo Pelgiju jer je odudaralo od njegovog uobičajenog ustručavanja i imao je veliki i očigledno dobro naoštren nož zakačen za pojas. Ona je čula da britanski specijalci imaju pravu balkansku darovitost za tiho prerezivanje grkljana i uzdrhtala je. Bilo je teško zamisliti Baniosa kako to radi i pomisao da on to verovatno radi vrlo često bila je uznemiravajuća.
On sede na ivicu stola i poče da govori svoju uobičajenu mešavinu kolokvijalnog romejskog i engleskih fraza i tek tada Koreli poče da se pita kako to da se Pelagija i doktor poznaju sa britanskim oficirom za vezu. U ratu ima toliko bizarnih stvari da čovek ponekad zaboravi da se iznenadi ili da postavi umesno pitanje.
„Standard SOP”, počeo je Voren. „Samo tamna odeća. Ne treba nasilnici da nas vide. Nema razgovora, sem ako to nije apsolutno neophodno. Stati i oslušnuti svakih dvadeset sekundi. Stopalo da leži ravno na zemlji, ergo manje škripi. Stopalo da se spušta uspravno, ergo nema okliznuća i struganja. Ja ću ići prvi, doktor i kirja Pelagija iza, Koreli poslednji. Koreli se mora okretati i gledati iza sebe pri svakoj pauzi. On dade kapetanu parče žice koje je sa oba kraja imalo kratku dršku. Njemu je trebalo nekoliko sekundi da shvati da je to garpta i da bi se od njega moglo očekivati da je upotrebi. „Nema pucanja, sem kad se da komanda za to”, nastavio je Voren. „U slučaju da Švaba neočekivano naiđe, ja ću gada srediti. Ako ih ima dvojica, Koreli i ja ćemo dohvatiti po jednog. U slučaju da ih je tri ili više, pritajićemo se, i na moj signal ima da se vrlo zdušno povučemo i zaobiđemo ih.” On pogleda sve okolo i upita: „Jasno kao dan ili jasno kao noć?”
Doktor je preveo ove instrukcije Koreliju i svi su se saglasili da je sve jasno kao dan. Voren je ponovo govorio: „Ja sam obavio recce večeras i video sam da su se Švabe povukle. Ne trpeti hladnoću. Važna je topla odeća. Razumete?”
Pelagija ustade i ode u svoju sobu, vrativši se sa pokrivačima i još nečim. „Antonio”, reče ona, „uzmi ovo. Želim da ga uzmeš.” On odvi fini papir i vide da je to vezeni prsluk koji je pre mnogo meseci tražio da kupi. Podiže ga i zlatne niti zasijaše tamnim sjajem na prigušenom svetlu. „O koricimu”, reče palcem pipajući raskošan pliš, a kažiprstom gladak saten postave. On ustade, skide kožuh i obuče prsluk. Zakopča ga, zatrese ramenima da bi mu udobno legao i uzviknu: „Sasvim mi je taman!”
„Nosićeš ga kad budeš igrao na svojoj svadbi”, reče ona, „ali, za sada, moći će da te greje na brodu.”
Na rtu Liaka, iza sela Spartia, postoji jedna strma litica prema moru i ka njoj je u te dana pristup bio moguć samo dugom kozjom stazom koja je kao kamena zmija krivudala kroz makiju. Ljudi su je koristili samo leti kad bi ribari koji su lovili sitnu ribu išli da rašire guste mreže tamo gde su se jata bezazleno okupljala pod zaklonom velikih stena, izvijenih nad vodom, a obala se sastojala od pojasa peska, jedva dva metra širokog, prošaranog nazubljenim stenama. lako na izgled stenovito i opasno, morsko dno je bilo gotovo celo pokriveno sitnim peskom i kao stvoreno za pristajanje velikih barki, jer se naglo koso spuštalo za dobar gaz broda, a iznad su stajale stene isturene u more, tako da se sa vrha litice nije moglo videti šta se dole događa. Nemačke osmatračnice bile su postavljene u pravilnim razmacima od rta Agia Pelagija do zaliva Lurdas, ali malo vojnika nalazilo se u njima, oni nisu bili naročito revnosni, posebno u hladne decembarske noći i, kao i Italijani pre njih, Nemci su dobro znali da se pravi rat vodi negde drugde. U odsustvu oficira, stražari su igrali karte i pušili cigarete u svojim drvenim kućicama i povremeno izlazili napolje da protegnu noge ili se pomokre, gledajući sve vreme u nebo, u potrazi za severnjačom koja je određivala pravac prema njihovoj kući.
Putovanje do obale zato je bilo bez epozida kakve su neophodne za velike avanture. Hladan vetar je hujao kroz trnovito šiblje i nije bilo mesečine. Lagana kiša povremeno je počinjala, prsnulo bi nekoliko kapljica, dok je mrak bio tako gust da se Pelagija na trenutke pribojavala da će izgubiti kontakt sa ocem ispred sebe. Pod uticajem hladnoće, njeno islabljeno teko osećalo je dvostruko veći jad pri svakom Vorenovom opreznom zaustavljanju, a saznanje da njen otac nosi pištolj u ruci više ju je plašilo i uznemiravalo od čvrstog stiska vlastitih prstiju oko derindžera. Istovremeno se borila sa prazninom koja joj je rasla u srcu i sa njegovim pomamnim lupanjem. Iza nje, Antonio Koreli, iako svestan da mora da štiti verenicu ispred sebe, borio se sa istim osećanjima. Počeo se pitati zašto je on umešan u sve ovo, buneći se i odbacujući sve, ali je priznavao da je nužno. Pritiskali su ga obeshrabrujuće osećanje uzaludnosti i melanholija i gotovo je poželeo da sretnu nemačku patrolu, da bi mogao da pogine, boreći se i ubijajući, da sve okonča gromom i vatrom, ali da okonča sve sada. Znao je da napustiti ostrvo znači biti iščupan iz korena.
Na malom peščanom žalu, zaštićenom od naleta hladnog vetra, ovo četvoro je stajalo i čekalo da svetlosni signal lampe stigne sa mora. Voren je upalio svoju i zaklonio je kapom dok su ostali grejali ruke na njoj. Koreli je otišao do vode, pogledao u propete crne talase i zapitao se kako će živ izići iz ovoga. Prisetio se drugih plaža i stvorio sebi sliku momaka iz „Skale” kako pevaju i piju zajedno, dok se nage kurve praćakaju u moru, tako mirnom i bistrom da bi moglo biti i neko jezero u Arkadiji. Prisetio se i neverovatnog tirkiza zaliva Kiriaki, u leto kada ga je ugledao sa visa, vraćajući se iz Asosa, i od lepote te uspomene osećaj gubitka u njemu bio je još jači. Setio se šta mu je doktor rekao o xenitia, strašnoj nostalgičnoj ljubavi prema rodnoj zemlji koja pogađa grčke iseljenike, i osetio kako se i u njegovim grudima pokreće, kao da se bajonet u njima zavrće. On je sada imao svoje selo, svoju patridu i čak su mu se misli i govor promenili. Bacio je crni kamen u more, jer je to donosilo sreću, i vratio se Pelagiji. U tami je držao njeno lice u rukama, a onda ju je zagrlio. Njena kosa je još mirisala na ruzmarin i udahnuo je taj miris tako duboko da su ga zabolela zalečena rebra. Na svežem hladnom vazduhu još jače se osećao i on je znao da ruzmarin više nikada neće mirisati tako uzbudljivo i savršeno. Od sada će to biti miris iščezlog svetla i prašine.
Kada je svetlost blesnula tri puta sa mora i Voren uzvratio signal, Koreli se rukovao sa poručnikom, poljubio tasta u oba obraza i vratio se Pelagiji. Ništa više nije imalo da se kaže. Znao je da su joj usta ukočena od bola i on sam je osećao da mu bol steže grlo. Nežno ju je pomilovao po obrazu i poljubio joj oči kao da želi da utaži njene suze. Čuo je šupalj zvuk vesala koja udaraju o rub čamca i škripavo trenje drveta i kože, upro je pogled prema silueti čamca koji se približavao dok su na njemu senke dvojice ljudi skladno veslale. Četvorka se približila vodi i doktor reče: „Pođi u miru, Antonio, i vrati se.”
Kapetan odgovori na romejskom: „Iz vaših usta u Božje uši” i poslednji put zagrli Pelagiju.
Pošto je zagazio u more, popeo se na čamac i nestao u tami kao duh, Pelagija je utrčala u vodu i išla dok joj talasi nisu stigli do butina. Naprezala se da ga vidi poslednji put, ali nije ništa razaznavala. Osetila je kako je napada i stiska praznina, kao da je kandža grabljivice. Pokrila je lice rukama i zaplakala, ramena su joj se tresla, a njene bolne jecaje nosio je vetar i nestajali su u šumu mora.

62


O nemačkoj okupaciji



O nemačkoj okupaciji malo se može reći, sem da su zbog nje ostrvljani još više žalili za Italijanima koje su izgubili. Retko se dogodi da se jedan narod može naučiti da oseća naklonost prema svojim porobljivačima, ali ovaj teško da je, od rimskih vremena, imao bilo koju drugu vrstu vladara. Sada više nije bilo Italijana spremnih da rade u vinogradu pored seljana samo da bi izbegli dosadu garnizonskog života, nije više bilo fudbalskih utakmica timova koji su se svađali, varali i grupno napadali sudiju, više se devojkama nisu udvarali artiljerci sa nakrivljenim kapama, neobrijanim vrhom brade i obaveznom cigaretom u uglu usana. Više se nisu mogli čuti tenorski glasovi kako se na mahove razležu nad borovima u planini dok pevaju napolitanske pesme i sentimentalne arije. Više nije bilo neefikasne vojne policije da izaziva saobraćajnu gužvu u centru Argostolija, mašući rukama i duvajući u pištaljku svima u isto vreme, nije bilo aviona da lenjo zuje dok nemarno izviđaju nad ostrvom, nije više bilo sramotnih armijskih kurvi namazanih usana, sa suncobranima, da se kupaju nage u moru ili da ih okolo u kolicima vozi zbunjen stari Grk. Nije poznato šta se dogodilo sa tim devojkama; mogućno je da su deportovane na prinudni rad u neki bezimeni logor u istočnoj Evropi, a mogućno je da su zlostavljane i ubijene i da su se našle u grobu zajedno sa muškarcima koje su volele po obavezi, ili su svoj pepeo sa njihovim pomešale na lomačama biblijskih razmera koje su ispunile nebo crnim dimom, ostavile ogromne krugove nagorele zemlje i zacrnile nozdrve kužnim smradom kerozina i izgorelih kostiju. Adrijana, La Triestina, Madam Nina, sve su nestale.
Nešto malo zemnih ostataka italijanskih vojnika prikupljeno je posle rata. Nekoliko tela je iskopano sa italijanskog groblja, preneto u Italiju crnom ratnom lađom i učinjen je napor da se identifikuju. To nije bilo moguće učiniti i pričalo se da su porodice dobile kosti i pepeo koji su mogli biti bilo čiji. Tako su neke majke plakale nad mrtvom decom drugih majki, ali većina je ostala bez sinova koji su se stopili sa kefalonskih tlom ili su kao pepeo rasuti po jonskom nebu, posečeni u najbujnijem trenu svoje mladosti i sasvim izgubljeni za svet koji se oglušio o njihovu patnju u životu i zanemario njihovu smrt.
Nestali su bezazleni kradljivci pilića, obešenjaci skloni neslanim šalama i neumorni pevači, a onda je nastupio period koji je doktor u svojoj istoriji opisao kao najstrašnije od svih vremena.
Ostrvljani su zapamtili da se Nemci nisu ponašali kao ljudska bića. Oni su bili automati bez principa, mašine dobro naštimane za pljačku i brutalnost, bez ikakve strasti, sem ljubavi prema moći, i bez verovanja, osim vere u svoje prirodno pravo da pod petom gaze inferiornu rasu.
Italijani su neosporno bili lopovi, ali njihovi upadi noću, njihova taktika u izbegavanju da budu uhvaćeni, njihov sram kad bi bili uhvaćeni, pokazivali su da znaju da je pogrešno ono što čine. Nemci su ulazili u bilo koju kuću u svako doba, prevrtali nameštaj, tukli ljude, bez obzira na to da li su stari ili mladi, da li su bolesni ili ne, i pred njihovim očima odnosili sve što bi im se svidelo. Ukrasi, prstenje koje se generacijama čuvalo u porodici, lampe, peći, mornarski suveniri sa Istoka, sve je nestalo. Bilo je zabavno i uputno ponižavati negroide čija je kultura tako bezvredna. Olako su ostavljali ljude da umiru od gladi i dizali su palac uvis kada su grčki kovčezi prolazili stenovitom stazom prema groblju.
I Pelagiju i njenog oca tukli su u različitim prilikama bez nekog razumljivog razloga. Psipsina je, zbog zločina što je pitoma, istrgnuta iz Pelagijinog naručja i bezobzirno ubijena udarcima kundaka. Drosuli su cigarete gašene na grudima zato što je mrko pogledala jednog oficira. Doktoru su svu medicinsku opremu, skupljanu savesno tokom dvadeset godina siromaštva, u njegovom prisustvu uništili četvorica vojnika koji su nosili mrtvačke glave na pojasevima i čija su srca bila mračna, hladna i prazna kao pećina Drogarati. U godini nemačke okupacije Svete zmije se nisu pojavile u crkvi Naše Gospe u Markopulu, a nije ni procvetao Sveti ljiljan u Demucandati.
Kada je u novembru 1944. nepobedivim predstavnicima više rase i večnog Rajha naređeno da se povuku, oni su uništavali zgrade sve dok su imali vremena za to, i stanovništvo Ke -falonije se spontano podiglo protiv njih i teralo ih sve do mora.
Ali u noći pre no što će otići, Ginter Veber koji se postiđeno držao podalje od doktorove kuće od vremena masakra, doneo je svoj gramofon i kolekciju ploča Marlen Ditrih i ostavio ih pred Pelagijinim vratima, kao što je bio obećao u srećnijim danima. Ostavio je kovertu pod poklopcem i kada ju je Pelagija otvorila, pronašla je fotografiju na kojoj su bili Antonio Koreli i potporučnik na plaži, obojica sa rukom prebačenom onom drugom preko ramena. Koreli je nosio otmen ženski šešir sa ukrasima od veštačkog voća i opuštenim papirnim ružama; on je uperio bocu vina prema objektivu, a Ginter je nosio italijansku vojničku kapu popreko okrenutu. Oči su im bile poluzatvorene i očigledno obojica su bili pijani. U daljini, Pelagija je jedva mogla raspoznati figuru nage žene koja je gazila u plićaku i na glavi nosila zašiljenu oficirsku kapu nemačkog grenadira. Ruke su joj bile raširene u gestu koji je izražavao uživanje i jedan luk vode koji je nogom podigla bio je uhvaćen svetlosnim zrakom. Čudno, ali Pelegija nije osetila ni iznenađenje niti ljubomoru zbog prisustva te privlačne figure; izgledalo je normalno da ona bude tu, prikladna za dočaravanje raja koje je Koreli znao da stvori ni iz čega.
Okrenula je fotografiju i na poleđini našla napisana četiri stiha iz Fausta čiji smisao neće otkriti dok ih ne bude pokazala smernom nemačkom turisti gotovo trideset pet godina kasnije. Oni su glasili:
„Mein Ruh ist hin,

Mein Herz ist schwer;

Ich finde sie nimmer

Und nimmermehr.”1



Ispod stihova Veber je napisao na italijanskom: „Nek je Bog uz tebe, uvek ću te pamtiti.”
Gramofon je sakriven u rupi u podu, zajedno sa Antonijevom mandolinom i Karlovim ispovednim rukopisima, i preživeo je bratoubilački rat.
Istorija se ponavlja, prvo kao tragedija, a onda ponovo kao tragedija. Nemci su ubili možda četiri hiljade italijanskih mladića, uključujući stotinu sanitetskih pomoćnika sa znakom Crvenog krsta na trakama oko ruke i spalili njihova tela, ili su u more potopili barke na koje su ih natovarili. Drugih četiri hiljade je preživelo da bi ih, isto kao na Krfu, Britanci bombardovali u napadu na brodove kojima su odvođeni u logore na prinudni rad. Većina se utopila, zarobljena u utrobi potopljenih brodova, a one koji su uspeli da skoče u more Nemci su ubili puškomitraljeskom vatrom i ponovo su njihova tela ostavljena da plutaju.

63


Oslobođenje



Nemci su otišli i slavlje je počelo, ali čim je jeka zvona utihnula andarte iz ELAS-a, koji su se sad nazivali EAM, izišli su iz namerne učmalosti i nametnuli se narodu uz pomoć britanskog oružja, doturenog u pogrešnom ubeđenju da će biti upotrebljeno za borbu protiv nacista. Delujući, kako se govorilo, po Titovim naređenjima, oni su stvorili radničke savete i komitete i počeli da jednoglasno biraju sebe na sve funkcije i da nameću porez u visini od četvrtine vrednosti svega što se moglo zamisliti. Na Zantu, rojalistički opredeljeni seljani su se digli na oružje i od svojih kuća načinili utvrđenja, a na Kefaloniji komunisti su počeli da deportuju nepodobne ličnosti u koncentracione logore; oni su godinama sa bezbedne udaljenosti posmatrali naciste i dobro su se obučili u izvođenju zlodela i svim veštinama tlačenja. Hitler bi bio ponosan na tako marljive učenike. Njihova tajna policija (OPLA) otkrila je ko je sve venizelist, a ko rojalist, i sve ih obeležila kao fašiste.
U kontinentalnom delu zemlje oni su otimali hranu od Crvenog krsta, trovali izvore u neprijateljskim selima leševima mrtvih magaraca i disidenata, zahtevali su četvrtinu hrane koja je stizala u Pirej kao pomoć Atini, štampali novine ironično nazvane Alitea (Istina) koje su bile pune laži o njihovom junaštvu i o kukavičluku svih drugih, uklanjali su nasumice sve koji im nisu odgovarali, pod izgovorom da su „kolaboracionisti”, potplaćivali su prostitutke da namamljuju britanske vojnike pod njihovu vatru, prerušavali su se u britanske vojnike, radnike Crvenog krsta, u policajce ili pripadnike brdskih brigada i koristili decu da sa belom zastavom u ruci navuku na prevaru i dovedu im neprijatelje u zasedu. Otvarali su vatru na britanske vojnike dok su ovi izgladnelima delili hranu, uzeli su 20.000 nevinih za taoce, ubili 114 socijalista, vođa sindikata, zato što su ih smatrali rivalima, i uništavali su fabrike, pristaništa i železničke pruge koji su još preostali posle Nemaca. U masovne grobnice bacali su Grke čiji su leševi bili kastrirani, usta rasečena u „osmeh” i oči iskopane. Stvorili su 100.000 izbeglica, i, najgore od svega, komunisti su oteli 30.000 male dece i poslali ih preko granice, u Jugoslaviju, na indoktrinaciju. Vojnici ELAS-a koje bi zarobili Britanci molili su da ne budu zamenjeni kao zarobljenici, toliko su se bojali svojih vođa, a obični Grci su preklinjali britanske oficire da im pomognu. Jedan zubar u Atini nudio je britanskim vojnicima besplatno pravljenje veštačkih zuba.
U svemu tome bilo je i ironije i tragedije. Ironija je bila u tome što bi komunisti, da su nastavili sa politikom nemešanja koje su se držali u vreme rata, nesumnjivo postali prva slobodno izabrana komunistička vlast u svetu. Dok su u Francuskoj komunisti s pravom stekli ugledno mesto u političkom životu, grčki komunisti su doprineli da trajno postanu odbojni biračima, jer čak ni ljudi sa komunističkim ubeđenjima nisu se mogli nakaniti da glasaju za njih. Tragedija je bila u tome što je tako načinjen još jedan sudbonosan korak na putu ka pretvaranju komunizama u najveću i najhumaniju ideologiju koja nikad nije primenjena, čak ni kada je bila na vlasti, ili u najplemenitiji ideal koji je u tolikoj meri uspeo da privuče lupeže i oportuniste.
Među milionima života koje su ti lupeži trajno ojadili, našli su se doktorov i Pelagijin. Doktora su jedne noći odvela tri naoružana čoveka koja su smatrala da je on, s obzirom na to da je republikanac, siguro i fašista, i da mora biti buržuj, budući da je lekar. Oni su gurnuli Pelagiju u ćošak i tukli je stolicom dok se nije onesvestila. Kada se Kokolios došao iz svoje kuće da odbrani doktora i on je odveden, iako je bio komunista. Stavljajući se na stranu doktora, on je pokazao koliko su njegova ubeđenja slaba, a pored njega se našao monarhista Stamatis, koji ga je pridržavao dok su sva trojica odvođeni u pristanište, odakle su dalje deportovani.
Pelagija nije znala šta se dogodilo sa njenim ocem, niti kuda je odveden i niko od vlasti joj ništa nije rekao. Sama u kući, bez novca i bespomoćna, ponovo pogođena neizmernom tugom, po prvi put u životu pomislila je da sve okonča samoubistvom. Ona nije videla da postoji drugačiju budućnost sem smenjivanja jedne vrste fašizma drugom, na ostrvu koje kao da je ukleto i predodređeno da večito bude deo nečije igre, dok se u njoj cinični igrači menjaju ali su njihove igračke načinjene od kostiju i krvi, od mesa samo nevinih i bespomoćnih. Kada će se Antonio vratiti? Rat se otegao u Evropi i on je verovatno bio mrtav. Šta bi mogla da očekuje od života u kome njenu lepotu izjeda siromaštvo, a njeno zdravlje glad. Išla je iz sobe u sobu, njeni koraci su odjekivali u praznoj, ojađenoj kući, njeno srce je tugovalo nad sobom i nad čovečanstvom. Nacisti su mučki ubili 60.000 grčkih Jevreja, tako su makar rekli na radiju, a sada se njen narod međusobno ubijao, kao da su nacisti bili samo policijska straža čiji su odlazak iščekivale bratoubice. Čula je da su komunisti ubijali italijanske vojnike koji su im prišli da bi se zajedno borili protiv Nemaca. Ona se sećala vedrih momaka iz „Skale”, pamtila je da je rekla da će uvek mrzeti naciste. Da li je sad došlo takvo vreme da zauvek zamrzi Grke? Samo se Italijani ne bi mogli svrstati među nacije čiji su vojnici upadali u njenu kuću da je tuku i kradu njene stvari, kao da su samo oni bili nevini. Razmišljala je o tome kako su Britanci previše spori i ne dolaze i pitala se šta se dogodilo sa poručnikom Banijem Vorenom. Ne bi se iznenadila kad bi saznala da su ga, ubrzo posle oslobođenja, komunisti pozvali na neku proslavu i ubili. To je bio čovek koji joj je rekao: „Sve bih učinio za Grke. Zavoleo sam ih.” A ako je ona mrzela Grke, kom narodu je sada pripadala? Bila je bez oca, bez ikakve imovine, bez hrane, bez ljubavi, bez nade, bez zemlje.
Srećom imala je prijatelja. Drosula je odavno znala da je Pelagija prestala đavoli Mandrasa, da neće biti venčanja, da je njen sin svojim dugim odsustvom i dugim ćutanjem izgubio svoja prava. Ona je takođe znala da Pelagija čeka jednog Italijana, a ipak nije bila ogorčena i nikad nije izustila ni reči osude. Kada je Pelagija ušla na njena vrata, posrćući okrvavljena, i bacila joj se u naručje, posle odvođenja oca, Drosula, koja je takođe mnogo pretrpela, pomilovala ju je po kosi i izgovorila reči kakve bi samo majka mogla reći svojoj kćeri. U roku od nedelju dana zatvorila je vrata i kapke svoje male kuće na keju i preselila se u doktorovu kuću na brdu. Pronašla je njegov italijanski pištolj i municiju u fioci i držala ih uz sebe za trenutak kad se vrate fašističke svinje.
Drosula je bila, kao i Pelagija, iscrpljena ratom. Njeno ružno lice, nalik punom mesecu, usahlo je i dobilo izgled pun duševnosti i pored debelih usana i širokih veda. Vesele naslage sala spale su joj sa butina i kukova i njena jako isturena materinska prsa spustila su se naniže, na upražnjeno mesto nekad dobro zaobljenog stomaka. Artritis je počeo da joj napada jedno koleno i oba kuka i sada je hodala pomalo vukući noge i uz grčevite trzaje koje je tužno bilo gledati. Nova i neželjena vitkost dala je dostojanstvenost njenoj izrazitoj visini, a sede vlasi su izmamljivale poštovanje i učinile je samo još impresivnijom. Njen duh je ostao nesalomivi ona je Pelagiji pružala snagu.
Nalazeći jedna u drugoj utehu, zajedno su spavale u doktorovom krevetu, a preko dana su kovale planove kako da pronađu hranu i slušale jedna drugu u jadanju i pričama. Kopale su po makiji tražeći korenje, sadile prastaro zrnevlje u posude ne bi li dobile rasade, trajno su ježevima okončavale zimski san i Drosula je vodila svoju mlađu prijateljicu na obalu da je uči da peca i traži rakove pod kamenjem, a kući su se vraćale sa morskom travom koju su spremale umesto povrća i soli.
Dogodilo se, međutim, da Drosula ne bude kod kuće kada je Mandras naišao, pun svoje tobožnje slave i novih ideja, očekujući dužnu i zadivljenu pažnju verenice koju nije video godinama i spreman da izvede svoju osvetu.
Ušao je navrata bez kucanja, spustio ranac sa ramena i oslonio svoju lienfild o zid. Pelagija je sedela na svom krevetu, završavajući pokrivač koji je spremala za svoje venčanje i koji je kao čudom rastao bez greške od dana Antonijevog odlaska. Time je na neki način u njegovom odsustvu stvarala njihov zajednički život i svaku petlju i svaki čvor je vezivala sa neizmernom čežnjom svog usamljenog srca. Kada je čula buku u kuhinji, viknula je: „Drosula?”
U sobu je ušao čovek koga nije prepoznala, mada joj se učinio vrlo nalik Drosuli pre rata. Bili su to isti nabrekli stomak i butine, isto okruglo, grubo lice, istovetne teške veđe i zadebljale usne. Tri godine lenčarenja uz pomoć Britanaca i plen ukraden od seljaka pretvorili su zgodnog ribara u truta. Zbunjena, Pelagija je ustala.
Mandras je takođe bio zbunjen. Bilo je u toj prepadnutoj mršavoj devojci nečeg što ga je podsećalo na Pelagiju.
Ali ova žena ravnih grudi imala je sede vlasi u tankoj crnoj kosi, njene suknje su visile pravo jer nije bilo zaobljenih kukova da ih podignu, njene usne su bila suve i ispucale, obrazi usahli. On brzo pogleda po sobi da bi proverio da li je Pelagija tu, pretpostavljajući da je ovo njena rođaka ili tetka. „Mandrase, jesi li to ti?”, reče žena i on prepozna glas.
Stajao je zapanjen, veliki deo mržnje naglo ga je napustio i postao je zbunjen. Ona je, pak, gledala u te naduvene i izobličene crte i osetila užas. ,,J.a sam mislila da si mrtav”, rekla je najzad.
On zatvori vrata i nasloni se na njih. „Hoćeš da kažeš da si se nadala da sam mrtav. Kao što vidiš, nisam. Ja sam vrlo živ i sasvim sam dobro. Zar neću dobiti poljubac od verenice?”
Ona mu se približavala postiđeno i protiv volje i spustila je poljubac na njegov desni obraz. „Drago mi je da si živ”, rekla je-
On je zgrabi za članke ruku i steže ih čvrsto: „Ne mislim da jeste. Kako ti je otac, uzgred budi rečeno? On nije ovde?”
„Pusti me”, rekla je tiho i on to učini. Ona se vrati do kreveta i reče mu: „Komunisti su ga odveli.”
„Pa, mora da je nešto učinio da bi to zaslužio.”
„Ništa nije učinio. Lečio je bolesne. I mene su tukli stolicom i sve su odneli.”
„Biće da ima razloga. Partija nikad ne greši. Ko nije sa nama, protiv nas je.”
Ona primeti da je on u uniformi italijanskog kapetana i da nosi crvenu zvezdu ELAS-a nevešto izvezenu na prednjoj strani kape. Bio je karikatura čoveka koga je zamenio. „Ti si jedan od njih”, primeti ona.
On se sve komotnije oslanjao na vrata, pritiskajući ih svom težinom, dok je to u njoj povećavalo osećanje zatočenosti i straha. „Ne samo jedan od njih”, reče on samozadovoljno. „Jedan od važnih među njima.” On poče da je zadirkuje: „Uskoro ću biti komesar i mi ćemo imati lepu veliku kuću u kojoj ćemo moći da živimo. Kada ćemo se venčati?”
Ona je drhtala i strepela. On je to primetio i bes u njemu je rastao. „Mi se nećemo venčati”, reče ona. Pogledala je u njega što je mogla pomirljivije. „Bili smo vrlo mladi i naivni, to nije bilo ono što smo mi mislili.”
„Nije što smo mislili? A ja sam se borio za Grčku, misleći na tebe celi dan i sanjajući te celu noć. I kada sam mislio o Grčkoj, ja sam joj davao tvoj lik i borio sam se žešće. I sada se najzad vraćam i nalazim usahlu devojčuru koja me je zaboravila. I jesam li rekao 'venčati'? Zaboravio sam se. Zaboravio sam da je brak prevara.” On je citirao Komunistički manifest: „Buržoaski brak je u stvarnosti sistem zajedničkih žena.”
„Šta je s tobom?” upita ona.
„Sa mnom?” On izvadi iz svoje jakne debeli svežanj pohabanog papira. „Evo šta je sa mnom.” Baci ga pred njene noge i ona ga polako podiže, dok joj se stomak grčio od zle slutnje. Ona zagleda svežanj u rukama i shvati da su to njena pisma poslata njemu na albanskom frontu. „Moja pisma?”, reče, okrećući svežanj u rukama.
„Tvoja pisma. Kao što ti je poznato, ja ne znam da čitam pa sam se vratio da te slušam kako ih ponovo čitaš. Razumljivo očekivanje, ja mislim. Voleo bih da počneš sa poslednjim, a onda možemo nastaviti od pozadi. Hajde, čitaj.”
„O Mandrase, molim te. Zašto je to potrebno? Sve je to prošlost.”
„Čitaj”, reče, podižući ruku da je udari. Ona se šćućuri da bi izmakla udarcu i pokri lice rukama i onda poče nespretno da odvezuje minsku žicu kojom je svežanj bio uvezan. Pronađe poslednje pismo ali nije mogla početi da ga čita. Pretvarala se da ga još traži i izabrala je jedno pri dnu svežnja. Nesigurnim glasom je počela. ,Agapeton, i dalje ni reči od tebe i, sasvim čudno, ja počinjem stoički da to podnosim. Panajis se vratio sa fronta bez ruke i rekao mi je da je na frontu toliko hladno da se uopšte ne može držati olovka u rukama...”
Mandras je prekide: „Misliš li ti, devojčuro, da sam ja glup? Rekao sam, čitaj poslednje.”
Prestrašena, ona poče da pretura po pismima da bi našla poslednje i shvati da je on stavlja na iste muke kroz koje je prošla pre mnogo meseci. Pogleda ogoljenu poruku u svom poslednjem pismu i od užasa oseti slabost. „Agapeton”, poče, dok joj je glas podrhtavao. „Mnogo mi nedostaješ...”
Mandras zaurla od besa i istrgnu pismo iz njenih ruku. On podiže pismo prema svetlu i pročita. „Ti mi nikad nisi pisao i U početku ja sam zbog toga bila tužna i zabrinuta. Sada shvatam da tebi nije stalo do mene i zbog toga sam i ja izgubila naklonost prema tebi. Hoću da znaš da želim da te oslobodim datih obećanja. Oprosti.” Na licu mu je bio sardoničan osmeh, nevesela grimasa koja je delovala zloslutno i preteći. „Jesi li ikad čula za radničko samoobrazovanje? Da, ja znam da čitam. I ovo sam otkrio u pismima koja sam nosio pored svog srca. Čudno, ali kad si mi ti jednom čitala ovo pismo, čini mi se da pamtim da je u njemu pisalo nešto drugo. Pitao sam se kako pismo može da se izmeni. Gotovo da sam poverovao u anđele. Neobično, zar ne? Pitam se kakvo bi moglo biti objašnjenje.”
„Nisam želela da te povredim. Izvini. Ali sada makar znaš istinu.”
„Istinu”, povika on, „istinu? Istina je da si ti kurva. I znaš šta još? Znaš li šta sam prvo čuo kad sam stigao? Čuo sam 'Hej Mandrase, jesi li čuo za tvoju staru verenicu? Ona se udaje za Italijana.' Dakle, našla si fašistu sebi? Jesam li se ja za to borio? Izdajnička devojčuro.”
Pelagija ustade i reče drhtavim usnama: „Mandrase, pusti me da iziđem.”
„Pusti me da iziđem”, ponovi on sardonično. „Pusti me da iziđem. Jadno malo stvorenje je prepadnuto, je l?” On joj priđe odlučnim korakom, udari je preko lica tako okrutno da se zateturala pre no što je pala. Šutnu je nogom po leđima u predelu bubrega i sagnu se da je podigne, uhvativši je za ručne članke. Baci je na krevet i, sasvim suprotno svojim prvobitnim namerama, poče da joj trga odeću.
Napastvovanje žene bilo je, izgleda, nešto čemu nije mogao da odoli. Bio je to neki nesavladiv poriv koji se pojavljivao iz dubine grudi, poriv stečen tokom tri godine svemoćnosti i neodgovornosti, začet prvo oduzimanjem imovine, a onda pretvoren u potrebu da se sve oduzima. Pretvorio se u nešto kao prirodno pravo, u nešto što se samo po sebi podrazumeva, a nasilje i animalnost pružali su neuporedivo veću slast od slabih naleta strasti koji su dolazili na kraju. Ponekada bi napadač morao na kraju da ubije da bi izvukao nešto malo slasti, samo trag nekadašnjeg uzbuđenja. A potom bi se pojavili potištenost i praznina koji su nagonili da se u tome ide iz ponavljanja u ponavljanje.
Pelagija se opirala. Nokti zariveni u njegove mišiće su joj pucali, mlatila je rukama, kolenima, laktovima, vrištala i previjala se. Za Mandrasa je njen otpor bio nerazuman i neopravdan, on nije mogao ništa da učini, uprkos svojoj težini i snazi, seo je nagao se i počeo da je šamara, nastojeći da je obuzda. Njena glava se zanosila sa jedne na drugu stranu prilikom svakog udarca i on odjednom pokuša da zadigne njene suknje. U isto vreme, kecelja joj je poletela nagore i derindžer je ispao iz džepa i našao se pored njene glave na jastuku. Mandras, teško zadihan i očiju staklastih od okrutnosti i besa, nije ga video i kada mu je metak probio ključnu kost od šoka se ukočio. Ustao je i zateturao se unazad, stiskajući ranu, njegov razrogačen pogled odražavao je zaprepašćenje i optužbu.
Drosula je čula prasak metka kad je ulazila u kuhinju i u prvom trenutku ga nije prepoznala. Ali, brzo je shvatila šta je u pitanju i izvadila italijanski pištolj sakriven pod komadima bajatog hieba za koji se borila sa toliko drugih gladnih ljudi pred šalterima u organizaciji komunističke partije. Bez razmišljanja, znajući da bi od toga postala kukavica, ona otvori vrata Pelagijine sobe i ugleda nepojmljivo.
Mislila je da bi Pelagija mogla pucati u sebe, da su mogli upasti lopovi, ali kada je uletela spazila je doktorovu kćer oslonjenu na laktove, sa malim pištoljem čija se cev pušila, oteklog i okrvavljenog lica, rasečenih usana, rastrgane odeće, očiju natečenih i već sa tamnim kolutovima. Drosula je pogledala u pravcu u kome je Pelagija gledala, a onda i pokazala prstom, i spazila je, naslonjenog na zid iza vrata, čoveka koji bi mogao biti njen sin. Poletela je prema Pelagiji, obuhvatila je rukama, počela da je umiruje, klateći je u naručju, i čula kako se kroz cviljenje i strah probijaju reči: „On... je pokušao... da... me siluje.”
Drosula ustade i majka i sin se pogledaše u neverici. Toliko mnogo stvari se promenilo. Dok je bes rastao u njenim grudima, u Mandrasovoj duši se vatra gasila. Preplavio ga je talas samosažaljenja i sad je samo želeo da plače. Sve se pretvorilo niušta, sve je bilo izgubljeno. Muke rata u ledu u Albaniji, godine u šumi, varka samopouzdanja zato što je postao pismen i sticanje znanja tehničkih termina revolucije, njegova novostečena moć i značaj, sve je bilo para i dim. On je bio mali prezavi dečak koji ponovo drhti pred besom svoje majke. I njegovo rame je toliko bolelo. Imao je želju da joj ga pokaže, da zadobije njenu naklonost i pažnju, želeo je da je dotakne i izleći.
Ali ona je u njega uperila pištolj čija se cev tresla od njenog besa i promrsila je jednu reč koja je trebalo da znači najstrašnije - „fašisto”.
Njegov glas je bio patetičan i preklinjući. „Majko...”
„Kako se usuđuješ da me zoveš 'majkom”? Ja ti nisam majka i ti mi nisi sin.” Ona zastade i otre rukavom pljuvačku sa usana. „Ja imam kćer...”, ona pokaza na Pelagiju koja je sada ležala zgrčena, zatvorenih očiju, stenjući kao da se porađa „... a ovo si ti učinio. Odričem te se, ne poznajem te, ti se nećeš vraćati, nikad u svom životu ne želim da te vidim, zaboravila sam te, pratila te moja kletva. Dabogda nikad ne našao mir, dabogda ti se srce raspuklo u grudima, dabogda umro sam.” Ona pijunu na pod i zatrese prezirno glavom. „Nacistički siledžijo, gubi se pre nego što te ubijem.”
Mandras je ostavio pušku naslonjenu na zid u kuhinji i ranac. Dok mu je sveže crvena krv tekla niz prste desne ruke kojom je još stiskao ranu, on posrćući iziđe na bledo decembarsko sunce i udahnu duboko. Pogledao je suznim očima maslinovo drvo gde se nekad ljuljao i smejao i gde je, činilo mu se da se seća, nekad bila koza. To drvo je bilo nepotpuno bez Pelagije, onakve kakva je bila, mlada i lepa, kad je pod njim seckala crni luk i smešila se kroz suze. Sada je to bilo usamljeno drvo koje je predstavljalo odsustvo i gubitak. Preplavio ga je talas bola i nostalgije i grlo mu se stezalo od tuge dok se teturao duž stenovite staze.
On nije pomislio da je njegov život samo jedan od mnogih koji su poremećeni i uništeni ratom, da je okaljani junak osuđen na ništavilo. Svestan je samo bio nestanka raja, optimizma koji je pretvoren u prah i pepeo, radosti koja je nekad sjala jače od letnjeg sunca, ali je sada iščezla i istopila se u crnu svetlost i studenu žestinu masakra i nakupljenog kajanja. On je težio boljem svetu, a uništio ga je.
Nekada je postojalo jedno mesto gde je sve bilo blistavo uživanje i nevinost. Zastao je za trenutak prisećajući se gde je to bilo. Zanosio se dok je stajao, gotovo je pao na leđa, a seljani su provirivali iz svojih kuća i čudili se. Nisu ga prepoznali, iako im se činio poznat i mislili su da je bolje da se ne mešaju. Dovoljno je bilo vojnika, dovoljno krvi. Buljili su u njega kroz kapke i pratili ga pogledom, dok je on s teškoćom išao.
Mandras je sišao na more. Stao je uz vodu i gledao blistave mehuriće pene kako nestaju pri dodiru sa njegovim čizmama. Italijanskim čizmama, pomislio je prisetivši se čoveka koji je na loš način umro. Skinuo ih je, šutnuo i gledao kako u luku lete u talase. Rukom koja je bila pokretna otkopčao je čakšire, pustio ih da padnu i iskoračio iz njih. Pažljivo je skidao jaknu i pustio je da mu sklizne sa ramena. Sa čuđenjem je posmatrao kako se na njegovoj košulji širi okrvavljeni krug oko male rupe. Otkopčao je dugmad i pustio da i ona spadne.
Stajao je nag pred morem, po ljutoj zimi i pogledao u nebo, tražeći galebove. Oni će ga odvesti do ribe. Shvatio je da ništa ne želi sem da oseti more na svom telu, prevlačenje peska preko svoje kože, zatezanje i napetost slabina pod hladnim dodirom soli i svilenaste vode. Osetio je šibanje vetra i da ga rana manje boli. Imao je potrebu da se opere.
Sećao se dana na svom brodu kada ništa nije imao da radi sem da lovi ribu i žmirka na jakom suncu, sećao se svog oduševljenja kada bi nešto fino ulovio za Pelagiju, ushićenja zbog njenog zadovoljstva kada bi joj ulov davao, poljubaca ukradenih uveče kada su cvrčci pevali, a sunce naglo zalazilo na zapadnom nebu nad Liksurijem. Sećao se da je u tim danima bio vitak i lep, da su mu mišići bili ponosno zategnuti, i pamtio je da su postojala tri neobuzdana i poletna stvorenja koja su ga volela i verovala mu. Stvorenja koja su u svojoj milosti i jednostavnosti ostala ravnodušna prema mirazima i nepostojanosti, nezainteresovana za menjanje sveta, stvorenja puna ljubavi, ali bez komplikacija. „Kosmas! Nionios! Kristal!”, povikao je i krenuo uvodu.
Ribari se govorili, kada su iz mora izvadili naduveno telo, da su ga tri delfina naizmenično gurala prema obali. Ali takvih priča je bilo od drevnih vremena i niko više nije bio sasvim siguran da li je to romantična priča ili životna činjenica.

64


Antonija



Pelagija i Drosula se nisu iznenadile, zato što je bilo silovanja i stvoreno je toliko siročadi, kad su pronašle zavežljaj na svom pragu. Dete je bilo rođeno u takvom vremenu da je njegov otac mogao biti neki nacista ili komunista, a majka bilo koja devojka zle sreće. Ma ko da je ta unesrećena i obeščašćena devojka bila, ona je dovoljno brinula o svom detetu da ga ostavi na pragu doktorove kuće, znajući da će u njoj imati pojma šta je detetu potrebno. U tako haotičnom vremenu dve žene nisu bile u stanju da smisle nešto bolje, već su preuzele brigu o detetu, verujući da ga kasnije može usvojiti neko bez dece ili da se može predati Crvenom krstu.
Unele su dete unutra, odvile ga, videle usput da je devojčica i odmah shvatile da dete ima prirodu stvorenu za bolji svet koji će doći. Bila je mirna i vedra, nije tražila izgovor za izluđujuća dernjanja kojim neke bebe muče svoje roditelje, sisala je palac desne ruke i tu naviku neće nikad izgubiti, čak ni u zrelom dobu, i smejala se obilno dok je razdragano mahala nogama i rukama, a Pelagija je te pokrete nazivala „cvrkutanje”. Bilo je dovoljno pritisnuti joj vrh nosa da ona počne zadovoljno i dugo da guče, proizvodeći zvuk koji je bio toliko nalik sporom tremolu na bas žici da je Pelagija odlučila da joj da ime po mandolini kapetana Korelija.
Dve žene čije su duše bile toliko dugo na teškim iskušenjima zbog gubitka najbližih i nesreće, našle su u Antoniji nov, važan cilj u životu. Nije bilo teške oskudice koju one nisu bile spremne zbog nje da izdrže, nije bilo tragične uspomene koju ona nije mogla da potisne, a devojčica je zauzela svoje mesto u tom sudbinom nametnutom matrijarhatu kao da je bila rođena za njega. Celog svog života nikada nije postavila nijedno pitanje o svom ocu, kao da joj se činilo prirodno da je na svet došla partenogenezom, i tek kad je zatražila pasoš da bi putovala u inostranstvo na medeni mesec upoznala se sa neprijatnim osećajem bestežinskog stanja, otkrivši da ona zvanično ne postoji.
Ipak, imala je dedu. Kada se dr Janis vratio posle dve godine, ušavši u kuhinju nesiguran na nogama, dok su ga dva radnika Crvenog krsta držala ispod ruku, potpuno uništen neprekidnom stravom svakodnevne brutalnosti, zauvek zanemeo i emotivno paralizovan, on se sagao i poljubio dete u glavu pre nego što se povukao u svoju sobu. Kao što Antonija nije nagađala o ocu, tako dr Janis nije nagađao o detetu. Za njega je bilo dovoljno što je shvatio da je svet pošao stranputicom, nepojmljivom, stranom i nerazumljivom. Postao je ogledalo koje mutno odražava grotesku, demonsko i prevlast smrti. Prihvatio je da njegova kćer i Drosula spavaju u njegovom krevetu, a on da uzme Pelagijin, jer, ma u čijem krevetu, on bi sanjao iste snove o prisilnim marševima dugim stotine kilometara bez čizama, jer su ukradene, bez hrane i vode. U njima bi čuo kuknjavu seljaka dok im kuće gore, vriske podvrgnutih kastraciji ili vađenju očiju i praske pucnjeva u one koji bi zaostajali, i stalno bi mu se ponovo pojavljivala slika Stamatisa i Kokoliosa, monarhiste i komuniste, prava slika Grčke, kako umiru držeći se u naručju i njega preklinju da ih ostavi kraj puta da ne bi i on bio ubijen. U glavi su mu stalno odjekivali himna ELAS-a, panegirik jedinstvu, junaštvu i ljubavi i neprestano obraćanje sa druže, uz gorku ironiju da to čine upravo dok ga tuku po leđima i na potiljak mu pritiskaju cev oružja kao da imaju nameru da ga ubiju, što je njegovim čuvarima bilo vrlo smešno.
U svojoj zanemelosti, misleći u slikama umesto rečima, jer su reči bile previše slabe i potpuno su promašivale, dr Janis je sada nalazio istu utehu u Antoniji kakvu je imao u Pelagiji kada je njegova mlada žena umrla. On bi njihao bebu na kolenu, nameštajući njenu crnu kosu, golicao je po ušima, buljio netremice u njene smeđe oči kao da je to jedini način razgovora, svaki njen osmeh ispunjavao mu je dušu tugom zato što će, kada bude stara, izgubiti nevinost i znaće da tragedija ispija mišiće lica dok osmeh ne postane nemoguć.
Dr Janis je ponovo počeo da se bavi medicinom, pomažući kćeri pošto su zamenili prethodne uloge. Uznemiravalo ju je da gleda podrhtavanje njegovih ruku dok je u tišini lečio rane i povrede i znala je da on radi savlađujući osećanje uzaludnosti koje ga je preplavljivalo. Čemu čuvanje života kad svi mi moramo umreti, kada ne postoji besmrtnost i zdravlje je privremeno stanje mladosti? Ona se ponekad čudila neuništivoj snazi čovekoljublja u njemu, tog impulsa koji je bio neshvatljivo hrabar, beznadežan i zanesenjački kao sizifovski posao, impulsa tako plemenitog i nepojmljivog kao što je bio onaj kojim je mučenik inspirisan da blagosilja dok gori. Uveče bi ovila ruke oko njega i držala ga u naručju dok bi njegov duh lutao po prošlosti, a oči mu bile ovlažene tugom, i spustila bi glavu na njegove grudi, shvatajući da samo spram njegovog očaja njen izgleda lakši.
Pokušala je da ga zainteresuje za rad na istoriji i kada je izvadila spise iz skloništa i postavila ih pred njega, na njegov sto, izgledao je sasvim voljan da radi. On ih je pročitao ali, na kraju nedelje, Pelagija je ustanovila da je dodao samo jedan kratak paragraf, rukopisom koji se od onog, vođenog starom čvrstom rukom, pretvorio i paučinasti haos od krivudavih klinova i razvučenih kuka. Ona pročita napisano i seti se nečeg što je njen otac jednom rekao Antoniju. Dijagonalno, preko donjeg dela poslednje stranice njen otac je napisao: ,,U prošlosti smo imali varvare. Sada imamo samo sebe da krivimo.”
Kad je sišla u sklonište, Pelagija je pronašla Mandrasovu pušku, Antonijevu mandolinu i Karlov rukopis. Ovaj je pročitala za jedno veče, počinjući od bolnog i proročkog oproštajnog pisma i nastavljajući sa pričom o Albaniji i Frančeskovoj smrti. Nikada nije ni na trenutak pomislila da bi taj džin, muževan i pun blagosti, mogao tako strašno patiti od tajnog jada zbog koga je trajno bio stranac samom sebi i koji je sušio same izvore sreće u njemu. Ali ona je konačno razumela iz čega je izvirala tolika snaga i požrtvovanje u njemu i shvatila je da ništa nije manje izvesno u čoveku od onog što se čini nesumnjivim. Videla je da je on bio spreman da položi život isto koliko i da spase Korelijev i shvatila da bi njeno usvojeno dete, ukoliko bi se našlo u opasnosti, u njoj podstaklo istu neizrecivu hrabrost.
Antonija je izrasla visoka i vitka i svakodnevno je sve više ličila na amazonku naslikanu na vazama u muzeju. Koračala je krupnim koracima, poskakujući lagano na prstima i vrlo rano je odabrala belu boju za boju svoje odeće. Bila je nesposobna za uglađenost i, kada je sedela u dedinoj stolici, ne samo da je sisala palac već je i bezvoljno mlatila nogom prebačenom preko naslona za ruku, zavaljena na sasvim neelegantan način, i odgovarala na majčine i Drosuline prekore uz smeh: „Ne budite tako staromodne.” Pelagija je shvatila da, u kući koju vode ekscentrične žene, može samo sebe kriviti ako Antonija nastavi da bude izuzetak u ženskom rodu na način na koji je ona to bila zahvaljujući svom ocu.
One jesu smatrane ekscentričnim. Praznoglava ogovaranja po selu pretvorila su Drosulu, sa njenom krajnjom ružnoćom, i Pelagiju, sa njenim potpunim odsustvom straha i pokornosti pred muškarcima, u par babaroga i veštica. To što je doktor zanemeo i nemoćan objašnjavano je time da mu je raznim napicima i turskim vradžbinama oduzeta snaga, a činjenica da je Pelagija prinuđena besparicom da koristi valerijanu i majčinu dušicu, umesto modernih lekova, poslužila je samo da pojača uverenje da su njene metode sumnjive i okultne. Deca su ih gađala kamenjem kad bi prolazile, rugala im se, a odrasli su upozoravali svoju decu da ih se čuvaju i puštali su pse da ih ujedaju. Ipak, Pelagija je zarađivla za život, jer bi ljudi kad padne mrak kradom dolazili, uvereni da su njeni lekovi i vodice korisni.
Prva velika kriza u ovakvom njihovom životu naišla je 1950, kada žene u kući nisu uspele da sakupe dovoljno novca za potkupljivanje činovnika ministarstva zdravlja, da bi zanemario činjenicu da doktor i Pelagija nemaju lekarsku diplomu. Zabranjena im je praksa i činilo se da su osuđeni na krajnju oskudicu i na vraćanje preživljavanju iz ratnog vremena kada su se hranili ježevima, gušterima i puževima.
Ali, kao da su im se suđaje osmehnule po prvi put, kanadski pesnik sklon očaju i zato specijalizovan za stihove o pokušajima samoubistva i za metafizičke lamente, došao je na ostrvo i potražio smeštaj. U novoj avangardi romantičnih intelektualaca sa Zapada koji su imali bajronovske sklonosti, on je bio prvi i za stan je tražio običnu kuću među prostim svetom gde bi bio u dodiru sa istinski teškom realnošću života.
Ono što mu je ponuđeno bila je obična kuća među prostim ljudima vezanim za more. Drosula mu je pokazala, stidljivo i izvinjavajući se, obe prostorije u svojoj neokrečenoj, pomalo vlažnoj kućici na keju, u kojoj se mogla osetiti memla jer je bila zatvorena pet godina i za to vreme je postala raj za bubašvabe, guštere i pacove. Spremala se da dočeka prezrivo odbacivanje svoje ponude, ali je on odjednom izjavio da je oduševljen i ponudio kiriju devet i po puta veću od one koju je ona oprezno očekivala. Ona je zaključila da je čovek nesumnjivo bogat i lud, a on nije mogao da veruje da je imao toliko sreće da pronađe kuću po tako niskoj zakupnini da i pesnik to može da plati. Osećao je čak i krivicu zbog toga i stavljao bi više novca u kovertu koju joj je ubacivao kroz prozorske kapke, a Drosula bi taj višak pošteno vraćala.
On je ostao tri godine, do katastrofe 1953, i tu je ugošćavao neurotične plavuše sklone boemiji i pomodne marksiste, romanopisce koji su raspravljali o svojim teorijama zavere po celu noć, dok bi njihove žestoke reči postajale sve nerazgovetnije uz boce lošeg crnog vina čija su opojna moć i štetan uticaj na intelekt bili znatno veći nego što su oni verovali. Pesnik bi ostao i posle katastrofe, ali postajalo mu je sve očiglednije da opuštanje, sunce i zadovoljstvo nanose nenadoknadivu štetu njegovoj muzi. Na kraju je postalo nemoguće pisati depresivne stihove i bilo je nužno da se vrati u Montreal, preko Pariza, gde je bio u toku proces spoznavanja da je sloboda glavni izvor Teskobe.
Pelagija, Drosula i Antonija uživale su, međutim, u slobodi koju im je pružalo dotad nepoznato bogatstvo. Jele su jagnjetinu najmanje dva puta nedeljno i mogle su da kupe pasulj, osušen ove a ne prošle godine. Pored toga, boca vina svakodnevno delovala je ozdravljujuće na doktora, zaceljivala mu je duševne rane jednu po jednu, oslobađala mu sećanja i činila ih lakše podnošljivim, dok najzad nije počeo da se osmehuje i smeje, iako nikada nije progovorio. Navikao se na duge spore šetnje sa Antonijom, gledao kako se ona oduševljava leptirima i skakuće od jedne očaravajuće stvari do drugog zanosnog stvora, na način koji ga je podsećao na Lemoni kada je bila dete. Danas je jedina komplikacija u njihovom životu bila u tome što su usvojili mačku.
Nije to bila neka velika komplikacija, ali je ipak bila izvor pometnje. Mačke su tokom rata izgleda bile, iz razumljivih razloga, istrebljene na ostrvu, ali su se za nekoliko godina namnožile do pređašnjeg broja. Ponovo su one koje su bile debele i zadovoljne čekale na keju da im se baci riblja iznutrica, i ponovo je bilo jadnih, punih buva, mršavih i kržljavih mačaka kose su se vukle od kuće do kuće, bile gađane i šutirane.
Desilo se da je Drosula stekla naviku da Antoniju zove „maco”, što svakako nije neobično niti neopravdano, i to se ime, na grčkom „Psipsina”, zadržalo, a počela je i Pelagija da ga koristi dok devojčica gotovo nije zaboravila svoje pravo ime. Ona je postala sasvim naviknuta na njega, odgovaralo je njenoj mačjoj prirodi i njenoj lenjoj gracioznosti i bilo je uobičajeno da je na večeru pozivaju tim imenom. Trebalo im je neko vreme da shvate zašto je jedne, a potom i sledećih sedam večeri, mala šarena mačka uskakala kroz prozor i na sto čim bi pozvali Antoniju da dođe.
U početku su je terali, udarajući krpom i mašući rukama, ali ona je, naravno, bila uporna i, naravno, ostala je kod njih. Zato se moglo desiti da Antonija čuje: „Psipsina, gubi se sa stola”, dok se ona nedužno igrala u dvorištu, ili: „Psipsina, večera”, a kad bi ušla, našla bi da je mali, neprivlačan tanjir sirove i krvave iznutrice stavljen na pod. Ako bi se čuo iznenadni povik: „Psipsina, nemoj to”, ona bi se ukočila usred nekog svog nestašluka i u očajanju se pitala da li je ona uhvaćena. Drosula je razborito predložila da Antonija i mačka zamene imena, tako da mačka postane Antonija a devojčica Psipsina i s tim se pokušalo i ispostavilo da je neizvodljivo.
Svo to vreme, Pelagija je bila ubeđena da je Antonio Koreli mrtav i, kao i njen otac, postala je uverena, bez trunke sumnje, u postojanje duhova.
Dogodilo se to prvo 1946. kada je, jednog dana u oktobru, približno na godišnjicu masakra, stajala napolju sa Antonijom, tada bebom, u naručju. Tepala je bebi i davala joj svoj prst da sisa. Nešto ju je nateralo da podigne pogled i ugledala je jednu pojavu obučenu u crno kako stoji i gleda u nju. Nalazila se tačno na mestu na kom se Mandars zatekao kada ga je Velisarios pogodio iz topa. Pojava je gledala u nju, kolebajući se između ustezanja i približavanja, a njoj je srce počelo da lupa. Od muškarca je zračila tako snažna melanholija kao da ju je stvaralo devet hiljada ucveljenih duhova i tuga je izbijala iz njegovog lica jasno kao što svetlost probija zaklon na lampi. Sigurna je bila da je to on. Iako mršav i bradat, jasno je videla ožiljak na njegovom obrazu, one iste smeđe oči, isti pad kose, isti sklad u držanju tela. Previše uzbuđena da bi bila radosna, spustila je bebu da bi potrčala prema njemu, ali kada je podigla pogled njega više nije bilo.
Srce joj je tuklo u grudima i ona je potrčala. Kada je prošla okuku puta, stala je i izbezumljeno se okretala okolo. „Antonio!”, uzviknula je, ..Antonio!” Niko se nije oglasio i niko joj nije prilazio. On je nestao. Njene ruke su se podigle prema nebu u neshvatanju i spustile se u očajanju. Ona je stajala, gledala i dozivala, dok od vike nije osetila bol u grlu, a suze joj zamaglile vid. Sledećeg jutra je našla jednu crvenu ružu na mestu gde je Karlo Gverčo ležao.
Isti duh se pojavio na istom mestu 1947. i svake sledeće godine približno u isto vreme, ali nikada precizno, i svake godine u oktobru pojavila bi se ruža. Tako je Pelagija došla do zaključka da Antonio ispunjava svoje obećanje da će sevratiti i da je moguće držati se svog zaveta i voleti i dalje, čak i preko granice groba. Ona je mogla da živi zadovoljna, znajući da nije napuštena i odbačena, ispunjena srećnim sanjarijama da je željena i obožavana čak i u svom oporom i ocvalom usedelištvu i očekujući da će smrt povratiti sve što joj je oteto u životu.

65


1953.



Kada je Zevs želeo da tačno odredi gde je pupak sveta, pustio je sa dva njegova kraja dva orla i gledao gde se ptice u letu susreću. To se dogodilo u Delfima i Grčka je postala mesto gde se istok odvaja od zapada i sever od juga, gde se susreću međusobno isključive kulture, i raskrsnica grabežljivih lutajućih vojski sveta.
Pelagija je nekad ponosno prihvatila ideju da živi u samom centru, ali sada je odustala od toga da bude Grkinja, ako je tako nešto moguće. Gledala je svojim očima kako je Drosula izložena preziru, jer je postati udovica značilo prestati da postojiš. Ona sama je, pokušavajući iz svog svesnog idealizma da leči bolesne, stekla reputaciju veštice, a što je najgore, varvarstvo građanskog rata zauvek joj je izbilo iz glave helenska ubeđenja koja joj je otac usadio. Više nije mogla da veruje da je naslednica najveće i najsavršenije kulture u istoriji sveta; drevna Grčka je mogla biti na istom mestu na kom je moderna Grčka, ali to nije ista zemlja i u njoj ne žive isti ljudi. Papandreu nije Perikle i Kralj teško da bi mogao biti Konstantin.
Pelagija je umišljala da je Italijanka, i iz daljine je lakše mogla da oseća kako pripada toj zemlji upravo zato što su joj udaljenost i činjenica da u njoj nikada nije bila pružili priliku da nikad ne otkrije da ona nije bogatija slobodoumnim humanistima, sviračima mandoline, nego što je bila Grčka. „Na kraju krajeva”, govorila je sebi, „trebalo je da se udam za Italijana, govorim italijanski i verujem da bih u Italiji postala lekar.”
U skladu sa tim, ona je učila Antoniju da govori italijanski, tako da je devojčica naučila romejski od Drosule i nikada nije znala katarevusu, a sebi je kupila radio od nekog ko je bio srećan da ga se otarasi budzašto, jer mehanizam za podešavanje talasnih dužina nije bio sasvim ispravan i hvatao je samo stanice u Italiji. Kupila ga je 1949, tek što se bitkom za Vici završio građanski rat, i mogla je da ga sluša za godišnjicu masakra u oktobru. Jako ga je zavolela, glačala je njegovu drvenu kutiju sa izgrebanom lakiranom površinom dok nije zablistala, zapostavljala je obaveze i sedela satima nepomična uz njega, ne samo slušajući već i pomno gledajući u njega, kao da očekuje da će Antonio iznenada početi da curi kao dim kroz njegove bronzane mrežice.
Nije volela da se odvaja od radija, sedela bi satima i slušala dosadne besmislice u nadi da će čuti „Non Ti Scorda Di Me”, „Core'n Groto”, „Parlami d'Amore”, ili „La Donna e Mobile”. Ali najviše je čeznula da bude prenesena u dane „Skale”, slušajući „Torna a Surriento”, omiljenu pesmu družine, koju je najčešće pevala, a tada bi zatvorila oči u stanju blažene melanholije i, dok bi slušala melodiju, zamišljala je momke u dvorištu pod maslinom kako, nesvesni svojih melodramatičnih gestova, izlivaju svoje srce i glasom punim strasti pevaju uzbudljivu završnu frazu, posle čega bi seli, na trenutak bi potrajala tišina ispunjena nostalgijom, a onda bi uzdahnuli, zatresli glavom i rukavom izbrisali suze u očima. Zahvaljujući radiju, ona je otkrila da ima lepih pesama i za žene i pevala je „O Mio Babbino Caro” iz sveg glasa, dok je ribala pod, oslonjena na kolena i ruke, kiteći je orijentalnim tonovima i zavijanjem, čime je u samom pokušaju ugrožavala svoj plan da postane Italijanka.
Nastojala je posebno da čuje zvuk mandolina i pomišljala je da će jednog dana kapetanovu izvaditi iz skloništa. Jednom kada se vratila iz prikupljanja lekovitih bobica učinilo joj se, kad je naišla, da je čula poslednje note „Pelagijinog marša”, ali je shvatila da je to nemoguće jer je kapetan mrtav. Ne, u pitanju je samo to što je u ovom izdašnom svetu bilo drugih svirača koji su mogli da zauzmu njegovo mesto. Često se pitala gde se on sreo sa svojom sudbinom; najverovatnije u moru, u onoj maloj barci, ili možda u Italiji, u Anciju, ili negde na gotskoj liniji. Osetila bi potpunu ucveljenost kad bi pomislila kako njegove kosti bele pod zemljom, kako mišići i tetive koji su proizvodili takvu muziku sada miruju uzaludno, pretvarajući se u natrulo remenje. Zemlja nad njim je možda mirna i tiha kao zemlja u kojoj su njegovi mrtvi drugovi pod makijom, ili je možda prolazno mesto kao što je ona nad Karlom Gverčom. Ona sama nije volela da prolazi preko Karlovog groba i smejala se samoj sebi zbog sulude skromnosti i straha da bi mrtav čovek mogao da gviri iz dubine zemlje i vidi pravo ispod njenih sukanja.
Ali varljivo tlo Kefalonije nikako nije bilo mirno; više je bilo nalik psu koji je odspavao na kiši, a onda ustao i otresao vodu sa sebe.
Kaže se da je u prastara vremena sva zemlja bila u jednom, izgleda da kontinenti pokazuju nostalgiju prema svom prvobitnom stanju, kao što ima ljudi koji kažu da ne pripadaju svojoj naciji već celom svetu i traže međunarodni pasoš i pravo da im prebivalište bude univerzum. Tako Indija gura na sever, podižući Himalaje, rešena da ne bude ostrvo već da svojom tropskom, vlažnom strašću pritiska Aziju. Arabijsko poluostrvo podmuklo se sveti Otomanima naslanjajući se ležerno na Tursku, u nadi da će je tako odgurati da padne u Crno more. Afrika, umorna od uverenja belaca da odiše mirisom mošusa, da je pogibeljna, nedokučiva i romantična, pritiska prema severu rešena da natera Evropu da je jednom pogleda u lice i najzad prizna da je njena civilizacija začeta u Egiptu. Samo Amerike žure na zapad, tako odlučne da ostanu izolovane i nadmoćne da su zaboravile da je svet okrugao i da će se jednog dana nužno naći, u svom čudu, priljubljene uz Kinu.
Kada se naknadno gledalo, bilo je očigledno da će se tako nešto dogoditi, ali poslednji put takva pojava nije bila na Kefaloniji već na Levkasu, na severu, 1948, kada je Grčka bila duboko utonula u divljaštvo i tako niko nije primetio, a predznaci koji su se pojavili toga jutra shvaćeni su kao nešto neobično, ne kao kobna opomena.
Korejski rat je tek bio završen, ali su francuske trupe već padobranima sletele u Indokinu i bio je lep 13. avgust 1953, pred Uspenije Bogorodice i posle berbe grožđa. Pojavila se lagana izmaglica i oblaci su se, u pramičcima nalik tragovima pare, rasprostrli preko neba pod raznim uglovima, kao da ih je tamo postavio neki umetnik ekspresionista, alergičan na red i sa ozbiljnim estetskim zamerkama teorijama koje podržavaju simetriju i formu. Drosula je primetila neobjašnjivo čudan miris i vrelinu nad zemljom, a Pelagija je videla da se voda popela do najvišeg nivoa u bunaru, iako kiša nije padala. Ipak nekoliko minuta kasnije, kada se vratila sa novim vedrom, vode uopšte nije bilo. Dr Janis je zaprepašćen otkrio, dok je okretao sićušne zavrtnje na svojim naočarima, da se oni lepe za zavrtač neviđenom magnetskom silom. Antonija, sada osmogodišnjakinja, ali visoka kao dete od dvanaest godina, krenula je da uzme list papira sa poda, a list se podigao, zalepršao lebdeći i zalepio se za njenu ruku. .„Ja sam veštica, ja sam veštica”, povikala je ona i skakućući izišla napolje da bi tamo videla kako jež sa svoja dva mladunca šepelja preko dvorišta, a noćna sova je gleda sa niske grane masline, dok su se pored nje poredali kao na motki Pelagijini pilići i svi su već bili smestili glavu pod krilo. Da je Antonija pogledala ka nebu, ne bi videla nijednu pticu u letu, a da se spustila do mora, opazila bi kako list pliva uz samu površinu vode, dok druge ribe skaču kao da hoće da postanu ptice, pa da plivaju u vazduhu, a mnoge su se već, preventivno, prevrnule i uginule.
Zmije i miševi napustili su svoje rupe, a kune u kefalonskoj borovoj šumi skupljale su se u grupe na čistinama i sedele čekajući kao ljubitelji opere da počne uvertira. Iza doktorove kuće, mazga privezana za zid otimala se iz konopca i bacala čifte o kameni zid, a udarci njenih kopita odjekivali su u kući. Psi u selu lajali su zamorno u neobuzdanom horu, što se obično događalo u sumrak, i reke zrikavaca odlučno su išle preko puteva idvorišta da bi nestale u čestarima.
Čudni događaji su se neprestano smenjivali. Posuđe je zazvečalo i noževi su zazveckali kao što su činili tokom rata kada bi nebom preleteo britanski bombarder. U dvorištu se Pelagijina kofa prevrnula i voda se prolila, na što se Antonija opravdavala da je nije ni dodirnula. Drosula je ušla u kuću znojeći se i podrhtavajući i rekla Pelagiji: „Bolesana sam, osećam se loše, nešto nije u redu s mojim srcem.” Sela je s mukom na stolicu i uznemireno stiskala rukom grudi. Nikad je nije obuzela takva slabost u nogama i rukama, nikad je trnci i igle nisu tako probadali kroz stopala. Od poslednjeg svečevog praznika nije toliko želela da bude bolesna. Duboko je disala, a Pelagija je požurila da joj pripremi čaj za umirenje.
Napolju, u dvorištu, Antonija je shvatila da ima glavobolju i pomalo vrtoglavicu, a potom ju je savladalo osećanje nesigurnosti kao kada se gleda u provaliju sa strahom da bi nas ponor mogao povući dole. Pelagija je izišla i rekla: „Psipsina, dođi da vidiš; druga Psipsina je poblesavila.”
Tako je i bilo. Mačka se prepustila tako misterioznom ponašanju kakvo nije viđeno u mačjem rodu od vremena Kleopatre i drugih Ptolomeja. Ona je grebala po podu kao da nešto hoće da zakopa ili otkopa, a onda se prevrtala na tom mestu kao da se nečem raduje ili se izvija pod ujedima buva. Odskočila je iznenada u stranu, a onda uvis do neslućene visine. Razrogačen pogled je u deliću sekunde usmerila prema prisutnima, prevrnula se preko glave u vazduhu širom otvorenih očiju i sa izrazom koji je samo mogao da znači zapanjenost, a onda izletela na vrata i popela se na drvo gde nije ni primetila piliće. Već sledećeg trenutka vratila se u kuću, tražeći stvari u koje bi mogla da uđe. Isprobala je veličinu korpe od pruća, ugurala je glavu i prednje šape u žutu papirnu kesu, nakratko se smestila u tiganj koji je bio previše mali za nju, uspuzala se uza zid i posadila se, trepćući kao sova, na vrh prozorskog kapka koji se njihao nesigurno tamo amo i puckao pod njenom težinom. ,,Luda mačka”, uzviknula je Pelagija, ne odobravajući, na što je životinja skočila i počela da preleće sa jedne police na drugu, bacajući se suludo okolo, a da nijednom nije dodirnula pod, na način koji je Pelagiju podsetio na njenu prethodnicu istog imena. Onda je naglo stala, njen rep se nakostrešio i postao raskošan, dok su joj dlake na izvijenim leđima stajale uspravno i zasiktala je besno na nevidljivog neprijatelja koji se nalazio negde u blizini vrata. Polako se spustila na zemlju, odšunjala se u dvorište kao da se nečemu prikrada, sela na zid i počela da mjauče tragično kao da je pogođena gubitkom mačića ili da jadikuje zbog nekog zlodela. Antonija koja je dotad pljeskala rukama i smejala se oduševljeno odjednom je briznula u plač, uzviknula: „Mama, moram da iziđem”, i istrčala napolje.
Drosula i Pelagija su se pogledale, kao da hoće da kažu: „Mora da je već ušla u pubertet”, kada se iz zemlje ispod njih prolomila zapanjujuća rika koja je bila toliko ispod granice čujnosti da se samo osetila. Dve žene osetiše kako im se grudi nadimaju i trpere, sputane tetivama i hrskavicom, dok im se činilo da im rebra pucaju, kao da je božja ruka moćnim udarcima pokrenula neki bas bubanj u njihovim plućima. „Srčani udar”, pomisli očajna Pelagija. „O Bože, ja nimalo nisam živela” i ugleda Drosulu kako se drži za stomak i izrogačenih očiju tetura prema njoj kao da je sekirom pokošena.
Činilo se kao da je vreme stalo i da neopisiva uzburkanost tla nikad neće prestati. Dr Janis se pomolio na vratima sobe koja je nekad bila Pelagijina i prvi put u poslednjih osam godina progovorio je: „Izlazite! Izlazite!”, uzviknuo je. „To je zemljotres! Spašavajte se!” Njegov glas je bio slabašan i beskrajno udaljen, zvuk je dolazio iz grla, a onda je on naglo bio odbačen u stranu.
Uspaničene i zaslepljene neobuzdanim skakanjem i treperenjem sveta, dve žene su sunule prema vratima, ali su oborene i pokušale su da mile. Paklenoj tutnjavi zemlje od koje se mozak rastakao pridružili su se kakofonija posuđa, koje je padalo u kaskadama, i preteča, pomamna tarantela stolica i stola, prasci i pucanje greda i zidova koji su popuštali, nasumično lupanje crkvenog zvona, a pojavio se i zagušljiv oblak prašine uz smrad sumpora od koga je peklo u grlu i očima. Nisu mogle da mile na rukama i kolenima jer su neprestano bacane uvis i na stranu, pa su raskrečile ruke i noge, pužući kao zmije prema vratima i stigle su do njih kada je krov počeo da pada.
Napolju su se našle u ustalasalom dvorištu, svetlost je bila ugasla na nebu, strašna buka se orila u njihovim glavama i grudima, prašina se polagano dizala sa zemlje kao da ju je privlačio mesec. Prastara maslina je iskazala počast zemlji, poklonivši joj se pred njihovim očima, a onda se raspukla tačno po sredini stabla, pre nego što se izdigla i zatresla granama kao uzeti Nazirej. Mlaz vode, zapenušane i kaljave, izbio je nasred ulice, dostigao visinu od dvanaest metara, a onda je nestao kao da ga nikad nije bilo, ostavljajući baru koja se brzo ispunjavaili prašinom, pa je potom i ona nestala. Više u brdima, nevidljiv od podignutih zavesa blede, zagušljive prašine, komad stene i crvene ilovače se odlomio od obronka i krenuo nizbrdo, ušao na put sa južne strane, valjajući za sobom stabla maslina i odneo je pred sobom polje koje su zrikavci napustili. Još jednom je uznemireni div u utrobi zemlje grunuo moćnom pesnicom nagore tako da su kuće skakale na temeljima i kameni zidovi se mreškali kao papir na vetru, a onda je, iznenada, zavladao mir kakav donosi smrt. Sablasna, grobna tišina spustila se na zemlju, kao da je kasno zažalila zbog takve katastrofe i Pelagija je, kašljući, sva pokrivena prašinom, ispunjena neizrecivim osećanjem bespomoćnosti i sićušnosti, pokušala da se podigne na kolena, još uvek strašno zadihana od poslednjeg titanskog udarca koji ju je pogodio u dijafragmu i paralisao joj pluća. Ona ustade, zatetura se na nogama, i začu kako tek stvoreni, neprirodan, paranormalan mir narušavaju mahniti i besni povici popa koji je istrčao iz crkve i počeo da se vrti u krug, ruku podignutih prema nebesima, užarenih očiju na prašnjavom licu, ali on nije preklinjao božanstvo da se uzdrži, kao što je Pelegaija prvo pomislila, već ga je psovao. „Ti, prokletniče!” urlao je, „Ti prljavo pseto! Ti kučkin sine! Ti kurvinska napasti!” Zabranjene reči suknule su iz njega, svo spokojstvo njegove pobožne duše preobrazilo se u prezir i on se bacio na kolena, udarao pesnicama po zemlji, i pošto nikako nije mogao da obuzda bes u sebi, ponovo je skočio na noge i zavitlao pesnicom prema nebu. Suze su mu grunule na oči i on zapita: „Zar te nismo voleli? Nezahvalno govno! Đavolji izmetu!”
U tom trenutku, kao da je u pitanju odgovor na ovaj napad, ponovo je počela da se podiže grmljavina iz utrobe zemlje. Još jednom je plutonska pesnica udarila naviše iz najvećih dubina i još jednom su se kora i stene Kefalonije zatresli i zaigrali, a vrhovi planina su se zanjihali kao jarboli na barkama. Ponovo bačena na zemlju, Pelagija je puzala po njenoj uzdrhtaloj površini, ispunjenoj tutnjavom, dok je osećanje bespomoćnosti i užasa u njoj ugušilo čak i očajničku želju da preživi. Ceo svet se sažeo u tamnu vatrenu loptu koja je, imala je osećaj, provalila u njen stomak, izlila svoj plamen u njen mozak i u tom usamljenom paklu ona se izvijala i davila u neverici, zapanjena, nesposobna za očaj, kao igračka okrutne i bezobzirne zemlje.
Južno, na ostrvu Zant, glavni grad je plamteo pod kišom usijanog pepela koji je tako mučki padao na kožu da su i ljudi i psi poludeli. Jedan spasilac, koji je bio svedok Nagasakija, rekao je kasnij e da j e ovo bilo gore. Po svim jonskim ostrvima ljudi su se našli bez ičega sem ponekog idiotskog predmeta koji su pokušali da iznesu iz kuća; noćnog suda, pisma, jastuka, saksije bosiljka ili prstena. Na Kefaloniji, stena na Kunopetri, u Paliki, koja se vekovima ljuljala i nisu mogli da je pomere čak ni britanski ratni brodovi, umirila se i našla spokoj usred razaranja zemlje. Ona je postala samo još jedna obična stena kraj mora, dok se ostrvo preobražavalo, rastačući se u pustoši i uvežbavajući Armagedon.
Hvatajući se jedna za drugu da bi održale ravnotežu, Pelagija, Drosula i Antonija su ustajale i gledale u svoju kuću tokom onih prekida kada je apoplektični Titan odozdo prikupljao snagu da bi našao nov i sve jači oslonac za svoje pakosti. Dok su se gromade stena odvajale sa bukom koja je podsećala na artiljeriju i tenkove, dok su se putevi krivili i talasali, dok su se stubovi venecijanskih balkona okretali i uvijali, tri žene su teturale u neverici i jadu. Psipsina se pojavila niotkuda i pridružila im se; krzno joj je bilo pokriveno belom prašinom, na brkovima joj je bila paučina i Anotnija ju je dohvatila i stegla u naručju.
Od stare kuće malo je ostalo; zidovi su bili svedeni na polovinu svoje pređašnje visine, a ono što je od njih bilo uzdignuto pretvorilo se u okvir za ostatke krova i krhotine. Tu su se takođe nalazili razočarana duša i umorno staro telo doktora koji je godinama smišljao reći koje će izustiti na umoru, ali sve su ostale neizgovorene.

66


Spašavanje



U tim danima je Velika Britanija bila manje bogata nego što je sada, ali je takođe bila manje samozadovoljna i znatno manje beskorisna. Imala je osećaj humanitarne odgovornosti i mit o sopstvenom značaju koji je na donkihotski način bio istinit i sveopšte prihvaćen, prosto zato što je ona u njega verovala i to govorila dovoljno glasno da je stranci razumeju. Još nije bila stekla naviku da kao đačić mesecima čeka dozvolu od Vašingtona pre no što ustane iz svog postimperijalnog kreveta, navuče cokule, napravi šolju prezaslađenog čaja i usudi se da iziđe u svet.
Sledstveno tome, Britanci su prvi stigli, ostali najduže, najviše učinili i poslednji otišli. Preko noći brod ratne mornarice Daring ukrcao je vodu, hranu, lekove, medicinsku opremu i opremu za spasavanje i otplovio sa Malte da bi stigao u zoru sledećeg dana i našao luku u Argostoliju ustalasanu i zapenjenu kao od dubinskih i magnetnih mina. Hidroavionom 'sanderlend' došao je glavnokomandujući mediteranske flote, Wrangler, brod kraljevske ratne mornarice, odneo je pomoćna Itaku, a ubrzo potom pojavili su se Bermuda, Forth, Reggio i novozelandski brod Black Prince. Oni su zajedno doneli 250 milja zavoja, 2.500 galona sredstava za dezinfekciju, 50 baraka 'nisen', 6.000 ćebadi, buldožere, bočice za hranjenje odojčadi, 60.000 konzervi mleka, tri obroka na dan za 15.000 ljudi za sedam dana i preteranih dve i po tone vate i šarpije za povijanje rana.
Jugosloveni, čija je luka u Dubrovniku najbliža, nisu ništa hteli da pošalju kapitalistima, ali su se uskoro skromno pojavila četiri mala broda izraelske mornarice. Italija, svesna svoje sramne prošlosti i obaveza koje joj je nametala, poslala je svoje najbolje brodove pune elitnih vatrogasnih jedinica iz Napulja, Milana i Rima i počela je evakuaciju žrtava u Patras. Stigli su Franclin D. Roosevelt i Salem, noseći kopačice i helikoptere, a ubrzo potom doleteće četiri transportera sa 3.000 američkih marinaca. Grčka mornarica, zadržana birokratskim nesuglasicama, pojavila se kasno ali spremna da pomogne, i general Jatrides je postavljen za guvernera Jonije za vreme trajanja vanrednog stanja. Kralj i njegova porodica iskoristili su priliku da neopaženo krstare džipom po ostrvima i okrugle male kaluđerice su se pojavile iz manastira, savesno pomažući, spremne da okuse malo života i usput čokolade, pored mnogo prilike za rad i razgovor.
Na Kefaloniji je zbog širokih ulica bilo malo žrtava; u gradovima su se nalazile uglavnom jednospratne zgrade, razdvojene dvorištima i gomilama đubreta, a bilo je i uobičajenih čudesa vezanih za ljude koji su izgubili osećaj za vreme i pojavili se ispod ruševina posle devet dana, verujući da je prošlo samo nekoliko sati.
Britanski mornari su se znojili i radili na ošamućujućoj vrućini i žalili se najviše zbog smrada fekalija u luci i opekotina od sunca na koži. Crveni kao kardinali, oni su dinamitom rušili građevine koje nisu za stanovanje, a takve su bile, kako se ispostavilo, gotovo sve, tako da je ostrvo, zbog njihove predostrožnosti, pretvoreno u još veću pustoš i kod ostrvljana, koji više nisu mogli da razlikuju prateće potrese od eksplozija, stvarali su još veću paniku. Na njihovim oglasnim tablama je, pored rasporeda stalnog posla i obaveštenja, redovno bio okačen rezultat poslednjeg kriket meča između Engleske i Australije.
Strani humanitarni radnici podigli su gradove pod šatorima i raskrčili ogromne površine za parkiranje svojih džipova i kamiona. Tutnjavi uznemirene zemlje pridružili su se izluđujuća buka helikoptera i rika buldožera koji su uklanjali odrone zemlje da bi se moglo prodreti do udaljenijih naselja, gde su ljudi tri dana živeli u uverenju da su potpuno zaboravljeni i ostavljeni da umru od gladi i žeđi. Jedno selo na Zanteu već je bilo zahvaćeno očajem, kad se na nebu pojavio avion i bacio im najlepši hleb koji su ikad probali, i njegov ukus je ostao u njihovom kolektivnom pamćenju zauvek, kao da im se unapred pružila prilika da okuse rajsku hranu, i nijedna domaćica nikada nije bila u stanju da stvori ništa nalik tome. Posle toga je stigla konzervisana govedina, pa čokolada koja se već topila kad bi pristigla na zemlju i ljudi su je morali lizati sa srebrnog omotača koji su potom, pre no što bi ga progutali, lizali i psi.
Posada broda Franclin D. Roosevelt svakodnevno je pravila sedam hiljada vekni i isporučivala ih u poluporušenim lukama i na plažama do kojih je stizala desantnim brodovima, prikladnijim za haubice, tenkove i čete vojnika. Jedan američki oficir išao je okolo sa rečnikom i ponavljao „Gladan?”, ne ističući upitnu intonaciju, ali je prstom pokazivao na usta da bi razjasnio smisao, a onda su se seljani na njega sažalili i napravili mu gozbu od ono malo hrane što im se našlo. Kada su Amerikanci otišli, njihovi šatori i kante za otpatke su pokradeni, i njihove izvanredne otvarače konzervi dečaci su na ostrvu još čitavu deceniju razmenjivali u svojim trampama umesto metalnog novca i peroreza.
Sami Grci su se različito snalazili u novim okolnostima, zavisno od toga da li su među sobom našli nekog ko je po prirodi vođa. Oni među kojima se takav nije pojavio utonuli su u melanholiju, izgubili osećaj za vreme, postali uznemireni, izgubili cilj i doživljavali potresne noćne more, sanjajući kako beskrajno padaju u praznom prostoru. Ostali su bez suza i niko nije mogao plakati. Nisu čak ni ostavljali poruke na oglasnim tablama, kao drugde što se činilo kada su se ugovarali susreti sa rođacima i prijateljima.
Za vreme samog zemljotresa, možda četvrtina ljudi nije bila zahvaćena panikom, kao što doktor nije bio, ali su potom preostale tri četvrtine razmišljale stalno o tome kako im se moglo desiti da u panici zaborave na svoju decu i stare roditelje i preživljavali su pravu dramu zbog strašnog poniženja. Jaki ljudi su se osećali kao kukavice i budale i osećanju da je Bog bezrazložno i nezasluženo udario na njih pridružilo se pogubno i podmuklo osećanje beznačajnosti. Njihova srca su skakala i podrhtavala od običnog magarećeg revanja, škripanja vrata ili mačjeg grebanja.
Neki preduzimljivi Grci odmah su se bacili na posao, lakomo i oportunistički prodajući državno vlasništvo, kao što su marke i licence. Drugi su otvorili tezge sa voćem, a jedan bankar u Argostoliju postavio je sto ispred ruševina svoje banke i počeo da vodi uobičajene transakcije i po prvi put uživa u svom poslu. Na Itaki neko je okačio čaršav i otvorio bioskop. Omladinski klubovi iz cele Grčke dolazili su na radne akcije, smejući se i zadirkujući svakog ko bi pokazao strah zbog pulsiranja i podrhtavanja stena.
Kao spasioci su se nametnuli ljudi od kojih se to ne bi očekivalo. Iako je uvek važio za sporog i mirnog, Velisarios je preuzeo komandu u Pelagijinom selu. On je sada imao četrdeset dve godine i bez taštine je znao da je snažniji no ikad ranije, iako više nije posedovao nemerljivu izdržljivost mladosti i izgubio je sve njene lepe snove o tome kako će ostati večno mlad. Zemljotres mu je nekako pročistio mozak, kao što je izlečio Drosulin reumatizam, i činilo se kao da se svetlo upalilo tamo gde su bili instinktivni refleksi.
Upravo se Velisarios bacio na zadatak da vaskrsne selo i u tome su ga pratili zahvalni seljani. Snagom koja je izgledala veća od snage zemljotresa, on je sklanjao grede i veliko kamenje koji su pritisli doktorovo telo, svestan da truljenje nosi sa sobom bolesti, okupljao je zbunjene i očajne i raspoređivao ih u male radne grupe i delio im različite poslove. On sam se spustio u bunar i počeo da šalje gore kamenje i zemlju i radio je svesrdno i bez prestanka, dok su se pored njega smenile i izmorile dve radne grupe. Samo zahvaljujući Velisariosu niko u selu nije bio pogođen žeđu.
Počele su da se šire glasine da ostrvo tone u more i da su vlasti naredile svom stanovništvu da se evakuiše barkama. Dok su lakoverni i lakomisleni potrčali prema svojim porušenim kućama da spasu bilo šta pred egzodus, Velisarios je išao od jednog do drugog, nastojeći da dozove zdrav razum kod tih ljudi. , Je si li lud?”, pitao bi. „To je glupost koju su smislili oni koji će prvi krenuti u pljačku. Hoćeš li da sve izgubiš i da budeš napravljen budalom? Ako neko hoće da ode, ja ću ga naterati da se pokaje zbog takve odluke, obećavam. Kefalonija ne tone, ona plovi. Ne budite idioti, jer oni upravo to žele.” Kada su ljudi skakali i vriskali na svaki od hiljadu malih pratećih potresa, Velisarios im je govorio da se priberu i da se vrate na posao i mnogo puta je izvlačio zabušante i preplašene iz njihovih skrovišta i pretio im da će im polomiti kosti i razbiti glavu ako ne prionu na svoje zadatke. Niko nije uspeo da se odupre tom čoveku sa kudravom sedom kosom, oznojenim čelom, golim prsima, maljavijim nego u medveda, i nogama čvršćim od kamenih stubova; on je sve primorao na pribranost i da rad. Čak je i Pelagiju ubedio da pokrije mrtvo telo svog oca i krene da pregleda rane. Ona je namestila dve slomljene noge, čak ih je postavila na istezanje uz pomoć konopaca i kamena, prskala je posekotine medom i vadila bebama prašinu iz očiju ptičjim perom i pljuvačkom. Drosula, koja u početku nije ništa radila sem što je histerično lelekala „Ostali smo bez ičega, sem očiju da plačemo”, dobila je obavezu da čuva decu, da bi njihovi roditelji mogli biti zaposleni. Ona se sa decom igrala žmurke među ruševinama i gradili su piramide od kamenja; to je bio njihov mali doprinos raščišćavanju ruševina. Kada su humanitarni radnici najzad buldožerom uklonili odron zemlje sa puta, našli su malu seosku zajednicu kako živi u šatorima od talasastog lima, pričvršćenog za nepolomljene grede, sa klozetima iskopanim na diskretnom mestu, na bezbednoj udaljenosti od bunara, a seoska presa za ceđenje maslina bila je opravljena, tako da je bilo moguće zarađivati novac i sprečiti izbijanje gladi. Oni su našli da svim tim upravlja jedan ogroman čovek koji će u starosti biti obasipan većim počastima i biti cenjeniji od učitelja i popa.
Zemlja se tresla tri meseca, iz nje se moglo čuti nešto nalik disanju, zadržavanju daha i izdisanju. Svi su živeli u šatorima koje su pokidali ledeni olujni vetar i kiša, pristigli u zao čas, ali su iskrpljeni i ponovo razapeti. Početkom zime su se smrzavali, ponekad po petnaestoro natrpano u jedan šator da bi im bilo toplije, a onda su podignute drvene kućice koje su bile neuporedivo veće ali gotovo jednako hladne. Nakon tri meseca, Antonija je otišla na odmor, pod pokroviteljstvom kraljice, u kamp, prvobitno izgrađen za decu koja su u građanskom ratu postala siročad, i vratila se sa vašima i gnjidama i novim šokantnim rečnikom punim kletvi i naziva za intimne delove tela. Posle godinu dana, obnova je počela i za tri godine je bila završena. Namesto starih lepih venecijanskih gradova, iznikli su jednoobrazni blokovi zgrada od betona okrečenog u belo. Jedno selo je u celini izgradio neki iseljenik, filantrop koji je izdašno odvajao od svog bogatstva za tekuću vodu, kanalizaciju, tucanikom posute ulice i ulične svetiljke na postoljima od kovanog gvožđa i, pa je postalo ljupko kao Fiskardo, jedini grad koji u zemljotresu nije bio oštećen. Pelagijino selo je ponovo podignuto niže niz brdo, bliže putu koji su spretno gradili francuski inženjeri, a njena stara kuća je napuštena, blago i relikvije u skloništu ostali su zatrpani, izgubljeni, činilo se, i za uspomene.
Zato što je zemljotres u talasima širio prtisak iz dubine zemlje, vrlo malo pukotina se otvorilo na njenoj površini. Jednu je pronašao neki italijanski vatrogasac. On je putovao iz Argostolija, u džipu pozajmljenom od nekog Amerikanca, i stao je pred napuštenom i uništenom Pelagijinom kućom, pogledao u nju zapanjen i sa strepnjom. Pošao je preko dvorišta, gde je stajalo raspolućeno maslinovo drvo i primetio da se pukotina u tlu proširila. Pogledao je u nju i ugledao kostur, sa razmrskanim rebrima i grudnom kosti; na ogromnoj lobanji unakažena vilica je bila otvorena kao da je zastala u govoru, dok su joj potamneli srebrnjaci u očnim šupljinama davali izraz tuge, čuđenja i prekora.
Vatrogasac je netremice gledao nekoliko minuta u taj prizor dok ga nije pokrenuo novi potres. U obližnjem stenju je ugledao mak, ubrao ga i bacio na kostur, a onda je pošao do džipa po ašov. Čim je počeo ponovo da zakopava grob još jedno drhtanje tla se osetilo i crvena zemlja se zatvorila nad kolosalnim kostima Karla Gverča.

67


Pelagijina tužaljka



Ovo je za mene bilo mesto sigurnosti, moje jedino utočište, sadržaj mojih uspomena. Ovde, u ovoj kući, majka me je držala, dok su joj smeđe oči sijale, i u ovoj kući je umrla. A moj ožalošćeni otac smogao je snage da prikupi svu svoju ljubav i pokloni je samo meni i odgajao me je i pravio mi neukusna, muška jela i držao me na kolenima i pričao mi priče o ovoj zemlji od kojih su mi noge u nju urastale. Pričao mi je sa toliko ljubavi, radio je za mene, pustio je da budem dete. Kada bih se umorila, on bi me podigao, poneo i stavio u krevet i milovao mi kosu i u tami bih ga čula kako govori: „Koricimu, da nije tebe, da nije tebe...” i tada bi zavrteo glavom jer je čak i on ostajao bez reči, srce mu je bilo preveliko da ih zadrži, a ja bih sklopila oči i zaspala, i u nozdrvama bi mi ostao miris melema i duvana, i u mojim snovima nije bilo Turaka ni čudovišta da me plaše, i ponekad noću videla sam, mislim, majku kako prolazi kroz vrata i smeši se.
A ujutru on bi me probudio, doneo mi solju čokolade i rekao: „Koricimu, ja idem u kafenejon, a ti se potrudi da ustaneš dok se ja vratim”, i to je još govorio u vreme kada je meni bilo dvadeset godina, a ja bih ležala u krevetu, srećna kao isposnik samo zato što je osvanuo nov dan, razmišljajući šta bih sve mogla da uradim i osluškivala sam njegove korake na kamenoj stazi i poletela bih iz kreveta, a on bi ušao i rekao: „Lenja gospođice, zamalo da te ovog puta uhvatim”, dok ja prva nisam to počela da govorim, na što se on smejao i rekao: „Dobro, danas ću ti ispričati sve o Pitagori, a večeras ćeš birati koju pesmu ćeš mi čitati, i ja ću izabrati pesmu koju ću ti pročitati, i onda ću ti reći zašto mi se ne dopada tvoja, a ti mi možeš reći zašto ti se ne sviđa moja i onda se možemo ljutiti i svađati.” A ja bih počela da skakućem i vičem: „Hajde sad da se svađamo, hajde da se svađamo” i on bi me golicao dok mi skoro ne pozli od smeha i onda bi me posadio na stolicu i češljao mi kosu, čupajući me strašno dok bi mi pričao jezive priče o kritskim igumanima koji su pre pristajali da budu spaljeni sa svojim kaluđerima u crkvama nego da se predaju Turcima. I pričao mi je o ostrvima koja je video, gde su žene imale po četiri muža i niko nije nosio nikakvu odeću, i o mestima u Africi gde su ljudi imali tako široke stražnjice da su više išli u širinu nego u visinu, i o mestima tako hladnim da je more bilo zaleđeno i sve je bilo belo.
Ali sve to je sada nestalo. Ja dolazim i sedim među ruševinama svog doma i vidim samo duhove. Tu više ničeg sada nema, osim usahle trave, polomljenog kamenja i raspuklog drveta. Nema stola za kojim su momci iz „Skale” pevali, nema Psipsine da hvata miševe, nema koze da mekeće u zoru i budi me, nema Antonija da zavodi moje srce cvećem i mandolinom, nema Papasa da se vrati iz kafenejona i kaže mi: „Kokolios je ispričao najveću glupost...”
Sve što je bilo moj dom postalo je samo tuga i tišina, ruševina i uspomena. Ja sam istrošena, ja sam sopstveni duh, sva moja lepota i mladost su usahli, nema više iluzija o sreći da me pokreću. Život je zatvor u kom se zna samo za siromaštvo i neostvarene snove, on je samo sporo napredovanje ka mom mestu pod zemljom, Božja namera da nas liši ovozemaljskih zabluda samo je kratkotrajan plamen u kandilu između jedne tame i druge koja ga zatire.
Ja sedim ovde i sećam se prošlih vremena. Sećam se muzike u noći i shvatam da mi je sva radost istrgnuta, kao zubi iščupani iz usta. Zauvek ću ostati gladna i žedna i puna čežnje. Da sam makar imala dete, da ga dojim na grudima, da sam imala Antonija. Pojedena sam kao hleb. Ležim u trnju i moj izvor je kamenjem zatrpan. Sva moja sreća u dim je pretvorena.
O siroti moj otac, nem i nepokretan, potrošen i izgubljen zauvek. Moj rođeni otac koji me je sam odgajio, učio, koji je sve umeo da objasni i da me uzme za ruku i vodi me. Više nikada neću videti tvoje lice i ujutro me više nećeš buditi. Više nikada te u našoj uništenoj kući neću gledati kako sediš i pišeš, uvek pišeš, dok držiš lulu stisnutu među zubima a tvoje oštre oči blistaju. O moj jadni otac koji se nikada nije umorio od lečenja, ali nije mogao da izleći sebe i umro je bez svoje kćeri; grlo mi je stegnuto od časa kad si umro sam.
Ja sedim među ovim gomilama razbijenog kamenja i zamišljam kako je to bilo. Sećam se da je Velisarios podizao crep i grede kao da je njegov otac ležao mrtav pod njima. I sećam se kad je izneo mog oca pokrivenog belom prašinom kako mu je glava zabačena visila dok ga je Velisarios držao u rukama, usta su mu bila otvorena, udovi su mu bili beživotni i mlitavi. Sećam se, kad ga je Velisarios spustio dole, da sam kleknula kraj njega, šlepa i pijana od suza i zagrlila sam njegovu okrvavljenu glavu i videla da su mu oči prazne. Njegove stare oči koje nisu gledale u mene već u onostrani skriveni svet. I tada sam prvi put pomislila kako je mali i krhak bio, kako šiban i izneveravan, i shvatila sam da je bez svoje duše tako lagan i tanušan da ga i ja mogu podići. I podigla sam njegovo telo, stisnula njegovu glavu na svoje grudi, i veliki krik se prolomio koji mora biti da je bio moj, i videla sam jasno, kao što se vidi planina pred sobom, da je on bio jedini čovek koji je moju ljubav uzvraćao do kraja i nikada nije jadom ispunio moje srce i nikad me nije ni na trenutak izneverio.

68


Uskrsnuće istorije



Zemljotres je tako duboko izmenio živote ljudi da je do današnjih dana ostao stalna tema razgovora. Dok drugde porodice raspravljaju o tome da li socijalizam ima budućnost i da li bi trebalo ukinuti monarhiju, Kefalonjani razgovaraju o tome hoće li se ponovo dogoditi zemljotres i da li će biti tako snažan kao što je bio prethodni. Oni žive u senci apokalipse i, kada naizgled razgovaraju o socijalizmu ili monarhiji, oni zapravo razgovaraju o 1953. To bi se pokazalo tek kada neko zastane, zaboravljajući o čemu govori, ili kada se viljuška na trenutak zaustavi na putu ka ustima. Kao Kolridžov Stari mornar, oni ne mogu da se uzdrže da strancima na pričaju o pojedinostima tog događaja, a turistički vodiči bi se uvek potrudili da ih ubace u neku rečenicu, iako je izgledalo da će se odnositi na izglede za poboljšanje vremena. Stari ljudi su određivali godine prema tome da li su bile pre ili posle zemljotresa, isto kao što se zadržao običaj da se ovogodišnji događaji određuju po tome da li su se zbili pre ili posle svečevog praznika. Katastrofa je bacila u zasenak rat koji je, u poređenju s njom, postao manje strašan i bitan, i u ljudima je osnažila osećaj života. Sada je bilo moguće ustati ujutro i biti zadivljen i zahvalan što se još boravi među živima i u dobro sagrađenoj kući, a uveče se moglo ići na počinak sa olakšanjem što je dan bio običan i bez događaja.
Zaljubljeni parovi, koji su se dugo zabavljali, venčavali su se bez daljeg odlaganja, a supružnici dugo nezadovoljni svojim brakom sa čuđenjem su se pogledali zbog takvog traćenja godina i odmah se razveli. Čvrsto vezane porodice postale su još bliskije, a zavađene sestre i braća emigrirali su u različite zemlje da bi ih mora razdvajala.
Tri stanara novog matrijarhalnog doma postala su još bliskija, još više okrenuta jedan drugom, a život im se okretao oko stožera koji je činio Pelagijin poguban osećaj krivice. Mučena nesanicom i povremeno histerična, ona je sebi neprestano prebacivala da je doprinela pogibiji svog oca. „On je imao sedamdeset godina”, govorila je razborito Drosula, „i Bogu je dugovao svoju smrt. Bolje je što je tako umro, pokušavajući nas da spase, i brzo.”
Ali Pelagija nije htela da zna za to. Stalno se mislima vraćala na trenutak katastrofe, kada je u kovitlacu koji je nastao u njenoj glavi postojala samo potreba da se spase i smatrala je da je trebalo da pomogne ocu, kad je pao, da se izvuče napolje, čak i po cenu života, pre no što se krov urušio. Stalno je iznova prevrtala po glavi kako je bila nemoćna kao muva zahvaćena vihorom, kako joj je svaka racionalna misao bila izbijena iz glave, kako su sve krvne veze i privrženosti poništene tom strašnom rikom i podizanjem zemlje. Ali, ništa nije pomagalo. Ma kakve da je racionalizacije i izgovore nalazila, ostajala je činjenica da je napustila sopstvenog oca u trenutku pogibelji; on je nju spasao, nateravši je da se pokrene, a ona je njega ostavila da pogine. Tako ne uzvraća odana i poslušna kćer.
Ona se prepustila samooptuživanju i griži savesti. Zanemarila je svoj izgled i obaveze u kući i sedela je pored njegovog groba, posmatrala večni plamen koji je održavala u kandilu od crvenog stakla, grizla usne dok ih ne bi raskrvarila, želeći da može da razgovara sa njim. Mogla je da se obrati njegovoj staroj fotografiji na ploči od crnog mermera, ali je osećala da nije dostojna da to učini. Neuredne, prosede kose i bleda lica, sedela je samo i gledala, kao da je očekivala da se njegova senka podigne iz zemlje i navali na nju teret optužbi. U januaru, kada je duvao oštar istočni vetar ili kada je besnela oluja, ona bi ovila crni šal oko glave, podigla se iz svoje stolice kraj peći, sagla glavu pred nepogodom, i pošla uz brdo ka groblju, na bezbroj puta ponovljeno hodočašće, opsednuta samo time da ne dozvoli da se njegov plamen ugasi. Na vetru koji je zavijao, klečala bi i saginjala se nad kandilom da ga zaštiti od kiše, grejala uzdrhtale ruke na staklu, pretvarajući svoj život u dugo žaljenje i kajanje. U tim danima, bila je u stanju da poveruje da je Bog uzeo Antonija zato što je u svom božanskom proviđanju znao da će ona jednog dana izneveriti svog oca i udesio je da prvi bude kazna, prozrevši da će drugi biti njen greh. Drosula je prestala da broji koliko puta je sa Antonijom morala da ide na groblje da bi dovukle kući Pelagiju, obuzetu bolom i ucveljenu, uzdrhtalih ruku i nesigurnu na nogama.
Jednog dana, Antonija i Drosula više nisu mogle da izdrže; u njima se saosećanje postepeno i neprimetno preobrazilo u ljutnju i razdraženost, pa su starica i devojčica počele da kuju planove kako da je urazume. „Nevolja je u tome”, rekla je Drosula, „što je ona izgubila nekog koga je volela tokom rata, i posle ove smrti sve je u njoj prekipelo.”
„Je l' to onaj duh o kome ona stalno priča?”
„Da. Zvao se Koreli, bio je muzičar.”
„Misliš li da ga ona stvarno vidi, il' veruješ da je poludela?”
„Ona nije pre bila luda. Stvar sa duhovima je takva da se oni mogu pojaviti onome koga izaberu i niko drugi ih ne vidi. Dekina smrt je nju poremetila.”
Devojčica uzdrhta. „Jedni deka.”
„Pomišljam da odem kod popa po savet”, reče Drosula.
„Ali i on je lud, još od zemljotresa. Kako bi bilo da se mi prerušimo u dekinog duha i pojavimo se i kažemo joj da ona nije kriva?”
Drosula se namrštila. „Ideja je dobra, ali ona nije glupa, čak i ako je luda. Nije lako oponašati duha, znaš. Ja sam previše visoka, a ti mala, i mi uopšte ne umemo da govorimo kao što je govorio on. Sve one reči koje zauzmu tri stranice kad ih napišeš i rečenice koje bi ispunile knjigu, od početka do kraja, a postoji opasnost da joj se od toga još pogorša.”
„Zašto je prosto ne vežemo za krevet i izlupamo je?”
Drosula uzdahnu na tu zavodljivu ideju i upita se ne bi li to bilo delotvorno. U staro doba, čak i kad je ona bila dete u Turskoj, ludaci su lečeni tako što bi ih tukli dok ne počnu da se plaše da i dalje budu poremećene pameti. Nekada je to bilo dovoljno dobro, ali se nije moglo znati koliko se ljudska priroda promenila u međuvremenu. Podozrevala je da u Pelagijinom ludilu ima neke samoživosti, neke mazohističke egomanije, i zato bi mogla batine da doživi kao nešto sasvim zasluženo, a ne kao sredstvo odvraćanja. Ona uhvati devojčicu za ruke, poljubi je u glavu i oči joj se zasijaše. „Imam ideju”, reče.
Tako je, prema dogovoru, Antonija za vreme doručka sledećeg jutra odjednom rekla: „Sanjala sam deku prošle noći.”
„To je čudno”, reče Drosula, „i ja sam.”
One pogledaše u Pelagiju da bi kod nje videle neku reakciju, ali je ona samo nastavljala da mrvi svoje parče hleba.
„Rekao mi je da mu je drago što je mrtav”, reče Antonija, „zato što sada može biti sa maminom majkom.”
„A meni nije to rekao” odgovori Drosula, na što Pelagija upita: „Zašto razgovarate kao da ja nisam ovde?”
„Zato što nisi”, uzvrati Drosula surovo. „Tebe ovde nema već dugo vremena.”
„A šta ti je rekao?”, upita Antonija.
„Rekao mi je da bi želeo da mama nastavi da piše Istoriju Kefalonije koja je zatrpana u ruševinama za vreme zemljotresa. Da je završi umesto njega. Kazao je da mu svu pogodnost što je mrtav kvari to što zna da je ostala izgubljena.”
Pelagija ih je pogledala sumnjičavo, a njih dve su nastavile da je ne primećuju. Antonija je počela da shvata da ova gluma može da bude izvanredno zabavna. „Nisam znala da je pisao istoriju.”
„O da, to je bilo važnije od lekarskog posla.” Antonija se okrenu Pelagiji i upita naivno: „Hoćeš li, je onda, napisati?”
„Nema svrhe da nju pitaš”, reče Drosula, „ona je daleko odavde.”
„Ovde sam”, usprotivi se Pelagija.
„Dobrodošla”, reče Drosula sarkastično.
Pelagija je otišla na groblje i dolila ulje u kandilo. Stala je i posmatrala napis na spomeniku. (Voljeni otac i deda, odani muž, prijatelj siromašnih, iscelitelj svih živih stvorenja, beskrajno učen i hrabar) i pomislila je da stvarno postoji način da se njegov plamen održi, čak i ako je sva ona priča o snovima puka besmislica. Pošla je u Argostoli, usput su je primili na jednu dvokolicu koju je vukla mazga, a vratila se sa perima i debelim svežnjem papira.
Posao je bio iznenađujuće lak. Ona je čitala rukopis toliko puta da su sve stare fraze navirale kroz kuhinjska vrata i prozore, postajale jasne, iako nečujne, i prolazile su kroz njenu ruku u desnu šaku, pojavljivale se na vršku pera i ispunjavale stranicu za stranicom: „Gotovo zaboravljeno ostrvo Kefalonija uzdiže se nesrećnim slučajem i neoprezno iz Jonskog mora; To je ostrvo toliko bogato starinom da i same stene na njemu dišu nostalgijom, a crvena zemlja leži omamljena ne samo suncem, već i neizdrživom težinom sećanja...”
Drosula i Antonija su je kradom posmatrale, dok je sedela za stolom, držeći se kao naučnik, lupkala je perom po zubima i povremeno buljila kroz prozor, ne gledajući ni u šta određeno. Dva zaverenika su se odšunjala do bezbedne udaljenosti, zagrlila se i zaigrala.
Pelagija je gotovo postala sam doktor. Kao u vreme svog tugovanja i onako kako je on to radio gotovo čitavog svog života, ona sada nije ništa radila u kući, prepuštajući to ženama. Između nekoliko predmeta iskopanih iz ruševina, radi uspomene na njenog oca, našla se lula, i ona ju je sada držala među zubima kao što je to činio on, udišući izbledeli miris sagorelog duvana, i ostavljala je na čibuku trag sopstvenih zuba preko useka njegovih. Ona je nije palila, već ju je koristila kao medijum, tako da se činilo da se stare reči sada slivaju u praznu glavu lule, prolaze kroz čibuk i odzvanjaju u njenoj glavi. Oprezno je počela da dodaje ženska zapažanja muškim preokupacijama, unoseći pojedinosti o načinu odevanja i postupcima pečenja u zajedničkoj seoskoj furuni, ekonomskom značaju rada dece i o okrutnom, ali tradicionalnom, preziru prema udovicama. Dok je pisala, otkrila je da su njene strasti jače od očevih, da su to strasti za koje ranije nije ni slutila da postoje, tako da su se na stranicama izlile bujice gorkih osuda i pokuda, jetkih poput njegovih, ali i otrovnijih.
Uživanje u radu ju je preobrazilo. Od potrebe da se izrazi odanost ocu nastao je veliki plan koji je zahtevao odlaske u biblioteku i pisanje srdačnih pisama u kojima je objašnjenja tražila od naučnih institucija, pomorskih muzeja, Britanske biblioteke, stručnjaka za Napoleona i američkih profesora istorije. Na svoje zaprepašćenje i zadovoljstvo, otkrila je da širom sveta ima entuzijasta, tako zaljubljenih u nauku i njena koherentna objašnjenja da su bili spremni da mesecima tragaju za odgovorima na njena pitanja i da joj potom pošalju mnogo više od onog što je tražila, uz lične poruke ohrabrenja i imena drugih stručnjaka i institucija od kojih bi mogla potražiti savet. Kako su gomile pisama rasle, ona je počela da oseća opasnost od toga da će završiti pišući „Univerzalnu istoriju sveta”, jer sve je bilo povezano sa svim drugim na najsloženiji, krivudav i istančan način. Pelagija je najzad sabila svoje papire u veliku fasciklu i pitala se šta da uradi sledeće. Trebalo je objaviti rukopis, pod njenim i imenom njenog oca, ali ona nije mogla da se odluči na to da otrgne rukopis od sebe, da svoje intelektualno čedo pošalje u svet bez njegove majke da ga tamo brani. Želela je da može da se nađe pored svakog čitaoca, da odgovori na njegove primedbe i kaže mu da ne preskoči nijedan deo, da navede dodatne dokaze. Ipak, oprezno se raspitala kod četiri izdavača koji su izrazili razumevanje i podršku, objasnili joj da takva knjiga ne bi dobro prošla na tržištu i da bi najbolje bilo da rukopis pokloni nekom univerzitetu. „Pre bih umrla”, pomislila je Pelagija i ostavila ga na polici kao vidljiv dokaz sada neporecive činjenice da je postala značajan intelektualac u velikoj helenističkoj tradiciji.
Ona je bila zaposlena na tom projektu sve do 1961, godine u kojoj je Karamanlis pobedio na izborima Papandreua, na kraju je pregledala svoj zamašni dokument i shvatila da se, dok je trajalo njegovo sastavljanje i prikupljanje građe, u njoj događao preobražaj.
U početku, njen rukopis je bio razvučen i neravnomeran kao što je bio rukopis njenog oca tokom dugih godina njegovog ćutanja, ali kako je vreme prolazilo, postajao je sve čvršći i zaobljeniji, sigurniji i samosvesniji. I još važnije od toga, proces pisanja je kristalizovao poglede i filozofske stavove za koje nije ni znala da ih poseduje. Otkrila je da su njena osnovna shvatanja ekonomskih procesa marksistička, ali da, paradoksalno, veruje da kapitalizam raspolaže najboljim postupcima za rešavanje problema. Smatrala je da su kulturne tradicije jača snaga u istoriji od ekonomskih transformacija i da je ljudska priroda u osnovi iracionalna do granice neuračunljivosti, što objašnjava spremnost da se prigrle razne demagogije i neverovatna verovanja i zaključila je da se sloboda i red ne isključuju međusobno, već da su ključan preduslov jedno drugom.
Drosula je bila previše razborita da bi slušala o velikim teorijama, pa je Pelagija tim idejama zasula tek stasalu Antoniju, i njih dve bi sedele dugo u noć, toliko zanete filozofiranjem da bi zaboravljale da odu da isprazne bešiku koja je pucala od čaja od nane, ili da odu u krevet i sklope oči, zažarene od umora.
Antonija, sada u dobu najsvežije i najsavršenije mladalačke lepote i prirodne nepokornosti, suprotstavljala se svim idejama svoje pomajke ne samo argumenata radi, već i iz principa, a Pelagija je uskoro otkrila pravo zadovoljstvo u tome da neistomišljenika natera da zauzme pozicije suprotne onim na kojim je bio prethodnog dana. Tako je Antonija ostajala bez reči i besna, ograđujući se u svojim komentarima pažljivo i uz ograničenja i uslovljavanja, čime je upadala u nove kontradikcije ili dolazila do zaključaka tako uslovnih da nisu ličili na stav. Pelagija je pogoršavala osećaj osujećenosti i zlovolje u njoj time što je stalno ponavljala: „Kada budeš mojih godina, pogledaćeš unazad i videti da sam bila u pravu.”
Antonija uopšte nije imala nameru da dođe do Pelagijinih godina i to je i kazala. „Ja želim da umrem pre no što budem imala dvadeset pet”, rekla je. „Ne želim da ostarim i postanem krastava.” Ona je očekivala da se pred njom nalazi večnost beskrajne mladosti i, plamenog pogleda uprtog u Pelagiju, rekla je: „Vi, stari ljudi stvarate probleme, a nama mladima ostaje da ih rešavamo.”
„Uživaj u svojim snovima”, odgovorila je Pelagija, ali je ipak bila šokirana, iako je znala da ne bi trebalo da bude iznenađena, kada je Antonija, sa sedamnaest godina, obznanila ne samo da se udaje, već i da će odsad biti komunista.
„Kladim se da ćeš plakati kada Kralj bude umro”, rekla je Pelagija.

69


Zrno po zrno pogača



Negde u to vreme, misteriozne razglednice sa porukama na šturom grčkom počele su da stižu sa svih strana sveta. Iz Santa Fea je stiglajedna nakojoj je pisalo: „Ovde bi ti se dopalo. Sve kuće su napravljene od blata.” Iz Edinburga: „Vetar na vrhu zamka obara s nogu.” Iz Beča: „Ovde postoji kip ruskog vojnika i svi ga zovu „spomenik neznanom napasniku”. Iz Rio de Zaneira: „Vreme karnevala. Na ulicama mnogo urina i izluđujuće lepih devojaka.” Iz Londona: „Lud svet; užasna magla.” Iz Pariza: „Našao prodavnicu koja prodaje samo midere za kilu i pojaseve za herniju.” Iz Glazgova: „Do kolena čađ i polegle pijanice.” Iz Moskve: „Umetnička dela u metrou.” Iz Madrida: „Previše vruće. Svi samo spavaju.” Iz Kejptauna: „Lepo voće, užasna pasta.” Iz Kalkute: „Utonuo u prašinu. Ubistvena dijareja.”
Njena prva pomisao bila je da je pomorska duša njenog oca ponovo krenula da obilazi omiljena podnevlja i da joj šalje poruke s one strane groba. Ali, Moskva teško da bi mogla biti pored mora. Njena druga pomisao bila je da bi mogle biti od Antonija.
Ali i on je bio mrtav, grčki nije znao dovoljno da bi ga čitao ili pisao i zbog čega bi se vrzmao po svetu od Sidneja do Kijeva, čak i da je još živ? Možda su ove anonimne karte bile od nekog sa kim se dopisivala dok je pisala Istoriju. Zbunjena, ali probuđene radoznalosti i polaskana, ona je gumicama povezala svoju kolekciju čudnih razglednica i ostavila je u kutiju.
„Imaš tajnog udvarača”, tvrdila je Antonija, spremna da poveruje u takvu mogućnost, u nadi da bi pažnja sa njene romanse, koju Pelagija i Drosula nisu odobravale, bila pomerena na neku drugu.
Sreli su se u prometnom bistrou na trgu u Argostoliju u kom je Antonija zarađivala malo džeparca tako što je služila kafu. Na trgu je orkestar iz Liksurija svirao bučnu pleh muziku, pa je dotični gospodin morao da ustane i svoju porudžbinu vikne mladoj devojci u uho i, dok je to radio, shvatio je da je pred njim savršeno i zavodljivo mlado uho koje nesumnjivo čezne da ga neko gricne pod nekim drvetom u jednoj od mračnih ulica. Antonija je zauzvrat shvatila da je pred njom čovek koji miriše na dobro pogođenu mešavinu muževnosti i kolonjske vođe, čiji je dah svež i umirujući kao mentol i čije stalno začuđene smeđe oči odaju blagost i humor.
Aleksi je upadljivo često dokoličio u bistrou, birajući uvek ist i sto, srce mu se stezalo od čežnje kad bi ugledao mladu, stasitu devu sa savršenim zubima i vitkim prstima kao stvorenim za zaljubljena štipkanja, odnosno, milovanja. Ona ga je verno čekala i izričito zabranjivala ostalim devojkama, kelnerima, čak i samom vlasniku da ga usluže. Jednog dana on je dohvatio njenu ruku, dok je spuštala šoljicu, uputio prema njoj pogled pun pasjeg obožavanja i rekao: „Udaj se za mene.” Pokazao je slikovito, okrećući ruku u vazduhu i dodao: „Nemamo šta da izgubimo osim svojih lanaca.”
Aleksi je bio advokat radikalnih ubeđenja koji ne samo da je mogao da dokaže da bogataš, ako izbegava plaćanje poreza, čini zločin protiv društva, već i da siromah, ako radi to isto, neosporno primenjuje poželjno i moćno sredstvo borbe protiv klasnih ugnjetača, što zaslužuje ne samo podršku svih dobronamernih građana već i punu zakonsku potvrdu. On je umeo da pričama o nesrećnom detinjstvu svojih klijenata sudiji izmami suze i mogao je da natera porotu da ovacijama pozdravi njegove oštre osude policije koja je brutalno i nerazumno nastojala da se drži zakona dok je obavljala svoje dužnosti.
Pelagija je odmah videla da će Aleksi postati krajnje konzervativan u svojim zrelim godinama, ali nije imala zamerke na njegova politička opredeljenja. Stvar je bila u tome da ona nije mogla da zamisli da Aleksi i Antonija vode ljubav. Ona je bila vrlo visoka, on je bio izrazito nizak. Ona je imala samo sedamnaest, a on trideset dve godine. Ona je bila vitka i graciozna, on je bio bucmast i ćelav i sklon da se sapliće o predmete kojih nema ispred njega. Pelagija se setila svoje strasti prema Mandrasu u istim nežnim godinama, uzdrhtala je i smesta zabranila venčanje, rešena da osujeti drskost i oskrvnuće.
Svadba je ipak bila divna. U rano proleće, polja i brdske strane bili su obučeni u šafran i ljubičice, beli dubačac i žutu lužarku, dok je bledoljubičasti mrazovac drhtao na tanušnim stabljikama usred već sasušene trave po livadama. Mladenci su poštovali običaj da imaju petnaest devera i deveruša na venčanju, a Aleksi je čak uspešno odskakutao Isajiino kolo i nije se osramotio ni pao. Antonija, koja je sva sijala od sreće, ljubila je čak i nepoznate ljude koji su stajali po strani i posmatrali svadbu, a Aleski je, oznojen od alkohola i uzbuđenja, održao dug i poetičan govor koji je sačinio u rimovanim epigramima, posvetivši ih vrlo mudro velikim delom svojoj tašti. Ona će uvek pamtiti onaj trenutak na svadbi kada je iznenada shvatila šta je to kod njega što je osvojilo Antonijino srce; bilo je to u trenutku kada ju je on obgrlio, poljubio u obraz i rekao: „Mi ćemo kupiti kuću u vašem selu, ako dozvolite.” Njegova iskrena skromnost i nagoveštena sumnja da ga ona možda ne bi želeia u svojoj blizini bili su dovoljni da počne da ga obožava. Od tog vremena, ona je provela mnogo srećnih trenutaka posvećenih vezenju njegovih maramica i krpljenju njegovih čarapa, dok ga je Antonija stalno ubeđivala da ih baca. „Dragi moj”, govorila bi, „kad bi ti sekao nokte, ja bih bila pošteđena grebanja, a moja majka tolikog uzaludnog posla.”
Pelagija je nestrpljivo čekala unuče, a Drosula je našla preokupaciju u poslu. Na praznom prostoru uz kej koji je nekada zauzimala njena kuća, ona je podigla slamnati krov i postavila nekoliko romantičnih svetiljki. Pozajmila je nekoliko klimavih stolova i starih stolica, postavila peć na drveni ugalj i samouvereno otvorila tavernu koju će voditi ekscentrično i po trenutnom nadahnuću sve do dana svoje smrti, 1972.
Plima turista tek je počela da zapljuskuje Kefaloniju. U početku su bogati vlasnici jahti prenosili svojim prijateljima obaveštenja o egzotičnim i boemskim mestima gde se može jesti, a potom su sa rancima dolazili duhovni naslednici melanholičnog kanadskog pesnika i sledbenici njegovog načina života. Povremeno su navraćali i poznavaoci i obožavaoci lorda Bajrona. Nemački vojnici koji su postali uspešni i krotki bergeri sa mnogočlanom porodicom dovodili su svoje sinove i kćeri i govorili im: „Ovde je tata bio u ratu, zar nije lepo?” Italijani su dolazili trajektom sa Itake, noseći svoje odvratne bele pudle i spremni da sami pojedu ribu toliko veliku da bi se njom moglo nahraniti pet hiljada ljudi. Kao vlasnik jedine taverne u maloj luci, Drosula je zarađivala dovoljno tokom leta da nije morala ništa da radi zimi.
Lemoni, koja je sada bila udata, neprijatno debela i blagoslovena sa troje dece, pomagala je u služenju, a Pelagija je dolazila tobože da radi, a u stvari je vrebala priliku da govori italijanski. Usluga nije bila brza; bila je zapravo krajnje spora. Ponekad bi Drosula za ribu koja je već poručena slala neko dete biciklom da je donese i, ako rerna ne bi radila dobro, sasvim je bilo moguće da se čeka dva sata dok se hrana pripremi i ispeče. Gostima se nije ugađalo, već se prema njima pre postupalo kao da su članovi strpljive porodice koju je ona nadgledala a vrlo često bi se dogodilo da uopšte ne budu usluženi ako bi Drosula utonula u razgovor sa nekim za nju vrlo zanimljivim om. Ubrzo je otkrila da je stranci smatraju egzotičnom i znala je da sedne za njihov sto, još zatrpan kostima barbuna i rasutim komadićima hleba, i da bez ustezanja i stida baca ostatke hrane Psipsininim potomcima, dok su se oni molećivo i mjaučući vrzmali okolo, i prepusti se preteranom izmišljanju priča o lokalnim duhovima, turskim grozotama i svom boravku u Australiji gde je živela među kengurima. Stranci su je obožavali i pribojavali su se te kravooke žene, sporog teškog hoda, otegnute guše poput ćureće, pogrbljenih leđa, kolosalnog stasa i sa obiljem malja na licu. Oni se nikad nisu žalili zbog njene zaboravnosti niti zbog njene sporosti i govorili bi: „Ona je tako dobra, jadno staro stvorenje, bio bi greh požurivati je.”
Pelagija je i dalje čekala na unuče koje nikako nije pristizalo. Ona je oprostila Antoniji što je počela da puši i da nosi pantalone i saglasila se sa njom da je dobro što se više ne sprema miraz. Nasmejala se kad je Antonija plakala 1964, zbog smrti kralja
Pavla, iako je kroz jecaje ponavljala da je monarhija zavodljiv anhronizam. Morala je privremeno da se preseli u Antonijinu kuću, da bi je tešila 1967. kada su pukovnici bez osnova ali nakratko uhapsili Aleksija, i ponovo 1973. kada je bio uhapšen zbog tuče sa policajcem dok su studenti držali pod okupacijom Pravni fakultet Atinskog univerziteta. Kasnije će se uzdržati od ispoljavanja sumnje prema Antonijinoj podršci Papandreuovoj socijalističkoj vladi i čak će priznati da je Antonija bila u pravu kada je insistirala da otputije i učestvuje na feminističkim demonstracijama. Osećala je da nije u stanju da pokaže prezir prema tako dirljivo utopijskoj i optimističnoj veri, a sve je to, uostalom, bilo njena krivica; ona je žnjela neizbežnu oluju pošto je učila žensko dete da misli. Pored toga, još je volela ideju da je sve moguće, koja joj je bila omiljena u mladosti.
Ali nije prihvatala Antonijine uporne tvrdnje da nije obavezna da joj podari unuče. „U pitanju je moje telo”, tvrdila je Antonija, ,,i nije pravično očekivati od mene da prihvatim da mi se ograničenja nametnu biološkom igrom slučaja, zar ne? Aleksi se slaže sa mnom i zato ne mislim da možeš da odeš i njega ubeđuješ?”
„Sve je u redu, je li tako?”, pitala je Pelagija.
„Mama, šta hoćeš da kažeš? Ne, ja nisam devica, i ne postoji problem... takve vrste. Još je sasvim dobro, ako baš moraš da znaš. Ne želim da te uvredim, ali ti si tako staromodna ponekad.”
„Ne, ne želim da znam. Ja sam stara žena i o tome ne moram da slušam. Samo hoću da budem sigurna. Zar ne misliš da imam pravo na to?”
„U pitanju je moje telo”, ponovila bi Antonija, vraćajući večni krug njihovih svađa ponovo na početak.
„Postajem stara”, rekla bi Pelagija, „to je sve.”
„Ti ćeš živeti duže od mene, mama.”
Ali, prva je umrla Drosula, potpuno uspravna u svojoj stolici za ljuljanje, tako tiho da je izgledalo kao da se izvinjava što je uopšte živela. Ona je bila neukrotiva žena koja je kratko proživela sreću, samo nekoliko godina sa mužem koga je volela, žena koja se zbog principa odrekla rođenog sina i živela je ostatak svojih dana bez prigovaranja, služeći onimakoji su je igrom slučaja prihvatili, i čak je za njih zarađivala hleb. Podizala je Malu porodicu kao pažljivi pastir i privijala je na svoje zamašne grudi kao majka. Pošto je sahranjena na groblju na kom je počivao doktor, Pelagija je očajnički i sasvim jasno zaključila da sada ima ne samo još jedno kandilo da pali, već i da je ostala sama. Više nije imala predstavu kako da živi svoj život i sa strahom i beznađem u duši preuzela je vođenje Drosuline taverne i pokušala da se snalazi.
Aleksi, sada sasvim ćelav, prešao je dug put od ideološkog leda puritanske komunističke partije do suptropske klime socijalističke stranke i otkrio, u početku sa osećanjem uznemirenosti i krivice, da je kao uspešan advokat neosetno prešao u onu klasu koju je nekada prezirao. On je postao uglađeni buržuj sa velikim sitroenom i kućom, navodno sigurnom od zemljotresa, ukrašenom procvalim muškatlama u saksijama, sa četiri odela i sa prezirom prema korupciji i nesposobnosti koje je oličavala partija njemu prirasla za srce. On je naširoko govorio o prednostima socijalizma na sastancima i zborovima, ali je prilikom glasanja krišom zaokruživao Karamanlisa, a onda se pretvarao da je očajan kad je ovaj pobeđivao na izborima. Zaposlio je jednog knjigovođu i postao tako efikasan u izbegavanju plaćanja poreza kao što je to svaki savestan Grk koji drži do tradicije.
Antonija je četiri godine odolevala zahtevima svoje materice da postane zauzeta, ne uviđajući razloge zbog kojih bi popustila telu u tako nerazumnim i ideološki sumnjivim zahtevima, dok neosetno nije postala popustljiva prema njemu i dozvolila mu da je zavara, tako da zaboravi da pije pilule. Otuda niko nije bio više istinski iznenađen od nje kada joj se stomak neočekivano zaoblio i dete počelo da raste. Ona i Aleksi ponovo su počeli da se drže za ruke na ulici i da zamagljenih oćiju pilje u bebe, u odeću za njih, i da sastavljaju dugu listu imena koja su potom precrtavali pod izgovorom „znam nekog sa tim imenom ko je grozan.”
„Biće devojčica”, govorila je Pelagija u onim čestim prilikama kada je prislanjala uho na Antonijin sve veći stomak. „Tako je mirna, ne bi mogla biti nešto drugo. Stvarno bi morala da joj daš ime Drosula.”
„Ali Drosula je bila tako ogromna i...”
„Ružna? Nije važno. Mi smo je ipak voleli. Njeno ime treba da traje. Kada ovo dete bude starije, moraće da čuje kako je dobilo ime i kome je pripadalo.”
„O, ja ne znam, mama...”
..Ja sam stara žena”, izjavila je Pelagija koja je nalazila zadovoljstvo u ponavljanju tog refrena. „To bi mogla biti moja poslednja želja.”
„Tebi je šezdeset. U današnje doba to nije starost.”
,,E, ja se osećam starom.”
„E, ti ne izgledaš tako.”
„Nisam te vaspitavala da budeš lažov”, rekla je Pelagija, ipak vrlo polaskana.
„Ja imam trideset četiri”, odgovorila je Antonija, „to je starost. Šezdeset je samo broj.”
Ispostavilo se da je umesto male devojčice u pitanju bio bez trunke sumnje mali dečak, sa fascinantno naboranim mošnicama i malenim penisom koje će se nesumnjivo pokazati koristan u kasnijim godinama. Pelagija je grlila dete u naručju, osećajući svu tugu žene koja je ostala devica i praktično bez poroda i počela je da ga zove Janis. Ona je to radila tako često da je njegovim roditeljima uskoro postalo jasno da ne bi mogao biti Kiriakos ili Vasos, niti Stratis, ni Dionisios. Ako bi ga zvali Janis, on bi se osmehnuo, na ustima bi mu se pojavili mehurići, a onda bi pukli i sluzava pljuvačka bi mu se cedila niz bradu, pa je tako postao Janis. Imao je odlučnu i tvrdoglavu baku koja mu se isključivo obraćala na italijanskom, i roditelje koji su ozbiljno razgovarali o tome da ga pošalju u privatnu školu, iako državne nisu bile ništa lošije.
Aleksi, podstaknut najednom očitom potrebom da ostavi nešto svom sinu, ako je ikako moguće bez posredstva poreza na nasledstvo, počeo je da traži u šta je najpogodnije ulagati. Izgradio je niz apartmana za odmor na jednoj goloj uzvišici i tavernu opremio modernom kuhinjom i toaletom. Nagovorio je Pelagiju da prihvati unajmljivanje pravog kuvara, tako da je ona postala poslovođa, a dobit su delili napola. Na belo okrečene zidove Pelgaija je iskačila sve razglednice koje su i dalje stizale sa sve četiri strane sveta i višebojne uzorke stranih valuta koje su joj poklanjali turisti kada postanu velikodušni i hiroviti pod opuštajućim dejstvom robole i recine.

70


Iskopavanje



Kad je napunio pet godina, a na izborima umesto Karamanlisa pobedio Kristos Sarcetakis, Janis je već znao da kaže „Zdravo” i „Zar nije sladak?” na šest jezika. To je naučio tako što je gotovo svo vreme provodio uz svoju baku u taverni, gde su mu tepali zajapureni, sentimentalni stranci koji su voleli male dečake maslinaste kože sa čupercima crne kose iznad očiju boje ebanovine, sve dok ne porastu i dođu u njihovu zemlju da traže posao. Janis je stavljao na stolove korpice hleba, izvirujući vrlo ljupko iznad površine stola, i zarađivao je dovoljno novca od napojnica da je mogao kupiti plišanog medu, automobil na daljinsko pokretanje i imitaciju fudbalske lopte, napravljenu od čvrste plastike sa znakom svetskog prvenstva. Pelagija ga je ponosno predstavljala svojim gostima, on bi pružao ruku sigurno i učtivo i bio je slika i prilika savršenog deteta kakvo se u bogatijim ali manje razboritim zemljama više nije moglo naći. Njegovo starinsko vladanje bilo je prava novina, a pravio je grimase samo kad su ga grlile i obasipale vlažnim poljupcima debele žene sa ružnim zadahom i ružom za usne koji se razmazivao.
On je stalno bio prisutan u Taverni Drosula zato što je njegov otac bio okupiran gradnjom novih apartmana za odmor sa bazenima i teniskim igralištima, a majka se vratila staromodnom presocijalističkom feminizmu, prema kome žena ima jednaka prava sa muškarcem kad je u pitanju kapitalističko preduzetništvo. Pozajmila je novac od muža da bi otvorila radnju i savesno je vraćala dug sa pet odsto kamate tokom četiri godine. U ulici Bergoti u Argostoliju otvorila je prodavnicu suvenira u kojoj su se prodavale kopije amfora, brojanice, lutke obučene u fustanelu kao evzoni, kasete sa muzikom sirtakija, opremu za ronjenje, statuete Pana zadubljenog u sviranja frule sa hiperboličnom erekcijom, Minervine sove, oblikovane u vapnencu, razglednice, ručno izrađene ćilime koji su, zapravo, mašinski tkani u severnoj Africi, porcelanske delfine, bogove, boginje, karijatide, tragedijske maske od terakote, sitnice od srebra, pokrivače za krevet sa ukrasom u obliku meandra na obrubima, priveske za ključeve koji su duhovito imitirali pokrete pri snošaju u minijaturi, muzičke kutije u obliku buzukija sa labavim žicama od crvene strune iz kojih se mogla čuti muzika iz filmova „Nikad nedeljom” ili „Grk Zorba”, Kazancakisove romane prevedene na engleski, tamne ikone sa autentičnom patinom na kojima su naslikani razni sveci sa imenima ispisanim nečitkom i nesigurnom ćirilicom, kreme za Britance sa opekotinama od sunca, kožne kaiševe i tašne, majice sa porukama poput „Moj tata je išao u Grčku i doneo mi je samo ovu šugavu majicu”, turističke vodiče i rečnike, puške za podvodni ribolov, paracetamol, torbe za plažu sa drškama koje se brzo rašivaju, prostirke od rafije, toaletne maramice i kondome. Antonija je gospodarila tim eklektičnim emporijumom, obučena kao i uvek u blistavo belo, sedeći nad otvorenom kasom (kako bi zavarala poreznike), sa palcem u ustima i nameštajući duge noge u poze koje su odavale otmeno držanje.
Ubrzo je otvorila nove prodavnice sa istom robom u Liksuriju, Skali, Samiju, Fiskardu i Asosu, a da se ne bi sasvim ogrešila prema umetnosti, davala je novac jednom grnčaru da pravi istinski lepe baštenske ukrase u klasičnom stilu od terakote, otporne na mraz. Ona i Aleksi su putovali u Pariz i Milano sa nejasnom idejom da otvore skupi butik u Atini i u tim danima je Aleksi sa prezirom odbacivao argumente onih koji su bili voljni da preraspodele njegovo bogatstvo: „Antonija i ja zajedno zapošljavamo na desetine ljudi. Dok mi stičemo, donosimo bogatstvo i našim radnicima, prema tome zaboravi te prevaziđene gluposti, je l' važi? Šta hoćeš? Hoćeš li da oni žive od socijalne pomoći? I imaš li ti predstavu koliko ljudi pravi stvari koje mi prodajemo? Stotine, eto koliko.”
Njihov sin je rastao bezbrižan, u društvu svoje bake, brčkajući noge u neverovatno bistroj vodi u luci, opčinjen stalnim pokretom jata riba. Uveče bi se porodica okupljala u taverni, ponekada pre gužve, a obično posle, i uvek raspravljajući na grčkom ili italijanskom, dok Pelagija, već nostalgična prema Janisovom detinjstvu, ne bi rekla: „Sećate li se vremena kad sam mu menjala pelene, spustila sam ga na zid i odvila, a on je iznenada pustio veliki zlatni mlaz i okupao mačku? Sećate li se kako je mačka pobegla i krenula svesrdno da se umiva, a mi smo hteli da puknemo od smeha? To su bili dani. Šteta što moraju da porastu.” Taj mali dečak se smejao iz pristojnosti, ali je želeo da ga baka ne posramljuje toliko i tada je odlazio iza zida da vidi koliku vlažnu fleku na njemu može sada da napravi, naginjući se od kolena naviše unazad i podešavajući domet i dizanje svog zanimljivog, isturenog dela tela i njegovog divnog zlatastog mlaza. On je imao prijatelja, po imenu Dimitri, koji je mogao da se ispiški više od njega, pa je morao da vežba pre no što prihvati da se kladi ko će biti bolji. Tu, iza zida, držao je i parče krede, da bi zapisivao koliko ga je lepih strankinja poljubilo u obraz kada su dolazile da se pozdrave na kraju odmora. Bilo ih je sto četrdeset i dve, toliki broj je teško i zamisliti, i on se nije mogao nijednoj setiti lika, već je samo nosio opšti prijatan utisak o sjajnoj kosi, krupnim očima, tragovima mirisa i sunđerastim grudima koje se spljošte kad se nehotice naslone uz njega, a onda ponovo dobiju svoj oblik. Noću, pošto bi ga, usnulog u očevom naručju, odneli kući u ponoć, sanjao je na pravom vavilonskom haosu od jezika o predivnim devojkama i mirisu vlažnog krema za lice.
Kad je napunio deset godina, u vreme kad je na vlasti bila nezamisliva koalicija komunista i konzervativaca, Pelagija je zaposlila svirača buzukija da zabavlja goste u taverni. Zvao se Spiridon, harizmatski Krfljanin, pun neiscrpne bujnosti. Buzuki je svirao tako virtuozno da se činilo kao da svira tri instrumenta odjednom i mogao je čak i Nemce da natera da zaigraju u krugu, ruku dignutih preko nečijih ramena, podižući naizmenično noge kao nestrpljivi konji. Znao je kako treba da se svira neki komad ačelerando, počinjući prvo vrlo sporo i pompezno, a onda postepeno sve brže, dok se razmahane ruke i noge svih igraće ne urarse. Umeo je da svira uspavanke i ribarske pesme, klasičnu muziku i nove kompozicije Teodorakisa, Ksarhakosa, Markopulosa i Hadžidakisa i sve ih je izvodio sa savršenim tremolima i izuzetnim sinkopiranim improvizacijama zbog kojih su njegovi slušaoci znali da napuste igru i da ga samo slušaju.
Janis je obožavao tog čoveka sa širokim ramenima, ogromnom crnom bradom, velikim ustima u kojima se činilo da ima stotinu bleštavih zuba (uključujući jedan zlatan) i sa repertoarom mađioničarskih veština pomoću kojih je vadio ljudima jaja iz uha i činio da novčići nestaju i pojavljuju se na pucketanje prstima. Pelagija ga je takođe volela jer je jako podsećao na njenog izgubljenog kapetana i povremeno je njeno srce čeznulo za vremenskom mašinom koja bi je vratila u dane jedine prave ljubavi u njenom životu. Pomišljala je da kapetanova duša možda boravi u prstima nekog ko je nalik Spiridonu, jer se činilo da se, kad muzičar umre, njegova lutajuća muzika seli u druge ruke i nastavlja da živi.
Janisova tajna želja bila je da postane zavodnik, čim dovoljno odraste. Ti „kamakia” bili su grčki mladići koji su, neprestano okupirani seksom, zabavljali usamljene i romantične strankinje, pristigle na ostrvo, tragajući za istinskom ljubavi i mnogobrojnim orgazmima u naručju bilo kog savremenog Adonisa voljnog da ih obori s nogu. Oni su smatrali da su tako nezamenljivi za turizam da su čak govorili o osnivanju sindikalne organizacija koja bi štitila njihove interese. Neodoljivi i galantni, proizvodili su lepe uspomene i slomljena srca i vrzmali se po aerodromu da, posle odlaska jedne devojke, među pristiglim nađu drugu. U vreme besposlice vozikali bi se okolo na mopedima i pravili hijerarhiju različitih nacija prema seksualnim zaslugama. Italijanske devojke bile su najbolje, engleske beskorisne ako nisu pijane. Nemačke devojke bile su dobri tehničari, španske neukrotive i melodramatične, francuske su bile tako sujetne da su morali da se pretvaraju da su zaljubljeni u njih od samog početka. Janis bi ispitivao svoj roščić sa njegovim nepredvidljivim i bolnim erekcijama i pitao se da li će ikada imati orgazam, ma šta to bilo, i da li će se i kada njegov harpun probuditi iz svojih vlažnih snova i narasti.
Janisovoj pažnji nije promaklo to da je Spiridon popularan među devojkama. Na kraju svakog njegovog nastupa, neka bi dograbila crvenu ružu iz vitke vaznice na svom stolu i gađala ga njom. Zapazio je da bi Spiro krenuo rano uveče među stolove da ukloni trnje sa ruža jer je bio ubeđen da će ga bombardovati cvećem. Takođe je primetio da se Spiro uvek slika sa rukom prebačenom preko ramena devojaka sjajnih noseva, ponekada po dve ili četiri njih odjednom, i da je u takvim prilikama njegov osmeh razvučen od uha do uha, dok mu lice zrači ponosom i srećom. Sledstveno tome, Janis je jednog dana zatražio od Spire da ga nauči da svira buzuki.
„Ruke ti još nisu dovoljno duge”, rekao je Spiro, „bolje bi bilo da se počne sa mandolinom. U pitanju je ista stvar, ali je ova dovoljno velika za tebe. Tebi je sada deset godina, i kada budeš imao četrnaest, možda bi tada mogao da počneš da sviraš buzuki. Vidi...” on spusti instrument u dečakovo krilo i ispruži mu levu ruku „ruka ti je previše kratka i šaka nije dovoljno velika da obuhvati vrat. Tebi je potrebna mandolina.”
Janis je bio pomalo razočaran. Hteo je da bude u potpunosti nalik svom junaku. „Umeš li da sviraš mandolinu?” upitao je.
„Znam li ja da sviram mandolinu? Znam li ja da hodam i govorim? Tako sam je naučio. Ja sam najbolji svirač mandoline koga sam imao prilike da čujem, izuzev jednog ili dvojice Italijana. Mandolina je zapravo instrument mog srca.”
„Hoćeš li mene da naučiš?”
„Biće ti potrebna mandolina. Inače ćemo morati da se držimo samo teorije.”
Janis je uporno dosađivao majci, ocu i svojoj baki tražeći mandolinu. Antonija je izvadila palac iz usta i rekla: „Nabaviću ti je u Atini sledeći put kad budem otišla” i, nepotrebno je reći, zaboravila to da uradi. „Doneću ti jednu kad budem otišao u Napulj”, rekao je Aleksi, iako pojma nije imao kada će otići, niti zašto bi, zapravo, tamo išao. Najzad mu je Pelagija rekla: „Mi, u stvari, već imamo jednu, ali ona je zakopana pod ruševinama stare kuće. Sigurna sam da Antonio ne bi zanemario ako bi je ti iskopao.”
„Ko je Antonio?”
„Moj verenik Italijan koji je poginuo u ratu. Pripadala je njemu. Ti mora da si već dosta slušao o njemu.”
„A, on. Ako je zakopana, onda je trula i polomljena, zar ne?”
„Ne mislim da jeste. Postojala su velika vrata nasred poda i ona je ispod, u skloništu. Ali ti nikad nećeš moći sam da raščistiš te ruševine i ja ti to ne bih dozvolila. Previše je opasno.”
Janis je molio oca da povuče nekoliko radnika sa jednog od gradilišta i obećano mu je da će ih dobiti, ali se to nije ostvarilo zbog pritiska posla koji je bio u vezi sa skorašnjim dolaskom aviona punog turista i njihovim smeštajem u zgradama u kojima još nisu postavljene vodovodne cevi. Aleksi je izgledao kao da će dobiti moždani udar zbog toga i prasnuo je na svog sina po prvi put u životu, da bi ga odmah potom zagrlio i izvinio mu se.
Najzad je Spiridon odveden za ruku uz brdo i pokazane su mu sablasne ruševine preko kojih su na velikom busenju nicali trava i korov, a veliko kamenje se jedva videlo iznad rastinja. Svuda okolo stajali su nemi i napušteni ostaci malih kuća koje su imale izgled tuge i usamljenosti. Naherene stepenice nisu vodile nikud. Seoska furuna izvila se pod pijanim uglom, njena uklještena vrata od livenog gvozda držala su se na zarđalim šarkama, a odignuti slojevi zarđalog metala na njima bili su spremni da otpadnu od žege ili mraza. Unutra su se nalazili kolonija buba i ugljenisani tragovi bezbroj zaboravljenih jela koje su pojeli oni koji su se odavno razišli na razne strane ili nisu više bili među živima. „Isuse”, reče Spiro, okrećući se oko sebe pred prizorom pustoši, „na Krtu nije bilo ni izdaleka ovako strašno. Zar te od ovog ne spopada tuga?”
„Ovo je najtužnije mesto”, reče Janis, ,ja dolazim ovamo da istražujem, kada sam ljut ili kada sam neraspoložen.” On pokaza rukom: „Moj pradeda je poginuo tu. Ja sam po njemu dobio ime. Baka kaže da je on bio najbolji doktor u Grčkoj i mogao je biti veliki pisac. Mogao je da izleći ljude samo svojim dodirom.”
Spiro se prekrsti i reče: „Bogorodice, spasi nas.”
„Ja sam tu pronašao mnogo stvari”, reče Janis, „ali uglavnom polomljenih.” Mlada šarena mačka istrčala je pred njih sa stomakom otegnutim od mačića. „Ona ovamo dolazi da lovi guštere”, reče Janis, pokazujući. „Ona to odlično radi. Uvek im ostavlja rep, pa se on uvija okolo sam za sebe čitavu večnost. To je izvanredno.”
„Pogledaj ovo”, reče Spiro, pokazujući na ogromno stablo masline rascepljeno po sredini, s deblom koje je počelo da trune ali je još imalo života u izuvijanim crnim granama i davalo je male zelene plodove. „Ja se penjem na njega”, reče Janis, „ima tu jedna grana koja je jako dobra za ljuljanje. Ona tamo.”
„Hajde da se ljuljamo”, reče Spiro, i Janis se pope na drvo da bi došao do grane, a Spiro poskoči i okači se. Viseći jedan pored drugog, oni su se njihali napred nazad neko vreme, pomognuti klaćenjem elastične grane, a onda su skočili na zemlju, ispunjeni zadovoljstvom kao da su obavili neki zadatak. Spiro protrlja ruke i reče: „Dobro, hajde da se bacimo na posao pre no što nadvlada žega. Znaš li da će ovo biti jako štetno za moje ruke? Verovatno neću moći da sviram večeras. Jesi li znao da gitaristi neće da se kupaju zato što im od toga nokti omekšaju? Kakav dobar izgovor, eh?”
„Ja volim da se kupam”, reče Janis. „Sva prljavština ispod noktiju se ukloni, a osim toga, baka me plaća da to činim.”
Njih dvojica prođoše kroz otvor gde su nekad bila vrata i počeše da se češu po glavi u očajanju. Prostor je bio zatrpan đubretom. „Nije tako strašno kao što je bilo”, reče Janis, opravdavajući se, „moj tata je dolazio i odneo sav nerazbijeni crep i uzeo gotovo sve grede za nove kuće. I baka je dolazila i odnela sve što je moglo da se koristi.”
Spiro uze štap i podiže krut i izbeljen prezervativ. „Ogavni turisti.” On ga odbaci preko korova, a Janis upita: „Šta je to?”
,,E, mladiću, to je ono što navučeš na svoju diku i radost kada ne želiš da dobiješ dete.”
„Kako onda ideš da piškiš? Moraš li da ga skineš?”
„Da”, reče Spiro, naslutivši da će, ako ne bude oprezan, uvući sebe u neka duga objašnjavanja, „skineš ga. Zapravo, stavljaš ga samo kad ti je neophodan, shvataš?”
„O”, reče Janis, „to je kondom, zar ne? Čuo sam za to. Dimitri mi je rekao.”
Spiro podiže obrve, napravi grimasu ustima i uzdahnu. Ta deca. On poče da raščišćava đubre, komade razbijenog crepa, spljoštene limene konzerve, komade uprljanog toaletnog papira (takođe trag prisustva turista) i bezbroj zelenih boca. „Ovde ima posla za dva dana”, reče on. „Ostaje nam samo da prionemo na posao.”
Do sledeće večeri prostor na sredini starog poda bio je raščišćen, a prašnjava gomila polomljenog kamenja i crepa, visoka čitav metar, stajala je izvan zidova, zajedno sa hrpom polomljenih i natrulih dasaka. Stvorena je, takođe, gomila dragocenosti koje je Janis hteo da sačuva; prastari i razbijen radio sa crvenom skalom, trajno zaglavljenom na mestu gde je pisalo „Napoli”, iskrivljeni tiganj prošupljen na zarđalom dnu, polomljeni štap sa srebrnom ručkom, neoštećena tegla puna ljuštura puževa, plesniv komplet debelih knjiga na engleskom, naslovljenih Kompletan i sažet kućni lekar, stetoskop čije su gumene cevčice propale a slušalica bila pokrivljena, slika u srebrnom okviru sa polomljenim staklom i na slici dva smešna pijanca sa čudnim kapama i zagrljeni, a u daljini sićušna ali predivna obnažena figura mlade žene koja je nogom podigla mlaz vode u morskom plićaku i na glavi imala neobičan šešir. Pronašao je čak čitav album fotografija, malo plesniv, sa stranicama čije su ivice pojeli insekti, a po njima su se širile braon mrlje od vode. Ispod prve slike pisalo je „Mama i tata na dan svog venčanja”, a pokazivala je u sepiji mladi par u vrlo ukočenom stavu, u odeći tako starinskoj da Janis nije mogao da poveruje da se neko zbilja tako oblačio. On je pregledao album dok je sedeo na zidu: „Pelagijini prvi koraci” - slika bebe sa kapom oivičenom karnerima, kako leži potrbuške i gleda zaprepašćeno pridignute glave nagore. On će ih kasnije pokazati baki da bi saznao šta sve one znače. A do tada, dovoljno je zabavno bilo pronaći perorez sa oštricom zaglavljenom od rđe, malu staklenu teglu u kojoj je bio osušeni grašak pokriven nečim crnim i ljuspavim i plesnivu knjigu pesama koju je napisao neko ko se zove Andreas Laskaratos.
Spiro je pokušao da provuče prste kroz metalnu kuku na vratima u podu, ali ona je bila zaglavljena i vrata nisu htela da se mrdnu. Pokušao je da zavuče pod ivicu vrata odvrtač koji je pronašao u blizini, ali se on savio kao da je od sira i polomio se. Moraće da ode po polugu jer su sigurno i šarke zaribale od rđe. „Zašto ih jednostavno ne razbijemo?”, zapitao je Janis.
„Zato što ne želimo da polomimo mandolinu, eto zašto. Ništa se ne postiže nestrpljenjem.” Stajali su gledajući u vrata, češkajući se po glavi, nezadovoljni što su naišli na prepreku kada su već prešli toliki put, i onda su shvatili da u njihovoj blizini stoji na vratima malo povijen ogroman čovek u crnom odelu i košulji bez okovratnika, sa srebrnim čekinjama od brade. „Šta to radite?”, zapitao je. „A, to si ti, mladi Janisu. Mislio sam da su lopovi. Spremao sam se da vas izlemam.”
„Pokušali smo da otvorimo ovo kirio Velisario”, reče dečak. „Zaglavljen je poklopac, a unutra ima nešto do čega hoćemo da dođemo.”
Starac uđe, vukući noge i pogleda u vrata na podu zavodnjenim očima. Janis primeti da nosi crvenu ružu. „Podići ću vam odmah”, reče on, „ali prvo da spustim ovaj cvet.” On se vrati u dvorište i stavi svoj cvet vrlo pažljivo na isušenu zemlju. „Ja to obično radim u oktobru”, kazao im je, „ali ću verovatno i sam biti mrtav do tada, zato je stavljam ranije.”
„Zašto?”, upita Janis.
„Mladiću, italijanski vojnik počiva tamo. Ja sam ga lično sahranio. Vrlo hrabar čovek, velik kao ja. Ja sam ga voleo, bio je vrlo fin. Dolazim svake godine i spuštam tamo cvet, da pokažem da nisam zaboravio. Niko me nije ranije video da to radim, ali kome je sada stalo do toga? Mi sada imamo druge neprijatelje i više nema stida.”
„Hoćete da kažete da se pravi skelet nalazi dole?”, upita Janis, očiju razrogačenih od užasa i ushićenja, i u potaji pomisli da bi bilo strašno uzbudljivo kad bi se pokušalo iskopavanje. Uvek je želeo da ima pravu lobanju.
„Ne samo skelet. Čovek. On je zaslužio da se odmara. Ostavili smo mu bocu vina i cigaretu i dole nema žene da besno grdi i zanoveta njegovim kostima i da počinje da čisti kada on traži samo mir. On ima sve što je čoveku potrebno.”
Spiro se nakašljao učtivo, ali je skeptično rekao: „Ne opterećujte se pokušavajući da otvorite ova vrata, gospodine, ja sam pokušao i nisam uspeo.”
„Stavljam vam na znanje”, reče Velisarios ponosno, „da sam ja bio najjači čovek u Grčkoj, ako ne i na svetu. Koliko znam, ja sam to još uvek. Da li vidite ono staro kameno korito? Ja sam ga podigao iznad glave 1939. i niko drugi to nije uradio ni pre ni posle. Ja sam dizao, sve do grudi, mazge zajedno sa dva jahača na njima.”
„Istina je, istina je”, reče Janis. „Slušao sam o tome. Kirios Velisarios je isto tako spasao selo.”
„Pružite mi ruku”, reče Velisarios Spiri, „da vidite kakvi su nekad ljudi bili na Kefaloniji. Znajte da je meni sedamdeset osam godina i pomislite kakav sam tek bio.”
Osmehujući se pomalo pokroviteljski, Spiro je ispružio ruku. Velisarios ju je obuhvatio i stisnuo. Spirin izraz lica je prvo postao zabrinut, potom uznemiren i najzad užasnut dok je osećao kako mu se kosti šake lome i škripe kao da su uhvaćene u kameni žrvanj prese za ceđenje maslina. ,A, a, a”, zakukao je, spuštajući se na kolena i podižući drugu ruku u gestu očajničkog predavanja. Velisarios ga je pustio, a Spiro je buljio u svoju ruku mlateći prstima i panika ga je spopadala od same pomisli da nikad više ne bi bio u stanju da svira.
Velisario se polako sagao i zavukao vrhove prstiju pod gvozdenu kuku. Nagao se na stranu da bi svu svoju težinu i snagu usmerio u poduhvat i naglim trzajem povukao vrata koja su, uz cepanje i pucanje rasušenog drveta i zarđalog metala, poletala nagore u oblaku prašine, odvojena od svojih šarki i uz lomljenje četiri daske. Velisario je protrljao ruke, dunuo u vrhove prstiju i odjednom se vratio u pređašnje stanje starog umornog čoveka. „Zbogom, prijatelji moji”, rekao je i pošao polako, teškim korakom, niz stazu prema novom selu.
„Neverovatno”, rekao je Spiro, još tresući svoju ukočenu ruku. „Ne mogu da verujem. Tako star čovek. Jesu li i njegovi sinovi takvi džinovi?”
„On se nije ženio, bio je suviše preokupiran svojim snagatorstvom. Znaš li da je Kefalonija mesto gde su prvobitno giganti živeli? Tako stoji kod Homera. To baka kaže. Ja bih voleo da budem džin, ali mislim da ću biti prosečan.”
„Neverovatno”, ponovio je Spiro.
Sve što je stajalo u skloništu, zapečaćeno gotovo trideset šest godina, bilo je očuvano u odličnom stanju. U njemu su pronašli starinski nemački gramofon, zajedno sa kompletom ploča i ručkom za navijanje, veliki i kitnjasto isheklan pokrivač, malo požuteo iako je ležao obložen spolja i iznutra finim mekim papirom, vojnički ranac pun neobičnih sitnica iz rata, dva redenika metaka, rukopis na italijanskom u zavežljaju i drugi zavežljaj papira ispisan lepim ćiriličnim rukopisom, stavljen u crnu limenu kutiju i naslovljen: „Ličan prikaz istorije Kefalonije”. Našli su takođe kutiju umotanu u krpu, sa najlepšom mandolinom koju je Spiro ikad video. On je okretao i prevrtao instrument na sunčevom svetlu, zadivljen izvanredno urađenim obrubima, izuzetnim inkrustacijama i savršenim trakastim ukrasima na kruškastom telu. Pogledao je niz vrat i utvrdio da je ostao potpuno prav. Nedostajale su četiri žice, a preostale četiri, pocrnele od stajanja, olabavljene su ležale na pražićima, onako kako ih je Koreli ostavio 1943. „Ovo”, reče on, „vredi više od memoara ugledne prostitutke. Janise, ti si vrlo srećan dečko. Treba da je čuvaš više nego svoju voljenu majku, razumeš li?”
Ali Janis je u tom trenutku bio više zaokupljen puškom lienfild koja je, zbog duge cevi, gotovo premašivala njegovu visinu. Uzbuđen i razdragan, počeo je da maše njom, oslonivši je na kuk, i gurnuo je njom Spiru otpozadi, dok je uzvikivao „Beng. Beng. Beng.” Usmerio ju je nagore prema drvetu i pritisao obarač. Puška je poskočila u njegovim rukama, uz strašan i zapanjujući prasak, cev ga je udarila po čelu i kiša iverki zasula ga je sa grane nad njegovom glavom. On ispusti glomazno oružje kao da ga je pogodilo snažnim električnim šokom, odjednom sede dole i brižnu u plač od šoka i straha.

71


Antonija peva ponovo



Aleksi je prisvojio pušku i municiju. Očistio ju je, pažljivo podmazao i ostavio u svoje tajno sklonište u garderobi. Imao je vrlo mali derindžer, stari italijanski pištolj sa nešto municije, a sada i ovu izvanrednu pušku, jednu od najboljih koja je ikad napravljena za snajperiste. Svoj omiljeni slogan sada je promenio u „Mi nemamo šta da izgubimo osim našeg poseda” i bio je rešen da ne dozvoli da ga neki provalnik ili komunistički fanatik zatekne nespremnog kada se bude osmelio da pljačka ili da počne revoluciju. Još uvek nije redovno sekao nokte na nogama, ali mu tašta više nije krpila čarape, već je pocepane bacao. Iako je postao još deblji i skloniji znojenju, on i Antonija (i on ju je zvao „Psipsina”) voleli su se više no ikad, vezani zajedničkom ljubavlju za svoja preduzeća koja su zauzela mesto braće i sestara njihovog sina.
A što se tiče Pelagije, Janis je nikada nije video tako uplakanu. Bake su sentimentalna stvorenja, one zaplaču i kada im daš školjku koju si pronašao na obali, ali ovo plakanje čitave nedelje bilo je nešto što nije mogao da shvati.
Prvo je privijala mandolinu uz grudi i uzvikivala: „O Antonio, mio carino, o Antonio”, dok joj se lice grčilo od emocija, a suze joj lile i kapale na podne pločice i kotrljale joj se niz obraze, da bi nestale u okovratniku i izboranom ulegnuću između grudi. Onda je uzimala svežanj papira, ispisan na italijanskom, pa i njega pritiskala na grudi, uzvikujući: „O Carlo, mio poverino, o Carlo.” Onda je uzimala svežanj ispisan na grčkom i počinjala: „O Papas, o Papakis”, grlila bi isheklani pokrivač i ponovo bi suze linule niz lice, a ona se rukom udarala pored obraza i cvilela: „O, jadni moj živote koji ne proživeh, o Bože na nebesima, o moj živote, u samoći i čekanju, o...”, a onda bi počela sve iz početka sa mandolinom, grleći je i ljubeći kao da je malo dete ili mačka. Slušala je neprestano stare izgrebane ploče, okrećući iz sve snage dršku za navijanje gramofona i iskoristila je sve rezervne igle naređane u maloj pregradi sa strane, pošto je svaka mogla biti upotrebljena jedanput, a na svim tim pločama pevala je na nemačkom žena tmulog glasa, iz velike udaljenosti. Njemu se dopala jedna, nazvana „Lili Marlen”, koja je bila jako dobra za zviždanje kada šetaš sam ulicom. Ploče su bile vrlo debele, nesavitljive i imale su malu crvenu oznaku u sredini. „Zašto nisi imala kasete?”, upitao je. Ona nije odgovarala jer je bila zaokupljena okretanjem peroreza koji je nekad poklonila ocu, ili je čitala Laskaratosove pesme koje joj je on zauzvrat poklonio, i zvuk te poezije ispunjavao joj je dušu onako kao u danima kada je pripadala sada mrtvom i zaboravljenom svetu.
Janis je tešio svoju baku najbolje što je umeo. Sedeo joj je u krilu, iako je bio malo prestar za to i brisao joj je suze već sasvim mokrom maramicom. Prepuštao se bez prigovora njenim snažnim zagrljajima od kojih su rebra bolela i pitao se kako je moguće toliko voleti jednu staru ženu sa opuštenim podvoljkom, proširenim venama i sedom kosom tako proređenom da se ispod videla ružičasta koža temena. Strpljivo je gledao, dok je ona stalno ukrug okretala stranice albuma, ponavljala objašnjenja istim recima i pokazivala na fotografijama čvornovatim prstima. „Ovo je tvoj pradeda, on je bio doktor, znaš, poginuo je spašavajući nas u zemljotresu, a to je Drosula, ona je bila kao tetka, ti je nikad nisi upoznao, a bila je tako krupna i ružna ali je bila najdivnije stvorenje na svetu, a ovo je stara kuća pre no što se srušila i, pogledaj, to sam ja kad sam bila mlada - možeš li da poveruješ da sam nekad bila tako lepa? - i držim kunu zlaticu koja je bila naš kućni ljubimac, Psipsinu, i ona je bila vrlo neobično malo stvorenje i ovo je Drosulin sin, Mandras - zar nije zgodan? - on je bio ribar i ja sam bila verena nekad za njega, ali je on loše završio, nek mu je pokoj duši, a ovo je tvoja prababa koja je umrla kada sam ja bila tako mala da je se jedva sećam, bila je u pitanju tuberkuloza i moj otac nije mogao da je spase, i ovo je moj otac kad je bio mornar, tako mlad, dragi Bože, tako mlad, zar ne izgleda srećno i pun života? On nas je spasao u zemljotresu, znaš. A ovo je Ginter Veber, mladi Nemac, ja ne znam šta se sa njim dogodilo, a ovo je Karlo koji je bio ogroman kao kirios Velisarios, a sahranjen je kod stare kuće, on je bio tako dobar i nosio je u sebi tugu o kojoj nije govorio, a ovo su momci iz „Skale”, pevaju, svi pijani, a ovo je maslinovo drvo pre no što se rascepilo i ovo su Kokolios i Stamatis, kako smešne priče bih ti mogla ispričati o njima, starim protivnicima, uvek su se prepirali o kralju i komunizmu, ali su bili najbolji prijatelji, i ovo je Alekos, on je još živ znaš, stariji je od Metusala, još uvek čuva svoje koze, a ovo je Peloponez sa vrha Enosa, a ovo je Itaka posmatrana sa istog mesta, samo kad se okreneš na drugu stranu, i ovo je Antonio, on je bio najbolji svirač mandoline na svetu i ja sam nameravala da se udam za njega, ali je on poginuo i, ovo nek ostane između nas dvoje, ja to nikad nisam prebolela i njegov duh se pojavljuje iza okuke na putu u starom selu pa onda nestaje...”, baku bi zaustavile suze, „... a ovo se Antonio sa Ginterom Veberom blesavi na plaži, a što se tiče te nage žene ne znam ko je ona, ali podozrevam, a ovde je Velisarios, podiže mazgu - zar to nije neverovatno? - pogledaj ove mišiće, i ovo je otac Arsenios kad je bio vrlo debeo. Tokom rata je postajao sve tanji i tanji i onda je potpuno nestao, a da niko nije znao zašto - zar to nije čudno? - a ovo je stari kafenejon gde je Papas, tvoj pradeda, imao običaj da se skriva kad god mi je zbog nečeg bio potreban, i da li znaš da sam ja bila prva žena koja je u tamo kročila...”
Janis je buljio u ta neizborana lica iz davne prošlosti i najednom ga je jeza spopala. Očito, u stare dane nije bilo boje i sve je bilo u raznim nijansama sive, ali nije to bilo u pitanju. Njega je zbunjivalo to što su sve te slike snimljene u sadašnjosti, a te sadašnjosti više nije bilo. Kako sadašnjost može da ne bude sadašnjost? Kako se to moglo dogoditi da od tolikog života ostanu samo mali kvadrati isflekanog papira sa fotografijom na njima? „Jao, hoću li i ja umreti?”
Pelagija pogleda u njega. „Svako mora umreti, Jani. Neko umire mlad, neko star. Ja ću uskoro umreti, ali ja sam imala svoju priliku. Ti umreš i potom neko drugi dođe da zauzme tvoje mesto. 'Besmrtni su bozi čeljadetu svakome dali svrhu, meni i red na žitorodnoj zemlji'. Tako Homer kaže. Pored rođenja, to je jedino o čemu ne odlučujemo. Jednog dana, nadam se kad budeš vrlo star, i ti ćeš umreti, zato nemoj biti kao ja. Iskoristi do kraja sve dok možeš. Jedino želim, kada budem umrla, da me se ti sećaš. Misliš li da hoćeš? Izvini, Jani, nisam htela da te uznemirim. Nemoj da plačeš. O zaboga. Zaboravila sam koliko si ti mali...”
Janis je molio Antoniju da mu nabavi žice za mandolinu po kojoj je dobila ime i ona je obećala da će ih naći u Atini kada bude otišla tamo. Aleksi mu je obećao da će mu ih kupiti kada bude otišao u Napulj, mada još nije pronašao zašto bi putovao tamo. Pelagija je povela Janisa autobusom u Argostoli i kupila mu žice u muzičkoj radnji, u jednoj od sporednih strmih ulica u koje se pod pravim uglom skreće iz glavnih. „Ja mnogo volim tvoje roditelje”, rekla je Janisu, „ali oni uopšte ne primećuju ono što im je pred nosem. Atina i Napulj! Kakve gluposti!”
Kada su se vratili u Tavernu Drosula, Spiro je pažljivo očistio mandolinu i uglačao je. Utrljao je grafit iz olovke u čivije i vrteo ih tamo-amo dok se nisu okretale lako, bez škripanja, cviljenja i zastoja. Pokazao je mladom momku kako da provuče gornji kraj žice kroz srebrni žičnik, savijajući petlju sa višebojnim kićankama od pamuka na pravu kukicu. Pokazao mu je kako se žica navija kroz otvor na čiviji tako da izbegne njeno kidanje i kako se namešta u žlebove na kobilici, a da se prethodno i u njih nastruže malo grafita radi lakšeg naštimavanja.
Pokazivao mu je kako da postepeno štimuje svaku žicu, idući od jedne do druge redom, a onda ponovo iz početka. Prikazao je kako se koristi harmonija da se pronađe dobar položaj kobilice, objasnio mu je postupak štimovanja svake žice na sedmom pražiću prema paru gornjih žica i onda je počeo da svira. Proizveo je tri jednostavna akorda da bi privikao prste na manji prostor pražića na mandolini, a potom je kaskadno prošao skalu u brzom tremolu.
Janis je postajao vezan za instrument čvrsto kao što su žice sa svojim neobičnim kićankama bile privezane za žičnik. On je pobožno slušao sve Spirine savete o tome kako instrument ne sme ostaviti na suncu, kako ne sme dozvoliti da zimi bude izložen vlazi ili hladnoći, niti sme pasti, kako ga mora glačati specijalnim sredstvom koje se koristi i za glačanje buzukija, kako da opusti žice kada ga ostavlja na stranu, da naštimuje žice za pola tona više da bi se brže smirivale... Spiro je bio vrlo ozbiljan kad mu je rekao da u rukama drži nešto najdragocenije od svega što će ikad posedovati i to je u njemu pobudilo osećaj strahopoštovanja i divljenja koje nikada nije osetio u crkvi gde je ponekad išao u Pelagijinom društvu i po njenom nagovoru. Samo je Spiri i baki dozvoljavao da ga dotaknu i znao je da se razbesni ako bi neko udario o njega.
Najčudnije je to što je otkrio, kada je imao trinaest godina i već postao dobar svirač, da su devojke potpuno beskorisne, iako je želja da svira nastala prvobitno iz plana da nauči da ih impresionira kada poraste. Njihova jedina misija u životu bila je da nerviraju, dosađuju i imaju stvari koje želiš ali ne pristaju da ti ih podare. One su zapravo zlobni i kapriciozni mali tuđinci. Tek kada je napunio sedamnaestu i kada je baka započela svoju burnu i lakoumnu drugu mladost, sreo je jednu koja je u njemu pobudila duboku čežnju i zastajkivala je da sluša kada je on navodio Antoniju da peva.

72


Neočekivana lekcija



U oktobru 1993. Janis je sa nestrpljenjem ušao u četrnaestu i upravo je imao na raspolaganju cela leto da svira u duetu sa Spiridonom i bude bombardovan crvenim ružama. Kako ne bi uznemiravao baku svojim stalnim vežbanjem - zapravo da je ne bi stalno rasplakivao - on je otišao do ruševina stare kuće da tamo u samoći svira i trudio se svesrdno da odsvira dobar tremolo okrećući ruku u članku, umesto da je naglo pomera gore-dole, što je bilo zamorno i vrlo brzo je izmicalo kontroli. Grizao je usnu naprežući se i nije primetio starijeg čoveka koji mu se približio i posmatrao ga sa kritičkim interesovanjem, ali i sa zadovoljstvom. Gotovo da se presekao kada je čuo glas kako govori vrlo čudnim naglaskom: „Izvinite, mladiću.”
„Aa!” uzviknuo je. „O, prepali ste me.”
„Previše si mlad za srčani udar”, rekao je čovek. „Nisam, naime, mogao, a da ne primetim da nešto radiš pogrešno.”
„Imam problema sa ovim tremolom. Stalno se prekida.” Bilo je prijatno razgovarati sa starijim čovekom na ravnoj nozi; stari su često tako daleki i nerazumljivi, ali ovaj starac je imao sjajne oči i odisao je energijom i veselošću. Janisu se činilo da ima nečeg laskavog u tome što je privukao njegovu pažnju i zato se malo isprsio da bi se više osećao kao odrastao čovek. Njegov glas je mutirao, proizvodeći ponekad kreštave i neskladne zvuke i zato se potrudio da ga spusti kako bi bio što dublji, i počeo je da govori na onaj samosvestan, odrastao način koji starijima izmamljuje osmeh.
„Ne, ne, ne, to će dobro ispasti. Obrati pažnju na levu ruku. Ti pokušavaš da koristiš prvi i drugi prst za sve, a to ne može.” Sagao se i počeo da namešta dečakove prste, objašnjavajući: „Gledaj, prvi prst pokriva žice na prvom pražiću, drugi prst ih pokriva na drugom pražiću, treći na trećem, četvrti na četvrtom. U početku je to naporno jer mali prst nije dovoljno jak, ali tako prestaješ da uvrćeš ruku ukrug, čime možeš slučajno da zakačiš soprano žice.”
„Primetio sam. To ume jako da nervira.”
„Samo održavaj ovaj isti raspored prstiju i pražića, ma gde da se uađeš na dijapazonu i sve će biti mnogo lakše.” Uspravio se i dodao: „Uvek možeš da prepoznaš stvarno dobrog muzičara po tome što ti se čini da uopšte ne pomera ruke i da muzika nastaje iz magije. Ako radiš kako sam ti rekao, nećeš morati mnogo da pokrećeš ruke. Samo prste. A tako se sprečava i da instrument klizi. To je uvek problem sa mandolinama zaobljenog trupa i ja sam uvek razmišljao o tome da nabavim portugalsku sa ravnom poleđinom. Ali nikad se nisam odlučio na to.
„Vi izgleda o tome mnogo znate.”
,,E pa, moram. Ja sam profesionalni svirač mandoline bio gotovo celog svog života. Vidim da ćeš ti biti dobar svirač.”
„Odsvirajte mi nešto”, zatražio je dečak, pružajući mu mandolinu i plektrum.
Starac je zavukao ruku u džep i izvadio svoju trzalicu, odgovarajući: „Uvek koristim svoju. Bez ljutnje.” Uzeo je mandolinu, prislonio je uz telo, pod dijafragmom, udario probno po žicama i počeo da svira Siziliano iz Himelove Grand sonate u g-molu. Janisu su od zaprepašćenja počele da se šire oči, a starac je iznenada stao, počeo da okreće mandolinu u rukama, zagleda je zapanjeno i onda je uskliknuo: „Madonna Maria, ovo je Antonija!”
„Otkud znate?”, upitao je Janis, istovremeno iznenađen i sa nevericom. „Kako vi znate da je to Antonija? Jeste li je ranije nekad videli?”
„Gde si je našao? Ko ti ju je dao? Otkud znaš da se zove Antonija?”
„Iskopao sam je iz ove. rupe ovde”, odgovorio je Janis, pokazujući na otvoreno sklonište usred ruševina. „Baka mi je rekla da je tu i tako je ona zove, pa je zato i ja tako zovem. Baka je po njoj dala ime i mojoj majci zato što je zvučala kao mandolina kad je bila beba.”
„A da tvoja baka nije kirja Pelagija, kći doktora Janisa?”
„To sam ja. Ja se zovem Janis po njemu.”
Starac je seo na zid pored dečaka, još držeći mandolinu u rukama i maramicom je obrisao čelo. Činilo se da je vrlo uznemiren. Janis je primetio ožiljak na njegovom obrazu koji su prikrivali pramičci bele brade. Starac odjednom zapita: „Kada si pronašao mandolinu, da li su joj nedostajale četiri žice?
„Da.”
„Znaš li gde su?”
„Ne.”
Starcu zasja neka iskra u očima i on pokaza na svoja prsa. „Ovde su. Doktor Janis je njima zašio moja rebra i nikada ih posle nisam izvadio. Bio sam sav izrešetan mecima i doktor ih je sve izvadio. Šta kažeš na to?”
Dečak je bio pod snažnim utiskom. Oči su mu se širile. Želeći da i on ostavi utisak, rekao je: „Mi tamo imamo pravi kostur.”
„O, znam. To je jedan od razloga zašto sam ovde. To je Karlo Gverčo. On je bio najveći čovek na svetu. I meni je spasao život. Sakrio me je iza sebe pred streljačkim vodom.”
Dečak je sad već bio toliko zaprepašćen da je potpuno zanemeo; zar je pred njim bio čovek sa žicama mandoline u svojim rebrima, koji je stajao pred streljačkim vodom i stvarno poznavao čoveka sada pretvorenog u kostur? To je impresivnije od poznanstva sa Spirom.
„Reci mi, mladiću, da li je tvoja baka živa? Da li je srećna?”
„Ona plače povremeno od kada smo izvadili Antoniju i druge stvari iz rupe. I postala je slaba u kolenima i ruke joj podrhtavaju.”
„A tvoj deda? Je li on dobro?”
Dečak je izgledao zapanjen. Namrštio se i upitao: „Kakav deda?”
„Ne mislim otac tvog oca, mislim kirja Pelagijin muž.” Starac ponovo obrisa čelo, izgledalo je kao da je postao još uznemireniji.
Dečak je slegnuo ramenima. „Ne postoji. Ne znam čak ni da ga je imala. Imao sam pradedu.”
„Da, znam, to je bio doktor Janis. Hoćeš da kažeš da kirja Pelagija nema muža? Ti nemaš dedu?”
„Pretpostavljam da ga moram imati, ali nikad nisam čuo za njega. Imam samo očevog oca i on je polumrtav. A to je često i moj otac.”
Starac ustade. Osvrnu se oko sebe i reče: „Ovo je bilo divno mesto. Ovde sam proveo najlepše godine života. I znaš šta? Nameravao sam da se oženim tvojom bakom. Mislim da je došlo vreme da je ponovo sretnem. Uzgred, ta mandolina je nekad bila moja, ali čuo sam te kako sviraš i voleo bih da je zadržiš. Odreći ću se svojih prava.”
Dok su njih dvojica silazila niz brdo, Janis reče: „Najveći čovek na svetu je Velisarios.”
„Porco dio, je l' i on još živ?”
Janis je počeo da zastajkuje: „Ako ste vi onaj koji je svirao mandolinu i koji je trebalo da se oženi bakom... da li to znači da ste vi duh?” Darežljivo jesenje sunce nakratko je provirilo kroz oblak nad Liksurijem, a starac je zastao i zamislio se.

73


Restitucija



Antonio Koreli, iako u sedamdesetim, otkrio je u svojim zglobovima još malo mladalačke živosti. Uspeo je da umakne tucanom tiganju i samo se trgao kad je proleteo kroz prozor iza njega. „Sporcaccione! Figlio d'un culo!”, vrištala je Pelagija. „Pezzo di merda! Celi svoj život ja čekam, celi svoj život tugujem, celi život mislim da si mrtav. Cazzo d'un cane! A ti živ, a ja budala. Kako si se usudio da ne ispuniš takva obećanja? Izdajnice!”
Koreli se prislonio uza zid, povlačeći se pred oštrim podbadanjem u rebra vrhom drške od metle, a ruke je podigao uvis, u znak predaje.
„Rekao sam ti”, viknuo je. „Mislio sam da si udata.”
„Udata!”, uzviknula je ona ogorčeno. „Udata? Nisam imala tu sreću! Zahvaljujući tebi, bastardo.” Ponovo ga je podbola i pomerila se da bi zamahnula drškom metle preko njegove glave.
„Tvoj otac je bio u pravu. On mi je rekao da u sebi kriješ divlju stranu svoje'prirode.”
„Divlju? Nemam li pravo na to, porco? Nemam li pravo?”
„Vratio sam se po tebe, 1946. Pojavio sam se iza krivine i ugledao te sa bebom, sa malim prstom u njenim ustima, izgledala si tako srećna.”
„Jesam li bila udata? Ko ti je to rekao? Šta tu ima strašno za tebe ako sam ja usvojila dete koje je neko ostavio na mom pragu? Zar nisi mogao da pitaš? Zar nisi mogao da kažeš: 'Oprosti, koricimu, da li je ovo tvoje dete?'“
„Molim te prestani da me udaraš. Dolazio sam svake godine, znaš da jesam. Videla si me. Uvek sam te viđao sa detetom. Bio sam tako ogorčen da nisam mogao da ti se obratim. Ali sam morao da te vidim.”
„Ogorčen? Ne verujem sopstvenim ušima. Ti? Ogorčen?”
„Deset godina”, rekao je Koreli, „deset godina sam bio tako ogorčen da sam čak želeo da te ubijem. A onda sam pomislio, dobro, okej, bio sam odsutan tri godine, možda je poverovala da sam mrtav, možda je pomislila da sam zaboravio, možda je srela nekog i zaljubila se. Sve može ako je ona srećna. Ali dolazio sam ipak svake godine, samo da bih se uverio da si dobro. Je li to izdaja?”
„I jesi li ikada video muža? I jesi li pomislio kako je meni bilo kada sam potrčala prema tebi, a ti si nestao? Jesi li pomislio kako je mom srcu?”
„Okej, ja sam preskočio preko zida i sakrio se. Morao sam. Mislio sam da si udata, kazao sam ti već. Bio sam obziran. Nisam čak ni Antoniju tražio.”
„Ha”, uzviknu Pelagija, nazrevši o čemu je reč, „ostavio si je da bih se ja osećala krivom, a? Bestia.”
„Pelagija, molim te, ovo je užasno neprijatna scena za goste. Možemo li da prošetamo i o tome popričamo na obali?”
Ona se osvrnu i pogleda u lica gostiju, neka nasmejana, dok su se ostala pretvarala da gledaju na drugu stranu. Svud okolo bile su razbacane stolice i stolovi koje je Pelagija prevrtala da bi iskalila svoj bes. „Trebalo bi da si mrtav”, viknula je, ,,i mene da. ostaviš prepuštenu mojim umišljanjima. Nikad me nisi voleo.” Ona izlete na vrata, ostavljajući Korelija da podiže šešir, klanja se gostima i ponavlja: „Molim vas, oprostite nam.”
Dva sata kasnije sedeli su zajedno na nekad omiljenoj steni, buljili preko mora, dok su se žuta svetla luke ogledala u potamneloj vodi. „Vidim da si dobijala moje razglednice”, rekao je.
„Na grčkom. Zašto si učio grčki?”
„Posle rata sva istina je razotkrivena. Abisinija, Libija, pogrom Jevreja, zlodela, politička hapšenja na hiljade ljudi, sve. Stideo sam se što sam bio zavojevač. Toliko me je bilo sramota da više nisam želeo da budem Italijan. U Atini živim već oko dvadeset pet godina. Ja sam grčki državljanin. Ali kući, u Italiju, odlazim vrlo često. U Toskanu idem leti.”
„A ja, tako se stidim što sam želela da budem Italijanka. Jesi li ikad napisao one koncerte?”
„Tri. I svirao sam ih svud po svetu. Prvi je posvećen tebi, a glavna tema je 'Pelagijin marš'. Sećaš li se? On otpeva nekoliko nota, a onda spazi da se ona bori da ne zaplače. Činilo mu se da je postala vrlo nepredvidljiva u starosti, kolebajući se stalno između strasnih suza i ratobornosti. Izbila mu je čak i veštačku vilicu, koja je pala u pesak, pa je morao da je opere u moru. U ustima je još osećao slankast, ali prijatan, ukus.
„Sećam se, naravno.” Sagla je glavu i obrisala suze. Iznenada, gotovo bez povoda, rekla je: „Osećam se kao nedovršena pesma.”
Koreli je osetio kako ga peče sram i izbegao je odgovor. „Sve se promenilo. Sve je ovde bilo tako lepo, a sada je svud beton.”
„Imamo struju i telefone, autobuse, tekuću vodu, kanalizaciju i frižidere. I kuće su bezbedne od zemljotresa. Zar je to tako loše?”
„Zemljotres je bio strašan. Ja sam bio ovde. Trebalo mi je mnogo vremena da te pronađem i vidim da si dobro.” Zapazio je njen iznenađen pogled i rekao: „Učinio sam ono što si mi rekla. Otišao sam u vatrogasce. U Milanu. Ti si mi rekla: 'nemoj da se boriš. Zašto se ne baviš nečim korisnim, kao što je vatrogasni posao?' i to sam uradio. Bilo je kao u armiji. Mnogo vremena za vežbanje, između zadataka. Kada su pozvali dobrovoljce, odmah sam došao. Srce mi se slomilo kad sam ovamo stigao. Svesrdno sam radio. I imao sam jedno strašno iskustvo. Video sam Karlov grob kako se otvara i zatvara i njegovo telo u grobu. Komade uniforme, razmrskane kosti i dva novčića u njegovim očima.”
Ona se strese i zapita se da li da mu kaže za tajnu koju je Karlo tako pomno čuvao. Umesto toga, ona upita: „Jesi li znao da su Karlo i moj otac napisali onaj pamflet o Musoliniju? Kokolios ga je odštampao.”
„Podozrevao sam da je tako. Pustio sam da prođe. Svima nam je bilo potrebno malo razonode u tim danima, zar ne? Još uvek nosiš moj prsten.”
„Samo zato što mi je artritis iskrivio malo prste pa ne mogu da ga skinem. Suzila sam ga prema svom prstu i sada žalim zbog toga.” Ona pogleda u lik sokola koji poleće i u kljunu nosi maslinovu grančicu i 'Semper fidelis' upisano ispod. Oklevala je; ,,I, jesi li se ikad oženio? Pretpostavljam da jesi.”
„Ja? Ne. Kao što sam ti rekao, bio sam ogorčen godinama. Bio sam neprijatan prema svima, posebno ženama, a onda je muzika krenula i ja sam obišao svet, leteći od mesta do mesta. Morao sam da napustim vatrogasni posao. A osim toga, ti si uvek bila moja Beatrice. Moja Laura. Mislio sam, ko bi pristao da bude na drugom mestu? Ko bi hteo da bude s nekim ko sanjari o drugom?”
„Antonio Koreli, vidim da si još uvek vest da lepim recima zaodeneš laži. Kako uopšte možeš da podneseš da me gledaš sada? Ja sam stara. Ne volim da gledaš u mene, jer se stalno prisećam kakva sam nekad bila. Sramota me je što sam tako stara i ružna. Za tebe ne mari. Muškarci se ne menjaju koliko mi. Ti isto izgledaš, samo si stariji i tanji. Ja ne ličim na sebe, ja to znam. Zelelasam da me zapamtiš kako treba. Sada sam kao kocka.”
„Ti zaboravljaš da sam ja dolazio i špijunirao te. Ako ljude gledaš kako se postepeno menjaju, ne možeš da se zaprepastiš. Nema razočaranja. Ti si ista.” On spusti svoju ruku preko njenih, blago ih stisnu i reče: „Ne brini. S tobom sam tek neko vreme i još uvek je to Pelagija. Pelagija sa lošom naravi, ali još uvek Pelagija.”
„Da li si pomislio da bi moja beba mogla biti kopile? Mogla sam biti silovana. Umalo nisam.”
„Pomišljao sam. Pored Nemaca i građanskog rata...”
„I?”
„Nije mi bilo svejedno. Mi smo imali neka shvatanja o obeščašćenju i okaljanosti, nismo li? Priznajem, nije mi bilo svejedno. Hvala Bogu, sada nismo tako glupi. Neke stvari su se promenile nabolje.”
„Čoveka koji je pokušao da me siluje... ja sam pucala u njega.”
On pogleda u nju u neverici. „Vacca cane! Pucala si u njega?”
„Nikada nisam bila obeščašćena. On je bio moj verenik pre tebe.”
„Nikad mi ništa nisi rekla o vereniku.”
„Ti si ljubomoran.”
„Naravno da sam ljubomoran. Verovao sam da sam bio prvi.”
„E pa, nisi. I nemoj ni da pokušavaš da mi kažeš da sam ja bila prva.”
„Najbolja.” Shvatio je da su mu emocije postale veoma ustreptale i pokušao je da se suzdrži. „Postajemo sentimentalni. Dve sentimentalne stare budale. Pogledaj...” Zavukao je ruku u džep i izvukao nešto belo u plastičnoj kesici. Otvorio je kesicu i izvukao staru maramicu koju je protresao da bi je razvio. Ona je po sebi imala žućkasto uokvirene tamne mrlje. „... tvoja krv, Pelagija, sećaš li se? Tražili smo puževe i ti si se po licu ogrebala na neki trn? Čuvam je. Sentimentalna stara budala. Ali koga je briga? Nikoga se to ne tiče. Posle toliko vremena, imamo na to pravo. Veče je divno. Hajde da budemo sentimentalni. Niko nas ne posmatra.”
„Janis posmatra. Eno ga iza one gomile konopaca na drugom keju.”
„Đavolak jedan. Možda misli da ti je potrebna zaštita. Na ovom ostrvu nikad nije mogla da postoji nikakva tajna, zar ne?”
„Želim da ti pokažem nešto. Nikad nisi pročitao Karlov rukopis, zar ne? Postojala je tajna. Vratićemo se u tavernu da jedeš i ja ću ti dati njegov rukopis. Mi pravimo odličan pilav od puževa.”
„Puževa!”, uzviknuo je. „Puževa. To je već nešto. Sećam se svega u vezi sa puževima.”
„Nemoj sebi ništa da umišljaš. Ja sam previše stara za takve stvari.”
Koreli je seo za sto pokriven kariranim plastičnim stolnjakom i počeo da čita sa starih krtih listova, povijenih malo na uglovima. Rukopis je bio poznat, ton glasa, obrti rečenica, ali bio je to Karlo kakvog nikada nije upoznao: „Antonio, moj kapetane, našli smo se u zlom vremenu i ja imam jak predosećaj da ga neću preživeti. Znaš kako je to....”
Dok je čitao, obrve su mu se mrštile, naglašavajući bore i useke i jednom ili dvaput je zatreptao kao da se našao u neverici. Kad je završio, složio je listove rukopisa, postavio ih ispred sebe na sto i shvatio da su se njegovi puževi ohladili. Ipak je počeo da ih jede, ali nije osetio nikakav ukus. Pelagija je došla i sela naspram njega „Dakle?”
„Sećaš se da si rekla da bi ti draže bilo da sam umro? Da bi mogla da se prepustiš svojim umišljanjima?” On prstom kucnu po svežnju rukopisa. „Draže bi mi bilo da mi ovo nisi pokazala. Upravo shvatam da sam staromodniji nego što sam mislio da jesam. Nisam pojma imao.”
„On te je voleo. Jesi li zgrožen?”
„Rastužen. Takav čovek je trebalo da ima decu. Biće mi potrebno vremena... Ovo je šok. Tu ja ne mogu ništa.”
„On nije bio samo jedan od heroja, zar ne? Bio je mnogo složeniji. Siroti Karlo.”
„Želeo je da učini nešto radi iskupljenja. Jadan čovek, tako mi ga je žao. Osećam se kao da sam kriv. Momci su znali da ga nateraju da ode u bordel. Kakvo mučenje. Užasno.” Zastao je zamišljen, a onda se setio. „Našao sam Gintera Vebera. To nije bilo teško - stalno je pričao o svom selu - a on je verovao da ga tražim radi osvete, da ga prijavim Komisiji za ratne zločine, ili tako nešto. Molio me je. Na kolenima. To je bilo tako jadno da nisam znao da li da se smejem ili plačem. I možeš li da zamisliš? Krenuo je očevim stopama i postao sveštenik. I takvog sam ga zapamtio, u pastorskoj odeždi, kako puzi i cvili. Nisam to mogao da izdržim. Imao sam želju da mu kažem hvala i da ga udarim u isto vreme. Samo sam izašao i nikad se nisam vratio. Dosad je verovatno stigao do ludnice. Ih je, možda, postao biskup.”
Pelagija uzdahnu. „Još uvek mi je teško da budem ljubazna prema Nemcima. Stalno imam želju da ih optužim za ono što su njihove dede učinile. Oni su tako ljubazni i devojke su im lepe. Tako su dobre majke. Osećam krivicu zato što imam želju da ih zveknem.”
„Jadni izrodi večito će okajavati krivicu. Zato su tako učtivi. Svi do jednog nose kompleks. Ali čujem da se nacizam vraća.”
„Svi okajavaju krivicu. Mi smo imali građanski rat, vi ste imali Musolinija i mafiju i sve one korupcionaške skandale, pojavili su se Britanci sa svojim izvinjenjima zbog imperije i Kipra, Amerikanci zbog Vijetnama i Hirošime. Svi se izvinjavaju.”
,,I ja se izvinjavam.”
Napravila se da ga ne čuje. Nameravala je da ne popusti -neko vreme - dok može, da bi dobila željeno zadovoljenje. Naglo je promenila temu: „Janis bi voleo da ga naučiš da čita note i kaže da bi mogao da dođeš sledećeg leta i sviraš sa njim i Spirom. Spiro je otišao kući na Krf, ali on je jako dobar. „Spiro Trikupis?”
„Da. Kako znaš? Toliko si daleko otišao u svom špijuniranju?”
„On je najbolji svirač mandoline u Grčkoj. Upoznao sam ga pre mnogo godina. On svira običan buzuki samo za turiste. Zimi ponekad dođe u Atinu. Išao sam na neke njegove časove iz klasičnog buzukija, zato što je on kao velika mandolina i pomislio sam, zašto da ne? Razgovarali smo, on zna neka moja dela. On ih zapravo bolje svira nego ja. U pitanju su godine. Usporavaju prste. Mnogo puta sam svirao sa njim. Janis će takođe biti dobar, to vidim.”
„Želi da se pridruži bendu Patras Mandolinates.”
Fino. Zašto da ne? Dobro za početak. Mi smo ranije imali mnogo takvih ansambala u Italiji, s tim što smo mi imali sve vrste instrumenata u obliku mandoline. Možeš li to da zamisliš? Mandoline basovi i čela? To je bilo smešno videti.”
„Jesi li postao vrlo slavan?”
„Samo u smislu da su drugi muzičari čuli za mene. Dobij am mnogo smešnih kritika u kojima me porede sa drugim Korelijem. Ja to podstičem. Umem da budem ciničan. Pokušao sam da pišem sve vrste moderne muzike. Znaš već, hromatske skale i mikrotonove, i sve one treskove i praskove, cviljenja i buku kosačice trave, međutim samo stručnjaci i kritičari ne shvataju kakvo je to užasno đubre. Moja ideja o paklu; Šenberg, Štokhauzen.” On napravi grimasu. „Iskreno govoreći, ja ne volim čak ni Bartoka, ali nemoj to nikom reći, i čak ne odobravam ni Bramsu ono skakanje iz jednog tonaliteta u drugi bez pravog prelaza. Shvatio sam da sam potpuno staromodan i zato sam morao da pronađem neki drugi način da postanem inovativan. Znaš ii šta sam uradio? Uzeo sam stare narodne melodije, tako sam uzimao i neke grčke, i aranžirao sam ih za neobične instrumente. U mom drugom koncertu ima irskih gajdi i pojavljuje se bendžo, i zamisli šta se dogodilo? Kritičarima se to dopalo. To je zapravo ista forma, sa istim razvojem motiva, kakva se može naći kod Mocarta i Hajdna ili drugde. To i dobro zvuči. Ja sam običan prevarant koji čeka da bude otkriven. Specijalizovao sam se za otkrivanje novih načina kako da ostanem anahron. Šta ti misliš o tome?”
Pelagija ga je pogledala pomalo zlovoljno: „Antonio, ti se uopšte nisi promenio. Ti samo brbljaš, podrazumevajući da ja znam o čemu govoriš. Oči ti zasijaju i ti se otisneš. Ja iz toga mogu da izvučem smisla koliko bih da si mi govorio turski.”
„Izvini, entuzijazam me održava u životu. Zaboravim se. Napisao sam i mnogo lažne grčke muzike, za filmove. Kad nisu mogli da dobiju Markopulosa, Teodorakisa ili Eleni Karaindru, mene bi potražili. Praviti takve prevare je zadovoljstvo. No, sada sam u penziji... Zapravo, mislio sam... ne znam šta ćeš ti misliti o tome, ali...”
Ona zaškilji sumnjičavo. „Da? Šta? Nameravaš da me obmaneš? Ponovo?”
On je pogleda u oči „Ne. Želeo bih da ponovo izgradim staru kuću. Penzionisao sam se i želim da živim na lepom mestu. Mestu punom uspomena.”
„Bez vode i struje?”
„Sa pumpom u starom bunaru, malim postrojenjem za prečišćavanje. Siguran sam da bih dobio struju ako bih nekom nadležnom doturio nešto novca. Hoćeš li da mi prodaš plac?”
„Ti si potpuno lud. Ne znam čak ni da li ga posedujemo. Nema nikakvih tapija. Ti bi verovatno morao sve da potkupljuješ.”
„Znači, ti nisi protiv? Zar tvoj zet nije graditelj? Znaš, da bi sve ostalo u porodičnim okvirima.”
„Znaš li da ćeš morati da platiš porez ako staviš krov?”
„Merda, je l' zbog toga na vrhu svih kuća štrče zarđale šipke? Da bi izgledale nedovršene?”
„Da. A zbog čega ti misliš da bih ja želela da jedan matori jarac, kao što si ti, živi u mojoj staroj kući?”
„Ja bih ti platio da dolaziš i čistiš je”, rekao je, podbadajući je.
Ona nije osetila da se on šali. „Šta? Zar je meni potreban novac? Sa ovom tavernom? I sa najbogatijim zetom koji se može zamisliti? Da li ti misliš da sam ja luda kao ti? Vrati se u Atinu. Uostalom, Lemoni bi to radila.”
„Mala Lemoni? Ona je još ovde?”
„Ogromna je kao lađa i postala je baka. Tebe se ipak seća. Barba K'reli. Nikad nije zaboravila eksploziju mine. Još priča o tome.”
„Barba K'reli”, ponovio je nostalgično. Vreme je veliki izdajica, o tome nema sumnje. Slabe, stare ruke ne mogu bacati uvis bake velike kao lađa. „Još uvek patim od tinitusa zbog te eksplozije”, rekao je i onda ponovo zaćutao. „Dakle, imam li ja tvoju dozvolu da ponovo izgradim kuću?”
„Ne”, rekla je, i dalje se praveći nepopustljiva.
„Oh”, pogledao je sa nevericom. Odlučio je da se na tu temu vrati kasnije. „Doći ću da te vidim sutra uveče”, rekao je, „sa poklonom.”
„Ne želim nikakav poklon. Suviše sam stara za poklone. Idi do đavola sa tvojim poklonima.”
„Ne baš poklonom. Dugom.”
„Ti meni duguješ čitav život.”
„Ah, doneću ti, onda, život.”
„Glupi starče.”
On zavuče ruku u džep i izvadi personalni stereo uređaj. Ponovo potraži po džepu i izvuče kasetu u vrlo lepoj omotnici i otvori je. Kasetu stavi u stereo i pruži joj slušalice. Ona zamaha rukom ispred njegovog lica, odbijajući ga, kao da se brani od komaraca. „Beži, ni mrtva to ne bih nosila. Ja sam stara žena, a ne neka šašava devojčica. Je l' ti misliš da sam ja šiparica pa da idem okolo klimajući se sa tim na glavi?
„Ne znaš šta propuštaš. Ovo je izvanredna stvar. Ja sad idem. Zovi Janisa da ti pokaže kako se time upravlja i slušaj. Videćemo se sutra uveče.”
Pošto je on otišao, Pelagija uze kasetu i izvadi iz kutije omotnicu. Na njoj je bio tekst na italijanskom, engleskom, francuskom i nemačkom. Bila je impresionirana. Na slici je bio Antonio Koreli, deceniju mlađi, u fraku, sa leptir mašnom, u dobu kada je imao oko šezdeset godina, smešio se uobraženo, mandolinu je držao pod nekim neprirodnim uglom u desnoj ruci. Otišla je po čašu vina da bi se okrepila i počela da čita napis na omotnici. Sačinio ga je neko po imenu Ričard Azborn, Englez koji je, kako je pisalo, čuveni kritičar i stručnjak za Rosinija. Počela je da čita: „Ovo je dugo očekivano, ponovno izdanje prvog koncerta Antonija Korelija za mandolinu i mali orkestar, gde se sam kompozitor pojavljuje kao solista, a koji je prvi put objavljen i premijerno izveden u Milanu 1954. Kao inspiracija za nastanak dela poslužila je jedna žena, kojoj je delo i posvećeno, a u partituri se pominje samo kao „Pelagija”. Glavna tema, komponovana u 2/2 taktu, razvijena je vrlo jasno i naglašeno, solo instrumentom posle kratkog uvoda drvenih duvača. To je jednostavna, borbena melodija koju je jadan od prvih kritičara dela opisao kao 'prividno naivnu'. U prvom stavu se razvija sonatna forma i...”
Pelagija je preletela preko ostatka teksta. Sadržavao je sve one besmislice o razradi motiva u formi fuge i slične stvari. Zagledala je mali niz dugmadi, ukrašenih strelicama usmerenim u različitim pravcima, oprezno je stavila slušalice na uši i pritisnula dugmence na kojem je pisalo „play”. Čula je šum, a onda je, na njeno zaprepašćenje, muzika počela da joj svira usred glave, umesto u ušima.
Dok ju je preplavljala, muzika je u njoj budila kovitlac uspomena. Slušala je „Pelagijin marš” ne jednom, već mnogo puta. Motivi su se naglo javljali u čudno izmenjenim nepredvidljivim formama na različitim instrumentima. Postajao je tako komplikovan da se jedva prepoznavao usred bujica nota različitog ritma. U jednom trenutku se pojavio kao valcer („Kako li to izvodi?”, pomislila je), a pri kraju su se čuli timpani sa svojim gromovitim zvukom i naterali je da skine slušalice u paničnom strahu, jer je poverovala da je počeo zemljotres. Brzo ih je vratila i shvatila da to jeste zemljotres, muzički dočaran, i pratila ga je duga tužaljka na instrumentu plačnog zvuka, a to je bio, mada ona nije znala, engleski rog. Tužaljku bi povremeno prekidao udarac po timpanima, čime su verovatno dočaravani manji, prateći potresi. Svaki je dolazio tako iznenada da je ona poskakivala na stolici, a srce bi joj snažno zalupalo. A onda se pojavila mandolina i odmarširala samouvereno kroz ponavljanje teme, postajući sve tiša i tiša. Toliko tiha da je polako iščezla. Pelagija je zatresla aparat, pitajući se da se baterije nisu iscrple. Ovakva muzika svakako bi trebalo da se završava baražom zaglušnih zvukova? Ona pritisnu jedno dugme za premotavanje., aparat je škljocnuo. Bilo je u pitanju pogrešno dugme, zato je, pritisnula drugo i sačekala da traka dođe na početak. Ovog puta je čula više nego pre, čak i neko štektanje koje je bilo nalik mitraljezima na dan masakra. Postojao je i jedan pomalo frivolan deo koji bi mogao predstavljati puženje u potrazi za puževima. Ali ponovo je došao onaj nedovoljni završetak koji se pretvarao u iščezavanje u tišinu. Sedela je razmišljajući o tome, čak malo i ljuta, dok nije postala svesna da njen adolescentni unuk stoji pored nje, usta otvorenih od iznenađenja. „Bako”, rekao je, „dobila si vokmen.”
Ona ga je pogledala ironično. „Antonijev je. Pozajmio mi ga je. A ako ti se čini da izgledam glupo dok ga nosim, zašto misliš da ti ne izgledaš isto tako? Klimaš glavom okolo otvorenih usta, pevajući nerazumno. Ako možeš ti, mogu i ja.”
On se nije usudio da kaže: „Izgleda blesavo na staroj ženi” i zato se samo osmehnuo i slegao ramenima. Njegova baka je ipak pogodila šta on misli i blago ga pljesnula preko obraza, tako da je izgledalo kao da ga je pomilovala. „Pogodi šta?”, rekla je. „Antonio hoće da obnovi staru kuću. A, osim toga, Lemoni mi je saopštila da joj je tvoja majka rekla da si ti kazao majci da imam novog momka. E pa da znaš, nemam. I ubuduće gledaj svoja posla.”
Koreli je sledeće večeri sa mnogo teškoće napredovao uz kej do Taverne Drosula. On više nije bio tako jak kao nekad, a pored toga, sa ovim stvarima nije imao nikakvog iskustva. Uzalud je teglio i vukao, a nije pomoglo ni kada je počeo da viče oštro kao kada se komande izdaju u artiljeriji. Imao je iscrpljujući dan.
Kada je konačno, uz guranje i napor, ušao u tavernu i sručio se na stolicu, Pelagija se odvojila od vokmena, spretno ga uključila na premotavanje i zapitala: „A šta si hteo sa tim?”
„To je koza. Eto, kao što vidiš, doneo sam ti život.”
„Vidim da je koza. Misliš li da ne umem da prepoznam kozu, kada je ugledam? Šta će ona ovde?”
On je pogledao u nju malo ražalošćen. „Rekla si da se ne držim svojih obećanja. Obećao sam ti kozu, sećaš se? Dakle, evo koze. I žao mi je što je stara ukradena. Kao što vidiš, ova izgleda isto kao ona.”
Pelagija je pružala otpor; gotovo je zaboravila koliko je zadovoljstvo imati kozu. „Ko kaže da mi je potrebna koza? U mojim godinama? U taverni?”
„Nije me briga za to što je ti ne želiš. Obećao sam i evo je. Svaka koza je ista. Prodaj je ako ti ne treba. Samo da si videla koliko je teško bilo ugurati je u taksi, ne bi bila tako oštra prema meni.”
„U taksi? Gde si je nabavio?”
„Na Enosu. Pitao sam vozača: 'Gde mogu da nabavim dobru starinsku kozu?', a on mi je rekao 'Ulazi' i odvezli smo se putem pored baze NATO-a u planinu. Putovali smo satima. Tamo smo zatekli onog starca koji se zove Alekos i on mi je prodao ovu kozu. Prevaren sam, to i sam vidim, a pored toga morao sam vozaču dvostruko da platim da bi je dovezao ovamo. A kako je samo zaudarala. Toliko sam se namučio, a sad ti samo vičeš na mene i kreštiš kao matora svraka.”
„Matora svraka? Blesavi starce.” Ona se saže i jednom rukom čvrsto stisnu njušku koze. Drugom joj podiže usnu i zagleda u njene žute zube. Potom prstima prođe preko dlakavih stegna i uspravi se. „Ovo je vrlo dobra koza, Ima krpelja, ali je dobra. Hvala ti.”
„Kako ćemo je zvati?”, zapita Janis.
„Zvaćemo je Apodosis”, reče Pelagija, već zagrejana za ideju da ponovo ima kozu „i možemo je držati vezanu za drvo i hraniti je ostacima hrane.”
„Apodosis”, ponovi Koreli, klimajući glavom. „Sasvim prikladno ime. „Restitucija”. Bolje ne bi moglo biti. Misliš li da će davati mnogo mleka? Mogla bi da praviš jogurt.”
Pelagija se nasmeja, na licu joj je zasjala snishodljivost. „Ti je muzi ako hoćeš, Koreli. Ja mogu da pomuzem samo ženku.” Ona pokaza na zamašne ružičaste mošnice. „Je li to vime?”
„O coglione”, reče on prikladno i zari lice u ruke. Janis je voleo ljude koji su umeli da psuju, posebno na stranim jezicima, ali mu se to činilo neobično kod starog čoveka. Stari su obično skloni da te ukore zbog toga. Ovaj Koreli je očigledno vrlo čudan, u onoj meri u kojoj je to i njegova baka postajala, skakućući okolo sa personalnim stereo uređajem ugnežđenim u svoje proređene sede lokne i sklona da se stidljivo smeši kada veruje da je niko ne posmatra. Baš ovog jutra ju je zatekao pred ogledalom kako isprobava razne minđuše iz Antonijinog emporijuma i zabacuje glavu na način koji bi se mogao opisati samo kao koketan.
„Sutra, drugo iznenađenje”, rekao je Koreli, pridigao svoj pohabani šešir i otišao. .
„O Bože”, reče Pelagija puna slutnji. Setila se da bi trebalo da mu pokaže svoju „Ličnu istoriju Kefalonije”; verovatno će ga zanimati da sazna da je do masakra došlo zato što je Ajzenhauer tvrdoglavo preinačio Čerčilov plan oslobađanja ostrva i poslao italijansku avijaciju bespotrebno u Tunis, umesto na Kefaloniju. Pretpostavljala je da zna da su naređenja za izvođenje pokolja dobijena neposredno od Hitlera, ali možda i nije znao.
„Je li on tvoj momak?”, zapitkivao je Janis uporno, iako je svaki put na to pitanje dobijao negativan odgovor.
„Idi da opereš sudove, inače nećeš biti plaćen”, uzvratila je njegova baka i otišla po češalj da bi iščešljala kozu, kao što je to nekad radila. Pitala se gde bi se sada moglo pronaći mladunče kune zlatice.
Ali, pomislila je, kapetan je stvarno nadmašio samog sebe kada se pred vratima pojavio uz škripu kočnica i turiranje motora i plavi aromatični oblak dima. Pelagija je stajala ruku podbočenih na kukovima i lagano vrtela glavom, dok je on pažljivo silazio sa motocikla. Jarko crven i vrlo visok, motocikl je imao debele, jako izbrazdane gume i izgledao je kao da je pravljen za trke. Kapetan je okrenuo ključ i prekinuo buku. Izbacio je podupirače i postavio motor na njih. „Znaš li kuda idemo? Idemo da vidimo da li još postoji Casa Nostra. Baš kao nekada...” kucnuo je po guvernalu „... na motociklu.”
Pelagija je zatresla glavom. „Da li stvarno misliš da je preživela zemljotres? I da li stvarno misliš da ću poći na toj stvari?
U mojim godinama? Molim te idi i ostavi me na miru. Poštedi me više tih svojih nepromišljenih planova.”
„Iznajmio sam ga posebno za to. Nije tako lep kao što je stari bio i pravi užasnu buku, kao kutija eksera, ali vuče dobro.”
Ona pogleda u starčevo lice i morala je da se uzdrži od smeha. On je nosio smešnu plavu kacigu sa malim šiljkom na vrhu i naočare za sunce, tako nove da je zaboravio sa njih da skine etiketu koja je lepršala oko njegovog obraza kao mali jesenji list zakačen na niti paučine. Ugledala je svoje prekorno lice odraženo stereoskopski na staklu naočara i posmatrala se kako diže ruke, isturajući dlanove. „Nema šansi. Ja sam previše stara, a ti nisi umeo pravo da voziš ni kad si bio mlad. Zar se ne sećaš koliko puta smo sleteli s puta? Bio si lud onda, a sad si još luđi.”
On se branio: „Na staroj mašini smo vrludali okolo zato što sam stalno morao da podešavam menjač brzine. Na ovom je sve automatski.” Podigao je ruke i sručio ih nadole kao da time želi da pokaže da „nema problema”, a onda joj je mahnuo da priđe.
„Ne” rekla je. „Kolena su mi ukrućena, ne mogu da podignem nogu.” Odjednom je primetila da on preko košulje nosi nešto svetlucavo u čemu je bio vrlo nalik hipicima koji su se pojavili na ostrvu kasnih šezdesetih. Ona zaškilji očima da bi bolje videla i shvati da on nosi crveni plišani prsluk sa izvezenim cvećem, orlovima i ribom koji mu je poklonila pre pedeset godina. Pretvarala se da ga nije spazila i nije ništa rekla, ali je bila zapanjena što ga je tako brižljivo čuvao sve vreme. Bila je dirnuta.
„Koricimu” rekao je, svestan da je primetila i računajući da bi njeno protivljenje moglo biti ublaženo.
„Apsolutno ne.”
„Zar ne želiš da vidiš Casa Nostru?”
„Ne sa ludakom.”
„Zar ćeš dozvoliti da uzalud iznajmljujem ovo?”
„Da.”
„Uzeo sam ga na dva dana. Mogli bismo da idemo u Kastro i Asos i Fiskardo. Mogli bismo da sedimo na steni i posmatramo delfine.”
„Odlazi nazad u Atinu. Stari ludače.”
„Doneo sam kacigu i za tebe.”
„Ja ne nosim crveno. Jesi li me ikad video u crvenom?”
„Otići ću sam.”
„Pa idi.”
Trajalo je čitavu večnost dok je nije ubedio. Dok su opasno krivudali po kamenitim putevima, ona ga je stiskala oko struka, zglobova belih od straha, lica zagnjurenog između njegovih lopatica, a mašina je bučala u njenim bedrima, proizvodeći osećaj koji je istovremeno bio duboko prijatan i uznemirujući. Koreli je primetio da se stiska uz njega još očajnije nego u starim danima i cinično je namerno dodao malo zanošenja, pored onog koje je bilo opasno nenamerno.
Pelagija ga je čvrsto prigrlila oko struka. Shvatila je da se s vremenom smanjio onoliko koliko se ona proširila. On skrenu iznenada na samu ivicu puta i skliznuvši malo dok su uvis poleteli kamenčići. „Gerasimose, spasi me”, pomislila je ona i, nastojeći da se zaštiti, provukla je ruke i sasvim ga obuhvatila oko struka, stiskajući prepletene prste.
Stari sivi moped prošao je uz tandrkanje pored njih. Na njemu su sedele ne jedna već tri devojke, sve jednako obučene u kratke bele haljine. Koreli je na trenutak spazio vitke zlataste butine, tek zaobljene grudi, izvijene obrve nad crnim očima i dugu puštenu kosu, tako tamnu da je gotovo bila teget. Osetio je kako se jedna melodija javlja u njegovom srcu, nešto vedro što odražava večni duh Grčke, koncert posvećen Grčkoj. Dok ga bude komponovao biće dovoljno samo da zamišlja kako se vozi sa Pelagijom u potrazi za Casa Nostrom i prolazi pored tri devojke u divnom prvom cvetu slobode i lepote. Ona koja je vozila moped držala je nogu na rezervoaru za gorivo, druga je doterivala šminku slikarski veštim pokretima i uz pomoć malog ružičastog ogledala i treća je bila okrenuta unazad, a njena stopala u sandalama gotovo su doticala površinu puta. Ona je imala vrlo ozbiljan izraz lica, zadubljena u novine i svojim elegantnim prstima pokušavala je da spreči lepršanje stranica na vetru.

Izrazi zahvalnosti


Posebno zahvaljujem En Grant i Arturu Grantu (Anne, Arturo Grant), Janisu Stamirisu (Iannis Stamiris), književniku, Aleksandrosu Ralisu (Alexandres Rallis) iz Grčke ambasade u Londonu, Helen Kosmetatos (Helen Cosmetatos) iz Muzeja istorije i kulture Korgialenios (Corgialenios) iz Argostolija na Kefaliniji, Đovaniju Kamizi (Giovanni Camisa) i osoblju Erlsfild biblioteke (Earlsfield Public Library) u Londonu. Niko od njih, naravno, nije ni na koji način odgovoran za moja tumačenja od njih dobijenih podataka.
Veliki sam dužnik i mnogobrojnim knjigama, ali naročito sledećim:
Richard Capell: Simiomata, Macdonald and Co, nepoznata godina
Mario Cervi: Storia della Guerra di Grecia, Sugar Editore, 1965.
Kay Cicellis: The Easy Way, Harvill Perss 1950. John Evans: Time After Earthquake, Heinemann, 1954. Nicholas Gage: Hellas, Collins Harvill, 1987. Richard Lamb: War in Italy 1943-1945. John Marray, 1993. Dennis Mack Smith: Mussolini, Weidenfeld and Nicolson 1981.
E.C.W. Myers: Greek Entanglement, Rupert Hart-Davis, 1955.
Marcello Venturi: The White Flag, Blond 1966.
Izvinjavam se Kerolajn što sam tako često kasnio na ručak i zanemarivao obaveze.


Napomena


U prevođenju ovog romana, zbog njegovog oslanjanja na književnu tradiciju, koristili smo, tamo gde je bilo potrebno, navode iz literature, ponekad neznatno stilizovane:
Platon, Gozba, BIGZ, Beograd 1970, preveo s grčkog Miloš N. Đurić,
Homer, Ilijada, Odiseja, Matica srpska, Novi Sad 1972, preveo s grčkog Miloš N. Đurić,
Biblija, Preveli Đura Daničić i Vuk Karadžić,
Gete, Faust, Rad, beograd 1982, preveo Branimir Živojinović.


Zabilješke


[←1] Bolna sam srca, bez mira i sna, nikad ih više ne stekoh ja.