Poslednji dani - Anita Dajamant

Pre gotovo deset godina Anita Dajamant pronašla je pripovest o zabačenom selu blizu obale Masačusetsa, zapustelom početkom devetnaestog veka. Taj tekst nadahnuo je ovaj zapanjujući roman o maloj grupi osobenjaka i neprilagođenih i o njihovoj borbi za život svega sedamdesetak kilometara od Bostona, a ipak u sasvim drugom svetu. Poslednji dani oživeli su nekadašnji svet Nove Engleske, koji je istorija zaboravila.

Ovo je roman o žiteljima „Kerograda“ na rtu En: udovicama, siročadi, bludnicama, oslobođenim robovima i „vešticama“. U središtu svega je Džudi Rajns, vatreno nezavisna i duboko usamljena žena, koja ipak oblikuje svoj život i nadahnjuje sve oko sebe na velikodušnost i toleranciju.

Ejmi Hofman

i

Stivenu Mekoliju,

dragim prijateljima i kolegama, hiljadu puta hvala


Napomena autorke



Ovo delo je plod mašte i donekle se oslanja na istorijske zapise, koji su, kada je reč o Kerogradu, u najboljem slučaju, retki i nepouzdani.
Nekada je takvo seoce postojalo, smešteno na visovima u srcu rta En. Još se vide putokazi koji upućuju ka ruševinama na toj stenovitoj pesnici obale, najsevernijoj granici zaliva Masačusets. Knjižica Kerograd, selo izgubljeno u vremenu još se može nabaviti u knjižarama Glostera i Rokporta, poznatog do 1840. kao Peskoviti zaliv. Ovo malo delo sadrži ne sasvim preciznu pešačku mapu oblasti i priče o slikovitijim ljudima koji su navodno tu nekada živeli.
Većina priča o poslednjim stanovnicima Kerograda zasniva se na knjižici od trideset jedne strane, objavljenoj 1906. pod naslovom U srcu rta En ili Priča o Kerogradu. Pisac je Čarls J. Men, a ilustracije je načinila Ketrin M. Folensbi, koja je rado crtala veštice kako jašu na metlama. U uvodnoj napomeni gospodin Men otkriva da je gotovo sav materijal iscrpeo iz "sećanja starih ljudi s rta En... ljupke starice s često još ljupkijim glasovima, i starci belih kovrdža i obraza naboranih od godina, sećali su se priča koje su im pored ognjišta pričale druge mile starice i ponosni starci iz prošlosti". Drugim rečima - prastara govorkanja i tračevi.
Govorim ovo kako ne biste greškom moju maštu prihvatili kao činjenice. Pa ipak, smrt sela, čak i siromašnog i malog kao što je Kerograd, nije sasvim beznačajan događaj. U životima provedenim među tim zastrašujućim stenama, pod tim vedrim nebom, svakako je bilo nečeg vrednog. Zašto da ne zamislimo njihove priče kao stvarne, ako i nisu tačne? Za svrhu ove zabave, šta tu ima loše?

Smrt Abrahama Vorfa



Džudi Rajns odlučila je da krene stazom preko pašnjaka. Tako joj je bilo upola kraće nego da silazi na Opštinski put i pentra se nazad na Kerogradski put, a želela je da stigne rano kako bi pomogla. Ali napredovala je sporo. Zima 1814. okovala je polje mrazom i po rupama je bilo crnog leda. Ako ne pazi na svaki korak, završiće loše kao Abraham Vorf, zbog kog svakako ne mora da žuri.
Hladnoća kao da je dodavala sate i kilometre čak i najkraćem putovanju kroz Kerograd. U februaru je Gloster, udaljen svega sat pešačenja zdravog čoveka po lepom vremenu, bio dalek koliko i Salem. Čak i za lepih dana bio je to turoban predeo, sa zaraslim stazama, srušenim kućama i čudnom zbirkom duša naplavljenih na kamenita brda rta En. Makar ne duva, tešila se Džudi.
Prva je stigla u kuću Ister Karter. "Moja desna ruka", rekla je Ister pridržavajući joj šal. "Dođi uz ognjište."
Džudi se osmehnula sićušnoj ženi, okačila svoj plašt krut od hladnoće i ogrnula se toplim šalom. Kad su joj se vrhovi prstiju i obrazi otkravili, uspravila se i otišla da pogleda telo Abrahama Vorfa, položeno na pod na drugom kraju sobe.
Džudi je podigla komad izbledelog žutog platna koje mu je pokrivalo lice i grudi. Tuga i sramota. Niko nije mnogo govorio o samoubistvu, ali Džudi se pitala je li to uobičajeniji način bekstva nego što iko podozreva. Onda je primetila da na Vorfu ima neobično malo krvi. Ako je prerezao sebi grlo, zar ne bi trebalo da mu je okovratnik natopljen? Zar ne bi trebalo da su mu ruke umrljane, rukavi skoreli? Možda je hladnoća smrznula krv, pomislila je. Ili ga je možda Ister oprala.
Pre nego što je stigla išta da upita, vrata su se otvorila i ušla je Rut noseći pun naramak drva. Džudi se divila prizoru osam pravih cepanica; s obližnjih brda sve drveće odavno je posečeno. Meštani su uglavnom ložili treset i balegu.
A opet, mislila je, Rut nosi tajne kuda god ide. Tuđin bi teško primetio da je Afrikanac kože boje kafe, u pantalonama i s kapom, zapravo "ona". Rut niko nikad nije video u haljini, i volela je da je zovu "Džon Vudmen", iako su je svi znali kao Crnu Rut. I zidar je, ni manje ni više. Stanuje kod Ister na tavanu. Džudi se i dalje nadala da će joj Ister jednog dana ispričati više o Rut. Opčinjavalo ju je sve vezano za malobrojne Afrikance rta En.
"Zdravo, Rut", rekla je Džudi. "Donosiš nam pravu divotu." Rut je klimnula glavom, spustila cepanice pored ognjišta i povukla se na tavan pre nego što ostali počnu da pristižu.
Kuća Ister Karter bila je najveća kuća pogodna za stanovanje u Opštinskom naselju, što je pravi naziv Kerograda. Imala je dva i po metra visoku tavanicu, veliku sobu dugu sedam metara i ognjište dovoljno da se na njemu ispeče goveđi but, mada već mnogo godina nešto tako lepo nije zacvrčalo na njemu. Kuća je bila velika samo u poređenju sa svim ostalim koje se kilometrima naokolo još nisu srušile, i služila je kao krčma po svemu osim po nazivu i porezu. Omladina i mornari uspinjali su se starim putem u potrazi za razonodom, a Ister im je to pružala. Volela je društvo, čak i leš je bio dobrodošao ako priziva žive.
Tog dana prvi posetioci bile su prastare gospođe: došle su, jedna po jedna, prkoseći hladnoći, da odaju poštu pokojniku, nadajući se čaši piva za njegovu dušu, a možda i nekom zalogaju.
Među novopridošlima bilo je samo jedno nenaborano lice, i pripadalo je jedinom živom muškarcu u sobi. Prišavši telu kada je na njega došao red, Oliver Janger je skinuo šešir i nakašljao se kako bi odvratio pažnju prisutnih dok je stopalom pomerio platno da bolje vidi svoj prvi leš. Ali Tami Janger videla je šta njen nećak smera i pljesnula ga dlanom po potiljku.
"Šta je tebi?", rekla je. Sve glave u polumračnoj sobi okrenuše se ka njima. "Šta sam u životu učinila da dobijem ovakvog klipana? Tebe pitam, Džudi Rajns. Čime sam zaslužila da budem kažnjena seoskom ludom?"
Džudi se namesti između zdepaste Tami i mršavog dvanaestogodišnjaka. Pogledala je Abrahamovo telo, a Oliver Janger opazio je tugu u njenim očima i poželeo da ima hrabrosti da joj kaže nešto lepo. Ali Tami bi ga postidela pred bogom i ljudima kad bi pokazao bilo kakva osećanja prema Džudi Rajns. Stisnuo je zube i vratio se do ognjišta, iako se tako našao pored kostobolnih starica, od kojih je najstarija, Meri Larvi, ožalošćena sestra Abrahama Vorfa, i sama zaudarala na smrt.
Iz Merinog crvenog nosa neprestano je kapalo dok se ljuljala napred-nazad u najboljoj stolici Ister Karter i blebetala o tome kako će Abraham večito goreti u paklu jer je oduzeo sebi život.
"Moj jadni, jadni brat", cvilela je. "Neću ga videti na nebesima, to je sigurno. Goreće, a sve je na moju glavu. Jeste, jer je trebalo da ga odvratim." Ponavljala je ovo svaki put kad se na vratima pojavi novo lice, ispucalo od vetra i radoznalo da čuje je li istina da se Vorf ubio.
Svaka novodošla gošća saosećajno je zacoktala sedajući, zahvalna na toploti i društvu u ovom nekadašnjem ponosu sela. Jedino ta kuća imala je sprat, čak i u vreme kada je selo bilo puno gordih muškaraca. Tek mnogo kasnije selo se pretvorilo u zbirku urušenih koliba i potleušica, naseljenih uglavnom usedelicama i udovicama bez dece, a mnoge nisu imale ni kašiku za goste. Žrtve siromaštva, čudaštva ili proste tvrdoglavosti, sastavljale su kraj s krajem prodajući bobice i napitke od korenja i grančica. Za svoje muke stekle su nadimak "smećožderke" i čitav rt En im se rugao.
"Nikoga više gore nema osim veštica i drolja", govorile su pijandure u krčmama. "Pare se s kerovima tamo gore", govorili su farmeri i ribari. I svi su lagali da su spavali s Džudi ili drugim suknjama koje nisu jednom nogom u grobu. Namigujući i cereći se, govorili su: "Svaki ker bi se tamo gore ovajdio."
Bez sumnje je neki pijani dosetljivac prvi ovo selo na umoru prozvao Kerogradom. To što se posprdni naziv učvrstio snažno kao krštenjem bilo je živa rana u srcu Abrahama Vorfa, i on ga nikada nije izgovorio.
Odbrana Opštinskog naselja bila je njegovo poslanje, i svako ko ga pusti da priča duže od minuta čuo bi sve o tome kako je to nekada bila najbolja adresa na Severnoj obali, zapravo u čitavoj državi Masačusets. Po njegovim rečima, najuglednije porodice živele su tu i odgajale najbolju stoku - krave, ovce i volove. Vorf im je bio voda - ili je makar on tako tvrdio. Njegova En bila je najlepša među ženama. Njegove ovce davale su najbolju vunu. Njegovi sinovi najverovatnije bi osvojili vlast nad čitavim rtom. Ali, to je bilo "negda", kako je on to govorio.
"Bio je ogorčen", reče Ister Karter setivši se Vorfove često ponavljane tvrdnje da su u Ratu za nezavisnost izginuli njegovi najbolji suseljani. Oni koji su se vratili s obe ruke i noge odlučili su da više ne žele da se bave nezahvalnim poslom žetve kamenja pošto glosterska luka nudi lakši život. Bogatstvo se sticalo kupujući i prodajući.
"Sećate se kako je izgovarao reč 'trgovac'?", reče Džudi. "Kao da izgovara najgore svetogrđe."
"Moj brat četrdeset godina nije nogom stupio u crkvu", reče Meri. "Četrdeset godina živeo je bez reči Božje." Abraham je koliko preksinoć seo pred njeno ognjište i pitao je da li smatra da je svako ko se ubije obavezno osuđen na prokletstvo. Meri mu je odvratila da se okani gluposti i ostatak njihove poslednje zajedničke večeri provela je žaleći se na svoje rđavo varenje i nezahvalnu decu.
Uspomena na taj poslednji razgovor bila je užasna sramota za Meri, čiji su prodorni jecaji mnogo podsećali Džudi na preklanu svinju. Oštrina te misli navela ju je da žurno ode ožalošćenoj starici s novom šoljom utehe. Miris kuvanog kupusa, mokre vune i jeftinog duvana kao da je bio jači u uglu sobe, i Džudi se obradovala svežem ledenom talasu kad su se vrata ponovo otvorila.
"Vidi, vidi, pa to je Baka Dej", reče Ister pozdravljajući staricu ćelavu i naboranu gotovo kao prošlogodišnja jabuka kiseljača.
"Nisam znala hoću li moći da dođem po ovom mrazu", izvinjavala se nova gošća. "Ali mislim da mu toliko dugujem."
"Dobro je, dobro je, mila", reče Ister i povede je ka Abrahamovom telu prepričavajući ponovo kako ga je Kornelijus Finson našao rano jutros s dugim nožem u ruci.
Učinio je to u senci Kitovih ralja, dveju ogromnih stena koje su zajedno tvorile glavu velike ribe. Kornelijus, ili Crni Nil, kako su ga neki zvali, doneo je leš kod Ister, a ona ga je odmah poslala u grad da nađe neke snažnije srodnike koji će poneti Vorfa nazad u Gloster na hrišćanski pogreb.
Kad je Baka Dej otvorila vrata, za njom je u sobu utapkao najveći seoski pas. Dugodlaki grubijan Meda, visok šezdesetak centimetara, odmah je prišao Ister Karter i onjušio joj šaku. Ne našavši tu ništa za jelo, krenuo je u ledenu ostavu, nadograđenu uz kuću u vreme kada je hrane bilo toliko da je posebna ostava bila neophodna. Tamo se već okupilo čupavo društvo i sedelo glavu uz glavu na prljavom komadu tepiha: Nosonja, Šarov, Pegavi, Smeđe Čudo i Sivka. Jedan po jedan psi su se ušunjali u kuću za dvonožnim gostima - iz tajnih jazbina izmamili su ih neobična gužva i miris hrane.
Kad je Meda ušao, ostali psi su poustajali kako bi on zauzeo najtoplije mesto u sredini. Spustio se s uzdahom na svoje mesto po pravu, a ostali su se rasporedili ukrug oko njega, posedali i nastavili da se češu.
Džudi Rajns se nasmeši gledajući kako se iz ove žive gomile krzna diže para. Neka nas zovu Kerograd, mislila je, nemam ništa protiv da me smatraju jednom od njih. Osećala se mnogo manje srodnom sa zbirkom nesrećnih stvorenja u sobi, umotanih u tamne šalove. I s jadnim, zamišljenim Oliverom, mlitavo naslonjenim uza zid, oborene glave, ruku prekrštenih na mršavim grudima.
S gustom crnom kosom, zelenim očima i visokim jagodicama, bio bi sasvim zgodan dečko kad bi samo podigao glavu i prestao da se mršti. Oliver je uhvatio njen pogled, besno joj uzvratio, a onda se zapiljio u tavanicu. Čudak, pomisli ona i zapita se hoće li od njega ikad išta ispasti. Bilo je šteta što Oliver nema kuda drugde da ode. Tami mu je rod, ali možda bi mu bilo bolje kao šegrtu, možda kod nekog poštenog farmera i njegove žene mekog srca. Naravno, i to je kocka, kao što je Džudi dobro znala.
Oliverova baba-tetka bila je strah i trepet, ali niko ne bi uspeo da promeni Tami Janger. Njeno ime su često izgovarale majke kada žele da odvrate decu od lutanja po šumi. Zvale su je vešticom i upozoravale da u njenom omiljenom čaju ima punačkih prstića obezglavljenih dečaka i devojčica.
Džudi je posmatrala Tami kao prirodnu silu, neprijatnu poput osinjaka, ali neizbežnu. S druge strane, Džudi je bila poznata po mekoti; jednom su je čuli kako brani tvorove i komarce tvrdeći kako oni imaju svoje mesto i svrhu na svetu. Abraham Vorf korio ju je zbog bolećivosti. "Vodi računa o sebi", rekao joj je svega mesec dana pre smrti. "Jednom u životu povedi računa o Džudi Rajns." Prisećajući se njegovih reči, Džudi Rajns je sastavljenih obrva pognula glavu. Oliver ju je posmatrao i pitao se kako može da oplakuje onako mrgodnog starog brbljivca.
Nikad je nije video tako tužnu. Džudi je obično svojim stalnim poluosmehom privlačila ljude k sebi. Bilo je prirodne ljubaznosti, neodoljive dobrote na njenom licu, iako nije bila neka lepotica. Oči su joj bile svetlosmeđe, nešto svetlije od kose koju je delila oštrim razdeljkom iznad levog uha. U haljini od domaće tkanine, nebeljenoj kecelji, cipelama boje prašine i gologlava, Džudi Rajns podsećala je Olivera na kokošku. Nije to laskava slika, znao je, ali je dovoljno topla da je zamisli kako se stara o njemu.
Oliver kradomice pogleda Tami i uveri se da ga ne vidi kako zuri u Džudi. Ima najmanje trideset godina, pretpostavljao je Oliver, a možda i čitavih četrdeset.
Plač Meri Larvi pretvorio se u nezaustavljiv napad kašlja i privukao je svačiju pažnju. Tami je u septembru upozoravala da Meri neće preživeti zimu. Abrahamova smrt unaprediće to očigledno nagađanje u mitsko proročanstvo i pojačaće strah od Tami kod budalastih lakovernika, već preplašenih od njenih navodnih moći.
Kad se Meri smirila, Ister je poslužila kuvani kupus i krompir. Gospođe zbijene oko vatre spustile su male porcelanske lule na pod i dočekale skromni obrok uzvicima kao da je svadbena gozba. Ister im je sipala još u tanjire i pre nego što su pojele, znajući da će im to biti jedino toplo jelo tog dana, a verovatno i sutrašnjeg.
Ister je bila Džudina ljubimica. Visoka svega metar i četrdeset u cipelama, Ister je imala dugačak kljunast nos i sitne škiljave oči. Ali njeno lice pod staromodnom kapom sinulo bi kad god bi se pod njenim krovom okupili ljudi, naročito kad se nađe u središtu pažnje mlađih, koji bi je zvali "majko".
Upravo Ister je smislila ime "Džudi Rajns", i iz njenih usta zvučalo je kao tepanje. Većinu žena zvali su prezimenom, kao baku Dej ili udovicu Larvi. Gore u šumi, neudate žene kao što je Ister ponekad su zvali krštenim imenom, kao da su nevaljala deca. Ali Ister se dopao zvuk imena "Džudi Rajns" i ono se zadržalo.
Džudi odavno nije čula ime "Džudit Elizabet Rajan", i da je neko tako oslovi, možda se ne bi setila da odgovori. Džudit Elizabet Rajan zvučalo je kao ime žene koja poseduje nedeljnu haljinu, vuneni tepih na cvetiće i beli čajnik, a ne kao ime nekoga ko često pravi večeru od bobica i korenja. ko čisti tuđe kuće za parče platna ili ko u zimskim noćima spava s poludivljim psom preko nogu da se ne smrzne.
Baš kad se Džudi mašila da se posluži Isterinim varivom, vrata su se ponovo naglo otvorila, udarivši u zid tako da su gospođe poskočile, a onda zagugutale videvši malog Semija Stenlija kako uplovljava kao komad naplavljenog drveta na talasu triju sukanja i zvonkog smeha. Tamnokosa Moli Džejkobs i plavuša Sali Fips pohitale su k vatri i pružile crvene ruke da se ugreju, a gospođa Stenli je otmeno i učtivo zatvorila vrata i otišla pravo na sredinu sobe. Kad se uverila da su svi pogledi prikovani za nju, izvukla je bocu iz otrcanog mufa od rakunovog krzna.
"Kakav dobrodošao prizor pružaš", reče Tami obraćajući se rumu.
"U spomen na gospodina Vorfa", reče gospođa Stenli.
"Šteta što matori prdonja nije s nama da uživa", reče Tami.
Oliver se nasmeja prostoj reči po dečačkom nagonu, koji je pokušao da potisne kad je video kako Džudi odmahuje glavom. Ali gospođa Stenli okrenula je k njoj svoj čuveni pogled skidajući kapuljaču. Vodopad plave kose, slobodne kao u devojke, prosuo se u ljupkim uvojcima preko bluze tako bele da je skoro zasijala u polutamnoj sobi.
Gospođa Stenli - niko nikad nije čuo njeno kršteno ime - držala se kao velika lepotica kakva je nekada bila. Plavooka i plavokosa, savladavala je bore oko očiju i opuštenu bradu treptanjem, pućenjem usana i spuštajući meku ruku na mišicu svakog muškarca koji se primakne dovoljno da uhvati njen kratkovidi pogled.
Tami se isceri. "Rum, a? Kom se to mornaru posrećilo?"
"O, zaboga", odvrati gospođa Stenli. "Bolje da ne krenemo tom stazom, važi, kako i naši pogrešni koraci ne bi privukli pažnju."
"Kurvo stara", reče Tami. "Bezočnija si nego čitav Boston pred izbore."
Gospođa Stenli slegnu ramenima i pode da vidi telo, vukući za sobom dete koje se opiralo. Stavila je ruku na grudi, pognula glavu i skinula Semiju kapu s glave, pa se gusta plava kosa kao njena prosula do ramena. Oliver zinu da se nasmeje devojačkim kovrdžama, ali ućuta videvši da se Džudi Rajns mršti na njega.
Semi, jedva šest godina star, užasnuto je treptao i do krvi grizao usnu. Nikad nije video mrtvaca, a od iznenadne toplote sobe zavrtelo mu se u glavi. Džudi ovo opazi, uze dete za ruku i odvede ga od tela u dno sobe. Semi je ustuknuo videvši čopor pasa koji su istovremeno podigli glave i zagledali se u njega.
"Je l' ujedaju?", upitao je.
"Ne boj se", reče Džudi i pruži mu hladan biskvit namazan guščijim salom.
Semi je uzeo biskvit, ali nije ga ni zagrizao. "Samo napred", osmehnu se Džudi. On je zbunjeno pogleda. "Nemoj mi reći da nisi gladan."
"Nikad pred damama", reče on.
"Pa, to je divno ponašanje." Džudi Rajns se nagnu i reče: "Ali mislim da bi sada bilo bolje da to pojedeš pre nego što neki pas dođe i ugrabi ti."
Ova pomisao užasnula je Semija, pa je zinuo koliko je god mogao i pojeo čitav biskvit u dva zalogaja. So i čist ukus hrane naterali su mu suze na plave oči. Kad je progutao, dečak je prefinjeno obrisao usta unutrašnjom stranom manžete, uzeo Džudi za ruku i poljubio je uz oštar mali naklon. Džudi je susprezala smeh gledajući ga kako odlazi da sedne pored bake Dej.
Semi je stigao pre dve godine sa ceduljom zakačenom za kaputić. Niko nije znao šta je pisalo u poruci, čak ni ko je dečaka doveo. Prema govorkanjima, gospođa Stenli je, pročitavši cedulju, izustila samo: "Ðavo da me nosi." Predstavila je dečaka kao sina svoje kćeri i rekla da se zove Sam Maski, mada je postao poznat kao Semi Stenli.
Niko do tada nije ni znao da gospođa Stenli ima kćer. Kad se spomene gospodin Stenli, ona je polagala negovanu ruku na srce i govorila: "Nestao na moru." Niko tu tvrdnju nije dovodio u pitanje, mada su retki u nju verovali.
Semi je znao da ga baka ne voli, iako je radio šta mu se kaže i bio miran, što je, izgleda, jedino što odrasli žele od dece. Kad je prvi put seo u klupu u školi bake Dej, starica se silno namučila da ga natera da glasno izgovara glasove, i mislila je da je gluv, a možda i glup. Ali onda ga je videla kako čita Bibliju i umiljavanjem mu izmamila priznanje da je napamet naučio Postanak i prešao na Izlazak. Za to ga je potapšala po glavi i dala mu keks pretvrd za žvakanje.
Semi je osetio pogled Olivera Jangera na sebi. Stariji dečak motao je prstima pramen retke masne kose i pućio usne. To Semiju nije smetalo. Gospođa Stenli nikad mu nije ukazivala ništa slično ljubavi, ali ga je naučila da će lakše dobiti ono što želi ako je učtiv i lepo miriše, a Oliver je očigledno prljav i prost.
Oliver je brzo izgubio zanimanje za dečaka i odvratio pogled od tog ugla sobe. Nije želeo da susretne pogled bake Dej; napustio je njenu učionicu mnogo pre Semijevog dolaska. Napustio je i glostersku osnovnu školu, iako je tamo bilo toplo, a devojčice ponekad delile s njim svoju užinu. Prosto se umorio braneći dobro ime Kerograda, mesta koje je mrzeo, ali je osećao da mora da ga brani.
Osim toga, Oliver nije cenio školovanje. Čovek i bez nauke može da ode na more ili pođe u rat. Može da se vrati obasjan slavom i s dovoljno para da uzme Džudi Rajns. Videće ga u uniformi i prepoznaće u njemu momka koji će je odvesti iz ruševina Kerograda. Kuvaće mu, grejaće ga i smešiće mu se slađe nego što se smeši ovom malom lepotanu. Oliver je žudeo da progovori s njom, ili makar samo da zuri u nju bez straha da će ga neko videti.
Soba je utihnula dok je gospođa Stenli sedala, i trenutak-dva čulo se samo šištanje vatre. Džudi je zamišljala da vatra cvrčanjem i pucketanjem šapuće o sudbini sirote Abrahamove duše i osetila je iznenadnu želju da pobegne od tuge i sitnih pakosti okupljenih u zadimljenoj sobi Ister Karter. Nije se znalo koliko će vremena biti potrebno Abrahamovim srodnicima da stignu u Kerograd. Možda im se kola zaglave na putu, a februarski dani su kratki; ako im se slomi osovina možda se okrenu, vrate natrag i tek sutra pokušaju ponovo.
Topot koraka spolja ulio je Džudi nadu da su rođaci možda stigli i da će ona moći da ode. Ali ispostavilo se da je to samo Džon Morgan Stenvud. Ušao je i pogledao po sobi kao da su svi iščekivali njegov dolazak. Hladan vetar uleteo je u sobu dok su njegova žena i tri odrasle kćeri drhtale iza njega.
"Ðavo te odneo, Stenvude!", povika Tami. "Zatvori ta prokleta vrata."
Stenvud je bez žurbe stresao led sa čizama, a njegova žena se provukla oko njega i pohitala da teši udovicu Larvi, svoju majku. Kad je stara gospođa ugledala kćer, pustila je novi jecaj, koji je uplašio pse u zadnjoj sobi i izazvao hor laveža i cvileža.
"Probudila si paklene pse, majko Larvi", prekorio ju je Stenvud. "Šteta što ne možeš da probudiš i ovog starog Abrahama."
Namignuo je kćerima, a one su pocrvenele i oborile pogled. Slabašnoj šali nasmejao se samo Oliver, posegavši za najdubljim glasom koji je mogao da proizvede. Uz još jednog muškarca u sobi, dečak se ispravio i raskrečio noge kao Stenvud, smatrajući da krivonogi novopridošlica tim stavom ponosno objavljuje svoju muževnost.
Oliver se počeša po grudima i kradomice pogleda Stenvudove kćeri, koje su slovile kao najlepše devojke na rtu En, čak i bez lepe odeće i pudera. Rejčel, najstarija, već je bila verena za momka iz Aniskama, a Lidija i Hana takođe su užurbano tražile muževe da ih odvedu iz Kerograda, i dolazile su u crkvu samo da dele osmehe svemu što nosi pantalone. Oliver je ovo čuo od Tami. Ali on je sestre Stenvud poznavao drugačije.
Pognuo je glavu sećajući se jedne noći prošlog avgusta; vazduh je ostao vreo i posle zalaska sunca, a jedino olakšanje od vrućine i mušica pružao je potok. Upravo je skidao pantalone kad je Hanin smeh odao devojke. Odgegao je tiho do mesta gde su se kupale i iza žbuna posmatrao pune grudi Lidije Stenvud kako plutaju na vodi. Sestre su joj se pridružile, pa su još četiri dojke namigivale na dečaka. Oliverova muškost u trenutku je otvrdnula kao kamen, i dok su devojke pljuskale i šaputale, spustio je ruku i odgovorio na hitna neizgovorena pitanja koje mu je telo postavljalo već čitavu godinu.
Posle toga Oliver je osećao duboko poštovanje prema Džonu Stenvudu kao ocu tolikih dojki. Zaista, Oliver je bio toliko zanesen Stenvudovim prisustvom da nije primetio kako je Džudi Rajns izvila usnu kad je Stenvud upitao kuda je ta crnčuga morala da ode.
Stenvud je uštinuo za nogu Ister Karter kad mu je donela kriglu piva. "Imaš nešto lepo za mene, curo?"
"Imam za tebe kupus", rekla je. "Spremila sam kupus i krompir za sve u spomen na Abrahama Vorfa. Ali zar nemaš ništa da kažeš svojoj jadnoj tašti?"
Stenvud slegnu ramenima i priđe Meri, koja nije puštala ruku njegove žene. Prošaputao joj je nešto na uho, a onda stao iza njene stolice, namignuo Moli i Sali i poslao poljubac gospođi Stenli, koja je zacoktala i pripretila mu prstom. Stenvud je pokušao i da uhvati pogled Džudi Rajns. On je bio crnokosi tamnooki razvratnik naviknut da žene titraju oko njega, ali Džudi nije htela ni da ga pogleda.
Do tada je rum gospođe Stenli načinio krug po sobi i bake su počele da prežvakavaju priče o Abrahamu Vorfu - kako se razmetao svojim rođakom, bostonskim sudijom, kako su mu na ovcama zavideli svi farmeri oko rta.
"Zar nisam čula da je Vorf ubio Indijanca jer mu je ovaj pipnuo jednu životinju?", reče baka Dej. Njene prijateljice dočekale su priču s prezirom; niko se ne seća da je ikada video Indijanca blizu Kerograda. Ali nadmetale su se sećanjima na to kako je Abraham dugo i gorko plakao na Aninom grobu pre dvadeset godina. Bio je ojađen, jeste, i ljutit.
Posle majčine smrti četiri Vorfova sina preselila su se jedan po jedan u grad, ali stari nije hteo ni da čuje za to. "Koliko se sećam, nijedan nije navaljivao na oca da im se pridruži", reče Ister.
Tami frknu. "Na tog smrdljivog sveznalicu? Šta je tu čudno?"
Džudi je još zbunjeno razmišljala o Abrahamovoj smrti. Tokom prošle godine sve je više vremena provodio pored Kitovih ralja. "Kao da ih je sam Bog spustio ovde", tako je opisivao stene Džudi Rajns. "Kao kip koji je sam Bog načinio."
Rekao joj je i da su, što se njega tiče, Kitove ralje jedini dokaz o postojanju Boga koji ima nekakvog smisla. Činjenica da je Kornelijus našao Vorfa mrtvog ispod tih ogromnih stena navela je Džudi da se zapita nije li on izgubio i taj poslednji tračak vere.
Zašto je naoštrio nož i zaklao se, kao životinju? Da li je patio od neke skrivene bolesti ili strašnih bolova? Nije tačno znala zašto ju je Vorfova smrt toliko uznemirila. Nije joj bio rođak, pa ni pravi prijatelj, nego u najbolju ruku sused i poznanik. Možda ju je mučilo samo to što se ubio. Kada neko izabere smrt, nanosi strašnu uvredu onima koji nastavljaju s usamljeničkim poslom života.
Dok je Džudi razmišljala, razgovor je zamro do tihog mrmljanja. Glasovi su zapljuskivali zidove sobe Ister Karter kao voda drveno korito. Semi Stenli je zadremao naslonivši sjajne uvojke na koleno bake Dej.
Dremež je naglo razbila svađa između Ister i Stenvuda oko novca koji je on pozajmio od nje. Nije lako razljutiti Ister Karter, ali kad se raspali, nemoguće ju je zaustaviti. Od Stenvudovih psovki i Isterine vriske niko nije čuo kola kako se zaustavljaju pred kućom, pa su svi zinuli kad su se otvorila vrata i pojavila se dva odrasla Vorfova unuka s istovetnim izrazom ljutine i prezira na licu.
"Došli smo po našeg dedu", rekao je niži. Ister ih je pozvala da se ugreju i popiju kapljicu dedi za dušu. "Neka", rekao je stariji, koji je pomalo ličio na Abrahama oblikom očiju i držanjem ramena - jedno malčice ispred drugog. "Hoćemo da se vratimo kući pre mraka, a jedini način je da krenemo odmah. Prokleti bili ovi putevi."
"Povešćete i mene", rekla je Meri Larvi i lako se pridigla.
Momci se upiljiše u nju.
Stenvud se nasmeši njihovoj zbunjenosti i objasni: "To je vaša baba-tetka Meri. Vaš deda bio joj je brat."
"Nemamo mi mesta za babu", reče niži Vorf kao da starica ne stoji ispred njega.
"Dva prava džentlmena", podrugnu se Tami.
"Veštice", promrmlja momak.
"Dosta, dosta", reče gospođa Stenli. "Kad neko preseče bure nadvoje i napravi dva korita, odmah ga prozovu vešticom."
Hana Stenvud se zakikota u prisustvu dvojice mogućih mladoženja.
Stenvud povuče pantalone uvis i objavi: "Ne brini, majko Larvi. Odvešćemo te dole na vreme za sahranu. Zemlja je tvrda od srca Tami Janger, pa neće moći tako brzo da ga zakopaju. Porodica mora da se drži zajedno u ovakvim trenucima."
Džudi Rajns je čekala da Tami ošine Stenvuda jezikom, ali Tami je samo zabacila glavu i nasmejala se prosipajući prezir po čitavoj sobi. Stenvudovo lice pretvorilo se u plan za ubistvo, ali je oćutao i poveo momke do leša. Unuci su podigli dedu s tako malo napora da je Džudi došlo da zaplače. U tom trenutku činilo joj se da od Abrahamovog života nije ostalo ništa teže ni trajnije od vreće repe.
Ovaj metež podigao je pse, pa su se okupili da posmatraju. Meda je kinuo, a zatim počeo da zavija tako da su se svi u kući naježili. Žene su ustale - polako i kruto - dok je telo izlazilo iz sobe u pratnji pasa koji su istapkali napolje u povorci po jedan kao ožalošćeni iz crkve.
Bdenje se završilo. Neki nepoznat izraz jada prešao je licem Ister Karter. Neće se ići na pogreb Abrahama Vorfa putevi su zimi preteški za odlazak i povratak u jednom kratkom danu, a niko osim Vorfovih nije imao u Glosteru rodbine da kod nje prenoći. Turobna tišina zavladala je sobom dok su svi slušali sve tiši hor laveža i zavijanja koji je ispratio kola dok su poskakivala niz put sve do Lisičjeg brda, pored kuće Tami Janger i dalje u svet.
Došlo je vreme da se vrate u svoje trošne kuće, da prespavaju posledice pića, sećaju se ukusa Isterinog kupusa i razmišljaju o gorkom danu kada je Abraham Vorf nađen mrtav, a Kerograd se okupio na tužni oproštaj od njega.

Neočekivana poseta



Džudi je ostala i pomogla Ister da pokupi okrnjeno posuđe i olupane limene vrčeve rasute svuda po sobi. Nije trebalo mnogo vremena da se sredi soba sa samo tri stolice, nekoliko grubih klupa i stolom premalim da posluži kao odar za starca. Ali Ister se nije stidela prazne sobe. "Ne treba ti komoda da podigneš čašu" - tako je Ister pozdravljala goste koje bi, kad nadu put do nje, razočaralo odsustvo udobnosti.
Kad je i poslednja šolja oprana i spremljena, Ister je zevnula. "Zašto ne prenoćiš kod mene, Džudi Rajns?", rekla je. "Obema će nam biti toplije, a napolju je mrak."
Ali Džudi se već ogrtala. "Stići ću ja kući."
"Pretvaraš se u pustinjaka", zagunda Ister.
"Ne više nego baka Dej."
"Valjda." Ister se nasmeja i poljubi je u obraz. "Pazi se", doviknula je kad je Džudi zagazila u ledenu noć, gde ju je čekala Sivka.
"Ideš kući sa mnom, curo?"
Keruša pode kaskajući korak-dva ispred nje i zastade kad su stigle do staze preko polja da vidi kuda će Džudi krenuti.
Džudi odluči da pode prečicom, mada ni drugi izbor nije bio ništa bolji. Po ovako hladnoj noći slomljeni gležanj mogao bi da bude smrtonosan i na glavnom putu. Niko je ne bi našao do jutra, a možda ni tada.
Vetar joj je probijao odeću i palio joj obraze. Učvrstila je trake domaćeg platna omotane oko prstiju i zavukla ruke pod pazuhe da ih zagreje. Gledala je oborene glave ispred nogu i gazila pažljivo. Da je naišao neki putnik, poneo bi priču o izobličenoj aveti koja puzi kerogradskim putem u pratnji opakog druga u obliku psa.
Džudine misli ponovo se vratiše na Abrahama. Mučilo ju je nešto u vezi s njegovim rukama, zgrčenim skoro poput ptičjih kandži, kao da se trudi da nešto uhvati. Kad je poslednji put videla Abrahama živog, pre manje od mesec dana, bio je kiseo i gundav, ali ne više nego pre. Šta se desilo u njemu? I zašto je bilo tako malo krvi?
Vrh nosa ju je pekao. Omotavši bolje krajeve šala oko lica, osetila je miris duvana iz lulica starih gospođa. Uskoro će i te bake krenuti stazom u večiti mrak ili večiti život, ili kuda god da je Abraham otišao. Nasmešila se sebi i pomislila kako se pretvara u čudakinju. Dole u luci "čudakinja" je verovatno bila najblaža reč koju su koristili. Lude, izopačene, budalaste. Veštice i kurve. Pa, đavo da ih nosi, pomislila je i kratko se nasmejala.
Sivka se trgnula na ovaj zvuk, zastala i okrenula se.
"Ne slušaj me, Sivka", reče Džudi tiho. "A i stigli smo."
Njena kuća bila je stara kao i sve kerogradske kuće, ali ni izbliza najgora. Krov od debele šindre nije prokišnjavao, niti su se prozori tresli. Posegavši za rezom prošaputala je: "Bog blagoslovio Kornelijusa Finsona." Vrata su se otvorila i on je bio u kući, kao da ga je Džudi dozvala mislima. Čučao je pred ognjištem i džarao komad treseta; vatra je već rasterivala hladnoću iz jedine sobe.
Džudi zinu. "Baš sam sada mislila na tebe."
Sivka je ustuknula i trenutak-dva ostala kod vrata. Nikad nije videla ovog čoveka u kući, ali njegov miris je poznavala, a žena nije pokazivala strah, pa je kuja otišla na svoje uobičajeno mesto pored vatre.
Kornelijus je bio čovek širokih ramena, snažnog vrata i čistokrvnog afričkog lica. Visok preko metar i osamdeset, svojom pojavom plašio je većinu ljudi. Šteta što mu niko od njih nije dobro pogledao oči, mislila je Džudi, tamne poput mladog meseca i obrubljene gustim uvijenim trepavicama nalik laticama cveta.
"Mislila sam kako bi ova kuća bila bedna bez tvoje pomoći", reče Džudi.
On klimnu glavom i ustade, ne skrećući pogled s vatre.
"Bila sam kod Ister čitav dan." Vatra zašišta.
"Lepo od tebe što si doveo Vorfove unuke iz grada", reče ona dok joj se mračna sumnja rađala u glavi. "Znam da nisi voleo Abrahama."
"Starac nikad nije imao lepu reč za mene", reče Kornelijus glasom tako dubokim da joj je čitavo telo zatitralo.
"Abraham je samo pričao. Džon Stenvud je daleko gori."
"Stenvud bi najviše voleo da me preda nekom šerifu iz Alabame i zaradi malo para."
"Ne može to da učini", usprotivi se Džudi. "Gospođa Finson dala ti je slobodu, zar ne? To sada piše i u zakonu, pa ti niko ne može ništa."
"On je sposoban za sve", reče Kornelijus. "Za španski dolar poslao bi lovca na glave da me goni po guštiku. Oni imaju svoja pravila, ti đavoli."
"Abraham ne bi nikad učinio nešto slično", reče Džudi čvrsto.
"Ha", frknu Kornelijus i sede da ponovo prodžara vatru. "Nisi hteo večeras da se vratiš kući?", reče ona. "Svojim knjigama?"
Afrikanac je već nekoliko meseci spavao u uglu kuće udovice Larvi. Svaki put kad joj donese zeca ili kofu školjki, starica bi mu dala knjigu iz memljive zbirke istorija svog pokojnog muža.
"Stenvud je tamo", reče Kornelijus.
"Hvala mu na tome."
"Zahvaljuješ mu na ničemu", prasnu on.
"Nisam mislila ništa loše. Ali ako je tačno da si ovde zbog njega, meni je drago." Udahnula je. "Ne obilaziš me više, Kornelijuse."
On se vrati vatri.
"Niko nije znao", šapnu Džudi.
"Bilo je suviše opasno."
"Umem ja da se staram o sebi."
"Opasno za mene", reče Kornelijus. "Ti si samo još jedna luda kerogradska veštica. Ja bih nastradao. Naročito s tim Stenvudom u blizini."
"Pripisuješ mu suviše hrabrosti."
"Nema to veze s hrabrošću. On je rođeni lažov. Zašto dozvoljava da ga svi zovu kapetanom? Nikad nije služio nigde osim samom sebi. Posle krčaga piva tvrdi da je spavao sa svakom ženom u okolini. Pa i s tobom."
Džudi se priseti kako muškarci u gradu zure u nju i takođe se zagleda u vatru.
"Rut je bila tamo", reče Džudi. Kornelijus slegnu ramenima.
"Nije mi se učinilo da je zabrinuta zbog Stenvuda", reče Džudi.
Prvi put te večeri Kornelijus je pogleda u lice i tužno reče: "Ne znaš o čemu govoriš."
Džudi porumene zbog prekora.
"Kasno je", reče on. "Doneću krevet."
Uzeo je četiri nogare iz ugla i uglavio ih u rupe koje je davno izbušio u podu. Onda je skinuo ključ s eksera na zidu i okretao ga dok se užad između nogara nisu sasvim zategla. Džudi je donela madrac pa su ga zajedno razmotali preko mreže užadi. On je bez reči uzeo prekrivač i zajedno su ga prostrli. Keruša je tiho režala u snu, a Džudi obuze zahvalnost što ima dve nove duše u svojoj kućici. Taj trenutak je prošao kad je Kornelijus, bez kaputa, izašao.
Brzo je skinula haljinu i legla, zadržavajući dah. Hoće li se vratiti po kaput i otići? Hoće li spavati na podu? Hoće li leći pored nje i okrenuti joj leđa? Ili će posegnuti za njom kao nekada?
Pre sedam godina, jednog vedrog aprilskog popodneva, Kornelijus je prošao pored njenih vrata noseći preko ramena dve divlje patke.
Kao i svi na rtu, Džudi ga je znala iz viđenja. "Imao si sreće", rekla je.
Kornelijus je zastao. "Sreća nema veze s tim."
"Onda si dobar lovac."
"A još bolji kuvar."
Nasmejala se. "To je stvar ukusa."
"Imaš li soli?" Klimnula je glavom. "Kovrdžave paprati?"
"Punu korpu", rekla je Džudi. "Mlade, najbolje. Našla sam je danas mnogo pored potoka."
"Idi onda po vodu", rekao je Kornelijus i dodao: "Molim te." Donela mu je vodu, so i korpu jestive paprati koju je nameravala da proda sutra u gradu. Kornelijus je u međuvremenu očerupao ptice i izvadio im utrobu. Otopio je komadiće sala izvučene ispod kože, uvaljao patke u so i stavio ih da se prže, a onda je i svu paprat spustio u tiganj. Džudi se zbog toga uzrujala; vrlo su joj trebali igla i konac, a paprat je trebalo da ih plati. A ni varivo što se krčkalo nije joj delovalo primamljivo. Ipak, i preko volje se osmehnula prizoru krupnog muškarca koji njuška iznad vatre, pa se latila spravljanja dugačkih valjušaka kako bi za večeru imali nešto podnošljivo.
No, na kraju je ova pačetina bila nešto najukusnije što je ikad jela. Razlikovala se od svega što je do tada okusila, bila je slanija i... tragala je za pravom reči. Bogatijeg ukusa, jedino tako je umela da je opiše. "Kako si ovo naučio?"
"Majka mi je pokazala. Kod nas se tako kuvalo."
"U Virdžiniji?", upita Džudi setivši se priče da je Kornelijusova majka tamo kupljena.
On stisnu usne na trenutak, pa reče: "Virdžinija nije naš dom. Majka mi je govorila da je nikad ne nazivam domom. Govorila je da je naš dom u Africi, gde se ona rodila. Govorila je da ćemo se posle ovog života vratiti kući. Rekla je da će sigurno biti tako."
Džudi se nadala da je Kornelijus hrišćanin. Delovalo joj je krajnje nepravedno da mu duša bude osuđena na večite patnje kad ovako dobro kuva. Ona sama prestala je da odlazi u Prvu parohijsku crkvu kako ne bi slušala o plamtećim jamama i prokletstvu.
"Srećan si što pamtiš majčino kuvanje", reče Džudi.
"Za Afrikanca nema sreće", reče on.
"Pa, makar pamtiš majku. Moja je umrla dok me je rađala. Otac me je dao za dug kad mi je bilo sedam godina i više nikada nisam videla ni njega ni sestru."
Kornelijus na trenutak spusti pogled na tanjir, a onda pruži ruku ka njoj. Prstom ju je pomilovao po licu, od čela preko obraza do brade. Zapanjena neočekivanom nežnošću njegovog dodira i dirnuta jasnim saosećanjem njegovih očiju, ispustila je viljušku uz zveket od kog su se oboje trgnuli.
Tu noć proveo je u njenoj postelji, i došao je ponovo sledeće večeri u sumrak, i sledeće, i tako čitavog proleća i leta, sve do jeseni. Ponekad bi dolazio tako kasno da bi Džudi zaspala čekajući ga, naga ispod suknje.
Probudila bi se uz trzaj i zatekla ga kako je gleda. Za noći bez mesečine, njegove oči bile su jedino svetio u mrklom mraku sobe. Onda bi je poljubio i ona više ništa ne bi videla.
Kornelijus ju je naučio da se ljubi. Usne na usne, zubi na zube, usta na uho, vrat, dlan, bedro. Somotskim jezikom, nežno, grozničavo, sporo, gladno. Poklanjao joj je bukete poljubaca, teških od žudnje ili lakih kao paperje maslačka.
Bila je ona i ranije s muškarcem. Znala je ponešto o bezimenom olakšanju i drhtajima među nogama, o neobičnom osećanju moći kad navede muškarca da preko volje krikne. Ali ne i o poljupcima. Nije ništa znala o poljupcima.
Uživala je u punoći Kornelijusovih usana, u svilenkastom dodiru koji ju je uspokojavao, zatim uzbuđivao i na kraju oslobađao da se potrudi i uzvrati zadovoljstvo. Opravio joj je krov, iskopao joj je trap, napravio je i postavio nosače za krevet, ali ovi darovi nisu se mogli porediti s Kornelijusovim poljupcima; od samog sećanja na njih Džudi je plakala i besnela tokom duge zime kad joj više nije dolazio.
Posle prvog mraza Kornelijus je nestao. Džudi se brinula da nije bolestan ili ranjen, ali uskoro je saznala da je zdrav i da povremeno ponegde radi. Onda se upitala da ga nije nečim uvredila, pa je krenula glavnim putevima prema Glosteru u nadi da će ga naći i upitati. Ali putevi im se nisu ukrstili. Kad je saznala da Kornelijus spava na podu u kući Neda Kroforda, svraćala je tamo da donese poneki krompir ili da zamoli za prstohvat čaja, ali nijednom ga nije zatekla. Džudi je drhtala čitave te zime, nikako nije mogla da se zagreje.
Kornelijus joj se vratio početkom proleća. Doneo je četiri mršava zeca, ali ne i objašnjenje svog odsustva. Džudi je bila suviše zahvalna kad ga je videla da bi ga pitala zašto ju je ostavio ili šta ga dovodi nazad.
Pet godina bilo je tako. Kornelijus je poput medveda nestajao u zimu i vraćao joj se u proleće. Hladne mesece bilo je teško izdržati, ali Džudi je održavalo iščekivanje aprila.
A onda je došlo proleće bez Kornelijusa. Džudi ga je čekala iz noći u noć, trzajući se na huku sova, budeći se na mišje šuškanje. Okrpila je pokrivače i ribala pod sve dok čvorovi na daskama nisu pobeleli. Pitala je Ister je li čula nešto o Kornelijusu Finsonu i saznala da on radi u ribarnici u Glosteru i da spava tamo u skladištu.
Maj je prošao, a Džudi je smršala. Ister Karter naterala ju je da popije dvostruku dozu njenog lekovitog napitka, misleći da Džudi jednostavno pati od prolećnog nemira. Ali Džudi je toliko oslabila i ubledela da je Ister posumnjala da je reč o nečem drugom i počela da postavlja pitanja.
U septembru Džudi je najzad našla Kornelijusa na Hatingovoj farmi, gde su ga unajmili da zakolje vepra. Ali nije mogla da razgovara s njim pošto su Sajlas i njegova dva sina stajali u blizini i gledali.
"Nemoj da veštičariš na našem imanju", rekao je mlađi sin, sedmogodišnjak.
"Bacićemo te u vodu i rastopićeš se", rekao je stariji, dečak sa zečjom usnom koji nikad nije video grad. Sajlas je skrstio ruke i klimao glavom na opake šale svojih dečaka. Džudi je otišla, besna. Držeći se što je uspravnije mogla, mrmljala je glasno kako bi volela da im činima osuši jezike ili im pošalje slepog miša da ih oslepi. "Misle da bi prava veštica trpela takvu zlobu i ne bi ih kaznila. Pretvorila bih ih u žabe kad bih mogla", govorila je. "A onda bih ih nabola na zašiljen štap."
Kornelijus nije ni podigao pogled sa svog krvavog posla kad je stigla. Je li osetio njeno poniženje, pitala se. Je li primetio? Da li uopšte misli na nju?
Vratila se pešice kući i sela u stolicu, suviše povređena da zaspi, suviše besna da plače. U noćnoj tami odlučila je da ga zaboravi. Iscrpljena i gnevna, udarala je po stolu i prepustila se suzama. Život joj je dovoljno težak, ne mora još i da se vezuje za nešto tako nepotrebno kao što je muškarac. "Do đavola s njim", rekla je uopšte ne misleći ozbiljno.
Do sledećeg proleća Džudi je potisnula svoje nade i iznurila se načinivši ogromnu baštu. Besno je plevila i dovlačila je toliko vode da su joj šargarepe izrasle slatke kao šećer, a krompiri krupni i glatki. Ostavila je dosta hrane za zimu i smirivala se kako su dani kraćali; bilo joj je lakše da uspokoji srce dok lišće opada a večeri postaju sve hladnije. Džudi je do tada već prestala da se nada njegovom povratku, i molila se samo da žudnja za njim opada sa svakim novim godišnjim dobom.
Njegovo iznenadno pojavljivanje u ledenoj noći bdenja za Abrahama Vorfa učinilo joj se ostvarenjem nekog detinjeg sna. Džudi je ležala pod pokrivačima i čekala da se otvore vrata; stegnutih zuba, stisnutih pesnica, terala je sebe da se ne nada ničemu.
Krevet se zatresao kad je Kornelijus seo. Njegove čizme lupnule su na pod, a onda je legao, okrenuo joj se leđima i pretvarao se da spava.
Ne bi trebalo da sam ovde, mislio je širom otvorenih očiju. Tako je prikrio tragove tako da niko neće znati da je došao. Iako je sve bezbednije zbog starčeve smrti. Ovo je greška, pa makar mu je to poslednji dolazak.
Prestao je da viđa Džudi Rajns zbog Abrahama Vorfa. Starac ga je uvrebao jedne noći ispred Larvijeve kuće kad je krenuo u njenu postelju. Zgrabio ga je za mišicu kao dete. "Kloni se Džudi Rajns, čuješ?", rekao je. "Kopile crno, dodirni je samo jednom i postaraću se da te neko ubije. Ili nešto još gore. Trebalo bi sada da te ubijem", siktao je starac. "Trebalo bi da pozovem momke iz grada da te iseckaju na komadiće ili te prodaju dole na Jug. Ali neću, jer se to njojzi ne bi dopalo. Neću još. Ali motriću na tebe i pre ćeš umreti nego što ću dozvoliti da se ovo nastavi. To je gnusno, eto šta je."
I Kornelijus se držao podalje od nje. Govorio je sebi da tako štiti i nju koliko i sebe; na kraju krajeva, ako se pročuje, Džudi će biti uništena. Ali tom laži samo je prikrivao svoj bedni strah. Znao je da je vrlo lako ubiti crnca. I znao je da je izgubio Džudi Rajns, šta god da učini ili ne učini.
* * *

Kornelijus se rodio na rtu En, pod krovom Nikolasa Finsona. Finsonovi nisu bili baš zadovoljni kad su otkrili da je njihova nedavno kupljena robinja Mejdi trudna. U kući su već imali troje sopstvene dece, ali dali su dečaku ime i zadržali ga kad je prohodao i progovorio. Zadržali su ga čak i kad mu je majka umrla, kad su mogli da ga prodaju za dobru cenu. Kornelijusu je bilo samo deset godina kad je Mejdi odnela groznica, pa se od tada o njemu starala gospođa Finson; čak ga je, zajedno sa svojim kćerima, naučila da piše i računa.
Još nije bio napunio osamnaest godina kad je gospodin Finson umro. Mesec dana kasnije gospodarica je prodala farmu i spremila se da se preseli kod najstarije kćeri u Portland. Kornelijus je strpao svoju odeću u vreću onog dana kad su kola stigla po nju, ali kad je pomogao da se sanduci utovare, gospođa ga je zamolila da sedne i dala mu opasač, čizme i šešir svog muža. "Ovo je za tebe, Kornelijuse", rekla je.
"Hvala vam, gospođo."
"To su oproštajni pokloni", rekla je. "Ne mogu te povesti sa sobom, ali ne brini. Postarala sam se da budeš slobodan." Gospođa Finson uzela je torbicu. "Gradski pisar je ovo napisao, pa je zvanično. A tu je i papir za tebe." Ustala je i utisnula mu dokument i deset dolara u šaku. "Želim ti mnogo sreće, Kornelijuse. Želim ti sve najbolje."
Slušajući kako kola odmiču mislio je da bi trebao da se raduje. Slobodan je, može da pođe kuda želi i da radi šta hoće.
Ali osećao je samo prazninu. Bio je slobodan čovek, ali nije imao pojma šta da radi sa sobom ni kuda da ide. Izgubio je jedine ljude koji su se sećali njegove majke. Položio je obraz na sto za kojim je pojeo svaki obrok u životu, u sobi u kojoj ga je Mejdi mazila i češljala, u kojoj je naučio da čita i napiše svoje ime. I zaplakao je.
*

Sutradan je pošao u Boston da se sam uveri da neki Afrikanci imaju svoje radnje i nose prsluke i štapove sa srebrnom drškom. Išao je gradskim ulicama dok nije našao brdo na kom je bilo više crnih nego belih lica i zurio je u tamne žene sa Šuškavim kapama i u kožnim papučama. One su gledale kroz njega, seoskog momka, pa je pošao na dokove gde su drugi ljudi, isti kao on, naporno radili. Dokeri su zapazili njegova široka ramena i pristali da ga isprobaju u noćnoj smeni, kada je zbog mraka i vlage posao još opasniji.
Kornelijus je bio snažan i sigurnog koraka, pa su ga unajmljivali iz noći u noć, ali na poslu nije našao drugova. Bio je samo jedan među previše crnaca koji su se borili za retke poslove. Nadmetanje oko žena bilo je još žešće, jer su bile malobrojne, crne ili bele, a poštenih je bilo svega nekoliko, naročito u tom kraju.
Kad je dobio prvu nadnicu, Kornelijus je pošao za jednom kurvom mešankom u mračnu uličicu. Strah i požuda su ga savladali i u trenu uškopili. Devojka teških kapaka, napola Indijanka, napola crnkinja, nasmejala bi mu se i otišla s njegovim novcem, ali je čula njegov isprekidani dah i, spustivši mu ruku na savršeno glatko lice, osetila suze. "Siroče", rekla je. "Pođi sa mnom." U svojoj uskoj sobici naterala ga je da uspori i prati sopstveno zadovoljstvo, a onda ga je naučila kako da se obuzda kako bi zadovoljstvo povećao. A pošto je Kornelijus bio tako mlad i mirisao tako čisto, ljubila ga je u usta. Veći deo sutrašnjeg dana prespavali su na njenom ležaju, a kad se primaklo veče, rekla mu je da dođe posle posla i ponovo spava kod nje.
Uzela mu je sve što je te sedmice zaradio, a zauzvrat je pored postelje delila s njim i večeru. Držala ga je za ruku, pokazala mu jednostavne tajne zadovoljavanja žene i održala mu čas pravilne upotrebe jezika.- Ali kad se sedmog dana uveče vratio u njenu sobu, na krevetu je zatekao neku mršavu belkinju.
"Gde je ona druga?", upitao je.
Droljino lice bilo je posuto ožiljcima od boginja. "Otišla je, ali ja sam dobra koliko i ona."
Kornelijus je izašao. Nemajući gde da spava, lutao je ulicama, ucakljenih očiju, dok se nije obreo pred izlogom berbernice Tobajasa Smita, opčinjen prizorom četvorice dobro uhranjenih i opušteno nasmešenih crnaca.
Smit je primetio Kornelijusa kroz staklo i pozvao ga pokretom da ude.
"Vidi samo te čupave kovrdže", rekao je Smit svojim prijateljima, ne neljubazno. "Hoćeš li šišanje?"
Kornelijus spusti pogled.
"Nemaš para, a?", reče Smit. "Stavićemo ti na račun. A možeš i da pometeš i tako da platiš."
Upravo tada ušla je Smitova kćer. Imala je samo dvanaest godina, ali je bila visoka, oštrih i sjajnih očiju.
Berberin se okrenuo Kornelijusu i upitao: "Mladiću, znaš li da čitaš?"
"Znam, gospodine", odgovorio je Kornelijus iz stolice, ali reči je uputio devojci. "Znam i da računam."
"Vidi, vidi", reče Smit. "Možda bih mogao da unajmim momka kao pomoćnika. Umeš li da šišaš?"
"Mogu da naučim", odgovori Kornelijus pokazujući previše spremnosti i potrebe.
Smit razmisli. "Svrati sutra ako hoćeš. Videću šta mogu da učinim."
Čim je berberin rekao da je završio, Kornelijus je zgrabio metlu i podigao oluju prašine i dlaka. Posle deset minuta Smit je uhvatio dršku mede. "Ne moraš da je izližeš, sinko."
Kad je izašao iz radnje i pohitao na dokove da stigne na početak smene, Kornelijus se osvrnuo oko sebe i shvatio da je Boston lep grad. Suton je obojio prozore zlatom, a svež vetar iz luke zamirisao je vazduh. Nikada nije bio u blizini slobodne afričke devojke, tako čiste i sjajne i bliske mu po godinama. Pitao se kako joj je ime, da li će upoznati njenu majku i da li je kćerka voli. Nada ga je toliko ispunila da je mislio da neće dočekati jutro.
Kad je stigao, vrata su bila zaključana, a kapci na prozorima zatvoreni. Čovek u beloj portirskoj bluzi video ga je kako čeka na drugoj strani uske ulice i rekao mu da je Tobajas prethodne noći napadnut. Banda belih propalica ga je isprebijala, opljačkala i ostavila da krvari. "Je li mrtav?", upitao je Kornelijus. "Nije još", odgovorio je portir. "Crncu na ovim ulicama preti opasnost. Pripazi se."
Kornelijus je gledao ljude kako ulaze i izlaze iz kuće. Belac s crnom kožnom torbom je ušao, proveo unutra nekoliko minuta i onda užurbano izašao. Negde posle podneva učinilo mu se da čuje plač iz kuće, pa je krenuo nazad na rt En.
Radio je na dokovima glosterske luke još neko vreme, ali nije se osećao prijatno među tolikim ljudima. Nije verovao nikome i umorio se od gledanja preko ramena. Zadovoljstvo je nalazio samo u dugim nedeljnim šetnjama pored obale ili po opustelim brdima oko Kerograda. Tu je najzad našao utočište u jednoj polusrušenoj kući koju je osposobio za život. Boravio je u toj kući, pa u drugoj, ponekad je spavao s drugim nesrećnicima, a u kuću Meri Larvi uselio se jedne hladne zime pošto zamalo nije ostao bez nožnih prstiju. U Kerogradu je mogao da spava čitavu noć, a ako i nije bio srećan, makar nije stalno strepeo.
Ali pošto je upoznao Džudi Rajns, plašio se više nego ikada. Kornelijus se nije zavaravao; neuspeh će uvek pokoriti nadu, a gubitak će progutati sve izglede. Svake jeseni Kornelijus je donosio odluku da napusti Džudi pre nego što mu je oduzmu. Dostojanstvenije je da sam sve okonča. Ali s dolaskom proleća srce je pobeđivalo i on joj se vraćao. Sve dok ga Vorf nije otkrio i strah pobedio.
*

Kornelijus je osećao kako ga toplota Džudinog tela iza leđa prekoreva. Sada si poslednji put tako blizu nje, podsetio je sebe.
Džudi je zurila u Kornelijusova leđa, tamno brdo obasjano svetlom vatre. Grlo ju je grebalo od progutanih suza. Želela je da nikad nije došao, žalila je što je prvi put podelila postelju s njim. Bolje bi bilo da joj ne nedostaje kao što bi joj nedostajala desna ruka.
Trebalo je da ga izbaci čim je došao od Ister. Trebalo je da pokaže malo ponosa. Čak i sada bi trebalo da ga prodrmusa, da zatraži objašnjenje, odgovore, bilo šta. Ali nije rekla ništa. Udisala je njegov bliski miris na drvo i tešila se toplotom njegovog tela ispod pokrivača.
Džudi je zurila u njegov potiljak i pokušavala mislima da ga natera da se okrene ka njoj.
Preživela je bez njega, naravno. Jela je, čistila je kuću, zarađivala je dovoljno da sastavi kraj s krajem, čak je stekla i nova poznanstva u Glosteru. Pokazala je da je pribrana i dovoljna samoj sebi, pa niko nije ni sumnjao da joj srce kuca usporeno, da čeka Kornelijusa. Kad bi joj se okrenuo, preklinjala bi ga da dođe i sutra i prekosutra. Plakala bi i molila.
Ali Kornelijus je ostao nepomičan. Znala je da nemaju zajedničku budućnost i da je njegovo prisustvo u njenom krevetu samo čista sreća. Najzad, više je volela da Kornelijus ćuti nego da se oprašta od nje.
Trudila se da ne zaspi. Mislila je na sitnice koje je želela da mu kaže, na primer, da je počela da kuva kao njegova majka, da stavlja kupine i lukovice u hranu. Da je trap koji joj je iskopao tako suv i hladan da uz repu u njemu drži i maslac. I da mu je pre nekoliko godina isplela čarape, a još ih nije oparala da isplete nešto drugo.
Najzad, ophrvana umorom dugog dana, Džudi je utonula u plitku baricu sna. Šetala je s Kornelijusom, bosonoga, po toplom plićaku plaže Male Dobre Luke. Dan je bio sunčan, bilo je dosta drugih šetača. Rut je šetala ruku pod ruku s Ister, a kerogradska štenad su se jurcala.
Probudila se u zoru, drhteći. Vatra koju je Kornelijus pažljivo raspalio nije je nimalo grejala. Bila je sama. Čak i Sivka je otišla. Džudi je zagnjurila lice u madrac, navukla ćebe preko glave i pokušala da smisli razlog da ustane iz kreveta.

Sivka



Umesto da, kao i obično, legne ženi u prevoj kolena, Sivka je ostala na podu, ne znajući gde joj je mesto sada kad je taj čovek u krevetu. Gledala ga je kako ustaje pre zore, savršeno mirna dok je prelazio dlanom po stolici i stolu. Kad se umotao u ogrtač do nosa, gledao ju je u oči dovoljno dugo da joj pokaže kako pripada ovde, čak i ako se više nikad ne vrati.
Išunjala se za njim kroz vrata dok je izlazio i stala pokraj kuće dok se on žurno udaljavao. Stresla se od glave do repa i podigla njušku da omiriše novi dan. Šape su je bolele od smrznute zemlje dok je kaskala prema najmanjem skloništu čopora, tunelu iskopanom ispod kamenjara blizu sada smrznute močvare.
Zastajala je kod izvesnih kuća ako uhvati miris kuvanja, ali oko nekih se nije trudila. Velikodušni ili nezainteresovani, blagi ili svirepi, ljudi su bili deo okoline, važan koliko i mesto gde ima sveže vode. Svako za sebe, muškarci i žene predstavljali su ili pretnju ili obrok; opstajala je pamteći koje je koje.
Sivka je većinu vremena provodila napolju, kao i drugi psi, ali nikad nije postala punopravan član kerogradskog čopora, i nikada to neće ni biti. Nije ovde došla na svet. Nije imala rang. Nije se štenila i nije joj bio dozvoljen pristup u najstarije jame, koje su iskopali naraštaji odavno mrtvih pasa.
Kada hrane ima mnogo, siva keruša jela je ono što joj ostave. Za letnjih dana, kada svi psi leže zajedno na visokim pašnjacima, ona se smeštala malo dalje od ostalih. Nije sramota biti najniži u grupi. Takav je prosto poredak stvari.
Kad se pojavila u Kerogradu, Sivka je još bila gotovo štene, izgladnelo i preplašeno. Uspela je da stigne iz luke u brda, krila se u šumama, posmatrala život oko sebe, učila pravila ponašanja. Psi su leti retko ulazili u kuće, ali kad zahladni, tiho su grebali po vratima. Nisu pokazivali zube i ono što im se ponudi uzimali su mekom njuškom. Nisu ostavljali izmet u blizini kuća, niti je bilo koji pas ulazio u kuću ako u njoj već ima neki pas, osim za najhladnijih dana, kad se sve životinje zbijaju jedne uz druge da bi preživele.
Po Glosteru su kolale priče o stotini pasa koji jure po brdima, žestoki i opasni, kao sluge veštica. U Kerogradu zapravo nikad nije bilo više od dvadeset pasa, čak ni u najboljim danima. Mnogo više džukela vrvelo je oko glosterskih skladišta, kidalo jedni drugima uši oko otpadaka crvljive ribe i ugibalo od rana u ševaru. U gradu su pijani mornari na smrt šutirali usnule pse iz čiste pakosti, a dečaci su davili štenad iz zabave.
Gore u brdima psi su retko režali jedni na druge, a ljudi su ih ostavljali na miru. Po vrućini su psi lovili miševe, žvakali bube i travu i kopali plitke jame da se u njima hlade. Svakih godinu-dve kuje su se štenile i mnogi štenci ostajali su u životu. U vreme kad je u Kerogradu bilo dece, dečaci su pronalazili mesto gde su se keruše štenile, ali kako je dece sada bilo manje nego jelena, ta jama ostala je tajna.
Ljudi su psima davali imena. Sivka je dobila ime po svojoj jedinstvenoj boji, jer je krzno ostalih pasa bilo u svim nijansama smeđe: Šarov, Kafa, Mali Rida, Smeđe Čudo. Uvek je bio jedan Šarov, kao i jedan Meda - najveći, pa prema tome i voda čopora. Supruga svakog Mede uvek se zvala Mari, mada niko nije znao kako je stekla tako neprikladno ime. Bila je to jedna od vedrijih tajni sela.
Psima nisu trebala imena, naravno, ali prepoznavali su ih kad im to koristi. Sivka je svakako znala svoje ime. Kad ga Džudi Rajns izgovori, Sivka bi priljubila uši uz glavu od zadovoljstva. Od samog početka često je obilazila kuću te žene, i ne samo zbog Džudine široke ruke. Sivka je čvrsto spavala uz Džudi Rajns, čak i onih retkih noći kada muškarac leži s Džudi u postelji.

Zubobolja Tami Janger



Zvuk je bio životinjski - dubok, opasan i nedalek. Nije to bilo baš rezanje. A možda i jeste. Oliver naglo otvori oči i odmah sede, zadihan i uplašen u tišini blede zore.
Evo ga opet. Ali sada, kad se prenuo iz ružnog sna, razaznao je da to samo Tami ječi u snu. Oliver je ponovo legao na slamaricu i pružio stopala na pod; za dve godine od smrti Abrahama Vorfa, izrastao je dobrih petnaest centimetara.
Tami se sinoć toliko napila da je Oliver mislio kako će ostati obeznanjena bar do podneva. Istovario ju je sa stolice na krevet; oteklo lice bilo joj je umotano crvenom trakom. Zbog krajeva privezanih na temenu ličila je na zeca - kad bi zečevi psovali zbog zubobolje. Ovog puta mučila su je dva zuba, oba gornja kutnjaka.
Većinu od svoje šezdeset četiri godine Tami Janger proživela je sasvim zdrava. Nikad nije imala groznicu, čak ni za najhladnijih zima nijednom nije kinula. Nije patila od slabosti udova i pluća, nije nikad ništa slomila, nisu je mučile ženske nevolje, bolovi u zglobovima, zatvor ni proliv. Kad je Olivera u šestoj godini oborila groznica, isterala ga je iz kreveta, crvenog i staklastih očiju, da joj donese vode.
"Moraš da budeš čvrst kao ja", rekla je. "Suviše zao da se razboliš."
Oliver je uspeo da stane na noge; istog trena izgubio je svest i pao na pod, gde ga je Tami i ostavila.
Ali najzad je osvanuo dan kada su Tami, u šezdeset prvoj godini, zubi počeli da se kvare, i zbog toga je besnela. Ko god joj se nađe na putu dobijao je gromoglasnu lekciju, kao da je reč o nekoj grešci. Ister je saslušala njene žalopojke, gurnula palac sebi u usta, zavrnula usnu i pokazala joj dugačku tamnu prazninu.
"Ali to se meni nikada pre nije desilo", izjavila je Tami ljutito.
"Pa, vreme je da nam se priključiš", rekla je Ister.
"Ðavo da te nosi", reče Tami. "I đavo ti odneo sve preostale zube."
Tami je isprobala sve moguće lekove i meleme protiv zubobolje. Privijala je razno lišće i žvakala koru jasena što raste u Peskovitom zalivu. Trampila je jedno proricanje s dlana (imala je malu grupu poklonica koje su se klele u njena proročanstva) za malo uvezene majčine dušice koja navodno umiruje bol. Poslala je Olivera da joj nađe travu bridopeljku; od nje je skuvala čaj tako gorak da je morala da uspe pola šoljice meda i malo jake jabukovače kako bi ga progutala.
Ali ništa joj nije pomoglo. Posle sedmica trovanja, Tami bi tužnog lica izjavila: "Samo klešta mogu da mi pomognu." Onda bi kupila koliko god može jakog pića, i kad se napije poslala Olivera niz put da dovede Džona Hodžkinsa, stolara. Tokom godina Hodžkins joj je izvadio nekoliko zuba. "Moraću da stavim tvoje ime na ova klešta", govorio je, na šta je Tami uzvraćala: "Nosi se do đavola i požuri."
Plaćala mu je guščijim jajima ili bobicama. Jednom je došao i saznao da ona nema ništa da mu da, jer Tami je, uprkos govorkanjima o njenim tajnim zalihama zlata, živela oskudno kao i svi njeni kerogradski susedi. Kad se Hodžkins požalio da repa koju će mu dati posle žetve nije dovoljna, ispsovala ga je tako gadno da joj je rado naneo malo bola na kredit.
Tami je odlagala njegove posete koliko god je mogla, što znači da se po čitavu sedmicu opijanjem i psovkama pripremala za patnju. Oliver se radovao večerima njenih priprema, ne zbog uživanja u njenim mukama - on nikada nije mučio bube niti gađao veverice kamenjem - nego zato što je znao da kad Tami boli zub neće poći na počinak gladan.
Oliverov stomak uglavnom je krčao i žudeo za hranom, a sve to pojačavali su nezemaljski divni mirisi Tamine kuhinje. Niko nije znao za taj njen skriveni dar, pošto je uvek jela kasno i sama. Ali njeni recepti punili su kuću tako bogatim i prefinjenim mirisima da je Oliver ponekad plakao znajući da će dobiti samo ono što joj ostane na tanjiru, a često je tanjir dobijao potpuno omazan. I s teškom zuboboljom, Tami se trudila da začini kukuruznu kašu pireom od šargarepe i mirisnim travama koje su čak i skromno jelo pretvarale u poslasticu.
Kad joj um smekša od bola i pića, Tami je gubila prohtev za jelom i zaboravljala koliko je ostalo u loncu, pa je Oliver jeo do mile volje. Za takvih noći Tami je sedela i pila, a posle nekog vremena počinjala bi da priča neku svoju priču.
Oliver nije bio siguran želi li ona da on sluša te pijane govorancije; Tami bi verovatno baljezgala i potpuno sama. Neke priče bile su samo gradska govorkanja, a činilo se da ona o svakome iz Glosetra zna ponešto sočno. Oliver nije znao koliko da veruje tetkinim blebetanjima - neke priče bile su toliko nategnute da se pitao da li ga tetka pravi budalom. Ipak, nije bio toliko glup da ode i pita aniskamskog pastora da li mu je sin rođen s uvijenim repom, a svakako neće pokušati da za sreću ljubi velike crne ptice koje su se okupljale na Grgečevoj steni.
Tami je najčešće ponavljala priče o svojoj tetki Lusi Džordž, i Oliver ih je znao napamet. Lusi je proučila upotrebu svake biljke i žbuna što rastu na rtu En, a i na kopnu. Znala je koja trava leči, a koja ubija. Umela je da spravi napitak koji budi iz mrtvih. Tvrdila je da je neke recepte dobila od Indijanaca koji su nekada hodili ovim krajevima leti i kuvali školjke u jamama na peščanim obalama.
"Svi su mislili da je Lusi Džordž veštica", pričala je Tami. "I sama Lusi u to je napola verovala. Njen mačak poživeo je dvadeset godina, grubijan matori. Razgovarala je s tom starom vrećom buva kao da razume svaku njenu reč. Kao da će joj odgovoriti. Čula je glasove, stvarno", klimala je Tami glavom prema vatri. "Pojačali bi se u zimu, govorili su joj kojom stazom da krene, a koje da se kloni. Pričala je da joj glasovi kazuju kako da umiri životinje, kako da izvede da se nekome mleko progruša, kako da preplaši muškarce da je ostave na miru." Tami se ovome nasmejala. "Lusi je bila ružna kao pas. I ružnija! I nikad se u životu nije osmehnula, nikad. Ne da sam ja videla. A i zašto bi, a? Nije jela meso i nije pila ništa jače od vode. Zašto bi se smešila?"
Lusi nije volela ljudsko društvo. Najviše je mrzela muškarce, a decu samo malo manje. Kad je policajac doveo na Lusina vrata Tami, kojoj su boginje odnele oca i majku, Lusi je dugo i ozbiljno razmišljala da baci devojčicu u potok i reši se bede. To je govorila svaki put kad joj mala Tami zatraži nešto za jelo, ili ćebe da se pokrije, ili bilo šta. "Trebalo je odmah da te udavim", govorila je Lusi. "Još ću ja tebe baciti u potok."
Tami je uskoro otkrila da Lusi ne namerava da je udavi, da je zatvori u trap ili da je obesi za palčeve jer je uzela jabuku iz bureta. Devojčica se nagutala batina pre nego što je dokonala kako da kradom izvede ono što želi a da ne bude uhvaćena, ali posle toga Lusi nedeljama ne bi s njom progovorila ni reč. Vremenom su Lusine pretnje postale jedino po čemu je Tami bila sigurna da njena tetka pamti da je ona još tu.
O školi nije bilo ni govora, pa Tami nikad nije naučila da čita ili računa na papiru, mada je umela da izbroji ono Što je njeno. Posmatrala je kako se Lusi stara o sebi, i niko nikad nije prevario Tami Janger u trgovini.
Tih dana glavni put od Glostera do Rivervjua i Aniskama išao je preko mosta podignutog na Lusinom imanju. Njena kuća bila je tako blizu mosta da su prolaznici mogli da joj prebroje dlake na bradi kroz prozor koji je otvorila u zidu kako bi mogla da drži saobraćaj na oku. Kad god čuje korake, snažno bi otvorila kapke uz tresak nalik na puščanu paljbu i uplašila i životinje i ljude. Ako opazi natovarena kola, skakala je pravo na prozor, brza poput lisice. Stajala bi prekrštenih ruku i isturene brade i zurila u oči konja ili vola dok ne dobije ono što želi.
"Jednom sam je gledala kako baca kletvu na nagrađeni par volova starog Babkoka", frfljala je Tami jedne noći, već dobro pripita. "Volovi su stajali isplaženi kao da će svakog časa crći. Babkok samo što se nije usrao, časna reč. Molio ju je kao devojčica: 'O, molim vas, o, molim vas, gospojice Lusi, pustite me da idem i donosiću vam ogrev cele zime.' Videla sam kako je jednom začarala čitav tovar bundeva", pričala je Tami. "Popadale su s kola i dokotrljale se do njene kuće u povorci, jedna po jedna. Taj seljak je zbrisao odatle kao strela. Ali Lusi zapravo nisu trebale čarolije da postigne ono što hoće." Tami se čvršće umotala u šal. "Psovala je najstrašnije i muškarci su joj od sramote davali ono što traži. A što se tiče žena, pa, znala je priče koje niko nije želeo da se raščuju, na primer koja ima šestomesečno dete i koju su videli da šeta po mesečini s oženjenim čovekom. Svi su znali da treba da ponesu neku jabuku ili malo duvana ako žele da prođu brzo i sačuvaju tajne."
Kad je Lusi umrla u snu, spokojno kao sveštenik, Tami je preuzela mesto na prozoru i objavila da se prelaz preko mosta i dalje plaća. Iako niko nikad nije video Tami kako baca čini na bundeve ili volove, nasledila je od tetke opak jezik i ucenjivačke sklonosti, a niko nije želeo da iskušava njene moći. U vreme kad se pojavio Oliver već je bio otvoren put uz obalu. Malo putnika je prelazilo preko mosta i Tami je bilo daleko teže da iznudi dovoljno za život, a retko je imala i prilike da plaši devojčice koje je rado hvatala za ruku i pozivala ih u kuću "na čaj".
Tami je odgajana da postane opaka starica, ali, za razliku od Lusi, imala je jednu strast - živela je za obroke, naročito za slatkiše. Kad je imala javorovog sirupa ili melase, lizala je kašiku, činiju, prste, gučući kao odojče. Od šolje čokolade srce bi joj brže zakucalo, okretala bi šolju naglavce i lizala talog, sa suzama sreće u uglovima očica boje različka.
U noćima najgorih muka od zubobolje progutala bi četiri čaše ruma i pričala kako je prvi put okusila šećer. En Vorf je spustila šolju šećera na sto, spremajući se da umesi pitu. Tami je ušla u kuhinju, zgrabila šolju i otrčala s njom u šumu. Gurala je prst u beli prah, pa u usta, opet i opet, sve dok šećera nije nestalo. To je bila njena prva uspomena na nekakvu sreću. Čak i kad su joj se zubi pokvarili i boleli je od slatkog, nije prestajala.
Oliveru Tami nikad nije delovala gore nego tog vedrog prolećnog jutra kad se suočila s gubitkom dva zuba istovremeno. Obrazi su joj mlitavo visili preko rupa u vilicama, koža joj je požutela, pramenje kose ispalo ispod kape bilo je sedo, a ruke išarane staračkim pegama su drhtale.
"Idi dovedi mi tog prokletog stolara", rekla je. "I bolje ti je da požuriš."
Sunce je spaljivalo jutarnji mraz i iz šume se prema svetlosti dizala fina izmaglica. Oliver je stao uz goli žbun da obavi jutarnji posao, a onda krenuo niz put razmišljajući zašto i dalje radi sve što mu Tami naredi.
Ko je ona da se prema njemu ponaša kao prema robu? Ne može ona da ga natera da radi bilo šta ili da bilo kuda ide, više ne.
Na kraju krajeva, već mu je četrnaest godina. Upola mlađi dečaci odlaze brodom iz Glostera i vraćaju se puni priča o prizorima Njujorka i londonskim kurvama. Oni trezveniji vraćali su se s dovoljno novca da kupe malo alata i ožene se. Mada, u njemu nije bilo više nikakve hitnje; užasnuto je pamtio kako je čeznuo za Džudi Rajns, koja je nestala ubrzo nakon samoubistva Abrahama Vorfa.
Ništa ga ne sprečava da i sam ode u Gloster, gde bi mogao da nađe posla na dokovima. A mogao bi da ode i do Salema, čak i u Boston, i da izuči neki zanat.
Šutirao je kamenje usput i gotovo se spotakao pred starom Haskelovom kućom, gde je zastao da zaviri u podrum. Krhotina tanjira pozelenelih ivica virila je kao rani kaćun iz pepela koji su za sobom ostavili izletnici. Oliver je opazio komadić metala u smeću i sagnuo se u nadi da će naći novčić.
"Do đavola", promrmljao je iščeprkavši zarđalu kopču.
Krčanje creva vratilo ga je na stazu. Možda će mu gospođa Hodžkins dati nešto za doručak. Oliver se brinuo da s njim možda nešto nije u redu kad je stalno gladan. Činilo mu se da svi u Kerogradu mogu danima da izdrže bez mrvice hrane. Svi osim njega. Sinoć se najeo, pojeo je ostatak Tamine kaše i malo kompota od sušenih jabuka, a sad bi mogao da proguta pun tanjir biskvita i jaja, kad bi ga neko ponudio. Biskviti gospođe Hodžkins dobri su skoro kao Tamini. Od same pomisli na topli hleb voda mu je pošla na usta.
Možda to što je stalno gladan ima nekakve veze s razlikama između muškaraca i žena. On je provodio malo vremena s drugim pripadnicima svog pola i nije mnogo znao o tome šta jedu, o čemu razgovaraju ili misle. Žudeo je da više sazna o svetu muškaraca, ali ih se klonio, naročito dečaka svog uzrasta. Plašio se da će reći nešto zbog čega bi delovao ženskasto. Znao je i da mu izgled ne ide u prilog - mršav je i obučen u rite. Neki dečaci zovu ga Zubobolja, jer je počeo da prodaje Tamine lekarije. Gutao je tu uvredu jer je pomoću tih trava i lekova nabavljao odeču za sebe. Bez recepata za zubobolju bio bi go kao ker.
Najviše od svega je strepeo da ga ne nazovu kerogradskom sekapersom. Prošlog leta to je vikala grupa ljudi ispred Haskelove krčme, i Oliver je osetio ubod uvrede iako nije bio sasvim siguran šta to znači.
Kad je stigao do Hodžkinsove kuće, vrata mu je otvorila sedmogodišnja Elizabet. "Tata nije tu", reklo je malecno izdanje mišolike gospođe Hodžkins, devojčica preblizu usađenih očiju i dugog mršavog nosa. Pustila ga je da ude. Topla kuća mirisala je na pečeno testo.
"Otišao je u Salem da kupi eksere i neko fino drvo za mrtvački kovčeg koji je poručio gospodin Sardžent. Kaže da nikad nije imao bolju porudžbinu. Poveo je Džonija sa sobom. Ja mislim da nije pošteno što vodi Džonija, a mene ne vodi. Je l' ti misliš da je to pošteno?"
Oliver je mogao da misli samo o tome čime će ga Tami gađati kad se vrati bez stolara. "Kad se vraća?"
"Mama kaže sutra ako budemo imali sreće. Mama kaže da će sigurno naći neku krčmu i zaboraviti nas na čitavu sedmicu. Zato je Džoni pošao s njim, da mu ne da da skrene s puta, a ako ipak skrene, da ga dovede kući što pre.
Mama kaže da tata nije tako loš, da mu je to prosto u prirodi, i da ima mnogo gorih i da treba da zahvalim Svevišnjem što se moj otac tako dobro stara za porodicu ovde na zemlji." Elizabet jedva da je zastajala da udahne. Tami bi baš volela da čuje ovakvu priču, pomisli Oliver. Možda će ublažiti njen bes ovom mrvicom ogovaranja.
Onda je ugledao biskvite, naslagane poput malih zlatnih poluga na bisernobelom tanjiru i smeštene na ivicu stola da se ohlade.
"Je li ti majka tu?", upitao je.
"Otišla je kod gospođe Pulsifer da pozajmi malo sirupa. Rekla mi je da mogu da ostanem sama jer sam velika devojčica i rekla mi je da se klonim nevolja dovoljno dugo da na miru popije šolju čaja s gospođom Pulsifer."
Oliver skide šešir i krenu u sobu. Elizabet stisnu tanke usne, ne skidajući pogleda s njega.
"Misliš da bih mogao da uzmem biskvit?"
"Ne."
"Tvoja mama mi uvek nešto da."
Elizabet malo razmisli. "Moja mama kaže da si ti izgladneli divljak i da je Tami Janger cicija i grešnica jer tako postupa s tobom. Kaže da je to šteta i sramota, jer si ti naslednik."
Oliver klimnu glavom, mada je slušao samo s pola uha. Prišao je stolu, brzo zgrabio biskvit i celog ga strpao u usta.
Elizabet se namršti, ali nastavi da brblja. "Gospođa Pulsifer kaže da će Tami uskoro pokopati i da ćeš ti dobiti ono što je tvoje.
Ja mislim da je tetka Tam užasno zla prema tebi, šta god pričala. Zar se ne bojiš da će te iseći dok spavaš u krevetu i pojesti te za doručak?"
"O čemu pričaš?", upita Oliver.
Elizabet je hvatala nelagoda. "Nikad ne znam šta gospođa Pulsifer misli", zacvilela je. "Mama kaže da gospođa Pulsifer voli da sluša samu sebe, ali i mama voli da je sluša. Stalno pričaju, moja mama i ona. Tata kaže da je gospođa Pulsifer..."
"Moram da idem", reče Oliver.
"Kazaću te mami da si uzeo biskvit", povika Elizabet za njim.
Oliver je stao nasred puta i pokušao da odluči šta će dalje. Nije želeo da se vrati Tami bez bar nekakvog leka za njenu muku. Možda je došlo vreme da siđe u luku i upiše se za ležaj na sledećem brodu. Usput može da prođe pored kuće gospođe Pulsifer, mada nikad nije uspeo da izmoli od te tvrdice ništa za jelo. Dok je stajao i razmišljao o svojim oskudnim mogućnostima, opazio je krupnu žutu mačku kako leži na jutarnjem suncu pružena po nedavno pometenoj stazici između kuće i stolarove radionice.
Hodžkinsovo imanje nalazilo se na manje od kilometra od Tamine kuće, ali je izgledalo kao neki drugi svet. Tamo gde Oliver živi nema mačaka. Mačke pripadaju svetu s ambarima i lejama povrća, svetu u kom se žbunovi jorgovana potkresuju uz čvrste kamene zidove. Odjednom mu je stolarova bašta izgledala kao najlepše mesto na svetu, nimalo nalik njegovoj kući ili ostatku Kerograda, koji je u poređenju s ovim delovao kao groblje. Sve što je Hodžkins posedovao bilo je skromno i pomalo otrcano, ali pripadalo je svetu u kom ljudi imaju tepihe na podovima i u kom se svakog dana hrana služi u isto vreme.
Tu leži njegova budućnost. Bio je siguran u to kao što je bio siguran da bi pojeo sve one biskvite do poslednjeg a da mu ipak ostane mesta za još.
Ali danas neće krenuti u tu budućnost. Na kolenima prekratkih pantalona zjapile su mu rupe, košulja mu je jedva pokrivala stomak, a jedna cipela pukla mu je po šavu. Današnji dan pripada Kerogradu i Taminim prokletim zubima. Oliver podiže kamen s tla i hitnu ga na mlado drvo; tek iz četvrtog pokušaja uspeo je da pogodi vitko stablo. Onda se setio. Stenvud ima alat. Iza kuće je mala koliba u kojoj je Stenvud nekada krpio obuću i ponekad popravljao burad. Sigurno ima klešta. Oliver nije zapazio naročitu veštinu u Hodžkinsovim hirurškim zahvatima. Stolar je prosto cimao dok Tami urla, onda je cimao još dok Tami vrišti, i zub bi najzad izleteo, sa sve krvavim korenom. Svakako bi Stenvud, mnogo pametniji čovek, umeo to da izvede.
Oliver je žustro za tren oka stigao do zadnjeg puta, a ubrzao je korak na pomisao da će možda videti Hanu Stenvud, poslednju neudatu kćer - mada je čuo Tami kako govori da devojka sedi na kolenu sina izvesnog pomorskog kapetana i da je sve samo pitanje vremena.
Sišao je s puta na prečicu i prošao pored kuće Mizijevih, još jedne kerogradske ruševine od koje su ostali samo polomljeno tocilo i septička jama. Sunce je, visoko na nebu, grejalo grmljem obraslu okolinu koju je Oliver dobro upoznao tokom godina branja bobica.
Oliver zasuka rukave do iznad lakata i čestita sebi na novom planu, koji ne samo što će mu resiti nevolje s Tami, nego će mu i omogućiti da provede malo vremena sa Stenvudom. Stenvud će mu prepričavati pustolovine iz mornarice i biće smeha. Možda će mu čak dati neki očinski savet u vezi sa sledećim korakom. Da je neko video Olivera kako se smeši i ubrzava, pomislio bi da dečak žuri na sastanak s devojkom.
Ugledavši Stenvudovo imanje zastao je u mestu. Kuća je bila otprilike iste veličine kao stolarova, ali to je bila jedina sličnost. Staza do vrata bila je zasuta lišćem i opalim granama. Daske na zidovima su landarale, a u okvir razbijenog prozora bilo je ugurano smeđe ćebe. Pored kuće se bedna hrpa izlizanih dasaka naslanjala na skoro dva metra visoku živu stenu. A pored stene Džon Stenvud je sedeo na tronogoj stolici nagnutoj na zadnje nožice, očiju sklopljenih na prolećnom suncu kao ona mačka dole na putu.
Stenvud je bio neobrijan, masna kosa visila mu je niz vrat, ali visoke čizme bile su mu uglačane do visokog sjaja, a pantalone do kolena, iako iznošene, delovale su čisto. Oliver se prisetio da neki govore kako Stenvud ne zaslužuje tako dobru ženu.
Pogledao je u polumračnu kolibicu, o kojoj se svakako nije starala gospođa Stenvud. Nered na tezgi prekrivao je debeli sloj prašine. Samo prazne boce razbacane po tezgi i podu izgledale su kao nedavno korišćene. Osetio je da Stenvud zaudara na piće, čak i s tri metra.
Najzad Oliver više nije mogao da čeka, pa je rekao: "Dobro jutro, kapetane."
"Baš sam se pitao kad ćeš već jednom da progovoriš." Stenvud otvori oči za dlaku i škiljavo pogleda dečaka.
"Diviš se mojoj radionici?" Pogledao je u polutamni nered iza sebe. "Moje sklonište od kvočki." Namignuo je i od napora se gotovo strovalio sa stolice.
Oliver poče da sumnja u plan da zamoli Stenvuda za pomoć, ali pre nego što se snašao, Stenvud je već bio na nogama i grabio ga za grudi košulje. "Šta ti treba?", upitao je. "Ili si došao zbog one matore veštice?"
"Imate li klešta?", upita Oliver.
"Za šta?"
"Nije važno."
"Do đavola. Došao si čak ovamo, pitaš me imam li klešta, a sad odjednom nije važno?" Uhvatio je drugom rukom Olivera za mišicu i snažno ga stegnuo.
"Tami treba da se iščupa zub."
Stenvud ga pusti i ponovo sede. "Ona bi to platila, pretpostavljam."
Oliver se priseti prilike kada Tami nije imala šta da da stolaru, ali reče: "Naravno. Ima ona dobrog meda."
"A ruma?", upita Stenvud. "Ili jake jabukovače?"
Oliver slegnu ramenima. "Ona mi ne govori šta sve ima."
"Vreme je da stekneš malo petlje", reče Stenvud i ponovo nasloni stolicu na stenu. "Idi reci Tami da ću uskoro doći."
"Nećete da pođete odmah sa mnom?"
"Doći ću brzo?"
"Danas?"
"Danas."
"Uskoro?"
"Doći ću!" Stenvud podiže dugačku granu s tla i reče: "A sada se gubi odavde ili ću te isprašiti, a onu matoru ću ostaviti da pati kao što je i zaslužila."
Oliver potrča nazad na stazu, ali kako nije želeo da vidi Tami pre nego što Stenvud dođe, nastavio je sporije, vukući noge i šutirajući oblutke. Zastao je pored hrpe krša, nekadašnjeg bunara, našao kamen veličine pesnice, bacio ga u rupu i sačekao da čuje kratki tužni škljocaj kad je kamen pao na ostalo, odavno suvo kamenje.
Gospode, kako je gladan.
Kad Tami najzad umre i on nasledi imanje, kao što i treba, prodaće sve prvom kupcu i ješće do iznemoglosti. Piletinu, biskvite i čitavu prokletu tortu.
Sledeća kuća pored koje je prošao bila je još nastanjena, ali jedva malo bolja od Stenvudove. Pripadala je Džonu Vorfu, Abrahamovom dalekom rođaku i poslednjem iz grane koja je ostala u Kerogradu. Rodbina iz Glostera neumorno mu je ponavljala da je rođeni gubitnik - propali bačvar, propali ribar, propali farmer. Kad mu je žena umrla, a ćerka se udala, povukao se u brda, gde ga niko nije podsećao na neuspehe.
Vrata kuće bila su otvorena. Oliver virnu unutra i osmehnu se.
"O, zdravo, Poli", reče i sagnu glavu, setivši se da je ona sada gospođa Bojnton i da on nema prava da se tako opušteno ponaša s njom. Deo jedne zime proveo je s njom u školi. Četiri godine starija od njega, pomogla mu je da savlada slova i brojeve i uvek je bila učtiva prema njemu. Čuo je da se prošle godine udala za jednog udovca iz Rivervjua. "Došla si u goste?", upitao ju je.
Poli odmahnu glavom.
"Nisi?"
"Gospodin Bojnton je umro prošle nedelje", reče ona. "Žao mi je", reče Oliver i skide šešir. "Meni nije."
Nije ličila na ljupku, dobro odevenu devojku koju je pamtio. Ova Poli bila je bleda, podbulih očiju, a plava kosa visila joj je, zamršena i beživotna, iznad prljavog okovratnika.
"Ovde ćeš da živiš?", upita Oliver.
"Nemam drugde da odem."
Oliver je znao da to nije tačno. Mnogi Vorfovi živeli su u blizini luke, čak i neke bogate porodice sa kćerima otprilike Polinih godina.
"Bolje mi je ovde", reče ona.
"Eh, sad."
Oboje su neko vreme zurili u svoja stopala. Ne mogavši ništa drugo da smisli, Oliver reče: "Treba da krenem."
Ona klimnu glavom.
"Da li bi... mislim", zamuca on, "mogu li ponekad da dođem da te vidim?"
Njene oči oivičene crvenilom bile su tako pune zahvalnosti da je Oliver pomislio kako će zajecati ako odmah ne pođe.
"Onda se vidimo", rekao je i pohitao dalje, trudeći se da se seti svega što zna o Poli. Crvenela je kao bulka kad god je učitelj prozove. I bila je blaga kad je ispravljala Oliverove greške na tablici za pisanje. Jednom mu je dala čitav biskvit, hladan i tvrd, ali namazan s toliko masti da je poslužio kao obrok.
Čuo je za njenu udaju za Kejleba Bojntona tek kad je sve već bilo gotovo, kao i svi ostali. Čak ni Tami nije ništa čula unapred. Kladila se da će Poli roditi u decembru, Ister se kladila na januar, ali nijedna nije bila u pravu. Zapravo, Poli je smršala, a Bojnton je sada mrtav. Imao je više od pedeset godina, dovoljno da Poli bude deda, ali ne baš dovoljno da umre. Oliver je mislio o Poli sve do kuće, a kod kuće je sve delovalo mirno.
Tami je verovatno zaspala, a njega je odjednom obuzela zamisao da se ušunja u kuću, spusti joj ćebe na lice i pritiska dovoljno snažno i dovoljno dugo dok se sve ne okonča. Onda bi ispraznio ostavu i jeo dok mu se ne smuči. Potom bi uzeo sve što iole vredi - makar alat i noževe - i krenuo u Riverdejl. Ukrao bi čamac i odveslao za Salem, pa za Boston.
Bila je to stara maštarija, ali nikad mu se nije činila tako lako ostvarivom. Prodao bi alat i kupio odelo. Spavao bi u pravom krevetu u nekoj gostionici. Kupio bi kartu za Njujork ili za Kanadu. Izvukao bi se, da.
Oliveru srce poskoči na ovu zamisao, iako je znao da nema hrabrosti da to izvede. Mrzeo je Tami iz dna duše, ali nikad nije mogao da ubije ni pile; čak i na pecanju mu je bilo neprijatno. Ne bi nikad mogao da izvrši ubistvo. Oni ljudi sigurno su na to mislili kad su mu dovikivali da je kerogradska sekapersa. Da, slab je kao mače.
Trgnuo se začuvši Stenvudovo glasno dahtanje i mrmljanje.
"Jesam li stigao dovoljno brzo, a, curice?", rekao je, prošao pored Olivera i nogom otvorio vrata.
Tami je sedela na stolici preko puta vrata, suvog lica. Zaškiljila je videvši Stenvuda.
"Šta ćeš ti ovde kog đavola?", rekla je. "Kito ukiseljena."
"Daj, Tami, šta sam ti ja ikada učinio?"
"Zašto si doveo ovamo ovu konjsku guzicu?" Besno je zurila u Olivera. "Dovukao si ovamo ovu vreću govana da me ubije?"
Oliver se mlitavo nasloni na zid i spusti pogled, uplašen da mu je Tami nekako pročitala misli.
"Tami", reče Stenvud umirujuće, "došao je po mene jer je Hodžkins na putu. Oliver želi najbolje svojoj tetki Tam, je l' tako, dečko? Srediću te ja bolje nego onaj stolarski balvan", nastavi Stenvud blago kao majka kad govori odojčetu. "Znaš da je glup kao tocilo. Ovde gore od pametnih ljudi ostali smo samo ti i ja, Tami. Uzmi još malo te jabukovače za hrabrost. Uzeću i ja gutljaj", nasmešio se, "ako nemaš ništa protiv."
Tami se disanje usporilo dok joj se umiljavao. Bila je jedva budna, onako iscrpljena od bolova i otupela od pića. Napunio je čašu i prineo joj je ustima, a onda ju je uzeo pod ruku i poveo je polako do stola. Uhvatio ju je oko struka i poseo je na sto, onda ju je uhvatio za gležnjeve i podigao joj noge na sto, učtivo ih prekrivši suknjom. Položio joj je ruku na potiljak i polegao je, pažljivo. Tami sklopi oči i smesta zahrka.
"Hodžkins to radi na stolici", reče Oliver tiho.
"Pa, tu greši", reče Stenvud, podiže krčag i povuče dva, tri, četiri gutljaja. "Ovako se to radi u mornarici." Odmotao je komad užeta i svezao joj ručne zglobove za noge stola.
"Hodžkins ne koristi uže."
"Pa, sto puta sam video kako se ovo radi", prasnu Stenvud na trenutak zbacivši brižnu masku. Omotao je još jedan komad užeta Tami oko mišica i struka i čvrsto je svezao.
"Ovako bolesnik ostane potpuno miran. Biće mi lakše da dobro uhvatim i radiću brže. A brže je bolje, zar ne, Tami?"
Ona tiho jeknu.
"Videćeš da nikad nije bilo lakše nego sada."
Stenvud zavuče ruku u jutenu torbu koju je doneo i izvadi drveni čekić i drveni klin dug petnaest centimetara. "Otvori usta", šapnu.
Tami zinu.
Oliver se setio kako je Hodžkins po pet minuta pipao naokolo po desnima pre nego što izvadi zub, kako se trudio da ga olabavi pre nego što ga kucne ili povuče. Ali Stenvud kao da nije imao strpljenja za to; namestio je klin tačno na crvenu liniju između zuba i desni. Onda je, dižući čekić, iskosa pogledao. Olivera, klimnuo glavom, pomerio klin na sredinu zuba, nagnuo ga naviše umesto naniže i snažno udario. Udarac je polomio zub nadvoje, a krnjatak se zario duboko u desni.
Tami zacvile od bola.
"Tvrdoglav skot." Stenvud prede na drugu stranu stola i reče: "Taj još neće napolje. Probaću s drugim." Spustio je klin u sredinu levog zuba, udario i takođe ga polomio.
Tami je već kolutala očima i vrpoljila se pokušavajući da se oslobodi konopca, ali Stenvud joj je šakama prikovao ramena za sto i zaurlao joj u lice: "Gde ti je zlato, vrećo matora?
Gde su ti pare?"
Tami je snažno odmahivala glavom levo-desno. "Znam da su negde u kući. Svi znaju da imaš para. Daj mi pare ili ću te pustiti da iskrvariš. Kunem ti se bogom, kaži mi gde kriješ pare..."
Tami nije mogla da govori i da je htela; jedva je disala od krvi u grlu. Ali Stenvud ju je uhvatio obema rukama za glavu i udarao njome po stolu. "Daj mi pare ili ću te ubiti, tako mi boga. Ubiću te, ozbiljno ti kažem, smrdljiva ružna odvratna stara veštice. Kunem ti se."
Oliver se pribi uza zid, zanemeo. Tami će ga ubiti što joj je doveo Stenvuda. A ako Stenvud ubije nju, Bog njemu, Oliveru, neće oprostiti. Ne samo da je ovo želeo, nego je to i omogućio.
Stenvud je sada šamarao Tami, udarao ju je otvorenim dlanom po jednom pa po drugom obrazu, s opakim osmehom na licu. Oliver opazi da Stenvud uživa u tome i utroba mu se prevrnu. Izjurio je napolje. Odlazim prvim brodom, odlučio je. Nema povratka.
Ali zakačio je kamen cipelom, pao na lice i posekao bradu, a pad mu je isterao vazduh iz pluća. Ležao je dahćući dok je Stenvud urlao pretnje i psovke. Tek nešto kasnije razaznao je još jedan zvuk iz kuće. Ustajući, prepoznao je plač žene, očajne, uplašene za život.
Oteturao je do drvljanika i zgrabio sekiru.
Kuća je bila sva ispreturana. Stenvud je porušio čajnik i lonce s ognjišta i prevrnuo sve ostalo tražeći novac ili, ako novca nema, nešto za piće. Tami je uspela da se odveže i čučala je ispod stola; mrlje skorele krvi crnele su joj se po haljini. Divlje je iskolačila oči, a iz otvorenih usta svetla krv kapala je na pod.
Ne našavši još ništa slično blagu, Stenvud se vratio da vidi može li batinama da izvuče neki nagoveštaj iz Tami, ali ona se uvukla dublje pod sto, a on se spotakao prilazeći. Da nije bio toliko pijan, Tami bi već bila pokojna.
"Napolje", vrisnu Oliver, udari Stenvuda sekirom pljoštimice po leđima i obori ga na kolena.
Zatim stade iznad njega, visoko podignute sekire. "Marš napolje ili ću te ubiti."
Stenvud zaškilji u njega. "Sreća moja Što si curica."
Oliver snažno spusti oštricu, ali pogodi ivicu stola i sekira ostade zabodena. Stenvud se otkotrlja po podu i zacereka se promašaju.
"Ti si dole", urlao je Oliver cimajući sekiru iz stola. "Na podu si, skote. Na podu si i pijan si, a ja stojim i držim sekiru."
Stenvud se osmehnu i polako podiže ruke. "Ne treba da besniš na mene, dečko", reče pevuckavo, ismevajući sopstveni pomirljivi ton. "Samo sam se malo zabavio. To mi ne možeš zameriti, je l' da? A i zaslužila je, zar ne?" Kad je krenuo da ustane, Oliver se pripremio da zamahne sekirom ako bude morao.
Stenvud onda promeni pesmu. "Pusti me da je dokrajčim, važi?", ponudi kao da je to jedino razumno rešenje. "Ti nisi ni bio ovde. Zašto da ne?"
"Ubiću te", zakrklja Tami, ali govor je natera da grčevito iskašljava krv.
"Ne mora ona da te ubije", reče Oliver i ponovo podiže sekiru. "Ja ću te ubiti ako se ne izgubiš odavde."
Najzad uvidevši da neće biti po njegovom, Stenvud slegnu ramenima i istetura iz polumračne kuće u svetlost predivnog prolećnog popodneva.
Tami je krvavim rukama držala bolno lice, a ramena su joj se nevoljno stresala.
"Idem po Ister", reče Oliver.
Ona odmahnu glavom. "Ne. Ti to obavi. Moraš ti da dovršiš. Ti."
Pošto je već stvorio ovaj ružni san, Oliveru nije bilo druge nego da je posluša. Dovukao je stolicu do zida i pomogao Tami da sedne, oslonivši joj potiljak na zid kako je video da Hodžkins radi. Činilo mu se da se kreće kroz vodu, polako i mučno, dok je uzimao Stenvudov krvavi čekić i klin. Oba zuba bila su smrskana, ali levi se klatio, pa je prvo probao s njim. Izbio ga je jednim opreznim udarcem.
Tami je jauknula, ali nije se ni makla.
Drugi zub nije sarađivao. Jedan deo je otpao posle lakog udarca, ali drugi deo se držao. Prvi udarac ga nije uzdrmao, ali kad je udario malo jače, Tami je vrisnula.
"Idem ja po Ister", reče Oliver.
Tami ispljunu krv, zatrese glavom i uperi prst u njega.
Oliver joj ponovo zabaci glavu što je više mogao, prisloni klin pod oštrim uglom i udari čekićem iz sve snage. Ostatak zuba izlete u vodoskoku krvi. Tami zakoluta očima, izgubi svest i klonu.
Pomešani mirisi krvi, alkohola i znoja postali su nepodnošljivi, i Oliver je jedva stigao da se okrene pre nego što mu se utroba podigla. Krkljajući i dahćući, Oliver položi Tami na pod i okrenu je na bok da se ne uguši u sopstvenoi krvi. Iscepao je trake sa svoje uništene košulje i strpao joj platno u usta. S naporom je ustao na noge, odjednom se osećajući kao starac. Onda je potrčao.
*

Tami se probudila dva dana kasnije, u svom krevetu, obučena u čistu spavaćicu, s malo tragova krvi pod noktima. Zjapeće rupe u ustima bile su joj napunjene paučinom i zatvorene voskom. Ister Karter sedela je uz postelju i puckala lulu. Oliver je uzeo svoje ćebe i nestao u šumi.
Sve je mirisalo na vlažno. Pod je oriban vrelom vodom, kao i sto i stolice. Hladna kiša zadržavala je vlagu u kući dok je Tami čitavu nedelju dremala i budila se. Potpuno se rasanila kad je Džudi došla s čorbom; držala je oči otvorene i gledala Džudi i Ister kako ćaskaju i skreću joj misli s bolova i mirisa izranavljenih usta.
Najnovija govorkanja ticala su se nedavno obudovele Poli Bojnton. Pričalo se da je Bojnton isplovio čamcem da upeca ribu za večeru, ispao i udavio se. Bio je pijan, naravno, a Poli se vratila ocu u Kerograd. Kažu da plače dan i noć. "Sigurno ga je volela", reče Džudi. "Ne znam za to", odvrati Ister. "Bojnton je bio pijandura i skončao je smrću pijandure. Ne znam zašto bi ljupka Poli tugovala zbog toga."


Tami je odbila kad joj je Ister ponudila džin, i do kraja života nije pila ništa jače od čaja. Nikad nije oprostila Oliveru što joj je doveo Stenvuda u kuću. Niti se prava priča o njenoj zubobolji ikada raščula; čak ni Ister, koja ju je negovala, nije saznala punu istinu.
Stenvud je svoju verziju zubobolje Tami Janger rastrubio po svim krčmama. Klackajući se na stolici, pretvorio ju je u jednu od najboljih priča svih vremena. "Razmišljam da se latim tog zanata", govorio je. "Da radim kao zubar. Da zaradim dobre pare."
Ali da su samo njegovi drugari videli kako se pravio da prekida na pola posla! I kako je stara veštica smekšala i počela da plače i cvili. "Nije ona ni izbliza tvrda kako se pretvara."
Stenvuda su častili brojnim kriglama piva za ovu priču. Ljudi su se udarali po kolenima kad god je opisivao kako je Tami kolutala očima, psovala ga, a onda plakala i preklinjala ga, prestravljena bez ikakvog razloga. Bila im je slatka osveta da zamišljaju kako joj je neko u ime svih naplatio za iznude i uvrede kojima ih je godinama mučila.
Priči koja se prepričavala uz čaj nedostajale su neke žive, krvave pojedinosti, ali ni među damama nije bilo mnogo saosećanja za Tami. Sve ih je prožimalo drhtavo zadovoljstvo zbog stradanja najopasnije jezičare rta En pre nego što glatko predu na razgovor o zubima uopšte, o tome čiji su zubi kvarni i da li se zubi bolje čiste mlevenim ugljem ili pregorelim hlebom.

Čudnovate pojave



Naselje Kerograd sve je više i više ličilo na napukli krčag. U tri godine posle smrti Abrahama Vorfa, iz sela je život ravnomerno isticao. Meri Larvi je preminula, kao i baka Dej i još nekoliko neožaljenih udovica. Hana Stenvud se udala i preselila u grad.
U međuvremenu, Oliver je podigao sebi krovinjaru uza zid Tamine kuće, u kojoj je mnogo bolje spavao zahvaljujući zidu između sebe i svoje jedine žive srodnice. Džudi Rajns je osedela, a Ister je potpuno oćelavila ispod kape. Ove sitne pojedinosti - čak ni smrti - nisu bile ni primećene u Glosteru, kome nije trebalo tako slabašno pivo pored mnogo opojnijih priča o raskalašnim mladim damama, oduzimanju imanja zbog dugova i tučama u krčmama.
Ali u leto 1817. akcije Kerograda nakratko su skočile, makar u ogovaračkoj valuti, zahvaljujući zanimljivom poklapanju čudnovatih pojava i neobičnih poseta. Džudi je opazila crnog labuda u Guščijem zatonu, a sedmicu kasnije Džon Vorf je izorao kamen sasvim nalik na zeca. Oliver Janger je, loveći školjke na obali blizu Kolarevog špica, naišao na veliku gomilu ljuštura i pepeo od vatre, što je odmah podstaklo priče o indijanskom logoru. I Crna Rut je načinila jednu od retkih poseta gradu.
Ali brbljanje o ovome i doslovno o svemu ostalom zamrlo je s pojavom zmije u Glosterskoj luci.
Ister u početku nije verovala u to. Izvrnut gležanj i niz kišnih dana sprečili su je da čuje vest ranije. "Šegačite se s jadnim bogaljem!", rekla je, sedeći s nogom podignutom na klupu i umotanom u staru kuhinjsku krpu.
"Izgleda da je istina", reče Džudi Rajns, koja joj je donela vest zajedno s teglom slatka. "Svakim danom sve više ljudi tvrdi da ju je videlo." Brodići su isplovili da love zver opremljeni durbinima, kukama i mrežama. Čova po imenu Čiver Felč došao je iz Bostona i proslavio se pričajući da je zver duga preko trideset metara i da je tamnosmeđa s belim mrljama na grlu.
Džudi je čula samog prečasnog Felča. Sveštenik i samouki prirodnjak, ponavljao je ovu priču mladom bostonskom novinaru, koji ju je zapisivao usred gomile razigranih dečaka u Obalskoj ulici. Prizor je privukao i jednu skupinu gradskih dama. Džudi su one bile ljupke, u slamnim šeširima i belim pamučnim letnjim haljinama, sveže ispeglanim i besprekorno čistim. Meke papuče od marokena virile su im ispod čistih rubova suknji, pa je Džudi povukla naniže svoju sivu suknju da sakrije staromodne šiljate cokule do gležnjeva.
"Sigurna si da to nije bio kit?", upitala je Ister. "Ti kitovi mogu da zavaraju čoveka."
"Nije to bio nikakav kit", reče Rut, koja je stajala tik iza vrata i slušala Džudinu priču. Džudi poskoči sa stolice, uplašena iznenadnim dolaskom Afrikanke. Ister se osmehnu. "Sigurna si da sve ovo nisi izmislila šale radi? Videla si to?"
"Jesam", reče Rut. "Duže je i tanje od kita, liči na zmiju, ali zmiju kakvu nikad pre nisi videla." Rut je u govoru ubacivala suvišne samoglasnike u najneočekivanije reči, pa je "zmija" zvučalo kao za-mija,kao odjek iz njene prošlosti.
"U Aa-frici su sasvim obične", nastavi Rut.
"Nije valjda?", reče Džudi, trudeći se da ne zvuči kao da gori od želje da ispita poslednju Afrikanku na rtu En. Kad je Rut stigla i tajna njenog pola se saznala, ljudi su zurili i raspravljali o neobičnoj i nekako pretećoj pojavi Afrikanke koja nosi mušku odeću, nosi muško ime i bavi se muškim poslom. Ali tokom godina njena povučenost je otklonila sve primedbe, pa je s vremenom sitno neslaganje pola i imena Džon Vudman manje-više palo u zaborav.
"Mislila sam da potičeš s Roud Ajlenda", reče Džudi posmatrajući Rutino dugo ravnodušno lice i trudeći se da uhvati pogled njenih oborenih očiju.
"Rekla mi jedna Afrikanka tamo. Ona pamti sve odande, konje s vratovima do vrha drveta i ptice u bojama duge. Morska stvorenja veličine konja. Ali ne kitove. Kita je videla tek u Americi."
Ovo je bio najduži Rutin govor koji su Džudi i Ister ikada čule. Ister se široko nasmeši i reče: "Vidi, vidi."
Postiđena, Rut pohita uz uske stepenice, sagnuvši usput glavu. Džudi shvati da nikada nije videla Rut da sedi, ni kod Ister ni bilo gde drugde.
Džudi tiho upita: "Jede li ona nekad s tobom?"
"Uglavnom ne. Nosi hranu napolje ili na sprat", odgovori Ister. "Prošle zime, kad smo bile zavejane a ja se razbolela, mnogo mi je pomogla. Vukla je vodu i donosila mi jaja za večeru. A opet, upropastila je jedan dobar komad šunke. Stavila je toliko bibera da meso samo što nije iskočilo iz šerpe i odgalopiralo. Ipak, to je bilo baš lepo od nje."
"Nikad mi nisi ispričala kako je stigla ovamo od Naraganseta", reče Džudi.
"Pa, nisam sigurna da znam čitavu priču."
Rut je slušala njihov razgovor s ležaja na spratu. Streha kao da je lovila reči i spuštala ih pravo Ruti u uho, pa nije propustila ništa od šaputanja odozdo. Čula je svakojake tajne i skandale prepričane u tom salonu, i shvatila je da Ister ne prenosi ništa osim onoga što je veselo i svakome već dobro poznato.
Mimba je imala pravo u vezi s belim ljudima. Najbolje je smatrati ih duhovima i ljudožderima i ne verovati im. Ali ponekad te beli duh pogleda pravo u oči, s osmehom. Tajna je u osmehu očima, naučila ju je Mimba. Moraš uvek biti na oprezu, ali ponekad možeš da se ponašaš kao da i oni imaju dušu. Ister je takva.
*

Tog leta pre četrnaest godina Rutina odeća ni za trenutak nije zavarala Ister kad joj se ova prvi put pojavila prd kućom. Ali Ister je možda bila jedina.
Rut je iznenadilo koliko je lako bilo izbeći sumnju. Na dugom putovanju od Roud Ajlenda seoskim putevima i gradskim ulicama, niko nije opazio žensko lice između kaputa i kape. Same pantalone do kolena bile su dovoljna maska.
Kad je stigla u Gloster, Rut je pitala nekog dečka kako da stigne do Brimfildove farme. Prateći uputstva, krenula je starim putem uza zid, pored polja zaraslih u korov i kržljavog drveća, kroz močvaru koja kao da je usisala svu boju s neba i pesmu iz ptica. Vazduh je bio tako vreo i zagušljiv da se Rut činilo da je zakoračila u pećnicu. Spržena napuštena zemlja puna stabala spaljenih gromom ili nemarom bila je najpustije mesto koje je ikada videla. Činilo se da samo trava veruje u budućnost.
Rut je spustila tešku vreću i okrenula se da osmotri kamene zidove s obe strane puta. Sagnula se i, počevši od da, prešla rukama preko velikih stena pri dnu, a onda preko sitnijeg kamenja na vrhu. Kamenje je bilo naslagano nasumice, niko nije mislio na trajnost. Rut se namrštila na ovaj rđavi rad; bez opkopa sve će se uskoro srušiti. Naravno, taj zid je obična međa između imanja, jedva bolji od hrpe kamenja koje je neki farmer orući povadio iz polja pre nego što je posejao kukuruz i repu, mada je kamen najpouzdaniji usev u ovim grubim krajevima.
Drugi zid preko puta pokazivao je razliku između ljudi. Pljosnato kamenje na vrhu sprečiće kišu i sneg da razlabave zid. Mnogo bolje, pomislila je Rut, mada se nije slagala s mestom jednog kamena, bledog s crnim žilicama gotovo sličnim šavovima na pokrivaču. Položio ga je preblizu tlu, što je po njenom mišljenju bilo šteta.
Prijaće mi da ponovo radim, mislila je Rut. Dve uspravne linije između njenih obrva omekšale su kad se sagnula da uzme glatki beli jajasti kamen koji je odudarao od prašine u kojoj je ležao. Ali dok se uspravljala, naježila joj se koža na ošišanom potiljku; neko je u blizini. Stegnula je kamen, spremna da ga baci, spremna za bekstvo. Stisnutih pesnica, okrenula se, ali nije videla neprijatelja, samo smeđeg psa srednjeg rasta.
Stajao je nasred puta i njušio. Rut se nije opustila, ali ker je ostao gde je bio, gledajući je pravo u oči. Trenutak kasnije nagnuo je glavu u stranu i Rut se protiv volje nasmešila.
Ker se stresao celim telom, istegao prednje noge u dugi luk, kinuo i krenuo uz stazu. Razigrano dugo svetio krzno na bokovima kao da ju je pozivalo da ga sledi. Rut je zabacila jutenu vreću na rame i krenula za kerom do prostrane kuće na sprat. Iako oveštala od vetra i starosti, kuća je pokazivala znake života; tikvice i pasulj, nasumice posađeni kao što čine Indijanci, rasli su s obe strane vrata kroz koja je ker ušao. Trenutak kasnije na pragu se pojavilo dete s prevelikom kapom na glavi i obrisalo ruke o kecelju baš kao neka odrasla žena. Kad se približila, Rut je videla da to i jeste žena, mada jedva metar i po visoka.
"Ja sam Ister Karter", reče žena. "A kako tebe da zovem?"
"Džon Vudman."
Ister spusti ruke na bokove. "Hajde, hajde. To je muško ime. Imaš li žensko ime?"
"Rut", reče Rut i namršti se. Nameravala je da to ime odbaci zauvek.
"Kuda god ti ideš, idem i ja", reče Ister i nasmeši se svojoj šali.1
Rut ne reče ništa.
"Šta te dovodi ovamo, dušo?"
"Došla sam da vidim Brimfildovu farmu."
Ister nagnu glavu u stranu baš kao ker na putu. "Ne vidim zašto. Svi Brimfildovi su odavno pomrli ili se raselili. Polja su im bila uz obalu. Izgleda da te je neko poslao na uzaludan put, dušo. Trebalo je da kreneš Vašingtonskom ulicom. Sad si u Kerogradu."
Rut spusti vreću. Već dva dana nije spavala, a skoro isto toliko nije ništa okusila. Kroz vrata se začu visoki devojački kikot, a za njim grmljavina muškog smeha. Rut ustuknu jedan korak.
"Dolaze mi mladi da se malo provedu", reče Ister. "Ali nemam soba za nepoznate muškarce", reče i namignu kao da pominje zajedničku šalu.
Rut se činilo da je ova čudna ženica nešto pita, ali nije bila sigurna šta.
"Možeš li da platiš sobu i hranu?", upita Ister.
Rut izvadi poslednji novčić i pokaza hrpu kamenja, nekadašnji baštenski zid. "Mogu to da popravim."
"Sigurna sam da možeš", reče Ister okrznuvši pogledom Rutine grube šake. "Ali unutar zida nema ničeg vrednog, a ne želim da bilo koga sprečim da uđe, pa mi zid i ne treba."
"Moji zidovi stoje večito", reče Rut.
"Većina ljudi ovde sama pravi ograde", reče Ister. "No, ja uvek kažem da svaki lonac nađe poklopac. Treba samo da vidimo koji staje na tvoj." Ister koraknu napred i posegnu za vrećom.
Rut zgrabi vreću i okrenu glavu da sakrije bes na licu. Ister se nasmeja. "Neću ja da ti ukradem blago." Onda podiže pogled i nasmeši se pravo Ruti u oči. "Pođi sa mnom. Imam slobodnu sobu na spratu, a svakako će mi dobro doći muško u kući." Na ovo se ponovo zakikotala.
Rut je gledala leđa sićušne žene dok su ulazile. Prošle su pored jedva vidljivog para u uglu velike sobe, popele se na sprat i ušle u dugu tavansku sobu prenisku da se Rut sasvim uspravi. Sunce se probijalo kroz zazore između greda, a svuda po podu bilo je mišjeg izmeta. Ipak, soba je bila prostrana i mirisala je na borovinu.
Ister se vratila gostima u prizemlje, ostavivši Rut da vrti glavom. Osećala se kao da je zakoračila u neku od legendi koje je Mimba prepričavala uz vatru, mada su u tim pričama žene kakva je Ister na kraju uvek ispadale ljudožderke i veštice, a Rut je bila sigurna da je Ister bezazlena.
Za nedelju dana Rut je peskom oribala pod svog skloništa. Pomešala je isitnjene školjke i glinu da začepi rupe na tavanici i napunila svoju vreću slatkom slamom da joj služi kao jastuk. Ister se krišom popela na sprat dok je Rut bila napolju, radoznala da vidi kakva je to škripa i galama gore, i otkrila da je Afrikanka obesila o grede rukoveti zečje šape i divlje nane da se suše. Od rečne šaše isplela je prostirku.
"Baš udobno", rekla je Ister Džudi koja se pitala nije li njena prijateljica malo nepromišljeno pozvala čudnovatu tudinku da živi kod nje.
Ister nije primetila belo ovalno kamenje u četiri ugla tavana, stavljeno tamo radi zaštite od zlih duhova. Rut ih je glačala i premeštala sa svakim godišnjim dobom, i gledala ih je kad god naiđe neko loše znamenje, na primer kada sova hukne usred dana ili kada puni mesec proguta njegov crni blizanac. Kad je videla morsku zmiju kako izranja i ponire u tamnu vodu luke, primakla je kamenje uza zid koliko god je mogla a da se ne dodirnu.
Rut nikad nije videla gore ni jasnije znamenje nadolazećeg zla. To ju je toliko uznemirilo da je otišla i izblebetala se, kao neka luckasta starica, pred Ister i Džudi Rajns. Pitala se hoće li Džudi raširiti priču naokolo; bez sumnje je čudi to što se Rut, uglavnom ćutljiva, tako raspričala.
Ister je imala dobro mišljenje o Džudi, i to je nešto značilo u Rutinim očima, ali znala je koliko Džudi voli da razgovara o tuđim mislima i osećanjima. Rut ju je slušala sa svog ležaja kako na komadiće cepa moral i motive svih sa kojima joj se ukrste putevi, ne zlobno, ali sa živim zanimanjem koje je uznemiravalo Rut.
Legla je i slušala Džudi kako priča o dečacima koji logoruju na obali da bi videli morsko čudovište, i o tome kako neki propovednici čudovište navode kao primer đavolove moći. Najzad su prešle na druge teme i smejale se najezdi novorođenčadi u okolini Peskovitog zaliva, na severoistočnoj granici rta En. Tačno pre devet meseci tu oblast pogodila je trodnevna oluja i zadržala ribare na obali, a farmere u kućama. Rut je dobro poznavala ta seoca jer je nedavno sazidala veliki obor Tomu Flečeru koji je odlučio da se lati uzgajanja konja za bogataše s rta. Diže ruke od zemlje, rekao je. Od toga ne može više da se živi u ovako malom mestu.
*

Flečer je bio jedini belac koji se ikada rukovao s Rut, i prvi čovek s rta koji ju je unajmio kao zidarku. Prve godine provela je idući od farme do farme, nudeći da sazida ili popravi bilo kakav zid za male pare, čak i samo za hranu, ali niko je nije uzeo ni da vuče kamenje, a kamoli da zida. Novca je bilo malo, a kad su šećer i kafa raskoš, ljudi ne plaćaju za posao koji može da čeka. Rut su odbijali sleganjem ramenima, pogledima ili otvorenom grubošću. Plaćala je Ister stanarinu ribom i plodovima, a napravila joj je i ljupku stazu do kuće, prosto vežbe radi.
Flečer je pristao iz nužde. Povredio se pokušavajući da skine oboreno stablo s ograde oko polja kukuruza. Ovce su izašle na pašu, počinjala je žetva, susedi su bili zauzeti svojim poslovima, a leđa su ga bolela, pa je unajmio Rut za pedeset centi dnevno da ukloni stablo i popravi zid. Bila je to pljačka, ali Rut se bacila na posao s toliko energije i veštine da je Flečera bilo sramota, pa joj je obećao da će je ponovo uzeti.
Zapravo, Rut se stidela posla koji je za njega obavila; činio joj se nezgrapan i loš. Popravka zida teža je od zidanja novog, naročito ako je zid tek godinama nabacivana labava hrpa izoranog kamenja. A to odbačeno kamenje bilo je novi ispit za Rut, jer ona je izučila zanat na roudajlendskom škriljcu, mekom kamenu koji se lomi na tanke slojeve i slaže se uredno kao kriške hleba. Granit je mnogo tvrdi i bockaviji, a Rut je hitala da ga savlada pa je završila izubijanih prstiju i pocrnelih nokata. Posle dva-tri teška dana malo je usporila, setivši se da pusti kamen da vodi melodiju za teški ples dizanja i spuštanja.
Kad je završila Flečerov zid, Rut je iste noći sanjala čisti škljocaj granita o granit, i probudila se žudeći da zida nešto drugo. Ali mesecima nije bilo ničega, pa je samo iskopavala školjke i brala šipurak za Ister, i popravljala sve što je mogla kako se kuća ne bi srušila.
Rutina sreća se preokrenula kad joj je žena paroha Četvrte parohije iz Rivervjua poručila da želi ogradu za nedavno iskrčeni povrtnjak pored parohijskog doma. Čim je gorljiva gospođa Pembruk čula da tajanstvena zidarka po imenu Džon Vudman nije kročila u crkvu otkako je stigla na rt, stavila je sebi u zadatak da spase Afrikankinu besmrtnu dušu. Rut su ruke svrbele od pomisli na zidanje nove građevine, pa je brzo pristala na cenu koju joj je ponudila ova bleda žena razmaknutih zuba.
Idući po ivici bašte i mereći je stopalima, Rut je obećala sebi da će biti strpljivija nego na Flečerovom zidu. Razmotriće svaki kamen pre nego što ga podigne; kao što su je učili, samo deca i budale dižu isti kamen dva puta.
Odlučila je da podigne dvostruki zid, iako je bilo nepotrebno praviti nešto toliko čvrsto za običan povrtnjak. Ali, trebao joj je izazov, a dopadalo joj se i to što će tako posao trajati duže, jer su joj sve teži bili dani kada nema šta da radi.
Čak i dosada kopanja temelja ju je radovala, a gospođi pembruk se učinilo da je videla nagoveštaj osmeha dok je Afrikanka klečeći dubila rov i redala teško pljosnato kamenje. Rut je donje kamenove postavila razmaknuto da bi voda mogla da se cedi, a u razmake je sipala dovoljno šljunka da poravna temelj.
Dok je bila na kolenima, Rut je palo na pamet da zida samo od nađenog kamena i odlučila je da ne koristi nikakav alat. Radiće samo rukama i očima.
Neće biti ni klinova ni sitnog kamenja za uravnotežavanje većih komada. Samo kamen na kamen, dva na jedan, jedan na dva.
Rut je zadržala dah spuštajući prvo kamenje na temelj, pošto je svaki kamen nosio posledice. Posle toga, zid će joj sam reći šta joj sledeće treba. Kako je zid rastao, punio joj je um različitim potrebnim oblicima. Glava joj je puna rupa, shvatila je i skoro se nasmejala.
Išla je oborenog pogleda, njišući glavom levo-desno. Podsetila je gospođu Pembruk na svetionik kad je jednog jutra došla noseći pod miškom nešto nalik ljudskoj lobanji.
Po lepom vremenu parohova žena provodila je po nekoliko sati pored Rut, naglas čitajući Bibliju. Njena učenica nije se obazirala na zadihano blebetanje, i kad god se gospođa vratila u kuću, Rut bi u sebi zahvalila i usredsredila se na zvuk kamena koji pada na mesto, na granitni poljubac stvaranja večitog doma, dva na jedan, jedan na dva.
U njenim snovima svaki kamen spuštao se bez napora i dočekivao se sa zadovoljnim tok.
*

Kad je zid završen, gospođa Pembruk dala je Rut pet dolara i spustila joj ruku na mišicu. "Nadam se da ću te videti u crkvi", rekla je. "Uskoro. Kao što smo pričale."
Rut je klimnula glavom, pitajući se o čemu ova bleda ženica govori. Vrativši se u sobu razmislila je o nastupajućim praznim danima i osetila kako se tamna magla skuplja oko nje.
Kako se ispostavilo, gospođa Pembruk je zaista bila spas za Rut, mada ne onako kako je nameravala. Dalju rođaku gospođe Pembruk, bogatu damu iz grada, očarao je ljupki zid, pa je izjavila da i ona mora da ima takav. Preko Ister je dojavila da želi da unajmi zidarku za svoju baštu, jednu od najvećih u Glosteru, i nije imala primedbi kada je Ister navela četiri puta višu cenu od one koju je platila parohova žena.
Rut je dovršila zid za dvostruko kraće vreme, iako je bio više nego dva puta duži, koristeći sav svoj alat, klinove i sve kamenje koje joj se našlo pri ruci. Zid je ispao vrlo lep, i ponosna vlasnica vodila je sve svoje gošće da se dive domišljatosti s kojom je Rut stavila ružičasto kamenje pored grma ružičastih ruža i kako je pažljivo naglasila ivančice zelenkastim granitom. Uz takvu preporuku nekoliko njenih prijateljica odlučilo je da i njima treba nešto tako zgodno u baštama, pa je Rut mesecima imala posla.
Ženama se dopadalo da im se ona vrzma po bašti, ne samo zbog odličnih tvorevina, nego i zbog njene tajanstvenosti. Afrikanci su postajali retki kao mraz usred leta, pa je bilo zanimljivo imati Afrikanku pri ruci. Crnoputa žena u pantalonama, jaka kao muškarac, bila je izuzetno neobična pojava.
Deca su pokušavala da oponašaju njen čudnovati naglasak, devojčice su se pitale zna li Rut nešto o svetu duhova, a protivnici ropstva razmišljali su o teškom životu kakav je sigurno vodila na Jugu. Neke hrabrije dame pokušale su da zapodenu razgovor s njom, ali Afrikanka jedva da im je zahvalila na vodi i biskvitima koje su joj nudile. Na njenom licu nije bilo ni zahvalnosti ni ljutine, niti bilo čega drugog, i s vremenom ljudi više nisu pokušavali da zavire iza tvrdoglave maske koju je pokazivala svetu. Uskoro je Rut postala obična pojava kao sve ostale sluge, i počela je da se oseća nevidljivom baš kao oni.
To se promenilo kada je jednog dana grubo obučeni mladi neznanac zastao da je gleda kako radi. Posmatrao ju je dobrih pola sata pre nego što je domaćica izašla i pitala ga šta želi.
"Ta crnkinja liči na jednu begunicu za koju sam čuo u Virdžiniji", rekao je otežući, dovoljno glasno da ga i Rut čuje. "Ova osoba nije robinja", odvrati Marta Kuk. "Pretpostavljam da to možete i da dokažete, gospođo", reče neznanac smelo poput lisice.
Marta progovori ledenim tonom. "Gospodine, ako me nazivate lažljivicom u mojoj rođenoj kući, bila bih vam zahvalna kada biste mi rekli kako se zovete i gde ste odseli kako bi moj muž, sudija Kuk, mogao da vas poseti i reši stvar."
Bezobraznik skide kapu i udalji se, smrknuto se izvinjavajući i sve vreme besno gledajući Rut jer mu je izmakla nagrada.
Rut nije podigla glavu tokom ovog razgovora, ali kad je dovršila zid gospođe Kuk, nije više prihvatala poslove u Glosteru, nego je oskudno zarađivala po selima popravljajući zidove oko pašnjaka i zidajući obore.
Ali kad je Marta Kuk zatražila od Rut da ponovo dođe i produži joj baštenski zid, Rut je pristala. Koliko god da je strepela od povratka u grad i pogleda bledih očiju, nije mogla da odbije gospođu koja ju je odbranila od lovca na ucene. Poslednjeg dana na tom poslu Rut je na trenutak opazila morsku zmiju koja je zaokupljala sve jezike.
Kad se vratila kući, u velikoj sobi besnela je rasprava. Je li zmija prava ili nije? Riba ili ribolovačka priča? Vesnik kraja sveta? Svako ko je prešao prag Isterine kuće izneo je svoje mišljenje, ovako ili onako. Svako osim jednog čoveka koji je pokucao na vrata rano ujutro, dok još nikoga nije bilo.
Većina Isterinih gostiju bili su veseli momci i devojke iz grada ili mornari koji beže od prizora i mirisa vode pre sledeće plovidbe. Leto je obično dovodilo i malo čudaka - Engleze u potrazi za netaknutom američkom divljinom ili trapavce iz Bostona i Njujorka koji su se pentrali po brdima noseći blokove za crtanje, kutije s bojama ili beležnice uvezane u kožu.
Ali Ister nikad nije imala ovakvog posetioca. Nosio je zagasit kašmirski kaput kakve vole tradicionalni kvekeri, ali bele svilene čarape bile su mu prljave od puta, a srebrne kopče na cipelama sasvim prašnjave. Kad je skinuo pljosnati šešir širokog oboda, otkrio je guste sede kovrdže zalepljene za visoko vlažno čelo. "Izvinite na smetnji, poštovana gospo", rekao je. "Mogu li da vas zamolim za malo vode?"
"Naravno, dušo", reče Ister; razgalilo ju je što je neko oslovljava tako starinski. Pozvala ga je rukom da ude za njom, hramajući jer ju je gležanj još boleo. "Sedite. Ja sam Ister Karter, a ovo je moja kuća. Mogu da vam ponudim čašu piva ako želite."
"Ne, zahvaljujem vam. Voda će mi biti dovoljan blagoslov", rekao je trepćući u polutami kuće. Iskapio je šolju i obrisao lice velikom maramicom. "Ali možda biste bili tako ljubazni da me uputite. Tragam za kućom Abrahama Vorfa. muža En Vorf."
Ister se nagnu napred. "Poznajete porodicu Vorf. je li?" On klimnu glavom. "Ta porodica mi je davno učinila mnogo dobra, a pošto se nađoh u blizini, poželeh da svratim i pozdravim ih."
"Pa, Abraham je preminuo pre oko tri godine", reče Ister "Neka se vrši volja Božja", reče posetilac ozbiljno. "A gospođa Vorf?"
"Mrtva je već dvadeset tri godine."
"Tako mlada!", povika gost. "Opaka rana na dojci."
"Užasno", reče on. "Budalast bejah misleći da je možda još među živima."
"Abraham ju je sahranio iza kuće", reče Ister. "Prenerazio je sveštenika koji je želeo da je pokopa u osvećenu zemlju. Ali Abraham je morao da je sahrani blizu."
"Anđela svoga", reče nepoznati.
"Tako ju je Abraham zvao, da", klimnu Ister.
"Ipak, voleo bih da im odam poštu, ali mislim da sam zalutao. Da li biste bili dobri da me uputite na pravu stazu?"
"Moram vam reći da tamo nije ostalo bogzna šta da se vidi", reče Ister. "Ali ako ste rešeni, samo nastavite putem kojim ste krenuli dok ne stignete do oštre okuke udesno, gospodine..." Ister zastade. "Niste mi rekli kako se zovete."
Licem mu prelete izraz usplahirenosti. "Ja sam gospodin Henri", promuca i ustade. "Bili ste gostoljubiva domaćica, gospo Karter."
"Svi me zovu Ister, dušo. Svratite u povratku. Nadam se da će do tada nešto da se ukrčka."
"Zbogom vam želim, gospo Karter", reče on. "Bog vas blagoslovio."
Gore na spratu, Rut je ležala na krevetu. Tog dana nije imala posla, što je bilo dobro jer su je bolela leđa i noge. Stavila je usko dugo gvozdeno dleto u džep, trzajući se sišla niz stepenice i izašla pre nego što je Ister stigla išta da joj kaže.
Žurila je dok pred sobom nije ugledala tamni kaput, a onda je održavala razdaljinu dok je posetilac išao ka Vorfovoj kući. Rut ga je gledala kako luta po visokoj travi dok nije našao rupu, nekadašnji podrum. Skinuo je šešir pre nego što je zakoračio, kao da još postoji razlika između unutra i napolju. Polako se okrenuo, odmahnuo glavom i namrštio se.
Posle nekoliko minuta izašao je iz jame, stavio šešir na glavu i krenuo oko zaraslih granica kuće, mlateći štapom korov i koprivu dok nije našao ono što je tražio. Čučnuo je i počeo da čupa travu i mladice s uske nadgrobne ploče. Prešao je prstima preko imena, još vidljivog, sklopio ruke i pognuo glavu.
Rut je grizla usne gledajući kvekera kako dovršava čišćenje groba. Neznanac je zatim izvadio paketić iz džepa, položio ga pored nadgrobne ploče i naslagao odozgo kamenje. Onda je ustao, otresao prašinu s odeće i udaljio se.
Čim se izgubio iz vida, Rut je skočila iz skrovišta i pritrčala grobu Ane Vorf. Srušila je malenu humku bacajući kamenje na sve strane kao pas, i našla komad smeđeg papira dug sedam-osam centimetara. Odmotala ga je pažljivo i polako i našla uvijenu krpicu, uvojak oštre crne kose i usku srebrnu traku. Zurila je dugo u ove čudnovate predmete, a onda ih zavila u papir, stavila u džep i pohitala za kvekerom.
Stigao je već do opštinskog puta, ali umesto da skrene ka luci, krenuo je zaraslom stazom za koju znaju samo meštani. Rut je shvatila koga sledi i kuda se on uputio.
Brimfildov pašnjak nadnosio se s tri strane nad plavu vodu i gledao prema reci Skvam, Guščijem zatonu i reci Mil. Ali kveker nije zastao da se divi iskričavom vidiku. Pognute glave kao da se bori protiv jakog čeonog vetra, prišao je velikoj pljosnatoj steni i stao.
Glasno ječanje prepalo je Rut dok je gledala kvekera kako ponovo maše glavom levo-desno, sve brže i brže, toliko da mu je spao šešir. Ponovo je zaječao. Zatim je razdrljio košulju i udarao se po grudima dok mu se po bledoj koži nisu rascvetale crvene mrlje.
Rut se stresla i izašla iz skrovišta. Skočila je, dotrčala kvekeru s leđa i iznenadila ga. Zgrabila ga je šakom za dugu kosu, drugom rukom mu je prinela oštro dleto pod grlo i rekla: "Ubico."
Kveker je dahtao i otimao se, pa ga je bocnula dletom. Na to je spustio ruke i rekao: "Svevišnji, neka bude volja Tvoja."
"Ko si ti?", upita ga Rut potmulo režeći.
"Ako si me optužila za ubistvo, onda znaš", reče Henri Brimfild zaboravivši učtive reči i govoreći svom napadaču kao što bi govorio konju. Pokazao je veliku stenu nalik na sto. "Ovde sam je našao. Bila je slaba i krvarila je."
"Našao si je?", reče Rut i odmače glavu. Tudinove oči bile su boje vode.
"Sigurno misliš da sam je ja ubio. Svi to misle. Veruju i da sam ja bio detinji otac. Ali kunem se svojom besmrtnom dušom da nisam ubio devojku i da nisam... i da dete nije bilo moje."
Rut mu prinese usne uhu i reče: "Lažljivče."
"Moj otac je krivac", reče Brimfild. "Čitav život sam pokušavao da odgonetnem šta se ovde dogodilo, kako je došlo do ubistva. Stotinu puta sam sve preturio po glavi i uveren sam da mu je ona pretila da će ga otkriti.
Gordost je bila najveći greh mog oca", nastavio je s oštrom gorčinom u glasu. "Cenio je svoje dobro ime iznad svega, i ako mu se nije zaklela da će čuvati tajnu, sigurno je zamenio svoju dušu za svoj ugled."
"Bio si prisutan."
"Prethodnog dana vratio sam se s Harvarda", reče Henri žureći da dovrši ispovest. "Nisam još imao ni dvadeset jednu godinu, i tek sam postao lekar, kao i moj otac. Pohitao sam ovamo znajući da ona ovde napasa krave. Želeo sam samo da joj izjavim ljubav. Mada sada sumnjam da je to bila ljubav. Bila je to samo požuda.
Ovde sam je našao", reče i pogleda stenu preko ramena. "Nju i mač za dvoboje - moj mač - prekriven njenom krvlju."
"Mrtvu?", upita ga Rut.
"Ne još", reče Brimfild. "Osuđenu na smrt. Preklinjala me je da spasem dete. Kad je umrla, otvorio sam matericu mačem koji ju je ubio i izneo na svet kopile moga oca, moju polusestru. Nijedna grčka drama nije izopačenija od toga."
Rut mu zavrnu ruku iza leđa i nasloni mu dleto između lopatica. "Zašto si se vratio?"
Brimfild sklopi oči. "Star sam", reče. "Ova uspomena me je progonila, i nadao sam se, pa, mislio sam, da ću naći malo mira ako progovorim s gospođom Vorf. Ali nje više nema. Tvoja osveta je dokaz da moja krivica još živi ovde. Ali ubice takođe više nema, kažem ti. Umro je u svom perjanom krevetu, u osamdeset sedmoj godini, mada za njega neće biti počinka u paklu."
Siguran da sledi smrtni udarac, Brimfild se trudio da se ne pomokri. Ali trenuci su prolazili, a Rut se nije micala.
"Šta je bilo s detetom?", prošaputala je najzad.
"Gospa Vorf ju je umotala u svoj šal i dala joj krpicu da sisa. Mene je obukla u sinovljev kaput i rekla mi da ponesem siroto stvorenjce njenoj rodbini u Providens. Odatle sam otišao njihovoj sabraći u Filadelfiju, u Udruženje prijatelja,2 i oslobađanje Afrikanaca postalo mi je životni zadatak."
Rut je čula očekivanje zahvalnosti u njegovom glasu i shvatila da ima posla s budalom.
Ali Brimfild je osetio da se nešto promenilo; stisak na ruci je popustio, a više nije osećao ni pritisak dleta na leđima. Izmenio je ton i progovorio kao da želi da oraspoloži durljivo dete. "Želeo sam da zahvalim En Vorf, rekao je. "Da nije bilo nje, Možda bih ostavio Fibinu kćerkicu u šumi i zbog tog prestupa bio proklet za večita vremena."
Rut otkri da ne može sasvim da udahne dok je on nastavljao: "Ubeden sam iznad svake sumnje da Afrikanci imaju dušu datu im od Boga. Zahvaliću se gospi Vorf na nebesima."
Znoj poteče Ruti niz lice i dleto joj kliznu iz prstiju.
Kad je čuo pad, Brimfild se osvrnuo i video grubo gvozdeno oružje na zemlji iza sebe, a crnkinjine oči bile su čvrsto stisnute. Brimfild poče da se odmiče na prstima, polako, napet kao mačka. Čim je stigao do stabala, nespretno je potrčao i nije stao sve dok nije ugledao brodove u luci.
Krv je tutnjala Rut u ušima. Nikad nije bila slabija ni zbunjenija. Živela je za ovaj trenutak, ali sada je mogla da misli samo na to da se njena majka nije zvala Filis, kao što joj je rečeno, nego Fibi.
Do tada je to ime čula samo od Mimbe. "Afrikanci dobijaju imena od majki", rekla je Mimba. "Kato je od Keta. Fibi je od Fiba. Većina se ovde toga ne seća. Majke mrtve. Ali ja pamtim."
"Fibi", šapnu Rut. "Fibi", kao da Mimba još može da je čuje. "Hod i san, nema razlike", govorila joj je Mimba. "Sadašnji dani i prošlost, sve je to isto."
*

Brimfild je pružio Ruti jedan komadić slagalice koji joj je uvek izmicao. Priča o robinji koju je ubio doktor Henri Brimfild bila je već stara, ali toliko sočna da se prepričavala kad god se spomene neko ubistvo. Kad se u Glosteru otkrilo da je mladi Brimfild nestao iste noći kad je pronađen leš pokriven njegovim kaputom i ubijen njegovim mačem, sud javnog mnjenja proglasio ga je krivim. Na kraju je to bio jedini oblik izrečene presude, pošto je doktor Brimfild stariji imao prijatelje u pravosuđu. Nije izdat nalog za hapšenje, nije bilo potere i to kršenje pravde ostalo je zapanjujuća i zadovoljavajuća pojedinost strašne priče. Dugo pošto je robinjino ime zaboravljeno (zvali su je "ropska droljica" ili "Brimfildova mala"), meštani su i dalje coktali u vezi s ubistvom: "Pošten je onaj ko pošteno postupa."
Ali, koliko god da je Rut slušala ovu priču uz Isterino ognjište, nikad niko nije spomenuo dete. Taj čvor sada je razdrešen, ali pojavile su se nove tajne, tajne koje ona nikako neće moći da rasvetli.
Ponovo je odmotala smeđi papir. Uvojak kose bio je uvezan izbledelom trakom, nekada ružičastom, sada gotovo belom. Je li joj odsekao pramen kad je umrla? Je li mačem kojim ju je ubio odsekao pramen za uspomenu?
Srebrni prsten nije mogla da navuče preko prvog zgloba malog prsta. Jesu li prsti njene majke bili tako tanki? Je li jenkijevska robinja mogla da ima ovakav prsten? Je li to bila nagrada od njenog gospodara, poklon od gospodarice, ukadena tajna? Da li ga je nosila na ruci?
Komadić tkanine bio je tvrd kao orah, veličine naprstka. Rut ga je pažljivo razvila, ali unutra je bila samo šara žutih cvetića. Prinela je krpicu nosu, ali nije bilo nikakvog mirisa. Šta je ovo? Zašto je sačuvano?
Pitanja su joj zujala po glavi poput pčela. Odložila je blago do sebe i spustila dleto na vrh stene pored koje joj je umrla majka. Onda je sišla strminom do vode.
Okrenula se ka jugu i pošla duž reke, spuštajući nogu pred nogu po blatnjavoj obali, pogleda uprtog u tlo pred sobom, ne znajući tačno kuda je krenula. Nije videla dugi zlatni suton niti je opazila izlazak gotovo punog meseca. Uspela je da potpuno zaboravi na sebe sve dok nije stigla u glostersku luku. Hitala je tiho između senki, čučala ispod dokova i skrivala se iza hrpa robe, bežala je od zagađene vode i masnog smrada sve dok nije stigla u mir Vonsonovog špica.
Odatle se uspentrala uz Grgečevu stenu, pregazila beli pesak Dobre luke i krckajući prešla Šljunkovitu plažu.
Od suvog granita do sjajnog granita, obilazeći oseku i natapajući obuću u plimi, njene noge bunile su se protiv smrti.
Tek kad je stigla na najdalju tačku Šaranovog špica, stala je i dozvolila sećanju da ovlada njome. Brimfild je rekao da je svratio na rt En kako bi se pomirio sa svojom prošlošću. I ona je, na kraju krajeva, došla zbog toga. I zbog Mimbe.
*

Niska, žilava, kao ugarak crna žena bila je Ruti majka od trenutka kad se Rut pojavila u Preskotovoj kuhinji. Mimba je posadila uplašenu četvorogodišnju devojčicu na krilo i poljubila je u oba obraza. "Hoćeš da budeš moja mila najdraža?", šaputala je. "Hoćeš da budeš Mimbina slatka jabučica?" Njene reči nosile su pečat Zapadne Indije, gde je naučila da vodi kuću i da govori engleski, ali nikad nije zaboravila afričke reči za mleko, dom, za med i uspomenu, i one su uvek nekako nalazile put u njene priče.
Mimba je bila rođena da priča priče - stare ženske priče iz Afrike i s Barbadosa, ogovaranja belaca i crnaca, porodične istorije svih petoro robova s Preskotove plantaže u zalivu Naraganset, u Južnom okrugu Roud Ajlenda. Mimba je ispričala Rut i priču o njenom životu, makar onoliko koliko je mogla i znala.
Uvek je počinjala na isti način. "Tvoja sirota mrtva mama zvala se Filis Brimfild, kako sam čula, i njena priča je tužna jer nije stigla da te voli dugo kao Mimba." Stojeći između Mimbinih nogu dok je ova češlja i upliće joj kosu, Rut je saznala da je njena sirota mrtva majka umrla na porođaju, "gore na severu, na hladnom ostrvu ženskog imena. Jedan visoki čovek doneo te je gospa Naomi i Hiramu Smitu, preko Providensa, a gospodin Hiram dao ti je ime Rut u čast svoje žene, kako sam čula."
Njihova crna sluškinja Nensi starala se o Rut. Smitovi su oslobodili sve svoje robove, ali Stara Nensi je odbila da ode. Rekla je kako gospodari hoće da je oteraju jer je preslaba da podigne kotao za pranje rublja. "Govorila je da su joj isisali svu srž i da hoće da bace kosti.
Ali onda je Stara Nensi umrla i Smitovi su te dali Kraljici Bernun, toj mudroj Afrikanki što prodaje ostrige za jelo."
Rut je ostala s Kraljicom i njenim brojnim kćerima, zetovima i unucima. Tri godine Rut je jela, spavala i radila s decom Bernunovih; čim je dovoljno porasla da stoji, krenula je da skuplja školjke. Ali kad su se sva deca osim Rut razbolela od malih boginja, Kraljica je počela da strepi od malog nahočeta i prodala je Rut tipu po imenu Kaf, uličnom trgovcu afričko-indijanskog porekla koji je tvrdio da njegova žena čezne za kćerkicom.
"Kaf je bio loš čovek", govorila je Mimba. Odveo je Rut u Naraganset, gde su robovi bili skuplji, a zakon nemoćan. Vilijem Preskot kupio je devojčicu za veliki kotur sira i tri srebrna dolara.
"Tvoja je priča tužna, Rut", govorila je Mimba. "Ali nije baš baš tužna. Sad si sa mnom i s Katom i svi smo zajedno. Najbolje čemu možeš da se nadaš u ovom životu je sreća-tuga. Ali uvek moraš da pamtiš tvoju mamu što te rodila. Iako znaš samo mrvicu njene priče, moraš da izgovaraš njeno ime naglas. Uvek poštuj svoje mrtve, inače bude nevolja od njih."
Ta priča nije dala Rut da zaspi. Bila je dovoljno maštovita da zamisli baš baš tužan kraj svoje priče, prodaju nekom drugom gospodaru. Pomisao na život bez Mimbe ili Kata izazivala joj je noćne more, i Mimba je na kraju prestala da joj priča. Rut se pak postarala da je nikad ne odvoje od njene Mimbe. Bila je poslušna, učtiva, i brzo je učila od Mimbe kuhinjske poslove. Išla je s Katom u polje i učila od njega kako se čuvaju goveda i popravljaju dugačke kamene ograde.
U početku je više volela da bude napolju nego u kući, gde je zbog belaca uvek bila napeta. Kato joj je rekao da bude zahvalna na dobroti gospodara jer ih retko tuku i nikada nikoga nisu prodali. Ali ona je čula lažne glasove kojima su Kato i Mimba govorili kad su gospodar ili gospodarica u blizini. I znala je da su se Mimba i Kato venčali tajno, da Preskotovi ne saznaju da su muž i žena i da ne mogu da im prete razdvajanjem.
Ali nisu ih gospodari razdvojili. Mimba je umrla kad je Rut bilo sedamnaest godina. Isplakala je sve suze koje nije isplakala u detinjstvu. Posle toga je odbila da se razdvoji od Kata i postala je, kako je gospa Preskot to nazivala, "svojeglava". Odbila je da ostane u kuhinji s Patrišom, robinjom koja nije pamtila Mimbine recepte kao ona. Gospodin Preskot je pokušao bičem da je urazumi, ali to nije pomoglo, kao ni prave batine opasačem. Kad joj je zapretio da će je prodati, jedan točak je otpao s kola dok se porodica vozila u crkvu, a krave su stalno bežale iz obora. Kad se zavesa u salonu jednog dana pre večere zapalila, Preskot je shvatio šta se dešava i rekao svojoj ženi da će morati da se snađe bez Rut.
Rut se preselila u ambar kod Kata, koji ju je naučio svemu što je znao o kamenju i zidanju, a onda joj je ispričao sve baš baš tužne priče koje mu Mimba nije dala da priča njihovoj zamišljenoj devojčici. Mimba i Kato bili su kao prst i nokat, i kad je umrla, on je prepričavao svoje baš baš tužne uspomene iz mladosti provedene na velikoj merilendskoj plantaži. I kazao je Rut: "Tvoja mama nije umrla dok te rađala." Rekao je ovo šapatom kako ga Mimba ne bi čula s druge strane. "Ubio ju je belac. Ubio ju je njen gospodar na pašnjaku, istina živa.
Čuo sam to lično od Kraljice Bernun", rekao je Kato. "Kažem ti to samo da se kloniš muškaraca. Beli su najgori, ali ni afrički nisu ništa bolji, kao Kaf koji je lagao Kraljicu da te hoće, a hteo je samo pare.
Nisam ti rekao ranije jer Mimba nije htela da ti slomi srce", rekao je. Uvek bi se rastužio na ukus Mimbinog imena. "Nedostaje mi čim ustanem ujutro. Nedostaje mi kako mi je grejala mleko za čaj. Nedostaje mi svake noći u postelji." Suze su mu klizile niz obraze. "Nedostaje mi kako smo nedeljom sedeli zajedno." Mimba mu je toliko nedostajala da je na kraju ušao u okean, džepova punih kamenja.
Kad su našli njegovo telo na obali, Rut se zapanjila videvši sive krhotine i grubo kamenje kojim se otežao. Kato ju je učio da posmatra kamenje onako kako drugi ljudi gledaju cveće, kao različito i lepo. Kako je mogao da pode Mimbi a da joj ne ponese nešto lepo? Glatke bele oblutke ili prugaste svetlucave "novčiće", koje je najviše voleo?
Kad je i Kato otišao, Rut je odsekla kosu, obukla njegove pantalone i ulazila je u kuću samo radi hrane. Preskot je nije dirao, ne samo zato što je bila najsposobnija radnica na plantaži, nego i zato što će, kao najmlađa, biti i poslednja njegova robinja.
Vesti o oslobađanju najzad su stigle i do Afrikanaca na plantažama Južnog okruga. Rut je vest čula u crkvi, gde su se crnci gurali na uskom balkonu zvanom crnačko nebo. "Njuport je pun slobodnih Afrikanaca", prošaputao je neko iza nje. Čovek levo od nje nagnuo se i rekao joj kako je čuo da svi robovi rođeni u Roud Ajlendu mogu da traže slobodu ako imaju više od dvadeset jedne godine, ali žena s desne strane upozorila je da se gospodari bore za svakog roba pojedinačno, kako dokazuju da je taj i taj rođen negde drugde ili da je ta i ta premlada da bi se računala. Što je najgore, treba ti potvrda, a koji gospodar će to staviti na papir?
Žagorna galeriji postao je tako glasan da je paroh pljeskao rukom po propovedaonici da ih umiri. Tri puta je udario, ali uzalud. Dokaz da su vesti tačne Rut je videla na licima belaca okrenutim uvis; neka su bila tužna i uplašena, neka tužna, a sva očigledno uznemirena.
Te noći Rut je posmatrala martovski puni mesec kako izgreva iznad zaliva i osećala se laka kao pero. Sve do tog jutra biti robinja bilo je manje-više isto kao biti žena - nešto s čim se rodiš, naporno i teško. Rut je znala da je pametnija od svoje gospodarice i da bi plantažom upravljala bolje od svog gospodara. Ali sada joj činjenica da je oni poseduju nije delovala samo surovo - a oduvek je delovala surovo. Ne, bila je besmislena. Preskotovi bi isto tako mogli da tvrde da su vlasnici mora ili neba.
Pribila je kolena uz grudi i odlučila da ode čim se uslovi za putovanje poboljšaju. Otići će na sever, na rt En, da poseti majčin grob. Mimba je stalno tugovala jer su kosti njene majke daleko preko mora, u Africi, i plašila se da tamo niko neće razgaliti njen duh hranom i razgovorom. Ubijenoj majci svakako treba više utehe nego ostalima. Rut je znala da bi Mimba odobrila njen plan, čak i ako to znači da će njen, Mimbin grob, ostati usamljen. Malo ju je tešilo to što Kato leži tik pored Mimbe.
Jedne majske noći bez mesečine, Rut je spakovala rezervnu Katovu odeću u staru jutenu vreću zajedno s Preskotovim najboljim dletima, klinovima i odličnim drvenim čekićem. Ostavila je četiri srebrna dolara koja je našla ušivena u Katov madrac i otišla ne osvrnuvši se.
Pešačila je do svanuća, kada je jedan stari Afrikanac u dvokolici stao da je poveze. Na košulji je nosio prikačen papir i pokazao joj ga. Pisalo je: "Kažem da sam ja vlasnik samog sebe i ovih kola i niko ne sme da me odvede." Rut je preko dana spavala u stogovima sena, a putovala je noću, hraneći se svim što nađe. Do rta En je potpuno izlizala obuću.
Sedeći na hladnom granitnom vidikovcu na Šaranovom špicu s glavom u rukama Rut je merila svoje dugo putovanje od pre četrnaest godina, od Naraganseta do susreta s Henrijem Brimfildom. Za sve to vreme nije našla ni utehe ni zadovoljenja. Čak i sloboda jedva da joj je pružala više spokoja i utehe nego što joj je mesec s neba grejao umorne kosti. Prešla je toliki put i živela toliko usamljeno samo da bi saznala da je kći ubice i silovatelja. Ona je polusestra samozadovoljnog glupana, koji bi sigurno zlostavljao Fibi kao i njegov otac, samo da je imao prilike. Naposletku, iako je saznala gde je prolivena krv njene majke, Rut još nije otkrila gde joj počivaju kosti.
Iz misli ju je prenuo lavež. Vlažno hrapavo zavijanje dopiralo je iz stenja svega stotinak metara od nje, gde je ležalo desetak vidri glatkog krzna sjajnog na mesečini. Jedna se prevrnula na vidru do sebe, a ova se glasno pobunila. Životinje su se stresle i umirile, baš kao čopor koji je tako dobro poznavala. Onda je shvatila da u glosterskoj luci nema morskog čudovišta, nego je blesak sjajnih leđa vidri u vodi zavaravao oči, pa su videle jedno veliko biće koje ne postoji.
Nije bilo predznaka Brimfildove posete, niti znamena bilo čega zlokobnog. Vidre su retki gosti u ovim vodama, ali nisu neprirodne ni zloslutne. Nestače nazad u more, bez objašnjenja i posledica. Takav je svet, pomisli Rut. Kitovi izranjaju i nestaju. Jedna robinja je ubijena, druga se rodila, a obe su zaboravljene.
Vetar se probijao kroz Rutinu vlažnu košulju. Obamrlih stopala i bolnih kolena, prevalila je poslednje kilometre do tačke odakle je juče krenula.
Na svetlu zore stena je delovala beznačajno. Bila je samo običan veliki kamen, pljosnat kao sto, ali nije uopšte izgledala kao značajan prirodni spomenik koji zaslužuje ime. "Piterova propovedaonica" i "Kitove ralje" privlačile su goste izdaleka koji su raspravljali o posetama drevnih Vikinga i sličnim budalaštinama.
Kameni oltar na kom joj je umrla majka samo je jedna od brojnih stena zbog kojih je nastala šala da je rt En poslednje mesto koje je bog stvorio, pa je tu istovario sve stenje koje mu nije trebalo drugde.
Rut je spustila obraz na granitni sto i zadrhtala. Stidela se što je pustila Brimfilda. Možda je lagao o ubistvu, ali čak i ako je govorio istinu, kakva je razlika? Otac ili sin, čin osvete možda bi bio prikladan kraj priče njene majke i njene sopstvene. Ali sad je kasno. Propustila je priliku da ga natera da joj kaže kako je Fibi izgledala, kakav je imala glas, šta je volela. Nikad neće rasvetliti zagonetku uvojka kose, prstena i komadića žute tkanine.
Čekaće smrt, kad god da dođe. Živeće od danas do sutra. Neće se više pitati. Rut je sklopila oči i zaspala.
*

Kad je Rut izletela iz kuće za Brimfildom, Ister je sela pored vrata da je čeka. Bdela je do duboko u noć, bacajući otpatke Pegavom da ne sedi sama.
"Trebalo je već da se vrati", rekla je Ister kad je izašao mesec. Ker je načuljio uši. "Voli ona onu sobu gore. Ako je i našla suv ambar ili topli kuhinjski pod, vratiće se." Pegavi frknu i spusti glavu na šape.
Sutradan uveče Oliver Janger svratio je do Ister da joj kaže za posetu Henrija Brimfilda. Neki starac u gradu prepoznao ga je kad je seo u kočije za Boston, i kroz sat-dva sve krčme su zabrujale kao da je krv mlade robinje još sveža. Nije trebalo mnogo da vest stigne u salone Glavne ulice. "Kriv kao sam đavo", "drzak i bezočan", i manje učtivi izrazi prenosili su se od usta do usta dok je vest o poseti "mladog" Brimfilda putovala naokolo.
Ister se nije uzdržavala. "Zlikovac", rekla je. Kad je Oliver otišao, potapšala je Pegavog i promrmljala: "Daleko mu lepa kuća."
Rut se vratila sutradan pre podne, mokra i hramljući. Nije ni klimnula glavom Ister, koja je još sedela pored vrata, nego je bez reči otišla pravo na sprat. Prvi put otkako žive pod istim krovom, Ister se popela za njom.
Rut je ležala na krevetu, licem okrenuta zidu.
"Dobro je što si ga pustila", reče Ister blago. "Mada je zaslužio da ga neko dobro išiba", dodala je. "Brimfildovi su bili opak rod. Muškarci, mislim. Žene su bile obične plačljivice."
Rut podiže glavu i zagleda se u nju.
"Sumnjala sam otkako si mi se prvi put stvorila na pragu, pre toliko godina", reče Ister i umorno sede na pod. "Kad se Henri juče pojavi, znala sam."
"Jesi li je poznavala?", upita Rut.
"Brimfildovu Fibi? Ne, ne mogu reći da sam je poznavala, mada sam je ponekad viđala, ali nikad nisam imala povoda da je oslovim. Bila je mršava kao grančica. Imala je samo četrnaest godina. Bila je premlada za, ovaj, za..."
"Je li to bio sin?", upita Rut.
"Nije, dušo. Što se toga tiče budi mirna. Bio je to stari, sigurno. Čula sam priču od En Vorf lično. Mladi doktor Henri doneo joj je detešce, krvavo i rasplakano, siroče malo. Ana je poslala dete svojima pre nego što neko pokuša da ga proda. Ili da ga udavi, što je bilo verovatnije. Da je Abraham saznao šta je učinila, sigurno bi, pa, ne znam, svašta bi napravio. Voleo je En, ali je mrzeo Afrikance. Ne znam odakle to u njemu, ali, bože blagi, baš ih je mrzeo." Ister zavrte glavom.
"En nikome nije rekla ni reči, a ja sam je negovala pred smrt. Ta tajna pekla ju je sve te godine.
Jesu li se dobro starali o tebi u Providensu?", upita Ister. "Poslala te je tamo kod nekih rođaka koje nikad nije upoznala. Do kraja života pitala se šta je bilo s tobom. Nikad nije sasvim poverovala da je Henri učinio ono što mu je kazala."
"Jeste", reče Rut.
"Pa, to bi je donekle utešilo", reče Ister. "Da je znala da rasteš s njima, da si slobodna."
Rut okrenu lice zidu. Bila je preumorna za razgovor, a osim toga, nije bilo svrhe da opterećuje Ister svojim bremenom tuge.
Mimba bi Ister ispričala čitavu Rutinu priču, uz uzdahe, coktanje i suze. Ister bi slušala, pažljivo i s poštovanjem, a onda bi ispričala Mimbi šta je sve Rut doživela otkako je stigla u Masačusets. Govorila bi o lepim zidovima koje je Rut podigla i o njenom tvrdoglavom ćutanju, tvrdom kao komadi granita.
Tome bi se nasmejale. Zbilja, njih dve su se smejale isto - visoko, devojački, kikotavo. Ister bi pitala Mimbu da li blizu afričkih obala zaista ima morskih čudovišta. Pogledale bi Rut u oči i uglas joj rekle kako je vreme da se odmori.
Ister položi dlan usnuloj ženi na leđa. "Ovo je tvoj dom, Rut", reče. "Dok god ga želiš. Dok god sam ja živa, u svakom slučaju. Imaš makar to."

Preobražaj Džona Stenvuda



Semi Stenli je čučao na grani bukve i zurio u more. Bojažljivo šestogodišnje dete koje je drhtalo pri samoj pomisli na leš Abrahama Vorfa izraslo je u jedanaestogođišnjaka koji se ne trepnuvši pentrao na deset metara visoko stablo. Semi je osmatrao horizont od severa do juga, pitajući se je li to boja "safira", reč koju je znao iz Biblije. Pod mlečnobelim nebom činilo mu se da se u vodi sakupilo svekoliko letnje plavetnilo. Ali onda je, za tren oka, nalet vetra sve izmenio, safir se pretvorio u mastilo, a bela čipka zapenušala je na talasima. I vazduh u šumi se preobrazio, i nastupila je prava jesen.
Sve do tada dan je bio više aprilski nego oktobarski, mada se osećao nepogrešivi miris jeseni. Gnjecavi pokrivač hrastovog lišća pružao se po šumskom tlu i utišavao stabla do suvog šapata.
Semi je spustio rukave i čvršće ogrnuo belu kecelju oko ramena da se zagreje. Opipao je u džepu pet novih novčića od deset centi; taj osećaj ga je umirivao kao ništa drugo. Sinoć je, kad su svi čvrsto pospali, prebrojao sedamdeset osam dolara u staroj kasi sakrivenoj ispod podnih dasaka pod njegovim krevetom. Nešto od toga zaradio je radeći povremeno za udovice s Peskovitog zaliva, koje su ga volele zbog ljupkosti i učtivosti, ali veći deo je ukrao od muškaraca koji su zalazili u javnu kuću, u njegov dom.
Mnogima je bio predmet šale zbog kecelje koju ga je baka terala da nosi i duge plave kose koju mu je zabranila da skrati. Ali svi su zurili u njega i pitali gospođu Stenli da li mogu i njega "da probaju".
Kad je prvi put čula taj zahtev, ćutala je čitav minut držeći Semija palcem i kažiprstom za uho, dok je on nagađao šta pitanje znači. Najzad ga je pustila i šapnula nešto čoveku; tip je porumeneo i stajao oborene glave sve dok Sali Fips nije došla da ga odvede u ugao sobe ograđen zavesom. Sali je bila nasmejana svetlokosa kurva omiljena među mornarima; farmeri su više voleli Moli, visoku, tamnu i ćutljivu.
Otkako je stigao na rt En, maltene još u pelenama, Semijevi plavi uvojci, tamnoplave oči, ružičasti obrazi i usne poput pupoljka privlačili su pažnju i žudnju. Glave su se još okretale za njim kad je prolazio glosterskim ulicama ili utabanim stazama kroz sela na zapadnom kraju rta. Žene su zurile u njega, a onda šaputale kako je grehota što je takav dečko zarobljen u kerogradskom burdelju.
Ako je Semiju bilo neprijatno, ako se stideo, to nije pokazivao. Držao se gordo i podsećao sebe da može da se popne uz drvo brže od većine dečaka, da veštije računa od trgovačkih sinova i da zna Bibliju bolje od bilo koje propovedničke kćeri. Jednostavno, u njegovoj naravi je bilo da majstorski savlada sve čega se lati. Čak je i kuću održavao kao najbolje seoske domaćice. Zaista, čaršavi gospođe Stenli bili su čistiji nego što bi se očekivalo, a svi uglovi poda pometeni, svakog dana.
Semi je takođe bio vest lopov. Tek je bio obukao prve pantalone kad je našao tri centa pod Molinim krevetom. Sakrio ih je pod svoj ležaj i uživao opipavajući lovorov venac i kapu slobode.
Semi je čekao da se pojavi još novčića, ali muškarci nisu bili nemarni s novcem, a kad je shvatio da će srećni pronalasci biti suviše retki da bi se na njih računalo, latio se krade. Čekao je da se i poslednja sveća ugasi i da se u kući čuje samo hrkanje. Onda bi, ustajući sa svog mesta uza zid, kliznuo ispod rasparanih vreća okačenih između "salona" i majušnih spavaćih soba. Neki muškarac bi ležao s Moli na ležaju, ili sa Sali na madracu; ponekad je sa obe bio po jedan. Semi je bio tih kao senka, i skamenio bi se na najtiše šuškanje bilo koje postelje. Umeo je da proguta kašalj, potisne kijanje, zanemari punu bešiku i čeka da se tišina ponovo zgusne i zavlada kućom. Tek tada bi krenuo prema mestu gde je ostavljen kaput. Ni miš nije bio tiši od njegovih prstiju dok klize u džepove i izvlače se napolje.
Semi je uzimao samo po jedan novčić; iako je ponekad uzimao novčić od pet centi iz punog džepa, obično se zadovoljavao onima od jednog centa. Nijedan muškarac nije dizao galamu zbog jednog centa, ali Semi nikad ne bi uzeo poslednji novčić iz nečijeg džepa, jer bi tako samo izazvao nevolje. Ponekad bi prošla čitava sedmica bez ikakve lovine. Gosti gospođe Stenli nisu bili bogati, i ponekad su plaćali nasladu s pola boce džina ili odranim zecom.
Gospođa Stenli nije zabavljala toliko klijenata kao Moli ili Sali, ali kad jeste, odvodila ih je u sobicu veličine plakara koju je zvala svojim "salonom". Nije bila ništa bolja od ostataka pretrpane kućice, ali je makar imala prava vrata. Semi nije želeo tamo da oprobava sreću, iako je u tim džepovima sigurno bilo novčića. Rodio se više oprezan nego lakom, a osim toga, dobro mu je išlo, polako i bez pohlepe.
Čučeći u osmatračnici na vrhu pozlaćene bukve, Semi je čvrsto stezao novčiće. Želeo je sopstveni posao, kuću od granita s ogradom i stepeništem, i salon s klavirom. Biće dovoljno imućan da plaća nekoga da mu pere rublje, a čaršavi će mu svakog dana biti besprekorno čisti.
Dečak na drvetu toliko se zaneo u svoje planove da ga je neočekivano stenjanje ispod stabla umalo koštalo oslonca i glave. Uhvatio se za granu u poslednjem trenutku i video Džona Stenvuda na du, udaljenog svega metar-dva. Stenvud je, na laktovima i kolenima, u hrpi lišća, povraćao mlaz žute tečnosti, zatim je kašljao i dahtao, i vrlo brzo ponovo počeo da bljuje, dugo i odvratno.
Semi zaškilji. Tako mu i treba, pomislio je. Stenvud je voleo da zbija šale na račun dečakove kose. Kad je poslednji put prenoćio u burdelju, podmetnuo je Semiju nogu i dečak je pao i rasekao usnu.
Stenvud je jeknuo i ponovo se zgrčio, mada nije izbacio ništa. Oborio je glavu, a onda skočio na noge, nespretno raskopčao pantalone, čučnuo i u glasnoj bujici ispraznio creva. Semiju bi se inače smučilo od takvog prizora, ali pošto je to bio Stenvud, osmeh mu je zaigrao na usnama. Možda će prljavi skot da se prazni sve dok ne ostane ništa osim vreće suvih kostiju. A možda zlikovac u džepu ima novčića, mislio je gledajući umrljani prsluk okačen na grm.
Vetar se pojačao i pogodio Semija pravo u lice, pa nije stigao da se suzdrži, nego je piskavo kinuo, a Stenvud je to čuo, i dalje čučeći kao pas u grmlju.
Nespretno je ustao, podigao pantalone napred i okrenuo se pokazavši Semiju usku zadnjicu. Da nije bio tako uvežban da se uzdržava, Semi bi se nasmejao i svakako se otkrio. Ali vetar je to učinio umesto njega; doneo mu je prašinu u nos i naterao ga da kine tri puta uzastopce.
Stenvud je čuo visoki glas kako viče: "Ti, ti, ti!", i besno je pogledao u zelene grane omorika. Ne videvši ništa, okrenuo se da osmotri polugole hrastove i ugledao Semijevu bukvu prevučenu jesenjim zlatom kako sija kao zapaljena sveća na prepodnevnom suncu. Semi se povukao na granu s druge strane debla i skamenio se. Ali vetar mu je zamrsio kosu i prebacio mu pramenove po licu, a naterao je i kecelju da zaleprša.
Piljeći očima zamagljenim od dugog pijanstva i ometanim zavesom žutog lišća, Stenvud opazi treptaj belog i zlatnog. Zaškiljio je i zaklonio oči dlanom, pokušavajući da razazna šta tačno vidi. Protekle sedmice progutao je dovoljno brendija, jabukovače, ruma i piva da ubije i krupnijeg čoveka, i podozrevao je da mu vid i rasuđivanje nisu sasvim pouzdani.
Koliko god se Semi trudio da ostane van vidika, vetar se zaverio protiv njega njišući grane i otkrivajući na trenutke njegovu zlatnu kosu i bele grudi košulje, sve kroz veo treperavog svetlucavog lišća. Dok je zurio, Stenvudu je slika sve više ličila na snežnobelu halju i lebdeći oreol. Pao je na kolena i počeo da blebeće reči koje su Semiju zvučale besmisleno sve dok nije čuo: "Da bude volja Tvoja kako na zemlji tako i na nebu..."
Stenvud umuknu, ne mogavši da nastavi molitvu. Iskolačio je oči u strahu i zinuo, zbog čega je izgledao još idiotskije nego obično. Upravo to je podstaklo Semija - samo ovolika glupost mogla je da ga razbesni toliko da zanemari bezbednost.
Naslonivši se na deblo, Semi skupi dlanove oko usta i zakrešta: "Oooo!" Najvišim tonom koji je mogao da postigne zapevao je: "Ooo, ti, grešniče. Prljavi grešnik jesi."
Stenvud prekrsti ruke na grudima i čvrsto stisnu oči. "Milost", zacvileo je. "O, anđele, smiluj se!"
"Grešnik koji voli greh svoj goreće doveka u paklu", cvrkutao je Semi otežući reči u ovlašnom oponašanju britanskog naglaska. "Razvratnik", nabrajao je. "Pijanica. Kockar. Lopov. Mnogobrojni su gresi tvoji."
Stenvud pade na kolena i baci se ničice na hrpu lišća, gole zadnjice izbačene uvis.
"Ogrešio si se o mene, ukaljao si dušu svoju", rekao je Semi trudeći se da zvuči istovremeno preteće i anđeoski. "Ooo! Čovek koji mene mrzi voli smrt. Jama će biti tvoj usud!"
Semi je znao da nije hrišćanin kakve prečasni Džuet opisuje u propovedima, ali nije mogao da se uzdrži. Stenvud je nasilnik i grubijan i Semi ga se plašio. Možda je čak volja Božja da on bude oruđe Stenvudovog preobražaja.
Stenvud se prope na laktove, sklopljenih šaka, i zacvile: "O, anđele, u pravu si. Činio sam rđave stvari. Ali kajem se. Kunem se, popraviću se."
"Lažljivcu nema mesta na nebesima", reče Semi treperavo. "Oooo!"
Tamni oblak sakrio je sunce, ugasio vanzemaljsku svetlost bukve i uveo šumu u jesenju tmušu.
Stenvud zadrhta i pogleda uvis, tragajući za svojom vizijom.
Semi obgrli deblo, uguši kijanje i iz sveg srca se pomoli da se Stenvud ne doseti i ne obiđe drvo. U sebi se molio: "Gospode, nateraj ga da ode."
Ali Stenvud je ostao gde je bio, s pantalonama oko cevanica, razjapljenih usta i iskolačenih očiju. Nije bio siguran da li želi da se anđeo vrati. Možda bi bilo bolje da je ova vizija samo još jedan pićem izazvan privid, kao leteće svinje i sablasna zelena lica iz prošlih pijanstava.
Ali jednim delom je želeo da je vizija stvarna. Nikada do tada nije čuo glasove i anđelove reči bile su uzbudljive. Možda je glasnik poslat da ga spase iz jame, a zar to ne bi bio prst u oko moćnima i gordima koji se sklanjaju s puta kad ga vide kako dolazi? Lična poseta bila bi moćan dokaz njegove vrednosti, zar ne?
Stenvud se uspravi na kolena i navuče pantalone, mamurno neodlučan da li da ostane ili da beži. Klečao je skoro čitav sat, izvijajući vrat uvis. "Anđele? Jesi li još tu? Čuo sam tvoj ukor i kajem se. Časna reč. Čuješ li me, anđele? Bog te blagoslovio."
Oblaci su se zgušnjavali i počela je uporna kišica, ali tek udar groma ubedio je Stenvuda da ode.
Semi je još dugo čekao pre nego što je sišao. Ugurao je mokru kecelju ispod košulje, svezao mokru kosu i odlučio da ne bude prisutan ako Stenvud svrati da kaže gospođi Stenli za svoju "viziju". Bolje da prenoći kod neke udovice za koju često radi.
Što je dalje odmicao, Stenvud je bio sve uvereniji da je zaista video anđela. Iako nije mogao tačno da se priseti njegovih reči, delovale su mu vrlo uzvišeno, a anđeoski glas zvučao mu je kao čitav blagosloveni hor. Stenvud je, kako se treznio, bivao sve zapanjeniji. Zastao je kao ukopan nasred puta, sklopio ruke i šaputao: "Oče naš, koji jesi na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja kako na zemlji tako i na nebu.
Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim." Kako se prisećao reči, izgovarao ih je glasnije, sve dok nije počeo da urla. "Jer Tvoje je carstvo, i sila, i slava u vekove vekova. Amin."
Zatresao je glavom i promrmljao: "Ðavo da ga nosi, zašto kog đavola nisam mogao da se setim tamo i pokažem mu? Ili je možda bio žensko?"
Nalet vetra sruči mu hladan tuš na glavu i on užasnuto pogleda u nebo. Možda je anđeo još dovoljno blizu da čuje ovo novo svetogrđe. Preplašen, pognuo je glavu i pojurio pravo kući, u prolazu čak i ne pogledavši vrata gospođe Stenli.
Stenvud je znao da ima sreće koliko je težak. Mnogo puta je pijan pao, ali nikad ništa nije slomio. Koliko god da je lokao, retko je plaćao turu, a drugari u krčmi ipak su ga veselo pozdravljali. On je bio mesni šaljivčina, krivonogi razvratnik koji uvek prođe dobro radeći ono što se oni nikad ne bi usudili. U mladosti je bio zgodan, i njegove sjajne crne oči i gusta crna kosa preživeli su godine pijančenja koje mu je duboko išaralo lice mapom iskustva - ili sladostrašća, kako se uzme.
Stenvud je bio mamac gospođe Stenli, dovlačio je ljude izdaleka u Kerograd radi zadovoljstava koja neće zaboraviti - ne kako ih je on prodavao. Govorio je o Sali i Moli rečima koje su muškarce pretvarale u čvorove, opisivao je njihove mirise i veštine tako živo da se niko nikad nije nasmejao niti ga nazvao lažljivcem. Slušali su, cerili se i ustajali svaki čas da nameste pantalone, a mlađi su ponekad nakratko izlazili.
"Jezici su im od svile, a usta od satena. Ne znaš o čemu pričam? Brate, zahvalićeš mi." I zaista je dobijao zahvale, piće i novčiće i slično od gospođe Stenli.
Iako je bio omiljen među muškarcima, Stenvuda je prezirala skoro svaka žena na rtu. U Glosteru su ga dame streljale očima kad im uputi pohotan pogled, a i rođene kćeri su ga se klonile.
Stenvud nikad nije sumnjao u svoju pokvarenost. Od detinjstva je gazio stazom prema paklu i smatrao je kako nema svrhe da pokuša da se promeni. Zašto bi se mučio s crkvom, dobročinstvima i hrišćanskom samilošću kad mu je đavo odavno uzeo dušu? Stenvud nije traćio vreme razmišljanjima o večitom životu sve do dana kad se anđeo pojavio pred njim, a on shvatio da mu je pružena prilika da ode u raj. Nikad nije čuo nikoga, čak ni sveštenika. da tvrdi kako je imao nebesku posetu. Zar i Isus nije razgovarao s kurvama? Njegova Meri će znati, pomislio je i požurio kući.
Zgrabivši prepadnutu ženu za ruku, izjavio je: "Video sam svetlost, Meri. Gledaš u novog čoveka."
Meri nije videla ništa novo u ovom neobrijanom mokrom čoveku bez prsluka i zakrvavljenih očiju. Zadah pića jedva je prekrivao telesne mirise koji su ispunili sobu kad je ušao. Moraće čitav dan da vetri kako bi isterala smrad.
"Ne, ne", reče Stenvud videvši nevericu na njenom licu. "Bog je poslao anđela da me upozori na paklene muke. Data mi je prilika za spasenje", tvrdio je. "To me čini odabranim, zar ne?
Meri se namršti. Njen muž je dolazio kući sa stotinama izgovora, i svi do jednog bili su laž. Nekada je uspevao da joj ulije malo nade, ali ti dani su davno prohujali. Ipak, nikada ranije nije pokušao sa svetogrđem.
"Pazi šta pričaš, Džone."
"Ne lažem", reče Stenvud. "Kunem ti se. Gde je ona Biblija? Zakleću se na Bibliji."
"Prodao si je."
"Molim?"
"Prošle godine. Uzeo si Bibliju i molitvenik koje je moja majka dobila od svoje majke i prodao ih." Meri je ovo izgovorila mirno, mada ju je gađenje najzad oslobodilo misli da svom mužu duguje ma kakva osećanja. Odavno su prestala da je vredaju njegova izbivanja iz kuće, njegov rečnik nije je više onespokojavao, kao što se nije čudila najnovijim glasinama o njegovom razvratu. Meri Stenvud bila je sigurna da Džon više ničim ne može da je zapanji, ali onda mu je opazila suze u očima.
"Sirota Meri", rekao je i ponovo je uzeo za ruku. "Trpela si me tolike godine. Ali Bogu se svidelo da mi pruži novu priliku, pa moraš i ti." Kleknuo je pred nju, pritisnuo njenu ruku na srce i ponovo je iznenadio. "Meri. Ne govorim ti ovo samo da bih se izvukao. Ja sam beda od čoveka. Naneo sam ti svako zlo koje muž može da nanese ženi, ali promenio sam se. Kunem ti se."
Nikada do sada nije joj priznao laž ili neku drugu grešku, pa mu je ne razmislivši stegnula ruku.
On podiže pogled i opazi duboke bore urezane oko njenih usana i na čelu, pa reče: "Pretvorio sam te u zbrčkanu staricu, zar ne? Kad je tvoja divna smeđa kosa toliko osedela?" Meri istrže ruku, zgrabi kofu i izađe. Stenvud polete za njom. "Video sam anđela, Meri", reče. "Tako mi Bog pomogao, i neka me ovog trenutka pošalje u pakao ako ti ne govorim istinu." Nije mogao da izgovara reči dovoljno brzo. "Anđeo, kažem ti, anđeo je lebdeo u vazduhu visoko iznad mene. Deset metara iznad.
Prvo sam čuo glas kako me doziva. Zvučao je kao nebeski hor. A čule su se i orgulje. Tako umilne, Meri. Ti nikad nisi čula ništa slično."
Meri je pokušavala da se ne obazire na njega idući ka potoku, ali Stenvud nije odustajao, obletao je oko nje kao osica, ne primećujući kako se ona trza od težine kofe. Nije joj uzeo teret iz ruke, iako je više puta morala da stane i dođe do daha noseći kofu uzbrdo.
"Bio je na lestvama, Meri, na zlatnim lestvama. Hej, zar nema u Bibliji neka priča o tome, Meri? O anđelu i lestvama?"
Meri je znala priču o Jakovljevim lestvama, ali đavo da je nosi ako pruži svome mužu to zadovoljstvo. Latila se pripremanja večere; stavila je komad usoljene svinjetine da se prži i nožem gulila repu dok se muž blebećući vrzmao oko nje. "Meri, to je čudo, zar nije? Ti dobro poznaješ jevanđelje. Zar ne kaže tamo da je Isus voleo grešnike? Zar ne piše tako?"
Meri je stisnula usne mešajući jelo i pitajući se hoće li njen muž negodovati ako ne napravi biskvite. Ozlojeđen odsustvom čuđenja i hvale kod svoje žene, Stenvud je ućutao. Toplota vatre podsetila ga je koliko su mu ukočeni vrat i kolena od celog dana gledanja u nebesa.
"Hoću da se okupam", reče i odmah se pokaja zbog oštrog tona, pa dodade: "Molim te."
Ova učtivost zapanjila je Meri, ali pomisao na čitavo veče sa Stenvudom koji muze pažnju i pohvale bila joj je potpuno nepodnošljiva. Bilo je vreme za mali odmor kod kćeri u Glosteru.
"Neka ti tvoj anđeo greje vodu", rekla je i skinula kecelju. Uzela je svoju drugu haljinu s kuke, spustila je u korpu i izašla bez reči.
"Vidimo se onda kod Rejčel!", doviknuo je muž za njom. "Možemo svi zajedno u nedelju da odemo u crkvu."
Iscrpljen od susreta s božanskim poslanikom i suv posle toliko sati bez makar čaše piva, vratio se u praznu kuću, skinuo prljave pantalone i zaspao čim mu je glava dotakla jastuk.
Priču o svom susretu s nebeskim stvorenjem sledećoj je poverio Ister Karter. Ispričao joj je sve brzim šapatom, kao da joj otkriva neku veliku tajnu, ali ona je rekla samo: "Pa, dušo, tako nešto još nisam čula."
Osećajući se neshvaćenim i daleko potcenjenim, Stenvud je shvatio da mu treba bogobojazniji slušalac, pa je otišao do prečasnog Rubena Hartshorna, starešine Prve parohije. Sveštenik mu je ponudio stolicu u dnu radne sobe i zauzeo strog stav koliko god je to moguće čoveku okruglih obraza koji tek za pola godine puni trideset. "Svrha vaše posete, gospodine?", upitao je.
Držeći šešir u ruci, Stenvud reče: "Video sam anđela."
Između očiju mladog pastora ocrta se bora. "Anđela", ponovio je kiselo.

"U Kerogradskoj šumi", reče Stenvud. "Anđeo mi se ukazao gore, sedeo je visoko na zlatnim lestvama. Prvo sam čuo orgulje, ili nešto slično, i svirale su himnu. Možda onu: Zašto si me zaboravio, o, Gospode.
A onda me je anđeo upozorio na moje grehe, ali je rekao da ću, ako se okanim grehova, otići pravo na nebo, pa sam pomislio da dođem do vas kako biste proširili reč."
Lice prečasnog Hartshorna prezrivo se nabra. "To, ovaj, strastveno iskustvo susreta s nebeskim za koje tvrdite da ste ga iskusili nije obavezno dokaz spasenja", rekao je pažljivo birajući reči. Prema teologiji koju je poznavao, višnji izbor je potpuna tajna; ipak, pomisao da ova smrdljiva pijandura polaže pravo na otkrivenje činila mu se čudovišnom.
"Najsigurniji i najčvršći dokaz božanske ljubavi jeste trezveno i učtivo poštovanje Božjih zapovesti", reče Hartshorn. "Što je jača ljubav Njegova, to je jednolikija i ravnomernija pokornost."
Ali Stenvud nije budala kakvom ga je sveštenik smatrao. "Znači, ako postanem uporan i pokoran, to će resiti stvar, jeli?"
"Gospodine Stenford", reče Hartshorn.
"Stenvud."
"Milost Božja je tajna, ali tajna je i bezdana pokvarenost ljudskog roda. Ako želite uputstva o crkvenom učenju kako biste naučili o postojanosti svetaca na stazama svetosti i proučili istinu da nam je spasenje moguće jedino kroz pomirenje s našim Iskupiteljem, onda vam predlažem da počnete da dolazite na službu Božju."
Stenvud nije shvatio da je otpušten. "Ali pošto me je posetio Sveti duh, vi želite da proučite ono što mi je rekao, zar ne? To je čudo, jeste. Nekakav dokaz, a?"
Na ovo mladi sveštenik izgubi pribranost. "Vaša pretpostavka je dokaz krajnje pokvarenosti", povika dovoljno glasno da ga čuju i u kuhinji. "Zaista", nastavio je ponovo se sabravši, "vi ste drski dokaz najgore pokvarenosti i izopačenosti. Do viđenja."
Stenvuda nije mnogo pogodila sveštenikova grdnja pošto je znao za Hartshornove čuvene mračne stavove. Gospođa Stenvud često se vraćala s nedeljne službe drhteći od pomisli na neizbežne večite muke, nadugačko i naširoko opisane u propovedi.
Sledeća stanica bio mu je dom Druge parohije, u kom je stanovao prečasni Dejvid Fuler, postariji sveštenik vrlo čuven po nesebičnom rodoljublju za vreme Revolucije i milostivo kratkim službama. Taj potpuno ćelavi gospodin ručao je kad su ga obavestili da ima posetioca koji uporno ponavlja da će čekati. Još od svog sedamdesetog rođendana, pre nekih sedam godina, prečasni Fuler nije verovao svom pamćenju i strepeo je da ne uvredi nekog parohijana, ili čak pokrovitelja, pa je požurio s jelom usput uprljavši prsluk i ostavio porto za kasnije, kako bi pomogao izmučenoj duši čije ime nije odmah prepoznao.
Fuler je dozvolio sebi čujan uzdah kad je prepoznao u svom posetiocu jednog od najbednijih vernika svoje pastve. Žaleći zbog žurbe i vina, pozvao je svoju ženu. Zdepasta ženica čekala je pred vratima i odmah je ušla.
"Gospođo Fuler, daj gospodinu Stengudu nešto iz kuhinje, molim te. On upravo odlazi."
"Ali moram da vam kažem za susret s anđelom."
Prečasni Fuler tužno zavrte glavom osetivši gorušicu, posledicu svoje neproračunate žurbe. "U ova teška vremena anđeli nam se ne otkrivaju", reče. "Do viđenja, gospodine Stengud."
Gospođa Fuler je rado posvetila pažnju Stenvudovoj priči dok je ovaj jeo pileći batak i dva biskvita. Znala je da će priča dobro proći kad je podgrejanu posluži prijateljicama kasnije po podne.
Stenvud je na ulici naišao na prečasnog Ilajdžu Lionarda idući ka Trećoj parohiji, svom sledećem odredištu. Univerzalistički sveštenik rekao mu je da će ga saslušati na ulici, jer nije želeo da nametne smrdljivo društvo ovog čoveka svojoj ženi. Kad je Stenvud završio, licem prečasnog Lionarda razli se blaženi osmeh i on reče: "O, dobri moj čoveče, Bog nas sve voli podjednako i ne izdvaja ni mene ni vas. Priče o otkrivenju sumnjive su u ovo savremeno doba, jer sam razum otkriva našeg Tvorca. A što se tiče anđela", reče ne dozvolivši Stenvudu da ga prekine, "da klađenje nije greh, opkladio bih se da ste tada malo dublje zavirili u čašicu. Vidim da je savest, koju je Bog smestio u grudi svakog čoveka, žene i deteta, najzad ovladala vama." Zatvarajući vrata za sobom, prečasni Lionard poželeo mu je veselo: "Prijatan dan, gospodine Stenhoup."
Stenvud oseti da mu se raspoloženje mrači. Natukao je šešir duboko na čelo i otišao. Posle tri crkvena sastanka i ničeg jačeg od mleka, bolela ga je glava i pitao se je li njegova vizija bila samo san natopljen pićem. Ipak, sećanje na ono jarko svetio i umilni glas bilo je dovoljno snažno da ga je provelo pored krčmi koje su mu do pre dva dana bile omiljena svratišta. Nije prihvatio poziv starog poznanika koji ga je oslovio s jednih mračnih vrata, nego je otišao u bednu sobu svoje najstarije kćeri, gde je zatekao i ženu.
Rejčel je ocu istresla kutlaču kukuruzne kaše; samo to će i sama jesti sve dok joj se muž, pomorac, ne vrati s plovidbe. Obe žene žalile su se što nema mesa, što su porcije male i što za piće ima samo čaja. Ali Stenvud je pognuo glavu nad kašom, izgovorio molitvu zahvalnicu i gorljivo pričao o tome kako će svi u nedelju poći na službu božju. Posle kratke i nelagodne večeri, Meri je legla u krevet s Rejčel, ostavivši muža da drema u stolici.
Sutradan ujutro isterale su ga iz kuće kako bi mogle da rasprostru čaršave koje je Rejčel trebalo da porubi. Nemajući šta da radi, Stenvud je lutao ulicama dok se nije obreo u blizini dokova i jedne od najgorih krčmi. Kad je otvorio vrata polumračne smrdljive sale, dočekali su ga široki osmesi.
Neko reče: "Platiću ti piće ako mi pomogneš da zaboravim nevolje." Sve glave se okrenuše s iščekivanjem.
Kad je Stenvud rekao: "Za mene samo vodu", salom se zaorio smeh i masa se okupila oko njega. Oduševljen što najzad ima slušaoce, počeo je da prepričava pijanu noć pre svog otkrivenja najbolje što je umeo, a gde ga je pamćenje izdavalo, popunjavao je priču pojedinostima iz drugih mokrih noći i dana. Posle dobro primljene litanije o čašama i majmunisanjima, otpočeo je dugi i slikoviti opis telesne cene kojom je platio zabavu. "Na oba kraja." Namignuo je i pokazao: "Prvo s jednog, onda s drugog", pozivajući slušaoce na smeh.
Ne menjajući držanje i ton, Stenvud je nastavio: "A onda mi je, dok sam klečao u najgorem mogućem stanju, sam Svevišnji poslao anđela da me spase pakla. Zato sam došao ovamo, da vam pokažem svoje spasenje kako biste pošli za mojim primerom."
Posle trenutka tišine, njegov gost udari šakom po stolu i previ se od smeha. "O, kučkin sine!"
Ali nadmoćni osmejak nije sišao sa Stenvudovih usana. "Govorim istinu", rekao je.
Usledilo je nelagodno struganje stolica, nakašljavanje i ispijanje pića. "I šta je bilo posle?", upita neko. "Je li anđeo kleknuo i uradio ti ono što ti radi gospođa Stenvud?"
Stenvud ga zgrabi za okovratnik i prodrmusa. "Govorim o anđelu Božjem, govnaru", reče. "Upravo takvo svetogrđe poslaće te u pakao dok ja budem pevao himne sa svecima."
Tip se otrgnu i pridruži društvu koje se povuklo u ugao; zurili su u Stenvuda i sašaptavali se kao školarke.
*

U nedelju je rano probudio ženu i kćer i poterao ih u crkvu pre nego što su popile čaj. Stigli su prvi, i Meri je morala da ga odvuče s prednje klupe, rezervisane za bogate parohijane. Ali Stenvud je uspravno seo na mesto u dnu crkve, nestrpljiv da čuje kako će sveštenik upotrebiti njegovo iskupljenje za pouku grešnika.
Prečasni Hartshorn počeo je propoved veoma ljutito. "Današnje čudo jeste to što niste odneseni u pakao u snu.
Samo ruka Božja štiti vas od tog strašnog mesta, čak i sada, dok sedite u kući Njegovoj i izazivate Ga grešnim i izopačenim načinom na koji prisustvujete službi Božjoj."
Pastvom prođe drhtaj; prepoznali su ton i znali da će ovo biti jedna od žešćih govorancija njihovog dušebrižnika. "Razmislite o strašnim opasnostima s kojima ste suočeni", upozorio ih je, "o ogromnoj pećnici gneva, o širokoj bezdanoj jami punoj srdite vatre. Visite o najtanjoj niti. Plamenovi božanskog gneva blistaju svuda oko vas, u svakom trenutku spremni da zapale tu nit i prekinu je."
Hartshorn je dobar sat govorio ovako, slikajući prizore vrele budućnosti dok se crkva postepeno hladila. Stenvud je grizao usne i trudio se skrštenih ruku da prati propovednikove misli, ali um mu je lutao i skoro je zadremao kad je shvatio da Hartshorn viče, nagoveštavajući vrhunac i zaključak svog slova.
"Svi vi koji ste još bez Hrista, koji visite nad paklenom jamom, bilo da ste starci ili starice, sredovečni, mladi ili deca, poslušajte glasni poziv Božji! Jer dan velike nagrade za jedne bez sumnje će biti dan osvete za druge. Ljudsko srce će otvrdnuti, a krivica će mu rasti ako zanemari dušu svoju. Nikada opasnost nije bila ovako velika.
Gnev Svemogućeg visi nad većinom ove pastve. Neka svi pobegnu iz Sodome. 'Hitajte i spašavajte glave, ne osvrćite se, bežite u planine inače ste progutani.'"3
Sveštenik je dramatično zaklopio knjigu, a u tom trenutku Stenvud je ustao, obišao Meri i krenuo središnjim prolazom. Sve glave okrenule su se da ga gledaju kad je otvorio vratai glasno ih zalupio za sobom. Zatim se stotinu pari ubojitih očiju okrenulo ka Meri i Rejčel; majka je bila bleda kao krpa, a kćeri je sjajni purpur obojio obraze.
Stenvud se peške vratio u Kerograd, sve vreme gunđajući. Nije stao dok nije stigao do mesta svog čuda. Zurio je u nekada začarano drvo, sada golo i sumorno naspram niskih zimskih oblaka.
"Ðavo da me nosi", promrmljao je i odmah pokrio usta rukom. Ako mu je Sveti duh došao ovamo, zar nije onda i samo mesto sveto? Sagnuo se i pohitao u svoj hladni kerogradski krevet, gde se pokrio preko glave i pokušao da suzbije užasnu žeđ.
*

Priče o Stenvudovim nesrećnim susretima sa sveštenstvom i njegovom ponašanju u crkvi brzo su obišle rt En uzduž i popreko, oduševljavajući sve osim gospođe Stenli, kojoj je promet opao za više od polovine. Sali i Moli nisu imale ništa protiv pada posete. Provodile su dane zajedno pod pokrivačima, listale stare novine, šaputale i povremeno molile Semija da im skuva još jedan lonac kukuruzne kaše.
Semi jedva da je spavao i do mesa je izgrizao nokte. Bio je siguran da će se Stenvud jednog jutra probuditi i shvatiti da ono na drvetu nije bio anđeo. Trzao se kad god se otvore vrata kuće gospođe Stenli, i radovao se što se to događa sve ređe.
Ali posle četiri dana bez ijednog gosta, gospođa Stenli je rekla Semiju da pronađe gospodina Stenvuda. "Reci mu da želim da ga vidim", kazala je i hladno dodala: "Reci mu to ljubazno."
Semi je otišao u grad, ali se nije potrudio da ga nađe. Zapravo, pažljivo je motrio na Stenvuda, koji je svakodnevno obilazio drvo pored kog je doživeo prevaru. Prilazio mu je na prstima, sa šeširom u ruci. Nikad se nije primakao bliže od šest-sedam metara; pognuo bi glavu na trenutak, a onda bi se odšunjao usput se osvrćući preko ramena.
Jednog dana je Semi, pod izgovorom da obavlja neki posao za gospođu Stenli, otišao do Stenvudove kuće. Začuvši kuckanje iznutra, došunjao se do zadnjeg prozora i utroba mu se sledila. Stenvud je sedeo za stolom, s dletom u ruci i obrađivao tablu granita veličine dečje nadgrobne ploče. Semi se trkom vratio kući, legao i pokrio se preko glave, žaleći se da ga boli stomak.
Strah ga je prošao sutradan kad je otišao do Stenvudovog drveta i primetio kamen položen u blizini. Nasmešio se prelazeći prstima po napisu.
DŽMS

1819



Mesec dana po anđeoskom prikazanju, Stenvud je postao izopštenik u Glosteru. Bez pića da mu podmaže jezik i obnovi rumenilo na obrazima, izgledao je posivelo, staro i podbulo. Nekada dobrodošao gost u krčmama i momačkim kućama, pretvorio se u plačljivu parodiju propovednika, nadobudan i turoban. Posle nekoliko neprijatnih prizora, gradski krčmari zaključili su da njegovo prisustvo loše utiče na posao i zabranili mu pristup.
Isteran iz svih ostalih krčmi i točionica, Stenvud je postao stalni gost u skromnom domu Ister Karter. Zimi je imala malo gostiju, pa je bilo lako razvejati svaku napetost izazvanu Stenvudovim sve većim osobenjaštvom. Ister je dopunjavala čaše, šalila se i skretala razgovor s večne vatre koja očekuje sve koji se ne pokaju.
Dok se kratko popodne pretvaralo u najdužu decembarsku noć, Stenvud je sedeo uz šolju čaja i lečio prehladu. Kašljući u prljavu maramicu i hrapavo dišući na usta, zurio je u vatru, neobično ćutljiv.
Drugi Isterin gost te večeri bio je povučeni mornar po imenu Džozef, britanski pomorac koji je dolazio k njoj kad god njegov brod pristane u Glosteru, zaobilazeći daleko bliže gradske krčme. "Ona me podseća na moju mamu", govorio je drugovima koji su ga smatrali ludim što šipči tako daleko radi kupusa i slabog piva. Za dodatni dolar Ister mu je krpila čarape i prala košulje.
Džozef je deljao komad drveta i gledao Stenvuda kako se muči pod još jednim naletom glasnog kidajućeg kašlja. "Topao rum je najbolji lek za kašalj", rekao je.
"Zakleo sam se da neću piti jaka pića", reče Stenvud i useknu se.
"Svaka čast", reče Džozef. "Ali ništa bolje ne smiruje kašalj. Znam momka koji je polomio rebra kašljući tako. Bol je ponekad užasan."
Stenvudu krenu voda na usta pri pomisli na čašu ruma, njegovog omiljenog pića. Setio se kako ga je rum grejao, od jezika do stomaka, i setio se ukusa, slatkog kao dim ognjišta u hladno jutro.
"Džozef ima pravo, dušo", saglasi se Ister. "Rum je dobar lek, posebno kad se doda malo meda. Imam negde malo' sakrivenog", rekla je, "za slučaj da se razbolim, ali pošto mi je sasvim dobro, rado ću za tebe gurnuti vreo žarač u čašu. Tako je najbolji. Samo za lek, naravno."
Žeđ se privi uz Stenvuda kao najbolji prijatelj. "Samo za lek", reče on.
Dok je Ister sipala, miris je prodirao u Stenvudovu začepljenu glavu. Smešio se, preplavljen prepoznavanjem i olakšanjem, dok je vrelina žarača pojačavala miris i zapahnjivala mu zahvalne oči, suzne od iščekivanja. Uzeo je vrelu šolju obema rukama i na trenutak nadneo lice nad zaparenu površinu pre nego što je polako otpio prvi gutljaj, s poštovanjem usredsređen na dejstvo alkohola i toplote, koje mu je otčepljivalo nos, smirivalo odrano grlo i drešilo mu čvor u grudima. Posle drugog gutljaja tupa glavobolja koja ga je mučila dva meseca skliznula mu je s čela. Stigao je kući.
Široko se nasmešio svojoj domaćici kad je iskapio šolju i pružio je po još. "Ister", rekao je, "ime ti sasvim pristaje.4 Vratila si me među žive."
Ister se šala dopala pa se nasmejala prazneći mu bocu u šolju. Stenvud je progutao drugu porciju manje pažljivo, mljacnuo usnama i tutnuo joj poslednjih četvrt dolara u šaku. "Ovo zaslužuje da se nečim zalije", rekao je. "Donesi mi pivo, dobra ženo, a može i jabukovača. Još sam žedan."
Ister mu nasu piće, gotovo bez ikakve griže savesti što mu prekida dane trezvenjaštva. Pijan je bio bezopasan, ali trezan je bio nepodnošljiv kao gomila buva.
Stenvudu je glava postajala sve lakša. Palo mu je na pamet da je kod trezvenosti najbolje to što je posle dejstvo pića mnogo jače. Rum su ispratile tri čaše piva. Stenvudu se činilo da mu je ogromno breme spalo s vrata.
"Je li ti bolje, Džoni?", upita ga Ister gledajući kako mu se na lice vraća stari sjaj. "Onaj tvoj anđeo neće se ljutiti, zar ne?"
"Ne petljaj se u to", prasnu on.
Ister slegnu ramenima. "Meni je svejedno, dušo."
Stenvud žurno izađe. Brzim korakom prošao je pored rođene kuće, setio se nereda unutra i namrštio se pri pomisli da će morati da pozove svoju ženu da pospremi. Približavajući se kući gospođe Stenli, nasmešio se i zabacio šešir u mraku, ali nije stao dok nije stigao u podnožje drveta na kom mu se prikazala vizija. Mraz mu je krčkao pod nogama, a mesec je prelivao srebrom neme gole grane. Stenvud je napeto slušao minut-dva, a onda je raskopčao pantalone i pomokrio se na drvo. Cerekajući se, okrenuo se i otrčao da pomokri i kamen koji je postavio. Onda se zakopčao, ispravio se do pune visine, sklopio dlanove oko usta i povikao: "Ðavo me odneo!"
Zadovoljan sobom, mrmljao je: "Ðavo me odneo", celim putem nazad do kuće gospođe Stenli.
Iako je sunce tek zašlo, iza njenih prozora već je bio mrak. Tiho je odškrinuo vrata, nameravajući da iznenadi svoju staru prijateljicu. Jedina svetlost dopirala je od sveće u Semijevom uglu pored peći. Dečak je bio leđima okrenut vratima. Stenvud mu se prikrade, misleći da ga najpre dobro preplaši. Ali kad je stigao do kreveta, video je pravu kraljevsku riznicu novčića poređanu u nizove po ćebetu.
Stenvud spusti dlan Semiju na usta i prošaputa: "Šta to imamo ovde?"
Semi je pokušao da se oslobodi, ali Stenvud ga je držao na mestu. Zaudarao je na piće i znoj. "Ti si pravi mali zlikovac, a? Ovako da čerupaš svoju baku."
Kad je Semi pokušao da se izvuče iz stiska, Stenvud ga je tako stegnuo oko vrata da je dečak pomislio kako će ga zadaviti. Ipak, pustio ga je i poleteo da potrpa u džepove sve novčiće koje je dečak godinama sakupljao.
Kad se uspravio, malo nesigurno, pogledao je Semija s pretećim osmehom, prineo prst usnama i kažiprstom druge ruke prešao preko grla. Semi je klimnuo glavom, a Stenvud je otišao u sobu gospođe Stenli. odakle se čulo mrmljanje, pa smeh, pa užurbano šuškanje, pa tišina.
Semiju se činilo da su mu ruke i noge od olova. Nije se makao sve dok ga poznato Stenvudovo hrkanje nije prepalo. Obuo je čizme, obukao kaput i trčao sve do Peščanog zaliva. Ušao je u kuću udovice Liner, znajući da vrata nisu zaključana. Umotao se u prostirku i sklupčao se ispred ognjišta.
Kad ga je Margaret Liner našla sutradan ujutro, nije znala da li da ga prodrmusa ili da ga izljubi. Po podu je videla blatnjave otiske, ali Semijevo lice bilo je tako anđeosko da je privukla stolicu i posmatrala ga kako spava čekajući da provri voda u čajniku. Kad se probudio, dečak joj je prišao i rekao joj kako je Džon Stenvud došao u kuću gospođe Stenli s jednim mornarom koji je želeo da ga upotrebi kao što upotrebljava devojke. Rekao joj je da se opirao i da je pobegao, a pošto nema nikoga na svetu, nada se da će mu utočište pružiti najbolja žena koju poznaje.
"Molim vas", preklinjao je, "ne terajte me da se vratim tamo. Plašim se."
S ljupkim sjajnim suzama u uglovima safirnih očiju, rekao je: "Bojim se da su još tamo, da me čekaju."
S još nekoliko nagoveštaja naveo je staricu da poveruje kako su njegova mladost i lepota često bile u sličnoj opasnosti i da je Stenvud najveća pretnja njegovoj čednosti. Gospođa Liner mu se zaklela da nikad neće morati da se vrati u tu strašnu kuću i da će ostati s njom. Kasnije tog dana posetila je prečasnog Džueta, starešinu Pete parohije, a on je pak pm put u životu otišao u Kerograd. Rekao je gospođi Stenli – vrlo ovozemaljskim, možda i vulgarnim rečima - kakve će posledice snositi ona i njeni poslušnici ako dođu po Semija, koji je sada pripadnik njegove pastve i pod njegovom je zaštitom. Stara kurva se nasmešila privlačnom svešteniku i rekla samo: "Moj dragi unuk je srećan što ste mu vi prijatelj."
*

Iako je Semi sada imao smeštaj prostraniji i prijatniji nego ikad, dosađivao se i bio je bezvoljan. Nije mu odgovaralo što je bez prebijene pare. Gospođa Liner smatrala je da on radom pošteno plaća smeštaj i nije mu davala ništa dodatno za pranje rublja, čišćenje kuće i sitne usluge.
Bilo bi vrlo čudno, možda i skandalozno, da neki drugi dečak pere damske haljine i košulje i prazni joj noćnu posudu. Ali čak i najopakije ogovaruše praštale su kad je reč o Semiju, učtivom i privlačnom štićeniku savršenog ponašanja i zlatnih uvojaka privezanih na potiljku u stilu Revolucije.
Bio je, sve u svemu, primer dobrog sluge i nikad nije zloupotrebio to što gospođa Liner ne vodi računa o tome gde joj je kesa sa sitninom. Starica je često govorila kako je Semi mnogo bolji od njenih nećaka, koji se uopšte ne zanimaju za nju. Ovo je Semiju dalo ideju da je uloga odanog unuka možda najkraći put do ponovnog sticanja novca. Udovica je imala sedamdeset pet godina i bila je sipljiva. Ako mu ostavi kuću u nasledstvo, moći će da ulaže i obogati se. Plan ga je razvedrio, pa se latio razrađivanja pojedinosti.
Razmislio je o ribarenju; bakalara, sabljarki i sardela bilo je mnogo, a ulje se dosta tražilo. Ali Semiju se nije dopadala nesigurnost mora, jer je čuo mnoštvo priča o brodovima i bogatstvima izgubljenim u oluji. Granit je delovao bezbednije, a poslovni ljudi su se jatili u Luckastom zatonu i cepali obuću po kamenju. Mogao bi neko vreme i da radi u kamenolomu, ako nadnice ostanu visoke.
No, činjenica je bila da Semi nije voleo blizinu muškaraca. Život u javnoj kući ispunio ga je prezirom prema njima. Zbližio se sa ženama farmera i mornara koje je viđao kako idu za Sali i Moli kroz zavese. Najgori su bili dečaci jedva stariji od njega; dolazili su kod gospođe Stenli po dvojica i trojica, zveckali novcem u džepu, gromoglasno zadirkivali jedni druge i kočoperili se kao petlovi. Odlazili su ćutke, pognutih glava, a progovarali su tek kad stignu u Gloster, gde su lagali o divljem provodu u Kerogradu.
Semi se najbolje osećao među staricama, i upravo one su mu nagovestile da su letnji poslovi možda najbezbedniji put do bogatstva. Sve prijateljice gospođe Liner izdavale su sobe bostonskim advokatima i bankarima, i svake godine naplaćivale su koji dolar više. "Ovi iz grada provode po čitav dan ahćući i ohćući zbog zalaska sunca i svežeg vazduha", govorila je gospođa Liner dok je Semi sipao čaj. "Kao da sunce ne zalazi svakog bogovetnog dana." Svakog leta izdavalo se sve više kućica i soba, pa je Semi odlučio da će, ako bude prilike, kupiti kuću s pogledom na more.
Nada u nasledstvo i budućnost kućevlasnika rasla je tokom dugog i bednog propadanja gospođe Liner. Dobar deo godine hranio ju je na kašičicu, prao njenu upoganjenu posteljinu, održavao njenu malu baštu i vodio joj finansije. Ali kad je najzad umrla, kuća, nameštaj i sva ušteđevina otišli su nemarnim nećacima koji je nisu nijednom posetili tokom duge poslednje bolesti, čak ni kad je poslala Semija da ih dovede. Niko nije pokazao iznenađenje ni saosećanje zbog činjenice da Semi nije dobio ništa. Krv nije voda i to je to.
Tri dana posle sahrane gospođe Liner - koju je on pripremio i posle počistio kuću - Semi je sašio sebi pojas za novac od najbolje kuhinjske krpe stare gospođe i otišao u glostersku berbernicu, gde su mu za dugu zlatnu pletenicu dali dva dolara. Odneo je u Ipsvič srebrni servis gospođe Liner - skriveno blago koje je čuvala pod ključem - i prodao ga za dobru cenu.
S novom zalihom oko struka, Semi je našao sobu kod druge udovice i prihvatao se svakog posla - gurao je robu na kolicima, nosio poruke, čak je i rublje prao. Vratio se i kradi, pomalo i vrlo oprezno. U Peskovitom zalivu znali su ga kao "malog biznismena", kako su ga od milja zvale dame koje su pratile njegov napredak. "Jednog dana posedovaće čitav grad", coktale su jedna drugoj kad god se spomene ime Semija Stenlija.
Ovo je obično pratila sledeća primedba: "On će postići nešto veliko, ili ja nisam koja sam."

Izgubljene devojke



Posle Semijevog odlaska život je za Sali i Moli postao hladniji, gladniji i prljaviji. No, iako im je nedostajala njegova kuhinja, iako su mrzele da dovlače vodu, nijednoj nije nedostajalo dečakovo prisustvo u kući.
Sali je s njim postupala kao s kućnim ljubimcem, mazila ga je, čak ga je zvala "maco" kad je raspoložena, a onda nedeljama ne bi obraćala pažnju na njega. Moli ga se klonila; ličio je pomalo na jednog njenog nećaka, a ona je mrzela bilo kakva podsećanja na porodicu koju je ostavila. Niko nije znao šta gospođa Stenli misli o Semiju, iako mu je bila starateljka i jedina je zahtevala da se kuća održava čistom. Kad je Semi otišao, zanimanje i pažnju usredsredila je na to da u kući uvek ima pouzdanu zalihu ruma, a za to joj je bio potreban samo Džon Stenvud. "Tako osvežavajuće piće", govorila je svaki put kad joj donese bocu. "Ti znaš da je melasa odlična za probavu."
To što je kuća bila poznata kao kuća gospođe Stenli svedoči o njenom ogromnom osećanju sopstvene važnosti i uticaju koji je imala na muškarce. Retko ko je pamtio da su se Sali i Moli bavile istim zanatom pod tim istim krovom nekoliko meseci pre nego što se gospođa Stenli uopšte pojavila. S druge strane pak, nijedna ni druga nisu bile upečatljive kao gospođa Stenli.
Moli i Sali svakako nisu bile ni izbliza lepe kao ona, niti su lepe ikada bile, čak ni u mladosti. Moli Džejkobs je nekada imala predivnu gustu kosu crnu kao gavran, što joj je smekšavalo oborene uglove usana i pticoliko lice s preblizu usađenim očima iznad dugog tankog nosa. Bila je mršavica, a ruke su joj delovale čudnovato prekratko u odnosu na telo.
Kao peta od šest kćeri plimutskog farmera prikovanog za posnu zemlju, rano je shvatila da nije prilika za udaju i da je osuđena da bude stalna dadilja deci svojih sestara. Kad deca odrastu, postaće nepotrebna tetka usedelica koju niko ne želi u blizini.
Kad je njena druga sestra rodila trećeg sina, Moli je shvatila da ne voli decu, pa je sa četrnaest godina pobegla u Boston, gde se izdržavala na jedini način koji je znala. Vucarala se ulicama blizu dokova i stekla izvesnu slavu kao majstor francuske ljubavi, što je naučila od jedne starije pripadnice istog zanata kao siguran način za izbegavanje tripera ili, što je isto tako loše, začeća.
Moli se nekoliko godina bavila svojim zanatom pre nego što je susrela Sali Fips. Jedan krčmar, koji je vodio računa o svojim redovnim devojkama, pozvao ju je rukom i rekao joj: "Pazi na onog riđeg petlića tamo." Pokazao je glavom trbušastog tipa pijanog kao letva. "Potkopava ti cenu, prodaje svoju nećaku za čašu rum-punča", i dodao: "Nećaka, malo sutra."
Trenutak kasnije jedan mornar širom je otvorio vrata i rekao: "Nađite mi društvo."
Vitka mlada devojka išunjala se i stala u ugao tako da može naslonjena na jedan zid da gleda u drugi. Svetla plava kosa bila joj je mokra od kiše i lepila se za lobanju. Grudi su joj se ubrzano dizale i spuštale kao da je trčala, a Moli je opazila njen rečito nabrekli stomak. Kad je riđokosi "ujak" izašao da se pomokri, Moli je pritrčala bledoj mokroj devojci i rekla joj: "Pođi za mnom."
Sali se zagledala u Molino tužno lice i razmislila o pozivu. Ned ju je šamarao zbog svake sitnice, uključujući i razgovore s nepoznatima bez njegove dozvole. Ali sada nije tu, a Sali svakako te večeri nije želela da legne ni sa kim više.
"Važi", rekla je otegnuto i uključila osmeh pun kao mleko belih zuba i slepog poverenja.
Moli ju je izvela na zadnja vrata i povela je prolazom između kuća, uz stepenice i u svoju potpuno golu sobu - ničega nije bilo osim ležaja od dasaka, šamlice, nekoliko eksera na zidovima i noćne posude. Sali je prišla pravo krevetu i kroz nekoliko trenutaka iz njenog prćastog nosa začulo se tiho zviždanje. San je daleko najbolji deo dana za svaku uličarku.
Sirotica, pomisli Moli i sede kraj nje, pokušavajući da smisli šta će dalje. Krčmar neće reći podvodaču gde ona živi, ali neko drugi bi mogao. Bilo bi bolje da ne budu ovde kad se Ned otrezni. Možda je ovo znak da treba da napusti Boston.
Kad je tek pobegla s farme, Moli se dopadalo da živi sama. Pored sestara se osećala nevidljivom i nevažnom. Kao sama žena - pa makar i posrnula žena - mogla je da raspolaže svojim vremenom i da sama određuje svoju cenu. Odabrala je i novo ime - od Meri je postala Moli - a prezime Džejkobs uzela je po radnji u kojoj je prvi put okusila ananas.
Ali, zamrzela je Boston. Sada joj se grad činio isključivo prljavim i opasnim. Čula je da je Portsmut mirniji, a zbog moguće nove saputnice putovanje joj je više delovalo kao odmor nego kao bekstvo.
Naravno, ne zna ni kako se ova devojka zove ni odakle je. Moli se zapitala da li njen spori govor znači da je priglupa. A možda je samo iz Džordžije ili Virdžinije ili odnekud gde svi tako govore. Saznaće ujutro, zaključila je, ugasila sveću i uvukla se u usku postelju pored Sali.
U zoru se išunjala da vidi kad kreće sledeća diližansa za Portsmut, a kad se vratila, zatekla je Sali kako sedi i zuri u vrata.
"Sipala sam ti šećera", rekla je Moli nudeći joj šolju čaja.
"Baš si srce."
"Ja sam Moli Džejkobs."
Sali klimnu, a onda se usredsredi na čaj. "Mmmmm."
"Pa, kako se ti zoveš?", upita je Moli.
"Sali Fips."
"Odakle si?"
"Iz Bal'mora."
"Je li to na jugu?", upita Moli. Sali slegnu ramenima i osmehnu se. Nije baš najbistrija, pomisli Moli. "Koliko je to daleko odavde?"
"A?"
Moli pokaza Salin stomak. "Noseća si, je l' da? Rodićeš." Sali je prazno pogleda.
"O, ne. Nemoguće da si toliko glupa. Kad si imala krvarenje?"
Sali obori pogled. "Ne znam", reče najzad. "Ima tome."
"Prvi put si zakačila?"
Bez osmeha na njenom licu svedost je zgasnula i Sali je izgledala sasvim neugledno. Gotovo nije imala bradu, a plave oči bile su veoma svetle, gotovo bele.
"Pa, po veličini, rekla bih da si u šestom mesecu, možda manje."
"Manje?", reče Sali puna nade.
"Hoćeš da odeš iz grada sa mnom?"
"Valjda. Ne bih da se više vidim s Nedom."
"Moraćemo, ovaj, da živimo i radimo tamo gde odemo, znaš."
Sali ponovo klonu. Ipak nije potpuna glupača, pomisli Moli. "A možda ćemo naći posla na nekoj farmi krava, ili kao sluškinje kod neke bogate gospođe."
Salin izraz lica nije se na ovo mnogo izmenio.
"Pa, to sada nije ni važno", reče Moli i uze da pakuje rezervnu košulju i čarape u vreću. "Spakuj to ćebe, moramo da krenemo. Prva diližansa ide za Gloster, a ja za sada imam para samo do tamo."
Sali je prespavala čitavo truckavo putovanje, s glavom na Molinom ramenu. Moli, koja bi loše spavala i u postelji od perja, došlo je da je ištipa. Ali pred kraj putovanja malo se razvedrila. Severna obala nije ličila na priobalnu zemlju njenog detinjstva; ogromne stene kao da su čitavu okolinu dizale u nebo, a jasna svetlost prelivala je brežuljke medom. Aprilsko drveće je cvetalo crveno i zlatno, Ševar kao da joj je mahao. Prijala joj je pomisao na novi početak ovde. Možda će ona i Sali ipak da nadu posao kao služavke. Možda će na ovom oštrom vazduhu ostati čista.
Kočije su najzad stale ispred otrcane krčme na travnjaku. Krčmareva žena je izašla da dočeka putnike i oprezno je odmerila dve devojke. "A ko ste vi?"
"Ja sam Moli Džejkobs, gospođo."
"Ja sam Sali Džejkobs."
"Baš i ne izgledate kao sestre."
"Isti tata, različite mame", uzvrati Sali tako glatko da se Moli odjednom zapitala nije li i prezime Fips takođe laž.
"Aha", reče krčmareva žena, označivši ih u sebi kao drolje po stanju obuće i boji sukanja. "Pa, u moju kuću svakako nećete ući. Idite dole u luku ili gore u Kerograd, gde vam je i mesto. Uzgred", reče ona Moli, "sestra ti ne izgleda baš najbolje."
Sali je lice bilo bledozeleno. "Dole mi se sve grči", rekla je i presamitila se.
"Moram da je stavim negde da legne", reče Moli odjednom se uspaničivši jer je potpuno nepoznatu devojku, i to trudnu, dovela ovamo gde nikoga ne poznaje.
"Ko mora da legne?", upita Džon Stenvud izlazeći iza kuće i zakopčavajući pantalone.
"Moja", spedjala se Moli, "moja sestra."
"Volim takve sestre", reče i namignu, a Moli obori pogled. "Pođite sa mnom. Ister Karter ne odbija goste." Uzeo je Mulinu torbu.
"Gde su kola?", upita Moli.
"Ne trebaju nam. Mi ćemo je odvesti", reče Stenvud, uhvati Sali oko struka i podiže je na noge. "Idi s druge strane."
Išli su sporo, napola vukući, napola noseći Sali uz kerogradski put, zastajući svaki čas da se Sali presavije i povrati.
Ister ih je videla kako dolaze i izašla je da ih dočeka, nasmešena kao i obično. Ali kad je prišla dovoljno da vidi Salino stanje, pretvorila se u majku kvočku. "Idi donesi vode, Džoni", rekla je i uvela bolesnu devojku u kuću.
Dete se rodilo te noći. Sićušni mrtvorođeni sin s iskrivljenim stopalom. Sali nije ni pisnula tokom porođaja, a kad je sve bilo gotovo, spavala je puna tri dana. Četvrtog dana je sela, rastopila Isterino srce svojim najblistavijim osmehom, i upitala: "Imate li malo kaše, gospoja?"
Ister je skuvala veliki lonac kukuruzne kaše i stavila u nju poslednju šaku suvog grožđa da je počasti. Dala je devojkama ležaj u zadnjem uglu velike sobe pune promaje. Dok se Sali oporavljala, Moli se trudila da bude od koristi - plevila je baštu i prala za Isterinim mladim gostima koji su svraćali da piju i očijukaju. Upamtila je neke kerogradske staze i spremala se da pita Ister može li da podigne drugi kokošinjac kako bi prodavale jaja dole u Glosteru. Činjenica da je Ister primila nepoznatu crnkinju da živi na tavanu ulivala joj je nadu da će možda prihvatiti i njih dve.
Ali jedne mirisne večeri, dok su sve tri sedele za stolom, Ister reče: "Bilo mi je lepo s vama dvema, devojke, ali sada kad je Sali ozdravila, treba da razmislite gde ćete dalje."
Izraz Molinog lica na trenutak ju je ućutkao. "Žao mi je, dušice moje, ali vaš zanat je, ovaj, ja prosto ne želim to pod svojim krovom. Ne osuđujem vas, nego mi je mnogo tužno da budem u blizini toga. Previše tužno."
"Zar ne možemo da radimo nešto drugo za tebe?", upita Moli, ne naročito vatreno. "Znaš da se ne bojim teškog posla, ni napolju ni unutra. I umem dobro s pilićima. A mogla bi i da nas zaposliš kao služavke, Sali i mene. Davale bismo ti pola zarade. Više od pola."
Ister zavrte glavom. "Stenvud je već razglasio vesti o vama dvema, a vi znate isto tako dobro kao i ja da devojački ugled može samo na jednu stranu, a to nije od crnog do belog."
Sali izvadi prst iz usta. "Džoni nam je rekao da možemo da živimo u nekoj od praznih kuća."
"I da možemo da se okušamo na severu", reče Moli. "Ja sam razmišljala da odemo čak u Portsmut. Ovo je bila jedina diližansa za koju sam imala para."
"Tako treba, devojko moja", reče Ister, koju je grizla savet što ih gura nazad u kurvanje. "Neka Sali još malo ojača, pa možete ponovo da pokušate. Ja ću vam do tada pozajmiti nešto stvari za domaćinstvo." Ister je ovo izgovorila silazeći u trap. Vratila se naručja punog okrnjenih šolja, drvenih kutlača, gvozdenog posuda, noćnih posuda i viljušaka. "Ove sitnice sam godinama čuvala."
Sali se osmehnu. "Baš si srce." Okrenula se Moli. "Zar nije?"
Ali Moli jedva da je klimnula glavom.
Stenvud je dovezao kolica s jednim točkom da preveze ono malo Molinih stvari i Isterine zarđale darove. Poveo ih je još džombastijim putem do nekadašnje Pirsove kuće, smeštene u jami na putu do Peščane obale.
"Vrlo povučeno", rekao je.
Kuća je bila mala čak i po kerogradskim merilima; imala je samo dve tesne sobe, jednu napred i jednu nazad, a sve je bilo prepuno borovih iglica, mišjeg izmeta i razbijenog stakla. Moli je jeknula, ali Sali je zasukala rukave, podvila suknju i uzela da čisti metlom koju im je Ister pozajmila. "Džoni?", rekla je otežući njegovo ime kao da ga sisa. "Idi zamoli Ister da nam da kofu i krpu, hoćeš?"
Džoni je stajao naslonjen na zid i razmišljao koju će da uzme prvu.
"Znaš da će ti se isplatiti", namignu mu Sali.
Prišao joj je, uhvatio je za grudi i rekao: "Bolje bi bilo da mi se isplati, jer ja ne slušam žene. Čak ni moju rođenu, đavo da je nosi!"
Kad je otišao, Moli se otvorenih usta zagleda u Sali.
"Šta je bilo, srce?", upita je Sali.
"Ne razumem te ni mrve. Odakle si?"
"Kazala sam ti", reče Sali. "Iz Bal'mora."
"Ne znam jesi li glupa ili zla, ili oboje."
"Od nečega mora da se živi", reče Sali ozbiljno i uperi kažiprst uvis kao da navodi Sveto pismo.
"Ko te je tome naučio?"
"Moja mama, mislim."
"Tvoja mama? Je li ona bila... kao mi?"
Sali se okrenu i podiže krhotinu tanjira s poda. "Baš ima lepu ivicu."
"Slušaj", reče Moli i uze je za lakat. "Onaj pacov vratiće se za tren oka, i mi moramo da se dogovorimo šta radimo a šta ne radimo. A nećemo širiti noge ni za koga."
"Kako to misliš?", upita Sali. "Hoćeš da ubijemo Džonija? To mi govoriš?"
"Gospode bože, ne pričam ti o ubijanju bilo koga. Samo hoću da raščistimo šta ćemo raditi s mušterijama. Ja sam dala moju malu samo dvaput." Iskreveljila se. "Samo što se posle nisam vratila kod sestre. Ali onda sam naučila kako može da se zarađuje bez toga. Treba samo da sviraš frulu, ako razumeš šta ti pričam."
Salino lice bilo je potpuno prazno.
"Da sviraš frulu.", reče Moli tiše. "Da ih uzmeš u usta. Da se tako istresu. Tako nećeš zatrudneti i nećeš dobiti boginje."
Sali preklopi usta šakama i ciknu. "Ooo. To je odvratno. Ne bih nikad mogla... Da li to muškarci vole?"
"Misle da su umrli i uzneli se na nebesa. Prvo ih nateram da se operu, ali to ne vole, a kad ih ti opereš, i to je deo provoda. Ima tipova dole u Bostonu koji se kunu da nikad nisu svršili drugačije", reče Moli. "Kad se Džoni vrati, ja ću poći s njim, a ti gledaj kako ja to radim. Neke mušterije vole da ih neko gleda, ali to se dodatno plaća. Reći ću mu da radimo samo to, a ako mu se ne sviđa, onda ništa."
"A ako nam ne plati pošteno, ubićemo ga", reče Sali.
"Zbijaš šale sa mnom?"
Sali se osmehnu i nastavi da mete.
Stenvud se vratio noseći kofu, krpu i malo kuvanih jaja od Ister. Moli ga izvede napolje da popričaju o poslu. Pristao je da im dovodi mušterije za polovinu zarade, a kad mu je Moli objasnila kakve usluge pružaju, rekao je: "To je u redu", trudeći se da ne izgleda suviše željno. Takvog nečega nije bilo na rtu En, a on je bio pravi čovek da to proda. "Ali moram prvo da se uverim da vas dve znate šta radite."
"Ništa nije badava", reče Moli.
"Badava?", zaurla on. "Veštice jedna! Vučem ovde i nosim kao mazga. Dužne ste mi za to, i za ono što će me stajati da vam napravim nekakve krevete."
"Za to ću te odraditi dvaput", reče Moli.
"I ona druga isto."
"Sali će te odraditi jednom."
"Dvaput."
"Jednom."
Stenvud slegnu ramenima. Bio je uzbuđen i spreman, pa je pošao za Moli u šumu kao pas za tanjirom mesa. Sali se prišunjala da gleda dok se Stenvud naslanjao na drvo i raskopčavao pantalone. Moli je kleknula ispred njega, izvukla komad flanela koji je ponela iz Bostona i obrisala mu tanušnu stabljiku vlažnom hladnom krpom.
"Do đavola", zaurlao je, ali trenutak kasnije zastenjao je drugačiju muziku.
Sali nije jasno videla tehniku čina, samo Molin potiljak kako ide napred-nazad. Stenvud je zacvileo i omlitavio niz drvo, a Moli se sagnula, pljunula, obrisala usta i krenula nazad. Kad je Džoni stigao do kuće, odmerio je Sali od glave do pete i upitao: "Jesi i ti dobra kao tvoja sestra?"
Do večeri je sedeo i gledao ih kako čiste kuću i kače papir na prazne prozorske okvire. Moli je osećala njegov pogled na sebi kao mokar vuneni kaput. Kad je najzad otišao, sela je na pod i spustila glavu u šake.
Sali je sela do nje i privila je uz sebe; milovala ju je po kosi dok je nije smirila. Kad je sunce krenulo da zalazi, rekla je: "Idemo na spavanje."
Ćutke su načinile gnezdo od ćebadi i ogrtača i zagnjurile jedna drugoj u naručje. Tonući u san, Moli se seti kako se kao mala osećala potpuno bezbedno u majčinom krilu, pa jače zagrli Sali.
Stenvud ih je probudio pre podne vrhom čizme. Na vratima je stajao dečko crvenog lica u prljavoj uniformi.
"Na mene je red", šapnula je Sali. "Napolju", naredila je dečku, našla krpu i izašla pre nego što se Moli sasvim probudila.
Kad se vratila, Moli je još bila u postelji, s ćebetom navučenim preko glave.
"Nije tako strašno", rekla je Sali. "Slankasto. Pravo dete, ovaj mali. Mislim da nikad još nije bio sa ženom, a nije ni malopre. Nikad nisam brže zaradila." Glas joj je bio jednoličan, niži nego obično. Moli oseti da joj suze peku oči.
"Nemoj da ti je krivo", reče Sali kao da joj čita misli. "Nisi me ti razvratila. Spasla si me od Neda, i sada imam sestru i krov nad glavom."
Moli zavrnu ćebe i zagleda se u nju. "Nemoj da se plašiš ako nekad izblebećem ono Što ti je u glavi. To je moj dar. Uvek znam kad će lonac da provri, a ponekad osetim da će negde biti nevolje pa se izgubim na vreme. Mada, ne radi to uvek. I bolja sam sa ženama nego s muškarcima.
Inače nisam mnogo pametna", reče Sali. "Ne umem ni da se potpišem. Ne znam da čitam, mada mislim da ti znaš."
"Da", reče Moli. "Znam da čitam."
"To ume da bude zgodno. Ali bićemo nas dve dobro, pa nemoj da se ždereš. Videla sam napolju neke grmove bobica, pa ćemo na leto imati voća, a ima i šipaka za čaj i džem. Ali sada moramo da nabavimo čaja, kukuruza i slično. Onaj Džoni nije doneo ništa. Kupićemo nekoliko kokošaka čim posisamo još kog gospodina, a, srce moje? Sad bi mi baš prijalo jaje, kad bismo imale."
Moli prsnu u smeh, a Sali se osmehnu vedro kao sunce, radosna što je popravila drugarici raspoloženje. Krenule su ruku pod ruku do Ister, koju je savest grizla dovoljno da im pokloni tri pileta.
Do vremena kad su te male koke počele i same da nose jaja život dveju devojaka u Kerogradu stekao je stalni ritam. Stenvud im je dovodio dva ili tri mornara subotom uveče, ponekad petkom i sredinom sedmice, u zavisnosti od toga koliko ih je dobilo dozvolu za iskrcavanje i kog dana ih ekonom isplaćuje. Bio je izvrstan trgovac. Privukao bi se muškarcima u krčmama i šaputao: "Imam dvoja kurvinska usta gore u Kerogradu. Sisačke. Ako to ne probaš, možeš slobodno da se ubiješ.
Vredi odlaska u šumu, kad ti ja kažem, i nema opasnosti od boginja", namigivao je. Toliko bi raspalio mornare da su neki trčali ispred njega, a na vrata dolazili već ukrućeni i napola raskopčani.
Većinom su bili suviše pijani da primete bedu njihove kuće sve dok se ne probude sutradan ujutro. Jedan mornar je otvorio oči i izjavio kako je ovo najjadnije izvinjenje za javnu kuću koje je ikad video, i kleo se da bi čoveka moglo potpuno da odvrati od kurvanja. Nijedan nije ostao duže.
Kuća je bila gola kao zatvor. Stenvud je negde našao crvotočni sto i klupu klimavih nožica kako bi imao na šta da nasloni lakat. Moli je ispunila pukotine blatom, ali u njemu nije bilo dovoljno gline, pa se krunilo po podu. Pilići su ulazili i izlazili kako ih je bilo volja.
Gotovo svakodnevno imale su jaja, kukuruznu kašu i divljač koju su neki momci iz mesta donosili umesto novca. Sali je čistila i čerupala, ali nije htela da kuva. Kako su imale samo jedan lonac, Moli je barila sve zajedno u bezukusnu kašu. S vremena na vreme prale su košulje i čekale da se osuše na suncu, nage ispod haljina krutih od prljavštine. Nije bilo ni tračka lepote u njihovim životima, a Moli se trudila da ne misli šta će biti s njima kad nastupi zima.
Ali gospođa Stenli doselila se pre prvih snegova i sve se izmenilo.
Stenvud ju je video onog dana kad je stigla u Gloster; sedela je u krčmi, a njeno alabasterno grlo i kosa boje kukuruzne svile kao da su obasjali prostoriju. Kad ga je pogledala u oči i nasmešila se, bio je gotov. Doveo ju je u kolibu zajedno s tri sanduka puna odeće, posteljine i porcelana.
"Ovo su devojke o kojima sam ti pričao", rekao je Stenvud.
"Ova tamnokosa je Moli?"
Moli je zurila u ženu bujnih grudi, u njene rukavice od jareće kože i svilenu suknju. "Ko si ti, do đavola?", reče Sali.
Stenvud joj opali šamar tako brzo da gotovo nije ni znala šta ju je snašlo. "Nemoj više nikad tako da se obraćaš gospođi Stenli."
Gospođa Stenli je nemo posmatrala ovaj sukob, a onda je načinila četiri koraka po prednjoj sobi. "Pilići idu napolje", rekla je. "Sagradi kokošinjac ili digni ogradu ili šta god želiš. Neću da živim u štali."
Ušla je u zadnju sobu. "Ovde želim prava vrata." Pokazala je ćebe razapeto preko praznog okvira. "I ti želiš vrata, ako hoćeš uopšte da me viđaš."
Stenvud se namrštio, ali znao je da će učiniti sve što mu ona kaže. Na punoj dnevnoj svetlosti gospođa Stenli je bila starija nego što mu se u prvi mah učinilo, imala je fine bore oko očiju, a po nadlanicama su joj se nazirale plave vene. Ipak, očarali su ga njen prav nos, kovrdžava kosa, grleni glas i to kako je prstom dodirivala usne razmišljajući o sledećem potezu.
"Dakle", rekla je gospođa Stenli, pokazala vrata i lupnula nogom.
"Radite šta vam kaže", dobacio je Stenvud devojkama dok je hitao napolje.
"Pomozite mi da unesem sanduke, moje dame", kazala je gospođa Stenli s drskim autoritetom koji će uskoro postati vladajuća sila njihovih života.
*

Nedelju dana po dolasku dobila je vrata na "svojoj" sobi, a devojke je preselila u prednju sobu, gde su ćebad okačena za tavanicu da odvoje njihove postelje od prostora za sedenje i kuhinje. Naredila je Stenvudu da zastakli prozore i namesti prednja vrata tako da se zatvaraju kako treba. Iz jednog sanduka izvadila je zavese i čaršav za tri kreveta. Uskoro su se pojavili čvrst sto i dve stolice, a za Božić je nabavila malu komodu i pravi krevet za svoju sobu.
Sve je ovo plaćeno kurvanjem, mada gospođa Stenli nikad nije izgovorila tu reč. Ponašala se kao da su njih tri prosto žene u oskudici. "Ja sam udovica". govorila je tiho "U nedostatku porodice, blagoslovena sam širokogrudnošću divnih prijatelja, sve odreda prave gospode."
Niko nije znao njeno kršteno ime - čak ni Stenvud, koji ju je s vremenom upoznao milimetar po milimetar. Niko je nije zvao drugačije osim gospođa Stenli za sve vreme boravka u Kerogradu. Sali je nije zvala ni tako, uspevala je nekako da izbegne svaki oblik oslovljavanja. "Ti tamo", bilo je najviše što je želela da procedi. S Moli je o gospođi Stenli govorila kao o Belzebubu.
"Šta?"
"To je đavolovo ime. zar ne znaš? Imam utisak da je utekla od nečega", rekla je Sali s onim staklastim pogledom po kom je Moli znala da njena drugarica opet ima viziju.
"Pa, odavde nema dalje", reče Moli.
"Mislim da je ubila čoveka."
"Ma daj, Sali, tebi su samo ubistva u glavi."
No Sali uvereno odmahnu glavom, a Moli oseti kako joj se ježi koža na vratu. Bilo je nečeg ledenog i potpuno proračunatog u gospođi Stenli, i to sasvim očigledno. Ali muškarci su videli samo laskanje i treperave poglede koji su obećavali više nego što ijedna žena može da pruži, pa su rado plaćali dva puta više nego za Sali ili Moli.
Gospođa Stenli je odvodila mušterije u svoju sićušnu spavaću sobu kao da ih uvodi u pozlaćeni salon, a koristila je reči "dama" i "gospodin" toliko često da se Moli pitala veruje li zaista stara drolja u sopstvene laži. Ona i Sali kolutale su očima kad bi se basovsko stenjanje, baritonski urlik ili tenorska cika začuli iza vrata sobe u kojoj je gospođa Stenli brzo obrađivala mušterije. Muškarci bi isteturali minut-dva kasnije, i dalje crvenih lica, noseći čizme, pantalone i kapute u rukama.
Retko ko je dolazio drugi put. Sali je govorila kako se ne vraćaju jer "Belzebub" prejako miriše na sumpor, ali Moli je tvrdila da je razlog visoka cena. Šta god da su mislili o njoj, mušterije gospođe Stenli bile su toliko zadovoljne da su joj slali gomile drugih, pa je na stolu često bilo mesa, šećera za čaj, čak i banana kad ih gospođa poželi.
Gospođa Stenli govorila je s Moli i Sali kao da su joj služavke. Očekivala je da rade sve što im kaže, a zauzvrat im je davala svoje stare košulje i haljine, što znači da su devojke bile obučene bolje nego ikad. Za svežih sunčanih dana, kad poželi da ode u kupovinu, gospođa Stenli je zahtevala da i one idu s njom, pa ih je predvodila dostojanstvenim, odmerenim koracima, držeći glavu tako visoko da se činilo da joj lebdi nad ramenima. Hodajući glosterskim ulicama na licu je nosila ukočeni iskusni osmeh koji je svaka žena kad je prepozna smatrala uvredom, a svi muškarci pozdravom, bilo da je poznaju ili ne. Sali i Moli vukle su se za njom, jedna uz drugu, gotovo nevidljive.
Mrzele su te odlaske u grad. Moli je premirala pod prezrivim pogledima žena na ulici, a Sali nije trpela miris ribe koji je prožimao čitav grad. Gospođa Stenli razmetljivo im je kupovala cipele ili jednu narandžu da podele. Zbog toga su joj najdobrostivije duše odavale priznanje što se stara o dvema slaboumnim devojkama.
Jednog dana, kad je gospođa Stenli objavila odlazak u grad, Sali je rekla da ima glavobolju, "nešto strašno", a Moli je zamolila da ostane kod kuće i stara se o njoj. Gospođa Stenli je razmislila; bez njih neće morati da kupuje drugu narandžu, a možda će moći sebi i kolač da uzme. "Kako hoćeš", rekla je i otišla sama.
Čim je izašla. Sali je zagrlila Moli i zakikotala se
"Pa ti nisi bolesna?"
"Ti si najnaivnija cura na svetu" reče Sali "Dođi ovamo da mi čitaš novine."
Ušuškane u gnezdo od odeće i ćebadi na madracu, lutale su ostavljene novine i časopise, zastajući kod svakog oglasa za kreme za kožu, prašak za sudove, gotovi lek ili poljoprivredni uređaj. Sali nije verovala da ima ljudi toliko glupih da misle kako će mlečni tonik gospođe Filbi zaista da im ukloni pege, ili da će Hansonova vršalica da im udvostruči prinose s polja punih kamenja. "A ti ljudi su dovoljno pametni da znaju da čitaju!"
Tog dana kad je odglumila glavobolju, Sali je uzela Moli novine iz ruku i poljubila je u usta. Moli ju je zagrlila i uzvratila joj poljubac, ali kad je osetila Saln jezik, prepala se i ustuknula. Videla je nešto ljigavo u Salinim očima, i nešto novo. Čežnju. "Moja Moli", rekla je Sali i poljubila je u nos.
Moli je kroz košulju osećala kako se grudi njene drugarice dižu i spuštaju; i njen sopstveni dah se ubrzao. Gledajući je prodorno pravo u oči, Sali obuhvati Molino lice i poče da joj zasipa oči i obraze mekim brzim poljupcima, vraćajući se ponovo na usne.
"Jesi li za malo zabave, srce?" Moli i dalje nije imala predstavu o čemu Sali govori. "Nisi nikad, znaš, sama sa sobom, da ti bude lepo?", prošaputala je Sali, zavukla ruke pod pokrivače, uhvatila Moli za grudi i treperavo joj prešla preko stomaka do pola. Moli stisnu noge i odmače se.
"Nije kao s njima, časna reč", reče Sali. "Lepo je. Kao lud me ljubiš."
"Hajde onda samo da se ljubimo." Sali uzdahnu i okrenu Moli leđa.
"Ne ljuiti se", reče Moli. "Samo sam se iznenadila. Znaš da te volim, zar ne?" Moli prebaci ruku Sali preko bedra i privi se uz nju. Sali uze Moli za ruku i poljubi joj svaki prst. "Tako, dušice moja", uzdahnu Moli s olakšanjem. "Ššš", reče Sali. uze ruku svoje drugarice i vrati je pod pokrivače, pod košulju, do svoje potrebe.
Moli je zažmurila i pustila drugaricu da radi šta hoće Kad je čula Sali kako dahće i grca. Moli je iznenada osetila neobičan pritisak između nogu i hitnu potrebu da nekuda ode, mada nije tačno znala kuda. Najzad je Sali uzdahnula, pustila joj ruku i zaspala.
Moli se okrenula na leđa i zagledala se u tavanicu, srećna, preplašena i iznenada odlučna. Nije znala šta da misli o ovome što su upravo učinile, niti kako bi o tome govorila, ali nešto između nje i Sali se promenilo, a nije mogla da se seti kad je bila srećnija. Nikada više neće predložiti da ostave mir Kerograda i odu u Portsmut ili bilo kuda.
Moli je takođe zadremala, a probudio ju je povratak gospođe Stenli. Skočila je iz postelje, plašeći se da će gospođa nekako videti da se nešto dogodilo dok nije bila tu, prestravljena da će ih oterati.
Ali Moli nije imala razloga za brigu. Gospođa Stenli nije opažala ništa što se ne tiče njenih potreba i udobnosti. Kad je Semi otišao. Moli i Sali dobile su čitavu zadnju sobu samo za sebe, i jedva su čekale duge zimske noći kada posla nema, a one mogu da se sklupčaju bez straha da će ih otkriti, da se greju i teše jejna drugoj u zagrljaju. Zapravo, nikog na svetu nije bilo briga šta Moli i Sali rade, što je devojkama savršeno odgovaralo.

Srce Olivera Jangera



Oliver Janger i Poli Bojnton počeli su da se zabavljaju onog dana kad je Oliver poveo Džona Stenvuda da izvadi dva Tamina pokvarena zuba. Tada je Oliveru bilo četrnaest godina; iako je već izrastao do pune visine, glas mu je još mutirao, a bio je previše stidljiv da pogleda Poli pravo u oči dok je stajala, napola skrivena, na vratima očeve kuće.
Vratila se u Kerograd nameravajući da ostane udovica do smrti, ali Oliverove posete delovale su bezazleno, a prijalo joj je još nečije društvo pored očevog. Oliver je nalazio stotine razloga da svrati "usput" idući negde, i uvek joj je nešto donosio - kofu školjki, rukovet jorgovana ili gorkoslada, ili makar nekoliko drvaca za potpalu.
Kad dođe, popravljao je polomljene grede, donosio vodu, plevio kuhinjsku baštu ili deljao novi štap za gospodina Vorfa. U zamenu za pomoć, Poli mu je prala i krpila odeću.
Nedelju su redovno provodili zajedno. Poli je prestala da odlazi u crkvu kako bi bila s ocem koji je tvrdio da zbog oteklih kolena ne može da hoda dalje od kuće Ister Karter.
Oliver je dolazio pre podne - čist i očešljan najbolje što )e mogao - i pio čaj s ocem i kćeri. Donosio je sve vesti koje čuje od Tami ili u gradu, a onda po čitav sat sedeo i slušao gospodina Vorfa kako secira vremenske prilike kao da se u tome krije tajna svemira. "Kiša ovako rano obično je dobar znak", rekao bi gospodin Vorf, a Oliver bi se od srca saglasio, iako nije imao pojma zašto bi bilo tako.
Poli je spremala nedeljni ručak dok su muškarci razgovarali; služila je izvinjenja kao prilog uz pregorelu ribu i gumasti hleb. Oliver se protivio tvrdeći da nikad u životu nije jeo ništa ukusnije.
"Ne moraš da lažeš, sinko", govorio je Vorf kroz smeh. "Mada, sve bi bilo mnogo ukusnije kad bi bilo nečega za piće."
Pošto je Bojnton retko kada bio trezan, Poli je zabranila bilo kakav alkohol u kući. Zato bi njen otac posle obeda svaki put izjavio da mu je grlo "suvo kao pesak", potapšao Poli po obrazu, rukovao se s Oliverom i odšepao do Ister da se osveži. Oliver je brisao posuđe i čekao da Poli izvadi korpu za šivenje; kao vešta krojačka, zarađivala je dovoljno da dvoje poslednjih izdanaka kerogradskih Vorfova ima šta da jede i obuče.
Poli bi zamolila Olivera da naglas čita Bibliju dok ona radi; blago mu je pomagala s rečima koje nikad nije video i s izgovorom nemogućih jevrejskih imena. Trebalo im je pune dve godine da predu Sveto pismo, i Stari i Novi zavet, a kad su završili, Oliver je čitao tečno kao Poli. "Da nabavimo drugu knjigu?", pitala je. "Mislim da je bolje da čitamo ovu iz početka", odgovorio je Oliver, trudeći se da smisli kako da pređe pravo na Pesmu nad pesmama, koja mu uopšte nije zvučala bogobojazno; uživao je da je čita s Poli, koja je sve vreme rumenela.
Čitanje nije bilo jedina njihova zabava. Kad se Oliveru glas učvrstio. Poli ga je naučila svim crkvenim himnama i uspavankama koje je znala. Jednog dana on je njoj otpevao mornarsku pesmu koju je čuo kod Ister, malo je izmenivši pristojnosti radi. Poli se oduševila. "Kakav divan dar."
"Radije bih ti poklonio češljeve od slonovače", reče on misleći na izloge radnji u Glosteru. "Ili svileni šal sa kašmirskom šarom."
"Ali pesma se nikad ne otrca", rekla je Poli.
Oliver je mislio da je to nešto najmudrije i najslađe što je ikad čuo. Zaista, smatrao je Poli najpametnijom i najdobrodušnijom devojkom svih vremena i slagao se sa svim što ona kaže. Ili s gotovo svim. Kad je spomenula kako čezne da čuje propovednika iz Peskovitog zaliva, za kog se pričalo da ima divan bariton, on se iskreveljio i slegnuo ramenima. Nikad nije kročio u crkvu i bio je uveren da će napraviti neku glupost i ispasti prava seoska budala pred Poli i čitavom pastvom. Znao je da će morati da uđe u crkvu kako bi se venčao s Poli, ali tada će to vredeti truda.
*

Oliver je donosio Poli borovnice kad god je mogao, znajući da su joj omiljeno voće. "Trebalo bi da umesim pitu", govorila je.
"Zašto bi se mučila?", uzvraćao je on uživajući u njenom zadovoljstvu dok je jela po dve borovnice, ni manje ni više.
Tri godine pošto su počeli da prijateljuju, našao je žbun najslađih borovnica koje je ikada okusio, i poneo joj je prepunu kofu. Hitao je da joj ih preda dok su još tople od sunca, zamišljajući blaženi izraz njenog lica kada stavi prve dve u usta.
Kad je stigao i pokucao, niko mu nije otvorio. Razočaran, otvorio je vrata, nameravajući da joj ostavi borovnice, i tužan što neće moći da je vidi kako uživa.
Ali Poli je bila kod kuće, sama. Prala je kosu, a haljinu je prebacila preko stolice. S dugih plavih pramenova voda joj je kapala po golim ramenima.
"Divne borovnice", rekla je kao da nije naga do pojasa.
Oliver je zurio u pupoljke njenih dojki i smeđi beleg na desnoj strani ključne kosti.
"Donesi ih ovamo", rekla je. "Spusti kofu."
Oliver je posluša.
"Skini košulju." Zagnjurila je krpu za kupanje u hladnu vodu i nasapunala je komadićem sapuna s mirisom lavande. Oliver je zatvorio oči, udisao cvetni miris i osećao snagu njenih kratkih zatupastih prstiju ispod meke krpe. Obilazila ga je i prala mu leđa i vrat, prelazila mu rukama preko ramenih mišića, klizila niz mišice do šaka, prvo desne, zatim leve. Retko ga je u životu neko dodirivao; drhtao je od nežnosti njenih ruku.
"Da prestanem?", šapnula je.
Otvorio je oči i okrenuo se ka njoj. Oboje su bili zadihani kao posle trke. "Tako si lepa", rekao je.
Poli mu dodirnu meku mladu bradu i reče: "Tako si dobar prema meni." Privila se uz njega; opio ga je dodir njene svilaste kože, pritisak njenih usana i vlažni miomiris njene kose. Noge bi ga izdale, činilo mu se, da se nije oslanjao na sto.
Uzela ga je za ruku i povela ga u krevet, ali početak nije obećavao. Oliver se trudio da ne misli na parenja svinja i goveda koja je posmatrao i suzbijao je urlik koji mu se popeo u usta gotovo odmah pošto je Poli raširila noge pod njim.
Poli se trudila da ne misli na to kako je njen muž mnogo puta bezobzirno prodirao u nju. Kad se zadovolji, Bojnton bi se okrenuo i zahrkao, a ona je odlazila na reku da hladnom vodom umrtvi odranu kožu i raskrvavljeno srce.
Kad su završili, ostali su da leže, nepomični, lepljivi i uplašeni. Poli se okrenula i pokušala da ustane, ali Oliver ju je zaustavio rukom. "Čekaj", rekao je i doneo borovnice. Sedeći na krevetu stavljao joj je borovnice u usta, dve po dve, sve dok se nije zaklela da više ne može.
Prelazio joj je prstima uz ruku i niz leđa, blago prateći sićušna brda i doline njene kičme, visove i jamice svake savršene kosti od vrata do struka. Dodir mu je bio tako lak da je Poli uzdisala i privijala se uz njega.
Zagrlili su se drugi put, polako. Poli je poljubila svaki milimetar Oliverovog lica, a on je uplitao prste u njenu kosu. Prvi put je primetio jamice na njenim lopaticama i, kao istraživač novu zemlju, proglasio ih svojima. Ona se divila snazi njegovih mišica i lepoti njegovih leđa. Gledali su se u oči dok se Oliver trljao o nju i ulazio.
Prespavali su suton i probudili se po mraku. Padala je jaka kiša i svet je mirisao kao nov. Poli je upalila sveću pa su se zagrlili, u početku sramežljivo. Kad je Oliverova žudnja ponovo postala očigledna, Poli je osmehom dala pristanak, pa su zatvorili oči i izgubili se u zajedničkom rumu svojih mladih tela. Usred spajanja shvatili su to što rade kao ljubav.
Posle toga Oliver i Poli postali su drugačiji. Uporna glad koja je mučila Olivera od detinistva iščezla je, a on sam kao da je narastao za dva-tri centimetra, tako je visoko držao glavu. Ona je odbijala da se odaziva na prezime svog muža i govorila je svima da je ponovo Poli Vorf.
Oboje su zračili svetlošću, i da su ih glosterske gospođe videle zajedno, nastala bi bujica ogovaranja. Ali samo je Džon Vorf uistinu znao šta se dešava, i umro je srećniji, uveren da ostavlja kćer u dobrim rukama.
Posle starčeve smrti Oliver je svaku noć provodio s Poli. Budio se rano kako bi ležao pored svoje voljene i uživao u svojoj sreći. Njoj je na javi bilo pomalo nelagodno pod njegovim pogledima punim obožavanja, ali usnulu je mogao da je gleda i obožava koliko god želi.
*

Oliver je na jutarnjem svetlu proučavao lice svoje dragane, očaran i zapanjen, i trudio se da savlada knedlu u grlu. Poli se grlo lako mreškalo pri svakom udisaju; kosa joj je pala po licu, bledoplava paučina obasjana jakim jutarnjim suncem. Kao i obično, nije mogao da zaustavi suze i duboko se stideo zbog toga. Imao je sedamnaest godina i činilo mu se nemuževnim što tako lako zaplače, a opet, kao da je u sebi nosio beskrajan izvor suza. Možda je razlog bilo to što je retko plakao u detinjstvu; Tami mu se nemilosrdno rugala na svaki znak slabosti.
Ali ove suze brinule su ga jer su mu se činile uvredom njegovoj sreći, čak i pretnjom. Mora da bude jači, rekao je sebi; treba da zahvali na sreći, da se uštine i nastavi dalje. Ali onda je Poli uzdahnula u snu i njega je preplavila sopstvena sreća; ona je njegov protivotrov i njegovo spasenje, njegova svetlost i njegova nada. Nema svrhe da se budi ako nije pokraj nje.
Svakog jutra slamalo mu se srce što mora da je ostavi, usnulu ili budnu. Odgurnuo je misli o tome gde bi trebalo da bude i šta bi trebalo da radi. Nije više živeo u Taminoj kući, ali nije ni prekinuo sve veze s njom. Njegovu tetku noge su previše bolele, pa nije mogla da izvodi krave na pašu niti da nosi maslac na pijacu. Svi ti zadaci pali su na njega.
Već je kasnio tog jutra, ali s druge strane, zaista je svejedno gde će Tamine krave pasti. "Do đavola", promrmljao je.
Poli otvori snene oči. "Jesi li već dugo budan?"
"Satima", reče Oliver.
"Pa gde mi je onda čaj?"
"Nemaš ni mrvice u kući. Ali mislim da će biti svega za oboje kad te odvedem kod Dore Stajls."
"Mislila sam da danas ne možeš sa mnom u grad", reče Poli.
"Ðavo da me nosi." Oliver sede i zatrese glavom. "Trebalo je da odvedem one njene proklete krave u zoru na pašu, a sad je skoro podne."
"O, nije ni izbliza toliko kasno", reče Poli i dotače vrh Oliverovog nosa. "Ali, vreme odmiče. A ti znaš da tetka Hana želi da se udam za Sajlasa Ridža."
"Ma nemoj?", reče Oliver podrugljivo. "Za čoveka sa zečjom usnom i čamcem pod hipotekom?"
"Za vlasnika polovine najveće riblje pijace u gradu i kuće u Glavnoj ulici", reče Poli kroz nos oponašajući nadmoćni ton svoje tetke.
"Pa zašto se onda ne udaš za njega?" Oliver slegnu ramenima glumeći da mu je svejedno.
"Zato što ću se udati za tebe."
"Da, hoćeš."
"A kad će to biti?", upita ona umorno, znajući šta sledi.
"Kad budem mogao da ti kupim pristojnu venčanicu", reče Oliver. "Kad budem svu tvoju bogomprokletu rodbinu mogao da poslužim punčem i tortom. Kad budem..."
Poli odbaci pokrivač i ustade iz postelje. "Kod Dore će nestati čaja ako ne pohitamo."
"O, Poli", uzdahnu Oliver. "Ne ljuti se. Volim te više od sveg čaja i kafe, i od svih biskvita. Poli se nasmeja. "I od borovnica?" Na spomen borovnica Oliver je povuče k sebi i stade željno da je ljubi. Tek posle sat-dva oprostili su se i otišli svako svojim putem - Poli u otmenu glostersku kuću Dore Stajls, gde ju je čekala korpa rublja za krpljenje, a Oliver da se suoči s Tami i njenim kravama.
S njenim mirisom na sebi, nije strepeo od opake grdnje koja ga čeka, ali osmeh mu se ugasio na licu kad se Tamina kuća pojavila pred njim. Krave su pasle ispred vrata.
Zbog boljih i kraćih puteva po rtu, retko ko je sada prelazio preko Taminog mosta. Lišena mostarine, Tami se latila mlekarstva. Oliveru nije bilo sasvim jasno od čega je platila dva ogromna smeđa stvorenja, ali Betsi i Berti postigle su ono što je Oliver smatrao nemogućim - načinile su od Tami Janger majku.
Iako se trudila da to krije, Oliver je znao da Tami obožava krave; provodila je sate timareći ih, polusklopljenih očiju, čela oslonjenog na njihove velike okrugle stomake. Čak im je i pevala, piskavim prodornim glasom, neke čudnovate uspavanke - jednu pesmu za Berti, drugu za Betsi.
Kad ju je Oliver zatekao kako im kači vence od maslačka oko vrata, Tami ga je pljunula i nazvala ga maloumnim kučkinim sinom koji ne razlikuje dupe od glave. "Pravim čaroliju", rekla je.
Niko nije sporio da je mleko njenih krava najbolje na rtu, i da Tami pravi najslađi maslac koji se u tom kraju pamti. Pa ipak, niko nije hteo da kupuje od zlovoljne veštice koja vređa domaćice i trgovce spremne da plate dvostruko više za njene zlatnožute kalupe.
Tako je Oliver postao posrednik, dobrodošao u prodavnicama i pekarama Glostera, gde mu je Tamin maslac doneo široki krug poznanika i nešto prijatelja. Zadržavao je polovinu zarade za sebe, odlučivši da će. ako Tami otkrije razmere njegove krađe, prestati da radi za nju i svršiti s njom zauvek.
*

Kad se Oliver pojavio, Tami je grebala po prašini kao ljutit pevac. "Kopile nesposobno praznoglavo!", zakreštala je. "Lažljiva vrećo govana. Devojke su jutros baš žudele za visokim pašnjacima..."
Krave su delovale sasvim zadovoljno pasući i žvačući tu gde jesu. Oliver slegnu ramenima.
"Debela glavo, trebalo bi da te..." Ali nije imala predstavu šta bi trebalo da uradi Oliveru. Bio je viši od nje, a kolena su je suviše bolela da ga pojuri. Znala je da zadržava deo zarade, ali je pretpostavljala da glupa kukavica nema petlju da uzme više od delića. Mada nije ni trošila vreme razmišljajući o navikama i odlukama svog nećaka; nije čak ni zapazila da mu odeća dobro stoji i da su mu košulje uvek čiste.
Devojke su zaokupljale svu njenu pažnju. Berti je davala dvostruko više mleka od Betsi, ali Betsino mleko bilo je toliko bogato i masno da je žuto štrcalo iz vimena. S njima su Tami bili osigurani šećer i kakao. Ljutilo ju je to Što zaradu ostvaruje preko Olivera, ali nije imala izbora, pošto niko iz grada nije razgovarao s njom.
Onako bezuba, zadihana i hroma, Tami je u sebi još nosila plamteći bes. Kad se Oliver nije pojavio, pljuvala je i psovala i tako besno mućkala mleko da je u kofi za hlađenje sada ležao dodatni kalup maslaca. "Trebalo bi te išibati", rekla je. Oliver se nasmejao ovome kao još jednom znaku njene slabosti.
"Vuci dupe u grad i donesi mi duvana od Mensfilda", naredila mu je. "I kesu šećera i kutiju kakaoa i tri one banane ako ima." Pokušala je da smisli porudžbinu toliko veliku da Oliver ne uspe da uzme ni novčića za sebe. "I ne ostavljaj tamo moje krpe. Prošli put si mi izgubio najbolju krpu."
"To je bilo prošle godine, stara", odvrati Oliver.
"Misliš da si toliko pametan da me izigraš?", zakrešta Tami.
Oliver zatrese glavom i izli pola vode iz kofe da mu bude lakša za nošenje.
"Nećeš ti izigrati Tami Janger. Nemaš ti ni mozga ni muda za to."
Tamine uvrede pratile su ga preko livade i nekoliko metara puta, gde je nebo najzad progutalo njenu galamu. Spokoj dana svratio mu je misli na Poli. Ptičja graja podsetila ga je na to koliko Poli voli ptice. Voli i pse, i želi jednog za ljubimca, baš onakvog kao ona siva kujica što je toliko odana Džudi Rajns.
"Zar te ja ne volim dovoljno?", upitao ju je Oliver.
"Hoću da me i ker voli."
"A svinja?", dirnu je on.
"Svinje, krave, kokoške, kerovi, sve osim mačaka", reče Poli. "Ježim se od njih."
"Nećemo mačke", obeća Oliver.
Misli o Poli nateraše ga da zapevuši. Sunce je sijalo i odlazak u grad bio je daleko bolji nego čuvanje Taminih prokletih krava. Možda ponovo svrati do Poli, iako ona baš nije volela da ih prečesto viđaju zajedno. Oliver nije sasvim shvatao zašto ona toliko brine za svoj ugled. Udovice su uvek van svake sumnje, koliko je on video, a ona je rođena Vorf, pa je samim tim još neprikosnovenija. Ali nikad se o tome nije raspravljao s njom, niti o bilo čemu drugom s tim u vezi. Naslušao se ljutitih reči dovoljno do kraja života i bio je rešen da među njima sve bude mirno.
Misleći o Poli, gotovo je stigao do Glostera pre nego što se setio da nije doručkovao. Pitao se šta Everet ima pri ruci.
Everet Mensfild bio je Oliverova omiljena mušterija. Iako su mu gospođe u pekarama uvek zabadava davale pokoju veknu jučerašnjeg hleba, Everet bi posadio sučelice dve stolice i seo da porazgovara s Oliverom kao muškarac s muškarcem o poslovima, mesnoj politici i svojim dvema kćerkama. Meo je radnju kad je Oliver ušao. "Vidi, vidi, pa to je mladi gospodin Janger. Nisam očekivao da ću te tako brzo ponovo videti."
"Tami su uhvatili pundravci, a najbolje se smiruje bućkanjem."
Everet se nasmeja. "Već imam kupca. Šteta što je tako skupo", reče dok su zalazili iza tezge. "Doneo sam malo Suzaninih kiflica koje se neće postideti pred tim maslacem. Šta kažeš na malo marmelade umesto maslaca?"
Oliver se iskezi. Zar Tami ne bi pozelenela kad bi saznala da on jede englesku marmeladu na njen račun?
Everet se s pravom hvalisao ženinim kiflicama, a marmelada je bila pravo čudo kiselosti unutar slasti. Oliver požali što nekako ne može da ponese koju kašiku Poli.
Njegov domaćin bio je ćutljiviji nego obično, grizao je kamiš lule umesto da ga zabavlja pričama o maloj Ebi i maloj Eli. Everet je čupkao bradu trudeći se da smisli kako da spomene ono što mu je Vilijem Alen rekao pre neki dan. Alen je došao u radnju da kupi kalup maslaca Tami Janger. "Žena hoće", rekao je, pošto je sam bio poznata tvrdica.
"Zašto ne kupiš neposredno od Tami?", pitao ga je Everet jer je Alen bio Tamin prvi sused i tako bi uštedeo malo para.
"Ne govorim sa matorom kučkom već petnaest godina."
"Pa, ne očekujem da će Oliver doći pre sledeće nedelje."
"Hmpf", frknu Alen i ispuni vazduh između njih mirisom jakog alkohola. "Šta ti misliš, je li taj dečko glup ili slabouman?"
Everet slegnu ramenima. Retko je iznosio stavove o ljudima; jednom se složiš s nekim da mu je sused tvrdica, a sutradan ni jedan ni drugi ne kupuju kod tebe, ni oni ni njihove žene. Pored pekara i prodavnica u istoj ulici, vlasnik radnje mešovite robe mora da pazi na svakog kupca.
"Misliš na Olivera Jangera?", reče Everet kao da nije siguran o kome se radi.
"Ne pravi se blesav", reče Alen čisteći štroku ispod noktiju. "Video sam vas dvojicu ovde kako pijete čaj kao dve stare gospođe."
Everet je znao da Oliver nije ni tupav ni neambiciozan. Razgovarali su o dečakovom odlasku iz Kerograda i o raznim načinima da se zaradi u Glosteru. Upitao je: "Zašto misliš da je glup?"
"Zašto sluša staru sve što mu kaže? Zemlja pripada njemu, a ne njoj", reče Alen.
"Pa, valjda će je preuzeti kad Tami umre."
"Ma ne. Njegova je već neko vreme. Ja sam lično svedočio tom testamentu. Probušio sam papir kad sam potpisao."
"Oliver je već sada zakoniti vlasnik?", upita Everet.
"Pa šta?", slegnu ramenima Alen. "Ta zemlja je ionako bezvredna."
"Jesi li mu rekao za to?"
"To je Tamina dužnost."
"I ti misliš da će mu Tami reći?", uzviknu Everet i, odlučivši da može sebi da priušti gubitak Alena kao mušterije, dodade: "I ti nekoga nazivaš glupim?"
*

Dok je Oliver lizao ostatke marmelade s prstiju. Everet se nakašljao pa rekao što je vedrije mogao:. Vilijem Alen mi je bio neki dan i rekao da ima nešto za tebe. Kazao je da svratiš kod njega."
"Alen? On mi ne bi dao ni crno ispod nokta."
"Pa, sada hoće da porazgovara s tobom", reče Everet i s olakšanjem ustade da dočeka mušteriju završivši tako razgovor.
Oliver je stavio svoj deo zarade u džep i, noseći stvari za Tami u ruci, krenuo u Glavnu ulicu do kuće Stajlsovih. Pitao se šta to, za ime sveta, Alen hoće od njega; možda mu treba još jedan par ruku za vađenje panja ili uklanjanje stene.
Dok je prolazio pored velikih gradskih kuća, pažnja mu je lutala. Svedoplavo more u luci pojavljivalo se i nestajalo između drvenih kuća i rascvetalih grmova. Neki čovek na vrhu lestvi nanosio je svež sloj zelene boje na prozorske kapke, a Olivera je preplavila želja da pruži Poli dom otmen kao ovi ovde.
Žurno je prošao pored raskošnih ulaznih vrata kuće Stajlsovih, ušao na kuhinjsku kapiju i našao Poli na klupi u senci kako se mršti nad snežnobelom salvetom. Mrzela je da porubljuje stono rublje, smatrala je da to nije dostojno njene veštine. Desetogodišnje dete to može da obavi, ali ako je neko spreman dobro da plati za ravne porube, ona posao neće odbiti.
Od prizora Oliverovog lica punog obožavanja raspoloženje joj se tako brzo popravilo da ju je gotovo uhvatila vrtoglavica. Ali njenu sreću zasenio je strah kada je mali pas Stajlsovih zakevtao. "Olivere. Nije trebalo da dođeš."
"Bio sam u blizini", reče on. "Kada da dođem po tebe?"
"Prenoćiću ovde", reče Poli. "A ostaću najverovatnije i sutra. Ima mnogo posla." Spustila je glas. "Dori treba sprema za njenu Emili. Hitno."
"Ko je taj pljačkaš kolevki?", upita Oliver, pošto je Emili imala jedva petnaest godina.
"Udaje se za Tomasa Pirsa, pukovnikovog sina. Venčanje je u sledeću nedelju", reče Poli, koja je smatrala da će biti i krštenja pre Božića. Pokazala je prepunu korpu do nogu. "Ovde ima čitavo brdo čaršava i stolnjaka."
Poli se zgrči u stomaku; pomislila je kako je vrtoglavica znak da je u istom stanju kao Emili. Trebalo je da dobije krvarenje prošle sedmice, a samo je pitanje vremena kad će ona i Oliver da zaglave. Nije se plašila za svoju budućnost. Iako nije imala miraza, smatrala je sebe srećnijom od Emili, koja ima sve rublje na svetu, ali ne voli oca svog deteta. Jedino pitanje jeste kako da dovede rodbinu na venčanje. Pobesneli su kad se vratila u Kerograd ne slušajući njihove primedbe da je ona previše mlada, previše lepa udovica i da ima previše dobre veze da bi živela među bednim ženskinjem u tom mestu. Koliko je ona znala, još nisu ništa slutili o Oliveru.
Podigla je pogled i videla mu suze u očima. "Ne ostavljam ja tebe, srce moje. Vraćam se kući sutra ili prekosutra."
Oliver se nakašlja. "Znam", reče trudeći se da ne misli kako će se sutradan ujutro probuditi sam. Od sreće je postao mekši nego što je dobro za njega.
"Bolje da pođeš", reče Poli. "Ne vole da primam posete. Naročito ne privlačne mladiće."
Oliver šutnu šljunak i pognu glavu.
"Samo misli na ponovni susret", reče ona.
Oliver je podigao šešir na glavu, usput ga očešavši, o Polino krilo, uz grudi i bradu. Poslao joj je poljubac i izašao.
Na ulici se osetio kao da je upravo ostao siroče. Krenuo je nazad putem za Kerograd vukući noge pri pomisli da mora da izađe pred Tami bez Polinog osmeha kao nagrade na kraju dana. Posle nekoliko koraka okrenuo se i pošao nazad u luku, usput šutirajući kamenje sve dok jedan nije pao u vodu. podigao je glavu i video da se obreo pored velike hrpe starih dasaka i direka na ivici luke.
"Šta je ovo?", upitao je čoveka koji je vukao daske na gomilu.
"Novo skladište", reče tamnokosi čovek, zahvalan na prilici da stane i obriše znojavo čelo. "Gospodin Bejts želi da soli haringe ovde, a ne da ih tera u Boston. Napravićemo skladište dovoljno veliko da se sva riba suši ovde. Vidiš, Bejtsa je lane upropastilo bostonsko tržište kad su cene pale pa je morao da se otarasi čitavog tovara. Zamalo da izgubi brod. Računa da će bolje proći ako sam soli ribu i šalje je na zapad u sopstvenim burićima."
"Misliš da će tako zaraditi, a?"
"Računam na to. Zovem se Grejdi. Ja sam predradnik ovde", reče tip odmeravajući Oliverove mišice i izlizanu obuću. "Trebaće mi ljudi. Posao nije težak, ali valja podneti smrad."
"Možda me zanima", reče Oliver. "Pa, ako hoćeš da odeš sa farme, dođi kod mene za mesec-dva."
Oliver dotače šešir i odšeta nazad do Prednje ulice. Jedno putovanje preko zaliva po nemirnom moru izbilo mu je iz glave sve snove o pomorstvu, ali smrad ribe nije mu smetao.
A onda je pomislio kako bi i Poli bilo zgodno da živi u gradu, bliže mušterijama i stalnim zalihama konca, traka i ženskih razgovora.
Dok je prolazio pored krčme Peg Lou, pažnju mu je privukao miris slanine. U prošlosti se klonio krčmi. Od čašice Isterinog slabog piva bolela ga je glava, a osim toga, Poli nije volela da ga vidi ni uz čašu jabukovače. Ali sada je sažaljevao samog sebe i znao je da su dva-tri pića upravo ono što muškarci rade kad žele da se razvedre. Onda se setio da Peg služi gostima besplatne krekere, i to je odlučilo.
Krčma je bila dugačka prostorija niske tavanice, puna praznih stolova i stolica. Kako je bilo rano popodne, u krčmi su sedela samo dva gosta; podigli su poglede kad je ušao. Jedan je bio prastar, ruke su mu vidljivo drhtale, a tamna odeća nije nagoveštavala ni njegovo zanimanje ni položaj. Drugi je bio mornar s neobičnom maramom koja ga je odavala kao stranca; nogu učvršćenu daščicama i zavijenu od gležnja do kolena podigao je na stolicu ispred sebe.
Posle četiri tvrda krekera i pola vrča jakog piva, Oliver se malo oraspoložio. Razgovor s predradnikom dole na dokovima činio mu se kao dobar znak; sa stalnim poslom u gradu mogao bi da se oženi s Poli. Odseliće se iz Kerograda i živeće u gradu, kao i njihovi vršnjaci. S pićem u ruci osmotrio je krčmu i osetio se kao odrastao muškarac kome je ovde mesto. Iskapio je vrč u tri gutljaja i ustao - jedva se zanevši - osnažen da se suoči s praznom kućom i hladnom posteljom.
Upravo tada povređeni mornar je doviknuo: "Mladić!"
Oliver pogleda ko to ulazi.
"Ti", pokaza mornar Olivera. "Hoću pričam s tobom."
Bio je to najkrupniji čovek kog je Oliver video, visok i plećat, tamnocrvene brade i narandžastog venca kovrdža oko sjajne ćele.
"Ja sam Ladimir", reče mornar. "Sigurno jedini Rus kog ti upoznao, da?", reče, snažno kotrljajući slovo r. "Ja sam Oliver Janger", reče Oliver i pruži mu ruku. "Ti mornar, Oljiver, da?"
"Nisam", reče on. "Ja sam..." Šta je on? Čuva Tamine krave i nadniči za vreme setve i žetve. "Ja sam farmer, valjda"
"Moj otac farmer. Ima stotine hektara ječma i žita. Mnogo gusaka. Imaš mnogo zemlje, Oljiver?"
"Nemam", reče Oliver. Nema on ništa. Ni zemlju, ni stoku, ni alat. Lagao je nazvavši sebe farmerom; on je i dalje samo kerogradska sekapersa. Predmet sprdnje među muškarcima, propast i pre početka.
"Nemaš zemlju?", zagrme Ladimir. "To ne valja. Ali. ipak platim tebi punč", reče mornar i pozva Peg da im donese piće.
Oliver nikad nije probao punč; mirisao je na rum, limun i začine. "Do dna", reče Ladimir i kucnu se s Oliverom, koji je iskapio čašu kao da pije limunadu. Kad su mu arak i brendi pogodili grlo, tako se zakašljao da je skočio sa stolice.
"Farmer Oljiver ne zna pije punč!", reče Ladimir oduševljeno. Naručio je još jednu turu i upustio se u dugo prepričavanje svojih putešestvija.
Na pola druge čaše Oliver se zakikota. "Bio si na 'putavanjiju'?"
"Na agromnom brrrodu", reče Ladimir.
Oliver pokri usta rukom.
"Bilo tu jedno veljiko selo", reče Rus.
"Veljiko?"
"Da", reče Ladimir, odjednom sumnjičav. "Je li bilo u... u..." Oliver duboko udahnu. "Virđiniji?" Glasno se nasmejao i zadahtao. "Ili možda u Vjermonjtu?"
"Ti meni smeješ? Ti prastak!"
"Prastak?", urliknu Oliver. "Ja prastak?" Presamitio se i uhvatio za slabine, ponavljajući: "Prastak, ja Oljiver prastak."
Ladimirovo lice bilo je purpurno. Propeo se na laktove, zviznuo Olivera i oborio ga sa stolice.
"Taj mali je obična pijandura", zakrešta starac iz ugla.
Peg se stvori nad Oliverom. "Napolje!", povika. Uhvatila ga je za uho, odvukla ga do vrata i izbacila na ulicu. Oliver se oteturao na sredinu ulice i stao, nesiguran i poluslep od iznenadnog jarkog svetla.
Peg baci za njim njegov šešir, na radost četvorice poluodraslih dečaka koji počeše da ga šutiraju tamo-amo, a onda kao slučajno natrčaše na Olivera. On se presamitio i ispovraćao, a taj prizor su dečaci pozdravili zviždanjem i povicima.
Kornelijus je izašao iza ugla taman na vreme da vidi sve ovo. Oklevao je svega trenutak, a onda je krenuo napred, uzeo Oliverov šešir i podigao momka. Dečaci su nastavili da viču i plješću, a nekoliko ljudi okupilo se da gleda Afrikanca kako prikuplja zgužvane kutije duvana i kakaoa i trpa ih Oliveru u džepove.
"Vidi ovo", reče jedan. "Crnja dolazi u pomoć kerogradskom idiotu."
Dečaci su otišli tapšući jedan drugog po ramenima. Muškarci su ušli u krčmu. Oliver je oborio glavu; osećao se kao prebijen ker. Trenutak kasnije i Kornelijus je nestao, pa je Oliver morao da potrči za njim - Afrikanac je krenuo Vašingtonskom ulicom, prav kao strela. Dok su kuće uzmicale pred korovom i prašnjavim poljima, Oliver je pokušavao da zahvali, ali kad god je zaustio, Kornelijus je ubrzavao korak.
U Oliverovoj bolnoj glavi Tamin ljutiti glas nazivao ga je idiotom, mamlazom, smetenjakom. Kada Poli sazna da se napio i napravio od sebe budalu pred čitavim gradom najzad će ga videti onakvog kakav jeste - kao beznadežan slučaj na koji ne treba traćiti vreme. Kad je jeknuo. Kornelijus se osvrnuo preko ramena, ali ovog puta Oliver je okrenuo glavu.
Obojica su usporili stigavši do staze prema Taminoj kući. Oliver je pružio ruku Kornelijusu; za trenutak mu se učinilo da će je Afrikanac prihvatiti, ali onda se ovaj okrenuo i žurno udaljio.
Oliver je s olakšanjem video da Tami u štali razgovara s kravama. Ušunjao se kroz vrata, bacio namirnice na sto i utekao kao da je nešto ukrao, a ne doneo.
Kad je stigao u Polinu kuću, srušio se u krevet i tu proveo ostatak dana i čitavu noć. Probudio se sa stravičnom glavoboljom, misleći na Kornelijusa. Kao dečak, na Afrikanca nije mislio više nego što bi mislio na kera. Uzor mu je bio Džon Stenvud, najgore đubre rta En. Oliver pokri lice rukama i opsova samog sebe. Zašto je uopšte ušao u tu prokletu krčmu?
Kad je najzad ustao i pogledao se u ogledalo, zbog modrice na oku obradovao se što je Poli u Glosteru. Posle nekoliko sati provedenih s glavom u rukama, počela je da ga truje pomisao da je izgubio Poli i da će naneti sebi neko zlo ako ne izađe iz kuće. U grad posle ove sramote neće moći još dugo da ode, a neće dozvoliti Tami da mu se smeje u lice. Ister će ga pitati šta se desilo, kao da već ne zna. Onda se setio Alenove poruke i pomislio kako bi mogao da čuje šta ovaj hoće.
"Ko te je to prebio?" Kad je Oliver stigao, farmer je sedeo na klupi pred kućom i krpio razvaljeno bure.
"Pao sam", promrmlja Oliver.
Alen se naceri, ali reče: "Mislio sam da probam sam ovo da obavim pre nego što dam pare nekom prokletom bačvaru."
Alen je imao razloga da ne kvari odnose s Tami. Ona mu je davno jasno stavila do znanja da će, ako on bude ćutao o Jangerovom testamentu, i ona ćutati o njegovim redovnim odlascima lučkim kurvama. Bila je to dobra nagodba, do sada.
"Slomiću ti ruku", reče Oliver. "A onda ću ti slomiti i drugu."
"Nisam ti ja ništa kriv, sinko", reče Alen. "Tami je bila zla prema tebi, ne ja. Idi i sredi stvar s njom. Idi nadi testament, samo ti to treba. Verovatno je negde u kući."
Oliver cimnu Alenovu ruku poslednji put, a onda bezglavo jurnu u šumu. Trčao je što je brže mogao, udarajući nogama u žbunje dok mu se čitavo gladno usamljeno detinjstvo vraćalo u sećanje. Bio je rob u rođenoj kući, a mogao je davno da postane svoj čovek.
Ali činjenica je bila da je Oliver ionako mogao davno da postane svoj čovek. Mogao je da ode iz Tamine kuće. Ister bi ga primila da ju je zamolio. Ili je mogao da postane šegrt kod kovača ili bačvara; do sada bi stekao zanat i prihode i mogao bi da se oženi s Poli.
Ali bio je suviše slab i preplašen, kakvim ga je Tami učinila. Možda ona ipak jeste veštica. Oliver je možda delovao kao odrastao čovek, ali zapravo nije imao kičme. Odavno je trebalo da prikupi hrabrost.
Oliver se seti dugačkog noža u Polinoj kuhinji. Trčao je sve do kuće i tu zatekao Poli kako ga čeka raširenih ruku, sa širokim osmehom. Prošao je pored nje bez ijedne reči.
"Šta ti je bilo s okom?", ciknu Poli.
Oliver je odgurnu; kao da joj je opalio šamar.
"Oli!"
"Pao sam", rekao je, našao nož i uzeo da ga oštri.
"Šta je to?", upita Poli. "Šta ti se desilo? Šta će ti taj nož?" Okrenuo je oštricu i počeo da oštri drugu stranu. "Molim te, Oli", preklinjala ga je. "Reci mi šta se desilo. Šta to radiš?"
Poli se prestravila. Vraćajući se kući pripremila je šaljivi govor da mu tako saopšti novosti o bebi. Ali s ovim podivljalim tuđinom nije se moglo razgovarati. Pre svega dan dva njena zabačena kuća bila je utočište privatnosti i bezbednosti. Sada je delovala kao nekakav zatvor, nema kome da se obrati, nema nikog da pritekne u pomoć. Lavež psa izvukao ju je napolje. Videla je Sivku kako uz drvo laje na vevericu.
Džudi Rajns pojavila se trenutak kasnije i mahnula. Kad je videla Polino suzno lice, pohitala je napred. "Šta je bilo?"
"Oliver", jecala je Poli. "Nije pri sebi. Uzeo je nož, izgleda čudno, i povređen je. Neće da priča sa mnom. I, o, Džudi. trudna sam. Sada sam sigurna."
Džudi je uze za ruku i povede je u kuću. Zatekle su Olivera kako isprobava nož na ivici stola. "Šta će ti to?", upita ga Džudi. Ali Oliver samo stegnu zube i nastavi da radi. "Olivere, mili", reče Džudi. "Moraš da razgovaraš s nama. Ne smeš ništa da kriješ od Poli. Ona nosi tvoje dete." To ga je zaustavilo. "Šta?", rekao je i podigao pogled. "Htela sam danas da ti kažem", reče Poli. "Mislila sam da će te to usrećiti." Bilo kog drugog dana, drugog sata, on bi joj obasuo lice poljupcima, ali u tom trenutku nije mogao da je pogleda u oči. U njemu nije bilo ničega osim besa. "Šta će ti nož?", upita ga Džudi. "Za Tami."
Poli zavrte glavom. "Ne razumem."
"Ni ja", reče Džudi.
Zglobovi su mu beleli oko drške noža dok im je pričao šta mu je Vilijem Alen rekao o nasledstvu i o tome kako ga je Tami izigrala za ono što mu po pravu pripada. "Dosta sam bio kukavica", rekao je. "Sada sam odrastao čovek. Vreme je da tako i postupim."
Poli pokuša da ga zagrli, ali on je odgurnu.
"Ona je odvratna babetina", reče Džudi. "Ali ti je nećeš ubiti. Nije vredna rizika, ni tebi ni Poli. Osim toga, nisi ti takav."
On besno prostreli Džudi pogledom. "Misliš?"
Džudi se odjednom postidela svih izgovora koje je godinama smišljala za Tami. Ona ju je shvatala olako, kao čudakinju, ali u suštini bezopasnu. Znala je da Oliveru nije lako, ali nikad nije sebe stavila u njegov položaj, i prvi put je naslutila koliko mora da je patio.
Poli uze njegovo lice u dlanove tako da je morao da je pogleda.
Raspao se na prizor njenih suza. "Šta je sa mnom, do đavola!", kriknuo je.
"S tobom je sve u redu", reče Poli. "Prosto nisi ubica. I zbog toga te i volim."
"Jesi li ti znala za testament?", upita on Džudi.
"Nisam."
"Je li neko drugi znao?"
"Mislim da nije", reče Džudi i pomisli na Ister. Da li bi Ister zadržala nešto takvo za sebe?
"Treba ti taj papir", reče. "Imaš li pojma gde bi mogao biti?"
Oliver je znao. Tamina kuća bila je gola kao i sve ostale u Kerogradu - krevet i sto, dve stolice i šamlica, niz kuka za vešanje odeće. Ali Tami je imala jedan komad nameštaja za koji je Oliver uvek smatrao da ga je stekla ucenom. Ljupki damski sto za pisanje sa zakrivljenim nogama i izrezbarenom policom stajao je između kreveta i zida. Sada okrnjen i prljav, bio je pun praznih posuda za džem, bočica za začine od mutnog stakla, slomljenih lula. Oliver je kao mali dečak jednom zavirio u fioku i našao hrpu omota od svakog slatkiša koji je Tami ikada pojela.
"Sačekaj da Tami izađe iz kuće", reče Džudi "Više ne izlazi", reče on. "Jedva ode do potoka i natrag." Džudi razmisli. "Onda ću je ja povesti u Gloster i pružiću ti priliku da nađeš ono što je tvoje."
*

Džudi je istog dana otpočela sprovodenje plana. Posle kratke posete farmi Alenovih, gde je primorala Vilijema da joj pozajmi kola, otišla je do Tami. Starica je bućkala maslac u senci pored vrata. Čim je videla ko ide stazom, rekla je: "Možeš da se nosiš do đavola."
"Dobar dan i vama, gospo Janger."
"Znam da ti je onaj moj priglupi nećak drag", reče Tami. "Ako ga vidiš reci mu da ću mu prosvirati mozak ako dođe ovamo."
"Olivera nema?"
"Nisam ga videla ni čula već dva dana. Moje cure čeznu za visokim livadama, a on se provodi s nekim droljicama. A možda je pao u bunar i udavio se. Nikakva šteta." Tami odmeri Džudi od glave do pete i, shvativši da joj treba neko da odnese maslac na pijacu, promeni ton. "Osim što imam dosta svežeg maslaca, a nema ko da ga odnese u grad."
"Onda imate sreće što sam naišla", reče Džudi. "Namerevam da odnesem rukoveti šaše u grad u ponedeljak. Gospođa Kuk hoće da joj se oprave tri stolice, a treba joj i nova metla.
Nagovorila sam Vilijema Alena da mi pozajmi svoja kola. Možete da pođete sa mnom."
Tami se namršti. "Alen ti je nešto pozajmio? Ta konjska guzica ne daje ništa zabadava."
"Tu ste u pravu", saglasi se Džudi. "Izlečila sam ga pre nekog vremena prolećnim tonikom, i sad naplaćujem uslugu. Računam da ćete mi dati malo vašeg čuvenog maslaca u zamenu za vožnju."
"Zašto bih ti išta dala?", reče Tami. "Usput ti je."
"Mogu da prođem pored vaše kuće bez zaustavljanja."
"A šta će ljudi pomisliti kad im kažem da si me ostavila da crknem od gladi?"
"Kako bi bilo da mi za uslugu date pola kalupa maslaca?", reče Džudi.
Tami pomisli kako je Džudi glupača što traži tako malo, ali se namršti da sakrije zadovoljstvo pogodbom.
*

Oliver je ustao rano da prikupi dovoljno trske za pokrivanje Džudine laži, i prvi put nije žalio što propušta jutarnje sate s Poli. Uzdržavao se da legne na nju sada kad je trudna, ali jedva da je spavao od brige. Šta ako Tami odustane od odlaska u Gloster? Šta ako je uništila testament? Šta ako ne bude uspeo da ga nađe? Šta će kad ga nađe? I šta će se to pa promeniti? Niko mu ne može vratiti ono što mu je Tami oduzela.
Magla se već razilazila kad je Džudi svratila po Tami. Tami ju je čekala, pućkala lulu i tapkala nogom, s tri spremne kofe. Ubućkala je toliko maslaca da je nešto morala da umota u trake cica umesto u platno, i uvežbavala je kako će da izvređa trgovce ako joj budu zamerili zbog te razlike.
Čim su se kola udaljila, Oliver je iskoračio iz šume i kre nuo pravo prema stolu za pisanje. Bio je pretrpaniji i prašnjaviji nego što ga je pamtio, zatrpan kojekakvim smećem - komadima vunice i traka, dugmetima i ekserima, školjkama i savijenim kašikama. Fioka je bila toliko puna da je morao tri puta da cimne kako bi je otvorio.
Spustio je fioku na sto, seo i počeo da vadi omotače, čitajući svaki natpis i oglas, a onda ravnajući svaki papir kako bi bio siguran da mu ništa nije promaklo. Ispod poslednjeg požutelog komada svilenog pa pira našao je malu drvenu kutiju koja je obećavajuće zazveketala, ali u njoj nije bilo ničega osim desetak bledih kamenčića. Kad je bolje pogledao. Oliver je shvatio da su to ostaci Taminih zuba. Zadrhtao je setivši se njenih blejavih krika pod rukom Džona Stenvuda.
Testamenta nije bilo. Oliver je bio potpuno uveren da će ga naći u stolu. Ponovo je pogrešio. Poli bi bilo bolje da se uda za bilo koga drugog - čak i za Kejleba Bojntona. Mrzeći sebe što tako misli, Oliver se vrati do stola za pisanje i šutnu ga iz sve snage; slomio mu je jednu nogu i čitav sto prevrnuo na bok. Zadnja strana je pukla, i između dve tanke ploče on ugleda komad papira.
Zadržao je dah dok je iz skrovišta izvlačio papir, suv i požuteo, i pažljivo razvijao prevoje da ga ne pocepa. Čitav dokument imao je samo dva reda.
Ovim izjavljujem da je sva zemlja Jangerovih, uključujući kuću u Trešnjinoj ulici na donjem potoku i put iznad kuće, kao i pašnjak na severu i zapadu, kao što je upisano u gradskim zemljišnim knjigama, isključivo vlasništvo Olivera Jangera, sina Danijela Jangera. Ovostupa na snagu 12. septembra 1818. godine, šesnaest godina od dana njegovog rođenja, kada može da preuzme nasledstvo.
(Potpisali) Danijel Janger i Vilijem Alen

27. juna 1806.



Oliver nije dozvoljavao sebi da misli kakav bi mu život bio da su mu roditelji poživeli, ali sada takve misli nije mogao izbeći. Činilo mu se da je njegov otac u sobi s njim. Zurio je u rukopis nagnut ulevo. I u svoj datum rođenja, koji nije znao. Stariji je godinu dana nego što je mislio.
Ustao je i ponovo šutnuo sto, polomivši još jednu nogu. Zgrabio je metlu i sve papire sa stola pomeo na pod. Uzeo je kutijicu s osušenim Taminim krnjacima, bacio je na kamen pred ognjištem i sve izgazio u prah.
Pogledao je nered koji je napravio, klimnuo glavom i izašao zatvorivši vrata za sobom.
Kad je Tami videla šta je uradio s njenom kućom, kreštala je i psovala tako glasno da su krave zamukale od straha. Džudi, koja je skočila nazad na kola i odvezla se kasom, čula ju je još kilometar niz put.
Sutradan ujutro Tami je uspela nekako da odšepa do Alenove farme. Zadihana i znojava, stigla je pre zore, ušla u spavaću sobu i probudila Vilijema Alena iz čvrstog sna. "Odvešćeš me kod sudije, i to odmah."
U kancelariji je oštro rekla: "Hoću sudiju. Hoću odmah kod sudije."
"Sudija Filpot zaseda u Salemu", reče gospodin Sevil, postariji službenik, uspravivši se od Tamine drskosti i snažnog mirisa krava koji ju je obavijao.
"Imam slučaj", reče Tami i tresnu dlanom o sto. "Sudija Filpot zaseda u Salemu čitave sedmice" reče Sevil napetim jednoličnim glasom. "Ako mi kažete pojedinosti, predočiću mu slučaj."
Tami se upusti u dug opis nepravdi koje joj je naneo Oliver Janger. "Sin mog bratanca, ni manje ni više. Moja krv i meso, odgajila sam ga od pelena, a on me ujeo kao besan ker. Hoću svoja prava. Hoću da ode u zatvor. I ona kurva Džudi Rajns s njim. Ona je kriva za sve. On je suviše glup da smisli ovo. Za sve je kriva Džudi Rajns."
Gospodin Sevil upisa imena u registar. "Sudija će odlučiti hoće li pokrenuti postupak. Obavestiću vas."
Čim je shvatila da neće dobiti zadovoljenje na licu mesta. Tami je pljunula na pod i odšepala napolje, a Alen je izašao za njom.
Nekoliko sati kasnije Oliver je stajao na istom mestu nasuprot gospodina Sevila. U čistoj beloj košulji, uredno potkresane brade, bio je slika i prilika ozbiljnog mladića dok je pružao testament uz učtiv naklon. Gospodin Sevil je uzeo Oliveru izjavu i rekao: "Moram da vas upitam kako ste došli do ovog dokumenta, gospodine Jangere."
Poli je stajala korak-dva iza Olivera, pogleda uprtog u pod, ali na ovo je rekla: "O, vaša visosti, Oliver je prosto morao da dođe do tog papira za nas. Tami mu ga nikad nije pokazala i plašili smo se da ga je spalila. Mi ćemo se venčati, znate." Porumenela je. "A bojim se da ona želi da nam stvori nevolje."
"Ne brinite, mila moja", reče Sevil, koji je voleo da ga oslovljavaju s "vaša visosti" i smatrao Poli neodoljivo ljupkom. "Ako gospodin Alen potvrdi da je ovo njegov potpis, dokument je pravovaljan. A što se tiče posebnih okolnosti pod kojima ste, ovaj, došli u posed dokumenta, verujem da će zainteresovane strane uspeti da se sporazumeju."
Poli se osmehnula, a sudija Filpot nikad nije ni video slučaj. Gospodin Sevil je mrzeo poštovanog Metjua R. Filpota, koji nije skrivao svoj prezir prema Glosteru i smatrao ga bednom zabiti punom zločinaca i budala. Umesto da mu pruži nov povod da prežvakava mane "likova" s rta En, činovnik je odbacio optužbe protiv Olivera, proglasio testament važećim i objavio svoju odluku beleškom na vratima gradske kuće.
Ime Olivera Jangera objavljeno je ponovo nekoliko dana kasnije, na vratima crkve Druge parohije, u obaveštenju da će se venčati s Poli Vorf.
Džudi Rajns je poslednje dane pred venčanje provela pomažući Poli da sašije svoju skromnu spremu. Donela je na dar sveža jaja, ušećerene breskve i sve što je našla, trudeći se da nadoknadi Oliveru ono što mu nije učinila u prošlosti.
Jednog dana, sedeći s mladencima posle rane večere, nakašljala se i rekla: "Želim da porazgovaram s vama dvoma o nečemu. To se mene ne tiče, ali ne mogu da držim jezik za zubima, pa oprostite usedelici što se petlja."
Ućutkala ih je rukom i nastavila: "Mislim da treba da ostaviš Tami da živi u kući. Kuća je tvoja i možeš s njom da radiš šta hoćeš, to niko ne spori. Ali ako je izbaciš, Tami će otići u neki kerogradski podrum i umreće do zime. Znam da nemaš razloga da joj ukažeš bilo kakvo milosrđe, ali ja mislim da đavo sam treba da dođe po svoje.
"Osim toga", reče Džudi, "to je nesrećna kuća, a Tami neće još dugo biti na ovom svetu. I ako mene pitate, Kerograd je predaleko od grada."
Oliver i Poli osmehnuše se jedno drugom. "Mi smo manje-više i sami tako odlučili", reče Poli.
"Neću da imam ništa s tom kućom", dodade Oliver tiho "Prodaću je čim ona umre."
*

Venčanje je obavljeno sunčanog junskog jutra. Džudi je stajala uz Olivera dok je Poli jedan stric vodio do oltara. Ister Karter je obukla drečavu zelenu haljinu koju niko pre nije video. Došao je i Everet Mensfild, sa ženom i kćerima koje su nosile korpe sa cvećem i kikotale se šušketanju novog paroha. Svi Polini rođaci bili su na venčanju; iako se niko od njih nije ni osmehnuo tokom službe, tetka Hana Gof pokazala je dobro srce i sve počastila pristojnim punčem. Osim toga, dala im je da žive u kolibici, vlasništvu gospodina Gofa, na severnom kraju Vašingtonske ulice, na ivici grada. Iako to nije bio otmen kraj, makar je svoju mladu rođaku oslobodila sumnjivih nagoveštaja kerogradske adrese.
Oliver se zaposlio kao sekač haringi, iako je Poli od mirisa ribe pripadala muka kako joj je trudnoća odmicala. Osim toga bila je dovoljno zdrava da šije sve do samog porođaja.
Detetu su dali ime Natanijel; bio je to ružičast i dobroćudan dečak. Nijedan novopečeni otac nije voleo sina više od Olivera Jangera; provodio je s njim svaki slobodan trenutak, držao ga, brojao mu prstiće na rukama i nogama, ljubio mu obraze meke kao latice, šaputao mu nežne reči i davao mu hiljade iskrenih obećanja i blagoslova kojima je, čudom, u potpunosti raspolagao.

Odlazak



Kad se detence rodilo, Džudi Rajns se preselila kod Olivera i Poli na mesec dana da pomaže u kuvanju i pranju. Džudino prisustvo donekle je olakšavalo Oliveru da ostavlja svoju malu porodicu i odlazi na posao. Kad on ujutro ode, dok Poli još drema, Džudi je uzimala dečačića u naručje, njihala ga, pevušila mu i oduševljavala se njegovim odlučnim kijanjem i zevanjem. Na sopstveno ogromno iznenađenje, Džudi je veoma zavolela dečaka i delila je mišljenje njegovih potpuno očaranih roditelja da je najbolja beba koja se ikada rodila na svetu. Oliver i Poli počeli su da je zovu "tetka Džudi", a ona je u tom nadimku uživala više nego što su slutili.
Kad se Džudi vratila kući, Jangerovi su joj napravili mesta u svom domu, ostavivši njen ležaj i prostirku za Sivku tako da može da svrati tokom skoro svakodnevnih dolazaka iz Kerograda. Sudija Džošua Kuk unajmio je Džudi kao družbenicu za svoju ženu Martu, koja je patila od osipa, groznica i raznih drugih bolesti i neprijatnosti, pa nije izlazila iz kuće i trebale su joj stalna pažnja i razonoda.
Džudi se radovala ovom poslu. Nikada nije provodila vreme s nekim tako načitanim i pažljivim kao što je Marta Kuk, koju je smatrala oličenjem vrline i dobrote. Marta je pak u Džudi našla prirodnu oštroumnost i radoznalost koje su joj laskale kao učiteljici. Dok je Džudi šila, negovala cveće ili sipala čaj, Marta je naglas čitala bostonske novine ili u kožu povezane knjige iz sudijine biblioteke. Pokušavala je da uvuče svoju družbenicu u razgovor o priči ili stilu knjiga koje je odabrala, ali Džudi je bila vrlo svesna svojih nedostataka, pa se samo slagala sa svojom gazdaricom u svakoj tački.
Kad je zahladnelo, a večeri se produžile, Marta je objavila da je došlo vreme za romane, i Džudi je uskoro bila očarana pričama o engleskim vlastelinkama u nevolji koje većinom u poslednjem poglavlju spasavaju plemeniti prijatelji i smeli ljubavnici. Džudi i Marta provodile su sate razgovarajući o likovima kao da su to njihovi susedi od krvi i mesa, a ne tvorevine mašte iz knjiga. Posle nekoliko meseci ohrabrivanja, Marta je uspela da izmami iz Džudi i njene sopstvene stavove.
Marta je takođe zahtevala da opremi Džudi s nekoliko dobro skrojenih haljina koje više nisu pristajale njenom omršavelom telu, a kupila joj je i par pomodnih cipela, koje je Džudi nosila po kući, ali ih je ostavljala zamotane u papir u kuhinji Kukovih kad god krene nazad u Kerograd. Iako zahvalna na udobnostima života u gradu, Džudi nije htela da se preseli kod Kukovih. Bez obzira na stalne Martine pritiske i činjenicu da je soba pored kuhinje uvek bila topla, Džudi se opirala da postane "kućna". Dnevni posao činio joj se dostojanstvenijim, a osim toga, Sivka se nije dobro slagala s kućnom mačkom, a pratila je Džudi u stopu kud god da ide.
*

Kako se njihovo prvo zajedničko leto bližilo kraju, Marta je počela da čita knjige iz dobro poznatog ciklusa iz pera jedne njene daleke rođake, Sare Marije Hejstings. Delo gospođe Hejstings obuhvatalo je sve književne oblike - pesme, pisma, eseje i srceparajuće priče o nevoljama i teškoćama u životima žena. Jedna priča o ženi u braku bez ljubavi i dece naterala je Martu u takav plač da je Džudi počela ljubopitljivo da posmatra sudiju. Marta nikad nije rekla nijednu ružnu reč o mužu, a Džudi nije imala razloga da ga ne smatra čovekom za primer. Slabo ga je poznavala pošto je mnogo putovao, a kad je bio u gradu nikad nije obedovao kod kuće. Ali sada su ove činjenice pothranjivale njenu rastuću sumnju da nešto nije u redu, a Martin bračni položaj često joj je bio na umu dok je gazila putevima iz Kerograda i nazad.
Subotom, kad je ostajala u Kerogradu, Džudi je odlazila u duge šetnje da razbistri misli. Idući zaraslim stazama i prečicama koje je poznavala kao svoju kuću, uživala je u samoći i spokoju šume. No, zapravo je skoro svaka staza bila popločana uspomenama, i beznačajnim i izuzetno važnim. Eno palog drveta gde je jednom videla ženku tvora kako vodi nakot od sedmoro sićušnih mladunčadi; prugasti repovi skakutali su im u veseloj povorci. Šuplje stablo obeležava mesto na kom ju je Semi Stenli jednom zaustavio i pitao može li da mu razmeni dolar po deset centi. Čudno dete, sećala se. "Kako ti je baka sa zdravljem?", upitala ga je, ne mogavši da smisli bilo koje drugo pitanje za dečaka koji živi u kurvinjaku. Zagledao se u nju kao da joj se treće oko otvorilo na čelu, a onda pobegao.
Okolina Kerograda menjala se s godišnjim dobima i sa svakom novom godinom. Stabla su padala, pečurke su rasle izobilno, veverice su se proređivale. Pa ipak, šuma je ostajala ista. Možda zato Džudi nikako nije mogla da utvrdi vremenski sled svojih sećanja. Da li je upoznala Semija pre ili pošto je videla one dve droljice što takođe žive u kući gospođe Stenli? Sećala se da su sedele na velikom napuklom vodeničnom točku pored jedne stare napuštene kuće. Ister joj je rekla ponešto o njima što nije želela da čuje, pa se pretvarala da ne vidi Moli i Sali. Ali prizor visoke tamnokose devojke i blede sitne plavuše kako se sašaptavaju na suncu još joj je bio živ u glavi.
Kao i dan kad je naišla na Olivera i Poli kako se ljube pored prirodne tvrđave zvane Piterova propovedaonica, jedne od najviših među slavnim kerogradskim stenama. Kad su je videli, mladi su se razdvojili treperavo kao dve ptice isterane iz grmlja.
"Zdravo, Džudi", rekao je Oliver, malo preglasno.
Poli je zabacila ruke za leđa i učtivo se poklonila.
Džudi se zavezao jezik, ali je uspela da kaže: "Dobar dan, Olivere. Zdravo, Poli." Htela je da kaže Poli kako joj neće ugroziti ugled, ali je kazala samo: "Bolje da krenem", i žurno je otišla dalje, zbunjena iznenadnim talasom strepnje i čežnje. Zašto ju je, za ime sveta, njihova sreća uznemirila?
Džudi je smatrala da se pomirila sa usedelištvom, ali te noći u postelji shvatila je da je i dalje peče slika mladih ljubavnika. Povukla je kerušu s njenog uobičajenog mesta uz kolena i pritisnula nos u vlažnjikavu toplotu. "Jadna ja", rekla je rugajući se sopstvenoj seti. "Jadna ja."
Kad je sledeći put videla Ister Karter, Džudi je rekla: "Mislim da se mladi Oliver Janger prilično druži s Poli."
Ister se široko osmehnu. "Da, mila. Džon Vorf je dolazio kod mene da ih ostavi nasamo. Računao je da će se dečko starati o Poli kad on umre. Govorila sam mu da je to najsigurnija opklada na svetu."
"Znala si?", reče Džudi. "I nisi mi ništa kazala?"
"Računala sam da ćeš uskoro ionako saznati. Nisam ja tračara."
"Ali, Ister, to sam ja, Džudi."
"Nisam nikad ogovarala ni tebe", reče Ister tiho ali odlučno.
Ove žene, inače vrlo druželjubive, utonuše u nelagodno ćutanje, koje je trajalo sve dok se Džudi iznenada nije setila da je ostavila lonac na vatri i otišla, ostavivši nalivenu šolju svežeg čaja.
Već sutradan su se pomirile, pošto nijedna nije dozvoljavala da bilo šta ugrozi njihovo prijateljstvo, čak ni njihove tajne.
Kud god da je išla, Džudi je pazila da ne misli na Kornelijusa. Nikad nije šetala stazom na kojoj ga je prvi put videla kako čuči nad zamkom za veverice. Pogledi su im se sreli baš kad je slomio životinjici vrat. Džudi mu se osmehnula. Nije bila licemer; jela je veverice i znala je kako umiru. "Prijatna ti večera", rekla je i otišla dalje. Kad je stigla kući, veverica je ležala na njenom pragu, odrana i očišćena - prvi od mnogih darova.
*

Jedne noći, sama u svojoj postelji u Kerogradu, Džudi je najzad priznala sebi ljubav prema Kornelijusu. "Ljubav", baš kao što se opisuje u romanima i pesmama koje je čitala s Martom; ljubav kao neka vrsta slatkog ludila. Džudi je zapanjilo to što neko nepoznat s one strane okeana opisuje dešavanja u njenom jenkijevskom srcu - zaokupljenost i čežnju, uzlete sreće i preciznu ocenu skrivenih vrlina muškarca, prefinjeni susret duša. Pa ipak, nije se spominjao odnos kakav je ona imala s Kornelijusom, žudnja i puteno ispunjenje koji spajaju dva tela u jedno.
U knjigama se ljubav izražavala kradomičnim pogledima i duhovitim ćaskanjem. Džudi je pamtila svega nekoliko razgovora s Kornelijusom. Oni su ljubav izražavali preplićući jezike i prste, s potpunim ubeđenjem da njihova tela pripadaju jedno drugom, budna i usnula. Ako Kornelijus i nije nikada ništa izjavio, Džudi je pamtila hiljade telesnih dokaza njegove nežnosti i naklonosti.
Džudi se pitala da li ćutanje o tome možda ima neke veze s Kornelijusovom rasom, ili s britanskim poreklom književnice. A možda je ona sama nekako neprirodna jer ga je pustila u svoju postelju i tako slobodno odgovarala na njegova milovanja.
S godinama joj se telo hladilo i sušilo, a uspomena na Kornelijusa kako je opkoračuje snažnim nogama, na njegovo meso pritisnuto uz njeno, postajala joj je čudna, čak i odbojna. Najzad Džudi više nije žudela za njim, a s vremenom je poverovala da je bolje što je iščezao. Pokazao se nedostojnim poverenja i svirepim, ostavivši je da se oseća jeftinom i prevarenom. Od tada je svoju ljubav posvetila nežnijim i postojanijim bićima - Oliveru, Poli i njihovom Netiju. I sirotoj Marti Kuk.
*

Pošto je provela skoro dve godine kao Martina družbenica, Džudi se osećala kao član porodice. Marta ju je podsticala da slobodno pozajmljuje knjige iz biblioteke i da iz kuhinje nosi poslastice kad god ide kod Olivera, Poli i Netija. Ne samo da je govorila Džudi da njenu kuću smatra svojom, nego je i najurila služavku koja je mrmljala nešto o "kerogradskoj veštici i onoj njenoj prokletoj džukeli". Čak je i mačku poklonila nekome kako bi Sivka slobodno ulazila u kuću, a sve u nadi da će privoleti Džudi da se preseli u grad.
"Ne volim da mislim o tebi samoj u toj divljini", govorila je Marta zabrinuto.
"Nisam sama", odgovarala je Džudi. "Ister je blizu, a Sivka me čuva. Kad bih se doselila ovamo, bojim se da bi ti otkrila koliko sam glupa i dosadila bih ti."
A i njih dve postajale su bliske kao sestre, i kad se Marti zdravlje pogoršalo, Džudi ju je negovala nežno kao rod rođeni.
Bolovi u grudima prikovali su Martu za postelju, a onda su se neodređeni bolovi u nogama pretvorili u vrele bodeže. Doktor Bič, sada svakodnevni posetilac, prepisivao je razne lekove, ali uzalud. Od jednog praška za spavanje Marta je dobila takvu glavobolju da je cvilela i molila za smrt.
Kad se oporavila od ovog sredstva, doktor Bič je rekao: "Izbegavao sam ovo koliko god sam mogao, ali druge nema." Izvadio je bočicu živinog hlorida. "Moramo da lečimo otrovnu sluz, koja je možda uzrok svih vaših boljki."
Džudi je znala strašne posledice ovog sredstva, koje se primenjivalo za sve vrste bolesti. Marta će dobili rane u ustima, ispadaće joj zubi, razdiraće je grčevit kašalj. Pre nego što je lekar izašao zaustavila ga je i rekla mu: "Gospođa Kuk je već toliko slaba da će ovaj lek, bojim se, biti gori po nju nego bolest."
"Je li to vaše medicinsko mišljenje?", upita je doktor Bič s rukom na kvaki.
Ali Džudi nije ustuknula. "Izneću stvar pred sudiju Kuka On svakako mora da bude upoznat s opasnostima."
Na njeno iznenađenje, doktor Bič skide šešir i reče: "Želim da porazgovaraju s vama." Poveo ju je u biblioteku, stao uz prozor i govorio ne gledajući je.
"Nisam nameravao da vam ovo spominjem", rekao je, "ali pošto se uporno mešate i pošto ćete negovati gospođu Kuk. poveriću vam užasnu tajnu. Gospođa Kuk boluje od francuske bolesti, na koju samo živa može da utiče.
Bog neka čuva sve žene od uglednih muževa", dodao je doktor Bič ogorčeno. Pogledao je Džudi i nastavio: "Pretpostavljam da vi nećete ni na koji način ugroziti ugled ove nesrećne dame?"
"Nemate čega da se plašite", reče Džudi, uvređena sumnjom. "Ne smete reći gospođi Kuk ništa o prirodi njene bolesti", reče lekar. "Ovakve vesti, po mom iskustvu, mogu da ubiju ženu osetljivu kao ona. Davaću joj živu u najmanjim dozama i moliću se da joj donese više dobra nego zla. Ništa drugo ne mogu da učinim za nju, bog nam svima pomogao."
Džudi je posle toga retko ostavljala Martu, i većinu noći provela je u stolici pored njene postelje. Hranila ju je, prala i držala joj lavor da povraća. Sređivala je sobu i naglas joj čitala jevanđelje, što je Marti donosilo malo utehe.
Posle dva užasna meseca Marta se oporavila dovoljno da zadrži u sebi malo dvopeka i čaja; tražila je i da je iznesu u baštu kako bi uživala u cveću i popodnevnom suncu. "Živa joj je pomogla, znači", rekla je Džudi doktoru Biču. "Možda", odgovorio je lekar. "Ali ova bolest je nepredvidiva kao i vreme, i isto tako mušičava. Možda nas očekuje dugi niz sunčanih dana; možda će gospođa imati dobre sedmice, čak i mesece. Ali oluja će se sigurno jednom vratiti, i biće gore nego ikad."
Džudi se stresla od ovog predviđanja.
Kad je lekar otišao, Marta ju je uzela za ruku i rekla: "Izgledaš užasno, mila moja. Boli me kad te vidim tako bledu i umornu. Kako bi bilo da odeš kući na dan-dva i malo se odmoriš?"
Džudi se oči ovlažiše od dobrote njene prijateljice. "Vidiš, baš kako sam te upozorila. Dosadila sam ti i više nisam dobrodošla."
"Nije tako", reče Marta. "Ja sam sebična. Želim da budeš nasmejana i vedra samo mene radi. Zato povedi Sivku i vrati mi se čim budeš mogla. Sudija je unajmio još jednu sluškinju i biće ovde do kraja meseca. Rekla sam kuvarici da ti napuni korpu."
Džudi se nasmeši. "Mislila si na sve. Najurena sam."
Na putu kući svratila je do Jangerovih i obasula Netija poljupcima. "Vidi vidi kako je on porastao meni iza leđa! Kako se usuđuje?" Od njene poslednje posete i Poli je uzela štene, zdepasto belo stvorenjce paperjastog repa. Neti ju je nazvao Popa. Štene je mahalo repom i rastezalo šape, pozivajući Sivku na igru, ali stara keruša nije se obazirala na njega, nego se sklupčala na hladnom kamenu pred ognjištem dok je Popa njuškala za mrvicama.
Osvežena posle sata provedenog okružena osmesima, dobrim vestima i sjajnim zdravljem, Džudi se vratila u svoj kerogradski krevet i spavala do kasnog popodneva. Kad se najzad probudila i pogledala oko sebe, začudila se što je sve savršeno uredno, bez truni prašine. Mora da zahvali Poli što je došla čak ovamo da joj učini uslugu. A možda je to bila Ister, mada kod svoje kuće nije ni izbliza ovakva reduša.
Zapravo, kuću je sredio Kornelijus. Tokom Džudinog dugog boravka kod Kukovih, uzeo je na sebe da obriše sto, pomete podove, skine paučinu, čak i da provetri pokrivač.
Mnogo pre toga on je godinama motrio na Džudinu kuću, pazio da krov ne propušta i da su prozori čvrsti.
Motrio je i na samu Džudi, nalazeći bezbedna mesta da je posmatra kako kuva za svojim ognjištem, sedi i ćuti s Martom, cupka Netija Jangera.
Jedne hladne zimske noći, kad je jasno video Džudinu kuću u Kerogradu, ona je zastala nasred sobe i podigla nos uvis kao pas kad njuši trag. Da ga je videla, da je uhvatila njegov pogled i pozvala ga, možda bi ušao i ostao. Ali ona se okrenula, nasmešena, i rekla nešto Sivki. Kad god je Džudi spavala, keruša je bila uz nju.
Kornelijus je u početku mrzeo Sivku, ljubomoran na njeno stalno prisustvo. Ali polako je počeo da se divi kerušinoj odanosti Džudi, a shvatio je da i njemu pokazuje nekakvu vernost. Sivka je lajala kad god neko priđe na pet metara Džudinoj kući, ali ćutala je kad dolazi Kornelijus, bez obzira koliko je kasno i koliko je on blizu. Možda ga je pamtila od one davne noći kad su oboje prenoćili pod Džudinim krovom. A možda je prosto prepoznavala njegov miris i znala da je bezopasan kao zec. Zaista, počeo je čak da brine za nju, sada osedelu po njušci i tako ukočenih zglobova da je Džudi morala da usporava kad su hodale do luke i natrag.
*

Sivka je uginula jednog blistavog oktobarskog jutra. Džudi ju je pustila napolje i gledala je kako se proteže i stresa, a onda tapka u šumu mašući repom. Tek predveče je osetila da joj keruša nedostaje.
Otišla je do Sivkinog omiljenog mesta, gde je sunce zagrevalo nisku granitnu ploču pa je keruša tako grejala stare kosti i odozgo i odozdo. Kad je videla crveno i zlatno lišće po nepomičnim srebrnim sapima, Džudi je znala da njene prijateljice više nema.
Donela je lopatu i iskopala grob, a onda je prevrnula ne još sasvim ukočeno telo, iznenada tako malo, u kamenitu rupu. Položila je rukovet jesenjeg lišća i grančice narandžastog gorkoslada na svoju drugaricu i zakopala je, jecajući.
Te noći Džudi je drhtala u postelji; nedostajali su joj čupava toplota i ravnomerno disanje njene prijateljice. Bila je zahvalna što se Sivka nije povukla dublje u šumu da umre, kao što čine divljiji psi. Danima bi brinula da je Sivka prosto nestala.
Setila se kad je prvi put videla Sivku, još skoro štene, mršavu i plahu. I tada je bila jesen. Keruša je nasred opštinskog puta vijala opali list uhvaćen povetarcem. Bio je to žuti javorov list i treperio je u vazduhu kao leptir. Keruša je skakutala i škljocala čeljustima dok ga nije uhvatila, a onda je igrala i mahala repom grizući ga u mrvice.
Ptičji poj zapara noćni muk i Džudi Rajns zadrža dah slušajući melodičnu bujicu. Htela je da se okrene i pita: "Zar nije još rano za drozdove?"
Je li ona to zaista razgovarala s kerušom, pitala se. Je li zamišljala njene odgovore na ljudskom jeziku? "Jeste, ali danas je toliko toplo da se neki možda prevario i pomislio da se leto vratilo."
Je li toliko daleko otišla?
"Neću uzeti drugog psa", rekla je, a suze su joj ponovo potekle. "Preseliću se kod Marte. Prepustiću se rukama prijatelja, i ako budem imala sreće, umreću među njima.
Neću da provedem još jednu zimu sama." Rekla je to tako glasno da je zvučalo kao zavet. Ili je makar tako zvučalo Kornelijusu, koji je stražario pod njenim prozorom, takođe žaleći Sivku, i Džudin odlazak, i svoje izgubljene nade.

Kornelijus



Bilo je to usred noći, ali Kornelijus se znojio kao da je podne. Probudio se iz sna u kome ga je davio mutan osećaj da je živ skuvan. Košulja mu je bila mokra, a od kiselog mirisa rođene postelje pripala mu je muka.
Prozor njegove tavanske sobe nije gledao na luku, ali Kornelijus nije našao olakšanja ni u pogledu na ulicu. Vazduh je bio težak i nepomičan; ni konopac da zvekne, ni talas da šljapne. I tama je bila potpuna, bez mesečine, bez makar jedne sveće da zatreperi u nečijem prozoru.
Izašao je da prošeta i odlučio da za promenu ode do Kerograda. Otkako se Džudi pre dve godine odselila nalazio je malo zadovoljstva šetajući starim stazama. Ipak, odlazio je tamo s vremena na vreme, samo da promeni vazduh i obiđe staru kuću. Zakovao je razbijene prozore, mada nije tačno znao zašto se trudi.
Dok je prolazio pored sumornih radnji i polumračnih kuća, činilo mu se da je čitav grad umro u snu. Ili da je on duh koji opseda grad. Mada, Kornelijus baš nije verovao u duhove. Bilo mu je deset godina kad mu je umrla majka, i godinama zatim trudio se da veruje da njena duša bdi nad njim. Svakodnevno je izlivao bokale sveže vode na njene kosti i čekao znak njenog prisustva. Ali odavno nije bio na njenom grobu, sumnjao je da bi umeo i da ga nađe; kamenje koje je tamo nagomilao sigurno je razbacano.
Kornelijus je Vašingtonskom ulicom izašao iz grada, dalje od luke i njenih starih prekora. Godinama je posmatrao crnopute mornare sa šarenim maramama i zlatnim minđušama, smele i opuštene čak i među svojim belim drugovima. Kad su ga pitali zašto jedan tako snažan momak nije na moru, slegnuo je ramenima i odgovorio da od valjanja talasa povraća kao lasica.
To je možda bilo istina, ali činjenica je da nikad nije zakoračio na plovilo veće od kanua. Nije mogao da podnese zagušljivi strah od smrti u potpalublju koji mu je majka predala na samrtnoj postelji. Njeno mlado telo preživelo je plovidbu brodom za prevoz robova, i živelo je u novom svetu još dvadeset godina - deset u Virdžiniji i još deset na rtu En, ali Kornelijus je znao da mu je majka umrla na brodu koji ju je preneo preko mora.
Kad se razbolela, gospa Finson donosila joj je svežu vodu i čorbu kad god je imala vremena. Gospodarica ju je presvlačila i menjala joj posteljinu, ali morala je da vodi domaćinstvo i hrani porodicu, pa je Kornelijus sedeo pored majčine postelje, držao je za ruku i pokušavao da razume njeno grozničavo buncanje. Dok je shvatio da je "Senegambija" zapravo ime, majka više nije mogla da mu odgovara na pitanja.
U svojoj svesti ponovo je bila devojčica i ležala je okovana u mračnom potpalublju broda s robljem. Digla se oluja i pretvorila zagušljivu škripavu bedu putovanja u još goru noćnu moru. Dok se utroba broda oštro njihala levo-desno, siroti Afrikanci su verovali da su osuđeni ne samo na smrt, nego i na prevrtanje u more, što bi onemogućilo njihove duše da nađu put do kuće.
"Ne plači, Senegambija", jecala je pokušavajući da uteši nekog odavno mrtvog muškarca ili ženu. "Nije tvoja krivica."
Kad se primirila, Kornelijus je jednako pomno pratio dizanje i spuštanje uzanog grudnog koša svoje majke, uveren da je njegova pažnja nekako održava u životu. Posmatrao je njeno lice, tako zastrašujuće mršavo. Jednom je čuo gospodaricu kako kaže: "Naša Mejdi zlata vredi, ali je ružna kao pas." Šta je mislila, pitao se. Pored glatke kože njegove majke, tamnosmeđe poput mahagonija, belci su delovali ružno kao stari sir. Njen osmeh je bio polumesec na tamnom nebu.
Milovao joj je koščatu ruku dok je tiho jecala u snu. Lice joj se grčilo od gađenja. "Smrad", krkijala je. "Molim, gospodine, malo vazduha."
Otvorio je prozore i vrata, a kad joj to nije donelo olakšanja, oprao je pod vodom i sirćetom. Doneo je grančice bora i mrvio joj iglice pod nosom. No i dalje se žalila da je smrad guši, i Kornelijus je morao da joj pokrije usta peškirom kako gospa Finson ne bi ostvarila svoju pretnju i pozvala lekara, a on je sa sobom uvek donosio smrt.
Tokom poslednjih sati koža joj je posivela kao pepeo. Bacakala se po ležaju i prevrnula bi ga da Kornelijus nije seo pored nje. "Crvi", ječala je grebući se po temenu i očima. Kad je video da joj teče krv, Kornelijus joj je povezao šake mekim krpama. Trudio se da bude nežan, ali to ju je rasplakalo, a on se posramio.
Kad je najzad zaspala, Kornelijus je prineo uho njenim usnama kako bi se uverio da još diše, spustio glavu na ruke i legao pored nje. Kad se probudio, video je majku kako podiže glavu i ramena s kreveta, naprežući svaki mišić uvis, kao da želi da poleti. Netremice je zurila u tavanicu očima praznim kao šoljice. Kornelijus je pokušao da je spusti na postelju, ali bila je kruta i nije se dala sve dok iznenada nije popustila i pala. Laka i poslušna kao opali list, mrtva.
Retko je mislio na majku, ali sećanje na njenu smrt koračalo je uz njega kroz vrelu vlažnu noć pored poslednjih gradskih kuća do mesta na kom se iz navike osvrnuo da se uveri da ga niko ne vidi kako prelazi na staru stazu ka Kerogradu.
Osetio je dobro poznati brid u levom kolenu. Ima šezdeset jednu godinu; iako su mu leđa još uspravna i ima malo sedih u kosi, noge mu nisu jake kao nekada. I protiv volje zavidi vršnjacima koji provode popodneva pućkajući lulu i prisećajući se boljih vremena. Oni su belci, naravno. Belci i očevi velikodušnih kćeri.
Kornelijus je bio potpuno sam. Nije se družio ni sa kim i govorio je s ljudima što je manje moguće. Prestao je da kolje veprove, uglavnom kako ne bi morao da razgovara sa Sajlasom Hatingom i njegovim opakim susedom Ebenom Kroulijem. Obojica su mu plaćali manje nego što su obećali, čikajući ga da im se usprotivi, i zvali ga "crnčuga".
Imao je sreće samo kad je dobio posao knjigovođe kod Džejkoba Somsa, trgovca ribom na veliko, koji mu je plaćao nekoliko dolara nedeljno i davao mu stan i hranu. Somsu se dopadala Kornelijusova ozbiljnost i znao je da je marljiv. Ali niko nije znao koliko Kornelijus drži do svog posla i kako okapava nad nizovima brojeva proveravajući svaku računsku radnju po tri puta, ne samo radi tačnosti, nego i radi utiska. Želeo je da sve cifre budu jednake i nanizane u pravilne redove, što je tražilo potpunu usredsredenost. Krajem svakog dana spuštao je pero i umornim očima prelazio po stranicama, uživajući u redu koji je stvorio.
Brojevi su pošteni, jasni i ohrabrujući, za razliku od neuhvatljivih i podmuklih reči. Kornelijus je prestao da veruje jeziku, dvoličnom kao plug, koji lako može da odseče stopalo kao što proseca tlo.
Pre nekoliko godina prestao je i da čita, ojađen štampanim poluistinama i protivrečnostima. Jedna knjiga zalagala se za snagu vere, druga je tvrdila da je čovekovo delo nadmoćno. U jednom članku u novinama pisalo je da je guverner veliki čovek; u drugom su ga, koliko na sledećoj stranici, nazivali lopovom. Biblija je bila najgora, prepuna nemogućih događaja, protivrečnih priča o jednom istom, i užasnog nasilja. Da je Biblija bila iole matematička. Kornelijus bi možda postao hrišćanin.
Da je gospođa Soms znala nešto o Kornelijusovoj veri, upotrebila bi to kao izgovor da ga izbaci s tavana. Nije ga tamo ni želela; bio je suviše krupan, suviše crn, suviše povučen, a ona nije htela da prihvati uveravanja svoga muža da je civilizovaniji od polovine gradskih ribara. Soms se makar u ovome usprotivio svojoj ženi jer je Kornelijus bio jedini pošten knjigovođa kog je ikad imao. Smatrao ga je takođe i dobrim čovekom i o Božiću se rukovao s njim, darivao ga srebrnim dolarom i nudio ga čašom jabukovače i biskvitom - kad njegova žena ne gleda.
Ali gospođa Soms se nikad nije pomirila s tim da joj pod krovom živi Afrikanac i besnela je što mora da mu pere ono malo rublja i da ga hrani. Gunđala je i neučtivo stenjala bacajući mu tanjir na sto. Kornelijus bi pojeo ono što mu se posluži što je brže mogao, i to mu je štetilo varenju, a njegovu gazdaricu učvršćivalo u uverenju da on nije sasvim ljudsko biće.
Kornelijusu je obično bilo lakše kad nije pod njenim krovom ali te vrele mračne letnje noći napolju je nalazio malo olakšanja. Jedva da je bilo nešto svežije pod krošnjama, gde su zrikavci zričali glasno kao žabe. Zurio je trenutak-dva u Džudinu mračnu kuću, a onda se okrenuo; osećao se kao da je još u onom ružnom snu koji ga je isterao u ovo besmisleno lutanje.
Pohitao je nazad na glavni put i pružio korak, odjednom želeći samo svoj krevet. Ali izgubio je tlo pod nogama i čuo nečiji krik.
Nije znao koliko je dugo proveo u nesvesti. Probudio se ležeći na boku i stežući koleno; bolelo ga je kao da je probodeno harpunom, koji je još unutra. Dahćući, sačekao je da bol malo umine pre nego što pokuša da ustane, ali pulsiranje se samo ubrzavalo i pojačavalo se. Što je duže ležao, činilo mu se da bol u kolenu prati ritam piskave pesme zrikavaca.
Okrenuo se na leđa, zagledao se u nebo, pokušao da uspori disanje i da proceni u kakvom je stanju. Nebrojene zvezde nad njim zavladale su ovom noći. Mislio je da nikad nije video ništa lepše i pitao se postoji li slikar dovoljno velik da zauvek sačuva divlji nebeski plavo-beli i plavo-crni nemir. Gledao je nedeljne slikare na rtu kako tapkaju po komadima platna, ali njihovi napori činili su mu se sićušnima i otrcanima, kao da skrivaju, a ne otkrivaju svetlost pred njima.
Gledao je zvezdu kako pada preko neba. I još jednu, i još jednu, sve dok ih više nije bilo. Dobro, pomislio je Kornelijus, vreme je za polazak. Uspeo je da sedne, ali kad je probao da ustane, ugledao je sasvim drugačije svetio. "Do đavola!", urliknuo je. "Do đavola!"
Ako ostane ovde na javnom putu. ujutro će ga neko naći i nastaće metež dok ga budu nosili u njegovu sobu. Pomisao na bes gospođe Soms kad ga vidi u ovom stanju naterala ga je da pokuša još jednom da ustane, ali bol ga je prostrelio poput metka, i iz te nesvestice dugo se nije probudio.
U samo svitanje čuo je zvuke iz daljine. Podigavši glavu, Kornelijus je ugledao smeđu suknju kako odmiče niz put. Spustio je glavu, žaleći što se nije srušio u šumi, gde bi umro na miru. Ležao je zatvorenih očiju dok ga nije prenuo hrapavi lavež. Vlažna njuška očešala mu je obraz, a ženski glas je rekao: "Popa? Popa, dođi ovamo."
Beli ker okrenuo se na te reči, otkaskao nekoliko koraka, predomislio se, vratio se do Kornelijusa i nastavio da štektavo i promuklo laje. "Evo, evo, evo", lajao je.
"Popa!" Glas je sada bio ljutit i glasniji nego ranije, a onda se nad Kornelijusom stvorila Poli Janger. "Kornelijuse?"
"Koleno", reče on.
"O, bože", reče ona. "Valjda ne bi ni ležao ovde da možeš da hodaš. Idem po Olivera."
Gledao je njenu žutu haljinu kako nestaje i psa kako se gega za njom. Vreme je prolazilo i on se zapitao da nije samo sanjao da je Poli bila tu, ili da nije prosto nestala za smeđom suknjom. Ali onda se vratila s Oliverom, koji je vukao grube sanke od dasaka.
"Izvini što smo se zadržali, stari", reče Oliver. "Znao sam da neću moći da te ponesem, pa sam morao da pozajmim ovu starudiju. Makar ćemo moći na njoj da te prevezemo kući."
Kornelijus zatrepta na ovu kišu ljubaznih reči i dade sve od sebe da im pomogne da ga podignu na dasku. Oliver je uzeo konopac i počeo da ga vuče, sporo koliko je mogao, po brazdama ponegde dubokim kao valov.
"Izvini, stari", govorio je kad god daske poskoče. "Nisam zaboravio kako si mi pomogao da se izvučem iz one gužve kod Pegine krčme. Naravno, to je bilo pre nego što sam se oženio. Sada me više ne bi video u krčmi."
"Po krčmama sedi mnogo oženjenih ljudi", reče Poli.
Saonice naleteše na veliki kamen i Kornelijus jeknu.
"Izvini", rekoše Oliver i Poli uglas.
"Mislim da bi bilo najbolje da Ister pogleda tu nogu", reče Poli. "Ona zna šta je dobro za reumu, zar ne?"
"Možemo da pitamo i Džudi", reče Oliver.
"Ona baš nije vešta s koskama, zar ne?"
"Nema potrebe", reče Kornelijus.
Njihova kuća bila je svega stotinak metara od krivine na kojoj je Kornelijus pao. Čuo se detinji plač i Poli je potrčala, a Oliver je smestio Kornelijusa uz drvo.
"Odmah se vraćam", rekao je i ušao za ženom. Kornelijus je čuo njihove glasove iz kuće, ali nije razaznao šta govore. Pokušao je ponovo da pomeri nogu, ali bol ga je prikovao na mesto. Nije mogao da ustane, nije mogao ni da se udalji kako bi se olakšao, a ta potreba postajala je sve hitnija. Plač se utišao. Kornelijus nije mogao da se seti kad je poslednji put bio ovoliko bespomoćan i uplašen.
"U kući je pretopio za tebe", reče Oliver donoseći mu čašu vode. "Bolje ti je ovde, ponekad dune vetrić. Ja moram na posao, ali svratiću do Somsa da mu kažem šta se desilo. Poli će se starati o tebi dok ne dovedem Ister večeras, a onda..."
"Bojim se da, mislim", prekide ga Kornelijus. "Ne bih, mislim, ne mogu..."
"Sve je u redu", reče Oliver uveravajući ga da je zahvalnost suvišna. "Šta bi bilo od mene da me onog dana nisi odvukao kući? Šta bi bilo od tebe da te naša blentava Popa nije našla, a?"
Kornelijus zatrese glavom.
Poli je stajala na vratima držeći novorođenog Dejvida na ramenu. Trogodišnji Neti virio je iza nje. "Dobro se dobrim vraća", reče ona.
"Moje iskustvo kaže drugačije, gospođo."
"Možda", reče ona.
Kornelijus pokaza Oliveru da se sagne. "Gospodine Jangere, moram da vas zamolim. Moram da..."
"Šta treba, stari?", nagnu se Oliver.
"Ako bi gospođa Janger ušla u kuću, ja bih uz vašu pomoć, morao bih..."
Oliver najzad shvati u čemu je nevolja. "Poli, dušo, izvini nas za trenutak."
Čim je ušla, Oliver je podigao Kornelijusa i pomogao mu da odskakuće metar-dva do šume, a onda ga ostavio naslonjenog na drvo da obavi šta ima.
Kornelijus se nakašljao da označi da je gotov, i Oliver mu je pomogao da se vrati do ležaja od dasaka koji je Poli namestila ispod drveta. Kad je Oliver otišao na posao, Poli je Kornelijusu donela komad hladnog kukuruznog hleba i šolju jabukovače.
"Nemam mnogo šta da ponudim do večere", rekla je. "Oliver će nam doneti ribu i sve što uspe da kupi da nije skupo. Moja bašta nije naročito rodila", dodala je i sagnula glavu. "Nisam mogla da zalivam poslednjih nedelja trudnoće, a Džudi je sve vreme bila uz gospođu Kuk. Oli je pazio na Netija i mene pa su nam tikvice i pasulj propali. Mislim da smo spasli repu i bundeve."
"Hvala vam, gospoja", reče Kornelijus žvaćući hleb. "Ovo je više nego dovoljno. Mnogo vam hvala.
Poli uđe u kuču da podoji detence i stavi nešto rublja da se otkuva. Vratila se malo kasnije noseći posudu s vodom i krpe. "Nemam nikakve meleme niti išta drugo, ali mogu malo da vas operem. Možda ćete se osećati bolje."
Govorila je tonom kakvim se govori deci, i Kornelijus se nakostrešio, misleći da ga možda smatra glupim. Ali ruke su joj bile vrlo nežne dok mu je umotavala gležanj u hladnu krpu pa mu je utekao uzdah olakšanja.
"Bolje?"
Klimnuo je glavom. "Hvala vam, gospoja."
Do kolena nije bilo tako lako doći. Toliko ga je bolelo kad je Poli pokušala da mu zavrne nogavicu da je najzad rekla: "Mislim da ćete morati da skinete pantalone, gospodine Kornelijuse." Ušla je u kuću i vratila se s tankim plavim pokrivačem. Okrenula se dok se Kornelijus mučio da svuče pantalone.
Posle samrtnih muka uvijanja i cimanja, najzad ih je skinuo i legao na leđa, zadihan i obliven znojem.
"O, bože", reče Poli gledajući mu koleno, otečeno do dvostruke veličine. Oblog je malo pomogao, ali kako je dan odmicao, Kornelijus je osećao da mu je zglob sve krući i topliji. Pravio se da spava kako bi ga Poli ostavila s njegovim očajanjem; hromom ostarelom Afrikancu bez porodice bilo bi bolje da umre.
Oliver se vratio noseći više zavežljaja nego obično. Kad je dao Poli veliki komad bakalara i malo šargarepe, seo je pored Kornelijusa i stao da petlja s jutenom vrećom. "Žao mi je, stari. Otišao sam do Somsa da mu kažem da si se povredio i da te možda neće biti nekoliko dana. Ali naišao sam prvo na njegovu ženu, i kad sam joj ispričao šta se desilo, rekla je..." Oliver ućuta. Nije hteo da ponovi njene reči. "Rekla je da je gospodin Soms već odlučio da..."
Kornelijus ga je spasao laganja. "Ne vraćam se tamo."
"Dala mi je tvoje stvari", reče Oliver i pruži mu vreću. "Možda ćeš moći da porazgovaraš s Džejkobom kad ozdraviš." Sedeli su ćutke sve dok se Neti nije dogegao i popeo ocu na krilo.
"Kako je moj dečko?", šapnu Oliver njuškajući mu meku plavu kosu.
Posle nekog vremena Poli je prostrla stari čaršav na tlo i poslužila večeru. "Ovde je mnogo svežije". rekla je trčkarajući tamo-amo s tanjirima i viljuškama, poslužavnikom pržene ribe i činijom barene šargarepe.
"Hvala vam, gospoja", šapnuo je Kornelijus, na šta mu je Neti prišao, uzeo mu šargarepu iz tanjira i potapšao ga po obrazu. Oliver se nasmešio i rekao između zalogaja: "Idem po Ister."
"Možeš li usput da potražiš maline?", upita ga Poli. "Maine?", zacvrkuta Neti.
"Ako ima malina, doneću ih", obeća Oliver polazeći.
"Ne brinite, gospodine Kornelijuse", reče Poli dok je sklanjala posude. "Ister će znati šta treba da radi. Sigurna sam da ćete noćas bolje spavati."
Kornelijus je sumnjao u to. Čak i kad bi Ister imala čarobne moći i do jutra ga osposobila da igra, misli o budućnosti držaće ga budnim. Izgubio je i posao i dom.
Te turobne misli toliko su ga zaokupile da je opazio Ister tek kad mu se primakla na nekoliko centimetara. "Kornelijus Finson, tako mi svega!", uzviknula je. "Nisam te videla sto godina. Mada, nisi nikad često ni svraćao. Daj da vidim šta si to uradio."
Sklonila mu je oblog s kolena. "Gadno", iskreveljila se. "Kladim se da te je bolelo i pre nego što si pao. A šta si radio na tom putu u cik zore, dobri moj čoveče?", zadirkivala ga je. "Ti si gradski momak, mada mi Oliver kaže da ćemo te uskoro možda češće viđati u Kerogradu. Sigurna sam da je Čeriti Soms žena s najneprikladnijim imenom na svetu."5
Oliver postiđeno pogleda Kornelijusa; bilo mu je neprijatno što je sve ispričao Ister.
"Učiniću šta mogu s onim što sam donela", reče Ister. "Poli, donesi mi još malo tople vode za ovaj štavelj, hoćeš? Neka se malo natapa. Kad se ohladi biće odličan melem; ponekad pomaže kod hromosti, mada teško da će srediti ovaj užas. Sam svakako neće."
Ustala je i krenula ka vratima, vičući: "Poli! Trebaće mi i šolja jabukovače. Ne znam imaš li piva u kući, mada ti stalno govorim da je dobro za mleko. A imaš li mleka ovih dana? Je l' se ta mila bebica ugojila?"
Oliveru se lice razvuče u osmeh. "Baš je bučna, zar ne?"
Kornelijus klimnu glavom.
"A opet", promrmlja Oliver ulazeći za Ister, "među nama rečeno, to je delotvorno."
Ister je privila vlažne listove slažući ih tako da se ne ukrštaju. Onda je sve uvezala zavojem napravljenim od prljavog otrcanog komada muslina. "Boli li?", upitala je. Kad je Kornelijus odmahnuo glavom, stegla je zavoj za dlaku prejako.
"To je sve za sada", rekla je. "Doći ću ponovo s nečim drugim. Koren lokvanja možda će smanjiti otok. Kladim se da bi onaj otmeni doktor Bič iz grada zabadao svoje nožiće u ovo." Stavila je prst na nos i rekla: "To je pravo veštičarenje. ako mene pitate. Baš me briga da li on sebe zove doktorom, profesorom ili Njegovim veličanstvom. Samo nečastivi traži krv."
Odmahnula je rukom na Oliverovu ponudu da je otprati kući. "Sama ću. Vi pazite jedno na drugo i lepo spavajte, mili moji. I tebi laku noć, Kornelijuse."
Kad je otišla, a kućom zavladala spokojna tišina. Neti reče: "Maine?"
"O, mili moj dečko", reče Oliver dižući sina. "Nisam zaboravio, ali sve maline koje sam našao bile su još zelene i gorke. Poći ćemo zajedno sledeće nedelje i naješćemo se pravo sa grma, samo ti i ja. Važi, srce moje? Važi, lepi moj?"
Kornelijus je bio iscrpljen. Bujica razgovora, bol u nozi. gubitak posla - sklopio je oči nadajući se snu. Ali Oliver ga kucnu po ramenu. "Ne mogu da te ostavim ovde, stari moj", reče. "Komarci će te pojesti."
Kornelijus je bio preumoran da se usprotivi i pustio je Olivera da radi s njim šta hoće. Smestili su ga u krevet na kom je Džudi Rajns toliko puta počivala pod njegovim pogledom. Spavao je loše zbog vrućine i probudio se ukočen i žedan, odlučan da bude na smetnji što je manje moguće.
Jeo je isto što i njegovi domaćini, spavao kad oni spavaju, i po ceo dan sedeo u hladovini. Iako nije radio ništa, Kornelijus se umorio od putovanja od dosade preko očajanja do pomirenosti sa sudbinom i nazad.
Posle tri potpuno istovetna dana najzad je primetio neprestani metež oko sebe. Poli je kupala novorođenče, nosila vodu, sušila rublje i sve vreme ćeretala s Netijem, podsticala ga da govori reči za nos, za kolena, za kofu, za kera. Kuvala je služila, prala posuđe, ponovo kupala detešce, stavljala još vode da se greje, i sedala samo radi dojenja.
Kad bi se Oliver uveče vratio kući, Poli je čekalo još posla; trebalo je da spremi ribu i pospremi posle večere, da Oliveru da malenog kako bi porubila podsuknje za gospođe iz grada. Kornelijus se umarao gledajući je kako obavlja poslove jedan za drugim.
Sutradan ujutro Poli je tri puta morala da spusti kofu kako bi se postarala za Dejvida, koji je vrištao uprkos svim njenim naporima da ga umiri. "Sigurno mu probija zubić", rekla je Poli brišući čelo.
"Izvinite, gospoja."
Poli razmisli o ovom izvinjenju, a onda mu pruži pocrvenelog mališana. "Da li biste ga vi pridržali dok ne odem na potok?
On je dobar dečko, stvarno", nastavila je nameštajući Dejvida Kornelijusu na grudi. "Uglavnom hoće da ga neko drži da mu tiba bude topla. Ne znam zašto. Neti nije bio takav."
Dečko se umirio čim je stomačićem dodirnuo Kornelijusa, a Poli je otrčala na potok osvrnuvši se usput tri puta preko ramena. Neti nije krenuo za njom kao obično, nego je ostao da gleda ovog velikog čoveka kako drži njegovog majušnog brata. Dejvid se smešio kad god mu Kornelijus dodirne bosa stopalca, a to je zazivalo otvoreni osmeh i na lice krupnog Afrikanca. Kad se Poli vratila, Dejvid je čvrsto spavao tamo gde ga je ostavila. "Sigurno vam ne smeta?", pitala je s vremena na vreme uzimajući Dejvida samo da ga nahrani ili opere.
Te noći u postelji Poli je rekla Oliveru da je Kornelijus darovita dadilja. "Možda čak i uživa", prošaputala je. "Sigurna sam da sam ga videla kako ljubi Dejvida u čelo. Zamisli!"
Sutradan ujutro Kornelijus je pružio ruke da uzme malenog i pre nego što je Poli stigla da ga zamoli. Prijala mu je razonoda, a opčinili su ga blizina i miris novorođenčeta i to kako detence reaguje na dodire. Kad Poli uđe u kuću ili siđe na potok, lako je dodirivao Dejvidu šake i stopala. Pratio je prstom golu liniju dečakovih obrva i tople prevoje laktova. pun strahopoštovanja obuhvatio je čitavu Dejvidovu šaku palcem. Ali kad mu je položio dlan na teme, samo što nije iskočio iz kože.
Čim se Poli vratila s potoka rekao je: "Gospoja?"
"Da, Kornelijuse", reče Poli, obradovana što čuje neku reč od njega.
"Bojim se da Dejvidu nešto ne valja s glavom."
Poli se skamenila.
"Ovde, na temenu." Pokazao je. "Kao lubenica, gospođo, ima meko mesto. To nije kako treba. Izvinite. Ja nisam ništa učinio..."
"O, ne", reče Poli osetivši da joj srce ponovo kuca. "Takva su sva dojenčad. To meko mesto se s vremenom zatvori. Netiju je glava bila takva, a sad je tvrda kao orah." Stavila mu je šaku na Netijeve kovrdže. "Ali to valjda niko ne zna dok ne dobije dete."
Kornelijus klimnu glavom, a Poli ućuta, uplašena da ga možda nečim nije povredila. Mada, nije se ni nadala da će upoznati dušu ove tihe senke od čoveka. Ipak, bila je potpuno uverena da Kornelijus s njenim sinovima postupa s isto toliko ljubavi i strpljenja kao Oliver ili Džudi. I znala je da je zahvalan za svaki znak dobrote koji mu se ukaže.
Kornelijusov bol polako se smirivao, ali koleno mu je i dalje bubnjalo i oticalo kad god ga optereti. "Pasja vrućina, eto", rekla je Ister kad je svratila da mu privije na koleno smrdljivi melem od ukiseljenih listova čkalja. "Ovo je najgore doba godine za zaceljivanje rana, i to vam je to. Još nekoliko sedmica mirovanja će te izlečiti, i čak ni ova vrućinčina to ne može da spreči. Ako me budeš slušao i ne budeš opterećivao nogu, ozdravićeš uskoro." Kornelijusu nije bilo druge nego da miruje i nada se da je starica u pravu.
Svaki dan ličio je na prethodni, i zbog toga su sitni događaji dobijali važnost. Kasne maline su sazrele, pa su se najeli do mile volje. Nekoliko tikvica pružilo je bezukusni ali zasitni prilog bakalaru ili vahnji koje Oliver donese kući.
Dva-tri dana bilo je nešto svežije, a onda je ponovo zavladala paklena vrućina, pa se čak i dobroćudni Neti smrknuo. Jednog popodneva, dok mu je majka bila zauzeta s malim bratom, a Kornelijus dremao, obično krotki dečačić počeo je da viče: "Džudi! Gde je moja Džudi? Hoću moju Džudi!"
"Ćuti", reče mu Poli. "Tvoja Džudi neguje gospođu Kuk, koja je sigurno mnogo bolesna, inače bi Džudi bila ovde. Nikad te nije ostavila ovako dugo, je l' da?"
Poli se okrenula Kornelijusu i objasnila. "Džudi Rajns bila mi je kao sestra otkako se Neti rodio. On je obožava, ali odavno je nismo videli, je li tako, Neti? Svratiću do Kukovih da se ispričam s njom čim najzad budem mogla da odem od kuće i od..." Ućutala je, a Kornelijus je shvatio da ne želi samo on iz sveg srca da ozdravi i ode svojim putem.
Te noći Kornelijus nije mogao da zaspi. Više mu nisu smetali hrkanje psa, detinji noćni plač i mrmljanje i šuškanje iz Oliverove i Poline postelje. Mora da ode iz kuće Jangerovih. Poli nije potrebno da se brine o još jednom čoveku, a Oliver sigurno troši dosta na ono čime ga hrane.
Otići će ujutro. Napraviće štap i vratiće se u Kerograd. Useliće se u kuću Džudi Rajns i uživaće u tišini i miru šume.
Živeće od prikupljanja koječega i povremenih poslova, baš kao nekad.
Dok je Kornelijus ležao na leđima i kovao planove, ptičja pesma probi vlažni noćni vazduh. U prvi mah učinilo mu se da to više ptica krešti, ćurliče, zviždi, cvrkuće, gunđa i guguče. Posle nekog vremena shvatio je da je jedna jedina ptica rugalica odgovorna za ovu mešavinu besprekornih oponašanja - crvendać, galeb, gugutka, divlja ćurka, vrana i na kraju (da li je moguće?) žablji kreket, cvrčanje zrikavca i nešto nalik na kratki hrapavi lavež smešnog malog kera porodice Janger.
Kornelijus se napinjao da razazna obrazac pesme sve dok ga nije zabolela glava. Gubim razum, pomislio je. Ako uskoro ne odem odavde, neću biti ni za šta.
Noga mu je sutradan bila bolje; bila je nedelja, što znači da je Oliver kod kuće. "Razmišljam da napravim štap", rekao je Kornelijus. "I da vas ostavim na miru."
Poli je čula izvinjenje u njegovom glasu. "Biće nam žao ako odete", rekla je. Iako se žalila Oliveru na Kornelijusovu ćutljivost, iako je njegov boravak u kući značio da pere više rublja i hrani više usta, on joj je mnogo pomogao s Dejvidom i Netijem. Dok ih je on pazio, ona je imala više vremena za šivenje, što im je donosilo novac neophodan za obuću. Nije se ni sećala kako se brinula o oba dečaka pre Kornelijusovog dolaska; zaspala je namrštena.
Sutradan ujutro imala je novu brigu. Kornelijus se prevrtao u krevetu, znojio se i ječao. Probudio se suviše slab i da sedne, a kamoli da ustane.
"Ne sviđa mi se kako izgleda", rekla je Poli Oliveru. "Ister nije vešta s groznicama kao Džudi."
"Svratiću do Kukovih i videću da li bi večeras pošla sa mnom", reče Oliver ljubeći je na rastanku. "Ne brini. Dovešću je i svi ćemo se radovati poseti."
Džudi Rajns je nalivala vodu za jutarnji čaj gospođe Kuk kad se Oliverovo lice pojavilo na kuhinjskim vratima. "Gospo Rajns", rekao je podrugljivo zvanično. "Tako mi je drago što vas vidim. A kako je vašoj bolesnici?"
"Danas nije ništa gore, ali je vrlo utučena."
"Iako je vi negujete svakodnevno?"
"Volela bih da mogu da joj pružim više od obloga i društva", uzdahnu Džudi dok je Oliver ulazio u kuhinju i prebacivao nogu preko stolice. "Lekar je najzad prestao da joj pušta krv, hvala bogu. Među nama rečeno, od njega ima više štete nego koristi."
"Mislim da ti je Ister do sada ispričala sve o našem bolesniku", reče Oliver.
Džudi se užurba oko poslužavnika. "Ti i Poli ste sveci što ste ga primili."
"Poli obavlja sav posao. Njoj je u prirodi da prima beskućnike. Uzela je mene, zar ne?"
"O, i ti si isti takav", reče Džudi toplo. "Koliko štenaca sada imate gore?"
Oliver se nasmeja. "Pa, imali bismo čitavo leglo, ali Popa je suviše ljubomorna. No, svratio sam kod tebe zbog Kornelijusa. Probudio se jutros sa strašnom groznicom; toliko je slab da ne može ni da ustane iz postelje. Došao sam da te zamolim da se pobrineš za njega."
"Ister je vešta koliko i ja", reče Džudi.
"Pa, Poli misli da si ti bolja s groznicama. Osim toga, Neti neprestano plače za svojom tetkom Džudi. Mnogo mu nedostaješ. I Poli takođe."
Na spomen Natanijelovog imena njena uzdržanost se istopila. "I oni meni nedostaju", rekla je. "Pa, ako je Marti udobno, a pošto je sudija kod kuće..."
"Svratiću po tebe kad pođem kući", reče Oliver i pohita napolje pre nego što Džudi smisli neki izgovor.
Džudi je znala da će Marti biti dobro nekoliko sati bez nje. Njene muke uveče su bile lakše, a sudija je bio kod kuće i rado će provesti veče čitajući u njenoj sobi. Prava istina bila je da se Džudi klonila Jangerovih jer je Kornelijus kod njih.
"Džudi, mila." Martin glas vratio ju je poslu koji je otpočela.
"Dolazim!", doviknula je i pohitala s poslužavnikom.
"Jesam li to čula Olivera?", upitala je Marta kad je Džudi ušla u njenu sobu. "Kako je maleni?"
"Zamisli, nisam se ni setila da pitam."
"Mila, moraš mi reći istinu. Jesi li se posvađala s Jangerovima? Dugo nisi išla kod njih, a ne pamtim kad si spomenula Netija. Šta je bilo?"
"Nismo se svađali, samo ne želim da te ostavljam." Džudi primeti da treba promeniti cveće u vazama. Iako je često donosila sveže cveće, kratila fitilje u svetiljkama i menjala posteljinu, Martina soba izgledala je sumorno.
"Nisam sama. Ona devojka je tu svaki dan", zacvile Marta odlično oponašajući novu sluškinju. "Tako je turobna, a njena majka mi je obećala veselu devojku. Ali to nije važno. Sudija je večeras kod kuće. Hoće li Oliver po podne doći po tebe?"
"Hoće. Uzeli su kod sebe Kornelijusa Finsona, koji je povredio nogu na putu." Džudi se okrenula svelim ružama da joj Marta ne vidi lice. "Sada ga je izgleda oborila groznica."
"Pa, ako ga ti budeš negovala, ozdraviće za tren oka. A ja ću preživeti ovo jedno veče bez tebe."
Džudi je čitala dok Marta nije zadremala, a onda se odšunjala do komode i uzela ogledalo s drškom od slonovače koje je ležalo licem nadole na čipkanom miljeu. U odrazu nije bilo iznenađenja; Džudi je u kosi sada imala beli pramen, tik uz levi obraz. Čitavo lice joj je deblje, na slepoočnicama ima mrlje po koži, a brada joj je omekšala. Postala je prava usedelica, mislila je, obična i neupadljiva. Marta je teško podnosila to što joj nekada ljupko lice propada iz meseca u mesec, ali Džudi je bila opčinjena izmenama svog izgleda.
Ravnodušno se posmatrala, uopšte ne pomislivši na to kako da popravi ono što vidi, srećna što je izbegla stalno namršteni izraz kakav nose gotovo sve neudate žene njenih godina. Razrogačila je oči i vedro se nasmešila; bar su joj zubi još dobri. Marta se promeškoljila, a Džudi je vratila ogledalo tačno tamo gde je bilo pre nego što je ponovo sela pored kreveta.
Kad je Oliver stigao, čekala ga je spremna; u torbu je stavila voće i kolače, a spremila je i malu kesu lekovitih trava - hajdučku travu za spuštanje temperature, koren kiseljaka i sladića za čaj, ljigavi brest za upaljeno grlo. I kutiju kamilice za Poli, jer voli miris tog cveta.
Kad su krenuli, Džudi je pitala Olivera kako su Neti i beba, i on joj je odgovorio sa svim pojedinostima; Dejvidu je već nikao zubić, a Neti je pametan kao pčelica. "Ume da broji do sto. Poli kaže da ga Kornelijus uči brojevima."
"Ponela sam mu malo breskvi", reče ona.
"Obradovaće se", reče Oliver. "Nemam pojma šta Kornelijus voli, znam samo da voli naše sinove. Smeši im se kad misli da ga niko ne gleda. Ali tako je ćutljiv..." Džudi skrenu razgovor na Polino zdravlje, pa su stigli do kuće pre nego što je Oliver uspeo da kaže još nešto o njihovom bolesniku.
Neti ih je čekao kraj puta skakućući s noge na nogu. Kad se Džudi pojavila, ciknuo je i pritrčao ka njoj. Čvrsto ju je stezao oko kolena sve dok ga nije podigla u naručje. "Ako još porasteš neću moći da te dignem!"
Džudi je poljubila Poli i rekla joj da blista od sreće. Glasno se divila Dejvidu, koji se mnogo promemo otkako ga je poslednji put videla - porastao je, kosa mu je potamnela, i mašao se za sve, uključujući i njen nos. Pohvalila je uredno dvorište i kuću i oduševila se divnim radom u korpi za krpljenje na krevetu. Tek tada je iskosa pogledala Kornelijusa, koji je čvrsto spavao.
Mnogo je omršavio otkako ga je videla poslednji put. Kosa mu je posedela, a znojno čelo bilo mu je mnogo više nego što je pamtila. Prizor Kornelijusa, opruženog nepomično kao mrtvac, nije je dirnuo ni uznemirio, čemu se upravo i nadala.
"Najzad se smirio", šapnu Poli. "Bacakao se čitav dan. Čak se i Dejvid uplašio."
"Onda neka spava", reče Džudi. "Pozabaviću se njime posle večere."
Dok je Poli pohovala ribu, Džudi je držala bebu sve dok Neti nije više mogao da izdrži i zatražio od nje da spusti Dejvida i posveti mu pažnju koju je očekivao od nje.
Večerali su vedro i prisno ćaskajući. Neti je brbljao o cveću koje je nabrao mami, o tablici za pisanje koju će mama da mu nabavi, o tome kako bata smrdi. Ni Poli ni Oliver nisu ga ućutkivali, i dok se Džudi pitala hoće li taj mališan ikada naučiti da se ponaša, ljubav prema ovoj kući i porodici opijala ju je poput vina, opuštala je i grejala. Posle večere Poli je pomislila kako Džudi izgleda dobrih deset godina mlađe nego kad je ušla na vrata.
Druženje je prekinulo glasno ječanje, i sve su se glave okrenule - čak i bebina. Kornelijusu je trebalo nekoliko trenutaka da otvori lepljive kapke. Džudi se okrenula i oslonila obraz na Netijevo somotsko čelo.
"Džudi?", reče Kornelijus hrapavo.
Zvuk njenog imena podigao ju je na noge, a Neti se skotrljao na pod. Posle dugog trenutka preneraženosti dečak je zinuo i zavrištao.
"Izvini, ljubavi moja, srce moje, jagnje moje", izvinjavala mu se Džudi zadihano podižući ga. "Tvoja stara tetka Džudi se samo malo prepala." Iznela ga je iz kuće obasipajući ga poljupcima.
"Džudi?", reče Kornelijus s golom čežnjom u glasu. "Došla si mi? Džudi? je li to stvarno moja Džudi?" Oliver i Poli iskolačiše oči. "Otkud on nju zna?", šapnu Poli. Oliver slegnu ramenima. "Oboje su živeli u Kerogradu." Ali Džudina nelagoda i Kornelijusov glas nagoveštavali su nešto mnogo više od dobrosusedske učtivosti. Poli se pitala šta su tačno imali, kako je otpočelo, zašto je prestalo i kako se takva tajna sačuvala u ovako malom mestu prepunom ogovaranja. "Jadni oni", rekla je.
Oliver se namrštio. Pokušao je da zaboravi svoje dečačke snove o osvajanju Džudi za sebe i mislio o njoj samo kao o tetki - svojoj i Polinoj, kao i Netijevoj i Dejvidovoj. Uznemirila ga je pomisao na Džudi u zagrljaju drugog muškarca, a to što je reč o Kornelijusu činilo je čitavu sliku još neprirodnijom.
Džudi je po drugi put obišla oko kuće s Netijem. Prestao je da plače posle prvog kruga. "Pusti me", rekao je. "Spusti me, molim te", ispravi ga ona i pusti ga. Obišla je kuću još jednom da se pribere. Njeno ime izgovoreno Kornelijusovim glasom potpuno ju je poremetilo. Kad bi samo mogla da ode, da se vrati svojim knjigama u Gloster. Čak i Martini bol i patnja bolji su od ovoga. Ali morala je da pokaže mladim Jangerovima da između nje i Kornelijusa nema ničega. Mora to sebi da dokaže. a i njemu pretpostavljala je.
Uzdignutih ramena i s krivim osmehom na usnama, vratila se u kuću i pošla pravo do ležaja na kom je toliko puta spavala s Netijem pod miškom.
"Poli", rekla je oštro, "stavi čajnik, molim te. Napraviću čaj da izvučem vatru. Onda ćemo načiniti obloge od kamilice, a ostaće dosta i za tebe, mila."
Kornelijus je slušao Džudine zapovesti i Poline odgovore, zvuk nalivanja vode, Netijevo ćeretanje i Dejvidovo gukanje, Oliverove korake po neravnom podu. Slušao je i čekao da Džudi izgovori njegovo ime.
Kad mu je nežno spustila tkaninu na čelo, naglo je izdahnuo i osetio je da se trgla. Sledeći oblog položila je užurbanije, tapšući ga kao psa.
"Kornelijuse", rekla je brzo. "Kornelijuse, moraš da sedneš i popiješ napitak dok je još dovoljno topao da ti pomogne."
Podigao je glavu i progutao kašiku vrele tečnosti. Posle nekoliko gutljaja osetio je da vrućina u njemu raste i zbacio je pokrivač.
"Ne", reče ona i ušuška mu ćebe oko nogu. "Moraš više da se znojiš, ne manje. Čaj radi. Lezi mirno."
Poli ih je pažljivo posmatrala, ali toliko su se uneli u uloge bolničarke i bolesnika da je sumnjala u dalje nagoveštaje. Najzad je žeđ za društvom u njoj nadvladala radoznalost, pa se naširoko raspričala o tome kako je Neti bio drugačija beba od Dejvida, i kako joj nije jasno zašto jedan tako lako zaspi, a drugi jede sve, i zašto je Netiju kosa sada plava a Dejvidova je tamnija od Oliverove.
Poli je imala i mnoštvo pitanja za Džudi. Kada da ode do gospođe Stajls zbog šivenja spreme za njenu mladu kćer, da li su se svi letos mučili s pasuljem ili je ona negde pogrešila. Najzad je spustila glas i upitala: "Je li istina da je gospođa Kuk na pragu smrti?"
"Zaboga, nije. Marta je bolesna, ali nije na samrti. To se priča? Odvratno", reče Džudi. "Strašno pati zbog žive, i brine me da će je baš taj lek ubiti. Ali još je svesna i pribrana.
Što se tiče tvojih ostalih pitanja, ja retko izlazim iz kuće pa nemam ništa novo da ti kažem ni o gospođi Stajls ni o bilo kome drugom." Polino razočaranje navelo je Džudi da ispriča sve o novoj sluškinji Kukovih; devojka je toliko neutešna što je odvojena od majke i sestara da je dva puta bežala iz kuće, a drugi put je glavom sudija pošao da je dovede nazad.
Kornelijus je čuo žuč u Džudinom glasu kad god ona spomene sudiju i pitao se čime je gospodin zaslužio toliku mržnju. Zatvorenih očiju, čekao je da mu se Džudi ponovo obrati, da kaže: "Kornelijuse", kao pre. Ali sada će joj odgovoriti. Reći će joj: "Da, Džudi." Učiniće sve što bude htela.
Ležao je na leđima, umotan u obloge i znojav, i zamišljao sebe kako joj priča sve priče koje zna a koje bi ona volela da čuje od njega. Setio se kako je ćutao dok mu je pričala o svom detinjstvu bez majke. Još se stideo toga. Trebalo je da zaboravi na ponos ili šta ga je već sprečavalo da joj se poveri, i da prizna da je u poređenju s njom imao sreće; na kraju krajeva, sećao se ljubavi i dobrote svoje majke, a to nije malo.
Život im je bio težak, ali nije se mnogo razlikovao od života njihovih gospodara, s kojima su delili četiri sobe, jeli istu bezukusnu hranu za istim stolom od neotesanih dasaka, češali ujede od istih komaraca leti i drhtali od iste zimske promaje.
Za Džudi bi te priče o njegovoj majci vredele zlata. Ali Kornelijus joj u početku nije verovao, a posle se plašio.
Usledile su godine stida, a sada je on siromašni obogaljeni ostareli crnac. Njegove priče iz detinjstva bile bi breme, a ne dar.
Primetivši njegovo namršteno čelo orošeno znojem, Džudi mu stavi poslednji oblog.
"Kako je bolesnik?", upita Oliver.
"Mislim da će se oporaviti", reče ona skupljajući svoje stvari. "Ovo je prolazna groznica. Mislim da nema nikakve veze s kolenom. Učinila sam sve što sam mogla za večeras."
"Dođi nam uskoro ponovo", prošaputa Poli da ne bi probudila Netija, usnulog u njenom krilu.
"Obećavam", reče Džudi i posla joj poljubac.
Oliver i Džudi krenuli su u sumrak.
"Smrkava se mnogo ranije ovih dana", reče ona. "Večeras se baš oseća na jesen."
On joj uze torbu i bez razmišljanja joj ponudi ruku. "Dozvoli."
Džudi ga uhvati ispod ruke i nasloni se na njega, iscrpljena od naporne večeri.
"Poznavala si Kornelijusa u Kerogradu, zar ne?", upita Oliver posle nekog vremena.
"Da."
"Da?"
"To je bilo davno", reče Džudi odrešito i Oliver začu kako se zatvaraju vrata pred svakim daljim razgovorom o Afrikancu. Potapšao ju je po ruci, pa su ćutke nastavili dalje.
Džudi je bolela glava, žudela je da legne i razmisli o strepnji, besu i žudnji koji su se uskovitlali u njoj kad je čula Kornelijusa kako izgovara njeno ime.
Oliver je pokušao da pomiri naklonost prema Kornelijusu s mučnim besom koji je osetio kad je čuo Afrikanca kako ječeći izgovara Džudino ime. Zvučalo mu je izopačeno iz njegovih usta, mada nije znao zašto. Kornelijus je muškarac, isti kao on sam, ili Everet Mensfild, ili bilo koji Vorf, Tar, Tom i Vilijem koji su ikada gazili po rtu En.
Pitanje Afrikanca bilo je suviše zamršeno za njega samog. Pokušaće o tome da razgovara s Poli, odlučio je i ponovo obratio pažnju na Džudi, koju je trebalo malo razgaliti.
Nagnuo se ka svojoj prijateljici i lakim zavereničkim tonom rekao: "Nisam još rekao Poli, ali počeo sam da tražim novi posao. " Ostatak puta ispunio je planom za bekstvo od smrada ribe, koji Poli više nije mogla da mu izagna iz odeće.
Džudi se zagrejala za njegove namere, pa su i ne opazivši stigli do cilja. Džudi zacokta videvši svetio iza svih prozora. "Ta mala."
"Svratiću da ti kažem kako mu je", reče Oliver otvarajući joj baštenska vrata.
"Hvala ti, mili dečko", šapnu ona. Pre nego što mu je pustila ruku, propela se na prste i lako ga poljubila u obraz, pitajući se zašto to nikada pre nije učinila.
*

Do jutra je Kornelijusova groznica gotovo sasvim nestala, pa je mogao da ustane i othrama napolje. Ali nešto se preko noći u domu Jangerovih promenilo. Poli je bila ljubazna kao i uvek, ali ga je gledala s očiglednim sažaljenjem. Oliver se ponašao kao i uvek, ali je izbegavao da ga pogleda u oči.
Otišao je dva-tri dana kasnije; koleno mu je i dalje bilo ukrućeno, ali podnošljivo. "Biću vam zahvalan do kraja života", rekao je.
Oliver mu čvrsto stegnu ruku.
"Hoćete li doći da obidete dečake?", upita ga Poli.
"Viđaću ih", reče Kornelijus milujući ih po svilenkastoj kosi.
Preselio se u kuću Džudi Rajns i ponovo se latio postavljanja zamki i prikupljanja svega što se može prodati ili trampiti. Počeo je ponovo i s noćnim obilascima, poštapajući se i koračajući pažljivo kad izađe da zaviri u Džudinu kuću u Glosteru kroz čipkane zavese. Povećao je krug šetnji tako da obuhvate i poslednje kerogradske kuće, sve do kuće Ister i Rut sa tri škripava prozora i tužnih žitelja doma gospođe Stenli.
Gledao je kuću Jangerovih gotovo svakodnevno, čak je nabavio dvogled kako bi mogao da prati kako Dejvid uči da hoda. Mrštio se i smešio gledajući kako Neti naizmemčno zadirkuje mlađeg brata i pomaže mu. Kud god da je išao, Kornelijus je tražio neobične sitnice da ih razbaca po šumi iza kuće Jangerovih. Ponekad se skrivao u blizini i čekao uzbuđenu ciku dečaka kad nađu vrh strele, zmijsku kožu, ogromnu šišarku ili majušnu mišju lobanju. Neti je nosio ljuske jaja u kuću da ih pokaže majci, koja se oduševljavala njihovim lepim bojama. Prikupila je čitavu dugu - ružičaste, plave, zlatne i mlečnobele - i poređala ih u savršeno ptičje gnezdo koje su dečačići takođe našli. Stavila je gnezdo na prozorski okvir, pa je Kornelijus znao da i oni njega pamte.

Svoj čovek



Osme godine pošto je napustio Kerograd, Sem nije ni zebao ni gladovao. Zahvaljujući zasluženom ugledu učtivog, trezvenog i veštog momka, mnoge udovice davale su mu smeštaj i hranu u zamenu za njegovu brigu o njihovim domovima i imovini i prijatno društvo.
Mali Semi Stenli vremenom je od ljupkog dečaka postao zapanjujuće privlačan dvadesetogodišnjak plavih očiju, kose boje meda, finog oštrog nosa i isklesane vilice. Počeo je da se služi imenom Sem Maski, što mu je odgovaralo.6 Od godina napornog rada vrat mu je odebljao, a ramena se proširila, pa je čak i u otrcanom kaputu delovao zapovednički kao vojnik. Jedina šteta, slagale su se sve gospođe, bila je to što je narastao jedva preko metar i po. Kad je potražio posao u kamenolomu u kom se radilo u parovima, odbijen je. "Mnogo si nizak", rekao mu je predradnik, ne neljubazno. "Svako će slomiti kičmu saginjući se s tobom. Vrati se kad narasteš." Ali, nije narastao.
Mogao je da se oženi bogato, ili makar u imućnu kuću. Bilo je nekoliko voljnih udavača, naslednica farmi ili ribarskih brodova, ali nijedna ga nije privukla toliko da savlada odbojnost prema grbačenju na poljima ili opasnostima mora. Devojke su mu pride bile i smrtno dosadne, a pomisao na društvo u postelji mu se gadila, pretpostavljao je zato što je odrastao među kurvama. Osim toga, nije mu trebala domaćica, pošto je više voleo sam da kuva, a još nije našao nikoga ko bolje pegla košulje od njega. Uza sve to, kao samac mogao je svu zaradu da zadržava za sebe, bez porodičnih obaveza.
Tokom godina uspeo je da ostavi na stranu znatnu sumu novca zarađenu "pomaganjem", kako je on to zvao. Radio je sve i svašta, istovarao kola, čistio rakove, krečio kuće i vadio repu. Nosio je pisma u Gloster i vraćao se s novinama, trubama tkanine, muzičkim instrumentima i paketima o čijoj sadržini nije znao ništa. Jednom je putovao čak u Salem, da baki odnese jednog dečačića čija je majka umrla. Na tom putovanju ponuđeno mu je po pristupačnoj ceni pola sanduka Kraunovog tonika, leka omiljenog među njegovim postarijm poznanicama. Pošto je prodao sve boce za dvostruko više novca, Sem se latio trgovanja lekarijama.
Svakih mesec-dva poručivao je zalihe lekova oglašavanih u bostonskim novinama, pa kada požele dozu Fišerovog sirupa, ljudi sa severnih obronaka rta En nisu morali da čekaju dve i više sedmica da im lek stigne. Za trideset procenata provizije Sem je mogao smesta da obezbedi Hamiltonov tonik za jačanje, Lijevu originalnu tinkturu ili ekstrat slačice. Sakupio je bogatu zbirku eliksira, pilula za jetru i bombona za izbacivanje glista, a čak je i preporučivao ovo ili ono sredstvo susedima, koji su naučili da prihvataju njegove predloge.
Semova soba u kući udovice Long bila je dovoljno velika za smeštaj sanduka i kutija. Gazdarica je rado previđala nered u zamenu za stalno snabdevanje umirujućim sirupom doktora Kotona, prilično skupim napitkom uvezenim iz Engleske.
"Bez mog sirupa ne bih mogla oka da sklopim", govorila je gospođa Long. Sem joj je mešao večernju dozu s medom zaslađenim napitkom, u kom je bilo više alkohola nego bilo čega drugog. Posle leka hrkala je kao mornar i nije joj smetalo kucanje mušterija koje su dolazile kod Sema posle sumraka.
Jedne martovske noći vrata su se zatresla od tri kratka udara.
"Do đavola", rekao je Sem. To je bio znak Moli Džejkobs, a ona dolazi ne da kupi, nego da prosi. "Čekaj malo", viknuo je oštro. Ta babetina dolazi k njemu s pruženom rukom otkako je napustio kuću gospođe Stenli. Dolazila je isključivo posle ponoći i kucala tri puta, kao sramežljivi detlić.
Ali kad je otvorio, na vratima je stajala Alis Ajvs; došla je po lek da smiri ocu kašalj. Sem joj je prodao bocu Kraunovog tonika, koji će starom makar pomoći da zaspi, ne obraćajući pažnju na Alisino rumenilo, teleće poglede i dodir po rukavu dok mu je plaćala.
Kad je otišla, Semu je palo na pamet da Moli već mesecima nije dolazila da prosi. Zar nije još bilo snega kad je bila poslednji put? Nije mogao da se seti.
Kad god je čuje kako kuca tri puta, Sem je psovao i vadio novčiće da joj ih utisne u šaku brzo, pre nego što stigne da prekorači prag. Po hladnoći ili jakoj kiši puštao ju je da se malo ogreje, ali nikad joj nije ponudio stolicu niti bilo kakvo jelo li piće.
"Sali je mršava kao pritka ovih dana, Semi", govorila je Moli, nikad ne tražeći ništa za sebe. "Nije popila šolju čaja ima deset dana." Uvek je molila za Sali. "Haljina joj je sva u ritama", uzdisala je. "Tako joj je teško da mi se srce kida."
Ono što joj je davao jedva je bilo vredno pešačenja iz Kerograda. Sem je svoju škrtost pravdao time što bi nešto njegovog novca moglo da dospe u šake Džona Stenvuda, ali nije postao ništa darežljiviji ni pošto je Stenvud poginuo - u tuči u krčmi ili od davljenja u plitkom jarku, već u zavisnosti od toga ko priča priču.
Moli je zahvaljivala Semu na crkavici dostojanstvenim poklonom i pripremljenim govorom. ,Ja i Sali smo stvarno ponosne na tebe", govorila je. "Sali sva naraste kad joj kažem kako lepo živiš, kako si ugledan i čist. I tako zgodan! I kažem joj da ti je srce dobro koliko ti je lice lepo. A ona kaže da zna da je tako."
Baš te laži sprečavale su ga da joj da više, ili je makar Sem u to sebe ubedivao. Ne duguje im on ništa. Moli i Sali mu nisu rod; iako ga nijedna nikad nije udarila, čak ni izgrdila, nisu mu ni pomagale u teškim poslovima. Nije ih video da se zanimaju za bilo koga drugog osim jedna za drugu. Nemaju nikakva prava na njega.
Ipak, Sem se potajno nadao da svojom milostinjom, redovnom ako ne i štedrom, na neki način ulaže u sopstveno spasenje. Nije bio siguran u to da Bog pomno pazi šta on radi sa svojim novcem, ali je opazio da ugledniji svet u crkvi rado objavljuje da daje za siročiće i udovice. Sem je redovno odlazio na nedeljnu službu, i stalno je sedeo u istoj klupi. Posle bogosluženja prečasni Džuet bi se čvrsto rukovao s njim i stegnuo mu rame, što je Sem shvatao kao javni znak odobravanja.
Propoved o Isusovoj pažnji prema posrnuloj Magdaleni učinila je da se Sem oseti vrlo pomiren sa svetom, pa je odlučio da Moli daruje srebrnim dolarom kad sledeči put dođe. Pitajući se zašto je odavno nema, Sem je zaključio da je razlog izuzetno vlažna zima; debeli snežni pokrivač se smrzavao i stvarao velike ledene klizalice posvuda, pa je pešačenje bilo teže nego obično.
Ali ta pomisao prizvala mu je u misli sliku Molinog tela koje su napola pojeli odvratni žutooki kerovi iz šume. Ako su mrtve - jedna li obe - od njega se očekuje da ode gore i sredi stvar, ovako ili onako. "Ðavo ih odneo", rekao je.
Otkako ga je Stenvud oterao, bio je u kući gospođe Stenli svega tri puta. Prvi put je otišao nekoliko nedelja posle bekstva, samo da vidi može li da se ušunja i uzme rezervne čarape i košulju. Tog utorka prikrao se prozoru po podne, jer je kuća bila prazna samo u to doba dana, a i tada vrlo retko, samo kad sve tri odu zajedno u grad ili kod Ister. Ali i Sali i Moli su bile tu, u postelji, obučene u prljave spavaćice, neoprane, bio je siguran, otkako je otišao.
Godinu-dve kasnije došlo mu je da ode ponovo. Idući u Gloster po zadatku, svratio je samo da vidi je li njegov dom iz detinjstva zaista tako užasan kao što ga pamti. Kuća je bila još oveštalija nego što je se sećao. Krov je utonuo, a staza je obrasla korovom sve do vrata koja su visila na šarkama, tako da je mogao da zaviri unutra. Sto je bio pretrpan prljavom odećom i posuđem, a pod posut suvim lišćem. Nered je Semu doneo nekakvo gorko zadovoljstvo, a kad je stigao u grad, kupio je sebi novi kožni opasač, ne zato što mu je trebao, nego zato što je mogao sebi da kupi sve što poželi.
Treća poseta bila je prošle jeseni. Moli ga je probudila jednog ranog jutra. Skočio je iz kreveta, besan što je došla po danu, i potražio novac kako bi otišla pre nego što je iko vidi. Ali nije došla da prosi.
"Gospođa Stenli umrla je noćas", rekla je Moli. "Jutros nas je probudio smrad i ti moraš da dođeš da je sahraniš. Sali i ja ne možemo da je iznesemo. Osim toga, mislile smo da bi ti to mogao da središ s onim tvojim drugarom sveštenikom."
Sema je užasnulo što Moli zna za njegovo prijateljstvo s prečasnim Džuetom i plašio se da će, ako ne pođe da sredi stvar, Moli sama otići svešteniku i podsetiti ga na Semove veze s polusvetom.
"U redu", rekao je. "Vrati se kući, dolazim pravo tamo."
*

Prečasni Džuet pozdravio ga je u radnoj sobi čvrstim stiskom ruke i osmehom. Sem je gledao šešir u ruci dok je objašnjavao razlog svoje posete. "Umrla je gospođa Stenli iz Kerograda i ja treba, ovaj, da obavim sahranu pošto sam, mislim, jer sam, ovaj...", mucao je. "Nema ko drugi. Nema ni govora, naravno, o prikladnom pogrebu..."
"Gospodine Maski", prekide ga Džuet. "Ispravno ste postupili što ste došli k meni u ovakvoj prilici. Vrlo je velikodušno od vas što ste preuzeli taj zadatak. Vi sigurno najbolje znate da mi parohijski poslovi ne dozvoljavaju da pođem s vama. Zapravo, jedna ozbiljno bolesna dama zahteva moju pažnju danas, a imam i drugih hitnih poslova.
Vaša... hoću da kažem, gospođa Stenli, ona nije bila vernica?"
Sem odmahnu glavom.
"Zašto je ne sahranite tamo, u blizini njenog doma? To nije neuobičajeno u ovakvim slučajevima", reče Džuet. "Imate li Bibliju?"
"Mogao bih da pozajmim porodičnu Bibliju gospođe Long, pretpostavljam", reče Sem, skamenjen.
"Nema potrebe", reče Džuet, okrenu se polici za knjige i izvuče jednu sa slomljenim hrptom i otrcanim koricama. "Daću vam ovu na poklon. Ponesite jevanđelje svojoj, odnosno pokojnici, ovaj, i ožalošćenima. Evo, obeležiću vam šta da se pročita."
Brzo je našao odeljak, stavio traku na stranicu i desnom rukom zaklopio knjigu. "Jeremija, treće poglavlje.
Srećno", rekao je, ali nije ustao ni pružio ruku.
Sem oseti uvredu.
Dok je išao u Kerograd, stid u njemu povlačio se pred ledenim strahom. Nije video leš otkako su ga gurnuli u teskobnu zadimljenu sobu u kući Ister Karter. Išao je polako, s Biblijom u jednoj i lopatom u drugoj ruci.
Moli i Sali čekale su ga napolju i uvele ga u kuću. Prozori su bili otvoreni, a vrata odškrinuta, ali nikakav svež vazduh nije mogao da istera zadah ruma i truleži. Gospođa Stenli ležala je na krevetu, uredno počešljane kose, sklopljenih ruku. Okrenuo se što je brže mogao, ali je ipak video zelenkasto bledilo njenog opustošenog lica.
Izašao je i upitao: "Gde želite da kopam?"
"Zar nećemo da je odnesemo na ono lepo malo groblje na brdu?", upita ga Sali.
Sem je zaboravio njen unjkavi piskavi glas. Izgledala je kao izbledela verzija same sebe, plava kosa joj je pobelela, a porcelanska koža sada je bila pepeljasta i ljuštila se. Čak i žuta haljina se otrčala i izbledela do boje slonovače. Sem pomisli da bi mogao da vidi kroz nju kad bi stala na sunce. Ipak, njen odsutni pogled bio je isti, kao i bolno slatki osmeh.
"Čekaj, Sali", reče Moli shvatajući Semovu nameru. "Znaš da nemamo vremena za takvu sahranu. Ali sveštenik sigurno dolazi, zar ne?"
"Neće doći", reče Sem. "Dao mi je Bibliju da pročitam nešto iz nje. Obavićemo sve sami."
Kad je osmeh nestao s Molinog lica, Sem je video bore od stalnog žmirkanja oko njenih kratkovidih očiju.
"Umotajte je u čaršav", reče on.
"Nema kovčega, a?", reče Sali.
"Čaršav je sasvim dovoljan", reče Moli pokušavajući da izgladi stvar. "Ušuškaćemo je."
"Pomozite mi da nađem mesto da je zatrpam." Moli se trgnu na ovakve reči, ali pokaza travnato polje s tragovima davnašnjih brazdi. Sem je odabrao zgodno mesto bez drveća, ali je naišao na kamen čim je zario lopatu; tek iz petog pokušaja pronašao je mesto dovoljno meko da iskopa makar plitku raku.
Dok je iskopao jamu dovoljno duboku, već se smračivalo i podigao se oštar vetar. Požurili su da donesu telo, umotano u požuteli krevetski čaršav. Stara drolja bila je teža nego što je Sem očekivao, a od krutosti tela sav se naježio. Ali kad su je doneli do groba stali su, ne znajući kako da je spuste. "Siđi u raku, a mi ćemo je dodati", reče Moli. "Ne pada mi na pamet."
"Pa, ja ne mogu", reče Moli. "Moja kolena..."
"O, za ime sveta, samo je ubacite", reče Sali. "Ona za nas ne bi ni toliko učinila."
Gola istinitost ove tvrdnje Semu je bila zabavna, i nije mogao da suspregne osmeh kad je gospođa Stenli pala u jamu uz lak tup udar. Nabacao je zemlju preko nje lopatom što je brže mogao, a onda je uzeo Bibliju. Sali i Moli pognule su glave kad je počeo da čita. "Jesi li video šta učini odmetnica Izrailj? Kako odlazi na svako visoko brdo i pod svako zeleno drvo, i kurva se onde."
Sali naglo podiže glavu, a Moli zinu, ali Sem nastavi.
"I pošto učini sve to, rekoh: Vrati se k meni; ali se ne vrati; i to vide nevernica, sestra njena Juda.
I svide mi se za sve to što učini preljubu odmetnica Izrailj da je pustim i dam joj knjigu raspusnu; ali se ne poboja nevernica sestra joj Juda, nego otide, te se i ona prokurva."
Moli se vrlo značajno nakašlja, ali Sem podiže glas. "I sramotnije kurvanjem svojim oskvrni zemlju, jer činjaše preljubu s kamenom i s drvetom."
Tu je stao, tačno pred kraj otrovnog odeljka. Sali mu je prišla i ošamarila ga što je jače mogla. Moli je ne osvrnuvši se ušla za njom u kuću i zalupila iskrivljena vrata koja su se odmah sama odškrinula.
Krenuo je nazad misleći - đavo da je nosi. Bilo je surovo što je pročitao ono što mu je prečasni Džuet obeležio; bilo je ružno od prečasnog što je odabrao baš ove oštre reči. Osećao se kao da je izbičevao Sali i Moli, sada samo jadne i potrošene usedelice. Pa ipak, prorokovo nemilosrdno proklinjanje bludnica i kurvanja na neki neobičan način mu je prijalo. Jeremijin gnev bio je dovoljno vreo da sprži užasnu sramotu njegovog detinjstva, koje ga je i dalje opsedalo.
Dao bi mnogo da zaboravi svoje kerogradske početke. Sem je danju retko mislio o svojoj prošlosti, ali sumrak je prizivao sećanja na bezbrojne noći koje je proveo zatrpan ispod kaputa i pokrivača, čvrsto stisnutih očiju i prstima začepljenih ušiju. Pretvarao se da ne shvata šta se oko njega događa koliko god je mogao. Ali do osme godine saznao je šta je to kurva, kako zarađuje za život i da njegova baka ne prodaje samo sebe, nego i Sali i Moli.
Trudio se iz petnih žila da se odvoji od porodičnog posla tako što je išao u školu i provodio dane s uglednim ljudima, ali noći su pripadale Kerogradu. Osećao je miris muškaraca oko sebe, čuo je njihov duboki gromki smeh, njihove psovke, njihove neobuzdane krike. Užasavalo ga je nevoljno meškoljenje njegovog sopstvenog organa, i trudio se da se ne obazire na to što mu se dešava. Umotavao je šake u ćebe, ostavljao stopala nepokrivena da se smrzavaju na hladnoći, i šaputao Jeremijine reči. Trudio se da trči kuda god je išao i radio je do iznemoglosti kako bi zaspao čim legne.
Ali telo se nije dalo prevariti. Iz noći u noć Sem se rvao sa gađenjem nad samim sobom i strahom da će biti uhvaćen, ali žudnja i zadovoljstvo uvek su pobeđivali. Plačući od sramote, Semi je raskopčavao pantalone, brzo se olakšavao i zaklinjao se da to više nikad neće učiniti. Strepeo je od noći i radovao joj se, u njemu su se nadmetali griža savesti i i radosno iščekivanje.
Jevanđeoska grmljavina nad grobom gospođe Stenli pekla ga je kao vrelo gvožđe nezaceljenu ranu. Ako su te reči bile dovoljno snažne da rascepe srce stare drolje, sigurno su dovoljno jake da očiste njegovu dušu i srce, mislio je Sem. Zauvek je raskrstio s kućom i njenom sramotom. Slobodan je.
Primičući se kući, Sem je odlučio da će kao slobodan čovek prvo da se okupa u najtoplijoj vodi koju može da podnese. Ali kad je otvorio vrata, udovica Long čekala ga je sa šoljom punča. "Dragi moj dečko", rekla je, "evo nešto da te ugreje posle tužnog dana."
"Hvala vam, gospođo", reče Sem dok je gazdarica sedala s njim. Nasmešena i živahna kakva nije bila odavno, udovica Long reče: "Dakle?"
"Dakle šta, gospođo Long?"
"Šta si video gore u Kerogradu? Kako je gospođa Stenli izgledala?"
Zagledao se u njeno ljubopitljivo lice i rekao: "Izgledala je mrtvo."
"Je li umrla od udarca ili od boginja? Jesi li video ranu? A šta je s onim dvema?", navaljivala je. "Hoće li ostati gore, ona dva strašna stvorenja? Hoće li ona Moli prestati da te gnjavi za novac?"
Sem se trgnu na ovo poslednje pitanje.
"O, znam ja da ti ona dolazi. Nisam toliko izlapela da ne znam šta se dešava pod mojim krovom!", rekla je. "Sećam se kad sam prvi put videla te grozne žene. Gospodin Long ih je zvao gradski pacovi."
Što ga je više gazdarica gnjavila pitanjima, Semovo raspoloženje je splašnjavalo. Njegovo ime biće povezano s tim dvema kurvicama sve dok ne umru. Zbog toga i ne sme da ih pusti da umru od gladi; koliko god žudeo da što pre odu s ovog sveta, prikazalo bi ga u lošem svetlu kad bi umrle od zanemarenosti.
*

Uznemirujuće kucanje Alis Ajvs podsetilo ga je na to nepodnošljivo breme. Mora da sazna je li u Kerogradu sve uobičajeno, ali pomisao na povratak u tu kuću bila mu je toliko nepodnošljiva da je probdeo čitavu noć razmišljajući. Do jutra je smislio kako da učini dobro Moli i Sali a da im ne priđe, i da pri tom susedi o njemu misle dobro.
Kasnije tog jutra svratio je do Alis da se raspita za njenog oca. "Doneo sam gospodinu Ajvsu naročite bombone koje bi mogle da mu pomognu", rekao je. "Kao poklon, naravno."
Posle druge šolje čaja Sem je spustio glas i pitao Alis, najubedljivijim ako ne i najkoketnijim tonom, da li bi htela da učini dobro delo i odnese malo hrane dvema poslednjim izgubljenim dušama Kerograda. "Niko ih nije video već mesecima", rekao je Sem. "Ja bih svakako mogao i sam da ih posetim, ali mi je rečeno da te jadnice manje trpe sramotu ako im pomoć stigne u rukama ljupke devojke kao što ste vi." Alis je odmah pristala da to obavi.
"Doneću korpu kasnije", reče on.
Kad je zamolio gospođu Long da napuni korpu za Moli i Sali, nije htela ni da čuje da on plati, kako bi mogla da objavi i svoje dobročinstvo dok bude trubila o njegovom. Slaviće ga kao iskupitelja starih dama Kerograda, što će možda izbrisati činjenicu da one nisu "dame", kao što nisu nikada ni bile.
Alis je odnela hranu i pohitala nazad k Semu; imala je nov šešir i sloj pudera koji je nije nimalo ulepšao. "O, gospodine Maski", rekla je očiju sjajnih od uzbuđenja, "bilo je strašno. Taj smrad", rekla je. "Kao u nužniku."
Sem načini ozbiljno lice dok ga je Alis izveštavala. Pronašla je Moli i Sali sklupčane na madracima prostrtim po podu. Trebalo joj je trenutak-dva da ih nađe pod slojevima ćebadi i odeće, što je bilo gotovo sve što je ostalo u kući. Sav nameštaj su pogorele da se greju, a sneg je ulazio u kuću kroz pukotine u zidovima.
"Užasno", reče on. "Mi hrišćani ne smemo da dopustimo takvu bedu, zar ne, gospođice Ajvs?" Poljubio joj je ruku i odmah izašao; pozajmio je konja i odjahao u Gloster. Rekao je gradskom činovniku da Moli i Sali premesti u sirotinjski dom i spustio pet srebrnih dolara na sto. "Ovo će pokriti troškove prevoza, a ostatak neka se upotrebi za brigu o njima." Činovnik nije stigao da otvori računsku knjigu pre nego što je Sem otišao.
Moli i Sali provele su ostatak marta i april u sirotinjskom domu, pletući i krpeći kao što je tražila upraviteljka; ta dama smatrala ih je učtivima i poslušnima, nimalo nisu ličile na ono što je očekivala od prostitutki. Noću su se držale za ruke preko razmaka između uskih ležajeva i šaputale jedna drugoj.
Kad se Moli razbolela od groznice koja je odnela poslednja tri štićenika doma, Sali ju je danonoćno negovala i neko vreme se činilo da će se Moli izvući. Kad je umrla, upraviteljka je mislila da će se njena prijateljica okrenuti zidu i takođe umreti za dve nedelje. Ali Sali je nestala dve noći posle Moline smrti, odnevši sa sobom svu posteljinu i odeću kojih se domogla, uključujući i upraviteljkin vuneni šal. Ukrala je i teški kalajni vrč, jedinu vrednu stvar u čitavom bednom domu.
Kad je Sem čuo da nijedne više nema, pognuo je glavu i pokrio oči rukama. Udovica Long je svima ispričala kako ga je savladala žalost i kako on ima zlatno srce što se mučio s takvim ogavnim ljudskim smećem. Zapravo, Sem je pokrio lice da niko ne bi opazio olakšanje i zadovoljstvo koji su, plašio se, bili i te kako vidljivi.
Možda će potrajati godinu, možda i čitavih pet, ali s vremenom će se njegovo ime odvojiti od kerogradskih drolja. Pridošlice možda nikad neće ni čuti ime "Semi Stenli". A ako i prežive neke priče o tom nesrećnom dečaku, nikom neće pasti na pamet da ga poveže sa Semjuelom S. Maskijem, crkvenim odbornikom, zapovednikom dobrovoljnih vatrogasaca i jednim od vlasnika prve gradske predionice pamuka. To je sasvim drugi čovek.

Ister i Rut



Ister Karter je znala da su njeni kerogradski dani odbrojani. Udovice su davno pomrle, Džudi Rajns se preselila u Gloster, a vest o tome da su Moli i Sali odvedene u sirotinjski dom bila je poslednja slamka. Tami je još bila živa, mada se Ister ne bi obradovala poseti te stare svadalice - koliko god malo verovatnoj. Kornelijus je lepršao naokolo kao šišmiš, ali nikad nije svraćao. Naravno, Rut je bila odmah tu, pod njenim krovom, ali pre bi neki podivljali pas upitao Ister kako su joj kolena nego što bi njena stanarka sela da popriča s njom. Rut je bila jedini razlog što je Ister mogla tako dugo da ostane u kući. Mesa, kože i perja u njenim zamkama bilo je dovoljno da se trampe za šećer, igle i još ponešto što njih dve nisu mogle da odgaje, sakupe ili poprave. No, Ister je zapravo zbog Rut bila utučena. Trebalo joj je društvo.
Zato je Ister saslušala Džudi kad je ova došla naročito da porazgovara s njom o nameštenju u gradu. Činilo se da Luizi Tatl, nedavno obudoveloj, treba pomoć u krčmi koju je nasledila od muža. Luiza više nije htela da joj muškarci naređuju šta da radi, a strepela je od mlađih žena koje bi mogle da se uvale u nevolje ili prosto odu ako naiđe neki pogodan prosac. Ister ne predstavlja pretnju i neće se udavati, ali uživa izvestan ugled ljubazne i poštene krčmarice. "Živela bi u dve sobe iznad krčme na opštinskoj livadi", rekla je Džudi. "Videla sam ih, Ister, i vedrije su nego što bi se očekivalo. A znaš da bih se radovala da mi budeš bliže."
Džudi je rekla Luizi da Ister ne bi nikad napustila svoju kuću, ali je pristala da prenese ponudu jer se brinula za Isterino zdravlje; haljina je na njenoj prijateljici visila kao na strašilu.
Ister je pogledala oko sebe i razmislila. Svakako je volela svoju kuću i dopadalo joj se da živi po svome. Biće joj teško da napusti prostranu salu gde su sve stvari poređane tačno kako joj se sviđa. Novi početak u šezdesetoj delovao joj je kao veoma strma planina. Ali pošto joj čitavu godinu nije došao nijedan gost koji plaća, morala je da prizna da joj se posao ugasio.
"Pristajem", rekla je.
Džudi je zinula od čuda. Ister je iznenadila i samu sebe, ne samo lakoćom s kojom je donela odluku, nego i time što su joj reči odmah svalile breme s ramena. Dojadilo joj je da jede veverice, a put do Glostera svakog meseca činio joj se dužim i strmijim. Ali glavni razlog olakšanja bila je njena žeđ za razgovorom.
Za večerom - jedinim obrokom kom je prisustvovala - Afrikanka je obično nosila svoj tanjir na sprat. Ister je u retkim prilikama tražila od nje da ostane za trpezom, a Rut je na taj zahtev uvek odgovarala sleganjem ramenima ili klimanjem glave. Posle hiljadu večeri veselih pokušaja, Ister je priznala poraz; Rutina ćutljivost bila je isto tako deo nje kao i njen nos. Ister nije volela da obeduje sama, pa je jela premalo, a uzdisala previše.
Kad je dala pristanak, Ister se spremila za selidbu za svega dve sedmice. Noć pre polaska skuvala je naročito veliki lonac variva i umesila hleba za nedelju dana. Pozvala je pokretom Rut da sedne za sto i držala je za mišicu dok nije rekla sve što je imala.
"Sutra idem, Rut, ali računam na tebe da ostaneš ovde." Ister je govorila polako, želeći da Afrikanka sigurno čuje svaku reč, ako i neće odgovoriti. "Neću prodati kuću, pošto nisam sigurna da se neću vratiti. Znam da ćeš se dobro starati o svemu. Pazi da gradski dečaci ne pokradu grede i prozore. Uvek prvo ukradu prozore. I pazi da krov ne prokišnjava."
Sačekala je da Rut klimne glavom.
"Ostaviću ti sto i dobru stolicu i još ponešto. Sidi s tog tavana i sedi ovde uz ognjište. Bila si dobra stanarka", reče Ister, a glas joj zadrhta od pomisli na Rut samu u ovoj kući. "Nemam na šta da se požalim i nadam se da ti..." Zapravo nije imala nikakve nade za Rut, koja se iz godine u godinu sve više povlačila u sebe.
Rut je spustila glavu nisko, kao prekoreni pas. Dovršile su večeru u tišini. Najzad je Ister otpusti poslednji put. "Laku noć, mila", rekla je i vratila se sređivanju i pakovanju. Rut zastruga stolicom ustajući i Ister se trgnu, misleći da je možda čula "zbogom", ali kad se okrenula, Rut se već penjala uz stepenice.
Džudi Rajns je došla rano; a dovezao ju je Oliver na kolima Kukovih. Bio je april, ali padala je kiša i bilo je hladno - loš dan za selidbu hrpa odeće, posteljine, lonaca, tanjira i svega ostalog što je Ister nakupila. Malo šta je bacila tokom godina, i malo šta je želela da ostavi. Kad se kartonska kutija sa zarđalim ključevima raspala i prosula u blatnjavu baru, Džudi Rajns je pokazala malo ljutnje. "Gomila smeća", promrmljala je, dovoljno glasno da je Oliver čuje. Do kraja dana zadirkivao je svoju po strpljenju poznatu prijateljicu zbog njene "rđave naravi", što mu je pomoglo da zaboravi to što je pokisao do gole kože umesto da udobno sedi kod kuće s Poli i dečacima.
Kad je i poslednji zavežljaj učvršćen, Ister reče: "Samo malo", i poče da kopa po već zavezanim vrećama, da dreši užad i kvari Oliverov pažljivo obavljeni posao. "Znam da sam gnjavator, mili moji", reče Ister i potrča u kuću noseći veliki lonac, kutlaču, ćebe, tanjir, šolje, viljuške, još jedan nož i neke sitnice za domaćinstvo. "Izvinite što vas zadržavam, ali ona nema ništa, a meni baš i ne treba još jedna kutlača, zar ne? A mogla bih da joj ostavim i ovaj tiganj."
Rut začu tugu u Isterinom glasu. Čitavo jutro ležala je na spratu, slušala dolaske i odlaske, zapovesti i smeh, neizrečeno žaljenje. Govorila je sebi kako bi trebalo da ustane i pomogne. Trebalo bi da pomogne i Ister. Trebalo bi da nađe način da se oprosti i zahvali.
Mimbine reči vraćale su joj se u misli čitav dan. Čula je ostrvski ritam, zvučao joj je kao pesma. Mimba bi joj rekla: "Ti si dobra stara duša, Ister, da. Imala sam sreće da delim krov s tobom. Idi sada u miru."
Ali Rut odavno ne može glasno da kaže tako nešto, pa je ostala da leži, bolnog stomaka, plitko dišući, nadajući se da Ister zna da će ona zahvalno brinuti o njenoj kući dok god bude mogla. Ister joj je bila bolja prijateljica nego što je zaslužila.
Konj je frknuo i zatresao uzde vukući kola. Nekoliko minuta kasnije oluja je ojačala i počela da tuče po krovu kao hiljadu maljeva. Loše vreme za put, pomisli Rut. Izašla je i stala na sivi pljusak, puštajući da joj kišne kapi teku umesto suza.
Sutradan ujutro probudila se drhteći u vlažnoj kući. Umotana u ćebad, obišla je četiri kamena zaštitnika i otkrila da nisu na svojim mestima. Spustila je posteljinu u prizemlje; u velikoj sobi praznoj poput crkve, koraci su joj odjekivali. Ostala je samo jedna podna prostirka. Na stolu je stajala velika hrpa odbačenih stvari - kuhinjske krpe, posteljni prekrivač, otrcani šal, raspareni pribor za jelo i posude dovoljni za četvoro, bokal. Ister joj je ostavila i svoj najbolji lonac, veliki crni kotao s čvrstom drškom i nožicama. Rut je ispravno shvatila da je to vrlo velikodušan poklon.
Spustila se u fotelju i slušala kišu; neumorno dobovanje ispunilo joj je glavu i opustilo je toliko da je skoro zadremala. Onda je čula nešto novo, laku promenu, drugačiji zvuk prskanja pored prozora. Neko je napolju. Oči su joj blesnule u tami. Pohitala je da vidi ko je to ili šta je to, ali nije bilo nikoga i ničega. Samo teška kiša spirala je nove brazde i ravnala travu.
To je bio Kornelijus, pomislila je. Ili možda neki ker. Rut se setila kako ju je prvog dana u Kerogradu na putu prepao smeđi mešanac. Ona neotesana devojka koja je prepešačila stotine kilometara da nađe majčin grob sada joj je bila potpuno nepoznata, zbog čega ju je jučerašnje živo sećanje na Mimbu još više zbunjivalo. Rut je živela od danas do sutra, ne misleći ni na prošlost ni na budućnost. I snovi su joj bili bezvremeni; u jednom je bila ptica s tako velikim krilima da je u tri snažna zamaha preletela od Veselog zatona sve do Dobre luke.
U drugom snu bila je veliki crni ker, umnogome sličan čupavom džukcu po imenu Meda, vođi čopora u vreme kad je došla u Kerograd. Da je njegov naslednik bio kao on, Rut nikada ne bi uspela da se približi njegovom potomstvu.
Rut je počela da obilazi kerove na njihovom visokom pašnjaku dve godine pošto se Henri Brimfild pojavio na Rtu, a upravo od tada Medu više niko nije video. Rut im u početku nije prilazila bliže od petnaestak metara. Sledećeg leta prišunjala se na deset metara, dogodine na pet, i tako sve dok nije dospela tako blizu da može da ih dodirne ispruženom rukom. Ali nikada ih nije dodirivala, kao što nije činila nagle pokrete niti govorila, kako bi stekli poverenje u nju. Ili je makar trpeli.
Proučavajući kerove, naučila je kako da živi potpuno unutar sebe, da sedi bez ikakvog očekivanja, da se odmara polusklopljenih očiju, da dahće po zagušljivoj vrućini, da njuši fine promene u vazduhu, da se prepušta snu kad naiđe.
Kerovi nisu bili ni bučni ni tihi, ni lenji ni užurbani. Hrkali su i uzdisali, kašljali, češali se i škljocali čeljustima na prolaznike. Ustajali su i protezali se, odlazili do grmova da dignu nogu ili čučnu, vraćali se u senku ili u visoku travu, pravili krugove i ponovo legali. Lenjo su njušili jedan drugog, žvakali su travu, dizali glave da isprate ptičji let ili tračak mirisa na povetarcu. Rut bi provodila čitav dan među njima, lebdeći kroz vreme kao kroz toplu vodu.
Posle Isterinog odlaska, Rut je zapazila da drveće zeleni i radovala se predstojećim letnjim popodnevima. Ali u tom iščekivanju bilo je i strepnje, jer se čopor brzo smanjivao. Kad je stigla u Kerograd, oko dvadeset pet pasa živelo je u brdima kao u obližnjem ali odvojenom naselju, u miru s ljudima oko njih - možda malo uzdržano, ali prijateljski. Kad se Ister preselila u Gloster, ostalo ih je samo osam, i svi su bili mršavi i šugavi.
Tog proleća Rut je videla poslednju ženku kadru da se šteni kako se gega, trbuha nabreklog od štenaca, i ponadala se da za čopor ipak ima nade. Ali čitavo leglo okotilo se mrtvo, a keruša je izgubila previše krvi i takođe je uginula. Rut je našla telo malog Prugastog u šumi nedelju-dve kasnije; rebra su mu virila kroz mrtvo prašnjavo krzno. Pokopala ga je tamo gde ga je našla.
U avgustu je izbrojala poslednjih šest kerova opruženih na vreloj livadi iznad mora. Okrenula se na zvuk hrapavog uzdaha i gledala kako Smeđe Čudo lagano tone u smrt, kao da zemlja s dobrodošlicom prihvata njegovo telo.
Žujka je odmah ustala, otapkala do Smeđeg Čuda i legla pored njega s glavom na šapama. Rut je znala da Žujka oplakuje svog druga, ali ne kao muškarci i žene koji se mnogo razmeću kad im smrt odnese nekog voljenog. Žujkina tuga u poređenju s ljudskom bila je potpuno nesebična. Ostali psi su poustajali, upadljivo se stresali i kijali, a onda su otišli u šumu, ostavivši Žujku da sama upije svoj gubitak.
Rut je otišla po lopatu; nije želela da gleda kako vrane kljuju telo Smeđeg Čuda do kostiju. Kad se vratila, Žujka je još bila tu, ali se odmakla kad je Rut počela da kopa malu ovalnu rupu koja je prisno obgrlila sklupčani leš.
Brišući ruke od zemlje, Rut je krajičkom oka opazila plavetnilo mora i nevoljno se stresla od zadovoljstva što je živa. Nije ona pravi pripadnik čopora, mislila je dok je na kolenima gradila humku od kamenja povrh sveže prevrnute zemlje. Prijalo joj je da svaki posao obavi kako treba, makar i tako beznačajan kao što je ređanje kamenja preko kostiju divljeg psa.
Kad je te večeri legla, Rut je osećala zemlju pod noktima, slušala je tišinu zaostalu iza Isterinog odlaska i ponovo zažalila što joj nije zahvalila kako treba. Zatvorila je oči, prizvala u misli vragolasto lice svoje stanodavke i zapitala se, iako je prošlo svega nekoliko meseci, da li Ister i dalje hoda zemljom. Mrzela je pomisao na tu dobru dušu zauvek zarobljenu u uskoj drvenoj kutiji.
Da se potrudila, Rut bi lako saznala da nema razloga da brine za Ister; procvetala je već prvog dana u krčmi. Toplim osmehom još je mogla da rastopi i najtvrđe srce, pored nje se i najgluplji čovek osećao pametnijim, pa je naručivao još jedno pivo samo da bi mogao još malo da se kupa u sjaju njene pažnje.
Ister je imala dar da razazna kako je ko raspoložen, znala je kada treba da uteši usamljenog putnika, a kada da ustukne pred nečijim crnim mislima. Shvatala je da većini ljudi treba samo privid zanimanja, da se poneko i razljuti od previše pažnje, sumnjajući da želi da ga uhvati u laži.
Ister je ponekad žalila što krčma nije njena - naročito kad je Luiza Tatl opako pogleda što je stavila u džep malu napojnicu od nekog zahvalnog gosta. Ali, sve u svemu, bila je srećnija nego u poslednjih dvadeset godina.
Redovni gosti voleli su Ister, njene priče i šale. I ona sama imala je ljubimce među mornarima, trgovcima i farmerima, i bila je slaba na ljupka lica. Kad su najzelenije oči koje je ikad videla zastale uz njen šank, poletela je da ih ponudi pićem. Zvao se Robert Njuel i široko čelo krasio mu je dopadljiv uvojak smeđe kose. Lepo se ponašao, na svaki njen osmeh odgovarao je osmehom i uskoro se Ister kikotala kao učenica.
Njuel joj je rekao da je voskar iz Ipsviča, da ima neka posla u luci i staru tetku na rtu En. Kad je ispio pivo kazao je: "Treba da krenem, tetka me čeka s večerom."
"Šteta", reče Ister, potpuno se zaboravivši, i položi svoje ogrubele ruke na njegove.
"Pa, neću odbiti šolju čaja pre izlaska na ovaj vetar."
"Da li želite da vam proreknem sudbinu?", upita ga ona predući kao mače.
Njuel se nagnu napred i začiknu je: "Imate dar?"
"Mili, nekad sam bila toliko dobra da su me neki zadrti ljudi optuživali da sam veštica."
"Ljupkog stvora kao što ste vi?"
Ister opazi da jedan gost s druge strane stola koluta očima i shvati da pravi budalu od sebe. Pohitala je da donese čaj, crvenog lica i uzrujana.
"Mislim da ću se usuditi da probam to veštičarenje. Hajde, gospo, recite mi šta me čeka", reče Njuel.
"Zovi me Ister."
"Pa, Ister, izvoli."
"Moraš prvo da popiješ."
Njuel proguta čaj i pruži joj šolju. Nekoliko gostiju okupilo se da gleda. Ister uze šolju, pogleda publiku s tajanstvenim sjajem u očima i zavrte talog. Zatim pokri šolju tanjirićem, brzim pokretom je okrenu i spusti na pult.
"Mora da se slegne", reče produžavajući napetost. "Neka neko donese svetiljku da bolje vidim."
Dramatično je podigla šolju i nagnula se da pogleda šta je ostalo. "Hmmm."
Njuel prekrsti ruke i osmehnu se.
"Vidim te na putovanju", reče ona.
"To nije tajna, Ister", dobaci podrugljivi glas iz mase. "Čovek je iz Ipsviča. Ide kući."
"Pusti ženu da priča", reče Njuel.
Spustila je nos na svega centimetar-dva iznad ruba šolje. "Uskoro ideš negde drugde. Na neku strminu. Uz planinu. U velikoj si žurbi."
"Onda to nije ovo putovanje, pošto je čovek sedeo ovde čitavo popodne." To se umešao Henri Rajli.
"Ššš!"
"Penješ se uz strmu planinu, i tu je... pa, nisam sigurna šta. Kako se zovu ona stvorenja s grbom na leđima?"
"Grbavci?", reče Rajli.
"Ne lupaj!", odbrusi mu Ister. "Liče na konje, ali imaju grbu..."
"Kamile?", reče Njuel.
"Tako je."
"Šta to znači? Je li to dobro ili loše?"
Ister slegnu ramenima. "Ne znam, samo kažem šta vidim."
"Kamile žive u Africi", reče jedan mladi mornar glatkog lica. "Idete u Afriku, gospodine?"
Njuel se nasmeši i odmahnu glavom. "Ne, ali moram da pođem do kuće svoje tetke, inače će mi večera izgoreti. Hvala na veoma prijatnom popodnevu, gospo Ister", reče i ustajući utisnu joj novčić u šaku. "I paziću na kamile."
Svi se nasmejaše na ovo, pa i sama Ister. Ali Rajli nije odustajao. "Slušaj, Ister", reče ulizički. "Ako u mojim čajnim listićima vidiš slona, hoće li to značiti da putujem u Indiju? Ili da ću se dugo zadržati u nužniku?" Ister mu se nasmeši u lice, a u sebi mu požele dug i bolan zatvor.
Šest meseci kasnije Njuel je ponovo došao, a njegova malo verovatna priča da je video kamilu na neočekivanom putovanju u Kvebek prizvala je u krčmu nove goste, čak i nekoliko žena, da zatraže pogled u budućnost. Ister je spravljala mnogo čaja, gledala u karte i držala ukosnice okačene o uzicu nad velikim stomacima. Nikome nije smetalo što su njena predviđanja o poslovima, ljubavi i polu dece retko bila tačna. Pokušavala je da kaže ljudima ono što žele da čuju i nikoga nije povredila nijednim proročanstvom. Od dodatne zarade poručila je od Poli Janger tri haljine jarkih boja, kao i novu kapu od finog zelenog batista, koja je davala mangupski izgled njenom nasmešenom licu, a na svakom drugom delovala bi budalasto.
*

Džudi Rajns sa zadovoljstvom je gledala kako se rumenilo vraća u obraze njene prijateljice i kako joj se šake popunjavaju. Svraćala je jutrom kod Ister na čaj i razgovor, mada su je ponekad ljutila Isterina beskrajna sećanja na stare dane u Kerogradu. Kad je Ister jednom dobar sat raspredala o sudbini i nevoljama Kornelijusa Finsona, Džudi je pustila da prođe čitava sedmica do sledećeg susreta. Ali kad je umrla Tami Janger, što se desilo gotovo tačno na godišnjicu Isterinog prelaska u Gloster, prisustvovale su sahrani ruku pod ruku.
Telo je otkrila gospođa Pulsifer. Ta koščata radoznalica vraćala se kući posle duge čajanke i ogovaranja s Betsi Hodžkins, čija je kuća nešto niže od Tamine. Čula je mukanje odavno nepomuzenih krava i prateći taj tužni zvuk stigla do kuće Tami Janger. Provirila je kroz otvoreni prozor i videla, kako se izrazila, "najužasniji prizor u mom životu".
Tami je sedela za stolom, s licem zarivenim u činiju pozelenelog gulaša. Miševi su trčkarali tamo-amo, grickali ostatke s tanjira i staričinu kosu. Sudeći po okruglim krvavim tragovima ujeda po rukama i potiljku, i neke vrane su uletale kroz prozor.
"Da nisam jaka na moju staramajku", pričala je gospođa Pulsifer primajući treću čašu rakije od Olivera, "na mestu bih pala u nesvest. Smrad je bio najgori od svega. Svaka druga žena bi se onesvestila."
Poli Janger nije želela nikakav pogreb za Tami, ali Oliver je popustio pred navaljivanjem gospođe Pulsifer da je treba položiti na večni počinak s malo dostojanstva posle "sramnog" načina na koji je "ostavljena" da umre.
Oliver je pristao da plati kovčeg i kupio je bolje piće nego što je iko od meštana navikao. Čim je saznao za Taminu smrt, prodao je kuću i zemlju Natanijelu Babsonu za dovoljno novca da kupi udeo u radnji Evereta Mensfilda, dozida dve sobe na svojoj kući i kupi Poli trubu skupe plave pamučne tkanine za kojom je čeznula.
Sipanje pića olakšalo mu je boravak u toj kući. Voleo je da ga ljudi smatraju rasipnikom, makar samo da bi dokazao da je drugačiji Janger od svoje užasne tetke. Desetak ljudi okupilo se oko stola na posmrtnoj čajanki; Oliver i Poli doveli su sva tri sina - Ajzak se nedavno priključio porodici, a Ister i Džudi Rajns služile su i sklanjale posude. Gospođa Pulsifer ne bi to propustila ni za živu glavu. Najzad, došli su i Džon i Betsi Hodžkins sa svojim neposlušnim devetogodišnjim blizancima.
Nije bilo značajnijeg razgovora osim ćaskanja o vremenu i o novinama koje su počele da izlaze u Glosteru. Čak i te škrte rečenice utihnule su brzo, a Džudi je primetila da svi, čak i deca, zure u svoje šolje i pitaju se koliko još moraju da ostanu.
"Služba je bila odvratna", ponovila je gospođa Pulsifer po ko zna koji put tog popodneva. Sveštenik je na groblju pročitao samo jedan psalam, preporučio prah prahu i otišao. "To je uvreda za pokojnicu. Nameravam da porazgovaram o tome s prečasnim Lajonelom."
"Za ime sveta, Hester", rekla je Ister. "Na kraju krajeva, to je bila Tami Janger. Jesi li očekivala od prečasnog da laže o njoj sa Svetim pismom u ruci?"
Džudi Rajns odluči da je vreme za pokret. Čitavog dana osečala se loše, nekako prenapeto i pospano u isto vreme. Došla je samo zato što ju je Oliver zamolio da mu pomogne "da pregura dan".
Nije videla Tami otkako je pomogla Oliveru da povrati ono što je njegovo; izbrojala je unazad i shvatila da je prošlo osam godina. Džudi je verovatno mrzela Tami koliko ju je mrzela Poli ili ma ko drugi s rta En, mada ne bi mogla da objasni tačno zašto. Čak ni Tamino užasno postupanje prema Oliveru ne objašnjava sasvim zašto je Džudi čeznula da je izbode vrelim žaračem. Prisustvo na pogrebu činilo joj se nekakvim izvinjenjem za ta neizreciva osećanja, ali ju je navelo i da misli o sebi kao o najgorem licemeru.
Džudi je samo želela da se vrati u svoju sobu, da popije čaj i pročita knjigu do kraja - ovog puta američki roman o kolonijalnoj sluškinji čiji verenik, Britanac, gine na moru, a ona se zaljubljuje u divljaka plemenite duše.
"Odlazimo jedno po jedno, a, Džudi Rajns?", reče Ister pomislivši da njena prijateljica grize usne od tuge. "Ostalo nas je vrlo malo iz starih kerogradskih dana."
"Spremna sam da krenem kući", reče Džudi.
Ister je želela da zamoli Džudi da je otprati u Kerograd; želela je da obiđe kuću - i Rut. Ali videla je da je Džudi odlučna, a nije htela da ide tamo sama. "Idem onda i ja s tobom."
Čuvši to, pripita Pulsiferka živnu. "Ali niko nije podigao čašu za dušu Tami Janger. Neko bi trebalo nešto da kaže. Red je."
Hodžkins, najpijaniji od svih, podiže čašu. "Evo ja ću. Pijem za tužni kraj stare kučke i droljetine. Poslednje kerogradske veštice."
"Džone, molim te", frknu Betsi. "Ne govori ružno o mrtvima."
"Sinoć si pevala drugu pesmu", uzvrati joj on.
Betsi Hodžkins bila je nametljivica i s ogromnim olakšanjem dočekala je vest o smrti ozloglašene susetke, čiju je blizinu oduvek shvatala kao uvredu. Čitavog života je priče o veštičarenju prezrivo nazivala glupostima. Ali noć pre sahrane, kad je Hodžkins uneo kovčeg u kuhinju da ga premaže tankim slojem voska, Betsi su ledeni žmarci proželi kičmu. To nije ličilo na nju; Džon je mnogo puta uneo mrtvačke sanduke u kuću, bez ikakvih posledica.
Onda su se blizanci probudili iz ružnih snova, vrišteći i znojeći se toliko da je morala da ih išamara kako bi prepoznali rođenu majku. Posle toga razbila je omiljenu porcelansku šolju s rukom slikanom žutom ružom na dnu, a potpuno je pogubila živce kad je neka ptica uz tresak naletela na kuhinjski prozor. Naredila je Džonu da izađe i metlom otera pticu, a kad se vratio rekla mu je: "Nosi to zlo iz moje kuće."
"Ne budi luda", prasnuo je on. "Još samo da premazem poklopac i gotov sam."
Betsi je skrstila ruke i stisnula usne tako da su nestale - nagoveštaj dugog durenja - pa je Džon ponovo obukao kaput i izneo kovčeg u ambar, gde se utešio dugim gutljajem iz skrivene boce.
Hodžkinova prostačka zdravica označila je kraj. Džudi i Ister pohitale su napolje, odbivši Oliverovu ponudu da ih odveze svojim novim kolima. "Nismo mi toliko stare", rekla je Džudi stežući mu ruku. "Osim toga, dan se prolepšao."
Oliver je ostao poslednji. Natovario je na kola nekoliko kutija s tanjirima i loncima za koje je Poli rekla da bi joj koristili. Kad se popeo, pružio je Poli uzde i uzeo bebu u naručje. Mesec dana kasnije Babson je poslao radnike da sruše kuću; ostali su samo podrumska jama i hrpe smeća, koje su izgorele pre prvog snega.
*

Kornelijus Finson je saznao za Taminu smrt od udovice Flečer u Peskovitom zalivu, kod koje je svratio s kofom rakova. Ona mu je dala šolju slabog čaja, jasno mu stavivši do znanja da treba da je popije stojeći dok ona traži kesu sa sitnišem i raspreda o tome šta je sve boli. Kad je krenuo, rekla mu je: "Sad kad je Jangerica umrla, ti si ostao sam u Kerogradu."
Kornelijus se nije potrudio da se usprotivi starici koja je zaboravila Rut; Afrikanka je još živela u Isterinoj kući. Izgleda da je samo on pamtio da je Rut još tu.
Sigurno je zadovoljna svojom samoćom, zaključio je. Koliko je on znao, Rut u godini od Isterinog odlaska nije nijednom otišla u Gloster ili u Peskoviti zaliv. Ali Kornelijus je primetio da sada s njom živi neki svetli pas. Videvši Žujku kako kaska za Rut, setio se Džudi Rajns i njene Sivke, mada nikad nije čuo Rut da kaže psu makar jednu reč, a Žujka joj se nije suviše primicala.
Kornelijus ih je viđao izdaleka, ali i izbliza. Zapravo, prolazio je pored Isterine kuće ujutro, u podne i uveče, dovoljno blizu da pruži priliku Rut da ga oslovi. Jednom ju je čak video kako se sklanja s prozora dok on prolazi. Na kraju mu je bilo svejedno. Poslednjih dvoje Afrikanaca na rtu En tokom godina su dosta puta bili u istoj prostoriji. Pozdravljali su se ćutke, klimanjem glave, kad se sretnu na putu, ali nikada nisu razgovarali. A šta bi i rekli jedno drugom posle toliko godina, pitao se Kornelijus. Nije želeo da ga ispituje neka doslovno potpuno nepoznata žena, iako mu je, na neki način, sestra po boji kože. Zamišljao je da ona još manje želi da razgovara s njim nego on s njom.
Kornelijus nije ni izbliza bio toliko odsečen od sveta kao Rut. Nije odustao od obilazaka i potajno je posmatrao porodicu Janger i Džudi Rajns. Prodavao je meso, ribu i šumsko voće nekim farmerskim ženama i udovicama na severu i svraćao je do Oliverove radnje bar jednom mesečno da kupi petrolej, kukuruzno brašno i sveće. Obavljao je nabavke kasno, kad su ulice gotovo prazne, pošto je jednog jutra čuo neku ženu kako kaže svom sinčiću: "Ako me ne budeš slušao, onaj Crni Nil tamo će te ukrasti iz postelje i prodaće te đavolu."
Kornelijus je bio spreman za zimu kad je naišla, opaka i hladna. Kuća je bila dobro ušuškana, a ostava puna. Provodio je dane starajući se za svoje sitne potrebe i deljući drvo. Svake večeri pre odlaska na spavanje izlazio je na vrata i njušio dim iz Rutinog dimnjaka.
Jedne ledene decembarske večeri, kada nije nanjušio ništa osim zime, Kornelijus je pohitao i našao Rut nekoliko koraka ispred otvorenih vrata; četiri psa ležala su na njenom drhtavom telu. Možda je ležala tu čitav dan, možda čak od sinoć. Vatra se davno ugasila. Kerovi su je spasli od smrzavanja.
Kad je Kornelijus stigao, tri psa su pobegla, ali Žujka je ostala na mestu i tiho zarežala kad je čučnuo. Kretao se polako i gledao kuju pravo u oči kako bi joj pokazao da im ne želi zlo.
"Rut", rekao je blago.
Žujka priljubi uši uz lobanju.
"Rut", ponovio je.
Rut je otvorila oči i prepoznala njegovo lice, ali ne i izraz tog lica. A nije mogla da se seti ni imena.
Pokušala je da otvori usta. Pokušala je da podigne ruku. "Čuješ li me?", upita je on, glasnije. Ona prigušeno zakrklja. Žujka se trgnu.
"Rut?", vikao je čovek umornih očiju. Trepnula je. On ustade na noge. Njoj se na tlu učinilo da je dosegao samo nebo, ličio je više na stablo nego na čoveka.
Gledao ju je odozgo, mokru i uneređenu, lica potonulog u razbacane crte koje su nekada pripadale Rut. Tresla se.
"Moram da te prebacim u grad", rekao je, sumnjajući da ga ona razume. Trepnula je, pa je pomislio da ga je možda ipak razumela.
Zapalio je vatru i dovukao je blizu toplote, očajan zbog težine njenog omlitavelog tela. Neće moći da je odnese na leđima. Ugrejao je malo vode, našao krpu i nešto dodatne odeće.
"Izvini", šapnuo je kad joj je skinuo pantalone i obrisao nered, trudeći se da ne uprlja ruke više nego što mora, trudeći se da se ne ispovraća, trudeći se da gleda u stranu. Žujka ga je gledala lako dahćući.
Kornelijus je našao i spravio čaj, ali nije umeo da smisli kako da ga sipa u Rutina mlitava usta. "Izvini", rekao je i pokušao da je ohrabri. "Krenućemo u zoru. Ister će se sigurno postarati za tebe."
Rut trepnu. Ister je sitna ženica koja sedi pored vatre, a ne ovaj visoki tužni muškarac. Utonula je u san, ili u nešto slično snu.
"Nisi valjda mrtva, a?", reče Kornelijus, uznemiren.
Oči joj se naglo otvoriše i muškarac se trže. Ustao je, prodžarao vatru, a onda prebacio kaput preko hrpe pokrivača već natrpane na nju. "Idem da nađem one tvoje sanke", rekao je i izašao, radujući se svežem ledenom vazduhu.
Žujka se primakla i legla pripivši se celom dužinom uz Rut, kojoj su se oči ovlažile.
Čim se na nebu zabelelo, Kornelijus ju je natovario na sanke i privezao je konopcima. "Izvini", ponovio je nekoliko puta, zabrinut da je možda nije povredio.
Rut trepnu. "Hvala ti", rekla je treptanjem. "Hvala ti."
Put do Glostera bio je mučenje za oboje. Kad bi samo bilo više snega, mislio je Kornelijus, mogli bismo da se klizamo makar jednim delom. Ovako je morao da vuče sanke preko kamenja i dubokih brazdi, pa je Rut na gotovo svakom koraku glava letela tamo-amo, a zubi joj cvokotali. Osetila je ukus krvi na jeziku. Bešika joj se ponovo ispraznila, pa je čvrsto zažmurila, posramljena. Žujka ih je pratila na tri metra, u korak.
Krčma je još bila zabravljena i mračna kad je Kornelijus zalupao na vrata. Luiza Tatl otvorila je prozor na spratu držeći bokal vode da polije grubijana koji se drznuo da ih uznemirava u ovo doba. Kad je videla Afrikanca i, kako joj se učinilo, leš na sankama, povukla se. Trenutak kasnije Ister je širom otvorila vrata.
"O, teško meni", zavapila je. "O, jadnica."
"Nije mrtva", rekao je Kornelijus.
"Unesi je unutra."
Luiza se teško mrštila zbog ovakvog prizora i smrada u svojoj krčmi. Do sredine jutra preneli su Rut u sirotinjski dom, gde je došla k svesti. Neko joj je skinuo košulju, i osetila je toplu vodu, a zatim hladnu vodu, i tanku odeću koja joj se činila uvredljivom u ledenoj prostoriji. Prevrnuli su je na tvrdi krevet i pokrili grubim ćebetom, koje nije pružalo ni toplotu ni utehu. Glasovi su odzvanjali oko nje, blizu i daleko.
Rut se pitala otkud ona usred ovog meteža, a onda se setila kako obalske ruže noću zatvore krunice i spavaju. Probudila se po mraku, ne znajući da li sanja ili misli. Neka ruka dotakla joj je čelo, topla kao sunce, laka kao papir. A možda je i to sanjala.
Sutradan, ili posle dva dana, možda i tri, Rut je ponovo otvorila oči. Bilo je mračno, ali sveća je gorela negde iza nje, pa je shvatila gde je. Najzad je pala na najnižu lestvicu života na rtu En, u konačni obor za stare i iznemogle bez novca i dece. Prozori su se drmusali i propuštali promaju dovoljno jaku da čaršav na Rutinim grudima leprša. Žmurila je do jutra, kad je videla Ister kako sedi uz njenu postelju i traži nešto po svojoj korpi.
"Kako si danas, dušo?", upitala ju je Ister, ni najmanje ne očekujući odgovor. Kad je pogledala i videla da je Rut otvorila oči, poskočila je. "O, blago meni!", uzviknula je. "Vidi se samo. A kažu da molitve ne pomažu. Dakle stvarno! Zar nisam pametna? Zar nisam? Dići ću ja tebe na noge za tren oka. Poješćeš malo čorbe, a onda ćemo videti ko je gotov a ko nije, a? A?"
Sjaj zadovoljstva na Isterinom licu bio je Rut gotovo nepodnošljiv, pa je opet zažmurila dok je Ister dizala pokrivače i ponovo je prala.
"Nije tebi ni upola loše kao ostalima", rekla je. "Imaš mene." Za sat vremena Ister ju je naterala da proguta malo supe i prepričala joj kako su je psi i Kornelijus spasli. Onda se nagnula i rekla joj sve što je znala o ostalo dvoje štićenika. "Ona gospođa Vo tamo, njoj je ćerka nedavno umrla i ostavila je bez unučeta i bilo čega drugog vrednog pomena. I nju su našli na podu", šaputala je Ister. "Gradski činovnik prodao je ono malo njenog nameštaja i neke sitnice i od toga se plaća malo dodatne hrane i žena koja je pere. Ovde je već mesec dana." Ister se ujede za jezik i ne izreče misao da gospođa Vo verovatno neće doživeti da se sav novac potroši.
"Tamo dole", pokazala je Ister paravan uza suprotni zid, "leži mladić kog su našli ispod doka, bio je opljačkan i krvario je iz gadne rane na glavi. Niko ne zna ni kako se zove ni na kom brodu je doplovio." Lekar je predvideo da će mladić umreti za nedelju dana, što je upraviteljki odgovaralo; pošto je od grada dobijala bednu crkavicu za njegovo izdržavanje, morala je sama da ga pere.
U poređenju s ovim jadnicima, prema Rut se postupalo kraljevski. Ister joj je donosila čorbu i čaj, hranila ju je kašikom i ćeretala s njom svakog jutra. Dala je krišom upraviteljki nekoliko novčića za dodatnu ćebad i obećanje da će je pozvati ako se Rutino stanje pogorša i naterala Džudi Rajns da obilazi Afrikanku uveče na jedan sat, kad ona ne može da napusti krčmu.
Džudi je dolazila u sumrak, prala Ruti lice i ruke i hranila je prženicama i jajima. Sedela je uz nju i tiho joj čitala novine.
Rut se pitala poznaje li ovu ženu s naočarima i umilnim glasom, ali nije mogla da usredsredi misli na više tema odjednom. Pažnja joj je šetala od isprekidanog disanja mladića iza paravana preko unjkavog cvileža starice s druge strane do sećanja na dobro smešten kamen, na davnašnji obrok, na kera. Tražila je po glavi reči da zahvali onoj ženici (Ister, ime joj se vraćalo s vremena na vreme) koja joj briše bradu, pere je i hrani je, sve vreme vesela.
Rut nije uznemiravalo što ne može da pronađe reči za svoje misli i potrebe. Prošlog leta, dok je ležala među kerovima, nije mogla da se seti reči za oblak i svrab. Tada joj to nije bilo važno; sopstveni glas uvek joj je zvučao neskladno. S olakšanjem je postajala sve više i više nemušta. Ali želela je da zahvali Ister i onoj drugoj ženi. I čoveku koji ju je doneo, onom visokom. A onaj žuti pas? Gde je sada?
*

Žujka je bila napolju. Ister ju je opazila kako vreba u uličici preko puta sirotinjskog doma i pozvala je: "Dođi, curo." Ali keruša je otrčala niz ulicu i nestala. Džudi Rajns donela joj je mesnatu kost i sakrila je ispod trulog bureta, ali neka gradska lutalica ju je odnela. Posle sedmice posmatranja, Žujka je bila izgladnela i bezvoljna, ali kad je uhvatila Kornelijusov miris, načuljila je uši i izvukla se iz rupe.
Kornelijus je stigao posle ponoći i seo da zuri u ono što je ostalo od Rut. Propala je, smanjila se na polovinu. Činilo mu se neverovatnim da je ova krhka žena - jer više niko ovo stvorenje finih kostiju nije greškom mogao smatrati muškarcem - nekada bila snažna koliko i on. Zamršena seda kosa bežala joj je ispod premale kape. Bila je tako mirna da se uplašio da je mrtva.
Upravo tada naglo je otvorila oči i zagledala se u tavanicu kao da odozgo očekuje posetioca. Delovala je grozničavo i uplašeno, dok ga nije videla i jeknula.
"Šta je?", šapnu on.
Mahala je glavom levo-desno i on joj vide suze u uglovima očiju. Njena patnja ga je pogodila. Bila je sama i preplašena, očajna i u bolovima.
Mogao bi da je oslobodi muka ćebetom ili čak golim rukama, pomislio je. To bi bilo milosrđe, kao kad ubiješ konja koji slomi nogu. Ali on nikada nije ubio ni konja, a kamoli ženu. Nije bio takav. "Žao mi je", rekao je.
Rut sklopi oči i ponovo se umiri. Možda je shvatila njegovo izvinjenje. Možda je samo sanjala. Šta god da je mislila, Kornelijus je osetio da je otpušten. Spustio je naramak drva za potpalu koji je doneo i otišao.
Kad je stigao do kuće u Kerogradu, o kojoj će uvek misliti kao o Džudinoj kući, pridržao je Žujki vrata i ušla je za njim. Oklevala je trenutak-dva, a onda je otrčala u ugao, sve vreme ga posmatrajući. Zapalio je vatru i zagledao se u plamenove, opsednut slikom Rut same i zaboravljene na tvrdom krevetu u ledenoj sobi. Pogledao je Rutinu kerušu koja je prišla ognjištu i sklupčala mu se do nogu. Poželeo je njenoj gospodarici laku smrt. Isto je poželeo i samom sebi.
*

Ponekad je, kad Ister dođe, Rut pokušavala da govori, ali uspevala je samo da zakrklja.
"Boli li te?", pitala ju je Ister, uznemirena. "Hoćeš li kapljicu?"
Rut je zatvarala oči, žaleći što ne može da kaže: "Ne treba mi ništa." Uzela bi Ister za ruku i najzad joj zahvalila.
Iako je izgubila moć govora, sluh joj je bio oštriji nego ikad. Noću je slušala kako užad kloparaju u luci i mislila kako zima u Kerogradu zvuči drugačije - tamna tutnjava u borovima, sporo šištanje među lišćem.
Kroz tanka prozorska okna čula je pljuskanje talasa i setila se kako se okean čuje sve gore do brda; udari valova o daleko stenje zvuče kao prigušeno kucanje na nekakva ogromna vrata.
Rut je čula sneg kako pada na vrata doma i setila se oluje koja je posula golo drveće slanim kapljicama; nestale su pod jutarnjim suncem uz suvi zveket padanja leda.
Danju je Rut slušala zvuke s ulice - kloparanje konjskih kopita, kotrljanje kola, neskladni hor glasova, pozdrave, smeh, psovke, prodaju, molbe. Čula je i galebove, kliktali su i kreštali kao i svi galebovi na svetu.
Dani su prolazili preko nje, oko nje i kroz nju. Jednog jutra, za vreme Isterine posete, mornar osuđen na smrt se probudio, vičući i psujući. Ister je otrčala da vidi šta se dešava i vratila se kod Rut s potpunim izveštajem. "Niko ovde ne zna francuski, ali on sasvim jasno pokazuje usta i stomak", rekla je. "Jadničak, izgladneo je, naravno. Kad mu je upraviteljka donela onu retku čorbicu koju naziva kašom, gađao ju je njome. Prodali su sve što je imao, znaš, čak i čizme", rekla joj je Ister poverljivo kao da su ona i Rut uvek jedna drugoj pričale takve priče. "Računali su da će umreti, pa sada moraju da mu nadu nešto da obuče i obuje. Trebalo je da mu vidiš lice! Pobesneo je skroz!"
Mornarov odlazak Ister je shvatila kao dobar znak; uvek je mislila o sirotinjskom domu kao o poslednjem stepeniku ka grobu. Ali tog dana anđeo smrti ipak je došao; stara gospođa kašljala je sve dublje i glasnije i toliko se iscrpla da je sve mučnije disala. Džudi Rajns je primetila muklu tišinu ispod njenog pokrivača.
Posle kratkog prigušenog meteža iznošenja tela, Rut je slušala ravnomerno kuckanje Džudinih pletaćih igala i taj zvuk ju je uspavao.
Ujutro su joj oči bile lepljive i neusredsređene. Nijednom nije trepnula ni pogledala oko sebe, a do podneva lice joj je bilo vrelo na dodir. Prespavala je čitavo popodne i Džudi nije uspela da je probudi da večera. Donela je kamforno ulje i istrljala joj grudi misleći kako Rut spava poput Polinih dečaka - kao da je to rad. Kao da joj je to poziv.
Rut je u snu bila na visokom pašnjaku sa Žujkom, Medom i ostalima iz starog čopora. Bilo je leto i miševi su trčkarali po žbunju. Čuli su se zujanje pčela, cika zrikavaca i ogromna simfonija ptičjeg zova - crvendać, kreja, drozd, golub, fazan, detlić, patka i guska. Utonula je u gustiš divlje muzike u ritmu sopstvenog srca.
Odjednom je dreka galebova prigušila sve ostale zvuke. Rut je zapanjila raznovrsnost njihovih glasova - jedan je ličio na kreštanje vrane, drugi na škripu slomljene grane drveta. Čula je neobuzdani smeh, njakanje, vrisku, žalopojku. Jedna ptica zvučala je sasvim kao rasplakana žena. "Oh, oh, oh", jecala je, gotovo ljudski.
"Dobro, dobro", reče Rut u snu. Rasklopila je usne i skoro prizvala reči, ali ne sasvim. Nije važno, pomislila je. To je samo galeb.
Ister je želela pravu sahranu za Afrikanku i nagovorila je dvojicu grobara, svoje verne goste, da joj pomognu da kupi mesto u groblju, ne izvan zida gde se obično sahranjuju lutalice i siromasi. Ister je htela i da plati kovčeg, ali Džudi Rajns joj je rekla da se Afrikanci užasno plaše da ih sahrane u kutiji i dala joj pokrov - fini damastni stolnjak iz miraza Marte Kuk, koji nikad nije bio upotrebljen i nikome neće nedostajati.
"Izgleda kao ljiljan pre nego što se otvori", šapnula je Džudi dok su je čvrsto umotavale.
"Nadam se da bi ovako želela", reče Ister tužno pošto nije bila sigurna.
Dan sahrane bio je sunčan i bez vetra, a more je blistalo kao u znak počasti. Ali pogrebu je prisustvovala samo Ister.
Džudi Rajns se razbolela od gripa. Oliver bi došao da ponudi Ister ruku da se osloni, ali Everet je tog dana otputovao u Boston, pa je on morao da bude u radnji. Poli je morala da dovrši jednu venčanicu i da doji bebu. Niko se nije setio da pošalje po Kornelijusa.
Ister je sačekala grobare u sirotinjskom domu; telo nalik mumiji dovaljali su na dasku.
"Nije mnogo ostalo od nje", rekao je jedan.
"Osušila se u poslednjih mesec dana", odvratila je Ister.
Poneli su Rut do groba, polako i svečano, i nežno je položili u raku. Ister ih je gledala kako je zatrpavaju, nosa crvenog kao mak iz staklenika. Kad su završili, stali su ukrug s obe strane groba, s lopatama u rukama, i čekali.
"Ne znam šta da kažem", reče Ister.
"Počivaj u miru?"
"Nadam se da hoće", uzdahnula je. "Trebalo je da ponesem Bibliju ili kamen ili bilo šta."
"Idemo, stara curo", reče jedan grobar, stavi kapu na glavu i uze je pod ruku. "Častimo te punčem."
Ister je sve ovo ispričala Džudi Rajns, koja nikad nije videla svoju prijateljicu toliko potištenu. "Vratili smo se u krčmu i rekla sam: 'Svi podignite čaše u znak sećanja na...', i đavo da me nosi ako sam znala šta da kažem. Nisam znala da li da je nazovem Džon Vudman i Crna Rut. Ne bih mogla da podnesem da joj se iko nasmeje." Ister odmahnu glavom, očiju punih suza. "Nije bilo dobro, Džudi Rajns. Kažem ti, bio je to najbedniji oproštaj od nekoga."
"Bila si dobra prema njoj", reče Džudi vatreno.
"Nisam joj mnogo pomogla."
"Na kraju nije bila sama. Bila si joj dobra prijateljica i ona je to znala, sigurna sam."
"Možda", reče Ister tiho. "Valjda jesam."

Poslednja želja



Meseci posle Rutine smrti bili su suvi i sivi, stalni sumrak isprekidan snegom ili suncem, a u Kornelijusu se nakupila ogromna tuga. Imao je glavobolje. Teško se budio, pa bi prespavao čitavo jutro, a ostatak kratkih, hladnih dana provodio je praveći metle i deljući komade drveta u kocke s kakvima je video da se igraju Jangerova deca. Nije odlazio u grad.
Jedino društvo bila mu je žuta keruša. Iako je provodila većinu vremena napolju, vraćala se svake večeri da pojede ono što joj Kornelijus da i da se sklupča do njegovih nogu. Kornelijus joj nikada ništa nije govorio, skamenjen od zahvalnosti za njeno prisustvo.
Pošto ga nije video puna tri meseca, Oliver je odlučio da vidi je li Kornelijus živ ili mrtav, pa je jednog popodneva rano izašao iz radnje i pešice krenuo u Kerograd.
"Pitao sam se kako se snalaziš bez čaja", rekao je Oliver, samo delimično radostan što se njegova najgora strahovanja nisu ostvarila. U kući se osećao miris mokrog psa i neoprane odeće. Drvene šuške prekrivale su Džudin nekada besprekorno čist pod, unaokolo su ležali tanjiri sa sasušenim ostacima hrane, a hrpa treseta krunila se blizu ognjišta.
Kornelijus je slegnuo ramenima i prodžarao vatru. Oslabio je i još osedeo otkako ga je Oliver video poslednji put. Ramena su mu se vidljivo povila, a nešto je nedostajalo, mada Oliver nije mogao tačno da odredi šta. "Brinuo sam za tebe, stari", rekao je blago.
"Nema potrebe", reče Kornelijus, osećajući se kao da je dobio grdnju.
"Poli ti šalje pozdrave", slagao je Oliver pošto do malopre nije ni znao da će doći. "I dečaci isto. Natanijel je najbolji u matematici. Gospođa Hamond kaže da je pravo čudo kako računa. Mislim da si ga ti naučio tome. Sećaš li se?"
Kornelijus ne reče ništa.
"Možda si zaboravio. Dok si ležao govorio si mu o brojevima, i on je izgleda sve upamtio. A ne znam jesi li video Ajzaka, najmanjeg. Ima crvenu kosu, zamisli samo, ali Poli kaže da joj je deda bio riđ."
Kornelijus se nije okrenuo Oliveru, koji je ćeretao kao stari prijatelj koliko je mogao, ali na kraju je ipak ućutao. Ne dobivši nikakav odgovor, odustao je. "Pa, idem ja. Donećeš nam sleza u radnju, važi? Neke gospođe već galame gde je slez", rekao je i uzeo jednu kocku s hrpe na stolu. "A mogao bih i ovo da ti prodam, znaš?" Prešao je prstom po izrezbarenim slikama kerova i ptica. "Mogu li da ponesem jednu Ajzaku?" Kornelijus klimnu glavom.
"Odoh ja onda", reče Oliver i pruži ruku, ali Kornelijus mu je već držao vrata.
Oliver podiže okovratnik i odluči da ne kaže Poli gde je bio. Zabolelo bi je da čuje za Kornelijusovu grubost, a i on sam je osećao da ga to peče. Došao je pešice ovim očajnim putem samo da ga vidi, a Kornelijus ga nije ponudio ni da sedne.
Everet i Poli često su zadirkivali Olivera što je laka meta za sve sa srceparajućom pričom, a kad je reč o Kornelijusu, znao je da je to tačno. Afrikanac je bio simbol prekretnice u Oliverovom kerogradskom životu i Oliver je žudeo da mu pomogne onako kako njemu niko nije pomogao. Davao je Kornelijusu veliki popust u radnji, ali od onih nekoliko nedelja kad su se on i Poli starali o Kornelijusu pošto je povredio nogu, nije imao priliku da mu učini neko dobro.
Vraćajući se kući, Oliver je izvadio drvenu kocku iz džepa i pomislio kako nikad nije video lepšu. Otići će ponovo tamo sledeće nedelje, odlučio je, i kupiće sve, siguran da će ih lako prodati letnjim kupcima.
A poneće i prolećni sirup. Kornelijusu treba dobro jako čišćenje. Kad je skovao ovaj plan, Oliveru je čitava poseta delovala bolje. Na trenutak je pomislio da ispriča Džudi Rajns o Kornelijusovom tužnom stanju i svojoj nameri da mu pomogne. Ali, dabome, neće joj ništa reći. Oboje bi se postideli, naročito sada kad je Džudi postala dama.
*

Posle smrti Marte Kuk Džudi je u gradu postala "gospa Rajns"; trgovci su je pozdravljali s poštovanjem, a gospođe iz susedstva učtivim osmesima. I po kući i na ulici nosila je meke kožne papuče, a volela je da stavlja čipkane okovratnike kad odlazi u crkvu, gde je prečasni Hildret u propovedima isticao važnost dobročinstva. Imala je na raspolaganju najbolju biblioteku na rtu En i uživala je u njenom blagu pod satenskim prekrivačem u nekadašnjoj najboljoj gostinskoj, a sada svojoj spavaćoj sobi.
Kupovala je sebi narandže kad god poželi. Osećala se kao princeza.
Marta Kuk ju je uveravala da će posle njene smrti sudija pretvoriti njenu zahvalnost u materijalnu nagradu, ali Džudi nije očekivala ništa od čoveka kog je duboko prezirala. Kako je Marta slabila, Džudi je pokušavala da se pomiri sa svojim budućim životom družbenice ili bolničarke u nekoj siromašnijoj kući, gde će prema njoj postupati kao prema sluškinji, a ne kao prema sestri. Užasno se stidela tih misli tokom Martinih strašnih poslednjih nedelja, ali misli nisu nestajale, nego su joj samo pojačavale tugu.
Dan sahrane bio je dug i gorak. Mnoštvo ožalošćenih najuglednijih građana Glostera prošlo je kroz kuću; sašaptavali su se, pijuckali i vrteli glavama. Većina je gledala pravo kroz Džudi, kao da je sobarica.
Kad je i poslednji gost mrmljajući izjavio saučešće sudiji, on je zamolio Džudi da mu se pridruži u salonu. Ali kad je počela da prikuplja šolje i čaše, uzeo joj je sve iz ruku i rekao: "Gospo Rajns, budite dobri pa sedite sa mnom na trenutak, molim vas." Privukao je dve stolice primoravši je da sedne sasvim blizu njega i gleda ga pravo u lice.
Džošua Kuk je bio dobro građen muškarac, svi su se divili njegovom aristokratskom nosu, snažnoj vilici i duboko usađenim očima obrubljenim trepavicama na kojima su mu zavidele sve žene i devojke kad ga vide. "Želim da govorimo otvoreno", rekao je. "Nadam se da ćete mi oprostiti iskrenost, ali neophodno je da sve među nama bude jasno kao dan kako bih bez uvijanja mogao da govorim o vašoj budućnosti."
Sudija se držao zvanično, kako i dolikuje tako visokom dostojanstveniku, iako se još pre nekoliko godina povukao iz sudnice. Džudi je uvek bilo teško da razazna njegovo raspoloženje, ali ispod njegove savršene učtivosti videla je uznemirenost. Sklopila je ruke i zagledala se u pod, plašeći se da neće moći da prikrije gađenje prema čoveku koji je izazvao smrt njene prijateljice.
"Jeste li se ikada zapitali kako to da se ja nisam razboleo? Naročito s obzirom na prirodu bolesti gospođe Kuk?"
Džudi se toliko prenerazila da joj je maska spala, pa se s neskrivenim gnevom zagledala u sudiju.
"Izvinjavam se", reče on, "ali doktor Bič me je obavestio da vam je saopštio Martinu dijagnozu, pa sam zato pretpostavio da me i vi, kao i on, smatrate najgorom vrstom čoveka, izopačenjakom. Čudovištem koje, pa..." Uzdahnuo je. "To objašnjava vašu hladnoću prema meni tokom ovih godina. Ali sada, kada shvatam uzrok vaše odbojnosti, ona mi dalje potvrđuje vašu odanost Marti i vašu savršenu diskreciju.
Što me vraća na pitanje da li ste se ikada zamislili nad tajnom mog dobrog zdravlja. Naročito s obzirom na vašu uverenost da sam ja uzrok, da se tako izrazim, bolesti moje žene." Sudija ne samo da je mucao, nego se i znojio.
"Nemam nameru da vređam uspomenu na pokojnicu, kunem vam se. Ali, vidite, mnogo pre nego što ste vi došli u ovu kuću, gospođa Kuk je često išla sa mnom u posetu mojoj majci u Merilend. Imam tamo mnogo rodbine, i Marta je bila ljubimica mojih sestara i rođaka." Udahnuo je. "Naročito jednog rođaka. Srodnika po ženskoj liniji. Džemsa Ridela."
Džudi se molila u sebi da je pozove služavka iz kuhinje, ili da grom udari u kuću.
Marta je često govorila o Džemsu Ridelu i o njegovoj gostoljubivosti kad su ona i sudija bili u Baltimoru. Spominjala ga je kao kapetana Ridela i opisivala ga toplo kao pravog južnjačkog džentlmena - smelog, inteligentnog i ljubaznog - i kao čoveka koji se oženio devojkom iz nižeg sloja, odvratnom i goropadnom Konstansom, najgorom od inače prefinjenih srodnika njenog muža sudije.
"Marta i Ridel često su se viđali, pošto je Koni teško podnosila svoje trudnoće." Sudija je zurio u Džudi dok mu nije uzvratila pogled. "Da li sam dovoljno jasan?", upitao je. Džudi je klimnula glavom, ojađena.
"Ovo vam ne govorim kako bih zatrovao vaše sećanje na Martu. Krivica zapravo nije bila njena." Glas mu se ponovo utišao. "Vidite, ja u izvesnom pogledu nisam bio dobar muž Marti. Hoću da kažem, nisam bio u stanju da... To jest, njoj je trebalo..." Zaćutao je, nesposoban da nađe učtive reči za ono što želi da kaže. Ali Džudi je shvatila.
"Vidim da sam vas prenerazio", rekao je. "Sigurno mislite da sam prostak što ovako govorim o Marti, i to baš danas."
Džudi se zaista prenerazila, ali ne onako kako je sudija mislio. Njegove reči izazvale su kod nje snažnu iluziju dodira Kornelijusovih ruku na njenim grudima, usnama, vratu. On je bio druga tajna koju je skrivala od Marte. Telesnu povezanost s Kornelijusom, žudnju i zadovoljstvo nije umela da opiše rečima. Pa ipak, to je bilo nešto što su i ona i Marta imale i izgubile.
Sudija joj pruži čašu serija. "Molim vas, dozvolite mi da objasnim zašto govorim o nečemu o čemu ne bi trebalo da se razgovara i što se više nikad neće spominjati.
Marta je uvek govorila o vama kao o sestri, i ja ću veoma rado ispuniti sve njene zahteve u vezi s vama. Spomenuću vas u svom testamentu i velikodušno ču vas nagraditi ako odlučite da odete. Ipak, imam za vas predlog koji bi se veoma dopao Marti. Predlog koji biste, mislim, i vi rado prihvatili s obzirom na, izvinite što ovako govorim, vaše stanje. Da li sam u pravu ako kažem da ne želite da se vratite svom životu u, ovaj, tamo gore?"
Džudi se trgnu na sudijine zaobilazne reči, kao da bi spomen Kerograda po nazivu bio uvreda. "U pravu ste."
"U tom slučaju voleo bih da ostanete ovde i potpuno preuzmete vođenje kuće. Nameravam da provedem zimu kod svoje sestre, koja sada živi u Vašingtonu. Vratiću se na leto i mislim da će u goste doći nekoliko mojih sestrića i sestričina. Ali ovaj plan zavisi u izvesnoj meri od toga hoću li ostaviti svoj dom u sposobnim rukama. Gospo Rajns, sasvim bih shvatio vašu želju da napustite kuću prepunu mučnih i tužnih uspomena. Ipak, ako odete, sumnjam da ću pronaći odgovarajuću osobu, nekoga u koga bih imao tako bezgranično poverenje. Dobio sam razumnu ponudu za kuću i imanje, ali nisam sklon da postupam brzopleto."
Džudi skrenu pogled na luku iza visokih prozora salona i gotovo zaplaka od olakšanja. Do tog trenutka nije dopuštala sebi da se suoči s oskudicom koja ju je čekala u nekoj sobi iznad radnje ili iza kuhinje.
"Imali biste i prihod, naravno", nastavio je sudija. "Kao i potpuno raspolaganje novcem za vođenje domaćinstva. Leti, kad je potrebna dodatna posluga, kuvarice, sobarice i ostali biće pod vašim rukovodstvom. Molim vas da shvatite i ovo: kakva god da bude vaša odluka, ja sam već izmenio svoj testament na osnovu izuzetne službe kakvu ste godinama pružali gospođi Kuk. I ne samo službe, naravno, nego i odanosti i dobrote."
Džudi ga najzad pogleda u oči. Osmehom je gotovo potvrdila dogovor, ali sudija joj se pokloni i reče na kraju: "Mogu li očekivati vašu odluku do kraja sedmice?"
"Da", saglasila se. "Do kraja sedmice." Sudija Kuk je održao reč. Pre nego što je otišao te zime, ostavio je Džudi Rajns ključeve, knjigu računa, zamašnu sumu novca i slobodne ruke da sprovede sve promene i poboljšanja koje bude smatrala neophodnima. Džudi je imala dosta posla u praznoj kući, rukovodila je čišćenjem, spremanjem zimnice, dogovarala se s baštovanom i pripremala posteljinu i rublje za kuću punu gostiju. Svake dve sedmice podrobno je pisala sudiji o svojim naporima i namerama, a on joj je odmah odgovarao bankarskim čekovima, rečima zahvalnosti i najzad pojedinostima o dolasku njegove rodbine i njega samog. Vratiće se u Gloster u junu, pisao je, a gosti će stići u julu i avgustu, među njima četvoro dece i njihova dadilja.
Kad se leto primaklo, Džudi je unajmila dve devojke kao sobarice, a Ister joj je pomogla da nađe lakeja koji bi pomagao i u vrtu. Ali u okolini jednostavno nije bilo žene dovoljno sposobne da spravlja zvanične obroke kakve je tražila sudijina sestra, pa je Džudi preduzela smeo korak i objavila oglas u bostonskim novinama.
Dobila je samo jedan odgovor, od gospođe Harijet Plant, koja je napisala da bi joj privremeno nameštenje savršeno odgovaralo i uključila spisak svojih, kako se izrazila, "visoko hvaljenih veština". Priložila je i pismo svog poslodavca, dekana koledža Harvard, u kom je on objasnio da će leto provesti u Engleskoj i preporučio "svoju Harijet" kao poštenu ženu i kulinarsko blago.
Kad je jorgovan počeo da cveta, Džudi se iz sobe na spratu, s pogledom na luku i čipkanim zavesama, preselila nazad u svoju staru sobu pored kuhinje, gde će zajedno s kuvaricom stanovati do kraja avgusta. Nije se tome radovala, sve do dana kad je gospođa Plant izašla iz kočija.
Ispostavilo se da je Harijet od istog soja kao Ister Karter - dobroćudna, pričljiva i neskriveno toplog srca. Kao Ister, bila je niskog rasta, ali veoma široka, crvenkastosmeđe kose i pegava do vrhova prstiju. Rođena je u Engleskoj, u Liverpulu, i kao devojčica otišla je da služi u kuhinji velike vlastelinske kuće, gde je učila zanat kod poznatog francuskog kuvara. Ispod stepeništa posluga se gostila puževima, belim lukom i drugom hranom koja je zvučala kao pomije, ali bila nebeski ukusna, dok su vlastelini jeli pečene kolenice i neopisivo bezukusne guste čorbe kojima se Francuz podsmevao.
Džudi je saznala sve ovo i mnogo više za sat od Harijetinog dolaska. Njene priče bile su zabavne, a čaj koji je poslužila prvoklasan, ali Džudi je uznemiravala pomisao na tromesečno prisustvo ove bučne žene. Uprkos velikim promenama koje je grad uneo u njen život, Džudi je i dalje volela samoću. Pa ipak, i nesvesno se vrlo brzo potpuno privikla na pričljivost i veselje Harijet Plant, a njeno kuvanje ju je opčinilo. Zaista, posle svega dve-tri sedmice, haljine su joj otešnjale oko struka.
Prvog dana u Glosteru Harijet je otišla na pijacu i tražila da joj prodavci daju da proba sve pre nego što išta kupi. Onda je, da isproba pećnicu, samo od maslaca, šećera i brašna zamesila i ispekla niz kolačića i biskvita od kojih su Džudi pošle suze na oči. Umela je da korpu jaja preobrazi u vazdušastu penu začinjenu mešavinom zelenog bilja koju je donela sa sobom, a njena hladna čorba od krompira osvežavala je Džudi bolje nego išta što je u životu okusila. Harijet se radovala štedrim pohvalama svoje nove prijateljice i odgovarala je na njih preciznim i poniznim opisima svojih postupaka.
"Nemaš recepte?", upitala ju je Džudi, zapanjena što Harijet nije donela sa sobom knjige ni papire.
"Nema potrebe", odgovorila je Harijet i pokazala svoju glavu. "Videćemo šta će tražiti ti Vašingtonci. Umem ja da kuvam bljutavo, kašasto i dosadno kao i bilo ko drugi s ove strane bare. Moj profesor je putovao po Italiji i Francuskoj, pa mogu da kuvam kako želim kada je samo on na obedu, i hvala bogu na tome. Ali kad ima goste, nema ničega osim pregorele govedine i mlečnog pudinga."
Sudija Kuk stigao je nekoliko sedmica pre ostalih i provodio je dane za pisaćim stolom čitajući poštu i primajući poznanike u biblioteci. Sastao se s Džudi da pregledaju račune i rekao: "Gospođa Plant je prava čarobnica. Odlično ste postupili."
Kad se Džudi vratila s razgovora s poslodavcem, Harijet ju je zasula pitanjima. "On je baš zgodan čovek. Je li dobar prema tebi? Da li se još bavi pravom? Hoće li se ponovo ženiti, šta misliš?"
"Svakako ne znam šta je u glavi Džošue Kuka", rekla je Džudi. "Ipak, mislim da se neće ponovo ženiti."
"Zašto? Dovoljno je mlad i prijatan za oko. Odan je pokojnici, znači?"
"Zaista, Harijet, nemam pojma. I nisam sigurna da mi se dopada ogovaranje gospodara kuće."
"Dobro, a ti?", reče Harijet vedro.
"Ja?"
"Smem valjda da te pitam jesi li se udavala, zar ne?" Džudi se i preko volje osmehnula.
"Ne, nisam se udavala."
"Zašto nisi?", upitala je Harijet.
"Nemam miraza, nemam porodice, nemam prosaca."
"Gluposti. Imaš lepu glavu na ramenima i lice od kog se ne bi progrušalo mleko."
"Laskavice!", reče Džudi.
"Ja sam sebi našla muža, makar nakratko, a vidiš i sama da nisam neka lepotica!", reče Harijet. "Možda treba da odemo kod one proročice u krčmu za koju sam čula. Možda ona može da ti pomogne da nadeš muža."
Džudi se nasmeja na ovu pomisao. "Ako misliš na Ister Karter, ona ne vidi budućnost ništa više nego ti ili ja."
"Ja sam čula drugačije."
"Pa, onda si čula gomilu gluposti", reče Džudi i ispriča joj o pravim Isterinim darovima, o njihovim zajedničkim danima u Kerogradu i o povorci neobičnih suseda koje su poznavale i sahranile. "Sada kad smo obe u gradu, ne shvatam zašto smo ostale tamo toliko dugo."
"Uvek je teško odlučiti se za velike promene", reče Harijet. "Je li tamo neko ostao?"
"Samo jedan čovek, mislim."
"Koji?"
"Kornelijus Finson."
"Nisi ga spomenula."
"Nisam?", reče Džudi. "Nema o njemu mnogo šta da se kaže, mada je poslednji Afrikanac u ovom kraju. Snalazi se sam, lovi i postavlja zamke. Već je postao pravi pustinjak. Uselio se u moju staru kuću, mada zapravo nikad nije ni bila moja. Prosto sam se uselila u nju kad je Ajvi Perkins otišla da živi kod sestre u Lejnsvilu, i niko me nikad nije terao napolje. Ako je Kornelijus još tamo, onda znači da niko nije došao da preuzme kuću."
Harijet se osmehnu. "Baš dobra priča. Je li bio oženjen?"
"Nije", reče Džudi odsečno.
Harijet živnu zbog sigurnosti ovog odgovora. "Prilično si sigurna u to."
"Pa, valjda nisam potpuno sigurna", reče Džudi ne odajući ništa. "Treba li nešto da poručim za večeru?"
*

Harijetino dobroćudno ali uporno zapitkivanje o svemu na rtu En okončalo se s dolaskom letnjih gostiju. Odgovornost vođenja kuće zaokupljala je sve Džudino vreme. Jedva je stizala rečenicu da završi bez prekidanja, pošto su stotine sitnih pojedinosti zahtevale njenu trenutnu pažnju.
Deca su ustajala rano i trebalo im je dati doručak. Kartanje i razgovori trajali su do duboko u noć, pa je valjalo služiti slatkiše i jabukovaču. More je čitav dan oštrilo gradske apetite, pa je kuhinja radila danonoćno, a Džudi je morala da organizuje izlete na obali, bogate popodnevne užine i svečane večere.
Mladi su posvuda ostavljali pesak za sobom, gazili su po cveću, prosipali hranu i punili kuću piskavim povicima i luckastim smehom. Dadilja ih je pratila iz pustolovine u pustolovinu, ali Džudi je morala da nadgleda čišćenje za njima, sve vreme predviđajući potrebe odraslih naviknutih na mnogo brojniju poslugu.
Osećala je zadovoljstvo što je rublje uvek sveže oprano, ostave pune, a gosti siti. Uživala je u sudijinim pohvalama za odlično vođenje kuće. U postelji je po glavi premetala dnevne neuspehe (nije bilo dovoljno mleka deci za večeru) i uspehe (pohvala za baštu). Ali jednog avgustovskog jutra, dok je sekla kasne ruže za trpezu, shvatila je da je ostala zakinuta za sva letnja zadovoljstva. Nije se setila je li te godine uopšte omirisala jorgovan. Od juna nije videla Ister, niti je obišla Jangerove. Pozvala je Poli da obavi neko krpljenje, pa je makar čula novosti o njenim sinovima.
Harijet je našla svež izvor priča o Kerogradu u Poli, koja joj je ispripovedala sve stare povesti o vešticama i podrobno je obavestila o strašnoj Tami Janger i ozloglašenoj gospođi Stenli.
"Kurvice u Kerogradu!", uzviknula je Harijet. "Šta je bilo s dečakom?"
"Uzeo je prezime Maski i podigao je sebi lepu kuću u centru Peskovitog zaliva", rekla je Poli. "Uzoran je građanin i crkveni odbornik. Jesi li mu videla zaliske, Džudi? I onaj štap od abonosa? Nosi cipele u kojima je viši pet centimetara, i korača razmetljivo kao pevčić. Mislim da mu se poneko podsmeva.
Nije oženjen, iako je mogao da bira. Čudan je", reče Poli, kradomice pogleda Džudi i dodade: "Neki kažu da je čudan koliko i Kornelijus Finson."
"Šta je s tim Kornelijusom?", upita Harijet. "Afrikanci me prosto opčinjuju."
"Povukao se u sebe više nego ikad, jadničak", reče Poli. "Moj Oliver brine za njega. Upoznali smo ga dobro pre nekoliko godina." Ispričala je Harijet kako je njihov pas našao Kornelijusa na putu i kako ga je Oliver doveo da bude kod njih dok ne ozdravi.
"Baš čudno", reče Harijet. "Tako da primite nepoznatog čoveka u kuću. Bože moj."
"Kornelijus nije bio tuđin", reče Poli. "Mada se sada otuđio. Mesecima nije došao u grad. Dečaci iz grada čikaju se međusobno koji će otići da vidi poslednjeg čoveka u Kerogradu.
Uvek mi ga je bilo žao", reče Poli. "Mislim da nikad nisam upoznala nekog toliko usamljenog." Kidajući konac zubima krišom je pogledala Džudi. "Zar ga tebi nije žao?"
"Pa, naravno da jeste", reče Džudi i ustade da proveri je li sto propisno postavljen za večeru.
*

Avgust je prošao, gosti su otišli i sama kuća kao da je s olakšanjem odahnula. Veče pre nego što je otputovao, sudija je pozvao Džudi u radnu sobu i pružio joj koverat. "Znak moje zahvalnosti za predivno leto." Ustao je i uzeo je za ruku. "Nadam se da ćete još dugo ostati s nama. No, za sada želim da se opustite. Iznurili smo vas u proteklih nekoliko meseci. Naređujem vam da se dobro odmorite, gospo Rajns. Zaslužili ste."
Harijet Plant otišla je u pljusku suznih poljubaca, izmamivši od Džudi obećanje da će joj redovno pisati. Na putu do kočija se pućila: "Ne vidim zašto ne bi provela Božić sa mnom u Oksfordu."
"Možda i hoću", rekla je Džudi.
Kad se vratila u praznu kuću, pljesnula je rukama od radosti što je sve ponovo njoj samoj na raspolaganju. Vratila je svoju odeću na sprat, čije su joj visoke tavanice i prozori nedostajali, a onda prošetala kroz tihe sobe. Zastala je u biblioteci, ispraznila ostatke sudijinog serija u kristalnu čašu, sela, podigla noge na šamlicu i gledala kako zalazak sunca pretvara luku u ružičastu posudu za punč. Veliki sat je kucao dok su galebovi postajali crne zapete naspram beskrajnog oblaka boje jorgovana što se protezao po horizontu.
Posle još sedmicu-dve posla - pranja i krpljenja, vetrenja i pakovanja - Džudi je isplatila sobarice i, kao što je sudija predložio, prepustila se dokolici. Izležavala se u postelji do devet sati, pijući čaj i čitajući romane. Posle ručka počinjala je da radi, da prekriva nameštaj i zatvara salon, trpezariju i sve spavaće sobe osim svoje. Kad se septembar primakao kraju, zapovedila je baštovanu da zatvori sve prozore. Mračna kuća malo ju je rastužila, ali tešila se mišlju da će tako sačuvati tepihe i neće morati da briše prašinu. Kako su se dani skraćivali i postajali hladniji, svaka sedmica donosila joj je dodatne sate za čitanje, odmor i misli o tome kako je stvorena upravo za ovakav život. Dok je noću povlačila satenski pokrivač na ramena, godine provedene u seoskoj kući u Kerogradu činile su joj se kao izuzetak ili ružan san.
*

Ista ta kuća postala je pravi blagoslov za Kornelijusa. Utučenost ga je napuštala s dolaskom sve dužih dana, a leto je proveo čisteći i opravljajući sve dok nije sredio čitavu kuću. Ziveo je povučenije nego ikada, a hranio se malim životinjama koje uhvati, pasuljem i tikvama koji su sami rasli u napuštenim kuhinjskim baštama Kerograda.
Oliver je doneo lepu svotu od prodaje drvenih kocki koje je Kornelijus pravio kako ne bi sebi isekao vene. Tog dana Kornelijus ga je dočekao sa šoljom čaja od šipurka, i prihvatio je predlog da na sledećoj turi kocki izrezbari kitove.
Kad je Oliver krenuo kući, Kornelijus mu je pružio ruku, pogledao ga u oči i rekao mu: "Ti si dobar čovek."
Oliver je porumeneo na ovu neočekivanu pohvalu, rukovao se s Afrikancem i obećao: "Doći ću ponovo."
Kad je rekao Poli šta mu je Kornelijus kazao, ona se osmehnula i rekla: "U pravu je."
Oliver se trudio da svakih petnaest dana, ako ikako može, ode u Kerograd i trampi hranu, petrolej i čaj za krzna, slez ili šta god Kornelijus ima pri ruci. Kad obave posao, govorili su malo, ali Kornelijus nije puštao Olivera da ode a da ne okusi malo čorbe ili variva koje kao da mu se uvek krčkalo na ognjištu. Olivera nikad ništa nije zagrejalo kao ova đakonija, pa joj se radovao penjući se uz kerogradski put, naročito kad se hladnoća vratila.
Tog decembra rani sneg padao je neprestano puna tri dana i tri noći. Glosterske ulice postale su neprohodne za kola, i gotovo niko nije izlazio. Pogled s prozora Džudi Rajns bio je spokojan i lep, ali krajem trećeg dana Džudi se osećala zarobljenom i usamljenom kako se nikad nije osećala u Kerogradu. Kucanje na kuhinjskim vratima dočekala je kao dar, i široko ih je otvorila nadajući se Oliveru, koji je ponekad svraćao u to vreme na putu kući.
Ali njegovo lice bilo je tako tužno i turobno da je povikala: "Nešto se desilo tvojoj deci, zar ne?"
"Ne, ne", pohitao je Oliver da je razuveri. "Dečaci su dobro. I Poli je dobro."
"Uđi", reče Džudi. Pre nego što je Oliver stigao da prekorači prag, Žujka je uletela u kuhinju i oboje ih prepala.
"To je njegova keruša", reče Oliver. "Pratila nas je sve do grada. Došao sam zbog Kornelijusa. Našao sam ga kako luta napolju na snegu bez kaputa. U prvi mah nije me prepoznao, a onda se rasplakao i nisam mogao da ga ostavim tamo."
"Naravno", reče Džudi. "Lepo od tebe što si ga ponovo primio."
"Nisam", prekide je Oliver. "Nisam mogao da ga povedeni kući. Jedva da ima mesta i za nas, a njemu je zaista loše. Preplašio bi dečake pa sam ga, ovaj, žao mi je, ali moram ti reći da sam ga odveo u sirotinjski dom."
Džudi je shvatila. Kornelijus umire.
"Došao sam ovamo", nastavi Oliver, "zato što je počeo da bunca kad smo stigli u grad. Prvo je dozivao svoju majku, a onda je počeo da doziva tebe. Jecao je i, ovaj, govorio je još svašta." Oliver spusti glas. "Lične prirode. Mislio sam da treba odmah da čuješ."
Ona mu dotače mišicu. "Idem po ogrtač."
*

Za godinu dana otkako je Džudi obilazila Rut, sirotinjski dom još je više zapušten. Pod se ugibao pod nogama, a niko ga nije pomeo već neko vreme. Dok su joj se oči privikavale na ledenu polutamu, neki glas gromko je rekao: "To mora da je Džudi došla po svog crnca." Krupna neuredna žena podrugljivo se cerila s postelje u sredini sobe.
Kornelijus je ležao sklupčan na krevetu u uglu, daleko od slabašne toplote peći. Džudi je sklonila prljavo ćebe s njega, pokrila ga svojim vunenim ogrtačem i podmetnula mu pod glavu svoj šal umesto jastuka.
"Zar ovde nema vode?", upitala je.
Debela žena pokuša da sakrije bokal iza kreveta. "Nema ničega do jutra. I ne daju nam da išta pomeramo", upozorila je kad je Džudi uzela šamlicu, privukla je Kornelijusovom ležaj u i sela leđima okrenuta sobi.
Njegove oči svetlucale su u mraku. Džudi ga uze za ruku i pošaputa: "Spavaj sada, dušo. Biću tu kad se probudiš. Odmori se, Džudi je ovde."
Ujutro je upraviteljka zinula od čuda videvši ih kako leže zagrljeni, pa je pohitala da nađe Ister, za koju je znala da je Džudina prijateljica. Kad se vratila, Džudi i Kornelijus su još spavali, njena bleda ruka počivala je na njegovom tamnom obrazu. Ister je uzdahnula i zavrtela glavom. Znači, bila je u pravu onda davno.
"Hajde da ga odvedemo odavde", rekla je Ister kuckajući Džudi po ramenu.
"On ide sa mnom", reče Džudi, u trenutku potpuno budna.
"Jesi li sigurna da je to pametno?", šapnu joj Ister kao da bilo šta na tom mestu može da ostane skriveno.
"Baš me briga. On ide sa mnom."
Uskoro je stigao i Oliver, pa su sve troje podigli Kornelijusa na noge i izveli ga na zaslepljujuće sunce i otopljeni sneg. Prolaznici su zurili u iscrpljenog Afrikanca kako tetura ulicom, a pridržavaju ga Oliver i Džudi. Ister je išla iza njih i gledala kako se glave okreću i počinju šaputanja; znala je da će vest obići čitav grad pre nego što otkuca podne.
Džudi je ubacila rastrošno mnogo cepanica u ognjište i poslala Olivera da joj nađe sveže zaklano pile. Kad je svukla Kornelijusu prljavu odeću i smestila ga u krevet, Ister ju je povela u stranu i upitala je: "Šta će sudija reći kad sazna za ovo?"
"Ne zanima me", odvrati Džudi glasom koji je i nju samu iznenadio. "Baš me briga šta će reći on ili bilo ko drugi."
"Možda će te ipak biti briga", reče Ister. "Moram sada da se vratim u krčmu." Moraće mnogo da objašnjava ako misli da spase makar delić ugleda svoje prijateljice. "Doći ću ponovo čim budem mogla. Najkasnije sutra ujutro."
Džudi je stavila hladnu krpu na Kornelijusovo čelo, vrelo kao čajnik. Neobrijana brada bila mu je bela. Tako je ostario, pa ipak, ona nikad nije videla plemenitije lice.
Oliver se vratio s komadom šunke zamotanim u novine i stao iznad usnulog Afrikanca. "Izgleda bolje", reče Džudi.
Oliveru se činilo da Kornelijus izgleda daleko gore. "Svratiću kasnije. Možda do tada nabavim pile."
Te večeri Ister je poslala momka s kofom piva, komadom pite i nažvrljanom ceduljom na kojoj je pisalo: "Čuvaj i ti snagu."
Džudi je bila zahvalna prijateljima na pažnji, ali zapravo je želela da ostane nasamo s Kornelijusom i neguje ga ne glumeći ravnodušnost i hladnoću. Pitala se kako može da oseća toliku sreću u ovako strašnom času. Kornelijus čitav dan nije otvorio oči. Ona je izgubila sav svoj ugled, a s njim i unosno nameštenje kod sudije Kuka. Pa ipak, dok se smeštala u postelju pored Kornelijusa i udisala njegov i dalje dobro poznati miris mošusa, došlo joj je da peva.
Kornelijus se probudio oko ponoći, još grozničav ali bistre glave, i stegnuo joj prste. Zurili su jedno u drugo na svetlosti sveće. Njegove beonjače bile su zastrašujuće narandžaste, ali Džudi mu se smešila tako nežno da su mu stravični bolovi u leđima malo popustili. Možda ipak ima Boga, mislio je gledajući je pravo u oči. Kako drugačije da objasni ovo čudo, Džudi pored sebe?
"Moram da ti kažem", započeo je, ali ga je napad kašlja bacio gotovo u ropac.
"Ćuti, mili", reče mu Džudi. "Ne zamaraj se. Ne moraš sada ništa da govoriš."
"Moram nešto da ti kažem pre nego što umrem..." Ona zadrhta, ali ga pogleda u oči i klimnu glavom. Kornelijus plitko udahnu i poče: "Abraham Vorf bio je skoro mrtav kad sam ga prvi put video. Ipak, u starcu je još bilo nešto života. Kad sam uveče naišao na njega, još je bio topao. Lupnuo sam ga po leđima, ali nije se probudio. Ostavio sam ga tamo."
"Baš me briga", reče Džudi. "Čuvaj snagu."
"Mogao sam da ga prodrmusam", nastavi Kornelijus udišući gotovo posle svake reči. "Mogao sam da ga unesem u neku kuću. Mogao sam da ga spasem. Ali otišao sam i ostavio ga da leži podno onog stenja. Sutradan je osvanuo mrtav."
"O, Kornelijuse", reče Džudi milujući mu obraz. "To je bilo tako davno."
"Vratio sam se da se uverim da je mrtav. A onda sam mu prerezao grlo. Učinio sam to da bi ćutao u smrti." Kornelijus je ovo izgovorio zatvorenih očiju kako ne bi video Džudino lice kad čuje te reči. "To je čarolija koju sam naučio od majke. Vorf je bio đavo. Srce mu je bilo crno. Zlo. Znao je za tebe i mene. Rekao je da će me predati lovcu na ucene. Da će reći Stenvudu. Sve će im opisati, rekao je. Kao da medved gazi grlicu, tako je govorio. I gore."
Jeknuo je. "Ali nije to najgore što sam učinio, Džudi. Ja sam bedan čovek. Ja sam kukavica", govorio je ne obazirući se na njene pokušaje da ga ućutka. "Govorio sam sebi da te se klonim kako bih te poštedeo ogovaranja. Ako je Vorf znao za nas, računao sam da je samo pitanje vremena kad će još neko saznati. A to bi te upropastilo.
Ali to nije tačno", rekao je. "Istina je da sam se plašio za sebe. Nas ubijaju kao pse, kao ništa. Ne treba im povod. A ti bi bila odličan povod."
Suze su mu tekle ispod trepavica. "Ali najgore je to kako sam postupao prema tebi. Nikad nisam izgovorio tvoje ime. Znao sam da želiš da ti pričam, da kažem tvoje ime. Ni to ti nisam dao. Bila si dobra prema meni, a ja sam se plašio da ti to kažem. Da te volim."
Zadihan i iznuren od ispovesti, Kornelijus je utonuo u dubok i miran san koji je Džudi pružio nekoliko sati nade.
Ali groznica se ujutro vratila, gora nego ranije. S groznicom su naišli i talasi bola koje Kornelijus nije mogao da potisne bez vike. Ister je svratila, ali se zadržala kratko.
Kad je popodnevno svetio počelo da bledi, Kornelijus je potpuno klonuo. Džudi je sedela uz njega i držala mu glavu sve dok nije osetila dodir na kolenu.
"Pričaj mi", šapnuo je.
Obrisala je oči i počela: "Radujem se što si uzeo kera, onog žutog. Oliver kaže da je več neko vreme s tobom. Još je tu, znaš. Tamo pored vatre, čuva nas. Dobra je to kujica, da ti kažem. Podseća malo na Sivku. Je li ti to palo na pamet?"
Kornelijus se osmehnu zatvorenih očiju.
Džudi ga je držala za ruku i pričala mu o svom prijateljstvu s Martom Kuk, o tajni njene bolesti i o sudijinoj uljudnosti. Ispričala mu je priču o Ister i kamili i podrobno mu opisala kako Harijet kuva. Pričala je čitavog tog kratkog zimskog sutona i do duboko u noć. Priznala je, sebi koliko i njemu, da joj je letošnji posao ipak bio prenaporan. Vrat i noge je još bole od dugih dana. Prestara je za to.
Zastala je na trenutak i zagledala se u sveću. Tišina u sobi ju je uplašila, pa se trgnula i kriknula: "Kornelijuse?"
Kapci mu zatreperiše i on je pogleda u oči.
"Da nastavim?"
On klimnu glavom.
"Ne znam šta još da ti pričam", rekla je, ali je započela: "Kad sam bila mala mislila sam da moja sestra Prisila može sve." Iznenadila se i sama ovom sećanju, naročito zato što nikad nije govorila o svom detinjstvu. "Prisila je bila deset godina starija od mene. Bila je lepotica, i jedina majka koju znam, pošto nam je majka umrla rađajući mene.
Slabo pamtim te dane", pričala je Džudi. "Imala sam lutku u crvenoj haljini. Pris me je naučila da čitam. Vukla je ćebad noću. A onda je otišla.
Mislim da je pobegla s nekim muškarcem, i ne mogu da zamislim da se sve dobro završilo, jer bi inače došla po mene. Ili sam bar ja sebe tako tešila. Tata je više nikad nije spomenuo.
Slomio je nogu kad sam imala osam godina. Tada me je dao u službu, pa sam naučila kako se vodi domaćinstvo. Prvo sam bila kod gospođe Klarkson. Bila je udovica s dva sina, trbušasta, razroka i stidljiva kao zečevi.
Nije bila loša", sećala se Džudi. "Bila je, pa, razočarana, mislim da bi se tako moglo reći. Odlazila je na spavanje odmah posle večere i ostajala u postelji dok ne napravim doručak. Bila je sva vodnjikava. Pravila je tanak čaj i retke supe, a ponekad su joj biskviti ispadali kao kaša.
Kad je umrla, ostala sam da se brinem o dečacima dok nisam napunila osamnaest, a onda sam dobila posao kod jedne porodice u Glosteru. Tu sam upoznala momka po imenu Artur. Šetali smo nedeljom umesto da idemo u crkvu. Mislila sam da ćemo se uzeti, ali on je upao u nekakve nevolje i otplovio bez zbogom. Tada sam odlučila da se nikad ne udam.
Mada me nije ni zaprosio", dodala je.
Kornelijus podiže prst da joj pokaže da je i dalje sluša. "Posle sam radila kod još nekoliko porodica. Niko nije bio zao prema meni. A nisu svi bili ni dobri. Ali gde god da sam živela, nisam se osećala kao kod kuće. Nikad nisam dobro spavala. Čak i snovi su mi bili puni zapovesti da pospremim nered, da dovučem vodu, da promešam jelo.
Ali, to kao da je bilo pre sto godina", rekla je. "Kao da govorim o devojci iz neke knjige koju je neko drugi napisao.
Kad sam jednog dana dolutala u Kerograd i svratila kod Ister Karter, to je bilo, pa otkrivenje. Evo žene koja živi sama - Rut se doselila mnogo kasnije. Sićušna Ister Karter potpuno sama u onoj velikoj kući. Neustrašiva Ister koju baš briga šta ko priča za nju. Pitala sam je da li se plaši da spava sama. Rekla je kako voli da bude tamo gde niko drugi ne udiše svež vazduh.
To je bacilo seme", reče Džudi. "Saznanje da će Ister biti u blizini dalo mi je hrabrosti. Iako sam bila obična sudopera, iako sam bila siromašna, u Kerogradu sam mogla da budem svoj gazda. Pretpostavljam da je kod tebe bilo tako, zar ne, Kornelijuse, mili moj? Ti si ovde svoj gospodar. Kao i bilo gde drugde." Džudi pokri usne rukama. On joj stegnu prste.
"Ti si sve promenio, Kornelijuse. Otkako si došao u moju kuću, u moju postelju, nisam više bila gospodarica svog srca. A kad mi se nisi vratio, bila sam usamljenija nego ikada, čak više nego kad me je sestra napustila. Razmišljala sam da zaspim na hladnoći kao Abraham Vorf.
Mislim da me je Ister odvratila od toga. I Sivka. Pravo je čudo koliko utehe ker može da pruži." Džudi je zaćutala, promukla i iscrpljena od tri dana plača i šapata. Gledala je kako se Kornelijusove grudi dižu i spuštaju dišući pliće i neravnomernije nego pre. Koža mu je bila hladna i vlažnjikava, a ćutao je tako dugo da se Džudi pitala da li je uopšte još čuje.
Oči mu se naglo otvoriše. "Neću kovčeg", reče. "O, mili moj", reče ona. "Znam. Neću im dati da te stave u sanduk. Mogu li još nešto da učinim, bilo šta?"
"Pastir", prokrklja on.
"Pastir?"
"Gospod. Pastir."
Džudi otrča u biblioteku i uze veliku Bibliju s postolja; listala je strane zlatnih ivica dok nije našla. "'Gospod je moj pastir'", čitala je polako, "'ništa mi neće nedostajati.'" Do "zadugo" on je čvrsto zaspao.
"Da pročitam još neki?", upitala je, ne očekujući odgovor.
Džudi je pročitala Dvadeset četvrti psalam, Dvadeset peti i ostale, sve do "Hvalite Boga u svetinji njegovoj". Tek tada je spustila knjigu na pod i legla pored Kornelijusa.
Kad se probudila, njega više nije bilo.
*

Nije bilo pogrebnog skupa za Kornelijusa, nije bilo pića ni biskvita posle njegove hladne sahrane. Pa ipak, Džudi nije bila sama na groblju. Oliver i Poli doveli su sinove; Neti i Dejvid doneli su ogromne šišarke da ih polože na grob. Ister je došla s Luizom Tatl iz krčme. Četiri dobro odevene glosterske dame došle su zajedno, stare poznanice Marte Kuk, radoznale da utvrde da li je Džudi Rajns zaista toliko drska kao što dugi jezici tvrde. Pojava prečasnog Hildreta izazvala je talas iznenađenja među okupljenima.
Džudi Rajns je posetila sveštenika da ga zamoli da odsluži opelo. Otkrila je da, uprkos svojim univerzalističkim sklonostima i abolicionističkim propovedima, Hildret ne želi da ga vide ni blizu pravog Afrikanca, čak ni blizu mrtvog. Izvesni pripadnici njegove pastve jedva su trpeli njegove političke stavove, a s obzirom na oštar miris skandala koji se sada širio oko gospe Rajns, sveštenik nije baš odmereno odbio njen zahtev.
"Nemam običaj da čitam opelo pokojnicima van svoje pastve", rekao je, očekujući da se ona povuče i ode. Ali, iznenadio se.
"Gospodine, ako ne ponesete Bibliju i ne ispratite Kornelijusa kao što je red", kazala je, "spremna sam da posetim vašu ženu i upitam je da li zna za vaše odlaske u izvesnu kuću u Glavnoj ulici i vaše usluge gospodarici te kuće. Ili je možda jednostavnije da kažem izvesnim osobama da više ne moraju da čuvaju tu tajnu."
Na početku službe sveštenik je isturio bradu i do kraja upotrebio svoj čuveni zvonki glas, tako da su i najgluvlje dame čule svaku reč. "'Dani su čovečiji kao trava; kao cvet u polju, tako cveta. Dune vetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mesto njegovo.'"
Zastao je, okrenuo stranu i počeo: "'Gospod je moj pastir, ništa mi neće nedostajati.'"
Na ovo se Džudi Rajns presamitila i zajecala tako neutešno da su i Neti i Dejvid briznuli u plač. Oliver posegnu da uteši prijateljicu i otkri da mora čvrsto da je drži kako se ne bi bacila u raku.
"Za vekove vekova, amin", reče prečasni Hildret suvo, zaklopi Bibliju uz prasak i poče da se rukuje sa svima u malom krugu. Džudi se okrenula kad joj je pružio ruku i udaljila se, potpuno sama. Kad se vratila u kuću, žute keruše nije bilo.
Kako je zima odmicala, bilo joj je sve teže da zaspi. Ležala je noću u postelji i slušala kako vetar udara u prozore. Ister su uplašili bezvoljnost i bledilo njene prijateljice, pa joj je dolazila svakog jutra s kofom piva i zabavnim pričicama iz krčme.
"I šta pričaju o raspusnoj Džudi Rajns?", pitala je Džudi. "Prestaće da pričaju o tebi", rekla je Ister. "Videćeš. Još malo pa im nećeš više padati na pamet."
Ali Džudi se nije zavaravala. Ostaće zauvek svetionik glasina, blistavi podsetnik na zapanjujuću priču o Crnom Nilu i njegovoj kerogradskoj ljubavnici. Možda će prestati da joj se cere u lice. Možda će zaboraviti da iskrive usne kad joj kažu da nema zelene vunice iako se klupko jasno vidi. Ali čim zamakne za ugao ili izađe iz radnje, obrve će se izviti i neko će prepričati pojedinosti njihove strašne veze, sa svim izmišljenim nepristojnim sitnicama.
Džudi je razmišljala da se vrati u spokoj Kerograda, popravi svoju staru kuću i živi daleko od dugih jezika. Ali od te pomisli još jače se osetila kao da hoda po dugom doku usred hladne noći.
Šest sedmica posle Kornelijusove smrti, Džudi je otišla u radnu sobu, zapalila vatru, skinula prekrivač s pisaćeg stola i napisala dva pisma. Prvo je adresirala na sudiju Kuka; na mnogo strana objasnila je razlog svog odlaska iz Glostera i ostavila dugačak spisak uputstava o vođenju kuće. Pismo je dovršila iskrenim rečima zahvalnosti, izvinjenjem što ga je loše procenila i najboljim željama.
Drugo pismo napisala je za svega nekoliko minuta i adresirala ga na gospođu Harijet Plant.
Mesec dana kasnije Džudi Rajns je nestala.
Kad je Ister Karter saznala da je njena prijateljica napustila rt En bez ijedne reči, pomahnitala je od jarosti i tuge. Tada su je prvi put videli da plače. Luiza je poslala po Olivera i Poli, pa su je posetili u bolesničkoj postelji, gde je provela čitavu sedmicu ne okusivši ništa i pijući samo pomalo piva.
Oliver je sve koji mu uđu u radnju ispitivao o Džudi Rajns, i otkrio je da je unajmila male kočije da je odvezu do stanice diližanse u Ipsviču, gde se ukrcala u kola za Boston.
Njeno pismo stiglo je u maju.


Najdraža Ister,
Oprosti mi. Nije trebalo da odem ovako, ali ne bih podnela ni tvoje prekore ni tvoju tugu. Ne bih podnela težinu svojih uspomena niti mržnju svojih suseda. Nisam jaka kao ti.
Živim u Kembridžu, naša prijateljica Harijet pružila mi je utočište i našla mi nameštenje domaćice kod jednog profesora na koledžu. Imam zasebnu sobu s vratima prema maloj bašti koja će biti samo moja.
Živim svega nekoliko ulica od Harijet, što mi je velika uteha. Njeni poznanici toplo su me primili u svoj mali krug. Vrlo su strpljivi sa mnom. Veoma mi prija da živim bez prošlosti. Sada kad je došlo proleće, mi usedelice šetamo kraj reke po kojoj se vesla. Prizor je vrlo lep.
Harvardski mladići uglavnom su veseli i učtivi. Jedan momak daće mi svog kera kad ode odavde krajem semestra. To je sićušno stvorenjce po imenu Pip, a od našeg kerogradskog čopora razlikuje se kao jagoda od bundeve. Već sam sasvim luda za njim.
Molim te, ne brini za mene. Osim što mi nedostajete ti, Oliver, Poli i njihovi zlatni dečaci, retko sam nesrećna. Ipak, ima nešto što mi tišti srce i daje mi smelosti da zatražim uslugu od tebe. Do sada si već pronašla novčanicu. Ako mi opraštaš što sam otišla bez pozdrava, upotrebićeš taj novac da podigneš spomenik na njegovom grobu. Neka mu urežu ime, da se makar tako zna da je živeo. Pošto dobro znam tvoju dobrotu, ne sumnjam da ćeš mi ovo učiniti. Samo pisanje ovih reči donosi mi spokoj.
Nedostaješ mi, draga moja Ister. Svakog dana mislim na tvoj osmeh. Molim te, pokaži ovo pismo Oliveru i Poli. Obećavam da ću i njima uskoro pisati. Poljubi za mene Natanijela, Dejvida i malog Ajzaka. (Je li mu kosa i dalje crvena kao šargarepa?) Reci im da ne zaborave svoju tetku Džudi.
Ja nikada neću zaboraviti nikoga od vas.

Izjave zahvalnosti



Ejmi Hofman i Stiv Mekoli su moji partneri u grupi za pisanje, i ove knjige ne bi bilo bez njihove pronicljivosti, strpljenja i podrške. Isto važi za Džima Bola, mog milog nezamenljivog muža.
Za stručne savete, čitanje teza i ohrabrenja puna ljubavi, dugujem zahvalnost dr Vejnu Bejkeru, Elen Grabiner, Valeri Monro, dr Džudit Pali, Barbari Penzner, Sondri Stejn, Lizi Stern, Džoan Tompson, Tomu Volfu, Bobu Vajatu i Andi Zelman. Hvala Benu Lojtermanu na starim knjigama, Lesliju Heršmanu i Mariji Kampo na istraživačkoj pomoći, Skotu Elidžu i Džonatanu Strongu za predivne šetnje po šumama rta En. Bibliotekari Istorijskog društva rta En i njutonske Javne biblioteke bili su ljubazni i susretljivi. Navijačka grupa porodice Dajamant - kći Emilija, brat Hari i majka Helen - bila je izuzetna kao i uvek. Ponovo zahvaljujem Amandi Urban iz agencije ICM i Skribnerovoj ekipi - Nan Grejam, Sari Megrat i Suzan Moldou.

Napomene



1 Citat iz Svetog pisma, Knjiga o Ruti, 1,16. (Pim. prev.)
2 Versko udruženje prijatelja (Religious Society of Friends) jeste zvanični naziv kvekerske crkve, čiji članovi se nazivaju i oslovljavaju s "prijatelj". (Prim. prev.)
3 Odlomak iz čuvene propovedi Grešnici u rukama gnevnog Boga Džonatana Edvardsa (Jonathan Edwards, 1703-1758). američkog teologa i metafizičara. (Prim. prev.)
4 Ister (Easter) na engleskom znači Uskrs. (Prim. prev.)
5 Čeriti (charity) na engleskom znači milosrđe. (Prim. prev.)
6 Maski (Maskey) je irsko prezime. (Prim. prev.)

Anita Dajamant je nagrađivani novinar čiji su članke redovno objavljivali magazini Boston Globe i Parenting. Autor je pet knjiga. Živi u Vest Njutnu, u državi Masačusets, sa suprugom i kćerkom Emilijom.

Dajamant kaže da ju je odnos između Lee i Rakele podstakao da razmišlja o Crvenom šatoru. „Biblijska priča koja suprotstavlja dve sestre nikad mi se nije uklapala. Tradicionalno mišljenje o Lei kao ružnoj i/ili prezrenoj sestri i Jakovu kao nekome kome do nje nije stalo delovala mi je čudno u svetlu činjenice da su prema Bibliji imali devetoro dece... Pošto sam godinama ponovo iščitavala Knjigu Postanja, posvetila sam se priči o Dini, njihovoj kćeri. Drama i njeno apsolutno ćutanje (Dina ne izgovara ni jednu jedinu reč u Bibliji) vapili su za objašnjenjem i ja sam rešila da zamislim jedno.“
„Prema istoriji, priče koje su rabini pripovedali bile su veoma maštovite kako bi dale smisao nedorečenostima Biblije – npr. zašto je Kain ubio Avelja... Priče i prizori iz Biblije su zapravo kao fotografije. Ne govore nam o svemu što želimo ili treba da saznamo. Midraš je priča o onome što se desilo pre i posle snimanja tih fotografija.“

Dajamant ističe da „Crveni šator nije prevod već fikcija. Viđenje i fokus romana – na i oko ženskih likova – razlikuje se od biblijskog u kom su ženama dodeljene uglavnom sporedne uloge, često i bez izgovorenih rečenica. Dajući Dini glas i obezbeđujući podlogu i sadržaj šturim biblijskim opisima, moja knjiga predstavlja radikalan pomak u odnosu na istorijski tekst.“