Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

First topic message reminder :




Od Istanbula i Marselja, Ankare i Kaira pa sve do Pariza i Berlina, ovo je priča o ljubavi i bekstvu, isprepletana istorijom jednog od najuzburkanijih perioda u Evropi...
Kada se Selva, kći jednog od malobrojnih preostalih otomanskih paša, zaljubila u Rafaela, mladog Jevrejina, njena se porodica protivi braku i odbacuje je. Rešeni da započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, međutim, sreća im i tamo okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici biće uvučeni u užase Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila Osovine i Saveznika... Protkana čarobnim mirisima Istanbula i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča posvećena svim običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali živote.

Tarik nije lako dobio Selvinu poruku. Da ona nije insistirala i paničila preko telefona, noćni čuvar se ne bi trudio da pošalje poruku Tariku kući, i on ne bi znao za događaje. Informacija o osamdesetoro ljudi ukrcanih na voz za stoku koji su se uputili ka Parizu čekala bi do sledećeg dana.
Čuvar joj je dva puta zalupio slušalicu. Je li bilo moguće da ova žena nije razumela šta joj je rekao?
„Čujte, konzul nije tu. Ovde nema nikog. Ni drugi ni treći sekretar nisu tu. Svi su otišli kući. Molim vas, pozovite sutra", rekao je, ali ona nije htela da sluša. Istina, malo se uplašio kada je pozvala i treći put. Pitao se da li je ona možda neko važan ko možda ima veze s vlastima. Tada je odlučio da pozove prodavnicu ispod stana Tarika Aridže, kako su ga uputili da uradi u hitnim slučajevima. Zamolio je prodavca da obavesti gospodina koji je živeo u stanu broj pet da bi trebalo da hitno pozove konzulat. Prošlo je oko pola sata pre nego što se prodavac namolio da pošalje gore svog pomoćnika s porukom.
Tarik je otrčao u konzulat čim je dobio poruku. Otkrio je od stražara da je neka luda žena uporno zvala iz Marselja. Pretpostavivši ko je to bio, odmah je pozvao Selvu. Sve što je od nje saznao bilo je da je izvestan broj Jevreja bio naguran u voz koji je sa stanice Sen Šarl krenuo za Pariz, i da je u tom vozu bio i Nazim Kender. Selva je molila Tarika da sačeka voz u Parizu i spase njenog muža. Tarik je odmah zvao tursku ambasadu u Berlinu. Pošto je Pariz bio pod nemačkom okupacijom, tokom rata je konzulat u Parizu morao da prati instrukcije ambasade u Berlinu. On je obavestio i Behiča Erkina, ambasadora u Višiju, o toj situaciji, jer je znao da je on gledao sa simpatijama na spasavanje Jevreja.
Behič-beg, koji je bio Ataturkov blizak prijatelj, nije bio diplomata koji je započeo svoju karijeru sa dna, ali imao je bogato iskustvo u državnim stvarima. To je bio inteligentan i savestan čovek s mnogo zdravog razuma. Upravo su mu ti kvaliteti zaradili nameštenje u Parizu. Možda ga je sam bog poslao.
„Gospodo, iako moramo paziti da ne zgazimo Gestapu na žulj, ne smemo zbog nužnih stvari u ratu zaboraviti svoju humanost", rekao je svojim mladim kolegama.
„Čak je i Urartu, koji je živeo u istočnoj Anadoliji sedam vekova pre Hrista, pokazao poštovanje prema narodima zemalja koje su osvajali time što im je davao slobodu vere. Ne mogu da shvatim šta se dešava s Nemcima da se ovako ponašaju usred dvadesetog veka! Nemojte se upuštati u bilo kakve sukobe, ali naravno, pokušajte da uradite ono što smatrate ispravnim."
Tarik se često pitao da li bi imao hrabrosti da ode u logore i policijske stanice da nije imao podršku jednog takvog pretpostavljenog.
Nedelju dana nakon što je Behič Erkin iznajmio odgovarajući zgradu za ambasadu, Nemci su se uselili u susednu zgradu i koristili je kao svoj komandni centar. Nemački vojnici su stalno nadgledali one koji su dolazili u ambasadu i odlazili iz nje, čineći da se oni osećaju nelagodno i nervozno. Na kraju, da bi tome stao na kraj, ambasador Erkin je zaposlio ogromnog Francuza koji je ranije radio na ribljoj pijaci. Dao mu je uniformu i uposlio ga da stoji ispred kapije kao čuvar. Svrha ovog ogromnog čuvara bila je da prati posetioce koji su odlazili iz ambasade do kraja puta, odvraćajući tako nemačke vojnike od maltretiranja posetilaca. Svom osoblju, Behič-beg je takođe izdao naređenje da odmah izdaju pasoše svakome ko ima veze s Turskom, ma koliko ta veza bila slaba. Ako su tokom godina zaboravili turski, ili ga nikada nisu naučili pošto su rođeni u Francuskoj, bilo je dovoljno da nauče napamet rečenice kao što su „Ja sam Turčin" ili „Imam rođake u Turskoj" da bi dokazali svoje veze s Turskom. Ambasador je bio ubeđen da, ukoliko mogu da povežu nekoliko reči i sastave par rečenica, treba im dati šansu da se spasu od besa Nemaca ili pronemačkih Francuza.
Nakon što je uputio svoje nadređene u to šta se dešava, Tarik je pozvao Selvu.
„Možete se pouzdati da su naši ambasadori već pokrenuli točkove. Molim vas, idite sada u krevet i pokušajte da malo odspavate", rekao je. Pošto nije mogao da je umiri, odlučio je da će radi Sabihine sestre provesti noć u konzulatu. Osetio je da bi je umirilo saznanje da je on tu, na drugom kraju telefonske žice. Tako će moći i da je pozove čim budu imali neke vesti o Rafaelu.
Tarik je telefonirao po čitavom gradu protekla dva sata, očajno pokušavajući da sazna neke vesti, kada je čuvar došao i stao ispred njega.
„Pred vratima je neko ko hoće da vas vidi. Kaže da je vaš prijatelj."
„Kako se zove?"
„Ferit-beg ... Ferit Saj ..."
„Sajlan?"
„Tako je, Sajlan."
„Pustite ga unutra. Jeste moj prijatelj."
Kada je Ferit ušao, Tarik se uznemirio videvši koliko je bled.
„Šta je bilo, prijatelju, šta se desilo?" pitao je.
„Zapravo, brinuo sam za vas", rekao je Ferit. „Navratio sam do vas i Muhlis mi je rekao da ste odjurili u konzulat potpuno uzrujani. Šta se desilo, šta? Mogu li ja nekako da pomognem?"
„Hvala, ali ne verujem. Gestapovci su okupili dosta Jevreja, uključujući i muža moje prijateljice. Po svemu sudeći, prevoze ih u Pariz. Informisali smo naše ambasade u Berlinu i Višiju, pa ja sada sedim i čekam, kao što vidite. Obavestiće me ako se bilo šta desi."
„Hoćete li da vam pravim društvo?"
„Hvala na ponudi, Ferite, ali nema smisla da i vi sedite ovde i očajavate. Osim toga mora da vas Evelin čeka kod kuće."
„Evelin nije kod kuće. Otišla je da poseti prijateljicu koja se nedavno porodila.
Prenoćiće tamo."
„U redu, onda ostanite. Čime mogu da vas ponudim, da li biste hteli čaja?"
„U ovo doba noći?"
„Mogao bih da zamolim čuvara da nam donese bocu vina, ali nikad se ne zna, mogao bi miris ostati u prostoriji, a to ne bi bilo pristojno za konzulat."
„Svako drugi bi to uradio, ali ne i vi. Vi se baš držite pravila. Zato mi se toliko dopadate."
Tariku je bilo neprijatno zbog komplimenta koji je dobio od svog prijatelja.
„Znate šta, ako dobijem dobre vesti, možemo otići u Prolop da nešto pojedemo", odgovorio je.
„U redu. Tražite čaj za mene i možemo sedeti ovde i popričati. Imam da razgovaram s vama o nečemu veoma važnom. U kafeu ne bismo mogli da pričamo slobodno ..."
„Šta nije u redu? Jeste li u nevolji?"
Ferit nije odgovorio. Tarik je izašao iz kancelarije i pozvao čuvara: „Hasan-efendija, da li biste nam doneli dve čaše jakog čaja, molim vas?"
„Čaše? Kakve čaše? Ovde nema pravih čaša za čaj. Svi moramo da pijemo iz činija kao da jedemo supu."
Prelepe ukrašene čaše za čaj donete iz Turske sve su polomljene; sve što im je ostalo bile su velike francuske šolje od kineskog porcelana. Konzul je bio obećao da će zamoliti nekoga iz domovine da donese šest turskih čaša za čaj. Hvala bogu što je on bio čovek od reči, pa će uskoro piti čaj iz pravih turskih čaša – to jest, ako neko
bude dovoljno lud da dođe u ovaj pakao.

Tih dana, niko osim Hasan-efendije, koji je patio za domovinom i nikada nije izlazio, i progonjenih Jevreja, naravno, nije verovao da je Pariz bio paklen. Pariz je bio proglašen otvorenim gradom i bio je veoma živ. Kabarei, kafei, pozorišta, barovi, restorani i plesne dvorane, svi su bili otvoreni do sitnih jutarnjih časova. Pariz je bio postao jedinstven grad zabave.
„U redu, hajde sada, u čemu je problem?" pitao je Tarik. „Jeste li u nevolji, Ferite?"
„Ne, ja nisam ni u kakvoj nevolji, ali znate da brinem o onima koji jesu."
„Da, znam da gazite po opasnom terenu."
„Da, kao i vi."
„Ali ja imam podršku turske vlade i naše ambasade. Vi imate posla sa ilegalnom tajnom organizacijom. Osim toga, niste ni Francuz. Ko će vas spasti ako upadnete u nevolju?"
„Vi, nadam se!"
„Ferite, ja to ne mogu. Kako bih mogao pomoći nekome ko sarađuje sa članovima Komunističke partije i ko je član Otpora? Vi ste član organizacije koju mi zvanično ne priznajemo. Ja ću vas podržavati svim svojim srcem, ali to neće biti dovoljno da vas izvuče iz nevolje."
„Ja ću se pobrinuti za to."
„Ponašate se blesavo. Verujte mi, možda se ne bih toliko protivio tome što gurate svoj nos u opasne situacije i što radite kao glasnik da Evelin nije trudna."
„Upravo sam o tome hteo da pričam s vama, Tariče. Ako upadnem u nevolju, voleo bih da se vi brinete o Evelin umesto mene, da je pazite i zaštitite."
Tarik je bio šokiran.
Ferit je nastavio: „Možete li to uraditi za mene, prijatelju moj?"
„Šta očekujete da uradim?"
„Postarajte se da moja žena bezbedno ode u Istanbul."
„Zar Evelin nema rođake ovde?"
„Ne u Parizu, ali u svakom slučaju, mi želimo da se naše dete rodi u Turskoj.
Hoćemo da moja majka vidi svoje unuče."
„Šta je sa Evelininim roditeljima?"
„Oboje su mrtvi. Ona ima samo jednog brata a on je sve svoje nade usmerio na odlazak u Ameriku. Otići će pre nego što se beba bude rodila."
„Ferite, zar ne bi bilo bolje ako biste oprali ruke od ovih opasnih stvari i koncentrisali se na to da sami odvedete svoju ženu u Tursku?"
„Imam još jednu misiju da ispunim, Tariče. Još jednu poslednju misiju. Previše sam
umešan da bih sada odstupio. Jednom kada se bude završilo, ako bog da, ukrcaću se na taj voz i vratiću se u Istanbul."
„Voz? Kakav voz?"
„Onaj koji ste pomenuli ..."
„Ne sećam se da sam vam pominjao ikakav voz."
„Ali postoji takav voz?"
„Da li vam je to Muhlis pričao?"
„Zar je važno od koga sam čuo? Samo mi recite, kada taj voz polazi?"
„Dakle, vi biste da se ukrcate na taj voz, zar ne?"
„Da li bi to bilo moguće?"
„Naravno da bi. To jest, naravno, ako do toga uopšte dođe. Pokušavamo da smislimo način da prebacimo turske Jevreje iz Pariza nazad u Tursku. Još radimo na tome. Pokušavamo da shvatimo koliko bi koštalo da iznajmimo vagon, koji put je najbezbedniji i kada ... Ukratko, ima još mnogo pitanja na koja treba odgovoriti. U procesu smo pregovaranja sa zemljama kroz koje se mora proći. Da, razmatramo takav projekat, međutim, još ništa nije sigurno. Ako želite na taj voz, to sigurno mogu srediti za vas i vašu ženu."
„Jeste li sigurni?"
„Naravno da sam siguran. Ali, tako vam boga, nemojte pričati svakome o tome. Nemci bi nas sigurno sprečili ako bi čuli za to. Pokušavamo da razradimo stvar veoma tiho. Muhlis vam to uopšte nije smeo pomenuti."
„Molim vas da mi verujete. Muhlis nije rekao ni reč."
„Ali kako onda znate za to? Samo nas trojica još znamo za to osim ambasadora: Hikmet Ozdohan, Muhlis i ja. Vi ne poznajete Hikmeta, dakle ostajemo samo Muhlis ja. Mora da je Muhlis odao tajnu."
„Kunem vam se svojom čašću da to nije bio Muhlis. Osim toga, on čak i ne zna da sam ja u organizaciji."
„Dakle, kako onda znate?"
„To vam ne mogu reći."
„Ja to neizostavno moram da znam."
„Nekoliko mojih prijatelja iz komiteta hoće da se njihovi bliski rođaci ukrcaju na taj voz."
„Kako, zaboga, oni znaju za to?"
„Aha, i zidovi imaju uši. A ja radim za tajnu organizaciju."
„Iskreno, prijatelju moj, ovo mi se uopšte ne sviđa. Kako toliko poverljiva stvar kao što je ova može ovako da iscuri?"
„Ne brinite, Tariče, oni koji su to saznali neće želeti da upropaste vaš plan. Samo bi mogli hteti da ga iskoriste ..."
Prestali su da pričaju kada je ušao čuvar noseći poslužavnik. Spustio je šolje sa čajem na Tarikov sto i izašao iz prostorije. Telefon je zazvonio odmah nakon što su nekoliko puta srknuli čaj. Zvali su iz ambasade. Ambasador je obavestio Tarika da su marseljski konzul, Nazim Kender, i oni koji su bili s njim pušteni na slobodu.
„Hvala vam na dobrim vestima, gospodine", rekao je Tarik. „Koja stvar? ... Ah, voz
... Naravno, gospodine, pobrinuću se za to odmah sutra ... U pravu ste, gospodine, da, pre nego što te ljude ponovo budu pohvatali. Trebalo bi da pomogne ako ubrzamo stvari. Siguran sam da će ljudi iz imigracionog biti više od pomoći nakon večerašnjeg haosa ... Oprostite?"
Tarik je pokušavao da skrati razgovor, jer očigledno nije želeo da kaže još nešto pred Feritom, i zadovoljavao se jednostavnim odgovorima poput „Da, gospodine"
„Ne, gospodine". Konačno je spustio slušalicu i okrenuo se svom prijatelju.
„Ura! Gestapo je pustio ljude koji su bili transportovani iz Marselja u Pariz! Još jednom smo uspeli, prijatelju moj!" uzbuđeno je rekao.
„Nemojte previše da se ponesete, Tariče. Možda su ih pustili ovog puta, ali siguran sam da će ih ubrzo ponovo pokupiti."
„Možda ... Ali izvinite me, moram da pozovem svoju prijateljicu iz Marselja koja čeka da joj se javim. Najpre ću joj preneti dobre vesti, a zatim možemo da izađemo zajedno", rekao je okrećući Selvin broj.

Selva se javila istog momenta kada je telefon zazvonio. Bilo je očigledno da je sedela kraj telefona.
„Dobre vesti, hanuma Selva, vaš muž je sa ostalima očigledno pušten u Arlu Pretpostavljam da će biti poteškoća da toliko ljudi odjednom nade prevoz u ovo doba noći, ali siguran sam da će stići svojim kućama do jutra", rekao je Tarik.
S druge strane žice nije bilo odgovora.
„Hanuma Selva ... Selva?"
„Čula sam vas", odgovorila je Selva slabim glasom. „Bili ste u pravu, Tarik-beže, zaista se moramo vratiti nazad ... prvom prilikom."
„Postoji mogućnost da će voz poći za Edirn. Morate doći ovde za slučaj da se to ostvari. Siguran sam da ćete razumeti da to neće moći da čeka da vi dođete iz Marselja. Morate biti ovde u Parizu."
„Da, naravno da razumem, ali brine me gde bismo mogli da odsednemo? Ako nije određeno vreme kada će taj voz da krene, mogli bismo dugo da čekamo, a kao što znate, mi imamo i dete."
„Kada je hitno, uvek možete boraviti kod mene. Morate odmah da se spremite. Trebalo bi da budete ovde kroz petnaest dana", rekao je Tarik. Nakon što je spustio slušalicu, oklevao je na trenutak. Šta sam to, do đavola, uradio? pomislio je. Kako će,
zaboga, moći da smesti troje ljudi u svoj stan? Šta će Muhlis reći na to? Okrenuo se Feritu.
„Možda će mi biti potrebno mesto gde mogu da odsednem", rekao je, „da li biste mi mogli naći neko mesto? Pitam se da li postoji neki mali hotel blizu mog stana."
„Za vas ili za vaše prijatelje?"
„Njih ima troje. Siguran sam da će biti lakše pronaći mesto za mene, a oni mogu odsesti u mom stanu."
„Dok voz ne krene?"
„Da."
„Da li mi onda govorite da će taj voz definitivno ići?"
„Ferite, ako voz bude išao, zar niste planirali da budete u njemu sa svojom ženom?"
„Možda je tako."
„U tom slučaju, morate mi obećati da me nećete staviti u komplikovanu situaciju. Nismo nikada razgovarali o ovome i vi ne znate ništa o takvom vozu! Niste ništa čul od mene i ne znate apsolutno ništa. Je l' to jasno?"
„Zar vam nisam rekao da i zidovi imaju uši? Ja bih ovo saznao i da mi niste pomenuli. U svakom slučaju, da razmislim šta mogu da uradim s tim stanom za vaše prijatelje. Šta mislite o mom stanu?"
„Vašem stanu?"
„Da, zašto da ne? Imamo veliku praznu sobu koju retko koristimo. Jedan moj prijatelj je ranije tamo stanovao, ali odselio se kada smo se Evelin i ja venčali. Zašto biste vi napuštali svoj dom? Njima će biti savršeno ugodno da budu kod nas."
„Hvala vam, podrazumeva se da ćemo, ko god da bude kod vas, platiti stanarinu."
„To uopšte nije važno. Smislićemo nešto", rekao je Ferit.
„Hajdemo, idemo, možemo usput da pričamo", rekao je Tarik.
Osećao se kao miš uhvaćen u zamku. Ferit možda neće tražiti stanarinu, ali šta b sledeće mogao da traži?

Partija bridža kod dr Dželala iznenada se završila kada je napolju počeo da pada obilan sneg. Dok su se drugi gosti spremali da krenu, žena dr Dželala, Lejla, pokušavala je da nagovori Sabihu da ostane kod njih.
„Zaista ne želim da ideš kući sama, Sabiha", rekla je. „Madžit je svakako van grada."
„Hvala ti, draga. Radije bih išla. Hulja je kod kuće i brinuće ako se ne vratim", odgovorila je Sabiha.
„Mogli bismo da je pozovemo telefonom."
„Stvarno si ljubazna, ah radije bih otišla kući, hvala ti."
„Madžit zna šta je najbolje za njega, to je izvesno", rekao je dr Dželal smejući se dok im se pridruživao. „Pretpostavljam da se sada sunča u Kairu, dok se mi ovde smrzavamo usred mećave."
„Pazi za šta mu odaješ priznanje, kladim se daje kao na ražnju sa Čerčilom na jednoj strani, Ruzveltom na drugoj, i Inonuom preko stola. Što se mene tiče, ne bih volela da sam u njegovoj koži ni za sav čaj iz Kine, više volim što sam ovde u snežnoj oluji", rekao je Adnan-beg, jedan od gostiju.
„Osećam da se na ražnju okreće Inonu, a ne Madžit", rekla je Lejla. „Ko zna kakvu mu zamku Čerčil i Ruzvelt sada postavljaju ..."
„Zapravo, njemu Rusi zadaju glavobolju”, rekao je Adnanbeg. „Rusija je odlučna da Turska mora da uđe u rat, po bilo koju cenu."
„Zašto to?" pitao je dr Sahir.
„Zato što, kada Nemci napadnu Tursku, Rusi hoće da pošalju svoje trupe da nam pomognu."
„Ni jedni ni drugi, hvala lepo", rekao je dr Dželal, „ne želim nikakve usluge ni od koga, hvala vam lepo."
„Taj stari lisac Inonu se neće dati tako lako. Ko zna kakve trikove ima u rukavu ..." rekao je Ahmet-beg, još jedan od gostiju.
„Đavo nikad ne spava", rekla je Ahmet-begova žena, koja je bila iz jedne od egejskih provincija i stoga nije volela Inonua.
„Ovi oproštajni razgovori na vratima mogu da se nastavljaju u nedogled", rekao je Adnan-beg. „Srdačno vas pozdravljamo."
„A s kim si ti došla, Sabiha?" pitao je dr Dželal.
„Vreme je bilo savršeno u redu, pa sam došla sama", odgovorila je.
„Brinućemo ako se budeš sama vraćala po ovom snegu."
„Ja ću ispratiti damu", rekao je dr Sahir.
„Nema potrebe, hvala vam", odgovorila je Sabiha.
„Molim vas, dopustite mi tu čast", insistirao je dr Sahir.
Svi su zajedno otišli i krenuli prema trgu na vrhu ulice pre nego što su se razišli u različitim pravcima. Sabiha i Sahir su nastavili da hodaju u pravcu Kizilaja. Ono što je počelo kao susnežica a zatim se pretvorilo u krupne pahulje sada je bilo prava mećava. Sabiha se okliznula i Sahir ju je uhvatio za ruku.
„Evo, držite se za moju ruku, hanuma Sabiha", rekao je ponudivši joj oslonac.
„Kako je iko mogao da pogodi da će padati sneg?" rekla je uhvativši ga za ruku.
„Jutros je bilo sunčano. Ne bih izašla iz kuće da sam ovo znala." Nastavili su da hodaju s rukom u ruci uz mećavu. Sabiha, koja se nije stidela da otkrije svoja najdublja osećanja u dr Sahirovoj ordinaciji, sada je bila tiha i čak previše postiđena da bi ga pogledala u oči.
Bila je vrlo potresena kada ga je te večeri videla kod dr Dželala. O njemu je razmišljala u tamnim noćima. Čovek koga je žudela da vidi, čovek zbog koga je brojala dane, sate i minute između njihovih susreta. Isti čovek čiji joj je glas nedostajao ako ga ne bi čula nekoliko dana. Bila je iznenađena što ga vidi iako je Lejla pomenula mogućnost da će on zameniti Madžita – ako on za vikend još bude bio u Kairu – da bi ih bilo četvoro. Međutim, iz nekog nepoznatog razloga, Sabiha nije zamišljala da će on biti tamo. Kada ga je ugledala u Lejlinoj dnevnoj sobi, bila je zbunjena što vidi čoveka koji ju je poznavao i spolja i iznutra. Osećala se kao naga, kao da su joj skinuli svaku zaštitu. Sve što je podelila s njim; njeni razgovori, njene ispovesti, njene suze, ponekad čak i ispovedana osećanja koja ni sebi ne bi priznala van slabo osvetljene ordinacije. To što je bila s njim u ovoj sobi nekako nije bilo u redu. Uzdala se u boga da neće sedeti za istim stolom.
Kada su se približile Kizilaju, dr Sahir je predložio da svrate na neko toplo piće.
„Tako je hladno, osećali biste se bolje kada biste popili nešto toplo. Šta kažete na
toplu čokoladu?"
„To mi zvuči dobro."
Čim se složila, Sabiha se pokajala. Ušli su u prazan kafe i seli jedno naspram drugog za mali okrugli sto kraj prozora. Sabiha je skinula rukavice i šal sa glave. Dr Sahir je pozvao konobara koji je stajao iza staklenog pulta.
„Molim vas, dve tople čokolade."
Sabihi su ruke bile modre od hladnoće. Dr Sahir ih je uzeo i počeo da ih trlja. Sabiha je pocrvenela, ali nije htela da povuče svoje ruke.
„Znate li, osećam se čudno što sa vama sedim ovde umesto u vašoj ordinaciji", rekla je tiho da je ne čuje konobar.
„Zašto čudno?"
„Ne znam. Baš je neobično."
„Zašto?"
„Pa, ne mogu da smislim šta da kažem ..."
„U tom slučaju, zašto ne pričamo o stvarima o kojim pričamo na našim seansama?"
„Zar i to ne bi bilo pomalo čudno?"
„Zašto bi?"
„Pa, za početak, kao pacijent u vašoj ordinaciji znam da ću platiti za vaše vreme."
„Pošto smo ovde, zašto ne pokušate da pričate sa mnom kao s prijateljem? Zar ne bi trebalo da smo posle sveg ovog vremena izgradili prijateljstvo?"
„Ali kako mogu da vam se odužim?"
„Zadovoljstvo što sam u vašem društvu sasvim je dovoljno."
„Vi smatrate da je biti sa mnom u društvo zadovoljstvo, doktore?"
„Apsolutno, i sam pogled na vas pričinjava zadovoljstvo. Vi ste veoma lepa žena."
„Ali biti sa mnom možda nije tako prijatno kao gledati me. Kao što znate, ja sam veoma komplikovana osoba. Izgleda da sam stalno nervozna i zabrinuta. Možda sam zato dosadna svom mužu i, kad bolje razmislim, čak i svojoj kćerki."
„Da li ste dosadni svojoj kćerki?"
„Pa, recimo samo da ne voli da bude sa mnom. Možda se sećate da sam vam rekla kako sve svoje vreme provodi s mojim roditeljima otkako oni borave kod nas. Izgleda da je bliža s njima."
„Babe i dede imaju veoma posebno mesto u životima dece. Oni su stalan izvor ljubavi i tolerancije ..."
„Ne, ne, ona je bila udaljena od mene čak i pre nego što su oni došli. Hulja je čudno dete."
„Ona je vaše prvo dete?"
„Drugim rečima, ona je razmaženo, ljubomorno i tvrdoglavo dete."
„Zašto to kažete?"
„Zato što vi, hanuma Sabiha, izgleda imate izvesne predrasude prema prvorođenoj deci."
„Zaista?" rekla je Sabiha, uzimajući jednu šolju. Sipala je malo šećera u nju srknula.
„Oh! Ovo je sjajno."
„Čokolada ili priznavanje istine?"
„Imam osećaj da vi nemate baš dobro mišljenje o meni. Smatrate me hirovitom zahtevnom ženom, zar ne?"
„Ne, uopšte. Smatram vas veoma emotivnom i osetljivom ženom – što i jeste. Upravo zato je ta vrsta zlobe, nepravde i ljubomore koju većina dece oseća prema svojoj mlađoj braći i svojim mlađim sestrama ali ubrzo je zaboravljaju, izgleda ostavila tako dubok utisak na vas. Drugim rečima, niste vi ni hiroviti ni zahtevni, vi ste osetljivi i nežni.
Sabiha je još jednom srknula čokoladu koju je držala u svojim drhtavim rukama.
„Znate, hanuma Sabiha, verujem da nosite mnogo dodatnog tereta. Možda s vremena na vreme osećate da bi vaša kćerka trebalo da to podeli s vama. Ali u realnosti uopšte ne postoji nikakav teret niti bilo šta slično tome. Vaša prošla iskustva s vašom sestrom jesu sva deo bogatog modela života. Ono što ste iskusili u detinjstvu savršeno je normalno."
„Mislim da sam sipala previše šećera."
„Sabiha, nadam se da vam ne smeta što tako intimno pričam. Nemojte pobeći.
Nije dovoljno samo da se suočite sa istinom u mojoj ordinaciji, znate ..."
„Kako to mislite?"
„Po mom mišljenju, vaš glavni problem je sa kćerkom, a ne sa sestrom."
„Ako ste završili svoju čokoladu, možda bi trebalo da krenemo", rekla je Sabiha.
Dr Sahir se okrenuo i pozvao konobara. Odmakao je Sabihi stolicu da bi ustala Stavila je svoj šal i rukavice i oni su krenuli. Mećava se smirila.
„Predlažem vam da se ponovo držite za moju ruku”, rekao je dr. Sahir, „veoma je klizavo."
„Hvala vam, mislim da bi trebalo da se rastanemo na sledećem uglu. Odande ja mogu otići svojoj kući, a vi svojoj."
„Radije bih vas otpratio do kuće. Kada budemo stigli tamo, možda biste me pozvali da svratim na nešto toplo."
„Moji roditelji i Hulja su tamo."
„Baš lepo. U tom slučaju, čak bih mogao da upoznam i Hulju."
Hodali su u tišini neko vreme, a onda se Sabiha iznenada zaustavila i, gledajući dr Sahira pravo u oči, pitala: „Da li vi mislite da se ja loše ponašam prema svojoj kćerki?"
„Da li vi mislite?"
„Ne, ali imam utisak da vi tako mislite."
„Nisam vas nikad video s vašom kćerkom, ali verujem da mogu da pročitam šta vam je na srcu. Pošto ne volite svoje detinjstvo, izgleda da krivite svoju kćerku, koja predstavlja sve male devojčice, i kao rezultat toga, lišavate je svoje ljubavi."
U Sabihinim očima pojavile su se suze.
„Ja nisam loša prema njoj."
„Siguran sam u to."
„Zašto?"
„Zato što ste ..."
„Zato što sam šta?"
„Zato što ste fantastični. Previše ste nežni da biste bilo koga povredila."
„Stvarno mislite tako? Da li mi govorite istinu?"
„Da.
„Recite mi, doktore, hoću li ikada moći da se oslobodim svih tih žaljenja koja me toliko muče?"
„Naravno da hoćete."
„Kada?"
„Sabiha, hteo bih nešto da vas pitam. Da li biste pošli sada sa mnom u moju ordinaciju?"
„Sada?"
„Da."
„Hoću."
„Jeste li sigurni da hoćete?"
„Jesam."
Pratili su nazad svoje tragove do Kizilaja, gde su prešli ulicu i neko vreme hodali duž ulice Kazima Ozalpa, zatim su skrenuli u ulicu Karanfila. Nisu progovorili ni reč. Kao da su se oboje plašili da bi ijedna reč pokvarila magiju trenutka koji je nosio različita značenja za oboje. Neko vreme sneg nije padao, ali sada je ponovo počeo.
Sahir je otvorio kapiju zgrade gde je bila njegova ordinacija. Napravio je put Sabih da uđe. Pošto nije mogao da uključi svetla na stepeništu, izvadio je kutiju šibica, zapalio jednu i držao je pred njima.
„Izgleda da je otišla sijalica. Dajte mi ruku, Sabiha."
Popeli su se uz stepenice držeći se za ruke. Sahir je zapalio još jednu sijalicu ispred stana da bi otvorio vrata. Sada su bili unutra. Sahir je uključio svetlo u hodniku. Pod oštrim snopom svetlosti, s kaputima i kosom prekrivenim snegom, oboje su izgledali vrlo smešno, poput kakve nadrealističke slike. Sabiha je otresla sneg sa sebe i skinula šal, kaput i rukavice. Sahir je ušao u svoju ordinaciju i uključio lampu na stolu.
„Izvolite, uđite, hanuma Sabiha." Sabiha je ušla. „Molim vas, sedite." Sabiha je sela u svoju uobičajenu udobnu stolicu i ispružila noge na šamlicu.
„Zar nema muzike?"
„Naravno, šta biste hteli da slušate?"
„Izaberite vi nešto."
„Volite klavir, zar ne?"
„Da."
„Dajte mi nekoliko minuta, pronaći ću vam Šopena."
Sabiha je sklopila oči i protegla se u fotelji. Za nekoliko minuta, čula je Šopenovu 'Polonezu'.
„Izgleda da imate odličnu kolekciju ploča."
„Potiče iz mojih studentskih dana u Beču."
„Da li puštate muziku svim svojim pacijentima?"
„Da, ako žele. Muzika može delovati vrlo opuštajuće. Kakva šteta što malo ljudi u ovom gradu voli klasičnu muziku."
Neko vreme nisu pričali dok Sahir nije rekao: „Dakle, pretvorio sam se u uvo."
„Šta hoćete da kažem?"
„Šta god želite."
„Volela bih da samo slušam muziku."
„Nema varanja. Ako ne možete da odlučite o čemu biste pričali, dajte da vas ja vodim. Malopre smo pričali o vašoj kćerki. Zašto ne bismo nastavili o tome?"
„Ne, ne želim to."
„Zašto ne?"
„Prosto ne želim."
„Zašto uvek izbegavate tu temu? Nešto vas muči u vezi s vašom kćerkom?"
„Ko to kaže?"
„Ja, zapravo, kao vaš lekar. Sabiha, možete sve da mi kažete. Obećavam da vam neću suditi šta god da kažete. Vi to znate."
„Znam. Baš zato ne želim da pričam o tome."
„Ako je tako, insistiram da pričate o tome, Sabiha. Zar mi malopre niste rekli da hoćete da se otarasite tih muka? Evo vam šanse.
„Molim vas, pridite mi bliže."
Sahir je ustao od stola, došao do Sabihe i seo na šamlicu na koju je položila noge.
„Dajte, Sabiha. Hajde da prevaziđemo ovo večeras. Hajde da završimo s tim, hajde da se suočimo s bilo čim što ..."
Nije mogao da završi rečenicu. Sabiha se uspravila, nagnula se ka njemu i stavila svoje prste na njegove usne.
„Molim vas, nemojte govoriti. Ne recite više ni reč. Da, hajde da se suočimo sa
ovim večeras."
Na trenutak su se pogledali u oči. Sahir se pravio da ne primećuje usamljenost u njenim očima.
„U redu, onda, spremna sam."
Sabiha se iznenada uspravila kao da se opekla.
„Ne, ne, ne mogu to da uradim, nisam spremna", rekla je ustajući. „Hajdemo", hladno je rekla.
„Zašto ste tako ljuti?"
Pošto Sabiha nije odgovorila, Sahir je otišao do ormana da joj donese kaput. Stavio joj ga je na ramena. Sabiha se polako okrenula licem prema njemu. Njeno lice je bilo tako blizu da je mogao da oseti čokoladu u njenom dahu. Tiho su stajali na slaboj svetlosti. Sahir ju je iznenada povukao prema sebi i poljubio njene tople usne. Na delić sekunde Sabiha je osetila kao da će se onesvestiti. Kolena su joj drhtala. Pustila ga je da joj ljubi lice, vrat i usne iznova i iznova. Neko vreme su se strastveno grlili, zatim se Sabiha iznenada odmakla.
„Nemojte ... molim vas, ne bismo smeli."
„Vi se igrate sa mnom?"
„Ne razumem."
„Mislim da ne znate tačno šta želite, Sabiha!"
„Naprotiv, ja mislim da vi ne znate šta želite. Nagovorili ste me da dođem ovde. Puštate mi muziku i, najgore od svega, radite sve to znajući dobro da sam žena koju muž zanemaruje. Ja sam nesrećna žena i znate da sam slaba na vas. Zatim ... pokušavate da me osramotite tako što ..."
„Sabiha! Šta vi to govorite?"
Si ... Vi pokušavate da me ponizite ..."
„Uvek vam puštam muziku zato što vas to opušta. Vi to dobro znate. Uveravam vas da sam osetio da ste bili spremni da se suočite sa činjenicama. Postoje vrlo posebni trenuci kada su ljudi spremni da izađu iz svojih oklopa. Iskreno sam pomislio da je taj trenutak došao."
„Međutim, način da ponovo zadobijem svoju kćerku sigurno nije da rizikujem da izgubim svog muža."
„Očigledno je došlo do nesporazuma. Iskreno mi je žao."
Sabihine oči su bile pune suza, ali njeno lice je bilo bezizražajno. „Ja sam idiot", rekla je.
„Ne, uopšte niste. Doveo sam vas ovde jer sam hteo da vam pomognem da pogledate u sebe. Molim vas, verujte mi, nisam imao skriveni cilj. Ali čak i kada ste lekar, nije uvek moguće da kontrolišete svoje emocije."
„Jeste li zaljubljeni u mene?"
„Nemam prava da budem. Vi ste moj pacijent." Osetila je kao da joj gore oči, obrazi i dlanovi.
„I ja se vama izvinjavam", meko je rekla.
„Sabiha, hajde da raščistimo makar jednu stvar. Vi mislite da ste nesrećna žena koju muž zapostavlja. Niste. Vaš muž je vezan za svoju porodicu mnogo više nego što mislite."
„Zbog čega tako kažete?"
„Bojim se da ne mogu da vam kažem, ali verujte mi, znam to."
„Dakle, vi mislite da ne volim svog muža, je li tako?"
„Zašto bih ja to mislio?"
„Zato što sam večeras došla ovde."
„Nikako!"
„Nije trebalo da dođem. Nije trebalo da ovo uradim."
„Niste ništa uradili."
„Ali sigurno ste morali da znate za moju slabost prema vama."
„Možda, ali to je zato što vas čitam kao knjigu. Mogu da vas pročitam od korice do korice. Mnogi pacijenti zato imaju takva osećanja prema svojim lekarima."
„Mislite kao učenici koji se zaljube u svoje nastavnike?"
„Ne baš tako."
„Pa na šta ste tačno mislili, Sahir-beže?"
„Sabiha ..."
„Verovala sam vam, uticali ste na mene zato što ste bili dobri prema meni."
„Moj posao je da budem dobar prema vama."
„Moram vam reći da ste uradili dobar posao što ste iz mene izvukli sve to što je bilo pohranjeno u meni. Volela bih da se ovo nije dogodilo", rekla je Sabiha.
Doktor joj se približio i nežno je zagrlio.
„Hajde da zaboravimo na taj trenutak slabosti, Sabiha, ali molim vas, ne zaboravite da sam vam prijatelj koliko i lekar. Vi se ovde potpuno otvarate, a ja vam pomažem da to radite. To je sve."
„Hajdemo odavde, molim vas", rekla je Sabiha, „hoću da idem kući."
„U redu, hajdemo."
„Ne morate vi, mogu sama."
„Neću ni da čujem. Ne u ovo doba noći."
Pomogao je Selvi da obuče kaput, zaustavio muziku, isključio lampu, i oni su zajedno izašli u jako osvetljen hodnik. Kada je video Sabihino pocrvenelo lice i raščupanu kosu, Sahir je pitao: „Da li želite da napuderišete nos?"
„Ne, hvala vam."
Izašli su iz stana. Sabiha je ovoga puta silazila niz stepenice ne držeći Sahira za
ruku.
Sneg je i dalje provejavao.
„Molim vas, držite se za moju ruku, mogli biste da se okliznete." Uronili su u noć ponovo se držeći za ruke.
Ovo baš liči na mene, pomislila je Sabiha, posramljena. Upravo sam onakva kao što je moj otac hteo da budem, dobro obrazovana i navodno otvorenog uma, ali ispod površine još sam rob pritisaka i staromodnih nazora koji su mi ubačeni u podsvest. Kukavica koja maše repom na čoveka koji je privlači, ali ne može da nastavi dalje. Moj otac i ja ličimo kao jaje jajetu. Zar nije on prognao sopstvenu kćerku samo zato što se udala za Rafa, dok se istovremeno busao u grudi kako je civilizovan, savremen čovek?
„O čemu razmišljate?" pitao je Sahir.
„Ni o čemu", odgovorila je Sabiha.
Zar ne bi ljudi bili srećniji kada bi mogli da se otarase starih običaja i pravila kojima su indoktrinirani, ili kada bi otresli lance koji ih vežu za prošlost? Kada bi to mogli da urade, bili bi sigurno nezavisniji, ako ne srećniji. Dok je pažljivo koračala, hrskajući sneg pod svojim stopalima i držeći se za Sahirovu ruku, nije imala sumnje u to da je sada ispravno odlučila. Ali istovremeno je bila svesna toga da je propustila šansu za sreću i verovatno jedinu mogućnost za zanos o kojem je maštala mesecima. Koliko je žudela da bude i fizički naga u Sahirovim rukama kao što je bila duševno. Mesecima je žudela da bude s njim, da mu se prepusti, da s njim vodi ljubav ... ali nije. Nije bila hrabra kao Selva; jednostavno nije imala hrabrost njenih uverenja. Uporno je činjenicu da ne sme da povredi ljude oko sebe koristila kao izgovor. Pale su joj na pamet čuvene majčine reči: „Nemoj uneti nered u tuđe živote." Dakle, sigurno je bila i majčina kćerka koliko i očeva. Ne samo što se bojala da će poremetiti živote drugih ljudi već se bojala šta će, što je još važnije, reći ljudi oko nje.
Hodali su ćutke celim putem do Kizilaja. Odatle su krenuli putem duž parka Guven U jednom trenutku, Sabiha se okliznula i Sahir ju je čvrsto pridržao.
„Ovuda", rekla je Sabiha kada su došli do njene ulice. Skrenuli su levo. Kada su se približili njenoj kući, izvukla je svoju ruku iz Sahirove. Drhtavo je hodala prema kapij ispred svoje kuće i čekala Sahira da je stigne.
„Bojim se da neću moći da vas pozovem da svratite."
„Shvatam."
„Neću moći ni da dođem na seansu u sredu."
„To ne biste smeli da uradite. Morate biti svesni koliko smo blizu tome da dovedemo naše seanse do uspešnog kraja."
„Da, doktore, potpuno sam svesna toga, ali kao što sam vam malopre rekla, ne bi trebalo da pridobijam svoju kćerku nazad po cenu da izgubim svog muža." Pružila mu je ruku i rekla: „Zbogom."
Sahir je uzeo njenu ruku i skinuo joj rukavicu. Podigao je njenu ruku i usnama dotaknuo vrhove njenih prstiju, koji su i na hladnom noćnom vazduhu ipak bili vreli kao vatra ...
„Zbogom, Sabiha."
Odjednom, Sabiha ga je uhvatila za revere obema rukama, stala na prste i spustila mali poljubac na ugao njegovih usana, zatim se hitro okrenula i ušla kroz kapiju.
Sahir je još jednom osetio slab nagoveštaj čokolade u Sabihinom dahu. Dodirnuo je prstima mesto gde ga je Sabiha poljubila i, ne okrećući se, krenuo niz ulicu pokrivenu snegom.
Sabiha je gledala kako Sahir prolazi kroz sneg koji je mirno padao. Tek tada je osetila intenzivnu žudnju za svojim mužem.

Madžit je bio zatečen kada je pogledao svoj odraz u ogledalu dok je vezivao kravatu. Velike tamne kesice ispod očiju bile su direktan rezultat mnogih besanih noći koje je probdeo. Osećao se iscrpljeno.
Bilo je kao da je za proteklih pet dana ostario pet godina. Od četvrtog u mesecu išl su na sastanke bez prestanka. Predsednik Inonu, njegov lični sekretar, ministar spoljnih poslova, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova i Madžit odleteli su u Kairo privatnim avionima koje su američki predsednik Ruzvelt i britanski premijer Čerčil poslali u Adanu da ih pokupi. Tamo je bilo mnogo samitskih sastanaka i brojnih manjih sastanaka u dvoje i troje. Povrh svega toga, morali su da prisustvuju i večerama, gde su se vodile rasprave o veoma važnim pitanjima. Cela turska delegacija, od predsednika do najmlađeg člana, morala je da se zadovoljava sa po samo tri sata spavanja noću. Madžit nije mogao da razume kako je čovek zašao u godine kao Inonu mogao da izdrži toliki pritisak i da i dalje bude bistrog uma.
Razmišljajući o danu kada je otišao iz Ankare, nije mogao da ne oseti da je Sabiha napravila veoma pakosnu šalu kada je primetila da je imao sreće što gorku zimu Ankare menja za topliju klimu. Sve što su videli od Kaira bili su dugački hodnici, prostrane konferencijske sale i okrugli stolovi. Da i ne pominjemo namrgođene ljude umornih očiju od kojih je svaki očajno pokušavao da postigne najbolji rezultat za svoj nacionalni interes.
U poređenju s Ruzveltom, koji je izgledao izuzetno visoko uprkos tome što je bio u kolicima, i Čerčilom, koji je bio širok koliko i dugačak, Inonu je izgledao kao izgladnela lisica koja se bori da nadigra te vukove i da se provuče bez ogrebotine. Žonglirao je idejama u svojoj glavi i trudio se da nikome ne zgazi na žulj.
„Budno pratite šta se dešava", rekao je članovima svoje delegacije. „Morate biti spremni da uhvatite svaku poentu koja bi meni mogla promaći. Hodaćemo po veoma tankoj liniji. Svi morate biti maksimalno budni."
Madžit je već dolazio u Kairo mesec dana ranije s ministrom spoljnih poslova. Tada su vodili beskrajne razgovore da bi postavili osnove za ovu političku partiju šaha koju su sada igrali. To je bio naporan put, ali ništa u poređenju sa ovim. Barem su dosezali suštinski važne rezultate nakon četiri dana intenzivnih razgovora.
Britanija ne samo što je insistirala na tome da Turska napadne egejska ostrva, iako joj ne bi dala nikakvu podršku, i pretvorila bi tako njihov poraz na ostrvima u trijumfalnu pobedu, već je i očekivala da joj Turska dozvoli da formira svoje baze u južnim turskim provincijama. Iza scene, i Rusija je povlačila konce koliko god je mogla. Očajnički je želela da Turska proglasi svoj ulazak u rat i da zatvori Bosfor svim nemačkim brodovima, i vojnim i trgovačkim. Takođe su insistirali na tome da svi aerodromi koje su koristile sile Alijanse moraju biti odmah otvoreni, očigledno verujući u to da bi Nemci napali Tursku ako bi tako postupila, i Rusija bi se izvukla.
Ovaj poslednji uslov najviše je brinuo Inonua. On je mislio da bi Rusi, ako Nemačka bude napala Tursku, bili u mogućnosti da pošalju svoje trupe pod izgovorom pružanja podrške. Zapravo, Inonu je u svojim starim lakovanim cipelama igrao opasan ples sa tri velike primadone na vrlo klizavom podu. Dok mu je Britanija stavljala ruke oko struka, pokušavajući da ga okrene prema sebi, Nemačka ga je grabila za ruke i pokušavala da ga zanjiše u svom pravcu, a Rusija ga je svojim ogromnim vojničkim čizmama gazila po prstima.
Madžit je vodio evidenciju sastanaka britanskog i turskog Ministarstva spoljnih poslova u Kairu 5. novembra. Numan Menemendžioglu, ministar spoljnih poslova, bio je veoma dobro pripremljen da prisustvuje sastanku o vanrednom stanju, jer je neposredno pre njegovog polaska za Kairo, nemački ambasador, Fon Papen, posetio Ministarstvo spoljnih poslova i rekao mu da zna šta će Britanci i Rusi tražiti od Turske u Kairu.
„Vaša ekselencijo, Britanci, koji su pod pritiskom Rusa, tražiće da odmah uđete u rat. To je jedini razlog što su vas oni pozvali na samit u Kairu", upozorio ga je.
„Kako možete biti tako sigurni, ambasadore?" pitao ga je Menemendžioglu. „Nisam još ni bio tamo."
Fon Papen se samo nasmejao, jer mu nije mogao reći da je špijun s nadimkom Ciceron, koji je radio u britanskoj ambasadi, fotografisao kodiranu poruku iz Londona i prodan mu je.
„Ne morate biti vidoviti da biste to znali", rekao je Fon Papen. „Doneće vam prednost ako se pobrinete za to da odbijete zahteve saveznika. Moja vlada očekuje da im nećete odgovoriti potvrdno", dodao je, bez osmeha.
Numan Menemendžioglu je imao to na umu kada je prisustvovao sastanku u Kairu s britanskim ministrom spoljnih poslova, Entonijem Idnom.
„Uhvaćeni smo između čekića i nakovnja!" pomislio je Madžit dok je čekao ispred konferencijske sale. Nakon što su svi ušli u salu i seli na svoja mesta, Madžit je s neskrivenim divljenjem gledao verbalni duel turskog i britanskog ministra spoljnih poslova. Bilo je kao da gleda izvanredan teniski meč. Nije mogao da se ne div sposobnosti Numana Menemendžioglua da vrati svaku loptu, bez obzira na jačinu kojom mu je poslata.
Gospodin Idn se nije ustručavao da odmah na početku progovori.
„Vaš ulazak u rat pre kraja godine biće od ogromne pomoći Rusiji. Oni su opsednuti idejom da se ovaj rat završi što je pre moguće. Vaše učešće će utabati put prijateljskim vezama s Rusijom, što će vam biti od koristi."
„Ali zar to ne bi značilo da bi Rusija tada mogla napasti Balkan?" pitao je Menemendžioglu.
„Da Rusi imaju planove na Balkanu, ne bi hteli da Turska uđe u rat", neubedljivo je odgovorio Idn.
„Ali zar se ne bi moglo misliti da oni hoće da Turska uđe u rat jednostavno da se iscrpi? To bi značilo da bismo ostali otvoreni za nemački napad, što bi vodilo drugom oslobodilačkom ratu. To sigurno ne bi bio mudar potez, zar ne?"
„Nemcima nije moguće da više napadaju Tursku. Ostalo im je samo pedeset bombardera. Ne mogu izaći na kraj s britanskim borbenim avionima. Nisu u poziciji da se bore na još jednom frontu."
„Ako su Nemci tako iscrpljeni, zašto onda Britanija ne razmišlja da preduzme akciju na tom području?"
„To pitanje je povezano s vojnim operativnim planovima. Bojim se da ne mogu da komentarišem", odgovorio je britanski ministar spoljnih poslova, izbegavši pitanje.
„Potpuno vas razumem, vaša ekselencijo, ali i vi morate pokušati da razumete našu poziciju. Nije moguće da Turska uđe u rat ne znajući vaše planove za Balkan."
Gospodin Idn je promenio svoj ton kada se suočio sa stavom turskog ministra spoljnih poslova.
„Dragi moj kolega, Turska bi mogla da pomogne i bez ulaska u rat."
„Kako?"
„Ako dozvoli Britaniji da koristi njene aerodrome u južnim provincijama.
„Ali vi ste svakako svesni toga da, ako bi Turska to dozvolila, to bi bio otvoren poziv Nemcima da nas napadnu."
„Ne, bojim se da se ne slažem s vama. Kada su korišćene avionske baze Azorskih ostrva, Nemci nisu napali Portugaliju. Štaviše, za vreme naših operacija na egejskim ostrvima, pravili su se da ne primećuju da ste nam ponudili sredstva kao što su
skladišta i zalihe hrane, da ne pominjemo povlačenje naših trupa kroz Tursku. Vi to znate."
„Naravno da znam, vaša ekselencijo, a vi morate zvati da, ako budete koristili naše avio-baze prema ostrvima, Nemci će nas odmah napasti."
„Vaša ekselencijo, imam utisak da vi ne želite da mi koristimo vaše aerodrome, jer ne želite da udete u rat zato što se bojite Rusa."
„Nema potrebe da se situacija tumači na taj način, vaša ekselencijo. Svakako možemo razgovarati o temi ulaska Turske u rat, ali samo nakon što ustanovimo kakve ste garancije vi voljni da date."
„Hajde da to pogledamo na ovaj način. Ako Turska danas uđe u rat, to će imati odličan efekat; ako uđe za tri meseca, efekat će biti manji; ako uđe za šest meseci, to neće imati efekta. A ima i još jedna stvar koju treba uzeti u obzir. Ako ne prihvatite naš zahtev, koji bi nam doneo veliku pomoć, naš odnos će se promeniti."
„Na koji način?"
„Bojim se, na negativan način."
„Gospodine, mi smo prva zemlja kojoj ste prišli s takvim zahtevom. Tako nešto niste tražili od Rusije, Amerike, pa čak ni od Jugoslavije. Da li hoćete da kažete da bi ako odbijemo, naš odnos mogao doći do tačke pucanja?"
„Bolje da ovo razjasnimo: ako Turska ne sarađuje sa tri zemlje saveznice, naš odnos će trpeti i sada i posle rata."
Lice Numana Menemendžioglua je posivelo. Gospodin Idn je očigledno izgovara pretnje koje su se ticale čak i vremena posle rata.
„Kako ja vidim stvar", rekao je turski ministar spoljnih poslova, „u Moskvi je doneta odluka da i mi uđemo u rat."
„Da, tako je. Tri saveznice su došle do zaključka da će uključivanje Turske skratiti rat. Zahtev da nam ustupite aerodrome je nešto drugo."
„Ministre, ja sam ovlašćen da s vama pregovaram samo o vašem zahtevu za aerodromima, i s tim ovlašćenjem odbijam vaš zahtev upravo ovde i sada. Što se tiče ulaska Turske u rat, tu temu ću prepustiti svojoj vladi. Ta odluka se može doneti samo u Savetu u Ankari."
Čim je završio svoju rečenicu, Numan Menemendžioglu je ustao, rukovao se s gospodinom Idnom i izašao iz sobe.

Sledeća dva dana, turske diplomate su održavale bezbrojne sastanke u svojim sobama. Slali su šifrovane poruke između Kaira i Ankare, neprestano su pušili i pili litre kafe, dok su različiti detalji ispitivani i procenjivani. Nakon tri dana, Idn i Menemendžioglu su se ponovo našli da bi održali jedan poseban sastanak.
Turci su bili napeti jer su sumnjali da su Britanci možda odlučili da prestanu da ih
snabdevaju zbog pritiska koji su trpeli od Rusije.
„Ovoga puta, možda neću biti u mogućnosti da poštujem pravila diplomatske kurtoazije, ali to može biti korisna taktika", rekao je Numan-beg Madžitu pre nego što je otišao na sastanak.
Čak i kasnije kada bi Madžit razmišljao o tom sastanku, nije mogao da zaustav znojenje svojih dlanova.
Kada je Idn dao ultimatum rekavši „Morate ući u rat!", Numanbeg je odgovorio mekim glasom ali tvrdim rečima.
„Poštovani kolega, pokušali ste da utičete na nas već tri puta do sad. Da smo žurno reagovali u bilo kojoj od te tri prilike, i jedni i drugi bismo se uputili ka porazu", rekao je.
„Na primer?" podsmešljivo je pitao Idn s kiselim osmehom.
„Da vas odmah podsetim", odgovorio je Menemendžioglu. „Kada je Italija objavila rat 1940. godine, tada ste tražili da uđemo u rat. Možete li mi reći šta bi nam se desilo da smo vas tada poslušali? Osim toga, uradili ste istu stvar 1941. u odnosu na Jugoslaviju."
„Ne, žao mi je, gospodine, nismo od vas tražili da uđete u rat", umešao se britanski ambasador Hjudžsen.
„Nego šta ste rekli?"
„Tražili smo da blefirate kako biste ohrabrili jugoslovensku vladu da se opire."
Numan-beg se nasmejao. „Dragi moj prijatelju, hvala vam što ste potvrdili ono što sam upravo rekao. Kako bi se drukčije taj blef mogao protumačiti kada je Nemačka bila u punoj snazi i već je bila počela da se kreće na jug?"
Ni gospodin Idn nije mogao da se ne nasmeje. Iako je Numanbeg počeo svo odgovor smejući se, oštro ga je završio.
„Kao rezultat, pokušali ste da prisilite Nemce da napadnu Tursku pre Rusije, ne shvatajući koliko bi vas skupo koštalo da nas žrtvujete."
Madžit i generalni sekretar su se pogledali. Obojica su u očima imali iskre ponosa zabrinutosti. Numan-beg je nastavio napad.
„Kao da to nije dovoljno, hoćete da ponovite istu grešku i danas, kada imate punu prednost. Vaš zahtev je ništa manje nego žrtvovanje Turske. Štaviše, to radite da biste se dodvorili Rusima. Drugim rečima, spremni ste da nas žrtvujete bez ikakve koristi."
Madžit je gledao kako su Britanci slušali turskog ministra spoljnih poslova, bezizražajnih lica, pažljivo izbegavajući da ga pogledaju u oči. Numan-beg je izgledao kao tenor koji je izašao na pozornicu sa škripanjem u glasu i postepeno ga prevazišao.
„Ko, pobogu, može smatrati razumnim pozivanje Nemaca da nas napadnu, kada dobro zna da naša vojska nije u stanju da bilo koga napadne? Kakvo bi dobro to
donelo vama ako bi Nemci vladali oblastima oko Bosfora? Da li bi tada trebalo da prosto presedimo čekajući na konačnu pobedu i naše oslobođenje? Hoćemo li sedeti tamo nadajući se da će Rusi doći, potući Nemce i spasti Istanbul? Ili mi govorite da će Rusi spasavati Istanbul zarad nas?"
Numan-beg je zaćutao i duboko udahnuo. Idn je izgledao kao da hoće da se umeša, ali Numan-beg je odmah nastavio.
„Kada je sve to tako jasno, zar ne vidite da nas pretnja prestankom dopremanja pomoći gura u začarani krug? Ako nas ne snabdete neophodnom opremom, mi ne možemo ući u rat, i obrnuto. Koji je smisao svega toga?" pitao je.
Gospodin Idn je sedeo prebledelog lica, kao da nosi masku. Niti se složio, niti se usprotivio.
Jedva je izgovorio: „Vaša ekselencijo, hoćete li, molim vas, preneti želje triju velikih sila, Britanije, Rusije i Amerike svojoj vladi?"
O ovoj temi se veoma dugo razgovaralo u Savetu ministara nakon što se delegaciji vratila u Tursku. Konačna odluka je bila „da" ulasku u rat, sa izvesnim ogradama, i
„ne" dozvoli da koriste aerodrome.
Imalo je toliko toga da se raspravlja u mesecu između sastanaka. Madžit je bio toliko zauzet žongliranjem sa svim svojim dužnostima u ministarstvu da jednostavno nije imao prilike da provede malo vremena kod kuće i brine se o problemima Sabihinog i Huljinog stanja uma. Muž i žena su se sve više i više udaljavali. Nisu vodil ljubav mesecima, nisu čak razmenili više od nekoliko reči za mesec dana. Madžit je uporno odlagao bavljenje porodičnim problemima, jer je bio zatrpan poslom u kancelariji. Kada se završi ovaj sastanak ... Kada potpišemo ovaj ugovor ... Kada se završi ovaj samit ...
Sada je, konačno, petodnevni maraton u Kairu bio gotov. Leteće nazad u Adanu Čerčilovim avionom. Njegov tast će verovatno nestrpljivo iščekivati njegov povratak. Bio je siguran da će Fazil Rešat-paša ostati budan i čekati pored prozora, ma koliko kasno bilo. Jednom državni službenik, uvek državni službenik. Tako je čak i kada čovek pređe osamdesetu i u penziji je. Pošto je i sam bio ministar u poslednjem otomanskom savetu, neće moći da zaspi a da najpre ne dočeka povratak svog zeta. Madžit je bio siguran da će paša biti tu u svom burgundskom kućnom ogrtaču s naočarima na pola nosa. Duboko je uzdahnuo. Barem neko čeka na njegov povratak, makar to bio i njegov stari tast. Znajući da je on jedina starčeva veza sa spoljnim svetom, Madžit je počeo da razmišlja o stvarima koje će mu ispričati.
Na primer, ako bi mu rekao kako je britanski ministar spoljnih poslova lagao pokušavajući da nas ubaci u prvu borbenu liniju, delajući u ime Rusa a ne Amerikanaca, znao je da će ga starac zabavljati pričama iz istorije koje ilustruju koliko se ne sme verovati Rusima. Ako bi rekao Fazil-paši kako je, kada je Inonu istakao da
Turskoj treba još vremena pre nego što bi mogla da uđe u rat, američki predsednik pružio podršku, ali je britanski ministar spoljnih poslova rekao: „Ali gospodine predsedniče, zaboravljate kakvo smo obećanje dali Rusima" toliko glasno da ga je svako mogao čuti, onda bi Fazil Rešat-paša započeo tiradu o tome kako su upravo Britanci pobunili Kurde i Arape protiv Turske.
Nakon što je u svojoj glavi postavio različite scene susreta, Madžit je odlučio da je ono što će Fazil-paša stvarno ceniti bio čvrst odgovor Numan-bega drskom Idnu.
Pregovarajući o vojnim sredstvima koja će im dati Britanija, Numan-beg je rekao:
„Ova pomoć koju nam nudite nije dovoljna da odbranimo britanske avio-baze, a kamoli Tursku."
„Pomoć je za odbranu britanskih baza u Istanbulu, Izmiru i Zonguldaku", uzvratio je Idn.
Numan-beg je odgovorio: „Nadam se da ne mislite da Turci očekuju da će Britanc braniti celu njihovu zemlju, vaša ekselencijo. Ono što zapravo hoćemo jeste da, ako bude potrebno, Turci mogu braniti svoju zemlju uz vašu pomoć."
Znajući koliko bi to obradovalo njegovog tasta, Madžit bi morao da se seti da mu kaže kako je, na kraju veoma teškog sastanka, američki predsednik insistirao na tome da on i Inonu provedu još malo vremena zajedno pre nego što se oproste. Posebno bi voleo da ispriča paši o tadašnjem srdačnom razgovoru dvaju vođa.
Madžit je sam sebe veoma iznenadio što je osećao toliku naklonost prema svom tastu. Pitao se da li je bio počeo da gleda na pašu kao na zamenu za svog oca.
Ako mi toliko nedostaje očeva naklonost, možda sam očajno usamljen, pomislio je.
Da ne bi zakasnio na sastanak Čerčila i Inonua u Čerčilovoj vili rano ujutru, Madži je prethodne večeri spakovao svoj kofer. Sve što mu je preostalo bilo je da spakuje pidžamu i neseser pre nego što je zaključao kofer, obukao sako, pokupio svoje papire i izašao iz sobe.
Odleteli su nazad u Adanu Čerčilovim avionom, a zatim se vozom prebacili u Ankaru. Čim je ušao u svoj kupe, Madžit je legao da se odmori. Bio je potpuno iscrpljen, ali skočio je začuvši kucanje na vratima.
„Izvinite, gospodine, ali predsednik bi želeo da vas vidi radi jedne poslednje procene", rekao je jedan od Inonuove posluge, promolivši glavu kroz vrata.
„Odmah ću doći", rekao je Madžit zevajući. Nakon što je čovek zatvorio vrata, ustao je gunđajući sam sa sobom dok je odlazio da se umije. Kakav je to čovek bio Inonu? Zar se nikada nije umarao? Zar nikada nije bio pospan? Obećao je sebi da će spavati čitav vikend kada bude stigao kući.
Madžit nije otišao kući kada je očekivao. Težak sneg je blokirao put i morali su da čekaju satima da ga očiste. Kada su konačno stigli u Ankaru, morali su da odu pravo u ministarstvo, gde je premijer hteo da vidi konačnu verziju izveštaja koji je morao da
preda Savetu narednog dana. Madžit je telefonirao kući da bi saznao kako su svi, i nakon kratkog razgovora zahtevao da ga ne čekaju. Njegov razgovor s Rešat-pašom o avanturi u Kairu morao je da sačeka do sutradan.
Dok nije stigao kući, Madžit je bio razoren. Oči su ga pekle, usta su mu bila suva zglobovi su ga boleli. Platio je taksisti, uzeo svoj mali kofer i ušao kroz kapiju. Otvorio je vrata ključem koji je izvadio dok je još bio u taksiju, i konačno je ušao u svoj tamni, tihi dom. Njegova prva pomisao bila je kupka, ali se odmah predomislio. Pomislio je da spava na kauču da ne bi probudio Sabihu, ali onda je shvatio da bi njega probudili ranoranioci, pa je najbolje bilo da se svuče u dnevnoj sobi, ušunja u krevet i padne u san. Ostavio je svoj kofer u uglu dnevne sobe ne otvorivši ga. Skinuo je svoj sako, kravatu, košulju, cipele i pantalone i ušao je u spavaću sobu u čarapama, otvarajući vrata što je tiše mogao. Pažljivo je došao do kreveta, kliznuo među tople pokrivače i legao na leda. Telo mu je bilo utrnulo. Baš kada je padao u san, iznenadila ga je Sabiha, koja se pomerila ka njemu. O, ne, pomislio je, probudio sam je. Najpre je osetio njenu klizavu svilenu spavaćicu na svojoj koži, a zatim dodir njenog toplog tela. Sabiha se pripila uz svog muža i čvrsto ga zagrlila oko vrata.
„Dobro došao kući", rekla je, „nedostajao si mi, strašno si mi nedostajao."

Ferit je išao uz stepenice noseći na leđima madrac koji je skinuo sa starog kamiona.
Vozač kamiona koji je pokušavao da skine još jedan madrac, povikao je za njim:
„Hej, prijatelju, možda si ti snažan kao konj, ali ja nisam. Bolje da potražiš nekoga da mi pomogne ovde."
„Sačekaj dok odnesem ovaj gore", odgovorio je bez daha. Ostavio je prvi madrac na spratu, a zatim strčao dole za sledeći.
„Je li tamo gore spavaonica?" pitao je vozač.
„Tako nešto."
„Gospode! Šta ćete, do đavola, sa svim tim madracima? Da ne otvarate hotel il tako nešto?"
„Otvaram bordel", rekao je Ferit. „Mogao bi nekad da svratiš."
„Jesu li devojke lepe?"
Bože dragi! pomislio je Ferit, ovaj idiot mi je poverovao. Šta ako se napije neke noći i dođe da lupa na vrata?
„Ne, šalio sam se. Moja cela porodica se doseljava kod mene."
„Odakle?"
„Hajde, budi drug, pomozi mi sa ovim", uzvratio je Ferit i odmah počeo da zvižduće neku popularnu francusku melodiju.
Nakon što je odneo samo jedan madrac, čovek je odlučio da završi s poslom. Ferit ga je platio i podigao još jedan madrac koji je ležao pored vrata.
„Hajde, čoveče", rekao je sam sebi, „ako stari nosači kod kuće mogu da nose tri puta veći teret od ovoga i ne trepnuvši, sigurno možeš i ti." Kada se ponovo popeo na vrh stepeništa, skoro da je pao, ali sabrao se čuvši kako unutra zvoni telefon.
Evelin je zvučala ljutito. „Kako to misliš da iznajmljuješ stan? Otkud sad to?"
„Molim te da razumeš, draga. Znaš da nam treba da sakupimo nešto novca za karte. Moja plata jednostavno nije dovoljna. Zato sam odlučio da izdam stan."
„A da mene i ne pitaš?"
„Nije bilo vremena za to. U svakom slučaju, zar se nismo složili da treba da uštedimo nešto novca za naše putovanje i za bebu?"
„Mislila sam da je dogovor bio da ja pronađem posao."
„Ne želim da ti radiš. Trudna si, ne smeš da se zamaraš. Osim toga, voz za koji se nadamo da ćemo se ukrcati u njega trebalo bi da krene vrlo brzo."
„Ipak, kažem daje tu odluku trebalo da donesemo zajedno. Trebalo je makar da me prvo pitaš."
„Zaboravljaš da sam ja Turčin, Evelin. Mi odlučujemo bez konsultovanja sa ženama.
Šta da radim, ne mogu protiv toga da se ponekad ponašam kao Turčin."
„Ne pokušavaj da me obradiš tako što ćeš to pretvoriti u šalu, Ferite."
„Molim te, lutko, veruj mi, nije bilo vremena. Ne samo što nisi bila ovde, već si bila predaleko, na selu. Morao sam brzo da odlučim i tako sam i uradio!"
„Nadam se da shvataš koliko je ovo besmisleno. Gde ćemo mi da se smestimo?
Šta sad treba da radimo?"
„Ti ćeš jednostavno produžiti svoj boravak kod svoje prijateljice na selu, a ja ću morati da računam na Muhlisovu dobru dušu da će me primiti kod sebe. Ili bih mogao da se smestim kod onog mog prijatelja nastavnika."
„Dakle, moraćemo da živimo odvojeno, je li tako?"
„Evelin, koliko još puta treba da ti kažem? Nisam mogao da ispustim tu priliku; novac nam je mnogo potreban. Odlazimo u Istanbul zajedno za dve nedelje ili tako nešto i nikad više nećemo morati da se odvajamo. Mislio sam da je dobra ideja da zaradimo nešto novca od stana, ništa više."
„Nikada u celom svom životu nisam čula nešto tako besmisleno: moj muž izdaje naš stan i ne pitavši me; šalje me kod prijateljice i očekuje da tamo ostanem bogzna koliko dugo."
„Zar nisi prvo ti pokušala mene da obradiš jer si se plašila da ću se naljutiti? Rekla si mi kako ti je prijateljica bolesna i kako moraš da budeš s njom dok ne ozdravi. Pa, eto ti, sad možeš da ostaneš kod nje, zar ne?"
„Ti si stvarno poseban! Zašto mi nisi rekao da si to shvatio kad si već znao šta sam naumila? Baš si prokleto sebičan kada ti nešto ne odgovara!"
„Pravio sam se da ne shvatam samo zato što sam znao da ćeš mi strašno nedostajati. Nisam hteo da ostaneš van kuće tako dugo."
„Pa šta se promenilo? Zar ti onda neću nedostajati i sad?"
„Tvoj vešti muž je pronašao idiota koji je voljan da plati dobru sumu za stan, i
zgrabio je tu priliku jer mu očajnički treba novac. Jedino što sada želi od tebe jeste da budeš razumna. To neće dugo trajati. Znaš šta, ako lokalni vozovi sutra budu išli kada završim s poslom, pridružiću ti se tamo i moći ćemo da provedemo vikend zajedno i još jednom prođemo kroz celu ovu stvar. Kako ti to zvuči? Draga, obećavam da ću ti nadoknaditi ovo."
Spustivši slušalicu, Ferit je duboko uzdahnuo. Uh! Nikad nisam ni pomislio da će ubeđivanje Evelin biti mnogo teže nego nošenje madrace uz stepenice tri sprata!
Prošao je kroz dnevnu sobu koju je pretvorio u spavaonicu i otišao u kuhinju. Skuvao je sebi šolju kafe. Snabdeo je špajz sa mnogo hleba, sira i testenine, te su njegove pripreme bile gotove. Sada je bio spreman da dočeka svoje goste. Uzeo je svoju šolju kafe i vratio se u dnevnu sobu. Nije baš bio zadovoljan načinom na koji je uredio stvari. Za početak, to više nije bila dnevna soba. Šest madraca je bilo rašireno na podu, i još jedan na mestu stola za ručavanje. Još troje ili četvoro ljudi moglo bi da spava na tim tankim madracima razbacanim po podu. Uspeo je da ugura pomoćni ležaj u svoju spavaću sobu, što je značilo da bi tamo možda moglo da spava četvoro ljudi. Selva i njena porodica mogli bi da koriste malu sobu, a on bi mogao da spava na dvosedu.
Morao bi da ode kod Evelin preko vikenda po svaku cenu. Ako ne bi otišao, ona bi mogla na svoju ruku da dođe k njemu, a tada bi videla šta je uradio. Ali onda, zar joj nije rekao da će odsesti kod Muhlisa? Ako bude htela da dođe u Pariz, mogao bi joj reći da dođe pravo kod Muhlisa. Trebalo bi da joj odnese sve njene stvari ovog vikenda da bi sprečio mogućnost da ona dođe u stan da nešto uzme. Osim toga, mogao bi da se vidi s nekim agentom za nekretnine koji bi mogao da izdaje njihov stan nakon što odu iz Pariza. Možda bi trebalo da se zaista preseli kod Muhlisa da bi ostavio mesta za još jednu osobu na dvosedu. Trebalo bi i da popriča s Tarikom o svemu ovome. Bilo je čudno, pomislio je, što je odabrao da se pouzda u Tarika pre nego u Muhlisa, koji mu je bio prijatelj poslednjih četrdeset godina.
Feritovi gosti imali su da pristignu iz svih delova okupirane Francuske. Nemci su skupljali Jevreje i dovozili ih u Pariz pre nego što bi ih transportovali u radne logore u Nemačkoj. Otpor je radio umnogome istu stvar, osim što su Jevreje iz Pariza prebacivali u prijateljske neutralne zemlje. Ti očajni ljudi koji su uspeli da pobegnu iz svojih domova ili s radnih mesta, skupljali su se u kućama Francuza koji su im pomagali pre nego što bi na sve moguće načine odlazili u neutralne zemlje.
Niko još nije znao da su nemački logori bili smrtne zamke. Nije se znalo da su ljudi koji su bili poslati u te logore bili pretvarani u sapun i pergament, ili bili korišćeni kao zamorčići.
U Parizu je devedeset sedam turskih Jevreja čekalo na voz koji im je obezbedila turska vlada u Ankari da ih preveze na sigurno. Boravili su u različitim domovima
hotelima čekajući da nastave svoj put. Živeli su u strahu. Neki od njih nisu čak ni imal neke veze s Turskom, što znači da nisu imali turske pasoše ni putna dokumenta. Sve što su imali, tako skučeni u smeštaju koji im je bio obezbeđen, bila je nada.
Pri tome, Ferit nikad nije posumnjao u to da će svi biti spaseni. Verovao je da će na kraju uspeti da nagovori ili Muhlisa ili Tarika da se upuste u to – kada bi samo mogli da vide izraze na licima tih ljudi, kada bi samo videli žute oznake koje su ti jadni ljudi morali da nose na svojim grudima, simbole njihove vere, kao da su nosili klice neke smrtonosne bolesti, kada bi samo mogli da čuju priče koje su oni imali da ispričaju o tome kako su odvojeni od svojih porodica i dece, kada bi samo ...
Kada je čuo zvono na vratima, Ferit je otrčao do prozora. Nije mogao nikoga da vidi napolju. Možda su ulazna vrata ostala otvorena pa je osoba koja je pozvonila mogla da uđe. Čuo je korake i glasove sa stepeništa. Žurno je ušao u hodnik i otvorio vrata. Iznenadio se videvši Tarika kako tamo stoji.
„Stigli su pre nego što sam očekivao", tiho je rekao njegov prijatelj. Tek tada je video one koji su stajali u mraku iza Tarika.
„Nema problema, izvolite, uđite."
„Razumeću ako nisi ..."
„Nema problema, sve je spremno."
Tarik se okrenuo da predstavi Feritu malu grupu.
„Ovo je Rafael Alfandari, njegova žena Selva, mali Fazil ... a ovo su Perla i Semjuel."
Visoka mlada žena, koja je stajala s malim dečakom u rukama, ispravila ga je: „Peri i Semi."
„Mislio sam da imate samo jedno dete."
„Ovo su moji mali prijatelji, nisu mi deca."
„Ni ja nisam znao da ih ima petoro", rekao je Tarik, smešeći se posramljeno.
„Uopšte nema veze, molim vas, uđite", rekao je Ferit. Prošli su kroz vrata jedno po jedno. Tarika je iznenadio izgled dnevne sobe.
„Šta je ovo? Izgleda kao improvizovana bolnička soba."
„Očekujem još neke goste."
„Gde ćemo se mi smestiti, u ovoj sobi?" pitao je Rafael.
„Ne, vi imate sobu za sebe, ali nisam znao za vaše male prijatelje", rekao je Ferit.
„Stvarno mi je žao", rekao je Rafael, „zbilja sam pokušao da objasnim svojoj žen da neće biti baš prikladno dovesti još dvoje ljudi, ali nije htela da sluša. Bolje da odmah potražim neki pogodan hotel. Zapravo, sećam se da sam video hotel Bonaparta koji bi nam mogao odgovarati. Imate li telefonski imenik u kojem bih mogao da pronađem njihov broj?"
„Neću ni da čujem za to", rekao je Ferit. „Osim toga, nije baš mudro lutati ulicama Osim ako vam treba neki luksuz, siguran sam da ćemo se snaći ovde, uz malo
kompromisa."
„Deca se mogu smestiti bilo gde", rekla je Selva.
Semjuel i Perla su stajali pored vrata pokušavajući da razumeju razgovor, a kada su razumeli reč çocuk, koja na turskom znači 'dete', pogledali su se u strahu.
„Da li deca govore turski?" pitao je Ferit.
„Uče.
„Selva ih podučava", umešao se Rafael.
„O! Pa to je sjajno!" rekao je Ferit. „Dobro, hajde da vam pokažem vašu sobu da se možete smestiti. Na kraju je hodnika, a kupatilo je odmah naspram nje." Zatim, okrenuvši se prema deci, rekao je na francuskom: „A vama dvoma nudim ovaj dvosed. Nameravao sam da ja spavam na njemu, ah rado vam ga prepuštam iako ćete morati da ga delite. Za sebe ću pronaći nešto drugo. Kako se beše zovete?"
„Semju ... Semi", rekao je dečak s kestenjastom kosom, „a ona je moja sestra Peri."
„Dobro, Semi i Peri, stavite svoje stvari u komodu, a vredne stvari i pasoše stavite u gornju fioku."
„Nemamo mi vredne stvari", rekla je Perla. Novac koji joj je dala majka krila je u maloj torbici zašivenoj za njene gaćice i nije imala nameru da ga ikome pokaže.
„Ferite, za koga su madraci?" pitao je Tarik.
„Za ljude za koje se nadamo da ćemo dovesti ovde u Pariz iz svih delova Francuske.
Očekujemo još troje, ali nikad se ne zna, možda i ne dođu."
„Zašto?"
„Postoji mogućnost da će preći preko planina u Španiju."
„Šta Evelin kaže na sve ovo?"
„Ona ne zna."
„Molim?"
„Objasniću vam kasnije."
Rafael im se pridružio dok se Selva sređivala i pazila na svog sina.
„Mnogo ste nas zadužili, Tarik-beže", rekao je. „Siguran sam da ste vi umešali svoje prste u moje oslobađanje."
Tarik je bio potpuno pod utiskom Rafaelovog savršenog turskog, bez ijedne primese stranog akcenta.
„Molim vas, nije to ništa", rekao je, „nisam uradio ništa osim što sam kontaktirao naše ambasade i tražio da se umešaju."
„Vi ste nam takođe rekli za voz."
„Biće i drugih ljudi u tom vozu koji su u sličnoj situaciji kao vi", rekao je Ferit.
„Zapravo, ima i onih koji su u još goroj situaciji nego vi. Samo pomislite na one koji imaju francusko, nemačko ili čak italijansko državljanstvo. Mladi adolescenti, žene s
decom, ljudi s porodicama, stari ... Stotine i hiljade ljudi koji nikada nisu nikome naudili."
Tarik je pognuo glavu.
„Svi ti jadni ljudi skupljaju se u Parizu jureći tračak nade, veoma tanak tračak nade.
Ili će neko morati da zažmuri dok se oni ukrcaju na voz ..."
„Ili?" pitao je Rafael.
„Neko će morati da zažmuri. Siguran sam", rekao je Ferit.
„I ja tako mislim", rekao je Rafael. „Pogledajte, njih nisu ostavili bez pasoša", rekao je pokazujući na dvoje dece koja su sedela jedno uz drugo na dvosedu. „Siguran sam da niko ne može da izmišlja izgovore da ne bi spasao ljude u ovoj situaciji."
„Pa, bolje da se vratim u kancelariju", rekao je Tarik. „Zaostao sam s poslom. Izgleda da Rusovog sina nema već danima. Možda ćemo morati da proveravamo radne logore dok ga ne nađemo. Kako god, neću smetati hanumi Selvi. Sada je zauzeta. Molim vas, pozdravite je u moje ime. Doći ću da vas posetim kasnije, kad završim s poslom."
Tarik je zajedno s Feritom izašao u hodnik. Rafael ih je čuo kako duže vreme mrmljaju.
„Ferite, moram da vas zamolim za uslugu", rekao je Tarik, izgledajući donekle posramljeno.
„Svakako, o čemu je reč?"
„Ako ti ljudi koje ste malopre pomenuli ne budu stigli, da li bih vam mogao dovesti još dvoje ljudi koji se nadaju da će se ukrcati na izvestan voz?"
„Ako vam je hitno, naravno. Ja bih se mogao preseliti kod vas, decu bih smestio u kuhinju, a njima ponudio dvosed. Da li bi ti vaši ljudi bili spremni da dele dvosed?"
„Naravno. Oni su mladi bračni par iz Liona. Možda se sećate kad sam vam pričao o ženi koju sam spasao od Gestapa. To su njena kćerka i zet."
„Da, mislim da se sećam, ali gde ćemo s tom ženom?"
„Nažalost, koliko znam, ona je umrla", odgovorio je Tarik.
Kada se Ferit vratio u dnevnu sobu, Selva je bila tamo. „Fazil je bio vrlo umoran pa sam ga stavila da spava", rekla je.
„Hanuma Selva", rekao je Ferit, „hteo bih nešto da vas pitam. Naravno, ako vam ne smeta. Dok ste ovde, da li biste ...?"
Nije uspeo da završi rečenicu jer ga je Selva prekinula.
„Da, Ferit-beže, šta treba? Vi ste bili tako dobri prema nama da bih bila više nego zadovoljna ako bih mogla nekako da vam uzvratim. Hoćete li da čistim, ili možda da kuvam?"
„Ne, hvala vam. Kao što vidite po izgledu ovog stana, očekujem da još ljudi dođe da boravi ovde."
„Da, shvatam to. Pretpostavljam da će i oni, kao mi, čekati taj voz."
„Tako je, ali niko od njih nije turski državljanin. Niti govore turski."
„Ali ja sam mislila da se samo oni s turskim pasošima mogu ukrcati na taj voz."
„Nabavićemo im pasoše. Ali ako bi se nešto desilo usput a oni morali da se ponašaju kao da su Turci, morali bi makar umeti da kažu nekoliko reči. Očigledno, vi podučavate turski. Hoćete li ...?"
„Hoćete da ih učim turski, je li tako?"
„Hoćete li?"
„Vrlo rado. Zapravo, to sam neko vreme radila u Marselju. Mogu im pomoći da zapamte nekoliko rečenica. Ali moram nešto da vas pitam: kako to mislite da se ponašaju kao da su Turci? Vrlo sam znatiželjna da čujem kako neko treba da se ponaša da bi izgledao turski."
„Hmmm, dobro pitanje. Pa, na primer, Turci piju mnogo čaja i u njega ne sipaju mleko. Zatim, imaju ta svoja obredna pranja. Neki možda nose brojanice. Jedu sir masline za doručak. Mogli bismo im dati neke primerke Kurana da se pretvaraju da čitaju."
Selva se nasmejali. „Ja bih mogla napraviti neke koGe i dolme, pa ih mogu poneti sa sobom u voz."
„To je sjajno. Ako kuvate turska jela, zašto ne biste spremili nešto za nas da neko veče ovde večeramo?"
„Ja sam zapravo naučila da kuvam u Parizu, nakon što smo se nas dvoje venčali”, rekla je Selva. „Nisam neka kuvarica. Volela bih da se moji roditelji nisu trudili da m obezbede časove klavira, Violine i jezika. Njihovi napori bili su usmereni ka tome da nađem dobrog muža, dok muževi više vole žene koje su dobre kuvarice. Je li tako, Rafo?"
„Ja to nisam gledao na taj način. Ja sam želeo da nađem srodnu dušu."
„I jeste li uspeli?" pitao je Ferit.
„Tražio sam srodnu dušu, ali završio sam s ratnim drugom", rekao je Rafo. „Selva misli da je vojnik, i preuzela je na sebe da praznih ruku spasava svet."
„Možemo se uortačiti, Selva", rekao je Ferit. „Zašto ne bismo najpre spasli one oko nas u Parizu, a zatim možemo zajedno spasavati ostatak sveta."
„To je najbolja ponuda koju sam dobila u poslednje vreme", rekla je Selva. Htela je da kaže da je to bila najbolja ponuda otkako ju je Rafo zaprosio, ali nije. Setila se da zapravo nije Rafo nju zaprosio; ona mu je rekla daje odlučila da se uda za njega. Okrenula se i pogledala u svog muža, koji je razgovarao s decom. Rafo je mnogo smršao otkako je bio uguran u onaj vagon za stoku. Noćima nije mogao da spava i često je imao noćne more, zbog kojih se budio i skakao iz kreveta.
Pitala se da li ju je Rafo zaista voleo i da li ju je smatrao blagoslovom ili dosadom.
Koje je od ta dva ona bila? Da li je žalio što se oženio njome? Da li je nju krivio jer je bila razlog što je bio odsečen od svoje porodice i zemlje? Da li je moguće da je duboko u sebi bio ljut?
Selva je odlučila da će se, ako i kada konačno stignu u Istanbul, susresti oči u oči sa svojom svekrvom i da će je moliti da oprosti svom sinu. Bila je odlučna da će mu povratiti porodicu, majku, sestru i rođake.
Oh, dragi moj Rafo, pomislila je, pitam se da li me voliš koliko i ja tebe.

David Ruso je ujutru ustao iz kreveta i osećao se sjajno. Stao je ispred prozora i dugo se istezao. Nova godina se bližila. Pariz! Ah, Pariz! Taj magični grad umetnosti, muzike, zabave i gozbe. Šta bi moglo biti uzbudljivije za mladog čoveka koji je tek napunio dvadeset godina nego proslava Nove godine u ovom gradu. Imao je urođen smisao za zabavu budući da je rođen u Bejogluu, živahnoj, šarenoj četvrti Istanbula.
Mladi Ruso je oduvek smatrao da ima mnogo sreće. Poticao je iz bogate porodice uživao je veoma privilegovano vaspitanje. Ubrzo nakon što je završio francusku srednju školu Sen Benoa, preselio se s porodicom u Pariz. Njegov otac je kupio veliki luksuzni stan u Četrnaestom arondismanu31, koji je bio jedan od najelegantnijih delova Pariza. David je nastavio svoje obrazovanje u liceju. Istinu govoreći, trebalo mu je dosta vremena da završi licej. Kao što bi vam rekao i svaki mladić odgajan u takvim okolnostima, ima mnogo toga zabavnog da se radi tokom studentskih godina. Najbolji način da se izbegne služenje vojske ili ženidba, sa odgovornostima uključenim u to, bilo je produžiti svoje obrazovanje koliko god je moguće.
Davidovo školovanje u liceju trajalo je dugo, naročito pošto se preselio iz Istanbula, ali nije se nikada žalio. Završivši licej, upisao je Academie des Beaux Arts32. Bio je visok, zgodan mladić, što mu je, zajedno s melanholičnim pogledom u očima, moglo omogućiti da doživi zabavu koja je dolazila s pozivom umetnika, ali izbio je rat. Njegov san o prelepim nagim modelima koji čekaju da ih naslika moraće da sačeka neko vreme. Nije mario. Njegov život je i dalje bio pun zabave i radosti. Otac ga nikada nije lišavao novca koji mu je trebao, a on nije lišavao igračice tog novca koji mu je otac davao da troši. On i njegovi mladi prijatelji izlazili su u grad, okrećući Pariz naglavačke svake noći tokom nedelje. Nastavili su da posećuju predstave kankana, da piju pivo u
raznim bistroima i vino u uličnim kafeima. David se starao za to da izbegava mesta koja su posećivali nemački vojnici. Osećao se bezbedno pošto je imao turski pasoš, ali ipak je na njegovoj prvoj strani stajao crveni pečat 'Juif' (Jevrej).
I David i njegova majka bili su vrlo zabrinuti kada je njegov otac insistirao da odnese pasoše i lične karte svih u domaćinstvu u policijsku stanicu da ih pečatiraju.
„Čemu žurba?" pitali su.
„Da li vi vidite i čujete?" odgovorio je gospodin Ruso. „Već četiri dana javljaju da Jevreji moraju imati pečate na svojim dokumentima. Novine su pune upozorenja!"
„Da, ali kako bi oni znali?" pitala je njegova žena. „Vitalijevi, na primer, nisu to uradili."
„Ja volim da sve imam u savršenom redu. Neću da budem u situaciji da moram nekome nešto da objašnjavam."
„Samo se nadam da nećeš zažaliti, ništa više."
„Ne shvatam zašto nastavljaš ovu raspravu. Zaboga, to je samo pečat", odgovorio je njegov otac.
I tako je David završio sa crvenim pečatom u svom pasošu.
Sada su, ovog hladnog decembarskog jutra, otac i sin pijuckali kafu za stolom za doručak.
„Ideš li i danas ponovo u Šanzelize?" pitao je otac.
„Da, nalazim se s prijateljima."
„Ovaj rat vas je sve pretvorio u zamlate. Zar nemate ništa drugo da radite nego da idete u bioskop?"
„Šta bi drugo očekivao da radimo?"
„Šta kažeš na to da radite sa mnom?"
„Posle Nove godine, tata! Daj da samo vidimo kraj ove užasne godine."
„Pitam se samo koja godina za tebe nije loša. Imam osećaj da će ti proći život u čekanju dobre godine. Što se ovog rata tiče, ne verujem da će se skoro završiti. Mislim da ti i tvoji prijatelji tražite izgovor da lenčarite."
„Niko od nas ne smatra da bi bilo mudro započeti neki posao u sadašnjim okolnostima, tata."
„Ali smatrate da je u redu skitati po barovima do ranog jutra, zar ne?"
„Mi smo ratna deca, tata", rekao je David. „Jednostavno nismo dobar prinos."
„Bojim se da moram da se složim. Izgleda da je rat loše uticao na sve vas. Ako s rad da nastaviš da se smucaš po gradu zato što si 'ratno dete', kao što kažeš, onda se, molim te, makar postaraj da uvek sa sobom imaš ličnu kartu. Pre neki dan je naš sused upao u ozbiljnu nevolju jer nije imao ličnu kartu kod sebe."
„Ne brini, tata, uradiću tako."
„Zapravo mislim da bi bilo najbolje da uvek sa sobom nosiš svoj turski pasoš."
Posle doručka, David je čitao novine i napravio nekoliko skica. Danas će on i njegovi prijatelji konačno odlučiti gde će provesti novogodišnje veče i napraviti rezervacije. Eto ih kako, uprkos ratu, dočekuju još jednu Novu godinu. Za mlade ljude kao što su oni, život je još imao mnogo dobrih stvari da ponudi. Šanzelize je bio osvetljen u punom sjaju. Prodavnice su već neko vreme bile ukrašene za Božić. Šarene svetiljke bile su postavljene na ulicama a bulevari su izgledali kao mostovi. Delovalo je kao da rat uopšte nije ni dotakao Pariz. Ostatak Evrope bio je u požarima, a Pariz je izgledao kao ogromna novogodišnja jelka. Ulice su bile pune elegantne gospode u crnim kaputima od kašmira s belim svilenim šalovima. Nemački vojnici su žudno gledali graciozne dame natopljene parfemom, doterane igračice i zavodljive prostitutke s jarkocrvenim karminom na usnama. I David je uživao u svom delu zabave gledajući te žene kako šetaju.
Odlučili su da će verovatno provesti novogodišnju noć u La Coupole ili u Café de Floré, mesta koja su posećivali uglavnom umetnici. David je odlučio da ć e pozvati Stelu i predložiti joj da s njim provede to veče. Poljubiće je u novogodišnjoj noći. Da, poljubiće je u usta. Sigurno ga neće odgurnuti u noći kada će se svi oko njih ljubiti i slaviti dolazak Nove godine! Nikad se ne zna, kada budu šetali s rukom u ruci kroz prepune ulice, ljubili se i otišli u Les Halles na toplu supu, možda će čak moći da nagovori Stelu da pođe s njim u momački stan njegovog prijatelja Manuela. Ko zna? Možda. Ne, ne, nema potrebe da požuruje stvari. Vreme za to doći će kasnije!
David je zviždukao „La Vie en Rose"33 dok se oblačio. Kao i obično, stavio je novčanik u unutrašnji džep svog sakoa. Upravo kada je hteo da obuče kaput, setio se saveta koji mu je dao otac tog jutra za doručkom. Vratio se u svoju sobu, uzeo pasoš iz fioke i otišao ka ulaznim vratima.
„Hoćeš li doći kasno?" viknula je njegova majka. „Hoćeš li doći na večeru?"
„Ne, mama, ne brini za mene, ne verujem da ću se vratiti pre ponoći."
„Pa stvarno, Davide! Nije vikend, zar ne? Pobogu, napravi malo pauzu! Izlaziš svake večeri."
David nije odgovorio. Imao je dvadeset godina. Bio je u Parizu. Bio je pun mladalačke energije. Zatvorio je vrata za sobom i strčao niz stepenice, preskačući po dve i po tri odjednom, i izašao na glavni ulaz duboko i radosno udahnuvši. Njegovi džangrizavi roditelji ostali su iza njega. Pariz, najlepši, najživlji, najblistaviji grad na svetu mamio ga je svojim tajnama.
Kada je sišao sa metroa na stanici Marbof, shvatio je da je malo zakasnio. Njegov prijatelj će biti iznerviran jer ovo nije bio prvi put. Zbog toga je počeo da trči i da se probija kroz gužvu. Bilo je zaista čudno: umesto da svi izlaze sa stanice, skupljali su se jedni uz druge na izlazu. On se iznervirao. Progurao se napred kroz nekoliko ljudi. O bože! Ti starci koji razmišljaju sat vremena pre nego što mrdnu! Zašto ne ostanete
kod kuće ako ne možete da hodate, pomislio je. Ugurao se između jednog starog para koji se vukao ispred njega i došao do podnožja stepenica. Takva gužva se nastavila do kraja stepeništa, kao ogroman spori red. Zaključio je da su novogodišnje kupovine očigledno počele ranije ove godine. Parižani nisu mogli manje da brinu o ratu, život se nastavljao, kao i kupovine.
„Zašto se ova gomila ne pomera? Nemamo čitav dan!" povikao je čovek ispred njega.
David je skočio uvis da pokuša da vidi šta se ispred dešava. „Bože, šta se to dešava?" pomislio je videvši dva reda nemačkih vojnika na izlazu iz metroa. Izgleda da su muškarcima proveravali dokumenta i neke odvajali u strane. Žene su prolazile bez zaustavljanja. Odlično što ima pasoš kod sebe. Baš je dobro što je poslušao svog starog. Očigledno je znao o čemu priča. Proverio je svoj unutrašnji džep; hvala bogu, pasoš je još bio tu. Išao je za ostalima dok se red, mic po mic, pomerao napred.
Petorica muškaraca pokazala su svoje lične karte i prošla. Šestog su zadržali sa strane; sedam, još osam ljudi je prošlo. Neko blizu izlaza okrenuo se nazad. Začuo se prodoran zvižduk. Čovek je potrčao nekoliko koraka. HALT! HALT!34 Zaustavio se. Lice mu je prebledelo dok se vraćao na svoje mesto u redu. Jedan od vojnika ga je pozvao prstom. Čovek je krenuo prema njemu pognutih ramena. Oh! Kada bi samo ramena mogla progovoriti. Prvi put u svom životu, David je shvatio da ramena mogu reći šta se dešava. Nemoćan sam, pomozite mi, vrištala su. Još jedan čovek je bio postrojen uza zid. Tri, četiri, još petoro ljudi je prošlo. David je kasnio, ali šta s tim? Sigurno je imao priču da ispriča svojim prijateljima koji su ga čekali. I to kakvu priču! Osećao se kao glavni junak dana. Moći će da ispriča ovo Steli na dočeku Nove godine. Neće se užasno dosađivati smišljajući o čemu da priča. „Zamalo da me odvedu iz metroa. Da nisam imao dokumenta sa sobom, sada bih bio u radnom logoru. Zamisli, Stela!" Sjajno!
„Lične karte!" rekao je grubi nemački vojnik. David mu je pokazao pasoš koji je već držao u ruci. Hvala bogu! Ovo mučenje samo što se nije završilo. Nemac je otvorio pasoš. Pogledao je fotografiju, pročitao ime i prezime, datum rođenja, mesto rođenja i video crveni pečat, JEVREJ.
„Stani uza zid."
„Ali ja sam Turčin."
„Rekoh, stani uza zid."
Uradio je kako mu je bilo rečeno i čekao s drugima u tišini. Nešto kasnije, prišao im je vojnik. Podelio ih je u grupe po osmoro.
„Kreći!"
Krenuli su. Jedan od njih je pokušao nešto da kaže. „Začepi gubicu!" rekao je vojnik. Ugurali su ih u sivo vozilo. David je pogledao mladića njegovih godina koji je
sedeo pored njega i drhtao. Mladić, za koga je David kasnije saznao da se zove Lambrozo, napisao je reč Jevrej prstima po kaputu. David je potvrdno klimnuo glavom.
Stali su pored jednog autobusa. Svi su izašli da bi ih ugurali u njega. Nedugo nakon toga, još vozila je došlo i još više ljudi je nagurano u već prepun autobus. Zatim su krenuli. Nakon nešto vremena, David je pokušao da pretpostavi kuda idu. Svi su bil tako skučeni unutra da je bilo teško pogledati napolje.
Prešavši neku udaljenost, autobus je ušao u dvorište i stao. Ulazeći u dugačku zgradu, shvatili su da su bili u Vojnoj školi. Naterali su ih da sednu na podove hodnika dok su čekali. Bojali su se da progovore jedan s drugim. Vojnici su se izvikali na neke koji su pokušali da ih nešto pitaju. Sedeli su na kamenom podu i čekali ... i čekali ... i čekali. Svetlost koja je izbijala iz soba koje su se otvarale na hodniku izbledela je, a zatim ih je okružila tama. Bila je noć.
„Ustaj! Polazi!"
Ustali su i krenuli. Grupe koje su izašle iz različitih zgrada nagurane su u pet autobusa koji su čekali u dvorištu. Na kraju su autobusi krenuli.
Na Severnoj stanici ponovo su svi izašli. Uputili su ih da hodaju do kraja perona, po kome su vojnici gmizali kao mravi. Zatim su ih naterali da uđu u voz. Nakon vožnje od dva sata, voz je stao. Zatim su ih vojnici poredali u kolonu od pet redova.
„Napred marš!"
Marširali su po ledenoj decembarskoj kiši. Bili su gladni i iscrpljeni. Bilo je skoro hiljadu ljudi od dvanaest do osamdeset dve godine. Osećanje straha je nestalo. Zamenilo ga je neko nepoznato osećanje. David je kasnije shvatio da je to bilo osećanje predavanja smrti.
Nakon beskrajnog marša, ogromna kolona je ušla u logor. Podelili su ih u grupe po trideset i dodelili im kolibe. Podovi koliba bili su prekriveni slamom. Bili su tako dugo na nogama da su odmah popadali po slami. Zbijali su se jedni uz druge pokušavajući da se zagreju toplotom daha i tela. Spavaće na podu kao životinje čitavu nedelju dana pre nego što im stignu ležajevi.
Probudili su ih u pet ujutru i zatim tražili da čekaju u hodniku. Stajali su tri i po sata na užasnoj hladnoći čekajući da ih prebroje.
„POSTROJTE SE PO TROJE!"
Uradili su tako.
„POSTROJTE SE U JEDAN RED!"
Uradili su tako. A zatim su počeli da se kreću prema vojniku koji je sedeo za stolom u velikoj sali.
„Ime?"
„David Ruso."
„Daću ti četiri vrlo dragocene stvari i pazi da ih ne izgubiš. Evo ti! Limena zdela, kašika, ćebe i tvoj broj. Uzmi!"
David je uzeo.
„Pročitaj svoj broj."
„Tri, dva, tri, tri."
„Dobro! Od sada ćeš biti tri, dva, tri, tri. To ti je ime. Bolje bi ti bilo da si mrtav ako izgubiš taj broj. Jasno?"
„Jasno."
„Sad potpiši ovde, ovde i ovde."
David je potpisao. Potpisao je za zdelu, kašiku, ćebe i broj 3233. On više nije bio David Ruso. Nisu ga čekali ni prijatelji u kafeu Clossier na Šanzelizeu, ni majka i otac kod kuće. Nema više Davida Rusoa. Zahvaljujući tim potpisima, David Ruso je bi gotov. On je sada bio samo tri, dva, tri, tri. Bio je samo broj. Visoki prebledeli limeni broj bez budućnosti.
Shvatio je da je podne s povikom zapovesti.
„POSTROJ SE! JEDAN RED!"
Uradili su tako.
Hodali su i zaustavljali se kod kotla sa supom. Svako je dobio jednu kutlaču supe i jeo je svojom gvozdenom kašikom. Kada su završili, stavili su svoje kašike u sakoe i džepove da ih ne bi izgubili. Zatim su ih okupili u dvorištu u redovima po pet i terali da hodaju ukrug. Bilo im je zabranjeno da pričaju s bilo kime osim sa osobom do sebe. Samo su po dvojica mogla da razgovaraju, trojica nikad!
„Zašto smo ovde? Koji je naš zločin?"
„Što smo Jevreji."
„Zar nas neće spasti?"
„Ne verujem."
„Naše porodice će nas sigurno naći ..."
„HEJ! VI TAMO! UMUKNITE!"
Ućutali su i nastavili da hodaju ukrug po dvorištu kao magarci na dolapu. Smrzavale su im se ruke, stopala i zadnjice dok su hodali. Vrativši se u svoju kolibu ispunjenu siamom, pokušali su da se zagreju tiskajući se jedni uz druge. Uveče su opet u redovima otišli u kantinu. Sada im je i crni hleb dodat na jelovnik. Vojnik je stavio veknu hleba na veliki drveni sto i odabrao nekoga da iseče hleb u savršene kocke koristeći modlu. Zatim su vojnici počeli da dele po dvesta grama parčića hleba svakom broju. Brojevi – više nisu bili ljudska bića – bili su brojevi. Pojeli su svoje parčiće bajatog crnog hleba do poslednje mrve. Polizali su i progutali svaku mrvicu. Zatim su stali u red ispred vrata smrdljivog toaleta da se olakšaju pre nego što se vrate u svoju kolibu da padnu u san na slami.
Vojnik koji ih je zaključao povikao je na francuskom s nemačkim akcentom: „ NEMA VIŠE RAZGOVORA, PROKLETNICI!"
Sutradan ujutru, nakon što su stajali tri sata čekajući da ih prebroje, i posle doručka, koji se sastojao od kafe iz njihovih metalnih činija, poslali su iz napolje u dvorište, gde su koturovi bodljikave žice stajali naslagani uza zidove. Sada su imali da obave posao. Morali su da raspliću bodljikavu žicu i da je nose na za to određeno mesto. David je bio zadovoljan što je imao nešto da radi umesto da samo hoda po dvorištu. Pre koliko dana je ono rekao svom ocu da nije raspoložen da radi? Nije znao odgovor jer je već bio izgubio pojam o vremenu. Šta bi njegov stari sada rekao kada bi ga video kako krvavim rukama odmotava bodljikavu žicu? Stari! On nikada neće ostariti. Neće imati dece da ga zovu starcem. On, to jest Robert David Ruso, sada je bio samo 3233. Broj od koga su očekivali da nosi bodljikavu žicu i koji nije imao ni godina ni budućnosti. Pokušao je da se samosažaljeva i plače, ali nije mogao.
Nakon nedelju dana, njihovi ležajevi s madracima punjenim slamom stigli su u kolibe. Jedan od momaka koji je unosio posteljinu rekao je: „Fuj! Ala ovde smrdi!" Neki brojevi su se zgledali; nisu promenili odeću otkako su stigli. Spavali su i radili u istoj odeći i izgubili su ćulo mirisa.
Petnaest dana kasnije novo naređenje je osvežilo monotoniju njihovog života. Posle jutarnje kafe a pre odlaska napolje da prenose bodljikavu žicu, tražili su im da u redovima po petoro hodaju niz novi hodnik, koji pre toga nisu videli, i da uđu u Balu.
„SKIDAJ SE!"
Niko se nije ni mrdnuo.
„SKIDAJ SE KAD KAŽEM!"
Bili su u šoku, ali su, gledajući jedni druge, počeli da se svlače do donjeg veša.
„SKIDAJ I GAĆE!"
„Bože dragi!" rekao je jedan starac.
„Šta ti imaš da skrivaš, oronuli starče", rekao je vojnik.
Skinuli su i donji veš i držali smotuljke odeće ispred sebe, pokušavajući da prekriju svoju golotinju dok su čekali i čekali. Par njih, koji nisu mogli da izdrže to stajanje na hladnoći, onesvestilo se i palo na pod.
„U JEDAN RED!"
Postrojili su se. Jedan vojnik ih je zatim, sa štapom u ruci, pojedinačno proverio da nemaju vaške. Drugi je ubacio njihovu odeću u parnu mašinu i odmah je izvadio. Zatim su ih sve poslali u veliku prostorije u kojoj su sa plafona visili nizovi tuševa. Tuširali su se, drhteći pod mlazevima ledene vode. Kada su izašli iz prostorije za tuširanje, vratili su im njihovu odeću, mokru iz parne mašine, i poslali ih nazad da nose bodljikavu žicu.
Vreme je proticalo dan za danom. Bilo je nekih koji su otišli da se nikad ne vrate
kada je njihov broj prozvan. Mnogi su umrli. Jedan stariji čovek se razboleo pa su ga odneli. Znali su ko je od njih umro po tome što su njihovi madraci umotani i sklonjeni, ali nikada nisu saznali šta se desilo s mladićima čiji su brojevi prozvani i koji se nikada nisu vratili.
Jednog jutra, dok su prolazili kroz mučenje čekanja da ih izbroje i nakon što su pili kafu iz svojih zdela, ušao je jedan vojnik.
„TRI, DVA, TRI, TRI!" povikao je. Niko se nije ni makao.
„REKAO SAM TRI, DVA, TRI, TRI, PROKLETNICI."
To sam ja, pomislio je David. „Ja sam tri, dva, tri, tri. Šta sad da radim?" Napravio je jedan korak napred.
„Dakle, ti si tri, dva, tri, tri, je li?"
„Jesam."
„Idi u svoju kolibu, uzmi svoju činiju, kašiku, ćebe i broj, i vrati se ovde."
David je otišao u kolibu, uzeo svoje ćebe sa svog ležaja, svoju činiju i kašiku. Broj mu je ionako bio u džepu. Zatim se vratio. „Jesi li sve uzeo?"
„Jesam."
„Kreći!"
David je pogledao svoje drugove koji su još stajali u redu. Neki su pognuli glave, a drugi su namignuli za pozdrav.
„Verovatno će ga streljati", neko je prošaptao. David ga je čuo, ali mu nije bilo žao. Bilo mu je drago što će se spasti smeđe tečnosti koju su nazivali kafom, supe gore od blata, čvrstog parčeta smeđeg hleba i premeštanja bodljikave žice. Neće mu više nedostajati kuća dok leži na slamarici, neće se više osećati očajno jer će umreti ne poljubivši Stelu, i neće mu više oduzimati dostojanstvo nazivajući ga samo brojem. Sledio je vojnika. Ušli su u malu kancelariju. Jedan civil je sedeo u čelu stola, držeć ispred sebe ogromnu knjigu koja je izgledala kao zemljišna knjiga.
„Tvoj broj?" pitao je čovek.
„Tri, dva, tri, tri."
Čovek je otvorio knjigu. „Pronađi svoje ime na ovoj strani!"
Njegovo ime! David se sećao da je imao ime. Ali kako beše njegovo ime? Kako beše?
Nagao se napred i pogledao u knjigu. Sve mu se mutilo. Kao da su slova igrala po celoj strani. Protrljao je oči i pogledao ponovo, pažljivo. Pre svega je video svoj broj, 3233. Njegovo ime je stajalo pored. Pokazao je na njega.
„Jesi li našao?"
„Jesam."
„Pročitaj!"
„Robert David Ruso."
„Ostavi svoje stvari." David ga je pogledao belo.
„Zašto me tako gledaš? Ostavi sve – činiju, kašiku, ćebe i broj – na sto."
David je pažljivo stavio svoju činiju, kašiku i ćebe na sto, zatim je stavio svoj broj na ćebe. Čovek ih je prebrojao i potom proverio svaku stvar pojedinačno, kao da su skupi dragulji. Zatim je tražio od Davida da potpiše za svaku od njih.
„Gde idem?" pitao je David.
„Do đavola!" odgovorio je čovek.
„Mogu li prvo da razgovaram sa svojom porodicom poslednji put pre nego što umrem?"
Čovek se nasmešio.
„Ili da li bi bilo moguće da im pošaljem poruku?"
„O čemu?"
„Da ću završiti pred streljačkim odredom."
„Tako misliš?"
„Ako mi nije dozvoljeno da pričam s njima, da li biste bili ljubazni da im javite šta mi se desilo ako vam ostavim njihov broj? Siguran sam da bi više voleli da znaju nego da samo čekaju i da se pitaju."
„Šta da znaju?"
„Da sam mrtav."
Čovek se podrugljivo osmehnuo. Pokvareno pseto, pomislio je David.
Vojnik koji je dopratio Davida naredio mu je da ponovo krene, i David je za njim izašao van zgrade. Prešli su preko dvorišta i ušli kroz kapiju zgrade ispred koje je visila nemačka zastava s kukastim krstom. Popeli su se uz stepenište i otišli niz hodnik.
„Sačekaj ovde", rekao je vojnik pre nego što je ušao u sobu. David se srušio na klupu pored vrata. Zapravo, čak je pomišljao da se ispruži na njoj. Pretpostavljao je da je sada mogao da uradi šta hoće kad je već odlazio u smrt. Na primer, mogao bi da pljune u lice vojnika koji ga je pratio ili nekog vojnika u prolazu. Mogao bi da ih psuje ili da otkopča pantalone i popiša se po celom mestu. Kakvu bi to razliku napravilo? Razmišljao je o svemu tome, ali ništa nije uradio. Osećao se potpuno letargično zbog svežeg vazduha. Kao da nije imao snage ni za šta osim za razmotavanje i nošenje bodljikave žice. Izgledalo je kao da mu je ta dužnost data na vratima pakla i da je to jedina stvar koju će ikada moći da radi.
Vojnik se vratio s dokumentima u rukama. „Kreći!" ponovo je rekao. David je pokušao da ustane sa klupe, ali shvatio je da nema snage za to.
„KREĆI!"
Ponovo je pokušao i uspeo je da prati vojnika vukući noge. Da ga nije bilo stid od samog sebe, puzao bi. Vratili su se nazad niz stepenište, izašli iz dvorišta na ulicu i na
kraju ušli u baštu punu hrizantema. David je ispred sebe video luksuznu vilu.
„Davide, ti si mrtav, samo toga još nisi svestan! Ta ulica ... ova prelepa bašta ... ovo cveće ... ova vila ... to sigurno ne može biti stvarno ... Mora da sam mrtav. MRTAV SAM Hvala bogu što sam mrtav. Ništa nisam osetio. Spasen sam. Konačno sam spasen. Ura za smrt!"
Jedan stražar je salutirao vojniku dok su prolaziti. David je otpozdravio saginjući se skoro do zemlje. Stražar ga je zapanjeno pogledao i mahnuo mu. Vojnik je odveo Davida uz stepenice koje su vodile u mermerni hodnik vile sa fantastičnim slikama na zidovima. David je sve vreme očekivao da se iz jedne od soba pojavi hurija. Želeo je da njene oči budu kao Steline, a da ima glas kao njegova majka. Istina, Jevreje u raju nisu čekale hurije ni anđeli, ali čuo je da muslimane dočekuju lepe mlade device zvane hurije. Pošto je umro s turskim pasošem ... Nasmešio se sam sebi. Sada stvarno nije bio raspoložen za lepe devojke, ali očajnički mu je trebalo da vidi nekog poznatog, prijateljsko lice, nekoga ko ga je podsećao na njegovu prošlost. Zato je želeo da hurija izgleda kao Stela. A što se tiče glasa njegove majke, nije nikada pomislio, ni u najluđim snovima, da će mu nedostajati majčin glas. Sve što je želeo da čuje bilo je: „Sine moj, moj divni sine", i da on može da odgovori: „Majko, tako si mi nedostajala, majko!"
„Uzmi ovo i idi u onu sobu. Ja ću te ovde čekati", rekao je vojnik dajući mu dokumente. David ih je uzeo i otišao u sobu.
Soba je bila opremljena skupim nameštajem. Jedan čovek je sedeo za stolom Luj XIV.
„Možete li da pronađete svoje ime u ovoj svesci?" pitao je čovek.
Možete li! Da, bio je mrtav, i sada je išao u raj. David se približio i pogledao u svesku. Ovoga puta oči mu se nisu mutile i pronašao je svoje ime.
„Ovde ... Ovo je moje ime."
„Potpišite pored svog imena." Potpisao je.
„Izvolite, ovo je za Aušvic, a ovo je vaša karta za Pariz."
„Oprostite?"
„Vaša potvrda o izlasku i vaša vozna karta. Slobodni ste da idete. Do viđenja."
„Gde ću ja? Hoćete da kažete da idem kući?"
„Kakav ste vi idiot?" pozdravio je po vojnički i pokazao na vrata. „Pravac Pariz", rekao je s lošim francuskim akcentom, „a kada tamo stignete, postarajte se da kleknete na kolena i poljubite ruku turskom konzulu!"
David je izašao iz sobe i pošao niz stepenište za vojnikom koji je čekao ispred, a zatim je izašao iz vile, kroz hrizanteme, na kapiju. Ne, nije bio mrtav, već oslobođen.
„Šta je to sloboda?" pitao se. Vojnik je ušao u stražarnicu i nešto rekao stražarima.
Jedan od njih je izašao i otvorio kapiju. David je izišao.
Imao je šezdeset pet kilograma kada je stigao u logor dva meseca ranije. Sada je imao samo četrdeset sedam i izgledao je kao skelet ili duh dok je prolazio između golih stabala kestena. Nije osećao ništa. Nije osećao ni sreću ni glad. Nije bio uzbuđen i nije ništa očekivao. Kao da je lebdeo ka stanici s koje će ga voz odvesti kući. Ali ko je on? Šta je s njegovim srcem ... Šta je s celim njegovim bićem? Sve što je znao bio je jedan bedan broj.
Star, mnogo star, stariji i od svog oca koga je nazivao starcem. Sada je imao 3.233 godina.

Selva je počela da oseća naklonost prema nekim ljudima koje je podučavala. Margo je bila jedna od njih. Ona i Selva su postale veoma bliske. Možda zato što je bila Mađarica, učila je turski jezik lakše nego drugi.
Jednog dana rekla je Selvi na turskom: „Imam prijateljicu Turkinju."
„Da, naravno da si mi prijateljica", iskreno je odgovorila Selva, grleći je. Margo je bila malo iznenađena i nasmešila se.
Nakon što je Margo bila otpuštena s posla, veoma često je počela da posećuje Feritov stan, želeći da pomogne Selvi. Dok bi Selva podučavala, ona bi čuvala Fazila Izvela bi ga napolje na svež vazduh i u isto vreme obavila kupovinu.
Kada je Selva pitala: „Zar ih nisi makar pitala zašto su te otpustili tako iznenada?" Margo je odgovorila: „Mislila sam da je bolje da ne postavljam previše pitanja. Na kraju krajeva, šta bih rekla ako bi mi odgovorili da je to zato što sam Jevrejka?"
Ona je bila jedna od onih ljudi koji su odlučili da, ako ne mogu imati utočište u Parizu, bolje je da odu u Palestinu preko Turske.
„Nikad se ne zna, možda ti se Istanbul toliko dopadne da odlučiš da se nastaniš tamo zauvek", rekla je Selva. „Mogli bismo ti čak naći nekog zgodnog Turčina."
„Ja se ne sviđam Turcima."
„Ne mogu u to da poverujem, Margo! Turci su ludi za plavušama." Bilo joj je dovoljno da se samo nasmeši i promrmlja: „Kamo sreće ...
Zbog bliskog prijateljstva koje se među njima razvilo, Selva je zamolila Margo da joj pomogne. Trebalo je da se pričvrste fotografije u pasoše koje je Ferit nedavno bio doneo u stan, da se napišu turska imena unutra i da sve bude spremno do ručka.
Selva i Ferit su pokušavali da za te ljude smisle nova imena koja su bila, koliko je
moguće, slična njihovim pravim imenima. Tako je Roksana postala Ruksan, Konstanca
– Kezban, David – Davut, Lilijan – Lejla, a Mari je postala Merjem. Ali Selvi je bil teško da pronađe ime za Margo.
Kada je Margo stigla sutradan ujutru, Selva ju je pitala na francuskom: „Margo, da li bi volela da budeš Meral?"
„Zar nema drugih imena koja počinju na M?"
„Naravno! Da vidimo, ima Makbule, Madelet, Mergube, Mehire ..."
„Odustajem. Zašto ti ne izabereš jedno za mene?"
„Ja mislim da je Meral najbolje. To je ime za mladu osobu."
„Kako to misliš?"
„Pa, to je moderno ime."
„Shvatam da ima imena koja su u modi, ali nikada nisam čula da je neko ime moderno", rekla je Margo.
„Veruj mi, Margo, biće još mnogo raznih iznenađenja za tebe kada budeš stigla u Tursku", odgovorila je Selva. „Obećavam ti da će te svakog dana iznenaditi poneka stvar. Moja zemlja je veoma drugačija."
„Stvarno!" rekla je Margo sa uzdahom. Kako bi bilo divno kad bi bilo moguće da se i ja vratim u svoju zemlju jednako lako kao ova žena, pomislila je.
Raširili su pasoše po celoj radnoj površini u kuhinji. Selva je lepila fotografije, a Margo ih je snažno pritiskala teškom peglom. Većinu tih pasoša izdala je turska vlada studentima. Sada su sklanjali originalne fotografije i zamenjivali ih fotografijama Jevreja.
Oni koji su bili stariji morali su da koriste pasoše koje je nabavljala Organizacija.
Ferit je tražio da budu spremni do njegove pauze za ručak da bi ih mogao pokupiti i odneti na pečatiranje. Zato je, kada se začulo zvono na vratima, Margo otrčala da otvori, misleći da je stigao Ferit. Glas koji je Selva čula iz kuhinje bio je poznat.
„Šta, zaboga, vi radite ovde?"
„Izvinite, i ja bih vama mogla da postavim isto pitanje."
„Odmah želim objašnjenje."
„Kako se usuđujete da mi se obraćate takvim tonom?"
Selva je požurila do hodnika kada je shvatila da je taj glas bio sve grublji. I Tarik i Margo sevali su očima jedno na drugo i izgledali zbunjeno i iznenađeno.
„Tarik-beže! Mislila sam da je Ferit na vratima. Molim vas, uđite."
Tarik je uhvatio Selvu za ruku i uvukao ju je u kuhinju. Zatvorio je vrata i pitao je na turskom:
„Selva, da li vi poznajete ovu ženu? Ko ju je, do đavola, pozvao ovamo?"
„Tarik-beže, to je Margo ... moja prijateljica."
„Ja znam ko je ona, ali gde ste je upoznali?"
„Ovde."
„Kako to mislite ovde?"
„Ferit-beg ju je doveo ovde da bi učila turski zajedno s drugima. I ona će ići na isti voz."
„Gospode! Jeste li svesni šta radite?"
„Naravno da jesam."
„Slušajte me, Selva. Ta žena bi lako mogla biti špijun."
„Mora da se šalite, sigurno. Ona je Jevrejka. Jevrejka s mađarskim državljanstvom."
Čuli su kako se brava na kuhinjskim vratima pomera. Margo je pokucala na vrata.
Tarik je zaćutao. Vrata su se otvorila i Margo je ušla.
„Mesje Tarik", rekla je mekim glasom, „vi veoma grešite u vezi sa mnom. Priznajem da sam ja kriva što sam vas navela na pogrešan zaključak. Dugujem vam izvinjenje, ali nadam se da razumete da mi svi živimo u strahu. Plašimo se svakoga. Kako sam vam mogla reći da sam Jevrejka?"
„Trebalo je da mi otvoreno kažete, Margo. Nakon što ste saznali da dajemo sve od sebe da budemo od pomoći."
„Pokušala sam da to izvučem iz vas. Pokušala sam na sve moguće načine da saznam da li biste mi izdali pasoš, ali vi ste mi svaka vrata zalupili pred nosem. Na kraju sam mislila da mora da ste shvatili da sam Jevrejka i jednostavno želeli da operete ruke od mene."
„Niste mogli da izvučete netačniji zaključak."
„Ali vi me nikada više niste pozvali."
„Ja sam mislio sasvim drugačije. Tek sam sada saznao da ste Jevrejka. Muhlis m nije ništa rekao."
„Muhlis ionako ne zna. Zapravo niko ne zna. Svi mi smo prinuđeni da krijemo čak i svoje lične karte da ne bismo izgubili posao."
„Kako ste otkrili ovo mesto?" pitao je Tarik.
„Mesje Ferit me je doveo ovamo."
„Gde ste njega upoznali?"
„On je rođak moje prijateljice."
„Tarik-beže, jesam li u pravu što pretpostavljam da ste se vi i Margo već sreli?" pitala je Selva.
„Da, sreli smo se, ali moram priznati da sam se mnogo iznenadio videvši je ovde", odgovorio je Tarik, a zatim je na turskom pitao da li su pasoši spremni.
„Da, spremni su."
„Doneo sam vam neke krštenice. Mislio sam da biste i njih mogli dobro da iskoristite."
„Izvinite, ne razumem sasvim", rekla je Selva.
„Monsinjor Anđelo Ronkali, koji je predstavnik Vatikana u Istanbulu, poslao nam je neke lažne krštenice. Ako nemate dovoljno pasoša, možda bismo mogli i njih da iskoristimo, pogotovo za decu."
„Odakle vam to?"
„Upravo sam vam rekao, iz Istanbula." Margo i Selva su izgledale zbunjeno.
„Hoćete da kažete da hrišćanski sveštenik pokušava da spase Jevreje?" pitala je Margo.
„Ako je iskreno bogobojažljiv čovek, zašto da ne? Zar nismo svi božja deca?" primetila je Selva.
„Ostaviću vam ovo", rekao je Tarik predajući im krštenice. „Dajte mi pasoše koji su spremni."
„Ali trebalo je da ih Ferit pokupi."
„Čujte, Selva, ionako mi treba da ih pečatiramo. Dajte mi ih da mogu da krenem.
Po svemu sudeći, Ferit neće moći da dođe do večeras", rekao je Tarik.
Dakle, pomislila je Selva, očigledno su Feritovi beskrajna razgovori s Tarikom iza zatvorenih vrata urodili plodom. Zapravo, zar nije Ferit rekao da je Tarik čovek s najboljim srcem na svetu?
Margo je stavila pasoše u pamučnu torbu i na njih stavila veknu bajatog hleba tako da malo viri da bi se videla.
Kada je Tarik video šta ona radi, rekao je: „Ne brinite, imam diplomatski imunitet", i uzeo joj torbu.
„Ah da, naravno. Ne zaboravite da vam dugujem kafu", rekla je Margo. „Častili ste me bocom predivnog vina, mesje Tarik. Najmanje što mogu da uradim pre nego što odem iz Pariza jeste da vas odvedem na kafu."
„Hvala vam, uradićemo to prvom prilikom", rekao je Tarik, osećajući se vrlo čudno. Dok je žurio niz stepenice s torbom u rukama, grupa od osam do deset momaka i devojaka pela se gore.
Selva je pogledala mlade, koji su sedeli na krevetima, stolicama i na podu, jedno po jedno. Konačno ih je dobro zapamtila i počela je da ih zove njihovim novim imenima. Učenici, koji su bili različitih godina, do sada su naučili svoja imena. Devojke su imale svoje inicijale zašivene na džemperima, a momci na džepovima svojih košulja.
Dolazili su u Feritov stan u grupama od po petnaestoro u utvrđenim terminima. Selva je uspela sve da ih nauči da broje do hiljadu, da kažu dane i mesece i neke konverzacijske formule. I za svaki slučaj, ako budu bile potrebne neke informacije da naprave pozadinu, mučila se da izmisli priče koje bi im odgovarale. Na primer, ako bi neki stranac sedeo s njima u istom kupeu u vozu, najmlađi bi rekli kako uče, neki bi
rekli da su bili na lečenju, nekoliko njih bi rekao da su posetili svoju decu, a ostali bi se jednostavno pretvarali da ne razumeju. Svi su bili uplašeni, bilo da su stari, mladi ili srednjih godina. Strah nema nikakve veze s godinama, svi su bili prestravljeni.
Jednom prilikom, Selva je pokušala da ih umiri. „Zašto se toliko plašite?" pitala je.
„Nemci ionako ne razumeju turski; kako bi mogli da primete vaše greške? Ako je neophodno, samo nastavite da govorite turske glasove i sve će biti u redu."
„Ali šta ako među njima bude neko ko zna turski?"
„Čak i ako bude, oni sigurno ne znaju toliko kao vi. Možda bi samo mogli biti upoznati s nekoliko reči koje su usput pokupili. Vi ćete samo morati da date sve od sebe da naučite što više rečenica, zar ne?"
Selva je znala da je počelo odbrojavanje do dana kada će voz krenuti iako Tarik još nije dao nikakve precizne detalje.
Samo je rekao: „Vagon je na putu."
„Odakle dolazi?"
„Iz Ankare."
„Mislite na voz?"
„Ne, vagon. To je veliki vagon koji su povezali na voz koji je krenuo u Europu ..."
„Kada će stići ovde?"
„Zar je to moguće pretpostaviti tokom rata? Uz malo sreće i ako ne bude problema, trebalo bi da stigne kroz dve nedelje."
„U tom slučaju, treba svima da kažemo."
„Ne, zaboga, ne! Reći ćemo im tek dan pre polaska. Ako ta informacija dođe do pogrešnih ušiju, svi naši napori mogu propasti", upozorio ju je Tarik.
„Šta? Ali kako će stići da se spreme?"
„Ma dajte, Selva, oni su spremni već godinama. Sve što treba da urade kada im budemo rekli to je da pokupe svoje torbe", odgovorio je Rafael.
Tarik je počeo da češće dolazi u stan. Ponekad, nakon što bi nahranio sve ljude skučene u stanu, Ferit bi izašao bilo sa Selvom bilo s Rafaelom i našao se s Tarikom u obližnjem kafeu. Alfandarijevi bi išli na smenu kako bi uvek neko ostao da čuva bebu. Jedna od pridošlica, koja se zvala Konstanca a kojoj je Selva promenila ime u Kezban, rekla je bezbroj puta da je voljna da pazi Fazila tako da bi njih dvoje mogli da izađu zajedno. Selva je odbijala ponude jer joj nije bilo prijatno da ostavi Fazila s nekim koga je jedva poznavala. Mislila je da Fazil uvek treba da bude s nekim s kim se osećao bezbedno. Pošto su ljudi koji su dolazili u stan i odlazili iz njega do sada većinom postali dobri prijatelji, a uskoro su napuštali Pariz, odlučili su da izvuku najbolje iz toga. I ako nisu odlazili u bioskop pozorište, sedeli bi u kafeu i posmatrali ljude. Uživali su gledajući elegantne žene u šarenoj odeći i krznenim ogrtačima kako njišu kukovima držeći se za ruke s nemačkim oficirima visokog ranga, mlade devojke iz
srednje klase kako kruže i kruže na biciklima u svojim čarapama do članaka i cipelama s visokim štiklama. Zabavljali su se pokušavajući da zamisle koja je žena špijun ili koji je čovek u kožnoj jakni član Organizacije. Uživali su izmišljajući odgovarajuće scenarije za likove koje bi izabrali. Kada im se Margo pridružila, Tarik je prestao da bude ozbiljan kao obično, otresao je svoju natmurenost i uspeo da se zabavlja.
Jedne večeri, kada je na Rafaela bio red da čuva bebu, Selva je izašla s Feritom Tarikom. Dok su čekali da Margo stigne u Kafe umetnika, Ferit je iskoristio priliku da zahvali Tariku za pasoše.
„Siguran sam da će Bog nagraditi sve vaše napore", rekao je.
„Molim vas, nemojte meni pripisivati sve zasluge", odgovorio je Tarik, „ne bih mogao da sredim da se ti pasoši ispečatiraju da moji pretpostavljeni to nisu odobrili."
„Ali siguran sam da ste ih vi nagovorili da odobre. Sestra mi je mnogo pisala o vama. Rekla mi je koliko ste vi izuzetan čovek", odgovorila je Selva.
Tarik je osetio kako crveni. „Verujte mi, hanuma Selva, da su nam i naša vlada i naše Ministarstvo spoljnih poslova pružili punu saradnju u ovom vrlo humanom delu. Ja sam ne bih mogao ništa da uradim."
Selva se okrenula Feritu. „Što se vas tiče, Ferite, moram reći da niko ne može da porekne kako je i to što vi radite fantastično. Mogu li nešto da vas pitam?"
„Naravno, slobodno pitajte."
„Zašto vi, u stvari, radite sve ovo? Naročito što, koliko ja znam, vaša žena nije čak ni Jevrejka."
„Šta da vam kažem, Selva? Možda sam morao da dokažem samom sebi da sam usred ovog užasa još uvek ljudsko biće."
„Rizikujući sopstveni život?"
„Nakon svega što je rečeno i učinjeno, šta je uopšte život? Zar nećemo svi na kraju umreti? Verujem da vredi živeti jedino ako, dok smo na ovoj zemlji, možemo činiti stvari vredne poštovanja."
„Stvarno vam skidam kapu, Ferit-beže", rekla je Selva sa očiglednim divljenjem u svojim nevinim širom otvorenim očima.
Margo je kasnila malo više nego što su očekivali i Tarik je izvadio svoj džepni sat da proveri koliko je sati. „Da li se vi to brinete?" rekla je Selva zadirkujući ga.
„Ne ... ne baš. Mislim da, ali malo. Kao što znate, niko nije potpuno bezbedan u današnje vreme."
„Znate li da pokušavam da nagovorim Margo da ostane u Istanbulu?"
„Zašto?"
„Dajte, Tariče; nemojte se pretvarati da ne znate zašto. Mogu da vas pročitam, znam šta se dešava u vašem srcu. Vrlo se dobro razumem u stvari srca."
„Možda, Selva, ali vi zaboravljate da sam ja član Ministarstva spoljnih poslova, i kao
takav, ne mogu se oženiti strankinjom."
„Ne mogu da verujem, zašto?"
„Zabranjeno nam je da se ženimo strankinjama."
„Čak i ako je ona spremna da prihvati tursko državljanstvo?"
„Čak i tada, nažalost."
Selva se ugrizla za usnu. „Nisam to znala", tužno je rekla. „Mislim da je to neverovatno; kao da naša zemlja pronalazi izgovore da razdvaja ljude. Odvajaju ih ne samo zbog njihove religije već i zbog nacionalnosti."
„Nije tako samo u našoj zemlji, Selva", odgovorio je Tarik. „Diskriminacija je rasprostranjena po celom svetu. Samo pogledajte šta se danas dešava u Evropi uprkos njenoj dugoj istoriji!"
Margo se pojavila iza ugla, užurbano koračajući. Bila je u svom crvenom kaputu i njene plave lokve odskakale su s jedne na drugu stranu. Selva je pognula glavu kada je videla varnice u Tarikovim očima. Njeno srce bilo je uz njega.
Kada su na kraju večeri Ferit i Selva ustali da krenu nazad u stan, Tarik se okrenuo ka Margo i rekao: „Mogu li da vas otpratim do kuće?"
„Da li bi vam smetalo da malo prošetamo? Rado bih udahnula svežeg vazduha."
„Zašto da ne? Naravno."
„A kada budemo stigli do moje kuće, možda ćete hteti da svratite na onu šolju kafe koju ste prošli put odbili."
„Osećam se grozno zbog toga, Margo. Kako biste mogli da mi oprostite? Iskreno vam se izvinjavam, ah morate priznati da jeste postavili đavolski mnogo pitanja. Voleo bih da ste bili direktniji."
„Nije važno, mnogo je vode otada proteklo."
„Ali protraćili smo mnogo vremena", rekao je Tarik. „A vreme nam je oboma tako dragoceno. Stegao je njenu ruku. Ona se privila uz njega kao mače. Hodali su niz osvetljenu ulicu držeći se za ruke.
Sledećeg jutra, Tarik se naljutio kada je video kako Muhlis zuri u njega.
„Šta je bilo? Zašto me tako gledaš?"
„Sinoć si kasno došao."
„Istina."
„Zapravo, veoma kasno, oratio si se u rano jutro."
„Pa šta?"
„Imaš li nešto da mi kažeš?"
„Šta na primer?"
„Ne znam, ali ima nešto."
„Dobro onda, poljubio sam je."
„Još nešto?"
„Dosta je, Muhlise, sada si otišao predaleko. Štaviše, znam da imaš pozorišne karte za večeras. Ako ne pripaziš gde gaziš, nećeš izaći iz kancelarije pre sedam ... i to ti ozbiljno kažem!" upozorio ga je Tarik. Ustao je, uzeo svoj sako i košulju s karminom na kragni, koje je brzo bacio na kauč kada je stigao kući, i odneo ih u svoju sobu.

„Treba da odaberemo maršrutu za naš vagon. S takvom grupom ljudi u njemu, to bi trebalo da bude put koji ne bi prizvao nikakvu sumnju", rekao je Ferit.
„Na primer, mnogo proveravaju dokumenta, posebno u vozovima koji prolaze kroz Švajcarsku, zbog njene neutralnosti."
„U tom slučaju, voz ne bi smeo da prođe kroz Švajcarsku."
„Razmišljam da li bi bilo bezbednije da voz ode dole do Liona i zatim kroz Italiju."
„Jesi li lud? U fašističkoj Italiji oni bi bili mete. Srediće ih jednog po jednog!
Musolinijevi sledbenici su gori i od nacista."
„Pa, taj voz mora nekuda da prođe, zar ne? Mora da prođe kroz Švajcarsku ili kroz Italiju ili kroz Nemačku. Nema četvrte mogućnosti!"
„Gospodo, svuda se vrše provere. Neki službenici su stigli iz Turske pre samo nedelju dana ili tako nešto i na svakoj granici su morali da prođu kroz provere."
„S druge strane, kada je Galip-beg nedavno išao u Istanbul, niko mu nije dosađivao."
„Koji Galip-beg? Misliš na našeg konzula u Hamburgu?"
„Tako je."
„Da, čuo sam da nema strogih provera u vozovima u Nemačkoj, čak ni u onima koji izlaze iz te zemlje", rekao je Tarik.
„Nadam se da ne predlažete da zanemarimo profesore i naučnike koje su Nemci posebno jurili na tom putu!"
„Ali zaboravljaš da su te ljude jurili u Francuskoj, a ne u Nemačkoj!"
„Boga ti, Ferite, daj mi cigaretu. Ja nemam više", rekao je Tarik.
„Izvoli", rekao je Hikmet Ozdohan i pružio mu srebrnu tabakeru preko stola.
Okupili su se u stanu Hikmeta Ozdohana. On je bio konzul u Parizu za vreme Tarikovog boravka tamo. Konačno je odbrojavanje počelo. Voz je bio na putu. Trebalo je da bude sređen u Parizu i odmah poslat natrag na put. Postojala je mogućnost da Nemci preuzmu bilo koji voz hitnom naredbom kako bi prevezli svoje trupe, pa nisu smeli da rizikuju da im voz bude u Parizu duže od jednog dana.
Pošto je to bila grupa diplomata koji su se okupili da bi odredili maršrutu za povratno putovanje tog voza, Ozdohanu je bilo nelagodno zbog prisustva Ferita jer mu je bio potpuni stranac. Tarik je insistirao da Ferit dođe na taj sastanak zbog njegove veze sa Organizacijom. Imao je neke vrlo čvrste veze koje bi im mogle biti od koristi.
Trebalo je da voz preveze sto sedamdeset šest putnika koje su Nemci smatrali nepoželjnim.
Polovina putnika imala je turske pasoše iako možda nisu bili turski državljani. Oni među njima koji su imali turske veze nisu obavezno tečno govorili turski. Zato je odlučeno da jedan turski državljanin kome je turski bio maternji jezik bude zajedno sa onima koji su govorili druge jezike. Ta osoba bi bila voda grupe i usput bi komunicirala s nemačkim vojnicima, policajcima ili inspektorima, ako bi to bilo neophodno.
Nakon što su temeljno proverili Ferita u Turskoj i nakon što su izveštaj pregledali turski ambasadori u Berlinu i Višiju, odlučeno je da se on pridruži grupi kao voda.
Ferit je iznenada prasnuo: „Eureka! Eureka! Eureka! Našao sam rešenje!" povika je skočivši sa svoje stolice i zasuvši Tarika, koji samo što je hteo da zapali cigaretu, mokrim poljupcima svuda po obrazima.
„Šta si smislio? Šta ti je? Jesi li poludeo?"
„Da, da, da, poludeo sam. Moram priznati da sam zahvaljujući tebi, Tariče, smislio rešenje za naš problem. Eureka, prijatelji, eureka! Voz mora proći kroz Nemačku."
„To ne dolazi u obzir", rekao je Hikmet Ozdohan. „Mi jednostavno ne možemo toliko da rizikujemo. Ako ih uhvate, ne zaboravite da taj vagon pripada našoj vladi."
„Verujte mi, neće ih uhvatiti. Neće, jer se ni sam đavo ne bi usudio ni da pomisli da pošalje vagon pun traženih Jevreja kroz samo srce Nemačke."
„Apsolutno ne!"
„Ali Hikmet-beže, ovo je briljantna ideja. Samo bi genije smislio ovakvu šemu.
Samo razmislite još jednom."
„Šta ti misliš, Tariče?" pitao je Hikmet Ozdohan, očekujući podršku od svog kolege.
Tarik je ćutao. „Vidite, i Tarik-beg se ne slaže."
„Zašto ne razmislimo o tome, Hikmet-beže? Hajde da prespavamo pre nego što odlučimo."
„Nemamo vremena za spavanje, gospodo. Moramo odmah da donesemo odluku sprovedemo je u delo. Ne zaboravite da takođe moramo dobiti dozvolu od zemalja
kroz koje će voz proći."
„Dajte mi tu mapu", rekao je Ferit.
Mapa koja je bila naslonjena sa strane bila je ogromna, nije bila takva da je bilo moguće dodavati je. Skinuli su sliku sa zida i na njeno mesto okačili mapu.
„Imate li nešto čime bih mogao da pokazujem?"
Hikmet-beg je otišao u kuhinju i vratio se s drvenom kašikom. Ferit je uzeo kašiku i počeo da pokazuje puteve na mapi.
„Ako krenemo na jug, moramo proći kroz Švajcarsku i zatim ući u Italiju ili Austriju Nemci će sprovoditi svoje temeljne provere u oba slučaja. Druga mogućnost, da idemo čak do Berlina i tamo dobijemo pečate na dokumenta, možda je duža, ali kada nam jednom budu pečatirali pasoše, niko neće traćiti svoje vreme da nas ponovo proverava. A to je nama najvažnije, zar ne?"
„Znači treba da idemo kroz Berlin?" pitao je Ozdohan.
„Možemo tražiti od turske ambasade u Berlinu da nam pomogne. Službenik naše ambasade mogao bi da nas sačeka, pokupi naše pasoše, odnese ih na pečatiranje i vrati nam ih."
„A zašto bi se službenik naše ambasade trudio da uradi sve to?"
„Zato što bi dobio naređenje od svog nadređenog da tako uradi. Siguran sam da će naš ambasador, Safet-beg, biti više nego srećan da to uradi", rekao je Tarik.
„Pitam se da li bismo mogli da nađemo nekoga ko bi nam pomogao iznutra."
„Kako to misliš? Nisam ispratio."
„Nemački vojnik, na primer, pristojan i razuman mladić koji bi možda hteo da pomogne. Mislim da nisu zaista svi ti nacisti toliko posvećeni svojoj stvari koliko, izgleda, svi misle."
„Ja sam siguran da neki od njih mrze ovo neprijateljstvo prema Jevrejima, ali ipak bi moglo biti previše rizično da pokušamo da pronađemo nekog takvog."
„Ako znamo tačan dan i sat kada će voz prolaziti, možda bih mogao nešto da sredim", rekao je Ferit.
„Izgleda da te ne razumem. Ti hoćeš da kažeš da imaš prijatelje čak i među nemačkim vojnicima?" pitao je Hikmet Ozdohan, zapanjeno gledajući Fazita.
Tarik je ljutito pogledao svog prijatelja. „Molim te, ne igraj se s takvim opasnim situacijama. Jedini ljudi od vlasti na koje možemo da se oslonimo jesu službenici naše ambasade ili našeg konzulata. Ne smemo da tražimo saradnju ni od koga drugog", rekao je.
„Potpuno se slažem sa svojim kolegom", rekao je Hikmet-beg.
Ferit je razmišljao o tome da pita Organizaciju da im pomogne sa svojim ljudima, koje je imala svuda ubačene, ali odlučio je da ne insistira s tim dokazivanjem. Zadovoljio se da samo kaže: „Vidim da se zagrevate za ideju putovanja kroz Berlin pa
dalje."
„Ferit-beže, prijatelju, nismo mi oni koji su u opasnosti. Ako se pravi identiteti nekih putnika otkriju, poslaće ih u pakao. Moramo paziti da im ne ugrozimo živote pokušavajući da im pomognemo. Recimo da možemo uspeti u tome da uverimo vlasti da su mladi u vozu turski studenti, ali šta s poznatim profesorima, doktorima i naučnicima koje Nemci već jure? Kako ćete njih da prebacite kroz Berlin? Hoće li nositi neku vrstu maske ili šta?" pitao je Hikmet Ozdohan.
„Naravno, Hikmet-beže", odgovorio je Ferit. „Ali zar mislite da je lako promeniti nekome identitet? Onima koji su ćelavi moraćemo da damo perike. Oni koji imaju kovrdžavu kosu moraće daje obriju, kao i oni s brkovima. Neki će nositi naočare, neki će ofarbati kosu a drugi bi mogli čak i da počupaju obrve."
„Ovo se polako pretvara u cirkuski vagon", rekao je Hikmet Ozdohan.
„Hikmet-beže, kao što smo ranije rekli, zašto ne prespavamo, možda ćemo sutra, nakon dobrog sna, jasnije videti stvari", rekao je Tarik najmirnijim glasom.
„U redu, ali hajde da ne oklevamo. Sutra moramo da donesemo konačnu odluku. Voz će stići ovde za nekoliko dana i, sećaš se, ne smemo da ga ostavimo da čeka duže od jedne noći", odgovorio je Hikmet Ozdohan.
„Dakle, sutra posle posla opet ovde?" pitao je Ferit.
„Nažalost, ne", odgovorio je Hikmet-beg. „Moja žena i kćerka se vraćaju sutra ujutru."
„Moj stan je potpuno krcat", rekao je Ferit. „Nema mesta ni za stajanje a kamol za sedenje."
„A u mom stanu biće Muhlis. On zna uopšteno šta se dešava, ali pošto pokušavamo da se pobrinemo za to da za ovo saznaju samo oni koji moraju, što manje ljudi zna detalje to bolje."
„Onda, šta mislite o tome da se sastanemo u konzulatu?"
„Tamo će biti noćni čuvar i dežurni službenik."
„Znam", rekao je Tarik. „Imam prijateljicu koja će putovati ovim vozom. Živi sama. Možemo kod nje. Ionako ne zna mnogo turski, ali mogu je zamoliti da ode u bioskop ili tako nešto."
„Da nije ta prijateljica slučajno Marto?" pitao je Ferit nagnuvši se prema Tarikovom uvetu.
„Jeste."
„Ubijaš dve muve jednim udarcem, a?"
„Mislio sam da si mi prijatelj!"
„Sigurno da jesam", rekao je Ferit, „ali volim da te zadirkujem."
„Svejedno, postoje granice."
„O čemu se, pobogu, vas dvojica došaptavate?" pitao je Hikmet Ozdohan. „Ima l
nešto što tajite od nas?"
„Ne, nipošto, Hikmet-beže, samo razgovaramo o mestu gde ćemo se sutra sastati. Razgovaraću sutra sa svojom prijateljicom i sve ću vas obavestiti", rekao je Tarik. Uzeo je kartu sa zida, umotao je i poneo sa sobom.
„Ja ipak mislim da će biti opasno da voz prođe kroz Berlin", ponovio je Hikmet Ozdohan.
„Meni nešto govori sasvim suprotno. Zapamtite moje reči i ne zaboravite da će moja trudna žena biti u tom vozu. Da li bih želeo da ugrozim život svoje žene i nerođenog deteta?" odgovorio je Ferit.
„U svakom slučaju, naši ambasadori u Višiju i Berlinu imaće poslednju reč."
„Ne nužno, oni očekuju da mi izvagamo sve razloge za i protiv i da dođemo do razumne odluke pre nego što im se obratimo."
„Hikmet-beže, konačna odluka nosi mnogo odgovornosti. Štaviše, nije smotreno razgovarati o tome preko telefona. Ja ozbiljno razmišljam o tome da rano ujutru odem u Viši. Zašto ne pođete i vi?" pitao je Tarik.
„Mislim da nije dobro da obojica budemo van konzulata. Bolje da vi odete sami, a ja ću poslati šifrovanu poruku Safetu Arikanu u Berlin”, odgovorio je Hikmet Ozdohan.
Dok su zajedno išli ka Tarikovim kolima, Ferit ga je pitao: „Tvoj kolega izgleda vrlo zabrinuto, zar ne?"
„Ne posebno. On je vrlo oprezan čovek koji svoje dužnosti želi da obavi najbolje što može", odgovorio je Tarik. „Raditi za vladu uključuje mnogo odgovornosti. Ne možeš da postupaš po instinktu po svojim željama. Moraš pažljivo da razmotriš detalje svakog minuta pre nego što doneseš odluku."
„Neka me bog sačuva od državnih poslova koji bi mogli da uguše moju kreativnost!" rekao je Ferit.

Kada se Margo vratila iz bioskopa, sastanak koji se održao u njenom stanu bio je završen. Tarik je bio u dnevnoj sobi i pijuckao vino. Kada je čuo ključ u vratima, požurio je u kuhinju i vratio se sa još jednom čašom.
„I kakav je bio film? Nadam se da si uživala", rekao je nudeći joj čašu vina.
„Gledala sam dva filma jedan za drugim, da vam ne bih prekinula sastanak."
„Evo tvoje nagrade što si bila tako puna razumevanja. Sećam se da ti se ovo vino mnogo dopalo kada smo prvi put izašli na večeru." Nazdravio je podižući čašu. „Želim ti Bon voyage35, neka ti putovanje bude ugodno, bez ikakvih problema."
Margo je uzela gutljaj vina, stavila čašu na sto, i obavila svoje ruke oko Tarika.
„Jeste li doneli odluku?"
„Jesmo. Hoćeš li da ti kažem, ili da bude iznenađenje?"
„Prestravljena sam, Tariče ... Molim te, nemoj mi reći da idemo kroz Berlin."
„Onda bolje da ti ne kažem."
„O ne! Da li si rekao istinu?"
„Kako to misliš?"
„Da idemo kroz Berlin."
„Dođi ovamo", rekao je smestivši je sebi u krilo. Neko vreme, njihao ju je u rukama kao bebu. „Veruj mi, Margo, najbezbednije je da se ide kroz Berlin. Diskutovali smo o celoj stvari. Pitali smo druge. Pričali smo čak i s Turskom. Konačno se čak i Hikmet Ozdohan složio da je to najbolji put."
„Kad samo pomislim na to, kosa mi se digne na glavi."
„Upravo zato je to najbezbedniji put. Ako te i na samu pomisao na to podilaze žmarci, ko bi ikada pomislio da bi se voz s toliko Jevreja usudio da prođe kroz
Nemačku. Zar ne shvataš? Sama ta misao je vaša bezbednost."
„Niko to ne bi mogao ni da zamisli."
„Upravo tako, mi na to računamo. Radimo nešto čega se ni sam đavo ne bi letio. Kada jednom budu videli da su vam pasoši pečatirani u Berlinu, neće vas uznemiravati ni Nemci ni Italijani ni Austrijanci. Odatle ćete mirno putovati sve do Kostance."
„Zar ne idemo u Istanbul?"
„Većina putnika će se ukrcati na brod u Kostanci. Oni koji nastavljaju za Istanbul preći će u drugi voz koji ide u tom pravcu. Alfandarijevi idu u Istanbul, a ti bolje da ostaneš s njima."
„Koliko dugo će ta avantura trajati?"
„Pošto je to stvarno avantura, niko to ne može znati. To ćete morati da procenjujete dan za danom. Neke šine mogu biti bombardovane, druge odsečene. Ako se to desi, promenićete pravac. Zatim, naravno, tamo gde se vojnici budu morali ukrcati da bi se prebacili iz jednog mesta u drugo, vaš put može biti odložen."
„Da li bi to moglo da traje godinu dana?"
Tarik se nasmejao. „Ako se svet može obići za osamdeset dana, kako bi, zaboga, ovo putovanje moglo trajati godinu dana?"
„Ali sada je rat."
„Ne brini, Margo, siguran sam da će trajati između deset i dvadeset dana. Moraš mi se javiti čim stigneš. Obećavaš?"
Margo je tiho zaplakala u Tarikovim rukama.
„Molim te, ne plači, draga. Ne zaboravi da nisi sama. S tobom će biti tvoji prijatelji Alfandarijevi su obećali da će se starati o tebi u Istanbulu. Zatim, naravno, tu su i Ferit i Evelin. Možeš li da zamisliš da bi Ferit pustio svoju trudnu ženu u voz da je toliko opasno?"
„Tariče, ne plačem zbog toga. Čudno je kako mi se sada ne ide kada sam ranije bila tako očajna. Ja ... samo ne želim tebe da ostavim. Zar ne shvataš?"
Tarik je ljubio Margo po celom licu i vratu. „Voleo bih da te mogu moliti da ostaneš, draga."
„Zašto onda to ne učiniš?"
„Ne mogu, Margo. Nemam prava da tražim da protraćiš najbolje godine svog života. Mlada i lepa, očekivaćeš, kao i sve mlade žene, da se udaš i da imaš porodicu."
„Znam da se ne možemo venčati osim ako ti ne daš ostavku, Tariče."
„Nije mi bilo lako da dospem dovde gde sam sada. Moj otac je naporno radio da bi mi priuštio dobro obrazovanje. Ne mogu ti opisati kroz šta je sve prošao da bih ja mogao da studiram u Istanbulu. Nije bilo dovoljno samo zaraditi novac za školu i stan, tu su i knjige, i moja odeća; ipak nisam mogao da izgledam gore od mojih kolega s fakulteta. Njegovo srce, na kraju, više nije moglo da podnosi taj napor. Sada sam
tamo gde je on želeo da budem, Margo, ne bih mogao da dam ostavku. Uraditi to značilo bi da ne poštujem njegov trud i sećanje na njega."
„Ne bih očekivala da daš ostavku, Tariče. Potpuno te razumem. A što se tiče dece, pa, šta bude biće."
„Oh, draga moja! Ti nas stvarno uopšte ne poznaješ. Ako imaš vanbračno dete, il ne možeš svom sinu da daš porodično prezime, to se u Anadoliji smatra sudbinom gorom i od smrti. Možda se ne osećaš tako u trenutnom emocionalnom stanju, ali veruj mi, za nekoliko godina želela bi ono što želi svaka mlada žena i zatim bi mene krivila što to nemaš. Ne, Margo. Ne smemo to uraditi jedno drugom."
„U tom slučaju, hajde da ovo veče iskoristimo koliko god možemo."
„Da, hajde. Neka ovo bude samo naša noć, naša posebna noć, naša najlepša, najdragocenija i najstrasnija noć, noć koju ću pamtiti dok sam živ ..."
Tarik ju je podigao sa svojih kolena i nežno je spustio na tepih. Počeo je da je nežno ljubi i svlači. Skinuo joj je odeću, deo po deo, udišući miris njenog tela. Zadivljeno je gledao njenu vitku bledu figuru na tamnom tepihu, kao da je Gojino remek-delo. Želeo je da se ta slika, slika ove prelepe plave žene koja mu se rado i s ljubavlju prepušta, zauvek nastani u njegovom umu i izbriše sliku druge plave žene koja je tamo utisnuta.

Madžit je bio toliko iznenađen telefonskim pozivom koji je upravo imao da je i dalje držao slušalicu i pogledom tražio svog kolegu po prostoriji. Bio je sam. Samo je njegova sekretarica bila u susednoj kancelariji, a s njom nije želeo da razgovara o toj vesti dok ne bude potvrđena. Spustio je slušalicu i otišao u njenu kancelariju.
„Hanuma Mediha, idem u Husnu-begovu kancelariju, odmah me obavestite ako me neko bude zvao."
Samo što se okrenuo da izađe iz kancelarije, našao se licem u lice s Husnuom.
Obojica su ušli u Madžitovu kancelariju i zatvorili vrata.
„Je li istina?" pitao je Husnua.
„I ja sam upravo čuo. Samo što sam krenuo u tvoju kancelariju da te pitam to isto."
„Kada se to desilo?"
„Fon Papen, nemački ambasador, tražio je sastanak s našim ministrom spoljnih poslova, Numan-begom, u jedanaest sati ujutru. Stigao je tačno na vreme i otišao pravo kod Numan-bega. Njihov sastanak je trajao oko dvadeset minuta. Nisam video kada je Fon Papen otišao, ali oni koji jesu rekli su da je izgledao veoma zabrinuto. Kako god, oko jedan sat, premijer je telefonirao i tražio da Numan-beg ode kod njega, ne čekajući da se završi pauza za ručak. Tada sam shvatio da se dešava nešto čudno, ali nisam ni pomislio da će se završiti ostavkom."
„Ali očigledno jeste."
„Husnu, predlažem da neko vreme ne širimo ovu vest. Možda će predsednik Inonu nagovoriti Numan-bega da ..."
„Numan-beg koga ja poznajem neće se nikada predomisliti ako je stigao dotle da je
morao da dâ ostavku."
„Pitam se da li je ostavka bila njegova ideja ili su ga nagovorili. Još ne znamo detalje", rekao je Madžit.
„Ubrzo ćemo saznati. U međuvremenu, biću kod kancelara."
„Budi oprezan, Husnu. Ne pričaj ni sa kim o ovome. Sve bi moglo da se promeni."
„Ne brini, Madžite. Naravno da potpuno razumem da ti, kao ministrov ljubimac, ne bi želeo da on ode."
„Ni slučajno! Ne mogu da verujem da si to rekao. Ja sam birokrata u srcu. Dospeo sam ovde gde jesam samo zahvaljujući godinama napornog rada i unapređenjima, a ne uslugama", ljutito je rekao Madžit.
„Nemoj biti tako osetljiv. Samo sam se našalio."
„A ja sam ti samo rekao da malo sačekaš. Nema svrhe otežavati situaciju koja bi mogla da se promeni. Na kraju krajeva, niko ne zna da li će on povući ostavku ili ne. To je sve, a ti uradi kako god hoćeš!"
„Rekao sam izvini, zar ne? Nema potrebe da produžavamo razgovor o ovome. Biću pažljiv, obećavam. Zapravo sam i ja, kao i ti, svestan toga da ne bi bilo mudro da usred reke menjamo konja, naročito kad je reka toliko uzburkana. Inšalah da smo pogrešno obavešteni. Moram da saznam tačne detalje."
„Ja danas imam posla s dve različite delegacije, pa sam ovde zaključan. Ako nešto čuješ, obavesti me", hladno je rekao Madžit.
Madžita je uznemirila i ostavka ministra spoljnih poslova i prijateljeva opaska. Sedeo je za stolom pokušavajući da analizira neka dokumenta, ali nije mogao da se koncentriše. Telefon je stalno zvonio i svi su hteli da pričaju o istoj temi i nudili svoje stručno mišljenje.
Madžit je tražio da ga sekretarica ne uznemirava tokom sastanaka s delegacijama osim ako poziv nije hitan. Drugi sastanak je trajao mnogo duže nego što je očekivao, i kada je Madžit izašao iz sobe da bi otišao do toaleta, sekretarica je rekla da ga je Husnu-beg zvao nekoliko puta.
Tek pri kraju dana, Madžit je našao vremena da ode do Husnuove prostorije.
Čim je video izraz na Husnuovom licu, znao je da je vest koju je čuo tog jutra istinita. Husnu nije morao ni da otvori usta.
Oko sat vremena kasnije, Madžit je bio duboko zamišljen dok je išao kući kroz kišu koja je sipila. Zašto mu ništa nije išlo od ruke? Baš kada su kod kuće stvari počele da se popravljaju, sada ova zbrka u ministarstvu. Da je njegova draga majka živa, sigurno bi rekla: „Daj da ti skinem čini urokljivog oka, sine moj."
Pošto je skoro dosegla tačku kidanja, njegova veza sa Sabihom iznenada se popravila. Nije znao šta je tačno uzrokovalo ovu naglu promenu u njenom srcu, baš kao što nikada nije saznao zašto se isprva onako udaljila od njega. Ali jedno je sigurno:
te noći kada se vratio iz Kaira, privila se uz njega u krevetu.
Iako nije želeo to da prizna, Madžit je osećao da je sveznajući doktor odgovarao njegovoj ženi. Sabihin odnos s Huljom takođe je bio bolji; makar se više trudila da pokaže interesovanje za svoju kćerku.
Madžit nije mogao da poveruje kada mu je Hulja rekla da je išla u bioskop s majkom.
„Je li to istina?" pitao je Sabihu.
„Naravno da je istina", umešala se Hulja. „Teta Himejra i Pelin išle su s nama, gledali smo film sa Ester Vilijams36. Kako ona prelepo pliva, tata! Volela bih da naučim da plivam kao ona."
„Na leto, dušo, kada odemo u Istanbul. Možeš da vežbaš kada budemo na ostrvu."
„Zar mi neće trebati učitelj?"
„Šta će ti? Tvoja majka je odlična plivačica – siguran sam da bi te ona mogla učiti."
„Zapravo, volela bih daje tvoja tetka Selva tu, ona je mnogo bolja od mene, mogla bi da te nauči stvarno dobro", rekla je Sabiha.
Madžit je primetio da je njegov tast, koji je sedeo naspram njega za stolom, zainteresovano podigao pogled kada je čuo da su pomenuli Selvino ime. Makar je sada imao tužan pogled umesto ljutitog, kakav je ranije imao. Sada su mogli da razgovaraju o Selvi sasvim slobodno i u njegovom prisustvu.

Kada je stigao do Kizilaja, Madžit je skrenuo ka ulici Sakarja. Zaustavio se kod cvećara na uglu i kupio bele karanfile za svoju ženu. Kada su se verili, obećao je da će joj uvek kupovati belo cveće, dodajući: „Zato što si čista i nežna kao beli cvet."
Taj neprijatni psihijatar sigurno je učinio dobre stvari koje su poboljšale situaciju kod kuće. Pošto ga je doktor Sahir optužio da zanemaruje svoju ženu zbog napornog rasporeda na poslu, Madžit je shvatio da ima načina da uradi neke stvari koje bi njegovoj ženi mnogo značile.
Vraćajući se kući s cvećem u rukama, Madžit se pitao zašto mu je taj doktor bio toliko antipatičan. Jadan čovek, zapravo nije učinio ništa loše. Naprotiv, pokušavao je da pomogne nagoveštavajući da ponašanje njegove žene može biti uzrokovano njegovim zanemarivanjem. Je li moguće onda da je bio ljubomoran što je Sabiha provela toliko vremena naga pred tim čovekom? Ne, ne stvarno naga, naravno. Sabiha mu je rekla: „Osećam se kao naga pred tim doktorom. Nekako uspeva da m ukloni inhibicije i pogleda u dubinu moje duše!" Iznenada se osetio neprijatno na pomisao da je možda bio ljubomoran na svoju ženu. Ko zna koliko bi se Sabiha naljutila ako bi saznala za te misli? Sigurno bi rekla: „Za šta ti mene, do đavola, smatraš?"
Ubrzao je korak kako su mu misli sve brže i brže letele. Šta je Sabiha radila sve to
vreme koje je provodila sama? Koga je viđala? Kako je provodila svoje vreme? Da li je bilo još nekoga u njenom životu, pa se zbog toga udaljila? Sapleo se i pogledao oko sebe. Da li je neko primetio da je upravo zamalo pao? Ne, niko nije primetio. Na kraju krajeva, Ankara je bila puna umornih ljudi koji su se žurno vraćali kućama utonuli u svoje misli, razmišljajući o svojim problemima. Otkud mu odjednom sve te sumnje? Zašto je imao te čudne misli o svojoj ženi nakon toliko godina? Zašto je sada sumnjao i bio ljubomoran kada mu nikada ranije nijedna takva misao nije prošla kroz glavu?
Iznenada mu se raspoloženje promenilo i osetio je toplinu iznutra uprkos hladnom vremenu i kiši koja je sipila. Setio se kako se privila uz njega one noći kada se vratio iz Kaira, kako je ponovo raspalila vatru u njegovom telu kada je osetio njene nage dojke kako se naslanjaju na njegove grudi. Njene vrele usne ispunile su ga željom i učinile da oseti strast kakvu nije osetio godinama. Istinu govoreći, bio je veoma iznenađen intenzitetom emocija među njima te noći. Je li moguće da se ponovo zaljubio u tu svoju hirovitu i stidljivu ženu?
Kada je stigao kući, vrata mu je otvorio Fazil Rešat-paša.
„Nije trebalo da se mučite, zar Hadžer nije kod kuće?" pitao je.
„Nije mi uopšte bilo teško. Hadžer danas ima slobodan dan", odgovorio je njegov tast. „Stajao sam pored prozora i čekao hanumu Leman da dođe, pa sam video da s stigao."
„Je li Hulja s njom?"
„Ne, Hulja je otišla u komšiluk da se igra sa svojom drugaricom. Mislim da je Sabiha u svojoj sobi. Kakvo divno cveće! Da li večeras izlaziš?"
„Ne, cveće sam uzeo za nas. Bolje da odem da svučem ovu mokru odeću", rekao je Madžit, odlazeći u svoju sobu.
Sabiha je bila u svojoj kućnoj haljini s peškirom obmotanim oko glave. Sedela je na krevetu i lakirala nokte na nogama. Iznenadila se videvši Madžita.
„Bože dragi, Madžite, poranio si! Nisam te još očekivala." Madžit joj je stavio buket u krilo.
„Šta je to?"
„To je za tebe."
Uzeo je bočicu laka za nokte iz ruku svoje žene i stavio je na stočić pored kreveta. Zatim joj je skinuo kućnu haljinu i gurnuo je na jastuke. Sabiha je pokušala da se odupre. Jednom rukom svukao joj je zelene gaćice, dok je drugom otkopčavao svoje pantalone.
„Madžite! Šta to radiš? Pazi na lak, sav ćeš se umazati. Madžite, šta ti je odjednom? Moj otac je u sobi pored. Pokidaćeš cveće."
Uzeo ju je silom. Strasno ju je poljubio u usta da ne bi mogla da govori. Dok je cvilela pod njim, gledao je tu ženu koja je mirisala na jasmin i pitao se da li ga je zaista
prevarila s tim doktorom. „Aaah!" Ili s nekim drugim? ... „Aaah!" Duboko je prodirao u nju, iznova i iznova, sve dok nije pao pored nje.
„Oh, Sabiha!" rekao je.

Madžit je izašao iz sobe osećajući se pomalo posramljeno. Otišao je u dnevnu sobu, gde je Fazil Rešat-paša i dalje gledao kroz prozor čekajući svoju ženu.
„Izgledaš pomalo umorno, Madžite", rekao je gledajući ga preko naočara.
„Da, imao sam naporan dan", odgovorio je Madžit. „Imali smo neke zabrinjavajuće događaje."
„Žao mi je što to čujem. Šta se desilo?"
„Naš premijer je tražio da ministar spoljnih poslova dâ ostavku."
„Zaista! Zašto?"
„Numan-beg nikada nije bio za saradnju s Nemcima. Zapravo je uvek verovao da ako bismo na kraju morali da odaberemo kome ćemo se prikloniti, to bi morali biti saveznici. Ali po svemu sudeći, uradio je potpuno suprotno."
„Šta je uradio?"
„Očigledno je prešao na stranu Nemaca."
„Misliš, promenio je stranu?"
„Iskreno, ne verujem da bi Numan-beg to uradio. Ali, vidite, kada je nemačka vojska krenula na bugarsku granicu, potpisali smo ugovor s njima da se nećemo mešati. Osim toga, kao što znate, tu je i pitanje našeg hroma ..."
„Šta s tim? Zar nije trebalo da ga prodajemo saveznicima?"
„Ugovor koji smo potpisali s njima istekao je. Ne samo što su Nemci tražili da kupuju hrom, već su se takođe složili da potpišu ugovor u kojem se obavezuju da će ga kupovati do kraja rata. Nama je očajnički bio potreban takav ugovor. Drugim rečima, iako je Numan-beg bio protiv Nemaca, nije bio protiv ugovora koji je u našu korist. On je jedan od ljudi koji veruju da zemlje nemaju prijatelje i neprijatelje, već samo interese."
„I šta se desilo?"
„Očigledno je nemačkim brodovima pod malim opterećenjem dozvoljeno da prolaze kroz Bosfor bez proveravanja pošto je sporazumom iz Montroa zabranjeno pretraživanje trgovačkih vozila. Uprkos tom sporazumu, Britanci su nam slali dopise sa zahtevom da im zabranimo prolaz. Kada je to konačno urađeno, Numan-beg je bio protiv te odluke."
„Kada se sve to desilo?"
„Danas. Britanci su, koliko ja znam, poslali još jednu poruku s pretnjom da neće potpisati ekonomski sporazum s nama ukoliko ne počnemo da zaustavljamo i pretražujemo te brodove. Izgleda da je naš ministar spoljnih poslova naglasio da su
mu ruke vezane sporazumom iz Montroa; međutim, premijer se nije složio i primorao ga je da pozove nemačkog ambasadora i obavesti ga da će od sada svi nemački brodovi koji budu prolazili biti zaustavljani i pretraživani. Nakon toga je održao vrlo oštar govor na Savetu ministara. Po svemu sudeći, ministri su bili potpuno zaprepašćeni kada je po završetku svog govora zatražio da Numan-beg podnese ostavku, koju je Numan-beg ponudio na licu mesta."
„Čudno, čitav dan slušam radio, a nisam čuo ništa o tome."
„Pretpostavljam da će se večeras sve izneti u javnost. Naše se Ministarstvo spoljnih poslova vrlo strogo držalo međunarodnih pravila i propisa, ali naravno, uvek postoji i druga strana novčića, naš ekonomski interes, novac ... naročito u današnje vreme kada je naša zemlja u užasnoj situaciji. U svakom slučaju, meni je veoma žao Numan-bega. Najviše svog iskustva stekao sam pod njegovom zaštitom i uvek ću mu biti zahvalan."
„Ti ekonomski sporazumi su mač sa dve oštrice", rekao je Fazil Rešat-paša.
„Zemlje kao što je naša prihvataju te pozajmice kao pomoć za održavanje u životu, zaboravljajući da, kada budu morali da ih vraćaju, to može baciti zemlju na kolena. Zar se nije upravo to dogodilo moćnom Otomanskom carstvu? Ostavimo to, nego ko preuzima Ministarstvo spoljnih poslova?"
„Niko nije naimenovan za naslednika. Sam premijer će neko vreme voditi ministarstvo."
„Nadam se da će to biti neko ko će tebi odgovarati", rekao je paša.
„Niko ne mari šta ja mislim. Ja ću jednostavno morati da nastavim sa svojim dužnostima i da služim bilo koga ko bude došao."
Starac je ustao, uključio radio i vratio se do prozora.
Sabiha se pojavila na kraju hodnika noseći bele karanfile. Ušla je u dnevnu sobu uzela kristalnu vazu iz kredenca. Pocrvenela je i izgledala posramljeno, izbegavala je da pogleda svog oca. Rekla je samo: „Pogledaj, oče, Madžit nam je kupio cveća", i otišla u kuhinju da sipa vode u vazu.
Fazil Rešat-paša nije ni čuo svoju kćerku; bio je koncentrisan na ulicu ispred kuće, čekajući svoju ženu.
„Gde su, do đavola, te žene? Već pada mrak", progunđao je.
„Majka je otišla kod svoje krojačice, hanume Fazile, oče", viknula je Sabiha iz kuhinje. „Ne verujem da će brzo završiti. Kladim se da tamo pregleda svaki modn časopis."
„Zašto to mora tako dugo da traje? Napolju je baš mračno."
„Ne brini, oče, Hadžer je s njom", rekla je Sabiha vraćajući se u dnevnu sobu sa cvećem. Iznenada je zazvonio telefon i ona je odjurila u hodnik s vazom u rukama da se javi. Madžit je pokušao da prisluškuje kada je čuo kako bučno i teško diše, ali od
radija nije mogao da čuje šta govori.
Malo kasnije, Sabiha se pojavila na vratima dnevne sobe. Njeni obrazi, koji su bil crveni, sada su bili beli kao cveće u vazi. Jedva je progovorila.
„Madžite, Tarik je na vezi, Tarik Aridža. Hteo bi da priča s tobom. Izgleda da su Gestapovci odveli Rafa iz apoteke, a onda ga stavili u neki voz s drugima. Posle su ga oslobodili, koliko sam shvatila. Jadna moja draga sestra. Kroz šta sve mora da je prošla."
„Šta je to? Šta se desilo?" pitao je Fazil Rešat-paša kad je Madžit skočio napred da uhvati vazu koja samo što nije ispala iz Sabihinih ruku.
Muž i žena su se pogledali, ali nisu odgovorili.
„Šta to krijete od mene?" pitao je starac. „Nemojte mi reći da se nešto desilo Selvi?" Ovo je bio prvi put da je izgovorio ime svoje kćerke.
„Ne brinite za Selvu, ona ume da se brine o sebi", odgovorio je Madžit.
„Tarik hoće da govori s tobom", rekla je Sabiha i Madžit je otrčao do telefona.
„Ko je to, Sabiha? Ko je telefonirao?"
„To je naš prijatelj iz Pariza, oče. On je tamo konzul, ima neke vesti."
„Kakve vesti?"
„Ne znam tačno, zaista. Sigurna sam da će nam Madžit reći detalje ..."
„Onda, šta se desilo Selvi?"
„Kao što je Madžit rekao, ona ume da brine o sebi. Dobro je, ne brini. Izgleda da su Nemci uhvatili Rafa, ali zatim su ga pustili."
„Šta je s detetom?"
„Misliš s Fazilom?" Starac nije odgovorio.
„Fazil je dobro. Svi su dobro. Oče! Ruke ti se tresu, molim te, smiri se. Mama će se ubrzo vratiti, nemoj da te vidi takvog, molim te, opusti se, uradi to zbog mene, molim te."
Kada se Madžit vratio u dnevnu sobu, našao je Sabihu na kolenima pored oca.
„Tarik kaže da će se Alfandarijevi najverovatnije ubrzo vratiti kući ..."
„Alfandarijevi? Misliš Selva?"
„Sve troje."
„Ko ih je nagovorio da to urade?"
„Pretpostavljam da je ova poslednja epizoda bila poslednja kap."
„Kada će stići?"
„To još nije izvesno. Tarik je rekao verovatno za mesec dana."
„Moramo za njih naći neko mesto gde će stanovati, zar ne?" rekla je Sabiha.
„Za koga?" pitao je Fazil Rešat-paša.
„Za Selvu, oče, izgleda da se vraćaju", ponovila je Sabiha.
Nastupila je potpuna tišina. Fazil Rešat-paša se okrenuo da bi sakrio suze u očima.
Pogledao je napolje u tamu.

Istočna stanica je bila krcata. Ljudi su jurili na sve strane menjajući perone. Bilo je tu žena koje su vukle decu, ljudi koji su pokušavali da uskoče u svoj voz, nosača koji su prenosili prtljag, zbunjenih stranaca koji su očigledno bili turisti i, više od svih, vojnika. Mladići nedužnih lica, sa škripavim čizmama, koji su se kretali u grupama, koji će ubiti ili biti ubijeni, bili su svuda po stanici ... Ljudi koji su dozivali jedni druge, oni koji su se ponovo nalazili vrištali su od radosti, oni koji su se rastavljali vrištali su u bolu. Čuli su se zvuci zvona, pištaljki, škripe točkova voza po šinama i monotonog marširanja vojnika. Osećali su se različiti mirisi: onaj izdvojeni miris dima koji ispuni nozdrve, miris mokre vlage, oblak parfema s neke žene koja prolazi, zadah znoja i belog luka kojim je natopljena prosta odeća seljaka, i oštar miris koji su odavala tela mladih vojnika. Nada i žalost zajedno su živele na stanici.
Ferit je trčao ka petom vagonu veoma dugačke kompozicije, jednom rukom držeći čvrsto svoju ženu za ruku, a drugom noseći vrlo velik kofer, dok su mu na ramenima visile dve torbe.
„Mesje, molim vas, mesje, pogledajte ovu kartu."
Kondukter, kome je kapa padala sve do obrva, pogledao je kartu i promrmljao: „Šta vi, zaboga, radite ovde, mesje? Vaš peron je na drugoj strani. Siđite niz stepenište i pređite s druge strane."
Ferit se okrenuo vukući ženu za ruku.
„Sačekaj malo, Ferite, pusti mi ruku, pašću zbog tebe”, požalila se Evelin.
„Ne mogu, draga, zar ne vidiš kakva je ovde gužva? Kad bih ti pustio ruku i izgubio te ovde, ne bih te nikada mogao ponovo pronaći. Molim te, pokušaj da me pratiš."
Strčali su niz stepenište držeći se za ruke, zatim uz drugo stepenište pa niz peron
sa još jednim dugačkim vozom, kojem je para kuljala iz lokomotive. Ferit je u gužvi primetio jednog visokog čoveka, za koga je pomislio da izgleda kao Rafael. Udahnuo je s olakšanjem i usporio. Ferit je pokazao svoju kartu još jednom službeniku koji je stajao kraj ulaza u vagon.
„Onaj tamo, nešto dalje", rekao je pokazujući pravac. Nastavili su da hodaju. Približavao se težak trenutak. Feritov zadatak je bio da odredi raspored sedenja za putnike i morao je da brzo stigne u vagon.
On je bio preko noći na stanici i našao se sa Evelin rano ujutru. Hikmet Ozdohan Tarik došli su na stanicu da zajedno preuzmu vagon i obave neophodne formalnosti. Vagon je bio zakačen za sam kraj voza koji je polazio za Berlin u devet sati ujutru. Nakon što su završili s formalnostima, Hikmet Ozdohan je otišao kući, pa su Ferit Tarik odlučili da odu u jedan od kafea koji je radio cele noći i naruče kafu i konjak. Tarik je bio duboko zamišljen.
„Ne zaboravi, Ferite", rekao je, „veoma je važno da se garnizon na turskoj granici unapred obavesti o vašem dolasku. Naši službenici u Bugarskoj imaju da ih obaveste da ste na putu. Samo se nadam da ništa neće poći naopako."
„Sve će biti u redu, staro momče, ne brini, videćeš. Ne shvatam u čemu je tvoj problem."
„Vreme je izuzetno važno. Dok budete prelazili granicu, tamošnji garnizon će igrati fudbalsku utakmicu sa susednim garnizonom."
„Bože dragi!"
„Upravo tako. Takve su osetljive komplikacije u diplomatiji. Apsolutno je ključno da vojnici na granici nemaju pojma o vašem prelasku. Bože sačuvaj, neko bi mogao da primeti da nešto nije u redu s tim pasošima, ali ako su zauzeti fudbalom, niko ništa neće primetiti, zar ne?"
„Uh, protiv koga su sve te mere predostrožnosti?"
„Protiv Nemaca, naravno. Zar misliš da nam je lako da flertujemo s Britancima štitimo Jevreje, dok sve vreme moramo da se staramo za to da se Nemci ne okrenu protiv nas?"
„Naravno da ne, prijatelju, potpuno te razumem, neka Alah bude uz tebe", rekao je Ferit. „Da li mogu nešto da uradim kako bih obavestio naš garnizon na granici?"
„Ne verujem. Ako bi pozvao našu ambasadu, to bi bilo rizično. Pokušaćemo da nešto smislimo s našim kolegama u Bugarskoj."
Sedeli su jedan kraj drugog, pili kafu i konjak, jedno po jedno, i nisu mnogo pričali. Pošto je njihovo prijateljstvo bilo relativno novo, oboma je bilo ugodno u društvu onog drugog; delili su uzbuđenje pred avanturom koja se bližila. Na kraju je Tarik ostavio Ferita samog s njegovim mislima. Pred očima mu je, poput slapova vodopada, sevnuo njegov život do dvadeset pete godine, šaren i uzbudljiv.
Ferit je dobio nadimak Pametnjaković dok je studirao u liceju Galatasaraj u Istanbulu. Sećanja iz njegovog života koja su mu prošla kroz glavu sva su pokazala zašto je zaslužio to ime. Život mu je bio pun uspeha i opsesija. Mogao je da posveti svoj um i svoje ruke bilo čemu – pozorištu, muzici, pravu, matematici. Podjednako koliko i svom akademskom uspehu, posvećivao je pažnju i borbi za stvari u koje je verovao. Sve mu se ovo vratilo sada u ovom prljavom kafeu u Parizu. Kasnije, dok je studirao u Parizu 1940. godine, Hitler je napao Francusku i turska vlada je naredila svim Turcima da se vrate u domovinu. Pošto je rat vodio taj luđak, pridružio se tajnoj organizaciji Otpor da bi se borio za dobrobit čovečanstva.
Niko nije znao koliko će još ovo trajati. Jedino je sigurno bilo da će on sutra biti na tom vozu za Berlin sa svime što je to podrazumevalo. Stigao je na tačku bez povratka i odjednom se sve srušilo na njega.
Kao da to nije bilo dovoljno, stajao je na stanici i čekao Evelin da stigne, brinući se o tome kako će joj objasniti to što će putovati u različitim vagonima.

Kada su stigli do vagona broj pet, Ferit je pomogao Evelin da se ukrca pre nego što je podigao kofer u voz. Zatim se i sam popeo. Micali su se kroz tesan hodnik gledajući brojeve kupea.
„Evo ga!" rekao je Ferit. „Vidi, tvoje je mesto pored prozora. Zar to nije lepo?" Ostatak kupea je još bio prazan.
„Ja ipak ne razumem zašto moramo da idemo u Istanbul preko Berlina", rekla je Evelin.
„Koliko još puta moram da ti kažem? Prosjaci ne mogu da budu izbirači, eto zašto", odgovorio je Ferit podižući kofer na policu za prtljag a torbu stavljajući na sedište pored svoje žene.
„Da li ti sediš pored mene? Bilo bi udobnije da sediš naspram mene da bismo mogl da ispružimo noge."
Ferit se pretvarao da proverava svoju kartu. „Zapravo, izgleda da ja ne sedim u ovom kupeu."
„Molim!?"
„Neverovatno, dali su mi mesto u drugom kupeu."
„Zašto?"
„Imaš pravo da se ljutiš, Evelin, i ja sam ljut, ali u ovakvim okolnostima ne možemo ništa da uradimo."
„Kladim se da si ovo već znao."
„Pa draga, znaš, kada sam otišao da kupim karte, voz je bio skoro pun i mogli su da mi daju samo sedišta u različitim vagonima. Kunem ti se da sam dao sve od sebe da dobijem sedišta u istom kupeu, čak sam im rekao i da mi je žena trudna. Obećali su
da će da urade sve što mogu, ali očigledno da to nije bilo moguće. Šta još mogu da uradim?"
Evelin je podigla glas. „Ne mogu da verujem! I sada treba da putujem čak do Istanbula sama, a ti si to prihvatio. Je li tako?"
„Pssst, molim te, ne viči, draga. Ljudi nas gledaju."
„Baš me briga. Skini kofer." Evelin je ustala i pokušala da dohvati kofer.
„Prestani, Evelin! Jesi li poludela?"
„Ili ćemo putovati zajedno, ili uopšte nećemo putovati, i kraj priče!"
„Draga, molim te, sedi. Ako insistiraš da ustaneš sa svog mesta, neko drugi bi ga mogao zauzeti i izgubićeš to mesto pored prozora. Pogledaj sve te ljude ... Pogledaj!" Ferit je otvorio prozor i gurnuo svoju ženu ispred njega. „Samo pogledaj sve te hiljade ljudi koji se bore da uhvate mesto u vozovima. Možeš li da zamisliš koliko će njih morati da putuje stojeći u hodnicima? Uspeo sam da ti obezbedim sedište, i to pored prozora, a ti se samo žališ. To je za tebe zahvalnost! Pa šta ako ne možemo da sedimo jedno pored drugog?"
„Ne shvatam u čemu je poenta da čitav put sedimo odvojeno kada si navodno odavno rezervisao karte."
„U redu. Samo sedi tu kao dobra devojka kakva znam da jesi, a ja ću otići da pronađem svoje sedište. Nikad se ne zna, možda ćemo moći da zamenimo sedišta s nekim."
„Šta ako ne budemo mogli?"
„Bojim se da ćemo u tom slučaju morati da se zadovoljimo ovim što imamo. Pošto ne možemo da sedimo zajedno, obećavam da ću doći da te vidim svaki put kad stanemo."
Evelin je htela da se ponovo usprotivi, ali nije zato što su neki ljudi ušli u kupe.
Izgledala je kao da je na ivici suza.
„Molim te, Evelin, budi razumna, draga! Samo me pusti da odem da pronađem svoj kupe. Obećavam da ću dati sve od sebe. Za boga miloga, ne ostavljaj svoje sedište. Vratiću se čim budem mogao."
Ferit je izašao iz kupea, potom iz vagona, noseći svoju torbu na ramenima, i krenuo ka kraju voza. Evelin je ustala i nagnula se kroz otvoren prozor da bi gledala svog muža. Zaustavio se ispred nešto udaljenog vagona. Evelin je videla kako priča s nekim visokim čovekom.
„Da li biste zatvorili prozor, madam, postaje vrlo hladno", rekla je starija žena koja se smestila naspram nje. Evelin se sklonila od prozora i očima punim suza pogledala ženu.
„Dozvolite meni", rekao je mladić koji je upravo ušao u kupe. Zatvorio je prozor. Evelin je prislonila glavu na staklo prozora, ali više nije mogla da vidi gde je Ferit.
Izvadila je novine iz svoje torbe da bi pokušala da ublaži napetost. Kupe se polako punio. Ferit je bio u pravu. Bilo je malo sedišta. Porodica koja je sedela naspram nje imala je troje dece, a ipak su imali samo dva sedišta; očigledno su nameravali da im deca sede u krilu. Ferit se vratio dok je Evelin rešavala ukrštenicu. Više nije nosio svoju torbu.
„Šta se desilo, da li menjamo mesta?" pitala je.
„Vrlo teško, ja sam u vagonu druge klase. Nije tako udoban kao tvoj." Evelin je pogledala oko sebe kao da bi rekla: Zar ti ovo nazivaš udobnim?
„Niko ovde ne bi pristao da zameni mesto sa mnom."
„Ja bih", odgovorila je Evelin. „Mogli bismo da pitamo nekoga iz tvog vagona da zameni svoje mesto za moje pored prozora."
„Zar misliš da se toga nisam setio? Ali nema samih ljudi u mom kupeu. Sve su il parovi ili porodice."
„Pa šta ćemo onda da radimo?" pitala je Evelin sa suzama u očima.
„Moraćemo da izdržimo ovako kako je sada, draga moja. Nikad se ne zna, možda će neko sići, moraćemo da čekamo i vidimo šta će se desiti. Hoćeš li da ti donesem nešto? Još jedne novine, časopis, cigarete ili slatkiše?"
„Ne, hvala ti."
„Vode?"
„Nemoj sada da pokušavaš da me obradiš."
„Evelin, molim te, ne gledaj me tako tužno. Obećavam ti da ću doći da te vidim na svakoj stanici", rekao je Ferit, saginjući se da poljubi svoju ženu. Dok je izlazio iz kupea, okrenuo se starijem gospodinu koji je sedeo pored Evelin i zamolio ga da pripazi na njegovu ženu, dodajući: „Nažalost, ja sam uspeo da dobijem samo kartu u drugoj klasi. Moraćemo da putujemo odvojeno."
„Zar ima veze u kojoj ste klasi u ovom haosu?" rekao je čovek pokazujući na gužvu u kupeu. „Ne brinite, mladiću, paziću na vašu žena.
Ferit se s naporom progurao kroz zakrčeni hodnik prema vratima i iskočio napolje. Otrčao je do poslednjeg vagona. Kupee posebnog vagona koji je dovezen iz Turske napunili su ljudima koji su imali turske pasoše. Ferit se probio do kupea u kojem je ostavio svoju torbu u kojoj je bio i njegov pasoš. Selva je smestila Semjuela i Perlu jedno pored drugog kraj prozora. Fazil je sedeo na Perlinom krilu i gledao kroz prozor. Kada je video Ferita, radosno je pljesnuo rukama.
„Zdravo, maleni", rekao je Ferit. „Jesi li mi čuvao torbu?"
„Gde ti je žena?" pitala je Selva. „Gde ona sedi?"
„Ona je u drugom vagonu."
„Otkud to?"
„Ona ne zna za ovaj vagon. Jedino što zna je da idemo u Istanbul preko Berlina
ništa više."
„Ne razumem."
„Selva, Evelin čeka bebu. Imala je krvarenje kada je bila tek u drugom mesecu trudnoće. Nisam joj ništa rekao, jer ne želim da se plaši više nego što je nužno. Ona nema pojma o ovom vagonu."
„Ali treba da pređe toliki put sama?"
„U njenom kupeu su neki fini ljudi, a ona ima potpuno ispravan pasoš. Možda će joj biti dosadno, ali to je ništa u poređenju s drugim mogućnostima ..."
„Hoćeš da kažeš da postoji mogućnost da ne stignemo na naš cilj, zar ne?"
„Znaš da se kockamo. Rekao sam ti to toliko puta, zar ne? Zapravo, insistirao sam na tome da ti i Fazil putujete sa običnim putnicima, baš kao Evelin. I tvoj muž i Tarik su te molili da tako uradiš, ali ti nisi htela da slušaš. Strašno si tvrdoglava, znaš. Šta drugo mogu da kažem?"
„Shvatam."
„U tom slučaju, nemoj mi postavljati pitanja na koja stvarno ne mogu da odgovorim! Gde je Rafael?"
„Otišao je u apoteku pored stanice da kupi nekoliko stvari koje smo izgleda zaboraviti."
„Idem ja da proverim ko sedi u kojem kupeu. Ne zaboravi da se ti, Rafael i ja moramo podeliti onako kako smo se dogovorili."
„Da, znam. Koliko ljudi treba da sedi ovde?"
„Pa, u normalnim okolnostima, samo po troje sa svake strane, ali čak i u Evelininom kupeu ima devetoro. Kada budem organizovao raspored, potrudiću se da vas ne zakrčim."
„Ne, ne, nisam zbog toga pitala. I ne pomišljaj na to", rekla je Selva.

Svi oni koji su boravili u Feritovom stanu postali su veoma bliski prijatelji, naročito tokom te poslednje noći koju su tamo proveli. Kada im je Ferit objavio da će krenuti na put sledećeg jutra, niko nije izgledao kao da mu je drago uprkos tome što su toliko čekali na tu vest. Verovatno su kretali na najduže i najteže putovanje u svom životu. Stigli su do tačke bez povratka. Ili će stići na svoju destinaciju, ili neće. Svako od njih bio je duboko zamišljen dok su jeli svoje bagete sa sirom i salatom i pili vino. Nesumnjivo, svi su u srcu imali iste strepnje. Možda su putovali u nepoznato, ali imal su jedni druge za podršku.
Tarik je prolazio kroz hodnik vagona noseći papirnu kesu i vireći kroz prozore kupea, jedan po jedan. Kada je video Evelinin profil, zaustavio se i pokucao na prozor. Ona se iznenađeno okrenula i pogledala prema prozoru. Oči su joj zasijale kada je videla Tarika. Zbog buke na stanici nije mogla da ga čuje kako kaže: „Ulazim", ali
pročitala mu je sa usana. Odmah je ustala i krenula da ga sretne u hodniku.
„Da li ti je udobno sedište?" pitao je Tarik.
„Aha! Ali znaš li šta je onaj moj vešti muž uradio?"
„Znam, Evelin, ali uveravam te da nije on kriv. I sam je veoma uznemiren zbog toga. I ja sam ranije pričao s kondukterom i on je obećao da će nas obavestiti ako bude slobodnog mesta. Ne brini previše o tome. Sigurno je važnije da bezbedno putujete", rekao je Tarik, izbegavajući njen pogled. Nije mogao da nastavi misao: Makar si bezbedna ovde. Ne može se ni na koji način znati kako će Feritov vagon završiti.
„Vrlo sam zabrinuta duboko u sebi, Tariče", rekla je. „A i ne razumem zašto ovaj voz ide preko Berlina."
„Očigledno su neke druge linije bombardovane. Takve stvari se dešavaju u vreme rata. Nego vidi šta imam za tebe!" odgovorio je Tarik izvadivši čokoladu i kolače iz kese i dajući ih Evelin.
„Oh, Tariče! Ti si tako dobar prijatelj. Hvala ti što si došao da nas ispratiš."
„Nisam mogao da vas pustim da odete bez pozdrava, zar ne?"

„Mogli smo i ranije da se vidimo, ali Ferit mi nije dozvolio da dođem u Pariz sve do poslednjeg trenutka. Sigurna sam da znaš da je ta baraba iznajmila naš stan, zar ne?"
„Znam, ali zar to nije sjajno, makar će vam nešto novca stizati svakog meseca", rekao je Tarik, insistirajući na tome da joj pomogne da se vrati na sedište. „Ne zamaraj se, opusti se i putuj bezbedno", rekao je odlazeći.
Tarik se vratio nazad do vagona sa znakom zvezde i polumeseca na prozorima i pronašao Margo u istom kupeu sa Selvom.
„Da li putuješ u ovom kupeu?" pitao je.
„Da, Selva i ja ćemo biti zajedno. Rafael će biti u drugom kupeu”, odgovorila je Margo. Izgledala je mnogo smirenije nego što je bila nekoliko sati ranije.
Nakon što je ostavio Ferita u kafeu na stanici, Tarik je skoknuo do stana da se obrije i presvuče pre nego što je otišao da se vidi s Margo u rano jutro. Margo je bila potpuno spremna za putovanje, sa spakovanim koferima spremljenim pored vrata. Nosila je sivi dvodelni komplet i svoj omiljeni šešir. Tarik se iznenadio videvši je kako sedi prava kao strela na stolici koju je dogurala do prozora.
„Šta, zaboga, radiš potpuno obučena i spremna da kreneš ovako rano ujutru?"
„Spremna sam od ponoći. Čekala sam neko vreme sa nadom da ćeš svratiti, ali kada te nije bilo, odlučila sam da se spremim za put i evo me. Ionako nije bilo šanse da zaspim."
„Margo, trebalo je da razgovaram s Feritom o nekim važnim stvarima."
„Znam, znam, dragi, hvala ti što si uopšte došao."
„Zašto nam ne skuvaš po šolju kafe?"
Kafa je divno mirisala dok su se grlili i ispijali bez reči. Kasnije je Margo obukla svoj crveni kaput, ušla u Tarikov auto i oni su zajedno otišli na stanicu. Nakon što ju je smestio u njen vagon, Tarik je otišao da joj kupi nekoliko stvari za put.
„Margo, nisam uspeo da nađem baš ono što sam hteo, neke prodavnice nisu još ni otvorene. Ali uzeo sam ti hrpu časopisa i novina da čitaš usput. Uzeo sam ti i nekoliko zalogaja za slučaj da ogladniš – samo ono čega je bilo, naravno." Stavio je većinu sadržaja iz papirne kese na sedište pored Margo.
„Nije trebalo da se mučiš", rekla je Selva. „Imam dovoljno hrane za ceo svet njegovu ženu."
Na kraju je Tarik izvadio paketić sa dna kese i dao ga malom Fazilu.
„A ovo je za tebe, mali moj prijatelju, da se igraš na ovom putu." Fazil je odmah otvorio paketić, cepajući papir: to je bio drveni voz.
„Bože mili, Tariče! Kako si uspeo da nađeš prodavnicu igračaka otvorenu u cik zore?"
„Taj poklon sam ranije kupio, kao i ovaj", rekao je izvadivši još jedan zamotuljak iz kese i dao ga Margo, a zatim zgužvao papirnu kesu. Margo je otpakovala svoj poklon veoma pažljivo. To je bila uramljena fotografija njih dvoje koju je, jednog jutra na Trgu ljiljana u Parizu, napravio Rafael njenim fotoaparatom. Pogledala je fotografiju, setivši se kako su tog dana bili srećni. Tarik ju je grlio i oboma su oči radosno sijale. Margo je pritisnula ram na srce.
Iznenada se na vratima pojavio Ferit s visokim, lepo obučenim čovekom. „Ovo je mesje Brod", rekao je. „Ranije je bio generalni direktor Nemačke banke u Turskoj. Sada radi u Organizaciji za imigraciju, i uložio je mnogo vremena i truda da omoguć ovo putovanje. Putovao je sve dovde da lično dopremi ovaj vagon i hteo je da vam poželi prijatno putovanje – naročito tebi, Selva."
Selva se iznenadila. Ustala je i rukovala se sa čovekom, zatim ga je Ferit upoznao sa ostalima.
„Ovo je Margo Pali, Semjuel i Perla Afnaim, ili drugim rečima Semi i Peri Naim."
Čovek se sa svima rukovao i poželeo im prijatno putovanje. Zatim se ponovo okrenuo Selvi.
„Mlada damo, imao sam čast da upoznam vašeg oca u Istanbulu."
„Zaista! Kada?"
„Baš pre nego što sam krenuo ovamo, zapravo. Bio je veoma zabrinut za vas došao je da se vidi sa mnom. Obećao sam mu da ću se postarati za to da vidim jeste li i vi u ovom vozu."
Selva nije mogla da poveruje u ono što je čula. Srce joj je lupalo dvesta na sat počelo je da joj zuji u ušima.
„To je neverovatno. Hoćete da kažete da ste zaista upoznali mog oca?"
„Tako je. Baš pre nego što sam krenuo na put ovamo. Posetio me je u kancelariji Organizacije za imigraciju u Karakoju. Raspitivao se naročito o ovom vozu. Verovatno znate da naša organizacija potpuno zavisi od podrške građana. Vaš otac nam je dao vrlo velikodušnu donaciju, zbog čega smo izuzetno zahvalni."
Posle toga, Selva nije mogla da čuje ništa osim zujanja u ušima. Plakalo joj se, al ugrizla se za usnu i skrenula pogled pokušavajući da spreči suze da joj se slivaju niz obraze.
Nakon što su Ferit i mesje Brod otišli, još jedan čovek je ušao. Pokušao je da ugura prilično veliki kofer i aktovku na policu za prtljag.
„Izvinite, mesje, kofer će morati da ide u odeljak za prtljag", rekao je kondukter koji je prolazio pored. „Zašto ga niste tamo ostavili pre nego što ste ušli?"
Čovek se nije protivio. Ostavio je aktovku na svoje sedište i izašao s koferom.
„Mislim da znam tog čoveka. Gde sam ga ranije videla?" promrmljala je Margo Gledajući kako joj se muž vraća s nekim paketima, Selva je rekla: „Nemam pojma. Ja ga sigurno ne znam." Kada je Rafael ušao, Tarik je ustao.
„Vreme je da se oprostim od vas; ako ne siđem sada, mogao bih na kraju biti primoran da putujem s vama", rekao je.
Čula se buka lokomotive koja izbacuje paru, ali bilo je toliko vozova i zvižduka da je postalo teško razlikovati jedan od drugog. Dok je Tarik stajao, još jedna grupa ljudi okupila se na vratima. Visoki mladić, Konstanca i Marsel, koje je Selva podučavala u Parizu, i još jedan stariji čovek ušli su u kupe. Selva i Tarik su se zagrlili. Tarik je poljubio Fazila u čelo dok se na podu igrao vozićem, i poželeo Semjuelu i Perli srećan put. Klimnuvši glavom, pozdravio je ostale i izašao u hodnik. Margo je pošla za njim. Čvrsto ga je zagrlila dok je voz polako počinjao da se kreće.
„Uvek ću te pamtiti, Margo", rekao je Tarik pre nego što je iskočio iz voza. Naleteo je na Ferita, koji je trčao vraćajući se od svoje žene. Bio je bez daha i uspeo je samo da se čvrsto rukuje s Tarikom pre nego što je uskočio u voz.
„Čuvaj se i hvala ti za sve", povikao je dok je voz odlazio.
Kada je voz ubrzao, Margo je spustila prozor, nagnula se napolje i mahala Tariku svojom maramicom. Selva, Rafo, Perla i Semjuel, gurali su se kod prozora pokušavajuči da urade to isto. Mahao je i Ferit, koji je još stajao na stepenici. Visok mladić je takođe nekome mahao. Tarik je uspeo da još jednom pogleda Margino tužno lice dok je voz prolazio pored njega. Ostao je držeći ruku visoko podignuta dok je voz odlazio sve dalje i dalje. Postajao je sve manji i manji u daljini dok na kraju nije nestao u oblaku dima iz lokomotive.

Kada više nije mogla da vidi Tarikovu siluetu u daljini, Margo je sela, zatvorila oči i pretvarala se da spava kako bi izbegla razgovor s bilo kim. Baš kada se voz približavao Remsu, otvorila je oči i ponovo primetila čoveka koji je sedeo naspram nje. Sigurno je znala to lice. Bila je uverena da ga je videla ranije. Nije skinuo kapu, kao starij gospodin u kupeu. Nosio je naočare i čitao knjigu. Perla i Semjuel su se igral potapanja podmornica. Pošto je bila budna cele prethodne noći, Selva je zaspala sa svojim sinom na krilu. Kupe je bio tih. Margo se nadala da će se taj mir i tišina nastaviti. Izgledalo je da sada više ništa ne očekuje od života. Nije mogla da se vrati u svoju zemlju, jer su njome sada vladali nacisti. Njena cela porodica bila je raštrkana, a ona je morala da napusti svoj posao i čoveka koga je zavolela. Želela je da može da nastavi da putuje ovim vozom dokle god se zemlja okreće. Ćihu-hu, ćihu-hu ...
„Madmoazel, želite li cigaretu?"
Margo zamalo da je skočila sa sedišta. „Ne, hvala vam."
„Hoće li vam smetati ako ja zapalim?"
„Ne, uopšte", rekla je Margo. Mladić je sedeo odmah pored nje. Bio je dobro doteran i čist, ali izuzetno mršav, i imao je ljubičaste podočnjake. Margo se nadala da nije imao tuberkulozu.
„Putujete u Berlin?"
Bio je brbljiv, a Margo je jedino želela da je ostave na miru. Želela je da ta vreća kostiju priča s nekim drugim.
„Ne, idem dalje", odgovorila je.
„U Prag?"
Ona nije odgovorila već je iz svoje torbe izvadila knjigu na mađarskom da čita.
„Koji je to jezik?"
„Mađarski."
„Dakle, vi mora da ste Mađarica."
„Tako je", odgovorila je Margo, zadubivši se u svoju knjigu.
„Izvinite što sam vas uznemirio. Samo mi nedostaje razgovor. Oprostite mi." Sada je na Margo bio red da joj bude žao. Pitala se koji je njegov problem.
„Nemam šta da vam oprostim", rekla je. „Ja sam samo veoma nesrećna što moram da odem iz Pariza; povrh svega, vrlo sam umorna. Gde vi idete?"
„U Istanbul. Naravno, ako stignemo tamo."
„Zaista?"
„Zašto ste iznenađeni? Mislite da je to dug put?"
„I ja tamo idem", odgovorila je Margo.
„Onda ćemo neko vreme provesti zajedno. Uzgred, ja sam David", rekao je mršav mladić. „David Ruso."
Voz je prolazio kroz lepe zelene doline, pored predgradskih kuća s baštama, u kojima su se igrala deca, psi skakali, žene prostirale veš, a muškarci kosili seno. Putovali su i kroz gradove i naselja u kojima su se mogle videti kupole na crkvama u daljini. Gledajući sve to, sticao se utisak da je u svetu sve u redu. Zapravo, kada bi u ovom vozu bio vanzemaljac koji je prvi put došao na Zemlju, i on bi imao isti utisak. Pakao Evrope nije se video kroz prozore voza.
Ljudi u kupeu, osim dece koja su se igrala, ili su čitali, ili gledali pejzaže kraj kojih su prolazili, ili su dremali. Nisu uopšte bili pričljiva. Srca su im bila teška. Deca su se zanimala ispitujući jedno drugo pitanjima iz istorije i geografije. Selva se probudila, ali nije se usuđivala da se pomeri da ne bi probudila Fazila, koji je spavao na njenom krilu. Rafael je dva puta dolazio i odlazio da proveri svoju ženu i sina dok su spavali. Margo mu je svaki put znakovima govorila da je sve u redu.
„Koliko je visok Mont Everest?" pitala je Perla.
„Sedam i po hiljada metara."
„Tačno. Šta odvaja Evropu od Azije?"
Baš kada je Semjuel hteo da odgovori, čovek sa šeširom progovorio je prvi put otkako je ušao u voz: „Tvoj prethodni odgovor nije tačan, mladiću", rekao je.
„Koji odgovor?" pitao je Semjuel.
„Mont Everest je visok osam hiljada osamsto četrdeset osam metara, a ne sedam i po hiljada."
„Otkud vi to znate?"
„Prosto znam."
Margo se nelagodno promeškoljila u sedištu. Ne samo što je znala lice već je prepoznala i glas. Sigurno je taj glas čula i ranije. Nije mogla da odoli da ga ne pita:
„Izvinite, mesje, mislim da smo se negde već videli, ali uopšte ne mogu da se setim gde", rekla je.
„To se dešava, madmoazel. Neko vam može ličiti na nekog drugog. Ja vas nikada ranije nisam video."
„Onda dozvolite da se predstavim, ja sam Margo Pali, iz Mađarske sam."
„Drago mi je."
Kada čovek nije rekao svoje ime, Margo je upitno pogledala Selvu. U isto vreme Konstanca je ustala da ode do toaleta, okrenula se ka Selvi i rekla: „Moram da pišam", na turskom, da je drugi ljudi u kupeu ne bi razumeli. Selva nije mogla da se ne nasmeje zbog načina na koji se Konstanca izrazila.
„Bravo, Konstanca", rekla je, „izgleda da moji napori nisu bili uzaludni."
David Ruso je pocrveneo. Pitao se da li bi trebalo da im kaže da razume turski da ih kasnije ne bi doveo u neprijatnu situaciju ako bi počeli da pričaju o privatnim stvarima.
Shvatili su da se približavaju velikom gradu pošto su im katedrale sa svojim kupolama i vrhovima bile sve bliže i bliže. Voz je huknuo, usporio i konačno se zaustavio ispustivši veliki uzdah. Selva je pročitala znak: REMS.
„Zar ovde stajemo?" pitao je Marsel.
„Ferit i Rafael znaju sve detalje, trebalo bi njih da pitamo", odgovorila je Selva kada se Rafo pojavio na vratima. Čovek s kapom ponovo je stavio naočare i počeo da čita krijući se iza novina.
„Stajemo ovde nakratko", rekao je Rafo. „Jeste li gladni?"
„Misliš da bismo mogli da siđemo?" pitala je Konstanca.
„Nema potrebe. Imamo dovoljno hrane ovde", rekao je Marsel.
Selva je kroz prozor videla Ferita kako žuri ka prednjim vagonima. Fazil se probudio i vrpoljio joj se u krilu. „Jadničak sedi već satima. Misliš da bih mogla da ga izvedem napolje da udahne malo svežeg vazduha?"
„Imamo samo oko dvadeset minuta ovde. Molim te, ne idi daleko, Selva", upozorio ju je Rafo. „Ako već silaziš, hoćeš li da kupiš nešto za jelo?"
„Imam korpu punu hrane."
„Ali sledeća stanica može biti tek iza nemačke granice. Ako hoćeš da siđeš, bolje to uradi ovde."
Starac je uzdahnuo. „U čemu je razlika, mesje? Možda smo u Francuskoj, ali smo pod nemačkom okupacijom. Izgleda da nema mnogo razlike. Nemačka, Francuska; Francuska, Nemačka – nacisti su ionako svuda."
„Jeste, ali ovde se makar govori francuski. Možemo da razumemo jezik", rekao je Rafael.
Selva je ustala i oblačila je Fazilu jaknu. „Rafo, hoćeš li i ti poći sa mnom?"
„Moram da proverim putnike za koje me je Ferit zadužio. Možda će biti provera dokumenata. Bolje da odeš sama."
„Da li neko želi da mu nešto kupim?" pitala je Selva.
„Poći ću i ja s tobom, rekla je Konstanca. Kada je ona ustala, ustali su i Margo, Marsel i David. Niko osim dvojice muškaraca i dece nije ostao u kupeu. Kamila je naterala decu da joj se zakunu bezbroj puta da neće izlaziti iz kupea pa su se držali obećanja.
Dok su Margo i Marsel otišli na druge perone tražeći cigarete, Selva je tražila toalet za svog sina. Kada je videla Ferita kako se vraća iz Evelininog vagona, pitala ga je da li želi cigarete.
„Hvala, ali ne trebaju mi", odgovorio je. „Imam dosta u rezervi. Ali ne preporučujem ti da odlutaš predaleko. Ako voz počne da se kreće, biće ti teško da uđeš s detetom."
„Vratiću se čim završimo u toaletu", rekla je Selva. Toalet u vozu počeo je strašno da se oseća nakon nekoliko sati puta.
Kada se popeo u voz i krenuo niz hodnik, Ferit je video jednog esesovca kako ulazi u Selvin kupe. Kosa mu se digla na glavi kao kod mačke koja je spazila psa. Pripremio se na moguću opasnost. Hodao je polako i čekao pored vrata.
„Karte, moliću. I vaše lične karte!" rekao je esesovac.
Odjednom je Perla osetila bol u zglobovima. Lice joj je postalo žuto. Semjuel je dohvatio svoju torbu i izvadio pasoše.
„Kako se zoveš?"
„Semi."
„Ti si Turčin?"
„Da."
„Stvarno?"
Semjuel je ponovio svoj odgovor na turskom i predao mu pasoše. Čovek ih je pogledao.
„A ovo ti je sestra?"
„Da."
„Ja sam Turkinja", rekla je Perla na turskom. Glas joj je drhtao.
„Ne izgledate mi kao Turci. Da vam nije majka spavala sa šargarepom?"
Semjuel je razmišljao da li da pljune čoveku u lice. Zamislio je kako pročišćava grlo i pljuje mu svuda po licu. Kada je službenik završio s decom, okrenuo se starcu koji je tiho sedeo.
„Kartu, ličnu kartu!"
Starac je izvadio pasoš i ličnu kartu iz džepa. Službenik ih je pogledao i vratio mu ih.
Kada je drugi čovek došao na red, Ferit je upao.
„Mesje, ja sam vođa grupe", rekao je. „Molim vas, nemojte se mučiti. Mogu ja pokupiti sve pasoše i lične karte i doneti vam ih, ako želite."
„Je li ovo turistički vagon? Jeste li vi njihov vodič?"
„Kao što znate, nije baš moguće organizovati turistička putovanja u današnje vreme. Ovaj vagon je poslat iz Turske da pokupi turske državljane koji su ostali u Evropi. Sve stanice na koje svraćamo informisane su. Zar vi niste?"
„Meni nije ništa rečeno o tome."
„Čudno. Naša ambasada se postarala za to da svaka stanica koja nam je usput bude informisana pre nego što je voz krenuo."
„Ako se ovi ljudi vraćaju u Tursku, šta traže u vozu za Frankfurt i Berlin? Ove karte su samo do Berlina."
„Kod mene su karte za nastavak putovanja. Ja ih čuvam radi predostrožnosti, jer u grupi ima velik broj starijih ljudi i dece. Nisam hteo da se oni zbune ili da ih izgube. A što se tiče toga što putujemo čak do Berlina, ima putnika koji će se ukrcati na voz u Nemačkoj. Turska vlada nije mogla da priušti različite vagone za svako mesto. Zahvalni smo bogu što su poslali makar ovaj jedan."
„Dobro, donesite mi sve karte i pasoše. Naći ćete me u prvom vagonu odmah na početku. Neću vas pustiti da odete ako ih ne vidim sve na gomili."
„Ništa ne brinite, naći ću vas."
„Nadam se da među njima nema nikog s liste traženih."
„Zar biste očekivali da prođem kroz Nemačku s traženom osobom u svojoj grupi?"
Kada je službenik otišao iz kupea, Ferit i čovek sa šeširom su se pogledali na delić sekunde. Čovek je obrisao čelo svojom maramicom. Rafael je stajao pored vrata, prebledelog lica.
„Rafaele, bolje da pokupiš pasoše i karte od svih u vagonu", rekao je Ferit. „Ja ću otići da pronađem one koji su još napolju."
Neki od onih koji su bili izašli sada su se polako vraćali. Ferit je stajao ispred vrata vagona i mahnuo im da požure, zatim je sišao i potrčao ka toaletima da upozori one koji su bili tamo. Oko trideset ljudi čekalo je na peronu da uđe u voz. Postajali su uznemireni i gurali su jedni druge da se popnu.
Kada je videla čoveka sa oznakom SS u vagonu, Selva se preznojila uprkos hladnom vremenu. Bila je iscrpljena i zbog straha i zato što je nosila Fazila. Odmah je pripremila njihove karte i pasoše. Rafael je pokupio sve od onih koji su se vratili u voz i odjurio. Svi su bili na svojim mestima osim Perle, koja je sedela uspravno na sedištu pored vrata sa čudnim izrazom lica.
„Zaista bi trebalo da sedneš na svoje mesto, Peri, to je Marselovo sedište", rekla je Selva, ali Perla se nije pomerila. „Šta ti je? Jesi li se mnogo uplašila?"
Devojčica nije odgovorila.
„Perla, Peri, draga moja, jesi li dobro? Zašto ne sedneš na svoje mesto?"
Kako je Perla ustala, Selva je videla krvavu mrlju na devojčicinoj plavoj kariranoj suknji.
„Bože moj! Šta se desilo? Nemoj mi reći da si ... Ne boj se, Perla, bićeš dobro dušo. Ja ću to srediti", rekla je.
Perla je samo stajala, prestravljena i posramljena.

Voz je nastavio svoje putovanje ... ćihu-hu, ćihu-hu, ćihu-hu, ćihu-hu, ćihu-hu ... uljuljkujući ih sve do ošamućenosti ili čak do sna. Nervi su im bili iscrpljeni. Zapravo, sada su se osećali mnogo opuštenije nego kada su se ukrcali u voz. Prevazišli su jednu epizodu i shvatili da se s takvim problemima mogu nositi. Margo i Selva su sredile Perlu i promenile joj suknju. Ona je i dalje osećala oštar bol u donjem stomaku, ali više od bilo čega drugog osećala je strašan sram. Tiho je sedela kraj prozora izbegavajući da pogleda druge putnike u oči.
Jurili su po zemlji pokrivenoj stablima tamnog drveća, s kravama i ovcama koje su pasle tu i tamo po brdima. Kuće pored kojih su prolazili imale su krovove od crvenih crepova, saksije na prozorima i prekrasne bašte odvojene brižljivo uređenom živom ogradom.
„Ako ne uzmemo nešto da pojedemo, umrećemo od gladi", rekla je Selva spuštajući svoju korpu s hranom s police za prtljag. Zbog tuge kada su napustili Pariz i straha kada su krenuli iz Remsa, izgubili su apetit. Sada je postojala izvesna jednodušnost među putnicima koji su zajedno delili istu sudbinu i zbog toga su počeli da se osećaju opuštenije.
Margo i Konstanca su je pratile i izvadile i one svoju hranu. Ponudile su čoveka, koji je izgleda imao samo suvi keks i jabuke, da se posluži onim što su imale. Jedini od trojice muškaraca u kupeu koji je imao torbu punu stvari za jelo bio je David Ruso. Njihovo raspoloženje popravilo se kada je izvadio dve boce kvalitetnog crnog vina da piju uz jelo.
„Idem da pronađem Rafa", rekla je Selva Margo. „Kladim se da bi i on nešt pojeo."
Rafo je delovao vrlo zadovoljno i služio se slatkišima na stolu u svom kupeu.
„Ako želiš vina, skokni do nas", rekla je Selva svom mužu.
„A ako vi želite konjaka, svratite do nas", rekao je Rafo na turskom. „Jedan mladić ovde doneo je punu kesu flaša. Ne bi me iznenadilo da je alkoholičar."
„Verovatno mu treba da bi smirio nervozu", rekla je Selva.
Pošto je videla da je Rafo zadovoljan, vratila se u svoj kupe osećajući se bolje.
Isti putnici koji su bili započeli putovanje osećajući se sumnjičavo sada su bili opušteniji i osećali se lagodnije. Blebetali su jedni s drugima i postavljali svakakva
pitanja. Svi su pričali osim Perle, koja je još bila postiđena i samo je gledala kroz prozor, i čoveka koga je Margo mislila da poznaje. Postepeno se smrkavalo. Svetla u udaljenim gradovima počela su da svetlucaju kao zvezde na nebu.
Iznenada je voz zaškripao i zaustavio se, oštro prodrmavši putnike. Čuli su pucnjeve u daljini. Svi su se zgledali sa strahom u očima. Fazil je zaplakao.
David Ruso je ustao, spustio prozor i nagnuo se napolje. Čitav kupe ispunio se mirisom uglja.
„Nismo na stanici. Izgleda da smo usred ničega."
Drugi su se gurali oko Davida da bi pogledali napolje. Bilo je veoma mračno i nije imalo šta da se vidi, ali bilo je očigledno da su lepa mesta kroz koja su prolazili tokom poslepodneva bila davno nestala.
„Moram da pronađem Rafa. Pitam se šta se dešava", rekla je Selva odlazeći iz kupea. Kada ju je video kako odlazi, njen sin je zaplakao.
„Hajde, dođi", rekla je Selva. Fazil se dogegao do nje, uhvatio je za ruku, i zajedno su pokušali da prođu niz hodnik, koji je bio pun ljudi koji su jurili iz svojih kupea da vide šta se dešava. Selva je podigla Fazila i nosila ga u rukama da ga neko ne bi povredio. Gledala je u svaki kupe pored kojeg su prošli. Nije videla ni svog muža ni Ferita. Srce joj se steglo. Otišla je do izlaza iz vagona. Marsel je stajao pored vrata Pokušali su da silom otvore vrata i na kraju uspeli. Marsel je zakoračio na stepenicu i pogledao ka početku voza.
„Madam Selva, neki naoružani čovek stoji pored voza."
Selva se nagnula da i ona pogleda. Tamo su stajali neki vojnici s lampama u rukama okupljeni oko lokomotive ispred voza.
„Bože moj, izgleda da su odveli Rafa. Nigde ga ne vidim!" rekla je.
„Siguran sam da je otišao da vidi šta se dešava. Zašto bi od svih ovih ljudi baš njega pokupili?" rekao je Marsel. „Osim toga, zar nema turski pasoš?"
„Sigurna sam da si u pravu. Na ivici sam nerava. Svejedno, bolje da odem napred samo da vidim."
„Jesi li van sebe?" pitao je Marsel. „Molim te, vrati se unutra." Selva se osetila posramljeno i odlučila da se vrati u svoj kupe. Kako se okrenula, nabasala je na Davida Rusa, koji je bio odmah iza nje. Iako je bio mrak, videla je stravu u njegovim očima koje su bile iskolačene.
„Jeste li rekli da su napred naoružani vojnici?" pitao je.
„Da, negde kod lokomotive."
„Sklonite se. Molim vas, sklonite se", rekao je Selvi i Marselu, „hoću da siđem."
„Gde ideš?"
„Bilo gde."
„Molim?"
„Nije važno gde idem. Moram odmah da siđem." Selva i Marsel su se pogledali.
„Ali nismo na stanici. Gde ćeš, zaboga, da odeš odavde?" ponovo je pitao Marsel.
„Nije važno. Sići ću i krenuću ka onim svetlima u daljini."
„Ali nemaš pojma gde se nalazimo, Davide. Sigurno bi se izgubio."
„Mogu da pratim prugu."
David Ruso je iskočio ne stajući na stepenice. Marsel, sa Selvom koja je nosila dete, skočili su za njim. Marsel je pokušao da uhvati Davida za ruku. Njih dvojica su počeli da se guraju.
„Sve nas dovodiš u opasnost ovakvim ponašanjem. Molim te, vrati se odmah u voz."
„Ne bih mogao da podnesem da me ponovo odvedu u logor", rekao je David.
„Nikada, nikada više, nikada!"
„Stani. Niko te ne vodi u logor."
David se oslobodio od Marsela i potrčao prema kraju voza. Selva i Marsel su potrčali za njim. Fazil, koji je izgleda uživao u trci, počeo je radosno da ciči. Iznenada su čuli kako neko trči za njima. David je potrčao brže, a zatim se začuo pucanj. On je iznenada stao, a Selva i Marsel su naleteli na njega i svi su pali. Koraci su bili sve bliži bliži, a zatim se zaustavili pored njih. Dva naoružana vojnika uperili su pištolje u njih.
„Šta se ovde dešava?" pitao je jedan od vojnika.
„Pali smo", odgovorio je Marsel.
„Jeste li bežali?"
„Zašto?" pitala je Selva.
„Gde ste onda išli? Na izlet?"
„Moj sin je hteo da piški", objasnila je Selva. „Ova gospoda su htela to isto i naravno, hteli su da se udalje od mene."
„Zar nema toaleta u vozu?"
„Naravno da ima, ali smrde. Štaviše, red je ispred njih. Vagon je prepun."
„Pa zašto ste, do đavola, trčali za ovim muškarcima koji su hteli da mokre? Zašto ste trčali s detetom u rukama i kako to da ste pali?"
„Pokušavala sam da pomognem svom sinu da obavi posao pored vrata voza kada sam čula pucanj. Uspaničila sam se i instinktivno ga zgrabila. Bežala sam pokušavajuć da zaštitim svog sina od pucnjave, kada sam naletela na njih."
„Kakav pucanj? O čemu pričate?"
„Čuo se pucanj", rekao je Marsel. „Zar vi niste čuli?"
„A, to! To seljaci pokušavaju da oteraju divljeg vepra sa svojih njiva", rekao je jedan od vojnika. „Dižite se!"
Izgledali su veoma smešno dok su pokušavali da se raspletu i ustanu. Selva je videla
Rafa i Ferita iza vojnika kako otvorenih usta prestravljeno gledaju. Nije mogla da se ne nasmeje.
„Ne vidim šta je ovde smešno", rekao je Rafo prekorevši je.
Selva jednostavno nije mogla da prestane da se smeje. Suze su joj tekle niz obraze. Ferit je pružio ruku da joj pomogne da ustane. Rafo je uzeo svog sina koji se, izgleda, sjajno zabavljao. Pokušavao je nešto da kaže svom ocu tapšući rukama. Ferit je pomogao i Marselu i Davidu da ustanu.
„Smesta se vratite u svoj vagon", rekao je vojnik. „I hoću da proverim vaše lične karte. Da vidimo koliko je od ovoga istina."
„Šta hoćete od moje žene?" pitao je Rafo.
„Bežala je."
„Molim? Nemojte me zasmejavati."
„Uskoro ćemo saznati", rekao je vojnik.
Vratili su se nazad u vagon. Drugi putnici su svi visili na prozorima pokušavajući da vide šta se dešava. Kada se Selva u pratnji vojnika vratila u kupe, svi u kupeu su počeli da paniče. Čovek sa šeširom, potpuno nesvestan onoga što se dešava, spavao je s kapom natučenom do nosa.
„U redu! Hoću da vidim sve tri vozne karte i vaša dokumenta. I detetova dokumenta takođe", rekao je vojnik.
„Dete se vodi u mom pasošu", rekla je Selva, a zatim se okrenula ka svom sinu pretvarala se da ga kori. „Sve je ovo zbog tebe", rekla je svom sinu koji ju je iznenađeno pogledao. „Samo zato što nisi mogao malo da se strpiš."
I Rafo je izvadio svoj pasoš. Ferit je mrmljao objašnjavajući šta su radili napolju Vojnik je pažljivo proverio Selvin, Davidov, Marselov i Rafov pasoš i karte.
„Hmmm ... Namučili ste nas ni za šta", rekao je jedan od njih. „Bolje bi vam bilo da koristite toalete u vozu sledeći put kada budete hteli da se olakšate!" Zatim su okrenuli leda i odmarširali. Čim su otišli, onaj čovek je podigao svoj šešir i uspravio se u sedištu. David je sedeo na svom mestu kao u transu.
„Šta ste, do đavola, radili napolju?" besno je pitao Rafo.
Selva nije mogla da odgovori jer se plašila da će ponovo prasnuti u smeh. Marsel je objasnio šta se desilo i okrenuo se ka Davidu: „Zar ti nisam rekao da ćeš nas sve uvaliti u nevolju!" povikao je. Iz Davidovih praznih očiju potekle su suze. „Zašto s tako uplašen?" pitala je Selva približavajući se mladiću. David nije odgovorio.
„Pomenuo si logor. Jesu li te ranije držali u logoru?"
„Da, samo što sam izašao", odgovorio je David. Selva je sela pored njega i zagrlila ga. Nežno mu je gladila kosu. Svi u kupeu bili su potpuno tihi. Na kraju je Marse prekinuo tu tišinu.
„Dakle, zašto smo stali? Šta su hteli naoružani vojnici?"
„Izgleda da čekamo neke vojnike koji treba da se ukrcaju na ovaj voz. Treba da ih negde prevezemo."
„Pitam se koliko će to trajati?" rekla je Margo.
„Izgleda kao da ćemo ovde možda provesti jednu noć ili dve. Ko zna?" rekao je Ferit. U kupeu se začulo neodobravajuće mrmljanje.
„Hteo bih da popričam s tobom napolju", rekao je Rafo svojoj ženi. Videvši svoje roditelje kako izlaze iz kupea, Fazil, koji je sedeo Perli u krilu, spremao se da udari u dreku, ali jedan očev pogled zaustavio ga je. Rafo i Selva su sada stajali u hodniku licem u lice.
„Slušaj me, Selva, poslednji put te upozoravam, ako ponovo zagrizeš više nego što možeš da sažvaćeš pokušavajući da pomogneš drugima, obećavam ti da ću se razvesti od tebe onog momenta kada budemo stigli u Istanbul!"
Selva mu je okrenula leđa i ušla nazad u kupe zalupivši mu vrata ispred nosa.
Iako sunce nije bilo visoko, zraci su smetali Davidu i probudili ga. Sedativ koji mu je prethodne noći dao starac doneo mu je tako dubok san da se probudio potpuno oporavljen i veseo. Kada se potpuno razbudio, setio se incidenta prethodne noći i pocrveneo. Poneo se kao idiot. Iako su se njegovi saputnici ponašali prema njemu sa saučešćem i razumevanjem nakon što su čuli njegovu priču, nije mogao da se ne oseća posramljeno. Voleo bih da sam poslušao savete kod kuće kada su me pustili iz logora i da sam otišao lekaru. Da sam to uradio, moguće je da sinoć ne bismo imali taj ispad, mislio je. Da Marsel i Selva nisu potrčali za njim, možda bi ga vojnici upucal pokušavajući da ga spreče da pobegne! Zaključio je da je stvarno bio srećković. Ovo je bio drugi put da mu je bog poštedeo život.
Novi dan je svitao, sunčan i miran ali dosadan dan. David koji, otkako je bio u logoru, nije mogao da podnese da bude zatvoren u malim skučenim mestima, osećao je da ga guši i sama pomisao na to da će provesti čitav dan u kupeu. Pokušao je da se opusti. Ponovo ti je spasen život. Među prijateljima si. Uputio si se ka slobodi. Hajde, čoveče, saberi se!
Margo je spavala naspram njega. Nasmešio se sam sebi. Bila je lepa. Poželeo je da je ona pokazala brigu prema njemu umesto Selve, možda bi tada ovo dosadno putovanje moglo dobiti malo više boja.
Selva, Perla i Fazil nisu bili u kupeu. Verovatno su otišli do toaleta. Ostali su još spavali, naslonivši glave na ramena osobe pored sebe. Semjuelova glava je bila na kolenima čoveka sa šeširom. David je izašao napolje da ode do toaleta. Selva je razgovarala s Perlom.
„Davide, tako ti boga, ne izlazite ponovo iz voza čak i ako stvarno morate da se olakšate. Mogli bi da vas prepoznaju i uvale vas u nevolju", rekla je Selva kada ga je videla.
„Obećavam da neću, molim vas da ne brinete", uveravao ju je David.
„Jeste li dobro spavali?"
„Izuzetno dobro. Madam Alfandari, želim da vam se iskreno izvinim za ono sinoć Da nije bilo vas i Marsela, mogao sam da budem u velikoj nevolji. Zaista mi je žao što sam vas sve doveo u opasnost. Molim vas, oprostite mi."
„Molim vas, ne pominjite to i hajde da više ne pričamo o tome. Nema ničeg prirodnijeg od straha od naoružanih vojnika nakon svega kroz šta ste prošli. Verujte mi, nemate zbog čega da se izvinjavate. Samo bih htela da vas zamolim za jednu uslugu. Pre svega, molim vas, zovite me Selva, a kao drugo, tokom ovog putovanja hoću da budete slobodni da mi kažete kad god vas nešto muči, šta god to bilo."
„Obećavam vam da se neće ponoviti."
„Znam, Davide. Takve stvari se ionako ne dešavaju često; kada bi bilo tako, već bismo svi bili uhapšeni."
Baš tada je David video kako Rafael izlazi iz drugog kupea. „Evo vašeg muža", rekao je, pokušavši da je oraspoloži, ali njoj to sigurno nije bilo zabavno. Rafo im je prišao i zagrlio i poljubio svog sina.
„Jeste li dobro spavali?" pitao je svoju ženu. Pošto Selva nije ništa rekla, David se osetio obaveznim da odgovori.
„Izuzetno", rekao je. „A vi?"
„Zahvaljujući vama, cele noći sam sanjao grozne snove", odgovorio je Rafo.
David je pognuo glavu, lice mu je postalo grimizno. Selva je uhvatila Fazila za ruku pomogla mu da hoda nazad do kupea. Margo se probudila i zurila je u čoveka u uglu.
„Još se nisi setila ko je on?" pitala je Selva.
„Ne, prosto ne mogu nigde da ga smestim."
Čoveku je u snu skliznuo šešir i, uprkos tome što je počela da mu raste brada, Margo je sada mogla jasnije da ga vidi.
„Bože dragi!" odjednom je rekla. „Selva, shvatila sam. Znam ko je on.
„Pa ko je?"
„Hajde sa mnom napolje." Margo se nabrala i one su izašle u hodnik.
„Jedva čekam da čujem, pobogu, ko je on? Je li neko važan?"
„Nego šta. On je samo jedan od vodećih svetskih naučnika. On je sila koja se računa u svetu fizike. Pre dve godine, osvojio je mnoštvo nagrada za razna otkrića. Zar se ne sećaš? Pamtim da sam viđala njegove fotografije po svim medicinskim časopisima na poslu. Stalno su ga intervjuisali na radiju. Zove se Mejer ... Meje Zigfrid, tako je! Čuveni Mejer Zigfrid."
„Ah da! Sećam se. Oh, Margo!" Selva se davila od uzbuđenja. „Nemci mora da g svuda traže. Odveli bi ga istog momenta kad bi ga ugledali."
Želela je da ovo uzbudljivo otkriće podeli sa svojim mužem. Kakva šteta što je još
bila ljuta na njega. Vratile su se u kupe. Sada je Selva počela da pažljivo ispituje čovekovo lice. Da, naravno da je on. Potpuno je sigurna. Uprkos njegovoj obrijanoj glavi i bradi, to je sigurno on.
Sunce je konačno obasjalo ceo kupe. Svi su se probudili. Kada je otvorio oči i shvatio da mu je glava u strančevom krilu, Semjuel se odmah uspravio.
„Gde je Perla?" pitao je Margo, koja mu se smešila.
„Idem da je nađem", rekao je ustajući.
„Idi ako želiš, ali nema potrebe da brineš o svojoj sestri. Sada je dobro. Nemaš razloga da brineš."
Semjuel je svejedno odlučio da izađe i prošeta. Kada je Selva čula kako Semjue napolju pozdravlja Ferita, odmah je skočila sa sedišta i pojurila Feritu u susret.
„Ferite, moram nešto da ti kažem", rekla je držeći ga za ruku i odvlačeći ga od Semjuela.
„Šta je bilo, Selva? Je li opet nešto krenulo naopako?"
„Ferite, znaš li ko putuje s nama u našem kupeu?"
„Ko?"
„Zigfrid Mejer, čuveni ..." Ferit joj je šakom zatvorio usta.
„Da, znam."
„Zašto nam nisi rekao?"
„Bolje je da niko ne zna za to. Da li je još neko saznao?"
„Margo. Ona ga je prva prepoznala."
„Molim te, sačuvajte to za sebe."
„Da li Rafael zna?"
„Da, još jedino on osim mene."
„Pod kojim imenom putuje?" pitala je trudeći se da prikrije činjenicu da je razočarana što njen muž nije podelio to saznanje s njom.
„Kohen."
„Ima turski pasoš?"
„Da.
„Ali ne govori turski, zar ne?"
„Zato sam ga smestio u isti kupe s tobom, Davidom i onima koji, zahvaljujući tebi, znaju nekoliko reči turskog. Nacisti uglavnom ne znaju turski, ali nikad se ne zna. Mogao bi da se pojavi neki vojnik koji je možda proveo neko vreme u Turskoj i hteo da se pokaže. Znajući kako si ti brza i sposobna u takvim situacijama, mislio sam da je bolje da ga smestim d tobom."
„Ali kako sam ja to mogla da znam? Trebalo je da me upozorite na to."
„Verujem u tebe što se tiče takvih stvari, Selva. Ti ništa ne propustiš i znam da imaš izvanredan talenat da se postaraš za osetljive stvari", rekao je Ferit.
Semjuel im je prekinuo razgovor. „Šta mislite, koliko još imamo da čekamo ovde?" pitao je.
„Upravo sam to hteo da saznam", odgovorio je Ferit. „Idem samo da vidim svoju ženu, a zatim ću se raspitati da li neko zna kada bi trebalo da nastavimo put."
„Molim te, pozdravi Evelin od mene, iako se nismo upoznale. Pitaj je da li joj treba nešto za jelo ili piće. Imam dosta svega."
„Mnogo ti hvala, ali bojim se da joj ne mogu preneti tvoje pozdrave zato što ona uopšte ne zna da svi mi putujemo istim vozom", odgovorio je Ferit.
Taj četvrtak na nemačkoj granici bio je veoma dug dan. Iako je dosadno biti zatvoren u vozu, vreme mnogo brže prolazi kada se on kreće kroz predele koji se stalno menjaju. Ali to što su stajali negde, daleko od bilo kojeg grada ili sela, usred ničega, i čekali od jutra do mraka, gušilo ih je iako im je sada bilo dozvoljeno da izađu iz voza i protegnu noge. Većina putnika iskoristila je priliku da prošeta duž koloseka i udahne svežeg vazduha. Ferit je veći deo vremena proveo sa svojom ženom. Uprkos tome što ju je brat nagovarao, Perla je odlučila da ne izlazi. Rešila je da leži i čita knjigu u skoro praznom kupeu. S njom je bio jedino čovek sa šeširom. Rešavao je ukrštene reči do ranog jutra. U jednom momentu, David i Marsel su igrali bekgemon na tabli koju je Marsel poneo na put. Putnici iz različitih kupea, pa čak i iz različitih vagona, imali su prilike da se pomešaju i međusobno pričaju. Oni iz istog vagona nekako su se osećali povezani jedni s drugima. Pošto su delili istu sudbinu, počeli su da se osećaju sve više i više kao da su porodica. Čak je i Selva, koja je celog dana izbegavala da svog muža pogleda u oči, počela da se pomalo opušta. Oko pet sati, kada je večernje nebo prelazilo iz plave u ljubičastu, ljudi su se ponovo uznemirili. Zahladnelo je i svi su se vratili na svoja mesta i spakovali se u male kupee. Pokušavali su da smisle koliko će još dugo trajati ovo naporno putovanje.
Marsel je konačno uspeo da nagovori konduktera – koji uopšte nije bio za saradnju i čak se celog dana nije udostojio da odgovori na bar jedno pitanje – da im dâ makar nekakav nagoveštaj o tome kada bi mogli da nastave put.
„Ne držite me za reč, ali nijednog trenutka ne mislim da ćemo krenuti pre ponoći", rekao je, široko se osmehnuvši.
Nakon što su večerali u svojim kupeima, svi su odlučili da završe taj dan i počeli su da se pripremaju za rani odlazak na spavanje. Selva, koja je prethodne noći često morala da vodi Fazila do toaleta, zamenila je sedišta kako bi sedela pored vrata, pored Zigfrida. Kada su se svetla pogasila, a samo nekoliko njih uključilo svetiljke za čitanje, Selva se okrenula ka čoveku čiji je identitet konačno znala.
„Izvinite, mesje. Hoće li vam strašno smetati ako malo čitam, biste više voleti da isključim svetlo za čitanje?" meko je pitala.
„Samo izvolite, slobodno čitajte dok vas je volja, madam. Uopšte mi ne smeta."
„Mnogo vam hvala. Usput, ja sam Selva, Selva Alfandari. Nismo imali prilike da se upoznamo ranije."
„Dozvolite da se i ja vama predstavim, ja sam Kohen", rekao je čovek.
„Drago mi je, mesje Kohen. Nadam se da vam moj sin ne smeta previše svojim vrpoljenjem. Oprostite ako vam smeta."
„Ne, uopšte, on je baš veseo dečak i vrlo je ljubak", odgovorio je čovek.
Posle toliko vremena koje su proveli zajedno, sada je čak i on počinjao da se pomalo opušta. Kada je skinuo svoj šešir u slaboj svetlosti kupea, Margo je namignula Selvi.
Nova noć je počinjala. Ko zna šta će im sledeći dan doneti? Putnici u vagonu sa zvezdom i polumesecom zaspali su osećajući se malo optimističnije.
Selva je sanjala da su stigli u Istanbul i da je bila sa svojim ocem, koji je došao da je sačeka. Nije bila u vozu, već na brodu. Kada se brod približio dubokoj plavoj luci s minaretima i džamijama u pozadini, ona je skočila u more i zaplivala prema ocu koji ju je čekao. Otac i kćerka su, držeći se za ruke, ronili u morske dubine. Kako joj je nedostajalo duhovno zajedništvo s njenim ocem. Plivali su i plivali nadole, među ribama i zelenom morskom travom.

Selvu je probudio iznenadni potres. Probudili su se i Zigfrid, David i Konstanca.
„Šta se dešava?" prošaptala je Konstanca.
„Izgleda da se krećemo."
Nisu imali pojma koliko je sati. Napolju je i dalje bio mrkli mrak. Voz je počeo da se škriputavo kreće. Fazil je promrmljao i okrenuo se u Selvinim rukama. David je otišao u hodnik, trudeći se da nikome ne smeta. Bilo mu je nemoguće da ostane na istom mestu više od nekoliko sati. Zapalio je cigaretu. Vrlo daleko, u daljini su se mogla videti svetla. Hoće li se njegov život ikada ponovo razvedriti? Koračao je napred- nazad u hodniku. Tamnoplavo nebo polako je oslobađalo put za grimizno crvene boje zore. David se vratio u svoj kupe.
Prešli su nemačku granicu dok su doručkovali. Selvino srce je skoro prepuklo kada je videla Ferita i Rafa kako idu prema carini. „Molim te, bože, zaštiti nas, ne daj da nešto krene kako ne treba", molila se. Probudila se toliko radosna nakon onog sna da nije želela da bilo šta to pokvari.
„Pitam se da li bismo mogli izaći napolje na svež vazduh?" pitala je Konstanca.
„Ne mrdaj odatle!" odgovorio je njen muž.
Margo je prokuvala nešto vode na rešou na kraju hodnika. Hleb im je već bio bajat, ali snalazili su se s keksom i kolačima. Selva je ponudila malo starcu koji nikad nije hteo ništa da jede.
„Ni sinoć niste ništa jeli. Znam da je sve sada pomalo suvo, ali dozvolite da vam
isečem makar parče kolača."
„Hvala vam, draga devojko", rekao je, „jednostavno ne mogu."
„Pretpostavljam da vam suvi kolač baš i ne podstiče apetit. Šta kažete na parče salame?"
„Samo ću popiti malo čaja, hvala vam. Možda ću kasnije nešto pojesti." Selva je odjednom osetila da salama koju je izvadila iz korpe loše miriše.
Bolje da ovo kasnije bacim negde na stanici, pomislila je i ostavila korpu na sedištu da bi otišla u toalet. Iskoračila je iz hodnika i videla nekoliko nemačkih vojnika kako prolaze hodnikom i proveravaju kupee. Selva je stala ispred toaleta da sačeka svoj red. Kada je izašla odatle, Nemci su već bili otišli.
Rafo je pitao Margo gde mu je žena, i kada je video Selvu, pitao ju je: „Da li me dalje ignorišeš?"
„Zar se ti ne razvodiš od mene?"
„Ne budi tako šašava, pobogu."
Selva je prošla pored svog muža ne rekavši ništa, a Rafo ju je uhvatio za ruku. „Zar ne vidiš da brinem za tebe? Uporno upadaš u opasne situacije. Jednog dana ćeš se stvarno uvaliti u ozbiljnu nevolju."
Selva je ušla u kupe i podigla korpu da bi je sklonila. Tamo više nije bilo salame. Pogledala je okolo. Fazil je sedeo na Semjuelovom krilu i mljackao salamu. Odmah je jurnula i otela mu preostali deo.
„Jesi li sve ovo pojeo?"
Fazil ju je pogledao sa zadovoljstvom u očima i klimnuo glavom.
„Zašto si to uradio? Ova salama je pokvarena!"
Postala je izuzetno nervozna. Šta će da radi ako se Fazil razboli u vozu?
„Jeo je ovu pokvarenu salamu dok sam bila u toaletu", rekla je okrećući se prema Margo. „Šta da radimo?"
„Zar je stvarno bila pokvarena? Izgledalo je da mu strašno prija."
„On mnogo voli salamu."
„Ne brini. Najgore što se može desiti to je da pokvari stomak." Voz se ponovo zaljuljao i krenuo. Ferit je došao u kupe.
„Lepo putujte", rekao je. „Uspeli smo da pređemo preko granice u Nemačku bez ikakvih problema."
„Zar te nisu ništa pitali?"
„Šta imaju da pitaju?" rekao je starac. „Ionako dolazimo iz zemlje koju su oni okupirali! Nema više prave granice."
Ulazak u Nemačku prošao im je bez ijednog trzaja. Nisu imali nikakvih problema Vagon je bio pun radosti. Svi su pričali u isto vreme, smejali se i šalili jedni s drugima.
Zigfrid i starac, za koga su saznali da se zove Aseo, ozbiljno su razgovarali na
nemačkom.
Zraci jesenjeg sunca ispunili su kupe. Prolazili su kroz mirna sela. Nakon kratkog vremena, ostavili su za sobom male kuće s krovovima od blata, urednim povrtnjacima i kravama koje su pasle na poljima. Posle njih su usledili mali gradovi s kamenim kućama pod krovovima od crvenog crepa, bazenima i crkvama. Zatim su se kretali prema gradovima s baroknim zdanjima. Voz je išao punom parom. Izgledalo je kao da se trka s vremenom.
„Ah, pogledajte ovo, upravo smo prošli stanicu Karlsrue!" objavio je Marsel.
„Karlsrue je na jugu", zabrinuto je rekao starac. „Pitam se gde nas vode." I Zigfridovo lice se smrklo.
„Hoćete li cigaretu, mesje Kohen?" pitala je Margo.
„Hvala vam, ali radije bih pušio svoju marku", odgovorio je, izlazeći u hodnik. Aseo ga je sledio. Margo je videla kako Zigfrid vadi elegantnu tabakeru iz svog džepa. Ponudio je Asea cigaretom i njih dvojica su zapalili. Još jednom se strah raširio po kupeu. Osim dece, svi su bili zabrinuti.
„Idem da nađem Ferita", rekao je Marsel dok je izlazio iz kupea. Drugi su strpljivo čekali da se vrati.
„Očigledno nismo u mogućnosti da sledimo put koji smo planirali, jer su neke šine bombardovane a druge zatvorene", izvestio ih je Marsel. „Izgleda da ćemo morati da nastavimo put krivudajući na sever i jug, kao sada. Šta drugo mogu da urade? Naravno da će put biti duži, ali izgleda da nemamo razloga za brigu."
Nakon što je izašao iz Karlsruea, voz je skrenuo na sever prema Manhajmu.
Ponovo su odahnuli.
„Ako se ova uznemirenost nastavi ovako, Selva, to će nam biti kraj, sigurna sam", rekla je Margo.
„Sve dok je ovoliko loše, ja mogu da izdržim", odgovorila je Selva.
Voz je oko ručka stigao u Frankfurt. Uprkos činjenici da je stanica bila prepuna vojnika, bilo je prijatno biti na stanici koja je vrvela od ljudi posle toliko vremena koje su proveli usred ničega. Međutim, prisustvo vojnika i esesovaca bilo je sve očiglednije. Pošto je najgore što su doživeli bilo čekanje na granici, osećali su se dovoljno sigurno da bi sišli iz voza. Pauza je imala da traje pola sata. Nadali su se da će imati dovoljno vremena da dopune svoje zalihe hrane, kupe novine i možda popiju lepu šolju kafe u kafani na stanici.
Selva nije ustala sa sedišta, jer nije htela da uznemiri Fazila koga je već više od sat vremena boleo stomačić. Uspeo je da se opusti nakon što je popio šolju čaja i zaspao joj je na krilu. U kupeu su ostali samo Selva, Fazil, Aseo i Zigfrid. Aseovo lice je bil veoma bledo.
„Zašto ne izađete napolje da udahnete malo svežeg vazduha, mesje Aseo?" pitala
je Selva.
„Pravo da vam kažem, ne osećam se dovoljno dobro da bih se provlačio kroz gužvu."
„Naravno da se ne osećate dovoljno dobro. Jedva da ste išta jeli. Daću vam malo kolača kada se Fazil probudi."
„Moram vam reći da mislim da ste vi Turci izuzetno velikodušni", odgovorio je Aseo. „Nadam se da će me zdravlje poslužiti da stignem u tu vašu zemlju."
„Molim vas, mesje Aseo, nemojte govoriti takve stvari. Sigurna sam da ćete biti dobro. Videćete. Imamo samo još nekoliko dana do Turske."
„Naravno, pod uslovom da ne moramo da zaobilazimo kuće i da nas ne zadržavaju u čekanju. S druge strane, ako budemo nastavili ovako kao što smo do sada išli, put bi mogao da traje čak i mesec dana."
„To vam je rat", rekla je Selva.

Kada nije našao svoju ženu u gomili na peronu, Rafo se vratio u voz.
„Šta nije u redu, Selva? Zašto ti i Fazil niste sišli?"
„Oh, Rafo, Fazila strašno boli stomačić. Jutros je pojeo veliko parče pokvarene salame." Zbog zabrinutosti za svog sina, zaboravila je da su se njih dvoje sporečkali.
„Odakle mu ta salama?"
„Bila je u mojoj korpi za hranu."
„Zašto si ga, zaboga, pustila da to jede?"
„Uzeo je sam kada sam ja otišla do toaleta."
Odjednom je shvatila da je i starcu bila ponudila tu salamu.
„Mesje Aseo, uveravam vas da nisam znala da je pokvarena kada sam vam ponudila", rekla je izvinjavajući se. „Baš je dobro što niste prihvatili ponudu."
Starac se nasmešio: „Verujte mi, madam, morao sam da jedem i mnogo gore stvari od toga", rekao je. „Najvažnija stvar je da se ne gladuje."
„Rafo, hoćeš li da odeš odmah da pronađeš apoteku na stanici i da uzmeš nešto za Fazilov stomačić?" rekla je Selva.
Rafo je pitao druge da li im treba nešto. Uzeo je Zigfridovu narudžbinu cigareta otišao. Između Asea i Zigfrida stajao je Marselov bekgemon, i oni su počeli da igraju Selva je zabrinuto čekala.
Rafu je trebalo dosta vremena da se vrati. Na kraju je stigao zatrpan svakakvim stvarima.
„Zašto si se toliko zadržao? Brinula sam se", rekla je Selva.
„Zaista, mlada damo? Sada znaš šta znači brinuti."
„Znači, ti misliš da ne znam, Rafo?"
Podsetila ga je kroz kakvu je muku prošla kada ga je odveo Gestapo. Rafo ju je
nežno poljubio u obraz.
„Nažalost, nisam mogao da pronađem apoteku, Selva. Nisam smeo da rizikujem da izađem sa stanice da tražim dalje, jer nema dovoljno vremena. Pitao sam medicinsku sestru koja je u drugom vagonu. Rekla mi je da mu ili izazovemo mučninu ili damo nešto diuretički da pojede da bi se njegovo telo oslobodilo problema. Obećala mi je da će posle toga biti u redu."
„Kako, pobogu, da ovde nađem nešto diuretički? Predlažeš li da mu u vozu skuvam neko povrće?"
„Ona je predložila slanu vodu da ga natera da povrati." Selva je napravila grimasu.
„Sada je miran. Hajde da vidimo kako će biti kada se probudi", rekla je. Rafo je pogledao u dva muškarca koji su igrali bekgemon.
„Ko pobeđuje, gospodo?"
„Zar je moguće da pobedim kada igram s njim?" rekao je Aseo.
„Nemojte mi reći da je mesje Kohen prvak bekgemona."
„Pobedim svaki put kad igramo", odgovorio je Zigfrid.
Selva je zaključila da su ta dvojica sigurno stari prijatelji. Nije to ranije shvatila pošto jedva da su progovorili jedan s drugim. Mislila je da su se upoznali tek u vozu.
„I ja dobro igram", rekao je Rafo.
„U tom slučaju, morate igrati s pobednikom , rekao je Zigfrid.
„Sa zadovoljstvom. Možda to možemo večeras."
Oni koji su bili sišli sada su počeli da se vraćaju na svoja mesta. Selva je sa olakšanjem odahnula. Želela je da se put nastavi bez ijednog stajanja. Želela je da se vrati u svoju zemlju što pre iako je tamo niko neće čekati. Pošto se njen otac video s direktorom Udruženja za imigraciju, on je očigledno znao za njihovo skoro putovanje. Hoće li je makar majka sačekati? Kada bi njena majka znala kada stižu, verovatno bi došla uprkos ocu. Srce bi joj se sada steglo kada bi razmišljala o njima. Nije mogla da podnese pomisao na roditelje i decu koji ne razgovaraju jedni s drugima. Kako će sve to objasniti Fazilu jednog dana? Hvala bogu, on je sada bio dete, ali bila je sigurna da će jednog dana početi da postavlja pitanja.
Margo, Marsel, Konstanca, David i deca vratili su se u kupe noseći mnogo hrane pića i novina.
Zigfrid i Aseo odmah su se dohvatili novina.
„Rusija i Čehoslovačka su potpisale sporazum", rekao je Zigfrid nakon što je pregledao novine. Svi su se pretvorili u uvo. „Rusi su pristali da Česi obučavaju svoje trupe na njihovoj zemlji da bi se borili protiv Nemaca."
„Isto to su uradili i s Poljskom", rekao je Aseo. „Nemci su bili spremni da puste poljsku vojsku da trenira za svoje potrebe, ali nisu oklevali da napadnu Poljsku 1939. Osim toga, i dalje neće da se odreknu Poljske."
„To je sve do Britanaca", rekao je Zigfrid. „Čerčil tvrdi da ne može da primora svoje nove saveznike da odustanu od onoga što smatraju vitalnim teritorijama. Međutim, daje on insistirao, pitanje granice između Rusije i Poljske moglo je biti rešeno."
„Ali pogledaj šta ovde piše."
„Šta? Nisam pročitao ništa dobro."
„Tu je izjava u kojoj piše da dogovor iz 1939. više ne važi. Drugim rečima, Poljska može da ponovo povuče svoje granice", rekao je Aseo.
„Baš si optimista. To je samo smicalica da bi se odložile stvari. Da se ja pitam, ne bih dozvolio ni Česima ni Poljacima da treniraju u Rusiji."
„Ima u turskom jeziku jedna izreka, mesje Kohen", rekao je Rafo. „Onaj ko padne u more uhvatiće se čak i za zmiju."
„To je baš prikladno", rekao je Zigfrid, „sigurno objašnjava situaciju."
„Jeste li vas dvojica Poljaci?" pitao je Marsel.
„Nismo", odgovorio je starac tužno se osmehujući. „Imamo turske pasoše." Aseo i Zigfrid su počeli da zatvaraju tablu za bekgemon.
„Ko je pobedio?" pitao je Rafo.
„Ishod je bio očigledan od samog početka", odgovorio je Zigfrid veselo se smešeći. Margo i Selva su se radosno pogledale shvativši da je on konačno uspeo da prevaziđe napetost.
Voz je krenuo. Mršavog konduktera je zamenio jedan krupniji.
„Gde sve stajemo do Berlina?" pitao je Marsel. Ovaj novi kondukter je bio predusretljiviji.
„Pred nama je put od osam do deset sati. Ako ne bude nikakvih problema ili drugačijih naredbi, trebalo bi da usput stanemo u Kaselu i Magdeburgu."
Počela je da pada kiša dok su prolazili kroz šumu punu visokog drveća čije je lišće počelo da crveni, a zatim ponovo kroz predgrađa. Zbog obilne kiše nije bilo moguće gledati kroz prozor. Putnici u raznim kupeima osećali su se sigurno zajedno u njihovim malim svetovima. Muškarci su igrali partije bekgemona, a žene su razmenjivale recepte. Fazila je s vremena na vreme mučio bol u stomaku, a zatim se ponovo smirio. Izgledalo je kao da su izgubili svaki pojam o vremenu.
Mrak je bio svuda oko njih i počeo je da duva snažan vetar. Ponovo se odasvud pojavila hrana. Fazil je video hranu i hteo da jede uprkos bolu u stomačiću. Kada mu majka nije dala, počeo je da gunđa.
„Niste jeli čitavog dana, mesje Aseo", rekla je Selva. „Zašto ne uzmete malo sira keksa?"
Starac je uzeo malo i zahvalio Selvi.
„Otvoriću poslednju bocu vina", rekao je David. „Od sada ćemo morati da
nabavljamo svaku put kada budemo stali."
Sipao je svakome po malo vina u njihove limene šolje.
„Nazdravimo izvrsnom ukusu naše poslednje francuske boce."
Poželeli su jedni drugima najlepše želje za bezbedno nastavljeno putovanje, podignuvši svoje šolje kao da su čaše.
„Ima još kap vina u flaši", David je šapnuo Margi na uvo. „Sačuvao sam za vas. Ko zna hoćemo li ikada ponovo piti tako dobro vino?"
„Zašto za mene?"
„Zato što lepe žene kao što ste vi zaslužuju da im se ugađa."
„Vidim da se osećate mnogo bolje, Davide."
„Pa, recimo samo da sam se prepustio sudbini. Ali još ne mogu da podnesem da budem zatvoren u skučenom prostoru."
„Sigurna sam da ćete i to ubrzo prevazići. Pokušajte da ne brinete o tome. Bog nam je dao svu moć da se izborimo sa svime."
„Pogledajte! Upravo smo prošli Magdeburg", iznenada je uzviknula Selva. „Zar nije trebalo da ovde stanemo?"
„To nije moguće. Jeste li sigurni?" pitao je Marsel.
„Naravno da jesam, znak je bio ogroman, a ipak smo proleteli u punoj brzini."
„U tom slučaju, nismo stali ni u Kaselu", rekao je Aseo. „Čudno! To nisam primetio jer sam se koncentrisao na igru."
„Pitam se zašto?" rekao je David.
Rafo, koji je igrao bekgemon sa Zigfridom, uplašio se.
„Bolje da pronađem Ferita i saznam zašto nismo stali."
„Otkud bi Ferit znao?"
„Možda je razgovarao s kondukterom."
Voz se probijao kroz noć u punoj brzini. Nisu tako brzo putovali otkako su se ukrcali u voz. Uzalud su se trudili da pogledaju napolje. Stanica koju je Selva tvrdila da je videla sada je bila daleko iza njih. Mirna i opuštena atmosfera od samo nekoliko minuta ranije sada je postala napeta. Fazil je opet bio naporan.
Rafo i Ferit su se zajedno vratili u kupe.
„Pričao sam s kondukterom", rekao je Ferit. „Selva je bila u pravu, nismo stali ni na jednu od one dve stanice. Idemo ka Berlinu."
„Ali zašto nismo stali?"
„Izgleda da ovaj voz mora biti u Berlinu pre ponoći."
„U tom slučaju, možda ćemo moći da nadoknadimo nešto od izgubljenog vremena", rekla je Konstanca.
„Ali hteo sam da uzmem još vina u Manhajmu", rekao je David. „Možeš ga uzeti u Berlinu."
„U ovo doba noći?"
„Ne znam za vino, ali siguran sam da pivo možete naći, mladiću", rekao je starac.
„U ovoj zemlji pivo samo što ne poteče čak i iz slavine."

Shvativši da nema šanse da stanu i malo izađu na svež vazduh, Rafo se vratio u svoj kupe. Neki su izvadili svoje knjige da čitaju, ili su se spremali za spavanje.
Svetla u kupeu bila su isključena. Osim Zigfrida, koji je sedeo zureći u mračan prozor, svi drugi su spavali. Odjednom je Fazil počeo da jeca i plače.
„Moja tiba ... boli me tiba."
„Ššš, Fazile, nemoj plakati, molim te, svi spavaju. Pokaži mi gde te boli." Dete je svojim prstićima pokazalo na stomačić.
Selva mu je sklonila pantalone sa stomaka da ga ne bi stezale oko struka. Njihala ga je na krilu, ali dete nije prestajalo da plače. Svi su uključila svoja svetla za čitanje, jedan za drugim. Selva je očajno pogledala oko sebe.
„Da pozovem Rafa?" pitala je Margo.
„Kako bi on mogao da pomogne u vezi s bolovima u stomaku?"
„Sećaš se da je rekao da je neka medicinska sestra u vozu ..."
„Sigurno je ne možemo probuditi u ovo doba noći."
„Ako je hitan slučaj, zašto da ne?"
„Sačekaj, Margo; daj da prvo probamo sa slanom vodom. Ako bude povratio, možda će se bolje osećati. Ako ne, onda možemo pozvati tu gospođu", rekla je Selva. Svi su istovremeno počeli da daju savete, ali niko nije mogao stvarno da pomogne. Dok su pripremali slanu vodu, voz se odjednom naglo zaustavio, baš kao ranije. Selva, koja je stajala, zamalo je pala. Margo je pogledala napolje.
„Izgleda da smo stali na nekoj maloj stanici", rekla je, „ali ne vidim nikakav znak.
Pitam se gde smo."
„Samo se iskreno nadam da nećemo satima stajati ovde."
Dok je davala Fazilu vodu, Selva je začula škripanje vojničkih čizama napolju. Svak put kada bi čula taj zvuk u prethodnih nekoliko godina, dobila bi ospice. I drugi su čuli dobro poznati zvuk. Ustali su sa svojih sedišta i svi se nagurali ispred prozora. Napolju je bio odred vojnika. Uzvici uznemirenih ljudi čuli su se iz hodnika. Selva je stajala sa čašom slane vode u rukama. Kada su svi u kupeu poustajali, Fazil se uplašio i prestao da plače. Zigfrid je uzeo svoj šešir s kolena i ponovo ga stavio, naturajući ga čak do nosa. Na vratima se pojavio Rafo prebledelog lica.
„Čuo sam da će biti pretres."
„Kakav pretres?"
„Mislim da ima veze s nekim beguncem ili tako nešto."
„Začuli su kako se vojnici penju u voz. Počeli su od prvog kupea, tražeći lične karte.
Ljudima u kupeu posivela su lica. Rafo je stajao pored vrata, ne znajući tačno šta b trebalo da radi.
Vojnik je salutirao i ušao unutra. „Pasoše, molim!" Ferit je dotrčao s pasošima.
„Ja sam odgovoran za ovaj vagon. Evo svih pasoša."
„Neka svako pokaže svoj pasoš." Ferit je podelio pasoše.
„Kezban Mitel, Jakup Mitel, Peri Naim, Semi Naim, mesje Ruso, mesje Kohen mesje Aseo ..."
Dok su delili pasoše, Selva je pokušavala da natera Fazila da popije slanu vodu.
„Popij mnogo, sve popij, bravo, to je moj sin ... Baš si ti dobar dečak!"
Dete se borilo, ali majka je uspela da ga nagovori da popije punu čašu. Vojnik je počeo da ispituje pasoše. Najpre bi pažljivo pogledao lice, a zatim bi proverio fotografiju u pasošu. Niko nije ispustio ni zvuk. Starcu je jedno oko počelo strašno da trza. Dok je vojnik proveravao pasoše onih koji su sedeli naspram nje i Zigfrida, Selva je gurnula Fazilu prst u grlo. Dete je rignulo, pa još jednom, kao da se davi. Sedeo je u majčinom krilu postrance, okrenut prema Zigfridu. Odjednom je počeo da se muči, oči su mu se napunile suzama. Ponovo je rignuo i zatim počeo da povraća svuda po čoveku. Osim smrada povraćke, još jedan gadan smrad se raširio po kupeu. Selva se uznemirila. Podigla je Fazila sa krila i stavila ga da stoji pokušavajuči da mu skine užasno uprljane pantalone. Dok su se majka i sin borili, on se ritnuo i njegove pantalone su odletele pravo u Zigfridovo krilo. On nije rekao ni reč. Samo je uspravno sedeo sa svojim šeširom, sa izmetom i povraćkom u krilu, i suznim izrazom u očima.
„Oprostite, mesje Kohen, sto puta izvinite, znate da je dete bolesno." David se umešao rekavši: „Dajte mi vaš pasoš, ja ću ga dati njemu."
Uzeo je uprljani pasoš od Zigfrida, koji je ostao zaleđen na svom mestu, i predao ga vojniku.
Smrad je bio nepodnošljiv i Fazil je vrištao iz sveg glasa, jer je i sam bio prekriven izmetom i povraćkom.
„Prokleta deca!" rekao je vojnik i s daljine pogledao pasoš koji mu je David pružio, kao da gleda nekog odvratnog insekta. Jurnuo je u povlačenje u hodnik. Pre nego što je sišao s voza, povikao je skamenjenom Rafu: „Brzo, otvorite prozor u hodniku."
Čak i kada je vojnik otišao, niko se nije mrdnuo sa svog mesta. Samo se Rafo pomerio, najpre da otvori prozor u hodniku, a zatim i prozor u kupeu. Onda je izjurio napolje jer nije mogao da podnese užasan smrad. Niko nije progovorio ni reč sve dok voz nije ponovo krenuo. Jedini zvuk bio je Fazilovo vrištanje iz sveg glasa.
Kada je voz polako ubrzao, Selva se okrenula Zigfridu: „Molim vas, ne pomerajte se, mesje Kohen", rekla je. „Očistiću svog sina a onda ču se pobrinuti za vas."
„Hvala vam, madam, zahvalan sam i vama i vašem sinu." Selva je uzela Fazila u naručje i izašla napolje.
Nakon što se Zigfrid očistio, svež vazduh koji je mirisao na kišu dopirao je kroz prozor. I nakon što se vazduh u kupeu provetrio, zatvorili su prozor. Fazil je pao u dubok san u majčinom naručju. Aseo je stajao i tražio nešto na polici. Pošto nije mogao da nađe, obratio se Davidu: „Možete li da mi pomognete, mladiću? Iza mog kofera ima jedna kutija koju ne mogu da dohvatim."
David je s police dohvatio kutiju s violinom. Starac ju je otvorio. Izvadio je violinu okrenuo se svojim saputnicima koji su ga svi iznenađeno gledali.
„Želeo bih da malo sviram za sve vas. Nadam se da će vas to opustiti. Istovremeno, mislim da bi trebalo da proslavimo fantastičan oporavak mladog Alfandarija." Aseo je stavio violinu ispod brade i počeo da svira svom snagom koja mu je preostala u telu.
Tonovi Paganinijevog Koncerta za violinu potekli su kroz kupe kao žuborenje potoka niz planine prekrivene snegom. Muzika je dotakla duše i srca svih u kupeu, i oni su odlutali daleko odatle. Zigfrid se našao kod kuće u hladu borova. Marsel i Konstanca u Lionu, gde su se upoznali, zavoleli i venčali. Margo je ponovo preživljavala poslednju noć pre polaska na put, noć za koju je želela da večno traje. Muzika ih je sve odnela daleko iznad oblaka koji su lebdeli nad njima.
Adađo ... Kao da je gudalo sviralo note na žicama njihovih srca, a ne na violini. Dok je gudalo lutalo po strunama violine, bilo je kao da priča tužne priče ljudi u vozu koji su delili istu sudbinu s tom violinom. Izražavalo je njihove strahove, poniženja, isključenja, odvajanja, čežnje i bolove.
Ispred vrata kupea počeli su da se okupljaju drugi putnici iz vagona. Skupili su se u hodniku i slušali sa strahopoštovanjem. Skoro da su se plašili i da dišu da ne bi slomili magiju muzike koja kao da je opisivala njihove patnje.
Alegro spirituozo ... Stari violinista se pretvorio u mladića koji je prenosio slušaoce kroz ljubav i nadu do svetlih sunčanih dana u nezavisnoj zemlji. Obećavao im je spokoj uma i srećan život u plodnoj zemlji. Živa muzika ih je uzbuđivala i uzdizala ih u najlepše predele nebesa. Kao da su trčali uz lestvice koje vode do nade. Život je bio prelep. Život je vredelo živeti čak i u uskom skučenom hodniku. Samo jedan ton, jedan jedini ton bio je dovoljan da predstavi moć čovečanstva.
Bila je skoro ponoć kada su stigli na stanicu u Berlinu. Voz je, kao i obično, zaškripao po šinama, budeći one koji su spavali.
Evelin, koja je neudobno spavala čvrsto stežuči svoju torbu na krilu, probudila se.
Opustila se malo kada je videla da joj je torba u redu.
Nije se osećala sigurno u svom kupeu. Sedela je s ljudima koje uopšte nije poznavala, i taman kad bi se navikla na osobu naspram ili pored sebe, oni bi otišli, a
novi putnici bi dolazili na njihova mesta. Njeni saputnici su se menjali kad god bi voz stao. Ferit je dolazio kod nje takođe na svakoj stanici. Kupovao je na stanicama šta god bi poželela, ali ona i dalje nije mogla da se odljuti. U njenoj glavi bilo je pitanja u vezi s njenim mužem na koja nije imala odgovore. Zašto joj je skoro zabranio da dođe u Pariz? Zašto je naprasno odlučio da izda stan? Zašto je insistirao da se nađu na stanici? Zašto je ispraznio sve kredence i fioke u njihovom stanu i čak spakovao i njenu torbu? Da li je postojala još jedna žena? Je li moguće da postoji još jedna žena? Evelin je bila zaljubljena u svog muža otkako su se upoznali. Nalazila je da je taj mladi Turčin zgodan i interesantan. On je bio misteriozan čovek koji je došao iz drugog sveta, oblikovan drugačijom kulturom. Bila je pomalo zabrinuta na početku njihove veze. Brinula je da bi se on mogao ponašati kao Turčin – šta god to „kao Turčin" značilo. Ima jedna francuska izreka, na primer, koja je malo arogantna i zabrinjavajuća, „tête de Turc" 37. Međutim, Ferit je bio najcivilizovaniji i najkulturnij čovek koga je ikada upoznala, uključujući tu i njenog oca. On je bio izvanredna sinteza istočne i zapadne kulture. Bio je hrabar, odan, nežan, osetljiv i veoma inteligentan. Čovek s takvim kvalitetima sigurno ne bi prevario svoju trudnu ženu. On to ne b mogao da uradi. Ali ipak, zašto se ona tako osećala? Osetila bi bol u svom srcu svaki
put kada bi bila sumnjičava.
Voz se zaustavio. Evelin je pogledala kroz prozor. Dosta su bili odmakli od stanice. Pored većine velikih stanica postoje raskrsnice na kojima se vozovi mimoilaze i odvajaju u raznim pravcima, ovo je bilo jedno od takvih mesta. Iako je bilo vrlo tiho, mogla se čuti udaljena buka sa stanice. Bila je sigurna da će Ferit doći da je vidi ako će stajati neko vreme. Evelin je izašla u hodnik. Tu su bili još neki ljudi koji su ili pušili ili bili radoznali da saznaju zašto su stali. Spustila je prozor u hodniku i udahnula vlažan vazduh. Mogla je da oseti ugalj – opet ugalj! Radovala se trenutku kada više neće osećati miris uglja.
Jedva je čekala da udahne svež vazduh sunčanog dana, da ispuni pluća vazduhom s mora i dolina. Ferit joj je obećao da hoće. Uveravao ju je da je sunce u njegovoj zemlji jednako sjajno kao u Francuskoj, da je more duboko plavo, ponekad tamnoplavo, a vazduh sigurno čistiji. Njegovi prijatelji u Istanbulu došli bi da je srdačno dočekaju na stanici. Tvrdio je da usamljenost koja se u Parizu oseća čak i u gužvi ne postoji u Istanbulu. Čak i na najneverovatnijim mestima mogla se osetiti toplina i najmanjeg kontakta. Tako joj je Ferit sve to opisao.
Nekoliko radnika u zaštitnim odelima žurili su tamo-amo po lavirintu od šina. Čovek koji je izašao iz susednog kupea naginjao se kroz prozor i zvao ih. Razgovarali su neko vreme. U jednom momentu učinilo joj se da pominju Istanbul.
„Izvinite, da li govorite francuski?"
„Pomalo."
„Šta je on upravo rekao?" pitala je Evelin. „Da li vam je rekao koliko ćemo još čekati ovde?"
„Izgleda da ubrzo krećemo."
„Oh, odlično. Baš sam se pitala zašto smo stali ovde, tako daleko od stanice."
„Izgleda da menjaju skretnice."
„Zašto?"
„Ima neke veze s poslednjim vagonom", rekao je čovek. „Treba da se poveže na neki voz koji neće stajati u Berlinu."
„Zašto to?"
„Iskreno, nisam shvatio detalje. Ide drugim putem za Istanbul tako nešto." Voz se iznenada trznuo kao da će krenuti.
Evelin se prestravila. „A šta će biti s nama?" pitala je.
„Mi upravo sada krećemo na stanicu."
Evelin je otrčala do vrata i pokušala da ih otvori, ali nije uspela. Pozvala je čoveka:
„Molim vas, pomozite mi. Mesje, preklinjem vas ..."
Čovek je dotrčao do Evelin, čija trudnoća nije baš bila očigledna.
„Kako vam mogu pomoći? Šta nije u redu?"
„Molim vas, pomozite mi da otvorim ova vrata."
„Zašto hoćete da ih otvorite? Krenuli smo."
„Preklinjem vas", rekla je Evelin, boreći se s vratima.
„Ako vam treba svež vazduh, prozor je ionako otvoren."
„Treba da siđem. Moram da siđem."
„Vredi živeti, madam. Molim vas, ne radite to."
Vrata su se konačno otvorila. Evelin je sišla na stepenicu. Voz je postepeno počeo da se kreće napred. Ona je skočila u suprotnom pravcu. Torba joj je otišla na jednu stranu, ona na drugu. Spotakla se malo i zatim pala na kolena. Dvojica radnika koja su menjala skretnice dotrčala su da joj pomognu. Nije mogla da razume šta su govorili, ali po načinu na koji su pomerali ruke shvatila je da su mislili da je luda.
„Francuski?" pitala je. Čovek je odmahnuo glavom.
„Engleski?"
„Nein, nein."38 Jedan od njih je uhvatio Evelin za ruke i pomogao joj da ustane. Drugi joj je dohvatio torbu. Evelin je popravila odeću i pogledala u voz koji je odlazio.
„Bože moj, šta sam učinila!" rekla je. „Šta sam učinila?"
Radnici su bili podjednako šokirani kao ona. Evelin je krenula unazad duž pruge.
Podalje u mraku čekao je vagon. To mora da je vagon u kojem je bio Ferit. Znala je da je on u tom vagonu jer se sećala da joj je rekao: „Nažalost, draga moja, niko usput neće sići jer svi putnici u mom vagonu idu za Istanbul." S druge strane, ako to u daljini nije bio Feritov vagon, ovo bi mogao biti kraj svega. Kada vagon njenog muža
bude na kraju prikačen na drugi voz i bude ušao u stanicu, on će je tražiti, ali neće moći da je pronađe. Zaplakala je. Hodala je i plakala u isto vreme. Ako ne bude našla Ferita u tom vagonu, hodaće do stanice. Njen muž sigurno ne bi otišao bez nje. Bila je sigurna da će čuti priču o ludoj ženi koja je iskočila iz voza i shvatiće da to mora biti ona. Ili će prosto pomisliti da je neka žena pokušala da se ubije? Setila se onog čoveka u hodniku koji joj je rekao da vredi živeti. „Šašavi čovek", pomislila je. „Mora daje pomislio da hoću da se ubijem." Iznenada je čula kako neko trči za njom. I ona je potrčala. Neki ljudi su počeli da viču i duvaju u pištaljke. Kada je čula kako psi laju, uplašila se i stala. Približavali su joj se neki uniformisani ljudi. Jedan od njih je bio policajac. Drugi su, po svemu sudeći, bili šefovi stanice.
Počeli su da viču i govore nešto na nemačkom. Evelin j e pokazala na vagon u daljini. Pokušavala je da objasni da je htela da ode u taj vagon. Čovek ju je uhvatio za ruke pokušavajući da je povuče nazad. Ona je pokušala da se odupre, ali kada su počeli da je vuku, povikala je iz sveg glasa: „Feriteee, Feriteee, Feriteee!" Vikala je vikala, ali glas joj je zagušio zvuk pištanja voza.
„Pustite me", vikala je, ali na kraju, shvativši da će je ionako odvući nazad, odustala je od borbe i odlučila da poslušno krene s njima.
Iza njih su se začuli nečiji koraci. Neki čovek je brzo trčao ka njima. Bio je bez daha. Povikao je na nemačkom: „Stanite!" Ljudi su stali i okrenuli se. Kada je videla svog muža tako razbarušenog i očigledno u patnji, pala je.
„Šta to radite s mojom ženom?" pitao je Ferit. „Gde je vodite?"
„Pravo da vam kažem, trebalo bi da je odvedemo u ludnicu, ali vodimo je samo u kancelariju šefa stanice. Iskočila je iz voza."
„Molim?"
„Slušajte me, ko ste vi? Šta, do đavola, radite ovde u mraku? Bolje da i vi pođete s nama, moraćete da date izjavu!"
Ferit je kleknuo pored svoje žene. „Šta si uradila? Jesi li stvarno iskočila iz voza?"
„Nije još bio ubrzao."
„Nisi povređena, je l' da?"
„Dobro sam", rekla je Evelin ustajući uz Feritovu pomoć. „Nisi valjda hteo da me ostaviš samu u Berlinu, zar ne?"
„Shvatio sam da su nas otkačili od voza tek pre nekoliko minuta. Trčao sam na stanicu da te nađem. Uspaničio sam se razmišljajući šta da radim ako je voz već otišao ..." Nije mogao da završi rečenicu.
Ferit je zagrlio svoju ženu osećajući se strašno krivim. Njih dvoje su s Nemcima išl ka stanici.

Nakon što je saslušao Feritovo objašnjenje, šef stanice je pitao: „A zašto ste vi i vaša
supruga putovali u različitim vagonima?"
„Moja žena je trudna. Hteo sam da putuje u prvoj klasi."
„U svakom vagonu postoje kupei prve klase."
„Ali upravo sam vam objasnio. Naš vagon je poseban. Prevozi Turke koji hoće da se vrate u Tursku iz Francuske. Tamo je strašna gužva."
„Zašto su svi ti Turci radi da se vrate kućama u tim zgužvanim okolnostima, naročito kad su živeli u Parizu?" sarkastično je rekao.
„Beže od rata."
„Ali u Francuskoj nema borbi."
„Zar mislite da mi ne prolazimo kroz rat?"
„Naravno, ali Francuska nije u ratu."
„Ovo je rat, majn her39, svakog momenta se može proširiti bilo gde."
„Može se proširiti i na vašu zemlju."
„Mi smo neutralna zemlja i dajemo sve od sebe da tako i ostane, uprkos nagovaranjima saveznika da promenimo naš stav."
„Ma nemojte."
„Da. Na primer, prodajemo hrom Nemačkoj iako se to Britaniji uopšte ne sviđa."
„Ne pokušavajte da promenite temu. Rekli ste da ste hteli da vaša žena putuje prvom klasom, a ipak je i u njenom kupeu bila podjednaka gužva."
„Ali kako sam ja mogao unapred da znam da će biti tako?"
„Nego, ko su tačno ti putnici u tom vašem posebnom vagonu? Da nisu Jevreji?"
„Većinom su to Turci muslimani. Međutim, ima i nekih koji su Jevreji ili hrišćani. Ali oni su turski državljani, rođeni i othranjeni u Turskoj."
„Je li tako?" rekao je Nemac provokativno se osmehujući.
„Sigurno, majn her, ne mislite valjda da bi Turska, u vreme kada se bori da ostane neutralna, obezbedila vagon za prevoz Jevreja, zar ne? Ima jedna izreka kod nas u Turskoj: Čak bi se i krave na to nasmejale."
Nemac je prasnuo u smeh. Izgleda da mu se dopala šala. Pošto nije razumela nemački, Evelin je sedela pored svog muža i slušala, ali nije razumela ni reč.
„U tom slučaju, ako bih vam ja pokupio tih nekoliko Jevreja, Turskoj to sigurno ne bi smetalo."
„Bojim se da se u tome potpuno varate. Turska se borila za svoje pravo da svoje građane vrati iz logora čak i u Francuskoj. Ako biste uradili takvu stvar, što će naravno biti vaša odluka, ja bih to morao da prijavim našoj ambasadi u Berlinu. Ambasada b morala da obavi sve neophodne istrage, a zatim da pošalje svoje službenike ovde da srede stvar. Mogli bismo biti ovde zaglavljeni danima. Ne samo to, već bismo vam i zauzimali jedan kolosek. Sve to zbog samo nekoliko ljudi. Je li vredno toga, pitam ja vas? Što se mene tiče, iskreno, mogli biste sve uzeti."
„Zar niste malopre rekli da Turska ne bi upropastila svoju poziciju obezbedivši vagon za Jevreje! Zar bi sada prošla kroz sve te muke za samo šaku njih?"
„To je pitanje prestiža, majn her. Pošto smo sekularna zemlja, želimo da svet vidi kako poštujemo pravila našeg ustava. A što se tiče obezbeđivanja vagona za Jevreje, sigurno niko ne može da zameri Turskoj što pomaže svojim građanima u nevolji, zar ne? Vi sigurno razumete da je to samo simboličan potez, zar ne?"
„Vi ste baš nadareni za brbljanje. Puštam vas samo zato što su vam dokumenta savršeno ispravna a žena vam je trudna. Samo se potrudite da ne smetate svojim saputnicima ili službenicima na stanicama u našoj zemlji. Je l' to jasno?"
„Da, naravno, majn her, budite bez brige."
„U redu, sada povedite svoju ženu i postarajte se da sedi pored vas do kraja puta."
Ferit i Evelin su izašli iz kancelarije šefa stanice držeći se za ruke. Hodali su ka vagonu sa zvezdom i polumesecom koji je čekao daleko, na kraju stanice.
„Zašto mi nisi rekao istinu, Ferite?" pitala je Evelin.
„Nisam hteo da te izložim bilo kakvoj opasnosti."
„Zašto bi bilo opasno da putujem u vagonu koji je poslala Turska da poveze Turke?"
„To nije cela priča. Ima ljudi u vagonu koji imaju turske pasoše, ali nisu Turci. Ako bi se to otkrilo ... Nisam hteo da putuješ u tom vagonu."
„Napravio si veliku grešku", rekla je Evelin, iznenađena svojim pomešanim emocijama. Istovremeno je osećala i olakšanje i stravu.
Na kraju asfaltnog perona počeo je težak deo puta. Držali su se jedno za drugo dok su se saplitali po kolosecima hodajući prema slaboj žutoj svetlosti u daljini.
Ljudi su se naginjali jedni preko drugih pokušavajući da gledaju kroz prozore. Kada su ugledali Ferita i Evelin, počeli su da aplaudiraju sa oduševljenjem. Evelin se iznenadila. Kondukter, koji je stajao pored vrata vagona, tražio je da vidi Evelininu kartu. Iako je hteo da mu kaže da gleda svoja posla jer je ovaj vagon bio vlasništvo njegove zemlje, Ferit je na najljubazniji način pokazao Evelininu kartu.
„Izvolite. Karta za ceo put do Istanbula."
„Ima li unutra mesta?"
„Sedeće meni u krilu", rekao je Ferit namignuvši čoveku.
Ušli su u vagon. Kada su prolazili pored Selvinog kupea, Ferit se obratio Aseu rečima: „Neka se zna, mesje Aseo, da očekujem koncert da proslavimo naš povratak."
Vagon je krenuo na put tek sutradan ujutru. Vagon zvezde i polumeseca prikačen je za teretni voz koji je išao u Bukurešt. Putovaće nešto sporije, ali neće imati usputnih stanica što im je svima donelo veliko olakšanje. Iako ih esesovci negde budu proizvoljno zaustaviti, provere neće biti tako stroge. Putovaće preko Lajpciga, Praga, Bratislave, Budimpešte i na kraju će stići u Bukurešt. Kada budu stigli u Bukurešt
iskrcaće se oni koji idu u Kostancu, a oni koji idu u Istanbul sačekaće da ih opet povežu na drugi voz.
Čekati. Bežati. Kriti se i ponovo čekati na još jedan polazak, još jedan izlaz. Ići, ići ići bez odmora. Raštrkani na sve četiri strane sveta, tražeći utočište u svakom uglu, boreći se za goli život. Naporno i beskrajno raditi bez prestanka, da bi zatim iščupali svoje korene i morali da odu negde drugde. Je li to cena koju moraju da plate zato što nemaju domovinu? Pripadnost rasi bez domovine njihova je sudbina.
Oči starog Asea bile su sklopljene. Oni u kupeu mislili su da spava, ali on je razmišljao. Voz je prolazio kroz zemlje koje se graniče s njegovom domovinom. Domovina u koju nije mogao da se vrati od svoje dvanaeste godine.
Leh je rođen u Poljskoj. Otac mu je umro kada je imao deset godina. Njegova majka je upoznala jednog Nemca inženjera dok je radila kao sekretarica. Uzeli su se preselili u Nemačku. Poveli su i Leha sa sobom. Očuh je bio dobar prema njemu Poslao je svog pastorka u salcburšku muzičku akademiju kada je shvatio da je Leh talentovan za muziku. Leh je marljivo učio da ne bi izneverio svog očuha. Njegova najveća ambicija bila je da se jednog dana pridruži bečkom Filharmonijskom orkestru kao violinista.
Kada mu je majka rodila brata, Leh je imao petnaest godina. Nije nikada bio ljubomoran na svog brata. Naprotiv, kada je njegov brat krenuo u školu, shvatili su da je genijalan. U to vreme, očuh mu je umro od infarkta, potpuno iznenada, poput njegovog oca.
Nakon sahrane, kada su se vratili kući, majka je držala svoju glavu obema rukama i govorila: „Od sada, Leh, moraš biti otac svome bratu. Poveravam ti ga. Hoću da ga štitiš onako kako je tvoj očuh štitio tebe."
Od tog dana, Leh je napustio svoj san da postane čuveni violinista i da svira u orkestru. Svirao je bilo gde i svuda gde bi mu za to plaćali. Da bi njegov brat mogao da se školuje, on je svirao, i svirao, i svirao. Svirao je za njega da bi nastavio svoje obrazovanje u najboljim srednjim školama, svirao je da bi platio letnje škole, za posebnu obuku, da isprati brata kroz fakultet. Svirao je i svirao violinu. Nije se nikada oženio, nije imao dece, pa ipak nikada nije zažalio ni zbog čega. Od svoje dvadesete godine, osećao je da mu je brat kao sin. Bratovljev uspeh bio je njegov uspeh; njegova sreća bila je i Lehova sreća.
Brat je uspeo da upiše doktorske studije u Americi pomoću sopstvenih stipendija. Svi su očekivali da će se naseliti u Americi, ali umesto toga, oratio se u Nemačku da bi bio koristan sopstvenoj domovini. Oženio se i osnovao porodicu. Od tog vremena nadalje, uživali su u srećnim danima punim nade, svi zajedno povezani u porodicu. Brat je bio dostigao vrhunac svoje karijere. Bio je poznat, uspešan i vrlo bogat. Lehove žrtve nisu bile uzaludne. Do tada je već bilo kasno da krene za svojim
snovima, ali nije nimalo žalio što je odustao od sopstvenih ambicija radi svog brata.
Svi zajedno živeli su srećno i ugodno sve dok Hitler nije stupio na scenu. Tada je nastao haos. Najpre su pobegli u Belgiju. Kada je njegov brat izgubio jednog svog sina u uličnom okršaju, pobegli su u Francusku. Njegovom bratu ponudili su visoko mesto predavača na Univerzitetu u Parizu. Lepo su se smestili i navikli se na život u Parizu, sve dok Hitler nije stigao i tamo. Zatim su odbegli na jug, sve dalje i dalje na jug. Njegova snaha, koja je bila bolesna otkako je izgubila sina, na kraju je izgubila volju za životom tokom jednog od tih bežanja i umrla je.
Ovo je samo još jedan primer beskrajnog jevrejskog bežanja. Beg koji traje pet hiljada godina! Nemci su sada bili svuda. Širili su se Evropom kao dim: Holandija Belgija, Poljska, Francuska, Čehoslovačka, Austrija, Mađarska. Nije se moglo pobeć od njih. Izgledalo je kao da rade poput zlokobnog kancera koji se širi po svim organima u telu. Ljudi su neprekidno bežali od njih, pod lažnim imenima i sa falsifikovanim pasošima. Leh je stigao do tačke kada je samo želeo da odmori svoje umorno i jadno telo i da pronađe mir ispod zemlje. Želeo je da se odmara negde u Obećanoj zemlji, daleko od nemačkih vojnika, esesovaca, Gestapa i njihovih saradnika.
Aseo se toliko umorio od razmišljanja da je konačno zaspao, kada su četiri esesovska vojnika ušla u voz. Nije čuo kako se Rafo i Ferit raspravljaju s njima.
„Ovo je privatan vagon, kao što vidite, potpuno je pun", insistirao je Ferit, ali na kraju morao je da odustane i napravi im mesta u jednom kupeu. Vojnici su pazili na neku ratnu opremu koja je bila utovarena na teretnjak. Očigledno su odlučili da uživaju u komforu luksuznog vagona. Mislili su da bi mogli da protegnu noge na susedno sedište i da malo odspavaju.

Bilo je jutro kada je mesje Aseo otvorio oči. Bilo mu je drago što je sa svojim saputnicima koji su mu postali poput porodice. Tešio ga je osećaj topline što je zajedno s njima. Ukrcao se u voz za Istanbul da bi se odatle snašao da ode u Palestinu
da umre u Obećanoj zemlji, takoreći. Ali sada, pošto je upoznao ove ljude, počeo je da se oseća drukčije. Želeo je da može da nastavi ovo putovanje zauvek, kao da se ušuškao u dugačku crnu kolevku ... Ćihu-hu ... ćihu-hu.
Ponovo su putovali kroz neverovatno divne predele. Lepa sela s kućicama od cigle sušene na suncu, povrtnjaci, zelena polja s kravama koje su veselo preživale, gradovi s kupolastim crkvicama, potoci koji se slivaju s planina, bujne zelene doline. Pogled s prozora stalno se menjao. Sve je podsećalo na razglednice koje ljudi šalju jedni drugima s malim toplim porukama nažvrljanim na poleđini.
Fazil se igrao sa Semjuelom i veselo gugutao. Žene su spustile svoje korpe s hranom i svakoga nudile sirom, šunkom, krastavcima, hladnim mesom i voćem.
Zigfrid je igrao bekgemon s Marselom.
Voz je nastavljao svoj put, klopoćući kroz kaleidoskop prizora. Ne samo što je nosio putnike kroz različite geografske oblike već ih je izlagao samom životu, noseći ih kroz različite načine življenja, različite zemlje i kulture.
Tokom brojnih razgovora u kupeu, saputnici su saznali da će mesje Aseo, Semjuel i njegova sestra nastaviti svoje putovanje do Palestine. Margo je odlučila da okuša sreću u Istanbulu, nadajući se da će, kada se ovaj metež u Evropi završi, moći da se vrati u svoju zemlju. Marsel i Konstanca će ostati u Istanbulu dok ne budu mogli da srede sve za svoj prelazak u Ameriku. Imali su prijatelja koji je radio u američkom konzulatu u Istanbulu, i on bi mogao da im pomogne. Računali su na njega kada su krenuli na ovo putovanje. Davidov put se završavao u Istanbulu, baš kao i Rafov, Selvin i Fazilov. A šta je s mesje Kohenom? Zigfrid nije rekao ništa o svojim planovima.
Kad god bi ga neko pitao koje je njegovo odredište, davao bi neodređen odgovor kao: „Srećan sam sve dok se krećemo." Bio je potpuno svestan toga da bi ga gestapovci vratili u Nemačku ako bi se u bilo kojem trenutku ukrcali na voz i prepoznali ga. Stalno se plašio toga.
Bio je prestravljen da bi Nemci, ako bi ga uhvatili, iskoristili njegovu bogomdanu genijalnost za svoje projekte kojima bi iskorenili njegov narod. Kao i hiljade drugih Jevreja, morao je da ostavi svoj posao, svoje bogatstvo, svoju porodicu, i na kraju i svoje ime. Sada je bežao s pasošem koji je nosio lažno ime. Ime na koje nije mogao da se navikne otkako mu je dato. Nije mogao da odgovori na pitanje: „Koje je vaše odredište?" Možda je izbegavao ovo pitanje jer nije znao da li odlazi u smrt ili ne. Zapravo, odlučio je da odmah oduzme sebi život ako ga budu uhvatili i već je preduzeo sve neophodne mere. Ali šta ako se spase? Pre svega bi morao da održi obećanje koje je dao nekome, obećanje koje je smatrao za sveto nekome ko mu je bio veoma drag. A nakon što bi održao to obećanje, mogao bi na kraju imati mogućnost da svoje znanje, iskustvo i otkrića posveti dobrobiti čovečanstva.
Voz je klopotao kroz hrastove i bukove šume koje su rasle jedne pored drugih. Tutnjeći preko uskih mostova, koji su povezivali visoke litice, kružeći oko brda i kroz duboke doline.
Došlo je veče. Putnici u kupeu spustili su svoje korpe s hranom i, pošto su im se zalihe smanjile, delili su što su imali. Otvorili su jednu od Davidovih boca rajnskog vina.
„Zar nije ostalo nimalo crnog vina?" pitao je Marsel.
„Bojim se da nije. Imamo samo belu. Ako bude još mnogo kašnjenje, moraćemo da večeramo bez vina", odgovorio je David.
„Da večeramo? Vi ovo nazivate večerom? Za nekoga ko je morao da se dvanaest
dana krije u potkrovljima, ovo je gozba", rekao je mesje Aseo.
Marsel se osećao posramljeno. Istina, on i Konstanca su morali da se kreću iz jednog dela grada u drugi i iz jedne kuće u drugu, ali sigurno nisu morali da se kriju u skučenim potkrovljima. Shvatio je da su imali sreće, baš kao i sada. Makar su mogli da pojedu nešto preostalog suvog kolača, malo sira i bajatog hleba.
Pošto su jeli samo suvu hranu, i Fazila je kao i sve njih mučila konstipacija. Pošto je bio mali, stalno je plakao zbog te neugodnosti.
„Ako budemo stali u nekom gradu ili selu, morali bismo da nabavimo malo svežeg voća i povrća", rekla je Selva svom mužu.
„Nemoj mi reći da hoćeš da kuvaš spanać!"
„Ne ismevaj me, Rafo, ozbiljna sam. Moramo nabaviti makar salate, svežih jaja paradajza."
„Ne znam hoće li nas vojnici pustiti da to uradimo."
„Zašto ne bi? Možemo i njima malo dati."
„Videću šta mogu da učinim. Pričaću s jednim od njih. Izgleda da im je onaj crni vođa. Pitaću njega", rekao je Rafo.
Voz je nastavljao svoj put tresući putnike koji su bili sve umorniji i sve se više dosađivali. Oblaci su bili vrlo nisko na nebu.
„Mislim da će pasti kiša", rekla je Margo. „Smračilo se."
„Smrkava se zato što je kasno, a ne zato što se sprema kiša", rekao je David.
„Kako je to divno! Još jedan dan je prošao", rekla je Selva.
Putovali su devet dana. Nekada su morali da čekaju satima, nekada su se zaustavljali preko noći. Menjali su pravac, na jug, na sever, zatim ponovo na jug. Čak su morali da menjaju i lokomotive. Nastavljali su svoje putovanje ponekad ne znajući gde ili kada će se sledeći put zaustaviti. Jedno je bilo izvesno: polako ali sigurno, brzinom kornjače, išli su prema svom odredištu.
„Ovo je kao da se igramo ćorave bake", rekao je David. „Kao da nam vežu oči, zatim nastavljamo put, a onda nam skinu povez i ćiri-bu ćiri-ba! Našli smo se u neočekivanom gradu ili naselju."
„Pa, meni je vreme da vam kažem laku noć", rekao je Aseo sklapajući tablu za bekgemon. „Da vidimo gde ćemo se naći ujutru."
„Mora da smo sada vrlo blizu Bukureštu. Ako ne bude zastoja, trebalo bi da ujutru pređemo bugarsku granicu."
„Hvala bogu. Muka se privodi kraju!"
„Nemojte biti toliko optimistični", rekla je Margo. „Zar se ne sećate one noći kada smo mislili da ćemo se probuditi u Lajpcigu, a našli smo se ko zna gde?"
„Da, sećam se toga, a sećam se i one noći kada smo zaspali misleći da ćemo se probuditi u Rumuniji. Vi ste bili tako srećni kada ste se probudili i shvatili da smo još u
Mađarskoj da su vam od radosti pošle suze."
„Pošto nema šanse da ćemo se vratiti u Mađarsku, hajde da se nadamo da će se sve ovo ubrzo završiti. Aaaah ..." jauknuo je mesje Aseo, ne završivši rečenicu. Čvrsto se držao za svoju levu stranu.
Zigfrid je skočio iz sedišta, dohvatio svoju torbu s police i iz nje izvadio neki lek.
„Šta je to?" pitala je Margo.
„I ja ponekad imam isti problem. Mogu li dobiti malo vode, molim vas?" Dodao je nekoliko kapi leka u pola čaše vode i dao je svom prijatelju.
„Zašto ne prilegnete, mesje Aseo?" predložila je Selva. „Ja ću s decom sesti negde drugde."
„Ne, molim vas, nemojte. Dobro sam. Vetar, pretpostavljam, baš ovde, ništa više."
„Samo se nadam da vetar u meni ne izađe napolje. Ako bude izašao, smrdeće kao đavo", šapnuo je David Marselu na uvo.
„Toalet pakleno smrdi. Siguran sam da nam je svima dosta ovoga. Što pre stignemo na odredište, to bolje", rekao je Marsel.
Na Selvino insistiranje, ispružili su Asea na sedišta, stavivši mu glavu na prijateljevo krilo a noge na Perlu i Semjuela.
„Molim te, ne brini ni o čemu, pokušaj da malo odspavaš. Imam lek u džepu za slučaj da te još bude bolelo", rekao je Zigfrid.
Drugi putnici su se konačno uljuljkali u san, dok je voz nastavljao svoj put kroz noć.
Konstancu je usred noći probudio zvuk hrkanja. Svi njeni saputnici izgledali su kao da su u dubokom snu koje je donelo klaparanje voza. Tiho je preskočila svog muža i išunjala se napolje. Odlučila je da ode u toalet dok svi spavaju i nema reda. Ušla je u toalet i nakratko stavila glavu ispod slavine iz koje je kapala voda s mirisom rđe. Uradila je šta je imala da uradi, a kada je izašla iz toaleta, ruke i lice su joj još bili vlažni. Hodnik je bio mračan. Videla je mesec boje dinje na nebu. Izgledao je kao vekna hleba koju je neko zagrizao. O, kako je žudela da zagrize svežu veknu hleba. Otvorila je prozor da udahne svežeg vazduha, ali kada je shvatila koliko je ledeno hladan, ponovo ga je zatvorila. Pritisnula je čelo na staklo prozora i pogledala u oštre i pljosnate obrise planina. Mesec, koji je sijao iza njih, pravio je tamnoplave senke. Kako je divno, pomislila je. Ja samo stojim ovde, a priroda mi se prikazuje. Toplota u vagonu kao da joj je obavijala celo telo. Dlanovi su joj goreli. Podigla je ruke i oslonila se na prozor da oseti vlažnu hladnoću. Ostala je tako neko vreme, a onda je osetila kako joj neko diše u vrat. Par ruku čvrsto ju je uhvatilo za bokove i jedno telo se naslonilo na njeno.
„Marsel", rekla je, „Oh, Marsel ..." Pokušala je da okrene glavu, ali Marsel joj je držao glavu jednom šakom, a drugom je držao njene šake na prozoru. Muž joj je strašno nedostajao. Volela je kad joj je ljubio vrat, milovao ga jezikom, kad je osećala
njegov dah svuda u svojoj kosi. Opirala se kada je pokušao da ode dalje. „Marsel, nemoj, ne ovde, molim te, nemoj, neko bi mogao da krene u toalet."
Marsel joj je silom podigao suknju svojim kolenom. Konstanca je želela da njen muž i nastavi i prestane. Šta ako bi neko izašao u hodnik? „Nemoj, rekla sam ti!" Ipak je duboko u sebi želela da nastavi, da ne prekida. Kada joj je Marsel pustio ruke da bi joj svukao gaćice, pokušala je da okrene svoju glavu prema njemu, ali bila je grubo gurnuta na prozor. Bože moj! pomislila je. Bože moj! Ovo nije Marsel. Ovo nije mo muž!
Ludački su se borili ispred prozora. Dok joj je jednom rukom čvrsto držao glavu, drugu joj je stavio na usta da bi prigušio krike. Bezuspešno je pokušala da ujede tu ruku preko svojih usta. Gaćice su joj bile oko kolena, a dugmad na njegovim pantalonama već su bila otkopčana. Shvatila je da ju je pratio potpuno pripremljen ... Bože moj! Vrisnula je iz sve snage: „Aaaaa!" Ali prigušeni zvuk izgubio se u buci voza Pomerala je kukove levo-desno pokušavajući da izbegne njegov stisak, ali imala je sve manje snage.
David je bio u deliji. Spavao je na slami u zadahu stopala. Bio je mrkli mrak. Sve je bilo prikriveno mračnim prekrivačem. Kao životinja u toru. Slama je smrdela na vlagu i suvi izmet.
David je otvorio oči; tama oko njega bila je kao zid. Skočio je sa sedišta, sapleo se o Fazilovu igračku i pao na Selvu.
„Aaa!"
„Pssst, Fazil spava. Svi spavaju. U redu je, možeš da prođeš."
David je napipao put do vrata i izašao u hodnik. Teško je disao. Krenuo je da otvori prozor. Trebao mu je hladan vazduh da bi se razbudio i došao sebi. Želeo je da ga to spase noćne more koju je upravo sanjao.
Koračao je prema prozoru. Šta je to? Glas. Da li je to neko stenjao? Nasmešio se sam sebi. Osnovni instinkti očigledno prevazilaze okolnosti. Zatim, kada je krenuo natrag u kuge, shvatio je da je stenjanje imalo drukčiji ishod. „U pomoć, molim vas, pomozite mi ..." Iako je bilo promrmljano, to je očigledno bila žena. Krenuo je prema zvuku. U hodniku osvetljenom mesečinom, video je krupnog čoveka kako beži. Potrčao je za njim, ah sapleo se o nešto. Na podu je ležala žena. Kleknuo je.
„Bože moj! Konstanca!"
Čučala je ispod prozora i drhtala, pribivši kolena uz grudi i rukama obgrlivši noge.
„Šta se desilo?"
Konstanca je pokušala da objasni, ali jecala je i David nije mogao da razume šta je govorila.
„Da li ti je onaj čovek nešto uradio?" Konstanca je potvrdno klimnula.
„Ko je to bio? Jesi li ga prepoznala?" Konstanca je odmahnula glavom.
Sada se već kidala od jecaja i žalosno plakala. David ju je zagrlio i gladio joj kosu.
„Nemoj da plačeš, gotovo je, sada je gotovo, molim te, smiri se. Hajde da se umiješ. Molim te, ne plači."
Začuli su buku i oboje podigli pogled. Marsel je stajao odmah do njih i zapanjeno ih gledao.
Voz je nastavljao svoj put. Svi putnici u kupeu osim Konstance probudili su se ujutru jedan za drugim. Ona je spavala pored prozora kolena priljubljenih uz grudi, pokrivena svojom kišnom kabanicom. Aseo se tog jutra osećao dobro, ali Marsel nije. Nije mogao da se smiri. Išao je do toaleta i nazad, gore-dole hodnikom, pušio. Zigfrid je bio vrlo tih, kao i obično. Tako i David.
Selva i Margo su ponovo spustile svoje korpe s hranom i spremile doručak: gorka kafa koja je ostala na dnu termosa, kuvana jaja, hleb i med koji su prethodnog dana kupili od lokalnih seljaka.
„Mesje Aseo, danas ne smete da propustite doručak", rekla je Selva. „Med je izvrstan i divno miriše na cveće."
„Kao i vi, madam, a vi ste i slatki kao med."
Selva je pocrvenela iako je čovek imao skoro osamdeset godina. Ko zna? Možda i nije bio tako star. Ponekad teške okolnosti u životu i bol dodaju godine spoljašnjem izgledu.
Ferit i Evelin su došli u posetu. Da nije bilo onog incidenta u Berlinu, Ferit bi svojo ženi pronašao mesto sa Selvom i Margo da bi mogle jedna drugoj da prave društvo, ali nakon te noći, Evelin nije uopšte htela da se odvoji od Ferita. Kada su ušli, David je ustao.
„Molim vas, sedite na moje mesto, madam", rekao je, ponudivši svoje sedište Evelin. „Ja ću otići na vaše mesto. Možete ostati koliko god želite."
„Samo trenutak, Davide, imam nešto svima da vam kažem", rekao je Ferit
„Približavamo se Bukureštu. Otkačiće nas sa ovog teretnog voza kada budemo stigl tamo. Po svemu sudeći, povezaće nas s jednim putničkim vozom kojim ćemo ići odande nadalje. Hteo sam da kažem svima koji hoće da siđu s voza da ćemo u stanici provesti samo oko pola sata."
„U redu", rekao je David. „Pokušaću da nabavim nešto vina. Izdržaću uz piće."
„Primetila sam da danas baš ne ličiš na sebe", rekla je Margo. „Pretpostavljam da ti je već dosta, kao i svima nama."
„Nego šta!"
Dok je išao prema Evelininom kupeu, nabasao je na Marsela.
„Imaš li sekund?"
„Da, naravno. Šta nije u redu?"
„Samo ne mogu da shvatim kako nisi mogao da vidiš tog tipa, Davide."
„Rekao sam ti stotinu puta. Video sam ga samo s leda dok je bežao."
„Koje mu je boje bila odeća? Je li nosio uniformu?"
„Izgleda da nisam bio sasvim jasan. Rekao sam ti, bilo je vrlo mračno. Mora da je nosio tamnu odeću. Bio je krupan čovek. To je sve što sam primetio, da je velik."
„Ima tačno četrdeset devet krupnih momaka u ovom vagonu."
„Nemoj mi reći da si proveravao svaki kupe. Jesi li poludeo?"
„Prosto moram da nađem to đubre."
„Slušaj, Marsele, kladim se da je to bio jedan od vojnika. Ko bi drugi uradio tako nešto osim ako nije seksualni manijak?"
„Moram nešto da učinim."
„Šta, do đavola, možeš da učiniš? Da nećeš da ih pitaš ko ti je silovao ženu?"
„Zašto da ne?"
„Marsele, preklinjem te, kontroliši se. Inače ćeš nas sve uvaliti u nevolju. Ostalo nam je još samo nekoliko dana u ovom vozu. Budi razuman, tako ti boga. Pretpostavi samo na trenutak da neko od njih prizna zločin, šta bi onda uradio? Ne možeš da ga pretučeš."
„Ko kaže da ne mogu?"
„Ako bi to uradio, automatski bi nas sve stavio u situaciju da će sve kroz šta smo prošli u poslednjih devet dana otići do đavola. Svi ćemo istrunuti u nekom rumunskom zatvoru. Zapravo, ako napadneš esesovca, možda će nas čak poslati u neki zatvorski logor u Nemačkoj. Hoćeš li da ti još jednom ispričam kako to izgleda?"
„Možda bi trebalo da te lupim posred lica", rekao je Marsel.
„Ti si poludeo", rekao je David, odgurnuo Marsela u stranu i prošao.
Zašto ja, do đavola, privlačim sve ove nevolje? pomislio je David. Da nije zato što se ne molim na Sabat?
Kada se voz zaustavio u Bukureštu, svi su jurnuli napolje iz svojih kupea. Esesovc su stajali u hodniku i pokušavali da ih spreče da siđu. „Halt! Halt!" vikali su.
„Šta sad oni hoće?” pitala je jedna žena.
„Izgleda da moraju oni prvi da siđu", objasnio je Ferit. „Moraju da otkače vagon. Mi ćemo sići kasnije. Po svemu sudeći, premestiće ovaj vagon na neki drugi peron kada ga budu otkačili."
„Hej, Marsele! Zar ih nisi čuo? Gde si krenuo?"
„Do toaleta."
Marsel je otišao i zaustavio se ispred izlaznih vrata. Vojnici su išli prema vratima šaleći se i smejući među sobom. Jedan od njih mahao je prema Marselu i rekao na nemačkom: „Ne silazi sada! Kasnije, kasnije!" To je bio jedan lep mladić. Marsel je
klimnuo glavom da pokaže da je razumeo. Ugledao je najvišeg i najvećeg među njima. Lepi vojnik je sišao prvi, za njim je sišao neki drugi vojnik, a zatim veliki čovek. Marsel je namerno postavio svoje stopalo da ga saplete, a on je pao na glavu. Čovek koji je išao za njim naleteo je na njega i takođe pao. Marsel je video kako se puška drugog čoveka zabija u vrat velikog. Čim je to video, utrčao je u toalet i zaključao vrata.
Stigli su u Bugarsku u nešto manjem broju. Četrdeset sedam putnika iskrcalo se u Bukureštu da bi nastavilo svoje putovanje ka Kostanci.
Ferit je sišao s voza da bi pokušao da ubrza odvajanje njihovog vagona. Nije razumeo zašto vojnici, koji kao da su se naljutili, nisu žurili. Morao je da žrtvuje njihovu poslednju teglu kafe da bi ih podmitio da krenu na posao.
Ovo beskonačno putovanje bližilo se kraju. Bugarska granica bila je obaveštena o njihovom dolasku. Ovoga puta, nisu ih detaljno pretresali. Kao i obično, Ferit je pokupio polovinu pasoša a Rafo drugu polovinu, i dali su ih na pečatiranje.
Policajac im je rekao: „Nije vam dozvoljeno da stajete u Bugarskoj; morate samo da prođete kroz nju."
Ferit je pomislio: Ko bi, dođavola, uopšte i hteo da stane ovde, ali je zapravo ironično rekao: „Čak ni ako budemo imali hitan slučaj?"
„Da li vam je neko u vozu bolestan?"
„Ne."

„Imate li neke zarazne bolesti?"
„Naravno da ne. Zašto ste, zaboga, to pitali?"
„A zašto ste vi onda postavili svoje prvo pitanje?"
Bolje da sam se zagrcnuo, pomislio je i odgovorio: „Samo sam se našalio."
„Ovo nije šala. Živimo u vreme kada ranjeni vojnici mogu umreti u vozu i tako raširiti zarazu. Ako vam se to bude dogodilo, morate obavestiti vlasti. Morali biste objaviti uzbunu."
Ferit je prekinuo čoveka: „Nema vojnika u našem vagonu. Tu su samo muškarci, žene i deca koji svi jedva čekaju da se vrate u svoju zemlju živi i zdravi. Možete da pogledate ako želite. Samo sam se šalio." Ferit se preznojio.
Čovek je malo razmislio. Očigledno je bio birokrata, zalepljen za pravila i propise.
„U redu, možete uzeti svoje pasoše."
„Hvala vam."
Ferit je trčao celim putem do vagona. Popeo se, stao nasred hodnika i povikao:
„Slušaj 'vamo, nema stajanja do Edirna. Nema izlaženja iz voza i nema umiranja. Je l jasno?"
Svi putnici su oduševljeno aplaudirali. Do Edirna ... Edirn ... EDIRN ... Nijedan gra na celom svetu nije mogao bolje da zvuči u njihovim ušima. Edirn je značio
oslobođenje. Značio je dostizanje cilja. Značio je mir. Novi početak, preporod!
Voz je krenuo. Svi su bili puni radosti. Samo je Konstanca i dalje bila tužna. Nije izašla iz voza u Bukureštu i celog dana nije ništa jela.
„Ti uopšte ne izgledaš dobro. Pitam se da nemaš groznicu", rekla je Margo, stavljajući svoju ruku Konstanci na čelo. „Svejedno, skoro smo stigli. Sigurna sam da će ti biti mnogo bolje kada večeras budemo stigli u Edirn.."
„Šta je bilo?" pitala je Selva.
Konstanca nije odgovorila. Sklopila je oči i pravila se da spava. Margo i Selva su izašle iz kupea da bi otišle u posetu kod Evelin.
„Čini mi se da se nešto dešava između Marsela i njegove žene", rekla je Margo
„Čitav dan nisu progovorili ni reč jedno s drugim."
„Ne bih rekla", odgovorila je Selva. „Da su se svađali ili tako nešto, mi bismo to sigurno čuli. Tamo ne možeš ni da kineš a da svi ne saznaju."
David je pušio pored prozora.
„Davide, danas pušiš kao smuk", rekla je Margo. „Nadam se daćeš otvoriti to vino što si večeras uzeo u Bukureštu."
„Nisam ništa uzeo."
„Molim!? Zašto nisi? Zar ga uopšte ne prodaju na stanici?"
„Iskreno, nisam ni pitao."
Izgleda da nas je ovo putovanje sve napatilo, pomislila je Margo. Kako je to čudno, neko bi pomislio da će ljudi biti sve srećniji što se više približavamo destinaciji, ali izgleda da je sasvim suprotno.
Svi su se sada smestili u svoje kupee. Euforija koju su osećali kada su ušli u Bugarsku do sada je nestala.
Marsel nije hteo da igra bekgemon, David je imao kiselo lice, a Konstanca je i dalje dremala u svom uglu. Atmosfera je bila teška. „Mesje Aseo", rekla je Selva, „da l biste mi učinili uslugu?"
„Za vas sve, madam."
„Čini mi se da ovu atmosferu treba malo podići. Šta kažete na to da vam David dohvati violinu s police pa da nam nešto odsvirate?"
„Sa zadovoljstvom", odvratio je starac.
David se pružio i dohvatio violinu. Aseo je stao nasred kupea i svima se naklonio.
„Betovenov Koncert u D duru", rekao je stavivši violinu ispod brade. Zasvirao je.
Bilo je nečeg magičnog u Aseovom nastupu. Od trenutka kada bi počeo da svira hvatao je svoje slušaoce i nosio ih u njihove svetove. Možda ih je svaka nota vraćala u njih same, pomažući im da reše pitanja svog novog života.
Niz Konstancine obraze potekle su suze. Ponovo je okrenula glavu i gledala napolje. Marsel joj je blago prolazio prstima kroz kosu, nežno joj milujući glavu. David je
duboko uzdahnuo.
Voz se kretao punom brzinom. Aseo je svirao violinu kao što je činio celog svog života, strasno i s ljubavlju. Njegove misli iznenada su se vratile u vreme kada je nastupao kao solista u Bečkoj operi na dočeku Nove godine. Svirao je isti koncert kao i sada, pred salom punom publike. Mesto je bilo krcato aristokratama, elegantnim damama i mladim ljubiteljima muzike. Svi su bili puni strahopoštovanja. Počeo je sa allegro ma non troppo40 sa oduševljenjem, zatim sporije i dublje, kao da vile skakuću po dubokim šumama ... Violina mu je ležala na besprekorno beloj maramici, gudalo u desnoj ruci, prsti su mu milovali strune, a telo mu se njihalo u ritmu muzike.
U trenutku predaha, obrisao bi znoj sa obrva, a zatim bi opet nastavio, Larghetto41, lagano, mirno, opuštajuće, kao da pliva u toplom moru, dugi lagani potezi, i ne gledajući u note, svirao je, svirao ... Rondo, sada brže, s više žara, sada je velika bela ptica, belih krila, koja leti pišući bele krugove na plavom nebu, među oblacima, i kruži, kruži ... Poslednja nota! Veliko finale! Cela dvorana je na nogama, ceo Beč, aplauz je beskrajan, dirigent mu čestita, aplauz je još jači ... „Bravo, maestro! Bravo, maestro!" Viču. On se klanja publici, iznova i iznova, dok je aplauz sve udaljeniji, tiši ... Zigfrid je odjednom skočio sa sedišta: „Bože moj! Bože moj!" David i Marsel su takođe skočili, zatim su i žene ustale. Aseo je najpre naginjao glavu napred kao da im se klanja, zatim se sagnuo još više i više napred, dok konačno nije pao na pod.
Pokušali su da ga podignu na sedište, ali kada nisu uspeli, ostavili su ga da leži gde je bio.
Zigfrid je kleknuo pored svog prijatelja i prstima mu dodirnuo slepoočnicu. Selva je vrisnula: „Mesje Kohen!"
Zigfrid je klimnuo, suze su mu tekle niz lice. Seo je na pod i podigao telo svog prijatelja, pažljivo položivši njegovu glavu na svoje grudi. Njihao ga je u svom naručju kao bebu.
„Moramo odmah da zaustavimo voz", rekao je Ferit. „Moram ovo da prijavim."
„Sačekajte. Molim vas, ne zaustavljajte voz."
„Ali moramo, mesje Kohen."
Zigfrid je položio Aseovu glavu na pod kao da spušta bebu u kolevku. Ustao je uzeo Ferita za ruke. Svi su oko njih stajali bez daha.
„Mesje Ferit, preklinjem vas da ne zaustavljate voz. Ne želim da ostavim njegovo telo u Bugarskoj. Ne želim da neki Bugarin položi svoju ruku na njega. Imamo još samo nekoliko sati puta. Možemo da prijavimo događaj kada pređemo granicu u Edirnu. Samo još nekoliko sati. Molim vas, nemojte dozvoliti da ga fašisti dotaknu, svuku i uzmu njegove stvari. Preklinjem vas."
Ferit se zaustavio. Sve oči bile su uprte u njega. Konstanca, Selva, Margo, David deca, sve oči pune molbe gledale su ga netremice.
„U redu, mesje Kohen, ali niko o ovome ne sme ništa da zna, inače smo u nevolji.
Zločin je ne prijaviti smrt", rekao je uzvrativši pogled svima.
„Spavao je", rekla je Margo. „Kako bismo mogli da znamo ako je umro u snu?" Pažljivo su podigli Asea i položili njegovo telo na sedište.
„Stavite mu glavu na moje krilo", rekao je Zigfrid vrativši se na svoje mesto. Stavil su Aseovu glavu na njegovo krilo. Zigfrid mu je zatvorio oči kao da ih miluje, zatim je podigao ruku koja mu je visila sa strane, nežno je poljubio i položio je na njegove grudi.
Margo je skinula svoj crveni kaput i njime pokrila Asea. Oni koji su sedeli gde je Aseo ležao, sedeli su na ivici sedišta pored njegovih stopala, ili su se ugurali na sedište s druge strane.
Voz je nastavio svoj put. Note Aseovog koncerta tekle su u kupeu. Svi su sedel zajedno, i duboko u svojim srcima još su slušali muziku koju im je malopre svirao, pruživši im toplinu. Bili su Ase-ovi poslednji prijatelji.
Uniformisani bugarski službenik ušao je u kupe i salutirao. „Približavamo se granici. Hoću da se svi postrojite sa svojim pasošima i kartama kada budemo stali", rekao je.
Svi su se skamenili. „Naši pasoši su kod jednog prijatelja u drugom kupeu", učtivo je rekao Marsel.
„Zašto?"
„On je voda naše grupe. Poći ću da ga dovedem, ako se slažete." Marsel je drhteći otišao prema Feritovom kupeu.
„On spava?" pitao je službenik pokazavši glavom na Asea.
„Da, spava."
„Probudite ga."
„Ali tek što je zaspao", rekla je Margo. „Sinoć uopšte nije mogao da spava."
„Neka nastavi da spava kasnije."
Ferit i Rafo su došli zajedno. Obojica su izgledali skrhano.
„Evo pasoša", rekao je Ferit.
„U redu. Hoću da svi siđete sa voza kada bude stao. Skoro da smo stigli, već usporavamo."
„Niko nam nije tražio da to uradimo otkako smo krenuli iz Pariza", rekao je Ferit.
„A čak smo prošli i kroz Berlin."
„Možda je tako, gospodo, ali putovali ste kroz okupirane zemlje – Francusku, Čehoslovačku, Mađarsku – u današnje vreme, one se sve smatraju kao Nemačka Pod nemačkom su okupacijom. Sada treba da uđete u drugu zemlju. To se zove prava granica."
„Shvatam. Zašto ne nastavite svoj posao u drugim vagonima dok ja ovde ne sredim stvari?" rekao je Ferit, igrajući da dobije na vremenu, ali zapravo ne znajući zašto.
Treba li da upropasti sve njih samo da bi zadržao Asea u vozu narednih desetak minuta?
David je ustao i šapnuo Feritu: „Hajde da mu ponudimo mito." Ferit je nervozno zapalio cigaretu pored prozora.
„Kako? Mislite na novac?"
„Zašto da ne? Novac, vino, žrtvovaću čak i svoj mosel42."
„Sačekajte da razmislim", rekao je Ferit.
„Mesje Kohen je rekao da bi mogao dati novac."
„Dobro. Videćemo."
Ferit je izbacio opušak kroz prozor i pogledao napolje. Tamo je već bilo nekih putnika iz drugih vagona koji su stajali pored voza. Ferit se neodlučno vratio do ulaza u kupe.
„Dobro onda, svi napolje!" Niko se nije mrdnuo.
„Hoćete li da vas onaj inspektor prisili da siđete?"
Ferit se obratio Zigfridu s molbom: „Mesje Kohen, hoćete molim vas, ostaviti mesje Asea gde jeste i izaći iz voza?"
Marsel i Konstanca, Selva sa sinom u rukama, Margo, Semjuel i Perla izašli su iz kupea.
„Želite li da ja ostanem, mesje Ferit?" pitao je David. „Mislim, mogu li biti od pomoći?"
„Ne, hvala vam, Davide, samo napred. Mesje Kohen, molim vas, pođite za mnom."
I David je izašao iz kupea. Ferit se zbunio shvativši da Zigfrid nije nameravao da se pomeri. „Verujte mi, zaista saosećam s vama, ali i vi morate razumeti moju situaciju."
„Možda mislite da razumete, mesje, ali nije tako. Znam da nameravate da podmitite inspektora i zato želite da ostanete nasamo s njim, ali ja želim da ostanem ovde da bih mogao podići iznos ako bude neophodno. Mogu ga povećavati dok mu ne bude nemoguće da odbije!"
Inspektor se približavao kupeu baš kada je Margo kretala da siđe. Iznenada je odlučila da se vrati. Naletela je na inspektora na vratima kupea. Uzela je njegove ruke u svoje.
„Hoćete li, molim vas, da mi pomognete", molila je. „Taj starac što leži na sedištima jeste moj otac. Užasno je bolestan. Patio je, pa smo mu dali sedativ da bi mogao da zaspi. Preklinjem vas, nemojte ga sada buditi. Ostalo nam je samo još nekoliko sati puta. Ako ga sada prisilite da ustane, možda neće izdržati. Molim vas, pustite ga da ostane gde jeste. Čak i ako ne preživi putovanje, pustite ga da makar umre u svojoj zemlji."
Inspektor je sada gledao Asea s vrata, gde je stajao. Pošao je ka njemu. Margo je bila bez daha; kolena su joj klecala. Za delić sekunde, ona i Ferit su se pogledali. S Feritovog lica nestalo je boje. Inspektor je iznenada pružio ruku i dodirnuo crven kaput kojim je Aseo bio pokriven, kao da ga miluje. „Predivan kaput", rekao je. „Tako je mek. Je li to ono što zovu kašmir?"
Margo je stala između inspektora i Asea. „Volela bih da vam ga poklonim u znak zahvalnosti što niste uznemirili mog oca", rekla je. Skinula je kaput s leša. „Molim vas, prihvatite ga. Možete ga dati svojoj ženi ili kćerki, možda svojoj devojci. Međutim, pošto vam ga ne mogu dati ovde i sada pred svima, zaboraviću ga na carini", rekla je ogrnuvši se kaputom. „Sada, molim vas, budite ljubazni i povedite me do carine."
Kada je Margo otišla sa inspektorom, Zigfrid je položio Aseovu glavu na sedište uzeo svoju kabanicu sa police iznad. Pokrio je njime Asea i izašao iz kupea. Ferit je krenuo za njim, čvrsto zatvorivši vrata kupea.
Voz je krenuo sa stanice čim su formalnosti bile obavljene. Nedugo zatim, Selva je radosno vrisnula: „KAPIKULE!"43 Voz se kretao vrlo sporo i zatim se zaustavio. Ferit je izašao u hodnik i iz petnih žila povikao: „DOBRO DOŠLI U TURSKU"!Svi su po
eli da tapšu, da se grle i ljube, oči su im se napunile suzama. Neki su se rukovali i čestitali jedni drugima, drugi su radosno vrištali. Jedino je Selvin kupe bio bez traga oduševljenja. Čak ni blistavo tursko sunce koje je počelo da sija kroz prozor nije bilo dovoljno da obriše tugu iz kupea.
Ferit je na vratima pozdravio policajca i carinika kada su ušli u voz.
„Bojim se da imamo tužne vesti", rekao je. „Jedan naš saputnik je preminuo."
„Naše saučešće", rekao je carinik.
„Da moramo da obavestimo granični garnizon o tome?"
„Ne", rekao je policajac, „to nema nikakve veze s njima. Zapravo, ionako nisu ovde; upravo igraju fudbal. Mi ćemo uraditi sve što je neophodno. Ništa ne brinite."
Nakon što je pažljivo nadgledao dok su Asea premeštali na nosila, Zigfrid je uzeo sa police Aseovu kutiju s violinom i kofer, a zatim i svoje stvari.
„Prijatelji", rekao je, „kakva šteta što sada moram da se oprostim s vama. Iskreno se nadam da će nam se putevi ponovo ukrstiti. Zahvaljujem vam od sveg srca." Zagrlio je svakog ponaosob u kupeu. Zatim je pružio Margo Aseovu violinu. „Molim vas, uzmite ovo od mene, madmoazel", rekao je. „To je dragocena violina. Iako vi ne možete da je svirate, možda će jednog dana u budućnosti to moći vaša deca."
Margo se iznenadila. „Zaista ne morate to da radite, mesje Kohen", rekla je, „zaista ne morate. To je mnogo vrednije od mog kaputa, ne bih mogla ..."
„Učinili biste mi zadovoljstvo ako biste je uzeli. To nema veze s vašim kaputom ...
To je samo skroman znak moje zahvalnosti."
„Ali to je stradivarijus! Mesje, sigurno ima neke rođake, možda ..."
„Ima", rekao je Zigfrid, „samo jednog brata, a to sam ja!"
Voz je nastavio svoj put iz Edirna za Istanbul sa dva putnika manje. Selva je dala svog sina njegovom ocu, smotala svoju jaknu kao jastuk, legla i sklopila oči. Zašto nije mogla da se oseća srećno? Nije joj se plakalo i nije je mučilo to što ih možda niko neće čekati na stanici. Bilo je kao da je prazna unutra, kao da su joj nervi uklonjeni, i ništa nije mogla da oseća. Jedino što je znala bilo je da je umorna, strašno umorna. Ne umorna od dana, meseci ili godina, već umorna od toga što je izabrala da živi u egzilu ...
Voz je sada završavao svoj put kroz domovinu. Ćihu-hu, ćihu-hu bilo je kao uspavanka i uvelo je Selvu u san.
„Pogledaj, Selva, zar ono nije drevni Sinanov most?" pitala je Konstanca.
„Selva spava", rekla je Margo. „Izgleda da priča u snu s vremena na vreme."

Selva je sada bila na jednom od Princezinih ostrva u Mramornom moru. Izgleda da se vratila u svoju mladost i sledila je Sabihu kroz borovu šumu.
Dok je stizala svoju stariju sestru, brzo je zaobilazila borove. Sabihina haljina se talasala kao pena na vetru. Svaki put kada bi joj se Selva približila dovoljno da je dohvati za rub, njene ruke bi uhvatile samo prazan vazduh.
„Selva me ne može uhvatiti! Ne može me uhvatiti!" začikavala je, nestajući iza drveća i ponovo se pojavljujući. Sabihina haljina je odjednom postala crvena kao nar. Selva ju je zamalo stigla, ali ona se baš tada pretvorila u leptira boje nara. Selva je nastavila da trči za leptirom dok je on leteo. Pala je preko grebena, sve niže i niže u ambis bez dna. Konačno, kada je stigla do dna, tamo je stajao njen otac s raširenim rukama. Selva je vrisnula: „Oče, uhvati me ... Uhvati me, oče!"
„Selva, ljubavi moja, probudi se, probudi se, skoro smo stigli."
„Skoro smo stigli gde?" pitala je gledajući Rafa uplašenim očima.
„U Istanbul, na stanicu Sirkedži, naravno."
„Šta?"
Uspravila se i zatreptala. Ugledala je gvozdene stanične stubove. I tu je bio i dobro poznati miris, mešavina mora i morske trave, miris Istanbula. Voz se približavao stanici, polako i smireno, skoro kao koketna nevesta koja veče svoj veo.
Linije i boje grada koji joj je toliko nedostajao, fasade koje su odavale stil Seldžuka, gomila na stanici sa šarenim prozorima od obojenog stakla, koji predstavljaju mističnu atmosferu koja se povezuje sa Istokom, nosači skoro smrvljeni pod velikim teretom pričvršćenim kanapom za njihova pleća. Tu su bila gospoda sa fedora šeširima i kaputima sa dva reda dugmadi, muškarci u kratkim pantalonama i dame sa šeširima i šalovima, bezobrazna deca koju su razmazile majke, i naravno prodavci simita44. Kada je ugledala te prodavce simita, suze su joj potekle niz obraze.
Peron je bio strašno zakrčen. Ličio je na hiljade ruku koje se njišu. Selva je sa strepnjom pregledala gomilu ... Ne, on nikada ne bi došao. Na kraju krajeva, zar je nije upravo on prekorio ispred velikog ogledala u dnevnoj sobi govoreći: „Ne samo što si me izneverila već si naglavačke okrenula i šest vekova tradicije!" On sigurno ne bi došao! Neka deca su vikala jedna na druge ... Odjednom je u daljini spazila Sabihu u njenom ružičastom dvodelnom kostimu. Majka je stajala pored nje. Mahale su belim maramicama da joj privuku pažnju. Leon, Rafov brat, stajao je iza njih. Kao da nije znao šta da radi sa svojim rukama, pa ih je čvrsto držao u džepovima. Strogo je stajao s cigaretom u ustima. Selva je pregledala peron: on nije došao.
Spustila je glavu da niko ne bi shvatio kako je razočarana. Gušenje tog tračka nade u njenom srcu bilo je bolno. Zašto se uopšte i nadala? Zar nije znala koliko su ona i njen otac slični? Taj karakter snažne volje koji nikada ne bi odustao od jednom donete odluke. Ta tvrdoglavost koja nije znala za kompromis. Zar nije imala beskrajne rasprave sa svojim ocem o tome što se protivio osnivanju Republike uprkos tome što je za vreme rata za nezavisnost u Anadoliji tajno slao novčanu pomoć trupama? Poštovao je Ataturka, ali bio je odan sultanu. Sabiha bi ih grdila: „Nemojte mi reći da ste se ponovo vratili na istu staru temu! Zar se nikad ne umorite što raspravljate o tome a nikada ne dođete do zaključka?" Ne, nikada se nisu umarali. Selva je uporno isticala da očeve napredne ideje o slobodi odgovaraju idealima Republike, dok Fazil Rešat-paša nikada nije prestao da tvrdi kako je pogrešno okončati sultanat. Raspravljati bi se satima. Zapravo, upravo je zbog toga, kada ga je molila za blagoslov da se uda za Rafa, Selva koristila istu logiku koju je od njega naučila. Ali duboko u sebi znala je da on nikada neće dati odobrenje. Dok je sedela kraj njega nakon onog ponižavajućeg pokušaja samoubistva, shvatila je da joj nikada neće oprostiti. Nikada neće zaboraviti kako je, kada se oporavio, otvorio oči i pogledao svoju porodicu okupljenu oko kreveta, ali zatvorio ih je ugledavši nju. Nije zatvorio samo oči, već i svoje srce, zauvek. Selva se pitala da li je njenu odluku da napusti domovinu potkrepio ovaj stav. Je li moguće da je odlučila da ode jer nije mogla da podnese da je rođeni otac ignoriše? Bogzna koliko puta je o tome razmišljala. Pre nego što bi zaspala u naručju svog muža, razmišljala je o tome stotinama – ne, hiljadama – puta. Kada bi se završilo Rafovo strasno priljubljivanje, i kada bi je nežno zagrlio, zatvorila bi vrata svoje strasti za njega i otvorila prozor čežnje za ocem. Ponekad bi razmišljala o njemu do ranog jutra. Nedostajao bi joj, žudela bi za njegovom ljubavlju i brigom, srce bi joj se kidalo na komade. Platila je visoku cenu što je uvredila svog oca, a ipak nije mogla da priča o svojoj gorčini ni s Rafom ni s bilo kim. Kako se zvaše onaj krupni Nemac što je radio u Udruženju za imigraciju u Istanbulu? Dok ga nije srela i od njega saznala za očevu brigu, nije se ni nadala oproštaju, iako bi s vremena na vreme rekla Rafu: „Možda će se jednog dana sve srediti." Ali sada je počela da shvata da su
njegov oproštaj i njegova briga za kćerkinu bezbednost dve sasvim različite stvari. Kao otac, Fazil Rešat-paša bi učinio sve što je u njegovoj moći da ispuni svoje dužnosti, ali ništa više. Uzalud se nadala. Još se živo sećala tog užasnog, odzvanjajućeg zvuka lomljave ogromnog stakla i vaza od kineskog porcelana u dnevnoj sobi kada je izašla nakon njihove strašne svađe. Taj zvuk, sličan prodornom zvuku soprana, još joj je odzvanjao u ušima. Njen otac koji je slomio te retkosti, kao da je time pokidao veze koje su ih držale zajedno, sigurno ne bi došao da je sačeka na stanici. Ne, ne bi.
Rafo joj je dodao Fazila da bi ga mogla povesti do svoje majke koja je stajala iza staklenog zida na izlazu. Pokušala je da se sabere i podigla Fazila visoko da bi ga njena majka videla. Tek tada je primetila sedog gospodina, koji je držao štap i čekao dalje od gomile. Bio je naslonjen na jedan od gvozdenih stubova u daljini i nije pomerao nijedan mišić.

Knjiga Poslednji voz za Istanbul nije zasnovana na životnim pričama stvarnih ljudi. Zasnovana je na iskustvima o kojima su svedočile mnoge turske diplomate koje su imale nameštenja u Evropi tokom Drugog svetskog rata i koji su uspeli da spasu iz Hitlerovih kandži mnogo Jevreja iz Turske i iz drugih zemalja, kao i mladog Turčina koji je bio član francuskog Pokreta otpora.
Ne mogu sasvim da izrazim svoju zahvalnost sada preminulim ambasadorima Namiku Jolgi i Nedžadu Kentu, neka počivaju u miru, koji su posvetili tako mnogo svog dragocenog vremena prisećanju svojih doživljaja i time mi omogućili da napišem ovaj roman. Iskreno se nadam da će njihove časne karijere možda biti primer za sve mlade diplomate.
Posebnu zahvalnost dugujem i gospodinu Robertu Lazaru Rusou i njegovoj ženi što su mi pomogli svojim pripovedanjem onim iskustvima i mukama u radnom logoru i o svom putovanju vozom. Svoju zahvalnost dajem i gospođi Luiz Behar što mi je pričala o svojim iskustvima u vagonu zvezde i polumeseca na povratku u Istanbul.
Za njegovu opštu pomoć u mom istraživanju, želela bih da odani priznanje savetniku Fondacije 500 godina, gospodinu Hariju Ožalvu, koji mi je obezbedio različite retke dokumente. Zahvalnost takođe dugujem Naimu Gulerjuzu i svojim dragim prijateljima Rahmi Aktaš i Jaku de Leonu, koji su mi mnogo pomogli time što su kontaktirali s mnogo ljudi s kojima sam morala da se vidim da bih od njih dobila dokumenta i fotografije. Takođe bih želela da zahvalim ambasadoru Tajlanu Izmirliju, koji mi je ispričao važne činjenice preko telefona. I ogrešiću se ako ne pomenem Mejzi Barin, Ajdu Koseohlu i Engina, koji su čitali knjigu poglavlje po poglavlje i svojim oduševljenjem me ohrabrivali da nastavim.
I konačno, u romanu koji na tako dirljiv način opisuje borbu turskih diplomata da
spasu nevine ljude od Gestapa, moram da posebno zahvalim Lalu Akojunlu Bulaku koji mi je mnogo pomogao u pisanju ove knjige skrećući mi pažnju na događaje tog vremena, kao i na neopevanog heroja Faruka Sajara i na vozove koje je slala turska vlada.
Sledi spisak knjiga koje sam koristila kao izvor informacija za političke i društvene aspekte svog romana, kao i stvarne diskusije koje su se održale između vodećih političara tih godina:
Gürün, Kämuran and Yayinevi, Tekin; Savaşan Dünya ve Türkiye 1939-1945;. Gürün, Kâmuran; Selim Ile Celiné; Cem Ofset Matbaacilik. Öymen, Altan; B
Dönem Bir Çocuk; Dogan Kitap.
Karako, Moris; Kalderon Ailesi; Belge Yayinlari.
DeLeon, Jak; Eski Istanbul'un Yaşayan Tadi; Remzi Kitabevi. Engin, Gülseren Cehennemde Bir Ada; Remzi Kitabevi.
Razne knjige, dokumenta i isečci iz štampe, koje je obezbedila Fondacija 500 godina.

Za englesko izdanje želela bih da zahvalim i svom prevodiocu, Džonu Bejkeru, koji je svojim izvanrednim znanjem turskog jezika omogućio da moja knjiga ostane živa i na engleskom jeziku. Hvala takođe i Toniju Ridvinu, koji je vešto pomagao Džonu Bejkeru u uređivanju ovog izdanja.
„Ajše Kulin napisala je još jedan roman koji se ne ispušta iz ruku. Ovo je priča o ljubavi, izdaji i bekstvu kojom će svi ljubitelji dobre književnosti biti oduševljeni."

[1] Bezique (franc.) francuska igra kartama za dve osobe – Prim. prev.
[2] Inşallah (arap.) daj bože, neka bude božja volja. - Prim. prev.
[3] Ja sam drugi sekretar turske ambasade. (franc.) – Prim. prev.
[4] Pera (grč. 'druga strana') drugi naziv za kvart Bejoglu u evropskom delu Istanbula, koji je od starog grada odvojen zalivom Zlatni rog – Prim. prev.
[5] Tunel je ime podzemne železničke stanice u Istanbulu - Prim. prev.
[6] Jezik Sefarda, Jevreja proteranih iz Španije i Portugalije, a koji su se naselili i kod nas tj. u Otomansku imperiju u XVI veku, i njihovih potomaka.
[7] Les Nuits du Bosphore (franc.) „Bosforske noći", Essence d'Orient (franc.)
„Miris Orijenta".
[8] Pescado con huevo y limone (špan.) morski plodovi s jajima i limunom. – Prim. prev.
[9] padişah (pers. tur.) gospodar nad kraljevima, samodržac, car, sultan, veliki sultan (jedna od titula bivših turskih sultana). - Prim. prev.
[10] Tekel je turska kompanija koja je 1925. nacionalizovana. Jedno vreme je bila jedini proizvođač i distributer duvanskih i alkoholnih proizvoda u Turskoj.
[11] Samo trenutak, molim vas. - Prim. prev.
[12] Frascati (ital.) slatko belo vino koje se proizvodi u italijanskoj regiji Fraskati. –
Prim. prev.
[13] Kavass (tur.) naoružani policajac; sluga ili kurir u vladi – Prim. prev.
[14] Dransi (franc. Drancy) grad na severu Francuske u kome je u Drugom svetskom ratu postojao ozloglašeni privremeni logor, iz koga su Jevreji kasnije deportovani u koncentracione logore.
[15] Tražite ženu! (franc.) – Prim. prev.
[16] Seder večera je praznična večera prve (u dijaspori i druge) noći Praznika Beskvasnih Hljebova. Na seder večeri jedu se određena jela koja treba da nas podsjete na ropstvo u Egiptu kao i na čudo Izlaska.
[17] Mezuzah (heb.) mali svitak pergamenta koji Jevreji kače na svoja ulazna vrata.
Prim. prev.
[18] Engleska izreka „Out of the mouths of babes" – Prim. prev.
[19] Kismet (pers. quismat) sudbina – Prim. prev.
[20] Vrsta Bira nazvanog po oblasti Bri na severu Francuske (franc. Brie) - Prim. prev.
[21] Brasserie Lipp (franc.) pivnica Lip – Prim. prev.
[22] Chateauneuf-du-Pape
[23] Dolma (tur.) vrsta jela, sarma – Prim. prev.
[24] Couch, particip od coucher (franc.) spavati, voditi ljubav – Prim. prev
[25] Mata Hari je bilo umetničko ime Margarete Gertrude Zele (Margareth Geertruida Zelle, 18761917), kurtizane i egzotične plesačice iz Holandije, koja je u Prvom svetskom ratu uhapšena i streljana pod optužbom da je nemački špijun. – Prim. prev.
[26] Mein kommandant (nem.) moj komandante – Prim. prev.
[27] Monsieur le Consule (franc.) gospodine konzule – Prim. prev.
[28] Entre nous (franc.) među nama - Prim. prev.
[29] Paris Soir (franc.) novine, u prevodu 'Pariski večernik' – Prim. prev.
[30] Mon Dieu! (franc.) Bože moj! – Prim. prev.
[31] Arrondissement (franc.) opština. U Francuskoj su veći gradovi podeljeni na arondismane. – Prim. prev.
[32] Academie des Beaux Arts (franc.) Akademija lepih umetnosti – Prim. prev.
[33] La Vie en Rose" (Život u ružičastom) popularna numera koju je izvodila Edit Pjaf (Édith Piaf, 1915-1963), čuvena francuska pevačica. – Prim. prev.
[34] Halt (nem.) stani – Prim. prev.
[35] Bon voyage (franc.) srećan put – Prim. prev.
[36] Ester Vilijams (Esther Jane Williams, 1921) profesionalna plivačica iz Kalifornije, koja se proslavila u mjuziklima sa scenama plivanja i ronjenja. – Prim. prev.
[37] Tête de Turc (franc.) 'glava Turčina' – izraz nastao po tome što su početkom XX veka u Francuskoj na vašarima te glave bile postavljane kao mete za gađanje obaranje lopticama. Označava osobu koja prima kaznu za tuđe grehe, slično je našem izrazu 'dežurni krivac: – Prim. prev.
[38] Nein (nem.) ne - Prim. prev.
[39] Mein Herr (nem.) moj gospodine - Prim. prev.
[40] Allegro ma non troppo (ital.) oznaka za tempo u muzici: brzo ali ne previše –
Prim. prev.
[41] Largheto (ital.) takođe oznaka za tempo: dosta sporo, nešto brže od largo – Prim. prev.
[42] Moselle (franc.) vrsta suvog belog vina – Prim. prev.
[43] Kapikule, turski granični prelaz prema Bugarskoj blizu Edirna. – Prim. prev.
[44] Simit (tur.) đevrek – Prim. prev.