Čarls Bukovski - Žene

First topic message reminder :



Čarls Bukovski - Žene

»Mnoge prave ljude sahranila je žena. «
Henri Kinaski


Ovaj roman je plod mašte i nijedan lik
u njemu ne predstavlja neku ličnost ili kombinaciju ličnosti
živih ili mrtvih.

Bilo mi je 50 godina i već četiri godine nisam bio u krevetu sa ženom. Nisam imao ženska poznanstva. Gledao sam žene u prolazu, na ulici ili bilo gde, ali gledao sam ih bez želje, s osećanjem da to nema svrhe. Drkao sam redovno, ali je ideja da imam odnos s nekom ženom — čak i u aseksualnom smislu — bila nedostupna mojoj mašti. Imao sam vanbračnu ćerku od šest godina. Živela je s majkom a ja sam plaćao alimentaciju. Bio sam oženjen davno, još u mojoj 35-oj. Taj brak je trajao dve i po godine. Žena se razvela od mene. Samo jednom sam voleo. Umrla je od akutnog alkoholizma. Umrla je sa 48 godina, kad sam ja imao 38. Moja žena bila je 12 godina mlađa od mene. Verujem da je i ona sada mrtva, mada ne mogu baš da tvrdim. Pisala mi je dugačka pisma za svaki Božić, punih 6 godina posle razvoda. Nikada nisam odgovarao ...
Nisam siguran kad sam prvi put video Lidiju Vens. Bilo je to pre nekih 6 godina, u ono vreme kad sam dao otkaz u pošti posle
12 godina službe i trudio se da postanem pisac. Sav sam bio izgubljen i pio sam više nego ikad. Pokušavao sam da pišem moj prvi roman. Pio sam po flašu viskija i gajbicu piva svake noći za vreme pisanja. Pušio sam jeftine cigare i kucao na mašini i pio i slušao klasičnu muziku na radiju do zore. Odredio sam sebi normu
od deset strana za noć, ali do sledećeg dana nikad nisam znao koliko je ispalo. Ustajao sam prepodne, povraćao, zatim prelazio u dnevnu sobu da prebrojim listove na kauču. Uvek bih prebacio onih deset. Ponekad bi tu bilo 17, 18, 23, 25 strana. Normalno, taj noćni rad trebalo je popraviti ili baciti. Trebala mi je 21 noć da napišem moj prvi roman.
Vlasnici kuće u kojoj sam tada živeo, koji su stanovali u zadnjem delu, mislili su da sam lud. Svakog jutra posle buđenja, nalazio sam pred vratima veliku braon kesu od papira. Sadržaj kese se menjao, ali je unutra uglavnom bilo paradajza, salate, narandži, mladog luka, supe u konzervi, crvenog luka. Pio sam pivo s njima svako drugo veče do 4-5 ujutru. Stari bi zaspao, a onda smo se ja i stara gospođa držali za ruke i ja bih je poljubio s vremena na vreme. Uvek bi dobila veliki poljubac na vratima. Užasno je bila izborana, ali tu nema leka. Bila je katolik i zgodno je izgledala kad stavi svoj roze šeširić i krene u crkvu nedeljom ujutru.
Mislim da sam upoznao Lidiju Vens na mom prvom čitanju poezije. To je bilo u knjižari na Kenmor Aveniji, Droubridž. I tada sam bio sav izgubljen. Iznad svega toga, a ipak totalno van sebe. Kad sam ušao, bilo je mesta samo još za stajanje. Piter, koji je vodio radnju i živeo sa crnkinjom, pokaza mi na gomilu love ispred sebe: »Jebi ga«, reče on, »kad bih mogao da ih uvek ovako spakujem unutra našlo bi se love za još jedan put do Indije!« Moj ulazak je izazvao aplauz. Kad je reč o čitanju poezije, tu ne žalim sebe.
Čitao sam pola sata, zatim tražio predah. Još sam bio trezan i mogao sam da osetim oči kako pilje u mene iz tame. Nekoliko ljudi popelo se da razgovara sa mnom. Kad sam ostao sam, došla je Lidija Vens. Sedeo sam za stolom i pio pivo. Oslonila se s obe ruke o ivicu stola, nagnula se i gledala u mene. Imala je dugu smeđu kosu, prilično dugu, isturen nos, a jedno joj oko nije baš gledalo kao ono drugo. Ali iz nje je izbijao život — znali ste da je tu. Osećao sam neko strujanje između nas. Nešto od toga bilo je nejasno i odbojno, ali bilo ga je. Gledali smo jedno u drugo. Lidija Vens je nosila kaubojsku kožnu jaknu s resama oko vrata. Imala je dobre sise. Kazao sam: »Voleo bih da ti pokidam te rese s jakne — tu bi mogli da počnemo!« Lidija je otišla. Nije uspelo. Nikad nisam znao šta da kažem devojkama. Ali koje dupe je imala. Gledao sam u to divno dupe koje se udaljavalo. Nosila je tesne farmerke i ja nisam mogao da odvojim pogled dok je odlazila.
Obavio sam drugi deo čitanja i zaboravio na Lidiju kao što sam zaboravljao žene pored kojih sam prolazio na ulici. Uzeo sam moje pare, potpisao neke salvete, neke papiriće, izašao, seo u kola i vratio se kući.
I dalje sam svake noći radio na prvom romanu. Nikad ne bih počinjao s pisanjem pre 6 i 18 po podne. Nekada sam u to doba upadao na posao u Terminal Aneks Pošti. Bilo je 6 po podne kad su došli: Piter i Lidija Vens. Otvorio sam vrata. Piter reče: »Vidi, Henri, vidi šta sam ti doveo!«
Lidija je skočila na sto. Farmerke su joj bile tesne kao nikad. Vitlala je svojom dugom smeđom kosom. Bila je luda; bila je čudesna. Po prvi put postao sam svestan da bih mogao da vodim ljubav s njom. Počela je da recituje. Svoju poeziju. Bila je kriminalna. Piter je pokušao da je zaustavi: »Ne! Ne! Nema recitovanja u kući Henrija Kinaskog«!
»Pusti je, Piter!«

Tri-četiri dana kasnije našao sam ceduljicu i telefonirao Debri. Rekla mi je: »Dođi ovamo.« Uputila me je na Plaja del Rej pa sam vozio tamo. Imala je malu kuću s dvorištem pod zakup. Ušao sam kolima u dvorište, izašao iz kola i zakucao, zatim zvonio. Bilo je to ono zvonce s dva tona. Debra je otvorila vrata. Izgledala je onako kako sam je upamtio, ogromnih karminisanih usta, kratke frizure, blistavih minđuša, obavijena parfemom, s tim širokim osmehom na licu.
»O, uđi Henri!«
I jesam. Sedeo je tu neki momak, ali bio je očigledno homoseksualac, tako da to nije bila neka prepreka.
»Ovo je Leri, moj komšija. On stanuje u zadnjem delu kuće.« Rukovali smo se i onda sam seo.
»Ima li nešto da se popije«? upitah.
»O, Henri!«
»Mogu skoknem da kupim nešto. Već bih to uradio, ali nisam znao šta voliš.«
»Oh, imam nešto.«
Debra je otišla u kuhinju.
»Kako ide«? upitah Lerija.
»Bilo je loše, ali sad je bolje. Praktikujem samohipnozu. Čuda čini.«
»Hoćeš da popiješ nešto, Leri?« upita Debra iz kujne.
»O ne, hvala ... «
Debra je izašla s dve čaše crnog vina. Debrina kuća bila je prenatrpana. Svuda je bilo ponečeg. Bio je to skup darmar i činilo se da rok muzika hara u svim pravcima iz malih zvučnika.
»Leri praktikuje samohipnozu.«
»Kazao mi.«
»Nemaš pojma koliko bolje spavam, nemaš pojma koliko mi je lakše u odnosima«, reče Leri.
»Misliš da bi svako trebao da proba«? upita Debra.
»Ovaj, teško je reći. Ali znam da je meni pomoglo.«
»Spremam zabavu za Noć Veštica, Henri. Svi dolaze. Hoćeš i ti? Šta misliš, Leri, kako bi mogao da se maskira?«
Oboje su me pogledali.
»Ovaj, ne znam«, reče Leri. »Stvarno, ne znam. Možda? ... o ne ... ne verujem ... «
Zvono na vratima je bing-bongnulo i Debra je pošla da otvori. Bio je to novi peder bez košulje na sebi. Nosio je vučju masku iz čijih je usta visio veliki gumeni jezik. Izgledao je zlovoljno i potišteno.
»Vinsente, ovo je Henri. Henri, ovo je Vinsent...«
Vinsent me je ignorisao. Samo je stajao sa svojim gumenim jezikom. »Imao sam jeziv dan na poslu. Ne mogu više da izdržim tamo. Mislim da im dam otkaz.«
»Ali Vinsente, šta bi ti radio?« upita Debra.
»Nemam pojma. Ima mnogo stvari. Ne moram da jedem njihova govna!«
»Dolaziš na zabavu, zar ne Vinsente?«
»Normalno, već danima se spremam.«
»Jesi naučio tekst za predstavu?«
»Da, ali mislim da ovaj put treba prvo da izvedemo predstavu, pa onda igre. Prošli put, kad smo stigli do predstave, bili smo svi tako urnisani da nismo dobro odigrali.«
»Važi, Vinsente, uradićemo tako.«
Na ove reči, Vinsent i njegov jezik se okrenuše i izađoše.
Leri ustade. »E pa, moram i ja da krenem. Drago mi je da sam vas upoznao«, obrati mi se.
»Dobro, Leri.«
Rukovali smo se i Leri otide kroz kuhinju na zadnja vrata u svoj stan.
»Leri mi mnogo pomaže, dobar je on komšija. Drago mi je što si bio dobar prema njemu.«
»Nije loš. Majku mu, bio je ovde pre mene.«
»Mi nemamo odnos.«
»Ni mi.«
»Znaš našta mislim.«
»Idem da nam kupim nešto za piće.«
»Henri, imam dosta svega. Znala sam da dolaziš.«
Debra je napunila čaše. Pogledao sam je. Bila je mlada, ali je izgledala kao da je stigla pravo iz tridesetih godina. Imala je na sebi crnu suknju koja je padala do sredine listova, crne cipele s visokom štiklom, belu bluzu s visokim okovratnikom, ogrlicu, minđuše, narukvice, karminisana usta s mnogo ruža, parfem. Dobro je bila građena, s lepim sisama i guzama koje je njihala u hodu. Palila je jednu cigaretu za drugom, svuda je bilo karminom umazanih opušaka. Osetih se kao da sam se vratio u dečaštvo. Nije čak nosila ni hulahopke i s vremena na vreme povlačila je naviše svoje duge čarape, pokazujući noge taman koliko treba, kolena taman koliko treba. Bila je tip devojke kakve su voleli naši očevi.
Pričala mi je o svom poslu. Nešto u vezi sa sudskim zapisnicima i advokatima. Nju je dovodilo do ludila, ali je zato dobro živela.
»Ponekad sam vrlo čangrizava kad im pomažem, ali onda to prebrodim i oni mi praštaju. Nemaš pojma kakvi su ti prokleti advokati! Oni hoće sve odmah i ne razmišljaju koliko treba vremena da se to uradi.«
»Advokati i lekari su najviše preplaćeni, najrazmaženiji članovi ovog društva. Sledeći na listi je tvoj automehaničar s ćoška. Onda možeš tu da ubaciš i svog zubara.«
Debra je prekrstila noge i suknja joj se zadigla.
»Imaš veoma lepe noge, Debra. I znaš da se obučeš. Podsećaš me na devojke iz vremena moje majke. Onda kad su žene bile žene.«
»Ti se sjajno držiš, Henri.«
»Znaš na šta mislim. To posebno važi za L.A. Nedavno sam bio na putu i kad sam se vratio, i znaš li kako sam znao da sam opet ovde?«
»Pa, ne znam ... «
»Zbog prve žene koju sam ugledao na ulici. Imala je na sebi toliko kratku suknju da su joj se videle gaćice. I kroz prednji deo gaćica — pardon — videle joj se dlake na pizdi. Znao sam da sam opet u Los Anđelesu.«
»Gde je to bilo? Na Glavnoj ulici?«
»Koja Glavna, jebi ga. Na uglu Beverli i Ferfeks.«
»Je l' ti vino po ukusu?«
»Da, i tvoj stan takođe. Mogao bih i da se preselim ovamo.«
»Gazda mi je ljubomoran.«
»Ima li još neko ko bi bio ljubomoran?«
»Ne.«
»Zašto?«
»Mnogo radim i sve što želim je da se vratim kući i odmorim se uveče. Volim da uređujem ovaj stan. Moja drugarica — što radi za mene — i ja, idemo u antikvarnice sutra ujutru. Hoćeš i ti s nama?«
»Hoću li biti ovde ujutru?«
Debra nije odgovorila. Sipala mi je novo piće i sela pored mene na kauč. Nagnuo sam se i poljubio je. Dok sam je ljubio, povukao sam joj suknju naviše i gvirio u tu najlonsku nogu. Dobro je izgledala. Kad smo prestali da se ljubimo, spustila je suknju, ali sam ja već snimio nogu. Ustala je i otišla u kupatilo. Čuo sam zvuk povlačenja vode. Usledila je kratka stanka. Biće da je nanosila još karmina. Izvadio sam maramicu i obrisao usta. Maramica je postala zamazana crvenim. Najzad sam dobijao sve ono što su dobili gimnazijalci, bogati zgodni lepo obučeni zlatni dečaci sa svojim novim automobilima, dok sam ja mogao da se slikam s mojom konfekcijskom ofucanom odećom i razdrkanim biciklom.
Debra se pojavila. Sela je i zapalila cigaretu.
»Ajde se jebemo«, rekoh.
Debra je pošla u spavaću sobu. Ostalo je pola flaše vina na stočiću. Nasuo sam sebi i zapalio jednu od njenih cigareta. Isključila je rok muziku. Baš lepo.
Bilo je tiho. Sipao sam novo piće. Možda bi trebalo da se preselim? Gde bih držao pisaću mašinu?
»Henri?«
»Šta je?«
»Gde si?«
»Čekaj. Samo da popijem još ovo.«
»Dobro.«
Ispio sam čašu i onda nagnuo resto iz flaše. Bio sam na Plaja del Rej. Svukao sam se, bacio stvari na gomilu. Nikad nisam bio tip za oblačenje. Košulje su mi bile sve izbledele i izgužvane,5- 6 godina stare, iznošene. Pantalone isto. Mrzeo sam robne kuće, mrzeo prodavce, ponašali su se tako superiorno kao da znaju tajnu života, imali su sigurnost koju ja nisam imao. Cipele su mi uvek bile stare i propale, mrzeo sam i radnje s obućom. Nikad nisam bilo šta kupio dok stvar ne postane apsolutno neupotrebljiva, uključujući i kola. Nisam stipsa, samo ne podnosim da budem kupac koji traži prodavca, prodavca koji je tako zgodan i nadobudan i superioran. Osim toga, treba i vremena za to, onog vremena kad bi mogli da se izležavate i pijete.
Ušao sam u spavaću sobu samo u gaćama. Svestan sam bio mog belog trbuha koji je visio preko gaća. Ali nimalo se nisam trudio da ga uvučem. Stao sam pored kreveta, spustio gaće, izašao iz njih.
Odjednom sam osetio potrebu za pićem. Popeo sam se u krevet, i zavukao ispod pokrivača. Zatim sam se okrenuo prema Debri. Obgrlio sam je. Tela nam se spojiše. Njena usta bila su rastvorena. Poljubio sam je. Usta su joj bila kao mokra pizda. Bila je spremna. Osetio sam to. Nije bilo potrebe za predigrom. Ljubili
smo se i njen jezik je titrao u mojim ustima. Ulovio sam ga zubima, držao ga. Onda sam legao na nju i smestio joj karona.
Mislim da je to bio način na koji joj je glava bila okrenuta na stranu dok sam je karao. To me obezumilo. Glava joj je bila okrenuta na stranu i poskakivala na jastuku pri svakom ubodu. S vremena na vreme, dok sam je rokao, okretao bih joj glavu prema meni i ljubio ta krvavo-crvena usta. Najzad je šljakalo za mene. Jebao sam sada sve žene i devojke za kojima sam čežnjivo piljio na ulicama Los Anđelesa 1937, poslednje zaista loše godine krize, kad je dupe koštalo dva dolara i niko nije imao ni kinte (ni nade). Dugo sam morao da čekam na to. Sad sam karao i harao. Bila je to pomamna vrela besmislena jebačina! Zgrabio sam ponovo Debrinu glavu i zahvatio još jednom ta karminska usta dok sam svršavao u nju, u njenu dijafragmu.

Sledeći dan bila je subota i Debra je spremala doručak za nas.
»Ideš li danas s nama u lov na antiku?«
»Dobro.«
»Jesi mamuran«? upita me.
»Nije strašno.«
Jeli smo ćutke neko vreme, onda ona reče: »Dopalo mi se tvoje čitanje kod Konjanika. Bio si pijan, ali ipak se probilo.«
»Neće ponekad.«
»Kad opet čitaš?«
»Neko me zvao iz Kanade. Hoće da uvećaju fondove.«
»Kanada! Mogu i ja s tobom?«
»Videćemo.«
»Je l' ostaješ noćas?«
»Hoćeš da ostanem?«
»Da.«
»Onda ostajem.«
»Divno ... «
Završili smo s doručkom i ja sam otišao u kupatilo dok je Debra obavila sudove. Pustio sam vodu, obrisao ga, opet pustio
vodu, oprao ruke i izašao. Debra je prala sudoperu. Uhvatio sam je otpozadi.
»Možeš da koristiš moju četkicu ako želiš«, reče ona.
»Je l' mi kandi iz usta?«
»Ma ne.«
»Kad bi se zezali.«
»Možeš i da se istuširaš ako hoćeš. .. «
»Zar i to ... ?«
»Prestani. Tesi neće doći još sat vremena. Možemo da skinemo paučinu.«
Otišao sam i pustio vodu u kadu. Samo u motelu volim da se tuširam. U kupatilu je bila slika muškarca na zidu — tamna duga kosa, standardna zgodna faca s uobičajenim idiotskim izrazom. Kezio je bele zube na mene. Oprao sam ono što je ostalo od mojih pocrnelih zuba. Debra je spomenula da je njen bivši muž bio gadljiv.
Debra se istuširala kad sam ja bio gotov. Sipao sam sebi malu čašu vina i zaseo u fotelju gledajući kroz prozor na ulicu. Iznenada mi je palo na pamet da sam zaboravio da pošaljem bivšoj ženi izdržavanje za dete. Šta se može. Poslaću u ponedeljak.
Smireno sam se osećao u Plaja del Rej. Dobro je bilo izvući se iz pretrpane, prljave okoline u kojoj sam živeo. Tamo nije bilo senke i sunce je nemilosrdno tuklo na nas. Bili smo svi ludi na svoj
način. Čak su i psi i mačke bili ludi, i ptice i dečaci što raznose novine, i podvodači.
Za nas, u Istočnom Holivudu, klozeti nikad nisu bili ispravni, i gazdin vodoinstalater na rate nikad nije mogao skroz da ih popravi. Nismo ni potezali lanac, već smo rukom direktno pomerali plovak u kabliću s vodom. Slavine su kapale, vrapci su puzali, kerovi kenjali na sve strane, a roletne su imale velike rupe kroz koje su uletale muve i sve sorte čudnih letećih buba.
Zvono je bing-bongnulo i ja ustadoh i otvorih vrata. To je bila Tesi. Imala je jedno 40 godina, prava svingerka, crvene, očigledno farbane kose.
»Vi ste Henri, zar ne?«
»Da, Debra je u kupatilu. Sedite, molim vas.«
Nosila je kratku crvenu suknju. Imala je dobre butke. Gležnjevi i listovi nogu takođe nisu bili loši. Izgledala je kao da voli da se jebe.
Otišao sam do kupatila i kucnuo na vrata.
»Debra, Tesi je ovde ... «
Prva antikvarnica bila je blok ili dva od obale. Stigli smo tamo Vagenom i ušli. Muvao sam se naokolo s njih dve. Svuda su bile cene 800 dolara, 500 dolara ... stari satovi, stare stolice, stari stolovi. Cene su bile neverovatne. Dva-tri prodavca stajali su po strani i trljali ruke. Očigledno su šljakali za platu plus procenat od prodatog. Vlasnik je sigurno pokupio robu budzašto u Evropi ili
Ozark Planinama. Dosadilo mi je gledanje etiketa s visokim cenama. Kazao sam devojkama da ih čekam u kolima.
Našao sam bar preko puta, ušao i seo. Naručio sam pivo. Bar je bio pun mladića, pretežno ispod 25 godina. Bili su plavi i mršavi ili crni i mršavi, odeveni u savršeno krojene farmerke i košulje. Bezizražajni i ravnodušni. Nije bilo žena. Veliki TV ekran bio je uključen. Nije bilo zvuka. Niko ga nije gledao. Niko nije razgovarao. Ispio sam pivo i izašao.
Pronašao sam radnju i kupio gajbicu piva. Vratio sam se i seo u kola. Pivo je bilo dobro. Kola su stajala parkirana na parkingu iza antikvarnice. Ulica s moje leve strane bila je zakrčena saobraćajem i posmatrao sam ljude kako strpljivo čekaju u kolima. Bili su to skoro uvek čovek i žena što zure pravo ispred sebe, ne razgovarajući. Za svakog je to bila, na kraju krajeva, stvar čekanja. Čekate i čekate — na bolnicu, doktora, vodoinstalatera, ludnicu, zatvor, da umre papa. Signal prvo bude crven, onda bude zelen. Stanovnici ovog sveta jedu hranu i gledaju TV i brinu se oko svog posla ili što nemaju posla, sve dok čekaju.
Počeo sam da mislim o Debri i Tesi u antikvarnici. Debra mi se u stvari nije sviđala, ali ja sam sada zalazio u njen život. Osećao sam se zbog toga kao pip-frik. 6
Sedeo sam pijući pivo. Stigao sam do dna poslednje konzerve kad su se najzad pojavile.


6 pip-frik — tip koji plaća da viri u golu ženu iza stakla (prim. prev.)
»Ah, Henri«, reče Debra, »našla sam najdivniji stočić s mermernom pločom za samo 200 dolara!«
»Stvarno je fantazija!« reče Tesi.
Uvukle su se u kola. Debra je priljubila svoju nogu uz moju:
»Je l' te masiralo sve ovo«? upita me.
Upalio sam motor i vozio do prodavnice pića i kupio 3-4 flaše vina, cigarete.
Ta kurva Tesi u svojoj kratkoj crvenoj suknji i najlonkama, pomislih u sebi dok sam plaćao piće. Kladim se da je sredila bar jedno deset pravih ljudi bez ikakvog razmišljanja o tome. Zaključio sam da je njen problem u tome što ne misli. Ona nije volela da misli. To je bilo na svom mestu, jer nisu postojali zakoni niti pravila za to. Ali kad stigne u pedesete, za par godina, počeće da misli! Tada će biti ogorčena žena u samousluzi što zabija svoja kolica za kupovinu u leđa i gležnjeve ljudi u redu pred kasom, tamnih podočnjaka, podbulog i nesrećnog lica, s kolicima punim pakovanja belog sira, pomfrija, svinjskih nogica, crnog luka i flašom Džim Bima.
Vratio sam se u kola, pa smo se odvezli u Debrin stan.
Devojke su posedale. Otvorio sam flašu i napunio 3 čaše.
»Henri«, reče Debra, »idem po Lerija. Povešće me svojim kombijem da uzmemo moj stočić. Barem si to izbegao, je l' ti milo?«
»Da.«
»Tesi će ti pravi društvo.«
»Dobro.«
»Vladajte se pristojno vas dvoje!«
Leri je došao na zadnja vrata i izašao s Debrom na prednja.
Razradio je kombi, pa su njih dvoje otišli.
»Eto, ostadosmo sami«, rekoh ja.
»Aha«, reče Tesi. Sedela je vrlo mirno, gledajući pravo ispred sebe. Popio sam moje piće i otišao u kupatilo da šoram. Kad sam izašao, Tesi je i dalje ćutala sedeći na kauču.
Prošao sam iza kauča. Stao sam iznad nje, uhvatio je ispod brade i iskrenuo joj glavu naviše. Priljubio sam moja usta na njena. Imala je vrlo veliku glavu. Bila je namazana purpurnom šminkom ispod očiju i imala zadah na bajat voćni sok, od kajsija. Nosila je tanke srebrne lančiće koji su mlatarali sa svakog uveta, sa kuglicom na kraju — kao simbol.
Za vreme ljubljenja, gurnuo sam ruku u njenu bluzu. Našao sam sisu i poklopio je šakom i protrljao. Nije imala prsluče. Onda sam se uspravio i izvukao ruku. Obišao sam oko kauča i seo pored nje. Sipao sam dva pića.
»Prilično si drzak za jednog matorog akrepa«, reče ona.
»Oćemo na brzaka dok se Debra ne vrati?«
»Ne.«
»Nemoj da me mrziš. Samo se trudim da oživim zabavu.«
»Mislim da si prekardašio. Ono što si sad učinio bilo je prostački i providno.«
»Biće da nemam mašte.«
»I ti si neki pisac?«
»Pišem. Ali uglavnom snimam fotografije.«
»Mislim da ti jebeš žene samo da bi pisao kako ih jebeš.«
»Ne znam.«
»Znaš ti.«
»Dobro, dobro, zaboravi. Popij to.«
Tesi se vratila piću. Ispila ga je i spustila cigaretu. Pogledala me, trepćući svojim dugim veštačkim trepavicama. Imala je velika namazana usta kao i Debra. Samo što su Debrina usta bila tamnija i nisu toliko blistala. Tesina su bila svetlocrvena i usne su joj blistale, držala je usta rastvorena, konstantno ližući donju usnu. Iznenada, Tesi me uhvati. Ta usta se otvoriše preko mojih. Bilo je popaljivo. Imao sam osećaj da me siluje. Kurac je počeo da mi raste. Spustio sam ruku kad me poljubila i zadigao joj suknju, kliznuo rukom uz njenu levu nogu, ne prestajući s ljubljenjem.
»Dođi«, rekoh, posle poljupca.
Uzeo sam je za ruku i poveo u Debrinu spavaću sobu. Gurnuo sam je na krevet. Preko kreveta bio je prekrivač. Skinuo sam cipele i pantalone, zatim skinuo njoj cipele. Dao sam joj dug poljubac, onda joj zadigao crvenu suknju iznad kukova. Nije nosila hulahopke. Najlonke i roze gaćice. Skinuo sam joj gaćice. Oči su
joj bile zatvorene. Negde iz okoline čula se simfonijska muzika. Protrljao sam joj prstom preko pičke. Ubrzo je postala mokra i počela da se otvara. Uronio sam prst. Izvukao sam ga i protrljao klitoris. Bila je lepa i sočna. Navukao sam je. Zadao sam joj nekoliko žustrih, opakih uboda, zatim sam usporio, onda je opet pocepao. Pogledao sam u to iskvareno i prosto lice. Stvarno me palilo. Kokao sam je dalje.
Najednom, Tesi me odgurnu. »Goni se!«
»Šta? Šta?«
»Evo ga kombi! Šutnuće me! Izgubiću posao!«
»Ne, ne, KURVO jedna!«
Cepao sam je dalje bez milosti, pritisnuo usne na ta blistava odvratna usta i svršio u nju, pošteno. Skočio sam s nje. Tesi pokupi cipele i gaćice i utrča u kupatilo. Obrisao sam se maramicom i nategnuo prekrivač, nalupao jastuke. Dok sam dizao rajsferšlus, vrata se otvoriše. Ušao sam u dnevnu sobu.
»Henri, hoćeš da pomogneš Leriju da unese sto? Težak je.«
»Nema problema.«
»Gde je Tesi?«
»Mislim da je u kupatilu.«
Pošao sam za Debrom do kombija. Izvukli smo sto napolje, poneli ga i uneli u kuću. Tesi je sedela na kauču sa cigaretom.
»Nemoj da ispustite robu, dečki«! reče ona.
»Taman posla!« rekoh ja.
Uneli smo ga u Debrinu spavaću sobu i postavili ga pored kreveta. Imala je tu neki drugi stočić koji je sklonila. Stali smo pored njega i gledali u mermernu ploču.
»Oh, Henri... samo 200 dolara ... kako ti se sviđa?«
»Odličan je, Debra, odličan.«
Pošao sam u kupatilo. Umio sam se, očešljao. Onda sam spustio pantalone i gaće i tiho oprao ud. Šorao sam, pustio vodu i izašao.
»Hoćeš vina, Leri?« upitah.
»Oh ne, ali hvala ... «
»Hvala na pomoći, Leri,« reče Debra. Leri izađe na zadnja vrata.
»O, tako sam uzbuđena!« reče Debra.
Tesi je sedela i pila i pričala s nama jedno 10-15 minuta, a onda je rekla: »Moram da idem.«
»Ostani ako hoćeš«, reče Debra.
»Ne, ne, moram da idem. Moram da spremam stan, zapušten
je.«
»Da spremaš stan? Danas? Kad si stekla dva divna ortaka za
piće«? reče Debra.
»Sedim ovde i samo mislim na onaj tamo nered i ne mogu da se opustim. Nemoj da se ljutiš.«
»Dobro, Tesi, idi onda. Oprostićemo ti.«
»Dobro, draga ... «
Poljubile su se na vratima i Tesi je otišla. Debra me je uzela za ruku i povela u spavaću sobu. Gledali smo u mermernu ploču.
»Šta iskreno misliš o njemu, Henk?«
»Šta znam, ja izgubim 200 dolara na trkama i nemam ništa da pokažem za te pare, zato mislim da je dobar.«
»Biće ovde uz nas noćas dok budemo spavali zajedno.«
»Možda bi trebalo ja tu da stanem, a ti da pođeš u krevet sa stolom?«
»Ljubomoran si!«
»Normalno.«
Debra je otišla u kuhinju i vratila se s nekim krpama i nekom tečnosti za čišćenje. Počela je da glanca mermer.
»Vidiš, s mermerom se postupa na poseban način da se istaknu žile.«
Svukao sam se i seo na ivicu kreveta u gaćama. Onda sam se izvalio na jastuke i prekrivač. Zatim sam opet seo. »O Isuse, Debra, gužvam ti prekrivač.«
»Nije važno.«
Ustao sam i doneo dva pića, dao jedno Debri. Posmatrao sam je kako glanca sto. Ona me pogleda:
»Da znaš, imaš najlepše noge koje sam ikad videla kod muškarca.«
»Nisu loše za matorca, a dete?«
»Živa istina.«
Trljala je sto još malo, zatim je odustala.
»Kako si se snašao s Tesi?«
»Nije loša. Stvarno mi se sviđa.«
»Dobar je radnik.«
»To već ne bih znao.«
»Krivo mi je što je otišla. Mislim da je to uradila samo zato da nam ne smeta. Trebalo bi da joj se javim.«
»Što da ne?«
Debra je uzela telefon. Razgovarala je s Tesi prilično dugo. Počelo je da se smrkava. Šta je s večerom? Držala je telefon nasred kreveta i sedela na podvijenim nogama. Imala je lepo dupe. Nasmejala se i onda rekla: vidimo se. Pogledala me.
»Tesi kaže da si sladak.«
Izašao sam po još pića. Kad sam se vratio, bio je uključen veliki televizor u boji. Seli smo jedno do drugog na krevet gledajući TV. Sedeli smo leđima naslonjeni na zid, pijući.
»Henri«, upita ona, »šta radiš na Dan Zahvalnosti? «
»Ništa.«
»Što ne provedeš Dan Zahvalnosti sa mnom? Nabaviću ćurku.
Dolazi mi par prijatelja.«
»U redu, lepo zvuči.«
Debra se nagnula i isključila TV. Izgledala je veoma srećna. Zatim se svetlo ugasilo. Otišla je u kupatilo i izašla umotana u nešto tanko. Smestila se u krevet pored mene. Pripili smo se jedno uz drugo. Kurac mi je đipio. Njen jezik je palacao u mojim ustima. Imala je veliki jezik i bio je vruć. Spustio sam se dole. Razgrnuo sam runo i šljakao jezikom. Onda sam je malo počastio nosnim radom. Reagovala je. Vratio sam se gore i nabio joj karu.
.... Radio sam kao crnac. Probao sam da mislim na Tesi u njenoj kratkoj crvenoj suknji. Nije pomoglo. Bio sam već sve dao Tesi. Pumpao sam do besvesti.
»Žao mi je dušo, mnogo se popilo. Ah, pipni mi srce!«
Stavila mi je ruku na prsa. »Stvarno ide,« reče ona.
»Jesam li i dalje pozvan za Dan Zahvalnosti?«
»Naravno, jadni moj mili, ne brini, molim te.«
Poljubio sam je za laku noć, zatim se okrenuo na stranu i trudio se da zaspim.

Kad je Debra otišla ujutru na posao, okupao sam se, zatim probao da gledam TV program. Šetao go po stanu i primetio da mogu da me vide s ulice kroz prozor. I tako, popio sam sok od grejpfruta i obukao se. Na kraju, ništa nije preostalo osim da se vratim kod mene u gajbu. Biće tamo pošte, možda pismo od nekog. Proverio sam da li su sva vrata zaključana, onda izašao do Vagena, pokrenuo ga i vozio natrag u Los Anđeles.
Usput sam se setio Sare, treće devojke koju sam upoznao prilikom čitanja u Konjaniku. Imao sam njen broj u novčaniku. Stigao sam kući, kenjao, zatim je pozvao.
»Zdravo«, rekoh, »ovde Kinaski, Henri Kinaski. .. «
»Da, zapamtila sam vas.«
»Šta radiš? Mislio sam da se odvezem do tebe.«
»Danas moram da budem kod mene u restoranu. Što ne dođete tamo?«
»To je restoran prirodne hrane, je l' tako?«
»Da, napraviću vam dobar prirodni sendvič.«
»Oho.«
»Zatvaram u 4. Kako bi bilo da dođete malo pre 4?«
»Dobro. Kako da stignem?«
»Uzmite olovku da vam dam pravac.«
Zapisao sam pravac. »Vidimo se oko pola 4«, rekoh.
Oko pola 3 ušao sam u Vagena. Negde na autoputu uputstva su se pobrkala ili sam se ja pobrkao. Imam veliku odbojnost i prema autoputevima i prema uputstvima. Skrenuo sam i našao se u Lejkvudu. Zaustavio sam se kod pumpe i telefonirao Sari. »Drop On In«, javila se ona.
»Jebeš ga«! rekoh.
»Šta je bilo? Kao da si ljut.«
»Ja sam u Lejkvudu! Tvoja uputstva nisu ni za kurac!«
»Lejkvud? Čekaj.«
»Vraćam se. Treba mi piće.«
»Stani sad. Hoću da te vidim! Reci mi u kojoj si ulici u Lejkvudu i najbližu koja je seče.«
Ostavio sam slušalicu da visi i pošao da vidim gde sam. Dao sam Sari informaciju, a ona meni novi pravac.
»To je lako«, reče ona. »Sad obećaj da dolaziš.«
»U redu.«
»I ako se opet izgubiš, zovi me.«
»Žao mi je, znaš, nemam osećaj pravca. Oduvek sanjam noćne more kako se gubim. Biće da pripadam drugoj planeti.«
»Sad je sve u redu. Samo prati moja nova uputstva.«
Vratio sam se u kola, i ovog puta je ispalo lako. Ubrzo sam se stvorio na autoputu Obale Pacifika tražeći skretanje. Našao sam ga. Povelo me je u snobovsku šoping četvrt blizu okeana. Polako sam vozio i snimio ga: Drop On In, veliki znak naslikan rukom. Po prozorima bili su izlepljeni fotosi i neke kartice. Jedno bogomdano mesto prirodne ishrane, Isuse Bože. Nisam imao želju da ulazim. Vozio sam oko bloka i prošao lagano pored Drop On In. Skrenuo sam desno, pa opet desno. Opazio sam bar, Utočište Kraba. Parkirao sam ispred i ušao.
Bilo je 15 do 4 i sve je bilo zauzeto. Većina gostiju spremala se da krene. Stao sam pored šanka i naručio votku sa sodom. Poneo sam je do telefona i javio se Sari. »Halo, ovde Henri. Tu sam.«
»Videla sam te kako si prošao dvaput. Ne boj se. Gde si?«
»Utočište Kraba. Evo me kad popijem.«
»U redu. Nemoj mnogo.«
Ispio sam to piće i uzeo još jedno. Našao sam mali prazan separe i seo. U stvari, nije mi se išlo. Zaboravio sam i kako Sara izgleda.
Popio sam i krenuo tamo. Izašao sam iz kola, gurnuo vrata od restorana i ušao. Sara je stajala za šankom. Ugledala me. »Zdravo, Henri«! reče ona, »evo me odmah.« Pripremala je nešto. Četiri-pet mladića sedelo je ili stajalo naokolo. Neki su sedeli na kauču. Drugi su sedeli na patosu. Svi su imali između 20 i 30 godina, svi su bili isti, u kratkim šorcevima, i samo su sedeli. Povremeno bi neki od njih prekrstio noge ili bi kašljao. Sara je bila prilično lepa
žena, vitka, i hitro se kretala naokolo. Imala je stila. I zlatnocrvenu kosu. Lepa kosa.
»Pobrinućemo za tebe«, reče mi ona.
»Dobro«, rekoh.
Bila je tu i polica s knjigama. U njoj su stajale 3-4 moje knjige. Našao sam nešto od Lorke, seo i pravio se da čitam. Na taj način nisam morao da gledam te delije u šorcevima. Izgledali su kao da ih nikad ništa nije dodirnulo — svi lepo odgojeni, zbrinuti, s odsjajem zadovoljstva. Niko od njih nikada nije bio u zatvoru, ili teško radio svojim rukama, ili bar kupio kartu u prevozu. Džokeri obranog mleka, čitava ta gomila.
Sara mi je donela prirodni sendvič. »Evo, probaj ovo.«
Jeo sam sendvič dok su se momci klatili naokolo. Ubrzo je jedan ustao i izašao. Zatim još jedan. Sara je pospremala. Ostao je samo jedan. Imao je oko 22 godine i sedeo je na patosu. Sav se bio skupio, povijenih leđa kao da se klanja. Nosio je naočare s teškim crnim okvirom. Izgledao je usamljenije i povučenije od onih drugih. »Ej, Saro«, reče on, »hoćemo negde na pivo večeras?«
»Nemoj večeras, Majk. Može sutra uveče?«
»Dobro, Saro.«
Ustao je i prišao šanku. Spustio je novčić i uzeo prirodni kolač. Stajao je za šankom jedući prirodni kolač. Kad ga je pojeo, okrenuo se i izašao.
»Kako ti se dopao sendvič?«
»Aha, nije bio loš.«
»Je l' bi mogao da uneseš sto i stolice s trotoara?« Uneo sam sto i stolice.
»Šta bi sad radio«? upita me.
»Šta ga znam, ne volim kafanu. Loš vazduh. Da uzmemo nešto za piće i odemo kod tebe.«
»Dobro. Pomozi mi da iznesem smeće.«
Pomogao sam joj da iznese smeće. Zatim je zaključala.
»Idi za mojim kombijem. Znam radnju s dobrim vinima. Onda idemo kod mene.«
Imala je Vagen kombija i ja sam vozio za njom. Na zadnjem prozoru kombija nalazio se poster muškarca. »Smej se i uživaj«, savetovao me je, a na dnu postera stajalo je njegovo ime, Drajer Baba.
Otvorili smo flašu vina i seli na kauč. Sviđalo mi se kako je namešteno. Sav nameštaj je napravila sama, pa i krevet. Fotosi Drajer Babe bili su svuda po stanu. On je bio iz Indije i umro je 1971, tvrdeći da je Bog.
Dok smo Sara i ja sedeli pijući prvu flašu vina, vrata se otvoriše i uđe mladić škrbavih zuba, dugačke kose i veoma duge brade. »To je Ron, moj cimer«, reče Sara.
»Zdravo, Rone. Hoćeš vina?«
Ron je seo da popije vino s nama. Onda je ušla debela devojka s mršavim mladićem obrijane lobanje. Bili su to Perl i Džek. Seli
su. Onda je ušao još jedan mladić. Zvao se Džin Džon. Džin Džon je seo. Onda je ušao Pet. Pet je imao crnu bradu i dugu kosu. Seo je na patos kod mojih nogu.
»Ja sam pesnik«, kazao je. Otpio sam gutljaj vina.
»Kako štampate vaše stvari«? upita me.
»Dam ih izdavaču.«
»Ali ja sam nepoznat.«
»Svako počne nepoznat.«
»Imam čitanja 3 večeri nedeljno. Ja sam glumac pa dobro čitam. Ako dovoljno čitam moje stvari, mislim da će neko možda hteti da ih štampa.«
»Nije nemoguće.«
»Problem je u tome što nikog nema na mojim čitanjima.«
»Ne znam šta da ti kažem.«
»Štampaću knjigu sam.«
»Vitmen je tako uradio.«
»Hoćete da čitate neke vaše pesme?«
»Ni u ludilu.«
»Što?«
»Hoću samo da pijem.«
»Mnogo pišete o piću u vašim knjigama. Mislite da vam je piće pomoglo u pisanju?«
»Ne. Ja sam samo alkoholičar koji je postao pisac da bi mogao da ostane do podne u krevetu.«
Okrenuo sam se Sari. »Nisam znao da imaš toliko prijatelja.«
»Ovo je izuzetno. Retko kad je ovako.«
»Milo mi je da imamo dosta vina.«
»Sigurna sam da će brzo da odu«, reče ona.
Ostali su razgovarali. Razgovor je tekao dalje i ja prestadoh da slušam. Sara mi je lepo izgledala. Kad bi nešto rekla, bilo je to duhovito i vispreno. Bila je pametna. Perl i Džek odoše prvi. Zatim Džin Džon. Onda pesnik Pet. Ron je sedeo s jedne strane Sare, a ja s druge. Samo nas troje. Ron je nasuo sebi čašu vina. Nisam mogao da ga osuđujem, bio je njen cimer. Nije bilo šanse da ostanem duže od njega. On je već bio tu. Sipao sam Sari vino i jednu čašu za sebe. Kad sam popio obratih se Sari i Ronu: »E, pa, da krenem ja polako.«
»O ne«, reče Sara, »ne tako brzo. Nisam dobila priliku da popričam s tobom. Volela bih da pričam s tobom.«
Pogledala je Rona. »Shvatićeš me, zar ne, Rone?«
»Normalno.«
Ustao je i otišao u zadnji deo kuće.
»Ej«, rekoh, »neću da pokrenem nikakvo sranje.«
»Koje sranje?«
»Između tebe i tvog cimera.«
»Oh, nema ničeg među nama. Nema seksa, nema ničeg. On iznajmljuje sobu u zadnjem delu.«
»A.«
Čuo sam zvuk gitare. Zatim glasno pevanje.
»To je Ron«, reče Sara.
Samo je rikao i vabio svinje. Glas mu je bio toliko loš da je svaki komentar bio suvišan.
Ron je pevao oko sat vremena. Sara i ja smo popili još vina.
Zapalila je par sveća. »Evo, probaj bedi.«
Probao sam jednu. Bedi je mala smeđa indijska cigareta. Imala je dobar pikantan ukus. Okrenuh se prema Sari i mi se po prvi put poljubismo. Lepo se ljubila. Veče se razvedrilo.
Vrata sa zaštitnom mrežom se zaljuljaše i jedan mladić uđe u sobu.
»Beri«, reče Sara, »ne primam više goste.«
Vrata sa zaštitnom mrežom tresnuše i Beri nestade. Slutio sam buduće probleme: kao usamljenik nisam trpeo gužvu. Nije to imalo neke veze s ljubomorom, jednostavno nisam trpeo ljude, gomile, bilo gde, osim na mojim čitanjima. Ljudi su me činili nemoćnim, pili su mi krv.
»Humanosti, nikad te nije ni bilo.« To je bio moj moto.
Sara i ja se opet poljubismo. Oboje smo već dosta popili. Sara je otvorila novu flašu. Dobro je podnosila svoje vino. Nemam pojma o čemu smo pričali. Najbolja stvar kod Sare bila je u sasvim
novim opaskama na moje pisanje. Kad je poslednja flaša ostala prazna, rekoh Sari da sam previše pijan da vozim kući.
»Oh, možeš da spavaš u mom krevetu, ali bez seksa.«
»Što?«
»Bez braka to ne treba raditi.«
»Ne treba?«
»Drajer Baba tako misli.«
»Ponekad i Bog greši.«
»Nikada.«
»Dobro, ajmo u krevet.«
Ljubili smo se u mraku. Ionako sam bio lud za ljubljenjem, a Sara se ljubila kao niko. Morao bih da se vratim unazad sve do Lidije da nađem neku koja bi joj parirala u tome. A ipak je svaka žena bila drukčija, svaka se ljubila na svoj način. Lidija je sada možda ljubila nekog soma, ili još gore, ljubila mu organ. Ketrin je spavala u Ostinu.
Sara je držala moj kurac u šaci, mazeći ga, gladeći ga. Onda ga je priljubila uz svoju picu. Pokoravala se svome Bogu, Drajer Babi. Nisam je dirao za picu jer sam osećao da bi to povredilo Drajer Babu. Samo smo se ljubili i ona je dalje trljala moju karu o svoj pičić, ili možda o klitoris, nemam pojma. Čekao sam na nju da mi smesti karona u pičku. Ali ona je samo nastavila da ga trlja. Kurac je počeo da mi gori od njenih dlaka. Odmaknuo sam se.
»Laku noć, dušo«, rekoh. Okrenuo sam se, prevrnuo na drugu stranu, leđima uz njena leđa. Drajer Bejbi, pomislih, dobio si strahovitog vernika u ovom krevetu.
Ujutru smo se opet latili trljanja uz isti rezultat na kraju. U kurac s tim, rešio sam, šta će meni ti fazoni.
»Hoćeš da se kupaš«? upita Sara.
»Što da ne.«
Ušao sam u kupatilo i pustio vodu da teče. Spomenuo sam Sari negde u toku noći da je jedna od mojih ludosti parenje u vreloj vodi 3-4 puta dnevno. Stara vodena terapija.
Sarina kada zapremala je više vode od moje i voda je bila vrelija. Visok sam 185, pa ipak sam mogao da se ispružim u kadi. U stara vremena pravili su kade za vladaoce, a ne za male bankarske službenike.
Ušao sam u kadu i ispružio se. Bilo je moćno. Onda sam se uspravio i pogledao mog jadnog ranjenog picinom dlakom izribanog kurca. Teška vremena, stari moj, ali bolje išta nego ništa, a? Ponovo sam seo u kadu i ispružio se. Zvonio je telefon. Nastala je pauza.
Onda je Sara zakucala.
»Uđi!«
»Henk, zove te Debra.«
»Debra? Otkud zna da sam ovde?«
»Svuda je zvala. Da joj kažem da se javi kasnije?«
»Ne, kaži joj da sačeka.«
Našao sam veliki peškir i omotao ga oko pojasa. Ušao sam u sobu. Sara je govorila s Debrom preko telefona.
»Oh, evo ga... «
Sara mi dodade slušalicu. »Halo, Debra?«
»Henk, gde si bio?«
»U kadi.«
»Kadi?«
»Da.«
»Sad si izašao?«
»Da.«
»Šta imaš na sebi?«
»Peškir oko struka.«
»Kako možeš da držiš peškir oko struka i razgovaraš telefonom?«
»Eto tako.«
»Je l' se desilo nešto?«
»Ne.«
»Što?«
»Šta što?«
»Mislim, što je nisi jebao?«
»Slušaj, misliš ti da ja samo te stvari radim? Misliš da ne postoji ništa drugo za mene?«
»Znači, ništa se nije desilo?«
»Da.«
»Šta?«
»Da, ništa.«
»Gde ćeš posle?«
»Kući.«
»Dođi kod mene.«
»Šta je s tvojim zakonskim poslom?«
»Skoro smo gotovi. Tesi može sama.«
»Dobro.«
Spustio sam slušalicu.
»Šta ćeš da radiš«? upita Sara.
»Idem kod Debre. Kazao sam da dolazim za 45 minuta.«
»Ali, ja sam mislila da ručamo zajedno. Znam jedno meksikansko mesto.«
»Slušaj, ona je zabrinuta. Kako sad da sedimo i ćaskamo za ručkom?«
»Ja sam se spremila da ručam s tobom.«
»Jebi ga, kad hraniš tvoje ljude?«
»Otvaram u 11. Sad je tek 10.«
»Dobro, ajmo da jedemo ... «
Meksikanski restoran nalazio se u hipi kvartu Hermoza Biča. Bezlični, ravnodušni tipovi. Smrt na obali. Samo izdišu, udišu, nose sandale i prave se kako je svet divan.
Dok smo čekali na porudžbinu, Sara je umočila prst u posudu ljutog sosa i onda posisala prst. Zatim ga je ponovo umočila. Nagnula je glavu nad posudom. Krajevi njene ravne kose me dodirnuše. Produžila je da umače prst u posudu i da ga sisa.
»Slušaj«, rekoh, »i drugi ljudi treba da upotrebe taj sos.
Smučiće mi se! Prekini s tim.«
»Ne, oni ga svaki put ponovo pune.«
Nadao sam se da ga zaista svaki put ponovo pune. Onda je stiglo jelo i Sara se nagnula i bacila na njega kao zver, isto kao Lidija. Završili smo s jelom, izašli, i ona je ušla u svoj kombi i otišla u svoj restoran prirodne ishrane, a ja sam ušao u mog Vagena i krenuo prema Plaja del Rej. Dobio sam pažljiva uputstva, prilično komplikovana, ali ja sam ih striktno pratio i nije bilo problema. Bilo je to skoro razočaranje, jer mi je izgledalo da nemam baš ni na šta da se oslonim kad su stres i ludost odstranjeni iz mog svakodnevnog života.
Ušao sam kolima u Debrino dvorište. Primetio sam kretanje iza roletni. Iščekivala me je. Izašao sam iz Vagena i proverio da li su vrata zaključana jer mi je osiguranje već bilo isteklo.
Prišao sam vratima i bing-bongnuo Debrino zvono. Otvorila je i činilo se da joj je milo što me vidi. Nemam ništa protiv toga, ali baš takve stvari sprečavaju pisca da završi svoj posao.

Ništa naročito nisam radio ostatak nedelje. Praznik Hrista bio je u toku. Otišao sam 2-3 puta na trke, jednom čak ostao bez kinte. Napisao sam perverznu priču o seks čarobnjaku, napisao 10-12 pesama, drkao i zvao telefonom Saru i Debru svake noći. Jedne noći zvao sam Kesi i javio se muškarac. Zbogom Kesi.
Razmišljao sam o raskidima, kako je to teško, mada obično tek kad raskinete s jednom ženom upoznate drugu. Morao sam da okusim žene da ih stvarno upoznam, uđem u njihovu nutrinu. Mogao sam da izmišljam muškarce jer sam bio jedan od njih, ali žene nisam bio u stanju da izmislim a da ih prethodno ne upoznam. Zato sam ih istraživao što sam bolje umeo i unutra sam pronašao ljudska bića. Pisanje bude zaboravljeno. Pisanje je mnogo beznačajnije od samog događaja kad je đogađaju kraj. Ono je samo rezime svega. Čovek ne mora da poseduje ženu da bi se osećao stvarnim u granicama svojih sposobnosti, ali dobro je ako zna par žena. U trenutku kad veza počne da se raspada, osetiće kako izgleda biti istinski usamljen i izluđen i tako će shvatiti s čim mora da se suoči, na kraju, kad mu kucne poslednji čas.
Bio sam sentimentalan u pogledu raznih stvari: ženske cipele ispod kreveta; zaboravljena šnala kod ogledala; način na koji kažu:
»Piški mi se...«; trake za kosu; šetanje s njima niz bulevar u pola 2
po podne — samo dvoje ljudi koji idu zajedno; duge noći u kojima se pije i puši, razgovara; ubeđivanje; pomisao na samoubistvo; kad zajedno jedete i lepo vam je; šale, smeh iz čista mira; osećaj čudesa u vazduhu; sedenje u parkiranim kolima zajedno; upoređivanje starih ljubavi u 3 ujutru; kad ti kažu da hrčeš, čuješ nju kako hrče; majke, ćerke, sinovi, mačke, kerovi; nekad smrt, a nekad razvod, ali uvek živiš dalje, uvek sve na kraju shvatiš; kad čitaš novine sam u nekom bifeu i osećaš mučninu što je ona sada udata za zubara s koeficijentom inteligencije 95; konjske trke, parkovi, izleti; čak i zatvori; njeni tupavi prijatelji, tvoji tupavi prijatelji; kad se napiješ, njeno đuskanje; tvoj flert, njen flert; njene pilule; tvoje jebanje sa strane, isto to kod nje; spavanje zajedno ...
Izbor nije bio stvar procene, sama potreba te nagoni da biraš. Biti iznad dobra i zla vredi u teoriji, ali ako hoćeš da živiš dalje, moraš da vršiš izbor: neke su nežnije od drugih, neke su jednostavno više zainteresovane za tebe, a ponekad su neophodne one što su spolja lepe a iznutra hladne, samo radi krvavog, jebenog gaženja, kao krvavi, jebeni film. One nežnije se bolje jebu. zbilja, i kad ste neko vreme u njihovoj blizini, izgledaju vam divne, jer su stvarno takve. Mislio sam na Saru, ona je imala u sebi tako nešto izuzetno. Samo da nije bilo Drajer Babe što drži taj prokleti znak STOP.
Onda je došao Sarin rođendan, 11. novembar, Dan Veterana. U međuvremenu, našli smo se još dvaput, jednom kod nje, jednom kod mene. Dobro smo se zezali zajedno i to je davalo lepe izglede.
Ona je bila čudna, ali vrlo originalna i inventivna; bilo je trenutaka sreće... osim u krevetu . .. bilo je goruće ... Drajer Baba je stajao između nas. Gubio sam bitku protivu Boga.
»Jebanje nije tako bitno«, rekla mi je.
Krenuo sam u egzotični restoran na uglu Holivud Bulevara i Fontana Avenije, Kod Tetka Besi. Kelneri su bili odvratan svet — mladi crnci d mladi belci visoke inteligencije koja se pretvorila u visoki snobizam. Šepurili su se naokolo ignorišući i vređajući mušterije. Žene koje su tu radile bile su glomazne, nosile su široke mlohave bluze, klonulih glava kao u nekom uspavanom stanju srama. Mušterije su bili sivi čupoglavci koji su gutali uvrede i vraćali se po nove. Mene ti kelneri nisu arkali, pa sam im dozvolio da požive još koji dan ...
Kupio sam Sari poklon za rođendan, glavna stvar bio je matični mleč pčela, u stvari srž mnogih pčela izvađena iglom iz košnica. Nosio sam pletenu korpu i u njoj, osim matičnog mleča, bilo je nekih štapića kao pribor za jelo, morske soli, dva nara (organska), dve jabuke (organske) i semenja od suncokreta. Matični mleč bio je glavna stvar, i bio je veoma skup. Sara je dosta pričala o njemu, kako ga želi. Ali rekla je da ne može to sebi da priušti.
Vozio sam ka Sarinoj kući. Nosio sam i nekoliko flaša vina. Jednu sam počistio za vreme brijanja. Retko sam se brijao, ali sad sam se obrijao za Sarin rođendan i noć Veterana. Ona je bila dobra žena. Njen način razmišljanja bio je šarmantan i, začudo, njeno uzdržavanje od odnosa moglo se shvatiti. Mislim, kako je ona
gledala na to, da se treba sačuvati za pravog čoveka. Nije da sam ja bio taj pravi čovek, ali njena očigledna izuzetnost lepo bi izgledala sedeći uz moju očiglednu izuzetnost za stolom kafea u Parizu kada najzad postanem slavan. Bila je umiljata, smireno intelektualna, i ono najglavnije: imala je tu ludu dozu crvenog u zlatu svoje kose. Takoreći, kao da sam decenijama tražio tu boju ... možda i duže.
Stao sam usput kod jednog bara na Autoputu Obale Pacifika i naručio duplu votku sa sodom. Zabrinjavala me Sara. Govorila je da seks znači brak. Ubeđen sam bio da tako zaista i misli. Definitivno je postojalo nešto u njoj što je uzdržavalo od seksa. Mogao sam istovremeno da zamislim kako se podavala na razne načine i da je teško verovati da sam ja bio prvi kome je kurac surovo trljan o njenu picu. Pretpostavljao sam da je i ona zbunjena kao svi drugi. Zašto sam pristajao na sve to bila je tajna za mene. Nije mi čak ni bilo posebno stalo do toga da je pojebem. Nisam se slagao sa njenim idejama, ali mi se sviđala bez obzira na to. Možda sam postajao lenj. Možda sam bio umoran od seksa. Možda sam konačno počeo da starim. Srećan rođendan, Saro.
Stigao sam do njene kuće i izvukao iz kola moju korpu zdravlja. Sara je bila u kuhinji. Seo sam sa vinom i korpom.
»Saro, evo me!«
Izašla je iz kuhinje. Ron nije bio tu, ali je ona bila uključila njegov stereo do daske. Oduvek sam mrzeo stereo uređaje. Kad živite u siromašnoj okolini, neprekidno slušate zvuke drugih ljudi, uključujući i kad se jebu, ali najodvratnija stvar je biti primoran da
slušaš njihovu muziku puštenu do daske, totalno povraćanje koje traje satima. Kao dodatak obično ostave prozore otvorene, ubeđeni da ćete i vi uživati u onom u čemu oni uživaju.
Kod Sare je pevala Džudi Garland. Sviđala mi se Džudi Garland, pomalo, naročito njena pojava na Mitingu u Njujorku. Ali odjednom je zvučala suviše bučno, dok je vikala svoje sentimentalno sranje.
»Isusa mu boga, Saro, utišaj to!«
Utišala je, ali samo malo. Otvorila je jednu flašu vina i seli smo za sto jedno naspram drugog. Osećao sam se neobično razdraženo.
Sara je uzela korpu i našla matični mleč. Bila je uzbuđena. Skinula je poklopac i probala ga »Ovo je tako jako«, reče ona. »To je srž ... Hoćeš malo?«
»Ne, hvala.«
»Spremam nam večeru.«
»Dobro. Ali trebalo bi da te izvedem.«
»Već sam je pristavila.«
»Dobro onda.«
»Ali fali mi putera. Moram da odem da ga kupim. Treba mi i paradajza i krastavaca sutra za radnju.«
»Idem ja. Ovo je tvoj rođendan.«
»Stvarno nećeš da probaš malo mleča?«
»Ne, hvala, nema potrebe.«
»Nemaš pojma koliko pčela treba da se ova tegla napuni.«
»Srećan rođendan. Idem po puter i ostalo.«
Popio sam još jedno vino, seo u Vagena i vozio do malog dućana. Našao sam puter, ali su paradajzi i krastavci izgledali staro i smežurano. Platio sam puter i krenuo naokolo tražeći veću prodavnicu. Našao sam jednu, kupio paradajz i krastavce i onda se vratio. Dok sam hodao stazom prema njenoj kući, čuo sam ga. Ponovo je bila uključila stereo do daske. Kako sam prilazio sve bliže i bliže, spopadala me neka mučnina; živci su mi bili napeti do krajnosti, onda mi je puko film. Ušao sam u kuću samo s kesom putera u ruci; ostavio sam paradajz i krastavce u kolima. Nemam pojma šta je sviralo; bilo je toliko glasno da nisam mogao da razaznam jedan zvuk od drugog.
Sara je izašla iz kuhinje. »JEBO TE BOG«! dreknuo sam.
»Šta je«? upita Sara.
»NE ČUJEM!«
»Šta?«
»TAJ JEBENI STEREO SE MNOGO DERE! JE L' TI JASNO!«
»Šta?«
»ODLAZIM!«
»Ne!«
Okrenuo sam se i tresnuo vratima za sobom. Došao sam do Vagena i ugledao kesu krastavaca i paradajza koju sam zaboravio. Pokupio sam ih i vratio se stazom. Susreli smo se.
Gurnuo sam joj kesu u ruke. »Na.«
Onda sam se okrenuo i pošao ka kolima. »Ti odvratni odvratni gade pokvareni!« vrištala je.
Bacila je kesu na mene. Pogodila me usred leda. Okrenula se i utrčala u kuću. Pogledao sam u paradajze i krastavce razbacane po zemlji, na mesečini. Za trenutak sam pomislio da ih pokupim. Onda sam se okrenuo i otišao.

Čekalo me je čitanje u Vankuveru, 500 dolara, plus avionska karta i smeštaj. Pokrovitelj, Bart Mekintoš, bio je nervozan zbog prelaska granice. Trebalo je da letim do Sietla, on bi me tamo sačekao i onda bi se vozili preko granice, a zatim bih posle čitanja leteo iz Vankuvera za Los Anđeles. Nisam sasvim ukapirao šta znači sve to, ali sam rekao da nema problema.
I tako sam se našao opet u vazduhu, pijući duplu votku sa sodom. Bio sam zajedno sa trgovcima i biznismenima. Nosio sam moju malu putnu torbu s rezervnim košuljama, donjim rubljem, čarapama, 3-4 knjige poezije, plus otkucanih 10-12 novih pesama. I četkicu i pastu za zube. Smešno je bilo putovati negde da ti plate što čitaš poeziju. Nisam to voleo i nikada nisam uspeo da prevaziđem idiotizam svega toga. Raditi kao magarac do pedesete, besmislene, bedne poslove, a onda odjednom zujati kao obad preko zemlje, obad sa pićem u ruci.
Mekintoš me je čekao u Sietlu, pa smo se smestili u njegova kola. Bila je to lepa vožnja, jer smo uglavnom ćutali. Čitanje je bilo, pod privatnim pokroviteljstvom, što mi se više dopadalo od čitanja pod univerzitetskim pokroviteljstvom. Univerziteti su bili uplašeni; između ostalog, plašili su se pesnika podzemlja, ali su s druge strane bili previše radoznali da bi propustili nekog od njih.
Dugo se čekalo na granici, stotine kola u nizu. Carinici se jednostavno nisu žurili Tu i tamo, izdvojili su neku krntiju na stranu, ali bi uglavnom postavili 2-3 pitanja i propuštali ljude dalje. Nisam mogao da shvatim Mekintoševu paniku oko čitave procedure.
»Ljudi moji«, reče on, »prođosmo!«
Vankuver nije bio daleko. Mekintoš je zaustavio kola ispred hotela. Lepo je izgledao. Nalazio se iznad samog jezera. Uzeli smo ključ i popeli se. Bila je to prijatna soba s frižiderom i, zahvaljujući nekoj dobroj duši, u frižideru je bilo piva.
»Uzmi jedno«, rekoh mu. Seli smo i cirkali pivo.
»Krili je bio ovde prošle godine«, reče on.
»Ma nemoj.«
»To je kao neki koop Art Centar, koji živi od sopstvenih sredstava. Naplaćuju visoku članarinu, izdaju prostor u zakup, barem do sada. Tvoj šou je već rasprodat. Silvers je rekao da bi napravio gomilu love da su karte bile skuplje.«
»Ko je Silvers?«
»Majron Silvers. Jedan od direktora.«
Sada smo prelazili na dosadnu stranu svega toga.
»Mogu da ti pokažem grad«, reče Mekintoš.
»Nema potrebe. Prošetaću.«
»A da večeramo? Na račun firme?«
»Samo sendvič. Nisam toliko gladan.«
Računao sam, ako ga izvedem napolje, moći ću da ga se oslobodim kad završimo s jelom. Nije da je bio loš, ali me većina ljudi jednostavno ne interesuje.
Našli smo mesto 3-4 bloka odatle. Vankuver je bio vrlo čist grad i ljudi nisu imali onaj težak gradski izgled. Dopao mi se restoran. Međutim, kad sam pogledao u jelovnik, primetio sam da su cene za oko 40 posto veće nego u mom delu Los Anđelesa. Uzeo sam rostbif sendvič i još jedno pivo.
Lep je to bio osećaj nalaziti se izvan SAD. Postojala je stvarna razlika. Žene su bolje izgledale, stvari su delovale mirnije, manje lažno. Dokrajčio sam sendvič, onda me je Mekintoš vratio u hotel. Ostavio sam ga kod kola i popeo se liftom. Istuširao sam se, odbacio odeću. Stajao sam pored prozora i gledao dole u vodu. Sutra uveče biće sve gotovo, imaću njihove pare i zatim biti natrag u vazduhu. Šteta. Popio sam još 3-4 flaše piva, smestio se u krevet i zaspao.
Poveli su me na čitanje sat ranije. Neki klinac je pevao na sceni. Publika je razgovarala za vreme njegove tačke. Zveket flaša; smeh; dobra pijana masa; moji ljudi. Pili smo iza scene. Mekintoš, Silvers, ja i još neki.
»Vi ste prvi muški pesnik ovde posle dugog vremena«, reče Silvers.
»U čemu je stvar?«
»Stvar je u tome što se ovde izređao dug niz pedera. Ovo je lepa promena.«
»Hvala.«
Stvarno sam im čitao. Pri kraju, bio sam pijan, a i oni. Svađali smo se, pomalo režali, ali je uglavnom bilo kako treba. Dali su mi moj ček još pre samog čitanja i to je donekle pripomoglo moju isporuku.
Bila je zabava posle toga u jednoj velikoj kući. Nakon sat-dva našao sam se između dve žene. Jedna je bila plavuša, izgledala je kao izvajana od slonovače, divnih očiju i fascinantnog tela. Došla je sa svojim dečkom.
»Kinaski«, reče ona posle nekog vremena, »idem s tobom.«
»Stani malo«. rekoh, »ovde si s tvojim dečkom.«
»Ko ga jebe«, reče ona, on je niko! Idem s tobom!«
Pogledao sam dečka. Imao je suze u očima. Drhtao je.
Zaljubljen je bio, jadničak.
Devojka s druge strane imala je tamnu kosu. Njeno telo moglo je da parira telu prve, ali nije imala tako atraktivno lice.
»Pođi sa mnom«, reče ona.
»Šta?«
»Kažem, povedi me sa sobom.«
»Čekaj malo.«
Okrenuo sam se plavuši. »Slušaj, ti si divna, ali ne mogu s tobom. Neću da povredim tvog prijatelja.«
»Jebeš tog idiota. On je govno.«
Devojka tamne kose povukla me je za ruku. »Vodi me odmah sa sobom ili idem.«
»Dobro«, rekoh, »ajmo.«
Našao sam Mekintoša. Nije izgledao kao da se ludo zeza. Biće da nije voleo zabave.
»Ajde, Mek, odbaci nas do hotela.«
Tamo je bilo još piva. Tamna devojka mi reče da se zove Ajris Duarte. Bila je poluindijanka i, po njenom, trbušna igračica. Ustala je i zatresla ga. Znala je kako se to radi.
»Fali ti u stvari kostim da se postigne pun efekat«, reče ona.
»Ne, ne fali mi.«
»Mislim, meni fali kostim, da to dobro izgleda, kapiraš?«
Stvarno je izgledala indijanski. Indijanski nos i usta. Po izgledu, dao bih joj oko 23 godine, tamne oči, tiho je govorila i imala to ingeniozno telo. Bila je pročitala 3-4 moje knjige. Alal vera.
Pili smo još sat vremena, zatim pošli u krevet. Jeo sam joj pičke, ali kad sam krenuo da je jebem samo sam ga rokao bez efekta. Šteta.
Ujutru sam oprao zube bacio hladne vode na lice i vratio se u krevet. Počeo sam da je mažnjavam za pičku. Postala je mokra, a i moj. Zajašio sam je. Uzemljio sam ga u nju misleći na njeno telo, sve to dobro mlado telo. Primila je sve što sam imao da joj dam.
Bila je to dobra jebačina. Bila je to veoma dobra jebačina. Nakon toga Ajris je otišla u kupatilo.
Ispružio sam se misleći o tome kako je dobro bilo. Airis se ponovo pojavila i vratila se u krevet. Ćutali smo. Prošlo je sat vremena. Onda smo sve ponovili još jednom.
Obrisali smo se i obukli. Dala mi je svoju adresu i broj telefona, ja sam joj dao moj. Zaista je izgledala pomalo zaljubljena u mene. Mekintoš je zakucao posle jedno 15 minuta. Odbacili smo Ajris do jednog ogranka autoputa blizu njenog radnog mesta. Pokazalo se da u stvari šljaka kao kelnerica; trbušnjak je bio samo ambicija. Poljubio sam je za zbogom. Izašla je iz kola. Okrenula se i mahnula, zatim je otišla. Gledao sam u to telo dok se udaljavalo.
»Kinaski opet pogađa«, reče Mekintoš dok je okretao ka aerodromu.
»Ne misli ništa o tome«, rekoh.
»I ja sam bio srećne ruke«, reče on.
»Je l'?«
»Aha. Nabacio sam tvoju plavušu.«
»Šta?«
»Da, da«, smejao se, »baš nju.«
»Vozi me na aerodrom, životinjo!«
Bio sam opet u Los Anđelesu, već 3 dana. Trebalo je da se nađem s Debrom te noći. Zazvonio je telefon.
»Henk, ovde Ajris!«
»O, Ajris, otkud ti! Kako si?«
»Henk, letim u Los Anđeles. Dolazim da te vidim.«
»Ludo! Kada?«
»Dolazim u sredu pred Dan Zahvalnosti.«
»Dan Zahvalnosti?«
»I mogu da ostanem do idućeg utorka!«
»Dobro.«
»Imaš olovku? Daću ti broj mog leta.«
Te noći Debra i ja večerali smo na lepom mestu pored obale. Stolovi nisu bili tesno zgomilani, a imali su dobre morske specijalitete. Naručili smo flašu belog vina i čekali naše porcije. Debra je izgledala bolje nego inače, ali mi je rekla da ima posla preko glave. Moraće da zaposli još jednu devojku. A teško je naći nekog sposobnog. Ljudi su takvi duduci.
»Da«, rekoh.
»Jesi se čuo sa Sarom?«
»Telefonirao sam joj. Bili smo se nešto zakačili. Zakrpio sam to malo.«
»Jesi je video otkako si došao iz Kanade?«
»Ne.«
»Naručila sam ćurku od 12 kila za Dan Zahvalnosti. Je l' umeš da tranširaš?«
»Naravno.«
»Nemoj mnogo da piješ noćas. Znaš kako ispadne kad mnogo popiješ. Postaneš mokri rezanac.«
»Dobro.«
Debra se nagnula i dodirnula mi ruku. »Moj slatki dragi matori mokri rezanče!«
Bio sam obezbedio samo jednu flašu vina za posle večere. Polako smo ga pili, sedeći u njenom krevetu i gledajući njen gigantski televizor. Prvi program je bio truba. Drugi je bio bolji. Seksualni manijak i abnormalni seoski dečak. Ludi doktor je presadio glavu manijaka na telo seoskog dečaka j telo je pobeglo sa dve glave i jurilo poljima radeći sve moguće jezive stvari. To mi je popravilo raspoloženje.
Posle flaše vina i dvoglavog dečaka zajašio sam Debru i poslužila me dobra sreća za promenu. Podario sam je dugim opaljivanjem u galopu punom neočekivanih varijacija i invencija pre nego što sam na kraju ispalio metak u nju.
Ujutru, Debra me je zamolila da ostanem i sačekam je dok se ne vrati s posla. Obećala je da će da spremi lepu večeru. »U redu«, rekoh.
Pokušao sam da spavam kad je otišla, ali nisam mogao. Motao mi se po glavi Dan Zahvalnosti, kako da joj kažem da neću moći da dođem. To me je mučilo. Ustao sam i hodao tamo-amo. Okupao sam se. Ništa nije pomoglo. Možda će Ajris da se predomisli, možda se njen avion sruši. Mogao bih da zovnem Debru na sam Dan Zahvalnosti da joj kažem da ipak dolazim.
Hodao sam naokolo osećajući se sve mučnije. Možda je to bilo zato što sam ostao kod nje umesto da odem kući. Bilo je to kao razvlačenje agonije. Kakvo sam to govno bio ja? Umeo sam očigledno da igram neke prljave, nestvarne igre. Šta me je teralo na to? Zar sam pokušavao da proturim svejedno kao nešto? Da li sam mogao i dalje da govorim sebi kako je to u suštini stvar istraživanja, prosto jedna studija ženskog roda? Jednostavno sam pustio da se stvari dešavaju, bez razmišljanja o njima. Nije me bilo briga ni za šta osim za svoje sebično, jeftino uživanje. Pravi razmaženi srednjoškolac. Gori od svake kurve; kurva vam uzme pare i ništa više. Petljao sam sa životima i dušama kao da su mi to igračke. Kako sam mogao da nazovem sebe čovekom? Kako sam mogao da pišem pesme?
Našta sam ja ličio? Drugorazredni de Sad, bez njegovog intelekta. Ubica je mnogo direktniji i pošteniji od mene. Ili seksualni manijak. Ja nisam želeo da se mojom dušom igraju, da joj se rugaju, pičaju po njoj; toliko sam u svakom slučaju znao. Baš sam bio kvaran. Osećao sam to dok sam hodao gore-dole po tepihu. Kvaran. Najgore u svemu tome bilo je što sam se prodavao tačno za ono što nisam — za dobrog čoveka. Sposoban sam bio da prodrem u ljudske živote jer su ljudi imali poverenja u mene. Radio sam svoj prljavi posao na lak način. Pisao sam Ljubavnu Priču Jedne Hijene.
Stajao sam nasred sobe, iznenađen ovim mislima. Našao sam sebe kako sedim na ivici kreveta, i plačem. Osetio sam suze pod
prstima. Mozak mi se obrtao, pa ipak sam se osećao zdravim, Nisam mogao da shvatim šta se dešava sa mnom.
Uzeo sam telefon i nazvao Saru u njenoj radnji prirodne ishrane.
»Imaš posla«? upitah.
»Ne, tek sam otvorila. Je l' ti dobro? Smešan ti glas.«
»Pao sam na dno.«
»Šta ti je?«
»Ovaj, rekao sam Debri da ću da provedem s njom Dan Zahvalnosti. Ona računa s tim. Ali sad se nešto dogodilo.«
»Šta?«
»Ovaj, nisam ti ranije pričao. Ti i ja još nismo vodili ljubav, znaš. Seks menja stvari.«
»Šta se desilo?«
»Upoznao sam trbušnu igračicu u Kanadi.«
»Stvarno? I zaljubljen si?«
»Ne, nisam zaljubljen.«
»Čekaj, evo mi mušterije. Možeš da ostaneš na vezi?«
»Dobro ... «
Sedeo sam tako držeći slušalicu na uvetu. Bio sam još go. Pogledao sam dole u penis: životinjo pokvarena! Znaš li ti koliko patnji u srcima napraviš svojom mutavom glađu?
Sedeo sam tako pet minuta sa slušalicom na uvetu. Bio je to međugradski poziv. Barem je išao na Debrin račun.
»Evo me«, reče Sara. »Nastavi.«
»Eto, rekao sam trbušnoj igračici kad sam bio u Vankuveru da navrati jednom do mene u L.A.«
»I?«
»Pa, kazao sam ti da sam već obećao Debri da provedem s njom Dan Zahvalnosti. .. «
»I meni si obećao«, reče Sara.
»I tebi?«
»Dobro, bio si pijan. Rekao si da kao i svi ostali Amerikanci ne voliš da budeš sam za praznike. Poljubio si me i pitao me da provedemo zajedno Dan Zahvalnosti.«
»Izvini, ne sećam se .. . «
»Nema veze. Čekaj .. . evo još jedne mušterije ... «
Spustio sam slušalicu i otišao i sipao piće. Kad sam se vraćao u spavaću sobu, ugledao sam moj obešeni trbuh u ogledalu. Bio je ružan, bestidan. Zašto su me žene tolerisale?
Držao sam slušalicu na uvetu jednom rukom i pio vino drugom. Sara se vratila.
»U redu je. Nastavi.«
»Dobro, evo ovako. Trbušna igračica mi se javila prošle noći. Samo što u stvari nije trbušna igračica nego kelnerica. Rekla je da
dolazi u L.A. da provede Dan Zahvalnosti sa mnom. Izgledala je tako srećna.«
»Trebalo je da joj kažeš da si zauzet.«
»Nisam ... «
»Nisi imao hrabrosti.«
»Ajris ima divno telo . .. «
»Ima i drugih stvari u životu osim divnih tela.«
»Kako god okreneš, sad moram da kažem Debri da ne mogu da provedem Dan Zahvalnosti s njom, a ne znam kako.«
»Gde si sad?«
»Kod Debre u krevetu.«
»A gde je Debra?«
»Na poslu.« Nisam mogao da zadržim jecaj.
»Ti si jedna obična guzica i plačibaba.«
»Znam. Ali moram da joj kažem. Izludeću zbog toga.«
»Sam si upao u sos. Sam se i čupaj.«
»Mislio sam da ćeš mi pomogneš, mislio sam da ćeš mi kažeš šta da radim.«
»Hoćeš da ti ja sredim prljav veš? Hoćeš da je ja zovem umesto tebe?«
»Ne, u redu je. Ja sam muško. Zvaću je sam. Zvaću je sad odmah. Kazaću joj istinu. Otkačiću tu jebenu stvar!«
»Tako valja. Javi mi kako je prošlo.«
»To mi je sve zbog detinjstva, znaš. Nikada nisam znao šta je ljubav ... «
»Javi se kasnije.«
Sara je prekinula vezu.
Sipao sam još vina. Nisam mogao da shvatim šta se dogodilo s mojim životom. Izgubio sam prefinjenost, izgubio sam osećaj za stvari ovog sveta, izgubio moj neprobojni zaštitni oklop. Izgubio sam smisao za humor pred problemima drugih ljudi. Hteo sam opet sve to. Hteo sam da mi sve ide glatko. Ali znao sam nekako da neće moći, barem ne odmah. Bio sam predodređen da se i dalje osećam kriv i nezaštićen.
Pokušao sam da objasnim sebi da je osećanje krivice samo neka vrsta bolesti. Da su ljudi bez osećanja krivice ti koji su stvorili nešto u životu. Ljudi sposobni da lažu, varaju, ljudi koji znaju sve cake. Kortez. On se nije jebavao naokolo. Nije ni Vins Lombardi. Ali bez obzira koliko sam mislio o tome, i dalje sam se bedno osećao. Rešio sam da završim s tim. Bio sam spreman. Ispovedaonica. Postaću ponovo katolik. Izbaci to iz sebe, zatim čekaj na oproštaj. Popio sam vino i nazvao Debrinu kancelariju.
Javila se Tesi. »Zdravo, luče! Ovde Henk! Kako ide?«
»Sve po propisu, Henk. Kako si ti?«
»Nije loše. Slušaj, nisi ljuta na mene, a?«
»Ne, Henk. Jeste bilo malo barbarski, hahaha, ali bilo je zabavno. To je naša tajna, uostalom.«
»Hvala ti. Znaš, nisam ja baš ... «
»Znam.«
»Dobro, slušaj, hteo sam da razgovaram s Debrom. Je l' tu?«
»Ne, sad je u sudu, hvata beleške.«
»Kad se vraća?«
»Obično se ne vraća u kancelariju kad ode na sud. Ako se vrati, imaš li neku poruku?«
»Ne, Tesi, hvala ti.«
To je sredilo stvar. Nisu bile čak potrebne ni ispravke. Začepljena Ispovest. Nedostatak Komunikacije. Imao sam Neprijatelje na Visokim Položajima.
Popio sam još jedno vino. Bio sam se spremio da otkačim sve i iščistim se. Sad sam morao da sedim na tome. Osećao sam se sve gore i gore. Depresija, samoubistvo, često su odraz pomanjkanja odgovarajuće ishrane. Ali ja sam dobro jeo. Prisetio sam se starih dana, kad sam živeo na jednoj čokoladici dnevno, šaljući priče ispisane rukom u Atlantik Mantli i Harpers. Hrana je bila sve o čemu sam mislio. Ako se telo nije hranilo i um je gladovao. Ali sada sam jeo prokleto dobro, za promenu, i pio prokleto dobro vino. To znači da je ono o čemu sam mislio verovatno bilo istina. Svako zamišlja sebe posebnim, privilegovanim, izuzetnim. Čak i ružna matora babuskera što zaliva saksiju pred ulazom. Ja sam zamišljao sebe posebnim jer sam izašao iz fabrika u 50-oj i postao pesnik. Koje sranje. Zato sam pišao na svakog, kao
što su oni šefovi i direktori pišali po meni kad sam ja bio bespomoćan. Okrenulo se na isto. Bio sam pijani razuzdani pokvareni jebač s vrlo malo malo slave.
Moje analize nisu izlečile ono što me peklo. Zazvonio je telefon. Sara.
»Rekao si da ćeš da se javiš. Šta je bilo?«
»Nije bila tu.«
»Nije?«
»U sudu je.«
»Šta ćeš sad?«
»Čekaću. I kazaću joj.«
»Sigurno.«
»Nije trebalo da te opterećujem celim ovim sranjem.«
»Nema veze.«
»Hoću da se opet vidimo.«
»Kada? Posle trbušne?«
»Ovaj, da.«
»Hvala, ali ne, hvala.«
»Javiću ti se . .. «
»Dobro. Opraću ti veš i srediću ga za tebe.«
Pio sam vino i čekao. Bilo je 3 sata, pa 4 sata, pa 5 sati. Najzad sam se setio da se obučem. Sedeo sam s pićem u ruci kad se
Debrina kola zaustaviše pred kućom. Čekao sam. Otvorila je vrata. Nosila je kesu namirnica. Baš je lepo izgledala.
»Zdravo!« reče ona. »Kako je moj eks-mokri rezanac?«
Krenuo sam ka njoj i obgrlio je rukama. Počeo sam da drhtim i plačem.
»Henk, šta se desilo?«
Debra je ispustila kesu s namirnicama na pod. Našu večeru. Držao sam je u zagrljaju. Jecao sam. Suze su tekle kao vino. Nisam mogao da prestanem. Veći deo mene je tako i mislio, drugi deo je bežao.
»Henk, u čemu je stvar?«
»Ne mogu da budem s tobom za Dan Zahvalnosti.«
»Zašto? Zašto? Šta se desilo?«
»Desilo se to da sam ja GOLEMO GOVNO HENK!«
Moja krivica se prevrnula u meni i dobio sam grč. Grozno me je zabolelo.
»Trbušna igračica dolazi iz Kanade da provede Dan Zahvalnosti sa mnom.«
»Trbušna igračica?«
»Da.«
»Je li lepa?«
»Jeste. Žao mi je, žao mi je ... « Debra me odgurnu.
»Pusti me da sklonim namirnice.«
Podigla je kesu i ušla u kuhinju. Čuo sam vrata od frižidera kako se otvaraju i zatvaraju.
»Debra«, rekoh, »idem.«
Nije bilo ni glaska iz kujne. Otvorio sam ulazna vrata i izašao.
Vagen se pokrenuo. Uključio sam radio, farove i vratio se u L.A.

U sredu uveče našao sam se na aerodromu čekajući Ajris. Sedeo sam i gledao žene. Nijedna — osim jedne ili dve — nije izgledala tako dobro kao Ajris. Nešto nije bilo u redu sa mnom: mnogo sam mislio o seksu. Svaku ženu koju bih pogledao zamišljao sam u krevetu sa mnom. Interesantan način da se ubije vreme dok čekaš na aerodromu. Žene: voleo sam boje njihove odeće; način na koji hodaju; okrutnost nekih lica; tu i tamo skoro čistu lepotu nekog lica, totalno i opčinjavajuće ženskog. Prevazišle su nas: mnogo bolje su planirale i bile su bolje organizovane. Dok su muškarci gledali ragbi ili pili pivo ili se kuglali, one, žene, mislile su o nama, skoncentrisane, proučavajući, donoseći odluke
da li da nas prihvate, odbace, promene, ubiju, ili jednostavno napuste. Na kraju krajeva, sve to nije bilo bitno; šta god da urade, završavali smo usamljeni i izluđeni.
Kupio sam ćurku za Ajris i mene, od 9 kila. Ležala je u mojoj sudoperi i odmrzavala se. Dan Zahvalnosti. To je bio dokaz da ste preživeli, još jednu godinu sa svojim ratovima, inflacijom, nezaposlenošću, smogom, predsednicima. Taj dan bio je veliki neurotični skup klanova: bučnih pijanica, baba, sestara, tetaka, dece koja ciče, potencijalnih samoubica. I ne zaboravite loše varenje. Nisam bio drukčiji od bilo koga drugog: ležala je tamo ptica od 9
kila u mojoj sudoperi, mrtva, očerupana, totalno iščupane utrobe. Ajris će je ispeći za mene.
Dobio sam jedno pismo tog popodneva. Izvadio sam ga iz džepa i ponovo čitao. Dolazilo je iz Berklija.
Dragi g. Kinaski:
Vi mene ne poznajete ali ja sam zgodna kurvica. Izlazila sam s mornarima i s jednim vozačem kamiona ali oni me nisu zadovoljili. Mislim, jebali smo se i to je sve. Nema nekog sadržaja u tim majmunima. Ja imam 22 godine i ćerku od 5 godina, Aster. Živim s jednim frajerom, ali bez seksa, samo živimo zajedno. Zove se Reks. Volela bih da vas vidim. Moja keva bi mogla da pričuva Aster. Prilažem i moju fotografiju. Pišite mi ako vam se sviđa. Pročitala sam neke vaše knjige. Teško ih je naći u knjižarama. Ono što mi se sviđa u vašem pisanju je što vas je lako ukapirati. A i smešni ste.
vaša,
Tanja

Onda je sleteo avion s Ajris. Stajao sam pored stakla i gledao je kako silazi. Baš je dobro izgledala. Došla je čak iz Kanade da me vidi. Nosila je jednu putnu torbu. Mahnuo sam joj kad je prošla kroz izlaz u koloni s ostalima. Morala je da prođe carinu, zatim se našla u mom naručju. Poljubili smo se i upola mi se digao. Bila je u haljini, praktičnoj plavoj haljini uz telo, nosila je visoke štikle i
mali šešir naheren na glavi. Retko je bilo videti ženu u haljini. Sve žene u Los Anđelesu non-stop su nosile pantalone ...
Pošto nismo morali da čekamo na prtljag, odvezli smo se pravo kod mene. Parkirao sam i prošli smo zajedno kroz dvorište. Sela je na kauč dok sam joj sipao piće. Ajris je pogledala moju svojeručno sklepanu policu za knjige:
»Jesi to ti napisao sve te knjige?«
»Da.«
»Pojma nisam imala da si toliko napisao.«
»Napisao sam.«
»Koliko?«
»Ko bi ga znao. 20, 25 ... «
Poljubio sam je, obgrlivši je jednom rukom oko struka, privlačeći je sebi. Drugu ruku spustih na njeno koleno.
Zazvonio je telefon. Ustao sam i javio se. »Henk?« Bila je to Valeri.
»Da?«
»Ko je to bio?«
»Ko je bio ko?«
»Ta devojka ... «
»A, to mi je prijateljica iz Kanade.«
»Henk, ti i tvoje proklete žene!«
»Da, da.«
»Bobi hoće da zna da li ti i.. . «
»Ajris.«
»Hoće da zna da li ti i Ajris želite da svratite kod nas na piće.«
»Ne noćas. Mora prvo da se isproba na kiši.«
»Ala ima telo!«
»Znam.«
»Dobro, sutra možda.«
»Možda ... «
Spustio sam slušalicu misleći kako verovatno i Valeri voli žene. Šta sad, nema ništa loše u tome.
Sipao sam još dva pića.
»Koliko si do sada žena dočekao na aerodromima?« upita Ajris.
»Nije tako strašno kao što misliš.«
»Šta je, izgubio si cifru? Kao s tvojim knjigama?«
»Matiš je jedna od mojih slabijih tačaka.«
»Je l' uživaš da sačekuješ žene na aerodromima?«
»Da.« Nisam nešto pamtio da je Ajris bila ovako govorljiva.
»Svinjo jedna«! smejala se.
»Naš prvi duel. Jesi dobro letela?«
»Sedela sam pored jednog daveža. Zeznula sam ga i pustila da mi kupi piće. Odvalio mi jebeno uvo svojom pričom.«
»Bio je samo popaljen. Ti si seksi žena.«
»Je li to sve što vidiš kod mene?«
»Vidim mnogo štošta. Videću možda i druge stvari dok budemo zajedno.«
»Šta će ti toliko žena?«
»To je zbog mog detinjstva, znaš. Bez ljubavi, bez nežnosti. A u mojim dvadesetim i tridesetim takođe je bilo malo toga. Igram se žmurke. ..«
»Hoćeš li znati kad pronađeš?«
»Imam osećaj da će mi trebati barem još jedan život za to.«
»Stvarno si pun govana!« Smejao sam se. »Zato i pišem.«
»Idem da se istuširam i presvučem.«
»Dobro.«
Pošao sam u kuhinju i opipao ćurku. Pokazivala mi je svoje noge, stidne dlake, šupak, grudi; sedeo sam tako. Bilo mi je milo što nema oči. E pa, bogami, moraćemo da napravimo nešto s tom stvari. To je bio sledeći korak. Čuo sam povlačenje vode u kupatilu. Ako Ajris neće da je peče, ja ću je pečem.
Kad sam bio mlad, bio sam stalno potišten. Ali samoubistvo nije više visilo kao mogućnost u mom životu. U mojim godinama ostalo je vrlo malo toga da se ubije. Dobro je bilo biti mator, bez obzira šta drugi kažu o tome. Rezonski je da čovek mora da ima barem 50 godina pre nego što bude u stanju da piše iole jasno. Što više reka ste prešli, tim više znate o rekama — to je to, ako ste
preživeli vrtloge i skrivene stene. Može to da ispadne i zeznuto, ponekad.
Ajris se pojavila. Imala je na sebi teget haljinu od svile pripijenu uz telo. Nije bila tip prosečne američke devojke, što ju je očuvalo od toga da postane providna. Bila je totalna žena, ali nije vam to bacala u lice. Američke žene se teško cenjkaju i zato na kraju poružne. Poneka prirodna američka žena može još da se nađe u Teksasu i Luizijani.
Nasmešila mi se. Držala je nešto u rukama. Podigla ih je iznad glave i počela da proizvodi klepetave zvuke. Zaigrala je. Ili, bolje rečeno, vibrirala je. Činilo se kao da je prostreljena električnom strujom, a centar duše je njen pupak. Bilo je to lepo i čisto, sa skoro nevidljivim nagoveštajem humora. Čitava ta igra, kako ona ni u jednom trenutku nije skidala oči s mene, imala je svoje posebno značenje, dobar postojani osećaj vlastite vrednosti.
Ajris je završila i ja sam tapšao, sipao joj piće.
»Nisam baš izvela kako treba«, reče ona. »Fali kostim i muzika.«
»Mnogo mi se dopalo.«
»Htela sam da ponesem traku s muzikom ali znala sam da nećeš imati mašinu.«
»U pravu si. Ali svejedno je bilo moćno.« Nežno sam poljubio Ajris.
»Što ne dođeš da živiš u Los Anđelesu?«
»Svi moji koreni su gore na severozapadu. Lepo mi je tamo.
Moji roditelji. Moji prijatelji. Sve je tamo gore, kapiraš?«
»Da.«
»Što se ti ne preseliš u Vankuver? Mogao bi da pišeš u Vankuveru.«
»Što da ne. Mogao bih da pišem i na vrhu ledenog brega.«
»Mogao bi da pokušaš.«
»Šta?«
»Vankuver.«
»Šta bi tvoj otac pomislio?«
»O čemu?«
»Nama.«

Na Dan Zahvalnosti Ajris je spremila ćurku i stavila je u rernu. Bobi i Valeri su svratili na nekoliko pića, ali nisu ostali. To je bilo osveženje. Ajris je imala na sebi drugu haljinu, isto tako pripijenu kao prvu.
»Znaš«, reče ona, »nisam ponela dovoljno odeće. Idemo sutra Valeri i ja u kupovinu kod Frederiksa. Nabaciću neke prave kurvinske cipele. Dopašće ti se.«
»Voleo bih to, Ajris.«
Ušao sam u kupatilo. Bio sam sakrio fotografiju koju mi je Tanja poslala u ormarić s lekovima. Na slici je držala skroz zadignutu haljinu i nije imala gaćice na sebi. Mogao sam da vidim njenu pičku. Jeste bila zgodna kurvica.
Kad sam izašao, Ajris je nešto prala u sudoperi. Uhvatio sam je s leđa, okrenuo je prema meni i poljubio.
»Uspaljeni jarče matori!« reče ona.
»Ima da mi patiš noćas, mala moja!«
»O molim te, jedva čekam!«
Pili smo čitavo posle podne, zatim prešli na ćurku oko 5-6 sati predveče. Od jela smo se otreznili. Posle sat vremena počeli smo opet da pijemo. Rano smo krenuli u krevet, oko 10. Nisam imao nikakvih problema. Bio sam dovoljno trezan da osiguram
dugotrajno dobro jahanje. U istom trenutku kad sam počeo da jebem znao sam da ću uspeti. Nisam se posebno trudio da zadovoljim Ajris. Samo sam krenuo napred i pokazao joj šta je staromodna konjska jebačina. Krevet je poskakivao, a ona je pravila grimase. Onda je počelo tiho stenjanje.
Malo sam usporio, zatim otkačio tempo i rasturio je. Svršila je izgleda zajedno sa mnom. Normalno, nikad se ne zna. Prevrnuo sam se. Oduvek sam voleo kanadsku šunku.
Sledećeg dana došla je Valeri, pa su ona i Ajris otišle zajedno kod Frederiksa. Pošta je stigla posle jedno sat vremena. Bilo je tu novo pismo od Tanje:
Henri, dragi...
Išla sam danas ulicom i ti frajeri su zviždali. Prošla sam pored njih ne obraćajući pažnju. Oni koje stvarno mrzim su tipovi što peru kola. Deru se i plaze svoje jezike kao da bi stvarno uradili nešto s tim jezicima, ali u stvari nema među njima čoveka sposobnog za to. Odmah se vidi, znaš već.
Juče sam išla u robnu kuću da kupim Reksu pantose. Reks mi je dao pare. On nikad nije u stanju da kupuje za sebe. Jednostavno mrzi da kupuje. I tako sam otišla u tu mušku robnu kuću i izabrala jedne pantose. Bila su tu dvojica, polumatorci, jedan od njih bio je stvarno sarkastičan. Dok sam birala pantose, prišao mi i uzeo moju ruku i stavio je na svoju karu. Rekla sam mu:
»Je li to sve što imaš, jadniče!« Smejao se i rekao nešto bistro. Našla sam stvarno lepe pantose za Reksa, zelene s tankim belim prugama. Reks voli zeleno. I tako, taj tip će meni: »Vrati se ovamo u kabinu da probaš.« E pa, mogu ti reći, sarkastični frajeri me uvek fasciniraju. Pošla sam u kabinu s njim. Drugi tip nas video kako ulazimo. Počeli smo da se ljubimo i on je spustio rajsferšlus. Digao mu se i stavio mi je ruku na njega. Nastavili smo da se ljubimo i onda mi je zadigao suknju i gledao moje gaćice u ogledalu. Mazio me po dupetu. Ali kurac nikako da mu se ukruti do kraja, digao mu se samo do pola, stajao je polukrut. Rekla sam mu da nema veze. Izašao je iz kabine s isukanim kurcem i zakopčao se pred onim drugim. Smejali su se. Izašla sam i platila pantose. Zapakovao ih. »Kaži tvom mužu da si nosila pantose u kabinu«! smejao se. »Ti si izdrkana pederčina i ništa više!« rekla sam mu. »I tvoj ortak je izdrkani peder!« I bili su. Sada je skoro svaki muškarac peder. Nije lako ženama. Imala sam prijateljicu koja se udala za jednog frajera i došla jednom kući i našla ga u krevetu s drugim čovekom. Nije čudo da danas sve devojke moraju da kupuju vibratore. Sve je to teško jedno sranje. E, pa, piši mi.
tvoja,
Tanja
Draga Tanja:
Dobio sam tvoje pismo i tvoju sliku. Sedim ovde sam dan posle Dana Zahvalnosti. Boli me glava od pića. Svidela mi se tvoja fotografija. Imaš li još neku?
Jesi ikad čitala Selina? Putovanje na kraj noći, mislim. Posle toga je izgubio zamah i postao uvrnut, psujući svoje izdavače i čitaoce. To je stvarno jebena sramota. Izgubi se čovek. Mislim da je bio dobar lekar. A možda i nije? Možda nije imao srca za to. Možda je ubijao svoje pacijente. Mnogi lekari to čine. Daju ti tabletu i vrate te napolje na ulicu. Trebaju im pare da plate troškove svog obrazovanja. Zato nagomilavaju svoje čekaonice i ubacuju i izbacuju pacijente. Mere te, uzmu ti pritisak, daju ti tabletu i šalju te natrag na ulicu, gde se osećaš još gore. Zubar može da ti pokupi životnu uštedu, ali obično nešto učini za tvoje zube.
Tako ti je to, pišem i dalje, i izgleda da izvlačim za kiriju. Interesantna su mi tvoja pisma. Ko te to uslikao bez gaćica? Neki dobar prijatelj, nema dileme. Reks? Vidiš, postajem ljubomoran! Dobar znak, a? Nazovimo to samo interesovanjem. Ili brigom...
Paziću na sanduče za poštu. Da nemaš još slika?
tvoj, da, da,Henri
Vrata se otvoriše i uđe Ajris. Izvadio sam list iz pisaće mašine i položio ga licem nadole.
»Oh, Henk! Nabacila sam kurvinske cipele!«
»Ludo! Ludo!«
»Staviću ih za tebe! Sigurna sam da će ti se dopasti!«
»Dušo, učini to!«
Ajris je pošla u spavaću sobu. Uzeo sam pismo za Tanju i gurnuo ga ispod gomile hartija.
Pojavila se. Cipele su bile jarko crvene s bludno visokim štiklama. Izgledala je kao jedna od najvećih kurvi svih vremena. Na cipelama nije bilo zadnjeg dela i lepo sam video njena stopala kroz providni materijal. Koračala je gore-dole. Imala je ionako maksimalno provokativno telo i dupe, a hodanje na tim štiklama uzdiglo ih je u nebeske visine. Bilo je izluđujuće. Ajris je stala i pogledala preko ramena unazad na mene, smešeći se. Koja čarobna pičkica! Nikad u životu nisam video takva bedra, takvu guzicu, takve listove. Poleteo sam i sipao dva pića. Sela je na stolicu naspram mene i visoko prekrstila noge. Čudesa u mom životu zbivala su se i dalje. Nikako mi to nije išlo u glavu.
Kurac mi je sav nabrekao, pulsirao je, pantalone mi postadoše tesne.
»Ti znaš šta muškarac voli«, rekoh joj.
Popili smo naša pića. Poveo sam je za ruku u spavaću sobu. Gurnuo sam je na krevet. Zadigao sam joj haljinu i bacio se na
njene gaćice. Nije bilo lako. Gaćice su zapele za jednu cipelu, zakačile se na štikli, ali najzad sam ih skinuo. Haljina joj je prekrivala bokove. Podigao sam joj dupe i zavrnuo haljinu ispod nje. Bila je već mokra. Osećao sam je pod prstima. Ajris je bila skoro stalno mokra, skoro uvek spremna. Bila je totalna radost. Imala je duge najlonke s plavim halterima ukrašenim crvenim ružicama. I to je bio deo spremnosti.
Noge su joj bile uzdignute visoko u vazduh i, dok sam je milovao, opazio sam one kurvinske cipele na njenim stopalima, crvene štikle kako štrče kao bodeži. Ajris je bila tu, za još jednu staromodnu konjsku jebačinu. Ljubav je za svirače na gitari, katolike i ljubitelje šaha. Ta kurva sa svojim crvenim cipelama i dugim čarapama zaslužila je ono što je usledilo s moje strane. Potrudio sam se da joj pokidam udove, da je raspolutim. Posmatrao sam to čudno poluindijansko lice u mutnom sunčevom svetlu koje se slabo probijalo kroz zavese. Ličilo je na ubistvo. Imao sam je. Nije imala kud. Kidao sam je i rikao, šamarao je po licu i skoro je raščerečio.
Iznenadila me kad je uspela smešeći se da ustane i ode u kupatilo. Izgledala je takoreći srećno. Cipele su joj spale i ležale pored kreveta. Kurac mi je još stajao kruto. Pokupio sam jednu cipelu i trljao karu s njom. Bilo je moćno. Onda sam vratio cipelu na patos. Kad je Ajris izašla iz kupatila i dalje se smešeći, kurac mi je pao.

Ništa posebno nije se desilo sledećih dana njenog boravka. Pili smo, jeli, jebali se. Nije bilo prepirki. Išli smo na duge vožnje dole niz obalu, jeli u ribljim restoranima. Nisam mario za pisanje. Ima dana kad je najbolje biti dalje od mašine. Dobar pisac zna kad ne treba da piše. Svako je mogao da kuca na mašini. Ne kažem da sam bio neki dobar kucač; osim toga, nisam ni pravilno pisao i nisam znao gramatiku. Ali znao sam kad ne treba da pišem. To je kao jebanje. Morate povremeno da odmorite glavu bogovu. Imao sam jednog starog prijatelja koji mi je ponekad pisao pisma, Džimi Senon. Pisao je 6 romana godišnje, sve o incestu. Nije ni čudo da je gladovao. Moj problem bio je u tome što nisam umeo da odmorim moga kurca glavu bogovu kao što sam umeo mog kucača glavu bogovu. Sve je to zato što su žene dostupne u malim količinama, pa ih treba pokupiti što više pre nego što naiđe neka druga glava bogova. Mislim da je to što sam ostavio pisanje punih deset godina bila jedna od najsrećnijih stvari koja mi se ikad desila. (Pretpostavljam da će neki kritičari reći da je to bila i jedna od najsrećnijih stvari koja se desila čitaocu.) Deset godina odmora za obe strane. Šta bi se desilo da sam prestao da pijem deset godina?
Došlo je vreme da vratim Ajris Duarte na avion. Bio je to jutarnji let što je otežalo stvar. Navikao sam da ustajem u podne;
bila je to dobra kura za mamurluk i produžiće mi život za 5 godina. Nisam osećao tugu dok sam je vozio na aerodrom. Seks je bio vrhunski; bilo je smeha. Teško da sam mogao da se setim tako kulturnog perioda, nijedno od nas nije ništa izvoljevalo, a ipak je bilo topline među nama, nije bilo bezosećajno — mrtvo meso spareno s mrtvim mesom. Mrzeo sam tu vrstu provoda, losanđelesku, holivudsku, belersku, malibusku, lagunabičsku vrstu provoda. Stranci kad se upoznajete, stranci kad se rastajete — gimnastička dvorana tela koja bezimeno onanišu jedno drugo. Ljude bez morala često smatraju slobodnijim, ali su takvi najčešće nesposobni da osećaju ili vole. I tako postaju svingeri. Leš jebe leša. Tu nema ni lutrije ni humora u njihovoj igri — tu telo jebe telo. Moral jeste da sputava, ali on se ipak bazira na ljudskom iskustvu kroz vekove. Neka od tih pravila teže da zadrže ljude kao robove u fabrikama, u crkvama i verne Državi. Druga pravila jednostavno daju smisao. To je kao vrt u kojem laste i otrovno voće i dobro voće. Treba znati šta da berete i jedete, a šta da ostavite.
Moje iskustvo s Ajris bilo je zahvalno i ispunjeno uživanjem, pa ipak nisam bio zaljubljen, niti ja u nju, niti ona u mene. Uzajamna pažnja bila je laka, a teško je bilo ne obraćati pažnju. Ja sam obraćao. Sedeli smo u Vagenu na gornjem parkingu. Imali smo još vremena. Radio je svirao. Bramsa.
»Hoću li te opet videti«? upitah je.
»Ne verujem.«
»Oćeš u bar na piće?«
»Napravio si alkoholičara od mene, Henk. Tako sam slaba da jedva hodam.«
»Zar je to samo od pića?«
»Ne.«
»Ajmo onda na piće.«
»Piće, piće, piće! Zar je to sve o čemu ti misliš?«
»Ne, ali to je dobar način da se prođe kroz prostore kao što je ovaj.«
»Zar nisi u stanju da se neposredno suočiš sa stvarima?«
»Jesam, ali radije ne bih.«
»To je bežanje.«
»Sve je to: igranje golfa, spavanje, jedenje, šetanje, svađanje, trčanje, disanje, jebanje ...»
»Jebanje?«
»Slušaj, pričamo kao đaci u školi. Ajde da te smestimo na avion.«
Nije baš bilo veselo. Hteo sam da je poljubim ali osetih kako se povukla. Zid. Ajris se nije lepo osećala, mislim, a nisam ni ja.
»Dobro«, reče ona, »da se čekiramo, pa idemo na piće. Onda odlećem zauvek: zaista glatko, zaista lako, bezbolno.«
»U redu«! rekoh. I baš tako je i bilo.
Povratak: istočni Senčeri Bulevar, sve do Krenšoa, uz Osmu Aveniju, zatim Arlington do Viltona. Rešio sam da podignem veš sa pranja, okrenuo nasred Beverli Bulevara i parkirao iza Silveret perionice. U tom trenutku prošla je mlada crnkinja u crvenoj haljini. Čarobno je ljuljala dupetom, čarobne kretnje. Onda mi je zgrada zaklonila pogled. Koji pokreti! Izgleda kao da je život podario višak gracije tek ponekoj ženi, na račun ostalih žena. Imala je tu neopisivu graciju.
Izašao sam na trotoar i gledao je otpozadi. Video sam je kako se okreće i gleda unazad. Zatim je stala i piljila u mene, gledajući preko ramena. Ušao sam u perionicu. Kad sam izašao sa stvarima, stajala je pored Vagena. Stavio sam stvari na sedište do vozačevog. Onda sam obišao okolo na stranu vozača. Stajala je preda mnom. Imala je jedno 27 godina, veoma okruglo i bezosećajno lice. Stajali smo skoro se dodirujući.
»Videla sam kako me gledaš. Zašto si me gledao?«
»Izvinjavam se. Nisam mislio da te uvredim.«
»Hoću da znam što si me gledao. Stvarno si blenuo u mene.«
»Slušaj, ti si prekrasna žena. Imaš predivno telo. Video sam te kako prolaziš i pogledao. Šta sam drugo mogao.«
»Hoćeš sastanak za večeras?«
»Ovaj, bilo bi to moćno. Ali već imam sastanak. Imam nešto u planu.«
Obišao sam oko nje i dokopao se vrata za vozača. Otvorio sam i ušao. Ona se okrenula i otišla. Dok je odlazila, čuo sam njen šapat: »Drkadžijo glupi.«
Otvorio sam poštu — ništa. Morao sam da se prebrojim. Falilo mi je nešto neophodno. Pogledao sam u frižider. Ništa. Izašao sam, ušao u Vagena i vozio do prodavnice pića, Plavi Slon. Uzeo sam flašu Smirnof votke i koju sodu. Dok sam se vraćao, negde usput, setih se da sam zaboravio cigarete.
Krenuo sam južno niz Zapadnu Aveniju, skrenuo levo na Holivud Bulevar, zatim desno na Sereno. Pokušavao sam da nađem papir za cigarete. Na samom uglu Sereno i Sanset Bulevara stajala je druga crnkinja, svetle boje kože, s visokim crnim štiklama i mini suknjom. Dok je stajala u toj kratkoj suknjici, mogao sam da sagledam mrvicu plavih gaćica. Počela je da hoda i ja sam vozio pored nje. Pravila se da me ne primećuje.
»Ej, maco!«
Zaustavila se. Priterao sam uz ivičnjak. Prišla je kolima.
»Kako si mi«? upitah.
»Dobro.«
»Da nisi ti neki mamac?«
»O čemu ti to?«
»O, tome«, upitah je, »kako da znam da nisi agiš?«
»Kako ja da znam da ti nisi agiš?«
»Pogledaj me. Zar ti ličim na agiša?«
»Dobro«, reče ona, »vozi oko ćoška i parkiraj. Ja ću da uđem iza ćoška.«
Vozio sam iza ćoška do ispred G. Slavnog Njujork Sendviča.
Otvorila je vrata i ušla.
»Šta hoćeš«? upita me. Imala je sigurno preko 38 godina i jedan poveći solidan zlatan zub štrčao je usred njenog osmeha. Ta nikad neće ostati švorc.
»Pušenje«, rekoh.
»20 dolara.«
»Dobro, idemo.«
»Vozi niz Zapadnu do Franklin, skreni levo, idi do Harvard i skreni desno.«
Kad smo stigli do Harvard, bilo je teško za parkiranje. Na kraju sam parkirao u crvenoj zoni pa smo izašli iz kola.
»Pođi za mnom«, reče ona.
Bio je to oblakoder u raspadanju. Pre predvorja skrenula je desno i ja pođoh za njom uz betonske stepenice, gledajući njeno dupe. Čudno je to, ali svako ima dupe. To je skoro tužno. Ali ja nisam želeo njeno dupe. Išao sam za njom niz hodnik i onda gore uz još neke betonske stepenice. Koristili smo neku vrstu požarnih stepenica umesto lifta. Pojma nisam imao koji je njen razlog za to. Ali neophodno mi je bilo malo vežbe — ako nameravam da pišem velike debele romane u starosti kao Knut Hamsun.
Najzad stigosmo do njenog stana i ona izvadi ključ. Zgrabio sam je za ruku.
»Stani malo«, rekoh.
»Šta je?«
»Da nemaš unutra neke crne majmunčine koji će me išutiraju i izjebu?«
»Ma ne, nema nikog. Živim s drugaricom a ona nije tu. Radi u robnoj kući na Brodveju.«
»Daj mi ključ.«
Polako sam otključao vrata a onda ih naglo rastvorio udarcem noge. Pogledao sam unutra. Moj čelični pogled nije ništa opazio. Zatvorila je vrata za nama.
»Dođi u sobu«, reče ona.
»Stani malo ... «
Razjapio sam plakar i gurnuo ruku iza odeće. Ništa.
»Kojim se kurcem drogiraš, čoveče?«
»Nikojim kurcem!«
»O Gospode ... «
Jurnuo sam u kupatilo i naglo uklonio zavesu od tuša. Ništa. Ušao sam u kuhinju, zavrnuo mušemu ispod sudopere. Samo gnusna kofa od plastike prepuna đubreta. Proverio sam drugu sobu, plakar u njoj. Pogledao sam ispod bračnog kreveta: prazna flaša Ripla. Izašao sam.
»Vrati se ovamo«, reče ona.
Bila je to mala sobica, neka vrsta niše. Unutra je bio poljski krevet s prljavim čaršavima. Ćebe se vuklo po patosu. Otvorio sam šlic i izvadio ga.
»20 dolara«, reče ona.
»Hvataj ustima ovog pizdoljuba! Sisaj ga do srži!«
»20 dolara.«
»Znam cenu. Zaradi ih. Iscedi mi jaja.«
»Prvo 20 dolara ... «
»Ma nemoj? Dam ti dvadeset, a ti onda zovneš pubove. Otkud ja znam da l' će naiđe tvoj kurčevi bratić košarkaš sa skakavcem u ruci?«
»Prvo 20 dolara. I nemaj brige. Ima da ti sisam. Dobro ću ti sisam.«
»Ne verujem ti, kurvo.«
Podigao sam rajsferšlus i izašao odatle, brzo, spustio se niz sve one betonske stepenice. Stigao sam u prizemlje, uskočio u Vagena i vratio se domu svome.
Počeo sam da pijem. Jednostavno, nešto nije bilo u redu s mojim zvezdama.
Zazvonio je telefon. Bio je to Bobi. »Jesi ispratio Ajris na avion?«
»Aha, Bobi, i da ti zahvalim što si držao ruke k sebi za promenu.«
»Slušaj, Henk, to je samo u tvojoj glavi. Ti si mator i dovlačiš sve te mlade ribice ovamo, a onda se unervoziš kad naiđe mladi mačor. Dupe ti se stisne.«
»Sumnja u sebe ... nedostatak poverenja, je l'?«
»Ovaj... «
»U redu je, Bobi.«
»Ma nema veze, Valeri bi da zna hoćeš li kod nas na piće?«
»Što da ne.«
Bobi je imao neki loš šit, retko loš šit. Kružio je među nama. Imao je i masu novih traka za stereo. Između ostalih, i mog najomiljenijeg pevača, Rendi Njumena, i pustio je Rendija, ali samo poluglasno, na moj zahtev.
I tako smo slušali Rendija i pušili, a onda je Valeri prikazala modnu reviju. Imala je masu seksi haljina iz Frederiksa. Imala je i 30 pari cipela okačenih s unutrašnje strane vrata od kupatila.
Valeri se pojavila šepureći se u štiklama od 20 santimetara. Jedva je hodala. Nabadala je po sobi, teturajući se na svojim štulama. Dupe joj se istrćilo a njene male bradavice na sisama postadoše tvrde i ukočene, štrčale su ispod njene providne bluze. Nosila je tanku zlatnu grivnu oko gležnja na nozi. Vrtela se i gledala u nas, izvodeći neke nežne izazovne pokrete.
»Isuse«, reče Bobi, »o ... Isuse!«
»Svetoga Isusa ti Boga i Majke Božje!« rekoh ja.
Kad je Valeri prošla pored mene, posegnuh i uhvatih punu šaku guzice. Živeo sam. Moćan osećaj. Valeri je upala u klozet da promeni kostim.
Izlazila je svaki put sve zgodnija, luđa, divljija. Čitav proces išao je ka nekom klimaksu.
Pili smo i pušili, a Valeri je nastavila da se vraća sa još toga.
Ludnica od predstave.
Sela mi je u krilo i Bobi je okinuo par slika.
Noć je prolazila. Pogledao sam oko sebe, a Valeri i Bobija nije bilo. Ušao sam u spavaću sobu i eto Valeri na krevetu, totalno gole, osim njenih šiljatih štikli. Telo joj je bilo vitko i čvrsto.
Bobi je još bio obučen i sisao joj sise, prelazeći s jedne na drugu. Bradavice su joj stajale uspravno.
Pogledao je naviše u mene. »Ej, matori, čuo sam kako se hvališ naokolo da jedeš pičke. Kako ti se ovo čini?«
Zaronio je i raširio Valeri noge. Dlake na njenoj pizdi bile su duge, izuvijane i zamršene. Bobi je ubacio glavu i lizao klitoris. Nije bio loš, ali falilo mu je duha u tome.
»Stani malo, Bobi, ne radiš kako valja. Da ti pokažem.« Spustio sam se dole. Počeo sam izdaleka i šljakao sve bliže.
Stigao sam do njenog klitorisa. Valeri je reagovala. Malo prejako.
Tako je stisnula noge oko moje glave da nisam mogao da dišem. Ispresovala mi je uši. Izvukao sam glavu odatle.
»Eto Bobi, je l' vidiš?«
Bobi je ćutao. Okrenuo se i otišao u kupatilo. Bio sam bez cipela i pantalona. Volim da pokazujem noge kad pijem. Valeri se podigla i povukla me dole na krevet. Sagnula se nad mojim kurcem i uzela ga u usta. Nije bila ništa naročito u poređenju s većinom drugih. Počela je proverenim kušanjem glavića i nije imala bogznašta da ponudi osim toga. Prilično dugo ga je tako obrađivala i ja osetih da nema šanse da svršim. Uklonio sam joj glavu, položio je na jastuk i poljubio. Legao sam preko nje. Ubo sam je 8 do 10 puta kada začuh Bobija iza nas.
»Idi odavde, čoveče.«
»Bobi, koji ti je sad kurac?«
»Hoću da se vratiš odakle si došao.«
Izvukao sam ga, ustao, otišao u dnevnu sobu i navukao pantalone i cipele.
»Ej, flegmatični«, rekoh Bobiju, »šta nije u redu?«
»Želim samo da te ne vidim ovde.«
»Dobro, dobro ... «
Vratio sam se u svoj stan. Činilo se kako je prošlo već dugo vremena otkad sam smestio Ajris Duarte na taj avion. Sad je verovatno bila već u Vankuveru. Jebi ga. Ajris Duarte, laku noć.

Dobio sam pismo. Bilo je poslato iz Holivuda.
Dragi Kinaski:
Nedavno sam pročitala skoro sve vaše knjige. Radim kao daktilografkinja u jednoj firmi na Čiroki Aveniji. Okačila sam vašu sliku na radnom mestu. To je poster s jednog od vaših čitanja. Ljudi me pitaju: »Ko ti je to?« i ja kažem: »To mi je momak,« a oni uvek: »Bože blagi!«
Dala sam šefu knjigu vaših priča Zver sa tri noge i on je rekao da mu se ne sviđa. Rekao je da nemate pojma s pisanjem. Kazao je da je to jeftino sranje. Prilično je pobesneo u vezi s tim.
Svejedno, sviđaju mi se vaše stvari i volela bih da vas upoznam. Kažu da sam prilično dobro građena. Hoćete da proverite?
livo vas,
Valensija Ostavila mi je dva broja telefona, jedan kućni, jedan na poslu.
Bilo je oko pola 3 po podne. Okrenuo sam onaj na poslu. »Da?«
javio se ženski glas.
»Je li tu Valensija?«
»Valensija na telefonu.«
»Ovde Kinaski. Dobio sam tvoje pismo.«
»Mislila sam da ćete pozvati.«
»Imaš seksi glas«, rekoh.
»I ti«, odgovori ona.
»Kada mogu da te vidim?« upitah.
»Pa, ne radim ništa večeras.«
»Dobro. Da se vidimo večeras?«
»U redu«, reče ona, »videćemo se kad završim posao. Možeš me naći u jednom baru na Kajunga Bulevaru, Lisičja Rupa. Je l' znaš gde je to?«
»Znam.«
»Vidimo se onda oko 6 ... «
I tako, seo sam u kola i vozio tamo i parkirao ispred Lisičje Rupe. Zapalio sam cigaretu i sedeo neko vreme. Zatim sam izašao i ušao u bar. Koja je bila Valensija? Stajao sam tu i niko ništa nije progovorio. Prišao sam šanku i naručio duplu votku sa sodom. Onda sam čuo moje ime: »Henri?«
Pogledao sam oko sebe i ugledao samu plavušu u separeu. Poneo sam piće i seo kod nje. Imala je negde oko 38 godina i nije bila građena. Već se bila ofucala, pomalo predebela. Sise su joj bile veoma velike, ali su umorno visile. Imala je kratko podsečenu plavu kosu. Bila je teško našminkana i izgledala je umorno. Nosila je pantalone, bluzu i čizme. Bledoplave oči. Mnogo narukvica na
svakoj ruci. Lice joj ništa nije otkrivalo, mada je možda nekad bila lepa.
»Bio je to zbilja očajno jeben dan«, reče ona. »Otkinula sam dupe od kucanja.«
»Ajde da izađemo neko drugo veče kad se budeš bolje osećala«, rekoh ja.
»Jebeš ga, nema veze. Još jedno piće i ima odmah da se povratim.«
Valensija dade znak kelnerici. »Još jedno vino.« Pila je belo vino.
»Kako ide s pisanjem«? upita me. »Ima li neka nova knjiga?«
»Ne, ali radim na romanu.«
»Kako se zove?«
»Nema još naslov.«
»Hoće li biti dobar?«
»Nemam pojma.«
Oboje smo ćutali neko vreme. Popio sam moju votku i naručio novu. Valensija jednostavno nije bila moj tip, u bukvalnom smislu reči. Bila mi je odbojna. Ima takvih ljudi — čim ih upoznate, smesta ih prezirete.
»Ima jedna Japanka kod mene na poslu. Čini sve moguće kako bi me otpustili. Dobro stojim s gazdom, ali ta fuksa mi zagorčava dan. Nabiću joj nogu u dupe kad-tad.«
»Odakle si?«
»Čikago.«
»Ne volim Čikago«, rekoh.
»Ja volim Čikago.«
Popio sam moje piće, ona je ispila svoje. Gurnula je svoj račun prema meni. »Ne smeta da platiš? Imala sam i salatu od rakova.«
Izvadio sam ključ da otključam vrata od kola.
»Ovo tvoja kola?«
»Da.«
»I očekuješ od mene da se vozim u takvim starim kolima?«
»Slušaj, ako ne želiš da ulaziš, nemoj da uđeš.«
Ušla je. Izvadila je svoje ogledalce i počela da šminka lice za vreme vožnje. Nije bilo daleko do mog stana. Parkirao sam.
Unutra je rekla: »Ovaj stan je odvratan. Treba neko da ti ga sredi.«
Izvadio sam votku i sode i sipao dva pića. Valensija je svukla čizme.
»Gde ti je pisaća mašina?«
»Na stolu u kujni.«
»Nemaš pult? Mislila sam da pisci imaju pult.«
»Neki nemaju ni kuhinjski sto.«
»Jesi bio oženjen«? upita Valensija
»Jednom.«
»Šta nije bilo u redu?«
»Počeli smo da se mrzimo.«
»Ja sam bila dvaput udata. Još viđam moje bivše muževe.
Družimo se.«
»Pij.«
»Nešto si mi nervozan«, reče Valensija.
»Dobro mi je.«
Valensija je popila svoje piće, zatim se ispružila na kauču. Stavila mi je glavu u krilo. Počeo sam da joj karam kosu. Sipao sam joj novo piće, zatim nastavio s kurcanjem njene kose. Mogao sam da gledam pod njenu bluzu i da joj vidim sise. Sagnuo sam se i dao joj dug poljubac. Jezik joj je skakao u mojim ustima. Mrzeo sam je. Kurac je počeo da mi raste. Ponovo smo se ljubili i onda joj zavukoh ruku u bluzu.
»Znala sam da ću te upoznati jednog dana«, reče ona.
Opet sam je poljubio, ovaj put s malo sirovosti. Osetila je moju karu kako je kuca u glavu.
»Ej!« reče ona.
»Ništa to nije«, rekoh.
»Kad bi se zezali«, reče ona, »šta smeraš?«
»Ne znam ... «
»Znam ja.«
Valensija je ustala i pošla u kupatilo. Kad je izašla, bila je gola. Zavukla se pod čaršave. Ja sam popio još jedno piće. Onda
sam se skinuo i ušao u krevet. Sklonio sam čaršave. Koje sisurine. Bila je pola sisa, pola žena. Učvrstio sam jednu rukom što sam bolje mogao i sisao bradavicu. Nije se ukrutila. Prešao sam na drugu sisu i sisao bradavicu. Nije bilo odgovora. Mlatio sam joj malo sise. Gurnuo sam kurac među njih. Bradavice ostadoše mekane. Rinuo sam joj kurac u usta, a ona okrenu glavu. Palo mi je na pamet da joj spalim bulju cigaretom. Koja masa mesišta je ona bila. Izmuzena išutirana ulična fuksa. Fukse me obično pale. Kurac mi je stajao kao kolac, ali ja nisam bio prisutan u tome.
»Jesi ti Jevrejka«? upitah.
»Ne.«
»Ličiš na Jevrejku.«
»Nisam.«
»Živiš u kraju oko Ferfeksa, je l'?«
»Da.«
»Jesu ti roditelji Jevreji?«
»Slušaj, kakvo je to jevrejsko sranje?«
»Nemoj da se vređaš. Neki od mojih najboljih prijatelja su Jevreji.«
Opet sam joj malo mlatio sise.
»Izgledaš uplašeno«, reče Valensia. »Izgledaš napeto.« Mahnuo sam joj kurcem ispred lica.
»Je l' ti ovo izgleda uplašeno?«
»Izgleda odvratno. Gde si pokupio sve te debele vene?«
»Meni se sviđaju.«
Ščepao sam je za kosu i pritisnuo joj glavu uza zid i sisao joj zube gledajući je u oči. Počeh da je mažnjavam za pičku. Dugo joj je trebalo da se naloži. Polako se otvarala pa sam joj nabio prst. Napipao sam klitoris i obrađivao ga. Zatim sam je naguzio. Kurac mi je bio u njoj. U suštini, mi smo se jebali. Nisam imao nikakvu želju da je zadovoljim. Valensija je imala pristojan stisak. Bio sam dosta duboko u njoj ali nije izgledalo da ona to registruje. Nisam mario za to. Pumpao sam i pumpao. Još jedna jebačina. Istraživanje. Nije tu bilo ni traga nekom silovanju. Beda i neznanje proizvodili su sopstvene istine. Bila je moja. Bili smo dve životinje u džungli i ja sam je klao. Počela je da svršava. Poljubio sam je i usne joj se najzad rastvoriše. Ukopao sam ga. Plavi zidovi su nas posmatrali. Valensija je počela da ispušta slabašne glasove. To me je podstaklo.
Kad je izašla iz kupatila, ja sam bio obučen. Dva pića su stajala na stolu. Popili smo naša pića.
»Otkud to da živiš u kraju oko Ferfeksa?« upitah je.
»Sviđa mi se tamo.«
»Da te odbacim kući?«
»Ako ti nije teško.« Živela je dva bloka istočno od Ferfeksa.
»Evo moje kuće«, reče ona, »ona vrata sa zaštitnom mrežom.«
»Lepo izgleda.«
»I jeste. Hoćeš da uđeš malo?«
»Imaš nešto za piće?«
»Je l' piješ šeri?«
»Normalno.«
Ušli smo. Peškiri su se vukli po patosu. Šutnula ih je pod kauč u prolazu. Onda je izašla sa šerijem. Bila je to vrlo jeftina roba.
»Gde ti je kupatilo«? upitah.
Pustio sam vodu da ubijem zvuk, zatim izbljuvao šeri. Opet sam pustio vodu i izašao.
»Jesi za još jedno«? upita me.
»Normalno.«
»Dolazila su deca«, reče ona, »zato je takav nered.«
»Imaš decu?«
»Da, ali Sem brine o njima.«
Ispio sam svoje piće. »Znaš šta, hvala ti za pića. Moram da idem.«
»Dobro, imaš moj broj.«
»Tačno.«
Valensija me je ispratila na vrata. Tu se poljubismo. Onda sam prešao do Vagena. Ušao sam i krenuo. Okrenuo sam oko ćoška, duplo se parkirao, otvorio vrata i izbljuvao ono drugo piće.

Viđao sam Saru svaka 3-4 dana, kod nje ili kod mene. Spavali smo zajedno, ali ništa od jebanja. Bili smo blizu, ali nikad da se upustimo u to. U zakonu Drajer Babe rupa nije postojala.
Rešili smo da provedemo praznike kod mene, Božić i Novu Godinu.
Sara je stigla 24. decembra oko podne u svom Vagen kombiju. Posmatrao sam je kako se parkira, zatim izašao pred nju. Imala je panel ploče vezane na krovu kombija. Bio je to božićni poklon za mene — trebalo je da mi ona konstruiše krevet. Moj krevet je bio sprdnja: prosto jedna kutija na federe čiji su krajevi štrčali napolje iz madraca. Sara je donela i jednu organsku ćurku plus garnirung. To je išlo o mom trošku, kao i belo vino. A bilo je tu još nekih malih poklona za oboje.
Uneli smo panele i ćurku i razne džidža-midže. Izneo sam kutiju s federima, madrac i tablu od uzglavlja i stavio na njih natpis: »Slobodno«. Uzglavlje je otišlo prvo, druga je otišla kutija s federima, i na kraju je neko odneo madrac. To je bio siromašan komšiluk.
Uočio sam Sarin krevet kod nje, spavao u njemu i zavoleo ga. Oduvek sam mrzeo uobičajene dušeke, barem one koje sam ja
kupovao. Proveo sam preko pola svog života u krevetima koji bi mnogo bolje odgovarali nekom ko je građen kao glista ia pecanje.
Sara je sama napravila svoj krevet, a sada je trebalo da napravi i meni takav. Solidna drvena platforma oslonjena na 7 nogu (sedma tačno na sredini), a odozgo ležaj od čvrste debele pene. Imala je ona dobrih ideja. Držao sam ploče, a Sara je ukucavala eksere. Umela je s čekićem. Bila je teška samo 50 kila, ali znala je da ukuca ekser. Na pomolu je bio fini krevet.
Sari nije trebalo dugo.
Zatim smo ga testirali — aseksualno — dok se Drajer Baba smešio odozgo.
Vozili smo naokolo tražeći jelku. Nisam bio posebno naložen da nađem jelku (Božić je oduvek bio tragično vreme u mom detinjstvu), i kad smo zatekli sva stovarišta prazna, to mi ništa nije značilo. Sara je bila nesrećna dok smo vozili natrag. Ali kad smo ušli i popili par čaša belog vina, povratila je raspoloženje i krenula naokolo vešajući Božićni nakit, svetla i šljokice svuda, neke šljokice čak i meni u kosu.
Čitao sam da više ljudi počini samoubistvo na Badnje Veče i na sam dan Božića nego u bilo koje drugo vreme. Praznik je imao vrlo malo ili baš ništa zajedničkog sa rođenjem Hrista, očigledno.
Sva muzika na radiju bila je takva da ti muka pripadne, a TV program još gori, pa smo ga isključili i ona je nazvala svoju majku u Mejn. I ja sam popričao s Mamom i Mama nije bila tako loša.
»U početku«, reče Sara, »mislila sam da te nabacim mami, ali ona je starija od tebe.«
»Zaboravi to.«
»Ima lepe noge.«
»Zaboravi.«
»Da nemaš predrasuda prema starosti?«
»Da, svačijoj starosti osim moje.«
»Ponašaš se kao filmska zvezda. Jesi li uvek imao žene 20 ili 30 godina mlađe od sebe?«
»Ne kad sam bio u mojim dvadesetim.«
»Čekaj. Jesi li ikad imao ženu stariju od sebe, mislim živeo s njom?«
»Aha, kad sam imao 25 živeo sam sa ženom od 35.«
»Kako je išlo?«
»Užasno. Zaljubio sam se.«
»Šta je bilo užasno?«
»Naterala me u koledž.«
»I to je užasno?«
»Nije to bio koledž na koji ti misliš. Ona je bila fakultet, a ja studentsko telo.«
»Šta je bilo s njom?«
»Zakopao sam je.«
»Časti ti? Ubio si je?
»Alkohol je ubio.«
»Srećan Božić.«
»I tebi. Pričaj mi o tvojim.«
»Propustiću to.«
»Mnogo ih ima?«
»Mnogo, a opet ko da ih nema.«
Trideset ili 40 minuta kasnije, neko zakuca na vrata. Sara je ustala i otvorila. Ušao je seks simbol. Na Badnje Veče. Nisam znao ko je to. Bila je u tesnoj crnoj haljini i izgledalo je kao da će njene ogromne sise svaki čas da provale iz gornjeg dela. Veličanstven prizor. Nikad ranije nisam video takve sise, izložene na takav način, sem u filmovima.
»Zdravo, Henk!« Znala me je.
»Ja sam Edi. Upoznao si me kod Bobija jedno veče.«
»Je l'?«
»Jesi bio toliko pijan da ne upamtiš?«
»Zdravo, Edi. Ovo je Sara.«
»Tražim Bobija. Mislila sam da nije možda kod tebe.«
»Sedi i popij nešto.«
Edi je sela u fotelju s moje desne strane, sasvim do mene. Imala je oko 25 godina. Zapalila je cigaretu i pijuckala svoje piće. Svaki put kad bi se nagnula nad stolom bio sam siguran da će se to
desiti, bio sam siguran da će te sise skoknuti napolje. I bojao sam se onoga što bih mogao da učinim ako iskoče. Jednostavno nisam znao. Nikad nisam bio ljubitelj sisa. Oduvek sam bio čovek nogu. Ali Edi je stvarno znala kako se radi radnja. Bojao sam se i gvirio iskosa na njene sise ne znajući da li u stvari želim da ispadnu napolje ili ostanu unutra.
»Znaš Menija«, obrati mi se ona, »preko Bobija?«
»Aha.«
»Morala sam da ga šutnem. Bio je jebeno ljubomoran. Unajmio je čak i privatnog kljuna da me prati! Zamisli, keve ti! Ta vreća govana!«
»Aha.«
»Mrzim takve prosjake! Mrzim sitne uvlakače!«
»Pravog čoveka danas nije lako naći«, rekoh. »To je pesma. Od grupe II Svetski Rat. Imali su i 'Pod jabukom samo sa mnom sedi'.«
»Henk, lupetaš ... « reče Sara.
»Popij još jedno, Edi«, rekoh i usuh joj u čašu.
»Muškarci su takva govna« nastavila je. »Uđem ti ja u bar pre neki dan. Bila sam s četiri frajera, dobrim ortacima. Sedimo tako, kucamo se kriglama, smejemo se, znaš već, zezamo se malo, nikog ne masiramo. Onda mi upali ideja da igram bilijar. Volim da igram bilijar. Mislim da dama iskazuje svoj šarm kad igra bilijar.«
»Ja veze nemam s bilijarom«, rekoh. »Uvek pocepam zeleno.
A nisam čak ni dama.«
»I eto, pođem ti ja tako prema stolu, a tu stoji taj tip i igra bilijar sam sa sobom. Priđem mu i kažem: 'Čujte, dugo ste već za tim stolom. Moji prijatelji i ja hoćemo malo da igramo. Je l' bi nam oslobodili malo sto?' On se okrene i pogleda me. Nešto se mislio. Onda mi se nakezi ko da se ruga i kaže: 'Dobro'.«
Edi se uživela i poskakivala za vreme priče, a ja sam gvirio u njene stvari.
»Ja se onda vratim i kažem ortacima: 'Imamo sto.' Kad je tip na kraju igrao poslednju loptu, priđe mu neki ortak: 'Ej, Erni, čujem da prepuštaš sto.' I znaš šta ovaj kaže tom tipu? Kaže: 'Aha, prepuštam ga ovoj fuksi!' Kako sam to čula pao mi MRAK na oči. Tip se baš nagnuo preko stola da ufura zadnju loptu. Dohvatim palicu za bilijar i dok je bio savijen opalim ga iz sve snage po glavudži. Pao je ko mrtav preko stola. Znali su ga u tom baru i tu nasrne gomila njegovih ortaka, ali onda nasrnu i moja četiri ortaka. Sine, koja frka! Razbijanje flaša, polupana ogledala. .. Ne znam kako smo se iščupali odande, ali uspelo nam. Imaš neki šit?«
»Aha, ali slabo ga motam.«
»Ja ću to da sredim.«
Edi ja smotala čvrst tanak džoint, kao profesionalac. Povukla je, sikćući, onda ga dodala meni.
»I vratim se ja tako sledeće noći, sama. Vlasnik za šankom me prepoznao. Zove se Klod. 'Klod', kažem ja, 'žao mi je za juče ali onaj tip za stolom je ispao pravi kreten. Nazvao me fuksom'.«
Sipao sam nova pića naokolo. Još minut i njene sise ispadaju.
»A vlasnik će meni: 'Sve je u redu, zaboravi.' Izgledao mi baš dobričinski. 'Šta piješ?' pitao me. Promuvam se malo po baru i popijem 2-3 pića džabe, a on će: 'Znaš, mogao bih da zaposlim novu kelnericu'.«
Edi je povukla dim džointa i produžila. »Priča mi tako o svojoj kelnerici: 'Mamila je ljude da dolaze, ali je pravila i mnogo problema. Ložila je jedne protiv drugih. Bila je non-stop u centru pažnje. Onda sam provalio da vara sa strane. Koristila je MOJ lokal da prodaje svoju pizdu'!«
»Stvarno«? upita Sara.
»Tako on kaže. Sve u svemu, ponudi mi mesto kelnerice. I još mi kaže: 'Nema varanja na poslu!' Rekla sam mu da ne kenja mnogo, nisam ja taj tip. Mislila sam: sad ću da ostavim koju kintu na stranu i upišem fakultet da postanem hemičar i studiram francuski, to je ono što sam oduvek htela. On će onda: 'Dođi ovamo pozadi, da ti pokažem gde držimo zalihe, a imam i jednu uniformu koju bih voleo da probaš. Nije nošena i mislim da je tvoj broj.' I tako ti ja pođem u tu mračnu sobicu s njim i on pokuša da me zagrli. Ja ga gurnem. A on će meni: 'Poljubi me samo malo.' 'Jebi se!' rekla sam mu. Taj je ćelav i debeo i vrlo mali i ima veštačke zube i crne bradavice s dlakama po obrazima. Navali ti on na mene
i ćapi me jednom rukom za dupe a drugom malo za sisicu i da me poljubi. Ja ga opet gurnem. 'Imam ja ženu,' kaže on, 'volim ja moju ženu, nemoj da brineš!' Onda opet navali na mene i ja ti ga opalim kolenom u znaš već. Sto-posto tamo ničeg i nema, nije ni mrdnuo. 'Daću ti love,' kaže on, 'biću dobar prema tebi!' Rekla sam mu da jede govna i crkne. I tako sam izgutala još jednu šljaku.«
»Tužna je to priča«, rekoh.
»Znaš šta«, reče Edi, »moram da idem. Srećan Božić. Hvala na piću.«
Ustala je i ja je otpratih do vrata, otvorio sam ih. Otišla je kroz dvorište. Vratio sam se i seo.
»Skote jedan«, reče Sara.
»Šta je sad?«
»Da nisam bila ovde ti bi je pojebao.«
»Damu i ne poznajem.«
»Koje sisice! Sav si se izgubio! Bojao si se čak i da pogledaš u nju!«
»Šta li ona radi lutajući tako na Badnje veče?«
»Što je nisi pitao?«
»Rekla je da traži Bobija.«
»Da ja nisam bila ovde ti bi je pojebao!«
»Ne znam. Kako mogu da znam ... «
Onda je Sara skočila i vrisnula. Počela je da jeca a zatim poletela u drugu sobu. Sipao sam piće. Raznobojne sijalice palile su se i gasile po zidovima.

Sara je pripremala nadev za ćurku a ja sam sedeo u kuhinji i razgovarao s njom. Oboje smo cirkali belo vino.
Zazvonio je telefon. Ustao sam i javio se. Bila je to Debra.
»Htela sam samo da ti poželim Srećan Božić, mokri rezanče.«
»Hvala ti, Debra. Pozdravi mi Deda Mraza.« Malo smo popričali, zatim sam se vratio i seo.
»Ko je to bio?«
»Debra.«
»Kako je?«
»Dobro, valjda.«
»Šta je htela?«
»Šalje Božićne čestitke.«
»Dopašće ti se ova organska ćurka, a i nadev je odličan. Ljudi jedu otrov, čist otrov. Amerika je jedna od par zemalja gde vlada rak debelog creva.«
»Aha, imam i ja tikove u bulji, ali to su samo moji šuljevi. Dao sam jednom da ih iseku. Pre operacije puste ti jednu zmiju u crevo s malom lampicom i gvire unutra u tebe da nađu rak. Ta zmija je podosta dugačka. Samo je puste da utrči u tebe!«
Telefon je opet zazvonio. Ustao sam i javio se. Bila je Kesi.
»Kako si, šta radiš?«
»Sara i ja spremamo ćurku.«
»Nedostaješ mi.«
»Srećan Božić i tebi. Kako je na poslu?«
»Dobro. Slobodna sam do 2. januara.«
»Srećna ti Nova Godina, Kesi!«
»Koji ti je kurac?«
»Živnuo sam malo. Nisam navikao na belo vino ovako rano.«
»Nazovi me koji put.«
»Važi.«
Vratio sam se u kuhinju. »Kesi se javila. Ljudi vole da zovu na Božić. Možda će se javi Drajer Baba.«
»Neće.«
»Što?«
»On nikad nije naglas govorio. Nikada nije govorio i nikad nije dodirnuo novac.«
»To je zbilja nešto. Daj da probam malo tog sirovog punjenja.«
»Uzmi.«
»Vidi vidi — nije loše!«
Onda je telefon opet zvonio. To je ta šema. Kad jednom počne da zvoni onda ne prestaje. Pošao sam u sobu i javio se.
»Halo«, rekoh. »Ko je to?«
»Kurvo stara. Ne znaš?«
»Ne, u stvari ne.« Bila je to pijana ženska.
»Pogodi.«
»Čekaj. Znam! Ajris!«
»Da, Ajris. I trudna sam.«
»Znaš li ko je otac?«
»Kakve to ima veze?«
»U pravu si mislim. Kako je u Vankuveru?«
»Dobro. Zbogom.«
»Zbogom.«
Vratio sam se opet u kuhinju.
»Bila je to trbušna igračica iz Kanade«, rekoh Sari.
»Šta radi?«
»Puna je Božićnih zdravica.«
Sara je stavila ćurku u rernu pa smo prešli u dnevnu sobu. Ćaskali smo malo neko vreme. Onda je telefon opet zvonio.
»Halo«. rekoh.
»Jeste vi Henri Kinaski«? Bio je to mlad muški glas.
»Da.«
»Jeste vi Henri Kinaski, pisac?«
»Aha.«
»Stvarno?«
»Aha.«
»E pa, mi smo jedni ortaci iz Bel Era i stvarno se ložimo na vaše stvari, čoveče! Toliko se ložimo da ćemo da vas nagradimo, čoveče!«
»Je l'?«
»Aha, dolazimo s gajbom piva.«
»Nabijte si to pivo u bulju.«
»Šta?«
»Rekoh: Nabijte si ga u bulju!« Spustio sam slušalicu.
»Ko je to bio«? upita Sara.
»Izgubio sam 3-4 čitaoca iz Bel Era. Ali vredelo je.«
Ćurka je bila gotova, pa sam je izvadio iz rerne, stavio na poslužavnik, sklonio mašinu i moje papire s kuhinjskog stola i tu smestio ćurku. Počeo sam da je tranširam kad je Sara ušla s povrćem. Seli smo. Ja sam napunio svoj tanjir, Sara je napunila svoj. Lepo je izgledalo.
»Nadam se da ona sa sisicama neće opet da navrati«, reče Sara. Izgledala je veoma uznemirena od te misli.
»Ako navrati daću joj parče.«
»Šta?«
Pokazao sam na ćurku. »Rekoh, daću joj parče. Pa ti vidi.«
Sara je vrisnula. Ustala je. Sva je drhtala. Onda je poletela u spavaću sobu. Pogledao sam u moju ćurku. Nisam mogao da je jedem. Opet sam pritisnuo pogrešno dugme. Otišao sam u dnevnu sobu s pićem i seo. Čekao sam 15 minuta, zatim stavio ćurku i povrće u frižider.
Sara je sutradan otišla svojoj kući, a ja sam uzeo sendvič s hladnom ćuretinom oko 3 popodne. Oko 5 sati neko je užasno lupao na vrata. Otvorio sam. Temi i Arlina. Gluvarile su drogirane. Ušle su i skakale naokolo, govoreći obe istovremeno.
»Imaš nešto da se popije?«
»Jebeš mu mater, Henk, 'maš li ti nešto da se popije?«
»Kako si proveo jebeni Božić?«
»Aha. Kako si proveo jebeni Božić, čoveče?«
»Ima neko pivo i vino u zamrzivaču«, rekoh im.
(Možete uvek da provalite predratnog tipa: frižider zove zamrzivač.)
Igrale su po kujni i otvorile zamrzivač.
»Ej, ima ćurka!«
»Gladne smo, Henk! Da uzmemo malo ćurke?«
»Normalno.«
Temi se pojavila s batakom i zagrizla u njega. »Ej, ova ćurka je odvratna! Fali joj začina!«
Arlina se pojavila s parčadima mesa u rukama. »Aha, ovom fali začina. Bljutavo je! Imaš neke začine?«
»U kredencu«, rekoh.
Odskakale su ponovo u kuhinju i počele da sipaju začine.
»Tako! Sad je bolje!«
»Aha, sad ima ukus na nešto!«
»Organična ćurka, sranje!«
»Aha, sranje živo!«
»Oću još!«
»Daj i meni. Ali fali začina.«
Temi je došla i sela. Bila je dokrajčila batak. Onda je zagrizla u kosku, prelomila je na pola, i počela da je žvaće. Bio sam šokiran. Jela je kosku od bataka, pljujući sitne koščice na tepih.
»Ej, jedeš kosku!«
»Aha, dobra je!«
Temi je poletela u kujnu po još.
Uskoro se obe pojaviše, svaka s flašom piva.
»Hvala ti, Henk.«
»Aha, hvala ti, čoveče.« Sedele su tako gustirajući pivo.
»Dobro«, reče Temi, »mora da idemo.«
»Aha, idemo napolje da silujemo neku piletinu!«
»Aha!«
Obe su đipile i nestale kroz vrata. Ušao sam u kuhinju i zavirio u friz. Ćurka je izgledala kao da ju je iskasapio tigar — kostur joj je bio jednostavno razvaljen. Izgledala je bestidno.
Sara je navratila sledeće večeri.
»Kakva je ćurka«? upita me.
»Dobra.«
Otišla je i otvorila frižider. Vrisnula je. Onda je istrčala iz kuhinje.
»Moj Bože, šta se desilo?«
»Svratile su Temi i Arlina. Biće da nisu jele jedno nedelju dana.«
»Oh, pa to je da ti se smuči. Srce me boli!«
»Žao mi je. Trebalo je da ih sprečim. Bile su udrogirane.«
»Šta da se radi, ostaje samo jedna stvar.«
»Šta to?«
»Mogu da ti napravim lepu supu od ćurke. Idem da kupim povrće.«
»Dobro.« Dao sam joj dvadeseticu.
Sara je pripremila supu to veče. Bila je slasna. Kad je odlazila ujutru, dala mi je uputstva kako da je podgrejem.
Temi je zakucala na vrata oko 4 popodne. Pustio sam je unutra i ona je prošla pravo u kuhinju. Frižider se otvorio.
»Ej, supa, a?«
»Aha.«
»Valja li?«
»Aha.«
»Mogu probam malo?«
»Dobro.«
Čuo sam je kako stavlja supu na štednjak, zatim kako uronjava u lonac.
»O Bože! Ova stvar je bljutava! Fali začina!«
Čuo sam kako sipa kašikom začine. Zatim je probala.
»Sad je bolje! Ali fali još! Ja sam Italijanka, znaš. Evo... tako... sad je bolje! Sad može da se podgreva. Da uzmem pivo?«
»U redu.«
Došla je s flašom i sela.
»Jesi me poželeo«? upita me.
»Nemaš pojma koliko.«
»Mislim da ću se vratim na staru šljaku u Plej Pen.«
»Ludo.«
»Ima ih tamo koji daju dobar bakšiš. Jedan frajer mi davao 5 dolara bakšiša svako veče. Bio je zaljubljen u mene. Ali nikad me nije zvao da izađemo. Samo me merkao. Čudan tip. Neki hirurg, specijalista za debelo crevo, i ponekad ga drkao dok me posmatrao kako idem po sali. Mogla sam da osetim miris sperme, kapiraš.«
»Pa, naložila si ga ... «
»Mislim da je supa gotova. Oćeš malo?«
»Ne hvala.«
Temi je otišla u kuhinju i čuo sam je kako vadi kutlačom iz lonca. Dugo se zadržala. Onda se pojavila.
»Možeš da mi pozajmiš petaka do petka?«
»Ne.«
»Daj mi onda koji dolar.«
»Ne.«
»Daj mi onda samo dolar.«
Dao sam Temi svu sitninu iz džepa. Ispalo je dolar i 37 centi.
»Hvala«, reče ona.
»U redu je.«
Zatim je otvorila vrata i nestala.
Sara je navratila sledeće večeri. Retko je dolazila tako često, bilo je to nešto u vezi s praznicima, svako je bio izgubljen, polulud, uplašen. Imao sam belo vino spremno i sipao nam po piće. »Kako ide u radnji«? upitah. »Posao je truba. Jedva pokriva troškove.«
»Gde su tvoje mušterije?«
»Svi su otišli iz grada; svi su otputovali negde.«
»Sve naše šeme imaju rupe u sebi.«
»Ne baš sve. Neki ljudi samo muvaju i muvaju.«
»Istina.«
»Šta je sa supom?«
»Pri kraju.«
»Je l' ti prijala?«
»Nisam mnogo jeo.«
Sara je otišla u kuhinju i otvorila frižider. »Šta se desilo s ovom supom? Čudno izgleda.« Čuo sam je kako degustira. Onda je poletela ka sudoperi i ispljunula.
»Isuse, otrovana je! Šta se desilo? Jesu se Temi i Arlina vratile i jele čak i supu?«
»Samo Temi.«
Sara nije vrisnula. Samo je izlila ostatak supe u sudoperu. Jecala je, trudeći se da je ne čujem. Ta jadna organska ćurka surovo se provela za Božić.

Novogodišnja noć bila je još jedna teška noć koju je trebalo prebroditi. Moji roditelji su uvek uživali u novogodišnjoj noći, slušajući kako se Nova Godina približava na radiju, grad po grad, sve dok ne stigne u Los Anđeles. Petarde bi pucale i zvižduci bi se orili i sirene trubile i pijani diletanti povraćali i muževi bi flertovali s tuđim ženama i žene bi se muvale s kim stignu. Svi bi se ljubili i hvatali za dupe u kupatilima i ostavama i ponekad javno, naročito u ponoć, i onda bi iskrsle užasne porodične svađe sledećeg dana, a da ne pominjemo još i Turnir Parade Ruža i kuglanje u vezi s tim.
Sara je došla predveče na Staru Godinu. Nju su oduševljavale stvari kao Čarobna Planina, naučno fantastični filmovi, serija Zvezdane Staze, teške rok grupe, spanać s mileramom i prirodna hrana, ali je zato imala više bazičnog zdravog razuma od bilo koje žene koju sam ikad upoznao. Možda bi samo još jedna, Džoana Dover, mogla da se poredi s njom po zdravom osećaju i plemenitom duhu. Sara je bolje izgledala i bila je mnogo vernija od bilo koje od ostalih mojih aktuelnih žena, tako da je ova nova godina mogla sve u svemu i dobro da ispadne.
Baš su mi poželeli »Srećnu Novu Godinu«, i to lokalni idiot spiker na televiziji. Mrzim kad mi neki stranac poželi »Srećnu Novu Godinu«. Kako on zna ko sam ja? Možda sam čovek koji drži petogodišnju devojčicu vezanu žicom za plafon, zapušenih
usta, koja visi obešena naglavačke, dok je ja lagano režem u komade.
Sara i ja krenusmo da slavimo i pijemo, ali teško je bilo opiti se kad se pola sveta upinjalo da se napije zajedno s vama.
»Sve u svemu«, rekoh Sari, »nije bila loša godina. Niko me nije ubio.«
»I još si u stanju da piješ svake noći i ustaješ u podne svakog dana.«
»Samo da proguram još jednu godinu.«
»To je već lupetanje matorog alkosa.«
Neko je kucao na vrata. Nisam mogao da verujem svojim očima. Bio je to Dinki Samers, folk-rok pevač, i njegova devojka Dženis.
»Dinki«! dreknuh. »Ej, dokurca, čoveče, šta se događa?«
»Nemam pojma, Henk. Palo mi na pamet da svratimo.«
»Dženis, ovo je Sara. Sara. .. Dženis.«
Sara je izašla i donela još dve čaše. Sipao sam. Razgovor nije bio neki.
»Napisao sam jedno deset novih stvari. Mislim da postajem bolji.«
»I ja mislim«, reče Dženis, »ozbiljno.«
»Ej, znaš šta, čoveče, one noći kad sam nastupao pre tebe...
Kaži mi, Henk, jesam bio toliko loš?«
»Slušaj, Dinki, neću da te uvredim, ali više sam pio nego što sam slušao. Mislio sam na sebe kako moram da izađem tamo i spremao se da se suočim s tim, muka mi pripada od toga.«
»Ali ja baš volim da se popnem pred raju, i kad im se obratim i njima se dopadnu moje stvari, onda sam u nebu.«
»Pisanje je drugo. To radiš sam, blage to veze nema s publikom uživo.«
»Možda si u pravu.«
»Bila sam tamo«, reče Sara. »Dva čoveka su morala da pomognu Henku da se popne na binu. Bio je pijan i bilo mu je muka.«
»Čuj, Saro«, upita Dinki, »jesam bio toliko loš?«
»Ne, nisi. Bili su samo nestrpljivi zbog Kinaskog. Sve drugo ih zamaralo.«
»Hvala ti, Saro.«
»Folk-rok meni baš i ne govori mnogo«, rekoh.
»Šta voliš?«
»Skoro sve nemačke klasične kompozitore plus par ruskih.«
»Napisao sam oko deset novih stvari.«
»Da čujemo možda neku?« upita Sara.
»Ali nemaš gitaru, a?« upitah ja.
»O, ima je«, reče Dženis, »uvek je s njim!«
Dinki je ustao, izašao i doneo svoj instrument iz kola. Seo je na tepih ukrštenih nogu i počeo da štimuje tu stvar. Spremala nam se prava zabava uživo. Uskoro je počeo. Imao je pun, snažan glas. Odbijao se od zidova. Pesma je bila o ženi.
O bolnoj ljubavi Dinkija i neke žene. Nije bila tako loša. Možda bi gore na sceni s ljudima koji plaćaju imala uspeh. Ali teško je reći kad neko sedi na tepihu ispred vas. Bilo je to previše lično i zbunjujuće. Ipak, učinilo mi se da nije tako loš. Ali bio je u nevolji. Stario je. Zlatni uvojci nisu više bili tako zlatni, a nevinost širom otvorenih očiju je malo popustila. Biće uskoro u nevolji.
Aplaudirali smo.
»Preterao si, čoveče«, rekoh.
»Stvarno ti se sviđa, Henk?« Mahnuo sam rukom kroz vazduh.
»Znaš, uvek sam gotivio tvoje stvari«, reče on.
»Hvala, čoveče.«
Uskočio je u novu pesmu. I ta je bila o ženi. Njegovoj ženi, jednoj bivšoj ženi: bila je odsutna celu noć. Pesma je imala duha, ali nisam bio siguran da je to namerno. Bilo kako bilo, Dinki je otpevao i mi smo tapšali. Krenuo je sa sledećom.
Dinki je bio inspirisan. Imao je velike glasovne kapacitete. Stopala su mu se krivila i uvijala u patikama dok nam je pevao. U stvari, to je na neki način bio on. Nije izgledao kako treba i nije zvučao sasvim kako treba, pa ipak je sam produkt bio nešto mnogo
bolje od onog što se obično sluša. Bedno sam se osećao što ne mogu da ga hvalim bez rezerve. Ali ako lažete čoveka o njegovom talentu samo zato što sedi preko puta vas, to je najneoprostivija od svih laži, jer mu govori da produži s tim, da nastavi, što je najgori način za čoveka bez istinskog talenta da straći svoj život, na kraju krajeva. Mnogi ljudi baš to čine, uglavnom prijatelji i rođaci.
Dinki se zaljuljao u novu pesmu. Spremao se da nam pruži svih deset. Slušali smo i aplaudirali, ali je barem moj aplauz bio najsuzdržaniji.
»Taj treći stih, Dinki, ne sviđa mi se«, rekoh.
»Ali potreban je, vidiš, zato što .. . «
»Znam.«
Dinki je nastavio. Pevao je sve svoje pesme. Trebalo je prilično vremena za to. Bilo je pauza između njih. Kada je Nova Godina najzad stigla, Dinki i Dženis i Sara i Henk bili su još zajedno. Ali, hvala bogu, kutija s gitarom se zatvorila. Žiri je bio neumoljiv.
Dinki i Dženis otišli su oko 1 posle ponoći, a Sara i ja pođosmo u krevet. Počeli smo da se grlimo i ljubimo. Ja sam, kao što sam objasnio, lud za ljubljenjem. Tako reći, ne mogu da se kontrolišem. Lepo ljubljenje bilo je retko, izuzetak. Na filmu ili na TV nikad to ne rade kako treba. Sara i ja smo bili u krevetu, trljali telo uz telo i neviđeno lepo se ljubili. Ona se zaista predavala do balčaka. I ranije je uvek bilo tako. Drajer Baba je gledao odozgo — uhvatila bi moj kurac i ja bih mazio njenu picu i onda bi završila
trljajući moju karu duž svoje pice i ujutru bi koža kurca moga bila sva crvena i ranjava.
Prešli smo na fazu trljanja. I onda je najednom uzela šaku moga kurca i smestila ga u picu.
Bio sam šokiran. Nisam znao šta da radim.
Gore-dole, zar ne? Ili, bolje rečeno, uvuci-izvuci. Kao kad voziš bicikl: nikad ne zaboravljaš. Ona je bila zaista divna žena. Nisam mogao da se obuzdam.
Uhvatio sam njenu zlatnocrvenu kosu i privukao Sarina usta mojim i svršio.
Ustala je i otišla u kupatilo, a ja sam pogledao gore u plavi plafon moje spavaće sobe i rekao: »Drajer Baba, oprosti joj.«
Ali pošto on nikad nije govorio i nije nikad pipnuo novac, nisam ni mogao da očekujem neki odgovor, niti sam mogao da mu platim.
Sara je izašla iz kupatila. Njena figura bila je krhka, bila je mršava i tamna, ali totalno zanosna. Sara je ušla u krevet i mi se poljubismo. Bio je to jedan lak ljubavni poljubac rastvorenih usta.
»Srećna ti Nova Godina«, reče ona. Spavali smo, zagrljeni.

Dopisivao sam se s Tanjom i uveče 5. januara ona me je pozvala. Imala je vrlo uzbuđen seksi glas u stilu Beti Bup.
»Dolećem sutra uveče. Oćeš me pokupiš na aerodromu?«
»Kako ću te prepoznam?«
»Nosiću belu ružu.«
»Ludo.«
»Slušaj, jesi siguran da želiš da dođem?«
»Da.«
»Dobro, biću tamo.«
Spustio sam telefon. Pomislih na Saru. Ali Sara i ja nismo bili u braku. Čovek ima pravo da živi. Ja sam pisac. Stari pokvarenjak. Ljudski odnosi ionako ne valjaju. Samo prve dve nedelje su neka fora, zatim učesnici gube interes. Maske spadaju i pojavljuju se stvarni ljudi: uvrnuti, imbecili, degeni, osvetoljubivi, sadisti, ubice. Moderno društvo je proizvelo svoje tipove i oni su se iživljavali jedni na drugima. Bio je to dvoboj do smrti — u klozetskoj šolji. Najviše čemu možeš da se nadaš kod ljudskog odnosa, rešio sam, su dve i po godine. Car Mongut Sijamski imao je 9.000 žena i konkubina; car Solomon iz Starog Zaveta imao je 700 žena; Avgust Jaki Saksonski imao je 365 žena, po jednu za svaki dan u godini. Spas u ciframa.
Okrenuo sam Sarin broj. Bila je tu.
»Zdravo«, rekoh.
»Drago mi je što se javljaš«, reče ona, »baš sam mislila na tebe.«
»Kako šljaka stara radnja prirodne ishrane?«
»Nije bio loš dan.«
»Morala bi da podigneš cene. Ti poklanjaš svoju robu.«
»Kad imam minimalnu zaradu ne plaćam porez.«
»Slušaj, neko me pozvao noćas.«
»Ko?«
»Tanja.«
»Tanja?«
»Da, dopisivali smo se. Voli moje pesme.«
»Videla sam to pismo. Ono što ti pisala. Ostavio si ga da se vuče naokolo. To je ona što ti poslala sliku na kojoj pokazuje pičku?«
»Da.«
»I sad dolazi da te vidi?«
»Da.«
»Henk, muka mi je, gore nego muka. Ne znam šta da radim.«
»Ona stiže. Rekao sam joj da je čekam na aerodromu.«
»Šta ti u stvari hoćeš time? Šta znači to?«
»Možda ja nisam dobar čovek. Ima svih vrsta i stepena u tome, znaš već.«
»Nije to odgovor. Šta ti, šta ja? Šta ćemo s nama? Mrzim da zvučim kao u opereti, ali prepustila sam se osećanjima ... «
»Ona dolazi. Je li ovo kraj za nas, a?«
»Henk, ne znam. Mislim da. Ne mogu da se nosim s tim.«
»Bila si mnogo dobra prema meni. Nisam siguran da baš uvek znam šta radim.«
»Koliko dugo ona ostaje ovde?«
»Dva-tri dana, mislim.«
»Zar ne znaš kako će meni da bude?«
»Mislim da znam ... «
»Dobro, javi mi se kad ode, videćemo onda.«
»Važi.«
Otišao sam u kupatilo i pogledao svoje lice. Izgledalo je užasno. Odsekao sam neke sede iz brade i iz kose oko ušiju. Zdravo, Smrti. Ali preživeo sam skoro 6 decenija. Namestio sam ti se kao zgodna meta toliko puta, da je već odavno trebalo da budem tvoj. Hoću da me zakopaju blizu trkališta . .. gde mogu da čujem konje u galopu.
Sledeće veče bio sam na aerodromu, čekajući. Rano sam stigao, pa krenuh u bar. Naručio sam piće i čuo nekog kako jeca. Pogledao sam oko sebe. Za jednim stolom u dnu žena je jecala. Bila je to mlada mulatkinja — vrlo svetle puti — u tesnoj plavoj
haljini, pijana. Držala je noge visoko na stolici, zadignute haljine, i videle su se duge glatke seksi noge. Svakom tipu u baru mora da se digao kurac. Nisam mogao da odvojim pogled. Koja jebulja! Mogao sam da je predstavim sebi na mom kauču, kako otkriva te svoje noge. Uzeo sam novo piće i krenuo ka njoj. Stao sam pored nje trudeći se da ne primeti koliko mi se digao.
»Kako ti je?« upitah. »Mogu li nešto da učinim za tebe?«
»Aha, kupi mi rakiju.«
Vratio sam se s njenom rakijom. Bila je skinula noge sa stolice. Seo sam do nje u separeu. Zapalila je cigaretu i priljubila svoj bok uz moj. I ja sam zapalio. »Ja sam Henk«, rekoh.
»A ja Elzi«, reče ona. Priljubio sam svoju nogu uz njenu, lagano je pomerao gore-dole. »Radim kao vodoinstalater«, rekoh. Elzi je ćutala.
»Taj skot me ostavio«, reče ona najzad, »mrzim ga, o bože.
Nemaš pojma kako ga mrzim.«
»Dešava se to skoro svakom 6 ili 8 puta.«
»Moguće, ali šta mi to čini. Ubila bih ga.«
»Smiri se sad.«
Posegnuo sam naniže i stisnuo joj koleno. Kurac mi se toliko digao da me je bolelo. Bio sam jebeno blizu da svršim.
»50 dolara«, reče Elzi.
»Za šta?«
»Kako god je tebi volja.«
»Radiš na aerodromu?«
»Aha, prodajem kolače Skautkinja.«
»Žao mi je. Mislio sam da si u nevolji. Moram da dočekam majku za 5 minuta.«
Ustao sam i otišao. Kurva znači! Kad sam se osvrnuo, Elzi je ponovo držala noge na stolici, pokazujući više nego ikad. Zamalo da se vratim. Svejedno, jebo te bog, Tanja, da te jebo.
Tanjin avion obavio je sletanje, spustio se bez udesa. Stajao sam i čekao, malo iza mase pozdravljača. Našta li ona liči? Nisam hteo da mislim o tome našta ja ličim. Prvi putnici prođoše i ja sam čekao.
Ah, vidi ovu! Kad bi to bila Tanja!
Ili ova. Bogo moj! Koje butke. Odevena u žuto, smeška se. Ili ona... u mojoj kujni dok pere sudove.
Ili ona tamo... kako vrišti na mene, jedna sisa joj ispada. Bilo je nekih pravih žena u tom avionu.
Osetih kako me neko kucka po leđima. Okrenuo sam se i iza mene je stajalo to malecno dete. Izgledala je kao da ima 18, dugog tankog vrata, okruglastih ramena, dugog nosa, ali sike, da, a tek noge i dupence, da.
»Evo me«, reče ona.
Poljubio sam je u obraz. »Imaš neki prtljag?«
»Aha.«
»Ajmo u bar. Mrzim da čekam na prtljag.«
»Dobro.«
»Tako si mala ... «
»43 kile.«
»Isuse ... « Raspolutiću je. Biće to kao silovanje deteta.
Ušli smo u bar i seli u separe. Kelnerica zatraži Tanji ličnu kartu. Bila ju je već pripremila.
»Izgledaš kao da ti je 18«, reče kelnerica.
»Znam«, odgovori Tanja svojim visokim glasom Beti Bup.
»Ja ću viski sa sodom.«
»Meni konjak«, rekoh kelnerici.
Dva separea dalje, čokolada je i dalje sedela s haljinom zadignutom oko dupeta. Imala je roze gaćice. Nije prestajala da me fiksira pogledom. Kelnerica je stigla s pićima. Popismo ih. Video sam čokoladu kako ustaje. Zateturala se prema našem separeu. Spustila je obe šake ravno na naš sto i nagnula se. Dah joj je bazdio na alkohol. Uperila je pogled u mene.
»Znači, to je tvoja majka, a, pička ti materina!«
»Majka nije uspela da dođe.«
Elzi je pogledala u Tanju. »Koliko naplaćuješ, draga?«
»Odjebi«, reče Tanja.
»Je l' dobro pušiš lušu?«
»Produži. Da ne budeš žuta nego modra.«
»Kako ćeš to da izvedeš. S kesom pasulja?«
Onda je Elzi otišla mešajući guzicom na nas. Jedva je stigla do svog separea i opet ispružila te slavne bandare. Što nisam mogao da imam obe? Car Mongut imao je 9000 žena. Zamislite samo: 365 dana u godini podeljeno među 9000. Nema svađa. Nema menstruacija. Nema psihičke preopterećenosti. Samo gozba i gozba i gozba. Caru Mongutu bilo je svakako veoma teško da umre, ili veoma lako. Tu nema dileme.
»Ko je ta«? upita Tanja.
»To je Elzi.«
»Znaš je?«
»Probala da me upeca. Traži 50 dolara za rad na brzaka.«
»Boli me za nju... Srela sam dosta papaka ali... «
»Šta je papak?«
»Papak je crnja.«
»A!«
»Nikad nisi čuo?«
»Nikad.«
»Video si, papak ostaje papak.«
»Dobro.«
»Ima moćne batake; uostalom. Zamalo mene da naloži.«
»Tanja, noge su samo deo toga.«
»Koji deo?«
»Najveći.«
»Ajmo po prtljag ... «
Kad smo krenuli, Elzi viknu: »Zbogom, majko!«
Nisam znao koga od nas dvoje pozdravlja.
Po dolasku kod mene, sedeli smo na kauču i pili.
»Je l' ti krivo što sam došla«? upita Tanja.
»Nije mi krivo zbog tebe ... «
»Imao si devojku. Pisao si mi o njoj. Jeste još zajedno?«
»Ne znam.«
»Hoćeš da odem?«
»Taman posla.«
»Znaš šta, mislim da si veliki pisac. Ti si jedan od par pisaca koje mogu da čitam.«
»Je l'? Ko su ti drugi mudraci?«
»Ne mogu sad da mislim kako se zovu.«
Nagnuo sam se i poljubio je. Usta su joj bila rastvorena i vlažna. Lako se podavala. Koji format: 43 kile. Kao slon i crkveni miš, nas dvoje.
Tanja je ustala sa svojim pićem, podigla suknju i raskrečila mi noge, gledajući me u oči. Nije imala gaćice. Počela je da trlja picu o moj kruti. Obgrlili smo jedno drugo i ljubili se, a ona se i dalje trljala. Bilo je to vrlo efektno. Vrckavo malo zmijino dete!
Tanja je otvorila moj šlic. Uzela mi je kurac i tutnula ga u svoju picu. Počela je da jaše. I umela je, sa sve 43 kile. Obeznanio
sam se. Činio sam male nevezane pokrete, susrećući je tu i tamo. Povremeno smo se ljubili. Čista groteska: silovalo me je dete. Mešala je ukrug na njemu. Saterala me je u ćošak, ulovila me. Bilo je suludo. Meso i samo meso, bez ljubavi. Punili smo vazduh zadahom čistog seksa. Moja devojčica, moja devojčica. Kako može tvoje malo telo da čini sve ove stvari? Ko je izmislio ženu? Za koju krajnju svrhu? Uzmimo ovu vrcku! A bili smo savršeni stranci! Kao da jebeš sopstveno govno.
Radila je na njemu kao majmun na žici. Tanja je bila veran čitalac svih mojih dela. Obarala me. To dete je znalo nešto. Osetila je moju teskobu. Mahnito je radila dalje, dirajući klitoris jednim prstom, glave zabačene unazad. Bili smo ulovljeni zajedno u najstarijoj i najuzbudljivijoj od svih igara. Svršili smo istovremeno i to je trajalo i trajalo sve dok nisam pomislio da će srce da mi stane. Pala je preko mene, sićušna i krhka. Dodirnuo sam njenu kosu. Tanja se znojila. Otisnula se s mene i pošla u kupatilo.
Silovanje deteta, okončano. Danas dobro uče decu. Silovani siledžija. Pravda na kraju. Da li je ona bila »oslobođena« žena? Ne, bila je samo jebulja.
Pojavila se. Popili smo još po jedno piće. Da ga jebeš, počela je da se smeje i ćaska, tako reći kao da se ništa nije desilo. Da, to je to. Za nju je to bila prosto neka vežba, kao trčanje ili plivanje.
Tanja reče: »Mislim da ću morati da se selim. Reks me opterećuje.«
»Je l'?«
»Mislim, nemamo fizički odnos, nikada, pa ipak je toliko ljubomoran. Sećaš se noći kad si me zvao telefonom?«
»Ne.«
»Dobro, kad sam spustila slušalicu, iščupao je telefon iz zida.«
»Možda je zaljubljen u tebe. Bolje budi dobra prema njemu.«
»Jesi ti dobar prema ljudima koji su zaljubljeni u tebe?«
»Ne, nisam.«
»Zašto?«
»Infantilan sam; ne mogu da se nosim s tim.«
Pili smo ostatak noći i pošli u krevet pred zoru. Nisam raspolutio te 43 kile. Ona se nosila sa mnom i još mnogo mnogo više.

Kad sam se posle nekoliko sati probudio, Tanja nije bila u krevetu. Bilo je tek 9 ujutru. Našao sam je kako sedi na kauču i ispija flašu s viskijem.
»Isuse, rano startuješ.«
»Uvek se budim u 6 ujutru i ustajem.«
»Ja uvek ustajem u podne. Imaćemo problema.«
Tanja je nategnula viski a ja sam se vratio u krevet. Ustajanje u 6 ujutru je ludilo. Živci su joj sigurno rastureni. Nije čudo da nema nikakvu težinu.
Ušla je. »Idem u šetnju.«
»Dobro.«
Ponovo sam zaspao.
Kad sam se nanovo probudio, Tanja je bila odozgo na meni. Kurac mi je bio krut i zakopan u njenoj pički. Jahala me ponovo. Zabacila je glavu unazad, povila telo unazad. Radila je sama sav posao. Ispuštala je kratke uzdahe slasti i uzdasi su postajali sve češći i češći. I ja sam počeo da odajem glasove. Postali su glasniji. Mogao sam da osetim kako se bližim. Bio sam sasvim blizu. Onda se dogodilo. Dobar dugi teški orgazam. Zatim se Tanja skinula s kurca. Još mi je stajao. Tanja je spustila glavu naniže i, gledajući
me pravo u oči, počela da oblizuje spermu s glavića moje kite. Postojala je neka sudopera u njoj.
Ustala je i otišla u kupatilo. Mogao sam da čujem vodu kako teče u kadu. Bilo je tek 10 i 15 ujutru. Ponovo sam zaspao.
Poveo sam Tanju u Santa Anitu. Aktuelna senzacija bio je 16- ogodišnji džokej koji je uz to jahao s prednošću svojiih kola od 5 funti. Došao je s istoka i prvi put jahao u Santa Aniti. Trkalište je nudilo 10.000 dolara nagrade onom ko pogodi pobednika glavne trke, ali je njegov ili njen ulog trebalo da bude izvučen iz svih ostalih uloga. Jedan čovek bi uložio na svakog konja i odatle je počinjalo.
Stigli smo negde oko 4. trke i naivčine su bile već skroz popunile stadion. Nije bilo nijednog praznog mesta, nije ostalo ni mesta za parkiranje. Osoblje trkališta uputilo nas je u susedni šoping centar. Imali su autobuse da nas vrate. Pustiće nas da odemo peške posle zadnje trke.
»Ovo je ludilo. Bolje da se vratimo«, rekoh Tanji. Povukla je iz svoje flaše. »Zajebi«, reče ona, »tu smo.«
Unutra sam znao specijalno mesto za sedenje, udobno i izolovano, i poveo je tamo. Jedina zeznuta stvar bila je što su ga i deca provalila. Trčala su naokolo šutirajući prašinu i cičeći, ali bilo je bolje od stajanja.
»Idemo posle 8. trke«, rekoh Tanji. »Poslednji od ovih ljudi ne odlazi odavde pre ponoći.«
»Kladim se da bi trkalište bilo dobro mesto za odvajanje frajera.«
»Upravu kluba drže kurve.«
»Je l' te nekad upecala ovde neka kurva?«
»Jednom, ali to se ne računa.«
»Što?«
»Već sam je poznavao.«
»Ne bojiš se da zaradiš nešto?«
»Normalno, zato većina muškaraca traži samo pušenje.«
»Voliš da ti puše?«
»Što da ne.«
»Kad će se kladimo?«
»Evo sad.«
Tanja je pošla za mnom do šaltera za opklade. Prišao sam šalteru od 5 dolara. Ona je stajala iza mene.
»Kako znaš na koga da se kladiš? «
»Niko ne zna. U suštini, to je prost sistem.«
»Na primer?«
»Eto, uglavnom najbolji konj donosi najmanje, i što su konji lošiji tako potencijalni dobitak raste. Ali, takozvani 'najbolji' konj pobeđuje samo svaki treći put, pa je odnos manje nego 3 prema 1.«
»Je l' možeš da se kladiš na sve konje u trci?«
»Da, ako želiš brzo da osiromašiš.«
»Dobija li mnogo ljudi?«
»Recimo da dobija jedan od 20 ili 25.«
»Što onda dolaze?«
»Nisam gramziv, pa ipak sam ovde, a pretpostavljam da dolazi i par gramzivih.«
Kladio sam se na konja u 6. trci, pa smo izašli da gledamo. Uvek se kladim na mladog konja, posebno ako je odustao u svojoj poslednjoj trci. Igrači ih zovu »zabušanti«, ali uvek dobijate veću nagradu za istu vrstu sposobnosti nego kod »sigurnih«. Dobio sam na mog »zabušanta« sa 4 prema 1; pobedio je za 2 i po dužine i platio 10 dolara i 20 centi na 2 dolara. Bio sam u dobitku 25 i po dolara.
»Ajmo na piće«, rekoh Tanji. »Barmen pravi najbolju Bladi Meri u Južnoj Kaliforniji.«
Ušli smo u bar. Tanji su tražili ličnu kartu. Dobili smo naša
pića.

»Za koga si u sledećoj trci«? upita Tanja.
»Cik-Cak.«
»Je l' ti misliš da će da pobedi?«
»Je l' ti imaš dve sise?«
»Zapazio si?«
»Aha.«
»Gde je ženski?«
»Skreni dvaput desno.«
Čim je Tanja otišla naručio sam novu BM. Prišao mi je jedan crnac, star oko 50 godina. »Henk, čoveče, kako si?«
»Držim se.«
»Čoveče, zbilja nam nedostaješ dole u pošti. Bio si jedan od najkomičnijih frajera koji su ikad radili kod nas. Mislim, nedostaješ nam.«
»Hvala, pozdravi društvo.«
»Šta radiš sad, Henk?«
»A, čukam na mašinu.«
»Kako to misliš?«
»Čukam na mašinu . .. «
Podigao sam obe šake i kucao po vazduhu.
»Misliš, sad si daktilograf?«
»Ne, pišem.«
»Šta pišeš?«
»Pesme, kratke priče, romane. Plaćaju mi za to.« Gledao me. Onda se okrenuo i otišao.
Tanja se vratila. »Neki govnar pokušao da me muva!«
»E? Žao mi je. Trebalo je da pođem s tobom.«
»Koji drznik! Stvarno mrzim te tipove! Koji ljigavac!«
»Da su bar malo originalni bilo bi im lakše. Nemaju mašte, to je sve. Možda su zato usamljeni.«
»Kladiću se na Cik-Caka.«
»Kupiću ti tiket... «
Cik-Cak se jednostavno nije naložio. Doteturao se do starta, džokej se trudio da ga bičem povrati u život. Jadno je krenuo i onda kasao. Pobedio je jednog konja. Vratili smo se u bar. Ludnica od trke.
Uzeli smo dve Meri.
»Je l' voliš da ti puše?«
»Zavisi. Neke to dobro rade, većina ne ume.«
»Jesi ikad sreo neke prijatelje ovde?«
»Baš malopre, za vreme prošle trke.«
»Ženu?«
»Ne, poštanskog službenika. Stvarno nemam nikakve prijatelje.«
»Dobio si mene.«
»43 kile žestokog seksa.«
»Je l' to sve što vidiš u meni?«
»Normalno da nije. Imaš te velike, velike oči.«
»Nisi baš prijatan.«
»Ajmo da ulovimo sledeću trku.«
Ulovili smo i tu trku. Ona se kladila na svog, ja sam se kladio na mog. Oboje smo izgubili.
»Ajmo odavde«, rekoh.
»Ajmo«, reče Tanja.
Kad smo se vratili kod mene, seli smo na kauč i pili. Ona stvarno nije bila loša devojka. Imala je tako tužan pogled na sebe. Nosila je kostime i visoke štikle i imala je lepe gležnjeve. Nisam baš bio siguran šta očekuje od mene. Nisam želeo da je razočaram ili tako nešto. Poljubio sam je. Imala je dug tanak jezik koji je palacao u mojim ustima. Pomislio sam na srebrnu ribu. Toliko je bilo tuge u svemu, čak i kad su stvari dobro išle.
Onda mi je Tanja otvorila šlic i uzela moj kurac u usta. Izvukla ga je i pogledala u mene. Bila je na kolenima između mojih nogu. Zurila mi je u oči i oblizivala mi glavić. Iza nje, poslednji ostatak sunca provlačio se kroz moje prljave venecijanere. Zatim se bacila na posao. Nije imala apsolutno nikakvu tehniku; ništa nije znala o tome kako bi to trebalo da se radi. Bilo je to prosto i pošteno lizanje i sisanje. Kao bukvalna groteska nije bilo loše, ali teško je bilo uzdići to do bukvalne groteske. Popio sam već dosta i nisam hteo da je povredim. I tako sam se bacio u carstvo mašte: oboje smo kao bili na plaži i okruženi s jedno 50 ljudi, što muških, što ženskih, većina u kupaćim kostimima. Okupili su se oko nas u tesnom krugu. Sunce je bilo visoko gore, more se valjalo tamo-ovamo i taj šum je dopirao k nama. S vremena na vreme, dva-
-tri galeba kružili bi nisko iznad naših glava.
Tanja je sisala i lizala dok su oni posmatrali i mogao sam da čujem njihove komentare.
»Isuse, gle ti nje kako ga tegli!«
»Koja imbecilna fuksa!«
»Dudla ga tipu 40 godina starijem od nje!«
»Odvucite je! Nije normalna!«
»Ne, stani! Ona se stvarno unosi u to!«
»I VIDI samo tu stvar!«
»UŽASNO!«
»Ej! Naguziću je u bulju dok šljaka!«
»LUDA je! SISA GA TOM MATOROM MAJMUNU!«
»Da joj ispalimo leđa šibicama!«
»VIDI STA MU RADI!«
»TOTALNO JE BLESAVA!«
Sagnuo sam se i zgrabio Tanjinu glavu i nabio joj kurac usred lobanje.
Kad je izašla iz kupatila, spremio sam dva pića. Tanja je gucnula i pogledala u mene. »Dopalo ti se, a? Vidi se.«
»U pravu si«, rekoh. »Je l' voliš ozbiljnu muziku?«
»Folk-rok«, reče ona.
Prišao sam radiju, namestio ga na 160, uključio ga, pojačao ton. To je bilo to.

Odveo sam Tanju na aerodrom sledećeg popodneva. Popili smo piće u istom baru. Visoke meleskinje nije bilo; sva ta noga bila je s nekim drugim.
»Pisaću ti«, reče Tanja.
»Dobro.«
»Je l' misliš da sam neka fuksa?«
»Ne. Voliš seks i nema ništa loše u tome.«
»I ti se zbilja unosiš.«
»Ima mnogo puritanskog u meni. Puritanci mogu da uživaju u seksu više nego iko.«
»Ti se zaista ponašaš nevinije od bilo kog čoveka kojeg sam ikad upoznala.«
»U neku ruku, oduvek sam bio devica ... «
»Volela bih da ja mogu to da kažem.«
»Još jedno piće.«
»Normalno.«
Pili smo ćuteći. Onda je došlo vreme za polazak. Poljubio sam Tanju za rastanak izvan prolaza za obezbeđenje, zatim se spustio liftom dole. Vožnja kući bila je beznačajna. Pomislih, eto, opet sam sam. Morao bih da se bacim na neko jebeno pisanje ili da se vratim
u robove. Nema šanse da me opet prime u poštare. Čovek mora da obavlja svoj posao, štono kažu.
Stigao sam u dvorište. Ničeg nije bilo u poštanskom sandučetu. Seo sam i okrenuo Saru. Bila je u radnji.
»Kako ide«? upitah.
»Je l' ta kurva otišla?«
»Otišla je.«
»Ma nemoj?«
»Sad sam je ispratio na avion.«
»Je l' ti se dopala?«
»Imala je neke kvalitete.«
»Je l' je voliš?«
»Ne. Slušaj, voleo bih da te vidim.«
»Ne znam. Bilo je to užasno teško za mene. Kako mogu da znam da nećeš opet to da uradiš?«
»Niko nije nikad totalno siguran šta može da uradi. Nisi ni ti sigurna šta ti možeš da uradiš.«
»Znam šta osećam.«
»Vidi, ja te čak ni ne pitam šta si ti radila, Saro.«
»Hvala ti, vrlo si ljubazan.«
»Voleo bih da te vidim. Večeras. Dođi do mene.«
»Henk, zaista ne znam ... «
»Dođi do mene. Možemo samo da popričamo.«
»Sva sam prokleto smućena. Stvarno sam prošla pakao.«
»Slušaj, da ti objasnim ovako: kod mene, ti si broj jedan, a čak ni nema broja dva.«
»Dobro. Doći ću oko sedam. Sad me čekaju dve mušterije ... «
»Dobro. Vidimo se u sedam.«
Spustio sam slušalicu. Sara je bila zaista dobra duša. Izgubiti nju radi Tanje bilo je smešno. A ipak, Tanja mi je dala nešto. Sara je zaslužila da se prema njoj postupa bolje od onog kako sam ja činio. Ljudi duguju jedni drugima izvesnu vernost čak i kad nisu u braku. U neku ruku, poverenje bi onda trebalo da je dublje, jer nije ozakonjeno.
E pa, falilo nam je vina, dobrog belog vina.
Izašao sam, ušao u Vagena i vozio do prodavnice pića kod samousluge. Volim često da menjam te radnje, jer prodavci sigurno upoznaju vaše navike kad dolazite i danju i noću i kupujete grdne količine. Imao sam osećaj da se čude što još nisam umro i to mi je bilo neprijatno. Oni verovatno ne misle ništa slično, ali čovek postane paranoičan posle 300 mamurluka godišnje.
Našao sam 4 flaše dobrog belog vina u novoj radnji i krenuo napolje s njima. Četiri meksikanska klinca stajala su napolju.
»Ej, šefe! Daj nam koju kintu! Ej, čoveče, daj nam koju kintu!«
»Zašta?«
»Treba nam, čoveče, treba nam, zar ne znaš?«
»Je l' za koka-kolu?«
»Pepsi-kolu, čoveče!« Dao sam im 50 centi.
(BESMRTNI PISAC DAJE SVOJ PRILOG MANGUPARIJI)
Otrčali su. Otvorio sam vrata Vagena i smestio vino unutra. Baš u tom momentu prolete jedan kamionet i vrata na njemu se naglo otvoriše. Žena je grubo izbačena napolje. Mlada Meksikanka, oko 22, bez sisa, u sivim farmerkama. Njena crna kosa bila je prljava i istanjena. Čovek iz kamioneta dreknu na nju: »FUKSO, MAMICU TI JEBEM! DA TI JEBEM MAMICU ONU TVOJU, FUKSO ZARAŽENA! U DUPE TE JEBEM GLUPO!«
»PUŠI KURAC!« dreknu ona. »JEDI GOVNA!«
Iskočio je iz kamioneta i jurnuo prema njoj. Ona poče da beži ka radnji. Onda me on primeti i odustade od gonjenja; vratio se u kamionet, protutnjao kroz parking i zapalio niz Holivud Bulevar.
Prišao sam joj.
»Jesi čitava?«
»Aha.«
»Mogu da učinim nešto za tebe?«
»Da, povezi me do Van Nes. Ugao Van Nes i Franklin.«
»Dobro.«
Ušla je u Vagena i krenusmo niz Holivud. Skrenuo sam desno, zatim levo i bili smo na Franklin.
»Uzeo si dosta vina, a«? upita ona.
»Aha.«
»Mislim da bi mi leglo jedno piće.«
»Svakom bi leglo, samo ne znaju.«
«Ja to znam.«
»Možemo do mene.«
»Važi.«
Okrenuo sam Vagena i vozio natrag.
»Imam neku kintu«, rekoh joj.
»20 dolara«, reče ona.
»Je l' pušiš lušu?«
»Najbolje.«
Kad smo stigli kući, sipao sam joj čašu vina. Bilo je toplo. Nije zamerila. Popio sam i ja jednu toplu čašu. Onda sam skinuo pantalone i legao na krevet. Došla je za mnom u spavaću sobu. Izvadio sam mog mlohavog mačora iz gaća. Usmerila se pravo na njega. Bila je jeziva, totalno bez mašte.
Ovo je čisto sranje, pomislih.
Podigoh glavu s jastuka, »Ajde, maco, sredi ga! Kod kurca to radiš?«
Imao sam problema s dizanjem. Sisala mi ga i gledala me u oči. Najgore pušenje u mom životu. Radila je jedno dva minuta,
zatim ga ispustila. Uzela je maramicu iz tašne i pljunula u nju kao da sam kobajagi svršio.
»Ej«, rekoh, »koje mi to folove prodaješ? Nisam svršio.«
»Da, jesi, jesi!«
»Ej, ja treba to da znam!«
»Okinuo si mi u usta.«
»Dosta tog sranja! Ajde dole! Na posao!«
Počela je iznova, bedno ko i pre. Pustio sam je da šljaka, nadajući se najboljem. Koja droca. Lizala ga i sisala. Izgledalo je kao da se samo pretvara da to radi, kao da se oboje samo pretvaramo. Kita mi je omeknula. Ona je i dalje sisala.
»Dobro, dobro«, rekoh, »mani se toga. Zaboravi.« Vratio sam se u pantalone i izvukao novčanik.
»Evo tvojih dvadeset. Možeš sad da ideš.«
»A da me voziš?«
»Pa vozila si sad ti mene.«
»Idem na ugao Franklin i Van Nes.«
»U redu.«
Otišli smo do kola i odbacio sam je na Van Nes. Kad sam okretao natrag, videh kako izbacuje palac. Stopirala je.
Po povratku, nazvao sam opet Saru.
»Kako ide«? upitah.
»Sporo se vuče danas.«
»Misliš li još da svratiš večeras?«
»Rekla sam ti da hoću.«
»Imam dobro belo vino. Biće kao u stara vremena.«
»Hoćeš opet da se viđaš s Tanjom?«
»Ne.«
»Nemoj ništa da piješ dok ne dođem.«
»Dobro.«
»Moram da prekinem .. . ušla mi mušterija.«
»Dobro. Vidimo se večeras.«
Sara je bila dobra žena. Morao bih da se popravim. Čoveku treba mnogo žena samo onda kad nijedna od njih ne valja. Čovek može da izgubi svoju ličnost ako mnogo jebe naokolo. Sara je zasluživala mnogo više nego što sam joj pružao. Sada sam postao svestan toga. Ispružio sam se na krevet i ubrzo zaspao.
Probudio me telefon. »Da«? upitah.
»Jeste li vi Henri Kinaski?«
»Da.«
»Oduvek sam obožavala vaše stvari! Mislim da niko ne piše bolje od vas!«
Njen glas bio je mlad i seksi.
»Napisao sam par dobrih stvari.«
»Znam. Znam. Jeste stvarno imali sve te veze sa ženama?«
»Da.«
»Čujte, i ja pišem. Živim u L.A. i volela bih da svratim da vas vidim. Volela bih da vam pokažem neke moje pesme.«
»Ja nisam izdavač niti štampar.«
»Znam. Čujte, imam 19 godina. Samo želim da svratim i posetim vas.«
»Imam neke obaveze večeras.«
»Oh, može bilo koje noći!«
»Ne, ne mogu da se vidim s tobom.«
»Jeste vi stvarno Henri Kinaski, pisac?«
»Ubeđen sam u to.«
»Ja sam zgodna riba.«
»Moguće.«
»Zovem se Rošel.«
»Zbogom, Rošel.«
Spustio sam slušalicu. Eto, i to sam obavio — prvog puta.
Krenuo sam u kujnu, otvorio flašicu vitamina E i konzumirao nekoliko pilula s pola čaše kisele vode. Biće to lepa noć za Kinaskog. Sunce je bacalo kose zrake kroz venecijanere, praveći poznatu šaru na tepihu, a belo vino se hladilo u frižideru.
Otvorio sam vrata i izašao na trem. Napolju je stajala neka čudna mačka. Bilo je to ogromno stvorenje, mačor, sjajnog crnog krzna i sjaktavih žutih očiju. Nije me se uplašio. Prišao je predući i protrljao se o moju nogu. Ja sam bio dobar momak i on je to znao.
Životinje znaju takve stvari. Imaju instinkt. Vratio sam se unutra i on je krenuo za mnom.
Otvorio sam mu konzervu Star-Kist solidne bele tunjevine.
Pakovane u izvorskoj vodi. Neto cca 200 gr.

Pogovor
Čarls Bukovski, treći put!


Bluz o samotnjaku
»Nisam se nikada brinuo o nestanku već o tome da živim na način koji volim. Zbog toga sam i postao pisac — da bih do u sitne sate mogao da pijem i da bih ustajao u podne. Čovek koji sebi može da dozvoli da ustane u podne, umesto u osam ujutro, ostvario je uspeh, jasno, ako nije od onih koji moraju da rade.«
Tako o sebi govori američki pisac Čarls Bukovski, čovek koji nikada nije bio mladi pisac koji obećava jer je svoju prvu pesmu objavio, po sopstvenom priznanju, u svojoj 35. godini, a prvu pesničku zbirku — na pragu svoje četrdesete. Valjalo je da prođe gotovo punih četvrt stoleća pisanja i objavljivanja da bi jedna knjiga ovog pisca postala bestseler i u Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama. To mu se posrećilo trećim romanom
»Žene«, koji je prvi put objavljen 1979. godine.
Do pre dve godine za našu širu čitalačku publiku, ako izuzmemo one retke koji mogu da čitaju bez prevoda, ovaj pisac je bio samo jedno ime u nizu drugih. Ali dve knjige novinskih zapisa i priča, »Zabilješke starog pokvarenjaka« (izdanje »Augusta Cesarca«, Zagreb 1981) i »Priče o običnom ludilu« (izdanje
»Prosvete«, Beograd 1982), učinile su Bukovskog kultnom ličnošću naše, pretežno mlade, intelektualne
publike. Šifra: Bukovski, danas podjednako govori, bar koliko samo ime Hemingvej — sredinom pedesetih, Selindžer — sredinom šezdesetih — ili Henri Miler — sredinom sedamdesetih, u gotovo svakom neobaveznom razgovoru o knjigama. Pominjanje ovih pisaca nije nimalo slučajno, jer Bukovski teško može da prikrije spone sa njihovim knjigama.
Očigledno je da se učio na Hemingvejevom škrtom i prividno sirovom književnom izrazu, lišenom svakog intelektualizma i tradicionalne psihološke deskripcije, pa je Hemingvej jedan od retkih pisaca o kojima se nije izrazio sa gađenjem. »Hemingvej je dobar pisac, kaže u jednom razgovoru. — Međutim, prepuštam mu njegove ratove i privatne pustolovine. Izabrao sam da opisujem ono što se događa u meni i ljudima sličnima meni, u svim onim ljudima, milionima muškaraca i žena koji umiru i lude iz dana u dan«. Kod Selindžera ga je izgleda uvek kopkalo majstorstvo kojim je ovaj pisac stvorio mladog junaka sa ironično nekonvencionalnim pogledom na svet, pa je naslov njegovog najnovijeg romana
»Šunka na raži« (Ham on the Rye) parafraza čuvenog Selindžerovog romana »Lovac u raži« (Catcher In the Rye). Sa Henrijem Milerom ga vežu najdublje duhovne veze i podudarnost životnih sudbina: mukotrpan i potucački život, relativno kasno objavljivanje knjiga, prezir prema književnom establišmentu i racionalno pedagoškim shvatanjima književnosti, duboko anarhičan stav prema životu i oslanjanje dela na autobiografsko, doživljeno.
Ali ne očekujte da će Bukovski sam priznati svoju »školu« i duhovne uzore. Izdavači na omotnicama njegovih knjiga obično upisuju imena Artoa, Selina, pa i Dostojevskog (pre svega zbog
»Zabeležaka iz podzemlja«, koje su dobile neočekivani nastavak stotinak godina kasnije, u »Zabilješkama starog pokvarenjaka«), Prvi razlog: to su retki pisci sa kojima se Bukovski nije sprdao u svojim spisima; ostale nimalo ne štedi, poput Hemingveja, Šoa, Anais Nin, pa i Henrija Milera, kojeg će u »Zabilješke« uneti sa promenjenim inicijalima. Drugi razlog: Bukovski izvan svojih knjiga nema nikakvu zvaničnu biografiju. Uostalom, pun naslov
»Priča o običnom ludilu« dovoljno je rečit: »Erekcije, ejakulacije, ekshibicije i uopšte priče o običnom ludilu«. Da bi se pisale ludačke priče, potrebno je biti prokleto darovit i voditi ludački život, po strani od nepisanih konvencija građanskog života. U ovom slučaju, književnost nastaje negde uzgred. Kao toliko puta ranije.
Ako se, ipak, zapitate, ko je Čarls Bukovski, uzalud ćete ovo ime tražiti u antologijama i enciklopedijama, leksikonima pisaca i pregledima novije američke književnosti. Prema nekim svedočenjima i dan danas je njegove knjige nemoguće pronaći u najvećim knjižarama Njujorka, Čikaga, Los Anđelesa, jer iza njih stoje male izdavačke kuće iz Kalifornije. U Evropi je poslednjih godina znatno snažniji prijem knjiga ovog pisca, nego u Americi. Od mnogih antologija i zbornika novije američke književnosti, koje su u nas objavljene, samo je u jednoj zastupljen ovaj pisac. Reč je o
»Tripu — vodiču kroz savremenu američku poeziju«, koji su sastavili Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl (izdanje »Narodne knjige«, Beograd 1983).
Bukovski je rođen u gradiću Andernah (Nemačka). Roditelji su sa malim Čarlsom prešli u Ameriku kad je imao dve godine. Nema podataka o njegovom školovanju. Od dvadesete godine radi kao vozač kamiona, poštar (taj deo života će opisati u svom prvom romanu »Poštanski ured«), radnik na benzinskoj pumpi, liftboj, čuvar i slično. Ako je tačno njegovo priznanje da su mu sve knjige autobiografske (doslovno kaže, »sve što sam napisao u knjigama je 95 odsto stvarnost a 5 odsto izmišljeno«), onda je shvatljivo zašto u jednoj njegovoj knjizi nalazite ovo priznanje: »Ljudski rod gazio me je oduvek po jajima — to je moj moto«. Od 1955. godine objavio je 25 knjiga stihova, četiri romana, pet knjiga kratkih priča, nekoliko mešanih knjiga...
Prva pesnička knjiga zvala se »Cvet, pesnica i životinjski jauk« (1959). Naslovi njegovih pesničkih zbirki su uvek slikoviti pa navodimo samo neke: »Ljubav je pas iz pakla«, »Goreći u vatri, tonući u plamenu«, »Raspeće na ruci smrti«, »Genije iz gomile«,
»Pesme pre skoka sa osmog sprata«, »Ulovi mi srce rukama«,
»Ispovesti ludog čoveka među životinjama«, »Bekstvo s progonjenim«, »Na ulici strave i putu agonije«, »Crvima poljubac za laku noć« ... Prema sopstvenom priznanju, počeo je da piše priče u 13. godini dok je ležao bolestan.
Prva knjiga priča koja mu je donela veći uspeh bile su
»Zabeleške starog pokvarenjaka« (1969), a romani su objavljivani ovim redom: »Poštanski ured« (Post Office — 1971), »Factotum« (1975), »Žene« (Women — 1978) i »Šunka na raži« (tačnije, ražanom hlebu — Ham on the Rye — 1982).
Buntovnik i samotnjak iz podzemlja, kultno ime američke
»podzemne« (underground) književnosti iz kasnih šezdesetih godina, Bukovski okvirno pripada poslednjem širokom književnom pokretu u Americi, bitničkoj literaturi. Pisac to, naravno, nikada ne bi priznao, jer, za razliku od Keruaka i Ginzberga, na primer, on u svom pisanju ne podgreva mit duhovnog bratstva zasnovanog na
»vratima percepcije« (poznati Hakslijev izraz za učinak droge), odblescima istočnjačke filozofije i džezu. Posebno je osećao prezir za književne koterije i spisateljska okupljanja. Podsmeh prema književnim konvencijama se lakše prašta od gađenja prema zavereničkom duhu književnih serklova i pokreta.
Da bismo nagovestili izuzetnost ovog pisca, osobenu poetiku njegovog dela, zadržaćemo se malo na onim knjigama koje je naš čitalac već mogao da upozna u prevodu, jer roman Čarlsa Bukovskog »Žene« jeste svojevrstan produžetak ovog uslovno istrgnutog književnog niza.
Knjiga »Zabilješke starog pokvarenjaka« (1969) predstavlja izbor proznih zapisa koje je Čarls Bukovski iz nedelje u nedelju objavljivao u stalnoj rubrici kalifornijskog »podzemnog« lista
»Open City«. Pisac je dobio sve moguće slobode u izrazu koje je
mogla da ponudi američka »alternativna« štampa šezdesetih godina. San o apsolutnoj slobodi je najzanimljiviji dok je san. Kad se piscu ponudi sloboda »kao na tanjiru«, tad najčešće počinje propast. Bukovski, koji je ozbiljnije počeo da piše posle svoje četrdesete godine, nije imao iluzija o profesionalnom statusu pisca, ali ni o mogućnostima dizanja društvene revolucije posredstvom novinskih redaka. Kao i svaki pisac nepogrešivih instinkata, rešio je da piše o onome »što sanja i šta mu se događa«. Geteova izreka da će književnost budućnosti biti ispovedna doživela je i ovog puta punu potvrdu.
Ako i današnjem čitaocu, petnaestak godina nakon objavljivanja, ova proza deluje »otkačeno«, onda je to pokazatelj u kojoj meri je Bukovski uspeo da se otrese tradicionalnih književnih oblika, a da u svakom trenu ostane veran svojoj neutaživoj potrebi da se izrazi, da se pozabavi svojim pustolovnim životom od kojeg neće biti stvoren samo još jedan književni mit. Prividna nebriga za doteran književni iskaz (nepoštovanje interpunkcije, neosetni prelazi dijaloga i opisa u unutarnji tok svesti, nizovi skarednih reči), u prisnoj je vezi sa uzgrednim ali doslednim odbacivanjem svih građanskih svetinja i tabua civilizovanosti. Pišući o svojim životnim zgodama i nevoljama, Bukovski se sprda sa uzvišenim pojmovima ljubavi, smrti, života, politike ... Urnebesni podsmeh upućen Reganu, tada guverneru Kalifornije, propovednicima rata, zastupnicima Boga i vesnicima Revolucije, samo su uzgredni začini ove osobene autobiografske proze.
Žanrovsko bogatstvo »Zabilježaka« obuhvata memoarske zapise, kratku priču, pamfletski rez, elemente pikarskog romana u čijem se središtu nalazi groteskna hipertrofiranost piščevog
»drugog ja«. Bukovski otkriva sebe kao nepatvorenog američkog otpadnika i skitnicu, kao bitnički model pisca koji u sebi stalno suprotstavlja život i literaturu, iskrenost i rutinu, potrebu da se kaže sve a da se ne padne u stereotipe banalnosti i otrcanosti. Za razliku od poznatih bitničkih autora koji su umesto poezije često nudili utopijske predstave o ličnom i kolektivnom spasenju, Bukovski nema iluzije te vrste. Dokumentarni ukus njegove proze ponekad je nabijen odslikavanjem presne stvarnosti, duhovitim domišljanjima koja pokadšto izvrću poznate književne uzore, da bi se postupkom filmske montaže krenulo ka neobuzdanim seksualnim fantazijama. Bukovski ne krije da su ga celog života opsedale samo dve stvari: piće i žene. Naravno, put do njih je često bio trnovit, u opasnoj blizini samoponiženja, pokadšto gotovo pogibeljan.
»Zabilješke starog pokvarenjaka« su i danas autentično svedočanstvo o poznim šezdesetim godinama u američkoj alternativnoj kulturi. Ujedno, to je jedna od retkih knjiga koje mogu da stanu uz bok delima Henrija Milera i Džeka Keruaka. Izvrsno napisana »prljava knjiga«.
»Priče o običnom ludilu« (1972) su potvrdile utisak da Bukovski spada u red onih spisateljskih prokletnika koji pišu najviše i najbolje o sebi, svom jedinom i nedeljivom životu, svojim frustracijama, neurozama i ludilima. Iako je, dakle, reč o
opsednutom bavljenju svojim uveličanim »ja«, najbliža opasnost bila bi romantično hipertrofiranje sopstvene neponovljivosti nauštrb prizemne i ponižavajuće stvarnosti koja ga okružuje. Ništa dalje od toga.
Bukovski je odoleo pred iskušenjima da od svoje skitalačke i probisvetske životne pustolovine načini još jedan književni mit (mada, i to je prokletstvo književnosti, nešto od toga ipak ostaje posle ovih knjiga). On je nepoštedan u razotkrivanju sopstvene nesreće i prokletstva, pribegavajući sredstvima crnohumorne groteske i ironije kako bi izbegao patetičnost samosažaljenja, ali svoje nemirenje sa okolinom često boji blagošću i ozarenošću budističkih hodočasnika. Kad dotakne samo dno ljudske nesreće i samoubilačkih poriva, on vas nagna ponekad u prašteći smeh. Retko su kada ispovedne, autobiografske knjige u takvom stepenu nosile parodijsku sklonost ka samom obliku kazivanja u prvom licu.
Postoji ipak jedna bitna razlika između ovih dveju knjiga Čarlsa Bukovskog. Dok su »Zabilješke«, kao što smo već istakli, zbirka novinskih napisa iz stalne rubrike kalifornijskog
»podzemnog« lista »Open City«, »Priče o običnom ludilu« su, uslovno žanrovski gledano, prave priče. Iako među piscima kruži stameni aksiom da novine ubijaju prave pisce, sudeći po ovim dvema knjigama, Bukovski nije »pravi pisac«, na svoju ogromnu sreću. Zbirka novinskih tekstova, u kojima je iskoristio sve moguće slobode koje je mogla da ponudi »alternativna« štampa tog
vremena, deluje celovitije, buntovnije i književno bogatije, od onoga što se našlo u koricama knjige priča čiji je pun naslov
»Erekcije, ejakulacije, ekshibicije i uopšte priče o običnom ludilu«.
Šta se zapravo dogodilo? Bukovski je u novinama hrabro i znalački prihvatio medijski izazov, koristeći književni postupak kratke priče u kojoj preovlađuju neobuzdane seksualne fantazije i tamna strana seksa, kojem se, povremeno, suprotstavlja, druga neutaživa potreba: sklonost ka prekomernim količinama alkohola. Isti rukopis i pripovedačko-ispovedni postupak, prožet ironijom prema sopstvenim nezgodama i nesrećama, nalazimo u većini od tridesetak priča ove knjige (pomenimo izvrsnu priču »Najlepša ženska u gradu«, koja je poslužila kao osnova za fascinantan film Marka Fererija »Priče o običnom ludilu«, zatim »Život u teksaskoj javnoj kući«, »Sve te ribe koje želimo«, i niz drugih). U nekoliko priča je Bukovski pokušao da mimo svoje ličnosti načini književne junake (pisanje u trećem licu), ali ove priče deluju znatno slabije i nedoteranije. Konvencija objektivizovanih književnih junaka nikako ne leži Bukovskom i on ostaje najubedljiviji kad na primeru svog »običnog ludila« govori o našem.
Roman »Žene« (1978), prvi roman Bukovskog u našem prevodu, već u samom naslovu ističe osnovnu opsesiju ovog pisca, ali to ne znači da je piće u drugom planu. Piće i žene kod Bukovskog najčešće idu zajedno, ili baš ako hoćete, jedno uz drugo ide ponekad vrlo traljavo. Roman je ispisan u trećem licu omiljenog piščevog junaka Henrija Kinaskog, koji je Bukovskom i
ranije služio kao providna maska kad hoće da se bavi svojim životom i priključenijima. Kao što se od Bukovskog i moglo očekivati, njegov opsežan roman nema nikakvu razvijenu fabulu i složenu dramaturgiju. Reč je o nizu epizoda i dogodovština kroz koje prolazi piščev »alter ego« Kinaski; iako u šezdesetoj godini, on je opsednut dečačkom fantazijom da svakoj zgodnijoj ženi i devojci koju susretne slasno prodre u utrobu. Povremeno su ovi susreti—borbe praćeni osećanjima nežnosti, a povremeno se sve odvija uz hladnu koreografiju beznađa i nadolazeće mučnine.
Henri Kinaski, pisac, starac, pijanac i nesmajnik prolazi kroz život usamljenički, uprkos mnogobrojnim susretima i vezama koje se završavaju u putenom. Neki susreti su opisani sa lirskom lakoćom, dok u drugima Bukovski nepoštednom ironijom i sredstvima burleske prikazuje emocionalnu ispražnjenost svog junaka. Nošen instinktom vuka samotnjaka, Kinaski ne pripada nikome: niti ga vezuje ma koji oblik društvenog okupljanja i delovanja, niti mu bilo koje drugo ljudsko biće može ponuditi nešto više od kratkotrajnog erotskog utapanja. Bukovski ostaje veran
»vizuri« svog junaka, lišenog nekih složenijih duhovnih dilema i predstava o životu. Po doslednom preziru prema društvenim vrednostima i odbojnosti koju gaji prema ljudima-ženama oko sebe junak Bukovskog kreće se, uslovno govoreći, putanjom kojom je prošao junak iz Selinovog »Putovanja na kraj noći«, jedinog uzora koji je Bukovski spreman da prizna. Naravno, jedno je imati uzor, a sasvim drugo izdržati poređenje sa njim.
U »Ženama« prepoznajemo mnoge odlike izuzetne književne poetike ovoga pisca, bogato zastupljene u njegovim već prevedenim knjigama. Nema velikih i novih iznenađenja (nije li neskromno očekivati ih u svakoj novoj knjizi poznatog pisca?), to je samo »stari dobri Bukovski«. Sa nekim dodatnim manama koje su se lako mogle predvideti. Pišući roman na više od 450 stranica, Bukovski je mogao da se razbaškari i razmahne. Paradoksalno, skučenost prostora na komentatorskom prostoru lista »Open City« spasavala ga je od napasti brbljanja i ponavljanja, čega ovde povremeno ima. Pošto je konstrukcija »Žena« u odsustvu bilo kakve razvijene dramaturgije, teze, smišljene poente, delo je moglo da se završi stotinak stranica ranije ili kasnije, svejedno. Stari Bukovski je bio plaćen po autorskom tabaku, što je on dobro iskoristio, ali mu mi mnogo ne zameramo. Ako sebe pređašnjeg nije nadmašio, nije ni porekao sebe.
Možda će se nekom učiniti surovim što pisca poredimo sa njim samim, ali ima li išta logičnije od toga? Čak i kad se ponekad ponavlja ili kad ide svojom utabanom stazom, Bukovski nikad ne zalazi u sivilo one književnosti koja je ogrezla u konvencijama ili opštim mestima modernog proznog izraza. Uspeh i književna slava su zadesili Bukovskog relativno kasno i protiv njegove volje. Kažemo »zadesili«, jer kad pisac napiše četrdeset knjiga, više ne može da računa na promene osim onih koje mu nameće njegovo unutrašnje biće. Stoga je Bukovski i mogao da u jednom nedavnom intervjuu, s lakoćom, samo njemu svojstvenom, kaže:
»Uspeh je dobar, pomaže prodaji knjiga. Sad sam siguran da me mnogi čitaju, ali ranije nije bilo lako. Sećam se da sam jednom, pre mnogo godina, otišao da posetim prijatelja koji je pretrpeo nervni slom i lečio se u psihijatrijskoj klinici. Pošto nisam mogao da pronađem izlaz, zapitao sam jednog od bolesnika. Kad me je video, lice mu se ozarilo. »Ti... ti... ti si Ča . . . Ča . . . Čarls ... Bu
... Bu ... Bukovski, rekao mi je mucajući. ,Književnik!' Pročitao je sve moje knjige. Tada su me samo ludaci priznavali. Bio sam zadovoljan. Malo ludosti je potrebno, ne volim suviše normalne ljude. Potrebno je da smo malo ludi, da bismo bili stvarni.«
Bukovski je među retkim značajnim piscima današnjice koji plove »mimo struje« i sa izvornim anarhističkim žarom podstiču razloge svoje pobune. Ali dok u njegovim »prljavim knjigama« bude odjekivao prigušeni smeh strašnog podrugljivca, ne treba se bojati da će se ovaj samotnjak pretvoriti u mrgodnog propovednika i mudrijaša.
Milan Vlajčić