David Albahari - Kontrolni punkt

First topic message reminder :



Mada će mnogi čitaoci ovaj roman doživeti kao kontrapunkt romanu Mamac i pokušati da „prepoznaju“ situacije iz ratova sa prostora eks Jugoslavije, Kontrolni punkt je univerzalna priča o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promeni. Bizarne i tragikomične situacije, često i morbidne, stavljaju likove romana na probu ljudskosti i civilizovanog ponašanja, dok se konstantno menja perspektiva pripovedača, prekidana šturim dijalozima ili unutrašnjim monolozima likova koji sa raznih strana postepeno otkrivaju puni apsurd ratne situacije u koju ih pisac postavlja.
Kontrolni punkt je Albaharijev trinaesti roman.

Dugo ga je ta priča proganjala, pogotovo zbog jedne scene u kojoj majka ubada iglu u prst i onda nešto tumači ćerki, i čak, na kraju, obliže tu kuglicu krvi sa prsta. Komandant se strese od nelagodnosti: jeste da je ovde danonoćno izložen raznim oblicima umiranja, ali ubod iglice u jagodicu činio je sve te smrti besmislenim i nevažnim. Za to vreme vojnici su stigli do neke stare, iskrivljene ograde koja je nekada sigurno bila prava taraba. Komandant im šapatom naredi da se ne približavaju ogradi, čak im naredi da se odmaknu nekoliko koraka od nje. Posavetovao se sa Markom i jednim desetarom i svi su isto mislili: ograda je bila poslednja prepreka i moglo se logično zaključiti da se neprijatelj usredsredio na nju. Međutim, ma koliko se trudili, komandant i njegovi savetnici nisu ništa uspeli da reše. Uskoro će zora, pomisli komandant i tako utera sebe u ćorsokak. Malo kasnije, pred svima se udario po glavi i rekao da mu je sve jasno. Govorio je tiho, u mrak, i činilo se da nikada neće stati. Ukratko je objasnio da je iznenada uvideo igru u koju je neprijatelj hteo da ih uvuče. Naime, neprijatelj je slutio da će protivnički vojnici pomisliti da je ograda minirana i da će onda pokušati da nastave dalje tako što bi zaobišli ogradu i nastavili zajedno posle nje. Drugim recima, rekao je komandant, shvatili smo da ograda uopšte nije minirana, već da se nagazne mine nalaze pored ograde, sa obe strane, te da se bezbednost povećava približavanjem srednjem delu ograde. I čim je to rekao, komandant priđe ogradi, prekorači je i onda, pošto se ništa nije desilo, pozva ostale vojnike da ga slede. Sami ili u parovima, vojnici su preskakali preko ograde i uskoro je ona ostala za njima. Komandant joj priđe da je još jednom pogleda. Najradije bi bacio neki težak kamen bočno od ograde i izazvao eksploziju, ali time bi neprijatelju signalizovao gde da ih traži. Bolje je da ne znaju gde se nalaze, pomislili su, svako za sebe, komandant i dva vojnika. Postoje takvi mali srećni trenuci totalne harmonije, to je sada svima bilo jasno. Daleko ispred njih, nebo je počelo da se čepa, a iz pukotine je pokuljala vedra, premda još pokunjena, svedost zore. Komandant pozva Mladena, reče mu da uzme još jednog vojnika i da izvide šta se zbiva u okolini. „Imate deset minuta“, reče komandant, „jer će tada da uvide da su prevareni i učiniće sve što mogu da otkriju gde se nalazimo.“ Tako je i bilo. Prvo su čuli viku i pojedinačne pucnjeve, a zatim su ih zamenili rafalna paljba i tresak granata. Kontrolni punkt, pomislio je komandant, upravo je prestao da postoji. Pucnjevi su odzvanjali još neko vreme, eksplodirale su ručne bombe i zviždale granate, a onda, taman kad je njihovo pucanje počelo da jenjava, sve se zatrese od snažne eksplozije. „Da“, šapnu komandant, „o da!“ U vazduh je upravo odleteo njihov napušteni magacin oružja i municije, povukavši za sobom, nadao se komandant, bar petšest neprijateljskih vojnika. Eh, mislio je dalje komandant, da mi je neko rekao da ću bilo kako, bilo kada i bilo gde priželjkivati nečiju smrt, ne bih mu nikada poverovao, ali bio je vojnik i znao je da se niko iz rata ne vraća isti. Dobro je da je okružen ljudima u koje je imao puno poverenje, bar je mogao da računa da ga neće potkazati vlastima ili policiji, premda je uvek trebalo biti oprezan, jer ako bi ga neko prijavio za otvorene simpatije prema našim navodnili neprijateljima, brzo bi se komandant našao u krajnje neugodnoj situaciji. Ne bi ga spasao čak ni odlazak u izgnanstvo, prinudno ili dobrovoljno, svejedno. Da je vreme bilo samo malo prijatnije, odavno bi on otišao u neko selo na obali. Na kakvoj obali, pitamo, na obali jezera ili obali mora? Svejedno, rekao je komandant, svejedno. Mi smo se odlučili za brod. Vreme je bilo sunčano i blago, niko se nije nigde žurio, bilo je toplo, jul ili avgust, svi su samo čekali da legnu na leđa i dignu sve četiri uvis. Komandant se trgnuo i video da je ostao sasvim sam. Spavao je iza jednog žbuna, što je verovatno bio razlog njihove odluke da ga ostave. Oni, u stvari, nisu imali pojma gde se nalazim, pomislio je komandant, iako su svi bili sigurni da će se vratiti. Uvek se vraćao, pa zašto ne bi i sada? Tada dunu vetar i donese delove nekog žamora. Komandant liznu prst i podiže ga u vazduli. Njihova sudbina, pomislio je, zavisi od smera vetra i krenu pravo u smeni odakle je duvao. Probio se kroz neko žbunje i naišao na svoje vojnike, okupljene oko rupe u zemlji, na čijem dnu su se nalazili zašiljeni koci na kojima su visila čak tri vojnika. Jednom od njih se još trzala noga i komandanta su jedva ubedili da je to samo zakasneli refleks mišića i tetiva, kao kada pile bez glave sumanuto juri dvorištem. Išli su putem, objasnili su komandantu, kao i ranije i ništa nije nagoveštavalo mogućnost neke klopke ili pretnje. Rupa je bila iskopana nasred puta, tako da bi ranije ili kasnije neko sigurno upao u nju. Ali ko ju je doista iskopao i kada, pitao se komandant? Sve bi dao za tačan odgovor, ali izgleda da to nije dovoljno. Nekada stvari vrede onoliko koliko su teške, nekada onoliko koliko su dugačke, a ponekad onoliko koliko ih je odsutno. Što odsutnija, stvar je sve skuplja, što je veliki paradoks. Komandant napokon shvati da zujanje koje stiže do njega potiče od protivničkih vojnika koji su se u potpunom neredu spuštali niz padinu i razgovarali, a to mnoštvo reči zvučalo je kao bruj pčela. Komandant se malo odmakao i iskrivio glavu, nastojeći da raširi kadar tako da obuhvati sve učesnike. Pokušao je da zamisli svoj život na nekom drugom mestu, ali do njega je dopirao postojani zvuk neprijateljevog nezadovoljstva, i on potraži Mladena. „Ako se ovako nastavi“, rekao mu je, „srljamo pravo u haos.“ Njihova je dužnost, nastavio je da mu priča komandant, da pronađu bezbedan put koji će njega i vojnike odvesti u sigurnost. Mladen ga je oprezno upitao kako zna koji put je dobar put. To nije znao, odgovorio mu je komandant, ali je zato bio uveren, čvrsto uveren da zna koji putevi nisu dobri, pa onda, metodom oduzimanja, lako se utvrdi koji putevi jesu dobri ili koji su bili dobri na početku sukoba. I šta se onda očekuje od njega, pitao je Mladen. Komandant protrlja bradu i oči, bio je umoran, strahovito umoran, iako je stajao i smeškao se, te bi se moglo reći da uopšte nije bio prisutan, ali bio je tu, možda prisutniji nego ikada ranije, i rekao mu je da uzme dva vojnika i da negde sačekaju neprijateljsku rulju koja briše sve pred sobom. Tu bi trebalo da započnu lažnu bitku, s tim što bi oni bili u stalnom pokretu, s ciljem da navedu protivnika da pođe za njima, ali ne putem kojim su oni prošli, več onim drugim, koji se tu odvajao i vodio preko udaljenog grebena. Na toj stazi postojalo je nekoliko starih koliba i jedna vodenica. Nekada je uz nju tekao potok koji je silovito, pogotovo u proleče, okretao točak, ali onda je presušio, ostavivši za sobom mali, tesan kanjon. Ako ih Mladen navede da uđu u kanjon, onda neće iz njega izaći sve dok ne uvide grešku, a tada će već biti noć ili, bar, pozno veće, što bi komandantu dozvolilo da pređe greben na daljoj, ali znatno nižoj tački, nakon čega će ih očekivati samo još nekoliko nekoliko kilometara do mesta za okupljanje svih jedinica. Mladen je samo klimnuo glavom i pošao da traži vojnike. Nije ih više bilo mnogo i niko, apsolutno niko, nije hteo da pođe s njim. Mladen se umiljavao, molio, preklinjao, obećavao razne stvari, ali vojnicima je već bilo dosta rata. „Neka se igra neko drugi“, rekao je jedan od njih. Komandant je čuo te reći i uznemirio se. Direktno odbijanje izvršavanja naređenja podrazumevalo je samo jednu stvar: preki sud i, najverovatnije, streljanje. Komandanta je istog časa zabolela glava. Približio se vojniku koji je odbio Mladenov poziv i upitao ga da li ima neki brufen ili aspirin. Vojnik gurnu ruku u džep i izvuče jednu malu belu tabletu. „Ne treba mi bensedin“, reče komandant. „Ako nema pravog leka, onda je svaki dobar“, reče vojnik uz iznenadan osmeh. Komandant sleže ramenima, proguta belu tabletu i kasnije mu je, morao je da prizna, doista bilo mnogo bolje. Nikada se neče doznati da li je to bilo zbog bensedina ili zbog uspešnog delovanja komandantovog imunog sistema, ali tako je to sa mnogim stvarima: nema tu nikakvog raspravljanja i prenemaganja, ili ih uzimate takve kakve su ili ih uopšte ne uzimate. Nema cenjkanja i nagađanja i trošenja vremena na koještarije. Život je to, pomisli komandant obavijen belim velom bensedina, a ne literatura. U znak potvrde njegovih reči začu se pucnjava negde iza njegovih leđa, tačno tamo gde je Mladen trebalo da navede neprijatelja na pogrešan put. „Eh“, šapnu komandant sam sebi, „da smo mi imali vremena da im iskopamo klopku, svi bi oni sada bili u njoj.“ Ali ako im je nešto nedostajalo u ovom ratu, onda je to bilo vreme, jer kada malo bolje razmisli, komandant je morao da prihvati činjenicu da mu brzina događanja jednostavno nije dopuštala da pravovremeno i prikladno rastumači događaje, da ih sagleda u njihovom osnovnom i kosmičkom značenju, pogotovo u kosmičkom jer je tamo sve bilo čisto, neuprljano ljudskom zlobom i zavišću. Pucnji iza njihovih leđa su se proredili i ubrzo potpuno prestali. Zatim se začuše dva-tri rafala kojima se obično ubijaju ranjeni i nepotrebni neprijateljski vojnici.

Komandant se strese od gorčine koja mu se iznenada pojavi u ustima i užurbano komandova polazak. Međutim, desetak minuta kasnije morali su da se zaustave i sačekaju da se komandant ispovraća. Povraćao je dugo i teško, lica oblivenog ledenim znojem. Stomak mu se nadimao i grčio, iako je već bio posve prazan. Klečao je pored stabla bukve a jedan vojnik mu je pridržavao čelo sve dok mu komandant nije rekao da ga pusti. Čim je vojnik sklonio svoj dlan, komandant se sruši na zemlju pored svog izbljuvka. Sto se njega ticalo, rat je bio završen i mogao bi tu da leži do kraja sveta, ali stvarnost je ponovo bila drugačija i pozivala ga da ustane, te on prikupi snagu i podiže se kao da u najmanju ruku ustaje iz mrtvih. Uspravio se i zagledao u grupicu vojnika koji su stajali pred njim: šest vojnika, dvojica desetara i Mladen, koji je upravo tog trenutka, pokriven krvlju, iskoračio iz šipražja. „Gde je moj zaručnik?“, upita komandant, ali niko nije znao ništa da mu kaže. Jednostavno je nestao i tačka. Nikakva raspitivanja ne bi mu pomogla, a koga i da pita? Postoji neka lažna i srceparajuća predstava o ratu kao idealnom vremenu za sklapanje prijateljstava, za trenutke žrtvovanja i otkrivanja spremnosti da se pogine za ideale, a u stvari, ako je nešto odsutno u ratu, onda je sve to samo deo ratne farse. Rat je biznis kao i sve ostalo i gorepomenute priče samo su izraz nastojanja da se prava istina protera u neku zabit, odakle će moći da izađe tek kada se prilagodi istini onih koji su na vlasti, što prava istina nikada ne bi prihvatila, pa ni sada ne prihvata. „Dragi moji vojnici“, poče komandant ali odmah ućuta, jer je osetio da mu na oči naviru suze. Kao što se dobro zna, komandant nije bio protiv suza na muškim obrazima, ali je verovao u to da postoje određeni trenuci kada se srne plakati u javnosti; u svim ostalim trenucima plakanje muškaraca nije bilo prikladno, a takav je bio i ovaj čas, dakle, trenutak kada je trebalo da sve njih, pa i sebe, osokoli za završetak ratnih dejstava, da im poruči da ne odustaju od života pre vremena, a to se ne radi sa suzama u očima, zar ne? Komandant je otkinuo neku travku i grickao je, usisavajući njen gorak sok, sve dok ga gorčina nije načinila ozbiljnim. „Dragi moji vojnici, saborci, braćo, bliži se kraj našeg učešća u još jednom besmislenom ratnom sukobu. Nismo znali ni za šta smo se borili, ni ko je naš protivnik, a da budem iskren, ne znamo ni šta nas čeka kod kuće, u našim domovima. Nadam se da oni još postoje, topli i netaknuti, isti onakvi kakve smo ih ostavili. Poslednj i deo našeg puta biće verovatno najteži, jer se tu skupljaju sve naše frakcije, pa nije retkost da, u nedostatku neprijatelja, udare jedni na druge. U svakom slučaju, hteo sam da vam kažem, šta god da vam se dešava, nikako nemojte nešto da zapevate. Uvek će se naći neko ko tu pesmu ne voli i ko će zbog toga hteti baš vama da se osveti.“ Zastao je, hteo je još nešto da im kaže, ali nije mogao da se seti šta. Vojnici zapljeskaše, a on im onda reče da se razilaze. Iz daljine je već dopirao huk kamiona i tenkova koji očigledno nisu poverovali Mladenovim pričama, već su, sluteći da on hoće da ih odvede na pogrešan put, krenuli pravim putem. „I tek što nisu stigli“, ponavljali su komandant i Mladen, podstičući preostale vojnike da se raziđu i već jednom krenu uzbrdo, putem koji najbrže vodi do kuće, kako je navodno rekao komandant u jednom od prethodnih obraćanja vojnicima, kojih je tada, avaj, bilo duplo više. Vojnici priđoše da se poljube s njim, ali on ih otera pokretom ruke. „Ljubićemo se kada se sretnemo kod kuće“, rekao je i krišom obrisao suzu. Trebalo je i on da krene dalje, jer je buka od motora i gusenica postala toliko jaka da mu se činilo da sedi na kupoli i maše zastavicom sa grbom neke zemlje. Onda poče da se penje uz drvo. Penjao se sve dok nije dospeo do najgušćeg dela krošnje, gde sasvim sigurno niko nije mogao da ga vidi, dok je on ipak uspevao da pronađe praznine između listova koje su mu omogućavale bar delimičan pregled zbivanja. Iznenadio se kada je shvatio koliko velika vojna sila je poslata u poteru za šačicom vojnika, kao da je likvidiranje tili vojnika bilo glavni cilj protivničkih vojnih i civilnih lidera. Nisu li tako nacisti, u vreme kada je bilo jasno da gube rat, histerično nastavljali sa likvidacijom Jevreja, kao da je od toga zavisio krajnji ishod vojnog sukoba? U nekim drugim, valjda džentlmenskim vremenima, on bi sada, sasvim bezbedan, sedeo sa komandantom neprijateljske potere i uz čaj ili, zašto da ne, šnaps, prepričavao anegdote sa školovanja na vojnoj akademiji, sve dok se na kraju ne bi rukovali i razmenili čestitke za uspešno izvedenu pobedu, odnosno, za savršeno skladan poraz. I svako od njih bi tada lepo otišao kući, kod svojih nestrpljivih žena koje su, valjda zbog predugog čekanja, pokazivale toliko spremnosti za osvajanje novih terena da je svima, na neki neobičan način, bilo žao što se rat okončao. Iznenada, ispod drveta u čijoj krošnji je komandant, da tako kažemo, svio svoje gnezdo, začuše se mnogobrojni uzvici. Kada je našao pogodnu prazninu između lišća, komandant prvo ugleda trojicu svojih vojnika. Mahali su nekom belom tkaninom i polako silazili niz brdo. Kada su stupili na proplanak sa kojeg su nedavno krenuli kući, jedan od tenkova uputi se prema njima. Izgledalo je kao da hoće da ih omiriše i da zato pruža topovsku cev prema njima, ali tenk je nastavio da se kreće. Vojnici, koji su oklevali duže nego što je bilo potrebno, odjednom su shvatili šta vozač tenka namerava, ali sada je bilo kasno i tenk pređe preko njih, zatim stade i krenu u rikverc. Komandant zagrize ruku da ne bi počeo da jeca, a i da bi sprečio sebe da ne siđe dole sa željom da demonstrira pravedno poravnanje. Ubili bi ga, naravno, pre nego što bi stigao da izvuče bombu iz gaća. Ostalo mu je samo da čeka i da se, svakako, nada da ce biti zaineresovanih za neki budući projekt u kojem će za njega biti sačuvana uloga pradede, koji odavno živi u svom mrtvačkom sanduku, na koji nikako da nabasa lepa gospa Smrt. A onda su neprijateljski vojnici doveli pse. Jedan pas je odmah pritrčao do drveta u čijoj krošnji se komandant krio, ali ništa drugo nije ga zanimalo osim da podigne nogu i štrcne svoj znak, koji će nekoliko dana kasnije naterati jednog crnog medveda da se vrati odakle je pošao, jer je pogrešno pomislio da je to oznaka koju je ostavio grizli (a sa grizlijima nije voleo ništa da ima). Psi su se raštrkali po okolnoj šumi i ubrzo su se oglasili pojačanim lavežom, praćenim pucnjevima i dernjavom. Komandant je uspeo da vidi da su to bila dvojica desetara: jednog, već potpuno izujedanog i pokrivenog krvlju, jednostavno su prepustili psima, dok je drugi smešten za mali aluminijumski stočić na rasklapanje i sasvim mirno ispitivan. I dok je prvi desetar umirao u najgorim mukama, drugi desetar je udobno sedeo na stolici i odgovarao na uljudno postavljena pitanja. Desetara su pitali kako se zove, šta radi, ima li braću i sestre, otkada je u vojsci, da li voli rat i druge razbibrige, ko mu je omiljeni pisac, ko mu je omiljena glumica, ima li ženu i decu, da li mu je majka još živa, a otac - je li on u penziji, piše li mu pisma ili razglednice, i ko puši cigarete među članovima porodice? Dok je odgovarao na sva ta pitanja, desetar bi se povremeno zagledao u krošnju iznad svoje glave i u jednom trenutku, dok je tako piljio u raznobojno lišće, bio je siguran da je ugledao nečije oko. Trepnuo je i oko je nestalo. Desetar je bio siguran da je to oko Gospodnje i da sada o njemu brine Bog. Doduše, oko ga je podsetilo na nekoga, ali na koga? Kao kroz maglu do njega dopre pomisao da komandant čuči u krošnji kao kakav srećan šumski duh. Možda bi mogao, kada završi sa ispitivanjem, da se popne gore i obiđe ga. Onda reče sam sebi da je lud, jer otkud komandant na drvetu, nije on buljina koja se krije od dnevnog svetla, kao što nije ptica pevačica koja je na trenutak zaćutala da bi bacila pogled na nekog tamo desetara koji još nije naučio da kaže „moja smrt“, ali zato vredno uči i dobar je đak. I kada je posle desetak dodatnih, ljubaznih i potpuno nepotrebnih pitanja, u ruci ispitivača zasvetlucao nož i on rekao desetaru da će sada biti nagrađen za saradnju koju je pokazao, desetar se ovlaš nasmejao, rekao da će nagradu rado podeliti s njim i onda se munjevito bacio na ispitivača, oteo mu nož iz ruke i, takoreći u istom potezu, prerezao mu grlo, a zatim, potezom koji je i dalje trajao, presekao i sebi vrat, od uha do uha. Malo je falilo da se i komandant nađe dole, kod aluminijumskog stočića, toliko se zaneo u dramu koja se do malopre odvijala pred njegovim očima. A ko zna, možda je on ipak buljina i bolje vidi u mraku nego u svedosti sunca? Sačekaće noć, pa će viđen; ionako nije imao kuda da ode. Upitao se koliko vojnika je još ostalo u životu i setio se Mladena i još dvojice-trojice. A gde je kuvar? Stvarno, gde je kuvar? Naš kuvar je dobar kuvar, svi smo ponavljali, kao da taj podatak - da kuvar dobro kuva - predstavlja standardni odgovor u koji je uključena odbrana od bilo kakvog krivičnog procesa koji bi možda mogao da se odnosi na kuvara, u uniformi ili građanskom odelu, svejedno. Ali niko, pa ni komandant, nije mogao kuvara da opniži ni za šta. Samo jednom, prisetio se komandant, njegove faširane šnicle nisu bile dovoljno meke, ali zbog toga se ne ide na sud, pogotovo ne preki. Osim toga, neki vojnici su mu jednom zamerili da provodi previše vremena u kuhinji, u tom vrelom sedištu i centru svekolikog života. Kuvarov odgovor bio je jednostavan: „volim da slušam radio“, rekao je kuvar, „a tamo je najbolji prijem.“ To, o kvalitetu prijema, povrdio je kasnije i komandant, koji je takođe voleo da sluša radio i često odlazio u kuhinju, rekao je, „zbog dobrog prijema“. Komandant je i sada pažljivo osluškivao, uveren da će među raznim avionima i helikopterima prepoznati zvuk motora aviona koji je trebalo da ih sačeka na aerodromu u K. i preveze u glavni grad. Ne znamo da li u K. postoji međunarodna pista, ali toaleti na parkingu kod aerodroma su uredni, čak uredniji od mnogih u Evropi i Severnoj Americi. To mora da je čuo neko od vojnika koji dole, ispod komandantove krošnje, nisu znali šta da rade, jer su klozeti odjednom postali glavna tema razgovora i svugde se samo govorilo o njima.

Uostalom, kad već nema vojnika za ubijanje, daj bar da se priča o nečemu što je značajno za sve nas, i u ratu i u miru. Razgovor o klozetima trgne komandanta iz nesigurnog dremeža, pa tako ne zna da li da se smeje ili da plače. Dremež je bio nesiguran jer čovek nije ptica koja ume da spava na žici ili grani, te mu se stalno čini da već tone, da već kreće prema dnu svakolikog prostora, prema samom kraju sveta. Komandantu ponovo nekakvi glasovi prošapuću razne stvari, uvek neko hoće da bude u tajnom savezu, ispred svili, što tajnovitiji tim bolji, ali onda se komandantu učini da čuje neki poznati glas, tiho se promeškolji i stvarno, bio je to Mladenov glas. Komandant se pita kakva li je čuda sada uradio, iako ga kopka šta ga je, u stvari, dovelo u privremeni logor neprijatelja. I tada sve zastaje, sve se presvlači, sve se menja, ostajemo sami kao nikada da tada, jer sve dobija drugo značenje i svet se pretvara u krivo ogledalo u kojem ništa nije kako jeste, već kako bi moglo da bude. Komandant se pogleda u to ogledalo i ugleda sebe malog kao žabu. Najradije bi stao na samog sebe, pomislio je komandant, i uživao u prizoru samog čina prskanja, dok srce odleće levo, jetra desno, a mozak pravo gore, žudeći - naravno, zaludno - za nebeskim visinama. Mozak se eventualno može ispohovati; to je, valjda, jedina korisna stvar koja se s njim može učiniti. A šta drugo uraditi s njim, misli komandant, kada ga nije na vreme upozorio na ono što je i bez mozga trebalo sam da uvidi: da je Mladen sve vreme igrao dvostruku igru, te da je zapravo bio neprijateljski špijun. Odjednom je sve dobilo drugo značenje, nejasno je postalo jasno, neobjašnjivo je sada objašnjivo a razumljvo je zamenilo nerazumljivo. Svi Mladenovi poduhvati, trijumfalni dolasci posle obavljenih zadataka, razgovori u kojima se detaljno raspitivao za komandantove planove i namere, lakoća s kojom je tvrdio da je uzaludno ispitivati sva ta silna ubistva vojnika u okviru samog kontrolnog punkta, sve je to sada ukazivalo na drugu priču, onu u kojoj je Mladen igrao glavnu ulogu, uključujući i onu najgoru, ulogu dželata koji nema milosti za svoje žrtve. Naravno, komandant je znao da je moguće i sasvim drugačije objašnjenje, ono prema kojem je Mladen sve to morao da radi, povinujući se komandama sa najvišeg vojnog vrha da bi ubedio neprijatelje u svoju lojalnost. Komandant je to lako mogao da proveri. Dovoljno bi bilo da skoči dole i da vidi šta bi Mladen tada uradio, odnosno, da li bi ga ubio ili ga neki način sačuvao od neprijatelja. Ali zašto bi to uopšte trebalo da uradi, pomislio je komandant, neka nešto ostane i za istoričare, te parazite koji uobličavaju istoriju onako kako oni, koji nikada nisu bili u istoriji, nalaze za shodno. Dole je nešto počelo da se dešava, vojnici su se spremali za pokret, ali prvo su, mogao je to da vidi komandant, minirali prilaz stazi koja je vodila naviše, u smeru kuće. Postavili su nekoliko mina i oko obližnjeg izvora, i od njih će, još te noći, stradati nekoliko šumskih stvorenja, tako da je izvor narednog jutra bio prekriven delovima tela pobijenih životinja. Ljudi će stradati posle. Naime, ne usuđujući se još da siđe, komandant je zadremao u svojoj krošnji i propustio da vidi dolazak valjda poslednje dvojice njegovih vojnika, ne uspevši tako da ih zaustavi pre nego što su stali na nagazne mine. Komandant se trgnuo iz sna, u kojem je upravo jeo burek sa sirom, i na trenutak nije znao šta se dešava. Onda je shvatio, ali je prvo, ipak, pomislio na Mladena. Njega će naći malo kasnije, na stazi niz koju su se neprijateljski vojnici i tenkovi spuštali. Nisu ga predugo vodili sa sobom, uostalom bila su to sada jedna usta manje, i to je u ovom času delovalo kao najvažnija stvar. Komandant se saže i poče da pretura po Mladenovim džepovima. Neko je to, izgleda, već uradio pre njega, jer osim jedne stare autobuske karte i nekoliko novčića, ništa drugo nije našao u njma. Tada se setio da proveri džepove na pantalonama i tu je naišao na crnu knjižicu u koju je Mladen upisivao sve svoje susrete i kontakte sa suprotnom stranom. Za nas je to bio idealan dobitak, praktično spisak ljudi koji su radili iza naših leđa sa željom da nestanemo sa lica sveta. Na kraju bi svi prošli kao Mladen, to jc bila ona strašna istina zbog koje niko nije mogao da shvati njihovu spremnost da rade nešto što im na kraju donosi samo i jedino gubitak. Nastavio je da opipava Mladenov leš, a onda je naišao na neko zadebljanje s desne prednje strane odmah ispod kaiša. Počeo je da mu otkopčava kaiš, ali tada je začuo glasove koji su mu se približavali i on se brže-bolje povukao u šumu. Pomislio je, dok je čekao da se glasovi udalje, kako je mogao da izgubi glavu zbog takve neopreznosti i tiho krenuo prema mestu gde je ležalo Mladenovo telo, ali tela više nije bilo tamo. „Ko li ga je uzeo?“, tiho se upitao komandant, iako je znao da mu niko neće odgovortiti. Takve stvari su se dešavale i drugde, je P tačno? Ako jeste, a jeste, onda nema razloga za brigu. Prešao je po dvadesetak koraka u oba pravca, ali nigde nije naišao ni na kakav trag. Verovatno nije dobro gledao ili nije dobro brojao korake, ali kada se okrenuo, spreman da krene kući, on ugleda dvojicu vojnika koji su nosili Mladenovo beživotno telo. Ne zna se ko se više iznenadio, neprijateljski vojnici ili naš komandant, ali on se ipak bolje snašao i munjevito (premda bi to posmatračima sa strane, samo da ih je bilo, izgledalo neuporedivo sporije) uperio svoj automat u njih. Vojnici istovremeno podigoše ruke u vazduh i Mladenovo telo tresnu na put. „Pazite“, vrisnu komandant, „nije to gvožđe da ga tako bacate!“ Vojnici se pogledaše i onda jedan od njih reče: „Pa, on je već mrtav, gospodine, ne može njemu više ništa da se desi.“ Komandant ga upozori ispruženim kažiprstom: „U to nikada ne možeš da budeš siguran, vojnice. Čuda mogu da se dese svakog trenutka. Ali, prvo mi reci gde si naučio da govoriš moj jezik.“ Vojnik se nasmeja: „vaš jezik? Pa, to je moj jezik!“ Komandant zamišljeno klimnu glavom, pa se onda zagleda u vojnikovo lice. „Ma, da nisi ti od Dejanovića?“, obrati mu se komandant, a kada vojnik reče da jeste, komandant ga upita: „Pa, šta ti tražiš ovde? ’Ajde, spuštaj ruke i briši odavde, i ti i tvoj saborac.“ Vojnici spustiše ruke i polako krenuše nizbrdo, međutim, vojnik Dejanović se zaustavi i upita komandanta: „A šta vi tražite ovde?“ Komandant je ćutao neko vreme, potom uperi automat u njih i povika: „Hoćete da vidite šta ja tražim ovde, stvarno hoćete to da vidite?“ Ispalio je kratak rafal iznad njihovih glava i oni trkom, sudarajući se, počeše da beže pred njim. Komandant sačeka da se vojnici udalje iza nekog žbunja i onda priđe Mladenovom telu. Ugledao je potpuno raskopčan kaiš i pantalone, i znao da je ono što je tamo bilo sakriveno sada nepovratno nestalo. Trebalo je da pregleda džepove onih vojnika, a ne da vodi s njima nekakve srceparajuće razgovore. A sad još mora da misli na novu poteru neprijatelja, koja će biti organizovana čim ona dvojica dotrče do livade. Trebalo je da ih ubije a ne da se s njima pita ko čijim jezikom govori. Svako govori svojim i svako će uvek govoriti svojim jezikom, s tim što će jezik pobednika biti glavni jezik, to jednostavno ne može da bude drugačije. Uostalom, bilo bi smešno da pobednik govori jezikom gubitnika, kao što je sasvim prirodno da gubitnik govori jezikom pobednika. A kada i pobednik i gubitnik govore istim jezikom, šta onda? Komandant nije voleo te iznenadne spisateljske trikove koji su ga bacali u nedoumicu i zahtevali od njega bar malu meru mudrosti, ali ipak pokuša da se izvuče iz te klopke i reče: „Onda se brzo izmisli novi jezik, to je bar lako!“ Ništa nije lako, pomišljao je komandant, ali za jezik je ipak najlakše. Potrebno je samo malo upornosti i svi će prihvatiti ono što im je nametnuto. „Jezik je navika“, tiho šapnu Mladen, onako, za sebe, ali i sa nekom merom trijumfa. „Ponavljaj dovoljno dugo neku reč ili frazu i na kraju ćeš misliti da si ih ti stvorio. A kada pomisliš da si stvorio reč, onda možeš sebi da dopustiš pomisao da si tim recima stvorio ceo jedan svet.“ Komandant nije verovao svojim ušima: telo za koje su svi do malopre mislili da je mrtvo sada je govorilo i, šta više, nije pokazivalo nameru da stane! Ponovo mu se približio i upravo u tom času Mladen otvori oči, podiže prednji deo tela i osvrnu se oko sebe. „Baš lepo“, rekao je, „nigde nikoga. Ceo prostor je samo naš, tvoj i moj ili, ako tako više volite, tvoj ili moj. Velika razlika u tako maloj reci, za ne?“ Lukavo je zaškiljio, što nikada ranije nije radio i što je navelo našeg komandanta da zadrhti. Ali, ništa ni tu nije moglo da se predvidi, mada je komandant ipak pomislio da dolaze trenuci konačnog izveštaja, a oni su doista ubrzo doveli do daljeg razvoja događaja. Mladen je do tada već ustao, pokušao da malo očisti uniformu i dovede je u red, a onda iz izvezene futrole izvuče dug, svetlucav nož. I savijenim kažiprstom pozva komandanta da mu priđe. „Sta je ovo“, pomislio je komandant, „horor verzija događaja koji su se malopre odigrali ili stvarna igra sudbine koja od vegeterijanca pravi mesoždera, koga zatim promoviše u ljudoždera?“ Sve su to, znao je, mogli da budu samo simboli, pretvaranja, prazne laži i obećanja, ništa nije moralo da bude konkretno, obavezujuće, stvarno.

Ali, Mladen je vitlao pravim nožem, oštrim sečivom i nije bilo nikakve sumnje da bi rane, nanete tim hladnim oružjem, bile podjednako stvarne. Komandant, međutim, nije imao nož; imao je samo mali ašov koji je zaboravio da skine sa kaiša, a koji je sada brzo izvadio i njime odbio prvi Mladenov napad. Sve vreme je pokušavao da se priseti na šta ga je ceo događaj podsećao i na kraju su mu na pamet pali oni filmovi koji su mešali žanrove, i do pola razvijali neku, recimo, krimipriču, a onda se, kada bi na nekom satu u filmu odjeknula ponoć , sve pretvaralo u sagu o vampirma i kojekakvim živim mrtvacima. Najradije bi bacio ašovčić koji je, zadihan, držao ispred sebe, ali onda bi prvo morao Mladen da ispusti svoj nož ili da ga vrati u izvezenu futrolu, a on nije pokazivao ni najmanju nameru da to uradi. Naprotiv, polako se kretao prema ljudima koji su čekali u redu da kupe karte za Novi Svet. „Za Novi Sad?“, upitao ga je čovek na šalteru autobuske stanice i komandant je morao blago ali samouvereno da ponovi: „Novi Svet.“ „Ne vidim da tu ima neke razlike“, rekao je čovek i spustio zavesu. „I šta sad?“ upitao je komandant, a Mladen odgovori: „Sad se borimo.“ I uz divlji krik baci se na komandanta. Ljudi koji su do tada mirno čekali u redu razbežaše se uz povike i psovke, a komandant i Mladen se zaustaviše da ih propuste. Komandant nije prestajao da se pita otkud taj red ljudi koji čekaju da kupe autobuske karte usred šume, tamo gde ne prolazi nijedna autobuska linija. „E, tu grešiš“, dreknu Mladen i ponovo se poput zveri baci na komandanta, koji je tada imao više sreće no pameti. Naime, zagledao se na tren u neki prizor na ulici i to je moglo da ga košta života. Ovako je samo košulja stradala. Mladen je odlično usmerio svoj nož ali široka, lepršava košulja pokvarila mu je procenu i, u isto vreme, spasila komandantu život. Komandant protrese glavu, ne bi li se tako oslobodio neželjenih misli o autobusima za Novi Sad, ili za Novi Svet, svejedno. Promašaj je izbacio Mladena iz ravnoteže i on se jednog časa, kada mu je nož ispao iz ruke, nađe u potpuno bezizlaznom položaju, čak mu je i vrat sevnuo svojom belinom, kao da poziva ili izaziva blesak Mladenovog noža. „Sada“, začu komandant jasan i glasan nepoznat glas, „sada je vreme da uzmeš nož. Drugi put biće kasno.“ „A možda neće ni biti drugog puta“, dodade drugi glas, znatno tiši od prvog. Komandant se zagleda u svoje ruke, potom u ruke svog protivnika. Protivnik je polako obnavljao ravnotežu, moglo je to da se prepozna po njegovoj usredsređenosti, po namrštenim obrvama, po vrhu jezika koji mu je izvirivao između usana. I komandant podiže nož i spusti ga, podiže ga i spusti ga, i nastavio je da ga spušta i podiže sve dok je osećao da se ubada u nešto stvarno, nešto opipljivo, nešto iz čega je curila krv. Svi koji su sedeli za stolom imali su okrvavljena usta i mnogobrojne kapi krvi na obrazima, okovratnicima, manžetnama, pantalonama. Mladen je za to vreme umirao, lišen bilo kakve nade da bi mogao da preživi takav napad i toliki broj uboda i rana na glavi. Ležao je na boku, kašljao i pljuvao krv i, sve u svemu, veoma loše se osećao. Pomislio je da bi bilo dobro kada bi mu se pružila prilika da iznese svoju završnu reč, ali režanje pasa ga upozori da su se, s pramenom vlasnika, prome-nili i apetiti, te on još jednom drhtavo uzdahnu i ubrzo posle toga oseti da ga život napušta i da je od tog časa on, Mladen, zvanično mrtav. „Nije mi žao“, pomislio je Mladen poslednjim zrncima svesti, ipak je proživeo lep život, putovao po svetu i... i... to je bilo to, to se zove smrt. „Je l' vidite, deco“, reče komandant, „zašto ne treba da se prepuštate kriminalu, drogama, nezaštićenom seksu i neograničenom gledanju televizije. Umerenost i skromnost su dve najznačajnije vrline, i dovoljno je držati se samo njih, one naprosto zamenjuju sve ostale...“ Na kraju uvek ispadne da je komandni kadar zaštićen i da se na žrtvenik šalju obični vojnici, mladi ljudi koji još nisu osetili miris pravog života. Krajičkom oka, komandant ugleda kako se Mladenovo telo trza i obuze ga strah od pomisli da njihova golgota može još da potraje. Mladenove oči su i dalje bile otvorene i komandant pokuša da ih zatvori, ali ma koliko pokušavao, nije mu to pošlo za rukom, čak i uz pomoć članova bluz grupe Gusti sok, koji su se iznenada pojavili na stazi i pošli, iako ih niko nije ništa pitao, od kuće do kuće, nudeći svoje zanatske usluge, crkvene kalendare i drvene kašike. Hipi odeća članova grupe i marame u njihovim groznim kosurdačama nisu mogli da prevare komandanta, koji je bio uveren da su to zapravo maskirani Jehovini svedoci. Sve to je, najblaže rečeno, učinilo da komandant više uopšte nije bio siguran gde se nalazi. Ako je i dalje bio na putu, kako to da se nijedan vozač nije zainteresovao za njega, da se nije upitao šta onaj momak tamo radi i, ako čeka, koga čeka? I šta se desilo sa poterom? Da nisu možda psi pogrešili i odveli ih u nekom drugom pravcu? A onda mu na pamet pade jedna strašna pomisao: da su oni već odavno tu stigli i da stoje okolo, sakriveni u žbtinju. Psima su, naravno, komandovali da ćute i sada su samo čekali da komandant završi svoju priču pa da nasrnu na njega. Ali, komandant nije čekao. Sagnuo se, pretvarajući se da hoće da veže pertle, a doista je to samo iskoristio da bi se približio jednom automatu koji je ležao na zemlji. Počeo je da se uspravlja, potom se bacio dole, zgrabio automat i počeo da puca na sve strane. Dok je pucao, prevrtao se udesno, prema ivici staze, i odade je nastavio četvoronoške u još dublji cestar. Iza njega, na stazi na kojoj je ležalo Mladenovo telo, posrtali su ranjeni vojnici, padali mrtvi i psovali svi ostali. Gurnuo je ruku u džep i izvukao punu šaku tableta na kojima su bile utisnute mrtvačke lobanje. To je bio otrov za pse, koji je razbacao tamo na stazi, oko Mladenovog tela, i već bi trebalo da počne da deluje. I zaista, ubrzo se čulo kako cvili jedan pas, potom mu se pridružio drugi, pa treći, i tako su još malo sva tri zavijala, a onda nasta nelagodna tišina. Sada je mogao da produži dalje, pomislio je komandant i, pripajajući se uz do, nastavio je da puzi prema izlazu iz šiblja. Da bi bio što manji i neuočljiviji, zamišljao je da je glista ili puž golać i vijugao između bodljikavih grana i grančica. Kada je dospeo do kraja cestara, ugledao je veliku livadu, odnosno padinu koja je bila pokrivena debelim slojem trave i drugog zelenila, što je u prvi mah delovalo kao tepih koji prekriva pod sobe od zida do zida. Međutim, to se ubrzo pokazalo kao prevara, jer su noge tonule u gustu travu ili se klizale po njoj, pogotovo kada je nagib postao iskošeniji. Na svu sreću, ono što je smetalo njemu, smetalo je i njegovim progoniteljma, s tim što su oni, u nastojanju da budu što brži, padali skoro posle svakog koraka i onda klizili naniže. Oni su stigli do podnožja padine onda kada je komandant već bio nadomak vrha, tačnije rečeno: nedaleko od mesta gde se travnata padina pretvarala u kamenit prevoj koji je sa druge strane - u odnosu na mesto do kojeg je vodio onaj minirani puteljak - takođe vodio do mesta prelaska granice i u sigurnost povratka kući. Klizajući se, ali sada zbog kamenja koje mu je izletalo ispod stopala, komandant pomisli kako je krenuo sa mnogima, a sada, evo, vraćao se sam. „Ja sam Odisej“, gorko je zajecao, ali je ubrzo prestao jer, pre svega, nije mogao da se seti da li se Odisej vraća sam ili je neko od njegovih boraca ipak preživeo, a osim toga, za razliku od Odiseja, njega, komandanta, niko nije čekao kod kuće. I tada, dakle, komandantu pade na pamet kuvar. Sta li se desilo s njim? Malo kasnije, komandant naiđe na surov prizor: desetak velikih ptica čučalo je na nekoj lešini i povijenim kljunovma otkidalo komade mesa. Komandant je pomislio na neku planinsku kozu, ali kada je prišao i rasterao proždrljive ptičurine, on shvati da pred njm leži poluoglodano telo četnog kuvara. Poznao ga je po jednom bledoplavom oku i velikoj glavi; drugo oko je bilo pojedeno kao i jezik i deo obraza. I dok ga je tako razgledao, komandant oseti nalet mučnine, otetura se do najbliže stene i tamo se ispovraća, cvileći kao onomad oni otrovani psi. Ko zna, možda je i on pojeo malo tog otrova dok ga je razbacivao oko Mladenovog leša? Naime, iz detinjstva mu je ostala navika da oblizuje prste posle svega što je radio, bez obzira na to da li je slagao glavice kupusa u bure za kiseljenje ili čeprkao po raskomadanoj ribi za opasnim kostima, sipao so u jelo ili dodavao šećer u fil za tortu. Uvek bi na kraju oblizao bar jedan prst, ne obraćajući pažnju na to da li se na njima nešto doista zadržalo, pa je tako, najverovatnije, oblizao prste nakon što je razbacao otrov oko Mladenovog tela. Koji sam ja idiot, promrmlja komandant i nastavi samog sebe da časti probranim psovkama. Iako je već povraćao, stomak mu je i dalje bio natečen i bolan i on gurnu dva prsta u jednjak da bi podstakao želudac da se isprazni. Novi izbljuvak mu oduže dali i pomislio je da mu je doista došao kraj. Osećao je kako mu se želudac skuplja i rasteže u pokušajima da razdvoji dobre sastojke od loših, ali znao je da je to izgubljena bitka koja će se završti tek kada se želudac potpuno isprazni. Sada je već povraćao gde god je stigao, a lešinari počeše slobodno da se kreću oko njega.

Komandant se osećao kao neko na koga se spušta vlažna izmaglica, tako da je morao stalno da žmirka i da povremeno briše vlažne kapi sa čela i obraza. Nije više mogao da stoji, jer su mu noge drhtale, pa se spustio na kolena i tako se primakao kuvarovim ostacima. Možda je, pomisli, njegova sudbina da završi kao čuvar šupljeg leša koji je ostao od kuvara? Izvirio je i bacio pogled niz padinu, ali nigde nije video nikoga. Ponovo ga je proželo osećanje da se neprijatelji već nalaze u blizini, da ga podsmešljivo gledaju i čekaju da mu pažnja popusti a onda, kada se to desi, da nahrupe i pokupe ga uz ostale zarobljenike, kao da pripremaju trijumfalan povratak u Rim. Komandant se strese, krišom se prekrsti i poče da prikuplja svoje stvari. Nigde nije video ključ od stana, ali se ubrzo primirio jer se setio da ga je ostavio u džepu drugih pantalona, zgužvanih u njegovom rancu, kao i svi ostali delovi odeče, košulje, čarape, gaće, maramice. Prisetio se kako je pakovao ranac dok se spremao da krene s četom u novu borbenu aktivnost i činilo mu se da je od tog trenutka proteklo bar šest meseci, možda čak svih osam, iako se sve odigralo za nekih petnaestak dana, možda tri nedelje, jedan mesec, ne više, to je sigurno, sasvim sigurno, što bi značilo da u svojoj svesci sa dnevnim zapovestima on mora da ima najmanje dvadeset jednu, a najviše oko dvadest pet popunjenih stranica, što bi mogao lako da proveri ukoliko bi zavirio u knjigu dnevnih zapovesti, ali ona je bila smeštena na dnu njegovog ranca, pokrivena prljavim vešom, praktično nedostupna, pogotovo sada kada je svakog časa četa trebalo da krene. Komandant se lupi po čelu, po ko zna koji put zaboravivši da čete više nema, da je ostao sam. Pogledao je u nebo i video da je sunce počelo da se spušta, da pritiska tubu iz koje će iscLireti noć, pod čijim plaštom će komandant pokušati da pređe poslednje kilometre koji su ga razdvajali od kuće. U početku mu je taj deo delovao kao najteži segment celog plana, pogotovo što se kapija nalazila direktno naspram jedne granične postaje druge države, na gotovo brisanom prostoru preko kojeg su vojnici morali da se prebace na najbrži mogući način, nadajući se da ih nijedan neprijateljski metak neće pogoditi. No, sada je komandant bio sam, ali nije uspevao da utvrdi da li je to bolje po njega ili, možda, gore. Mora da je gore, jer što je manji broj onih koji prelaze, to će paljba biti usredsređenija na njih. Drugim recima, ako se komandant usudi na samostalno prebacivanje preko brisanog prostora, mogao je da računa na to da će sva službena lica neprijateljske granične postaje uperiti cevi svoga oružja u njega. Komandant se nije mnogo sekirao zbog toga, uveren i dalje da je rođen ispod srećne zvezde, te da će ga ona sačuvati, kao i u toliko drugih prilika. Nabacio je ranac na leđa, preleteo pogledom preko padine i ponovo se setio dolaska. Video je sebe na čelu čete koja je veselo čavrljala dok su se približavali mestu gde je trebalo da preuzmu kontrolni punkt koji su pre toga držale savezničke snage. Sve ostalo, priznavao je komandant, bila je jedna improvizovana i beskrajna frustracija. Kome je bio potreban taj punkt i šta je on stvarno kontrolisao? Kada je pukovniku, koji mu je preneo naređenje pristiglo iz Vrhovnog štaba, postavio to pitanje, on mu je odgovorio da će takve stvari morati da rešava u hodu, u skladu sa razvojem situacije. Na kraju krajeva, rekao je pukovnik, kontrolni punkt je dvosmeran, uvek će neko s jedne strane hteti da pređe na drugu, što znači, dodao je pukovnik, da će uvek biti posla za one kojima je povereno njegovo održavanje. Ali, usudio se komandant da se oglasi, zar to znači da će se naša pozicija u ovom sukobu menjati, odnosno, da ćemo raskidati stare i praviti nove saveze? Pukovnik se uozbiljio i rekao da komandant ništa slično nije mogao od njega da čuje. On je - dakle: pukovnik - samo poslužio kao prenosilac informacije, glasnik, šraf u jednom komplikovanom mehanizmu, ništa više. Ako je on samo šraf, pomislio je komandant, šta onda on - dakle: komandant - da kaže za sebe? On nije ni šraf, možda šrafčić ili još manje - šrafčićić, i to bedan šrafcićić, imajući u vidu da se vraća sam, bez ijednog vojnika, čak i bez kuvara. Međutim, odmah je naglasio da je priča o kuvaru izuzetno zanimljiva i da je zbog toga ostavlja za neku bolju priliku, jer kuvarovo herojstvo, naglasio je, to nepobitno zaslužuje. Ali, pre toga, komandant je pomišljao da ode u vojni arhiv i pokuša da dozna šta se zbivalo sa raznim savezničkim ugovorima i protokolima o saradnji, jer je to bio možda jedini način da objasni činjenicu da se njegova jedinica, zadužena za održavanje jedinog kontrolnog punkta u bližoj i daljoj okolini, uvek našla na udaru protivničkih snaga, čak i onda kada su ti protivnici bili donedavni saveznici. I dok je tako razmatrao dogodovštine iz nekoliko poslednjih nedelja, sve češće mu se vraćala pomisao da je, naravno, bez ikakvog njegovog znanja, cela četa bila deo nekog surovog eksperimenta, žrtvovana zbog sricanja novih uvida u strukturu ratovanja, što je, drugim recima, značilo da niko nije kriv za ono što se vojnicima i komandantu desilo. Surova pomisao, pomisli komandant, ali ne i nemoguća. Surovost je, avaj, nekada neophodna da bi se utvrdio pravi put prema nežnosti, ali u slučaju njegove jedinice niko nije ni pomislio na nežnost, već je negde neki vojni birokrata smislio da je došlo vreme da se napravi analiza reakcije vojnika u situaciji kada dođe do iznenadne promene protivnikovog statusa (to jest kada od saveznika postane protivnik i obranio). Ono što se dešavalo u stvarnosti nije predstavljalo rezultat, odnosno posledicu ranijih događaja u toj istoj stvarnosti, već neku vrstu izmišljene stvarnosti, stratešku igru tipa „podmornice“, ali uvek u pogodbenom načinu, uvek kao pitanje tipa: „Sta bi - kad bi“, što samo po sebi ne bi privuklo naročitu pažnju, pogotovo u poređenju sa medijskom pomamom koju su izazivale razne pop i rok zvezde tokom svojih kratkotrajnih boravaka u nekom armijskom centru ili odmaralištu. Ali praviti eksperiment sa stvarnim ljudima, meriti i bodovati leševc onih koji nisu imali dovoljno sreće, ili su je možda imali previše, ipak je bilo nešto drugo, iako se zapravo svodi na isto. „Imao“ i „nemao“ jesu, bar u ovom slučaju, krajnje zamenljive reci i jedino je trebalo paziti da se, zbog stilske čistoće, ne ponavljaju tri-četiri puta u svakoj rečenici. A da li je rečenica u vezi sa carinskim pregledom, traganjima za novim knjigama i pripovedačkim glasovima, to je bilo od manje važnosti. Naravno, s nekim rečenicama ništa se ne može uraditi i one ostaju takve kakve su, poput ovih: „Morali smo da dodamo još dva vojnika, ali to nije ništa promenilo. Oni su uspeli samo malo da odlože neumitan kraj. Doduše, mi nismo imali u vidu pse, jer još nismo uspeli da napravimo odgovarajuću stazu i prvo smo, kada smo čuli pse, pomislili na ovce koje bleje i hodaju u svom stadu, ali kasnije, kada smo videli učinak pasa i saznali da je procenat otpada bio minimalan (ali pod uslovom da se vreme za razumevanje priča produži), ose-tili smo da možemo i smemo da idemo dalje.“ Komandant stisnu glavu rukama, nadajući se da će ga bol razbuditi, ali nije osetio nikakav bol, sve je bilo tupo i treperavo, kao svetlost u izmaglici. Onda mu je ponovo pao na pamet kuvar. Kada ih je on sve pretekao, kada je stigao da se popne uz padinu, i kako je uopšte znao za to mesto prelaska, a samim tim, najverovatnije, i za tunel ispod reke, kao i za bočna odvajanja, sve ono što je on, komandant, dobio u fascikli obeleženoj crvenom bojom napisanim recima TOP SECRET, što ga je, uzgred, uvek nerviralo, jer nije mogao da shvati zašto se tu ne nalaze reci iz našeg jezika, recimo: NAJVIŠA TAJNA ili, možda neprikladno: TAJNA NAD TAJNAMA? Bilo kako bilo, on se tada definitivno odlučio da prihvati ponudu i povede odabranu četu do kontrolnog punkta. Kako smo ranije rekli, kontrolni punkt nije bio neki novi objekt, već više godina korišćena zgrada sa spavaonicama, prostorijom za predavanja, kuhinjom, ostavom i sobicom za komandanta. Sobica je doista bila mala, ali sasvim dovoljna za njega. Jedino što mu je smetalo bila je činjenica da nije postojalo njegovo posebno kupatilo i klozet, ali vojnici su uredno održavali zajedničko kupatilo i komandant je često odlazio tamo samo da bi osetio svezi miris nekog sredstva za osvežavanje vazduha. Moglo bi nam se učiniti da komandant malo preteruje u svom prikazivanju dobrih stvari, i to bi doista moglo da izgleda kao reklama za prodaju vikendice, ali znali smo da to nije tačno. Komandantu se, naime, doista dopadao kontrolni punkt i osečao je da bi tu mogao da živi, naravno: ne u vreme rata, već u vreme mira. Tu bi disao punim plućima, okružen šumama punim četinara, i sve bi bilo spokojno, usporeno, gotovo kao da je lišeno težine i spremno svakog trena da uzleti. Videti sve to sa visine, mislio je komandant, kakav bi to ushit bio! Zamislio je taj prizor u kojem geometrija igra glavnu reč, pretvarajući šumu u izduženi pravougaonik, njive u višebojnu šahovsku ploču, brda u kupe a reku u iskrivljenu liniju koja žudi da se pretvori u ravnu crtu. Da, pomislio je komandant, neke želje se nikada ne ispune. Isto to je rekao prve ili druge večeri po dolasku na kontrolni punkt.

Veče je bilo lepo, nebo puno zvezda, vojnici umorni od putovanja i smeštanja u novi objekt, a ispred njih je pucketala mala vatra, vatrica od suvih travki, tanušnih grančica i raznoraznih listova. Korak ili dva od vatre započinjao je mrak i komandant u jednom trenutku reče kako je uvek sanjao da ode iz sveta svetlosti u svet mraka, ali da nikada nije imao hrabrosti da to pokuša. Jedan vojnik lenjo podiže glavu i upita ga zašto sada to ne učini; potrebno je da načini svega nekoliko koraka. I da bude rešen, naravno, dodao je neko, da se više ne vrati. Komandant je pokušao da se odbrani, ali vojnici su bil nepopusdjivi, skandirali su, pomogli mu da ustane i usmerili ga prema vatri. Ostavili su ga kada su u vazduhu osetili preteranu vrelinu. Komandant, prepušten sebi, načini još dva sitna koraka, zatim jedan duži, preko plamenova, i onda nastavi dalje, sve dok nije bio siguran da je potpuno potonuo u mrak. Okrenuo se i jasno, kao pod lupom, video kako vojnici napeto pilje u mrak, i tada je shvatio da bi lako mogao da donese odluku da se više nikada ne vrati. Doduše, niko od nas nije bio siguran šta bi takva odluka doista značila i da li se uopšte može tako otiči. Ni u kom slučaju ne bismo hteli da neko pomisli da smo mu mi nametnuli neki drugi izbor. Sam je birao, nego šta, i sam je odgovoran za sve što će se njima i njemu dogoditi. Sam je, na kraju krajeva, iz mraka ponovo stupio u svetlost i tada se videlo da se iskreno borio protiv mraka koji se teglio za njim i odbijao da ga pusti. I ko zna šta bi se sve tu desilo da jedan od vojnika nije dojurio sa svojim bajonetom i presekao sve te sitnije i krupnije niti mraka, zakačene kao pijavice za komandantova leđa, ruke i noge. A kada ili je bajonet presekao, svi smo mogli da čujemo kako mrak cvili od bola, ali to je, povikali smo, zapravo nešto kao pesma sirena kojom one hoće da namame Odiseja, a ukoliko joj se neko odazove, taj više nikada neće videti svetlost dana. Zato smo se svi brže-bolje okrenuli i začepili komandantu uši. „Ne damo mi našeg Odiseja“, prostrujalo je među vojnicima, a takvo osećanje jedinstva izmamilo je mnogima suze na oči. Komandant je morao da prizna da odavno nije sreo takvo osećanje bliskosti i razumevanja i time mu je teže padalo sve ono što se desilo na toj nesretnoj strmini koja je vodila do kontrolnog punkta, odnosno, od kontrolnog punkta, sve u zavisnosti od toga sa koje strane rampe čovek stoji i u kom pravcu gleda. Komandant šmrknu i pogleda suznim očima oko sebe. Šta se, u stvari, desilo, da li se bilo šta desilo i može li se desiti ponovo - na sva ta pitanja komandant nije imao pravi odgovor. Uostalom, toliko se još nerešenih pitanja stiskalo uz njega da je jedva hodao. Moglo bi se čak reći da nije ni hodao već se gegao kao patka. To ga je podsetilo na pekinšku patku koju je četni kuvar jednom spremio, nešto najlepše što je komandant ikada okusio. Teško mu je bilo da poveže tu sliku pečene patke sa prizorom lešine u kamenjaru na vrhu padine. Taj leš je delovao kao da nikada u životu nije uspeo ništa da uradi i komandant onda pomisli na ostale mlade mrtvace, na tugu koja se od njih nezadrživo širila u svim pravcima, postajući sa svakom smrću sve veća i kabastija, sve dok više niko nije mogao da je pomeri. I ona je tako ležala kao providna smola ili skrama na licu sveta, odupirući se rešavanju tajne. Ali nema tajne koja ne može da se reši, smatrao je komandant i odbio da se skloni sa puta tog transporta tuge. Stajao je nepokretan, sa podignutim znakom STOP! u ruci, pomišljajući da se nalazi na pravom mestu, a onda, kada je jedva uspeo da se skloni pred pomahnitalim vozilima tuge, shvati da se vremena još nisu promenila. I dalje su svi razmišljali u utabanim kategorijama koje su pouzdano (smatrali su oni) dclili svet na plus i minus, svetio i tamno, muško i žensko, ne ostavljajući nimalo mesta za sve one koji su, namerno ili nenamerno, iskoračili iz te crno-bele slike i pokušali da otvore neke male prostore, sedišta buduće promene, koja će polako rasti sve dok oni ne zauzmu svoja mesta u novom svetu. Novi svet, pomisli komandant, i istog časa se priseti sa koliko volje i spremnosti su njegovi vojnici prionuli na sređivanje kontrolnog punkta, kako su sve prali po nekoliko puta, jer se prljavština toliko duboko uvukla u strukturu tih stvari, sve dok svaki predmet nije blistao kao da je nov. A posle toga su sedeli u mraku i jeli voće koje su tog dana nabrali u voćnjaku na koji su slučajno nabasali dok su se kretali prema kontrolnom punktu. Kapija na ogradi voćnjaka bila je otvorena, kao da ih mami, i oni složno prionuše na branje. Bilo je tu jabuka, kajsija, krušaka, breskvi i šljiva. Dok su vojnici brali voće, u početku tihi a potom sve glasniji, komandant se uputio udno voćnjaka, znatiželjan da dozna zašto nema vlasnika. Voćnjak je bio ogroman, kao da nije imao kraja, i komandant je već bio spreman da odustane kada je napokon ugledao kuću u kojoj je boravio čuvar ili vlasnik voćnjaka. Vrata na kući bila su otvorena, kao i ona ulazna, i komandant odjednom oseti kako srce počinje ubrzano da mu udara, kako mu se prsti grče oko drške pištolja a usta postaju nepodnošljivo suva. Komandant je znao šta je to: tako je, naime, njegovo telo regovalo na opasnost, ali kakvu opasnost je mogao da očekuje tu, među voćkama? Ipak je izvadio pištolj, pognuo se i obratio pažnju na prozore. Iz velike daljine, ništa glasniji od zujanja pčela, dopirali su glasovi vojnika. Komandant pomisli da je trebalo da povede bar još jednog vojnika, što bi zadovoljilo minimum bezbednosti, ali sada je bilo kasno. Odredio je ugao pod kojim bi trebalo da može da priđe kući a da ne bude primećen sa prozora i korak po korak, polako, tiho, došao je do ulaznih vrata. Pored njh, ispružen u lokvi krvi, ležao je muškarac srednjih godina. Usta su mu bila malo otvorena, pa je izgledalo da je umro od napornog pevanja, a u stvari mu je neko prerezao vrat od uha do uha. Komandant pažljivo prekorači ubijenog čoveka i onda začu nerazgovetan ženski glas koji je dopirao iz donjeg delà kuće, podruma ili suterena. Komandant ugleda betonske stepenice koje su vodile naniže i poče polako da silazi. Nejasni glasovi počeli su da se uobličavaju i već je bilo moguće razlikovati dva muška glasa i jedan ženski.

Muškarci su nešto govorili, čak se smejali, dok je ženski glas samo cvilio. Međutim, u prostoriji je bila još jedna žena, video je malo kasnije komandant, ali ona je uzaludno otvarala usta, iz njih nije dopirao ni najmanji glas. Tu ženu držao je jedan od muškaraca i šamarao je svaki put kada bi pokušala da zatvori oči ili okrene glavu. „Gledaj“, govorio bi tada muškarac, „gledaj kad ti kažem, gledaj i uči!“ A to što je trebalo da gleda bila je devojčica od desetak godina, očigledno njena ćerka, koju je, sav zadihan i oznojen, silovao drugi čovek. Obojica su bili vojnici, ali komandant nije mogao da prepozna uniforme, ponajviše zbog kapi znoja koje su mu se slivale u oči. A i da ih je prepoznao, to ništa ne bi promenilo. Njegovi postupci ostali bi isti. Prvo je tiho zakoračio u sobu, prislonio pištolj na glavu vojnika koji je silovao devojčicu, dao znak drugom vojniku da čuti, potom bez reči povukao okidač i, dok je vojnik iza njegovih leđa polako padao na pod, stavio cev na čelo drugog vojnika, rekao ženi da zatvori oči i opalio drugi metak. Vojnik se srozao niza zid i povukao ženu za sobom. Ženi se odjednom povratio glas i ona poče da vrišti iz sve snage. Puzala je prema drugom kraju sobe, tamo gde je ležala okrvavljena devojčica. Devojčica se trže i ustuknu od ženinog dodira, i tek tada se oslobodila vojnikovih nogu, koje su ležale preko njenih kao pritiskivači za papir. Komandant skrenu pogled sa žene i devojčice, okrenu se i vrati se u voćnjak. Nikome nije ništa rekao, ali je ipak podstakao vojnike da završe s branjem i nastave dalje, prema kontrolnom punktu. Međutim, dnevna rutina u radu na kontrolnom punktu, i zatim ubrzani ritam dešavanja raznih stvari, doprineli su da se neki događaji, pogotovo ti prilikom dolaska, skoro potpuno zaborave. I tako je komandant stajao i sećao se kao da je dvadeset godina bio odsutan, a ne samo mesec dana, koji dan manje ili više. Još jednom je pogledao poluoglodano kuvarovo telo i zatim, sledeći oznake koje je jedino on prepoznavao, sagnuo se da opipa kamen na početku uske staze - ukoliko je u pitanju bila prava staza, na kamenu je trebalo da napipa tri udubljenja. Bilo ih je tri i komandant se uspravi, napravi još tri koraka nejednake dužine, zatvori oči i okrenu se oko sebe, a kada ih je ponovo otvorio, zatekao se ispred zatvorenih, svetloplavih vrata. Pritisnuo je kvaku i ušao u stan. Obišao ga je, zavirio u svaku sobu, kupatilo i predsoblje. Sve je bilo onako kako je ostavio, mada je sve zapravo bilo drugačije. U kuhinji je oprao ruke i potražio kutiju sa keksom i napolitankama. Mogao je da oseti da vonja na prljavštinu i znoj, ali je to, odlučio je, ipak moglo da pričeka. Uputio se u dnevnu sobu, uzeo daljinski upravljač i seo u fotelju. Pritisnuo je crveno dugme, televizor je počeo da bruji i komandant ugleda sebe na ekranu. „Otkud ja ovde“, reče komandant, „kako?“ Voditeljica mu se nasmeši. „Eto tako“ rekla je, „trudimo se da budemo u neposrednoj blizini naših gledalaca i da im ispunimo najraznovrsnije želje.“ Komandant se nasmeja: „Nećete mi reći da je neko tražio mene da vidi.“ Iskrenuo je lice prema tavanici i glasno onjušio vazduh. Voditeljica ga zabrinutim glasom upita da li je sve u redu. Naravno, odgovorio je komandant i objasnio da tako pokušava da utvrdi da slučajno u blizini nema neprijatelja. „I kako vi to“, upita voditeljica, „nosom ih tražite, šta li?“ Komandant je pogleda: voditeljica je imala najkraću suknju i najduže noge koje je on u životu video. „Oni“, reče komandant, „mirišu drugačije od nas.“ Voditeljica namesti jedan pramen kose i reče: „Sigurno se ne kupaju.“ „Ne“, saglasi se komandant, „uopšte se ne kupaju, a i retko koriste dezodorans.“ Voditeljica zausti nešto da kaže, ali prekinu je glas iz režije. „Imali smo jedan mali prekid, pa idemo ponovo za deset sekundi! Jeste spremni? Može? Sad!“ Voditeljica obliza usne i reče: „Naš današnji tajanstveni gost upravo se vratio sa ratišta. Ovo vam nije prvi rat u kojem učestvujete, je l’ da? Po čemu je ovaj rat drugačiji od ostalih ratova?“ Komandant takođe obliza usne, nabra čelo i reče pomalo zamišljenim glasom: „Po mnogo čemu. Na primer, onaj prethodni je bio frontalni, vodile su se velike i dugotrajne bitke, koriščene su oklopne jedinice i avijacija. Ovaj sada je mnogo manji i u znatno večoj meri gerilski, što znači da je daleko jeftiniji i time manje spektakularan i zanimljiv za sredstva informisanja.“ Voditeljca baci pogled na papir koji joj je podrhtavao u ruci: „I evo odmah pitanja jedne naše gledateljke... Nju, naime, zanima da li vojnici mnogo psuju, i ako psuju, a ona je čula da psuju, šta komandni kadar čini u vezi s tim?“ Komandant se promeškolji u kožnoj fotelji i obrisa znoj sa čela, prisetivši se u pola pokreta da su mu rekli da ni po koju cenu ne briše znoj jer če razmazati puder kojim su mu prekrili lice. „Ne čini ništa“, reče komandant, „ jer bi i gospođica koja pita psovala kada bi se tamo našla.“ Voditeljica se nasmeja: „Nije gospođica, več gospođa. To je zvala moja mama.“ Komandant pokuša da odgovori osmehom na osmeh ali iznad gornje usne mu se već nakupilo toliko znoja da mu je sa brade curio potočić, te on širokim potezima obrisa oba mesta dok ga je sekretarica režije mrko gledala i odmahivala glavom. „I poslednje pitanje“, najavi voditeljica, „da li vam se nešto lepo desilo u ovom ratu?“ Komandant se malo zamisli i onda reče: „Ostao sam živ.“ Voditeljica ga pogleda: „Samo to?“ „Samo to“, ponovi komandant i bi mu načas toliko neprijatno da mu je došlo da sam sebi zavali ćušku. Ipak se smirio, sačekao da prođe odjavna špica i za to vreme ćaskao sa voditeljicom, slobodno piljeći u senke ispod njene suknje sve dok ona nije prekrstila noge. Tada je ustao i uputio se u kupatilo, gde je iz sve snage udario sebe u nos. Udarac je bio bolan, znatno bolniji nego što je komandant očekivao, nos mu se čak malo iskrivio i ubrzo naduo, a iz obe nozdrve potekla je krv. Dok je pokušavao da je zaustavi pomoću papirnih maramica i hladnih obloga, setio se kuvara i pomislio da ga je trebalo pokriti kamenjem i ne ostavljati ga na milost i nemilost lešinarima. Osetio je ogroman umor i jedva se uzdržao da ne legne odmah, tu gde se zatekao. Prvo je otišao do ulaznih vrata, zaključao ili dva puta i stavio bezbednosni lanac. Malo dodatne sigurnosti nikada nije na odmet. Napolju se, ipak, vodio rat.