Knjiga dokaza-Džon Banvil

"... Znam knjige jednako vešto skrojene, i pada mi na pamet nekoliko - ne mnogo - pisaca kadrih da pariraju Branvilovoj briljantnoj tehnici, ali ne znam ni jedan roman koji ovako savršeno ilustruje jednu jedinu epifaniju. Na svoj hladan, zastrašujuć način, ovo je remek delo." - Morin Frili, Literary Review.

I


MILOSTIVI GOSPODINE, kad me zamoliste da ispričam sudu svojim rečima, evo šta ću reci. Drže me ovde pod ključem kao neku egzotičnu zver, poslednji živi primerak vrste za koju su mislili da je izumrla. Trebalo bi dovoditi svet da me gleda, žderača devica, gracilnog i opasnog, kako tumaram gore-dole po svom kavezu, dok mi jezivi zeleni pogled sjakti kroz rešetke i putuje dalje, pružiti im nešto o čemu će sanjati, lagodno ušuškani u posteljama noću. Pošto sam uhvaćen, grebli su rukama i nogama da me vide. Plaćali bi, verujem, za tu privilegiju. Izvikivali su pogrde, zamahivali pesnicama na mene, pokazujući zube. Bilo je, odnekud, nestvarno, zastrašujuće a ipak komično, gledati ih tamo, kako mile pločnikom kao filmski statisti, mladići u jeftinim kišnim mantilima, i žene s cegerima, i onih nekoliko ćutljivih, prosedih likova koji su prosto stajali, gladno upiljeni u mene, ispijeni od zavisti. Onda mi je neki redar bacio ćebe preko glave i strpao me u policijska kola. Nasmejao sam se. Bilo je nečega neodoljivo smešnog u tome kako je stvarnost, banalna kao i uvek, ispunjavala moje najgore fantazije.
Onako uzgred, to ćebe. Jesu li ga doneli naročito za tu priliku, ili uvek drže jedno pri ruci u prtljažniku? Takva pitanja me sada muče, mozgam o njima. Kako li sam, iz onog ugla, morao biti zanimljiva pojava, posađen na zadnjem sedištu kao neka mumija, dok je automobil ubrzavao kroz mokre, osunčane ulice, blejeći važno.
Zatim ovo ovde. Buka je bila prvo što me je impresioniralo. Jeziva graja, povici i zvižduci, salve smeha, prepirke, jecaji. Ali ima i gluvih trenutaka, kao da se najednom spusti neki grdan strah, ili grdna tuga, i svima nam oduzme moć govora. Vazduh leži nepokretan po hodnicima, poput stajaće vode. Začinjen je blagim smradom karbolne kiseline, koji sluti na mrtvačnicu. Spočetka sam zamišljao da sam to ja, hoću reči mislio sam da je zadah od mene, moj doprinos. Možda i jeste? I dnevna svetlost je čudna, čak i napolju, u dvorištu, kao da joj se nešto desilo, kao da su joj nešto uradili, pre no što joj je dopušteno da stigne do nas. Ima neki nakiseli, limunkasti vid, i javlja se u dva intenziteta: ili nije dovoljna da po njoj vidiš, ili prži oči. O raznoraznim vrstama tame neću govoriti.
Moja ćelija. Moja ćelija postoji. Čemu nastavljati s ovim.
Robijaši u pritvoru dobijaju najbolje ćelije. Tako i treba da bude. Uostalom, moglo bi se ustanoviti da sam nevin. Oh, ne smem se smejati, previše boli, osetim stravičan probad, kao da mi nešto legne na srce – breme moje krivice, pretpostavljam. Imam sto i nešto što ovde zovu naslonjačom. Tu je i televizor, mada ga retko gledam, budući da je moj predmet sada sub judice i na vestima nema ničega o meni. Sanitarne pogodnosti ostavljaju prostora za puste snove. Pražnjenje pomija u kiblu: kako su prikladni, ovi izrazi. Moram videti ako mogu da pronađem nekog katamita, ili mislim na neofita? Nekog mladog dečka, okretnog i predusretljivog, i ne preterano gadljivog. To ne bi trebalo da bude teško. Moram videti i mogu li da se dokopam nekog rečnika.
Iznad svega imam primedbu na zadah semena svuda naokolo. Mesto bazdi na njega.
Priznajem da sam imao beznadežno romantična očekivanja o tome kako će stvari ovde izgledati. Odnekud sam sebe video kao neku vrstu slavne ličnosti, odvojene od ostalih robijaša u specijalnom krilu, gde bih primao posete ozbiljnih, važnih ljudi i držao im predavanja o velikim dnevnim temama, impresionirajući muškarce i šarmirajući dame. Kakvo vizionarstvo!, klicali bi oni. Kakva širina! Pričali su nam da ste zver, hladnokrvna, svirepa, ali sad kad smo vas videli, čuli, eh – ! A ja tamo stojim, zauzimam elegantnu pozu, estetski profil mi uzdignut ka svetlosti u prozoru sa rešetkama, igram se namirisanom maramicom i smeškam se s trunkom zlobe, Žan-Žak, rafinirani ubica.
Nije tako, uopšte nije tako. Ali nije ni kao ostali klišei. Gde su pobune u menzi, masovna bekstva, takve stvari, tako dobro poznate sa svetlucavog platna? Šta sa scenom u dvorištu za rekreaciju u kojoj cinkaroša ubijaju perorezom dok dvojica neobrijanih teškaša insceniraju tuču u cilju diverzije? Kad će početi redaljke? Činjenica je, ovde unutra isto je kao i tamo napolju, ali na kvadrat. Opsednuti smo telesnom udobnošću. Zgrada je uvek pregrejana, mogli bismo biti i u inkubatoru, a opet, čuju se beskrajne žalbe na promaju i napade drhtavice i smrznute noge preko noći. I hrana je važna, prebiramo po svojim tanjirima splačina, njuškajuci i uzdišući kao da smo konvencija gurmana. Posle isporuke nekog paketa, glas se širi kao šumski požar. Ckss! Poslala mu šah-tortu! Domaću! Tačno kao u školi, zapravo, mešavina bede i lagodnosti, utrnula čežnja, buka, i svuda, uvek, ta nepogrešiva, smradno siva, vruća, muška aroma fiskultume sale.
Drugačije je bilo, rekoše mi, kad su ovde bili politički. Vodali su se hodnikom kao policajci i zatvorenici, kevćući jedan na drugog na iskvarenom irskom, na veliku radost običnih kriminalaca. Ali onda su svi počeli da štrajkuju glađu ili tako nešto, i premešteni su na neko samo njima namenjeno mesto, i život se vratio u normalu.
Zašto smo toliko poslušni? Je li to ono što nam navodno stavljaju u čaj da nam otupe libido? Ili su droge? Vaša svetlosti, znam da niko, pa čak ni tužilaštvo, ne voli cinkaroša, ali verujem da mi je dužnost da obavestim sud o živoj trgovini zabranjenim supstancama koja se odvija u ovoj instituciji. Ima kalauza, hoću reći stražara, koji su umešani, mogu dati njihove brojeve ako mi se garantuje zaštita. Nema toga što se ne može nabaviti, aperi, dauneri, barbiturati, hors, krek, šta god vam je volja – ne da biste Vi, Vaša prečasnosti, mogli biti upoznati s ovim izrazima iz nižih sfera, i sam sam ih naučio tek po dolasku ovamo. Kao što biste i mogli pretpostaviti, uglavnom se tome odaju mladi. Lako ih je prepoznati, bauljaju galerijama poput mesečara, s onim sićušnim, čeznutljivim, zgranutim osmehom propisno otkačenih. Ima, međutim, i nekih koji se ne osmehuju, koji štaviše izgledaju kao da se nikad više osmehnuti neće. Ti su otpisani. Stoje i zure negde ustranu, praznog, brižnog izraza, onako kako ranjene životinje skreću pogled od nas, nemo, kao da smo obični fantomi za njih čiji se bol odigrava u nekom svetu različitom od našeg.
Ali ne, ne radi se samo o drogama. Nešto suštinsko se izgubilo, izbili su nam srž. Mi i nismo više ljudi. Stare kuke, tipovi koji su počinili neke zbiija impresivne zločine, šepure se naokolo kao obudovele grofice, bledi, mlohavi, kokošijih grudi, široki u zadnjem trapu. Čarkaju se oko knjiga u biblioteci, neki čak i štrikaju. Mladi jednako imaju hobije, prikradaju mi se u sali za rekreaciju, blagoteleći ucakljenih očiju, i stidljivo izlažu svoje rukotvorine. Ako budem morao da se divim još jednom brodu u boci, počeću da urlam. A opet, tako su tužni, tako ranjivi, ti pijačkaši, ti silovatelji, ti čedomorci. Kad pomislim na njih uvek mi pred oči izađe, nisam siguran zašto, onaj komadić čekinjaste trave i usamljeno drvo koje nazirem sa svog prozora ako priljubim obraz na rešetke i zavirim iskosa preko žice i zida.
Ustanite, molim, položite ruku ovde, recite razgovetno svoje ime. Frederik Čarls Sent Džon Vanderveld Montgomeri. Da li se zaklinjete da ćete govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine? Nemojte me zasmejavati. Hoću odmah da pozovem svog prvog svedoka. Svoju ženu. Dafni. Da, to je bilo, jeste, njeno ime. Iz nekog razloga ljudima je uvek bilo blago komično. Mislim da vrlo dobro pristaje njenoj vlažnoj, tmurnoj, kratkovidoj lepoti. Vidim je, svoju damu od lovora, sedi zavaljena sred nekog suncem zaslepljenog proplanka, malčice nadurena, gleda ustranu lako namrštenog čela, dok neki sitniji bog u faunskom obličju, sa sviralom od trske, skakuće i ludira se, uzalud joj nudeći srce. Baš ta odsutna, blago nezadovoljna poza prvo mi je skrenula pažnju na nju. Nije bila prijatna, nije bila dobra. Odgovarala mi je. Možda sam već mislio na vreme koje tek dolazi, kad ce mi biti nužno pomilovanje – od nekoga, bilo koga – a ko bi za to bio bolji nego neko moga soja.
Kad kažem da nije bila dobra ne podrazumevam da je bila zla, niti pokvarena. Njena slaba mesta nisu bila ništa u poređenju s nazubljenim pukotinama koje se pružaju s kraja na kraj moje duše. Najviše za šta ju je čovek mogao optužiti bila je neka vrsta moralne lenjosti. Postojale su stvari koje se ne bi pretrgla da uradi, ma kakvi ih imperativi nametali njenoj prezasićenoj pažnji. Zapustila je našeg sina, ne zato što nije, na svoj način, marila za njega, već prosto zato što je njegove potrebe nisu stvarno zanimale. Zaticao sam je kako sedi na stolici zagledana u njega s dalekim izrazom u očima, kao da pokušava da se priseti ko ili šta je on tačno, i kako je dospeo tu, na pod pokraj njenih nogu, uvaljan u jednu od mnogih vlastitih svinjarija. Dafni! promrmljao bih, zaboga!, i tad bi me, više no često, pogledala na isti način, istim tim praznim, čudno odsutnim pogledom.
Primećujem da izgleda kao da ne umem da se suzdržim od govora o njoj u prošlom vremenu. Zvuči pravo, odnekud. A opet, ona me često posećuje. Kad je prvi put došla, pitala je kako je ovde. Ah, draga moja!, rekoh, ta buka! – i taj svet! Samo je lako klimnula glavom i tužno se osmehnula nehajno prešavši pogledom preko ostalih posetilaca. Razumemo se, vidite.
U južnim podnebljima njena indolencija pretvarala se u neku vrstu pohotne malaksalosti. Jedne sobe se naročito sećam, sa zelenim šalonima i uzanim krevetom i jednom vangogovskom stolicom, a napolju mediteransko podne pulsira belim ulicama. Ibica? Iskija? Mikonos, možda? Uvek ostrvo, molim da to notirate, beležniče, moglo bi nešto da znači. Dafni je umela da se izmigolji iz odeće volšebnom brzinom, prostim sleganjem ramenima, kao da su suknja, bluza, pantalone, sve zajedno, jedan jedini komad. Krupna je žena, ne debela, ne čak ni glomazna, a ipak s težinom, i prekrasno izbalansirana: kad god sam je video nagu poželeo sam da je pomilujem, kao što bih poželeo da pomilujem neku statuu, vagajući obline u šaci, klizeći palcem po dugim glatkim linijama, upijajući hladovitost, baršunasti opip kamena. Beležniče, precrtajte ovu poslednju rečenicu, izgledaće kao da previše znači.
Ta užarena podneva, u toj sobi i bezbrojnim drugim sličnim njoj – Gospode Bože, uzdrhtim i sada od te pomisii. Nisam uspevao da odolim njenoj ravnodušnoj golotinji, težini i naboju te blistave puti. Ležala bi uz mene, odsutna Maja, zureći preko mene u senovitu tavanicu, ili u onaj prorez usijane bele svetlosti između šalona, sve dok naposletku ne bih uspeo, nikad nisam tačno shvatio kako, da pritisnem neki tajni nerv u njoj, i tad bi mi se okretala svom težinom, žurno, stenjući, i pripijala se uz mene kao da pada, s ustima na mom grlu, slepačkim jagodicama prstiju na mojim leđima. Uvek je držala oči otvorene, njihov mutan, mekosivi pogled lutao je bespomoćno, uzmičući pred nežnom pozledom koju sam joj nanosio. Ne umem da izrazim koliko me je to uzbuđivalo, taj bolni, obezoružani pogled, toliko nesvojstven njoj u bilo kojoj drugoj prilici. Pokušavao sam da je navedem da stavi naočare kad bismo ovako bivali u postelji, ne bi li izgledala još izgubljenija, obezoružanija, ali uspeo nisam nikada, ma kakvim se lukavstvima služio. A naravno da nisam mogao da tražim. Posle svega, izgledalo je kao da se baš ništa nije dogodilo, ona bi ustajala i odšetala se do kupatila, s rukom u kosi, ostavljajući me raspetog na vlažnom čaršavu, u grču, zacenjenog, kao da sam doživeo srčani napad, što valjda i jesam, u neku ruku.
Nikad, čini mi se, nije znala koliko me duboko dira. Pazio sam da to ne sazna. Oh, ne dajte se zavarati, nisam strahovao da ću potpasti pod njenu vlast, niti bilo šta slično. Jednostavno, takvo saznanje bilo bi, pa eto, neprilično među nama. Postojala je izvesna mučaljivost, izvesna taktičnost, koju smo se od samog početka prećutno složili da očuvamo. Razumeli smo se, da, ali to nije značilo da se poznajemo, niti da to želimo. Kako bismo održali to beslovesno blaženstvo koje nam je oboma bilo toliko važno, da nismo održavali i suštinsku tajnovitost svojih unutarnjih bića?
Kako je tada dobro bilo ustati u hladu popodneva i laka koraka sići do luke kroz šturu geometriju sunca i sene po tesnim uličicama. Voleo sam da posmatram Dafni kako hoda ispred mene, dok joj se jaka ramena i bokovi ljuljaju u prigušenom, složenom ritmu ispod lake materije haljine. Voleo sam i da posmatram ostrvske muškarce, povijene nad svojim mastikama i naprscima muljevite kafe, kako šaraju gušterskim očima dok ona prolazi. Nego šta, bitange, čeznite, čeznite.
U luci je uvek postojao bar, uvek isti svejedno na kom ostrvu, sa dva-tri stola i plastičnim stolicama ispred, i pokrivljenim suncobranima koji reklamiraju Stellu ili Pernod, i crnpurastim, debelim gazdom koji čačka zube oslonjen o dovratak. I uvek se tu okupljao isti svet: dva-tri vižljasta, žilava tipa u ispranom denimu, žene tvrdih očiju uštavljene od sunca, neki matori debeljko s jahting kapicom i prosedim zulufima, i dva-tri pedera, naravno, s grivnama i kaćipernim sandalama. Bili su naše društvo, naš krug, naši prijatelji. Retko smo im znali imena, kao i oni nama, oslovljavali smo se kao prijatelji, drugari, kapetani, duše. Ispijali smo svako svoj brendi ili svoj uzo, šta god da je bio najjeftiniji lokalni otrov, i glasno pričali o drugim prijateljima, ličnostima svim od reda, u drugim barovima, na drugim ostrvima, sve vreme vrebajući jedno drugo, čak i dok smo se smešili, iščekujući nismo znali šta, neki procep, možda, slabi bok namah izložen bez odbrane u koji bismo mogli zariti kandže. Dame i gospodo porotnici, viđali ste nas, mi smo bili sastavni deo lokalnog kolorita na vašem paket-letovanju, prolazili ste kraj nas pogledajući čežnjivo, a mi smo vas ignorisali.
Predsedavali smo ovom ološu, Dafni i ja, s nekom carskom ravnodušnošću, poput izgnanog kralja i kraljice koji svaki dan očekuju vesti o kontrapobuni i poziv iz dvorca da se vrate. Ljudi su nas se uglavnom, to sam opažao, pribojavali, prepoznavao sam to uvek iznova u njihovim očima, neki pomirljiv, pseći pogled, ili pak ozlojeđeni blesak, potuljen i zlurad. Razmišljao sam o tom fenomenu, izgleda mi značajan. Šta je to bilo u nama – ili bolje, oko nas – što ih je impresioniralo? Oh, krupni smo, dobro građeni, ja sam zgodan, Dafni je lepa, ali to nije moglo biti sve. Ne, posle mnogo razmišljanja zaključak do koga sam došao je ovaj: zamišljali su da u nama prepoznaju neku koherenciju i zaokruženost, neku suštinsku autentičnost, koja je njima nedostajala, i za koju su osećali da je nisu sasvim dostojni. Nas dvoje bili smo – pa, jeste, bili smo heroji.
Sve mi je to bilo smešno, naravno. Ne, čekajte, ovde sam pod zakletvom, moram govoriti istinu. Uživao sam u tome. Uživao sam da sedim opušten na suncu, sa svojom blistavom, ozloglašenom saputnicom kraj sebe, ćutke primajući danak od našeg šarolikog dvora. Postojao je jedan moj naročit, ovlašan smešak, miran, tolerantan, s koliko mrvicom prezira, poklanjao sam ga prevashodno onima budalastijima, nesrećnim ludama koje su trabunjale, lomatajući se pred nama s kapom i praporcima, izvodeći svoje patetične trikove uz mahniti smeh. Gledao sam u njihove oči i tamo video sebe oplemenjenog, i tako uspevao načas da zaboravim šta sam, tričava, cepteća spodoba, taman kao i oni, ispunjena čežnjom i gnušanjem, samotna, uplašena, rastrzana sumnjama, i umiruća.
Eto kako sam dospeo u šake prevaranata: dopustio sam sebi da se uljuljkam u veri da sam nepovrediv. Ne pokušavam, Milostivi gospodine, da opravdam svoje postupke, samo da ih objasnim. Taj život, skakutanje s ostrva na ostrvo, hranio je iluzije. Sunce, slan vazduh, isisavali su značaj iz stvari, tako da su gubile pravu težinu. Moji instinkti, instinkti našeg plemena, one zbijene opruge kaljene po mračnim šumama severa, popuštale su tamo dole, Vaša svetlosti, odista, jesu. Kako je išta moglo biti opasno, zlo, u tako nežnom, plavom, akvarelnom podneblju? A onda, loše stvari su uvek stvari koje se događaju drugde, i loši ljudi nikada nisu ljudi koje vi poznajete. Taj Amerikanac, recimo, nije izgledao ništa gori od bilo koga drugog u društvu te godine. Štaviše, nije mi izgledao ništa gori od mene samog – mene, hoću reći, kakvim sam se zamišljao, jer ovo je, naravno, bilo pre no što sam otkrio za kakve sam stvari sposoban.
Kažem Amerikanac jer nisam znao, ili ne pamtim, njegovo ime, ali nisam siguran da je uopšte i bio Amerikanac. Govorio je unjkavo, što je mogao naučiti i iz filmova, i imao je naviku, dok govori, da gleda oko sebe suženih očiju što me je podsećalo na ko zna koju filmsku zvezdu. Nisam ga mogao uzeti ozbiljno. Sjajno sam ga imitirao – uvek sam bio dobar mimičar – na šta su se ljudi glasno smejali od iznenađenja i prepoznavanja. Isprva sam mislio da je prilično mlad, ali Dafni se osmehnula i pitala jesam li mu video ruke. (Ona je takve stvari zapažala.) Bio je vitak i mišićav, s ušiljenim licem i dečačkom, ostriženom kosom. Slab je bio na tesne farmerke i čizme s visokim potpeticama i kožne kaiševe s ogromnim šnalama. Neosporno je u njemu bilo nečega kaubojskog. Zvaću ga, dozvolite da razmislim, zvaću ga – Randolf. Meta mu je bila Dafni. Posmatrao sam ga kako se prišunjava, s rukama nabijenim u tesne džepove, i počinje da njuška oko nje, istovremeno i kočoperan i u grču, kao i toliki drugi pre njega, s čežnjom koja se, kao i njihova, očitavala u izvesnoj napregnutoj belini između očiju. Prema meni se odnosio s opreznom ljubaznošću, oslovljavajući me kao prijatelja, pa čak i – da li ja to fantaziram? – kao pardnera. Sećam se kad se prvi put posadio za naš sto, svijajući paukolike noge oko stolice i izvijajući se unapred na laktu. Očekivao sam da izvadi kesu duvana i jednom rukom zavije sebi dim. Kelner, Pako, ili Pablo, mlad čovek vrelih očiju i aristokratskih pretenzija, napravio je omašku i doneo nam pogrešna pića, a Randolf je ugrabio priliku da ga divljački saseče. Nesrećni mladić stajao je zatečen, gureći ramena pod šibom invektiva, i bio ono što je oduvek bio, seljački sin. Kad je on odbauljao od stola, Randolf pogleda u Dafni i iskezi se, otkrivajući sa strane niz dugih, rićkastožutih zuba, a ja pomislih na hrta koji sedi uspravan i ponosan do neba pošto je gospodarici izručio pred noge mrtvog pacova. Prokleti spikovi1, reče on nehajno, i ispusti neki pljuvački zvuk krajem usana. Skočio sam, zgrabio ivicu stola i preturio ga, sručujući mu pića u krilo, i dreknuo na njega da ustane i dođe po svoje, ti, kučkin sine! Ne, ne, naravno da nisam. Koliko god da bi mi prijalo da mu saspem pun sto srče u karikirano napumpani šlic, nisam tako sređivao stvari, ne u tim danima. Pored toga, uživao sam kao i svi ostali gledajući kako Pablo ili Pako dobija po nosu, gnjida jedna, s onim duševnim pogledima i onim negovanim rukama i onim užasnim, stidničkim brkovima.
Randolf je voleo da se predstavlja kao vrlo opasan tip. Pominjao je mračne radnje počinjene u nekoj dalekoj zemlji koju je nazivao Stejtsajd. Podsticao sam te bajke o odvažnosti, potajno se naslađujući eh-nema-veze, ništa-naročito stilom kojim ih je pripovedao. Bilo je u svemu tome nečega božanski smešnog, u hvalisavčevom lukavom pogledu i lukavo skromnoj intonaciji, njegovom stavu euforičnog samoljublja, u tome kako se otvarao kao cvet pod toplinom moje ćutke otklimane, zadivljene reakcije. Oduvek sam izvlačio zadovoljstvo iz sitnih ljudskih podlosti. Postupati s budalom i lažovom kao da ga držim za uzor čestitosti, podbadati ga u njegovim pozama i lagarijama, vanredno je to uživanje. Tvrdio je da je slikar, dok mu nisam postavio dva-tri nevina pitanja na tu temu, onda je naprasno postao pisac. U stvari, kako mi je poverio jedne noći posle više čašica, novac je zarađivao kao diler trave među ostrvskim tranzitnim bogatašima. Bio sam šokiran, naravno, ali prepoznao sam dragocenu informaciju, i kasnije, kad –
Ali ovo me zamara, hajde da s tim raskrstimo. Tražio sam mu da mi pozajmi nešto novca. Odbio je. Podsetio sam ga na onu pijanu noć, i rekao kako sam siguran da će se guardia2 zanimati da čuje šta mi je ispričao. Bio je šokiran. Zamislio se. Nema tu lovu koju ja tražim, reče, morao bi je za mene odnekud pribaviti, možda od nekih ljudi koje poznaje. I grickao je usnu. Rekoh da će to biti u redu. Ne marim otkud dolazi. Lepo sam se zabavljao, i bio sam prilično zadovoljan sobom, igrajući se ucenjivača. Nisam stvamo očekivao da me uzme ozbiljno, ali izgleda da sam potcenio njegov kukavičluk. Isporučio je gotovinu, i nekoliko nedelja Dafni i ja smo se ludo provodili, i sve je bilo na visini osim što mi je Randolf bio za petama kud god sam išao. Bio je neprijatno bukvalan u interpretaciji reči kao što su pozajmiti i otplatiti. Zar nisam sačuvao njegovu štrokavu malu tajnu, rekoh, nije li to čist račun? Ti ljudi, reče on, uz jeziv, grčevit pokušaj osmeha, ti ljudi se ne šale. Rekoh da mi je drago da to čujem, čoveku se ne mili saznanje da je imao posla, makar iz druge ruke, sa čisto frivolnima. Onda je zapretio da će im dati moje ime. Nasmejao sam mu se u lice i odšetao. Još i tada ništa od toga nisam mogao uzeti ozbiljno. Posle nekoliko dana stigao je paketić umotan u pakpapir, adresiran na mene polupismenim rukopisom. Dafni je počinila grešku i otvorila ga. Unutra je bila kutija od duvana – Balkan Sobranje, što je svemu davalo nastrano kosmpolitsku notu – obložena vatom, u kojoj se gnezdio čudno izuvijan, bled, hrskavičav komad mesa s pokoricom od sasušene krvi. Trebalo mi je malo vremena da ga identifikujem kao ljudsko uvo. Ko god da ga je odsekao, uradio je to nevešto, nečim sličnim nožu za hleb, ako je bilo suditi po reckavom rezu. Bolno. Pretpostavljam da je to i bila namera. Sećam se da sam pomislio: Kako umesno, uvo, u ovoj zemlji toreadora! Prilično lascivno, zapravo.
Krenuo sam u potragu za Randolfom. Nosio je veliki komad gaze prilepljen na levoj strani glave, podvezan mangupski nakrivljenim i ne naročito čistim zavojem. Nije me više navodio na pomisao o Divljem zapadu. Sada je, kao da je sudbina rešila da podrži njegovu tvrdnju da je umetnik, upadljivo ličio na jadnog, ludog Vinsenta s onog autoportreta rađenog pošto se osakatio u ime ljubavi. Kad me je ugledao pomislio sam da će zaplakati, izgledao je tako ražaljen nad samim sobom, i tako indigniran. Sad se ti s njima objašnjavaj, reče, dužan si njima, ne meni, ja sam svoje platio, i smrknuto dotače bandažiranu glavu. Zatim me je častio gnusnim imenom i klisnuo niz neku uličicu. Uprkos podnevnom suncu leđima su mi prošli žmarci, nalik na rojenje sivog vetra nad vodom. Malo sam oklevao tamo, na tom belom uglu, izgubljen u mislima. Jedan starac na burrou3 mi je salutirao. Negde u blizini žustro je izbijalo neko blehano crkveno zvono. Zašto, pitao sam se, zašto ovako živim?
Ovo je pitanje na koje bi i sud nesumnjivo voleo da dobije odgovor. S mojim poreklom, mojim obrazovanjem, mojom – da – mojom kulturom, kako sam mogao živeti takvim životom, mešati se s takvim svetom, dovoditi sebe u takve neprilike? Odgovor je – ne znam odgovor. Ili znam, ali suviše je obiman, suviše zamršen, da bih ovde pokušao da ga izložim. Jednom sam verovao, kao i svako drugi, da sam određujem tok vlastitog života, po vlastitim odlukama, ali malo-pomalo, kako sam nagomilavao sve više i više prošlosti na koju ću se osvrtati, shvatio sam da sam činio to što sam činio zato što drugačije nisam mogao. Molim Vas, nemojte pomisliti, Milostivi gospodine, hitam da to kažem, nemojte pomisliti da ovde uočavate insinuaciju apologije, ili makar odbrane. Voljan sam da preuzmem punu odgovornost za sopstvene postupke – napokon, oni su jedino što mogu nazvati svojim – i unapred izjavljujem da ću bez prigovora prihvatiti odluku suda. Samo pitam, uza sve dužno poštovanje, da li je izvodljivo držati se principa moralne krivice kad se već odustalo od pojma slobodne volje. Zapetljano, tu vam dajem za pravo, jedna od onih tema o kojima ovde obožavamo da diskutujemo izvečeri, uz naš kakao i naše pljuge, kad nas pritisne vreme.
Kao što rekoh, nisam oduvek o svom životu mislio kao o tamnici gde sve postupke određuje slučajni obrazac koji nam odozgo dobacuje neki neznani i bezosetni autoritet. Naprotiv, dok sam bio mlad umišljao sam da sam majstor-zidar koji će jednog dana oko sebe podići čudesno zdanje, neki grandiozni paviljon, prozračan i svetao, koji će me celog primiti u sebe a u kome ću ipak biti slobodan. Gledajte, govoriće svet, razaznajući taj vrhunac još izdaleka, gledajte kako je čvrst, kako temeljan: to je njegove ruke delo, da, nema sumnje, to je on sam. U međuvremenu, pak, neudomljen, osećao sam se kao da sam u isti mah i izložen i nevidljiv. Kako to da opišem, taj doživljaj sebe kao nečega bez težine, bez sidra, plutajućeg fantoma? Drugi ljudi kao da su imali gustinu, prisustvo, koji su meni nedostajali. Među njima, tim velikim, bezbrižnim stvorovima, bio sam kao dete među odraslima. Posmatrao sam ih, razrogačenih očiju, čudeći se njihovom hladnom samopouzdanju pred volšebnim i naopakim svetom. Ne dajte se zavarati, nisam bio bulka, smejao sam se i galamio i hvalisao barabar s najboljima od njih – samo što sam iznutra, u onoj turobnoj, senovitoj galeriji koju nazivam srcem, stajao nespokojan, s rukom preko usta, nem, zavidan, nesiguran. Oni su razumevali stvari, ili ih, barem, prihvatali. Znali su šta misle o nečemu, imali su stavove. Imali su uopštena gledišta, kao da ne shvataju da je sve beskonačno deljivo. Pričali su o uzroku i posledici, kao da veruju kako je moguće izolovati neki događaj i izložiti ga posmatranju u čistom, bezvremenom prostoru, izvan ludačkog kovitlaca stvari. Govorili bi o čitavim narodima kao da govore o jednom jedinom čoveku, dok je meni čak i govor o pojedincu s makar i prizvukom izvesnosti delovao bezočno. Ah, nisu znali za granice.
A kao da ljudi iz spoljnog sveta nisu bili dovoljni, imao sam i u sebi jedan lični primerak, neku vrstu redara, od koga sam morao skrivati svoje pomanjkanje uverenja. Na primer, ako sam nešto čitao, neki argument u ovoj ili onoj knjizi, i zdušno se s njim slagao, a onda na koncu otkrio da sam potpuno naopako shvatio šta pisac hoće da kaže, da sam, de fakto, celu stvar primio zguza, osetio bih neodoljivu potrebu da smesta izvedem salto, brz kao munja, i kažem sebi, mislim svom drugom Ja, onom strogom internom naredniku, da je to što se tu kaže istina, da nikad i nisam drugačije mislio, a da je, ako baš i jesam, to što sam u stanju da neopaženo skačem s mišljenja na mišljenje u stvari znak širine duha. Onda bih obrisao čelo, pročistio grlo, ispravio ramena i diskretno prešao preko toga, s prigušenim zgražanjem. Ali čemu prošlo vreme? Da li se išta promenilo? Samo što je onaj unutrašnji žbir iskoračio i preuzeo dizgine, dok se zbunjeni izopštenik sklupčao unutra.
Da li sud uviđa, pitam se, koliko me košta ova ispovest?
Posvetio sam se studijama prirodnih nauka da bih pronašao izvesnost. Ne, greška. Bolje reći, posvetio sam se nauci da bih pomanjkanje izvesnosti učinio lakše svarljivim. Evo načina, mislio sam, da se podigne čvrsto zdanje upravo na pesku koji mi je večito, svuda, izmicao pod nogama. I dobar sam bio u tome, imao sam nadahnuća. Nije bilo na odmet, biti bez ikakvih uverenja o prirodi stvarnosti, istine, etike, svih tih velikih stvari – štaviše, otkrio sam u nauci viziju jednog nepredvidivog, uzavrelog sveta, sablasno poznatog meni, kome je materija oduvek delovala kao vrtlog slučajnih sudara. Statistika, teorija verovatnoće, to je bila moja oblast. Čista ezoterija, neću ovde u to ulaziti. Imao sam neki hladan dar koji nije bio zanemariv, čak ni po drakonskim merilima te discipline. Moji studentski radovi bili su uzori jasnoće i sažetosti. Profesori su me voleli – zarozani matorci sa šmekom dima od cigareta i kvarnih zuba, koji su u meni prepoznavali onu retku, nemilosrdnu žicu čije je pomanjkanje njih osudilo na doživotno argatovanje za katedrom. A onda su me zapazili Amerikanci.
Kako sam samo voleo Ameriku, život na onoj pastelnoj, osunčanoj zapadnoj obali, to me je iskvarilo za sva vremena. Vidim to još uvek u snovima, sve na svom mestu, netaknuto, brda oker boje, zaliv, gorostasni čipkasti crveni most omotan maglom. Osećao sam se kao da sam se ispeo na neki visoki, mitski plato, u neku vrstu Arkadije. Takvo bogatstvo, takva opuštenost, takva nevinost. Od svih uspomena koje su mi otud ostale biram jednu nasumice. Prolećni dan, univerzitetska kafeterija. Vreme je ručka. Napolju, na trgu, kraj fontane, čarobne devojke poziraju na suncu. Slušali smo to jutro predavanje nekog gostujućeg maga, jednog od velikih majstora arkanuma, koji sad sedi s nama za našim stolom, pije kafu iz papirne čaše i zubima krcka pistaće. Vitak je, krakat, s divljom šumom krecave kose koja počinje da sedi. Pogled mu je obešenjački, s iskrom zlobe, šara neumomo tamo-amo kao da traži nešto što bi ga nasmejalo. Činjenica je, prijatelji, da je cela prokleta stvar igra slučaja, pukog slučaja. I seva nenadnim osmehom ajkule, i namiguje na mene, još jednog izopštenika. Članovi fakultetskog kolegijuma nanizani oko stola klimaju glavama i ništa ne govore, krupni, preplanuli, ozbiljni ljudi u košuljama kratkih rukava i cipelama debelih đonova. Jedan se češka po bradi, drugi dokono proverava masivni ručni sat. Napolju prolazi mladić u šorcu i bez košulje, svirajući na flauti. Devojke ustaju lagano, dve po dve, i lagano odlaze, preko trave, prekrštenih ruku, s knjigama privijenim na grudi poput prsnih oklopa. Gospode Bože, je li moguće da sam tamo bio, u zbilji? To mi sada, s ovog mesta, više liči na san nego na uspomenu, ta muzika, te blage bahantkinje, i mi za našim stolom, jedva primetne, nepomične prilike, mudraci, stolujemo iza stakla u kome se ogleda lišće.
Opčinjavao sam ih, tamo preko, svojim akcentom, svojim leptir-mašnama, svojim pomalo zlokobnim šarmom starog kontinenta. Imao sam dvadeset četiri godine, među njima sam se osećao sredovečno. Bacali su se na mene s obrednim žarom, kao da se upuštaju u neki vid samouzdizanja. Jedan od njihovih malih inostranih ratova bio je upravo tada u punom jeku, svako je, činilo se, bio protestant, osim mene – nisam hteo ništa da imam s njihovim marševima, njihovim sedećim demonstracijama, onim zaglušujućim eholalijama koje su kod njih prolazile kao debate – ali čak ni moji politički stavovi, odnosno njihovo pomanjkanje, nisu delovali odbojno, i deca cveća svih oblika i boja padala su mi u krevet, ustreptalih latica. Retko mi je koja ostala u iole jasnom sećanju, kad pomislim na njih vidim neku vrstu hibrida, s rukama jedne, očima druge, i jecajima neke treće. Od tih dana, tih noći, ostao je samo ovlašan slatkogorki ukus, i trag, tek bledi odsjaj, tog stanja plutajuće lakoće, tog, kako da kažem, tog balanitičnog, ataraksičkog blaženstva – da, da, dokopao sam se rečnika – u kome su me ostavljale, mišića bolnih od njihovih usrdnih tetošenja, puti zalivene melemom njihovog znoja.
U Americi sam i upoznao Dafni. Na zabavi u kući nekog profesora stajao sam jednog popodneva na verandi s džinom u ruci kad sam dole na travnjaku čuo glas zavičaja: tih ali jasan, kao zvuk vode kad pada na staklo, i s onim prizvukom letargije, nepogrešivom notom našeg miljea. Pogledao sam, i stajala je tamo, u cvetnoj haljini i demodiranim cipelama, nafrizirana u duhu vremena kao lutka-crnče, mršteći se preko ramena nekog čoveka u drečavom sakou koji je razmahanim pokretima odgovarao na nešto što ga je pitala, dok je ona ozbiljno klimala glavom, ne dajući ni pet para na njegove reči. Bacio sam samo taj jedan pogled na nju i onda sam se okrenuo, ne znam tačno zašto. Bio sam u jednom od svojih loših raspoloženja, i napola pijan. Taj trenutak vidim kao amblem našeg zajedničkog života. Provešću sledećih petnaest godina okrećući se od nje, na ovaj ili onaj način, sve do onog jutra kad sam stajao naslonjen na ogradu ostrvskog parobroda, šmrkćući ljigavi lučki vazduh i mašući bezvoljno njoj i detetu, oboma sićušnim ispod mene na keju. Tog dana se ona okrenula od mene, s nečim što mi se danas čini kao lagana i beskonačno tužna konačnost.
Osećao sam budalastost koliko i strah. Osećao sam se smešno. Nestvaran je bio, taj škripac u koji sam uleteo: jedan od onih sumanutih snova od koga bi neki nevešti debeli čovečuljak mogao napraviti trećerazredni film. Nadugo bih ga odbacivao, kao što se odbacuje san, svejedno koliko jeziv, ali to bi po pravilu dogmizavalo natrag, to nešto ogavno, s pipcima, i u meni bi nadošao vreli talas strave i stida – stida, to će reći, zbog vlastite gluposti, zbog lakomog manjka predostrožnosti, koji mi je i zapržio ovu čorbu.
Pošto je izgledalo da sam, s Randolfom, natrapao u neki sporedni komad, očekivao sam da će izvođači biti komična trupa razbojnika, isfircanih momaka s niskim čelima i tankim brčićima koji će stajati u krugu oko mene s rukama u džepovima, ružno se smešiti i žvakati čačkalice. Umesto toga, bio sam pozvan u audijenciju kod nekog hidalga srebrne kose u belom odelu, koji me je pozdravio čvrstim, predugim stiskom ruke i rekao mi da se zove Agvire. Držao se uglađeno i neodređeno tužno. Loše se uklapao u svoje okruženje. Ispeo sam se uz uske stepenice u prljavu, nisko zasvođenu sobu iznad nekog bara. Tamo je stajao sto prekriven mušemom i nekoliko pletenih stolica. Na podu pod stolom sedelo je musavo dete, sisajući drvenu kašiku. U jednom uglu dreždao je nadnaravno veliki televizor, na čijem sam praznom, zloćudnom ekranu video sebe u ogledalu, stravično visokog i tankog, i svijenog u luk. Osećao se miris pržene hrane. Senjor Agvire, napućivši se malo kao da je degutiran, pregleda sedište jedne od stolica i sede. Nasu nam obojici vino, i pridiže čašu da prijateljski nazdravi. Poslovni je čovek, reče, običan poslovni čovek, ne veliki profesor – i osmehnu mi se uz laki naklon – ali svejedno zna da postoje izvesna pravila, izvesni moralni imperativi. Jedan posebno ima na umu: možda bih ja mogao pogoditi koji? Ja nemo zatresoh glavom. Osećao sam se kao miš u šapama neke lukave i zaludne matore mačke. Njegova tuga dobi novu dubinu. Zajmovi, reče tiho, zajmovi se moraju vraćati. Zakon je to na kome trgovina počiva. Nada se da ću shvatiti njegov položaj. Nastade tišina. Obuzelo me je bilo neko prestravljeno divljenje: ovo je istinski svet, svet straha i bola i odmazde, ozbiljno mesto, ne ono sunčano igralište na kome sam straćio hrpe tuđeg novca. Moraću da odem kući, rekoh naposletku, glasom koji nije zvučao kao moj, postoje ljudi koji će mi pomoći, prijatelji, porodica. Mogao bih od njih da pozajmim. On se zamisli. Da li bih išao sam?, pitao se. Na sekund nisam shvatio na šta cilja. Onda skrenuh pogled i polagano rekoh, da, da, žena i sin će mi verovatno ostati ovde. I dok sam to govorio kao da sam čuo neko stravično graktanje, podrugljivi urlik džungle, tik iza ramena. On se nasmeši i pažljivo nasu još dva prsta vina. Dete, koje se dotle igralo s mojim pertlama, stade da zavija. Bio sam uzrujan, nisam imao nameru da ritnem stvora. Senjor Agvire se namršti, i viknu nešto preko ramena. Jedna vrata se iza njega otvoriše i neka nečuveno debela, srdita mlada žena proturi glavu i zarokta na njega. Na sebi je imala crnu haljinu, bez rukava, s krivudavim porubom, i sjajnu crnu periku visoku kao košnica, s veštačkim trepavicama u kompletu. Ugegala je u sobu, s mukom se sagnula i podigla dete i snažno ga mlatnula preko lica. Ono se trže od iznenađenja i, gutajući silovit jecaj, ozbiljno uperi svoje okrugle oči u mene. Žena me takođe ošinu pogledom, zatim uze drvenu kašiku i tresnu je na sto pred mene. Onda, zatakavši dete za jedan od basnoslovnih kukova, otrupka iz sobe i zalupi vrata za sobom. Senjor Agvire lako, kao izvinjavajuči se, slegnu ramenima. I opet se nasmeši, vrcavo. Šta mislim o ostrvskim ženama? Oklevao sam. Hajde, hajde, reče on veselo, sigurno da nešto mislim o tako važnom pitanju. Rekoh da su dražesne, zbilja dražesne, zbilja najdražesnije svoga roda koje sam ikad video. On srećno zaklima glavom, to je i očekivao da kažem. Ne, reče, ne, suviše tamne, suviše tamne svuda redom, čak i na onim mestima koja nikad ne vide sunca. I pognu se napred s onim nagužvanim, srebrnastim osmehom i ovlaš me lupnu prstom po članku ruke. Severnjačke žene, dočim, ah, te blede severnjačke žene. Ta bela koža! Tako nežne! Tako krhke! Vaša žena, na primer, reče. Nastupi nova tišina, bez daha. Nerazgovetno sam čuo kričave tonove muzike sa radija u baru ispod nas. Toreadorske muzike. Moja stolica krcnu poda mnom, kao promrmljano upozorenje. Senjor Agvire sklopi svoje elgrekovske ruke i pogleda me preko tornja od prstiju. Vaša žhena, reče, dahćući u tu reč, vaša lepa žhena, vratićete joj se brzo? Nije to u stvari ni bilo pitanje. Šta sam mu mogao reći, šta sam mogao učiniti? Ni ovo u stvari nisu pitanja.
Dafni sam rekao što sam manje mogao. Činilo se da razume. Nije pravila teškoće. To je uvek bilo očaravajuće kod Dafni: ona ne pravi teškoče.
Dugačak je bio put do kuće. Parobrod je pristao u Valensiji u osvit zore. Mrzim Španiju, neuljuđena, dosadna zemlja. Grad je zaudarao na seks i hlor. Uhvatio sam noćni voz, zgnječen u kupeu treće klase s pola tuceta smradnih seljaka u jeftinim odelima. Nisam mogao da spavam. Bilo mi je vrućina, glava me je bolela. Osećao sam kako se lokomotiva muči uz dugi uspon prema visoravni, a točkovi uporno tamburaju svoju jedinu melodiju. U Madridu je pucala isprano plava zora. Zastao sam ispred stanice i posmatrao jato ptica kako kruži i prevrće se neverovatno visoko na nebu, a onda me, nekim čudom, zapljusnu talas euforije, ili nečega nalik na euforiju, od čega sam zadrhtao i zasuzio. Pretpostavljam od neispavanosti, i efekata visinskog, razređenog vazduha. Zašto se, pitam se, tako jasno sećam stajanja tamo, boje neba, tih ptica, tih žmaraka grozničavog optimizma? Bio sam na prekretnici, reći ćete mi, upravo se tamo budućnost račvala preda mnom, a ja sam, i ne opazivši, izabrao pogrešnu stazu – to ćete mi reći, zar ne, vi, koji morate u svemu naći značenje, koji žudite za značenjem, lepljivih dlanova i užarenih lica! Ali, miruj, Frederik, miruj. Oprostite mi ovaj ispad, Vaša svetlosti. Radi se samo o tome da ne verujem da takvi trenuci išta znače – kao ni ma kakvi drugi trenuci, kad smo kod toga. Imaju značaja, očigledno. Možda čak imaju i neke vrednosti. Ali ne znače ništa.
Eto, dakle, izjasnio sam se o svojoj veri.
Gde sam stao? U Madridu. Na putu iz Madrida. Seo sam u drugi voz, prema severu. Zaustavljali smo se na svakoj stanici, mislio sam da nikad neću izaći iz te grozomorne zemlje. Jednom smo celi sat stajali u nekoj nedođiji. Sedeo sam u kuckavoj tišini i tupo zurio kroz prozor. Iza otpacima zasutih tračnica severne pruge širilo se ogromno, precvalo, žuto polje, i u daljini lanac plavih planina za koje sam isprva pomislio da su oblaci. Sijalo je sunce. Prošljampala je jedna umorna krava. Neko se nakašljao. Pomislio sam kako je čudno biti tu, hoću da kažem, baš tu a ne negde drugde. Ne da bi biti negde drugde izgledalo išta manje čudno. Hoću da kažem – ah, ne znam šta hoću da kažem. Vazduh u kupeu bio je zasićen. Sedišta su ispuštala onaj svoj prašnjavi, usedeli vonj. Preko puta mene, jedan crnpurasti čovečuljak niska čela pogledao me je u oči i više nije skretao pogled. Tog časa postalo mi je jasno da sam na putu da učinim nešto veoma rđavo, nešto zbilja ogavno, nešto za šta oproštaja neće biti. Nije to bilo predosećanje, to je isuviše okolišna reč. Znao sam. Ne umem da objasnim kako, ali znao sam. Bio sam šokiran sobom, disanje mi se ubrzalo, lice mi je bubnjalo kao od postiđenosti, ali uporedo sa šokom prisutna je bila i neka vrsta lakrdijaške razdraganosti, penjala mi se u grlo i davila me. Onaj seljak me je još uvek motrio. Sedeo je malo pognut unapred, s rukama spokojno položenim na kolena, opuštenih obrva, i poman i odsutan u isti mah. Tako oni bulje, taj svet tamo, toliko su malo svesni sebe da valjda zamišljaju da se njihovi postupci neće odraziti na druge. Čovek bi rekao da zaviruju ovamo iz nekog drugog sveta.
Vrlo sam dobro znao, naravno, da sam u bekstvu.

OČEKIVAO SAM da stignem po kiši, i u Holihedu je, odista, sitno i toplo sipilo, ali kad smo izbili na kanal opet je granulo sunce. Bilo je veče. More je bilo mirno, nauljeni, zapeti meniskus, slezove boje, i čudno visoko i zakrivljeno. Iz prednjeg salona u kome sam sedeo izgledalo je da pramac beži sve dalje i dalje uvis, kao da se čitav brod upinje da uzleti. Nebo ispred nas pretvorilo se u namaz grimiza preko najbleđeg bledoplavog i srebrnastozelenog. Izložio sam lice blagoj morskoj svetlosti, omamljen, pun iščekivanja, isceren kao maloumnik. Priznajem da nisam bio sasvim trezan, već sam bio načeo svoju tranšu bescarinske cirke, i koža na slepoočnicama i oko očiju mi se opasno zatezala. Nije me, ipak, samo piće činilo srećnim, nego i nežnost stvari, spontana dobrota sveta. Taj zalazak sunca, recimo, kako je široke ruke bio razastrt, ti oblaci, svetlost vrh mora, ona plavozelena daljina koja razdire srce, razastrt, sve u njemu, kao za utehu nekom zalutalom, napaćenom putniku. Nikad se nisam sasvim privikao na boravak na ovoj zemlji. Ponekad mislim da je naše prisustvo ovde posledica neke kosmičke omaške, da smo stvoreni za neku sasvim drugu planetu, s drugim ustrojstvom, i drugim zakonima, i drugim, tmurnijim nebom. Pokušavam da ga zamislim, naše pravo mesto, negde na udaljenom kraju galaksije, vrti se i vrti. A oni drugi, stvoreni za ovo ovde, jesu li oni tamo negde, zbunjeni i nostalgični, kao i mi? Ne, ti bi odavno izumrli. Kako bi mogli opstati, ti nežni Zemaljci, u svetu pravljenom da primi nas?
Glasovi, to je bilo prvo što me je prenerazilo. Mislio sam da fingiraju taj akcenat, toliko je zvučao kao karikatura. Dvojica lučkih radnika sirovih lica s pljugama u ustima, carinik s kapom: moji zemljaci. Prošao sam kroz nepreglednu halu od talasastog lima i izašao u umorno zlato letnje večeri. Prošao je jedan autobus, i jedan radnik na biciklu. Kula, i njen zbrkani sat koji je i dalje pokazivao pogrešno vreme. Iznenadio sam se, koliko je sve to delovalo na mene. Voleo sam ovo mesto dok sam bio dete, pristanište, promenadu, onaj zeleni podijum za muziku. Vladao je uvek neki sladak duh melanholije, blagog žaljenja, kao da je neka starinska, vesela muzika, poslednja te sezone, upravo zamukla u vazduhu. Moj otac ovo mesto nikada nije pominjao drugačije nego kao Kingstaun: nije imao vremena za urođenička trabunjanja. Dovodio me je ovamo nedeljom popodne, ponekad i radnim danom za vreme školskog raspusta. Trebalo se dugo voziti od Kulgrejndža. Parkirao bi se na putu iznad pristaništa, i dao mi jedan šiling i zdimio, prepuštajući me onome što je on zvao ličnom inicijativom. Vidim sebe, princa-žapca, na tronu visokog zadnjeg sedišta moris-oksforda, kako uništavam komet sladoleda, ližući ukrug, s naučničkim žarom, sve manji i manji patrljak lepljive smese, i usput streljam pogledom radoznale šetače, koji bele od straha pred mojim zloćudnim okom i palacavim, slatkim jezikom. Povetarac s mora bio je kao meki, slani zid vazduha u otvorenom prozoru automobila, s primesom dima od poštanskog čamca usidrenog ispod mene. Zastave na krovu jaht-kluba podrhtavale su i pucketale, a šiprag katarki u luci njihao se i zveckao poput nekog istočnjačkog orkestra.
Majka nikad nije išla s nama na ove ekskurzije. One su, to sada znam, bile samo očev izgovor za posete kurvici koju je tamo držao. Ne sećam se da se ponašao zaverenički, barem ne više nego obično. Bio je suvonjav, uredno sazdan čovek, s bledim obrvama i bledim očima, i plavušnim brčićima, blago nepristojnim, nalik na pramičak krzna, mekog i paperjastog, koji mu je nehotice zalutao na lice s nekog drugog, tajnog dela bića. Zbog njih su mu usta bila zapanjujuće plastična, nešto gladno, nasilničko, crvene boje, što drobi i reži. Bio je uvek manje-više ljut, prepun jeda i indignacije. Ispod galame je, mislim, ipak bio kukavica. Žalio je samog sebe. Bio je uveren da ga je svet grubo iskoristio. U naknadu je ugađao sebi, častio se. Nosio je cipele ručne izrade i šarvekravate, pio dobar klaret, pušio cigarete specijalno uvezene u vakuumiranim metalnim kutijama iz jedne radnje u Berlingtonskoj arkadi. Još imam, ili sam imao, njegov bambusov štap za šetnju. Vraški se ponosio njime. Voleo je da mi pokazuje kako je izrađen, od četiri ili može biti osam oblica bambusa koje je obradio i spojio neki majstor svog zanata. Jedva sam uspevao da sačuvam ozbiljno lice, bio je tako komično važan. Pogrešno je zamišljao da su posedi mera njegove lične vrednosti, pa je paradirao i graktao, prikazujući svoje stvari kao đačič sa šampionskom praćkom. I zbilja, bilo je u njemu nečega od večitog dečaka, nečega nedovršenog i pubertetskog. Kad mislim o nama dvojici, njega vidim kao nepojamno mladog a sebe kao već odraslog, umornog, ogorčenog. Slutim da me se pribojavao. Do trinaeste ili četrnaeste već sam mu bio ravan po visini ili, ako ništa drugo, po masi, jer mada imam njegovu smeđu boju, po stasu sam povukao na majku, i već u tim godinama bio sam sklon salu. (Da, Gospon sudija, vidite pred sobom srednje popunjenog čoveka u kome čuči debeljko i trudi se da ne iskoči. Jer jednom se oteo, bio je Banter4, samo jednom, i vidite šta se dogodilo.)
Nadam se da ne stvaram utisak kako nisam trpeo svoga oca. Nismo mnogo razgovarali, ali bili smo sasvim dobri drugari, kao već očevi i sinovi. Ako me se malo i pribojavao, bio sam i ja dovoljno mudar da se pazim njega, jedan odnos koji se lako brka, a čak se i nama to ponekad dešavalo, sa uzajamnim poštovanjem. Gajili smo veliko gađenje prema svetu uopšte, utoliko smo imali nečeg zajedničkog. Primećujem da sam nasledio njegov smeh, ono tiho, nazalno smejuljenje koje je bilo njegov jedini komentar na krupne događaje njegovog vremena. Šizme, ratovi, katastrofe, šta je on mario za takve stvari? – svet, jedini svet vredan truda, prestao je da postoji s odlaskom poslednjeg vicekralja s ovih obala, posle toga je sve bilo samo kavga među seljacima. Iskreno je pokušavao da veruje u tu fantaziju o velikoj dobroj zemlji koja je oduzeta nama i našem soju – pri čemu su naš soj bili kasl-katolici5, kao što je voleo da kaže, da, Gospodine, kasl-katolici, i ponosimo se time! Ali ja mislim da je tu bilo manje ponosa a više jeda. Mislim da se potajno stideo što nije protestant: imao bi toliko manje da objašnjava, toliko manje da pravda. Predstavljao je sebe kao tragičnu figuru, džentlmena stare škole izmeštenog u vremenu. Zamišljam ga onih nedeljnih popodneva s njegovom ljubavnicom, raskošnom mladom damom, nagađam, nerazborito nakovrdžane kose i velikodušnog dekoltea, pred kojom on kleči, podrhtavajući na jednom kolenu, ushićeno zagledan u njeno lice, dok mu brkovi poskakuju, a vlažna crvena usta molećivo zjape. Ah, ali ne smem mu se ovako rugati. Zbilja, zbilja, nisam loše mislio o njemu, osim, to jest, što sam duboko u duši želeo da ga ubijem, kako bih mogao da se oženim majkom, nov i uzbudljiv koncept koji mi moj advokat često predočava, uz značajne poglede.
Ali zastranjujem.
Čar koju sam osetio u Kingstaunu, hoću reći, u Dan Lejrahu, nije potrajala kroz grad. Moje sedište u prvom redu gornjeg sprata autobusa – moje staro sedište, omiljeno! – otkrivalo mi je scene koje sam jedva prepoznavao. Za deset godina otkad sam ovde poslednji put bio, nešto se dogodilo, nešto je zadesilo ovo mesto. Čitave ulice su iščezle, kuće počupane iz korena i zamenjene zastrašujućim blokovima čelika i crnog stakla. Jedan stari skver gde smo Dafni i ja neko vreme živeli sravnjen je sa zemljom i pretvoren u ogroman parking od šljake. Video sam jednu crkvu koja je bila na prodaju – crkva, na prodaju! Oh, nešto se jezivo dogodilo. I sam vazduh delovao je načeto. Uprkos kasnom satu još je istrajavao bledi odsjaj dnevne svetlosti, zgusnute, otežale od prašine, kao izmaglica posle neke eksplozije, ili neke strašne vatrene stihije. Ljudi na ulicama imali su šokiran izgled preživelih, činilo se da ne hodaju nego posrću. Sišao sam iz autobusa i krenuo da se probijam između njih oborenog pogleda, u strahu da bih mogao videti grozote. Bosonogi ulični dečaci trčali su uz mene, cvileći za nekom parom. Odasvud su iskrsavali pijanci, teturali su se i psovali, izgubljeni u neveseloj omami. Jedan čudesan par pomolio se iz nekog treštavog podruma, zlurad, rošavi mladić s krestom narandžaste kose i devojka šturog lica u gladijatorskim čizmama i odrpanoj, čađavocrnoj odeći. Bili su optočeni konopcima i lancima i nečim što je ličilo na redenike, i nosili su zlatne nitne u nozdrvama. Nikad ranije takve spodobe nisam video, pomislio sam da su sigurno pripadnici neke fantastične sekte. Umakao sam pred njima, i zaronio u Volijev pab. Zaronio je prava reč.
Očekivao sam da će biti izmenjen, kao i sve ostalo. Bio sam privržen Voliju. Navraćao sam tu na piće dok sam bio student, i kasnije, dok sam radio za vladu. Bilo je tamo nečega prljavog što mi je prijalo. Znam da se digla prilična galama oko činjenice da su ga posećivali homoseksualci, ali verujem da će sud odbaciti implikacije koje su iz ovoga prećutno izvučene, naročito u petparačkoj štampi. Nisam peder. Nemam ništa protiv onih koji to jesu, osim što ih, naravno, prezirem, i gadim se od pomisli na stvari u koje se upuštaju, šta god te stvari bile. Ali njihovo prisustvo davalo je atmosferi kod Volija neku raspojasanu veselost i laku oštricu pretnje. Sviđali su mi se oni žmarci stida i blaženog užasa koji bi mi poput kapi žive prostrujali uz kičmu kad bi se iz nekog njihovog kružoka iznenada prolomili papagajski krici smeha, ili kad bi se isponapijali i počeli da se vređaju i prave lom. Ove večeri, kad sam hrupio unutra da se sklonim od poharanog grada, prvo što sam ugledao bila je grupica od pet-šest njih za stolom kod vrata, gde su se zbijenih glava sašaptavali i kikotali, blaženo pipkajući jedan drugog. Voli je lično bio za šankom. Ugojio se u međuvremenu, što nije izgledalo moguće, ali mimo toga nije se u tih deset godina promenio. Srdačno sam ga pozdravio. Slutim da me je prepoznao, mada to naravno nikad ne bi pokazao: Voli se ponosio svojom osornošću. Naručio sam veliki, gargantuanski džin i tonik, a on mrzovoljno uzdahnu i strovali se sa visoke barske stolice na kojoj je dotle dreždao. Kretao se vrlo lagano, kao kroz vodu, talasajući salom, poput meduze. Već sam se bolje osećao. Ispričao sam mu o crkvi na prodaju. Slegnuo je ramenima, nije bio iznenađen, to su danas svakodnevne stvari. Dok je spuštao piće pred mene, zbijeni krug pedera kraj vrata iz čista mira prsnu u glasni vatromet smeha, a on ih mrgodno pogleda, skupljajući ona svoja ustašca tako da skoro nestadoše u prevojima gojazne brade. Pravio se da prezire svoju klijentelu, mada se pričalo da i sam drži jedan kružok dečaka, kojima vlada s velikom strogošću, ljubomoran i strašan kao neka birdlijevska kraljica.
Ispio sam svoje piće. Ima nečega u džinu, taj reski ukus duboke divlje šume, mogućno, što me uvek navodi na misli o sutonu i maglinama i mrtvim devicama. Ove večeri odzvanjao mi je u ustima kao potajni smeh. Ne, Volijev pab nije se promenio, uopšte se nije promenio. Bilo je to moje mesto: mrmorava tmina, ogledala, flaše poređane iza bara, svaka sa svojom perlom rubinske svetlosti. Da, da, veštičja kuhinja, s groznom debelom kraljicom, i kikotavom bulumentom vilenjaka. Štaviše, bila je tu čak i jedna neman – Žil Grozni, c ’est moi. Bio sam srećan. Uživam u nepriličnom, zloglasnom. Priznajem. U ovakvim sramnim rupama breme porekla i obrazovanja sklizne s mene i osećam, osećam – ne znam šta osećam. Ne znam. Gramatičko vreme je ionako pogrešno. Okrenuo sam se Voliju i ispružio čašu, i posmatrao u nekoj vrsti utrnule euforije dok mi je razmeravao još jedan ljubavni napitak u malom srebrnom putiru. Onaj odsev plavog kad je dodao led, na šta to mislim? Plave oči. Da, naravno.
Rekoh mrtve device, zar ne. Teško meni.
Sedeo sam tako u Volijevom pabu i pio, i pričao s Volijem o ovome i onome – njegova strana konverzacije svodila se na sleganje ramenima i nemušto groktanje i povremeno zlobno smejuljenje – i ono zujanje koje mi putovanje uvek pokreće u glavi postepeno se smirilo. Osećao sam se kao da sam, umesto što sam putovao brodom i železnicom, nekako ispušten kroz vazduh da bih konačno prizemljio u ovoj tački, mamuran i srećan, i prijatno, gotovo sladostrasno ranjiv. Onih deset godina koje sam proveo u lutanju bez počinka postalo je ništavno, putešestvije iz snova, bestelesno. Kako je sve to izgledalo daleko, ta ostrva u plavom moru, ta plamena podneva, i Randolf i senjor Agvire, čak i moji žena i dete, kako daleko. Tako je ispalo da sam Čarlija Frenča, kad je ušao, pozdravio kao da sam ga juče video.
Znam da Čarli insistira da se nije sa mnom sreo u Volijevom pabu, da nikad nije prošao ni blizu tog mesta, ali sve što sam spreman da priznam jeste mogućnost da sam ga tamo video neke druge večeri, a ne baš te. Sećam se tog trenutka savršeno jasno, pedera kako se sašaptavaju, i Volija kako glanca čašu uvežbanim i neponovljivo prezrivim pokretom iz članka ruke, i sebe za barom s punom čašom džina u pesnici i starom torbom od svinjske kože kraj nogu, i Čarlija kako zastaje u svom prugastom odelu i iskrzanim cipelama, zaboravni Eumej, usiljeno se smeši i odmerava me s nejasnom slutnjom. Svejedno, moguće je da je moje pamćenje spojilo dve različite zgode. Moguće je. Šta još mogu da kažem? Nadam se, Čarls, da će ovaj ustupak ublažiti, makar malo, tvoj osećaj povređenosti.
Ljudi misle da sam bez srca, ali nisam. Imam mnogo simpatija za Čarlsa Frenča. Navalio sam mu veliku nevolju, nema šta. Ponizio sam ga pred svetom. Kakav li je to bol morao biti, za čoveka kao što je Čarli. Tu se jako dobro poneo. Ponašao se čarobno, u stvari. Onom poslednjom, jezivom, i jezivo komičnom zgodom, kad su me odvodili s lisicama, nije me gledao kao da optužuje, već s nekom vrstom sete. Skoro da se nasmešio. I bio sam mu zahvalan. Sada je on za mene izvor krivice i griže savesti, ali bio mi je prijatelj, i -
Bio mi je prijatelj. Tako jednostavan iskaz, a kako ipak dirljiv. Ne verujem da sam ga ikad ranije upotrebio. Kad sam ga zapisao morao sam da zastanem, preneražen. Nešto mi se nakupilo u grlu, kao da ću, da, zaplakati. Šta mi se to događa? Je li to ono što podrazumevaju pod rehabilitacijom? Možda odavde, na kraju krajeva, izađem kao prevaspitana ličnost.
Siromah Čarli nije me odmah prepoznao, i bilo mu je, video sam, krajnje neprijatno, što ga na tom mestu, tim prisnim tonom, oslovljava osoba koja mu se činila stranom. Uživao sam, bilo je to kao prerušavanje. Ponudio sam da ga častim jednim pićem, ali on je odbio, biranim učtivim rečima. Ostario je. Imao je šezdeset i neku, ali izgledao je stariji. Bio je pogrbljen, imao je jajoliko trbušče, i pepeljasti obrazi bili su mu prošarani filigranom poprskalih kapilara. Pa ipak je ostavljao utisak, kako to da nazovem, ekvilibrijuma, koji je kod njega delovao novo. Prosto kao da konačno naseljava upravo njemu suđeni prostor. Kad sam ga upoznao bio je sitni preprodavac slika i antikviteta. Sad je imao pojavu, bezmalo neki imperatorski stav, posebno uočljiv spram kitnjaste skalamerije Volijevog bara. Još uvek je, doduše, bio prisutan onaj poznati izraz u njegovom oku, šereta i ovce u isti mah, ali morao sam dobro da se zagledam da bih ga pronašao. Počeo je da uzmiče od mene, još uvek kiselo nasmešen, ali mora biti da je tada i on spazio nešto poznato u mom oku, i najzad me se setio. Rasterećen, dahtavo se nasmejao i osvrnuo se oko sebe. Toga sam se dobro sećao, tog osvrtanja, kao da je upravo otkrio da mu je šlic otkopčan i sad proverava da li je neko primetio. Fredi!, reče. Gle gle! Pripalio je cigaretu ne baš sigurnim rukama, i otpuhnuo veliki dim u tavanicu. Pokušavao sam da se prisetim kad sam ga prvi put video. Navraćao je u Kulgrejndž dok mi je otac bio živ i motao se po kući kao da nešto skriva ili se zbog nečega izvinjava. Zajedno su bili mladi, on i moji roditelji, nakon par čašica uvek bi počeli da evociraju uspomene na predratne lovačke balove, na to kako su umeli da skoknu do Dablina na Igre6, i tako redom. Te priče slušao sam s bezgraničnim prezirom, kriveći maljavu adolescentsku usnu. Zvučali su kao glumci koji mrcvare neku izrabljenu salonsku komediju, projektujući bez pardona, osobito moja majka, sa svojim skerletnim noktima i metaličnom trajnom i onim svojim napuklim, džin-i-dim glasom. Ali da budem pravedan prema Čarlsu, ne verujem da se stvamo unosio u tu fantaziju o dobrim mrtvim danima. Nije mu mogao promaći onaj tanani treptaj histerije od koga je majčin gušavi vrat poigravao, kao ni način na koji ju je otac ponekad gledao, uštogljen na ivici stolice, zapet kao mali trkački hrt, buljav i bled, sa izrazom nevemog gnušanja. Kad bi se tako zahuktali, njih dvoje, zaboravljali su sve drugo, sina, prijatelja, sve, uhvaćeni zajedno u neku vrstu makabrističkog transa. Ovo je značilo da smo Čarli i ja često silom prilika jedan drugom pravili društvo. Postupao je sa mnom oprezno, kao da sam nešto što bi mu svakog časa moglo eksplodirati u lice. Bio sam veoma prgav tih dana, vrcao sam od nestrpljenja i nipodaštavanja. Morali smo biti čudnovat par, a ipak smo se slagali, na nekom dubljem nivou. Možda sam mu izgledao kao sin koga nikad neće imati, možda je on meni izgledao kao otac koga nikad nisam imao. (Ovo je još jedna ideja koju je izneo moj advokat. Ne znam odakle ih izvlačiš, Mvaolšoklen.) O čemu sam ono pričao? Čarli. Odveo me je jednog dana na trke, dok sam bio dečak. Bio je kompletno opremljen za tu prigodu, u tvidu i smeđim sportskim cipelama i sa trilby šeširićem dripački nakrivljenim preko jednog oka. Imao je čak i dvogled, mada nekako nije uspevao da ga izoštri. Izgledao je tačno po meri uloge, ako se izuzme nešto prigušeno u njegovom držanju zbog čega se sve vreme činilo da će se istog časa bespomoćno zakikotati nad samim sobom i svojim pretenzijama. Imao sam petnaest ili šesnaest godina. U šatoru gde su se služila pića okrenuo mi se s mlakom uljudnošću i pitao šta želim, irski ili skoč – i uveče me doveo kući galamdžijski i divljački pijanog. Otac je pobesneo, majka se smejala. Čarli je mudro ćutao, pretvarajući se da ništa nije mimo običaja, i tutnuo mi je petaka dok sam se teturao prema krevetu.
Ah, Čarls, žao mi je, iskreno.
Sad je, kao da se i sâm prisećao tih vremena, navaljivao da me časti pićem, i s negodovanjem je skupio usta kad sam poručio džin. On lično bio je viski-tip. To je bio sastavni deo njegove maske, poput prugastog odela i iznošenih cipela ručne izrade, i onog čudesnog, krilatog šlema kose, sada dosledno posrebrene, koja ga je, tako je moja majka volela da kaže, sudbinski predodredila za velike stvari. On je, međutim, uvek uspevao da svoju sudbinu izbegne. Pitao sam ga čime se ovih dana bavi. Oh, reče, vodim jednu galeriju. I osvrnu se oko sebe s rasejanim, začuđenim osmehom, kao da je i sam iznenađen takvom pomišlju. Ja klimnuh glavom. To ga je, dakle, osokolilo, dalo mu onaj samouvereni nastup. Video sam ga u nekoj prašnjavoj sobi, zaboravljenom budžaku, s nekoliko sumnjivih slika na zidu, i nekom krutom usedelicom kao sekretaricom koja mu kljuca o novcu za čaj i poklanja mu kravatu zavijenu u flispapir o svakom Božiću. Siromah Čarli, priteran da najzad sebe uzme ozbiljno, sa radnjom o kojoj treba brinuti, i slikarima koji ga jure zbog novca. Čekaj, rekoh, dopusti mi, odvojih jednu novčanicu iz svog sve manjeg i manjeg svežnja i pljesnuh je na šank.
Da budem iskren, međutim, pomišljao sam da ga zamolim za pozajmicu. Ono što me je kočilo – pa dobro, biće smeha u sudnici, znam, ali činjenica je da sam smatrao da bi to bilo neukusno. Ne da sam tankoćutan u tim stvarima, iskamčivao sam ja u svoje vreme zajmove i od tužnijih slučajeva nego što je Čarli, ali bilo je nečega u trenutnim okolnostima što me je odvraćalo. Mogli smo zbilja biti otac i sin – ne moj otac, naravno, i svakako ne ovaj sin – koji se igrom slučaja sreću u burdelju. Usiljeni, tužni, opskurno postiđeni, bulaznili smo i blefirali, kucajući se čašama i nazdravljajući dobrim starim danima. Ali nije vredelo, ubrzo smo posustali, i turobno zaćutali. Onda Čarli naglo pogleda u mene, s nečim što je bilo gotovo odsev bola, i tihim, ostrašćenim glasom reče: Fredi, na šta si se to napravio? Smesta posramljen, u panici se izvi što dalje od mene, smešeći se očajnički, i otpuhnu kamuflažni oblak dima. Prvo me je spopao bes, a onda potištenost. Zbilja, nisam bio raspoložen za ovakve stvari. Glednuh na sat iza šanka i, glumeći nesporazum, rekoh da, što jeste jeste, dug je ovo bio dan, preterao sam, i iskapih piće i stisnuh mu ruku i uzeh svoju torbu i izađoh.
Iskrslo je dakle ponovo, u drugom obliku, to isto pitanje: zašto, Fredi, zašto ovako živiš? Premišljao sam o njemu sledećeg jutra putem za Kulgrejndž. Dan je izgledao onako kako sam se ja osećao, sivo i bljutavo i otežalo. Autobus je mučno ponirao uzanim seoskim drumovima, zanosio se i valjao, uz tup fijuk i tutnjavu koji su ličili na bubnjanje krvi u mom rođenom mozgu. Mirijade prošlih mogućnosti ležale su iza mene, ostaci brodoloma. Da li je, u svemu tome, postojala makar jedna krhotina – doneta odluka, odabrani put, ispraćen putokaz – koja bi mi pokazala kako sam tačno dospeo u ovo moje sadašnje stanje? Ne, razume se da nije. Moje putovanje, kao i svačije, pa čak i Vaše, Vaša svetlosti, nije bilo stvar putokaza i odlučnog napredovanja, već isključivo plutanja, neke vrste polaganog sleganja na dno, pri čemu su mi se ramena savijala od postupnog gomilanja stvari koje nisam uradio. Pa ipak, jasno mi je da sam nekome poput Čarlija, posmatraču sa zemlje, morao izgledati kao mitsko biće koje iskušava daleke visove, uznoseći se sve više i više, otiskujući se napokon s vrhunca u čudesni, vatreni let, glave ovenčane plamenovima. Ali ja nisam Euforion. Nisam čak ni njegov otac.
Pitanje je pogrešno, u tome je muka. Ono podrazumeva da su postupci uslovljeni voljom, svesnom mišlju, brižnim vaganjem činjenica, svim tim marionetskim grčenjima koja prolaze kao svest. Živeo sam tako zato što sam tako živeo, nema drugog odgovora. Kad se osvrnem unazad, ma koliko zdušno pokušavao, nisam u stanju da vidim nikakav jasan rez između jedne faze i druge. To je bešavni tok – premda je tok prejaka reč. Pre neka vrsta uzmuvanog stazisa, neka vrsta trčanja u mestu. Čak i to je, međutim, bilo prebrzo za mene, uvek sam bio u malom zaostatku, kaskao na repu sopstvenog života. U Dablinu sam još bio dečak koji raste u Kulgrejndžu, u Americi sam bio goluždravi mladić iz dablinskih dana, na ostrvima sam postao neka vrsta Amerikanca. I ništa nije bilo dovoljno. Sve je tek dolazilo, bilo na putu, samo što nije. Zaglibljen u prošlost, uvek sam zvirio mimo sadašnjosti u bezgraničnu budućnost. Sada bi se, pretpostavljam, moglo reći da je budućnost stigla.
Ništa od ovoga ništa ne znači. Ništa značajno, to jest. Samo se zabavljam, zamajavam, gubim se u raskoši reči. Jer reči su ovde oblik luksuza, senzualnosti, one su sve što nam je dozvoljeno da zadržimo od bogatog, rasipnog sveta iz koga smo izopšteni.
O Bože, O Hriste, izbavi me odavde.
O Neko.
Moram stati, spopada me jedna od mojih glavobolja. Javljaju se sve češće i češće. Ne brinite, Vaše gospodstvo, nema potrebe da se poziva žaca ili oružani pratilac ili kako li se već zove – to su samo glavobolje. Neću iz čista mira početi da divljam, da se hvatam za slepoočnice i zavijam za svojom – ali mi o vuku, evo je, Ma Džaret7 lično. Priđi, stupi u dok za svedoke, majko.

BILO JE rano popodne kad sam stigao u Kulgrejndž. Sišao sam na raskrsnici i gledao kako autobus odlazi, tresući zadriglom, nekako podrugljivom stražnjicom. Buka motora je utihnula, i na polja se još jednom spustila treperava letnja tišina. Nebo je i dalje bilo oblačno, ali odnekud se probijalo sunce, i dotad mutna i beživotna svetlost sad je tinjala nežnim, bisernosivim žarom. Stao sam i pogledao oko sebe. Kako poznato uvek iznenađuje. Sve je bilo tu, razvaljena kapija, prilazna staza, dugačka livada, hrastova šuma – dom! – sve uredno na svom mestu, čeka me, malo manje nego u mom sećanju, nalik na vlastitu maketu. Nasmejao sam se. Nije to stvarno bio smeh, više usklik zatečenosti i prepoznavanja. Pred ovakvim scenama – drveće, svetlucava polja, ta blaga meka svetlost – uvek se osećam kao putnik u odlasku. Čak i stižući kao da sam okretao leđa, bacao dug pogled na izgubljenu zemlju. Krenuo sam prilaznom stazom s kišnim mantilom preko ramena i iskrzanom torbom u ruci, hodajući kliše, premda ne sporim da sam bio malčice precvao, i malčice pregojen, za ulogu bludnog sina. Iz živice pred mene iskoči neki pas i grleno zareža, pokazujući sve zube. Ukopah se. Ne volim pse. Ovaj je bio crno-beli stvor prevejanih očiju, kretao se napred-nazad u polukrugu ispred mene, s trbuhom sve vreme blizu zemlje. Isturih torbu na kolena poput štita, i nešto oštro zaustih, ali glas mi je izvirao kao iskidani falset, i načas zavlada duh opšteg veselja, kao da se iza lišća skrivaju lica, nasmejana. Tada se oglasi zvižduk, i skot zacvile i okrenu se, kao krivac, prema kući. Moja majka stajala je na ulaznim stepenicama. Smejala se. Najednom granu sunce, s nekim bešumnim praskom. Gospode bože, reče ona, ti si, pomislila sam da mi se priviđa.
Oklevam. Ne da mi nedostaju reči, upravo suprotno. Toliko toga ima da se kaže da ne znam odakle da počnem. Osećam kako lagano teturam natraške, stežući raspetim rukama neko ogromno, nesavladivo, a ipak bestežinsko breme. Ona je toliko mnogo toga i, istovremeno, nije ništa. Moram se kretati oprezno, ovo je pogibeljan teren. Znam, naravno, da će šta god da kažem biti dočekano znalačkim osmesima nadripsihologa zguranih u sudnici. Kad se povede reč o majkama, jednostavnost se ne dopušta. Svejedno, pokušaću da budem pošten i jasan. Zove se Doroti, mada su je svi uvek zvali Doli8, ne znam zašto, jer nema u njoj ničeg lutkastog. Krupna je, energična žena širokog lica i bujne kose kakva bi pristajala supružnici nekog kotlokrpe. Kad je ovako opisujem nije mi namera da pokažem nepoštovanje. Impresivna je ona, na svoj način, ujedno i veličanstvena i aljkava. Sećam je se iz detinjstva kao stalno prisutne ali udaljene pojave, stasite, praznooke, nepojamno privlačne u jednom starorimskom smislu, poput mermerne statue u dnu nekog travnjaka. Kasnije je, međutim, bila jača u gornjem delu, s velikom zadnjicom i vitkim nogama – kontrast koji me je, dok sam bio adolescent i morbidno zainteresovan za takve stvari, navodio da spekulišem o komplikovanoj arhitekturi nužnoj da bi se premostio jaz pod njenom suknjom između tih izvajanih kolena i tog debelog pasa. Zdravo, majko, rekoh, i pogledah ustranu, tragajući zlovoljno za nečim neutralnim na šta bih skrenuo misli. Već sam bio izveden iz takta. Tako ona deluje na mene, dovoljno je da samo stanem pred nju i u grudima mi smesta prokuva bes i otpor. Iznenadio sam se. Mislio sam da će nakon deset godina postojati barem trenutak poštede između našeg susreta i prvog napada sinovljeve gorušice, ali ni slučajno, već sam stezao zube, sevao otrovnim pogledom u busen korova iždžikljalog iz pukotine u kamenim stepenicama na kojima je stajala. Nije se mnogo promenila. Njene grudi, koje prosto vape da se nazovu raskošnima, sišle su u međuvremenu do tik iznad pojasa. Osim toga, pustila je bila brčiće. Nosila je vrećaste somotske pantalone i kardigan s istegljenim džepovima. Sišla je niz stepenice do mene i ponovo se nasmejala. Ugojio si se, Fredi, reče, postao si debeo. Zatim ispruži ruku i – ovo je istina, kunem se – i dohvati komadić mog stomaka i stade vragolasto da ga mesi palcem i kažiprstom. Ta žena, ta žena – šta da kažem? Imao sam trideset osam godina, čovek talentovan, sa ženom i sinom i zavidnom mediteranskom bojom, gravitirao sam ka ozbiljnom držanju i izvesnoj blago pretećoj noti, a ona, šta je ona radila? – ona me je štipkala za trbuh i smejala se svojim krkljavim smehom. Da li je čudo što sam završio u zatvoru? Da li? Pas, videći da ću biti prihvaćen, stade da mi se umiljava i pokuša da mi lizne ruku, što mi je pružilo priliku da ga svojski ritnem u rebra. Posle toga sam se osećao bolje, ali ne mnogo, i ne zadugo.
Postoji li išta tako silovito, tako ganutljivo evokativno, kao miris kuće u kojoj si proveo detinjstvo? Pokušavam da izbegnem uopštavanja, kao što je sud nesumnjivo već primetio, ali ovo je svakako univerzalija, ovaj nevoljni grč prepoznavanja koji nastupa s prvim talasom onog prizemnog, sumomog, braonkastog mirisa, koji jedva da je uopšte miris, pre emanacija, neka vrsta uzdaha iz usta na hiljade znanih ali neregistrovanih sićušnih stvari koje kolektivno čine ono što zovemo domom. Zakoračio sam u predvorje i namah se činilo kao da sam bešumno zakoračio kroz samu opnu vremena. Ustuknuo sam, posrnuo duhom. Čiviluk sa slomljenim kišobranom, ona pločica u podu, još uvek razglavljena. Napolje, Peč9, nosi se do đavola, reče majka iza mene, a pas zacvile. Usta mi neobjašnjivo preplavi ukus jabuka. Imao sam nejasan osećaj da se dogodilo nešto znamenito, kao da je u tren oka sve oko mene zbrisano i istog časa zamenjeno tačnom replikom, savršenom u svakoj pojedinosti, do poslednje čestice prašine. Krenuo sam dalje, u taj surogatski svet, taktično održavajući prazan izraz lica, i kao da sam čuo kako se neki bestelesni zadržani dah oslobađa u znak olakšanja što je teško izvodivi trik još jednom upalio.
Ušli smo u kuhinju. Ličila je na jazbinu nekog krupnog strvodera. Gospode, majko, rekoh, ti ovde živiš! Odevni predmeti, bezimene rite stare žene, sve je to bilo ušuškano između posuđa na kuhinjskoj stalaži. Vrhovi tri-četiri para cipela izvirivali su ispod jednog ormarića, nezdrav prizor, kao da su nosioci možda sklupčani tamo unutra, patrljastim rukama pridržavaju jedno drugo za pogurena ramena, osluškuju. Komadi nameštaja preselili su se tu iz svih delova kuće, uzani pisaći stočić iz radne sobe moga oca, orahova vitrina za koktele iz salona, plišana fotelja s proćelavim osloncima za ruke u kojoj je moja baba-teta Alis, sićušna, grozna žena, umrla i ne zucnuvši jednog leta u nedelju popodne. Ogromni stari radio koji je nekad carevao dnevnom sobom sada je stajao pijano nakrivljen na sudoperi, zapevajući tiho samom sebi, uz treptaje onog neparnog zelenog oka. Prostoriju nije krasila čistoća. Blagajnička sveska ležala je otvorena na stolu, a računi i koješta drugo bili su razasuti između musavih tanjira i neopranih šolja od čaja. Prekinuo sam je u sravnjivanju računa. Nakratko sam se bavio mišlju da odmah iznesem glavno pitanje – novac, naime – ali sam se predomislio. Kao da nagađa šta mi je na pameti ona prošeta pogledom od mene do papira i natrag, vidno oraspoložena. Okrenuh se od nje, ka prozoru. Napolju, na travnjaku, neka dežmekasta devojka u jahaćim čakširama vodala je ukrug četu konemarskih ponija. Prisetih se kroz maglu da mi je majka pominjala, u jednom od svojih sporadičnih i jedva pismenih pisama, neki nedotupavni poslovni poduhvat s ovim životinjama. Prišla je i stala pored mene. Ćutke smo gledali kako poniji poslušno klancaju ukrug. Ružne beštije, jel’ da, reče ona veselo. Na ljutnju koja je tiho krčkala još otkad sam stigao sad se nadovezao i osećaj sveopšte uzaludnosti. Oduvek sam bio sklon acediji. To je stanje, ili, mogao bih čak reći, sila, čiji značaj u ljudskim okvirima istoričari i njima slični po svemu sudeći zanemaruju. Mislim da bih sve učinio da je izbegnem – sve. Majka je govorila o svojim mušterijama, mahom Japancima i Nemcima, činilo se – Preuzimaju oni ovu pišljivu zemlju, slušaj šta ti kažem. Kupovali su ponije kao kućne ljubimce za svoje razmaženo potomstvo, po cenama za koje je zadovoljno priznavala da su van pameti. Ćaknuti su, svi odreda. Nasmejasmo se oboje, a onda ponovo šuplje zaćutasmo. Sunce je obasjavalo travnjak, i jedan beskrajni beli oblak lagano se razlistavao nad oznojenim bukvama. Mislio sam kako je čudno što tu stojim i mrgodno piljim napolje u taj dan, obuzet dosadom i razdražen, s rukama u džepovima, dok se za sve to vreme, negde duboko u meni, jedva primećen, jad cedi kap po kap, neka vrsta srebrnastog ihora, bistrog, i čudno preciznog. Dom, da, dom je uvek iznenađenje.
Navaljivala je da pođem u razgledanje kuće, kako se izrazila. Na kraju krajeva, sinko moj, reče, jednog dana će sve ovo biti tvoje. I ispusti onaj svoj grleni kikot. Nisam se sećao da je ranije bila tako laka na šali. Bilo je nečega gotovo razuzdanog u njenom smehu, nekog samozaborava. Malo me je to žacnulo, smatrao sam da nije na mestu. Zapalila je cigaretu i zaputila se kroz kuću, s kutijom i šibicama stisnutim u levoj kandži, i sa mnom, smrknutim, na svom dimnom tragu. Kuća je trulila, ponegde tako upadljivo, i takvom brzinom, da je čak i ona bila zgranuta. Pričala je bez predaha. Tupo sam klimao glavom, zureći u vlažne zidove i ulegle podove i trošne prozorske okvire. U mojoj staroj sobi krevet je bio polomljen, i nešto je raslo iz sredine dušeka. Pogled s prozora – drveće, komadić padine, crveni krov nekog ambara – bio je tačan i poznat kao halucinacija. Stajao je tu i plakar koji sam svojim rukama napravio, i smesta ugledah sebe, ljuto namrgođenog dečačića, s tupom testerom u ruci, kako se bori sa šperpločom, i ojađeno srce mi zadrhta, kao da se nisam sećao sebe, nego nekog takoreći sina, dragog i ranjivog, koga sam zanavek izgubio u dubinama vlastite prošlosti. Kad sam se osvrnuo majke nije bilo. Našao sam je na stepeništu, s nečim malčice čudnim oko očiju. Krenula je dalje. Moram videti imanje, uzvikivala je, štale, hrastovu šumu. Bila je čvrsto rešila da treba da vidim sve, sve.
Napolju mi se raspoloženje donekle popravilo. Kako je dah leta ovde blag. Predugo sam boravio pod surovim južnim nebom. I drveće, gorostasno drveće!, ta strpljiva bića što tiho pate, stoje okamenjena kao da im je neprijatno, s tragičnim pogledima nekako odvraćenim od nas. Pas zvani Peč – vidim da se ove zveri neću lako otarasiti – pas zvani Peč stvorio se odnekud, kolutajući ludačkim očima i uvijajući se. Pratio nas je bez glasa putem preko travnjaka. Štalska devojka, koja nas je motrila iskosa dok smo prilazili, izgledala je kao će se svakog časa dati u beg. Zvala se Džoun, ili Džin, tako nešto. Velika guzica, velike grudi – očito da je majka osetila neki afinitet. Kad sam joj se obratio jadnica je pocrvenela kao rak, i drhtavo ispružila žuljevitu šapicu kao da se boji da bih je mogao zadržati. Uputio sam joj jedan od mojih specijalnih, usporenih osmeha, i video se u njenim očima, visoki, preplanuli lepotan u lanenom odelu, koji se nadvija nad njom na letnjoj travi i mrmori mračne reči. Tinker!,10 zakevta ona, beži odatle! Vodeći poni, zakržljala beštija podlog oka, približavao se postrance s onom njihovom tupavom zadrtošću, upirući u mene svom težinom. Stavio sam mu ruku na sapi da ga odgurnem, i zapanjila me je temeljitost, stvarnost te životinje, oštra suva dlaka, žilavo, nepodatno meso ispod, toplina krvi. Šokiran, brzo povukoh ruku i izmakoh se. Najednom sam imao jasnu, mučnu predstavu o sebi, nisam više bio preplanuli maneken, već nešto drugo, nešto ubledelo i otromboljeno i mlohavo. Bio sam svestan rođenih noktiju na nožnim prstima, rođenog čmara, rođenih vlažnih, sapetih prepona. I bio sam postiđen. Ne umem to da objasnim. Odnosno, umeo bih, ali neću. Onda pas zalaja, jurišajući na ponijeva kopita, a poni zanjišta, oslobađajući se brnjice i škljocajući uznemirujućim zubima. Majka šutnu psa, a devojka cimnu ponijevu glavu ustranu. Pas poče da zavija, četa ponija da se rita i rže. Kakav urnebes! Sve se, uvek, izvrće u farsu. Prisetih se svog mamurluka. Trebalo mi je piće.
*

Prvo džin, zatim neki ogavni šeri, zatim neslućene količine kvalitetnog bordoa iz zaostavštine mog pokojnog oca, poslednje, avaj, preostale zalihe. Bio sam već napola uvošten kad sam sišao u podrum da donesem klaret. Seo sam na jedan sanduk usred plesni i tmine, šireći zadah džina iz raširenih nozdrva. Kopljasti snop sunčeve svetlosti, uzavreo od prašine, probadao je niski, paučinom obložen prozor nad mojom glavom. Stvari su se u tami zbijale oko mene – olupani konj za ljuljanje, stari visoki bicikl, svežanj prepotopskih teniskih reketa – sa obrisima zamagljenim, sivkastim, sve bleđim, kao da je to mesto usputna stanica gde se prošlost zaustavila na silaznom putu u zaborav. Nasmejah se. Matora bitanga, rekoh glasno, a tišina zaječa poput zveknutog stakla. Uvek je bio ovde dole u onim poslednjim mesecima pred smrt. Pretvorio se bio u dangubu, on koga su čitavog života gonile neobuzdane, opsesivne energije. Majka me je slala dole da ga tražim, za slučaj da mu se nešto desilo, kako je delikatno govorila. Zaticao sam ga kako pretura po stvarima, ili naprosto stoji, nagnut pod nekim čudnim uglom, i pilji u prazno. Kad bih progovorio, on se mahnito trzao i okretao se prema meni ljutito, brecajući se, kao da je uhvaćen u nečemu sramnom. Ali ovi nastupi živosti nisu dugo trajali, časak kasnije već bi ponovo skliznuo u izmaglicu. Izgledalo je kao da ne umire od bolesti, nego od nekog oblika opšteg rastrojstva: kao da mu je jednog dana usred njegovih besomučnih radnji nešto privuklo pažnju, dalo mu znak iz mraka, a on se, prenut, okrenuo i pošao ka tome, s mesečarski bolnim, zgranutim naumom. Imao sam, šta ja znam, dvadeset dve-tri godine. Dugi proces njegovog umiranja zamarao me je i izluđivao u podjednakoj meri. Razume se da sam ga i sažaljevao, ali mislim da je sažaljenje uvek, bar za mene, samo prihvatljiva verzija poriva da slabiće dobro prodrmusamo. Počeo je da se smanjakava. Odjednom su kragne na košuljama bile prevelike za taj drhtavi kornjačasti vrat sa svoje dve opuštene harfine strune. Sve mu je bilo preveliko, više je bilo stvarnog u njegovim odelima nego u njemu samom, činilo se kao da čangrće u njima. Oči su mu bile ogromne i uklete, već uveliko pomućene. Bilo je, usto, i leto. Svetlost nije više bila njegov medijum, više je voleo da boravi ovde dole, u mahovinastom polumraku, među sve tamnijim senkama.
Pridigao sam se na noge i pokupio naramak prašnjavih boca i ispeo se s njima uz vlažne kamene stepenice.
A ipak, umro je gore, u velikoj čeonoj spavaćoj sobi, najpromajnijoj sobi u kući. Bila je takva vrućina cele te nedelje. Širom su otvorili prozor, a on ih je terao da povlače krevet sve dok začelje nije izbilo na balkon. Ležao je sa pokrivačem odbačenim ustranu, razgolićenih mršavih grudi, predajući se suncu, ogromnom nebu, umirući pravo u plav i zlatan blesak leta. Njegove šake. Brzi ritam njegovog disanja. Njegov -
Dosta. Govorio sam o majci.
Spustio sam bio boce na sto, i upravo sam gulio prašinu i paučinu s njih, kad me je obavestila da ona sad ne pije. Ovo je bilo iznenađenje – u starim danima cugala je barabar s probranima. Razrogačih se na nju, a ona slegnu ramenima i pogleda ustranu. Po doktorovom savetu, reče. Počeh da je izučavam s novom pažnjom. Nešto nije bilo u redu s njenim levim okom, i usta su joj s te strane malo visila. Setih se kako je čudno stiskala kutiju cigareta i šibice u levoj ruci kad me je vodila po kući. Ona ponovo slegnu ramenima. Laki šlog, reče, prošle godine. Pomislih kako je to čudan izraz: laki šlog. Kao da joj je neka dobronamerna ali nespretna sila, od milja i u igri, udarila ćušku i slučajno je ozledila. Gledala me je sada iskosa s okolišnim, gotovo devojačkim, melanholičnim smeškom. Rekao bi čovek da nešto ispoveda, neki sitan greh, trivijalan ali postiđujući. Žao mi je da to čujem, stara moja, rekoh, i navalih na nju da slobodno gucne malo vina, do đavola i doktori. Izgledalo je kao da me ne čuje. A onda se zbilo nešto odista iznenađujuće. Devojka, Džoun ili Džin – napraviću kompromis, i zvaću je Džejn – naglo ustade sa svog mesta, tronuto gutnu vazduh, i nezgrapno obvi ruku oko majčine glave, stiskajući je u neku vrstu rvačkog zahvata, i poklapajući joj čelo dlanom. Očekivao sam da je majka energično odgurne i kaže joj da je ostavi na miru, ali ne, sedela je tamo, mirno podnoseći devojčin zagrljaj i gledajući i dalje u mene s onim smeškom. Piljio sam i ja u nju zgranuto, držeći bocu vina zaustavljenu nad čašom. Nešto dozlaboga čudno. Devojčin golemi kuk našao se uz majčino rame, i nisam mogao da odolim da ne pomislim na ponija dok se pripijao uz mene tamo na travnjaku s onom tvrdoglavom, zverskom usrdnošcu. Zavlada tišina. Onda devojka, hoću reći Džejn, uhvati moj pogled, i ustuknu, i trže ruku i žurno ponovo sede. Jedno pitanje: ako je čovek bolesna životinja, bezumna životinja, što imam razloga da verujem, kako onda objasniti te sitne, spontane izraze dobrote i pažnje? Pomišljate li, Milostivi gospodine, da ljudi našeg soja – ako bi mi bilo dopušteno da se probijem gore i načas vam se pridružim u sudijskoj stolici – da je nama nešto promaklo, mislim nešto načelno, neki univerzalni princip, koji je toliko jednostavan, toliko očigledan, da nikome nikad nije ni palo na um da nam ga pomene? Oni svi znaju šta je to, učeni moj prijatelju, to znanje je značka njihovog bratstva. I oni su svuda, beskrajna, tužna, posvećena gomila. Gledaju ovamo gore u nas iz bunara sudnice i ne progovaraju, samo se smeškaju, s onom mešavinom samilosti i saosećajne ironije, onako kako se sad moja majka meni smeškala. Nagla se i potapšala devojčinu ruku i rekla joj da se ne obazire na mene. Razrogačio sam se. Šta sam uradio? Mala je sedela očiju prikovanih za tanjir, slepo pipkajući za nožem i viljuškom. Obrazi su joj goreli, skoro da sam mogao čuti kako bruje. Da li je sve to uradio jedan moj pogled? Uzdahnuo sam, sirota neman, i pojeo jedan krompir. Bio je živ i voskast u sredini. Još pića.
Da ne zapadaš možda u neko od svojih raspoloženja, Fredi?, reče majka.
Jesam li, pitam se, pomenuo svoja loša raspoloženja. Vrlo crna, vrlo crna. Kao da se svet iznenada pomrači, kao da je nešto uprljalo vazduh. Još dok sam bio dete ljudi su se plašili mojih depresija. Opet ga je uhvatilo?, govorili su, i cerili se, ali nelagodno, i uzmicali od mene. U školi sam bio strah i trepet – ali ne, ne, poštedeću vas školskih dana. Primetio sam da majka nije više naročito impresionirana mojom turobnošću. Njen osmeh, blago otromboljen s jedne strane, postajao je nepobitno sardoničan. Rekoh da sam video Čarlija Frenča u gradu. Oh, Čarli, reče ona, i zatrese glavom i nasmeja se. Ja klimnuh. Nesrećnik Čarli, on je od onih osoba za koje ljudi samo kažu, Oh, tek tako, i nasmeju se. Još jedna mlitava tišina. Zašto sam se za ime sveta vraćao ovamo. Dohvatio sam bocu, i iznenadio se što je prazna. Otvorio sam novu, stežući je kolenima i izvijajući se i brekćući dok sam potezao čep. Ah!, i on izlete uz jedno čilo paf. Napolju na travnjaku poslednji dnevni zraci sunca zgusnuše se nakratko, zatim izbledeše. Majka se raspitivala za Dafni i dete. Pri pomisli na njih nešto kao veliki jecaj, žalostiv, blago komičan, naraslo mi je pod grudnom kosti. Džejn – ne, ne mogu je tako zvati, ne pristaje joj – Džoun je raspremala sto, a majka odnekud iskopa, da čovek ne poveruje, dekanter portoa, i gurnu mi ga preko stola. Nećeš valjda zahtevati da se nas dve povučemo?, reče, onako iscerena. Možeš me, uostalom, računati u muškarce, dovoljno sam matora. Počeo sam zdušno da joj pričam o svojim finansijskim nevoljama, ali sam se zapleo i morao da stanem. Osim toga, slutio sam da me i ne sluša. Sedela je licem napola okrenuta poniklovanom večernjem svetlu s prozora, sluzavih očiju i stara, otkrivajući široko čelo i visoke jagodice svojih holandskih predaka, izmećara kralja Bilija. Trebalo bi da nosiš nabrani okovratnik, mama, rekoh, i čipkanu kapicu. Nasmejah se glasno, zatim se namrštih. Lice mi je trnulo. Džin mi oprezno ponudi kafu. Ne, hvala, draga moja, rekoh smrknuto, svojim plemićkim glasom, pokazujući na čašu portoa, koja je, primetih, bila neobjašnjivo prazna. Napunio sam je ponovo, diveći se mirnoći ruke koja je držala dekanter. Vreme je proticalo. Ptice su se dozivale kroz plavosivi suton. Sedeo sam ošamućen, prav kao kolac, u blaženoj utučenosti, slušajući ih. Onda se, uz hrk i hropot, prenuh i pogledah oko sebe, mljackajući i žmirkajući. Majke i devojke nije bilo.
Umro je izvečeri. Sobu je još pritiskala toplota dugog letnjeg dana. Sedeo sam na stolici uz njegov krevet u otvorenim vratima balkona i držao ga za ruku. Za ruku. Voskastu. Kako je blistav bio vazduh nad drvećem, blistav i plav, kao bezgranično nebo detinjstva. Zagrlio sam ga i položio mu ruku na čelo. Rekao mi je: ne obaziri se na nju. Rekao mi je –
Stani s tim, stani. Nisam bio tamo. Ničijoj smrti nisam prisustvovao. Umro je sam, iskliznuo dok niko nije gledao, prepuštajući nas ličnoj inicijativi. Dok sam stigao iz grada već su ga bili udesili, priredili za kovčeg. Ležao je na krevetu s rukama sklopljenim na grudima i očima čvrsto stisnutim, kao dete kad se pravi da je dobro. Kosa mu je bila uredno zalizana preko čela. Uši su mu, sećam se, bile jako bele. Čudo jedno – sav onaj bes i ozlojeđenost, ona divlja, neusmerena energija: sve nestalo.
Uzeo sam što je ostalo od portoa i krenuo teturavo uz stepenice. Kolena su mi klecala, osećao sam se kao da na leđima teglim neko mrtvo telo. Prekidači za svetlo kao da su bili ispremeštani, stalno sam u polumraku udarao u stvari, psujući i smejući se. Onda sam greškom dospeo u Džoaninu sobu. (Džoana: tačno!) Mora da je bila budna, slušala kako se lomatam po kući, nisam čestito ni otvorio vrata a već je upalila lampu. Stajao sam klateći se na pragu, kolutajući očima na nju. Ležala je u ogromnom, ulegnutom krevetu sa čaršavom navučenim do brade, i bio sam, ko zna zbog čega, ubeđen da još ima na sebi one jahaće čakšire i vrećasti pulover, čak i jahaće čizme. Ništa nije rekla, samo mi se preplašeno smešila, i u jednom neobuzdanom momentu pomislio sam da se uguram pored nje, sa sve cipelama, da sad primi moju jadnu zbrkanu glavu u svoje jedro, mlado, predusretljivo naručje. Nisam dotle čestito ni primetio njenu izuzetnu plamenocrvenu kosu, od pogleda na nju, razasutu na jastuku pod svetlošću lampe, skoro da sam zaplakao. Onda je momenat prošao, i uz ozbiljan naklon povukao sam se ćutke, poput starog, tužnog, sivog, iščezavajućeg duha, i odmarširao opreznim, dostojanstvenim korakom preko odmorišta do sobe u kojoj su mi bili namestili krevet. Tamo sam otkrio da sam negde usput zaturio porto.
Seo sam na ivicu kreveta, s rukama obešenim između kolena, i bio sam odjednom iscrpljen. Glava mi je zujala, oči su me pekle, a opet nisam mogao da se nateram da legnem i spavam. Ličio sam na dete koje se vratilo kući na kraju dana ispunjenog neobuzdanim avanturama. Iz daleka sam doputovao. Lagano, podvodnim pokretima, razvezao sam pertle. Jedna cipela je pala, i tada –

PRENUO SAM SE IZ SNA UŽASNUT, u ušima mi je zvonilo, kao da mi se u glavi odigrala eksplozija. Neki san: nešto o mesu. Bilo je svetlo, ali da li je bila zora ili još uvek suton nisam bio siguran. Sivo. Niti sam znao gde sam. Čak i kad sam shvatio da je to Kulgrejndž nisam odmah prepoznao sobu. Jako visoka i dugačka, sa impozantnim prozorima koji sežu do poda. Otrcana, isto tako, na neki osoben, uvređen način, kao da je svesna da je nekad bila značajno mesto. Oprezno sam ustao iz kreveta i otišao da pogledam dole na travnjak. Trava je bila siva, a pod drvećem su ležale senke golubije boje. Mozak mi je dobovao. Mora da je zora: u hrastovoj šumi, pod gvozdenim nebom, neka usamljena ptica iskušavala je rudeći vazduh jednom te istom flautolikom notom. Priljubio sam lice na okno, i stresao se od gnjecavog, hladnog dodira stakla. Bio sam na putu skoro nedelju dana, uz neredovnu hranu i previše alkohola, i sad me je sve to sustizalo. Osećao sam se bolesno, podbulo, razbucano. Kapci su mi goreli, pljuvačka mi je imala ukus pepela. Činilo mi se da me bašta posmatra, onako krišom i stisnutih usana, ili barem da je na neki način svesna mene, dok stojim tu uokviren u prozoru, kršeći ruke, stradalnik upiljen napolje – koliko li je još takvih bilo, tokom svih ovih godina! – a bestežinska tama sobe pritiska mi leđa. Prespavao sam bio u odelu.
Onaj san. (Sudu će biti neophodno da čuje nešto o mojim snovima.) Odjednom sam se prisetio. Ništa se naročito u njemu nije dešavalo. Moji snovi nisu burno tumbanje događaja kakvo dragi tvrde da uživaju, već osećajna stanja, pre bih rekao, raspoloženja, osobeni hirovi, naleti emocija, često praćeni ekstremnim fizičkim efektima: ridam, ili mlataram udovima, škrgućem zubima, smejem se, vičem. Ovom prilikom bilo je to suvo riganje, bol u grlu me je, kad sam se probudio, u stvari i podsetio. Sanjao sam da glođem istrgnuti sternum nekog bića, mogućno ljudskog. Kao da je bio prokuvan, jer meso na njemu bilo je meko i belo. Sad već mlako, razilazilo mi se u ustima kao loj, što me je teralo na povraćanje. Verujte mi, Vaše gospodstvo, ne uživam pričajući ove stvari ništa više no što sud uživa slušajući ih. A još gore tek dolazi, kao što znate. Elem, bio sam tamo zatečen, mljackao sam te ogavne guke mesa, dok mi se stomak prevrtao iako sam spavao. To je sve što se odigralo, u suštini, ako se izuzme prateći osećaj prinudnog a ipak jezivo ugodnog prestupa. Momenat samo. Hoću ovo tačno da izrazim, važno je, nisam siguran zašto. Neki bezimeni autoritet terao me je na tu gnusnu radnju, stajao nada mnom neumoljivo, prekrštenih ruku, dok sam coktao i balio, a uprkos tome – ili možda, čak, zahvaljujući tome – i uprkos grozi, i mučnini – duboko u meni nešto je likovalo.
Uzgred budi rečeno, prelistavajući ovaj svoj rečnik zapanjen sam siromaštvom jezika kad treba imenovati ili opisati rđavost. Zlodelo, pokvarenost, nitkovluk, ove reči podrazumevaju vršioca radnje, svesno ili barem aktivno nanošenje zla. One ne označavaju rđavo u njegovom inertnom, neutralnom, samodovoljnom stanju. Zatim imamo prideve: jeziv, gnusan, paklen, gadan i tako dalje. Oni pre izriču sud nego što opisuju. Nose teret cenzure izmešan sa strahom. Nije li ovo čudnovato stanje stvari? Tera me na razmišljanje. Pitam se da nije možda da sama ta stvar – rđavost – uopšte i ne postoji, da nisu ove čudno neodređene i neprecizne reči samo neka vrsta ratnog lukavstva, neka vrsta složene kamuflaže za činjenicu da tamo nema ničega. Ili su možda reči pokušaj da se to natera da bude tamo? Ili, možda, nešto i jeste tamo, ali su ga reči izmislile. Takva mozganja izazivaju mi vrtoglavicu, kao da se nakratko u svetu razjapi neka rupa. O čemu sam ono govorio? Moji snovi, da. Postojao je jedan koji se ponavljao, onaj u kome – ali ne, ne, ostavi to za neku drugu priliku.
Stojim kraj prozora, u spavaćoj sobi svojih roditelja. Da, shvatio sam da je, da je jednom bila, njihova. Siva zora uzmicala je pred bledim premazom sunčeve svetlosti. Usne su mi bile lepljive od noćašnjeg portoa. Soba, kuća, bašta i polja, sve mi je bilo strano, danas ih se nisam sećao – strano, a ipak i poznato, kao neko mesto u – da – u snu. Stajao sam tamo u izgužvanom odelu, sa glavoboljom i okuženim ustima, širom otvorenih očiju ali ne sasvim budan, zureći netremice u taj komadić osunčane bašte sa utrnulom zgranutošću čoveka koji pati od amnezije. Ali kad smo kod toga, zar nisam uvek takav, manje-više? Kad razmislim, čini mi se da sam dobar deo života tako proživeo, zaglavljen između spavanja i budnosti, nesposoban da napravim razliku između sna i sveta jave. Postoje u mojoj svesti mesta, trenuci, događaji, koji su toliko nepomični, toliko izolovani, da nisam siguran da mogu biti stvarni, ali koji bi, da sam ih prizvao toga jutra, delovali na mene upečatljivije i snažnije nego istinske stvari koje su me okruživale. Postoji, na primer, ulazni trem farmerove kuće gde sam jednom kao dete išao da kupim jabuke. Vidim uglancani kameni pod, kardinalski crven. Osećam miris voska za glancanje. Tu je čvornovata muškatla u saksiji, i veliki sat s klatnom kome nedostaje velika kazaljka. Čujem glas farmerove žene u dalekim dubinama kuće, kako nekoga nešto pita. Nazirem polja svuda naokolo, svetlost nad poljima, beskrajni, spori, poznoletnji dan. Tamo sam. U takvim, iz sećanja prizvanim trenucima, tamo sam kao što nikad nisam bio u Kulgrejndžu, kao što, čini mi se, nikad nisam bio, i nisam, ni na kom mestu, ni u kom času, kao što ja, ili neki suštinski deo mene, nisam bio tamo čak ni tog dana koga se prisećam, dana kad sam išao da kupim jabuke od farmerove žene, na tom imanju sred širokih polja. Nikad nigde u potpunosti, i nikad ni sa kim, to sam ja, oduvek. Čak sam i u detinjstvu sebi izgledao kao putnik kome se desio zastoj usred nekog hitnog putovanja. Život je bio neopravdano čekanje, šetkanje po platformi, vrebanje dolaska voza. Ljudi su se isprečavali i zaklanjali mi vidik, morao sam da istežem vrat da bih video preko njih. Da, tačno sam to bio, nema zbora.
Kroz utihlu kuću ispipao sam put do kuhinje. Na jutarnjoj svetlosti prostorija je imala izriban, poman izgled. Kretao sam se pažljivo, nevoljan da poremetim atmosferu prigušenog iščekivanja, osećajući se kao neposvećeni učesnik neke veličanstvene, ushićene ceremonije svetlosti i vremenskih prilika. Pas je ležao na prljavoj staroj krpari kraj šporeta, s njuškom među šapama, motreći me, sevajući srpovima beonjača. Nalio sam čajnik, i upravo sam sedao za sto, čekajući da čaj povuče, kad uđe Džoana. Bila je u mišje sivom kućnom ogrtaču čvrsto uvezanom oko pojasa. Kosa joj je bila skupljena na temenu u debelu, prikladno konjičku perjanicu. Zbilja je imala izuzetnu boju, riđkasti oganj proleća. Smesta, i ne po prvi put, skliznuh u zamišljanje kakvu li svilicu nosi na drugim mestima, a onda se postideh, kao da sam zloupotrebio siroto dete. Ugledavši me, ona se ukopa, naravno, spremna na beg. Izdigoh čajnik prijateljskim gestom, i pozvah je da mi se pridruži. Ona zatvori vrata i oprezno me obiđe s uspaničenim osmehom, ostavljajući sto između nas, i uze jednu šolju i tanjirić s police. Imala je crvene pete i veoma bele, debele listove. Cenio sam da mora imati negde oko sedamnaest godina. Kroz izmaglicu mamurluka pade mi na pamet da bi ona mogla ponešto znati o finansijskom stanju moje majke – da li, na primer, oni poniji donose novac. Uputih joj nešto što je po nameri trebalo da bude dečački, ohrabrujući osmeh, premda slutim da je ispao kao izobličeni kes, i rekoh joj da sedne, da moramo malo da popričamo. Čaj, međutim, nije bio za nju, već za moju majku – za Doli, rekla je. Gle gle!, pomislih, Doli, ni pet ni šest! Brže-bolje se povukla, s tanjirićem stegnutim obema rukama i onim uzrujanim osmehom prikovanim za drhtavu tečnost u šolji.
Kad je otišla, neko vreme sam zlovoljno čeprkao naokolo, tražeći papire koji su juče bili na stolu, račune i sveske i odsečke čekova, ali ništa nisam našao. Jedna fioka malog pisaćeg stola iz očeve radne sobe bila je zaključana. Bavio sam se mišlju da je obijem, ali sam se suzdržao: u tom mamurnom raspoloženju mogao sam rasturiti čitav sto.
Krenuo sam da tumaram po kući, noseći svoju šolju čaja. U salonu je tepih bio zadignut, okno na jednom od prozora polupano, a pod zasut staklom. Primetio sam da nemam cipele. Otvorio sam baštenska vrata i kročio napolje u čarapama. Isprani, svilasti vazduh mirisao je na travu ogrejanu suncem s reskom primesom balege. Crna senka kuče ležala je na travnjaku poput oborene kulise. Odvažio sam se na dva-tri koraka po podatnom ćilimu, i rosa mi je odmah prodrla među nožne prste. Osećao sam se kao starac, hodajući tako nesigurno, sa zveketavom šoljom na tanjiriću i vlažnim manžetnama pantalona zgužvanim oko članaka. Leje ruža pod prozorom već godinama niko nije negovao, i vreža šipaka divljala je po ragastovima. Izbledele ruže visile su u bokorima, teške kao tkanina. Njihova osobena nijansa bolesno ružičastog, i kjaroskuro čitave te scene, podsetili su me na nešto. Zastao sam, mršteći se. Slike – razume se. Vratio sam se u salon. Da, zidovi su bili prazni, sa mestimičnim pravouglim pegama, gde su tapeti bili manje izbledeli nego drugde. Nije valjda – ? Pažljivo sam spustio šolju na policu iznad kamina, udišući lagano, duboko. Kučka!, rekoh naglas, kladim se da jeste! Na podu iza mene ostali su vlažni, lepezasti tragovi mojih stopala.
Išao sam iz sobe u sobu, pregledajući zidove. Zatim sam se popeo uz stepenice. Ali znao sam da ničega neće biti. Zastao sam na odmorištu prvog sprata, psujući šapatom. U blizini su se čuli glasovi. Otvorih širom vrata jedne spavaće sobe. Moja majka i Džoana sedele su jedna do druge na devojčinom velikom krevetu. Gledale su me blago zapanjeno, i namah sam se pokolebao kao da mi je nešto u letu okrznulo svest, lepet izdajničke spekulacije. Majka je na sebi imala žutu pletenu lizezu sa bombicama i sićušnim satenskim mašnama, u kojoj je izgledala kao čudovišno preraslo uskršnje pile. Gde su, rekoh, s hladnoćom koja me je iznenadila, gde su slike, ako smem da pitam? Usledila je mala komična razmena, pri čemu je majka govorila Šta? Šta? a ja vikao Slike! Slike, do đavola! Na kraju smo oboje morali da zamuknemo. Devojka nas je sve vreme posmatrala, lagano šetajući očima od jednog do drugog, kao gledalac na teniskom meču. Sad stavi ruku na usta i nasmeja se. Razrogačih se na nju, a ona pocrvene. Nastupi kratka tišina. Čekaću te dole, majko, rekoh, glasom tako otvrdlim od leda da je prosto škripao.
Dok sam se udaljavao od vrata, učinilo mi se da čujem kako se kikoću.
Majka je u kuhinju stigla bosa. Pogled na njene čukljeve i debele žute nokte na nožnim prstima izazivao je u meni bes. Umotala se bila u neki nemoguć penjoar od sirove svile. Drečala je kao Lotrekove oronule profuknjače. Trudio sam se da ne pokažem suviše gnušanje koje me je obuzimalo. Vrzmala se okolo glumeći nezainteresovanost, ignorišući me. Pa?, rekoh, ali ona samo mlako izvi obrve i reče, Šta pa? Gotovo da mi se smejala u brk. To je prelilo čašu. Drao sam se, zamahivao pesnicama, lupao ukočenim nogama o pod, van sebe. Gde su, slike, vikao sam, šta je uradila s njima? Zahtevao sam da saznam. One su moje, moje nasledstvo, moja budućnost i budućnost moga sina. I tako dalje. Moj bes, moj osećaj zgražanja, impresionirali su me. Bio sam ganut. Pustila me je da nastavim s tim još neko vreme, stojeći s jednom rukom na boku i zabačene glave, odmeravajući me sa sardoničnim mirom. Onda, kad sam zastao da uzmem vazduh, ona razveza. Zahtevam, jel’ tako? – ja, koji sam otišao od kuće i napustio svoju obudovelu majku, koji sam odmaglio u Ameriku i oženio se i ne obavestivši je, koji nijedan jedini put nisam doveo svoje dete, njenog unuka, da je poseti – ja, koji sam deset godina skitarao po svetu kao kotlokrpa, ne prihvatajući se nikad poštenog posla, živeći od šake funti svog pokojnog oca i cedeći zaostavštinu do poslednje kapi – s kojim pravom, kreštala je, s kojim pravom ja ovde nešto zahtevam? Zastala je i čekala, kao da zbilja očekuje odgovor. Ustuknuh za korak. Zaboravio sam bio kakva je kad se razmaše. Onda sam se pribrao i nanovo se obrušio na nju. Veličanstveno je odgovorila na moj izazov. Bilo je tačno kao u starim danima. Ognjem i mačem, ah, ognjem i mačem! Toliko je bilo uzbudljivo da se čak i pas uključio, lajući i cvileći i odbacujući se uvis na prednjim šapama, sve dok ga majka nije klepila i grmnula na njega da legne. Nazvao sam je kučkom, a ona mene kopiletom. Rekoh ako sam ja kopile šta je onda ona, a ona kao iz rukava reče, Ako sam ja kučka šta si onda ti, džukelo jedna! Ah, bilo je carski, carski meč. Bili smo kao pobesnela deca – ne, ne deca, nego velike, razjarene, primitivne zveri – mastodonti, tako nešto – kidisali smo i klali se na čistini u džungli sred haosa uzvitlanih lijana i razrovane vegetacije. Vazduh je između nas treperio, zgrušan od krvi i zasićen. Slutilo se neko postrojavanje oko nas – sitne beštije zgurene u grmlju, posmatrači hipnotisani užasom i strahopoštovanjem. Napokon zasićeni, razmrsili smo kljove i odstupili. Pridržavao sam rukama svoju bubnjavu glavu. Ona je stajala kraj sudopere držeći se za slavinu i gledajući kroz prozor u baštu. Grudi su joj se nadimale. Mogli smo da čujemo jedno drugo kako dišemo. Iz toaleta na spratu zašume voda, potmuli, okolišni zvuk, kao da nas devojka taktično podseća na svoje prisustvo u kući. Majka uzdahnu. Prodala je slike Binkiju Berensu. Klimnuh glavom više za sebe. Berens: naravno. Sve?, rekoh. Nije odgovorila. Vreme je proticalo. Ona ponovo uzdahnu. Novac si ti dobio, reče, ono malo što je bilo – meni je ostavio samo dugove. Iznebuha se nasmeja. Gde mi je bila pamet, reče, kad sam se udavala za mika11. Osvrnula se prekorno i slegla ramenima. Sad je na meni bio red da uzdahnem. Bože blagi, rekoh. O, Bože blagi.
Koincidencije nekako čudno obljutave u sudskim svedočenjima siguran sam da ste to primetili, Vaša svetlosti, tokom godina – dosta slično vicevima koji bi trebalo da budu jako smešni a nikog živog ne nasmeju. Priče o najbizarnijim postupcima optuženog slušaju se sa savršenom ravnodušnošću, no čim se pomene neka trivijalna simultanost događaja đonovi na galerijama počnu da stružu, i advokati pročišćavaju grlo, i izveštači se predaju sanajalačkom zurenju u gipsane ukrase na tavanici. Nisu ovo toliko znaci neverice, čini mi se, koliko postiđenosti. To vam je kao da je neko, skriveni reditelj čitave ove zamršene, zapanjujuće predstave, koji dosad nije napravio nijedan pogrešan korak, najednom otišao malo predaleko, pokušao da bude samo malčice prepametan, i svi smo mi razočarani, i pomalo tužni.
Pada mi u oči, na primer, česta pojava umetničkih slika u ovom slučaju. Preko umetnosti su moji roditelji i upoznali Helmuta Berensa – pa dobro, ne toliko umetnosti, koliko njenog prikupljanja. Moj otac zamišljao je da je kolekcionar, jesam li to pomenuo? Nije, razume se, nimalo mario za same radove, samo za njihovu gotovinsku vrednost. Koristio se svojom reputacijom vrlog jahača i negdašnjeg bonvivana da se uvuče u kuće izlapelih poznanika, na čijim je zidovima trideset ili četrdeset godina ranije opazio neki pejzaž, ili neku mrtvu prirodu, ili neki usoljeni portret razrokog pretka, koji bi sad mogao doneti koju paru. Imao je natprirodni osećaj za trenutak, stižući često na korak ispred naslednika. Zamišljam ga, uz neki krevet sa baldahinom, pod svetlošću sveća, još zadihanog od stepenica, kako se naginje i napadno tutka petaka u neku šlogiranu, hartijastu ruku. Navukao je dosta đubreta, ali bilo je nekoliko komada koji po meni uopšte nisu bili loši, a verovatno su nešto i vredeli. Većinu ovih drugih iskamčio je od jedne raspamećene starice kojoj se njegov rođeni otac nakratko udvarao dok je bila devojka. Strahovito se ponosio ovom podvalom, zamišljajući, pretpostavljam, da ga ona stavlja rame uz rame sa velikim lupeskim baronima iz prošlosti kojima se toliko divio, Gugenhajmovima i Pirpont-Morganovima i, dakako, Berensovima. Možda su ga baš te slike dovele do Helmuta Berensa. Možda su se gušali oko njih preko staričine samrtničke postelje, gledajući se suženih očiju, usta stisnutih u grčevitoj rešenosti.
Preko slika sam i ja upoznao Anu Berens – ili, bolje da kažem, ponovo upoznao. Znali smo se ovlašno dok smo bili sasvim mladi. Čini mi se da se sećam kako su me jednom u Vajtvoteru poslali napolje da se igram s njom na imanju. Igram! Duhovito rečeno. Još u tim danima ostavljala je isti onaj utisak odstojanja, maglovitog, odsutnog uživanja u nečemu zabavnom, što me je uvek obeshrabrivalo. Kasnije, u Dablinu, pojavila bi se tu i tamo, i projezdila kroz naše studentske terevenke, odmerena, ćutljiva, bledo privlačna. Zvali su je Snežna kraljica, naravno. Izgubio sam je iz vida, zaboravio na nju, sve dok je jednog dana u Berkliju – ovde koincidencije počinju – nisam spazio u nekoj galeriji na aveniji Šatak. Nisam znao da je u Americi, a ipak iznenađenja nije bilo. To je jedna od Aninih osobenosti, ona uvek pripada tačno tamo gde se zatekne. Stajao sam neko vreme na ulici posmatrajuči je – diveći joj se, pretpostavljam. Galerija je bila velika bela prostorija visoke tavanice sa staklenim izlogom. Ona je stajala oslonjena na neki sto sa svežnjem papira u ruci, udubljena u čitanje. Nosila je belu haljinu. Kosa joj je bila izbeljena od sunca i komplikovano očešljana, sa samo jednom teškom pletenicom na ramenu. Mogla je biti i izložbeni eksponat, tako nepomična u onom okomitom, bestelesnom svetlu iza stakla u kome se ogledalo sunce. Ušao sam i oslovio je, još jednom zadivljen tim izduženim, blago asimetričnim, melanholičnim licem s nablizu usađenim sivim očima i florentinskim ustima. Pamtio sam one dve sićušne bele pege u korenu njenog nosa gde je koža čvrsto prianjala na kost. Bila je srdačna, na svoj hladan način. Posmatrala mi je usne dok sam govorio. Na zidovima su visila dva-tri ogromna platna, rađena u vickastom, minimalističkom stilu toga vremena, jedva razlučiva u svojoj pastelnoj golotinji od okolnih praznih prostora. Pitao sam je razmišlja li da nešto kupi. Ovo joj se učinilo zabavno. Radim ovde, reče, sklanjajući plavu pletenicu s ramena. Pozvao sam je na ručak, ali odmahnula je glavom. Dala mi je svoj broj telefona. Kad sam iskoračio na osunčanu ulicu neki mlaznjak nadletao je sasvim nisko, vazduh je čangrtao od njegovih motora, i osećao se miris čempresa i izduvnih gasova, i laki dašak suzavca iz pravca univerzitetskog kruga. Sve se ovo zbivalo pre petnaest godina. Zgužvao sam indeks-karticu na kojoj je napisala broj telefona, i krenuo da je bacim. Ali zadržao sam je.
Stanovala je u brdima, u nazovitirolskoj drvenoj kući s krovom od šindre, iznajmljenoj od neke lude udovice. Ne jednom sam putujući tamo ustajao da siđem iz autobusa i vratim se kući, već obuzet dosadom i napola ražešćen od pomisli na Anin zagolican, procenjivački pogled, onaj nedokučivi osmeh. Kad sam je nazvao jedva da je izgovorila desetak reči, i dvaput je rukom poklopila slušalicu i pričala s nekim drugim u sobi. Pa ipak sam se tog jutra naročito brižljivo obrijao, i obukao novu košulju, i odabrao jedan impresivni tom teorijske matematike da ponesem sa sobom. Sad, dok je autobus vijugao uzbrdo tesnim drumovima, spopadao me je osećaj gađenja, sam sam sebi ličio na neki opskurno sraman, skaredan predmet, izložen i zgrčen, sa svojim napirlitanim i napudranim telom, svojom beba-plavom košuljom, nezgrapnom knjigom stisnutom u ruci poput smotuljka mesa. Dan je bio oblačan, sa izmaglicom među borovima. Ispeo sam se cik-cakom vlažnih stepenika do ulaza, gledajući oko sebe sa izrazom mlakog interesovanja, trudeći se da izgledam bezgrešno, što mi je izgleda običaj kad god sam na nepoznatoj teritoriji. Ana je bila u šorcu, i raspuštene kose. Od pogleda na nju tako iznenadno iskrslu na vratima, pepeljastoplavu, ležemu, razgolićenih dugih nogu, osetio sam bol u korenu jezika. Kuća je iznutra bila mračna. Nešto knjiga, grafike na zidu, slamnati šešir na vešalici. Udovičine mačke ostavile su traga na tepisima i stolicama, oštar, limunast smrad, ne sasvim neprijatan.
Dafni je sedela ukrštenih nogu na platnenoj stolici, čisteći grašak nad poniklovanom činijom. Na sebi je imala bade-mantil, i kosa joj je bila zamotana u peškir. Još jedna koincidencija, vidite.
O čemu smo toga dana razgovarali, nas troje? Šta sam ja radio? Seo, pretpostavljam, popio pivo, ispružio noge i zavalio se, glumeći opuštenost. Ne mogu da se vidim. Ja sam nekakvo plutajuće oko, posmatram, registrujem, kujem planove. Ana se šetala između dnevne sobe i kuhinje, donoseći sir i pomorandže i kriške avokada. Bila je nedelja. Vladao je mir. Posmatrao sam kroz prozor kako izmaglica plovi između drveća. Telefon je zazvonio i Ana se javila, okrećući leđa i mrmljajući u slušalicu. Dafni mi se nasmešila. Pogled joj je bio neizoštren, otprilike kao da meko ispipava okolne predmete. Digla se i predala mi činiju i preostali neočišćeni grašak, i otišla nekud uz stepenice. Kad se malo kasnije vratila bila je obučena, kosa joj je bila osušena i nosila je naočare, i isprva je nisam poznao, pomislio sam da je još neko od stanara. Tek sam tada shvatio da sam upravo nju video na travnjaku onog dana na zabavi profesora Kako-se-zvaše. Zaustio sam da joj to kažem, kako sam je već video, ali sam se predomislio, iz istog, neznanog razloga iz koga sam se i prvi put okrenuo ne oslovivši je. Uzela mi je činiju graška i ponovo sela. Ana je odgovorila na još jedan telefonski poziv, mrmljajući, tiho se smejući. Pomislio sam kako moje prisustvo jedva da remeti njihov dan, kako bi radile u dlaku iste stvari i da nisam tu. Misao je bila utešna. Nisam bio pozvan na večeru, ali izgledalo je kao da se podrazumeva da ću ostati. Posle jela sedeli smo još dugo za stolom. Magla se zgušnjavala, pritiskala prozore. Vidim ih kako sede tamo preko puta mene u tom mlečnom sumraku, crnomanjasta i bledolika: deluju kao da su u dosluhu, da se potajno zabavljaju, kao da dele neku blagu, ne naročito surovu šalu na moj račun. Kako sve to izgleda daleko, u nekom drugom životu, dok smo još bili nevini, ako je to prava reč, u šta sumnjam.
Bio sam, priznajem, opčinjen njima, njihovim izgledom, njihovom staloženošću, njihovom nehajnom sebičnošću. Oličavale su ideal koji do ovog časa nisam ni znao da gajim. Još uvek sam se u tim danima bavio svojom naukom, bio na putu da postanem jedan od onih velikih, hladnih tehničara, tajnih gospodara sveta. Sada se nenadno otvorila neka druga budućnost, kao da se pod njihovim uticajem čitava okomita stena preda mnom srušila i iza uskovitlane prašine otkrila neku neizmemu, svetlucavu daljinu. Bile su sjajne, ujedno i bezvoljne i poletne. Ličile su mi na par avanturistkinja iz prošlog veka. Stigle su u Njujork prethodne zime, i matica ih je u etapama doplavila na drugi kraj zemlje, na ovu žutomrku, sunčanu obalu, gde su sad lebdele, kao na vrhovima prstiju, držeći se za ispražene ruke, sa čitavim Pacifikom pred sobom. Mada su u ovoj kući bile već skoro pola godine, njihov trag bio je toliko ovlašan, toliko privremen, da su sobe jedva i opažale njihovo prisustvo. Izgledalo je kao da nemaju ličnih stvari – čak i slamnati šešir obešen na vratima zaostao je za nekim ranijim stanarom. Moralo je biti prijatelja, ili makar poznanika – mislim na one telefonske pozive – ali nikad ih nisam sreo. Povremeno bi im banula gazdarica, mračno dramatična osoba duševnih očiju i veoma crne kose čvrsto utegnute u punđu i probodene izrezbarenom drvenom iglom. Oblačila se kao indijanska skvo, kiteći se perlama i maramama jarkih boja. Projezdila bi rasejano kroz kuću, pričajući preko ramena i ostavljajući za sobom trag teškog, mošusnog parfema, a onda bi se baletskim skokom bacila na kauč u dnevnoj sobi i odsedela jedan sat opisujući svoje jade – izazvane uglavnom onim što je s drhtajem u glasu imenovala kao muke s muškarcima – usput padajući u nepovratno, suzno pijanstvo od kalvadosa, čije je zalihe držala u zaključanom ormariću u kuhinji. Grozna žena, nisam mogao da je podnesem, ta uštavljena koža i nafrakana usta, sva ta histerija, ta mučna usamljenost. Devojkama je, međutim, bila izuzetno zabavna. Volele su da je oponašaju, i skovale su bile uzrečice iz njenog govora. Ponekad, slušajući ih kako je imitiraju, pitao sam se da li možda, kad nisam tu, isto to rade i meni, dobacujući jedna drugoj opaske u komično ozbiljnoj verziji moga glasa i smejući se tiho, onim njihovim blaziranim manirom, kao da vic nije stvarno smešan, samo vredan podsmeha.
Smatrale su i da je čitava zemlja urnebesan vic, naročito Kalifornija. Odlično smo se, sve troje, zabavljali na račun Amerikanaca, koji su upravo tada ulazili u fazu uklete hedonističke veselosti kroz koju smo mi, zlaćana deca sirote stare islužene Evrope, već bili prošli, ili smo tako verovali. Kako su nam samo nevino izgledali, sa svojim cvećem i svojim štapićima tamjana i svojom zbrkanom religioznošću. Osećao sam, naravno, potajni probad krivice, dok sam im se tako podrugivao. Bio sam očaran tom zemljom kad sam stigao, sad je izgledalo kao da sam se uključio u ruganje nekom srećnom, dobrodušnom stvorenju, debeloj devojci sa sedeljke uz koju sam se samo časak ranije pripijao, pod plaštom sveopšteg ludovanja, u nemoj, nabrekloj ekstazi.
Možda je prezir za nas bio oblik nostalgije, čežnje za zavičajem čak? Živeti tamo, među tim nežnim bojama, kao iz kutije vodenih bojica, pod tim svodom besprekornog plavetnila, bilo je kao živeti u nekom drugom svetu, nekom mestu iz priča za malu decu. (Dešavalo mi se da sanjam kišu – pravu, celodnevnu, irsku kišu – kao da je to nešto o čemu su mi pričali ali što nikad nisam video.) Ili je možda podsmevanje Americi bilo odbrana? Doduše, pokatkad nam je prolazilo kroz glave, ili je, barem, prolazilo kroz moju glavu, da bismo i sami mogli biti makar malčice smešni. Zar nismo bili blago apsurdni, sa svojim tvidom i svojim praktičnim cipelama, svojim ekstravagantnim akcentima, svojim arogantno učtivim manirima? Više no jednom učinilo mi se da opažam kako prigušen osmeh krivi usta neke osobe koja je načelno bila nesvesna meta naše poruge. Čak i među nama samima postojali su trenuci prećutkivanja, nelagode, kad je napola uobličeno priznanje lebdelo između nas, poput neprijatnog, sramotnog zadaha. Trio stranaca na privremenom boravku koji se sreću na ovom blaženom igralištu – šta bi moglo biti romanesknije? Bili smo trougao, zaboga!
Bili smo trougao. Desilo se, ono neizbežno, jednog popodneva oko mesec dana nakon što smo se sreli. Sedeli smo na verandi iza kuće ispijajući džin i pušeći nešto ogavnog ukusa i krajnje čudnovatog dejstva. Dan je bio vreo i mutan. Nad nama, sunce boje novčića stajalo je zaglavljeno usred belog neba. Posmatrao sam drozdove kako srkuću sa žbuna orlovih noktiju kraj stepenika verande. Dafni, u šorcu i grudnjaku svezanom oko vrata, ustade, pomalo nesigumo, žmirkajući, i odluta u kuću. Krenuh za njom. Nisam imao nikakvu zamisao – išao sam po još malo leda, nešto u tom smislu. Posle onog bleska napolju jedva da sam unutra išta video, gde god sam se okrenuo u vazduhu je zjapila ogromna tamna rupa. Dokono sam tragao za Dafni, prateći zveckanje leda u njenoj čaši, iz kuhinje kroz dnevnu sobu do spavaće. Roletna je bila spuštena. Sedela je na ivici kreveta, piljeći ispred sebe u ćilibarskom polusvetlu. Najednom me zabole glava. Ona iskapi piće jednim dugim gutljajem, i još uvek je držala čašu kad smo se zajedno opružili na krevet, i graška leda kliznu i kapnu u duplju na mom ramenu. Usne su joj bile prohladne i vlažne. Zausti da nešto kaže, i tiho mi se nasmeja u usta. Činilo se da nam je odeća utegnuta poput zavoja, kidao sam šta sam stigao, duvajući. Onda smo naprečac ostali goli. Nastupila je zgranuta pauza. Negde u blizini igrala su se deca. Dafni mi položi ruku na bok. Žmurila je, i smešila se izvijenim obrvama, kao da sluša neku udaljenu, dremljivu, i blago smešnu melodiju. Čuo sam neki zvuk, i pogledao preko ramena. Na vratima je stajala Ana. Video sam na trenutak sebe kakvog bi me ona videla, bleskavih slabina, i blede zadnjice, razjapljenih ribljih usta. Malo je oklevala, a onda se zaputi prema krevetu gledajući u zemlju, kao da duboko razmišlja, i sede kraj nas i poče da se svlači. Dafni i ja ležali smo ćutke u zagrljaju i posmatrali je. Svukla je bluzu preko glave, i izronila kao plivačica, otresajući kosu. Nasred leđa imala je ljubičasti beleg od neke metalne kopče. Zašto mi je sad izgledala toliko starija od nas, umorna od života, pomalo izrabljena, odrasla osoba koja se trpeljivo uključuje u dečiju, ne baš dozvoljenu igru? Dafni jedva da je disala, dok su joj se prsti sve jače stezali na mom boku. Usne su joj bile rastavljene, i malo se mrštila, piljeći u Aninu golotinju, izgubljena u nekoj vrsti maglovite zapanjenosti. Mogao sam da joj osetim puls, jednako kao i svoj. Reklo bi se da prisustvujemo nekom ritualnom razotkrivanju.
Ritual, da, tačno je tako bilo. Gmizali smo tromo po krevetu, utroje, kao da izvodimo neku arhaičnu ceremoniju izgaranja i bogosluženja, oponašajući tvorenje i dizanje nečega, nekog svetilišta, recimo, ili zasvođenog hrama. Kako smo samo ozbiljni bili, kako zamišljeni, s kakvom smo revnošću jedrio drugom baratali telima. Niko ni reči nije izustio. Žene su počele razmenivši jedan čedan poljubac. Smešile su se, pomalo sramežljivo. Meni su drhtale ruke. Iskusio sam bio već jednom, davno, ovaj grcavi osećaj prestupa, kad sam se kao dete u mraku pogušao s dve male rođake, na stepeništu, jedne zimske večeri u Kulgrejndžu – ista ta jeza i neverica, ista pohotna, bolna, infantilna razdraganost. Dremljivo smo rovali i njuškali, drhteći, uzdišući. S vremena na vreme jedno od nas bi se zakvačilo za drugo dvoje s detinje nestrpljivim, gramzivim žarom i tiho, tanušno zaječalo, kao od bola ili bespomoćnog očaja. Činilo mi se na trenutke da to nisu dve žene već jedna, neka čudna, udaljena prilika, mnogoruka, unesena, iza gleđosane maske, u nešto što nisam uspevao ni da nazrem. Na kraju, već obuzet završnim grčem, izdigoh se drhtavim rukama, s Dafninim petama zabijenim u krsta, i pogledah dole u njih dve kako se glođu s nežnom halapljivošcu, usta na otvorena usta, i na tren, dok mi je krv nadirala u oči, videh kako im se glave stapaju, svetla i tamna, žutomrka i panterski glatka. Istog časa krenuše mi žmarci iz prepona, i sručih se na njih, ushićen i uplašen.
Ali posle je Dafni sama ležala u mom naručju, držeći me još uvek u sebi, dok je Ana ustala i otišla do prozora, i jednim prstom odmakla ivicu platnene roletne i ostala tamo, zagledana u magličasti blesak popodneva. Deca su se i dalje igrala. Imamo školu, promrmlja Ana, tu iznad nas. Tiho se nasmeja i reče, Ali šta ja znam, pitam vas? Bila je to jedna od uzrečica lude udovice. Najednom je sve bilo tužno i sivo i pusto. Dafni mi prisloni lice na rame i poče nečujno da plače. Uvek ću se sećati tih dečijih glasova.
Bio je to čudan susret, koji se nikad neće ponoviti. Vraćam se sada na njega, ne iz očiglednih razloga, već zato što mi je zagonetan. Sam čin, triolizam, nije bio toliko izuzetan: u tim danima svi su takve stvari radili. Ne, ono što me je tada čudilo, i još me čudi, jeste neobična pasivnost moje uloge u zbivanjima tog popodneva. Bio sam muškarac u našoj trojci, a ipak sam se osećao kao da sam ja predmet nežne, neodoljive penetracije. Mudri će reći da sam bio samo spona preko koje su njih dve, verući se ruku pred ruku, stigle jedna drugoj u zagrljaj. Možda je to i tačno, ali nema naročitog značaja, i izvesno nije ključna stvar. Nisam se mogao oteti utisku da se odigrava neki obred, u kome je Ana sveštenica a Dafni prinesena žrtva, dok sam ja običan scenski rekvizit. Mahale su mnome kao kamenim falusom, klanjajući se i previjajući se oko mene, uz bajaličke uzdahe. Njih dve su –
Njih dve su se opraštale. Naravno. Upravo mi je sinulo. Nisu se nalazile, već rastajale. Otuda seta i osećaj pustoši, otuda Dafnine gorke suze. To nije imalo veze sa mnom, uopšte.
Gle gle. To je prednost zatvora, čovek ima vremena i prilike da istinski prodre u srž stvari.
Iluzija njihovog stapanja koju sam tog dana doživeo pri kraju naše krevetske epizode potrajaće još dugo vremena. Čak i danas kad mislim o njima dvema, ono što vidim je neka vrsta dvoglavog novčića, na kome su otisnuta njihova dva profila, uzvišena, simbolična, s pogledima uperenim ustranu, stilizovana predstava uparenih vrlina – Spokoj i Istrajnost, recimo, ili, još bolje, Ćutanje i Žrtvovanje. Prisećam se jednog određenog trenutka, kad je Ana pridigla svoja nagnječena, svetlucava usta iz prevoja između Dafninih butina i, osvrnuvši se prema meni sa saučesničkim, šeretskim smeškom, izvila se ustranu kako bih i ja video rastvoreno krilo zavaljene devojke, zakučasto i nevino kao raspolućeno voće. Sve je bilo prisutno, vidim sada, u tom kratkom proletu odricanja i obznane. Čitava jedna budućnost upravo je tamo počela.
Ne sećam se da sam Dafni isprosio. Njena ruka, da tako kažemo, već mi je bila podarena. Venčali smo se jednog maglovitog, vrelog popodneva u avgustu. Ceremonija je bila brza i jadna. Mene je sve vreme bolela glava. Ana i jedan moj kolega sa univerziteta izigravali su svedoke. Posle smo se svi četvoro vratili u kuću u brdima i pili jeftini šampanjac. Prigoda nije doživela uspeh. Moj kolega izmislio je neki mlak izgovor i otperjao nakon pola sata, ostavljajući nas troje u nemirnoj, uzvitlanoj tišini. Svakojake neizgovorene stvari plivale su u vazduhu između nas poput zmijastih, opasnih riba. Onda Ana, s onim osmehom, reče kako pretpostavlja da mi mladi želimo da budemo sami, i izgubi se. Najednom me obuze neki apsurdan stid. Skočih i počeh da skupljam prazne flaše i čaše, izbegavajući Dafnin pogled. U kuhinjskom prozom videlo se sunce i izmaglica. Stadoh kraj sudopere i zagledah se napolje u plavocrne utvare drveća na obronku, i dve krupne, neobjašnjive suze navreše mi na ivice kapaka, ali ne htedoše da kanu.
Nisam siguran da sam voleo Dafni u smislu koji svet podrazumeva pod tom rečju, ali siguran sam da sam voleo njene osobenosti. Hoće li delovati čudno, hladno, možda čak neljudski, ako kažem da me je u suštini zanimalo samo ono što je bila na površini? Tja, vrlo važno kako deluje. Ovo je jedini način na koji se drugo biće može poznavati: po površini, dubina je upravo tu. Dafni dok hoda po sobi tražeći naočare, dodirujući stvari nežno, letimično, iščitavajući ih vrhovima prstiju. Njena navika da se izvija i zaviruje u svoju tašnu, mršteći se, skupljenih usta, poput neudate tetke koja vadi šiling za bombone. Njeno cicijašenje, njeni iznenadni napadi gramzivosti, detinjasti i dražesni. Ona scena, pre mnogo godina, ne mogu da se setim gde, kad sam je pod kraj neke sedeljke zatekao kako stoji na prozoru u beloj haljini u polusvetlosti aprilske zore, izgubljena u nekom snu – snu iz koga sam je, pripit i razdražen, bez ceremonije probudio, a mogao sam – Bože dragi! – a mogao sam ostati u senci i naslikati je, do najsitnijeg, najnežnijeg detalja, na praznom unutrašnjem zidu svoga srca, gde bi i sad bila, životna kao u tu zoru, moja crna, misteriozna dragana.
Brzo smo se složili – prećutno, kao i uvek – da napustimo Ameriku. Digao sam ruke od svojih istraživanja, od univerziteta, od svoje akademske karijere, od svega, a da nisam pošteno ni razmislio, i još pre isteka te godine isplovili smo za Evropu.

MVAOLŠOKLEN MEK GJIOLA GANA, moj advokat i, on insistira, prijatelj, ima trik da se hvata za očite trivijalnosti u razradi svojih parnica. Anegdote o njegovim metodima kruže sudskim kuloarima, pa i ovdašnjim tunelima. Detalji, detalji su mu opsesija. Krupan je, truntav, nespretan – jarde, bukvalno jarde prugastog štofa – sa velikom kockastom glavom i raštrkanom kosom i sitnim, ukletim očima. Mislim da je život proveden u čarkanju po dupljama sitnih gnusnih tragedija drugih ljudi nešto u njemu oštetio. Prosto zrači osujećenom čežnjom. Kažu da je strah i trepet u sudu, ali dok sedi za izgrebanim stolom u ovdašnjoj advokatskoj sobi, sa polunaočarima nakačenim na tu veliku glavu, i povijen nad svojim papirima ispisuje beleške marljivim sitnim rukopisom, pomalo dahćući i gunđajući sebi u bradu, neodoljivo me podseća na jednog debelog dečaka iz mojih školskih dana, koji je bio neutešno zaljubljen u mene, i koga sam koristio da mi piše domaće.
Trenutno Mvaolšoklena duboko zanima zašto sam uopšte išao u Vajtvoter. Ali zašto ne bih išao? Poznavao sam Berensove – odnosno, sam bog zna da sam, barem, poznavao Anu. Deset godina me nije bilo, činio sam kurtoaznu posetu, kao porodični prijatelj. Ovo, međutim, nije dovoljno, bar tako izgleda. Mvaolšoklen se mršti, trese lagano onom velikom glavom, i prelazi, nesvesno, u svoju sudsku rutinu. Nije li činjenica da sam besan napustio majčinu kuću samo dan pošto sam tamo stigao? Nije li istina da sam bio u veoma indigniranom stanju zato što sam čuo da je kolekcija slika moga oca prodata Helmutu Berensu za sumu koju sam smatrao ništavnom? I nije li dalje istina da sam imao razloga da budem ozlojeđen na dotičnog Berensa, koji je pokušavao da nabije rogove mome ocu u – Ali čekaj, stari moj, rekoh: to poslednje isplivalo je tek kasnije. Uvek izgleda tako snuždeno kad ga ovako zaustavim u uzletu. Svejedno, činjenice su činjenice.
Istina je, jesam se opet posvađao s majkom, jesam izleteo iz kuće (a pas je, dakako, pokušavao da me dograbi za pete). Binki Berens, međutim, nije bio uzrok sukoba, ili bar ne direktno. Koliko se sećam, bila je to ista stara prepirka: novac, izdaja, moj odlazak u Sjedinjene Države, moje napuštanje Sjedinjenih Država, moj brak, moja napuštena karijera, sve to, uobičajeno – i, da, činjenica da je ona ispod ruke prodala ono što mi po rođenju pripada za cenu jedne niske kriminalno ružnih ponija iz kojih je zamišljala da će izvući malo bogatstvo da joj se nađe kad zanemoća, prokleta lakovema kučka. Iskrslo je i pitanje one devojke Džoane. Na izlasku sam zastao i kazao, mereći reči, kako mislim da nije baš pristojno za ženu majčinog položaja u društvu – njenog položaja! – u društvu! – da se tako sliže s jednom štalskom devojkom. Priznajem da sam nameravao da izazovem zgražanje, ali bojim se da sam iskolačenih očiju završio ja. Moja majka, nakon kraćeg ćutanja, upilji mi se pravo u lice, sa bestidnim nehajem, i reče da Džoana nije dete, da ona, ako baš hoću da znam, ima dvadeset i sedam godina. Ona mi je – uz jednu pauzu na ovom mestu radi efekta – ona mi je kao sin, sin koga nikad nisam imala. Pa, rekoh ja, gutajući knedlu, drago mi je zbog vas obe, nema šta!, i izjurih iz kuće. Na stazi sam, ipak, morao da zastanem i sačekam da se moja ozlojeđenost i indignacija malo slegnu pa da povratim dah. Ponekad mislim da sam preispoljni sentimentalista.
Stigao sam u Vajtvoter te večeri. Poslednju deonicu putovanja prevalio sam taksijem iz sela. Vozač je bio stravično visok, ispijen čovek s beretkom, u antikvarnom plavom flanelskom odelu. Sa zanimanjem me je poručavao u retrovizom, gotovo i ne mareći za put ispred nas. Pokušao sam da mu uzvratim zlokobnim pogledom, ali nije se potresao, i samo se malo iskezio jednom stranom suvonjavog lica, s čudnovato prijateljskim izrazom čoveka koji nešto zna. Zašto se ovakvih ljudi tako živo sečam? Zakrčuju mi misli, kad dignem pogled sa stranice tiskaju se oko mene u senkama, nemi, blago znatiželjni – čak, i to je moguće, brižni. To su svedoci, pretpostavljam, nedužni posmatrači koji su došli, bez zlih namera, da svedoče protiv mene.
Nikad ne mogu da stignem u Vajtvoter a da mi malčice, i protiv volje, od divljenja ne zastane dah. Od druma, prilazna staza vodi dugačkim, dubokim zavojem bez drvoreda, tako da izgleda kao da se kuća okreće, lagano, dremljivo, širom otvarajući svoje paladijanske kolonade. Taksi se zaustavio na šljunku ispod velelepnog ulaznog stepeništa, i s iznenadnom tišinom stiže i svest – da, Mvaolšoklene, priznajem – da nemam nikakvog prihvatljivog razloga da budem tamo. Sedeo sam minut-dva i gledao oko sebe u bunovnoj konsternaciji, kao razbuđeni mesečar, ali vozač me je sad gladno motrio u retrovizoru, i morao sam da se pretvaram da znam šta radim. Izašao sam iz auta i zastao, pipkajući džepove i važno se mršteći, ali njega nisam mogao prevariti, nahereni osmeh postao je još lukaviji, pomislio sam u jednom trenutku da će mi namignuti. Rekoh mu poslovno da sačeka, i krenuh uz stepenice praćen nepokolebljivim osećajem sveopšte poruge.
Posle dugog vremena vrata je otvorio smežurani ljutiti čovečuljak u nečemu što je na prvi pogled izgledalo kao uniforma autobuskog konduktera. Nekoliko dugih bičeva vrlo cme kose bilo mu je nalepljeno preko lobanje poput namaza imalina. Gledao me je s dubokim gađenjem. Nismo otvoreni danas, reče, i upravo se spremao da mi zalupi vrata pred nosom kad sam ga elegantno zaobišao i stupio u predvorje. Zevao sam naokolo, lagano trljajući mke i smeškajući se, izigravajući povratnika iz daleka. Ah, rekoh, dobra stara kuća! Velelepni Tintoreto nad stepeništem, na kome je sve vrvelo od anđela i ludookih mučenika, jeknuo je na mene svojim basnoslovnim hromatskim akordom. Vratar, ili šta li je već bio, cupkao je uzrujano iza mene. Osvrnuh se i nadvih se nad njega, isceren i dalje, i rekoh ne, nisam turista, već porodični prijatelj – da li je gospođica Berens kojim slučajem kod kuće? On se pokoleba, i dalje nepoverljiv, onda mi reče da sačekam, i otkaska predvorjem, krivljući jednom dustabanlijskom nogom i pažljivo gladeći zamašćene dlake na ćeli.
Čekao sam. Vladala je potpuna tišina izuzev tiktanja visokog, sedamnaestovekovnog nemačkog sata. Na zidu kraj mene visio je komplet od šest malih, savršenih Boningtonovih akvarela, mogao sam na licu mesta da stavim neki pod mišku i išetam napolje. Sat je s naporom uzeo vazduh i odzvonio pola sata, a potom, svuda oko mene, u sve daljim i daljim sobama, ostali satovi stadoše da odašilju svaki svoj srebrnasti zvon, i činilo se kao da je neki tanani treptaj prošao kroz kuću. Pogledah opet u Tintoreta. Bio je tu i jedan Fragonar, i jedan Vato. A ovo je bilo tek predvorje. Šta se to zbivalo, šta se desilo, pa da sve ostane ovako bez čuvara? Čuo sam kako taksista napolju pritiska sirenu, jedno okolišno, snishodljivo maleno tu-tu. Biće da je mislio kako sam ga zaboravio. (Jesam.) Negde u pozadini kuće neka vrata se zalupiše, i tren kasnije lice mi okrznu dašak prohladnog vazduha. Krenuh škripavo kroz predvorje, dok mi je pod grudima bubnjao vreli, gotovo puteni drhtaj zebnje. U duši sam bojažljiv čovek, veliki pusti prostori u meni izazivaju nemir. Jedna od Fragonarovih figura, neka svilkasta dama plavih očiju i punačke donje usne, posmatrala me je iskosa s nečim što je ličilo na izraz sablažnjene ali bodre spekulacije. Oprezno otvorih jedna vrata. Debela kvaka okrenula mi se pod rukom s čudesnom, poverljivom krotkošću. Ušao sam u dugačku, visoku, uzanu sobu s mnoštvom prozora. Tapeti su bili boje potamnelog zlata. I vazduh je bio zlatan, obliven teškim mekim svetlom večeri. Osećao sam se kao da sam zakoračio pravo u osamnaesti vek. Nameštaja je bilo malo, ne više od pet-šest komada – nekoliko tanušnih stolica s naslonom u obliku lire, jedna kitnjasta komoda, jedan pozlaćeni stočić – sve tačno na pravom mestu, tako da prearanžirano nisu delovale stvari nego prostor oko njih, čak i sama svetlost. Stajao sam potpuno nepomično, osluškujući, nisam znao šta. Na niskom stočicu stajala je velika i komplikovana slagalica, napola složena. Neki komadići bili su popadali na pod. Zurio sam u njih, raspršene po parketu kao barice nečega prosutog, i još jednom mi se učini kao da neka laka jeza prolazi kroz kuću. Na drugom kraju sobe, jedna staklena vrata stajala su širom otvorena, a prozračna zavesa nadimala se na povetarcu. Napolju se prostirala travnata padina, na kojoj se, u srednjem planu, propinjao jedan usamljeni, heraldički konj. Dublje u pozadini zavijala je reka, voda se belasala u plićacima, a iza toga drveće, i zamagljene planine, i bezgranično, pozlaćeno plavetnilo leta. Palo mi je u oči da je perspektiva ove scene nekako pogrešna. Stvari kao da se nisu povlačile kako je normalno, nego okupljale preda mnom – nameštaj, otvorena vrata, travnjak i reka i udaljene planine – kao da nisu meta pogleda nego da one same gledaju, usredsređene na neku tačku prividnog preseka ovde, unutar sobe. Osvrnuh se tada, i dok sam se osvrtao videh sebe kako se osvrćem, kao što mi se čini da se i sad osvrćem, kao što ponekad zamišljam da ću se zanavek osvrtati, kao da je to moja kazna, moje prokletstvo, baš ovo zadihano, zamagljeno večno osvrtanje ka njoj.
Videli ste sliku u novinama, poznat vam je njen lik. Još mlada žena u crnoj haljini sa širokom belom kragnom, u stojećem stavu, sa rukama ukrštenim ispred sebe, jednom u rukavici, drugom skrivenom izuzev prstiju, a oni su savijeni, bez prstenja. Ima nešto na glavi, kapicu ili nekakvu šnalu, što joj čvrsto zateže kosu s čela. Istaknute cme oči lako su iskošene na istočnjački način. Nos je velik, usne pune. Nije lepa. U desnoj ruci drži sklopljenu lepezu, ili bi to mogla biti knjiga. Stoji na mestu za koje nagađam da je osvetljen ulaz u neku odaju. Vidi se deo kauča, ili možda kreveta, sa brokatskim prekrivačem. Tama iza nje je gusta, a ipak misteriozno bestežinska. Pogled joj je spokojan, bez očekivanja, mada postoji tračak izazova, neprijateljstva čak, u izrazu oko usta. Ne želi da bude ovde, a ipak drugde ne može biti. Zlatni broš koji spaja krajeve njene široke kragne skup je i ružan. Sve ste ovo videli, sve ovo znate. Pa ipak vam tvrdim, gospodo znalci iz porote, da čak i znajući sve ovo još uvek ne znate ništa, takoreći ništa. Ne znate moralnu snagu i patos njenog prisustva. Niste, kao ja, iznenada naišli na nju u nekoj zlatnoj sobi u neko letnje veče. Niste je držali u naručju, niste je videli izvaljenu u jarku. Niste – ah ne! – niste ubili za nju.
Stajao sam tamo, zureći, činilo se jako dugo, i polako poče da me obuzima neka nelagodnost, vrela, postiđena svest o sebi, kao da mene, ovu kužnu vreću krvi i mesa, neko izučava, s pomnom, hladnom pažnjom. Nije me motrio samo ženin naslikan pogled. Sve na slici, onaj broš, one rukavice, runjava tama iza njenih leđa, svaka tačka na platnu bila je oko netremice prikovano za mene. Uzmakao sam za korak, blago užasnut. Tišina se krzala po ivicama. Čuo sam krave kako muču, neki auto kako se pali. Setih se taksija, i okrenuh se da pođem. Na otvorenim vratima stajala je neka sluškinja. Biće da je baš tad naišla i videla me unutra i plaho ustuknula. Oči su joj bile razrogačene, jedno koleno povijeno i jedna ruka uzdignuta, kao da se štiti od udarca. Za trenutak se nijedno od nas nije micalo. Iza nje, iznenadni lahor obrusi travnatu padinu. Nismo progovarali. Onda ona lagano, s još uvek uzdignutom rukom, oprezno iskorači unatraške kroz vrata, malo se povodeći dok su joj potpetice slepo tražile visinu popločane baštenske staze. Mene spopade neobjašnjiv, kratak nastup ljutnje – predosećanje, možda, neki zabludeli zefir poslan kao vesnik bure koja tek treba da stigne. Negde je zvonio telefon. Brzo se okretoh i izađoh iz sobe.
U predvorju nije bilo nikoga. Telefon je zvonio i zvonio, s džangrizavom upomošću. Još uvek sam ga čuo dok sam silazio niz spoljne stepenice. Taksi je bio otišao, razume se. Opsovah, i krenuh stazom, nabadajući po kamenjam u svojim španskim cipelama tankih đonova. Nisko sunce bilo mi je u lice. Kad sam se osvrnuo da pogledam kuću, prozori su plamteli, i izgledalo je kao da se zadriglo, podrugljivo smeju. Počeo sam da se znojim, a to je dognalo mušice. Upitah se ponovo šta me je spopalo da dolazim u Vajtvoter. Znao sam odgovor, naravno. Privukao me je miris novca, kao što je miris znoja privlačio ove proklete muve. Videh sebe, kao sa nekog od onih prozora opaljenih suncem, kako se šunjam ovuda po prašini, uparen, mrzovoljan, pregojen, pognute glave i povijenih debelih leđa, u svom belom odelu naboranom oko pazuha i istegljenom na turu, šega od čoveka, poenta lošeg vica, i smesta me preplavi samosažaljenje. Gospode!, zar nema nikoga ko bi mi pomogao? Zastadoh, i bacih brižan pogled oko sebe, kao da bi tu negde mogao biti dobrotvor, skriven među drvećem. Tišina je odisala prigušenom zluradošću. Krenuh da se lomatam dalje, i začuh zvuk motora, a u isti mah se iza okuke pojavi ogromna crna limuzina, i za njom uglačani crveni sportski auto. Kretali su se svečanim tempom, limuzina je nežno poskakivala na oprugama, i namah sam pomislio da se radi o pogrebu. Prešao sam na travu, ali sam nastavio da hodam. Vozač limuzine, neki grmalj ostrižene glave, sedeo je ukočeno i na gotovs, lako pridržavajući volan, kao da je to projektil koji bi mogao da iščupa iz korena i ispali sa smrtonosnom preciznošću. Pored njega je sedela neka pogrbljena, zbrčkana prilika, opazio sam kad je automobil prošuštao kraj mene jedno tamno oko i pegavu lobanju, i džinovske šake položene jednu preko druge na kuku od štapa. Sportski auto vozila je neka plavuša s tamnim naočarima. Odmerili smo se, dok je prolazila, s praznim interesom, kao stranci. Prepoznao sam je, naravno.
Desetak minuta kasnije šipčio sam drumom s uzdignutim palcem kad čuh kako se neki auto zaustavlja iza mene. Znao sam da će to biti ona. Stao sam, osvrnuo se. Ostala je u kolima, s člancima prekrštenim na volanu. Usledila je kratka čarka, bez reči, da se ustanovi ko će od nas povući prvi potez. Napravili smo kompromis. Ja sam se vratio do automobila a ona mi je izašla u susret. Pomislila sam da si ti, reče. Smešili smo se, i ćutali. Bila je odevena u kostim krem boje i belu bluzu. Po cipelama je imala krvi. Kosa joj je bila žuća nego što sam pamtio, zapitao sam se da li se farba. Rekoh joj da izgleda božanstveno. Iskreno sam tako mislio, ali reči su zvučale šuplje, i pocrveneo sam. Ana, rekoh. Setio sam se, s lakim šokom, kako sam jednog davnog dana ukrao koverat jednog od njenih pisama Dafni, odneo ga u toalet i lopovski rastvorio preklop, sa srcem u petama, samo da bih liznuo lepak tamo gde je ona liznula. Sinu mi misao: voleo sam je!, i nasmejah se nekako divlje, zgranuto. Ona skide naočare za sunce i pogleda me upitno. Ruke su mi se tresle. Hajde da se javiš ocu, reče ona, dobro bi mu došlo da se malo razvedri.
Vozila je vrlo brzo, rukujući komandama ispitivački, kao da pokušava da ispipa neki obrazac, tajnu formulu, skrivenu u toj mreži sitnih, veštih radnji. Bio sam impresioniran, čak pomalo zastrašen. Kiptela je od nestrpljive samouverenosti bogatih. Nismo progovarali. Za tili čas našli smo se pred kućom, i zakočili u vodoskoku šljunka. Ona otvori svoja vrata, potom zastade i načas se bez reči zagleda u mene i zavrte glavom. Fredi Montgomeri, reče. Eh!
Dok smo se penjali uz stepenice ovlašno me je uhvatila pod ruku. Iznenadio sam se. U vreme kad sam je poznavao, pre tolikih godina, nije bila sklona ležernim prisnostima – prisnostima, da, ali ne ležernim. Ona se nasmeja i reče, Bože, malo sam pijana, čini mi se. Bila je pre toga u bolnici u gradu – Berens je doživeo neku vrstu blagog napada. Bolnica je bila u haosu. U pešačkoj ulici punoj sveta eksplodirala je bomba u automobilu, omanja naprava, po svemu sudeći, ali upadljivo delotvorna. Ana je bez ikakvih prepreka zalutala u odeljenje za hitne intervencije. Tela su ležala na sve strane. Koračala je između mrtvih i umirućih, osećajući se i sama kao jedan od preživelih. Gospode Bože, Ana, rekoh. Ona se malodušno nasmeja. Kakav doživljaj, reče – srećom Flin drži pljosku nečega u pregratku za dokumenta. Potegla je bila nekoliko dobrih gutljaja, i sad je počinjala da se kaje.
Ušli smo u kuću. Uniformisanog vratara nije bilo na vidiku. Rekoh Ani kako se maločas izgubio i ostavio me da slobodno tumaram naokolo. Ona slegnu ramenima. Pretpostavljala je da su svi bili u suterenu i na televiziji gledali vesti o eksploziji. Svejedno, rekoh, ko god je hteo mogao je da uđe. Zašto, upita ona, misliš da bi neko ušao i ovde podmetnuo bombu? I pogleda me s osobenim, gorkim osmehom.
Povela me je u zlatni salon. Staklena vrata još su bila otvorena. Od sobarice ni traga. Neka vrsta stidljivosti terala me je da skrećem pogled od drugog kraja sobe, gde se slika malo izvijala sa zida, kao da pomno sluša. Seo sam oprezno na jednu od Louis Quinze-stolica, a Ana je otvorila izrezbarenu i iskićenu komodu i nasula dve pozamašne mere džina. Leda nije bilo, i tonik je bio izlapeo, ali nisam mario, trebalo mi je piće. Još uvek sam bio bez daha od ideje da sam nekad bio zaljubljen u nju. Osećao sam se uzbuđeno i ošamućeno, i budalasto zadovoljno, poput deteta kome su dali da se igra nečim dragocenim. Ponovih u sebi – Voleo sam je! – čisto da isprobam kako zvuči. Ta misao, uzvišena, veličanstvena, i malčice bezumna, lepo se uklapala u okruženje. Ona je špartala između mene i staklenih vrata, čvrsto stežući čašu obema rukama. Prozračna zavesa lenjo se nadimala na rubu mog vidnog polja. Činilo se kao da u samom vazduhu nešto podrhtava. Najednom telefon na niskom stočiću pored mene poskoči uz nepodnošljivu buku. Ana ga zgrabi i viknu da, da, šta? Nasmeja se. Neki taksista, reče mi, raspituje se o naplati. Uzeo sam telefon i osorno se istresao na čoveka. Ona me je pomno motrila, s nekim halapljivim uživanjem. Kad sam spustio slušalicu, ona veselo reče: Oh, Fredi, postao si tako pompezan! Namrštih se. Nisam bio siguran kako da odgovorim. U njenom smehu, u njenom ucakljenom pogledu, bilo je tragova histerije. Ali, ako ćemo pravo, nisam ni ja baš bio opušten. Gledaj ovo, reče ona. Piljila je zlurado u svoje okrvavljene cipele. Kliknula je jezikom, i odlažući čašu žurno izašla iz sobe. Čekao sam. Sve se ovo već jednom dogodilo. Pompezan, nije nego – šta je htela da kaže? Sunce je bilo već skoro zašlo, svetlost se u pramenovima sabirala nad rekom. Izašao sam na trem. Melem blagog vazduha zapahnu mi lice. Pomislih kako je čudno da sam ovde, s čašom u ruci, u tišini i spokoju letnje večeri, kad u srcu nosim toliko tmine. Osvrnuh se i podigoh pogled na kuću. Izgledala je kao da je u brzom letu spram neba. Želeo sam svoj deo ovog bogatstva, ove pozlaćene ležernosti. Iz dubina sobe gledao je par očiju, tamnih, spokojnih, nevidećih.
Flin, ostriženi chauffeur, prilazio mi je stranom kuće sa izrazom nabusite učtivosti, nekako preteće, kotrljajući se na kuglicama svojih neprilično tananih stopala. Gajio je banditski oborene plavocrne brkove, kratko štucovane i otfikarene na krajevima, tako da su izgledali kao da su nafarbani na njegovom velikom, testanom licu. Ne volim brkove, jesam li to pomenuo? Ima u njima nečega skarednog što u meni izaziva odbojnost. Ne sumnjam da bi zatvorski psiholog umeo da objasni šta takva averzija znači – i ne sumnjam, isto tako, da bi u mom slučaju pogrešio. Ovi, Flinovi, bili su posebno odvratan primerak. Pogled na njih najednom me je osokolio, oraspoložio me, ne znam zašto. Čilo sam pošao za njim u kuću. Trpezarija je bila duboka tmurna pećina puna odsjaja i odblesaka skupocenih stvari. Berens je ušao oslonjen na Aninu ruku, visoka, trošna prilika u skupom tvidu sa leptir-mašnom. Kretao se polako, mereći korake. Glava, koja mu se pomalo tresla, bila je glatka i okomito kupolasta, kao neko čudesno, isušeno jaje. Moralo je biti dvadeset godina otkad sam ga poslednji put video. Priznajem da mi je sada veoma imponovao. Imao je finu plemenitu patinu nečega s ljubavlju izrađenog, poput neke od onih vanrednih i džepnih figurina od žada koje sam samo trenutak ranije merkao na polici kamina. Prihvatio je moju ruku i lagano je stegnuo svojim daviteljskim stiskom, gledajući mi duboko u oči kao da pokušava da tamo unutra vidi nekog drugog. Frederik, reče, svojim dahtavim glasom. Toliko ličiš na majku.
Večerali smo za rasklimatanim stolom u alkovu visokog prozora okrenutog ka vrtu. Escajg je bio jeftin, tanjiri raspareni. To je bilo nešto što sam pamtio iz Vajtvotera, taj čergarski način na koji se život živeo po nasumičnim ćoškovima, na rubu stvari. Ta kuća nije bila pravljena za ljude, sva ta velelepnost ne bi trpela njihove drljave peripetije pod svojim okriljem. Posmatrao sam Berensa kako seče komad krvavog mesa. Fascinirale su me te ogromne šake. Oduvek sam bio ubeđen da je nekad u prošlosti nekoga ubio. Pokušao sam da ga zamislim mladog, u flanelskim pantalonama i blejzeru, s teniskim reketom pod miškom – Ah, vidi, evo Binkija! – ali bilo je nemoguće. Pričao je o bombi. Petoro mrtvih – ili je već šestoro? – od samo dve funte eksploziva! Uzdahnuo je i zavrteo glavom. Izgledao je više impresionirano nego šokirano. Ana je jedva progovarala. Bila je bleda, i delovala je umorno i odsutno. Primetih po prvi put koliko je ostarila. Žena koju sam poznavao pre petnaest godina još je bila tu, ali učaurena unutar nekog grubljeg obrisa, poput neke od Klimtovih draguljima optočenih ljubavnica. Pogledah napolje u ozareni sivi sumrak, preneražen i nekako nejasno ponosan od pomisli na ono što sam izgubio, na ono što je moglo biti. Denjci oblaka, još jedna završna, sjajna pruga neba. Odnekud iznenada zazvižduka kos. Jednog dana ću i sve ovo izgubiti, umreću, i sve će iščeznuti, ovaj trenutak na ovom prozoru, u leto, na nežnom pragu noći. Nepojmljivo, a ipak istinito, i desiće se. Ana kresnu šibicu i pripali sveću na stolu između nas, i za trenutak se osetilo neko lebdenje, lelujanje, u mekom, tamnom vazduhu.
Moja majka, rekoh Berensu, i morao sam da zastanem i pročistim grlo – moja majka vam je dala neke slike, ako se ne varam. On skrenu grabljivi pogled na mene. Prodala, reče, a bio je to gotovo šapat, prodala, ne dala. I osmehnu se. Zavlada kratka tišina. Držao se sasvim ležerno. Žao mu je, reče, ako sam došao u nadi da te slike još jednom vidim. Jasno mu je da bih mogao biti vezan za njih. Ali on ih se gotovo istog časa otarasio. Još jednom se osmehnu, nežno. Bila su tamo dva-tri sasvim fina komada, reče, ali ne bi bili na svome, ovde, u Vajtvoteru.
Eto, oče, pomislih, toliko o tvom znalačkom oku.
Želeo sam, vidiš, nešto da učinim za tvoju majku, govorio je Berens. Bolovala je, znaš. Dao sam joj mnogo više od tržišne vrednosti – ovo joj, naravno, ne smeš reći. Htela je, mislim, da se upusti u nekakav poslovni poduhvat. Nasmeja se. Tako otresita žena!, reče. Nastupi još jedan tajac. On se igrao nožem, nešto ga je zabavljalo, iščekivao je. Shvatih, donekle zapanjeno, da on izvesno misli kako sam došao da zahtevam da mi se kolekcija vrati. Onda, naravno, stadoh da se pitam nije li, uza sva uveravanja, varao na ceni. Pomisao mi je smesta povratila snagu. Eh, bitango matora, pomislih, smejući se u sebi, isti si kao i svi mi ostali. Pogledah u Anin profil nejasno odražen u prozom ispred mene. A šta je pa ona nego usedelica zašla u godine, sa svojim borama i ofarbanom kosom – verovatno je Flin opslužuje jednom mesečno, otprilike, između pranja automobila i vođenja onih svojih brkova kod berberina na štucovanje. Đavo da vas nosi sve! Nasuo sam sebi prepunu čašu vina, i malo zalio stolnjak, i bilo mi je milo. O mračno, mračno.
Očekivao sam da će me pozvati da prenočim, ali kad smo ispili kafu Ana se izvinila, i vratila se minut kasnije i rekla da je pozvala taksi. Bio sam uvređen. Prešao sam ovoliki put da ih vidim a oni ni krevet da mi ponude. Spusti se ružna tišina. Berens je na moje podbadanje dotle pričao o holandskim slikarima. Je li to moje uobraženje, ili me je pogledao s lukavim smeškom kad je pitao da li sam bio u baštenskoj sobi? Pre no što sam shvatio da govori o zlatnom salonu već je bio prešao na druge stvari. Sad je sedeo, tresući glavom, lako otvorenih usta, piljeći tupo u plamen sveće. Podigao je ruku, kao da hoće opet nešto da kaže, ali ju je pustio da lagano padne. Automobilski farovi kliznuše preko prozora i sirena zatrubi. Berens nije ustajao. Tako mi je drago što sam te video, promrmljao je, pružajući mi levu ruku. Tako drago.
Ana me je pratila do vrata. Osećao sam da sam nekako uspeo da od sebe napravim budalu, ali nisam se dosećao kako, tačno. U predvorju su nam koraci odzvanjali vrlo glasno – zbrkana i blago apsurdna halabuka. Flin je večeras slobodan, inače bih ga pozvala da te odveze. Rekoh uštogljeno da ne mari. Pitao sam se da li je moguće da smo isto ono dvoje ljudi koje se nago valjalo s Dafni po nekom krevetu jednog vrelog nedeljnog popodneva na drugoj strani sveta, na drugoj strani vremena. Kako sam mogao i pomisliti da sam je ikad voleo. Otac ti izgleda dobro, rekoh. Ona slegnu ramenima. Oh, reče, on umire. Na vratima, ne znam šta sam zamišljao, nespretno je uhvatih za ruku i pokušah da je poljubim. Ona se hitro izmače, i ja zamalo padoh. Taksi opet zatrubi. Ana!, rekoh, a onda nisam uspeo da se setim šta bih dodao. Ona se sumorno nasmeja. Idi kući, Fredi, reče, s usiljenim osmehom, i lagano mi zatvori vrata u lice.
Znao sam, naravno, ko će voziti taksi. Ne govorite ništa, rekoh mu strogo, ni reči! On me pogleda u retrovizoru žalosnim, optužujućim okom, i krenusmo da se kotrljamo niz prilaznu stazu. Shvatih da nemam kud da odem.

SEPTEMBAR JE. Ovde sam već dva meseca. Izgleda duže. Drvo koje nazirem s prozora svoje ćelije izgleda pokunjeno, prašnjavo, uskoro će početi da okreće ćurak. Drhti, kao u iščekivanju, noću zamišljam da ga čujem, šušketa uzbuđeno tamo u tami. Nebo je izjutra sjajno, beskrajno visoko i prozračno. Volim da posmatram oblake kako se zgušnjavaju i raspršuju. Kakav grdan, prefinjen težački rad. Danas se pojavila duga, glasno sam se nasmejao kad sam je video, kao na neku čarobnu, apsurdnu šalu. Pokatkad prolaze i ljudi, ispod drveta. Mora da je prečica, tim putem. U devet stižu devojke iz kancelarija s cigaretama i nacifranim frizurama, i, nešto kasnije, dremljive domaćice natovarene cegerima i bebama. U četiri svakog popodneva prolazi klataravo jedan đačić, tegleći ogromnu školsku torbu na leđima kao grbu. Dolaze i psi, prilaze žurno kao da su na važnom zadatku, zastaju, časkom štrcnu drvo, idu dalje. Drugi životi, drugi životi. Ovih dana, otkad je vreme počelo da se okreće, svi naizgled promiču, čak i onaj dečak, lakšim korakom, uzneseni, nekako kao da lete kroz staklasto plavetnilo jesenjeg vazduha.
U ovo doba godine često sanjam oca. Uvek je to isti san, mada se okolnosti menjaju. Osoba iz sna odista je moj otac, ali nikad onakav kakvog sam ga znao. Mlađi je, robustniji, šali se, obdaren je lascivnim smislom za humor. Stižem u neku bolnicu, ili neku već takvu veliku instituciju i, nakon silnih lutanja i nesporazuma, nalazim ga kako sedi u krevetu s velikom šoljom vrelog čaja u ruci. Kosa mu je dečački razbarušena, nosi nečiju tuđu pidžamu. Pozdravlja me blagotelećim osmehom. Po impulsu, zato što sam uzrujan i što sam toliko brinuo, strasno ga grlim. On ovo neuobičajeno ispoljavanje osećanja podnosi staloženo, tapšući me po ramenu i smijuljeći se. Onda ja sedam na stolicu pored kreveta i malo ćutimo, ne znajuci tačno šta da radimo, niti kuda da gledamo. Shvatam da je nešto preživeo, neki nesrećni slučaj, ili brodolom, ili neku grozničavu bolest. Ispada da je zbog svoje vlastite nepromišljenosti, svoje bezglavosti (moj otac, bezglav!), dospeo u opasnost, i sad se oseća luckasto, i komično je postiđen. U snu sam uvek ja zaslužan za njegovo srećno izbavljenje, zato što sam podigao uzbunu, pozvao hitnu pomoć, izvezao čamac sa spasavanje, tako nešto. Moje delo isprečilo se između nas, ogromno, nesavladivo, nalik na suštu ljubav, konačni dokaz sinovlje iskrene odanosti. Budim se osmehnut, srca nabreklog od nežnosti. Ranije sam verovao da ga u snu spasavam od smrti, ali u poslednje vreme pomišljam da ja to, u stvari, jednim potezom brišem dugotrajnu kalvariju njegovog života. Sada me, možda, čeka još jedan, sličan zadatak. Jer danas su mi rekli da mi je umrla majka.
Dok me je taksi dovezao do sela, poslednji autobus za grad već je bio otišao, kao što me je moj vozač, s melanholičnim uživanjem, od ranije uveravao. Sedeli smo u zamračenoj glavnoj ulici, pored neke gvožđarske radnje, dok je motor brundao. Vozač se iskrenuo u sedištu, gurajući prst pod kapu da se počeše, pa se primirio da vidi šta ću sledeće da uradim. Ponovo me je kosnuo način na koji taj svet pilji, tupa, zverska iskrenost njihovog zanimanja. Bolje da mu dam neko ime – biće to Rek12, bojim se – jer još ću neko vreme biti spetljan s njim. Rado će me, reče, on odvesti do grada. Zavrteh glavom: to je dobrih trideset milja, a već mu dugujem novac. U suprotnom, reče on, s jezivim, udvoričkim osmehom, mogla bi da me primi i njegova majka – gospođa Rek vodila je, dalo se naslutiti, neku gostionicu s jednom sobom na spratu. Ideja mi se nije sviđala, ali ulica je bila mračna i zloslutno utihnula, i bilo je nečega vrlo deprimirajućeg u svim tim alatkama u onom izlogu, i, da, rekoh bojažljivo, s rukom preko čela, da, vodite me svojoj majci.
Ali ona nije bila tamo, ili je spavala ili već nešto, i on me lično povede stražnjim stepeništem, hodajuči na prstima poput velikog, drhtavog pauka. Soba je imala jedan nizak prozorčić, jednu stolicu, i krevet ulegnut u sredini, kao da je ne tako davno s njega uklonjena neka strvina. Zaudaralo je na pišaću i prosto pivo. Rek je stajao stidljivo se smešeći na mene, gnječeći kapu u šakama. Odlučno sam mu poželeo laku noć, i on se povukao, nevoljno. Poslednje što sam video od njega bila je koščata šaka koja lagano za njim povlači vrata. Obazrivo sam nekoliko puta prošetao s kraja na kraj sobe, praćen škripom podnih dasaka. Jesam li kršio ruke, pitam se? Niski prozor i uležani krevet nametali su mi osećaj nesrazmere, činilo mi se da sam previsok, da su mi stopala premala. Sedoh na ivicu kreveta. Neki bledi odsjaj lebdeo je u prozoru. Iz nagnutog položaja mogao sam iskosa da vidim nakrivljeni sulundar na dimnjaku i obrise drveća. Osećao sam se kao turobni junak u nekom ruskom romanu, skoljen crnim mislima u svojoj jazbini iznad prčvarnice u selu Crtica, godine Tačkice, s pričom koja se tek pruža ispred mene, čeka da bude ispričana.
Nisam spavao. Čaršavi su bili vlažnjikavi i nekako ljigavi, i bio sam uveren da nisam prvi koji se prevrće i bacaka među njima otkad su poslednji put oprani. Pokušavao sam da ležim, zapet kao opruga, u položaju u kome će najmanji mogući deo moga bića dolaziti u dodir s njima. Sate je odbrojavalo neko udaljeno crkveno zvono čudnovato tupog tona. Čulo se uobičajeno lajanje pasa i rikanje stoke. Zvuk mojih vlastitih brižnih uzdaha ispunjavao me je besom. S vremena na vreme prošao bi poneki automobil ili kamion, i kutija osvetljene geometrije brzo bi kliznula preko tavanice i niza zidove i izlila se u prvi ugao. Bio sam divljački žedan. Budni snovi saletali su me grotesknim i skarednim prizorima. Jednom, na ivici sna, spopade me iznenadan, stravičan osećaj propadanja, i prenuh se kao oparen. Mada sam se trudio da je izbacim iz glave stalno sam se vraćao mislima o Ani Berens. Šta li joj se to dogodilo da se tako zaključa u onaj sumorni muzej, gde joj društvo pravi samo jedan starac na izdisaju? Ali možda se ništa nije ni dogodilo, možda je to to. Možda dani naprosto prolaze, jedan za drugim, bez glasa, dok na kraju ne bude prekasno, i dok se jednog dana ne probudi i ne zatekne se čvrsto zaglibljena u sredini vlastitog života. Zamišljao sam je tamo, setnu i samotnu, začaranu u svom čarobnom zamku, godinu za godinom, i – ah, svakakve su mi nezdrave ideje padale na pamet, stid me je da o njima pričam. I dok sam o tim stvarima mislio, jedna druga misao, na drugom, mračnijem nivou, vredno je motala svoje tamno klupko. Tako se moj plan izrodio iz mutnog spoja ideja o podvizima viteza lutalice i o izbavljenju i nagradi. Uveravam vas, Vaša svetlosti, da ovo nije lukavi pokušaj da se razrešim krivice: želim samo da objasnim svoje pobude, mislim one najdublje, ako je tako nešto moguće. Kako su sati prolazili, i zvezde se palile u malom prozoru i onda lagano ponovo bledele, Ana Berens se u mojoj glavi stapala sa ostalim ženama koje su na neki način bile pod mojim okriljem – Dafni, naravno, pa i moja majka, čak i štalska devojka – ali naposletku, kad stiže zora, nad mojim krevetom lebdela je i posmatrala me ona holandska figura sa slike u baštenskoj sobi, skeptična, radoznala i spokojna. Ustao sam i obukao se, i seo na stolicu kraj prozora i gledao kako se pepeljava svetlost dana spušta na krovove i natapa drveće. Misli su mi jurcale, krv mi je šištala u venama. Znao sam sada šta ću učiniti. Bio sam uzbuđen, i u isti mah me je podilazila duboka jeza. Iz prizemlja su dopirali znaci života. Hteo sam napolje, napolje, da budem i da delujem. Krenuo sam da izađem, ali sam zastao i legao za časak na krevet da se primirim, i smesta pao u dubok i grozomoran san. Kao da me je pogodio grom. Ne umem to da opišem. Nije trajalo duže od minut-dva. Probudio sam se u drhtavici. Kao da je samo srce stvari preskočilo otkucaj. Tako je dan počeo, onako kako će se i nastaviti, strahotama.
Gospođa Rek bila je visoka i mršava. Ne, bila je mala i debela. Ne pamtim je jasno. Ne želim da je pamtim jasno. Zaboga miloga, koliko ovakvih groteski treba da izmislim? Pozvaću je kao svedoka, a vi se onda sami snalazite. Isprva sam mislio da je nešto boli, ali ona se trzala i uvlačila vrat naprosto iz strahovite, nemuše stidljivosti. Nahranila me je kobasicama i prženim režnjevima slanine i krvavicama u sali iza šanka (jak doručak zapada dželatu). Neka zakučasta tišina ispunila je prostoriju, mogao sam da čujem kako gutam. Senke su visile niza zidove kao froncle paučine. Imali su jednu sliku Isusa sa razdrljenim krvavim srcem, urađenu debelim namazima karmin i krem boje, i jednu fotografiju ovog ili onog pape dok blagosilja mase sa nekog vatikanskog balkona. Neko sumomo osećanje zaselo mi je u gmdima poput gorušice. Pojavi se Rek, u košulji i hozentregerima, i snebivljivo upita da li je sve u redu. Carski, rekoh odvažno, carski! Stajao je i zurio u mene, nežno se smešeći, s nekim blaženim ponosom. Rekao bi čovek da sam nešto što je ostavljeno da se rasplodi preko noći. Ah, ti ubogi, jednostavni životi, tako brojni, preko kojih sam prevukao svoj sluzavi trag. Nije još nijednom pomenuo novac koji sam mu dugovao – čak i preko telefona se izvinjavao što me nije čekao. Ustadoh i progurah se kroz vrata pored njega. Samo da protegnem noge, rekoh, malo svežeg vazduha. Osetio sam svoj užasan osmeh, kao nešto lepljivo što mi je poškropilo lice. On klimnu glavom, i majušni odsev tuge prođe mu preko čela i niz ovčiju njušku. Znao si da ću uteći, zar ne? Što me nisi zaustavio? Ne shvatam te ljude. Već sam rekao. Ne shvatam ih.
Sunce je sijalo kroz sve tanju izmaglicu. Još uvek je bilo nepojamno rano. Prošetao sam niz jednu stranu glavne ulice pa onda uz drugu, poskakujući od nestrpljenja. Malo je sveta bilo napolju. Otkud to uverenje da su ljudi sa sela ranoranioci? Prošao je neki kamionet, tegleći prikolicu u kojoj se vozilo prase. Na kraju ulice bio je most preko plitkog blatnjavog potoka. Seo sam na ogradu i neko vreme posmatrao vodu. Trebalo mi je brijanje. Pomišljao sam da se vratim kod Reka i od njega pozajmim brijač, ali čak ni ja nisam bio dovoljno nizak za takvu bezočnost. Dan se već usijavao. Omamio sam se tamo na suncu, posmatrajući vodu kako vijuga i grgoće poda mnom. Utom se pojavi neka krupna starina i poče nešto zdušno da mi priča. Nosio je sandale, i poderani mekintoš prebačen preko ramena poput vojničkog tartana, a u ruci debeli jasenov štap. Kosa mu je bila duga, brada ućebana. Iz nekog razloga ukaza mi se slika njegove glave izdignute na tanjiru. Govorio je smireno, gromkim, silovitim glasom. Ni reči nisam razumeo od onoga što je pričao – činilo se da je izgubio moć artikulacije – a ipak sam osetio nešto čudno ganutljivo u tome kako je stajao onde, oslanjajući se na svoj jasenov štap, s jednim kolenom povijenim, očiju prikovanih za mene, izričući svoje zaveštanje. Posmatrao sam kako mu usta rade u onom čestaru od brade, i klimao sam glavom, lagano, ozbiljno. Ludaci me ne plaše, niti u meni izazivaju nelagodu. Staviše, nalazim da me njihova buncanja smiruju. Mislim da je to zato što za njih sve, od eksplozije nove zvezde do sleganja prašine u nekoj napuštenoj sobi, ima ogromam i podjednak značaj, pa prema tome i besmislenost. Završio je, i nastavio da me gleda u tišini još za časak. Onda ozbiljno klimnu glavom i, uz još jedan značajan pogled, okrenu se i ode krupnim korakom, preko mosta.
Vaša svetlosti, znam da sam pominjao neki svoj plan, ali to je bio plan samo u najširem smislu. Nikad nisam imao naročitog dara za pojedinosti. Te noći, kad se jaje ispililo i rugoba po prvi put protegla svoja lepljiva, lomna krila, govorio sam sebi da ću se, kad stigne jutro i opet počne stvarni život, smejati takvoj sumanutoj ideji. I smejao sam se, premda nekako zamišljeno, i verujem, zbilja verujem, da nisam zaglavio u toj rupi, bez ičega čime bih protraćio vreme osim vlastitih mračnih misli, ništa se od ovoga ne bi dogodilo. Otišao bih kod Čarlija Frenča i pozajmio od njega nešto novca, i vratio bih se na ostrvo i otplatio dug senjor Agvireu, i onda bih pokupio ženu i dete i došao kući, u Kulgrejndž, da se izmirim s majkom, i da se skrasim, i postanem seoski vlastelinčić kao i moj otac, i živim i budem srećan. Ah –
O čemu sam ono govorio? Moj plan, da. Vaše gospodstvo, nisam ja nikakav mozak operacije. Novine, koje su otpočetka bile prilično izbezumljene – bila je, na kraju krajeva, mrtva sezona, a ja sam im pružio bogovsku priču, u nastavcima – novine su me predstavljale i kao bezočnu protuvu i kao pedantnu, ledenu, gvozdeno rešenu zlatokosu zver. Ali kunem se, bilo je to samo prepuštanje matici, kao i sve ostalo. Pretpostavljam da sam se isprva samo poigravao tom idejom, pričajući je sebi više kao priču, onako opružen, neuspavani princ, u kućici od kolača Majke Rek, dok su se nevine zvezde ćutke zbijale u prozoru. Izjutra sam ustao i izneo je na svetlo, a ona je već bila počela da se steže, da okoštava. Nekim čudom, izgledala je kao tuđe delo, koje mi je dato da ga premerim i iskušam. Ovaj proces udaljavanja kao da je bio nužan uvod u akciju. Možda ovo objašnjava čudnovati osećaj koji me je obuzeo tamo na mostu nad onom grgotavom rekom. Teško ga je opisati. Osećao sam da uopšte ne ličim na sebe. Odnosno, bio mi je savršeno poznat taj krupni, donekle pregojeni, svetlokosi čovek u izgužvanom odelu koji tu sedi nemirno vrteći palčeve, a ipak mi je istovremeno izgledalo kao da sam ja – pravi, misleći, čuvstveni ja – nekako upao u klopku tela koje nije moje. Ali ne, ovo nije tačno, ne sasvim. Jer i osoba koja je bila unutra bila mi je strana, daleko više strana, zapravo, nego ovo poznato, fizičko biće. Ovo nije jasno, znam. Kažem da je onaj unutra meni bio stran, ali na koju verziju mene mislim? Ne, uopšte nije jasno. Ali nije to bio nov osećaj. Oduvek sam se osećao – kako bi se reklo – bifurkativno, tačno tako. Danas je, međutim, ovaj osećaj bio jači, izraženiji no obično. Banter se uzjogunio, goreo je od želje da izleti napolje. Toliko je dugo bio zatvoren, romorio i gunđao i zakerao tamo unutra, i znao sam da će, kad konačno provali, brbljati do besvesti. Vrtelo mi se u glavi. Od sive mučnine utroba mi se vezivala u čvor. Pitam se da li je sud svestan u kakvom su mi stanju bili nervi, ne samo toga dana, nego tokom celog tog perioda? Zlikovci su mi držali ženu i dete kao taoce, bio sam praktično bez prebijene pare, moja tromesečna apanaža iz očeve mršave zaostavštine dospevala je tek za dva meseca, a ja ovde, posle jedne stravične noći, crvenook, neobrijan, zakopan u nekoj nedođiji, i pomišljam na očajničke postupke. Kako i da mi se ne vrti u glavi, kako da mi se ne prevrće utroba?
Konačno osetih kako selo iza mene tromo oživljava, i krenuh natrag glavnom ulicom, motreći krajičkom oka da ne naletim na nasrtljivog Reka ili, još gore, Rekovu majku. Jutro je bilo sunčano i mimo, pritisnuto rosom, i pomalo ošamućeno, kao da je pijano od vlastite novine. Pločnici su tu i tamo bili vlažni. Biće to slavan dan. Oh da, slavan.
Nisam znao dok je nisam našao da tražim baš gvožđarsku radnju pred kojom je Rek prethodne noći zaustavio taksi. Ruka mi se ispružila i gurnula vrata, ciliknulo je zvono, noge su me unele unutra.
Mrak, miris parafina i lanenog ulja, i bokori stvari iskačeni nad glavom. Nizak, zdepast, postariji, proćelav čovek meo je pod. Nosio je pantofle i radni mantil boje cimeta kakav nisam video još od detinjstva. Nasmešio mi se i klimnuo glavom, i odložio metlu. Nije, međutim, hteo da progovori – profesionalna etikecija, bez sumnje – sve dok nije zauzeo položaj iza tezge, nagnut unapred i oslonjen na mke s glavom malo nakrivljenom na jednu stranu. Naočare sa žičanim okvirom, pomislih, upotpunile bi utisak. Dopao mi se od prve. Dobar vam dan, gospodine, reče on, vedrim glasom, otprilike kao da trlja mke. Već sam se osećao bolje. Bio je učtiv tačno koliko treba, bez neumesne poniznosti, i bez ikakvog znaka njuškavosti. Kupio sam klupče kanapa i rolnu pak-papira. I još jednu vezu konopca – uvijenu, sećam se, u čvrst valjak, vrlo slično čvoru na omči za vešanje – dobra tvrda glatka konoplja, a ne ona moderna plastika. Nisam baš imao predstave šta nameravam da uradim s tim stvarima. Konopac je, recimo, bio čist hir. Nije me bilo briga. Već godinama – decenijama! – nisam doživeo tako jednostavno, pohlepno zadovoljstvo. Trgovac je s ljubavlju položio moj pazar na tezgu ispred mene, pevušeći u pola glasa, smešeći se, skupljajući usta s odobravanjem. Bilo je vreme za igru. U ovom prividnom svetu mogao sam imati šta god poželim. Sitnozubu testeru, recimo, sa držaljom od palisandera. Komplet mesinganih žarača i mašica, s drškama izrađenim u obliku čučećih majmuna. Onu belu emajliranu kofu, s nežnim, meso-plavim prelivom niz jednu stranu. Oh, šta god poželim! Tada ugledah čekić. Izlivena, uglačana komadeška nerđajućeg čelika, poput koske iz buta neke brze životinje, sa somotastom, crnom gumenom držaljom i plavičastom glavom i zubima. Preispoljni sam nespretnjaković, ne verujem da bih i ekser umeo pravo da zakucam, ali priznajem da sam oduvek gajio tajnu želju da posedujem takav čekić. Opet smeh u sudnici, naravno, opet raspusni grohot pametnjakovića sa galerije. Ali insistiram, Vaša svetlosti, spretna gospodo porotnici, insistiram da je to bila nevina žudnja, želja, vapaj prikraćenog deteta u meni – ne Bantera, ne njega, već istinskog, izgubljenog duha moga detinjstva – da poseduje ovu čudesnu igračku. Po prvi put je moj dobri vilenjak zaoklevao. Imamo i drugih modela, ponudio je, manje – užurbani, dahtavi šapat – manje skupih, gospodine. Ali ne, ne. Taj. Da, onaj tamo, sa priveskom. Eksponat A, dragim rečima.
Iskobeljao sam se iz radnje s paketom pod miškom, zasenjen i isceren, srećan kao pijani školarac. Trgovac je izašao na vrata da me isprati pogledom. Prethodno se rukovao sa mnom nastranim, zagonetnim stiskom. Možda je bio mason, i isprobavao me da vidi da nisam i ja slučajno član bratstva? – ali ne, više volim da verujem kako je bio samo pristojan, ljubazan, dobronameran čovek. Malo je takvih, u ovom svedočenju,
Imao sam osećaj da sad već poznajem selo. Imao sam, štaviše, osećaj da sam tamo već ranije bio, pa čak i da sam sve te stvari već ranije činio, šetao besciljno u rano jutro, i sedeo na mostu, i ušao u radnju i nešto kupovao. Nemam objašnjenja: bio je to samo osećaj. Kao da sam sanjao neki proročanski san i onda ga zaboravio, a sad se proročanstvo ostvarivalo. Ali opet, nešto od tog osećaja neizbežnosti prenosilo se na sve što sam radio toga dana – neizbežno, obratite pažnju, ne znači oprostivo, u mom rečniku. Ne nipošto, mojim venama teče krepka mešavina katoličke i kalvinističke krvi.
Setio sam se odjednom, s blaženom nedoslednošću, da je tog dana Ivanjdan.
Ovo je božanstvena zemlja, čovek s pristojnim akcentom može gotovo sve. Mislio sam da sam se zaputio ka autobuskoj stanici, da vidim ima li autobusa za grad, ali umesto toga – još neizbežnosti – našao sam se pred oronulom automehaničarskom radnjom na seoskom trgu. Jedan momak u prljavom radnom kombinezonu nekoliko brojeva manjem od njegove mere teglio je gume i nemelodično zviždukao kriveći lice nastranu. Zarđali plehani natpis ukucan u zid nad njegovom glavom obaveštavao je: Melmotovi automobili za iznajmljivanje. Momak zastade i pogleda me bezizrazno. Nije više zviždukao, ali je usne držao napućene. Automobil?, rekoh, pokazujući natpis, za iznajmljivanje, da? Zavrteo sam levo-desno nevidljivi volan. On ne reče ništa, samo se namršti, duboko zbunjen, kao da sam tražio nešto potpuno nečuveno. Tada se iz blagajne pojavi zdepasta, prsata žena i nešto mu odbrusi. Nosila je purpurnu bluzu i tesne cme pantalone i sandale sa visokim potpeticama otvorene na prstima. Kosa joj je, cma kao gavranovo krilo, bila naslagana navrh glave u obliku brioša, sa uvojcima puštenim niz obraze. Podsećala me je na nekoga, nisam mogao da se setim na koga. Uvela me je u kancelariju, gde sam se špijunski izvio i otkrio, u grozdu drečavih razglednica zakačenih na zid iza njenog stola, jednu panoramu ostrva, i luke, i istog onog bara u kome sam prvi put sreo Randolfa-Amerikanca. Ovo je bilo obeshrabmjuće, znak, možda čak i opomena. Žena me je premerila od glave do pete s nekom vrstom tinjajuće primisli. Uz novi šok shvatih na koga me potseća: na majku kenjkavog deteta u stanu senjor Agvirea.
Automobil je bio hamber, divovski, glomazni, visoki model, ne toliko star da bi se mogao nazvati oldtajmerom, već samo beznadežno zastareo. Činilo se da je pravljen za neko prostije, nevinije vreme od ovoga, vreme nastanjeno sojem velike dece. Tapacirung je imao neodređeno fekalni miris. Provezao sam se staloženo kroz selo u trećoj brzini, nasađen visoko iznad puta kao da me nose na palankinu. Motor je proizvodio buku nalik na potmulo navijanje. Platio sam bio depozit od pet funti, i potpisao neki papir imenom Smajt (smatrao sam da je „aj” opako mudar potez). Zena čak nije tražila ni da vidi vozačku dozvolu. Kao što kažem, ovo je božanstvena zemlja. Osećao sam se nesvakidašnje bezbrižno.
Kad je reč o izletima: danas sam bio na majčinoj sahrani. Trojica policajca u civilu odvezli su me u blindiranom vozilu, bio sam veoma impresioniran. Jurili smo kroz grad uz zavijanje sirene, ličilo je na reprizu moga hapšenja, ali unatraške. Prekrasno, sunčano, sveže jutro, bledi dim u vazduhu, poneki list već na pločniku. Imao sam tako čudno pomešana osećanja – izvesna ranjavost, naravno, izvestan bol, ali i ushićenje, i nešto poput žalosti čemu ipak nije nedostajalo slatkoće. Žalio sam ne samo za majkom, možda uopšte ne za njom, nego za stvarima opšteuzev. Mogućno da je to bila samo uobičajena septembarska melanholija, koju su okolnosti učinile neprepoznatljivom. Vozili smo se uz reku pod nebom oivičenim resama svetlucavih holandskih oblaka, zatim na jug kroz lisnata predgrađa. More me je iznenadilo, kao i uvek, posuda puna plavog, mreškavog metala, svetlost koja se u liskama diže s površine. Sva trojica detektiva bili su strasni pušači, radili su na tome smrknuto, kao da im dužnost nalaže. Jedan mi je ponudio cigaretu. To ne spada u moje poroke, rekoh, a oni se učtivo nasmejaše. Izgledalo je da im je neprijatno, i stalno su brižno zvirkali kroz prozore, kao da su silom prilika morali da izađu u šetnju s nekim slavnim i ozloglašenim rođakom pa se boje da ih ne opazi neki znanac. Sad smo već bili izašli iz grada, na poljima je još ležala izmaglica, i živice su se kupale u rosi. Sahranjena je na prodičnoj parceli starog groblja u Kulgrejndžu. Meni nije bilo dozvoljeno da izađem iz automobila, čak ni da otvorim prozor. Potajno mi je bilo drago, jer nekako nisam mogao da zamislim da iskoračim napolje, u svet, tako iznebuha. Vozač se parkirao što bliže grobu, i sedeo sam u smradu dima od cigareta i posmatrao kako se kratkotrajna, ofucana mala drama odvija iza zamagljenog stakla, među nakrivljenim spomenicima. Ožalošćenih je bilo malo: dve-tri tetke, i starac koji je pre mnogo godina radio u štalama kod mog oca. Devojka Džoana je bila prisutna, naravno, crvenih očiju, s onim jadnim licem naduvenim i u pečatima, odevena u nezgrapan pulover i usukanu suknju. Čarli Frenč stajao je malo izdvojen od ostalih, nelagodno sklopljenih šaka. Iznenadio sam se što ga vidim. Uljudno od njega da dođe, hrabro, isto tako. Ni on ni devojka nisu gledali u mom pravcu, premda su morali osetiti pritisak mog vlažnog pogleda. Kovčeg mi se učinio iznenađujuće mali, smestili su ga u jamu dosta komotno. Sirota Ma. Ne mogu da poverujem da je nema, hoću reći, istina još nije doprla do mene. Nekako, kao da su je srnotali i ćušnuli ustranu, da se napravi mesta za nešto važnije. Ne izmiče mi, dakako, ironija situacije: da sam samo sačekao nekoliko meseci ne bi bilo potrebe da – ali ne, dosta s tim. Testament će biti pročitan bez mene, što je sasvim na mestu. Kad sam je poslednji put video, posvađao sam se s njom. To je bilo onog dana kad sam otišao u Vajtvoter. Nije me posećivala u zatvoru. Ne krivim je. Nikad joj čak ni dete nisam doveo da ga vidi. Nije bila onoliko žilava koliko sam zamišljao. Jesam li uništio i njen život? Sve te mrtve žene.
Kad se ceremonija završila, Čarli je prošao pored automobila, pognute glave. Kao da je zaoklevao, a onda se predomislio i otišao dalje. Mislim da bi i progovorio sa mnom, da nije bilo detektiva, i mojih nadobudnih tetaka iza njega, i, ah, opšte groze svega toga.

UDALJAVAM SE, DAKLE, od sela, u hamber-hoku, s budalastim osmehom na licu. Zamišljao sam, bez ijednog dobrog razloga, kako izmičem svim svojim brigama, video sam ih kako se slikovito smanjuju u prostoru i vremenu kao i samo selo, bizarna hrpa stvari koja neumitno postaje sve manja i manja. Da sam načas zastao da razmislim, shvatio bih, naravno, da to što ostavljam za sobom nije klupko mojih muka, kao što sam bolećivo umišljao, nego, naprotiv, masa dokaza, očiglednih i nepobitnih, kao pramen ulepljene kose i krv. Utekao sam bio od Mame Rek ne plativši prenoćište, kupio provalničku opremu u seoskoj radnji, a sad sam vozio praktično ukradeni automobil – i sve to ni pet milja od onoga što će postati poznato kao mesto zločina. Sud će se složiti, ovo teško mogu biti znaci brižljivog predumišljaja. (Zašto li svaka druga stvar koju izgovorim zvuči kao lukav uvod u pozivanje na olakšavajuće okolnosti?) Istinu govoreći, uopšte nisam razmišljao, ne u smislu koji bi se zbilja mogao nazvati razmišljanjem. Dovoljno mi je bilo što plovim kroz sunce i senku tim prošaranim sporednim drumovima, s jednom rukom na volanu i laktom izbačenim kroz prozor, s poljskim mirisima u nozdrvama i nemirnim povetarcem u kosi. Sve će biti dobro, sve će se samo od sebe rešiti. Ne znam zašto sam bio toliko ushićen, možda je to bio neki oblik delirijuma. Uostalom, rekoh sebi, ovo je obična igrarija, mogu je prekinuti kad god zaželim.
U međuvremenu se ukazao Vajtvoter, natkriljen iznad drveća.
Na kapiji je bio parkiran prazan izletnički autobus. Vozačeva vrata bila su otvorena, a vozač je sedeo zavaljen na papučici, sunčao se. Posmatrao me je dok sam pored njega skretao na prilaznu stazu. Mahnuo sam mu. Nosio je tamne naočare. Nije se nasmešio. Upamtiće me.
Kasnije policija nije mogla da shvati zašto sam pokazao toliko malo opreznosti, uvezao se tako drsko, usred bela dana, u tom upadljivom automobilu. Ali verovao sam, vidite, da će to biti nešto između Berensa i mene, s Anom, mogućno, kao posrednikom. Ni pomišljao nisam da će uslediti nešto tako vulgarno kao što je policijska istraga, i naslovi u novinama, i sve ostalo. Jednostavna poslovna transakcija između civilizovanih ljudi, to mi je bila namera. Biću učtiv ali odlučan, ništa više od toga. Nisam razmišljao u kategorijama pretnji i ucena, to sigurno ne. Kad sam kasnije čitao šta su oni izveštači pisali – Ivanjdanska potera, tako su se izrazili – nisam uspevao da se prepoznam u tvrdom, nemilosrdnom tipu iz njihovih opisa. Nemilosrdan – ja! Ne, dok sam prilazio Vajtvoteru nisam mislio na policiju, nego na šofera Flina, s onim njegovim svinjskim očicama i mesnatim bokserskim šapama. Da, Flina je trebalo izbegavati.
Prilazna staza se negde oko sredine –
Bože, ovi zamorni detalji.
Prilazna staza se negde oko sredine račvala. Drvena strelica sa natpisom KUĆA u beloj farbi pokazivala je nadesno, dok je znak nalevo govorio STROGO PRIVATNO. Zaustavio sam auto. Zamislite me tamo, to krupno, zamagljeno lice iza vetrobrana koje pilji najpre na jednu, zatim na drugu stranu. Odvezao sam se nalevo, a srce mi se zloslutno ritnulo. Gle, nevaljali se odriče puta pravednoga.
Zaobišao sam južno krilo zgrade, parkirao se na travi i prošao travnjakom do baštenske sobe. Staklena vrata bila su otvorena. Hvatanje vazduha. Još nije bilo podne. Negde daleko u poljima radio je neki traktor, proizvodio je dremljivi, zujavi zvuk, koji se činio kao sušti glas leta, još i sad to čujem, tu tanušnu, daleku pesmu iz vremena koje je prethodilo padu. Konopac i čekić sam bio ostavio u kolima, a sa sobom sam poneo kanap i rolnu pakpapira. Odjednom shvatih koliko je cela stvar apsurdna. Prsnuh u smeh, i smejuči se zakoračih u sobu.
Slika se zove, kao što svima dosad već mora biti znano, „Portret žene s rukavicama”. Dimenzije su joj osamdeset i dva sa šezdeset i pet santimetara. Na osnovu internog dokaznog materijala – posebno ženine odeće – datirana je između 1655. i 1660. Ženina crna haljina i široka bela kragna i manžetne ublaženi su jedino brošem i zlatnim ornamentima na rukavicama. Lice ima blago istočnjačke crte. (Citiram iz vodiča za Vajtvoter Hauz.) Slika je naizmenično pripisivana Rembrantu i Fransu Halsu, čak i Vermeru. Najsigurnije je, ipak, smatrati je delom anonimnog majstora.
Nijedna od ovih pojedinosti ne znači ništa.
Stajao sam pred dragim, možda većim slikama, i nisam bio ganut kao što sam ganut ovom. Imam njenu reprodukciju na zidu iznad svog stola ovde – poslala mi ju je, od svih ljudi na svetu, Ana Berens – kad pogledam u nju srce mi se stegne. Ima nečega u načinu kako me ta žena posmatra, u prekornoj, nemoj upornosti njenih očiju, čemu ne mogu niti da umaknem niti da udovoljim. Uvijam se kao crv pod paskom njenog pogleda. Ona od mene zahteva neki ogroman napor, neki strahovit podvig u isleđivanju i budnosti, kome ne verujem da sam dorastao. Kao da traži od mene da joj dozvolim da živi.
Ona. Ne postoji, naravno, nikakva ona. Postoji samo raspored oblika i boja. A ja ipak pokušavam da za nju izmislim neki život. Ima, rekao bih, trideset pet-šest godina, mada ljudi i ne misleći još uvek o njoj govore kao o devojci. Živi s ocem, trgovcem (duvan, začini i, u potaji, robovi). Vodi mu kuću otkad joj je majka umrla. Majku nije volela. Otac trepti nad njom, svojom jedinicom. Ona je, tvrdi, njegovo blago. Ona sastavlja jelovnike – otac ima osetljiv stomak – nadgleda kuhinju, brine se čak i o njegovom vinskom podrumu. Vodi inventar kućnog rablja u maloj beležnici prikačenoj za pojas tankim zlatnim lančićem, služeći se šiframa koje je sama izmislila, jer nikad nije naučila ni da čita ni da piše. Sa slugama je stroga, i ne dopušta nikakve prisnosti. Njihovu netrpeljivost tumači kao poštovanje. Kuća ne traži svu njenu snagu, bavi se i dobročinstvima: obilazi bolesne, i sedi u upravnom odboru društva posetilaca gradskog sirotinjskog doma. Oštra je, ponekad nestrpljiva, i svet koji živi od milostinje gunđa joj iza leđa, naročito stare žene. Povremeno, obično u proleće ili početkom zime, sve joj postaje preteško. Obratite pažnju na gnjecavo bledilo njene kože: sklona je neobjašnjivim boljkama. Zavlači se u krevet i danima leži ne progovarajući, jedva dišući, dok napolju na srebrnkastoj severnoj svetlosti čitav svet žuri za svojim poslom. Pokušava da se moli, ali Bog je dalek. Otac dolazi da je obiđe izvečeri, hodajući na prstima. Ta razdoblja kad ona leži kao proštac plaše ga, seća se umiranja svoje žene, njenog strašnog ćutanja poslednjih nedelja. Ako bi i kćer izgubio – Ali ona se pridiže, snagom volje, i ubrzo sluge ponovo osećaju oštricu njenog jezika, a on nije u stanju da zauzda svoje olakšanje, ono provaljuje kroz male salve smeha, vragolaste nežnosti, neku vrstu nezgrapne lakomislenosti. Ona ga podozrivo odmerava, zatim se vraća svojim poslovima. Ne može da razume šta je to uvrteo u glavu: hteo bi da neko naslika njen portret. Star sam, to je sve što joj kaže, starac sam, pogledaj me! I smeje se, smušeno, i izbegava da je pogleda u oči. Moj portret?, kaže ona, moj? – Nisam ja model za slikara. On sleže ramenima, što je isprva kosne, potom joj postaje mračno zabavno: mogao je makar pokušati da joj protivureči. On kao da shvata šta joj proleće kroz glavu, i trudi se da zataška stvar, ali obuzima ga nemir, i ona, gledajući ga kako se lomi i vrpolji i tegli manžetne, bolno uviđa da je istina, jeste ostario. Njen otac, starac. U toj pomisli ima sumorne komedije, što ona ne ume da objasni. Imaš lepe mke, kaže on, sve mrzovoljniji, ljut i na sebe i na nju, majčine ruke – reći ćemo mu da istakne ruke. 1 tako, da njemu učini, ali i zato što je potajno znatiželjna, ona jednog jutra odlazi u atelje. Aljkavost je prvo što joj pada u oči. Svuda prljavština i tragovi boje, oglodane pileće kosti na musavom tanjiru, noćni sud na podu u uglu. Slikar je ogledalo sobe, s tom štrokavom pelerinom i s tim noktima. Ima baburast i rošav nos pijanca. Čini joj se da sve oko nje bazdi dok ne oseti zadah iz njegovih usta. Otkriva da joj je laknulo: očekivala je nekog mladog, raspusnog, pretečeg, ne ovu trbušastu matoru ispičuturu. Ali utom on upire svoje sitne vlažne oči u nju, nakratko, s nekom bezličnom žestinom, i ona se trza, kao da se zatekla pred provalom jake svetlosti. Nikad je još niko nije tako pogledao. Znači tako izgleda biti prepoznat! Gotovo da je nepristojno. Prvo je postavlja da stoji kraj prozora, ali nije zadovoljan, svetlost je pogrešna, kaže. Seta je po sobi, hvatajući je za mišice i gurajući je unatraške s jednog mesta na drugo. Ona oseća da bi trebalo da se uvredi, ali izgleda da uobičajene reakcije ovde ne važe. Za glavu je niži od nje. Pravi nekoliko skica, dve-tri škrabotine o valerima, zatim joj kaže da dođe sutradan u isto vreme. I obucite tamniju haljinu, veli. E pa sad! Ona se sprema da mu očita bukvicu, ali on se već okrenuo drugom poslu. Njena sluškinja, koja sedi uz vrata, gricka usne i uspija se. Ona propušta sledeći dan, i još jedan, tek da mu pokaže. Kad ipak ponovo dođe, on ne pominje propušteni sastanak, samo baca pogled na njenu crnu haljinu – čista svila, sa širokim okovratnikom od španske čipke – i nehajno klima glavom, a ona je toliko kivna na njega da je to iznenađuje, i šokirana je sobom. Namešta je da stoji ispred kauča. Skinite rukavice, kaže, treba da naglasim ruke. Ona čuje prizvuk šaljivog prezira u njegovom glasu. Odbija. (Njene ruke, nije nego!) On navaljuje. Upuštaju se u kratku čarku, razmenjuju ledene učtivosti. Na kraju, ona pristaje da skine jednu rukavicu, zatim smesta pokušava da sakrije .ruku koju je razgolitila. On uzdiše, sleže ramenima, ali mora da savlađuje osmeh, što ona zapaža. Kiša lije niz prozore, pramičci dima proleću iznad krovova. U nebu zjapi ogromna srebrna rupa. Ona je, dok tamo stoji, isprva nemirna, zatim kao da nečujno prolazi kroz neki zid, i obuzima je dremljivi spokoj. Sve je isto, iz dana u dan, prvo nemir, onda taj proboj, pa tišina i neka mekota, kao da pluta i udaljava se, udaljava, izlazi iz sebe. On mrmlja nešto u bradu dok radi. Naprasit je, psuje, i pucketa jezikom, svako malo uzdahne ili rokne. Ponekad dugo, grozničavo radi priljubljen uz platno, a ona može da vidi samo njegove zdepaste noge i stare, neugledne čizme. Čak mu i noge izgledaju zaposleno. Dođe joj da se nasmeje kad on iznenada pomoli glavu iza štafelaja i oštro se upilji u nju, grčeći onaj krompirasti nos. Ne dopušta joj da vidi šta on tamo radi, nije joj dozvoljeno ni da priviri. Onda, jednog dana, ona oseti kako se neki bešumni prasak sleže na njegovom kraju sobe, i on se izmiče unazad sa izrazom umornog gađenja i nemarno odmahuje rukom prema platnu, i okreče se da obriše kičicu. Ona prilazi i gleda. Načas ne vidi ništa, toliko je obuzeta samim osećajem zastajanja na tom mestu i osvrtanja: čini se kao – kao da je na neki način iskoračila iz sebe. Prolazi dug trenutak. Broš je, kaže ona, prekrasno urađen. Zvuk rođenog glasa je preseca, to govori neki stranac, i obeshrabrena je. On se smeje, ne zajedljivo, nego kao da ga to istinski zabavlja i, tako njoj izgleda, s nekim čudnovatim saosećanjem. To je priznanje, o tome da – ne zna o čemu. Gleda i gleda. Očekivala je da će to biti kao gledanje u ogledalu, ali ovo je neko koga ne prepoznaje, a ipak poznaje. Reči joj nezvane dolaze u glavu: Sada znam kako da umrem. Navlači rukavicu, i daje znak sluškinji. Slikar govori iza nje, nešto o njenom ocu, i novcu, dakako, ali ona ne sluša. Ona je spokojna. Srećna je. Oseća se utrnulo, šuplje, školjka koja hoda. Silazi niz stepenice, prolazi kroz zapušteno predvorje, i iskoračuje napolje u svakodnevni svet.
Ne nasedajte: nijedna od ovih pojedinosti, opet, ne znači ništa.
Položio sam bio kanap i pakpapir brižljivo na pod, i sad sam koraknuo unapred raširenih mku. Vrata iza mene se otvoriše i neka krupna žena u suknji od tvida i kardiganu uđe u sobu. Zastala je kad me je ugledala, onako raskriljenog pred slikom i izbezumljeno upiljenog u nju preko ramena, dok sam nogom pokušavao da sakrijem papir i klupče kanapa na podu. Imala je plavičastosedu kosu, a na vrpci oko vrata visile su joj naočare. Namrštila se. Morate se držati grupe, podviknu, ljutitim glasom – zbilja ne znam koliko puta treba to da ponovim. Ja se povukoh unatrag. Desetak drečavo odevenih ljudi tiskalo se u vratima iza nje, izvijajući vratove da me vide. Zao mi je, čuh sebe kako pokunjeno govorim, zalutao sam. Ona nestrpljivo zabaci glavu i krupnim koracima stiže do sredine sobe i smesta poče iz petnih žila da deklamuje o Karlen-stolovima i Bertu-satovima, a nedeljama kasnije, kad su je u policiji ispitivali i pokazali joj moju fotografiju, poricače da me je ikad u životu videla. Njeni štičenici ušljapkali su unutra, razmeštajući se krišom tako da joj ne budu na oku. Postrojili su se, s rukama sklopljenim ispred sebe, kao da su u crkvi, i gledali su naokolo učtivo praznih lica. Jedan prosedi stari pitomac u havajskoj košulji iscerio mi se i namignuo. Priznajem da sam bio uzdrman. Imao sam čvor u dnu stomaka i dlanovi su mi bili vlažni. Ushićenje koje sam osećao na putu ovamo bilo je potpuno isparilo, ostavljajući za sobom golu zlu slutnju. Ukazala mi se, po prvi put, zapravo, grozota onoga u šta sam se upustio. Osečao sam se kao dete koje je igra zavela duboko u šumu, a sad pada noć, i senovite prilike izviruju između drveća. Voditeljica je zaključila izlaganje o dragocenostima u sobi – slici, mojoj slici, posvećene su dve rečenice, i jedna pogrešna atribucija – i sad je izlazila s rukom kruto dignutom iznad glave, još uvek pričajući, vodeći grupu kao pastir. Kad su izašli, čekao sam, zureći netremice u kvaku, očekujući da se vrati i žustro me ščepa za vrat i izbaci napolje. Negde u meni neki glas je u panici i strahu tiho cvileo. Ovo je nešto čemu se, rekao bih, ne poklanja dužna pažnja – već sam se na to osvrnuo – to koliko sam ja bojažljiv, koliko se lako pokolebam. Ali nije se vratila, i čuo sam ih kako se udaljavaju i trupkaju uz stepenice. Još jednom sam se grozničavo bacio na posao. Vidim se, ličim na lupeža iz nekog starog filma u tri kotura, sav od grimasa i mrkih pogleda i razigranih obrva. Skinuo sam sliku sa zida, ne bez teškoća, i položio je na pod – izbegavajući onaj crni pogled – i počeo da cepam komade pakpapira. Ne bih ni pomislio da će papir praviti toliku galamu, onoliko čerupanje, krkljanje i paranje, moralo je zvučati kao da tu nekoj krupnoj zveri naživo deru kožu. I bilo je uzaludno, tresao sam se, imao sam dve leve ruke, a tabaci papira smotavali su se natrag u rolne, i nisam imao čime da presečem kanap, a slika je, uostalom, s onim debelim, teškim okvirom, bila prevelika da se umota. Puzao sam naokolo na kolenima, pričajući sam sa sobom i skičeći od jeda. Sve je išlo naopako. Odustani, rekoh sebi, o molim te, molim te, odustani ovog časa, dok još ima vremena!, ali neki drugi deo mene stezao je zube i govorio: ne, nemoj, kukavico jedna, diži se, diži se na noge, radi. Tako sam se nekako pridigao, cvileći i šmrkćući, uzeo sliku u naručje i zaputio se s njom naslepo, nosem u nos, prema staklenim vratima. One oči piljile su u moje, gotovo da sam pocrveneo. A onda – kako da to izrazim – onda sam nekako naslutio, iza tog budnog pogleda, još neko prisustvo, koje me je posmatralo. Zastadoh, i malo spustih sliku, i ona je bila tamo, stajala je u otvorenim vratima, tačno onako kako je stajala i prethodnog dana, razrogačenih očiju, uzdignute ruke. Ovo je, sećam se da sam pomislio, ovo je zadnja kap. Bio sam ljuto uvređen. Kako se svet usuđuje da mi seje sve te prepreke na putu. Nije bilo fer, jednostavno nije bilo fer! U redu, rekoh joj, evo, uzmite ovo, i tutnuo sam joj sliku u ruke i obmuo je i poterao je da hoda ispred mene preko travnjaka. Ona ništa nije rekla, ili ako jeste ja nisam slušao. Nije joj bilo lako po travi, slika je za nju bila preteška, a jedva da je iza nje mogla nešto i da vidi. Kad god bi malo zapela, podgurkivao sam je između lopatica. Zbilja sam bio jako ljut. Stigli smo do automobila. Pećinasti prtljažnik zaudarao je na ribu. Unutra je bio uobičajeni krš tajanstvenih oruđa, neka dizalica, i ključevi i te stvari – nemam mehanički duh, a ni ruku, jesam li to pomenuo? – i jedan štrokavi stari pulover, koji jedva da sam tada i primetio, bačen u ugao, s varljivom ležernošću, rukom skrivenog aranžera svih tih stvari. Izvadio sam alatke i bacio ih u travu iza sebe, zatim sam izdigao sliku iz sluškinjinog naručja i položio je licem nadole na izanđalu čojanu prostirku. Ovo je bilo prvi put da vidim poleđinu platna, i najednom me je kosnula njegova drevnost. Pre trista godina neko ga je razapeo i izgmntirao i prislonio na belo okrečeni zid da se osuši. Na sekund sam zatvorio oči, i smesta ugledao radionicu u nekoj tesnoj uličici u Amsterdamu ili Antverpenu, u prozom sunčeva svetlost s primesom dima, napolju promiču torbari, zvonjava s katedrale. Sluškinja me je posmatrala. Imala je neverovatno blede, ljubičaste oči, delovale su prozirno, kad bih pogledao u njih činilo mi se da vidim pravo kroz njenu glavu. Zašto nije pobegla? Iza nje, na jednom od velikih prozora na spratu, tiskalo se desetak glava, izbuljenih u nas. Razabrao sam naočare žene-vodiča i Amerikančevu grozomomu košulju. Mislim da sam sigumo razjareno dreknuo, ostareli lav koji riče na bič i stolicu, jer sluškinja se trgla i malo izmakla. Dohvatio sam je za članak ruke gvozdenom kandžom i, cimnuvši silovito automobilska vrata, praktično je bacio na zadnje sedište. Oh, zašto nije pobegla! Kad sam seo za volan, gunđajući i režeči, nanjušio sam nešto, neki jedva osetan, rezak, metalni miris, nalik na miris isluženih novčića. Mogao sam da je vidim u retrovizoru, zgurenu iza mene kao u nekoj dubokoj staklenoj kutiji, uglavljenu između vrata i naslona sedišta, izbačenih laktova, raskrečenih prstiju i lica isturenog unapred, sličnu melodramskoj heroini sateranoj u tesnac. U meni je narastao divljačni, zagušujući talas nestrpljenja. Nestrpljenja, da, to je bilo najjače – to, i mučan osećaj postiđenosti. Bio sam ponižen. Nikad još u životu nisam bio tako izložen. Ljudi su me gledali – ona sa zadnjeg sedišta, i oni turisti gore zaglavljeni u prozom, ali isto tako, činilo mi se, i čitava vojska drugih, fantomskih gledalaca, koji su, pretpostavljam, mogli biti najava one horde koja će se ubrzo sjatiti oko mene, fascinirana i užasnuta. Upalio sam motor. Menjač je zavrištao. Onako uzrujan, stalno sam se izletao i morao da se vraćam i ponavljam najprostije radnje. Kad sam auto izvukao iz trave i dospeo na stazu, otpustio sam kvačilo prebrzo, i mašina je poskočila unapred nizom kostolomnih posrtaja, pri čemu se hauba valjala kao pramac čamca zahvaćenog talasom, a amortizeri roptali. Posmatrači s prozora mora da su već padali u histeriju. Graška znoja kliznula mi je niz obraz. Volan se na suncu bio toliko zagrejao da se jedva mogao dotaći, a kroz vetrobran je prodirao zaslepljujući blesak. Sluškinja je grebala po ručici na vratima, urliknuo sam na nju i odmah je prestala, i pogledala me razrogačenih očiju, poput ukorenog deteta. Ispred kapije vozač autobusa se još uvek sunčao. Kad ga je spazila, pokušala je da otvori prozor, ali uzalud, mora da je mehanizam bio pokvaren. Počela je da udara pesnicama u staklo. Zavrnuh volan i automobil kloparavo izlete na drum, uz škripu guma. Sad smo već oboje vikali, poput zavađenog bračnog para. Bubnula me je u rame, proturila ruku ispred mog lica i pokušala da mi zarije kandže u oči. Njen palac zario mi se u nos, mislio sam da će mi odvaliti nozdrvu. Kola su vrludala drumom. Zgazih s obe noge na kočnicu, i zaplovismo u laganom, otegnutom luku prema živici. Ona pade unazad. Ja se osvrnuh. U ruci sam imao čekić. Gledao sam u njega, zapanjen. Tišina je narastala oko nas kao voda. Nemojte, reče ona. Sedela je zgurena kao i ranije, skrštenih ruku i leđima uglavljena u ćošak. Nisam mogao da progovorim, obuzelo me je neko strahopoštovanje. Nikad ranije nisam osetio prisustvo dragog bića tako neposredno i s takvom sirovom žestinom. Video sam je sada, zbilja video, po prvi put, njenu mišje sivu kosu i loš ten, onaj modrikavi izraz oko očiju. Bila je sasvim obična, pa ipak, nekako, ne znam – nekako je zračila. Pročistila je grlo i uspravila se, i odgurnula pramen kose koji joj se bio zalepio u uglu usana.
Morate me pustiti, reče, inače vam se loše piše.
Nije lako zamahnuti čekićem u automobilu. Kad sam je prvi put udario očekivao sam da osetim zvonak, jasan tresak čelika o kost, ali ovo je bilo više nalik na udarac u glinu, ili u otvrdli git. Pala mi je na pamet reč fontanela. Mislio sam da će jedan dobar pogodak biti dovoljan, ali, kako će autopsija pokazati, imala je izuzetno tvrdu lobanju – čak i tu, vidite, nije imala sreće. Prvi udarac pao je tačno u koren kose, iznad njenog levog oka. Nije bilo mnogo krvi, samo jedno tamnocrveno svetlucavo ulegnuće pod ulepljenom kosom. Stresla se, ali i dalje je sedela uspravno, ljuljajući se pomalo, gledajući me očima koje nisu uspevale da izoštre pogled. Možda bih se tada i zaustavio, da se ona nije iznenada bacila na mene preko naslona sedišta, mlatarajući rakama i vrišteći. Bio sam poražen. Kako je moguće da se ovo meni događa – sve je to bilo toliko nepravedno. Gorke suze samosažaljenja granule su mi na oči. Odgurnuo sam je od sebe i zavitlao čekić širokim, bekhend-zamahom. Silina udarca bacila ju je na vrata, glava joj je tresnula o prozor, i tanak mlaz krvi potekao joj je iz nozdrve i preko obraza. Krvi je bilo i na prozoru, jedna lepezasta maglina od sićušnih kapi. Zažmurila je i okrenula lice od mene, ispuštajući tihi, guturalni jecaj iz dubine grla. Poklopila je glavu šakom baš dok sam ponovo zamahivao, i kad ju je udarac pogodio u slepoočnicu prsti su joj se našli na putu, i čuo sam kako jedan od njih krcka, i žacnuo sam se, i malo je nedostajalo da se izvinim. Oh! rekla je, i najednom, kao da se sve u njoj skljokalo, kliznula sa sedišta na pod.
Ponovo je zavladala tišina, jasna i zapanjujuća. Izašao sam iz kola i malo stajao, dišući. Mutilo mi se u glavi. Nešto kao da se u međuvremenu dogodilo sa suncem, gde god sam pogledao vladao je podvodni sumrak. Mislio sam da nisam daleko odmakao, i očekivao sam da vidim kapije Vajtvotera, i izletnički autobus, i vozača kako trči ka meni, ali na moje zaprepašćenje drum je u oba pravca bio pust, i nisam imao pojma gde sam. S jedne strane dizalo se okomito brdo, a s druge sam preko vrhova borova mogao da vidim udaljene, valovite livade. Sve je delovalo izrazito neuverljivo. Kao na brzinu oslikana kulisa, posebno ta umuzgana, svetlucava daljina, i put koji nevino nekud vijuga. Primetih da još uvek stežem čekić. Hitnuo sam ga od sebe veličanstvenim zamahom, i gledao ga kako leti, tumbajući se polagano, u dugom, treperavom luku, daleko, daleko preko plavih vrhova borova. Onda se najednom presamitih i ispovraćah pihtijaste ostatke doručka koji sam pojeo pre čitave večnosti, u nekom drugom životu.
Upuzao sam ponovo u auto, skrećući oči s onog zgužvanog predmeta zataknutog iza prednjeg sedišta. Svetlost s vetrobrana ljeskala se poput srče, na sekund sam pomislio da je staklo smrskano, sve dok nisam stavio šaku na lice i otkrio da plačem. Ovo sam pročitao kao ohrabrenje. Moje suze izgledale su ne samo kao predskazanje kajanja, već i kao znak nekog običnijeg, jednostavnijeg poriva, nekog afekta za koji nije postojalo ime, ali koji je mogao biti moja poslednja spona, jedina koja će opstati, sa svetom običnih stvari. Jer sve je bilo izmenjeno, tu gde sam se sad nalazio nikad ranije nisam bio. Podrhtavao sam, i sve je oko mene podrhtavalo, i stvari su delovale nekako lenjo, lepljivo, kao da sam se i ja i sve ovo – automobil, drum, drveće, te udaljene livade – kao da smo se svi mi tek časak ranije, nemi i zabezeknuti, praćaknuli iz neke rupe-rodilje u vazduhu. Okrenuh ključ, prikupljajući hrabrost, ubeđen da će se umesto paljenja motora zbiti nešto drugo, da će se prolomiti jeziva buka, ili sevnuti munja, ili da će mi neka ljigava masa pokuljati na noge ispod upravljačke table. Vozio sam u drugoj sredinom druma. Mirisi, mirisi. Krv ima vruć, otužan miris. Želeo sam da otvorim prozore, ali nisam se usuđivao, pribojavao sam se onoga što bi moglo ući – svetlost je napolju izgledala vlažna i gusta kao belance, zamišljao sam je u ustima, u nozdrvama.
Vozio sam i vozio. Vajtvoter je od grada udaljen jedva trideset milja, ali činilo mi se da su prošli sati pre no što sam se obreo u predgrađu. Od putovanja se malo toga sećam. Drugim rečima, ne sećam se menjanja brzina, ubrzavanja i usporavanja, pritiskanja pedala, svega toga. Vidim sebe kako se krećem, to da, kao u nekom kristalnom mehuru, letim bezglasno kroz čudnovat, osunčan, svitkavi pejzaž. Mislim da sam vozio vrlo brzo, jer pamtim neki osećaj pritiska u ušima, neku tupu, huktavu jeku. Znači da sam sigurno vozio ukrug, vrteći se besomučno tim uzanim seoskim drumovima. Onda su se ukazale zgrade, i naselja, i raštrkane fabrike, i samousluge velike kao avionski hangari. Zurio sam kroz vetrobran u dremljivom čudu. Mogao sam biti posetilac sa drugog kraja sveta, koji jedva može da poveruje koliko sve liči na ono kod kuće i koliko je, ipak, različito. Nisam znao kuda idem, hoću reći, nisam nikud išao, samo vozio. Gotovo da je bilo umirujuće, ploviti tako, okretati volan jednim prstom, isključen iz svega. Kao da sam se čitavog života uspinjao nekom okomitom i teško savladivom padinom, a sad sam stigao do vrha i bezbrižno iskočio u plavetnilo. Osećao sam se tako slobodno. Na prvom crvenom svetlu automobil se zaustavio nežnim gazom kao da uranja u vazduh. Nalazio sam se na raskrsnici dve važnije prigradske ulice. Levo je bila mala zelena uzvišica s jednim kestenom i urednim nizom novih kuća. Deca su se igrala na travnatoj bankini. Psi su podskakivali. Sunce je sjalo. Oduvek sam gajio potajnu naklonost prema ovakvim tihim mestima, neprimećenim ali voljenim zabranima u kojima se gradi i deluje i neguje. Zavalio sam glavu na naslon sedišta i smešio se, posmatrajući mališane u igri. Upaliio se već zeleno svetlo, ali ja nisam mrdao. Nisam stvamo bio tamo, već izgubljen negde, u nekom osunčanom kutku svoje prošlosti. Neko iznenada zalupa na prozor tik uz moje uvo. Poskočih. Zena krupnog, širokog, konjastog lica – podsetila me je, blagi Bože, na moju majku! – piljila je u mene i nešto govorila. Spustio sam prozor. Govorila je glasno, meni je, barem, zvučalo vrlo glasno. Nisam uspevao da je pratim, pričala je o nekoj saobraćajnoj nesreći, i pitala me da li sam dobro. Potom je primakla lice i zaškiljila preko mog ramena, i zinula i jeknula. Oh, rekla je, siroto dete! Okrenuo sam glavu. Sad je već bilo krvi po čitavom zadnjem sedištu, daleko više, svakako, nego što jedna osoba može da prolije. Na jedan ludi tren, u kome je prepredena iskra nade blesnula i zamrla, zapitah se da se nije stvarno dogodio sudar, koji nekim čudom nisam primetio, ili sam ga zaboravio, da se nije neki pretovareni kamion zario u nas s leđa, ubacujući tela i svu ovu krv kroz stražnji prozor. Nisam mogao da progovorim. Mislio sam da je mrtva, ali ona je sad klečala između sedišta i grebla po svom prozoru, čuo sam kako joj prsti škripe po staklu. Kosa joj je visila u krvavim bičevima, lice joj je bilo glinena maska prošarana bakarnom i karmin crvenom bojom. Zena pored automobila frfljala mi je u uvo nešto o telefonima i hitnoj pomoći i o policiji – policiji! Okrenuh se prema njoj i sevnuh jezivim pogledom. Gospođo!, rekoh strogo (ona će kasnije moj glas opisati kao kultivisan i autoritativan), najlepše vas molim da gledate svoja posla! Ona ustuknu, zablenuta od šoka. Priznajem da sam i sam bio impresioniran, ne bih verovao da sam sposoban za takav zapovednički ton. Podigao sam prozor, zario menjač u prvu i zgazio na gas, opažajući, prekasno, da se već upalilo crveno. Kamionet koji je dolazio sleva oštro je zakočio i uvređeno zakreštao. Vozio sam dalje. Nisam, međutim, prošao ni dve ulice kad mi se na repu ukazaše kola hitne pomoći, uz zavijanje sirene i sevanje plavog svetla. Zapanjio sam se. Kako su uspeli da stignu tako brzo? U stvari, bila je to još jedna od tih groznih koincidencija kojima ovaj slučaj obiluje. Hitna pomoć, kako ću kasnije saznati, nije tražila mene, nego se vraćala sa – da – sa scene nekog sudara, a unutra je – žao mi je, ali, da – unutra je jedna žena umirala. Nastavio sam da vozim, grabeći dalje poput zeca, pognute glave, tako da mi je nos skoro doticao vrh volana. Ne verujem da sam se mogao zaustaviti, onako ukočen od straha. Hitna pomoć krenula je da me pretiče i našla mi se uz bok, opasno se zanoseći i urlajući poput mahnite krupne zveri. Bolničar na sedištu do vozača, neki grmalj u košulji, s crvenim licem i tankim zulufima, pogleda u okrvavljen prozor iza mene s blagim, profesionalnim interesom. Razmeni nekoliko reči s vozačem, zatim poče da mi daje znake, komplikovanim pokretima, klimajući glavom i otvarajući usta, da ih samo pratim. Mislili su da dolazim s istog mesta sudara, prevozeći još jednog nastradalog u bolnicu. Jurnuše napred. Ja nastavih za njima, obeznanjen od panike i neshvatnja. Ništa nisam video osim tog velikog, četvrtastog, nezgrapnog objekta u brzom kasu, koji uzvitlava prašinu i zadriglo poskakuje na oprugama. Onda su naglo zakočili i zavili u neku široku kapiju, a kroz prozor je izvirila ruka i pokazala mi da idem za njima. Čaroliju je prekinula upravo slika te dežmekaste ruke. Uz štucaj maloumnog smeha nastavih dalje, mimo bolničke kapije, gazeći pedalu do daske, a jeka sirene poče da se tanji iza mene, neki zaprepašćeni lelek, i bio sam slobodan.
Zavirio sam u retrovizor. Sedela je skljokana na sedištu obešene glave i otvorenih dlanova položenih na butine.
Odjednom mi se s leve strane pojavilo more, daleko dole, plavo, nepokretno. Provezao sam se niz strmo brdo, zatim pravim cementiranim putem duž železničke pruge. Zdesna je izronio neki ružičastobeli hotel, tobože zamak, sa uzvijorenim barjacima, prostran i prazan. Put se dokotrljao do kraja u nekom močvamom gustišu od šiblja i čičaka, i tamo sam se zaustavio, sred neizmerne i konačne tišine. Mogao sam da je čujem otpozadi, kako diše. Kad sam se osvrnuo, ona izdiže onu jezivu sibilsku glavu i pogleda me. Pomozi, prošapta. Pomozi. Mehur krvi izbi joj na usta i rasprsnu se. Tomi!, reče, ili neku sličnu reč, a potom: Volim. Šta sam osetio? Kajanje, žalost, neki užasan – ne ne ne, neću da lažem. Ne sećam se da sam išta osetio, osim onog utiska da je sve čudnovato, da sam na mestu koje znam ali ne prepoznajem. Kad sam izašao iz auta vrtelo mi se u glavi, i morao sam malo da postojim oslonjen na vrata, čvrsto stisnutih očiju. Sako mi je bio umrljan krvlju, izmigoljio sam se iz njega i zavitlao ga u kržljavo grmlje – nikad ga nisu pronašli, nije mi jasno zašto. Setio sam se pulovera u prtljažniku, i navukao ga. Smrdeo je na ribu i znoj i kolomaz. Dohvatio sam onu dželatsku vezu konopca i bacio i to. Potom sam izvadio sliku i otišao s njom do otromboljene ograde od bodljikave žice, nad nekim jarkom kojim je curkala voda, i tamo sam je bacio na deponiju. Šta mi je bilo na umu, ne znam. Možda je to bio gest odricanja ili tako nešto. Odricanja! Kako se usuđujem da koristim takve reči. Žena s rukavicama uputila mi je poslednji, prezrivi pogled. Od mene bolje nije ni očekivala. Vratio sam se do automobila, trudeći se da ih ne gledam, one umrljane prozore. Nešto je padalo po meni: tanani, nečujni pad kiše. Pogledao sam uvis kroz blistavo sunce i video jedan oblak tačno nad svojom glavom, tek ovlašni premaz sivog preko letnje plavog. Pomislih: ja nisam čovek. Zatim sam se okrenuo i otišao.

II


ČITAVOG SVOG ZRELOG ŽIVOTA sanjam jedan san (da, da, opet snovi!), javi mi se jednom do dvaput godišnje i posle još danima u meni izaziva nemir. Kao i obično, to nije san u prostom smislu, jer, zbilja, ništa se naročito u njemu ne događa, i ništa nije eksplicitno. Vlada uglavnom neki nedefinisani ali dubinski osećaj teskobe, koji se na kraju razvija u pravu pravcatu paniku. Pre mnogo vremena počinio sam, kako izgleda, neki zločin. Ne, to je prejako. Učinio sam nešto, nikada nije jasno šta, tačno. Možda sam na nešto slučajno naleteo, mogao je to biti i leš, i prikrio ga, i gotovo na to i zaboravio. Sada, godinama kasnije, isplivali su dokazi, i došli su da me saslušaju. Zasad nema ničega što bi ukazivalo da sam bio neposredno umešan, ni senka sumnje ne vezuje se za mene. Ja sam prosto još jedno ime na spisku. Blagi su, suzdržani u govoru, tupoglavo obzirni, pomalo se dosađuju. Mlađi se vrpolji. Na njihova pitanja odgovaram učtivo, s izvesnom ironijom, smešeći se, izvijajući obrvu. Ovo je, kažem sebi, predstava moga života, remek-delo prerušavanja. Pa ipak, onaj stariji gleda me, primećujem, sa sve dubljim zanimanjem, pronicljive oči mu se sužavaju. Mora da sam nešto rekao. Šta sam rekao? Počinjem da crvenim, tu ništa ne mogu. Obuzima me strahovita teskoba. Brbljam, ono što je smerano kao malo opuštenog smeha izvrće se u zagrcnuti dahtaj. Naposletku se razmotavam, poput igračke na navijanje, i sedim i zevam u njih bespomoćno, zadihan. Čak i onaj mlađi, narednik, sada je zainteresovan. Spušta se grozomorna tišina, traje, sve dok konačno moje uspavano ja ne strugne iz jame i budim se s trzajem, prestravljen i znojav. Strašna u svemu ovome nije mogućnost da me odvuku pred sud i strpaju u zatvor zbog zločina koji nisam čak ni siguran da sam počinio, već prosta, užasna činjenica da sam razotkriven. Zbog toga se preznojavam, to mi ispunjava usta pepelom i srce stidom.
I sad, dok sam žurio cementnim putem, s prugom uz bok i morem u daljini, imao sam isti taj osećaj gubitka časti. Kakva sam samo budala ispao. Kakve me tek muke čekaju u danima, nedeljama, godinama koje dolaze. No bilo je u tome i nekakve lakoće, poleta, kao da sam zbacio neko nezgrapno breme. Još otkad sam dospeo do onoga što nazivaju upotrebom razuma stalno sam radio jednu stvar a mislio drugu, zato što mi se težina stvari oduvek činila toliko većom od težine misli. Ono što sam govorio nikad nije bilo baš ono što sam osećao, ono što sam osećao nikad ono što je izgledalo da bi trebalo da osećam, premda su osećaj prirodnog, i ispravnog, i neizbežnog pružala upravo osećanja. Ovoga puta zadao sam udarac u ime unutrašnjeg čoveka, onog iscerenog, debelog poganca koji mi je sve vreme govorio da je moj život laž. I napokon je provalio, kroz ovu limunasto žutu svetlost trupkao je on, neman, s krvlju na krznu, i sa mnom bespomoćno obešenim preko leđa. Sve je nestalo, prošlost, Kulgrejndž, Dafni, čitav moj pređašnji život, nestalo, napušteno, i poslednja kap suštine, značenja, isceđena. Učiniti ono najgore, ono najgore moguće, to je put do slobode. Nikad više sam pred sobom neću morati da se pretvaram da sam nešto što nisam. Od te misli glava mi je zazujala, a prazan stomak poskočio.
Proganjao me je roj sitničavih briga. Pulover je zaudarao, i bio mi je pretesan. Na kolenu leve nogavice imao sam malu poderotinu. Ljudi će primetiti da se danas nisam obrijao. I čeznuo sam, prosto sam vapio, da operem ruke, da uronim do laktova u šureću sapunicu, da se potopim, raskisnem, da se isperem, izribam – da budem čist. Preko puta napuštenog hotela stajao je krš od sivih zgrada koje su jednom bile železnička stanica. Iz platforme je džikljao korov, i sva stakla na signalnoj kućici bila su polupana. Boginjava emajlirana tabla je, rukom oslikanom s puno ljubavi, pokazivala na cementnu karaulu postavljenu na diskretnoj udaljenosti pri kraju platforme. Žbun purpurnih budleja bujao je kraj ulaza za gospodu. Ušao sam na damski – pravila, uostalom, više nisu postojala. Vazduh je ovde bio hladnjikav i memljiv. Zaudaralo je na negašeni kreč, i nešto zeleno i svetlucavo raslo je uza zidove. Sanitarije su odavno bile izvaljene, čak su i vrata na kabinama bila počupana. Iz stanja poda bilo je, međutim, očigledno da je prostorija i dalje u čestoj upotrebi. U jednom uglu ležala je hrpa koječega – upotrebljenih kondoma, čini mi se, požutelih čuperaka vate, čak i komada odeće – sa koje sam hitro skrenuo pogled. Jedna jedina slavina na zelenoj bakarnoj cevi štrčala je iz zida tamo gde su nekad bili lavaboi. Kad sam odvrnuo točkić začulo se udaljeno stenjanje i klokotanje, i ubrzo je pocureo tanak, zarđali mlaz. Oprao sam mke kako sam najbolje umeo i obrisao ih krajem košulje. No kad sam već bio gotov, i spremao se da pođem, otkrih jednu kap krvi između prstiju. Ne znam otkud. Možda mi je bila na puloveru, ili čak u kosi. Krv je dosad već bila skorena, tamna i lepljiva. Ništa, ni lokve u kolima, ni mrlje na prozorima, ni njeni jauci, čak ni mirisi njenog umiranja, ništa me od toga nije toliko pogodilo koliko ova kap braonkaste smole. Još jednom sam gurnuo pesnice pod slavinu, cvileći od jeda, i ribao, ribao, ali nisam je se mogao osloboditi. Krv se skinula, ali nešto je ostalo, čitavog tog dugog dana osećao sam ga tamo, prionulog u račvu nežne puti između mojih prstiju, vlažnu, toplu, tajnu mrlju.
Strah me je da pomislim šta sam učinio.
Sedeo sam neko vreme na polomljenoj klupi na platformi obasjan suncem. Kako je plavo bilo more, kako vesele zastavice koje su vijorile i pucketale na hotelskim bedemima. Sve je bilo tiho, osim svirke morskog povetarca u telegrafskim žicama, i nečega, negde, što je škripalo i lupkalo, škripalo i lupkalo. Nasmeših se. Taman kao da sam ponovo dečak, sanjarim ovde, u ovom predelu od igračaka. Mirisao sam more, i morski naplav na obali, i mačiji vonj peska. Približavao se neki voz, da, neki ču-ču, šine su pevušile i podrhtavale od iščekivanja. Nigde ni žive duše, nijednog odraslog, osim, tamo dole na plaži, ponekog oborenog tela koje se sunča na svom peškiru. Pitam se zašto je bilo tako pusto? Možda i nije, možda je sve vrvelo od primorskih izletnika, a ja nisam primetio, u svojoj nepopravljivoj žudnji za pozadinama. Sklopih oči i nešto dremljivo ispliva uvis, neko sećanje, neka slika, i opet potonu i ne zasekavši površinu. Pokušah da ga uhvatim pre no što nestane, ali svelo se na samo taj jedan letimičan pogled: neka vrata, čini mi se, koja se otvaraju u zamračenu sobu, i tajanstvena atmosfera iščekivanja, nečega ili nekoga ko samo što se nije pojavio. Onda je prošao voz, usporena, valjajuća grmljavina od koje mi se dijafragma zatresla. Putnici su stajali uštogljeno u širokim prozorima kao lutke iz izloga, zurili su u mene praznim pogledima dok su se lagano provozili dalje. Pade mi na pamet da je trebalo da okrenem lice ustranu: svi su sada bili potencijalni svedoci. Ali mislio sam da to nije važno. Mislio sam da ću za nekoliko sati biti u zatvoru. Gledao sam oko sebe, dišući duboko, napajajući se do kraja svetom koji ću uskoro izgubiti. U dvorištu hotela se u međuvremenu pojavila družina dečaka, njih trojica-četvorica. Lunjali su po zapuštenim travnjacima, i zastajkivali da bi kamenjem gađali tablu sa natpisom „na prodaju”. Digao sam se, uz olovni uzdah, i napustio stanicu i krenuo dalje svojim putem.
Ušao sam u autobus za grad. Imao je samo jedan sprat, linija je bila takva da je prolazio retko, dolazio negde iz daleka. Ljudi unutra kao da su se svi poznavali. Na svakoj stanici kad bi neko ušao zavladala bi graja i prijateljska sprdnja. Jedan matorac s kapom i štakom bio je samozvani domaćin ovog malog putujućeg kluba. Sedeo je napred, iza vozača, sa ukrućenom levom nogom pruženom između sedišta, i pozdravljao svakog novopridošlicu trzajući se od tobožnjeg iznenađenja i lupajući štakom. O! dršte se! vidi ko ulazi!, govorio bi, bečeći se na nas ostale preko ramena, kao da nas upozorava na dolazak nekog opasnog tipa, a pri tom se sa papučice pomaljao momak lasičjeg lica sa umašćenom sezonskom kartom koja mu je virila iz stisnute šake kao užuteli jezik. Devojke su izmamljivale galantne izjave, na koje su odgovarale uspijanjem, dok su domaćicama koje su krenule u grad da kupuju sledovala namigivanja i vragolaste aluzije na onaj njegov ukrućeni ud. S vremena na vreme okrznuo bi me pogledom, brzim, neodlučnim, pomalo uznemirenim, poput starog glumca iz putujuće trupe koji je spazio poverioca u prvom redu. Učinilo mi se, doista, da u svemu tome ima nečega blago teatralnog. Ostali putnici odisali su samosvesnom nonšalancijom premijerne publike. Imali su i oni kakvu-takvu ulogu da odigraju. Ispod ćeretanja i šala i lagodne prisnosti izgledali su zabrinuto, oči su im bile pune neizvesnosti i umora, kao da su naučili tekst napamet ali i dalje nisu sigurni u svoje šlagvorte. Proučavao sam ih sa dubokim interesovanjem. Osećao sam da sam otkrio nešto značajno, premda nisam bio siguran niti šta je to niti šta znači. A ja, šta sam ja bio među njima? Scenski radnik, možda, koji stoji iza kulisa zavideći glumcima.
Kad smo stigli do grada nisam mogao da se odlučim na kojoj stanici da siđem, svaka je izgledala podjednako dobro. Moram nešto reći o praktičnim detaljima moga položaja. Trebalo je da ceptim od straha. Imao sam jednu novčanicu od pet funti i nešto sitnine – uglavnom inostrane – u džepu, izgledao sam, i zaudarao, kao skitnica, i nisam imao kud da odem. Nisam čak imao ni kreditnu karticu s kojom bih se na prevaru smestio u neki hotel. A ipak nisam mogao da brinem, nisam mogao da se nateram da budem uznemiren. Činilo mi se da plutam, ošamućen, nekako dremljivo ravnodušan, kao da su mi dali veliku dozu lokalnog anestetika. Možda to znači biti u šoku? Ne: mislim da se radilo samo o izvesnosti da će me svakog časa neka ruka ščepati za rame i stravičan glas zagrmeti u znak upozorenja. Dosad sigumo već imaju moje ime, već je u opticaju neki opis, ljudi tvrdokornih očiju u nabreklim vindjaknama krstare ulicama tragajući za mnom. To što se ništa od ovoga nije zbivalo još uvek mi je zagonetka. Berensovi su smesta morali znati ko bi uzeo upravo tu sliku, a ipak ništa nisu rekli. A šta s tragom dokaza koji sam ostavio za sobom? Šta s ljudima koji su me videli, Rekovima, senjoritom iz garaže, čovekom iz gvožđarske radnje, onom ženom koja je ličila na moju majku koja me je zatekla kako sedim na semaforu poput maloumnika? Vaše gospodstvo, ne bih želeo da ohrabrujem potencijalne prestupnike, ali moram reći, lakše je proći nekažnjeno, barem za neko vreme, nego što se obično misli. Vitalni dani – kako se lako sklizne u žargon! – vitalni dani će proteći pre nego što oni makar i naslute za kim uopšte tragaju. Da nisam nastavio da se ponašam brzopleto kao i na početku, da sam zastao i preračunao se, i pažljivo sve izvagao, verujem da se sad možda i ne bih nalazio ovde, nego u nekom sunčanijem podneblju, privijajući svoju krivicu na grudi pod otvorenim nebom. Ali nisam zastao, nisam izvagao. Sišao sam iz autobusa i odmah se zaputio u pravcu u kome sam slučajno bio okrenut, jer moja sudbina, bio sam uveren, čekala me je svuda naokolo, u raširenim rukama zakona. Hvatanje! Privijao sam tu reč na srce. Tešila me je. Obećavala je predah. Ševrdao sam kroz gomilu kao pijanac, iznenađen što se ne razmiču u moju čast. Svud oko mene vladala je paklena užurbanost i buka. Grupa radnika golih do pojasa dubila je rupu u kolovozu pneumatskim bušilicama. Saobraćaj je režao i arlaukao, sunce sevalo poput noževa sa vetrobrana i treperavih krovova automobila. Vazduh se pretvorio u otrovnu, vreloplavu izmaglicu. Odvikao sam se bio od gradova. Pa ipak sam bio svestan da, čak i dok se tu batrgam, istovremeno i plovim glatko unapred kroz vreme, delovalo je to kao neko plivanje bez napora. Vreme, pomislih turobno, vreme će me spasti. Evo Trinitija, Banke. Foksiz, gde je moj otac dolazio na godišnje hodočašće, veoma ceremonijalno, da kupi svoje božićne cigare. Moj svet, a ja u njemu otpadnik. Osetio sam duboko, otuđeno sažaljenje prema samome sebi, kao prema nekoj ubogoj, izgubljenoj skitnici. Sunce je nemilosrdno sjalo, zadriglo oko usađeno u izmaglicu nad ulicama. Kupio sam čokoladicu i proždrao je, u hodu. Kupio sam, takođe, prvo izdanje večemjih novina, ali u njima nije bilo ničega. Ispustio sam ih na pločnik i nastavio klimavim korakom. Neki deran ih podiže – Ej, gospon! – i potrča za mnom. Zahvalio sam mu, i on se iskliberio, a ja sam se zamalo rasplakao. Stajao sam tamo, ukopan, i gledao oko sebe, suznog oka – sluđena klada. To mi je, mislim, bila najniža tačka, taj trenutak bespomoćnosti i tupe panike. Reših da se sam prijavim. Zašto se toga nisam ranije setio? Perspektiva je bila čarobno zavodljiva. Zamišljao sam kako me nežno pridižu i nose kroz čitav niz hladovitih belih soba do nekog mesta spokoja i tišine, raskošnog predavanja.
Naposletku sam, umesto toga, otišao u Volijev pab.
Bio je zatvoren. Nisam shvatao. Prvo sam izbezumljeno pomislio da to mora imati neke veze sa mnom, da su otkrili da sam tamo zalazio i zapečatili ga. Navaljivao sam na vrata, i pokušavao da nešto vidim kroz talasasto zeleno staklo na prozorima, ali unutra je bio mrak. Izmakoh se. Vrata do vrata nalazio se sićušni butik u kome su dve blede devojke, krhke i nemušte poput cvetova, stajale nepokretne, zureći u prazno, kao da su i same deo izložene robe. Kad sam progovorio, one ravnodušno skrenuše nagaravljene oči na mene. Sveti sat, reče jedna, a druga se neveselo zakikota. Povukao sam se, isceren, i vratio se do paba i zalupao na vrata obnovljenom snagom. Posle nekog vremena iznutra se začuše lenji koraci i škljocanje brava. Šta hoćeš, reče Voli srdito, žmirkajući na iskošeno sunce s ulice. Na sebi je imao purpurni svileni penjoar i bezoblične kućne cipele. Gadljivo me je odmerio od glave do pete, opažajući čekinju na licu i štrokavi pulover. Rekoh mu da mi je auto otkazao, da moram da telefoniram. On se sardonično nasmeja u bradu i reče: Da telefoniraš!, kao da odavno nije čuo takvu budalaštinu. I slegnu ramenima. Ionako je skoro vreme za otvaranje. Ušao sam unutra za njim. Listovi su mu bili punački i beli i ćosavi, upitali se gde li sam, ne tako davno, video slične. Upalio je, iza šanka, lampu sa ružičastim abažurom. Telefon je tamo, reče mi, uz zamah ruke, podrugljivo skupljajući usne. Upitah da li bih prvo mogao da dobijem jedan džin. On šmrknu – skeptično srce bilo mu je na mestu – i dozvoli sebi neznatan osmeh. Karambol, znači?, reče. Na sekund nisam znao o čemu priča. Oh, auto, rekoh, ne, ne, samo je – stao. I pomislih, s mračnim zadovoljstvom: Eto odgovora na prvo pitanje, a nisam slagao. On se okrete da mi sipa piće, nalik na sveštenika u onoj purpurnoj odeždi, zatim ga spusti pred mene i nasloni se, prekrstivši dežmekaste ruke, na ivicu barske stolice. Znao je da sam nešto zabrljao, video sam mu to iz očiju, podjednako zagolicanih i prezrivih, ali nije se mogao nakaniti da pita. Iscerio sam se na njega, ispio svoje piće, i izvukao zrnce uživanja iz njegove dileme. Rekoh kako je to dobra ideja, zar ne, sijesta. On izvi obrvu. Pokazah prstom na njegov penjoar. Malo dremnuti, usred dana: dobra ideja. Nije mu izgledalo smešno. Odnekud, iz senovitih dubina iza mojih leđa, pojavi se raščupani mladić, odeven samo u zarozani par gaćica. Pogleda me s dosadom i upita Volija da li su stigle novine. Evo, rekoh, uzmite moje, slobodno. Mora da sam ih putem uvrtao, bile su smotane u čvrstu palicu. On ih brižljivo rastvori i poče da čita naslove, mrdajući usnama. Jebem ti bombaše, reče, jebem ti ludake. Voli ga ošinu gadnim pogledom. On baci novine i odluta u nepoznatom pravcu, češkajući zadnjicu. Ispružio sam čašu za još jednu turu. I dalje, znaš, naplaćujemo pića, reče Voli. Primamo i novac. Dadoh mu poslednjih pet funti. Tanki rez svetlosti ulivao se kroz pukotinu u nekom šalonu i stajao iskošeno, tik uz mene, zariven u pod. Posmatrao sam Volijeva punačka leđa dok mi je nalivao čašu. Pitao sam se mogu li da mu kažem šta sam uradio. Izgledalo je savršeno moguće. Nema toga, rekoh sebi, nema toga, uostalom, što bi Volija šokiralo. Gotovo da sam uspeo u to da poverujem. Zamišljao sam ga kako me gleda, krivi usta i izvija obrvu, nastojeći da ne bali dok pričam svoju gnusnu priču. Pomisao na ispovest malo me je obodrila, bila je tako veličanstveno neodgovoma. Ispadalo je da je cela stvar tek sporadična ludorija, šega koja se dala na zlo. Zacerekao sam se snuždeno u čašu. Izgledaš k’o usran, reče Voli samozadovoljno. Naručio sam još jedan džin, ovog puta dupli.
Razgovetno, u mojoj glavi, njen glas još jednom reče: Nemojte.
Opet se vrati onaj momak s kovrdžama, sada u farmerkama i šljaštavo zelenoj tesnoj košulji. Zvao se Soni. Voli mu prepusti bar i odgega prema svojim odajama, praćen vijorenjem penjoara. Soni nasu dobru meru likera od mente u čašu za vodu i napuni je kockama leda, zatim se, vrckajući onim uskim guzovima, ispe na visoku stolicu i bezvoljno me premeri. Vi ste novi, reče, s prizvukom optužbe. Ne, nisam, rekoh, ti si, i nasmeših se zlobno, zadovoljan sobom. On se razrogači. E, pa, izvinite, reče, u tom slučaju. Tada stiže i Voli, obučen, nafriziran i obavijen vonjem briljantina. Popio sam još jedan dupli. Lice mi se zatezalo, osećao sam ga kao masku od blata. Dostigao sam bio onaj stadijum omame kad se sve sklapa u neku drugu verziju stvarnosti. Činilo se da to nije pijanstvo, već neki oblik prosvetljenja, maltene otrežnjenja. Utom, uz bacakanje i ciku, počeše da pristižu neki pozorišni tipovi. Osmotriše moju pojavu, a onda se zgledaše, kipteći od razdraganosti. Kad smo kod uličnog rada, reče jedan, a Soni se prigušeno zakikota. I ja pomislih, evo šta ću, uhvatiću jednog od njih da me povede kući i sakrije, onu ledi Magbet s maskarom i krvavocrvenim noktima, ili onog nasmejanog u arlekinskoj košulji – što da ne? Da, to bi trebalo da uradim, trebalo bi odsad pa nadalje da živim među glumcima, da vežbam među njima, izučavam njihov zanat, veličanstveni gest i istančanu nijansu. Možda bih s vremenom naučio da dovoljno dobro igram svoju ulogu, s dovoljno uverenja, kako bih zauzeo svoje mesto među ostalima, naturščicima, onima iz autobusa, i svima takvima.
Tek kad je ušao Čarli Frenč shvatio sam da sam njega čekao. Stari dobri Čarli. Srce mi se prelilo od nežnosti, došlo mi je da ga zagrlim. Bio je u svom prugastom odelu, nosio je olupanu aktentašnu važnog izgleda. Iako me je tri dana ranije video trudio se isprva da me ne prepozna. Ili me zbilja nije prepoznao, u onom mom raščupanom, iskolačenom stanju. Reče kako je mislio da sam otišao u Kulgrejndž. Odgovorih da sam već bio tamo, a on poče da se raspituje za moju majku. Ispričao sam mu o njenom šlogu. Malo sam, čini mi se, kitio – možda sam čak i suzu pustio. On je klimao glavom, gledajući preko mog levog uva i zveckajući sitninom u džepu od pantalona. Nastupio je prekid u razgovoru, tokom koga sam šmrcao i uzdisao. Dakle, reče on veselo, opet se po običaju spremaš na put? Ja slegnuh ramenima. Kola su mu crkla, jel’da, reče Voli, i neukusno frknu. Čarli se saosećajno namršti. Nije valjda?, reče otegnuto, s dremljivim odsustvom intonacije. Iz glumačke trupe u pozadini iz čista mira se prolomi vriska, toliko prodorna da su i čaše zazvečale, ali on kao da ih nije čuo, nije ni trepnuo. Usavršio je bio izvesnu pozu za ovakva mesta i prilike, pomoću koje je uspevao da istovremeno i bude i ne bude tu. Stajao je vrlo pravo, s crnim sportskim cipelama uredno sastavljenim, aktentašnom prislonjenom uz nogu, jednom pesnicom na šanku – ah, kao da ga gledam! – dok je druga ruka držala čašu viskija zaustavljenu na pola puta do usana, otprilike kao da je greškom zalutao ovamo a preveliki je džentlmen da bi se okrenuo i utekao ne cugnuvši makar jednu s nogu i ne razmenivši nekoliko uljudnih reči s mahnitim domorocima. Umeo je po čitavo veče da pije i da održava ovaj utisak kako se upravo sprema da izađe. O, da, kao glumac, Čarli bi svakoga saterao u mišju rupu.
Što sam više pio to sam ga više voleo, tim pre što je plaćao ture džina istom brzinom kojom sam ja uspevao da ih ispijem. Ali nije se radilo samo o tome. Osećao sam – osećam – iskrenu naklonost prema njemu, mislim da sam to već rekao. Jesam li pomenuo da me je on zaposlio u Institutu? Održavali smo veze tokom mojih studija – ili, ako ništa dmgo, on je održavao veze sa mnom. Voleo je sebe da zamišlja kao mudrog starog porodičnog prijatelja koji ujačkim okom bdi nad briljantnim jedincem viđene kuće. Častio me je izlascima. Bilo je čajeva u Hajbernijanu, povremenih izleta do Karaha13, godišnjih večera kod Džemeta za moj rođendan. Nikada nisu sasvim uspevale, ove prigode, isuviše su mirisale na namešteno. Uvek sam strepeo da će me neko videti s njim, i dok sam se ja vrpoljio i durio, on je tonuo u teskobnu melanholiju. Kad bismo već bili spremni za odlazak, najednom bi se zapodenulo srdačno ćeretanje koje je bilo tek loše prerušeno olakšanje, potom smo se okretali svaki na svoju stranu i otperjavali s osećajem krivice. On, svejedno, nije odustajao, i istog dana kad sam se s Dafni vratio iz Amerike izveo me je na piće u Šelborn i natuknuo da bih možda, kako se izrazio, bio rad da pripomognem ljudima iz Instituta. Bio sam još uvek grogiran – imali smo grozomomu zimsku prekookeansku plovidbu, na nečemu ne mnogo boljem od tovarnog parobroda – a on je bio toliko snebivljiv, i služio se toliko uvijenim diskrecijama, da mi je trebalo vremena da shvatim da mi nudi zaposlenje. Posao bi, uveravao me je žurno, bio tačno po mojoj meri – jedva da bi se i mogao nazvati poslom, a za takve kao što sam ja, koliko on vidi, pre bi bio neka vrsta igre – novac je pristojan, izgledi bezgranični. Odmah sam, naravno, znao, po njegovom molećivom, psećem držanju, da je sve ovo zakuvala moja majka. Pa dobro, reče mi, otkrivajući krupne žute zube kroz nategnuti osmeh, šta misliš? Najpre sam se ljutnuo, onda je počelo da me zabavlja. Pomislih: što da ne?
Ako sud blagoizvoli, samo ću ovlaš dotaći ovaj period svog života. To je vreme o kome još uvek mislim s izvesnom nelagodom. Ne umem da kažem zašto, tačno. Imam utisak da sam ispao smešan kad sam prihvatio taj posao. Nije bio dostojan mene, naravno, moga talenta, ali to nije isključivi izvor mog osećaja poniženosti. Možda je to bio trenutak u mom životu u kome – ali šta ja to govorim, ne postoje trenuci, već sam to rekao. Postoji samo istrajna, troma, sumanuta matica stvari. Ako sam i imao neke zaostale sumnje u tom pogledu, Institut ih je konačno zatro. Bio je smešten u velikoj sivoj kamenoj zgradi iz prošlog veka koja me je uvek podsećala, sa svojim oblim bokovima, potpornjima i zavijucima i čađavim dimnjacima, na neki gospodski, starovremski putnički brod. Niko nije znao šta se tačno od nas očekuje. Pravili smo statističke preglede, i proizvodili debele izveštaje načičkane grafikonima i dijagramima i komplikovanim apendiksima, koje je vlada primala s ozbiljnim rečima hvale i onda ih brže-bolje zaboravljala. Direktor je bio krupan, mahnit čovek koji je pomamno sisao ogromnu cmu lulu i imao tik na jednom oku i ćube dlaka proklijale iz ušiju. Vitlao je zgradom, uvek žureći negde drugde. Sve upite i zahteve dočekivao je reskim, zlokobnim smehom. Probajte taj trik s Ministrom!, doviknuo bi preko ramena dok je grabio dalje, sipajući varnice i guste kolutove dima kud god bi prošao. Među osobljem se neizbežno zapažala visoka učestalost maloumlja. Bez utvrđenih dužnosti, ljudi su se krišom upuštali u lične projekte. Imali smo jednog ekonomistu, visoku, ispijenu osobu zelenkastog lica i nepokorne kose, koji je razvijao siguran sistem klađenja na konje. Ponudio je jednog dana da me s tim upozna, kačeći mi se za članak ruke drhtavom kandžom i šišteći mi uzbuđeno na uvo, ali onda se nešto dogodilo, ne znam šta, postao je sumnjičav, i naposletku više nije hteo ni da govori sa mnom, a po hodnicima me je izbegavao. Ovo je bilo nezgodno, jer pripadao je probranom krugu posvećenih kojima sam morao da se ulagujem kako bih dobio pristup kompjuteru. Ta mašina bila je u centru svih naših aktivnosti. Vreme za njom bilo je strogo racionisano, i dobiti jedan neprekidani sat na njoj predstavljalo je retku privilegiju. Radila je po celi dan, a i preko noći, zujeći i krckajući u svojoj ogromnoj beloj sobi u suterenu. Noću je na nju pazio misteriozni i zloslutni trio, jedan ratni zločinac, rekao bih, i dva mlada čudaka, jedan osakaćenog lica. Tri godine sam tamo proveo. Nisam bio žestoko nesrećan. Samo sam se osećao, i osećam se, kao što kažem, pomalo smešno, pomalo postiđeno. I nikad nisam sasvim oprostio Čarliju Frenču.
Bilo je kasno kad smo izašli iz paba. Noć je delovala stakleno. Bio sam veoma pijan. Čarli me je putem pridržavao. Brinuo je za svoju aktentašnu, i čvrsto je stezao pod miškom. Svakih nekoliko jardi morao sam da zastanem i da mu kažem koliko je dobar. Ne, govorio sam, zapovednički dižući ruku, ne, hoću to da kažem, ti si dobar čovek, Čarls, dobar čovek. Obilato sam plakao, naravno, i suvo rigao u više navrata. Sve je to bilo neka vrsta veličanstvenog, ojađenog, teturavog zanosa. Setio sam se da Čarli živi s majkom, i rasplakao sam se i zbog toga. Ali kako je ona, vikao sam žalostivo, reci mi, Čarli, kako je ona, ta svetica? On nije hteo da odgovori, pravio se da ne čuje, ali ja sam navaljivao i naposletku je razdražljivo zatresao glavom i rekao, Umrla je! Pokušao sam da ga zagrlim, ali mi je izmakao. Naišli smo na rupu u kolovozu ograđenu crveno-belom plastičnom trakom. Traka je podrhtavala i pucketala na povetarcu. Tu je juče eksplodirala bomba u kolima, reče Čarli. Juče! Smejao sam se do iznemoglosti, i kleknuo sam na asfalt uz ivicu rupe, smejući se, sa licem u šakama. Juče, poslednjeg dana starog sveta. Čekaj, reče Čarli, pozvaću taksi. Udaljio se, a ja sam tamo klečao, klateći se napred-nazad i tiho pevušeći kao da sam dete koje držim u naručju. Bio sam umoran. Dug je bio dan. Daleko sam stigao.

PROBUDIO SAM SE POD SRČOM sunčevih zraka, s potmulim odjekom nekog krika u ušima. Veliki otromboljeni krevet, mrki zidovi, zadah vlage. Pomislih da sam sigumo u Kulgrejndžu, u roditeljskoj sobi. Načas sam ležao nepokretan, piljeći u odbleske vode koji su klizili po tavanici. Onda sam se setio, i čvrsto stisnuo oči i sakrio glavu u šake. Tama je tutnjala. Ustao sam i odvukao se do prozora, i stao zadivljen pred plavom nevinošću mora i neba. Daleko dole, u zalivu, bele jedrilice hvatale su vetar. Pod prozorom je bilo malo kameno pristanište, a iza njega je vijugao obalni put. Odjednom se, krešteći, pojavi neki ogromni galeb i ustremi se lepetavim krilima na staklo. Sigumo misle da si Mami, reče Čarli iza mene. Stajao je na vratima. Bio je opasan ubrljanom keceljom, i u ruci je držao tiganj. Galebovi, reče, ona ih je hranila. Iza njega, beli neprobojni blesak. Ovo je svet u kome ću odsad morati da živim, u ovoj žestokoj, neizbežnoj svetlosti. Pogledah se i ustanovih da sam nag.
Sedeo sam u ogromnoj kuhinji, pod ogromnim, muzgavim prozorom, i posmatrao Čarlija kako sprema doručak u oblaku masnog dima. Nije bogzna kako izgledao na dnevnoj svetlosti, bio je ispijen i siv, sa ljuspicama skorele pene za brijanje na bradi i modrim kesama ispod očiju boje sluzi. Uz kecelju je nosio vuneni kardigan preko ubrljane mrežaste potkošulje i istegljenih flanelskih pantalona. Čekala je dok ja ne odem, reče, onda je bacala hranu kroz prozor. Zavrte glavom i nasmeja se. Grozna žena, reče, grozna. Doneo je tanjir sa režnjevima slanine, prženicom i jednim ogrezlim jajetom i postavio ga pred mene. Evo, reče, jedini lek za izubijanu glavu. Kratko ga pogledah. Izubijanu glavu? Jesam li sinoć nešto izlajao, neku pijanu ispovest? Ali ne, Čarli ne bi zbijao takve šale. Vratio se šporetu i pripalio cigaretu, prtljajući sa šibicama.
Gledaj, Čarli, rekoh mu, bolje da ti kažem, nešto sam zabrljao.
Pomislio sam u prvi mah da me nije čuo. Skljokao se, i utonuo u neku dremljivu prazninu, otvorenih usta, malo otromboljenih s jedne strane, blago izvijenih obrva. Onda shvatih da se radi o taktičnosti. Pa dobro, ako nije hteo da zna, u redu. Ali hteo bih da to uđe u zapisnik, Gospon sudija, da bih mu rekao, samo da je bio spreman da sluša. Ovako sam samo malo oćutao, a zatim upitao mogu li da pozajmim brijač, i po mogućnosti košulju i kravatu. Razume se, reče on, razume se, ali nije hteo da me pogleda u oči. Nije me, u stvari, još nijednom pogledao otkad sam ustao, samo se šunjao oko mene gledajući ustranu, petljajući oko čajnika i tiganja, kao da se boji da će, ako zastane, iskrsnuti nešto nepodnošljivo neprijatno s čime neće umeti da se nosi. Nešto je sumnjao, pretpostavljam. Nije bio budala. (Ili, barem, ne velika budala.) Ali mislim, isto tako, da jednostavno nije baš znao kako da primi moje prisustvo. Vrzmao se naokolo, razmeštajući stvari, odlažući ih u fioke i kredence da bi ih potom opet vadio, mrmljajući rasejano sebi u bradu. Nisu mu često ljudi navraćali u kuću. Nešto od suznog poštovanja prema njemu koje sam prethodne noći osetio sada se vrati. Delovao je gotovo materinski, u onoj kecelji i onim starim filcanim papučama. Staraće se o meni. Sjurio sam čaj u grlo i snuždeno gledao svoju netaknutu prženu hranu koja se zgrušavala na tanjiru. Napolju zatrubi neki automobil, a Čarli s uzvikom zbaci kecelju i odjuri iz kuhinje. Slušao sam kako se lomata po kući. Iznenađujuće brzo se opet pojavio, u redovnom odelu, s redovnom aktentašnom pod miškom, i zakićen mangupskim šeširićem koji mu je davao izgled usplahirenog bukmejkera. Gde si odseo, reče, mršteći se na neku tačku pored mog levog ramena, u Kulgrejndžu, ili – ? Ništa nisam rekao, samo sam ga molećivo pogledao, i on reče, Ah, i klimnu glavom lagano, i lagano se povuče. Ja, međutim, odjednom nisam želeo da on ode – sam, biću sam! – i jurnuo sam za njim i morao je da se vrati i objasni mi kako se pali šporet, i gde da nađem ključ, i šta da kažem ako dođe mlekadžija. Bio je zbunjen mojom žestinom, videlo se, i blago uznemiren. Ispratio sam ga do predvorja, i još sam mu nešto govorio dok je natraške izlazio kroz vrata, oprezno klimajući glavom, s ukočenim osmehom, kao da sam – ha!, zamalo da kažem, opasni kriminalac. Zaždio sam uz stepenice do spavaće sobe, i gledao sam ga kako izlazi na baštensku stazu – klovnovski skraćena figura s onim šeširom i vrećastim odelom. Uz ivičnjak je čekao veliki crni automobil, diskretno pućkajući bledoplavu izmaglicu iz duplog auspuha. Vozač, neki grmalj bez vrata u tamnom odelu, elegantno iskoči i otvori zadnja vrata. Čarli glednu naviše u prozor na kome sam stajao, a vozač isprati njegov pogled. Video sam sebe kako bi me oni videli, mutno lice iza stakla, suznih očiju, neobrijano, slika i prilika begunca. Automobil je meko isplovio, prošao pristanišnim putem, zavio za ugao i nestao. Nisam se ni mrdnuo. Želeo sam da ostanem u tom položaju, s čelom priljubljenim na staklo i čitavim letnjim danom pred sobom. Kako je sve to čudnovato delovalo, more s belim grebenima, i bele i ružičaste kuće, i zamagljeni rt u daljini, čudnovato i srećno, poput malog sveta od igračaka naređanog u nekom izlogu. Sklopio sam oči, i još jednom je iz dubina isplivao onaj delić sećanja – vrata, i zamračena soba, i utisak da nešto visi u vazduhu – ali ovoga puta kao da se nisam sećao vlastite prošlosti.
Tišina mi je za leđima bubrila poput tumora.
Žurno sam iz kuhinje doneo svoj tanjir s prženim jajetom i posivelom slaninom, preskačući po tri stepenika, i vratio se, otvorio prozor i smandrljao se na uzanu spoljnu galeriju od kovanog gvožđa. Duvao je jak, topao vetar, presekao me je, i namah sam ostao bez daha. Uzimao sam komade hrane i bacao ih u vazduh, i posmatrao kako se galebovi obrušavaju na bogate zalogaje, oštro krešteći od iznenađenja i pohlepe. Iza rta se nečujno ukaza beli brod, svetlucav u izmaglici. Kad je hrane nestalo izbacio sam i tanjir, ne znam zašto, hitnuo sam ga kao disk preko ulice i lukobrana. Skliznuo je u vodu maltene i ne bućnuvši. Imao sam žilice mlake masti među prstima i žumance ispod noktiju. Ispeo sam se natrag u sobu i otro ruke o krevetninu, a srce mi je tuklo od uzbuđenja i gađenja. Nisam znao šta radim, niti šta ću sledeće uraditi. Nisam znao samog sebe. Pretvorio sam se u tuđinca, nepredvidivog i opasnog.
Istraživao sam kuću. Nikad ranije ovamo nisam dolazio. Bilo je to gorostasno, smrknuto, senovito mesto s tamnim draperijama i krupnim mrkim nameštajem i olinjalim pegama na tepisima. Nije bilo baš prljavo, ali vladala je neka ustajalost, osećaj da su stvari predugo ostavljene da stoje na istom mestu, i vazduh je delovao sivo, sumomo, kao da mu je životni sok davno istrošen. Mirisalo je na plesan i ukuvani čaj i stare novine, i, odasvud, na nešto malčice bajato i sladunjavo što sam protumačio kao zaostali trag Mami Frenč. Pretpostavljam da će se čuti grohot ako kažem da sam tankoćutan čovek, ali stvamo je tako. Bio sam ponečim deprimiran i pre no što sam počeo da preturam po Čarlijevim stvarima, i bojao sam se onoga što ću tamo naći. Njegove tužne male tajne nisu bile ništa odumije od mojih, niti bilo čijih, a opet, kad sam tu i tamo pridigao poneki kamen a one se razmilele, stresao sam se, i bio sam postiđen i zbog njega i zbog sebe. Stisnuo sam, ipak, petlju i istrajao, i na kraju bio nagrađen. U spavaćoj sobi nalazio se pisaći sto sa roloom, na čije sam otključavanje utrošio deset minuta ozbiljnog rada kuhinjskim nožem, čučeći oslonjen na pete i lijući graške čistog alkohola. Unutra sam pronašao nešto novčanica i plastičnu futrolu sa kreditnim karticama. Bilo je i pisama – od moje majke, ni manje ni više, napisanih tridesetak, četrdesetak godina ranije. Nisam ih čitao, ne znam zašto, već sam ih pobožno vratio na mesto, i njih i kreditne kartice, pa čak i gotovinu, i ponovo zaključao sto. Dok sam izlazio, razmenio sam postiđeni smešak sa sopstvenim odrazom u šifonjerskom ogledalu. Onaj Nemac, kako-se-zvaše, bio je u pravu: novac je apstraktna sreća.
Kupatilo je bilo na zavoju odmorišta prvog sprata, neka vrsta daščane potleuše s bojlerom na gas i gigantskom kadom sa šapama. Presamitio sam se nad lavaboom i ostrugao dvodnevnu čekinju Čarlijevim skorušenim brijačem. Pomišljao sam da pustim bradu, kao masku, ali već sam i tako dovoljno svojstava izgubio, nisam želeo da mi i lice iščezne. Ogledalo za brijanje imalo je konkavnu, srebrastu površinu u kojoj su moje uveličane crte – široka, isturena vilica, crna nozdrva s dlakama, neparna kolutava očna jabučica – uznemirujuće poigravale i lelujale, kao prizori koji se naziru kroz prozor neke batisfere. Kad sam to obavio ušao sam u kadu i ležao sklopljenih očiju dok se voda iz bojlera u slapovima rušila na mene. Prijalo je, u isti mah i uteha i isposničko šurenje tela, samo da na kraju nije ponestalo gasa mogao sam tamo ostati celi dan, izgubljen za sebe i za sve ostalo u toj razrikanoj, grobnoj tmini. Kad sam otvorio oči preda mnom je sve fijukalo i praskalo od zvezdica. Otrapkao sam, cedeći se, u Čarlijevu sobu, i dugo se rešavao šta da obučem. Napokon sam odabrao jednu tamnoplavu svilenu košulju i, uz nju, pomalo ljigavu cvetnu leptir-mašnu. Crne čarape, naravno – ponovo svila: Čarli nije čovek koji bi štedeo na sebi – i par tamnih pantalona, vrećastih ali dobrog kroja, dovoljno antiknog da ponovo uđe u modu. Zasad ću se snalaziti bez donjeg veša: čak i ubica u bekstvu ima svoje principe, a moji su isključivali uskakanje u tuđe gaće. Sopstvenu odeću – kako je čudno izgledala, razbacana po podu spavaće sobe, kao da čeka da je opcrtaju kredom – skupio sam u gužvu, odneo je u kuhinju gledajući na drugu stranu i tutnuo je u plastičnu kesu za đubre. Zatim sam oprao i obrisao sudove od doručka, i stajao sam nasred pozomice s prljavom krpom u ruci kad slika njenog okrvavljenog lica banu pred mene kao nešto s vašarske tezge, i morao sam da sednem, zagrcnut i uzdrhtao. Jer stalno sam, vidite, zaboravljao, potpuno zaboravljao, nadugo. Pretpostavljam da mi je um tražio predah, kako bi mogao da se nosi. Umorno sam gledao po velikoj memljivoj kuhinji. Pitao sam se hoće li Čarli primetiti da nema jednog tanjira. Zašto sam ga bacio u more, zašto sam to uradio? Još nije bilo podne. Crna čeljust vremena zjapila mi je u lice. Otišao sam u jednu od primaćih soba – muslinske zavese, kolosalni trpezarijski sto, jedna punjena buljina pod staklenim zvonom – i stajao gledajući u more. Sve to plavetnilo u daljini ulivalo je strah. Šetkao sam naokolo, zastajkivao, stajao načuljenih ušiju, sa srcem u petama. Šta sam očekivao da čujem? Nije bilo ničega, osim udaljenih zvukova drugih života, tanušnog kuckanja i zveketanja, nalik na zvuk motora koji se hladi. Sećao sam se ovakvih dana iz detinjstva, čudnih, praznih dana kad bih meka koraka lutao po utihloj kući i sam sebi izgledao kao neka utvara, jedva prisutna, uspomena, senka neke temeljnije verzije mene samog koja živi, oh, živi bogovski, negde drugde.
Moram se zaustaviti. Muka mi je od samog sebe, svega ovoga.
Vreme. Oni dani.
Dalje, dalje.
Gađenje, e sad, o tome već ponešto znam. Dozvolite da kažem koju reč o gađenju. Sedim ovde, nag ispod svog zatvorskog kostima, gužva bezbojne puti, uvezana kao pečenica i gurnuta u kesu poput loše umotanog mesa. Ustajem i šetam okolo na stražnjim nogama, ostrižena životinja, kud god maknem rasipam nevidljivi sneg peruti. Paraziti žive na meni, srču moj znoj, zarivaju gubice u moje pore i loču pomije koje tamo nalaze. Onda ispucala koža, brazgotine, procepi. Kosa: i sam pomen kose. A ovo je samo površina. Zamislite šta se odigrava iznutra, purpurna pumpa cepti i šljiska, pluća lepetaju, a dole, u tmini, fabrika tutkala bez predaha odrađuje svoje. Živa strvina, blistava od sluzi, još nesazrela za crve. Ahh, trebalo bi da -
Miruj, Frederik. Miruj.
Danas me je obišla žena. Ovo nije ništa neobično, dolazi svake nedelje. Kao zatvorenik pod istragom imam pravo na neograničene posete, ali ovo joj nisam rekao, a ako ona o tome zna, ništa nije pomenula. Ovako nam više odgovara. Čak i u najdosadnijem izdanju sat za posete četvrtkom je bizaran, da ne kažem onostrani ritual. Odvija se u velikoj, kvadratnoj prostoriji koja stremi u visinu, s malim prozorima gore ispod tavanice. Pregrada od šperploče i stakla, ružna naprava, razdvaja nas od naših najdražih, s kojima konverziramo kako znamo i umemo kroz dezinfikovanu plastičnu rešetku. Stanje praktičnog karantina je skorašnja uredba. Svrha mu je, kažu nam, da spreči ulazak droge, ali ja mislim da je to u stvari način da se spreči izlazak onih zanimljivih virusa koje smo ovde počeli da uzgajamo. Prostorija pomalo liči na akvarijum, s onim zidom od zelenkastog stakla, i svetlošću koja se sliva s onolike visine, i glasovima koji dopiru do nas iz plastičnih filareta kao da su u mehurima pušteni kroz vodu. Mi pitomci sedimo povijenih ramena, smrknuto oslonjeni na prekrštene ruke, sivkasti, naduveni, praznih očiju, nalik na beskućne ljuskare zgrčene na dnu neke cisterne. Naši posetioci žive u dmgom elementu, izgledaju jasnije ocrtani nego mi, snažnije prisutni u svom svetu. Ponekad uhvatimo izvestan pogled u njihovim očima, mešavinu znatiželje i saosećanja, i blage odvratnosti, takođe, što nas ranjava u srce. Sigurno osećaju silinu naše čežnje, sigumo je čuju, tako reći, tu pesmu muških sirena, visoku igličastu notu pukog jada što zuji u staklu koje nas deli od njih. Njihova briga zbog naše nevolje nije uteha, nego nas, naprotiv, uzrujava. To je najnežniji čas u našoj nedelji, žudimo za mirom, uljudnostima, prigušenim glasovima. Sve vreme smo napeti, zabrinuti da nečija žena ili devojka s one strane ne priredi scenu, da ne skoči i ne počne da viče, udara pesnicama o pregradu, plače. Kad se tako nešto i dogodi jezivo je, prosto jezivo, i posle je onaj kome se to dogodilo predmet našeg saosećanja i strahopoštovanja, kao da je imao smrtni slučaj u porodici.
Nema bojazni da bi Dafni priredila scenu. Ona uvek održava divljenja dostojnu pozu. Danas, na primer, kad mi je rekla za dete, govorila je tiho, skrećući pogled od mene s uobičajenom blagom rasejanošću. Priznajem da sam bio besan na nju, nisam to uspevao da sakrijem. Trebalo je da mi kaže da ga vodi na ispitivanja, a ne da mi samo servira dijagnozu tako iz čista mira. Pogledala me je upitno, lako izvijajući glavu i gotovo da se nasmešila. Iznenađen si?, reče. Okrenuo sam se ljutito od nje i nisam odgovorio. Naravno da nisam bio iznenađen. Znao sam da nešto s njim nije u redu, oduvek sam znao – govorio sam joj, mnogo pre nego što je ona bila spremna da to prizna. Od početka se videlo po tome kako se kretao, oprezno, klimavo, na tankim nožicama, kao da se trudi da ne ispusti neki glomazan, nesavladivi predmet koji mu je tutnut u naručje, gledajući u nas zbunjeno i molećivo, poput neke životinjice koja gleda uvis iz rupe u zemlji. Gde si ga vodila, rekoh, u koju bolnicu, šta su ti tačno rekli? Ona slegnu ramenima. Bili su jako ljubazni, reče, puni razumevanja. Doktor je dugo s njom razgovarao. Radi se o vrlo retkom poremećaju, nečijem sindromu, već sam zaboravio ime, neki prokleti Švajcarac ili Šveđanin – kakve to ima veze. Nikad neće govoriti kako treba. Nikad ništa neće raditi kako treba, po svemu sudeći. Nešto nije u redu s njegovim mozgom, nešto nedostaje, neki vitalni delić. Sve mi je objasnila, ponavljajući šta joj je doktor rekao, ali ja sam samo napola slušao. Sustigao me je bio neki umor, neka vrsta letargije. Zove se Van, jesam li to pomenuo? Van. Ima sedam godina. Kad ja izađem, imaće verovatno, koliko, trideset i neku? Isuse, bezmalo isto koliko i ja sada. Veliko dete, tako će ga zvati seoski svet, ne bez ljubavi, u Kulgrejndžu. Veliko dete.
Neću, neću da plačem. Ako sad počnem nikad neću stati.
Popodne sam opet provalio u Čarlijev pisaći sto, i uzeo nešto gotovine i odvažio se da odem do novinarnice na pristaništu. Kakav je to čudan, vreli drhtaj uzbuđenja bio, dok sam stupao u radnju, stomak mi je poigravao, i činilo mi se da lagano gazim kroz neki gust, teško prohodan medijum. Mislim da se deo mene nadao – ne, očekivao – da ću nekako biti spasen, da će se kao u bajci sve čarolijom premotati unatrag, da će zla veštica iščeznuti, da će se čini skinuti, da će se devojka probuditi iz svog začaranog sna. I kad sam uzeo novine, načas je izgledalo kao da je neka čarolija zbilja na delu, jer u prvi mah ništa u njima nisam našao izuzev daljih tekstova o bombi i posledicama. Kupio sam tri jutarnja i jedno ranovečernje izdanje, opažajući (je li ovo naknadna vidovitost?) prodoran pogled koji mi je uputila bubuljičava devojka za tezgom. Potom sam požurio da se vratim u kuću, dok mi je srce galopiralo, kao da pod miškom stežem neku probranu erotsku literaturu. Ponovo u kući, spustio sam novine na kuhinjski sto i otrčao u kupatilo, gde sam u uzbuđenju uspeo da se popišam sebi na nogu. Nakon podužeg, grozničavog traganja pronašao sam četvrt flaše džina i dobro nategnuo iz grlića. Pokušavao sam da se zabavim nečim drugim, ali nije vredelo, i vratio sam se olovnim koracima u kuhinju i lagano seo za sto i rasprostro novine. Beleška je bila tamo, nekoliko pasusa u jednom od jutarnjih listova, stisnuto ispod fotografije bandažirane žrtve koja je preživela bombu i sedi u bolničkoj postelji. Večernji je donosio veći članak, s fotografijom dečaka koje sam video kako se igraju u hotelskom parku. Oni su je našli. Na jednoj od fotografija videla se i ona, zurila je svečanim očima iz zamućene pozadine, biće da su je isekli iz grupnog snimka s neke svadbe, ili bala, na sebi je imala dugačku, ražnu haljinu s komplikovanom kragnom, i nešto je stiskala, možda cveće, u šakama. Zvala se Džozefin Bel. Bilo je još toga na jednoj od narednih stranica, arhivska slika Berensa i panorama Vajtvoter Hauza, i jedan članak o Berensovoj kolekciji, preplavljen ortografskim greškama i pobrkanim datumima. Jednog reportera poslali su u unutrašnjost da razgovara sa gospođom Brigid Bel, majkom. Ispostavilo se da je udovica. Na fotografiji je stajala nezgrapno ispred svoje kućice, velika žena sirovog lica u kecelji i iznošenom kardiganu, zvirila je u kameru s nekom vrstom temeljite ozlojeđenosti. Njena Džozi, rekla je, bila je dobra devojka, pristojna devojka, zašto bi iko hteo da je ubije. I odjednom se vratih tamo, videh je kako sedi u brlogu vlastite krvi, gledajući me, dok joj se na usnama raspskava plikčić rozikaste pljuvačke. Mami je rekla, to je bila ta reč, ne Tomi, tog časa sam shvatio. Mami, a onda: Volim.

MISLIM DA JE VREME koje sam proveo u kući Čarlija Frenča bilo najčudnovatiji period u mom životu, čudnovatiji, čak, i nespokojniji nego moji prvi dani ovde. Osećao sam se, u braonkastoj natmurenosti tih soba, sa svom tom blistavom morskom svetlošću napolju, kao da nekako visim u vazduhu, u zapečaćenoj epruveti, odsečen od svega. Vreme je bilo raspolućeno: postojalo je časovničko vreme, koje se kretalo s divovskom sporošću, a usto i ona grozničava trka unutar moje glave, kao da je opruga pukla i točkići se sad bez nadzora sumanuto vrte. Obrtao sam stražarski krug s kraja na kraj kuhinje, činilo se satima, povijenih ramena i s rukama nabijenim u džepove, pomamno kujući planove, nesvestan da se razdaljina između zaokreta uporno smanjuje, sve dok se naposletku ne bih s jezom ukopao u mestu, zverajući oko sebe u pometnji, nalik na životinju koja je zabasala u mrežu. Stajao sam u velikoj spavaćoj sobi na spratu, kraj prozora, leđima prilepljen za zid, motreći put, toliko dugo, ponekad, da sam zaboravljao na šta je uopšte trebalo da motrim. Malo je bilo saobraćaja u ovoj zabiti, i ubrzo sam počeo da prepoznajem redovne prolaznike, devojku naranžaste kose iz stana u susednoj zgradi, nalickanog tipa sumnjivog izgleda s koferom za uzorke trgovačkog putnika, nekoliko časnih starina koji su šetali svoje mopsove ili šljapkali ka radnjama svakog jutra u isti čas. I tako i tako, nikakve zabune neće biti u pogledu onih dmgih, smrknutih, kad dođu po mene. Verovatno ih neću ni videti kako dolaze. Opkoliće kuću, i razvaliti vrata, i to će biti moje prvo saznanje o njima. Ali i dalje sam tamo stajao, motreći i motreći, više kao čeznutljivi ljubavnik nego kao čovek u begu.
Sve je bilo izmenjeno, sve. Otuđio sam se od sebe i svega što sam nekad pretpostavljao da sam. Moj život dosad je imao samo bestežinsku gustinu sna. Kad sam razmišljao o svojoj prošlosti, to je ličilo na razmišljanje o nečemu što je neko drugi bio, neko koga nikad nisam upoznao ali čiju istoriju znam napamet. Sve je delovalo kao puka živopisna fikcija. A ni sadašnjost nije bila ništa temeljitija. Osećao sam se omamljeno, vetrenjasto, iskošeno u odnosu na sve i sva. Tlo je poda mnom bilo čvrsto zapeto, kao trambulina, morao sam da mirujem iz straha od neočekivanih talasanja, opasnih uzleta i odskoka. A svud oko mene prostirao se taj plav i prazan vazduh.
Nisam mogao neposredno da mislim o onome što sam učinio. Ličilo bi na pokušaj zurenja pravo u zaslepljujuću svetlost. Isuviše je veliko bilo, isuviše jarko, da bi se o njemu moglo razmišljati. Bilo je neshvatljivo. Čak ni sad, kad kažem ja sam to učinio, nisam siguran šta pod tim podrazumevam. Oh, ne dajte se zavarati. Nemam želje da se prenemažem, da unjkam i hmkam i šutiram mrtvo lišće preko dokaza. Ubio sam je, priznajem otvoreno. I znam da bih to ponovo učinio, da se kojim slučajem danas tamo vratim, ne zato što bih to želeo, nego zato što ne bih imao izbora. Bilo bi tačno kao i onda, onaj pauk, i ona mesečina među drvećem, i sve, sve ostalo. Niti mogu reći da nisam smerao da je ubijem – samo, nije mi jasno kad sam počeo da smeram. Bio sam uzrujan, nestrpljiv, ljut, ona me je napala, ćušnuo sam je, ćuška je postala udarac, koji je postao preludijum za drugi udarac – njegov apogej, da tako kažemo, ili možda mislim na perigej – i tako dalje. Ne postoji trenutak u ovom procesu za koji pouzdano mogu reći, eto, tada sam odlučio da ona treba da umre. Odlučio? – ne mislim da je to bilo pitanje odlučivanja. Ne mislim čak ni da je bilo pitanje mišljenja. Onaj debeli monstrum u meni prosto je uočio priliku i iskočio, peneći i pucketajući bičem. Imao je račune da izravna sa svetom, a ona mu je, u tom času, bila sasvim dovoljna kao svet. Nisam ga mogao zaustaviti. Ili možda jesam? On je ja, na kraju krajeva, i ja sam on. Ali ne, stvari su bile predaleko odmakle da bi se zaustavile. Možda je to bit moga zločina, moje podložnosti krivičnom gonjenju, to što sam pustio da stvari stignu do tog stadijuma, što nisam bio dovoljno budan, dovoljno pretvoran, što sam Bantera prepustio vlastitoj inicijativi, i tako mu dozvolio, kobno, da shvati da je slobodan, da su vrata kaveza otvorena, da ništa nije zabranjeno, da je sve moguće.
Posle mog prvog pojavljivanja u sudnici novine su pisale da nisam pokazao nikakve znake kajanja kad mi je pročitana optužnica. (Šta su očekivali, da ću plakati, kidati odeću?) Nešto jesu nanjušili, u svojoj nedotupavnosti. Kajanje podrazumeva očekivanje oproštaja, a ja sam znao da je ono što sam učinio neoprostivo. Mogao sam glumiti žaljenje i ojađenost, osećaj krivice, sve to, ali s kojim ciljem? Čak i da sam takve stvari osećao, iskreno, u najdubljim dubinama svoga srca, bi li to išta promenilo? Delo je bilo počinjeno, i ne bi se poništilo vapajima bola i pokajanja. Počinjeno, da, završeno, kao što ništa u mom životu nikad nije bilo završeno i počinjeno – a ipak mu neće biti kraja, odmah sam to uvideo. Ja sam, govorio sam sebi, odgovoran, sa svom težinom koju ta reč podrazumeva. Ubijajući Džozi Bel uništio sam jedan deo sveta. Oni udarci čekićem smrskali su jedan splet uspomena i oseta i mogućnosti – jedan život, ukratko – koji je nenadoknadiv, ali koji se, na neki način, mora nadoknaditi. Zbog zločina ubistva biću uhvaćen i zatvoren, ovo sam znao sa spokojem i sigurnošću kakve uliva jedino nešto što je nebitno, a onda će ljudi reći da sam otplatio dug, u veri da su time što su me živog zazidali postigli neku vrstu ravnoteže. Biće u pravu, po zakonima osvete i odmazde: takva ravnoteža, međutim, biće u najboljem slučaju negativna vrednost. Ne, ne. Ono što se tražilo nije bila moja simbolična smrt – ovo sam uviđao, mada nisam razumevao šta znači – nego njeno vraćanje u život. To, i ništa manje.
Kad se te večeri vratio, Čarli je oprezno proturio glavu kroz vrata kao da se boji da nad njima visi kofa vode. Iskliberio sam se na njega, nesiguran na nogama. Iskapio sam bio džin, i prešao, nerado, na viski. Nisam bio pijan, ne sasvim, već u nekoj vrsti utrnule euforije, kao da sam se upravo vratio iz poduže i perfekcionistički mučne posete zubaru. Ispod novog zujanja u glavi vrebao je stari mamurluk, čekajući svoju priliku. Koža mi je bila savršeno vrela i suva, oči kao opržene. Živeli!, uzviknuh, imbecilno nasmejan, a kocke leda zakikotaše se u mojoj čaši. Čarli je streljao pogledom moj kostim. Nadam se da nemaš ništa protiv, rekoh. Ne bih verovao da smo isti broj. Ah, reče on, da, pa sad, smanjkao sam se, eto, pod starost. I nasmeja se kao iz groba. Video sam da se nadao da me neće zateći kad stigne kući. Izašao sam za njim u predvorje, gde je on skinuo onaj svoj mešetarski nokšir i okačio ga, zajedno s aktentašnom, na čiviluk od tresetnog hrasta. Ušao je u trpezariju i nasuo sebi jedan skromni viski, dodajući malo lako izlapele sode iz flaše sa poklopcem na zavrtanje. Otpio je gutljaj, i stajao je neko vreme kao zaglibljen, s rukom u džepu, mršteći se na svoja stopala. Moje prisustvo remetilo je njegove večemje rituale. Odložio je flašu viskija i ne ponudivši da mi dopuni čašu. Odbazali smo u kuhinju, gde je Čarls navukao svoju kecelju i počeo da rije po kredencima i čađavim policama tražeći sastojke za ragu. Dok je radio, rasejano je nešto govorio preko ramena, s cigaretom obešenom u uglu nakrivljenih usana i grčeći jedno oko zbog dima. Pričao mi je o nekoj prodaji koju je obavio, ili o nekoj slici koju je kupio, ili već tako nečemu. Mislim da je govorio samo iz straha od tišine na vidiku. Ionako nisam stvamo slušao. Posmatrao sam ga kako u ragu ubućkava veći deo boce pomerola od pedeset funti. Jedan inč pepela od cigarete takođe je završio u šerpi, uludo je pokušavao da ga upeca kašikom, kvocajući od besa. Možeš zamisliti kako mi to pada, reče, kad se odvajam od slika! Ja svečano klimnuh glavom. U stvari, zamišljao sam Čarlija u njegovoj kukavnoj galeriji, kako metaniše i krši mke pred nekom kučkom u bundi, vonjavom od pudera i znoja, kojoj je mužić dao pare da drpi neku dranguliju sebi za rođendan. Rastužio sam se odjednom, i odjednom osetio zamor.
Servirao je ragu, prosuvši malo i na pod. Nije bio vešt s utenzilijama, u njegovim rukama one su se ponašale podmuklo, zanosile se i izvrtale i puštale da štošta isklizne. Odneo je naše tanjire u trpezariju i seo za sto, praćen otrovnim, staklenim pogledom punjene buljine. Ispili smo ostatak pomerola i Čarls je doneo još jednu bocu. I dalje je izvodio složene manevre kako bi izbegao da me pogleda u oči, smešeći se unaokolo – podu, nameštaju, mašicama u kaminu, kao da mu se obično najednom predstavilo s novom, neočekivanom čari. Nisko sunce sijalo je pravo u mene kroz visoki prozor iza mojih leđa. Ragu je imao ukus zagorelog krzna. Odgurnuo sam tanjir i okrenuo se i pogledao u pristanište. U prozorskom oknu svetlucala je jedna neravnina. Zbog nečega pomislih na Kaliforniju, nečega u svetlosti, malih jedrilica, pozlaćenog večenjeg mora. Bio sam toliko umoran, toliko umoran, mogao sam tada i tamo odustati, kliznuti u taj letnji suton lako kao povetarac, neznan, bez planova, slobodan. Čarli zgnječi natopljeni opušak na okviru tanjira. Jesi li video ono o Binkiju Berensu u novinama?, reče. Nasuh sebi još jednu čašu vina. Nisam, rekoh, šta to, Čarls?
Uzgred budi rečeno, šta bih ja u svemu ovome radio bez utehe pića i njegovog umrtvljujućeg dejstva? Čini mi se da sam te dane progurao u nizu drhtavih posrtaja iz jednog kratkotrajnog pijanog ekvilibrijuma u drugi, kao begunac koji grabi preko vode cikcakom ljigavog kamenja. Čak i te boje, džin-plava i klaret-crvena, nisu li one pravo znamenje moga slučaja, dvorske boje14 moga svedočenja? Sad kad sam se zauvek otreznio, gledam ne samo na to vreme, nego i na čitav svoj život kao na neku pripitu, ali ne preterano veselu terevenku, iz koje sam znao da ću se kad-tad probuditi, s gadnom glavoboljom. Ovo je, da, ovo je mamurluk na kub.
Ostatak te večeri, po mom sećanju, bio je sled razgovetnih, prigušenih šokova, nalik na lagano padanje niz stepenice u snu. Tada sam saznao da je moj otac imao ljubavnicu. U prvi mah bio sam zapanjen, potom indigniran. Ja sam mu bio alibi, kamuflaža! Dok sam nedeljom po podne satima sedeo na zadnjem sedištu automobila iznad jahting-kluba u Dan Lejrahu, on je negde prcao svoju namigušu. Penelopi se zvala – Penelopi, zaboga miloga! Gde su se sastajali, hteo sam da znam, da li je postojalo tajno ljubavno gnezdo u kome ju je držao, slatko malo sklonište s ružama oko ulaza i ogledalom na tavanici spavaće sobe? Čarli slegnu ramenima. Oh, reče, obično su dolazili ovamo. Isprva mi nije ulazilo u glavu. Ovamo?, uzviknuh. Ovamo? Ali šta s — ? On opet slegnu ramenima, i malo se isceri. Mami Frenč, izgleda, nije marila. Ponekad je čak ljubavnike pozivala da s njom popiju čaj. Ona i Penelopi razmenjivale su mustre za štrikanje. Znala je, vidiš – reče Čarli, ali zastade, i tračak rumenila izbi mu po izbrazdanoj koži nad jagodicama, i hitro prođe prstom po unutrašnjosti okovratnika. Čekao sam. Znala je za moju naklonost prema tvojoj – prema Doli, reče napokon. Sad mi se već stvamo zavrteo mozak. Pre no što sam uspeo i da beknem on mi je već saopštio kako je i Binki Berens šacovao moju majku, kako je pozivao nju i mog oca u Vajtvoter i ocu stalno dolivao piće da ovaj ne bi primetio Binkijev krvoslednički pogled i nestašne ruke. A posle bi majka dolazila i sve prepričavala Čarliju, i zajedno bi se smejali. Tu zatrese glavom i uzdahnu. Siromah Binki, reče. Sedeo sam zabezeknuto, izgubljen u čudu i trudeći se da vinsku čašu držim pravo. Osećao sam se kao dete koje prvi put čuje o delima bogova: tiskali su se u mojoj prozukloj glavi, ove basnoslovne, arhaične, nesavršene figure sa svojim zaverama i rivalstvima i nemogućim ljubavima. Čarli je o svemu tome pričao tako prozaično, delom setno i delom kao da ga to zabavlja. Govorio je uglavnom kao da ja nisam tu, povremeno dižući pogled, blago iznenađen mojim zgranutim skičanjem i frktanjem. A ti, rekoh, šta s tobom i mojom – ? Nisam ovo mogao da prevedem u reči. On me pogleda u isti mah i vragolasto i prepredeno.
Evo, reče, dovrši flašu.
Mislim da mi je još nešto rekao o majci, ali ne sećam se šta je to bilo. Sećam se, međutim, da sam joj kasnije te noći telefonirao, sedeći u mraku, prekrštenih nogu, na podu u predvorju, sa suzama u očima i s telefonom koji mi je čučao u krilu poput žabe. Činila se beskrajno daleko, minijatumi glas tanušno je galamio na mene iz neke tandrkave praznine. Fredi, reče mi, ti si pijan. Pitala je zašto se nisam vratio, da uzmem torbu ako ništa drugo. Hteo sam da joj kažem: Majko, kako bih mogao doći kući, sada? Zaćutali smo na trenutak, onda ona reče kako joj se Dafni javljala, pitala se gde sam, šta radim. Dafni! Već danima na nju nisam pomislio. Kroz vrata u dnu predvorja posmatrao sam Čarlija kako se maje po kuhinji, čangrljajući šerpama i loncima i pretvarajući se da se ne upinje da čuje šta ja pričam. Uzdahnuh, a uzdah se pretvori u tanušni jecaj. Ma, rekoh, uvalio sam se u takvu nevolju. Nešto je šuštalo na vezi, ili možda u mojoj glavi, poput silovitog naleta mnogobrojnih krila. Šta, reče ona, ne čujem te – šta? Nasmejah se, i dve krupne suze kliznuše mi niz nos. Ništa, prodrah se, ništa, zaboravi! Potom rekoh, Slušaj, znaš li ti ko je – ko je bila – Penelopi, znaš li ti za nju? Šokirao sam samog sebe. Zašto sam tako nešto rekao, zašto sam hteo da je ranim? Poćutala je malo, a onda se nasmejala. Ona kučka?, reče, naravno da sam znala za nju. Čarli je bio izašao na vrata, i stajao je, s krpom u jednoj ruci i tanjirom u drugoj, posmatrajući me. Svetlost mu je dopirala s leđa, nisam mogao da mu vidim lice, Nova pauza. Preoštar si prema sebi, Fredi, reče napokon majka, onim meketavim, udaljenim glasom, sam sebi otežavaš stvari. Nisam znao šta time hoće da kaže. Ni sad ne znam. Malo sam pričekao, ali ništa više nije rekla, a ja nisam mogao da progovorim. To su bile poslednje reči koje ćemo ikad razmeniti. Nežno sam spustio slušalicu, i pridigao se na noge, ne bez teškoća. Jedno koleno mi je bilo utrnulo. Othramao sam u kuhinju. Čarli je prao sudove povijen nad sudoperom, s cigaretom obešenom na usni, zasukanih rukava, raskopčane šnale na leđima prsluka. Nebo u prozoru ispred njega imalo je bledi preliv indigoplave, pomislih kako nikad u životu ništa lepše nisam video.
Čarli, rekoh, lelujajući, treba mi pozajmica.
Uvek sam lako puštao suzu, ali sad sam na svaki nagoveštaj dobrote slinio kao malo dete. Kad je on na licu mesta seo za kuhinjski sto i ispisao ček – još ga imam: paučinasta cma škrabotina, nečitki potpis, skuvani otisak palca u uglu – pokušao sam da ga zgrabim za pegavu ruku, mislim da sam hteo da je poljubim. Održao je mali govor, ne sećam ga se jasno. Moja majka imala je neku ulogu, Dafni takođe. Mislim da se čak i Penelopi pominjala. Pitam se da nije bio pijan? Uletao je u fokus i onda uvek iznova bledeo, a svejedno sam osećao da to nije toliko posledica mog pomućenog vida koliko nekog njegovog ustezanja. Eh, Čarli, trebalo je da poslušaš tu iglicu sumnje, trebalo je to veče da me izbaciš iz kuće, koliko god da sam bio smušen i bespomoćan.
Sledeće čega se sećam je kako klečim u toaletu, bljujući korozivnu bujicu vina izmešanog s vlaknastim patrljcima mesa i komadićima šargarepe. Izgled te smese što je kuljala iz mene ispunio me je divljenjem, kao da to nije povraćancija, već nešto raskošno i nepoznato, tamni mlaz rude iz dubokog rudnika moje iznutrice. Zatim dolazi utisak sveopšteg njihanja, svetlucave tmine i stvari koje promiču kroz nju i pokraj mene, kao da se lagano i uporno obrćem na nekoj drmusavoj vrtešci od stakla. U sledećem trenutku ležao sam na leđima na velikom izrovanom krevetu na spratu, grozničav i znojav. Gorela je neka lampa, a prozor je bio kutija duboke, svetlucave tmine. Zaspao sam, i naizgled za tili čas se probudio sa suncem na licu. Kuća je oko mene bila tiha, ali odnekud je dopirala tanušna, uporna zvonjava koju kao da sam više osećao nego čuo. Čaršavi su se pretvorili u natopljeno klupko. Nisam želeo da se pomeram, osećao sam se krhko kao kristal. Čak mi je i kosa delovala lomno, busen nakostrešenih, tananih končića nabijenih statičkim elektricitetom. Mogao sam da čujem kako mi krv šiklja kroz vene, brza i teška kao živa. Lice mi je bilo naduveno i vrelo, i čudnovato glatko na dodir: lutkino lice. Kad bih zatvorio oči, pod kapcima bi mi zaigrao neki grimizni obris, pa zgasnuo, pa opet zaigrao, nalik na zaostali odsev granate koja se raspsla u crnilu. Kad bih progutao pljuvačku, zvonjava u ušima menjala je oktavu. Zadremao sam, i sanjao kako plutam po nekom vrelom jezera. Kad sam se probudio, bilo je popodne. Svetlost u prozora, zgusnuta, mirna, bez senke, bila je svetlost koja sija pravo iz prošlosti. Usta su mi bila suva i otečena, glava kao nabijena vazduhom. Još od detinjstva nisam doživeo ovo specifično stanje pohlepne ojađenosti. Nije stvamo bilo bolest, pre neka vrsta predaha. Dugo sam ležao, gotovo nepomično, posmatrajući kako se dan menja, osluškujući sitne glasove sveta. Mesingana sunčeva svetlost lagano je trnula, i nebo se iz ljubičaste prelilo u slezovu boju, i izašla je jedna zvezda. Onda je najednom bilo kasno, i ležao sam u nekoj sanjivoj omami u mekoj letnjoj tami i ne bi me iznenadilo da se tada pojavila moja majka, mlada i nasmejana, u šuštavoj svili, s prstom na usnama, da mi poželi laku noć pred večemji izlazak. Nije, međutim, došla Maman, već samo Čarli, bojažljivo je odškrinuo vrata na sipljivim šarkama i zavirio da vidi šta radim, izvijajući kornjačasti vrat, a ja sklopih oči i on se tiho povuče i odškripa niz stepenice. A u mislima sam ugledao neka druga vrata, i neku drugu tamu – onaj delić sećanja, ne moj, opet – i čekao, gotovo bez daha, da se nešto ili neko pojavi. Ali ničega nije bilo.
Taj kratki napad malarične groznice vidim kao obeležje kraja jedne uvodne, razgovetne faze moga života kao ubice. Do sutradan ujutru groznica se povukla. Ležao sam u lepljivom klupku čaršava široko raširenih mku, prosto dišući. Osećao sam se kao da sam besomučno grabio kroz vodu duboku do pojasa, i sad se konačno dokopao obale, iscrpljen, drhtavih udova, a ipak gotovo spokojan. Preživeo sam. Vratio sam se sebi. Pred prozorom su kreštali galebovi, tražeći Mami Frenč, dizali su se i ponirali široko raširenih krutih krila, kao da vise na lastišima. Ustao sam nesigurno i prošao sobom. Napolju je bio vetar i sunce, i more je bleštalo, raskošno, pogibeljno plavetnilo. Dole, u malom kamenom pristaništu, jedrilice su se ljuljuškale i obrtale, cimajući sidrenu užad. Okrenuo sam glavu. Bilo je nečega u toj veseloj, živahnoj sceni što me je naizgled prekorevalo. Navukao sam Čarlijev kućni ogrtač i sišao u kuhinju. Svuda muk. U smirenoj matutinalnoj svetlosti sve je stajalo nepokretno kao začarano. Nisam mogao ni da pomislim na hranu. Našao sam bocu apolinarisa u frižidem i dokrajčio ga. Bio je izlapeo, s lakim ukusom metala. Seo sam za sto i spustio čelo u šake. Koža mi je imala zrnasti opip, kao da se površinski sloj razmrvio u nekakvu lepljivu prašinu. Posuđe od Čarlijevog doručka još je bilo na stolu, i prosuti pepeo od cigareta i jedan tanjirić zgnječenih opušaka. Novine koje sam kupio u četvrtak bile su zataknute u kofu za đubre. Bila je subota. Propustio sam, koliko, skoro dva dana, dva dana nagomilavanja dokaza. Potražio sam plastičnu kesu u koju sam stavio svoju odeću, ali nije je bilo. Mora da ju je Čarli izneo đubretarima, dosad će već biti na nekoj deponiji. Možda baš ovog časa neki krpar čeprka po njoj. Skolio me je grč užasa. Skočio sam od stola i počeo da krstarim naokolo, čvrsto stežući šake jednu u drugoj kako mi ne bi drhtale. Morao sam nešto učiniti, bilo šta. Odjurio sam uz stepenice i vitlao iz sobe u sobu poput nekog ludog kralja, praćen vijoravim skutima kućnog ogrtača. Obrijao sam se, gledajući se kivno u ribljem oku ogledala, zatim ponovo obukao Čarlijevo odelo, i provalio mu u pisaći sto i uzeo mu gotovinu i futrolu s kreditnim karticama, i sišao preskačući po tri stepenika i izjurio napolje u svet.
I zastao. Sve je bilo na svom mestu, čamci u pristaništu, put, bele kuće uz obalu, daleki rt, oni oblačići na horizontu, pa ipak – pa ipak je sve odnekud bilo drugačije od onoga što sam očekivao, od onoga što je nešto u meni očekivalo, neki prefinjeni osećaj za pravilan poredak stvari. Onda shvatih da, naravno, ja sam odudaram.
Ušao sam u novinarnicu, s istim grčem straha i uzbuđenja u grudima kao i prvi put. Kad sam uzeo novine štamparska boja mi je ostala na dlanovima, a novčići su mi klizili pod znojavim prstima. Devojka s bubuljicama još jednom me je odmerila. Imala je neki neobičan, kao zamrljan pogled, mimoilazio me je i obuhvatao u isti mah. Predmenstrualni sindrom, video sam iz njenog držanja, iz onog napetog, razdražljivog stava. Okrenuo sam joj leđa i uzeo da pregledam novine. Vest je sad već, kao mrlja, probijala sa dna naslovne strane, dok su se izveštaji o podmetnutoj bombi smanjivali, pošto su povređeni prestali da umiru. Objavljena je fotografija automobila, sličnog ranjenom nilskom konju, uz koji su stajali jedan tupavi stražar i jedan detektiv u zelenim gumenim čizmama koji je u nešto upirao prstom. Intervjuisali su i dečake koji su ga pronašli. Jesu li me se sećali, onog ubledelog stranca koji je sanjario na klupi na napuštenoj stanici? Jesu, dali su moj opis: stariji čovek crne kose i s čupavom bradom. Žena sa semafora bila je sigurna da sam u ranim dvadesetim, pristojno obučen, s brkovima i prodornim očima. Potom su sledili turisti iz Vajtvotera koji su me videli kako bežim sa slikom, i Rek i njegova Ma, naravno, i imbecilni mladić i ona žena iz garaže gde sam iznajmio auto: iz svake od njihovih izjava izranjala je po jedna nova i još fantastičnija verzija mene, sve dok se nisam razmnožio u bandu brkatih koljača, koji jurcaju naokolo, sevaju očima i proizvode preteću galamu, poput hora razbojnika iz neke italijanske opere. Skoro sam se nasmejao. A ipak sam bio razočaran. Da, tačno, bio sam razočaran. Jesam li želeo da me pronađu, jesam li se nadao da vidim svoje ime otisnuto monstruoznim slogom preko svih naslovnih strana? Mislim da jesam. Mislim da sam duboko u sebi čeznuo da budem izveden pred neku porotu i prisiljen da otkrijem sve svoje male, prljave tajne. Da, da me pronađu, da me zaskoče, prebiju, svuku do gole kože i izvedu pred svetinu koja urla, to je bila moja najdublja, najžarkija želja. Čujem kako sud hvata vazduh u iznenađenju i neverici. Ali ah, ne čeznete li i vi za time, u svojim srcima, gospodo-dame iz porote? Da vas pogodi zemljotres. Da osetite kako vam ona teška ruka pada na rame, i čujete gromki glas autoriteta kako vam govori da je igri kraj. Ukratko, da vas demaskiraju. Zapitajte se. Priznajem (priznajem!), dani koji su protekli dok sam čekao da me nađu bili su najuzbudljiviji koje sam ikad doživeo, ili se smeo nadati da doživim. Stravični, da, ali i uzbudljivi. Nikad svet nije izgledao tako nepostojano, niti moje mesto u njemu tako jezovito neizvesno. Imao sam neku grubu, sladostrasnu svest o sebi – velikom, toplom, vlažnom predmetu upakovanom u tuđu odeću. Svakog časa mogli bi me uhvatiti, moguće da me već i sad posmatraju, mrmljajući u svoje ručne odašiljače i dajući znakove strelcima na krovu. Prvo će nastupiti panika, zatim bol. A kad se sve izgubi, svaki trag dostojanstva i fasade, kakva će to sloboda biti, kakva lakoća! Ne, šta pričam, ne lakoća, nego njena suprotnost: težina, sila teže, konačni osećaj čvrstog uzemljenja. Tada ću napokon ja biti ja, ne više ona bedna imitacija sebe koju sam izvodio čitavog života. Biću stvaran. Biću, ni manje ni više, ljudskog roda.
Uhvatio sam autobus za grad, i sišao u ulici u kojoj sam stanovao pre mnogo godina, dok sam bio student, i krenuo u šetnju duž gvozdene ograde parka po toplom vetru ispod uskomešanog drveća, srca ispunjenog nostalgijom. Jedan čovek s kapom, stravičnih, kužnih očiju, stajao je na pločniku tresući pesnicom i urlajući opscene pogrde na automobile u prolazu. Zavideo sam mu. Voleo bih da sam mogao tako da stojim i vičem, da izlijem sav onaj bes i bol i indignaciju. Išao sam dalje. Iz neke knjižare iskotrljala se trojka lako odevenih devojaka, nasmejanih, i na sekund sam stajao zarobljen među njima, pokazujući očnjake iza jezivog osmeha, zver među gracijama. U jednoj blistavoj novoj radnji kupio sam sako i pantalone, dve košulje, nekoliko kravata, donji veš i, u naletu prkosa, jedan elegantan ali ne baš neupadljiv šešir. Učinilo mi se da uočavam lako naprezanje pažnje kad sam izvadio Čarlijeve kreditne kartice – gospode bože, da ga slučajno ne poznaju, da ne kupuje i on ovde? – ali odvmuo sam akcenat do daske i samouvereno brzim potezom izveo njegov potpis, i svi su odahnuli. Nisam stvamo bio zabrinut. Osećao sam se, zapravo, smešno uzbuđeno i srećno, poput dečaka u rođendanskom provodu. (Šta li mi to, u pukom kupovanju stvari, pruža toliko jednostavnog zadovoljstva?) Imao sam utisak da plivam ulicama, uspravan kao morski konjic, prsima uz vazduh. Mislim da me je sigumo još tresla groznica. Ljudi među kojima sam se kretao bili su mi tuđi, tuđiji no obično, hoću reći. Osećao sam da više nisam njihov, da se nešto dogodilo otkad sam ih zadnji put sreo u gomili, da se u meni odigrala neka prepravka, neki sićušan, zadivljujuće brz i sudbonosan događaj u evoluciji. Prolazio sam između njih kao podmeće, hir prirode. Bili su mimo mene, nisu me mogli dotaći – da li su me uopšte mogli i videti, ili sam sad bio izvan njihovog vidokruga? Pa ipak, kako sam ih samo halapljivo posmatrao, obuzet glađu i čuđenjem. Kuljali su oko mene nekako teturavo, tupih očiju i zbunjeni, nalik na izbeglice. Video sam sebe, poskakivao sam čitavu glavu iznad njih, prerušen, samotan, sa ogromnom tajnom na duši. Bio sam njihov neprepoznati i nepriznati san – bio sam njihov Mosbruger. Stigao sam do reke, i bazao malo po mostu, među prosjacima i prodavcima voća i preprodavcima jeftinog nakita, diveći se vetrom zamućenoj svetlosti nad vodom i kušajući slani vazduh s usana. More! Biti tamo, daleko, nad neizmernim dubinama, izgubljen u svem tom plavetnilu!
Ušao sam – sve je bilo tako prosto – ušao sam u neki bar i platio sebi piće. Svaki gutljaj bio je kao opiljak metala, hladan i gladak. Mesto je ličilo na pećinu, vrlo mračno. Svetlost s ulice plamtela je belinom u otvorenim vratima. Lako sam mogao biti negde na jugu, u nekoj od onih memljivih, umornih luka meni tako dobro znanih. U dnu prostorije, osvetljenom poput pozomice, neki mladići s obrijanim glavama i nadnaravno velikim čizmama na šniranje igrali su bilijar. Kugle su fijukale i klopotale, mladići su tiho psovali. Ličilo je na neku Hogartovu scenu, grupica hirurga bez perika, recimo, nadneta nad stolom za disekciju. Barmen je, prekrštenih ruku i otvorenih usta, pratio neku konjsku trku na televizoru nasađenom na visokoj polici u uglu iznad njegove glave. Jedan mladi tuberan u kratkom crnom kaputu ušao je i stao do mene, zadihan i uzvrpoljen. Video sam po napetosti koja je zračila iz njega da se na nešto sprema, i za trenutak sam bio prijatno uznemiren. Mogao je svašta učiniti, svašta. Ali samo je progovorio. Živim ovde već trideset i tri godine, rekao je, tonom jetke indignacije, i svi se boje. Barmen ga je odmerio s umornim prezirom i vratio se televizoru. Plavi konji galopirali su u tišini jasnozelenim trkalištem. Ja se bojim, reče mladić, sad već ozlojeđen. Izveo je neki nepojamno grčeviti trzaj, zgurio ramena i uvukao glavu i izbacio jednu ruku uvis, kao da ga je nešto ujelo za vrat. Potom se okrenuo i žurno izašao, stežući kaput oko sebe. Krenuo sam za njim, ostavljajući napola ispijeno piće. Napolju je bilo zaslepljujuće sjajno. Spazio sam ga, već na priličnoj udaljenosti, kako vrluda kroz gužvu s laktovima stisnutim uz telo, žilavim i hitrim sitnim koracima, gibak kao igrač. Ništa ga nije moglo zaustaviti. I u najgušćem talasu tela smesta bi našao procep, i spretno se izvio iz pojasa i uronio ne menjajući ritam. Kakav bismo par nas dvojica bili, samo da je iko pomislio da nas poveže, on u svom tesnom otrcanom kaputu i ja sa svojim mondenskim šeširom i skupim naramkom kesa. Jedva sam održavao korak s njim, i već posle minut-dva počeo sam da dahćem i da se znojim. Obuzeo me je nerazložni osećaj ushićenja. On je jednog trenutka zastao, i zagledao se u izlog neke drogerije. Čekao sam, zazjavajući na nekoj autobuskoj stanici, držeći ga na oku. Bio je toliko napregnut, i toliko je naizgled treperio, da sam mislio da će učiniti nešto nasilno, okrenuti se, možda, i nekog napasti, ili nogom razbiti izlog i početi da skače po kamerama i aranžmanima kozmetičkih preparata. Ali on je samo čekao da ga prođe još jedna drhtavica. Ovog puta, kad je izbacio ruku uvis, poskočila mu je i noga, kao da su lakat i koleno povezani nevidljivom uzicom, i sekund kasnije peta mu je pala na pločnik uz zvonki tresak. Brzo je pogledao naokolo, da vidi je li neko primetio, a onda se nemamo malčice protresao, kao da će time i onaj raniji grč izgledati nameran, i strugnuo dalje poput hrta. Hteo sam da ga stignem, hteo sam da porazgovaram s njim. Nisam znao šta bih rekao. Ne bih mu ponudio saosećanje, to nikako. Nisam ga žalio, ništa nisam video u njemu što bi zasluživalo moje sažaljenje. Ne, to nije istina, jer bio je patetičan, osakaćena i bezumna duša. Pa ipak mi ga nije bilo žao, nije me zato srce vuklo njemu. To što sam osećao bilo je, kako bih rekao, neka vrsta bratskog obzira, neki snažni, okrepljujući, gotovo radosni osećaj jedinstva s njim. Izgledalo mi je kao najprostija stvar na svetu da mu sad priđem i položim ruku na to mršavo rame i kažem: sapatniče moj, mili prijatelju, compagnon de miseres! I otud moje duboko razočarenje i jed kad sam na sledećem uglu zastao i zgledao se oko sebe u uzmuvanoj gomili i shvatio da sam ga izgubio. Gotovo smesta sam, međutim, našao zamenu, jednu visoku debelu devojku ogromnih ramena i ogromne zadnjice, i ogromnih, stubastih nogu koje su se završavale parom sićušnih stopala, nalik na praseće prednje papke, zabijenih u bele cipele sa visokim potpeticama. Dolazila je od frizera, kosa joj je bila podšišana u pomodnom, dečačkom stilu koji je, na njoj, izgledao groteskno. Njen čekinjavi potiljak, sa svojim prevojem sala, još je nosio ljutito rumenu nijansu od fena, kao da crveni u njeno ime. Bila je tako hrabra i tužna, dok je trapkala u onim ružnim cipelama, i pratio bih je, verovatno, čitav dan, ali i nju sam nakon nekog vremena izgubio. Onda sam se prikačio jednom čoveku s velikim jagodastim mladežom na licu, pa ženici koja je gurala psetance u kolicima za lutke, pa momku koji je odlučno marširao ulicom, kao da nikog ne vidi, s ukočenim pogledom vizionara, mlatarajući rukama i mumlajući za svoju dušu. U jednoj živoj pešačkoj arteriji opkolila me je banda kotlokrpinih kćeri, čistih sirovina, što bi rekla moja majka, riđokosih i pegavih, s neverovatnim, staklo-zelenim očima, koje su se pripijale uz mene sa svirepom usrdnošću, cimajući me za rukave i cvileći. Kao da se na mene obrušilo jato krupnih i nasrtljivih divljih ptica. Kad sam pokušao da ih rasteram, jedna mi je zbacila šešir, dok mi je druga vešto zgrabila iz ruke kesu u kojoj se nalazio moj novi sako. Dale su se u beg, gurkajući se i krešteći od smeha, sa sirovim, crvenim petama u vazduhu. Nasmejah se i sam, i podigoh šešir s pločnika, ignorišući poglede prolaznika, koji su izgleda nalazili da je moje veselje nedolično. Nisam mario zbog sakoa – gubitak se, štaviše, nekako misteriozno nadovezivao na gubitak njegovog odbačenog prethodnika – ali voleo bih da sam mogao videti kuda će te devojčice otići. Zamišljao sam neku potleušu od starih krpa i otpadaka galvanizovanog lima na prašnjavom komadu isušene zemlje, sa izgladnelim psom i slinavom dečurlijom, i pijanom vešticom nadvijenom nad purnjajućim loncem. Ili ih je negde čekao neki Fejgin, pritajen u senkama nekog napuštenog staništa, gde svetlost leta prstima dodiruje šalone, i čestice prašine lebde pod visokim tavanicama, i pacovska kandža u lamperiji grebucka tišinu, zagrebe, zastane, pa opet zagrebe. Tako sam neko vreme blaženo hodao, sanjajući drage živote, sve dok ne opazih jednog diva surutkastog lica i gumenih nogu kako klompara ispred mene na dva štapa, i ne kretoh u halapljivu poteru za njim.
Šta sam to činio, zašto sam pratio te ljude – za kakvim sam prosvetljenjem tragao? Nisam znao, niti mario. Bio sam zbunjen i srećan, poput deteta kome su dopustili da se uključi u igru odraslih. Nastavio sam tako još satima, špartajući ulicama i trgovima uzduž i popreko s omamljenom zadrtošću pijanca, kao da po licu grada iscrtavam ogroman, zakučasti znak koji će neko iščitavati s neba. Zaticao sam se na mestima za koja nisam ni znao da postoje, u krivudavim uličicama i nenadnim, širokim, napuštenim prostorima, ćorsokacima ispod železničkih mostova, gde su se parkirani automobili ispumpano grejali na večernjem suncu, sa užarenim krovovima u bojama igračaka. Pojeo sam hamburger u nekom kafiću staklenih zidova sa štancovanim plastičnim stolicama i pepeljarama od aluminijumske folije, gde su ljudi sedeli sami i glodali hranu poput zaplašene dece koju su roditelji napustili. Dnevna svetlost je polako zamirala, ostavljajući rešetkasti, crveno-zlatni zalazak sunca premazan preko neba, i dok sam hodao dalje činilo mi se da hodam ispod površine neke široke, zapaljene reke. Na ulice je izmilela večemja gomila, devojke u tesnim pantalonama i na visokim potpeticama, i mišićavi mladići s pretećim frizurama. U vrelom, magličastom sutonu ulice su izgledale šire, nekako spljoštene, a automobili su promicali, glatki kao foke u sodijumskom blesku. Kasno sam se vratio kod Čarlija, bridećih tabana, zajapuren i raščupan, nakrivljenog šešira, ali ispunjen misterioznim osećajem podviga. I te noći sam sanjao oca. Bio je minijaturna verzija sebe, smežurano dete s brkovima, odeveno u matrosko odelce, ono njegovo suvonjavo lice izribano i kosa uredno začešljana na razdeljak, a za ruku je vodio grandioznu, visoku, tamnooku matronu u grčkim haljinama i s krunom od mirte, koja me je fiksirala s lascivnim, praštajućim osmehom.

DOŽIVEO SAM ŠOK. Danas me je posetio moj pravozastupnik, donoseći vanrednu vest. Obično uživam u našim malim sastancima, na neki pogrebni način. Sedimo za kockastim stolom u maloj dušegubnoj sobi bez prozora. Zidovi su obojeni u kancelarijsko sivo. Svetlost iz komada neonske cevi nad našim glavama sipi na nas poput sitnozrne izmaglice. Iz svetiljke dopire tanušno, uporno zujanje. Mvaolšoklen isprva kipti od energije, kopa po svojoj torbi, šuška papirima, gunđa. Liči na velikog, zabrinutog medveda. Nastoji da pronađe stvari o kojima će sa mnom razgovarati, nove aspekte našeg predmeta, opskurne zakonske odredbe na koje bi se mogao pozvati, šanse da dobijemo blagonaklonog sudiju, takve stvari. Govori prebrzo, spotičući se o vlastite reči kao da je svaka po jedan kamen. Postupno u njega prodire duh samog mesta, poput vlage, i on zamuknjuje. Skida naočare i sedi i trepće na mene. Ima naviku da gnječi koren nosa između dva prsta i palca, što je posebno dražesno. Zao mi ga je. Mislim da zbilja oseća iskrenu naklonost prema meni. Ovo ga zbunjuje a, slutim, i uznemirava. Uveren je da me izdaje kad ovako splasne, ali ni nema, zapravo, više šta da se kaže. Obojica znamo da ću odležati život. On ne razume moju ravnodušnost u suočavanju sa sudbinom. Kažem mu da sam se posvetio budizmu. On se oprezno smeši, nesiguran da je ovo šala. Zabavljam ga pričama o zatvorskom životu, kiteći ih imitacijama – vrlo uverljivo skidam našeg ovdašnjeg starešinu. Kad se Mvaolšoklen nasmeje nema nikakvog zvuka, samo tromo talasanje ramena o rastegnut, blistavi kez.
Uzgred budi rečeno, kako je to neobična formulacija: odležati život. Reči tako retko znače ono što bi da kažu.
Danas sam od prve video da je zbog nečega usplahiren. Neprestano je grebao po okovratniku košulje i pročiščavao grlo, i skidao naočare pa ih ponovo stavljao. Imao je i nešto zamrljano u očima. Hmkao je i unjkao, i mumlao nešto o konceptu pravde, i o diskreciji sudova, i sve u tom tralala-smislu, jedva da sam ga slušao. Toliko je bio ucveljen i nervozan, toliko se gnezdio onom velikom zadnjicom u zatvorskoj stolici i gledao svuda osim u mene, da sam se jedva suzdržavao da se ne nasmejem. Načuljio sam uši, doduše, kad je počeo da mrmlja nešto o mogućnosti da priznam krivicu – i to posle onolikog vremena i truda koje je spočetka uložio ne bi li me ubedio da krivicu odričem. Sad, kad sam ga tu dočekao, prilično oštro, priznajem, on je smesta promenio pesmu, pokazao neki nemir. Pitam se šta smera? Trebalo je da istrajem, i da to iščupam iz njega. U okviru taktičkog skretanja pažnje, zagnjurio se u svoju aktentašnu i izvukao jedan prepis testamenta moje majke. Nisam dotle čuo sadržinu, i bio sam, ne treba ni da kažem, živo zainteresovan. Mvaolšoklenu, primetio sam, ova tema nije ništa lakše padala nego prethodna. Obilato se nakašljavao, i mrštio, i čitao nešto o poklonima i sporazumnim pravima i sitnim zaveštanjima, i dugo mu je trebalo da stigne na stvar. Još ne mogu da poverujem. Matora kučka ostavila je Kulgrejndž štalskoj devojci, onoj, kako-se-zvaše, Džoani. Ima nešto novca za Dafni, i za Vanovo školovanje, ali za mene, ništa. Pretpostavljam da ne bi trebalo da budem iznenađen, ali jesam. Nisam bio dobar sin, ali bio sam jedini koga je imala. Mvaolšoklen me je gledao saosećajno. Zao mi je, reče. Nasmeših se i slegnuh ramenima, mada mi to nije bilo lako. Želeo sam da sad ode. Oh, rekoh, pa i razumljivo je, na kraju krajeva, što je napravila novi testament. On ne reče ništa. Nastupilo je neko naročito ćutanje. Onda, gotovo nežno, on mi predade dokument, i ja pogledah datum. Papir je bio sedam, skoro osam godina star. Izopštila me je bila još davno, mnogo pre no što sam uopšte stigao natrag da osramotim i nju i porodično ime. Setio sam se, sa šokantnom jasnoćom, kako me je gledala onog dana u kuhinji u Kulgrejndžu, i ponovo čuo onaj kliktaj prozuklog smeha. Pa, drago mi je što je dobila priliku da uživa u svom vicu. Dobar je. U srcu nalazim iznenađujuće odsustvo gorčine. Smešim se, premda to verovatno više liči na grimasu. Ovo je njen prilog dugom nizu lekcija koje moram naučiti.
Mvaolšoklen ustade, navlačeći svoj najsrdačniji izraz, kao i uvek, u pokušaju da zamaskira olakšanje zbog dobrih izgleda da utekne. Posmatrao sam ga kako se s mukom uvlači u svoj teget kaput i vezuje crveno šalče oko vrata. Ponekad, ako je upravo stigao, njegova odeća ispušta oblačke i opiljke vazduha iz otvorenog prostora, ušmrkavam ih s lopovskim uživanjem, kao da su najskupoceniji parfemi. Kako je tamo, napolju?, rekoh sada. On zastade, i zatrepta na mene donekle usplahireno. Mislim da je mislio da ga pitam za opštu sliku, kao da sam možda zaboravio kako svet izgleda. Dan, rekoh, vreme. Čelo mu se razvedrilo. Slegnu ramenima. Oh, reče, sivo, prosto sivo, znate već. I smesta sam, žacnut, sve video, to kasno novembarsko popodne, sumorni sjaj na vlažnim ulicama, i razbijenu vojsku dece na povratku iz škole, i vrane kako se obrušavaju i prevrću visoko gore spram čupavih oblaka, i potamneli žar na nebu iza golog, ucrnelog granja. Ovo su bili časovi koje sam nekad voleo, nezapaženi atmosferski trenuci, kad nesagledivi posao sveta jednostavno tiho protiče sam za sebe, kao da nema nikoga ko bi primetio, niti mario. Vidim sebe tamo napolju kao dečaka, bazam tom vlažnom ulicom, šutirajući kamen ispred sebe i sanjajući ogromni san o budućnosti. Postojala je jedna staza, sećam se, ona prečica kroz hrastovu šumu na oko milju od kuće, za koju sam znao da bi morala voditi do Kulgrejndža. Kako su zelene bile senke, putanja duboka, kako je nemirno delovala tišina, tim pravcem. Svaki put kad bih tuda prošao, dolazeći sa raskrsnice, govorio sam sebi, Idući put, idući put. Ali svaki idući put bio sam u žurbi, ili je svetlost bledela, ili nisam bio raspoložen za prodor u nove predele, i tako sam se držao uobičajene rute, drumom. Na kraju nikad nisam pošao tom tajnom stazom, a sad je, naravno, prekasno.
Preračunavam se u glavi – to mi odvraća misli od drugih stvari – i s iznenađenjem konstatujem da u Čarlijevoj kući nisam proveo više od deset dana, od Ivanjdana, ili, tačnije rečeno, noći, do poslednjeg, odsudnog dana juna. To jeste deset, zar ne? Trideset dana broji septembar, april, jun – da, deset. Ili je devet. Devet noći, u svakom slučaju. Ali gde prestaje dan i počinje noć, i vice versa? I zašto mi se čini da je noć entitet koji je lakše kvantifikovati nego dan? Nikad nisam imao nimalo smisla za ovakve stvari. Što su cifre prostije to me više varaju. Svejedno. Deset dana, otprilike, manje-više, trajao je moj boravak kod Čarlija Frenča, čije gostoprimstvo i dobrotu nisam nameravao da izigram. Izgledalo je duže od toga. Izgledalo je kao da prolaze nedelje i nedelje. Nisam tamo bio nesrećan. To će reći, nisam tamo bio nimalo nesrećniji nego što bih bio negde drugde. Nesrećniji! Kakva reč! Kako su dani prolazili, obuzimao me je sve veći nemir. Nervi su mi ključali, a u utrobi sam stalno nosio čvor bola. Spopadali su me iznenadni, divlji napadi nestrpljenja. Što ne dolaze po mene, šta rade? Posebno sam bio ozlojeđen ćutanjem Berensovih, bio sam uveren da se svirepo poigravaju sa mnom. Ali sve to vreme, iza svih tih nemira, stajao je onaj istrajan, tup, bljutav ukus. Osećao sam se razočarano. Osećao sam se izigrano. U najmanju ruku, od grozota koje sam imao na duši očekivao sam da će mi izmeniti život, da će pokrenuti tokove, ma koliko odume, da će se prosto sustizati događaji od kojih srce zastaje, uzbune i iznenadni strahovi i umicanja za dlaku. Ne znam kako sam proguravao dane. Budio sam se svakog jutra s mučnim trzajem, kao da mi je čista, destilovana kap bola bubnula na čelo. Ta stara kućerina pritiskala je svojim mirisima i paučinom. Obilato sam pio, naravno, ali ne dovoljno da bih postao neosetljiv. Nastojao sam da stignem do zaborava, sam Bog zna, nalivao sam se cirkom dok mi usne ne bi utrnule a kolena gotovo izgubila moć savitljivosti, ali ništa nije vredelo, nisam mogao umaći od sebe. S ljubavnički obnevidelom nadom iščekivao sam veče, kad bih stavljao šešir na glavu i navlačio svoju novu odeću – svoju novu masku! – i oprezno istupao na ulicu, poput ustreptalog doktora Džekila, u kome onaj drugi, grozomorni stvor rije i praćaka se, gladan iskustva. Činilo mi se da nikad ranije nisam čestito pogledao u običan svet oko sebe, ljude, mesta, stvari. Kako je nevino sve to izgledalo, nevino, i ukleto. Kako da objasnim to zamršeno klupko emocija koje se koprcalo u meni dok sam se šunjao ulicama grada, puštajući svoje čudovišno srce da se do mile volje napaja prizorima i zvucima običnog? Osećaj moći, recimo, kako to da prenesem? Nije izvirao iz onoga što sam učinio, već iz činjenice da sam učinio a da niko ne zna. Tajna, sama tajna, ona me je izdizala iznad tupookih među kojima sam se kretao dok je dugi dan umirao, ulična svetla se palila, a saobraćaj klizio prema domovima, ostavljajući plavu izmaglicu da lebdi poput dima iz vatrenog oružja u sve tamnijem vazduhu. A prisutno je bilo i ono trajno, vrelo uzbuđenje, nalik na krvnu groznicu, koje je delom bilo strah od demaskiranja a delom čežnja za njim. Negde, znao sam, u sobi za dežurstva i po zadimljenim, otrcanim kancelarijama, anonimni ljudi i u ovom času neumomo prikupljaju dokazni materijal protiv mene. Mislio sam na njih noću, dok sam ležao u džombastom krevetu Čarlijeve majke. Čudno je bilo naći se u središtu tolike pedanterijske pažnje, čudno, i ne sasvim neprijatno. Deluje li ovo perverzno? Ali bio sam već u nekoj dragoj zemlji, gde stara pravila nisu važila.
Teško je bilo zaspati, naravno. Pretpostavljam da nisam želeo da spavam, u strahu od onoga što ću sresti u snu. U najboljem slučaju, uspevao sam da sastavim nemirnih sat-dva u tami pred zoru, i budio se izmožden, s tištanjem u grudima i zapaljenih očiju. I Čarlija je mučila nesanica, slušao sam, u svako doba noći, njegov škripavi korak na stepeništu, čangrljanje lončeta za čaj u kuhinji, onaj porođajni, iseckani žubor dok je praznio staračku bešiku u kupatilu. Malo smo se viđali. Kuća je bila dovoljno velika da obojica istovremeno budemo prisutni a da se ipak osećamo kao da smo sami. Još od one prve, pijane noći on me je izbegavao. Činilo se da uopšte nema prijatelja. Telefon nikad nije zvonio, niko u kuću nije dolazio. Stoga sam se iznenadio, i užasno presekao, kad sam se jedne večeri rano vratio iz svojih lutanja gradom i zatekao tri velika crna automobila parkirana na ulici, i uniformisanog stražara koji je, uz lukobran, ubijao vreme u društvu dvojice napregnutih ljudi u vindjaknama. Naterao sam se da prođem kraj njih laganim korakom, pošteni građanin izašao da prošeta u smiraj dana, mada mi je srce gruvalo i dlanovi se znojili, a onda sam šmugnuo iza kuće i prišao stražnjom uličicom. Na pola puta kroz džunglastu baštu spotakao sam se i pao, i odrao levu ruku o neki podivljali ružin žbun. Čučnuo sam u visoku travu, i osluškivao. Miris ilovače, miris lišća, gust dodir krvi na mojoj ranjenoj ruci. Žuta svetlost iz kuhinje preobražavala je suton oko mene u najnežnije plavetnilo. Unutra je bila neka nepoznata žena, u beloj kecelji, zabavljena oko šporeta. Kad sam otvorio stražnja vrata, hitro se okrenula i lako kriknula. Bože sveti, reče, ko ste vi? Bila je starija osoba s kaniranom perikom i loše pogođenim veštačkim zubima i nekako rastrojenim držanjem. Zvala se, kako ćemo ubrzo otkriti, Medž. Svi su gore, reče, otpuštajući me, i okrenu se svojim pumjajućim šerpama.
Bilo ih je petoro, ili šestoro, ako brojimo i Čarlija, premda mi se u prvi mah učinilo da ih je dvaput toliko. Nalazili su se u velikom, smrknutom salonu na prvom spratu, okupljeni pod prozorima s čašama u rukama, klimajući i izvijajući vratove jedan na drugog poput nervoznih roda i ćeretajući kao da im se radi o glavi. Iza njih su treperila svetla pristaništa, a na dalekom nebu jedan ogroman sprud škriljastoplavih oblaka zatvarao se kao poklopac nad poslednjim, tinjavim jezičkom sunčeve vatre. Samo jedna osoba među njima bila je žena, visoka, mršava, lisičje crvene kose i nesvakidašnjeg, potpuno belog lica. Okrenut leđima, Čarli me je prvo video odraženog u njihovim uzrikavelim pogledima. Osvmuo se s bolnim osmehom. Ah, stigao si. Ona njegova krilata kosa presijavala se kao uglancani šlem. Nosio je leptir-mašnu. Pa sad, čuh sebe kako mu govorim, tonom vesele surovosti, pa sad, mogao si baš i da mi kažeš! Ruke su mi se tresle. Načas je zavladala neizvesna tišina, onda je naglo opet krenuo razgovor. Ona žena me je uporno posmatrala. Bleda put i živopisna kosa i dug, vitak vrat davali su joj trajno iznenađen izgled, kao da je jednom u prošlosti čula neku šokantnu tajnu i nikad je nije do kraja svarila. Mrmljajući izvinjenja, Čarli je dotle već podmetnuo drhtavu staračku ruku pod moj lakat i upravljao me je, nežno ali odlučno, unatraške ka vratima. Strah koji sam pre toga osećao pretvorio se u bes. Došlo mi je da mu udarim bubotku, i ulubim mu onaj smešni pretorijanski šlem od kose. Kaži Medž, govorio je, kaži Medž da ti da nešto da pojedeš, a ja odmah silazim. Bio je toliko zabrinut da sam pomislio da će zaplakati. Stajao je na najvišem stepeniku i posmatrao kako odmičem nadole, kao da se pribojava da ću zažditi natrag ako me pusti s oka, i tek kad sam bezbedno prizemljio i uputio se prema kuhinji okrenuo se konačno salonu i svojim gostima.
Kuhinja se kupala u pari, a Medž je, s nakrivljenom perikom, izgledala još zasopljenije i razdraženije nego ranije. Ova kuća, reče jetko, bože me sakloni! Bila je, kako se sama slikovito izrazila, žena za ispomoć kod gospodina Frenča, i dolazila kad su svečane večere, i tako to. Svečane večere, nije nego! Pomogao sam joj da otčepi vina, i seo za sto s jednom ličnom bocom. Već sam je bio dopola ispio kad se začu snažno lupanje na vratima od koga mi je srce ponovo zatuklo. Izađoh u predvorje, ali Čarli je već žurno tandrkao niz stepenice. Kad je otvorio vrata, napolju sam ugledao one dve vindjakne, koje su štitile prolaz jednom kršnom čoveku i jednoj visokoj, nalickanoj ženi, dok su kraljevskim hodom stupali u predvorje. Ah, Makse, reče Čarli, i koraknu napred s trapavom usrdnošću. Ženu je ignorisao. Maks se kratko rukovao s njim, a zatim trgao ruku i hitro je prevukao preko niskog, surovog čela. Isuse, reče, baš si daleko, mislio sam da nikad nećemo stići. Krenuli su prema stepeništu, Čarli i Maks napred, a žena za njima. Na sebi je imala ružnu plavu haljinu i trostruku nisku bisera. Osmotrila je predvorje i oko joj je zapelo za moje, i ostalo tako sve dok ja nisam skrenuo pogled. Dotle je i Medž izašla iz kuhinje i nadvila mi se nad rame. Eto ga veliki gazda, prošapta, i gazdarica.
Sačekao sam malo pošto su otišli uz stepenice, a kad se Medž vratila kuvanju pošao sam za njima, i ponovo se ušunjao u salon. Čarli i Maks i gospođa Maks stajali su na jednom od prozora diveći se pogledu, dok su ostali šiljili vratove i kvocali i nastojali da ne pilje suviše otvoreno u njihovom pravcu. Pokupio sam naramak boca sa kaminske police i zašao među njih, dopunjavajući im čaše. Muškarci su delovali izribano, usrdno, blago anksiozno, nalik na krupne školarce u plavim odelima na prvoj odrasloj zabavi, svi izuzev jednog matorca s nosom poput krvavocrvene pomorandže i flekama na prednjem delu prsluka, koji je stajao sam po strani, ucakljen i odbačen. Ostali su pažljivo gledali kroz mene, ali on je odmah sinuo, spreman da malo proćaska. I šta vi mislite, reče glasno, hoćemo li pobediti, hoćemo li? Zaključio sam da je pitanje retoričko. Hoćemo, rekoh, i upadljivo mu namignuh. On je, međutim, izvio obrve i malo se izmakao, sumnjičavo škiljeći u mene. Bogami, reče, ne znam, u ovoj situaciji. Ja slegnuh ramenima, i uljudno pođoh dalje. Čarli me je već bio spazio, i ukočeno se smešio spreman na najgore. Pila sam votku, hladno reče gospođa Maks kad sam joj ponudio džin. Pažnja mi je bila usmerena na njenog muža. Delovao je nekako sirovo, izribano, kao da je dugo bio izložen nekom daleko žešćem obliku svetlosti i klime nego što je iko od prisutnih u sobi imao prilike da iskusi. Pa i njegovi pokreti, način držanja, sporost i promišljenost s kojima je skretao pogled ili prinosio ruku čelu, sve je ovo nosilo jedinstveni pečat, i dobijalo na težini zahvaljujući nekoj vrsti teatralne samosvesti. Glas mu je bio otegnut i grlen, i imao je neku žustrinu u govoru, koja je bila impresivna, pa čak i zavodljiva. Bio je to glas čoveka koji neumoljivo gazi napred kroz šumu sitnih prepreka. Zamišljao sam kako nehajno drobi stvari pod nogama, cveće, ili puževe, ili prste svojih neprijatelja. Pa, Čarli, upravo je govorio, i dalje jeftino kupuješ i skupo prodaješ? Čarli pocrvene, i glednu u mene. Da da, reče gospođa Maks, samo ti brukaj koga stigneš. Govorila je glasno, ravnim tonom, i nije gledala u njega. Sticao se utisak da preko njegovog ramena dobacuje opaske nekom sardoničnom savezniku koji odande sluša. Nije ni on gledao u nju, taj glas koji je progovorio mogao je biti i bestelesan. On se hrapavo nasmeja. Jesi li mi nabavio onaj holandski komad?, reče. Čarli zatrese glavom, razvlačeći lice u ucveljen osmeh, ne nalazeći reči. Kapak na levom oku mu zaigra, kao da mu se pod njim iznenada prenuo neki nocni leptir. Ispružio sam flašu viskija, ali on brzo šakom poklopi svoju čašu. Maks mi takođe odmahnu rukom. Žena s lisičjom kosom stvorila mi se iza leđa. Vaša ruka, reče, posekli ste se. Na časak smo svi stajali ćutke, Maks i njegova gazdarica, i Čarli i Foksi15 i ja, zadubljeni u orošenu ogrebotinu koja se pružala preko mojih zglavaka. Da, rekoh, spotakao sam se i pao na ruže. Nasmejah se. Ono pola boce vina udarilo mi je pravo u glavu. Čarli se neupadljivo premeštao s noge na nogu, uplašen, pretpostavljam, da ću učiniti nešto skandalozno. Shvatio sam po prvi put koliko strepi od mene. Nesrećni Čarli. Jedna osvetljena jahta klizila je nečujno mastiljavim zalivom. Krasan pogled, reče Maks smrknuto.
U trpezariji, punjena buljina gledala je iz svog staklenog zvona sa izrazom iznenađenja i lakog negodovanja. Dosad je Peč, hoću reći Medž, već bila u vlasti panike. Nosio sam joj tanjire, i posude s jelom, i treskao ih na sto ekstravagantno širokim repertoarom zamaha. Priznajem, uživao sam. Osećao sam se luckasto, kipteo sam od manijakalnog ushićenja, poput deteta u igri preoblačenja. Kretao sam se kao omađijan, ne znam kakva je to sila delovala, ali na neko vreme, na sat -dva, u ulozi Čarlijevog faktotuma, bio sam pošteđen sebe i onih strahota koje su me danima bezočno proganjale. Čak sam usput izmislio sebi i neku prošlost, hoću reći – kako bih to izrazio – usvojio sam izvesno držanje koje nije bilo moje, a ipak nije delovalo, čak ni meni, ništa manje autentično, ili, barem, ništa manje prihvatljivo, nego moje stvamo biće. (Moje stvamo biće!) Postao sam Frederik Nezamenjivi, čuveni poslužitelj gospodina Frenča, bez koga taj okoreli, imućni stari neženja ne bi umeo da preživi. On me je izbavio iz nekog nepristalog položaja dok sam bio mladić – vodio bar, recimo, u nekom ljigavom pabu u centru grada – i ja sam mu sad bio odan, i lojalan do divljačnosti. I kinjio sam ga, razume se, i umeo da budem prava napast kad mu dođu gosti. (Ljubomora? Poznanici su o tome ponekad između sebe spekulisali, ali ne, zaključivali su, Čarli nema takvih sklonosti: sećate li se one konjaste žene negde u unutrašnjosti, izgubljene ljubavi njegovog života?) Zbilja, bili smo kao otac i sin, osim što nijedan sin ne bi bio toliko postojan, i nijedan otac toliko popustljiv prema mojim mušicama. Ponekad je teško bilo reci ko je gospodar a ko sluga. Ove večeri, na primer, posle glavnog jela, seo sam među goste i nasuo čašu vina kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Nastao je muk, Čarli se namrštio, i počeo da mesi komadić hleba po stolnjaku, pretvarajući se da misli na nešto drugo, Maks je zlokobno zurio kroz prozor u lučka svetla dok su se izmećari oko njega vrpoljili i nervozno zgledali, i na kraju sam pridigao čašu, ustao i rekao: E pa!, najbolje će biti da se mi dame sad povučemo, i bukvalno izleteo iz sobe. U predvorju sam se, naravno, naslonio na zid i prsnuo u smeh. Svejedno, ruke su mi se tresle. Trema, pretpostavljam. Kakvog je samo glumca svet sa mnom izgubio!
I šta sad da radim?
Popeo sam se gore u salon. Ne, otišao sam u kuhinju. Medž, perika, veštački zubi, bela kecelja, sve sam to već uradio. Ponovo napolje. U predvorju sam zatekao Foksi. Išetala je bila iz trpezarije. Ispod stepenica se nalazilo jedno mračno mesto, tamo smo se sreli. Mogao sam da joj vidim lice u pomrčini, oči koje su me motrile, tako svečane i zaplašene. Zašto ste tužni?, rekoh joj, a ona namah nije znala šta bi s rukama, zatim ih stavi iza leđa, i nakratko savi jedno koleno i zanjiha ramenima i kukovima, poput učenice koja izigrava koketu. Ko kaže da sam tužna?, reče. Nisam tužna. A ja pomislih da će zaplakati. Da li je videla sve to u meni, i užas i stid, da li je od prve videla? Jer došla je za mnom, znao sam. Proturio sam ruku iza nje i otvorio neka vrata, i odjednom smo zakoračili na goli patos u praznoj sobi. Osećao se neki miris, suv i lukast, a to je bio miris izvesne tavanske sobe u Kulgrejndžu. Paralelogram mesečine bio je prislonjen na jedan zid, kao polomljeno ogledalo. Još uvek držim one proklete tanjire. Spustio sam ih na pod kod naših nogu, i još dok sam se povijao ona mi je dotakla rame i izgovorila nešto što nisam uspeo da uhvatim. Nasmejala se tiho, naizgled iznenađeno, kao da je zvuk njenog rođenog glasa bio neočekivan. Ništa, reče, ništa. Tresla mi se u naručju. Bila je sva od zuba, daha, kandžastih prstiju. Držala mi je glavu među šakama kao da ce je zdrobiti. Odbacila je pre toga cipele, začegrtale su kad su pale. Zadigla je jedno stopalo unazad i upirala je tabanom u vrata, upirala, i upirala. Butine su joj bile hladne. Jecala je, njene suze padale su mi po rukama. Ugrizao sam je za vrat. Bili smo poput – ne znam. Bili smo poput dva glasnika, koji se sreću u mraku da razmene jezive vesti. O Bože, reče ona, O Bože. Prislonila mi je čelo na rame. Šake su nam bile umrljane onim drugim. Soba se vratila, mesečina, lukasti miris. Nikakvih misli, osim: njeno belo lice, njena kosa. Oprosti, rekoh. Ne znam zašto sam se nasmejao. Uostalom, to i nije stvamo bio smeh.
Kako su dani sada spokojni, ovde u ćorsokaku godine. Sedeći u utvrđenju ove sive sobe zamišljam ponekad da sam potpuno sam, da miljama i miljama oko mene nema nikoga. Kao da sam u dubokom potpalublju nekog velikog sivog broda. Vazduh je težak i miran, pritiska mi uši, oči, potiljak. Najzad je ustanovljen datum sudskog pretresa. Znam da bi ovo trebalo da mi pribere misli, pruži mi svrhu i tako dalje, da me uzbudi, ili zaplaši, ali ništa od toga. Nešto se dogodilo s mojim osećajem vremena, sada razmišljam u eonima. Dani, nedelje ove banalne male sudske drame dotaći će me koliko i ubod čiode. Postao sam doživotni.
Danas je Mvaolšoklen opet potegao pitanje mog odgovora na optužnicu. Pustio sam ga da neko vreme okolišno trabunja, onda mi je prekipelo i rekoh mu da ću odbiti njegove usluge ukoliko smesta ne otvori karte i ne kaže mi svoje namere, šta god da su. Ovo je bilo podmuklo s moje strane, jer shvatao sam, naravno, još od njegove poslednje posete, da aludira na mogućnost nagodbe – cenim, iz ovdašnjih razgovora, da se retko koja presuda donese bez prethodne nagodbe između advokata. Kopkalo me je da saznam šta će sud želeti od mene. Sad, dok sam posmatrao starog Maka kako se meškolji i preznojava, pomislih da sam našao odgovor: Čarli, naravno, oni nastoje da koliko-toliko spasu Čarlijev ugled. (Kako sam mogao zamišljati da i pet para daju na Čarlija, ili na njegov ugled?) Učiniću za njega sve što je u mojoj moći, to se podrazumeva, mada mi se činilo da je sad malo kasno. U redu, Mak, rekoh, podigavši ruku, priznaću krivicu – a šta onda? Uputio mi je jedan od onih svojih prekonaočarnih pogleda. Onda će to biti brzopotezni predmet, slažeš se? Ovo je, shvatih časak kasnije, trebalo da bude dosetka. Setno se iscerio. Hteo je da kaže kako će se pretres otvoriti, ja ću priznati krivicu za ubistvo iz nehata ili već nešto, sudija će izreći presudu, malo potkresanu u naknadu za moju saradnju, a onda će, presto, sve biti gotovo, saslušanje završeno, predmet zaključen. On ništa ne može da garantuje, reče, ali dužan je klijentu da nastoji da obezbedi najpovoljniju moguću presudu u granicama zakona. Veoma je šarmantan prilikom ovakvih nastupa pompeznosti. U čemu je svrha, rekoh ja, u čemu je trik? On sleže ramenima. Trik je u tome što se neće iznositi nikakav dokazni materijal. Prosto da prostije ne može biti. Načas smo zaćutali. A da li će imati efekta, hoće li ga to spasti? On se zbunjeno namršti, i ja smesta uvideh da sam grešio, da Čarli i njegova sramota ovde nisu bitni. Nasmejah se. Rekao sam već, ponekad mislim da sam beznadežno nevinašce. Mvaolšoklen glednu preko ramena – zbilja, zbilja je to uradio – i nagnu se zaverenički preko stola. Niko i ne haje za Čarlija Frenča, reče, niko ne haje za njega.
Vaša svetlosti, ne dopada mi se ovo, uopšte mi se ne dopada. Priznaću krivicu, razume se – ne činim li to sve vreme? – ali ne dopada mi se ideja da ne mogu da svedočim, ne, to mi se ne dopada. Nepravedno je. Čak i ovakav pas kao ja mora jednom dobiti kosku. Oduvek sam se video u doku za svedoke, kako gledam netremice pravo ispred sebe, sasvim miran, i neobavezno odeven, kako bi rekle novine. A zatim onaj autoritativan glas, koji saopštava moju stranu stvari, mojim vlastitim rečima. Sad hoće da mi uskrate taj moj dramski momenat, poslednji, zacelo, od te vrste koji će mi u životu zapasti. Ne, to nije na mestu.
Gledajte, činjenica je da se jedva i sećam te večeri kod Čarlija Frenča. Hoću reći, sećam se večeri, ali ne i ljudi, ne jasno. Daleko življe vidim svetla na vodi napolju, i poslednji tračak zalaska sunca i tamni sprud oblaka, nego lica onih srčanih muškaraca-dečaka. Čak ni Maks Moline ne predstavlja, u mom sećanju, ništa više od skupog odela i izvesnog uglađenog grubijanstva. Šta ja marim za njega i njegovu sortu, zaboga miloga? Neka sačuvaju svoje reputacije, meni to, uostalom, ništa ne znači, uopšte me ne zanima izazivanje skandala. Cela prigoda prošla je ispred mene u staklastoj maglini, kao i toliko toga drugoga u tih deset dana. Eto, čak i nesrećna Foksi jedva da mi je, u tom izbezumljenom stanju, bila iole stvarnija od nekog rekvizita u erotičnom snu. Ne, čekajte, to povlačim. Bez obzira na urlike skarednog smeha, ja moram izneti da je se jasno sećam, s nežnošću i saosećanjem. Ona je, a najverovatnije će to i ostati, poslednja žena s kojom sam vodio ljubav. Ljubav? Mogu li to tako nazvati? Kako drugačije da ga nazovem? Imala je poverenja u mene. Omirisala je krv i užas i nije ustuknula, već se otvorila poput cveta i dozvolila mi da na tren u njoj predahnem, treptavog srca, dok smo razmenjivali našu neizgovorenu tajnu. Da, nje se sećam. Padao sam, a ona me je prihvatila, moja Grethen.
U stvari, zvala se Merijen. Ne da je to bitno.
Ostali su do kasno, svi osim gospođe Maks, koja je otišla čim se večera završila. Posmatrao sam kako je odvoze, sedela je vrlo uspravno na zadnjem sedištu jedne od crnih limuzina, pregažena Nefretete. Maks i njegovi pajtaši vratili su se gore, i bančili su do u cik zore. Ja sam noć proveo u kuhinji kartajući se s Medž. Gde je bila Merijen? Ne znam – ovansebio sam se, kao i obično. U svakom slučaju, naš momenat je bio i prošao, da se sad sretnemo samo bi nas bilo stid. Pa ipak, čini mi se da sam išao da je tražim, jer sećam se kako sam tumarao po gornjem spratu, po spavaćim sobama, i stalno padao u mraku. Sećam se, takođe, da sam stajao na nekom širom otvorenom prozom, visoko gore, osluškujući akorde muzike u vazduhu, neku misterioznu zvonjavu i jeku, koja se naizgled kretala, udaljavala, kao da se neka hučna kavalkada otiskuje u noć. Pretpostavljam da je to dopiralo iz neke sale za igranke, ili iz nekog noćnog lokala na pristaništu. Mislim o tome, međutim, kao o graji boga i njegove svite, koji me napuštaju.

SUTRADAN SE VREME OKRENULO. Sredinom prepodneva, kad smo se moj mamurluk i ja pridigli, sunce je sjalo veselo i bezdušno kao i čitave nedelje, a kuće duž obale svetlucale su u bledoplavoj izmaglici, kao da se nebo tamo razmrvilo u neku eteričnu geometriju. Stajao sam na prozoru u gaćama, češkajući se i zevajući. Sinulo mi je da sam se gotovo privikao na ovaj čudan način života. Bilo je to kao da se prilagođavam nekoj bolesti, nakon početne faze strahova i groznica. Izbijalo je neko crkveno zvono. Nedelja. Šetači su već bili napolju, sa svojim psima i decom. Preko ulice, na lukobranu, stajao je čovek s rukama na leđima, zagledan u more. Odozdo sam čuo glasove. Medž je bila u kuhinji, zauzeta pranjem sudova od sinoć. Značajno me je pogledala. Bio sam u Čarlijevom kućnom ogrtaču. Kako to, pitam se, da nisam tada primetio, taj novi, spekulativni ton u njenom glasu, koji je trebalo da me opomene? Imala je ovog jutra pomoćnicu, svoju nećaku, neko dete tupog izgleda od dvanaestak godina u – u čemu?, čemu objašnjavati kako je bila odevena, kako je izgledala. Svi ovi beznačajni svedoci, od kojih niko sad neće ni biti prozvan. Sedeo sam za stolom pijuckajući čaj i posmatrao ih kako rade. Dete me se, video sam, pribojavalo. Bau-bau-bam. Izašao je, znate, reče Medž, ruku zagnjurenih u sapunicu, gospodin Frenč, izašao je baš kad sam ja ulazila. Ton joj je bio neobjašnjivo optužujući, kao da je Čarli pobegao od kuće zbog mene. Ali, kad bolje pogledamo, i jeste.
Popodne je na horizontu iznikao ogroman oblak, siv i peskast, poput nataloženog mulja, a more se propinjalo, crnkastoplavo prošarano belim. Posmatrao sam kako lelujavi zastor kiše polako nadire s istoka. Čovek na lukobranu zakopčao je kabanicu. Nedeljna jutarnja gomila već se bila odavno razišla, ali on, on je i dalje bio tamo.
Čudan osećaj, sad kad se napokon i to dogodilo. Očekivao sam jezu, paniku, hladan znoj, drhtavicu, ali ničega nije bilo. Umesto toga, obuzela me je neka iskolačena euforija. Trupkao sam po kući kao pijani kapetan broda šibanog burom. Dolazile su mi svakojake sumanute ideje. Zabarikadiraću vrata i prozore. Zarobiću Medž i njenu nećaku kao taoce, i trampiću ih za helikopter koji će me odvesti u slobodu. Sačekaću dok se Čarli ne vrati, i upotrebiću ga kao živi štit, teraću ga da hoda ispred mene s nožem pod grlom – čak sam i silazio u kuhinju da pronađem sečivo za tu svrhu. Medž je završila s pranjem sudova, i sedela je za stolom uz čajnik i neki nedeljni tabloid. Posmatrala me je zabrinuto dok sam rovao po fioci s kuhinjskim priborom. Pitala je jel’ mi po volji ručak, ili ću čekati gospodina Frenča. Mahnito sam se nasmejao. Ručak! Nasmejala se i nećaka, sitnim papagajskim klikotom, izvijajući gornju usnu da otkrije s prsta debele, beličaste, svetlucave desni. Kad sam je pogledao naglo je zatvorila usta, ličilo je na spuštanje roletne. Džasinta, reče joj strogo Medž, ti da ideš kući. Ostani gde si!, dreknuh ja. Obe se trgoše, a Džasintina brada zadrhta i oči joj se napunše suzama. Odustao sam od potrage za nožem, i ponovo odjurio na sprat. Čoveka u kabanici više nije bilo. Odahnuo sam s olakšanjem, kao da sam sve to vreme zadržavao dah, i skljokao se na prozorsku dasku. Kiša je divljala, krupne kapi igrale su po asfaltu, a u luci je voda pod njima vrila. Čuh kako su se ulazna vrata otvorila i zalupila, i poda mnom se pojaviše Medž i devojčica i odmagliše ulicom sa mantilima preko glave. Smejao sam se gledajući ih kako se udaljavaju, dete preskačući bare, a Medž valjajući se za njom. Onda spazih automobil, parkiran malo više uz ulicu, sa suprotne strane, i na prednjim sedištima dve nejasne, krupne, nepokretne prilike, lica mutnih iza zamagljenog stakla.
Seo sam u jednu fotelju u salonu, gledajući pravo pred sebe, šaka stegnutih oko naslona i stopala uredno sastavljenih na podu. Ne znam koliko sam dugo tako ostao, u tom svetlucavom, sivom prostoru. Imam utisak da su prolazili sati i sati, ali to nije moglo biti. Osećao se miris cigareta i ustajalog pića od sinoć. Kiša je umirujuće romorila. Utonuo sam u neku vrstu transa, u san na javi. Video sam sebe kako, kao dečak, prelazim šumoviti breg u blizini Kulgrejndža. Bio je mart, čini mi se, jedan od onih ćudljivih, holandskih dana s porcelanski plavim nebom i nemirnim oblacima nalik na ugarke. Nad mojom glavom, drveće se povijalo i stenjalo na vetru. Odjednom se začu neko žurno šištanje, vazduh potamne, i nešto nalik na ogromno ptičije krilo, razmahano i palacavo, sklopi se oko mene. Bila je to neka polomljena grana. Nisam bio povređen, a ipak nisam mogao da mrdnem, ostao sam bez reči, zgranut i ustreptao. Užasnule su me puka silina i brzina. Nisam osećao strah, već duboki šok od saznanja koliko moje prisustvo malo znači. Taman kao da sam obična šupljika u vazduhu. Zemlja, grana, vetar, nebo, svet, svi su oni bili precizne i nužne koordinate toga događaja. Jedino sam ja bio neraspoređen, jedino ja nikakvu ulogu nisam igrao. I ništa nije davalo ni pet para. Da sam poginuo, pao bih tamo, licem u mrtvo lišće, a dan bi nastavio da teče kao i ranije, kao da se ništa nije dogodilo. Jer ono što bi se dogodilo bilo bi ništa, ili, barem, ništa izuzetno. Odigrala bi se prilagođavanja. Ponešto bi moralo da izgamiže ispod mene. Neki zalutali mrav istraživao bi, možda, krvavu odaju moga uva. Ali svetlost bi bila ista, i vetar bi duvao kao što je i pre duvao, a strela vremena ni za tren se ne bi pokolebala u svom letu. Bio sam zaprepašćen. Nikad nisam zaboravio taj trenutak. A sad se još jedna grana spremala da padne, mogao sam da čujem isto to žurno šištanje, i da osetim spuštanje istog tog tamnog krila.
Telefon je zazvonio, kao da se lomi staklo. Linija je praštala od statičkog elektriciteta. Izgledalo je da neko traži Čarlija. Ne, prodrah se, ne, on nije tu!, i tresnuh slušalicu. Gotovo istog trena, to čudo je ponovo zavrištalo. Čekaj, čekaj, ne prekidaj vezu, reče glas, ja sam Čarli. Nasmejao sam se, naravno. Tu sam u komšiluku, reče on, tu blizu. Ja sam se i dalje smejao. Onda je nastala tišina. Ovde su policajci, Fredi, hteli bi da porazgovaraju s tobom, došlo je do nekog nesporazuma. Zažmurio sam. Deo mene, shvatio sam, nadao se uprkos svemu, nesposoban da do kraja poveruje da je igri kraj. Zujanje u žicama činilo se kao otelovljeni glas Čarlijevog nemira i postiđenosti. Čarli, rekoh, Čarli, Čarli, što se kriješ u telefonskoj govomici, šta si to mislio da ću ti učiniti? Spustio sam slušalicu pre nego što je uspeo da odgovori.
Bio sam gladan. Sišao sam u kuhinju i napravio ogroman omlet, i proždrao pola vekne hleba i ispio flašu mleka. Sedeo sam poguren nad stolom, laktova zabijenih uz ivice tanjira i obešene glave, trpajući hranu u sebe sa životinjskom ravnodušnošću. Kišna svetlost proizvodila je unutra neku vrstu sumraka. Čuo sam Čarlija onog trenutka kad je ušao u kuću – nikad nije bio naročito vešt u krčenju puta između životnog nameštaja. Proturio je glavu kroz kuhinjska vrata i probao da se osmehne, bez mnogo uspeha. Pokazao sam na stolicu preko puta i on je oprezno seo. Već sam navaljivao na hladne ostatke sinoćnjeg barenog krompira. Bio sam mrtav gladan, stalno mi se tražilo još hrane. Čarls, rekoh, izgledaš užasno. I izgledao je. Bio je siv i smanjkan, s modrikastim udubljenjima ispod očiju. Okovratnik na košulji bio mu je zakopčan iako nije nosio kravatu. Prošao je rukom preko brade i čuo sam struganje čekinje. Ustao je rano, reče, probudili su ga i tražili da s njima ode do stanice. Za sekund nisam razumeo, pomislih da govori o železničkoj stanici. On nije skidao oka s mog tanjira, one muljavine od pustog krompira. Nešto se dogodilo s tišinom oko nas. Shvatih da je kiša stala. Bože sveti, Fredi, reče on tiho, šta si to uradio? Izgledao je pre ošamućeno nego šokirano. Doneo sam još jednu, dopola punu flašu mleka iz dubine frižidera. Sećaš li se, Čarli, rekoh, kako si me čašćavao kod Džemeta i u Paradizu? On slegnu ramenima. Nije se moglo razaznati da li sluša. Mleko je bilo uskislo. Svejedno sam ga popio. Uživao sam, znaš, u tim izlascima, rekoh, makar i da nisam uvek pokazivao. Namrštih se. Nešto je tu škripalo, nešto nakiselo, kao ono mleko. U pretvornosti mi glas uvek čudno otupi, zaječi bljutavo iz dna grla. I čemu sad vaskrsavati neku prastaru, nebitnu laž? Jesam li se to samo održavao u formi, trenirao malo za veliki turnir koji predstoji? Ne, to je preoštro. Pokušavao sam da se izvinim, uopšteno, a kako sam pa to i mogao izvesti bez laganja? Izgledao je tako staro, onako skljokan na stolici, glave obešene na usukanom vratu, s iskrivljenim ustima i mutnim očima neodređeno upiljenim negde napred. Oh, jebi ga, Čarli, rekoh. Žao mi je.
Da li je, pitam se, bila koincidencija to što je policajac krenuo u akciju baš tog trenutka, ili je osluškivao pred vratima? U filmovima, primetio sam, tip s pucom uvek čeka u hodniku, leđima pripijen uza zid, sjaktavih beonjača, dok oni unutra ne kažu što su imali. A ovaj je, nagađam, bio zagriženi izučavalac kinematografije. Imao je ušiljeno lice i mlitavu cmu kosu i bio je odeven u nekakvu vatiranu vojničku jaknu. Automat koji je držao, neki zatupasti kockasti model s jedva jednim inčom cevi, upadljivo je ličio na igračku. Od nas trojice on je delovao kao da je najviše iznenađen. Nisam mogao a da se ne zadivim spretnosti s kojom je izbio stražnja vrata. Podrhtavala su na šarkama, a slomljena reza visila je isplažena kao pseći jezik. Čarli ustade. U redu je, pozomiče, reče. Policajac je već zakoračio na vrata. Ošinuo me je pogledom. Uhapšen si, mamicu ti, uhapšen, reče. Iza njega, u dvorištu, odjednom granu sunce, i sve zablista i zasvetluca vlažnim sjajem.
Tada je na glavni ulaz ušlo još policajaca, činilo se da ih je gomila, mada ih je u stvari bilo samo četvorica. Jedan od njih bio je onaj koga sam tog jutra video da stoji na lukobranu. Prepoznao sam kabanicu. Svi su nosili puce, probranih oblika i veličina. Bio sam impresioniran. Postavili su se duž zidova, gledajući me s nekom vrstom nakostrešene znatiželje. Vrata ka predvorju stajala su otvorena. Čarli načini pokret u tom pravcu, a jedan od policajaca mu reče: Čekaj tu. Sve je utihlo izuzev jedva čujnog, metalnog nagvaždanja policijskih radio-predajnika napolju. Moglo se pomisliti da iščekujemo ulazak nekog suverena. Osoba koja je naposletku ušla bila je iznenađenje. Bio je to sitan čovek dečačkog izgleda, od tridesetak godina, pepeljave kose i prozirnih plavih očiju. Smesta sam uočio njegove šake i stopala, koji su bili mali, takoreći delikatni. Prilazio mi je nekako iskosa, gledajući u pod s osobenim smeškom. Zvao se, rekao je, Hejzlit,16 detektiv-inspektor Hejzlit. (Zdravo, Džeri, nadam se da ne mariš što pominjem tvoje delikatne šake – istina je, znaš, takve su.) Njegovo čudnovato držanje – onaj osmeh, okolišni pogled – poticalo je, shvatio sam, od stidljivosti. Stidljivi policajac! To baš i nisam očekivao. Osvmuo se oko sebe. Nastupio je neprijatan trenutak. Kao da niko nije tačno znao šta bi dalje. On ponovo skrenu oborene oči u mom pravcu. Pa, reče, nikome određenom, jesmo li u redu? Onda je najednom sve počelo žustro da se odvija. Onaj s mašinkom – narednik Hog,17 hajde da ga tako nazovemo – istupi i, položivši oružje na sto, spretno mi sklopi lisice oko članaka. (Uzgred budi rečeno, nisu onoliko neudobne koliko izgledaju – štaviše, nešto u činjenici da su mi upravo okivali ruke delovalo je na mene gotovo umirujuće, kao da je to prirodnije stanje nego nesputana sloboda.) Čarli se namršti. Da li je to neophodno, inspektore?, reče. Bila je to tako veličanstvena oprobana stara rečenica, i tako sjajno izrečena, s tačnom dozom svečane visokoparnosti, da sam na sekund pomislio da će izmamiti mali aplauz. Gledao sam ga s obnovljenim divljenjem. Otresao je bio onu klonulost od minut-dva ranije, i delovao je, zbilja, prilično impresivno onako u tamnom odelu i sa srebrnim krilima kose. Čak i neobrijani obrazi i okovratnik bez kravate samo su mu davali izgled državnika koga su izvukli iz postelje da bi se uhvatio u koštac s nekom ozbiljnom krizom u stvarima od nacionalnog interesa. Verujte mi, iskren sam kad kažem da se divim njegovoj ekspertizi umetnika u brzom prerušavanju. Uložiti svu veru u masku, to mi sada izgleda kao istinsko obeležje rafinirane ljudskosti. Jesam li ja to rekao, ili neko drugi? Nije važno. Uhvatio sam mu pogled, da mu pokažem svoju zahvalnost, i da ga zamolim – oh, da zamolim neku vrstu oproštaja, pretpostavljam. Posle sam brinuo da mu se moj pogled mogao učiniti više podrugljiv nego izvinjavajući, jer nagađam da sam nosio zloban osmeh tokom čitave te groteskne kuhinjske komedije. Usta su mu bila mrko stisnuta, i oko vilice mu se grčio neki nerv – imao je puno pravo da bude razjaren – ali u njegovim očima mogao sam da vidim jedino neku vrstu dremljive sete. Onda me je Hog munuo u leđa, i brzo su me sproveli kroz predvorje i izveli u zaslepljujuću svetlost popodneva.
Na momenat je zavladala pometnja kad su se policajci razmileli po trotoaru, istežući zdepaste vratove i pretražujući luku strogim pogledima. Šta su očekivali, oslobodilačku grupu? Uočio sam da su svi bili u patikama, izuzev Hejzlita, dobrog provincijskog momka, u svojim stamenim braon cipelama za štrapac. Jedan od njegovih ljudi naleteo je na njega. Suviše policajaca upropasti hvatanje, rekoh ja veselo. Niko se nije nasmejao, a Hejzlit se pravio da ne čuje. Ja sam smatrao da je ovo stravično duhovito, naravno. Još sam bio u tom raspoloženju ludačkog ushita, ne umem to da objasnim. Kao da nisam hodao nego poskakivao, kipteći od tigrovske energije. Sve je iskrilo u ispranom morskom vazduhu. Sunčeva svetlost imala je neko palacavo, halucinantno svojstvo, i osećao sam, odnekud, da gledam u srce tog procesa, hvatajući i same fotone u letu. Prešli smo ulicu. Automobil koji sam video s prozora na spratu još je bio tamo, s vetrobranom istačkanim kišnim kapima. One dve prilike na prednjim sedištima posmatrale su nas sa suzdržanom znatiželjom dok smo prolazili. Nasmejao sam se – nisu bili policija, već jedan krupan čovek i njegova krupna gazdarica, u nedeljnoj motorizovanoj šetnji. Lagano mljackajući neki slatkiš, žena se izbuljila na lisice, a ja izdigoh članke u znak prijateljskog pozdrava. Hog me ponovo munu između lopatica, i malo je nedostajalo da padnem. Video sam već da ću imati muka s njim.
Bila su tamo dva automobila, neobeležena i neraspoznatljiva, jedan plavi i jedan cmi. Komedija otvaranja automobilskih vrata, nalik na krila neke bube. Smestili su me na zadnje sedište s narednikom Hogom s jedne strane i nekim riđokosim grmaljem dečijeg lica s druge. Hejzlit se prislonio na vrata. Jeste li ga upozorili?, pitao je blago. Svi su ćutali. Dva detektiva na prednjim sedištima odjednom su se ukočila, kao da se boje da će se nasmejati ako se pomere. Hog je mrko zurio ispred sebe, usta svedenih na tanku crtu. Hejzlit uzdahnu i udalji se. Vozač pažljivo upali motor. Imate pravo da ne odgovarate na pitanja bla-bla-bla, reče otrovno Hog, i ne gledajući me. Hvala, naredniče, rekoh ja. Smatrao sam ovo još jednim primerom sjajne replike. Odlepili smo se od ivičnjaka uz vrisak, ostavljajući u vazduhu oblačak dima od guma. Pitao sam se da li Čarli posmatra s prozora. Nisam se osvrtao.
Zastajem da zabeležim da je Helmut Berens umro. Srce. Blagi Bože, ovo se pretvara u Knjigu mrtvih.
Kako se dobro sećam tog putovanja. Nikad se automobilom nisam tako brzo vozio. Doslovno smo leteli, vijugajući kroz trome nedeljne kolone saobraćaja, grmeći unutrašnjim trakama, ulazeći u krivine na dva točka. Bilo je jako vruće, pošto su svi prozori bili zatvoreni, i osećao se neki mošusni, životinjski smrad. Atmosfera je iskrila. Bio sam omađijan, obuzet jezom i nekom razdraganošću, dok sam ovako vitlao, zbijen među tim krupnim, znojavim, ćutljivim muškarcima, koji su sedeli piljeći napred u put grčevito skrštenih ruku, stežući na grudi svoje uzbuđenje i svoj sputani bes. Osećao sam kako dišu. Brzina ih je smirivala: brzina je nasilje. Sunce nam je sijalo u oči, velelepni, zgusnuti blesak. Znao sam da bi na najmanju provokaciju skočili na mene i isprebijali me na mrtvo ime, samo su čekali priliku. Doduše, čak i ovo saznanje me je krepilo. Nikad u životu nisam bio tako neosporno u centru pažnje. Odsad pa nadalje neko će me stalno paziti, negovaće me i hraniti i slušati, kao neku veliku, opasnu bebu. Nema više trčanja, nema više skrivanja i iščekivanja, nema više odluka. Ututkao sam se između svojih porobljivača. uživajući u vrelom trenju metala oko članaka. Pa ipak, neki drugi deo moje svesti sve vreme je registrovao neku drugu verziju stvari – mislio, na primer, o svemu što sam gubio. Gledao sam ulice, zgrade, ljude, kao da mi je poslednji put. Ja, koji sam u duši čovek vezan za zemlju – da, da, tako je – i nikad nisam istinski poznavao grad niti mario za njega, čak i dok sam tu živeo, sad sam ga odjednom voleo. Voleo? Nije to reč koju baš često koristim. Možda mislim na nešto drugo. Radilo se o gubitku, da, neumitnom gubitku – čega, ne znam. Umalo ne rekoh ljudske zajednice, nešto tako svečano i grandiozno, ali kad sam ja uopšte pripadao tom skupu? Svejedno, dok smo tako putovali, neka duboka kaverna u mom srcu punila se žalošću odricanja i odlaska. Sećam se naročito jednog mesta, blizu reke, gde nas je nakratko zaustavio pokvareni semafor. Bila je to ulica sa omanjim kućama stisnutim između sivih, bezličnih zgrada, skladišta ili tako nečega. Neki starac sedeo je na prozorskoj dasci, neko detence igralo se u slivniku s blatnjavim štenetom. Konopci blistavog veša bili su razapeti preko jedne uličice poput prazničnih dekoracija. Sve je stajalo. Svetlo je ostajalo crveno. A onda, kao da je negde povučena neka tajna poluga, čitava ta šarena mala scena počela je lagano, stidljivo da se vraća u život. Najpre je jedan zeleni voz prošao crvenim metalnim mostom. Onda su se dvoja vrata na dvema kućama otvorila u isti mah, i dve devojke u najboljim nedeljnim haljinama iskoračile su na sunce. Detence je zagraktalo, štene zakevtalo. Iznad nas je proleteo neki avion, a časak kasnije njegova senka kliznula je preko ulice. Starac je neočekivano živahno skočio s prozora. Nastupila je mala zadrška, kao radi efekta, a zatim, uz prodornu jeku roga za maglu, iznad krovova je u vidokrug uklizio beli komandni most i čađavi dimnjak nekog ogromnog, gospodstvenog broda. Sve je bilo tako ćaknuto, tako nevino i poletno, nalik na ilustraciju sa korica neke geografije za decu, da mi je došlo da se glasno nasmejem, premda mislim, da sam to i učinio, da bi ono što bi iz mene izletelo više ličilo na jecaj. Vozač je tada opsovao, i prošao kroz crveno svetlo, a ja sam brzo iskrenuo glavu i video kako se čitava slika u kovitiacu udaljava, one blistave devojke i brod, dete i pas, starac, onaj crveni most, kako se sve u kovitlacu udaljava, odlazi u prošlost.
Policijska stanica bila je nekakva nazovirenesansna palata s visokom fasadom od sivog kamena načičkanom prozorima i sa zasvođenim ulazom koji je vodio u malo tmurno dvorište gde su zacelo nekad stajala vešala. Žustro su me izvukli iz automobila i sproveli kroz silna niska vrata i mračne hodnike. Unutrašnjost je odisala letargijom nedeljnog popodneva, i mirisom internata. Priznajem da sam očekivao da će se cela zgrada dići na noge povodom mog dolaska, da će se po hodnicima činovnici i sekretarice i policajci u naramenicama tiskati da me vide, ali jedva da je bilo žive duše, a onih nekoliko koji su prošli pored mene jedva da su me i pogledali, i nisam mogao a da se ne osetim pomalo uvređenim. Zaustavili smo se u jednoj smrknutoj, neprijatnoj sobi, i morali smo neko vreme da sačekamo na dolazak inspektora Hejzlita. Dva visoka prozora, izuzetno čađava, sa žičanom armaturom na donjim oknima, gledala su na dvorište. U sobi se nalazio izgrebani pisaći sto, i nekoliko drvenih stolica. Niko nije seo. Premeštali smo se s noge na nogu i gledali u tavanicu. Neko je pročistio grlo. Ušao je jedan postariji redar u košulji. Bio je ćelav, i imao je sladak, gotovo detinji osmeh. Uočio sam da nosi grube crne cokule, čvrsto zašnirane i propisno ulaštene. Bile su utešan prizor, te cokule. U nastupajućim danima ceniću svoje porobljivače po obući. Smatrao sam da u cipele za štrapac i cokule mogu imati poverenja, patike su slutile na zlo. Automobil inspektora Hejzlita uvezao se u dvorište. Još jednom smo stajali na okupu iščekujući njegov ulazak. Stupio je unutra kao i prošli put, s istim onim sramežljivim poluosmehom. Stajao sam ispred pisaćeg stola dok je on čitao optužnicu. Bila je to jedna čudno formalna mala ceremonija. Prisetio sam se dana svog venčanja, i morao sam da prigušim osmeh. Postariji ćelavi redar kucao je zapisnik na prastaroj visokoj crnoj mašini, kao da nabada neku melodiju na klaviru, s jezikom zataknutim u uglu usana. Kad inspektor Hejzlit upita imam li šta da izjavim, ja zatresoh glavom. Ne bih znao odakle da počnem. Tu se ritual završio. Nastupilo je neko kolektivno opuštanje, i ostali detektivi, izuzev Hoga, izašli su vukući noge. Ličilo je na završetak mise. Hog izvadi cigarete, i ponudi iscerenu paklicu Hejzlitu i redaru za pisaćom mašinom, pa čak, posle kraćeg oklevanja, i meni. Smatrao sam da ne mogu da odbijem. Trudio sam se da ne kašljem. Kažite mi, rekoh Hejzlitu, kako ste me pronašli? On slegnu ramenima. Delovao je kao đačić koji je na ispitu dobio neprijatno visoku ocenu. Devojka u novinarnici, reče. Nikad se ne čita samo o jednom te istom slučaju, svaki dan. Ah, da, rekoh, naravno. Nije mi se, međutim, učinilo nimalo ubedljivo. Da li je pokrivao Binkija Berensa, ili Anu čak? (Nije. Oni su ćutali, do kraja.) Neko vreme smo pušili, drugarski. Udvojeni snopovi sunčeve svetlosti naginjali su se u prozorima. Negde je kreštao neki radio. Bilo mi je, odjednom, neizmemo dosadno.
Slušaj, reče Hog, kaži nam, zašto si to uradio?
Buljio sam u njega, presečen, i u čudu. Jedino se o tome nikad nisam zapitao, ne s takvom prostom, neizbežnom silinom. Da znate, naredniče, to je vrlo dobro pitanje. Njegov izraz nije se promenio, štaviše, kao da se nije ni mrdnuo, osim što mu se mlitavi pramen kose na čelu izdigao i pao, a ja na tren pomislih da sam doživeo neki napad, da se nešto u meni, jetra, ili bubreg, rasprslo samo od sebe. Više no išta drugo osećao sam zapanjenost – to, i neko neobično, perverzno zadovoljstvo. Skliznuo sam na kolena kroz vrelu izmaglicu. Nisam mogao da dišem. Postariji redar obišao je oko stola i pridigao me na noge – da li je rekao Opa-la, biće da uobražavam? – i izveo me, teturavog, kroz neka vrata i niz neki hodnik i ugurao me u neki odumi, skučeni toalet. Kleknuo sam pred šolju i izbljuvao grudve jaja i masnih krompira i šnur ugrušalog mleka. Bol koji sam osećao u iznutrici bio je vanredan, prosto da ne poverujem, ja, koji bih o takvim stvarima morao sve znati. Kad više nije ostalo šta da se povrati legao sam na pod obujmivši rukama kolena. Ah da, pomislih, ovo je već bliže, ovo je bliže mojim očekivanjima, ovo valjanje po podu u nekom opoganjenom nužniku s crevima u plamenu. Redar je kucnuo na vrata i hteo da čuje da li sam gotov. Opet mi je pomogao da stanem na noge i lagano me poveo nazad hodnikom. Uvek isto, reče mi, ćaskavim tonom, nadigne se i ono što misliš da nikad nisi pojeo.
Hog je stajao na prozoru s rukama u džepovima, okrenut ka dvorištu. Glednu me preko ramena. Jel’ sad bolje?, reče. Inspektor Hejzlit sedeo je ispred pisaćeg stola, odsutno namršten, i dobovao prstima po hrpi papira. Pokazao je na stolicu do sebe. Seo sam oprezno. Kad se iskrenuo na stranu da me pogleda u lice, kolena su nam se zamalo dotakla. Izučavao je neki udaljeni ugao tavanice. Pa, reče, želite li da popričate sa mnom? Oh, želeo sam, želeo, želeo sam da pričam i pričam, da mu se poverim, da istresem sve svoje uboge tajne. Ali šta sam mogao da kažem? Kakve tajne? Ćelavi redar ponovo je bio za svojom pisaćom mašinom, sa zatupastim prstima pripravnim na tipkama, očiju prikovanih za moje usne u živahnom iščekivanju. Hog je takođe čekao, stojeći kraj prozora i zveckajući sitninom u džepu od pantalona. Ne bih mario šta njima govorim, oni mi ništa nisu značili. Ispektor je bio druga stvar. Upomo me je podsećao na nekoga koga sam mogao znati u školi, jednog od onih skromnih, nemuštih heroja koji su bili dobri ne samo u sportu nego i u matematici, a koji su ipak slegali ramenima na pohvale, postiđeni vlastitim uspehom i popularnošću. Nisam imao srca da mu priznam kako nemam šta da priznam, da nije bilo plana vrednog da se nazove tim imenom, da sam od početka postupao gotovo bez razmišljanja. Tako sam izmislio neku budalaštinu o tome kako sam nameravao da pljačku predstavim kao delo terorista, i još mnogo štošta što me je stid da ovde ponovim. A onda je ona devojka, rekoh, ona žena – na sekund se nisam mogao setiti njenog imena! – a onda je Džozi, rekoh, sve upropastila pokušajem da me spreči da uzmem sliku, napadom na mene, pretnjama da će da će – ponestalo mi je reči, i sedeo sam i škiljio u njega bespomoćno, kršeći ruke. Toliko sam želeo da mi on poveruje. U tom času njegova vera činila mi se skoro jednako poželjna koliko i oproštaj. Zavladala je tišina. On se još uvek bavio onim uglom na tavanici. Moguće da me uopšte nije slušao. Isuse, reče tiho Hog, bez posebnog naglaska, a redar za stolom pročisti grlo. Onda Hejzlit ustade, malo grčeći lice i protežuči jedno koleno, i lagano išeta iz sobe, i meko zatvori vrata za sobom. Čuo sam ga kako odmiče hodnikom istim opuštenim korakom. Dopirali su odande i glasovi, nejasni, njegov i još neki. Hog me je zgađeno gledao preko ramena. Ti si neki šaljivdžija, jel’ da, reče. Pomislio sam da mu odgovorim, ali sam se ipak opredelio za smotrenost. Vreme je proticalo. Neko se nasmejao u susednoj sobi. Neki motorcikl zaverglao je u dvorištu. Izučavao sam požuteli plakat na zidu na temu opasnosti od besnila. Osmehnuo sam se, Pobesneli pas Montgomeri, konačno uhvaćen.
Onda se Inspektor Hejzlit vratio, pridržao vrata i pustio unutra jednog krupnog, ucrvenelog, znojavog čoveka u prugastoj košulji, i još jednog, mlađeg, koji je delovao opasno, jednog od Hogovog soja. Okupili su se i gledali u mene, pomno izvijeni unapred, zadihani, upirući dlanovima u pisaći sto. Ispričao sam ponovo svoju priču, nastojeći da se prisetim detalja kako ne bih upao u kontradikciju. Ovog puta zvučala je još neverovatnije. Kad sam završio, nastupila je još jedna tišina. Već sam se privikavao na ove upitne i, meni se činilo, duboko skeptične pauze. Čovek crvenog lica, osoba velikog autoriteta, naslućivao sam, izgledao je kao da kipti od besa koji samo uz velike teškoće uspeva da zauzda. Njegovo ime biće – Barker18. Jedan dug momenat me je tvrdo gledao. Hajde sad, Fredi, reče, zašto si je ubio? Uzvratio sam mu zurenjem. Nije mi se dopao njegov prezrivo familijarni ton – Fredi, nije nego! – ali odlučio sam da pređem preko toga. Prepoznao sam u njemu jednog od onih kojima i sam pripadam, svih krupnih, naprasitih, zadihanih ljudi ovoga sveta. A ionako je sve ovo počinjalo da me zamara. Ubio sam je zato što sam mogao, rekoh, šta još mogu da kažem? Ovo nas je sve prenerazilo, mene jednako koliko i njih. Onaj mlađi, Hiki – ne, Kikem19, ispustio je nešto što je ličilo na smeh. Imao je tanak, pijukav, gotovo melodičan glas koji je čudno odudarao od njegovog pretećeg izgleda i držanja. Onaj kako-se-zove, reče on, Taj je peder, jel’ tako? Pogledao sam ga bespomoćno. Nisam znao o čemu govori. Pardon?, rekoh. Frenč, reče on nestrpljivo, jel’ taj peško? Nasmejao sam se, nisam uspeo da se savladam. Nisam znao da li je komičnija ili uvrnutija, ta predstava o Čarliju koji zverskim skokom upada kod Volija i štipka zadnjice njegovih dečaka. (Izgleda da je Volijev pitomac, Soni-od-smaragdnih-preliva, napričao masne laži o sklonostima nesrećnog Čarlija. Zaista, kako je pokvaren ovaj svet.) Oh, ne, ne, rekoh ja, ne – ima on ženu za ispomoć. Rekao sam to čisto iz nervoze i iznenađenja, nisam nameravao da ispadnem vickast. Niko se nije nasmejao. Svi su samo nastavili da me gledaju, dok je tišina postajala sve tešnja i tešnja, kao da se nad nečim zavrće poklopac, a onda, kao na neki signal, oni se obrnuše na petama i izađoše kao jedan i vrata se zalupiše za njima, a ja ostadoh sam sa postarijim redarom, koji mi se osmehnu onim slatkim osmehom i slegnu ramenima. Rekao sam mu da mi je opet muka, i on je otišao i doneo mi veliku šolju lepljivoslatkog čaja i komadešku hleba. Zašto li se od čaja, od samog pogleda na njega, uvek osetim bedno, poput napuštenog deteta? I kako je sve delovalo izgubljeno i samotno, ova ustajala soba, i nejasni žamor ljudi koji su negde drugde išli za svojim životima, i sunčeva svetlost u dvorištu, ista ona gusta, postojana svetlost što obasjava godine čak iz najudaljenijeg detinjstva. Sva ona euforija koju sam ranije osećao sad se istopila.
Hejzlit se vratio, ovog puta sam, i seo pored mene kod stola kao i ranije. Skinuo je bio sako i kravatu i zasukao rukave. Kosa mu je bila razbarušena. Više no ikad ličio je na dečaka. Držao je i on veliku šolju čaja, šolju koja je delovala ogromno u toj maloj, beloj šaci. Video sam ga kao dete, na nekom močvamom komadu zemlje u pustarama zaleđa, kako sadeva treset sa svojim ćaletom: drhturenje vode u otkosima, miris dima i krompira na vatri, i ravne daljine boje zečijeg krzna, i onda ogromno, vertikalno nebo pritisnuto blistavim stogovima oblaka.
E sad, reče on, hajdemo ispočetka.
Terali smo tako satima. Bio sam gotovo srećan, sedeći tamo s njim, izlivajući priču svog života, dok su se snopovi sunca u prozorima dužili i dan gasnuo. On je bio beskrajno strpljiv. Nije postojalo ništa, nijedna pojedinost, ma kako sićušna ili enigmatična, koja ga nije zanimala. Ne, to nije sasvim tačno. Izgledalo je kao da ga u stvari nimalo ne zanima. Dočekivao je sve, svaku nit i svaki čvor u mojoj priči, s istom pasivnom trpeljivošću i s istim onim bledim, zbunjenim smeškom. Ispričao sam mu o svom poznanstvu s Anom Berens, i o njenom ocu, o njegovim rudnicima dijamanata i njegovim firmama i njegovoj basnoslovnoj kolekciji umetnina. Pažljivo sam ga motrio, nastojeći da procenim koliko je od ovoga za njega novost, ali nije vredelo, ništa nije odavao. A morao je razgovarati s njima, morao je uzimati izjave i sve što uz to ide. Valjda bi mu oni ispričali o meni, nije valjda da me još štite. On je protrljao obraz, i zagledao se ponovo u ugao tavanice. Sam je sebe stvorio, zar ne, reče, taj Berens? Oh, inspektore, rekoh ja, nismo li svi mi? On me na to čudno pogleda, i ustade. Primetio sam opet onu kratku bolnu grimasu. Slabo koleno. Fudbaler. Nedeljom popodne, uzvici prigušeni u sivom vazduhu, tupo udaranje kože o kožu. I šta sad, rekoh, šta se sad događa? Nisam želeo da me već napusti. Šta ću kad padne mrak? On reče da bi trebalo da dam ime svog advokata redaru, kako bi ga obavestili da sam ovde. Klimnuh glavom. Nisam, naravno, imao advokata, ali smatrao sam da ne mogu to i da kažem – sve je bilo tako opušteno i prisno, i nisam želeo da izazivam nikakvu nelagodnost. Imao sam, uostalom, čvrstu nameru da se sam branim, i već sam video sebe kako držim briljantne i strastvene govore iz doka. Treba li još nešto da uradim, rekoh. ozbiljno se mršteći na njega, treba li još nekome da kažem? (Oh, bio sam tako dobar, tako pokoran, kakvo sam samo toplo uzbuđenje osetio od te uljudnosti, ukazivanja časti ovom dobrom momku!) On mi je ponovo uputio onaj osobeni pogled, bilo je u njemu razdraženosti i nestrpljenja, ali i izvesne ironične ozarenosti, pa čak i nagoveštaja saučesništva. Ono što biste mogli da uradite, reče, jeste da pošteno ispričate svoju priču, bez ukrasa i začina. Šta time hoćete da kažete, rekoh ja, šta hoćete kažete? Bio sam poražen. Bob Čeri je najednom otvrdnuo, skoro da se na trenutak pretvorio u gospodina Kvelča.20 Znate vi jako dobro šta hoću da kažem, reče on. Onda je izašao, a Hog se vratio, i on i postariji redar – oh, nazovi ga nekako, zaboga – on i Kaningem,21 stari Kaningem dežurni narednik, odveli su me dole do ćelija.
Nosim li još uvek lisice?
Ne znam zašto kažem da su me odveli dole (pa dobro, znam, naravno) jer samo smo prošli jedno malo rastojanje hodnikom, pored toaleta, i kroz jednu čeličnu kapiju. Priznajem da sam osetio talas straha, ali brzo ga je zamenilo iznenađenje: bilo je tačno onako kako sam očekivao! Zbilja postoje rešetke, zbilja postoji kibla, i ubogi ležaj sa štraftastim, džombastim dušekom, i grafiti na izguljenim zidovima. Bio je tamo čak i jedan neobrijani starosedelac, okačen ubelelih članaka na vrata svoje ćelije, koji je piljio u mene s nemim, gnevnim podsmehom. Dobio sam komadić sapuna i sićušni peškir i tri lista sjajnog toalet-papira. Zauzvrat sam predao svoj kaiš i pertle. Smesta sam uvideo značaj ovog rituala. Onako zgrčen tamo, sa isplaženim jezicima cipela, stiskajući jednom rukom pojas pantalona i držeći u drugoj, naočigled sviju, esencijalna pomagala za svoje najintimnije funkcije, nisam više bio potpuni čovek. Žurim da dodam da mi je ovo izgledalo sasvim na mestu, kao, čak, neka vrsta poravnanja, zvanične i spoljašnje definicije onoga što je ionako bio slučaj, u mom slučaju, od samog početka. Dostigao sam bio svoju apoteozu. Čak i stari Kaningem, čak i narednik Hog kao da su to uviđali, jer sad su sa mnom postupali žustro, s nekim zadrtim, apstrahovanim poštovanjem, kao da nisu moji tamničari, nego, pre bi se reklo, moji staratelji. Mogao sam biti neki bolesni, ostareli, krezubi lav. Hog je stavio ruke u džepove i udaljio se zviždućući. Seo sam na ivicu ležaja. Vreme je proticalo. Bilo je veoma tiho. Veteran iz susedne ćelije pitao me je kako se zovem. Nisam mu odgovorio. Pa jebi se, onda, reče on. Padao je suton. Oduvek sam voleo to doba dana, kad ona muslinska svetlost nadire uvis, takoreći iz zemlje, i sve kao da postaje zamišljeno i okreće se na drugu stranu. Bilo se već gotovo smrklo kad se narednik Hog vratio, i pružio mi jedan izmuljani tabak papira. Jeo je pre toga pomfrit, osetio sam mu po dahu. Piljio sam zbunjeno u nevešto iskucanu stranicu. To ti je tvoje priznanje, reče Hog. Jel’ po volji da potpišeš? Robijaš iz susedstva mračno se zacerekao. O čemu govorite?, rekoh ja. Ovo nisu moje reči. On slegnu ramenima, i podrignu u pesnicu. Kako hoćeš, reče, ionako ćeš da zaglaviš na doživotnu. Onda je opet izašao. Seo sam i udubio se u ovaj čudnovati dokument. Oh, pristalo kršteni Kaningeme! Iza maske ćelavog starog čudaka delovao je satanski umetnik, umetnik kakav ja nikad neću biti, neposredan a ipak suptilan, majstor svedenog stila, umetnosti koja prikriva umetnost. Divio sam se postupku kojim je sve obrnuo na svoju vodenicu, ortografske greške, nezgrapnu sintaksu, čak i grozomornu daktilografiju. Takva poniznost, takvi obziri, takvo nemilosrdno potiskivanje ega za ljubav teksta. Uzeo je moju priču, sa svim njenim – šta ono reče Hejzlit? – sa svim njenim ukrasima i začinima, i stesao je na golu bit. Bio je to prikaz moga zločina koji sam jedva prepoznavao, a ipak u njega verovao. Napravio je od mene ubicu. Potpisao bih to na licu mesta, ali nisam imao čime. Čak sam opipao odeću tražeći nešto šiljato, čiodu ili već tako nešto, čime bih se ubo, i krvlju naškrabao svoj potpis. Ali čemu?, moj paraf tome nije ni trebao. Pobožno sam presavio tabak načetvoro i stavio ga ispod dušeka s onog kraja gde će mi biti glava. Potom sam se svukao i legao go u senke i sklopio ruke na grudima, poput mermernog viteza na sarkofagu, i zatvorio oči. To više nisam bio ja. Ne mogu da objasnim, ali istina je. To više nisam bio ja.
Ta prva noć u ropstvu bila je burna. Nemirno sam spavao, nije to zapravo ni bio san, već bespomoćno tumbanje i klizanje po površini nekog tamnog mora. Slutio sam bezdane pod sobom, crne, bezmerne bezdane. Čas pred zoru bio je, kao i uvek, najgori. Masturbirao sam u više navrata – oprostite zbog ovih gadnih pojedinosti – ne zbog užitka, zbilja, nego da bih se iscrpio. Kakvu sam samo šarenu trupicu lutaka prizvao da mi se pridmži u ovim melahnoličnim frotiranjima. Bila je tu Dafni, naravno, i Ana Berens, ozarena i blago šokirana stvarima koje sam je terao da radi, pa i nesrećna Foksi, koja mi je ponovo plakala u naručju, dok sam je ja, nem i potmuo u svojoj lupeškoj nakani, pritiskao i pritiskao na ona vrata u praznoj, mesečinom obasjanoj sobi svoje mašte. Ali bilo je i drugih, koje ne bih očekivao: Medžina nećaka, recimo – sećate se Medžine nećake? – i kmpna devojka crvenog vrata koju sam pratio gradskim ulicama – sećate se nje! – pa čak i, bože me prosti, moja majka i štalska devojka. I na kraju, kad su sve došle i prošle, a ja ležao ispražnjen na svojoj zatvorskoj postelji, još jednom je iz mene izronila, poput aveti nekog tegobnog i neumoljivog zadatka, slika onih tajanstvenih, mračnih vrata, i nevidljivog prisustva u njima, koje je žudelo da se pojavi, da bude tu. Da živi.

PONEDELJAK UJUTRU. Ah, ponedeljak ujutru. Pepeljava svetlost, buka, osećaj besciljne ali prinudne žurbe. Mislim da će biti ponedeljak ujutru kad me budu primali u Pakao. Probudio me je rano jedan policajac koji je donosio još jednu veliku šolju čaja i komadešku hleba. Pre toga sam dremao, kao da sam bio u čvrstom zagrljaju neke krupne, vrele, smradne zveri. Odmah sam znao gde sam, s tim mestom nije moglo biti zabune. Policajac je bio mlad, ogroman momak sičušne glave, isprva, kad sam otvorio oči i pogledao ga, učinilo mi se da se uzdiže nada mnom gotovo do tavanice. Izgovorio je nešto nerazgovetno i otišao. Seo sam na ivicu ležaja i stavio glavu u šake. Usta su mi bila kužna, i nešto me je tištalo iza očiju i nešto poigravalo oko dijafragme. Pitao sam se hoće li me ova mučnina pratiti do kraja života. Bledunjava sunčeva svetlost padala je iskosa kroz rešetke moga kaveza. Bilo mi je hladno. Ogrnuo sam ramena nekim ćebetom i čučnuo nad kiblu, klecavih kolena. Ne bi me iznenadilo da se u hodniku okupila rulja da se smeje na moj račun. Neprestano sam mislio, da, to je to, tako će biti odsad pa nadalje. Gotovo da me je to ispunjavalo zadovoljstvom, na neki jeziv način.
Narednik Kaningem došao je da me povede na prvi od inkvizicionih postupaka toga dana. Prethodno sam se oprao kako sam znao i umeo nad štrokavim lavaboom u uglu. Pitao sam ga mogu li da pozajmim neki brijač. On se nasmeja, tresući glavom od same pomisli, od njene urnebesnosti. Ocenio je da sam veliko spadalo. Divio sam se njegovom dobrom raspoloženju: bio je tu celu noć, tek sad mu se završavala smena. Šljapkao sam hodnikom za njim, stežući pantalone da mi ne spadnu. U sobi za dežurstva vladao je neki nabusiti pandemonijum. Štektanje pisaćih mašina, anginozno hripanje kratkotalasnih radija, ljudi ulaze i izlaze na brojna vrata, razgovarajući preko ramena, ili sede pogureni za stolovima i viču u telefone. Kad sam se pojavio zavladao je muk – ne, ne baš muk, ali silazna modulacija u buci. Glas je, očito, putovao. Nisu buljili u mene, pretpostavljam da bi to bilo neprofesionalno, ali primili su me k znanju, svejedno. Video sam se njihovim očima: veliki, raspamećeni stvor, nalik na vašarskog medveda, gega za čelikom potkovanim petama Kaningemovih prijateljskih cokula. On je otvorio neka vrata i rukom me pozvao da uđem u četvrtastu, sivu sobu. Unutra je stajao sto presvučen plastikom i dve stolice. Pa, reče on, vidimo se, i namignu, uvuče glavu i zatvori vrata. Seo sam oprezno, polažući dlanove na sto ispred sebe. Vreme je proticalo. Iznenadilo me je koliko mimo mogu da sedim, prosto čekajući. Osećaj je bio kao da nisam sasvim tamo, kao da sam se nekako odvojio od svog telesnog bića. Prostorija je ličila na unutrašnjost neke lobanje. Halabuka iz sobe za dežurstva mogla je dopirati do mene i s neke druge planete.
Barker i Kikem su prvi stigli. Barker je danas nosio plavo odelo, skrojeno od poširokih odsečaka tkanine, kao da nije bilo namenjeno nošenju, nego skladištenju stvari, kutija, mogućno. Bio je crven u licu i već oznojen. Kikem je došao u istoj kožnoj jakni i tamnoj košulji koje je nosio i juče – nije me se dojmio kao čovek koji mnogo drži do presvlačenja. Hteli su da znaju zašto nisam potpisao priznanje. Na njega sam već bio zaboravio, i ostavio sam ga ispod dušeka, ali rekoh, ne znam zašto, da sam ga pocepao. Nastupila je još jedna od onih kratkotrajnih, stentorskih tišina, dok su stajali nadvijeni nada mnom, stežući pesnice i duvajući iz nozdrva. Vazduh se mreškao od prigušenog nasilja. Onda su izašli kao jedan i ponovo sam ostao sam. Sledeći su se pojavili jedan postariji tip u konjičkom cvilihu i kicoškom šeširiću, i jedan mišićavi mladić suženih očiju koji je izgledao kao nadureni sin onom starijem. Stali su uz sama vrata i jedan dug momenat me pomno izučavali, kao da mi za nešto uzimaju meru. Zatim je detektiv Tvil22 prišao i seo preko puta mene, prekrstio noge, i skinuo šešir, otkrivajući zatupastu ćelavu glavu, voštanu i čudno naboranu, kao kod razdražene bebe. Izvadio je lulu i zapalio je s mrgodnom rešenošću, zatim preukrstio noge i smestio se udobnije, i počeo da mi postavlja niz kriptičnih pitanja, za koja sam nakon izvesnog vremena shvatio da ciljaju na otkrivanje bilo čega što bih ja mogao znati o Čarliju Frenču i njegovim poznanicima. Odgovarao sam što sam obazrivije mogao, pošto nisam znao šta bi tačno želeli da znaju – nagađam da nisu ni oni. Upomo sam im se smešio, obojici, da im pokažem koliko sam predusretljiv, koliko pokoran. Onaj mlađi, još uvek stojeći uz vrata, hvatao je beleške. Ili se bar pravio da nešto zapisuje u notes, jer imao sam čudnovat osećaj da je cela stvar podvala, smišljena da me pokoleba ili zastraši. Jedini ishod, međutim, sastojao se u tome što mi je postalo dosadno – nisam ih mogao uzeti ozbiljno – i što sam se zapleo, i počeo da padam u kontradikcije. Posle nekog vremena kao da su se i oni sami obeshrabrili, i napokon su izašli. Onda je ušao, postrance, moj drugar inspektor Hejzlit, sa svojim stidljivim osmehom i iskrenutim pogledom. Bože Gospode, rekoh, ko su bili ovi? Bezbednost, reče on. Seo je, zagledao se u pod, zadobovao prstima po stolu. Slušajte, rekoh, brinem se, moja žena, ja – . On nije slušao, nije ga zanimalo. Potegao je pitanje mog priznanja. Zašto ga nisam potpisao? Govorio je mimo, mogao je glatko govoriti i o vremenu. Dosta bi se truda uštedelo, znate, reče. Mene odjednom spopade bes, ne znam šta mi je bilo, tresnuh pesnicom o sto i skočih na noge i stadoh da vičem na njega kako ništa ja neću raditi, ništa potpisivati, sve dok ne dobijem neke odgovore. Zbilja sam to rekao: sve dok ne dobijem neke odgovore! Za tili čas, naravno, ljutnja je isparila, i ja ponovo sedoh kao ovca, glođući zglavak na prstu. Nakostrešeni vazduh se slegao. Vaša žena, reče Hejzlit blago, ukrcava se na avion – glednuo je na sat – otprilike u ovom trenutku. Zurio sam u njega. Oh, rekoh. Laknulo mi je, naravno, ali nisam se stvamo iznenadio. Znao sam sve vreme da će senjor Kako-se-zvaše biti preveliki džentlmen da bi je sprečio da ode.
Bilo je podne kad je Mvaolšoklen stigao, mada je bio razbarušen kao da je tek ustao. Uvek je tako izgledao, to je još jedna od njegovih dražesnih osobina. Prvo što mi je palo u oči bilo je kako smo slično građeni – dva kolosa, mlohava, široka, glomazna. Sto je između nas stenjao dok smo se naginjali preko njega, stolice su uzbunjeno cvilele pod našim masivnim stražnjicama. Od prve mi se dopao. Rekao je da se sigumo pitam ko ga je angažovao. Zdušno sam klimnuo glavom, mada mi, uistinu, ništa slično nije palo na pamet. Onda je počeo da vrda, i promrmljao je nešto o mojoj majci, i nekim poslovima koje je tvrdio da je za nju obavljao u nekom neodređenom periodu u prošlosti. Dugo će vremena proći dok ne otkrijem, na svoje iznenađenje i nemalo zgražanje, da je zapravo iza svega stajao Čarli Frenč, da je on pozvao moju majku one nedelje uveče i preneo joj vesti o mom hapšenju, i rekao joj da se smesta poveže s njegovim dobrim prijateljem Mvaolšoklenom Mek Gjiolom Ganom, slavnim advokatom. I Čarli je plaćao, i još uvek plaća, Mekove ne baš zanemarljive honorare. Novac polaže u banku, a moja majka, ili, kako sada stvari stoje, ona štalska devojka, pretpostavljam, prosleđuje ga dalje kao da dolazi iz Kulgrejndža. (Žao mi je što sam ti ovo prećutao, Mek, ali tako je Čarli želeo.) Dali ste neku vrstu priznanja, govorio je sad Mvaolšoklen, je li to tačno? Ispričao sam mu o Kaningemovom božanstvenom dokumentu. Mora biti da sam se poneo pričom, jer čelo mu se srnrklo, i sklopio je oči iza onih polunaočara, kao da ga nešto boli, i pridigao ruku kao da bi da me ućutka. Ništa nećete potpisivati, reče, ništa – jeste li poludeli? Ja obesih glavu. Ali kriv sam, rekoh tiho, kriv sam. Ovo se napravio da ne čuje. Slušajte me, reče, slušajte. Ništa nećete potpisivati, ništa govoriti, ništa preduzimati. Poricačete krivicu. Zinuh da se pobunim, ali on nije dopuštao prekidanje. Poricačete krivicu, reče, a kad ja procenim da je pogodan trenutak promenićete iskaz, i priznati krivicu za ubistvo iz nehata. Razumete li? Gledao me je hladno preko naočara. (Ovo je bilo u ranim danima, pre nego što mi je postao prijatelj.) Zatresoh glavom. Ne izgleda pravo, rekoh. On prsnu u neku vrstu smeha. Pravo!, reče, i ne dodade: vrlo duhovito, iz tvojih usta. Na momenat smo zaćutali. Stomak mi se javljao fijukanjem. Bilo mi je muka i bio sam gladan u isti mah. Uzgred, rekoh, jeste li razgovarali s mojom majkom, hoće li doći da me poseti? Pravio se da ne čuje. Pokupio je svoje papire, i skinuo naočare i prognječio koren nosa. Da li mi je nešto potrebno? Sad je na mene bio red da mu se nasmejem u brk. Hteo sam da kažem, reče on, s uspijenim negodovanjem, postoji li nešto što bih mogao da tražim da vam dobave. Brijač, rekoh, a mogli bi da mi vrate i kaiš, nemam nameru da se obesim. On ustade da pođe. Najednom sam poželeo da ga zadržim. Hvala vam, rekoh, s takvim žarom da je zastao i upiljio se u mene kao buljina. Hteo sam, znate, da je ubijem, rekoh, nikakvog objašnjenja nemam, i nikakvog opravdanja. On je samo uzdahnuo.
Pred sud su me izveli popodne. Pratili su me inspektor Hejzlit i dva uniformisana stražara. Ruka mi se bila zagnojila tamo gde sam je zakačio na ružu. O Frederiče, boluješ.23 Čudno se maglovito sećam tog prvog pojavljivanja. Očekivao sam da će sudnica biti prilično grandiozna, nešto kao omanja crkva, s klupama od hrastovine i tavanicom u duborezu i atmosferom pompe i ozbiljnosti, i razočarao sam se kad se ispostavilo da nije mnogo bolja od neke ofucane kancelarije, od onih u kojima nevični činovnici izdaju opskurne dozvole. Kad su me uveli, nastalo je neko razdraženo komešanje koje sam shvatio kao sveopštu pripremu, ali koje je, kao što sam otkrio na svoje iznenađenje, bilo samo saslušanje. Teško da je trajalo duže od minut-dva. Sudija, koji je nosio obično poslovno odelo, bio je fini stari čika s bakenbardima i crvenim nosom. Mora da je važio za kozera, jer kad je uperio veseljačko oko u mene i rekao, Ah, Montgomeri, čitava sala doslovno se zatalasala od ozarenosti. Učtivo sam se nasmešio, da mu pokažem kako umem da primim šalu, čak i kad je ne shvatam. Neki stražar me je munuo u leđa, ustao sam, seo, opet ustao, onda je bilo gotovo. Iznenađeno sam se osvrtao oko sebe. Imao sam osećaj da mi je nešto promaklo. Mvaolšoklen je tražio puštanje uz kauciju. Sudija Filding blago zatrese glavom, kao da ukoreva predrsko dete. Ah ne, reče, ne bih se složio, gospodine. Ovo izazva novi drhtaj veselja u sudnici. Pa sad, drago mi je bilo što se svi tako lepo provode. Stražar iza mene nešto je govorio, ali nisam mogao da se skoncentrišem, jer u grudima mi je stajalo nešto stravično, neka šupljina, i shvatih da ću zaplakati. Osećao sam se kao dete, ili veoma star čovek. Mvaolšoklen mi dotače mišicu. Osvrnuh se bespomoćno. Hajde, idemo, reče stražar, ne bez dobrote, i ja slepo krenuh za njim. Sve se obrtalo. Hejzlit je bio iza mene, već sam mu poznavao korak. Na ulici je čekala omanja gomila. Otkud su znali ko sam, u kom ću sudu biti, čas kad ću se pojaviti? Kad su me ugledali, ispustili su neki krik, kao neki lelekavi vapaj strahopoštovanja i kletve od koga sam se naježio. Bio sam toliko smućen i zaplašen da sam se zaboravio i mahnuo – mahnuo sam im! Bog će znati šta mi je bilo na pameti. Pretpostavljam da je to trebalo da bude pomirljiv gest, životinjski znak pokoravanja i uzmicanja. Samo ih je još više razbesneo, naravno. Zamahivali su pesnicama, urlikali su. Dvojica-trojica među njima delovali su kao da se spremaju da se otkinu od ostalih i stušte se na mene. Jedna žena je pljunula, i nazvala me prljavim kopiletom. Ja sam samo stajao tamo, klimajući glavom i mašući kao čovečuljak na navijanje, s prestravljenim osmehom ukočenim na licu. Tada sam shvatio, prvi put, da sam ubio jednog od njihovih. Dok sam bio unutra padala je kiša, a sad je ponovo sijalo sunce. Sećam se bleska vlažnog asfalta, i jednog oblaka kako potajno zamiče iza krovova, i jednog psa kako zaobilazi pomamljenu gomilu sa zabrinutim izrazom u očima. Uvek te slučajne stvari, vidite, sitne stvari. Onda su bacili ćebe preko mene i ćušnuli me naglavce u policijski automobil i odjezdili smo, uz siktanje guma. Ia-ia, ia-ia. U vreloj, vunastoj tami isplakao sam se do mile volje.
*

Zatvor. Sâmo mesto. Već sam ga opisao.
Moj prvi posetilac bio je iznenađenje. Kad su mi rekli da je žena očekivao sam Dafni, pravo s aerodroma, ili eventualno majku, i isprva, kad sam ušao u sobu za posete, nisam je prepoznao. Izgledala je mlađa no ikad, u svom bezobličnom puloveru i škotskoj suknji i praktičnim cipelama. Imala je uniformisan, bledo-pegavi izgled učenice, razredne gnjavatorke, koja noću plače u spavaonici i luda je za ponijima. Samo njena čudesna, plamena kosa odavala je ženu. Dženi!, rekoh, a ona pocrvene. Uhvatio sam je za ruke. Bio sam apsurdno zadovoljan što je vidim. Nisam tada znao da će se uskoro pokazati kao moj uzurpator. Džoan, u stvari, promrmlja ona, i ugrize usnu. Nasmejao sam se od postiđenosti. Džoan, rekoh, naravno, oprosti, toliko sam trenutno pometen. Seli smo. Ja sam isijavao i isijavao. Osećao sam se bezbrižno, gotovo luckasto. Posetilac sam glatko mogao biti ja, neki stari porodični prijatelj, neženja, došao da obiđe siroto pače za školski dan otvorenih vrata. Donela mi je bila moju torbu iz Kulgrejndža. Torba mi je delovala čudno, prisno a ipak tuđe, kao da je prošla neko nesamerivo, preobražajno putovanje, do neke druge planete, neke druge galaksije, otkad sam je poslednji put video. Zanimao sam se za majku. Imao sam dovoljno takta da ne pitam zašto ona nije došla. Kaži joj da mi je žao, rekoh. Zvučalo je smešno, kao da se izvinjavam zbog nekog propuštenog sastanka, i potuljeno smo skrenuli poglede jedno od drugog i oćutali jedan dugi, neprijatan momenat. Imam ovde već i nadimak, rekoh, zovu me Monti, naravno. Osmehnula se, i to mi je prijalo. Kad se osmehne, onako grickajući usnu, više no ikad liči na dete. Ne mogu da poverujem da je račundžija. Slutim da se iznenadila isto koliko i ja kad su pročitali testament. Teško mi je da je zamislim kao gospodaricu Kulgrejndža. Možda je to i bila majčina namera – posle nje, ispljuvak. Ah, ovo je nedostojno mene, moje nove ozbiljnosti. Ne mrzim je što me je lišila nasledstva. Mislim da je na svoj način pokušala da me nečemu nauči, da me natera, možda, da stvari brižljivije posmatram, da posvećujem više pažnje ljudima, onima kao što je ova sirota nezgrapna devojka, sa svojim pegama i svojim bojažljivim osmehom i svojim gotovo nevidljivim obrvama. Prisećam se šta mi je koliko juče rekla Dafni, kroz suze, zarilo mi se to u glavu kao trn: Ti ništa nisi znao o nama, ništa! U pravu je, naravno. Govorila je o Americi, o sebi i Ani Berens i svemu tome, ali tačno je to opšteuzev – ja ništa ne znam. Pa ipak, trudim se. Posmatram, i osluškujem, i mudrujem. Desi se pokatkad da nazrem nešto što izgleda kao neki novi svet, a jasno mi je da je oduvek bilo tu, samo ga nisam primećivao. U ovim istraživanjima dragoceni vodič mi je moj prijatelj Bili. Nisam, zar ne, dosad pominjao Bilija? Prilepio mi se još od prvih dana, mislim da je pomalo zaljubljen u mene. Devetnaest mu je godina – mišići, nauljena crna kosa, skladne šake ubice, kao i moje. Naša suđenja treba da počnu istog dana, on ovo smatra srećnim znakom. Optužen je za ubistvo i višestruko silovanje. Insistira na svojoj nevinosti, ali ne može da priguši smešak krivca. Verujem da se potajno ponosi svojim zločinom. A opet, isijava iz njega neka vrsta nevinosti, kao da postoji nešto iznutra, neki sićušni, dragoceni deo koji ništa ne može da ukalja. Kad razmišljam o Biliju gotovo da sam u stanju da povemjem u postojanje duše. Još od detinjstva se on potuca po kazamatima, i riznica je zatvorskog predanja. Priča mi o ingenioznim metodima doturanja droge. Na primer, pre no što su postavljene staklene pregrade, supruge i devojke krile su u ustima plastične kesice s heroinom, koje su predavane za vreme otegnutih poljubaca, gutane i kasnije izbljuvavane, u latrinama. Bio sam jako očaran ovom idejom, duboko me je tronula. Takva žudnja, takva strast, takvo milosrđe i odvažnost – kad sam ja išta slično iskusio?
O čemu sam ono govorio. Postajem tako rasplinut. To nam se svima ovde dešava. To je nekakva odbrana, ova podmukla rasejanost, ovo mrtvilo, koje nam dopušta da u trenu skliznemo, svejedno gde, svejedno kad, u kratke, utrnule duške sna.
Džoan. Došla mi je u posetu, donela torbu. Drago mi je bilo da je dobijem. Konfiskovali su većinu stvari iz nje, zatvorski faktori, ali ostalo je nekoliko košulja, jedan sapun – njegov fini miris pogodio me je kao pesnica – par cipela, moje knjige. Stezao sam ove stvari, ove ikone, na srce, i tugovao za mrtvom prošlošću.
Ali tuga, ta vrsta tuge je velika opasnost, s ove strane zida. Podriva volju. Oni koji joj se prepuste postaju bespomoćni, obuzima ih razorna letargija. Liče na ožalošćene čijoj žalosti neće biti kraja. Uviđao sam ovu opasnost, i čvrsto rešio da je izbegnem. Radiću, učiću. Tema je bila tu, već spremna. Tražio sam od Dafni da mi donese moje debele knjige o holandskom slikarstvu, ne samo o istoriji nego i tehnikama, tajnama majstora. Proučavao sam zapise o metodima drobljenja boje, o trgovini uljima i pigmentima, o preradi lana u Flandriji. Čitao sam biografije slikara i njihovih mecena. Postao sam drugorazredni stručnjak za holandsku republiku iz sedamnaestog veka. Ali naposletku se pokazalo da sve to ništa ne vredi: sve to znanje, ti podaci, samo su se taložili i okamenjavali, poput korala koji se skoravaju na potopljenoj olupini. Kako su se puke činjenice mogle meriti sa zanosnom spoznajom koja je planula na mene dok sam stajao i zurio u onu sliku naherenu u jarku gde sam je taj poslednji put ostavio? S tim znanjem, s tom spoznajom, ne bih mogao živeti. Gledam reprodukciju, pričvršćenu na zid ovde nada mnom, ali nešto je u njoj mrtvo. Nešto je mrtvo.
U istom tom duhu vrednog istraživanja satima sam okapao nad novinskim dosijeima u zatvorskoj biblioteci. Čitao sam svaku reč posvećenu mom slučaju, čitao sam ih i prečitavao, prežvakavao, sve dok mi se u mislima nisu pretvorile u bezukusnu kašu. Obavestio sam se o detinjstvu Džozi Bel, o njenim školskim danima – žalosno kratkotrajnim – o njenoj porodici i prijateljima. Susedi su o njoj lepo govorili. Bila je povučena devojka. Zamalo se jednom udala, ali nešto je krenulo naopako, verenik joj je otišao u Englesku i nije se vratio. Prvo je radila u svom selu, kao prodavačica. Zatim je, pre odlaska u Vajtvoter, neko vreme bila u Dablinu, gde je bila sobarica i hotelu Južna zvezda. Južna zvezda! – Gospode bože, mogao sam tamo otiči dok sam bio kod Čarlija, mogao sam uzeti sobu, mogao sam spavati u krevetu koji je ona jednom nameštala! Sam sam se sebi nasmejao. Šta bih saznao? Ne bi mi, ni tamo, bila ništa prisutnija nego u novinskim člancima, nego onog dana kad sam se osvmuo i ugledao je prvi put, kako stoji na otvorenim staklenim vratima s plavetnilom i zlatom leta za leđima, ništa prisutnija nego kad se grčila u automobilu, a ja je udarao i udarao, kad joj je krv prštala po prozorima. Ovo je, mislim, najgori, suštinski greh, onaj za koji neće biti oproštaja: to što je nikad nisam dovoljno uverljivo zamislio, što joj nikad nisam dao da bude dovoljno prisutna, što joj nisam dao da živi. Da, to zakazivanje mašte je moj pravi zločin, onaj koji je omogućio ostale. To što sam rekao onom policajcu je istina – ubio sam je zato što sam mogao da je ubijem, a mogao sam da je ubijem zato što ona za mene nije bila živa. I tako je sad moj zadatak da je vratim u život. Nisam siguran šta to znači, ali nameće mi se silinom neizbežnog imperativa. Kako to da ostvarim, taj akušerski čin? Moram li da je zamišljam od početka, od pelena? Zbunjen sam, i ne malo zaplašen, a ipak se nešto meškolji u meni, čudnovato sam uzbuđen. Čini mi se kao da sam zadobio novu težinu i gustinu. Osećam se veselo i u isti mah čarobno ozbiljno. Pupim od mogućnosti. Živim za dvoje.
Rešio sam: ne dam da me pokolebaju: priznaću krivicu za ubistvo iz niskih pobuda. Mislim da je to ispravan postupak. Dafni je, kad sam joj rekao, smesta briznula u plač. Bio sam zapanjen, zapanjen i zgrožen. A šta sa mnom, povikala je, šta s detetom? Rekoh, što sam blaže mogao, kako mislim da sam im već uništio živote, te da je najbolje da se držim podalje od njih, što je duže moguće – zauvek, čak – kako bi ona dobila priliku da počne iznova. Ovo, po svemu sudeći, nije bilo taktično. Ona je samo plakala i plakala, sedeći tamo iza stakla, stiskajući natopljenu papirnu maramicu u pesnici, a ramena su joj sve vreme poskakivala. Onda se sve izlilo, i bes i sramota, ni pola toga nisam uspeo da razaberem kroz njene jecaje. Vratila se godinama unatrag. Šta sam radio, i šta nisam. Koliko malo znam, koliko malo razumem. Sedeo sam i piljio u nju, zgranut, otvorenih usta. Nisam mogao da progovorim. Kako je to moguće, da sam mogao toliko da se varam u njoj, sve ovo vreme? Kako sam mogao da ne vidim, iza njene mučaljivosti, svu ovu strast, ovaj bol? Pomislio sam na pab kraj koga sam prošao u kasni sat jedne od onih noći lutanja gradom u nedelji pre no što sam uhvaćen. Nalazio se u, ne znam, Stouni Beteru, nekom takvom kraju, radnički pab sa žičanom armaturom preko prozora i starim mrljama od povraćanja oko ulaza. Dok sam prolazio, odande je izbauljao neki pijanac, i na sekund, pre no što su se vrata opet zalupila, glednuo sam unutra. Nastavio sam da hodam bez zastajanja, noseći scenu u glavi. Ličila je na nešto od Jana Stena: dimna svetlost, tiska ispičutura crvenih lica, stari drugari nalakćeni za šankom, debela pevačica s punim ustima krljavih zuba. Obuzimalo me je neko tromo divljenje, neko neshvatanje i tuga, od same činjenice da sam tako neumitno izopšten iz tog prostog, ružnog, galamdžijskog sveta. Tako sam, izgleda, i proveo život, prolazeći kraj otvorenih, bučnih vrata, i odlazeći dalje, u mrak. – A ipak ima trenutaka koji mi dopuštaju da mislim kako nisam potpuno izgubljen. Pre neki dan, recimo, na putu ka još jednom istražnom saslušanju, delio sam policijski kombi s nekim matorim pijancem, uhapšenim prethodne noći, tako mi je rekao, zato što je ubio prijatelja. Nisam mogao da zamislim ni da ima prijatelja, a kamo li da ga je ubio. Svašta mi je napričao dok smo onako jezdili, premda je većina toga bila puko trućanje. Imao je zakrvavljeno oko, i ogromnu vlažnu ranu preko usta. Gledao sam kroz rešetkasti prozor kako promiču gradske ulice, trudeći se iz sve snage da ga ignorišem. Onda je, dok smo zavijali u neku oštru krivinu, on iskliznuo iz sedišta i sručio se na mene, i zatekao sam se s matorom bitangom u naručju. Smrad je, naravno, bio užasan, i rite u koje je bio odeven imale su neki ljigav opip od koga su mi se stegli zubi, ali držao sam ga i dalje, i nisam dao da padne na pod, i čak sam – biće da ulepšavam – mislim da sam ga čak za trenutak i prigrlio, u znak, ne znam, saosećanja, drugarstva, solidamosti, tako nečega. Da, istraživač, to sam ja, nazirem novi kontinent sa pramca broda koji tone. I nemojte da vas zavaram, ne zamišljam ni na sekund da će ovakvi usputni događaji, ovakvi upadi u novi svet, makar i za trunku ublažiti moju krivicu. Ali možda imaju nekog značaja za budućnost.
Bi li trebalo da uništim taj poslednji pasus? Ne, šta mari, neka ostane.
Dafni mi je donela jedan od Vanovih crteža. Prikačio sam ga ovde na zid. To je moj portret, kaže ona. Jedno ogromno, bangavo stopalo, kobasičasti prsti, jedno čudnovato spokojno, kiklopsko oko. Prilično veran odraz, zapravo, kad malo razmislim. Donela mi je i jednu zapanjujuću vest. Džoan je pozvala nju i dete da dođu i nastane se u Kulgrejndžu. Zasnovaće zajednički dom, moja žena i štalska devojka. (Kako se nastrano stvari zaveravaju da bi proizvele nešto što liči na svršetak!) Nisam nezadovoljan, što me iznenađuje. Plan je, reklo bi se, da i ja tamo živim, kad izađem. Oh, prosto mogu sebe da vidim, u gumenim čizmama i šeširu, kako izbacujem balegu iz štala. Ali ništa nisam rekao. Sirota Dafni, samo da je – ah, da, samo da je.
I Mvaolšoklen se užasnuo kad sam mu saopštio svoju odluku. Ne brinite, rekoh, izjaviću da sam kriv, ali neću nikakve ustupke. On nije mogao da razume, a ja nisam imao snage da objašnjavam. Tako ja hoću, to je sve. Tako moram. Apolonov brod isplovio je ka Delosu, krme ovenčane lovorom, i ja moram odslužiti svoju kaznu. Uzgred, Mek, rekoh, dugujem jedan tanjir Čarliju Frenču. Vic nije shvatio, ali se svejedno nasmešio. Nije, znate, bila mrtva, kad sam je ostavio, rekoh ja. Nisam imao dovoljno muškosti da je dokrajčim. Učinio bih toliko i za psa. (Ovo je istina – zar nema kraja stvarima koje moram da ispovedam?) On klimnu glavom, trudeći se da ne pokaže gađenje, ili je možda samo prikrivao šok. Žilav svet, reče, ne umiru lako. Zatim je pokupio svoje papire i okrenuo se da pođe. Rukovali smo se. Prilika kao da je zahtevala tu malu formalnost.
*

Oh, uzgred budi rečeno, sam zaplet: umalo da zaboravim. Čarli Frenč kupio je jeftino majčine slike i prodao ih skupo Binkiju Berensu, onda ih je kupio jeftino od Binkija i preprodao ih Maksu Molineu. Tako nešto. Da li je to bitno? Mračne radnje, mračne radnje. Dosta.
Vreme protiče. Ja jedem vreme. Sebe zamišljam kao neku vrstu crva, koji mimo i metodično izjeda budućnost, ono što svet napolju naziva budućnošću. Moram se paziti da se ne predam očaju, onoj abuliji koja je oduvek pretila svemu što sam pokušavao da uradim. Toliko već dugo gledam u ovu provaliju, ponekad imam osećaj da provalija gleda u mene. Imam dobrih dana, i loših. Razmišljam o nakazama na čiju me je stranu moj zločin svrstao, o ubicama, mučiteljima, onim prljavim malim zverima koje stoje po strani i to posmatraju, i pitam se zar ne bi bilo bolje da jednostavno stanem. Ali ja imam svoj zadatak, svoju kaznu. Danas, u radionici, nanjušio sam njen miris, jedva osetan, rezak, metalan, nepogrešiv. To je miris paste za poliranje metala – mora biti da je onog dana čistila srebro. Toliko sam bio srećan kad sam ga identifikovao! Svašta je izgledalo moguće. Izgledalo je čak da bih se jednog dana mogao probuditi i videti kako se iz one zamračene sobe približava, i ulazi u okvir onih vrata koja su mi sad stalno na pameti, neko dete, neka devojka, neko koga ću smesta prepoznati, bez trunke sumnje.
Proleće je. Čak ga i mi ovde unutra osećamo, to previranje u vazduhu. Na prozoru imam nekoliko biljaka, volim da ih posmatram, kako se hrane svetlošću. Suđenje se odigrava idućeg meseca. Biće to kratka predstava. Novine ce biti razočarane. Pomišljao sam da pokušam da ovo, moje svedočenje, objavim. Ali ne. Zamolio sam inspektora Hejzlita da ga stavi u moj dosije, sa ostalim, zvaničnim fikcijama. Dolazio je danas da me obiđe, ovde u mojoj ćeliji. Pokupio je listove, odmerio ih u ruci. To je trebalo da bude moja odbrana, rekoh. On me pogleda šeretski. Jeste li ubacili ono da ste naučnik, reče, i da poznajete onu Berensovu, i da ste dugovali novac, sve to? Osmehnuh se. To je moja priča, rekoh, i stojim iza nje. Na to se on nasmeja. Hajde, Fredi, reče, koliko je od toga istina? To je bilo prvi put da me je oslovio imenom. Istina, inspektore?, rekoh. Sve. Ništa. Samo stid.

1 Spikovi – spic, sevemoamerički pogrdni naziv za doseljenike iz španskog govomog područja.
2 Guardia – policija, obalska straža (šp.)
3 Burro – magarac (šp.)
4 Banter Billy Bunter, junak populamih priča za dečake britanskog pisca Franka Richardsa (pseudonim Charlesa Hamiltona, 1876-1961), debeo, lenj, gramziv, prevarant i kukavica.
5 Kasl-katolici – katolici privrženi Dablinskom zamku (The Dublin Castle), sedištu britanske uprave u Irskoj do 1922.
6 Igre – The Dublin Horse Show, Dablinske konjičke igre, izrazito mondenska i izrazito protestantska godišnja priredba.
7 Ma Džaret – majka kriminalca Kodija Džareta koga, u filmu „Belo usijanje” (White Heat), igra Džejms Kegni.
8 Doli – uobičajeni nadimak za Doroti; doslovno, lutkica.
9 Peč – Patch, dvorska luda.
10 Tinker – kotlokrpa.
11 Mik – šaljivo, najčešće pogrdno ime za Irca ili katolika.
12 Rek – Reck, lično ime; doslovno, obzir, pažnja, briga.
13 Karah – Curragh, slavni hipodrom u okolini Dablina.
14 Dvorske boje na engleskom court znači i „dvor” i ,,sud”.
15 Foksi – doslovno, Lija, od prideva „lisičast”.
16 Hejzlit – Haslet, osobno ime; doslovno, svinjska pečenica.
17 Hog – Hogg, osobno ime; doslovno, krmak.
18 Barker – Barker, lično ime; od glagola to bark, lajati.
19 Kikem – Kickham, lično ime; od glagola to kick, šutati, ritnuti, i imenice ham, šunka.
20 Junaci iz priča o Biliju Banteru Bob Čeri je školski heroj, gospodin Kvelč direktor.
21 Kaningem – Cunningham, lično ime; od prideva cunning, lukav, i imenice ham, šunka.
22 Tvil – Twill, lično ime; doslovno, grubo platno, cvilih.
23 O ružo, boluješ! O Rose, thou art sick!, početni stih pesme The Sick Rose Vilijama Blejka.