Kepler - Džon Banvil

PREDGOVOR




NAUČNIK KAO KNJIŽEVNI JUNAK


Nebeska kretanja nisu ništa drugo do neprekidna pesma za više glasova, opažena ne uhom nego duhom, uobličena muzika koja postavlja graničnike u neizmernom protoku vremena.
Banvil: Kepler

Dva imena s korice ove knjige, po nečem ovde ne baš nebitnom, jesu suprotnosti. Ime pisca Džona Banvila našem čitaocu ne znači skoro ništa jer je ovo i prva njegova knjiga koja se pojavljuje u prevodu na naš jezik. Istina, po izvesnoj logici, nepoznatost i novosti čak i kada je reč o nepoznatom i novom piscu, mogli bi da budu prednost a ne slabost, nо i ako je shvatimo kao ovo poslednje, onda je tu kao nadoknada drugo ime s korice ove knjige, ime koje ne samo da je poznato svakom čitaocu na ovom jeziku već i na svakom jeziku. Na korici ove knjige nalazi se zapravo samo prezime a ne i ime (Johanes), jer je reč o čoveku čije se prezime odveć često poteže, tako da je za identifikaciju dovoljna jedna reč, pa sve drugo kao nepotrebno otpada, budući da je to ime vezano za slavne zakone kretanja planeta u Sunčevom sistemu, a i za usavršavanje teleskopa koji je omogućio pomak u izučavanju Sunčevog sistema, zvezda nebeskog beskraja uopšte.
Nauka je na neki način religija našeg vremena, tj. ona je to sve više, ali je to odavno već pomalo. Naučnici, naravno, jesu opet mučenici i svetitelji te nove religije, „nove“, rečeno sasvim uslovno, jer nauka svojim pregnućem, širenjem svojih vidika, ali i bitno – svog vida, ako i postaje „nova religija“, s druge strane vaskrsava „starog dobrog Boga“, ali i poeziju kao „čuđenje u svetu“. Da se nauka dodiruje s religijom i poezijom, primetiće i prvi među naučnicima dvadesetog veka, Ajnštajn: „Najlepše što možemo da doživimo jeste ono tajanstveno. To je osnovno osećanje koje stoji kraj kolevke svake prave umetnosti i nauke. Ko ga ne poznaje, ko ne može više da se čudi, taj je, tako reći, mrtav i njegovo je oko ugaslo.“
Čovek pod noćnim nebom, pod zvezdama, prizor je možda „najčovečniji“ od svih mogućnih i zamislivih, prizor koji je toliko užasnuo (naravno, i zamislio i zadivio) Paskala, mislioca i učenjaka koji će se roditi nekoliko godina nakon Keplerove smrti, i koji će, uplašen i ushićen beskrajima koji se otvaraju oku i duhu na sve strane, zapisati da čovek „između ta dva panora od beskraja i od ništavila, zadrhtaće pred prizorima tih čudesa; i kada mu radoznalost pređe u divljenje, držim da će više biti sklon da ih posmatra nemo nego da ih ispituje sujetno.“
Od onih koji nisu bili skloni da posmatraju nemo već da ispituju sujetno, bili su Kopernik, Kepler, Galilej, da ne nabrajamo dalje. U njihovom poduhvatu svakako ima odvažnosti, no i sam Paskal je mišljenje i ispitivanje na drugom mestu shvatio kao jedinu meru ljudskosti, kao uzvrat malog – čoveka, velikom odnosno beskonačnom – Svemiru. Paskal će zapisati slavne reči: „Svemir me obuhvati; mišlju obuhvatim ja njega“, i dalje, na drugom i ne manje poznatom mestu – „Čovek je samo trska, najslabašnija u prirodi; ali ova trska misli“.
Prizor čoveka zagledanog u zvezde (i čoveka zagledanog u sebe – „Zvezdano nebo nad nama; moralni zakon u nama“, „Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se ne možeš nagledati“, „Čovjek čovjeku tajna je najviša“) biće i svojevrsna mera čovečnosti, tako da će naš pesnik Dušan Matić moći da zapiše na jednom mestu kako doslovno i ne smatra čovekom onog ko se pred noćnim nebom nije paskalovski stresao od udivljenosti ili od jeze.
Koliko i samo nebo, zadivljujuće je lepa, pa i skoro poetska, istorija čovekovog istraživanja „neba“, traženje nevidljivog, Tvorca, i istraživanje njegove vidljive Tvorevine, istorija koja je, po nekima, uklanjala samog Tvorca i zadržavala jedino Tvorevinu, bilo kao samorođenu, bilo kao večnu, nenastalu, izvan kategorija početka i kraja. Ovde, naravno, ne uzimamo u obzir mitska viđenja nastanka sveta i prirode sveta (viđenja koja često nisu i bez zapanjujuće dubokih uvida) već se krećemo samo u prostorima koje zahvata i knjiga koja nam je u ruci, kroz istoriju naučnog sagledavanja, proširivanja i produbljivanja čovekovog viđenja neba i znanja o nebu.
Na početku behu čovek i njegov uži svet – planeta Zemlja koja planetom, naravno, nije ni smatrana, već nečim jedinstvenim i središnjim oko čega se sve kretalo – prvo, naša „svetiljka i grejalica“, Sunce, i njegova bleda noćna zamena, Mesec, a onda i daleke zvezde. Ko još ne zna da se takvo viđenje sveta naziva Ptolomejevim sistemom, sistemom koji je dugo važio kao jedini i na kojem su se dalje razvijale ne samo astronomija već i astrologija, pa i mnogobrojne spekulacije o harmoniji sfera, o srodstvu astronomije, matematike i muzike, počev od staroga Pitagore (ako je on uopšte početak) pa dalje, sve do teorija da svet nije drugo do neka vrsta ostvarene, materijalizovane muzike, muzike koja je u isto vreme i instrument, telo.
Ono što je svojstveno ovom shvatanju sveta jeste da su Zemlja i Čovek u njegovom središtu, te da su oni sami, i Zemlja i Čovek (s velikim Č) bitni. Dalja istorija mišljenja i viđenja neba jeste istorija izmeštanja čoveka i njegovog staništa – Zemlje, iz središta sveta, i to se izmeštanje (manje ili više ranije pripremljeno ili ne, ovde baš i nije bitno) vezuje za ime poljskog astronoma Nikole Kopernika koji je 1543. godine predložio drugačiji sistem sveta, što će se kasnije zvati i „kopernikanskim preokretom“, sagledavši Zemlju kao samo jednu od planeta Sunčevog sistema i u središte Svemira (neki ga zovu i sve-nemirom) stavivši Sunce. To je bio verovatno i najveći udarac ikada zadat ljudskoj veličini, pa će i Kepler (Banvilov Kepler jer za „pravoga“ ne raspolažemo podacima) moći da razmišlja zašto je Kopernik 30 godina oklevao s objavljivanjem svojih otkrića i da je to verovatno učinio iz straha i opreza, kako da Čoveku nanese tako bolan udarac.
A da je udarac bio i silovit, i bolan, potvrđuje i dalja istorija tog otkrića i njegovih drugih nastavljača i razrađivača, Đordana Bruna i Galilea Galileja, od kojih je prvi, i sam videvši ono što se nije smelo videti, glavom platio tu istinu, jer je doživeo osvetu malog i palog čoveka oličenog u svetoj inkviziciji koja je branila svoju, odnosno staru sliku sveta.
Ta slika čoveka kao veličine, jošvživa u to vreme, izuzetno je verno ocrtana i u Šekspirovom Hamletu („Kakvo je remek-djelo čovjek! Kako plemenit umom! Kako neograničen u sposobnostima, u liku i kretnjama! U djelovanju kako izrazit i divan! Kako nalik na anđela u shvaćanju! Kako sličan Bogu! Ures zemlje, uzor svemu živome!“), a Šekspir je Keplerov savremenik, pa su, dakle, iako je jedan živeo na Ostrvu a drugi na Kontinentu, delili duh vremena i poimanje čoveka, onoliko bar koliko ono jeste nešto nužno zajedničko a ne lično.
Istina se, ipak, nije mogla suzbiti ognjem i nova slika umanjenog čoveka i uvećanog sveta sve se više širila i produbljivala, ma koliko čoveka sve više sklanjala u kraj svodeći ga nekad na možda puki slučaj, beznačajnu epizodu, na „trsku“, ali ipak na „trsku koja misli“, jer time što će moći da shvati i prihvati istinu o sebi, i onda kada ta istina nije povoljna i prijatna, čovek baš i jeste čovek.
Kepler je bio jedan od najznačajnijih stvaralaca te nove slike sveta (a nakon njega, s olakošću svojstvenom nestručnjaku, pomenimo još samo Njutna i Ajnštajna), jedan od onih istinoljubaca koji nije istine ugonio u stege ideja već je ideje prilagođavao činjenicama, koji je mučno i strpljivo desetlećima tragao za harmonijom sveta, a otkrio je „nеpravilnosti“, priznao ih i opisao, „nepravilnosti planetnih putanja“ koje nisu kružne, kako se ranije verovalo i kako bi bilo idealno po harmoniju sveta, već eliptične, a krug je po Kepleru (Banvilovom Kepleru bar) duša sveta, pa je i čovekova duša krug: „krug je nosilac čistih harmonija, čiste harmonije su prirođene duši, pa su tako duša i krug jedno te isto“.
Ne bismo celu ovu priču o drugom čovekovom padu (prvi je pad gubitak raja, odnosno izgon iz raja), izgonu iz središta sveta (ne zaboravimo, po Paskalu, vasiona je beskraj čije je središte svuda a kraj nigde) ni kazivali ovde, budući da je odveć dobro poznata, da nije pisca ove knjige koji se poduhvatio čudnog i u pripovedaštvu ne baš često preduzimanog posla da se kroz umetničku pripovest cela ova istorija čovekovog izgona (bolje samoizgona) iz središta sveta ispriča.
Naime, pored romana Kepler koji je pred nama, Banvil je napisao još tri romana koji obuhvataju ostale bitne karike ove teme. To su Dr Kopernikus, Njutnova pisma i Mefisto.
Ko je zapravo Džon Banvil (1945) koga ovom knjigom uvodimo u našu prevodnu književnost?
Irski savremeni romansijer i pripovedač (a Irska je tradicionalno rasadnik značajnih pisaca) Džon Banvil pojavio se s prvom knjigom pripovedaka Long Lankin 1970. godine, a pored ovde već pominjanih romana o nauci i naučnicima, treba navesti i njegov roman Knjiga dokaza koji je ostrvska kritika poredila s Kamijevim Strancem i sa Zločinom i kaznom Dostojevskog. Urednik je za književnost u listu The Irish Times i živi u Dablinu.
Banvilov poduhvat, čak i nezavisno od njegovih dometa, vredan je poštovanja i zanimljiv je iz više razloga.
Pre svega, „istorijske romane“ navikli smo da gledamo skoro na isti način na koji su na istoriju gleda u Sviftovoj izmišljenoj zemlji dobroćudnih i miroljubivih divova – Brobdingnagu, čiji car iz Guliverovih kazivanja izvlači zaključak da celokupna ljudska istorija i nije drugo do užasan zbir ratova, zavera, pobuna, trovanja, izgnanstava i podvala, a manje kao na kulturnu istoriju. Ne čini li se logičnim i nužnim i ovde napraviti neku vrstu kopernikanskog preokreta, pa ratove i umorstva gurnuti na rub istorijskog zanimanja, a u prvi plan izvući istoriju kulture pod kojom, naravno, treba podrazumevati u podjednakoj meri – nauku, umetnost, filozofiju, sva dostignuća ljudskog duha.
Banvil, naravno, nije prvi koji je „romansirao“ živote naučnika jer su to radili pre njega i drugi, nije on Kopernik istorijskog romana, ali njegov poduhvat romanesknog sagledavanja vodećih stvaralaca slike sveta poslednjih vekova jeste vredan pažnje. (I Keplerov pokrovitelj, i sam junak Banvilovog romana, Tiho Brahe, takođe ima „svoj roman“ i svog pisca – Maksa Broda koji je, kod nas bar, poznatiji kao Kafkin prijatelj i poverenik, neka vrsta Hamletovog Horacija, negoli kao pisac. U Brodovom romanu Spasenje Tiha Brahea jedan od značajnih junaka je i Kepler, kao što i u Banvilovom romanu Kepler Brahe zauzima vrlo značajno mesto.)
Ne može se poreći istina da živimo u paralelnim svetovima, u posebnim krugovima, u krugovima ratnika i delatnika, znalaca i neznalica, časnika i poročnika, krugovima koji se prividno ne dodiruju, iako često jedan drugog narušavaju i ruše. Kepler, koji je živeo u jedno mučno i mutno vreme verskih ratova, koji je bio „carski matematičar“, bio je više nego apolitičan i zagledan u zvezde i harmoniju sveta dok je svuda oko njega vladao tipičan ljudski nered. Bio je zagledan u svoje krugove i Arhimed koji je i sam bio slep pred ratovima i burama, pa je nekakve svoje stvarne krugove (ako je verovati legendi) pokušao da brani, rečima samo, pred naletom raspojasanih ratnika i bio proboden kopljem.
Ako i nije Kopernik istorijskog romana već samo jedan od pregalaca na tom skromnom poslu (kao što je i Kepler samo jedan od tvoraca i „usavršivača“ slike sveta, odnosno istine o svetu), Banvil nesumnjivo teži kopernikanskom preokretu u istorijskom romanu, stavljajući u prvi plan duhovnost a ne animalnost, ono što čoveka vodi u civilizaciju a izvodi iz divljaštva.
Zanimljiv je Banvilov poduhvat još i iz drugih razloga, što se nauka i naučna traganja na svojevrstan način poetizuju, što se naglašava ono pregnuće koje nalazi najmanji zajednički sadržalac i u matematici, i u muzici, i u astronomiji, u pesništvu i mišljenju takođe, u svemu što je čudo i tajna, a što je Ajnštajn na ovde već navođenom mestu izvukao kao osnov svakog poduhvata duha, kako stvaralačkog tako i tragalačkog.
Da li je božje delo poezija (kako to tvrdi Njegoš), muzika ili matematika (broj, kako je to tvrdio drevni Pitagora), teško bi bilo reći jer su sva ta određenja više određenja nas samih negoli onog što se hoće odrediti (a što i dalje ostaje neodređeno, tajna i čudo), ona su više oko koje gleda negoli viđeno. U igri su sve mogućnosti (ponajviše one koje ne samo da nismo dokučili nego ih i ne slutimo) a istorija istraživanja vasione, i istraživanja uopšte (jer je naš vek već otkrio i kosmos u atomu, ne samo na nebu), istorija je uvećavanja znanja i neznanja istodobno, budući da je, kako neko reče, svaki odgovor ujedno i novo pitanje, ako ne i mnoštvo pitanja.
Čudo nas pušta u sebe ali biva sve veće i nesagledivije.
Nauka kao da dodiruje poeziju (krugovi tu nikada nisu bili strogo odeljeni) pa, nimalo slučajno, i mit koji je u prvim zamasima nauke odbačen kao puka mašta i detinjasto tumačenje sveta, ponovo i sve više biva uvažavan i prizivan.
Vratimo se Banvilovom Kepleru.
Čovek i naučnik, život Keplerov i njegovo mučno traganje za harmonijom sveta (Harmonice Mundi), dve su ravni ovog romana koje se samo uslovno i privremeno mogu razmatrati odvojeno jer one jesu jedno. Život Keplerov je u prvom redu njegova nauka; skoro sve ostalo je mukotrpno probijanje puta i otklanjanje prepreka.
Tu su, naravno, no ne više nego kao pozadina na portretu, i duh i život Keplerovog vremena (poslednja desetleća 16. i prva desetleća 17. veka).
I Keplerov lični život, i vreme i sredina u kojoj je živeo, svojevrstan su haos. Zbog toga iznenađuje (ili, naprotiv, uopšte ne iznenađuje) Keplerova vera u veliku harmoniju i traganje za njom, traganje koje je ometalo sve oko njega, ali ne samo ometalo nego i poricalo. Džandrljiva i bolesna žena, ćudljivi i nepredvidljivi carevi dosledni samo u jednom – u neredovnom isplaćivanju učenjakove ionako nevelike plate, verski progoni, bolesti koje mu odnose decu, sve je bilo ludilo i haos, a naspram svega toga Kepler traga za harmonijom i smislom, za geometrijskom lepotom i čistotom.
Sve, baš sve u tom Keplerovom traganju za nebesnom čistotom, simetrijom i harmonijom, ima neku suprotnost na zemlji. Počev od silovite Keplerove strasti da otkrije harmoniju i da sagleda Nebo, i njegovog slabog i bolesnog vida koji stoji naspram njegove želje.
Kao svojevrsne suprotnosti dati su i glavni junaci romana, sam Kepler i Tiho Brahe. Kepler je malen, nežan i krhak skoro, naravno u priličnoj meri asketa i zanesenjak, dok je Danac Brahe njegova suprotnost. Sklon uživanjima i preterivanjima svih vrsta, s telom koje se ne kreće nego „plovi“, sklon je i ludosti kao svojevrsnoj meri sveta.
Kepler je suprotnost i sa svojom majkom koja se bavila lečenjem i čaranjem i bila optužena kao veštica (uz odbranu svog sina kasnije oslobođena), što se može a ne mora čitati simbolično (majka veštica i sin zvezdočatac) jer je u Keplerovo vreme, i ne samo za prost svet, svaka nauka bila osobenjaštvo, uvek bliska ludosti-mudrosti alhemije, a od alhemije do „veštičjih veština“, odnosno crne magije, nema više do jedan korak (ako i taj jedan postoji).
Alhemija, reč koja se u romanu jedva pominje i kojoj je Kepler u svom osnovnom naučnom usmerenju više nego stran, može ovde, makar kao daleka analogija, biti korisna reč. Naime, dve ključne suprotnosti: haos i harmonija, imaju svoju analogiju u jednom od alhemijskih poduhvata, pretvaranju olova u zlato. I Keplerovo prevazilaženje haosa i traganje za harmonijom jeste svojevrsno dobijanje zlata iz nečeg što zlato nije. I stara latinska poslovica Per aspera ad astra, ovde neobično srećno iako dvosmisleno uleže, i u doslovnom i u prenosnom smislu, jer Keplerovo životno kretanje može da se shvati i kao ono što ova poslovica znači: kroz tegobe ka zvezdama (slave) i dalje, doslovno, iz haosa malog, ljudskog i prolaznog života ka večnosti zvezda i njihove harmonije.
I sam Banvilov književni postupak (iako postupak ovde nije „glavni junak“ dela) više je nego zanimljiv jer je u funkciji dodatnog oblikovanja Keplerovog modela sveta.
Naime, Banvil ni u jednom trenutku ne stvara klasičnu biografsku prozu (mada ostaje daleko i od eksperimentisanja i novatorstva po svaku cenu) već samo nanosi epizode koje, po dužini trajanja, variraju od jednoga dana do više godina Keplerovog života. Roman počinje susretom glavnog junaka sa Tihom Braheom, danskim naučnikom čija će posmatranja i zaključke u velikoj meri Kepler iskoristiti i proširiti u svom delu. Na samrti veliki Danac poručuje Kepleru: „Ne dozvolite da ispadne da sam uzalud živeo!“ Iz otprilike tridesetak godina od tog, za roman početnog događaja, pisac Keplera izabira tri perioda koji osvetljavaju tri vida Keplerovog života. Tu vidimo Keplera kao osujećenog naučnika za vreme njegovog preobražaja iz Tihovog saradnika u njegovog naslednika kao carskog matematičara u Pragu, kako sve vreme traga za teorijom koja bi zadovoljila Tihovo posmatranje Marsa.
Sledeća epizoda prikazuje Keplerovu posetu kući u Švapskoj nakon što je završio spis Astronomia Nova 1608. godine.
Tu su i Keplerova fiktivna pisma koja „osvetljavaju“ vreme od 1605. do 1612. godine.
U okviru ovih triju ključnih epizoda tehnikom prisećanja unosi se još puno detalja i trenutaka iz Keplerovog života.
Banvil, već smo rekli, nije koristio tehniku klasične biografske proze već je svoju knjigu, kako primećuje Rasel Mekormah (Russel McCormach) – i sam autor jedne prozne knjige o fizičarima (Noćne misli klasičnih fizičara), oblikovao po analogiji s Keplerovim kosmosom, organizujući knjigu kao niz orbitalnih kretanja s usputnim stanicama: Grac, Prag, Linc, i nekoliko drugih.
Za te bi se orbite mogla naći i druga imena: snovi i java, sećanja i nade, život i nauka.
Tu je, a time doslovno roman i počinje, najgolicavija od svih ljudskih tema, san o rešenju zagonetke postojanja, ljudskog i kosmičkog ili mikrokosmičkog i makrokosmičkog. Odvajkada je čovek pred sobom i pred svetom u ulozi odgonetača, u ulozi Edipa pred Sfingom; oduvek su i neki od najvećih umova uspevali da sebe ubede da su rešili tajnu, a ona je uvek odolevala i obnavljala se, ma koliko osvetljena, uvek je izlazila uvećana.
„Johanes Kepler, usnuo u svom čipkastom okovratniku, sanjao je rešenje tajne kosmosa“.
To je rečenica kojom počinje roman o Kepleru. Nečim sličnim on se i završava, snom koji nije rešenje, a koji možda tim više to jeste. U bolesničkoj groznici, između sna i jave, Kepler pronalazi večnost i otklanja smrt, pronalazi rešenje-pitanje u neobično jakoj slici, rešenje-pitanje ne postavljeno (ili nađeno) već vrisnuto: „Prevrni ravan kamen i eto ti: obilje i sram!“
Između ta dva sna o rešenju tajne svemira i života teče Keplerov život ispunjen stvarnim traganjem i stvarnim polurešenjima. Kažemo „polurešenjima“ jer punih rešenja i nema, već kako videsmo, samo poluosvetljenja koja su i nova zatamnjenja tako da se, u naše vreme, s dovoljno opreznosti prilazi svim konačnim rešenjima (a konačno je bilo i vreme da se odbace konačna rešenja).
Istorija saznavanja, u svim oblastima skoro, manje je istorija sticanja izvesnosti a više utvrđivanje neizvesnosti, nezavršivosti traganja. Takvi su i astronomski sistemi, sve manje sigurni i postojani, Ptolomejev, Kopernikov, Keplerov, Njutnov, Ajnštajnov; takvi su i matematički sistemi, od recimo nekada jedine euklidske geometrije do geometrije Rimanove; da i ne pominjemo filozofske sisteme, ili da ih pomenemo baš zato što se u njima bolje nego igde vidi i sva taština, moć i nemoć ljudskog duha. Čak su i neki od najvećih filozofskih duhova uspevali da poveruju da se s njima završava mišljenje i otpočinje samo carstvo Istine.
Verovanje u Istinu, verovanje u vlastito slovo i u vlastitu knjigu kao okončanje mišljenja može da izgleda naivno i smešno, može da izgleda, ali ono nije to jer je ono skoro uvek opravdano. Opravdano samo delimičnom istinom, istinom u jednom trenutku i za trenutak, tj. istinom koja će već sutra biti svrgnuta i zamenjena nečim novijim, širim i dubljim što staro delom uključuje u novo učenje, a delom odbacuje. I nada da će se Istina pronaći, i vera da je ona već pronađena (da se upravo pronalazi), ona je toliko korisna „energija zablude“ o kojoj goviri Viktor Šklovski, energija koja upućuje velikom cilju koji ostaje nedosegnut, ali zato, za utehu, bivaju dosegnuti manji ciljevi (uvek manji i skoro uvek dovoljno veliki da opravdaju odricanja, napore, patnju).
Keplerov život kreće se između zemlje i neba, između tela i duše, između prljavog i čistog. U pismu Johanesu Fabricijusu, Kepler će reći: „Kakо je svet čudno mesto. Ko se ne bi radije uzdigao u čiste i tihe visine nebeskih vidika?“
Jedno od svojih najponesenijih pisama u kojem raspravlja o najvećim stvarima, o jednom od osnovnih filozofskih problema koji je filozofe zaokupljao vekovima i koji se, uprošćeno, može svesti na pitanje da li je primaran um ili materija (namerno tu dilemu postavljamo u terminima iz slavne i istoimene Šredingerove rasprave), a držeći sav stranu uma, Kepler će završiti ironično: „Za sada, moja gospođa supruga želi da veliki astronom ode u grad i nabavi debelu gusku.“
Kepler kao filozof sledbenik je Pitagore i Platona (naravno, protivnik Aristotela i njegove filozofske linije); on veruje u um i dušu, u harmoniju i smisaoni poredak, ne u telo, u svet – to „čudno mesto“, u „debelu gusku“ kao simbol tog sveta koji može biti samo mesto pada i haosa.
Između oka i uma, između čula i duha, Kepler je na strani uma i on veruje da se od uma ide ka čulima, a ne obrnuto: „Akо um nikada nije koristio oko, onda bi on, da bi zamislio stvari koje se nalaze van njega, zahtevao oko i propisao sopstvene zakone po kojima bi se ono oformilo“.
Pred poslednjom i najvišom tajnom, tajnom koja ima mnogo lica i u koju je bio zagledan celoga života i koju je hteo da providi (cilj koji će, mnogo kasnije, možda i najsilovitije i najslikovitije od svih izraziti slikar Franc Mark rečima – „razbiti ogledalo života i gledati biću u lice“) Kepler kao da se obreo na početku: pred pitanjem o Bogu i nerešivoj zagonetki sveta. U slična udubljivanja upuštao se i Ajnštajn (mada ovde imamo stvarnog Ajnštajna i fiktivnog odnosno romanesknog Keplera) koji je rekao da „prevejan je Gospod Bog, prevejan ali ne i zao“.
Jer, kroz ceo roman i kroz ceo Keplerov život ukrštale su se tajna života i tajna svemira, života čiji je ovde najkarakterističniji predstavnik ono što se s užasom otkrije kada se podigne ravna kamena ploča: „obilje i sram“.
I Kepler koji je toliko odgovarao, na kraju se nalazi samo s pitanjem. Čudno jedno objašnjenje ovog pitanja svih pitanja može se pročitati na kraju Banvilovog romana, a to su reči Keplerovog prijatelja, Jevrejina, brusača sočiva. Taj odgovor dolazi iz jevrejske mistike i glasi:


„Sve nam je rečeno, ali ništa objašnjeno.“


Može se ovim rečima priključiti po nečem slična kineska mudrost – „Tražiti magarca jašući na magarcu“, mogu se ovoj jevrejskoj misli prineti i druge „rođake“, ostaje seta i činjenica da je ona ocrt prostora iz kojeg nema izlaza.
Tamo gde je sve rečeno a ništa objašnjeno, tamo je svaki odgovor ujedno i novo pitanje, pa i na san o rešenju tajne sveta koji glavni junak sniva na početku romana, pravi odgovor i pravi završetak romana jeste neznanje, reči koje ne objašnjavaju.
Time što je svog junaka uveo u roman snom o rešenju najviše i poslednje tajne, što ga je preko rešavanja (pa i rešenja koja nisu ni mala ni beznačajna) doveo na kraju do ponovnog neznanja, Džon Banvil nije samo ispričao priču o Kepleru već i o prirodi i putu ljudskog duha uopšte.
Stevan KORDIĆ

Preise dem Engel die Welt.

R. M. Rilke
Duino Elegies



I
Mysterium Cosmographicum




Johanes Kepler, usnuo u svom čipkastom okovratniku, sanjao je rešenje tajne kosmosa. Drži ga skupljenog u svojoj svesti, kao što bi u svojim rukama držao nešto dragoceno, od nezemaljske krhkosti i sjaja. O, ne budi se! Ali hoće. Gospođa Barbara, s izrazom mračnog zadovoljstva, prodrma ga za stopalo s poluizuvenom cipelom, a čudesno jaje se namah raspuče, ostavljajući samo delić magličaste beline i nekoliko koordinata polomljene ljuske.
I 0.00429.
Sav je bio u grču i hladan, a u ustima je osećao neprijatan zadah posle spavanja. Otvorivši jedno oko, ugleda svoju ženu kako ponovo poseže za njegovim stopalom koje je visilo, pa je ćušnu po prstima. Pogledala ga je, a pred tim punačkim licem usplahirena izraza on ustuknu i poče nešto naveliko da petlja oko oboda svog pozajmljenog šešira. Devojčica Regina, njegova pastorka, sedeći uspravno pored svoje majke, uključila se u ovu malu čarku svojim uobičajenim blagim netremičnim pogledom. Zatim se pojavio mladi Tige Brahe, saginjući se s visine dole na prozor kočije, bledo vlažna crnpurasta osoba, mršavih udova, mlitavih šapa, lukava oka.
„Stigli smo, gospodine“, reče on smeškajući se usiljeno. To gospodin. Kepler, brišući diskretno usta o rukav, siđe na drhtavim nogama iz kočije.
„Ah.“
Zamak Benatek se isprečio pred njim, grandiozan i ravnodušan na sunčanom februarskom vazduhu, prostraniji čak i od crne gomile jada koja se nad njim nadnosila čitavim putem od Graca. Mehur turobnosti se podiže i rasprsnu u kaljuzi njegovog smućenog razuma. Mestlin, čak i Mestlin ga je izneverio: zašto očekivati više od Danca Tiha? Njegova vizija je plivala dok su mu suze navirale. Još nije imao trideset godina; osećao se mnogo starijim od toga. A onda, pritiskujući pesnicama oči, okrete se na vreme da vidi kako junker Tengnagel, gizdavi plavi grubijan, sa svoga konja koji se propinjao pada glavačke u izbrazdan židak mulj na putu, pa se još jednom zadivi neiscrpnoj dobroti sveta koji uvek ima da ponudi neku malu utehu.
Sledeća uteha je bila u tome što je veličanstveno spokojstvo Benateka bilo samo kamena spoljašnjost: iza kapije gde se pružalo kaldrmisano dvorište, ta petorica putnika stigla je usred ludnice. Daske su klepetale, cigle se kršile, zidari zviždali. Jedna prenatovarena mazga, zabačenih ušiju i razjapljenih čeljusti, njakala je i njakala. Tige mahnu rukom i reče: „Novi Uranijenborg!“ i nasmeja se, a dok su se saginjali ispod ulegle granitne gredice, neki nalet uzbuđenja, obojen paukusom njegovog sna, podiže se kao topla plima u Keplerovoj guši. Možda je ipak učinio pravu stvar time što je došao u Bohemiju? Mogao bi ovde velike stvari da učini, u Braheovom zamku, pod uticajem jedne ličnosti daleko veće i luđe od njegove sopstvene.
Ušli su u drugo, manje dvorište. Ovde se nisu izvodili nikakvi radovi. Gomilice snega isflekanog rđom prionule su po pukotinama i po prozorskim pervazima. Sunčev zrak se oslanjao o mrkožuti zid. Sve je bilo mirno, bilo dok se, kao neka stvar bačena u mirnu baru, jedna prilika nije pojavila iz senke svoda; bio je to kepec ogromnih ruku i glave, malih nogu i zgrbljenih leđa. Osmehnuo se, isprobavajući pozdrav uz klek kolena dok su prolazili. Frau Barbara uze Regininu ruku.
„Bog neka vas čuva, gospodo“, zapišta kepec svojim piskavim glasom, i ostade neprimećen.
Kroz vrata na direcima ušli su u predvorje s otvorenom vatrom. Prilike su se kretale tamo-amo po crvenkastoj tmini. Kepler je oklevao, a žena mu je iza leđa meko dahtala u uho. Piljili su. Da ih možda nisu uveli tamo gde stanuje posluga. Za stolom, pored vatre, sedeo je crnpurast čovek s brkovima i ždrao. Keplerovo srce zalupa. Bio je čuo o nastranostima Tiha Brahea, a van svake sumnje jedna od njih bila je i da ovde dole jede, a van svake sumnje to je bio on, veliki čovek napokon. A nije bio. Taj čovek podiže pogled i reče Tihovom sinu: „Aha! Vratio si se“. Bio je Italijan. „Kakо stoje stvari u Pragu?“
„U raspadu“, reče mladi Tige, sležući ramenima, „u raspadu, rekao bih.“
Italijan se namršti, a onda dodade: „Aha, uhvatio sam te, uhvatio sam te. Ha.“
Kepler poče da se vrpolji. Svakako da je trebalo da bude i neke bolje dobrodošlice od ove. Da li ga to neko namerno omalovažava ili se aristokrate jednostavno tako ponašaju? Da li je potrebno da skrene pažnju na svoje prisustvo? To bi mogao da bude i strašan nedostatak takta. Ali Barbara će za koji trenutak početi da mu gunđa. Zatim ga nešto okrznu i on se trže od straha. Kepec je bio ušao tiho, a sada se posadio ispred astronoma i ispitivao smirenom pažnjom zabrinuto lice i kratkovidi pogled, iskrzane čakšire, izgužvan čipkani okovratnik, te ruke koje su stezale šešir s perom. „Gospodin Matematikus, usudio bih se“, i pokloni se. „Dobro došli, i te kako dobro došli“, reče kao da je bio gospodar te kuće.
„Ovo je“, reče mladi Brahe, „Јере, luda moga oca. To je neka vrsta svete životinje, upozoravam vas, a može i da predskaže budućnost.“
Керес se osmehnu, klimajući svojom ogromnom glatkom glavom. „Ćutite, gospodaru, ja sam samo jadni osakaćeni čovek, jedno ništa. Ali vi ste okasnili. Ove duge protekle nedelje iščekivali smo vas i vaš...“ zastade bacajući pogled na Keplerovu ženu „... prtljag. Vaš otac brine.“
Tige se namršti. „Upamti, ti“, reče on, „govnoždera žabo, jednoga dana ćeš mi pasti u nasleđe.“
Jepe pogleda za Tengnagelom koji je upravo otišao, ljutito, k ognjištu. „Šta muči našeg zamišljenog prijatelja?“
„Pad s jahaćeg konja“, reče Tige i najednom se zakikota.
„Da? Drolje su znači bile tako živahne, tamo u gradu?“
Gospođa Barbara prezrivo podiže glavu. Takav razgovor, i to u prisustvu dece! Ona je već neko vreme sabirala protiv Benateka tuce pojedinosti koje su se sada nakupile u obliku opšte duboke uvređenosti. „Johanese“, poče ona, spuštajući glas za zlokobna tri polutona, ali baš tada onaj Italijan ustade i lagano kucnu prstom mladog Tigea. „Recite mu“, reče on, „vašem ocu, da mi je žao zbog ovoga. Još uvek je ljut i neće da me vidi, a ja više ne mogu da čekam. Nije to bila moja greška: ta životinja je bila pijana! Tako mu reci, hoćeš? A sada, zbogom.“ Brzo izađe napolje, prebacujući skut svog teškog ogrtača preko ramena i nabijajući šešir na glavu. Kepler je gledao za njim. „Johanese.“ Tige je nekuda odlutao. Tengnagel je razmišljao. „Hodite“, reče kepec i ponovo pokaza, kao nešto što se nakratko pokazuje pre nego što će se sakriti u šaci, svoj tanki lukavi osmeh. Poveo ih je uz neprijatno vlažno stepenište duž beskrajnih kamenih hodnika. Zamak je odzvanjao od povika, besnog pevanja koje je na mahove dopiralo, lupanja vrata. Gostinske sobe bile su kao pećine i skromno nameštene. Barbara skupi svoj nos na miris vlage. Prtljag još nije bio iznet gore. Jepe je naslonjen o vrata stajao skrštenih ruku, posmatrao je. Kepler se povukao do prozora sa kamenim stubom u sredini i na vrhovima prstiju gledao dole na dvorište i radnike i konjanika u ogrtaču koji je kaskao prema kapiji. Uprkos neprijatnostima koje je imao, u dubini duše je očekivao nešto veliko i raskošno od Benateka, zlatne sobe i spontani aplauz, pažnju veličanstvenih ozbiljnih ljudi, svetlost, prostor i opuštenost: a ne ovo sivilo, nakaznost, buku i huku tuđih života, ovaj dobro znan – Oh, dobro znan! – nered.
Zar Tiho Brahe nije i sam bio krupan, zar nije bio rasipan? Kada je u podne stigao poziv, Kepler, koji je ponovo bio zaspao, odteturao se dole kroz zamak i zatekao kako se neki debeli ćelavi čovek dernja ni na šta drugo do na svog pitomog vapita. Ušli su u visoku dvoranu, i seli, a Danac je najednom postao ćutljiv, netremice gledajući u svog gosta. A onda je Kepler, umesto da svoj duh uzdigne dovoljno visoko kako bi susreo ovu veličinu, krenuo da priča o svojim problemimа. Jadikovanje kоје је i sam mogao da čuje u svom glasu ljutilo ga je, ali nije mogao da ga obuzda. Konačno, imao je i razloga da jadikuje. Danac, naravno, smrknuto je razmišljao Kepler, ništa nije znao o problemima s novcem i tome slično, o tim prljavim stvarima. Njegovo ogromno samopouzdanje bilo je uobličeno vekovima patricijskog odgoja. Čak i ova soba, visoka i svetla, s finom starom tavanicom, odavala je postojanu uzvišenost. Svakako da se ovde nered ne bi ni usudio da pokaže svoje lukavo lice. Tiho, sa svojom ćutnjom i svojim ukočenim pogledom, svojom sjajnom kupolom lobanje i metalnim nosem, izgledao je više nego ljudski, ličio je na veliku tešku mašinu čiji neprimetni rad drži čvrsto u njihovim tokovima sva toliko različita ponašanja zamka i njegovog životnog obilja.
„... I mada sam u Gracu“, govorio je Kepler, „imao mnoge uticajne ljude na svojoj strani, čak i jezuite, da, ni to nije ništa pomoglo, vlasti su nastavile da me proganjaju bez milosti, tražeći da se odreknem svoje vere. Ne biste poverovali, gospodine, bio sam primoran da platim globu od deset florina za tu privilegiju, privilegiju, pazite sad ovo, da svoju jadnu decu sahranjujem po luteranskim običajima.“
Tiho se promeškolji i povuče svoje brkove naniže kažiprstom i palcem. Žalosna pogleda Kepler se još više povi u svojoj stolici, kao da se jaram tog prsta i palca spustio na njegov tanki vrat.
„Kakva je vaša filozofija, gospodine?“ upita Danac.
Italijanske narandže su treperile u činiji od slitine koja je stajala između njih na stolu. Kepler nikada ranije nije video narandže. Izložene, krupne od zrelosti, bile su tajanstvene u svojoj napetoj neumoljivoj prisutnosti.
„Smatram da je svet ispoljavanje mogućeg poretka“, rekao je. Da li je to bio još jedan delić ovog jutrošnjeg sna? Tiho Brahe ga je ponovo gledao, nepomično. „То jest“, požuri Kepler, „ја prihvatam filozofiju prirode.“ Žalio je što se nije drugačije obukao. Naročito je žalio zbog čipkane kragne. Stavio ju je s namerom da ostavi utisak, ali je bila pretesna. Njegov pozajmljeni šešir mlitavo je ležao pored njegovih nogu, opet jedan smeo ali loše procenjen ukras, s ulegnućem na vrhu gde ga je nehotice nagazio. Tiho, gledajući u suprotni ugao tavanice, reče:
„Kada sam prvi put stigao u Bohemiju, Car nas je u Pragu smestio u kuću pokojnog vicekancelara Kurtija, gde je paklena zvonjava zvona s obližnjeg kapucinskog manastira predstavljala danonoćno mučenje.“ Slegnuo je ramenima. „Čovek uvek mora da se sukobljava s uznemiravanjima.“
Ozbiljna izraza, Kepler je klimao glavom. Zvona, da: zvona bi zaista ozbiljno narušila usredsređenost, mada ni upola tako ozbiljno, razmišljao je, kao krici nečije dece koja umiru u agoniji. Morali su, on i ovaj Danac, mnogo da nauče jedan o drugom. Gledao je oko sebe s osmehom, diveći se i pun zavisti. „Ali ovde, naravno...?“ Zid pored kog su sedeli skoro da je sav bio od ogromnog svedenog prozora sastavljenog od mnogih olovkom zalivenih okana i bio je okrenut vinogradima i pašnjacima koji su se pružali ka plavoj prozračnoj daljini. Zimsko sunce bleštalo je na Izeru.
„Саr govori o Benateku kao o zamku“, reče Tiho Brahe, „ali on teško da je to. Izvodim obimne izmene i proširenja; naumio sam da ovde bude moj bohemijski Uranijenborg. Čovek se obeshrabri na svakom koraku. Njegovo veličanstvo saoseća, ali ne može lično da se angažuje oko svakog detalja. Upravnik ovdašnjih krunskih poseda, s kojim uglavnom moram da sarađujem, nije mi baš toliko naklonjen koliko bih ja to želeo. Zove se Milštajn, Kaspar fon Milštajn...“ dodade zlokobno odmeravajući to ime kao što bi dželat odmeravao nečiji vrat. „Mislim da je Jevrejin.“
Negde napolju izbilo je podnevno zvono i Danac je zatražio svoj doručak. Sluga unese vruć hleb umotan u salvete i bokal iz koga je usuo u njihove šolje crnkastu tekućinu koja se pušila. Kepler se zagleda u nju, a Tiho reče: „Nije vam poznat ovaj napitak? Potiče iz Arabije. Smatram da divno izoštrava um.“ Bilo je to kao usput rečeno, ali je Kepler znao da je bilo s namerom da se na njega ostavi utisak. Otpio je, a onda coktao usnama procenjujući ga, a Tiho se prvi put osmehnuo. „Morate mi oprostiti, Herr Kepler, što nisam lično došao da vas dočekam po vašem dolasku u Bohemiju. Kao što sam spomenuo u pismu, ja retko odlazim u Prag, ukoliko to nije neka poseta Caru, a osim toga, položaj Marsa u odnosu na Jupiter u ovo vreme, shvatićete, ohrabrio me je da ne prekidam svoj posao. Međutim, verujem da ćete shvatiti da vas sada primam manje kao gosta, a više kao prijatelja i kolegu.“
Ovaj mali govor, uprkos prividnoj toplini, obojicu je ostavio nekako neodređeno nezadovoljnim. Tiho, koji je upravo hteo da nastavi, smrknuto odvrati pogled k prozoru i zimskom danu napolju. Sluga je klečao ispred ozidane peći stavljajući borove cepanice u vatru. Taj čovek je imao ošišanu glavu, mesnate šake i jarkocrvena stopala uvučena u drvene klompe. Kepler uzdahnu. Pripadao je, shvatio je to, onom sloju ljudi koji primećuje stanje u kome se nalaze noge posluge. Otpio je još malo tog arabijskog napitka. Bistrio mu je glavu, ali se isto tako činilo, što je uznemiravalo, da od njega drhti. Uplašio se da mu se groznica opet vraća. Mučila ga je ima već šest i više meseci i nagnala da poveruje, u sive jutarnje sate, da je jektičav. Ipak, izgledalo je da se goji: ovaj prokleti čipkani okovratnik ga je davio.
Tiho Brahe se okrete k njemu i, gledajući ga netremice, upita: „Obrađujete metale?“
„Metale...?“ Reče jedva čujno. Danac je izvadio malu lakiranu kutiju s lekovitom mašću i sada je nanosio malo tog mirišljavog melema na meso koje je okruživalo veštački hrbat od legure srebra i zlata koji je bio postavljen u oštećeni nos, tamo gde je još kao mladić bio unakažen u dvoboju. Kepler je netremice gledao. Zar će se od njega možda tražiti da uobliči jedan nov i finiji organ koji bi ukrasio krupno Dančevo lice? Laknulo mu je kad je Tiho, s tragom razdražljivosti, rekao: „Mislim na destilatore i ostalo. Rekli ste da zastupate filozofiju prirode, zar ne?“ Imao je neku naviku koja onespokojava time što je u govoru lutao napred-nazad, kao da su predmeti bili neka vrsta figura u igri koju je lenjo igrao u svojoj glavi.
„Ne ne, alhemija nije, ja nisam...“
„Ali vi izrađujete horoskope.“
„Da, ovaj, kad mi...“
„Za pare?“
„Ovaj, da.“ Počeo je da muca. Osetio je da je primoran da prizna jednu bitnu beznačajnost duha. Uzdrman, pribrao se za protivnapad, ali Tiho opet naglo preusmeri pravac igre.
„Vaši spisi su veoma značajni. S pažnjom sam pročitao vaš Mysterium cosmographicum. Nisam se slagao s metodom, naravno, ali sam dostignute rezultate smatrao... značajnim.“ Kepler proguta. „То je preljubazno od vas.“
„Маnа je, rekao bih, to što ste svoje teorije zasnovali na Kopernikovom sistemu.“
Umesto na vašem, to jest. Pa, sad su bar doticali pravu materiju. Pesnica stisnutih u krilu kako bi ih zaustavio da ne drhte, Kepler je grozničavo tragao za najboljim načinom da odmah pređe na bitno pitanje. Zatekao je sebe, ljuteći se, kako okleva. Nije verovao Tihu Braheu. Taj čovek je sveukupno bio i suviše staložen i oprezan, kao neka vrsta velikog lenjog grabljivca koji lovi nepokretan iz zapete zamke u svom skrovištu. (Ipak je, na svoj način, bio veliki astronom. To je delovalo umirujuće. Kepler je verovao u bratstvo nauke.) A osim toga, u čemu se sastojalo to bitno pitanje? U Benateku je tražio više od običnog smeštaja za sebe i svoju porodicu. Život je za njega bio sam po sebi neka vrsta čudesnog bića, skoro živi organizam, satkan od divne složenosti i gracioznosti, ali razdiran hroničnom groznicom koja pustoši; želeo je da mu Benatek i njegov gospodar podare savršen red i mir u kojima bi mogao da spozna kako da obuzda svoj život, da primiri njegovo grozničavo drobljenje i usmeri ga na igranje ozbiljne igre. Sada, dok je u tihom očaju razmišljao o ovim pometnjama, trenutak mu izmače. Tiho, gurajući u stranu oglodane kosti od doručka, poče od ustaje. „Hoćemo li vas videti za večerom, Herr Kepler?“
„Ali!...“ Astronom je drljao rukom ispod stola tražeći svoj šešir.
„Tada ćete susresti neke od mojih pomoćnika, a možemo razgovarati o preraspodeli zadataka, sada kada nas je jedan više. Mislio sam da vam zadam lunarnu orbitu. Međutim, prvo moramo da se posavetujemo sa Kristijanom Longbergom, mojim čovekom koji, kako ćete vi to svakako shvatiti, ima šta da kaže o ovim stvarima.“ Polako su izlazili iz sobe. Tiho nije hodao već skoro plovio kao dostojanstven brod. Kepler, bled, drhtavim prstima uvijao je obod šešira. Sve je ovo bilo ludo. Prijatelj i kolega zaista! S njim su se ophodili kao da je kakav početnik. U hodniku mu je Tiho Brahe uputio jedno odsutno zbogom, a zatim otplovio. Frau Barbara ga je čekala u njihovim sobama. Imala je izraz osobe koja izgleda kao da je uvek zanemarena, njegovim prisustvom ništa manje nego njegovim odsustvom. Sva ražalošćena i u iščekivanju, upitala je: „I?“
Kepler odabra izgled osmehnute rasejanosti pa ga s naglašenim oprezom isproba. „Hmm?“
„I“! insistirala je njegova žena. „Šta se desilo?“
„Oh, doručkovali smo. Vidi, doneo sam ti nešto“, pa izvadi iz svog skrovišta u vrhu šešira, kao kakav mađioničar, pomorandžu. „А pio sam i kafu!“
Regina, koja je bila nagnuta preko otvorenog prozora, sada se okrete i priđe svom očuhu sa smeškom. Pod njenim iskrenim pogledom uvek se osećao pomalo stidljivo.
„U dvorištu je mrtav jelen“, reče ona. „Akо se dovoljno nagneš, videćeš ga, na kolima. Vrlo je velik.“
„То је vapit“, reče Kepler blagim glasom. „То se zove vapit. Napio se, znaš, pa je pao kad...“
Prtljag su im bili izneli gore i Barbara je raspakivala, a sada je s tom sjajnom voćkom koju je držala u šakama najednom sela usred razbacanog krša njihovih stvari i počela da plače. Kepler i devojčica su je netremice gledali.
„Ništa nisi sredio!“ cvilela je. „Nisi ni роkušao.“
*

O, sve mu je bilo poznato: darmar je bio stanje njegovog života još od samog početka. Kada bi uspeo, makar i nakratko, da zadobije neki unutrašnji mir, onda bi se onaj spoljašnji svet svakako obrušio na njega. Tako je to bilo u Gracu, na kraju. Pa ipak, ta poslednja godina, pre nego što je bio primoran da pobegne Tihu Braheu, tako je bila lepo počela. Nadvojvoda se na trenutak umorio od proganjanja luteranaca, Barbara je opet bila noseća, a kako je Stiftsschule opet bila zatvorena, bilo je puno vremena za njegova privatna izučavanja. Čak je bio smekšao prema onoj kući u ulici Stempfer, koja ga je u prvi mah ispunjavala dubokim prezirom čije poreklo nije mogao da istražuje. Bila je to poslednja godina toga veka i postojalo je neko osećanje rasterećenosti jer je neka stara gadna stvar bila konačno, pošto je pričinila mnoge nevolje, na izdisaju.
U proleće, njegovo srce ispunjeno nadom, ponovo ga je podstaklo na veliki zadatak da formuliše zakone harmonije sveta. Njegova radna soba nalazila se u zadnjem delu zgrade, udoban kutak odvojen od popločanog prolaza koji je vodio ka kuhinji. Nekada je to bila ostava za starudiju, u vreme dok je Barbarin pokojni muž još bio živ. Kepler je proveo čitav jedan dan raščišćavajući krš, papire, stare kutije i polomljen nameštaj koje je prosto izbacio kroz prozor na uraslu cvetnu leju ispred zgrade. Tamo još uvek leži, buđava gomila đubreta koja svakog proleća izbacuje grozdove divlje lincure, možda u znak sećanja na bivšeg gospodara kuće, jadnog Maksa Milera, blagajnika kraduckala, čiji je tužni duh još uvek tumarao po svom izgubljenom posedu.
Bilo je i drugih, većih soba koje je mogao da odabere, jer to je bila velika kuća, ali je Kepler više voleo ovu. Bila je po strani. Barbara je u to vreme još uvek imala društvenih ambicija i skoro svakog popodneva kuća je odjekivala od glasova konjolikih žena savetnika i varošana, ali jedini glasovi koji su remetili tišinu njegovog zamandaljenog skrovišta bilo je svadljivo kokodakanje kokošaka u dvorištu i pesma sluškinja u kuhinji. Mirna zelenkasta svetlost blažila je njegove bolesne oči. Ponekad je Regina dolazila i sedela s njim. Rad mu je dobro napredovao.
Napokon je privlačio izvesnu pažnju. Italijan Galilej je zahvalio što mu je poklonio primerak knjige Mysterium cosmographicum. Istina, pismo mu je bilo razočaravajuće kratko i tek uljudno. Tiho Brahe, međutim, pisao mu je s toplinom i nadugačko o knjizi. Isto tako, njegova prepiska s bavarskim kancelarom Hervartom fon Hehenburgom se nastavila, uprkos verskim nemirima. Sve mu je to dopuštalo da veruje da je počeo da postaje uticajna osoba, jer koliko bi ljudi od dvadeset i osam godina moglo da potvrdi da među svojim kolegama ima takve prosvetitelje (mislio je da to nije prejaka reč)?
Ove mrvice bi mogle da ostave utisak na njega, ali druge je bilo teže pridobiti. Sećao se svađe s tastom, Jobstom Milerom. Ostao mu je u sećanju, nije bio siguran zbog čega, početak tog kritičnog perioda koji će se završiti, devet meseci kasnije, njegovim progonom iz Graca.
Proleće je te godine bilo loše, s kišom i jakim vetrovima tokom čitavog aprila. Početkom maja naišao je neki ružan mir. Nebo je danima ličilo na kupolu od čudnog bledog oblaka, noći su bile maglovite. Ništa se nije pomeralo. Bilo je to kao da se i sam vazduh zgusnuo. Ulice su zaudarale. Kepler se plašio tog vampirskog vremena, koje je uticalo na telesnu ravnotežu njegovog sastava, zbog čega ga je mozak boleo, a vene zastrašujuće oticale. U Mađarskoj su se, pričalo se, na sve strane pojavljivale krvave mrlje po vratima i zidovirna, pa čak i po poljima. Ovde u Gracu, neku su staricu, koju su jednog jutra otkrili kako mokri iza jezuitske crkve nedaleko od ulice Stempfer, kamenovali kao vešticu. Barbara, koja je bila u sedmom mesecu trudnoće, postala je zabrinuta. Vreme je bilo zrelo za pojavu kuge. Bila je to, za Keplera, prava napast, kada je Jobst Miler došao iz Gesendorfa na tri dana.
Bio je neveseo čovek, ponosan na svoj mlin, svoje pare i svoje imanje u Mileku. Kao i Barbara, i on je imao društvenih aspiracija, tvrdio je da je plemenitog porekla i imenu je dodavao – od Gesendorfa. Isto kao i Barbara, mada ne tako spektakularno kao ona, bio je izrabljivač svog bračnog druga – njegova druga žena bila je bolesna. Sakupljao je bogatstvo sa strašću koja je na drugim mestima u njegovom životu nedostajala. Na svoju ćerku gledao je kao na materijalno dobro, tako se činilo, koje mu je ukrao nikogović Kepler.
Ali ta poseta poslužila je da se Barbara bar donekle razveseli. Drago joj je bilo da ima nekoga ko će je podržati. Ona se, doduše, u Keplerovom prisustvu, nikada nije otvoreno žalila na njega. Njena taktika bila je – tiha patnja. Veći deo trodnevne tastove posete Kepler je proveo zaključan u svojoj sobi. Regina mu je pravila društvo. Ni ona nije mnogo marila za dedu Milera. Tada je imala devet godina, ali je bila mala za svoje godine, bleda, pepeljavo-plave kose koja kao da je uvek bila vlažna i prilepljena za njenu usku glavu. Nije bila lepa, bila je previše izdužena i bleda, ali je bila karakterna. Bilo je u njoj neke dovršenosti, nekog postojanja za sebe, nekog samozadovoljstva; Barbara se nje malko plašila. Sedela bi u njegovoj radnoj sobi, na visokoj stolici, držeći u krilu igračku na koju bi zaboravila, gledajući stvari – karte, stolice, zapuštenu baštu, čak i Keplera ponekad, kad bi se zakašljao ili vukao nogama ili kada bi nesvesno ispustio neki od svojih nehotičnih malih uzdaha. Čudna je bila njihova sprega, ali u čemu, nije bio siguran. On joj je bio treći otac koga je poznavala u svom kratkom životu, i ona je čekala, pretpostavljao je, da vidi hoće li se on pokazati dugovečnijim od prethodne dvojice. Da li je to bilo ono u čemu su saučestvovali, znači, nešto što je predstojalo, u budućnosti?
Tih dana imala je više razloga nego obično da ga posećuje. Bio je jako uznemiren. Nije mogao da radi, znajući da su njegova žena i njen otac, taj par, bili negde u kući, lokali vino koje bi on inače popio za doručak i klimali svojim glavama nad njegovim nedostacima. I tako je sav stegnut sedeo za svojim neurednim stolom, jadikovao, mrmljao i žvrljao neobuzdane proračune koji i nisu bili toliko matematika koliko neka vrsta šifre koja je izražavala, u njihovoj silovitoj iracionalnosti, njegov inače nemi bes i osujećenost.
Tako se dalje nije moglo.
„Moramo da porazgovaramo, Johanes.“ Jobst Miler dopusti da mu se preko lica, kao kakav odvratan puding, razvuče jedan od njegovih retkih osmeha. Retko kad da je svoga zeta oslovljavao imenom. Kepler je pokušao da ga izbegne.
„Јаkо – jako sam zauzet.“
To nije trebalo da kaže. Kako je mogao da bude zauzet, kad je škola zatvorena? Njegova astronomija bila je, za njih, obična igrarija, znak njegove bedne neodgovornosti. Osmeh Jobsta Milera postade tužan. Danas je bio bez onog kupastog šešira širokog oboda koji je nosio skoro stalno i u kući i napolju, pa je izgledao kao da mu nedostaje deo glave. Imao je pravu sedu kosu i plavkastu bradu. Bio je neka vrsta kicoša, uprkos godinama, a voleo je somotske prsluke, čipkane okovratnike i plave trake oko kolena. Kepler nije hteo da ga gleda. Bili su na galeriji, iznad predvorja. Bleda jutarnja svetlost prodirala je kroz prozor sa šipkama koji se nalazio iza njih.
„Аli za mene biste mogli da odvojite jedan sat, možda?“
Sišli su niza stepenice, a cipele Jobsta Milera s kopčama su izvodile po uglačanim daskama dosadnu silaznu skalu neodobravanja. Astronom je razmišljao o školskim danima: sada si nastradao, Keplere. Barbara ih je čekala u trpezariji. Johanes smrknuto primeti živahan pogled u njenom oku. Znala je da ga je stari načeo, tako su se dogovorili. Ona je prethodne večeri eksperimentisala s kosom (opadala joj je u velikim pramenovima posle rođenja njihovog prvog deteta), i sada, dok su ulazili, ona smače zaštitnu mrežicu, a čvrsti uvojci odskočiše s njenog čela. Johanesu se učini kao da ih čuje kako pucketaju.
„Dobro jutro, draga moja“, reče on kezeći joj se.
Ona nervozno dotače svoje lokne. „Tata hoće da razgovara s tobom.“
Johanes zauze svoje mesto za stolom naspram nje. „Znam.“ Ove stolice, stari italijanski komadi nameštaja, deo Barbarinog miraza, za njega su bile previsoke, morao je da se protegne kako bi prstima dotakao pod. Ipak ih je voleo, kao i ostali nameštaj, i samu sobu; dopadalo mu se izrezbareno drvo, stara cigla i crne grede na tavanici, kao i sve takve zdrave stvari, koje su, čak i ako nisu bile baš njegove, pomagale da se njegov svet održi.
„Johanes je pristao da mi dodeli jedan čas svog dragocenog vremena“, reče Jobst Miler, nalivajući sebi vrč tankog piva. Barbara se ugrize za usnu.
„Mm“, reče Kepler. Znao je o čemu će se pričati. Ulrike, sluškinja, uđe gegajući se u hodu s njihovim doručkom na velikom poslužavniku. Gost iz Mileka posluži se samo barenim jajetom. Johanes nije bio gladan. Utroba mu je jutros bila sva uskomešana. Bila je to osetljiva mašina, ta njegova utroba, a vreme i Jobst Miler uticali su na nju. „Ovaj prokleti hleb je bajat“, promrmlja on. Ulrike, koja je sada stajala pred vratima, dobaci mu pogled.
„Recite mi“, reče njegov tast, „ima li znaka da će se Stiftsschule, ovaj, ponovo otvoriti?“
Johanes slegnu ramenima.
„Тај nadvojvoda“, reče on neodređeno; „znate.“
Barbara mu dodade zdelu koja se pušila. „Uzmi malo bratwurst-a, Johane“, reče ona. „Ulrike je napravila tvoj omiljeni krem-sos.“ Gledao ju je netremice i ona užurbano povuče tanjir. Sada joj je stomak bio toliko velik da je morala iz ramena da se povija kako bi dosegla do stola. Za trenutak ga dirnu njeno tužno trapavo stanje. Mislio je da je lepa dok je nosila njihovo prvenče. Reče mrzovoljno: „Sumnjam da će se otvoriti dok on još vlada.“ Razvedri se. „Priča se da ima sifilis, znate; ako ga to dokrajči, ima nade.“
„Johanese!“
Regina uđe, stvarajući malo ali opipljivo poboljšanje u atmosferi. Zatvorila je za sobom s velikom pažnjom teška hrastova vrata, kao da je pri tome sastavljala deo zida. Za nju je svet bio stvoren u prevelikoj srazmeri. Johanes je mogao da saoseća.
„Kakve nade?“ blago se raspitivao Jobst Miler, sakupljajući i poslednji ostatak belanca od jajeta. Jutros je bio sav nekako mek, radeći sve natenane. Pivo je ostavilo male brkove od isušene pene na njegovoj usni. Trebalo je da umre kroz dve godine.
„А?“ zareža Kepler, rešen da bude težak. Jobst Miler uzdahnu.
„Rekoste da će biti nade ako nadvojvoda bude ... umro. Kakve nade, ako smemo da pitamo?“
„Nade da će biti trpeljivosti i malo slobode u kojoj bi narod mogao da ispoljava svoju veru onako kako mu savest nalaže.“ Ha! Ovo je bilo dobro. Jobst Miler je bio prišao papistima prilikom poslednjeg izliva Ferdinandovog žara, dok se Johanes čvrsto držao i podnosio privremeno progonstvo. Na glatkom licu starog momka pojavi se talasić, prešao je preko stisnutih vilica i stegao beskrvne usne. Rekao je:
„Savest, da, savest je fina za neke, za one koji zamišljaju da su tako uzdignuti i moćni da im nije potrebno da se muče razmišljajući o običnim stvarima, a ostavljaju drugima da njih i njihove porodice hrane i okuće.“
Johanes spusti pehar lako lupnuvši. Na njemu je bio utisnut Milerov grb. Regina ga je posmatrala.
„Ја još uvek dobijam platu.“ Njegovo lice, koje je bilo bledo zbog suzdržanog besa, pocrvene. Barbara napravi pokret koji je preklinjao, ali on ne obrati pažnju na nju. „Znate, u ovom gradu ja uživam izvestan ugled. Savetnici – pa i nadvojvoda lično – odaju priznanje mojim vrednostima, čak iako drugi to ne čine.“
Jobst Miler slegnu ramenima. Sav se bio skupio u čučanj, pacov spreman na borbu. Uprkos svem svom kicoškom izgledu, blago je zaudarao na neoprano telo.
„Baš im je fin način na koji pokazuju svoje uvažavanje“, reče on. „tako što su vas izbacili kao običnog kriminalca, a?“
Johanes je zubima kidao koru hleba. „Biro mri je dokrušteno da...“ s velikom mukom proguta „... bilo mi je dopušteno da se vratim u roku od mesec dana. Bio sam jedini od naših ljudi koji je na taj način bio izdvojen.“
Jobst Miler dozvoli sebi još jedan slabašan osmeh. „Možda“, reče on naglašavajući blago, „drugi nisu imali jezuita da se za njih zalažu? Možda im njihove savesti ne bi dozvolile da traže pomoć te rimokatoličke zajednice?“
Keplerovo čelo povrati boju. Ništa nije rekao, samo je drhteći sedeo, i gledao u starca. Zavladala je tišina. Barbara šmrknu. „Jedi tu kobasicu, Regina“, reče ona mekim glasom, sažaljivo, kao da je probirački način na koji je dete jelo bio tajni uzrok sadašnjih nevolja. Regina odgurnu tanjir, pažljivo.
„Recite mi“, reče Jobst Miler, i dalje povijen, i dalje s osmehom, „kolika je ta plata koju vam savetnici i dalje daju zato što ne radite?“ Kao da i te kako nije znao.
„Ne vidim...“
„Smanjili su je, tata“, žustro se ubaci Barbara. „Bila je dve stotine florina, a sada su odbili dvadeset i pet!“ Imala je običaj, kada je govorila suprotstavljajući se plimi besa svoga muža, da pokrije oči kapcima koji su trepereli kako ne bi videla njegove trzaje, taj divlji pogled. Jobst Miler je klimao glavom dok je govorio:
„То nije bogatstvo, nikako.“
„Таkо je, tata.“
„Ipak, znate, dve stotine mesečno...“
Barbarine oči se širom otvoriše.
„Mesečno?“ zakrešta ona. „Ali tata, to je per anum!“
„Šta?“
Baš su to lepo glumili.
„Da, tata, da. I da nije bilo mog skromnog ličnog prihoda, i onoga što nam šaljete iz Mileka, pa...“
„Da ćutiš!“ zareža Johanes.
Barbara skoči. „O!“ Jedna suza se iscedi i skotrlja na njen bucmasti rumeni obraz. Jobst Miler je ispitivački posmatrao svoga zeta.
„Imam, valjda, pravo da čujem kako stoje stvari?“ reče on. „Najzad, ona je moja ćerka.“
Johanes ispusti kroza stisnute zube visok piskav zvuk koji je upola bio urlik, upola jecaj.
„То neću da trpim!“ uzviknuo je. „То neću da trpim u rođenoj kući.“
„Vašoj?“, procedi Jobst Miler.
„Oh tata, prestanite“, reče Barbara. Kepler uperi u njih svoj drhtavi prst. „Ubićete me“, reče on, napetim tonom čoveka koji je upravo shvatio veliku i strašnu stvar. „Da, eto šta ćete uraditi, ubićete me, oboje. To vi želite. Da se postarate da mi uništite zdravlje. To bi vas usrećilo. A onda vi i ovaj vaš okot, koji mi tu izigrava moju gospa-suprugu“ – predaleko, ideš predaleko „možete da odete i vratite se u Milek, znam ja to.“
„Smirite se, gospodine“, reče Jobst Miler, „niko ovde ne želi da vas ozledi. A molim vas da se ne rugate s Milekom, niti s prihodima koje donosi, koji se još uvek mogu pokazati kao vaš spas, kada vojvoda sledećeg puta bude našao za shodno da vas protera, možda zauvek!“
Johanes malo obuzda svoj rasplamsali bes. Da li je on to čuo nagoveštaj dogovora? Da li se to taj stari jarac pripremao da ponudi otkup za svoju ćerku? Ta pomisao ga još više razljuti. Besno se nasmejao.
„Čuj ti njega, ženo“, uzviknuo je; „ljubomorniji je kada su mu imanja u pitanju nego kada si ti u pitanju! Mogu da vas zovem kako mi je drago, ali ja neću uprljati ime Mileka time što mi je na usnama.“
„Braniću svoju kćer, mladiću, delima a ne rečima.“
„Vašoj ćerki, vašoj ćerki, da vam ja kažem, nije potrebna nikakva zaštita. Njoj je dvadeset i sedam, a već je dvojicu muževa sahranila – a uveliko radi na trećem.“ Oh, pretera ga!
„Gospodine!“
Poskočiše iz svojih stolica, spremni da se potuku i zastaše s ubitačnim pogledima koji su bili ukršteni kao rogovi jelena. U tu tišinu koja je narastala Barbara ispusti glupav majušan kikot. Pljesnu se šakom preko usta. Regina ju je zainteresovano posmatrala. Muškarci popustiše, dišući teško, iznenađeni sami sobom.
„Znate, tata, on veruje da je na umoru“, reče Barbara, uz još jedan grcaj mahnitog smeha. „Оn kaže, on kaže da ima beleg krsta na stopalu, na onom mestu gde su Spasitelju zabili čavle, što se pojavi pa nestane, i menja boju prema dobu dana – zar nije tako? Johanese?“ Uvijala je ručicama, nije mogla da prestane. „Mada ja to ne mogu da vidim, valjda zato što nisam jedna od tvojih izabranica, ili zato što nisam dovoljno pametna, kako ti... kako ti uvek...“ Glas joj se postepeno izgubio u tišini. Johanes ju je dugo posmatrao. Jobst Miler je čekao. Okrenuo se Barbari, ali ona odvrati pogled. On reče svom zetu:
„Kakva je to bolest što mislite da vas je spopala?“ Johanes promrmlja nešto upola glasa. „Oprostite, nisam čuo...?“
„Kuga, rekoh.“
Starac se zagleda. „Kuga? Zar ima kuge u gradu? Barbara?“
„Ра naravno da nema, tata. On to zamišlja.“
„Аli..!“
Johanes podiže pogled sa stašnom grimasom. „Od nekog mora da krene, zar ne?“
Jobstu Mileru je laknulo. „Stvarno“, reče on, „ta priča o... a još ovo dete sluša, stvarno!“
Johanes se opet obruši na njega.
„Каkо da ne brinem“, reče on, „kada sam svoj život uzeo u svoje ruke tako što sam se oženio ovim anđelom smrti koga ste mi podmetnuli?“
Barbara ispusti jauk pa pokri lice rukama. Johanes se trže, a sav njegov bes usahnu iznenada, ostavljajući ga sveg mlitavog. Priđe joj. Konačno, tu je bilo stvarnog bola. Nije mu dopuštala da je dotakne, a njegove ruke su nešto bespomoćno petljale iznad njenih ramena koja su se izdizala i spuštala, prigušujući nevidljivi bol koji je navirao. „Ја sam jedno pseto, Barbara, pomamio sam se; oprosti mi“, grizao je zglobove na prstima. Jobst Miler ih je promatrao s gađenjem, tog malog stvora koji je lebdeo nad svojom krupnom ženom koja je jecala, napućivši usne. Regina tiho napusti sobu.
„О Isuse“, uzviknu Kepler i lupi nogom o pod.
*

Hitao je u potrazi za večnim zakonima koji vladaju harmonijom sveta. Kroz strašno šipražje, u najmračnijoj noći, prikradao se svom čudesnom plenu. Samo je najpritajenijem lovcu bilo dopušteno jednom pucati na nj, a on, skaradno naoružan sačmarom svoje manjkave matematike, kakvih je on imao izgleda? Okružen gomilom klovnova što skakuću, viču, podvriskuju i lupaju svojim zvonima čija su imena Očinstvo, Odgovornost i Dombestragija. Pa ipak, video ju je jednom, nakratko, tu mitsku pticu, tu pegicu, ne veću od pegice, kako lebdi na ogromnoj visini. To se nije moglo zaboraviti, taj pogled.
Dan 19. juli, 1595, tačno u 27 minuta posle 11 izjutra: to je bio taj trenutak. Tada je imao, ako su mu proračuni bili tačni, 23 godine, 6 meseci, 3 nedelje, 1 dan, 20 časova i 57 minuta, i još nekoliko desetina sekundi manje ili više.
Posle toga je proveo mnogo vremena skapavajući nad ovim brojkama, tražeći skrivena značenja. Taj niz koji se sastojao od datuma i vremena, ako se sabere, davao je rezultat 1652. U tome nije bilo ničega značajnog. Sabirajući cifre tog broja dobio je 14, što je bilo dva puta 7, mističan broj. Ili je možda ta 1652. trebalo da bude godina njegove smrti. Tada bi imao osamdeset i jednu. (Nasmejao se: s njegovim zdravljem?) Okrenuo se drugom nizu, njegovoj starosti tog važnog dana jula. Te brojke jedva da su izgledale da nešto više obećavaju. Iskombinovane, ne računajući tu godinu, davale su veličinu čiji je jedini značaj bio u tome što je ona bila deljiva s 5, ostavljajući mu količnik 22, starost u kojoj je napustio Tibingen. Pa, nije bilo bogzna šta. Ali ako podeli 22 i oduzme 5 (opet ono 5!) dobio je 6, a bilo mu je šest kada ga je majka odvela na vrh Brda Vešala da posmatra kometu 1577. A 5, šta je ta vredna brojka 5 označavala? Pa, to je bio broj intervala između planeta, broj tonova u arpedžu sfera, ta petotonska skala muzike sveta!... ako su mu proračuni bili tačni.
Šest meseci je neprekidno radio na onome što će jednoga dana postati Mysterium Cosmographicum, njegova prva knjiga. Njegove prilike su tada bile lagodnije. Još uvek je bio neoženjen, još nije bio ni čuo za Barbarino ime i živeo je u Stiftsschule u sobi koja je bila skučena i ledena, ali njegova. Astronomija je u početku bila samo dokolica, produžetak matematičkih igara koje je još kao student u Tibingenu voleo da igra. I kako je vreme prolazilo, a njegove se nade u novi život u Gracu izjalovile, to egzaltirano igranje sve više i više ga je opsedalo. To je bilo nešto posebno, carstvo rada postavljeno naspram rasklimatanog stvarnog sveta u kome je bio zatočen. Jer Grac je bio neka vrsta tamnice. Ovde u ovoj varoši, koju su voleli da zovu gradom, štajerskoj prestonici, kojom su vladali uskogrudi trgovci i papski knez, duh Johanesa Keplera bio je u lancima, njegove sposobnosti sputane, njegov veliki misaoni dar stavljen na muke učiteljovanja – tačno! da! smejući se i rokćući, rugajući se sam sebi – utamničen, tako mi svega! Imao je dvadeset i tri godine.
Bila je to dosta lepa varoš. Bio je impresioniran kada ju je prvi put ugledao, reku, vrhove crkava, brdo sa zamkom kao krunom, sve nejasno i svetlo pod pljuskom aprilske kiše. Ovde kao da je postojala neka širina, velikodušnost, koju je zamišljao da može da opazi čak i u širini i ravnoteži zgrada, tako različitim od arhitekture razbokorenih zdanja gradova njegovog rodnog Virtemberga. I ljudi kao da su bili drugačiji. Voleli su šetnje i bili vrlo predani javnim razgovorima i raspravama, i to je podsetilo Johanesa da je bio daleko od kuće, da je skoro nadomak Italije. Sve je to bila varka. Sada, pošto je malo bolje ispitao prepune ulice, shvatio je da su prljavština i smrad, bogalji, prosjaci i ubojice, bili ovde isti kao i drugde. Istina, bili su protestantski nikogovići, bila je to protestantska prljavština i protestantsko nebo kome su oni vrhovi crkava stremili, otuda i taj širi vazduh na sve strane: ali nadvojvoda je bio pobesneli katolik, a na sve strane su gmizali jezuiti, pa se čak i onda u Stiftsschule-u pričalo o ukidanju i zatvaranju.
On, koji je bio tako brilijantan student, mrzeo je podučavanje. Na časovima je doživljavao čudno osujećenje. Materija koju je morao da izlaže bila je uvek, uvek negde daleko od onoga što ga je odista zanimalo, tako da je sebe stalno silio kao što veslač potiskuje svoj čun uzvodno. Taj napor ga je iscrpljivao, od njega se znojio i bio ošamućen. Često bi kormilo popustilo, a poplava njegovog entuzijazma bi ga ponela onako bespomoćnog, dok bi njegovi jadni tupavi đaci, mašući slabašno rukama stajali napušteni na obali koja je ostajala u daljini.
Stiftsschule je vođena onako kako se to radi u vojnoj akademiji. Onaj učitelj koji ne tuče svoje đake do krvi, smatran je slabim. (Johanes je davao sve od sebe, ali jednom prilikom, kada nije mogao da izbegne primenu batina, njegova žrtva je bio krupan kezav momak, skoro njegovih godina, i za glavu viši.) Zahtevao se visok obrazovni nivo, a održavao ga je komitet nadzornika i njegova četa inspektora. Johanes se jako plašio inspektora. Upadali su na časove nenajavljeni, često u parovima i slušali u tišini iz pozadine, dok je šačica učenika sedela skrštenih ruku, kao da grle sebe same i zurila u njega, radosno usredsređeni, čekajući da od sebe napravi budalu. Obično im je činio tu uslugu, trepćući i mucajući dok se rvao sa zapetljanim koncima svoga izlaganja.
„Morate pokušati da budete smireni“, rekao mu je rektor Papius. „Vi kao da požurujute stvari, zaboravljajući možda da vaši đaci nemaju vašu brzinu uma. Oni ne mogu da vas prate, postaju zbunjeni, a onda mi se žale, ili...“ osmehnu se „... ili to čine njihovi roditelji.“
„Znam, znam“, reče Johanes gledajući u svoje ruke. Sedeli su u rektorovoj sobi koja je gledala na glavno školsko dvorište. Padala je kiša. Vetar je duvao kroz dimnjak i dimne lopte su se valjale. iz kamina i visile u vazduhu oko njih, zbog čega su ga pekle oči. „Govorim prebrzo i izgovaram stvari pre nego što stignem da odmerim reči. Ponekad se usred časa predomislim i počnem da pričam o nekoj drugoj temi, ili uvidim da je ono o čemu sam govorio neprecizno pa sve iz početka počnem da objašnjavam materiju u detalje.“ Zatvorio je usta, uvijajući se kao crv; samo je pogoršavao situaciju. Okrenut prema vatri, dr Papius se namršti. „Vidite, Herr rektore, to je moja cupiditas speculandi koja me odvodi u stranu.“
„Da“, reče onaj stariji blagim glasom, češkajući se po bradi, „možda je u vama previše... strasti. A ja ne bih želeo da vidim nekog mladića kako suzbija svoj urođeni entuzijazam. Možda, gospodine Keplere, niste rođeni za predavača?“
Johanes podiže preplašen pogled, ali rektor ga je posmatrao samo zabrinuto, zabavljajući se malo pri tom. Bio je blaga, pomalo smušena osoba, učenjak i fizičar; nema sumnje da je znao kako je to stajati čitav dan u razredu, a pri tom želeti da se bude negde drugde. Uvek je pokazivao ljubaznost prema ovom sićušnom čoveku iz Tibingena, koji je isprva tako zaprepastio one uvaženije članove osoblja svojim strašnim ponašanjem i zbunjujućom mešavinom ljubaznosti, razdražljivosti i nadmenosti.
„Nisam ja dobar učitelj“, promrmlja Johanes, „znam. Moje sposobnosti leže u drugim pravcima.“
„Е, da“, reče rektor, kašljući; „vaša astronomija.“ Gledao je u inspektorov izveštaj na stolu ispred sebe. „To dobro predajete, izgleda?“
„Аli, nemam đaka!“
„То nije vaša greška – pastor Cimerman kaže ovde da astronomija nije hrana za svakoga. On preporučuje da vas premestimo da predajete aritmetiku i latinsku retoriku u višoj školi, dok ne budemo mogli da nađemo više đaka koji su željni da postanu astronomi.“ Johanes je shvatio da ga ismevaju, premda blago.
„Oni su neuki varvari“ uzviknu on naglo, a jedna cepanica ispade iz vatre. „Njima je jedino stalo do lova i ratovanja i traženja debelih miraza za svoje naslednike. Oni, oni, oni – oni ne zaslužuju...“ Prekinuo je, sav bled od besa i uzbuđenja. Ovi suludi ispadi moraju prestati.
Rektor Papius se osmehnu jedva primetnim smeškom. „Ti inspektori?“
„Ti ?“
„Shvatio sam da opisujete našeg dobrog pastora Cimermana i njegove kolege inspektore. Mi smo o njima govorili.“
Johanes prinese ruku čelu. „Ја sam – ja sam, naravno, mislio na one koji neće da pošalju svoje sinove na pravu nauku.“
„Ah. Ali ja mislim, znate, ima ih mnogo među našim otmenim porodicama, pa i među trgovcima takođe, koji smatraju da astronomija nije pravi predmet koji bi njihovi sinovi trebalo da izučavaju. Oni na lomačama spaljuju one nesrećnike koji su imali manje posla s Mesecom nego vi na vašim časovima. Ja ne branim taj mračan stav prema vašoj nauci, shvatate, već samo skrećem pažnju, jer moja je...“
„Аli...“
„– jer moja je dužnost da to učinim.“
Sedeli su i gledali se, Johanes smrknut, a rektor istrajan i čvrst. Siva kiša lila je po prozoru, dim se talasao. Johanes uzdahnu. „Znate, Herr Rektore, ja ne mogu...“
„Аli pokušajte, hoćete li, meštre Keplere: pokušajte?“
Pokušao je, pokušavao je, ali kako je mogao da bude miran? Mozak mu je kiptio. Haos ideja i slika talasao se u njemu. Na času bi sve češće i češće jednostavno zaćutao, stajao tako kao ukopan, gluv za podsmeh đaka, kao neki zaluđeni hijerofant. Tumarao je ulicama sav zanet, a ne jednom umalo da ga konji pregaze. Pitao se da nije bolestan. Ipak, to je pre bilo kao da je... zaljubljen! Zaljubljen, i to, ni u šta određeno, već uopšte. Ta pomisao, kada mu pade na pamet, natera ga u smeh.
Početkom 1595. dobio je znak, ako ne od Boga lično, a ono sigurno od nekog nižeg božanstva, nekog čiji je zadatak da ohrabri izabranika ovog sveta. Njegovo mesto u Stifftsschule nosilo je sa sobom i titulu sačinitelja kalendara za pokrajinu Štajersku. Prošle jeseni, za honorar od dvadeset florina iz javne blagajne, sačinio je astrološki kalendar za narednu godinu, predviđajući veliku hladnoću i invaziju Turaka. U januaru je bio takav mraz da su pastiri na alpskim farmama pomrli od smrzavanja po padinama, dok su prvog dana nove godine Turci počeli s napadima koji su, pričalo se, opustošili čitavu zemlju od Nojštata do Beča. Johanes je bio očaran brzom potvrdom svojih sposobnosti (dok je u potaji bio zapanjen). O, znak, da, svakako. Bacio se ozbiljno na posao koji se odnosio na misteriju kosmosa.
Nije imao rešenje, pa ipak; i dalje je postavljao pitanja. Prvo od njih je bilo: zbog čega postoji baš šest planeta u sunčevom sistemu? Zašto ne pet, ili sedam, ili hiljadu, bar kada je o tome reč? Niko se, bar koliko je njemu bilo poznato, nije to zapitao. Za njega je to postala temeljna misterija. I sama formulacija takvog jednog pitanja učinila mu se kao neko izuzetno dostignuće.
Bio je kopernikanac. U Tibingenu ga je njegov učitelj Mihael Mestlin upoznao sa sistemom sveta tog poljskog meštra. Za Keplera je bilo nečeg skoro svetog, nečeg skoro iskupljujućeg, u toj viziji uređenog satnog mehanizma heliocentričnih sfera u čijem je središtu Sunce. A ipak je video, još od početka, da je u tome postojao neki nedostatak, osnovna greška koja je naterala Kopernika na svakojake sitne trikove i ustupke. Jer iako je ideja o sistemu, onako kako je opisana u prvom delu De revolutionibus, sama po sebi bila jedna večna istina, pri izradi teorije dolazilo je do sve većeg nagomilavanja parafernalija – epicikloida, ekvantna tačka, sve to, sigurno iznuđeno nekim strašnim prvobitnim udesom. Bilo je to kao da je meštar ispustio iz drhtavih ruku svoj divni model mehanizma sveta, a on je na tlu pokupio u svojim zupcima i fino namotanoj žici svog okvira komadiće prljavštine, uvelo lišće i suve ljuske otrcanih koncepata.
Kopernik je već pedeset godina bio mrtav, ali se sada za Johanesa ponovo uzdigao, tužni anđeo s kojim se mora rvati pre nego što čvrsto zalegne da zasnuje sopstveni sistem. Može on da se ruga epicikloidima i ekvantnoj tački, ali se oni nisu mogli olako odbaciti. Kanonik iz Ermlanda je bio, pretpostavljao je, veći matematičar negoj što će to ikada biti sastavljač kalendara za Štajersku. Johanes je besneo protiv sopstvenih nesposobnosti. On možda zna da je postojao neki nedostatak, i to ozbiljan, u Kopernikovom sistemu, ali pronaći ga, bilo je nešto sasvim drugo. Noćima bi se budio misleći da je čuo tog starca, svog protivnika, kako mu se podsmeva, kako ga izaziva.
A onda je došao do otkrića. Shvatio je da nije bilo toliko važno ono što je Kopernik učinio pa pogrešio: njegov greh je bio običan propust. Taj velikan je, Johanes je to sada shvatao, imao samo želju da vidi prirodu stvari na delu, a ne i da je objasni. Nezadovoljan Ptolomejevim sistemom sveta, Kopernik je stvorio bolji, elegantniji sistem, koji je ipak, uprkos svom prividnom radikalizmu, bio namenjen samo, po rečima sholastičara, da spase fenomen, da postavi model koji ne mora da bude empirijski tačan, već koji samo na izgled navodi verovatne razloge na osnovu posmatranja.
A da li je Kopernik verovao da je njegov sistem bio slika stvarnosti, ili je bio zadovoljan time što se on slagao, manje-više, s pojavama? Da li se takvo pitanje uopšte postavljalo? Nije bilo nikakve muzike u svetu tog starca, samo pokoja arija i fragmenti razbijene harmonije, naškrabane kadence. Bio bi to Keplerov zadatak da sve to sakupi, da to propeva. Jer istina je ležala u toj muzici koja je nedostajala. Podigao je pogled k sumornoj svetlosti zime u oknu i obgrlio se rukama. Zar nije bila divna, ta logika stvari? Mučen neelegantnošću Ptolomejevog sistema, Kopernik je podigao svoj veliki spomenik Suncu, u kome je bila usađena greška, taj biser, koji je Johanes Kepler trebalo da nađe.
Ali svet nije bio stvoren zato da bi pevao. Bog nije bio površan. Od početka se toga pridržavao, da je pesma bila usputna, da se prirodno uzdiže iz harmoničnog odnosa stvari. Sama istina je bila, na neki način, usputna. Harmonija je predstavljala sve. (Nešto nije u redu, nešto nije u redu! Ali na to nije obraćao pažnju.) A harmonija, kao što je pokazao Pitagora, bila je proizvod matematike. Prema tome, harmonija sfera se mora uklopiti u matematičku šemu. Da je takva šema postojala, Johanes nije ni najmanje sumnjao. Njegov glavni aksiom je bio da Bog nije na svetu ništa stvorio bez plana zasnovanog na geometrijskim veličinama. A čovek je tačno nalik Bogu, i jedini, jer može da misli na način koji odražava tu božansku šemu. Napisao je: um poima neku stvar utoliko tačnije ukoliko se više približava čistim veličinama kao svom izvoru. Prema tome, njegov metod u zadatku prepoznavanja kosmičke šeme mora da bude, kao i sama šema, zasnovan na geometriji.
Proleće je stiglo u Grac i, kao i uvek, iznenadilo ga. Jednoga dana je pogledao napolje, a ono je već bilo tamo u ispranom vazduhu, neko oživljavanje, neko osećanje silnog iznenadnog naleta, kao da se zemlja vinula u krivinu koja se sužavala. Grad je iskričio odbijajući svetlost s prozorskih okana koja su pulsirala i uglačanog kamena, od plavih i zlatnih kišnih lokvi po blatnjavim ulicama. Johanes je uglavnom ostajao u kući. Uznemiravalo ga je, kako se to doba tesno poklapalo s njegovim sadašnjim raspoloženjem, nemirom i nejasnom žudnjom. Karneval Velikog posta tutnjao je ispod njegovog prozora neprimećen, sem kad bi šaljiva truba zatrubila ili kada bi pijano pevanje terevenčara uzdrmalo njegovu usredsređenost, on bi stisnuo zube režeći nečujno.
Možda nije bio u pravu, možda svet nije bio uređena tvorevina kojom vladaju nepromenjivi zakoni? Možda Bog, ipak, kao i stvorenja koja je stvorio, više voli prolazno nego večno, privremene stvari od savršenih, dečje trube, buku i nered od muzike sfera. Ali ne, ne, uprkos ovim sumnjama, ne: njegov Bog je pre svega bio Bog poretka. Svet funkcioniše pomoću geometrije, jer geometrija je zemaljska paradigma božanske misli.
Radio je do kasno u noć i teturao kroz dane u zanosu. Došlo je leto. Šest meseci je radio bez prestanka, a jedino što je dostigao, ako se to može nazvati dostignućem, bilo je ubeđenje da to nisu same planete, njihovi položaji i brzine s kojima on mora da radi već rastojanja između njihovih orbita. Vrednosti za ta rastojanja bile su one koje je postavio Kopernik, koje nisu bile ništa pouzdanije od Ptolomejevih, ali je morao da pretpostavi za ljubav svog zdravog razuma, da su one bile dovoljno pouzdane da posluže u njegove svrhe. Bezbroj puta ih je kombinovao i rekombinovao, tražeći odnos koji su skrivale. Zašto postoji samo šest planeta? To je bilo pitanje, da. Ali je daleko značajnije bilo, zbog čega samo postoje ta rastojanja između njih? Čekao je, osluškujući brz lepet krila. Tog običnog jutra, meseca jula, stigao je anđeo s odgovorom. Bio je na času. Dan je bio topao i svetao. Neka muva je zujala na visokom prozoru, romb sunčeve svetlosti ležao mu je kod nogu. Njegovi đaci, otupeli od dosade, gledali su mu preko glave svojim ustakljenim očima. Objašnjavao je jednu od Euklidovih teorema – docnije, ma koliko da je pokušavao, nije mogao da se seti koju – pa je na tabli pripremio jedan ravnokraki trougao. Uzeo je veliki drveni šestar, i odmah, kao što je to uvek uspevala da učini, ta monstruozna stvar ga je uštinula. Držeći ozleđen palac u ustima okrenuo se tabli na nogarima i počeo da vuče dva kruga, jedan unutar trougla tako da dodiruje njegove tri strane, drugi ga je okruživao i prolazio kroz temena. Odmakao se, stao u taj snop prašnjave sunčeve svetlosti i zatreptao, a najednom nešto, možda njegovo srce, pade i poskoči, kao atleta koji izvodi čudesnu majstoriju na odskočnoj dasci, te on pomisli, u nedoslednosti zanosa: živeću doveka. Odnos opisanog prema upisanom krugu bio je istovetan odnosu putanja Saturna i Jupitera, najudaljenijih planeta, a ovde, unutar ovih krugova, određujući taj odnos, bio je upisan jedan ravnostrani trougao, osnovna slika u geometriji. Stavi prema tome između putanja Jupitera i Marsa jedan kvadrat, između Marsa i Zemlje jedan petougaonik, između zemlje i Venere jedan... Da. O, da. Taj crtež, nogare, pa i sami zidovi te prostorije rastopiše se u svetlucavu tečnost, a srećni đaci mladog meštra Keplera bili su počašćeni retkim i prijatnim prizorom kako učitelj briše suze iz očiju i sočno trubi u prljavu maramicu.
*

A u sumrak je izjahao iz šume Senbuh. Svetao martovski dan pretvorio se u nepogodu i mrkožuta svetlost spuštala se na dolinu. Nekar je svetlucao, kao škrljac plav i hladan. Zaustavio se na obronku brda i stajao u uzengijama da bi duboko udahnuo taj oštri olujni vazduh. Nije se ovako sećao Švapske, čudne i divlje: da nije on bio taj koji se promenio? Imao je nove rukavice, dvadeset florina u kesi, dozvolu da odsustvuje iz Stiftsschule-a, ovu sivu mazgu pozajmio mu je prijatelj Štefan Špajdel, oblasni sekretar za Štajersku i, bezbednu u torbi pored njega, umotanu u nepromočivo platno, najdražu stvar, svoj rukopis. Knjiga je bila gotova, bio je došao u Tibingen da je objavi. Padala je crna kiša kada je ušao u uske gradske ulice, a fenjeri treptali po bedemskim zidinama Hohentibingena iznad njega. Posle najave u julu bilo je potrebno još sedam meseci teškog rada i ugradnje treće dimenzije u proračune da bi se zaokružila njegova teorija i dovršio Mysterium. Noć, nepogoda, usamljeni putnik, pritajena čudesnost sveta; mlaz kiše mu se zavukao pod okovratnik i njegove lopatice zadrhtaše kao tek iznikla krila.
Upravo sada je sedeo u krevetu, u niskoj požuteloj sobi u gostionici Vepar, s prljavim ćebetom navučenim do brade, jeo ovsene kolačiće i pio kuvano vino. Kiša je dobovala po krovu. Iz krčme odozdo uzdizalo se promuklo pevanje – fini srdačni ljudi, te Švabe, i čudesni pijanci. Mnoge mešine Reniša sam je kao student izbljuvao dole po tom podu zastrtom asurom. Iznenadilo ga je to koliko je srećan što je ponovo bio u svom zavičaju. Ispijao je ostatke iz vrča kao u poslednjoj zdravici Gospođi Slavi, toj velikoj i samouverenoj boginji, kada je momak zalupao na vrata i pozvao ga. Obnevideo i iskežen, polupijan, i još uvek umotan u ćebe, steturao se dole niz rasklimatane stepenice. Pivnica je ličila na brodsku kabinu, oni koji su pili klatili su se, svetlost sveća se njihala, a iza prozora niz koje je lila kiša, nadimala se okeanska noć. Mihael Mestlin, njegov prijatelj i nekadašnji učitelj, ustade od stola da ga pozdravi. Rukovali su se i našli u zagrljaju uz neočekivanu stidljivost. Johanes je bez uvoda rekao: „Napisao sam knjigu.“ Namrštio se na prljavi sto i pehare obložene kožom: zašto se stvari nisu zatresle na tu novost?
Profesor Mestlin je posmatrao ćebe. „Јеste li bolesni?“
„Šta? Nisam, promrzao, mokar. Malopre sam stigao. Primili ste moju poruku? Ali naravno, čim ste ovde. Ha. Iako su mi šuljevi, izvinite što ih pominjem, strašni, posle tog puta.“
„Ne nameravate ovde da odsednete, valjda? – ne, ne, bićete kod mene. Hajdete, oslonite mi se na ruku, moramo se postarati za vaš prtljag.“
„Nisam...“
„Idemo, kad kažem. Imate temperaturu, čoveče, a ruke vam se, vidite, tresu.“
„Nisam, kad vam kažem, nisam bolestan.“
Groznica je trajala tri dana. Pomislio je da bi mogao umreti. Opružen na kauču u Mestlinovom stanu buncao je i molio se, mučen vizijama veselih dokolica i mučnog rada. Iz tela mu je izbijao nezdrav znoj: odakle je dolazilo toliko otrova? Mestlin ga је negovao nespretnom nežnošću jednog neženje, a u četvrto jutro se probudio, loman kao da je od stakla, i ugledao kroz krajičak okna iznad sebe oblačke kako plove delićem plavog neba i, prezdravio je.
Kao vatra koja pročišćava, groznica ga je potpuno očistila. Vratio se svojoj knjizi bistra pogleda. Kako je uopšte mogao da pomisli da je bila gotova? Šćućuren u gomili listova ustremio se na rukopis, beležeći, skraćujući, spajajući, rastavljajući teoriju i ponovo je sastavljajući, ravan po ravan, sve dok mu se nije učinila čudesnom u svojoj novopronađenoj eleganciji i snazi. Okno iznad njega je bubnjalo pod udarcima jakog vetra, a kada se pridigao na lakat, mogao je da vidi drveće kako podrhtava u dvorištu koledža. Zamišljao je kako naleti tog razdraganog vetra struje i kroz njega. Mestlin mu je donosio hranu, kuvanu ribu, supe, dinstanu džigericu, ali ga je sada ostavljao samog; nervirala ga je ta ushićenost mladića dvadeset godina mlađeg od njega, šćućurenog na ležaju u zamazanoj noćnoj košulji, što kao neka oživela lutka, iz dana u dan, piskara. Upozorio ga je da bolest možda nije prošla, da osećanje jasnoće kojom se hvalio može da bude neka njena druga faza. Johanes se slagao, jer šta bi mogla biti ta pomama za radom, taj zanos premišljanja, ako ne neka vrsta bolesti?
Ali i od toga se otrgao, a pri kraju nedelje stare sumnje i strahovanja se povratiše. Gledao je u svoj prerađeni rukopis. Zar je bio toliko bolji nego pre? Da nije samo zamenio stare greške novim? Obratio se Mestlinu za podršku. A profesor, ustuknuvši pred tom silinom potrebe, blago je nabrao čelo, kao da potajno traži otvor kroz koji bi mogao da umakne. „Da“, reče on, kašljući, „da, ideja je, ovaj, oštroumna, svakako.“
„Аli da li smatrate da je tačna?“ Mestlinove bore se produbiše. Bila je nedelja izjutra. Šetali su utrinom iza glavne zgrade univerziteta. Brestovi su drhtali pod žestokim nebom. Profesor je imao sedu bradu i nos pijanca. Stvari je pažljivo odmeravao pre no što bi ih pretočio u reči. Evropa ga je smatrala velikim astronomom. „Ја sam mišljenja“, objavi on, „da je matematičar postigao svoj cilj ako iznosi hipotezu kojoj pojave odgovaraju u najvećoj mogućoj meri. I vi biste se sami povukli, verujem, ako bi neko mogao da ponudi principe koji su bolji od vaših. Ni u kom slučaju se ne može zaključiti da se ta realnost odmah uklapa u složene hipoteze svakog meštra.“
Johanes, malaksao i mrzovoljan, pogleda smrknuto. To je bio prvi put da se odvažio da izađe napolje od kada je groznica utihnula. Osećao se kao da je providan. Visoko gore u vazduhu začulo se neko zujanje, a onda najednom tresak zvona, od čega mu nervi ustreptaše. „Čemu traćiti reči?“ reče on, jauknu, zvona, prokletstvo. „Geometrija je postojala pre Stvaranja, ona je sa-večna s umom božjim, ona je sam Bog... “
Bong.
„O!“ Mestlin ga je netremice gledao.
„... Jer šta“, dodade blago „postoji u Bogu što nije Bog sam?“ Sivi vetar se penjao kroz travu njemu u susret; zadrhtao je. „Ali mi izgovaramo samo citate: recite mi što iskreno mislite.“
„Rekao sam što mislim“, prasnu Mestlin. „Ali to je, oprostite mi, učitelju, sholastičko oklevanje.“
„Dobro onda, ja i jesam sholastik!“
„Vi, koji podučavate svoje studente – koji ste mene podučavali – heliocentričnoj doktrini Kopernikovoj, vi da budete sholastik?“ ali je ipak profesoru uputio zamišljen poprek pogled.
Mestlin se ustremi. „Aha, a i taj je bio sholastik i spasilac fenomena!“
„Оn je samo...“
„Sholastik, gospodine! Kopernik je poštovao klasike.“
„Ра dobro, ja ne poštujem?“
„Čini mi se, mladiću, da vi nemate mnogo poštovanja ni za šta!“
„Ја poštujem prošlost“, Johanes reče blagim glasom. „Аli se pitam da li je posao filozofa da ropski prati učenja ranijih meštara?“
On jeste: pitao se; da li im je to bio posao? Kišne kapi kao novčići čarolijom stvoreni prskale su po pločniku. Došli su do trema u Aula Maxima. Vrata su bila zatvorena i rezom koja je bila navučena s unutrašnje strane, ali je za njih bilo dovoljno mesta da se sklone ispod tog kamenog platonovskog obeležja. Stajali su u tišini, gledajući ispred sebe. Mestlin je teško disao, njegova ljutnja ga je pokretala kao neki meh. Johanes, i ne znajući za bes ovog drugog, lenjo je promatrao ovce na utrini, njihove tužne plemenite glave, njihove mirne oči, dok su pasle travu takvom prefinjenošću, kao da se nisu samo hranile već izvodile delikatan i tegoban posao: božja nema besmislena stvorenja, tako brojna i raznorodna. Kao i ovo, ponekad bi mu i svet najednom postajao jasan, sve ono što je van vidljive šeme ili oblika, ali jednostavno postoji. Vetar je rasterao nekoliko vrana s velikog drveća. Najednom se začulo sasvim tiho pevanje, a gore na padini utrine išao je isprekidan red dečaka, snažno se opirući jakom vetru. Njihova pesma, jedna od Luterovih bezosećajnih pesama, podrhtavala je u uskomešanom vazduhu. Kepler s bolom prepoznade bezobličnu seminarsku tuniku: tako je i on, nekada. Prošli su, desetostruka tužna uspomena i, kako je kiša postajala sve žešća, pokvariše red i klisnuše poslednjih nekoliko koraka, vičući, u zaklon kapele Svete Ane ispod brestova. Mestlin je govorio: „... u Štutgart, gde imam posla na dvoru vojvode Fridriha“. Zastao je čekajući na odgovor; ton mu je bio pomirljiv. „Sačinio sam kalendar po nalogu Vojvodinom, pa moram da ga isporučim...“ Ponovo je pokušao; „I vi ste radili slične poslove, svakako.“
„Šta? A, kalendare, da; sve je to neka mađioničarska šala, ipak.“
Mestlin je netremice gledao „Sve...?“
„Gatanje i čarolije sa zvezdama, i sve to. Pa ipak“, dodade zastajući, „ја ipak verujem da zvezde utiču na ono što nam se događa...“ Zastao je i namrštio se. Prošlost mu je prolazila kroz glavu i odlazila u beskrajnu budućnost. Iza njegovih leđa vrata se s bukom odškrinuše i u njima se pojavi skeletična prilika koja ih pogleda i odmah se povuče. Mestlin uzdahnu. „Hoćete li sa mnom u Štutgart ili nećete!“
Sledećeg dana krenuli su rano za prestonicu Virtemberga. Keplerovo raspoloženje se umnogome popravilo i u vreme kada su stigli do prve postaje, Mestlin je bio sav klonuo i bez reči sedeo u uglu poštanskih kočija, ošamućen od tročasovne naučne rasprave o planetama, periodičnosti i savršenim oblicima. Nameravali su da ostanu u Štutgartu možda nedelju dana; Johanesu je bilo suđeno da tamo ostane šest meseci.
Zamislio je majstorski plan kako da promoviše svoju teoriju o nebeskoj geometriji. „Znate“, poverio se onima koji su zajedno s njim večerali za trippeltisch-om u vojvodinom zamku, „Izumeo sam čašu za piće, otprilike ove veličine, koja će predstavljati model sveta prema mom sistemu, izlivenu u srebru, a znakovi planeta će biti izbrušeni dragi kamenovi – Saturn dijamant, Mesec biser i tako dalje – i, pazite sad ovo, s mehanizmom koji će točiti kroz sedam malih slavina, od sedam planeta, sedam raznih vrsta pića!“
Društvo ga je promatralo. Osmehnuo se, uživajući u njihovoj nemoj zapanjenosti. Neki čovek otmenog držanja s perikom, čije su cvetne crte i uspravno držanje govorili o jupiterskom carstvu, izvuče komadić hleba iz usta i upita:
„А ko će, molim vas, finansirati taj divni projekat?“
„Ра, gospodine, njegova milost Vojvoda. Zbog toga sam ja ovde. Poznato mi je da kneževi vole da se igraju pametnim igračkama.“
„Zaista?“
Jedna neuredna dama, s puno fine stare čipke oko vrata i nečim za što bi se moglo posumnjati da je venerični herpes koji samo što joj se nije rascvetao na gornjoj usni, nagnu se unapred da bi dobro pogledala tog bizarnog mladića. „Е vi onda morate“, reče ona, klimajući zbunjeno glavom pod težinom svog raskošnog ogrtača s kapuljačom, „da oplemenite moga muža“, pa smejući se poče da podvriskuje što je išlo na nerve. „Оn je drugi sekretar bohemijskog ambasadora, znate.“
Johanes kratko klimnu glavom što je smatrao da će proći kao naklon u tom visokom društvu. „Bio bih veoma počastvovan da sretnem vašeg supruga“, i dodade kao poslednji ukras, „madam“.
Dama je sva sijala, pa je preko stola, ispružila ruku s dlanom nagore nudeći mu је, kао neku posudu sa delikatesima, a ona osoba otmenog držanja s perikom, što ga je gledala s visine, najednom pokaza, kao kakav službeni pečat, usta puna zlatnih zuba.
„Vojvoda Fridrih, mladi gospodine“, reče on, „uveravam vas, veoma je obazriv sa svojim novcem.“
Svi se nasmejaše, kao na neku poznatu šalu, pa se ponovo okrenuše svojim tanjirima. Neki mladi vojnik s brkovima, odvaljujući komad piletine, zamišljeno ga je posmatrao. „Sedam raznih vrsta pića, kažete?“
Johanes nije obraćao pažnju na ratničko ponašanje.
„Sedam, da“, reče on: „aqua vitae iz Sunca, rakija iz Merkura, Venerina medovina i voda iz Meseca“, odbrojavajući ih brzo savijanjem prstiju, „Mars vermut, Jupiter belo vino, a iz Saturna...“ tiho se zakikota „iz Saturna će izaći samo neko loše staro vino ili pivo, tako da oni koji ništa ne znaju o astronomiji mogu biti izloženi poruzi.“
„Каkо?“ Pileći batak se odvoji jednim zahvatom. Keplerov odgovor bio je usiljen osmeh. Telus, vojvodin glavni baštovan, veseli debeljko glatke ćelave lobanje čije je prisustvo za ovim putničkim stolom bilo rezultat nedavne nagle promene u protokolu, nasmeja se i reče: „Zatečen, zatečen!“, i vojnik pocrvene. Imao je masne smeđe lokne koje su padale do okovratnika njegovog somotskog kratkog gornjeg kaputa. Pticolika osoba isturila je svoju glavu na dršci od vrata iza ramena Keplerovog suseda i zagakala: „О, ali hoćete da kažete, je li, da li vas ja dobro razumem, da mi ne treba da budemo tako reći, da ne budemo upoznati s vašom divnom, ah, teorijom? Je l´?“ Smejala se i smejala, živahno i ludo, mašući svojim malim rukama.
„Nameravam“, saopšti Johanes, „da preporučim Vojvodi tajnost. Svaki od tih raznih delova pehara napraviće drugi kujundžija, a biće kasnije sklopljen, čime će se obezbediti da moj inventum ne bude otkriven pre pravog trenutka.“
„Šta vaš?“ zagrokta njegov sused, okrećući se naglo, crnpurast mrzovoljan čovek seljačkih ruku – Johanes je kasnije saznao da je baron – koji je do sada sedeo kao da je gluv, konzumirajući odreda jedan za drugim tanjire sa hranom.
„Latinski“, reče perika kratko. „Hoće da kaže izum“, i uperi u Keplera pogled preterano strogog prekora.
„Hoću da kažem, da, izum...“ reče Johanes mekim glasom. Najednom ga sveg obuze neka strepnja. Taj sto i ti ljudi, i dvorana iza njega sa svojom narušenom hijerarhijom drugih stolova, sluge koje su jurile i galama gomile u vreme jela, sve je to najednom bilo ispoljavanje neizlečivog haosa. Srce mu klonu. Ljubazan zahtev za prijem kod Vojvode, otposlat onoga dana kada je stigao na dvor još uvek je bio bez odgovora; a sada, punu nedelju kasnije, ledeni udar te ćutnje pogodi ga prvi put. Kako je mogao da bude takva budala, da gaji tako velike nade?
Spakovao je svoje projekte za kosmički pehar i spremio se da odmah krene za Grac. Mestlin, međutim, prizivajući i poslednje zalihe strpljenja, zaustavio ga je, podstičući ga da sačini drugu, pažljivije sročenu molbu. Oklevajući, dopustio je da ga ubedi. Njegovo drugo pismo vratilo se s čudnom hitrinom još iste večeri, s napomenom, napisanom na margini širokim rukopisom kao u deteta, kojom se poziva da napravi model svog pehara, i kada ga budemo videli i odlučili da je vredan da se napravi, sredstava neće nedostajati. Mestlin mu stište ruku, a on, van sebe, mogao je samo da se smeši od blaženstva i diše: „Виdemo videli... !”
Trebalo mu je nedelju dana da napravi model, sedeći na hladnom podu svoje sobe na vrhu vetrovitog tornja, s makazama, lepkom i trakama papira u boji. Lepa je to bila stvar, mislio je, s planetama obeleženim crveno na nebo-plavim orbitama. S ljubavlju ga je ubacio u složene kanale koji će ga odneti do Vojvode, pa se skrasio da čeka. Više nedelja je prošlo, mesec, još jedan, pa još jedan. Mestlin se već davno bio vratio u Tibingen da nadgleda štampanje Mysterium-a. Johanes je postao dobro poznato lice u dosadnom životu dvora, još jedan od onih jadnih izluđenih poniznih molilaca koji su lutali kao putanja satelita oko nevidljivog prisustva Vojvodinog. A onda je stiglo pismo od Mestlina: Fridrih je tražio njegovo stručno mišljenje o toj stvari. Bila je upriličena audijencija. Kepler je bio indigniran: stručno mišljenje, baš.
Bio je primljen u prostranoj i veličanstvenoj dvorani. Kamin od italijanskog mermera bio je viši od njega. Koprena bele svetlosti slivala se s ogromnih prozora. Na tavanici, koja je i sama bila nekakvo nadneto ukrasno čudo od gipsanih girlandi i izlivenih glava, jedna ovalna slika opisivala je vrtoglavu scenu s anđelima kako se uzdižu oko nekog razljućenog bradatog Boga ustoličenog u mračnom vazduhu. Gužva je vladala u prostoriji, dvorjani koji su se vrzmali najednom postaše besciljni i napeti, kao da izvode neku komplikovanu igru u kojoj se raspored igrača može uočiti samo odozgo. Jedan lakej dodirnu Keplerov lakat, on se okrete, a neki slabašan čovečuljak stupi pred njega i reče:
„Vi ste Repleus?“
„Nisam, jesam, ja...“
„Е, pa lepo. Proučili smo vaš model sveta“, blago se smeškajući, „u tome nema nikakvog smisla.“
Vojvoda Fridrih je bio divno odeven, u tunici od pozlaćene tkanine i somotskim pantalonama. Drago kamenje se bleskalo na njegovim sićušnim rukama. Imao je kratko podrezane lokne nalik na mnoštvo malih opruga, a na njegovoj bradi mali rog dlaka. Bio je gladak, mek, a Johanes pomisli o slatkom voštanom mesu kestena smeštenom unutar sjajne lubanje od ljuske. Primetio je korake sarabande koju su igrali dvorjani, jer tu je bio njen centar. Počeo je da trtlja neko objašnjenje o geometriji svog sistema sveta, ali Vojvoda podiže ruku. „Sve je to u redu i zanimljivo, van svake sumnje, ali u čemu je značaj, otvoreno govoreći?”
Model od papira stajao je na lakiranom stolu. Dve od orbita su se bile odlepile. Kepler je podozrevao da su vojvodski prsti nešto brljali po njegovom unutrašnjem delu.
„Postoje, gospodine“, reče on, „samo pet pravilnih savršenih tela, koja se još nazivaju i Platonova geometrijska tela. Ona su savršena jer su sve njihove strane identične.“ Rektor Papius će biti impresioniran njegovim strpljenjem. „Od bezbroj oblika u svetu tri dimenzije, samo ovih pet figura su savršene: tetraedar ili piramida, ograničena sa četiri ravnostrana trougla, kocka, sa šest kvadrata, oktaedar, s osam ravnostranih, dodekaedar, ograničen s dvanaest petougaonika i ikozaedar, koji ima dvadeset ravnostranih trouglova.“
„Dvadeset“, reče Vojvoda, klimajući glavom.
„Da. Ja smatram, kao što to ovde vidite prikazano, da u ovih pet intervala između šest planeta sveta, ovih pet pravilnih tela mogu se...“ Neko ga je gurnuo. Bio je to onaj živahni ludak koji je maločas sedeo za trippeltisch-om, a koji je sada, uz smeh i pućenje usana u znak nemuštog izvinjavanja, pokušavao da se pored njega provuče do Vojvode. Johanes prisloni lakat na rebra tog stvorenja pa ga gurnu. „... mogu se upisati” pa opet gurnu „kаkо bi tačno zadovoljili“, i dodade dašćući, „te intervalske veličine onako kako bi ih izmerili i postavili stari klasici.“ Osmehnuo se; to je bilo lepo rečeno.
Ludak ga ponovo gurnu, a sada on primeti da su svi bili tu, ona venerična dama i Meister Telus, vojnik Kaspar i, naravno, perika, i tamo daleko na ivici igre, smrknuti baron. Pa, šta sad? Stavljao ih je na svoja mesta. Najednom je postao snažno svestan sebe samoga, mladog, brilijantnog, a opet nekako divno krhkog. „I tako, kao što se može videti“, reče on živahnim glasom, „između orbita Saturna i Jupitera postavio sam kocku, između onih orbita Jupitera i Marsa tetraedar, Marsa i Zemlje dodekaedar, Zemlje i Venere ikozaedar i, pogledajte, dozvolite mi da vam pokažem...“ rasklapajući model kao neki plod voćke kako bi otkrio njeno tajno jezgro: „između Venere i Merkura oktaedar. Ovako!“
Vojvoda se namršti.
„То je jasno, da“, reče on, „to što ste uradili i kako; ali, oprostite mi, smem li da upitam zašto?”
„Zašto?“ ponovi podižući pogled s rasturenog modela k tom malom čoveku ispred sebe! „ра... pa zato...“
Pena ludog smeha šumila mu je u ušima.
*

Ništa nije ispalo od tog projekta. Vojvoda se jeste složio da bi pehar mogao da se izlije, ali je naglo izgubio interes. Dvorski kujundžija je bio skeptičan, a čuli su se i povici preneraženosti iz Blagajne. Johanes se obeshrabren vratio u Grac. Straćio je pola godine moleći za veliku uslugu. Bila je to lekcija za koju je sebi rekao da je mora upamtiti. Trenutno, međutim, čitav taj ponižavajući slučaj bio je odagnan iz njegovih misli nečim daleko važnijim.
Bio je to jedan od školskih inspektora, lekar Oberdorfer, koji mu je prvo prišao, lukava osmeha i – da li je to moguće – namignuo, i pozvao ga da dođe određenog dana u kuću Herr Georga Hartmana fon Štubenberga, trgovca iz tog grada. Otišao je, misleći da će ga zamoliti da sastavi neki horoskop ili opet neki od njegovih čuvenih kalendara. Ali nije bilo nikakve narudžbine. Čak se nije ni susreo sa Herr Burghermeister Hartmanom i od tada pa nadalje to ime je odzvanjalo u njegovom sećanju kao odraz neke prošle katastrofe. Besciljno se motao po stepeništu oko jedan sat, čvrsto držeći čašu razblaženog vina pokušavajući da smisli nešto što će reći dr Oberdorferu. Dole u širokom predvorju grupe ljudi su dolazile i odlazile, nakinđurene žene i debeli poslovni ljudi, jedan biskup i prateći sveštenici, čopor konjanika u čizmama do kukova iz Nadvojvodine konjice, nespretni kao kentauri. Jedno od Hartmanove dece se venčavalo. Iz jedne udaljene sobe gudački orkestar obilazno je slao muziku kroz kuću kao neki besciljni let finih svetlih strela. Johanes se unezveri. Nije bio zvanično pozvan pa su ga opsedale slike osporavanja i proterivanja. Šta bi to Oberdorfer mogao da traži od njega? Doktor, krupan dežmekast čovek opuštene vilice i preterano malih vlažnih očiju, treperio je od nervoznog iščekivanja, pažljivo promatrajući gomilu koja je dole prolazila i sasvim tiho pevušio bezvučni kontrapunkt uz zanosno srebrnasto kliženje svirača. Najzad prstom dodirnu Keplerov rukav. Jedna debela mlada žena u plavom približavala se podnožju stepeništa. Dr Oberdorfer je zaljubljeno gledao. „Zgodna je, da?“
„Da, da“, promrmlja Johanes, gledajući napregnuto u jednu tačku u vazduhu, plašeći se da bi ona dama dole mogla čuti; „baš, ah, zgodna.“
Oberdorfer, šapćući ustranu kao loš trbuhozborac naginjao je svoju krupnu glavu koja je drhtala sve dok se skoro nije prislonila na Keplerovo uho. „А još je i bogata, tako mi bar kažu.“ Mlada žena zastade, saginjući se da bi podviknula bledom nadurenom dečkiću u pantalonama od rebrastog somota, koji je okrenuo svoje nepomično lice i besno povukao ruku svoje dadilje. Kepler će se čitavog svog života sećati tog goropadnog Kupidona. „Njen otac“, šištao je doktor, „nјеn otac ima imanja, znate, prema jugu. Kažu da je obezbedio dobar imetak na njeno ime.“ Glas mu se još više utiša. „А naravno, nju su sigurno obezbedili i njeni...“ dodade ustežući se, „njeni pokojni, ovaj, muževi.“
„Njeni...?“
„Muževi, da.“ Dr Oberdorfer nakratko sklopi svoje sićušne oči. „Veoma tragično, veoma tragično, ona je dvostruka udovica. A tako mlada!“
Johanesu postade jasno šta se spremalo. Pocrvenevši, on se uplašen spusti za jedan stepenik. Udovica mu dobaci značajan pogled. Doktor reče: „Zove se Barbara Miler – rođena, aha, Miler.“ Johanes ga je netremice gledao, pa se nakašlja. „Mala šala, oprostite mi. Prezime joj je Miler – Miler zu Gosendorf – što je igrom slučaja isto tako i ime njenog najnovijeg, pokojnog, njenog poslednjeg to jest, muža...“ glas se pretvori u neko jadno brujanje.
„Stvarno?“ Reče Johanes nesigurnim glasom, odvraćajući pogled od vodnjikavih očiju onog drugog, a zatim začu sebe kako dodaje: „Ipak, malo je debela.“
Dr Oberdorfer se trže, a onda, cereći se odvažno, sa slonovskom nestašnošću reče: „Punačka, rekao bih, meštre Keplere, punačka. A i zime su hladne, a? Ha. Ha ha.“
I on uhvati mladog čoveka za lakat i povede ga uza stepenište, u jednu nišu, gde je čekao neki uglađen, na izgled strog čovek koji bez oduševljenja pogleda Johanesa od glave do pete pa reče: „Dragi moj gospodine“, kao da je on, Jobst Miler, to već ranije uvežbao.
Tako je počeo taj dugi, zamršen i džimrijski posao njegove ženidbe. Od samog početka se plašio pogleda punačke mlade udovice. Žene su bile strana zemlja, tim jezikom nije govorio. Jedne noći četiri godine pre toga, prilikom posete Vajlderštatu, naliven pivom i sa željom da se potvrdi pošto je mnogo izgubio na kartama, opštio je s nekom usukanom devojkom, devicom, kako ga je uveravala. To je bilo njegovo jedino iskustvo u ljubavi. Kasnije se ta opajdara smejala i isprobala između svojih sitnih žutih zuba da li je novčić koji joj je dao bio pravi. Pa ipak, ostavljajući sam čin po strani, to frenetično žablje plivanje do ruba vodopada, pronašao je nešto dirljivo u njenim mršavim bokovima i nežnim grudima, bujnoj ruži ispod njene koštane kape prekrivene krznom. Bila je manja od njega; takva nije bila Frau Miler. Ne, ne, nije bio oduševljen. Zar nije bio srećan kao nekad? Srećniji bar nego što je pretpostavljao da bi mogao biti sa ženom. Kasnije, kada je brak bio na rubu propasti, za veći deo nesreće krivio je neviđeno cenkanje koje ga je prodalo u brak.
Otkrio je kako je Grac bio malo mesto: svako koga je poznavao kao da je umešao prste u burno sklapanje tog braka. Ponekad mu se činilo da može da prepozna bolesno ljubopitljiv pohotni pogled na licu samoga grada. Dr Oberdorfer je bio glavni pregovarač, potpomognut Ftajnrihom Osiusom, nekadašnjim profesorom iz Stiftsschule-a. Septembra meseca su ove dve znamenitosti zajedno otišle u Milek da čuju uslove Jobsta Milera. Mlinar je otpočeo cenjkanje sramežljivo, izjavivši da on lično nije uopšte zainteresovan da vidi da mu se ćerka ponovo udaje. Taj Kepler je bio jadan uzorak, skromnih sredstava i budućnosti koja ne obećava. A šta s njegovim poreklom? Zar on nije bio sin razuzdanog vojnika? Dr Oberdorfer se suprotstavio govorom u slavu marljivosti mladoga čoveka i njegove silne učenosti. Vojvoda Fridrih od Virtemberga, ništa manje, bio je njegov zaštitnik. Zatim je Osius, koji je bio doveden zbog prednosti svoje neposrednosti, naveo stanje gospođe Barbare: tako mlada, a dva puta udovica! Jobst Miler se namrštio, donja vilica mu je podrhtavala. Taj refren mu je već bio dojadio.
Pregovarači su se vratili u Grac puni samopouzdanja. A zatim je iskrsla jedna neočekivana i ozbiljna prepreka, kada je oblasni sekretar, Štefan Špajdel, Keplerov prijatelj, izjavio da se protivi tom braku. Poznavao je tu damu i smatrao da bi ona trebalo bolje da bude obezbeđena. Pored toga, priznao je Kepleru u poverenju, želeo je da je uda za jednog svog poznanika na dvoru, čoveka čiji je uticaj bio u porastu. Izvinio se, mašući rukom; shvatićete, naravno, Johanese? Johanesu je bilo teško da sakrije koliko mu je laknulo. „Ра da, Štefane, svakako, ja shvatam, аkо se radi o vašoj savesti i dvorskim poslovima. Oh, potpuno, potpuno!“
Štampanje Mysterium-a je napredovalo. Mestlin je bio obezbedio blagoslov senata tibingenskog koledža za taj posao, pa je nadgledao pripremu u štampariji Grupenbahovih. Verno je izveštavao o dovršetku svakog poglavlja, gunđajući zbog trošenja para i energije. Kepler mu je otpisao veselim pisamcetom ukazujući da će prisustvo tom rađanju, ipak, osigurati babici besmrtnu slavu.
I Kepler je bio zauzet. Školska uprava, razjarena njegovim šestomesečnim prebivanjem na virtemberškom dvoru, postupila je po savetu svoga inspektora i dodelila mu časove iz aritmetike i retorike na višoj školi. To je bilo pravo mučenje. Rektor Papius, uprkos svojim mlakim pretnjama, uzdržao se od povećanja obima dužnosti mladog učitelja – ali Papiusa su pozvali na katedru za medicinu u Tibingenu. Njegov naslednik, Johanes Regijus, bio je surov i nemaštovit kalvinista. On i Kepler su od samog početka bili neprijatelji. Regijus je smatrao da je mladi čovek neučtiv i loše vaspitan i da mu je potrebno pripitomljavanje: štene bi trebalo da se oženi. Jobst Miler, uz iznenadni udarac rukom, kao kartaroš koji tvrdi da ima adut, složio se, jer Spajdelova šema je propala, a mlinar iz Mileka je još uvek imao svoju ćerku na raspolaganju. Keplerovo srce je premrlo. Februara 1597. venčanje je bilo potpisano i jednog vetrovitog dana krajem aprila, sub calamitoso caelo, gospođa Barbara Miler, skinula je svoju crninu i udala se po treći i poslednji put u svom kratkom životu. Kepleru je tada bilo dvadeset i pet godina, sedam meseci i... ali nije imao srca da izračuna brojke, niti hrabrosti, imajući u vidu nesrećan raspored zvezda.
Do venčanja je došlo, posle kratke ceremonije, u crkvi koja je pripadala koledžu, u kući koju je Barbara nasledila u ulici Stempfer. Jobst Miler je, pošto je posao bio okončan i kada je sebi mogao da priušti luksuz prezira, izjavio da nikako ne bi mogao da proslavi u svom domu, pred svojim ukućanima i poslugom, tu uvredu prema imenu njegove porodice. Preneo je na Keplera izvesnu svotu gotovine kao i prihod od vinograda i određenu svotu za podizanje devojčice Regine. Zar to nije bilo dovoljno? Sedeo je u tišini čitavog jutra, gledajući smrknuto ispod oboda svog šešira, mrzovoljno pijan od sopstvenog vina iz Mileka. Kepler, videvši ga tako nadurenog, iscedio je kap gorkog zadovoljstva iz tog dana tako što ga je stalno pozivao da podigne zdravicu, da održi govor, prebacujući mu ruku preko ramena i nagovarajući ga da zapeva, da zapeva gospodin, napev koji podstiče, iz neke dobre stare balade iz Gezendorfa.
Razdraživanje njegovog tasta bio je jedan od načina da izbegne svoju verenicu. Jedva da su progovorili, jedva sreli u toku dugih meseci pregovaranja, a danas kada su se slučajno našli jedno naspram drugog bili su paralisani od smetenosti. Izgledala je, smrknuto ju je posmatrao, sva blistava, činilo se da je to prava reč. Bila je zgodna, na neki isprazan način. Cvrkutala je. Pa ipak, kada je usred odzvanjanja uzdignutih čaša nespretno pritisnuo svoje dlanove na njena vlažna leđa koja su podrhtavala i poljubio je za ljubav društva, najednom je uhvatio sebe kako drži nešto neočekivano živo i egzotično, stvorenje jedne druge vrste, pa se, osetivši njen topao opojan miris, uzbudio. Onda je počeo ozbiljno da se naliva i uskoro je bio delirično pijan. Ali čak ni to nije bilo dovoljno da uguši njegov strah.
Ipak je u nedeljama i mesecima koji su usledili skoro bio srećan. U maju su prvi primerci Mysterium-a stigli iz Tibingena. Ta tanka knjiga silno mu se dopala. Njegovo zadovoljstvo bilo je, međutim, malo potamnjeno nekim malim neodređenim stidom, kao da je počinio nešto nesmotreno čiju strahotu nepažljiva publika još uvek nije primetila. To je bila prva postiđenost u tom snishodljivom stavu prema knjizi što će u kasnijim godinama učiniti da ona liči na tvorevinu nesmotrenog ali nadahnutog deteta kakav je on po neodređenom sećanju bio. Razdelio je primerke izabranim astronomima i učenjacima i nekolicini uticajnih Štajeraca koje je poznavao, od kojih niko, na njegov opravdan gnev i užas, nije bio gromoglasan u svojim povicima iznenađenja i hvale.
Broj knjiga koji je ugovorio da će kupiti po proizvodnoj ceni štampara koštao ga je trideset i tri florina. Pre braka to sebi ne bi mogao da priušti, ali je sada, činilo se, bio bogat. Pored iznosa koji je Jobst Miler preneo na njega, njegova plata je bila povišena za pedeset florina godišnje. To je, međutim, bila sitnica u poređenju s bogatstvom njegove žene. Za njena života nikada nije uspeo da sazna koliko je tačno nasledila, ali je to bilo više od onoga što bi čak i najpohlepniji provodadžija mogao da zamisli. Regina je imala sumu od deset hiljada od svog pokojnog oca, Volfa Lorenca, stolara, prve Barbarine žrtve. Ako je dete imalo toliko, koliko li je, sigurno više, dobila njena majka? Kepler je trljao ruke, sav ushićen, i šokiran zbog svog ponašanja.
Postojao je još jedan oblik bogatstva, opipljiviji od novca, a koji se isto kao i on može brzo proćerdati, a to je bila neka vrsta sreće koja je nadolazila iz čula. Barbara, uprkos svoj svojoj cvrkutavoj bleskastosti, bila je puteni, telesni svet, u kome je dodirnuo i pronašao zapanjujuće stvarnim, nešto što je bilo potpuno novo pa ipak prepoznatljivo. Plamsao je pod njenom svetlošću, njenim mirisom, slankastim ukusom njene kože. Trebalo je vremena. Prvi susreti su bili neuspešni. Svadbene noći, u ogromnom krevetu sa četiri stuba u spavaćoj sobi koja je gledala na ulicu Stempfer, sudarili su se u mraku uz drobljenje. Osećao se kao da se rve s teškim toplim telom. Sva se sručila preko njega, dahćući, nekako mu zabila lakat u grudi i izbila vazduh, dok je krevet škripao i ječao kao sablasni glas njegovog bivšeg vlasnika, jadnog pokojnog Marksa Milera oplakujući. Kada je sjedinjavanje napokon bilo izvedeno do kraja, okrenula se i odmah zaspala, njeno hrkanje promuklo i monotono ponavljalo je protest. Tek mnogo meseci kasnije, pošto je leto bilo prošlo, a hladni vetrovi duvali odozgo s Alpa, oni su našli jedno drugo, nakratko.
Sećao se te večeri. Bio je septembar, drveće je bilo počelo da žuti. Ustao je nakon dobrog posla koji je obavio toga dana i otišao u njihovu spavaću sobu. Barbara se kupala u kadi ispred vatre od kamenog uglja pospano sapunjajući jednu ispruženu ružičastu nogu. Brzo se okrenuo, ali je ona podigla pogled i nasmešila mu se, ošamućena od toplote. Uski zrak kasne sunčeve svetlosti, istrošen do boje starog mesinga, iskosa je padao na krevet. Uf! rekla je ona i ustala u kaskadi mehurića i vode koja se slivala. Bio je to prvi put da ju je video potpuno nagu. Glava joj je čudno stajala na tom nepoznatom golom telu. Sva ozarena u blagom isparenju pokazivala se, guzata, zategnutih debelih nogu kao da će da skoči, dok joj je u krilu blistala brada nekog rmpalije u obliku lopate. Grudi su joj gledale, buljave i preplašene, napućenih tamnih vrhova. Krenuo je na nju, odeća mu je spadala kao ljuspe. Propela se na vrhove prstiju da bi provirila pored njega dole na ulicu, grickajući usnu i smejući se, meko. „Videće nas neko, Johanese.“ Njene lopatice su ostavile vlažan otisak u obliku krila na čaršavu. Bestidan mač sunčeve svetlosti ih tresnu.
Bilo je to u isto vreme i previše i nedovoljno. Predali su svoje najintimnije biće običnoj zaveri puti. Dugo mu je trebalo da to shvati; Barbara nikada nije. Imali su tako malo zajedničkog. Pokušavala je da shvati nešto od njegovog posla, ali je to bilo preko njenih moći, zbog čega je to i mrzela. I on je mogao da pokuša, mogao je da je pita o prošlosti, o Volfu Lorencu, bogatom trgovcu, o glasinama da je Marks Miler, oblasni blagajnik, pokrao državno blago, ali od početka ovo su bile zabranjene teme koje su ljubomorno čuvali stražari mrtvih. I tako, dva intimna stranca spojena zajedno vezama koje nisu sami stvorili, počeli su da mrze jedno drugo, kao da je to neka najprirodnija stvar na svetu. Kepler se okrenuo, oklevajući, stidljivo, Regini, nudeći joj sav višak koji je preostao od njegovog braka, jer ona je predstavljala, zamrznuta u prototipu, upravo ono razumevanje i uvažavanje koje je nedostajalo njenoj majci. A Barbara, videći sve i ne shvatajući ništa, postala je ćudljiva i počela da se žali, a ponekad i da tuče dete. Zahtevala je sve više i više Keplerovog vremena, uvlačila ga u mahnite nepovezane razgovore, bila sklona iznenadnim provalama plača. Jedne noći ju je zatekao šćućurenu u kuhinji kako se davi mariniranom ribom. Sledećeg jutra mu se onesvestila na rukama, umalo da ga obori na zemlju. Bila je noseća.
Dovršila je trudnoću kao što je činila i sve ostalo, neobuzdano, uz mnogo uzbuna i obilje suza. Postala je čudno lepa, uprkos svojoj masi. Bilo je to kao da je bila stvorena samo za to stanje, drevno i elementarno; s tim velikim trbuhom, tim obešenim grudima, postigla je neku vrstu idealne harmonije. Kepler je počeo da je izbegava: sada ga je plašila više nego ikad. Dane je provodio zaključan u svojoj radnoj sobi, petljajući s poslom, pišući pisma, nanovo pregledajući svoje beznadežno neuravnotežene račune, povremeno podižući glavu da oslušne teške korake boginje.
Rano je dobila trudove, uletevši u to jednog jutra uz vrisku. Talasi njenog bola odjekivali su kroz kuću jedan za drugim. Dr Oberdorfer je stigao, dahćući i mrmljajući, i izašao uza stepenice na svom crnom štapu kao umorni veslač koji plovi na brodu koji tone. Kepleru se učini da je tom čoveku bilo neprijatno, kao da je zatekao u nekom nedoličnom nestašluku ovaj par čije je napaćene sudbine potpomogao da se spletu. Njeno porađanje je trajalo dva dana. Februarska kiša je padala, zaklanjajući oblacima spoljašnji svet, tako da je postojala samo ova kuća koja je pulsirala oko svog jezgra bola. Kepler je kaskao gore-dole u groznici od uzbuđenja i straha, uvijajući ruke. Dete je bilo rođeno u podne, muško. Veliki cvet bezbrižne sreće otvorio se u Keplerovom srcu. Držao je u svojim rukama to detence koje je meko pulsiralo i shvatio da se umnožio. „Zvaćemo ga Hajnrih“, reče on, „ро mom bratu – ali ti ćeš biti bolji, finiji Hajnrih, hoćeš li, da.“ Barbara, bleda u svom okrvavljenom krevetu, netremice ga je gledala isprazno kroz koprenu bola.
Sačinio je horoskop. Obećavao je sva moguća dobra, posle manjih doterivanja. Dete će biti živahno i bistro, naklonjeno matematičkim i mehaničkim umećima, maštovito, vredno, divno. O, divno! Keplerova sreća je izdržala šezdeset dana, a onda su se kućom razlegali krici, minijaturni odjeci Barbarinih krepkih urlika; Oberdorfer se opet uspentrao uza stepenice a Kepler je zgrabio dete u svoje ruke i naredio mu da ne, da ne umre! Okomio se na Barbaru, znala je, sav taj bol joj je govorio da je sve naopako, a ipak ništa nije rekla, ni reči kako bi ga upozorila, zlobna kučka! Doktor coknu jezikom, sramota, gospodine, sramota. Kepler se ustremi na njega: A vi... vi...! U suzama, dok mu se vid mrežio, okrenuo se, stežući to stvorenje uza se, pa oseti kako se cima i kašlje, i najednom, kao da se trza od zaprepašćenja, umire: njegov sin. Vlažna vrela glava ležala je opuštena u njegovoj ruci. Koji mu je to nemilosrdni igrač dobacio tu nežnu loptu bola? Doživeće on i druge gubitke, ali nikada kao ovaj, kao da deo njega samog slepo maučući baulja u smrt.
*

Eto, sada su mu dani potamneli. Gubitak deteta probio je rupu u tkivu stvari, a kroz tu malu poderotinu curelo je crnilo. Barbaru niko nije mogao da uteši. Počela je da se skriva pо sobama sa zatvorenim kapcima, po ugodnim kutcima, čak ispod krevetskih čaršava, grickajući u samoći svoj deo tuge, ne ispuštajući ni glasa sem povremeno slabo suvo jecanje, kao grebanje kandži, od čega se Kepleru kosa dizala na glavi. Ostavljao ju je na miru, zgrčen u sopstvenom skrovištu, posmatrajući što će se sledeće dogoditi. Ta igra, koju oni nisu shvatili kao igru, završila se; najednom ih je život ozbiljno zahvatio. Prisetio se prvih pravih batina koje je dobio kao dete, njegova majka kao potpun stranac crvena od besa, njene pesnice, zastrašujuća oštrina bola, svet koji se naglo premešta u novu verziju realnosti. Da, a ovo je bilo još gore, sada je bio odrastao, s igrom je bilo gotovo.
Godina je prošla, a i zima se bližila kraju. Proleće ga ove godine neće obmanuti lažnim nadama. Nešto se u potaji pripremalo, to je mogao da oseti, nepogoda koja je sakupljala svoje sastojke iz povetaraca, oblačića i drozdove pesme. U aprilu je mladi nadvojvoda Ferdinand, vladar sve Austrije, otišao na hodočašće u Italiju gde se u svetilištu u Loretu, u zanosu pobožnosti, zakleo da će se suprotstaviti jeresi protestantizma u svom carstvu. Luteranska provincija Štajerska je podrhtavala. Tokom čitavog leta bilo je pretnji i uzbuna. Vršena je mobilizacija vojnika. Krajem septembra crkve i škole bile su pozatvarane. Najzad je dugo očekivani ukaz bio izdat: luteransko sveštenstvo i učitelji moraju napustiti Austriju u roku od nedelju dana ili ih očekuju inkvizicija i moguća smrt.
Jobst Miler je pohitao iz Mileka. Prišao je katolicima, a očekivao je da će ga i njegov zet slediti bez oklevanja. Kepler je frktao. Tako nešto ni slučajno neću učiniti, gospodine; moja je reformisana crkva, drugu ne priznajem, a preduhitrio je sebe da ne doda: Tu sam gde sam! čime bi sve prekardašio. A uostalom, nije ni bio toliko hrabar koliko bi to njegove drske reči želele. Mogućnost progonstva ga je užasavala. Kuda bi? U Tibingen? U kuću svoje majke u Vajlderštatu? Barbara je s neuobičajenom žestinom izjavila da neće napustiti Grac. Tada bi izgubio i Reginu; izgubio bi sve. Ne, ne, to je bilo nezamislivo. Ipak se o tome razmišljalo: prtljag mu je bio spakovan a Špajdelova mazga bila pozajmljena. Otići će Mestlinu u Tibingen, dobrodošao ili ne. Zbogom! Barbarin poljubac, sočan od boli, završio je na njegovom uhu. Trpala mu je u ruke koje su drhtale male paketiće s florinima, hranom i čistim rubljem. Regina mu je oprezno prišla, i lica sakrivenog u njegov ogrtač, šaptala nešto što nije mogao da uhvati, što nije htela da ponovi, nešto što je trebalo da bude zauvek, zauvek, mala zlatna karika koja nedostaje u njegovom životu. Koprcajući se kroz bujicu suza spoticao se napred-nazad između kuće i konja, ne znajući sasvim kako, konačno, da ode, lupkajući po džepovima u potrazi za maramicom kako bi zaustavio curenje iz nosa i izgovarajući slabašne sluzave usklike nesreće. Konačno, nabačen kao mokra vreća u sedlo, odnet je iz grada kа nesmotreno veličanstvenom zlatnom i plavom oktobarskom popodnevu.
Jahao je na sever duž doline Mure, posmatrajući sa zebnjom snegom prekrivene grebene Alpa koji su svetlucali i udaljavali se sve više kako im je prilazio. Na putevima je vladala užurbanost. Sustigao je putnika čije je ime bilo Vinklman. Bio je Jevrejin, brusač sočiva po zanatu, i stanovnik Linca: bledi klin od lica, malo brade i crno ironično oko. Kada su stigli u Linc padala je kiša, a Kepler je bio bolestan. Jevrejin, sažalivši se na ovog tužnog putnika s njegovim kašljem, njegovom drhtavicom i njegovim pomodrelim noktima, pozvao je Keplera da pođe sa njim kući i otpočine nekoliko dana pre nego što krene na zapad, k Tibingenu.
Jevrejinova kuća nalazila se u uskoj ulici pored reke. Vinklman je svome gostu pokazao radionicu, dugu onisku sobu gde se nalazila peć koju je opsluživao neki debeli dečak. Pod i radne tezge bile su u neredu od polomljenih kalupa, prosutog peska, komada krpa natopljenih uljem, sve zamagljeno ispod plavičaste koprene brašna koje se mlelo. Ispuštene suze stakla svetlucale su u polumraku oko njihovih nogu. Nizak prozor, koji je gledao na vlažnu kaldrmu, drvene zabate i krajičak rečne obale, propuštao je zrnastu beličastu svetlost koja je i sama ličila na proces rada koji se tu obavljao. Kepler je iskosa pogledao policu s knjigama: Nostradamus, Paracelzus, Magia naturalis. Vinklman ga je posmatrao, a onda smešeći se uzdiže visoko u ruci mrkoj kao list komad zamagljenog kristala.
„Ovde je trasmutacija“, reče on, „kоја se može shvatiti.“
Iza njih dečak se povi k mehu, a crvena usta peći zaječaše. Kepler, dok mu je glava brujala od groznice, oseti kako nešto lagano prelazi preko njega, neka senka, ogromna i krilata.
Popeli su se na sprat, pravo mesto za odgoj zečeva koje se sastojalo od malih mračnih soba u kojima su Jevrejin i njegova porodica živeli. Vinklmanova stidljiva mlada žena, bleda i punačka kao golub i upola mlađa od njega, poslužila ih je večerom koja se sastojala od kobasice i crnog hleba i piva. Vazduh je bio težak od čudnog sladunjavog mirisa. Njihovi sinovi, bledi dečaci s kikama namazanim uljem, svečano su prišli da pozdrave svog oca i gosta. Kepleru se činilo da je zalutao usred neke drevne razblažene ceremonije. Posle obeda Vinklman je doneo svoje lule. Kepler je tada prvi put pušio; neko novo osećanje, ne sasvim neprijatno, prostrujalo mu je venama. Dali su mu vina blago pomešanog s destilatom maka i mandragore. San je te noći bio parip u trku koji ga je nosio pravo napred kroz uzburkanu pomrčinu, ali kada se ujutro probudio, kao zbačeni jahač, groznica je bila nestala. Bio je zbunjen, a ipak spokojan, kao da se neka dobroćudna, ali zagonetna sila razmotavala oko njega.
Vinklman je pokazao svoj majstorski alat, fine bruseve i tocila od kaljenog čelika. Izneo je uzorke stakla u svim njegovim oblicima, od peska do izglačanih prizmi. Zauzvrat, Kepler je opisao svoj sistem sveta, teoriju o pet savršenih geometrijskih tela. Sedeli su na dugoj klupi ispod prozora preko koga se uhvatila paučina dok je peć iza njih dahtala, a Kepler je ponovo doživeo ono uzbuđenje i blago smeteno zadovoljstvo koje mu se nije javilo još od studentskih dana u Tibingenu i prvih dugih razgovora sa Mihaelom Mestlinom.
Jevrejin je bio pročitao fon Lauhenov Narratio prima o Kopernikovoj kosmologiji. Nove teorije su ga zbunjivale i zabavljale.
„Da li mislite da su tačne?“ reče Kepler; staro pitanje.
Vinklman slegnu ramenima. „Tačne? To je reč s kojom imam problema.“ Nikada nije toliko ličio na Jevrejina kao kada se osmehivao. „Možda jesu, Sunce je centar, vidljivi Bog, kao što Trismegistus kaže; ali kada dr Kopernik pokaže da je to tako u njegovom čuvenom sistemu, pitam ja vas da li znamo da je to divnije od onoga što smo već ranije znali?“
Kepler nije razumeo. „Ali nauka“, reče on, mršteći se, „nauka je metod spoznaje.“
„Spoznaje, da: ali poimanja? Sad ću vam reći koja je razlika između hrišćanina i jevrejina, slušajte. Vi mislite da ništa nije stvarno dok se ne izgovori. Kod vas su reči najvažnije. Vaš Isus Hristos je otelovljena reč!“
Kepler se osmehnu. Da li mu se rugao? „А jevreji?“ reče on.
„Ima jedna stara šala, kako je Bog svojim odabranim ljudima rekao sve, sve, tako da sada sve znamo, a ne razumemo ništa. Samo što ja mislim da to i nije neka šala. Postoje stvari u našoj religiji koje se ne mogu izgovoriti, jer govoriti o takvim krajnjim stvarima znači... oštetiti ih. Možda je to tako i s vašom naukom?“
„Ali... oštetiti?“
„Ne znam.“ Slegnuo je ramenima. „Ја samo pravim uveličavajuča stakla, ja ne razumem te teorije, te sisteme, a suviše sam star da bih ih izučavao. Ali vi, moj prijatelju“, on se ponovo osmehnu, a Kepler je znao da mu se podsmeva, „vi ćete uraditi velike stvari, to je jasno.“
Bilo je to u Lincu, dok ga je ispod oka zainteresovano posmatrao Vinklman, da je prvi put čuo sasvim tiho brujanje tog petotonskog akorda koji sačinjava muziku sveta. U svemu je počeo da vidi odnose koji formiraju svet, u zakonima arhitekture i slikarstva u poetskom metru, u složenostima ritma, čak u bојаmа, u mirisima i ukusima, u srazmerama ljudske figure. Tanana srebrna struna uzbuđenja stalno se zatezala u njemu. Večeri je provodio sedeći sa svojim prijateljem u sobama iznad radionice, pijući i pušeći, uz beskrajne razgovore. Dovoljno se dobro osećao da bi mogao da nastavi put u Tibingen, a ipak se nije pokretao kako bi otputovao, mada se još uvek nalazio u Austriji, a Nadvojvodini ljudi su ga svakog trenutka mogli uhvatiti. Jevrejin ga je promatrao čudno smireno i napeto, a ponekad je Kepler, ošamućen od duvana i vina, zamišljao da se pod tim pogledom, tom namerom, strpljivim promatranjem, nešto lagano, prijatno cedi iz njega, neki dragocen neopipljiv fluid. Mislio je o tim knjigama Nostradamusa i Albertusa Magnusa koje su stajale na Jevrejinovim policama, o izvesnim tišinama, o žamoru iza zatvorenih vrata, o sivim nejasnim oblicima u hermetički zatvorenim teglama koje je video u ormanu u radionici. Da li je neko bacio čini na njega? Ta pomisao je u njemu pokrenula neku smušenu i neprijatnu toplinu, neku vrstu pometenosti, sličnu onoj koja ga je naterala da odvrati pogled od osmeha papučića koji je Jevrejin ponekad imao u prisustvu svoje mlade žene. Da, to, to je bilo progonstvo.
Završilo se. Jednoga dana, kroz olujnu zoru, stigao je glasnik Štefana Spajdela u galopu na Vinklmanova vrata. Kepler, bosonog i sav ustreptao, još uvek pospan stajao je na udaru vlažnog vetra i drhtavim prstima lomio dobro znani pečat sekretarijata. Delić pene koja dolete sa vilice konja koji je mljackao smesti mu se na obrvu. Nadvojvoda je pristao da se napravi izuzetak u naredbi o opštem progonstvu. Mogao je ponovo da ide kući.
Kasnije je imao vremena da razmišlja o isprepletenoj mreži uticaja koji su ga izbavili. Jezuiti, iz svojih ličnih nejasnih razloga, imali su simpatija prema njegovom radu. Bilo je to preko jednog jezuite, brata Grinbergera iz Graca, da je bavarski kancelar Hervart fon Hoenburg, katolik i učenjak-amater, prvo njega konsultovao o pitanjima kosmologije u nekim drevnim tekstovima. Dopisivali su se preko bavarskog ambasadora u Pragu i sekretara nadvojvode Ferdinanda, kapucina Petera Kasela. A onda, Hervart je bio sluga vojvode Maksimilijana, Ferdinandovog rođaka, a ta dva plemića su zajedno studirala u Ingolštatu kod Johana Fiklera, postojanog prijatelja jezuita koji se rodio u Keplerovom rodnom Vajlderštatu. Tako su se plele niti mreže. Pa, kad bi o tome razmislio, imao je branioce na sve strane! To ga je zabrinjavalo, nekako neodređeno.
Vratio se potajno razočaran. Da je imao vremena, od tog progonstva je mogao nešto da stvori. Stiftsschule je još uvek bila zatvorena, i on je bio slobodan, bar je to bilo nešto. Ali Grac je za njega bio gotov, istrošen. Stvari nisu stajale tako loše kao nekada, a i drugi izgnanici su počeli tiho i polako da se vraćaju, ali je on i dalje smatrao da je razborito da se drži kuće. Barbara je novembra obznanila novu trudnoću, a on se povukao u najdublje svetilište svoje radne sobe.
Počeo je ozbiljno da izučava stvari, gutajući stare i savremene pisce, Platona i Aristotela, Nikolu Kuzanskog, akademičare iz Firence. Vinklman mu je dao knjigu kabaliste Kornelijusa Agripe, čija su razmišljanja bila toliko čudna, a ipak tako nalik Kopernikovim. Vratio se svojoj matematici i izbrusio do fine oštrice taj instrument kojim je do sada mlatio kao nekom tojagom. S novom snagom se okrenuo muzici; Pitagorini zakoni harmonije su ga opsedali. Kao što se ranije pitao zbog čega bi u Sunčevom sistemu postojalo samo šest planeta, sada je razmišljao o misteriji odnosa u muzici: zbog čega, na primer, odnos 3:5 stvara harmoniju, a ne 5:7? Čak astrologija, koju je tako dugo prezirao, poprimila je nov značaj u njenoj teoriji aspekata. Svet mu je sada bio preobilan po obeležjima i obliku. Razmišljao je zapanjeno o složenosti saća, strukturi cveća, stravičnoj savršenosti snežnih pahuljica. Ono što je otpočelo u Lincu kao jedna intelektualna zabava bilo je sada predmet njegovog najdubljeg zanimanja.
Nova godina je dobro otpočela. U središtu ove iznenadne navale razmišljanja bio je spokojan. A onda, međutim, postepeno, nakupio se zastrašujući zamah. Verski nemiri ponovo su uzavreli, žešći no ikad. Sledio je ukaz za ukazom, svaki stroži od prethodnog. Luteransko vršenje božje službe u bilo kom obliku bilo je zabranjeno. Decu je trebalo krštavati samo po katoličkim obredima, a morala su pohađati samo jezuitske škole. A onda su krenuli na knjige. Luteranske knjige su bile iskorenjene i popaljene. Koprena dima visila je nad gradom. Pretnje su se kretale vazduhom, a Kepler je drhtao. Posle spaljivanja knjiga, šta će im još ostati sem da spale pisce? Stvari su bile izmakle kontroli. Osećao se kao da je, glave i ramena zabačenih i očiju koje se trzaju u samrtnom strahu, vezan za neku nekontrolisanu napravu koja sve brže i brže hrli k ambisu. To dete, devojčica, bila je rođena juna meseca. Zvala se Suzana. Sanjao je o okeanu. Nikada ga nije video u životu. Činio se kao ogroman mlečni mir, spokojan, nepromenjiv i zastrašujući horizont, neka linija vanzemaljske finoće, pukotina kao vlat kose u ljusci sveta. Nije bilo zvuka, ni pokreta, ni žive duše na vidiku, sem ako sam okean nije bio živ. Strahota te vizije nedeljama mu je zagađivala razum. Jedne večeri jula kad vazduh beše bled i nepomičan kao ono fantomsko more, vratio se u ulicu Stempfer posle jednog od svojih retkih smelih pothvata da izađe napolje u preplašeni grad, i zastao ispred kuće. Neko dete se igralo obručom na ulici, neka starica s korpom preko ruke hramljući odlazi na drugu stranu, pas u slivniku glođe zglob neke kosti. Nešto ga u tom prizoru obeshrabri, ta brižljiva nevinost s kojom je bio uređen u toj beskonačnoj svetlosti, kao da hoće lukavo da ga gurne. Dr Oberdorfer je čekao u holu, promatrajući ga tužnim pogledom. Dete je umrlo. Bila je to upala mozga, ista ona koja je ubila i malog Hajnriha. Kepler je stajao pored prozora u spavaćoj sobi i posmatrao kako dan bledi i nejasno čuo Barbarine krike ispunjene bolom iza sebe i osluškujući u užasu svoj razum, po njegovoj sopstvenoj volji, razmišljajući: Moj će se rad prekinuti. Sam je odneo mali kovčeg u grob, opsedan vizijama sukoba i očaja. Čuli su se izveštaji sa juga da je Turčin okupio šest stotina hiljada ljudi ispod Beča. Katolički koncil ga je kaznio s deset florina zato što je pogreb izveo po luteranskom obredu. Pisao je Mestlinu: Nema dana koji može da ublaži čežnju moje žene, a ta reč je bliska mom srcu: O taštino...
Jobst Miler je ponovo došao u Grac, zahtevajući da se Kepler preobrati: preobrati ili ode, a ovoga puta i ostane daleko, a on će svoju ćerku i Reginu povesti sa sobom natrag u Milek. Kepler nije blagoizvoleo čak ni da odgovori. Štefan Špajdel je bio još jedan od posetilaca, mršav, hladan, tankih usana i odeven u crno. Njegova vest s dvora bila je mračna: ovoga puta neće biti nikakvih izuzetaka. Kepler je bio van sebe.
„Šta da radim, Štefane, šta da radim! Još i porodica!“ dodirnuo je hladnu ruku svoga prijatelja. „Bio si u pravu kada si se protivio tom braku, ne krivim te zbog toga, bio si u pravu..
„То mi je poznato.“
„Ne, Štefane, insistiram...“ Zastao je, čekajući da mu to dopre do svesti, a sasvim jasno je čuo jedno slabašno ping još jedne strune koja se kidala. Špajdel mu je pozajmio primerak Platonovog Timeja onoga dana kada su se prvi put sreli u sobama rektora Papiusa; ne sme zaboraviti da mu vrati. „Da, ovaj...“ promuca umorno. „Oh bože, šta mi valja činiti.“
„Tu je i Tiho Brahe?“ Štefan Špajdel reče, čupajući trunčicu lana iz svog ogrtača, odlazeći, zauvek iz Keplerovog života.
Da, bio je tu i Tiho. Još od juna je bio smešten u Pragu, carski matematičar kod cara Rudolfa, s platom od tri hiljade florina. Kepler je primao pisma od tog Danca u kojima ga je nagovarao da dođe i deli kraljevska dobročinstva. Ali Prag! Bestraga daleko! A opet, šta mu je drugo preostalo? Mestlin mu je pisao: nije bilo nikakve nade da dobije mesto u Tibingenu. Vek se bližio kraju. Baron Johan Fridrih Hofman, carev savetnik i Keplerov negdašnji žaštitnik, prilikom posete Gracu, pozvao je mladog astronoma da se pridruži njegovoj sviti na povratku u Prag. Kepler je spakovao svoj prtljag, svoju ženu i njenu ćerku u polomljene kočije, i prvog dana novog veka, taj datum ga je zabavljao, krenuo u svoj novi svet.
Bilo je to stravično putovanje. Noćivali su pо tvrđavama koje su prokišnjavale i vojnim taraulama po kojima su harali pacovi. Ponovo mu se vratila njegova groznica i on je izdržao sve te milje u ošamućenom polusnu iz koga bi ga Barbara u panici povremeno prodrmala, pojavljujući se kao u magli iznad njega kao neko obličje iz njegovih snova, prepadajući ga nasmrt. Škrgutao je zubima. „Gospođo, ako ovako nastavite da me uznemiravate, tako mi boga, prilepiću vam jednu za uho.“ A ona je onda plakala, a on ječao proklinjući sebe kao šugavo pseto.
Bio je februar kada su stigli u Prag. Baron Hofman ih je smestio u svojoj kući, nahranio, dao im para, a Kepleru je čak pozajmio svoj šešir i pristojan ogrtač za susret sa Tihom Braheom. Ali od Tiha nije bilo ni traga. Kepler je prezirao Prag. Zgrade su stajale nakrivo u lošem stanju, sklepane od blata i slame i neotesanih dasaka. Ulice su bile preplavljene splačinama, vazduh sagnjio. Krajem nedelje pojavio se Tihov sin, u društvu Fransa Gransneba Tengnagela, pijani, obojica, i smrknuti. Nosili su pismo od Danca, ujedno i zvanično i odurno, kojim je izražavao nejasna osečanja žaljenja što nije lično došao da pozdravi svog posetioca. Trebalo je da ga Tige i taj junker sprovedu u Benatek, ali su to odložili za još nedelju dana radi svoje zabave. Sneg je padao kada su napokon krenuli. Zamak se nalazio dvadesetak milja severno od grada, usred ravnih i poplavljenih predela. Kepler je čekao u gostinskim sobama tokom strašnog jutra, a kada je poziv stigao u podne, on je spavao. Spustio se niz kamenu čvrstinu zamka u nekoj vrsti obamrlosti od groznice i straha. Tiho Brahe je bio ohol. Namrštio se na priliku koja je drhtala pred njim i rekao: „Мој vapit, gospodine, moj pitomi vapit, prema kome sam gajio veliku ljubav, uništen je zbog nebrige jednog italijanskog zvrndova.“ Odmahujući rukom u brokatu poveo je svoga gosta ispred sebe u visoku dvoranu gde će doručkovati. Seli su. „... Pao je niza stepenište u zamku Vandsbek gde su se zaustavili da prenoće, pošto je popio lonac piva, kaže on, i slomio nogu i umro. Moj vapit!“
Ogroman prozor, sunčeva svetlost na reci, i poplavljena polja, a iznad toga plava daljina, Kepler se osmehnu i klimnu glavom, kao neka mehanička igračka, razmišljajući o nepovezanoj prošlosti i opasnoj budućnosti i 0.00 pa još nešto, još nešto pa 9.

II
Astronomia Nova




Sada mu je svega bilo dosta. Sjurio je dole niza strme stepenice i stao, sevajući očima po dvorištu u ljutitoj zbunjenosti. Hromi sluga gurajući kolica iskašlja se i pljunu, dve kuhinjske pomoćnice izvrnuše kadu sa sapunicom. Od njega će napraviti pisara, boga mu, pomoćnikovog pomoćnika! „Неrr Kepler, Herr Kepler, molim vas, trenutak... “ Baron Hofman, brekćući neveselo, pritrča mu. Tiho Brahe je ostao na vrhu stepeništa, nemilosrdno ravnodušan, razmatrajući neku daleku mogućnost.
„Ра?“ reče Kepler.
Baron, sivi čovečuljak vlažnih očiju, pokaza par praznih šaka. „Morate mu dati vremena, znate, dopustite mu da razmotri vaše zahteve.“
„Оn“, povisujući svoj glas da bi nadjačao iznenadni metež lovačkih pasa, „već je imao mesec dana, i više. Ja sam naveo svoje uslove; ja samo tražim odgovarajuću nagradu. On ništa ne preduzima.“ Pa, još glasnije, okrećući se kako bi dobacio uza stepenice: „Ništa!“ Tiho Brahe, koji je još uvek gledao nekuda, podiže malo svoje veđe i uzdahnu. Čopor lovačkih pasa s veselom drekom grunu kroz nisku kapiju iz štenare i jurnu preko dvorišta, proždrljivi divljaci kržljavih nogu i ludačka izgleda i malim stisnutim žutomrkim skrotumima. Kepler jurnu ka stepeništu u strahu, ali se pokoleba na pola puta, sprečen od Tiha Strašnog. Danac ga je gledao odozgo sa zlobnim zadovoljstvom, navlačeći svoje duge rukavice. Baron Hofman uputi gore poslednji upitni pogled gospodaru Schloss Benatek-a, a onda, sležući ramenima, Kepleru:
„Nećete da ostanete, gospodine?“
„Neću ostati.“ Ali glas mu je bio nesiguran.
Tengnagel i mladi Tige izađoše, žmirkajući na svetlosti, natopljeni ostacima sinoćnog pijančenja. Razveseliše se kada ugledaše Keplera u nedoumici. Konjušari su im dovodili konje. Psi, koji su se bili primirili, grbili su se jezika uposlenih oko njihovih pojedinih delova ili promišljeno zadignutih nogu pored zidova, ponovo su se razjarili na prigušen jek lovačkog roga. Izmaglica srebrnaste prašine razmotala je svoja jedra povetarcu i lagano se kretala prema kapiji, neka žena presavijena preko balkona, nasmejana, a nebo se otvori prosipajući na Benatek pljusak aprilskog sunca koji prašinu što je plovila pretvori u zlato.
Baron ode da dovede kočije. Kepler je razmišljao. Šta mu preostaje ako odbije Tihovo škrto pokroviteljstvo? Prošlost je nestala, Tibingen, Grac, sve to, nestalo. Danac, palčeva zadenutih za pojas i debelih prstiju koji su dobovali po zategnutoj padini donjeg dela njegovog trbuha, porinuo se niza stepenice. Baron Hofman je izašao iz kočija a Kepler ga mrmljajući povuče za rukav. „Hoću, hoću...“ reče mrmljajući.
Baron prisloni šaku iza uha. „Та galama, nisam dobro...?“
„Hoću...“ vrisak „... da se izvinim.“ Za trenutak je sklopio oči. „Oprostite mi, ja...“
„Oh, nema potrebe, kad vam kažem.“
„Каkо?“
Starac je blistao. „Srećan sam kad mogu da pomognem, Herr Professor, kad god znam i umem.“
„Ne, ne, ja mislim njemu, njemu. “ A to је bila Bohemija, moj bože, riznica njegovih najuzvišenijih nada! Tiho se s mukom peo uz pomoć dvojice slugu koji su se upinjali. Baron Hofman i astronom sumnjičavo su posmatrali dok se uz roktanje prebacivao preko nategnutih leđa konja, rascvetavajući im pred očima svoju zadnjicu odevenu u kožu. Baron uzdahnu i istupi kako bi govorio s njim. Tiho, sada uspravljen i zadihan, slušao je nestrpljivo. Tengnagel, i onaj mladi Danac, nameštajući svoje uzengije, i dalje su gledali silno se zabavljajući. Prepirka između Tiha i njegovog poslednjeg saradnika bila je glavna zabava u zamku još od Keplerovog dolaska pre mesec dana. Truba se oglasila i lovačka družina s Tihom u sredini pokrete se kao kakva velika bučna naprava, ostavljajući za sobom mrki ukus prašine. Baron Hofman nije želeo da se susretne s Keplerovim gladnim pogledom. „Odvešću vas u Prag“, promrmlja on i lepo zaroni u svetilište svojih kočija. Kepler tupo klimnu glavom, užasavajuća strahota se otvarala oko njega u uskovitlanom vazduhu. Sta sam to uradio?
Uz klepet su se spuštali niz uski brdski put. Oblak kao modra mrlja stajao je na nebu iznad Benateka, ali lovačka družina koja se udaljavala preko polja, još uvek je bila na suncu. Kepler im nemo svima požele propao dan, a Dancu da srećno slomi vrat. Barbara, uglavljena pored njega na uskom sedištu, pulsirala je u nemom besu i optužbama (Šta si to uradio?). Nije želeo da je gleda, a nije mogao zadugo ni da posmatra okolinu koja je poskakivala iza prozora kočija. Ova zemlja okružena sa bezbroj malih jezera i neprekidno poplavljenom nizijom (koju je Tiho u svojim pismima nazivao Venecijom Bohemije!) zadavala je bol njegovom jadnom vidu svojim izlomljenim perspektivama živinog odsjaja i treptavih plavo-sivih daljina.
„... To će on naravno“, govorio je baron, „prihvatiće izvinjenje, samo on predlaže da to bude napismeno.“
Kepler je gledao nepomično. „Оn hoće...“ jedno oko i jedan lakat stvarali su zajedno đavolju igru grčevitih trzaja on od mene hoće pismeno izvinjenje?“
„То je ono, da, što je naglasio.“ Baron proguta pa skrete pogled u stranu s osmehom punim gađenja. Regina sedeći pored njega napeto ga je posmatrala, kao što je posmatrala i sve krupne ljude, kao da bi iznenada mogao da učini nešto divno i neobjašnjivo, brizne u plač ili zabaci glavu unazad i počne da dreči kao majmun. I Kepler ga je promatrao, tužno razmišljajući kako je taj čovek bio neposredna veza s Kopernikom: u svojoj mladosti baron je angažovao Valentina Ota, učenika fon Lauhena, da ga podučava matematici. „Isto tako, tražiće i izjavu o tajnosti, to jest, da se zakunete da nećete otkriti... drugima, nikakve astronomske podatke koje će vam on pružiti u toku vašeg rada. On je naročito ljubomoran, pretpostavljam, na rezultate posmatranja Marsa. Zauzvrat, on će garantovati stan za vas i vašu porodicu, a preuzeće na sebe da privoli Cara da ili i dalje dobijate vašu štajersku platu ili da vam sam dodeli prihode. To su njegovi uslovi, Herr Kepler; preporučio bih vam...“
„Da prihvatim? Da, da, hoću, svakako.“ Što da ne? Umorio se od gaženja svog dostojanstva. Baron ga je netremice gledao, a Kepler žmirnu: da li je to bio prezir u tim vodnjikavim očima? Do vraga, Hofman nije ništa znao o tome šta to znači biti siromašan i prognan, imao je svoje posede i titulu i svoje mesto na dvoru. Ponekad bi mu se smučili te učtivi plemići.
„Šta sa“, reče Barbara, zagrcnuvši se, „а šta sa našim uslovima, našim zahtevima?“ Niko nije odgovorio. Kako to, pitao se Kepler, uz osećanje krivice, da su njeni najstrasniji izlivi uvek bili dočekani tišinom praznog pogleda i iskašljavanjem. Kočije naglo skrenuše u neku rupu snažnim trzajem, a spolja se začu vozač koji je upućivao sočne psovke svome konju. Kepler uzdahnu. Njegov svet je bio skrpljen od olupina jednog beskonačno finijeg, vajkadašnjeg boravišta; komadići su bili dragoceni i divni, dovoljno da mu srce prepukne, ali se nisu uklapali.
Baronova kuća ležala je na bregu Hradčani odmah pored carske palate, s pogledom preko Klajnzajta dole na reku i jevrejsku četvrt, a tamo još dalje, predgrađa staroga grada. Bila je tu bašta s topolama i senovitim šetalištima i ribnjak prepun lenjih šarana. Na severu, sa strane palate, prozori su gledali na travnjake s paunima i delom ograđenim za košute, neočekivana nebesa probodena tornjem i purpurne zastavice koje lepršaju u preplašenom beskraju. Jednom je, s ovih prozora, Kepler bio udostojen nezaboravnog pogleda na konja u skoku i lovačkog psa koji se propinje, pogleda na hermelin i smaragd, crnu bradu, bledu ruku, tamno tužno oko. Još dugo posle toga nije uspeo da se više približi Caru.
Baronova žena sedela je u biblioteci za pisaćim stolom i posipala talkom iz roga od slonovače komad pergamenta. Ustala je kada su ušli i, duvajući blago po listu, pogledala s osmehom koji jedva da je to bio. „Pa doktore – i Frau Kepler – vratili ste nam se“, nalik uvelom orlu, viša od svog muža, ali usukana kao i on, u satenskoj haljini metalnoplave boje, pažnja joj je bila podeljena između njenih posetilaca i pisma koje je držala u ruci.
„Dragi moji“, promrmlja baron, uz umoran naklon.
Zavlada kratka tišina, a onda opet taj osmeh. „А dr Brahe, zar on nije s vama?“
„Gospođo“, prasnu Kepler, „Тај čovek me je svirepo iskoristio. On je bio taj koji me je saletao, molio me da dođem ovamo u Bohemiju; došao sam, a on se prema meni ophodi kao prema šegrtu!“
„Posvađali ste se sa našim dobrim Dancem?“, reče baronesa, iznenada poklanjajući Kepleru punu pažnju; „baš neprijatno“, a Regina, čuvši šuškanje tog svilenkastog zlokobnog tona, naže se pored svoje majke da dobro pogleda ovu impozantnu krupnu plavu damu.
„Izneo sam pred njega“, reče Kepler, „izneo sam pred njega spisak nekoliko uslova koje on mora da ispuni ako hoće da ostanem i radim s njim, na primer ja sam zahte..., tražio sam to jest poseban stan za moju porodicu i mene (to tamo mesto, kunem se, prava je ludnica) i da izvesna količina hrane...“
Barbara izlete – „I drva za ogrev!“
„I drva za ogrev, da se odmah odvoje...“
„Za našu upotrebu, tako je.“
„... Za našu, da, upotrebu“, izusti dunuvši besno kroz nozdrve. Zamislio je sebe kako je udara, oseti u korenima svojih zuba sladak udarac svog dlana po toj debeloj mišici. „Tražio sam, čekajte, tražio sam, da, da mi obezbedi platu od Cara...“
„Njegovog veličanstva“, reče užurbano baron, „njegovo veličanstvo je... teško.“
„Vidite, milostiva“, Barbara reče treptavim glasom, „vidite na što smo spali, da molimo za hranu. A vi ste bili tako ljubazni kad smo stigli ovamo, smestili nas...“
„Da“, reče baronesa zamišljeno.
„Ali“, uzviknu Kepler, „pitam vas, gospodine, gospodo, zar su to nerazumni zahtevi?“
Baron Hofman polako sede. „Juče smo o toj stvari raspravljali“, reče on, podižuči k njima pogled s haljine svoje žene. „Dr Brahe, dr Kepler i ja.“
„Da?“ reče baronesa, koja je svakog trena sve više ličila na orla. „I?“
„Ovo!“ uzviknu Barbara, kao da kvoče; „pogledajte nas, izbačeni na ulicu!“
Baron napući usne. „Jedva, gnadige Frau, jedva da je tako... tako... Ipak je tačno, Danac je ljut.“
„Ah“, promrmlja baronesa, „а što to?“
Kapi kiše dobovale su po osunčanom prozoru. Kepler slegnu ramenima. „Ja ne znam.“ Barbara ga je gledala. „... Nikada nisam rekao“, reče on, „da je Tihov sistem pogrešno postavljen, kako me on optužuje! Ја... ja sam samo uočio nekoliko slabosti u njemu, do kojih je verujem došlo zbog prenagljenog prihvatanja sumnjivih premisa, da će kuja koja žuri izroditi slepu štenad.“ Baronesa brzo podiže ruku kako bi zaustavila kašalj, koji bi, da je nije poznavao kao plemenitu damu koja je potpuno svesna ozbiljnosti trenutka, mogao da shvati kao podsmeh. „I uostalom, on jeste pogrešno postavljen, on jeste monstruozna stvar koja je začeta na Ptolomeju po Egipćaninu Heraklidu. On stavlja Zemlju, znate, gospođo, u središte sveta, ali mu pet preostalih planeta kruži oko Sunca! To može, naravno, bar kada je reč o pojavama – ali onda biste mogli da stavite bilo koju planetu u središte i opet da očuvate taj fenomen.“
„Sačuvate...?“ Ona se okrete baronu kako bi je prosvetlio. On odvrati pogled, lupkajući se po bradi.
„Тај fenomen, da“, reče Kepler. „Аli naš Danac samo izvodi trik, s namerom da se dopadne učenjacima, a da pri tome u potpunosti ne porekne Kopernika – zna on to dobro baš kao i ja, i da sam proklet ako mu se izvinim zato što govorim pravu sitinu!“ Skočio je na noge, gušeći se od iznenadnog naleta besa. „Stvar je, izvinite, stvar je jednostavna: ljubomoran je na mene, moje vladanje našom naukom – da, da“, ustremljujući se na Barbaru, mada se ona uopšte nije bunila, „da, ljubomoran. I štaviše, on stari, ima preko pedeset...“ baronesina leva obrva zastade u preplašenom luku – „i brine za svoj budući ugled, hteo bi da ja potvrdim njegovu bezvrednu teoriju time što bi me prisilio da od nje napravim osnovu mog rada. Ali...“ Ali tu se pokoleba, i okrete, osluškujući. Muzika je dolazila iz daljine, rastojanje je učinilo melodiju malenom i čudno veselom. Lagano je prišao prozoru, kao da se prikrada nekom retkom plenu. Pljusak je minuo, a bašta je bila prepuna svetlosti. Stežući ruke iza leđa i blago se klateći na petama i prstima posmatrao je topole, zasenjenu baru i nakvašene oblake cveća, tu slagalicu od travnjaka koja je pokušavala da se ponovo spoji između kamenih balustera na balkonu. Kako je nevina, kako ništavno divna, ta površina sveta! Tajanstvenost jednostavnih stvari ga je opsedala. Vesela lasta jurnu kroz struju mirisa lavande koja je navirala. Opet će kiša. Tamtara tam. Osmehnuo se, slušajući: da li je to bila muzika sfera? Onda se okrenuo i iznenadio što je ostale zatekao onako kako ih je napustio, kako ga čekaju s blagom nadom. Barbara meko zaječa u očaju. Bio joj je poznat. O bio joj je poznat taj izgled, ta prazna, prijatno iscerena maska s užarenim očima obuzetog ludaka kako gleda kroz nju. Ona brzo poče da objašnjava baronu i njegovoj osičavoj gospi da je naša glavna briga, naša je glavna briga, vidite... a Kepler uzdahnu, želeći da ona manje toroče tako, kao neka maloumna, tim malim ustima koja su podrhtavala. Protrlja ruke i udalji se od prozora, sad sav poslovan. „Ја ću“, reče veselo daveći Barbarino torokanje, koje se nastavljalo i dok je potanjalo kao navala mehurića iz iznenađenih ribljih usta – „napisaću pismo, izviniću se, pomiriću se“, dodade gledajući ozareno od lica do lica kao da poziva na aplauz. Muzika ponovo naiđe, sada bliža, duvački orkestar je svirao u dvorištu dvorca. „Ponovo će me pozvati, mislim, da; shvatiće“, najzad, čemu sve te prepirke? „Nov početak! – mogu li da pozajmim vaše pero, gospođo?“
Vratio se u Benatek pre sumraka. Uručio je svoje izvinjenje i dao svoju zakletvu na tajnost, a Tiho je priredio banket, muziku i manični pir i ugojeno tele što šišti na ražnju. Buka u trpezariji bila je stalna grmljavina s povremenim naglascima crvenih tresaka ispuštenih tanjira ili vrisak služavke koju je neko zagolicao. Proletnja nepogoda koja je pretila čitavog dana najednom je nasrnula na prozore od čega je zadrhtala svetlost sveća koja se ogledala u njima. Tiho je bio u vrhunskoj formi, galamio, lokao i treskao vrčem, ucakljena nosa i vrhova brkova boje slame s kojih se cedilo. S njegove leve strane sedeo je Tengnagel držeći ruku oko pasa Dančeve ćerke Elizabete, kao da je njen vlasnik, devojke nalik na zeca s kratko podšišanom pepeljastom kosom i rumenim nozdrvama. Njena majka, gospođa Kristina, bila je debela usplahirena žena čijih dvadeset godina braka s Dancem nikoga nisu iznenađivale sem nju samu. I mladi Tige bio je tamo, podrugljivo se smeškao, a i Dančev glavni asistent Kristijan Longberg, mladić s bubuljicama kao u sveštenika, unezveren od ambicija i samobluda. Kepler je opet bio ljut. Želeo nije ovo besmisleno terevenčenje, već jednostavno da se dočepa – odmah, sada, večeras – Tihove riznice rezultata posmatranja planeta. „Zadali ste mi orbitu Marsa, ne pustite me da kažem, zadali ste mi tu orbitu, veoma neobdelatan problem, a ipak mi ne dajete nikakva očitavanja za tu planetu; kako, pitam, dozvolite mi da kažem, kako, pitam ja, to da rešim, kako to zamišljate?“
Tiho snažno slegnu ramenima. „De Tydske Karle, obrati se svima za stolom, „еrе allesammen halv gale“, a kepec Jepe, šćućuren kraj nogu svoga gospodara ispod stola, zacereka se.
„Мој otac“, reče gospođa Kristina iznenada, „moj otac je oslepeo, znate, zato što je čitavog svog života lokao kao svinja. Popij još čašu vina, Brahe dragi.“
Kristijan Longberg je sklopio ruke kao da će da se moli. „Očekujete da ćete rešiti problem Marsa, je l´ tako, gospodine Keplere?“ reče smeškajući se slabašno na tu pomisao. Kepler je shvatio na koga ga je to stvorenje podsećalo: na Štefana Spajdela, još jednog podmuklog uobraženka.
„Ne smatrate me sposobnim za to, gospodine? Hoćete li da se opkladimo – da kažemo, sto florina?“
„Oh sjajno“, uzviknu mladi Tige. „Stotinu florina, od Learta!“
„Budi čvrst, Longberže“, zareža Tengnagel. „Najbolje da mu odrediš rok do kada će to učiniti, inače ćeš doveka čekati na svoj dobitak.“
„Sedam dana!“ reče odmah Kepler, spolja sav važan i nasmejan dok mu se utroba grčila. Sedam dana, bože moj. „Da, dajte mi da sedam dana budem oslobođen svih drugih zadataka, i učiniću to – pod uslovom, čekajte“, pa nervozno liznu usne, „pod uslovom da mi se garantuje slobodan i neometen pristup rezultatima posmatranja, svim, svemu."
Tiho je smrknuto gledao, shvatajući u čemu je trik. Dopustio je da stvari odu predaleko, čitav sto ga je posmatrao, a još je bio i pijan. Ipak je oklevao. Ta posmatranja su predstavljala njegovu besmrtnost. Dvadeset godina mukotrpnog rada otišlo je na njihovo prikupljanje. Potomstvo će možda zaboraviti na njegove knjige, podsmevati se njegovom sistemu sveta, smejati se njegovom životu u tuđini, ali čak i najbezočnija budućnost koja se može zamisliti neće propustiti da ga slavi kao genija tačnosti. A sada mora sve da preda ovom mladom novajliji? Potvrdno klimnu glavom, a onda ponovo slegnu ramenima, pa zatraži još vina, maksimalno uživajući u njemu. Kepler ga je sažaljevao, nakratko.
„Ра onda, gospodine“, reče Longberg, pogleda kao oštrica, „opkladili smo se.“
Trupa putujućih akrobata ulete u dvoranu, premećući se, poskakujući i pljeskajući rukama. Sedam dana! Sto florina! Hop la.
*

Kada je sedam dana postalo sedam nedelja, čitav poduhvat mu je eksplodirao pred očima. Izgledao je tako mali zadatak, samo pitanje izbora tri pozicije za Mars a onda na osnovu njih definisati jednostavnom geometrijom kruga orbitu te planete. Kopao je po Tihovom blagu, valjao se po njemu, kevćući kao pseto od radosti. Odabrao je tri posmatranja, koja je Danac izveo na ostrvu Hven u periodu od deset godina, i krenuo da radi. I pre no što je shvatio što ga je snašlo, teturao se unatrag iz oblaka sumpornog dima, kašljući, dok mu je zvonilo u ušima, sa komadićima iskidanih proračuna zapletenih u kosu.
Čitav Benatek je bio očaran. Zamak se grlio od sreće pred prizorom ovog dosadnog čovečuljka koga je pravo u lice tresnulo sopstveno hvalisanje. Čak ni Barbara nije mogla da sakrije svoje zadovoljstvo, pitajući se slatko gde li će pronaći tih sto florina, moliće lepo, koje je Kristijan Longberg arlaučući tražio? Jedino Tiho Brahe nije rekao ništa. Kepler se savijao kao crv, tražio od Longberga još nedelju dana, pozivao se na nemaštinu i svoje slabo zdravlje, poricao da se uopšte kladio. Duboko u sebi uopšte nije mario za uvrede i smeh. Imao je posla.
Naravno da je sam sebe lagao, za ljubav te opklade i podvale Tihu: Mars nije bio jednostavan. Sačuvao je svoju tajnu tokom milenijuma, poražavajući istančanije umove nego što je bio njegov. Šta da se radi s planetom, čija ravan orbite, po Koperniku, oscilira u prostoru, pri čemu vrednost oscilacija ne zavisi od Sunca, već od položaja Zemlje, s planetom kojoj je krećući se po savršenom krugu ravnomernom brzinom, potrebno različito vreme da pređe identične delove svog puta? Mislio je da su ove i druge neobičnosti bile samo grube ivice koje treba otkloniti pre nego što načne problem definisanja same orbite; sada mu je bilo jasno da je, u stvari, on bio slepac koji mora da rekonstruiše gladak i beskrajno kompleksan crtež zasnovan na nekoliko razbacanih detalja koji su se odavali, s varljivom nevinišću, pod njegovim prstima. A sedam nedelja je postalo sedam meseci.
Početkom 1601., na kraju njihove prve burne godine u Bohemiji, stigla je poruka iz Graca da je Jobst Miler na samrti i da traži svoju ćerku. Kepler je jedva dočekao izgovor da prekine svoj posao. On odvoji njegove očnjake od svog zgloba – čekaj tamo, ne urliči – i ode spokojan u uverenju da će ta lukava stvar koja napeta čuči i čeka, biti spremna da na okretaj ključa iskoči s rešenjem zagonetke Marsa stisnutim u svojim kandžama. U vreme kada su stigli u Grac, Jobst Miler je bio umro.
Njegova smrt je kod Barbare izazvala čudnu melanholičnu malaksalost. Povukla se u sebe, umotala se u neku tajnu unutarnju sobu iz koje je dolazilo s vremena na vreme svadljivo brbljanje, tako da se Kepler uplašio za njeno duševno stanje. Pitanje nasleđa ju je opsedalo. Bila je njime zaokupljena upornošću svirepog, kao da je njušila sam leš. Njena najcrnja strahovanja nisu bila .bez osnova. Nadvojvodini interdikti protiv luteranaca još uvek su bili na snazi, a kada je Kepler krenuo da vlasništvo svoje žene pretvori u gotovinu, katoličke vlasti su mu pripretile i prevarile ga. Ipak su mu uz trubljenje u znak odobravanja iste te vlasti poželele dobrodošlicu kao matematičaru i kosmologu. U maju, kada je izgledalo da bi kompletno nasleđe moglo biti konfiskovano, pozvali su ga da na gradskoj pijaci postavi aparat sopstvene izrade kroz koji bi se moglo posmatrati pomračenje Sunca koje je on predvideo. Brojna i uvažena gomila se okupila da se divi magu i njegovoj mašini. Bio je to veliki uspeh. Burgeri iz Graca, podižući zbunjeno oko koje je vlažilo od slike koja je podrhtavala u njegovoj camera obscura, gurkali su ga blago svojim velikim stomacima i govorili kako je on fantastičan čovek, a tek je kasnije otkrio da ga je neki džeparoš, koristeći se tminom pomračenja u podne, olakšao za trideset florina. Bio je to tričav gubitak u poređenju s onim što mu je pokradeno preko štajerskih taksi, ali se činilo da to najbolje svodi čitav loš posao njihovog opraštanja od Barbarine otadžbine.
Briznula je u bujicu suza na dan njihovog polaska. Ništa je nije moglo utešiti, nije mu dopuštala da je dodirne, samo je jednostavno stajala i ispredala iz svojih usta koja su podrhtavala dugu tamnu traku bola. Bdeo je pored nje, srca ranjena od sažaljenja, njegove majmunske ruke bespomoćno su obujmljivale obruče praznog vazduha. Grac mu je malo značio na kraju, Jobst Miler još manje, ali je još uvek sasvim dobro prepoznavao tu bol koja je, pod sivim nebom ulice Stempfer, oplemenila na trenutak njegovu sirotu debelu budalastu ženu.
Vrativši se u Bohemiju, zatekli su Tiha i njegov cirkus u privremenom smeštaju u krčmi Zlatni grifon, dok su se pripremali za povratak u Kurcijusovu kuću na Hradčanima, koju je Car kupio za njih od udovice vicekancelara. Kepler nije mogao da veruje. Šta sa čuvenim zvonima kapucina? A šta sa Benatekom, radom i troškovima koji su se rasipali na te rekonstrukcije? Tiho slegnu ramenima; napredovao je u rasipanju, veličanstvenom traćenju bogatstva. Kočije su ga čekale ispod znaka grifona. U njima će biti mesta za Barbaru i dete. Kepler će morati da hoda. Dahtao je uz strmi breg Hradčane, govoreći sam sebi i odmahujući svojom napaćenom glavom. Grupa carskih konjanika umalo da ga pregazi. Kada je stigao do vrha, shvatio je da je zaboravio gde se kuća nalazi, a kada se raspitao kojim putem da krene, dali su mu pogrešno uputstvo. Stražari na kapijama dvora posmatrali su ga s podozrenjem dok je kaskao pored njih i po treći put. Veče je bilo toplo, sunce kao krupno oko okomilo se na njega sa zlobnim zadovoljstvom, a on je stalno gledao preko ramena u nadi da će ugledati poznatu ulicu tako što je na brzinu uklanjao složen dekor koji je ona podigla kako bi ga zavarala. Mogao je da zatraži pomoć u kući barona Hofmana, ali pomisao na baroničin čelični pogled nije bila zamamna. A onda je zašao za ugao i najednom je već bio stigao. Neka kola su bila privučena do pred vrata, a junački isprečene prilike iskošenih kolena posrtale su uza stepenice. Gospođa Kristina nagnula se kroz prozor na spratu i dovikivala nešto na danskom pa su svi za trenutak zastali i podigli pogled k njoj u nekoj vrsti zgranutog, iznenadnog čuđenja. Kuća je izgledala napuštena i tajanstvena. Kepler je lutao kroz ogromne prazne prostorije. Poveli su ga natrag, kao da su nešto nežno želeli da mu kažu, do ulazne dvorane. Letnje veče je oklevalo na ulazu, a u velikom ogledalu jedan paralelogram osunčanog zida oslanjao se pod mrtvim uglom, sa još bleđim delom na onom mestu s koga je uklonjena slika. Zalazak sunca bio je kao rascvat cveća, a u dvorskim baštama pevao je razgaljeni kos. Napolju, na stepeniku, devojčica Regina stajala je i netremice gledala kao neka pozlaćena figura na frizu. Kepler je zastao u senci, osluškujući udare sopstvenog pulsa. Šta li je to mogla da vidi, pa ju je tako zanelo? Mogla je da bude i neka majušna mlada koja s prozora posmatra veridbeno jutro. Začu se bat koraka na stepeništu iza njega i gospođa Kristina užurbano siđe držeći jednom rukom svoje suknje dok je drugom rukom mahala žaračem. „Neću tog čoveka u svojoj kući!“ Kepler ju je netremice posmatrao, Regina oborene glave užurbano prođe pored njega u kuću, a on se okrete i ugleda neku priliku na iscrpljenoj muli kako se zaustavlja u podnožju spoljnjeg stepeništa. Bila je sva u ritama, s previjenom rukom prislonjenom uz bok kao prljav zavežljaj sa stvarima nekog prosjaka. On sjaha i s mukom pođe uza stepenice. Gospođa Kristina se postavi na ulazu, ali on se progura pored nje, rasejano gledajući oko sebe. „Prvo sam otišao u Benatek“ promrmlja on, „zamak. Tamo više nikoga nema!“ Kao da ga je to uveseljavalo. Seo je na stolicu pored ogledala i lagano počeo da odmotava svoju ranjenu ruku, spuštajući na pod namotaj za namotajem zavoja s mrljom od krvi koja se redovno pojavljivala i stalno uvećavala u obliku bakarnog raka sa vlažnim crvenim rubinom u njegovom srcu. Ta rana, dubok zasek mačem, bila je jako zagađena. Promatrao ju je s gađenjem, pritiskajući vrlo oprezno po modroj okolini. „Роrсо Dio“, reče on, pa pljunu na pod. Gospođa Kristina podiže ruke pa ode, govoreći nešto za sebe.
„Моја bi vam žena, možda“, reče Kepler, „mogla da previje ranu?“
Italijan izvadi iz džepa svoje kratke kožne jakne komad prljave krpe, iskida je zubima i njome umota ranu. Držao je krajeve koje je trebalo vezati. Saginjući se Kepler oseti toplotu mesa koje je trulilo i trulež koja je zaudarala.
„Znači, još te nisu obesili“, reče Italijan. Kepler ga je netremice gledao, a onda, lagano podižući pogled k ogledalu, ugleda Jepea kako stoji iza njega.
„Još nisu, gospodaru, nisu“, reče kepec, cereći se. „А šta je s vama?“
Kepler mu se okrete. „Ranjen je, vidiš: ova ruka...“
Italijan se nasmeja, pa naslanjajući se na ogledalo tiho se onesvesti padajući u sopstveni odraz.
Feliks je bilo ime pod kojim su ga znali. Priče su mu bile razne. Ratovao je protiv Turaka, plovio s napuljskom flotom. Nije bilo kardinala u Rimu, tako je bar pričao, kome nije podvodio. Prvi put je susreo Danca u Lajpcigu dve godine ranije, u vreme kada je Tiho tumarao ka jugu, prema Pragu. Italijan je bio u bekstvu, bilo je došlo do tuče oko neke drolje i vatikanski stražar je umro. Gladovao je, a Tiho, pokazujući neželjeni smisao za humor, unajmio ga je da prati njegove domaće životinje u Bohemiju. Ali šala nije upalila. Tiho mu nikada nije oprostio gubitak jednog vapita. Sada, pošto ga je podstakla gospođa Kristina, ušao je urlajući u dvoranu tražeći tog čoveka kako bi ga izbacio napolje. Kepler i kepec, međutim, pre toga su pomogli da on iščezne na sprat.
Izgledalo je kao da mora umreti. Danima je ležao na slamarici u jednoj od velikih praznih soba na vrhu kuće, besneći i proklinjući, izludeo od groznice i gubitka krvi. Tiho, plašeći se skandala ako bi odmetnik umro u njegovoj kući, pozvao je Mihaela Majera, dvorskog lekara, diskretnog i brižnog čoveka. Upotrebio je pijavice, primenio sredstvo za čišćenje i odsutno se zabavljao idejom da amputira zatrovanu ruku. Vreme je bilo žarko i mirno, soba kao pećnica; Majer je naložio da se prozori zaptiju a na njih navuku zavese kako bi se onemogućio štetan uticaj svežeg vazduha. Kepler je proveo duge sate pored bolesničke postelje, brišuči Italijanu čelo s koga je lilo ili držeći ga za ramena dok je pljuvao zeleni talog svog života u bakarnu posudu, koja je svake večeri bila odnošena haruspeksu Majeru u dvorac. A ponekad noću, radeći za svojim pisaćim stolom, naglo bi podigao glavu i oslušnuo, zamišljajući da je začuo povik, ili čak ne ni to, već previjanje od boli koje puca kao prasak kroz krhku kupolu svetlosti sveće pod kojom je sedeo, pa bi se popeo kroz nemu kuću i stajao neko vreme pored nemirne prilike na krevetu. Doživeo je, u toj smrdljivoj tmini, živo i sablazno osećanje sopstvenog prisustva, kao da mu je za trenutak bila ponovo vraćena jedna njegova dimenzija koju mu dnevna svetlost i tuđi životi ne bi dopustili. Često je kepec bio tamo pre njega, šćućuren na podu, ne odajući ni glasa sem brzog nepogrešivog ritma svog disanja. Nisu razgovarali, već zajedno stajali, kao čuvari u svetilištu nekog pomahnitalog proroćanstva.
Mladi Tige došao je gore jednog jutra, šunjajući se oko vrata s izrazom na licu kao da jede iznutrice, dok mu je vrh rumenog jezika virio. „Gle, veselog tria.“ Prišao je krevetu i zagledao Italijana umotanog u čaršave. „Još nije umro?“
„Spava, mladi gospodaru“, reče Jepe. Tige se nakašlja. „Таkо mi Boga, on smrdi.“ Priđe prozoru i u trzajima razmaknu zastore i pogleda u veliki plavi dan. Ptice su pevale u dvorskim parkovima. Tige se okrete, meko se smejući.
„Ра, doktore“, reče on, „kakva je vaša prognoza?“
„Otrov se proširio iz ruke“, odgovori Kepler, sležući ramenima. Imao je želju da taj momak ode. „Možda neće preživeti.“
„Znate onu izreku: ko mač potegne...“ Ostatak je bio ugušen cerekanjem. „Јао meni, kako je život svirep“, dodade stavljajući ruku na srce. „Vidi ovo, umire k’o pas u tuđini!“ Okrete se kepecu. „Reci mi, čudovište, zar to nije dovoljno da čak i tebe natera da zaplačeš?“
Jepe se osmehnu. „Baš ste vi šaljivdžija, gospodaru.“
Tige ga pogleda. „Da, jesam.“ Okrenuo se smrknuto i ponovo zagledao u bolesnika. „Jednom sam ga sreo u Rimu, znate. Tamo je važio za velikog podvodača. Mada kažu da više voli dečake, on lično. A onda, svi su ti Italijani takvi.“ Pogleda Keplera. „Vi biste bili nešto prezreli za njega, rekao bih, možda bi mu ova žaba ovde više bila po ukusu.“ Izašao je, ali zastao na vratima. „Мој otac, uzgred budi rečeno, želi mu dobro, kako bi imao zadovoljstvo da ga šutne niz Hradčane. Baš ste vi lep par finih bolničarki. Pripazite se.“
Oporavio se. Jednoga dana Kepler ga je zatekao naslonjenog na prozor u prljavoj košulji. Nije hteo da govori, čak ni da se okrene, kao da se nije usuđivao da prekine ovo zanosno prisustvo sveta koji umalo nije izgubio, tu maglovitu daljinu, one oblake, svetlost leta koja se hranila njegovim licem okrenutim uvis. Kepler se iskrao, a kada se te večeri vratio, Italijan ga je gledao kao da ga nikada ranije nije video, i odmahnuo mu rukom da se makne kada je pokušao da promeni skoreli zavoj na njegovoj ruci. Želeo je hranu i piće. „А gde je onaj nano? Recite mu da dođe, može?“
Dani koji su ovome usledili za Keplera su bili pravo bledo buđenje iz sna. Italijan je i dalje gledao kroz njega s izrazom praznog neprepoznavanja. A šta je očekivao? Ne ljubav, svakako ne prijateljstvo, ništa tako nadahnjujuće. Možda, onda, neku vrstu groznog drugarstva, uz pomoć koga bi mogao da stekne mogućnost ulaska u svet akcije i žestine, u tu Italiju duha, čiji je izaslanik bio ovaj otpadnik. Život, život, to je bilo ono! U tom Italijanu on je napokon, izgleda, uspeo da prepozna, bez obzira što je on bio samo predstavnik, tu sjajnu i uveseljavajuću prljavštinu pravog života.
Braheovi, uz tu povremenu hipokriziju koju je Kepler tako dobro poznavao, proslavili su Feliksov oporavak kao da je on bio prva nada kuće. Doveli su ga iz njegove gole sobe i dali mu novo odelo, i izveli, kezeći se, u baštu, gde je porodica obedovala za dugim stolom u senci topola. Danac ga je posadio sa svoje desne strane. Ali iako je ta prigoda otpočela zdravicama i pljeskanjem po ramenima, uskoro je počela da se pokazuje kao pijano zlopamćenje. Tiho, bolestan i polupijan, ponovo je načeo bolno pitanje gubitka vapita, ali je usred bučnog ruženja iznenada zaspao u svom tanjiru. Italijan je jeo kao pas, ljubomorno i s opreznom žurbom; i on je dobro znao te kapriciozne Dance. Ruka mu je bila u crnom svilenom povezu koji je Tihova ćerka Elizabeta podesila za njega. Tengnagel je pripretio da će ga pozvati da izađu napolje s rapirima ako se ne bude držao dalje od nje, a onda je ustao, preturivši stolicu i odskočio od stola. Feliks se nasmejao; junker nije znao, ono što je svako drugi znao, da je on tu devojku već preorao, još mnogo ranije, u Benateku. Nije se on zbog nje vratio. Dvor u Pragu bio je bogat, a njime je rukovodio neki maloumnik, tako je bar čuo. Možda bi Rudolf mogao da iskoristi čoveka njegovih neobičnih mogućnosti? Kepec je potražio savet od Keplera, a Kepler je odgovorio s kiselim zadovoljstvom. „Ра, i ja sam morao da čekam godinu dana pre nego što je tvoj gospodar odlučio da mi omogući prijem, a od tada sam samo dva puta bio u dvorcu. Kakvog ja uticaja imam?“
„Ali ćete imati, i to uskoro“, prošapta Jepe „i pre no što biste pomislili.“
Kepler ne reče ništa, i odvrati pogled. Nervirale su ga sposobnosti tog kepeca da predskazuje. Tiho Brahe se odjednom probudi. „Traže vas, gospodine“, reče Jepe mekim glasom.
„Da, tražim vas“, promumla Tiho, brišući mutne oči.
„Ра, tu sam.“
Ali Tiho ga samo umorno pogleda, nekom vrstom nesrećne ozlojeđenosti. „Fuj.“ Bez sumnje je bio bolestan. Kepler je osećao iza sebe prisustvo kepeca koji se smeškao. Šta je to stvorenje videlo u njihovoj zajedničkoj budućnosti? Topao vetar je duvao odnekud s neba, a večernja sunčeva svetlost imala je taman preliv, kao da ju je vetar nagnječio. Topole su podrhtavale. Najednom mu je sve izgledalo kao da treperi na rubu otkrovenja, kao da su ove slučajnosti svetlosti i vremena i ljudska dela nabasali na neki oblik koji je gotovo govor. Feliks je šaputao Elizabeti Brahe, zbog čega su vrhovi njenih providnih ušiju zasijali od uzbuđenja. Trebalo je da ode, ovoga puta zauvek, pre nego što istekne godina, ne zanimajući se više za carsko pokroviteljstvo, mada će se do tog trenutka Jepeovo proročanstvo obistiniti, a astronom postati zaista uticajna ličnost.
*

Eto, Kepler se sada ponovo okrenuo svom Marsu. Uslovi oko njega su se popravili. Kristijan Longberg, umoran od prepirki, vratio se u Dansku, i više nije bilo priče o njihovoj opkladi. Tiho Brahe se retko viđao. Čule su se glasine o kugi i napredovanju Turaka, a zvezde je trebalo često posmatrati. Car Rudolf, sve nervozniji dovukao je svog dvorskog matematičara iz Benateka, ali čak ni Kurciusova kuća nije bila dovoljno blizu, pa je Danac stalno bio u dvorcu. Vreme je bilo lepo, dani boje mozelskog vina, čudovišne staklaste noći. Kepler je ponekad sedeo s Barbarom u vrtu ili s Reginom dokono lunjao po Hradčanima, diveći se kućama bogatih i posmatrajući konjicu na paradama. Kada je stigao avgust, priče o kugi su pozatvarale velike kuće za tu sezonu, pa je čak i konjica našla izgovor da se nađe na nekom drugom mestu. Car je premestio svoje boravište u provinciju na Belvedereu, odvevši i Tiha Brahea sa sobom. Slatka tuga leta spustila se na napušteni breg, a Kepler je razmišljao o tome kako se kao dete, na kraju jednog od svojih čestih napada bolesti, odvažio da na svojim nežnim udovima ode u grad koji je bio čaroban jednostavno zbog odsustva njegovih školskih drugova s ulica.
Mars je najednom učinio poklon, kada je sa zastrašujućom lakoćom opovrgao Kopernika kada je reč o oscilacijama, pokazujući pomoću Tihovih podataka da se orbita te planete ukršta sa Suncem pod određenim uglom u odnosu na orbitu Zemlje. Bilo je i drugih, manjih pobeda. Pri svakom koraku, međutim, video je kako se iznova sučeljava sa zagonetkom očigledne razlike u orbitalnoj brzini. Obratio se prošlosti radi usmerenja. Ptolomej je sačuvao princip ravnomerne brzine pomoću punctum equans, tačke na prečniku orbite iz koje bi brzina izgledala nepromenljiva jednom zamišljenom posmatraču (koga je Kepler, zabavljajući se, zamišljao kao zlovoljnog starca, s mesinganim trokutom, vlažnim očima i gizdavom, varljivom sigurnošću). Kopernik, zapanjen Ptolomejevom veštinom, odbacio je ekvantnu tačku kao bogohulno neelegantnu, ali ipak nije našao ništa drugo što bi stavio na njeno mesto izuzev trapave kombinacije pet uniformnih epicikličnih kretanja jednog povrh drugog. To su bili, ipak, pametni i komplikovani manevri, a zadivljujuće su očuvali fenomen. Ali, da li su ih njegovi veliki prethodnici uzeli, pitao se Kepler, da predstavljaju pravo stanje stvari? To pitanje ga je mučilo. Da li je postojala neka urođena plemenitost, koja je njemu nedostajala, koja postavlja čoveka iznad čisto empirijskog? Da li je njegovo traganje za oblicima fizičke realnosti bilo neizlečivo vulgarno?
U nekoj krčmi na Klajnzajtu jedne subotnje večeri sreo je Jepea i Italijana. Našli su se s dvojicom kuhinjskih pomoćnika iz dvorca, džinovskim jednookim Srbinom i lasičastim momkom iz Virtemberga, koji je tvrdio da je služio vojsku s Keplerovim bratom u mađarskim ratovima. Zvao se Krump. Srbin je kopao po nekom tajnom džepu na čakširama i izvukao florin da plati turu rakije. Neko je zagudio na violini i trio drolja zapeva skarednu pesmu i zaigra. Krump ih pogleda iskosa i pljunu. „Raspadaju se, one tamo“, reče on. „Znam ih.“ Ali Srbin je bio očaran, ispod onog jedinog oka nalik na dagnju gledajući te drolje koje su poskakivale i treskao pesnicom po stolu u ritmu igre. Kepler je naručio još jednu turu. „Ah“, reče Jepe, „Gospodin Mathematicus večeras je darežljiv; zar se moj gospodar zaboravio pa vam isplatio platu?“ „Таkо nekako“, odgovori Kepler i pomisli o sebi kao razuzdanom psu. Odigrali su jednu partiju karata, a bilo je i još pića. Italijan je na sebi imao crno somotsko odelo, sa šeširom oklembešena oboda. Kepler je primetio kako mota jednog žandara. Pobedio je u tom deljenju i cerio se Kepleru, a onda, pozivajući na još jednu igru, ustao i s dubokim naklonom pozvao drolje na ples. Sveće na krčmarskoj tezgi poskakivale su na trupkanje njihovih nogu. „Veseljak“, reče Jepe, a Kepler klimnu glavom, cereći se neodređeno. Igra se pretvorila u opšte rasulo i nekako su se svi najednom našli napolju, na ulici. Jedna od drolja je pala i ležala tako smejući se, bacakajući se svojim debelim nogama kroz vazduh. Kepler se oslonio na zid i posmatrao jarcima slične igrače kako kruže po barici svetlosti koja je dopirala kroz prozore krčme, a onda najednom niotkuda, iz muzike violine i treptave svetlosti i trupkanja nogu, te igre u krug i Italijanovog pijanog oka, priđe mu iskrzan delić misli. Pogrešan. Šta potrešno? Taj princip. Jedna od drolja ga je pipkala. Da, shvatio je. Princip ravnomerne brzine je pogrešan. To mu se učini veoma čudnim, pa se smešeći okrete u stranu i povrati odsutno u kanal. Krump mu položi ruku na rame. „Čuj, prijatelju, ako ti izleti prstenčić, nemoj da ga ispljuneš, jer to je tvoj šupak.“ Negde iza njega Italijan se smejao. Pogrešan, Hrista mi boga, jeste!
Otišli su u neku drugu krčmu, a onda još u jednu. Srbin se negde usput izgubio, a onda su Feliks i kepec nestali negde držeći se za ruke s droljama u tami, a Krump i astronom su ostali da se teturaju kući uz Hradčane, padajući i vičući i pevajući plačljive pesme Virtemberga, njihove rodne zemlje. U sitne sate, pošto je napokon pogodio svoj stan koji je stalno izmicao, Kepler je, dok mu je užareno oko u svesti još uvek bilo prikovano za sliku drolje koja je poskakivala, pokušao da uz puno psss i cerekanje postavi Barbarin kruti oblik u egzotičan položaj, a u kom tačno cilju, bio je zaboravio pošto se narednog jutra probudio isušenih usta i sa strašnom glavoboljom, mada je nešto od tog napuštenog eksperimenta još uvek bilo prisutno u liniji njenog krupnog kuka i oštrom mirisu njene mokraće u zemljanom loncu ispod kreveta. Nedelju dana nije htela s njim da razgovara.
Docnije, tog istog dana, pošto su mu mirisi mrtvačnice isčileli iz glave, prisetio se i razmatrao kao neki ubogi kolekcionar ukradenog blaga, saznanje koje mu je bilo dato da je princip ravnomerne orbitalne brzine predstavljao pogrešnu dogmu. To je bio jedini, očigledni odgovor na problem Marsa, možda svih planeta, a on je ipak dve i više hiljada godina odolevao najvećim istraživačima astronomije. I zbog čega je ta obznana bila njemu učinjena, kakav mu je to anđeo poslat s neba šapnuo na uho? Divio se tom postupku, kako je deo njegove svesti neprestano radio u tajnosti i tišini dok je ostali deo njega šljemao, ludovao i osećao pohotu za sifilističnim droljama. Doživeo je ničim izazvano poniženje. Sad mora da bude bolji, da se lepo ponaša, da razgovara s Barbarom i da sluša njene pritužbe, da bude strpljiv s Dancem, i da čita svoje molitve, bar dok se ne pojave novi problemi.
Nije im dugo trebalo da stignu. Sve se pretvorilo u haos zato što je odbacio ravnomerne brzine, pa je morao da počne sve ispočetka. Nije bio obeshrabren. To je bio pravi posao, konačno, u potpunosti vredan njega. Tamo gde je ranije, u Mysterium-u, postojala apstraktna spekulacija, sada je bila sušta realnost. To su bila precizna osmatranja vidljive planete, koordinate fiksirane u vremenu i prostoru. To su bili događaji. Nije bila nikakva slučajnost to što mu je bilo dodeljeno da izučava Mars. Kristijan Longberg, ta ljubomorna budala, insistirao je na očuvanju Mesečeve orbite; Kepler se smejao, videći i u tome drhtave udare anđeoskih krila, uzdignuti prst. Jer sada je znao da je Mars bio ključ za tajnu funkcionisanja sveta. Osećao se kao da lebdi u napetom jasnom vazduhu, kao nebeski plivač. A sedam meseci se pretvaralo u sedamnaest.
Tiho mu je rekao da je lud: ravnomerna brzina jeste bio princip van svake sumnje. Sad će još da tvrdi da se planete ne kreću u savršenim krugovima! Kepler slegnu ramenima. Upravo su Dančeva lična posmatranja pokazala da je princip pogrešan. Ne, ne, ne, a Tiho je odmahivao svojom velikom ćelavom glavom, mora da postoji još neko objašnjenje. Kepler je bio zbunjen. A zašto traži još jedan odgovor, kad već ima jedan tačan? Na ulazu u njegov um stajao je fakturista s olovkom i tablicom i bolesnom jetrom, koji nije dopuštao nikakva premišljanja. Tiho Brahe se okrete; i ono malo nade što je postojalo da će mu ovaj švapski ludak rešiti pitanje Marsa sada je nestalo. Kepler ga je cimao, čekajte, gledajte – gde mi je šestar, izgubio sam šestar – gotovo je! Čak i kad bi pretpostavio promenljivu brzinu, da bi definisao orbitu on je samo imao da odredi poluprečnik njenog kruga, smer u odnosu na zvezde nekretnice koje čine osovinu koja povezuje afel sa perihelom, i položaj Sunca na toj osovini. Orbitalni centar, i punctum equans, koji će zadržati za trenutak, kao sredstvo za izračunavanje. Naravno da se ovo može uraditi samo postupkom pokušaja i greške, ali... ali čekaj! A Tiho nestade mrmljajući.
Napravio je sedamdeset pokušaja. Na kraju, od devet stotina stranica zbijeno ispisanih proračuna, pojavio se niz vrednosti koje su davale, s greškom od samo dva lučna minuta, tačan položaj Marsa prema Tihovim očitavanjima. S mukom se izvukao iz strašnih dubina i objavio svoj uspeh svakome ko je imao želju da sluša. Pisao je Longbergu, zahtevajući da se reši pitanje njihove opklade. Groznica koju je uspevao da potisne obećanjima i molitvama sada ga je ščepala, kao pomahnitala ljubavnica. Pošto se istrošila, vratio se svojim proračunima kako bi napravio i poslednju probu. Bila je to prava igra, stvarno, kao neko veselje u njegovom trijumfu. Odabrao je još jednu pregršt rezultata posmatranja i primenio ih na svoj model. Nisu odgovarali. Kako god da je postavljao stvari, uvek se javljala greška od osam lučnih minuta. Polako se udaljio od pisaćeg stola, razmišljajući o bodežima, čaši otrova, bacanju u provaliju s visokog zida Hradčana. Pa ipak, u tajnom kutku njegovog srca, luda sreća se uznemiravala pri pomisli da odbaci sve ono što je uradio do tada i da počne ispočetka. Bila je to radost zanesenjaka u ćeliji, bič stisnut u ruci. A sedamnaest meseci će se pretvoriti u sedam godina pre nego što to bude učinjeno.
Njegov preopterećeni mozak počeo je da izbacuje varnice viška energije pa je izmišljao svakojake čudne ingeniozne poduhvate. Stvorio je metod merenja zapremine vinskih buradi putem kupinih preseka. Čuvar dvorskih podruma bio je očaran. Proverio je sopstveni vid i sebi napravio usavršen par naočara od sočiva koja je u Lincu izbrusio njegov stari prijatelj Vinklman. Prozaična čudesnost vode oduvek ga je opčinjavala; postavio je vodene časovnike, i smislio novu vrstu pumpe koja je impresionirala dvorske inženjere. Drugi njegovi projekti izazvali su puno veselja među Braheovima. Bio je tu i njegov projekat za automatski čistač poda koji je pokretala usisna snaga meha s duplim ventilom priključenim na zupčanike uređaja. Savetovao se s praljama o planu mašine za pranje rublja, velikom buretu s lopaticama koje se pokreću pomoću pedala. Pobegle su od njega, kikoćući se. Ovo su bile zabavne razbibrige, ali na kraju dana uvek je tu bio stari problem s Marsom koji ga je čekao.
Voleo je da radi noću, uživajući u tišini i sjaju sveće i nekako predusretljivoj tmini, a onda i u zoru koja ga je uvek iznenađivala osećanjem da mu se pruža pogled na još uvek nov i neukaljan drugi kraj stvari. U kući Kurciusovih ukopao se u maloj sobi na najvišem spratu gde je mogao da se isključi iz svega. Leto je prošlo. Rano, jednog oktobarskog jutra čuo je korake ispred svojih vrata i provirivši napolje ugledao Tiha Brahea kako stoji u hodniku, sklopljenih ruku, i zamišljeno gleda svoje velike bose noge. Bio je u noćnoj košulji, s ogrtačem prebačenim preko ramena. Iza njega, pored zida na suprotnoj strani, kepec Jepe se šunjao. Ličili su na umorne i obeshrabrene tragače koji su pokušavali da nađu neku beznadežno izgubljenu sićušnu stvar. Tiho pogleda Keplera bez iznenađenja.
„San“, reče Danac, „nemam sna.“
Kao na neki znak, napolju na nebu izdiže se žestoka zvonjava. Kepler okrete uho u tom pravcu i nasmeši se. „Zvona“, reče on. Tiho se namršti.
Keplerova soba ličila je na prenatrpanu mrku kutiju sa slamaricom i stolicom, rasklimatanim stolom i gomilom njegovih papira. Tiho je seo teško, nameštajući ogrtač; Jepe brzo otcupka ispod stola. Kiša iznenada progovori na prozoru: nebo se rastavljalo i padalo na grad u talasima. Kepler se počeša po glavi i odsutno pogleda u svoje nokte. Opet je imao vaške.
„Napredujete?“ reče Tiho, klimajući glavom u pravcu gomile papira pored njegovog lakta.
„О da, pomalo.“
„I još uvek se držite Kopernikovog sistema?“
„Korisna je to osnova za izračunavanje...“ Ali to nije bilo to. „Da“, reče on smrknuto, „sledim Kopernika.“
Danac možda nije čuo. Gledao je u stranu, u pravcu vrata, gde je tamo na kuki visila plesnjiva dvorska uniforma, zajedno s opasačem i perjanicom, mlitavi duh prethodnog vlasnika kuće, pokojnog vicekancelara. Jepe se promeškolji ispod stola, mrmljajući. „Došao sam da razgovaramo“, reče Tiho. Kepler je čekao, ali to je bilo sve. Gledao je u Dančeva velika žuta stopala prilepljena za podne daske kao par slepih životinja. U svoje vreme Tiho Brahe bio je odredio položaj hiljadu zvezda i razvio sistem sveta koji je bio elegantniji od Ptolomejevog. Njegova knjiga o novoj zvezdi iz 1572. učinila ga je poznatim širom Evrope.
„Napravio sam“, reče Kepler, uzimajući pero u ruku i gledajući ga namršteno, „nарrаvio sam malo otkriće koje se odnosi na orbitalno kretanje.“
„Оnо je nepromenljivo, zar ne?“ Tiho se najednom nasmeja.
„Nije“, reče Kepler. „Аli radijus-vektor svake planete, izgleda, opisuje iste površine za isto vreme.“ Pogledao je Tiha. „Smatram da je to zakon.“
„Mojsije Mathematicus“, reče Jepe cerekajući se.
Kiša je još uvek lila, ali se u oblacima na istoku pojavila svetla naprslina. Začulo se iznenadno lupkanje krila po prozoru. Keplerovo čelično pero, da ga potop napoiju ne bi nadjačao, ostavi uz porođajni pisak veliku crnu mrlju po njegovom rukopisu.
„Zvona“, reče Tiho mekim glasom.
Te noći su ga doneli pijanog kući s večere u kući barona Rozenberga u gradu i ispraznio se u kamin u glavnoj dvorani, budeći sve živo svojom drekom i smradom prokuvane mokraće. Šutnuo je kepeca i oteturao se na sprat do svoga kreveta, iz koga je gospođa Kristina, trtljajući u besu, već bila pobegla. Tek što su se ukućani primirili za ponovan san, gospodar se ponovo podigao i zaurlikao tražeći svetiljke, svoju ludu, jelo od prepeličjih jaja i rakiju. U podne narednog dana pozvao je Keplera da priđe njegovom krevetu. „Bolestan sam.“ U ruci je držao vrč piva, a krevet je sav bio u mrvama od peciva.
„Ne bi trebalo toliko da pijete, možda“, reče Kepler blago.
„Eh. Nešto mi je puklo u stomaku: vidite ovo!“ Sa mračnim ponosom pokazao je na lavor sa zakrvavljenom mokraćom na podu pored Keplerovih nogu. „Sinoć mi je kod Rozenbergovih bešika bila puna tri sata, nisam mogao da odem od stola iz straha da ne ispadnem smešan. Znate kakve su već takve situacije.“
„Ne“, reče Kepler, „nе znam.“
Tiho je gledao smrknuto, pa otpi gutljaj piva. Oštro je gledao u Keplera za trenutak. „Čuvajte se moje porodice, pokušaće da vas ometu. Pazite na Tengnagela, on je budala, ali ambiciozan. Zaštitite mog jadnog kepeca.“ Zastao je. „Sećajte me se, i svega što sam za vas učinio. Ne dozvolite da ispadne kako sam uzalud živeo.“
Smejući se, Kepler se pope u svoju sobu. Sve što je za mene učinio! Barbara je tamo stigla pre njega i preturala po njegovim stvarima. Provukao se pored nje do stola i uronio u svoje papire, mrmljajući.
„Каkо je? “ reče ona.
„А? Ko?“
„Ко!“
„Eh, ništa. Previše vina.“
Ćutala je neko vreme, stojeći iza njega skrštenih ruku, držeći sljubljene svoje bujne grudi. „Kako možeš“, reče ona napokon, „kаkо možeš da budeš tako... tako...“
Okrenuo se i zagledao u nju. „Šta?“
„Jesi li pomislio, jesi li, šta će biti s nama kad on umre?“
„Blagi bože, ženo!“ Večerao je sa svojim vrlim prijateljima, pa je, kao i uvek, previše popio, mrzelo ga da napusti svoju stolicu i ode da piški, pa je ozledio bešiku. Proći će ga to do sutra. Dopusti mi da znam dovoljno o lečenju da bih mogao da prepoznam smrtne bolesti kad...“
„Ništa ti ne prepoznaješ!“ reče izvriskujući sitne kapi pljuvačke njemu u lice. „Jesi li ti uopšte živ, s tim tvojim zvezdama, dragocenim teorijama i tvojim zakonima ovoga i onoga i i i...“ krupne suze joj iskočiše iz očiju, glas izdade i ona pobeže iz sobe.
Tiho je brzo kopnio. U toku te nedelje Kepler je ponovo bio pozvan u njegovu sobu. Bila je krcata članovima porodice, učenicima i dvorskim emisarima, pognutih glava i tihih kao neki skup u tami na rubu sna. Tiho je bio ustoličen pod svetlošću lampe u svom visokom krevetu. Meso mu je visilo u prevojima na njegovom usahlom licu, oči su mu bile mutne. Držao je Keplerovu ruku. „Nemojte me zaboraviti. Nemojte dopustiti da ispadne da sam uzalud živeo.“ Kepleru ništa nije padalo na pamet što bi mogao da kaže, pa se nekontroisano cerio, klimajući glavom. Gospođa Kristina čupkala je dlačice sa svog ogrtača, gledajući oko sebe odsutno, kao da pokušava nečega da se seti. Kepec je, umazan od suza, bio rešen da se uspentra na krevet, ali ga je neko sprečio. Kepler je prvi put primetio da je Elizabeta Brahe bila noseća. Tengnagel se skrivao iza njenog ramena. Začuo se metež ispred vrata sobe i Feliks banu unutra, grubo vređajući na italijanskom preko ramena nekoga napolju. Prišao je krevetu pa, odgurnuvši Keplera u stranu, uze Dančevu ruku u svoju. Ali Danac je bio mrtav.
Sahranjen je, po utrakvističkom običaju, u Tejnkirheu u Pragu. Kuća na Hradčanima izgledala je bolno iznenađena, kao da je jedno krilo iznenada i tiho otpalo. Jednoga jutra se otkrilo da je Italijan nestao, odvevši Jepea sa sobom, niko nije znao u kom pravcu! I Kepler je razmišljao o odlasku; ali kuda bi da ode? A onda je stigla poruka iz dvorca da je naimenovan da nasledi Danca kao carski matematičar.
*

Pričalo se da je car Rudolf bezazlen, iako malo lud, pa ipak kada je napokon došao trenutak da ga Kepler susretne prvi put, grč straha zdrobio je srce astronoma u svojoj vreloj pesnici. To je bilo deset meseci pre nego što je Danac umro. U to vreme Kepler je u Bohemiji boravio, već godinu dana, ali je Tihovo uzvišeno ponašanje bilo gluvo za opaske. Samo bi slegnuo ramenima i počeo da vrda kada bi se Kepler usudio da kaže da se ovo predstavljanje već dugo odlaže. „Njegovo veličanstvo je... teško.“
Kotrljali su se niz Hradčane pa okrenuli između visokih zidova koji su vodili do kapije. Svuda oko njih ležao je debeo sneg: velika belina i samo crni useci od točkova po putu, bezbojan zid. Nebo je bilo boje zečjeg krzna. Konj im se spoticao po džombama leda, a neki prosjak, nalik na stonogu, doskakuta i otvori usta prema njima kroz prozor kočije nemo preklinjući. Na drvenom mostu ispred kapije počeli su da se klizaju i s mukom su se zaustavili. Konj je udarao kopitama i frktao, duvajući konuse pare iz sjajnih nozdrva. Kepler promoli glavu kroz prozor. Vazduh je bio oštar kao igle. Čuvar kapije, neki debeljko u krznu, izgega iz svoje stražare da porazgovara s kočijašem, a onda im rukom dade znak da nastave. Tiho mu dobaci novčić.
„Ah“, reče Danac, „ah, mrzim ovu zemlju.“ Petljao je nešto oko jagnjećih koža koje su mu bile obmotane oko kolena. Sada su se nalazili u dvorskom vrtu. Crno drveće klizilo je lagano pored njih, golih udova izbačenih uvis kao potpuno zapanjeno hladnoćom. „Zašto sam uopšte napuštao Dansku?“
„Zato...“
„Da čujem?“ reče gledajući zlobno, izazivajući ga. Kepler uzdahnu. „Ne znam. Recite mi.“
Tiho usmeri svoj pogled na zadimljen vazduh napolju. „Nas Braheove, kraljevi su uvek zlostavljali. Moj ujak, Jorgen Brahe, spasao je kralja Fridriha od davljenja u Sundu, u Kopenhagenu, a sam je umro u tom poduhvatu, da li vam je to bilo poznato?“ Stvarno jeste. Bila je to priča koja se često prepričavala. Danac se sve više uzrujavao srljajući u pravi napad ljutnje. „Ра ipak taj mladi deran, Kristijan, bio je dovoljno drzak da me protera iz mog ostrvskog svetilišta, mog fantastičnog Uranijenborga, koji mi je bio dodeljen kraljevskom poveljom još dok je on bio slinavo maukalo u krilu dadilje – da li vam je to bilo poznato?“ O jeste učinio to, učinio je, i još više. Tiho je vladao na Hvenu kao turski despot, sve dok taj blagi kralj Kristijan više nije mogao to da podnosi. „Ah, Keplere, kakva je samo perfidnost prinčeva!“ pa se zagleda u dvor koji im je dolazio u susret kroz ledenu popodnevnu svetlost.
Pustili su ih da čekaju ispred sobe za prijeme. Bilo je i drugih pored njih, mračne, potištene prilike koje stalno uzdišu i prekrštaju sad ovu sad onu nogu. Bilo je strahovito hladno i Keplerova stopala su bila obamrla. Njegov strah je popustio pred sivom težinom dosade u trenutku kada je poslužitelj te kancelarije, besprekorno odeven čovek, blagog izraza i niskog rasta, užurbano prišao i počeo da šapuće Dancu, a u Keplerovim grudima već se javilo vrelo stezanje, kao da su njegova pluća, saznavši trenutak pre njega, da najzad dolazi priželjkivani čas kojeg se istovremeno i plašio, brzo progutala gutljaj vazduha kako bi ublažila šok. Morao je da mokri. Čini mi se da ću morati da – hoćete li me izviniti... ?
„Da li vam je poznato“, reče Car, „da li vam je poznato šta nam je jedan od naših matematičara rekao: da ako brojke bilo kog dvocifrenog broja izmene svoja mesta, a rezultat te izmene oduzme od prvobitnog broja, ili obrnuto naravno, u zavisnosti od toga koja je vrednost veća, onda će ostatak u svakom slučaju biti deljiv sa devet. Zar to nije divna operacija? Sa devet, uvek.“ Bio je omanji, punačak, zreo čovek melanholičnih očiju. Krupna donja vilica ugneždena kao golub na malo meke brade. Držanje mu je bilo mešavina jetkosti i iznurene ravnodušnosti. „Ali vi van svake sumnje, gospodine, kao matematičar, nećete smatrati nimalo čudnim da se brojevi ponašaju na način koji nama izgleda i čudan i divan?“
Kepler je bio zauzet zamenom mesta i oduzimanjem u svojoj glavi. Da nije ovo možda bio test kome su svi oni koji prvi put dolaze u posetu bili podvrgnuti? A car, obešene donje vilice i dahćući meko, posmatrao ga je s uznemirenom zainteresovanošću. Osećao se kao da ga neko lagano i promišljeno proždire. „Matematičar, to jesam, vaše veličanstvo, jesam“, uzvrati smeškajući se nesigurno. „Ipak, priznajem da ne umem da kažem kako bi se taj fenomen mogao objasniti...“ Razgovarao je o matematici s vladarem Svetog Rimskog Carstva, miropomazanim od Boga i nosiocem krune Karla Velikog. „Моžda vaše veličanstvo samo može da ponudi neko rešenje?“
Rudolf odmahnu glavom. Neko vreme je razmišljao u tišini pipkajući donju usnu. Onda je uzdahnuo.
„Postoji neka magična moć u brojkama“, reče on, „kоја se ne može objasniti na racionalan način. Toga ste svesni, nema sumnje, u vašem ličnom radu? Možda, čak, ponekad koristite tu magičnu moć?“
„Ја ne bih pokušao“, reče Kepler, sa žestinom i naglošću koji su čak i njega prepali, „ја ne bih ništa pokušao da dokažem putem mistike brojeva, niti smatram da je to moguće učiniti.“
U tišini koja je usledila, Tiho Brahe, koji je stajao iza njega, nakašlja se.
Rudolf je poveo svoga gosta u obilazak dvorca i njegovih čudesnih prostorija. Kepleru su bili pokazani svakojaki mehanički aparati, voštane figure u prirodnoj veličini, lutke za satne mehanizme, retki komadi kovanog novca i slike, egzotični duborezi, pornografski rukopisi, par magota i jedna ogromna grbava vretenasta životinja iz Arabije sivosmeđe dlake i s izrazom neizbrisive melanholije, prostrane mračne laboratorije i alhemičarske pećine, dete-hermafrodit, kamena figura koja peva kada je izložena toploti sunca, i njemu poče da se muti u svesti od iznenađenja i sujevernog uzbuđenja. I dok su išli od jednog čuda do drugog, u svojoj pratnji nakupili su grupu džandrljivih dvorjana, slabunjavih muškaraca i nakićenih dama, koje je Car ignorisao, ali koji su ipak zavisili od njega, kao niska lutaka; bili su izuzetno opušteni, pa ipak, kroz svu tu njihovu opuštenost Kepleru se činilo da je struna prigušenog bola bila čvrsto nategnuta, da je iz svakog od njih izvlačila, kao što bi i udarena čaša, slabašan zvuk koji se stapao s tonom prigušenih povika majmuna i nemim pogledom hermafroditskog deteta. Slušao je pažljivo tada, učinilo mu se da iz svakog ugla dvorca čuje kako tiho pevaju oni zarobljenici koje je omađijao kraljevski mađioničar, kako svi jadikuju.
Ušli su u široku dvoranu s tapiserijama, mnogim slikama i veličanstveno svedenom tavanicom. Pod je bio napravljen od crnih i belih mermernih ploča. Prozori su gledali na snegom zarobljeni grad, čiji je popločani pod bio samo čudan eho, sem što je sve ovo napolju ličilo na darmar od krša pod maglovitom zimskom svetlošću. Nekolicina ljudi je stajala unaokolo, nepomični kao figurine, divno odeveni u žute, nebo-plave i žuto-ružičaste nijanse i čipku. To je bila prestolna soba. Pehari s lepljivim mrkim pićem i poslužavnici s poslasticama bili su uneti. Car niti je jeo niti pio. Ovde se nelagodno osećao i pogledao je na svoj presto, pretvarajući se kao da mu se bojažljivo približava, kao da je to tamo bila neka živa stvar koja čuči, a koju mora da uhvati na prepad i da je potčini pre nego što bude mogao da se na nju popne.
„Da li se slažete“, reče on, „da se ljudi između sebe više razlikuju po uticaju nebeskih tela nego čak po uticaju zakona i navika? Da li biste se složili s ovim mišljenjem, gospodine?“
Bilo je nečeg dirljivog u tom čovečuljku malih usta i usplahirenih očiju, toj pohlepnoj ljubaznosti. A ipak je to bio Car! Da nije on bio malo gluv?
„Da“, reče Kepler, „da, slažem se; ali uobličavanje horoskopa, i ostalo, jedan je neprijatan i izgarajući posao, Vaše veličanstvo.“ Zastao je. Šta je sad ovo bilo? Ko je uopšte nešto rekao o horoskopima? Ali Rudolf, po rečima Danca, klimnuo je glavom u znak pristanka na Keplerovu molbu za dobijanje carske stipendije; mora mu se staviti do znanja da se sa nekoliko florina godišnje neće kupiti još jedan čarobnjak koga bi dodao svojoj zbirci. „Naravno“, nastavi on, „ја verujem da zvezde, da, utiču na nas, i da se može dozvoliti da se vladaru povremeno dopusti da takav uticaj iskoristi. Ali, ako ćete mi dozvoliti, gospodine, postoje opasnosti...“ Car je čekao, smešeći se odsutno i klimajući glavom, uspevajući ipak da prenese blagu nepogrešivu hladnoću upozorenja. „Hoću da kažem, Vaše veličanstvo, postoji“, reče namerno naglašavajući, dok je Tiho Brahe sakupljao sastojke još jednog nakašljavanja koje opominje, „postoji opasnost da vladara i suviše zavedu oni oko njega koji od magije zvezda prave svoj posao. Ja mislim na one Engleze Kelija i prizivača anđela Dija, koji su nedavno, kako mi kažu, obmanuli va... vaš dvor, svojim smicalicama.“
Rudolf se polako okrete, još uvek s onim bolnim odsutnim smeškom, još uvek klimajući glavom, a Tiho Brahe odmah skoči i poče glasno da govori o nečem drugom. Kepler se razljuti. Šta su to očekivali od njega? Nije on nikakav gmizavi dvoranin, da ljubi ruke i da se klanja.
Dan je bio na smiraju, lampe su bile upaljene, a i muzika se čula. Rudolf najzad priđe svom prestolu. Bilo je to jedino sedište u toj prostoriji. Keplera počeše da bole noge. Sve je krenulo naopako. Pa ipak, on je dao sve od sebe da bude uspravan i pošten. Možda to nije bilo ono što se tražilo. U ovo carstvo nemoguće ceremonije i neprestane pozorišne predstave Johanes Kepler nije se dobro uklapao. Muzika gudača je i dalje uzdisala, nenametljiva škripa. „Bila je to predvidljivost astronomskih zbivanja“, govorio je Danac, „što me je privuklo ovoj nauci, jer ja sam video, naravno, kako bi takva predviđanja bila korisna moreplovcima i tvorcima kalendara, isto tako i kraljevima i prinčevima...“, ali ni njegovi napori nisu urodili plodom, Rudolfova brada bila je utonula na grudima i on ništa nije slušao. On ustade, dodirnu Keplerovu ruku i s njim pođe ka velikom prozoru. Dole, ispod njih, grad se rastapao u sumrak. Za trenutak su stajali u tišini, gledajući dole na sitne svetiljke koje su tu i tamo treperile. Najednom, Kepler oseti nalet nežnosti prema tom mekom tužnom čoveku, želju da ga štiti od pokvarenosti sveta.
„Pričaju nam da ste učinili divne stvari“, promrmlja Car. „Stalo nam je do takvih stvari. Da ima vremena...“ On uzdahnu. „Ne volim ovaj svet. Sve više i više imam želju da prevaziđem ove... ove...“. Njegova ruka se pomeri u neodređenom pokretu prema sobi koja je bila iza njih. „Mislim da ću se jednom odenuti u rite i otići među ljude. Ne vidim ih, znate. Ali onda, gde da nađem rite, ovde?“ Pogledao je Keplera s jedva primetnim osmehom kao da se izvinjava. „Vi shvatate u čemu su naši problemi?“
„Naravno, svakako.“
Rudolf se namršti, ljut ne na svog gosta, izgledalo je, već na samog sebe. „Šta sam ono rekao? Da: te tabele koje Herr Brahe želi da sastavi, mislite li da je to poduhvat koji se isplati?“
Kepler se osećao kao trapavi žongler koji besomučno juri čas na ovu, čas na onu stranu, dok kugle nekontrolisano lete. „U njima će biti, Vaše veličanstvo, sve što je poznato u našoj nauci.“
„Činjenice, znači, brojevi?“
„Sve što je poznato.“
„Da?“
„Tihove tablice će biti temelj nove nauke o nebu. Herr Brahe je veliki i vredan posmatrač. Materijal koji je on sakupio predstavlja neprocenjivo blago. Tabele se moraju napraviti, njih ima da bude, a oni koji budu došli posle nas blagosiljaće ime svakoga ko je doprineo njihovom stvaranju.“
„Таkо dakle, tako dakle, da“, i nakašlja se. „Vi ste Austrijanac, Herr Keplere?“
„Švapska je moje rodno mesto; ali sam nekoliko godina proveo u Gracu pre no što su me...“
„Ah, Grac.“
„Аli su me proterali. Nadvojvoda Ferdinand...“
„Grac“, ponovi Rudolf. „Da, naš rođak Ferdinand je marljiv.“
Kepler sklopi oči. Njegov rođak, pa naravno.
Muzika prestade, a piće za rastanak je bilo posluženo. Tiho uhvati Keplera za ruku, pokušavajući, činilo se, da je zdrobi u svojoj pesnici. Poklonili su se i uzmicali k vratima koja su se lagano otvarala iza njih. Kepler se zaustavi, mršteći se, pa ponovo istrča napred pre nego što je Danac uspeo da ga zaustavi, mrmljajući nešto upola glasa. „Devetke, devetke naravno! Vaše veličanstvo, trenutak. Znate, sire, to je zbog devetki, ili hoću reći desetki, jer brojimo u deseticama, pa ću prema tome, rezultat uvek biti deljiv sa devet. Jer ako množimo sa devetkama, znate, onda bi bilo osam, deljivo sa osam to jest, i tako redom. Shvatate?“ Govorio je trijumfalno ispisujući veselu cifru osmice u vazduhu. Ali Car Rudolf ga samo pogleda, s nekom vrstom tuge, i ne reče ništa. A dok su izlazili, Tiho Brahe, sikćući kroza zube okrete se besno Kepleru. „Pogrešne stvari kažete, uvek pogrešne!“
Pri svetlosti lampi na kapiji pahuljice su padale odsutno. Kopita su odzvanjala po hladnom kamenju, a tamo negde, sleva, dozivao je čuvar. Stojeći pored Keplera, Danac je frktao i borio se, pokušavajući da ne izlije sav svoj bes. „Zar nemate osećaja za za za“, dahtao je, „zar baš ništa – ništa ne shvatate? Pa, danas sam u nekoliko navrata posumnjao da pokušavate, pokušavate da ga razljutite.“
Kepler ne reče ništa. Nije bilo potrebno da mu Tiho kaže kako se loše poneo. Pa ipak nije mogao da se ljuti na sebe, jer nije to bio on koji je načinio štetu, već onaj drugi Kepler koji se klati na petama, onaj poludeli drugi čiji su otisci po njegovom životu bile tamne modrice koje su se neizbežno pojavljivale na mestima na kojima je onaj Johanes Blagi utisnuo samo jedva vidljiv otisak palca u znak protesta.
„Ра, nije ni važno, na kraju krajeva“, reče Tiho umornim glasom. „Ubedio sam ga, i pored vaše nespretnosti, da je potrebno da sa mnom radite na sastavljanju tabela. Moraću da ih nazovem Tabulae Rudolphinae. Veruje da će oni koji posle nas budu došli blagosiljati njegovo ime!“
„Stvarno?“
„I on će vam dati dve stotine florina godišnje, mada sam Bog zna da li ćete ih ikada videti, jer on nije poznat ni po velikodušnosti ni po tačnosti.“
Kočije su se zaustavile na mostu, a Kepler je dugo bio zagledan u nestvarnu prazninu napolju. Kakva će mu biti budućnost, vezana za zaštitnika kome je bila potrebna zaštita? Razmišljao je o onom tužnom kralju zazidanom u stalnoj šah-poziciji u svom ledenom dvorcu. Tiho ga je besno muvao u rebra. „Zar nemate šta da kažete?“
„О – hvala vam.“ Kočije jurnuše u mrak. „On ne voli svet.“
„Šta?“
„Саr, rekao mi je da ne voli svet. To su bile njegove reči. To mi se učinilo čudno.“
„Čudno? Čudno? Gospodine, ludi ste baš kao i on.“
„Slični smo, da, u ponečemu...“
Te noći se razboleo. Podmukla groznica koja se začela u žuči, zaobilazeći utrobu, probila se do glave. Barbara ga je naterala da se okupa u toploj vodi, mada je smatrao da je potpuno potapanje neprirodna i nepromišljena navika. Na njegovo iznenađenje, ta mera je donela privremeno olakšanje. Ta toplota, međutim, stegla je utrobu; primenio je jako purgativno sredstvo, a onda iskrvario. Zaključio je, posle pažljivog pregleda izmeta, da je on jedan od onih slučajeva kod kojih žučna kesa ima neposredan otvor u stomak. To je bilo zanimljivo otkriće, mada takvi ljudi, to mu je bilo poznato, po pravilu žive kratko. U to vreme nebo je bilo katastrofalno. Ali on je imao još toliko toga da uradi! Car je poslao dobre želje za njegov oporavak. To ga je opredelilo: neće umreti. Groznica se najzad smirila. Osećao se kao jedna od onih pedantno spakovanih muva koje ukrašavaju paukove mreže. Smrt ga je sačuvala za neku kasniju gozbu.
Da li je iz ovog poslednjeg napada bolesti trebalo da nauči neku lekciju? Nije živeo onako kako je znao da bi trebalo. Ono što je bilo racionalno u njemu, govorilo mu je da mora naučiti umerenost misli i govora, da mora vežbati kako se gmiže po zemlji. Vredno se dao na posao na Rudolfovim tablicama, sređujući i prepisujući kolone otkrića iz Tihovih radova. U njegovom srcu predvidljivost astronomskih dogadanja ništa nije značila; šta je njemu bilo stalo do moreplovaca i sastavljača kalendara, do prinčeva i kraljeva? U njemu se bunio poludeli snevač. Sećao se vizije koju je imao u bašti barona Hofmana, i opet ga je spopala tajanstvenost običnosti. Veličaj anđelu svet! Imao je samo neku neodređenu predstavu o tome šta je time mislio. Takođe se setio i prepirki kada je prvi put stigao kod Tiha, one farse od bega iz Benateka i njegovog ponižavajućeg povratka. Da li će tako biti i sa Rudolfom? Pisao je Mestlinu: Ne govorim onako kako pišem, ne pišem onako kako mislim, ne mislim onako kako bi trebalo da. mislim i tako se sve odvija u najvećoj tami. Odakle su dolazili ti glasovi, ta čudna kazivanja? Bilo je to kao da je budućnost progovorila kroz njega.

III
Dioptrice




Lenjo zastavši usred poznatih ulica Vajlderšata, obazreo se oko sebe blago zapanjen što su još uvek bili tu, uske kuće, onaj malter, vrhovi crkava i krovovi pokriveni šindrom, onaj vetrokaz, sve to na neki način još uvek netaknuto, nesvestan da je njegovo pamćenje još davno sve to svelo na maketu od voska. Jutarnji vazduh bio je težak od pomešanog mirisa hleba, izmeta i dima – taj miris! – a na sve strane neki zamagljeni metež pokušavao je, ali nije uspevao, da nešto važno obznani. Lipe u sokaku Klingelbruner skrenule su svoj plašljiv pogled sa barica lepljivih pupoljaka koje su prolile u toku noći. Lica na ulicama su ga zbunjivala, prepoznatljiva, pa ipak nemoguće puna mladosti, dok najednom nije shvatio da to nisu bili njegovi drugovi iz škole, već njihovi sinovi. Eno crkve, eno pijačnog trga. Evo kuće.
Kada se kočije zaustaviše, nastade ludnica, deca su se prepirala, beba u Barbarinom krilu je cvilela; Kepleru se to učini kao iskaz neme pobune u njegovom srcu. Vrata koja su izlazila na ulicu bila su zatvorena, prozorski kapci gore, na spratu, pričvršćeni. Da li je čarolija njegovog dugog odsustvovanja bar ovde delovala, učinila da sve to nestane? Ali vrata su se već otvarala i njegov brat Hajnrih se pojavi, čudna izraza kao da se ceri, saginjući se, klanjajući se i savijajući u kolenima u nastupu stidljivosti. Zagrlili su se, govoreći uglas, pa Kepler ustuknu bacivši brz pogled na uštirkane vrhove krilatog čipkanog okovratnika. Regina, sada već mlada žena, držala je u naručju bebu koja se bunila, a Barbara je pokušavala da uhvati Suzanu i da je udari, dok je Suzana, izbegavši to vešto, pala preko malog Fridriha, koji je posekao koleno na stepeniku i posle jednog trenutka koji je proveo u tišini otvorenih usta najednom je zajaukao, a neki crni pas koji je kaskao tuda ulicom priđe i poče da laje na sve njih u znak besne podrške. Hajnrih se nasmeja, pokazujući puna usta žutih patrljaka od zuba, pa im rukom dade znak da uđu. Starica pored ognjišta pogleda preko ramena i odmah izađe, mrmljajući, u kuhinju. Kepler se pravio da je nije video.
„Ра...!“ reče on, smešeći se naokolo, opipavajući odsutno svoje džepove, kao da traži ključ koji je negde na njemu, a koji bi trebalo da otključa tu zbrku od emocija. Bila je to niska mračna kuća, s malo nameštaja. Osećao je žućkast miris mačke, sada koncentrisan u jednom ogromnom žutom mačku koji se s nekom vrstom svirepog zanosa bacio na Keplerovu nogu. Crni kotao je vrio na vatri od trnja na otvorenom ognjištu. Kepler skide šešir. „Ра!“
Hajnrih zatvori vrata i nasloni se leđima na njih, vezana jezika i sav ozaren. Deca najednom postadoše nekako svečana. Barbara je zverala oko sebe sva iznenađena i s gađenjem, a Kepler premrla srca prisetio se onih priča koje joj je davno ispredao o svom pretku, slavnom Kasparu fon Kepleru, i porodičnom grbu. Jedino je Regina bila opuštena, ljuljajući bebu. Hajnrih je pokušavao da je vidi, a da je pri tome i ne pogleda pravo. Siroti tužni bezazleni Hajnrih! Kepler oseti kako se neka unutrašnja mašina lagano pokreće; O Bože, ne sme da plače. Namrgodi se i kroči u kuhinju. Starica, njegova majka, radila je nešto s vezanim petlom na stolu.
„Eto“, reče on; „stigli smo.“
„Znam.“ Nije ni podigla pogled sa svog posla. „Još nisam ni slepa ni gluva.“ Nije se promenila. Činilo mu se da je ovakva bila otkako je mogao da je pamti, mala, povijena i stara, s kapom i u haljini zagasite boje. Oči su joj bile od najbleđe plave boje. Tri sede dlake su još štrčale na bradi. Njene ruke.
*

E smešno, smešno – samo je trebalo da ga , pogleda, i njegov somot, i njegova čipka, njegove špicaste cipele postali su kostim lakrdijaša. Bio je odeven kako je samo priličilo carskom matematičaru, jer zašto bi se on inače držao sa takvom ljubomornom pažnjom na dugom putu ovamo, kao neko divno draguljima ukrašeno jaje, ako ne da na nju ostavi utisak? A sada se osećao smešnim. Sunce se prosipalo kroz mali prozor iza nje pa je mogao da vidi baštu, krune voćaka, kokošinjac i polomljenu drvenu klupu. Prošlost ga ponovo pogodi mekim iskošenim udarcem. Ono tamo, napolju, nekada je bilo njegovo pribežište od beskrajnih svađa i batina, onamo napolju je dokoličio i sanjario. žudeći za budućnošću. Njegova majka obrisa ruke o kecelju. „Dobro došao onda, uđi!“, kao da je on s time oklevao.
Ona baci pogled na Barbaru frknuvši, pa svoju pažnju obrati deci.
„Ovo je Suzana“, reče Kepler, „а ovo. Fridrih. Hajde, recite ljubim ruke vašoj baki.“ Frau Kepler ih je ispitivački promatrala kao da su za prodaju. Kepler se preznojavao. „Suzani je već sedam, a Fridrihu tri ili beše četiri, da četiri, veliki momak – i“, kao neko ko izvikuje po vašarima, „evo našeg najnovijeg detenceta, Ludvig! Njegov je kum, znate, Johan Georg Godelman, ambasador Saksonije na praškom dvoru“.
Regina se povuče unatrag i pokaza dete.
„Baš je bled“, reče starica, „Је l´ bolestan?“
„Naravno da nije, naravno da nije. Ti se, eh, sećaš Regine? Moje... naše...“
„Da: ćerka umetničkog stolara.“
Onda su svi, čak i deca, pogledali ćutke u tu mladu ženu na trenutak. Ona se osmehnu.
„Vraćamo se iz Hajdelberga“, reče Kepler. „Tamo mi štampaju knjigu. A pre toga smo bili u Frankfurtu, na sajmu, sajmu knjiga, hoću da kažem, u... u Frankfurtu.“
„Knjige, da“, promrlja Frau Kepler, pa ponovo frknu. Ona se saže iznad ognjišta da promeša kotao u kome je vrilo i u toj čudnoj tišini svi izmeniše svoja mesta najednom, praveći nagle pokrete i iznenada zastajkujući, zbog čega Keplera podiđoše žmarci. Divio se kako je ta starica u tome još uvek uspevala, s tom veštinom da upravlja lutkama! Hajnrih polako priđe i stade pored nje. I dok se uspravljala, ona se osloni na njegovu ruku kako bi se učvrstila na nogama, a Kepler primeti, s bolom koji ga je iznenadio, postiđen zaštitnički i ponosit osmeh svoga brata Frau Kepler je iskosa pogledala u vatru. „Čudim se da si mogao da dođeš da nas posetiš, imaš puno posla.“
Hajnrih se nasmeja. „Eh, mama!“ On rukom snažno protrlja po proređenoj kosi na glavi, cereći se u znak izvinjenja. „Johan je sada slavan čovek, znaš. Je li, ti mora da si sada slavan čovek“, kao da je Kepler bio gluv, „sa svim tim knjigama i ostalim, a? Radiš za Cara lično!“
Barbara, sedeći pored stola, tiho je hrkala.
„О da“, reče Kepler, pa odvrati pogled od majke i njenog sina koji su jedno pored drugog stajali ispred njega, osećajući iznenadno slabo gađenje pred prizorom porodične sličnosti, malih nogu, upalih grudi i bledih suvonjavih lica, iskrparenih prototipova njegovih sopstvenih, ako ne ljupkih, ono bar dovršenih delova. „О da“, reče on, pokušavajući da se osmehne, ali samo trzajući se, „ја sam slavan čovek!“
*

Rekli su da su strahovito gladni, pa pošto su smazali petla krenuli su sa čuspajzom od pasulja iz kotla na tri noge. Hajnriha su poslali u pekaru, pa se vratio s vrećom vekni, zemičkama za decu i bocom vina. Zabavio se u prodavnici vina, a njegov osmeh bio je iskrivljeniji nego ranije. Pokušao je da natera Barbaru da nešto popije, ali je ona odmahnula glavom, okrećući lice od njega na drugu stranu. Nije rekla ni reči od kada su došli. Beba je spavala opružena u njenom krilu. Starica se šćućurila na stolici pored ognjišta, prebirala po svojoj činiji sa čuspajzom, mrmljajući nešto za sebe i povremeno se potajno kezeći. Decu su postavili da sede za stolom u kuhinji pod Regininim nadzorom. Kepler se najednom prisetio jedne davne sunčane uskršnje nedelje, dok mu je deda još bio živ, jednog od onih dana koji su se smestili u njegovom sećanju, ne zbog neke posebnosti događaja, već zbog besmislenosti svih njegovih delova, blistavog svetla, novog kaputa koji je grebao, zvuka zvona, uzvišenog i pomahnitalog, što je sve stvaralo zajedno jedan skoro opipljiv oblik, veliki vazdušni znak, kao oblak, vetar ili pljusak kiše, koji se nije dao objasniti, pa ipak bio prepun značenja i obećanja. Da li je to bila... sreća? Uznemiren i zbunjen, sedeo je sada utonuo u misli i posmatrao kretanja senki u napetoin polumesecu na vinu u njegovoj čaši.
Tada je bio u Maulbronu, poslednjoj od njegovih mnogih škola. Slučajnost, u obliku bezličnog pokroviteljstva vojvoda od Virtemberga, pružila mu je fino obrazovanje. U petnaestoj je znao latinski i grčki, a shvatao je i matematiku. Porodica, iznenađena promenom u svojoj sredini, izjavila je da sve to učenje nije bilo dobro, da će mu to upropastiti zdravlje, kao da im je njegovo zdravlje ikad bila jedina briga. Istina je bila u tome što su njegovu stipendiju videli nekako kao izdaju pogrešne predstave koju su Keplerovi imali o sebi kao krutoj varoškoj lozi. To je bilo vreme najlepšeg procvata porodice. Deda Sebaldus bio je gradonačelnik Vajlderštata, a njegov sin Hari, Keplerov otac, privremeno kod kuće posle svojih raskalašnih lutanja, držao je neku krčmu u Elmendingenu. Bio je to kratak procvat. Krčma je propala, a Hari Kepler i njegova porodica vratili su se u Vajl, gde se gradonačelnik upetljao u sumnjiva parničenja koja će ga na kraju upropastiti. Uskoro je Hari ponovo krenuo na put, ovoga puta u Nizozemsku da se priključi plaćenicima vojvode od Albe. Johanes ga više nikada nije video. Deda Sebaldus postao je njegov staratelj. Debeli stari pokvarenjak crvenog lica, video je u Johanesu nadobudnog malog potomka.
Kuća je u to vreme bila prepuna. Njegov brat Hajnrih bio je tamo, trapav i smotan dečak, i njihova sestra Margareta i mali Kristofer za koga niko nije pretpostavljao da će preživeti i Sebaldusovih četvoro ili petoro odraslih sinova i kćeri, jezuitski otpadnik Sebald mlađi, zaključan u jednoj sobi na spratu, sav u bunilu od sifilisa, tetka Kunigunda, koju je njen sumanuti muž već u to vreme potajno trovao i sirota zlehuda Katarina, ljubitelj finih stvari, sada prosjakinja lutalica. Svi su oni bili zaraženi istim strašnim naslednim sklonostima. A kakvu su samo dreku dizali. onako svi zajedno zbijeni u toj smrdljivoj maloj kući! Čitavog svog života Kepler je s prekidima patio od zujanja u ušima, post-eho tih godina, tako je bar verovao, koje mu je još uvek vibriralo u glavi. Njegov loš vid bio je još jedna uspomena, koja mu je ostala od čestih udaraca koje su mu zadavali svi ukućani, čak i oni najmlađi, kada se ništa vrednije nije našlo pri ruci za kažnjavanje. Sreća? Gde bi u svemu tome sreća našla sebi mesto?
*

Teturajući se malo, s vrčom vina u pesnici i vlažnim osmehom zaverenika, Hajnrih priđe i čučnu pored stolice svoga brata. „Prava zabava, a?“ prošištao je, smejući se. „Trebalo bi da nas češće posećuješ.“
Od svoje preživele braće i sestara, Kepler je jedino voleo Hajnriha. Margareta je bila davež, kao i onaj pastor za koga se udala, a Kristof, majstor za izradu pehara u Leonbergu, bio je nepodnošljivo prenemagalo još kao dete. Pa ipak, bili su nevine duše: da li bi se to moglo reći i za Hajnriha? Izgledao je kao neka srećna i bezopasna životinja, žgoljavko koga je farmerova brižna supruga izbavila od oštrice noža. Ali on je bio u ratovima. Kakvim su sve nezamislivim prizorima pljački i silovanja te pitome crne oči svojevremeno prisustvovale? Od takvih se pitanja Keplerov duh pažljivo odvrati. Osećao je čudnu potrebu za ovim Hajnrihom, četrdesetogodišnjim detetom, plahovitim i nedopadljivim, uvek zainteresovanim za svet kojim nikada nije baš naučio kako da ovlada.
„Knjigu si odštampao, znači – s pričama, je li?“
„Ne, ne“, reče Kepler, piljeći u vino. „Nisam ti ja za priče. To je nova nauka o nebu, koju sam ja izumeo.“ Zvučalo je apsurdno. Hajnrih je svečano klimao glavom, izdižući svoja ramena dok se pripremao da zaroni u uzavrelo more bratovljeva sijanja. „...I sve to na latinskom“, dodade Kepler.
„Na latinskom! Ha, a ja evo, ja čak ne umem da čitam ni na našem, nemačkom.“ Kepler ga pogleda, tražeći uzalud tračak ironije u tom prestravljenom osmehu. Hajnrih je izgledao kao da mu je laknulo, kao da ga je latinski rasteretio.
„А sada pišem jednu drugu, o sočivima i dvogledima i kako se oni mogu koristiti za posmatranje zvezda ...“, a onda dodade tihim glasom: „Kako si sada sa zdravljem, Hajnrih?“
Ali Hajnrih se pravio kao da nije čuo. „То je za Cara, zar ne, sve te knjige što pišeš, on ti plaća da ih pišeš, je li tako? Jednom sam ga video, stari Rudolf...“
„Саr nije ništa“, odseče Kepler, „jedna baba nesposobna da vlada“. Hajnrih je bio epileptičar. „Ne pominji mi tog čoveka!“ Hajnrih odvrati pogled, klimajući glavom. Od svih bolesti kojima je bio proklet, padavica je bila ta koju je najbolnije osećao. Njihov otac pokušavao je da je izbije iz njega. Te scene su bile među najranijim kojih je Kepler mogao da se seti, dečak oboren na pod, udaranje peta i zapušena usta i pijani vojnik koji kleči nad njim i zasipa udarcima i vrišti na đavola da izađe. Jednom je pokušao da proda to dete nekom Turčinu lutalici. Hajnrih je pobegao, u Austriju i Mađarsku, pa dalje u Nizozemsku; bio je ulični pevač, vojnik naoružan ubojnom sekirom, prosjak. Najzad, kada je napunio trideset i petu, dovukao je sebe i svog davola ovamo u kuću svoje majke u Vajlderštatu. „Каkо si zaista, Hajnrih?“
„Eh, nisam loše, nisam loše, znaš. Stari napadi...“. Smeškao se glupavo, pa ponovo protrljao rukom po ćeli na svojoj lobanji. Kepler mu dodade svoj prazan pehar. „Најdemo još po čašu vina, Hajnrih“.
*

I deca izađoše u baštu. Posmatrao ih je kroz kuhinjski prozor dok su mrzovoljno prolazila kroz šiblje ribizle i patrljke prošlogodišnjeg kupusa. Fridrih se sapleo i pao licem u travu. Trenutak kasnije s mukom se postepeno pridizao, sićušna punačka ruka, mala kosica u koju se upleo osušeni list, ljutita usta. Kako mogu to da podnesu, to bespomoćno upuštanje u džinovski svet? Suzana je stajala i posmatrala ga sa samozadovoljnim podrugljivim smeškom dok se on s mukom uspravljao. Imala je neku crtu svireposti u sebi. Ličila je na Barbaru, imala istu podbulu lepotu, mala svetla usta i nezadovoljne oči. Dečak obrisa nos o rukav i s naporom krete uporno za njom kroz travu. Naprslina u prozorskom oknu uskovitla sve u njemu, a i u okularu Keplerovg srca nešto se razvuče i nakratko ustalasa. Baš kada ga je bila napustila svaka nada da će imati dece, Barbara je počela da cveta jednom skoro neumerenom preobilnošću. Više nije imao nikakve vere, mislio je da će i ova pomreti, kао i ona druga; činjenica da su opstala. zaprepašćavala ga je. Ipak se osećao bespomoćnim i nespretnim pred njima, kao da njihovo rođenje nije okončalo proces rađanja već ga još uvek ostavljalo njemu. Bio je prepun ljubavi.
Razmišljao je o svom ocu. Tu nije bilo o mnogo čemu da se razmišlja: bezočna ruka koja ga udara, delić pijane pesme, polomljeni mač zarđao od onoga što se pričalo da je krv Turčina. Šta je njega pokretalo, kakve su se to nemoguće žudnje naprezale i udarale po njegovoj utrobi? I da li je on voleo? Šta onda? Bat stopala u maršu, mesingani zadah straha i iščekivanja na bojištu pred zoru, divlja toplina i delirijum krčme pored druma? Šta? Da li je bilo moguće voleti čistu akciju, uzbuđenje neprekidnog delovanja? Prozor se ponovo sastavi pred njegovim zamišljenim očima. Ovo je bio svet, ta bašta, njegova deca, oni makovi. Ja sam malo stvorenje, moji horizonti su bliski. A onda, kao iznenadna navala ledene vode, dođe pomisao na smrt, s patrljkom zarđalog mača u ruci.
„... Pa, zar ćemo?“
On poskoči. „Šta?“
„Ah! da li ti ikada slušaš?“ Beba u njenim rukama ispusti prigušen probni jauk. „Zar ćemo stanovati u ovoj... ovoj kući? Hoće li biti dovoljno mesta?“
„Čitava jedna porodica, generacije, nekada su ovde živele...“
Gledala ga je netremice. Malo je bila odspavala, sedeći pored stola. Oči su joj bile natečene, a na donjoj vilici videla se modrica. ..Da li ti ikada razmišljaš o... „Da.“ „... ovim stvarima, brineš o njima, reci?“
„Da. Zar svaki tren u toku dana ne provodim brinući i sređujući i – zar to ne radim?“ Grumen samosažaljenja izdiže mu se u guši. „Šta još hoćeš?“
Suze joj navreše u oči, a beba, kao da joj je dat znak, poče da se dere na sav glas. Vrata prednje sobe ličila su na neko uho gramzivo povijeno prema njima. Kepler stavi ruku na čelo. „Nemoj da se svađamo.“
Deca uđoše u kuću iz bašte, pa zastadoše, hvatajući pulsiranje u vazduhu. Beba je arlaukala, a Barbara ju je nervozno ljuljala prividnom nežnošću satnog mehanizma. Kepler se okrete od nje, prepadajući decu svojim ludim cerenjem. „Ра, Suzana, Fridriče: kako vam se dopada bakina kuća?“
„Еnо leži mrtav pacov u bašti“, reče Suzana, a Barbara zajeca; Kepler pomisli kako se sve ovo već negde ranije dogodilo.
*

Ha, sve se to, sve se to već ranije dogodilo. Kako to da je pri svakom povratku kući očekivao da sve zatekne preobraženo? Da li je njegovo samopoštovanje bilo takvo da bi mu dozvolilo da pomisli da događaji iz njegovog novog života imaju uticaja, čarobnog i izbaviteljskog, na stari život koji je ostavio iza sebe, ovde u Vajlu? Pogledaj ga sada. Prevario je sebe tim što se obukao u fina carska odela i obrušio na svoju prošlost, uveren da je jednostavno uzdizanje položaja dovoljno da izazove da iz gomile đubreta iznikne raskoš ruža. Jedva da je stigao, a već je shvatio da taj trik nije upalio, tako da je sada samo mogao da stoji i da se preznojava, ispuštajući zečeve i cveće od papira ispod svog šarenog ogrtača, komična situacija na koju njegova publika staklastih očiju nije mogla da se smeje zbog toga što joj je bilo i suviše neprijatno.
Hajnrih je ipak bio impresioniran, a isto tako, po njegovim rečima, bila je i njihova majka. „Оnа stalno priča o tebi – o da! A opet, htela bi da zna zbog čega ja ne mogu da budem kao ti. Ja! Pa, kažem joj ja, znaš, mama, Johan je – Johan!“, reče pljesnuvši brata po ramenu. šišteći, sa suzama u očima, kao da je to što je ispričao bila neka neobična i lukava šala. Kepler se tužno osmehnu i shvati da je ipak to bilo to što ga je peklo, da su za njih njegovi uspesi bili nešto što se samo njemu dogodilo, velik i pomalo smešan nalet sreće koji se s neba sručio na njihovog Johana.
Peo se uskim stepenicama, zevajući. Da li je starica stavila neki od svojih lukavih napitaka u vino? – ili čuspajz, možda! Kikoćući se, zevajući i brišući oči, zavukao se u malu spavaću sobu koja se nalazila u stražnjem delu zgrade. Ova kuća je baš bila sagrađena za Keplerove, sva u minijaturi, niske tavanice, stolice, mali krevet. Pod je bio zastrt zelenom asurom, a lavor s vodom i ubrusi bili su pripremljeni. Ubrusi! Znači, nije joj baš bilo svejedno zbog njegove predstojeće posete. Popodnevno sunce kradomice je optočavalo svoj put duž praga zapuštenog prozora. Barbara je već spavala, ležeći na leđima nasred kreveta kao neka moćna figura, s izrazom neodređene zabezeknutosti na licu okrenutom uvis. Beba koja je ležala pored nje bila je kao sićušna rumena pesnica u zavežljaju od pelena. Suzana i Fridrih ležali su zajedno na gomili na krevetu sa točkićima. Fridrih je spavao sa ne baš sklopljenim očima, zenice su mu bile prevrnute u glavu a plavkasti polumesečići jezivo su virili između rastavljenih kapaka. Kepler se naže nad njim, razmišljajući sa rezigniranom slutnjom da će jednoga dana svakako biti prisiljen da plati za sreću koju mu je to dete donelo. Fridrih je bio njegov miljenik.
Dugo je ležao razapet između sna i jave, ruku sklopljenih na grudima. Muva ulovljena u klopku je udarala o prozorsko okno, kao neka sićušna mašina upotrebljena za neki monstruozno komplikovan zadatak, a u daljini krava je tužno mukala, za teletom, možda, koje je čobanin nekuda odveo. Čudno, kako su puni utehe i jednostavnosti bili ti zvuci, koji su u sebi ipak ječali od straha i bola. Tako malo osećamo! Uzdahnuo je. Pored njega beba se promeškolji mrmljajući u snu. Godine su se osipale, kao namotaji užeta u bunaru. Dole, ispod njega, bila je tama, osećao je blizinu vode. Možda je i sam bio dete, sada. Najednom, kao neka statua koja se izdiže ka prozoru kočija u pokretu, deda Sebaldus podiže se ispred njega, mlađi i živahniji nego što je Johanes pamtio da ga je ikada video. Bilo je i drugih, prava galerija ukočenih figura koje su ga gledale s visine. Još dublje je potonuo. Voda je bila topla. Tada u bledorumenoj tami veliko sporo bilo poče da tuče.
*

Oprezan i zbunjen, ne znajući gde se nalazi, upinjao se da ne prekine san. Kao dete, kada bi se tako probudio od bezimenog straha, ležao bi nepomično, očnih kapaka koji su podrhtavali, pokušavajući da ubedi nekog zamišljenog posmatrača u sobi da on u stvari nije budan, pa je tako ponekad, nekom vrstom simpatičke magije, uspevao da nesvesno sklizne natrag u bolji svet sna. Sada taj trik nije uspevao.
Eto, o tome je sanjao, o svome detinjstvu. I vodi. Zašto je tako često sanjao vodu? Barbara se više nije nalazila pored njega, a krevet na točkićima bio je prazan. Sunce je još uvek obasjavalo prozor. Ustao je, ječeći, i zapljusnuo lice vodom iz lavora. Onda je zastao, tako povijen, gledajući u prazno. Šta je on tu radio, u kući svoje majke. A opet, biti na nekom drugom mestu isto tako bi bilo besmisleno. Bio je vreća mlitavog mesa u svetu iz koga je suština bila isceđena. Rekao je sebi da je to od vina i tog mučnog sna, koji su mu zamaglili osećanje sklada, ali nije bio ubeđen. Koja je bila stvarnija stvarnost, te neophodne izvesnosti svakodnevice ili ova sumorna bespomoćnost?
Rano jednog letnjeg jutra, dok je bio dečak, iz kuhinje je posmatrao puža kao puzi uz prozor sa spoljašnje strane. Sada mu se ponovo vratio taj trenutak, divno jasan, oprano sunce u bašti, rosa, pupoljci ruža na trošnom poljskom klozetu, onaj puž. Šta ga je to bilo spopalo da se tako visoko penje, kakva nemoguća plava vizija bega odražena na staklu? Dečak je gazio po puževima, uživajući u pucketanju, a onda u mekom drobljenju, sakupljao ih je, pravio trke sa njima, ali nikada do sada ni jednog nije pažljivo pogledao. Priljubljeno u širokom zagrljaju za okno, to stvorenje je otkrivalo svoje nabrane sivo-zelene donje delove njegovom pogledu, dok se glava s naporom uzdizala iznad stakla, krećući se slepo s jedne na drugu stranu dok su mu rogovi tkali kao da opipavaju neke čudovišne oblike u vazduhu. Ali ono što je zaokupilo Johanesa bio je način puzanja. Mogao je da očekuje neku vrstu groznog grčenja, ali umesto toga postojala je serija ujednačenih malih glatkih talasa koji su beskonačno tekli unapred čitavom njegovom dužinom, kao vidljivi otkucaji srca. Ta štedljivost, njegova nehajna lepota, zbunjivala ga je.
Каkо је samo posle toga počeo izbliza da promatra stvari, muve, buve, mrave, bube, onog kosca koji je slabašno tapkao u prozor pred sumrak, njegove nemoguće udove nalik na končiće, njegova tanana krila s fantastičnim mapama iscrtanim po njima – čemu su služili, ti crvići čiji su životi ličili jedino na neki oblik nespretnog umiranja? Svet se pomerao i tekao: tek što bi se usredsredio na neki njegov delić, on je već postajao nešto drugo. Neka grančica bi najednom isturila lepljiva zloćudna krila pa bi sa zamahom i grčevitim skokom poletela; list bakarne i crvene boje što leži na stazi išaranoj pegama pretvorio se u leptira, pijanog, malog ludog, sa dva oka upornog pogleda na svojim krilima i telom koje je imalo boju osušene krvi. Njegov oboleli vid samo je povećavao tu zbrku. Granice stvari postale su zamagljene, tako da nije bio siguran gde osećajni život prelazi u puko vegetiranje. Suncokreti, sa svojim licima pritisnutim ka svetlosti, da li su oni živi, a ako nisu, šta je onda značilo, biti živ? Samo je za zvezde znao da su zasigurno mrtve, pa ipak su one bile te, u svom svetlom poretku, koje su mu pružale najopipljivije osećanje života.
Stresao se kao mokar pas. Ogroman zev ga zaustavi u traganju, rastavljajući vilice toliko da su im zglobovi zapucketali, a kada je Regina promolila glavu u sobu, zatekla ga je kako se klati napred-nazad pred njom, širom otvorenih usta i čvrsto zatvorenih očiju, kao da će svakog trena da zapeva neku strasnu pesmu.
*

Brižno ju je gledao kroz suze kоје su lile i osmehivao se. „Mama me je poslala da te probudim“, rekla je.
„Aha. “
Zašto mu je, pitao se, taj njen čedan pogled uvek bio tako prijatan; kako je to uspevala da on izgleda kao neki znak podrške i razumevanja? Bila je kao neko divno zagonetno umetničko delo, a bio je zadovoljan što može da stoji i da ga posmatra sanjiva osmeha, ravnodušan prema namerama umetnika. Da pokuša da joj kaže ono što je osećao, bilo bi izlišno kao i govoriti slici. Njeno biće, koje je privlačilo Keplera dok je bila dete, razvilo se u neku vrstu savršene ravnoteže. Na svoju majku nije ličila. Bila je visoka i vrlo plava, sa čvrstim uskim licem. Kroz nju, čudno, Kepler je ponekad mogao da ugleda s divljenjem i žaljenjem njenog mrtvog oca koga nikada nije upoznao. Mogla je da bude lepa, samo da je smatrala da je biti lepa napor koji se isplati. U devetnaestoj, imala je solidno znanje latinskog, a čak je znala i malo matematike; sam ju je podučavao. Pročitala je njegova dela, iako ni jedan jedini put nije ponudila svoje mišljenje, niti ju je on na to prisiljavao.
„А isto tako“, reče ona, ulazeći i zatvarajući vrata za sobom, „htela bih da razgovaramo.“
„О da?“ reče on, nekako neodređeno uznemiren. Trenutna nelagodnost nastade među njima. Nije bilo gde da se sedne sem na krevet. Prišli su prozoru. Ispod njih je bila bašta, a tamo još dalje, opštinska utrina s jednim brestom i barom za patke. Popodne je bilo svetlo, sunčano i s oblacima koji su plovili. Neki čovek s dvoje dece koju je vodio za ruke šetao je preko utrine. Kepler, još uvek neprobuđen sasvim, ugrabi krajičak nekog drugog sećanja. Bio je pustio čamac od papira da plovi tom barom, njegov otac je otišao tamo s njim i Hajnrihom jedne letnje večeri kao što je ova, nekada davno... I upravo tada. kao da je sve to bilo lukavo udešeno, one tri prilike se zaustaviše pored blatnjave ivice onamo i, pošto je sočivo leglo na pravo mesto. on prepoznade Hajnriha i Suzanu i dečaka. Nasmejao se. „Pogledaj, vidi ko je ono, baš me je podse...“
„Udaću se“, reče Regina pa ga brzo pogleda napregnutim, upitnim osmehom.
„Udaćeš se“, reče.
„Da. Zove se Filip Ehem, potiče iz ugledne porodice iz Augsburga, a predstavnik je na dvoru falačkog izbornog kneza Fridriha...“ Zastala je, izdižući obrve i praveći veselu grimasu na buku odmotavanja ovog uvaženog pedigrea. „Htela sam da kažem vama, pre...“
Kepler klimnu glavom. „Da.“ Osećao se kao da ga neko pokreće kanapima. Čuo je nejasno dečji smeh koji je dolazio u naletima preko utrine. Biće scene sa Barbarom ako skvase noge. Bila je to jedna od njenih brojnih opsesija, mokre noge. Iza Reginine glave neki pauk, crn kao bobica, visio je u suprotnom uglu tavanice. „Ehem, kažeš.“
„Da. Luteranac je, naravno.“
Okrenuo je lice na drugu stranu. „Таkо, znači.“ Bio je ljubomoran.
*

Razmišljao je, oh kako čudno: preneraziti samog sebe; užasnut, ali ne i iznenađen. Onamo gde je ranije bila samo nežnost – sumnjivo teška možda – a ponekad blago bespredmetna žudnja, sada je u njegovom srcu najednom stajalo potpuno odraslo stvorenje, dovršeno u svakom detalju koje je čak imalo i prošlost, kako žmirka na svetlosti i neodlučno zateže još uvek neprekinutu pupčanu vrpcu. Ono je u njemu bilo sve te godine, raslo neprimećeno ka svom iznenadnom otelovljenju. I šta je on sada trebalo s njom da uradi, tom nepozvanom boginjom koja je došla klizeći na svojoj nareckanoj školjci iz nevinog mora? Ali šta je tu drugo imalo da se radi, sem da se neiskreno smeška, češka po glavi i potajno gleda k prozoru, pretvarajući se da je Hajnrih, i kaže: „Znači, udaćeš se, da, to je... to je...“
Regina je rumenela.
„Ispašće kao da smo do toga iznenada došli, znam“, rekla je, „а možda i jesmo. Ali ja sam – mi smo – odlučili, tako da izgleda nema razloga da odlažemo.“ Boja na njenom čelu potamne. „Nema“, brzo promrlja, „nema potrebe za žurbom, kao što će ona pomisliti i bez sumnje reći.“
„Da, da, nadići će veliki halabuku.“
Ta stvar već je bila obavljena u njegovoj glavi, video ju je pred sobom kao neku sliku izvedenu heraldičkim prelivima boja, svečana nevesta i njen visoki jarosni mladoženja, zastava leprša a nebo prosipa obilne blagotvorne zrake iza svitka koji najavljuje factum est! a dole, u samo njegovom promajnom podzemlju, Kepler neutešni čučao je s kopitom grbavog đavola na svom vratu. Oprezno se okrenuo od prozora. Regina ga je nestrpljivo posmatrala, ali sada obori pogled i zagleda se u svoje ruke čvrsto stisnute ispred sebe. Smešila se razveseljena sobom i postiđena, ali i ponosna, kao da je izvela neki divan, ali istovremeno pomalo smešan podvig.
„Htela sam da vas pitam“, reče ona, „da li bi...“
„Da?“ a nešto, pre no što je uspeo da ga uhvati, polete prema njoj na treperavim krilima te male reči. Ona se namršti, proučavajući ga sa još većom pažnjom; da li je, Oh Bože, osetila kako joj je taj grozničav lepet krila okrznuo obraz?
„Vi se ne... slažete?“ reče ona.
„Ја, ja, ja...“
„А mislila sam da hoćete, nadala sam se da hoćete, i da ćete možda razgovarati s njom o meni, nama.“
„S tvojom majkom? Da, da, razgovaraću s njom, naravno“, reče provlačeći se pored nje, govoreći u prolazu i zastavši kod stepeništa: „Naravno, da razgovaram s njom, da, da joj kažem... šta da joj kažem?“
Gledala ga je zbunjeno stojeći u vratima. „Ра, da nameravam da se udam.“
„Ah, da. Da imaš nameru da se udaš. Da.“
„Ја mislim da se vi ne slažete.“
„Ра naravno da se... naravno...“ i on se posrćući spusti natraške niza stepenice, stežući u svojoj ispruženoj ruci ogromnu uglačanu crnu loptu tuge i krivice.
*

A Barbara je klečala pored ognjišta i menjala bebi pelene, lica naboranog kao da se brani od glinastog smrada. Ludvig je dole ispod nje mahao svojim mršavim nožicama, gučući. Pogledala je Keplera preko ramena. „Таkо sam i mislila“, jedino je to rekla. „Znala si? A ko je taj momak?“ Uzdahnula je, sedajući na pete. „Upoznao si ga“, reče ona umorno. „Ne sećaš se, naravno. Bio je u Pragu, upoznao si ga.“ „Ah, sećam se.“ A nije. „Naravno da se sećam.“ Kako je Regina bila puna takta, jer je znala da je zaboravio. „Аli ona je tako mlada!“
„Ја sam imala šesnaest kada sam se prvi put udala.“ Pa šta s tim? Nije ništa rekao. „Iznenadena sam da si zabrinut“.
Ljutito se okrenuo od nje, pa otvarajući kuhinjska vrata susrete se s nekom babuskerom sa crnom kapicom. Buljili su jedno u drugo i ona se zbunjeno povuče. Bila je tu još jedna za kuhinjskim stolom, debela, s brkovima, vrčom piva pred sobom. Majka mu je bila uposlena pored gvozdene peći. „Katarina“, zaćurlika prva veštica. Ona debela ga je neko vreme nezainteresovano promatrala i cugala pivo. Mačor, sedeći uspravno na stolu pored nje, mahao je repom i žmirkao. Frau Kepler se nije okretala od peći. Kepler se tiho povuče, i polako, tiho zatvori vrata.
„Hajnriče...“
„Ра to su samo neke stare gospođe koje je posećuju, Johane.“ Žalosno se osmehnu i nabi ruke u džepove pantalona. „Prave joj društvo.“
„Reci mi istinu, Hajnriče. Da li ona...“ Barbara je zastala, povijajući se nad bebom s iglom u ustima; Kepler uhvati brata za ruku i povede ga k prozoru. „Da li se još uvek bavi onim starim poslom?“
„Ne, ne. Malo leči tu i tamo, ali to je sve. “
„Blagi bože.“
„Ne želi da to bude stalno, Johane. Još uvek dolaze, naročito žene.“ Ponovo se iscerio i namignuo, puštajući da mu jedan očni kapak padne kao ispuštena roletna. „Neki dan je naišao neki čovek...“
„Ne želim...“
„...Bio je kovač, krupan kao vo, došao čak iz Leonberga, ne bi ni pomislio kad ga pogledaš da je išta tu bilo...“
„Ne želim da znam, Hajnriče!“ Zagledao se kroz prozor, grickajući nokat palca. „Bože moj“, promrmlja opet.
„Eh, nema tu ništa“, reče Hajnrih. „А ona više vredi nego ti tvoji uvaženi lekari, mogu ti reći.“ Od ozlojeđenosti samo je izgledao još grublji, primeti Kepler zamišljeno; zbog čega mu je bila uskraćena tako jednostavna vernost? „Napravila je nešto za moju nogu što je više pomoglo nego što bi armija doktora ikada uspela.“
„Tvoju nogu?“
„Da, ima jedna rana što curi koju sam zaradio u Mađarskoj, nije strašno.“
„Moraš mi dopustiti da je pogledam.“ Hajnrih ga oštro pogleda. „Nema potrebe. Ona o tome vodi računa.“
Njihova majka se dogega iz kuhinje. „Gde li sam je samo“, promrlja ona, „gde li sam je spustila, pitam se.“ Upravila je svoj mršav nosić k Barbari. „Jesi li je ti videla?“ Barbara ju je ignorisala.
„А šta to, mama“, reče Kepler.
Ona se nevino osmehnu. „Ра, malopre sam je imala, a sad sam je izgubila, moju malu vrećicu sa krilcima slepih miševa.“
Začu se neka buka iz kuhinje, gde su one dve babuskere mogle da se vide, kako vrište i šopaju jedna drugu. Možda se čak i mačka smejala.
*

Hitajući bojažljivo, Regina siđe niza stepenice. „Ne svađate se zbog mene, valjda? “ Belo su je pogledali. Frau Kepler, kezeći se, otcupka natrag u kuhinju.
„Šta hoće time da kaže, krilca slepih miševa?“ reće Barbara.
„Šali se“, odseće Kepler, „šali se, za ime boga!“
„Krilca slepih miševa, baš. Šta li je sledeće?“
„Nije se s njom šaliti“, ubaci Hajnrih odvažno, pokušavajući da se ne nasmeje.
Kepler se baci u stolicu pored prozora i poče da dobuje prstima po stolu. „Večeras ćemo se smestiti u nekoj krčmi“, promrmlja on. „Ima jedno mesto malo dalje prema Elmendingenu. A sutra ćemo krenuti kući.“
Barbara se trijumfalno osmehnu, ali je dobro procenila da ne treba ništa da kaže. Kepler je smrknuto pogleda. Tri starice izađoše iz kuhinje. Trag pene je bio na brkovima one debele. Ona mršava htede da se obrati velikom čoveku utonulom u turobnost pored prozora, ali je Frau Kepler munu otpozadi. „О, hi, hi, vaša mama. gospodine, čini mi se, hoće da nas se otarasi.“
„Hajde“, reče Frau Kepler, pa je još jače munu. Izašle su.
„Ра“ , reče starica, okrećući se svom sinu. „oterao si ih. Jesi li sada zadovoljan?“
Kepler ju je netremice gledao. „Nisam im rekao ni reči.“
„То је tačno.“
„Bolje bi ti bilo da se i ne vraćaju, kad su takve.“
„А šta ti znaš o tome?“
„Znam ih ja, znam im sortu? Ti...“
„Ah, ćuti tu. Šta ti znaš, ti što ovamo dođeš uzdignuta nosa. Nismo ti mi dovoljno dobri, u tome je problem.“
Hajnrih se nakašlja. „Аli mama. Johan govori samo za tvoje dobro.“
Kepler je promatrao tavanicu. „Ovo su zla vremena, majko. Trebalo bi da vodiš računa.“
„А i ti.“
On slegnu ramenima. Dok je bio dečak gajio je srećnu pomisao kako bi svi oni mogli glatko i brzo da nestanu jedne noći, za vreme nekog zemljotresa, recimo, ostavljajući ga slobodnim i neopterećenim. Barbara ga je promatrala, a i Regina.
„Prošlog Miholjdana imali smo lomaču“, reče Hajnrih, da promeni temu. „Таkо mi svega“, lupnuvši se po kolenu, „оnа stara dama je lepo igrala kada je buknula vatra. Je l´ da, mama?“
„Ко je to bio?“ reče Kepler.
„Bila matora stara budala“, ubaci Frau Kepler brzo, oštro gledajući Hajnriha. „Dala je ljubavni napitak pastorovoj ćerki, ništa manje. Zaslužila je da je spale, ta.“
Kepler prekri oči rukama. „Biće još spaljivanja.“
Njegova majka se obruši na njega. „Da, i hoće! I ne samo ovde. A šta s onim mestom gde si ti, ona Bohemija, sa svim onim papinim pristalicama, a? Čula sam da tamo u gomilama spaljuju ljude. Ti bi trebalo da vodiš računa. Ona otrupka u kuhinju. Kepler pođe za njom. „Da dođeš ovamo i da mi držiš pridike“, promrmlja ona. „Šta ti znaš? Isceljivala sam bolesne kad nisi bio ništa veći od onog deteta onamo, dok si kakio u gaće. Pogledaj se sad. Živiš u carevom džepu i sastavljaš mu magične kvadrate. Ja petljam sa svetom, ti upireš svoju njušku u nebo i misliš da si bezbedan. Pih! Gadiš mi se, ti.“
„Мајkо...“
„Šta je bilo?“
„Brinem za vas, majko, i ništa više.“ Gledala ga je.
*

Eto, sav spoljašnji svet je posedovao neku vrstu pritajenog znanja. Stajao je neko vreme pored fontane na pijaci. Kamena usta oluka u obliku ljudskih glava imala su izraz suzdržane radosti, izbacujući vodu preko napućenih zelenih usana kao da je to bila neka velika ludorija koju će napustiti čim im on bude okrenuo leda. Deda Sebaldus je insistirao da jedno od tih kamenih lica bude isklesano prema njegovom liku. Kepler je uvek verovao u to. Prisnost se uzdizala svud oko njega kao neki duh koji se šunja. Šta je on znao? Da li je bilo moguće da se život nastavi, njegov život, bez njegovog aktivnog učešća, kao što i telesna mašina nastavlja da radi dok duh spava? Dok je tako šetao, pokušavao je da odmeri sebe, žmireći sumnjičavo ka sopstvenim dimenzijama, tražeći izdajnički mehur u koji je možda smešten sav taj tajni život. Turobne emocije koje je izazvalo Reginino venčanje bile su samo deo toga: kakve su još druge prekomernosti bile ugovorene i po kojoj ceni? Osećao se nekako izdanim, a ipak ne i nezadovoljnim, kao neki stari bankar koga je voljeni sin pokrao na genijalan način. Topao miris hleba nošen povetarcem obuhvatio ga je dok je prolazio pored pekare: pekar, sam samcit, mesio je džinovsku gomilu testa. S jednog prozora na spratu neka sluškinja je uz glasno upozorenje pljusnula prljavu vodu, promašivši Keplera za dlaku. Pogledao je gore, a ona ga je za trenutak posmatrala kolutajući očima, a onda pokrila usta prstima i sa smehom se okrenula nekome u sobi iza nje, sinu vlasnikovom, Hariju Foligeru, sedamnaestogodišnjaku sa strašnim bubuljicama, koji joj se približavao ustreptalih ruku... Kepler ode dalje, razmišljajući o svim onim godinama varljivo odmeranih knjiga.
Stigao je do utrine. Veče je ovde počivalo, bronzano i tihog daha, uživalo kao iznureni akrobata u odsjaju divnih podviga svetlosti i vremenskih prilika. Brest je napeto visio iznad sopstvenog odraza u bari i slušao dostojanstveno. Deca su još uvek bila tu. Pozdravila su ga kiselih pogleda, želeći da ga ne znaju: lepo su se bila zabavljala. Suzana lagano ode umerenim korakom, ruku stisnutih na leđima, uzvraćajući osmesima blažene blesavosti redu zbunjenih i komično zabrinutih pačića koji su joj se gurali za petama. Fridrih se otetura do same vode noseći veliku kamenicu. Cipele i čarape su mu bile nakvašene, a uspeo je da ukalja i svoje obrve. Kamen s pljuskom udari o vodu. „Vidi krunu tata, vidi vidi! jesi li je video? “
„То je kralj, pravi“, reče Hajnrih. Bio je došao da vrati decu. „Оn iskoči kad tamo nešto baciš, pa onda mu vidiš krunu s dijamantima. Je l´ tako, Johane? To sam mu rekao.“
„Neću da idem kući“, reče dete, zabadajući s uživanjem jednu nogu u blato i ponovo je izvlačeći uz divan zvuk usisavanja. „Hoću da ostanem ovde sa stricem Hajnrihom i mojom bakom.“ Oči mu se zamišljeno skupiše. „Imaju svinju.“
Površina bare zateže svoju izmreškanu svilu. U odrazu brestovih grana u vodi sićušne providne mušice plele su svoju nevidljivu mrežu, a vodomari jurili iz plićaka na nogama koje su toliko prefinjene da su jedva ostavljale trag na vodi. Obilje i sram života! Kepler sede na travu. Bio je to dug dan, pun malih otkrića. Sta da radi s Reginom? A šta sa svojom majkom, koja se još uvek petljala s opasnim veštinama? Šta da učini? Setio se, kao da sećanje može nešto da znači, Italijana Feliksa kako igra s pijanim droljama u mračnom sokaku na Kleinseitu. Taj veliki bučni teret stvari ga je podsticao, sam život ga je podbadao. Smešio se, podižući pogled ka granama. Zar je bilo moguće, da li je ovo, da li je ovo bila sreća?

IV
Harmonice Mundi




Loretov trg
Breg Hradčani
Prag
Pepeljava sreda 1605.



Davidu Fabricijusu: u Friziji


Gotovo je, poštovani prijatelju! Možete napustiti svoje traganje za novom teorijom o Marsu: ona je uspostavljena. Da, moja knjiga je dovršena, ili skoro da jeste. Toliko sam bola u nju utkao da sam deset puta mogao da umrem. Ali, s božjom pomoći, izdržao sam i stigao dotle da mogu da budem zadovoljan i uveren da je nova astronomija uistinu rođena. Ako se ne čini da se radujem, to nije zbog nekih sumnji koje bi se odnosile na istinitost mojih otkrića, već pre zbog vizije koja se najednom otvorila preda mnom o dubokim posledicama onoga što sam uradio. Prijatelju moj, naše predstave o svetu i načinu na koji on funkcioniše više nikada neće biti iste. To je pomisao koja poražava i razlog što se u meni javlja mračno raspoloženje sklono razmišljanju, saglasno opštem raspoloženju ovog dana. Prilažem recept uskršnjeg kolača svoje žene, kao što sam obećao.
Vi, kao kolega po oružju, znaćete kako sa mnom stoje stvari. Šest godina sam bio u uzavrelosti i metežu rata, pognute glave, tešući pojedinosti; tek sada mogu da se odmaknem i pogledam šire. Da sam uspeo, u to ne sumnjam, kao što rekoh. Mene jedino brine. kakvu vrstu pobede sam odneo, i koju cenu ćemo ja i naša nauka, a možda i svi ljudi, morati za to da platimo. Kopernik je trideset godina odlagao objavljivanje svog veličanstvenog dela, verujem zato što se plašio posledica po čovekov razum činjenice da je ovu Zemlju izmestio iz središta sveta i time od nje stvorio samo jednu planetu među planetama; pa ipak, ono što sam ja učinio jeste, čini mi se, još korenitije, jer ja sam preoblikovao samu stvar – mislim naravno da sam pokazao da je koncepcija nebeskog oblika i kretanja, koju smo održavali još od Pitagore, duboko pogrešna. I obznana ove novosti će biti odložena, ne zbog nekakve kopernikanske skromnosti u meni, već zbog škrtosti moga gospodara Cara, zbog čega sebi ne mogu da dozvolim nekog pristojnog štampara.
Moj cilj u knjizi Astronomia nova jeste da pokažem da nebeska mašina nije neko božansko, živo biće, već neka vrsta satnog mehanizma (a onaj ko veruje da sat ima dušu, tvorevini pripisuje slavu tvorca), jer su sva višestruka kretanja prouzrokovana jednostavnim magnetskim i materijalnim snagama, baš kao što su i sva kretanja sata prouzrokovana jednostavnim tegom. Ipak, a što je najvažnije, ni oblik ni izgled ovog nebeskog satnog mehanizma nisu ono što me prvenstveno zanima, već njegova stvarnost. Nezadovoljan više, kao što verujem da je astronomija milenijuma bila, matematičkim predstavljanjem planetarnog kretanja, pokušao sam da objasnim ova kretanja na osnovu njihovih fizičkih uzroka. Niko pre mene nikad nije pokušao tako nešto; niko nikada ranije nije zaokružio svoje misli na ovaj način.
Pa, gospodine, imate sina! To je za mene veliko iznenađenje. Nakratko sam odložio ovo pismo jer sam imao da obavim neke hitne poslove – žena mi je opet bolesna – a u međuvremenu iz Vitenberga pisao mi je izvesni Johanes Fabricius u vezi s nekim solarnim fenomenima, preporučujući mi se preko mog prijateljstva s vama, njegovim ocem! Priznajem da sam zapanjen, i ne malo uznemiren, jer ja sam se u svojim pismima vama obraćao kao mlađem čoveku, i zaista, pitam se nisam li sada, a i onda zapao u ton učitelja koji se obraća đaku! Morate mi oprostiti. Trebalo je da se nekada sretnemo. Mislim da sam kratkovid ne samo u fizičkom smislu. Stalno se iznenadim kada se nešto pred mojim nosem najednom pokaže da je drugačije od onog što sam verovao. Tako je bilo i s orbitom Marsa. Pisaću opet i ukratko ispričati istoriju moje borbe s tom planetom, možda će vas zabaviti.


Zbogom
Johanes Kepler



Kuća Vencelovih
Prag
Novembar 1607.



Hansu Geo. Hervartu fon Hoenburgu: u Minhenu


Ako je moguće, Entcshuldigen Sie, dragi moj dobri gospodine, što mnogo kasnim s odgovorom na vaše poslednje, tako dobrodošlo pismo. Poslovi na dvoru proždiru moje vreme, kao i uvek. Njegovo veličanstvo svakodnevno postaje sve kapricioznije. Ponekad mi zaboravi ime, pa me gleda onako namrgođeno, što svi koji ga znaju tako dobro poznaju, kao da me uopšte ne prepoznaje; onda najednom stigne hitan poziv, pa moram da skoknem gore do dvorca sa svojim grafikonima zvezda i astrološkim tablicama. Jer on polaže mnogo nedužne vere u ova zvezdana predskazanja. što, kao što vam je poznato, ja smatram sumnjivim poslom. Zahteva pismene izveštaje o raznim stvarima, kao što su na primer položaji zvezda pri rođenju cara Avgusta i Muhameda i o sudbini koja se može očekivati za tursko carstvo i, naravno, ono što u ovo vreme svakoga uznemirava na dvoru, mađarsko pitanje: njegov brat Matijas postaje sve drskiji u svojoj težnji da se dočepa vlasti. Pa tu je onda i mučna stvar takozvanog Vatrenog trougla i pomeranja Velike konjunkcije Jupitera i Saturna za koje se pretpostavlja da su označile rođenje Hrista i Karla Velikog i, sada pošto je prošlo 800 godina, svako se pita kakav veliki događaj predstoji. Usudio sam se da kažem da se taj veliki događaj već odigrao, dolaskom Keplerovim u Prag: ali mi se čini da Njegovo veličanstvo nije cenilo tu duhovitost.
U toj atmosferi, Nova zvezda od pre tri godine izazvala je veliko uznemirenje, koje još uvek traje. Priča se, kao što možete očekivati, o opštem požaru i Sudnjem danu. Ponajmanje što će se srediti, izgleda, jeste dolazak velikog novog kralja: nova stella, novus rех (ovo poslednje je mišljenje koje Matijas van svake sumnje podržava!). Naravno, ja i o ovome problemu moram mnogo da napišem. Mučan je to i dosadan posao. Um koji je naviknut na matematička objašnjenja, na posmatranje netačnosti temelja astrologije, opire se dugo, dugo, kao neka tvrdoglava tovarna marva, sve dok, primorana udarcima i ruženjima, ne stavi svoju nogu u baru.
Moj položaj je delikatan. Rudolfa čvrsto drže u svojim rukama čarobnjaci i svakojaki šarlatani. Smatram da je astrologija više političko nego proročko sredstvo i da se treba truditi da ona bude ne samo prognana iz senata već i iz glava onih koji će savetovati Cara u njegovom najboljem interesu. A šta opet ja da radim, ako on insistira? On je sada bukvalno usamljenik u dvorcu i sam provodi dane među svojim igračkama i lepim čudovištima, krijući se od ljudi kojih se plaši i u koje nema poverenja, bez volje da donese i najjednostavniju odluku. Izjutra, dok konjušar provodi njegove španske i italijanske bojne konje kroz obuku u dvorištu, on smrknuto sedi i posmatra s prozora svoje sobe, kao neki impotentan nevernik koji baca oko na harem, a zatim o tome priča kao o svom vežbanju! Ipak, uprkos svemu, on je, priznajem. daleko od toga da je neefikasan. On kao da radi uz pomoć nekog Arhimedovog kretanja, koje je tako nežno da je jedva uočljivo, ali koje vremenom pokreće čitavu masu. Dvor nekako funkcioniše. Možda je to samo nervna energija, zajednička za sve organizme, koja održava stvari u stanju kretanja, kao što i pile nastavlja da se koprca i pošto mu se odseče glava. (Ovo je zavereničko naklapanje.)
Moja plata je, zar je potrebno to da kažem, u strašnom zaostatku. Računam da mi se sada duguje nekih 2.000 florina. Imam malih izgleda da ću ikada dočekati da mi se dug plati. Carske riznice su skoro iscrpljene carevom manijom zgrtanja, kao i ratom s Turcima i njegovim naporima da zaštiti teritorije od svojih buntovnih rođaka. Boli me to što moram da zavisim od prihoda skromnog nasledstva moje žene. Moj gladan stomak kao kuče upire svoj pogled u gospodara koji ga je nekada hranio. Ipak, kao i uvek, nisam obeshrabren, i uzdam se u Boga i u svoju nauku. Vreme je ovde užasno.


Vaš sluga, gospodine.
Joh. Kepler



Aedes Cramerians
Prag
April 1608.



Dr Mihaelu Mestlinu: u Tibingenu


Lepo vas pozdravljam. Ona svinja Tengnagel. Jedva držim ovo pero, toliko sam ljut. Nećete poverovati u dubinu perfidnosti tog čoveka. Naravno, nije on ništa gori od ostalih prokletnika iz tihovske bande – samo glasniji. Taj momak je drečavi magarac, tašt, pompezan i nepopravljivo glup. Ubiću ga, Bog neka mi oprosti. Jedina svetla tačka u strašnom mraku svega ovoga što se dešava je ta što on još uvek nije primio, niti ima izgleda da primi, onih 20.000 florina (ili 30 srebrnjaka!) za koliko je Caru prodao Braheove instrumente neprocenjive vrednosti dok se Danac još nije bio ni ohladio u grobu. (On prima 1.000 florina godišnje kao kamatu na dug. To je dvostruko više nego što ja kao carski matematičar primam.) Priznajem da sam, pošto je Tiho umro, brzo iskoristio izostanak opreza naslednika, tako što sam uzeo rezultate njegovih posmatranja na čuvanje kod sebe ili, možda ćete reći (a oni to svakako kažu) ukrao. Ko će me za to okriviti? Ti instrumenti, nekada svetsko čudo, rasuti su kroz pola Evroре, zarđali i u stanju raspadanja. Car je zaboravio na njih, a Tengnagel je zadovoljan sa svojih pet procenata godišnje. Zar je trebalo da dopustim da ista sudbina zadesi tu gomilu čudesno tačnih posmatranja neprocenjive vrednosti kojima je Tiho posvetio čitav svoj život prikupljajući ih?
Uzrok ove svađe leži u sumnjičavoj prirodi i lošem ophođenju porodice Brahe, ali, s druge strane, i mom sopstvenom plahovitom karakteru sklonom podrugljivosti. Mora se priznati, da je za sve to vreme Tengnagel imao dobrih razloga da sumnja u mene: rezultati posmatranja su bili kod mene, a ja sam odbio da ih predam naslednicima. Ali nema nikakvog razloga da me progoni na način na koji to čini. Znate da je postao katolik, kako bi Car mogao da mu dodeli položaj na dvoru? To pokazuje kakav je karakter tog čoveka. (Njegova gospa Elizabeta mu daje podstreka – ali ne, o njoj neću ni da govorim.) On je sada apelacioni savetnik, pa je otuda u mogućnosti da mi nametne svoje uslove carskom silom. Zabranio mi je da štampam bilo šta što se zasniva na rezultatima posmatranja koje je objavio njegov tast pre no što dovršim Rudolfove tabele; tada mi je ponudio slobodu da štampam, pod uslovom da njegovo ime stavim zajedno sa svojim na naslovnu stranu mog dela, tako da može da ima pola počasti bez ikakvog truda. Složio sam se, ako će da mi da jednu četvrtinu od onih 1.000 florina koje dobija od Cara. To je bio lukav potez s moje strane, jer je Tengnagel, naravno, verno svojoj prirodi, smatrao sumu od 250 godišnje previsokom cenom koju je trebalo da plati za besmrtnu slavu. A onda, utuvio je u svoju glavu da će sam preuzeti taj zamašan zadatak da dovrši Tabele. Nasmejaćete se sa mnom, učitelju, jer to je naravno glupost, pošto taj junker niti ima sposobnosti za taj zadatak, niti odlučnosti koja je za taj zadatak potrebna. Već sam i ranije primetio da postoje mnogi koji veruju da mogu da rade isto tako dobro kao i ja, ne, još bolje, samo kada bi imali vremena i interesa da se posvete ništavnim problemima astronomije. Dođe mi smešno na pomisao da ih čujem kako se izduvavaju, sve sam piš i prdež. Neka probaju!
Na sreću, Tengnagel je bio dovoljno sujetan pa je obećao Caru da će taj posao dovršiti za četiri godine: a za to vreme je sedeo na materijalu kao pas koji niti glođe niti drugom daje, nesposoban da iskoristi to blago, sprečavajući druge da to učine. Njegove četiri godine sada su istekle, a on nije ništa učinio. I zato ja guram napred sa svojom Astronomia nova, čije je štampanje najzad počelo kod Fogelina u Hajdelbergu. Moliću lepo. Ali sada taj tikvan insistira da knjiga ima predgovor koji će on napisati i potpisati! On tvrdi da se plaši da sam ja iskoristio rezultate Tihovih posmatranja samo kako bih opovrgao Dančevu teoriju o svetu, ali ja znam da je njemu samo stalo do zveckanja novčića. Ah, podla i otrovna budala.


K



Gutenbergov trg
Hajdelberg
Uoči Ivanjdana 1609.



Helizeusu Reslinu, ličnom lekaru Hanau-Lihtenberga: u Buhsvajleru u Alzasu


Imam vaš zanimljiv i uputan tekst Discurs von heutiger Zeit Beschaffenheit, koji u meni budi, uz puno razmišljanja, mnoga prijatna i čežnjiva prisećanja na bratske razgovore koji su nas zaokupljali obojicu u našim studentskim danima u Tibingenu. Sada imam nameru da odgovorim jednim javnim Antwortom na one od mojih tačaka koje se odnose na Novu iz 1604. koje vi osporavate s toliko strasti i umeća, ali prvo želim da kažem nekoliko reči vama privatno, ne samo iz poštovanja prema našem dugotrajnom prijateljstvu, već i zato da bih razjasnio izvesne stvari koje ne smem da iznesem u štampanom obliku. Jer moj položaj. ovde u Pragu, iz dana u dan postaje sve nesigurniji. Kraljevsko Veličanstvo više nikome ne veruje, a naročito je oprezno u pogledu nauke koju tako energično zastupate i kojoj pridajete veliku važnost. Više bih voleo da kažem pseudonauke. Molim vas da uništite ovo pismo čim ga budete pročitali.
Bio bih spreman da vam priznam, dragi moj Resline, prisustvo jednog instinctus divinus, specijalne prosvetljenosti u tumačenju nebeskih fenomena, koji, međutim, nema nikakve veze sa astrološkim zakonima. Konačno, tačno je da Bog ponekad dopušta čak i čistim glupacima da obznane čudne i divne stvari. Niko ne bi trebalo da porekne kako pametne, pa čak i svete stvari ne mogu da proisteknu iz gluposti i bezbožnosti, kao što i iz nečiste i sluzave materije izlaze lepi puž ili ostriga, ili svilena buba iz prljavštine gusenice. Čak i iz smrdljive gomile izmeta vredna koka može da iščeprka zlatno zrnce. Većinu astroloških pravila smatram izmetom; a koja bi zrnca bilo vredno izvući iz te gomile, to je malo teža stvar.
Suština mog stanovišta može se jednostavno reći: da nebo čini nešto u ljudima, čovek može jasno da vidi, ali šta ono tačno čini, to ostaje tajna. Ja verujem da su ti aspekti, to jest da su konfiguracije koje planete oformljuju međusobno od posebnog značaja u životima ljudi. Međutim, smatram da govoriti o dobrim i lošim aspektima predstavlja besmislicu. Na nebu to nije pitanje dobrog ili lošeg: tu jedino važe kategorije harmoničan, ritmičan, divan, jak, slab i neuređen. Zvezde ne prisiljavaju, one ne dejstvuju po sopstvenoj volji, one ne određuju sudbinu pojedinca; ali duši utiskuju određeni karakter. Pojedinac na samom početku svog života prima karakter i šemu svih konstelacija na nebu Ili oblika zrakova koji se kreću ka zemlji, koje zadržava do groba. Taj karakter ostavlja primetne tragove na oblik tela, kao i na ponašanje i gestove, sklonosti i simpatije. I tako čovek postaje živahan, dobar, veseo; neko drugi pospan, indolentan, mračan; osobine koje se mogu uporediti s divnim i tačnim ili rasprostranjenim i ružnim relativnim položajima planeta i s bojama i kretanjima planeta.
Ali na čemu se zasnivaju ove kategorije. divan i nedivan, jak i slab, et cetera? Pa, na podeli krugova koja je izvršena pomoću poznatih pravilnih poligona, to jest onih koji se mogu izvesti, kao što je to izloženo u mom delu Mysterium cosmographicum, to jest, na harmoničnim prvobitnim odnosima nagoveštenim u božanskom biću. Tako se na sve žive stvari, ljudske i ostale, kao i sav biljni svet, utiče s neba putem odgovarajućeg instinkta koji se odnosi na njih. Svetlosni zraci koji su ovde dole prisutni, a koje svi ovi predmeti osećaju, utiču na sve njihove aktivnosti, pojedinačnu uobličenost i njihovo usmeravanje, kao što utiču i geometrija i harmonija koje se javljaju između njih kao posledica njihovog kretanja, na isti način kao što i na stado utiče glas pastira, na upregnute konje povik kočijaša, a na igru seljaka zvuk gajdi. Ja u to verujem i nikakvi vaši trikovi ne mogu me ubediti u nešto drugo.
Verujem da vas ovaj iskren nemački govor nije uvredio, dragi moj Resline. Vi stalno živite u mojoj naklonosti, mada ponekad znam i da lanem i zarežim, kao što je to navika


vašeg prijatelja i kolege
Johanesa Keplera



Kramerove kuće
Prag
Septembar 1609.



Frau Katarini i Hajnrihu Kepleru: u Vajlderštatu


(Da u njihovom prisustvu ovo pročita beležnik G. Raspe. Honorar u prilogu.)


Lepo i bezbedno smo stigli kući, dragi moji – tek da vam to kažem. Fridrih kašlje, ali je i dalje jak. Pripreme za venčanje naše drage Regine već su daleko odmakle: izvanredno je spretna u tim stvarima. Njen suđeni muž je dobar i častan čovek i vrlo je imućan. Došao je ove nedelje da nam oda poštovanje. Naravno, on je ovde već bio ranije, ali ne kao verenik. Čini mi se da je malo krut, pa se pitam neće li se pokazati nesavitljivim. Sve je bilo jako prijatno. Nemam nikakvih sumnji da će se lepo ophoditi prema Regini, i da će ona biti srećna, možda. Sele se u Pfafenhofen u Gornjoj Falačkoj, posle venčanja. Priča se da tamo vlada kuga.
Još uvek smo u našim prostorijama u Kramerovim kućama, a mislim da za sada tu moramo i ostati. Stan je zadovoljavajući, jer smo na mostu, pa tako uživamo u prednostima reke. Zgrada je kamena, prema tome ima manje opasnosti od izbijanja požara, nečeg čega sam se uvek plašio, kao što vam je poznato. Isto tako, smešteni smo u dobrom delu grada. Na Vencelovom koledžu u Starom gradu, gde smo ranije živeli, stvari su sasvim drugačije stajale: tamo su ulice loše, loše popločane i uvek prekrivene svakojakim đubretom, kuće su loše, krovovi od slame ili pruća, a oseća se i smrad koji bi i Turčina oterao. Naš gazda ovde, međutim, pravi je neuljudni grubijan i s njim imam mnoge sukobe, zbog čega mi se poremeti varenje. Barbara mi kaže da ne obraćam pažnju na njega. Zašto se ljudi, pitam se, tako loše ophode jedni prema drugima? Šta se postiže džangrizanjem i svađama? Ja mislim da na svetu još uvek ima onih koji moraju da sebe održavaju tako što druge teraju da pate. To važi i za gazdu koji progoni stanare kao i za nevernika koji nasmrt muči svoje robove, razlikuje se samo stepen zla, ne i kvalitet. To su stvari o kojima razmišljam, kada mi moje obaveze na dvoru i moje naučne studije dopuste da uopšte razmišljam. Nije da se nešto mnogo bavim naučnim radom, jer mi zdravlje nije dobro, uz česte groznice i upalu creva, a i moj um najvećim delom je skoro stalno ukočen na mrazu. Ali ja se ne žalim. Bog je dobar.
Krećemo se usred uglednog društva ovde u Pragu. Carski savetnik i prvi sekretar, Johan Polc, mnogo mi je naklonjen.Njegova žena i cela njegova porodica poznati su po svojoj austrijskoj eleganciji i svojim izuzetnim i plemenitim manirima. Biće to zbog njihovog uticaja, ako jednoga dana budem uznapredovao u tom pravcu, mada, naravno, ja sam još uvek daleko od toga (postoji razlika između biti čuven matematičar i biti važan u društvu). Pa ipak, ja ne zaboravljam na svoje rođenje. Često na vas mislim i brinem o vašoj dobroti. Morate da se pazite i budete dobri jedno prema drugom. Majko, razmišljajte o upozorenjima koja sam vam dao prilikom našeg poslednjeg razgovora. Hajnriče, pazi svoju majku. A u vašim molitvama setite se


vašeg sina i brata,
Johana



(Herr Raspe: samo za vaše oči: pratite što radi Frau Kepler, kao što sam tražio, i obaveštavajte me. Platiću vam za te usluge.)


Aedes Cramerians
Prag
Mart 1610.



Sinjor prof. Đorđu Antoniju Mađiniju: u Bolonji


Eh, to je kao kad se čovek probudi i zatekne dva sunca na nebu. To je samo, naravno. jedan od načina da se to kaže. Dva sunca bi predstavljala čudo, ili čaroliju, dok je ovo učinjeno ljudskim okom i umom. Čini mi se da postoje trenuci kada, iznenada, posle mnogo vekova stagnacije, stvari počinju sve zajedno da teku zapanjujućom brzinom, kada se sa svih strana pojavljuju potoci i spajaju svoje tokove, a taj veliki sliv juri dalje kao moćna reka, noseći na svojoj bujici sve polomljene i patetične olupine naših pogrešnih shvatanja. I tako, nema ni dvanaest meseci od kada sam objavio svoju Astronomia nova, menjajući naše poimanje nebeskog funkcionisanja u toj meri da se više ne može prepoznati: a sada stiže i ova vest iz Padove! Van svake sumnje da ste vi u Italiji već upoznati s time. a znam da čak i najneverovatnije stvari mogu samo za kratko vreme da postanu sasvim obične; za nas, međutim, za nas je to još uvek novo, divno i pomalo zastrašujuće.
Glas o tome prvi mi je doneo moj prijatelj Mateus Vaker, dvorski advokat i lični savetnik Njegovog Veličanstva, koji je to čuo od toskanskog ambasadora koji je nedavno stigao ovamo. Vaker je odmah došao da me poseti. Dan je bio vedar i ustreptao, s obećanjem proleća, uvek ću ga se sećati, kao što se čovek seća samo pregršti dana od čitavog svog života. Ugledao sam s prozora svoje radne sobe, kako savetnikove kočije prilaze kloparajući preko mosta, i starog Vakera čija se glava naginjala kroz prozor, kako požuruje kočijaša. Da li uzbuđenje kakvo je toga dana bilo njegovo šalje ispred sebe opipljive predznake? Jer dok sam ga posmatrao kako dolazi, osetio sam u sebi neku nervoznu pometnju, iako ništa nisam znao o onome što je trebalo da mi kaže. Strčao sam dole i dočekao kočije koje su stizale pred moja vrata. Herr Vaker je već torokao pre no što sam mogao i da dođem k sebi. Galilej iz Padove uperio je u noćno nebo perspicillum s dva sočiva – običan danski durbin, u stvari – i pomoću njegovog uvećanja od 30 puta, otkrio četiri nove planete.
Doživeo sam nešto divno dok sam slušao ovu čudnu priču. Nešto je dirnulo moje najdublje biće. Vaker je bio pun radosti i grozničavog uzbuđenja. U jednom trenutku obojica smo se smejali u svojoj zbunjenosti, a zatim je nastavio svoju priču, a ja sam napeto slušao – tome nije bilo kraja. Uhvatili smo se za ruke i zajedno zaigrali, a Vakerov mali pas, kojeg je doveo sa sobom, trčao je u krug i piskavo lajao, sve dok, savladan našom veselošću, i potpuno van sebe, nije skočio i s puno ljubavi se dokopao moje noge, kao što to psi znaju, oblizivao se i bezumno kezio, zbog čega smo se još više smejali. Onda smo ušli i seli, sada smireniji, uz vrč piva.
Da li je taj izveštaj tačan? I ako jeste, koje vrste su ta novootkrivena nebeska tela? Da li su ona pratioci zvezda nekretnica, ili pripadaju našem Sunčevom sistemu? Gospodin Vaker, iako katolik, priklanja se stavu nesrećnog Bruna, da su zvezde sunca, beskonačnog broja, koja ispunjavaju beskonačan prostor, pa Galilejevo otkriće, veruje, predstavlja dokaz o tome, da su četiri nova tela pratioci zvezda nekretnica: drugim rečima, da je to što je Padovanac otkrio, neki drugi Sunčev sistem. Za mene je, međutim, kao što vam je poznato, jedan beskonačan univerzum nezamisliv. Ja isto tako smatram nemogućim da ove planete kruže oko našeg Sunca, jer geometrija sveta izložena u mom Mysterium-u dopušta pet planeta u Sunčevom sistemu, i ništa više. Prema tome, verujem da ono što je Galilej video jesu meseci koji kruže oko drugih planeta, kao što naš mesec kruži oko zemlje. Ovo je jedino moguće objašnjenje.
Moguće je da ste vi, bliži sceni ovih otkrića, već čuli pravo objašnjenje – možda ste vi čak i posveđočili taj novi fenomen! Ah, biti u Italiji! Toskanski izaslanik, De Mediči, koji je preneo ovu vest Vakeru, poklonio je Caru kopiju Galilejeve knjige. Nadam se da ću je uskoro imati u rukama. Onda ćemo videti!


Pišite, javite mi sve novosti!
Kepler

Prag
April 1610.



Georgu Fugeru, legatus imperatorius: u Veneciji


Odlaganje i tišina bi vas mogli navesti da pomislite da se slažem sa svime što imate da kažete u vašem poslednjem pismu, a kako je vaše mišljenje neobično važno u ovim stvarima, a Galilej u službi venecijanske republike, smatrao sam razboritim da prekinem svoja trenutna istraživanja i da vam odmah pišem. Verujte mi, dragi moj gospodine, duboko sam dirnut vašim opaskama koje se odnose na davanje prednosti Padovancu ili meni. Međutim, ja se ne utrkujem s njim, pa da su mi potrebni glasna podrška i neargumentovano širenje glasina. Svakako, tačno je to što kažete, da mu je u ovim njegovim otkrićima i tvrdnjama hitno potreban blagoslov carskog matematičara; a možda je to zaista, kao što rekoste, jedini razlog zbog kojeg mi se obratio. Ali, zašto da ne? Pre nekih dvanaestak godina, pre no što sam postao slavan, a moj Mysterium tek bio objavljen, ja sam se obratio njemu. Istina, u to vreme on nije učinio nikakav veliki napor u moju korist. Možda je bio prezauzet svojim ličnim radom, možda nije mislio bogzna šta o mojoj maloj knjizi. Da, znam da ga bije glas da je arogantan i nezahvalan: pa šta s tim? Nauka, gospodine, nije kao diplomatija, ona ne napreduje klimanjem glave, namigivanjem i dobro sročenim komplimentima. Oduvek mi je bila navika da hvalim ono što su, po mom mišljenju, drugi dobro obavili. Nikada ne prezirem rad drugih zbog ljubomore, nikada ne umanjujem tuđe znanje kad i meni samom ono nedostaje. Isto tako, nikada sebe ne zaboravljam kad nešto uradim bolje ili nešto otkrijem pre ostalih. Naravno, mnogo sam očekivao od Galileja kada se moja Astronomia nova pojavila, ali činjenica da nisam ništa dobio neće me sprečiti sada da ne uzmem pero kako bi on bio naoružan protiv onih kritičara koji su kiselo raspoloženi prema svemu što je novo, koji smatraju neverovatnim sve što im nije poznato i koji smatraju strašnim bezobrazlukom sve što prelazi granice Aristotelove filozofije. Nemam nameru da ga očerupam, kako vi to kažete, već samo da potvrdim ono što je vredno i osporim ono što je sumnjivo.
Niko, Ekselencijo, ne bi trebalo sebi da dozvoli da bude zaveden kratkoćom i prividnom jednostavnošću Galilejeve male knjige. Sidereus nuncius je izuzetno značajna i dostojna divljenja, što bi pokazao i samo letimičan pogled na njene stranice. Tačno je da sve što je u njoj nije potpuno originalno, kako to on tvrdi – Car je lično već uperio durbin k Mesecu! Isto tako, drugi su podozrevali, čak iako nisu pružili dokaze, da bi se i Mlečni put. ako se pažljivije pogleda, rastvorio u masu bezbrojnih zvezda okupljenih u grozdove. Čak i postojanje planetarnih satelita (jer to je, verujem, ono što u stvari predstavljaju njegove četiri nove planete), nije tako zapanjujuće, jer zar Mesec ne kruži oko Zemlje, pa otuda zašto druge planete ne bi imale svoje mesece? Ali postoji velika razlika između razmišljanja o postojanju mirijada nevidljivih zvezda i unošenja njihovog položaja na mapu; između pukog posmatranja Meseca kroz sočivo i objavljivanja da se on ne sastoji od quinta essentia naučnika, već od materije koja je veoma slična onoj od koje je sastavljena Zemlja. Kopernik nije bio prvi koji je smatrao da se Sunce nalazi u centru sveta, ali jeste bio prvi koji je oko toga sazdao koncept sistema koji se može potvrditi i matematičkim putem, čime se stavlja tačka na Ptolomejevo doba Isto je tako Galilej u ovom pamfletu jasno i staloženo postavio (i sa staloženom preciznošću iz koje, s tugom priznajem, mogu mnogo da naučim!) viziju sveta koja će zadati takav udarac u stomak aristotelovcima da mislim da će još dugo i dugo ostati bez daha.
Sidereus nuncius je nešto o čemu se mnogo govori na dvoru, što verujem da је sada svuda slučaj. (Kamo te lepe sreće da je Astronomia nova privukla takvu pažnju!) Car mi je blagonaklono dopustio da pregledam njegov primerak, ali sam inače morao da se uzdržim što sam bolje mogao sve do pre nedelju dana, kada mi je sam Galilej poslao knjigu, zajedno s molbom da dam svoje mišljenje o njoj, koje pretpostavljam, želi da objavi. Kurir se vraća u Italiju 19-og, što mi ostavlja samo četiri dana i za to vreme potrebno je da dovršim odgovor. Zbog toga moram sada da završim, u nadi da ćete mi oprostiti na žurbi – a isto tako da nećete pogrešno shvatiti moj odgovor gore na vaš dirljiv i veoma cenjen gest podrške koju ste mi pružili. U ovim naučnim stvarima, u pitanju je, znate, ne pojedinac, već rad. Ne volim Galileja, ali moram da mu se divim.
Uzgred budi rečeno, pitam se, da li ste, za vreme vašeg nedavnog boravka u Rimu, videli ili čuli išta o Tihovom kepecu i njegovom drugu, onome po imenu Feliks? Voleo bih da čujem nešto o njima, ako išta znate.


Ja sam, gospodine, vaš sluga,
Johanes Kepler



Aedes Cramerians
Prag
Mart 1611.



Dr Johanesu Brengeru: u Kaufbojrenu


Gotovo sve se pomračuje, i plašimo se najgoreg. U malom svetu naše kuće, dogodila se velika tragedija, za koju, u morbidnoj zbrci našeg bola, ne možemo a da ne pomislimo da na neki način nije povezana sa strašnim događajima u širem svetu. Mislim da ima trenutaka kada se Bog umori i tada đavo ugrabi svoju priliku i obruši se na nas sa svim svojim besom i svirepom zlobnošću pronosi pustoš na sve strane. Koliko se sada daljim čine, dragi moj doktore, oni srećniji dani kada smo se dopisivali s takvim entuzijazmom i ushićenjem razmatrajući našu novorođenu nauku o optici! Hvala vam na poslednjem pismu, ali se plašim da u ovom trenutku nisam u stanju da se angažujem na zanimljivim stvarima koje postavljate – nekom drugom prilikom, možda. usmeriću svoju pažnju na njih i odgovoriti sa žarom koji one zahtevaju. Sada nemam snage da radim. A dosta mog vremena odlazi i na moje dužnosti na dvoru. Careve ekscentričnosti počinju sve više i više da liče na ludilo. Zatvara se među zidove u dvorcu, krijući se od pogleda svojih omraženih bližnjih, dok se ovamo njegovo carstvo raspada. Njegov brat Matijas već ga je lišio Austrije, Mađarske i Moravske, a sada se čak priprema da preuzme ono što je preostalo. Čitavog prošlog leta pa sve do u jesen, ovde u gradu održavao se skup prinčeva, koji zahtevaju izmirenje braće. Rudolf, međutim, uprkos svojoj ćudljivosti i svojim neobičnostima, pokazuje gvozdenu tvrdoglavost. S namerom da zauzda i Matijasa i prinčeve, a isto tako i da stavi u stranu religijske slobode koje su mu ovdašnji luteranski predstavnici s mukom iznudili u kraljevskoj povelji, skovao je zaveru sa svojim rođakom Leopoldom, biskupom iz Pasaua i bratom otrovnog nadvojvode Štajerske Ferdinandom, mojim starim neprijateljem. Leopold, naravno, zao i podmukao kao i svi ostali u njegovoj porodici, okrenuo je svoju armiju protiv nas ovde i zauzeo jedan deo grada. Bohemijska vojska mu se oduprla pa je došlo do strašnih divljanja na obe strane, kako se priča. Matijas, kažu, sada je na putu da dođe ovamo s austrijskom vojskom, na zahtev Predstavnika – i Rudolfa lično! Sve ovo može da dovede samo do jednog rezultata, da Car izgubi svoj presto, pa sam ja tako počeo da negde drugde tražim utočište. Neki uticajni ljudi su me nagovarali da pođem u Linc. Što se mene tiče, ne mogu a da s čežnjom ne gledam na moju rodnu Švapsku. Poslao sam molbu Vojvodi od Virtemberga, svom negdašnjem zaštitniku, ali malo očekujem od njega. Teško pada saznanje da čovek u rođenoj otadžbini nije poželjan! Isto tako ponudili su mi Galilejevu staru katedru u Padovi, posle njegovog odlaska u Rim. Galilej me je lično predložio. Uviđam ironiju svega toga. Italija – ne sviđa mi se ni pomisao na nju. Linc bi, prema tome, bio mogućnost koja najviše obećava. To je mali i provincijski grad, ali tamo ima ljudi koje poznajem, kao i jedan pouzdan prijatelj. Moja žena bi bila srećna da napusti Prag, koji nikada nije ni volela i da se vrati u rodnu Austriju. Bila je veoma bolesna, imala je mađarsku groznicu i epilepsiju. Podnela je te muke s čvrstinom, i sve bi možda bilo dobro s njom, da naše troje dece ubrzo posle toga nisu zahvatile boginje. Ono najstarije i ono najmlađe su preživeli, ali je Fridrih, naš dragi sin, podlegao. Imao je šest godina. Bila je to teška smrt. Bio je milo dete, jutarnji zumbul prvih proletnjih dana, naša nada, naša radost. Priznajem, doktore, ponekad ne uspevam da shvatim puteve gospodnje. Čak i dok je dečak ležao na samrtnoj postelji, mogao sam da čujem ratnu buku preko grada. Kako da vam na odgovarajući način iskažem svoja osećanja? Bol kao ovaj nije ni nalik ničemu drugom na svetu. Sada moram da završim.


Kepler



Gasthof zum Goldenen Greif
Prag
Juli 1611.



Frau Regini Ehem: u Pfafenhofenu


Ah, draga moja Regina! Pred ovim užasima koji su nas zadesili, reči su neprikladne, a muk najiskreniji izraz osećanja. Ipak, bez obzira kako sa mnom stoje stvari, moram da te obavestim o onome što se poslednjih nedelja događalo. Ako sam nespretan, ili izgledam nemilosrdan ili hladan, znam da ćeš shvatiti da su to tuga i stid koji me sprečavaju da prikladno izrazim ono što osećam.
Ko može da kaže kada je zaista počela bolest tvoje majke? Život joj je bio pun poteškoća i tuge. Tačno je, za materijalnim stvarima nikada nije žudela, bez obzira koliko me je krivila zato što je izostao moj uspeh u velikom svetu društva u koje je ona uvek snevala da uđe. Ali dva puta biti udovica do 22. godine, to je svakako bilo teško, kao što je bio i gubitak naše prvorođene dece, a sada i našeg voljenog Fridriha. U poslednje vreme odala se tajanstvenoj pobožnosti, i niko je nije viđao bez njenog molitvenika. A ni pamćenje joj nije bilo kao nekada, pa bi se tako smejala bez razloga ili iznenada zaplakala kao nečim pogođena. Njena zavist se takođe pojačala i stalno se žalila na svoju sudbinu, upoređujući se sa suprugama savetnika i sitnih dvorskih službenika, koje kao da su dospele do daleko veće raskoši od nje, supruge carskog matematičara. Sve je to bilo samo u njenom umu, naravno. Sta sam mogao da radim?
Njena bolest prošle zime, ona groznica i padavica, mnogo su me preplašile, ali je ona bila vrlo hrabra i jaka, s odlučnošću koja je zapanjila sve koji su je poznavali. Smrt deteta prošlog februara bila je strašan udarac. Kada sam se vratio iz posete Lincu, krajem juna, zatekao sam je ponovo bolesnu. Austrijska vojska bila je donela bolest u grad, pa je ona dobila pegavac ili fleckfiber, kako to ovde zovu. Mogla je da se izbori, ali nije imala snage. Zaprepašćena zlodelima vojnika i prizorima krvavih okršaja u gradu, sva je sagorela u očekivanju bolje budućnosti i neutoljivoj tuzi za njenim dragim izgubljenim sinom, napokon je preminula, 3. dana ovog meseca. I dok su joj oblačili čistu haljinu, na kraju, svojim poslednjim rečima je upitala da li je to haljina spasenja. Sećala te se u svojim poslednjim časovima, i često govorila o tebi.
Grizu me osećanje krivice i kajanja. Naš brak je od početka bio uništen, stvoren tako reći protiv naše volje i pod kobnom zvezdom. Bila je po prirodi utučena i ozlojeđena. Optuživala me da joj se podsmevam. Znala je da me prekine u radu kako bismo pričali o porodičnim problemima. Možda sam bio nestrpljiv kada bi mi besprekidno postavljala pitanja, ali je nikada nisam nazvao glupačom, mada je ona možda smatrala da ja tako mislim o njoj, jer bila je jako oseljiva, na izvestan način. U poslednje vreme, zbog stalnih bolesti, bila je lišena pamćenja, pa sam je ljutio svojim podsećanjima i savetima, jer nije želela nikakvog gazdu, a opet nije bila u stanju da se sama bori. Često sam bio bespomoćniji od nje, ali sam u svom neznanju istrajavao u svađi. Ukratko, bila je sve ljuće prirode, a ja sam je izazivao, žalim zbog toga, ali moja izučavanja su me ponekad činila nepromišljenim. Da li sam bio svirep prema njoj? Kad sam shvatio da ona moje reči prima k srcu, rađe bih sebi prst odgrizao nego da je i dalje vređam. Što se mene tiče, mnogo ljubavi nisam od nje dobio. Ipak, ja je nisam mrzeo. A sada, znaš, nemam s kim da razgovaram.
Misli na mene, drago moje dete, i moli se za mene. Premestio sam se u ovu krčmu – sećaš se Zlatnog grifona? – jer nisam mogao da izdržim u onoj kući. Noći su najteže, pa i ne spavam. Šta da radim? Udovac sam, s dvoje male dece, a sve oko mene je u uzavrelom metežu rata. Posetiću te, ako bude moguće. Voleo bih da ti mene ovde posetiš, ali opasnosti bi bile prevelike. Potpisujem se, kao nekada,


Tata



Post scriptum. Otvorio sam testament tvoje majke. Nije mi ništa ostavila. Moji pozdravi tvom mužu.


Kunštat u Moravskoj
April 1612.



Johanesu Fabricijusu: u Vitenbergu


Lep pozdrav, plemeniti sine plemenitog oca. Morate mi oprostiti zato što toliko kasnim sa svojim odgovorom na vaša mnogobrojna. jako dobrodošla i očaravajuća pisma. Poslednjih meseci veoma sam bio zauzet poslom. kako privatnim tako i javnim. Nema sumnje da ste upoznati sa značajnim događajima koji su se dogodili u Bohemiji, događajima koji su, uporedo sa svim njihovim drugim posledicama, doveli do mog bukvalnog progona iz Praga. Ovde sam u Kunštatu samo na kratko. u kući stare poznanice moje pokojne žene, dobroćunde udovice koja se ponudila da se brine o mojoj deci bez majke dok ne budem našao stan i smestio se u Lincu. Da, u Linc se spremam, gde treba da preuzmem mesto oblasnog matematičara. Vidite koliko sam nisko dospeo.
Godina koja je prošla bila je najgora od svih koje pamtim; molim se da ne doživim još jednu takvu. Ko bi poverovao da čoveka može da zadesi toliko nesreće za tako kratko vreme? Izgubio sam voljenog sina, a zatim i svoju ženu. Rekli biste, dosta je bilo, ali izgleda da nevolja nikad ne dolazi sama. Ulazak vojske iz Pasaua doneo je u Prag bolesti koje si mi otele mog malog sina i moju ženu; zatim su došli nadvojvoda Matijas i njegovi ljudi, a moj zaštitnik i patron zbačen je sa svog trona: Rudolf, taj jadni, tužni, dobri čovek! Sve što sam mogao, učinio sam da ga spasem. Obe strane u sporu bile su pod jakim uticajem prorokovanja zvezda, kao što su to uvek vojnici i državnici, i budući da sam carski matematičar i dvorski astronom, moje usluge su se željno tražile. Mada bi uistinu za mene najbolje bilo da sam svoju budućnost stavio na stranu njegovih neprijatelja, ja sam ostao veran svome gospodaru, pa sam čak toliko daleko otišao da sam se pred Matijasom pravio kao da su zvezde naklonjene Rudolfu. To nije ništa koristilo, naravno. Ishod bitke bio je odlučen pre no što je i počela. Posle Rudolfove abdikacije meseca maja, ja sam ostao na njegovoj strani. Za mene je bio dobar, uprkos svemu, i kako sam mogao da ga napustim? Novi car nije neprijateljski raspoložen prema meni i nema ni mesec dana kako je potvrdio moj položaj na mestu matematičara. Matijas, međutim, nije Rudolf; bolje će mi biti u Lincu.
Biće mi bolje: to ja tako sebi kažem. U gornjoj Austriji bar ima ljudi koji cene i mene i moj rad. To je više no što bi se moglo reći za moje zemljake. Možda su vam poznata moja nastojanja da se vratim u Nemačku? Nedavno sam se opet obratio Ferdinandu od Virtemberga, s molbom da mi dodeli, ako ne da budem profesor filozofije, ono bar neki skroman politički položaj, kako bih imao malo mira i neko malo mesto na kome bih spokojno mogao da nastavim svoja istraživanja. Kancelarovi činovnici nije da nisu imali simpatija, pa su čak bili predložili da čekam katedru za matematiku u Tibingenu, pošto je dr Mestlin star. Crkvena vlast, međutim, drugačije je gledala na to. Setili su se da sam, u jednoj ranijoj molbi, bio dovoljno pošten da upozorim da ne bih mogao bezuslovno prihvatiti Pravila sporazuma. Takođe su izvukli i neku staru optužbu da naginjem kalvinizmu. To se završilo na kraju tako što me je moja rođena zemlja konačno odbila. Oprostite mi, ali ovim ih ja sve šaljem u ponore pakla.
Imam 41 godinu i sve sam izgubio: porodicu, časno ime, čak i svoju zemlju. Sada sam suočen s novim životom, a ne znam kakve me nove nevolje očekuju. Ipak ne očajavam. Uradio sam veliki posao koji će jednoga dana biti priznat zbog svoje prave vrednosti. Moj zadatak još nije dovršen. Vizija harmonije sveta mi je stalno pred očima, i poziva me da istrajem. Bog me neće napustiti. Opstaću. Čuvam kod sebe primerak one gravire koju je napravio veliki Direr iz Nirnberga pod nazivom Vitez, smrt i đavo, jedna predstava stoičke veličine i snage iz kоје crpim mnogo utehe: jer tako čovek mora da živi, okrenut budućnosti, ravnodušan prema strahu, a ipak neobmanut ludim nadama.
Prilažem jedno staro pismo koje je među mojim papirima ostalo neposlato. Odnosi se na stvari od naučnog interesa, pa bi trebalo da ga dobijete, jer mi se čini da će mi biti potrebno malo vremena pre no što budem smogao snage da se ponovo vratim takvim razmišljanjima.


Vaš kolega,
Joh. Kepler



Prag
Decembar 1611.



Johanesu Fabricijusu: u Vitenbergu


I te kako sam srećan, dragi moj mladi gospodine, što čujem da se bavite istraživanjem prirode ovih tajanstvenih Sunčevih pega. Ne samo da sam ispunjen divljenjem prema tačnosti i ingenioznosti vašeg istraživanja, već me ono isto tako vraća unatrag iz ovog groznog vremena u srećniji period mog života. Zar je moguće da je to bilo samo pre pet godina? Srećnog li mene, što sam bio prvi u ovom veku koji je uočio te pege! Ovo kažem, ne u pokušaju da ukradem vašu vatru, ako mogu tako da kažem (niti čak pomišljam da se pridružim dosadnoj kontroverzi između Šajnera i Galileja oko toga ko je prvi napravio otkriće), već samo da bih sebe ubedio da je postojalo neko vreme kada sam mogao srećno i, moglo bi se reći, u nevinosti, da sledim svoja naučna istraživanja, pre no što su me udesi ove strašne godine zadesili.
Prvi put sam primetio fenomen Sunčevih pega u maju 1607. Nedeljama sam revnosno posmatrao Merkur na večernjem nebu. Prema proračunima, ta planeta je trebalo da uđe u donju konjunkciju sa Suncem 29. maja. Kako se velika nepogoda podigla uveče 27, a meni izgledalo da bi taj aspekt mogao biti uzrok takvog poremećaja vremena, pitao sam da li je možda ta konjunkcija trebalo da bude određena ranije. Zato sam se bacio na posao da posmatram Sunce narednog popodneva, 28. U to vreme sam imao sobe u Vencelovom koledžu gde je moj prijatelj Martin Bačazek bio rektor. Strastan amater, Bačazek je sagradio mali drveni toranj na jednom od tavana koledža, i upravo smo se tamo on i ja povukli toga dana. Sunčevi zraci su sijali kroz pukotine u škriljcu i pod jednim od ovih zrakova imali smo parče papira na kome se formirala slika Sunca. I gle! na slici Sunca koja je podrhtavala ugledali smo malu pegu, prilično crnu, skoro kao neka zgrčena buva. Uvereni da posmatramo prolazak Merkura, obuzelo nas je veliko uzbuđenje. Da bismo sprečili grešku, i da bismo se uverili da to nije neka pega na samom papiru, pomerali smo papir napred-nazad, tako da se i svetlost kretala: i svuda se pojavljivala ta mala crna pega sa svetlošću. Odmah sam sastavio izveštaj, pa sam i kolegi dao da to potvrdi. Otrčao sam u Hradčane i po slugi poslao obaveštenje Caru, jer naravno, ta konjunkcija je bila od velikog značaja za njegovo veličanstvo. Onda sam otišao u radionicu Josta Birgija, dvorskog mehaničara. Nije ga bilo, pa sam tako, s jednim od njegovih pomoćnika, prekrio prozor, puštajući da svetlost prosijava kroz mali otvor na limenoj ploči. I opet se pojavila mala pega. I opet sam tražio potvrdu mog izveštaja, pa mi je Birgijev pomoćnik potpisao. Taj dokument leži preda mnom na pisaćem stolu, a tu je i potpis: Hajnrih Stol, časovničar-kalfa, ruku priloži. Kako se svega toga dobro sećam!
Naravno, nisam bio u pravu, kao ni toliko puta ranije, to što sam gledao nije bio prolazak Merkura, kao što vam je poznato. već Sunčeva pega. Imate li, pitam se, neku teoriju o poreklu tog fenomena? Od toga dana to sam često viđao, a još, na svoje zadovoljstvo, nisam odlučio kakvo bi bilo objašnjenje. Možda su to neke vrste oblaka, kao na našem nebu, ali čudesno crne, teške i zato lako uočljive. Ili su to možda isticanja zapaljenih gasova koji se uzdižu s plamene površine? Što se mene tiče, one su naročito zanimljive ne zbog svoje prirode, već po tome, što svojim oblikom i očitim kretanjem na zadovoljavajući način dokazuju rotaciju Sunca, koju sam bez dokaza postavio u knjizi Astronomia nova. Čudim se da sam toliko toga mogao da uradim u svojoj knjizi, bez pomoći teleskopa, koji ste vi u svom radu tako dobro iskoristili.
Šta bismo da nam nije naše nauke? Ona je, čak i u ovim teškim vremenima, velika uteha. Moj gospodar Rudolf postaje svakoga dana sve čudniji: mislim da neće još dugo. Nekad se čini kao da ne shvata da više nije car. Ja ga ne optužujem zbog tog njegovog sna. Kako je svet tužno mesto. Ko se ne bi radije uzdigao u čiste i tihe visine nebeskih vidika?
Molim vas da moj loš primer ne primite k srcu, već mi uskoro opet pišite. Ja sam, gospodine,


Vaš,
Johanes Kepler



Gasthof zum Goldenen Greif
Prag
Septembar 1611.



Frau Regini Ehem: u Pfafenhofenu


Lepa moja Regina, život je, tako mi se bar činilo, bezoblična stvar koja je u stalnom pokretu, kugla istopljenog stakla, recimo, koja nam je dobačena, a koju čak i bez najgrubljeg instrumenta, samo našim golim rukama, moramo da uobličimo u savršenu sferu, kako bismo mogli da je u sebi sadržimo. To je, tako sam mislio, naš zadatak ovde, hoću da kažem transformacija spoljašnjeg haosa, u savršenu harmoniju i ravnotežu u nama. Pogrešno, pogrešno: jer mi smo sadržani u svojim životima, mi smo greška u tom kristalu, trunka prljavštine koja se mora izbaciti iz sfere koja se okreće. Tužno je to, što utopljenik vidi blesak svog života pred sobom u trenutku pre no što podlegne: a zašto je to tako samo kada je u pitanju smrt davljenjem u vodi? Ja pretpostavljam da je to tako i pri svakom drugom načinu umiranja. U poslednjem trenu, bar ćemo ugledati tajnu i bitni oblik svega onoga što smo bili, svih naših delanja i misli. Smrt је medijum koji dovodi do savršenstva. Ova istina – jer ja verujem da je to istina – snažno mi se pokazala proteklih meseci. To je jedini odgovor koji ima smisla u ovim strahotama i bolima, ovim izdajama.
Neću te smatrati odgovornom, drago dete, za naša trenutna neslaganja. Ima takvih oko tebe, naročito jedan, znam, koji neće da ostavi na miru čak ni ožalošćenog i bolesnog čoveka u trenutku agonije. Tvoja majka jedva da se ohladila u grobu kada je onaj prvi zapovednički dopis tvoga muža stigao, kao udarac u stomak, a sada mi i ti pišeš na ovaj neuobičajeni način. Ovo nije ton tvoga glasa kojeg se s nežnošću i ljubavlju sećam, ti mi se ovako ne bi obraćala, kada bi mogla da biraš. Ja jedino mogu da verujem da su ti ove reči diktirane. Prema tome, ja se sada ne obraćam tebi, već, preko tebe, drugome, kome, ne mogu sebe da nateram da pišem direktno. Neka načulji uši. Ova prljava stvar biće rešena na zadovoljstvo svih.
Kako možeš da tvrdiš da odgađam plaćanje tog novca? Šta je meni stalo do obične gotovine, meni, koji sam izgubio ono što mi je bilo dragocenije od zlatne carske riznice, hoću da kažem moju ženu i mog voljenog sina? To što me moja gospođa Barbara nije pomenula u svom testamentu duboka je uvreda, a ja ipak nameravam da sprovedem njene želje. Iako u ovom trenutku nemam snage da detaljno ispitam kako stoje stvari, uglavnom mi je poznato stanje imetka Frau Kepler, ili onoga što je od njega ostalo. Kada je njen otac umro, a imanja u Mileku bila podeljena. imala je nekih 3.000 florina u nekretninama i robi. Prema tome, nije ona bila tako bogata kako su nas to navodili da verujemo – ali to je opet druga stvar. U to vreme sam išao sa Frau Kepler u Grac, kada je Jobst Miler umro, i proveo nemalo vremena i uložio mnogo napora da njeno nasledstvo pretvorim u gotovinu. Štajerske takse u ono vreme nisu bile ništa drugo do kaznene mere protiv luteranaca, pa smo pretrpeli teške gubitke prebacujući njen novac iz Austrije. To je razlog zbog kojeg sada nema onih hiljada koje neki ljudi smatraju da ja pokušavam da prisvojim. Naš život u Bohemiji bio je težak, Car nije bio od najažurnijih platiša, pa je neizbežno. uprkos krajnjoj škrtosti Frau Kepler, s vremena na vreme dolazilo do zahvatanja iz njene glavnice. Bile su tu i mnoge njene bolesti, fina odeća na kojoj je insistirala, a onda, nije bila od onih koji se zadovoljavaju pasuljem s kobasicom. Misliš li da smo živeli od vazduha.
Isto tako, posle moje ženidbe, uspeo sam, uprkos velikim protivljenjima, da budem naimenovan za čuvara male ćerke moje žene. naše drage Regine, jer ja sam voleo to dete. kakva je tada bila, i zato što sam se plašio da bi među rodbinom njene majke bila izložena opasnosti katolicizma. Jobst Miler mi je obećao 70 florina godišnje za izdržavanje deteta: od tog prihoda nikada nisam dobio ni prebijene pare, niti mi je bilo, naravno, dopušteno da taknem Reginino lično znatno bogatstvo. Prema tome, imam puno opravdanja da od nasledstva odbijem pravičnu i prikladnu kompenzaciju. Imam ja i dvoje svoje dece o kojima moram da vodim brigu. Moji prijatelji i pokrovitelji, kuća Fugerovih, postaraće se da ti se prebaci preostali iznos. Verujem da nećeš njih optužiti za sumnjive poslove?


Johanes Kepler

Prag
Decembar 1610.



Dr Johanesu Brengeru: u Kaufbojrenu


Eto, danas sam na korekturu primio, od Markusa Velzera iz Kelna, prve stranice moje knjige Dioptrice. Štampanje je bilo odloženo, pa čak i sada, pošto je najzad počelo, postoji problem finansiranja projekta, pa se plašim da će još mnogo vremena proći pre no što posao bude dovršen. Završio sam je u avgustu i odmah pokazao svom pokrovitelju, izborniku Ernstu iz Kelna, koji se na žalost pokazao manje oduševljenim i manje hitrim od autora, pa se čini da nije ni u kakvoj hitnji da svetu da jedno važno delo koje je njemu posvećeno. Međutim, milo mi je što vidim makar i ovih nekoliko stranica u štampi, jer u mom sadašnjem mučnom stanju ja sam zahvalan i za malu radost koju one pružaju. Kako se već dalekim čine oni letnji meseci, kada je izgledalo da se moje zdravlje popravlja i kada sam radio s takvim poletom. Sada sam još jednom izložen napadima groznice, pa prema tome nemam ni snage, a i duh mi je bolan. Briga na pretek, a šire se glasovi o mogućem ratu. Pa ipak, kada sad iznova gledam na oblik ove male knjige, zapanjuje me pomisao da sam možda, a da toga nisam bio ni svestan, imao neke nagoveštaje nevolja koje su predstojale, jer to je sigurno čudno delo, neubičajeno oštro i prigušeno, ledeno po tonu i precizno po izvođenju. Uopšte ne liči na mene.
To je knjiga koju nije lako razumeti, a koja ne podrazumeva samo pametnu glavu već isto tako i izuzetnu intelektualnu spremnost i jednu izuzetnu želju da se sazna uzrok stvari. U njoj sam se pozabavio razjašnjavanjem zakona na osnovu kojih funkcioniše Galilejev teleskop. (Mogao bih da dodam, da sam na tom zadatku imao malo pomoći, kao što biste mogli i očekivati, od onoga čije ime je dato tom novom instrumentu.) Može se reći, verujem, da sam između ove knjige i moje Astronomia pars optica iz 1604, postavio temelje jedne nove nauke. I dok je, međutim, ona ranija knjiga bila jedno veselo spekulativno razmišljanje o prirodi svetlosti i funkcionisanju sočiva, Dioptrice je jedno trezveno postavljanje zakona, nalik na priručnik iz geometrije. Oh, kad bih samo mogao da vam pošaljem jedan primerak, jer mi je stalo da čujem vaše mišljenje. Prokleti ovi sitni kradljivci! Sastoji se od 141 pravila, šematski podeljenih po definicijama, aksiomima, problemima i predlozima. Počinjem zakonom o refrakciji, čiji izraz, priznajem, nije mnogo tačniji od ranijeg, mada sam dosta dobro isplivao pomoću činjenice da su upadni uglovi o kojima je reč veoma mali. Takođe sam postavio i opis ukupne refleksije svetlosnih zrakova u staklenoj kocki i trostranoj prizmi. Takođe, naravno, otišao sam dublje nego ikad u problem sočiva. U problemu 86, u kome sam pokazao kako se, uz pomoć dva konveksna sočiva vidljivi predmeti mogu učiniti većim i jasnijim ali obrnutim, verujem da sam definisao princip na kome se zasniva astronomski teleskop. Takođe, tretiranjem podesne kombinacije sabirnog sočiva sa rasipnim sočivom umesto običnog objektiva, ukazao sam na put ka velikom poboljšanju na Galilejevom teleskopu. Ovo se neće dopasti Padovancu, čini mi se.
I tako, vidite, dragi moj Doktore, koliko sam daleko dogurao u našoj nauci. Ja mislim. odista, da sam otišao do najdaljih mogućih granica, i priznajem, uz izvesno žaljenje, da gubim interes za taj predmet. Teleskop je čudesno koristan instrument i van svake sumnje će pružiti velike usluge astronomiji. Što se mene tiče, međutim, brzo se umaram od gledanja u nebo, bez obzira kakvi čudesni prizori se tamo mogu ugledati. Neka drugi prikažu na mapi ove nove fenomene. Moj vid je loš. Ja nisam, plašim se, nikakav Kolumbo nebesa, već samo skromni snevalac u naslonjači koji ne izbija iz kuće. Fenomeni s kojima sam već upoznat dovoljno su čudni i divni. Ukoliko novi posmatrači zvezda otkriju nove činjenice koje će pomoći da se objasne pravi uzroci, baš lepo; ali mi se čini da se pravi odgovori na kosmičku misteriju ne mogu naći na nebu, već u onom drugom, daleko manjem, iako ništa manje misterioznom nebeskom svodu koji se nalazi u lobanji. Jednom rečju, dragi moj prijatelju, ja sam staromodan; baš kao što sam isto tako,


Vaš,
Kepler



Aedes Cramerians
Prag
Oktobar 1610.



Georgu Fugeru: u Veneciji


Još jednom mi dozvolite da vam ponudim svoju toplu i najiskreniju zahvalnost na vašoj odanoj podršci meni i mom radu. Takođe vam zahvaljujem na ljubaznim rečima koje se odnose na moju knjigu Dissertatio cum nuncio sidero i vašim naporima da se u Italiji promovišu gledišta izneta u tom malom delu. Ipak. još jednom, moram da se pobunim protiv vašeg preteranog zauzimanja za mene a рrоtiv Galileja. Ja mu se ne suprotstavljam. Moj Dissertatio mu se ne suprotstavlja; kako vi to kažete, skinite mu masku s lica. Ako pažljivo pročitate moj pamflet, jasno ćete videti da sam ja, uz ograde, dao svoj blagoslov njegovim nalazima. Da li vas to iznenađuje? Da li ste, možda, razočarani? Kako mogu, pitaćete se, da budem topao prema nekome koji neće ni da blagoizvoli da mi neposredno piše? Ali. kao što sam već rekao, ja sam zaljubljenik u istinu i ja ću je pozdraviti i slaviti, ma otkuda ona došla. Ponekad mi se čini da oni koji su zainteresovani za ovu prepirku oko pouzdanosti Galilejevih nalaza, možda u stvari manje mare za objektivnu istinu, nego što im je stalo da se dočepaju municije koju će upotrebiti protiv jednog arogantnog i pametnog čoveka, koji nije dovoljno ni istančan ni lukav da izigrava lažnu poniznost da bi zadovoljio masu. Onaj mladi klovn, Martin Horki, Mađinijev pomoćnik, u svom takozvanom Pobijanju, imao je drskosti da me citira – ne, da me pogrešno citira, radi podrške svojim imbecilnim porugama protiv Galileja. Nisam dangubio u okončanju poznanstva s tim mladim štenetom.
Ipak, priznajem da je teško voleti Galileja. Znate, za sve ovo vreme napisao mi je samo jedno pismo. Za ostalo, za novosti o njegovim daljim otkrićima, pa čak i za reč o njegovom reagovanju na moj Dissertatio (što je konačno bilo otvoreno pismo upućeno njemu!), moram da zavisim od prepričavanja iz druge ruke ovdašnjeg toskanskog ambasadora i sličnih. A onda, kako je samo tajanstven taj Padovanac! Kad mi pošalje mrvu, on je krije u najnemogućijim i najnepotrebnijim skrivalicama. Na primer, prošlog leta je poslao, opet preko ambasadora, sledeću poruku: Smaismirmilmepoetaleumibunenugttaurias. Prvo mi se učinilo zabavnim: najzad, i ja se ponekad igram anagramima i drugim sličnim igrama reči. Međutim, kada sam krenuo da odgonetnem šifru, skoro sam se raspametio. Jedino što sam uspeo da razaznam bilo je nešto malo nedoteranih latinskih stihova bez ikakvog smisla. Tek prošlog meseca – kada je Galilej čuo da je lično Car bio radoznao – rešenje je najzad bilo obezbeđeno: u toj zbrci bila je sakrivena objava o otkriću onoga što izgleda da su dva mala meseca koja kruže oko Saturna! Sada je stigao još jedan rebus, koji kao da govori o crvenoj pegi na Jupiteru koja postojano rotira. Crvena pega, pitam se, ili crvena haringa?1 Kako čovek da odgovori na ovu vrstu gluposti? Natrljaću mu nos u svom sledećem pismu.
A opet, kako je on sjajan i odvažan naučnik! Oh, kad bih samo mogao da otputujem u Italiju i sretnem tog titana! Ne bih nikada dopustio, da znate, da mu se u mom prisustvu rugaju. Napominjete kako ste, Mađini i onaj strašni Horki (baš mu odgovara ime), pa čak i vi lično, bili ushićeni odlomkom iz knjige Dissertatio u kome pominjem da je princip teleskopa postavio još pre 20 godina Dela Porta, a i ja u svom delu o optici. Ali Galilej nije tvrdio da je izumeo taj instrument. Osim toga, ova nagađanja su bila čisto teoretska i ne mogu umanjiti Galilejevu slavu. Jer ja znam koliko je dug put od teoretskih koncepcija do praktičnih dostignuća, od pomena Antipoda kod Ptolomeja pa do Kolumbovog otkrića Novog sveta, a još duži od instrumenata sa dva sočiva koji se se koristili u ovoj zemlji do instrumenata s kojim je Galilej prodro u nebo.
Dopustite mi da kažem, onda jasno i nedvosmisleno, da moj Dissertatio nije remek-delo ironije kakvim ga mnogi smatraju (kamo te lepe sreće da posedujem takvu istančanost!), već otvorena i izričita potvrda Galilejevih tvrdnji. Hvala vam na pomorandžama. Žao mi je da kažem da je pakovanje bilo oštećeno, pa su se sve pokvarile.


Vaš sluga, gospodine,
Joh: Kepler



Prag
Septembar 1610.



Profesoru Đ. A. Mađiniju: u Bolonji


Izvrsne vesti, dragi moj gospodine: izbornik Ernst iz Kelna, moj zaštitnik, koji je ovde proveo čitavo leto zbog Saveta kneževa, vratio se prošle nedelje iz kratke posete Beču i sa sobom doneo teleskop, isti onaj koji je Galilej lično poklonio nadvojvodi Bavarske. Tako je Padovanac podlog duha ostao razočaran u svojoj ljubomori ljubaznošću mojih prijatelja i zaštitnika. Možda na ovom svetu ima pravde. ipak.
Imao sam puno problema s ovim Galilejem (njegov otac, čini mi se, bio je finijeg uma: jeste li ga čitali?). Sa svojom uobičajenom ohološću, šalje mi preko svojih zemljaka ovde na dvoru, zahteve da ga podržim u njegovim tvrdnjama koje se odnose na Jupiter. jer izgleda da nije zadovoljan s mojim Dissertatio, pa bi hteo da ponovim sebe kroz još snažnije potvrde njegovog genija – a ovamo. uprkos mojim molbama, neće da mi pošalje instrument kojim bih verifikovao njegove tvrdnje na sopstveno zadovoljstvo. Kaže da ga troškovi i poteškoće oko pravljenja onemogućavaju, a ja znam da je on već podelio teleskope kojekome. Čega se on plaši, pa me isključuje? Priznajem da počinjem da sumnjam kako njegovi neprijatelji imaju nešto na umu kad kažu da je on razmetljivac i šarlatan. Molio sam ga da mi pošalje imena svedoka, koji bi potvrdili da su videli ono što on, u Siderus nuncius, tvrdi da jeste slučaj. Odgovorio je da bi veliki vojvoda od Toskane i još jedan iz onog brojnog klana Mediči to posvedočili za njega. Ali se pitam, kakva vajda od njih? Veliki vojvoda od Toskane, u to ne sumnjam, potvrdio bi i svetost Đavola, ako bi mu to odgovaralo. Gde su naučnici koji bi potvrdili te nalaze? On kaže da smatra da nisu u stanju da prepoznaju ni Jupiter ni Mars, pa čak ni mesec, pa kako se od njih može očekivati da prepoznaju da je neka planeta nova kad je vide!
Bilo kako bilo, sada je sve gotovo, zahvaljujući izborniku Ernstu. Od 30. avgusta, kada se vratio iz Beča, ja sam se, uz pomoć teleskopa, sopstvenim očima uverio u ove divne nove fenomene. Imajući želju, za razliku od Padovanca, da imam podršku pouzdanih svedoka, u svoju kuću sam pozvao mladog matematičara Ursinusa, zajedno sa još nekim uglednicima, kako bismo mogli, pojedinačno, i uz tajno beleženje, najzad da pružimo nepobitni dokaz Galilejevih tvrdnji. Da bi se izbegla greška, a i da bi se isključile optužbe o saučesništvu, insistirao sam da svako od nas ispiše kredom na tablici ono što vidi kroz teleskop i da se posmatranja posle toga uporede. Sve je prošlo na vrlo zadovoljavajući način. Doneli smo dobrog vina i korpu s hranom – pite od divljači i nisku odličnih kobasica – i proveli veoma prijatno veče. mada priznajem da me je vino, u kombinaciji s mojim lošim vidom, dovelo do čudnog i neobično obojenog viđenja tog fenomena. Međutim, svi su se rezultati uklopili, manje-više, a ja sam narednih dana bio lično u stanju da ih više puta proverim. U pravu je bio, onaj Galilej!
Ah, s kakvom strepnjom sam prinosio lice tom sjajnom instrumentu! Kako bi bilo. kada bi ova nova otkrića samo mogla da pokažu da nisam bio u pravu u svojim pretpostavkama koje sam s ljubavlju držao kada je reč o pravoj prirodi stvari? Nije bilo potrebno da strepim. Da, Jupiter ima mesece; da, ima još mnogo više zvezda na nebu nego što se golim okom može videti; da, da, Mesec je sazdan od materije koja je slična ovoj na Zemlji; ali ipak, stvarnost jeste onakva kakva mi se uvek i činila. Zemlja zauzima najuglednije mesto u svemiru, jer se okreće oko Sunca u središnjem prostoru između planeta, a Sunce zauzvrat predstavlja središnje mesto koje miruje u sferičnom prostoru opkoljenom zvezdama nekretnicama. A sve se reguliše po večnim zakonima geometrije, koja je jedina i večna, odraz Božjeg uma. Sve sam ovo video, i spokojan sam – međutim, ne zahvaljujući Galileju.
Ovo su čudna i divna vremena u kojima živimo, jer su takve transformacije učinjene u našem viđenju prirode stvari. Ipak se čvrsto moramo držati onoga, da se samo naš vidokrug širi i menja, a ne sama stvar. Čudno, kako je lako nama, malim stvorenjima, da pobrkamo otvaranje naših očiju s pojavom novog nastajanja: kao što deca smatraju da svet iznova nastaje svakog jutra kada se probude.


Vaš prijatelj, gospodine,
Johanes Kepler



Kramerove kuće
Prag
April 1610.



Frau Katarini i Hajnrihu Kepleru: u Vajlderštatu


Svakakvi nemoralni i zastrašujući izveštaji su mi pristigli, nije važno kojim kanalima, o vašem ponašanju, moja majko. Već sam s vama razgovarao o toj stvari, ali izgleda da to moram ponovo da učinim, i to energično. Zar ne znate šta se o vama priča u Vajlu i okolini? Čak ako i ne brinete za svoju bezbednost, pomislite bar na svoju porodicu, na moj položaj i položaj vaših sinova i ćerke. Znam da je Vajl malo mesto i da će jezici landarati bilo da je skandal pravi, bilo da su ga zli umovi smislili, ali tim pre, onda, da vodite računa. Sada svakog dana čujemo o sve više i više spaljivanja u Švapskoj. Nemojte se zavaravati: niko nije imun na pretnje tih vatara.
Žena po imenu Ursula Rajnbold, žena stakloresca, razglasila je da se jednom, pošto je nešto popila u vašoj kući, razbolela i dobila odlive, pa smatra da ste je vi otrovali vašim čarobnim napitkom. Znam da je neuravnotežena, i da je bije loš glas, i da se bolest možda javila zbog nekog abortusa – ali upravo od takvih ljudi potiču priče koje vremenom u javnosti počinju da liče na istinu. Drugi, pošto čuju za optužbu Rajnboldove žene, i sami pomisle da i oni imaju razloga da se žale na vas. Postoji neka vrsta ludila koje u vremenu kao što su ova ščepa ljude, kad raspored zvezda nije blagonaklon. Uostalom, šta ste to nažao učinili ženi stakloresčevoj? Ona kaže da ste je zloupotrebili i sada, izgleda, gaji duboku mržnju prema našoj porodici. Takođe mi kažu da se Kristof s njom spetljao na izvestan način – šta hoće to ludo mlado, pa opšti s takvima kao što je ona?
Ima još. Učitelj Bojtelšpaher kaže da je i on popio vaše piće i da je to piće prouzrokovalo njegovu hromost. (Kakvo je to piće, u koje ste izgleda potopili čitav grad?) Bastijan Majer kaže da ste njegovoj ženi dali neki losion, a pošto ga je upotrebila, pala je u dugu bolest i umrla. Kristof Frik, kasapin, kaže da je osetio iznenadne bolove u bedrima jednoga dana kada je prošao pored vas na ulici. Danijel Šmit, krojač, okrivljuje vas za smrt svoje dvoje dece, jer ste mu odlazili u kuću bez razloga i šapatom bajali na nekom čudnom jeziku iznad kolevke. Šmit isto tako tvrdi da ste, dok su deca bila bolesna, učili njegovu ženu nekoj molitvi, koju treba izgovarati pri punom mesecu, na groblju, što je trebalo da ih izleči, a ona su ipak umrla. A najluđe od svega, kažu mi da si ti Hajnriče, svedočio da је naša majka jahala na teletu sve dok nije crklo, a onda hteo da pripremiš pečenje od te crkotine! Šta se dešava? O da, majko, još nešto: grobar iz Eltingena kaže da ste, prilikom posete grobu vašeg oca, od toga čoveka tražili da iskopa lobanju, kako biste je zalili srebrom i meni poklonili kao posudu iz koje se pije. Da li je moguće da je to tačno? Zar ste poludeli? Hajnriče, šta ti znaš o ovim stvarima? Van sebe sam od brige. Pitam se, da li je potrebno da dođem u Švapsku i sve izvidim? Stvar postaje ozbiljna. Molim vas. majko, držite se kuće, nemojte ni s kim razgovarati, a pre svega prestanite s tim lečenjima i davanjem napitaka. Ovo pismo šaljem neposredno Herr Raspeu, što ću učiniti i sa svim pismima ubuduće, jer mi kaže da ste ranije, upkos mojim uputstvima, odlazili Bojtelšpaheru, kraj tolikih drugih, da čita moja pisma.
Čuvajte se, sada, kažem, i molite se za onoga koji je


vaš voljeni sin Johan



(Herr Raspe: Zahvaljujem vam na informacijama. Šta da radim? Spaliće je, kô ništa. Priložen, uobičajeni honorar.)


Prag
Novembar 1609.



H. Rezlinu: u Buhsvajleru u Alzasu


Ako malo bolje razmislim, nekoliko stvari mi pada na pamet, posle vašeg poslednjeg pisma, ali veći deo njih moram zadržati za sebe, iz straha da vas još više ne naljutim. Žao mi je što primećujem vaše neprijateljsko reagovanje na moj Antwort auff Roslini discurs: verujte mi, prijatelju, to nije bilo zamišljeno kao napad ad hominem. Moj jezik, plašim se, ima ponekad grubu i neprijatnu oštricu, naročito kada sam izazvan, ili čak kada sam samo uzbuđen zbog predmeta na kome radim, što je slučaj u ovoj prilici. U svom pamfletu sam želeo da što jasnije definišem svoj stav prema astrologiji. Mislio sam da nisam ni prokleo ni ponizio ovu nauku čiji ste vi tako vatren zastupnik. Zar sam zaista u svom poslednjem pismu rekao da su to gluposti? Šta mi bi da kažem takve stvari! Molim vas, izvinite. Ovde ću pokušati, što kraće i sažetije, da sve izgladim i pokažem vam svoje pravo mišljenje o toj stvari.
U stvari, sigurno će vas zanimati da čujete da sam upravo u ovom trenutku zauzet sastavljanjem jednog drugog Odgovora, ovoga puta na napad na astrologe! Fezelijus, lični lekar onoga kome je vaš lični Discurs bio posvećen, izveo je težak napad na čitavu astrologiju, koju u potpunosti odbacuje. Sad, hoće li vas iznenaditi аkо saznate da ću se umešati, u svom najnovijem Antwort-u s odbranom protiv ovog napada? Jer naravno. suprotno onome što vi, izgleda, mislite, ja ne smatram da je sve u toj nauci bezvredno. Fezelijus, na primer, tvrdi da je Bog postavio zvezde i planete samo kao znakove za određivanje vremena i da astrolozi prema tome, time što proriču sudbinu gledajući u zvezde, nanose nepravdu božjoj nameri. Isto tako kaže da je Kopernikova teorija suprotna razumu i Bibliji. (Ja mislim da se vi, u ovom poslednjem. slažete s njim? Oprostite mi, prijatelju moj, nikada ne mogu da odolim podsmehu.) Sve je ovo, naravno, glupost. Fezelijus je nepromišljen i pompezan čovek i imam nameru da ga sredim brzim udarcem svog mača. Pominjem ga samo da bih vam pokazao da nisam u potpunosti protiv vaših stavova.
Zainteresovan sam za vašu tvrdnju da iza ovog vidljivog sveta postoji jedan drugi, svet magije, koji je skriven od nas, sem u malom broju slučajeva kada nam je dozvoljeno da se uverimo u magijske akcije na delu. Na mogu da se složim. Zar ne vidite, Rezline, da se magija, recimo, takozvanog magičnog kvadrata, jednostavno sastoji u tom što se brojevi mogu rasporediti na takav način da daju divne oblike – ali to je sve? Nikakve posledice ove magije ne prenose se na svet. Prava misterija i čudo nije u tome što brojevi imaju uticaja na stvari (oni ga i nemaju!) već u tome što mogu da izraze prirodu stvari; da je svet, ogroman i raznovrstan i kojim na izgled upravlja slučaj, podložan u svojim osnovnim zakonima strogoj preciznosti i poretku matematike.
Meni izgleda važno da nebo ne pobuđuje samo urođeni instinkt već i ljudski intelekt. Potraga za znanjem svuda se susreće s geometrijskim odnosima u prirodi, koje je Bog, stvarajući svet, postavio iz svojih sopstvenih izvora, da tako kažem. Istraživati prirodu znači tragati za geometrijskim odnosima. Pošto Bog, u svojoj najuzvišenijoj dobroti, nije bio u stanju da se odmori od svoga rada, on se poigravao karakteristikama stvari i stvarao kopije sebe u svetu. Zbog toga je jedna od mojih misli, nisu li sva priroda i sva nebeska elegancija simbolizovane u geometriji. (Pretpostavljam da je ovo osnova sveg mog verovanja.) I tako, instinktivno ili umno, tvorevina podražava Tvorca, zemlja stvaranjem kristala, biljke rasporedom svog lišća i cvetova, čovek stvaralačkom delatnošću. Sve to što se radi podseća na dečju igru, bez plana bez svrhe, po nekom unutrašnjem podsticaju iz čiste radosti. A kontemplativni duh posmatra i prepozaje sebe ponovo u onome što stvara. Da, da, Rezline: sve je igra.


Zbogom
Johanes Kepler

Prag
Zadušnice, 1608.



Dr Mihaelu Mestlinu: u Tibingenu


Koristim priliku da vam zahvalim na vašem divnom i osećajnom pismu, mada priznajem da me je grdno rastužilo. Već dosta dugo, mada sam vam neprestano pisao, nisam čuo ni reči; sad najednom, kao da su vas na to podstakli ozlojeđenost i razdraženost, dolazi ovo čudno opraštanje. Jesam li ja došao do tako visokog nivoa i uglednog položaja da bih, sve i kad bih želeo, mogao na vas da gledam s visine? Pa, gospodine, šta je sad to? Vi ste moj prvi učitelj i zaštitnik i, tako bih voleo da mislim, moj najstariji prijatelj. Kako bih mogao na vas da gledam s visine, zbog čega bih ja tako nešto želeo? Kažete da su moja pitanja ponekad bila i suviše prefinjena za vaše znanje i vašu obdarenost da biste mogli da ih shvatite: ja sam ipak siguran, učitelju, ako je i bilo stvari koje niste razumeli, greška je bila moja, zato što je stil mog izražavanja bio nezgrapan i nejasan ili moje misli bile besmislene. Znači, vi razumete samo svoj skromni zanat! Što se toga tiče, ja samo ovo mogu da kažem: vi ste razumeli Kopernikov rad kada drugi, čija su imena odmah zatim napravila veliku buku u svetu, još nisu bili ni čuli za tog Ermlanđanina niti za njegove teorije. Hajdete, dragi moj Doktore, nećemo više o tome, to više neću da dopustim!
Ah, ali ipak, ima nečega u tonu vašeg pisma što neće biti porečeno. Greška u svemu tome, verujem, leži u mom karakteru. Jer, sa mnom je oduvek bilo tako, da mi je uvek teško, uprkos mojim naporima, da stvaram prijatelje, a kada to i uspem, ne umem da ih zadržim. Kada sretnem one za koje osećam da bih mogao da ih volim, ja sam kao psetance s repom koji maše i ispružena jezika, pokazujem beonjače svojih očiju: ali pre ili posle sigurno ću se razljutiti i zarežati. Znao sam i da ujedam ljude svojim sarkazmom. Znate, ja čak volim da glođem, odbačene stvari, kosti i suvu koru hleba i oduvek sam se kao pas užasavao kupanja, tinktura i losiona! Kako onda mogu da očekujem da me ljudi vole ovakvog kakav jesam, jer ono što jesam tako je nisko?
Tiha Danca sam voleo, na svoj način, mada mislim da on to nikada nije znao – naravno da nikada nisam ni pokušao da mu to kažem, tako sam bio zauzet pokušajima da ugrizem ruku, njegovu ruku, koja me je hranila. Bio je veliki čovek, a ime će mu ostati večno. Zbog čega nisam mogao da mu kažem da sam priznavao veličinu koja je bila u njemu? Od početka smo se svađali i među nama nije bilo mira, čak ni onoga dana kada је umro. Tačna, imao je želju da svoj rad zasnujem na njegovom sistemu sveta, umesto Kopernikovom, što je bilo nešto što nisam mogao da učinim: ali zar nisam mogao malo da prikrijem, da malo slažem njemu za ljubav, da ublažim njegova strahovanja? Naravno, bio je arogantan i pun dvoličnosti i zlobe, loše je postupao sa mnom. Pa ipak, ne mogu sebe da obmanjujem, znam da ako bi se on ponovo uzdigao i da mi se sada vrati, bilo bi samo starih prepirki. Ne izražavam se dobro. Pokušavam da objasnim kako stoje stvari sa mnom, da ako režim, to je samo zato što čuvam ono što mi je dragoceno i da bih mnogo više voleo da mašem repom i budem prijatelj sa svima.
Mislite da sebe smatram nekom uzvišenom osobom. Ne smatram. Visoke počasti i položaje nikada nisam imao. Živim ovde na pozornici sveta kao jednostavan, povučen čovek. Ako mogu da iscedim deo svoje plate na dvoru, srećan sam što ne moram u potpunosti da živim od sopstvenih sredstava. Što se ostalog tiče, mišljenja sam da ne služim Caru, već čitavom ljudskom rodu i potomstvu. U toj nadi punoj samopouzdanja, prezirem s potajnim ponosom sve počasti i položaje, kao i sve one stvari koje oni donose. Kao jedinu počast smatram činjenicu što sam božanskim ukazom bio stavljen u blizinu Tihovih rezultata posmatranja.
Oprostite, onda, molim vas, za sva omalovažavanja koja vam je u neznanju ponudio.


Vaš prijatelj.
K



Kuća Vencelovih
Prag
Božić 1606.



Hansu Georgu Hervartu fon Hohenburgu: u Minhenu


Njuh mi govori da će ovo biti, bojim se, najkraća od svih žvrljotina, tek da vama i vašoj porodici poželim svu sreću za praznike. Dvor je zauzet pripremama za praznike, pa su prema tome na mene za trenutak i zaboravili, te mi je otuda dopušteno malo vremena kako bih se neometano bavio svojim privatnim izučavanjem. Zar nije čudno kako, u trenutku kada to čovek najmanje očekuje, spekulativna sposobnost, koja se upravo spustila posle dugog i zamornog leta, najednom ponovo uzleti, vinuvši se do većih visina? Kako sam nedavno dovršio knjigu Astronomia nova i kako s nestrpljenjem iščekujem godinu-dve tako potrebnog odmora i oporavka, eto me opet kako se ponovo bacam, s obnovljenim žarom, na ona izučavanja harmonije sveta, koja sam prekinuo pre sedam godina kako bih ispunio to malo pozvanje da osnujem novu astronomiju!
Pošto, kako verujem, svest od samog nastanka u sebi sadrži osnovne i bitne oblike realnosti, nije ništa iznenađujuće da i pre no što steknem bilo kakvu jasnu predstavu o tome što će u njoj biti sadržano, ja već posedujem smišljen oblik svoje projektovane knjige. Tako je to uvek sa mnom: prvo uvek dođe oblik! Zato predviđam delo podeljeno u pet delova, koliko je i planetarnih intervala, dok će se broj poglavlja u svakom delu zasnivati na karakterističnim količinama svakog od pet pravilnih ili platonovskih pravilnih geometrijskih tela koja se, po mom Mysterium-u, mogu uklopiti u ove intervale. Isto tako, kao neki ukras, a isto tako i da bih odao svoje dužno poštovanje, nameravam da početna slova akrostihski ispisuju imena nekih čuvenih ljudi. Naravno, moguće je da, u žaru komponovanja, čitav ovaj veliki poduhvat bude i napušten. Ali to neće imati nikakve važnosti.
Kao svoj moto uzeo sam onu Kopernikovu frazu, u kojoj govori o čudesnoj simetriji sveta i harmoniji u odnosima kretanja i veličine planetnih putanja. Pitam se, u čemu se sastoji ta simetrija? Otkud to da čovek može da primeti te odnose? Ovo drugo pitanje je. mislim, brzo rešivo – evo, malopre sam na to dao odgovor. Duša sadrži u sopstvenoj unutrašnjoj prirodi čiste harmonije kao prototipove ili paradigme harmonija koje čula mogu da uoče. A kako su ove čiste harmonije stvar proporcija, moraju postojati i figure koje se mogu međusobno uporediti: za ove smatram da su krug i oni delovi krugova koji nastaju kada se lukovi od njih odseku. Krug je, onda, nešto što se javlja samo u umu: krug koji crtamo šestarom je samo netačna predstava jedne ideje koju je um nosio kao da zaista u njoj postoji. Ovim se ozbiljno suprotstavljam Aristotelu, koji smatra da je razum tabula rasa po kojoj pišu čulne percepcije. To je pogrešno, pogrešno. Um uči sve matematičke pojmove i figure iz sebe; putem empirijskih znakova on se samo seća onoga što već zna. Matematički pojmovi su suština duše. Sam po sebi, razum poima jednako odstojanje od neke tačke i na osnovu toga stvara za sebe sliku kruga, bez ikakve čulne percepcije. Dopustite mi da to ovako objasnim: Ako um nikada nije koristio oko, onda bi on, da bi zamislio stvari koje se nalaze van njega, zahtevao oko i propisao sopstvene zakone po kojima bi se ono oformilo. Jer prepoznavanje količina koje je urođeno umu određuje kakvo oko mora biti, pa je prema tome oko takvo, jer um je takav, a ne obrnuto. Geometrija nije primljena preko očiju: ona je već bila tamo, unutra.
Ovo su, dakle, neke od mojih sadašnjih preokupacija. O njima ću imati još mnogo da kažem u budućnosti. Za sada, moja gospođa supruga želi da veliki astronom ode u grad i nabavi debelu gusku.


Fröhliche Weihnachten!
Johanes Kepler



Loretov trg
Breg Hradčani
Uskrs 1605.



Davidu Fabricijusu: u Frizlandu


U nedogled sam odlagao svoje obećanje da vam ponovo pišem, ipak sada je trenutak da sednem, na ovaj praznik iskupljenja, da vam ispričam o svom trijumfu. Jer, dragi moj Fabricijuse, kakva sam samo nepromišljena ptica bio! Za sve to vreme rešenje misterije putanje Marsa bilo mi je u rukama, samo da sam pravilno gledao na stvari. Protekle su četiri duge godine, od vremena kada sam priznao poraz zbog greške od 8 lučnih minuta pa do mog ponovnog povratka na taj problem. U međuvremenu, naravno, stekao sam puno veštine u geometriji i izumeo mnoge matematičke metode koje su se pokazale neprocenjivim u obnovljenoj bici za Mars. Konačni napad je odneo još dve, skoro još tri godine. Da su mi prilike bile bolje, možda bih to i brže obavio, ali sam bio bolestan od infekcije žuči i zauzet Novom iz 1604. i rođenjem sina. Ipak, pravi razlog odlaganja bila je mala lična nepromišljenost i kratkovidost. Boli me da priznam da čak i pošto sam rešio problem, nisam priznao rešenje onakvo kakvo je bilo. Tako mi napredujemo, dragi moj Doktore, lutajući, u snu, kao mudra, ali nerazvijena deca!
Ponovo sam počeo pokušavajući da Marsu pripišem kružnu putanju. Nisam uspeo. Zaključak je bio, jednostavno, da se putanja te planete savija ka unutra na obe strane, a opet ka spolja na suprotnim krajevima. Ova ovalna figura, spreman sam da priznam, prestrašila me je. Išla je protiv one dogme o kružnom kretanju, koje su se astronomi pridržavali još od prvih početaka naše nauke. Pa ipak, dokazi koje sam prikupio nisu se mogli poreći. A ono što je važilo za Mars, važiće, znao sam, i za ostale planete, uključujući i našu rođenu. Izgledi su bili zastrašujući. Ko sam bio ja, pa da razmišljam o preinačavanju sveta? A tek taj posao! Istina, raščistio sam sve oko epicikloida i retrogradnih kretanja i tome slično, i sada ostao samo s kolicima punim balege, to jest ovim ovalom – ali kako je samo smrdeo! A sada moram da se upregnem i sam izvučem taj smrdljivi teret!
Posle malo pripremnog rada, došao sam do pomisli da je oval bio u obliku jajeta. Naravno, ovakav zaključak je podrazumevao izvesno geometrijsko klizanje ruke, ali nisam mogao da se setim nikakvog drugačijeg načina na koji bih ovalnu putanju nametnuo planetama. Sve mi je to izgledalo čudesno razložno. Da bih pronašao površinu ovog sumnjivog jajeta, izračunao sam 180 rastojanja Sunce – Mars pa ih sva sabrao. Ovu operaciju sam ponovio četrdeset puta. I opet nisam uspevao. Zatim, odredio sam da prava putanja mora da bude negde između jajaste i kružne, kao da je neka savršena elipsa. U tom trenutku, naravno, već sam bio van sebe, i hvatao se za svaku slamku.
A onda se dogodila jedna čudna i divna stvar. Ona dva srpasta oblika, ili mala meseca, koji leže između zaravnjenih strana ovalne i idealne kružne putanje, imala su širinu u njihovim najdebljim mestima od 0,00429 poluprečnika kruga. Ta brojka mi je bila poznata na neki čudan način (ne mogu da kažem zbog čega: da li je to bilo predskazanje koje sam ugledao u nekom zaboravljenom snu?). Sada sam se zainteresovao za ugao koji se stvarao između položaja Marsa, Sunca i centra putanje, čiji sam sekant, na moje zaprepašćenje, otkrio da iznosi 1,00429. Ponovno javljanje ove vrednosti – 00429 – odmah mi je ukazalo da je reč o postojanom odnosu između tog ugla i rastojanja od Sunca, koje će važiti za svaku tačku na putanji planete. Konačno, znači, imao sam načina da izračunam putanju Marsa. koristeći se ovim postojanim odnosom.
Mislite da je to bio kraj? Ima još i poslednji čin koji ide uz ovu komediju. Pošto sam pokušao da konstruišem putanju upotrebom jednačine koju sam upravo otkrio, načinio sam grešku u geometriji i opet propao. Sav očajan, odbacio sam formulu, s namerom da oprobam jednu novu hipotezu, naime, da bi putanja mogla biti eliptična. Pošto sam konstruisao takvu figuru, uz pomoć geometrije, video sam naravno da su ta dva metoda davala iste rezultate, i da je moja jednačina bila, u stvari, matematički izraz elipse. Zamislite, Doktore, moje zaprepašćenje, radost i osećanje nelagodnosti. Buljio sam u rešenje, a da ga nisam mogao prepoznati! Sada sam bio u stanju da izrazim tu stvar kao zakon, jednostavan, elegantan, i tačan: Planete se kreću po elipsama u čijoj se jednoj žiži nalazi Sunce.
Bog je veliki, a ja sam sluga njegov; kao što sam takođe,


Vaš ponizni prijatelj,
Johanes Kepler

V
Somnium




Tеk što је svetlost počela da bledi, kada je najzad stigao u Regensburg. Fina kiša padala je iskosa kroz novembarski sumrak i ostajala kao srebrno krzno na njegovom ogrtaču, na njegovim pantalonama, tankoj grivi kljuseta. Prešao je Steinerne Brucke iznad namrgođenih talasa Dunava. Nejasne prilike, bez lica i napete, prolazile su ulicom pored njega. Nekakav zlokobni šum brujao mu je u ušima, a njegove su ruke, dok su držale masne uzde, drhtale. Sebi je govorio da je to od umora i gladi: nije mogao da dozvoli da se razboli, ne sada. Bio je došao da se obrati Caru sa zahtevom da se sredi ono što mu se dugovalo.
Lampe su bile upaljene u kući Flilebranda Biliga. Još iz daljine je ugledao žute prozore i unutra krčmara i njegovu ženu. Bila je to slika iz sna, ta svetlost koja je sijala kroz sivu tminu, kiša i narod koji je prisustvovao njegovom dolasku. Stari konj se bučno zaustavi, kašljući. Hilebrand Bilig piljio je u njega s vrata. „Ра, gospodine, nismo vas očekivali pre jutra.“
Uvek isto, ili prekasno ili prerano. Nije bio siguran koji je to bio dan u nedelji.
„Ра“, reče lupkajući svojim utrnulim nogama, sa suzama u očima od hladnoće, „evo me!“
Namestili su ga da se suši pored vatre u kuhinji, sa tanjirom šunke i pasulja, vrčem punča od pola litre i jastukom zbog njegovih bolnih šuljeva. Neki postariji pas dremao mu je kraj nogu dašćući i režeći u snu. Bilig se motao oko njega, krupan čovek, crne brade odeven u kožu. Frau Bilig je stajala kraj peći oduzeta od stidljivosti, smešeći se bespomoćno na svoje šerpe. Kepler se više nije sećao ni kako ni kada je upoznao taj par. Oni kao da su oduvek bili tu, kao roditelji. Odsutno se smešio u pravcu vatre. Biligovi su bili dvadeset godina mlađi od njega. Iduće godine on će napuniti šezdesetu.
„Krenuo sam u Linc“, rekao je. Upravo se toga setio. Bilo je neke kamate na austrijske obveznice koju je trebalo podići.
„Ali ostaćete s nama neko vreme?“ reče Hilebrand Bilig, pa dodade s nekim zamišljenim nitkovlukom: „Boravak ovde, znate, eh, nije jeftin“, bila mu je to jedina šala. Nikada mu nije dosadila. „Zar nije tako, Ana?“
„O da“, uspela je nekako da se oglasi Frau Bilig, „bićete nam drag gost, Herr Doktore.“
„Hvala“, promrmlja Kepler. „Moram, da, ovde moram da provedem nekoliko dana. Moram da se sretnem s Carem, duguje mi pare.“
Biligovi su bili impresionirani.
„Njegovo veličanstvo će se uskoro vratiti u Prag“, reče Hilebrand Bilig koji se ponosio zbog poznavanja tih stvari. „Kongres je završio svoj posao, kako čujem“.
„Uhvatiću ga ja, ipak. Naravno, to da li je on spreman da sa mnom poravna račune, to je drugo pitanje.“ Njegovo veličanstvo je imalo krupnije stvari na svom umu nego što je neisplaćena plata carskog matematičara. Kepler se najednom uspravi sedeći, i prosu svoj punč. Bisage! Ustao je i krenuo k vratima. „Gde mi je konj, šta se desilo s mojim konjem?“ Bilig ga je bio poslao u štalu. „Аli moje torbe, moje moje... moje torbe!“
„Dečko će ih doneti.“
„Ооо.“ Kepler je jadikujući išao tamo-amo. Svi njegovi papiri su bili u tim torbama, uključujući i carski nalog s pečatom i crvenim žigom za isplatu 4.000 florina koliko mu je kruna dugovala. Samo vršak nečeg neizrecivog ukaza mu se nakratko iskežena lica, a zatim odleprša. Užasnut, on ponovo sede, lagano. „Šta?“
Hilebrand Bilig naže se k njemu, izgovarajući razgovetno. „Rekoh, idem ja da ih donesem, vaše torbe, u redu?“
„Ah.“
„Nije vam dobro, Doktore?“
„Ne ne... hvala.“
Drhtao je. Setio se sna iz detinjstva koji mu se često javljao, u kome se čitav niz najstrašnijih muka i katastrofa lagano odvijao pred njim, dok je neko koga nije mogao da vidi sve to gledao, posmatrajući njegove reakcije s veselošću i skoro prijateljskom pažnjom. Upravo je sada ta vizija, ili već bilo kako da se to zove, bila takva, isti smireni rascvat i osećanje prikrivene naslade. To je bilo više. svakako, od običnog straha zbog njegovih stvari? Zadrhtao je. „Каkо?“ Progovori Frau Bilig. „Molim, gospođo?“
„Vaša porodica“, reče ona, glasnije, smešeći se nervozno, čupkajući kecelju; „Frau Kepler i deca?“
„О, oni su vrlo dobro, vrlo dobro. Da.“ Slab grč, skoro bol, prođe kroz njega. Trebalo mu je trenutak da ga prepozna. Osećanje krivice! Kako da mu do sada to nije bilo jasno. „Nedavno smo imali svadbu, znate“.
Hilebrand Bilig se utom vrati, s kišom u bradi i postavi bisage na pod pored ognjišta.
„Ah, dobro“, promrmlja Kepler, „baš ljubazno.“ Podigao je noge na torbe, okrećući nožne prste k plamenu: neka i promrzline malo pate, tako im i treba. „Da, svadbu. Naša draga Regina nam je otišla.“ Podigao je pogled ka zbunjenom muku Biligovih. „Eh, šta to pričam? Hoću da kažem naravno Suzana." Nakašljao se, izbacujući nešto nalik ostrigi. U glavi mu je bučalo.
„Тај brak је sklopljen na nebu, kada je Venera šapnula na uho mom mladom pomoćniku, Jakobu Barču, takođe astronomu i doktoru medicine.“ A kada se boginja obeshrabrila, uvidevši kakav je stidljiv primerak bio taj Adonis, sam Kepler je preuzeo njen zadatak. A i bolove zbog osećanja krivice. Takvo kinjenje! Pitao se da li je pravilno postupio. Ta devojka imala je puno od svoje majke. Jadni Barč. „Mladi Ludvig, moj najstariji sin, takođe se zanima za medicinu.“ Zastao je. „А ni ja nisam sedeo skrštenih ruku: još jedno malo, prošlog aprila, devojčica“, dodade žmirkajući tupavo prema vatri. Frau Bilig je zveckala šerpama na šporetu: zamerala je zbog njegove mlade žene. I Regina isto tako. Bio bi to brak, pisala mu je, da moj gospodin otac nema dece. Čudan način da se to kaže. Udubljivao se u pismo, i previše. Ludi i grešni snovi. Ona je samo još jednom napominjala ono o prokletom nasledstvu. A on joj je odgovorio da bi mogla da gleda svoja posla, da će se on oženiti kad i s kim on to bude želeo. Ali eh, Regina, ono što nisam mogao da kažem bilo je da me je ona podsećala na tebe...
Ime Suzana se tri puta pojavilo u njegovom životu, dve ćerke, jedna umrla kao beba, jedna sada udata, a onda najzad i žena. Neko je pokušavao da mu nešto kaže. Ma ko da je to bio, bio je u pravu. Izabrao ju je izmedu jedanaest kandidatkinja. Jedanaest! Tek kasnije je shvatio svu komičnost toga. Više nije mogao ni da se seti svih njih. Bila je tu udovica iz Kunštata, koja je pokušala da iskoristi njegovu decu bez majke prilikom nuđenja svog slučaja, pa ona majka i ćerka, od kojih je svaka imala želju da ga utrapi onoj drugoj, pa debela Marija sa svojim loknama, ona žena iz Helmharda, građena kao atleta, pa ona iskrivljena, kako se beše zvala, prava Meduza: sve sa svojim preimućstvima, kućama, bogatim očevima, a on je izabrao siroče bez prebijene pare, Suzanu Rojtinger iz Eferdinga, uprkos opštem protivljenju. Čak je i njen staralac, baronesa fon Starhemberg, smatrala da je ona i suviše niskog ranga da bi se udala za njega.
Imala je dvadeset i četiri godine kada ju je prvi put sreo, u kući Starhembergovih u Lincu: visoka, pomalo nedopadljiva, pa ipak ljupka devojka, finih očiju. Njeno ćutanje je nerviralo. Prvoga dana jedva da je reč izgovorila. Mislio je da će mu se narugati, sitničavom sredovečnom čikici slabog vida, brade koja je već bila posedela. Umesto toga, pazila ga je s nekom vrstom blage istrajnosti obarajući put njega svoje svečane sive oči i usta okrenuta nadole. Nije mnogo podsećala na Reginu, ali je postojalo nešto, neki dah postojane suzdržljivosti, i to ga je osvojilo. Bila je ćerka umetničkog stolara, kao i ti, kao i ti.
„Bebi smo dali ime Ana Marija“, reče on, a Ana Bilig pristade da se osmehne „Lepo ime, čini mi se.“
Suzana mu je izrodila sedmoro dece. Prvo troje su pomrla još kao bebe. Pitao se onda nije li se oženio jednom drugom Barbarom Miler rođenom Miler. Videla je da razmišlja o tome, posmatrajući ga tužnim pogledom punim razumevanja. Ipak je podozrevao i bio ispunjen čuđenjem pri pomisli da ona time nije povređena, već samo zabrinuta za njega i njegov gubitak, uz osećanje da ju je izneverio. Tako malo je pitala! Sreću mu je donela. A sada ju je napustio. „Da“, rekao je, „lepo ime.“
Sklopio je oči. Talasi vetra zapljuskivali su kuću, a kroz dobovanje kiše činilo mu se da može da čuje reku. Vatra ga je razgrejala. Zarobljeni gasovi zapištaše tankim glasom negde duboko u njegovom stomaku. Ovo grubo olakšanje natera ga da ponovo razmišlja o svom detinjstvu. Zašto? Bilo je dragocenih potpaljenih vatri na ognjištu i vrčeva punča u kući starog Sebaldusa. Ali on je u sebi nosio viziju izgubljenog mira i poretka, sferu harmonije koja nikada nije postojala, prema kojoj je predstava o detinjstvu ipak ličila na aproksimaciju. Podrignuo je, pa se tiho nasmejao prizoru kakav je pružao, onako raskiseljen stari klipan koji drema u cipelama i nešto mrmlja u snu o izgubljenim godinama. Trebalo bi da zaspi, zabalavljenih otvorenih usta iz kojih curi, pa da slika bude potpuna. Ali ona druga rasplamsala vatra koja mu se dizala uz leđa držala ga je budnim. Pas je zalajao, sluteći opasnost.
„Ра, Bilig, kažete da je Izborni kongres završio sa svojim poslom?“
„Da, jeste. Kneževi su već otišli.“
„Кrајnје je vreme i bilo da završe, šest meseci su se time bavili. Da li je mladom mangupu osigurano nasledstvo?“
„Tako kažu, Doktore.“
„Onda moram da požurim, je l’ tako, ako hoću da dobijem zadovoljenje od njegovog oca?“
Biligovi su se smejali zajedno s njim, ali slabašno. Njegova prostodušnost, video je, nije ih obmanula. Goreli su od želje da saznaju pravi razlog zbog koga je pobegao od kuće i porodice da bi se upustio u ovu suludu pustolovinu. I sam bi to voleo da zna. Zadovoljenje, da li je to bilo ono što je tražio? Obećanje 4.000 florina još uvek je bilo u njegovoj torbi, nepolomljena pečata. Ovoga puta će najverovatnije dobiti jedno drugo, isto tako beskorisno parče pergamenta da mu pravi društvo. Tri cara je poznavao, jadnog Rudolfa, uzurpatora Matijasa, njegovog brata, a sada je točak njegove nesreće načinio pun krug, i njegov stari neprijatelj Ferdinand od Štajerske, bič luteranaca, nosio je krunu. Kepler mu se nikada ne bi ni približio, samo da nije bilo nepodmirenog duga. Bilo je u dan tačno deset meseci od kada mu se poslednji put obratio.
*

Neopisivo hladno bilo je toga jutra, nebo kao neka nagnječena žlezda, vazduh s ukusom metala, a svemu zastao dah od zaprepašćenja zbog napadalog snega. Uprljani beli komadi leda ljuljuškali su se na reci. U mraku, pred svitanje, ležao je budan, osluškujući u strahu kako ledena kora puca pre nego što se raspadne, pijukanje, ječanje i iznenadne navale prasaka kao zvuk pucnjave musketa u daljini. Pristali su s prvom svetlošću dana. Kej je bio pust sem psa lutalice naduvena stomaka koji je jurio za sajlom koja je poskakivala. Skeledžija mrko pogleda Keplera, a njegov zadah na luk porazio je čak i smrad koji se izdizao iz tovara krzna u skladištu. „Prag“, reče on, prezrivo mahnuvši rukom, kao da je tog trenutka napravio zanemeli grad koji se uzdizao iza njega u ledenoj magli. Kepler se nagodio oko cene prevoza.
Došao je iz Ulma s prvim odštampanim primercima Tabulae Rudolphinae. Na tom putu je i ovom prilikom zastao u Regensburgu, gde je Suzana stanovala kod Biligovih. Bio je Božić i nije video ni nju ni decu skoro čitavu godinu dana, pa opet nije mogao da bude slobodan. Jezuiti iz Dilingena su mu pokazali pisma koja su primili od svojih sveštenika iz Kine, kojim su tražili novosti o najnovijim astronomskim otkrićima, i sada se odmah dao na sastavljanje male rasprave koju će misionari moći da koriste. Deca su ga se jedva sećala. Zastajao bi, osećajući njihove oči na leđima dok je radio, ali kada bi se okrenuo ona bi se razbežala, šapćući od uzbuđenja, ka sigurnosti koju je pružala kuhinja Ane Bilig.
Imao je želju da sam krene dalje, ali Suzana nije nikako htela da se s tim pomiri. Nije bila impresionirana pričama o snežnim nanosima, zaleđenoj reci. Njena žestina ga je prepala. „Nije me briga ni ako pešice budeš išao u Prag: pešačićemo s tobom.“
„Ali... “
„Ali nе“, reče ona, i opet, ali mekše ovoga puta: „Аli ne, dragi Keplere“, i nasmeši se. Mislila je, pretpostavljao je, da za njega nije dobro da toliko bude sam.
„Каkо si pažljiva“, promrmljao je, „baš pažljiva“. Uvek je bio spreman da veruje kako su drugi bolji od njega, promišljeniji, časniji, jedno stanje stvari koje se stalnim pravdanjem, što je bio njegov život, nije moglo popraviti. Njegova ljubav prema Suzani bila je neka vrsta neartikulisanog bola koji je gušio njegovo srce, pa ni to nije bilo dovoljno, nije bilo dovoljno, kao ni sve ostalo što je bio ili činio. Očiju punih suza, uzeo je njene ruke u svoje, pa, ne usuđujući se da išta kaže, nastavio da klima glavom u znak svoje plačljive zahvalnosti.
U Pragu su stanovali u krčmi „Kit“, pored mosta. Deci je bilo i suviše hladno da bi plakala. Momak vlasnika doka valjao je njegov dragoceni tovar knjiga od keja, kroz sneg i prljavštinu. Na sreću, on ih je zaštitio pamukom, štapovima i nepromočivim platnom. Tabele su imale zgodan folio-format. Dvadeset godina, s prekidima, posvetio je tome delu! Ono je sadržalo najveći deo njega, znao je, mada ne i njegov najbolji. Njegovi najfiniji uzleti su bili u Harmoniji sveta i Astronomia nova, pa čak i u njegovom prvom delu Mysterium. Znao je da je previše vremena straćio na Tabele. Jedna godina, najviše dve, bile bi dovoljne da se to završi, onda pošto je Danac umro, a on imao pristupa rezultatima posmatranja, samo da se usredsredio. To je moglo da mu donese pravo bogatstvo. A ovako, pošto su svi bili prezauzeti uzajamnim gušanjem, niko neće hteti da se zamajava njegovim delima, biće srećan ako povrati bar pare za štampanje. Bilo je nekih koji su još uvek bili zainteresovani – ali šta je njemu bilo stalo da preobraća Kineze ili nekakve papiste. Mornari, međutim, blagosiljaće njegovo ime, istraživači i avanturisti. Uvek mu je bila draga pomisao na one odvažne moreplovce zanete pred kartama i dijagramima iz Tabulae, kako njihove prodorne oči preleću preko izbeljenih stranica. Oni su doprineli, a ne astronomi, da njegove knjige žive. I za trenutak njegov um bi se vinuo preko prostranstava, osećao udare sunca i slanog vetra, slušao kako vetrovi zavijaju kroz konopce i jedra: on, koji nikada čak nije ni video okean!
Nije bio pripremljen za Prag, za novi duh koji je vladao gradom. Dvor se vratio iz svog bečkog sedišta gde je prisustvovao krunisanju Ferdinandovog sina za kralja Bohemije; Kepler je isprva bio očaran, zamišljao da se time vratilo i doba Rudolfa. Plašio se, dolazeći ovamo, i to ne samo leda na reci. Rat je dobro napredovao po katoličke partije, a Kepler se sećao kako je, trideset godina ranije, Ferdinand proganjao protestantske jeretike iz Štajerske. Na dvoru je vladala užurbanost i skoro vesela pometnja, tamo gde je očekivao mir i pritajenost. A tek odeća! Žuti ogrtači i crvene čarape, brokati i ukrasne kopče i ljubičaste trake; takve stvari nikada nije video, čak ni u Rudolfovo vreme. Kao da se nalazio na leglu Francuza. A upravo je po odeći ubrzo shvatio koliko je pogrešno mislio. Nije tu bilo nikakvog novog duha, sve je to bila predstava, frenetično odavanje pošte ne veličini već običnoj sili. Te crvene i ljubičaste boje bile su krvavi znak protivreformacije. A Ferdinand se uopšte nije promenio.
Ako je Rudolf podsećao Keplera, naročito pri kraju, na nečiju izlapelu majku, Ferdinand, njegov rođak, ličio je na neku nezadovoljnu suprugu. Bled i trbušast, tankih nogu. napeta i zabrinuta izgleda, držao se po strani od astronoma, kao da očekuje slugu kušca da dođe i gricne pre nego što se on usudi da se primakne. Bio je sklon dugim ćutnjama koje su nervirale, navika koju je nasledio od svojih prethodnika, mračne bore u čijim su dubinama plivali neodređeni oblici sumnji i optužbi. Oči su buljile kao umorni stražari i čuvale onaj posuvraćen debeo nos, pogleda zamagljenog i bledog, a Kepler se osećao ne kao da je proboden, već dotaknut. Pitao se nekako neodređeno da li ta carska mrzovolja možda potiče od vetrova u stomaku, jer Ferdinand je stalno meko i sitno podrigivao i te mehuriće hvatao vrhovima prstiju kao neki mađioničar koji hokus-pokus izvlači nepostojeće igračke.
Uspeo je da namakne slabašnu senku osmeha kada je Kepler stigao pred njega. Tabele su mu se dopale: pretendovao je na učenost. Pozvao je sekretara i kitnjastim stilom izdiktirao nalog na 4.000 florina u znak priznanja za astronomov rad i za pokriće štamparskih troškova, dodajući čak i napomenu u smislu da se duguje još 7.817 florina. Kepler se premeštao s noge na nogu, mrmljao i usiljeno smeškao. Carska velikodušnost uvek je bila loš znak. Ferdinand ga je otpustio ne baš prijateljskim znakom ruke, a on je i dalje otezao.
„Vaše je veličanstvo“, reče on, „bilo veoma ljubazno, veoma velikodušno. Nije u pitanju samo ova odobrena izdašna svota. Ona odista označava jedan plemenit duh, jer me je zadržao na položaju matematičara, iako upražnjavam veru koja je anatemisana u njegovom carstvu.“
Ferdinand, prenut i pomalo uzbuđen, okrete k njemu svoje buljavo oko. Titula carskog matematičara, koju je Kepler neprekidno imao još od vremena Rudolfa, sada je bila samo formalna, ali, usred verskog rata, imao je nameru da je zadrži. „Da, da“, reče Car neodređeno, „Ра...“. Pauza. Sekretar je posmatrao Keplera s drskom veselošću, grickajući vrh svog pera. Kepler se pitao nije li napravio taktičku grešku. To je bila ona vrsta moljenja, zaobilaznog i dobro zaštićenog laskom, kakvu je Rudolf očekivao ali ovo je bio Ferdinand. „Vaša religija“, reče Car, „da, to je, eh, prava neprijatnost. Mislili smo da naginjete ka preobraćenju?“ Kepler uzdahnu: ta stara laž. Ne reče ništa. Ferdinandova puna donja usna podiže se kako bi grickala brkove. „Pa, nije to neka važna stvar. Svaki čovek ima pravo da ispoveda onako kako... onako kako... Uhvatio je Keplerov radoznao izmučen pogled pa nije mogao sebe da natera da dovrši. Sekretar se nakašlja, pa su se obojica okrenula i pogledala ga, a Kepleru je bilo dopušteno da vidi kako je brzo izbrisao usiljen osmeh sa svog lukavog lica. „Аli, ne, nije to ništa“, reče Car podižući svoju ruku s draguljima „rat, naravno, otežava stvar. Vojska i narod, očekuju od nas da ih usmeravamo i dajemo primer, pa moramo biti... obazrivi. Vi shvatate.“
„Da, svakako, Vaše veličanstvo.“ Shvatio je. Za njega neće biti mesta na Ferdinandovom dvoru. Osetio je, odjednom, da je strahovito star i umoran. Vrata na drugom kraju sale se otvoriše i neka prilika koja je ušla sada je prilazila, ruku stisnutih na leđima i povijene glave, posmatrajući svoje bleštave crne visoke čizme dok su koračale po mermernom podu sličnom šahovskoj tabli. Ferdinand ga pogleda s nekom vrstom gađenja. „Još ste tu“, reče on, kao da je neko s njim napravio neki prostači trik. „Doktore Keplere, General fon Valenštajn, naš vrhovni komandant.“
General se nakloni. „Čini mi se da vas poznajem, gospodine“, reče on. Kepler ga je isprazno gledao.
„Čini mu se da vas poznaje“, reče Ferdinand; ta pomisao ga je zabavljala.
„Mislim, da, mislim da smo bili u vezi“, reče general. „Davno – nekim komplikovanim kanalima bio sam poslao zahtev nekom astronomu, čiji ugled mi je bio poznat, da mi napravi horoskop. Rezultat je bio impresivan: kompletan i žestoko tačan opis mog karaktera i ponašanja. Bio je utoliko impresivniji pošto sam upozorio svoje agente da ne odaju moje ime.“
Visoki prozori s leve strane pružali su im pogled niz Hradčane na grad zarobljen snegom. Kepler je već jednom stajao na tom mestu, baš pred takvim prizorom, uz cara Rudolfa, i razgovarao o planu za Tabulae Rudolphinae. Kako se samo stvari lukavo razmeštaju! Astronom! Setio se. „Ра, gospodine“, reče on, smešeći se oprezno, „nije bilo tako teško saznati, znate, tako ugledno ime.“
„Ah. Onda ste znali da sam to bio ja.“ Odmahnuo je glavom, razočaran. „Ра ipak, odlično ste to učinili.“
Car zagrokta i mrzovoljno ode u stranu, prepuštajući jednog drugom s izrazom dečkića kome su na prevaru oduzeli loptu. Uostalom, ta igračka i nije bila mnogo cenjena.
„Hodite“, reče general i stavi šaku na Keplerovu mišicu, „moramo da porazgovaramo.“
Tako je otpočelo ono što je trebalo da bude kratka i burna veza. Kepler se divio pristalosti svega ovoga: došao je ovamo da traži carevo pokroviteljstvo, a umesto toga dobio generala. Nije bio nezahvalan sudbinama koje su se usklađivale. Bilo mu je potrebno pribežište. Godinu dana ranije rekao je Lincu svoje poslednje ogorčeno zbogom.
*

Nije da je Linc bio najgore od svih mesta. Tačno, taj grad je bio njegov očaj punih četrnaest godina, mislio je da neće ništa drugo osećati sem olakšanja kada ga bude napuštao. Pa ipak, kada je došao taj dan, neka trunka sumnje uvukla se u živo meso njegovih očekivanja. Konačno, tamo su bili pokrovitelji, Starhembergovi i Černemblovi. Imao je i prijatelje, Jakoba Vinklmana, brusača sočiva, na primer. U toj kući staroga mračnjaka proveo je mnoge vesele noći pijući i sanjareći. A Linc mu je dao i Suzanu. Bolelo ga je to što on, carski matematičar, ponovo treba da spadne na to da predaje račun deranima i klipanima, sinovima trgovaca u oblasnoj školi. a opet, čak i u tome bilo je nečega, jezivo osećanje da se pruža ponovna šansa da se živi. tako reći Grac i Stiftsschule sve iz početka.
Gornja Austrija je bila pravi raj za verske izbeglice sa zapada. Linc je skoro bio kolonija Virtemberga. Tamo su bili pravnik Švarc i oblasni sekretar Baltazar Gurald, obojica iz Virtemberga. Čak se i doktor Oberdorfer pojavio nakratko, korpulentan i napaćen duh, sa svojim štapom, bleda oka i otrovna zadaha, a nije izgledao ni dana stariji od kada je, pre dvadeset godina, konstatovao smrt Keplerove dece. Da bi pokazao kako nema nikakve zle volje, Kepler je pozvao doktora da bude kum na krštenju Fridmara, njegovog drugog deteta koje je Suzana rodila, a koje je preživelo. Oberdorfer je zagrlio svog prijatelja sa suzama u očima, dahćući iskazivao svoju zahvalnost, a Kepler je razmišljao o tome kakav li prizor sigurno predstavljaju, ovaj stari prevarant i taj osedeli tata, dok čvrsto zagrljeni balave pored bebine kolevke.
Pa onda bio je tu i Danijel Hicler. Bio je vrhovni pastor u Lincu. Mlađi od Keplera, i sam je prošao kroz iste škole u Virtembergu; usput je nasledio niti sramnog ugleda koji je za sobom ostavio njegov burni prethodnik. Kepler je bio polaskan, jer Hicler ga je, izgleda, držao za veoma opasna čoveka. Pastor je bio odbojan čovek koji je negovao izgled velikog inkvizitora. Sitni znaci, međutim, odavali su ga. Crni ogrtač je bio i suviše crn, brada i suviše ušiljena. Nekada mu se Kepler pomalo podsmevao, ali ga je ipak voleo, i nije osećao nikakvu zlobu prema njemu, što je bilo čudno, jer Hicler je bio taj koji je naredio da ga ekskomuniciraju.
Kepler je za sve to vreme znao da će do toga doći. Kada je vera u pitanju, bio je tvrdoglav. Nije u potpunosti mogao da se složi ni s jednom stranom, katolicima, luterancima ili kalvinistima, pa su ga zato sve tri strane smatrale svojim neprijateljem. Ipak je on sebe video zajedno sa svim hrišćanima, ma kako se oni zvali, vezanim hrišćanskom vezom ljubavi. Gledao je rat kojim je Bog nagrađivao posvađanu Nemačku, i znao je da je bio u pravu. Sledio je augsburšku veru i nije hteo da potpiše Pravilo sporazuma, koje je prezirao kao delo politikantstva, kao puke reči koje nemaju nikakve veze s verom.
Uticaji i posledice su ga opčinjavali. Da li je postojala neka veza između njegovih unutarnjih borbi i opšte krize u veroispovesti? Da li je moguće da su njegove lične agonije na neki način izazvale velikog crnog džina koji se šunjao Evropom? Njegov ugled kriptokalviniste onemogućio mu je mesto u Tibingenu. njegov luteranizam ga je oterao iz Graca u Prag, iz Praga u Linc, a uskoro će taj strašni zvuk koraka potresati zidove Valenštajnovog dvorca u Zaganu, njegovom poslednjem pribežištu. Tokom čitave zime 1619. iz svoga skrovišta u Lincu, pratio je pokušaje, koji su unapred bili osuđeni na propast, kalviniste Fridriha Falačkog da preotme krunu Bohemije od Habzburgovaca. Drhtao je pri pomisli na svoje veze, bez obzira koliko su beznačajne, s tom katastrofom. Da li je on pomogao da se usmeri svrdlajući pogled džina, time što je dozvolio Regini da se uda u Falačkoj, posvetivši Harmonice mundi engleskom kralju Džejmsu, tastu kralja jedne zime, Fridriha? Bilo je to kao u snu, u kome polako postaje jasno da ste vi onaj koji je počinio zločin. Znao je da su ovo bile preterane solipsističke ideje, pa ipak...
Flicler nije hteo da mu dopusti da se pričesti ukoliko se ne složi da potvrdi Pravilo sporazuma. Kepler je bio besan. „Da li ovaj uslov zahtevate od svakog pričesnika?“
Hicler ga je netremice gledao vodnjikavim okom, pitajući se da li on možda ne beži u dubine u kojima bi ga ovaj razdražljivi jeretik mogao utopiti. „Ја to tražim od vas, gospodine.“
„Da sam svinjar ili čistokrvni princ, biste li tražili?“
„Poricali ste sveprisutnost tela Hristovog i priznali da se slažete s kalvinistima.“
„Postoje neke stvari, neke stvari, pazite, oko kojih se ja ne razilazim s njima. Odbacujem varvarsku doktrinu o predodređenosti.“
„Vi ste raspolućeni svojim pokušajem da pričešće označite kao znak za tu veru koja je bila postavljena u Pravilu sporazuma, dok istovremeno protivrečite tom znaku i branite njegovu suprotnost.“ Hicler je zamišljao da je neki govornik. Kepler zamuče.
„Eh! Ja samo tvrdim, gospodine svešteniče, da su propovednici postali suviše gordi i da se ne pridržavaju stare jednostavnosti. Pročitajte crkvene oce! Teret starine će biti moj dokaz.“
„Niste ni vrući ni hladni, Doktore, već mlaki.“
Tako je trajalo godinama. Susretali su se u Keplerovoj kući, u Hiclerovoj, raspravljali do kasno u noć. Šetali su pored reke, Hicler ozbiljan u svom ogrtaću, dok je Kepler mahao rukama i vikao, uživali su uprkos svemu i, na izvestan način, igrali se jedan s drugim. Kada su predstavnici crkve iz Linca krenuli da otpuste Keplera s njegovog položaja u oblasnoj školi, a njega spasao samo uticaj barona, koji su se slagali s njegovim stavom, Hicler nije učinio nikakav napor da mu pomogne, mada je bio školski inspektor. Igra se tu završila. Ono što je najviše ljutilo Keplera, bila je hipokrizija. Kada bi otišao van grada, u obližnja sela, nije mu bilo branjeno da se pričesti. Tamo je nailazio na ljubazne i jednostavne sveštenike, prezauzete lečenjem bolesnih ili teljenjem komšijskih krava da bi se bavili doktrinarnim sitničarijama hiclerovaca. Kepler se za svoj slučaj obratio Duhovnom sudu u Štutgartu. Svi su bili protiv njega. Poslednja nada mu je bila da lično ode u Tibingen i zatraži pomoć Matijasa Hefenrefera, rektora univerziteta.
Mihael Mestlin bio je jako ostario otkako ga je Kepler poslednji put video. Izgledao je odsutno, kao da mu je pažnju odvlačilo nešto što je bilo preče, na nekom drugom mestu. Dok je Kepler ponovo nabrajao svoje najnovije neprijatelje, starac bi se s vremena na vreme promeškoljio, potajno, pomirljivo, upinjući se da se usredsredi. Odmahnuo je glavom i uzdahnuo. „Kakve vi probleme svaljujete na sebe! Više niste đak, pa da se svađate po krčmama i pozivate na pobunu. Tu sam priču čuo od vas pre trideset godina, i ništa se nije promenilo.“
„Nije“, reče Kepler, „ništa se nije promenilo, ni ja ni svet. Da li biste hteli da ja poreknem svoja uverenja ili da lažem i kažem da prihvatam sve što je trenutno u modi, da bi mi bilo lepo?“
Mestlin odvrati pogled, napućivši usne. U krugu koledža, ispod njegovog prozora mrkožuta sunčeva svetlost kasne jeseni sijala je po drveću. „Mislite da sam neka matora luda i matora ulizica“, reče Mestlin, „ali sam ja uvek živeo poštenim životom i ne bez ponosa kako sam najbolje umeo. Ja nisam veliki čovek, niti sam dosegao visine koje ste vi dosegli – eh, možete vi da uzdišete, ali to je sve tačno. Možda je to vaša nesreća, i uzrok vaših nedaća, to što ste uradili velike stvari i od sebe stvorili istaknutog čoveka. Teolozi se neće zabrinuti ako se ja narugam dogmama, ali vi, eh, to je sasvim nešto drugo.“
Na to, Kepler nije imao odgovora. Utom je stigao Hafenrefer. Bio je Keplerov nastavnik u Tibingenu, skoro prijatelj. Kepleru nikada nije bio toliko potreban pa su zato bili uzdržljivi jedan prema drugom. Kada bi rektora mogao da pridobije za sebe, a sa njim i teološki fakultet, Duhovni sud u Štutgartu bi morao da omekša, jer Tibingen je bio sedište luteranske savesti. Ali Kepler je video, čak i pre no što je rektor progovorio, da je njegov slučaj izgubljen. Matijas Hafenrefer je isto tako ostario, ali kod njega je gomilanje godina bio proces pročiščavanja, koji ga je oštrio kao sečivo. Bio je ono što je Hicler glumio da jeste. Pozdravio je učtivo, ali je oštro pogledao Keplera. Mestlin je bio nervozan zbog njega, pa se uzmuvao, pozivajući molećivim glasom svoju poslugu. Pošto niko nije došao, sam je ustao i postavio svojim gostima bokal vina i tanjir hleba, izvinjavajući se nerazgovetno zbog siromašnog jela i pića. Hafenrefer se osmehnuo, gledajući na sto. „Sasvim prikladna gozba, profesore.“ Mestlin je nervozno piljio u njega. potpuno zbunjen. Rektor se obratio Kepleru. „Ра, doktore, šta ja sve to čujem?“
„Оnај Hicler...“
„Оn je entuzijasta, da: ali i oprezan, a uz to i fin pastor.“
„Nije mi dopustio pričest!“
„Ukoliko ne prihvatite Sporazum, je li tako?“
„Za ime Boga, on me isključuje zbog iskrenosti kojom priznajem da su baš u tom članu, o sveprisutnosti tela Hristovog, rani oci mnogo presudniji od vašeg Pravila! Sebi u prilog mogu da navedem Origena, Fulgencijusa, Vigilijusa, Kirila, Jovana od...“
„Da, da, nema sumnje; svesni smo širine vašeg obrazovanja. Ali u doktrini pričešća vi naginjete kalvinističkoj koncepciji.“
„Smatram da je samo po sebi jasno da materija ne može da transmutira. Telo i duh Hrista su na nebu. Bog, gospodine, nije alhemičar."
U toj tišini vladalo je osećanje kao da neki fantomski svedoci uzmiču, zapanjeni, ruku stavljenih na usta. Hafenrefer uzdahnu. „Таkо, znači. To je jasno i pošteno. Ali se pitam, doktore, da li ste razmišljali o implikacijama onoga što kažete? Hoću da kažem, naročito o implikaciji da ovom... doktrinom, vi srozavate svetu tajnu pričešća na običan simbol.“
Kepler je razmišljao. „Ne bih rekao običan. Zar taj simbol nije nešto sveto, pošto je istovremeno i on sam i nešto drugo, veće? To je ono što se isto može reći, zar ne, i za samog Hrista?“
To je, pretpostavljao je on kasnije, odlučilo. Čitava ta stvar se vukla još godinu dana, ali je Hicler na kraju dobio, Kepler je bio ekskomuniciran, a Hafenrefer se odvojio od njega. Ako me volite, pisao je rektor, onda se klonite tog strasnog uzbuđivanja. Bio je to zdrav savet, ali eh, bez strasti on ne bi bio ono što jeste. Spakovao je svoje torbe i krenuo put Ulma, gde su Tabulae Rudolphinae trebalo da se štampaju.
*

I na drugim mestima Keplerovi su privlačili zakrvavljeni pogled džina. U zimu 1616., posle mnogo godina negodovanja i pretnji, vlasti u Švapskoj zvanično su krenule da sude njegovoj majci kao veštici. Pobegla je u Linc sa svojim sinom Kristofom. Kepler je bio zgranut. „Zašto ste došli? To će se shvatiti kao priznanje krivice.“
„Već je bilo i gore“, reče Kristof. „Kaži mu, mama“.
Starica šmrkćući odvrati pogled.
„Šta gore?“ upita Kepler, ne želeći u stvari da zna. „Šta se dogodilo?“
„Pokušala je da podmiti sudiju, Ajnhorna“, reče Kristof, gladeći izgužvan tesan kaput.
Kepler opipa stolicu iza sebe pa sede. Suzana položi ruku na njegovo rame. Ajnhorn. Čitavog života su ga proganjali ljudi takvih imena. „Da ga podmiti? Zašto? Kako?“
Kristof slegnu ramenima. Bio je petnaest godina mlađi od astronoma, onizak i prerano debeo, niska čela i očiju neke naročite ljubičaste boje. U Linc je uglavnom došao da bi video kako se njegov brat preznojava zbog loših vesti. „Neka žena“, reče on, „ćerka one Rajnboldove, tvrdi da je pretrpela bolove pošto ju je naša majka dotakla za ruku. Ajnhorn je pripremio izveštaj o toj stvari za sud, a ona mu je ponudila srebrni pehar ako to propusti. Je l’ tako, mama?“
„Isuse Bože“, reče Kepler slabašnim glasom. „I kakav je bio rezultat?“
„Ра, Ajnhorn je bio oduševljen, naravno. pošto je vrlo blizak sa Rajnboldovom klikom, i odmah je prijavio pokušaj da se kupi njegovo ćutanje, uz još druge optužbe. Dosta neprijatno.“
„Drago nam je da vidimo“, reče Suzana, „da ta stvar nije toliko ozbiljna da bi vas mnogo nasekirala.“
Kristofer ju je netremice gledao. Odvažno mu je uzvratila pogled, a Kepler oseti kako joj se prsti stežu na njegovom ramenu. „Ćuti, ćuti“, promrmljao je, tapšući je po ruci, „nе smemo da se svađamo.“
Katarina Kepler najzad progovori. „Oh, ne, nije on mnogo uzbuđen, pošto su on i tvoja sestra Margareta i njen sveti muž pastor, sve troje su se zakleli da će me napustiti ako se dokaže da sam kriva. Tako su rekli na sudu. Zar to nije lepo.“
Kristof pocrvene. Kepler ga je tužno posmatrao, ali bez iznenađenja. Nikada nije uspeo da zavoli svog brata.
„Imamo naša čestita imena o kojima moramo da brinemo“ reče Kristof, izdižući k njima svoju bradu. „Šta očekujete? Upozorili su je. Samo u toku protekle godine u našoj parohiji spalili su dvadeset veštica.“
„Neka vam Bog oprosti“, reče Suzana, okrećući se u stranu.
Kristof je uskoro otišao, mrmljajući. Starica je ostala devet meseci. Bilo je to mučno vreme. Ni starost ni njene nedaće nisu otupele njen oštar jezik. Kepler ju je posmatrao s tužnim divljenjem. Nije imala nikakvih iluzija kada se radilo o opasnosti s kojom je bila suočena, a ipak je verovao da ona u svemu tome uživa, na neki čudan način. Nikad do tada nije joj bilo ukazano toliko pažnje. Živo se zanimala za detalje svoje odbrane koje je Kepler vredno sakupljao. Nije poricala dokaze koji su bili protiv nje, samo je tražila da se tumače. „А ja znam“, govorila je, „šta oni traže, ta drolja Ursula Rajnbold i ostali, a i Ajnhorn, oni hoće da se dočepaju ono malo mojih florina kada izgubimo parnicu. Rajnbold mi duguje pare, znaš. Kažem ti, trebalo bi da ih ignorišemo, pa će se umoriti od čekanja.“
Kepler zaječa. „Мајkо, rekao sam da je slučaj prijavljen vojvodskom sudu u Virtembergu.“ Nije znao da li da se smeje ili da se naljuti zbog iskre ponosa koja je razvedrila njene prastare oči. „Ма kakvo čekanje, moramo da insistiramo na što skorijem ročištu. Oni su ti koji odugovlače, jer znaju koliko im je optužba slaba, pa im treba još dokaza. Već je velika šteta naneta. Pa, i ja sam optužen da se petljam u zabranjene veštine!“
„О, da“ reče ona, „da, ti imaš svoje čestito ime o kome moraš da vodiš računa.“
„Za ime Boga, majko!“
Okrenula je lice u stranu, frkćući. „Znaš li kako je to počelo? Do toga je došlo zato što sam branila Kristofa od Rajnboldove kučke..“
„То si mi rekla, da.“
Imala je nameru da mu ponovo ispriča. „Imao je neke veze s njenom ruljom, pa je došlo do prepirke. A ja sam ga branila. A on sad kaže da će me napustiti.“
„Ра, ja te neću napustiti.“
Slao je kanonade pisama na sve strane, Ajnhornu i njegovoj bandi, poznanicima na pravnom fakultetu u Tibingenu, dvoru u Virtembergu. Odgovori su bili vrdavi i nekako neodređeno preteći. Sve više je bio ubeđen da su najviše sile kovale zaveru kako bi mu naudile preko starice. A iza tog straha bio je još jedan, teži za suočavanje. „Мајkо“, usudio se da izgovori, uvijajući se, „majko, recite mi, iskreno, zakunite mi se, da... da...“
Ona ga pogleda. „Zar me nisi video kako noću jašem na mački ulicama?“
Dan suđenja je bio određen za septembar, u Leonbergu. Kristof, koji je tamo živeo, odmah se obratio vojvodskom sudu i uspeo da se proces prebaci u selo Guglingen. Kada su Kepler i njegova majka stigli, staricu su okovali u lance i odveli sa dva čuvara u jednu otvorenu prostoriju u toranjskoj kapiji. Zatvorski čuvari, neki veseli momci, uživali su u svom poslu. Dobro su ih plaćali, iz sredstava samih zatvorenika. Ursula Rajnbold, videvši kako se rasipaju njene eventualne nadoknade, zahtevala je da ostane samo jedan čuvar, dok su Kristof i njegov šurak, pastor Binder, prebacivali Kepleru što dopušta da se troškovi tako alarmantno povećavaju: insistirao je da se slama menja svakog dana i da joj se preko noći potpali vatra. Svedoci su bili saslušani, a zapisnik poslat u Tibingen, gde su Keplerovi prijatelji na pravnom fakultetu ustanovili da su dokazi takvi da staricu i dalje treba ispitivati pod pretnjom mučenja.
Bio je žutosmeđ jesenji dan kada su je odveli u prostoriju iza suda. Povetarac se lenjo vukao po travi kao da su neka nevidljiva krila mahala. Sudija Ajnhorn je bio tamo, žilav čovečuljak s kapljicom na dnu nosa, i raznim pisarima i dvorskim službenicima. Grupa je lagano išla, jer je Frau Kepler još uvek patila od brazgotina koje su joj naneli lanci. Kepler ju je pridržavao, uzalud pokušavajuči da se priseti neke reči utehe. Najčudnije misli su mu padale na pamet. Na putu iz Linca pročitao je Dijalog o staroj i savremenoj muzici koji je napisao Galilejev otac, a sada su mu delovi tog dela dolazili u sećanje, kao melodije veličanstvene i ozbiljne, i razmišljao je o tužnom pojanju mučenika koje je vetar raznosio dok su išli na lomaču.
Ušli su u onisku šupu prekrivenu slamom. Tu je bilo mračno kada se uđe spolja, sem u suprotnom uglu, gde je stajao mangal i sav podrhtavao, revnostan i napet, kao neka živa stvar. Zub u Keplerovoj vilici najednom zabole. Vazduh je bio zagušljiv, ali njemu je bilo hladno. To mesto ga je podsećalo na neku kapelu, šuškanje, vučenje nogu i prigušeno kašljanje, osećanje napetog iščekivanja. Osećao se vreo miris, mešavina znoja i izgorelog ulja, i još nečeg, gorkog i mesinganog, što je bio, pretpostavljao je, zadah straha. Instrumenti su bili poređani po niskom stolu na nogarama, grupisani prema nameni, zavrtanj za stezanje palca i svetlucavi noževi, šipke za paljenje, klešta. To je bio majstorski alat. Mučitelj istupi, fin visok momak guste brade, koji je istovremeno bio i seoski zubar.
„Grüss Gott“, reče on, dodirnuvši prstom čelo, pa uputi ozbiljan ispitivački pogled prema starici. Ajnhorn se nakašlja, ispuštajuči kiseo zadah piva.
„Nalažem vam, gospodine“, reče on, zapinjući kroz formule, „da prikažete pred ovom ženom ovde poređane instrumente za ubeđivanje, da bi se s božjom milošću predomislila i priznala svoja zlodela.“ Imao je široku iskrivljenu gornju usnu, neku vrstu patrljka koji je služio za prihvatanje; kapljica na dnu nosa blistala se u odsjaju mangala. Nijednom svih ovih dana saslušavanja nije pogledao Keplera u oči. Oklevao je, dok mu je usna pipala u potrazi za rečima, a onda je ustuknuo korak unazad, sudarivši se s jednim od svojih pomoćnika. „Počnite, čoveče, počnite!“
Mučitelj u tišini, s ljubavlju, jednu po jednu izlagao je svoje alatke. Starica okrete glavu.
„Gledaj ih!“ reče Ajnhorn. „Vidite, ne plače, čak ni sada, to stvorenje!“
Frau Kepler odmahnu glavom. „Таkо sam često plakala u svom životu, više nema suza.“ Najednom, ječeći, pade na kolena u grotesknoj parodiji ponizne molbe. „Učinite sa mnom što vam je drago! Čak i ako iz mog tela izvlačite jednu venu za drugom, neću imati šta da priznam.“ Stisnula je šake i počela da nariče paternoster. Mučitelj se nesigurno obazre oko sebe. „Da li se od mene traži da je probodem?“ upita, podižući žezlo.
„Pustite to sad“, reče Kepler, kao da poziva da se prestane s nekom nedoličnom dečjom igrom. Presuda je bila da je potrebno samo da se zaplaši. Nastade opšte komešanje i žamor i svi odoše. Ajnhorn se brzo udalji. Tako su se okončale godine parničenja. Besmislenost svega toga obuze Keplera. Našavši se napolju, on prisloni glavu na suncem ugrejani zid od cigala i nasmeja se. Ubrzo shvati da je plakao. Njegova majka stajala je pored njega, zbunjena i pomalo postiđena, i tapkala ga po ramenu. Serafimska krila vetra vila su se oko njih. „Kuda ćeš sada?“ reče Kepler. brišući nos.
„Ра, idem kući. Ili u Hojmaden, Margaretinoj kući“, gde će, dvanaest meseci kasnije, u svom krevetu, uz puno jadikovanja i plakanja, umreti.
„Da, da, idi u Hojmaden.“ Pesnicama je protrljao oči, gledao bespomoćno na drveće, večernje nebo, crkveni toranj u daljini.
Shvatio je, sa zaprepašćenjem, i uzdahom punim mučnine, da je bio, da, to je bila prava reč, razočaran. Kao i svi ostali, uključujući čak, možda, i njegovu majku, on je želeo da se nešto dogodi; ne mučenje obavezno, ali nešto, i bio je razočaran. „Oh, Bože, majko.“
„Hajde, de, smiri se.“
Ukazom vojvode od Virtemberga proglašena je nevinom i odmah oslobođena. Ajnhornu i Ursuli Rajnbold, a i ostalima, bilo je naloženo da plate sudske troškove. Za Keplera je to bila velika pobeda. Pa ipak, nekako tajanstveno, bilo je tu i gubitka. Pošto se Kepler vratio u Linc, saznao je da je njegov stari prijatelj Vinklman, brusač sočiva, otišao. Njegova kuća pored reke stajala je sa zatvorenim kapcima i prazna, prozori svi polupani. Kepler nije mogao da se oslobodi uverenja da negde, u nekoj nevidljivoj radionici sveta, sudbina Jevrejina i sudski dokazi nisu bili zajedno spetljani sa sjajnim instrumentima i jarkom svetlošću mangala. Nešto se, ipak, dogodilo.
*

Nedelje su prolazile, pa meseci, i ništa se nije čulo o Jevrejinu. Keplera je opet i opet privlačila kuća u Rečnoj ulici. Bila je to rupica na površini jednog poznatog sveta, kroz koju bi, kada bi samo mogao da pronađe pravi način da prisloni oko, mogao da ugleda grozne zločine. Smislio je čitav ritual i prolazio brzim korakom dva-tri puta pored radnje uz tek kradomični pogled, a onda bi se naglo zaustavio da bi zakucao na vrata i sačekao, pre no što bi se, dlanova skupljenih oko lica, kroz pukotine na kapcima predavao dugom kradomičnom pogledu koji ga je neopisivo ispunjavao. Turobnost koja je vladala unutra bila je ispunjena neodređenim sivim oblicima. Kada bi se bar neki od njih jednoga dana pomerio! Ustuknuvši zatim, protresao bi glavom i lagano krenuo prividno zbunjen.
Smejao se sam sebi: kome za ljubav je izvodio tu igru bez reči? Da li je zamišljao da se neka zavera kuje protiv njega, uz špijune koji ga sa svih strana posmatraju? Ta pomisao, s kojom se isprva sam sebi rugao, počela je da se ustaljuje. Ipak, ni u najgorim trenucima straha i slutnji nije zamišljao da iza te zavere stoji ikakva ljudska snaga. Čak i nasumični fenomeni mogu da stvore neku šemu koja, van napetosti svog pukog postojanja, može da proizvede posledice i uticaje. Tako je rezonovao, a onda samo još više brinuo. Opipljiv neprijatelj bi bio jedno, ali ovo, ogromno i bezlično... Kada se raspitivao među Jevrejinovim susedima, susretao je samo ćutnju. Bravar iz susednog ulaza, džin s kosom boje lana i nabreklih nogu, dugo ga je promatrao, dok mu se vilica pomerala, a onda je otišao rekavši: „Mi ovdena gledamo svoja posla, gos’n.“ Kepler je posmatrao tog grubijana kako ulazi u svoju radnju i razmišljao o ženi brusača sočiva, jedroj i mladoj, sve dok mu misli ne bi odlutale na neku drugu stranu, nesposoban da se iz svega toga ispetlja.
A onda, jednoga dana, nešto se pomerilo. sa skoro čujnom škripom zubaca i poluga i javio se, izgledalo je, pokušaj da mu se gubitak nadoknadi.
Prepoznao ga je po hodu dok je bio daleko, tu tešku pogurenost i njihanje, kao da je pri svakom koraku modelovao neki komplikovan oblik u vazduhu koji se opirao pred njim, a onda oprezno ulazio u njega. Kepler se najednom priseti hola prepunog sveta u Benateku i kako pozivar prilazi od stola svog gospodara i govori mekano, kao i toliko puta pre toga, traže vas, gospodine, i velike glave koja se osmehuje sa svog čipkastog okovratnika nalik tanjiru i jedne ruke koja se kradomice polaže na ivicu stola kao usta guštera. Ali nešto se sada u njemu promenilo. Držanje mu je bilo bolnije nego nekada i približavao se lica oprezno nagnuta dok je pažljivo držao kaiš od uzengija šarenog ponija.
„Ра, gospodine matematičaru, jeste li to vi?“ reče opipavajući vazduh ispruženom rukom. Jedino mu je vidovitost bila ostala, njegove očne duplje bile su prazne zvezdice: oslepili su ga.
Prošlo je šesnaest godina od kada su se poslednji put sreli, na Tihovom pogrebu u Pragu. Jepe nije ostario. Oslepljenje je s njegovog lica iscedilo sve sem neke detinjaste budnosti, tako da je izgledalo kao da sluša nešto što je daleko, preko onoga što je odmah bilo tu. Bio je odeven u prosjačku odeću. „Prerušen, naravno“, reče on, smeškajući se. Putovao je u Prag. Nije pokazao nikakav znak iznenađenja zbog njihovog susreta. Možda je kod njega vreme, mislio je Kepler, u toj nepromenljivoj tami, drugačije funkcionisalo, pa šesnaest godina nije ništa predstavljalo.
Otišli su u neku krčmu na keju. Kepler je odabrao jednu u kojoj ga nisu poznavali. Rekao je da je i on samo u prolazu kroz grad na svom putu dalje. Nije bio siguran zbog čega je osetio potrebu da se prikriva. Jepeovo prazno lice s napetošću se nadvilo nad njim, smešeći se na laž, i on pocrvene kao da su one zborane rane mogle da ga vide. U krčmi je bilo mirno. U jednom uglu dva starca su sedela i igrala staru igru domina. Krčmar je doneo dva vrča piva. Gledao je kepeca s ljubopitljivošću i blagim gađenjem. Keplerov stid se pojača. Trebalo je da kući pozove to stvorenje.
„Tengnagel je mrtav, to znate?“ reče Jepe. „Naneo vam je neku nepravdu, rekao bih.“
„Da, bilo je nekih nesuglasica među nama. Nisam čuo da je umro. Šta je s njegovom ženom, Dančevom ćerkom?“
Kepec se nasmeja i odmahnu glavom. uživajući u tajnoj šali. „I gospođa Kristina je mrtva. Toliki su pomrli, samo smo još vi i ja ovde, gospodine.“ Na prozoru krčme najednom se ukaza kao krv crveno jedro jedrenjaka koji je plovio uzvodno. Domine zazveckaše, a jedan od staraca promrmlja neku kletvu.
„А šta je bilo s Italijanom?“ upita Kepler.
Za trenutak se činilo da kepec nije čuo, ali zatim reče:
„Mnogo godina ga nisam video. Odveo me je u Rim kada je meštar Tiho umro. Kakva vremena!“ Bila je to sjajna priča. Kepler je video pinije, stubove i kamene lavove, svetlost sunca na mermeru, čuo smeh nafrakanih drolja. „U to vreme bio je žestok čovek, sklon dvobojima i kavgama, veliki kockar u igri s kockicama, jurio je od jedne do druge igre s mačem sa strane i svojom ludom, vaš ponizni sluga, gospodine, iza sebe.“ Ispružio je ruku, napipavajući svoj vrč; Kepler ga kradomice gurnu u njegovu raširenu šaku. „Sećate se kad smo ga negovali, gospodine, u Dančevoj kući? Ona rana nije nikada sasvim zarasla. Zaklinjao se da po njoj može da oseti predstojeće promene vremena.
„Mislili smo da će umreti“, reče Kepler. Kepec je klimnuo glavom. „Imali ste poštovanja prema njemu, gospodine, uviđali ste njegove vrednosti, baš kao i ja.“
Kepler se trže. Da li je to bilo tačno? „Bio je pun života“, reče on. „Аli on je nitkov, ipak.“
„О, da!“ Nastade pauza, a Jepe se naglo zasmeja. „Reći ću vam nešto da vas razveselim, ipak. Znali ste da je Danac dopustio Tengnagelu da se oženi njegovom ćerkom, jer je ta žena bila noseća? Ali to žgebe nije bilo Tengnagelovo delo. Feliks je tamo bio pre njega.“
„А da li je Junker to znao?“
„Svakako. Ali nije ga bilo briga. Njega je jedino zanimalo da učestvuje u bogatstvu Brahea. Vi biste, ipak, gospodine, trebalo da shvatate tu šalu. Ono za što vas je Tengnagel prevario, sada je nasledilo Italijanovo kopile.“
„Da“, reče Kepler, „Zgodna predstava“, i nasmeja se, ali preko volje; između rogonje i šašavka nije bilo šta da se bira. Osetio je uobičajenu nelagodnost; kepec je previše znao. „А gde je sada Italijan?“ upitao je. „U zatvoru ili opet u bekstvu?“
Jepe naruči još dva piva i dopusti Kepleru da plati.
„Ра, i jedno i drugo, na neki način“, reče on. „Nikada nije mogao da bude na miru, taj. U Rimu je imao priliku da bude gospodin, jer je imao prijatelja i zaštitnika, čak je imao i papinu naklonost, Njene Svetosti Klementa, kako bi to on rekao. Ali je previše pio i previše se kockao i govorio suviše otvoreno i stvarao neprijatelje. Jednoga dana u tuči oko poena u igri s reketima probio je jednom igraču gušu i usmrtio ga. Pobegao je iz grada i otplovio na Maltu, gde je mislio da će nam vitezovi pružiti utočište. Bacili su ga u tamnicu. Bio je bučan gost, međutim, kao što možete i zamisliti, a posle nedelju dana bilo im je drago da mu dopuste da pobegne.“ Jedna mačka skoči s brzom gracioznošću na šank na koji je krčmar bio oslonjen i slušao. Jepe otpi piva i obrisa usta rukavom. „Mesecima smo lutali kroz mediteranske luke, dok su nam vatikanski špijuni bili za petama. Onda smo čuli neku priču o pomilovanju koje je dao papa, pa iako sam ga upozorio da je to trik, on je samo hteo da se vrati u Rim. U luci Erkole, carinici, španski zvrndovi, procenili su da je neki krijumčar pa su ga bacili u ćelije. Kada su ga napokon pustili da ode, naš brod za Rim već je isplovio. Stajao je na obali i posmatrao ga kako odlazi, crveno jedro, sećam se. Plakao je od besa i zbog sebe, najzad poražen. Njegov prtljag već je bio na brodu i. ništa mu nije bilo ostalo.“
Izašli su iz krčme. Ledeni vetar duvao je s reke, a snežne pahuljice se kovitlale u vazduhu. Kepler je pomogao kepecu da uzjaše. „Zbogom“, reče Jepe, „više se nećemo sresti, čini mi se.“ Poni je tukao kopitama i nervozno rzao, njušeći nepogodu koja je nadolazila. Jepe se osmehnu dok se slepo lice mrštilo. „Umro je, znate, gospodine, na toj plaži u luci Erkole, psujući Boga i sve Špance. Stare rane su se otvorile, a imao je i groznicu. Na samrti sam mu držao ruku. Dao mi je dukat da platim misu za njegovu dušu.“
Kepler odvrati pogled. Tuga je navirala u njemu, napeta i čudnovata kao suze u snu, i isto toliko kratka. „Bio je pun života“, reče on.
Jepe klimnu glavom. „Mislim da ste mu zavideli na tome, gospodine?“
„Da“, saglasi se s blagim iznenađenjem, „da, zavideo sam mu na tome.“ Pružio je kepecu jedan florin.
„Još jedna misa? Ljubazni ste, gospodine.“
„Каkо ćete živeti u Pragu? Hoćete li naći neko mesto?“
„Ра ja imam nameštenje.“
„Stvarno?“
„Da“ i opet se nasmeja. I dok ga je posmatrao kako se polako udaljava kroz sneg, Kepler shvati da ga nije pitao ko ga je to oslepio. Možda je i bolje bilo da ne zna.
Те noći usnio je san, jedan od onih prisilnih velikih i mračnih zapleta kakve povremeno usnuli um ume da izleže, opširan i enigmatičan i pun neobjašnjivih značenja. Pojavila su se dobro poznata lica, brljiva i malo sluđena, glumci iz snova koji nisu imali vremena da nauče svoje uloge. Italijan je ušao, odeven kao rozekrucijanski vitez. U ruci je nosio malu pozlaćenu statuu koja je najednom oživela i progovorila. Imala je Reginino lice. Proslavljala se neka svečana i složena ceremonija, a Kepler je shvatio da je to bilo alhemičarsko venčanje tame i svetlosti. Probudio se pri nejasnom sjaju zimske zore. Sneg je napolju brzo padao, a njegova neodređena senka kretala se po zidu pored kreveta. Neka čudna sreća opet mu se sakupila u srcu, kao da je problem koji je čitavog života nosio bio razrešen; bila je to tako čvrsta i fina sreća da se nije raspršila čak ni kada se setio da je, šest meseci ranije, u svojoj dvadeset i sedmoj godini, u Falačkoj, od upale mozga, umrla Regina.
*

Paslika tog sna nikada nije u potpunosti izbledela. Njen srebrnast sjaj bio je tajanstveno prisutan na svakoj stranici njegove knjige o harmoniji sveta, koju je dovršio u iznenadnoj izbezumljenosti u proleće 1618. Carevina je hrlila pravo u rat, a jedva da je to primećivala. Trideset godina sakupljao je materijal i alate za tu, konačnu sintezu. A sada je, kao poludeli ribar, vukao konopce svoje mreže iz svih pravaca. Bio je u zanosu. Bezbroj puta zatekao je sebe kako sedi za stolom, ili kako šeta gradskim zidinama po kiši, a da se pri tome jedva sećao kako je tamo dospeo. Odgovarajući na neku Suzaninu opasku, shvatio bi da je čitav čas prošao otkad je ona progovorila. Po noći bi moždane vijuge koje su se uvrtale greškom zapale u vreću snova, a izjutra bi se s mukom izvlačile obavijene istim mislima, kao da nije bilo nikakvog prekida. Više nije bio mladić, bio je slabog zdravlja, a ponekad je sebe zamišljao kao neku stvar napravljenu od krpa i slame koja mlitavo visi o velikoj i okrugioj glavi, kao one lutke koje je toliko želeo kao dete, okačene za kosu u radnji nekog lutkara.
Harmonia mundi za njega je bila neka nova vrsta rada. Ranije, putovao je u nepoznato, a knjige koje je na povratku donosio bile su fragmentarne i enigmatske karte koje na izgled nisu imale nikakve uzajamne veze. Sada je shvatio da to nisu bile mape ostrva neke Indije, već raznih delova obale jednog velikog sveta. Harmonia je predstavljala njihovu sintezu. Mreža koju je ucrtavao pretvorila se u koordinate neke kugle. To mu je izgledalo kao prikladna slika, jer zar sfera i krug nisu predstavljali osnove zakona harmonije sveta? Mnogo godina ranije, definisao je harmoniju kao ono što duša stvara uočavajući kako izvesne proporcije u svetu odgovaraju prototipovima koji postoje u duši. Kako se na proporcije nailazi na sve strane, u muzici i u kretanju planeta, u ljudskim i biljnim oblicima, ljudskim sudbinama čak, one su samo odnosi i ne postoje mimo duše koja opaža. Kako je takvo opažanje moguće? Seljaci i deca, varvari, životinje čak, osećaju harmoniju tona. Prema tome, mora biti da je opažanje instinkt u duši, zasnovano na dubokoj i suštinskoj geometriji, onoj geometriji koja je izvedena iz prostog deljenja krugova. Već dugo vremena smatrao je da je to tako. Sada je preduzeo onaj kratak korak do spajanja simbola i predmeta. Krug je nosilac čistih harmonija, čiste harmonije su prirođene duši, pa su tako duša i krug jedno te isto.
Kakva jednostavnost, kakva lepota. To su bili kvaliteti koji su ga podržali da istraje kroz iscrpljenost i povremene napade besa pred nerazumljivošću materijala. Stari naučnici su pokušavali da objasne harmoniju putem mistike brojeva pa su se utapali u složenosti i bezvrednoj magiji. Međutim, razlog zbog koga izvesni odnosi stvaraju sklad a drugi nesklad ne može se naći u aritmetici, već u geometriji, a naročito u podeli kruga pomoću pravilnih poligona. U tome je bila lepota. A jednostavnost je bila u tome što se harmonični rezultati stvaraju samo putem onih poligona koji se mogu konstruisati jedino šestarom i lenjirom, alatkama klasične geometrije.
On će pokazati da je čovek uistinu magnum miraculum. Sveštenici i astrolozi će reći da nismo ništa, ilovača, pepeo i sokovi. Ali Bog je stvorio svet prema istim onim zakonima harmonije koje i svinjar ima u svom srcu. Da li položaji planeta utiču na nas? Da, ali Zodijak nije stvarno postojeći luk, samo slika duše projektovane na nebu. Mi ne patimo, već delamo, nismo pod uticajem već sami predstavljamo uticaje.
To su bile vazdušaste visine po kojima se kretao. Vrtelo mu se u glavi. Vid mu je slabio, sve ono što je gledao podrhtavalo je kao da je ispod vode ili u dimu. San je postao neka vrsta spoticanja kroz mračan prostor: Spuštajući se s nekog visokog uzleta misli, zatekao bi Suzanu kako ga drma uplašena, kao da je neki mesečar koga je izbavila sa ruba.
„Šta je bilo, šta?“ mrmljao je, misleći na požar i poplavu, decu mrtvu, rukopise ukradene. Rukama mu je držala lice.
„Oh Keplere, Keplere...“
Sada se vratio skroz natrag do Mysteriuma i teorije koja je godinama predstavljala njegovu sreću i njegovu stalnu nadu, do ugradnje pet pravilnih tela u intervale između planeta. Njegovo otkriće zakona elipse u Astronomia nova zadalo je udarac toj ideji, ali udarac koji nije bio dovoljno snažan da uništi njegovu veru. Pravila proste harmonije moraju se na neki način naterati da objasne nepravilnosti u ovom modelu sveta. Taj problem ga je oduševljavao. Nova astronomija koju je izumeo razorila je stare simetrije; zato mora da pronađe nove i finije.
Počeo je tako što je pokušao da periodima revolucije planeta pripiše harmonične odnose kakve nalažu muzičke mere. Ali nije uspelo. Zatim je pokušao da razazna harmonični niz u veličinama ili zapreminama planeta. I opet nije uspeo. Onda je pokušao da uklopi najmanje i najveće solarno rastojanje u skalu, ispitao odnose minimalnih i maksimalnih brzina i promenljivih perioda koji su potrebni svakoj planeti da rotira po jedinici dužine svoje orbite. I onda na kraju, finim trikom tako što je mesto posmatranja postavio ne na Zemlju već na Sunce i odande izračunao razlike u ugaonim brzinama koje bi posmatrač na Suncu mogao očekivati da vidi, pronašao ga je. Jer postavljajući ta dva ekstrema brzina tako posmatranih jednog prema drugom, i u kombinovanim parovima među drugim planetama, izvukao je intervale kompletne skale, kako molske tako i durske. Nebeska kretanja, mogao je onda da napiše, nisu ništa drugo do neprekidna pesma za više glasova, opažena ne uhom nego duhom, uobličena muzika koja postavlja graničnike u neizmernom protoku vremena.
Još nije bio gotov, ni izbliza. U Misterium-u je pitao kakva je veza između vremena koje je potrebno nekoj planeti da dovrši svoju putanju i njenog rastojanja od Sunca, i nije našao zadovoljavajući odgovor. Sada se pitanje vratilo neodložnije nego ikad. Pošto Sunce upravlja kretanjima planeta, a smatrao je da je tako, onda to kretanje mora da stoji u vezi sa solarnim rastojanjima ili bi inače svemir bio besmislena i proizvoljna tvorevina. Ovo je bio najtamniji čas njegove duge noći. Mesecima je skapavao nad ovim problemom, koristeći se Tihovim rezultatima posmatranja kao ogromnim točkovima sa slovima nekog kabaliste. A kada je rešenje došlo, došlo je, kao i uvek, na zadnja vrata razuma, oklevajući stidljivo, kao anđeo obznanitelj preneražen ogromnošću njegovog puta. Jednog jutra, sredinom maja, dok je Evropa opasivala svoj mač, osetio je kako ga je dotakao vrh krila i začuo kako neki blagi glas kaže Ovde sam.
Izgledalo je nevažno, obična sitnica. Stajalo je na stranici i nije izgledalo ništa značajnije od, recimo, bilo čega, obične fusnote kod Euklida, jednog od Galilejevih anagrama, delića besmislice iz ružnog sna nekog đaka, a ipak je to bila jedna trećina njegovih večnih zakona i potporni most između harmoničnih odnosa i pravilnih tela. Pisalo je da se kvadrati revolucija bilo koje dve planete odnose kao i kubovi njihovih srednjih rastojanja od Sunca. To je bio trijumf. To mu je pokazalo da neslaganja u rastojanju koja su preostala pošto su ubačeni pravilni poligoni između orbita planeta nisu bila manjkavost njegovih proračuna već neizbežne posledice dominantnog principa harmonije. Svet je, shvatio je napokon, beskrajno kompleksnija i suptilnija tvorevina nego što je to on ili bilo ko drugi zamišljao. Osluškivao je u nadi da će čuti melodiju, a tu su bile simfonije. Kako samo nije bio u pravu kada je tražio geometrijski dovršen, zatvoren kosmos! Običan satni mehanizam ne može postojati van realnosti, koja je vrhunac harmonije. Pravilna tela su materijal, ali harmonija je oblik. Tela opisuju sirovu masu, harmonija propisuje finu strukturu, čime celina postaje ono što jeste, savršeno umetničko delo.
Dve nedelje pošto je formulisao taj zakon knjiga je bila gotova. Odmah je krenuo sa štampanjem, u nekoj vrsti panike, kao da bi požar ili poplava, nešto čega se najviše plašio, ili neki drugi bauk mogli da se sruče na njega pre no što uspe da objavi svoj testament. Osim toga, i štampanje je bilo nekakav posao, pa kako je onda mogao jednostavno da se zaustavi? Putanja u koju je još davno ušao još dugo će trajati, odneće ga kroz nove knjige, u mršave tokove njegove karijere. Pa čak i da je bio u stanju da se odmori, odmor je bio nedopustiv, jer tada bi morao da se suoči, u strašnoj tišini, s onim demonom koji je počeo da mu se penje uz leđa, čiji je vreo dah osećao na svom vratu.
Harmonija sveta godinama ga je opsedala, ogroman teret koji ga je pritiskao; sada je bio svestan čudnog osećanja lakoće, skoro bezbrižnosti, kao da je opet popio dozu Vinklmanovog narkotisanog vina. To je bio demon. Prepoznao ga je. I ranije ga je sretao, jedno te isto osećanje, kada je, u knjizi Astronomia nova, dragovoljno odbacio godine rada zarad jedne greške od nekoliko lučnih minuta, ne zato što je grešio svih tih godina – mada jeste – već da bi razorio prošlost, ljudsku i beznadežno manjkavu prošlost, i krenuo iz početka s pokušajem da dostigne savršenstvo: ono isto nesmotreno, euforično osećanje njihanja na rubu dok mu veseli glas šapuće na uho skoči.
*

Drugi i daleko manje primamljivi bezdani ukazivali su mu se pod nogama. Svet koji je nekada izgledao tako širok, svakodnevno se sužavao. Vojska Falačke bila je poražena u bici na Beloj gori, a Bohemiju su ponovo osvojili katolici, ali verski rat je još uvek besneo. Carevina je bila u plamenu, a on se nalazio na najvišem spratu. Mogao je da čuje kako vatre grme iza njega, rušenje zidova i pucanje drvene građe dok je još jedno stepenište popuštalo. Pred njim je bio samo razlupan prozor i iznenadni studeni plavi vazduh. Kada su u jesen 1619. godine izbornik Fridrih i njegova žena, princeza Elizabeta, ušli u Prag kako bi prihvatio krunu koju su mu bohemijski protestanti ponudili, Harmonija sveta već je bila u štamparskim presama, a Kepler je imao vremena da samo s poslednjih nekoliko primeraka ukloni posvetu engleskom kralju Džejmsu, ocu princezinom. Nije mu bila potrebna ta veza koja bi ga obeležila kao sumnjivog. Čak ni njegovi napadi na bratstvo rozekrucijanaca i njegove svađe s engleskim rozekrucijancem Robertom Fladom, nisu mu doneli slavu: carske partije, kako je bio čuo, tražile su ono što je morao da krije, da s ponosom maše tom preterano srdačnom lojalnošču prema svom katoličkom caru Ferdinandu. Očajavao je, nije bio dobar u politici. Nije čak bio više ni siguran ko se protiv koga borio u tom ratu. Bohemijski baroni nisu prihvatili poraz kod Bele gore, ali oni su predstavljali samo lokalnu smutnju: sada se govorkalo da su Francuzi, pa čak i Danci, bili tu umešani. Kepler je bio zbunjen. Da li su ta daleka kraljevstva zaista toliko brinula za veru i sudbinu male Bohemije? Mora da je sve to zavera. Rozekrucijanci su za to bili krivi, ili Vatikan.
Sada se, kao što je i znao da hoće, stari točak okrenuo: svim luterancima bilo je naređeno da napuste Linc. Kao carski matematičar, bar po tituli, Kepler je mogao da se nada izuzimanju. Prestao je sa svojim hodočašćima Vinklmanovoj napuštenoj radnji i klonio se verskih službi. Ali nevidljivi spletkaroši nisu se tako lako mogli odvratiti. Katoličke vlasti oduzele su mu biblioteku. S gorčinom se divio preciznosti njihovog cilja; teško je bilo izdržati taj udarac. A onda, skoro da je bilo komično, luteranci su izbacili jednog posebnog mučitelja u liku pastora Hiclera. Kepler se osećao kao da je sateran u ugao, stari, zbunjeni pacov.
Javni nemir se uklopio u tamu njegovog srca, gde je besneo lični rat. Nije mogao da razazna šta je bio uzrok borbe niti nagrada za koju se borio. S jedne strane bilo je sve ono što mu je bilo drago, njegov rad, njegova ljubav prema ženi i deci, njegovo mišljenje; a s druge strane bilo je ono što nije mogao da imenuje, pijana snaga koja nema lice. Da nije to ipak bio, pitao se, demon koji se uzdigao s poslednjih stranica knjige Harmonia mundi koji se nagojio od nesreće sveta? Upravo tada je počeo da sumnja da postoji veza između njegovih unutrašnjih pomama i evropskog rata i da se plaši za svoj zdrav razum. Pobegao je s tog bojišta u umrtvljujuće mukotrpan rad na Tabulae Rudolphinae. Tamo, između stubaca životnog dela Tiha Brahea, mogao je da se krije. Ali ne zadugo. Taj manevar je uskoro bio iscrpljen. Onda je krenuo na prvo od svojih frenetičnih lutanja. Na putu se osećao lakše, ratni sukob u njemu se primirio na neko vreme zbog nedaća i razočaranja na putu. Izgledalo je da je demon to i želeo.
Kao izgovor koristio je novac koji mu je kruna dugovala. Štampanje Tabela biće skup posao. Krenuo je u Beč na Ferdinandov dvor. Posle četiri meseca cenkanja tamo osvojio je bedno delimično namirenje od 6.000 florina. Blagajna, međutim, pametnija i brižljivija od Cara, odmah je prenela nadležnost za isplatu na tri grada, Nirnberg, Kempten i Memingen. Kepler se opet otisnuo, a činilo mu se da čuje kako Beč puca u opštem veselju iza njega. Pred kraj zime sakupio je iz škrtih kasa triju gradova 2.000 florina. To će biti dovoljno da se kupi papir za Tabele. Taj napor ga je i iscrpeo i on se umorno kretao put kuće.
Kada je stigao u Linc, zatekao je grad pretvoren u vojni logor. Bavarski garnizon koji je Car tamo poslao bio je raspoređen po kućama na sve strane. Kod štampara Planka jedno odeljenje vojnika bilo se smestilo za ručak između presa, a njihov smrad je nadjačavao poznate mirise boje i mašinskog ulja. Sav posao bio je obustavljen. Nezainteresovano su ga posmatrali dok je pred njima poigravao u bespomoćnom besu. Kao da je među njih pao s neke druge planete. Uglavnom su bili sinovi siromašnih farmera. Kada je štampanje najzad krenulo, počeli su da pokazuju neku detinjastu zainteresovanost za taj posao: mali broj njih je ranije video kako mašina radi. Okupili bi se oko Plankovih ljudi u nemim grupicama, buljili i tiho disali kao stoka kraj plota. Iznenadni beli rascvat izvučenog otiska nikada nije prošao a da nije izazvao opšti uzdah iznenađenja i zadovoljstva. Kasnije, pošto se zaprepašćujuća činjenica upila u njihovo poimanje da je Kepler bio jedini uzrok tog moćnog napora, oni su svoju zastrašenu pažnju usmerili na njega. Tiskali bi se da bi mu se približili dok je bio za tezgama ili kraj korektorskog stola, pokušavajući da dokuče iz njegovog govora o keglama, impresumu i šmustiklama neki ključ za tajnu njegove čarolije. A povremeno bi sakupili dovoljno hrabrosti da mu ponude vrč piva ili malo duvana, dok su se besno cerili svojim čizmama i preznojavali. Privikao se na njihovu prisutnost i prestao da na njih obraća pažnju, sem što bi mu nešto s vremena na vreme progovorilo, u isti mah i blago i uporno, iz te tople i bučne gomile života što mu je pritiskala leđa. Tada bi se opet razbesneo, derao u njihova zabezeknuta lica, mahao rukama dok je lupajući nogama o pod izlazio iz radnje.
U proleće su se pobunili luteranski seljaci, umorni od mrcvarenja i gladi, a najviše siti svog arogantnog Cara. Preleteli su preko severne Austrije, pomahnitali zbog uspeha, ne verujući sopstvenoj snazi. Početkom leta bili su pod zidinama Linca. Opsada je trajala dva meseca. Grad je bio loše utvrđen i ubrzo je za ishranu spao na konjsko meso i supu od kopriva. Keplerova kuća bila je uza same zidine i iz njegove radne sobe mogao je da gleda dole preko šanaca i predgrađa gde su se odvijale najžešće bitke. Kako su, gledani odozgo, protagonisti izgledali sićušni, a kako su se opet dobro videli njihova krv i prosute utrobe. Miris smrti ga je zapljuskivao dok je radio. Jedno odeljenje vojnika bilo je smešteno u njegovoj kući. Neke od njih je prepoznao iz štamparije. Mislio je da će mu se deca uplašiti, ali ona kao da su na sve to gledala kao na neku divnu igru. Jednoga jutra, usred ljutog okršaja, došla su da mu saopšte da mrtav vojnik leži u njegovom krevetu.
„Mrtav, kažete? Ne, ne, on je samo ranjen; vaša ga je mama tamo smestila da se odmori.“
Kordula je odmahivala glavom. Tako ozbiljna devojčica! „Оn je mrtav” reče ona odlučno. „Muva mu je u ustima.“
Pred kraj juna seljačke snage su jedne noći probile zid i zapalile deo ulice pre nego što su ih potisnuli. Plankova radnja bila je uništena, a sa njom i svi tabaci Tabela koji su do tada bili odštampani. Kepler je odlučio da je vreme da krene. Početkom oktobra, opsada je već davno bila prestala, a seljaci slomljeni, spakovao je sve što je imao i našao se na putu za Ulm, ekskomuniciran i bez prebijene pare, da se više nikada tu ne vrati.
U Ulmu je neko vreme skoro bio srećan. Bio je ostavio Suzanu i decu u Regensburgu i, ponovo sam posle toliko godina, osetio kao da se vreme na neki čaroban način zavrnulo i on ponovo bio u Gracu, ili čak Tibingenu, u doba kad život nije čestito ni počeo, a budućnost bila beskonačna. Gradski lekar Georg Horst, poznanik još iz praških dana. iznajmio mu je malu kuću u ulici Raben. Pronašao je nekog štampara, Jonasa Zaura. Na početku, posao je dobro napredovao. Još uvek je zamišljao da će mu Tabele doneti bogatstvo. Po čitave dane je provodio u štampariji. Subotom uveče bi se on i Georg Horst brzo zajedno napili i do u sitne sate raspravljali o astronomiji i politici.
Ali on nije mogao zadugo da sedi s mirom. Stari nemir ponovo se javio u njegovom srcu. Štampar Zaur bio je dostojan svoga imena pa je dolazilo do svađa. I opet je Kepler okrenuo svoje nade k Tibingenu i Mihaelu Mestlinu; da li bi Grupenbah, koji je štampao Mysterium, mogao da mu dovrši Tabele. Pisao je Mestlinu, pa pošto nije dobio odgovor, krenuo je pešice u Tibingen. Ali to je bio februar, vreme je bilo loše, i dva dana kasnije zaustavio se na raskrsnici usred polja s repom, iscrpljen i sav očajan, ali ne toliko da ne bi mogao da shvati, s nastranom veselošću, kako je čitav njegov život bio sabran u toj njegovoj slici, čovečuljak, mokar i umoran, kako se premišlja na račvi puta. Vratio se. Gradski savet u Eslingenu poklonio mu je konja, koji je dobijen od gradske kuće za nemoćne. Životinja ga je dovoljno hrabro odnela do Ulma, a onda izdahnula pod njim. I opet je video svu prikladnost, taj trijumfalni ulazak, na skrhanoj kljusini, u grad u kome je jedva bio poznat. Pomirio se sa Jonasom Zaurom, i napokon, posle dvadeset godina, Tabele su bile dovedene do kraja.
Dvojica rođaka Tiha Brahea posetila su ga jednog dana u njegovom stanu u ulici Raben, Holgar Rozenkrands, sin državnika, i Norvežanin Aksel Gildenstjern. Bili su na putu za Englesku. Kepler je razmišljao. Voton, ambasador kralja Džejmsa u Pragu, jednom ga je nagovarao da dođe u Englesku. Rozenkrands i Gildenstjern bili su srećni da ga povedu sa sobom. Nešto ga je zadržalo. Kako bi mogao da napusti svoju domovinu, bez obzira koliko su strašni bili ratni potresi? Ništa mu nije bilo preostalo do da ode u Prag. Bar je imao Tabele da ponudi Caru. Nije imalo izgleda da to bude dovoljno. Njegovo vreme bilo je prošlo. Čak se i Rudolf u svojim poslednjim danima zamorio od svoga matematičara. Ali nekud je morao da ode, da učini nešto, pa se tako ukrcao na skelu koja je išla u pravcu glavnog grada, gde ga je, a da to niko od njih nije znao, očekivao Valenštajn.
*

Sada, grejući svoje promrzline uz vatru u kući Hilebranda Biliga, razmišljao je o vremenu koje je proveo u Zaganu. Ako ništa drugo, bio je bar utočište gde se na neko vreme primirio a nemir njegovog srca se hranio onim što je njegov novi gospodar činio. Valenštajnov svet sav se sastojao od buke i događaja, beskonačnog dolaženja i odlaženja uz pratnju udaljenih kanonada i topota konja u ponoć: kao da je i on bio u begu od nekog neumoljivog ličnog demona. Ipak, Kepler nije nikada poznavao nekog ko se tako uklapao u oblik i veličinu prostora koji mu je bio dodeljen. Kakva bi to praznina mogla biti u njemu koju bi đavo što se prikrada mogao da traži za svoj dom?
Bilig je vredno pregledao račune krčme za kuhinjskim stolom, ližući vrh olovke i uzdišući. Frau Bilig je sedela pored njega i krpila dečje čarape. Kao da ih je Direr naslikao. Promaja koja je dolazila od prozora lelujala je plamen sveće. Čuo se zvuk vetra i kiše, prigušena arlauka onih što subotom uveče terevenče u krčmi, pucketanje vatre, hrkanje starog psa, ali ispod svega toga vladala je duboka tišina, potajna i nenarušiva, možda tišina same zemlje. Pa, Isuse dragi, zar sam ja dom napustio da bih se upustio u ovu ludu pustolovinu.
U početku se čuvao Valenštajna. Plašio se da ga ne kupi kao igračku, jer poznata je bila opšta opsednutost astrologijom. Kepler je bio i prestar i preumoran da bi se ponovo prihvatio te igre nagađanja i licemerja. Mesecima se suzdržavao, brinući zbog uslova koje mu je Valenštajn nudio, u želji da sazna šta će se od njega zahtevati zauzvrat. Razgovor, rekao je Valenštajn, smešeći se, vaše društvo, korist od vaše učenosti. Car, s loše prikrivenim oduševljenjem, nagovarao ga je da prihvati ponuđeno mesto, pa je iskoristio i priliku da na Valenštajna prenese znatan dug krune prema matematičaru. Valenštajn nije negodovao; od njegove umiljatosti Keplerovo srce je premiralo. Astronom će isto tako dobiti i jednu godišnju stipendiju od 1.000 florina iz zaganske riznice, kuću u Gričinu gde je general imao svoj dvorac i pravo na korišćenje štamparske prese s dovoljno papira za bilo kоје knjige kоје bi on želeo da objavi, a sve to bez uslova ili nekih prepreka. Kepler se usudio da se nada. „Da li bi to moglo biti, najzad, da li bi to moglo biti...“
E, nije moglo. Valenštajn je doista mislio da je nabavio jednog pitomog astrologa. Vremenom, posle mnogo sukoba, dogovorili su se da Kepler obezbedi podatke na osnovu kojih bi neki čarobnjaci koji imaju više volje sastavljali horoskope i kalendare. Što se ostalog tiče, bio je slobodan da radi kako mu je volja. Nije video nikakvog znaka da će carski dug biti podmiren, niti da će dobiti štampariju ni papir koji su mu bili obećani. Stvari su mogle i lošije da stoje. Bar je bila ta kuća, a čak je, s vremena na vreme, dobijao ponešto od svoje plate u vidu akontacije. Ako nije bio srećan, nije bio ni očajan. Hiclerova reč mu se vratila: mlaka. Zagan je bio varvarsko mesto, njegovi ljudi čudni i hladni, njihov dijalekt nerazumljiv. Bilo je malo razonode. Jednom je otputovao do Tibingena i divno proveo podnapitih mesec dana sa Mestlinom, gluvim i izlapelim sada, ali veselim uprkos tome. A jednoga dana mu je došla Suzana, s izrazom pomešanog zadovoljstva i iznenađenja, da bi objavila da je noseća.
„Таkо mi Boga“, reče on, „nisam tako star kao što sam mislio, a?“
„Nisi uopšte star, moj dragi, dragi Kepleru.“
Poljubila ga je, pa su se smejali, skoro postiđeni, zato što dele staru krivicu. Kako je to bio srećan dan, možda najbolji od svih dana tog zabavnog i dostojanstvenog, neprikladnog i sjajnog braka.
Valenštajn je izgubio interes za njega. čak i za njegove razgovore. Pozivi u dvorac su se proredili, a onda potpuno prestali, a Keplerov patron postao je stilizovano i povremeno prisustvo koje se ponekad moglo ugledati na rastojanju iza drveća, na vidiku ili na dugoj padini brda nekog sunčanog popodneva, kako kaska na konju među svojim pomoćnicima, kruta figura koja u ritmu klima glavom, kao neki sveti kip koji nose u kratkoj procesiji na blagdan. A onda, kao da je zaista pamćenje nekog svetovnog božanstva bilo podstaknuto, radnici s kolicima dokotrljali su jednoga dana, i izručili pred Keplerova vrata veliku gomilu mašinerije. Bila je to štamparska presa.
Sada je opet mogao da radi. Mogle su pare da se zarade na almanasima i kalendarima za moreplovce. Ali bio je bolestan te zime, bio je loše sa stomakom, a mnogo je patio od peska i kostobolje. Godine su ga teško pritiskale. Pomoćnik mu je bio potreban. U nekoj knjižici koja mu je bila poslata iz Strazbura našao je na stranici za posvetu javno pismo koje mu je naslovio sam autor, Jakob Barč, nudeći svoje ponizne usluge carskom astronomu. Kepler je bio polaskan pa je otpisao i pozvao učenika da dođe u Zagan. Barč je bio višestruki blagoslov. Bio je mlad, i poletan i zamarao je Keplera svojim nemogućim entuzijazmom. Kepler ga je zavoleo, ipak, a imao bi manje nevolja od toga što su se orodili da Suzana, njegova ćerka, a Barčova verenica, nije u sebi imala toliko Milerovih crta.
Mladić je dragovoljno preuzeo dirinčenje s almanasima, a Kepler je slobodno mogao da se vrati željenom projektu, svom snu o putu na Mesec. Veći deo te poslednje godine u Zaganu posvetio je knjizi Somnium. Ni jedna od njegovih knjiga nije mu pružila tako čudno zadovoljstvo kao ta. Bilo je to kao da se neka stara melodija čežnje i ljubavi napokon oslobodila. Priča o dečaku Durakotusu i njegovoj majci Filoksildi, veštici, i čudnim i zakržljalim stvorenjima s Meseca, ispunjavala ga je tihim unutrašnjim smehom prema samom sebi, njegovoj nauci, blagoj ludosti svega.
„Onda, prenoćićete ovde, doktore?“ Frau Bilig ga je posmatrala, dok su joj igle zastale.
„Da“, reče, „naravno; i hvala vam.“ Hilebrand Bilig podiže svoju izmučenu glavu sa svojih računa i bolno se osmehnu. „Možda biste mi pomogli s ovim brojkama, jer ne mogu s njima da izađem na kraj!“
„Da, rado.“
Hoće da znaju šta me je stvarno dovelo ovamo. O da, to žele. A onda, i ja to želim.
Kada je završio Somnium došlo je do nove krize, kao što je i znao da će doći. Otkud sad, taj nestašan nagon da se razori delo njegovog intelekta i da se jurne na luda putovanja u pravi svet? U Zaganu mu se činilo da je opsednut, ne nekim duhom već nečim nalik na pamćenje koje je tako živo da se ponekad činilo da će se pretvoriti u neku fizičku prisutnost. Bilo je to kao da je zaturio neku dragocenu sitnicu, pa zaboravio na nju. a da ga je njen gubitak ipak mučio. Sada se naglo prisetio Tiha Brahea kako bosonog stoji ispred njegove sobe dok kišovito jutro sviće nad Hradčanima, onog izgubljenog i zbunjenog izraza na njegovom licu, čoveka na samrti koji prekasno traži život koji je propustio, koji mu je njegov rad oteo. Kepler zadrhta. Da li je to bio isti taj izraz koji su Biligovi sada videli, na njegovom licu?
Suzana ga je netremice gledala u neverici. Nije hteo da joj susretne pogled. „Ali zašto. zašto?“ reče ona. „Šta će se time dobiti?"
„Moram da idem.“ U Lincu je morao da se postara oko obveznica. Valenštajn je bio u nemilosti, bio je otpušten. Car je zasedao sa skupštinom u Regensburgu, obezbeđujući da ga sin nasledi. „Duguje mi pare, moram da završim posao, moram da idem.”
„Dragi moj“, reče Suzana, pokušavajući da vidi da li bi šalom nešto uspela, „аkо odeš, očekivaću da vidim Sudnji dan pre no što se vratiš.“ Ali niko se nije nasmejao i ona dopusti da joj ruka ispadne iz njegove.
Otputovao je na jug u divlje zimsko vreme. Nije obraćao pažnju na elemente. Bio je spreman da ode sve do Praga ako bude potrebno, u Tibingen – u Vajlderštat! Ali Regensburg je bio dovoljno daleko. Znam da će me ovde susresti, prepoznaću ga po ružičastom krstu na grudima, i njegovoj gospi s njim. Jeste li tu? Ako sada priđem prozoru hoću li vas videti, tamo napolju, na kiši i u mraku, sve vas, kraljicu i smeonog viteza, smrt i đavola ...?
„Doktore, doktore, sada morate u krevet, da se odmorite, bolesni ste.“
„Каkо?“
„Drhtite.“
Bolestan? Zar je bio? Krv mu je vrila, a srce bilo kao prigušena grmljavina u grudima. Skoro se nasmejao: baš bi to ličilo na njega: ubeđen da mu je smrt bila blizu čitavog života, a onda da umre u srećnom neznanju. Ali ne. „Моrа da sam spavao.“ S mukom se uspravio u stolici, kašljući, pa ispruži uzdrhtale ruke k vatri. Pokaži im, svima pokaži, nikada neću umreti. Jer ovde nije došao da se nađe sa smrću već zbog nečeg sasvim drugog. Prevrni ravan kamen i eto ti: obilje i sram! „Takav sam san usnio, Biliže, takav san. Es war doch so schön.“
Šta ono beše rekao Jevrejin? Sve nam je rečeno, ali ništa objašnjeno. Da. Sve moramo da prihvatimo na reč. U tome je tajna. Kako je to jednostavno! Nasmešio se. Nije to bila samo obična knjiga koja je bila odbačena, već temelj životnog dela. Kao da to nije ni bilo važno. „Eh, moj prijatelju, takvi snovi...“
Kiša je tukla po svetu napolju. Ana Bilig priđe i napuni mu čašu punčom. Zahvalio јој je.
Ne umri nikad, ne umri nikad.

Napomena


Standardne biografije su Maks Kaspar: Kepler, urednik i prevodilac C. Doris Helman (London, 1959) i J. L. E. Drajer: Tiho Brahe (Edinburg 1890). Takođe moram da pomenem, još jednom, svoj dug i divljenje prema delu Artura Kestlera Mesečari (London, 1959). Knjiga Frensisa A. Jejtsa The Rosicrucian Enlightement (London, 1972) takođe mi je pružila vredan uvid u život i misao XVII veka.
Zbog njihove pomoći i ohrabrenja, želim posebno da zahvalim Donu Sermanu i Ruti Danam, kao i svojoj supruzi Dženet.
Johanes Kepler umro je u Regensburgu 15. novembra 1630.


1 Igra reči. U engleskom jeziku postoji izreka: Ni riba ni meso ni čestita crvena haringa, koja se na naš jezik prevodi izrekom: nit’smrdi nit’miriše. (Prim. prev.)