Nivoi života - Džulijan Barns

„Nekada je seljak gledao u nebo, gde je živeo Bog, plašeći se grmljavine, grada i božjeg gneva, nadajući se suncu, dugi i božjem blagoslovu. Sada je moderni seljak pogledao u nebo i umesto toga video manje strahotan dolazak pukovnika Freda Barnabija, s cigarom u jednom džepu i zlatnikom u drugom; Sare Bernar i njene autobiografske stolice; Feliksa Turnašona u njegovoj letećoj kućici od pruća, koja je imala salu za užinu, toalet i fotografsko odeljenje.“

Pustolovnog pukovnika-boema, čuvenu francusku glumicu i legendarnog fotografa, poznatijeg pod pseudonimom Nadar, veže neobičan hobi – letenje balonom. Same faktografske činjenice i urbani mitovi nude pregršt materijala za uzbudljivu priču o ljubavnim spletkama i dogodovštinama ovih živopisnih likova. Iakonam ne uskraćuje da se upravo time naslađujemo, Barns, svojstveno svojoj poetici, ove junake zapravo koristi da bi ispleo složeniju priču – onu o načinima na koje se čovek dâ vinuti u nebesa, a onda se s njih tropoštati.

Surovim potezom iz romantičnog i razigranog devetnaestog veka spuštamo se u nepregledne dubine piščevog ličnog očajanja, gde nas on detaljno sprovodi kroz godine koje su usledile nakon smrti njegove supruge, Pat Kavane. Spajajući istorijsko i intimno, zamišljeno i doživljeno, povest aerofotografije i povest sopstvenog sećanja, knjiga Nivoi života je, suštinski, roman o ljubavi.

Za Pet



GREH VISINE




Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni. Ljudi možda ne primete odmah, ali nema veze. Svet se svejedno promenio.

Pukovnik Fred Bernabi iz Kraljevske konjice, član Saveta Aeronautičkog društva, vinuo se sa doverske Gasne kompanije 23. marta 1882. i sleteo na pola puta između Dijepa i Nevšatela.

Sara Bernar se vinula iz centra Pariza četiri godine ranije, i sletela blizu Emerenvila u départementu Sena i Marna.

Feliks Turnašon vinuo se s Marsovih polja u Parizu 18. oktobra 1863; pošto ga je sedamnaest časova na istok nosio olujni vetar, prinudno je sleteo pokraj pruge u blizini Hanovera.

Fred Bernabi leteo je sam, u crveno-žutom balonu po imenu Pomračenje. Korpa mu je bila duga sto pedeset, široka devedeset i visoka devedeset centimetara, Bernabi je imao sto osam kilograma, nosio je prugast kaput, na glavu je natukao usku kapu, a da bi zaštitio vrat od sunca, napravio je traku od maramice. Sa sobom je poneo dva sendviča s govedinom, bocu mineralne vode Apolinaris, barometar da izmeri visinu, termometar, kompas i zalihu cigara.

Sara Bernar je putovala sa svojim ljubavnikom-umetnikom Žoržom Klerenom i profesionalnim aeronautom u narandžastom balonu po imenu Donja Sol, nazvanom po njenoj tadašnjoj ulozi u Komedi Fransez. U šest i trideset časova po podne, sat vremena pošto su poleteli, glumica je igrala majku, spremajući tartines de foie gras. Aeronaut je otvorio bocu šampanjca, ispalivši čep u nebo; Sara Bernar je pila iz srebrnog pehara. Potom su jeli narandže i hitnuli praznu bocu u jezero u Vensenskoj šumi. U naletu nadmoći, veselo su bacili balast na običan svet ispod sebe: porodicu engleskih turista na terasi stuba na Trgu Bastilje; svatove koji su uživali u seoskom pikniku.

Turnašon je putovao sa osmoro saputnika u aerostatu koji je sâm razmetljivo osmislio: „Napraviću balon – balon nad balonima – vanredno divovskih razmera, dvadeset puta veći od najvećeg.” Nazvao ga je Div. Leteo je pet puta između 1863. i 1867. Među putnicima na tom drugom letu bili su Turnašonova žena Ernestina, braća aeronauti Luj i Žil Godar i potomak prvobitne letačke porodice Mongolije. Nije zabeleženo šta su poneli od hrane.

To su bile klase koje su u to doba putovale balonom: engleski amater entuzijasta, kome nije smetalo da ga ismevaju kao „baloumnika” i koji je bio spreman da se popne u bilo šta ne bi li se vinuo u vazduh; najpoznatija glumica svoga doba, u znamenitom letu; i profesionalni balonista koji je lansirao Diva kao poslovni poduhvat. Dvesta hiljada gledalaca posmatralo je njegov prvi uspon, za koji je trinaestoro putnika platilo po hiljadu franaka; gondola aerostata, koja je ličila na dvospratnu kolibu od pruća, imala je salu za užinu, krevete, toalet, odeljenje za fotografisanje, pa čak i prostoriju za štampanje instant brošura za uspomenu.

Braća Godar bila su svuda. Osmislili su i napravili Diva, i nakon njegova prva dva putovanja doneli su ga u London na izložbu u Kristalnoj palati. Ubrzo potom treći brat, Ežen Godar, doneo je još veći vatreni balon, koji je dvaput uzleteo iz parka Krimorn. Zapremina mu je bila dvostruko veća od Divove, a peć na slamu, zajedno s dimnjakom, imala je 445 kilograma. Ežen je pristao da na svoj prvi londonski let povede sa sobom jednog engleskog putnika – za pet funti. Taj čovek je bio Fred Bernabi.

Ti balonisti su se rado saobražavali s nacionalnim stereotipima. Dok zbog nedostatka vetra lebdi u mestu nad Lamanšom, Bernabi „ne hajući za curenje gasa”, pali cigaru da bi bolje razmišljao. Kada mu dva francuska ribarska broda daju znak da se spusti da ga pokupe iz vode, on odgovara tako što „za pouku baci na njih primerak Tajmsa” – sugerišući, po svoj prilici, da jedan praktični engleski oficir može savršeno dobro i sam da se snađe, hvala lepo, Francuščići. Sara Bernar priznaje da je zbog naravi privlače baloni jer „me moja sanjalačka priroda stalno odnosi u više predele.” Tokom tog kratkog leta, dobija komfor obične stolice sa sedištem od pruća. Kada objavi priču o toj pustolovini, Sara Bernar mušičavo odlučuje da je ispriča iz tačke gledanja stolice.

Aeronaut bi se spustio s nebesa, potražio ravno mesto za prizemljenje, povukao uže ventila, izbacio kuku za hvatanje, i često odskočio dvanaest do petnaest metara u vazduh pre nego što se kuke na vrhu sidra zakače. Onda bi lokalno stanovništvo dotrčalo. Kada se Fred Bernabi prizemljio blizu dvorca Montinji, jedan znatiželjni seljak turio je glavu u poluizduvano platno i zamalo se ugušio. Meštani su drage volje pomogli u izduvavanju i savijanju balona; a Bernabiju su ti siromašni francuski radnici delovali mnogo ljubaznije i kulturnije nego engleski. Isplatio ih je zlatnikom od pola suverena, precizno navodeći kurs u vreme kada je napustio Dover. Jedan gostoljubivi farmer, g. Bartelmi Delanre, ponudio se da te noći ugosti aeronauta. Prvo je, međutim, usledila večera gospođe Delanre: omelette aux oignons, sotirani golub s kestenjem, povrće, nevšatelski sir, sajder, boca bordoa i kafa. Posle toga stigao je seoski lekar, kao i mesar s bocom šampanjca. Bernabi je zapalio cigaru pored vatre i razmišljao o tome kako je „svakako bolje spustiti se balonom u Normandiji nego u Eseksu.”

Seljaci koji su trčali za balonom što se spuštao blizu Emerenvila zaprepastili su se kad su videli da je u njemu žena. Sara Bernar je bila naviknuta da grandiozno izlazi na scenu: da li je ijedan izlazak bio veličanstveniji od tog? Naravno, prepoznali su je. Seljaci su je, kako i priliči, zabavili vlastitom dramom: pričom o jezivom ubistvu koje je nedavno počinjeno baš tu, tačno tu gde ona sedi (na stolici s koje sluša i priča). Ubrzo je počela da pada kiša; glumica, čuvena po svojoj vitkosti, šalila se da je isuviše mršava da bi pokisla – prosto će se provući između kapljica. Onda, nakon ritualne podele napojnica, balon i njegova posada otpraćeni su do emerenvilske stanice da uhvate poslednji voz za Pariz.

Znali su da je opasno. Fred Bernabi se ubrzo po poletanju skoro sudario s dimnjakom gasne kompanije. Donja Sol je zamalo pala u šumu baš pre no što je sletela. Kada se Div srušio u blizini pruge, iskusni Godarovi su mudro iskočili pre udara o zemlju; Turnašon je slomio nogu, a njegova žena je zadobila povrede u predelu vrata i grudi. Gasni balon mogao je da eksplodira; vatreni balon, kao što je i očekivano, mogao se zapaliti. Svako uzletanje i sletanje bilo je rizično. A veće nije značilo i sigurnije: značilo je – kao što je slučaj Diva to potvrdio – više izloženo milosti i nemilosti vetra. Prvi aeronauti koji su preletali Lamanš često su nosili sigurnosne nadjakne od plute u slučaju da se prizemlje na vodi. I nije bilo padobrana. U avgustu 1786. – u ranom detinjstvu balona – jedan mladić je poginuo u Njukaslu, pošto je pao s nekoliko desetina metara visine. Bio je jedan od onih koji su držali kanape što ne daju balonu da poleti; kada je nalet vetra iznenada pomerio platno balona, njegovi sadruzi su kanape pustili, dok ih je on i dalje držao, te se vinuo u nebo. Onda je ponovo pao na zemlju. Kako piše jedan savremeni istoričar, „Udarac mu je nabio noge u leju cveća do kolena i probio unutrašnje organe, koji su se prosuli po zemlji.”

Aeronauti su bili novi argonauti, njihove pustolovine su se odmah beležile. Let balonom povezivao je grad i selo, Englesku i Francusku, Francusku i Nemačku. Prizemljivanje je izazivalo čisto uzbuđenje: balon nije nosio nikakvo zlo. Uz normandijski kamin g. Bartelmija Delanrea, seoski lekar nazdravio je opštem bratstvu. Bernabi i njegovi novi prijatelji kucnuli su se čašama. U tom trenutku, pošto je bio Britanac, objasnio im je nadmoć monarhije u odnosu na republiku. Razume se, predsednik Aeronautskog društva Velike Britanije bio je Njegova milost Vojvoda od Argajla, a tri potpredsednika bili su Njegova milost Vojvoda od Saderlanda, Njegova eminencija Grof od Daferina, i Njegova eminencija lord Ričard Grovenor, narodni poslanik. Odgovarajuće francusko udruženje, Société des Aéronautes, koje je osnovao Turnašon, bilo je više demokratsko i intelektualno. Njegovo plemstvo činili su pisci i umetnici: Žorž Sand, Dima père et fils, Ofenbah.

Let balonom predstavljao je slobodu – međutim, slobodu podređenu silama vetra i vremena. Aeronauti često nisu mogli da odrede da li se pomeraju ili stoje u mestu, da li se podižu ili spuštaju. U prvo vreme, bacili bi šaku perja, koje bi poletelo nagore ako bi se spuštali, nadole ako bi se podizali. U Bernabijevo doba, ta je tehnologija uznapredovala na iscepane trake novina. Za merenje horizontalnog napredovanja, Bernabi je izumeo vlastiti merač brzine, koji se sastojao od malog papirnog padobrana zakačenog za svilen konac dugačak četrdeset šest metara. Izbacio bi padobran iz korpe i merio koliko je vremena potrebno da nestane konca. Sedam sekundi je značilo brzinu balona od devetnaest kilometara na čas.
Bilo je više pokušaja, tokom prvog stoleća letenja, da se pokori ta neposlušna vreća iz koje visi korpa. Probalo se s kormilom i veslima, pedalama i točkovima za okretanje propelera; sve je to slabo delovalo. Bernabi je verovao da se ključ krije u obliku: treba težiti aerostatu u obliku cevi ili cigare, na motorni pogon – što se naposletku pokazalo kao tačno. Ali svi, bilo Englezi ili Francuzi, konzervativci ili progresivci, složili su se da budućnost leta leži u letelici težoj od vazduha. I premda se njegovo ime uvek vezivalo uz balone, Turnašon je osnovao i Društvo za podsticanje vazdušnog pokreta pomoću vazduhoplova težih od vazduha; njegov prvi sekretar bio je Žil Vern. Jedan drugi entuzijasta – Viktor Igo – rekao je da je balon kao prekrasni oblak što lebdi – dok čovečanstvu treba pandan onom čudu što prkosi gravitaciji – ptici. Letenjem su se, u Francuskoj, uglavnom bavili društveni progresivci. Turnašon je napisao da su tri glavna obeležja modernosti „fotografija, struja i aeronautika.”

Na početku leteše ptice, a Bog stvori ptice. Leteše anđeli, a Bog stvori anđele. Muškarci i žene imali su dugačke noge i prazna leđa, a Bog ih s razlogom stvori takve. Petljati se s letenjem značilo je petljati se s Bogom. To će se pokazati kao duga borba, prepuna poučnih legendi.
Na primer, slučaj Simona Maga. Nacionalna galerija u Londonu poseduje jednu oltarsku sliku Benoca Gocolija; predela joj je slomljena i razneta tokom vekova. Jedan deo prikazuje priču o svetom Petru, Simonu Magu i caru Neronu. Simon je bio mađioničar koji je stekao Neronovu naklonost, i hteo je da je zadrži tako što bi dokazao da su njegove moći veće nego moći apostola Petra i Pavla. Ta malena slika priča priču u tri dela. U pozadini je drvena kula, s koje Simon Mag pokazuje svoj poslednji trik: čovekov let. Postignuti su vertikalni uzlet i uzdignuće, i rimski aeronaut je prikazan kako ide ka nebu, pri čemu mu se vidi samo donji deo zelenog ogrtača; ostalo je odsečeno gornjom ivicom slike. Simonovo tajno raketno gorivo je, međutim, nezakonito: oslanja se – i fizički i duhovno – na podršku demona. U sredini, prikazan je Sveti Petar kako se moli bogu, tražeći od njega da demonima oduzme moć. Teološki i aeronautski rezultat te intervencije potvrđen je u prvom planu: jedan mrtav mađioničar, kome curi krv iz usta posle silom nametnutog prinudnog sletanja. Greh visine je kažnjen.
Ikar se zamerio Bogu Sunca: i to je bila loša ideja.

Prvi uspon u vodoničnom balonu načinio je fizičar dr Ž. A. S. Šarl, 1. decembra 1783. „Kada sam osetio da se podižem sa zemlje”, primetio je, „moja reakcija nije bilo zadovoljstvo, već sreća.” Bilo je to „moralno osećanje”, dodao je. „Mogao sam da čujem sebe kako živim, da tako kažem.” Većina aeronauta se tako nekako oseća, čak i Fred Bernabi, koji se naročito trudio da ne podleže zanosu tek tako. Visoko iznad Lamanša, posmatra paru s poštanskih brodića, razmišlja o najnovijem glupom i gnusnom planu o tome da se napravi tunel ispod kanala, a onda se, nakratko, okreće etičkim osećanjima:

Vazduh je bio lagan i čaroban za udisanje, tako oslobođen nečistoća koje opterećuju atmosferu blizu Zemljine kugle. Razvedrio sam se. Bilo je prijatno neko vreme boraviti u predelu bez pisama, gde u blizini nema nijedne pošte, nijedne brige, i iznad svega, nijednog telegrafa.

U balonu Donja Sol, „Božanska Sara” je u raju. Otkriva da iznad oblaka „nije tišina, već senka tišine.” Ima osećaj da je balon „obeležje potpune slobode” – kako je većina običnog sveta gledala i na samu glumicu. Feliks Turnašon opisuje „nema prostranstva gostoljubivog i blagodatnog prostora, gde čoveka ne dotiče nikakva ljudska sila, nijedna moć zla, i gde ima osećaj kao da živi prvi put.” U tom nemom, moralnom prostoru, aeronaut oseća zdravlje tela i zdravlje duše. Visina „sve svodi na relativnu meru, i na Istinu.” Brige, griža savesti, gađenje postaju nepoznati: „Kako se lako izgube ravnodušnost, prezir, zaborav... i sve obuzme oproštaj.”

Aeronaut je mogao da poseti Božji prostor – bez upotrebe magije – i da ga kolonizuje. I čineći to, otkrio je mir koji ne prevazilazi svaki um. Visina je bila moralna, visina je bila duhovna. Visina je, smatrali su neki, bila čak i politička: Viktor Igo je, vrlo naivno, verovao da će letelice teže od vazduha dovesti do demokratije. Kada se Div srušio u blizini Hanovera, Igo je ponudio da organizuje skupljanje novca. Turnašon je odbio zbog ponosa, tako da je, umesto toga, pesnik sačinio otvoreno pismo u slavu aeronautike. Opisao je kako je šetao Avenijom opservatorije u Parizu sa astronomom Fransoa Aragoom kada im je balon, koji je poleteo s Marsovih polja, prošao iznad glave. Igo je svom saputniku rekao: „Tamo lebdi jaje što čeka pticu. Ali ptica je unutra, i izaći će.” Arago je uzeo Igoa za ruke i vatreno odgovorio: „I toga dana, Geo će se zvati Demos!” Igo je podržao tu „dubokoumnu primedbu” rekavši: „’Geo će postati Demos.’ Ceo svet će biti demokratija... Čovek će postati ptica – i to kakva ptica! Ptica koja misli. Orao s dušom!”
To zvuči pretenciozno, prenaduvano. A aeronautika nije dovela do demokratije, osim ako se ne računaju jeftine avio-kompanije. Ali aeronautika je dala oprost za greh visine, poznat i kao greh uzdizanja sebe. Ko je sada imao prava da posmatra svet s visine i odlučuje o njegovom opisu? Vreme je da se bliže usredsredimo na Feliksa Turnašona.

Rodio se 1820, a umro 1910. Bio je visoka, krakata figura s grivom crvene kose, strastvenog i nemirnog duha. Bodler ga je nazvao „čudesnim izrazom vitalnosti”; činilo se da su njegovi naleti energije i plamenovi kose dovoljni da sasvim sami podignu balon u vazduh. Niko ga nikada nije optužio da je razuman. Pesnik Žerar de Nerval predstavio ga je Alfonsu Karu, uredniku časopisa, rečima: „Vrlo je duhovit i vrlo glup.” Kasniji urednik i blizak prijatelj Šarl Filipon, nazvao ga je „mudrim čovekom bez trunke razuma... Život mu je bio, sada je i uvek će biti – haotičan.” Bio je ona vrsta boema što živi s majkom udovicom dok se ne oženi; i onaj muž koji je u isto vreme i neveran i odan svojoj ženi.

Bio je novinar, karikaturista, fotograf, balonista, preduzetnik i izumitelj, pasionirani registrator patenata i osnivač kompanija; neumorni promoter samoga sebe, a u poznim godinama produktivni pisac nepouzdanih memoara. Kao progresivac, mrzeo je Napoleona III i durio se u kočiji kada je Car došao da gleda polazak Diva. Kao fotograf, odbijao je da radi za visoko društvo, jer mu je draže bilo da ovekoveči krugove u kojima se kretao: prirodno, više puta je fotografisao Saru Bernar. Bio je aktivan član prvog francuskog društva za zaštitu životinja. Policajce je častio nekulturnim zvucima i protivio se zatvoru (gde je jednom završio zbog duga): smatrao je da porote ne treba da pitaju „Da li je kriv?” već „Da li je opasan?” Priređivao je grandiozne zabave i svakoga primao za sto; dao je svoj studio na Bulevaru Kapusin za prvu impresionističku izložbu 1874. godine. Planirao je da izume novu vrstu baruta. Sanjao je i o nekakvoj slici koja govori, koju je zvao „akustični dagerotip”. Uopšte nije umeo s novcem.

Nisu ga znali po pouzdanom lionskom prezimenu Turnašon. U boemskom dobu njegove mladosti, prijatelji su se često iz milošte prekrštavali – na primer, tako što bi imenu dodavali -nar kao sufiks ili umesto sufiksa. Tako da je najpre postao Turnadar, a potom prosto Nadar. Kao Nadar je pisao i karikaturisao i fotografisao; kao Nadar je, između 1855. i 1870, postao najbolji fotograf za portrete koga je svet dotad video. A tako se zvao i kada je, u jesen 1858, spojio dve stvari koje niko pre njega nije spojio.

Fotografija je, poput džeza, bila iznenadna, savremena umetnost koja je vrlo brzo dostigla tehničko savršenstvo. A kada joj je omogućeno da napusti skučenost studija, težila je da se širi horizontalno, uzduž i popreko. Godine 1851. francuska vlada je uspostavila Heliografsku misiju, koja je poslala pet fotografa diljem zemlje da snime građevine (i ruševine) koje su činile nacionalnu dedovinu. Dve godine ranije, upravo je jedan Francuz prvi fotografisao Sfingu i piramide. Nadara je manje zanimalo horizontalno nego vertikalno, visina i dubina. Njegovi portreti nadilaze portrete njegovih savremenika zato što zalaze dublje. Rekao je da se teorija fotografije može naučiti za jedan sat, a tehnika za jedan dan; ali ono što se ni od koga ne može naučiti jeste osećaj za svetlost, spoznaja moralne inteligencije modela, i „psihološka strana fotografije – taj izraz mi ne deluje previše ambiciozno.” Opustio bi modele ćaskanjem, dok ih je nameštao uz lampe, zastore, zavese, ogledala i reflektore. Pesnik Teodor de Banvil zvao ga je „romanopisac i karikaturista koji lovi plen.” Romanopisac je bio taj koji je fotografisao te psihološke portrete, i koji je zaključio da su najsujetniji modeli glumci, a odmah posle njih vojnici. Isti romanopisac primetio je i jednu ključnu razliku između polova: kada bi se par koji je fotografisao zajedno vratio po probne slike, žena bi prvo pogledala u portret muža – a to bi učinio i muž. Ljudski rod toliko voli sebe, zaključio je Nadar, da se većina neumitno razočara kada najzad ugleda svoju pravu sliku.
Moralna i psihološka dubina: a i fizička dubina. Nadar je prvi fotografisao parisku kanalizaciju, u kojoj je načinio dvadeset tri slike. Spustio se i u Katakombe, tu kosturnicu nalik kanalizaciji gde su naslagane kosti posle čišćenja grobalja osamdesetih godina osamnaestog veka. Tu mu je bila potrebna ekspozicija od osamnaest minuta. Što, naravno, nije predstavljalo problem za mrtve; ali Nadar je za oponašanje živih, ogrnuo i obukao lutke, i dodelio im uloge – čuvar, slagač kostiju, radnik koji vuče kolica puna lobanja i butnih kostiju.

I to je ostavilo visinu. Ono što je Nadar spojio, a što niko pre njega nije, bila su dva od tri obeležja njegove modernosti: fotografija i aeronautika.
Najpre je u gondoli balona trebalo izgraditi mračnu komoru, sa dvostrukim, crnim i narandžastim zavesama; unutra je lampa jedva treperila. Nova tehnika mokrih ploča sastojala se u tome da se staklena ploča premaže kolodijumom, pa da se potom potopi u rastvor srebro-nitrata. Ali bio je to nezgodan proces koji je zahtevao spretno rukovanje, tako da je uz Nadara bio i neko ko je pripremao ploče. Aparat je bio „dalmajer”, s posebnom horizontalnom blendom koju je Nadar patentirao. Blizu Pti Bisetra, na severu Pariza, jednog dana bez mnogo vetra, u jesen 1858, dva čoveka su se uzdigla u vezanom balonu i načinila prvu fotografiju snimljenu iz vazduha na svetu. Dole, u lokalnoj gostionici koja im je služila kao sedište, uzbuđeno su razvili ploču.
I nisu dobili ništa. Ili tačnije, ništa osim velike čađavo-crne brljotine na kojoj nije bilo ni traga od slike. Pokušali su ponovo, i nisu uspeli; pokušali su i treći put, i opet nisu uspeli. Podozrevajući da u emulziji možda ima nečistoće, procedili su je, više puta, ali bez rezultata. Izmenili su sve hemikalije, ali ništa se nije promenilo. Vreme je prolazilo, bližila se zima, a veliki eksperiment nije uspevao. A onda, kako Nadar beleži u svojim memoarima, jednog dana je sedeo ispod jabukovog drveta (njutnovska podudarnost koja možda prevazilazi i granice lakovernosti), kada je iznenada shvatio u čemu je problem. „Stalni neuspesi proistekli su iz činjenice da rukavac balona, koji smo uvek ostavljali otvoren za vreme uzletanja, omogućava da vodonik-sulfidi iscure na moje srebrne emulzije.” Tako da je sledećeg puta, kad je dostignuta dovoljna visina, zatvorio ventil za gas – što je samo po sebi opasna procedura, zbog koje aerostat može eksplodirati. Pripremljena ploča je izložena eksponiranju, i, po povratku u gostionicu, Nadar je nagrađen bledom ali vidljivom slikom triju građevina ispod vezanog balona: farme, gostionice i žandarmerije. Na krovu farme mogla su se videti dva bela goluba; jedna kola zastala su na putu, osoba u njima čudila se skalameriji što lebdi u vazduhu.

Ta prva slika nije sačuvana, osim u Nadarovom sećanju i našoj kasnijoj mašti; niti ijedna od onih koje je načinio u narednih deset godina. Jedine slike njegovih aerostatskih eksperimenata potiču iz 1868. Jedna pokazuje osmodelni, višeobjektivski pogled na ulice koje vode do Trijumfalne kapije; druga gleda preko Avenije Bulonjske šume (današnje Avenije Foš) prema Le Ternu i Monmartru.
Dana 23. oktobra 1858, Nadar je propisno prijavio patent broj 38.509 za „novi sistem aerostatske fotografije”. Ali proces se pokazao kao tehnički komplikovan i poslovno neisplativ. Ni nedostatak reakcije javnosti nije bio podsticajan. Sam Nadar je smislio dve praktične primene svog „novog sistema.” Prvo, izmeniće premeravanje zemlje: iz balona se iz jednog puta može preći milion kvadratnih metara, ili stotinu hektara; a u jednom danu se može napraviti deset takvih pregleda. Druga upotreba bila bi vezana za vojno izviđanje: balon bi se mogao ponašati kao „putujući crkveni toranj”. To samo po sebi nije bilo ništa novo: Revolucionarna armija je koristila balon u bici kod Flerusa 1794, dok je vojska koju je Napoleon poveo u Egipat uključivala i Aerostatsku jedinicu opremljenu s četiri balona (koje je Nelson uništio u Abukirskom zalivu). Dodavanje fotografije bi, međutim, svakom iole sposobnom generalu dalo prednost. Ali ko će prvi hteti da iskoristi tu mogućnost? Tek omraženi Napoleon III, koji je 1859. godine Nadaru ponudio pedeset hiljada franaka za usluge u skorom ratu sa Austrijom. Fotograf je odbio.
Kada je reč o upotrebi ovog patenta za vreme mira, Nadara je njegov „veoma istaknuti prijatelj pukovnik Lodese” uverio da je (iz nenavedenih razloga) premeravanje zemlje iz vazduha „nemoguće”. Frustriran, i uvek nespokojan, okrenuo se ka drugim stvarima, ostavivši oblast aerostatske fotografije braći Tisandije, Žaku Dikomu, te vlastitom sinu – Polu Nadaru.

Okrenuo se ka drugim stvarima. Tokom pruske opsade Pariza, osnovao je Udruženje vojnih aerostatičara da bi omogućio komunikaciju sa spoljnim svetom. Nadar je slao „opsadne balone” – jedan se zvao Viktor Igo, drugi pak Žorž Sand – s Trga Svetog Petra na Monmartru, koji su nosili pisma, izveštaje francuskoj vladi i neustrašive aeronaute. Prvi balon poleteo je 23. septembra 1870. i bezbedno se prizemljio u Normandiji; njegova poštanska vreća sadržala je jedno Nadarovo pismo londonskom Tajmsu, koji ga je objavio, u celosti i na francuskom, pet dana kasnije. Ta poštanska služba nastavila se tokom opsade, premda su Prusi srušili neke balone, i premda je sve zavisilo od vetra. Jedan je završio u norveškom fjordu.

Fotograf je uvek bio slavan: Viktor Igo je jednom na kovertu napisao samo jednu reč, „Nadar”, a pismo je ipak dospelo do njega. Godine 1862, Nadarov prijatelj Domije načinio je njegovu karikaturu u litografiji i nazvao je Nadar uzdiže fotografiju na nivo umetnosti. Prikazuje ga pognutog nad foto-aparatom u korpi balona visoko iznad Pariza, na čiju je svaku zgradu nalepljen oglas za PHOTOGRAPHIE. A ako se Umetnost uvek čuvala ili plašila Fotografije, tog laktaškog, skorojevićkog medija, redovno je davala utešno priznanje aeronautici. Gvardi je naslikao balon koji mirno lebdi nad Venecijom; Mane je prikazao Diva kako se poslednji put uzdiže (s Nadarom u korpi) s Palate invalida. Slikari od Goje do Rusoa Carinika uzdizali su balone da spokojno lebde na još spokojnijem svodu: nebeska verzija pastorale.
Ali umetnik koji je načinio neporecivo najupečatljiviju sliku balona bio je Odilon Redon, a on se nije slagao sa ostalima. Redon je video Diva kako leti, kao i „Veliki vezani balon” Anrija Žifara, koji je bio zvezda izložbi u Parizu 1867. i 1878. godine. Te kasnije godine, izradio je crtež ugljenom po imenu Očni balon. Na prvi pogled on izgleda kao duhoviti vizuelni kalambur: okrugli balon i okruglo oko spojeni su u jedno, dok ogromna sfera ledbi nad sivim predelom. Kapak očnog balona je otvoren, tako da su trepavice postale rese na vrhu kupole. Sa balona visi gondola u kojoj se krije neki manje-više polukružni obris: gornja polovina ljudske glave. Ali ton crteža je nov i zloslutan. Ne možemo biti dalje od uobičajene simbolike balona: slobode, duhovnog uzdignuća, napretka čovečanstva. Redonovo večito otvoreno oko izaziva duboku uznemirenost. Oko na nebu; božja sigurnosna kamera. A ta nezgrapna ljudska glava navodi nas na zaključak da kolonizacija prostora ne pročišćava kolonizatore; dogodilo se samo to da smo svoju grešnost preneli na novo mesto.

Aeronautika i fotografija bile su naučna dostignuća s praktičnim građanskim posledicama. A ipak, u to prvo doba, i jednu i drugu okruživala je nekakva aura misterije i magije. Oni izbečeni prostaci koji su trčali za sidrom što se vuče za balonom možda su očekivali da će iz njega izaći Božanska Sara, a možda i Simon Mag. A fotografija je, izgleda, zapretila i nečemu drugom, a ne samo modelovom amour propre. Nisu se samo šumski divljaci plašili da će im foto-aparat ukrasti dušu. Nadar se sećao da je Balzak imao teoriju o jastvu, prema kojoj je esenciju ličnosti činio gotovo beskrajni niz spektralnih slojeva, poslaganih jedan na drugi. Romansijer je verovao i da za vreme „dagerovske operacije” čarobni instrument oljušti i zadrži po jedan sloj. Nadar nije zapamtio da li je taj sloj navodno zauvek izgubljen ili se može regenerisati; premda je šaljivo primetio da, s obzirom na svoju korpulentnost, Balzak manje od ostalih treba da se plaši uklanjanja nekoliko spektralnih slojeva. Ali ta teorija – ili strepnja – nije bila isključivo Balzakova. Delili su je i njegovi prijatelji pisci Gotje i Nerval, tako da su zajedno činili, kako ih je Nadar zvao, „kabalistički trio.”

Feliks Turnašon je bio ženoljubiv čovek. Oženio se Ernestinom septembra 1854. godine. Bilo je to iznenadno venčanje koje je zateklo njegove prijatelje: nevesta je bila osamnaestogodišnja pripadnica protestantske buržoazije iz Normandije. Istina, imala je miraz; a brak je bio praktičan način da Feliks pobegne od života s majkom. Ali i pored svih zastranjivanja, izgleda da je veza bila koliko dugačka, toliko i nežna. Turnašon se posvađao s jedinim bratom i s jedinim sinom; obojica su izbrisana – ili su se sami izbrisali – iz njegovog života. Ernestina je uvek bila tu. Ako je u njegovom životu postojao nekakav obrazac, ona mu ga je pružala. Bila je s njim kad se Div srušio blizu Hanovera. Njen novac mu je pomogao da plati studio; kasnije je firma zavedena pod njenim imenom.
Godine 1887, kada je čula da je u Operi Komik izbio požar, uverena da je njen sin Pol bio tamo, Ernestina se šlogirala. Feliks je smesta preselio domaćinstvo iz Pariza u šumu Senar, gde je posedovao imanje po imenu L’Ermitaž. Tamo su ostali narednih osam godina. Godine 1893. Edmon de Gonkur je opisao porodicu u svom Dnevniku:

...U sredini je madam Nadar, afazična, nalik na kakvu staru profesorku bele kose. Leži, umotana u nebeskoplavu kućnu haljinu s postavom od ružičaste svile. Pokraj nje, Nadar je preuzeo ulogu nežne negovateljice, ušuškava je u tu haljinu intenzivnih boja, sklanja joj kosu sa slepoočnica, stalno je dodiruje i miluje.

Njena kućna haljina je bleu de ciel, boje neba po kome više nisu leteli. Oboje su sada bili na zemlji. Godine 1909, posle pedeset pet godina braka, Ernestina je umrla. Iste te godine, Luj Blerio preleteo je Lamanš, što je bila konačna potvrda Nadarovog verovanja u letelice teže od vazduha; balonista je avijatičaru poslao telegram čestitke. Kada se Blerio vinuo u vazduh, Ernestinu su spustili u zemlju. Dok je Blerio leteo, Nadar je izgubio svoje kormilo. Nije dugo nadživeo Ernestinu; umro je u martu 1910, okružen svojim psima i mačkama.

U to doba, malobrojni su se sećali njegovog uspeha na Pti Bisetru u jesen 1858. A sačuvane aerostatske fotografije jedva da su prihvatljive po kvalitetu: moramo ponovo umaštati uzbuđenje u njih. Ali one predstavljaju trenutak kada je svet odrastao. Ili je to možda previše melodramski i previše optimistično. Možda svet ne napreduje sazrevanjem, već tako što je u stalnom stanju adolescencije, ushićenog otkrivanja. Ipak, bio je to trenutak kognitivne promene. Rudimentarni ljudski obris na zidu pećine, prvo ogledalo, razvoj portretisanja, nauka fotografije – to su bila dostignuća koja su nam omogućila da sebe osmotrimo bolje i istinitije. A čak i ako svet u najvećoj meri nije bio svestan toga u vreme događaja na Pti Bisetru, promena se nije mogla poništiti, nije se mogla opozvati. I greh visine dobio je oprost.

Nekada je seljak gledao u nebo, gde je živeo Bog, plašeći se grmljavine, grada, i božjeg gneva, nadajući se suncu, dugi i božjem blagoslovu. Sada je moderni seljak pogledao u nebo i umesto toga video manje strahotan dolazak pukovnika Freda Bernabija, s cigarom u jednom džepu i zlatnikom u drugom; Sare Bernar i njene autobiografske stolice; Feliksa Turnašona u njegovoj letećoj kućici od pruća, koja je imala salu za užinu, toalet i fotografsko odeljenje.

Jedine sačuvane Nadarove aerostatske fotografije potiču iz 1868. Tačno jedan vek kasnije, decembra 1968, misija Apolo 8 uzletela je i zaputila se ka Mesecu. Na Badnje veče, svemirska letelica prošla je iza druge strane Meseca i ušla u lunarnu orbitu. Dok se pomaljala, astronauti su bili prvi ljudi koji su videli fenomen za koji je bio potreban novi izraz: „izlazak Zemlje”. Pilot lunarnog modula, Vilijam Anders, koristeći posebno prilagođen Haselbladov aparat, fotografisao je dve trećine punu Zemlju kako se penje noćnim nebom. Njegove slike je prikazuju u živim bojama, s paperjastim pokrivačem od oblaka, uskovitlanim sistemom oluja, živim plavim morima i kontinentima boje rđe. General-major Anders se kasnije sećao:
Mislim da je Izlazak Zemlje zaista svakoga na neki način pogodio u solarni pleksus. ... Gledali smo svoju planetu, mesto gde smo evoluirali. Naša Zemlja je bila tako živopisna, lepa i skladna u poređenju s vrlo grubom, hrapavom, trošnom, čak i dosadnom površinom Meseca. Mislim da nas je sve ganulo to što smo prešli 386.000 kilometara da vidimo Mesec, a zapravo je vredelo videti Zemlju.

U to vreme, Andersove fotografije bile su nelagodne koliko i lepe; a takve su i danas. Kada sebe ugledamo izdaleka, kada subjektivno najednom postane objektivno: to nas psihički šokira. Ali upravo je Feliks Turnašon – makar i samo s visine od nekoliko stotina metara, makar i samo u crno-belom, makar i u samo nekoliko lokalnih pogleda na Pariz – bio taj koji je prvi put spojio dve stvari koje niko ranije nije spojio.

NA NIVOU




Spojiš dve stvari koje niko ranije nije spojio; i to ponekad uspe, ponekad ne. Pilatr de Rozje, prvi čovek koji je uzleteo u vatrenom balonu, planirao je i da bude prvi koji će preleteti preko Lamanša iz Francuske u Englesku. U tu svrhu, konstruisao je novu vrstu urostata, s vodoničnim balonom odozgo, za bolje podizanje, i vatrenim balonom odozdo, za bolju kontrolu. Spojio je te dve stvari i, 15. juna 1785, kada je vetar delovao povoljno, vinuo se iz Pa de Kalea. Vrla nova skalamerija hitro se podigla, ali još i pre nego što je dospela do obale, pojavio se plamen na vrhu vodoničnog balona i celokupni optimistični aerostat, koji je sada jednom posmatraču izgledao kao nebeska petrolejska svetiljka, tresnuo je o zemlju, ubivši i pilota i kopilota.

Spojiš dvoje ljudi koje niko pre tebe nije spojio; i ponekad se svet promeni, ponekad ne. Mogu se slupati i zapaliti, ili se zapaliti i slupati. Ali, ponekad, nastane nešto novo, i svet se promeni. Zajedno, u tom prvom ushićenju, u tom prvom silovitom osećaju poleta, veći su od svoja dva odvojena bića. Zajedno vide dalje, i vide jasnije.
Naravno, možda i ne vole podjednako; možda se to retko događa. Drugim rečima: kako su oni Parižani odgovarali na svoja pisma tokom Opsade 1870-71? Možeš pustiti balon s Trga Svetog Petra i pretpostaviti da će se on spustiti na nekom korisnom mestu; ali teško možeš očekivati od vetrova, ma kako rodoljubivi bili, da ga oduvaju natrag na Monmartr u povratnom letu. Predlagane su svakojake smicalice: na primer, da se povratna pošta smesti u velike metalne kugle i da se pusti nizvodno u grad, gde će se uhvatiti mrežama. Golubovi pismonoše bili su izvesnija ideja, i jedan golubar iz Batinjola stavio je ceo svoj golubarnik na raspolaganje vlastima: po jedna korpa s pticama mogla se poslati sa svakim opsadnim balonom i vratiti s pismima. Ali uporedite kapacitet opterećenja balona i goluba, i zamislite težinu razočaranja. Sudeći prema Nadaru, rešenje je smislio jedan inženjer koji je radio u proizvodnji šećera. Pisma namenjena Parizu trebalo je čitko ispisati, s jedne strane papira, sa adresom primaoca na vrhu. Onda bi stotine tih pisama, u stanici za slanje, poređali jedno do drugog na velikom platnu i fotografisali. Sliku bi mikrografski smanjili, poslali u Pariz po golubu pismonoši, i ponovo je povećali na čitljivu veličinu. Obnovljena pisma su se potom stavljala u koverte i isporučivala primaocima. Bilo je to bolje nego ništa; zapravo, bio je to tehnički trijumf. Ali zamislite ljubavni par, gde jedna osoba može da piše intimno i dugačko, sa obe strane hartije, i sakrije najnežnije reči u koverat; a druga je ograničena sažetošću i znanjem da lična osećanja mogu javno da pregledaju fotografi i poštari. Mada – nije li to baš onako kako ljubav ponekad izgleda, i funkcioniše?
Saru Bernar je Nadar – najpre otac, a potom i sin – fotografisao tokom celog života. Prvo snimanje se odigralo kada je imala oko dvadeset godina, u vreme kada je Feliks Turnašon bio zauzet i jednom drugom burnom, premda kraćom, karijerom: karijerom Diva. Sara još nije Božanska – nepoznata je, željna uspeha; a ipak, portreti pokazuju da je već zvezda. Jednostavno je nameštena, umotana u ogrtač od baršuna, ili ogromnu maramu. Ramena su joj gola, ne nosi nakit, osim malih minđuša s kamejama; na raspuštenoj kosi nema bukvalno ništa. A ni na sebi: više je nego nagovešteno da ne nosi mnogo toga ispod tog ogrtača, te marame. Izraz joj je rezervisan, i stoga zavodljiv. Naravno, vrlo je lepa, možda i više današnjem oku nego u svoje vreme. Izgleda kao ovaploćenje istinoljubivosti, teatralnosti i misterije – i kao sklad tih ideja. Nadar je načinio i akt-fotografiju za koji neki tvrde da je njena. Prikazuje ženu nagu do pasa, kako jednim okom viri iza raširene lepeze. Šta god da je istina, portreti ogrnute i umotane Sare svakako su mnogo erotičniji.
Visoka jedva malo više od sto pedeset centimetara, stasom nije odgovarala za glumicu; osim toga, bila je i previše bleda i previše mršava. Izgleda da je bila impulsivna i prirodna i u životu i u umetnosti; kršila je pozorišna pravila, čestim okretanjem leđa publici da izvede govor. Spavala je sa svim svojim glavnim glumcima. Volela je slavu i samoproklamovanje – ili, kako je Henri Džejms to uglađeno rekao, bila je „ličnost kojoj tako izvrsno pristaje upadljivost.” Jedan kritičar ju je uporedio najpre s ruskom princezom, zatim s vizantijskom caricom, i najzad s maskatskom begovicom, da bi zaključio: „Iznad svega, ona je Slovenka koliko to neko može biti. Veća je Slovenka nego svi Sloveni koje sam ikada upoznao.” U ranim dvadesetim godinama rodila je vanbračnog sina, koga je vodila svuda sa sobom, ne hajući za osude. Bila je Jevrejka u prevashodno antisemitskoj Francuskoj, a u katoličkom Montrealu su joj kamenovali kočiju. Bila je hrabra i odvažna.
Prirodno, imala je neprijatelje. Njen uspeh, njen pol, njeno rasno poreklo i njena boemska ekstravagantnost podsećali su puritance na to zašto su glumce nekada sahranjivali na neosvešćenoj zemlji. A tokom decenija njen stil glume, nekada tako originalan, neumitno je zastareo, pošto je prirodnost na sceni ista varka kao i naturalizam u romanu. Ako je magija uvek delovala na neke – Elen Teri je za nju rekla da je „prozirna kao azaleja” i uporedila njeno scensko prisustvo s „dimom zapaljene hartije” – drugi su bili manje blagonakloni. Turgenjev, premda je bio frankofil i premda je i sam pisao drame, smatrao ju je „pretvornom, hladnom, afektiranom” i osuđivao njen „odurni pariski šik.”

Freda Bernabija su često opisivali kao boema. Njegov zvanični biograf napisao je da je živeo „potpuno izdvojeno, uopšte se ne obazirući na konvencionalnosti.” A poznavao je egzotiku koju je Sara Bernar samo prisvajala. Kakav putnik bi mogao u Pariz doneti vesti izdaleka; dramski pisac bi iz njih poharao teme i efekte; onda bi dizajner i kostimograf usavršili iluziju oko nje. Bernabi je bio taj putnik: putovao je duboko u Rusiju, širom Male Azije i Bliskog istoka, uzvodno uz Nil. Proputovao je kroz okrug Fašoda, gde su oba pola išla naga i bojila kosu u jarkožuto. Priče koje su Kolale oko njega često su govorile o čerkeskim devojkama, ciganskim plesačicama i lepim kirgiskim udovicama.
Tvrdio je da potiče od Edvarda I, kralja poznatog kao Dugonogi, i ispoljavao je hrabrost i istinoljubivost, za koje Englezi uobražavaju da su isključivo njihove vrline. A opet, nešto u vezi s njim izazivalo je nelagodu. Za njegovog oca se pričalo da je „melanholičan poput kukuvije što huče u njegovom parku”, a Fred je, premda je bio energičan i ekstrovertan, nasledio tu osobinu. Bio je izuzetno snažan, a opet, često bolestan, mučili su ga bolovi u jetri i želucu; „gastrični katar” ga je jednom oterao u neku banju u inostranstvu. I mada je bio „vrlo popularan u Londonu i Parizu”, kao i član društva Princa od Velsa, u Rečniku nacionalne biografije piše da je živeo „gotovo sam.”
Konvencionalni ljudi prihvataju izvesnu nekonvencionalnost; ona ih često i opčinjava; Bernabi je, izgleda, i premašivao te granice. Jedan od njegovih privrženih prijatelja nazivao ga je „najaljkavijom bitangom svih vremena” koja je sedela „na konju kao vreća kukuruza”. Smatrali su da izgleda kao stranac, sa „orijentalnim crtama” i mefistofelovskim osmehom. Rečnik nacionalne biografije njegov lik naziva „jevrejskim i italijanskim” i beleži da se zbog svog „neengleskog” izgleda „opirao pokušajima da se načini njegov portret.”

Živimo na ravnom, na zemlji, pa ipak – i baš zato – težimo uzdignuću. Bića smo tla, a ponekad možemo da dospemo do bogova. Neki se uzdižu umetnošću, neki religijom; većina ljubavlju. Ali kad letimo, možemo i da padnemo. Retka su blaga prizemljenja. Može nam se desiti da odskočimo od zemlje silom koja lomi noge, da nas udar odvuče ka nekoj inostranoj pruzi. Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe.

Pa zašto onda stalno težimo ljubavi? Zato što je ljubav stecište istine i magije. Istine, kao u fotografiji; magije, kao u letu balonom.

Uprkos povučenosti Freda Bernabija i kapricioznom odnosu prema činjenicama Sare Bernar, možemo ustanoviti da su se upoznali u Parizu sredinom sedamdesetih godina devetnaestog veka. Bliskom prijatelju Princa od Velsa nije bilo teško da dobije pristup Božanskoj Sari. Prethodno joj je poslao cveće, gledao ju je u Bornijeovoj La Fille de Roland, pripremio reči hvale i posle toga otišao kod nje. Padalo mu je na pamet da će zateći cohue dekadentnih pariskih dendija u njenoj garderobi, ali možda je obavljena neka preliminarna trijaža. On je verovatno bio najviša osoba tamo, ona najsitnija. Kada ga je pozdravila, nije mogao a da ne pomene kako je scena uvećava. Već se navikla na takve reakcije.
„I tako mršava”, dodala je, „da mogu da se provučem između kapi kiše, a da ne se pokvasim.”
Fred je izgledao gotovo kao da joj veruje. Malo se zasmejala, ali u tom smehu nije bilo ruganja. Osećao se opušteno. Istini za volju, osećao se opušteno gotovo svugde. Bio je Englez, za početak; odlično je govorio sedam jezika; a svaki oficir naviknut da izdaje naređenja od Španije do Ruskog Turkestana bio je sasvim sposoban da bude prihvaćen u društvu tih neobuzdanih, a opet srdačnih, kavaljera koji su se, kako se njemu činilo, međusobno takmičili samo u jezičkim uzletima.
Pili su šampanjac, koji je, bez sumnje, obezbedio neki od tih udvarača. Fred je uvek bio umeren u vinu, tako da je mogao da posmatra diskretne odlaske, dok, kako mu se najednom učinilo, nije ostala samo jedna starija družbenica po imenu madam Gerar, kako on ne bi ostao nasamo s njom.
„Pa, mon capitaine -”
„Oh, pobogu, madam. Fred. Ili Frederik. Kad uđem u vašu garderobu, nemam čin. Ja sam...” Oklevao je. „Ja sam, moglo bi se reći, običan vojnik.”
Osetio je, pre nego video, kako ona zagleda njegovu odsustvenu uniformu: jahački žaket, konjičke čakšire, čizme do članaka, mamuze; neformalnu platnenu kapu, privremeno odbačenu na sto sa strane.
„A kakav rat vodite?” upitala je uz osmeh.
Nije znao šta da odgovori. Razmišljao je o ratovima, u kojima su učestvovali samo muškarci. Razmišljao je o opsadama, i o tome kako muškarci treba da opsedaju žene dok se ne predaju. Ali ovoga puta mu nije bilo do junačenja, a ni s metaforama se nije baš snalazio. Naposletku je odgovorio:
„Ne tako davno, madam, vraćao sam se iz Odese. Stigle su mi vesti da mi je otac bolestan. Najkraći put vodio je kroz Pariz. Ali grad je bio u rukama Komune.” Zastao je, pitajući se šta bi glumica mogla misliti o toj nesnosnoj bandi ubica. „Imao sam samo putnu torbu i standardni konjički mač. Upozorili su me da je sve oružje zabranjeno. Ali imam dugačke noge, pa sam sakrio mač u nogavicu.”
Zastao je, dovoljno dugo da ona pomisli da je to kraj priče.
„Tako da sam šepao. I ubrzo me je uhapsio jedan oficir Komune, kome je moja kruta noga s pravom bila sumnjiva. Optužio me je da nosim sakriveno oružje. Odmah sam priznao prestup, ali sam ga obavestio da se vraćam da posetim bolesnog oca i da tražim samo mir. Prilično sam se iznenadio kada mi je dozvolio da nastavim svojim putem.”
Sada se priča izgleda stvarno završila, ali joj je izmicala poenta.
„I, kako vam je bio otac?”
„Oh, dosta se oporavio dok nisam stigao do Somerbija. Hvala što brinete. Poenta priče – pa, da ponovim ono što sam rekao momku koji me je uhapsio, u Parizu tražim samo mir.”
Pogledala ga je, tog ogromnog, uniformisanog, brkatog, frankofonog Engleza, čiji je tanak, prodoran glas čudno izbijao iz tog golemog tela. A pošto je život provodila u komplikacijama i varkama, jednostavnost ju je uvek doticala.
„Ganuta sam, kapiten Fred. Ali – kako da se izrazim? Ja nisam još spremna za miran život.”
Sada se on postideo. Da li ju je uvredila njegova primedba?
„Doći ćete opet sutra”, rekla je Sara Bernar.
„Doći ću opet sutra”, odgovorio je Fred Bernabi, opraštajući se od nje vlastitim pozdravom: vojničkim „voljno” upućenim sebi u kombinaciji s boemskim nestrpljivim obećanjem da će se vratiti.
Žene koje je igrala bile su strastvene, egzotične, operski melodramatične – bukvalno. Oživela je Diminu Damu s kamelijama pre nego što ju je Verdi ponovo osmislio; i bila je Sarduova Toska, uloga koja je danas poznata samo u Pučinijevoj verziji. Stvarala je operu bez muzike. Imala je ménage ljubavnika i menažeriju životinja. Ljubavnici su se, izgleda, međusobno slagali, možda zato što im je brojnost ulivala sigurnost; a možda i zato što je umela da ih pretvori u prijatelje. Jednom je rekla da će se, ako ona prerano umre, njeni udvarači i dalje redovno okupljati u njenoj kući. To je verovatno bilo tačno.
Menažeriju je započela prilično skromno, još kao devojčica, parom koza i jednim kosom. Kasnije, divlje životinje postale su još više divlje. Na turneji po Engleskoj, kupila je geparda, sedam kameleona i mešanca vuka i psa u Liverpulu. Bili su tu još majmun Darvin, lavić Ernani II, i psi koji su se zvali Kasi i Vermut. U Nju Orleansu je kupila aligatora koji je na francusku ishranu mlekom i šampanjcem reagovao smrću. Imala je i kraljevskog udava koji je pojeo jastuk sa sofe i morao biti ustreljen – ustrelila ga je sama Sara.
Fred Bernabi se nije stideo pred takvim stvorenjem.

Sledeće večeri gledao je njenu predstavu, došao u njenu garderobu, i video mnoga od istih onih lica. Postarao se da posveti dovoljno pažnje madam Gerar: pošto je ranije bio na inostranim dvorovima, umeo je da prepozna moć iza prestola. Ubrzo – mnogo brže nego što je i najžešći optimista mogao zamisliti – ona je prišla, uzela Bernabija za ruku i poželela svojoj kliki laku noć. Dok su njih troje odlazili, timovi pariskih dendija trudili su se da ne izgledaju uvređeno. Pa, možda nisu ni bili.
Vozili su se njenom kočijom do njene kuće u Ulici Fortini. Sto je bio postavljen, šampanjac se hladio, a kroz poluotvorena vrata, Fred je opazio ugao ogromnog kreveta od pruća. Madam Gerar je otišla na spavanje. Ako je i bilo slugu, nije ih video; ako su se po kući motali papagaji ili lavići, nije ih čuo. Čuo je samo njen glas, koji je imao jasnoću i raspon muzičkog instrumenta kakav je tek trebalo izumeti.
Pripovedao joj je o svojim putovanjima, svojim vojnim okršajima, svojim pustolovinama u balonu. Pričao joj je o svojoj ambiciji da preleti Severno more.
„Zašto ne Lamanš?” upitala je, skoro kao da je neučtivo s njegove strane što hoće da leti bilo kuda osim prema njoj.
„I to mi je ambicija. Ali vetar je problem, madam.”
„Sara.”
„Madam Sara.” Ravnodušno je nastavio: „Stvar je u tome što odakle god u južnoj Engleskoj da uzletite, uglavnom se nekako prizemljite u Eseksu.”
„Šta je taj Eseks?”
„Ne morate to da znate. Nije baš egzotičan – Eseks.”
Pogledala ga je pomalo nesigurno. Je li to činjenica ili šala?
„Južni vetar, jugozapadni nosi vas u Eseks. Treba vam dobar zapadni koji neprestano duva da vas prenese preko Severnog mora. Ali da stignete do Francuske, treba vam severni vetar, koji je prilično redak i nepouzdan.”
„Znači, nećete me posetiti balonom?” upitala je koketno.
„Madam Sara, posetio bih vas svakim prevoznim sredstvom koje postoji ili još ne postoji, bilo da ste u Parizu ili u Timbuktuu.” Sam je sebe iznenadio tom iznenadnom, olujnom izjavom, pa je uzeo još hladnog fazana kao da mu od toga zavisi život. „Ali imam teoriju”, nastavio je, malo smirenije. „Ubeđen sam da vetrovi ne duvaju uvek u istom smeru na različitim visinama. Tako da, ako bi vas uhvatio... suprotan vetar...”
„Vetar iz Eseksa?”
„Tačno tako – ako bi vas uhvatio taj vetar, izbacili biste balast i potražili veću visinu, gde se može naći severnjak.”
„A ako ga nema?”
„Onda biste završili u vodi.”
„Ali vi znate da plivate?”
„Da, ali ne bi mi to mnogo pomoglo. Neki balonisti nose nadjakne od plute, u slučaju da se spuste u more. Ali meni se čini da to nije fer. Ja verujem da čovek treba da rizikuje.”
Na tu primedbu mu nije odgovorila.

Jedino zbog čega sutradan nije osećao potpuno ushićenje bilo je pitanje: je li bilo prelako? U Sevilji je proveo mnogo sati učeći jezik lepeze od jedne ozbiljne andaluzijske senjorite: šta zapravo znači ovaj pokret, ono skrivanje, ovaj laki udarac. Razumeo je i praktikovao kavaljerstvo na više kontinenata, a žensko koketiranje je smatrao šarmantnim. Ono na šta ranije nije naišao bila je takva direktnost, priznavanje apetita i nerado gubljenje vremena. Znao je, naravno, da nije sve baš skroz otvoreno. Fred Bernabi nije bio toliko naivan da misli da je prihvaćen samo zbog svoje privlačne ličnosti. Bilo mu je jasno da se madam Sara ne razlikuje od drugih glumica, te da se očekuju pokloni. A pošto je madam Sara bila najveća glumica svoga doba, i pokloni su morali biti slično blistavi.
Bernabi je ranije imao potpunu kontrolu nad svojim flertovima: devojku, bojažljivu zbog impresivne uniforme pred sobom, trebalo je smirivati. Sad je sve bilo obrnuto, što ga je i zbunjivalo i uzbuđivalo. Nije bilo nećkanja oko randevua. On bi zatražio, ona bi odobrila. Ponekad bi se našli u pozorištu, ponekad bi on došao direktno u Ulicu Fortini, mesto koje mu je – sad kad je imao vremena da ga pregleda – delovalo kao da je pola vila, a pola umetnički studio. Bilo je tu zidova ogrnutih baršunom, papagaja posađenih na biste, vaza veličine stražarskih kućica, biljaka penjalica i visilica koliko i u Botaničkoj bašti Kju. A sred te raskalašnosti i razmetanja nalazile su se i one jednostavne stvari za kojima srce žudi: večera, i krevet, i san, i doručak. Čovek bi se teško usudio da traži još nešto. Mogao je da čuje sebe kako živi.
Ispričala mu je o svom ranom životu, o svojim teškoćama, svojim ambicijama i svom uspehu. I o svem suparništvu i ljubomori koje uspeh izaziva.
„Govore grozne stvari o meni, kapiten Fred. Govore da pečem mačke i jedem njihovo krzno. Da večeram gušterove repove i paunov mozak sotiran u puteru od majmuna. Govore da igram kroket s ljudskim lobanjama umotanim u perike u stilu Luja XIV.”
„Ne vidim šta bi u tome bilo zabavno”, primetio je Bernabi, mršteći se.
„Ali dosta o mom životu. Pričaj mi još o svojim balonima”, zamolila je.
Razmislio je. Otvori adutom, pomislio je. Pokaži se u najboljem svetlu, daj najbolju priču.
„Prošle godine”, počeo je, „krenuo sam s Kristalne palate sa gospodinom Lusijem i kapetanom Kolvilom. Vetar se kretao od južnog do zapadnog i natrag. Bili smo iznad oblaka, i zaključili smo da verovatno prolazimo iznad delte Temze. Sunce je bilo direktno iznad nas, i, kao što je kapetan tačno primetio, bilo je stravično toplo. Tako da sam skinuo kaput i okačio ga na jedan od šiljaka sidra, i odvratio kapetanu da ima makar nešto utešno kad si iznad oblaka. A to je da džentlmen može u javnosti da sedi u košulji.”
Zastao je i nasmejao se, očekujući isto i od nje, kao što su se smejali u Londonu, ali ona se samo osmehnula i upitno ga pogledala.
„Ali onda, vidiš, dok smo sedeli tamo, s tako malo vetra da smo imali osećaj da se skoro ne mičemo, pogledali smo – pa, jedan od nas je pogledao i skrenuo pažnju ostalima – dole. Zamisli ovu scenu. Ispod nas se širio prostrani paperjasti oblak, pa nismo mogli da vidimo zemlju, ni deltu ispod sebe, a onda, tamo, ugledali smo čaroban prizor. Sunce je – podigao je ruku da pokaže njegov položaj – na tu ravnu površinu oblaka bacalo senku tačno u obliku našeg balona. Mogli smo da vidimo rezervoar za gas, užad, gondolu i, najčudnije od svega, jasan obris naših triju glava. Bilo je to kao da gledamo u divovsku fotografiju sebe, svoje ekspedicije.”
„Herojskih razmera.”
„Upravo tako.” Ali Fred je bio svestan da je smandrljao priču. Uspaničio se zbog intenziteta njene pažnje. Splasnuo je.
„Oboje smo takvi. Ja na sceni izgledam veća nego što jesam, kao što si sam rekao. A samo tvoje biće je herojskih razmera.”
Fred je osetio kako mu nešto vuče i podiže srce. Zaslužio je kritiku, a dobio pohvalu. Uživao je u laskanju kao i svi ostali – ali, opet, njene su mu reči delovale jednostavno direktno. I u tome je bio paradoks njihove situacije. Oboje su, po standardima konvencionalnog života, bili egzotična bića, a opet, kad su bili zajedno, nije primećivao nikakvu predstavu, nikakavu glumu, nikakav kostim. Premda je on bio u odsustvenoj uniformi Kraljevske konjice, a ona tek što je odbacila bundu i šešir na kome je, izgleda, bila posađena mrtva sova. Bio je, priznao je, napola zbunjen i verovatno tri četvrtine zaljubljen.
„Ako ikada budem letela balonom”, rekla je, uz neznatan, sneni osmeh, „misliću na tebe, obećavam ti. A ja uvek ispunjavam obećanja.”
„Uvek?”
„Uvek ako nameravam. Naravno, ima obećanja koja ne nameravam da ispunim kada ih dam. Ali to teško da su obećanja, zar ne?”
„Onda bi mi možda mogla ukazati čast tako što ćeš mi obećati da ćeš jednom uzleteti sa mnom?”
Zastala je. Da nije preterao? Ali u čemu je svrha direktnosti, ako ne možeš da kažeš ono što misliš, ono što osećaš?
„Ali kapiten Fred, zar neće biti malo teško napraviti ravnotežu u vazduhoplovu?”
Bio je to valjan praktičan detalj: bio je barem dvostruko teži od nje. Morali bi da stave većinu balasta s njene strane, ali ako bi on onda morao da pređe korpu da ga ispusti... Zamišljao je tu mini-predstavu kao da je stvarna, i tek se onda zapitao da li ona možda priča o nečemu drugom. Ali metafore su ga često zbunjivale.

Ne, nije bio tri četvrtine zaljubljen.
„Skroz naskroz”, rekao je svom uniformisanom odrazu u velikom ogledalu svoje hotelske sobe. Mat zlato njegovog rama pokleknulo je pred sjajnijim čipkanim obrubom Fredovog konjičkog žaketa. „Skroz naskroz, kapetane Fred.”
Često je zamišljao taj trenutak, pokušavao da vidi kakav će biti u poređenju sa onim ranijim prilikama kada je bio samo napola zaljubljen – u par očiju, osmeh, svetlucanje haljine. U tim trenucima uvek je mogao da zamisli sledećih nekoliko dana – a ponekad bi tih sledećih nekoliko dana ispali tačno onakvi kako je on predvideo. Ali tada, uobrazilja i stvarnost bi prestale; san i želja bili su ispunjeni. Sada, iako je želja, u jednom smislu, ispunjena ranije i vrtoglavije nego što je mogao i sanjati, samo se još više rasplamsala. Kratko vreme koje je proveo s njom rasplamsalo je u njemu želju da provodi s njom više vremena, sve vreme. Kratka razdaljina koju su prešli od pozorišta do Ulice Fortini rasplamsala je želju za prelaskom većih razdaljina: za putem u sve one zemlje čije je stanovnike prikazala na sceni – a onda i u sve ostale zemlje na svetu. Da ide svuda s njom. Neko mu je spomenuo njenu slovensku lepotu. Tako da je zamišljao kako s njom putuje na istok, upoređujući njen lik s likovima oko njih, dok se ona potpuno ne uklopi u fiziognomičku okolinu i dok ne nestane sve osim mora Slovena i kapetana Freda. Zamišljao je njen sitni, gipki lik pored sebe, na konju koga ne bi uzjahala ženski, već raširenih nogu, u još jednoj muškoj ulozi. Video ih je na istom konju, nju ispred, sebe pozadi, kako ju je obgrlio dok drži uzde.
Video ih je, kao par, kako spajaju stvari, sastavljaju život. Uvek ih je zamišljao u pokretu. Leteli su uvis – on je leteo.

Premda je bio boem, i svetski čovek, Fred Bernabi nije bio prefinjen onako kao oni što su svake večeri dolazili iza scene i iznalazili sve uglađenije načine aplaudiranja. Ali bio je inteligentan, i mnogo je proputovao. Tako da je, posle nedelju-dve dana, postao svestan toga kako drugi možda vide njegovu situaciju; i njihove reči je sam sebi izgovorio naglas.
„Žena je. Francuskinja je. Glumica je. Da li joj je iskrenost na nivou?”
Znao je šta bi rekli njegovi prijatelji i kolege oficiri. Kako bi se prezrivo smeškali još dok postavlja pitanje. Ali glave su im pune uopštenosti, reputacija, glasina. Njima ništa ne smeta da neko vreme jure čerkeske devojke i lepe kirgiske udovice, dobro znajući da će se vratiti kući i oženiti Engleskinjama iz dobrih porodica za koje praktični aspekti srca nisu ništa komplikovaniji i zagonetniji od praktičnih aspekata povrtnjaka. Kasno uveče, uz brendi i gaziranu vodu, mogli bi se nakratko predati nostalgiji za nekim drugačijim osmehom, tamnijim tenom, i rečima prošaputanim na nekom jeziku koji tek napola razumeju. Ali zatim, pošto bi to učinili, poslušno bi se vratili porodičnom ognjištu, nacvrcano ubeđeni da su valjano uredili svoj život.
Fred Bernabi nije bio takav. A ni madam Sara. Nije koristila koketeriju s njim. Ili, zapravo, njeno koketiranje nije bilo obmana, niti taktika, već obećanje. Njene oči i njen osmeh bili su predlog, ponuda koju je on prihvatio. Činjenica da je madam Gerar kasnije pomenula neke minđuše koje su se dopale madam Sari, da ih je on kupio za nju, i da je ona izrazila zahvalnost, ali ne i iznenađenje: i to je bila direktnost. A svojim podrugljivim kolegama oficirima bi odgovorio: ali zar niste i vi kupovali poklone svojim smernim, rumenim engleskim verenicama, i zar ih nisu prihvatale uz tako ljupko izigravanje iznenađenja koje bi vas sasvim obmanulo? Dok je madam Sara uvek – iako je „uvek” značilo svega nekoliko nedelja – bila iskrena prema njemu.
Nije imala sumnjičavu porodicu kojoj je morao da se dodvori. Bila je tu madam Gerar: u isto vreme i izvidnica, i pozadinska jedinica, i état-major . Prepoznavao je i cenio lojalnost. Ona i kapetan Fred su se razumeli; a kada bi ga događaji podstakli na darežljivost, uzimala bi njegov novac sa smirenom dostojanstvenošću. Osim nje, bio je tu još samo sin madam Sare, prijateljski nastrojen momčić koji bi se uspešno mogao naučiti nekom sportu ili igri. Kontinentalcima je još trebalo obrazovanje iz te oblasti. U Španiji bi s ponosom gađali glinene jarebice. U opštini Pau su ga jednom pozvali u lov s lokalnim lovačkim društvom. Gonili su prethodno ulovljenu lisicu natopljenu anisom kako bi lovačkim psima otupelog njuha bilo lakše da je prate; konj mu je bio tako nizak da su mu se pete vukle po zemlji dok ga je jahao; i čitava zabava se završila za manje od dvadeset minuta.
Drage volje bi napustio Englesku. Tamo je imao dobro društvo, ali dušu su mu privlačile vrućina i prašina. I mada mu je krv možda bila čisto engleska još od Edvarda Dugonogog, bio je svestan da se to ne vidi uvek. Znao je šta neki misle u sebi, zato što su mu pijani to skoro rekli u lice. Kada je bio mlad niži oficir, u menzi su se šalili da izgleda kao italijanski bariton. „Otpevaj nam nešto, Bernabi”, skandirali bi momci. I tako, svaki put, sve dok im nije dosadilo, on bi ustao, i ne bi otpevao ni nešto iz operete, ni nešto vulgarno, već kakvu jednostavnu, veselu pesmu iz engleskih grofovija.
A bio je i jedan nadmeni mladi poručnik po imenu Dajer, koji je stalno ciljao na to da je Fred možda Jevrejin. Ne tim rečima, naravno, već samo neodređenim nagoveštajima. „Novac? Hajde da pitamo Bernabija za to.” Ne baš suptilno. Posle nekoliko takvih primedaba, pozvao je poručnika Dajera u stranu i popričao s njim kao da ne nose uniformu. I tu se to završilo. Ali Bernabi nije zaboravio.
Tako da nije mnogo mario za činjenicu da je madam Sara rođena kao Jevrejka. Rođena kao Jevrejka, preobratila se u katoličanstvo. Bernabi je znao da nije bezgrešan kad su u pitanju snažna osećanja vezana za ideju da je jedna rasa bolja od druge, ali verovao je da je njegov stav o Jevrejima mnogo blaži od stava većine Francuza koje je upoznao. Tako da je, na neki način, takve predrasude preuzeo na sebe, i Dajer ih oboje može smatrati lažnim Jevrejima ako hoće. Zbog čega je osećao veću bliskost s Madam Sarom.
Te je tako, kako su nedelje prolazile, sve jasnije zamišljao njihovu budućnost. On će se povući iz vojne službe. Napustiće Englesku, a ona će napustiti Pariz. Naravno, nastaviće da oduševljava svet, ali njen se genij ne sme traćiti svakog dana, svake večeri. Igraće sezonu ovde, sezonu tamo, a u međuvremenu, njih dvoje će putovati tamo gde je ona još nepoznata. Njihov zajednički boemski duh uspostaviće novi obrazac. Ljubav će je izmeniti, kao što već menja njega. Kako, nije baš tačno znao.
Tako da je u njegovoj glavi to sve bilo jasno, i morao je da pokrene tu temu. Ne sada, naravno, ne između večere i kreveta. Bila je to tema za jutro. Osokoljen, obratio se rolovanoj pačetini.
„Kapiten Fred”, počela je, i pomislio je kako bi za njega bilo blaženstvo da sluša te dve reči, izgovorene tim glasom, tim francuskim naglaskom, do kraja života. „Kapiten Fred, šta misliš, u čemu je budućnost lêta? Ljudskog lêta, ljudskih bića, muškaraca i žena, zajedno, u vazduhu?”
Odgovorio je na pitanje koje je čuo.
„Vazdušna plovidba je prosto pitanje lakoće i sile”, odgovorio je. „Pokušaji – uključujući i moj – da se baloni pokrenu i kontrolišu nisu uspeli. I verovatno će iako biti i dalje. Nema sumnje da budućnost leži u letelicama težim od vazduha.”
„Shvatam. Nisam se još vinula u balonu, ali mislim da je to šteta.”
Nakašljao se.
„Mogu li te upitati zašto, draga?”
„Naravno, kapiten Fred. Letenje balonom je sloboda, zar nije?”
„Jeste.”
„A, ako zamislimo letelicu težu od vazduha, ona će biti opremljena nekakvim motorom. Imaće nekakve komande za upravljanje, koje će joj naređivati da se podigne i spusti. I biće manje opasno.”
„Bez sumnje.”
„Zar ne razumeš šta govorim?”
Bernabi je razmislio. Zbog čega je ne razume – zato što je žena, zato što je Francuskinja, ili zato što je glumica?
„Bojim se da sam još u oblacima, madam Sara.”
Opet se osmehnula, i to ne osmehom glumice – osim, shvatio je iznenada, ako glumica, kao jednu od uobičajenih veština, na raspolaganju nema i osmeh koji ne pripada glumici.
„Ne kažem da je rat bolji nego mir. Ne kažem to. Ali opasnost je bolja od bezbednosti.”
Sada je pomislio da počinje da je razume, i nije mu se dopalo kako to zvuči.
„Verujem u opasnost koliko i ti. To me nikada neće napustiti. Uvek ću ići tamo gde me zovu opasnosti i pustolovine. Uvek ću tražiti okršaje. Ako budem potreban svojoj zemlji, uvek ću se odazvati.”
„Raduje me da to čujem.”
„Ali...”
„Ali?”
„Madam Sara, budućnost leži u letelicama težim od vazduha. Ma koliko mi baloumnici to ne želimo.”
„Zar nismo već o tome pričali i složili se?”
„Jesmo. Ali nisam to hteo.”
Zastao je. Čekala je. Znao je da ona zna šta će reći. Opet je počeo.
„Oboje smo boemi. Oboje smo putnici, bespokojni. Živimo suprotno od uobičajenih tokova. Nije nam lako da primamo naređenja.”
Zastao je, čekala je.
„Oh, pobogu, madam Sara. Znaš šta ću reći. Ne mogu više da se dobacujem metaforama. Nisam prvi muškarac koji se zaljubio u tebe na prvi pogled, niti ću, bojim se, biti poslednji. Ali zaljubljen sam u tebe kao ni u koga ranije. Mi smo srodne duše, to znam.”
Zagledao se u nju. Uzvratila mu je pogledom koji je on protumačio kao savršeno spokojstvo. Ali da li to znači da se slaže s njim, ili da je ne dotiče to što je rekao? Nastavio je.
„Oboje smo odrasli. Poznajemo svet. Ja nisam neki salonski vojnik. Ti nisi neka nevina devojčica. Udaj se za mene. Udaj se za mene. Polažem ti pred noge i svoj mač i svoje srce. Ne mogu se izraziti direktnije od toga”
Čekao je njen odgovor. Pomislio je da joj oči blistaju. Spustila je šaku na njegovu ruku.
„Mon cher kapiten Fred”, odgovorila je – ali od njenog tona osećao se više kao školarac nego kao oficir konjice. „Nikada nisam mislila da si salonski vojnik. Poštujem te tako što te uzimam za ozbiljno. I mnogo sam polaskana.”
„Ali...?”
„Ali. Da, to je reč koju nam život nameće češće nego što želimo, češće nego što zamišljamo. Ali – poštujem te i na tvoju direktnost odgovaram svojom. Ali – ja nisam stvorena za sreću.”
„Ne možeš to reći, posle ovih poslednjih nedelja i meseci...”
„E, ali mogu to reći. I kažem. Ja sam stvorena za ushićenje, za zadovoljstvo, za trenutak. Stalno tragam za novim ushićenjima, novim osećanjima. Takva ću biti dok se moj život ne istroši. Moje srce žudi za više uzbuđenja nego što iko – ijedna osoba – može da pruži.”
Odvratio je pogled s nje. Bilo je to više nego što čovek može izdržati.
„Moraš to razumeti”, nastavila je. „Nikada se neću udati. To ti obećavam. Uvek ću biti, kako si rekao, baloumnica. Nikada neću ući u tu letelicu težu od vazduha ni sa kim. Šta mogu? Ne smeš se ljutiti na mene. Moraš me smatrati nepotpunom osobom.”
Na jedvite jade, pokušao je još jednom, poslednji put. „Madam Sara, svi smo mi nepotpuni. Ja sam podjednako nepotpun kao i ti. Zato i tražimo nekog. Da se upotpunimo. Ne zato što se tako konvencionalno radi. Nego zato što ranije nisam imao hrabrosti. Brak je veća opasnost od bande bezbožnika s kopljima, ako te zanima moje mišljenje. Nemoj se bojati, madam Sara. Nemoj dozvoliti da ti postupcima upravljaju strahovi. To je meni govorio moj prvi zapovednik.”
„Nije to strah, kapiten Fred”, rekla je blago. „To je samosvest. I nemoj se ljutiti na mene.”
„Nisam ljut. Tvoj stil potpuno uništava ljutnju. Ako izgledam ljutito, to je zato što se ljutim na kosmos koji te je napravio, koji je mene napravio, tako da... tako da se ovako...”
„Kapiten Fred. Kasno je, i oboje smo umorni. Dođi sutra u moju garderobu, i možda ćeš razumeti.”

(U zagradi, jedna druga ljubavna priča. Godine 1893. – iste godine kada odlazi u posetu Nadaru i njegovoj afazičnoj ženi u šumi Senar – Edmon de Gonkur večera sa Sarom Bernar pre čitajuće probe svog komada La Faustin. Ona je još na probi kada on stigne, i uvode ga u studio u kome ona prima goste. Njegovo oko estete hladno ocenjuje zbrkani dekor. Zaključuje da je u pitanju užasna papazjanija srednjovekovnih kredenaca i intarziranih vitrina, čileanskih figurina i primitivnih muzičkih instrumenata, i „kičastih umetničkih predmeta koje prave obojeni”. Jedini pokazatelj autentičnog ličnog ukusa jesu krzna naređana u uglu gde Sara Bernar (koja se često, kao i te večeri, oblači u belo) voli da zabavlja goste. Među svom tom umetničkom starudijom, Gonkur primećuje i jednu neznatnu, ali intenzivnu, emocionalnu dramu. U sredini studija nalazi se kavez u kome su minijaturni majmun i papagaj sa ogromnim kljunom. Majmun je zvrk u zamahu, zuji naokolo na trapezu, i stalno zlostavlja papagaja, čupa mu perje i „kinji ga kao mučenika”. I premda bi papagaj lako mogao kljunom prepoloviti majmuna, ne čini ništa osim što ispušta žalostive, srceparajuće krike. Gonkuru je žao sirotog papagaja, te spomene užasan život koji je ovaj prinuđen da vodi. Na to mu objasne da su jednom razdvojili pticu i zver, ali da je papagaj gotovo umro od tuge. Oporavio se tek kad su ga vratili u kavez s mučiteljem.)

Unapred je poslao cveće. Gledao ju je kako oličava Adrijen Lekuvrer, onu glumicu iz nekog prošlog veka koju je otrovala suparnica u ljubavi. Otišao je u njenu garderobu. Bila je čarobna. Tamo su bili uobičajeni likovi. Govorili su na uobičajen način, mrmljali uobičajena stanovišta. On je sedeo s madam Gerar, diskretno ju je ispitivao, pokušavao je da pronađe neku novu taktiku, neki skriveni oslonac... a onda su svi malo utihnuli, i on je podigao pogled. Video ju je kako pod ruku drži nekog zakržljalog malog Francuza s majmunskim licem i glupavim štapom.
„Laku noć, gospodo.”
Kao odgovor, usledio je žamor neiznenađenja, potpuno isti kao njegove prve večeri s njom. Pogledala je prema njemu i klimnula, a potom mirno sklonila pogled. Madam Gerar je ustala i poželela mu laku noć. Posmatrao je madam Saru kako odlazi. Dobio je odgovor. Voda je bila ledena, a on nije imao čak ni nadjaknu od plute kao zaštitu.
Ne, nije bio ljut. A kicoši iz garderobe su barem bili dovoljno lepo vaspitani da ne pridaju pažnju onome što se desilo, niti da impliciraju da se nešto slično – ne, potpuno isto – ranije desilo njima. Ponudili su mu još šampanjca i učtivo ga pitali za le Prince de Galles. Ostali su uljudni i poštovali su njegovu uljudnost. Na tome im, makar, nije mogao zameriti.
Ali nikada se neće priključiti njihovoj družini, nikada neće postati član nasmešene svite nekadašnjih ljubavnika. Takvo ponašanje je smatrao veoma neprijatnim, zapravo, nemoralnim. Odbio je da, umesto ljubavnika, postane dragi prijatelj. Nije ga zanimao taj prelaz. Niti će udružiti sredstva s drugima istog statusa da joj se kupi neki nov egzotičan poklon – snežni leopard, recimo. I nije se ljutio. Ali, pre nego što je nastupio bol, imao je vremena da se ražalosti. Dao joj je sve, ono najbolje od sebe, i to nije bilo dovoljno. Sebe je smatrao boemom, ali ona se pokazala kao preveliki boem za njega. I nije uspeo da razume njeno objašnjenje sebe.

Bol će potrajati nekoliko godina. Ublažavao ga je putovanjima i okršajima. Nikada nije pričao o tome. Ako bi ga neko upitao zašto je u tako mračnom raspoloženju, odgovorio bi da ga muči melanholija kukuvije. Radoznalac bi razumeo i ne bi ga više ništa pitao.
Je li bio naivan, ili previše ambiciozan? Oboje, verovatno. U životu možeš biti boem i pustolov, ali, isto tako, tražiš nekakav obrazac, neki red koji će ti pomoći, čak i ako se – čak i dok se – buniš protiv njega. Vojni propisi ti to daju. Ali drugde: kako možeš znati koji je obrazac pravi a koji lažni? To ga je pitanje progonilo. A evo još jednog: da li je bila iskrena? Da li je bila prirodna, ili je hinila prirodnost? Stalno je preispitivao dokaze svog sećanja. Rekla je da uvek ispunjava obećanja – osim ako nije ni nameravala da ih ispuni. Da li mu je davala lažna obećanja? Nije ni za jedno mogao to da tvrdi. Da li mu je rekla da ga voli? Jeste, naravno, mnogo puta; ali samo je njegova mašta – glas suflera u njegovom uhu – dodala reč „zauvek”. Nije je pitao šta misli kada mu je rekla da ga voli. Da li iko ko voli to pita? Tim baršunastim i nakićenim rečima retko kad u tom trenutku treba komentar.
A sada je shvatio da bi mu, da ju je pitao, odgovorila: „Voleću te onoliko dugo koliko te budem volela.” Da li iko ko voli može tražiti više? A suflerov glas bi opet prošaputao: „Što znači zauvek.” Tolika je muška taština. Je li njihova ljubav, onda, bila samo tvorevina njegove mašte? U to nije verovao, nije mogao da veruje. Voleo ju je koliko je mogao tokom tri meseca, a i ona je volela njega; jedino što je njena ljubav imala ugrađen tajmer. Niti bi išta pomoglo da se raspitao o njenim prethodnim ljubavnicima i o tome koliko su oni trajali. Jer upravo bi njihov neuspeh, njihova privremenost, delovali kao da obećavaju njegov uspeh: u to veruje svako ko voli.
Ne, zaključio je Fred Bernabi, iskrenost joj je bila na nivou. On je taj koji je sebe obmanjivao. Ali ako te toliki nivo iskrenosti ne štiti od bola, možda je bolje promeniti nivo, otići u oblake.

Nikad više nije pokušao da stupi u kontakt s madam Sarom. Kada bi došla u London, našao bi razlog da ode iz grada. Posle nekog vremena, mogao je mirnog pogleda da čita o njenom najnovijem trijumfu. Uglavnom je mogao da razmišlja o celoj toj raboti kao racionalan čovek, da je se seća kao nečega što se dogodilo, što nije bilo ničija krivica, u čemu nije bilo surovosti; već prosto nesporazuma. Ali nije se uvek mogao držati takve smirenosti i takvih objašnjenja. I tada bi sebe video kao najgluplju životinju na svetu. Osećao se kao onaj kraljevski udav koji je našao za shodno da krene da jede jastuke od sofe, dok ga nije ustrelila ruka same madam Sare. Ustreljeno, tako se osećao.
Ali oženio se, u poodmakloj trideset sedmoj godini. Ona je bila Elizabet Hokins-Vitsed, kći nekog irskog baroneta. Međutim, ako je tražio, ili očekivao, nekakav obrazac, opet mu se nije dalo. Posle venčanja, nevesta je obolela od sušice, pa je njihov severnoafrički medeni mesec premešten u jedan švajcarski sanatorijum. Jedanaest meseci kasnije, Elizabet je Fredu svečano uručila sina, ali je veći deo života provela vezana za Visoke Alpe. Kapetan Fred, sada major Fred, a kasnije pukovnik Fred, vratio se putovanjima i okršajima.
A i svojoj strasti prema balonima. Godine 1882, vinuo se sa doverske Gasne kompanije i zaputio ka Francuskoj. Lebdeći nad Lamanšom, neminovno je pomislio na madam Saru. Poleteo je onamo kuda je sebi uvek i obećavao, ali ne, kako je ona koketno predložila, prema njoj. Premda nikada nikome nije rekao za njihovu vezu, neki su to podozrevali, i povremeno – posle partije karata u Pratovom klubu, a potom i slanine i jaja i piva za večeru – bilo bi dosadnih pokušaja da se aludira na to. Ali nikada nije progutao mamac. Sada, lebdeći u vazduhu, čuo je samo njen glas u uhu. Mon cher kapiten Fred. Još mu je zadavao bol, posle svih tih godina. Plahovito, zapalio je cigaru. Bio je to sulud potez, ali u tom trenutku je, što se njega ticalo, ceo njegov život mogao da eksplodira. Misli su mu se vratile u ulicu Fortini, na njene oči, prozirno plave, na njenu kosu nalik na grm u plamenu; na njen veliki krevet od pruća. Onda se prizvao pameti, hitnuo dopola popušenu cigaru u more, izbacio malo balasta i potražio veću visinu, u nadi da će uhvatiti severnjak.
Kada se prizemljio blizu dvorca Montinji, Francuzi su bili gostoljubivi kao i uvek. Nije im čak smetalo ni njegovo zadirkivanje pričom o nadmoći britanskog političkog sistema. Prosto su ga još malo nahranili i nutkali ga da zapali još jednu cigaru u daleko sigurnijim uslovima pored njihovog kamina.
Po povratku u Englesku, seo je i napisao knjigu. Njegov let odigrao se 23. marta. Let preko Lamaša i druge pustolovine u vazduhu objavio je Samson Lou, trinaest dana kasnije, 5. aprila.
Prethodnog dana, 4. aprila 1882, Sara Bernar se udala za Aristidisa Damalasa, grčkog diplomatu koji je postao glumac, poznatog uobraženka i drskog ženskaroša (a još i rasipnika, kockara i morfomana). Pošto je on bio grčki pravoslavac, a ona jevrejska rimokatolikinja, za brzo venčanje im je najviše odgovarao London: protestantska Crkva Svetog Andrije u Ulici Vels. Ostalo je nepoznato da li je kupila primerak knjige Freda Bernabija za čitanje na medenom mesecu. Brak je bio katastrofalan.
Tri godine kasnije, pošto se bez dopuštenja pridružio ekspediciji lorda Vulslija za pomoć generalu Gordonu u Kartumu, Bernabi je poginuo u bici kod Abu Klea tako što mu je jedan od mahdističkih vojnika kopljem probo vrat.
Gospođa Bernabi se preudala; a dokazala se i kao plodna spisateljica. Deset godina posle smrti svog prvog muža, objavila je uputstvo, koje se danas već dugo ne može naći, po imenu Saveti za snežnu fotografiju.

NA NIVOU




Spojiš dve stvari koje niko ranije nije spojio; i to ponekad uspe, ponekad ne. Pilatr de Rozje, prvi čovek koji je uzleteo u vatrenom balonu, planirao je i da bude prvi koji će preleteti preko Lamanša iz Francuske u Englesku. U tu svrhu, konstruisao je novu vrstu urostata, s vodoničnim balonom odozgo, za bolje podizanje, i vatrenim balonom odozdo, za bolju kontrolu. Spojio je te dve stvari i, 15. juna 1785, kada je vetar delovao povoljno, vinuo se iz Pa de Kalea. Vrla nova skalamerija hitro se podigla, ali još i pre nego što je dospela do obale, pojavio se plamen na vrhu vodoničnog balona i celokupni optimistični aerostat, koji je sada jednom posmatraču izgledao kao nebeska petrolejska svetiljka, tresnuo je o zemlju, ubivši i pilota i kopilota.

Spojiš dvoje ljudi koje niko pre tebe nije spojio; i ponekad se svet promeni, ponekad ne. Mogu se slupati i zapaliti, ili se zapaliti i slupati. Ali, ponekad, nastane nešto novo, i svet se promeni. Zajedno, u tom prvom ushićenju, u tom prvom silovitom osećaju poleta, veći su od svoja dva odvojena bića. Zajedno vide dalje, i vide jasnije.
Naravno, možda i ne vole podjednako; možda se to retko događa. Drugim rečima: kako su oni Parižani odgovarali na svoja pisma tokom Opsade 1870-71? Možeš pustiti balon s Trga Svetog Petra i pretpostaviti da će se on spustiti na nekom korisnom mestu; ali teško možeš očekivati od vetrova, ma kako rodoljubivi bili, da ga oduvaju natrag na Monmartr u povratnom letu. Predlagane su svakojake smicalice: na primer, da se povratna pošta smesti u velike metalne kugle i da se pusti nizvodno u grad, gde će se uhvatiti mrežama. Golubovi pismonoše bili su izvesnija ideja, i jedan golubar iz Batinjola stavio je ceo svoj golubarnik na raspolaganje vlastima: po jedna korpa s pticama mogla se poslati sa svakim opsadnim balonom i vratiti s pismima. Ali uporedite kapacitet opterećenja balona i goluba, i zamislite težinu razočaranja. Sudeći prema Nadaru, rešenje je smislio jedan inženjer koji je radio u proizvodnji šećera. Pisma namenjena Parizu trebalo je čitko ispisati, s jedne strane papira, sa adresom primaoca na vrhu. Onda bi stotine tih pisama, u stanici za slanje, poređali jedno do drugog na velikom platnu i fotografisali. Sliku bi mikrografski smanjili, poslali u Pariz po golubu pismonoši, i ponovo je povećali na čitljivu veličinu. Obnovljena pisma su se potom stavljala u koverte i isporučivala primaocima. Bilo je to bolje nego ništa; zapravo, bio je to tehnički trijumf. Ali zamislite ljubavni par, gde jedna osoba može da piše intimno i dugačko, sa obe strane hartije, i sakrije najnežnije reči u koverat; a druga je ograničena sažetošću i znanjem da lična osećanja mogu javno da pregledaju fotografi i poštari. Mada – nije li to baš onako kako ljubav ponekad izgleda, i funkcioniše?
Saru Bernar je Nadar – najpre otac, a potom i sin – fotografisao tokom celog života. Prvo snimanje se odigralo kada je imala oko dvadeset godina, u vreme kada je Feliks Turnašon bio zauzet i jednom drugom burnom, premda kraćom, karijerom: karijerom Diva. Sara još nije Božanska – nepoznata je, željna uspeha; a ipak, portreti pokazuju da je već zvezda. Jednostavno je nameštena, umotana u ogrtač od baršuna, ili ogromnu maramu. Ramena su joj gola, ne nosi nakit, osim malih minđuša s kamejama; na raspuštenoj kosi nema bukvalno ništa. A ni na sebi: više je nego nagovešteno da ne nosi mnogo toga ispod tog ogrtača, te marame. Izraz joj je rezervisan, i stoga zavodljiv. Naravno, vrlo je lepa, možda i više današnjem oku nego u svoje vreme. Izgleda kao ovaploćenje istinoljubivosti, teatralnosti i misterije – i kao sklad tih ideja. Nadar je načinio i akt-fotografiju za koji neki tvrde da je njena. Prikazuje ženu nagu do pasa, kako jednim okom viri iza raširene lepeze. Šta god da je istina, portreti ogrnute i umotane Sare svakako su mnogo erotičniji.
Visoka jedva malo više od sto pedeset centimetara, stasom nije odgovarala za glumicu; osim toga, bila je i previše bleda i previše mršava. Izgleda da je bila impulsivna i prirodna i u životu i u umetnosti; kršila je pozorišna pravila, čestim okretanjem leđa publici da izvede govor. Spavala je sa svim svojim glavnim glumcima. Volela je slavu i samoproklamovanje – ili, kako je Henri Džejms to uglađeno rekao, bila je „ličnost kojoj tako izvrsno pristaje upadljivost.” Jedan kritičar ju je uporedio najpre s ruskom princezom, zatim s vizantijskom caricom, i najzad s maskatskom begovicom, da bi zaključio: „Iznad svega, ona je Slovenka koliko to neko može biti. Veća je Slovenka nego svi Sloveni koje sam ikada upoznao.” U ranim dvadesetim godinama rodila je vanbračnog sina, koga je vodila svuda sa sobom, ne hajući za osude. Bila je Jevrejka u prevashodno antisemitskoj Francuskoj, a u katoličkom Montrealu su joj kamenovali kočiju. Bila je hrabra i odvažna.
Prirodno, imala je neprijatelje. Njen uspeh, njen pol, njeno rasno poreklo i njena boemska ekstravagantnost podsećali su puritance na to zašto su glumce nekada sahranjivali na neosvešćenoj zemlji. A tokom decenija njen stil glume, nekada tako originalan, neumitno je zastareo, pošto je prirodnost na sceni ista varka kao i naturalizam u romanu. Ako je magija uvek delovala na neke – Elen Teri je za nju rekla da je „prozirna kao azaleja” i uporedila njeno scensko prisustvo s „dimom zapaljene hartije” – drugi su bili manje blagonakloni. Turgenjev, premda je bio frankofil i premda je i sam pisao drame, smatrao ju je „pretvornom, hladnom, afektiranom” i osuđivao njen „odurni pariski šik.”

Freda Bernabija su često opisivali kao boema. Njegov zvanični biograf napisao je da je živeo „potpuno izdvojeno, uopšte se ne obazirući na konvencionalnosti.” A poznavao je egzotiku koju je Sara Bernar samo prisvajala. Kakav putnik bi mogao u Pariz doneti vesti izdaleka; dramski pisac bi iz njih poharao teme i efekte; onda bi dizajner i kostimograf usavršili iluziju oko nje. Bernabi je bio taj putnik: putovao je duboko u Rusiju, širom Male Azije i Bliskog istoka, uzvodno uz Nil. Proputovao je kroz okrug Fašoda, gde su oba pola išla naga i bojila kosu u jarkožuto. Priče koje su Kolale oko njega često su govorile o čerkeskim devojkama, ciganskim plesačicama i lepim kirgiskim udovicama.
Tvrdio je da potiče od Edvarda I, kralja poznatog kao Dugonogi, i ispoljavao je hrabrost i istinoljubivost, za koje Englezi uobražavaju da su isključivo njihove vrline. A opet, nešto u vezi s njim izazivalo je nelagodu. Za njegovog oca se pričalo da je „melanholičan poput kukuvije što huče u njegovom parku”, a Fred je, premda je bio energičan i ekstrovertan, nasledio tu osobinu. Bio je izuzetno snažan, a opet, često bolestan, mučili su ga bolovi u jetri i želucu; „gastrični katar” ga je jednom oterao u neku banju u inostranstvu. I mada je bio „vrlo popularan u Londonu i Parizu”, kao i član društva Princa od Velsa, u Rečniku nacionalne biografije piše da je živeo „gotovo sam.”
Konvencionalni ljudi prihvataju izvesnu nekonvencionalnost; ona ih često i opčinjava; Bernabi je, izgleda, i premašivao te granice. Jedan od njegovih privrženih prijatelja nazivao ga je „najaljkavijom bitangom svih vremena” koja je sedela „na konju kao vreća kukuruza”. Smatrali su da izgleda kao stranac, sa „orijentalnim crtama” i mefistofelovskim osmehom. Rečnik nacionalne biografije njegov lik naziva „jevrejskim i italijanskim” i beleži da se zbog svog „neengleskog” izgleda „opirao pokušajima da se načini njegov portret.”

Živimo na ravnom, na zemlji, pa ipak – i baš zato – težimo uzdignuću. Bića smo tla, a ponekad možemo da dospemo do bogova. Neki se uzdižu umetnošću, neki religijom; većina ljubavlju. Ali kad letimo, možemo i da padnemo. Retka su blaga prizemljenja. Može nam se desiti da odskočimo od zemlje silom koja lomi noge, da nas udar odvuče ka nekoj inostranoj pruzi. Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe.

Pa zašto onda stalno težimo ljubavi? Zato što je ljubav stecište istine i magije. Istine, kao u fotografiji; magije, kao u letu balonom.

Uprkos povučenosti Freda Bernabija i kapricioznom odnosu prema činjenicama Sare Bernar, možemo ustanoviti da su se upoznali u Parizu sredinom sedamdesetih godina devetnaestog veka. Bliskom prijatelju Princa od Velsa nije bilo teško da dobije pristup Božanskoj Sari. Prethodno joj je poslao cveće, gledao ju je u Bornijeovoj La Fille de Roland, pripremio reči hvale i posle toga otišao kod nje. Padalo mu je na pamet da će zateći cohue dekadentnih pariskih dendija u njenoj garderobi, ali možda je obavljena neka preliminarna trijaža. On je verovatno bio najviša osoba tamo, ona najsitnija. Kada ga je pozdravila, nije mogao a da ne pomene kako je scena uvećava. Već se navikla na takve reakcije.
„I tako mršava”, dodala je, „da mogu da se provučem između kapi kiše, a da ne se pokvasim.”
Fred je izgledao gotovo kao da joj veruje. Malo se zasmejala, ali u tom smehu nije bilo ruganja. Osećao se opušteno. Istini za volju, osećao se opušteno gotovo svugde. Bio je Englez, za početak; odlično je govorio sedam jezika; a svaki oficir naviknut da izdaje naređenja od Španije do Ruskog Turkestana bio je sasvim sposoban da bude prihvaćen u društvu tih neobuzdanih, a opet srdačnih, kavaljera koji su se, kako se njemu činilo, međusobno takmičili samo u jezičkim uzletima.
Pili su šampanjac, koji je, bez sumnje, obezbedio neki od tih udvarača. Fred je uvek bio umeren u vinu, tako da je mogao da posmatra diskretne odlaske, dok, kako mu se najednom učinilo, nije ostala samo jedna starija družbenica po imenu madam Gerar, kako on ne bi ostao nasamo s njom.
„Pa, mon capitaine -”
„Oh, pobogu, madam. Fred. Ili Frederik. Kad uđem u vašu garderobu, nemam čin. Ja sam...” Oklevao je. „Ja sam, moglo bi se reći, običan vojnik.”
Osetio je, pre nego video, kako ona zagleda njegovu odsustvenu uniformu: jahački žaket, konjičke čakšire, čizme do članaka, mamuze; neformalnu platnenu kapu, privremeno odbačenu na sto sa strane.
„A kakav rat vodite?” upitala je uz osmeh.
Nije znao šta da odgovori. Razmišljao je o ratovima, u kojima su učestvovali samo muškarci. Razmišljao je o opsadama, i o tome kako muškarci treba da opsedaju žene dok se ne predaju. Ali ovoga puta mu nije bilo do junačenja, a ni s metaforama se nije baš snalazio. Naposletku je odgovorio:
„Ne tako davno, madam, vraćao sam se iz Odese. Stigle su mi vesti da mi je otac bolestan. Najkraći put vodio je kroz Pariz. Ali grad je bio u rukama Komune.” Zastao je, pitajući se šta bi glumica mogla misliti o toj nesnosnoj bandi ubica. „Imao sam samo putnu torbu i standardni konjički mač. Upozorili su me da je sve oružje zabranjeno. Ali imam dugačke noge, pa sam sakrio mač u nogavicu.”
Zastao je, dovoljno dugo da ona pomisli da je to kraj priče.
„Tako da sam šepao. I ubrzo me je uhapsio jedan oficir Komune, kome je moja kruta noga s pravom bila sumnjiva. Optužio me je da nosim sakriveno oružje. Odmah sam priznao prestup, ali sam ga obavestio da se vraćam da posetim bolesnog oca i da tražim samo mir. Prilično sam se iznenadio kada mi je dozvolio da nastavim svojim putem.”
Sada se priča izgleda stvarno završila, ali joj je izmicala poenta.
„I, kako vam je bio otac?”
„Oh, dosta se oporavio dok nisam stigao do Somerbija. Hvala što brinete. Poenta priče – pa, da ponovim ono što sam rekao momku koji me je uhapsio, u Parizu tražim samo mir.”
Pogledala ga je, tog ogromnog, uniformisanog, brkatog, frankofonog Engleza, čiji je tanak, prodoran glas čudno izbijao iz tog golemog tela. A pošto je život provodila u komplikacijama i varkama, jednostavnost ju je uvek doticala.
„Ganuta sam, kapiten Fred. Ali – kako da se izrazim? Ja nisam još spremna za miran život.”
Sada se on postideo. Da li ju je uvredila njegova primedba?
„Doći ćete opet sutra”, rekla je Sara Bernar.
„Doći ću opet sutra”, odgovorio je Fred Bernabi, opraštajući se od nje vlastitim pozdravom: vojničkim „voljno” upućenim sebi u kombinaciji s boemskim nestrpljivim obećanjem da će se vratiti.
Žene koje je igrala bile su strastvene, egzotične, operski melodramatične – bukvalno. Oživela je Diminu Damu s kamelijama pre nego što ju je Verdi ponovo osmislio; i bila je Sarduova Toska, uloga koja je danas poznata samo u Pučinijevoj verziji. Stvarala je operu bez muzike. Imala je ménage ljubavnika i menažeriju životinja. Ljubavnici su se, izgleda, međusobno slagali, možda zato što im je brojnost ulivala sigurnost; a možda i zato što je umela da ih pretvori u prijatelje. Jednom je rekla da će se, ako ona prerano umre, njeni udvarači i dalje redovno okupljati u njenoj kući. To je verovatno bilo tačno.
Menažeriju je započela prilično skromno, još kao devojčica, parom koza i jednim kosom. Kasnije, divlje životinje postale su još više divlje. Na turneji po Engleskoj, kupila je geparda, sedam kameleona i mešanca vuka i psa u Liverpulu. Bili su tu još majmun Darvin, lavić Ernani II, i psi koji su se zvali Kasi i Vermut. U Nju Orleansu je kupila aligatora koji je na francusku ishranu mlekom i šampanjcem reagovao smrću. Imala je i kraljevskog udava koji je pojeo jastuk sa sofe i morao biti ustreljen – ustrelila ga je sama Sara.
Fred Bernabi se nije stideo pred takvim stvorenjem.

Sledeće večeri gledao je njenu predstavu, došao u njenu garderobu, i video mnoga od istih onih lica. Postarao se da posveti dovoljno pažnje madam Gerar: pošto je ranije bio na inostranim dvorovima, umeo je da prepozna moć iza prestola. Ubrzo – mnogo brže nego što je i najžešći optimista mogao zamisliti – ona je prišla, uzela Bernabija za ruku i poželela svojoj kliki laku noć. Dok su njih troje odlazili, timovi pariskih dendija trudili su se da ne izgledaju uvređeno. Pa, možda nisu ni bili.
Vozili su se njenom kočijom do njene kuće u Ulici Fortini. Sto je bio postavljen, šampanjac se hladio, a kroz poluotvorena vrata, Fred je opazio ugao ogromnog kreveta od pruća. Madam Gerar je otišla na spavanje. Ako je i bilo slugu, nije ih video; ako su se po kući motali papagaji ili lavići, nije ih čuo. Čuo je samo njen glas, koji je imao jasnoću i raspon muzičkog instrumenta kakav je tek trebalo izumeti.
Pripovedao joj je o svojim putovanjima, svojim vojnim okršajima, svojim pustolovinama u balonu. Pričao joj je o svojoj ambiciji da preleti Severno more.
„Zašto ne Lamanš?” upitala je, skoro kao da je neučtivo s njegove strane što hoće da leti bilo kuda osim prema njoj.
„I to mi je ambicija. Ali vetar je problem, madam.”
„Sara.”
„Madam Sara.” Ravnodušno je nastavio: „Stvar je u tome što odakle god u južnoj Engleskoj da uzletite, uglavnom se nekako prizemljite u Eseksu.”
„Šta je taj Eseks?”
„Ne morate to da znate. Nije baš egzotičan – Eseks.”
Pogledala ga je pomalo nesigurno. Je li to činjenica ili šala?
„Južni vetar, jugozapadni nosi vas u Eseks. Treba vam dobar zapadni koji neprestano duva da vas prenese preko Severnog mora. Ali da stignete do Francuske, treba vam severni vetar, koji je prilično redak i nepouzdan.”
„Znači, nećete me posetiti balonom?” upitala je koketno.
„Madam Sara, posetio bih vas svakim prevoznim sredstvom koje postoji ili još ne postoji, bilo da ste u Parizu ili u Timbuktuu.” Sam je sebe iznenadio tom iznenadnom, olujnom izjavom, pa je uzeo još hladnog fazana kao da mu od toga zavisi život. „Ali imam teoriju”, nastavio je, malo smirenije. „Ubeđen sam da vetrovi ne duvaju uvek u istom smeru na različitim visinama. Tako da, ako bi vas uhvatio... suprotan vetar...”
„Vetar iz Eseksa?”
„Tačno tako – ako bi vas uhvatio taj vetar, izbacili biste balast i potražili veću visinu, gde se može naći severnjak.”
„A ako ga nema?”
„Onda biste završili u vodi.”
„Ali vi znate da plivate?”
„Da, ali ne bi mi to mnogo pomoglo. Neki balonisti nose nadjakne od plute, u slučaju da se spuste u more. Ali meni se čini da to nije fer. Ja verujem da čovek treba da rizikuje.”
Na tu primedbu mu nije odgovorila.

Jedino zbog čega sutradan nije osećao potpuno ushićenje bilo je pitanje: je li bilo prelako? U Sevilji je proveo mnogo sati učeći jezik lepeze od jedne ozbiljne andaluzijske senjorite: šta zapravo znači ovaj pokret, ono skrivanje, ovaj laki udarac. Razumeo je i praktikovao kavaljerstvo na više kontinenata, a žensko koketiranje je smatrao šarmantnim. Ono na šta ranije nije naišao bila je takva direktnost, priznavanje apetita i nerado gubljenje vremena. Znao je, naravno, da nije sve baš skroz otvoreno. Fred Bernabi nije bio toliko naivan da misli da je prihvaćen samo zbog svoje privlačne ličnosti. Bilo mu je jasno da se madam Sara ne razlikuje od drugih glumica, te da se očekuju pokloni. A pošto je madam Sara bila najveća glumica svoga doba, i pokloni su morali biti slično blistavi.
Bernabi je ranije imao potpunu kontrolu nad svojim flertovima: devojku, bojažljivu zbog impresivne uniforme pred sobom, trebalo je smirivati. Sad je sve bilo obrnuto, što ga je i zbunjivalo i uzbuđivalo. Nije bilo nećkanja oko randevua. On bi zatražio, ona bi odobrila. Ponekad bi se našli u pozorištu, ponekad bi on došao direktno u Ulicu Fortini, mesto koje mu je – sad kad je imao vremena da ga pregleda – delovalo kao da je pola vila, a pola umetnički studio. Bilo je tu zidova ogrnutih baršunom, papagaja posađenih na biste, vaza veličine stražarskih kućica, biljaka penjalica i visilica koliko i u Botaničkoj bašti Kju. A sred te raskalašnosti i razmetanja nalazile su se i one jednostavne stvari za kojima srce žudi: večera, i krevet, i san, i doručak. Čovek bi se teško usudio da traži još nešto. Mogao je da čuje sebe kako živi.
Ispričala mu je o svom ranom životu, o svojim teškoćama, svojim ambicijama i svom uspehu. I o svem suparništvu i ljubomori koje uspeh izaziva.
„Govore grozne stvari o meni, kapiten Fred. Govore da pečem mačke i jedem njihovo krzno. Da večeram gušterove repove i paunov mozak sotiran u puteru od majmuna. Govore da igram kroket s ljudskim lobanjama umotanim u perike u stilu Luja XIV.”
„Ne vidim šta bi u tome bilo zabavno”, primetio je Bernabi, mršteći se.
„Ali dosta o mom životu. Pričaj mi još o svojim balonima”, zamolila je.
Razmislio je. Otvori adutom, pomislio je. Pokaži se u najboljem svetlu, daj najbolju priču.
„Prošle godine”, počeo je, „krenuo sam s Kristalne palate sa gospodinom Lusijem i kapetanom Kolvilom. Vetar se kretao od južnog do zapadnog i natrag. Bili smo iznad oblaka, i zaključili smo da verovatno prolazimo iznad delte Temze. Sunce je bilo direktno iznad nas, i, kao što je kapetan tačno primetio, bilo je stravično toplo. Tako da sam skinuo kaput i okačio ga na jedan od šiljaka sidra, i odvratio kapetanu da ima makar nešto utešno kad si iznad oblaka. A to je da džentlmen može u javnosti da sedi u košulji.”
Zastao je i nasmejao se, očekujući isto i od nje, kao što su se smejali u Londonu, ali ona se samo osmehnula i upitno ga pogledala.
„Ali onda, vidiš, dok smo sedeli tamo, s tako malo vetra da smo imali osećaj da se skoro ne mičemo, pogledali smo – pa, jedan od nas je pogledao i skrenuo pažnju ostalima – dole. Zamisli ovu scenu. Ispod nas se širio prostrani paperjasti oblak, pa nismo mogli da vidimo zemlju, ni deltu ispod sebe, a onda, tamo, ugledali smo čaroban prizor. Sunce je – podigao je ruku da pokaže njegov položaj – na tu ravnu površinu oblaka bacalo senku tačno u obliku našeg balona. Mogli smo da vidimo rezervoar za gas, užad, gondolu i, najčudnije od svega, jasan obris naših triju glava. Bilo je to kao da gledamo u divovsku fotografiju sebe, svoje ekspedicije.”
„Herojskih razmera.”
„Upravo tako.” Ali Fred je bio svestan da je smandrljao priču. Uspaničio se zbog intenziteta njene pažnje. Splasnuo je.
„Oboje smo takvi. Ja na sceni izgledam veća nego što jesam, kao što si sam rekao. A samo tvoje biće je herojskih razmera.”
Fred je osetio kako mu nešto vuče i podiže srce. Zaslužio je kritiku, a dobio pohvalu. Uživao je u laskanju kao i svi ostali – ali, opet, njene su mu reči delovale jednostavno direktno. I u tome je bio paradoks njihove situacije. Oboje su, po standardima konvencionalnog života, bili egzotična bića, a opet, kad su bili zajedno, nije primećivao nikakvu predstavu, nikakavu glumu, nikakav kostim. Premda je on bio u odsustvenoj uniformi Kraljevske konjice, a ona tek što je odbacila bundu i šešir na kome je, izgleda, bila posađena mrtva sova. Bio je, priznao je, napola zbunjen i verovatno tri četvrtine zaljubljen.
„Ako ikada budem letela balonom”, rekla je, uz neznatan, sneni osmeh, „misliću na tebe, obećavam ti. A ja uvek ispunjavam obećanja.”
„Uvek?”

„Uvek ako nameravam. Naravno, ima obećanja koja ne nameravam da ispunim kada ih dam. Ali to teško da su obećanja, zar ne?”
„Onda bi mi možda mogla ukazati čast tako što ćeš mi obećati da ćeš jednom uzleteti sa mnom?”
Zastala je. Da nije preterao? Ali u čemu je svrha direktnosti, ako ne možeš da kažeš ono što misliš, ono što osećaš?
„Ali kapiten Fred, zar neće biti malo teško napraviti ravnotežu u vazduhoplovu?”
Bio je to valjan praktičan detalj: bio je barem dvostruko teži od nje. Morali bi da stave većinu balasta s njene strane, ali ako bi on onda morao da pređe korpu da ga ispusti... Zamišljao je tu mini-predstavu kao da je stvarna, i tek se onda zapitao da li ona možda priča o nečemu drugom. Ali metafore su ga često zbunjivale.

Ne, nije bio tri četvrtine zaljubljen.
„Skroz naskroz”, rekao je svom uniformisanom odrazu u velikom ogledalu svoje hotelske sobe. Mat zlato njegovog rama pokleknulo je pred sjajnijim čipkanim obrubom Fredovog konjičkog žaketa. „Skroz naskroz, kapetane Fred.”
Često je zamišljao taj trenutak, pokušavao da vidi kakav će biti u poređenju sa onim ranijim prilikama kada je bio samo napola zaljubljen – u par očiju, osmeh, svetlucanje haljine. U tim trenucima uvek je mogao da zamisli sledećih nekoliko dana – a ponekad bi tih sledećih nekoliko dana ispali tačno onakvi kako je on predvideo. Ali tada, uobrazilja i stvarnost bi prestale; san i želja bili su ispunjeni. Sada, iako je želja, u jednom smislu, ispunjena ranije i vrtoglavije nego što je mogao i sanjati, samo se još više rasplamsala. Kratko vreme koje je proveo s njom rasplamsalo je u njemu želju da provodi s njom više vremena, sve vreme. Kratka razdaljina koju su prešli od pozorišta do Ulice Fortini rasplamsala je želju za prelaskom većih razdaljina: za putem u sve one zemlje čije je stanovnike prikazala na sceni – a onda i u sve ostale zemlje na svetu. Da ide svuda s njom. Neko mu je spomenuo njenu slovensku lepotu. Tako da je zamišljao kako s njom putuje na istok, upoređujući njen lik s likovima oko njih, dok se ona potpuno ne uklopi u fiziognomičku okolinu i dok ne nestane sve osim mora Slovena i kapetana Freda. Zamišljao je njen sitni, gipki lik pored sebe, na konju koga ne bi uzjahala ženski, već raširenih nogu, u još jednoj muškoj ulozi. Video ih je na istom konju, nju ispred, sebe pozadi, kako ju je obgrlio dok drži uzde.
Video ih je, kao par, kako spajaju stvari, sastavljaju život. Uvek ih je zamišljao u pokretu. Leteli su uvis – on je leteo.

Premda je bio boem, i svetski čovek, Fred Bernabi nije bio prefinjen onako kao oni što su svake večeri dolazili iza scene i iznalazili sve uglađenije načine aplaudiranja. Ali bio je inteligentan, i mnogo je proputovao. Tako da je, posle nedelju-dve dana, postao svestan toga kako drugi možda vide njegovu situaciju; i njihove reči je sam sebi izgovorio naglas.
„Žena je. Francuskinja je. Glumica je. Da li joj je iskrenost na nivou?”
Znao je šta bi rekli njegovi prijatelji i kolege oficiri. Kako bi se prezrivo smeškali još dok postavlja pitanje. Ali glave su im pune uopštenosti, reputacija, glasina. Njima ništa ne smeta da neko vreme jure čerkeske devojke i lepe kirgiske udovice, dobro znajući da će se vratiti kući i oženiti Engleskinjama iz dobrih porodica za koje praktični aspekti srca nisu ništa komplikovaniji i zagonetniji od praktičnih aspekata povrtnjaka. Kasno uveče, uz brendi i gaziranu vodu, mogli bi se nakratko predati nostalgiji za nekim drugačijim osmehom, tamnijim tenom, i rečima prošaputanim na nekom jeziku koji tek napola razumeju. Ali zatim, pošto bi to učinili, poslušno bi se vratili porodičnom ognjištu, nacvrcano ubeđeni da su valjano uredili svoj život.
Fred Bernabi nije bio takav. A ni madam Sara. Nije koristila koketeriju s njim. Ili, zapravo, njeno koketiranje nije bilo obmana, niti taktika, već obećanje. Njene oči i njen osmeh bili su predlog, ponuda koju je on prihvatio. Činjenica da je madam Gerar kasnije pomenula neke minđuše koje su se dopale madam Sari, da ih je on kupio za nju, i da je ona izrazila zahvalnost, ali ne i iznenađenje: i to je bila direktnost. A svojim podrugljivim kolegama oficirima bi odgovorio: ali zar niste i vi kupovali poklone svojim smernim, rumenim engleskim verenicama, i zar ih nisu prihvatale uz tako ljupko izigravanje iznenađenja koje bi vas sasvim obmanulo? Dok je madam Sara uvek – iako je „uvek” značilo svega nekoliko nedelja – bila iskrena prema njemu.
Nije imala sumnjičavu porodicu kojoj je morao da se dodvori. Bila je tu madam Gerar: u isto vreme i izvidnica, i pozadinska jedinica, i état-major . Prepoznavao je i cenio lojalnost. Ona i kapetan Fred su se razumeli; a kada bi ga događaji podstakli na darežljivost, uzimala bi njegov novac sa smirenom dostojanstvenošću. Osim nje, bio je tu još samo sin madam Sare, prijateljski nastrojen momčić koji bi se uspešno mogao naučiti nekom sportu ili igri. Kontinentalcima je još trebalo obrazovanje iz te oblasti. U Španiji bi s ponosom gađali glinene jarebice. U opštini Pau su ga jednom pozvali u lov s lokalnim lovačkim društvom. Gonili su prethodno ulovljenu lisicu natopljenu anisom kako bi lovačkim psima otupelog njuha bilo lakše da je prate; konj mu je bio tako nizak da su mu se pete vukle po zemlji dok ga je jahao; i čitava zabava se završila za manje od dvadeset minuta.
Drage volje bi napustio Englesku. Tamo je imao dobro društvo, ali dušu su mu privlačile vrućina i prašina. I mada mu je krv možda bila čisto engleska još od Edvarda Dugonogog, bio je svestan da se to ne vidi uvek. Znao je šta neki misle u sebi, zato što su mu pijani to skoro rekli u lice. Kada je bio mlad niži oficir, u menzi su se šalili da izgleda kao italijanski bariton. „Otpevaj nam nešto, Bernabi”, skandirali bi momci. I tako, svaki put, sve dok im nije dosadilo, on bi ustao, i ne bi otpevao ni nešto iz operete, ni nešto vulgarno, već kakvu jednostavnu, veselu pesmu iz engleskih grofovija.
A bio je i jedan nadmeni mladi poručnik po imenu Dajer, koji je stalno ciljao na to da je Fred možda Jevrejin. Ne tim rečima, naravno, već samo neodređenim nagoveštajima. „Novac? Hajde da pitamo Bernabija za to.” Ne baš suptilno. Posle nekoliko takvih primedaba, pozvao je poručnika Dajera u stranu i popričao s njim kao da ne nose uniformu. I tu se to završilo. Ali Bernabi nije zaboravio.
Tako da nije mnogo mario za činjenicu da je madam Sara rođena kao Jevrejka. Rođena kao Jevrejka, preobratila se u katoličanstvo. Bernabi je znao da nije bezgrešan kad su u pitanju snažna osećanja vezana za ideju da je jedna rasa bolja od druge, ali verovao je da je njegov stav o Jevrejima mnogo blaži od stava većine Francuza koje je upoznao. Tako da je, na neki način, takve predrasude preuzeo na sebe, i Dajer ih oboje može smatrati lažnim Jevrejima ako hoće. Zbog čega je osećao veću bliskost s Madam Sarom.
Te je tako, kako su nedelje prolazile, sve jasnije zamišljao njihovu budućnost. On će se povući iz vojne službe. Napustiće Englesku, a ona će napustiti Pariz. Naravno, nastaviće da oduševljava svet, ali njen se genij ne sme traćiti svakog dana, svake večeri. Igraće sezonu ovde, sezonu tamo, a u međuvremenu, njih dvoje će putovati tamo gde je ona još nepoznata. Njihov zajednički boemski duh uspostaviće novi obrazac. Ljubav će je izmeniti, kao što već menja njega. Kako, nije baš tačno znao.
Tako da je u njegovoj glavi to sve bilo jasno, i morao je da pokrene tu temu. Ne sada, naravno, ne između večere i kreveta. Bila je to tema za jutro. Osokoljen, obratio se rolovanoj pačetini.
„Kapiten Fred”, počela je, i pomislio je kako bi za njega bilo blaženstvo da sluša te dve reči, izgovorene tim glasom, tim francuskim naglaskom, do kraja života. „Kapiten Fred, šta misliš, u čemu je budućnost lêta? Ljudskog lêta, ljudskih bića, muškaraca i žena, zajedno, u vazduhu?”
Odgovorio je na pitanje koje je čuo.
„Vazdušna plovidba je prosto pitanje lakoće i sile”, odgovorio je. „Pokušaji – uključujući i moj – da se baloni pokrenu i kontrolišu nisu uspeli. I verovatno će iako biti i dalje. Nema sumnje da budućnost leži u letelicama težim od vazduha.”
„Shvatam. Nisam se još vinula u balonu, ali mislim da je to šteta.”
Nakašljao se.
„Mogu li te upitati zašto, draga?”
„Naravno, kapiten Fred. Letenje balonom je sloboda, zar nije?”
„Jeste.”
„A, ako zamislimo letelicu težu od vazduha, ona će biti opremljena nekakvim motorom. Imaće nekakve komande za upravljanje, koje će joj naređivati da se podigne i spusti. I biće manje opasno.”
„Bez sumnje.”
„Zar ne razumeš šta govorim?”
Bernabi je razmislio. Zbog čega je ne razume – zato što je žena, zato što je Francuskinja, ili zato što je glumica?
„Bojim se da sam još u oblacima, madam Sara.”
Opet se osmehnula, i to ne osmehom glumice – osim, shvatio je iznenada, ako glumica, kao jednu od uobičajenih veština, na raspolaganju nema i osmeh koji ne pripada glumici.
„Ne kažem da je rat bolji nego mir. Ne kažem to. Ali opasnost je bolja od bezbednosti.”
Sada je pomislio da počinje da je razume, i nije mu se dopalo kako to zvuči.
„Verujem u opasnost koliko i ti. To me nikada neće napustiti. Uvek ću ići tamo gde me zovu opasnosti i pustolovine. Uvek ću tražiti okršaje. Ako budem potreban svojoj zemlji, uvek ću se odazvati.”
„Raduje me da to čujem.”
„Ali...”
„Ali?”
„Madam Sara, budućnost leži u letelicama težim od vazduha. Ma koliko mi baloumnici to ne želimo.”
„Zar nismo već o tome pričali i složili se?”
„Jesmo. Ali nisam to hteo.”
Zastao je. Čekala je. Znao je da ona zna šta će reći. Opet je počeo.
„Oboje smo boemi. Oboje smo putnici, bespokojni. Živimo suprotno od uobičajenih tokova. Nije nam lako da primamo naređenja.”
Zastao je, čekala je.
„Oh, pobogu, madam Sara. Znaš šta ću reći. Ne mogu više da se dobacujem metaforama. Nisam prvi muškarac koji se zaljubio u tebe na prvi pogled, niti ću, bojim se, biti poslednji. Ali zaljubljen sam u tebe kao ni u koga ranije. Mi smo srodne duše, to znam.”
Zagledao se u nju. Uzvratila mu je pogledom koji je on protumačio kao savršeno spokojstvo. Ali da li to znači da se slaže s njim, ili da je ne dotiče to što je rekao? Nastavio je.
„Oboje smo odrasli. Poznajemo svet. Ja nisam neki salonski vojnik. Ti nisi neka nevina devojčica. Udaj se za mene. Udaj se za mene. Polažem ti pred noge i svoj mač i svoje srce. Ne mogu se izraziti direktnije od toga”
Čekao je njen odgovor. Pomislio je da joj oči blistaju. Spustila je šaku na njegovu ruku.
„Mon cher kapiten Fred”, odgovorila je – ali od njenog tona osećao se više kao školarac nego kao oficir konjice. „Nikada nisam mislila da si salonski vojnik. Poštujem te tako što te uzimam za ozbiljno. I mnogo sam polaskana.”
„Ali...?”
„Ali. Da, to je reč koju nam život nameće češće nego što želimo, češće nego što zamišljamo. Ali – poštujem te i na tvoju direktnost odgovaram svojom. Ali – ja nisam stvorena za sreću.”
„Ne možeš to reći, posle ovih poslednjih nedelja i meseci...”
„E, ali mogu to reći. I kažem. Ja sam stvorena za ushićenje, za zadovoljstvo, za trenutak. Stalno tragam za novim ushićenjima, novim osećanjima. Takva ću biti dok se moj život ne istroši. Moje srce žudi za više uzbuđenja nego što iko – ijedna osoba – može da pruži.”
Odvratio je pogled s nje. Bilo je to više nego što čovek može izdržati.
„Moraš to razumeti”, nastavila je. „Nikada se neću udati. To ti obećavam. Uvek ću biti, kako si rekao, baloumnica. Nikada neću ući u tu letelicu težu od vazduha ni sa kim. Šta mogu? Ne smeš se ljutiti na mene. Moraš me smatrati nepotpunom osobom.”
Na jedvite jade, pokušao je još jednom, poslednji put. „Madam Sara, svi smo mi nepotpuni. Ja sam podjednako nepotpun kao i ti. Zato i tražimo nekog. Da se upotpunimo. Ne zato što se tako konvencionalno radi. Nego zato što ranije nisam imao hrabrosti. Brak je veća opasnost od bande bezbožnika s kopljima, ako te zanima moje mišljenje. Nemoj se bojati, madam Sara. Nemoj dozvoliti da ti postupcima upravljaju strahovi. To je meni govorio moj prvi zapovednik.”
„Nije to strah, kapiten Fred”, rekla je blago. „To je samosvest. I nemoj se ljutiti na mene.”
„Nisam ljut. Tvoj stil potpuno uništava ljutnju. Ako izgledam ljutito, to je zato što se ljutim na kosmos koji te je napravio, koji je mene napravio, tako da... tako da se ovako...”
„Kapiten Fred. Kasno je, i oboje smo umorni. Dođi sutra u moju garderobu, i možda ćeš razumeti.”

(U zagradi, jedna druga ljubavna priča. Godine 1893. – iste godine kada odlazi u posetu Nadaru i njegovoj afazičnoj ženi u šumi Senar – Edmon de Gonkur večera sa Sarom Bernar pre čitajuće probe svog komada La Faustin. Ona je još na probi kada on stigne, i uvode ga u studio u kome ona prima goste. Njegovo oko estete hladno ocenjuje zbrkani dekor. Zaključuje da je u pitanju užasna papazjanija srednjovekovnih kredenaca i intarziranih vitrina, čileanskih figurina i primitivnih muzičkih instrumenata, i „kičastih umetničkih predmeta koje prave obojeni”. Jedini pokazatelj autentičnog ličnog ukusa jesu krzna naređana u uglu gde Sara Bernar (koja se često, kao i te večeri, oblači u belo) voli da zabavlja goste. Među svom tom umetničkom starudijom, Gonkur primećuje i jednu neznatnu, ali intenzivnu, emocionalnu dramu. U sredini studija nalazi se kavez u kome su minijaturni majmun i papagaj sa ogromnim kljunom. Majmun je zvrk u zamahu, zuji naokolo na trapezu, i stalno zlostavlja papagaja, čupa mu perje i „kinji ga kao mučenika”. I premda bi papagaj lako mogao kljunom prepoloviti majmuna, ne čini ništa osim što ispušta žalostive, srceparajuće krike. Gonkuru je žao sirotog papagaja, te spomene užasan život koji je ovaj prinuđen da vodi. Na to mu objasne da su jednom razdvojili pticu i zver, ali da je papagaj gotovo umro od tuge. Oporavio se tek kad su ga vratili u kavez s mučiteljem.)

Unapred je poslao cveće. Gledao ju je kako oličava Adrijen Lekuvrer, onu glumicu iz nekog prošlog veka koju je otrovala suparnica u ljubavi. Otišao je u njenu garderobu. Bila je čarobna. Tamo su bili uobičajeni likovi. Govorili su na uobičajen način, mrmljali uobičajena stanovišta. On je sedeo s madam Gerar, diskretno ju je ispitivao, pokušavao je da pronađe neku novu taktiku, neki skriveni oslonac... a onda su svi malo utihnuli, i on je podigao pogled. Video ju je kako pod ruku drži nekog zakržljalog malog Francuza s majmunskim licem i glupavim štapom.
„Laku noć, gospodo.”
Kao odgovor, usledio je žamor neiznenađenja, potpuno isti kao njegove prve večeri s njom. Pogledala je prema njemu i klimnula, a potom mirno sklonila pogled. Madam Gerar je ustala i poželela mu laku noć. Posmatrao je madam Saru kako odlazi. Dobio je odgovor. Voda je bila ledena, a on nije imao čak ni nadjaknu od plute kao zaštitu.
Ne, nije bio ljut. A kicoši iz garderobe su barem bili dovoljno lepo vaspitani da ne pridaju pažnju onome što se desilo, niti da impliciraju da se nešto slično – ne, potpuno isto – ranije desilo njima. Ponudili su mu još šampanjca i učtivo ga pitali za le Prince de Galles. Ostali su uljudni i poštovali su njegovu uljudnost. Na tome im, makar, nije mogao zameriti.
Ali nikada se neće priključiti njihovoj družini, nikada neće postati član nasmešene svite nekadašnjih ljubavnika. Takvo ponašanje je smatrao veoma neprijatnim, zapravo, nemoralnim. Odbio je da, umesto ljubavnika, postane dragi prijatelj. Nije ga zanimao taj prelaz. Niti će udružiti sredstva s drugima istog statusa da joj se kupi neki nov egzotičan poklon – snežni leopard, recimo. I nije se ljutio. Ali, pre nego što je nastupio bol, imao je vremena da se ražalosti. Dao joj je sve, ono najbolje od sebe, i to nije bilo dovoljno. Sebe je smatrao boemom, ali ona se pokazala kao preveliki boem za njega. I nije uspeo da razume njeno objašnjenje sebe.

Bol će potrajati nekoliko godina. Ublažavao ga je putovanjima i okršajima. Nikada nije pričao o tome. Ako bi ga neko upitao zašto je u tako mračnom raspoloženju, odgovorio bi da ga muči melanholija kukuvije. Radoznalac bi razumeo i ne bi ga više ništa pitao.
Je li bio naivan, ili previše ambiciozan? Oboje, verovatno. U životu možeš biti boem i pustolov, ali, isto tako, tražiš nekakav obrazac, neki red koji će ti pomoći, čak i ako se – čak i dok se – buniš protiv njega. Vojni propisi ti to daju. Ali drugde: kako možeš znati koji je obrazac pravi a koji lažni? To ga je pitanje progonilo. A evo još jednog: da li je bila iskrena? Da li je bila prirodna, ili je hinila prirodnost? Stalno je preispitivao dokaze svog sećanja. Rekla je da uvek ispunjava obećanja – osim ako nije ni nameravala da ih ispuni. Da li mu je davala lažna obećanja? Nije ni za jedno mogao to da tvrdi. Da li mu je rekla da ga voli? Jeste, naravno, mnogo puta; ali samo je njegova mašta – glas suflera u njegovom uhu – dodala reč „zauvek”. Nije je pitao šta misli kada mu je rekla da ga voli. Da li iko ko voli to pita? Tim baršunastim i nakićenim rečima retko kad u tom trenutku treba komentar.
A sada je shvatio da bi mu, da ju je pitao, odgovorila: „Voleću te onoliko dugo koliko te budem volela.” Da li iko ko voli može tražiti više? A suflerov glas bi opet prošaputao: „Što znači zauvek.” Tolika je muška taština. Je li njihova ljubav, onda, bila samo tvorevina njegove mašte? U to nije verovao, nije mogao da veruje. Voleo ju je koliko je mogao tokom tri meseca, a i ona je volela njega; jedino što je njena ljubav imala ugrađen tajmer. Niti bi išta pomoglo da se raspitao o njenim prethodnim ljubavnicima i o tome koliko su oni trajali. Jer upravo bi njihov neuspeh, njihova privremenost, delovali kao da obećavaju njegov uspeh: u to veruje svako ko voli.
Ne, zaključio je Fred Bernabi, iskrenost joj je bila na nivou. On je taj koji je sebe obmanjivao. Ali ako te toliki nivo iskrenosti ne štiti od bola, možda je bolje promeniti nivo, otići u oblake.

Nikad više nije pokušao da stupi u kontakt s madam Sarom. Kada bi došla u London, našao bi razlog da ode iz grada. Posle nekog vremena, mogao je mirnog pogleda da čita o njenom najnovijem trijumfu. Uglavnom je mogao da razmišlja o celoj toj raboti kao racionalan čovek, da je se seća kao nečega što se dogodilo, što nije bilo ničija krivica, u čemu nije bilo surovosti; već prosto nesporazuma. Ali nije se uvek mogao držati takve smirenosti i takvih objašnjenja. I tada bi sebe video kao najgluplju životinju na svetu. Osećao se kao onaj kraljevski udav koji je našao za shodno da krene da jede jastuke od sofe, dok ga nije ustrelila ruka same madam Sare. Ustreljeno, tako se osećao.
Ali oženio se, u poodmakloj trideset sedmoj godini. Ona je bila Elizabet Hokins-Vitsed, kći nekog irskog baroneta. Međutim, ako je tražio, ili očekivao, nekakav obrazac, opet mu se nije dalo. Posle venčanja, nevesta je obolela od sušice, pa je njihov severnoafrički medeni mesec premešten u jedan švajcarski sanatorijum. Jedanaest meseci kasnije, Elizabet je Fredu svečano uručila sina, ali je veći deo života provela vezana za Visoke Alpe. Kapetan Fred, sada major Fred, a kasnije pukovnik Fred, vratio se putovanjima i okršajima.
A i svojoj strasti prema balonima. Godine 1882, vinuo se sa doverske Gasne kompanije i zaputio ka Francuskoj. Lebdeći nad Lamanšom, neminovno je pomislio na madam Saru. Poleteo je onamo kuda je sebi uvek i obećavao, ali ne, kako je ona koketno predložila, prema njoj. Premda nikada nikome nije rekao za njihovu vezu, neki su to podozrevali, i povremeno – posle partije karata u Pratovom klubu, a potom i slanine i jaja i piva za večeru – bilo bi dosadnih pokušaja da se aludira na to. Ali nikada nije progutao mamac. Sada, lebdeći u vazduhu, čuo je samo njen glas u uhu. Mon cher kapiten Fred. Još mu je zadavao bol, posle svih tih godina. Plahovito, zapalio je cigaru. Bio je to sulud potez, ali u tom trenutku je, što se njega ticalo, ceo njegov život mogao da eksplodira. Misli su mu se vratile u ulicu Fortini, na njene oči, prozirno plave, na njenu kosu nalik na grm u plamenu; na njen veliki krevet od pruća. Onda se prizvao pameti, hitnuo dopola popušenu cigaru u more, izbacio malo balasta i potražio veću visinu, u nadi da će uhvatiti severnjak.
Kada se prizemljio blizu dvorca Montinji, Francuzi su bili gostoljubivi kao i uvek. Nije im čak smetalo ni njegovo zadirkivanje pričom o nadmoći britanskog političkog sistema. Prosto su ga još malo nahranili i nutkali ga da zapali još jednu cigaru u daleko sigurnijim uslovima pored njihovog kamina.
Po povratku u Englesku, seo je i napisao knjigu. Njegov let odigrao se 23. marta. Let preko Lamaša i druge pustolovine u vazduhu objavio je Samson Lou, trinaest dana kasnije, 5. aprila.
Prethodnog dana, 4. aprila 1882, Sara Bernar se udala za Aristidisa Damalasa, grčkog diplomatu koji je postao glumac, poznatog uobraženka i drskog ženskaroša (a još i rasipnika, kockara i morfomana). Pošto je on bio grčki pravoslavac, a ona jevrejska rimokatolikinja, za brzo venčanje im je najviše odgovarao London: protestantska Crkva Svetog Andrije u Ulici Vels. Ostalo je nepoznato da li je kupila primerak knjige Freda Bernabija za čitanje na medenom mesecu. Brak je bio katastrofalan.
Tri godine kasnije, pošto se bez dopuštenja pridružio ekspediciji lorda Vulslija za pomoć generalu Gordonu u Kartumu, Bernabi je poginuo u bici kod Abu Klea tako što mu je jedan od mahdističkih vojnika kopljem probo vrat.
Gospođa Bernabi se preudala; a dokazala se i kao plodna spisateljica. Deset godina posle smrti svog prvog muža, objavila je uputstvo, koje se danas već dugo ne može naći, po imenu Saveti za snežnu fotografiju.