Puls Priče - Džulijan Barns

First topic message reminder :



Puls je treća zbirka priča Džulijana Barnsa, koja se u brojnim elementima nastavlja na njegova ranija dela, pre svega na Sto od limunovog drveta, gde je starost dominantna tema, a možda još više na Nije to ništa strašno, knjigu koja u najvećoj meri odgovara autobiografskoj prozi.

Od četrnaest priča, podeljenih u dva dela, šest je ranije objavljeno na engleskom jeziku u časopisima od Njujorkera do Gardijana.

U pripovetkama naizgled disperzivnog sadržaja – od ljubavi i seksa, preko bolesti i smrti, do (ne)uspešnosti komunikacije – Barns se zapravo bavi jednom temom: odnosom među ljudima. Pri tome, pronicljivo i prepoznatljivo mudro ispituje prirodu, uzroke i uslove za dugotrajne veze, prijateljske i ljubavne. Svaki lik je oblikovan na osnovu uspeha ili poraza koji proživljava, smešten između očaravajuće čežnje ili uznemirujućeg gubitka, sa okončanjima koja se trudi da prevaziđe, ili uzbuđujućim iskušenjima novog početka.

Lični gubitak i suočavanje sa smrću drage osobe odredili su Barnsovu novu prozu, a njegovo razmišljanje o prolaznosti života i suočavanje sa starenjem i smrću tako je životno, jer je proživljeno pa samim tim i mnogo ubedljivije, da se čitanje ove knjige neumitno završava uznemirenošću i nerešivim egzistencijalnim pitanjima. Ipak, sasvim neočekivano, rešenje za taj osećaj nemoći Barns nameće humorom kojim je obojio gotovo svaku priču. Ovaj iskričav i oštar humor valjda je najbolji odgovor za sve misli o neizbežnoj prolaznosti i blizini smrti, kojima smo gotovo svakodnevno izlože

Izdao sam svoj stan i ponovo se uselio kod roditelja. Znao sam da mama ne bi odobrila tu ideju - radi mene, ne radi nje - te sam je prosto doveo pred svršen čin. Tata je uzeo odsustvo s posla; izbacio sam sve vannastavne aktivnosti; pozivali smo kod nas prijatelje, a kasnije medicinske sestre. Po kući su nicale ručke, a zatim i rampe za kolica. Mama se preselila u prizemlje; tata nikada nijednu noć nije proveo odvojeno od nje, izuzev kad je otišla u dom za negu bespomoćnih lica. Sećam se toga kao vremena potpune panike, no takođe i kao vremena ispunjenog doslednom dnevnom logikom. Pratili biste logiku i činilo se da to drži paniku na odstojanju.
Mama je bila neverovatna. Znam da su, statistički, pacijenti sa bolešću motornog neurona manje skloni depresiji u vezi sa svojim stanjem od pacijenata sa drugim degenerativnim bolestima, no ipak. Nije se pretvarala da je hrabrija no što je bila; nije se plašila da plače pred nama; nije se šalila kako bi pokušala nas da oraspoloži. Odnosila se prema onome što joj se događalo trezveno, ne ustuknuvši pred tim, niti dopuštajući da je savlada - ta stvar koja će, jedno po jedno, ugasiti njena čula. Pričala je sebi - i nama - o sopstvenom životu i našim životima. Dženis nikada nije pomenula, niti je rekla da se nada da ću joj naposletku podariti unuke. Ničim nas nije opterećivala, niti nas terala da obećamo stvari za kasnije. Došlo je do faze u kojoj je dramatično oslabila i svaki joj je udah zvučao poput uspinjanja na Everest; tada sam se zapitao misli li na ono mesto u Švajcarskoj gde sve to možete dostojanstveno da okončate. No odbacio sam tu misao: ne bi želela da nas izloži takvoj muci. Bio je to još jedan znak da je - onoliko koliko je to mogla - svoje umiranje držala pod kontrolom. Ona je bila ta koja se postarala da pronađemo bolnicu za nemoćne i rekla nam je da je bolje da se preseli pre nego kasnije jer se nikad ne zna kad će biti slobodnog mesta.
Što je krupnija stvar, tim manje toga ima da se kaže. Ne da se oseća, već da se kaže. Jer postoji samo sama činjenica, kao i vaša osećanja u vezi s tom činjenicom. Ništa drugo. Moj otac, suočen sa svojom anosmijom, uspeo je da pronađe razloge zbog kojih bi takva manjkavost mogla, ukoliko se posmatra iz prave perspektive, postati prednost. No mamina je bolest bila kategorija daleko izvan toga, izvan racionalnosti; bilo je to nešto ogromno, nemo i zanemljujuće. Nije bilo protivargumenta. Nije se tu radilo o tome da se ne mogu pronaći reči. Reči su uvek tu - i uvek su to iste reči, jednostavne reči. Mama umire, ali tata je gubi. Uvek sam to izgovarao sa veznikom „ali” u sredini, nikada sa „i”. Iznenadio sam se kad me je nazvala Dženis.
„Jako mi je žao zbog tvoje majke.”
„Da.”
„Mogu li išta da učinim?”
„Od koga si čula?”
„Od Džejka.”
„Ne viđaš se sa Džejkom, zar ne?”
„Ne viđam se sa Džejkom onako, ako me to pitaš.” No rekla je to živahnim tonom, kao da je uzbuđena što bi još i sada mogla izazvati ljubomoru.
„Ne, ne pitam.”
„Osim što si upravo pitao.”
Ista ona stara Dženis, pomislio sam. „Hvala ti na saučešću”, rekao sam što sam formalnije mogao. „Ne, ništa ne možeš da učiniš, i ne, ne bi volela da je posetiš.”
„Neka onda bude tako.”


Onog leta kad je mama umirala bilo je pretoplo i tata je nosio one svoje košulje kratkih rukava. Prao ih je ručno, a zatim se mučio s parnom peglom. Jedne večeri, kad se jasno videlo da je iscrpljen, dok je pokušavao da namesti kragnu košulje preko uzanog dela daske za peglanje, rekao sam:
„Znaš, mogao bi da ih pošalješ u čistionicu.”
Nije me pogledao, samo je nastavio da nateže vlažnu košulju.
„Sasvim sam svestan”, odgovorio je, „da postoje takva mesta.” Blagi sarkazam iz usta mog oca imao je snagu gneva bilo koga drugog.
„Izvini, tata.”
Tada je zastao i pogledao me. „Veoma je važno”, rekao je, „da ona vidi da sam čist i uredan. Ako počnem da se zapuštam, primetiće i pomisliće da ne mogu da se snađem. A mora da misli da mogu da se snađem. Jer bi je to uznemirilo.”
„Da, tata.” Osetio sam se ukorenim; osetio sam se, konačno, kao dete.
Kasnije je došao i seo sa mnom. Pio sam pivo, on je uzeo jednu opreznu čašicu viskija. Mama je bila u domu za nemoćne već tri dana. Te se večeri činila spokojnom i poslala nas je kući jednim jedinim pogledom.
„Inače”, rekao je, spuštajući čašu na podmetač, „žao mi je što se tvojoj majci nije sviđala Dženis.” Oboje smo primetili prošlo vreme glagola. „Što joj se ne sviđa”, umetnuo je u rečenicu, suviše kasno.
„Nisam to znao.”
„Ah.” Otac zastade. „Izvini. Ovih dana...” Nije morao da nastavi.
„A zašto nije?”
Stisnuo je usne, kao što pretpostavljam da je radio kad bi mu klijent rekao nešto što nije bilo pametno - kao na primer: „Da, ipak sam bio prisutan na mestu zločina”.
„Ma daj, tata. Je li to bilo zbog onog sa mehaničarskom radionicom? Zbog probušene gume.”
„Kakve probušene gume?”
Dakle nije mu to rekla.
„Meni se Dženis uvek sviđala. Bila je... vrcava.”
„Da, tata. Da se vratimo na poentu.”
„Tvoja je majka rekla da misli da je Dženis devojka koja zna kako da navede ljude da se osećaju krivima.”
„Da, u tome je naročito bila dobra.”
„Stalno se žalila tvojoj majci kako je teško živeti s tobom - kao da je želela da natukne da je to krivica tvoje majke.”
„Trebalo bi da je bila zahvalna. Sa mnom bi bilo još teže živeti da nije bilo mamine ljubavi.” Opet, greška zbog umora. „I tvoje i njene ljubavi, hteo sam da kažem.”
Moj mi otac ovu ispravku nije uzeo za zlo. Otpio je gutljaj svog pića.
„Dakle, zbog čega još, tata?”
„Nije li to dovoljno?”
„Samo mi se čini da mi nešto prećutkuješ.”
Otac se nasmeši. „Da, mogao si biti dobar advokat. Dakle, bilo je to pred kraj - pred kraj vašeg... kad Dženis teško da je bila pri sebi.”
„Ispljuni već jednom, pa da se zajedno smejemo tome.”
„Rekla je tvojoj majci da misli da si u neku ruku psihopata.”
Možda sam se nasmešio, no nisam se smejao.


Toliko smo mnogo različitih ljudi videli u bolnici i domu za nemoćne da ne mogu više da se setim ko nam je rekao da su, kad neko umire, kad se ceo sistem gasi, poslednja čula koja još rade čula sluha i mirisa. Moja je majka sada već bila sasvim nepokretna i morali su je okretati na svaka četiri sata. Nedelju dana nije progovorila, oči joj više nisu bile otvorene. Jasno je dala na znanje da, kad joj oslabi refleks gutanja, ne želi da je hrane kroz cevčicu. Umiruće telo može dovoljno dugo da izdrži bez muljevite mase hranljivih sastojaka koju vole da upumpavaju u njega.
Otac mi je ispričao kako je otišao u supermarket i kako je kupio razna pakovanja svežeg začinskog bilja. U bolnici za nemoćne navukao je zavese oko kreveta. Nije želeo da drugi prisustvuju ovom intimnom trenutku. Nije mu bilo neprijatno - moj se otac nikada nije stideo svoje ljubavi prema sopstvenoj ženi - samo je želeo svoju privatnost. Njihovu privatnost.
Zamišljam ih zajedno, moj otac sedi na krevetu, ljubi majku, ne znajući da li može to da oseti, priča joj, ne znajući može li da čuje njegove reči, niti da li bi ih, čak i da ih čuje, mogla razumeti. Nije mogao da zna, a ona nije mogla da mu kaže.
Zamišljam kako se brine zbog zvuka cepanja dok otvara najlon vrećice, da se brine šta bi ona mogla pomisliti da se dešava. Zamišljam kako rešava problem tako što nosi sa sobom makaze kako bi njima otvorio paketiće. Zamišljam ga kako joj objašnjava da joj je doneo začinsko bilje da ga pomiriše. Zamišljam ga kako joj pred nosnicama trlja bosiljak i gužva ga u malu rolnu. Zamišljam ga kako mrvi timijan između palca i kažiprsta, a zatim ruzmarin. Zamišljam ga kako joj govori nazive biljaka i kako veruje da ih ona može osetiti, i kako se nada da će joj doneti zadovoljstvo, kako će je podsetiti na svet i na to koliko je uživala u njemu - možda čak i nekom prilikom na nekom inostranom brežuljku ili u nekom šipražju kad su cipelama gazili po divljem timijanu čiji se miris izvijao za njima. Zamišljam ga kako se nada da joj mirisi neće predstavljati užasno ruganje, podsećajući je na sunce koje više nije mogla da vidi, bašte u kojima više nije mogla da se šeta, aromatičnu hranu u kojoj više nije mogla da uživa.
Nadam se da to poslednje nije zamišljao; nadam se da je bio ubeđen da su joj poslednji dani bili ispunjeni samo najboljim, najradosnijim mislima.


Mesec dana nakon smrti moje majke otac je otišao na poslednji pregled kod specijaliste za uho, grlo i nos.
„Rekao je da može da me operiše, ali ne može da obeća stopu uspeha veću od 60/40. Odgovorio sam mu da ne želim operaciju. Rekao je da preko volje odustaje od mog slučaja, posebno zato što je moja anosmija samo delimična. Misli kako moje čulo mirisa nije izgubljeno i da može da se povrati.”
„Kako?”
„Još onog istog. Antibiotici, sprej za nos. Recept koji se nešto malo razlikuje. Rekao sam mu hvala, ali ne hvala.”
„Dobro.” Ništa više nisam rekao. Bila je to njegova odluka.
„Vidiš, da je tvoja majka...”
„U redu je, tata.”
„Ne, nije u redu. Da je ona...”
Pogledao sam ga, pogledao sam u suze nakupljene iza stakala njegovih naočara, a zatim puštene da poteku niz obraze do vilice. Pustio ih je da teku; bio se navikao na njih; nisu mu smetale. Ni meni nisu smetale.
Ponovo poče. „Da je ona... Onda ne bih...”
„Naravno, tata.”
„Mislim da to pomaže, na neki način.”
„Naravno, tata.”
Podigao je naočare sa udubljenja u tkivu u kojima su počivale i poslednje mu suze kliznuše niz nos. Prešao je nadlanicom preko obraza.
„Znaš li šta mi je taj prokleti specijalista rekao kad sam mu saopštio da ne želim operaciju?”
„Ne, tata.”
„Sedeo je i neko vreme razmišljao, a zatim reče: ’Imate li protivpožarni alarm?’ Rekao sam mu da nemamo. Rekao je: ’Možda biste mogli da prisilite opštinu da vam ga kupi. Od sredstava za invalide.’ Rekao sam da ne znam za to. Zatim je nastavio: ’No pretpostavljam da bih vam ja savetovao da uzmete nešto najbolje, a oni možda ne bi bili spremni da pokriju troškove’.”
„Zvuči kao sasvim nadrealan razgovor.”
„I bio je. Zatim je rekao da ne želi da misli kako ću zaspati i shvatiti da je kuća u plamenu tek kad me probudi vrelina.”
„Jesi li ga odalamio, tata?”
„Nisam, sine. Ustao sam, rukovao se s njim i rekao: ’Pretpostavljam da bi to bilo jedno od mogućih rešenja.’”
Zamišljam svog oca tamo, kako se ne ljuti, kako ustaje, rukuje se, okreće se i odlazi. Zamišljam sve to.

1 U originalu, Tbe Right Plaice - igra reči, u značenju „prava riba-list”, no po sličnosti izgovora takođe i „pravo mesto”. - Prim. prev.
2 Guilt (eng. krivica) i gilt (eng. pozlata, zlatno) isto se izgovaraju, što omogućava ovu igru reči. - Prim. prev.
3 FCUK (French Connection United Kingdom) - britanski proizvođač odevnih i pratećih predmeta. - Prim. prev.
4 ’Crveni barjak’ - himna socijalističkog pokreta u Velikoj Britaniji, Irskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, kao i himna britanske Laburističke partije. - Prim. prev.
5 Eng. posh, što se tumači kao akronim izraza „portside out, starboard home” (levim bokom tamo, desnim bokom kući), kao što se objašnjava u nastavku razgovora. - Prim. prev.
6 Igra reči - ’uro’ (kao npr. u reči ’urološki’) na engleskom se izgovara isto kao valuta ’evro’ o kojoj se ovde raspravlja. - Prim. prev.
7 Hibači - mali japanski, uglavnom stoni, roštilj. - Prim. prev.
8 Aluzija na Trimalhionovu gozbu Petronija Arbitra. - Prim. prev.
9 Lik iz Šekspirove drame Vesele žene vindzorske. - Prim. prev.
10 Moreška (eng. morris dance) - oblik srednjovekovne folklorne igre uz muziku. - Prim. prev.
11 Igra reči zasnovana na izgovoru engleskih reči ’zastati’ (pause) i ’šape’ (paws). - Prim. prev.